ВРСТЕ АУТОРСКИХ ЛИРСКИХ ПЕСАМА

Дескриптивна (описна) песма описује природу, њене лепоте, звуке, боје, биљни и
животињски свет. Песници запажају карактеристичне детаље у природи (нпр. жубор воде,
разгранато дрво) и представљају их онако како их виде и доживљавају. У њој
преовладавају статични мотиви, који само сликају неки призор (нпр. Војислав Илић
Зимско јутро, Јован Дучић Поље, Село, Подне, Десанка Максимовић Покошена ливада,
Сребрне плесачице, Стеван Раичковић Лето на висоравни).

Родољубива песма је песма у којој преовладавају родољубива осећања (љубав према

завичају, припадност одређеном народу или земљи, спремност да се отаџбина чува и
брани, чежња за слободом, усхићеност лепотама родног краја). Такве су нпр. песма
Домовина Душана Васиљева, Моја отаџбина Алексе Шантића, Наслеђе Милана Ракића...

Дитирамб је песма у којој се описује лепота живота и изражава захвалност због постојања
човека и природе. У њој се опевају радост, срећа и опчињеност лепотама природе и
живота (нпр. Ј.Ј.Змај Ала је леп овај свет, Стеван Раичковић Похвала).

Химна је похвална песма која се некад певала у славу богова и светаца, а данас се пева у
славу народа и државе. Има свечан тон и велича народ и земљу и најчешће се изводи уз
музичку пратњу.

Љубавне песме могу бити и народне и ауторске. Певају о љубави, чежњи,

заљубљености, жудњи, срећи. Ауторску љубавну лирику одликују субјективност
(изражавање личних осећања), исповедни тон, емоционалност и оригиналност.

Рефлексивна (мисаона) је песма у којој се изражава однос лирског субјекта према

животу, свету, људској судбини. Таква је песма Јована Јовановића Змаја ,,Светли
гробови“, у којој се истина о неминовној смрти сваког човека претвара у узвишено
мисаоно осећање да смрт сваког плодног и борбеног живота значи позив у даљу борбу за
остварење људских идеала.
 НАРОДНА ЕПСКА ПЕСМА

Епска народна песма је развијена приповедна творевина у стиху која опева значајне
догађаје и знамените јунаке. Предмет певања су подвизи на бојном пољу и јуначка дела.
Казује с или пева најчешће уз пратњу инструмента. Карактерише је објектвно
приповедање уз коришћење општих места, развијених поређења и описа. Њен основни
задатак је да сачува спомен на велике јунаке и знамените догађаје.

ЕПСКО–ЛИРСКЕ ВРСТЕ

Поема – Дужа лирска песма са епском основом. Епско је у грађи (догађај, личност) и
нарацији, а лирско је у наглашеном субјективном тону, расположењима, осећањима.
Поему је створио Бајрон. Код нас: Б. Радичевић ,,Ђачки растанак“,
Црњански ,,Стражилово“.

Балада – У балади се опева неки догађај, јуначко дело или судбина неке личности. У
народној балади епско је садржано у описаном догађају, техници приповедања,
десетерачком стиху. Пошто је себи поставио задатак да пева о личној трагици, песник
врши редукцију епских елемената, збивање преноси са општег на појединачно, са
спољашњег на унутрашње (стрепња, трагика, бол). ,,Смрт мајке Југовића“

Романса – Дужа лирска песма са епским особинама. У почетку је имала трагичан тон, али
касније у садржину улазе љубавне приче које се завршавају срећно. Епско је у причи и
догађају, лирско у субјективном доживљају.

ПРОЗНИ ЖАНРОВИ

1. Бајка је приповетка у којој преовладава фантастично. Према ауторству, оне се деле на

народне (усмене) и ауторске (писане).

