Култура и језик:

Значај метафоре за лингвокултуролошка истраживања

„Човек је мера свега.” (Протагора)

1. Језик – мишљење – стварност

Од Хумболта, преко Сапира и Ворфа, па све до савремених

когнитивистичких и лингвокултуролошких теорија, развијају се бројне
лингвистичке поставке које за предмет имају спрегу језика, мишљења и
стварности. И предмет нашег рада биће однос ових појмова, а први задатак је да
осветлимо перспективу из које ћемо овај однос проматрати. Ми полазимо од
савремене лингвокултуролошке и когнитивистичке теорије, која језик посматра као
материјал за истраживање појединачних слика стварности, а оне настају помоћу
механизама мишљења у спрези са људским искуством. Управо је људско искуство
(како су когнитивни механизми универзални) заслужно за разлике које језик
бележи међу различитим културалним заједницама.

1.1. Језички знак као троугао

Пре него што се упустимо у појашњавање односа језика и културе,

представићемо најпознатији теоријски модел који се показао као кључни за
разумевање ових релација. Ради се о троуглу (в. слику бр. 1) који чине језик,
мишљење и стварност. Лингвисти Огден и Ричардс су 1923. године представили
језички знак као троугао на чијим су теменима симбол, мишљење и референт.

Слика бр. 1

1
 . Овај троугао користи
се при анализи језичког знака1 и самог лексичког значења, али ови појмови могу се
разматрати и на онтолошком плану. Наиме, језик је начин на који бележимо
стварност око себе, а стварност преламамо кроз призму мишљења2. У том
сложеном процесу ми стварност спознајемо механизмима мишљења који je, заједно
са нашим искуством, и обликују на одређени начин, а језички материјал то бележи,
што ћемо илустровати следећим примером.

Када кажемо уложио сам много времена, потрошио сам доста времена,
немам довољно времена, хвала Вам на Вашем времену, да ли имате довољно
времена, изгубио сам много времена, ми заправо о времену говоримо као о новцу.
То није једини начин на који доживљавамо време (Кликовац 2004: 113–133), а са
оваквим изразима срећемо се свакодневно. О чему се овде заправо ради? Ми
разумевамо стварност на начин на који једино можемо да је разумемо јер смо
условљени својом природом и когнитивним могућностима. Време је апстрактна
категорија. Човек урођеним когнитивним механизмима не може да спозна
апстракцију као такву, већ је разумева путем конкретизације одређеног појма. Он

1
Ови аутори уводе дистинкције мишљење – језик – стварност за разлику од Де Сосирове анализе
језичког знака. Оваква подела нашла је разне варијанте у интердисциплинарним гранама као што је
комуникологија.

2
Овде се мисли на мишљење као когнитивни процес.

2
ту конкретизацију врши на основу неке сличности која апстрактни и конкретни
домен повезује (тако и време и новац можемо да распоређујемо, трошимо, имамо
или изгубимо, итд). Мало касније ћемо видети да нам управо један од когнитивних
механизама омогућава да апстрактни појам преведемо на конкретни.

1.2. А шта се дешава када упоредимо различите језике?

Онда схватамо како се заправо однос језика, мишљења и стварности

компликује и како нам језички материјал показује да људско искуство различито
парцелише стварност у различитим језицима. Довољно је да се присетимо чувеног
Ворфовог примера3 о доживљају времена код Хопи Индијанаца. Наиме, ово племе
познаје психолошко време, а не математичко, својствено западној цивилизацији.
„Особеност времена код Хопија је у томе да оно варира код посматрача, не
дозвољава симултаност и има мало димензија.” (Јанићијевић 2000: 132). Племе
Хопи Индијанаца не одваја објекат од радње (као што европско хеленистичко
наслеђе одваја именицу од глагола). Они ове две категорије одвајају према трајању.
За њих не постоје именица или глагол, већ радње које краће или дуже трају. Тако
племе Хопија не познаје појмове попут прошлости, садашњости, будућности или
самог времена. Ово је само један од сликовитих примера који нам потврђују како
језици бележе начин на који парцелишемо стварност.

2. Слике света и наука о језику

Један од важних података у вези са лингвокултурологијом свакако

представља њен терминолошки апарат. Наиме, сваки пут када се посебна научна
дисциплина развија у оквиру лингвистике, она поред теоријског и методолошког
оквира који мора да постави, налази и одговарајућа терминолошка решења за
појмове које до тада није било неопходно означити терминима. Ми ћемо се трудити

3
Пример користимо искључиво због илустративности, а не из угла хипотезе о језичкој
релативности, која је у науци превазиђена. Овај пример може се успешно користити као доказ
утицаја културе на језик.

3
да читаоце не оптеретимо терминологијом која за потребе овог чланка није
неопходна, а термине са којима треба да се упознамо објаснићемо у тексту4.

2.1. Наивна и научна слика света

Постоје две слике света у свести припадника одређене културалне заједнице

– једна је наивна, културолошки обојена и заједничка за све припаднике заједнице,
док је друга научна, тј. у много већој мери одговара ономе што називамо
објективним5, научним ставом. Научна слика света није иста за све припаднике
заједнице, она „се може мењати у зависности од степена образовања и искуства
појединца у одређеној заједници” (Драгићевић 2010: 12). А језик у великој мери
фиксира управо наивну, а не научну слику света. Р. Драгићевић примећује да се у
наивној слици света крије наивна геометрија, наивна физика, наивна етика, наивна
психологија: „Кажемо како се Сунце у подне високо попело, иако та тврдња није у
сагласности са нашим знањима о кретању Земље око Сунца” (Драгићевић 2010:
12).

