Posvećeno mojim roditeljima i DRN.

Najbolji vid podrške koju bi svako poželeo.

Dve godine ranije

I zmenjen je sastav elmer lepkova. Nekada su bolje, omamljujuće mirisali. Lakše su

opijali. Kladim se da ih je većina petaka njušila i da su se njihove majke žalile, pa je
kompanija morala da ih razblaži. Sad su jedva upotrebljivi, ali i dalje ih volim, nisu
loši za dobro raspoloženje, ali gde je tu posvećenost? Obaveza? Ako želite da budete
jebeno raspoloženi, budite. Podmažite malo.
Pažljivo sam sekla duž slike, želeći da imam takvu frizuru. Njenu savršenu, jebenu
frizuru. Želela sam da imam istu. Dugu, stepenasto ošišanu, plavu kosu, što moja nije
bila – tek je prekrivala ramena, tamnosmeđe boje. Previše gusta i previše kovrdžava. Na
toj slici ima umetke. Znam, jer bih se ušunjala na zabavu kojoj je prisustvovala samo da
je vidim. Senka joj je svetlucala na kapcima; usne su joj blistale. Nosila je guči čizme,
uske farmerice i smešno veliku selin torbu. Zahvaljujući umecima, za nedelju dana
promenila je dužinu kose. Kasnije sam oponašala njen izgled. Neverovatno šta sve može
da stane u tu torbu.
Moj pano bio je pun Sarinih fotografija sa zabava, modnih revija, momenata u
kojima je blistala pred kamerama. Bila je saradnik urednika u La viju i bila je savršena.
Njena porodica bila je imućna, ona prelepa, a njen garderober bi vas prosto rasplakao.
Sušta suprotnost meni. Moje fotografije nisu se mogle videti u časopisima. Nisam imala
vikendice na moru. Još kao dete gledala sam u prozore zatamnjene štraftastim
draperijama i papirnu čašu punu pilula. Sad imam mali stan, ali on nije ni nalik na Sarin.
(Slike sa neta.)
Želela sam da se družim s njom, da se mirišem njenim parfemima, da zajedno
idemo kod manikira. Želela sam da budem na zabavi u njenom ogromnom stanu (u
Trajbeki). Želela sam da zajedno posećujemo restorane u kojima će nas momci častiti
pićem. Želela sam da mi piše besmislene skraćenice i šalje smajlije, da slikamo selfije i
ogovaramo druge. Želela sam i želim da radim s njom. (Sledeće nedelje imam zakazan
sastanak u Odeljenju za ljudske resurse u La viju.) Godinama sam zurila u Sarine
fotografije. Praktično smo zajedno odrastale. Sara u svom gala okruženju, a ja u
sumornim školskim klupama. Bile smo povezane zahvaljujući njenim fotografijama iz
svakog časopisa koji se mogao pronaći na Menhetnu. Želela sam da budem Sarin jedini
pravi prijatelj. Želela sam da osetim njenu ljubav. Pomalo sam mrzela sebe zbog toga.
Imala sam ambiciju. Uzela sam svetlucavu zlatnu olovku i napisala Sara Taft na vrhu
table.
Bićemo najbolje drugarice. I to zauvek.
 1

T ri plavokose PR devojke s ajpedima stajale su iza plišane trake i proveravale ljude

koji su ulazili. Čekala sam da jedna od njih podigne pogled.
„Zdravo, stigla sam.
„Ime?“
„Anja…“
„Oh, čekaj! Loren, treba nam selfi. Mi smo bliznakinje!“ Pozvala je mlađu plavušu,
koja je takođe imala slušalicu u uhu. Uzdahnula sam. Devojke su se nameštale za grupni
snimak ne obraćajući pažnju na nestrpljive goste koji su žurili na zabavu. Nakašljala sam
se.
„Samo sekundu, malecka.“ Jedna od njih dve obratila mi se s podignutim
kažiprstom.
Poželela sam da joj odgrizem taj prst. Konačno, nakon deset ili više snimaka,
devojke su se vratile. Naterala sam sebe da im se osmehnem.
„Izvini! Morala sam da postavim na Instagram! Dobro, još jednom, kako beše tvoje
ime?“
Ponovila sam, slovo po slovo. Žvakala je gumu i duvala balone dok je kucala po
ajpedu.
U glavi sam čula glas Silije Ejveri: „La vi“ žena ne čeka u redu. Sranje. Isprašila bi
me da vidi kako stojim tu kao jebeni plebejac. Nismo čak ni pokrivali taj događaj, ali
Siliji je trebala usluga: htela je da pozajmi (i zadrži) haljinu. PR firma koja je
organizovala zabavu predstavljala je dizajnera Aleksandera Kinga. Zvanično, Siliji je
trebala haljina za slikanje, ali istina je da ju je želela džabe.
Plavuša je i dalje kucala. Prevrnula sam očima.
„Treba još jednom da spelujem?“
„Ne, ne. Za koji autlet radiš?“
„La vi“, procedila sam kroza zube. Razrogačila je oči. Trebalo je da nabodem tu
PR glupaču među prazne, sitne oči. Da napravim od nje šiš-ćevap, da oni koji čekaju u
redu imaju šta da grickaju.
„Ne vidim tvoje ime na spisku… Čini mi se da ga nema?“ Sve je rečeno upitnom
rečenicom.
Mogla sam joj reći da se zovem Bijonse, ne bi primetila razliku. Iza mene je
mrmljanje postajalo sve glasnije.
 „Proverite još jednom.“ Začulo se zujanje. Nešto poput bušilice u daljini. Pitala
sam se jesu li unutra neki radovi u toku.
„Čujete li ovo?“, pitala sam. Vratarka je podigla pogled s ajpeda i bledo me
pogledala.
„Šta? Muziku?“ Pukao je balon na njenim usnama.
„Nije važno.“
Ponovo je počela da kuca. „Oh! Našla sam te. Oči da mi istera! Ha! Obnevidela
sam. Uzgred, ja sam Loren. Dopisivale smo se putem mejla.“ Ozarila se. Htela sam da je
potapšem po glavi, ali nosila je vunenu maramu, uprkos vrućini; kapljice znoja pretile su
da joj okvase lice.
„Hej! Sjajno je što smo se konačno upoznale. Uvedi me pa da popijemo piće.“
Štrecnula sam se čuvši sebe kako izgovaram te reči. Bože, ponekad sam mrzela sebe.
Znala sam da ću joj kasnije, kad mi bude ponudila ručak, udovoljiti i u tome. Jer to je
moj posao, a ja sam bezdušna.
„Naravno!“
Jebeni idiot. To je moj život.
Bio je to drugi događaj te večeri. Prvi je bio za fitbit dodatak – dodatak dodatku
koji vam govori da ne napredujete dovoljno. Hoćete da se šepurite kako aktivno radite
na formi, a morate da se krijete iza krupnog zlatnog nakita. Šta li će još smisliti? Ali ja
bih se kitila njime. Kad bih smršala još desetak kilograma, možda bi me Silija i pomerila
sa mesta saradnika urednika. Fokusiraj se na nagradu – i kilograme.
Cilj te zabave bio je novi šal, pod kojim se Loren znojila. Ne šal koji bi spasao svet
ili nahranio svu gladnu decu, zaštitio životinje ili pak bio organski komad od alpake.
(Čekaju da životinja ugine pre nego što joj skinu krzno. Kako domišljato.) Samo običan
sivi šal. PR devojke bile su umotane u iste takve; Loren je stvarno imala tri na sebi. Bio
je jul, u Njujorku trideset dva stepena.
A i bilo je vreme da se nešto popije. Ne napijam se. Nije poželjno gubiti kontrolu.
Znate li šta se desi kad izgubite kontrolu? Postajete neuredni. Ali, da nisam popila,
morala bih da visim na telefonu – ili još gore, da razgovaram s ljudima. Sara je na
takvim skupovima uvek pila kao smuk i nije marila za utisak koji ostavlja. Zašto bi? Bila
je nedodirljiva.
„Anja! Stigla si!“ još jedna Loren stala je ispred mene. Više nisam znala koja je
koja, ali izgleda da se svaka PR devojka zove Loren. Sve liče jedna na drugu; nose
dejvid jurman nakit, šatirane su i imaju francuske manire. Loren je, očigledno, došla s
Long Ajlanda.
„Loren!“ Mrzela sam sebe zbog svog lažnog entuzijazma.
„Setila si me se!“
Nisam.
„OMB, kako ti se dopalo ono prošlonedeljno sa osvetljenim ogledalima? Zar nije
sjajno kad ih koristiš?“
„Da, obavezno ih koristim. Učestvuješ i u ovoj priči?“
 „Da! Šal je neverovatan, zar ne? Vidi, možeš ga nositi na pet načina! Ko bi rekao
da se toliko može postići samo jednim šalom? To mi je, nekako, promenilo život.“
Ta Loren nosila je četiri. Znoj joj se skupljao ispod pazuha i pretvarao svetloplavu
boju njene bluze u indigo. Pokušala sam da skrenem pogled. Nešto je čudno zamirisalo.
„Nemoj da pričaš. Ali zar ti nije malo vruće?“
„Ne! Super mi je. Inače, na detoksikaciji sam, pa mi znojenje dobro dođe. Jedem
isključivo kelj i beli luk, ovo mi je baš od pomoći.“
Znači to sam namirisala.
„Šalova nikad dosta“, dodala je dok je skenirala okolo tražeći nekog s kim bi
porazgovarala. „Oh! Eno Eni iz magazina Mins. Popij neko piće! Probaj šal!“
Dvadeset minuta kasnije bila sam obavijena pletivom. Svaki put kad bi mi Loren
prišla, dodali su mi još koji. Možda je to pravi put, neka vrsta testa? Ako preživim noć
umotana u pet ogromnih vunenih šalova, zvanično postajem žena ili šta već. Uz osmeh,
iskapila sam treću čašu šampanjca. Bar je pripitost, prvi put, bila na vrhuncu. Uspaničila
sam se pri pomisli na unete kalorije, ali shvatila sam i da su se izgubile s tolikim
znojenjem. Što bi rekli, čist račun.
„OMB, moramo te izbaciti na Instagram! Izgledaš sjajno!“ Opet Loren. Ona prva.
Ili druga. Ne, čekaj, svakako prva. Njena roze bluza ispod pazuha bila je tamnooker.
„Oh, radije ne bih…“
„Ne budi blesava. Osmeh!“ Škljoc! „Izgledaš tako šik.“ Uslikala me je dok sam
govorila. Usta su mi bila otvorena. To je bilo upravo suprotno od šik.
„Potpuno sam mokra.“ Sa previše slojeva na sebi delujete šire. To nije dobro.
„Nova moda. Čula sam da i Aleksander King baš tako nosi šalove. O, odmah se
vraćam. Moram da piškim.“
„Ali mogu li da vidim sliku? Mislim da sam zažmurila.“
„Ne, izgledaš sjajno. Postavljam je. Tagovaću te!“
Otišla je pre nego što sam uspela da je zgrabim. Mogla sam da napravim scenu tako
što bih je povukla za kosu, ali šta će mi cirkus. Zamislite kakvi bi bili komentari na
društvenim mrežama.
Odmah sam otvorila Instagram. Tu je: jedno oko zatvoreno, usna iskrivljena.
Koliko sam brada imala? Vrat mi se izgubio u vuni. I što je najgore, nije koristila filtere.
Ličila sam na nešto što je oprano na plažama Montoka. Sutra će me ismevati na
jutarnjem sastanku u uredništvu i držače mi pridike u vezi sa napredovanjem. Jer jedna
„La vi“ žena mora da šija u svakom trenutku. Kao da Silija i Sara nikad nisu bile
uslikane iz lošeg ugla.
I nisu. Te savršene kučke.
Ponovo se začulo zujanje. Testera. Bila sam ubeđena. Da li u nekoj prostoriji
umetnici nešto rezbare? Možda prave skulpture od leda. To bi opravdalo tolike šalove.
Gde je, dođavola, ta VIP soba? Zašto sam uopšte zaglavila tu? Rešena da ulepšam sebi
veče, otišla sam do druge Loren i potapšala je po ramenu.
„Ćao.“
„Hej!“ Široko se osmehnula. Ispolirani, svi. Valjda je umela da istrpi bol.
 „Gde je VIP soba?“
„Molim?“
„VIP soba, gde su umetnici?“, izgovarala sam lagano i podigla obrvu. Je li joj
potrebno da restartuje svoj sistem?
„Hm, nema je“, odgovorila je gledajući okolo.
„Kakvo je onda ovo zujanje?“, pitala sam iznervirana. Najpre ona usrana
fotografija, a sad i ovo. Kakva je to zabava?
„Kakvo zujanje? Nisam sigurna…“
„Slušaj, Loren. La vi neće trpeti ovakva sranja. Razumeš?“
„Anja! Tu si!“ Okrenula sam se i videla kako roze Loren bulji u mene. „Je l’ sve u
redu?“
„Ne, nije u redu. Ova… tvoja s Internetom neće da mi kaže gde je VIP soba!“
„Dobro, smiri se, ne postoji VIP soba. Ne večeras, draga.“ Uvek upotrebljavaju te
slatke nadimke kao da vas vole. Draga. Srce. Šećeru. Dušo. Obe Loren su bile najgora
moguća varijanta. „Hajde da ti donesemo piće, važi, dušo?“
Dopustila sam joj da me odvede do bara. Zabava je bila očajna. Ta PR devojka bila
je očajna. Ponašala se prema meni kao da sam derište. Saru sigurno ne bi tako tretirala. I
zašto i dalje zuji?
„Ti popij piće, ja idem da piškim. A onda ću ti dati poklon-kesu, važi, srce?“, čula
sam je kako kaže.
Klimnula sam glavom i zažmurila, pokušavajući da se odbranim od tog zvuka.
Otvorila sam oči i pogledala u Loren – u tom trenutku nisam bila sigurna da li u
prvu ili drugu, ali zaista nije ni bilo važno. Modeli robota se menjaju.
Izašla je iz sale. Uputila se ka VIP sobi, gde se odigravala glavna predstava.
Lažljivica.
Misle da nisam dovoljno VIP da bih im se pridružila? Alo, ja radim za La vi, jebote.
Saru nikad ne bi tako zavitlavali. Ispila sam šampanjac i pošla za robotom.
Loren je išla niz prazan hodnik i prošla kroz neka vrata. Gde je obezbeđenje? Gde
su konopci? Pokušala sam da otvorim jedna vrata, ali bila su zaključana. Sačekala sam –
neko uskoro mora izaći. Činilo mi se da su prošli sati i vrata su se konačno otvorila.
„Anja! Hej!“, rekao je robot. „I ti si morala da piškiš?“
„Očigledno, znaš da sam morala!“ Gurnula sam je nazad, zatvorila vrata i
zaključala ih za nama.
„Uh, šta se dešava? Jesi li dobro?“
„Da, moramo da porazgovaramo, to je sve.“ Ošacovala sam sobu. Nije baš
izgledala kao VIP. Toalet, lavabo, ogledalo – svita se smestila u toalet? Mislim, ako su
poput Kejt Mos želeli da piju koka-kolu u toaletu, onda u redu, ali ko to još radi?
„Oh, o čemu? O šalovima? Zar ne misliš da su sjajni?“, nervozno se osmehivala.
„O torbama, Loren. Veoma su elegantne.“ Bila sam na reviji autopilota. Mogla sam
da prospem svakakve gluposti i to bi imalo smisla. „U materiji sam. Možda bih mogla
da pomognem?“
 Oduševljeno je klimnula glavom, kao kreten. Ne znam kad sam tačno odlučila da
joj razbijem glavu o ogledalo, ali iznenada sam to učinila i staklo se rasprslo. Prestala je
da se ljulja i prestravljeno me pogledala.
„OMB, Anja, koji k…“
Nije izgovorila cele reči. Samo skraćenice. Čak ni u tom trenutku nije mogla da
kaže o bože. Stvarno mrzim robote. Kad je otvorila usta da zavrišti, morala sam da je
ućutkam. Nekako sam znala da se iza levog oka nalazi dugme za prekid struje. Da, kraj
disanja.
Obrisala sam lavabo i oduprla se želji da je šutnem pre nego što sam izašla. Oko joj
je krvarilo. Uvek sam uživala u boji krvi, ali čudno, ne mogu da gledam krv. Čudno, zar
ne?

„Anja? Anja? Hej!“

Otvorila sam oči i videla Loren. „Oh, ćao.“
„Spavala si?“
„Ha, ne, samo sam se isključila.“ Nije se stvarno desilo. Nisam joj izbila očnu
jabučicu. To je bio samo san. Super, sve je okej.
„Hoćeš li još jedno piće?“
„Oh, naravno.“ Nasmejala sam se i gledala je kako odlazi do bara.
„Oh, hej, vidi“, rekla je neki minut kasnije pružajući mi čašu vev klikoa. „Da ne
zaboravim, imam haljinu za Siliju. Malberi je poslala mejl. Dobiće je sutra.“ Malberi je
bila Silijin poslednji pomoćnik.
„Bilo bi sjajno!“, rekla sam. Dugačka oštrica ispala joj je iz oka. Da li je još neko to
primetio? „Silija će se oduševiti.“
„Pa, drago nam je da se La viju dopada Aleksander King koliko i nama.“ Sijala je
od sreće, a oko joj je igralo praveći nepravilne pokrete. Je li to stvarno? Trebalo je da
zamolim dr M da mi pojača terapiju.
„Dobro, pa, mislim da je vreme da se pozdravimo. Hvala na svemu!“
„Pisaćeš o šalovima?“ Loren me je zabrinuto gledala.
„Uh, naravno… moram da idem. Pošalji mi mejl!“
Imala je nameru da me poljubi u obraz, ali pobegla sam joj. Nisam želela da
dodirnem tu olupinu. To nije bilo stvarno.
Ništa od svega ovoga nije bilo stvarno.
 2

U deset sati ujutru, sastanak uredništva u La viju održavao se u manjoj od dve

konferencijske sale na sedmom spratu ogromne staklene kule Blančet
pablišinga u Midtaunu. Bili smo okruženi obrađenim metalom i sjajnim
površinama. Zidovi su bili inspiracija Frenka Gerija, a stolice kao da su izašle iz
naučnofantastičnog filma. Sastanak se održavao svake srede za MMD, ili moda,
mogućnosti i digitalno – sve što je imalo veze sa mnom. To je bilo dvadeset minuta
pravog pakla.
„Fina ti je ona fotografija od sinoć“, smejala se Sara Elizabet Taft, zabacivši svoju
prelepu, savršenu kosu. „Znaš, Noć veštica je tek za nekoliko meseci.“ Proveravala je
moju stranicu na Instagramu. Srce mi je zalupalo.
„Uh, znam. Postavili su je bez mog odobrenja.“
„Stvarno treba da odeš na kurs poziranja za fotose. Mislim, tragedija.“ Nakrivila je
nos.
„Šta je tragedija?“ Ušla je Silija u kožnom šortsu. Za nekog u ranim četrdesetim
odlično joj je stajao. Njena tajna? Načelo. Silija je bila majstor petominutnog načela.
„Još jedna Anjina fotografija“, rekla je Sara i pokazala na mene.
„Još jedna? Stvarno ne možeš da nas predstavljaš ako ličiš na ružnog kita!“,
likovala je Silija i čekala da priznam da će moj grozni izgled i to što ne ličim na Žizel
Bindšen upropastiti La vi. Klimnula sam glavom trudeći se da pokažem žaljenje. Mrzela
sam taj dan. Mrzela sam Saru Taft.
„Ne možemo svi biti savršeni, Saro.“ Htela sam da je žacnem, a zvučalo je pomalo
bez veze. Mrzela sam to koliko sam je volela. Na sebi je imala kaubojke i prin cvetnu
haljinicu. Njen izgled je govorio „pravo iz prerije“. Samo još da dodate maslac tu i tamo.
Da Blejk Lajvli ima dete sa samom sobom, bila bi to Sara Elizabet Taft. Visoka,
vitka, plava i bogata, Sara je bila rođena za modnog urednika. Koristi šanel od druge
godine – te fotografije su kružile po svim časopisima. Slika malene Sare koja se igra
maminom berkinkom bila je preslatka. (Moja majka je samo ležala na kauču.) Nasledila
je roditelje, vlasnike neke fabrike kafe, plantaže ili tako nešto. Niko zapravo nije znao
mnogo o tome, osim da su u nekom trenutku propali i da je to bio pravi skandal. Kako su
magazini pisali, vodila je život koji je moguć ukoliko se malo potrudite. Uložite trud,
trošite novac.
 Sara je imala neverovatan dar: umela je da uzdigne svakoga i sve. Bilo je dovoljno
da nešto obuče, izbaci na Instagram ili pogleda u određenom pravcu. Ako ste joj
prijatelj, sedite u prvom redu. Već sam videla kako se to sve odvijalo. Počastila je
svojom pažnjom Lisu Blic i Džeka Arčera u vreme kad su bili niko i ništa. I nekoliko
meseci kasnije postali su jebena modna elita. Popeli su se na sam vrh. Samo zato što se
slikala sa Sarom, Tisa je dobila sponzora za sajt koji je pokrenula. Džek je nizao uspehe
i na kraju završio u magazinu za muškarce. Sara je bila izvor svih modnih dešavanja.
Sve ono što sam ja želela.
S druge strane, ono što se Sari nije dopalo nikada nije videlo svetlost dana. Gomila
torbi je izbačena jer je ona procenila da nisu dovoljno dobre. Niko nije želeo da ona
iskrivi svoj nos na nekoga ili nečiji proizvod. To bi značilo da je nešto ružno. Da je neko
ružan. Ako bih joj se dopala, mogla bih da budem bilo šta. Mogla bih da zablistam.
Mogla bih da budem kao ona.
Dve godine ranije, kad sam se zaposlila u La viju, uradila sam ono što mi je
savetovao dr M. Rekla sam Sari koliko je poštujem i da me inspiriše. Ona me je potakla
da se bavim modom. Bio je to moj prvi dan, bila sam mlada i veoma glupa. Tada još
nisam bila ni blizu modi. Dr M je bio oduševljen jer sam bila iskrena i nisam krila
emocije. Kakav moron. Naredne dve godine, kad god bi joj se ukazala prilika, Sara mi je
to nabijala na nos i dodavala so na ranu.
„Želim salatu za ručak. Idemo! I ti bi trebalo da se baciš na zeleniš. Kao meče si.“
Krivila je nos. „Pošto te ja inspirišem, odreći ćeš se pljeskavice.“
Svaki bogovetni put poželela sam da umrem. Sara nije padala na ozbiljnost.
Trebalo je to da znam. Ali, kad sam prestala da reagujem na njene podrugljive
komentare, nalazila je nešto drugo čime bi me bockala.
„Anja, imaš li još onaj mali blog?“ Zasmejala se dok je izgovarala kraj rečenice.
Procenila je da su blogovi otrcana stvar. Ukinula sam svoj blog kad sam se
zaposlila u La viju. Cilj ne bira sredstva. Uz pravi broj lažnih članaka, komentara i
potplaćenih pratilaca, i vi možete biti neko interesantno, novo sranje. Sajt je bio pun
mojih fotografija uslikanih na događajima kojima je Sara prisustvovala (ušunjala bih se
kad vratari nisu obraćali pažnju) i vesti sa fenomenalnih revija na kojima nisam bila.
Slušala sam priče i izveštavala kao da su bile upućene meni. Sve je bila laž. Lažite dok
vas ne provale. (U mojoj biografiji navedeni su poslovi u magazinima koje nikad nisam
radila. Niko nije provalio. Promena zaposlenih u svetu medija je brutalna.) Nije
postojala lista akreditacija za angažmane u modnim časopisima. Osim polaganja testa za
uređivanje i dobrog ukusa za oblačenje – i jedne ili dve (lažne) dobre preporuke, nije
bilo drugih uslova. Bila sam samo još jedan mladi urednik na koga niko nije obraćao
pažnju. I sve to je vredelo, jer sad sam to što jesam – urednik u La viju.
„Dobro, da počnemo. Šta je na dnevnom redu?“, pitala je Silija i pljesnula dlanom
o dlan. Kao GKNV (glavna kučka na vrhu), Silija je uvek vodila MMD sastanke.
Malberi je sela u ćošak, pored naše stažistkinje, Kejsi, i hvatala beleške. Kejsi je sve
vreme gledala u svoj telefon.
 „Treba da napravimo izveštaj sa Nedelje mode“, predložila je Dalija Džoši,
pomoćnica urednika. Ona je jedina među zaposlenima bila fina prema meni, u manjini u
uredništvu. Bila je Indijka. (Još jedna tamnoputa žena u osoblju radila je u Odeljenju
prodaje, ali mi se nikada nismo mešali sa prodajom. Nikada. Dalija je trebalo da bude
urednik za lepotu; njena koža je prosto sijala i bila je savršena. U slobodno vreme
postavljala je i video-snimke sa savetima za šminkanje. (Pomno sam ih pratila. Linija
koju sam izvlačila ajlajnerom nikad nije izgledala bolje i naučila sam da ističem
konture.) Ali Silija nije ni pomišljala da tamnoputa žena može da vodi tako važan posao
u La viju.
„Šta ako bude morala da se pojavi na TV-u? Ne, to ne bi bilo dobro. Mi nismo
etnički časopis.“
Ubacite ovde smajlija koji se čudi.
Odeljenje aksesoara bilo je profesionalno čistilište. Odatle nije bilo mrdanja. U
najboljem slučaju, Dalija bi mogla da nastavi da radi za neki brend. Ukoliko bi imala
dovoljno sreće.
„Tačno. Dakle, novi dizajneri, ko će se pozabaviti time?“, pitala je Silija. Podigla
sam ruku. Pogledala me je i prećutno se složila. I dalje je bila ljuta zbog fotografije. Ali
nisam bila ružna kao čovek-slon; loši uglovi su svojstveni dobrim ljudima. „Super, želim
da se tu nađe i Aleksander King.“
„Naravno“, nasmejala sam se. Uvek sam se smešila. Dr M me je naučio tome.
Osmeh navodi ljude da vas zavole.
„Saro, možeš li da izabereš modele? Ništa spektakularno; to je samo za sajt.“
„Naravno, Silija.“
Znala sam šta to znači. Sara je birala modele, a ja sam pisala o njima. Tako je to
funkcionisalo kod nas. Ranije je htela da pogledam njen tekst i ispravim ponešto ako
treba. To se ubrzo promenilo, pa sam pisala na osnovu Sarinih beleški. Bila sam bolji
pisac, pa sam, naravno, preuzela taj deo posla. Pomagala sam joj. Zapravo, uživala sam
u tome. Pisanje Sarinih priča nas je zbližavalo. Sara je ponekad morala da mi kaže o
čemu razmišlja. Skoro pa smo postale drugarice. Bile smo tim.
„Šta još?“
„U susret Nedelji mode svakako bi trebalo reći nešto i o dijeti“, ubacila se Ivi Rouz
Smit, urednica stranice za lepotu. „Znate, kako izgubiti dvadeset kilograma za mesec
dana. I slično.“
„Je l’ to uopšte moguće?“, pitala je Silija.
Ivi je slegla svojim koščatim ramenima. „Verovatno nije, ali bilo bi zabavno
saznati“, nasmejala se.
Pošto su svi zaćutali, osećala sam da su sve oči uprte u mene.
„Da pogađam… to je upućeno meni?“ Smeh.
„Pa, ti pokušavaš da smršaš“, objasnila je Sara milosrdnim glasom. „Mislim, nikad
nećeš ući u broj trideset osam ako ne preduzmeš drastične mere.“
„Istina, nema šta“, potvrdila je Silija proučavajući moje grudi i ruke. „Super. Poradi
na tome sa Ivi. Vodi dnevnik, beleži šta jedeš. Svakodnevno se meri. Oh, i zapamti: la vi
žene ne krše dijetu. To je to. Hvala svima. Anja, Saro, svratite do moje kancelarije.“
Išetala je iz sale na štiklama u društvu Sare i Malberi.
Kaskala sam za njima u strahu od nove Silijine torture. Kad sam pristigla, Sara je
već sedela u Silijinoj kancelariji i uplašeno se smeškala. Malberi mi se sažaljivo
osmehnula kad sam ušla. (To mi se uopšte nije dopalo. Nije mi bilo potrebno sažaljenje
jedne asistentkinje. Šta misli, ko je ona?) Silija je sedela za crnim stolom presvučenim
kožom. Renovirala je kancelariju pre šest meseci u želji za nekom „dramatičnijom
teksturom“. Stolica joj je bila tapacirana krznom činčile; one na drugoj strani bile su
prekrivene šljokicama. Očigledno nije želela da se osećamo prijatno dok sedimo u
njenoj kancelariji. Silijine lubutenke bile su na podu. Miris nogu golicao mi je nozdrve.
„Ah, Anja, dobro je, stigla si. Zatvori vrata.“ Naslonila je bradu na kažiprste. To je
značilo da je ozbiljna. „A sad, kao što znate, obe ste ovde već neko vreme…“
„Neki i duže od drugih“, prekinula ju je Sara. Istina. Radila je u La viju već četiri
godine. Počela je kao stažistkinja, postala asistentkinja, potom pomoćnica urednika i na
kraju kourednica. Imala je više staža od mene. Počela sam s istim zvanjem kao i ona i
platom manjom za petnaest hiljada. Ali vredelo je. Radila sam sa Sarom Taft.
„I pomoćnice ste urednika. Jednu ću unaprediti u stilistu. Druga će referisati svojoj
bivšoj koleginici.“
„Hm, koju ćeš unaprediti?“
„Dobro pitanje, Saro. To će zavisiti od rezultata. Pobediće ona koja dobije veću
podršku na veb-sajtu. Do Nedelje mode obe imate šansu da dokažete kako posedujete
sve potrebne kvalitete.“
„Ali kakve to veze ima sa…“
„Bez ali, Saro. Završile smo.“ Silija je već dohvatila telefon i počela da naređuje
Malberi.
Sara je moj rival? To nije dobro. Silija voli Saru. Sara je savršena. Sara je prelepa.
Zbog Sare sam došla u La vi. Sara je tu duže od mene – ali ne želim da budem ispod nje.
To bi bilo ravno samoubistvu. Ako bih radila za nju, donosila bih joj kafu, ali ne bih je
pila s njom. A kad bih ja bila njen pretpostavljeni, gde god bi ona bila pozvana, išla bih i
ja. (Bio je to neki zakon prirode, okačen o jarbol ili nešto slično – što se više penjete, sve
više ljudi želi da vas vidi i bude u vašem društvu. Pozivi se redaju jedan za drugim. Kao
magija.) Naša mesta na revijama treba da budu u istom redu. U to vreme obično sam
sedela iza Sare. Niko nije znao ko sam. Ali pored nje, dok nam se torbe dodiruju, dok joj
šapućem u uho, bila bih što i Sara. Ne, još bolja. Jer ja sam svoja. Morala bi da me
prihvati. A kad bih bila Sarina prijateljica, postala bih nedodirljiva.
„Vau, možeš li da veruješ?“, pitala me je Sara kad smo se vratile na svoja radna
mesta. Delio nas je samo oniži zid. Mrzela sam to. Ako se ne bih popela na prste (što
sam činila dvadeset puta dnevno), videla bih joj samo teme. Njena strana zida bila je
puna ljubavnih poruka raznih dizajnera, a moja raznih podsetnika na obaveze i
kalendara.
„Ludilo“, složila sam se.
„Mislim, rezultati? To je, kao, to nije naš posao!“
 Samo sam je pogledala, ništa ne odgovorivši. Možda to i nije toliko težak zadatak.
Imam više od šest nedelja da dam sve od sebe i svakog dana je nadmašim u poslu.
Naravno, pisala sam za nju, ali ne tako dobro kao za sebe. Nisam toliko glupa.
„I nije fer prema tebi“, nastavila je Sara sažaljivo.
„Kako to misliš?“ pitala sam.
„Svi znaju da se unapređenja baziraju na položaju u društvu, bez obzira na to šta
Silija kaže. A ti ga nemaš. Što je loše, jer ti si, ono, stvarno odlična u poslu.“ Klimala je
glavom dok je govorila.
Misli za mene da sam odlična! Srce mi je preskakalo. Ali imala je pravo kad je
rekla da nisam niko. Jer niko nije znao ni ko sam ni šta sam. Treba dokazati i njoj i Siliji
da zaslužujem to mesto. A i novac koji ide uz unapređenje. Živeti sa manje od pedeset
hiljada godišnje je nemoguće ako ste primorani da pratite modu. Samo cipele koštaju
više od mesečne stanarine. Hvala bogu, imala sam ušteđevinu. Moram da pobedim. Budi
hrabra, možeš ti to. Mantre su korisne. Pobediću, pokazaću joj.
„Šta je, Saro? Plašiš se konkurencije?“ Neustrašivost, moje jedino oružje.
„Hm, dobro, kako god!“, nasmejala se. „Radovaću se ako ti dobiješ to mesto.“
Razrogačila je oči. To nešto znači, zar ne? Osećala sam se čudno. Kao prepumpan balon.
„O, hvala ti. I ja ću biti srećna ukoliko ti pobediš.“
„Dobro je, jer hoću.“
Pre nego što sam odgovorila, začula sam kako Silija vrišti na neku nesrećnicu i
preti da će je uništiti.
„Pobogu!“ Silija je izašla i, još bosih nogu, šetkala kroz hodnik. Vikala je na
svakoga ko je bio dovoljno glup da je pogleda u oči. Silija nije od onih besnih šefova,
ali, kad nešto nije po njenom, bolje je skloniti joj se s puta. Zaustavila se pored nas i
nekoliko puta duboko udahnula.
„Devojke, poznaje li neka od vas nekog u Belo i Belo PR-u?“ Obe smo klimnule
glavom.
„Naravno“, spremno je odgovorila Sara. „Šta treba?“
„Treba mi moja jebena aleksander king haljina! Znači, zovite ih i donesite mi je!“
Sara je zanemela na Silijin ton. Kad joj budem postala šef, moraćemo da poradimo
na tome.
Silija se okrenula ka meni.
„Loren je rekla da će je poslati ujutru“, praktično sam zacvilela. „Zar Malberi nema
nikakvu informaciju?“
„Malberi ne može da pronađe mejl“, snizila je ton pre nego što se vratila u svoju
kancelariju.
„Sredićemo to, Silija.“ Pogledala sam Saru, a ona je već zgrabila slušalicu. Duboko
je udahnula kad ju je spustila. „Ništa?“
„Nada. Pojma nemaju gde je Loren, ili kako se već zove, a haljina je kod nje.
Koliko je to neodgovorno. Mislim, kladim se da je u Minsu i da je haljinu odnela njima.
A trebalo je da je mi prvi prikažemo u javnosti!“ U protekla četiri meseca Mins nam je
ukrao tri haljine. Verzije koje se pojave na pisti često nisu kao one koje se mogu pronaći
u radnji. Zato je bilo važno da prvi dođemo do njih. Bili smo poznati po tome. A Mins je
počeo da nam praši guzicu.
Uh. Budi timski igrač, Anja. Možeš ti to. Ubaci bilo koji drugi glupi korporativni
eufemizam da olakšaš sebi ono što moraš da uradiš. Pozvala sam Loren na mobilni.
„Ćao, Loren! Anja ovde.“ Glas mi je bio tako tanak da me je srce zabolelo.
„Anja! Šta ima, malecka?“
Stisnula sam zube. „Ništa naročito. Vidi, trebalo je da stigne neka haljina za Siliju.“
„O, sranje, nije stigao aleksander king? OMB, moja saradnica je zaboravila da je
pošalje! Stvarno mi je žao, draga!“
Osetila sam napetost u ramenima. „Silija je ljuta.“
„O, jebiga. Dobro, reci joj da ću je lično doneti za sat.“
„Super, hvala ti.“ Prekinula sam vezu.
„Saro!“, vikala je Silija iz svoje kancelarije.
„Sranje“, zamucala je Sara. Otrčala je do Silije. Čula sam kako joj govori da pojma
nema gde je haljina i da bi trebalo da potraži neku drugu. Ja sam bila na potezu.
„Zapravo, društvo, Loren je rekla da će je doneti za sat“, dodala sam s vrata.
„Došlo je do zabune u isporuci i veoma joj je žao zbog toga.“
Silija me je odmerila čeličnim pogledom i klimnula glavom. „Odlično, Anja. Tako
se dolazi do unapređenja.“
„Ali rekla si da će podrška biti važna!“, povikala je Sara.
„Biće važno ono što ja želim, u redu? Završile smo.“
„Mogla si da mi kažeš da si pronašla haljinu“, dobacila je Sara dok smo se vraćale
na svoja mesta.
„Nisi me pitala“, nasmejala sam se.
Osmeh tera ljude da vas zavole.

