Filozofija test

Rene Dekart:

Učenje o supstanciji (ontološki problem):

Dekart u postupku metodske sumnje otkriva da je prva i očigledna istina to što mišljenje ima svest o
samom sebi (“Mislim, dakle jesam” - samoreflekcija). Međutim, tok svesti ne može da se odvija sam od
sebe, nego mora posedovati neku osnovu – supstancija. Pod pojmom supstancije se podrazumeva stvar
koja sasvim samostalno postoji i da je ona uzrok sopstvenog postojanja (casusa sui).
Pošto mišljenje otkriva da postoji zahvaljujući sopstvenoj delatnosti, ono ispunjava uslov da se nazove
supstancijom. Na taj način Dekart otkriva res cogitans, koja je temelj celokupnog unutrašnjeg iskustva
mišljenja.

Međutim, pored unutrašnjeg iskustva svesti suočavamo se i sa spoljašnjim iskustvom (telesnom

prirodom). Pošto jedino mišljenje može potvrditi postojanje neke stvari, onda i postojanje prirode mora
biti jasna i razgovetna ideja u svesti. Mišjenje jasno i razgovetno otkriva da imamo sposobnost primanja
opažaja iz spoljašnjeg sveta.

O predmetima iz spoljašnjeg sveta postoje u iskustvu dve vrste ideja:

1. kvalitet stvari (boja, ukus, ...) – Dekart misli da one ne iskazuju pravu suštinu spoljašnje
stvarnosti, jer zavise od naših doživljaja. (nejasne ideje)
2. kvantitet – među tim idejama posebno mesto zauzima ideja o prostornosti ili protežnosti
prirode (razgovetne ideje). Dekart tvrdi da je ideja o protežnosti tela urođena ideja. Tu se
uvodi pojam res extansa – protežna supstancija

Dekartovo tumačenje sveta na osnovu dve vrste supstancije se predstavlja dualizam. Pošto su
supstancije po definiciji samostalne, proizilazi da misleća i protežna supstancija nisu uzajamno
povezane, tj mogu postojati samostalno.

Dekart rešava problem (Ako je supstancija potpuno samostalna i dovoljna samoj sebi, dakle, savršena,
kako mogu uporedo postojati dve savršene supstancije) tako što uvodi razliku izmedju beskonačne i
konačne supstancije, Boga i stvorenih supstancija. Čovek kao konačno biće (u njemu su sjedinjeni duh i
telo) može saznati samo konačne stvari. Bog, sa druge strane, prevazilazi ograničenost našeg saznanja.
Polazište za dokaz o postojanju Boga jeste izvesnost mišljenja (subjekta) o samoj sebi. Dekartov dokaz je
modifikacija sholastičkih dokaza. Pošto je duhu izvesno da sam postoji, on u sebi nalazi i ideju o
savršenoj supstanciji – Bogu. A kako je čovek konačna supstancija, on može imati ideju o savršenoj i
beskonačnoj supstanciji samo na osnogu toga što ta ideja proističe iz nečega što je zaista savršeno, tj od
samog Boga. Na osnovu toga, postojanje Boga predstavlja garanciju da su u našem mišljenju usađene
jasne i razgovetne ideje koje omogućavaju pouzdano saznanje sveta, jer nas Bog ne obmanjuje.

Dekartov dokaz o postojanju spoljašnjeg sveta može da se opiše na sledeći način. Duh ima jasno i
razgovetno znanje o tome da poseduje sposobnost primanja opažaja iz spoljašnjeg sveta. Uzrok ovih
opažaja može biti ili Ja (sam duh), ili Bog, ili spoljašnji svet. Duh nije uzrok ovih upažaja, jer su Ja i
spoljašnji svet nezavisne supstancije. Bog takođe nije njihov uzrok, jer opažaji mogu biti varljivi, a Bog
nas ne obmanjuje. Prema toma, jedina mogućnost jeste da je spoljašnji svet uzrok čulnih opažaja, čime
se dokazuje i njegovo postojanje.

Rečnik:
causa sui – uzrok sopstvenog postojanja
res cogitans – misleća supstancija, duhovna supstancija
res extansa – protežna supstancija, tj. telesna, materijalna priroda, spoljašnji svet