2.2. Зшто језик фиксира управо наивну слику света, а не научну?

Одговор вероватно лежи у чињеници да се научна слика света брзо мења и

да језик не стигне да забележи такве промене. Међутим, овде бисмо указали и на то
да се научна слика света развија знатно касније у односу на наивну, тако да је
наивна слика света првобитна слика у свести говорника једне заједнице. И баш зато
што је првобитна, не чуди што у њој има толико инфантилног и архетипског.
Поред свега овога, треба узети у обзир и когнитивне капацитете говорника
хиљадама година уназад. Наиме, поједини антрополози и лингвисти нису сложни
када је у питању квалитет свести и когнитивне перцепције примитивног човека, али
чињеница јесте да се њихова свест унеколико разликовала од свести савременог
човека. Тако Лисјен Леви Брил разликује примитивни и цивилизовани менталитет,

4
За детаљан преглед терминологије у вези са овом научном граном исп. Драгићевић 2010: 9–14.

5
О чињеници да објективност заправо припада само миту о објективизму в. у Lakoff and Johnson
1980: 185–229.

4
као два начина мишљења, и тврди да „разлика међу њима није у степену, већ је
суштинска.” (преузето из Петровић 2005: 34). Ради се о следећем: један припадник
првобитне заједнице заиста је веровао да се Сунце креће по небеском своду. Оно
што му није било доступно, што није умео да рационализује, објашњавао је
натприродним силама. Сада, замислите да у сваком поступку закључивања таквог
човека између узрока и последице стоји већ формирани културолошки механизам
који неке елементе пропушта, а неке друге не. И баш када те елементе, рационалне
елементе закључивања не пропусти, он их надомести заједници познатим,
културолошки маркираним елементима. Узмимо за пример човека који по
зидовима пећина црта призор успешног лова и после тога иде да лови. Он је научен
да пре одласка у лов нацрта такав призор, јер је управо то оно што му омогућава
успех (а не његова брзина, спретност, итд). Према Фрејзеровом ставу, на овај начин
је настајала првобитна, наивна, магијска слика света у свести примитивца.6 Ми се
овде нећемо упуштати у мотиве првих цртежа овакве природе, али чињеница је да
оног тренутка када средина почне да врши утицај на појединца, тог тренутка
настају културолошки условљена закључивања.

2.3. Појам културалног концепта

У вези са наивном сликом света важан је још један појам – појам

културалног концепта. Већ смо прокоментарисали наивну слику света. Она се,
међутим, колико год чинила целину у поимању света припадника једне заједнице,
састоји из огромног броја фрагмената. И ти фрагменти, који сједињени у целину
чине наивну слику света, представљају културалне концепте, на којима се заснива
све инфантилно и архетипско мишљење о животу и свету. Према усменим
казивањима Р. Драгићевић:

6
Ова два аутора се значајно разилазе у погледу на природу примитивне свести, али обојица верују
да се у процесу закључивања испречава, за Фрејзера магијска слика света, А за Леви Брила мрежа
мистичних партиципација и искључења. За нас је интересантно да се оба своде на утицај
примитивне културе на моћ закључивања.

5
 Културални концепт је појам који представља одраз фрагмената
националне слике света изражен кроз лексему.

Међутим, нису све лексеме једног језика културални концепти. Тако

Булигина и Шмељов тврде да „информацију о карактеру неког језика и о погледу
на свет не носе подједнако све лексеме, него највише оне које одговарају аспектима
универзалних филозофских концепата” (Булигина, Шмељов 1997: 481). То су базне
речи из психолошког лексикона једног језика које имају статус КУЛТУРАЛНИХ
КОНЦЕПАТА одређене језичке заједнице.” (Ристић–Радић–Дугоњић 1999: 15).
Тако су у наивној слици света српске језичке заједнице нарочито важни концепти
гостопримства, образа, брата, кума, Косова, душе, духа, истине, лажи итд.

Пре него што наставимо даље, задржаћемо се за тренутак да објаснимо

какве све лексеме могу бити културално обојене. У вези са концептима и
концептуализацијом најчешће се помињу апстрактне именице. Међутим,
културално маркирани концепт може бити и конкретна именица. Ако именица
означава веома важан појам у свести припадника заједнице, она се у одређеној
култури може јавити у виду концепта, фрагмента из сфере наивног. Тако неке
конкретне именице као што су срце, брат, Косово, образ, кум имају удела у
стварању наивне слике света српске језичке заједнице.

3. Језички материјал – извор културалних наноса

Када смо коментарисали наивну и научну слику света, нисмо

прокоментарисали и језичку слику света. А језичка слика света заправо представља
материјал који нам омогућава реконструкцију наивне слике света. Како? Језичка
слика света је одраз наивне стварности једне лингвокултуралне заједнице, коју ми
помоћу језичког материјала можемо да реконструишемо. Она је окамењени поглед
на стварност забележен језиком. Многи су примери који откривају ову слику света.
Ако кажемо за некога: Он је стари лисац, то значи да мислимо да је лукав, јер
верујемо да је лисица лукава животиња. Када коментаришемо нечији растанак,
најчешће ћемо рећи: Растали су се или Дошли су до раскршћа у својој вези или

6
Свако је кренуо својим путем. Ако желимо да кажемо да је неко преболео овог
другог, често ћемо рећи Кренуо је даље. Сви ови примери нам говоре да љубав
концептуализујемо као путовање. Како је љубав апстрактна, не можемо је чути,
видети, опипати, ми је доживљавамо као путовање, тако је разумемо7. Следећи
пример: Сијаш од среће – значи да срећу доживљавамо као светлост. Слично је и са
лепотом: Како је лепа, просто сија (исијава, зрачи).

