16. Čomski, N. Gramatika i um (ur. Ranko Bugarski; II izd.): Nolit, Beograd, 1972.

1
Prevod: Ranko Bugarski i Gordana B. Todorović (samo dva poglavlja).
Naslovi originala (pošto je ovo izbor iz dela Noama Čomskog):
Syntactic Structures2, Aspects of the Theory of Syntax3, Language and Mind4

Predgovor (R. Bugarski)

Rođen 1928. u Filadelfiji, studirao na Harvardu i u Pensilvaniji. Doktorirao disertacijom

iz oblasti transformacione analize.
On je tvorac transformaciono-generativne gramatike. Transformacionom se naziva svaka
gramatika koja služi transformacijama tj.formalnim operacijama u vidu pravila koja neku
datu strukturu preobraćaju u neku drugu strukturu. Generativna je svaka gramatika koja
ima zadatak da generiše tj.prema eksplicitnim uputstvima proizvodi rečenice nekog
jezika. Gramatika može da bude transformaaciona a da pritom ne bude generativna i
obrnuto. Iaoko je ovde reč o TG gramatici, koristiće se naziv generativna gramatika kao
opštiji. Centralno mesto pripada sintaksi, dakle polazi se od rečenice. Najpre se generišu
apstraktne sintaksičke strukture na koje se onda sukcesivno primenjuju različita leksička,
morfološka ili fonološka pravila da bi se na kraju dobila stvarna rečenica, spremna da
bude izgovorena ili napisana. Generisane apstraktne strukture mogu se, pored toga,
transformisati u druge strukture, čime se egzaktno konstatuje priroda veze između
srodnih konstrukcija.
Dok su tradicionalna i strukturalistička sintaksa polazile od toga da je rečenica unapred
data složena jedinica...generativna sintaksa istražuje principe formiranja takvih jedinica i
nihovog transformisanja u druge slične jedinice.
Za razliku od praktičnih gramatika čiji je cilj pružanje pomoći u učenju jezika, formalne
gramatike idu za tim da u potpunosti specifikuju prirodu znanja kojim, svesni ili ne, već
raspolaže onaj koji je naučio određeni jezik.
U svom drugom vidu, generativna gramatika5 predstavlja jednu razrađenu opštu teoriju
jezičke strukture.
Za Čomskog je centralni cilj lingvistike konstituisanje jedne dduktivne teorije o struktiri
ljudskog jezika koja bi bila dovoljno opšta da obuhvati sve poznate jezike- pa čak i više,
sve moguće jezike, ali ne i druge sisteme komuniciranja poput npr. komuniciranja
životinja. Ova teorija oštro razdvaja osnovnu jezičku sposobnost svakog normalnog
govornika-slušaoca da konačna sredstva koristi u beskonačne svrhe odnosno da proizvodi
i ispravno razume neograničen broj rečeica svog jezika, od praktičnih manifestacija te
sposobnosti u procesu govorne delatnosti. Dakle, TG je teorija jezičke sposobnosti
odnosno znanja koje posedujemo o tome šta jesu a šta nisu iskazi našeg jezika. ova teorija
takođe razlikuje dubinsku od površinske strukture i postulira de je dubinska struktura
svihe jezika veoma slična. To su ustvari apstraktni principi organizacije zajednički svim
jezicima koji na dubinskom nivou obrazuju jednu univerzalnu gramatiku. Na neki
neistražen i nejasan način, nju ljudi nesvesno poznaju. Čomski se zatim bavi i prirodom
organizma koji poseduje takvu jednu moć. On tvrdi da jezik nije nešto što se uči nego
1
Bugarski je tražio izdanje iz 1979.
2
Sintaksičke strukture
3
Aspekti teorije sintakse
4
Jezik i um
5
Ja ću je nazivati TG.

1
jedna urođena struktura koju neposredna okolina uglavnom samo aktivira po dolasku na
svet svakog deteta. Dete je već genetski «programirano» da usvoji jedan od mogućih
ljudskih jezika. Ova teza pretpostavlja da nijedno dete ne bi moglo da usvoji neki drugi
sistem koji bi se razlikovao od drugih jezika.
Čomski je doživeo i mnoge kritike i pokrenuo je mnoga nova pitanja u lingvistici.
Glavne primedbe koje su upućene Čomskom: U pogledu empirizma primećeno je da ovu
tradiciju prikazuje u jednoj osiromašenoj verziji ne rzlikujući ga od radikalnijih vidova
modernog biheviorizma; zamera mu se da smešta mentalizam u jedan znatno širi okvir,
kao što je to činio i biheviorizam; što se tiče postulata o univerzalnoj gramatici, tu bi se
moglo postaviti sledeće pitanje: ako već ljudski um um nameće svim jezicima toliku
meru istovetne formalne organizacije, zašto se ona na svetu govori više hiljada površinski
veoma različitih jezika? U prilog ovome ide i činjenica da garamatički sistemi, za razliku
od leksikona, nisu odraz kulturnih specifičnosti određene zajednice kao, i činjenica da
jezička raznovrsnost ne olakšava život pojedinih azjednica nego ga otežava.
Prema nekim ispitivanjima dečjeg govora u raznim delovima sveta, u govoru male dece
javljaju se pravilnosti koje kasnije iščezavaju, što ide u prilog teoriji po kojoj se deca
rađaju već snabdevena izvesnom «idejom jezika» koja se potom transformiše u specifične
strukture jezika njihove neposredne okoline.

GRAMATIKA I UM

I OPŠTI PRINCIPI

Prva grupa tekstova treba da pruži opšti pogled na fundamentalne principe TG gramatike.
Ono što je ovde u opštim crtama izloženo, u preostala tri dela knjige biće detaljnije
razrađeno.
Prva dva teksta predstavljaju predavanja koja je Čomski održao a treći je deo uvodnog
poglavlja knjige «Aspekti teorije sintakse».

