33. Jakobson, R.: Lingvistika i poetika.

Nolit,
Beograd 1966.

Prevod: ...,....,....itd.i R.Bugarski.

Redakcija Milka Ivić

Predgovor: Milka Ivić

Još za života, Jakobson je smatran jednim od

najvećih lingvista. Rođen 1896. i odrastao u Moskvi.
Družio se sa slikarima, pesnicima... Zanimao se za
jezik, poeziju, folklor. Na Moskovskom univerzitetu
se družio sa ljudima sličnih interesovanja. Podstakao
je osnivanje Moskovskog lingvističkog «kružoka»
gde se razmatrala problematika jezika, poezije i
folklora. Kasnije je postao i predsednik kružoka.
Kasnije je učestvovao u oformljenju slavnog Praškog
lingvističkog kružoka. Posle dramatičnog bekstva iz
Čehoslovačke, zbog najezde Hitlerovih trupa otišao
je u SAD gde je takođe inicirao osnivanje Njujorškog
«kružoka». U Ruskiji je rad kružoka sprečila pojava
marizma koji je, imajući podršku vlasti, neumoljivo
posecao sve drugačije oblike lingv.mišljenja.
Jakobson je bio redovni profesor Harvardskog
univerziteta. On je doneo u SAD novo interesovanje
za slavistiku.Termin «Harvardska škola» ukazuje na
sve one koji su usvojili jakobskonove osnovne
metodološke postavke u svom lingvističkom radu.
Kada je, na studijama, pročitao rad lingviste Ščerbe,
učenika slavnog Baudouina de Courtenayja oduševio
se konstatacijom da se glasovne vrednosti
iskorišćavaju za diferenciranje značenja. Celokupno
dotadašnje prilaženje jezičkom fenomenu zaobilazilo
je ovu prostu istinu. Upravo je na tom polju, mnogo
kasnije, Jakobson sebi obezbedio trajno mesto u
istoriji lingvistike. Bio je među prvima koji su
zasnovali fonologiju – nauku o glasovima koji sluiže
sporazumevanju. On je dokazao da vokali i
konsonanti nisu najmanje jezičke jedinice, da ima i
manjih. To su tzv.distinktivna obeležja tj.one osobine
glasa čija ukupnost sačinjava njegovu specifičnu
prirodu. Te osobine se registruju u našoj svesti kao
signali za sporazumevanje. Jakobson je postao
eminentan teoretičar principa opozicija po kojem
funkcionišumeđusobni odnosi jezičkih jedinica, a
posebno na fonološkom planu.
Posrednim putem, i Sosir je uticao na Jakobsona.
Jakobson spada u pionire strukturalizma.
Najveće Jakobsonovo otkriće je teorija o
distinktivnim obeležjima.
Nabrojani su njegovi radovi.

LINGVISTIKA I POETIKA

Srpski Zmaj Ognjeni Vuk i ruski ep o Vseslavu

Traže se paralele između ta dva lika, jer imaju isto
poreklo. Oni su sinovi vukodlaka koji se silovao
devojku. Rađa se beba koja se brzo razvija i vidi se
da će biti junak. Ima cilj da ubije vukodlaka.

O ruskim bajkama

One su, kao i poezija, bile usmeno prenošene. One su

dalo celog naroda. Skupljane su od raznih seljaka,
koji su ih znali na pamet.
Razlika između pisane i usmene proze: Pisac napiše
priču. Ona će živeti čak i da se ne dopadne narodu,
čak i da je narod ne prihvati, čak i da je prihvati
mnogo kasnije, ili nikaa, ili da prihvati samo neke
njene delove. Ali usmena pripovetka će živeti samo
ako je narod odmah prihvati, samo ako dobije
saglasnost kolektivnog tela...tada postaje element
folklornog blaga.

Marginalije uz prozu pesnika Pasternaka

...

Poezija gramatike i gramatika poezije

Razmatra se problem prevođenja poezije na strane

jezike. Gubi se gramatička struktura pesme. Govori
se o gramatičkim kategorijama iskorišćenim u
poeziji. Primeri su iz Puškinove poezije.
Šarl Bodler: Mačke

Data je njegova pesma «Les chats». To je jedan

sonet. Razmatra se raspored rima...

ТАИNАМ СЛОУЖЬБА1 Konstantina filozofa i

dalji razvitak staroslovenske poezije

Razmatranja o slovenskom odjeku vizantijske

poezije. Govori se o vizantijskom i
crkvenoslovenskom pesničkom stvaralaštvu.

