Библиотека

ПРЕВОДИ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА

Уредници
Надежда Винавер
Александар Шурбатовић
 Франсоа Вијон

ВЕЛИКО
ЗАВЕШТАЊЕ
Избор, препев, напомене и поговор
Станислава Винавера
предговор
Надежда Винавер

Београд
2014
ДЕРЕТА
 ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ
(избор)

I
Тридесет ми је протекло лета
До краја испих горчине срам,
Ни посве шашав, ни умник света,
Јест, многих патњи спржи ме плам.
О, руку кривца ја добро знам,
Са крстом своју благодет шета:
Владика он је пун смерна миља,
Улицом друге нек благосиља.

II
Није ми властељ, масне ни посне
Земљишне бразде – никаква власт.
Тибо д’Осињи, вај! Срце косне!
Не дугујем му ни чест, ни част.
Нисам му себар, госпарско лане,
Читаво лето с њега сам, злосне,
Мрвице хлеба уживо сласт –
И воде хладне – колико стане.

71
Ф РАНСОА В ИЈОН

III
Бог му судио! А каже л’ неко
На њега лош да износим глас
Од истине је тај предалеко,
Не оговарам, толко бих реко:
Што сам год пред њим милости стеко
Његовој души нек је на спас!
Исус, краљ Раја, молим се, с вером,
Нека му плати том истом мером.

IV
Како је било? Речи су слабе!
Те свирепости! Тај страшни јад!
Судњега дана нека те зграбе,
Господ ти био толико рад!
Још вели црква: „Душман ил гад
Моли за њега.“ Па добро, нâ ти:
Сав срам и ужас што примих тад
Предајем Богу, нек он наплати.

V
Молим се радо, кад тражи свет,
Тако ми душе доброг Котара –
Само што морам – све напамет!
Не чатим радо (на говедара!)
Дакле: молитва, али – Пикара.
Ако је не зна, нек летне лет,
Град ил Лил ил Дуе – видеће шта је,
Док није доцкан – што да се каје.

72
 ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ

VI
Тако ми вере, светог крштења,
Не кратим теби молитве жар,
Већ гласно кличем. Кад бдим ти бдења,
Дочепам псалтир пророчких мнења
(Убог му увез, убогом пар:
Немам кордовских ја коричења.)
Стих седми чатим, после свих зала,
Онога псалма: „Господу хвала!“

VII
Најпре ми дође Господњи Син
У свакој нужди ког сам дозиво,
Кроз сваки вапај, потез и чин,
Кад сам се знојем болним обливо.
Душу и тело он ми дариво,
Истргао ме из апса раља.
Христа и Дјеву слави све живо
И доброг Луја, француског краља.

VIII
Јакова срећу Господ му дао
И Соломуна славу и част!
Подвига дичних ловор је збрао,
И снагу има, и велевласт.
У свету таштом – сећањем цвао.
Успомена му вечита била.
Широм све земље сваки га знао
А век да живи – Матусаила!

73
Ф РАНСОА В ИЈОН

IX
Имао синке дванес мушкића,
Прелепе, бајне, рођене крви,
Утробе царске дванес орлића,
Као Шарлемањ, тај витез први.
О био сваки, и целог жића
Марсијал Свети, што бојем мрви!
Дофену Добром, блесак и сјај!
Кад се наживи – желим му рај!

X
Јад ме опхрво, тај гост ми чест,
Не толко с бољке, колико с блага,
Па док ме држи памет и свест
Колко бог дао, воља му драга
– Јер зајам није навичај мој –
Док ме облива самртни зној
Тестамент пишем, правилна трага,
Коначан вид му, смисо и крој.

XI
Сада је шесет и прво лето
Кад ме краљ добри спасао сам
Тамнице љуте, где трунух, сето!
Живота опет згрејо ме плам!
И док узживим, за себе знам
– Бог ми је сведок, који ме сазда –
Краљу у души градићу храм:
Јер доброчинство памти се вазда.

74
 ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ

XII
Сад истина је, после свих цвила
Уздаха, јада, скитања, зла,
Горка искуства све су то била
(Пролазних страсти пепо и пра)
Најзад сам дошо до свести крила,
Трпила моја добише ма’
И више знања и више боја –
Но Аристотел код Авероја.

XXV
Јест, волео сам, истина жива,
И сад бих опет тај слатки слад,
Ал где да севдах гоља ужива!
Срце му тужно, мори га глад,
Сит – на трећину да је не снива.
Ком шкембе пуно, том лак и плес.
Тај зна шта севдах даје и скрива,
За гладног није љубавни бес.

