Књижевни језик и њему слични појмови

Историја књижевног језика је научна дисциплина која се бави настанком и развојем књижевног
језика (односно више њих- старословенски, српскословенски, дубровачки, рускословенски,
вуковски/народни) код Срба. То је посенба књижевна дисциплина са нешто ширим фонолошким
усмерењем.

Филолофија, са друге стране, проучава језик књижевност и клутуру једног народа и грађу старих
текстова.
Класична филологија је проучавање класичних језика. зависна је од старих текстова, није
самостална. Употпуњују је помоћне дисциплине које се баве материјалном страном историјских
извора.
Основни извор проучавања је ТЕКСТ ( историчари га називају саставом) . Текст мора имати
фиксираност аутографа, а не препис. Текст je писан, обликован на одређени начин (има почетак,
средину, крај итд.). Текст је језични израз мисли његова творца.

ДИСКУРС (прагматички термин) је комуникативна активност текста током које се реализује

текст; наиме, када се дискурс фиксира, постаје текст. О тексту се може говорити тек од појаве
штампарије 1448. Дискурс (не постоји у историји књ. језика, овај појам увели су новији
проучаваоци; у историји књ. језика постоји само текст) – њиме се бави прагматика (бави се
комуникацоном страном језика, реализацијом различитих комуникационих активности). Дискурс је
у говору оно што је текст у писаном.
-Текст је статичан, а дискурс динамичан.
-Текст је резултат, а дискурс је процес.

Текстологија проучава историју текста, бави се дефинисањем и критичким издањима текста.

Помоћне дисциплине (међудисциплине): историја уметности, археологија, историја права,
теологија, итд.

Аутограф- текст који је писао аутор, било да је коначна верзија или концепт.
Копија- веран препис оригинала. Tекст преписан са оригинала који га у целини понавља; значај
копије се повећава ако је после стварања копије дотле сачувани оригинал пропао, изгубљен или
уништен; копија може помоћи да се утврди време измена унетих у оригинал (нпр. до грешке у
копији доводи случајно написано ово или оно слово у оригиналу, пропуст у копији је последица
губитка једног дела рукописа оригинала, случајни уметак у оригиналу допире у копију итд.)

Редакција текста- намерно уређен текст.

Рецензија- стихијска промена оригинала.
Апрехтип- најближи текст од кога су настали остали.
Протограф-реално сагледан текст, од кога је потекао текст на коме радимо. Ближи је нашем добу.
Предложак- директан препис, може бити исто што и протограф.
Разночтеније- варијација у односу на појединости у тексту.
Глоса- накнадни уметак у текст (некад на маргинама, некад између редова).
Интерполација- уметак у сам текст рукописа, обично у другој генерацији рукописа.
Атрибуција- утврђивање ауторства.
Атетеза- одбацивање предложеног ауторства (оповргавање).
Археографија- изучавање старе архивске грађе. Припрема текста за издавање.
Палеографија- конкретна наука о одређеном старом писму, бави се облицима слова. Помоћу ње је
могуће датирање старих споменика као и индетификовање писара. (Словенска палеографија- бави
се историјом ћирилице и глагољице).
Палеотипија- бави се старим штамшарским слогом, штампарским писмом.
Кодикологија- проучавање старе рукописне књиге- кодекс. Проучава физички аспект старих књига
писаних на пергаментима или папирима. (настанак, писање, илуминација, повез).
Филигранологија- анализа водених знакова (филиграна) на основу чега је могуће доста прецизно
датовање старих споменика писаних на хартији (отприлике на нивоу једне деценије). Од 14-ог века
постоје водени жигови.

рукопис (луктус писара) није исто што и рукопис (текст писан руком, манускрипт-рукописна књига
или свитак.

Књижевни језик представља идиом (језичко остварење које је на свом извору најконкретнији
могући говор) који се у једној језичкој заједници користи као средство преношења и свар културе,
у религији, књижевности, науци. Не мора бити жива реч. Некад је настао из религије. (Стсл. језик
није био говорни језик већ се користио у богослужењу).
Књижевни језик може бити домаћи (домицилан) и страни (импорт). Књижевни језик може бити
увезен, на пример у европским колонијама су преузимали европске језике као књижевне. На
руском двору се користио француски језик.

Диглосија- функционална распрострањеност два говорна идиома.

-средњи стил- српскословенски са народним упливима. У оквиру једног жанра постоји
располићеност (дихотомија) због намене (духовни или витешки роман).

Језичка норма
Под језичком нормом подразумевају се релативно устаљена и препознатљива језичка обележја.
Чине је утврђени обрасци на свим језичким нивоима.Може бити експлицитна- записана и
имплицитна- како се језик сам од себе реализује, не морамо бити свесни тога.
Норма почива на обичају-УЗУСНА НОРМА.

Експлицитна норма (прописана)- изговорни план:

-ортоепска норма (фонетска)
-ортографска (правописна)
-чиста фонетска норма у вези са гласовима ( нпр. ћарапа- огрешење о о фонетску норму)
-морфолошка норма (нпр. Дала сам ТЕБЕ књигу)
-синтаксичка норма (нрп. Ја живим на Цетиње)
У прошлости књижевни језик се усвајао читањем књижевних састава, кроз језичку праксу. Тако се
усваја имплицитна норма, док се народни језик усваја кроз комуникацију са људимма.
Књижевни језици настају у друштвима која су на релативно високом развојном ступњу или прелазе
на виши цивилизацијски ниво.

Цивилизација и писмо
Писмо је предуслова за постојање књижевног језика. Са писмом, 863. Словени улазе у
цивилизацију из паристорије.
Секуларан књижевни језик- цивилни, нерелигијски. Изградња модерног књижевног језика везана
је за настанак обичаја модерне нације и државе. Са Вуком Срби добијају књижевни језик, али он
нема институционалну подршку. Савремени књижевни језик обликује се у процесу кодификације.
Наиме, идиом се најчешће увек постави, али се касније обликује (кодификује). Могуће је и
супротно- буквално формирање новог језика у процесу кодификације (нпр. црногорски језик који
настаје 2007. Црногорски језик нема своју језичку историју, он је предмет социолингвистике, а не
историје књ. језика).
За формирање књижевног језика узима се један престижни говор и најчешће се дешава да
књижевни језик буде заснован на градском, а не сеоском говору.
Правила модерног књижевног језика се прописују правописом, граматиком и речником- ово је
кодификација, нормирање. Књижевни језик у прошлости није био кодификован. Књ. језик у
друштву има истакнуто место, он је језик културе, цивилизације, представља посебну друшвену
институцију.

Књижевни језик: народни језик

Код нас су ова два језика обједињена, али се књижевни језик користи као опозит народном језику.
Наддијалекат народног је кодификован и постао је књижевни,а база му је источнохерцеговачки
дијалекат.

Књижевни језик: језик књижевности

Ова два језика нису исто (нпр. Бора Станковић је увео дијалекат у своја дела).

Постоји четири типа раслојавања језика:

1.Функционално- књижевно-уметнички, разговорни, поблицистички ( у прошлости- високи,
средњи и ниски стил)
2.Социјално- социолекти
3.Индивидуално- сваки човек има своју варијанту језика; идиолекти
4. Територијално- на нивоу народног језика- рурални дијалекти

Идиом- језичко остварење које је на свом извору најконкретнији могући говор. Матерњи језик који
се усваја имплицинтом нормом.
Органски- природни идиом који је у оквиру етникчке заједнице- сваки конкретан говор
села, кварта. Реалан је само локални говор- органски иидиом, сестем за себе, све остало је
апстракција.
Неоргански- филолошки конструкт (стандардни језик). Источнохерцеговачки дијалекат је
очишћен од лоших регионалних црта, што је основа за неоргански ниво, вештачки створен.
Стандардни језик је неоргански идиом. Настаје у процесу стандардизације где пролази кроз десет
фаза, по систематизацији Милорада Радовановића. Једном када се језик упросечи, мора се
неговати. Стандардни језик је ствар договора, као термин је нова творевина социолингвистике. Код
Вука није постојао стандардни језик. Стандард је производ модерног друштва и његових простора.

III предавање

ПРВИ СЛОВЕНСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК – СТАРОСЛОВЕНСКИ

OСолунскојбраћи Константину Филозофу (826/7-869) и Методију (815-885) сазнајемо на основу

следећих извора:
*Панонска житија
*Константиново житије
*Методијево житије
Требало је доста времена да се схвати да ово нису историјски списи, већ хагиографска дела.

Ништа мање важни, тзв. бочни извори су:

*Историјска документарна грађа (нарочито латинске преписке)
*Канонско право у хришћанској средњовековној цркви
*Резулати археолошких истраживања.

Пре Моравске мисије одвија се Хазарска мисија на Криму, где се Солунска браћа сусрећу са
,,рушким'', односно руским словима. Руси су, средином 9. века заправо Нормани, Скандинавци и
Викинзи који су у то време харали читавом Европом, опседали Цариград, итд.
Убрзо потом,поставља се питање служења на старословенском језику у централној Европи, јер је
до тада било само служења на латинском и грчком, или у науци: ritus slavico-grecusи ritus slavico-
latinus.Такође, још једно од питања које се поставља је другој половини 18. века, а то је: да ли је
Моравска мисија уопште и била мисија? У 18. веку владало је уверење да се у Великој Моравској,
у оквиру Римске цркве, служило на овом другом → латинско-словенском обреду. То мишљење је
први изнео научних Дубровски.
Дакле, када су Константин и Методије дошли у Велику Моравску, ту с већ постојале цркве и
народно хришћанство под утицајем архиескопије Салзбурга, а доказ за то имамо и у лексичком
фонду српског језика у којме се види веза са старовисоконемачким, али и латинским језиком:
слов. сirъky/crъky <<crkva>><старовисоконемачки krirchun
слов. рopъ<<pop>><старовисоконемачки pfaffo
слов. рostъ <<post>><старовисоконемачки fasta,fasten
слов. olъtar’ь <<oltar>><старовисоконемачки altāri
слов. krizь<<krst>><latinski crux
слов. mъsa<<misa>><latinski missa

Кратак хронолошки преглед:

МОРАВСКА МИСИЈА

Велика Моравска и Митранска кнежевина постоје од 9.до 10. века, тачније од 863-867 (Мојмир Ι,
Растислав, Светоплук)
863. године Растислав се обраћа византијском цару Михајлу ΙΙΙ. Како А.М. Петковски сматра,
захтев Растислава се односио на уређење административних, судских и правних прилика у
Моравској, која је са једне стране била под утицајем Франака,а са друге под утицајем Бугара, те су
затражили помоћ и заштиту од Византије. Дакле, захтев се није односио на христијанизацију, већ
на преуређење тог система. Византијски цар је позвао најпре Методија, који је био у царевој
служби, а затим и Константина, те су њих двојица отишли у Моравску. Словени у Моравској су већ
христијанизовани, а они треба само да преуреде црквене прилике; кнез Растислав жели да одржи
самосталност и да заштити државу од јаких утицаја који долазе са стране; они су мисију извршили,
али се не враћају због политичких прилика у Цариграду – грађанских потреса и убиство тадашњег
цара.
Пре Словена постојала је специфична црквена организација –црква Илирика, Сирмијум (Сремска
Митровица) је био средиште (1 од 4 престонице Римског царства), али након разарања од стране
Хуна средиште је премештено у Солун. Панонски кнез, као и Константин и Методије, жели да се
формира центар у Сирмијуму на бази оног старог.
864.године Византија оснива Бугарску цркву – та нова црква не уводи се на новом језику и писму
већ су основали бугарску архиеспкопију и цркву на грчком језику, а то нису радили у подручју
централне Европ, јер је ту већ извршена христијанизација у првој половини 9. века, након разарања
Аварског каганата. Аварски каганат је држава у средњој Европи која је постојала између 6. и 8.
века, а након уништења територија подељена је између Франака и Бугара.

869.године формирана је словенска црква, и тек тада се може говорити о старословенском језику
као језику богослужења. У Панонској архиескопији служило се на старословенском уз одобрење
римског папе Хадријана ΙΙ. Тачно је да се служило на словенском језику, али по латиснком обреду
мисе. Исте године Ћирило и Медодије одлазе у Рим, Ћирило умире,а Методија заробљавају Немци.
873. године је Методије ослобођен, на интервенцију папе. Убрзо потом, он почиње да делује са
својим ученицима на Балкану. Занимљиво је да је неколико папа утицало на то да се изгради
организација словенске цркве.

880-885/6 – у овом периодуфинализује се комплекс основних тестова, тзв. Методијев корпус:

*Псалтир – у преводу псалтира познати латинизими
*Апостол
*Јеванђеље – у преводу четворојеванђеља у основи је грчки текст, усаглашен са латинским.
Најближе је Зоографско јеванђеље. Код јеванђеља важно је разликовати четворојеванђеље (Матеј,
Марко, Лука, Јован) и апракос (изборно јеванђеље) које се чита према распореду на литургији.
*Антифонар
*Хомилијар
*Сакраментар (преводи сакраментара су у Кијевском мисалу)

Важна напомена је да је врло је мало текстова који су настали у В.Моравској, апостоје два начина
да се уђеу траг ауторству. Први начин је преко акростихова, али то је теже утврдити због природе
старих дела, јер се стихови одвајају пунктуацијским знаковима који се често у преписима или
загубе или им се промени место, а сама структура стиха је често нарушена. Други начин
утврђивања ауторства је поређење са другим текстовима и проналажење сличности.
886.године је уследило укидање Панонске архиепископије. Папа Стефан V, после Методијеве
смрти, укида Методијеву цркву. Међутим, наставак Методијеве традиције у Србији траје до 10.
века, у Чешкој до 11. века, ау Хрватској до 13. века(седмочистленици, петочистленици) радом
њихових ученика.
Након Методијеве смрти, ученици Ћирила и Методија су прогнавани, затварани у тамнице,
затворе, продавани као робље итд. Климент и Наум одлазе у Преслав (Бугарска). Бугарски цар их
шаље на југозапад, тј. у Охрид, на дивљу територију где живе словенска племена, где се убрзо
формира етничка црква. Њихов рад на Балкану траје до896. године.
893-916 формира се Климентова црква (по етничком принципу), то је заправо јужна Албанија, док
је Константинова црква у Брегалници. Међутим, Охрид постаје важан тек са изградњом пута VIA
EGNACIA. У Охриду, Василије ΙΙ Бугароубица 1018. оснива цркву са византијском црквеном
структуром. А већ 1019/20. године се Српска архиескопијаприкључује Охридској архиескопији, а у
то време формирана је и Охридска књижевна школа;
897. године дошло је до реорганизације словенске цркве, формира се Панонска/Моравска
архиескопија.
1219. формира се наша Српска архиескопија главне српске државе Рашке (Свети Саа је од
Византије издејствовао аутокефалност)

СТАРОСЛОВЕНСКИЈЕЗИК

У 9. и 10. веку старословенски се звао словенски језик, а писмо којим је писано звало се словенско
писмо. О старословенском можемо говорити као о културном идиому насталом на подлози једног
словенског говора, односно на говору Словена из околине Солуна, превођењем сакралних, а можда
и правних текстова са грчког језика. Ово је и хибридни идиом, који је у уској вези са текстом и не
постоји без текста, јер је и сам настао превођењем текстова.
Међутим, ми немамо споменике директно из времена настанка старословеснског, већ је
најстаријиСамуилов натпис из 992/3. године, а то је готово 110 година после почетка мисије.
Данас ми више оперишемо ортографским, ане језичким старинама, и зато посведочени
старословенски језик преставља више јединствени период него јединствени језик. Овде имамо
наслаге старе ортографије, а не језичке старине. То је јединство времена на једном простору, више
него језик, више је то етимолошки правопис/ортографија. Тада настају канонски споменици (10/11.
век) са јужнословенског подручја, али постоји и неколико староруских са северних подручја.
Канонски споменици су први споменици, где се чува прасловенски фонетизам (назали,
полугласници). Најбоље се полугласници чувају у Кијевском мисалу. Разликујемо случајно стање-
случајно нађен споменик и позно стање- мало млађи споменик.
Касније се већ формирају две школе овог језика, радом ученика Ћирила и Методија – Охридска
школа и Преславска школа. Када се говори о настанку старословенског језика, може се говорити о
три фазе.