1. LINGVISTIČKA TEORIJA

Ovde Čomski skreće pažnju na četiri osnovna atributa ljudskog jezika, kako ih vidi
generativna gramatika: (1) jezik je stvaralački, (2) on je izrazito apstraktne prirode, (3)
njegova temeljna struktura je univerzalna, (4) ova univerzalnost posledica je suštastvenog
ustrojstva ljudskog uma jer jezik je čoveku urođen.
Najočoglednije i najkarakterističnije svojstvo naormalnog jezičkog ponašanja je to što je
ono inovativno i nezavisno od stimulansa. Ovo svojstvo Čomski naziva «stvaralačkim
vidom upotrebe jezika». Treba uvideti da govorni predstavnik nekog jezika (tj.osoba
kojoj je taj jezik maternji) poseduje jednu generativnu gramatiku tj.jedan sistem pravila
koja se mogu upotrebljavati u novim i neisprobanim kombinacijama da bi se obrazovale
nove rečenice i da bi se njima pripisale semantičke interpretacije. Zadatak lingviste je da
otkrije pravila ove generativne gramatike i njene principe organizacije. Govornik nije
svestan da je internalizovao jednu generativnu gramatiku niti je svestan njenih svojstava.
Principi generativne gramatike su nešto čime se ne može ovladati putem iskustva i

2
uvežbavanja. Oni su neophodna pretpostavka za sticanje jezika a samim tim moraju biti
univerzalni. Tako da ovde imamo dva pristupa najfundamentalnijem pitanju lingvističke
nauke- pitanju jezičkih univerzalija. Jedan način jeste ispitivanje širokog raspona jezikâ.
Svaka hipoteza o prirodi jezičkih univerzalija mora da zadovolji uslov da ne obesnažuje
nijedan priodni jezik. Ali postoji jop jedan način za proučavanje univerzalija. To je
dubinsko ispitivanje nekog pojedinačnog jezika sa ciljem utvrđivanja principa
ogranizacije u tom jeziku. Tamo gde se utvrde principi, mora se obrazložiti njihovo
postojanje. Jedna hipoteza kaže da su oni urođeni i otuda univerzalni.ova hipotza se može
oboriti činjenicom da neki drugi vidovi datog jezika nisu u skaldu sa tim. Druga hipoteza
kaže da se oni stiču iskustvom i uvežbavanjem. Nju možemo oboriti time što bismo
pokazali da ne daje strukture koje se moraju pretpostaviti u obrazlaganju jezičke
sposobnosti. ???

2. DANAŠNJA LINGVISTIČKA SCENA

Dve glavnije tradicije mogu se razdvojiti u modernoj lingvističkoj teoriji. Jedna je

tradicija «univerzalne» ili «filozofske» gramatike ( ona je cvetala u 17.i 18. veku i bila
zaokupljena opštim obeležjima jezičke strukture tj. gramatikom kao registrom podataka o
upotrebi,a kasnije i pokušajem da objasni takve podatke. Trudila se da ustanovi opšte
principe primenjive na sve jezike i zasnovane na unutrašnjim svojstvima ljudskog uma
koji bi objasnili kako se jezik upotrebljava i zašto poseduje one pojednačne oblike na
koje deskriptivni gramatičar.svesno ali nerazumno ograničava svoju pažnju. Dakle,
univerzalna gramatika je povlačila oštru distinkciju između nečega što možemo nazvati
«dubinskom strukturom» «površinskom strukturom». Savremena lingvistika bi dobro
uradila ako bi njihov pojam jezika uzela kao polaznu tačku za svoj rad.). A druga je
tradicija strukturalne ili deskriptivne lingvistike (Tradicija univerzalne gramatike
okončana je iz više razloga. Pre svega, postojeći problemi prevazilazili su postojeća
shvatanja i tehnička sredstva, a uspesi indoevropske uporedne lingvistike zasenili su
dostignuća tradicionalne gramatike. Strukturalna lingvistika je neposredan nastavak
shvatanja izniklih u indoevropskim komparativnim proučavanjima koja su se
prevashodno bavila jezikom kao sistemom fonoloških jedinica podložnih sistematskom
modifikovanju u fonetski determinisanim kontekstima. Strukturalna lingvistika je mnogo
toga postigla. Njen glavni domet je u tome što je stvorila jednu činjeničku i metodološku
osnovu koja omogućuje povratak problemima što su zaokupljali pažnju univerzalnih
gramatičara, sa povoljnim izgledima za proširivanje i produbljivanje njihove teorije o
strukturi i upotrebi jezika).
Stoga, Čomski smatra da je sinteza ove dve tradicije moguća i da se ostvaruje u radu koji
je u toku.
Čomski iznosi probleme gramatike engleskog jezika. npr:
(1) I have never seen a man taller than John. (Nikad nisam video muškarca višeg
nego što je Džon)
(2) I have never seen a taller man than John. (Nikad nisam video višeg muškarca
nego što je Džon)
(3) I have never seen a man taller than Mary (Nikad nisam video muškarca višeg
nego što je Meri). =Ova rečenica je analogna sa (1) ali to ne znači da možemo
da napravimo rečenicu tipa:

3
 (4) I have never seen a taller man than Mary. (Nikad nisam video višeg muškarca
nego što je Meri)= Ova rečenica nije sinonimna sa (3), iako (2) izgleda
sinonimna sa (1). Ova rečenica implicira da je Meri muškarac, iako (3) to ne
implicira.
Ove činjenice same po sebi nisu mnogo interesantne ali proučavanje zašto je to tako
može izneti na videlo neke opšte principe engleske gramatika koji će biti od
stvarnog značaja. A postavlja se i pitanje kako svako ko govori engleski ovladava
ovim još uvek nepoznatim principom engleske gramatike.
Ma koji vid jezika proučavali, javljaju se problemi ove vrste. Lingvist koji se
zadovoljava pokim beleženjem i organizovanjem pojava nikada se neće suočiti sa
ovim problemima. Oni iskrsavaju tek kada on pokuša da konstruiše precizan sistem
pravila koja generišu dubinske strukture i povezuju ih sa odgovrajućim površinskim
strukturama. Dakle, «čisti deskriptivizam» je neplodan.
Čomski govori i o učenju jezika. Čovek koji, učeći jezik, prihvati stanovišta
deskriptivne gramatike očekivaće da sticanje jezika bude proces gomilanja,
postepeni porast inventarâ. Čovek koji prihvati stanovište generativne gramatike
očekivaće da se proces sticanja jezika pokaže kao selekcija neke posebne hipoteze
iz ograničene klase mogućih hipoteza. Izabrana hipoteza jeste gramatika kao sistem
odnosâ među elementima i inventarima raznih vrsta. Naravno, biće tu i porasta
inventara ali će to biti dosta periferna i spoljna stvar.

