Dobrodošli Brana Petrovic

KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci
i prilozi « Branislav Petrović (1937—2002)

« prethodna tema sledeća tema »
Stranice: 1 Idi dole Štampaj
Autor Tema: Branislav Petrović (1937—2002) (Pročitano 32306 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina Branislav Petrović (1937—2002)
Administrator « poslato: Decembar 26, 2010, 01:47:49 pm »
Van mreže *
Poruke: 6361 BRANISLAV PETROVIĆ
srpski pesnik i novinar
(Bjeluša, 07.04.1937 — Beograd, 26.09.2002)
BIOGRAFIJA
Rođen je 1937. godine u selu Bjeluša (kod Užica) koje pripada opštini
Arilje. Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a
diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za
jugoslovensku književnost i srpski jezik.
Radio kao novinar u "Borbi", kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu

"Vidici" i "Srpski književni glasnik", urednik u Izdavačkom preduzeću
"Prosveta".
Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi

"Kvadratura kruga".
Osvajao je više nagrada za svoju poeziju.
ZBIRKE PESAMA
 Moć govora
 Gradilište
 O prokleta da si ulico Rige od Fere
 Predosećanje budućnosti
 Tragom prah
 Sve samlji
 Pesme
 Da vidiš čuda
 Žeževasion
NAGRADE
Nagrada "Branko Miljković"

Zmajeva nagrada
Žička hrisovulja
Disova nagrada za ukupno pesničko delo
Nagrada "Desanka Maksimović".
http://sr.wikipedia.org
Sačuvana

Administrator « Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 01:48:22 pm »
Van mreže *
BRANISLAV PETROVIĆ
Poruke: 6361
MAGMA JEDNE SUDBINE
Po jednoj krutoj, ali relevantnoj, udžbeničkoj podeli, postoje dve vrste

pesnika: poeta doctus i poeta vates. Prvi je učen, umiven kultom
biblioteke, zanatski precizan, hladan; drugi, pak, prorok, intuitivan,
izvan svakog kanona, u naručju bogova odrastao. Poeta vates počiva u
višku jezika, razara racionalnu strukturu pesme, fatalno je originalan,
protivurečan, lud, onirički vruć. Ova školska prolegomena čini nam se
nužnom zarad jasnije predstave o pesniku o čijem delu kanimo kazati
koju nepretencioznu reč. Istina, svaka vrsta kritičke nepretencioznosti
povodom dela pesnika Branislava Petrovića predstavlja suviše galantnu
privilegiju prikazivača, jer je poezija ovog autora nabijena
nesvakidašnjom duhovnom energijom, koja, hteli mi to ili ne, naprosto
zahteva i traži u svom kritičaru neku vrstu pandana. Dakle, svaka vrsta
skromnosti u pristupu pesništvu Branislava Petrovića biće kula od
karata, te je preko potrebno, uza sve poštovanje sopstvene kritičke
skrušenosti, učiniti, u najmanju ruku, nepristrasan napor da se
demontiraju bar ulazni kalauzi pesničkih lavirinata Branislava Petrovića.
Spram jednog broja ostvarenih savremenih srpskih pesnika čije se delo

ogleda u majstorstvu ispisa, u katedarskoj serioznosti iskaza i u
izvesnom sistemu pesničkog teksta, Branislav Petrović je strano telo,
uskovitlana magma srpske poezije, pesnik čija pojava na svodu
savremenog pesništva ima svoju autentičnu sudbinu. Kada kažemo
sudbinu, tada mislimo na neponovljivi fatum, na redak blesak u
dosadašnjoj konstelaciji pesničkih dometa u srpskom jeziku. A pesnik
bez sudbine i nije pesnik. Jedno je izvesno, Branislav Petrović je svetlica
u pomrčini balkanske lirike, munja čiji zavičaj počinje u nesnošljivo
originalnoj slici pesničke sudbine. Reč munja, u ovom slučaju, nema
metaforičan karakter, već je i čin direktnog imenovanja kompletnog
ontološkog vokabulara u kojem je, poput usijane lave, sručen svet
Branislava Petrovića.
Suptilan i razoran, pitom i vilen, on je autor čije delo, i u najanalitičnijim
laboratorijama, izmiče poput žive na tanjiru i uvek se svojom, tobož,
poslednjom česticom cepa u dve nove i tako, fisionom deobom logosa,
nanovo otvara tajnu slatkog potonuća u beskraju ambivalentnosti.
Organizam Petrovićevog pesništva kentaurski je nakalemljen nekolikim
oprečnim, nezamislivo udaljenim svetovima. Šta sve nije sabrano i
jezičkom presom sabijeno u zlatne škrinjice ove poezije? Kolike li sve
sudbinske temperature ne napinju zadihane mehove Petrovićevih
pesama? I, u koga li se i u šta sve nije premetao pesnik da bi dogurao, u
isti čas, do trijumfa i ništavila, da bi, tek nagrađen božanskom visinom,
poput trulog plota, pljusnuo u blato dnevne demonijade.
Možda će neki kritičar-fantom pokušati jednom da raščlani polove

Petrovićeve poezije i objasni, u najrazličitijim kontekstima, njihova
svojstva i dosege. Ono što Branislav Petrović čini u pesničkom jeziku
prevršuje svaku meru i nemilosno, poput gladnog orla, obrušava se na
spisak katedarski sortiranih književnih rezultata. Ma koliko svakom
pesniku imponovala antologijska fioka u kojoj je svečano sabran njegov
životni rezultat, ovde svako nastojanje što pledira na sveden račun nema
zasad šanse. Poezija Branislava Petrovića preterano je živ duhovni
materijal koji tek treba objašnjavati i dovoditi u red spram njegovih
savremenika kojima je, ne retko, preuranjeno dodeljivan lovorov venac.
Onoj rečenici na početku našeg teksta, dodajmo i ovu sintagmu: poeta
laureatus! Branislav Petrović je i to, po dometu oreola kojim istinski u
srpskoj poeziji zrači njegovo delo. Prisetimo se, Petrarka je 1341. godine
na Kapitolu bio ovenčan lovorovim vencem, a naš Sima Milutinović
Sarajlija jelovim vencem sa pšeničnim klasjem koji su mu darivali 1838.
godine srpski đaci u Budimu i Pešti. I ovde se otvara pitanje pesničke
sudbine, ali o tome, ako već nije dovoljno rečeno, mogli bismo drugi
put. Mi se, u svakom slučaju, Petrovićevom poezijom kanimo baviti kao
nekom vrstom čuda, ne bilo kakvog, već čuda u čudu, čuda na tragu
čuda. I, odmah, evo problema!
S kim uporediti Petrovića i gde tražiti početnu iskru? Može li se izvući

kakva paralela? Možda je Drainčeva genijalna larma u jeziku ishodišni
pepeo kojim se gdegde zasipa Branislav Petrović u sopstvenim
erupcijama jezika?! Možda, ali samo u ogledalu.
Nijedan naš pesnik nije do te mere razrogačen i začuđen na stopi zemlje,

zabezeknut čudom života i postojanja, toliko vinut u ralje božanskog
zeva. Užasnut, zapanjen, zadivljen, sve nogu pred nogu, u beskraj zeleni
zamiče veliki pesnik, čas svetlucavih leđa poput Božjih, čas batinanih i
razdrljenih poput mučenikovih. Epicentar užasnute udivljenosti svetom
jeste čovek, Božja slika i prilika, veliko čudo paradoksalnih svojstava,
on kojem su bogovi dali ograničene moći u neograničenom prostoru.
Evo pesme Ide čovek pored reke: Ide čovek majko moja najstarija
država/ ide crkva porušena ide lađa bez posade/ ide groblje svih
vremena prah i pepeo/ sklanjaj decu majko moja ide zločinac// Večnost
mu se iza čela pritajila gospo blaga/ iza čela u tvrđavi u tamnici
sunčevoj/ srce mu je puno smrti milostiva puno očaja/ ide čovek pored
reke pevač beskrajni/ Ide čovek gospo moja sve nogu pred nogu/ ide
čovek pored reke kroz beskraj zeleni.
Ova blistava pesma, poput vrelo salivenog zvona, predstavlja ozvučenu

skicu svega onoga što se razastrlo diljem knjiga Branislava Petrovića.
Tek u ostalim pesmama, u golemom lirskom mnoštvu, jeknuće zvuci
beskraja, zabrujaće utroba zvonjavom od koje boli glava i ledi se jezik.
Čovek, bezrepi proizvođač repova zla, biće što vreba samo sebe i
sačekuje u zločinu, prikaza ogrezla u grehu i nesreći: Sklanjaj decu
majko moja ide zločinac. Koliko li tačnosti u ovom stihu i koliko naboja
u slici koja, bez rodbinske samilosti i srdobole, kazuje istinu, okrutnu,
zversku, jedinu, u animalnom svome kezu, paklenu. Petrović svakim
stihom odstreljuje crnu raskoš zla i kiti svoju pesmu živom
ornamentikom apsurda u kojem, do balčaka, pišti pusti čovek. Ispod
sjaktave kič-ambalaže vri pumpa smrti, zrcale se carske mengele
ništavila. Tek tu, u smrti, nina se kolevka Petrovićeve brige za
ovostranim svetom, tu silni dečak poezije zverla, seva okicama i tamani
divno zverstvo. Navedena pesma, poput matrice, utisnula se u celo
pesnikovo biće, razlistala mnoge pesme o smrti, pesme odvaljene od
smrti i, napokon, smrtonosne pesme. Smrt, ta strašna nebeska zver, u
jeziku, u jetri, u zenici brata rođenog, u ruci koja ječam seje!
Kao njen simbol, odnosno, kao simbol prelaska iz života u smrt i