XXVI
Науку да сам пеко и спеко
Господе Боже, младости луде.
Па да сам части, угледа стеко,
Имо бих кућу, узглавље меко.
Деран покварен, бежах од школе.
Док пишем речи те среће худе,
Срце свискава; младости, боле.
Младости, жуде! Младости, блуде!

75
Ф РАНСОА В ИЈОН

XXVII
У Мудрог слово веровах страсно:
„Дечаштво, младост, проведи, сине,
У задовољству“, али се касно
Пренух, и сетих изреке фине
Истог мудраца, речене јасно:
„Дечаштво, младост, пуке су сање.“
Да, то је казо громко и гласно
Сујета једна; ташто незнање!

XXIX
Где су прељупки они лумпачи
За којима сам јурио плах,
Ћускачи дивни, мили певачи,
Говором, твором све-извођачи,
Многи су од њих – пепо и прах.
Господ им дао место у рају,
(Свршено с њима, сломљен им мах)
Остатку спаса – кад дођу крају.

XXX
Неки су данас госпари холи,
Мештри учевни, науке зраци,
А други просе, голцити-голи,
Хлеб им кроз прозор понеко баци.
Једни су фратри, под чизмом краци,
И доколенке, зар, лове шкољке?
Фра-целестинци, шартрески зраци,
Преболели су свакакве бољке.

76
 ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ

XXXI
Велики мештри, бог им све спремо,
Живе у миру, проводе ћут,
Не траже буку. Сладују немо,
Знају да цене скровити кут.
Кад си сиромах, не буди љут.
О, бог нам дао само стрпљења,
Док они други, удес им крут.
Леба и с леба, јест, и печења.

XXXII
Доброга винца, меса на ражњу,
Сосова, чорби и манџи лом,
Пита, бурека; риба загажњу,
Кајгане, чимбур, јаја, „на гром“.
Служе се лично, не траже пажњу,
(Ко закералски еснаф зидара),
Сами на своју шљокају тражњу,
Без пехарника, без подрумара!

XXXIII
Случајно дођох на ову ствар:
Ништа с њом немам, права – ни клицу,
Нит сам судија, нит неки, зар,
Капоња, који прашта кривицу,
Најмањем једва да сам и пар,
Нисам ја онај што капу кроји.
Слава ти, Христе. Није на кар.
Ал᾽ што написах – нек тако стоји!

77
Ф РАНСОА В ИЈОН

XXXV
Од свог детињства бејах сирома,
С никоговином вечити борац,
Ниска порекла, незнатна дома.
Оцу ми деда звао се Орац,
И он сирома, све неоспорац.
Гробови што ми преци их пуне,
Покој им души дарово Творац.
На њима нису скиптри и круне.

XXXVIII
Нисам, наравно, анђелски син,
Звезда не сија на челу холу,
Нити видела небески крин.
Отац ми умро. Душу му голу
Господе, узми – благ буди, чин.
Тело под плочом. И мајка креће,
Зна то, јадница – удес је вин,
Ни син им дуго издржат неће.

78
БАЛАДА О ГОСПАМА ПРЕЂАШЊИХ ВРЕМЕНА

Реците, где је у света крају ком

Пребајна Флора, та римска лепота,
Где је Таида, наслада живота,
Где Архипјада у блеску зрачном свом.
Где ли је Ехо са одзвоном вода,
Кад мазно мами низ стрм обала брег
Слутњом неземских, преслатких слобода,
Ал’ где је, боже, где ли је лањски снег?

Где ли је часна Хелоиза славна,

Кад мудри Абелар од ње би услишен
Ушкопише њега – мушкости би лишен,
И постригао се, после срама јавна.
Па где ли је она краљица што плени.
Буридана баци, као мртав тег.
И удавише га, у џаку, у Сени,
Ал’ где је, боже, где ли је лањски снег?

Где Бланша, сирена, у цвркуту мамном,

Као љиљан бела; где Бјетрис, кћи банска;
Берта грдонога; где грофица Манска?
Херенбурга, Алис, у заносу пламном?
Где ли је Јованка, која сунцем грану,
Енглеза се над њу надви крвав спрег,

79
Ф РАНСОА В ИЈОН

Спалише Лоренку у граду Руану.

О, Маријо Дјево, где ли је лањски снег?