3. GENERATIVNE GRAMATIKE KAO TEORIJE JEZIČKE SPOSOBNOSTI

Lingvistička teorija prevashodno se bavi idealnim govornikom-slušaocem, u potpuno

homogenoj govornoj zajednici, koji savršeno zna njen jezik i na koga nemaju nikakog
dejstva ograničenost memorije, distrakcije, promene u pažnji i interesovanju, greške
(slučajne ili karakteristične) u primeni njegovog znanja u govornoj delatnosti.
Treba napraviti distinkciju između jezičke sposobnosti (znanja koje o svom jeziku
poseduje govornik-slušalac) i govorne delatnosti (stvarne upotrebe jezika u konkretnim
situacijama). Delatnost je direktan odraz sposobnosti, samo pod idealizovanim uslovima.
U stvarnosti, ona očigledno ne bi mogla da direktno odražava sposobnost. Snimak
prirpdnog govora pokazaće mnoge pogrešne početke, devijacije od pravila, promene
plana usred iskaza...itd. problem koji se postavlja pred lingvistu, kao i pred dete koje uči
jezik, jeste da se iz podataka delatnosti odredi osnoni sistem pravila kojim je govornik-
slušalac ovladao i koji on aktivira kad stvarnoi deluje. Zato je lingvistička teorija
mentalistička. Jer se bavi otkrivanjem jedne mentalne realnosti što leži u temelju stvarnog
ponašanja.
Gramatika jednog jezika ukazuje nam se kao opis suštastvene sposobnosti idealnog-
govornika-slušaoca. Ako je ta gramatika još i savršeno eksplicitna- ako se ne oslanja na
inteligenciju uviđavnog čitaoca već pruža eksplicitnu analizu njegovog doprinosa-
možemo je, donekle redundantno, nazvati generativnom gramatikom. Jedna potpuno
adekvatna gramatika mora svakoj rečenici iz jednog beskonačnog raspona rečenica da
pripiše strukturalni opis (specifikacija jezičkih elemanata od kojih je sastavljena i
njihovih strukturalnih odnosa).
U okviru tradicionalne lingvističke teorije jasno se shvatalo da je jedna od zajedničkih
odlika svih jezika njihov «stvaralački vid». U skladu sa ovim zapažanjem, gramatika

4
nekog pojedinog jezika treba da bude dopunjena jednom univerzalnom gramatikom koja
daje mesta stvaralačkom vidu upotrebe jezika i izražava duboke pravilnosti koje se,
budući univerzalne, izostavljaju iz one pojedinačne gramatike. Tek uz dodatak
univerzalne gramatike, gramatika nekog jezika pruža potpun prikaz sposobnosti
govornika-slušaoca. Moderna lingvistika je odbacila univerzalne gramatike i time
zatvorila put prevazilaženja neadekvatnosti strukturalističkih gramatika. Ovome je
doprineo i stav da rečenice slede jedan «prirodni red», pa ih nije potrebno opisivati u
univerzalnoj gramatici. Ovaj naivni pogled seže i u moderno doba. Pravo shvatanje toga
kako jedan jezik može da se neograničeno služi ograničenim sredstvima razvijeno je tek
u poslednjih 30 godina6. Sada, kada se to zna moguće je vratiti se tradicionalnoj
lingvističkoj teoriji i pokušati da se dođe do jedne eksplicitne formulacije «stvaralačkih»
procesa jezika. tačnije, više ne postoji tehnička prepreka studiji generativne gramatike u
punom obimu.

II TEORIJA GRAMATIKE

Ovaj deo izbora trebalo bi da pruži makar parcijalan i fragmentaran uvid u užu
problematiku TG gramatike.

1. METODOLOŠKE PRETPOSTAVKE

Sintaksa je studija principa i procesa konstruisanja rečenica. Sintaksičko istraživanje

nekog jezika ima za cilj konstruisanje gramatike koja se može posmatrati kao neka
naprava za proizvođenje rečenica.
Korpus kao skup iskaza na nekom jeziku na osnovu koga se može obavljati lingvistička
analiza tog jezika je vrlo značajan u deskriptivnoj lingvistici ali generativna gramatika
nužno prevazilazi bilo kakav realno zamisliv korpus budući da se bavi jezičkim
procesima beskonačnog raspona.
Centralni pojam u lingvističkoj teoriji je pojam linvističkog nivoa. Jedan lingvistički nivo
kao npr.fonologija, morfologija, frazna struktura, u suštini je skup deskriptivnih sredstava
koja se stavljaju na raspolaganje za konstruisanje gramatika.

* *
*

Tradicionalna težnja jedne gramatike je da specifikuje klasu valjano formiranih rečenica i

da svakoj od njih pripiše nešto što možemo nazvati strukuralnim opisom- to je prikaz
jedinica od kojih je rečenica sačinjena, načina njihovog kombinovanja, formalnih odnosa
te rečenice prema drugim rečenicama itd.

* *
6
Tekst je pisan 1965.

5
 *

Čomski ukazuje na to da generativna gramatika- suprotno verovanju raširenom među

nestručnjacima- nema nikakve veze sa elektronskom tehnologijom.

2. O CILJEVIMA LINGVISTIČKE TEORIJE

U toku razmatranja jezičke strukture, fundamentalni predmet je problem opravdavanja