Trideset osam minuta kasnije utrčala je Loren, znojava i bez daha. Pogledala sam je u
oko kako bih proverila ima li ožiljaka ili tragova krvi, ali nije ih bilo.
„Ćao, Anja! Ja… donela sam haljinu“, šištala je.
Klimnula sam glavom i podigla slušalicu da pozovem Malberi. Silijini pomoćnici
ne zadržavaju se dugo i pravo je čudo kad sastave godinu dana. To smo nazvali
najbržom isplatom. Malberi je u La viju bila već deset meseci, što je rekord. Bila je
plava – uvek su tu sedele plavuše – i bila je ćerka bivše manekenke i nekog sponzora.
Ljudi misle da se manekenke obično lepe za rok zvezde, ali pravi spoj su bankari i
devojke sa modne piste. Novac je čudo. Tako je Malberi i došla do posla.
„Sedi ovde!“ Povela sam Loren do druge stolice za mojim stolom (za mini-
sastanke, ako zatreba). Malberi je pristigla trčećim korakom na mark džejkobs štiklama.
Znate one što izgledaju kao da ih je neko odsekao mačetom. Kolekcija proleće 2008,
potpuno u vintidž stilu. Ali, kad je stigla do Loren, izvrnula je zglob i pala poput ranjene
žirafe. Čula sam lomljavu pored sebe.
„Gospode, pa ona ne ume ni da hoda na štiklama“, smejala se Sara.
 Malberi se pridizala. Vrtela se i mumlala kao da je polomila članak. A nije. Ništa
nije puklo; imam ja uho za to.
„Ustaj!“, naredila sam joj. „Izuj te smešne cipele i vraćaj se za svoj sto!“
„Ali ove su mi omiljene“, šaputala je kroz suze.
Plakala je za cipelama. Došlo mi je da je šljepim. I da joj skinem te cipele i olupam
ih joj o glavu. Bilo mi je žao tog idiota. Želela sam da je vidim kako krvari, da izbrišem
to iz sećanja. Ipak, duboko sam uzdahnula i snašla se u toj situaciji.
„Dušo, ne plače se za tim stvarima. Moda je to. Silija će te najuriti. A sada ustaj i
počni da radiš svoj jebeni posao!“ Okrenula sam se na svojoj štikli (valentino) i vratila
se do Loren. „Stvarno mi je žao zbog ovoga. Nova je“, slagala sam. „Hajdemo do
Silije.“
Povela sam je do Silijine kancelarije. Ponovo se javilo zujanje. Rade li nešto na
zgradi? Je li još nešto loše tog dana moglo da se desi?
Silija je bila srećna. Ne, Silija je bila oduševljena: njene usne pune botoksa umalo
su se razvukle u osmeh. Haljina je stigla; uspela sam da spasem dan od propasti.
Unapređenje će biti moje. Ali, kad sam se okrenula kako bih se vratila do svog stola,
krajičkom oka primetila sam neki blesak.
Oštrica je ponovo virila iz Loreninog oka. Šest centimetara dugo staklo ogledala
visilo je naočigled svih. Kakvu igru igra? Gde ga je dosad krila?
„Anja? Imaš još nešto?“, pitala je Silija.
„Molim? O, hm, ne.“ Požurila sam ka stolu.
„Uopšte ne znam zašto si joj pomogla“, preko zida je dopirao Sarin glas uz još jače
zujanje.
„Molim?“ Stvara li ona tu buku? Ili se čuje vibrator? Mislite da se šalim, ali
iznenadili biste se kad biste videli šta nam sve publicisti šalju. Bacila sam pogled preko
zida, ali tamo nije bilo ničega.
„Zašto si pomogla Malberi? Ona je pravi luzer.“ Sara baš nije volela tu devojku. To
je bila stvar višeg staleža; bile su zakleti neprijatelji. Ali Malberi nije bila kao Sara. Sara
je bila savršena.
„Jer je još dete i neko treba da joj pokaže pravi put.“
„Nevažno.“
Možda je i bila u pravu. Mogla sam da ostavim Malberi tamo, da umre ispred mog
stola. Da je svi preskaču, da je ne primećuju i sve tako dok ne istruli. Slabići ovde ne
mogu da opstanu. Za njih ovde nema mesta. Malberi nije jedna od nas. Mora da ode.
Treba da budem više kao Sara ako hoću da preživim, ako hoću da krenem nagore.
„Možda si u pravu. Ali bilo mi je…“
„Šta, žao? Ma daj, Anja, ne činiš joj tako nikakvu uslugu. Svakako će dobiti otkaz.“
Klimnula sam glavom.
„Šta je s tobom? Zašto pokrivaš uši?“
„Molim? Ti ne čuješ?“
„Uh, šta treba da čujem? Prestani s tim izopačenim ponašanjem. Bože, Anja, pravo
je čudo što radiš ovde. Mnogo si čudna.“
 Spustila sam ruke i nasmejala se. Široko. Sve je u redu. Dobro sam. Nema tu ničeg.
„Skroz si u pravu. Malberi je jebeni slabić.“ Sela sam na stolicu.
„Uh“, odgovorila je. Zvuk turpijanja noktiju mešao se sa zujanjem. Nisam čudak.
Nisam čudak. Uklopila sam se. Jedna sam od njih. Malberi je slabić. Moram dokazati da
pripadam tu gde sam.
 3

Kad sam stigla ujutro, Sara je izvirila iza pregradnog zida. „O bože, jesi li čula?“
„Ne, šta? Neko je obukao prošlogodišnji model Aleksandera Kinga?“ Nije se
nasmejala mojoj šali.
„Bože, ne, ovo je ozbiljno. Našli su Malberi.“
„Konačno. Gde je bila?“ Silijina pomoćnica nestala je prethodnog popodneva.
Verovatno zbog blama. Stavila sam komad bageta u usta, što je Sara propratila budnim
okom. Prestala sam da žvaćem, a potom lagano u maramicu ispljunula nepoželjne
ugljene hidrate.
„Kako možeš to da guraš u svoje telo? Zar ne znaš kako gluten utiče na njega?
Napada ti sistem. Kao otrov je.“
„Nije baš tako…“
„Baš je tako. Dr Šinaski nam je rekla, a ona nikada ne laže.“
„Dr Šinaski nije pravi doktor.“ I nije bila doktor. Radila je u Sarinoj teretani.
„Vau, samo sam želela da te spasem. Jesu li ti zaista neophodni ugljeni hidrati?“
Odmerila je obim mog struka. Sranje. Imala je pravo. Trebalo je da krenem s dijetom.
Taj dan je, na mom kalendaru, bio označen dijetom.
„Da, u pravu si. A šta bi s Malberi?“
„Bila je u nekom ormanu za kompjutere. Možeš li da veruješ?“
„Šta je tamo radila? Ona se ne razume u kompjutere.“ U ušima sam osetila otkucaje
srca. Ostani normalna, Anja.
„Ne, kao, mrtva je! Neko ju je tresnuo onim glupim cipelama u glavu. Policija
stiže, a ljudi za leševe su već tu!“ Mislila je na forenzičare.
Zaćutala sam. Jedan. Dva. Tri. „Sranje, je l’ se to stvarno desilo?“
„Da! Policija hoće da obavi razgovor s nama, Anja.“
„Oh!“ Ne volim razgovore s policijom. Postavljaju mnogo pitanja. A kad ne
odgovorite dobro (čak i tada), odvedu vas. I onda, sve dok ne ostarite, morate da živite s
ludacima i kriminalcima. Nikad ne poveruju u nesrećan slučaj. Prijatelji zatečeni u
požaru. Ljudi svakodnevno umiru. Nema tu ničeg čudnog.
„Plašiš li se?“, pitala me je Sara.
„Samo sam nervozna zbog Malberi“, odgovorila sam lagano. „Mislim, brutalno je.
I, šta, neko joj je to uradio? Ili je pala i udarila glavom? Ne, to ne bi bilo moguće čak ni
kad je ona u pitanju. Neko… možda odavde? Pa… šta to znači?“
 „Oh, sranje. OMB.“ Ništa je nije moglo naterati da kaže o moj bože, pa čak ni
pomisao da je ubica na slobodi. „U pravu si. Kakvo sranje. Trebalo bi preduzeti nešto.
Šta misliš, policija nam neće pretresati tašne, zar ne? Mislim, ne bez naloga?“
„Uh, nisam baš sigurna. Zašto, imaš neke neobične predmete u njoj?“ Nasmejala
sam se da pokažem da sam mirna baš kao i ona. Lekovi me nisu brinuli.
„Ne! Mislim, možda. Šta god.“ Sara je koračala po našim kabinama.
„Sumnjam da će pretresati bilo šta. Opusti se!“
„Vau, JBT četvrtak, čoveče.“ A onda je uslikala selfi. Nije predložila da se slikamo
zajedno.
„Idem da vidim mogu li da se slikam s lešom. Možda su joj cipele još u glavi!“
Nestala je. Slegnula sam ramenima, ustala i krenula za njom. Na kraju, ako Sara to
uradi, sve je u redu. Ne, onda je šik.

Spremište za kompjutere činio je uski orman u malom hodniku pored ostave. Bio je pun
starih tastatura i monitora, kao i zastarele La vijeve robe. Pored njega su prolazili jedino
informatičari. Tog dana hodničić je bio pun ljudi. Uniformisani policajci, neki momci s
aparatima koji su fotografisali, La vijeve devojke koje su se okupljale i puštale lažne
suze niz obraze. Videla sam Saru i probila se do nje u prvi red onih koji su blenuli.
„Jebote“, uspela sam da izgovorim.
Bila je tu, sedela je u kratkoj YSL suknjici koju je nosila prethodnog dana, s
jednom cipelom. Drugu, bosu nogu ubacila je u prenatrpan orman u koji je jedva stala.
Druga cipela joj je bila u glavi. Ne u glavi, već u faci. Zabijena tako da više nije imala
nos. Valjda je čudan oblik štikle potpomogao da se cipela zaglavi, ali svejedno – vau!
Trudila sam se da izgleda kao nesrećan slučaj. Sa smotanim devojkama kao što je
Malberi to i nije bilo teško, ali svakako nije izgledalo dobro. Ne, bilo je očigledno da joj
je to učinio neko drugi. Anja, glupačo. Uvek žuriš. Polako, uspori malo, prekorevala
sam sebe. Ali nisam mogla da izbacim tu sliku iz glave. Ona je izvukla ono najgore iz
mene. Ona! Ha, u tome je problem. Što sam više razmišljala, bila sam sve bešnja. To je
zločin iz strasti. Morala sam joj dokazati da njeno prenemaganje nije poželjno.
I tako, juče, dok su svi bili na pauzi za ručak, otišla sam do Malberi da je priupitam
nešto u vezi s ostavom za kompjutere. Dobrovoljno me je odvela do tog mestašceta. Dr
M kaže da nijednu priliku ne treba propustiti. I, alo! Nije pustila ni glasa. Ali upropastila
mi je haljinu. Nije bilo nimalo lako oprati krv sa svile. Ipak, nije se opirala. Tipično za
Malberi. Bila je slabić, baš kao što je Sara rekla.
Uradila sam to, ubila sam je, ali nisam bila svesna toga. Znate taj osećaj? Isključite
peglu a ne sećate se da ste to učinili? Setila sam se da sam ubila Malberi i da sam se
posle toga presvukla. Ali u tom trenutku, dok je Sara stajala pored mene, osećala sam
kao da to nema veze sa mnom.
Ponekad mi se činilo da hodam u snu i da je ono što sam uradila (ili nisam uradila)
obavljeno maglom i da ne mogu da uperim prstom u sebe. Ali to je normalno, zar ne?
Možda su mi lekovi pravili haos u glavi. Kako god, Malberi je mrtva. Više ne može da
me iznervira. Samo to je važno.
„Smrt izazvana modnim detaljem“, mumlala je Sara. Planira li da izbaci i to kao
tvit?
„Cipele ubice“, došapnula sam joj. Zasmejala se.
„Žrtva mode“, praktično se zakikotala i uspela da napravi fotku pre nego što su nas
policajci oterali.
„Dame, moraćemo da porazgovaramo sa svima koji su juče radili s Malberi ili su
bili u kontaktu s njom“, rekao nam je jedan od policajaca. Bio je u odelu, mora da je bio
inspektor. Oni uvek nose odela. Bar oni koji rade na krvnim deliktima. Taj momak nije
bio Eliot Stejbler, ali jeste bio zgodan. Mogao bi da radi za Kelvin Klajn. Ne, još bolje,
kao Šanelov model. (Karl je voleo mišićave muškarce.) Mogla bih čitav dan da buljim u
njega.
„Sara i Anja verovatno su se videle s njom“, čula sam da je neko dobacio. Našla
sam se na listi. Znate kako u modnim časopisima izbacuju spisak prodavnica u kojima se
može kupiti neki model? Takav spisak. Neka nesrećnica je pravila taj spisak za svaki
broj časopisa. Ta devojka se obukla bukvalno kao Sara prethodnog dana. Njeni
bisernobeli, perfektno sjajni zubi su zableštali.
„Jebiga“, prokomentarisala je Sara tiho. „Da, bile smo ovde!“
„Super, idemo negde da porazgovaramo“, rekao je zgodni inspektor.
„Mala sala je slobodna“, predložila sam. Pogledao me je u oči. To je bio jedan od
onih detektivskih trikova, momenat kad vas procenjuju. Anja iz mlađih dana možda bi
pala na tom testu, ali opametila sam se. Nisam planirala da padnem na Malberi. Bože,
koliko je sladak. Bilo je to prosečno i neubedljivo, ali lepo lice može da učini čuda.
Pogledaj Saru. Lako može da prikrije ubistvo.
Pocrvenela sam i počela da mucam. Imao je izrazito zelene oči. „Mislim, mislim,
mogli bismo da odemo tamo.“
„Polako, Anja, istopićeš se“, smejala se Sara. Došlo mi je da je ubijem.
Nasmejala sam se i oboje ih povela do sale.
„Želite li neko piće, inspektore..
„Hoper. Ne, hvala. A vi ste…“
„Sara Taft“, ubacila se Sara. Znala je da pliva u takvim situacijama. Bila je potpuno
mirna. Trebalo je da se ugledam na nju. Da zabacim kosu, smeškam se i sijam. Nikada
se nije žalila.
„A vi ste Anja.“
„Anja Sent Kler“, nekako sam promucala.
„Anja je naš društveni otpad“, ponovo se nasmejala Sara. „Dakle, inspektore, kako
možemo da vam pomognemo?“
„Kad ste poslednji put videle Malberi fon Grac?“
„Pa, juče kad se spotakla, pala. Anja ju je odvukla odatle.“
Pokušava li ona da svali krivicu na mene? JBT, Saro? Najbolje drugarice to ne rade.
Poželela sam da joj razbijem glavu o stakleni konferencijski sto i ućutkam je. Da je
naučim pameti. Sada svima moram da ispričam ono što se desilo. Zelene oči inspektora
Hopera okrenule su se ka meni. Znate li da samo dva posto ljudi u svetu ima zelene oči?
Taj čovek, koji je bio retkost, gledao je u mene.
„Odvukli ste je?“, pitao je.
Uzdahnula sam. „Ne. Malberi je nosila te vintidž mark džejkobs cipele, a nije znala
da hoda u njima. Saplela se, pala blizu mog stola – i ostala da leži. I to bi trajalo zauvek.
A tu ne može da se leži. Ako padnete, ustanete. Da ju je Silija zatekla, momentalno bi joj
dala otkaz.“ Moje objašnjenje je moralo da ima smisla, zar ne?
„O, još kako bi bila otpuštena“, ubacila se Sara.
„Dakle, pomogla sam joj da ustane. Rekla sam joj da prestane da plače i da se vrati
za svoj sto.“ Kasnije sam joj zabila tu ružnu cipelu u facu. Sama sam kriva. „Mislim da
je otišla do toaleta ili gde već, da se pribere.“
„Jeste li je videli posle toga?“ Odmahnula sam glavom. „A kuda ste vi otišli?“
„Vratila sam se da odvedem Loren Vajt, publicistkinju, do Silijine kancelarije.
Malberi bi to uradila da nije pala.“
„Može li neko da posvedoči?“
„O, mogu ja. Bila sam prisutna“, rekla je Sara uz osmeh.
Dobro, neću joj razbiti glavu. Možda ću je samo ošišati na ćelavo. I od njene kose
napraviti periku. Zamišljala sam kako sijam kao Sara. Izgledala sam savršeno – u svojoj
glavi.
„Dakle, je li iko video Malberi nakon što je otišla u toalet?“
„Da budem iskrena, stvarno nisam obraćala pažnju. Mislim da je nisam videla.
Mislim da nisam, bar se ne sećam da jesam. Možda ju je bilo sramota i znala je da će biti
otpuštena, pa se sakrila u ženskom toaletu? Silija mrzi prenemaganje.“
„Bože, još kako.“ Sara nije odolela a da se ne umeša.
„Je li Silija saznala za scenu u holu?“ Pramen njegove tamnosmeđe kose – skoro
crne, ali, stvarno, nije da je bila baš, baš crna. Je li stvarno tako savršen? – pao mu je na
lice. Poželela sam da ga dodirnem. Omirišem. Da se poigram, s njim. Sranje, ako su
Sara i on savršena kombinacija? Boja kose njihove dece promenila bi svet.
„Možda.“ Slegnula sam ramenima. „Loren joj je možda ispričala kad su se videle.“
„Da li se neko zauzeo za Malberi?“
„Tog idiota?“ Sara se namrštila. Gurnula sam je laktom u rebra.
„Izvinjavam se, ona nije bila baš naročito pametna i teško da bi se dugo zadržala na
ovom poslu. Nijedna Silijina pomoćnica nije uspela u tome. Sve odu. Nijedna nije
izdržala godinu dana.“
„Zašto?“
„Pa, teško je raditi za Siliju. Ona vas jednostavno otpusti, ili sami date otkaz“,
odgovorila sam. „Ali Malberi je nekim čudom ostala.“
„Je li vam neko rekao da izgledate kao maneken?“, iznenada je pitala Sara
upotrebivši sav svoj šarm.
„Uh, ne, ali hvala, gospođice Taft.“
U blizini aparata za vodu govorkalo se da niko ne može da veruje šta se dogodilo.
Verovatno su sigurnosne kamere snimile događaj. („Čekaj, ne, one gledaju na hodnik“,
podsetila nas je Dalija.) I da li će Sara izbaciti onu fotografiju koju je snimila?
„O bože, ne! Samo sam bila radoznala. To bi bilo strava.“
„A kakav je bio onaj pandur? Šta vas je pitao, devojke?“, ubacila se Ivi.
„Mnogo toga, jelda, Anja?“
Klimnula sam glavom. „Uh, baš sam se iznervirala. Ne mogu da verujem da si ga
pitala da li se bavio manekenstvom?!“
„Ne, rekla sam da izgleda kao maneken. Što je očigledno.“
Dalija se smejala, Ivi je čačkala nokte. Zavladala je neprijatna tišina. Sve smo se
okrenule svojim telefonima.
„Hej, Saro, mislila sam da nećeš izbaciti onu fotografiju?“, pitala sam je.
„I neću, zašto pitaš?“
„Jer je postavljena. I, daj, haštag?“ #Žrtvamode. Bilo je smešno kad je to rekla, ali
na Instagramu? Bode oči.
„Nisam je postavila! Skidaj to! Neka mi neko pomogne!“
„UJBT!“, zavapila sam. „Postavljena je i podeljena više hiljada puta. U govnima
si.“ To je bilo bolje od razbijanja njene glave o sto.
„Ozbiljno, baš je sranje, Saro“, potvrdila je Ivi. „Šta ako ta slika dođe do njene
porodice?“
„Bože, stvarno“, dodala je Dalija.
„Nisam je ja postavila!“, povikala je Sara. „Jebote, neko mi je smestio.“
Pošto je otišla, ostatak dana protekao je u jezivoj tišini koja je bila više nego
dobrodošla. Svi su šaputali i izbegavali „hodnik smrti“ s policijskom trakom. Dali smo
mu novo ime. Silija je razgovarala s policijom iz svoje kuće koja se nalazila u Istočnoj
62. ulici. Očigledno je sve to za nju bilo „previše“, pa je rešila da iskoristi slobodne dane
do kraja nedelje.
Svi su pretpostavljali da je ubica neko od servisera.
„Oni nas, kao, ne podnose!“, mumlala je Ivi kad se Sara vratila. (Nokti su joj bili
roze i sive boje.) Većina tih momaka nije bila bele puti i to je bio jedini razlog za takvo
ubeđenje. Skriveni – i javni – rasizam u svetu magazina u kojima su na tronu bile sve
same lepotice svetle kože, a sve ostale pomoćno osoblje.
„Pobogu, bela si toliko da to boli“, rekla sam.
„Hvala!“ Jeste bila toliko bela. Koža joj je imala boju domaćeg sira. Dr M je
govorio da biramo svoje bitke, a ta nije bila u planu.
„Kako god, ne mislim da je serviser. Mora da je neko ko je poznavao Malberi.“
Posmatrala sam Sarin izraz lica. Želela sam da je impresioniram. Izgledala je zabrinuto.
„Šta policija misli?“ pitala je Ivi.
Policija. Postavljali su nam pitanja, ali nisu odavali informacije. Treba to promeniti.
Moram da saznam koliko znaju.
„Hajdemo dole na sladoled!“ veselo je predložila Dalija.
„Hm, sam šećer i hemikalije. Hranimo se organski“, protivila se Sara.
 Klimnula sam glavom. „Zeleni čaj?“
„OMB, može.“

Iako noge krvare kad obujete dizajnerske cipele, u njima daleko možete stići. Nije
trebalo mnogo vremena da se raširi vest o smrti Malberi fon Grac. Ali ljudi nisu bili
naročito pogođeni tom tragedijom; zabavljala ih je ta priča. Mrtva lepotica iz bogate
porodice? Ubijena dok je radila u modnom časopisu? Žrtva model Priče o strašnoj smrti,
Malberinoj dobroti i sva ta sranja punile su njujorške novine narednog dana –
uključujući i priču o hladnokrvnoj kučki iz sveta mode koja je na Instagram izbacila
sliku njenog beživotnog tela.
Društvene mreže bile su pune, a molitva za Malberi bila je u modi u Njujorku, na
Ibici i u Bijaricu (gde je išla školu). Skoro pa sam se zagrcnula kafom kad sam to videla.
Društvo, kasno je da se molite za nju. U trendu je bila i #Žrtvamode. Tviter je bio
prepun zlobnika. U tom poslu ništa nije bilo preuranjeno.
I sve to zato što je Malberi htela da mene sažaljevaju. Htela je da pokaže da je bolja
od mene. To znači da je trebalo da me gledaju sa visine. Pa, pokazala sam joj njenog
boga. Kakav slabić. Bila je beskorisna. Nije bila ni za šta. I to mi je neki asistent. Oni su
tu da donesu. Kafu. Cipele. Bromazepam. Šta god nam treba. Mogla je da postane bilo
šta: stilista, konsultant, dobra supruga. Ali posustala je u tom hodniku.
Sara je u pravu. Malberi je bila slabić. Sara je uvek u pravu. Uradila sam to zbog
nje. Sad mora da me zavoli. Bila sam uključena u naš razgovor s policijom. Sara je
inspektoru iznosila detalje o meni. Kosa joj je blistala i pod neonskim svetlom. (Treba
da napravim tu periku.) Sara mora da me zavoli. Najbolja drugarica mora biti lojalna. To
mora da nauči. Ja ću je naučiti. Pomoći ću joj.
Šteta za Malberine cipele. Bile su slatke, na neki način. A sad, niko ih više neće
obuti a da ne pomisli na cipelu-ubicu. Možda sam svetu učinila uslugu?
 4

N
bila dete.
ekoliko dana kasnije sahranili su Malberi. Bilo je svečano, kao na velikim
modnim revijama. Tiho mrmljanje, mnoštvo zategnutih lica. Malberi nije
zavredela toliko pažnje za čitav život – ako ne računamo majčinu brigu dok je

Svi su bili lepo odeveni. Ono je bila modna pista, ne obična sahrana. I ja sam
obukla najnoviji model Aleksandera Makvina. (Sara mi se smejala. „Ne moraš baš toliko
da se ističeš!“) Čitav događaj je prošao bez neprijatnosti, osim što je prisustvovala i
policija. Stajali su u masi. Odela su im bila iznošena, nogavice preduge. (Zašto muškarci
više ne odlaze kod krojača? I najjeftinije odelo odlično izgleda kad je dobro skrojeno.)
Jedini izuzetak bio je inspektor Hoper.
Tokom čitavog događaja osećala sam njegov pogled na sebi. Sranje. Anja. On zna.
Terala sam sebe da preusmerim pažnju na manžetne, čitavu industriju njih, koliko ih je
bilo ispred mene. (Ozbiljno, svi su došli na sahranu. Malberi bi trebalo da mi bude
zahvalna.) Kad je inspektor Hoper krenuo ka meni, počela sam da trljam zglobove na
rukama. Zbunjeno me je pogledao.
„Oh, moje narukvice – smetaju mi“, rekla sam na brzinu. Klimnuo je glavom.
Osećala sam da mi lice gori. „Imate li nekakav trag?“
„Istraga je u toku. Ne mogu ništa da komentarišem. Ali možda ćemo morati da
obavimo još jedan razgovor s vama.“ Klimnula sam glavom. Želi da razgovara sa
mnom. Je li to dobro ili loše? Nasmejao se, a ja sam otišla, brzo.
Sledećeg dana izašao je članak Najbolje kreacije na sahrani. I Silija je bila deo
toga. Pozirala je u odvratnoj aleksander king haljini. Opaki trio – Sara, Džek Arčer i
Lisa Blic – dobro se držao. Sara je obukla jednostavnu i dosadnu tori berč haljinu,
nadajući se da će uljudnim izgledom ublažiti propast u medijima. Svi su se trudili da na
fotografijama izgledaju utučeno, ali svakako su zauzeli provereno dobre poze:
prekrštene ruke, glava okrenuta u stranu, podignuta brada, ruka na boku.

Dr M nije bio oduševljen razvojem događaja na poslu. Nije ni čudo; užasavao se leševa.
I zbunjivala ga je cela ta stvar s policijom. Bio je veoma zabrinut za mene.
„Anja, jesi li nervozna?“
Ni sa kim nisam imala tako dobar odnos kao s njim. Dr M je bio pedesetogodišnjak
i nosio je naočare s okruglim staklima. Osedeo je u proteklih pet godina. (A sarađujemo
najmanje trinaest, još od mojih pubertetskih dana.) Nekoliko godina ranije bilo je i
problema. Ljutio se što nisam napredovala onako kako je očekivao, ali dobro mentalno
zdravlje nije moguće dostići na brzinu. Pretio je da će prekinuti sa mnom, da će me
prepustiti drugom psihijatru i slično. Kad mi je to rekao, poželela sam da ga ubijem, ali
izgladili smo odnos. Posle toga je govorio da me nikad neće ostaviti.
„Hm, možda. Neko je ubijen u mojoj blizini. Osim toga, sve drugo je u redu.“
Nasmejala sam se da bih mu pokazala da sam dobro.
„Ali policija…“
„OMB!“ Izgovorila sam to baš kao i Sara: o-em-be. „Samo da vidiš inspektora.
Mnogo je sladak. On i Sara bi imali preslatku decu.“
Još jednom me je zabrinuto pogledao. „Zar ne misliš da suviše uzdižeš Saru?
Možda ona nije savršena koliko ti misliš da jeste?“
„Uh, ne. Videćeš kad je budeš upoznao. Mislim, ona i ja imamo mnogo toga
zajedničkog. Mogle bismo da budemo sestre.“
Nakašljao se. „Možda bi trebalo malo da se udaljiš od Sare.“
Buljila sam u njega. „Ne. Što me ona bude više volela, biće bolja slika o meni. Dr
M, to tako funkcioniše u svetu mode.“ I ranije smo imali takve rasprave. Smatrao je da
se previše trudim da osvojim Sarinu ljubav. Mislim da je samo bio ljubomoran što u
mom životu postoji neko drugi.
„Zar to ne znači da je iskorišćavaš?“
„Molim? Ne. Ne! Pomažemo jedna drugoj. Pomažem joj da završi obaveze.
Zauzvrat, ona će mene pogurati na lestvici.“
„I dalje pišeš za nju? Rekla si da ćeš prekinuti.“ Razočarala sam ga.
Slegnula sam ramenima. „Potrebna sam joj. Kako god, i sam uvek kažeš da treba
da pucam visoko.“ I jeste govorio. Neprestano mi je pričao o tome.
Anja, možeš ti to bolje. Prestani da lupetaš pred ljudima. Samo radim ono čemu me
je on učio. Težim ka boljem; imam ciljeve. A Sara Taft je ključ mog uspeha.
„Ali postavljaš uslove u prijateljstvu“, insistirao je. „Šta ako ti ona ne pomogne?“
Prevrnula sam očima. „Samo prijateljstvo s njom će me uzdići. Zar ne shvataš?“
Mora da skapira. Došla sam kao niko i ništa. Kao devojka kojoj se svidelo ono što je
videla u novinama. Bila sam ispod nule. A sad mi se pružila prilika da budem najbolja
drugarica najveće zvezde u svetu mode. Vrh.
„Samo brinem. Zašto se ne usredsrediš na posao i budeš srećna?“
Uzdahnula sam. „To jeste moj posao. Šta vredi biti uspešan ako to niko ne vidi?“
„Vidim ja.“
„Ti se ne računaš. Ti si plaćen da ti se svidim. Ili da me ne mrziš.“
„Šta će se desiti ako te Sara ne prihvati kao drugaricu? Vas dve ste konkurencija
jedna drugoj. Šta ako se stvori jaz između vas?“ Dr M je bio pravi pesimista.
Jednostavno moram da dobijem unapređenje. Uslediće silni pozivi i pohvale. Sara će
shvatiti da sam ravna njoj. A ukoliko do toga ne dođe, ako izgubim bitku, moraću da
sredim situaciju. Da sredim nju. Ali to se neće desiti. To je moja sudbina.
Oštro me je pogledao.
 „Znam šta ćeš reći. Ponovo Meredit.“ Zašto uvek mora nju da spomene? Meredit
više nema. Mrtva je. Nikada više neću morati da je gledam, ali dr M je bio opsednut
njom. Mojim odnosom s njom. Ona je bila psiho, moja drugarica iz detinjstva. Udaljile
smo se; to se dešava mnogim najboljim drugaricama. A i mrtva je. Sama je kriva zbog
toga.
Dr M je trepnuo.
„To nije isto“, bio je uporan. „Meredit je bila potpuno drugačija.“ Ponovo je seo.
„Šta god, ti nisi poznavao Meredit, niti poznaješ Saru.“
Isto. Hmm. Mereditino ime je počinjalo na m. Kao Malberi. I Marijana, stara ja.
Anja je nova ja. Moderna ja. Zaštićena od pretraga na Guglu i radoznalih ljudi. Izrasla
sam uz imena na m. Izuzev dr M, sada sam bila uz imena koja počinju slovom s. S za
superiorna. Sjajna. Sa stilom. Sara. Čak i u svom prezimenu sam imala slovo s. To je
sudbina. Slovo s.

„Jesi li smršala? Trudiš li se uopšte?“ Silija je gledala u pod i kružila nogom po tepihu u
svojoj kancelariji. „Prošlo je nedelju dana. Do sada je trebalo da skineš deset
kilograma.“
„To nije zdravo.“
„Jebeš zdravlje. Moraš da smršaš. Pogledaj se!“
Okrenula je glavu od daske koju je držala već dva minuta. Podigla je obrvu, što
znači da je ušla u crvenu zonu.
„Nikada nećeš biti pravi modni urednik ako tako ne izgledaš. Urednice u La viju
nisu debeljuškaste. Ne možeš takva razmišljati o unapređenju, Anja.“
„Mislila sam da unapređenje zavisi od prometa.“
„Ne raspravljaj se sa mnom. Ovaj eksperiment je propao ako ne zadržiš dasku pet
minuta i ako ne uđeš u tridesetosmicu. Razumeš li me?“
„Da, Silija.“
„Dobro je. Dolazi ovamo i vežbaj!“
„Ja… šta?“
„Čula si me, vežbaj!“
Ponovo mi je zazujalo u glavi. Umirem li?
„Ali nisam se zagrejala!“ Moram da pobegnem odatle.
„Izgovori, izgovori! S takvim stavom nećeš stići nikuda. Na kolena! Odmah!“
Želela sam da pobedim. Izula sam štikle (manolo, naravno) i spustila se na kolena.
Je li unapređenje vredno ovoga? Zamislila sam kako bi bilo da svakog dana podnosim
Sari izveštaje, da budem njen rob. Da joj sipam piće dok se ona zabavlja s Markom
Džejkobsom ili da odnosim njenu obuću na popravku. Bila bi to noćna mora. Nikada joj
ne bih bila dovoljno dobra.
„Dobro, sad zauzmi poziciju i… idemo!“, komandovala je Silija.
Podigla sam dasku i ispravila se koliko je to bilo moguće u uskim farmericama.
Psovala sam je u sebi. Silija se nije makla.
 „Nastavi! Možeš ti to!“
Ubila bih tu kučku.
„Od nečega mora da se počne. Izdrži!“
Mučila bih je do kraja.
„Još samo deset sekundi!“
Iščupala bih joj srce, stavila ga na veliki tanjir pun makarona i pojela.
„I gotovo! Odlično! Sad možeš da pojedeš proteinski šejk – konačno si ga
zaslužila.“
„Hvala, Silija. Ovo je bilo odlično.“ Nasmejala sam se tako da su mi se videli svi
zubi. Zujanje u glavi postajalo je sve jače. Bronven, njena nova Malberi, smejala se dok
sam prolazila pored nje.
Požurila sam do svog stola i potražila barbiturate kako bih ublažila glavobolju. Dr
M je govorio da lekovi protiv glavobolje utiču na moje pamćenje i da ne treba da ih
koristim. Ali svakako su bolji od patetisanja preko pulta i sličnih sranja.
„Za sve si sama kriva, znaš“, rekla mi je Sara prinoseći krišku avokada ustima.
„Molim? Ne čujem te od ove buke.“ Pokazala sam prstom na uho.
„Sama si kriva!“, povikala je.
„Oh!“
„Samo ti treba malo volje. Tridesetosmica je maksimum za tebe. Pucala je na
tridesetšesticu. Ali rekla sam joj da je to nemoguće. Mislim, devojko, stvarno si krupne
građe.“ Poslednje reči izgovorila je uz sažaljenje.
Došlo mi je da je udarim. Da joj počupam onu lepršavo savršenu plavu kosu, da
potpuno oćelavi i da joj poteče krv iz temena. Želela sam da kaže kako sam divna i
prelepa, idealna verzija njene najbolje drugarice. Budi kul, Anja. Pusti da prođe. Šta te
briga. Pogledala sam je i glasno se nasmejala… što je trajalo deset sekundi. Nabrala je
čelo. Htela sam da se bodem makazama po glavi sve dok bol ne prestane i nastane tišina
u svetu.
„Ali dobro izgledaš, Anja. Mislim…“
Nasmešite se i ceo svet će vam se smešiti.
Skrenula je pažnju na telefon. Bez sumnje, bio je to grupni čet bezdušne trojke.
Džek i Lisa uvek su bili u njenoj blizini. Sara se kikotala dok je kucala. Piše li o meni?
Smeju li se i oni? Moram da vidim tu poruku. Hvala bogu pa sam u njenom telefonu
instalirala softver za praćenje. Sela sam za svoj sto i pravila se da radim, a pokrenula
sam aplikaciju.
Sara: Čekaj, šta smo se ono dogovorili za kasnije? Hoću da izađeeeeeem. (Smajli s
poljupcem)
Džek: Večeras je ona žurka.
Lisa: Ali to je u Bruklinu. (Tužna faca)
Sara: Fuj! OMB, ljudi, Silija je naterala kita da vežba. Daske! Da umreš. (Smajli
koji plače od smeha)
Lisa: OMB, trebalo je da snimiš to. Da napraviš film, pa da se svi smejemo.
Džek: Ja donosim kokice.
 Ja nisam kit. Nosim veličinu četrdeset šest. Dobro, od četrdeset šest do četrdeset
osam. Došlo mi je da vrištim, da bacim kompjuter i razbijem ga o sto. Ali takva reakcija
nije primerena odrasloj osobi. Treba duboko da dišem onda kad imam potrebu da sve
oko sebe spalim. Jer dr M je govorio da će duboko disanje odagnati tu potrebu.
(Upozorenje: nije uspelo.) Mnogo se uzdao u šetnju i duboko disanje. Kao da će svaki
udah i svaki napravljen korak zbrisati sve muke. Terao me je da idem u duge šetnje s
njim. To me je mnogo nerviralo.
Ali trio mi se rugao. Lisa i Džek nikada me neće prihvatiti. A sa njima ni Sara.
Zbog njih je toliko sitničava. Zar ne vidi da sam iznad toga? Iznad njih?
Zapamti, Anja, ti si pobednik. Dr M je govorio da su mantre dobre za oporavak
uma. Gledaj napred, ostala sranja. Popila sam gutljaj proteinskog šejka – trinaest grama
proteina, nula ugljenih hidrata, osam kalorija i potpuno bez ukusa.
„Oh, zar nisu super? Obožavam ih!“ Sara je provirila iznad zida. „Redovno ih
pijem.“
Pokušala sam da se nasmejem a da ne izgleda izveštačeno.
„Ako dnevno piješ dva šejka i vodu, izgubićeš svu težinu. Veruj mi“, pametovala
je.
„O, ti si tako pametna, Saro!“, javila se stažistkinja Kejsi. Angažovana je da bi nam
pomogla, dobila je školarinu i uvek je bila tu negde. Čula je i videla mnogo toga. Je li
videla i mene i Malberi u ostavi? Ne, nemoguće. Nekome bi već rekla. Zbližila se sa
Silijinom novom pomoćnicom, Bronven. Vezivali su ih administrativni poslovi. Bronven
je bila plavuša sa cvetom u kosi. Kejsi je bila brineta i poput kučenceta je u korak pratila
Saru. Lakirala je nokte baš kao Sara: roze i sivo. Mrzela sam Kejsi. Mrzela sam Džeka.
Mrzela sam Lisu. Bio mi je potreban neki motivacioni poster da mi govori kako svoju
mržnju da pretvorim u ljubav, da se ne mrštim već smejem. Moglo bi to biti mače,
obešeno za šape. Ili Kejsi, obešena za vrat.
Sara je nosila prada papuče (plave) i sjajno su joj stajale. Treba i ja da kupim takve.

Vikend sam provela radeći na mantrama i disanju. Učila sam da kontrolišem misli.
Dobro, u redu, gledala sam Zakon i red i naručila kinesku hranu. Ali u ponedeljak sam
bila spremna za novu nedelju. Sela sam za sto i duboko disala. Mirisna sveca je gorela
pored mog kompjutera. Dr M je smatrao da je važno da se najpre koncentrišem. Pre
nego što postanete svesni toga, jedna loša stvar vas vodi ka drugoj i to vam upropasti
dan.
Pored opuštanja, tokom vikenda sam ažurirala spisak svojih raspoloženja. Jedan za
sebe i jedan za Saru. Pronaći njene fotografije bio je smešno lak zadatak. Kad ste bogati
i poznati, viđeni u društvu, svi pišu o vama. Razni blogovi i modni magazini bili su
opsednuti Taftovima. Gde se odmaraju, letuju, idu u šoping. (Velika je razlika, naučila
sam, između odmora i letovanja. Poslednje je bilo u Hemptonsu.) Postojali su profili
Sarinih profila. O njenom životu u fensi internatima za vreme školovanja. O njenoj
garderobi. Sve sam ih pročitala toliko puta da sam zapamtila svaki detalj. Mlađa Anja
volela je da vidi svaku Sarinu fotografiju. Stavljala bi je na grudi i po ko zna koji put
poželela da bude na njenom mestu. Da se probudi u njenom telu, u njenoj porodičnoj
kući, kod njenih roditelja. U njenoj odeći.
Sara i ja zapravo imamo dosta sličnosti. Obe smo odrastale bez roditelja. Njeni su
plovili jahtom dok je ona ostajala s dadiljom. Moji su poginuli u strašnoj saobraćajnoj
nesreći i ostavili mi ružan ožiljak na ramenu i nasleđe (u poverenju, kreteni). Obe smo
bile napuštene, poslate negde na školovanje. Naravno, Sara na mnogo lepše i elitnije
mesto, ali dr M kaže da sam imala dobre uslove kad se sve okolnosti uzmu u obzir.
Znate, te škole za dete kakvo sam bila ja nisu nimalo sjajne.
Verovatno nikada niste posetili nijednu takvu školu – za bolesnu i problematičnu
decu. Za svojevoljne devojčice. Nazovite ih kako želite, ali to je u osnovi zatvor za
maloletnike. U jednom sam živela devet godina, do osamnaeste. Devet dugih godina
poštovanja pravila i uzimanja lekova. Da, gospođo. Ne, gospodine. Stvarno mi je žao
zbog svega. Sve to zato što je policija verovala da sam imala neke veze s Meredit. Prema
njihovim viđenjima, nije me dovoljno pogodilo. Moja najbolja drugarica i moji roditelji
bili su mrtvi. A ja sam bila živi problem! Policija je najgora.
Tada nisam bila sama-samcita. Ovo nije patetisanje. Imala sam cimerke. Svake
godine druge devojke. Nisam im pamtila imena. Čemu to? One su dolazile i odlazile. Ja
sam ostajala.
Ali imala sam svoje magazine. Postere koji su mi obećavali bolji život, poput
Sarinog. Saru su fotografisali od samog rođenja. Sara sa roditeljima, Sara kad je
prohodala. Sara tinejdžerka hoda modnom pistom. U tim godinama sam je prvi put
spazila. Obe smo bile petnaestogodišnjakinje. Njeno savršeno lice gledalo me je sa
postera. Tada se smejala. Sada pozira. Časopisi koji su je prikazivali obećavali su mi
život poput njenog. Sve dok budem kupovala garderobu i šminkala se. Mogla bih i ja da
budem na osunčanoj plaži, okružena top-modelima. Ti ljudi nisu bili zatočeni u školama
za ludake, u spavaonicama u koje jedva stane krevet za dvoje, među prozorima
zatamnjenim zastorima. Ljudi u magazinima bili su srećni i lepi. Nisu imali loše društvo
i bezobrazne roditelje. Ni lekove, ni doktore.
Kidala sam stranice i selotejpom ili žvakaćom gumom ih lepila na zidove. Časopisi
su obećavali da srećna porodica, poput Taftovih, može biti moja. Mogla bih da budem
lepa, bogata i voljena. I više od toga, mogli bi da mi zavide. Želela sam to više od bilo
čega. Želela sam da neko želi da liči na mene.
Sudbina je, još tada, odredila da Sara bude moja drugarica. A od sudbine se ne
može pobeći. Pre dve godine konkurisala sam u La viju samo da bih bila blizu nje. A
vidite me sad! Skoro da smo najbolje drugarice. Još malo.
„Tu si!“
Podigla sam pogled i videla Grega Dejvisa ispred svog stola. Njegova široka
adidas trenerka odudarala je od elegantno uređene kancelarije. Bio je to naš izdavač i
Silijin šef (a samim tim i moj).
„Jesi li videla ovo?“ Zamahnuo mi je papirom ispred očiju. Greg je nekada bio
model, ili on to samo tako kaže. U najboljem slučaju, u nekom katalogu. Bio je nizak i,
koliko god se trudio da sakrije svoj akcenat, odavali su ga koreni sa Staten Ajlanda.
Njegova crna kosa uvek je bila zalizana unazad, a ispod trenerke su mu virile malje na
grudima. Od nakita je imao samo prsten s rozikastim dijamantom i zlatni roleks.
„Ne, šta je to?“
„To je komentar! Angažman!“
„Da vidim.“ Uzela sam papir na kom je bio odštampan moj članak – Deset
večernjih haljina za izlazak, pravo sa modne piste. Dizajneri su davali savete za odevne
kombinacije za prvi sastanak. Sve je bilo obavljeno kako treba. Ali u dnu, Greg je
zaokružio – crvenom olovkom – gadan komentar. Jedna jedina reč, glupo.
Uzdahnula sam.
„Pogledaj ovo!“
Zalepio mi je na lice još jedan papir. Bio je to moj članak Kako izbeći deset
najčešćih grešaka, objavljen na internetu, prokomentarisan njegovim ili njenim: Ovo je
pogrešan korak. JBT? Potpuna glupost. Ako uzdasi tope kalorije, za taj dan sam završila
misiju.
„Komentari su loši.“ Namrštila sam se.
„Jesu. Dakle, trebalo bi komentarom zagolicati čitaoce. Zbog njih radimo sve ovo.
Od njih zavisi prodaja. Udovolji im ili.“
„Šta ili?“
„Ili ću naći nekoga ko to ume. To važi i za tebe, Saro.“ Pomerio se do njenog stola.
Sara je ustala i zagledala se u njega. „Želim više komentara. Dobrih komentara. Za obe
važi. Jasno?“ Uperio je prstom u nas. Klimnule smo glavom pre nego je otišao.
„Samo to je hteo?“, nervirala se Sara.
„Da. Uh, mrzim te što komentarišu.“
„Nisam ni znala da je bilo komentara. Ali stvarno, zašto neko uopšte komentariše
naše članke? Moj je mnogo bolji.“ Frktala je, iako je znala da su njene priče moje.
„Mislim, ko još čita ono što ti napišeš?“
„Saro, jesi li ti to… ljubomorna?“
Zaćutala je, oštro me pogledala i iskrivila usne. „Na šta? Na tebe? Ma daj.“ Vrtela
je pramen kose. „Nemaš ništa na šta bih mogla da budem ljubomorna.“ Hladno se
nasmejala.
„Ne znam. Nisam primetila da je Greg dotrčao da vidi tebe.“
Namrštila se još više. „Znaš šta? Jebi se, Anja.“
 5

P odizala sam noge, leva-desna-leva-desna, dok su mi kapi znoja klizile niz lice i
padale na grudi. Muzika je bila glasna. Preglasna. Instruktorka je bila lukavi, mali
magarac bez viška telesne masti.
Smejala se dok je vikala na nas: „Vrti jače, bori se!“
Mrzela sam bicikl. Svake sekunde provedene na njemu iznova sam dobijala želju
da ubijem kučku pored sebe. (Siliju.) Da bicikl nije bio pričvršćen za pod, bacila bih joj
ga na glavu. To je bilo njeno maslo. U ponedeljak ujutru okomila se na mene čim sam s
vrućom kafom sela za sto.
„Tu si!“, povukla me je za ruku. „Idemo da provozamo bicikl. Rezervisala sam nam
termin za pola deset. Jesi li ponela obuću?“ Bukvalno me je vukla do lifta. Kafa mi se
hladila. Sara nam je mahala.
„Hajde, guraj! Ovo radite za svoje dobro! Isplatiće se znoj! Bol! Idemo, vrti!“
Mrzela sam veselu instruktorku koja je tražila od mene da pratim ritam. Četrdeset pet
minuta pravog pakla. Zatvorila sam oči i vrtela snažno, koliko sam mogla. Sav bes sam
iskalila na tom biciklu. Mogu da budem kao Sara.
Osećala sam neku hladnoću kad god sam razmišljala o njoj, a to nije bilo dobro.
Prethodne noći sam je sanjala. Ponovo. Kosa joj se vijorila kao na snimanju. Smejala se,
savršeni zubi su blistali.
„Budi legenda! Možeš ti to!“, vikala je instruktorka.
San je bio mora. Sara je ljuta na mene. Rekla mi je da voli Kejsi, da će se njih dve
od sada družiti. Kejsi je prihvaćena u trojstvo. Možete li da verujete u to? Druženje sa
stažistkinjom? Prava noćna mora. Mada, to je bio samo san. A snovi nisu stvarnost. Sara
me nikada ne bi izdala na takav način.
„Svi, razvedrite se! Aplaudirajte sebi i uživajte u životu!“ Instruktorka je bila
mokra, koža joj je sijala. Kladim se da nikada nije okusila čizkejk. „Uspela si! Baš sam
ponosna na tebe!“
Htela sam da je udavim u njenom znoju.
„Ovo prija mozgu“, smejala se Silija silazeći s bicikla. Poželela sam da smislim
spravu za mučenje na kojoj bi Silija vežbala dok ne umre. Ili, još bolje, da joj ja držim
čas: psihocikl. To bi bilo idealno za današnje žene: pola populacije mora dabeži od ludih
ubica (upozorenje: oni umiru), a mi ostali postajemo Kaja Gerber. Ideja za milion dolara.
Silija je bila toliko blaga posle vežbanja da me je drugarski dodirnuta po ramenu.
 „Znaš, ne bih da poredim, ali imaš blagu prednost u ovom takmičenju.“ Namignula
mi je.
Srce je prestalo mi da kuca. Bližim se pobedi. Postaću Sarin šef i ona će morati da
se druži sa mnom kad god ja to budem poželela. Postaću prava la vi dama. Sve se
odvijalo baš onako kao sam želela.
Kad sam se vratila, Sara je sedela za svojim stolom. Mišići na nogama su mi
podrhtavali. Sigurna sam da su se tokom vežbanja pretvorili u želatin. Smejala se kad
me je videla.
„Ubij me“ bilo je sve što sam mogla da kažem.
Sara je izgledala predivno, kao i uvek. Usne su joj sijale tako da je plenila njima.
Njena tajna? Stavljala je pet slojeva karmina i pravila pauzu od deset sekundi između
svakog nanošenja. Posmatrala sam je dok je pućila usne. Uveseljavala me je time. (Mat
ruževi su izašli iz mode.)
Taj dan je postao još bolji kad sam saznala ime svog najvećeg obožavaoca
(zahvaljujući momcima iz IT-ja. Bili su od velike pomoći. Skoro pa sam zažalila što sam
im upropastila orman za kompjutersku opremu). Dajana Vilijams – korisničko ime:
mOda419 – napisala je komentar u vezi s „angažmanom“, koji je uznemirio Grega.
Nisam znala šta bih joj uradila – da li da je zagrlim što je učinila da Sara bude
ljubomorna ili da je ošamarim što je ostavila tako loš komentar. Setila sam se onog
Gregovog ili. Moram da pripazim na Dajanu.