Народна (усмена) бајка се преносила усмено, с генерације на генерацију. Вук Караџић их

је звао женским приповеткама, сакупљао их је, бележио и објавио 1853. године. У њима се
приповеда о змији младожењи, вилама, зетовима животињама, сазнавању животињског
језика, копљњу блага, женидби сиромашног младића царевом ћерком, злој свекрви,
прогоњеној девојци...
Основне одлике бајки су: радња није везана за време и простор, истоветан (стереотипан)
почетак и завршетак (Био једном један цар... И живели су срећно до краја живота), ликови
су често чудесна и натприродна бића (виле, вештице...) која могу да се трансформишу, а
чудесни су и простор и предмети које јунаци поседују (чаробна лампа, чешаљ,
огледало...), главни јунак је човек, приповедају о више догађаја и имају више делова
(епизода), имена јунака су уопштена (краљевић, син, девојка), преувеличане су човекове
способности, срећан крај, сукоб добра и зла.

Ауторска (писана) бајка је приповетка фантастичне садржине чији је аутор познат (нпр.
Х. К. Андерсен Ружно паче, Гроздана Олујић Седефна ружа, Стеван Раичковић Мале
бајке).

2. Шаљива народна прича је прозни облик усмене књижевности прожет духовитошћу.

Заплет је једноставан и заснива се на комици ситуације или духовитој игри речима.
Ликови су типски (ленштина, лопов, слуга, поп, Ера). Она описује један комичан догађај
или необично понашање лика и најчешће је заснована на неспоразуму и двосмислености
израза. У њој се даје критички суд о људима, њиховим манама и људској средини.

3. Приче о животињама су развијене народне приповетке чији су носиоци животиње и

догађаји у вези с њима. Прича се о путовању животиња, њиховој женидби и сл. Обимније
су од басне и у њима је важнији занимљивост приповедања од пренесеног значења, које је
пресудно у басни. Овде спадају Међед, свиња и лисица, Побијеђени вук...

4. Басна је кратка поучна прича у којој се људске особине представљају сликовито преко
животиња које су главни јунаци (лав је оличење моћи, лисица лукавог човека, магарац
глупости). У њима се на пренесен начин приказују људске мане (себичлук, похлепа,
кукавичлук, хвалисавост...).

5. Новела је у народној књижевности развијена приповетка реалистичне садржине (без

чудеса). Јунак предвиђа догађаје и својом довитљивошћу решава проблемске ситуације.
Његове способности најчешће проистичу из личног искуства и свакодневног живота:
Девојка цара надмудрила.

6. Предање је посебна врста усмене прозе која се разликује од народне приповетке по

веровању у оно што се у њој говори, па се често назива и веровање или кажа.
У предањима говори се о јунаковом пореклу, детињству, стицању снаге и оружја, о
његовим подвизима; о веровању у натприродна бића и појаве, о настанку света и порекло
природних појава, небеских тела, човекових особина, имена, животиња и биљака.

7. У народне умотворине убрајају се питалице, изреке, загонетке и пословице.

Питалица је кратка усмена прозна врста састављена од питања и одговора. Исказана је

дијалогом. Поента се налази у одговору.

Изрека је сажет израз у којем је конкретна слика употребљена у пренесеном значењу.

Њена разумљивост се заснива на повезивању. Често осликавају карактерне особине људи.
Примери изрека: Терати мак на конац (бити тврдоглав). На језику мед, а у срцу јед
(дволичан човек, лицемер).

Загонетка је краћи говорни облик који се састоји од вишезначног питања које има само
један тачан одговор.

Пословице су мудрости настале на основу животног искуства и изражавају општељудска,

истинита запажања. Примери пословица: Човек се учи док је жив. Лепа реч и гвоздена
врата отвара.

8. Роман је најобимније епско дело. Он има развијену радњу, већи број ликова и личан
тон приповедања (Бранислав Нушић Хајдуци, Данијел Дефо Робинзон Крусо, Нушић
Аутобиографија...).

9. Приповетка је прозна врста средњег обима у којој се приповеда о неком догађају с

више ликова, али је пажња усмерена на једног или два лика (нпр. Милован Глишић Прва
бразда, Стеван Сремац Чича Јордан).
 ДРАМА

Драма је књижевни род који се пише с намером да се оживи на позорници. Драмска

радња је склоп догађаја у драми и одвија се кроз дијалог ликова и има пет етапа. Фазе у
развоју драмске радње су увод, заплет, врхунац, преокрет и расплет.