gramatika.
Gramatika nekog jezika J u suštini je teorija tog jezika. svaka naučna teorija zasnovana je
na konačnom broju opažanja, i ona teži da poveže opažene pojave i da predvidi nove
pojave, izgrađujući opšte zakone uz pomoć hipotetičkih konstrukata. Na sličan način,
jedna gramatika engleskog jezika zasnovana je na konačnom korpusu iskaza (opažanja) i
ona će sadržavati izvesna gramatička pravila (zakone) iskazana u terminima pojedinih
fonema, fraza...itd. engleskog (hipotetčki konstrukti). Ova pravila izražavaju strukturalne
odnose između rečenica u korpusu i neodređenog broja rečenica koje ta gramatika
generiše izvan korpusa (predviđanje). Zato treba razviti i razjasniti kriterijum izbora
ispravne gramatike za svaki jezik- tj.ispravne teorije tog jezika. značajna su dva tipa
kriterijuma: svaka gramatika mora da zadovolji izvesne spoljne uslove adekvatnosti, tako
će npr.rečenice koje generiše morati da budu prihvatljive govornom predstavniku. Pored
ovoga, gramatikama se postavlja i uslov opštosti, tj.zahteva se da gramatika datog jezika
bude konstruisana u skladu sa jednom specifičnom teorijom jezičke strukture u kojoj se
termini kao «fonema» i «fraza» definišu nezavisno od bilo kog pojedinačnog jezika.
Kakva je veza između opšte teorije i posebnih gramatika koje slede iz nje?
Teorija treba da pruži praktičan i mehanički metod za stvarno konstruisanje gramatike.
Dakle, teorija nas snabdeva jednim postupkom otkrivanja za gramatike.
Slabijizahtev bio bi da teorija mora da pruži i praktičan i mehanički metod za određivanje
da li je neka gramatika, ponuđena za dati korpus, u stvarnosti najbolja gramatika jezika iz
koga je korpus uzet, ili ona to nije. To je postupak odlučivanja za gramatike.
Još slabiji zahtev bio bi da, ako su dati korpus i dve ponuđene gramatika G1 i G2, teorija
mora da nam kaže koja je od njih bolja gramatika jezika iz koga je korpus uzet. To je
postupak vrednovanja za gramatike.
Nerazumno je tražiti od gramatike nešto više od postupka vrednovanja. Mada ovaj zahtev
nije dovoljno jak da bi teoriji garantovao značaj. Ali većina programa razvijanja
lingvističke teorije ide za tim da se zadovolji i najjači od ova tri zahteva tj.da izloži
metode analize kojima bi istraživač mogao da se u stvarnosti posluži kako bi izradio
gramatiku nekog jezika direktno iz sirovih podataka. S pravom se može sumnjati u to da
je ovaj cilj dostižan.

3. NEZAVISNOST GRAMATIKE

Jezik je skup (konačan ili beskonačan) rečenica od kojih je svaka konačne dužine i
konstruisana od konačnog skupa elenemenata. Svi prirodni jezici su jezici u ovom smislu

6
jer svaki prirodni jezik ima konačan broj fonema a svaka rečenica se može pretstaviti kao
konačna sekvenca ovih fonema, iako ima beskonačno mnogo rečenica. Skup rečenica
može se smatrati jezikom. Osnovni cilj lingvističke analize jednog jezika J jeste
razdvajanje gramatičnih sekvenci koje su rečenice toga jezika od negramatičnih sekvenci
koje nisu rečenice toga jezika, i studiranje strukture gramatičnih sekvenci. Tako će
gramatika jezika J biti naprava koja generiše sve gramatičke sekvence tog jezika i
nijednu od negramatičnih. Jedan način proveravanja adekvatnosti neke gramatike
predložene za J jeste određivanje da li su ili nisu sekvence koje ona generiše stvarno
gramatične tj.prihvatljive govornom predstavniku.
Pojam «gramatično» ne može se poistovetiti sa «značenjskim» ili «značajnim» u bilo
kojem semantičkom smislu. Rečenice (1) i (2) su podjednako besmislene, ali će svako ko
govori engleski uvideti da je samo prva gramatična:
(1) Colorless green ideas sleep furiously.
(2) Furiously sleep ideas green colorless.
Slično ovome :
(3) Have you a book on modern music?
(4) The book seems interesting.
(5) Read you a book on modern music?
(6) The child seems sleeping.
Nema nikakvih semantičkih razloga da se rečenicama (3) i (4) da prednost nad (5) i (6)
respektivno ali su samo (3) i (4) gramatične rečenice.
Pojam «gramatično u engleskom» ne može se ni na koji način poistovetiti sa pojmom
«visok red statističke aproksimacije engleskom». Slobodno se može reći da se ni (1) ni
(2) nikad nisu pojavile u nekom diskursu na engleskom jeziku; ovo se čak može reći i za
bilo koji njihov deo. Otuda će u svakom statističkom modelu gramatičnosti ove rečenice
biti isključene na istim osnovama, kao podjednakoa udaljene od engleskog. Pa ipak je (1)
gramatična iako besmislena rečenica, dok (2) to nije. (1) ce svi lakše upamtiti a (2) će svi
čitati sa silaznom intonacijom na svakoj reči- kao niz nepovezanih reči.
Gramatičnost je obeležje nezavisno od semantike.

4. SINTAKSA I SEMANTIKA

Nemoguće je dokazati da su semantički pojmovi beskorisni u gramatici isto koliko je

nemoguće dokazati irelevantnost bilo kojeg drugogskupa pojmova, ali samo jedna čisto
formalna osnova može da pruži čvrst i produktivan temelj za konstruisanje gramatičke
teorije.
Dakle, značenje je relativno beskorisno kao baza gramatičkog opisa.

5. ORGANIZACIJA GENERATIVNE GRAMATIKE

7
Možemo znatno uprostiti opis engleskog jezika, a pritom steći nove i važne uvide u
njegovu formalnu strukturu ako direktni opis u terminima frazne strukture ograničimo na
jedno jezgro osnovnih rečenica (prostih, deklarativnih, aktivnih, bez složenih glagolskih
ili imeničkih fraza)., izvodeći sve druge rečenice iz ovih- tačnije iz nizova koji im leže u
osnovi- putem transformacija, eventualno ponovljenih. Ovakve primitivne rečenice koje
Čomski naziva «jezgrenim», zapravo su osnovni sadržajni elementi od kojih se
konstituišu složenije rečenice koje u stvarnosti upotrebljavamo. Da bi se razumela neka
složena rečenica, poterbno je znati jezgrene rečenice koje joj leže u osnovi, njihovu
fraznu strukturu i transformacionu istoriju razvoja složene rečenice od ovih jezgara7.
U skladu sa ovim, mi gramatikama pripisujemo trodelnu strukturu...dosadno.

* *
*
Znanje nekog jezika uključuje implicitnu moć razumevanja neodređenog broja rečenica.
Zato generativna gramatika mora da bude sistem pravila koji poseduje moć generisanja
neodređeno velikog broja struktura. Ovaj sistem pravila može se razložiti u tri glavne
komponente generativne gramatike: sintaksičku, fonološku i semantičku. Sintaksička
komponenta gramatike mora da specifikuje, za svaku rečenicu, dubinsku strukturu koja
određuje njenu semantičku interpretaciju i površinsku strukturu koja određuje njenu
fonetsku interpretaciju.
Samo sintaksička komponenta gramatike je generativna, a semantička i fonološka su čisto
interpretativne. Doooosadno.

