Univerzitet u Nišu

Filozofski fakultet

Departman za filozofiju

SEMINARSKI RAD

Predmet:

Filozofija duha

Tema: Dualizam duha i tela u Dekartovoj filozofiji

Mentor: Prof. Dr. Slađana Ristić Gorgiev

Student: Vučković Jelena

Niš, septembar 2018. God.

UVODNO IZLAGANJE:
 Da bismo na pravi način razumeli dualizam duha i tela u Dekartovoj filozofiji, neophodno
je da ove pojmove objasnimo, kako se oni razumeju u Dekartovoj filozofiji. Pre svega ćemo
reći nešto više o dualizmu. Postoji više dualističkih teorija kao što su paralelizam,
epifenomenalizam, okazionalizam... Ono što je zajedničko svim ovim teorijama jeste da
smatraju da postoje dve osnovne ,,stvari“ materijalna i nematerijalna. Materiji se pripisuje sve
vidljivo pa tako i naša tela, dok je nematerijalna misao i duh (duša). Važno je da naglasimo
da Dekart ne pravi razliku između duše i duha, za njega su ovo sinonoimi. Dekart kao
pristalica ove teorije sav vidljivi svet svrstava u materiju ili protežnu supstanciju (res
exstensa), dok je misao nematerijalna i neprotežna supstancija (res cogitians). Dalje u radu
ćemo pokušati da objasnimo u kakvom su odnosu ove dve supstancije, da li postoji neka
uzročno posledična veza između duha i tela, ili oni pak mogu postojati odvojeno, kao
nezavisni entiteti. Teorije koje zastupaju tezu da duh i telo mogu da postoje kao nezavisni
entiteti su: paralelizam i okazionalizam. Pokušaćemo i da odgovorimo na pitanje da li je
Dekart kao dualista, možda zastupao i radikalniju vrstu dualizma kakvi su paralelizam i
okazionalizam.

Cogito, ergo sum

U pokušaju dostizanja apsolutne izvesnosti, Dekart koristi metodsku sumnju, ovo nas
može zavesti da pomislimo da je Dekart bio skeptik, upravo suprotno on se ovim borio protiv
skeptika, jer dok su skeptici verovali da se ne može doći ni do kakvih pouzdanih saznanja,
Dekart je smatrao da sumnja vodi upravo do nesumnjivih saznanja, naravno ako se pravilno
upotrebi. Dekart smatra da je sumnja opšteg karaktera, jer treba da se primenjuje na svaki
iskaz, metodska jer se koristi kao početni stadijum radi dostizanja izvesnosti, privremena jer
ne želi da odbaci sve u šta se verovalo, već da preispita sve na sigurnijim osnovama.

On je metodsku sumnju prevashodno pokušao da primeni na čula i tako uvideo da nas

čula često obmanjuju i da nikada ne možemo biti sigurni u izvesnost takvog saznanja, jer

2
možda smo u stanju sna, ali čak i u snu je dva plus tri pet, međutim možda nas zao duh
obmanjuje, tako da je spreman čak i da matematičke iskaze privremeno ne uzima za istinite.

Koliko god se trudio da proširi sumnju i sve dovede u pitanje, u jednoj oblasti to nije bilo
moguće, a to je vlastito postojanje. On to argumentuje na sledeći način, mogu da sumnjam u
svoja čula, mogu da sumnjam da sanjam ili da me zli duh obmanjuje, međutim tokom svih
ovih sumnji mora da postoji neko ,,JA“ koje sanja, koje je obmanuto, tj. neko ,,JA“ koje
misli. Na ovom stupnju dolazi do zaključka da je sumnja jedan oblik mišljenja, koje
potvrđuje njegovo postojanje. On u svom delu Principi filozofije kaže sledeće: ,,Pod rečju
mišljenje razumevam sve ono čega smo svesni kao onog što se zbiva u nama... I mada mi
apsolutna izvesnost vlastitog postojanja postaje najočiglednija u činu sumnje.“ 1 Istinu do koje
je došao formuliše kao dobro poznatu tvrdnju Cogito, ergo sum2. Sve dok misli on ima svest
o vlastitom postojanju, u Meditacijama kaže da ako bi prestao da misli, sasvim izvesno je da
bi prestao da postoji. Smatra da je došao do pravog temelja svoje filozofije, jer ako bi se
usudili da sumnjamo u vlastito postojanje to bi bila kontradikcija. On dokazuje vlastito
postojanje, nezavisno od drugih predmeta koji ga okružuju, jer ih je negirao sumnjom, takođe
napominje da ta stvar koja misli je naše ,,sopstvo“, a ne telo. Postavlja se pitanje šta je to što
misli? Duh, duša ili nešto treće. Ovo je jedan od glavnih prigovora koji se upućuju Dekartu.
On se brani u drugoj meditaciji da nije pretpostavio da nijedna telesna stvar ne može da misli,
samo da ono što misli nije telo. On još uvek ne ulazi u odnos duha i tela, samo pretpostavlja
određeni subjekt koji misli, nezavisno od tela.