4. Како културални наноси настају?

У првом поглављу рекли смо како нам један когнитивни механизам

омогућава да појмове из сфере апстрактног преведемо на конкретно, и да их тако
доживљавамо и преко конкретног разумевамо. Тај механизам је метафора.

Појмовна метафора је један од механизама мишљења који нам помаже да

апстракцију сведемо на оно што нам је познато. Она нам омогућава да одговарајући
појам из апстрактног домена разумемо поредећи га са појмом из конкретног
домена. „Тако дефинисана, метафора није само ствар језика – чак ни првенствено
ствар језика – него је пре свега ствар мишљења: она у језику и може да постоји зато
што прво постоји у мишљењу. Да би се истакла та припадност метафоре мишљењу,
уводи се појам појмовна метафора” (Кликовац 2004: 11). У когнитивне механизме
помоћу којих интерпретирамо стварност спадају и метонимија и типични сценарио,
а ми ћемо овом приликом говорити о метафори. Постоји више различитих врста
метафоре, а сам механизам метафоричких преношења није увек тако једноставан.
Ми ћемо покушати сâм механизам да објаснимо, а врсте метафоре да опишемо,
како бисмо их приближили читаоцима.

4.1. Метафора – механизам мишљења

4.1.1. Рекли смо да је метафора механизам мишљења који нам омогућава да

разумемо какву апстрактну појаву – човек апстрактно разумева путем

7
Међутим, то није једини начин на који концептуализујемо љубав. Више о начинима на које
доживљавамо љубав в. у Лејкоф и Џонсон 1980: 49.

7
конкретизације одређеног појма. Дакле, метафора је механизам помоћу којег
апстрактни појам разумевамо тако што га поредимо са одговарајућим конкретним
појмом. То поређење увек се врши на основу неке сличности међу овим доменима.
У трећем одељку навели смо примере који показују да љубав доживљавамо као
путовање – оваквоме доживљају љубави одговара метафора ЉУБАВ ЈЕ
ПУТОВАЊЕ. Пример Она је на седмом небу је језичка потврда за метафору
СРЕЋА ЈЕ ГОРЕ.

4.1.2. Међутим, у вези са метафором треба истаћи још нешто. Метафорички

процес може се вршити и на следећи начин: упоредимо примере глава човека и
глава ексера. Очигледно је да је глава полисемична лексема и да јој је основно
значење у првом примеру (уп. РСАНУ 1.а. горњи део човечијег, односно предњи
део животињског тела у коме се налази мозак и главна чула), а секундарно у
другом, када означава горњи задебљани део ексера. Ово секундарно значење
лексеме глава настаје управо метафоричком транспозицијом. Оног тренутка када
смо направили ексер, имали смо потребу да тај горњи део ексера посебно
именујемо. Нисмо створили нову лексему која би означавала одговарајући део
ексера, већ смо га назвали лексемом која је већ у систему – лексемом глава. Горњи
део ексера назвали смо главом зато што нас подсећа на главу као део тела по месту,
положају. Тако Д. Гортан-Премк наводи метафоричке асоцијације по облику (нпр.
врат као део тела и врат виолине), боји (секундарно значење придева крвав, који је
боје крви: крвава река – црвена река), затим метафоричке асоцијације по месту,
положају (ту долазе глава човека и глава ексера). Неки аутори ову врсту метафоре
називају лексичком метафором јер је окамењена и лако препознатљива у једној
лексеми, док је појмовна метафора дубљи, апстрактни механизам мишљења и
разумевамо га из ширег контекста. Други аутори одричу постојање лексичкој
метафори. Напоменули бисмо само да у науци већ тридесетак година постоје
несугласице и разлике у приступима проучавању метафоре, и да и данас нема
целовитог одговора на ово питање (Драгићевић 2007: 147–151).

8
 4.1.3. За нас су нарочито значајне метафоре засноване на семама8
колективне експресије. Д. Гортан-Премк издваја два основна типа метафоричких
асоцијација које се заснивају на семама колективне експресије. Први тип чини
полазна лексема која је зооним9 или фитоним10, а циљна човек. У овом случају
настала значења увек су експресивна. Тако змија може означавати покварену, злу
особу, а буква глупог човека. У другом типу метафоричког преношења и полазна и
циљна лексема је човек (Он је моја десна рука). Овако настала секундарна значења
нису експресивна.

4.2. Које врсте метафоре постоје?

Лејкоф и Џонсон, пионири когнитивне лингвистике11, разликују следеће

врсте метафоре – структурне, оријентационе и онтолошке метафоре:

1) Структурна метафора – механизам структурне метафоре функционише тако

што се конкретни појам структурно пресликава на апстрактни, па га помоћу
структуре појма који нам је познат и разумемо. На пример, Лејкоф и Џонсон
отварају своју књигу метафором РАСПРАВА ЈЕ РАТ. То је пример структурне
метафоре (ми елементе рата разумевамо на исти начин на који разумевамо све
елементе расправе). „Доказе за то да расправу заиста тако концептуализујемо
проналазимо у језику: Твоје тврдње су неодбрањиве. Напао је сваку слабу тачку
моје аргументације. Његова критика је била разорна. Никада нисам победио у
расправи с њим.” (Драгићевић 2007: 90).

8
Сема је најмања самостална компонента лексичког значења која, заједно са осталим семама једне
лексеме гради целокупну семантику речи. На пример, једна од сема лексеме јеж јесте леђна страна
прекривена игластим бодљама. Та сема развија секундарно значење јежа као јеж фризуре, јер је за
ово метафоричко преношење мотивациона база сличност по облику. Детаљније в. Гортан-Премк
2004: 85–109 и Драгићевић 2007: 65–79.
9
Зооним је заједничка именица или именичка синтагма која означава неку животињу.
10
Фитоним је заједничка именица или именичка синтагма која означава неку биљку.
11
Објављивањем њихове књиге Метафоре са којима живимо (Metaphors we live by) 1980. године
утемељена је когнитивна лингвистика као научна дисциплина.

