SEDAM SESTARA MEAMEJ Vurunah je celog dana bio u lovu i uvee se vratio umoran i gladan kui u logor.

Zamolio je svoju staru majku da mu da malo hleba od semena trave, ali mu ona odgovori da vie nita nije ostalo. On onda zatrai od ostalih crnih drugova da mu dadu travljeg semena kako bi mogao sam da ispee hleb za sebe. Ali oni nisu hteli da mu dadu. Tada se Vurunah naljuti i ree: - Kada me moja najblia rodbina puta da gladujem, onda u da odem od vas, otii u u drugu zemlju i iveu od sada kod tuih ljudi. A poto je bio tako besan, on zbilja ode. Uze svoje oruje i ode iz logora da potrai novi zaviaj. Iao je on tako kad u daljini opazi nekog starca, koji je praznio pelinje sae i sakupljao med. Starac se okrenu prema Vurunahu jer je primetio da neko dolazi. A kada mu se Vurunah priblii, vide da starac nema oiju, iako je izgledalo da je stari primetio njegov dolazak pre nego to je mogao da ga uje. Vurunah se uplai i zaudi slepom starcu, koji mu je ipak okrenuo lice, ba kao da ga je gledao sve vreme. Kada je bio kraj njega, stari mu ree da se zove Murunumildah, da se i njegovo pleme tako zove, jer nemaju oiju, ve vide pomou nozdrva. Vurunah je to smatrao udnim i nije bio malo uplaen, iako je Murunumildah izgledao sasvim prijatan i blag. Dodade Vurunahu oljicu meda, rekavi da je svakako gladan. Pokaza mu mesto gde se nalazio logor i pozva ga da poe s njim i ostane kod njega. Vurunah uze med i poe sa starcem prema logoru, ali je smatrao da je ipak bolje da se uputi drugim pravcem. Peaio je tako neko vreme i naposletku stigao do nekog jezerceta. Zaele da tu prenoi. Najpre se dobro napi vode, pa lee da spava. Kada se ujutru probudi, pogleda oko sebe traeci jezerce, ali mesto njega ugleda samo iroku ravnicu. Mislio je da jo sanja, protre oi i pogleda jo jednom.- Pa ovo je cudan kraj - ree. - Najpre nailazim na oveka koji nema oiju, a ipak vidi. Zatim stiem do velike bare, zaspim, opet se probudim - i sada je nema. A znam sigurno da je tu bilo vode, ta sam sam je pio, a sada nadaleko nigde ni kapi. Dok se iuavao i pitao kako li je voda mogla da icezne, spazi da nailazi velika nepogoda. Ustade to je bre mogao i potra u oblinje bunje da potrai zaklon. Kada malo zae u bunje, nae tamo na zemlji nekoliko komada kora. - E, to mi se dopada - ree. - Sada mi treba da potraim jo samo nekoliko koeva, pa da sebi sagradim malu kolibu u kojoj u se skloniti od bure koja nailazi. Istesa na brzinu nekoliko koeva, pobode ih u zemlju i nasloni kore na njih. Kada podie poslednje pare, odjednom se pred njim stvori neko sasvim neobino bie, kakvo jo nikada nije video. Nepoznati mu doviknu: - Ja sam Bulgahnunu. - I to viknu takvim stranim glasom da Vurunah ispusti pare kore, zgrabi svoje oruje i pobee to je bre mogao. Na buru je potpuno zaboravio; imao je samo jednu misao: da to pre pobegne van domaaja Bulgahnunua.

Trao je pravo i najzad stigao do neke reke koja mu je presecala put sa tri strane. Poto je reka bila suvie iroka, pa nije mogao da je pregazi, morao je da se vrati. Samo, nije se vratio istim putem, nego je skrenuo drugim pravcem. Kada se okrenuo i za sobom ostavio reku, spazi krdo emua koje se uputilo vodi. Polovina ih je bila pokrivena perjem, a druga polovina nije, ali su i oni imali izgled emua. Vurunah je jednoga od njih hteo da ubije kopljem, da bi ga pojeo. Pope se na drvo da ga ne vide; zatim pripremi koplje da ubije jednu od tih ptica bez perja. Kada su prolazile pored njega, on odabra svoju rtvu, baci koplje i ubi je. Potom sie sa drveta da bi je uzeo. Kada je potrao prema mrtvoj ptici, primeti da to nisu emui, nego uroenici nekog stranog plemena. Stajali su oko svoga mrtvog druga i besno davali na znanje da hoe da ga osvete. Vurunah uvide da bi mu slabo koristilo pravdanje da je oveka sluajno ubio mislei da je emu; jedini mu je spas bio u bekstvu. Uze put pod noge, i iz straha da neprijatelji ne potre za njim, nije smeo ni da se okrene. Tako je beao dok nije stigao do nekog sklonita. A naao se tamo pre no to je i mislio; pomiljao je samo na opasnost koja mu je pretila i nije obraao panju na ono to se nalazilo na putu. Kada ue u kolibu, nije vie imao razloga za strahovanje, jer je unutra bilo samo sedam mladih devojaka. Ali mu one uopte nisu ulivale strah, naprotiv, izgledalo je da su one vie iznenadene nego on. Bile su prema njemu veoma ljubazne kada su videle da je sam i gladan. Dadoe mu da jede i pustie ga da preko noi ostane u kolibi. On ih onda upita kako se zovu i gde se nalaze ostali iz njihovog plemena. Devojke mu odvrate da se zovu Meameje i da im se pleme nalazi daleko odatle, u drugom kraju. One su dole ovamo samo da razgledaju ovaj kraj, da ostanu malo, i da se posle vrate u svoj zaviaj. Sutradan Vurunah napusti kolibu sestara Meamej i nastavi put. Pretvarao se da vie nikada nee da se vrati. Ali u potaji je mislio da se sakrije negde u blizini i da ih posmatra. Hteo je, kad se ukae zgodna prilika, da ugrabi jednu od njih i uzme je za enu. Bio je sit samoe. Najednom spazi kako sedam sestara Meamej uzimaju motike i odlaze. Pratio ih je izdaleka i pazio da ga one ne vide. Devojke zastae kod nekog gnezda krilatih mrava. Motikama eprkahu po travnjaku, a kada iskopae sve mrave, pobacae motike, posedae eleci da spreme dobru zakusku, jer su ovi mravi za njih bili prava poslastica. Dok su sestre spremale divnu zakusku, Vurunah se tiho prikrade motikama i dograbi dve. Zatim se sa plenom paljivo odunja natrag u skrovite. Kada su se sestre Meamej najzad najele, odoe po svoje motike. Ali samo njih pet naoe motike, i odoe ostavivi one dve da trae nestale alatke. Mislile su da e ih dve devojke, po svoj prilici, nai tu negde u blizini, i da e potom, kada opet budu imale svoje orue, lako stii svojih pet sestara. Dve devojke pretraie ceo mravinjak, ali nisu mogle da nau motike. Kada su tako nacas okrenule Vurunahu lea, on izae iz skrovita i zabi obe motike u zemlju. Zatim se ponovo vrati u skrovite. Kada se devojke okrenue, odjednom spazie svoje motike. Radosne, potrae prema njima i izvukoe ih iz zemlje, u koju su bile dobro pobodene. Dok su to radile, Vurunah izlete iz skrovita, dograbi obe devojke oko pasa i dobro ih pritee. One su se opirale i vikale, ali uzalud. Niko nije mogao da ih uje, jer nikoga nije bilo. Kada su uvidele da su sve opiranje i vika uzalud, smirie se, a Vurunah im ree da ne treba da

se boje i da e se on starati o njima. Dodade da je sam, pa bi eleo da ima dve ene. Neka mirno pou sa njim, i bie im dobro. Samo, morae da urade sve to im on bude rekao. Ako ne budu mirne, on e brzo da ih umiri svojom batinom. Kada mlade devojke uvidee da je svaki otpor uzaludan, uinie kako je Vurunah traio i mirno podoe sa njim. Rekoe mu da e ih njihovo pleme jednoga dana opet odvesti, a on, da bi to spreio, poe bre, mislei da e na taj nain izbei svako proganjanje. Prolo je tako nekoliko nedelja, a obe sestre Meamej su se na izgled snale u novom poloaju i bile sasvim zadovoljne. Ali su, kad bi ostale same, esto razgovarale o svojim sestrama i razmiljale o tome ta li su one uradile kada su primetile njihov nestanak. Pitale su se da li njihove sestre moda tragaju za njima, ili su se vratile u zaviaj da dovedu pomo. Ali nijednog trenutka nisu pomiljale na to da su moda odavno zaboravljene i da e zauvek morati da ostanu sa Vurunahom. Kada su tako jednoga dana sedele zajedno u logoru, ree Vurunah: Vatra nee da se razgori. Idite i donesite mi komade kore od ona dva bora. - Ne - odvratie one - ne smemo da ljutimo koru sa bora. Ako to uradimo, nee nas vie nikada videti. - Idite i ucinite to to vam kaem. Donesite mi borovu koru. Zar ne vidite da vatra jedva tinja? - Vurunah! Ako odemo, neemo se nikad vie vratiti. Nikada nas vie nee videti. Mi to znamo. - Hajdete, ne brbljajte! Jeste li ikada videle da se brbljanjem moe odrati vatra? ta priate? Idite i uinite kao to vam kaem! Ne priajte gluposti, a ako budete beale, ja u vec umeti da vas uhvatim, pa kada vas budem zgrabio, dobiete dobre batine. Idite! Ni rei vie! Na to Meameje odoe, ponee sa sobom kamene sekire da bi oljutile koru. Svaka od njih otila je do jednog bora i sekirom snano zasekla koru. Kada su to uradile, borovi poee da rastu sve vie i vie iz zemlje, i ponesoe ih obe sa sobom. Koliko su borovi rasli, toliko su se devojke udaljavale od zemlje. Kada posle prvog udarca nije uo i drugi, Vurunah poe prema borovima i htede da vidi zato se sestre Meamej ne vraaju. Kada stie do borova, vide da su postali mnogo vei, a gore u vrhovima lebdele su njegove dve ene. Doviknu im neka izvole da siu, ali mu one ne odgovorie. Ukoliko su se vie pele, utoliko je on upornije dovikivao, ali mu one nisu odgovarale. A borovi su rasli sve dok im vrhovi ne dodirnue nebo. U to ostalih pet Meameja provirie iz neba. Zvale su svoje dve sestre govorei im da se ne plae i da uu. A kada ove dve zaue glasove svojih sestara, brzo se popee na nebo. Sestre im pruie ruke, i uvukoe ih unutra. Tamo su svih sedam ostale da zajedno dalje ive. I danas, kada pogleda prema nebu, moe da vidi svih sedam sestara Meamej zajedno. Mi crnci ih nazivamo Meamejama, a vi belci - Vlaiima. (Australija)