Struktura dveju srpskohrvatskih pesama

Prva je «Siluanovo slovo Sv.Savi» To je pesma

monaha Siluana, unesena u jedan hilandarski rukopis
iz 14.veka, koju Jakobson razlaže na stihove,
analizira...Pesma se završava poznatim stihom: Slova
slavi Save splete Siluan. Jakobsnon uvek pipše koliko
ima imenica, koliko zamenica...kakav je izbor
gramatičkih struktura...
Druga je «Na lovu» - Džore Držić.

O strukturi stiha srpskohrvatskih narodnih epova

1
Tajna služba
Stih po sebi spada u oblast fonologije. Sa fonetskog
stanovišta može se ocenjivati samo recitovanje stiha.
Nauka o jeziku je bila zaokupljena jezičkom
fenomenu sa akustičke strane i nije vodila računa o
lingvističkoj vrednosti glasova. Ona nije bila u stanju
da razlikuje fonemu od njenih realizacija, fonološke
probleme od fonetskih, učenje o stihu od učenja o
recitovanju stiha.
Za proučavanje stiha treba utvrditi koji fonološki
elementi reči i rečenica čine dati stih stihom i kako su
oni upotrebljeni?
Na primeru srpskohrvatskog epskog narodnog stiha,
desetercu, biće pokazano u kojoj sve meri mogu biti
raznovrsni fonološki sasavni delovi strukture stiha.
Uobičajena definicija deseterca je da je to stih od
deset slogova sa cezurom2 pred petim slogom.
Za primere su uzeti spevovi crnogorskog guslara
Vučića.

Pokušaji u međuratnoj evropskoj lingvistici da se

ustanovi jezički model sredstvo-cilj

Govori se o Praškom serklu. Oni su bili usmereni ka

jezičkom modelu sredstvo-cilj. To proizilazi iz
shvatanja jezika kao sredstva za komunikaciju. Dakle
bavili su se analizom upotrebljivosti jezičkog
2
Cezura- u savremenoj versifikaciji označava onu granicu između reči koja se u svakom stihu javlja na
istom mestu. Kod Tartalje je obeležena ovako ||
sredstva sa vođenjem računa o ciljevima koji se
pritom postižu. Među prvim ovakvim proučavanjima
bilo je proučavanje produkcije glasa s vođenjem
računa o njegovim akustičkim efektima i uz
obraćanje pažnje na različite funkcije koje ti glasovi
imaju u jeziku. bla, bla, bla

Traženje suštine jezika

Govori se o Sosiru, o njegovim istomošljenicima, o

označavajućem i označenom

Lingvistika i teorija komunikacije

Redundantnost je «jedan minus relativna entropija3».

Preskočila sam ovo poglavlje.

O lingvističkoj tipologiji afazničnih oboljenja

Ovde se ukazuje na verbalne simptome koji

karakterišu šest tipova afazije koji su izneti u
Lurijinim knjigama...Traži se uzajamna povezanost
tih tipova. U osnovi tih šest tipova leže tri
dihotomije...
Rezime: Šest osnovnih tipova afazičnih poremećaja
koje je ispitao A.R.Lurija i koja se konvencionalno
nazivaju:
3
Količina obaveštenja sadržana u jednom komunikativnom znaku.
I Dinamički, II eferentno motorički, III aferentno
motorički, IV amnestički, V senzorni i VI semantički.
Tipovi I-III pogađaju proces enkodiranja, dok tipovi
IV-VI pogađaju proces dekodiranja.