ОСНОВНЕ ФАЗЕ

1. СОЛУНСКА ФАЗА(до 863) –настала методом реконструкције, теоријски. Старословенски се

формира у процесу превођења с грчког језика на један словенски локални говор (не и на цео
дијалекат). Базична грчка лексика овог језика позајмљена је из народног, али не и књижевног
грчког језика. Културна лексикаусваја се кроз процес превођења текстова и има други третман у
језику – она се, осим минималне адаптације, најчешће слободно преводи (по духу, не по слову –
није буквалистички превод, односно у питању је семантичка транспозиција, нпр. да отац може
значити отац али и отац Бог), грчка граматика учитава сеу постојећи словенски лексички фонд.

2. ВЕЛИКОМОРАВСКО-ПАНОНСКА ФАЗА/РЕАЛНА ФАЗА (863-885) – старословенски се

обликује у процесу прилагођавања локалним дијалекатским приликама. Донесени текстови се
адаптирају језички и садржински, језик добија физиономију током укрштања оваквих текстова с
непревођеним тексовима.

3. ЈУЖНОАЛБАНСКА ФАЗА (886-916) – сарословенски се изнова обликује у процесу

прилагођавања локалним дијалектским приликама, опет се донесени текстови адаптирају језички и
садржински, језик добија коначну форму током укршања тесктова с тим преводима са грчког.

СВЕ СУ ТО ВАРИЈАТЕТИ СЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА:

1. централноевропски (великоморавско-панонски)
2. источнојужнословенски (јужноалбански)

У морфолошком домену: 10 врста речи (променљиве и непроменљиве)

Укупно 9616 лексема(од чега је 1778 страног порекла) – по бројању Раље Михајловне Цејтлин
Најбогатији је ,,Супрасаљски зборникˮ.

IV предавање

ФОРМИРАЊЕ СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА

Питање формирања српске редакције старословенског је важно, међутим ми немамо директне
изворе. Тај процес је дуго трајао, а најважнији научници, који су највише допринели истраживању
овог процеса су Ирена Грицкат-Радуловић и Александар Белић.

СТОЈАН НОВАКОВИЋ (1842-1915)

Написао је прву граматику, покренуо је речник српског језика, јер су се сакупљале дијалекатске
збирке речи. Стојан Новаковић се први бавио овим питањем, креће се више у културно-
историјском контексту, не бави се превише филолошким питањима. Био је филолог и историчар.
Његов закључак је да је словенска писменост из 9. века из Велике Моравске могла продрирати са
три стране:
1) директно из Велике Моравске, за време деловања Методијевске архиескопије до 885. Пошто је
део српских земаља улазио у ,,Сремску епархијуˮ
2) други пут представљају приморско-далматински крајеви (Сплитска архиескопија)
3) охридски крак старословенких писмености из бугарских земаља. Школа коју су основали
ученици су у западној Македонији и епирско-тесалским земљама у оном времену настањеним
Словенима. Током 10. века књига је стизала преко Скопља сливовима река ка Софији и средишту
Балкана, преко Призрена даље на запад и преко Скадра у Зету и тамоношња српска племена.
Српска књижевна средишта:
1) у Рашкој – Полимље
2) у Зети – Скадар
3) око Призрена, по Косову, по Поморављу и централној Србији

АЛЕКСАНДАР БЕЛИЋ (1876-1960)

Истакнути лингвиста, дијалектолог и историчар језика. Није се превише бавио средњовековним
споменицима. Узгредно даје одговор на питање о формирању српске редакције старословенског
језика бавећи се Мирослављевим јеванђељем и још понеким списима. Одговор се заснива на
закључцима Куљбакина који каже да Мирослављево јеванђеље, по ортографским цртама, припада
старијем времену него Повеља Кулина бана. Српска црквена ортографија се спорије мења од
световне. Међутим, ми можемо рећи да су два писара писала Мирослављево јеванђеље. Један
пише јаванђељски текст, а други пише поетске уметке ( 2 листа), илуминира читаву причу и
црвеним мастилом (версемелеон је балзамово уље које јеГригорије користио, а то је увело велику
пометњу међу научницима, јер су мислили да у је то име)пише техничка упутства за поступак са
књигом при богослужењу. Григорије, иако је мање написао, изгледа да је важнији од првог писара,
направио је договор са Мирославом. Белића интересује његова ортографија. Кључна су
прејотована слова на основу којих се разликују зетско-хумска и рашка редакција. Први писар се
служи Ю,Є, Ѣ, а Григорије се служи јусовима: Ѥ,Ю, . Глагољска редакција не познаје ова слова.
Григорије је световно лице, не спрема се за свештеника, долази са простора где је ћирилица узела
маха, док је код првог писара доминантна глагољица. У ортографији световних споменика нема
јусова. Види се да је Григорије под утицајем руске редакције старословенског језика, због Свете
Горе на којој школовао и где се сусрећу многи монаси, међу којима су и неки Срби који се образују
на руским књигама.
У првој руци је посведочена употреба графеме ђерв ₼, која сведочи о глагољском пореклу
Мирослављевог јеванђеља . Старословенска ћирилица није познавала овај знак, развијен је на
српском терену, непосредно из глагољице услед потребе транслитерације глагољског текста у
ћирилицу.

Српска редакција почињала је на глагољском предлошку. Користи се меко јат Ь уместо тврдог Ъ,
због фонетских разлога, по Белићевом мишљењу. Српска редакција настала је тамо где се овај
полугласник изговарао близу звуку Е (циља на Зету). Употреба Ь уместо Ъ одржва реални изговор.
У 11. веку се губи полугласник, мења се словна вредност, јер је немогуће да су писари знали када
се негде на позицији полугласника пише Е, а када О. Удвојеност унификације од тренутка
реализације руши Белићеву тезу да је ћирилска редакција је извршена у Зети, а онда је раширена
на Хум и на Рашку. Међутим, ово није тачно јер је овакав рефлекс постоји на читавом српском
ареалу, али се само у овим крајевима задржао. Ћирилска редакција је извршена крајем 11.века. За
Белића је српска редакција онда када се пише ћирилицом, а то је питање графије и ортографије.
Међутим, Белић је далеко од данашње концепције редакције, јер оно што он назива редакцијом се
зове школа и тиче се ортографије, а не језика. Редакција у данашњем смислу је изговорна и
фонолошка страна књижевног језика.
Редакција → односи се на језик
Школа → односи се на ортографију

Око половине 12.века наша световна азбука се стабилизовала ₼ за Ђ,Ћ; Ь за Ь,Ъ; Ѣ за ја, ĕ; Є за је,
е.
Белић закључује да током 13.века црквени споменици избацују јусове. Хумско-зетска ортографија
избацује ₼, а К и Г се користе као Ћ и Ђ. Ово Белић назива ,,рашком редакцијом наше
ортографијеˮ, за време Стефана Немање.

ПЕТАР ЂОРЂИЋ (1904-1989)

Палеослависта, узгред се осврће на ово питање. У 11. веку старословенски више није јединствен у
гласовном пореклу, а доказ за то налази у Маријином јеванђељу. Ђорђић се бавио овим
спомеником. Долази до деназализације, односно промене на фонетском плану у језику: Ѫ
деназализује се у У. Сматра да српска редакција старословенскогјезика настаје у 12.веку. До
формирања дошло је постепено. Прихватио је Белићево резоновање, да се писменост ширила од
Зете на Македонију због уопштавања танког јера. То је, међутим, погрешан закључак, јер се
писмност ширила у супротном смеру. Српске језичке црте могуће су тек у другој половини 13.
века, јер је то време експанзије српске државе, а са ширењем државе шири се и језик.

ИРЕНА ГРИЦКАТ-РАДУЛОВИЋ (1922-2009)

Лингвиста, лексикограф. Уочила је да се о старословенском може говорити као о јединству
периода, а не језика. Српска редакција је стање језичких црта у одређеним српским књигама почев
од краја 12.века. Говори о језичком систему, фонетици, а не ортографији. Србизми су негде
дословно спроведени(нрп.деназализација), али одсуствују неки очекивани србизми тј.ШТ уместо
очекиваног Ћ. Не уносе се српске црте у старословенски, већ се старословенски у старту
прилагођава. Такође, сматра да је српска редакција морала бити синхрона времену деловања
охридске и преславске редакције.

Она овде говори о два момента:

1)од 12. века –немамо сачуване старије споменике, то је само техничка околност. Са ослонцем на
Мошинову претпоставку да је на Балкану у време византијске реконквисте дошло до систематског,
масовног уништавања списа. Релативно скоро је доказано да није тако било.
2) Сачувани старословенски споменици показују дијалектску диференцијацију. Дошло је до
прилагођавања донетих текстова у Моравској и Панонији, а затим у руским земљама.
Срби су учесници још у старословенској фази развоја језика пре развоја црквенословенског. Овде
треба претпоставити стварање на терену где су се гласови изговарали онако како су записани од 12.
века, те она мисли да постоји дијалекат у основи српске редакције, али то није тачно!
Оно што је у основи издвајања неке редакције су фонетске црте. Наша редакција није потекла са
српских терена у данашњем смислу, већ са јужније територије, на данашњу српско-македонску
границу. Историјска дијалектологија је сматрала да је постојао хибридни српско-македноски
дијалектички појас, а доказ је топономастика, али је ово погрешан закључак, јер топонимија не
одржава реалну лексику. Заправо, може се само говорити о померању граница језичких рта на југ
услед померања становништва, али никако о засебном дијалекту. Тезе о мешовитом дијалекту
побија теза о ШТ и и Ѫ→У., што је посведочено тек у 13.веку у Македонији.
Ирена Грицкат успешно одбацује Белићеву хипотезу о настанку српске редакције у Зети
позивајући се на Олгу Недељковић. Она сматра да је редакција настала у периоду од 927. до 950.
годинеза време кнеза Часлава Клонимировића. Питање употребе јера је небитно за хронологију и
територију писања старословенских споменика. Српске земље су тада биле ојачане и проширене, и
вероватно потпадале под Драчку митрополију. Конзервативност старословенског језика у 10.веку
не противречи хипотези да је на границма према српским земљама у историјском раздобљу могло
већ постојати напредније језичко стање.

ПАВЛЕ ИВИЋ(1924-1999)
Други најзначајнији лингивиста, подржавао јеИрену Грицкат. Тада су адаптирани многи црквени
текстови према српској редакцији из области призренско-јужноморавског дијалекта. Тетово-
Скопље-Кратово – ту су преписиване књиге, потом адаптиране и преношене.

БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ-СТИПЧЕВИЋ
Проувчава значајни књижевни центар у Рашкој у Полимљу одакле се српска редакција ширила у
11.веку на Дукљу. Анализира паримејнике.

ОЛГА НЕДЕЉКОВИЋ
Сматра да је српска редакција изузетно широк појам, обухвата зетско-хумско-босанско-рашки
простор, што значи да сматра да је писменост настала на широком подручју. Може се говорити о
неком штокавско-јадранском ареалу. Постоје утицаји моравско-панонских крајева, Охридске и
Преславске школе.

ЂОРЂЕ ТРИФУНОВИЋ
Написао ,,Ка почецима српске писмености, 1934ˮ. Несумњиво најзначајнији историчар старе
српске књижевности. Он је сматрао да је време настанка српске редакције старословенског време
кнеза Часлава Клонимировића (11. век),а тада већ уобличено и глагољско и ћирилично писмо.
Неслагање између написаног и произнесеног довело је до испољавања редакцијских одлика.
Фонетизам се испољава у графији.
ЈАСМИНА ГРКОВИЋ-МЕЈЏОР
Унела је нову суштину у ово питање.Истраживала је како су Срби читали старословенске текстове
у време постојања изграђеног српског језика- да ли са вештачким изговором назала и полугласника
(чак и у слабој позицији) или можда сагласно тадашњем фонолошком систему српског језика, при
чему је правопис био етимолошки? Другим речима, од када ми можемо говорити о
српскословенском језику, као редакцији старословенског?

Доказ је Маријино јеванђеље које је настало на штокавском терену као прелаз (преписао га је
штокавац), а све црте фонолошког система се поклапају са српским споменицима 12.века.
Међутим, дуго у проучаваоци били збуњени статусом јера. Писар не разликује полугласнике –
унификација.До тада се није раздвајало питање ортогафије и изговора, а Јасмина Грковић-Меџор
раздаваја питање правописа (он је традиционалан, етимолошки) од питања изговора, тј. језичке
редакције (фонолошки).Временски гледано, креће се од тога да је још време грађења
старословенског језика 9.век, на бази прасловенског. У првим деценијама постојања
старословенског нису постојале разлике у језицима, али у 10. веку настају предуслови за цепање
прасловенског и настанак нових словенских језика. Ако је „differentia specifica” редакцијског језика
фонолошки систем који је прилагођен систему старосрпског језика, онда можемо претпоставити да
паралелно долази са променама у изговору наслеђеног старословенског система.

Маријино јеванђеље:
*преписивач је био са штокавског подручја
*долази до мешања меког и тврдог полугласника
*све фонолошке црте Маријиног јеванђеља одговарају стању у српској редакцији 12. в.
( изузетак: ę>e)

Закључак: Маријино јеванђеље је споменик српске редакције, а не старословенски. Мејџорова

раздваја питање ортографије (писање јерова и јусова) и изговора.
Ако се Остромирово јеванђеље (1056/57) дефинише на основу руског изговора, онда је и Маријино
јеванђеље производ српске редакције.
Новија схватања:

Када се формира српска писменост?