,,JA“ koje misli treba shvatiti kao mišljenje koje ostaje kada se sve drugo odbaci, važno je
da naglasimo da to nije transcedentalizovano ,,JA“, već više ,,empirijsko“, mada ne doslovno
kako bi upotrebili u svakodnevnom govoru.

1
Descartes, R. Principles of Philsophy I, II Dordrecht: Reidel (1983)
2
Mislim, dakle jesam

3
Dualizam duha i tela

Do sada smo utvrdili da našem sopstvu pripada samo misleća neprotežna supstancija,
ali mi imamo predstavu o našem telu kao protežne i nemisleće supstancije. Dekart u
Meditacijama kaže sledeće: ,,Ovo ja (znači, moja duša po kojoj sam ja ono što jesam)
potpuno različito od mog tela i da može da postoji bez njega... U tom slučaju, naravno, moje
postojanje kao stvari koja misli ne dokazuje samo po sebi postojanje moga tela, a kamoli
drugih tela. Ali ja u sebi otkrivam izvesne sposobnosti i aktivnosti, kao što su moć menjanja
položaja i prostornog kretanja uopšte, koje jasno impliciraju postojanje telesne ili protežne
supstancije tela. Jer u jasnom i razgovetnom opažanju takvih aktivnosti protežnost je na neki
način sadržana, dok mišljene i razumevanje nije. Dalje, čulno opažanje podrazumeva izvesnu
pasivnost, u smislu da primam impresije ideja i da ne zavisi samo i jedino od mene kakve
impresije primam. Ova sposobnost čulnog opažanja ne pretpostavlja mišljenje, i mora
postojati u nekoj drugoj supstanciji a ne u meni samom shvaćenom kao suštinski mislećoj i
neprotežnoj stvari. Isto tako, utoliko ukoliko primam impresije, neki put protiv svoje volje, ja
sam prinuđen da verujem da te impresije dolaze od drugih tela a ne od mog sopstvenog. I zato
što mi je Bog, koji nije obmanjivač, dao veoma veliku sklonost da verujem da su ih
(impresije ili ,,ideje“ čula) prenele do mene telesne stvari, ne vidim kako bi se On mogao
odbraniti od optužbe za obmanu ako bi te ideje stvarali neki drugi uzročnici a ne telesne
stvari. Zato moramo da dopustimo da postoje telesne stvari.“3 Ovim nas Dekart uverava da
postoje tela i duhovi.

Dekart se ne bavi opširno postojanjem tela, mada odbacuje hiperboličku sumnju da

život može biti san, da ne postoje tela i drugi predmeti. On hiberboličku sumnju odbacuje u
šestoj meditaciji i kaže: ,,Ja treba da odstranim sve sumnje iz prošlih dana kao hiperboličke i
smešne, posebno onu opštu neizvesnost povodom spavanja koje nisam mogao da razlikujem
od budnog stanja.“4

Da bismo razumeli odnos duha i tela, moramo razjasniti kakve su to supstancije.

Dekart definiše supstanciju kao: ,,Postojeću stvar, kojoj nije potrebno ništa osim nje same da
bi postojala.“5 Ovako koncipirana definicija se može odnositi samo na Boga. ,,Istinu govoreći

3
Husserl/Descartes (1975) Meditacije o prvoj filozofiji. Zagreb: Centar za kulturnu delatnost saveza
socijalističke omladine

4
Isto
5
Descartes, R. Principles of Philsophy I, II Dordrecht: Reidel (1983)

4
jedino Bog odgovara ovom opisu, budući da je takav da se apsolutno sam održava; jer mi
primećujemo da nema nijedne stvorene stvari koja može da postoji a da je ne održava
Njegova moć.“6 Mada kao što smo već spomenuli Dekart nije monista, ne smatra da postoji
samo jedna supstancija, već dve. Ali onda ne možemo supstanciju u istom smislu pripisati i
Bogu i ostalim bićima. On supstanciju prevashodno pripisuje Bogu, a tek analogno i
drugostepeno na sva bića i predmete. Ako isključimo Boga i pokušamo da mislimo na
supstanciju koja se odnosi na stvorena bića, možemo zaključiti da postoje dve vrste
supstancija. ,,Međutim, stvorene supstancije, bilo telesne, bilo misleće, mogu da se shvate
pod tim zajedničkim pojmom; jer to su stvari kojima je potrebno sudelovanje Boga da bi
postojale.“7 Iz ovoga možemo zapaziti da nisu u pitanju supstancije kao supstancije, već
atributi supstancija. I u zavisnosti od toga koliko su ti atributi sadržani u supstancijama i
koliko ih određuju, pružaju nam saznanje o njima. Dekart je pripisao svakoj od ove dve
supstancije osnovne atribute, koji ne samo da je određuju, već su identičani sa samom
supstancijom.

Kao što smo ranije već spomenuli kod Dekarta duhu se pripisuje neprotežnost,
zapravo može se reći da je glavno svojstvo duha mišljenje, a šta je onda glavno svojstvo
telesnosti sem protežnosti, to su protezanje u dužinu, širinu i dubinu, jer mi možemo shvatiti
protežnost bez ovih određenja, ali ne možemo ova svojstva shvatiti bez protežnosti. Ovi
atributi su glavni za supstanciju, ali kao što je mišljenje glavni atribut supstancije, tako nije
baš svaka misao bitna, duh može postojati bez ove ili one misli. Za telo je glavni atribut
protežnost, ali protežnost ne mora imati ovaj ili onaj oblik ili veličinu. Ove prateće
karakteristike supstncije Dekart naziva modusima.

Iz ovoga možemo zaključiti da je ljudsko biće sastavljeno iz ove dve supstancije

maločas objašnjene. Sada je važno da vidimo u kom su one odnosu u ljudskom telu, da li je
stvarno odnos duše naspram tela, kao pilota naspram aviona.

Na osnovu dosadašnjih razmatranja možemo zaključiti da Dekart smatra da je suština

svakog da misli, a pošto je telo nemisleća supstancija, ono ne pripada našoj biti, samim tim
mi smo duše koje su smeštene u telo, kojim upravljamo, kao što pilot upravlja avionom.
Zašto je to tako, mogao bi da se upita čitaoc. Dekart to objašnjava na sledeći način, da smo
mi samo supstancije koje mislimo i sva je naša suština u tome da mislimo, obzirom da je telo
nemisleća supstancija, ne bi trebalo biti uključeno u jasnu i razgovetnu ideju koju imam o
6
Isto.
7
Isto

5
sebi, kao biću koje misli. Prema tome, mi smo samo duše koje su smeštene u telo. Obzirom
da mogu da pokrećem svoje telo, ono mora ipak stojati u nekom odnosu prema duhu, jer duh
utiče na to da se telo pokreće. Ako na ovaj način shvatimo odnos duha i tela, onda analogija o
pilotu i avionu nije sasvim neprikladna.

U prilog ovome da je duh odvojiv entitet od tela on kaže: ,,Zatim pažljivo ispitujući
ono što sam bio, i videći da sam mogao da se pravim kao da nemam nikakva tela, i da nema
nikakva ni sveta, ni mesta na kojem bih bio, ali da se ipak ne bih mogao da pravim da uopšte
nisam...saznao sam da sam supstancija čija sva suština ili priroda jeste jedino u mišljenju, i
kojoj, da bi bila, nije potrebno nikakvo mesto, niti pak da zavisi od ma kakve materijalne
stvari, tako da to ja, tj. duša po kojoj sam ono što jesam, potpuno razlikuje od tela... i kad
njega uopšte ne bi ni bilo, duša ne bi prestala da bude sve ono što jeste.” 8 Glavni prigovor
koji može da se uputi ovom stavu je da bez obzira što mogu misliti o sebi bez svog tela, ne
znači da zaista i mogu postojati samo kao mišljenje bez svog tela. Primer za ovo bi mogao da
glasi ja mogu misliti o kolaču bez da znam šta je sve potrebno za njegovo spravljanje, ali bez
sastojaka koji su potrebni za njegovu primenu, taj kolač ne bi mogao biti napravljen.
Međutim, Dekartov stav je da ako možemo samo i misliti o mišljenju bez dovođenja u vezu
sa telom, znači da telo nije neophodno za mišljenje. Mada se onda postavlja pitanje gde bi se
to mišljenje odvijalo, unutar čega... On svoje uporište nalazi u tradicionalnom razumevanju
supstancije i atributa, gde svaka supstancija ima jednu bit ili više da bude ono što jeste, prema
Aristotelu postoji mnogo supstancija, kod Dekarta postoje samo dve kako smo već ranije
spomenuli duh i materija, duh je neprotežna misleća supstancija, dok je materija protežna
nemisleća supstancija. Atributi neprotežne misleće supstancije su mišljenje, htenje, želja,
nadanje, dok su svojstva protežne nemisleće supstancije dubina, širina, visina... On smatra da
su ova svojstva ne samo različita, već da se potpuno međusobno isključuju. O tome
kaže: ,,Iako možda (ili radije-sigurno, kao što ću kasnije reći) imam telo s kojim sam veoma
čvrsto povezan, iz toga što sa jedne strane imam jasnu i razgovetnu ideju o sebi kao stvari
koja samo misli i ne proteže se, i što, s druge strane, imam razgovetnu ideju o telu koje se
samo proteže i ne misli, izvesno je da sam ja (to jest moja duša koja me čini onim što sam)
potpuno i istinski različit od mog tela, i da mogu biti ili postojati bez njega.” 9 Ovaj argument
dokazuje da duh i telo hipotetički mogu postojati odvojeno, a ne da su i zaista odvojeni
entiteti. Na ovoj razlici Dekart i zasniva svoje dualističko stanovište, njemu je sasvim

8
Husserl/Descartes (1975) Meditacije o prvoj filozofiji. Zagreb: Centar za kulturnu delatnost saveza
socijalsitičke omladine
9
Isto.

6
dovoljno što može zamisliti odvojeno duh i telo, bez obzira što to u praktičnom smislu i nije
moguće, sem nakon smrti tela. Pitanje na koje Dekart ne odgovara, a koje se prirodno
nameće, je šta se dešava sa dušom ili duhom nakon smrti tela? On ovo ostavlja nedorečeno da
svako od nas tumači u skladu sa našim religioznim ubeđenjima. Dekart je smatrao da pošto je
logički moguće zamisliti dušu i telo, kao dva nezavisna entiteta, tj. da mi možemo imati svest
o sebi, bez oslanjanja na neki fizički entitet, da samim tim duh i telo mogu postojati kao dve
nezavisne supstancije.

Dekart kao što vidimo, uporno nastoji da dokaže bestelesnost duha i nezavisnost od
tela, mada kasnije u Meditacijama, ipak priznaje povezanost duha i tela, te daje sebi zadatak
da ovu vezu što podrobnije objasni. On kaže da je taj odnos prisutan u svakodnevnom
iskustvu: ,,Priroda me također poučava - preko tih osjeta bola, gladi, žeđi itd. - da svom tijelu
nisam nazočan samo onako kako je brodar brodu, nego da sam s njime najprisnije povezan i
gotovo pomiješan, tako da tvorimo jedinstven sklop. Inače, kad se tijelo pozlijedi, ja – koji
nisam ništa drugo nego stvar koja misli – ne bih zbog tog osjetio bol, nego bih tu povredu
primio tek čistim razumom, kao što brodar vidom prima ako se štogod slomi na brodu;“10

Dekart konačno priznaje povezanost duha i tela, on u Razgovoru sa Burmanom11 na

njegovo pitanje kako duh može uticati na telo i obrnuto, kada su tako različite supastance,
Dekart kaže da je to teško objašnjivo, ali je to naše iskustvo tako jasno, da se ne može
negirati. Sledeći njegov primer o žeđi, gladi i sličnim osećajima, mi nemamo samo duhovno
razumevanje tih osećaja, već nam i telo sugerira na glad i žeđ, suvoćom ustiju, bolom u
stomaku i sl. U savremenoj interpretaciji se ovi osećaji pripisuju mentalnoj sferi, jer mi
moramo biti svesni da bismo mogli imati ove osećaje, kod Dekarta je malo drugačija
situacija, on smatra da celo svoje ,,JA“ može razumeti bez ovih senzacija i da ovi utisci nisu
bitan deo njegove misleće supstancije (res cogitans), ali su ipak na neki čudan način
pomešani. On ovo objašnjava na sledeći način:,, A kad tijelu zatreba hrane ili pića, i to bih
tek razumjevao, a ne bih imao zbrkane osjete gladi i žeđi. Jer, zaista, ti osjeti žeđi, gladi, boli
itd. nisu ništa drugo nego zbrkani oblici svijesti, nastali od spoja i mješavine tijela i duha.“12

Za sada uviđamo da odvojenost duha i tela nije baš precizna, kako smo možda
očekivali, uviđamo da se na primeru čoveka ne mogu jasno razgraničiti dve supstancije koje
10
Isto.
11
John Cottingham, Dekart: Dekartova filozofija duha, Beograd: Dereta, 2004.

12
Isto.

7
je Dekart imao na umu, jer su pomešane i reflektuju jedna na drugu. Primer koji Dekart daje
za čistu res cogitinas supastanciju su – andjeli, ovo je misleća supstancija u strogom značenju
ove reči. Što se tiče res exstensa supstancije to je materija koja je protegnuta i koja je u stanju
kretanja. Ljudska bića kao što smo do sada videli ne spadaju u strogom smislu ni u jednu od
ove dve supstancije, jer su duh i materija pomešani, te tako nastaju senzacije koje inače ne
mogu biti pronađene ni samo u telima, ni samo u duhovima.

Sjedinjenost duha i tela još uvek nije najjasnije objašnjena, ni Dekart se nije previše
obazirao na to sve dok ga princeza Elizabeta nije upitala za to, tek tada je pokušao bolje da
objasni taj koncept sjedinjenja duha i tela. U pismu princezi on navodi: ,,da imamo različite
primitivne pojmove, koji su modeli na osnovu kojih je sve naše ostalo znanje oblikovano.
Zatim navodi kategorije koje je ranije objasnio kao proste prirode: prvo, tu su zajednički
pojmovi, kao što su bivstvovanje, broj i trajanje, koji se primenjuju na sve što možemo
pojmiti; drugo, tu je telesni pojam protegnutosti, koji sadrži pojmove oblika i kretanja; i treće
postoji pojam koji misli, koji uključuje koncepte razuma i nagnuća volje...“ 13 Sve je ovo
manje više poznato, te Dekart kaže da se jedinstvo duha i tela treba razumeti bukvalno, pa
kaže dalje u pismu: ,,Pojmiti jedinstvo između dve stvari znači pojmiti ih kao jednu jedinu
stvar... Svakako, bez razlike, iskušava jedinstvo unutar sebe, bez filozofiranja. Svako oseća
da jeste jedna osoba s mišljenjem i telom koji su po prirodi tako povezani da mišljenje može
pokretati telo i osećati stvari koje mu se dešavaju.“14

Ovo u današnjem smislu nije teško razumeti, imamo dosta primera za to da su razni
elementi ujedinjeni i da daju potpuno nova jedinjenja, koja nisu suštastvene njihovim
prvobitnim svojstvima, uzmimo za primer kuhinjsku so, koja je sastavljena iz natrijuma i
hlora, ovako sjedinjeni elementi daju kuhinjsku so kojom možemo hranu učiniti ukusnijom,
ali ako bismo pokušali da koristimo samo natrijum ili samo hlor radi poboljšanja ukusa hrane,
ne bi uspeli u tome, što znači da ova dva elementa, daju potpuno novo jedinstvo nesušastveno
njihovim osnovnim elementima. Ovo razume se nije Dekartov primer, ali nam možda može
pomoći da razumemo da dve supstancije koje su kod njega pomešane i daju sasvim novo
jedinstvo, te tako kod ljudskog tela koji sadrži i duh i telo, dolazi do osećaja koji nisu
suštastveni njegovim osnovnim supstancijama res exstensa i res cogitinas iz koga je ljudsko

