BUGARŠTICE

Grupa: Srpski jezik

D. Perić
Naziv bugarštica (bugaršćica, bugarkinja, pjesan bugarska,
popijevka i sl.) tumačen je na razl. načine: od gl. bugariti –
tužno pevati, carmen vulgare (prosta, narodna pesma), preko
nac. određenja (od etnonima Bugarin – bug. folkloristi), preko
socijalnog (bugarin – pastir, prostota, seljak), sve do načina
izvođenja – uz bulgarinu/bugariju (instrument nalik tamburi),
po čemu su i dobile ime.
Etničko određenje – predmet sporenja:
“Sadržina bugarštica, junaci i događaji koje oni pevaju, ‘srpski način’
(Hektorović, Tinodi, Juraj Kižanić) koji pokazuje da su ‘ovakov način
bugarenja Hektorovićevi ribari isto kao i same bugaršćice naučili od
Srba, tj. od ljudi s kopna, iz nutarnjih zemalja’ (Jagić), kontekst
izvođenja najstarije danas poznate bugarštice, odn. dela b. iz 15.
veka, kao i dokazi iz samih pesama da su neke od njih bez sumnje
ponikle i bivale izvođene u pravoslavnoj konfesionalnoj zajednici
poriče tezu o isključivo hrvatskom karakteru bugarštica” (B.
Suvajdžić, Orao se vijaše, 2014: 77).
Prva zabeležena bugarštica je iz 1497. a u prvoj polovini XVIII
v. b. nestaju iz usmene tradicije (u trenutku interesovanja za
njih – deo izumrle poetske tradicije).
 Da li su starije bugarštice ili deseteračke pesme?!
a) b. su ranije zabeležene (pre deseteračkih p.)
b) b. mnogo bolje čuvaju ceremonijalne oblike feudalnog doba
(dorskog rituala) nego d. p.
c) b. bolje čuvaju viteško osećanje dužnosti i časti
d) b. mnogo češće koriste reči gospoda, vitez(i) nego d. p.
e) dvostruki epitet ide u prilog većoj starini b. (Šmaus):
junačko dobro zdravlje, belo telo viteško
f) arhaičnost jezika (pojavljivanje duala):
Dva mi sta siromaha dugo vrime drugovala, - oblik duala
BLISKOST SA BALADOM
 B. karakteriše tragično osećanje života – većinom se završavaju
tragično;
 izrazita je usmerenost na prikazivanje emocionalnih lomova u
čoveku, emocionalnih stanja;
 dugo stih, deminutivi, pripevi, ponavljanja – doprinose baladičnom
tonu
 moguće je da i sam način izvođenja doprinosi tome.

Ne može se govoriti o estetskoj superiornosti deseteračke poezije u

odn. na b. jer deseteračka poezija doživljava svoj procvat u
ustaničko vreme, a beležena je u vreme romantičarskog
oduševljenja za izvorno narodno, dok su b. tada već odumirane, a
beležene su igrom slučaja, uzgred i nesistematično.
U prilog većoj starini deseteračkih pesama govore:
a) jednostavniji oblik stiha i njegova veća pravilnost
b) moguće poreklo (od lamenta nad grobovima palih junaka)
c) arhaičnost instrumentalne pratnje (gusle) i ritualna vrednost javora/
tisovine od kojih se one prave
d) velika arhaičnost predstava sačuvanih u d. p.
STIH BUGARŠTICE
- najčešće od 15 ili 16 slogova, a ide u rasponu od 12 do 18, čak i 20;
- cezura je relativno fiksirana (7+8, 8+8) i deli stih na dva dela, pri
čemu je drugi polustih uvek od 8 slogova
- ponekad imaju pripev (priložak), koji ide iza 1. stiha, a potom iza
svakog neparnog (3, 5...) s estetskom funkcijom ili mehanički
- nikada se ne javlja opkoračenje
PROSTOR NA KOME SU BELEŽENE B.:
 Dubrovnik s okolinom, Boka Kotorska, Perast – gradovi naseljeni
mahom katoličkim življem, iako sadržajem upućuju na širi okvir
(pomeni Svete gore, kaluđera – nikad fratar!, pravoslavnih junaka...)
 karakteristike dubrovačkih i bokokotorskih govora
TEMATSKI OKVIRI BUGARŠTICA:
 deo opusa – pesme o lokalnim događajima i junacima, drugi deo –
događaji od šireg društvenoistorijskog značaja;
 sačuvani u većoj meri elementi kosovskog predanja i neki motivi
(tema kosovskog boja ima važno mesto);
 izv. broj b. peva o hajducima
LIKOVI BUGARŠTICA: Marko Kraljević, Lazar, Vuk Branković,
Milica, despot Đurađ, Miloš Obilić, Mihajlo Svilojević, Janko
Sibinjanin, Sekula Banović, kralj Matijaš – tzv. Ugričići; Novak,
Grujica.
Dva mi sta siromaha dugo vrime drugovala,
Lipo ti sta drugovala i lipo se dragovala,
Lipo plinke dilila i lipo se razdiljala,
I razdiliv se, opet sazivala. –
Već mi nigda zarobiše tri junačke dobre konje,
Dva siromaha,
Tere sta dva konjica mnogo lipo razdilila,
O tretjega ne mogoše junaci se pogoditi,
Negli su se razgnivala i mnogo se sapsovala
Ono to mi ne bihu, družino, dva siromaha,
Da jedno mi biše vitez Marko Kraljeviću,
Vitez Marko Kraljeviću i brajen mu Andrijašu,
Mladi vitezi,
Tuj si Marko potrže svitlu sablju pozlaćenu
I udari Andrijaša brajena u srdašce.
On mi ranjen prionu za njegovu desnu ruku,
Tere knezu Marku potihora besijaše:
“Jeda mi te mogu, mili brate, umoliti,
Nemoj to mi vaditi sabljice iz srdašca,
Mili brajene,
 Dokle ti ne naručam do dvi i do tri beside.
Kada dojdeš, kneže Marko, k našoj majci junačkoj,
Nemoj to joj, ja te molim, kriva dila učiniti,
I moj dil ćeš podati, kneže Marko, našoj majci,
Zašto si ga nigdar veće od mene ne dočeka.
Ako li te bude mila majka uprašati,
Viteže Marko:
““ Što mi ti je, sinko, sabljica sva krvava?””
Nemoj to joj, mili brate, sve istinu kazovati,
Ni naju majku nikako zlovoljiti,
Da reci to ovako našoj majci junačkoj:
““Susrite me, mila majko, jedan tihi jelenčac,
Koji mi se ne hti sa drumka ukloniti,
Junačka majko,
Ni on meni, mila majko, ni ja njemu,
I tuj stavši potrgoh moju sablju junačku,
I udarih tihoga jelenka u srdašce.
I kada ja pogledah onoga tiha jelenka,
Gdi se htiše na drumku s dušicom razdiliti,
Vide mi ga milo biše kako mojega brajena,
Tihoga jelenka,
I da bi mi na povrate, ne bih ti ga zagubio””..
I kada te jošće bude naju majka uprašati:
““ Da gdi ti je, kneže Marko, tvoj brajen
Andrijašu?”
Ne reci mi našoj majci istine po ništore:
““ Ostao je, – reci, junak, – junak, mila majko, u tujoj zemlji,
Iz koje se ne može od milinja odiliti,
Andrijašu.
Onde mi je obljubio jednu gizdavu devojku.
I otkle je junak tuj devojku obljubio,
Nikad veće nije pošal sa mnome vojevati,
I sa mnome nije veće ni plinka razdilio.
Ona t’ mu je dala mnoga bilja nepoznana
I onoga vinca junaku od zabitja,
Gizdava devojka.
 Li uskori mu se hoćeš, mila majko, nadijati. ””
A kad na te napadu gusari u crnoj gori
Nemoj to se prid njimi, mili brate, pripadnuti
Da iz glasa poklikni brajena Andrijaša,
Bud’ da me ćeš zaman, brate, pri potrebi klikovati.
Kada mi te začuju moje ime klikujući,
Kleti gusari,
Taj čas će se od tebe junaci razbignuti,
Kako su se vazdakrat, brajene,razbigovali
Kada su te začuli moje ime klikovati.
A neka da te vidi tvoja ljubima družina,
Koji me si, tvoga brata, bez krivine zagubio!”
Vesel budi, gospodaru, i vesela ti družina.
Naš gospodaru!
Ova pisan da bude tvoj milosti na počtenje!

(“Marko Kraljević i brat mu Andrijaš”, P. Hektorović, Ribanje i ribarsko

prigovaranje, Venecija, 1568.)