O ekspirovoj tristagodinjici

Vetaka venog tvorilaka svest

umarala se munih dana est
Dok stvori svet:
svetline zrak u noni vre mrak,
visine krne odbi od mora,
slavuja rui, guji dade zub,
magarcu ui a golubu lub,
i stvarajui sve bez odmora,
kad estu zoru rad mu doeka,
i svoju sliku stvori, oveka,
stvorenja cvet.
I po tome ne bee potvora,
Zar tako divan ovek bee stvor,
zar tako teak ovek bee mor,
da bog za njime treba odmora?
Oh, ne verujte! posle rada tog
opravljao se bog.
Uvi je, uvi besmrtnik,
na oveku da samo bee lik
to vredan bee stvoritelja svog,
a drugo sve slabotinja i jad;
oh, ne verujte! posle rada tog
opravljao se bog.
Na osobit opravljao se rad:
u jednom liku, jednom ivotu,
stvorenja svu da smesti divotu,
svetlost i mrak da stopi, no i dan,
anelsku slast i pakleniki plam,
neproniknuta biser-jezera
uz nedogledna visa urnebes,
slavuja glas, sikuta gujskog bes,
sred letnjeg ara zimogrozan jez,
uz ruin miris otrovan zadaj;
i sve to udo, sav taj komeaj,
u jedan lik da sloi, jedan log,

i uini, ekspira stvori bog.

Visoki due, nezaboravljen,
pozdravlje nae primi u spomen,
ne reci da ti doe iznenad!
ta nad je sve to narod ima mlad,
u nadu tom i tvoja nam je sen.
Paklenih strasti rajski care ti,
razredi strasti golem komeaj
u narodu to malom ovom vri:
s visine svoje mirne, samotne,
navada niskih slomi razdeaj,
razmetljivih prljoudnika krik!
svevide mu iznesi na vidik
sramote slavne, slave sramotne!
A to je slavno, to je veno u nj,
ni ti mu, kruno slava, ne okrun'!
Al' de e nai molitva te ta?
U raju zar? Zacelo tamo, da!
I opet ne: ta dela tvojih kras
prena je i svakog tamo nas;
za tebe mora boli biti stan,
nezamiljen jo, nesluen, neznan.
A nije li boanstven sudijo
u podzemaljski pak posl te,
zemaljski to se rob usudio
u nadzemaljske dirat poslove?
I s paklom bi se volan borio
toliku ko je strast pokorio:
al' ei za te mora biti stan,
nezamiljen jo, nesluen, neznan:
taj stan ti je u tvojim delima;
u tome carstvu vladalac si sam,
okruen sedi svetiteljima,
junacima besmrtnih svojih dram.
U tebi tvorac itav stvori svet;

nebeskog oca zahvalan si sin,

ne moga svet u tebi ivu mret:
k teret srca izvre ga sinj.
Ti svetove iz grudi pogubi,
al' svet nam ovaj time zdvogubi.
U srca tvoga svet taj izvrgnut
besmrtna dua uzede ti put;
u tome svetu, tvojim delima,
u carstvu tome vladalac si sam,
okruen sedi svetiteljima,
junacima besmrtnih tvojih dram.
I Tu e nai nae rei te,
na pozdrav tu e biti sasluan,
a pridvornike tvoje veite
umoliemo da ti zbore za nj:
Odnesi pozdrav gospodaru svom,
velikomuenie Hamlete!
ne pusti sumnje da te salete,
u duhove prenesi smrtnu vest,
prenes' je pre neg ono to si znao
svog roditeljskog duha zapovest
u sumnjiarsku, smrtnu svoju svest!
Odnes' mu i ti pozdrava nam glas,
u pozdravima diu svaki as,
slavuja eljna miris-ulijo,
Romea svoga verna Jylio,
ti muenico svete ljubavi!
Ta svetiteljke nema milije
od tebe, Vilo naeg Vilije!
sa Romeom u veit zagrljaj,
odnes'te pozdrav tvorcu svome taj!
I ti, rugobe jee odabran,
glosterski knee, danas odigran,
vladaru svom prinesi pozdrave;
jer udan svetac Vilija je na
u raju svom i paklen trpi vra!
utiaj askom navade ti as,