Sutra ujutro bila sam posebno vesela dok sam sedala za sto. Možda ima istine u toj priči
o endorfinu. Moje jagodice su praktično iskočile. Bicikl i izgladnjivanje su učinili da
izgledam mršavije, ali da li mogu tako da živim? Brašnasti šejk i kelj dok ne pozelenim,
do kraja života?
Osećala sam se dobro sve dok nisam videla ono što je Greg odštampao i ostavio.
Dajanini komentari na moje najnovije članke ponovo su bili zaokruženi crvenom bojom.
Izrazila je nezadovoljstvo poznatim komentarima Ovo nije istina i Pojma ti nemaš šta je
moda. Jednom, pa još jednom, pa još jednom. Svaki komentar je ponovila devet puta
kako bi bila što ubedljivija. Proteinski šejk vraćao mi se u grlo.
„Traži te Silija“, dobacila mi je Sara neraspoloženo. Nije rekla zdravo niti je ustala
da mi prenese poruku. Zar ne želi da vidi kako dobro izgledaju moje jagodice? Možda je
i ona dobila neki komentar. Požurila sam ka Silijinoj kancelariji.
„O bože, stigla si. Mislim da tvojoj dijeti nedostaje prava motivacija. Pa, hajdemo!“
Bledo sam je gledala dok nisam shvatila, užasnuta, da mi pokazuje na vagu. „Želiš
li da se izmerim?“
„Da, svakog jutra. Rekla sam ti da ćemo meriti. Ovo će ti pomoći da ne varaš.“
Nestade moje drugarice Silije. Ispred mene je stajala kučka, moja šefovica Silija. A juče
smo bile dobre. Zajedno smo se znojile. Dodirnula me je po ramenu.
„Zezaš me?“
„Ne, ozbiljna sam. Penji se.“
 Moj dan je lagano klizio u propast. Mrzela sam sredu. Najgora je.
„Odmah, Anja. Nemamo čitav dan.“
Stala sam na vagu i gledala kako Silija zapisuje moju težinu u notes. Ljudi iz mode
nikad ne zaborave da vas podsete da ne pripadate njihovom svetu.
„Visoka si metar šezdeset pet?“
Klimnula sam glavom.
„Mislim da će pet biti dovoljno. Do petka moraš skinuti dva i po kilograma.
Jasno?“
Za samo dva dana. Nakašljala sam se. „Hm, Silija, juče si mi rekla da sam u
prednosti za…“
„To je bilo juče. Šta si danas uradila da mi udovoljiš? Ništa. Jedini način da te
unapredim jeste da smršaš. Žena u La viju ne srne biti gojazna.“
Silija me je, preko haljine, ubola prstom u stomak. (Bila je to moderna haljina.)
Stisnula je prstima tkaninu, kožu i masne naslage i ispitivački ih zagledala. „Sve ovo
mora da nestane. Oh, mislila sam da izbacimo post sa treninga. Mislim, zar to ne bi bio
hit?“
Čekala je moj odgovor otvorenih usta. Još sam bila u šoku zbog štipanja. U
mislima sam i dalje bila besna. A morala sam da joj odgovorim.
„Pa, zar nismo već pisali o tome?“ Pisali smo. Nekoliko puta.
„Da, ali sad će biti nešto novo!“
„U redu… Petnaest načina da dođete do ravnog stomaka? Tako nešto?“
Nabrala je nos kako bi izrazila mišljenje. To je bio njen način da se ne namršti.
„Ili Deset načina da naterate sebe da vežbate svakog dana.“
„To je to! Savršeno! Možda si debeljuca, ali si genije!“ I posle toga sam bila
slobodna. Debeljuca. Bila sam debeljuca. Buka u ušima bila je zaglušujuća. Želim da
kažem da nisam plakala. Oči su mi bile pune suza, ali uspela sam da ih zadržim, bar dok
nisam ušla u toalet.
Morala sam da pozovem dr M i tražim hitnu seansu putem telefona, pre nego što
uradim nešto nepromišljeno.

„Ali strašno me je povredila“, cvilela sam. Hvala bogu pa u toaletu nije bilo nikoga. Moj
glas je odzvanjao među zidovima.
„Marijana, znaš kako se treba boriti za sebe. Ne shvatam zašto sad izigravaš žrtvu.“
„Anja. Volela bih da me zoveš Anja. Jer, Marijana je mrtva.“ Glas mi je bio na
ivici.
„Izvini, draga. Navika. Ne moraš da radiš ništa što ne želiš. Jednostavno, izbori se
za sebe. Sećaš se, Anja, niko ne voli žrtve.“
„Znam. Još i Lisa. Ona i Sara su me nazvale kitom.“ Zvučala sam kao razmaženo
derište. Dr M je uzdahnuo.
„Znaš šta treba da uradiš. Kako da umiriš sebe. Radi svoj posao, nemoj biti
bahata.“
 Budalaštine dr M, ali bilo je tu i istine. I trebalo je da uradim nešto povodom Lise,
da ne bude kasno.
Posle razgovora sa dr M, naterala sam sebe da se vratim za sto. Držala sam glavu
uspravno i smeškala se svakom na koga sam naišla. Bila sam dobro. Bila sam vedra.
Vidite? Smeškala sam se.
„Idem po ručak. Želiš li ti nešto?“ Sara je provirila iznad zida i radoznalo me
pogledala.
Je li čula moj razgovor sa dr M? Osim sobe za odmor nije bilo drugog mesta na
kom je mogao da se obavi privatan razgovor. Mislim da niko nije ušao. Odmahnula sam
rukom gledajući u kompjuter. Treba da se pozabavim Silijom. Nisam žrtva. A možda da
ipak sačekam unapređenje. Do tada će naučiti da ne treba da prelazi granicu. (Još jedna
poruka dr M; granice su neka vrsta mentalnog zdravlja svake babaroge ili tako nešto.)
Sa stranica o umetnosti počela sam da sečem fotografije kako bih napravila arhivu
za dijetu. Možda ću pomoću osmoze doći do tela pogodnog za La vi. Kolekcija
fotografija bila bi od pomoći, bar dok ne vidim šta ću sa svojim šefom koji prelazi
granicu.
U mojoj školi decu su hranili isključivo ugljenim hidratima. Skrob na skrob i preko
toga škrob. Ne znam da li je to neki čudan način zdrave ishrane – kao, sa dovoljno
ugljenih hidrata svi ćemo verovatno popadati – ili su namirnice bile jeftine, ali naučila
sam da omirišem krompir s makaronima. S vremenom sam to i zavolela. Ali sada sam u
La viju i ugljeni hidrati su na listi nepoželjne hrane. Moram da se promenim. Da
postanem bolja. Veličinu trideset osam stavila sam na vrh liste.
Sledeću zbirku sam pravila za inspektora Hopera. Bila je puna fotografija iz
Zakona i reda i muških guči modela s modne piste. Nije se javio skoro dve nedelje, još
od sahrane. Treba li ja njega da pozovem? Ne. Uništiće me jednom ta moja želja da
budem u centru pažnje. Treba da se primirim. Na vrhu njegove zbirke nacrtala sam srce.
Vidite? Sve sama ljubav i pozitivne vibracije.

Moje izbačene jagodice i ja posle posla krenule smo na nekoliko dešavanja. Nisam znala
ni ko je ni šta je bilo povod. Nije ni bilo važno. Svake noći trebalo je posetiti bezbroj
mesta. Obično bih se dovezla, uskočila unutra, poljubila se sa nekoliko gostiju u obraz,
ispila piće i uzela kesu s poklonima. Te večeri želela sam da se pohvalim svojim
mršavijim licem, da mi neko kaže da dobro izgledam. To mi je bilo potrebno. Izašla sam
iz taksija blizu Hotela Hajlajn. Nekada je to bio manastir i još je ličio na verski objekat.
Inače, omiljeno mesto za održavanje revija i drugih zabava.
Muškarci su držali tacne s crvenim i belim vinom i sve su dočekivali s osmehom.
Uzela sam crveno, otpila gutljaj i namrštila se. Ljudi koji biraju jeftina vina ne bi trebalo
da organizuju zabave.
Kao i obično, počela je da me hvata panika. Na svim dešavanjima, kad god bih
ušla, imala sam momente: Jebiga. Staja tražim ovde? Pogledala sam okolo ne bih li
pronašla neko poznato lice. Svako počne da sumnja u sebe kad uđe u prostoriju punu
bogatih i fenomenalnih ljudi.
Zapazila sam Lisinu kovrdžavu kosu, bežala joj je ispod vintidž šešira. (S
prikačenim velom. Možete li da zamislite tu kombinaciju?) To je bio njen stajling, njen
način da se istakne. Uvek se oblačila u vintidž stilu i nanosila jarkocrveni karmin.
Haljina joj je bila u bojama prašume. Zelena, bež, svetloroze i boja korala uvek su me
podsećale na zidove neke ustanove. Čudne nijanse zajedničke za škole i zatvore. Sara i
Džek stajali su pored nje. Džek je na sebi imao više boja, koje bi trebalo da se uklapaju,
ali nisu. Moram da im priđem. Moram da ih pozdravim, iako sam do malopre na poslu
bila sa Sarom. Zašto mi nije rekla da će biti tu?
„Ćao, društvo.“ Podigla sam obrvu kao kakav kit.
„Ćao, Anja. Slatka ti je haljina“, rekla mi je Lisa. Za otvaranje sam obukla crnu
haljinu bez rukava. Ne znam da li se Lisa šalila ili joj se haljina stvarno svidela. Njen
neprestani smeh terao me je da posumnjam u to. U glavi mi je odzvanjao glas dr M:
Budi pametna.
„Ćao“, dodala je Sara.
„Sviđaju mi se detalji koje radi ovaj dizajner.“ Lisa se okrenula ka meni. „Tebi?“
Slegnula sam ramenima. „Valjda. Ništa naročito.“ Pojma nisam imala o kome priča.
O dizajneru čiji sam model obukla? Ili onome ko je organizovao zabavu?
Nasmejala se. „Ne seri; može se reći.“ Šta to uopšte znači? „Čujem da si novo
Silijino mezimče. Omiljen novi projekat. Kako napreduje mršavljenje?“
„Super, dosta sam skinula. Još malo pa ostvaren cilj“, slagala sam. Ali imala sam
jagodice.
„Lice ti je koščatije“, potvrdio je Džek. Čak mi se osmehnuo.
„Ipak ne bi trebalo da piješ vino. Ima mnogo kalorija. Šteta – baš bi bila lepa kad bi
smršala.“ Lisin podrugljiv ton mi je odzvanjao u ušima. Čula sam samo nju i svoje srce,
lupalo je poput bubnja.
Činilo mi se da će mi glava eksplodirati i da će mi lice izgoreti. Diši duboko, nađi
mantru. Učini nešto! (Usmrti je. Ne, nemoj. Ne još.) Poželela sam da viknem na sav glas
da je kovrdžava kučka.
Nakašljala sam se. To je bilo to. Rešila sam da je iskuliram. „Ah, hvala, Lisa, lepo
od tebe!“ Dobro, to nije bilo ni blizu onoga što sam joj htela reći. Ni nalik. Ljubazno
sam joj se osmehnula, što ju je, izgleda, razbesnelo.
„Je l’ ti i ta haljina imitacija?“, siktala je.
„Lisa, dobro se snalaziš kad su nošene stvari u pitanju. To je baš… slatko.“
Pogledala sam u Saru. Nasmejala se. Dopalo joj se.
„Kako god. Nemoj misliti da ne znam za tebe. Jer znam. A uskoro ću saznati i
više“, bombardovala je Lisa.
Zlobne pretnje su stajale među nama. Šta to Lisa zna? Mene niko ne poznaje. Niko
ne zna moju prošlost. Htela sam da je zgrabim za vrat i primoram je da kaže.
Slegnula sam ramenima. „Kako god ti kažeš!“ Nasmeši se, mahni, nestani. Odmah.
Volela bih da mogu da kažem kako ostatak večeri nisam razmišljala o Lisi i njenim
pretnjama. Ali tada bih slagala. Dr M kaže da laži mogu samo da povrede. Ali on nije
morao da se bori za opstanak u svetu mode.
U povratku kući svratila sam da kupim sebi još jedan poklon. Plava perika, duga i
talasasta. Kao Sarina kosa. Kao Mereditina. Obe su bile plavuše, ali Mer je imala
mekanu dečju kosicu. Za periku sam izdvojila čitavo bogatstvo; ono što vredi uvek i
košta. Isprobala sam je kad sam stigla kući. Izgledala sam kao Sarina sestra. Bila je
savršena. Baš mi je tako nešto bilo potrebno.
To i Lisina glava na tacni.

Obukla sam crne farmerice (teksas i koža uvek su dobitna kombinacija), crnu, svilenu
tuniku i blejzer sa asimetričnim krajevima. Sve iz Barnisa, moje omiljene radnje.
Odlučila sam da budem srećna i zadovoljna. Nisam želela da zabava od pre
nekoliko dana utiče na mene. Jebeš Lisu i njeno ismevanje. Bolja sam od nje. Ali, čim
sam stigla do svog stola, raspoloženje mi je splaslo. Na stolici su me sačekali moji
odštampani članci, s komentarima. Dajaninim komentarima. Greg je napisao crvenom
olovkom: Popravi se. Ili.
„Dođavola“, promumlala sam.
„Šta?“ pitala je Sara.
„Još usranih komentara. Ima li ih kod tebe?“
„Nema. Valjda su moje priče bolje od tvojih.“
Zatvorila sam oči. Glava mi je pucala. Kako je to moguće? Ta Dajana baš se
okomila na mene. Poznajem li je? Jesmo li išle zajedno u školu? Moram da je
urazumim. Ozbiljno je počela da mi se meša u posao.
To je bilo čudno, jer Dajana nije imala svoj život. Prethodnog dana kad sam
završila s poslom, stajala sam ispred njenog stana. Preskočila sam sve žurke; ovo je bilo
mnogo važnije. Videla sam Dajanu kako se vraća kući i penje uz stepenice. Na sebi je
imala dosadnu garderobu iz Lofta. Nije bila našminkana i sem pedikira – što sam morala
da primetim zahvaljujući njenim odvratnim papučama – nije baš mnogo radila na sebi.
Nije bila devojka za La vi. Pa zašto se onda uporno trudila da privuče moju pažnju?
Dajana treba da ima – ili da izgubi – život. Mogla bih da porazgovaram s njom, kao žena
sa ženom. Ili da joj polomim prste – krc-krc-krc – pa da više ne može da komentariše.
„Zašto se Greg toliko nervira? Zar ne zna da ne treba da čita komentare?“ Sara mi
nije odgovorila. Bila je zauzeta kuckanjem po telefonu.
Jebena Dajana. U čemu je, zapravo, njen problem? Zašto moje priče, a ne one koje
sam pisala za Saru? Trolovi su najgori. Zakače se za nekoga i pokušavaju da ga slome.
Viđala sam da se i drugi urednici bore s njima. Ivi je imala jednog koji ju je uporno
nazivao ružnom. (Dobro, to sam bila ja, LOL.) Ali Dajana me je mrzela.
Bila sam smušena. Čitav prokleti dan. Razmišljala sam kako će Dajana reagovati
na svaku reč koju sam napisala. Ne Sara, već Dajana. Ti komentari su bitni, a Greg će
me otpustiti ako nešto ne preduzmem. Ili me neće unaprediti. Ono ili odzvanjalo mi je u
glavi. Zajedno sa savetom dr M: Budi dobra u svom poslu.
 „Anja! Jesi li danas stala na vagu?“, zarežala je Silija. Hvala bogu pa je bio petak.
Dođavola. I fitbit mi se pokvario. Modni bogovi su se očigledno urotili protiv
mene. Sara je izgledala kao da je svuda prati nekakav zrak sunca. Život nije fer.
Kad sam stigla kući, počela sam da dovršavam plan za Dajanu. Potom sam naručila
novi fitbit. Preko potreban. Ostatak večeri sam provela čitajući Sarine mejlove. Uvek je
koristila istu lozinku: Plavuša! Volela sam da ih čitam na nekoliko dana. Mene nije
spominjala, baš nikako. Šta nije u redu s njom? Možda je želela da se pritaji. Biti njena
tajna drugarica bilo je i lepo i uzbudljivo. Usput, zaista se muvala s Gregom. Moram je
odvratiti od loših izbora. Za to služe najbolje drugarice. Sačuvala sam nekoliko mejlova,
uključujući i onaj u kom je pisala Ivi koliko mrzi Malberi.
Naručila sam prada papuče, žute. Kao Sarine.

***

Moje manolo cipele su natopljene krvlju. Prokletstvo. Uništene su. Ne znam o čemu sam
razmišljala kad sam ih te večeri obula. Ali otišla sam tamo s posla i nisam se preobula.
Čak ni Marta Stjuart svojeručno ne bi mogla da ih vrati u život. Crna kesa s kutijom
dizajnerskih cipela može da poboljša svaki ponedeljak, pa i taj.
Ipak, pitala sam se mogu li ih otpisati na porez.
Dajanin stan u Kineskoj četvrti bio je odvratan. Spolja je izgledao normalno. Ali,
kad sam ušla unutra, zaprepastila sam se. Žena nije čula za spremačicu. Svuda su bila
prazna pakovanja hrane. Kutije za piću (sa ostacima) bile su nagomilane po podu, u
kuhinji kanta za smeće. I, bože, sve je smrdelo na pokvareno mleko, izvor najgore
zaraze.
I na takvom mestu da izujem cipele. Činjenica: bar petnaest vrsta bolesti može se
preneti dodirom. Ali moraću da progutam ponos, da zaboravim na modu i obujem
baletanke. Bilo mi je muka od svega toga. Pokušala sam da zamislim Sarinu facu kad bi
videla to mesto, i zasmejala se.
Protresla sam desnu nogu kako bih otresla krv. Peškir bi mi bio od pomoći, da ih je
Dajana imala. Spustila sam testeru na pod, i dok je sve još curilo niz mene, otišla do
kupatila.
„Manolo su možda najudobnije cipele, Dajana, ali, kad su mokre, uopšte nisu za
nošenje“, savetovala sam je dok sam se pela na hrpu odeće, obuće, žica, ofmgera i ko
zna čega, kako ne bih ostavljala tragove. Ispljuvak je isto što i DNK. Ponekad me je
samo paranoja držala.
Na podu dnevne sobe našla sam pocepane žute peškire. Izgledali su kao da ih je
Dajana donela pre pet godina, a tad ih je verovatno i poslednji put oprala. Užas. Misli na
nagradu, Anja. Koncentriši se.
Stiskala sam cipele umotane peškirom i pokušavala da upijem krv, koliko je to bilo
moguće. Morala sam da ih bacim. Kakva šteta. Bile su pravo umetničko delo. Đon –
čista umetnost, a tek kako stopalo legne. Isticale su lepotu ženske noge. Treba mnogo
talenta da se napravi takva cipela. Vredele su svih petsto devedeset pet dolara, koliko
sam ih platila. Ponovo sam obula mokre cipele i obrisala mesta gde sam gazila. Nije bilo
otisaka.
Uhvatila sam Dajanu za kosu – lepu, tamnosmeđu s prirodnim crvenkastim
pramenovima – i podigla joj glavu. Znala sam da su pramenovi prirodni jer (sudeći po
transakcijama s njene platne kartice) šišala se na dva meseca. Da li svi, osim mene,
imaju savršenu kosu? Odsekla sam joj grivu. Nije mi trebala, ali šteta da propadne.
Posmatrala sam je čitav vikend pre nego što sam odlučila da jednostavno povučem
obarač. Da završim s tim. Ponedeljak će biti grozan. Kad me je pustila da uđem, htela
sam da je iskasapim, ovako je teže preneti. Je li ukapirala? Da li joj se to motalo po
glavi? Bože, zašto je tim staklastim očima samo buljila u mene?
„Da. Ti. Nisi. Bila. Prokleti. Dosadni. Trol. Mi. Sada. Ne bismo. Bile. Ovde.“
Svaku reč sam podvukla zvukom električne testere.
Dajana nije imala šta da kaže.
Šokantno koliko su ljudska i svinjska anatomija slične. Baš zato sam išla na kurs,
vežbala u mesari i svoju veštinu usavršila na oštrici noža. U modi je biti mesar,
pogotovo ako ste žena. Neverovatan kurs, inače. Toplo ga preporučujem. Dakle, kad sam
presekla Dajanine arterije – karotidu i butnu arteriju – i kad je obilno iskrvarila, ponovo
sam uključila testeru.
A onda je trebalo sve počistiti. Ta noć je bila čas za amatere. Ipak, kad želite da
uklonite leš, pravilo glasi: ne ostavljajte nered za sobom. Umornoj spremačici najmanje
treba isprskan zid. Hej, bila sam pažljiva, u redu?

Kad sam se vratila kući, naručila sam novi par manolo cipela iz Barnisa. Znam, samo
što sam kupila Pradine. Ali zaslužila sam posle toliko muke. Umesto plavih, odlučila
sam se za crvene. Prikladnije su. Da, svakako crvene. Dajana me je inspirisala.
Broj koraka: 32.045. Utrošene kalorije: 2.184. Silija će biti prezadovoljna.
Odbrojavanje do Nedelje mode-, dvadeset jedan dan.
 6

S edmice pred Nedelju mode uvek prođu u pijanom magnovenju. Letnji kokteli,
roze na vrhu zgrade, pozivnice za Montok (sve dok promovišete brend koji vas
gosti) – sve sam odradila. Sve se to tražilo i, iskreno, morala sam da nazdravim
sebi. Dajanini komentari postali su pozitivni. Nije bilo iznenadnih 360, ali počela je da
hvali moj rad, a da kudi Sarin. Greg je podizao palac kad bi me sreo u hodniku.
Dajana je počela da komentariše. Ovo je dobro. Onda je pisala: Toliko si pametna!
Ali ono što me je stvarno nateralo da zavolim mrtvog trola bili su komentari na Sarine
tekstove: Nisi baš ubedljiva. Čitavih pet minuta smejala sam se tome u ženskom toaletu.
„Jednostavno ne razumem naše čitaoce!“ jadikovala je Sara. Prišla sam njenom
stolu i pomazila je po leđima. Greg je ostavio štampu na njenom stolu. Drži li joj pridike
i dok se jebu? Masirala sam je da se opusti. To je i trebalo da uradim, zar ne?
„Uh! Anja, ne tako jako.“ Sklonila mi je ruke.
„Izvini“, promrmljala sam. Lice mi se zacrvenelo.
„Uh, samo da me ovo ne košta unapređenja“, dodala je.
Nema šanse da Sara pobedi. Ali, za svaki slučaj, pisala sam sranja u Sarinim
pričama, tako da je bilo nemoguće čitati ih. Nije čak ni primetila. (Sara je davno prestala
da čita ono što pišem za nju. Govorila je da ima poverenja u mene.)
Ali sve ću joj nadoknaditi. Te večeri trebalo je da zajedno prisustvujemo jednom
događaju. Ona to nije znala. To je bilo moje iznenađenje za nju.
Zazvonio mi je telefon.
„Anja Sent Kler“, javila sam se glasom za telefonske razgovore. Autoritativnim i
pomalo hrapavim.
„Gospođice Sent Kler, ovde inspektor Hoper.“ Tišina. Razmakla sam usne nekoliko
puta. To je to. Čekala sam da mi kaže da sam uhapšena. Zbog Malberi. I Dajane. Čekaj,
pa nisu zvali da rezervišu termin za hapšenje.
„Inspektore, kako ste?“, pitala sam uz osmeh. Osmeh se može prepoznati u glasu.
„Bojim se da će nam trebati još neka informacija u vezi s Malberi fon Grac. Imate
li vremena da porazgovaramo?“
„Naravno. Šta vas interesuje?“
„Pa, poznat nam je njen privatni život, ali niko nam nije rekao s kojom koleginicom
se družila. Znate, drugarice na poslu.“ Oh, znala sam.
 „Uh, dobro pitanje. Pomoćnice se nekako drže po strani. Kao, imaju previše posla
da bi se družile, znate već? Možda se pre pronalazila u društvu drugih pomoćnica?
Mogu da se raspitam.“
„Hoćete reći da ne znate? Kako to da niko u La viju ne zna s kim se družila?“
„Niko? Oh, pitali ste i Siliju, zar ne?“ Nasmejala sam se. „Izvinjavam se, ona
sigurno ne zna. Jedva zapamti i imena svojih asistentkinja. Znate, ovde držimo do
hijerarhije.“ Znao je to. Pala sam. Na njega i njegove zelene oči.
„Dakle, mogli biste da saznate to što me interesuje?“
„Pokušaću. Pozvaću vas. Imam vaš broj.“ Njegova vizitkarta bila je zalepljena na
panou. Prošlo je mesec dana otkako je Malberi preminula, a policija je, kako se čini,
ispitivala sve redom. I ništa nisu saznali.
„Ko je to?“ Sara je stajala naslonjena na zid koji nas je delio.
Slegnula sam ramenima. „Policija želi da zna s kim se Malberi družila na poslu.“
„Ha, ni sa kim“, zasmejala se Sara.
„Možda Kejsi zna?“
„Možda“, zastala je. „Zašto su pozvali tebe, a ne mene? Bezobrazluk.“ Klimnula
sam glavom. Zašto je pozvao mene? Hteo je samo da me čuje? Osetila sam kako mi lice
gori.
„OMB, pa ti si se zarumenela! Ha! Baš ti se sviđa taj inspektor.“
„Ne sviđa mi se“, zakolutala sam očima. I nije. Zajedno radimo na slučaju Malberi
i to je sve. „Pitaću ostale pomoćnice da li znaju s kim se Malberi družila.“ Nisam imala
nameru da to i učinim, ali nisam želela da trpim Sarin ispitivački pogled duže nego što
sam morala.
Pre nego što sam izašla s posla, ostavila sam inspektoru glasovnu poruku. U toaletu
sam uvežbala ono što sam želela da kažem. Htela sam da zvučim mirno i staloženo.
Nisam imala šta da krijem. Čak sam bila tu da pomognem!
„Zdravo, inspektore. Ovde Anja Sent Kler. Raspitala sam se, ali većina asistenata
nije se družila s Malberi. Kažu da su u prolazu razgovarali s njom, ali niko se, kao, nije
baš družio s njom. Nadam se da će vam ova informacija biti od pomoći!“ Kad sam
spustila slušalicu, dlanovima sam prekrila lice. Uh, zvučala sam očajno.

Te večeri žurka je organizovana na vrhu Hotela Gramersi. Kad sam stigla, Sara je već
bila tamo i držala je slovo Džeku i Lisi. Džek je obukao žute pantalone i majicu s
kratkim rukavima i nekako je u isto vreme izgledao kežual i šik. Lisa je bila u svom
vintidž fazonu. A Sara u kariranom od glave do pete. Devojke oko njih napravile su
najbolje lapreri kombinacije. Baš kao i Sara nekoliko nedelja ranije. Prevrnula sam
očima. Ja sam bila u crnom.
„Ćao, društvo!“ Trudila sam se da izgledam mirno i nezainteresovano.
„Ćao, Anja“, prvi se javio Džek. Nosio je naočare za sunce i kroz njih merkao
konobarice.
 „Oh, iznenađenje, Venzdej Adams je ovde“, rekla je Lisa. Sara se nasmejala. „Uh,
sva mesta su zauzeta“, dodala je i pokazala na prazne stolice do njih. (Niko ko nije
pozvan nije se usudio da sedne.)
„A, zauzeli su ih tvoji zamišljeni drugari? Baš slatko, Lisa!“ Sela sam na stolicu.
Mrzela sam je. Možda mogu da joj upropastim veče, toliko da mi se skine s kičme.
Okrenula se ka Sari, ali krišom je pogledala u mene.
„Jesam li ti ispričala novosti? Mislili smo da unajmimo privatnog detektiva da.
Zaćutala je i pogledala u mene. „Istraži stvari. Ljude. Da otkrije prljav veš. Stvarno je
interesantan.“ Otpila je ozbiljan gutljaj šampanjca. Snagom volje terala sam je da se
zagrcne i umre.
„Oh, strava“, rekla je Sara. Bilo joj je dosadno; čulo joj se u glasu. Razgovor se nije
vrteo oko nje. Pravi prijatelj bi znao kako da oraspoloži Saru.
„Oooh, svakako ga treba angažovati za nešto!“, ubacio se Džek. „Mislim, možda bi
mogao da otkrije ko je ubio onu devojku. Kako se zvaše?“
„Malberi.“ Nisam bila jedina koja je rekla.
„To nije loša ideja“, rekla je Lisa. „Ali ja bih volela da istraži još nešto. Još
nekoga.“ Napravila je facu i pogledala u mene. „Šta ti misliš, Anja?“ Sve mi je bilo
jasno. Lisa zna. Zna da se pretvaram.
Slegnula sam ramenima. Nikada ne pokazujte koliko ste prestravljeni. Tada će vas
pobediti. „Novac je tvoj, Lisa.“ Nije me dirnula. Nije. Ne može da me poremeti. Gledala
me je, ali njene zajedljive reči nisu imale efekta.
„OMB, ljudi, znate da sam nekad radila u Fešenisti? Pa zar nije čudno da je baš u
to vreme i Anja trebalo tamo da se zaposli?“ glasno se smejala. „A drug u Njujorku
nikada nije čuo za nju. Baš čudno da se sve to našlo u njenoj biografiji.“
Time je situacija eskalirala u ratno stanje. Nakratko sam zatvorila oči. Mogla sam
da uzmem čašu šampanjca i nabijem joj je u usta. Da je nateram da žvaće staklo. Osetila
sam podrhtavanje duž kičme pomislivši na krckanje i liptanje krvi. To bi je naučilo da se
drži podalje od mene.
„Lisa, bila sam saradnik. Nisam bila u kancelariji ili na platnom spisku. Alo!“
Odmahnula sam glavom uz osmeh. Moja pantomima je poručivala: Ova kučka je luda.
„Kako god, imam sve isečke ako baš želiš da ih vidiš.“ Blefirala sam. Imala sam
napisane priče, ali nisu bile objavljene. Ali Lisa ne mora to da zna. Linkovi uvek mogu
da se zagube.
Sara je izgledala zbunjeno. Lisa se nagla ka njoj i nešto joj šaputala. Osetila sam
mučninu.
„Ljudi, ne branim je, ali poznajem ljude koji su radili s Anjom“, ubacio se Džek.
„Kao, izvinite, ali devojka je ispravna.“ Namignuo mi je. Šta to treba da znači?
Namignula sam i ja njemu. Sara je u isto vreme klimnula glavom.
„Uh, kako god. Možeš li samo da se premestiš i sedneš negde drugde s tom
pogrebnom haljinom? Dosta s ovim.“ Lisa je završila sa mnom. Dobro, praktično me je
svojom pričom bacila s krova. Sara je bila pomalo zbunjena, ali slegnula je ramenima.
Moram saznati da li veruje Lisi. U modi nije važno da li se pretvarate, bitno je samo da
vas ne provale. Sve se zakomplikovalo.
Šta ako Sara – pa i svi ostali – poveruje u Lisine budalaštine? To bi me upropastilo.
Moram nešto da preduzmem. Ali ne znam šta da uradim da zauvek ućutkam Lisu.
„Ljudi, mislim da Greg vara“, rekla je Sara dok sam odlazila. Stvari su krenule
nabolje!
Veče nije bilo totalni promašaj. Džek Arčer je bio na mojoj strani. Pojma nisam
imala zašto, ali izgleda da je trebalo da preispitam naš odnos.

Tog vikenda, nedelju dana pre Praznika rada, sve je krenulo nizbrdo. Ostalo je šest dana
do Nedelje mode. Dok sam došla do posla (iako sam išla kolima), moja siva svilena
bluza bila je potpuno mokra. Znoj me je oblio. Sara je, naravno, izgledala savršeno.
Jeste bila znojava, ali bez tragova na odeći. Biti debeo i znojav najgora je kombinacija,
glupo sam pomislila. (Morala sam da se presvučeni. Obukla sam la vi majicu s kratkim
rukavima. Kakav blam.)
Bila sam pozvana u Silijinu kancelariju. Jednim delom nadala sam se da ima veze s
unapređenjem. Rekla je da će odlučiti do Nedelje mode. Ali pitala sam se i da li je
smislila još neki drakonski način da me učini vitkom. Šta ako je planirala da me tog
vikenda pošalje u kamp za podgojene?
„Anja! Konačno.“ Sedela je za svojim stolom. Njene lubutenke bile su na podu,
pored njenih nogu. Silija je uvek bila bosa dok je sedela u svojoj kancelariji, osim kad je
imala sastanak s nekim bitnim. Cipele su bile lepe, ali bile su i pravo mučenje za noge.
Za razliku od manolo cipela. „Pa, želim da ti kažem da si ovog meseca, ili koliko je
prošlo, veoma napredovala.“
Klimnula sam glavom. Je l’ to sve? Hoće li mi reći da sam pobedila? Hoće li Sara
meni podnositi izveštaje i raditi sve ono što tražim od nje? Zavrtelo mi se u glavi od
same pomisli na to. Osetila sam grčeve u stomaku. Pripremala sam se za dobre vesti. Za
pobedu.
„Ali mislim da nisi spremna za unapređenje.“
Da li su se svi na svetu urotili protiv mene?
Silija je mrdnula usnama i izgovorila nešto. Čula sam. Ali to nije bila stvarnost.
Nemoguće. Trebalo je da budem unapređena. Ponovo se javilo zujanje.
„Ali promet je porastao. Imam izveštaje! Čak i dobre komentare!“ U svom glasu
čula sam prenemaganje i mrzela sam sebe zbog toga.
„Draga, znam. I ubila si se od posla. Bar figurativno. Ali Sara je, jednostavno,
otelotvorenje la vi žene. Skoro da nije fer da je poredimo sa bilo kim.“
Napravila je sažaljivu facu koja je govorila: O, tužna si. „Sara će biti urednik stila.
Od sada ćeš izveštaje davati njoj. A i meni. Pogotovo o dijeti.“
Nastavila je da priča, ali i dalje je nisam čula. Bila je to noćna mora u kojoj gola
stojim pred celim odeljenjem, a svi su mrtvi i krvare. To nije bila stvarnost.
„Ovo nije stvarno“, izgovorila sam.
 „Jeste. Rešeno je. Želim da vas dve dobro sarađujete, ali imaj na umu da je Sara
veoma zabrinuta zbog tvog ponašanja. Zbog tvojih postupaka. Shvatam, razlikuješ se od
ostalih. Ti si čak umetnička duša ili misliš da jesi. Ali jednostavno moraš da počneš da se
ponašaš kao prava la vi žena. Razumeš šta hoću da kažem?“
Blenula sam u nju. Htela sam da joj odgovorim, ali nisam znala šta da kažem.
„Ne možeš biti tako prokleto slaba, Anja!“, zalepila me je dok sam ćutala.
Klimnula sam glavom i naterala sebe da se osmehnem. Na šta misli? Moraću da
pitam dr M.
„Hvala, Silija. Uveravam te da ću se popraviti.“
Klimnula je glavom. „Dobro, dobro. Nastavi da radiš kao i do sada. Na dobrom si
putu da postaneš prava la vi žena“, tešila me je.
„Mogu li da pitam… pre nekoliko nedelja pomenula si da sam u prednosti da
dobijem to mesto. Na čemu treba da poradim?“ Eto, trudila sam se da budem bolja. To
mora da se računa, jelda? Ako treba da jedem govna, makar da znam zbog čega.
Silija je zakolutala očima. „U tom momentu jesi bila. Ali Greg smatra da Sara treba
da dobije to mesto. I izneo je neke nesporne argumente. Eto, završili smo s tim. Možeš
da ideš.“
Oduvala me je. Ubila sam Dajanu zbog Grega, da bih njemu udovoljila. I sve je to
bilo džabe. Sara se viđa s njim. Trebalo je da pretpostavim.
„Hvala što si me imala u vidu, Silija“, ukočeno sam rekla. „Popričaću sa Sarom o…
svemu.“
Sigurna sam da sam zatvorila vrata za sobom, ali odjednom je nastao potpuni mrak.
Sećam se samo da sam sedela za svojim stolom. Niz ruke mi je curila krv. Nokti su mi
bili zariveni u dlanove. Pobedila me je Sara Elizabet Taft. Njoj ću podnositi izveštaje.
Gledano iz ugla mode, nikada neću biti kao ona. Trčkaraću za njom, donosiću joj kafu,
baš kao Malberi. Na revijama ću sedeti bar red iza nje. Neću ni biti pozvana na bitna
događanja. Nisam dostigla cilj. Postala sam ništa drugo so Sarin patuljak.
„Kako je moj omiljeni radnik?“, pevušila je Sara. Njen glas odzvanjao je među
niskim zidovima koji su odvajali zaposlene. Svi su već obavešteni da sam gubitnik.
Pogledala sam je, klimnula glavom i pretvarala se da gledam u ekran. Krv je kapala
po tastaturi. Treba da se dovedem u red.
„Kuda ćeš?“, drsko me je upitala Sara kad sam ustala. Podigla sam ruke. Ona
umalo da vrisne. „Šta ti se dogodilo? Idi da se opereš. Kakav si ti kliconoša, Anja!“
Hodala sam duž „hodnika smrti“ i pozdravila Malberi, koja me je gledala iz
ormana. Još nije otišla iz zgrade. Zašto je još tu? Silija mora da pozove obezbeđenje.
Bila sam sama u toaletu. Prala sam ruke i trzala se svaki put kad je hladna voda
pokvasila tragove od noktiju. Bili su duboki. Želela sam da razbijem nešto. Da uništim
kao što sam dokrajčila sebe. Skinula sam cipelu i bacila je ka ogledalu. Puklo je napola.
Duboko sam udahnula i zavrištala najjače što sam mogla. Vrištala sam dok me grlo nije
zabolelo. Bio mi je potreban dr M. Odmah. Uvila sam šake i otkucala njegov broj
telefona.
„Anja, zar je toliko važno što nisi unapređena? Hajde, budi iskrena.“
 „Da! Kako to, dođavola, misliš zar je važno?“ Sluša li me on uopšte? „Radićeš isti
posao. Možda ćeš i naučiti nešto od Sare. Zaista želiš da se zatrpaš obavezama? Pusti
nju da se bori s tim.“
„Ali sada me neće poštovati. Ni ona ni ostali. Godinama ću biti niko i ništa!“
Jadikovala sam. Pravila scenu. Hvala bogu pa sam bila sama.
„Onda nije suđeno da ti ona bude najbolja drugarica, kako ti to kažeš.“ Nasmejao se
kao da zbija šalu sa mnom.
„Praviću se da to nisam čula.“
„Treba da budeš smirena i racionalna. Gledaj na to kao na mogućnost za dalje
usavršavanje.“
„Šta god. Pričaćemo kasnije.“ Možda je vreme za novog psihijatra. Dr M me više
ne razume.
Kad sam se vratila među zaposlene, Kejsi je sedela na stolici blizu Sarinog stola.
Držala je rokovnik.
„U redu, znači to moramo da uradimo. Hoću da naručiš kristale. Oh, i nešto da
okadimo. Vibracije u ovoj kancelariji su užasne, pogotovo posle Malberi.“ Stažistkinja
je studiozno zapisivala sve što je Sara rekla. „Zovi mog momka u Arizoni.“ Sara je uvek
imala momka. „O bože, vratila si se.“
Pogledala je u moje ruke, pa u cipelu koju sam držala. Slegnula je ramenima. Moja
drama nije njena stvar.
„Slušaj, znam da ćeš morati da se privikneš na to što ćeš dobijati zaduženja od
mene, ali obećavam da se neće mnogo toga promeniti. I dalje ćemo biti Sara i Anja.
Videćeš. Biće nam super.“
Klimnula sam glavom i izvadila rezervni par cipela iz fioke. Svaka devojka bitna u
svetu mode ima par cipela u svom stolu. Ja sam imala šest pari. Za svaku priliku po
jedan. Ravne cipele, čizme, slaganu petu, salonke, večernje cipele, čak i patike.
Sara se nakašljala. Čekala je odgovor. Nasmešila sam se, ili sam bar pokušala.
Nekako sam se više iskezila. Htela sam da je pitam jesam li joj i dalje simpatična. Ne, da
li me voli. Da li veruje Lisi. Ali nisam.
„Odakle počinjemo?“ izgovorila sam.
Sara se pobednički nasmejala.
„Znala sam da ćeš se ukrcati na brod. U redu, hajde da pregledamo plan za Nedelju
mode.“ Pričala je o dizajnerima i modelima.
Slušala sam je napola uha. Mogu ja to da sredim, zar ne? Mogu da nađem način da
sve to izgladim. Razmišljaj, Anja, razmišljaj.
„Anja? Alo! Slušaš li me? Na tome ćemo morati da poradimo. Sve vreme si u
nekom svom svetu. I prestani da mumlaš sebi u bradu. Izgleda užasno jezivo. Zbog toga
i nisi unapređena, znaš. Zbog tih svojih tikova i čudnih navika.“
Sara je u pravu. Nisam devojka za La vi. Ali biću, taman morala sve da poubijam.
„Blogeri će naoštriti koplja“, skrenula sam razgovor na sigurniju temu. Pričaj o
čemu hoćeš, samo ne o meni i mojoj prošlosti.
„Znam. Mrzim ih. Oni se, kao, odjednom odnekud pojave.“
 „Žohari.“
„OMB, da!“ Kikotala se.
Žohari. To bi mogla biti naša šala. Ponavljaćemo je i smejaćemo se. Potrebno je
šaliti se. Volim da se šalim s najboljom drugaricom. Meredit i ja imale smo našu šalu.
Pokazale bismo na nekog dečaka i rekle: „Za njega ćeš se udati.“ Smejale smo se do
suza. Uvek je birala najružnijeg za mene. Bila je prava kučka.
„Znaš“, dodala je Sara, „ako ja budem zadovoljna tvojim radom, svi ćemo biti
zadovoljni.“

Sara je otišla na ručak s Kejsi. Uradila je to u inat meni. Moja noćna mora pretvarala se
u stvarnost. Ali tako je rušila sliku o sebi. O čemu li je razmišljala kad se družila sa
stažistkinjom? Moram da joj pomognem. Za njeno dobro.
„Saro, jesi li primetila Kejsin garderober? Kao, najbolji je“, rekla sam kad su se
vratile. „Mislim da bi mogla da bude najbolje obučena u magazinu. Pošto Malberi više
nema. Slažeš li se?“
„Najbolje? Anja, trebalo bi da proveriš vid. Kladim se da se oblači na
rasprodajama.“ Pljunula je poslednju reč. Samo siromasi ih posećuju. Ako ih ne
organizuje Manolo, naravno. Sara je prekrstila ruke i počela da odmerava Kejsi, koja je
sedela za svojim stolom. „Mislim, šta je to obukla?“
„Liči mi na ovogodišnji model Stele Makartni. Videla sam tu haljinu u Barnisu.
Dakle, nije uzorak.“
„Odakle joj novac za to?“
„Možda ima sponzora. Nemaš samo ti bogatog oca, znaš.“
„Ti ćeš da mi kažeš. Gde si kupila onu rik ovens jaknu?“
Primetila je. Obukla sam je samo dvaput. Takav komad se ne šeta često.
„Rasprodaja uzoraka“, slagala sam.
„Lažeš. Još nije na rasprodaji.“
Isplazila sam joj se.
„Zašto se Kejsi oblači kao…“
„Kao da je zaposlena ovde? Jer tako treba. U čemu je problem, Saro?“ Podigla sam
obrvu.
„Jednostavno mi se ne dopada. Muči me. Stalno se muva oko mene. Možemo li da
je zamenimo nekom drugom stažistkinjom?“
Uspeh.
„Prepusti je Siliji samo nedelju dana. Uteraće joj strah u kosti.“ Obe smo se
nasmejale. Najbolje drugarice tad i zauvek. Razgovarale smo. Bile smo zajedno.
„Jesi li smršala koji kilogram?“, namrštila se Sara. To je bila njena saosećajna faca.
Bar onoliko koliko je Sara mogla da saoseća s nekim.
„Uh, nekoliko. Ali ne jedem ništa. Nije zdravo. Silija će biti zadovoljna tek kad
budem izgubila apetit. Zašto je toliko opsednuta time?“ Razgovarale smo kao drugarice.
Kao prijateljice. Kao u raju.
 „Botoks je u pitanju. Znaš…“
„Uh, ne?“
„Njen doktor za botoks se penzionisao, a ona se kune da je bio mađioničar i da neće
otići kod drugog. Zato sad vežba ko manijak, da je ne ostavi muž. I mislim da mrzi
Malberinu dvojnicu“, objasnila je Sara.
„Misliš na Bronven?“
„Da. Kakve su ono krunice koje nosi? Baš čudno.“ Silijina nova pomoćnica (koju
je ona zvala Malberi) uvek je imala neki cvetić ili grančicu u kosi.
„Ne znam. Simpatično je.“
„Uh, imaš najgori ukus, kunem ti se.“ Ali ipak se nasmejala. Morala sam da
nastavim. Prihvatila je razgovor, prihvatila je mene.
„Znači, Silija će još smršati?“
„To je La vi!“ Nasmejala se.
Bila je u pravu. Fora je u tome što ste mogli da se zaposlite kod njih iako je vaš
konfekcijski broj veći od određenog, ali morali biste da smršate (čist primer: ja). Rekao
bi čovek da magazin brine i o zdravlju. Smršajte na pametan način, budite zdravi – i
tako to. A vage su postavili i u toalete. Na poslovnim ručkovima neki urednici nisu
dozvoljavali svojim asistentima da konzumiraju hranu koja se služila. Silija je volela da
se predstavlja kao neko ko jede sve i svašta, ali, ako bi neko stavio hamburger pred nju,
verovatno bi ga opaučila što joj ga je servirao.
Znam šta ću uraditi sa Silijom, sinula mi je ideja. Za Lisu nisam ni pitala. Nisam
želela da kvarim momenat. Naš momenat.
Te večeri posle posla napravila sam Silijin pano. Zatim sam se ulogovala na
Dajanin nalog i počela da prosipam komentare. Svideo joj se svaki moj članak, a Sarine
je kudila. Šteta, ali to će mi skinuti Grega s leđa, pogotovo što je mislio da nisam
dovoljno dobra da bih bila unapređena. Kako god, pokazala sam mu njegovog boga.
Dr M se javio da proveri jesam li se smirila (nisam).
„Brini samo zbog onoga što možeš da promeniš. Sve ostalo ne zavisi od tebe.“
U pravu je. Treba da preuzmem stvar u svoje ruke. „Hvala. Potpuno si u pravu.“
 7

Š
ta je s novim nadama u dizajnu, Anja?“, pitala me je Silija sledećeg jutra. U dobroj
meri je isticala lažni kontinentalni akcenat – to je bilo moderno u svetu mode. Posle
nekog vremena provedenog u modnoj industriji, sve žene su ga imale. Odu četiri
puta godišnje u Pariz i pričaju kao da su „studirale“ u inostranstvu. „Nedelja mode samo
što nije.“
„Tekst je završen. Prošle nedelje poslala sam ti ga na odobrenje.“
„Zašto me nisi podsetila?“, frktala je. Slegnula sam ramenima. Nije bilo svrhe
raspravljati se. „I, Saro, šta beše s onom pričom o snimcima?“
„Pa, završili smo snimanje, ali…“
„Ali?“
„Ali ispostavilo se da tri modela neće biti na ovogodišnjem Nedelji mode, pa ne
možemo da kažemo da će biti viđena.“
„Zašto smo ih onda snimali?“
„Jer su ti se dopale?“
Zažmurila sam kad je to rekla i prepustila se uživanju. Sara je zabrljala. To je bio
pogrešan odgovor. Silija ju je ustrelila pogledom. Obe smo poželele da Sarina glava
eksplodira. Kad bi ona bila mrtva, ja bih bila prva na listi za zamenu. Ali stvarnost je
bila malo drugačija: preživela je i ostala moj šef.
Nakašljala sam se. „Možemo li da pozovemo neke malo manje poznate dizajnere –
možda one iz mog članka – i pitamo ih da li bi njima odgovarale devojke koje smo
snimili kako ne bismo morali sve da menjamo?“
Silija me je pogledala uz odobravanje. Izabrala si pogrešnu, Silija.
„Dobra ideja. Završi to. I kako napreduješ s dijetom?“
Dođavola, čak me ni dobra ideja nije mogla spasti takvog poniženja.
„Napredujem. Skinula sam četiri kilograma.“
Silija je samo klimnula glavom.
„Ako si mislila da ću ti pomoći da zoveš te dizajnere, grdno si se prevarila“, siktala
je Sara dok smo išle ka našim stolovima. Poželela sam da je klepim po glavi. Jako. Ali
ona je moj šef. Moram da stanem u red. Osim toga, moram da napišem novi članak.
„Kejsi može da ih pozove, a ja ću ponovo napisati tvoj članak.“ Vidite? Pomagala
sam joj.
 „Kako god.“ Ništa više od takvog odobrenja nisam mogla da dobijem. I prihvatila
sam. „Anja, to su nove Pradine?“, pokazala je na moje cipele. Klimnula sam glavom.
Savršeno su pristajale uz moju kratku kožnu suknju i marni top. „OMB, kopiraš me? Iste
su kao moje!“
Ne, njene su plave.
„Sara, tvoj stil je savršen, nisam mogla da odolim!“ Reči su izletele. Gora sam od
Kejsi. Uvlačila sam se Sari u dupe.
„Jeste, znam. Ali ne možeš jednostavno da kopiraš ljude. Uh, Lisa te je dobro
procenila.“
Crveno. Videla sam crveno. Bukvalno. Je li to neka bolest mozga?
„Izvini. Trebalo je prvo da te pitam.“
„Bar si odabrala drugu boju. Sledeći put konsultuj se sa mnom, u redu?“
Klimnula sam glavom. Ako usrećim Saru, svi ćemo biti srećni.
Sledeći sastanak sa Silijom nije prošao ništa bolje. Proveravala je odabir modela i
nakita za naredno snimanje. Od svih nas je tražila da se ističemo, da unosimo novine
koje bi onda ignorisala.
„Kakva je, dođavola, ovo cipela?“ Silija je podigla nakinđurenu cipelu i zamahala
njom ispred Dalijinog lica. „Ozbiljno, kakvo je ovo sranje? Je l’ upadljivo u trendu? Ovo
nije jebena Indija ili odakle si već.“
Niko nije disao. Niko nije ni pisnuo. Stvarno je to izgovorila? Pogledala sam u
Daliju. Izgledala je kao da se sprema da zadavi Siliju. Ali, da je bilo šta rekla, bila bi
otpuštena. Ljudski resursi nisu marili za Silijine ludorije. Što se rukovodstva tiče,
smatrali su je genijem, pa je mogla da kaže i uradi šta je htela.
Tišina me je ubijala. Neko je škrgutao zubima, ali nisam bila sigurna ko. Morala
sam da progovorim. Morala sam da učinim nešto. Znojili su mi se dlanovi.
„Hm, meni se dopadaju te cipele“, pokušala sam da se osmehnem. Bronven je
uzdahnula na drugom kraju prostorije.
„Ne! Ne! Ne!“, povikala je Silija i zavrljačila cipelu. Kasnije je tvrdila da je samo
prebacila cipele na drugu gomilu, a svi smo videli da je, poput lovca koji se sprema da
opali, naciljala Dalijinu glavu. Dalija se sagnula i cipela je pogodila Ivi u lice. Ostatak
dana šetala je okolo s modricom na čelu. (Dobila je „izvini što sam te pogodila“ kao
zakasneli poklon od Silije.)
Moram reći da odabir modela obično prođe bez ovakvih incidenata. Ali bilo ih je u
La viju. I sve je zavisilo od Silijinog raspoloženja. Oko nas bi letele cipele, minđuše,
kaiševi, a mi bismo se trudili da ih izbegnemo. Ipak, Sara je postavila Kejsi u sredinu
prvog reda. To je bilo okrutno; mogla bi biti pogođena.
„Kejsi, sedi ovde i hvataj beleške. Moramo da utvrdimo šta ostaje u priči kako
bismo znali o čemu ćemo pisati.“ Ne bi bilo ništa čudno da je zakokodakala na kraju. Još
nije oprostila pripravnici što je tako lepo obučena. Nasmejala sam se.
„Kad budemo radili priču u Sankt Peterburgu, tražim samo da imate dobro
odabrane detalje, Dalija. Je l’ to toliko teško?“ Silija je bila izričita i gledala nas je sve
redom. „To je disko, to je Lenjin, to je glamur Rusije. Tako treba. Ali, očigledno, tebi to
baš ne ide. Ova stažistkinja“ – pokazala je na Kejsi – „mogla bi da se potrudi. Da joj
damo da uradi članak?“
Moglo je biti i gore. Dalija ima samo jedan dan da napravi novi koncept. Nije ona
kriva. Ideja je prilično idiotska. Tih nedelja Silija je bila ludo zaljubljena u Rusiju.
Gledala je Doktora Živaga i bila je oduševljena. Možda je njen novi ljubavnik iz Rusije?

Narednih dana pripremali smo se za Nedelju mode. Trebalo je pozajmiti (i nikada ne

vratiti) garderobu za Siliju, Saru, Daliju i mene.
Kejsi je bila zadužena za rezervaciju pozivnica za sve događaje kojima je trebalo da
prisustvujemo. Stvarno, mogli su još i to da nam natovare na grbaču. Svaka je imala
četrdeset pet revija i prezentacija, uključujući večere i zabave. Ali to je bilo poučno za
nju, da vidi šta znači biti pozvan na događaj. (Bronven je bila zadužena za Silijine
pozive. Uvek su to nazivali pozivima, ne pozivnicama. Reči i imenice, imenice i reči, to
je bila moda.)
„Mislila sam da si sredila frizuru?“ Sara je buljila u moju kosu dok sam prolazila
pored njenog stola.
„Jesam.“ Zar ne primećuje lokne i pramenove? I kako mi blista kosa?
„Ali i dalje je iste boje. Kao, bljak, Anjina“, nabrala je nos. To je značilo da joj se
ne dopada.
„Dogovorile smo da se samo ošišam.“ Nisam bila baš srećna zbog toga. Ona je
procenila da mi treba novi izgled i eto mene kod Džona Bareta u Bergdorfu. Čak je
detaljno opisala svoj predlog. I bila je u pravu, stvarno – mojoj kosi bile su potrebne
vešte ruke. Htela sam da bude dobro za Instagram. Htela sam da se njoj svidi.
„Uh, braon kosa je tako monotona.“
„Saro, nisi spominjala farbanje“, rekla sam kroza zube. Srce je ponovo počelo
ubrzano da mi kuca. Trebao mi je bromazepam. Uradila sam ono što je tražila od mene.
Zašto me ne pohvali?
„Kako god. Moraš da uradiš nešto radikalno. Tako si… dosadna.“
„U redu, naravno. Imaću to na umu“, odbrusila sam glasno i oštro. Pomagala mi je.
Što drugarice i rade.
„Mislim, kladim se da bi se Siliji dopalo da se ofarbaš u sivo. Ili u lavandu.“
„To ne bih bila ja.“
„U tome i jeste poenta! Tako si nezanimljiva!“
Posmatrala sam njenu dugu plavu kosu vezanu u rep. Zamislila sam kako je davim
tim loknama. Njoj nikada ništa nije dobro. To mi je već poznato, ali, kad sam postala
njen potčinjeni, sve je postalo mnogo jasnije. Sarina očekivanja niko nije mogao da
ispuni, pogotovo što ih je menjala iz sata u sat. Volela me je, samo joj se nije dopadalo
kako izgledam. Htela je da izgledam kao ona, ali nije želela da je imitiram. Nisam znala
na čemu sam i zato sam se uznemirila. Gde mi je, dođavola, taj bromazepam?
Očajnički sam pokušavala da se dodvorim Sari. Ali, što sam se više trudila, više
sam se nervirala. Nikad nije bila zadovoljna. Našla sam na Instagramu svoj selfi iz
salona. Kosa mi je izgledala vraški dobro. Zašto Sara Taft ne može da mi kaže da sam
savršena?
Dr M se ne bi složio. Loše bi me ocenio za tu nedelju. On je jedini psihijatar za kog
znam da ocenjuje svoje pacijente. Kategorije su bile mentalno zdravlje, druželjubivost,
upoznavanje, briga o sebi i opšte zadovoljstvo. Trebalo je dobiti bar četvorku u svim
kategorijama da on bude srećan i da ne pojača dozu lekova. (Morala sam da lažem kako
bih prošla). Oborio bi me iz druželjubivosti. Potresla sam se pri samoj pomisli na to.
Htela sam da vrisnem.
A onda sam načuljila uši kad sam čula Kej si da razgovara s nekim iz svog odeljka.
„Zar ne znate ko sam ja? Da, radim sa Sarom Taft i Anjom Sent Kler i očekujem
dobro mesto. Nije važno što je za njih već rezervisano, treba i meni!“
Pogledala sam u Saru, a ona se namrštila.
„Sjajno, a da li biste mogli da mi pošaljete i auto..
Otela sam joj telefon iz ruku i prekinula vezu. „U kom svetu misliš da je prikladno
da tražiš takav prijem?“
„Pa, mislim, radim ovde, pa…“
„Ne, stažiraš ovde. Donosiš nam kafu i poštu, transkribuješ intervjue i, ako imaš
sreće – vadi tu glavu iz guzice – naučićeš nešto dok si ovde. Ali jedno je sigurno: ne
radiš ovde!“ Naglasila sam poslednju rečenicu. U obližnjim odeljcima zavladala je
tišina. Znam da sam odmenila Saru u napadu na Kej si. Ali na neki način sam joj
pomogla.
„Ali ti i Sara stalno zahtevate nešto.“
Tačno. I jesmo. Sara se namrštila.
„Ti nisi isto što i Sara i ja. Nas dve smo dugo u ovoj industriji. PR kompanije znaju
za nas. Mi postavljamo uslove samo kad je to dozvoljeno.“ Laž. Uvek smo zakerale i
tražile raznorazna sranja. „Baš njih zabole ko si ti! A sad ćeš biti stažistkinja koja je tu i
zakucala!“
„Anja je u pravu, Kejsi“, potvrdila je Sara. „Ne možeš tako da se ponašaš. Mislim,
ti si niko i ništa.“ Trebalo je da se sažalim na Kejsin izraz lica. Bila je pravo dete, neko
ko je samo želeo da bude prihvaćen. Želela je da je Sara zavoli. Baš kao i ja. Zgadilo mi
se od same pomisli na to da može da mi se dopadne stažistkinja. Bednica. Mrzela sam je
više nego ikada.
„Koliko dizajnera si pozvala i od koliko njih si tražila mesto?“ Bubnjalo mi je u
glavi. A sa svakim impulsom i zujanje je postajalo glasnije. Uštinula sam se za koren
nosa, samo da bih prekinula tu buku.
„Jedanaest“, prošaputala je Kejsi.
Sara se namrštila. „Ponovo ih pozovi“, naredila joj je. „Anja će propratiti.“
Klimnula sam glavom. U ovoj situaciji nije pokazala koliko mi veruje. Sara
jednostavno nije htela da se petlja s tim.
„Pošalji im i mejl za svaki slučaj. Stavi mene u CC. Nadajmo se da Silija neće
saznati ovo.“
Kejsi je brisala suze.
 „Zovi! Nemam čitav dan da ispravljam tvoje greške.“ Bila sam puna sebe.
Sara me je pogledala. Uživala je. Usrećila sam je.

Dok sam grickala ručak, koji je Silija odobrila (salatu od kelja, sa malo limuna i ništa
drugo), razmišljala sam šta da radim s Kejsi.
„Daj joj još jednu šansu. Jednostavno je pogrešila“, rekla mi je Sara. Jesu li one to
već izgladile iza mojih leđa?
„Hm, otkad si slaba na nju? Danima si govorila kako hoćeš da je se rešiš.“ Ustala
sam i gledala je dok smo razgovarale. Kad nekog gledate u oči, to znači da vam je taj
neko bitan. Sara nije ni glavu podigla.
„Znam, ali odnosi mi stvari na hemijsko čišćenje i dobra je u tome.“
„Ona stažira, nije tvoja kućna pomoćnica.“
„Pa da, jeftinija je od kućne pomoćnice.“
„Stalno odlazi u Gregovu kancelariju. Pitam se šta radi tamo“, rekla sam
neobavezno, koliko je to bilo moguće. Sara me je pogledala.
„Stvarno? Moramo joj dati otkaz.“ Besnela je dok je otvarala jedan od mnogih
paketića na svom stolu.
„Oh, vidi ovo!“ Sara je podigla najnoviji poklon: ogrlicu s privescima i biserima
nanizanim na Čudan mat materijal.
„Od čega je napravljena?“, pitala sam. Znala sam od čega je. Ja sam je napravila za
nju. Prigušila sam smeh.
„Na kartici piše ženski nakit od biološki čistih, organskih materijala. Šta to znači?“
„Oh, fuj. To znači da je od dlake!“, nasmejala sam se.
„Ne, misliš pseće dlake?“
„Možda. Ili zečje? Angora.“
„Oh! Slatko je, zar ne? Baš mi ovako nešto treba za Nedelju model Moram da
pokažem Daliji.“
I tako je Sara počela da nosi Dajaninu kosu oko vrata. Kosa je bila suviše lepa da bi
se bacila, a ja sam želela da dam Sari pravi poklon, nešto što ima značenje. Dajana bi
volela da ode na Nedelju mode – i sad će i otići! Htela sam da kažem Sari da je to poklon
od mene. Da sam ogrlicu sama napravila, samo za nju. Ali Sari se to ne bi dopalo.
Verovatno je nikad ne bi nosila da zna.
Inspektor Hoper ostavio mi je poruku. Hteo je da popijemo kafu. Je l’ to poziv na
sastanak? Odložila sam viđenje, kad prođe Nedelja mode. Prioriteti, ljudi.
Kad je Sara otišla da sredi nokte, bacila sam se na njene poruke. Lisa i Džek. Uvek
Lisa i Džek. Kad ću ja biti pozvana na grupni čet?
Lisa: Ima li šanse da odradimo FV bez tvoje čudne saradnice?
Džek: OMB, potpuno si opsednuta njom! LOL
Sara: LOL, ija bih volela. Mada, uradi dosta posla.
Džek: Znaš kako kažu: U’ si mazga koja vuče U’ si poni.
Sara: Ona je prava mazga.
 Lisa: Baš tako je i građena. (Smajli koji plače od smeha) Ali stvarno, ljudi, znate
da je prevarant, zar ne? Prikupljam dokaze.
Džek: Mala, mani se toga. Počinješ da ludiš.
Lisa: Uh, kako god. Videćete.

Vikend pred Praznik rada trebalo bi da služi za odmor. A ja sam imala više od četrdeset
dešavanja koja je trebalo da propratim do naredne nedelje, i to na visokim štiklama.
Trebao mi je odmor. Ali nije bilo vremena za opuštanje. Ne sa Lisom, koja me je
pominjala na svakom ćošku. Planirala je nešto krupno, bila sam ubeđena u to. Da me
napadne u toku revije. Da me osramoti pred svima. Već sam je zamislila kako u prvom
redu sedi pored Sare. Pokazuje na mene. Smeje se. Obezbeđenje me izvodi. Povraćalo
mi se od te slike.
Svakog minuta dok sam bila budna razmišljala sam o Lisi i, stvarno, trebalo je da
se fokusiram na Saru i sledeći korak. (Prokleta Lisa!) Zamišljala sam šta je sve mogla da
izbrblja o meni. Je li unajmila detektiva? Imam li dosije? Hoće li to biti dugačak
ekspoze? Moram to da rešim, da se pobrinem pre nego što mi sve saspe u lice.
U suprotnom, biću predmet ismevanja. Samo odskočna daska za ljude poput Sare.
„Ne!“, vrisnula sam i bacila prada cipele na svoj pano. „To se neće desiti!“
Komšija ispod mene je počeo da lupa u plafon.
Saberi se, Anja. Sredi to.
Za razliku od Sare, Lisa je vikende provodila u gradu. Klela se (Sari) da želi da
izbegne sve ljude koji su doleteli u Hemptons. Međutim, Lisa nije imala kuću na plaži i
to je bio pravi razlog. Sara se na poslu smejala tome.
„To je baš tužno. Ona, kao, nema novca. Sve ona uklopi, a zapravo se čitavo leto
potuca po tuđim kućama. Moja je ovog vikenda puna.“ Njeni roditelji su došli da je vide
i odseli u gostinskoj sobi pored bazena. Lisa je bila sama. Potpuno sama. Nisam pitala
zašto nisam pozvana. I to će se uskoro desiti.
„Greg ide s tobom?“
Zavrtela je glavom. „Ne, zašto, šta si načula? Znaš li šta planira za vikend?“
Podigla sam ruke u znak predaje. „Ne, samo sam radoznala. Smiri se.“ Sara se
durila. Nevolje u raju. Ali, što je još važnije, imala sam priliku da se pozabavim Lisom
Blic.
Kad prilika zakuca na vrata, zgrabite je za gušu. Ili nešto drugo.
Došla je subota. Ustala sam rano. Nisam se razvlačila u krevetu. Nisam se odmarala
pre krojačke oluje. Stajala sam preko puta Lisinog stana u Ulici Eldridž, u Louer Ist
Sajdu. Bila sam ubeđena da je kod kuće. Satima sam čekala tamo i nisam videla da je
izašla.
Pozvonila sam na vrata; pustila me je u stan. Mislim da me je pomešala sa Sarom.
Stavila sam plavu periku. Osećala sam se sjajno s tom kosom. Najbolja kupovina.
„Draaaga! Još nisi otišla?“, povikala je dok je otvarala vrata. A onda joj se lice
sledilo. Gledala je u moju periku, moju garderobu, lice. A onda se nasmejala. „O bože,
pa ti si potpuni kreten!“ Nastavila je da se smeje. Rukama sam dodirnula periku. Ne, ja
sam savršena.
Nasmejala sam se, gurnula je u stan i zatvorila vrata. „Lisa, treba da popričamo.“
Zakolutala je očima. „Slušaj, ne znam odakle dobijaš te čudne informacije o meni, ali
nije lepo da širiš laži.“
„Čekaj, došla si ovde prerušena u Saru jer znam ko si? Kako si jadna!“ Pravila je
grimasu dok mi se rugala. Baš je bila ružna dok je to radila. Da je bila fina, bar jednom,
pokušala bih da sredim nesporazum mirnim putem.
Slegnula sam ramenima da bih joj pokazala da me nije uvredila. (A jeste.)
„Čekaj samo da ispričam ovo Sari i Džeku. OMB, neće mi poverovati! Ta perika!“
Smejala se i uzela telefon da otkuca poruku.
„Čekaj! Imam predlog za pomirenje. Da popijemo pa da nastavimo.“ Izvadila sam
flašu veva. Napućila je usne, ali je pristala. Lisa nije mogla da odoli besplatnom
šampanjcu iako je bilo jutro. „Odlično, sipaću nam.“ Obožavam da otvaram šampanjac.
Stisnete lagano. Pena svud. Kakva šteta. Bila sam u malenoj kuhinji, leđima okrenuta
njoj. Pravila sam se da spiram prašinu sa čaša, morala sam da se zaklonim da ne vidi šta
radim. Sipala sam fentanil u njenu čašu, dolila šampanjac, okrenula se i pružila joj piče.
„Živeli!“ Moram da saznam šta je sve ispričala Sari. Ne samo podrugljive komentare
već kakve dokaze ima. Ne sumnjam da ih je bilo. Zna previše.
„Znaš, nas dve smo veoma slične. Same smo u svetu punom Sara.“ Prevrnula je
očima kad sam joj to rekla. Trebalo bi da budemo na istoj strani. Zašto Lisa to nije
mogla da shvati?
„Samo što ja nisam varalica kao ti. Anja Sent Kler ne postoji. Nije postojala ni pre
nekoliko godina. Šta, izvukla si ime iz šešira? Smislila si ono koje dobro zvuči? Ko si
ti?“ Iskosila je oči i gledala me. „Šta kriješ? Saznaću pre ili kasnije. A možeš i ti da mi
kažeš. Radimo na slučaju. Razotkriće te.“ Zabacila je glavu i smejala se. „Biče strava!
Anja prevarant! Nikada više nećeš ući u svet mode!“ Zagrcnula se i počela da briše suze.
Nisam skidala idiotski osmeh s lica. „Pobogu, Lisa, pa ti si stvarno opsednuta time!
Valjda nisam dovoljno bitna da budem Gugl hit. Mogu da ti ispričam sve o sebi, ali to bi
stvarno bilo dosadno.“ Snagu mi je davao podrugljiv osmeh na njenom licu. Ta kučka je
neprijatelj broj jedan. „Vidi, ako te to čini srećnom, plati nekome nek me prati. Daj, i
sešću s njim“, lagala sam. „Ali stvarno bih volela kad bismo se slagale. Nismo toliko
različite, znaš.“ Iskosila je oči. „Hajde da se pomirimo i nazdravimo za dobru Nedelju
mode.“ Ili da skratimo listu pitanja. Ali ona to nije htela. Nije odustala.
„Bilo kako bilo. Hajde da završimo s ovim.“ Jednim gutljajem ispila je šampanjac.
„Dobro, sad izlazi.“
„Oh, ma daj. Hajde da dokrajčimo flašu. Dobro klizi.“ Dosula sam još. Ali njene
oči su već svetlucale. Još malo i gotova je.
Lisa je bila lak plen. Nisam izvukla nijednu informaciju iz nje. Moja greška; sipam
pogrešnom rukom. Bar sam je doterala pre nego što ju je smlatila droga. Mrtva Lisa
nosila je tri vela – jedan preko lica, drugi preko prepona, a treći nabijen u ustima.
Šanelove perle bile su zategnute toliko da samo što nisu pukle. Njen zid s nakitom bio je
dovoljan razlog da je ubijem. Bilo je tu svega, ali nije bilo vremena. Bila je to
samoodbrana. Lisa je nameravala da me uništi. Htela je da mi otme posao, ono od čega
živim. Moje prijatelje. Moje mesto u društvu. Sve što sam teškom mukom stvorila
nestalo bi u trenutku. Morala bih da napustim Njujork i odem da živim u nekoj zabiti.
Sve zbog glupe Lise Blic. Ljudi kao što je ona ne zaslužuju da žive. Dr M bi bio
ponosan što sam bila preduzimljiva. Što sam nešto uradila.
Pretraživala sam fajlove u njenom kompjuteru, mejlove, poruke, sve dok nisam
pronašla ono što sam tražila. Troje urednika za koje sam kao radila mejlom joj je
odgovorilo da nikad nisu čuli za mene. Kreteni. Nekoliko poruka i poziva od njenog
„momka“. Moja lista obaveza se produžavala iz sekunde u sekundu. Probijala sam se uz
lažne papire. A to nije lak posao. Morate neprestano da veslate da biste ostali na
površini. Da budete oprezni. Jebena Lisa i slični njoj nisu shvatili da sam ja samu sebe
stvorila. Trebalo je da mi bude zahvalna. Radila sam ono što ona nije mogla.
Misteriozni momak kog je unajmila da kopa po mom blatu poslao joj je još
nekoliko poruka. Sve je rešeno, odgovorila sam mu. A onda mu s Lisinog računa
prebacila nekoliko stotina dolara. Slikala sam poruke na Lisinom telefonu pre nego što
sam ga zauvek ugasila. Nisam znala šta bih s njim, pa sam odlučila da ga sakrijem u
neki orman na poslu. Tamo ima svega i svačega, Sarinih stvari toliko da niko neće ni
primetiti.
Još jednom sam pogledala leš, slikala ga i otišla. Ostatak vikenda provela sam uz
Netfliks i Zakon i red. Pokušavala sam da budem smirena, opuštena. Krupna stvar iz
mog podsetnika konačno je završena. Precrtana. Treba se odmoriti.
 8

K onačno je počela: Nedelja mode. Imala sam celih sedam kilograma C manje i
uspela sam da uđem u dva broja manju garderobu. Nedelju dana pre finalnog
merenja živela sam na kelju, vodi i soku od kelja. Moram reći da sam dosta
vežbala, ali, iskreno, nakon što sam rešila problem s Lisom, samo sam spavala. Bolje
rečeno, komirala sam se. (Čemu Praznik rada ako se ne odmorite?) Ipak, te nedelje
skinula sam tri kilograma. Dovoljno za priču. Bila sam neverovatno ponosna na sebe,
kao i dr M. (Mada on nije bio pristalica metode koju sam koristila.) Silija je, s druge
strane, smatrala to kolosalnim neuspehom.
„Tako ćeš i napisati. Da si probala i da nisi uspela. Možda će čitaocima prijati ta
ljudska strana priče.“ Napućila je usne kako bi pokazala razočaranje. Problem je bio u
meni. Za nju sam bila (debeli) gubitnik. Ideja da žene iz La vija hodaju istom stazom s
običnim ljudima u Silijinom svetu bila je neprihvatljiva. Mi smo bolje. Mi smo elita u
svakom smislu te reči. Mi ne starimo, ne gojimo se i naša tela nemaju nijednu manu. Ivi,
čija je ideja bila da počnem s dijetom, veselo mi se smeškala i provocirala me svojim
koščatim, uskim ramenima. Nagnula se ka Sari, nešto joj šapnula i obe su se nasmejale.
Kučke. Kako bi bilo da uzmem čekić i razbijem joj ključnu kost u paramparčad?
Uprkos iscrpljenosti, moram priznati da sam izgledala jebeno fenomenalno. I
napisala sam članak Kako da za manje od šest nedelja obučete haljinu dva broja manju
– isprobali smo! Pisala sam o svim svojim žudnjama, greškama, kilogramima, vežbama.
Objavila sam fotografije hrane koju sam jela. To nije bilo zlatno delo moje karijere, ali
članak je bio uspešan. Komentatori su saosećali sa mnom zbog svega kroz šta sam
prošla. Dajana je napisala da smo „ludi“ što smo me naterali na to. (Hvala ti, draga!
Znala sam da možemo biti dobre drugarice.)

„Dođavola! Lisa se ponovo obeznanila!“, durila se Sara u utorak ujutru gledajući u svoj
telefon. „Kulira me. Šta joj je koji moj? Kao, ni Džek se nije čuo s njom. Uh, nadam se
da nije ljuta što nije pozvana u moju kuću na plaži.“
Prikrila sam osmeh. „Možda ju je pridavila biserna ogrlica oko vrata“, nagađala
sam.
„Nije smešno. Da nije stvarno ljuta na mene?“
„Zašto bi bila ljuta? Znaš kakva je. Ona je kučka.“
„Nije!“
 Umesto da odgovorim, samo sam klimnula glavom. Čekala sam da sama uvidi. To
će se i desiti, a ja ću posmatrati kako shvata da su joj drugari kreteni.

„Bar ta garderoba bolje izgleda na tebi sad kad si smršala“, hladno mi je rekla Sara dok
smo ulazile u auto kojim smo krenule u Spring studio u Ulici Varik. „Potrudi se da ne
praviš one odvratne face dok te fotografišu.“ Obukla je svetloljubičastu kožnu haljinu.
(Već na ulazu su je dvaput uslikali.)
Nismo se zbližile. Bila je ljuta zbog Lise. I iskaljivala je bes na meni. Ilije to bilo
normalno raspoloženje pred Nedelju mode. Svi su bili naelektrisani. Ćutke sam gledala
kroz prozor dok smo se probijale kroz gužvu.
Znala sam šta je Saru dodatno mučilo: Greg. Naš izdavač napravio je veliki jaz
između nas dve. Naložio je da pišem blog o svim dešavanjima u toku nedelje kako bi
naša publika bila obaveštena. Bila sam „glas“ naroda. Dajanini komentari ubedili su ga
da sam na istoj talasnoj dužini s čitaocima.
„Ljudi te kapiraju. To nam treba, da steknemo poverenje!“ Brend poverenja. Kao
da je to inače bilo tako. „I, Saro, neka ti Anja pomogne da i tvojim tekstovima
izazovemo dobru reakciju čitalaca. Ona je uspela.“
Tada se okrenula i otišla.
Zbog Lisinog nestanka i Gregovog zapažanja, Sara je mrzela mene. Ali ja to nisam
primetila. Ostala je bez najbolje; trio je ostao bez jednog člana. (Samo što oni to još nisu
znali.) Džek nije odlazio na revije, ali se na zabavama koje su sledile nalazio sa Sarom.
Što znači da sam joj ja, njena drugarica, te nedelje, više nego ikada, bila potrebna.
Nasuprot tome, ljutila se i izbegavala me. Zamalo da me natera da joj za kaznu ja
podignem stvari s hemijskog čišćenja. Izgleda da će ovo biti duga nedelja.
Revije nisu prolazile kako je planirano, a tek je prvi dan. Nervozne, našle smo se
usred saobraćajne gužve u Njujorku.
Trebalo je da krenemo metroom, ali, kao što je Silija umela da nas podseti, la vi
žene uvek dolaze crnom limuzinom. Napadnite ako želite da budete jedinstveni. Ivi i
Dalija su imale svoje automobile; njihov raspored je bio pregust da bi išle s nama. Ivi je,
iza scene, morala da radi sa šminkerima, a Dalija je trčala na sastanke i revije. Sarin
raspored se podudarao s mojim, tako da sam veći deo vremena, zaglavljena u
saobraćajnoj gužvi, provodila s njom. Ona me je uglavnom ignorisala i tugovala što ju je
Greg zapostavio.
„Mislim, zašto ja nemam blog? Ja sam mnogo interesantnija od tebe.“
„Ne znam, Saro. Moraćeš da pitaš Grega.“
„Ali, Anja! To nije fer!“
Pitala sam se šta bi je pre ućutkalo: da joj razbijem glavu o staklo ili da se složim s
njom. Odlučila sam da odložim izbor. Zašto da upropastim njeno lepo lice?
„Zašto ne smisliš nešto i izneseš ideju njemu i Siliji? Sigurna sam da bi se
zainteresovali.“
 „Da, kao da im nisi rekla da ja ne treba da radim bilo šta. I ne znam zašto čitaoci
imaju tako loš ukus.“
„Uh, baš paranoično. Ti si moj šef. Zašto bih radila protiv tebe? Slažem se da treba
da vodiš blog ili dnevnik. To jedino jeste fer.“
„U pravu si, trebalo bi. Hoću nešto svoje!“ Klimnula je glavom i nabrala nos.
„Onda traži. Ja nisam htela blog, ali to radim.“
Ponovo je klimnula glavom. Izvadila je telefon i počela ljutite da kuca, očigledno
Gregu. Tog dana nosila je dajana ogrlicu. Prigušila sam smeh.
Na mesto događanja zakasnile smo pola sata, što je značilo da smo stigle tačno na
vreme. (Svi modni događaji počinju pola sata kasnije, izuzev revija Marka Džejkobsa,
koji, posle dugogodišnjih kašnjenja od sat, počinje dva minuta pre dogovorenog
vremena.) Požurile smo do prijavnice.
„Ime?“, pitala je Loren s tablom u ruci. Sve su bile iste, koliko god sam se trudila
da ih raspoznam.
„Anja Sent Kler. Evo moje pozivnice i broja sedišta.“
„Vas nema na spisku.“
„Hm, ali imam pozivnicu i rezervisano mesto. Moram biti na spisku.“
„Sačekajte.“
Pogledala sam u Saru, a ona je samo slegnula ramenima, ušla i ostavila me na
milost i nemilost robotima.
„Izvinite, nema vas na spisku. U ime kog autleta dolazite?“
„La vi! zarežala sam. Htela sam da joj zavrnem šiju sve dok ne poplavi. Deža vi.
„Oh! Izvinite, dozvolite da vidimo šta možemo da učinimo. Naći ćemo mesto za
stajanje…“
„Imam rezervaciju i iskoristiću je. Ostalo je vaš problem“, rekla sam i pošla ka
mestima za sedenje. Stajanje bi bilo ravno društvenom samoubistvu.
„Čekajte, izvinjavam se, duplo je rezervisano, naša greška. Imamo novo mesto za
vas. Loren, možeš li da je otpratiš?“ Robot Loren izgledao je baš kao njena pomoćnica,
devojka koja nosi kafu. Mala Loren, dobro programiran robot, odvela me je do mog
sedišta u trećem redu (ubij me), a onda se spotakla i prosula kafu po meni. Katastrofa.
Ustala sam i izašla. Pratilo me je nekoliko pogleda, ali jedna devojka to može da
podnese. To nije bio najbolji početak najglamuroznije nedelje u godini.
Ušla sam u auto i vozila se okolo dok se šou nije završio.
„Tu si!“, povikala je Sara smeštajući se na zadnje sedište. „Zašto me nisi sačekala?“
„Jer me je onaj idiot od pomoćnice ispolivao kafom i morala sam da osušim
haljinu.“
„Stani! Nije valjda!“ Razdragano me je pogledala i počela da se smeje. Crvenela
sam u licu. Sara mi se smeje. Dobra sam da zbija šale sa mnom.
„Ubij me odmah! Hvala bogu što imam ogrtač pa se ne vidi.“
„Zašto si obukla ogrtač? Zar ti nije vruće?“
„Svi se žrtvujemo za stil, Saro“, rekla sam.
Drži se, A. Ne dozvoli da vide da si uznemirena. Poželela sam da vrisnem.
 PR kompanija mi je u znak izvinjenja poslala buket cveća, ali šteta je već bila
napravljena. Neko će morati da plati. Mrzim kad Nedelja mode loše počne.
Sutra će biti bolje.

To je samo jedna nedelja. Preguraću. Izboriću se sa Sarinim promenama raspoloženja i

nastupima besa, rezervacijama za sedenje i neumoljivim tempom. Mogu ja to. Čak sam
obuvala i udobnije cipele u sezoni kad je u modi bila slagana peta. Od Dajane sam
naučila lekciju o odabiru prave obuće. (Vidite? Obe smo te noći nešto naučile. A zar to
nije smisao života? Dr M bi se složio s tim.) Ali dozlogrdilo mi je i to konstantno
guranje, i ulasci, i zajedljivi komentari o odevnim kombinacijama publike, i krađa
rezervisanih mesta. Prošla su samo dva dana, a ja sam potpuno iscrpljena.
Jedina svetla strana, Gregu su se dopali moji blogovi.
„Tako su stvarni.“ Ušao je u auto sa mnom i Sarom jer je hteo da porazgovaramo o
našim člancima. Sara je morala da sedne na mesto suvozača. Osetila sam njenu mržnju
čak na zadnjoj klupi.
„Pa, hteo si realno.“
„Odlično. Super.“ Zalizana gelom, kosa mu se nije ni makla dok je govorio.
Fascinirano sam ga posmatrala dok sam zarivala nokte u dlanove. Opuštao me je bol.
Greg je nastavio da priča, ali ja ga nisam čula. Osetila sam samo olakšanje dok se
bubnjanje u glavi gubilo.
„Slažeš li se?“
„Hmmm? Oh, da.“
„Super, onda da uradimo Sarinu fotografiju. Biće to sjajno izdanje.“ Sara je blistala
misleći da mi je ukrala priliku. Ali, baš kao što je Greg rekao, sve je to super. Poslednje
što mi treba je moja fotografija preko celog sajta. Nije dobro privući svačiju pažnju. Ne
žele svi da izlože na posteru boju svojih noktiju, deo kose ili odevnu kombinaciju. Šta
ako me prepozna neka Marijanina drugarica iz prošlosti? Katastrofa, eto šta.
„Mislim da je to sjajna ideja!“, buncala sam.
„Drago mi je da se slažeš. Baš sam brinula.“ Sara se okrenula i potapšala me po
kolenu. „Nisam želela da ti ukradem slavu. Mislim, tvoj mali blog je super.“
„Oh, ne, ne smeta mi. Ne volim da izbacujem svoje fotografije. A i tebi to bolje
pristaje. Manje pisanja jer ti baš ne ide od ruke.“ Sa Sarom možete izaći na kraj na dva
načina: udelite joj kompliment ili je učinite nesigurnom. Negiranje je idealan način
komunikacije na poslu. Ako se oseća nesigurnom, mogu da imam kontrolu nad njom.
Ako je oslabim, možda će zaboraviti sve što joj je Lisa ispričala. Videla bi koliko sam
dobra i mogle bismo da počnemo da se družimo. Oduševila me je pomisao da bih mogla
da budem u Sarinom stanu i da se zabavljam s njom. Htela sam da mi kaže da sam
savršena, da sam oličenje svega što je tražila u svom prijatelju. Nema ničeg lošeg u
tome. Ničeg. Uzgred, pored toliko posla te nedelje, nisam imala vremena da pišem i njen
dnevnik.
„Mogu da napišem, ali… oh, ej, krvariš li ti?“, trgnula se Sara.
 „Molim? Oh, posekla sam se. Na papir.“ Obrisala sam dlan.
„Oh! Na koji, na pozivnicu?“
„Hm, da. Na pozivnicu. Mogla bi da se fotografišeš s novom ogrlicom. Unikatna
je.“
Ozarila se. „OMB, u pravu si!“ Na revijama sam videla već tri kopije dajana
ogrlice. Sve o čemu je Sara pisala pretvaralo se u zlato.
Fotografi su na revijama obraćali više pažnje na Saru, što nije bilo lepo. Tog dana
obukla je košulju koja je izgledala kao da je napravljena od samih svarovski kristala,
kožnu suknju i čizme iznad kolena. Sve je vrištalo: „Molim vas, slikajte i mene!“ Borila
se sa blogerima koji su žudeli da naprave neki ulični snimak. Ponekad bi ih pobedila, ali
češće su oni nju. Ja sam se odlučila za svedeniji izgled – kao i obično, sva u crnom,
ovog puta vivijen vestvud. Posle revija, umesto da ostanem sa Sarom, brzo sam bežala u
iznajmljeni automobil koji nas je čekao. Nju je to uvek nerviralo.
„Uh, to je bilo tako nepristojno“, rekla mi je posle revije Meri En Mark.
„Pozirala si fotografima, Saro.“
„Pa? Trebalo je da sačekaš i pridržiš mi tašnu.“
„Nisam ja tvoj pomoćnik, tako da ne.“
Buljila je u mene. Nije trebalo to da kažem. Najbolja drugarica bi se žrtvovala.
Pogledajte Paris i Kim. Sara mora da me posmatra kao sebi ravnu, a tako će i biti. Vrlo
brzo.
„Kako god, ja sam ti šef“, siktala je.
Njeno raspoloženje bilo je još kiselije kad je trećeg dana morala da sedi u drugom
redu. (Zaboravila sam koji je to bio dan u nedelji. Vreme je teklo samo pre početka
Nedelje mode.) Bila sam pored nje i to mi je prijalo. Nakratko sam imala ono što sam
želela. Naravno, to nije bio prvi red. Ali Sara i ja smo bile zajedno. Planirala sam da je
na kraju uhvatim za ruku. Kao prava drugarica.
Baš ispred nas našla se nova blogerka dujour: Zaza. Ruskinja za koju se pričalo da
je došla iz Sibira i da je carskog porekla. Služila se svim sredstvima. Zaza je nosila
krznenu šubaru uprkos temperaturi od osamdeset stepeni.
„JBT, ništa ne vidim!“, mumlala je Sara dovoljno glasno da je Ruskinja čuje. „Šta
će joj ta ogromna ruska ušanka na glavi?“
„Mislim da je to krznena kubanka.“
„Kako ti to znaš?“
Slegnula sam ramenima. „Hoćeš li da zamenimo mesta?“
Sara me je prezrivo pogledala. „Ne, želim svoje mesto. Izvinite!“, potapšala je Zazu
po ramenu. Šubara se okrenula. „Možete li da skinete kapu, molim vas? Nemoguće je
videti bilo šta od nje.“
Zaza je odmerila Saru pre nego što se okrenula i pogledala u mene. Blago sam joj
se osmehnula.
„Ne, to je deo moje odevne kombinacije“, odgovorila je s tvrdim i simpatičnim
akcentom.
„Ozbiljna si?“, zaprepastila se Sara. Nije navikla da joj se kaže ne.
 „Saro, jednostavno ćemo zameniti mesta. Ništa strašno.“
„Ne! Hm, krznena damo! Znaš li uopšte ko smo mi?“
Šakama sam prekrila lice.
„Da, vi ste osobe iz drugog reda. U prvom sam ja“, odgovorila je Zaza. Naježila me
je svojim glasom. Poželela sam da ga namažem na hleb i u slast pojedem. Dobacila mi je
osmeh.
„Uh, kako god.“ Sara je ustala i pritom namerno udarila Zazu. Marširala je do PR
devojaka. Videlo se kako besno maše rukama. Jedna Loren saosećajno je klimala
glavom, a onda ju je povela do mesta naspram modne piste.
„Drugarica ti je prava kučka“, rekla mi je Zaza.
Frknula sam. „Voli da sve bude po njenom.“
„Ako tebi smeta, skinuću šubaru“, ponudila je. Odbila sam. Svideo mi se obris
krzna. Uz to, modeli na pisti ni približno nisu bili tako uzbudljivi. „Ja sam Zaza.“
„Oh, znam! Mislim, videla sam tvoj blog. Ja sam Anja iz La vija. A, hm, ovo je bila
Sara Taft.“
Zaza je neodoljivo simpatično nabrala nos.
„Prava kučka“, ponovila je.
Smejala se. Cerekala sam se i ja s njom. Nedelja mode diktirala je pravila. Tračevi i
ogovaranja. Pa, iako je to Sara. Ako se smejete nekome, uspostavićete odličnu
komunikaciju. I tako sam se kikotala s Ruskinjom dok je ismevala moju najbolju
drugaricu. S druge strane piste uhvatila sam Sarin mrtvački pogled. Spremala je osvetu
zbog moje izdaje. Slegnula sam ramenima, šta sam drugo mogla. Morala sam da se
smejem. To se tražilo od mene. Prvo se ona osmehnula meni i fer je da joj uzvratim. Ali
primirila sam se i pokušala da izgledam nezadovoljno i uznemireno. Vidiš, Saro? Uz
tebe sam.
Prigušili su svetla i začula se muzika. Još jednom sam se osmehnula Sari i
pogledala niz red u kom je sedela. Kunem se da sam videla Malberi fon Grac desetak
mesta dalje od Sare. S onom ružnom cipelom u faci. Ta kučka! Asistenti ne sede u prvim
redovima. Nikada. Mahnula sam joj iz pristojnosti. Ili to ili da se izljubimo nakon revije,
ali nema šanse da ću se ljubiti s cipelom. Muzika je bila dovoljno glasna da nadjača
zujanje u mojim ušima.

„Jebena inostrana kučka!“, vikala je Sara dok se auto isparkiravao. „Možeš li da

veruješ? I ti. Šta imaš ti da pričaš s njom?“
„Informisala sam je o tebi.“ Nije totalna laž. „Ali moraš priznati da ima stila.“
„Pobogu, Anja, ti uopšte nemaš ukusa. Zato i nisi unapređena, znaš.“ Sara nije bila
srećna i ja sam bila kriva za to. „Ne mogu s tobom. Ona je žohar! Sve blogerke su
žohari!“ U očima joj se video bes dok je izgovarala našu šalu. Samo sam slegnula
ramenima. Ta blogerka je bila fina prema meni. „Tebi se dopala. Lažnjak si kao i ona“,
siktala je. Kao da me je polila ledenom vodom.
Sara je uzela telefon kako bi me blokirala. Kladim se da bi bilo bolje raditi za Zazu.
 Trebalo je da obaspem Saru svom ljubavlju i pažnjom. Ali omela me je vibracija na
telefonu. Inspektor Hoper. Zar ne zna da je Nedelja mode?
„Zdravo, inspektore.“
„Gospođice Sent Kler, pokušavali smo da dođemo do vas.“
„Znam, žao mi je. Nedelja mode je i trčim okolo kao ludak. Je l’ nešto važno?“
„Trebalo bi da dođete do nas.“
Napravila sam facu. Odmah? Šali li se on sa mnom?
„Danas? Ima još revija na koje moram da stignem.“
„Da“, bilo je sve što je rekao. Nikakvo „izvinjavam se što sam pojebao vaš
raspored, Anja“. Ništa.
„U redu, pošaljite mi adresu u poruci. Nemam je kod sebe. Doći ću čim budem
mogla.“
Sara je ignorisala i mene i moj razgovor. Bila je zauzeta kuckanjem po telefonu.
Moraću to kasnije da vidim.

Inspektor Hoper bio je u odelu. Pitala sam se da li se znoji ispod tih belih košulja.
Pogledao je u ono što sam obukla, što je bilo malo prenaglašeno za posetu policijskoj
stanici. Kratka sen loren haljina i poluduboke čizmice. Mora da je izgledalo dobro.
„Ovo je za Nedelju mode“, požurila sam da objasnim. „Moraš da se obučeš.“ Samo
je klimnuo glavom i poveo me u kancelariju. Nije pohvalio moju haljinu. Ni moje noge
– a izgledale su baš dobro.
„Hvala što ste došli, znam da ste u gužvi.“
„Hm, prilično. Ima li ovo neke veze s Malberi? Jeste li pronašli nešto?“ Prošlo je
mesec i po od ubistva. Policija je saslušavala svakoga ko je imao bilo kakve veze s
Malberi. I ništa nisu saznali. Njeni roditelji su bili ogorčeni i bacali su ljagu na njujoršku
policiju.
„Ne, hteo sam da razgovaramo o Lisi Blic.“
„Lisi? Šta je s njom? Ne mislite valjda da je ona to uradila?“
„Koliko dobro poznajete gospođicu Blic?“
„Ne najbolje. Zajedno radimo. Znate već, odlazimo na iste događaje. Dobra je sa
Sarom i Džekom Arčerom. Sara bi verovatno mogla da vam ispriča više. Mada…“,
napravila sam dramsku pauzu. Važno je pravilno disati. „Mislim da su se posvađale zbog
nečega. Ne znam tačno, ali stvarno bi trebalo da porazgovarate sa Sarom.“
Inspektor Hoper je klimnuo glavom. Bože, kako je lep. Ta misao je nestala kad sam
u glavi čula Saru kako mi se smeje i naziva me lažnjakom. Ramena su mi se zgrčila.
„Jeste li videli skoro gospođicu Blic?“
Namrštila sam se. „Zapravo, ne. Sara je pominjala da su se videle pre Praznika
rada. Nisam naletela na nju na revijama.“
„Kad ste je poslednji put videli?“
„Ja? Uh. Da se prisetim. Ili na nekoj reviji ili…“
 Otvorila sam kalendar na telefonu. „Na nekoj zabavi pre dve nedelje u Gramersiju.
Zašto? Nešto nije u redu? Nešto joj se dogodilo?“
Pogledao me je. Isto onako kao kad smo se prvi put sreli. Mislio je da ću mu sve
ispričati. Što je čudno, i htela sam. Htela sam da zna da sam tog leta ubila troje ljudi.
Lični rekord. Htela sam da vidim divljenje na njegovom licu. Sranje, šta ako ume da čita
misli? Šta ako zna sve o čemu razmišljam? Šta ako može da pronikne u moj mozak?
„Inspektore, morate mi reći. Šta se dogodilo s Lisom?“
„Juče je pronađena u svom stanu. Mrtva.“
Bilo je krajnje vreme.
Uzdahnula sam. „Čekajte, samoubistvo?“, uspela sam da izgovorim. Uvek pitajte
za detalje smrti, ali ne preterujte. Interesujte se, ali ne smarajte.
„Zasada sumnjamo u to. Zašto niko nije prijavio njen nestanak? Mrtva je već
nekoliko dana.“
Celu nedelju, tačnije. Ali ko to još broji?
Nekoliko puta sam otvorila i zatvorila usta. To sam nazivala ribljim govorom, ali
bilo je dobro za imitiranje šoka. Nevini ljudi, koji nemaju šta da kriju, budu šokirani.
„Moraćete da pitate Saru. Mislim da su se posvađale ili tako nešto“, ponovila sam.
To se uvek dešava tokom Nedelje mode: lupetate svašta.
„Pada li vam na pamet ko je mogao da joj naudi? Da li se viđala s nekim? Bivši
momak, možda?“
Slegnula sam ramenima. Nisam imala Lisin raspored viđanja. „Ne, ne zaista.
Mislim, nije bila svetica, ali ko jeste? Ne znam ko bi želeo da je usmrti. To je baš…
ekstremno.“
„A vama? Je l’ se vama dopadala Lisa?“ Meni? Jesam li ga dobro čula?
„Ne, ne dopadaju mi se devojke.“
Klimnuo je glavom. Znam zašto me je pitao za Lisine seksualne avanture. Čipka na
preponi. Policajci nekad stvarno nemaju mašte.
„Čuo sam da se vas dve niste baš slagale.“ Tišina. Pada bomba. Ko je pričao o
meni? Ko uopšte zna nešto o meni?
„Moda je to. Niko se ne slaže ni sa kim“, slegnula sam ramenima. „Lisa nije bila
fina, osim ako imate nešto što njoj treba. Ja nisam imala. Ipak, bile smo tolerantne jedna
prema drugoj.“
Kad me je pogledao, bila sam sigurna da može da čita misli. Jebiga, poludeću ako
budem morala da nosim kapicu od folije. Neće izgledati dobro na revijama.
„Pre nekoliko dana komšije su videle da je neka plavuša ušla u Lisin stan. Znači li
vam to nešto?“ Moja perika. Pomešali su me sa Sarom. To je nešto najbolje što sam čula
ove nedelje.
„Sara“, prošaputala sam. Podigao je obrvu i pogledao u mene. „Sara je rekla da se
Lisa naljutila što joj nije dozvolila da boravi u njenoj kući na plaži tokom praznika.“
Požurila sam. „Sranje, Lisa je mrtva. To je baš loše.“
„Razgovaraćemo i sa gospođicom Taft. Ali još nam se nije javila.“
 Svesrdno sam mu dala njen raspored revija. Zašto su inače dobre drugarice tu? Sara
ne može da se ljuti zbog toga. Morala sam da pomognem inspektoru. Bilo bi čudno da
nisam. Ipak, molila sam se modnim bogovima da se ona samo nasmeje na to. Isto tako
prekrstila sam prste i nadala se da će je odvesti sa revije Marka Džejkobsa. Pred svima.
To bi bilo sjajno.

Novost o Lisinoj smrti širila se poput požara na svim revijama. Ni ja nisam mogla da
odolim. Pričala sam svakom ko je sedeo pored mene, pa čak i onima koje nisam
poznavala. To je bio glavni trač. I bar sam jednom imala nešto što niko drugi nije znao.
„Uh, čula si za Lisu Blic iz Kartela? Mrtva je! Policija se raspituje o njoj. Žele da
razgovaraju sa Sarom Taft. Ludilo, zar ne?“ Posle toga bih sela i umirila se kao da igram
igricu na telefonu. Do kraja dana pronele su se glasine da je Sara usmrtila Lisu usled
rastrojstva zbog predstojeće Nedelje mode. Smejala sam se kad sam čula poslednju
bajku. Sara je bila glavna tema na svim revijama, što je bilo impresivno čak i za nju.
(Mogla je čuti poneki komentar o svom izgledu, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo. Sve
oči su bile uprte u nju.) Treba da mi bude zahvalna zbog toga. Lisa joj nikada ne bi
priuštila toliku pažnju.
Sara je postavila selfi na kojem plače, a maskara joj curi niz obraze. Baš dirljivo.
Bila je to prava prilika da postanemo najbolje drugarice. Eto nečeg dobrog u tome.
Ukazala mi se šansa. Ja ću je utešiti. Možemo i zajedno tugovati za Lisom, pričati o
glupim velovima i plakati. Ja bih je zagrlila, a ona bi shvatila da sam joj najbolji prijatelj
na svetu. Ko kaže da svet mode nema srca!

Nisu je odveli sa revije. Bedak, znam. Taj spektakl bi mi ulepšao dan. Sutradan je
svojevoljno otišla da razgovara s inspektorom pre prvog pojavljivanja.
„Uzeću auto, ti se snađi“, hladno mi je saopštila. Čitavog dana nije razgovarala sa
mnom. Skoro dvadeset četiri sata tišine. Bila sam očajna. Htela sam da pođem s njom,
da je držim za ruku. Da joj kažem da će sve biti u redu. Da mi Zaza ne znači ništa. Htela
sam da znam šta je ispričala inspektoru. Je li mu rekla da sam lažnjak? Ako on sazna,
znače svi. Pisaće u novinama o tome ili šta već. Sve više sam paničila. Skinula sam broš
i više puta ga zabila u bedra. Olakšanje.

Nekoliko sati kasnije, u najboljem odelu za sahrane, Sara se vratila u kancelariju. Tama
od glave do pete. Silija ju je spazila i vrisnula. Stvarno vrisnula. Nije želela da Sara tako
izgleda, i to za vreme Nedelje mode.
„Ne možeš otići na reviju sva u crnom. Nisi ti Anja! Šta će to reći o nama?“, vikala
je.
„Moja najbolja drugarica je mrtva. Ne mogu da budem ravnodušna.“
Za srce me je ujela. Ja sam njena najbolja drugarica. Ne Lisa. Kad će već jednom
shvatiti?
 „Moramo biti ujedinjeni posle Malberi. Ne možemo izgledati morbidno. Dakle,
možeš i bićeš ravnodušna. Naručila sam neke nove komade i ti ćeš ih obući. Ili.“
Sara ju je samo gledala. Možda i jeste bila tužna? Kasnije, u kolima, pomazila sam
je po ruci. Odmakla se. Nisam znala kako da joj udovoljim, ali morala sam da pokušam.
Zbog čega je toliko uznemirena? Kad je Meredit umrla, ja sam prebolela. Sad je došao
red na Saru.
„Lisa bi bila dirnuta, ali sigurno ne bi volela da se odrekneš svog stila. Zezala bi te
zbog toga.“ I bi.
„Šta ti znaš, Anja? Ona te je mrzela. Kao i Džek. Svi te mrze. Pogledaj se samo. Ti
nisi la vi žena.“ Taj komentar me je opekao. Učila je od Silije. „Znaš šta svi pričaju o
tebi, zar ne? Da si prevarom stigla dovde. Lisa je svima ispričala šta je njen detektiv
otkrio.“
To je laž. Mora biti. Proverila sam sve Lisine mejlove i pretražila stan. Nije otkrio
mnogo. Ipak, povraćalo mi se. Lupa Sara, rekao bi dr M. Nemoj shvatati to lično. (Kako
god, sve je lično.)
„U redu, oblači se onda kao idiot i izgubi posao.“ Jebi se i ti. Teška ljubav. Nisam
mogla protiv nje.
Do kraja dana nisam obraćala pažnju na njeno frktanje. Kako može biti toliko tužna
zbog nekoga ko se prekrivao velom? Ako hoće da joj ja budem najbolja drugarica, mora
shvatiti da sam jedinstvena i da niko drugi nije bitan. Ako ja mogu da pređem preko
izdaje, može i ona. (Ja nisam, ali kako god.) Dr M je rekao da moram više ceniti sebe. A
Sara je ta koja treba da se sabere. To je život, sranja se dešavaju. Ili se izborite s tim i
ponovo obučete guči, ili se sklupčate i čekate smrt. Prežive samo najjači.
 9

Č
ekala sam. Momenat kad će Sara poželeti da je utešim. Da joj kažem da će biti
dobro, da je, na kraju, Lisina smrt dobra za sve nas. Ali to se nije dogodilo. Nisam
uspela ni da je pomazim po kosi.
Okrenula se Džeku. Ne meni.
Ne mogu nju da krivim zbog toga; on je bio u trojki. Tačnije, u onome što je od nje
ostalo. Bio je zadužen za muške stilove oblačenja i nije prisustvovao revijama, ali vozio
se s nama i zbog njega sam morala da sedim na mestu suvozača. On je bio njena
moralna podrška. I meni je trebao takav drug. Neko ko bi me podržao.
Čula sam ih kako šapuću iza mojih leđa.
„Ne podnosim je. Ona je lažnjak.“
„O, ma daj. Znaš da je Lisa bila ljubomorna kučka.“
„Uh, Džek, kad bi samo znao.“ Šta to treba da znači? „Najgora je. Vidi kako se
oblači“, kikotala se.
Pogledala sam se. Obukla sam teksas jaknu sa guči oznakama. Naravno, preko crne
kratke haljinice. Šta tu nije dobro? Ne reaguj, Anja.
„Znam. Rekao sam ti. Ali misliš li ti stvarno da je ona to uradila? Mislim, pogledaj
je.“ Osetila sam poglede na potiljku. Ne okreći se. Pretvarala sam se da gledam u
telefon. Pisala sam poruku dr M. Pomozi mi! „Nedelja mode“ u Njujorku je katastrofa!
Nije mi odgovorio. Tog dana kao da se čitav svet urotio protiv mene.
„U pravu si. Samo sam mnogo tužna zbog Lise.“
Džek je umirivao Saru. A trebalo je da je ja utešim.
„Kad je sahrana?“ pitala je. Htela sam da se umešam, da joj kažem da sam upisala
to u njen kalendar. Ćutala sam. Čula sam samo da je Sara rekla da sam najgora.
„Uh, bićeš tada u Evropi. Ali otići ćeš na pomen kasnije, ne brini.“ Sara je
uzdahnula. Poželela sam da se okrenem. Da im se pridružim. Ali nisam bila dobrodošla.
I što je najgore, mene je krivila za Lisinu smrt. Mene? Trebalo je da krivi Lisu. Ne,
trebalo je da mi bude zahvalna – Lisa se pokrivala velom. Ne mogu da verujem kako se
Sara ponaša.
To ne sme da se nastavi. Moram da je odvratim od toga. Kako da je nateram
zaboravi da joj je takozvana drugarica ubijena? Znam kako. Učiniću da sefokusira na
nekoga koje njoj najdraži: ona sama. Za takve momente volim da kažem „upalila se
sijalica, ej!“ Sjaj genija.
 Nakraju, Sara je još besna zbog Zaze. Blogerka je svuda. Na svakoj reviji u prvom
redu. I što je još neverovatnije, u drugačijem stilu. Od sen lorena, preko balensijage do
gučija. Ne znam gde se presvlačila, ali u roku od sat pojavila se u dve različite
kombinacije.
Svake godine bilo je sve više uličnih fotografa. Na početku jedan-dvojica, a sad
čitava horda pred svaku reviju. Ipak, koliko god da se Sara trudila, niko nije obraćao
pažnju na nju. Ne kad im je Zaza obećala novu sliku za svaku reviju.
„Bože, kako mrzim tu rusku kučku“, šaputala je Sara dok smo izlazili iz kola. Ne
meni, Džeku. Ja nisam postojala u Sarinom svetu. U najboljem slučaju, radila sam za
nju. Moram to da promenim. Moram da joj pokažem koliko je njoj zapravo stalo do
mene. Volela me je u dubini duše. Ali kao da je svoju ljubav zatrpala u dubokoj rupi i
zacementirala je. Ona i ja smo suđene jedna drugoj.
Dr M bi rekao da imam ludačku potrebu za odobrenjem. Hm, jel’? Celog života su
mi nastavnici i doktori potpisivali nešto. Da li sam dobro uradila, ispoštovala pravila?
Kad se jednom nađete u stvarnom svetu, nije lako osloboditi se te navike.
Dakle, Sara će uvideti koliko sam savršena i kako se dobro uklapam u njen život.
Ispravila sam ramena i namerno otišla do Zaze. Blogerka će biti moj drug, sigurna sam u
to. Bar dok se Sara ne pojavi. Čak smo i ćaskale kao stare drugarice. Videla sam da nas
Sara posmatra. Tog dana imale smo četiri revije, kojima je prisustvovala i Zaza. Već u
toku treće Zaza i ja smo razmenile brojeve telefona i dogovorile se da odemo na piće s
Dalijom, mojim novim parom. (Sara je odbijala da sedi pored mene sve dok se „družim
s ruskom kurvom“) Nije htela ni da me pogleda. Je li svima govorila da sam lažnjak? Da
ne pripadam tom društvu? Svaki trenutak njenog ignorisanja izazivao je sve veću paniku
u meni. Ako uskoro ne počne da obraća pažnju na mene i da me voli, izgubiću. A to
nikako nije dobro dok traje Nedelja mode.
„Nakit joj je fenomenalan“, rekla je Dalija. Mislila je na Zazu, ne na Saru. I bila je
u pravu. Pogledala je i u moju veliku dior torbu. „O, šik.“ Odobrenje. Nije bilo od Sare,
ali prijalo je. Sijala sam. Izvukla sam ajlajner baš kao i Dalija. Pitala sam se da li je ona
to primetila.
Do kraja revije Sari je svega bilo preko glave. Fascinirano sam je posmatrala kako
se probija ka okupljenim fotografima. Samo što smo napustili reviju u Sidar Lejku,
gradu punom kaldrme. Ne volim takva mesta, ali modna pista je bila fenomenalna.
„Sklonite se!“, vikala je Sara i zauzela omiljenih pet poza. Bila je toliko okupirana
blicevima da nije ni primetila da Zaza prolazi pored nje. Bleštava svetla, fotografi
dobacuju. Pištalo mi je u glavi. Ti si prevarant, Anja. Lažnjak. Uradi to. Razotkriće te.
Ovo će joj pokazati da joj trebaš. Konačno će te zavoleti. Pokušala sam da ignorišem
nametljive misli – tako ih je dr M zvao – ali već je bilo kasno. Pogledaj je kako se
obukla, čula sam Saru kako mi se ruga. Njen podrugljivi smeh odzvanjao mi je u ušima.
Moram to da uradim. Moram da utišam buku i koncentrišem se. Da pokažem Sari koliko
sam joj potrebna.
Sara je već letela kroz vazduh.
Ljudi oko nas su bili zabezeknuti.
 Sara je vrisnula. Zaledila sam se. Šta sam to uradila?
Zaza je tvrdila da nema ništa s tim. Možda je kriva njena velika torba – je l’ Sara
dobro? Izgledala je zabrinuto i pokušavala je da podigne mog šefa. Nije Zaza kriva.
Mene niko nije primetio. Nikad me nisu primećivali. To je dobra strana crne garderobe.
Uklapa se u sve. Ko još gleda u ružno pače kad su labudovi tu?
Te večeri, na mom blogu objavljene su dve fotografije: blistava Zaza s krznenom
šubarom i odmah do nje Sara, pružena na kamenim stepenicama. Htela je da se njene
slike češće vide na sajtu, zar ne? Njena želja za mene je zapovest.
Jesam se osećala malo loše kad sam kasnije videla Saru s podlivima i u gipsu. Ali
nisam ja kriva. Nametljive misli nisu stvarne; ne mogu nikome da naude. A možda moje
mogu? Ta scena bila je neko vantelesno iskustvo. Videla sam sebe kako je guram i nisam
mogla da odvratim misli od toga. Napisala sam dr M šta se dogodilo. Najbolje drugarice
ne rade to jedna drugoj. Ja sam morala. Morala sam da okrenem Saru od mrtve Lise ka
sebi.
Kad smo se vratili u kancelariju, i pored Sarinog peha, Siliji se dopala Zaza (ili baš
zbog toga; Greg je skakutao oko povređene golubice, što je izluđivalo Siliju).
„Nosi krzno na ovakvoj temperaturi. To je vraški šik“, rekla je uz podršku. „Anja,
dovedi je ovamo, što pre.“
„Naravno. Mislim da sam videla kako je Eni iz Minsa odvozi svojim kolima. Eto,
Sarine kletve nisu pomogle. Sad ću morati mnogo da se izvinjavam.“
„Dođavola. Da joj pošaljemo cveće?“, pitala me je Silija.
Nasmejala sam se. „Još bolje. Pošaljite joj kavijar.“
„Briljantna ideja.“ Izgleda da sam se sprijateljila s novom zvezdom La vija.
Zaza je postala moj novi saveznik. Bez ikakve namere uspela je da napravi budalu
od Sare, zbog čega ću joj još više biti potrebna. Sara je sa slomljenom rukom bila
praktično neupotrebljiva.
Na Zazinu adresu, u Hotel Gramersi park, poslala sam nekoliko pakovanja
petrosjana, par flaša šampanjca i poruku: Obožavamo te. Možemo li da
porazgovaramo? Xx Anja. Da nisam već mrzela sebe i sve druge, verovatno bih
povratila na xx, ali tako se to radilo. Bar nije kiss!, ili volim te!, ili o bože,
neveeeeeerovatna si!
Ipak, ubadala sam se spajalicom dok nisam prokrvarila kako bih kaznila sebe zbog
tog sranja od poruke. Dakle, ostalo je još malo duše. Gledala sam kako krv curi i curi,
formira krug…
„Šta to radiš? Opet krvariš?“, prekinuo me je Sarin vrisak. Trgnula se kad je
pomerila ruku. Ličila mi je na pticu dok je stajala preda mnom. Blejzer joj je bio
prebačen preko ramena. Bile smo u kancelariji pre početka dnevnih revija. Ponovo priča
sa mnom. Vidite? Upalilo je. Slomljena kost odvratila ju je od greha.
„Molim? Oh, da, okliznula mi se ruka“, promumlala sam.
„Pa uzmi zavoj, ludačo. Zašto se neprestano povređuješ?“
„Kako ti je ruka, Saro. Još je slomljena?“
„Uh, da. Ta glupa, komunistička kučka…“
 „Ima je u svakom magazinu“, nasmejala sam se. Zaza je postala novo lice, lepotica
i u trendu.
„Ne! Ne moguće!“
„Ona je nova in devojka. Kad već pričamo o njoj, Dalija brine o njenom nakitu.“
Sara se zacrvenela na te vesti. U momentu sam pomislila da će zaplakati. Dobro je.
Neka. To me je čak i obradovalo. Uvek povredimo one koje najviše volimo.
„Idem da kažem Gregu.“
„Reci mu, ali to neće pomoći.“
„Hoće! Preseći će to!“
„Zaza je interesantna novim dnevnim listovima i mladim čitaocima. Pa, sa
srećom.“
Uživala sam posmatrajući njen izraz lica koji je govorio da sam u pravu. Blogerka
je bila sve traženija i La vi je želeo da iskoristi vrhunac njene popularnosti. Sara se
durila. Trebalo je da je zagrlim i kažem joj koliko je slatka. Ali te nedelje mi je bilo
dosta njenog odbacivanja.
„Uh, uzmi taj zavoj, hoćeš li?“
Stavila sam prst u usta.
„Tako si debela, Anja.“
Iskezila sam joj se, pokazala krvlju umazane zube i namignula joj pre nego što sam
pošla na sledeću reviju. Trgnula se. Nije spomenula da joj nedostaje Lisa.
Te večeri počela sam da pravim Zazin pano.

Bila mi je potrebna potpuna tišina. Nikad neću znati zašto sam i pomislila da ću je
pronaći u Njujorku. Ali ti retki momenti kad saobraćajna buka zvuči kao talasi okeana,
kad čekić prestane da udara, kad komšije prestanu glasno da uzdišu, najbliži su
blaženstvu tišine koje ćemo ikada doživeti.
Aparati protiv buke. Umirujuća, tiha muzika. Duboko disanje i koncentracija sve
dok ne odlutate toliko da vam ne smeta dete koje skače u stanu iznad vas. Ništa od toga
meni nije pomagalo. I najtiši zvuk bio je atak na moja čula.
Za dobar pano, da bi nekom magijom oživeo, potrebna je tišina. Ne stvarno oživeo.
To je ludost. Ali da procveta u srcu i glavi. Treba vam koncentracija da počnete, da
ispunite svoje žarke želje. Kako da se koncentrišem kad moje komšije ne prestaju da
vrište? (Očigledno je ona gore.) Moram da isključim svaki vrisak u glavi. Lisino
podsmevanje. Tužan pogled koji mi je Malberi upućivala. Dajanine glupe komentare. I
inspektora koji mi uporno ostavlja govornu poštu.
Odmahnula sam glavom. Ne sada. Koncentriši se na Zazu.
Moja drugarica iz Rusije (opet ta reč, drugarica) lako me je inspirisala. Svi modni
sajtovi bili su puni njenih fotografija. Ona je bila novo lice, ruska carica pred čijim
gledanjem u kameru pocrvenite od glave do pete. Na fotografiji je nosila tašnu koja tek
što je sišla s modne piste i još se nije pojavila u prodaji. (Bože, kako je dobra.) A onda,
opet ona, drži flašu votke u trenutku ne tako dobrom za sponzore.
 Savršena je.
Ali ona nije moja najbolja drugarica.
Vidite, ona mala čarka ne znači da smo Sara i ja raskinule. Treba joj je vremena da
odboluje, a kad izađe iz mračne rupe, konačno će ugledati svetlost. Anjinu svetlost. Sara
će uvideti da sam joj ja jedini izlaz. Ono što se događalo u prošlosti – u mojoj prošlosti –
nije važno.
Otkako je bila unapređena, Sara mi je stalno naređivala, a Nedelja mode samo joj je
pomogla u tome. Kao patetična pomoćnica, čak sam joj i ručak donosila dok je ona
cvilela zbog ruke. I nisam joj pljunula u jelo. A htela sam. (Zamišljala sam da jede nešto
što je moje. O, bože.) Anja, donesi ovo. Napiši ono. OMB, sredi tu kosu. Volela sam i
mrzela svaku tu sekundu.
Spojila sam dva panoa. Zaza naspram Sare. Koju više želim? Moram li da biram?
Zar ne mogu imati obe?
Obično znate kad je vreme da odustanete od najbolje drugarice. Jednostavno vas
više nije briga. Ne osećate više ništa prema njoj. Dosadi vam. Tako je bilo s mojom
prvom najboljom drugaricom, Meredit. Jedva sam čekala da je se rešim. Tako to deca
rade. Lako prelaze iz grupe u grupu. Ali čak i tada me je boleo stomak od pomisli da bi
Meredit mogla naći drugu najbolju drugaricu. To je bilo nedopustivo. Ja sam jedina. Ja
sam sve.
Nisam želela da se otarasim Sare. Ona mi je bila sve. Dr M je govorio da sam samo
zaluđena i da će proći. Prevrnula sam očima. Sudbina je odredila da Sara i ja budemo
najbolje drugarice. Ali treba da se potrudi da to tako i ostane ili će završiti kao Meredit.
Nikad mi neće biti jasno zašto je Mer morala da se igra šibicama. Ipak, nisam pokušala
da je zaustavim. Ne, gledala sam kako gori.
Tada su svi šaputali o meni, kao što sada šapuću o Zazi. Možda smo nas dve srodne
duše? Crvenim šljokicama nacrtala sam veliko srce na Zazinom panou. Baš kao što je
ona. Na Sarinom sam nacrtala crne brkove. Moramo da popričamo o tome. Do tada,
imam drugu zabavu: Zazu. Skinula sam rukavice i bacila ih u smeće. Čemu pano ako
ćete ga isprljati prstima?