Постоје два историјска документа (догађаја) између чијег датовања треба сместити годину
настанка српске редакције:
1) 873 – писмо папе Јована VIII (873 - 882) српском кнезу Мутимиру, где га позива да се врати под
Панонску дијацезу„следећи обичаје својих прародитеља”. Када се формира словенска
архиескопија позива се на старију традицију Илирика. Илирик је имао црквено средиште у
Сирмијуму, Сремска Митровица. Тада је донета одлука да Методије има архиескопију чије је
средиште у Сирмијуму, па се позивају на то. Одсуство одговора кнеза Мутимира упућује на то да је
Мутимир одустао од сваке даље преписке.
2) 925 – одлука Првог сплитског помесног саборао реорганизацији црквених прилика у Далмацији.
Сабором сеограничава деловање свештеника који су у стању да врше мису само на словенском
језику – желе да сузбију служење на словенском језику.

Између ове две године се формира српска писменост!

Пут којим је дошла словенска писменост?

Писменост је морала стићи из Доње Паноније кроз тадашњу северозападну Србију и
североисточну Босну. Дакле, Кутмичевица и Главиница, Девол, Брегалница (Штип), Скопље, преко
Тетова (Призрен, Липљан), Призрен и Рас, даље на север, исток и запад.

2 српске редакције старословенског → Сремска и Метохијска.

*прва (условно названа „сремска”) или српски варијетет старословенског језика.
*друга (условно названа „метохијска”)

Још у Маријином јеванђељу (XI в.) у фонолошком систему већ затичемо изграђену српску
редакцију, на подлози источнојужноморавских варијетета старословенског језика.У српском
варијетету старословенског језика још увек се јављају назали, разликују се полугласници, али
долази до увођења штокавских (српских) tʼ и dʼ.

924 - Прилике у Бугарској указивале су да се сачувало старословенско језгро у Бугарској, радом

ученика Ћирила и Методија. Бугарски цар Симеон разара и припаја Србију, а њу је после 7 година
обновио кнез Часлав Клонимировић. Претпоставља се да је епископија у Расу прикључена
Бугарској цркви, која је тада била грчка организација са грчким епископима и свештенством, као
са и грчким као богослужбеним језиком. На крајњем југозападу деловало је неколико словенских
епископија (Кутничевица и Главница, Девол, Брегалница, Скопље преко Тетова, Призрен, Липљан)
Преко регуларне црквене организације с југозапада почело је пристизање словенских књига, али и
свештеника у епископију Раса. 1019. Охридској архиескопији (њу је основала Византија са својим
уређењем) се припаја (враћа)Расу време деловања словенског архиепископа Јована Дебарског,
дакле није више под Бугарском црквом. Рас је у саставу Охрида следећих 200 година до 1219.
године када Свети Сава оснива Српску архиескопију.
5. час (09.11.2015)

Формирање српске редакције старословнског језика (наставак)

Ђорђе Трифуновић (1934)

Настанак српске редакције старословенског језика везује за време владавине кнеза Часлава
Клонимировића (11. в) јер је тада већ уобличено и глагољско и ћирилично писмо.

Увидео је да постоји неслагање између написаног и произнесеног које је довело до редакцијских

разлика.

Јасмина Грковић-Меџор

Истраживала је како су Срби читали старословнске текстове у време постојања изграђеног српског
језика- да ли са вештачким изговором назала и полугласника (чак и у слабој позицији) или можда
сагласно тадашњем фонолошком систему српског језика, при чему је правопис био етимолошки.

Другим речима, од када ми можемо говорити о српскословенском језику.

Ако је „differentia specifica” редакцијског језика фонолошки систем који је прилагођен систему
старосрпског језика, онда можемо претпоставити да паралелно долази са променама у изговору
наслеђеног старословенског система.

Доказ: Маријино јеванђеље, старословенски споменик

- преписивач је био са штокавског подручја

- долази до мешања меког и тврдог полугласника

 - све фонолошке црте Маријиног јеванђеља одговарају стању у

српској редакцији 12. в. ( изузетак: ę>e)

*закључак: Ако се Остромирово јеванђеље (1056/57) дефинише на основу руског изговора, онда је
и Маријино јеванђеље производ српске редакције.

Јасмина Грковић-Меџор раздаваја питање правописа (он је традиционалан, етимолошки) од

питања изговора, тј. језичке редакције (фонолошки).

Постоје два историјска догађаја (документа) између чијег датовања треба сместити настанак
српске писмености:

- 873. г., Писмо папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру, у коме га позива да се „следећи обичаје
својих прародитеља” врати под Панонску дијецезу где је постављен епископ Методије.

- 925. г., Одлуке Првог сплитског помесног сабора, одржаног поводом сређивања прилика и
реорганизације сплитске архиепископије.

*У српском варијетету старословенског језика још увек се јављају назали, разликују се

полугласници, али долази до увођења штокавскоих (српских) tʼ и dʼ.

Епископија у Расу прикључује се бугарској цркви која је тада имала грчку организацију са грчким
епископима и свештеницима, са грчким као богослужбним језиком.

На крајњем југозападу деловало је неколико словнских епископа (Кутичевица, Девол, Пелагонија,

Брегалница)

Преко регуларне црквене организације (кроз епископије бугарске цркве) са словенског југозапада,
почело је пристизање словенских књига и свештенства у епископију Раса.

924. г. бугарски цар Симеон разара Србију и врши анексију.

1018. г. основана је Охридска архиепископија.
1019. г., у време деловања словенског архиепископа Јована Дебарског, Охридској архиепископији
се враћа Рас. Од тада па у наредних 200 година, Србија је у духовном смислу у саставу византијске
Охридске архиепископије.
1219. г. Сава Немањић оснива српску архиепископију.
Пут словенске књиге до Срба: Кутмичевица и Главиница, Девол, Брегалница (Штип), Скопље,
преко Тетова (Призрен, Липљан), Призрен и Рас, даље на север, исток и запад.

У Маријином јеванђељу (XI в.) у фонолошком систему већ затичемо изграђену српску редакцију,
на подлози источнојужноморавских варијетета старословенског језика.

Имали смо, дакле, две српске редакције старословенског језика:

- прву (условно названа „сремска”) или српски варијетет старословенског језика.

- другу (условно названа „метохијска”)

Црквенословенски језик и редакције

У периоду од 9. до 18. века јављају се два језика:

Од 9. до 11. века- старословенски

Од 11. до 18. века- црквенословенски

Мада су разлике биле минималне.

У оваквом терминолошком систему стсл. је био заправо „староцрквенословенски” језик. Од 11.

века па надаље, стсл. ће бити територијално раслојен. То је време етничких редакција стсл. језика:
староцрквенословенски, црквенословенски, новоцрквенословенски.
Редакције функционишу као варијанте јединственог црквенословенског језика. У синхронијском
смислу оне постоје као делови црквенословенског језика, а дијахроно оне настају кроз историју, на
подлози старословенског језика.

Редакције су настале уносом језичких црта из народног јзика. Међутим, постојала је разлика у
односу на појдине словенске живе језике, што се манифестовало као хомогена диглосија.

Простом човеку из народа црквенословенски текстови нису били потпуно јасни нити разумљиви.
Због апстрактне лексике и сложене синтаксе, имао је статус сакралног језика па је контрола
очувања језика текла на два нивоа:

Унутрашњи - неговање добре традиције која гарантује вековну стабилност језика.

Спољашњи - стална размена текстова међу редакцијама одржава међусобни ниво опште
разумљивости, што је заправо чување наслеђа њихових језичких структура.

Редакцијске посебности се испољавају на фонолошком плану. Међусобна блискост појдиначних

редакција конкретно се манифестује у два случаја:

- релативно слободан прелазак текстова из једне у другу редакцију, уз елементарну адаптацију на

плану фонологије.

- долази до уједначавања на глобалном плану

Фонологија

Суштинске разлике међу редакцијама на фонолошком плану јесу пре свега у вокалском систему (у
српској редакцији број вокала сведен је са 15 на 10) Консонантски систем остаје врло
конзервативан, не иде у корак са народним језиком, има изражену књишку црту.

Скуп заједничких црта свих редакција представља норму црквенословенског језика док
редакцијске посебности имају статус варијаната.
Морфолошка норма појдиних редакција тек је делимично проучена.

Црквенословенски језик је функционално раслојен:

- виши стил: чување конзервативне норме на свим нивоима; пример: литургијски текстови и
текстови духовне садржине.

- нижи стил: заступљен је у делима профане тематике. У питању је хибридна творевина

(понародњавање високог црквеног израза; приближавање широј публици; узима се оно што је
заједничко народном и књижевном језику)

Рикардо Пикио: Виши стил је јединствен на нивоу читавог црквнословенског језика док је нижи
стил редакцијски маскиран.

Црквенословенски језик функционише као скуп изонорми и то тако што се у вишем стилу
испољава јединствена књижевнојзичка норма док се у нижем стилу остварује скуп изонорми
редакцијског карактера.

Виши стил разликује се од нижег по нагомиланој употреби књишких категорија на пољу синтаксе
и лексике:

1. црте наслеђене из стсл. (као општецрквенословенски фонд књишких категорија)

а) калкови (буквално преузимање, копирање образаца из страног језика)

нпр. грецизми, псеудогрецизми, сложенице

б) неологизми (страни обрасци као подстицај за настанак нових или оживљавање постојећих
средстава; имају карактер привремености)

2. црте које нису биле књишке у почетку, али су то постале услед застаревања и повлачења из
народног језика. (нпр. двојина).
Црквенословенски језик је општсловенски књижевни језик, представља културни идиом са
међународном функцијом. Развија се више редакција:

- чешка редакција: Сазавски бенедиктански манастир (1032-1097), Прашки листићи (XI в.)

- бугарско-македонска редакција

а) македонски подтип (Добромирово јеванђеље, Битољски триод, Погодинов псалтир, Охридски

апостол (XII в.), текстови из XIII и XIV в.)

б) бугарски подтип (тек од XIV в., Трновска школа, Трновско јеванђеље)

-српска и хрватска редакција су имале минималне разлике.

Хрватска редакција заступљена је у Истри и северној Далмацији са острвима (посебно Крк).

Споменици: Крчански натпис, Ватикански мисал, Хрвојев мисал.

*у хрватској редакцији нема јусова

- руска редакција: Кијевска Русија 988. г., касније Московска Русија(Остромирово и Архангелско
јеванђеље, Чудовски псалтир, Свјатославов зборник)

*други период (XIV/XV － XVII в.) - под јужнословенским утицајем; постепено у XVI и XVII в.
овај језик се окамењује и затвара у строго богослужбеним текстовима, постајући тзв.
„новоцрквнословенски ” језик (XVIII в.)

-влашко-молдавска редакција (XIV－XVIII в.)

6. час ( 16.11.2015)

Српска редакција старословенског језика - српскословенски језик

Српска редакција старословенског језика представља српску варијанту заједничког

црквенословенског језика. Настала је у процесу постепених измена источнојужнословнских
варијетета стсл. језика према српској говорној подлози (штокавски изговор заједничког словенског
књижвног језика).

Под српском редакцијом подразумева се: језик наслеђених текстова као и језик прерада
наслеђених текстова (мада је текстолошку прераду наслеђених текстова веома тешко испратити
на плану појединачних редакција у времену њиховог формирања). Иако су појединачне прераде
конкретних текстова без сумње везане за релативно узак круг људи у одређеном простору и
времену, те текстолошке варијанте испољавају се у разним „националним” срединама на
различитим редакцијама стсл. језика, што значи да оне нису мерило појединачних редакција.

Нпр. у српској редакцији сусреће се и древни текст јеванђеља и тзв. „преславски” текст јеванђеља
пре увођења нове литургијске тетре Св. Саве . У XIV в.

На српску редакцију ће се ширити и атонски текст јеванђеља. Постоје и друге редакције

јеванђељског текста.

Термин: српскословенски језик

Српски средњовековни књижевни језик у својој укупности.

Он није ограничен на наслеђени корпус који живи у српској редакцији већ обухвата и оригинално
српско стваралаштво и укупну књижвну традицију (нарочито на плану хагиографије и
химнографије, али и преводилачке делатности). Зачетник је Свети Сава, мада и пре њега постоје
посредни трагови овог рада (Житије светог Јована Владимира на латинском (1016. г.), опширно
канонско житије Св. Симеона Немање (1208. г.), Служба Св. Симеону (1207. г.), преводи и посебна
прерада црквенословенских тексова (црквеноправни текстови): Устав за држање псалтира,
Карејски типик, Хиландарски и Студенички типик, Номоканон (1220. г.) итд.)
Српскословенска језичка норма

Чине је оне црте које се реализују (готово) без изузетака, а чији изостанак се може схватити само
као огршење о норму. Насупрот њих постоје факултативне црте које се могу реализовати како на
целини језичке територије тако и само на неким њним деловима, као и у различитом времену.

Српскословенска норма остала је релативно стабилна (уз минималан развој) током дугог времена,
из два разлога:

1. чување црквенословенског јединства

2. штокавска народна основица се није мењала

Фонолошки систем српскословенског језика

Док је српски књижевни корпус у склопу старословенског језика, нема значајних разлика (осим
умекшаног тʼ и дʼ).

Српскословенски фонетизам продужава познопрасловенски фонетизам источнојужнословенског

варијетета стсл. језика, али у складу са природним развојем српског народног језика до истека 11.
в.

Дакле, у ограниченој мери, како хронолошки тако и структурно (од прелаза XIII － XIV в. и
територијално).

На систематском плану одсуствују:

- Ъ > о, Ь > е

- замена Ѣ и Ѧ

- губитак апентентског р

и друга својства

Изузетак врло ограниченог домета представљају тзв. „технички термини”:

ЦРЬКОВЬ, ПРАВЕДʼNЫИ и сл.

Вокализам

Почетни стсл. вокални систем чини 15 фонема: а, e, и, о, ѹ, ъ, ь, ы, ѣ, ѫ, ѭ, ръ, рь, лъ, ль. Овај
систем сведен је на 10 вокала (а можда и мање). Поред основних вокала (а, е , и, о, у), потребан је
посебан коментар за остале:

1. српски рефлекси назала

ѫ > ѹ /у/ у ортографском смислу и ѭ > ю

нпр. рѫка > рѹка

ѧ>є

нпр. свѧть > свєть

2. унификација полугласника

ъ, ь > ь /ә:/, у најстаријим спомницима постоји и ъ (родъболь м.р.; родь, боль)

Долази до губитка полугласника у слабом положају осим у нарочитим случајвима који се

стабилизују тек током времена.

*фонетско оправдање: мьла, льгати, стькло, тьшта (изговорне особености српскословенског

језика).
Префикси: сь- , вь-, бьз-

Стари предлози: сь, вь, кь

Све форме заменице вьсь у зависним падежима свих родова и у њеним извденицама; под
одређеним фонетским условима у вези са одређеним суфиксима: сьтворити, вьноукь, вьси,
вьзложити, вьсега, божьство. . .