9
2) Оријентациона метафора – ова метафора заснива се на просторним односима (с
обзиром на нашу оријентацију у простору) – лево–десно, горе–доле, испред–иза,
итд. Она је релативно једноставна за разумевање: Тако је СРЕЋА ГОРЕ (Лебдео је
од среће, Скакао је од среће), а ТУГА ДОЛЕ (Потонуо је, Био је у дауну, Пао је у
очај).

3) Онтолошка метафора – помоћу ове метафоре апстракције попут емоција,

догађаја, активности, итд. видимо на онтолошком нивоу – као супстанце или
ентитете. За ову метафору Лејкоф и Џонсон наводе познати пример –
ИНФЛАЦИЈА ЈЕ ЕНТИТЕТ (Инфлација нас је сатерала у ћошак, Инфлација
снижава наш животни стандард, Морамо да се боримо са инфлацијом).

Поред ових врста метафора, Џонсон и Тарнер издвајају још и сликовне

метафоре, метафоре специфичног нивоа и метафоре генеричког нивоа. Сликовна
метафора састоји се из пресликавања једне слике на другу. То се постиже сличном
структуром поређених слика. Џонсонов и Тарнеров пример наводи и објашњава Д.
Кликовац. Они наводе Бретонов стих: Моја жена . . . чији је струк пешчани сат.
Разумевање тог стиха подразумева „наношење слике пешчаног сата преко слике
женског струка, тако да средина сата одговара струку” (Кликовац 2004: 24). За
разлику од сликовних метафора, метафоре специфичног и генеричког нивоа
разликују се по општости. Тако су специфичне метафоре боље дефинисане, а
појмови у генеричким су веома општи. Аутори наводе ДОГАЂАЈИ СУ АКЦИЈЕ за
генеричку и ЖИВОТ ЈЕ ПУТОВАЊЕ за општу метафору.

4.3. Персонификација

Лејкоф и Џонсон говоре о персонификацији као о типу метафоре. Наиме,

како је метафора механизам који спаја апстрактни и конкретни домен, тако
персонификација везује конкретне домене. Персонификација је оживљавање
предмета, давање људских особина животињама, биљкама, итд. Она је механизам
којим ми очовечујемо одговарајући појам. Тако су у свакој басни животиње

10
персонификоване, када у дечјој сликовници гледамо насмејано сунце или какву
воћку, кућу или дрво – гледамо персонификоване, оживљене представе.

У овом смислу нарочито су занимљиве просторне персонификације,

односно начин на који доживљавамо простор у којем се налазимо, природу којом
смо окружени. А за све ово, наравно, постоји потврда у језику. Тако је, на пример,
рукавац реке заправо рука или рукав јер се пружа некуд попут људског уда, ушће
су уста јер се у њих вода улива, а реку, на овакав начин, схватамо као људско тело.
Слично је и са планином – подножје је настало од ноге, а врх планине можемо
назвати главом. Лејкоф и Џонсон тврде да су ове персонификације спорадичне,
како нису системске – за метафору РЕКА ЈЕ ЧОВЕК постоје примери за руке и
уста реке, али не и за главу, тело, ноге. Зато нису системске. За метафору
ПЛАНИНА ЈЕ ЧОВЕК налазимо само потврду у подножју, евентуално глави
планине (врх планине), мада аутори примећују како би алпинисти сигурно рекли
нешто попут рамена планине. Лејкоф и Џонсон их сматрају спорадичним,
неважним, како оне нису метафоре са којима живимо (не организују наше
искуство). Оне јесу несистемске, али овом приликом волели бисмо да осветлимо
можда другачију перспективу. Немци за ушће кажу die Mündung од der Mund
(уста), припадници енглеске језичке заједнице the mouth of the river (mouth – уста).
За подножје брда, планине једни кажу die Bergsohle – од die Sohle или Fußsohle што
значи нога, табан, ђон, а други the foot of the mountain (foot – нога). Нарочито је
занимљиво и да рукавцу у немачком одговара именица der Meerbusen – од der
Busen (груди, недра, дојке). Примери из различитих језика показују како можда не
постоји систем у образовању планине или реке као човека, али и да није нимало
случајно што се у три различита језика окаменила персонификација у лексеми. Она
свакако није системска, али је не бисмо окарактерисали ни као спорадичну. Ова
појава нема упориште у комплетној метафори, али, са друге стране, постоји
истоветан систем за разумевање истих појмова у различитим језицима.