13
Dekart R. (1596-1650), Elizabeta od Bohemije, palatinska princeza (1618-1680), Izvod iz prepiske Dekarta i
Elizabete / preveo s francuskog Aljoša Mimica (2009), Novi sad: Arhe (2009)

14
Isto.

8
telo sastavljeno. Ovo je malo nategnuta teorija, i sam Dekart je osećao da takvo jedinstvo
predstavlja problem. Jer supstancije koje su opisane kod Dekarta su toliko isključive i
suprotne, da na prvi pogled nikakvo jedinstvo nije moguće, kao što smo već spomenuli res
exstensa je protežna i deljiva supstancija, dok je res cogitans neprotežna i nedeljiva
supstancija. Svestan problema ujedinjavanja dve vrste potpuno nesaobraznih supstastancija
on dalje u pismu kaže: ,,Ne čini mi se da je ljudski duh u stanju da pojmi u jedno te isto
vreme i razliku i jedinstvo između tela i duše, jer za to je nuzno da ih misli kao jednu stvar i,
istovremeno, da ih pojmi kao dve stvari, a to je apsurdno.“15

Iz ovoga se nekako nazire da duh i telo ipak nisu sjedinjeni, već su više u nekom
uzročno-posledičnom odnosu. Duh svakako ima uzročne moći u odnosu da telo, jer se telo
pomoću duha kreće, a svakako i telo ima uzročne moći u odnosu na dušu, o ovome se govori
u Strastima duše. Evo šta Dekart kaže u ovom spisu: ,,Kada se duša hoće setiti nečega, ovo
htenje čini da (pinealna) žlezda, naginjući se prvo na jednu, a zatim na drugu stranu, potiskuje
životinjske duhove (fine brze deliće koji putuju kroz nervni sistem) ka raznim područjima
mozga sve dok ne dođu do tragova koje je ostavio predmet kojeg želimo da se setimo. Ti su
tragovi ništa drugo do pore mozga kroz koje su duhovi prethodno prolazili zahvaljujući
prisustvu tog predmeta i koje su time stekle veću lakoću od drugih da se otvore na isti način
kad duhovi ponovo teku ka njima. Duhovi tako ulaze u te pore lakše kad stignu do njih,
proizvodeći time u žlezdi onaj poseban pokret koji predstavlja isti predmet u duši i čini da
prepozna predmet kao onaj kojeg se želela setiti. 16 Dekart ovim želi da dokaže da pokreti koji
se pojavljuju u pinealnoj žlezdi, prenose se na ostale delove tela i mozga, međutim ovde se
javlja kao problem ta veza kako nematerijalno utiče na materijalno, isti je problem i u
obrnutom odnosu kada telo utiče na duh.

Jer kako emocije koje se javljaju preneti na duh, Dekart je pokušavao u Strastima
duše, da nađe odgovarajuće mehanizme po kojima je ovo bilo mogućno i na prvi pogled
izgleda da je uspeo u tome. Mada kasniji kritičari spočitavaju da se dosta pridržavao
sholastičke pretpostavke da ,,posledica mora biti slična uzroku“, tj. da sve što se nalazi u
uzroku mora biti sadržano i u posledici. On je želeo da sve bude jasno i očigledno, da se
može u većini slučajeva pozvati na neke neprikosnovene istine. Ali mi ne možemo zaključiti
da ono što se dešava u pinealnoj žlezdi nužno uzrokuje način na koji se naše telo ponaša.
15
Isto
16
Dekart R. (1981) Strasti duše. Beograd: Grafos

9
 Dekart nije želeo da opstruira da su duh i telo u uzajamnom odnosu, ali u ovoj tački
igleda kao da se razilaze.

Ova razlika duha i tela nagoveštava da su ove dve supstance nepotpune, ovaj prigovor
upućuje Arno na šta Dekart odgovara: ,,Zato što ne mogu da postoje same po sebi...priznajem
da mi se čini da je za njih protivrečno reći da su supstancije... Posmatrane zasebno, one su
potpune (supstancije). I ja znam da misleća supstancija nije ništa manje potpuna od protežne
supstancije.“17ovde Dekart ne zanemarujući njihovu razliku, tvrdi njihovu potpunost kao
supstancije. Isto tako na drugom mestu kaže: ,,Istina je da u drugom smislu mogu da se
nazivaju nepotpunim supstancijama; to jest, u smislu u kojem se dopušta da oni nemaju
nedostatak potpunosti ukoliko su spstancije, čime se samo tvrdi da ukoliko se odnose na
neku drugu supstanciju, sa kojom sjedinjeni obrazuju jednu samoodržavajuću stvar... Duh i
telo su nepotpune supstancije ukoliko ih posmatramo u odnosu prema čoveku koji je
jedinstvo koje oni zajedno obrazuju.“18