-Метатеза групе -вь у -ьв, уз чување полугласника: жрьтвьникь > жрьтьвникь

-Чување полугласника у јаком положају (отькь)

-У XIV в. долази до вокализације (отац), са територијалним изузецима.

- српска фонолошка врдност јата (норма предвиђа редуковано писање):

ѣ /ęӓ > ę/ (свѣть, „светлост” и „свет”)

Српскохрватско јат све до краја XI в. представља дифтонг непотпуног образовања (отприлике ęӓ),
након чега је у процесу прогресивне асимилације сведено на монофтонг.

Неизвестан је био статус „јерија” (тзв. „тврдо и”): норма предвиђа редовно писање ы, реално /и/
(рыба).

*у најстаријим споменицима постоји и ы и ьи.

Иако се у литератури констатује дуго чување овог вокала (до друге половине XIII в., а понекад и
прва половина XIII в.), уз рано уклањање иза велара (к, г, х), најстарији извори, преко спорадичних
огрешења о правописну норму, дају доказе за супротно, да се прелазак ы > и извршио још раније и
без оваквих позиционих ограничења, макар на делу српске језичке територије.(Прва оснивачка
повеља манастира Хиландара из 1198/1199. г.).
Унификација полугласника ъ : ь и једначење ы : и јесу део укупног губитка дистинкције по
палаталности у читавом фонолошком систему. Отуда и губљење дистинкције по палаталности
вокалних *ṛ и *ḷ (> р, л).

ръ, рь > рь

лъ, ль > ль

*Напомена:

Репликација редукованог ĭ насупрот његовог елиминисања у народном језику:

ороужиѥ, копиѥ (у народном језику: оружје, копје > копље) .

Почетни српскословенски вокалски систем чине следеће фонеме:

а, е, и, о, оу, ь, (ы), ѣ, рь, ль (=10/9 вокала)

Разлике су системске: смањио се број јединица, укинута је дистинкција по палаталности и

измењена је артикулациона вредност неких јединица.

Иако су на удару промена били ы, ь, ѣ и ль књижевни језик је до краја одолео последњој промени:
зато што би замена ль: оу представљала велико удаљење од опште црквенословенске норме
(незамисливо је писање ль, а читање оу /у/).

У случају прва три вокала било могуће задржавање старе ортографије (етимолошког правописа) уз
ново читање, у духу народног језика, али пре свега на бази рашког изговора српскословенског
језика у држави Немањића и у Зети где се у народном говору развија ијкавски изговор (другачиј се
пише у Босни и Хуму).

Седма (Српскословенски језик – консонантизам, фонетизам, морфолошки систем) и осма лекција

(Правописне школе српскосл. језика)

Српскословенски језик - консонантизам

Највећи терет језичких промена увек трпи вокални систем; вокали су „везивно ткиво“ у језику,
сами консонанти не би могли створити реч, вокали су неопходни како би говор уопште био могућ.

Почетни стсл консонантски систем чинило је више фонема међу којима посебно место заузимају w
(=ṷ) и ј (=i˰), неколицина јединица је имало палаталан изговор:

, , , (палатално л р н – настали јотовањем, палатално с – настало палатализацијом), а

неколицина палатизован изговор: Ч, Ж, Ш, Ц, , С, ШТ, ЖД.

Без обзира на структурна померања у српскословенском се, захваљујући општим графијским

начелима „маскира“ чак и минимално удаљење од стсл фонетско-фонолошког полазишта. Поред
основних консонаната, српскословенски систем је, ослањајући се на тек стасали народни српски
језик из 11. века, упростио наслеђено стање само тамо где је постојао отпор у артикулационој баз
– упрошћено је само оно што је немогуће за природан изговор, а то је мали број фонема.

Задржани су само они палатални сугласници које је задржао српски народни језик (Љ, Њ). и
замењени су тврдим Р и С (морѥ→море), овај прелаз једва да је био и примећен због ограничење
ортографског система (одсуство знака за палатализацију). Српски глагољски и рани ћирилски
правопис немају доследно писање група ЉА, ЊА, ЉЕ, ЊЕ, ЉУ, ЊУ и др. случајеви, тако да се
главнина недостатка уклања тек у уређеном рашком правопису 14. века.

Дакле, задржана су само два палатална сугласника (љ, њ). Ч, Ж, Ш, Ц, С, ШТ, ЖД су изгубили
палаталност, а је елиминисано из система (а пре елиминисања вероватно је и оно изгубило
палаталност), и замењено са , и то није одлика само српске редакције. је и после губитка
гласовне вредности задржало бројну вредност – 6, па се због бр. вредности користи и након
елиминисања из гласовног система (јер се српска ћирилица ослања на бројне вредности грчког
алфабета). Општи губитак палаталности значио је да више нема позиционог умекшавања гласова.

Важна српскословенска црта:

- Одсуство сугласника Ћ и Ђ у словенским речима (на њиховом месту су групе ШТ и ЖД, пример:
мо ь, вождь), али зато редовно у страним речима (грчки) на месту палаталних К и Г имамо Ћ и Ђ,
у писању обично К и Г – на пример: гѥрвасиѥ (читамо: ђервасије), кирь (читамо: ћир) → где год
имамо К и Г у грчким речима, читамо их као Ћ и Ђ, и то је специфично за српскословенски.

Замена суг. група ШТ и ЖД српским гласовима изостала је у словенским речима да би се избегло

огрешење о општецрквенословенску норму. Задржавање ових група давало је језику специфичан
печат, архаичан и мистичан, и то је била главна разлика у односу на српски народни језик. Њихово
задржавање било је могуће јер су истоветне комбинације већ постојале у народном српском језику
(нпр. огњиште, дажд). Предуслов за постојање ових сугл. група био је могућ изговор истих у
живом говору (док је у 9. веку изговор консонантских група био немогућ, што видимо из речи као
на пример пьсальтирь), Срби су могли да изговоре ШТ и ЖД па пријем ових група из стсл није био
немогућ и зато су и задржане.

-Чување консонатских група: ЧТ- (у народном језику > шт-) пример: чьто
ЧР- (у народном језику > цр-) пример: чрьньць

У старијим споменицима (до истека 14. века) Ф постоји у графичком систему али не у изговору. Ф
у страним позајмљеницама је само графема и у стварности се врши супституција Ф>П (Срби Ф
изговарају као П), а одраз тога често се налази и у писању: Стѣпань, Пилипь. (Јавља се и
супституција ф>в, што представља одраз уласка источних и турских речи у српски језик)

→српскословенски је тако мера могућег изговора, и понекад се разликује писање од изговора

→до краја 14. века српскосл. језик пролази кроз другу фазу: вокалски систем још више се
упрошћава. (И трећа епоха је 17, 18. век када се потпуно упрошћава и изједначује са српским
народним језиком)
 Српскословенски фонетизам до истека 14. века

ЬI – пише се, али се чита као обично И

Ь – током 14. века у већини штокавских говора полугласник се изједначио са А (вокализација), тако
се и читао „јер“ у јаком положају, без обзира на задржавање ортографске разлике између Ь и Ъ; на
ободима српског језичког подручја ова промена је изостала па треба претпоставити да је изостала
у српкословенским споменицима с тих подручја (под условом да у њима уопште нема спорадичних
решака у дистрибуцији Ь и Ъ); како каже Вера Јерковић „такве разлике не мењају систем језика,
оне су хронолошког значаја“ (1984: 59); дакле, у неким српским дијалектима остао је полутласник
јер није вршена вокализација (нпр. зетски говори)

Ѣ – током 14. века наступају знатније промене; тамо где је развијен екавски изговор
„јата“ повремено долази до мешања Ѣ и Е у писању, што је доказ разлике у изговору књ. језика и
његове етимолошке ортографије; простор државе Немањића – српскословенски има екавску
замену „јата“; екавски рефлекс „јата“ се први развио ; постоје и српски говори са незамењеним
„јатом“
у неким споменицима из средњовековне Босне (нарочито 15. век) очигледно је икавско читање
„јата“ – у њима је врло честа узајамна замена слова Ѣ, И и ЪI, сва у вредности /i/, у: Хвалов
зборник, Никољско јеванђеље, Млетачки зборник; у другим споменицима из средњовековне Босне
нема ове појаве, што значи да су се писари ослањали на свој ијекавски изговор, а (раније) и на
традиц. незамењено „јат“
→српскословенски је тако према читању „јата“ имао варијанте, али је он системски био екавски

– крајем овог периода уводи се глас /dz/ и одговарајућа графема; наиме, дијалекат на чијој
територији је било седиште ресавске школе познаје овај сугласник, па је дошло до ослањања на
народни говор (позиционо условљено јављање африкате : воно, везда)

15. век: вокалски систем познаје свега 7 фонема: А, Е, И, О, ОУ, РЬ, ЛЬ, сугласнички систем –
ништа се није променило осим реституције .

Ван норме остају: 1) спорадично ВЬ- > ОУ- (вьнук>унук), карактеристично за штокавски
терен, иако је постојала снажна тенденција за унос ове црте у раном српскословенском језику, она
је ипак остала изван норме због упадљивог одударања од општецрквенословенске норма
2) бројни дијалектизми и језичке иновације уопште (нпр. -Л>-О;
Л˰(неслоговно Л)>У; -јт,-јд>-ћ, -ђ итд.)
 Морфолошки систем српскословенског језика

Норма (доследно спровођење):

1) Битнија одступања српсл. од стсл која су се временом стабилизовала (српске иновације):

- губљење супина (тј. ширење инфинитива)
- губљење асигматског аориста
- уопштавање наставка -ОМОУ/-ЕМОУ у дативу јд. сложене придевске промене (придеви,
редни бројеви, птц претерита пасива), примери: младомоу, старомоу; активни партицип и птц
презента пасива задржавају стари облик, пошто немају ослонца у народном говору
- тенденција губљења именичке промене придева у генитиву, дативу, инст. и лок. мн.

У старијим српским споменицима, пре него што дође до стабилизације норме, повремено се
налилази на трагове стсл стања у свим побројаним категоријама. Такво стање се, због опште
архаичности, затиче у каснијим споменицима из средњовековне Босне (јер су након ослобађања од
Византије (пад Цариграда) потпали под Угарску – па само преписују оно из 12. века, задржавају
старо стање).

2) Црте које су присутне још у стсл, али спорадично (то није норма у стлс – а у српскосл. је норма):

- продор наставка ген. јд. у акуз. јд. категорија које означавају живо
- уопштавање наставка –ТА у 2. и 3. лицу двојине, пример: носита
- атематски глаголи у 1. лицу множине презента уопштавају наставак –МЬI

Спорадично (факултативно) – 3 хронолошка слоја:

1) Најстарије иновације, посведочене у стсл канону:

- губљење непродуктивних имен. врста – упрошћавање деклинација (нарочито -ǔ- основе
која се већ у стсл почела отварати према -ŏ- основама пре свега у инст. јд. и дат. мн.), елиминисање
ген. јд. типа СЬINОУ
- наставак –ИѤ у ном. мн. ŏ/јŏ основа и консонантских основа м. рода, пример: гостиѥ,
дьниѥ
- ген. мн. ŏ/јŏ основа на -ОВЬ/-ЕВЬ
- уметање секвенце ОВ/ЕВ у множинске падеже ŏ/јŏ основа
- наст. –NИ односно –И у ген. мн. ŏ/јŏ основа и конс. основа м. рода

2) Штокавске иновације
- наст. –ОУ у лок. јд. ŏ/јŏ основа
- наст. –Е у акуз. мн. ŏ/јŏ основа
- наст. –Е у ген. јд. и ном. (=акуз.) мн. -ā- основа (само са различитом прозодијском
вредношћу)
- наст. -ОГА/-ЕГА у ген. јд. одређеног вида придева и заменица м. и ср. рода као и у акуз. јд.
уз именицу која означава нешто живо
- наст. –ОИ /ој/ у дат. и лок. јд. одређеног вида придева и зам. ж. рода (некој, лепој, новој)
 - наст. –Е у ном. (=акуз.) мн. неодређеног вида тврдих основа придева и зам. ж. рода и акуз.
мн. м. рода
- наст. –ШЬ у 2. лицу јд. презента
- наст. -СМО/-ХМО у 1. лицу мн. аориста
- спорадично напуштање двојине
- неправилна конгруенција птц презента актива и птц претерита актива (јер у народном
језику постају прилози)

3) Регионалне иновације – проблем историјске дијалектологије српског језика

У домену нижег стила: (виши стил – контрола језичког система)

Нижи стил – избор морф. средстава која не доводе у питање норму (јер постоје у књ.
споменицима), али ипак представљају свесно приближавање народном језику; ту је могуће не
огрешити се о норму под одређеним морф. условима; нижи стил није огрешење о норму, већ
„спуштање регистра“

- употреба новог сигматског аориста уместо старог, пример: рекохь

- грађење потенцијала аористним а не оптативним облицима помоћног глагола, пример:
БЬIХЬ, БЬI
- млађи облици птц претерита актива

Препоручена литература: Вера Јерковић „Српскословенска норма у гласовном и морфолошком

систему“, у: Југословенски семинар за старе слависте 33 - 34, Задар, 1984, стр. 55 - 66.
 Правописне школе српскословенског језика

Као и сви дуготрајни писани језици и српсл. језик је прошао кроз више правописних традиција
које се код нас уобичајено називају „школама“. Сви ти различити ортографски системи нису
одликовали само књ. него и народни језик па ипак, у неким периодима, а можда и увек, у
ограниченој мери могло је постојати разл. међу њима. Световно писмо и правопис увек су могли
бити барем за нијансу слободнији од црквеног а тиме и једноставнији и приступачнији, не толико
зависни од традиције.

Термини:
- графија (писмо) – конкретне форме (слова и други карактери)
- ортографија (правопис) – комбинације конкретних графијских јединица (уобичајена
дистрибуција)

Александар Белић је запазио да су световни споменици имали напреднију азбуку од црквених: да

се у њима већ од половине 12. века више не чувају јусови (ѧ, ѫ), за разлику од црквених
споменика. У том смислу он говори о „зетско-хумској редакцији наше световне азбуке“ (1936: 226).
Исто тако, и Владимир Мошин разликује „световно“ („пословно“) од црквеног.

Ортографске школе нису никакав српски „специјалитет“, већ су наслеђиване у склопу ширих
промена у стсл језику – све те школе део су стсл наслеђа.

Кључне су две промене: неутрализација јусова (нема их уопште) и неутрализација јерова (престају
се разликовати међу собом).

Вера Јерковић: главне црте српских ортографских школа у зависности су од „српских“ решења
којима се надокнађују недостаци стсл азбуке која није познавала слова за Ј, Љ, Њ, Ћ.