Порука
Кнеже, не распитуј, залудни су труди,
Где су све те госпе, кроз годишта бег,
Нек ти овај припев узбуркава груди;
О, где је, боже, где ли је лањски снег?

80
БАЛАДА О НЕКАДАШЊИМ ГОСПАРИМА

Ког још да споменем – где је Каликст Трећи,

Последњи умро под именом тим,
Он четири лета би у папској срећи;
Где ли је Алфонс Арагонски с њим?
Где је тај војвода што је бићем свим
Блештао, где Бурбон? Артус, син предања.
Где је краљ Добројко, та омраза злим...
Где је лик витеза, цара Шарлемања?

А где ли је онај краљ врлина триста,

Краљ од земље Шкотске, како вели пук,
Са пола му лица зрак сја аметиста;
Где ли је краљ Кипра, прогута га мук?
Где је краљ севапа, Шпанија му чиста,
Имена му не знам, урес би свог звања,
Где су ти узори доброте и знања?...
Где је лик витеза, цара Шарлемања?

Шта још ту да везем – реч је свака ташта,

Варка нам је живот у свом лету лудом,
Смрт сваког односи, свакога и свашта.
Ту призива нема, ког осуди судом:
Ал дајте још једном, не питајте рашта,
Где ли је Ланселот, краљ земље Бехања,

81
Ф РАНСОА В ИЈОН

Где прадеда његов, владар тихих сања?...

Где је лик витеза, цара Шарлемања?

Порука
А где ли је Клакен, бретонска доброта,
Где оверњски Дофен, где су му имања?
Покојни д’Алансон, душевна живота,
Где је лик витеза, цара Шарлемања?

82
 БАЛАДА
у старинском, француском слогу

Ал’ где су папе, богомољна жића,

У зорином руху – на леђима знак,
Епитрахил, спреда: на врага, на злића,
С бесомучне вриске, што рони у мрак
– Стêгну га за гушу. Али судба клета
Покосиће сваког, не смета ил смета!.
Духовника скоси, као и синчића
Развејаше ветри на све стране света.

Где је Цариграда зрачни цар царића,

С прегрштима злата – то је свима свлак,
Где француски краљи, орли свих орлића,
Промукли их није заглушиво грак.
Част и чест им беше пред поворком чета,
Зрачили су цркви, задужбина зрак,
Око њих сјај, блесак, дика сваког крета,
Развејаше ветри на све стране света.

Где су те поворке поносних племића,

Са Дофеном вјенским, Саленаца тлак?
Дижонска властела, грозд долских младића,
– Синови првенци што их сазда брак
Где ли им је пратња, гласници, трубачи?

83
Ф РАНСОА В ИЈОН

Где се та литија сад поносна шета?

Вај, где оружноносци! Прејели тркачи!
Развејаше ветри на све стране света!

Порука
Кнежеви, владари – иста ко ми бића,
Ко чемеран гоља најгорчијих сета
Био моћник моћан, ил’ слабић слабића –
Развејаше ветри на све стране света!

84
 ЖАЛБА ЛЕПЕ ШЛЕМАРКЕ

XLVII
Чини ми се да још слушам болну цвилу
Лепотице оне, некада Шлемарке.
Жалећи за добом, у лепоте крилу
Сама себи вели: „Авај, болне варке
О, старости грозна, старости, о, гаде,
Што ме сруши тако, препадом и мучки,
Дође ми да смрћу све прекинем јаде,
Па да се усмртим, закољем се вучки.

XLVIII
„Из руку ми узе господство – првенство
Да преда мном клоне мирјанин и поп,
Ту власт ми је дало моје бајно женство,
Падао пред њиме сваки, као сноп,
Макар се кајао – кајања сам сита!
Сваки је давао и капом и шаком –
На оно једино похлепан и лаком,
Што данас презире и последња рита.

XLIX
„Многоме сам некад ускратила себе,
За љубав једнога, коме сладих данке,
Превејанац сушти, запео: сам гребе,

85
Ф РАНСОА В ИЈОН

С њим сам проводила луде радованке.

Волела сам њега, безмерно и сласно,
А с његове стране – милоште ни дроњка.
На тепања моја шта је пута прасно:
Волео ме само због лове, због цвоњка.

„Што ме год злостављо, зар, да нешто труним,

Што газио ногом – љубав беше јача.
Да ме је натеро вучом да се струним,
Па само да каже: ‘Доста тога плача
Плакање преда мном ништа ти не вреди
Цоки! Заборави!’ – сва се срећна збуним,
Он, проклетник, љуби – сва трпила следи –
Жалосна утеха, у сраму и беди!

LI
„Елем, он премину, тридесет је лета,
Матора и седа ја таворим дане.
Шта то би од мене, о, за име света,
На какве сам данас ниске пала гране.
Јао, куку! Кад се сад погледам нага.
Бедна, па чемерна! Ал ме живот збаби,
Ал сам усукана, где је бела снага?
Ситна, сасушена. Беснило ме зграби.

LII
„Шта би од тог чела, некад тако глатка,
Од косице плаве, од обрва-кланца,
Од повија дивних, од погледа слатка,

86
 ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ

Што је обарао самог префриганца?

Нос где ми је складан – о, прошлости, јарка.
Где малена увца, лица сјај, па данца:
Јаме – смехотворке, што залуде званца –
Па усташца она, о где су ми жарка?

LIII
„Она плећа фина и љупка и вита,
Па дугачке руке, па те шаке-скрајке,
Па мали сисићи, па та бедра сита,
Крепка, да подрже љубавне играјке.
О, жалости моје, несташнице рајке.
Бутине је снажне бране од мушкића,
А гузови штите тајну непознајке.
У миљу вртића – миље од чичића!

LIV
„Чело смежурано, поседеле косе,
Седе су ми веђе, око угашено,
А некад је знало смехом за пркосе.
Шта је трговаца њиме покошено!
Уши ландарају, где падну, где зађу,
Нос виси искривљен, лице смркло, ено.
Све увело, суво, од бога да нађу!
Уста – сама кожа, све ми догребено.

LV
„Лепоте је људске ту сад исходиште.
Мишки, ко да нема; шаке – сасвим криве;
Леђа ми грбава, само јадом тиште,

87
Ф РАНСОА В ИЈОН

Сисетине сасвим упале, зар живе?

Бутине су налик – ружноћом већ вриште,
На чичић, на рајку, ту човек да пљуне.
Зар то да је бедро, не, то је бедриште,
Кобасице смркле, па још да су пуне!

LХVI
„Тако ми жалимо пређашња времена
Када се нађемо, маторе луцпрде,
Чучимо у реду, све крај жене жена,
Тако нас некако као лопте скрде.
Уз ватрицу-изљушт од кудељке грде,
Грејемо се тако, час замре, час блесне,
С многима је тако, сви ће да потврде
А биле смо некад и бајне и бесне.“

88
 САДРЖАЈ

О ВИ­ЈО­НУ И ПРЕ­ВО­ДУ ЊЕ­ГО­ВОГ ДЕ­ЛА НА

СРП­СКИ ЈЕ­ЗИК........................................................................ 5

ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ (избор)............................................... 71

I, II...................................................................................................... 71
II.......................................................................................................... 71
III, IV, V............................................................................................. 72
VI, VII, VIII...................................................................................... 73
IX, X, XI............................................................................................. 74
XII, XXV, XXVI................................................................................ 75
XXVII, XXIX, XXX.......................................................................... 76
XXXI, XXXII, XXXIII..................................................................... 77
XXXV, XXXVIII............................................................................... 78
БАЛАДА О ГОСПАМА ПРЕЂАШЊИХ ВРЕМЕНА............. 79
БАЛАДА О НЕКАДАШЊИМ ГОСПАРИМА........................ 81
БАЛАДА у старинском, француском слогу............................. 83
ЖАЛБА ЛЕПЕ ШЛЕМАРКЕ....................................................... 85
БАЛАДА ЛЕПЕ ШЛЕМАРКЕ девојкама које нуде љубав..... 89
LVIII, LIX, LX................................................................................... 91
LXI, LXIV.......................................................................................... 92
ДУПЛА БАЛАДА о истом предмету........................................ 93
LXV, LXVI, LXIX.............................................................................. 95
LXX, LXXXV, LXXXVI................................................................... 96
LXXXVII, LXXXVIII, LXXIX........................................................ 97
БАЛАДА коју је Вијон саставио, умољен од мајке
да јој послужи као молитва Богородици................................... 98
ВИЈОН СВОЈОЈ ПРИЈАТЕЉИЦИ...................................100
АМАНЕТ а пре ће бити Рондо................................................... 102
БАЛАДА И МОЛИТВА............................................................... 103
БАЛАДА коју је Вијон дао једном племићу-новобрачнику
да је овај уручи својој супрузи (Амброази де Лоре)
освојеној на мачу................................................................. 105
БАЛАДА.................................................................................107
БАЛАДА названа у опреци са Гонтијеом Слободаром......... 109
БАЛАДА О ПАРИСКИМ ЖЕНАМА....................................... 111
CXLVII, CXLVIII, CXLIX.....................................................113
CL.............................................................................................114
БАЛАДА о Вијону и о друсној Марго......................................... 115
CLI, CLV..................................................................................117
ДОБАР НАУК од Вијона изгубљеној деци................................ 118
БАЛАДА наравоучителна за оне који терају
покварени живот.......................................................................... 120
РОНДО ........................................................................................... 122
CLXXVI, CLXXVII......................................................................... 123
CLXXVIII (ЕПИТАФ)................................................................... 124
CLXXXVI......................................................................................... 125
РОНДО ........................................................................................... 126
БАЛАДА којом Вијон моли свакога да му се смилује............. 127
БАЛАДА која има да послужи као завршетак...................... 129

ПЕСМЕ РАЗЛИЧНЕ.................................................................... 131

БАЛАДА ОД ПОСЛОВИЦА...................................................... 133
БАЛАДА О СИТНИМ ИЗРЕКАМА......................................... 135
БАЛАДА ПРОТИВУ КЛЕВЕТНИКА
ФРАНЦУСКЕ................................................................................. 137
ЖЕНЕН ГОЛОПЕР рондо........................................................... 139
БАЛАДА НА УТАКМИЦИ У БЛОА........................................ 140
ПОСЛАНИЦА у виду баладе, својим пријатељима............. 142
МОЛБЕНИЦА од стране Вијона – Господару од Бурбона... 144
РАСПРА између Вијоновог срца и Вијоновог тела................. 146
ЧЕТВЕРАЦ који је начинио Вијон
кад је мислио да ће умрети......................................................... 149
ЕПИТАФ у облику баладе, коју је срочио Вијон за себе
и за своје другаре очекујући да буде са њима обешен............. 150
БАЛАДА О ВИЈОНОВОМ ПРИЗИВУ (питање, које је
Вијон поставио приставу тамничком Гарнијеу).................. 152
БАЛАДА о чемерним оџачарима – џарачима......................... 154
БАЛАДА у Јововишу илити пак Јововом гољинском
преподобнишу (шатровачком из XV века).............................. 156
ПОГОВОР ПРЕВОДИОЦА........................................................ 159
ИЗБОР.............................................................................................. 167
ТЕКСТ.............................................................................................. 167
ТУМАЧЕЊА................................................................................... 169
МЕТРИКА....................................................................................... 170
ТРУБАДУРСКИ УТИЦАЈ........................................................... 171
КОМЕНТАР ПРЕВОДИОЦА.................................................... 177
НАПОМЕНА.................................................................................. 202
 Франсоа Вијон
ВЕЛИКО ЗАВЕШТАЊЕ

За издавача
Дијана Дерета
Главни и одговорни уредник
Александар Шурбатовић
Рецензент за француски језик ХV века
Надежда Винавер
Ликовно-графичка опрема
Милан Богдановић
Коректура
Дијана Стојановић

Прво ДЕРЕТИНО издање

ISBN 978-86-7346-923-2

Тираж
500 примерака

Београд, 2014.

Издавач / Штампа / Пласман

ДЕРЕТА доо
Владимира Роловића 94а, 11030 Београд
тел./факс: 011.23.99.077; 23.99.078
www.dereta.rs

Књижаре ДЕРЕТА
Кнез Михаилова 46, тел: 011.26.27.934; 30.33.503
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.133.1-1
821.133.1.09 Вијон Ф.
ВИЈОН, Франсоа, 1431-1463
Велико завештање/Франсоа Вијон; избор,
препев напомене и поговор Станислава Винавера;
предговор Надежда Винавер. – 1. Деретино изд.
– Београд: Дерета, 2014 (Београд: Дерета). – 200
стр.; 21 cm. – (Библиотека: Преводи Станислава
Винавера)
Тираж 500. – О Вијону и преводу његовог дела на
српски језик: стр. 5-69. – Поговор преводиоца: стр.
159-200.
ISBN 978-86-7346-923-2
a) Вијон, Франсоа (1431-1463)
COBISS.SR-ID 208376076