6. O STEPENIMA GRAMATIČNOSTI

Uzmimo izraze poput:

(1) dečak može da uplaši iskrenost
ovaj izraz ima drugačiji status od npr:
(2) iskrenost može da uplaši dečaka
Distinkcija između ove dve rečenice nije podložna sumnji i jedna adekvatna teorija
interpretacije rečenica (tj.jedna deskriptivno adekvatna gramatika) nesumnjivo mora na
neki način da je obrazloži. Rečenici (1) se nameće interpretacija po analogiji sa
rečenicom (2) koja nije devijantna.
Primeri kršenja čisto sintaksičkih pravila:
(3) Iskrenost uplaši može dečaka da ili Dečak da uplaši može iskrenost
A ima i primera čisto semantičke neusaglašenosti:
(4) Oba Džonova roditelja oženjena su mojim tetkama ili Ona kocka leda koju si najzad
uspeo da do kraja rastopiš upravo se razbila.
Pojam «stepena gramatičnosti». Tehnike subklasifikovanja zasnovane na distribucionim
sličnostima.
Ukazuje se potreba za jednim sistematskim obrazloženjem načina na koji se primena
sredstava i metoda primerenih sasvim jasnim slučajevima može proširiti i produbiti,
stvarajući osnovu za objašnjenje statusa izraza poput (1) kao i načina na koji bi neki

7
Teorije jezgrenih rečenica u kasnijem radu Čomskog je napuštena jer se pokazalo da one nisu neophodan
stadijum u transformacionoj derivaciji složenih rečenica.

8
idealan slušalac mogao da takvim rečenicama pripiše neku interpretaciju, verovatno na
bazi analogije sa slučajevima gde nema nikakvog odstupanja.
Ako se glagoli strogo subklasifikuju na prelazne, neprelazne, predpridevske,
predrečenične...itd., kršenje pravila urodiće nizovima kao:
(5) Džon je našao žalostan ili Džon je postao Bila da ode ili Džon je prisilio
Nepoštovanje nekog selekcionog pravila može dati:
(6) Bezbojne zelene ideje spavaju besno ili golf igra Džona ili beda voli društvo
Devijantni nizovi kao (5) krše pravila stroge subkategorizacije a nizovi kao (6) krše
selekciona pravila. Način odstupanja iliustrovan u (6) razlikuje se od onog u (5).
Rečenice koje krše selekciona pravila često se mogu interpretirati metaforično (naročito
kao personifikacija) ili kroz aluzije jedne ili druge vrste...itd. Tj. ove rečenice se
interpretiraju direktnom analogijom sa dobro formiranim rečenicama koje poštuju
selekciono pravilo o kojem je reč.
Jedna deskriptivno adekvatna gramatika morala bi da povlači razliku između dobro
formiranih rečenica i rečenica poput (5) i (6), ali i da razdvaja (5) od (6). Time ona čini
nekoliko koraka u pravcu razrađivanja jedne značajne teorije «stepena gramatičnosti».
Ovde Bugarski stavlja fusnotu da objasni stepene gramatičnosti: uzmimo rečenicu:
«Iskrenost može ---------- dečaka». U nju možemo ubaciti razne stvari:
«Iskrenost može ili dečaka». Ovo je jedna sasvim grubo negramatična rečenica.
«Iskrenost može propasti dečaka». Malo je gramatičnija jer smo bar ubacili glagol ali
opet je negramatična jer je glagol neprelazan.
«Iskrenost može ceniti dečaka». Sad smo uzeli prelazan glagol ali rečenica još uvek nije
gramatična.
«Iskrenost može uplašiti dečaka». Sad imamo potpuno gramatičnu rečenicu.
Rastuća gramatičnost ovih primera ilistruje različite posledice kršenja raznih tipova
subkategorizacionih pravila, pokazujući da postoji hijerarhija sintaksičko-semantičkih
obeležja.
Zaključak je da sintaksička i semantička struktura prirodnih jezika sadrže brojne tajne.

III STICANJE JEZIČKOG ZNANJA

1. PRIRODA PROBLEMA

Najbolje gramatike daju potpunu obradu izuzetaka a samo reprezantativne primere

pravilnih konstrukcija. Kada dete ili stranac uče jezik, do izražaja često više dolaze
njihove greške jer su one lako upadljive, a mnogo je više ispravnih stvari koje su naučili a
koje padaju u zasenak jer se amatraju nečim normalnim.
Pogrešno je smatrati da tče, čim se pređu najranije faze, krupan deo onoga što stiče
stekne imitacijom. Ovo ne bi moglo da bude tačno na nivou formiranja rečenica jer je
većina onoga što dete izgovara deo njegove sopstvene produkcije.??? Čudeso.
Jedna gramatika nije opis delatnosti govornika već njegove jezičke sposobnosti. Opis
sposobnosti i opis delatnosti su dve različite stvari.
Govori se o gramatikama za «dešifranta» i gramatikama za «šifranta». Međutim,
gramatike koje lingvisti konstruišu uglanom su neutralne u pogledu govornika i slušaoca.

9
Ovo se opet dovodi u vezu sa odnosom između sposobnosti i delatnosti. Za sagledavanje
ovog sistema, bitno je proučavati govornikovu produkciju kao i njegovu moć
razumavanja i interpretiranja. Ovako dobijeni podaci mogu da posluže samo kao osnova
za zaključivanje o tome šta sačinjava jezičku svest na kojoj se temelji upotreba jezika.

2. OPRAVDAVANJE GRAMATIKA

Jedna gramatika je deskriptivno adekvatna u meri u kojoj ispravno opisuje unutrašnju