razredi, slau ele stostrave,

priklon' se smerno hromim kolenom,
pristupi mu, toliko moljenom,
izrui mu i nae pozdrave!
Iz vaih usta sasluae bar
i nae glase pesniki vam car;
al' nee li mu mali biti dar?
Ni Srbin, bome, nije narod lo,
od vere mu je glava tvra tek,
a oseaj mu k i obraz mek,
promotrivost mu britka kao no!
Al' britanski je ekspir bio bard,
pred njime britkij lebdi halebard.
Pred kime klei Britanija sva,
za kime listom zapad likuje,
ta mari taj, ta taj raspituje
za jedno pleme vie ili dva?
Sirotinja smo; ginu za blagom,
zemaljska blata rijemo jo niz,
jo nismo vini prodirati vis
za blagom nebnim. Ti nau' nas tom!
Al' ako misli, silnih slava sit,
da, lakomi na blaga tvoga mit,
izneverimo drago ime Srb,
u onaj narod de se prelije
livena tolko duanova krv,
to tebi moe zborit smelije,
uglednije to te je slavit znao,
misli li tako, onda nam je ao:
do stranog suda jo pretrpi se
a ne veruje li, posrbi se!

JADRANSKI PROMETEJ
Jer osim Diva niko nije slobodan.
(Eshil u "Vezanom Prometeju").
Na prestolu od ljudskih kostiju,
pokupljenih po sramnim bojevma,
prilepljenih samrtnim znojevma,
na ilimovim' u krv moenim,
junonska sedi beka velemo.
Namastila je smeurani lik
rumenilom sramote narodne,
uzajmila je udotvorn pas
od boginje slobode, uzalud!
I on je svoju mo izgubio
dotaknuvi se grenog tela joj,
te mesto da joj troni dri struk,
razveo je tek na dve polutine.
Junona stara, gnjila Austrija,
na put odasla svoga Jupitra
da misirsko donese povesmo.
A kakvo udo elo nogu joj?
Orluina tu sedi dvoglava,
isperutana bojem skoranjim.
Jedna joj glava krilu klonula,
a druga joj otekla od boja,
u otoku privia joj se mo;
umesto plamnih strela gromovih
u kandama je stisla lakomim
krivokletvama sramnu lomau.
Progovara Junona tiu svom:
"Davori1), dvoglav doglavnie moj,
izobranjena moja obrano!
Zar tekih rana ne prebole jo
od severna, od orla neverna?
Zar ne prebole?
Il' valjda ti je odlomaka ao
u noktima ih neno stiskaju'?
Utiaj se sve kletve slomljepe
povezae misirsko povesmo!
Davori, dvoglav doglavnie moj,
izobranjena moja obrano,

zar nee biti carska ponuda?"

