Paradoks u romanu “Proces”

Dimitrije Mijailović 3si2

Proces predstavlja jednu od najpoznatijih nemačkih knjiga svih vremena, koju je napisao
Franc Kafka. Iako je radio na njoj početkom Prvog svetskog rata, objavljena je tek 1925. godine,
nakon njegove smrti. Proces je ekspresionističko delo i moderan roman. Kafka realistički
izvedenim postupkom daje sliku ljudske otuđenosti u svetu i situacije od nelogičnih detalja koje
čine da se stvarnost doživljava kao nestvarna i nadstvarna, kao fantastična koja niče na tlu
svakodnevice ili pak kao neka zatvorena i tajanstvena stvarnost.
Jozef K. je bankarski činovnik koji je vođen samo svojim interesom, naviknut na to da
preduzima samo ono što mora ili je korisno. Svaki dan mu je krajnje monoton, živi bezvezno i
bez ikakvog cilja. Svaki dan susreće iste ljude, ide u pivnicu i radi do kasno u kancelariji.
Problem sa društvom nastaje kada agenti upadaju u njegov stan i hapse ga, čineći njegovu ličnost
obespravljenom. U prvom nastupu on razobličava opšte nepravde i zlo društva, ne misleći
mnogo na sebe. Međutim, vrlo ubrzo iskazuje mirenje sa situacijom u kojoj se našao. On je
izrazito pasivna ličnost, utopljena u sivilo trajanja. Pomirljivost sa situacijom u kojoj se nalazi
jeste pristajanje na proces, a pristajanje na proces predstavlja priznavanje krivice, iako se jedan
deo Jozefa K. tome odupire i ne priznaje krivicu. On je apsurdni čovek u apsurdnom svetu.
Njegov život se završio, a nije se potrudio da sazna pravu istinu ni o vlastima, pa ni o svetu.
Kafkin svet je svet paradoksa. To je svet u kome su nevini krivi, a krivi nevini. Paradoks
je ustaljen kroz ceo roman, gde nešto deluje nemoguće, a ustvari je moguće i stvarno se dešava.
Jozef K. biva uhapšen, a da se ne zna razlog zbog koga je uhapšen, ali je ipak pušten da živi
slobodno. Umesto da se bori, da traga zbog čega je osuđen, on se predaje i samom tom predajom
pripisuje sebi smrtnu kaznu. On sve vreme stoji iza toga da je nevin i tvrdi da nemaju za šta da
ga optuže, ali priznaje da ne poznaje zakon. Protiv njega se vodi proces, iako nije upućen u svoja
nedelja i zločine. On živi u svetu bez duše i bez boga. Ne postoji nijedna stvar koja životu daje
kompletnu smisao. Svuda je ravnodušnost i beživotnost, sve se čini monotono i uzaludno.
Pozvan je na suđenje, a ono se ne odvija u sudnici, već u najzabačenijim i najprljavijim delovima
grada. Jozefu je presudio neki sud, na čije sudije i činovnike niko ne može da utiče, a niko ne zna
ni ko su oni. Sud u ovom smislu predstavlja višu silu, neprikosnoveni entitet o kome se gotovo
ništa ne zna, ali kome smo svi potčinjeni. Možda je upravo taj sud prikazan u vidu Boga, koji
nam sudi tokom celog našeg života. Jozef K. je ubijen, a niko ne zna šta je skrivio.
Jozef K. je živeo u svetu besmislenosti, apsurdnosti i paradoksa iz kojeg nije uspeo da
pronađe izlaz. Šta je život bez smisla? Smisao se pronalaskom spoznaje, a Jozef K. nikad nije
pokušao da ga pronađe. Smisao života je traganje za istinom, a možda je upravo to što Jozef nije
ni pokušao da to spozna, razlog njegove smrti.