Комедија је драмска врста у којој се на разне начине приказују комични јунаци који
својим говором, постпуцима и односом према другим ликовима изазивају смех. У њој се
полази од реалистичког приказивања живота, људских мана и недостатака на духовит
начин. Смисао комичног почива на нескладу између жеља јунака и немогућности да те
жеље остваре. Врсте комедије су: комедија карактера, комедија ситуације, комедија
интриге, комедија нарави.

Комедија ситуације је врста комедије која је заснована на неспоразуму. Ситуација

постаје комична кад дође до замене улога и неочекиваног обрта. Ситуација се увек окреће
против лица које је ствара. Карактерипе је понављање истих призора са различитим
учесницима, удвајање ликова, замена ликова и комика речи (игра речима, смешна имена
јунака, иронија, досетке) (Коста Трифковић Избирачица).

Трагедија – Предмет трагедије је сукоб између јунакових тежњи и идеала на једној

страни, и околности у које је запао на другој страни. Из тога сукоба произлази страдање
јунака. Узроци страдања јунака временом се мењају. У античкој трагедији јунак страда
зато што се супротставља вољи богова или судбини. У познијим трагедијама страда зато
што долази у сукоб са светом око себе.

Драма у ужем смислу је врста драмског књижевног дела у којем се приказују свакодневни
живот и обични, просечни људи, који су најчешће у сукобу са својом средином
(околином). Стил је једноставан и природан, док теме за ту врсту драме писци налазе у
друштвеној стварности. Писац обично осветљава неки друштвени проблем који је од
значаја за појединца или друштво. У драми у ужем смислу нема толико трагичног, нити
комичног, мада тога може бити. Она има елементе и трагедије и комедије, али се не мора
обавезно завршити трагично. У њој има највише онога што се назива „озбиљно”. Драма у
ужем смислу је новијег датума и изражава мисли и осећања савременог човека, који није
ни само херој ни само слабић, већ човек са манама и врлинама.
Сложеност друштвеног живота и богатство човековог духовног света подстакли су снажан
развитак драме у ужем смислу. Она је, поред комедије, готово искључиви облик
савремене драме.

Писци драма у ужем смислу су Бранислав Нушић (Тако је морало бити), Александар
Поповић (Развојни пут Боре Шнајдера), Лјубомир Симовић (Чудо у Шаргану), Иван
Студен (Вожд) и други.

КЊИЖЕВНОНАУЧНЕ ВРСТЕ

1. Биографија описује цео живот неке истакнуте особе или само један период из њеног
живота. Писац се труди да истинито представи особу о којој пише, дочара њен изглед и
карактер, ослика друштвене прилике у којима је живела и образложи њене поступке.

Средњовековна биографија у којој је описан живот владара или црквеног поглавара је

житије.

2. Аутобиографија је дело у којем аутор описује свој живот од рођења до тренутка

писања или пак само један период свог живота (младост, детињство, старост). У њој се
налазе истинити подаци обликовани на стваралачки начин. Преовладава личан
(субјективан) однос аутора према догађајима и ликовима.

3. Мемоари – Писац описује како свој живот, тако и време и средину у којој је живео и
радио. Пише се по сећању, обично при крају живота писца.
4. Дневник – Представља белешке које су записиване из дана у дан, а циљ им је исти као
у мемоарима. Пише се под свежим утисцима дневних догађаја.
5. Путопис – Када писац постави себи за циљ да опише неку земљу и средину онако како
их је он видео и доживео путујући кроз ту земљу, добијамо путопис. Путопис се састоји
од описа природе, насеља и историје те земље, описа људи и начина њиховог живота,
описа догађаја и размишљања.
6. Есеј – Есеј је расправа која излази из оквира чисто научне врсте и приближава се
уметничкој творевини по субјективном схватању неког предмета. У есеју се расправља о
неком научном или књижевном проблему, о неком актуелном питању културног живота.