Fonologija i fonetika

I Nivo distinktivnih obeležja u jeziku

Pominju se prezimena Bitter, Chittre, Ditter,

Fitter...itd. između njih postoji minimalna disinktivna
razlika...
Lingvistička analiza rastavlja kompleksne govorne
jedinice na MORFEME, kao nedeljive konstituente
koje imaju sopstveno značenje. Oni se mogu rastaviti
na najmanje nosioce značenja tj.na nedeljive
komponente pomoću kojih se morfeme razlikuju
jedne od drugih. Ove se komponente zovu
DISTINKTIVNA OBELEŽJA. Prema tome, treba
razlikovati dva nivoa jezika i lingvističke analize: s
jedne strane SEMANTIČKI NIVO koji uključuje i
jednostavne i značenjske jedinice počev od morfeme
pa do celog iskaza, a s druge strane NIVO
DISTINKTIVNIH OBELEŽJA. Ovaj nivo obuhvata
sev one jednostavne i kompleksne jedinice koje služe
za to da se pomoću njih međusobno razlikuju,
povežu, izdvoje ili dovedu do punog izaržaja
mnogostruke značenjske jedinice. Svako distinktivno
obeležje uzeto ponaosob nameće izbor između dva
člana jedne date opozicije.
OPOZICIJA je npr.bitter/ditter. Ovde imami
opoziciju zvučnost/ bezuvučnost. KONTRAST je
pojava kada do kaontrast između dve jedninice dolazi
tek kad se one nađu u susedstvu: tako npr.dolazi do
kontrasta gravisnosti i akutnosti u sekvenci /pi/.
Opozicija i kontrast su, dakle, dve različite
manifestacije istog PRINCIPA POLARNOSTI i
njihova uloga u organizovanju jezičkih elemenata sa
distinktivno funkcijom veoma je važna.
Kad slušalac primi poruku na jeziku koji zna, on je
povezuje s kodom koji mu je pri ruci. Ovaj kod
uključuje: sva distinktivna obeležja s kojima treba
manipulisati, sve njihove dopustive međusobne
kombinacije koje bivaju realizovane u vidu onog
jedinstvenog skupa obeležja čiji je naziv FONEMA, i
sva pravila za ulančavanje fonema u SEKVENCE.
ELIPSA je npr.nemaran izgovor: /tem mnis sem/ gde
su mnoga obeležja zamenarena, mnoge foneme
ispuštena i sekvence uprošćena. To može biti
nerazumlnivo strancu jer on mora da čluje sve
glasove, dok maternji govornik zna šta očekuje.
EKSPLICITNOST je suprotna od elipse: /ten minutes
to seven/. To su eliptični i eksplicitni govor. Eliptični
govor je samo skraćeni derivat eksplicitnog oblika
jasnog govora koji nosi najveću količinu informacije.
II Raznolikost distinktivnih obeležja i njihovo
tretiranje u lingvistici

Pored distinktivnih obeležja, govornik ima na

raspolaganju i druge tipove elemenata koji takođe
prenose informaciju po zahtevima koda:
KONFIGURATIVNA OBELEŽJA koja signaliziraju
podelu izraza na gramatičke jedinice raznih
stuplnjeva kompleksnosti, naročito na rečenice i reči,
bilo izdvajanjem ovih jedinica i označavanjem
njihove hijerarhije (KULMINATIVNA OBELEŽJA)
bilo time što doprinose i njihovom razgraničavanju i
međusobnom integrisanju (DEMARKATIVNA
OBELEŽJA), EKSPRESIVNA (ili EMFATIČNA)
obeležja stavljaju naglasak na deo iskaza ili ceo iskaz
koji ukazuje na emocionalni stav govornika.
Distinktivna i konfigurativna obeležja ukazuju na
semantičke jedinice, a redundantni elementi ukazuju
na distinktivna i konfigurativna obeležja.
Redundantni elementi pomažu da se utvrdi čemu se u
konkretnom slučaju data distinktivna pojedinost
priključuje.
Sapir je primetio da fonema ne upućuje «ni na šta
posebno» nego da je samo u pitanju nešto različito od
ostalog.
«Spoljašnji» pristup fonemi u odnosu na glas:
Menatlističko gledište. Baudouin de Courtenay-
fonema je mentalni ekvivalent ispoljenom glasu.
Gledište o restriktivnosti koda: Ovo je drugi pokušaj
da se odredi mesto fonemi izvan izgovornih glasova.
Ovde se foneme ograničavaju na kod a varijante na
poruku.
Generičko gledište: Fonema je često suprotstavljena
glasu kao vrsta nasuprot konkretnom primerku.
Gledište o tome da je fonema fikcija: Twaddell je
izneo mišljenje da su foneme apstraktne, fiktivne
jedinice.
Bla, bla, bla...
Dešifrovanje i dekodiranje poruke su dva
komplementarna postupka. Ako onaj kome je
upućena poruka raspočaže kodom pomoću kojeg će
interpretirati poruku, on je DEKODER. To je govorni
predstavnik datog jezika koji reaguje na svaki tekst
svoga jezika. A DEŠIFRANT dobija poruku a da
prethodno nije upoznat sa kodom koji leži u osnovi.
Stranac koji ne poznaje dati jezik stoji pred tim
jezikom kao dešifrant. Lingvista koji prilazi jednom
potpuno nepoznatom jeziku, počinje kao dešifrant,
sve dok postepenim pronicanjem u kod o kojem se
radi ne uspe da obezbedi pristup svakoj poruci
sastavljenoj na tom jeziku kao da je i sam govorni
predstavnik- dekoder.

III Identifikovanje distinktivnih obeležja

Distinktivna obeležja su svrstana u foneme. Foneme
se ulančavaju u sekvence.
Distinktivna obeležja podeljena su u dve vrste:
prozodijska i inherentna. Prozodijska obeležja
dobijaju one foneme koje su nosioci rastuće
sonornosti sloga. Inherentna obeležja dolaze do
izražaja bez obzira na ulogu foneme u slogu.
Bla, bla, bla...

Tipološke studije i njihov doprinos komparativnoj

lingvistici
...