jezičku sposobnost idealizovanog govornog predstavnika.
Jedna lingvistička teorija je deskriptivno adekvatna ako omogućava izradu deskriptivno
adekvatnih gramatika za sve prirodne jezike.
Kad uči jezik, dete skuplja primarne jezičke podatke koji uključuju primere govorne
delatnosti za koje se uzima da su dobro formirane rečenice, a mogu da uključuju i
primere označene kao nerečenice kao i mnoga druga obaveštenja potrebna za učenje
jezika. Na osnovu ovakvih podataka, dete konstruiše gramatiku tj.teoriju jezika čiji malen
uzorak predstavljaju dobro formirane rečenice iz skupa primarnih jezičkih podataka.
Deca nauče jezik iako se niko ne trudi da ih tome poduči, samo na osnovu onoga što čuju.
Pošto deca čuju i mnogo devijantnih rečenica, podrazumeva se da su deca sposobna da
izumeju jednu generativnu gramatiku koja definiše pojam dobro formirane rečenice i
pripisuje interpretacije rečenicama.
U meri u kojoj jedna lingvistička teorija postiže uspeh u selekciji neke deskriptivno
adekvatne gramatike na osnovu primarnih jezičkih podataka, možemo da kažemo da ona
zadovoljava uslov eksplanatorne adekvatnosti.
Zaključak: na nivou deskriptivne adekvatnosti, gramatika je opravdana u meri u kojoj
ispravno opisuje svoj predmet, tj.jezičku intuiciju – prećutnu sposobnost – govornog
predstavnika. U ovom smislu, gramatika je opravdana na spoljnim osnovama, na
osnovama usklađenosti sa jezičkim činjenicama.
Na jednom znatno dubljem i ređe dostižnom nivou, nivou eksplanatorne adekvatnosti,
gramatika je opravdana u meri u kojoj je ona principijelno postavljen deskriptivno
adekvatan sistem, u tom smislu što lingvističke teorija sa kojom je asocirana vrši
selekciju ove gramatike između svih ostalih, pri čemu su sve one usklađene sa primarnim
jzičkim podacima. U ovom smislu, gramatika je opravdana na unutrašnjim osnovama.

3. UNIVERZALIJE FORME I SUPSTANCE

Teorija jezičke strukture koja teži eksplanatornoj adekvatnosti detetu pripisuje prećutno
znanje ovih univerzalija.
Korisno je podeliti univerzalije na formalne i supstantivne.
Teorija supstantivnih semantičkih uiverzalija mogla bi da tvrdi da će svaki jezik
sadržavati termine koji označavaju lica ili leksičke jedinice koje se odnose na izvesne
specifične vrste predmeta, osećanja, ponašanja...itd. I dok se supstntivne univerzalije tiču
rečnika za opisivanje jezika, formalne univerzalije se tiču karaktera pravila koja se
javljaju u gramatikama i načinâ na koje ova mogu da budu međusobno povezana.
I na semantičkom nivou moguće je tragati za nečim što bi se moglo nazvati formalnim
univerzalijama. Npr. reči za boje u svakom jeziku moraju da izdele spektar boja u
kontinualne segmente.

10
Postojanje duboko usađenih formalni univerzalija podrazumeva da su svi jezici skrojeni
na isti način ali ne podrazumeva da između pojedinih jezika postoji bilo kakva
usklađenost od tačke do tačke. I ne podrazumeva da postoji neka razložna procedura za
prevođenje s jednog jezika na neki drugi. Pod razložnom procedurom podrazumeva se
postupak koji ne uključuje vanjezička objašnjenja tj.koji kao svoj deo ne sadrži
«enciklopediju» (mogućnost razložne procedure za prevođenje između dva jezika zavisi
od dovoljne količine supstantivnih univerzalija. Iako ima mnogo razloga da se veruje da
su jezici u velikoj meri pravljeni na isti kalup, imamalo razloga za pretpostavku da su
razložne procedure prevođenja, uopšte uzev, moguće.
Teorija jezika, shvaćena kao hipoteza o urođenom ljudskom «kapacitetu za formiranje
jezika» treba da se po9zabavi i supstantivnim i formalnim univerzalijama. Ali dok su
supstantivne univeralije tradicionalan predmet pažnje opšte lingvistike, istraživanja o
apstraktnim uslovima8 koje mora da zadovolji svaka generativna gramatika preduzeta su
tek u sasvim bliskoj prošlosti.

4. DALJE PRIMEDBE O DESKRIPTIVNIM I EKSPLANATORNIM

TEORIJAMA

Bla, bla, bla...Ovde se razmatra struktura jednog sticajnog modela za jezik. Iako Čomski
dete naziva «napravom za sticanje jezika» on ga ne identifikuje sa mašinom nego samo
tvrdi da u glavi deteta postoji jedan mehanizam za učenje jezika.
Jedna teorija gramatike može biti deskriptivno adekvatna a ipak ostaviti neizraženim
važna obeležja koja ulaze u definiciju prirodnog jezika i time prirodne jezike razdvajaju
od proizvoljnih simbolićkih sistema. Upravo iz ovog razloga pokušaj postizanja
eksplanatorne adekvatnosti – tj.pokušaj otkrivanja jezičkih univerzalija- je veoma važan
u svakom stadijumu razumevanja jezičke strukture.

5. O POSTUPCIMA VREDNOVANJA

Ovde Čomski raspravlja o potrebi uvođenja mera vrednovanja za gramatike.

Bla, bla, bla...
Ukratko: jasno je da nijedna današnja teorija jezika ne može da se nada da će dostići
eksplanatornu adekvatnost izvan veoma ograničenih domena. Drugim rečima, daleko
smo od sposobnosti da iznesemo sistem formalnih i supstantivnih jezičkih univerzalija
koji bi bio dovoljno bogat i detaljan da bi sadržavao tumačenje činjenica učenja jezika. da
bismo unapredili lingvoističku teoriju u cilju eksplanatorne adekvatnosti, možemo
pokušati da profinimo meru vrednovanja za gramatike ili da dalje stegnemo formalna
ograničenja kojima su one podložne, kako bi postalo teže pronaći visoko vrednovanu
hipotez uskladljivu sa primarnim jezičkim podacima.
Uvek kad postoji mogućnost treba formulisati opšte pretpostavke o prirodi jezika iz kojih
će moći da budu dedukovane pojedine odlika gramatika pojedinačnih jezika. ovim putem
lingvističke teorija može da krene ka eksplanatornoj adekvatnosti i da doprinese studiju
čovekovih mentalnih procesa i i ntelektualnih kapacteta- a posebno određivanju

8
M.K: formalne univerzalije

11
sposobnosti koje omogućuju učenje jezika uz empirijski data ograničenja u vremenu i
raspoloživim podacima.