4.4. Метафора као универзални механизам мишљења

11
 Очигледно је да је метафора (будући когнитивни механизам) универзална, а
метафорички концепти су ти који се могу разликовати од језика до језика.
Углавном због своје разноликости они и привлаче истраживаче. Међутим, неки
концепти су веома слични или чак и општи. Тако аутори попут Кевечеша или
Зиновјеве и Јуркова истражују како се концептуализују емоције у различитим
језицима. Међутим, резултати су запањујуће слични, готово општи (тако љубав или
страх са малим разликама доживљавамо готово исто као Енглези, Мађари или
Руси). Са друге стране, неки аутори иду толико далеко из жеље да покажу како се
језичке заједнице културолошки разликују да, према нашем мишљењу, изводе
недовољно основане и поуздане закључке. Тако Зиновјева и Јурков на основу
испитивања асоцијативним тестовима тврде да у руском сазнању бити учтив значи
помагати другима, док у енглеском значи показивати своје поштовање према
другима. Познато је да је еткеција веома чинилац енглеске културе.. Међутим, да
ли је оправдано ићи толико далеко и тврдити да ће један Рус по правилу помоћи
другоме јер је то његов КУЛТУРОЛОШКИ унутарњи импулс, док ће Енглез само
демонстрирати поштовање, јер је за ту културу важно оно што се показује? Ми смо
тако анализирали асоцијације говорника српске језичке заједнице у вези са појмом
живот. Закључили смо да је у првих десет асоцијација свега једна негативна, али
се не бисмо усудили рећи да српска национална заједница има оптимистичан став
према животу. Бар не без детаљнијег истраживања. Ово су опасни стереотипи и
генерализације са којима се не можемо сложити. Тако Р. Драгићевић закључује
како се потцењивачки закључци о другим народима доносе а да нигде није описано
како се до тих закључака дошло. Можда се чини екстремним, али једна оваква
генерализација (веровање да је аријска раса виша раса) одвела је у најсмртоноснију
идеологију људске историје.12

5. Аутохтона и урбана култура – метафорички процеси

12
Овде не улазимо у мотиве и намеру истраживача који до таквих закључака долазе. Само желимо
да истакнемо да, и са најбољом намером, треба темељно истражити и испитати материјал пре него
што се усудимо да генерализације тог типа изнесемо.

12
 У претходном поглављу објаснили смо да метафора представља когнитивни
механизам и како је она та уз помоћ које ми разумевамо апстрактни ентитет преко
одговарајућег конкретног. Овде ћемо покушати да покажемо колики значај
метафора има у образовању одговарајућих културалних концепата и разумевању
света који нас окружује.

5.1. Појам образа у српској култури

Истражујући значење лексеме образ у пословицама, закључили смо да је

неоспорно културолошки маркирана. Како је лексема употребљена у значењу
части/поштења/поноса, а оваква метафоричка транспозиција значења није позната
другим језицима, истакли бисмо да појам части очигледно заузима веома важно
место у наивној слици света српског народа.13

Поред пословица, прегледали смо и фразеологизме у којима се лексема

образ јавља. Пронашли смо тридесетак различитих фразеологизама који говоре о
образу. Као и код пословица, у свим фразеологизмима лексема образ употребљена
је у свом секундарном значењу – када се односи на част/поштење/понос.

Напоменули бисмо још и да се фразеологизми према свом значењу, а у

поређењу са пословицама, могу оделити у оне чије се значење поклапа са значењем
њему одговарајуће пословице, нпр. опрати образ: чисту образу мало воде треба и
фразеологизме за које не можемо пронаћи одговарајуће пословице, нпр. човек мека
образа.

Мали осврт на лексему образ у пословицама и фразеологизмима сведочи о

значају овог појма за припаднике српске заједнице. То значи да образ чини један од
важних концепата српске културе.

13
Занимљиво је да у енглеском језику исто секундарно значење има именице face, која означава
лице у целини. Тако Д. Кликовац у Скриптама за лингвистику текста и прагматику 2010/2011.
школске године термин face threatning act домишљато преводи као чин опасан по образ.

13
 * Овде бисмо се осврнули на концепт истине и лажи у представи говорника
српске језичке заједнице, како нам је био посебно занимљив. Ову тему обрадила је
Д. Мршевић-Радовић, а овде ћемо само истаћи да и лаж и истину доживљавамо као
менталну храну (то показују изрази попут бајата и свежа вест, масно лагати,
сервирати лажи и сл). „Илустративни пример антропоцентризма у фразеологији
представљају језичке формуле које се за изражавање различитих човекових
духовних потреба, у које долази и потреба за информисаношћу, примењују на исти
начин као да је реч о основним телесним потребама, као што су жеђ (за знањем),
глад (за новим открићима, али и сензацијама и сл.). . .” (Мршевић-Радовић 2008а:
48). Разлике међу овим концептима су фундаменталне – лаж је мутна, а истина
чиста и сјајна, лаж је плитка, док је истина дубока, суштаствена, постојана, итд.

5.2. Неке животиње у српској култури

Познато је како зооними и фитоними представљају богату грађу за

изучавање културалних наноса. Тако је и са именима животиња и биљака у српској
култури. Наиме, јасан је експресивни став заједнице према нпр. лисици – мислимо
да је лукава, волу – мислимо да је јак, врани – верујемо да доноси несрећу, итд.

Како оваква значења настају? Метафоричким преношењима, и то у два

смера. Прво одређеној животињи приписујемо људске особине (персонификујемо
је). Тако, на пример, лисица за нас постаје лукава животиња. Међутим, онда другом
метафоричком транспозицијом (једним од секундарних значења лексеме лисица) ту
особину поново преносимо на људе. Зато за некога можемо рећи да је прави лисац.
Наравно, често особине које животињама приписујемо немају везе са њиховим
реалним особинама, па се управо зато колективна експресија у вези са животињама
и разликује од једне културе до друге.14

Колико ова поређења могу варирати од једне културе до друге лепо показују
следећи примери:

14
Више о томе в. у Гортан-Премк 2004 и Драгићевић 2007.

14
• стари Грци би поредећи жену са кравом15 наглашавали женску лепоту, док је у
српској култури секундарно значење ове лексеме у вези са особама женског
пола негативно конотирано;
• теле у норвешком језику може означавати лепу особу, а у српском глупу; са
друге стране, у норвешком језику банана развија секундарно значење када се
односи на глупог мушкарца;
• медуза у немачком језику може означавати и дебелу жену, док у нашој култури
не игра значајну улогу; жаба, међутим, може означавати плашљивца, а у
српској и руској култури развија секундарно значење у вези са особом
непријатног изгледа.

