Зетско-сјенички дијалекат

Литература
Ивић, П. (1985). Ивић, П. (2009).
Дијалектологија Српски дијалекти и
српскохрватског њихова
језика. Увод и класификација.
штокавско наречје. Сремски Карловци *
Суботица: Минерва. Нови Сад: Издавачка
књижарница Зорана
Стојановића.
“Овај дијалекат, већим делом прибијен уз албанску
језичку границу, односно уз морску обалу, носи
очекиване одлике периферијског ареала.
Међу небалканизираним српским дијалектима
зетско-сјенички једини чува, на знатном делу свог
подручја, фонолошку индививидуалност полугласа и
стару акцентуацију без узлазних акцената, такође на
сразмерно пространом земљишту.” (Ивић, 2009, стр.
45).
 Границе
 Земљиште овог дијалекта ограничено је Јадранским морем
на сектору од Пераста до Улциња, затим албанском
језичком територијом у простору Улциња до источних
обронака Проклетија, одатле до студеничког краја
косовско-ресавског дијалекта и даље до Пераста границом
источнохерцеговачког дијалекта.
 Представника овог дијалекта има у скадарском крају, а и у
мањим говорним острвима и на Косову и Метохији, као и
другде на косовско-ресавској територији. У јужној Истри у
селу Пероји код Пуле налазимо групу исељеника с овим
дијалектом (Ивић, 1985, стр. 157).
У литератури се поред термина зетско-
сјенички, употребљавају и следећи називи:
Зетско – ловћенски;
Зетско – јужносанџачки;
 Поддијалекти
Према најновијим класификацијама, сматра се да подела З-С
треба да буде заснована на најзначајнијим разликама,
првенствено везаним за замену јата и за акцентуацију.
Изоглосе су међусобно независне, а прелази често
постепени. Тако се на правцу југозапад-североисток јављају
следећи поддијалекти:
 1. југозападни поддијалекат (архаични црногорски говори
са више-мање доследном ијекавицом; област приморја, дуж
Старе Црне Горе, појас дуж албанске границе од Скадарског
језера до јужних обронака Комова*);
2. средишњи поддијалекат (део “брдских” говора са
доследном ијекавицом али са узлазним акцентима у
претпоследњем слогу – већи део Бјелопавлића с југом
Пјешиваца, говор Васојевића);
3. североисточни поддијалекат (ијекавско-
екавски говори, са “брдском акцентуацијом”,
говори Бијелог Поља, Пештер, Сјеница, Нови
Пазар, делови горњег тока Ибра и слив горњег
тока Студенице).
 “Унутрашња диференцијација најјача је на југозападу,
мања у средишњем поддијалекту, а понајслабија на
североистоку зетско-сјеничког дијалекта. Југозапад је по
својим особинама најудаљенији од херцеговачко-
крајишког, тако и од косовско-ресавског дијалекта.
Североисточни дијалекат је овом последњем најближи,
како по комбинованој, ијекавско-екавској замени јата,
тако и по доследном повлачењу кратког акцента с
крајњег слога. Полуглас је ту изједначен са а, а нема ни
оних разноврсних специфичности које одликују
југозападне говоре овог дијалекта.“ (Ивић, 2009, стр. 47).
 Акцентуација
Акцентуација је у овом дијалекту углавном старија
штокавска.
Дугосилазни акценат по правилу остаје на старом месту.
Такође, краткосилазни акценат остаје на унутрашњим
слоговима, не помера се.
Међутим, судбина преношења краткосилазног акцента са
ултиме није свуда иста.
Акценатске особености
На тај начин на зетско-сјеничком дијалекатском
простору разликујемо групе говора са
двоакценатским, троакценатским и
четвороакценатским системом.
 СУДБИНА ̏ АКЦЕНТА НА ФИНАЛНОМ
СЛОГУ
1) Начелно чување старог стања (сестр, трав, потк,
нард) – налазимо у две ивичне арее (неким селима Боке
Которске на западу и у Крајини, Зети, Титограду с околином,
Пиперима, Кучима и Братоножићима на југоистоку). Заправо,
у свим говорима долази до аналошких померања ̏ с отворене
ултиме (према облицима акузатива вду > вда, глву >
глва), у генитиву и инструменталу поједних именица.
 Домашај овог померања није исти у свим локалним говорима.
 Говори ове групе имају на тај начин у свом систему само
следеће акценте: ̏ и ̑ .
 2) повлачење ̏ само с отвореног крајњег слога (уз чување на
затвореном - потк, нард). Приликом преношења ̏ са
отворене ултиме јављају се силазни акценти на претпоследњем
слогу: уколико је слог кратак, јавља се краткосилазни акценат,
док се на дугом слогу јавља дугосилазни акценат: сстра,
трва.
 У говорима Озринића, Комана и Загарача, приликом преношења
̏ на кратак слог, јавља се ̏ , док се приликом преношења на дугу
пенултиму јавља ́ .
 Говори ове групе имају у свом акценатском систему два акцента
̏ , ̑ , док мањи део говора, као што смо рекли, има и ́ .