obrnuto, u Petrovićevoj poeziji na mnogim mestima javlja se, lično, crv!
Po Jungu, crv simboliše destruktivni aspekt libida; a u jednom poznatom
mitu kralj se rađa sa po jednim crvom u ruci, u drugom, pak, glavni
junak nastao je iz crva kojeg je iz bronzane čaše popila njegova majka.
Međutim, u našoj privatnoj mitološkoj učionici, a povodom poezije
Branislava Petrovića, crv je svečani barjaktar na opelu, gizdavi vitez što
mekim svojim rilicama razjeda i najveće drvo koje jezdi kroz pustoši.
Crv, taj kratkoveki prišt zemlje i neba, gazda nad gazdama u sjaju
podnevne krošnje, opunomoćeni beskućnik večnog carstva, utuljeni
lepotan upregnut u pomamne dlačice i nežne oklope, blažena slika
fantazmagoričnog dečjeg opipa i, napokon, stvor sitniji od makovog zrna
a veći od planine. U jednoj pesmi Petrović otvara paradoksalno lepu
sliku: I da će me crvi/ ko trešnje u maju/ naučiti kako da se snađem u
beskraju. Poređenje crva i trešnje, taj oksimoronski kovitlac metafore,
spoj nemogućeg, smrti i života, cakleći zdravih trešanja u maju, naivno
sručenih devojčica na granu života i tromog crva, potmulog gospodina
ništavila, maskiranog ambasadora nestajanja sa ovoga sveta, sve to a
ravno jedno drugome, i u stihu Branislava Petrovića, moćan je sadržaj
svih tajni što obigravaju oko poezije. Iz potaje izmileo dežurni crv/
Svemoćan — pesme naše prolepšava, peva Petrović. Dah svečane smrti
ovde se plavičast širi. I ovde u jednoj slici isparava bogovetan život ceo.
Gospoda crvi, ah, gospoda crvi,/ Besmrtni su! — likuje pesnik.
Jedan krak Petrovićeve poezije, dakle, duboko je uronjen u slike smrti i

ništavila, ljudske krvoločnosti i tiranstva. Taj krak predočava nemoć
čoveka da se otme silama tanatosa koje su podjednak mu pogon kao i
sile erosa. Životinja što čuči u čoveku akter je zločina. U nju se, kaže
pesnik, ne možemo pouzdati. Ova strana Petrovićeve poezije svojevrsna
je apokaliptična vandeja, univerzalno lirsko štivo ispisano bez
predrasuda, štivo koje pokazuje svu nesavršenost ljudskog bića. Ono je
direktna slika posuvraćenog čovečjeg uma dovedenog u rasap ludila gde
razum ustupa mesto sotonskoj stravi podsvesti. Slike pakla i užasa
proročki su materijal posvećen vremenu u kojem trenutno živimo, ali su
i vanvremenska determinanta ljudske tragedije obešene o kantar
biblijskog greha. Tako u ovoj poeziji pronalazimo prizore čoveka bez
obe ruke koji na raskršću nepropisno salutira pa biva zato streljan; žene
udovice sa troje dece u naručju koja bivaju vraćena u njenu utrobu, a
majka bačena psima; osetljivog mladića koji urliče dok svešteniku čupa
jezik i kao takav dobija lakše zadatke da strelja đake u školskim
dvorištima, i tako dalje. Evo stihova iz pesme koja nosi naziv Prilog za
evropsku istoriju, stihova koji, ma koliko kontekst bio mračan,
predočavaju, na groteskno humoran način, neuništivost života, ali i
smrti: Naiđosmo na jedno srce/ nismo znali čije je/ bacakalo se oko
naših nogu/ htelo je u naše grudi// Bacismo bombu na to srce/ isekosmo
ga noževima/ ali ono ne odustade/ skakalo je za nama// Uhvatismo ga i
vezasmo/ polismo sumporom i zapalismo/ ali ono je bivalo sve snažnije/
žilavo neko srce// Ponudismo grudi štakora/ pa zatim grudi psa/ ali ono
nije htelo/ htelo je u naše grudi. Ova naopaka dečja igra srcem,
neuništivim principom života, srcem koje je božji presto, otvorila je
čitavu lepezu značenja na teme dobra i zla. Srce, koje u jednoj legendi
Zevs guta živo dok je kucalo, ovde se u svojoj simbolici propinje do
najviših vrednosti života. Petrović je stručnjak da od dosetke napravi
čitavu malu čaroliju jezika koja već po sebi sama tvori artističku vinjetu.
Tako u jednoj drugoj pesmi, u kojoj slavi jutro, igra se na sebi svojstven
način: Jednog jutra šta ćete raditi tog jutra,/ jednog jutra kada objave
jutarnju vest, jednog jutra strašnu jutarnju vest,/ da nikada više neće
padati sneg/ da nikada više,/ nikada, nikada, nikada,/ da nikada više
neće pasti/ na ugašenu zemlju/ beli sneg. Branislav Petrović, tamni jahač
apokalipse, virtuozni gazda lirskih napeva, samo on, odnegovani
miljenik Božje kazne, odista samo on u srpskoj poeziji ima pravo na
pleonazam: beli sneg! Njegov dar našao bi pesnički kontekst i za
pleonastičku sintagmu mokra voda! Do đavolskog kreveljenja dovedeno
je pesničko majstorstvo Branislava Petrovića. Evo stiha koji bi mirne
duše mogao biti ispisan na svakom stećku: Sad više nema tame u koju
nisam sišao po svoje zlato. Stih predočava pređeni put, razjareno
uplitanje u sve i svašta, bogohulno saletanje tajne: Prostori strašni i
ponori sivi/ odajte tajnu zašto čovek živi. Zlato u mraku, raj u paklu,
život u smrti: sve je višim zakonima uređeno i razbucano. Demijurška
pletenica sveta! Nema mača za takav Gordijev čvor! Muka silaska u
tamu i orgazmički kontakt sa zlatom, sa suštastvom: A kad već je jednom
tako divno rođen,/ šta mu bi da ode žiznji oslobođen.
Branislav Petrović nije pesnik laskavac. A kada se učini da jeste, gorka

srča humora, poput inja, prekrije prizvani svet. Ubio se bog — uzvikuje
pesnik i izjednačava se s njim: Ovaj svet je kostur divnog šarlatana/ ovaj
svet je moja i njegova rana. Zatim dodaje: Tuku me i čereče — boga
boli. Identifikacija s Bogom, davanje pesniku obeležja stvoritelja sveta i
onda okretanje tog čina naglavce, u prnje rugla. Blago svetu što nisam
danas bog — kazuje pesnik negirajući tako, u svojoj demonijadi,
njegovo postojanje. U Petrovićevoj poeziji Bog nema svojstva dobrog i
plemenitog, Bog nije bitak niti objava apsoluta, on ne postoji ili, u
boljem slučaju, on je prestao da postoji. A ako i postoji, onda je glagol
postojati neumitna greška, pomoćna determinanta večne zagonetke.
Ovaj stav naročito je izražen u ranim Petrovićevim pesmama koje su
odisale svežinom originalne patetike. U kasnijim pesmama patetiku će
zameniti mudrački zrele spoznaje: Tako si malen a zagonetka je sve/
Svetlost, prah polena, Krilo i/ Zvuk/ Zagonetka je kiša/ Duga/ Šuštanje
lišća/ I crv što s lista tvoje plašljivo oko merka. Petrović je, zapravo,
razočaran moćima Boga ma koliko ga imitirao, on je nezadovoljan
repertoarom njegovih stvaralačkih mogućnosti, Bogom kao sudijom i
ravnotežom sveta. Jer, svet je, po Petroviću, stanje a nihilo, čin u kojem
prevladava haos. Dakle, svet u kojem smo ne može biti delo Boga, već
kao princip razlučenja, vektor ka novom svetu koji će tek biti predložak
Boga. Rezignirana spoznaja nalazi se u jednoj Petrovićevoj pesmi u
prozi: Daleko smo od tajne, mi, jadna, zabačena, zaboravljena,
bespomoćna i nadasve slavna bića, ovde gore, na zemlji. Dakle, ovde
gore, na tronu-zemlji, gde ako ne obitava, a ono morao bi biti prisutan
Bog. Petrović ne prihvata iskušenja jednog Jova, ne vidi smisao u
iskušenjima. Branislav Petrović je najmarkantniji ateista među
modernim pesnicima.
Posebno mesto u Petrovićevoj poeziji zauzima žena. Ona je princip u

kojem pesnik ustoličuje elemente ontološkog, mističnog i simboličnog.
Ona je tajna naseljena smrtnim zemaljskim otrovima i nebeskim
objavama. Đul-lepota i utočište, ali i zver i stradanje. Žena, prozirna
Beatriča, raskokana ljubavnica, mila sestra, jedina mater, ONA, upletena
u sve zavese sveta, najokrutnija lepota svih vremena, divna obmana,
nepojamna razlika nad razlikama. Svetlost Njene dojke hara po Nirvani
— huči Petrović, nežno momče koje ovako opeva njenu svetlost: I dok
raskopčavam tvoje prslučiće, /nežno,/ kao iz ognja da spasavam tiće, /na
nebu sviće,/ na zemlji sviće. Slaviti ženu, sklanjati se pod njene skute,
pod njenu nebesku kapu gde je katarzični lom jedini spas od ostatka
sveta, ali gde je i leglo obmane, površnosti, neverstva. Ma koliko u
Petrovićevoj poeziji žena jeste pijedestal u zlatu, pesnik nema nikakvih
iluzija povodom vaseljenske fascinacije ženom i njenim beskrajima. O
ženi je u ovoj poeziji sve rečeno zgubidanski genijalno: Najveća
devojčica pod šeširom sveta, /razbojnica mala, šakal i poeta//. Od bande
ludaka devojčica luđa/ nekad sasvim moja, a sad sasvim tuđa. Nikakvih
previda, jer i u Pesmi nad pesmama žena je lelujava fatamorgana
zemaljske naslade, a pakao izniče u slabostima i opsenama. Ni u
ženinom zagrljaju, heroj-ljubavnik i muž, u najvišem smislu reči, ne
grabi apsolutnu sreću, već sve je, ipak, u znaku stihova: Ljubavi, divna
obmano, pripremimo se za izlazak... uzmimo se za ruke kao/ dva
brodoloma. Otrgnuće, beg iz krila jedne u krilo druge Pitije, sa pečatima
na telu gde blista usijani poljubac, jedne jedine i zanavek izabrane
milosnice.
I majka, kao svedržiteljski princip života i totalitet svih arhetipova,

predočena je kao iskustvo anime, kao simbol nesvesnog: Pa i majku
svoju najsvetiju zoru/ sam sam izmislio kao metaforu// Majku to
sazvežđe što kroz beskraj brodi/ dugo sam molio da me živog rodi//... I
dotle je došlo o majko oprosti/ vraćam se natrag u Tebe kroz kosti.
Majka, Čovečica, Gea, ona iz koje se dolazi na svet i u koju se vraća. U
kosmosu Petrovićeve poezije majka nije samo simbol topline i hrane,
već i stvoriteljica koja, štiteći dete, proždire njegovo ja. Stidni sinak zna
da je majka i izvor svih nagona, te u svojim pesmama obara njihovu
moć. Užasnut saznanjem da postoji, Petrović peva: Ukućani se smenjuju,
Majko Čovekova,/ A kuća je uvek jedna te ista;/ Vatra koja ih drži na
okupu/ Jeste večna vatra.
Ogroman je Petrovićev ulog u silu koju nazivamo poezijom, i golemo je

njegovo poverenje u pesmu, u jezik lirike kao perpetum mobile. I, velike
su, napokon, Petrovićeve zasluge na planu demistifikovanja predrasuda
šta je pesnik u takozvanom društvenom kontekstu. On je pesnik od kojeg
se može naučiti krucijalna tajna borbe za opstanak u zverinjaku gde ne
vrede artificijelni zakoni sveta. Koji se to još naš pesnik, poput
Petrovića, drznuo da, rasturajući pedagoške predstave o pesništvu, hulju
postavi na carevo, a cara na huljino mesto, da od pesnika stvori žrtvu što
oplakuje dželata, da noć nije noć a dan jeste, da odbrana sveta nije
moguća bez podlokavanja sebe samog. Volšebne su oniričke legure i
dimenzije pesničkih svetova Branislava Petrovića i zato, na tren, dižemo
ruke od svega. Njegov dar pripada redu onih retkih talenata koji
proročkom silom potpiruju žar na kojem leži pritajeni svet.
Nenad Grujičić PLES U NEGVAMA Eseji i kritike | Prosveta | Beograd

1998
Sačuvana

Van mreže *
Stihovi Branislav Petrović
Poruke: 6361 PREDOSEĆANJE BUDUĆNOSTI (1973)
SVETLOST, IZNENADA
Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio,

ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il' neki viši cilj ima tvorac bele čarolije?
Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!

Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!
Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro!

Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta!
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca,
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!
Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,

vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!
Još jedna noć prošla je kroz vaš život.

I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite,
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste
živi!
Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,

kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi —
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!
Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!

(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!
Evo daktilografkinja, evo lepih žena!

Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!
Svaka izgovorena reč deo je opšte drame.

Tragedije su davno za loša pozorišta.
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.
Dostavite spisak građana rođenih ove noći.

(Odneti cveće porodiljama i babicama!)
Naoružati stariju braću i očeve,
obnoviti vojne škole,
okrečiti kasarne!
Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!

Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!
Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek

tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.
Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak!

Obujmo čarape ispletene u brvnarama,
sjajne čizme od koža izumrlih životinja,
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.
Ko ste vi da se tako ponašate,

ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.
NOĆNA PESMA
Hulje mi neke poručiše piće

da vide kako
u pesniku
sviće
I taman kad poče sunce da se rađa

izbi neka gužva
neka tuča
svađa
Oko moga sjaja staše da se glože

potegoše čaše
revolvere
nože
Tu behu i neke Zalutale žene

staše da vrište
laju
ko hijene
Za njima tragom gorki nespavači

ko da su svu noć
spali
na lomači
Tada i u meni već poče da sviće

zastave razvih
i postadoh
piće
Jedan od onih što se prvi napi

nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.
NE UMEM DA ŽIVIM A ŽIVI MI SE
Ne umem da živim a živi mi se

kad umrem rodiću se čini mi se
O bože bože šta učini tvoj sin

ti mu dade liru on je okači o klin
I jauknu strašno ko niko pre njega

odričući se i pesme i sebe i svega
Srbija je zemlja u kojoj za pića

pesnike tuku za nova otkrića
Kad postignem cilj i dospem u tminu

nek se zna da nisam im'o otadžbinu
Vreme je svemoćno ono zvezde melje

da se zna da nisam imo roditelje
Pa i majku svoju najsvetiju zoru

sam sam izmislio kao metaforu
Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi

dugo sam molio da me živog rodi
I rodila me živog ko žarulju

al me bez oružja pustila u rulju
I budući da sam prvi put van tmine

ne umedoh da se branim od svetine
I dotle je došlo o majko oprosti
vraćam se natrag u tebe kroz kosti
Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju

kako mi je bilo tesno u beskraju
Sačuvana

Van mreže **
Poruke: 6361
PONOĆ PERIFERIJA KIŠA

RAZGOVOR S PRIJATELJEM
Teško ti je što si čovek bi l voleo da si pčela

bi l voleo da si glista ludi ljiljan konj bez oka
bi l voleo da si more grob bez krsta ptica bela
bi l voleo da si vatra bi l voleo da si foka
Teško ti je tako kažeš bi l voleo da si kvaka

bi l voleo da si doba kad cvetaju nar i lipe
bi l voleo da si kuga bi l voleo san ludaka
bi l voleo da si jastog srce krabe razum sipe
Jadaš mi se e pa dobro bi l voleo da si šuma

bi l voleo bi l voleo bi l voleo kiša da si
bi l voleo da si novac bi l popio čašu ruma
bi l voleo da si da si . . .
ČISTILIŠTE
O prokleta da si ulico rige od fere

i proklet da je čas ljubavi nagle
posle kog te milicajci kao zvere
uginulo
odnose iz gradskog blata
kroz užasne
svetske magle
Milicajci umnoj patnji nestasali

sve brđani kršni orni da pretuku
nas koji smo niz ulice popadali
i sve koji
sustanuli
ko psa
srce
svoje vuku
Pa me bace u podrume kao vreću repe hmelja

škljocne brava kao iza džeparoša ludog brata
pa u duši zlehuda se javne želja
nikad da se
ne otvore
teška
vrata
Glava puna dimničara polenovog praha slave
na pesnicu uvežbanu pade klonu
sa usana po betonu popadaše ljubičice plave
svi trepeti
u tom trenu
utihnuše
sve
potonu
Pred sudiju izvode te dan kad svane

pred sudiju izbrijanog uhranjenog okupanog druga
budi čovek ne svlači se ne pokazuj rane
u tom nedostojnom času
budi bašta u mostaru
budi
svetlost
juga
Budi višnja kad procveta budi šuma posle kiše

i puževi rogove kad puste nežne
budi krčag vrućeg mleka pa da dečja zamiriše
soba
budi tica što doleće
iz daleke zemlje
snežne
sve budi pre
groba
Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu

ti si vatra na poljani koju deca lože
pa zaboga ljubio si jednu lepu ženu neutešnu
i sad
možeš
ako treba
i bez svoje
kože
Ne ljuti se na sudiju i presudu smešnu

imao si lakih krila pune štale
pa zaboga ljubio si jednu stvarno lepu ženu grešnu
i sad moraš
niz potoke
niz orlove
niz
kristale
OG(LED) O LEDU
Sve je već led. I misao o ledu kao transcedenci.

I kadionica na grobu, i tamnjan, i venci.
I zeba (ozebla), sletela na krst, sledila se u trenu:

prhnula, jednostavno, u svoju ptičju vaseljenu.
I sećanje na tebe, sledilo se:

postalo malo, malecko, manje od kapi rose.
I daždev, onaj naš, sa strašnim piskom, sledio se.

Sledile se pčele, stršljen hrabri, ose.
I naša bela kuća pred kojom krava pase.

I zvezda Danica iznad naše kuće sledila se.
Sleđen je vinograd, vino, u vinu zapečaćeni snovi.
I poezija je leda dopanula. I psalmi Davidovi.
Misao moja neporecivo mi ne da

da vidim išta drugo osim sveopšteg leda.
Tvorče, luđačka silo, genijalna euforijo!

I ti si led. I led je sve što si stvorio.
Sačuvana
Van mreže *
Poruke: 6361
***
Voz iz Kragujevca za tren nas osvetli,

spojene sa svetom u vanvremen val!
Sa neba kuriču zemaljski petli,
ljubavi ali ljubavi.
Ljubeći mene ljubiš tvorca sveta.

Lešina svemira gadno zaudara.
Da uklonim svemir ako ti smeta,
ljubavi ali ljubavi.
Idućeg proleća našu carevinu

posetiće Kuga i Kugin sin —
gledaćemo kako ljudi ginu,
ko u staro vreme, ljubavi.
A tako malo trajemo ko ljudi.

A tako dugo živimo ko zemlja.
Jesen je zaposela oči i grudi,
jesen si ti izmislila, ljubavi.
Hoćeš li leto, za grob, il' proleće?

Il' bi da budeš ravnica snežna?
Hoćeš li donositi cveće
na groblje gde ja počivam, ženo.
Ljubim te, na zemlji, diveći se sebi

kako te tako savršenu stvorih:
za besmrtnost te menjao ne bih
besmrtnosti moja ljubavi.
Koža ti topla ko ždral kad poleti

u zelene vode, šume i sjaj.
Vo vjeki vjekov da su prokleti
koji te ne ljube, ljubavi.
ŠUMA
Ko je onaj,
Što s kamena na kamen,
Podvijenih nogavica,
Preskače potok
I dobrano mokrih čarapa grede prema kolibama?
Jesi li svetac ili uhoda?

Plaćaš li ili si plaćen?
(Plačeš li ili si oplakan?)
Jesi li soko srpski ili engleska fukara?
Nemački đak ili rusko đubre?
Šalju li te na Kosovo da Dečane popišaš?
Il si amerikanska budala sa fotoaparatom?
———————————
Jesi li šef ili pomije liferuješ

Za međunarodni svinjac sa sedištem u Hagu?
Imaš li telefon?
Piješ li? (ili samo jedeš?)
Pušiš li? (ili ti puše?)
Izdaješ li stan? Ili sestru?
Jesi li prijavljen?
Prijavljuješ li?
Ženiš li se? (Il si rešio da se udaš?)
Čitaš li ove gluposti?
Jelde da je poezija budalaština?
Jelde da pesniku treba jebati nanu naninu?
PROLEĆNA STRADALSTVA
Divna prilika da se plače

zbog lepe veštice sa lomače
Il da se u tajnoj krčmi do smrti pije

zbog buduće pogibije
Pa otići na groblje i s pravim mudracima

provesti sat-dva kao učitelj s đacima
Postati izvor žuboriti pevati

postanuti tica odleteti nestati
Sve ponore uma sve podvige srca

kuka divna tica kukavica
Što ne može ljubav što ne mogu reči

moj dragi brate smrt će da izleči.
Sačuvana

Van mreže *
Poruke: 6361
PRILOG ZA EVROPSKU ISTORIJU

(Iz dnevnikа)
Orjentisаli smo se premа zvezdаmа

vodile nаs trube i ključevi tаmnicа
osluškivаli smo sаvete onih ispod zemlje
nismo se zаustаvljаli
Prvo smo otkrili kožu jedne žene

finu negovаnu od mlаdih zmijа izаtkаnu
zаtim smo pronаšli krilа аnđelа
kojа je neki vojnik izgubio
Nаišli smo nа selo nаpušteno

prepoznаvаli stvаri iz detinjstvа
dočekаo nаs je sаmo jedаn stаrаc
koji nije uspeo dа utekne
Hteli smo se snаbdeti vodom pijаćom

аli su bunаri bili zаgаđeni
do vrhа puni ljudi uginulih
i njihovih vernih životinjа
Pа smo nаišli nа crkvu rаzvаljenu

tu smo se pomokrili
pа smo produžili do prve škole
koju smo zаpаlili dа se ogrejemo
Probudio nаs je školski poslužitelj

krikom neopisivim
izgаzili smo gа čizmаmа
i bаcili u pepeo
Nаišаo je učitelj sа đаcimа

zаprepаšćenje ih je odаlo
učiteljа smo kаo i poslužiteljа
đаke smo silovаli
Ugledаli smo zelenu livаdu

tu smo zаstаli dа predаhnemo
klаli smo se mаlo među sobom
ćаskаli prebirаli po sećаnju
Ondа smo krenuli dаlje

zа zvezdom kojа nаs je vodilа
imаli smo zаdаtаk dа nаs po zlu zаpаmte
nаrodi koje posetimo
Nаišli smo nа čovekа bez obe ruke

i bez obe noge nа rаskršću
zаhtevаli smo dа propisno sаlutirа
kаd nije mogаo streljаli smo gа
Prolаzili smo kroz velike grаdove

činili se nevešti
ostаvljаli konzerve sа epidemijаmа
i odlаzili dаlje
Nаišli smo nа ženu udovicu

sа troje dece u nаručju
decu smo ponovo u mаjku vrаtili
а mаjku bаcili nаšim psimа
Pа smo krenuli dаlje

ispred lelekа koji nаs je prаtio
tаko smo stigli do jednog izvorа
gde smo se umili
Nаišаo je vlаsnik izvorа

i nаzvаo nаs pogаnim psimа
videlo se dа je nаš čovek
poveli smo gа sа nаmа
Dа gа proverimo
nаšli smo dete sа jаgnjetom u nаručju
zubimа ih je oboje zаklаo
stekаo je nаše puno poverenje
Imаli smo jednog osetljivog mlаdićа
bez prestаnkа je plаkаo
postepeno smo gа čeličili
stvаrаli od njegа čovekа
Sve je zаdаtke izvršаvаo

kаo nаjbolji među nаmа
аli kаd je svešteniku jezik čupаo
urlikаo je on а ne sveštenik
Dаvаli smo mu lаkše zаdаtke

dа streljа đаke u školskim dvorištimа
ni to gа nije ispunjаvаlo rаdošću
oduzeli smo mu činove i ispljuvаli gа
Nаiđosmo nа groblje zаbаčeno

u grobove ubаcismo bombe sа suzаvcem
mrtvаci su iz grobovа iskаkаli
mi smo ih ponovo ubijаli
Zа nаmа nerаzumаn lelek nedostojnih

ispred nаs ciljevi uzvišeni
iznаd Zver kojа nаs vodi
putevimа Gospodnjim
Nаiđosmo nа ženu bremenitu

kojа drsko ličаše nа Bogorodicu
dete iščupаsmo dа gа gаjimo i vаspitаvаmo
а nju nedostojnu štаkorimа
Nаiđosmo nа ljudsko oko

oslobođeno od očne duplje čovekove
umismo se njegovim pogledimа
i kretosmo dаlje
Nаiđosmo nа ljudsku ruku

oslobođenu od nedostojnog
tа rukа nаs je ko sestrа milovаlа
i mаhаlа nаm pri polаsku
Nаiđosmo nа mozаk čovekov

izvаđen iz lobаnje
spoznаsmo čistu misаo
i upаmtismo je
Nаiđosmo nа jedno srce
nismo znаli čije je
bаcаkаlo se oko nаših nogu
htelo je u nаše grudi
Bаcismo bombu nа to srce

isekosmo gа noževimа
аli ono ne odustаde
skаkаlo je zа nаmа
Uhvаtismo gа i vezаsmo
polismo sumporom i zаpаlismo
аli ono je bivаlo sve snаžnije
žilаvo neko srce
Ponudismo grudi štаkorа

pа zаtim grudi psа
аli ono nije htelo
htelo je sаmo u nаše grudi
Dаdosmo mu grudi mlаdićа

kogа smo rаščinili i ispljuvаli
sа tаkvim srcem
mogаo je sа nаmа
Nаiđosmo nа dojku dojilje

koju su odsekle nаše prethodnice
klekosmo i nаpismo se mlekа ponuđenog
i nаstаvismo okrepljeni
I još smo dugo putovаli

izа nаs lelek i štаkori
ispred nаs čistа misаo
i porukа nаrodimа
Nepredviđeno zаđosmo u nekа brdа

u brdimа nаiđosmo nа bistru vodu
ugledаsmo u bistroj vodi nаšа licа
i iznenаdа briznusmo u plаč
Iz knjige "Moć i prah", Dnevnik, Novi Sad, 1992.
NOVO GROBLJE U BEŽANIJI
Nad prvim grobom

tad Lipa zasađena
još mladica,
a Grolje već pola Srema zauzelo,
sve dobrih oranica.
Bežanijsko groblje
posećujem često:
istiha,
za sebe
merkam zgodno mesto.
Munja,
od Surčina
sremsko nebo reže —
da li je vide
ovi
koji leže?
O da li bar pamte
nebesa što plamte
o da li bar pamte?
Iz knjige "Žeževasion"; priredio Ljubomir Simović; NIN; Beograd,

2004. | Metafora
Sačuvana

Van mreže *
Poruke: 6361
ZLATNA PESMA
Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.

Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog,
ne Reč — Um je bio prvo.
Cvet smeran u polju poruka ja važna

podzemnih mudraca — taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam Uma.
Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!

Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.
Dok uma je ljudskog trajaće pejzaž i vek.

U pejzažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.
JESTE DOĐU MENI
Jeste dođu meni moje lude bubice

jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka
Jeste pošašave kadkad moji damari

jeste spopadnu me užasi i darmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga
Jeste mnogi pamte moje pijane zore

jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka
Jeste mene će anđeli od prakse

po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije
Jeste jesam širio laži kao gubu

jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo
Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom

poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako
I moram ti reći već šenulim umom

dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka
nepojmljiva
slavna!
NA TRAGU TI JE
Na tragu ti je
uhoda neshvatljive revnosti
odan sudijama
surov i pravičan
na tvom radnom stolu šator je razapeo
Tvoja gospođa mu čisto rublje prinosi

tvoja kćer
živu vodu na dlanu
Na njegov mig
tvoj verni pas će te rastrgnuti
glodare i sitne ptice
lovi za njega tvoja mačka.
Aždaja koju hraniš rukopisom

kad bi ti bar ona ostala verna.
PREDOSEĆANJE BUDUĆNOSTI
(odlomak)
Njihove su noći surove i dolge

jao
gde su sada burlaci sa Volge?
U Serbiji Serbi
svuda
ista
tuga
istorijo strašna
bolna
i preduga!
Proleće je opet!
Kiša poljubaca!
Ljubeći me ljubiš budućeg mrtvaca.
O reci mi reci
da li si u stanju
da zamisliš moju
glavu ko lobanju?
U pustome polju
prazno
i duboko
i mrava što živi gde je bilo oko...
I poljska miša
što potajno
želi
da istera mrava
pa da se useli...
I pčelu!
Što sleti!
Kada vetar duva!
na cvet što je niko
iz bivšega uva!...
Budućnosti strašna!
Sudbo nevesela! —
kad bih bar mogao
da budem ta pčela!
Sačuvana

Van mreže *
Poruke: 6361
KAKO ANA REŠAVA UKRŠTENE REČI
Kakve su njene namere,

kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?
Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?
Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.
Kad ana plače!

(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!
A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.
Kad lađu crta! Kad ječam seje!

Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!
Kad je moja desna ruka!

Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!
Sećanje na Nepojmljivog Dečka

uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!
Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!
Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!

Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.
Kakve su njene namere

kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava —
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?
I cvetovi i puževi i englezi

svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.
Ona to izvodi kao da se igra!

A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!
Tada nastaje mala drama:

voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!
Kakve su njene namere

kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?
NE, NIJE TO LJUBAV
Malo smo se gledali,

malo smo se smejali,
malo smo pričali
i malo ljubili.
Ne, nije to bila ljubav!
Mislio si da te nisam volela,

mislila sam da me nisi voleo
ipak:
rastanak je nekako čudno boleo!
KADA TE OSTAVI ONAJ KOGA VOLIŠ
Kada te ostavi onaj koga voliš.

Prvo osetiš jedno ništa

Prvo osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Idem da prošetam.
Gde češ po kiši?
Ja volim kišu.
Ponesi kišobran.
Ne treba mi kišobran.
Pa idi onda kad si luda.
I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš...

I svi gledaju kako šetaš.
I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš...
I već ti je bolje.
I ne boli te ništa.
I ne boli te ništa.
Samo malo... ništa.
Sačuvana

Van mreže **
Poruke: 6361
IDE ČOVEK PORED REKE
Ide čovek majko moja najstarija država

ide crkva porušena ide lađa bez posade
ide groblje svih vremena prah i pepeo
sklanjaj decu majko moja ide zločinac
Večnost mu se iza čela pritajila gospo blaga

iza čela u tvrđavi u tamnici sunčevoj
srce mu je puno smrti milostiva puno očaja
ide čovek pored reke pevač beskrajni
Ide čovek gospo moja sve nogu pred nogu

Ide čovek pored reke kroz beskraj zeleni.
KUD MINU ZVEZDA
Kud minu zvezda, signal večne tmine,

zvezda što se rađa kad čovek premine?
Prostori strašni i ponori sivi,

odajte tajnu zašto čovek živi.
Il munja što se s ludim gromom svađa,

zna zašto se čovek na tom svetu rađa?
A već kad je jednom tako divno rođen,

šta mu bi da ode, žiznji oslobođen!
Na putu kroz Večnost, ko zna šta sve čeka,

nevičnog Beskraju sirotog čoveka.
Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)

Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana

Van mreže *
Poruke: 6361 BRANISLAV PETROVIĆ
...Veoma je upečatljiva... Crnčevićeva specifična posveta pesniku Brani

Petroviću, naslovljena kao "Dokazi o besmrtnosti duše".—
Dokaz se pojačava kroz delo i sudbinu Brane Petrovića. Sličnoga

mišljenja, odnosno intuitivnog osećanja je i Crnčević, koji i dalje uporno
tvrdi da su samo glasine da je Pesnik preminuo. "Laže žuta štampa
potpomognuta crnom televizijom i brbljivim radijom".
Vrat mu je bio jak i kratak. Danas pomišljam da su ga u prethodnim

životima, zbog pesama i pića, nemilosrdni vladari često sekli mačem i
vešali, skraćujući njegov vrat, a on se ponovo rađao sa glavom lava koji
ume da peva, rugajući se onima koji su mu skratili vrat. Branine maljave
grudi jedva su trpele košulju a njegova košulja nije podnosila omiljeni
ular civilizacije, kravatu. To će ga docnije koštati! Gde ćeš bez kravate,
tako go, među svet koji drži čvor pod grlom ne bi li se razlikovao od
razdrljenih?—
Brana je bio prenaseljen pesmama kojima je dozvoljavao sopstveni

život. Njegove su se pesme napijale sa nepoznatima, ženile se i udavale,
osvojile su bezbroj pari ušiju i uznemirile ne jedno srce.
Dakako, Brana Petrović nikada nije primljen u SANU. Da je

"organizovao" sebe i svoju poeziju, verovatno bi se odmah obreo među
važnim akademicima. A i šta bi mu značilo da bude akademik? Zar nije
najbolje od sebe ostavljao u "Šumatovcu", na "Kolarcu", "Pod lipom"...?
Dok je tako moglo... Jer, kako je narod srpski sve više gubio uvo za
poeziju i pesnike, tako je i Brana sve više bivao prinuđen da se okrene
nečemu što donosi relativno sigurne i redovne prihode, ma koliko oni
bili mali i Pesnika nedostojni. Šta je moglo Njemu da znači zaposlenje u
"Prosveti", na mestu urednika poezije, osim mučnog gubljenja vremena i
sebe? Pa je tako za kafanskim stolom umeo da u trenu improvizuje:
Ja sam ti se brale razboleo

Od bolesti teške mrzovolje
Lakše bi mi bilo da me kolju
Ja ne umem pesmu da prikoljem.
Brani lišenom slobode nije mnogo pomoglo ni to što je radio kao

kolumnista u NIN-u. Prozni novinski tekst — zar je to kompenzacija za
slobodu Persnika? Može li robija, ma koliko bila kinđurena, biti što i
sloboda neslućena za obične smrtnike? Naravno da ne može.—
Deo teksta preuzet sa: My city
Sačuvana

Van mreže *
IN MEMORIAM (1937—2002)
Poruke: 6361
BRANA PETROVIĆ
Nikad nisam bio sa Branom Petrovićem a da on i tog trena nije započeo

burlesku i kalambur. Ovo je njen poslednji čin i prvo i poslednje mesto
gde sam s njim a da se ne raujem. Ali znam da se tu negde i danas
Branino srce osmehuje na nas.
Bio je čuven pre nego što smo se sreli a tome ima više od četiri decenije.
U Studentskom gradu beše se tek oglasio maljčik, dečak, garson, zvani
Pajsije, a po dvoranama su se već orile njegove staračke elegije, butade i
oracije. "Enci, menci na kamenci/ Nisam ja tako star/ Da bih vašu lepotu
drskost zvao/ Ni tako ružan da bih od vaših pogleda/ En den dore/ U
dvorac kukavnog miša utekao".
Ali već u prvim razgovorima je upozoravao da ga vređa svako "ko

pesnike ne smatra naučnicima i filosofima" i dodavao citirajući Ničea
"ne znati latinski i grčki, to je vulgarno".
Od njega nije bilo ništa prirodnije a ništa neminovnije od njegove

poezije. I kad god su se ta prirodnost i ta neminovnost spojile, nastajale
su eksplozije, prirodne pogode i nepogode. Moć govora je posebna i
najveća moć, a humor je svojim mehovima raspaljivao oganj u
kovačnicama njegovih munja.
Brana Petrović je među nama bio izuzetak i po tome što nije lutao ni
stope, a svojim glasom i svojim ustima progovorio je od prve strofe. U
još udovu i uvelu poratnu srpsku poeziju on je rasprtio svoju torbu i prvi
uveo karfiole, kalcijum karbonate, rogobatne skele, šakale i Flojd
Patersone.
Sa suzama u očima izgovarao je imena ptica, zverinja i cveća, riba i

drveća i drhtao gledajući kako titra mali živac pod uvetom guštera.
Diveći se čudu života mogao je svakoga časa "umreti od prskanja
damara" i tako potvrditi onaj stih Rastka Petrovića.
Ne znam je li umesno već na poslednjem ispraćaju početi sa

objavljivanjem i njegove velike usmene zaostavštine. Ali ako je igde to
dozvoljeno, onda je to na poslednjem ispraćaju Branislava Petrovića. A
ta zaostavština je tolika da se odmah mora početi kako ništa ne bi bilo
zaboravljeno.
Nije bilo skoro kad mi je poverio: "Burazeru, ja nisam napisao ništa, sve
je to napisao moj stric i davao mi da objavljujem pod svojim imenom.
Stricu je bilo do pisanja a meni do slave. Ali stric je iznenada umro i ja
se sada izvlačim i pravdam stvaralačkom krizom. Ali kad pomislim
koliko će ta kriza potrajati, hvata me očajanje i užas".
Tokom života sve mi je bilo teže da razlikujem pesnika i njegovu

poeziju, i sve sam manje znao da li je raskošnija poezija ono što je pisao
ili ono što je govorio. Veliki Petrovići srpske poezije, među kojima je i
onaj najveći, izreda su osobeni i bogomdani. Brana se najmanje od svih
brinuo o svojoj reputaciji, prepuštajući da o svemu odluče više sile. Ja
sam mu se divio od prvog dana, a ovo nije jedini put kad to kažem ni
jedino mesto gde mu se klanjam.
Hteo bih da nađem neku reč utehe za njegove najmilije i najbliže, ali već
odustajem. Brana Petrović je zaslužio da ostanete neutešni. I pored
neuporedive slave on je srpskoj poeziji više dao nego što mu je
uzvraćeno i priznanja mu tek predstoje. Bolje da smo mu ostali dužni
nego da je otišao isplaćen i preplaćen. U svakom slučaju, smrt mu nije
mogla ništa sem što se još jednom obrukala i u večnost prevela i njega i
njegove stihove. Brana Petrović jedva da je i bio negde u inostranstvu. I
evo, da odmah čujemo kako zvuče njegovi stihovi prvi dan pošto je
minuo iz ovih granica i ovog vremena u bezgranični i bezvremeni
svet:[/color]
Proleće je opet!
Kiša poljubaca!
Ljubeći me ljubiš
budućeg mrtvaca.
O reci mi reci
Da li si u stanju
Da zamisliš moju
Glavu ko lobanju?
U pustome polju
Prazno
I duboko
I mrava što živi gde
Je bilo oko...
I poljskoga miša
Što potajno
Želi
Da istera mrava
Pa da se useli...
I pčelu!
Što sleti
Kada vetar duva
Na cvet što je niko
Iz bivšega uva!...
Budućnosti strašna
Sudbo nevesela
Kad bih bar mogao
Da budem ta pčela...
Kad gori čovek

Ceo svet se
Greje —
Kad izgori
Čovek
Tad
Pepeo sve je.
Zbogom Branislave Petroviću! Pozdravlja te tvoj zemaljski drug Matija

Bećković.
(Akademik Matija Bećković na poslednjem ispraćaju Branislava

Petrovića, 27. septembra 2002.) | NIN
Sačuvana

Van mreže .
Poruke: 6361
Sačuvana

Van mreže *
[NE]PROLAZNOST: BRANISLAV BRANA PETROVIĆ (1937—
Poruke: 6361 2002)
ODLAZAK PESNIKA PREDOSEĆANJA
Pesnik Branislav Petrović preminuo je u Beogradu u 65. godini, posle

duge i teške bolesti. Petrović je rođen u Bjelušu (1937), kod Užica,
matematičku gimnaziju završio je u Čačku, u Beogradu je studirao na
Pravnom fakultetu, ali je diplomirao na Filološkom, na odseku za
jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.
Branislav-Brana Petrović napisao je više zbirki pesama: "Moć govora",

"Gradilište", "O prokleta da si ulico Rige od Fere", "Predosećanje
budućnosti", "Tragom prah", "Sve samlji", "Pesme", "Da vidiš čuda".
Dobitnik je i mnogobrojnih nagrada: književna nagrada "Mladost",
"Rade Drainac", "Isidora Sekulić", "Branko Miljković", Zmajeva
nagrada, Žička hrisovulja, Disova nagrada za ukupno pesničko delo,
"Desanka Maksimović"...
Pored književne, Petrović je imao i novinarsku karijeru; bio je novinar u

"Borbi", kolumnista NIN-a, urednik u časopisu "Vidici" kao i u
"Srpskom književnom glasniku". Bio je urednik i u IP "Prosveta". Izbor
iz kolumni, koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi "Kvadratura
kruga". Branislav Petrović sahranjen je juče na Novom groblju u
Beogradu. LJ. P | Glas javnosti
NA VEST O SMRTI BRANE PETROVIĆA
RAZORNA MOĆ REČI ■ Smrt Branislava Petrovića ponovo nas

podseća kako se u našim godinama okončava jedna epoha srpske
književnosti. U književnom vremenu koje je, između ostalih, oblikovao i
Branislav Petrović, stvorene su ozbiljne vrednosti i mi sa njima moramo
da se suočimo. Jedna od najizrazitijih vrednosti toga vremena jesu
Petrovićevi stihovi. Kada se šezdesetih pojavio na sceni srpske poezije,
on je u nju uneo slobodan i neposredan izraz, podignut glas koji je
odjekivao od radosti jezičkog stvaranja. U sedamdesetim godinama
pesnik koji je govorio o moći reči, okreće se kratkim, eliptičnim, na
najmanju moguću meru svedenim pesmama. Moć reči se pretvara u
predosećanje budućnosti ispunjeno strepnjom i melanholijom. Posle
dugih godina Petrović je kao pesnik uglavnom zaćutao. Obraćao nam se
samo brojnim kolumnama i retkim stihovima, kao što je ciklus pesama
"Stihovi o smeću", jedna od najrazornijih pesničkih predstava o našem
vremenu.
Gojko Božović, književni kritičar i pesnik
BLIZAK SVIMA ■ Brana Petrović je, po mom utisku, bio možda

poslednji od sasvim specifičnih liričara u srpskoj književnosti.
Specifičan je bio po tome što je umeo da se služi različitim tonovima
lirskog govora, a sve to mu je omogućavalo da i o smrti i o drugim
vidovima ljudske sudbine govori u šaljivom i u tragičnom tonu. On je
jedan od onih pesnika koji su poeziju uvek povezivali sa životom i time
ukidali njenu hermetičnost. Zato je on bio popularan pesnik i blizak čak i
onima koji poeziju retko čitaju.
Radivoje Mikić, književni kritičar

S BRANOM ODLAZI I DEO NAS ■ Branu Petrovića, mog mlađeg
ispisnika, prijatelja i komšiju sa Dorćola, pratio sam kao pesnika od
početka do kraja. Kad kažem od početka, mislim na trenutak kad se on,
negde pedesetih godina, prvi put pojavio u redakciji "Vidika", sa
pesmom "Staračka elegija". U njoj se odmah osetio pravi pesnik. Da je
bio pravi pesnik, dokazivao je kasnije svakom svojom novom knjigom.
Njegova poezija spada među najuzbudljivije u našem modernom
pesništvu. Sa Branom odlazi deo svih nas koji smo s njim delili srpski
pesnički jezik. Ali, umesto njega, i umesto svih nas, ostaće taj jezik
obogaćen i ogromnim doprinosom velikog Brančila. Mislim da mi,
njegovi prijatelji, treba da uradimo ono što on, zbog bolesti, nije mogao,
ni stigao: da priredimo njegovu knjigu za Biblioteku dobitnika nagrade
"Desanka Maksimović".
Akademik Ljubomir Simović
Sačuvana

Administrator « Odgovor #13 poslato: Maj 14, 2012, 01:01:28 am »
Van mreže *
ZBIRKA IZ PESNIČKE ZAOSTAVŠTIE BRANISLAVA
Poruke: 6361 PETROVIĆA
BRANISLAV PETROVIĆ: "ŽEŽEVASION"
...Branislav Petrović je, naime, voleo da naglašava kako ne piše knjige

