Призренско-тимочки

дијалекат
Основна литература
*Павле Ивић, Дијалектологија
српскохрватског језика (увод и
штокавско наречје), Матица
српска,1985. (или било које наредно
издање)

*Јордана Марковић (са Недељком

Богдановићем), Практикум из
дијалектологије, Универзитет у
Нишу, Филозофски факултет, Ниш
2000.

* Универзитетска предавања.
 Ова зона обухвата територију на југоистоку од

југоисточне границе косовско-ресавског дијалекта.

*
 ПТ говора има у оазама (крајевима који
територијално припадају другим
дијалектима или језицима), где је
мигрирало ПТ становништво и још није
(или није у потпуности) напустило свој
дијалекат.
 СПЕЦИФИЧНОСТИ:
 Говори призренско-тимочког дијалекта,
заузимају посебно место у штокавском
систему. Нарочито се издвајају двема
значајним групама особина: архаизмима и
иновацијама*
 -архаизми:чување полугласника,
незамењено Л вокално и –л на крају
слога, или замењено рефлексима
нетипичним за штокавско наречје.

 -иновације:
експираторна акцентуација,
претварање синтетичке деклинације у
аналитичку, синтетичке компарације у
аналитичку, губитак инфинитива,
употреба удвојених облика личних
заменица
ПОДДИЈАЛЕКТИ:

 тимочко-лужнички

 Сврљишко -заплањски

 призренско-јужноморавски
 АКЦЕНТУАЦИЈА

 Изгубљена дистинкција између дугих и

кратких, као и између узлазних и
силазних акцената (губитак
квантитативних и квалитативних
разлика);
 Постоји само један акценат, по природи
експираторан;
 Место акцента је слободно;
 ВОКАЛИЗАМ
 Призренско-тимочкисе одликује битним
смањењем броја дистинктивних
јединица у вокализму (због одсуства
квантитативне опозиције).

 Пример: уместо à, á,  и , имамо .

 Вокализам
 Полуглас.

 Где се јавља?
 Како се бележи?
 Коју гласовну вредност има?
 Које су се промене догодиле са њим?
 ВОКАЛИЗАМ
 Одговори:

Јавља се на месту старих словенских

полугласника и новијег полугласника развијеног у
групи консонант + сонант у финалном положају
Примери: Джд, зва, лже...

По традицији се у научној литератури бележи као

полугласник предњег реда ().

Има гласовну вредност нелабијализованог вокала,

најчешће средње висине, обично средњег или
задњег реда.
 Вокализам
Одговори:

Нијанса овог гласа је променљива, па се по

вокалској боји приближава другим вокалима,
обично вокалу а/е, а ређе и вокалима о/у.

Код ненаглашених полугласника чија је

артикулација мање прецизна, полуглас може бити у
потпуности изједначен са неким другим вокалом;
овој појави доприноси и асимилација према
суседним консонантима.

*Јавља се и у речима страног порекла, нпр. у

турцизмима: јастк, кадр, бакрно...
 Вокализам
 Насевероистоку П-Т зоне, у тимочким
говорима, тимочко-лужничког
поддијалекта чува се Л вокално.

Пр: влк, слза, јаблка, плн...

 Вокализам
 Вокално Л

У лужничким говорима, тимочко-лужничког

поддијалекта, поред вокалног л налазимо л; у
суседству лабијалних сугласника, налазимо и
рефлекс у: вук, пуни, музем.
 Вокализам
Л вокално

У сврљишко-заплањском поддијалекту
доминира л.
 Вокализам
Л вокално
У призренско-јужноморавским говорима
рефлекс је готово доследно у, али иза
дентала д/с, рефлекс може да буде и лу
(длуг, слуза, слунце).

Напомена: Ни у једном говору се не

налази доследно (искључиво) један од
ових рефлекса.
 Вокализам
 -л на крају слога

увећем делу говора ове зоне је

неизмењено
Пр: бел, знал, променил...
 Вокализам
 -л на крају слога

У већини ових говора на територији

Косова (призренско-јужноморавски
поддијалекат), рефлекс је –(ј)а
Пр. беја, викаја

У радном гл. придеву м.р. овај наставак је

механизован и раширен миграцијама по
свим говорима јужноморавског
дијалекта.
 Вокализам

 Замена јата је доследно екавска.

Примери: несм (у свим одричним

облицима помоћног глагола јесам: неси,
неје, несмо, несте, несу); бабе (у дат.);
стареја (окамењени компаратив).
 КОНСОНАНТИЗАМ:
 Спирант х
није познат овим говорима.

 Артикулација сонанта ј/в

је у тој мери ослабљена да често испадају из
речи (пр. своу, сеал, еде, ропсто).

 Сугласник ѕ јавља се
уместо з, најчешће на почетку речи у вези
са в/р (наѕрем, ѕвезда), или ако је следећи
сугласник у речи д (ѕадњи, ѕидам).
 КОНСОНАНТИЗАМ:
У групи зј често налазимо метатезу (лојзе,
гројзе).