Konačno, završila se i najduža nedelja. Tim se spremao za Evropu – bez mene. Silija,
Sara i Ivi ustremile su se na London, Milano i Pariz. Taj užas je bio nepodnošljiv. Iako
će propustiti Lisinu sahranu, Sara je ponovo bila srećna. Evropa to probudi u čoveku.
Biće na Barberijevim, Gučijevim i Valentinovim revijama, a ja neću. Pokušavala sam da
ne mislim o tri nedelje bez nje. To će biti dobro za nas. Sara će shvatiti kako je kad joj
nedostajem. Kad nekog nema, više ga volite i ta sranja.
„Jedva čekam da odem u Selfridžiz. I Harvi Nikols“ drobila je Sara neko vreme.
„Anja! Slušaš li me?“
„Ne baš.“
„Zar te ne zanima kuda ćemo ići? Mislim, dok ti budeš zatočena ovde?“
 Nisam se trudila da joj odgovorim. Nisam mogla da idem u Evropu čak i da sam
želela. A nisam želela. Stvarno, nisam. Kunem se.
Dobro, umirala sam od zavisti. Ali bilo je iscrpljujuće slušati sve te priče. Evropske
revije su bile sve jedna iznad druge: London krvari u Milanu, Milano u Parizu. Ne znam
kako je to Sara radila. Možda je ona bolja u ovom svetu. Ovom životu. Ali ne, nisam
želela da idem u Evropu.
Problem je bio i pasoš. Dr M se baktao oko toga. Novo ime, drugi identitet. Kleo se
da je popunio papire. Ali mogla bih da imam problema. Bolje je izbeći zbrku. London i
Pariz bili su na panou Jednog dana.
„Mislim, Rikardo Tiši je kao iz snova! Zar nisi ljubomorna?“ uzbuđeno me je pitala
Sara.
„Mmmmmm.“
„Anja! Priznaj!“
„Saro, jedna od nas dve mora da čuva tvrđavu. Lepo se provedi.“
„Baš tužno što nisi dovoljno kul da ideš s nama u Evropu.“ U glavi mi se ugasila
testera.
„Greg će ostati sam? Nadam se da mu neće biti dosadno.“
„Šta hoćeš da kažeš? Svejedno, srešćemo se u Parizu.“ Sara je prevrnula očima kao
da sam glupa što sam ga uopšte spomenula. Preturala je po velikoj kutiji koju su
isporučili. Poskakivala je i zdravom rukom je odvukla u Gregovu kancelariju. Ništa
nisam pitala.
Bar će otići u Evropu sa slomljenom rukom. Slomljena, ipak skoro savršena ruka
naslonjena na šik maramu. Na poslednjim revijama njujorške Nedelje mode hodala je
kao da je pred njom foto-aparat Helmuta Njutona. Njene marame (menjala je nekoliko)
bile su od crne kože i krzna, jedna čak sa svarovski kristalima. Do kraja nedelje pojavile
su se i kopije. Primetila sam da je i Malberi bila sva umotana.
„Oh, zadužila sam Kejsi za priču. Da može da dobije potpis“, rekla mi je izlazeći iz
kancelarije. Nasmejala se. Uradila je to samo da bi se zajebavala sa mnom, znam.
„Jesi? Oh, super!“ Usmrtite ih ljubaznošću i entuzijazmom ako ne možete
drugačije. Sarina smrt nije deo mog plana. Mrtva neće moći da mi pruži ono što mi
najviše treba: sebe. Nisam htela da pitam šta joj je dodelila. Znajući Saru, to je nešto
„oh, napiši priču o garderobi“.
Rešila sam da odem iz kancelarije i gledam Zakon i red. Nedostajao mi je tim, a
sigurna sam da sam i ja nedostajala njima. Simpatični detektiv Manč. Ajs-Ti. Bensonova
i Stejbler, njihova čvrsta platonska veza. Volela bih da smo Sara i ja u takvoj vezi.
Kad je sjajna četvorka (tako su nazivali sebe) napustila gnezdo, uživala sam u
spoznaji da Sara nema pravog prijatelja u blizini. Džek je ostao u Njujorku, a Lisa je
mrtva, i još pokopana. Njena sahrana nije bila predstava na crvenom tepihu kao
Malberina. Lisa se borila da postane neko. Nešto slično meni. Pomislio bi čovek da je to
moglo da nas spoji. Šta se desilo sa solidarnošću? (Pitala sam se da li je policija naišla
na neki trag. Napisala sam na cedulji da treba da pozovem inspektora Hopera.) Sara sad
ima samo Daliju i Ivi.
 U kancelariji je bilo zaista prijatno bez svih njih. Čak je i Greg, željan pažnje, ostao
u svom ćošku. Kejsi ga je obilazila. Od toga mi se povraćalo. Obavila sam posao za
nekoliko nedelja unapred. Završila sam mnogo obaveza. Otvorila sam svoj mejl i Sarin i
obaveštavala je o svemu važnom što se dešavalo.
Hvala, malecka, odgovorila je. I zašto me uporno zoveš Meredit?
Kejsi mi je, što je tužno, bila jedina zanimacija. Zaza je bila u Evropi: nekoliko
brendova joj je platilo avionsku kartu i smeštaj u hotelu.
Kejsi je počela da švrlja, baš kao i Sara. Oblačila se kao Sara (videla sam na
Instagramu). Čak je počela da koristi isti ruž kao i Sara i odgovarala mi je u akronimima
i skraćenicama. Izblajhala je kosu, postala je plavuša. Kao da je oživela lutka Sara, samo
što nije bila savršena kao prava. Kejsi nije bila građena kao Sara. Bila je njena bleda
kopija.
Nadmašila je i mene svojom odanošću. Mrzela sam i sebe i nju.
„Jesi li završila članak?“ pitala sam je u ponedeljak nakon što su svi otišli. Sara i
tim su otputovali pre četiri dana.
„OMB, potpuno sam zaboravila! Sad ću. Ali prvo moram da prošetam Fru-Frua.“
Fru-Fru je Sarin albino pomeranac. Kučići su bili glavna sporedna stvar na Nedelji
mode, pa je Sara otrčala da kupi jednog – baš na vreme da bez njega odleti u Evropu.
Svakog dana je, nova mini-Sara dolazila u kancelariju. Ubrzo je garderoba koju je
Kejsi oblačila počela da izlazi iz Sarinog ormana. Sto posto. Imala je ključ od njenog
stana. Moram da je obavestim. Sara mora da zna.
Hm, znaš li da Kejsi pretura po tvom ormanu? Napisala sam joj mejl.
Molim? LOL!
I to je to? Nije se uvredila? Je li Sara dobila stažistkinju koja se penje na društvenoj
lestvici? Ne, to nije moguće. Ja sam joj šef.

Kejsi je konačno završila tekst – nedelju dana kasnije – i bio je grozan. Ne, više nego
grozan. Nije bio stvaran. Uzela sam penkalo i razmišljala da ga zabodem sebi u nogu.
Čekaj, bilo bi opasno inficirati se mastilom. Umesto toga, odlučila sam da što pre
izbacim Kejsi iz našeg jata.
Šta sam obukla za prvu „Nedelju mode“? Pa to sranje može svako da napiše. Ja bih
ga oduvala za dve sekunde. Dajana je to mogla da napiše u svojim komentarima i bilo bi
savršeno! (Trebalo je da je zaposlim kao pisca. Kasno sam shvatila.) Kratak uvod,
nekoliko fotografija, pokoji komentar za svaku i malo onog sranja o tome šta ste naučili.
Nije to nikakva nauka. Očekivala sam pravopisne i greške u kucanju. Ne bi me začudile
ni osrednje fotografije.
Samo nisam očekivala da će Kejsi izbaciti isti tekst koji je objavljen na Lisinom
sajtu, Kartel, – potpuno isti, samo je potpis bio drugačiji. (Sajt je nastavio s radom i bez
svog čuvenog vođe. Bio je važan samo priliv novca u kasu.)
Fotografije nisu bile njene, već stvarnog autora – koji je bio gej. Morate priznati da
ste pomislili kako ima muda – i verovatno se čudite njenoj gluposti. Diši duboko, Anja.
Diši duboko. Iskreno, režala sam u sebi ŠBUMKIE (Šta bi uradile Meri Kejt i Ešli?),
više puta, dok se bes nije umirio. Onda sam pozvala Kejsi.
„Hm, Kejsi, ne dopada mi se post koji si objavila.“
„Zašto? Mislila sam da je baš dobar“, nadurila se i spustila bradu. Baš kao i Sara.
Da li devojke imaju neku specifičnu kost u telu? Bilo je očigledno i šokiralo me je jer će
Sara, moja Sara, pasti na njene trikove.
„O, stvarno? Kad je izašao na Kartelu? Jer ovo nisi ti napisala, zar ne?“
„Da, napisala sam. Vidiš moje ime!“ Pokazala je na svoj potpis.
„Potpis ne znači da je i tekst tvoj. Jasno ti je, zar ne? Ovo je pravi plagijat. Objasni
mi zašto ne treba da ti dam otkaz.“
„Ja… ja nisam…“
„Ne interesuje me. Ako želiš da uspeš ovde ili bilo gde, moraš da se potrudiš. Ovo
je mali svet. Ako se sazna da si ukrala bilo šta, bićeš i te kako uništena. Jesi li
razumela?“
„Samo što je sada kasno da nađeš novu stažistkinju, tako da, ukoliko bilo šta kažeš,
nedostajaće ti jedno telo.“ Nasmešila se pobednički.
Telo. Ne, tela će uvek biti.
Promenila sam taktiku. „Ovo će baciti ljagu na Saru.“
„Ne, neće.“ Zvučala je samouvereno. Uspravila se. „Uzgred, Sara me obožava.
Daće mi preporuku.“
„Kakvu? Da budeš njeno kučence?“
Kejsi je prebledela. Nervozno je odmahnula izbeljenom kosom. „Kako god, Anja.
Sara želi da ovo prođe. I ona je tvoj šef. Ali trebalo bi da čuješ šta govori o tebi, iza
tvojih leđa. Smešno.“ Nasmejala se.
Uvek sam se pitala kako izgleda nuklearna eksplozija. Kako zvuči. Da li je prasak
zaglušujući. Baš to se dogodilo u mojoj glavi. Od tolikog zujanja i vriske ništa nisam
čula.
„Idi u modni odeljak i vidi da li treba da im pomogneš. Odmah.“ Svaku reč sam
izgovorila jasno.
Sara se javila mejlom da proveri da li je sve u redu.
Sve je u redu. Osim što Kejsi nosi tašnu koja je kopija. Slagala sam. Ali nije bilo
svrhe pričati joj za plagijat. Sara ne bi marila za to. Dodala sam: Ne odvaja se od Grega.
Štajojje?
UĆUTI! Daj joj otkaz! Odgovorila je.

Pošle tri nedelje našla sam se u kafeteriji ispred vitrine s kolačima. Buljila sam u
čizkejk, kolač s kafom, kolač s čokoladom. Želela sam sve da ih pojedem. Uzela sam
čizkejk. Kejsi me je iznervirala i probudila mi apetit. Sav trud oko dijete i gubitka
kilograma biće uzaludan zbog morona koji ne ume da radi svoj posao. Čim sam stavila
kremasti kolač u usta, osetila sam milinu. Bilo je bolje od seksa. Jebeš orgazme, treba mi
još slatkiša. Možda je vreme da se manem mode i svakodnevno posvetim kolačima.
 Ne. Bacila sam viljušku. Uhvatila sam nekoliko iznenađenih pogleda kad je lupila o
tanjir. Neću dopustiti da mi Kejsi uradi tako nešto. Neću da se ugojim zbog nje. Neće me
izbaciti iz koloseka. Imam svoj cilj. Imam plan. Biću mršava. Moram, ili ću ostati bez
posla. Život će biti lep. Ja sam deo ekipe. Moram samo da se ponašam u skladu s tim.
Bila sam ljuta na sebe kad sam se vratila na sprat. Morala sam da čujem dr M. On
zna šta treba da mi kaže.
„Anja, moraš da pokažeš stav svojoj stažistkinji.“
„Znam, dr M, ali ona sluša samo Saru.“
„Jesi li pomislila da te je Sara stavila na test? Da vidi imaš li osobine potrebne za
napredovanje?“
Testira li me? Jesam li pala?
Uzdahnuo je. To je značilo da treba da se umirim.
„Zašto te je ta Kejsi toliko iznervirala? U čemu je stvarno problem?“
„Problem? Ona je prevarant!“ Pljunula sam dok sam izgovarala tu reč. Dobro, u
redu, jesam preopterećena poslom.
„Anja, da li je uredu da druge nazivaš prevarantima? Ni ti nisi cvećka.“
„Kejsi i ja nismo isto! Kako se usuđuješ? Pokušavam da unapredim…“
„Da budeš kao Sara. I kao Kejsi.“
Jeste li ikada poželeli da ućutkate svog psihijatra tako što biste mu nabili stela
makartni štiklu u usta? Nisam mogla da verujem da me je tako povredio.
„Mi nismo isto. Ja pomažem Sari. Kejsi je koristi. U tome je razlika.“ Kao da sam
govorila zidu. Mi nismo isto. Nismo.
Uzdahnuo je. „Znaš, to nije dobro za tebe.“
„Znam, dr M. Zato i hoću to da rešim.“
„Zašto ne bi napravila listu zaduženja za devojke, vidi da li će to pomoći.“ Uradila
sam kako je predložio. Ko i uvek. Svakog jutra naredna četiri dana kucala sam listu
zaduženja za Kejsi. Nije bilo ništa strašno – nisam htela da preopteretim devojku. Ali
sva četiri dana me je ignorisala. Frustrirana, svakog dana u šest po podne cepala sam i
bacala listu. Sve više me je obuzimao bes. Jedini način da umirim sebe bio je da strpam
te liste u usta i sažvaćem ih. Da sažvaćem sve neurađene zadatke, žvaći žvaći žvaći.
I onda da ih progutam. Dr M je to nazvao internalizacijom.
Svaki progutan listić skidao mi je teret s leđa. Kao da sam se pričestila. Zbog
navike da jedem papir, četiri dana nisam imala stolicu. Nameravala sam da prekinem s
tim. Kejsi je loše uticala na moje zdravlje. U tom trenutku pitanje je bilo ona ili ja.
Dok su svi čekali da se završe evropske revije, u Njujorku su utihnula događanja u
svetu mode. Ali tu i tamo nešto se događalo: burbon i roštilj u prodavnici muške
garderobe; ručak u Ricu. Na oba mesta srela sam Džeka. Zagrlio me je kao da smo dobri
drugari.
„Devojko, volim kad naletim na tebe!“
„Takođe! Zar nije super opustiti se malo sad kad su svi otišli?“
„Da. I sada mogu da se družim s mojom novom drugaricom!“ Nasmejao se. Je li
našao novu Lisu?
 „Oh? S kim?“
„Hm, s tobom“, smejao se. Misli li to ozbiljno? Uhvatio me je za ruku i do kraja te
večeri mi je šaputao u uho. „Jesi li videla da je Sara postavila kamere?“
„Kamere?“ Sara ima kamere? Da li me špijunira? Svi me gledaju? Srce mi je
kucalo u grlu.
„OMB, da! Sakrila ih je u Gregovu kancelariju dok se ne vrati. Zar to nije smešno?
Imala je nekog dečka koji se time bavi ili tako nešto.“ Plakao je od smeha i brisao suze.
Nisam ga pitala zašto mi to govori? Zašto je ocinkario Saru. Takav je Džek. Uživa
u ogovaranjima. Ispričajte mu nešto, a on će dodati neku pikanteriju. Ali naučila sam
nešto. Prvo: Sara je lukavija nego što sam mislila. Drugo: nemam poverenja u Džeka.
Nimalo.
 10

M islim, možeš li da pogodiš koliko sam kilograma nabacila? Bila sam kao
prase u Parizu!“ smejala se Sara pokazujući svoja koščata bedra. „Vidi,
sigurno dva! Toliko crnog vina i kroasana!“ Sijala je u iščekivanju obaveznih
komplimenata. Bio je početak oktobra, a tim se vratio dan ranije. (Još jedan vikend su
uživali u šopingu.)
„Sigurna sam da će ti Silija i Ivi pomoći da smršaš“, dobronamerno sam predložila.
Čula sam da je zaškrgutala zubima. Do tada je već morala da me zagrli.
„Pa, šta sam ovde propustila? Kako stoje stvari?“
„Oh, znaš već, ništa novo. Oh, da ne zaboravim, tvoji ključevi.“
„Moji ključevi? Zašto su kod tebe?“
„Kejsi se razbolela“ – otkako sam joj sipala otrov u zeleni čaj – „i nije mogla da
šeta Fru-Frua.“
„A ti jesi? Kako slatko od tebe!“ Praktično se iznenadila kad je zamislila mene
kako obavljam glavni zadatak: šetanje njenog psa.
Ali šetanje Fru-Frua je bila moja ideja. Želela sam da uđem u Sarin stan, sama. Da
omirišem njenu garderobu, ukradem vlasi s njene četke za kosu, napravim duple
ključeve.
„Jesi li videla Grega?“, pitala je.
Odmahnula sam glavom. „Ne, ali viđala sam ga s Kejsi.“ Pocrvenela je. „Nego
pričaj, kako je bilo u Evropi! Šta se događalo? Kako je Silija? Jesi li srela Zazu?“
„Taj klovn je kurva sa stilom. Ne znam šta svi vide u njoj.“
„Pa, zgodna je, bogata, Evropljanka i rođena je da nosi krzno.“ Ustrelila me je
pogledom. „Kako čovek da je ne voli? Obožavam njen akcenat. Ti ne?“
„Bezobrazna je, gruba i ništa drugo do ruska kurva.“
„Toliko si ljubomorna?“, zadirkivala sam je.
„Na nju? Nikada. U Brajton Biču ima mnogo lepših devojaka od nje.“
„Znaš li uopšte gde je Brajton Bič?“
„Gde god da je, čula sam za to mesto. Ali jedva da sam je viđala.“
„Čudno, jer je ima u svim blogovima.“
„Uh, ko bi nju fotografisao?“, zakolutala je očima.
„Mi.“ Izvukla sam dvadeset fotografija od kojih smo napravili slajd-šou o Zazinom
stilu oblačenja. „Naša publika je voli. Komentari su sjajni. Sledeće nedelje ćemo ići na
večeru.“ Dok se još durila, izvukla sam poklon za nju. „Da ne zaboravim, ovo je stiglo
za tebe. Mislim da je od Grega. Nema posvete.“ Pružila sam joj medu i čekala na njenu
reakciju. Ili će joj se dopasti ili će ga prezreti.
„OMB, Anja! Šta si čekala do sada?“ Zagrlila ga je i zagnjurila glavu u njegov
stomak. Okrenula sam se i pokušala da se saberem. „Malo čudno miriše.“
„Oh, verovatno zbog pakovanja. Trebalo bi da ga naprskaš nečim. Možda santal
33?“
„Tako je. Idem da mu zahvalim!“ Otišla je s medom u rukama.
U jednoj od mojih specijalnih škola bila je jedna devojka, Suzana Dženings.
Paranoična glupača – i prava legenda. Ako mislite da je lako steći ime u školi za
problematičnu decu, ludi ste. Mislila je da je svi jure i svetila se’, rekla bih, na vrlo
prikladan način. Znate, kad bi je neko pogledao podrugljivo, ona bi mu iskopala oči. U
tom fazonu. Jednom je umislila da joj devojčica iz sobe pretura po stvarima. Da joj dira
sredstva za higijenu, ramove za slike, da joj seče dušek. Da bi joj se osvetila, Suzana joj
je rasporila medu. Kad se posrala u njega, zašila ga je šnalicom i koncem za zube. Četiri
nedelje niko nije mogao da provali odakle dolazi smrad – dok se šav nije rašio.
Fru-Fru baš dosta kaki za tako sićušnu kuću.
Sara je izašla ranije, s medom u torbi. Otišla je da se nađe s Džekom, kog nije
videla „čitavu večnost“. Mene nisu pozvali.
„Baš super. Ja idem na piće sa Z“, slagala sam.
„Z? Ne misliš valjda sa Zazom?“
„Naravno, s kim drugim?“, slegnula sam ramenima. Vidiš, Saro. Nas dve umemo
da igramo igru. „Oh, kaži Džeku da mi duguje piće!“
Nije mi dugovao. Ali htela sam da vidi da se uklapam u društvo.
Sara je ponovo besno kucala poruke. Čitav dan sam slušala kako lupka noktima.
Pokušala sam da ostanem mirna, ali morala sam da saznam da li je pisala o meni. Nisam
mogla da sačekam kraj dana. Otišla sam do toaleta i pročitala prepisku.
Sara: OMB, prošla noć je bila ban. (Njen način da kaže banana.)
Džek: Stvarno? Bilo je toliko zabavno.
Kejsi: Takooo sam mamurna.
Sara: LOL, nije trebalo da popiješ onoliko bure vina.
Džek: Pijandura.
Kejsi: (Smajli s poljupcem.)
Kejsi je izašla sa Sarom i Džekom. Kejsi. Ne ja. Kako nisam uvidela da će se to
desiti? I pored mojih procena, nakon priče s Džekom, Kejsi je uspela da uđe u trio. Bilo
je glupo što sam pomislila da će Ivi ili Dalija pokušati da se izbore za to mesto. Nije
važno što nijedna nije pokušala. Možda Ivi i jeste. Ali stažistkinja? Zbog toga i jeste bila
Sarina dvojnica. Kejsi je htela da ukrade Saru i ima je samo za sebe. I, što je još gore,
jebeno je uspevala u tome! Sara je, pored mene, birala nju. A ja sam dopustila da to
prođe. Sav moj trud bio je uzaludan. Lice mi je gorelo od besa i patnje. Osetila sam da
su mi se oči napunile suzama. Diši duboko, A. Ostani mirna. Ne cmizdri na poslu.
Saberi se i reši to. Je li Sara toliko poremećena kad hoće da se druži s Kejsi? Naravno da
nije; ona je savršena.
Svađala sam se sa sobom u toaletu. Znala sam. Ne, nisam znala! To nije dobro.
Čekaj, možda ima i nečeg dobrog? Prestravila sam se kad je neko pustio vodu u kabini.
Mislila sam da sam sama. Sledila sam se. Sačekala sam dok nisam čula korake; neko je
otišao do vrata i izašao. Zadržala sam se još malo, za slučaj da je još ispred, da me čeka
u zasedi. Ne treba nikom verovati, pogotovo ženama iz magazina. Posle dvadeset minuta
procenila sam da sam bezbedna.
„To je bila duga pauza“, rekla mi je Sara. Ponašala se kao šef i merila mi je minute.
Slegnula sam ramenima. „Bila sam na sastanku.“
„S kim?“
„Ne tiče te se, draga.“ Namignula sam joj. To je bila moja nova navika. Htela sam
da to shvati kao: Vidiš? Opuštena sam i umem da se zabavim. Namigujem.
„Pa, intervju nije sigurno, jer autfit ti je da bog sačuva.“
Prekinule smo razgovor kad sam počela da zagledam svoju jaknu od kože i teksasa,
svilenu bluzu i helmut lang blejzer. Je li u pravu? Naravno da jeste. Sarin ukus je iznad
mog. Ali nisam smela da joj pokažem da me je povredila. To bi značilo da sam se
predala. Morala sam da iskuliram. Da se smirim.
„Baš tako!“, ponovo sam namignula i još podigla palac. Bravo za mene.

Nisam odustala od plana za Kejsi, kunem se. Bilo bi providno da sam to uradila dok su
svi bili odsutni, morala sam da sačekam. Onda, vidite, to je moralo da se desi. Nekoliko
puta sam to ponavljala sebi. Morala sam da sačekam da postane Sarina nova Lisa.
Morala sam. Da, to je bio deo plana.
Ipak, proključala sam. Ali, da bih ubila vreme, te noći sam gledala i ispravljala
snimke iz Gregove kancelarije. Sara je postavila skrivene kamere tako da može da ih
prati sa svog mejla. Pokušala sam i ranije da pregledam snimke, ali nerviralo me je
koliko je Grega bilo na njima. (Laknulo mi je kad sam videla gde su kamere bile
uperene dok je Greg bio u Parizu. Nijedna nije gledala u mene.) Bile su glomazne,
velike i smešno koliko su bile uočljive. Jedna je bila postavljena na Gregov sto, sa
kablom provučenim ispod. Druga je virila iz saksije. Nije mi jasno kako ih on nije
primetio. Izgleda da Sara nije pogledala snimke, jer je Greg jebao Kejsi na svom stolu
dok je njegova takozvana devojka bila u Evropi. Moram da se potrudim da Sara to vidi.
Da iskali svoj bes na Kejsi.
Ali to se nije dogodilo.
Desilo se ono najgore: Sara je držala Kejsi podruku dok su išle niz hodnik.
Planirale su da odu negde za vikend. U Majami. Samo njih dve i Džek, bez mene.
Ponovo mi je pred očima bilo sve crveno. Ali, bukvalno, sve je bilo obojeno u crveno.
Kao umazano krvlju. Jeste li ikada osetili takvo ludilo? Potpuno vas obuzima. Čak su mi
i prsti bili besni. Bolelo me je u grudima. U glavi mi je pulsiralo. Jesam li umirala? Je l’
tako izgleda kraj? Da mi popucaju arterije zbog jebene Kejsi? Moram da se smirim. Dr
M je u pravu. Rekao mi je da svoje frustracije prenosim na njih. Ali ona je bila moja
frustracija.
Vreme je da uzvratim udarac. Počela sam s manjim. Naredne nedelje, dok je Sara
bila na sastancima, ukrala sam nekoliko ključnih stvari iz njenog stana (guči čizme,
dženifer fišer nakit i novu šanel torbu) i ostavila ih na Kejsinom stolu. Nekoliko puta
sam se uvukla i rasturila joj spavaću sobu (najpre sam nakratko legla na krevet i
udahnula miris njene kose s jastuka) i poplavila kupatilo.
Ponovo sam joj nagovestila da su Kejsi i Greg bili veoma bliski dok je ona bila
odsutna.
„Da, spomenula mi je“, rekla je Sara. „Samo su o meni pričali.“
Došlo mi je da zavrištim: Pogledaj snimak! Ali uspela sam da se suzdržim.
Laknulo mi je kasnije kad je cela kancelarija čula kako Sara urla na Kejsi. Bar mi
sabotaža nije skroz propala. Ukradene Sarine stvari nekim čudom su se našle u
Kejsinom stolu. Sara ju je ispolivala hladnom kafom. Bilo je fantastično.
„Šta se dešava?“, pitala je Silija kad je zastala pored mog stola da ostavi neke
odobrene članke.
„Oh, samo problem sa stažistima. Sara uči da ne treba da se vezuje za njih.“
Silija je podigla obrvu – ili je pokušala da podigne. Ponovo je ubrizgala botoks.
„Zar ne zna da se priprema pripravnička parnica? Na šta misli?“
Stažisti su zahtevali da budu plaćeni i da budu tretirani kao ljudi. Neke stvari su
počele da se menjaju.
„Znam! Zamoliću je da reši ovo, Silija.“
„Vi ćete, devojke, da nas upropastite. I jesi li ti to prekinula s dijetom dok smo bili
u Evropi? Mogla si makar da pokušaš, znaš.“ Lupkala je nogom o pod. Proklet bio
čizkejk.
„Bila sam zauzeta poslom, ali obećavam da ću se vratiti u kolosek“, rekla sam uz
osmeh.
„Super, hajde da više ne pričamo o tome, Anja.“
Kejsi i Sara su se pomirile. Ne znam ni kako ni zašto. Ali ponovo su počele da
prave planove za zajednički vikend. Moja sabotaža nije imala efekta. I nisam postigla
nikakav uspeh, samo sam ih još više zbližila. Sakrila sam se u ostavu i počela da jecam.
„Jebena propast! Dođavola, moraš biti bolja! Anja, kretenu.“
Nije me niko ometao, a ako me je neko i čuo, pretvarao se da nije. I dalje su svi
izbegavali hodnik u kome se desilo ubistvo. Pročule su se glasine da je taj hodnik uklet.
Jedino je Malberi bila tu da me uteši. Baš lepo od nje. Mada, nije bacala ljagu na
stažiste. Lepo, ali beskorisno. Bilo mi je muka od cipele u njenom nosu.
Da bih popravila raspoloženje, bacila sam se na kupovinu preko interneta. Terapija
maloprodaje uvek pomaže. Malo nakita, serum sa C-vitaminom i novi lovački nož.
Jedva sam čekala da iskoristim svoju novu igračku. Oštar nož mogao je da se izbori sa
svim, čak i sa stažistkinjom plagijatorkom. Znam, mogla sam da potražim malo seruma
od Ivi, ali ona je grozna.
Kejsi se malo migoljila. Sva sreća, park je noću zatvoren pa niko nije bio u blizini da je
čuje. Sledeće nedelje je Noć veštica, pa ako nas je neko i video, pomislio je da je to neka
vragolija. Kejsi je bila žilavija nego što sam očekivala. Stvarno bih volela da ta vojna
obuka izađe iz mode – zagorčala mi je život.
Vežbajte koliko god želite, istrajaću ja. Iznajmljeni kombi parkirala sam izvan
grada, pored Parka Avalon. Izletnici će je pronaći za neki dan – računala sam na to.
Izvukla sam je i bacila na zemlju. Stenjala je kroz zalepljenu traku.
Sela sam na nju i udarila je. „Kejsi, probudi se! Budi se!“
Bila je ošamućena od udarca u glavu. Mogla sam da upotrebim i hloroform, ali
treba više od pet minuta udisanja da bi ošamutio čoveka. (TV emisije dovode ljude u
zabludu.) Podigla sam lovački nož i zabola ga dva centimetra duboko u njen desni obraz.
Bacakala se ispod mene širom otvorenih očiju. Htela je da vrišti, ali nije mogla da
pomeri trakom oblepljene usne. Obmotala sam joj i ramena. Bolje je osigurati se, zar ne?
„Zdravo, princezo! Dobro je, budna si.“ Gledala sam u nju. Otimačicu. Gledala sam
kako joj krv s obraza natapa kosu. Njene izblajhane lokne bile su uprljane krvlju.
„Znaš li da je ’82. godine – to je bilo mnogo pre tvog rođenja – ovde harao serijski
ubica? U stvari, ne ovde. Na Long Ajlandu. Nije ni važno. Voleo je da kaže za sebe da je
orao, jer je poput ptice lovio svoj plen.“
Treptala je. Računala sam da neću moći da je smirim jer će biti zbunjena od udarca
u glavu. Svakako nije mogla da se pomeri. Triput sam joj obmotala traku oko ramena.
Probaj sad da vrištiš, stažistkinjo!
„Kako god, njegovo pravo ime je bilo Džozef Landon. I kao mnogi patetični
muškarci ubice, ostavio bi posetnicu. Zar to nije nešto najgluplje što si ikad čula?“,
smejala sam se.
Kejsine oči su tražile pomoć.
„Na licu devojaka urezivao je reč Orao. Kakav ludak, a?“
Kejsi je klimnula glavom. Konačno me je razumela. Bile smo na istoj jebenoj
strani.
„Na kraju su ga uhvatili, ali ubio je više žena nego bilo ko pre njega.“ Mumlala je
ispod trake. „Ne požuruj me! Kakav ti problem imaš zapravo? Ovako, ti si moja
stažistkinja – radiš za mene. I bićeš mirna i tiha dok ne kažem sve što imam. Razumeš?“
Lagano je klimnula glavom. Uh, što me je nervirala. Spustila sam nož pored njene
glave.
„Pričam ti sve ovo jer si ti jedan imitator. Sve što umeš jeste da kopiraš druge.
Imitiraš Saru, kopiraš članke. Čak si i Lisu iskopirala kad si ušla u trio. I ono s Gregom.
Užas! Tako si patetična!“ Htela sam da se nasmejem, ali nabrajanje svih njenih uvreda
odvratilo me je od smeha. Kejsi je usrana stažistkinja.
Razrogačila je oči, a ženice su joj se proširile. Htela je da se svađa. Hajde, kučko!
Pokušala je da me zbaci sa sebe, ali moje šake su već bile oko njenog vrata. Ruke su joj i
dalje bile vezane, ali, čak i da se oslobodila i ogrebala me, uzalud, jer imala sam duge
rukave i rukavice. Da bude još zabavnije, stavila sam i plavu, Sarinu periku.
„Volela bih da si se malo više trudila na poslu! Znaš li dokle bi dogurala?“
 Ošamarila sam je svom snagom kako bih završila rečenicu. Jezik tela stvarno može
da prenese poruku. Rasplakala se baš kad smo počele lepo da se zabavljamo. Kejsi je
uvek morala sve da upropasti. Nikog nisam mrzela kao Kejsi Saks.
Znate li koliko jako mora da se stisne da bi se neko ugušio? Jače nego što možete
da zamislite, a u isto vreme i slabije. Šokantno, kao da stiskate jaje koje vam se lomi u
rukama. Ili kao kad stisnete čašu i zadobijete posekotine. Baš je lako ugasiti život na taj
način. Pravo je čudo što svi to ne radimo češće.
Još više me je iznerviralo kad sam videla kako je izbuljila oči. Ko je ona da meni
pravi takve face? I nju je Sara htela da vodi u Majami? Uh, nisam mogla da izdržim.
Pustila sam je i ponovo zgrabila nož.
„Ti si me naterala na ovo.“ Podigla sam ruku i ubola nožem jednom, pa još jednom,
pa još jednom. „Zašto (ubod!) si (ubod!) morala (ubod!) da budeš (ubod!) takav kreten?
(Ubod! Ubod! Ubod!) Ti nisi Sarina najbolja drugarica! (Ubod! Ubod! Ubod!) Ja sam!
Ti nikad (ubod!) više nećeš (ubod!) raditi (ubod!) u ovoj branši (ubod!). Jebena
stažistkinjo! (Ubod! Ubod!)“
Na kraju sam ostala bez daha. Od podizanja, dok sam je ubijala. Kejsi me je
dokusurila. Bar ne moram da idem u teretanu.
„Nikada više nećeš zauzeti moje mesto pored Sare.“
Laknulo mi je kad je sve bilo gotovo, kad je bila više krv nego biće. Njen torzo je
bio izrešetan i sav u ranama, glava joj je visila. Konačno sam rešila ogroman problem u
životu. Nema više idiotske stažistkinje koja ne igra po mojim pravilima. Nema više
sranja. Nema više uvlačenja Sari u pokušaju da bude njena najbolja drugarica. Sara ima
samo jednu najbolju drugaricu, a to sam ja.
„To sam ja!“, vrisnula sam. Niko me nije čuo. Glas dr M mi je govorio da sam time
samo htela da povredim sebe. Prenošenje ili neko drugo sranje. Ih, nisam se radovala
narednoj seansi.
Brzo sam završila s Kej si. Htela sam da malo potraje, da što duže osećam endorfin.
Duboko sam disala da bih ga što duže osećala i bila sam sve zadovoljnija. To je bilo sve.
Ponovo sam bila mirna i zadovoljna. Osim krvi, više ništa nije bilo crveno. Nije više bilo
panike da će me razotkriti (u tom momentu). Nije me bolela glava. Popustio je bol u
grudima. A onda, kao u mnogim momentima sreće u životu, nestalo je euforije.
Razočaranje i zadovoljstvo u isto vreme. Kao dobar kratak seks.
Urezala sam orao na levoj strani njenog lica. Na čelo sam dodala stažistkinja.
Sela sam i posmatrala svoje delo. Nije bilo loše. Garderoba joj je bila natopljena
krvlju. Kakva šteta. Bila sam poprilično sigurna da je nosila ves gordon za reviju
Karoline Erere. Šik. Svukla sam je i izvukla nokte za kasnije. Prosula sam izbeljivač po
njoj kako bih uklonila otiske. Očišćeno. Zatim sam joj raširila ruke kao krila.
Kad sam bila zadovoljna učinjenim, fotografisala sam je telefonom i odvezla na
plažu. Dok sam gledala kako njena garderoba gori, podsetila me je na Meredit. Pitala
sam se šta je sledeće smerala, tako ugljenisana i mrtva. Prijele su mi se gumene
bombone. Oprala sam auto i ostavila ga u gradu. Pitala sam se da li je kasno da ubijem i
Fru-Frua i sahranim ih zajedno.
Broj koraka: 8.276. Utrošene kalorije: 2.200.
 11

J edva sam otvorila oči. Kejsi me je prethodne noći potpuno iscrpla. Boleo me je
svaki mišić i pri najmanjem pokretu. Htela sam da ostanem u krevetu. Da
prespavam. Ali ne taj dan. To je bio Božić za modu. Manolo je bio na rasprodaji.
Red se otegao niz ulicu, ali la vi žene nikad ne čekaju u redu. Prišla sam vratima.
Dvoje ljudi je bilo ispred mene, Sara i Džek.
„Hm, ne poznajemo mi nju“, mumlala je Sara robotu Loren s tablom. (Džek je i
dalje mahao.)
„Gde je, dođavola, Kejsi? Zar nije trebalo da se nađemo?“, pitao je. Sara je samo
slegnula ramenima.
Glavni robot Loren mi se nasmejao. „Dobro jutro! VIP soba je tamo. Samo mi
pokažite svoju kartu, molim vas.“
Mahnula sam svetlozlatnom karticom kao da sam pred fabrikom čokolade i ušla,
spremna da pronađeni svoje blago. Moje viđenje raja: obuća svuda. Zatvorila sam oči i
udahnula miris kože. Savršenstvo.
Izabrala sam crne cipele od antilopa sa štiklom i jedan par plavih (da zamenim one
koje mi je Dajana upropastila); patent u crvenoj, tamnoljubičastoj i crnoj boji; mokasine
i dva para čizama. Sve pomalo.
Mahnula sam Sari dok se smejala sa Džekom. Pozdravi ih, Anja. Prestani da se
ponašaš kao čudak. Duboko sam udahnula i psihički se pripremila za borbu sa Džekom
kad mi je čizma koju sam držala oteta iz ruku.
„Oh, ovo ćeš da kupiš?“ Visoka grdosija je mahala mojom dragocenom čizmom.
Bila je za glavu viša od mene. Ne bih mogla da je dohvatim. Izgledala je kao da joj je
devetnaest, sa zapanjujućim stavom – stažistkinja.
„Da, kupiću.“
„Šteta. Sad su moje.“
Zar na ovom svetu više nema etiketa? Nisam mogla da verujem. Okrenula se da
dopuni svoju torbu, punu obuće. Vratilo se zujanje. Dok je držala moju čizmu, svake
sekunde postajalo je sve glasnije. Sara nikad ne bi tolerisala takva sranja. Pogledala sam
okolo kako bih se uverila da niko ne vidi i otpozadi patikom udarila grdosiju u koleno.
Pala je i počela da zavija od bolova. Imala je sreće što nisam obula čizme.
 „Oh, izvini! Mora da sam te zakačila torbom!“, rekla sam glasno, sagla se da joj
pomognem i uzela čizme s poda. Tiho sam dodala: „Ne, mislim da su sada moje. Nauči
jebena pravila lepog ponašanja.“
Kad sam se okrenula da odem, spazila sam Malberi sa mark džejkobs cipelom u
faci kako puni torbu.
„Pa, to je jedan od načina da dobiješ ono što želiš“, namignuo mi je Džek. Njegove
savršene obrve izvile su se kao da mi se smeju. „Ko bi rekao da si tako opasna, Anja!“
Odakle je on sleteo?
„Ne znam o čemu pričaš“, nastavila sam s kupovinom. Jebiga. Trebalo je da budem
pažljivija. Bila sam neobazriva zbog čizama.
„Hej, okej, mala. Ali, ono, bilo je tvrdo. Podržavam.“ Je li?
„Šta podržavaš?“, pitala ga je Sara.
„Anju. Šoping je pretvorila u okršaj. Je l’ onoj devojci polomljeno koleno?“
„Ne, ali šepaće neko vreme.“ Nisam imala nameru to da kažem. Pokrila sam usne.
Džek me je upitno pogledao. „Zanimljivo. Znaš, mnogo si interesantnija nego što
sam mislio.“
„Oh, ma daj, Džek. Hej, pridrži mi cipele, A.“ Sara je dodala još četiri para na ono
što sam već nosila. „Ali poslušna je, zar ne?“, nasmejala se.
„Nisam siguran. Ne bih se kačio s njom.“ Džek zna. Pogledala sam ga u lice. U oči.
Smešio mi se. „Mislim, isprebijala je devojku zato što joj je uzela čizmu. To je baš kul.“
Namignuo mi je. „Znao sam da ima nešto zbog čega mi se sviđaš.“
„Ma daj, ona je kao meda. Zar ne, Anja?“ A onda, kao da je želela da demonstrira
moju dobrotu, Sara me je zagrlila. Ukočila sam se. Nikada me nije grlila. Znala sam da
je to zbog zabave, ali ipak je prijalo.
„Idem da platim“, promrmljala sam i okrenula leđa Džekovim očima, kojima ništa
nije moglo da promakne.
„Nemoj da povrediš nekog, Anja!“
„Oh, i ja moram da platim.“ Sara je krenula za mnom. „Zar prosto ne voliš Džeka?“
pitala me je.
Slegnula sam ramenima. Tada nisam osećala ljubav. Paniku, strah, nervozu i bes
možda. Ali ljubav?
„Naravno, divan je. Naleteli smo jedno na drugo dok ste bili na putu.“
„Da, čula sam. Zar ne bi bilo sjajno da radi s nama?“
S nama? U La viju? Nema šanse.
„Ne primamo muškarce.“ To je bio najbolji diplomatski odgovor.
„Ali možda bi trebalo. Mislim da bi bilo sjajno.“
„Šta?“ Poskočila sam čuvši Džekov glas. On je kao mačka. Treba da mu stavim
zvonce oko vrata.
„Da nam se pridružiš u LV-u.“
„Stvarno? Život bih dao za to, devojke. Ali ne bukvalno. Posebno posle Malberi.“
Gledao je okolo kao da je tražio nekoga kome bi još trebalo da se javi. Džek je bio kralj
interneta.
 „Kako god, tamo je potpuno bezbedno.“
„Pa da, ako imaš karatistu Anju pored sebe!“, smejao se Džek. „Ozbiljno, je l’ onoj
devojci preživelo koleno?“
„Dobro je ona“, promrmljala sam.
Džek je prišao i zgrabio nas obe. „Devojke, zar niste prestravljene? U vašoj
kancelariji je ubica. Ko god da je, jeziv je.“
Sara je klimnula glavom. Ja sam slegnula ramenima.
„Šta ako“, nastavio je Džek tiho, „šta ako je ubica neko koga poznajemo? Kao u
biznisu.“ Sara i ja smo uzdahnule. Svaka je imala svoje razloge. „Malberi je likvidirana.
Zatim Lisa. Šta ako nekog bolesnog serijskog ubicu pale devojke iz modnih krugova?
OMB, to znači da biste vas dve mogle biti sledeće!“
Pljesnuo je rukama. Ne verujem da je priželjkivao našu smrt, ali previše se uzbudio.
„Užasno, Džek. Ne. Nije baš tako.“ Sara je prevrnula očima. „Potpuno smo
bezbedne. Je l’ tako, Anja?“
„Naravno. I ne znamo ima li neke veze između Malberi i Lise. Mislim, hajde da
sačekamo i čujemo šta će policija reći.“ Bolela me je glava. Zujanje je postajalo sve
glasnije. Htela sam da protrljam slepoočnice, ali ruke su mi bile pune obuće. „Ipak,
postoji trideset tri posto šanse da slučaj ubistva ne bude rešen.“ Oboje su zurili u mene.
„Čula sam to na NPR-u. Samo statistika.“ Emisije o kriminalu govore kako svako
ubistvo može biti razrešeno zahvaljujući vlasi kose, ćeliji kože. To nije istina. Ništa nije
tako napredno kao što pričaju na TV-u.
„Mračna Anja“, rekao je Džek. „Hoću samo da kažem kako tu nešto opasno smrdi.
I dalje mislim da je to neko koga poznajemo.“
Počela sam histerično da se smejem. Ni to nisam planirala. Ali tako je bilo. Sara i
Džek su me zabezeknuto gledali.
„Oh, ma daj! Ko je toliko pametan da uradi tako nešto. Očigledno niko od nas.“
Ponovo sam se nasmejala da im pokažem koliko je to apsurdno.
Malberi mi je mahnula s drugog kraja radnje.
Sara je gledala čas u mene, čas u Džeka. „Znaš, Anja je u pravu. Devojka koja se
bavi modom nikad ne bi mogla da uradi tako nešto.“
Džek je odmahnuo glavom. „Ne verujete dovoljno u sebe.“ Ali odustao je od te
priče.