(zbirke) već pesme. Ma koliko to bilo tačno, nesporno je i to da njegovo
pevanje većim i velikim projektima (celinama) ne oskudeva. Imam na
umu duge pesme i višedelne poeme. Mislim, štaviše, da dve njegove
poeme — "Gradilište" iz istoimene, druge pesnikove zbirke i "Tragom
prah" koja prethodi završnoj Braninoj zbirci ali joj je, u vlastitom izboru
pesama i poema, sâm pesnik namenio da finalizuje njegovo pevanje —
vrhune dve granične etape u njegovoj poeziji.(...)
Ako poneke pesme svrstane u zbirku o kojoj ide govor posmatramo

izdvojene iz celina (ciklusa) u kojima su našle mesto i, još uže, ako
pažnju usmerimo na pojedinu, nekad karakterističnu kadgod i
dominantnu njihovu odliku, u mogućnosti smo da ih priključimo prvoj
etapi Petrovićevog pevanja. Vidimo ih ozračene obeležjima ove etape.
Navešću samo dve-tri takve. Pesma "Lenjin pljačka banku" se, recimo,
doima maštovitošću, humorno-kritičkim tonom koji je u osnovi
poricanja jedne nama dobro znane ideologije i prakse. Mada je, s druge
strane, pesma "U traganju za izgubljenim" melanholični izraz čežnje za
ljubavlju, skladom i jednostavnošću, ona energijom figurativnog
pesničkog jezika podseća na mladog Petrovića. I, na kraju, mada nudi
ambijentom izazvane crne misli, pesma "Topčidersko groblje, tren" je, u
dobroj meri suprotstavljanje vitalističkog principa "zinuloj nebeskoj ali
— smrti... Takvih pesama, takvih obeležja i tonova ima u ovoj zbirci još,
ali je izvesno da u njoj ne preovlađuju. Uslovno govoreći, refleksija
poeme "Tragom prah" je neuporedivo više.
Zbirka se, da tako kažemo, otvara dvema pesmama, "Ali smrt je nešto
drugo" i "Zapis na zidu": prvoj je predmet svemoć neizbežne smrti, a
druga počinje stihovima "Nije samo napolju/i ovde je Zima", pri čemu
se to ovde odnosi na govornog subjekta. Ako hoćemo, na pesnika
samog. On sluti poruku odozgo kojom mu se dojavljuje da se "Tužilac,
Sudija i Sveštenik" pripremaju da s njim svedu ovozemaljske račune.
Ove dve pesme, jedna na opštem, druga na ličnom planu, intoniraju
zbirku u celini.
Dva ciklusa posveta, jedan u prvom delu zbirke a drugi u sredini, i

"poslednja posveta", nastala povodom smrti Bohumila Hrabala, na
samom kraju zbirke, očigledno markiraju ovaj poetski tekst. Etape u
kojima se, kako bi Brana rekao, ostvaruje njegova dramaturgija. Ako
bolje pogledamo, minijature prvog ciklusa posveta najčešće su eliptične.
Petrovićeva podsećanja na prijatelje-pesnike kojih više nema, sažete
evokacije njihove poetike, ili epizode iz života sa njima doživljene... U
ciklusu Nove posvete, u izvesnom smislu slično, ali neuporedivo
razvijenije. Komunikacija sa piscima "s one strane" — sa Lazom
Kostićem, Dragišom Vitoševićem, Miklošem Radnotijem, Miroslavom
Antićem — komunikacija u "ključu" njihove poezije i nije drugo do
govor o nemoći ugroženih pred smrću ma s koje strane ona pristigla.
U pesmi "Zverinjak", jednoj od najboljih pesama u ovom ciklusu a i u

ovoj zbirci, predmet je metaforički pohod "nekih strašnih čudovišta"
(sila mraka i smrti) na slabašnu humanu jedinku, ali se u njoj postavlja i
fundamentalno pitanje: "Šta ostaje do da plačeš, krhka pesmo?/Zar na
tmine i aždahe penom rima?"... Hoće se reći da Branislav Petrović, kako
je to povodom poeme "Tragom prah" izjavio, u mnogim ovim pesmama
peva u "nepojamno tragičnoj situaciji u kojoj opstojava krhki čovek".
Integritet i život su ugroženi biološki, strahom izazvanim "svešću o
postojanju" koliko i društvenim okolnostima, gledano istorijski i, ništa
manje, spram aktuelnih zbivanja. Ali, isto tako, Branislav Petrović u
pojedinim pesmama ili delovima pesama govori o (ne)moći poezije u
odnosu na rečenu nepojamno tragičnu situaciju. Postavlja, drugim
rečima, poetička i, dabome, autopoetička pitanja. U pesmi "Plač, pepeo"
on veli: "Poezija je tek sećanje na svet koji/Nikada nije ni postojao,
ili/Tačnije, pepeo sećanja, sećanja na/Pepeo, ili još preciznije,
pepeo/Pepela koji davi suzu". Petrović "istinu sveta" protiv stavlja
pesničkoj istini, ali ne gubi iz vida da su pesnici, kao i drugi
slobodnomisleći ljudi oduvek izloženi progonu. A to je, razume se, jedna
od njegovih velikih i trajnih tema.
Ljubomir Simović je, u Napomenama uz ovu zbirku, saopštio da je,

odgonetajući Branine naume, nastojao da tematskim celinama u njoj
ostvari nekoliko gradacija, pa i gradaciju vrednosti. U tome je
nesumnjivo uspeo, a pesme u završnici zbirke — "Napast", "Vida",
"Stihovi o smeću" i "Odlazak Bohumila Hrabala" — odista je, saglasno
priređivačkoj nameri, kvalitativno vrhune. Njihova su značenja
univerzalna bilo da je stanje pesnikovog duha uzrokovano duboko
ličnim traumama, bilo da je u vidnom polju imao društvenu zajednicu u
užem smislu reči, ili ljudsku u najširem. Uz nekoliko spomenutih i, sva
je prilika, nekih koje sam prevideo, one svog pesnika predstavljaju
punom merom njegovih imaginativnih moći i njegovog majstorstva.
Bogdan A. Popović (iz reči na promociji) | 14.10.2004. | Izdavač: NIN |

Tvorac grada
Sačuvana

Administrator « Odgovor #14 poslato: Novembar 09, 2012, 02:35:04 am »
Van mreže *
BRANISLAV PETROVIĆ
Poruke: 6361
ŽEŽEVASION
Nestajanje je za Branislava Branu Petrovića (1937—2002) bilo

pogonsko gorivo njegovog izuzetnog pesništva. Ne smrt, već sve ono
oko i povodom toga. Nije mogao da zamisli nepostojanje, svet bez
košnica, pčela, lubenica, vina, šeptelija, Dunava, Fruške, vinograda i
kućice, mrava i mravinjaka, pesnika i filozofa. "Žeževasion" je knjiga
pesama nastala na tom fonu, na toj misli što u propast stremi. Ona je
potpuni izveštaj o radu Smrtonosne agencije, Smrtske službe kojoj niko
nije zametnuo trag. Prah, pepeo, led, smeće, groblje, poslednje su slike
pred kojima pesnik zastaje i kazuje/svedoči, u fasciklu, muški. Još 1991.
započeće rukopis, ali Brana više nije pevao nego se opraštao. Od predela
i ljudi, od pomame i prašine sveta. Od kojota i skribomana. Pesnik je
otišao sa scene, rukopis ostao u fascikli/traljama. U drugoj je bilo
ponešto objavljeno, pa tutnuto, da se nađe nekom istraživaču, ako bude
imao volje i pameti da sve to ponovo pogleda. Od te dve fascikle Branin
zemljak i akademik Ljubomir Simović komponovao je, evo, po
autorovim skicama, knjigu koja se pamti i žeže od korica, od pesnikove
složenice žeževasion i priređivačeve uspešne potrage za naslovom.
Sve je tu, samo Brane nema. Onaj najbolji, najdrčniji Petrović, postao je
samo za nijansu tiši i oporiji, ali to je ON. Pisao je samo kad uhvati pa
ne pušta i kao da ništa pre toga nije objavio. Znao je za taj jadac i
poštapalicu onih koji prosipaju "kilavo znanje", inadžijski nije hteo da se
menja. Njegova poema "Šuma" je najtačnija i najpotresnija analiza i
sinteza naših iskustava sa starim i novim dobom, novim i starim
napastima, odbrana pesništa od sveprisutnog i neumoljivog šumskog
duha za koji se ne zna šta je osim što radi o glavi…
Pesničkom oku i umu kakav je bio Petrovićev nije moglo ništa a kamoli
tolika vasionska propast, tajni i javni znaci zatiranja čoveka i
civilizacije. Njegovo "Smeće" u četiri pevanja opevaju svetsku kloaku u
koju, neumoljivo, klizi sve, bez izuzetka. I obavezno portir/ i svakojako
sekretarica. Petrovićevo uvo bilo je, čini se, poslednje koje je umelo da
čuje slavuja, pored ostalog. U tome je poezija, u tome je pesnik. Inače,
skribomani su sve svalili u sveopštu prašinu, pa i nju zapišali. I o tome
Petrović hoće da opomene, da iskaže gnev i bes.
Branislav Brana Petrović je pevao kao niko pre i posle… To nam

pokazuje i ova crna knjiga kojom se pesnik oprostio od sveta kome je
predosećao budućnost i sopstveni kraj, a NIN odužio svom najboljem
kolumnisti, onom zbog koga su se, nekada, kupovale novine…
M. Živanović | 01. 11. 2004. | Izdavač: NIN | Knjižara
Sačuvana

Administrator « Odgovor #15 poslato: Februar 20, 2013, 12:29:24 am »
Van mreže **
Sećanje na pesnika Branislava Petrovića
Poruke: 6361 povodom desetogodišnjice smrti
IGRAO SE VETAR...
Prošla je, časkom, decenija od smrti pesnika Branislava Petrovića.