Ovakvim tumačenjem odnosa duha i tela, Dekart je dao temelje za ono što će se
kasnije razviti u okazionalističku teoriju, prema kojoj ne postoji nikakva uzročna veza
između duha i tela, već sve kontroliše i reguliše Bog, ako želimo da pomerimo neki ud, Bog
to učini u tom trenutku. Stvarna veza između duha i tela ne postoji prema ovoj teoriji. Bog je
jedini uzročni pokretač. Iako je dao dobre osnove za ovakvu teoriju, Dekart je čini se nije
zastupao u pravom smislu, jer je ipak smatrao da postoji uzročno-posledična veza između
duha i tela.

Zaključak

Šta možemo reći na kraju, Dekartovo učenje je svakako dosta doprinelo razvoju
raznih dualističkih koncepcija. Dekarta strogo ne možemo stvrstati ni u jednu koncepciju koje
17
Dekart R. Metafizičke meditacije o prvoj filozofiji: u kojima je dokazano da Bog postoji i da
se čovekova duša stvarno razlikuje od tela, prigovori koje su veoma učene osobe iznele protiv
prethodnih meditacija i odgovori autora, Beograd: Zavod za udžbenike, 2012

18
Isto.

10
su se kasnije iz njegovog učenja razvile. Podsetićemo se da su to epifenomenalizam,
paralelizam, okazionalizam, interakcionizam. Pokušavajući da objasni razliku između duha i
tela, te kasnije da te dve supstancije tako različite po svojoj prirodi ipak nekako kohabitiraju
zajedno, nije naišlo na odobravanje. Jer njegovo objašnjenje da se pinealna žlezda pokreće
kada želimo nečeg da se setimo ili želimo da pokrenemo neki svoj ud, u današnjem vremenu
nailazi na veliko neodobravanje i on sam kaže da su tela kao automati da se disanje, varenje i
slični telesni procesi dešavaju automatski, pa zašto bi onda naš duh uticao na kretanje? Sa
druge starne ne smemo ni zaključiti da je njegovo učenje o duhu neuspeh, jer i danas odnos
između duha i tela nema odgovarajuće jasno i razgovetno filozofsko objašnjenje. Odnos
između duha i tela, kako je i sam Dekart priznao postoji, ali jasno i precizno nije definisan ni
danas. Sekundarno Dekartovo učenje o duhu i telu možemo na određeni način svrstati u
okazionalizam, jer odnos između fizičkih dogadjaja i duševnih fenomena samo Bog može
održavati svojom voljom u stalnoj harmoniji.

Literatura:

1. Dekart R. (1981) Strasti duše. Beograd: Grafos

11
 2. Husserl/Descartes (1975) Meditacije o prvoj filozofiji. Zagreb: Centar za kulturnu
delatnost saveza socijalsitičke omladine
3. Descartes, R. Principles of Philsophy I, II Dordrecht: Reidel (1983)
4. Dekart R. (1596-1650), Elizabeta od Bohemije, palatinska princeza (1618-1680),
Izvod iz prepiske Dekarta i Elizabete / preveo s francuskog Aljoša Mimica (2009),
Novi sad: Arhe (2009)
5. Dekart R. Metafizičke meditacije o prvoj filozofiji: u kojima je dokazano da Bog
postoji i da se čovekova duša stvarno razlikuje od tela, prigovori koje su veoma učene
osobe iznele protiv prethodnih meditacija i odgovori autora, Beograd: Zavod za
udžbenike, 2012
6. Davor Pećnjak, (2013) Uvod u filozofiju uma, Zagreb: Hrvatski studiji Sveučilišta u
Zagrebu Borongajska cesta 83d
7. John Cottingham, Dekart: Dekartova filozofija duha, Beograd: Dereta, 2004.

12