Ferdinand de Saussure: Kurs opšte lingvistike

Ferdinand de Sosir (fr: Ferdinand de Saussure (Ženeva, 22. novembra 1857. - 22. februara
1913.)) je lingvist koji je svojim postavkama utemeljio modernu lingvistiku i dao temelje
evropskom strukturalizmu. Zanimljivo je da on nije napisao knjigu koja ga je proslavila, a
verovatno je uopše i nije nameravao objaviti. Knjigu Kurs opšte lingvistike objavili su nakon
njegove smrti studenti koristeći se beleškama s njegovih predavanja.

U tom delu postoji pet temeljnih dihotomija:

1. jezična delatnost (langage): jezik (langue) - govor (parol)

2. jezični znak: označitelj (signifié) – označeni (signifiant)
3. pristup: interna lingvistika - eksterna lingvistika
4. perspektiva: sinhronija – dijahronija
5. odnosi: sintagmatski odnosi - asocijativni odnosi

Prvi deo našeg istraživanja, a zapravo u trećem poglavlju Saussureve knjige, koja nosi naslov
Predmet lingvistike, govori se o tri bitnim stvarima, a to su sam jezik i njegova definicija, mestu
jezika izmedju činjenica glasine i mesto jezika izmedju ljudskih činjenica – tj govori se o
nastanku semiologije. Saussure se fokusirao na statički trenutak jezika, odnosno na jezik kao na
sinhronu pojavu. Dalje kaže da, bez obzira na gledište, jezička pojava uvek pokazuje dva oblika:
sluh - govor, glas - misao, pojedinac - društvo i sinhrono - dijahronu stranu govora. Poenta ove
prezentacije je da tek kada imamo govor, možemo definisati sluh i obrnuto. U ovom poglavlju
se postavlja pitanje, šta je jezik? Za nas to nije isto što i glasine; to je samo jedan njen deo koji je
neophodan. Kao celina, glasine su raznolike; dalje u nekoliko oblasti to je istovremeno, fizičko,
fiziološko i psihičko, povrh svega pripada individualnom i socijalnom polju; nije moguće da
padnemo u bilo koju kategoriju ljudskih činjenica, jer ne znamo kako da prikažemo njenu
jednostavnost. Zatim Saussure objašnjava na koji način funkcioniše kružni tok govora, kao
jezičko područje. Za ovu akciju su potrebne najmanje dve osobe; A i B koje razgovaraju: Prvo se
stvara ličnost A, koncept koji pronalazi pravu slušnu sliku, a zatim putuje prvo od mozga ka
zvučnicima, a zatim se u obliku fizičkog glasa kroz vazduh prenosi u uši osobe B, odakle putuje
do mozga, gde glas pronalazi koncept, ideju, sliku. Razlikuju se fizički, fiziološki i psihološki
delovi procesa, deleći ih na spoljašnji i unutrašnji deo, na psihički i nepsihički deo, i aktivne i
pasivne delove, koje Saussure naziva i izvršnim i receptivnim delovima jezičke pojave. Jezik je
sistem karaktera koji izražava ideje, pa je tako i moguće uporedite sa fontom, gluvom
abecedom, simboličnim obredima, oblici uljudnosti, vojni signali itd. Saussure razlikuje
semiološku definiciju znaka kao temeljne komponente jezika shvaćenog kao organizovani
sistem znakova. Odriče se rada ontološkog, materijalnog, stvarnog, semantičkog dela, koji
objašnjava odnos između značenja i stvari, i insistira na lingvistiki i semiološkoj definiciji jezičkog
znaka, koja za njega postaje osnovni predmet proučavanja.
U jednom od narednih poglavlja Saussure govori o Opštim principima kroz prirodu jezičkog
znaka, definišući znak, označitelja i označenog. Znak je akustični ili, ako je reč napisana, optički
prikaz sastavljen od određenog broja glasova ili slova, a konceptualna strana znaka je ideja,
koncept, ideja ili koncept objekta koji je u našoj svesti izazvao označitelj. Znak i označitelj su
usko povezani i usmereni su jednako, istovremeno upućujući na suprotno što ih razdvaja jedan
od drugog i od celine kojoj pripadaju - znaka. Znak ima tri suštinske karakteristike ili principa -
samovoljnost, linearnost i različitost. Prvi princip jezičkog znaka je arbitrarnosti ili proizvoljnost.
To znači da je veza između označitelja i označenog proizvoljna i da nijedan interni odnos i ništa
prirodno ne povezuje pojam. Drugi princip jezičkog znaka je linearnost. To znači da znak ima
dimenziju koja se može meriti samo u jednoj dimenziji, vremenu.

U sledećem poglavlju koje je predmet našeg istraživanja se govori o Jezičkoj vrednosti i ova
tema je organizovana kroz sledeće naslove: Jezik kao misao, organizovan u glasovnoj materiji,
Jezička vrednost u njegovom konceptualnom aspektu, Jezička vrednost u njegovom
materijalnom aspektu i Znak u celosti. Kada govorimo o vrednosti, mislimo na reči, jedinice u
jezičkom sistemu, dok je značenje definisano uže, na nivou karaktera ili veze označitelja sa
označenim. Samo značenje nije dovoljno da bi se razumela njegova vrednost unutar jezičkog
sistema. Međutim, vrednost određuju dva faktora: različite stvari koje se mogu zameniti za
vrednost koja se određuje i slične stvari koje se mogu uporediti sa vrednošću. Vrednost se
stvara kada se jezička jedinica uporedi sa sličnim vrednostima koje se mogu uporediti. Jezik je
oblik, a ne supstanca.

Knjiga je često bila kritikovana i osporavana upravo zato što je nije napisao Saussure lično.
Priređivači su ponekad sami morali odvagati šta će napisati, a šta odbaciti od materijala koje su
nudile studentske sveske te su sami morali organizirati materijal i odrediti mu redosled
izlaganja. Medjutim lingvisti su saglasni u mišljenju da je to nesumnjivo knjiga koja je u lingvistici
obeležila prvu polovinu dvadesetog veka te da joj i dalje pripada istaknuto mesto u celokupnoj
istoriji nauke o jeziku. Ideje koje su iznesene u Kursu opšte lingvistike poslužile su kao temelj na
kome se razvio novi pravacu lingvistici – strukturalizam. Jedno od značajnijih pitanja
razmotrenih u Kursu opšte lingvistike jeste pitanje prirode jezičkog znaka. Saussure je takođe
ustanovio potrebu da se osnuje nauka koja bi proučavala “život znakova u krugu društvenog
života” i toj nauci je dao ime semiologija. Utvrdio je da lingvistika treba da bude samo jedan
deo nauke, jer je jezik samo jedan od sistema znakova koji postoje, i to najvažniji među njima.

MILENA STANKOVIĆ