Широк је дијапазон примера, ми смо овим желели да укажемо на разноликост

језичких заједница у експресивном ставу према животињама.

У наставку смо и сами анализирали неколико зоонима користећи српски

језички материјал:

5.2.1. Кокошка

5.2.1.1. Занимљиво је да у Речнику српскохрватског књижевног и народног

језика конотативне макрокомпоненте лексичког значења ове лексеме нема. У
језичком осећању говорника српског језика неспориво постоји кокошка као глупа,
брбљива жена, али потврду за то у овом речнику не налазимо.

5.2.1.2. Под другим значењем ове лексеме, Речник српскохрватског

књижевног језика бележи следеће: погрд. глупа женска особа, са примером: —
Лаже као кучка. . . А ви му, кокошке, поверовале! Лал.

15
На пример, један од надимака богиње Хере био је и βοωπις, ген. βοωπιδος – што значи кравоока
(исп. βούς, ген. βοός – говедо и ώψ, ген. οπός – око, лице.

15
 5.2.1.3. У Андрићевом речнику лексема кокошка дефинисана је као
примитивна жена, простакуша, торокуша, глупача. Овакав материјал врло је
користан као допуна у одређивању конотата лексеме кокошка.

5.2.2. Кобила

5.2.2.1. Под квалификатором фигуративно примарног значења ове лексеме,

Речник САНУ бележи следеће: погрдно (о женској особи), нпр. Гледај је само,
кобилу једну, како трчи за момком (Макс. Р. 1, 53). Што се фразеологизама тиче, у
њима се лексема не остварује у овом значењу.

5.2.2.2. Лексема кобила са значењем погрде за женску особу забележена је у

Матичином речнику редним бројем два. Као и у Речнику САНУ, и у Матичином не
налазимо примере за ово значење. У овом речнику негативни конотат лексеме
представља секундарну семантичку реализацију.

5.2.2.3. Под одредницом кобила у Речнику жаргона налазимо следеће

значење: висока одн. крупна девојка или жена; трапава девојка или жена (оп.).

5.2.3. Змија

5.2.3.1. У Речнику САНУ под другим значењем ове лексеме налазимо

следеће: а. љута, зла, опасна, одвратна особа; скуп злих људи, злотвора, издајица;
б. особа која на све мотри веома будно, строго; в. љута, бесна животиња; г.
несрећа, зло (велика опасност, тешка слутња, тежак вид неког рђавог душевног
стања и сл.), јад, чемер, отров. Сви примери и фразеологизми оваква значења
потврђују, нпр. Змија ми се око срца савија, јад ми и чемер стеже грло (Шен. А. 20,
176) — значење под г, или фразеологизам змију у недрима носити — подизати
некога који за добро узвраћа злим. Ова лексема је очигледно културолошки
обојена, а у овом речнику нисмо наишли ни на један пример који би потврдио да се
овакво значење односи изричито на особу женског пола.

16
 5.2.3.2. Значење лексеме змија под редним бројем два у Речнику Матице
српске гласи: фиг. зла, опака, подмукла, лукава особа, нпр. Вала је змија она
попадија. Сек.

5.2.3.3. Као жаргонизам лексема змија има следеће значење: мршава

девојка; старија жена; зла, покварена особа.

5.2.4. Голубица

5.2.4.1. У Речнику САНУ, фигуративно значење ове лексеме представља

тепање вољеним особама, како деци тако и особама женског пола (Секо моја,
голубице била | ој куд си се тако опремила (Оток, НП, ЗНЖ 3, 37) или вољеној
жени (А ја Турчин гинем за дјевојком, | За дјевојком кротком голубицом! (Бот. 2,
116). Мислимо да се у осећању говорника овакво значење лексеме голубица губи,
да се чува у понеким руралним говорним подручјима, док у урбаним нестаје. То
показује чињеница да је млађим говорницима урбаних подручја овакав конотат
познат углавном из народних песама. Овај закључак извели смо испитујући мали
број говорника, тако да би, у евентуалном даљем истраживању, свакако требало
испитати оптималан број говорника да би се потврдио (или оповргао) овакав
коментар.

5.2.4.2. Значење лексеме голубица у тепању женској особи забележено је

ознаком 1.б. у Матичином речнику. Нпр. Хвала ти, кротка голубице моја! Шен.

5.2.4.3. Лексема голубица у жаргону нема значење у вези са особом женског

пола. Међутим, овом лексемом називала се стара новчаница од 1.000 динара, сиво-
плаве боје, са ликом жене. Према Драгославу Андрићу, оваква семантичка
транспозиција настала је асоцијацијом према боји, не према женском лику. Ми
ћемо се сложити с њим. Мало је вероватно да је овакво значење настало у вези са
појмом жене.

5.3. И мајонез је човек (реклама)

17
 Колико нас метафора окружује, колико смо јој склони а да нисмо свесни,
колико удела има у разумевању стварности свих нас, показаће следећи пример. Ако

прочитамо следећу рекламу, уочићемо неколике ствари:

Мушки глас: Деценијама осваја наше трпезе. . . тако препознатљив, свакога дана
дели хиљаде аутограма. . .

Женски глас: никог другог не могу да замислим у тој улози. . .

Мушки глас: почасни становник руских салата, радо виђен гост свих сендвича,
добитник награде за животно јело, и даље „дијамант” мајонез је господар укуса
— потражите у најближем фрижидеру.

Прво. Из ових примера је очигледно да ми чак и о мајонезу можемо

говорити као о живом бићу, и то човеку. Из оваквог виђења контекста проистекла
би метафора : МАЈОНЕЗ ЈЕ ЧОВЕК. Наиме, њему се приписују особине које су
типичне за човека — он осваја, дели аутограме, игра разне улоге, он је и становник
и гост, итд.

Друго. Само прелетевши преко текста ове рекламе, јасно нам је да је ова
метафора сложена и да указује на следеће подметафоре:

а) МАЈОНЕЗ ЈЕ ОСВАЈАЧ – деценијама осваја наше трпезе;

б) МАЈОНЕЗ ЈЕ ФИЛМСКА (ИЛИ ПОЗОРИШНА) ЗВЕЗДА – тако препознатљив,

свакога дана дели хиљаде аутограма, никог другог не могу да замислим у тој улози

в) МАЈОНЕЗ ЈЕ ПРИПАДНИК КУЛТУРНЕ ЕЛИТЕ – почасни становник руских

салата, радо виђен гост свих сендвича, добитник награде за животно јело
(директна алузија на животно дело);

18
г) МАЈОНЕЗ ЈЕ ГОСПОДАР (ВЛАДАР), ОСТАЛИ САСТОЈЦИ СУ МУ
ПОТЧИЊЕНИ – и даље „дијамант” мајонез је господар укуса.

Треће и најважније. Мајонез није нимало необичан случај. Оваква метафора

је свуда око нас. Р. Драгићевић написала је занимљив чланак о томе како и
аутомобиле доживљавамо као људе.16 Тако је са парадајзом, пудингом, разним
зачинима, затим косом, кожом, и, уосталом, свиме што се у маркетингу продаје,
као и ономе на шта се одговарајући производ односи.

5.4. Штедња у банци Интеза

Одлучили смо се за још једну малу анализу рекламног материјала, овога

пута у питању је телевизијска реклама за штедњу у банци Интеза. Анализирани
материјал представља сегмент веће рекламе који се емитује самостално.

Назив рекламе је Моје вредно у сигурним рукама, а на малим екранима

можемо видети забринуту жену која одлази на пут возом јер је оставила своју
кћеркицу. Међутим, само тренутак касније видимо како њена кћерка остаје са
мајчином мајком, својом баком, и израз лица жене у возу који одаје олакшање,
пошто је кћерку препустила на чување својој мајци. У детаље овог спота нећемо
улазити, како би само анализа сликовног дела рекламе била довољна за посебан
рад. Стало нам је само да читаоци имају општу слику о реклами. Поред слике, у
рекламном споту пише:

Да оно највредније оставим на чување онима којима највише верујем.

Након тога женски глас изговара:

Моје вредно у сигурним рукама, штедња у банци број један, банка Интеза.

16
Исп. Р. Драгићевић, „И аутомобили су људи (о једној појмовној метафори)”, Свет речи 17–18,
2004, 48–50.

19
 Погледајмо сада метафоре које проистичу из језичког материјала. Прве су
оне којима повезујемо рекламни спот и прву реченицу: ДЕТЕ ЈЕ НАЈВРЕДНИЈЕ,
МАЈКА ЈЕ ОСОБА КОЈОЈ НАЈВИШЕ ВЕРУЈЕМО.

Друге су у вези са наредном реченицом и односе се на банку: НОВАЦ ЈЕ

ВРЕДАН, БАНКА ЈЕ ОСОБА КОЈОЈ ВЕРУЈЕМО.

Међутим, шта ћемо са улогом мајке, кћерке и баке? Како реклама одмиче,
ми схватамо: КЛИЈЕНТ ЈЕ МАЈКА, НОВАЦ ЈЕ ДЕТЕ, БАНКА ЈЕ БАКА. На тај
начин, као што своје дете остављамо својој мајци, у коју имамо бескрајно
поверења, тако и свој новац остављамо банци Интеза. Поређење се на први поглед
чини невероватним, а управо се са метафором свакодневно сусрећемо у свету
маркетинга. Иако је ова анализа само у назнакама, довољна је да схватимо колико
смо подложни искривљеној представи стварности и колико је неопходно овакве
механизме препознати и одупрети им се.

5.5. Метафора у традицији – метафора масовне културе

Ово поглавље волели бисмо да закључимо коментаром концепата који

доносе традиционална и масовна култура. Видели смо како традиционална култура
у језик утискује оно аутохтоно и архетипско, оно по чему се културе и разликују
међусобно. А шта нам доноси ново доба, ера савремене технологије и
глобализована цивилизација? Масовну културу, Маклуаново глобално село и
чињеницу да се разлике међу културама бришу. Најчешће је важно само оно
универзално, јер се примарно, исконско у нама (као потреба за сигурношћу и
поверењем у реклами за банку) претвара у најзахвалнији начин за манипулацију.

6. Појединачно и универзално у култури и мишљењу

Персонификација је једна од најочигледнијих последица антропоцентризма,

чињенице да смо окренути себи и да путем себе и себи најближих појмова
разумевамо свет. Колико је метафора као когнитивни механизам
антропоцентрична, показује и једна занимљивост – дете кад је мало неживим

20
стварима око себе приписује особине живих јер их у раном стадијуму развоја не
разумева другачије. Ова појава у психологији се зове анимизам, и он је најбоља
потврда о универзалности и антропоцентричности метафоре. Размишљајући овако,
усудили бисмо се рећи да је процес метафоре у корену анимизма, као и главни
механизам антропоцентризма у покушају човека да схвати стварност путем себе.
Овакво гледиште би могло да по ко зна који пут упути на значај метафоре као
когнитивног механизма и њену улогу у стварању наивне слике слике света код
човека. А фасцинантно је колико заправо инфантилног и наивног има, не само у
језичкој реалности, већ у животима свих нас.

У једној од претходних тачака описали смо метафору као универзални

механизам. Исто тако смо указали на опасности величања појединачних
културалних заједница. Међутим, овде се отвара један дубљи проблем. Ако је
метафора универзални механизам, шта је оно појединачно што сваку културу
одликује, а да можемо да га препознамо у језику? Рекли смо – то су културални
концепти. Али, колико се они заиста разликују? Можда је у нашој култури то
вештица, а у руској Баба Јага, али зар нису обе оличење истог праконцепта? У
једној култури душа је дах, у другој лептир, или оба, али зар није најбитније да је
танана, суштаствена и неухватљива? Желимо да кажемо да се примери од културе
до културе разликују, али вредности остају исте. Што је за нас Марко Краљевић, за
Русе је Иван Царевић. Тек када се мало замислимо над овим, схватамо како нама у
великој мери влада оно примарно и архетипско. Можемо то објашњавати људском
природом или колективним несвесним, али чињеница је – много се ми мање
разликујемо једни од других него што то можда желимо да признамо. На крају
крајева, можда је баш та антропоцентричност заслужна за сличности међу
културама – чињеница је да увек полазимо од себе и свет перципирамо из себе.
Онда не чуди што се исте вредности само називају различитим именима.

Извори

Речник српскохрватског књижевног језика, I–VI, Нови Сад: Матица српска,

1967–1976.

21
Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Београд: Српска
академија наука и уметности, 1959.

Драгослав Андрић, Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи

и израза, Београд 1976: Београдски издавачко-графички завод.

Предраг Пипер, Рајна Драгићевић, Марија Стефановић, Асоцијативни речник

српског језика, Београд 2005: Београдска књига.

Транскрибован материјал рекламе за мајонез дијамант са телевизијске станице

Б92.
Транскрибован материјал рекламе за банку Интеза са телевизијске станице Б92.

Литература

Брил 1954: Лисјен Леви Брил, Примитивни менталитет. Загреб: Култура.

Бугарски 2004: Ранко Бугарски, Језик у друштву, у: Ранко Бугарски, Сабрана

дела, књига 4. Београд: Чигоја штампа.

Бугарски 2005: Ранко Бугарски, Култура и језик. Београд: Библиотека XX век.

Гортан-Премк 2004: Даринка Гортан-Премк, Полисемија и организација лексичког

система у српскоме језику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Драгићевић 2004: Рајна Драгићевић, „И аутомобили су људи (о једној појмовној

метафори)”, Свет речи, бр. 17–18, стр. 48–50.

Драгићевић 2007: Рајна Драгићевић, Лексикологија српског језика. Београд: Завод

за уџбенике.

Драгићевић 2010: Рајна Драгићевић, Вербалне асоцијације кроз српски језик и

културу. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

22
Зиновјева – Јурков 2006: Е. И. Зиновьева и Е. Е. Юрков, Лингвокультурология.
Санкт-Петербургский государственый университет.

Ивић 1995: Милка Ивић, О зеленом коњу, Нови лингвистички огледи. Београд:
Библиотека XX век.

Јанићијевић 2000: Јасна Јанићијевић, Комуникација и култура. Нови Сад,

Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Јовановић 2006: Јелена Јовановић, Књига српских народних пословица, I–II.

Београд: Научно друштво за неговање и проучавање српског језика.

Касирер 1998: Ернст Касирер, Језик и мит. Нови Сад, Сремски Карловци:
Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Кевечеш 2002: Zoltán Kövecses, Metaphor. A Practical Introduction. New York:

Oxford University Press.

Кликовац 2004: Душка Кликовац, Метафоре у мишљењу и језику. Београд:

Библиотека XX век.

Кликовац 2008: Душка Кликовац, Језик и моћ. Београд: Библиотека XX век.

Кликовац 2010/2011: Душка Кликовац, Скрипта за предмет Лингвистика текста

и прагматика за школску 2010/2011. годину, Филолошки факултет Универзитета у
Београду (Факултет није издавач).

Лајонс 1977: John Lyons Lyons, Semantics, 1–2. Cambridge: Cambridge University
Press.

Лејкоф – Џонсон 1980: George Lakoff and Mark Johnson, Metaphors we live by.
Chicago: The University of Chicago Press.

Лејкоф – Тарнер 1989: George Lakoff and Mark Turner, More than cool reazon: A
Field Guide to Poetic Metaphor. Chicago: The University of Chicago Press.

23
Маслова 2007: В. А. Маслова, Лингвокультурология, 3-е издание. Москва:
Академия.

Мршевић-Радовић 2008а: Драгана Мршевић-Радовић, „О антропоцентризму у

српској фразеологији („лажљив”, „лагати” у синхронији и дијахронији)”,
Књижевност и језик, бр. LV/1–2, стр. 47–56.

Мршевић-Радовић 2008б: Драгана Мршевић-Радовић, Фразеологија и национална

култура. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Петровић 2005: Сретен Петровић, Културологија. Београд: Чигоја штампа.

Проп 1975: Владимир Јаковлевич Проп, „Морфологија бајке”, Трећи програм

Радио Београда, бр. 26, стр. 273–391.

Ристић – Радић-Дугоњић 1999: Стана Ристић и Милана Радић-Дугоњић, Реч.

Смисао. Сазнање (студија из лексичке семантике). Београд: Филолошки факултет.

Томић 2003: Зорица Томић, Комуникологија. Београд: Чигоја штампа.

Фрејзер 1977: Џејмс Џорџ Фрејзер, Златна грана, 1-2. Београд: БИГЗ.

24