Три праксе правописних решења писања група ЈЕ и ЈА:

1) глагољска норма: Ѣ за ЈА, Е за ЈЕ
2) глагољко-ћирилска норма („ненормализована“): истовремена употреба Ѣ и за ЈА, Е и Ѥ за ЈЕ

3) ћирилска норма: за ЈА, Ѥ за ЈЕ

Група ЈО одлика је српског народног језика.

Стари глагољски правопис

11. век/сам почетак 12. века – целокупна српска територија, али је мало сачуваних споменика.
Најстарији „српски“ споменик (тј. најстарији представник српске редакције стсл језика) је
Маријино јеванђеље (11. век), затим Кијевски мисал, прву страницу писао Димитрије Синаит.

Црте:
- доследно писање јусова
- тенденција ка уопштавању једног „јера“, што у другој половини 11. века бива и остварено,
обично у корист „дебелог јер“ (Ъ)
 - писање „јерија“ са „дебелим јер“ али и са два различита И: старији систем с
„десетеричким и“ ЪI и млађи систем – ЪИ
- писање /ШТ и ЖД (ово проверити!)
- раширено писање „ђерва“
- јотација у норми глагољског правописа: Ѣ за ЈА, Е за ЈЕ

Прве деценије 12. века – почиње епоха „српског правописа“, већ имамо ту „глагољско-
-ћирилску симбиозу); најпознатија српска владарска документа из 12. века:
- потписи великог жупана Немање и кнеза Мирослава на латинској исправи (1189)
- повеља бана Кулина (1189)
- крст кнеза Мирослава (1190)
- оснивачка повеља из манастира Хиландара (1198/99) – Стефан Немања

Вера Јерковић посматра стање из пословно-правних аката јер жели да се упозна са ортографијом
12. века код нас – у правним списима је видљивији правопис тога доба и места; црквене књиге се
преписују из предложака, па се тако и ортографске црте преносе, док писмо дијака при дворовима
показује живи правопис тога доба, они немају пред собом предлошке и сл. Закључак В. Јерковић:
правописно јединство влада у тим пословно-правним актима, али у Рашкој на прелазу 12-13. век
јавља се тенденција усвајања норме с лигатурама ( , Ѥ) – полако се одступа од глагољске норме.
У то се, начелно узев, уклапа стање у Мирослављевом и Вукановом јеванђељу: Мирослављево
јеванђеље писала су 2 човека, главни писар припада глагољској традицији, док правопис другог
писара (Григорија) антиципира промене у рашком правопису – пише лигатуре (Григорије је
претеча тих промена, не њихов зачетник).

Реформа правописа (прелазак са глагољице на ћирилицу) често се приписује Светом Сави.

Међутим, Вера Јерковић сматра да Св. Сава није извршио ту реформу, већ се она спонтано
спроводила током 13. века. Друго међутим – ми се не слажемо у потпуности са Вером: потребно је
читаво столеће да се пребаци са једне на другу ортографију, а ми у црквеним књигама на почетку
13. века имамо ово млађе ћирилско наслеђе – што се мора везати за Св. Саву и његов рад, у
црквеном правопису прелазак на ћирилицу није била стихијска промена, али зато у световним
документима (правним и сл.) реворма се врши постепено. Док у црквеним списима имамо
ћирилску норму, у повељама и др. световним списима и даље имамо мешовиту, прелазну
ортографију ка ћирилској.

Преглед:
11. век – стсл
12. век – глагољко-ћирилски (1198/99 – Немањина повеља)

13. век – ћирилски (млађи) – Рашка, лигатуре ,Ѥ

¾ 13. века – ћирилица у световним списима
*Све ово важи за Рашку, тј. за државу Немањића, изван тога остају Босна и Хум (Херцеговина)

Статус „ђерва“ ( ) такође је диференцијална црта међу српским ортографским школама:

1) глагољска норма – и К за Ђ и Ћ, пример: кир Сава (ћир), кивот (ћивот)
2) глагољско-ћирилска норма – и Г за Ђ, К остаје за Ћ
3) ћирилска норма – Г и К за Ђ и Ћ
Рашка: слово само једном у Немањиној повељи Хиландару: РГЕВО (Ђурђево), у свим
осталим споменицима Г и К у вредности Ђ и Ћ.

„Јер“ и „јери“: српске правописне школе 12-13. века имају уопштено „танко јер“ Ь и одговарајуће
„јери“ ЬI (у потпису Стефана Немање ЬI је написано као лигатура, спојено).

Надредни знаци (акценти и спирити – знаци из грчког, механички преузети и у стсл писменост):
- 12. век – нема никаквих надредних знакова (у Босни и Хуму ће тако и остати)
- 13. век – са реформом зачетом на Светој Гори (чим је на Светој Гори мора имати
везе са грчким рукописима) споменици 13. века споро овладавају тим знаковима (тачка, две тачке
изнад вокала и сл)

Употреба грчких слова (ξ – „кси“, ψ – „пси“, ν – „ижица“, Φ):

- 12. век – „кси“ и „пси“ се употребљавају, мада врло мало; глагољица нема „кси“ и „пси“, али Φ и
„ижицу“ има
- 13. век – „кси“ и „пси“ се враћају у употребу

Стари ортографски системи 12,13. века

Митар Пешикан – 3 ортографске фазе, обележене пре свега начином представљања Ј и палатала: 1)
глагољско-ћирилска, без прејотованих слова, од 12. века; 2) прелазна ћирилска, са половично
примењеном прејотацијом (за означавање Ј, али не и др. палаталних сугласника), од 13. века; 3)
позноћирилска, са комплетираном применом прејотације, од друге половине 13. века.

Глагољско-ћирилски правопис („хумско-босански“, „зетско-хумски“):

Глагољко-ћирилска фаза, 12. век, у 13. веку наставља да живи у Босни и Хуму, а имамо је и у 11.
веку у ћирил. Самуиловој плочи и Енинском апостолу.
Споменици: Гршковићев одломак апостола, Михановићев одломак апостола, Мирослављево
јеванђеље, Прва хиландарска повеља Немањина (1198/99), неколицина писара Вукановог
јеванђеља и др. У Босни: Никољско јеванђеље (14. век), Хвалов зборник (15. век).
Црте: - један „јер“, у Мих. Ь, у Гршк. Ъ
- одсуство јусова
- замена „јери“ са И
- дисјотација у писању секвенци са палаталом (необележавање палаталности) – имамо
губитак осећаја за употребу етимолошког ј у свим позицијама, примери: вола, поустиноу, землоу
итд. – а чита се воља, пустињу, земљу
- мешање „ђерва“ и Г

Рашка ортографија:
Рашка ортографија почела се почетком 13. века испољавати у црк. списима, а половином 13. века
(долазак Саве у српску државу) и у цивинлним списима.
Две главне фазе рашког правописа: старији и млађи рашки правопис.
1) Старији рашки правопис: прелазна ћирилска фаза, прве деценије 13. века
Споменици: Рашко-хиландарско четворојеванђеље, Мокропољско четворојеванђеље, три писара
Вукановог јеванђеља, Карејски типик и др.
Црте: писање лигатура , Ѥ, Ю - доследна јотација у реду А ( )
- у реду Е мање доследна (Ѥ)
- најмање у реду У (Ю)
2) Млађи рашки правопис: позноћирилска фаза (доба краља Милутина (1282–1321)), засведочена
још у Мостичевом натпису с краја 10. века; ово је чисто ћирилски правопис, користи се само
ћирилица
Црте: - Г и К за Ђ и Ћ
- правилно спроведен јотациони систем – правилна употреба , Ѥ, Ю:
ВЛ ТИ (јављати), ѤМЛѤТЕ (јемљете), ЛЮТОУЮ (љутују)

Враћање на старије узоре у рашкој ортографији, преглед:

11. век: ѢАВЛѢТИ, ЕМЛЕТЕ, ЛЮТОУЮ
глагољко-ћирилски: ѢАВЛАТИ, ЕМЛЕТЕ, ЛОУТОУЮ
старији рашки: ВЛАТИ, ѤМЛЕТЕ, ЛОУТОУЮ
млађи рашки: ВЛ ТИ, ѤМЛѤТЕ, ЛЮТОУЮ

Након обнове Византије после 1261, Јужни Словени се снажније окрећу Византији, за време краља
Милутина (последња трећина 13. века), главни посредник јесте Света Гора.

→ на следећој страни: табела Петра Ђорђића, преглед српскословенских правописних традиција са

примерима

Препоручена литература:
Митар Пешикан „О ортографским видовима српске редакције“, у: Научни састанак слависта у
Вукове дане 14/1, 1985, стр. 45 - 52.
Вера Јерковић „Средњовековне ортографске школе код Срба“, у: Југословенски семинар за стране
слависте 31, Београд, 1980, стр. 19 - 28.
 Правопис у Срба у средњем веку

Уређени рашки правопис представља најважнију етапу у развоју српске ортографије – за време
његове примене је норма српскословенског језика достигла врхунац.

Правописни системи и појаве 14. и 15. века

1) Предресавски елементи у оквиру рашког правописа – почетком 14. века

2) Рашко-ресавски правопис – трећа четвртина 14. века (мешовити правопис)
3) Ресавски правопис – крај 14./почетак 15. века (целовити правопис)

Предресавски елементи у српској ортографији

Рашки рукописи су сведени, једноставни, одраз монументалности, за разлику од ресавских који су

китњасти, имају доста надредних знакова, слова су благо повијена у страну. Визуелна и естетска
начела се битно разликују.

(Прва штампарија код нас – Црнојевића штампарија, на Цетињу, 1494.; прва штампана књига:
Октоих, 1494.; визуелно се враћају на стање из рашког правописа)

У науци се дуго сматрало да је ресавски правопис дериват бугарске редакције (Ватрослав Јагић,
Александар Белић и други). Односно, да је бугарски патријарх Јефтимије Трновски (1375-1393)
извршио реформу, а да је Константин Костенички донео у Србију. Међутим, наши рукописи су
старији, несумњиво настали пре доласка Константина у Србију и пре подизања Ресаве (Манасије).
(Филигранолошком анализом је у трећој четвртини двадесетог века утврђено да је Константинов
трактат млађи од наших рукописа).
(1393. – пала Бугарска; 1396. – пао Видин)

Питање такозваног двојеровог правописа

Цела прва половина 14. века (време краља Милутина, Стефана Дечанског, Душана) – у одређеној
групи споменика појављује се дебело јер (у изговорним и граматичким позицијама), иако је код нас
уопштено танко јер, што је одлика ресавског правописа. Сви ови рукописи се везују за Свету Гору,
нарочито за Карејску ћелију.

Осим фонетских, постоје и случајеви где се преко Ъ означава одређена граматичка категорија (нпр.
Нј и Ај именичке и заменичке деклинације)

Ъ у случајевима где постоји изговорни полугласник: СЪВѢТЬ *први полугласник се чита, други
не*

Ово показује тежњу ка враћању старим обрасцима (можда узорима из 11. века) уз ново, смислено
фиксирање полугласника.

Овај систем јерова примењен у Шестодневу Јована Егзарха са записом Теодора Спани из 1263.

Закључци Биљане Јовановић-Стипчевић

Ни у једном рукопису није доследно спроведена диференцијација јерова, чак ни код истих писара.
Ипак се тежило ка писању једног јера (Ь). Оно што је важно, јесте да је тај систем искључиво
српски производ, није увезен као што се мислило, с тим што се сличне тенденције примећују и код
Бугара.

Када су се византијски цар и патријарх вратили у Цариград (обнова Византије после крсташког
рушења 1204.), пренели су Јерусалимски типик 1 и променили богослужење, што је наравно
утицало на Свету Гору, а потом и на српске и бугарске манастире. Први корак је ревизија
богослужења (литургије); други корак је ревизија текстова; трећи корак је ортографско
прилагођавање. Архиепископ Никодим (прво био хиландарски игуман, потом постаје српски
архиепископ) преводи Јерусалимски типик почетком 14. века.

Обновом Византије долази до окретања грчком културном обрасцу (грецизација). Тиме се чисти од
рашког правописа и стварају се услови за долазак ресавског. Исти се процес дешава и код Бугара, и
то за време Јефтимија Трновског. Владимир Мошин сматра да је ту реформу спровео Јефрем (у два
наврата био на челу српске цркве, духовно сазрео на Светој Гори за време исихастичког покрета 2,

1Типик може бити дисциплински и литургијски. Јерусалимски типик је литургијски.

2Овај начин духовног живота је претежно заступљен на Светој гори. Исихастичка пракса започиње
покајањем и подвизима за очишћење душе и тела од страсти, а наставља се непрестаним упражњавањем
унутрашње молитве срца. Теолошке импликације исихастичког духовног искуства су врло значајне, јер воде
непосредном богопознању, сходно којем се Бог јавља својим енергијама, при чему својом суштином остаје
недоступан. Исихазам је утицао на живот и културу хришћанског Истока, и на обликовање целокупне
животне филозофије православних народа кроз векове.
родом из Бугарске, врло вероватно познавао Јефтимија) угледајући се на Јефтимија. Међутим, то је
непроверено (у нечијој свесци пише оспорено).

Рашко-ресавски правопис (од средине 14. века, трећа четвртина 14. века)

Покрет је започет у време Душанове власти на Светој Гори, развијао се у оквиру интензивне
српско-бугарске сарадње (Хиландар, Кареја, Зограф, Пантелејмон...), а врхунац је у време кнеза
Лазара.

Олга Недељковић проучавала искључиво нову интерпункцију и нови систем надредних знакова. У
14. Веку се постепено појављује запета, а потом и тачка-запета у значењу упитника, док је раније
једна тачка обележавала ритмичку или смисаону целину; четворотачка је имала функцију данашње
тачке. Употреба надредних знакова је у ранијим периодима била минимална (Хиландарски типик
из 13. века их познаје, док каснији рукописи јако слабо). У време краља Милутина уводе се и
акценатски знаци.

У 13. и 14. веку световни правопис касни за црквеним (за разлику од правописа у 12. веку), па тако
у исправама нижег типа живи рашки правопис, док је у свечаним црквеним рукописима доследно
спроведен нови тип правописа. Пример: Повеља патријарха Спиридона о хиландарској болници из
1380., Повеља кнеза Лазара Хиландару из 1380.)

Ресавски правопис (од краја 14. до 18. века)

Средиште покрета се сели са Свете Горе у српску деспотовину. За разлику од претходних, ресавски
правопис никада није у потпуности примењен у целој српској писмености – напоредо се
употребљава и рашки правопис: у 15. веку, док још постоји држава, писари блиски дворској
канцеларији примењују рашку правописну норму (Цетињски Октоих, 1494.).