Komparativna slovenska fonologija

...

Lingvistika i poetika

Ovo je rezime Jakobsonovog referata i diskusija na

jednoj konferenciji. Ovako je govorio o vezama
poetike i lingvistike. Poetika se prevashodno bavi
pitanjem «Šta čini jednu verbalnu poruku
umetničkim delom?». Poetika se bavi problemima
verbalne strukture. Pošto je lingvistiak globalna
nauka o verbalnoj strukturi, poetika se može smatrati
integralnim delom lingvistike. Ali, sredstva koja
poetika proučava nisu svedena samo na verbalnu
umetnost. Npr.prema knjizi može da se snimi film, da
se napiše strip, nacrta slika..pa tu ostaju bitne
strukturalne odlike dela, iako je izgubljen njihov
verbalni oblik. Dakle, mnoge poetske odlike
pripadaju ne samo nauci o jeziku nego celokupnoj
teoriji znakova tj.opštoj semiotici.
Često se čuje kako se poetika, za razliku od
lingvistike, bavi ocenjivanjem vrednosti. Stvar je u
terminološkom brkanju književnih studija sa
kritikom. Etiketa «književni kritičar» prikačena
istraživaču literatuire jednako je pogrešna kao što bi
bila etiketa «gramatički (ili leksički) kritičar»
prikačena jednom lingvisti.
Književne studije, sa poetikom kao svojim žarišnim
delom, sastoje se kao i lingvistika, od dve skupine
problema: sinhronije i dijahronije. Sinhronični opis
obuhvata ne samo književnu produkciju bilo kog
datog stadijuma nego i onaj deo kjniževne tradicije
koji je za taj stadijum ostao od vitalnog značaja ili je
u njemu iznova oživljen. Izbor klasika i jihova
reinterpretacija u svetlu kakvog novog pravca
spadaju među suštastvene probleme sinhroničnih
književnih studija. Sinhronična poetika, kao ni
sinhronična lingvistika, ne sme se brkati sa statikom.
S druge strane, istorijski pristup i u poetici i u
lingvistici ne bavi se samo promenama već i
kontonualnim, trajnim, statičkim činiocima.
Uporno razdvajanje poetike od lingvistike je
opravdano samo ako se lingvistika suzi na rečenicu
kao najvišu konstrukciju koja se da analizirati, ili ako
se lingvistika suzi na samu gramatiku, bez semantike.
Jezik se mora ispitivati u raznolikosti njegovih
funkcija. Pre razmatranja poetske funkcije, mora se
definisati njeno mesto među ostalim funkcijama
jezika. osnovne funkcije jezika su: referencijalna
(=denotativna, kognitivna. Orijentacija prema
kontekstu.), emotivna (=ekspresivna. Orijentacija
prema pošaljiocu.), konativna (orijentacija prema
primaocu), fatička (orijentacija prema kontaktu. To
se vidi u izrazima tipa: Čujete li me?; A-ha!...itd.),
metajezička (usmerenje na kod. Dakle jezikom se
govori o jeziku. npr: Okinuti, to znači pasti na ispitu.)
i poetska (usmerenost na poruku). Iako ispitivanje
jezika zahteva da se ispita i ova funkcija, ona se može
proučavati i izvan dodira sa opštim problemima
jezika. evo jedne poetske funkcije jezika: -«Zašto
uvek kažeš Džoun i Mardžeri a nikad Mardžeri i
Džoun? Da li Džoun više voliš od njene sestre
bliznakinje?» –«Ni govora- prosto mi nekako bolje
zvuči».
Rezime: Analiza stihova u celosti spada u
kompentnciju poetike koja se može definisati kao
onaj deo lingvistike koji poetsku funkciju posmatra u
njenom odnosu prema drugim funkcijama jezika.
Poetika u širem smislu reči bavi se poetskom
funkcijom ne samo u poeziji, gde je ova funkcija
superponirana drugim funkcijama jezika, već i van
poezije, gde je neka druga funkcija superponirana
poetskoj funkciji.
Dosadno raspredanje o metrici.
Evo nešto o nama: Pevač srpskog narodnog epa
pamti, izvodi i velikim delom improvizuje i više
hiljada redaka i njihov metar živi u njegovoj svesti.
Iako nije kadar da apstrahuje njegova pravila, on
primećuje i odbija da prihvati čak i najlakše prekršaje
ovih pravila. Svaki redak srpskog epa sadrži tačno
deset slogova i praćen je sintaksičkom pauzom.
Obavezna granica reči pada ispred petog sloga a
obavezno odsustvo granice reči ispred četvrtog i
desetog sloga. Stih poseduje i značajne kvantitativne
i akcenatske odlike.
Govori se o Gavranu E.A. Poa.