Filozofski fakultet

Univerzitet u Beogradu

Barklijev princip „Esse est percipi”

Seminarski rad; teorija saznanja I

Profesor: dr Mašan Bogdanovski

Student: Marija Pavlović FS 09/29
 Barkli, kao i svaki filozof, teži za istinom. Primećujući koliko je većina filozofa

daleko od istine, odlučuje da „sigurno i tačno“1 istraži principe ljudskog saznanja. Taj princip

mora biti jasan, nezamagljen apstrakcijama, on ne sme biti proizvod spekulacije sa kojom se

najčešće javljaju protivrečnosti, koje nam dodatno onemogućavaju da sagledamo istinu. Taj

princip mora obezbediti jasno i sigurno znanje, a prema Barkliju taj princip jeste Esse est

percipi. Ovaj princip se mora imati u vidu pre nego što se krene u bilo kakvo istraživanje

stvarnosti. Esse čulnih stvari jeste percipi, biti znači biti opažen, biće čulnih stvari se ne može

zamisliti drugačije nego da se one mogu opaziti. Puni izraz je: Esse est aut percipi aut

percipere, biti znači ili biti opažen ili opažati.

Pre nego što da opravdanje za ovaj svoj princip i objasni njegovo značenje, Barkli u

Raspravi o principima ljudskog saznanja pokušava da razjasni i pobije principe koji su u

ljudsko saznanje doneli neizvesnost i sumnju. On obelodanjuje apsurde koji iz tih principa

proizilaze i utvrđuje razloge za njihovo pobijanje. Razlog zabune je pogrešna upotreba jezika,

preciznije - shvatanje apstraktnih opštih pojmova kao realno postojećih. Naime, Barkli, blisko

nominalistima, ovim pojmovima opovrgava pozitivno postojanje, pa čak i smisleno značenje,

jer ne može se referirati na ono čega nema ni u svesti ni van svesti. Barkli svoj stav izvodi iz

svojevrsne jezičke analize. Ovim problemom Barkli se još podrobnije bavi u svojim Ogledima

o novoj teoriji viđenja.

Barkli uviđa da mi u svesti ne možemo obrazovati apstraktne ideje.2 On se poziva na

Lokov primer, s tim što je njegov zaključak suprotan Lokovom. Lok kao primer jedne

apstraktne ideje daje ideju trougla. Taj trougao nije ni pravougli ni jednakostranični ni

raznostran i jednakokrak, već sve to i ništa od toga u isto vreme.3 Barkli ovo tumači kao

1
Džordž Barkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja, Beograd 1977., str. 11
2
Ibid, Str.12
3
Koplston, Istorija filozofije, Moderna filozofija i britanski filozofi, Beograd 2001., str. 260
tvrđenje da mi zapravo možemo zamisliti, pojmiti jednu ovakvu apstraktnu ideju. On jasno

uviđa da je to nemoguće. Ne možemo zamisliti jedan takav trougao koji nije ili jednakokraki

ili jednakostranični itd. Kada god zamišljamo trougao mi zamišljamo jedan određeni trougao.

Ovaj stav se poklapa sa Barklijevim verovanjem da mi ne možemo zamisliti bilo šta drugo

osim onoga što je utisnuto u naša čula. Dakle mi možemo da zamislimo samo ono što smo

empirijski iskusili, ono što je, da tako kažem, prošlo kroz naša čula. U to što možemo

zamisliti takođe ulaze ideje stvorene „prizivanjem“ sećanja ili stvorene maštom, kombinujući

ideje koje smo primili preko čula, a takođe i ideje proizašle iz osećanja i operacija svesti.

Barkli navodi još primera: Ne možemo zamisliti kretanje uopšte ili rasprostrtost uopšte,

apstrahovane od određenih tela koja se kreću ili određenih rasrostrtih tela.4 Uvek ćemo

zamišljati kretanje nekog tela određene brzine i pravca, uvek ćemo zamišljati određeno telo

koje je rasprostrto u prostoru.