Црте:

1) Сужена употреба лигатура ЈА и ЈЕ: за обележавање палаталних сугласника

(ЗЕМЛЈА) и у иницијалној позицији (ЈАВИТИ СЕ), али не и на почетку слога (ωρѹжїє)
2) Уопштавање десетеричког И пред другим вокалским словима (ЇωсифЬ)
3) Доследније разликовање О и Ѡ
4) Фреквентна употреба широког Є, О у иницијалној позицији и на почетку слога
5) Доследнија употреба грчких слова Ѯ, Ѱ, Ѳ, Ѵ
6) Разликовање Ъ и Ь: дебело јер на фонетским позицијама, пре свега у предлозима и
префиксима; танко јер у слабом положају, пре свега на крају речи
7) Писање вокалног Р и Л са дебелим јер (КРЪВЬ)
8) Разликовање З и Ѕ у неким речима, најчешће у иницијалној позицији ЅВ – ЅВѢЗДА
9) Редовна употреба акцената и спиритуса
10) Разноврсна интерпункција

Константин Костенички

Рођен између 1393. И 1400. У Србију побегао 1410./1413. због Турака. Пре доласка у Србију
познавао је румунски и турски. Постао је граматик код деспота Стефана. По његовој заповести је
саставио Сказаније о писменех ( после 1423.). Покушао је да изврши реконструкцију Ћириловог и
Методијевог правописа; почиње с уверењем да му је основица руски језик уз наносе других
словенских језика. Он није следбеник Јефтимијевог правописа, нити је представник ресавског
правописа. Код њега је употреба Ъ конфузна. Највише пажње посвећује надредним знаковима.

Једини постојећи рукопис Сказанија није из 15. века, него из 40их година 18. века.

7. децембар 2015.

СЛОВЕНСКА ПИСМА

Азбука – сва слова једнога језика уобличена по одређено, уобичајеном или утврђеном
редоследу. Азбуку чини и инвентар нешто шири од словног, сложен по смисленом редоследу.

Писмо – шири појам од азбуке, обухвата и друге знаке.

Граматологија – наука о писму.

Прва словенско писмо јесте ГЛАГОЉИЦА. Први споменик писан глагољицом потиче из
Округле цркве (X/IX век). Смена глагољице ЋИРИЛИЦОМ уочава се у литургијским списима у
Охридској архиепископији после смрти Јована Словена (између 1018 и 1037).

Најстарији споменик писан ћирилицом је Крепчански натпис из 921.

Глагољица је имала 38 слова (24 по грчком обрасцу + 14 по словенском), а ћирилица преко

40. Сва глагољска слова имама су бројну вредност и била распоређена у 4 енеаде(деветочлани
низови): јединице, десетице, стотине и хиљаде. (Поређења ради, протоћитилица распоређена у 3
енеаде)

МАЈУСКУЛА

Најстарији тип писма са словима једнаке величине која стају у двојинијски систем. То је статичан,
монументалан тип писма где се свако слово пише одвојено. Овоме данас одговара назив ВЕРЗАЛ.
Постоји у 2 облика:

1) Капиталном (карасктеристичан за антику)

2) Уницијалном (карактеристичан за хришћанство)

МИНУСКУЛА

Млађи тип писма. Чине га мала слова неједнаке величине која стају у четворолинијски систем. То
је динамичан тип писма чија се слова могу међусобно повезивати, Стварају се и лигатуре при чему
долази до промене у морфологији слова. Данас овоме одговара назив КУРЕНТ.

КУРЗИВ
Млађи тип писма чија се слова међусобно повезују. Настало је за секуларне потребе државе, као
канцеларијско писмо. Овоме данас одговара назив ПИСАНА СЛОВА.

*Треба правити разлику између појмова КУРЗИВ и ИТАЛИК ! (Курзив чине искошена,
али везана слова којима се мења облик. Италик чине само искошена, али статична слова.) У пракси
ови типови писма напоредно постоје, али уз функционалну диференцијацију.

У позној антици и рановизантијском периоду разликују се 2 типа писма за писање мастилом по

мекој подлози:

1) Уницијала
Користи се III – VIII века, за писање на латинском и грчком(?)
2) Кирзив
Користи се у Византији. Настао је из античке мајускуле, а доводи до минускуле (главног
писма средњег века!!)

У хришћанским обредним књигама употреби је УНИЦИЈАЛА, све до X/XI века када устипа место
МИНУСКУЛИ која се у деветом веку сматрала секуларним писмом неподобним за писање
богослужбених књига.

Јагић – Тејлерова теорија: Ћирилица настаје опонашањем грчке минускуле.

Јевгенија Е. Гранстрем: Глагољица је мајускуларно (које у XIV / XV постаје минускуларно) писмо

са функцијом литургијског писма ; Ћирилица је грчко уницијално писмо из последње фазе.

ЋИРИЛИЦА

Типови:

1) УСТАВ
Добио назив према главној главној црквеној регулаторној књизи, јер је то словенски назив
за типик.
Правилно писмо са словима која стају у дволинијски систем. Слова у начелу усправна, са
словима прирближно исте величине, са једнаким размацима међу собом . Постоје две
врсте:
А) ОБИЧНИ, у тексту
Б) НАСЛОВНИ (тзв. НАТПИСНО ПИСМО) доследније се чува схема и општа
монументалност. Одговара писму у натписима (епиграфским споменицима)

У споменицима се чувају различите врсте устава: рукописни, натписни и типографски

(у штампаним књигама).
Према општем спољном изгледу раликују се два типа устава:
КАЛИГРАФСКИ ( леп xD )
НЕКАЛИГРАСКИ (РУСТИЧНИ) ( шврагопис xD )

2) БРЗОПИС
 Настао крајем XIII века из потребе за бржим и лежернијим писањем.
Има елементе и курзива и минускуле.
Разликују се ОБИЧАН и КАЛИГРАФСКИ (нарочито стилизован).

Брзописни елементи први пут се сусрећу у Повељи краља Владислава Дубровачкој

општини ( 4. деценија XIII века), а уобличен(!) је први пут у Врхлапској повељи краља
Милутина Дубровачкој општини 1302.
Са гашењем дворских канцеларија нестаје и калиграски брзопис.

*УСТАВ - књишко писмо

БРЗОПИС – канцеларијско/пословно писмо

(Брзописом писао и Г. С. Венцловић)

# Ћирилица се у пуној мери могла развијати само у држави Немањића, пре свега у Рашкој
где се налазило седиште државне канцеларије #

3) ПОЛУУСТАВ ( ово је неадекватан термин, боље је рећи УСТАВ РЕСАВСКОГ

ПЕРИОДА, а најбоље МЛАЂИ УСТАВ!!!)
У употребу улазе Ъ, широко О, широко Е, високо Т, продужено К, високо Ѣ,
широка омега, широко С, ї итд.

*СТАРИЈИ УСТАВ : X – XIV века

МЛАЂИ УСТАВ : XIV/XV – XVIII века

СРПСКА ПИСМЕНОСТ У БОСНИ

XIII – последња дец. XIV века : УСТАВНА ЋИРИЛИЦА:

Још увек кмористе ЂЕРВ (што је у држави Немањића ишчезло); ослања се на стару глагољско-
ћирилску традицију.

Списи се разликују од рашких у општем спољашњем изгледу словних фигура, већем броју
слова; слова су виш квадратног него правоуганог облика (јер се перо другачије резало, пљоснато);
упадљива разлика између танких и дебелих линија. Ретко се појављују лигатуре ѥ и ја.

*Међутим, ништа од овога није доследно на нивоу читаве Босне.

Постоји само ЈЕДНА црта која је заједничка СВИМ споменицима из Босне: врло ограничена
употреба надредних знакова!!!

Када се Твртко I Котромановић крунисао двогубим венцем за краља Срба и Босанаца (1378)довео
је са Рашког двора(!) логотета Владоја који је у Босну преселио РАШКИ КАНЦЕЛАРИЈСКИ
БРЗОПИС. Овакво стање било је укорењено у Босни и околним крајевима све до XIX века.

*Босанчица - благо модификовани рашки канцеларијски брзопис на западу јужнословенског

простора. (Петар Ђорђић сматра да је ово лош термин и да је боље користити ЗАПАДНИ ТИП
БРЗОПИСА),
⌠Историја српске ћирилице почиње почетком XII века са појавом ђерва.
Могу се издвојити 2 периода:

1) СТАРИЈИ ПЕРИОД , од најстаријих времена до Вукове реформе

2) НОВО ДОБА, после 1818.

Поатоји и ГРАЂАНСКА ЋИРИЛИЦА у књигама писаним на руском језику.⌡

+ Брзопис бива истиснут курзивом у другој половини XVIII века.

СРПСКА ПИСМЕНОСТ НА СТРАНИ

Рашки канцеларијски брзопис се проширио у читавој држави Немањића. Најпре у Хуму, а

најкасније у Босни (тек са Твртком). У XIV веку због честих контаката прешао и у Дубровник
(Најстарији овакав спомених из средње Далмације је Пољички статут). Из Босне се овај тип писма
раширио и у Славонију у област Ђаковачке бискупије која је била одговорна за католичку цркву у
Босни.

ДУБРОВНИК

Најстарији дубровачки споменик писан ћирилицом: Указање Дубровачке републике (Паскал)

Од XIII века до укидања Дубровачке републике 1806. у употреби је ЋИРИЛИЦА и то

СТИЛИЗОВАНИ БРЗОПИС (опонашање штампаног брзописа), и то чак и у црквеним књигама!

Споменици:

- Лајпцишки(XV век) и Дубровачки(XVI век) лекционар*

Лекционар – богослужбена књигазападних обреда која садржи изабране
одломке из Светог писма, углавном из Апостола и Јеванђеља
- Либро од мнозијех разлога (1520) / Књига о многим стварима
- Ortus anime ( Рај душе ) 1567. / тзв. Београдски молитвеник

+ Канцеларијски списи.

ТУРСКЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ
У препискама дубровачких и турских владара у употреби РАШКИ БРЗОПИС.

Споменици:

- (најстарији!) 1396. писма дубровачких владара Турцима

- 1430. Писмо Султана Мурата II Дубровчанима (писан ћирилицом!)
- Око 1560. писма из канцеларије Сулејмана II

Такође, рашки брзопис користи се и у препискама турских и мађарских(!) владара.

АЛБАНСКА КАНЦЕЛАРИЈА

У употреби рашки правопис и ћирилица;

Пример: Лека Дукађин

МАЂАРСКА КАНЦЕЛАРИЈА

Рашки правопис и то у XV и XVI веку.

Примери: Писмо Матије Корвина ????, Писмо Матије Корвина Султану II Бајазиту.

СТАРЕ ШТАМПАМНЕ КЊИГЕ

Палеотипија – наука о старим штампаним писмима.

1455. прва штампана књига: Гутембергова библија

1491. прва књига писана ћирилицом на рускословенском јнезику у Кракову „Часослов“

1493. основана прва српска штампарија, на Цетињу од стране Ђурђа Црнојевића. У овој
штампарији, све до 1496, штампају се књиге на чистом српскословенском језику.

1494. штампана прва књига у горепоменутој штампарији „Октоих Првогласник“

*Први српски штампар – јеромонах Макарије

1638. штампана последња србуља ( књига на српскословенском језику) „Псалтир“ , у Млетачкој

републици

1512. у Венецији(!) штампају на народном српском језику („Српски молитвеник“ намењен Србима
римокатолицима)

Постојала је и канцеларија за ширење вере у Русији(!) са својим списима на српскословенском.

14. децембар 2015.

ТУРСКИ ПЕРИОД

Оквири:

1453. Пад Цариграда под Турке

1459. Пад Смедерева (пада српска црква)

1463. Пад Босне

1481. Пад Херцеговине

1499. Пад Зете (тада већ Црне Горе)

СРЕМСКИ БРАНКОВИЋИ

После пада деспотовине Срем добија на значају, Срби се померају ка јужној Угарској. Ђурђев син,
слепи Стефан, још пре пада Смедерева одлази у изгнанство у Албанију, где се 1459. жени
Анђелином са којом ће имати два сина Ђорђа и Јована. Након његове смрти, Анђелина се заједно
са синовима сели у Срем, на позив Матије Коровина. Син Ђорђе постаје сремски деспот, али се
потом замонашује* и добија име Максим. Јован наставља да влада.

1526. битка на Мохачу, уништена Угарска ( Син Ђоле се замонашио* )

1587. гине последњи српски деспот Павле Бакић

Тако се ствара култ „Сремски Бранковићи“ као нека врска српске аутономије у Угарској, и то све на
српскословенском!

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

(обновљена 1557 до 1766)

Мехмед-паша Соколовић издејствовао од Сулејмана I ову обнову. ( Он потом доводи Макарија
Соколовића на чело патријаршија и наредна четири патријарха, сва су Соколовићи.)

Обухвата: северну Македонију, југозпадну Бугарску, Србију, Црну Гору, Босну, Војводину, српска
местса у Хрватској и Далмацији итд.

Ова обнова значајна је за очување српског идентитета под турском влашћу.

Међутим, ови повољни услови кратко трају:

1594. Синан-пали мошти Светог Саве, епископ Тотор жив одран

1614. патријарх Јован обешен или задављен у Цариграду, након устанка Банаћана који је
предводио, јер су устаници носили барјаке са ликом Светог Саве

1690. Велика сеоба Срба под вођсвом Арсенија III Чарнојевића, Срби добили Привилегије
илирском народу

Прелазе у Хабзбуршку монархију, међутим Угари су још гори од Турака. Срби су

привржени култовима својих светих, те се у манастиру Раковцу 1714. саставља Србљак (зборник
у коме су састављене похвалне песме светим Србима). Овај зборник је по врсти минејски (шта год
о.О)

1761. Србљак прештампан у Римнику и Венецији

1718. Пожаревачким миром Аустрија добија северну Србију са седиштем у Београду

1718 – 1739 Аустријска власт и прогон православних Срба

1737 – 1739 Аустријско – турски рат

1739 друга Сеоба Срба предвођена Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом, због нове сарадње са
аустријском војском ( уводи се рускословенски на уштрб српскословенског!)

1751. након укидања Потиске и Помољске(Поморишке)?? војне границе Срби се масовно селе у
Русију под вођством Јована Хорвата где стварају две скупине насеља – Нова Србија и
Славеносрбија.

Личности које су писале на српскословенском:

 Владислав Граматик
Делао у манастиру Младо Ничори;
1469. за Димитрија Кантакузина преписује Загребачки зборник од 1500 страна (једна од
најобимнијих српских средњовековних књига ). Калиграфски!

 Патријарх Пајсије Јањевац

-прави предтавник српскословенског-
Служба Светом Симеону, Житије Светом Симеону,
Служба светом цару Урошу, Житије светог цара Уроша
 РАЧАНИ

Манастир Рача основао је краљ Драгутин у близини Бајине Баште. Овај манастир од XVII века
постаје значајан преписивачки центар. Писари су потрпуно окренути стари српским
средњовековним традицијама. Доминира жанр путашаствија (опис путовања проскинитариона)

 Кристијан Рачанин
Делао у Сент Андреји;
Служба светом кнезу Лазару (ушла у Србљак)

 Јеротеј Рачанин
1727. Путашаствије к граду Јерусалиму

 Гаврил Стегановић Венцловић (јеромонах Гаврил)

Дошао у Сент Андреју при Великој сеоби;
Учитељ му Кристијан Рачанин;
Преписивач, писац и редактор;
Преписао и украсио око 20 обимних зборника, што чини око 20.000 стана рукописног
текста;
Писао на 2 језика (а стварао у доба рускословенског!):
1) Српскословенском (књижевном)
Књиге упућене православним верницима: Службена књига, Пресађеница

2) Срским народним језиком

Књиге упућене непосредно народу: Поученија и слова различита (1732), Мач
духовни Лазара Бранковића (1736), Слова изабрана (1743)
1717. Бухвар словенских писмен(!)

Народни и књижевни језик Венцловића разликовали се фонетски, морфолошки, синтаксички али и

графички: народни језик – писан полууставом и брзописом; књижевни – уставом

 Гроф Ђорђе Бранковић (није потомак оних Бранковића xD)

- Писао на бугарском Хронику Словена Илирика и Горње Мезије и доње Мезије
- РОВА

! Треба напоменути да Рачани, Г. С. Венцловић и Гроф Ђорђе НИСУ писци прелазног доба.

Последњи споменик писам српскословенским јесте препис Псалтира скраја XVIII века.

ДУБРОВАЧКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК

(За ово корстан Ацо Милановић)

На простору Дубровника од давнина су у употреби 2 говора:

 1) РОМАНСКИ (Далматски језик)
Од Истре на северу до приморских градова (на северу Албаније);
до XV века одржао се у сфери јавне употребе, док је у разговорној употреби већ у
XIII/XIV веку бива замњен словенским
2) СЛОВЕНСКИ

Сами Дубровчани су латински језик звали „римским“, а италијански „латинским“ или

„влашким“ (у изузетним случајевима).

Од XIII века срећу се документи на српском језику.

1238/40 Најстарији оригинални дубровачки акт : Писмо краљу Владиславу

Милан Решетар је утврдио да у најстаријим дубровачким говорима није(!) било мешања

штокавског и чакавског говора и да показатељ првобитног стања никако не могу бити песме, већ
искључиво проза. То показује да Дубровчани никад нису били чакавци јер је српски језик дошао у
тадашњи романски дубровник из старог Захумља и старе Травуније која је била штокавска.
Само проза одговара слободном и живом говору, а она је штокавска! (Поезија не непоуздана јер је
артификациона.)

- (Вићо наш) За онога који посматра Србе и Хрвате као два одвојена народа,
Дубровчани су говорили српским језиком

Закључак: ПОЕЗИЈА – (под утицајем чакавске поезије) штокавица претежно икавска

ПРОЗА – штокавска ијекавица (транспоновани источнохерцеговачки дијалекат)

Творци дубровачког поетског језгра су петраркисти Шишко Менчетић и Џоре Држић, као и
последњи петраркиста Игњат Ђурђевић нису писали чакавским, већ штокавским уз примесу
облика својствених далматинским чакавцима:

 ЧА уместо ШТА
 ЗАЧ уместо ЗАШТО
 Икавски изговор јата (непоколибив)
 Чување Л на крају речи (рекал, чинил)
 ВА уместо У (ретко) (вазети:узети, ванук:унук)
 Сажети облици тве : твоје, ма: моја (са изнад оним полукруком као за палаталност)

Могуће је да су сви предходно побројани облици настали под утицајем песништва Марка
Марулића на народном језику.

Међутим, и у најстаријој прози могу се пронаћи неки за штокавце нетипични елементи:

 Рефлекс ‘а < ’Ѧ у инфинитивној основи глагола ЈЕТИ (*јҿти)

пријати:примити, обујати, одујати, ујати(у префигираног облику)
 Нетипични икавизми (префикс ПРИ - , што може бити последица мешања ПРҌ
/прје/ и ПРИ
  Ј уместо Ђ у неколико речи:
Ројство: рождьство, Јурај:Ђурађ (и сви његови деривати), госпоја...
 МЕЈУ и ТАКОЈЕ (!!) необјашњива појава која је постојала и у најстаријим
дубровачким говорима због мешања унутар чакавског дијалекта
 ПРИДИ, ВИДЈЕТИ, БИЉЕГ – постепена примена Ҍ>И

На дубровачки језик могли су утицати: црквенословенски, италијански, латински, далматинмски и

чакавски говори,

РУСКОСЛОВЕНСКИ ПЕРИОД

1718. Пожаревачки мир – Србија у саставу Аустрије; краљ упућује писмо руском цару Петру
Великом у којем моли за помоћ везану за цркву. Петрар игнорише.

1721. Милоје Петровић упућује друго писмо и тражи од руског цара 2 учитеља латинског и
словенског и књиге.

1726. Максим Суворов отвара Славјанску школу у Сремским Карловцима са књигама штампаним
на рускословенском ( Славјанска граматика.... ####.... )

1727. школа се премешта у Београд

1733. Емануел Козачински осница Латинску школу

Срби ово окретање према Русији доживљавају као својеврсно окретање вери. Нису видели
вредност српскословенског, већ су сматрали да га тееба заменити рускословренском ученошћу.
Мирополит Вићентије Јовановић инсистира на томе да се свуда(!) морају користити
рускословенске књиге „чисте московске штампе“.

3
Рускословеенски је споро продирао у наш простор – у говору,али и у неким препискама из
4
XVIII века имамо писма на народном језику(!) са елементима рускословенског.

Половином (у другој четвртини) XVIII века српскословенски језик бива замењен

новорускословенским!!! У почетку су се њиме писале само богослужбене књиге, али недуго потом
и световни састави.

1741. Стематографија (Беч), прва оригинална српска књига на рускословенском

Током XVIII века рускословенски тотално преузима улогу српскословенског ( пример: у

Хиландару, Римнички србљак)

28. децембар 2015. лекције 12. и 13.

 Одлике рускословенског језика

Редакцијске разлике између руског и српског црквеног језика на почетку 18. века биле су
уочљиве, али нису биле непремостиве. Србима је рускословенски језик одраније био познат јер су
долазили у додир са рсл. штампаним књигама. Разумевање међу редакцијама је било могуће јер се
ради о двема варијантама заједничког, црквенословенског језика.

Ову блискост појачавале су три важне чињенице:

1) исто писмо (ћирилица);

2) иста вера (православље);

3) исто порекло (словенско).

По речима Никите И. Толстоја, замена српскословенског језика рускословенским за Србе

није представљала замену једног језика другим, него прелазак са једне на другу варијанту истог
језика. Овај је језик Србима био знатно даљи од одомаћеног и знатније посрбљеног
српскословенског језика.

Ћирилица је у обе редакције у великој мери подударна, а разлика је само у томе што су
поједина слова присутна или одсутна у једној од двеју редакција и што нека од слова немају исту
гласовну вредност. Фонологија је поље главних разлика међу редакцијама старословенског језика.

Ы Срби пишу ову графему, али још од давнина не изговарају одговарајућу фонему, замењена је
обичним и; усвајање рсл. језика је значило да се морају привикавати на нови изговор, што никад
није заживело.

Ѣ Вековима уназад српскословенски је имао претежно екавски изговор, ипак код Срба је заживела
нова вредност /је/ зато што није било артикулационих проблема с њеним изговором (рѢчь, рјеч).
Примена рсл. изговора важила је у црквеним текстовима.

ШТ (не могу да нађем одговарајуће слово) Дошло је до потискивања српског изговора шт у корист
руског шч, али не свуда једнако, најизразитије је у Војводини. Ипак, код неких свештеника у
Банату и Срему се чува шт (нпр. у речима свештеник, мошти итд.).

Ѳ Срби нису усвојили рсл. изговор тите као ф, него је остало т.

Ъ, Ь Јерови у рсл. имају само ортографску вредност. Доследно је изведена руска вокализација, на
то су се Срби навикли. (е и о)

Ѧ (у грађанској ћирилици Я) Срби вековима немају ову морфему али је лако изговарају, пошто је
руски изговор /ја/ био могућ. Ѧ се користи на средини и на крају речи, а лигатура на почетку.
Й Ово слово није имало посебан третман у рсл. азбуци, али се користило као графичка варијанта и,
изговара се као /ј/ иза вокала. Србима је ово слово познато одраније.

Ћ, Ђ, Љ, Њ: Срби су врло рестриктивно усвојили умекшани изговор неких слова, односно

словних комбинација због навикнутости на српскословенску ортографију која је у високом степену
јасно представљала такве случајеве. Срби су дословно читали онако како је записано, ако
умекшање није назначено, они су читали тврду варијанту.

Вокално Р и Л: постоји разлика у руском и српском читању, Срби су усвојили руски

изговор (ор, ол, ер, ел и ро, ло, ре, ле).

Акценат: доста се разликују, тако да никад није дошло до усвајања рускословенског

акцента.

Петар Ђорђић мисли да можемо говорити о српској редакцији рсл. језика. Посрбљавање је
ишло само донекле, тиче се изговора а не писања. Постоје системске сличности између рсл. и ссл.
на плану морфологије, синтаксе и лексике, док се разлике уочавају на плану фонологије, графије и
ортографије.

Овакав рсл. језик је постао званични језик Српске православне цркве: службени и
богослужбени. Данас је у српској цркви присутна диглосија. Рсл. је постао језик српске цркве,
образовања и читаве културе. У један мах јесте имо функцију српског књижевног језика, пре свега
у школском систему (са доласком руских учитеља). Представници: Максим Суворов, Емануил
Козачински (пише Трагикомедију о Урошу V, што је први текст на рсл. код Срба), Симеон
Пишчевић, Павле Јулинац (Велизариј), Јован Рајић (Цвјетник), Захарије Орфелин (Поздрав
Мојсеју Путнику).

Судбина рускословенског језика

Рано је дошло до прогона рускословенског из школства (друга половина 18. века и крај 18.
века), под утицајем Аустрије која је кратко толерисала рсл. језик у школама и због уласка у
европске токове. Ово је било доба просвећености, Срби су тада ревидирали своје ставове о језику.
Аустријанци су радили на томе да се у школе уведе српски књижеви језик писан латиницом.
Створен је славеносрпски, намењен широј публици за световне садржаје.

Ипак се рсл. солидно држао у другој половини 18. века. Користио се за језичке, граматичке
и правописне приручнике. Врло су ретки појединци који су се на почетку 19. век залагали за
књижевну употребу рсл. језика (Григорије Трлајић, Павле Кенђелац). Када се почетком 19. века у
граматикама и уопште користи термин славенски мисли се на рускословенски, нпр. Славенска
граматика Димитрија Тирода, писана Вуковом ћирилицом, са објашњењем на народном језику.

У свом предговору Српском рјечнику Вук се залаже за разграничење ових језика, при чему
би рсл. био језик цркве. Преводећи Нови завјет Вук истиче да је задржао 50ак славенских речи
(мада их је било и више): спаситељ, преступник, лицемер, прељуба, јединство, итд. док је неке
речи посрбио: сујеверје, помиловање. Вук благонаклоно гледа на преузимање речи из славенског
језика, али са српским фонетизмом. Рсл. је до данас остао званични језик литургије.

Захарије Орфелин

 стварао је на рускословенском, руском, славеносрпском и српском народном језику

 покренуо је први часопис: Славено-сербски магазин, изашао је само један број
 прва изворно компонована мелодија
 објавио прве збирке песама
 дела: Горестни плач (рускословенски), Житије Петра Великог (руски), Сјетованије
(славеносрпски), Плач Сербији (народни језик, са примесама рускословенског)

Јован Рајић

 завршио школу Емануила Козачинског

 стварао на рускословенском: Кант о васпоминанији смерти и руском: Историја разних
словенских народов

Види се однос руске ћирилице на основу два дела: Буквар Гаврила С. Венцловића из 1717. године
и Перво ученије отроком Теофана Прокоповича из 1726.

Грађанска ћирилица

-грађаница-
 Године 1700. у Русији је извршена реформа ћирилице по налогу цара Петра Великог,
створен је нови тип ћирилице за световне потребе, тзв. гражданка, грађанска ћирилица. Нови тип
ћирилице прати увођење новог типа књижевног језика код Руса: руског.

Ова ћирилица је облицима прилагођена владајућем типу латинице тог времена. Слова су се
поделила на велика и мала, обликована су и писана слова: курзв. Срби се поред обичне употребе
црквене ћирилице с реформисаном ћирилицом упознају у школама које оснивају руски учитељи.

1759. у Калиграфији Захарија Орфелина први пут се у једном српском штампаном делу појављује и
грађанска ћирилица заједно са црквеном ћирилицом. У то време до почетка треће четвртине 18.
века грађанска ћирилица је сменила црквену ћирилицу у школској и јавној употреби остављајући
јој простор у цркви, остали су јој верни неки писци. Доситеј и Ј. Рајић користе грађанску
ћирилицу.

Руски књижевни језик код Срба

Последњих 40 година 18. века Срби су почели да користе и главни орган руске грађанске
културе, руски је постао главни језик у српској историографији 18. века. Прво дело је Историја о
Черној Гори владике Василија Петровича објављено 1754. у Русији.

1765. кратка историја Павла Јулинца

1772. Житије Петра Великог Захарија Орфелине

1794. Историја Јована Рајића.

Руски језик се ретко користио мимо историјских тема.

Народни језик код Срба у предвуковској епоси

Народни језик, који је ипак био мешавина народног и рускословенског, користе: Емануил
Јанковић, Захарије Орфелин, Јован Рајић, Никола Стаменковић, Михајло Максимовић, Вићентије
Ракић.

Славеносрпски језик
 Сам придев је улазио у састав титуле карловачог митрополита Вићентија Поповића 1720их
година. Термини српски и славеносрпски користили су се као синоними. После 1726. ова реч
добија руски фонетизам: славенос(е)рпски. Овако се именује српски идентитет у историјском и
широком културном кругу.

1768. З. Орфелин штампа у Венецији Славеносерпски магазин, прво дело на

славненосрпском језику. Овај термин користи и Вук после у наслову Пјеснарице. Термини српски
и славеносрпски су се могли користити један наместо другог, Вук разлучује те термине 1817. у
полемици са М. Видаковићем.

Димитрије Исајловић оставља податак да славеносрпски није говорни језик, већ само
писани, самим тим било га је немогуће нормирати, написати граматике и слично.

Генеза славеносрпског језика

У време просвећености и рационализма рускословенски се посрбљава из политичких и

културолошких разлога и тако је створена језичка мешавина сачињена од рускословенског (и
руског књижевног) и српских народних елемената: славеносрпски језик. Српски књижевници су
свесно изградили српскословенски језик да би писана реч постала доступна целом народу. Тај
српски народни језик је заправо српски грађански говор из Војводине.

1760их година, З. Орфелин, Ј. Рајић и Василије Дамјановић започињу србизацију.