Mnogo toga veže me za čarobnog Brančila. Pre 15 godina, beogradska
"Prosveta" objavila mi je knjigu eseja, kritika i polemika "Ples u
negvama", koja započinje ogledom o poeziji Branislava Petrović,
"Magma jedne sudbine".
Ali, moja vezanost za Branu ima i starije korene. Još kao srednjoškolac
u Prijedoru, svoje prve pesme objavio sam 1972. godine u nedeljniku
"Front", gde je Branislav Petrović uređivao rubriku za mlade poete
"Pesma nas je održala". Jedna moja minijatura pod naslovom "Krug",
ponela je, kod Brančila u "Frontu", titulu "Pesma meseca", i glasila: "U
mojoj krvi/ ima slatkih životinja./ Kolaju/ i muče/ stvorenje." Kada sam,
mnogo godina potom, to rekao Brani na Brankovom kolu, on je svojim
zvonko hrapavim glasom odgovorio: "Burazeru, već se u toj pesmici
videlo da si rođeni pesnik."
Dugujući Brančilu mnogo, moram do kraja da raščivijam jednu

neozbiljnu tvrdnju koja se, u jednom magazinu, pojavila u potpisu ispod
njegovog portreta — da "veliki srpski pesnik Branislav Petrović" u
mojoj antologiji na 522. strani "ima dva naslova i jednu pesmu." Htelo
se pretenciozno kazati da jedna Branina pesma nedostaje u mojoj
"Antologiji srpske poezije (1847—2000)".
U prvi mah, opatrnut tabloidnim udarcem oponenta, pogledavši 522.

stranicu antologije, u magnovenju, i sâm sam pomislio da je tako, te da
je posredi kompjuterska greška (brisanje — što se često događa) i da
zato, eto, nedostaje tekst pesme ispod jednog (gornjeg) od dva slepljena
naslova. U brzoj reakciji, ne vraćajući "film" unazad, napisao sam kratak
odgovor za magazin, ne pridavajući poseban značaj pomenutom
problemu, jer je lako rešiv u novom izdanju antologije.
Međutim, koji dan potom, u miru, naknadnim uvidom na 522. strani,

ispostavilo se da to nisu dva naslova, kako je autor pamfleta prepotentno
tvrdio, već u dva reda naslov jedne pesme: "Ponoć periferija kiša/
Razgovor s prijateljem". Čak i u sadržaju antologije, gde je naslov
takođe polomljen u dva dela, kod svakog stoji ista strana — 522. Dakle,
pomenuta pesma Branislava Petrovića, nezaboravnog mi prijašina i
učitelja, uredno je i pravilno ispisana u mojoj antologiji na 522. strani.
Ne radi se o dve pesme, već o jednoj, kako i stoji u antologiji.
Nadahnut otkrićem, setih se, munjevito, čuda kada je pre dve decenije
Branislav Petrović izgovorio tu pesmu na pesničkom ručku Brankovog
kola u restoranu "Mali gaj", na sredokraći između Novog Sada i
Sremskih Karlovaca, posvećujući je toga trenutka Duški Kolundžija. Za
dugačkim stolom su sedeli Stevan Raičković, Ivan V. Lalić, Vukman
Otašević, Ljubomir Simović, Dragan Kolundžija, Radoslav Zlatanović i
još desetak pesnika.
A povodom jednog mog polemičkog teksta o slobodnom i vezanom
stihu, "Muški i ženski princip"', objavljenog u listu "Politika" (1.
novembra 1997), Branislav Petrović je odmah u "Ninu" (7. novembra
1997), u svojoj rubrici "Šta mi se dešava", komentarisao: "Esej Nenada
Grujičića može poslužiti kao inicijal za veliko spremanje po dvorcima,
podrumima, tavanima, tmušama i zabitima savremene srpske poezije. Da
se potresu školske lektire, fakultetski priručnici, antologije, da se u
zamašćene izdavačke kuće unese hlora i kreča, te da se dobar deo
izdavačke produkcije prosledi sanitarnoj inspekciji. S Grujičićem se
možemo složiti ili ne složiti, ali njegov esej apsolutno znači da se nešto
važno dogodilo." Ovi komplimenti prijaju i danas.
Više puta bio sam na Brankovom kolu domaćinom pesniku Branislavu

Petroviću. Trebalo je da on svojom svečanom besedom o Radičeviću
otvori 31. Brankovo kolo, ali se razboleo i ubrzo preminuo, 26.
septembra 2002. godine. No, deceniju pre toga, 15. septembra 1991.
godine, na 20. Brankovom kolu, bila je premijerno izvedena lirska
monodrama: "Igrao se vetar u jesenje veče", na stihove Branislava
Petrovića. Scenski komad izveo je pesnikov prezimenjak, Miodrag
Petrović. Fotografija koju prilažem urađena je toga dana u restoranu
"Dukat" u Novom Sadu. Na premijeri bio je prisutan i Borislav Pekić, sa
flašom viskija, koji je dva dana ranije, svečano otvorio 20. Brankovo
kolo.
Zanimljiv je anegdotski detalj da se Brana kasno uveče, pred ponoć

rečenoga dana, "venčao" sa izvesnom ljubiteljkom poezije, koja je sa
svojom tetkom boravila na premijeri lirske monodrame. Ispred recepcije
hotela "Vojvodina", na prvom spratu, s potpisima na razglednici Novoga
Sada, kumovi bejasmo Pekić i moja malenkost. Vozač NIS-a ubrzo je
odvezao u Beograd srećni "par" i tetku.
Ali, već sutradan, u devet ujutro, zatekao sam Brančila u prostorijama

Brankovog kola u Sremskim Karlovcima. Ne čekajući da ga išta upitam,
premećući cigaretu iz jednog na drugi kraj usta, svežim glasom mi je
rekao: "Burazeru, kad sam sinoć sa svojom izabranicom i njenom
tetkom ušao u svoj stan, pored čiviluka pomogao sam i jednoj i drugoj
da skinu svoje mantile. I čim sam primetio da tetka ima uži struk od
moje ljubljene, odmah sam se razveo i — evo me jutros kod tebe na
Brankovom kolu."
Nenad Grujičić
(Na Sretenje, 2013)
Na 20. Brankovom kolu, 15. septembra 1991. godine,
s Branislavom Petrovićem čije su pesme uredno predstavljene
u mojoj "Antologiji srpske poezije (1847—2000)".
Sačuvana
Stranice: 1 Idi gore Štampaj
« prethodna tema sledeća tema »
Prebaci se na:
DS-Natural designed by DzinerStudio
Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines

Dobrodošli Brana Petrovic

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dobrodošli Brana Petrovic

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

KNJIŽEVNOST « POEZIJA « Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci

i prilozi « Branislav Petrović (1937—2002)

Radio kao novinar u "Borbi", kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu

Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi

Osvajao je više nagrada za svoju poeziju.

Nagrada "Branko Miljković"

Angelina Branislav Petrović (1937—2002)

MAGMA JEDNE SUDBINE

Po jednoj krutoj, ali relevantnoj, udžbeničkoj podeli, postoje dve vrste

Spram jednog broja ostvarenih savremenih srpskih pesnika čije se delo

Možda će neki kritičar-fantom pokušati jednom da raščlani polove

S kim uporediti Petrovića i gde tražiti početnu iskru? Može li se izvući

Nijedan naš pesnik nije do te mere razrogačen i začuđen na stopi zemlje,

Ova blistava pesma, poput vrelo salivenog zvona, predstavlja ozvučenu

Kao njen simbol, odnosno, kao simbol prelaska iz života u smrt i

Jedan krak Petrovićeve poezije, dakle, duboko je uronjen u slike smrti i

Branislav Petrović nije pesnik laskavac. A kada se učini da jeste, gorka

Posebno mesto u Petrovićevoj poeziji zauzima žena. Ona je princip u

I majka, kao svedržiteljski princip života i totalitet svih arhetipova,

Ogroman je Petrovićev ulog u silu koju nazivamo poezijom, i golemo je

Nenad Grujičić PLES U NEGVAMA Eseji i kritike | Prosveta | Beograd

Angelina Branislav Petrović (1937—2002)

Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio,

Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!

Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro!

Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,

Još jedna noć prošla je kroz vaš život.

Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,

Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!

Evo daktilografkinja, evo lepih žena!

Svaka izgovorena reč deo je opšte drame.

Dostavite spisak građana rođenih ove noći.

Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!

Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek

Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak!

Ko ste vi da se tako ponašate,

Hulje mi neke poručiše piće

I taman kad poče sunce da se rađa

Oko moga sjaja staše da se glože

Tu behu i neke Zalutale žene

Za njima tragom gorki nespavači

Tada i u meni već poče da sviće

Jedan od onih što se prvi napi

NE UMEM DA ŽIVIM A ŽIVI MI SE

Ne umem da živim a živi mi se

O bože bože šta učini tvoj sin

I jauknu strašno ko niko pre njega

Srbija je zemlja u kojoj za pića

Kad postignem cilj i dospem u tminu

Vreme je svemoćno ono zvezde melje

Pa i majku svoju najsvetiju zoru

Majku to sazvežđe što kroz beskraj brodi

I rodila me živog ko žarulju

I budući da sam prvi put van tmine

Samo sazvežđa mudra pamte u svom sjaju

Angelina Branislav Petrović (1937—2002)

PONOĆ PERIFERIJA KIŠA

Teško ti je što si čovek bi l voleo da si pčela

Teško ti je tako kažeš bi l voleo da si kvaka

Jadaš mi se e pa dobro bi l voleo da si šuma

O prokleta da si ulico rige od fere

Milicajci umnoj patnji nestasali

Pa me bace u podrume kao vreću repe hmelja

Pred sudiju izvode te dan kad svane