6. LINGVISTIČKA TEORIJA I UČENJE JEZIKA

Ovaj deo je pretežno istorijski usmeren. Čomski u njemu komentariše empirističke i

racionalističke pristupe problemu sticanja znanja uopšte ( i jezičkog znanja posebno)
ističući prednosti ovih potonjih9. On insistira na tom da su svi jezici, ma koliko različiti
izgledali na površini, ograničeni istim skupom veoma izrazitih restrikcija. Nemajući
nikakve aprirne podloge i budući čisto empirijske prirode, ove restrikcije zaslužuju
najozbiljniju pažnju. Za sličnosti u jeziku, Čomski objašnjenje vidi u strukturi ljudskog
uma a ne uzima za ozbiljno onu teoriju da su se svi razvili iz zajedničkog prajezika10.
Bla, bla, bla, glavni tekst nisam ni čitala. 
Ukratko: struktura pojedinačnih jezika u velikoj meri može biti determinisana činiocima
koji su izvan svesne kontrole pojedinca i u vezi sa kojima društvo ne može imati mnogo
izbora niti slobode. Razumno je pretpostaviti da dete ne može da izbegne izgrađivanje
jedne posebne vrste transformacione gramatike da bi protumačilo podatke koje dobija,
ništa više nego što je u stanju da kontroliše svoju percepciju čvrstih tela i uošavanje linije
i ugla. Tako da je veoma verovatno da opšta obeležja jezičke strukture ne odražavaju
toliko tok našeg iskustva koliko opšti karakter naše sposobnosti da stičemo znanje.

7. STICAJNI MODEL ZA JEZIK

Ovo je nekakav rezime prethodnog izlaganja.

Postoje tri grubo razgraničena cilja kao okvir razmatranja. Mi kažemo da jedna gramatika
odgovara nivou opservacione adekvatnosti ako tačno opisuje podatke na kojima se
zasniva, i ništa više od toga.
Za jednu gramatiku kažemo da odgovara nivou deskriptivne adekvatnosti ako ona u
dovoljnoj meri ispravno obrazlaže prećutno znanje govornika.
I najzad, kažemo da jedna lingvistička teorija (ne gramatika!) odgovara nivou
eksplanatorne adekvatnosti u meri u kojoj pruža principijelnu osnovu za selekciju
deskriptivno adekvatnih gramatika.
Ova tri nivoa adekvatnosti mogu se razjasniti ako se sagledaju sa stanovišta problema
izgrađivanja jednog sticajnog modela za jezik. Jedan sticajni model može se posmatrati
kao naprava SM:

Primarni jezički podaci → →gramatika

Ova naprava prima kao svoj ulazni materijal podatke kakvima se služi dete koje stiče
odgovarajući jezik, a kao izlazni materijal daje gramatiku koja je na naki način interno
predstavljena od strane deteta i koja izražava njegovo implicitno znanje.
Jedan lingvistički opis odgovara nivou opservacione adekvatnosti ako daje tačan prikaz
onoga što ulazi u SM. Jedan lingvistički opis odgovara nivou deskriptivne adekvatnosti
9
poslednjih ili prvih???
10
Ove uvode uvek piše Bugarski a Ukratko piše Čomski.

12
ako daje tačan prikaz onoga što izlazi iz SM. Jedna lingvistička teorija odgovara nivou
eksplanatorne adekvatnosti u meri u kojoj uspeva da opiše unutrašnju strukturu SM i time
pokaže kako deskriptivno adekvatna gramatika proističe iz primarnih jezičkih podataka.
Ova pretpostavka o formi jezika koja je otelovljena u jednoj eksplanatornoj teoriji ove
vrste mora biti univerzalna, jer se polazi od toga da neko dete nije genetski
predisponirano da nauči jedan specifičan ljudski jezik, a ne neki drugi.pretpostavka o
napravi SM može se opovrgnuti ako je neispravna tj.ako se pokaže da ona ne može da dâ
deskriptivno adekvatnu gramatiku za neki nov jezik.
Jezik se stiče (= neka gramatika se izgrađuje) od strane jednog ogranizma, sa utvrđenim
inicijalnim restrikcijama koje ograničavaju klasu mogućih gramatika.
Šta je osnova sticanja jezičke sposobnosti? Time treba da se bave lingvisti.
Čomski smatra da su samo gramatike na nivou deskriptivne adekvatnosti i lingv.teorije
na nivou eksplanatorne adekvatnosti empirijski značajne jer samo one mogu pribaviti
dokazni materijal u prilog njima ili protiv njih. Zato Čomski ograničava pažnju na njih.

IV PSIHOLOŠKE I FILOZOFSKE IMPLIKACIJE

Ovde je data gotovo cela knjiga «Jezik i um».

1. JEZIK I UM (Lingvistički prilozi proučavanju uma)

Uvodno smaranje

(A) PROŠLOST

Čomski govori o iluzijama o jeziku u prošlosti. Mnogo nade se polagalo u to da će

kompjuter moći da na osnovu određenog korpusa tekstova izvuče gramatiku; ili u
kompjutersko prevođenje; neki su smatrali da je u lingvistici sve najvažnije već
otkrivene...itd. posle više pogrešnih pristupa, postalo je sasvim jasno da se za posebno i
nezavisno proučavanje mora apstrahovati jedan saznajni sistem, jedan sistem znanja i
verovanja koji se razvija u ranom detinjstvu i koji u uzajamnom dejstvu sa mnogim
drugim činocima određuje vrste ponašanja koje posmaramo. To je sistem jezičke
sposobnosti koji se nalazi u osnovi ponašanja ali se u njemu ne ostvaruje ni na kakav
neposredan niti prost način.
Čomski pokušava da skrene pažnju na izvesne sličnosti između intelektualne atmosfere
17.veka i ove sad.
Preskačem veliki deo i idem na zaključak: Čomski smatra da su postojale dve zaista
produktivne tradicije naučnog istraživanja čiji je značaj nesumnjiv za svakoga ko se
danas bavi izučavanjem jezika. prva je tradicija filozofske gramatike koja je cvetala od
17.veka sve do kraja romantizma. Druga je tradicija koju je Čomski nazvao
«strukturalističkom» a koja je vladala u naučnom istraživanju poslednjih sto godina (do
početka 50-ih godina 20-og veka). Glavni doprinos strukturalne lingvistike je pokušaj da
se izgrade «otkrivački» postupci, odnosno oni postupci segmentacije i klasifikacije na
koje se Sosir pozivao. To je, doduše, bio promašaj jer su takvi postupci bili ograničeni na
fenomene površinske strukture koji ne mogu da razotkriju suštinske mehanizme
stvaralačkog vida upotrebe jezika i izražavanja semantičke sadržine. Ali ono što je ovde