Šetkala sam se po dnevnoj sobi. Nije bila pretrpana nameštajem. Moj stan bio je jedna
velika kutija, s ormanom kao pregradom na sredini. Hodala sam od ulaznih vrata do
prozora koji su gledali na Ist River. Hodaj i diši.
Džek zna. Nisam sigurna koliko. Ali nešto zna. Video je kako sam šutnula onu
devojku i kliknulo mu je u glavi ili šta već. Sranje, šta ako me je pratio kad sam otišla
kod Lise? Video me je da sam izašla iz njenog stana? Šta ako prijavi to policiji? Neće
moći da odoli sanjivom pogledu inspektora Hopera. I ja sam mu jedva odolela. Hoper će
ga obrlatiti, nateraće Džeka da iznese moj prljavi veš. Ne mogu da krivim Džeka za to.
Uh, kad bi me lepo zamolio, mogla bih da budem doušnik inspektoru Hoperu.
Odjednom sam bila sigurna da je Džek snimao svaki naš razgovor. Pozvala sam dr
M.
„Zar ne misliš da si malo paranoična?“ pitao me je obazrivo.
„Paranoična? Dr M! Rekao je da je ubica neko od nas. Kakva osoba može da kaže
tako nešto?“
„Možda Džek pokušava da te zbuni. Možda je on taj za kojim policija traga?“
„Uh! Nisam razmišljala na taj način. Mogao bi biti glavni osumnjičeni. Nikada nije
voleo Malberi. Lisa mu je bila draga, ali nikad se ne zna.“ Je li dr M nešto saznao? Misli
li policija da je Džek izvor svega lošeg što se dešava u modi?
„Šta ako, slušaj me, šta ako on samo hoće da ti se približi? Izgleda da je sve vreme
bio u timu, Anja.“
Zavrtela sam glavom. Je li dr M u pravu? U glasnom haosu koji mi je brkao misli
prisetila sam se Džekovog osmeha i mahanja na zabavi u Hajlajnu. Džek me je branio
dok smo bili u kolima. Još nisam sigurna da li mogu da mu verujem. U svetu mode ne
spušta se gard. Ali možda bi, samo možda, Džek mogao da mi bude prijatelj. Tada bi
Sara morala da stane u red. Trio ima tri člana.
„Možda. Mislim, to bi bilo sjajno. Ali teško je znati kome tu smeš da veruješ.“
Nastala je kratka pauza.
„Hoćemo li pričati o Kejsi?“, konačno me je upitao.
„Uh, ne. Ona više neće praviti probleme.“ Čula sam da je uzdahnuo. Nije bio
zadovoljan. Te nedelje mogao mi je dati neprelaznu ocenu.
„Anja, treba li da ti kažem da svoja osećanja prenosiš na stažiste?“ Vidite? Rekla
sam vam.
„Shvataš da tvoja opsesija Sarom loše utiče na tebe?“
„Ne, Kej si me je samo nervirala. Potpuno smo različite. Ja sam Sari učinila uslugu.
Kejsi se jebala s njenim dečkom. Moram da idem.“ Prekinula sam vezu.
Prenosim. Pšš. Psihijatrijski žargon je očajan. Zašto psihijatri uvek pokušavaju da
nas na brzinu razumeju. Zar ne znaju da to mora da potraje? Ali za jedno je bio u pravu –
Džek je zagonetka. Nisam imala ideju kakve namere ima. A dok ne saznam, biće
sumnjiv. Tog jutra Džek mi je udelio mnogo komplimenata. I prijalo je i zbunjivalo me u
isto vreme. Želi li da budemo prijatelji? Ljudi vam upućuju lepe reći samo kad nešto
očekuju od vas. Ali šta je Džek mogao da očekuje od mene?
U porukama koje je pisao Sari pitao je za mene. Nazvao me je ludom i šik. Sara je
prestala da mu odgovara. Aplikacija za monitoring se isplatila. Bila sam srećna i nekako
čudno nervozna.

Narednog jutra, Sara je bila ljuta dok je sedela za svojim stolom.

„Šta je, Saro? Ne sviđaju ti se cipele?“
 „Ne, Džek. Postao je čudan, to je sve. Ponekad ima baš niske kriterijume.“
Napravila je facu. Mislila je na mene.
„Oh! Na šta se sad ustremio?“ Ostani mirna, Anja.
„Uh, na tebe. Samo o tebi priča. Možeš li da veruješ?“
Nasmejala sam se. „Mrzi me, šta je tu čudno?“
„Ne mrzi te. Samo te ranije nije poznavao. Ali sada misli da si devojka superborac.
Da umreš od smeha, zar ne?“
„Jeste smešno.“ Smejala sam se.
„Mislim da treba da poveća dozu leka.“
„Pa, mene on baš i ne zanima. Samo… ko mu iscrtava obrve? Super izgledaju.“
„OMB, stvarno? Uh, mrzim kad muškarci imaju lepše obrve od mene.“ Obe smo
uzdahnule. Bile smo iste, Sara i ja. Bile smo jedno.
Kad sam stigla kući, počela sam da pravim Džekov panel. Na svim njegovim
fotografijama bila je i Sara. Crtala sam lobanje, obrve i veliko X preko njihovih
nasmejanih lica. Osim na jednoj na kojoj su bili baš lepi. Mene nije bilo na tim slikama i
to me je ubijalo. Gledala sam se u ogledalu i poredila svoje lice s njenim. Treba mi novo.
Lice, ne ogledalo. Neko koje će se dopasti Sari.
Dr M uvek kaže da moram da izbacim emocije, inače će se pretvoriti u otrov. To
verovatno objašnjava moj odlazak u grad s Kejsi. Nisam primećivala koliko me je
nervirala. Ali dobro je izbaciti to iz sebe. Tada možete i da se pomirite i da budete
prijatelj s nekim. Više je nisam ni mrzela.
Duboko sam uzdahnula i dopustila sebi da zaplačem. Najpre tiho, a zatim se u
stanu mogla čuti samo moja vriska. Želela sam da me ceo svet čuje. Da čuje mene.
Prestala sam kad me je zabolelo grlo. Komšija ispod mene počeo je da lupa u plafon.
Domar Travis (njega sam obožavala) pozvao je da vidi da me neko nije usmrtio.
„Svakog dana, Travise.“
Imala sam ceo vikend da radim na Džekovoj rekonstrukciji. Njegova šifra bila je
HediSlimane1. Kao da je bilo teško provaliti. Otvorio je spam poštu i kliknuo na link na
koji nije trebalo. (Priznajem, da sam dobila mejl u kom piše da sam osvojila lapreri
kolekciju za kožu, i ja bih kliknula.) Za svaki takav program dovoljan je jedan klik, i eto
ga u kompjuteru. Najbolji je bio Keylogging. Narednog dana, u devet, Džek je trebalo da
bude u salonu. Interesantno, i ja.

U ponedeljak ujutru sam se lepo obukla. Rou od glave do pete, velike naočare za sunce,
sjaj za usne za svež izgled i kafa iz Starbaksa. (Mrzela sam ukus njihove kafe, ali uzela
sam je jer je Olsensove piju. Moji duhovni učitelji.) Ušla sam u salon. Ni reč nisam
rekla, samo sam pogledala okolo i slikala se telefonom. Moj cilj? Privuci Džeka u tim,
Anja.
„Anja?“ Okrenula sam se kako bih videla svoju metu i podigla (sveže iscrtanu)
obrvu, jer sam se, kao, iznenadila što ga vidim.
„O, ćao.“ Mirno i pomalo nezainteresovano. Baš kao i Olsensove.
 „Dobro izgledaš. Jesi li mamurna?“ Naslonio se na pozornicu dok je šaputao
poslednje reci.
Nasmejala sam se. „Znaš kako je.“ Htela sam da vidi da sam u trendu.
Klimnuo je glavom u znak razumevanja. „Ovo mesto je grozno, zar ne?“
I dalje nisam znala koju igru igra. Nisam smela ništa da mu odam. Nastavila sam
neobavezan razgovor. Ćaskanje je sastavni deo svakog dešavanja u modi. Nisam mogla
samo da bapnem: „Džek, pusti Saru. Budi moj drugar.“ Čekaj, jesam li mogla? Ne, budi
mirna, Anja.
„Oh, dušo, ovo je fantastično!“, lagao je publicisti koja je prolazila. Jebenih Loren
robota bilo je na svakom koraku. Bar ta jedna nije imala glup pogled.
„Hajde da nešto žvaćnemo. Mrtav sam gladan.“ I onda me je Džek Arčer zgrabio za
ruku i odvukao u predvorje. „Kafe Kluni u Dvanaestoj zapadnoj. Daću ti adresu.“
Prevrnuo je očima kao da je hteo da kaže: Možeš li da veruješ kakvo je to sranje?
Ukočila sam se na sedištu. Brbljao je sve vreme dok smo se vozili. To je očigledno
neka zamka.
„Samo mislim da ti Sara nije pružila pravu priliku. Mislim, pogledaj kako izgledaš.
Samo pogledaj. Potpuna MK i Ešli realnost.“
Skapirao je. Razumeo je moje namere. Je l’ to prijateljstvo?
„Možda bi trebalo to da postavimo na Instagram. Oh, ovde je baš dobro.“
Zadržao me je kad smo izašli. „U redu, hajde da zauzmemo pozu.“
Ako ste ikada imali priliku da vam superšika gej muškarac naredi da zauzmete
pozu, onda znate koliko mi je bilo neprijatno. Pokušala sam da se prisetim svega što bi
bilo od pomoći. Lagano sam spustila bradu, okrenula glavu, prekrstila ruke i stegla šolju
s kafom koliko sam mogla. Hvatala sam beleške dok sam gledala Zazine fotografije.
Džek je mrmljao odobravajuće komentare.
„Ahh, uhvatio sam. Odlično. Hajde, srušiću se od gladi.“
Kad smo ušli u restoran, pogledala sam okolo. Sve sami najeminentniji momci i
devojke iz sveta mode sastali se na jednom mestu. Nikada tu nisam bila.
„Zar ovde nije najbolji tost s avokadom?“, pitao me je Džek.
„Tako je.“
„Svakako bi trebalo da uzmemo jedan i podelimo ga.“
„Naravno“, rekla sam. Hteo je ugljene hidrate. To je bila ne-ne dijeta. Ali pojeli
smo samo malo.
Naručio nam je kafu, tost i ovsenu kašu. Naslonila sam se i iskrivila usne
imitirajući Siliju.
„Tako mi je drago što sam naleteo na tebe. Ti si, ono, stvarno procvetala, Anja.“
„Zar? Ista sam, stara ja.“
„Dobro. Kako kažeš. Dobro, možemo li da popričamo o onome što se događalo?“
Slegnula sam ramenima. Šta li ima na umu?
„Na primer, Malberi“, rekao je. „Znaš li ko je to uradio?“
„Misliš, ko ju je ubio?“ Sva sreća pa sam imala naočare za sunce. Nisam želela
ničim da se odam. Ne pred Džekom. „Iskreno, ne. Policija još traga, ali…“
 „Ali, kao… ko ju je još mrzeo, znaš li?“
„Niko je nije mrzeo. Mislim, Sara je nije volela. Da budem iskrena, mislim da je
ona bila ljubomorna na Malberi. Sranje. Molim te, nemoj da joj kažeš da sam to rekla.“
Džek se osmehnuo. „Nikada joj ne bih rekao.“
Rekao bi.
„I Silija je nije simpatisala.“ Eto. Vidite? Nisam krivila Saru.
„Kladim se da je Silija dovoljno velika kučka da zabije nekome cipelu u facu.
Mislim, zar već nije bacala cipele?“ Prasnuo je u smeh, čak je i groktao. Bila sam
fascinirana. Nije mu bilo važno što zvuči ružno. Je li to dar onome ko dobro izgleda?
„Pa, ono, jesi li je ti ubila?“, iznenada je pitao.
Zabacila sam glavu i trepnula ispod tamnih naočara. „Bože, ne! Sviđala mi se
Malberi, čak i kad je pala u svojim cipelama. Kako uopšte možeš da pomisliš tako
nešto?“ Zastala sam. „Jesi li ti ubio Lisu?“ Oko za oko, zub za zub.
Zanemeo je. „Dođavola, ne! Vidi, oboje znamo da je Lisa bila u fazonu vidimo se u
četvrtak’, ali ne bih nikada. Navrzla se na tebe. Samo tako. Je l’ inspektor stvarno toliko
zgodan kao što Sara kaže?“
„Oh, i te kako zgodan.“ Oduševljeno sam klimnula glavom. Promenili smo temu.
„Šta spremaš za Noć veštica?“
Odmahnula sam glavom. „Počela sam nešto, ali to je za dva dana i sve sam ostavila
za zadnji čas. A ti?“ Stvarno, čitav vikend sam bila obuzeta Džekom. I Sarom. I Džekom
i Sarom.
„Imam tri kostima.“ Brojao je na prste. „Gaga u mesnoj haljini, naravno. Čudesna
žena – Gadot stil, jer to je baš šik. A mislim da će sledeći biti Adam Ripon. On je moja
zvezda vodilja.“
„Zbog toga si radio obrve!“ Jeste.
Džekovo lice se razvedrilo. „Tako si slatka. Jesam li ti rekao da sam oduševljen
tvojim izveštajima sa Nedelje mode! Tako su stvarni. O bože, i tebi se dopada Zaza?“
Bombardovao me je pitanjima brže nego što sam mogla da odgovorim. Bila sam
šokirana i očarana u isto vreme. Džek je bio opasan zbog toga. Umeo je da preslišava, a
da sagovornik svake sekunde uživa u tome. Ako sarađuje s Hoperom (a nisam bila
sigurna da nije tako), nadrljala sam.
„Ona je neverovatna. Trebalo bi ponekad da izađeš s njom. Mislim da će se i Sari s
vremenom dopasti.“
„Posle nezgode s rukom? Mada, gledao sam fotografije, Zaza nije bila dovoljno
blizu da gurne Saru. Znaš li ko ju je gurnuo?“
Slegnula sam ramenima.
„Ti“, namignuo mi je i stavio zalogaj tosta u usta.
„Kao da bih ja povredila Saru. Ali na kraju je sav teret pao na mene. Ništa nije
mogla da ponese.“
„Uh, tačno. To bi bilo isto kao da pucaš sebi u noge!“
„Jesam li ti rekla da se Kejsi nije odvajala od Grega dok je Sara bila u Evropi?“
„Nemoj da pričaš, nije valjda! Zna li Sara to?“
 „Pa, naravno, obavestila sam je. A nije ti rekla da je postavila kamere? Ne znam, da
sam na njenom mestu, proverila bih snimke.“
Zgrabio me je za ruku. Razrogačio je oči. A onda se široko nasmejao, s avokadom
na zubima. Fuj. Možda Džek i nije tako zgodan i lep kao što sam mislila.
„Znaš, stvarno mi nije jasno zašto te Sara ne voli.“
Sara me ne voli?
„Lepa si, i dobro, jesi malo punija, ali prikriješ to garderobom. OMB, sjajna ideja!
Hajde da se družimo. Ti, ja, Sara i Zaza.“
Kako izgleda kad povratite avokado? Zamalo da saznam. Druženje svih nas je
nemoguće. Bili bismo kao rogovi u vreći. Sve ono loše što sam rekla o Sari da bih se
dopala Zazi. Jebiga. Vratilo bi mi se kao bumerang.
„Samo zamisli taj vatromet!“, lupio je rukom o sto.
„Možda. Slušaj, moram da se vratim u kancelariju…“
„U redu, platio sam klopu. Sledeći put ti častiš.“
Klimnula sam glavom. Osmeh, Anja. Nasmeši mu se.
„Bilo mi je zabavno“, uspela sam da kažem. Nakon toga sam izašla i ponadala se
da ću uhvatiti taksi.
Ako ne znate, kad povraćate avokado, povraćate zeleno.

Sara me je ćutke dočekala u kancelariji. Je li joj Džek preneo šta sam rekla? Verovatno
jeste. Ali, kad sam pregledala njihove poruke, imao je samo reči hvale: Anja je mnogo
zabavnija nego što misliš. Možemo li svi da se družimo? Oh, P. S., jesi li pregledala
snimke sa svojih skrivenih kamera?
To što je on rekao, ili nije rekao, nije toliko iznerviralo Saru; mislim da je to bilo
zbog moje fotografije koja je postavljena uz komentar Anja Sent Kler je đavolski šik.
Nasmejala sam se. Nisam mogla da odolim.
Mora da je Sara to primetila. „Džek nema veze s komplimentima.
To ne znači da si mu se dopala.“
„Znam, Saro. Ali bar ne izgledam toliko ružno, jelda?“ Tišina. Tada me je mrzela.
Ali, ako bi njeni prijatelji bili moji, nas dve bismo bile drugarice. Skoro pa najbolje. Baš
kao što sam želela.
Zazvonio mi je telefon. Hej, devojkooo. Uživao sam u druženju. Mogli bismo da
ponovimo. Nemoj nekog da usmrtiš. Jel’ se on to šali? Nivo stresa mi je otišao u crveno.
To je ono kad dr M kaže da je svega previše. Misli li Džek stvarno da sam ja ubica?
Mogu li da mu verujem?
Uzvratila sam porukom, LOL xx.
Narednih dana Sara me je držala na distanci. Pažljivo sam pregledala njenu
Instagram stranicu ne bih li uočila neki detalj. Spremala se da se preruši u gejšu za Noć
veštica grleći Džeka prerušenog u Adama Ripona. Ne znam da li sam bila užasno
depresivna ili razdragana zbog ljubomore na Džekove simpatije prema meni. Ali,
stvarno, želela sam da je zagrlim i kažem joj da mi je jedna jedina. Otkako me je, neki
dan pre toga, zagrlila, želela sam još zagrljaja. Džek je nastavio da šalje poruke i meni i
njoj. Ali to još nije bio trio.
Pošto je Kejsi jednostavno nestala, morali smo da primimo novu stažistkinju.
Gomila biografija bila je na mom stolu. Pregledala sam ih i one najbolje stavila na vrh
kako bi Sara mogla da odabere.
„Uh, ne, ne ova.“ Uzimala je papire kao prljave pelene.
„Savršena je. Zašto da ne?“ I sama je. Studentkinja s Parsonsa koja se bavila
dizajnom i već je stažirala u nekoliko modnih kuća. Ima čak i blog.
„Njeno ime! Šta je to? Koji je to jezik? Priča li ona engleski uopšte?“ Gledala sam
otvorenih usta. Kandidatkinja se zvala Marija.
Ali Sara je, baš kao i La vi, volela bledunjave devojke. Tako je to u modi. Ukoliko
imate melanin i zaposle vas, postajete simbol različitosti. Tu je i hijerarhija. A Silija
nikad ne bi dozvolila da se to zaboravi. Volela je plavuše više nego „dobre porodice“. To
naučite usput, ako želite. Ja sam pretrpela udarac jer nisam plavuša i, dobro, još jedan
što nemam pravu porodicu, što Silija nije znala. Ali to je najlakše lažirati. Obradite neku
sliku u Fotošopu i sve izgleda bajno i sjajno. Biseri, šolje čaja i šunka u pozadini. I eto ti
„prave porodice“.
Sara je slegnula ramenima. „Devojke u La viju moraju da ispune neke standarde.“
Bogate, bele, mršave standarde. „A kartu raznolikosti smo iskoristili sa…“
„Nemoj to reći.“
„…tobom“, pobednički se osmehnula. „Jer ti si, kao, jednaludača. To tvoje
mumlanje u bradu. I ta smotanost koja prerasta u hendikep. I imaš ružan ožiljak na ruci.
Dakle, s tobom i Dalijom, mi smo najraznolikije osoblje.“ Nije spomenula moju
porodicu. Molila sam boga da zaboravi. Predstava je bila uspešna.
„I sve te čudne informacije o tebi.“
Srce mi je zaigralo. Jebiga.
„Čudne informacije?“
„Da, koje je Lisa prikupila. S tim momkom kojeg je unajmila. Imala je čitav dosije
o tebi. Ti si, kao, banula niotkuda. Čak je rekla da ti Anja nije pravo ime.“ Obično sam
mogla da pročitam sve na Sarinom licu, ali njen osmeh mi nije govorio ništa. Je li
mislila da je Lisa bolesno opsednuta? Ili joj je poverovala?
„Ha, smešno. Tako se čini jer sam bila niko i ništa pre dolaska u La vi.“ Slegni
ramenima, osmehni se i briši odatle. „Još mi nije jasno zašto je Lisa bila opsednuta
mnome.“
„Tobom? Bila je opsednuta mnome. I svakim ko se našao u mojoj blizini. Tako to
ide. Oh, a ti si i dalje niko i ništa.“ Smejala se sopstvenoj šali. „Ali znaš li da je Lisa
tražila tvoj izvod iz knjige rođenih? Bila je ubeđena da si prevarant.“ Pauza. „Jesi li,
Anja? Ili kako god da se zoveš?“ Tog trenutka mogla sam sve da joj priznam. Milostiva
Saro, oprosti mi grehe. Ali nisam.
„Naravno da nisam. Dobićeš kopije mojih dokumenata ako će ti biti lakše? Zvučiš
tako paranoično.“
„Kako god, već sam rekla Gregu da proveri podatke o tebi.“ Zinula sam.
 „Trebalo je da uradi to pre neku godinu. Uskoro ćemo saznati! Ne mogu više da
gledam ove prijave. Pozvaću Džeka da dođe ovamo i izabere stažistkinju.“
Naslonila sam se glavom na sto. Šta ako Sara ubedi Džeka da radi za nas? Rekao je
da ne želi, ali da li bi se usprotivio Sari? (Nikad.) Suviše je poslušan. On bi saznao istinu
da radi s nama. Zažmurila sam, poželela neko bogojavljenje, momenat koji će sve rešiti.
Javio se dok je Sara kuckala po telefonu.
Zaza.
Otrčala sam do Silijine kancelarije i pokucala na vrata. Nisam mogla da sačekam da
joj iznesem ideju.
„Šta je bilo, Anja?“
„Hajde da zaposlimo Zazu. Ili, možda, da piše za nas. Kao stalni saradnik. Ima
mnogo pratilaca i treba nam neko s takvim kredibilitetom.“ Ugrizla sam se za usnu
čekajući odgovor.
„Uh“, zavrtela je glavom. „To je zapravo dobra ideja, Anja. Misliš li da će pristati?“
„Oh, ubeđena sam. Pomenula je to kad smo poslednji put izašle na piće. Mogu da
vam zakažem sastanak.“
„Uradi tako. Proveri s Bronven kad sam slobodna.“
„Hoću. Hvala, Silija.“
Bronven je bila ispod svog stola. Rekla je da se krije od duhova. Kruna joj je bila
napravljena od žalfije. Možda je i ona viđala Malberi. Rekla je da će mi poslati mejl sa
Silijinim slobodnim terminima.
Prekrstila sam prste kad sam govorila da je Zazi poznata moja ideja. Lagala sam.
Nikada nismo razgovarale o priključivanju našem timu. Trebalo je da odemo na piće, ali
desila su se neka sranja. Ja sam morala da se pobrinem za Kejsi; ona se posvetila
Instagramu. Ali, ako moram da biram između nje i Džeka, biram nju. Nema šanse da
Silija zaposli oboje. Tada bih bila pod manjim pritiskom. Ne bih bila pod prismotrom
svakog dana, po ceo dan.
Izašla sam ranije da proverim ima li u mom stanu prisluškivača i skrivenih kamera.
Nije naodmet biti obazriv.
 12

Š
ta ona radi ovde?“, negodovala je Sara kad je videla kako Zaza manekenskim
korakom ulazi u našu kancelariju. Kad smo izašle na piće u Baltazar, pokazala je
svoj najbolji hod i poze. Koračala je, pozirala, nonšalantno gledala oko sebe. Zaza
je imala to u sebi. Džeku je sinula briljantna ideja da nazdravimo uz votku. Ja sam bila
na iglama, i bromazepamu.
„Pozvali smo je, glupačice!“ Džek je ustao i mahnuo. „Ovamo!“
„Molim? Anja, je l’ ovo tvoje maslo?“
Neprimetno sam odmahnula glavom. „Džek je mislio da bi bilo dobro da se vas dve
upoznate.“
„Ja odlazim.“ Sara je skočila sa stolice.
„Prestani da izigravaš kraljicu drame i spusti dupe!“, rekao joj je Džek. I, za divno
čudo, Sara je uradila kako joj je Džek naredio. Poslušala ga je. Kako mu je to pošlo za
rukom? „Z! Draga! Baš mi je drago što si ovde. Izgledaš fantastično!“
Zaza me je poljubila u oba obraza i sela do mene. „Anja, tako mi je drago što te
opet vidim, prijateljice.“ Prijateljica. Neki osećaj miline prostrujao mi je niz kičmu.
Njen akcenat bio je još miliji.
„Zaza, i meni je drago što te vidim.“ Osećala sam se glupo dok su mi te reči bežale
s usana.
Izgledala je poput princeze. Čak je nosila i tijaru. Sara je samo blenula.
Piće je uzimalo maha. Razgovor se uglavnom sveo na Džekovo ulizivanje Zazi,
moj moronski osmeh i Sarine zlobne upadica tu i tamo. Naša omiljena blogerka
dobacivala je šale kojima se Džek grohotom smejao. Bilo je sjajno.
„Pravo si blago“, rekao je. „Zar ne, Saro?“
„Kako god.“ Sara je prekrstila ruke.
„Uh, zakopajte sekire, vas dve. Zaza, jesi li ti gurnula Saru na Nedelji model“ Lice
mu se na momenat uozbiljilo.
„Ne. Zaista.“
„Vidiš, Saro? Nije te ona gurnula. Sada, hajde da nastavimo.“
Zaza se iznenada pružila i uhvatila Saru za ruku. „Nikoga ne bih povredila. I volela
bih da budemo drugarice, Saro. Pogotovo sada.“
„Sada? Zašto sada?“, pitala je Sara dok smo Zaza i ja razmenjivale poglede.
„Ona ne zna?“
 Slegnula sam ramenima. „Sad zna. Hm, Saro, Zaza će raditi kod nas. Kao stalni
saradnik. S njom ćeš sarađivati.“ Umalo se nisam zasmejala kad sam videla Sarinu i
Džekovu facu. „Ta-da!“, dodala sam. Podigla sam ruke kao pomoćnica mađioničara.
„Kučko jedna“, počastila me je Sara.
„Oh, odlično odigrano, Anja“, dodao je Džek s divljenjem. Podigao je čašu s
votkom i nazdravio mi. „Pretpostavljam da vam onda ja neću biti potreban!“ Nije ljut?
„Živeli, Zaza. Čestitam, devojko!“ Svi, sem Sare, ispili su votku.
„Zna li Silija? Greg?“, raspitivala se.
„Šta misliš ko je dao zeleno svetlo? Društvo, sad ćete raditi zajedno, pa…“
„Jebite se svi.“ Sara je zgrabila tašnu i otišla.
Džek je uzdahnuo. „Neka ide. Uh. Dobro, ovo je vrlo važno. Ozbiljno, društvo, La
vi je upravo postao šik.“ Džek je klimao glavom dok je govorio.
Zaza se nasmejala. „Sve je to Anjina ideja. Ona je tako dobra drugarica.“
Drugarica. Opet. Uporno je ponavljala tu reč. Osećala sam se čudno zbog toga. Toplo i
treperavo. Imam drugaricu. Fenomenalnu drugaricu. I zove se Zaza.
„Anja, veoma sam impresioniran. Znao sam da zavređuješ više pažnje nego što
Sara misli.“ Džek mi je namignuo. Vidite? Namigivanje je bilo u trendu. Ali šta je Sara
govorila o meni?
„Da krenemo za njom?“ pitala sam.
„Ne, neka je, neka smiri bubice. Biće ona dobro. Hajde da naručimo pomfrit!“
Džek je mogao da jede ugljene hidrate a da ne dobije ni gram. Strašno sam mu zavidela.
„Brilz“, rekla sam i nasmejala se Sari. Mojoj drugarici.

Liste, smatrao je dr M, treba da koristim kao podsetnike, kako bih mogla da nastavim
dalje onda kad zastanem ili kad sam iscrpljena. Naterao me je da ih napravim kako bih
mogla da se koncentrišem. Redom, govorio je. Mnogo je čitao o hipi sranjima o
mentalnom zdravlju. Posle toga je tražio od mene da se igram Sarinim kristalima. Ali ja
sam studiozno napravila listu svega čime je trebalo da se pozabavim. Svih stresova u
životu. Bio je u pravu; pomoglo je.
Po redu. Promeni ono što možeš, ostalo ignoriši. Krhotine više nisu moj problem.
Loren će se pobrinuti za to – nadam se. Dajana je aktivna na #TimAnja i pomaže mi u
rubrici „komentari“ (hvala ti, draga!). Kejsi više ne pravi probleme, ali trebala mi je
devojka koja bi stažirala. Lično sam pisala mejl da privučeni neku. Stvarno tužno.
Ostaju Zaza, Džek i Sara. Pala mi je na pamet jedna od onih upornih misli. Šta ako
oni postanu novi trio? Bez mene? Ugrizla sam se za jezik dok sam razmišljala o tome.
Ne samo figurativno. Usta su mi bila puna krvi. Da je progutam? Ne, čekaj, čitala sam
da to nije zdravo. Prepirku u mojoj glavi prekinuo je Sarin vrisak u njenom odeljku.
Prevrnula sam očima, progutala i namrštila se. Popila sam još kafe. Osetila sam ukus
metala u ustima.
Pridigla se i pogledala me preko zidića. „O, moj bože! O, moj bože!“ Njen vrisak je
odzvanjao kroz kancelariju. Mora da je nešto ozbiljno. Prvi put je izgovorila cele reči.
 „Smiri se. Šta je, jesi li propustila neku zabavu, šta ti je?“
Prebledela je. „Kejsi!“, uzdahnula je.
„Još je nema? Jesi li je zvala da proveriš da nije u stanu?“
„Ne, mrtva je!“
„Kako to misliš mrtva?“ Poprskala sam Saru krvavom pljuvačkom.
Brzo ju je obrisala zureći u mene. Osmeh. Treba mi još kafe.
„Mrtva je.“
„To ti misliš. Saro, reci mi šta se dešava.“
„Izašlo je u Postu.“ Mahala mi je novinama ispred nosa. Na na slovnoj strani njena
slika i naslov Ubijena stažistkinja!
„Sranje.“ Zgrabila sam novine i pročitala od reči do reči: san joj je bio da radi u
modi, njen život u La viju i mogući ubica imitator. Imala sam osećaj da će inspektor
Hoper ubrzo tražiti sastanak.
„Vau, Saro, to je baš sranje.“
„Znam. Sad nam stvarno treba nova stažistkinja.“

Silija nas je pozvala da pričamo o Kejsi, samo da bi imala šta da kaže novinarima.
„Jeste li je volele? Je l’ bila lepa? Kakva joj je porodica?“, tražila je odgovore. Sara
je ćutala. Dala sam Siliji potrebne informacije pa smo se vratile na svoje radno mesto.
Pre nego što smo stigle, Sara me je dohvatila za ruku i prodrmala me. Nije mi bilo
prijatno – ali dodirivala me je!
„Pobogu, Anja, misliš li da smo, kao… sledeće? Mislim, Malberi, Kejsi, Lisa – šta
ako se neko okomio na nas? Šta ako je to neko odavde, kao što Džek kaže?“
„Ne znam. Ne vidim šta njih povezuje.“
„Pa, radile su u modi, s nama, i sad su mrtve!“
„Ali, nisu umrle na isti način. Policija nije rekla da su slučajevi povezani. Izgleda
da misle da je prethodnica ubila Lisu.“ Nisu to mislili. Rekli su samo: „Ne dajemo
komentare dok traje istraga.“
„Ali šta ako jesu?“
„Ne verujem. Trenutno je u Americi, ono, dve hiljade serijskih ubica na slobodi. Pa
moglo bi i biti.“ Sara je otvorenih usta blenula u mene. Nisam joj bila od pomoći. „Pa,
hm, mogu da pozovem inspektora i proverim šta se dešava ako će te to umiriti.“
Posmatrala me je dok sam okretala Hoperov broj. Srce mi je preskočilo kad se
javio. „Inspektor Hoper? Ovde Anja Sent Kler.“
„Zdravo, Anja. Šta mogu da učinim za vas?“
„Je l’ istina ovo što pišu o Kejsi Saks? Stažirala je kod nas.“ Neko vreme je ćutao.
Nisam znala kako to da protumačim.
„Da, identifikovali smo žrtvu.“
Dugo im je trebalo. Mrtva je skoro dve nedelje. Bensonova i Stejbler nikada ne bi
dozvolili da leševi toliko trunu. Neko bude ubijen i bam, eto njih na sceni. Možda Hoper
i nije tako dobar inspektor kao što sam mislila. Laknulo mi je, ali u isto vreme sam bila i
razočarana. Želela sam pametnog dečka.
„Oh bože. Strašno! Možemo li nekako da pomognemo, treba li vam neka
informacija od nas?“
„Sutra ćemo doći kod vas u kancelariju da vam postavimo nekoliko pitanja.“
„U redu. Hm, pa, mi – Sara i ja – malo smo nervozne. Dve devojke iz naše
kancelarije su mrtve. Jesmo li nečija meta, šta mislite? Treba li da brinemo?“
„Istraga je u toku, tako da ne možemo da komentarišemo.“ Prevrnula sam očima.
„Ali nije zgoreg biti oprezan dok ne otkrijemo počinioce.“ Počinioci. Sumnja li na
nekog? Jesam li to ja? Jesam li na njegovoj listi?
Brzo je prekinuo vezu. Bez „ćao, Anja“ ili „molim te, Anja, čuvaj se, nemoj da
umreš“. Morao bi malo da poradi na umeću udvaranja.

