Све срећне породице личе једна на

другу, свака несрећна породица

несрећна је на свој начин

Тешка, неразумљива, ипак је једна. Сваки осмех, али и туга употпуњују једну породицу и
остају дубоко заковани у мислима сваког појединца ове мањине. Ако је породица једино
склониште од свих животних недаћа, где да бежимо ако нам корен свих проблема,
заправо потиче од исте?

У роману Толстоја “Ana Карeњина” реалистично је приказана сложеност једне породице.

(Реченица којом почиње овај роман даје утисак да и несрећа има неку посебну
аутентичност). Лажи, прељубе и обмана су мотиви који преовладавају у читавом делу. У
Ани Карањенини преплићу се више паралелних прича. Приказује се апсурдно распадање
једне угледне руске породице. Појављује се унутрашња драма ликова. Како жена попут
Ане Карењине која није лицемерна и жена која воли искреност доводи себе до парадокса
где улази у прељубу и доводи до сукоба спољашњег и унутрашњег морала. Породица је у
овом роману доведена у центар. Толстој прави контраст да један ток приповедања
приказује породицу која расте и напредује кроз ликове Љевина и Кити, а са друге стране,
породицу Ане и Вронског која се распада.

“Чича Горио”, дело Оноре де Балзака, осликава једну неузвраћену љубав старца према
његовим кћерима. Показује охолост и безобзирност друштва. Делфина и Анастазија,
кћери Чича Гориа, биле су присутне у очевљевом животу само док је обезбеђивао
средства за враћање дугова, а када је време посетити старога оца, када је потребно наћи
се поред њега на његовој самртној постељи, њих нигде неће бити. Проклетство новца у
роману види се управо као начин на који друштво функционише заборављајући праве
људске вредности. Заборављен, остављен од својих најближих, последње дане живота
проводи са Растињаком, који га и сахрањује.

Шекспиров Хамлет такође прича причу једне несрећне породице, освете за убијеним
оцем, разочараност у породицу и мајку као стубу породице, пропасти једне љубави и
страдању главних јунака. Однос између Хамлета и Офелије заснивао се на несрећној
љубави и трагичном исходу. Иако је Хамлет гајио симпатије према Офелији и био свестан
њених квалитета, разочараност у мајчин поступак, снажно је утицала да он промени
мишљење и став према вољеној драгој. Развој догађаја је такав да Хамлета обузимају
највеће сумње, нетрпељивост према породици, пријатељима, вољеној Офелији. Он
запада у меланхолију, повлачи се у себе, избегава контакте са ближњима, што њима даје
повода да мисле да је полудео. Убрзо затим, Хамлет добија потврду да су за смрт његовог
оца одговорни његов стриц и мајка. Ово је била поражавајућа истина за Хамлета, која ће
само убрзати његову одлуку о освети. У непажњи и неспоразуму, убиће дворског великог
доглавника, Полонија. Тиме ће бити омрзнут од стране породице, а стриц Клаудије
озбиљно прави планове о његовом убиству. Читава прича уоквирује се Офелијином тугом
за оцем Полонијем и разочараношћу у Хамлета, што доводи до тога да изврши
самоубиство. Њен брат Леарт јединог кривца види у Хамлету, те се озбиљно окреће
против њега. Главни јунаци страдају у окриљу несрећних околности и неспоразума.