 Ново јотовање је спроведено код дентала

д/т/н/л (браћа, љуђе, сирење), али не увек и
код лабијала (гробје, здравје).

 Финалнегрупе –ст, -зд, -шт, -жд су свуда

упрошћене у –с, -з, -ш, -ж (пос, гроз, веш,
вож).
 ДЕКЛИНАЦИЈА
 Упрошћен систем деклинације.

 Предлошке конструкције са осталим

падежима су замењене везама предлога са
увек истим обликом општег падежа,
насупрот различитим падежним формама
које су у себи носиле синтетизовано
значење и именице и специфичног падежог
односа.
 ДЕКЛИНАЦИЈА
 Двападежа:
номинатив и casus generalis, који врши
службу свих зависних падежа.

* Овај општи падеж је по форми стари

облик акузатива.
 ДЕКЛИНАЦИЈА

 Кадобележава функцију објекта или

партитивног генитива, увек је без
предлога (видим овцу, чаша ракију),
иначе је увек праћен предлозима.
 ДЕКЛИНАЦИЈА
 Посесивно значење генитива: на + општи
падеж (кућа на мојега брата).

 Датив: на + општи падеж (казала на царску

ћерку).

 Напомена: као што можете да уочите, истим облицима изражавају се

генитив (посесивни) и датив, што показује да се пре упрошћавања
деклинацијског система ово значење обележавало дативом, а не
генитивом.
Инструментал
УПОТРЕБЉАВА СЕ С(С) + ОПШТИ ПАДЕЖ

ПРИМЕР: ПОСЛУЖИ СС ВИНО.

 ДЕКЛИНАЦИЈА
 Облици номинатива и старог акузатива су у
многим случајевима идентични. Разликују се
код именица ж./м.р. јд. на –а (жена,
паша/жену, пашу) и код именица м.р. на
сугласник које означавају живо биће (зет,
зета). Код осталих именица м.р. и код свих
именица с.р. једнакост (номинатив =
акузатив) је наслеђена из прасловенског.
 У множини код именица сва 3 рода
номинатив је једнак општем падежу.
 ДЕКЛИНАЦИЈА

 Вокатив, као независни падеж, остао је

ван овог једначења са општим
падежом. Карактеристичан је наставак –
е код именица ж.р. које се завршавају
на –ка (Стојанке).
 ДЕРИВАЦИЈА:
 Продуктивни су суфикси –ка (а не
–ичица), пр. чашка, воденичка; -иња
(убавиња), -иче (котличе, торбиче).

 Одсуство суплетивне множине на –ад.

 Лексика обилује позајмљеницама из

турског језика.
 КОМПАРАЦИЈА: аналитичка.
 Компаратив: по + позитив
 Суперлатив: нај + позитив

 Овакав систем компарације омогућује да се

пореде и именице и глаголи (по ајдук, нај
знају).

 Уз компаративне облике како и колко стоје

личне заменице у акузативу (пр. колко тебе
је висок).
 КОНЈУГАЦИЈА
 Инфинитив је по правилу ишчезао из
говора, замењен је везом да + презент
или чак само обликом презента без да
(он не сме /да/ навали).

 Образовањефутура је помоћу
механизованог ће: ће дође, ће видимо...
У 3. л. множине презента срећу се
наставци -еју/-ију, односно -ев/-ив.
Самим тим ствара се образац: 3.л.јд.
презента + в.
 КОНЈУГАЦИЈА
 Имперфекат и аорист су у веома живој
употреби. Њихов наставак у 1.л.мн. је
обично –(х)мо.

У трпном придеву углавном по

аналогији нема јотовања (купен,
заградено).
 ЗАМЕНИЦЕ
 Личне заменице у дативу и акузативу јд.
имају облик мене/тебе/себе
(и мен/теб/себ).

 Личне заменице у дативу и акузативу

мн. имају енклитичке облике ни/ви и
не/ве.
 ЗАМЕНИЦЕ
 Енклитика и(х) проширена је у ги (према га).

 Истог је продрло у енклитичке облике

акузатива јд. ж.р. па поред облика у/ју/ву
имамо и облик гу.

 Тиоблици често служе и за датив

(пр. умрел ју муж, ништа ву неје, колко ће гу
даш).
 ЗАМЕНИЦЕ

 Уз
многе облике показних заменица су
честе партикуле –ј или –ја (пр. овој
лице, тија човек).
 ЗАМЕНИЦЕ

 Присвојназаменица 3. лица јд. ж.р.

често има облике њој/н, њојна, њојно.
 ЗАМЕНИЦЕ

У заменичко-придевској промени,
наставци тврдих основа са –о су
преотели доста терена наставцима
меких основа са –е (пр. нашо дете,
ѕадњога).
 Послушајте аудио записе
призренско-тимочког говора

20200319_173043_1.m4a
20200319_173322_2.m4a

36344
 Задатак
У тексту Б. Станковића (који је стварао
на призренско-тимочком дијалекту)
извршите анализу дијалектизама.

 Надам се да ћете препознати из ког

дела је преузет текст.
Хвала на пажњи!