Al' or'o uti, muti mu se vid,
pomrkuje krvavom zenicom,
zbori mu krv: "Ne luduj, gospoo,
ne koriste l' mi kletve slomljene,
jo manje e koristit' zakrpe!"
"Da kakve bi, moj tiu, ponude,
rad oduminja 2) rana estokih,
rad zaborava srama samrtna,
rad oporava, oh, rad osvete?
ega si eljan, da ti majka?
Junaka srca?" Or'o groknu? "Da!"
"Al' ne srdaca s mrtvog razboja,
no iva srca, je l'? ognjevita,
ne bi l' ti star obnovio se ar?"
Ha! kako klike stari dvolinik,
pa kako mahnu krilom u polet,
pa kako stiska kletven rukovet,
ta kao da sluti majinu namen 3),
ta kao da sluti kakav mu je plen,
k'o da ga gleda kako j' odabran
slovenski titan, divak 4) okovan,
svog Vidovdana olieni grej 5) :
Jadranski Prometej.
Na hladne grudi stene prikovan,
Prometej srpski, prigrlivi kam,
na raspetiju mre vekovitu.
Kakav je greh te veno s njega mre?
Nek ree Sila, neka kae Vlast:
"Kakav je greh? to htede sve da sme!
Slobodu htede, htede sunev ar:
a svu slobodu za se treba car!"
Slobodu zar? Zar sunev htede ar?
Da, da! i onog dana Vidova
dotai se ve htede sunca div,
al' proguta ga, silo preka, ti,
adaha zla u mukloj zasedi.
No zasede ti plamni zalogaj:
ne zagreva te k'o to zgreva svet,
ve utrobu ti vraku saie
u besnilu te venom satiru':

Ti divu htede, sebi stvori mrak,

al' div tek ipak jedan ote zrak,
pa, da ga spase od adahe zle,
priestio se njim nate srce;
priestio se, bee as da mre,
al' priee mu mreti ne dade,
besamrtan ga obesmrti zrak.
S tog zraka gonjen, izdan, ostavljen,
u oaju za suncem snitenim 6),
priljubio se srcem stitenim
uz ledni kam, priljubio se sam,
ne bi l' bar kamen smilostivio
bojeg mu zraka neumrli plam.
Kamen se nije raskamenio,
al' kosovski se skamenio div,
te kamenom i ivim plamenom
u zagrljaju venom proniknut
stvori se kremen.
Oluja besni, bora7) jadranska,
bori se bora s morskom puinom
fijukom gujskim ibajui val:
u smrtnoj muci val se propinje,
poduzima ga bele pene bol;
al' u oluje nema milosti,
dok sama svojim besom ne klone,
sumrtva padnuv' na razjaren val
oekuje sudbine osvetu.
I val se sveti gonilici zloj;
u nesvesti je vide' nemonoj,
na bistrim ledjma ljuljuka je blag,
te mesto ljute slua osvete
u otpljuskaju opad-osleke 8)
ak iz dubine bisernoga dna
nebrojen smeh: ha-ha, ha-ha, ha-ha!
Oluja besni, goni pred sobom
oblaine sa mutnog severa.
Je l' oblak ono to se strmoglav
ustrmio s visina viharnih
na ponos-glavu diva jadranskog?
Je l' oblak crni to, je l' urnebes?

Da j' oblak crni, razn'o bi se sav

u letu burnom ispred grudi tih,
rasprtao bi se gromov buzdovan
o kremen-glavu sina gorina:
Nit' oblak crni nit' je urnebes,
ve orla to je dvoglavoga bes;
za njim se dala eta lakoma,
sve beli galeb, kukavac li sinj,
za okljuviima plena popana.
Nad glavom se nadletev divovom,
orluina se slee dvoglava,
zaklikta klikom srca grabljiva,
natklikuj'e olujno hukovo 9)
i zapljuskaja morskog silni um;
u silnom kliku s jatom nasrtnim
na obnaena diva pade zver,
te kako mu se srna zaele,
zaboraviv umorna puta let,
na elo stade rtvi eljenoj,
u rebra g' udri dvokljunimice.
Iz kremen-grudi ne potee krv,
al' kremen kresnu, orla posu plam,
a iz kremena, iz ognjevita,
zaori grohot: ha-ha, ha-ha, ha!
Od toga smeha viharnoga ma 10)
orluina se u vis podigla,
poveriv buri krila spaljena
i sitna j'ata uplaeni rep.
I div se kreku, probudi ga kres,
i jedan pokret, samo jedan stres,
i usta div, jadranski Prometej,
krvnika trai nemilosna, zla,
al' krvnik ode, odnosi ga smej,
pojekujui za njim na sav ma':
Ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha!