Đura Jakšić

1832–1878.
Slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac. Najizraziti je romantičar među srpskim pesnicima
19. veka. Rođen je u banatskom selu Srpska Crnja, a život mu je bio ispunjen nemirima i
progonima. Učestvovao je kao dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu1. Po porodičnoj tradiciji je
trebalo da se sprema za sveštenika, ali se odmah videlo da nema baš smisla za to, pa se
odlučio za slikarstvo, što je ujedno i njegovo glavno obrazovanje. Nažalost, zbog manjka
materijalnih sredstava, nije dovršio školovanje.
Većinu života je proveo u siromaštvu, često je hapšen, a, kako je sam pisao u svojim pismima
(npr. pismo Stojanu Novakoviću 1868), od svega što ga je snašlo za polovinu je sam kriv.
Bio je svestan mnogih nedostataka njegovih slikarskih dela, što je posledica manjka
obrazovanja.
Kraj Jakšićevog života obeležava ranije pomenuti Srpsko-turski rat. Zbog ratne pripovetke
Ranjenik, bio je osuđen na zatvor, a smrt ga je izbavila od izdržavanja kazne. Preminuo je od
posledica tuberkuloze.
Uticaj Branka Radičevića se kod njega oseća manje nego kod ostalih romantičara. Voleo je
Šandora Petefija2. Hajduci, o kojima je često pevao, pripadaju tipu bajronovskog junaka, što
znači da je i Bajron imao veliki uticaj na Jakšića.
Od domaćih pesnika, najveći uticaj na Đuru Jakšića je imao Jovan Jovanović Zmaj. Već u
’50. godinama 19. veka, pesmama koje su objavljivane u tadašnjim časopisima i glasnicima,
Đura Jakšić se probijao na pesničku scenu. Pesme su bile dobro primljene i od čitalaca i od
kritike.
Uspešno se bavio različitim književnim vrstama. Stekao je glas našeg najboljeg
romantičarskog pripovedača. Pisao je i drame, ali su najupečatljivije njegove pesme.
Za života je objavio jednu knjigu poezije (Pesme, 1873), tri drame (Seoba Srbalja, Stanoje
Glavaš, Jelisaveta kneginja crnogorska) i četiri zbirke pripovedaka.
Veza između slikarstva i poezije kod Jakšića je neodvojiva. Jakšić je sebe doživljavao
prvenstveno kao slikara. Sačuvano je više od 100 njegovih slikarskih radova, a zna se za još
toliko nesačuvanih.
Odavno je zapaženo da između njegovih pesama i slika postoje motivske i stilske sličnosti.
Srodne slike i pesme su sledeće: Odmor posle boja–Karaula na Vučjoj poljani; Knez Mihailo
na odru–Na groblju kneza Mihaila; Vojvodina smrt–Nevesta Baja Pivljanina itd.
Ipak se oseća prioritet slikarskog. Vizuelno mišljenje i elementi likovnog izraza se ne nalaze
samo u pesmama koje imaju slikarske pandane, već su obeležje celokupnog Jakšićevog dela.
Rembrantovski kontrasti svetla i tame3, prostorni plan, izvori osvetljenja...sve su to osobine
koje kazuju da je reč o stvaranju umeničkog dela koje je bazirano na momentu slikarske
percepcije prostora.
1
Započeo je ustankom u Bosni i Hercegovini, u okolini Nevesinja 1875. godine. Taj događaj je poznat i kao
Nevesinjska puška. Sukob je okončan tri godine kasnije.
2
Čuveni mađarski pesnik srpskog porekla. Rođen je kao Aleksandar Petrović. Možda najpoznatija njegova
pesma je Krčma koja nam je najpoznatija u prevodu J. J. Zmaja.
/Na kraj sela čađava mehana/iz nje štrči kosa nečešljana/nečešljana od silnoga pića/to je kuća seoskih
mladića.
3
Taj kontrast svetlo–tamno se slikarskim rečnikom naziva kjaroskuro (chiaroscuro), a Rembrant je tu tehniku
naročito upečatljivo koristio.
Postoje i druga svojstva: osećanje straha, strepnje, nespokojstva, potrebe za ljubavlju itd. Ova
svojstva su primarno bazirana na pesnički deo njegove delatnosti.
 Jakšićevi savremenici i tradicionalna likovna kritika je pokazivala više razumevanja
za njegovu poeziju nego za slikarstvo. Tek u novije vreme su shvatili vrednost
Jakšićevih dela.
Njegovo književno delo, iako neveliko, otkriva veliku žanrovsku raznolikost. Oprobao se u
svim književnim rodovima. Lirika je opsegom najmanji, ali najznačajniji deo njegovog
opusa. Pisao je i lirske i epsko-lirske pesme. Temperamentni romantičarski lirizam čini
osnovnu nit njegovog dela: i knjževnog i slikarskog.
U lirskim pesmama, ne prelazi lirske okvire romantizma. Teme pesnikovog Ja, ljubavna
tematika, tema žene, otadžbine, priroda...
Za njega se često kaže da je bio naš najličniji pesnik romantizma, odnosno da je njegov
pristup ovim temama bio najličniji. Duboko nezadovoljstvo životom se u njegovim pesmama
spaja sa romantičarskim sukobom snaže usamljene ličnosti i sredine u kojoj živi. Pesnikovo
Ja je u neprekidnom sukobu sa svetom oko njega.
U pesmi Ja sam stena, pesnički glas sebe vidi kao usamljenu stenu na morskoj pučini o koju
se razbijaju talasi, a ona krvari i od njene volje zavisi hoće li večito tako ostati ili će pasti.
Pesme Na kolena, Ćutite, ćut’te, Padajte, braćo, Jevropi, su u polemičkom tonu date i
suprotne su onoj Ja sam stena. Pesnički glas u ovim pesmama je više retorski nego lirski, u
stalnom porastu. U pesmi Ćutite, ćut’te, pesnički glas je u polemici sa svetom.
 Prkos i pretnja su afektivna situacija iz koje izvire Jakšićeva lirika.
U drugim pesmama izražena su mekša, više lirska osećanja: tuga, očajanje, potreba za
ljudskom toplinom, ljubavlju i lepotom, čežnja za mirom i spokojstvom u krilu prirode. U tim
pesmama, a među njima se nalaze neke od najlepših (Mila, Na noćištu, Nebo moje, Potok
žubori, Kroz ponoć), pesnički govor se stišava, postaje lirski mek, nežan i melodiozan.
Pesnički glas proživljava zlosrećnu subinu večnog prognanika.
Nedostatak pravog dijaloga, pesnik nadograđuje fiktivnim dijalogom, što se vidi u jednoj od
najlepših njegovih pesama (Na liparu). Vizija rajske čistote je dočarana slikama i
muzikalnosti. U tom fiktivnom dijalogu, njemu uspeva da se prenese iz jedne u drugu
stvarnost, ali samo za trenutak jer upravo taj dijalog čini da još snažnije doživi nesklad
između željenog, idealnog, lepog i realnog, koje je svemu tome suprotno.
Čak i u retkim trenucima predavanja sreći, u Jakšićevoj poeziji, ostaje osećanje nespokojstva.
Sreća koju doživljava je opasana, razorna, bolna. Isto raspoloženje je izraženo i u ljubavnoj
pesmi Kroz ponoć. U nagoveštaju ispunjenja želje ima više strepnje nego radosti. Toplinu
ljubavnog zagrljaja pesnički glas doživljava kao kaznu. Hladnoća koja se nakupila u srcu
pesničkog glasa je u sukobu sa toplinom susreta.
 To napeto iščekivanje nečeg nepoznatog, pretećeg, zanemelost pred opasnostima što
vrebaju, je osnovna afektivna situacija Jakšićeve lirike. Izražena je u nekoliko
njegovih najpoznatijih pesama, kao što su Ponoć i Bratoubistvo.
Ponoć sadrži pesnikovu ispovest senki umrle majke koja se javlja u trenucima usamljenosti.
Osluškivanje ponoćne tišine je ispunjeno jezom pred nečim nepoznatim, što se pojavljuje kao
bešumni talas iz crnih dubina noći i kreće se ka nepomičnom pesničkom glasu. Pojava duha
majke deluje kao blagotvorni kontrast tom raspoloženju pesnikovog glasa. On se u trenutku
oseća oslobođen straha, ali nema radosti. Bolna ispovest je pojačana saznanjem o fiktivnosti
ostvarenog dijaloga, kao i u pesmi Na liparu.
Pesma Veče je opevana u elegijskim distisima. Osnovno raspoloženje je objektivirano u slike
prirode. Počinje poređenjima u kojima se razmiču stvarne sličnosti između prirode i ljudskog
sveta. Čini se da se u ovoj pesmi pomera percepcija ka nečem vizionarskom.
Pesma nema drugi deo, nema događaja, nema realizacije nečeg očekivanog. Od prvog do
poslednjeg stiha ona protiče u osluškivanju preteće tišine.
Ako se pođe od osnovnog raspoloženja u Jakšićevim pesmama, mogu se izdvojiti
karakteristični motivi koji se provlače iz pesme u pesmu i obeležavaju njegovu osobenost kao
pesnika. To bi bili: noć, ponoć, stena, kamen i straža.
 Jakšić je pesnik noći, a Branko Radičević je pesnik dana.
Kamen je metafora ličnog ili nacionalnog stava, prkosa, otpora, odbrane, samo je prividno
miran, ali predstavlja pritajenu burnost. Kao što Njegošev kamen pod udarom prikazuje iskre,
tako i Jakšićev okamenjeni svet, u trenucima opasnosti postaje mesto okršaja.
Straža predstavlja najčešće strah spreman na nalet opasnosti.
Pesničko rodoljublje svakako nosi pečat ličnog rodoljublja i iskustva. Kod Jakšića nema
tematske ili emocionalne dvostrukosti naše romantike, što je karakteristično za pesme Mila i
Ljubav. U njegovim ljubavnim pesmama nema idealne drage i erotike. Ljubavno i porodično
osećanje su uvek podređeni rodoljubivom. Jakšićeva lirska osećajnost je uvek u znaku neke
bolne anticipacije događaja koji ih vrebaju iz mraka, iz tmine. To najbolje vidimo na slici
Karađorđeva smrt. Crvena boja, slična krvi, je već na žrtvi koja samo spava, ali ubica je
zamahnuo sekirom. Krv je na licu i grudima.

Ima i nekoliko socijalnih pesama, koje su nastale pod uticajem socijalističkog pokreta
Svetozara Markovića. To su, recimo, Ratar i Švalja.
Mogu se razdvojiti dva pesnička glasa u Jakšićevom stvaralaštvu: nacionalni i socijalni. U
prvom je uvek gnevan, bolan, destruktivan ili autodestruktivan. U socijalnim pesmama je glas
stišan, ravan, kao da stvarnost govori sama za sebe.
 Jakšićeva socijalna lirika predstavlja početak realističke tradicije u srpskoj poeziji,
koju će nastaviti Vojislav Ilić.
Pisao je i epske pesme. Iza sebe je ostavio više od deset epskih pesama i herojskih poema.
Najduža od njih je Nevesta Baja Pivljanina je u pravom smislu bajronovska poema. U istom
duhu su napisane i ostale epske pesme. Fabula je neretko bizarna, radnja se zbija u divljim
planinskim predelima. Oseća se poetska atmosfera i silina emocija. Takva je najbolja njegova
duža poema – Bratoubica. U njoj je prikaza osnovna afektivna situacija Jakšićeve lirike, a to
je osluškivanje preteće tišine. Za razliku od lirskih pesama gde se javlja isti motiv, ovde je
tišina napeta i ispunjava duh bratoubice.
Jakšićevo dramsko delo je značajnije od epskog. Seoba Srbalja je napisana u nesimetričnom
epskom desetercu, a Jelisaveta kneginja crnogorska i Stanoje Glavaš u simetričnom, lirskom,
jampski intoniranom desetercu. Teme su istorijske. Zajednička tema je sukob herojstva i
izdaje, čime je Jakšić bio blizak Njegošu.
Ipak, i u dramama je lirika primarna i izvire iz konfliktnih dramskih situacija. Jakšić je imao
osećanje za dramsko, ali mu je nedostajala veština dramskog pisca. Za prvu dramu je kritika
nepovoljno sudila jer je videla nevešto iskonstruisanu dramsku radnju. Međutim, upotpunio
se u Jelisaveti kneginji crnogorskoj.
Pripovetke:
U izboru tema se oseća okretanje od prošlosti ka savremenosti, od nacionalnim ka društvenim
temama, a u postupku i stilu evolucija od romantizma ka realizmu.
Prvo je pisao romantično-istorijske pripovetke sa temama iz srednjeg veka ili turskih
vremena: Sin sedoga Gamze, Sužanj, Neverna Tijana, Nevesta itd. Njegove pripovetke iz
narodne prošlosti nisu u pravom smislu istorijske, već u taj žanr spadaju samo po imenima
likova. Fabula je „klišetirana“, jezik deklamatorski, patetičan, likovi nisu filozofski.
Međutim, opisi su snažni, često bizarni, i tu se oseća specifična Jakšićeva atmosfera: osećaj
neizvesnoti i straha.
Za rane pripovetke može da se kaže da im nedostaje ono što se očekuje od dobre pripovetke,
pre svega razrađena radnja. U kasnijim pripovetkama se oseća realistični pravac i česte su
teme iz svakodnevnog života. Npr. Komadić švajcarskog sira.
Najveći broj tih kasnijih pripovedaka je tematski okrenut selu. Često prikazuje dve sredine:
rodni Banat i Srbiju. Jedna od tema njegovih pripovedaka je i srpska buna 1848. godine4,
koju je i sam doživeo i svoje doživljaje je izneo u autobiografskom tekstu Uspomene.
Najpoznatija Jakšićeva pripovetka je Sirota Banaćanka.
Drugačijeg raspoloženja su njegove pripovetke Seljaci, Jedna noć i dr. koje su pune gneva
prema domaćim tlačiteljima, i u njima je selo samo pozornica zbivanja, a ne tema.
Najuspelijom se smatra Jedna noć. Tačna je misao književne kritike da u Jakšićevoj prozi ima
dobrih stranica, ali nema nijedne pripovetke koja bi bila uspešna u celini.

4
Reč je o pobuni austrijskih Srba koji su autonomiju Srpske Vojvodine izdejstvovali na Majskoj skupštini 1848.
godine. Nedugo potom su se Mađari, nezadovoljni odlukom, pobunili. Da se uvede red, pomogli su Rusi, a
austrijski car ukida autonomiju. Vojvodstvo Srbije i Tamiški Banat, kako se zvala ova teritorija nakon sloma
revolucije, zvanično postoji do 1860. pa se sjedinjuje sa Ugarskom. Prvi vojvoda Srpske Vojvodine je bio
pukovnik Stevan Šupljikac.