 У говорима гусињског краја долази до померања ̏ на краткоћу

остајући ̏ , а на дужину дајући ́.
 Са затворене ултиме преноси се само на дуги слог, дајући ́.
3) Редовно повлачење ̏ са крајњег слога, без обзира
да ли је отворен или затворен – Бјелопавлићи,
Васојевићи и североисточна зона.
У овим говорима, након преношења, по правилу се
јављају следећи облици: пток (потк > пток),
глва (глав > глва).
На тај начин у овој групи говора јавља се
четвороакценатски систем.
Основни узрок преношења је штокавска
тенденција да се акценатски врхунац уклони од
краја речи. Ова тенденција, којој близина са
источнохерцеговачким иновационим жариштима
свакако даје свој импулс, остварује се у једним
говорима морфолошким путем, а у другим
фонетским. Том приликом се није увек морала
одмах развити силазна интонација на слогу који је
примио акценат. Сам принцип неразликовања
силазне и узлазне природе је резултат општих
интонационих прилика, јер се у црногорским
говорима интензивно осећју трагови додира и
мешања словенског становништва са романским и
албанским.

Неакцентоване дужине сачуване су у великој
већини говора. Међутим, око Бара оне се
скраћују потпуно, а у неким местима Боке
Которске забележено је ишчезавање дужина у
слоговима иза акцента (факултативно).
Вокализам
На знатном делу подручја овог дијалекта, стари
полугласници нису изједначени ни са једном
другом фонемом. Њихов рефлекс има вредност
између а и е, у зависности од месног говора, а
понекад и од фонетског положаја. У таквим
говорима, јавља се шесточлани вокалски
систем.
 Вокализам
Можемо издвајити три типа вокалског система:
1) вокалски систем који има широко отворено //
као рефлекс полугласника. Овај рефлекс јавља се у
двема ареама: југозападу, око Цетиња, Ријеке
Црнојевића и јужно одатле дуж Црногорког
приморја, са изузетком дела Боке Которске. На
истоку ова ареа обухвата Пипере, Куче,
Братоножиће, плавско-гусињски крај и већи део
Васојевића.
2) вокалски систем са вокалом /а/ као рефлексом
полугласника. Овакав рефлекс јавља се на
крајњем севериосточном делу З-С, у говору дела
Боке Которске и у једном делу средишњих З-С
говора (говор Пјешиваца, Бјелопавлића, зетска
равница до Скадарског језера).

3) вокласки систем са полугласником (говори

Доброте, и Кртола, као и у Боки). Вредност овог
полугласника је слична оном у призренско-
тимочком.
Вокализам
У неким деловима источне Црне Горе, дуж
албанске границе, рефлекс полугласника на
крају речи, изговара се назализовано.
 Замена јата
Рефлекс дугог јата је по правилу двосложан: ије и ие.
У погледу прелазног ј () нема сагласности међу
испитивачима; јасно је да има варијација у месним
говорима, а и према положајима у односу на акценат.
Бранко Милетић је у појединим говорима које је
проучавао забележио дифтонашко е: стрела,
сено, победио.
У говорима титоградских плавско-гусињских
Муслимана имамо и (као рефлекс јата: бриг, дилит),
тако да су то икавско-јекавски говори*.
Кратко јат има рефлекс је, при чему се дентални
сугласници увек јотују (ђевојка, ћерам, ћепаница), док се
код лабијала јављају обе могућности, зависно од говора
(пљесма – пјесма, вљера – вјера, бљеше – бјеше).
Екавизми се јављају у групи ре: горело, старешина,
речица. У низу говора ова је доследно остварена, док се
код других јављају и примери: горјело, сатрјешина,
рјечица. Тачну изоглосу исцртаће будућа испитивања.
 Промена јат у и испред ј и о (које води порекло од л на
крају речи или слога) обично се јавља у примерима:
богати(ј)и, ци(ј)о, би(ј)о.
У неким говорима процес преласка гласа јат у и изостаје
у појединим примерима са ј: се(ј)ат, стареји...
Белопољски крај као рефлекс кратког јата има е, па је
говор јекавско-екавски. Примери: белопољски, месец,
седео.
Низ лексичких екавизама јавља се и у другим
говорима: зеница, цеста, озледа*.
Вокалска група –ао у већини говора даје –а:
позва, изоста, поша.
На периферији (североисток и понеки
приморски говори), контракција може
изостати: пао, пекао, или се врши у супротном
правцу: посло, мого (-ао > -о).
 Јотовање
 Као што смо напоменули у поглављу о замени јата, у
говорима у којима је рефлекс вокала јат је, претходни
дентални консонант се јотује: ћерат, ђевојка, љето.
 Јекавско јотовање лабијала је факултативно: пјесма-
пљесма, вјера-вљера, мјера-мљера.
 Консонантизам

Консонант х има у различитим говорима

неједнаку судбину. Он се чува, замењује или губи
(зависно од положаја у речи, суседних гласова и
морфолошких фактора). Разликујемо следеће
групе говора:
1. говори са чувањем х налазе се претежно у
западној Црној Гори, док је на истоку изговор х
обичан само код Муслимана. Чување ове фонеме
не значи неизмењен изговор гласа х. Тако се
понекад ова фонема остварује са редуцираном
фрикацијом.
 2. У многим говорима дуж обале на месту х долази до
појаве консонаната г или в:
Пр. ораг, муга/ орав, мува.
Овакве замене по правилу не вреде за све положаје
(обично се везују за крај речи).
3. пространо земљиште захваћено је губљењем
сугласника х, које је ишчезло у свим положајима или
пак његовом супституцијом са г или в. Међутим,
прелазни тип налазимо у Црмници, где се може
пратити процес редукције и ишчезавања х; најјачи је
у иницијалном положају, слабији у средини речи, док
финално обично може прећи у –к (виђек).
Консонантизам
Консонант л испред веларних вокала изговара
се веларизовано у већини говора.
У говорима Мрковића, Куча, Братоножића,
плавско-гусињског краја и сјеничко-
новопазарских Муслимана, неутрализована је, у
контакту са албанским живљем, опозиција л : љ,
испред е и и: чул’и, закол’и, пел’ене.

У овим говорима консонантски систем је

проширен присуством фонема с’ и з’, насталим
најновијим јотовањем: клас’е, коз’и, а такође и
једначењем с и з према следећем ћ и ђ: ис’ћерат,
С’ћепо. .
И у овом дијалекту је уведена фонема ѕ.

Зетско-сјенички дијалекат се уклапа у

тенденцију већине српких говора да се из
система уклони појава безвучних опструената
који немају звучне парњаке.
Под албанским утицајем извршена је потпуна
десоноризација свих звучних консонаната: нарот, рок...

У Црмници, Зети, Пиперима и Кучима десоноризација је

факултативна или обухвата само неке кононанте (нпр. Д,
а не Б или Г);

Изговор гласова В и Ј је врло лабилан, па често долази

до њиховог испадања (настарием);
Сонант љ иза лабијала се замењује се ј у многим
говорима Црне Горе: земја, купјени, здравје.
Појава се често тумачи преношењем напоредности
изговора из примера са факултативно извршеним
новијим јотовањем лабијала: вљера : вјера.

У многим говорима долази до промене финалних –ћ

и –ђ у ј (дој, испеј, догој).
Консонанти с и з испред н и л за којим следи
палатални вокал, прешли су у ш и ж: кашно, мишли,
жнат, ижлема;

Отпадање –ст и сродних сугласничких група,

заједничка је особина овог дијалекта: жалос, гроз,
приш, даж;

У поједниним говорима дуж обале налазимо промену

–м у –н: пишен, збогон.
Морфологија
У дативу и инструменталу множине уопштени су
наставци са елементом –ма: зубима, женама.
Старији облици чувају се у околини Бара (волом,
аљинам).
Генитив и локатив множине изједначени су на
највећем делу подручја.