Ono što ovde treba pomenuti jeste da Barkli ne poriče postojanje opštih ideja, već

postojanje apstraktnih opštih ideja. On opštu ideju shvata kao ideju koja jeste pojedinačna ali

postaje opšta time što zamenjuje sve druge pojedinačne ideje iste vrste. On je svestan

praktične korisnosti opštih ideja. Za primer jedneke takve ideje navodi ideju duži. Duž uopšte

je zapravo predstava bilo koje pojedinačne duži, i to u smislu da sve što važi kao dokazano za

neku duž važi i za sve druge duži, tj. duž uopšte. Opštost neke ideje je zapravo njen odnos

prema pojedinačnim svarima iste vrste koje ta opšta ideja obuhvata. Kada se jedna takva ideja

shvati kao apstrahovanje zajedničkih osobina iz pojedinačnih ideja (npr. boja po sebi),

zanemarujući sve njihove pojavne oblike i pri tome se jednoj takvoj ideji pripiše pozitivno

postojanje, dolazi do zabune i pogrešnog razumevanja i istraživanja stvarnosti. Tako se

značenje svakog opšteg imena (npr. boja) shvata kao jedna određena apstraktna ideja. Barkli,

4
Džordž Barkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja, Beograd 1977., str.19
nasuprot ovome, smatra da se značenje apstraktnih ideja ne može odrediti, zato što se radi o

jednoj pogrešnoj upotrebi i razumevanju opštih pojmova.

Ovaj stav se povezuje sa Barklijevim kritikovanjem materijalizma, koji podrazumeva

prihvatanje pozitivnog postojanja apstraktnih ideja. Pre Barklijeve kritike materijalizma

moramo opisati Barklijev imaterijalizam.

Objekti našeg saznanja su ideje utisnute u čula, ideje obrazovane pomoću pamćenja i

mašte i ideje na koje nailazimo introspekcijom (osećanja, operacije svesti). Određeni skupovi

ideja čine određene stvari. Ideje izvesne boje, oblika, velicine, čvrstine zajedno će činiti ideju

označenu imenom sto; drugi skup ideja čini sunce, treći kuću, četvrti automobil itd.

Ono što još jasnije uviđamo od samog postojanja ove beskrajne raznovrsnosti ideja jeste

postojanje svesti tj.subjekta koji ove objekte opaža i koji na njima vrši različite operacije, kao

što su zamišljanje, htenje, pamćenje itd.5 To opažajuće, aktivno biće Barkli naziva duhom,

svešću ili svojim ja. To aktivno biće nije jedna od ideja, već je to nešto u čemu ideje postoje

tj. čime su ideje opažene. Barkli analizira našu upotrebu reči postojati. Kada se taj termin

primeni na čulne stvari misli se zapravo na opažanje čulnih stvari i na osnovu tog opažanja

utvrđivanje njihovog postojanja. Ako kažemo da sto u ovoj radnoj sobi sada postoji mi

zapravo kažemo da taj sto opažamo. „ ...i kada bih bio izvan svoje radne sobe rekao bih da

postoji, - misleći time da kažem da kada bih bio u svojoj radnoj sobi mogao bih da ga opazim

ili da ga neki drugi duh zaista opaža.“6 Kako navodi, to je sve što se može razumeti pod

izrazom postojati i sličnim izrazima. Na osnovu ove jezičke analize Barkli i izvodi da je esse

čulnih stvari percipi. Čulne stvari ne mogu postojati izvan svesti ili mislećih stvari koje ih

opažaju. Zato on nalazi za čudno ukorenjeno mišljenje, koje je po njemu očigledno produkt

učenja o apstraktnim idejama, da čulne stvari poseduju egzistenciju nezavisno od toga da li su