Предговор Орфелина часопису Славеносрпски магазин је програмски текст.

1782. Теодор Јанковић Миријевски, генерални инспектор српских школа у Аустрији,

поднео је аустријском цару Јосифу II елаборат о питању азбуке и језика у српским школама.
Постоје три наречја српског: црквено, грађанско и простонародно, што чини триглосију. Заложио
се за употребу компромисног решења у српским школама: ћирилице и “грађанског” наречја, тј.
славеносрпског језика. Славеносрпски је тако истиснуо рускословенски и руски књижевни језик. С
мањим прекидом, као књижевни језик, наставио се на посрбљен рускословенски језик из последње
фазе.

Еволуција славеносрпског језика

Еволуција у правцу појачаног посрбљавања. Славеносрпски језик “мирно” постоји у

српској култури од шесте деценије 18. века до друге деценије 19. века, врхунац му је између
1790их и 1810их година. У 18. веку влада велико шаренило у славеносрпским текстовима. У 19.
веку долази до релативне стабилизације у употреби славеносрпског језика, али не и до његовог
нормирања. Посрбљавање се завршава 20-40их година 19. века. Ипак, трајно обележје овог језика
остаје варирање форми (не само између писаца, већ и код истог писца).

Карактеристике
1) Фонетика

Упадљиво присуство руског фонетизма, самог и у споју са српским.

-руски префикси в-, во-, воз-, со- (возбудити)

-руски рефлекс вокалног р: ор/ер (перст); постоји ипак и совршен

-руски рефлекс вокалног л (полн)

-рсл. група жд, чак и са ћ у истој речи

-руски рефлекси историјских полугласника (љубезни, мудрец)

-руски рефлекси назала предњег реда (књаз)

-руски рефлекси јата /је/

-дисјотација Љ и Њ до које је дошло у судару рускословенске и српскословенске

правописне норме: ље, ње, љ (сочиненије)

2) Творба

-црквенословенски именички суфикс –ије (нпр. оправданије)

-рускословенски и руски суфикс –ество (отачество)

-црквенословенски и руски именички суфикс –тељ (читатељ)

-руски и рсл. придевски суфикс –ески (мужески)

-српски суфикс на рсл. основи у грађењу придева (точань, свободань)

3) Морфологија

-завршетак –Т у 3. лицу једнине и множине презента:

А) (З. Орфелин) раније се не користи у чисто српским формама, користи се у рсл. формама
(требуеть)

Б) каснији писци га не користе (содержи, восходе)

-руска форма перфекта без помоћних глагола: раније се користи, касније не

-српско –мо у 1. лицу множине презента (загерлимо)

 -глаголски придев радни на –о (почитовао)

-рсл. инструментал (радостију)

-губљење Х у парадигми (мои, тј. мојих)

-туђе речи се мењају по народној промени

-српска реч уклопљена у туђинску морфологију

Временом долази до напуштања неких Србима страних форми и до шире релативне

стабилизације.

Функционално раслојавање – почеци

Поред најопштијег, књижевноуметничког стила, зачињу се и остали:

– публицистички:
Стефан Новаковић, новине с понародњеним славеносрпским језиком, у Бечу, 1792-1794;

Димитрије Давидовић, Новине сербске, у Бечу, 1813-1822, прве српске дневне новине.

– научни:
1767. Новаја сербскаја аритметика Василија Дамјановића

1794. Руководство за словенску граматику Аврама Мразовића

1804. Ново гражданско землеописаније Павла Соларића

1811. Фисика Атанасија Стојковића

– административни: језик администрације у младој српској држави

Доситеј Обрадовић (1742-1811)

Писао дела световне садржине на књижевном језику на народној основи с променљивом

употребом славенизама; није могао да се ослободи апстрактне славеносрпске лексике, славенизам
је стилска компонента. Павле Ивић види начелно разлику између славеносрпског (мешовит језик
на свим нивоима језичке структуре) и доситејевског (народни језик који има апстракну лексику),
Виктор се баш и не слаже.

1783. Писмо љубезном Харалампију: позив српским писцима да пишу српским језиком за
Србе (књижевнојезички манифест). Овај позив је знатно утицао на савременике. “Језик има своју
цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати, него општи, целога народа, језик?”
Дела: Живот и прикљученија, Совјети здравога разума, Езопове басне.

Однос савременика према Доситеју:

Неки су били за појачано посрбљавање; Емануил Јанковић – народни језик. Јован Рајић је био за
диглосију, Атанасије Стојковић је мислио да рсл. треба умерено посрбити, био је присталица
славеносрпског. Глигорије Трлајић је мислио да рсл. треба да буде једини књижевни језик.

Милован Видаковић (намерно славизирање). Вукови следбеници пишу другачијим језиком, који је
блискији народном, али је и даље мешовит: Димитрије Исајловић, Јован Хаџић, Јован Стерија
Поповић.

По мишљењу Павла Ивића “доситејевски народни језик” је у књижевности сасвим истиснуо рсл. и
славеносрпски у трећој деценији 19. века. Јован Хаџић је био против класичног славеносрпског
језика, стајући на страну народног језика за који се залагао Доситеј, али не и Вук.

Доситејевски језик је ипак само део славеносрпског језика.

Реформа ћирилице

У Русији је за време Петра Великог извршена реформа црквенословенске ћирилице

(“славјанице”). Створена је тзв. “гражданка”. На делимичним изменама ћирилице пре Вука радили
су: Захарије Орфелин, Емануил Јанковић, Аврам Мразовић, Ј. Рајић, Јован Мушкатировић, Стеван
Стратимировић, Лукијан Мушицки, Атанасије Стојаковић, Сава Текелија, Павле Соларић, пре
свега у вези с графичким решењима за обележавање меких српских консонаната. 1776. З. О. је
донео у таблици 37 писаних слова грађанске ћирилице.

Саво Мркаљ (1783-1833) – први прави реформатор пре Вука.

1810. у Будиму: “Сало дебелога јера либо азбукопрогрес” – филолошка расправа у којој износи
своје крајње револуционарне мисли за то време. Драстично је смањен број појединачних јединица
и уведена су нека нова решења. Саво је кренуо од руске црквене ћирилице (не бави се грађанском
ћирилицом). Први се придржавао модерног филилошког начела 1 глас – 1 слово. У реформи полази
од 42 црквенословенска слова и одмах одбацује 19. Задржао је Ф (због страних речи) и Х (јер га
“уљуднији” употребљавају). Уводи ть, дь, ль, нь за ћ, ђ, љ и њ, дакле његова азбука има 29
графичких решења. Ништа не каже за џ, а ј обележава десетерачким ï без тачака.

Није за трајно уклањање “избачених” слова из српске азбуке. Он је предвиђао, рекли бисмо
то данас, активни и пасивни део фонда. Саво Мркаљ је због прогона одустао од своје реформе, а
1811. се замонашио. Морао је да се јавно одрекне своје реформе у новинама па је 1817. издао текст
Палинодија либо одбрана дебелога јера у Новинама сербским.
 Лука Милованов

1810. саставио књигу Опит и оставио је Вуку у аманет, писао је о прозодији. Залаже се за
правописну реформу да би се и граматичка реформа српског језика лакше извршила. Први је
утврдио да српском језику треба 30 фонема.

Вук Стефановић Караџић

1787-1867

Говор Тршића (Јадар, западна Србија): по своме типу је источно-херцеговачки, али су у

додиру са околним шумадијско-војвођанским говорима у њему уклоњени дубровачки елементи.
Био је писар у устанку. 1804. је упознао Доситеја. 1808/9. похађа Велику школу у Београду. 1813.
упознаје Јернеја Копитара који ће постати његов ментор и пријатељ. Наставници: Мушицки,
Доситеј, Иван Југовић. Вук није био неприпремљен за књижевнојезичку делатност.

Вукова реформа ћирилице

1814. Пјеснарица: применио донекле Мркаљеву реформу.

1814. Писменица: поред 25 основних слова предлаже сливање ь са д, л и н, а на месту Мркаљевог

ть предлаже историјско “ђерв”, што чини 29 слова. Није се усудио да те предлоге искористи у
сопственој књизи.

1818. Српски рјечник: Вук доводи реформу српског језика до краја и примењује је у својој књизи.
У азбучној таблици је 31 знак од А до Ш, при чему су у наставку 3 знака: ъ, ф, х. Ъ нема
самосталну вредност, није слово већ помоћни знак. Ф и Х су посебно издвојени због нестабилног
положаја у српском народном језику.

Вуков револуционарни допринос српској азбуци у односу на Саву представљао је избор за

грађански тип ћирилице и 6 нових слова: ћ, ђ, љ, њ, ј, џ. Ђерв има вредност ć. Од Лукијана добија
нацрт за Ђ. Џ води порекло из румунске писмености 15. века, углавном се користи за туђе речи. Ј је
преузео из латинице, због чега му је било замерано.

1852. Вук мења азбучни распоред; и тада је задржан помоћни ъ.

На бази вуковице настала је азбука намењена македонском језику који је проглашен 1944.
године.

1815. и 1817. Вукова критика славеносрпског језика Милована Видаковића (рецензије

Видаковићевих романа Усамљени јуноша и Љубомир у Јелисијуму). Он је намерно славизирао свој
језик. Вук се у предговору првог издања Српскога рјечника подсмева славеносрпским писцима
позивајући се на Павла Кенђелца који је констатовао да се само код нас пишу књиге „по правилима
баба Смиљане“.

Вук се борио са представницима обичног славеносрпског језика, драстично посрбљеног, а

најдуже и најупорније с представницима оног језика који се може условно назвати доситејевским,
ако је икада као посебан постојао. Тако је настао књ. језик са лексиком која је изузетно хомогена у
гласовним и творбеним одликама, за разлику од великог броја европских језика. Термин народни
није социјални, већ српски национални.

Вуков Српски рјечник 1818.

Најважнија књига у нововековној српској култури. На Копитарев подстицај почиње да

сакупља грађу, имао је 26272 речи (углавном из Тршића, али и из целе Србије, Босне, Хрватске),
има доста сеоске лексике, живог народног говора, има неких рускословенских речи (оних које
живе у народном говору) и постоје неке позајмљенице. Вук је био свестан да књижевни језик не
може бити чисто народни, али је хтео да понуди чврст образац српског језика.

Копитар је превео Рјечник на немачки и латински. Књига је акцентована. Садржи српску

граматику која је боља од претходне: почиње кодификација савременог српског језика. Књига је на
страни одушевљено дочекана, док је код нас лоше примљена, највећи проблем је била опсцена
лексика, као и слова љ, њ и ј. Рјечник и Граматика су први такви дескриптивни приручници код
Срба којима се настоји пописати реално стање од кога се даље може поћи у развој књижевног
језика.

1819. Лукијан Мушицки је објавио Глас народољупца и у овој класи-цистичкој песми је

жигосао славеносрпску мешавину, истичући равноправност славенског и сербског језика.

1824. Георгије Магарашевић у Будиму покреће едицију Сербские летопис, тј. Матица
српска, најстарији српски часопис.

1823. Вук издаје 3 књиге Српских народних пјесама и тиме демонстрира како изгледа
српски књижевни језик. Гете и Пушкин преводе српску поезију. Вук стиче присталице широм
Европе. Тада се Вук окренуо ка коначном обрачуну са непосрбљеном рускословенском лексиком у
српском језику. На размеђи 1820их и 1830их пише екавицом која се различито чита од
доситејевске.

1834-35. Вук обилази Дубровник, Црну Гору, Боку Которску и тиме проширује своје
језичке видике, сакупља грађу на терену. 1836. издаје Народне српске пословице на Цетињу и први
пут пише х и у српским речима јер је чуо да се х говори у Црној Гори. Одустао је од дотадашњег
начела да свако треба да пише својим дијалектом. Вуков књижевни језик се приближио старијој
српској традицији и свим осталим српским језицима.

1839. одустаје од јекавског јотовања д и т, јер је такве форме чуо у Дубровнику. Поред
уобичајног сеоског говора на коме се базира, сада користи и грађански говор (Дубровник,
приморје). 1845. овај однос према књижевном језику назива „опћеном правилношћу“.
 1847. Вук са својим присталицама суштински побеђује доситејевски тип књижевног језика
(Б. Радичевић, Његош, Ђ. Даничић). Вук је превео Нови завјет још 1820. али је чекао на
објављивање.

Главни разлог Вукове победе није чисто биолошке природе, али и јесте у вези са њим
(смена генерација); победа новог духа времена (утицај романтизма). Доситеј се залагао за народни
језик у књижевности са аспекта просветитељства, Вук се залагао за српски језик са аспекта
романтизма; језик као душа народа.

1852. друго издање Српског рјечника, Даничић је извршио акцентовање речи, избачени су
вулгаризми, додата је лексика на слово х-. Овога пута нема граматике јер је Даничић 1850. издао
Малу српску граматику. Рјечник има око 47500 речи, број турцизама је нарастао на 3500, а
германизама на 280.

Забране Вукове ћирилице у Србији

1832. кнез Милош Обреновић забрањује уношење књига штампаних Вуковом ћирилицом. Постоје
и рестрикције у Матици српској.

1868. укидање свих забрана Вукове ћирилице.

1897. из Беча се уз државне почасти преносе у Београд Вукови остаци.

После Вука се на његовим основама развија српски језик. Око 1900. формира се „београдски
стил“ – интелектуализовани књижевни језик који превазилази сопствену фолклорну грађу.
Формирали су га Јован Иић, Љ. Ненадовић, М. Глишић, Л. Лазаревић.

Вукови нследници: Даничић, Стојан Новаковић, Александар Белић, Љубомир Стојановић.

Хрвати и вуковски тип језика

 Илиризам се јавља као реакција образованог грађанства у покрајинама (Хрватској и
Славонији) на појачану мађаризацију у 1830их, јавља се свест о напуштању кајкавштине у
књижевности. Јавља се илирски покрет, група интелектуалаца оснива часопис Даница хрватска,
славонска и далматинска, касније Даница илирска.

1835. Људевит Гај прелази на штокавицу са словом ѐ у ортографији на месту јата, подржава
ијекавски изговор. Следеће године мења Даницу у Даницу илирску. Илиризам је помогао као
нарочити мост да дође до културне и идентитетске хомогенизације јужнословенских католика
различитих говора (чакавских, кајкавских и штокавских).

1843. Илирски покрет је званично забрањен.

1849. Вук пише чланак Срби сви и свуда у коме Србе изједначава са штокавцима.

1850. Бечки књижевни договор, споразум о заједничком књижевном језику, текст договора је
саставио Вук Караџић. Крајем 19. век Хрвати потпуно прелазе на Вуков тип језика, дакле хрватски
је Вуков језик.

1852. Иван Броз издаје хрватски правопис;

1854. Новосадски књижевни договор;

1960. правописи двеју матица;

1967. Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика, проглашено је да су српски и

хрватски два различита језика.