У низу ивичних области (Бока, Озринићи),

локативмножине изједначен је са дативом и
инструменталом у облицима на –ма.
 Морфологија
Јављају се енклитички облици ни, ви и не, ве.
У дат. и лок. заменица јављају се облици: мене, тебе,
себе.
У заменичко-придевској промени уопштени су наставци
тврде промене: с нашем ђететом.
Многи говори имају партикулу –зи у заменичко-
придевској промени: онизи.
Инфинитив је без и: орат, доћ, брат.

3. лице множине презента глагола 7. и 8. врсте има у

неким говорима старије –е (раде), а у другим
аналошко –у (раду). У 6. врсти је веома раширено –ау
(пуцау).

И у 3. лицу множине футура може се јавити: носите,

дојте, доћте.

Аорист и имперфекат овде су живи; нарочито је

аорист у употреби.
 Синтакса
Поремећен је однос између падеж места и падежа
правца: Ето га у село; Кат смо били под Бар.

Јавља се употреба с уз инструментал оруђа: Немо то

доваћат с рукама.

Приповедачки императив је чест: Потрчи ја тамо, а он

отиша.
Лексика
На лексичком нивоу налазимо велики број
романизама чија фреквенца расте с
приближавањем обали.
Такође, осећа се велики утицај албанског језика.
Разведеност дијалекта

Јекавштина која чини основну везу овог дијалекта с

његовим источнохерцеговачким суседом, не значи
само истоветни општи рефлекс гласа јат, већ
обухвата и поклапање у читавом низу појединачних
процеса. Поред осталог, долази у оба дијалекта до
појаве нових фонема с’ и з’, које се такође јављају и у
резултатима новог јотовања. Међутим, других
специфичних веза између ова два дијалекта узета у
целини готово и нема. Остало што их повезује,
углавном су црте много шире од јекавског домена,
или такве да захватају осим З-С дијалекта, само
југоисточне говоре источнохерцеговачког.
Зетско-сјенички дијалекат показује врло
значајне везе са својим другим суседом,
косовско-ресавским дијалектом. Осим опште
сродности акцентуације, ту је важна
еволуција облика плуралских падежа: док су
се датив и инструментал изједначили у
формама на –ма, локатив је изједначен са
генитивом. Овоме се придружују и
енклитичке заменице, промена –ст > -с,
краћа форма инфинитива.
Извршите анализу следећег текста
 Литература о З-С дијалекту
 Бајрактаревић, Данило (1966). Новопазарско-сјенички говори. Српски дијалектолошки
зборник, књ. XVI. Београд: Институт за српскохрватски језик, 1–179.

 Ћупић, Драго (1977). Говор Бјелопавлића. Српски дијалектолошки зборник, књ. ХХIII.
Београд: Институт за српскохрватски језик.

 Павловић, Миодраг (2005). Говор Паштровића. Универзитет Црне Горе.

 Милетић, Бранко (1940). Црмнички говор.

 Николић, Видан (2001). Моравички и студенички говори. Београд: Научно друштво за

неговање и проучавање српског језика.

 Пешикан, Митар (1965). Староцрногорски средњекатунски и љештански говори. Српски

дијалектолошки зборник, књига ХV. Београд: Институт за српскохрватски језик.
 Петровић, Драгољуб (1973). Морфолошке ососбине у говору Врачана. Годишњак
Филозофског факултета у Новом саду, књига XVI/1.

 Петровић, Драгољуб (1974). Из синтаксичке проблематике говора Врачана.

Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књига XVII/1.

 Стевановић, Михаило (1933-1934). Јужнословенски филолог, књига XIII.

Београд: Штампа државне штампарије Краљевине Југославије.

 Стијовић, Рада (1990). Из лексике Васојевића. Српски дијалектолошки зборник

ХХХVI. Београд: САНУ и Институт за српскохрватски језик, 119–381.

 Стијовић, Рада (2007). Говор Горњих Васојевића. Српски дијалектолошки

зборник LIV. Београд: САНУ и Институт за српски језик САНУ ,1–323.

 Вујовић, Лука (1969). Мрковићки дијалекат. Српски дијалектолошки зборник,

књига XVIII. Београд: Институт за српскохрватски језик, 73–401.