5
Ibid, str.36
6
Ibid, str.37
opažene razumom ili ne. Objekti i nisu ništa drugo do stvari koje opažamo čulima, a mi

zapravo opažamo naše sopstvene ideje ili osećaje. S toga bi, naravno, bilo apsurdno da bilo

koja njihova kombinacija može postojati neopaženo.7 I zaista, postoji li opravdanje za

mišljenje da su čulni objekti jedno, a opaženi objekti drugo? Takvo mišljenje je, možemo reći,

nepraktično i suvišno. Naše mišljenje ne može ići dalje od realnog postojanja ili opažanja. Mi

možemo mišljenjem razdvajati elemente opaženog koji se i mogu javiti samostalno u našem

opažanj, npr. ako posmatram samo nogar stolice ili samo crnu boju stolice, ali mi ne možemo

zamisliti nekakve apstraktne ideje kao što je kreanje po sebi, jer nam to prosto nije opažajem

dato. Dakle čulni objekti ne mogu postojati neopaženi, tj. van neke svesti. Ne možemo

odvojiti biće neke čulne stvari od toga da je ona opažena. Sve što možemo da zamislimo je

ono što smo opazili i ništa više, a već je pomenuto da mi zapravo opažamo sopstvene ideje ili

osećaje.

Barkli ljudsku svest smatra stvorenim aktivnim duhom. Stvoreni duh je aktivan u

smislu da on percipira i hoće.8 Razum opaža ideje a volja ih proizvodi i na drugi način operiše

sa njima. Ovde bismo mogli reći da taj duh konstituiše čulni svet. Ipak Barkli nije solipsista, i

on postojanju stvorenog duha nadređuje postojanje Boga kao uređivača fizičkog sveta, sveta

koji je tek jedan sled ideja koji je Bog proizveo u konačnom duhu. Bog je, naravno,

nestvoreni aktivni duh. Tako Barkli na čuvenu doskočicu, da prema njegovom sistemu drvo u

dvorištu ne postoji kada ga ljudski duh ne opaža, odgovara – naravno da postoji, jer kada ga

ne opaža ljudska svest opaža ga Bog. Ovde se jasno vidi Barklijeva tendencija da, i pored

pomalo čudne terminologije i jednog novog pogleda na stvarnost, ipak ne narušava našu

praksu funkcionisanja u svetu fizičkih objekata. Barkli ne pobija postojanje bilo koje stvari

koja se može shvatiti čulima i refleksijom, već jedino postojanje onih koje to ne mogu –

7
Ibid
8
Istorija filozofije, tom V, Britanska filozofija i doba prosvetiteljstva, Beograd 2008., str.164
postojanje apstraktnih ideja. Da, mi se hranimo i odevamo idejama, kaže Barkli, ali pod time

on ne misli ništa drugo do da se hranimo i odevamo onim stvarima koje neposredno opažamo.

Termin stvar u uobičajenoj upotrebi odnosi se na nešto što postoji izvan svesti, zato Barkli,

kao prikladniji termin za svoju teoriju, uzima du su čulni objekti ideje, a ne stvari.

S obzirom da je naš duh aktivan, a ideje to nisu, mi možemo vršiti razne operacije nad

idejama, stvarati nove ideje kombinujući opažene, odlučivati, tj. usmeravati naše opažanje na

određene ideje itd. Ipak, mi primećujemo da nam se ideje prikazuju i bez naše aktivnosti.

Kada ujutru otvorimo oči mi ne možemo birati niti uticati na to šta vidimo tj.koje ideje imamo

u svesti. To je još jedan od dokaza, prema Barkliju, da Bog kao beskonačni aktivni duh

konstantno stvara fizički svet i to u skladu sa sopstvenim pravilima, koja se nazivaju

prirodnim zakonima. Ove ideje koje Bog stvara, a koje se nazivaju fizičkim objektima, on

utiskuje u naša čula. Dakle, mi opažamo ili sopstvene ideje (one koje sami stvaramo raznim

operacijama na, od Boga datim, idejama) ili opažamo ideje koje sam Bog stvara i utiskuje ih u

naša čula, pri čemu postojanje tih ideja, kao ono što nazivamo fizičkim objekatima,

obezbeđuje to što ih Bog konstantno opaža svojim razumom (ili bar nečim što nalikuje na

ljudski razum). Duhovi, koji opažaju ideje, ne postoje u prostoru i vremenu, već prostor i

vreme postoje u duhovima, kao što ideje postoje u duhovima. Vreme je npr. samo sled ideja u

duhu.