13
bitno je pokušaj usmeren na osnovno pitanje u proučavanju jezika. mehanizmi jezičke
sposobnosti.
Bugarski o ovom poglavlju kaže: da na samom početku Čomski definiše lingvistiku kao
granu saznajne psihologije. Ovo je značajna promena u odnosu na dominantno stanovište
druge trećine ovog veka, koje je insistiralo upravo na novostečenoj autonomiji moderne
lingvistike. Međutim, preciznije je reći da u domen psihologije spada generativna
gramatika kao eksplanatorna teorija jezika i parcijalna hipoteza o srukturi ljudskog uma,
a ne lingvistika u celini. Zatim Čomski daje kritičku sliku situacije oko polovine 20.veka
kada je biheviorizam kao i zaslepljenost tehnologijom cvetala i kada se rešavalo milion
beznačajnih lingvističkih problema dok su dublja pitanja bivala zanemarena ili pogrešno
koncipirana. On zatim govori o «veku genijâ» kada se lingvistika, psihologija i filozofija
još nisu bile razdvojile. Govori i o «kartezijanskoj lingvistici» tj. tradiciji filozofske
gramatike iz 17. i 18. veka. O modernoj, i podebno strukturalnoj lingvistici on govori sa
odbojnošću iako ne poriče neke njene krupne rezultate.
Na kraju nagoveštava sintezu filozofske gramatike i moderne lingvistike.

(B) SADAŠNJOST

Bugarski kaže da: je ovo poglavlje posvećeno savremenim događajima u lingvistici koji
imaju dodirnih tačaka sa izučavanjem ljudskog uma. Čomski ističe potrebu za
ustanovljenjem «psihičke distance» od čoveku bliskih pojava kako bi se one mogle videti
kao predmet dostojan posebne pažnje i tumačenja, a ne prosto primati kao nešto što se
samo po sebi razume. To nisu samo pojave vezane za mentalni deo neposrednog sveta
čovekovog iskustva nego i najobičnije motorne i mehaničke radnje ljudskog organizma
poput hodanja ili disanja. To su radnje kojih postajemo svesni tek kad izgubimo
sposobnost da ih obavljamo ili kad se one posebno razviju. Na sličan način se shvata i
normalna upotreba jezika- kao nešto prirodno ali se lako uočavaju i objašnjavanju
podvrgavaju razna odstupanja (nazeb, stran naglasak, afazija, govornoštvo, poezija,
kalambur).
U ovom sklopu, najveća je potreba da se detaljna pažnja posveti upravo samoj podlozi iz
koje izrastaju aberacije: tako je i cilj generativne gramatike da objasni normalnu upotrebu
jezika. jednom otkriveno, ono što je normalno može najviše da fascinira. To je poznato
mnogima koji su imali posla sa transformacionom analizom sasvim običnih rečenica.
Zatim Čomski daje primere gramatičke analize kao i opštije zaključke o postojanju i
delovanju univeralne gramatike kao restriktivne sheme nametnute prirodnim jezicima.
Kraj Bugarskog. Čomski. Navodiću samo praktične primere. Uzmimo rečenicu «Mudar
čovek je pošten.» u površinskoj strukturi se vidi da je subjekt «mudar čovek» a predikat
«je pošten». Ali, dubinska struktura će i subjekta izvući i subjekt («čovek») i predikat
(«je mudar»).

(C) BUDUĆNOST

Bugarski: ovo je rasprava o pravcima kojima bi proučavanje jezika i uma moglo da krene
u godinama koje dolaze. Ovo je pomlemika koja između komunikacionih sistema
životinja i ljudskog jezika vidi evolutivni kontinuitet. U tom okviru, podvrgavaju se

14
kritici neki stavovi Popera, Pijažea i Levi-Strosa. Čomski smatra da je svakom urođena
jedna početna «obaveštenost». Proučavanje jezika, i to posebno principa univerzalne
gramatike koji ga bliže određuju, ovde se označava kao najpogodniji put kojim treba ići
ka odgonetanju vekovih tajni čovekovih duhovnih moći.

2. ZNANJE JEZIKA

Bugarski: Čomski, koji je upotrebljavao termin «jezička sposobnost» (linguistic

competence) ovde govori o «znanju jezika» (knowledge of language), ističući teškoće
definisanja pojma znanja uopšte i jezičkog znanja posebno. Ovakve teškoće opsedaju
generativnu gramatiku od samog početka i to zbog njene visoko apstraktne i
mentalističke prirode.
Kraj Bugarskog. Čomski: ovde će se baviti jezikom kao delom psihologije čoveka. Skup
pravila i principa koji određuju normalnu upotrebu jezika čine «generativnu gramatiku»
ili prosto «gramatiku» datog jezika. lingvista pokušava da pronikne u njene zakonitosti
koristeći se svakim dokaznim materijalom koga može da se domogne posmatranjem ili
introspekcijom. Ono što se postulira je da znati jedan jezik znači posedovati izvesnu
mentalnu konstituciju. «Znanje jezika» podrazumeva internalizovanje jedne generativne
gramatike. Čomski objašnjava da je ranije koristio termin «jezička sposobnost», kako bi
izbegao objašnjavanje pojma «znanje jezika», ali da reč «sposobnost» više označava
umenje ili veštinu. Oba termina imaju svoje negativne posledice.
Znati jedan jezik = prethodno konstruisati, svakako nesvesno, jednu specifičnu
generativnu gramatiku. Pojam «znanje jednog jezika» neposredno je povezan sa pojmom
«internalizovanje pravila gramatike».
Znanje vožnje bicikla može biti stvar posedovanja izvesnih navika i refleksa a znanje
kako se upravlja automobilom može biti stvar posedovanja izvesnih veština. Slično
ovome, sposobnost da se igra šah može biti pitanje veštine, promošljenog delovanja...itd.
Ali to se razlikuje od znanja kako se igra šah. Neko može da bude i šampion u šahu a da
ne zna neko pravilo igre. Tj. on sami ima sposobnost igranja šaha ali ne i znanje. Neko
drugi, pak, može samo da poseduje znanje o igranju šaha tj.da zna sva pravila (možda
nesvesno, bez sposobnosti da ih formuliše). Jedno je sposobnost a drugo znanje. Tako je i
sa jezikom.
Čomski govori o znanju, nesvesnom znanju i urođenom znanju.
Neko ko zna engleski nesumnjivo zna da glagolski oblik is ide uz subjekte u jednini a ne
u množini. To je svesno znanje. Taj isti govornik poseduje i nesvesno znanje činjenice da
se transformacije primenjuju cikličnim rasporedom. A njegovo urođeno znanje možemo
označiti kao «znanje univerzalne gramatike».

15