Dakle, kako su fizički predmeti kolekcija neaktivnih ideja, oni ne mogu uzrokovati niti

sebe niti druge čulne ideje. Uređen čulni svet mora biti proizveden od aktivnog duha. Ljudski

duh uviđa da postoje ideje koje nije on sam svojom aktivnošću prouzrokovao, pa se zaključuje

postojanje jednog beskonačnog duha, Boga, koji je uzorok stvarnosti kakvu opažamo, tj. ideja

utisnutih u naša čula.

Ovde Barklijev imaterijalizam postaje očigledan, kao stav da nema druge supstancije osim

duha. Ovo je jedna od posledica prihvatanja principa esse est percipi.

 Barkli na osnovu ovog svog principa, koji mu se čini očigledno tačnim i koji je lišen

jezičke obmane, kritikuje materijalizam i daje argumente u prilog svom imaterijalizmu.

U Principima on referira na Loka, kako bi stavove materijalista odbacio kao apsurdne.

Pretpostavimo materiju kao jednu inertnu neosetljivu supstanciju u kojoj rasprostrtost, oblik i

kretanje zaista postoje i to kao primarni kvaliteti, a svi drugi čulni kvaliteti kao što su boja,

miris, zvuci itd., su sekundarni kvaliteti koji ne postoje u nekoj nemislećoj supstanciji

nezavisno od nas, već upravo postoje jedino opaženi od strane naših čula i zavisni su od naše

svesti jer ne postoje van nje (po sebi). Dakle, prema ovome, supstancija na neki nejasan i

neodređen način nosi primarne kvalitete koje mi primamo čulima kao nekakve kopije stvatri

po sebi koje postoje van naše svesti (npr. kretanje po sebi, rasprostrtost po sebi itd.).

„Ali očigledno je iz onog što smo već pokazali da su rasprostrtost, oblik i kretanje samo ideje

koje postoje u svesti... prema tome, ni one, niti njihovi prauzori, ne mogu postojati u nekoj

supstanciji koja ne opaža.“9 Naime, ono što materijalisti tvrde o sekundarnim kvalitetima, koji

ne postoje van svesti, može se primeniti i na primarne kvalitete. Sekundarni kvaliteti, kao što

su boja, toplo, hladno, veliko, malo, ne postoje van svesti i oni su izazvani kretanjem sićušnih

delića materije. Međutim, ako je tačno da ti primarni kavaliteti materije, kao što su kretanje i

rasprostrtost, neraskidivo povezani sa drugim čulnim kvalitetima i ne mogu se ni u mislima

apstrahovati od njih, sledi da i oni postoje samo u svesti. Npr. rasprostrtost koja postoji u

svesti ne može a da ne bude ni velika ni mala, kretanje ni brzo ni sporo, ako i bi to bili u svesti

- kretanje i rasprostrtos ne bi bili ništa. Vidimo da su takvo kretanje po sebi i rasprostrtost po

sebi produkti učenja o apstraktnim idejama, koje je je Barkli opovrgao. Ukoliko zamišljamo

jedno rasprostrto telo mi mu moramo pridati i boju i druge čulne kvalitete za koje je priznato

da postoje samo u svesti. Dakle, primarni i sekundarni kvaliteti su ustvari neodvojivi jedni od

drugih i ako za druge tvrdimo da ne postoje van svesti to moramo tvrditi i za prve. Ili bismo

9
Ibid, str. 41
mogli da za za obe vrste kvaliteta tvrdimo da postoje van svesti, što bi bilo apsurdno. Onda o

stvarima uopšte i ne bismo mogli da mislimo i smisleno govorimo.

Dakle, čulni objekti ne postoje van naše svesti, jer ništa ne važi jasnije za čulne objekte nego

da njihovo esse jeste percipi. Ne možemo drugačije zamisliti suštinu čulnih objekata nego to

da su oni opaženi ili da mogu biti opaženi. Na kraju, i da postoji nešto van naše svesti, što ne

može biti opaženo, to nas ne treba i ne može da se tiče.

Literatura:

- Istorija filozofije, tom V, Britanska filozofija i doba prosvetiteljstva, Plato,Beograd

2008.

- Džordž Barkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja, Bigz, Beograd 1977.

- Koplston, Istorija filozofije, Moderna filozofija i britanski filozofi, Bigz, Beograd

2001.