Narednog dana čekale smo inspektora Hopera kao na iglama. Tog jutra sam se triput
presvukla. Trebalo je da izgledam nevino, ali seksi.
„Stigla je policija! Ovde su!“ Sara je uzbuđeno mahala rukom.
„Je l’ neko ponovo ukrao nakit?“, pitala je Ivi dok je proveravala lak na svojim
noktima.
„Ne, došli su da se raspituju za Kejsi“, odsečno joj je uzvratila Sara. „Šta ako budu
ispitivali sve nas?“ Ushodala se.
„Smiri se, Saro. Zašto brineš? Mislim, osim ako nemaš veze s tim?“, namerno sam
je pitala.
„Ne! Nemam! Samo su strašni. Mislim, policija je to. Bože, zašto se sve ovo baš
meni događa?“
„A ne Kejsi, devojci koja je mrtva?“
Sara se okrenula i pogledala me. „Znaš na šta mislim. Ko bi mogao da poželi njenu
smrt?“
„Verovatno neki psiho. Pročitala sam da joj je telo unakaženo. Samo bi neki ludak
mogao da uradi tako nešto“, ubacila se Dalija. Sve oči su se okrenule ka njoj. „Molim?
Bilo je u novinama?“
„Eto zašto je trebalo da pođe sa mnom u Evropu. Tamo je niko ne bi ubio“, rekla je
Sara.
„Osim ukoliko je i ubica otputovao u Evropu. U tom slučaju…“ nastavila je Dalija.
Sara je uzdahnula i ponovo me stegnula za rame. Zaista je trebalo da je zagrlim.
Zazvonio mi je telefon. „Halo? Da, u redu, odmah dolazim. Pa, izgleda da je na
mene red da popričam s policijom. Hajde da završimo s tim.“
„Reći ćeš mi kako je bilo?“
Pogledala sam u Saru pa u svoje rame pre nego što sam ga izvukla.
„Naravno.“
Detektiv Hoper i njegov tim zauzeli su veliku konferencijsku salu. Greg je želeo da
steknu utisak da činimo sve što je u našoj moći kako bismo pomogli da se pronađe ubica
naših milih, dragih stažistkinja. (#Spasimostažistkinje pojavilo se na Tviteru. Treba da
instaliram Tviter. Ko zna čega sve ima.) Naručio je i ketering: sendviče, salate,
niskokalorični jogurt, kiselu vodu i, naravno, vev kliko. („Možda će biti žedni!“
negodovao je kad sam prokomentarisala da nije dobra ideja da policiji posluži
šampanjac.)
Pokucala sam na staklena vrata. Budi mirna. Staložena. Samo si se uzrujala zbog
Kejsi. I zabrinula za svoje drugarice. To je sve. Sve ovo nema nikakve veze s tobom.
„Zdravo, inspektore.“ Čuje li koliko mi srce jako lupa?
Nije podigao pogled s dokumenata koje je čitao. Još dvojica policajaca su sedela u
sali i služila se keteringom. Obojica u uniformama. Izgleda da su uživali u posluženju,
mada balončiće nisu ni pipnuli.
„Zdravo, Anja. Sedite.“ Još me nije pogledao. Želela sam da primeti moj izgled,
crna DVF izazovna haljina. Htela sam da ga posmatram dok me gleda. Tada bih znala
šta oseća prema meni. I misli li da sam ubica. „Znate, čudno je što su tri žene koje
poznajete ubijene.“ Podigao je glavu i gledao me dok je govorio. Terao me je da
priznam da sam učinila nešto.
Izazov nije prihvaćen, inspektore.
Klimnula sam glavom i širom otvorila oči. Samo nedužni tako kolače oči. „Znam,
strašno je. Svako od nas bi mogao biti sledeći. Pričamo o serijskom ubici?“ Podigao je
obrvu? Nije bila sređena, ali ipak je bila savršena.
„Ne možemo da tvrdimo. Znate li nekoga ko bi poželeo Kejsinu smrt?“
„Pa, nije bila među najboljim stažistkinjama. Imala je… problema.“
Ništa nije rekao. Taj trik mi je bio poznat. On ćuti, a osumnjičeni nastavi da brblja i
sam se razotkrije. To su pokušali i kad je Meredit umrla. Tada ništa nisam rekla. Jedino
sam sebi verovala.
Tišina je postala mučna. Koža me je svrbela kao da su bube milele po njoj.
„Ona i Sara su imale nekih problema“, konačno sam progovorila.
„Sara Taft? Stvarno? Ja sam čuo da je vi niste voleli.“
Jebeš ga. Ko mu daje informacije? Džek. Špijunira me! Otvorila sam oči šire.
Osetila sam da će mi jagodice ispasti iz ležišta.
„Pa, ne. Ali ne želim loše da pričam o pokojnici. Mislim, nema potrebe da njeni
roditelji slušaju loše stvari o njoj, zar ne?“ Napravila sam zabrinutu facu.
„Ne, ali moramo da saznamo ko je imao nešto protiv nje.“
„To što mi se nije svidelo kako obavlja posao ne znači da je nisam volela. U
najgorem slučaju, ne bih joj dala odgovarajuću preporuku. Znate kako to ide. Mlade i
neiskusne devojke jednom nogom zakorače u svet mode i već misle da su Kejt Mos ili
već ko. Zahtevaju ovo i ono. To se dešava i boljima od njih.“
„A to se dogodilo i Kejsi?“
Klimnula sam glavom. Prebrzo bi bilo brzopleto. Ako čekate, izgleda kao da
smišljate laži.
„Da, umesto da radi svoj posao, htela je da se dodvori nekim urednicima tako što će
im biti neka vrsta ličnog asistenta. Znate, čišćenje stana i odnošenje garderobe na
hemijsko čišćenje. Čak i šetanje psa. Mi u La viju to ne podržavamo. Stažiranje treba
nečemu da ih nauči, a ne da ih učini robom. To se kosi sa zakonom o radu i mi se borimo
protiv toga. Već je u toku jedna parnica, tako da smo vrlo oprezni sa stažistima.“ Satima
sam ovo vežbala prethodne večeri.
„Jasno. A Sara joj je dodeljivala dodatne poslove?“
„Hm… da, samo što Kejsi nije bila plaćena za to?“ Namrštila sam se. Molim te,
nemoj me terati da nastavljam s pričom, inspektore. Ne mogu da uperim prstom u svoju
najbolju drugaricu. Nisam ja izdala Saru. Nisam! Samo sam malo odvlačila pažnju
policije u drugu stranu. Na bilo koga, samo ne na sebe. Samoočuvanje treba da bude na
vrhu svačije liste onoga što je neophodno. A ukoliko budu osumnjičili Saru, pa, onda su
prave tupadžije. Sara Taft, društveni krem i ubica. Da umreš.
„Važno je da znamo sve činjenice. Znam da ne želite nikome da zabijete nož u leđa,
ali nevine devojke su mrtve.“ Dok mi je to govorio, ispružio je ruku i stavio je preko
moje. To je već nešto, jelda? Šta ako namerava da mi kaže nešto više? Ako me pozove
da izađemo? Kaže da mu se stvarno sviđam?
„Pa, Sara jeste pre nekoliko dan vikala na Kejsi. Znate šta? Možda je to bilo i onog
dana kada je Kejsi poslednji put bila ovde. To je verovatno slučajnost. Ali priča se da je
Kejsi bila baš bliska s Gregom Dejvisom, našim izdavačem.“ Zastala sam. „On i Sara su
u vezi.“ Nagnula sam se napred i stišala glas. „Džek Arčer kaže da je Sara snimala
Grega. Nekim skrivenim kamerama.“
„Imate kamere?“
Slegnula sam ramenima. „Ja ih nisam videla. On mi je tako rekao.“
„Šta još možete da mi kažete o Kejsi i Sari?“
Poželela sam da mu dodirnem podlakticu.
„Pa, iz Sarinog stana su nestale neke stvari. Pojavile su se u Kejsinom stolu. Sve je
to čudno.“
Klimnuo je glavom. Bio je na mojoj strani.
„A je li gospođica Taft sad ovde?“
„Jeste, čeka da razgovara s vama. Ali, molim vas, nemojte joj reći da sam vam ovo
ispričala. S njom se ne treba igrati.“ Da moram da biram između Sare i Hopera, koga bih
izabrala? Zabolela me je glava od tog pitanja. Isto kao kad morate da se odlučite za
valentino ili guči. Jednostavno ne možete.
„Shvatam. Je li još neko imao problema sa Kejsi?“
Odmahnula sam glavom, a onda sam odjednom stala. „Niko koga mogu da se
setim. Možda Greg? Ne znam šta se dešavalo između njih dvoje. Ali nečeg je bilo.“
„Izgleda da znate dosta o Kejsinom životu.“
„Volim da znam s kim radim. Mislim da je imala i nekih finansijskih problema“,
slagala sam. „Kao, porodica je digla ruke od nje. A potrebno je dosta novca kad ovde
stažirate.“
„A vi? Jeste li vi bogati? Vaša garderoba izgleda skupo.“ Primetio je! Konačno.
„Imam nešto porodičnog novca.“
 Naslonio se na stolicu, prekrstio ruke i posmatrao me. Kao da je trajalo čitavu
večnost.
„Znate“, napokon je rekao, „proveravamo sve zaposlene u La viju otkako je
Malberi fon Grac ubijena. Znate li šta piše u vašem dosijeu?“
Jebiga.
To je nešto više od onoga što se može pronaći na Guglu. Dosije mu je bio nadohvat
ruke. Ne paniči. Sranje. Ne paniči. Šta bi mi dr M posavetovao u ovakvoj situaciji? Diši.
Ali nemoj da se vidi da dišeš. Budi normalna. Samo budi jebeno normalna.
„Hm, ne? Da budem iskrena, nikad nisam videla šta tamo piše.“ To je živa istina.
Nikada nisam videla svoj policijski dosije. Prisećala sam se, prisećala – sebe kao
Marijane. Ali, šta god da je inspektor pročitao, to je van mojih moći. Sranje, nije dobro.
Šta li su pisali o meni?
„Ništa. Baš ništa. Kao da ne postojite. Kako to?“ Nije se osmehivao. Pogled mu je
bio hladan, ali radoznao. Onaj dodir nije značio ništa. To je bio trik. Uvek to rade.
„Ukoliko nemate neku mafiju koja ga je uništila, nešto tu nije u redu. Ili ste ukrali
identitet?“
Reci mu! Ispričaj mu svoju priču. Bićeš dobro. Ne. Ako bude saznao, biću
osumnjičena za sve. Ne veruj nikome. Odmahnula sam glavom. „Ne znam zašto je
prazan. To je baš čudno.“ Nastavi. Budi normalna. Možeš ti to. Sarin glas mi je
odzvanjao u ušima: Ti si jedna ludača, Anja!
„Jeste li vi ubili Kejsi?“
Eto. Došao je i taj momenat. Policija voli da optuži, u nadi da će vas tako razotkriti.
Histerija mi se skupljala u grlu. Mogao je to da uradi. Da me uhapsi. Da me odvede. Da
me zatvori. Zauvek ću ostati upamćena kao psiho koji je ubijao ljude u La viju. Ne, to
nije moguće. Moram da preuzmem kontrolu. To bi mi posavetovao dr M. Preuzmi
kontrolu. Ne budi žrtva, Anja.
„Pobogu, ne!“, podigla sam glas. Ogorčena, budi ogorčena. „Slušajte, ona je bila
pravi smarač, ali bilo bi preterano ubiti je. Ostala bi samo još nekoliko meseci. Tako se
to ovde radi.“
Vrtelo mi se u glavi. Da li ću se onesvestiti pred svima? Da li bih tada izgledala
više ili manje kriva? Nisam mogla da razlučim.
„Pratićemo vas, gospođice Sent Kler. Ili kako god da vam je ime. Ako ste počinili
zločin kao neko ko je ukrao identitet, saznaćemo.“
Uopšte mu se nisam dopala. Ali jeste li čuli šta mi je rekao? Nemaju nikakav
dokaz. Uh! Pustio me je. Dok sam izlazila, očekivala sam da će me neko od
uniformisanih oboriti na zemlju. Ali nije. Bezbedna sam. Na slobodi. Bar zasad. Srce mi
je ludački udaralo. Mislila sam da će mi iskočiti iz grudi.
Preživela sam prvo saslušanje inspektora Hopera. Naravno, i pre toga mi je
postavljao pitanja. Ali bilo je drugačije. Tada sam bila svedok, neko ko je imao
informacije. Sada je gledao u mene. Posmatrao me je. Verovatno na sve strane ima
špijune. Ali položila sam test. Nadam se da će odsad gledati u Saru. Nisam želela da je
bacim u vatru, ali morala sam da skrenem pažnju sa sebe. Ona će je imati. Za to
drugarice i služe. Sranje, trebalo je da očekujem proveru dosijea. Šta je trebalo da mu
kažem? Dr M bi znao. On uvek ume da se snađe.
„Pa?“, sačekala me je Sara dok još nisam prišla stolu.
„Šta pa?“
„Kako je prošlo? Šta su te pitali? Znaju ko je to uradio?“
„Saro, popij odmah jebeni bromazepam.“ Durila se i izgledala je prestravljeno. To
je bilo kao kad udarite (zlobno i divno) mače. Uzdahnula sam. „Bilo je dobro. Nisu
sigurni ko je to uradio. Ali pričali smo o Kejsi, koje su bile njene obaveze i o njenoj
saradnji s tobom…“
„Sa mnom?“
„Pa da. Znaju da je radila s tobom i da te je obožavala. Pa su hteli da im pojasnim.
Ne brini, nije bilo ništa strašno. Obožavala te je.“
„Oh, da, to ima smisla“, klimnula je glavom.
„I on je rekao da je umrla na jeziv način“, malo sam ulepšala stvar. Volela sam kad
me Sara sluša. Mogla sam pričati satima.
„Ućuti! Ozbiljno?“
„Da, ali Njujork je pun ludaka. Loše stvari se dešavaju svuda.“
„Treba li to da me uteši?“
„Mislim da ne. Ali poenta je u tome da je to mogao biti običan napad.“
„Ništa više?“
„Pa, isti je inspektor, onaj lepi.“
„Onda ništa neće biti problem!“
Ubilo me je kad je Sara otišla na razgovor s Hoperom. Da li će pričati o meni? Šta
će mu reći? Zašto ranije nisam mislila o tome? Anja, glupačo. Zajebavaš se i levo i
desno. Ti si jebeni gubitnik.
Nisam imala mantru za taj trenutak. Naprotiv, gadila sam se samoj sebi. To me je
guralo napred.
U vreme ručka već su počele da se šire glasine. Pričalo se da je Kejsi ubio neki
bivši dečko i da to ima neke veze s Malberi. Sve je to bilo na Tviteru i još jedanput je
#Žrtvamode bila u trendu. Histerija koja je zavladala kancelarijom bila je simpatična i
zarazna. Silija je počela da puca. Obezbeđenje ju je pratilo do kancelarije i nazad.
Proveravali su joj i automobil.
Ivi je počela da jede ugljene hidrate da ojača. „Ako treba da mlatnem manijaka,
zeleniš mi neće pomoći!“ Imala je pravo, mada joj ni štikle od deset centimetara ne bi
mnogo pomogle. Što je, naravno, značilo da treba da napravim priču za sajt: Borba ili
stil: dvadeset pet modela koje možete preneti iz vojnog kampa u konferencijsku salu.
Svi blogovi koji su imali veze s ubistvom samo su bili dodatak na moje
prekobrojne obaveze. Moguće da je to bilo unapređenje mog profila, ali pisala sam po tri
članka dnevno (uključujući i Sarine), dok su ostali toliko izbacivali na nedeljnom nivou.
Greg je bio ushićen zbog mojih novih vesti. „Ovo je baš dobro! Treba nam još.
Možemo li još nešto da uradimo da se oslobodimo tih stega?“
„Hm, mislim da ne, ali možda bi Odeljenje lepote i fitnesa znalo?“
 „Genijalna ideja, Anja.“ Podigao je šaku. Pljesnuli smo dlan o dlan.

Narednog ponedeljka Silija je odlučila da preduzme drastične korake. Izašla je iz

kancelarije, pogledala u Saru i mene i rekla: „Idemo.“ Pošle smo za njom do automobila
koji je čekao. Kad smo sele na zadnje sedište eskalade, Sara je pitala kuda idemo.
„Da posetimo Henrija.“ Henri je bio Silijin vidovnjak. U svetu mode svako je imao
psihijatra, astrologa, proroka ili neku vrstu duhovnog savetnika. Oni su nam bili kao deo
garderobe. I ja sam imala dva astrologa, medijuma i feng šui majstora. Zasad sam
dobijala bitku sa psihom. (Mada nijedan od njih nije predvideo smrt ili ubistvo, tako da
nisam sigurna zašto ih plaćam.)
Henri je živeo u Satonu, na drugom spratu. Bila je to lepa zgrada, ali, s obzirom
kakve je klijente imao, mogao je priuštiti sebi nešto mnogo bolje. Izvrsno se snalazio u
sferi mode, znalački je pomagao Siliji u odabiru garderobe, pomoćnika, novih trendova.
Zbog toga mu je kupila novi mercedes. Dok smo se vozili, objasnila nam je koliko joj je
bitan. „On mi pomaže u svemu.“
„Henri!“, pozvala ga je s vrata. „Trebaš nam.“ Sela je na ležaljku i prekrila je
kaputom. Sara se spustila na ivicu, a ja sam ostala da stojim pored vrata. Izbledele
cvetne tapete bile su pune fotografija Henrijevih klijenata. Svud uokvirena lica. Na
svakoj ravnoj površini gomile kristala. Sara ih je zabezeknuto posmatrala. Bili su tako
sjajni i lepi. Baš kao i ona.
„Draga! Znao sam da ću te danas videti.“ Henri je nosio svileni kimono ukrašen
mazgama. Njegovi pokreti su bilo toliko elegantni da sam htela da ga zamolim da me
nauči tome.
„Ovo su Anja i Sara“, predstavila nas je Silija.
„Zadovoljstvo mi je!“ Pružio je ruku. Njegova smeđa kosa bila je neverovatno
baršunasta. Je l’ to perika? Gde li ju je kupio?
„Drago mi je“, odgovorila sam. Ne čitaj mi misli. Ne čitaj mi misli.
„Dakle, šta mogu danas da učinim za vas, moje dame?“
„Moraš da ih pročitaš!“
„Silija, znaš da to ne ide tako. Hajde da najpre popijemo čaj, hoćemo li?“ Govorio
je melodičnim hrapavim glasom starijih njujorških homoseksualaca, mada nisam bila
sigurna da je gej. Deo Henrijeve terapije bio je i čaj s mnogo šećera. „Ovako ćemo biti
slađi“, namignuo je. To će mu, kao, pokazati koju od nas će moći da „pročita“.
Gledati Saru kako guta ugljene hidrate bilo je vrednije od ičega. Držale smo šolje s
čajem (bez mesta za sedenje, što je dodalo još malo šarma). Pravila je face dok je
ispijala čaj. Ja sam polako pijuckala i smeškala se sa zadovoljstvom.
„Nju. Pročitaću nju“, pokazao je prstom na mene.
To bi moglo loše da se završi.
„Daj mi svoju cipelu!“
„Moju šta?“
„Cipelu.“
 „Ne komplikuj, Anja. Samo mu je daj“, rekla je Silija umorno.
Izula sam jednu stelu makartni nadajući se da mi ne smrde noge. Zamahnuo je
cipelom, a onda zabio nos u nju. Udahnuo je duboko kao da mu život od toga zavisi.
Pogledala sam u Saru. Sedela je u transu.
„Dobro, znam.“ Stavio je cipelu na sto. „Daj mi sada ruke.“ Uhvatio me je obema
šakama. Jednu moju ruku stavio je na svoje čelo, a drugu na grudi. Naježila sam se. „Sad
si ustala protiv mnogih stvari. Boriš se – za ljubav, možda? Ali ima tu još nečega. Možda
se boriš za… život? Ne. Da. Vidim opasnost oko tebe. Smrt. Neko želi da ti naudi.“
Silija je uzdahnula. „O bože, Anja. Šta ako si ti sledeća?“, vrisnula je.
„Moraš da se boriš ako želiš da pobediš“, nastavio je Henri ne obraćajući pažnju na
nju. „Možeš da imaš ono što želiš. U redu? Pobedićeš. Mogu li da zadržim tvoju
cipelu?“ Pustio mi je ruku.
„Uh, ne, mislim da će mi trebati.“
„Pff, dobro.“ Glas mu se promenio. Muzikalnost je zamenio tvrdi njujorški akcenat.
„To je sve za danas. Sledeći put, srce, donesi mi par cipela. Broj trideset devet. Silija,
draga, ćao.“ Spustila je nekoliko stotina dolara na sto i u potpunoj tišini smo izašle iz
stana. Šta se upravo dogodilo?
Dok smo se vraćale, u kolima nismo progovorile ni reč. Sara i Silija gledale su me
kao da ću se raspasti u najsitnije komade. Jesu li prečule onaj deo kad je rekao da ću
pobediti? Pitala sam se da li Henri mora da umre i da li to zna. Jebeni vidovnjaci.
Nije prošlo mnogo a Sara je već celom uredništvu ispričala da sam ja sledeća na
listi za smaknuće. Rekla je da je to zapisano. Zvezde su odredile. Prevrtala sam očima
kad god bi neko to pomenuo.
„Anja, treba to ozbiljno da shvatiš!“, grdila me je Sara dok mi je pomerala pramen
kose iza uha. Time što sam postala naredna meta, odjednom sam bila u fokusu i postala
šik. Kao da sam joj postala najbolja drugarica: nakratko i u trendu. Prihvatam. „Najbolje
drugarice zauvek“ trajalo je samo nekoliko nedelja.
 13

D r M je smatrao da mi je posle Henrija hitno potrebna seansa. Nije mu se dopao

„pravac“ u kom su stvari krenule, šta god da je to značilo. Baš je bio pesimista.
Pozvao me je na kućni broj, što mu, kao, uopšte nije svojstveno. Samo mene je
zvao. Ja sam mu bila omiljen pacijent.
Podigao je Sarinu sliku sa neke gala zabave na koju ja nisam bila pozvana. Nije
gledala u objektiv. Video joj se profil i garderoba kakvu ja nazivam užarenom vaginom:
valentino haljina s cvetovima i kapuljačom.
„Ovo je ta zbog koje se izluđuješ?“ Okrenuo je fotografiju. „Ova devojka?“
„Žena“, ispravila sam ga. Uvek nas je nazivao devojkama.
Skinuo je naočare i obrisao ih. „Iskreno, Anja, bojim se da te opsesija toliko
obuzima da neću moći da ti pomognem.“ Otvorila sam usta da mu se suprotstavim.
Podigao je ruku. „Taj svet mode, čiji si deo želela da budeš, pa, poremetio te je u glavi.
Zar ne primećuješ?“ Gledala sam u njega.
„Anja, volim te kao da si moja. Ali moraš da se zaustaviš. Prestani da misliš kako
nisi dovoljno dobra, kako će ti još jedan par cipela promeniti život. Neće. Ta Sara nije
bolja od tebe. Što je dosta, dosta je!“
„Nije fer!“ viknula sam. „Uvek si govorio da treba da radim na sebi. Pa, radim.
Odredila sam ciljeve – kao što si tražio od mene. Želim da budem bolja i savršena baš
kao Sara! Vidi dokle sam dogurala. Nekad sam čitala magazine, a sad radim za jedan.
Ma daj, dr M. Sigurno primećuješ da sam postigla ono što sam oduvek želela.“ Gledali
smo jedno u drugo, što je trajalo čitavu večnost. (Možda tridesetak sekundi.) Onda je on
uzdahnuo. Podigao je belu zastavu.
„Dobro. U pravu si. Daleko si dogurala. Ali porazgovarajmo o onome što bi trebalo
da unaprediš. Šta bi te učinilo savršenom’?“
Ponekad sam mogla da se zakunem da je oslepeo usled povrede glave. Šta treba da
promenim na sebi da bih bila najzapaženija devojka u svetu mode? Sve. Ali on nije
voleo tu reč.
„Moram da smršam, da postanem popularna. Da pokažem Sari da sam sjajna.“
„Ali, Anja, ti jesi…“
„Prema tvojim kriterijumima, naravno. Ali ovo je moda. Dr M, tu je sve drugačije,
mnogo teže. Uslov za napredovanje je izgled!“ Bila sam u vodstvu. „Moram da
izgledam tako da budem dostojna kamere! Da budem smirena, hladna i da me je baš
briga. Moram da glumim – kako se ono kaže? Ne dosadu…“
„Ravnodušnost?“
„Da!“ Poskočila sam i pljesnula rukama. „Moram da ostanem ravnodušna na sva
sranja u svom životu. Ti si genije, dr M.“ Ako budem ravnodušna i ne budem se
nervirala, biću kul. Biću neko s kim će Sara hteti da se druži.
Dao mi je keca za tu nedelju; pitanje mog samopouzdanja izmaklo je kontroli.

Obukla sam rik ovens jaknu, kožne pantalone i svilenu košulju. Obula sam žute prada
cipele. To je bilo nešto. Naravno, prošlo je samo nedelju dana otkako je policija posetila
našu kancelariju, dan pre je vidovnjak njušio moju cipelu, ali moralo se otići na zabave.
Presvukla sam se u ženskoj svlačionici, pa sam bila sveža i savršeno spremna za događaj
posle posla. Pojma nisam imala koji je povod za proslavu, ali trebalo je da idem sa
Sarom i Džekom. Svi zajedno.
Moje table za raspoloženje imale su efekta.
„Anja, zar se ne slažeš?“ O čemu Sara priča?
„Sa čim?“
„Zar me nisi čula?“
„Ne baš.“ Slegnula sam ramenima. Dala sam sve od sebe da ostanem mirna. I više
od toga.
„Uh, stvarno si najgora!“ Nisam odgovorila. „Džek, jesi li čuo šta je Silijin
vidovnjak rekao?“ Okrenuo se ka nama. „Anja je sledeća koja će umreti.“
„Ha!“, rekao je. „Nisam mislio da je samoubistvo u tvom fazonu.“
Pogledala sam ga iskosa. „Bolje se pazi, Džek. Mogao bi da završiš na mojoj listi.“
Oboje smo se smejali. Ubistvo, baš je bilo smešno. Koliko smo otišli u krajnost.
„Dobro, ali pobrini se da izgledam dobro na slikama s autopsije. Levi profil mi je
lepši.“
„Naravno. Popričaću s mrtvozornikom. Još malo.“
„Možete li da prekinete?“ Sara je podigla ruke. „Preterali ste. Ljudi su mrtvi. Ljudi
koje poznajemo. Koje smo poznavali. Ovo uopšte nije smešno.“
Džek i ja smo razmenili tužne poglede.
„U pravu si“, rekao je Džek. „Crni humor. Lakše je šaliti se nego brinuti da li ćeš
biti sledeći.“ Zagrlio ju je. A trebalo bi ja da je tešim.
„Ako nam je suđeno da umremo, umrećemo, Saro. Prestani da se ponašaš kao da
brineš zbog toga.“ Primetila sam izraz njenog lica pre nego što se okrenula i pogledala
oko sebe. Jesam li preterala?
„Mjau. Prava si kučka, Anja. Slažem se!“
„Hvala ti, Džek. To je upotpunilo listu mojih uspeha. Ti se slažeš.“ Prevrnula sam
očima da pokažem koliko me je bilo briga za to. Ravnodušno.
„Bože, šta ti je crklo među nogama?“ Sara me je odgurnula i pošla ka baru. Bilo je
konobara koji su služili, ali očigledno je htela da se odvoji od nas.
 „Mnogo je osetljiva u poslednje vreme“, namrštio se Džek. „Misliš li da ju je lično
povredilo ovo s Kejsi?“
„Sarno zato što joj je potreban drugi sluga.“
Smejao se. „Kako sam tek sad shvatio kakva si? Ozbiljno, Sara mi nikad nije rekla
da si takva. Pitam se da li je ljubomorna na tebe.“
Ljubomorna? Na mene? Srce je počelo da mi preskače. Možda ću i zadržati Džeka.
Samo ako bude nastavio da iznosi prljavštine o mojoj najboljoj drugarici.
„Ma daj, molim te. Ona ima sve. Na šta ona može da bude ljubomorna? Na moje
šlaufe oko stomaka?“ Samokritičnost je način da se prikrije bol. Ali i da budete kul. (Ali
biti ružan i bangav nije kul.)
„Hm, ona nije pametna kao ti. To je baš bocka. Postaje ljubomorna. Alo, a kamere?
Čekaj, zna li ona da se Kejsi, znaš…“
„Tucala s Gregom? Nije mi poverovala. Ali ko zna?“ Pokušavala sam da ostanem
nezainteresovana, totalno mirna voda. Sara je ljubomorna na mene? Na mene! „Mada,
biti pametan nije tako šik. Devojke koje se bave modom nisu baš pametne.“ Smejali smo
se. „Zašto mi to govoriš? Zar ti nisi njen drugar?“
„Obe ste mi drugarice. Svejedno, mislim da se plaši da je neko od nas sledeći.“
„Oh!“ Taj neko sam ja. Hvala ti, Henri. Izopačeni vidovnjak je napravio čudo.
„Možda bi trebalo da odemo do nje i…“
„Svi se zagrlimo!“ Nisam na to pomislila, ali dopala mi se njegova ideja. Zagrljaj?
Sve troje? OMB. Pošla sam ka Sari. Stajala je dvadeset koraka dalje od nas. Razgovarala
je s nekim devojkama koje nismo poznavali. Pomerile su se u stranu kad su primetile da
im prilazimo.
„Dušo, mi te volimo!“, tepao joj je Džek i glavom mi dao znak da priđem.
„Da, stvarno. Izvini što smo se onako šalili.“ Eto. Začas. Greg me je uhvatio za
rame i zajedno smo obgrlili Saru u jedinom trojstvu koje mi se ikada dogodilo. Na moje
iznenađenje, uzvratila je zagrljajem.
„Hvala, drugari. Samo sam prestravljena. Kejsi je radila kod nas. Trebalo bi da
budemo uplašeni.“
„I jesmo, jasno nam je. Humor je samo način da se odbranimo. Zar ne, Anja?“
„Hm, da.“ Hodali smo zagrljeni, sa Sarom u sredini. Činilo mi se da ću se
onesvestiti.
„Ali nas troje smo zajedno u ovome. Jebeni musketari! Tri amigosa!“, viknuo je
Džek na kraju. Svi su pogledali ka nama. Svi su videli kako se grlim sa Sarom Taft. To
je bilo najbolje veće u istoriji.
„Da, baš tako.“ Osećala sam se glupo što uopšte progovaram. „Svako ko napadne
tebe, moraće prvo da se izbori sa mnom.“ Sara nam se nasmešila.
„Društvo, najbolji ste.“ Još jednom smo se zagrlili. „Oh, hej, Anja! Draga, da li bi
mogla sutra da uzmeš moje stvari s hemijskog čišćenja? Nikako ne stižem.“
Sve je bilo toliko savršeno, povraćalo mi se.
Na panou mog ravnodušnog raspoloženja bili su okačeni i mnogi modeli koji su lepo
izgledali pred kamerama. Stari Kelvin Klajn na reklami sa Kejt Mos, pa čak i isečak iz
The Gashlycrumb Tinies-a. Takva ću ostati i svi će me obožavati. Htela sam da nacrtam
srca svuda, ali to je bilo suprotno onome što mi je trebalo. Zato sam okačila sliku na
kojoj se smejem. Zatim sam precrtala svoje lice crnim flomasterom.
Doradila sam i Džekov panel. Bože, tu je uvek bilo mnogo posla. Doradi ovo,
usmrti i još svašta. Volela bih da ljudi mogu da razumeju koliko je teško baviti se
modom – a da sve izgleda lako i jednostavno.
Džek je sada moj drug. Je li? Imam li, osim Sare, još nekog druga? Trebalo je da
pitam dr M. Sve je tako zbunjujuće. Napravila sam novu listu za Džeka.
Za: udružio je Saru i mene. Dopadalo mu se kako se oblačim. Odavao mi je tajne.
Branio me je od Lise.
Protiv: sve to svakog časa može da nestane. Kad god on poželi. Ako ne budem
nastavila da ga zabavljam, svemu će doći kraj. Moraću zauvek da ga zabavljam. Šta ako
ne uspem u tome?
„Nisam ja jebena vašarska mečka!“, vikala sam. Bila sam sama. Jedini odgovor
stigao je od komšije – lupao je u plafon. Kreten. Što ne ispadne kroz prozor ili tako
nešto.
Neko je snažno pokucao na moja vrata. Inspektor Hoper? Je l’ to to? Jesam li
preterala? Pogledala sam kroz špijunku. Pred vratima je stajao jedan nervozni čovek.
Komšija ispod mene.
„Da?“ Lagano sam otvorila vrata.
„Stišaj se jebeno, devojko!“
„Izvinite? Ne znam o čemu pričate. Radim u tišini.“
„Konstantno slušam kako se dereš. Ti si jedna ludača!“ Krenuo je ka meni, a ja sam
zalupila vratima. Vrisnuo je. Prikleštila sam mu prst. Sranje. Napraviće mi problem.
Moram nešto da preduzmem. Pozvala sam Travisa, domara.
„Zdravo, ovde Anja iz stana 29D. Frenk iz 28D lupa po mojim vratima i pokušava
da mi uđe u stan. Šta da radim? Možeš li da pozoveš policiju?“, šmrktala sam.
Posle nekoliko minuta Travis je odveo Frenka, potom je lagano pokucao na moja
vrata. „Gospođice Sent Kler, sve će biti u redu. Izvinjavam se zbog neprijatnosti. Rečeno
mu je da vas ostavi na miru.“
Klimnula sam glavom. „Mislim, ako sam glasna, dođi i opomeni me. Ali on je
vrištao i pokušavao da uđe. Jel’ se on drogira. Je l’ sve u redu s njim?“
Travis je slegnuo ramenima. „Ne bih znao.“ Znao je. Domar zna sve o nama. „Ali
ima nekih problema. Ako vas opet bude uznemiravao, molim vas, obavestite me.“
Zahvalila sam mu i pružila novčanicu od pedeset dolara. Zaslužio je dobru napojnicu.
Lice mu se ozarilo. „Mislim da ga je ostavila devojka ili tako nešto. Zato ne izlazi iz
stana i uvek je loše raspoložen.“
Klimnula sam glavom. „Naravno. To ima smisla. Jadan čovek. Treba malo da se
oraspoloži.“
„I da živne.“ Travis se nasmejao.
 Travis je bio u pravu. Frenk treba da živne. Zašto se takvi ludaci kače za mene?
Prvo Dajana, a sad Frenk. Nisam napravila pano za njega. Ali nije ni bilo potrebe. Nisam
htela da se mešam u to. Ipak, želela sam da nestane iz mog života. Plus, dao mi je temu
za razgovor sa Sarom naredni dan. Ljudi vole kad ih neko pita za mišljenje. Pomisle da
ih voliš (i jesam je volela). Ona će znati šta da uradim s Frenkom.
„Možeš li da ga iseliš?“
„Volela bih da mogu. Mislim da boluje zbog raskida. Bar moj domar tako kaže.“
„OMB, znaš šta treba da uradiš? Pretvori se u njegovu tajnu obožavateljku. Pošalji
mu čokoladice ili tako nešto. Sigurno će upaliti.“
Klimnula sam glavom. Sara je uvek imala najbolje ideje.

„Još šampanjca“, rekla je Zaza ženi do sebe koja je pokušavala da zgrabi čašu sa tacni
koje su lutale po sobi. „Obožavam šampanjac.“ Zaza je tražila aplauz. Robot Loren se
veselo smejao pored nje.
„Svi ga obožavamo, dušo“, smejao se i Džek. Bili smo na večeri organizovanoj
povodom novog proizvoda koji je izašao u prodaju. Intimna večera za dvadesetak ljudi.
Među njima i nas troje. Sara nije došla. Naravno, bila je pozvana. Ali nije mogla da
dođe. Odmarala se posle „emo žurke“. (Tako je rekla.)
Džek je kao mađioničar hodao po sobi. Za neobaveznu priču je bio bolji od Sare.
Pamtio je imena, a i kad zaboravi, sve je oslovljavao sa dušo ili srce. Palilo je. Svima se
dopao.
Nikog na toj večeri nismo poznavali. Bila je tu i jedna devojka čije ime nikako
nisam uspevala da upamtim. Zvučalo je nekako cvetno. Svojim izgledom je svakog
meseca podsećala na drugu biljku. Tada je bila obučena u roze, kao cvet višnje. Pored
Cvetne bio je i neki momak sa skicama. Povukao bi nekoliko linija i nazvao svoje crteže
modnim ilustracijama, modnim Roršahovim testom. Nakon revije za decu prozvala sam
ga Barum Barum. Znate onog. Davalo se mnogo puta. Nacrtan je kredom. Čovečuljak za
malu decu. Na drugom kraju sobe, Džek je razgovarao sa dve devojke. Jedna od njih je
bila Malberi. Moraću da ga pitam kako je podneo cipelu u njenoj faci. Baš odvlači
pažnju.
Zaza je stajala pored mene i razgovarala s robotom Loren i Cvetnom.
„Oh, Anja! Ti si mala Zazina drugarica?“, gugutao je robot. Skrenula je pažnju na
mene i to je značilo da sam nadrljala. To je treći događaj kom sam prisustvovala sa
Zazom i svaki put sam bila njena drugarica. Ne Anja Sent Kler, urednik iz La vija. Već
Zazina pajtašica.
Iskezila sam zube na nju. „Je l’ to angora?“
Klimnula je glavom.
„Znaš li da možeš da čuješ zeku kako plače dok skidaju krzno s njega?“
Zbunjeno me je pogledala, pokušavajući nesigurno da zadrži osmeh.
„Neverovatno, stvarno, plač. Zvuče skoro kao ljudi. Samo da bi ti obukla mekani
roze džemper. Baš slatko.“
 Primetila sam Džekov iskrivljeni osmeh. Dopalo mu se. Ja sam mu se dopala.
Robot Loren je pocrveneo, sa zbunjenim izrazom na licu. Mora da mu je program
zabagovao.
„Koji je povod za ovu večeru?“, pitala me je Zaza, dovoljno glasno da je robot čuje
i štrecne se.
„Jebi me ako znam. Nadam se da je bar hrana dobra. Ima li ovde nekog ko je iole
vredan razgovora?“
„Ne“, slegnula je ramenima. „Ali oni žele da razgovaraju s nama.“
„Ispravka, oni žele da razgovaraju s tobom.“ Nisam bila ljubomorna. Kunem vam
se. Da su me ignorisali, ne bih morala da razgovaram s njima. I navikla sam na to.
„Anja, nemoj grabiti svu Zazinu pažnju. Sve vreme je imaš za sebe. Podeli je malo
s nama!“, opomenula me je Loren robot.
„Koji je povod za ovu večeru?“, pitala sam je.
„Lansiranje novih vitamina u kapsulama na tržište“, ponosno je odgovorila.
„Vitamini u kapsulama? Ozbiljno?“
„Da, odlični su. Dizajnirali smo pakovanje. Baš je šik.“
„Je l’ to neka drugačija, specijalna formula? Produžava život, pomaže da se izboriš
s bolestima ili šta već?“
„Ne, ne garantuje tako nešto. Ali zaista su lepe!“ Osmehnula se široko, kao da je
očekivala aplauz. Konobar je šetao okolo, s tacnom punom pilula, i morala sam se složiti
da lepo izgledaju. Neke su bile inspirisane Rotkom, a neke Džeksonom Polokom. One
četvrtastog oblika bilo je teško progutati.
„Urednički su veoma dobre“, rekla je Loren robot, izrazom koji su upotrebljavali za
nešto što je izrazito ružno, ali stilisti su ga slikali za magazine. Nikada se nije dobro
prodavalo.
„Pa, u svakom slučaju, svi bi trebalo da probate ove vitamine! Uz dodatno piče“,
cvrkutala je. Stigla je nova tura alkohola. Ispijali smo zdrave suplemente s alkoholnim
pićem, jeli paštetu i kavijar za predjelo i prejedali se tokom večere.
„Daj da probam.“ Zaza je ispružila ruku. Na svakom prstu imala je bar po dva
prstena s dragim kamenjem. Njoj je to dobro stajalo. Razdvojila je usne, namazane
crvenim karminom, kako bi progutala vitamin u obliku lobanje. Nasuvo, nije joj bila
potrebna voda. „Sad sam zdrava.“
Zamislila sam je kako blista. Nisam bila sigurna u to jer je nosila naočare za sunce
uprkos tome što je bilo veće i što smo bili u zatvorenom prostoru.
„Oh, to je šik“, primetio je Džek. „Gutanje nasuvo. Devojko.“ Nisam bila sigurna
na šta je mislio, ali klimnula sam glavom. Hajde i ti, Anja. Pretvaraj se da se uklapaš u
društvo.
„Anja, šta ima novo kod tebe?“, pitao me je. „Sara kaže da nekome kupuješ
čokoladice…“ Opet su pričali o meni.
„Molim? Oh, ne. Predložila je da time umirim svog nevaljalog komšiju. Jednog
pravog daveža. Ali stvarno, taj ne zaslužuje čokoladice.“
 „Oh!“ Džek je napravio facu. „To nije nimalo uzbudljivo. Ponadao sam se da imaš
neku strasnu aferu o kojoj bismo mogli da pričamo.“
Dosadna sam. Nisam bila interesantna Džeku.
„Kamo sreće. Ti?“
„Uh, mrtva trka i kod mene. Z? Šta ima kod tebe? S kim se ti viđaš?“
Nasmešila se oboma. „To je tajna.“
„OMB, reci nam, odmah!“ Džek nas je, sav uzbuđen, uhvatio za ruke.
„Ne mogu. To je tajna“, ponovila je. „Uskoro ćemo raditi zajedno.“ Radiće
zajedno? Ali to znači…
Zaprepastila sam se. „Nemoj mi reći da…“
„Šta? Šta sam propustio?“ pitao je Džek. Gledao je čas u mene, čas u nju.
„Viđaš se s Gregom?“ prošaputala sam tako da samo nas troje čujemo.
Zaza se ponovo osmehnula i podigla dlan.
„Au, koje sranje.“ Džek nam je pustio ruke. „Zar on nije sa Sarom?“
„Bio je sa Sarom“, ispravila ga je Zaza.
„Dođavola. To je…“ Pogledala sam u Džeka. Klimao je glavom.
Shvatio je. Užas. Greška. Zlo. „Nadam se da Sara zna.“
„Saznače.“ Džek joj je poslao poruku.
Zažmurila sam. To neće izaći na dobro. Sara će poludeti. Dovoljno je bilo što je
Greg spavao sa svakom stažistkinjom s kojom je mogao. Ali Zaza? Ona je Sarin ljuti
neprijatelj. Ja ću ispasti kriva za sve. Sara će okriviti mene i mrzeće me do kraja života.
Ili do kraja nedelje. Njenoj novonastaloj naklonjenosti prema meni, izazvanoj
Henrijevom učtivošću, doći će kraj. Biće mrtva i zakopana.
Spasio nas je, doslovce rečeno, zvono.
„Dobro, sada svi na svoja mesta!“, pozvala nas je Loren robot, sa sivim zvonom u
ruci.
Otišli smo u sobu za ručavanje, gde nas je dočekao prelepo postavljen sto. Moram
priznati – prostor je bio neverovatan. Još neotvoren hotel u blizini Midtauna. Niko u
njega nije kročio; bilo je teško pronaći ga. Ali ipak je bilo neverovatno. Sto je bio sav u
belom, sa kristalima. Valjda je biznis s vitaminima bio unosan.
Svako je pronašao svoje mesto. Džek se smestio pored mene, ne obraćajući pažnju
na broj sedišta. Zaza je sela nekoliko mesta dalje.
„Šta ćemo, dođavola, da radimo sa Zazom i Gregom?“, tiho me je upitao.
„Ništa mi tu ne možemo. Jesi li poslao poruku Sari?“ Klimnuo je glavom. „Onda
ćemo čekati, pa ćemo videti šta se dešava.“ Osećala sam mučninu. Očekivala sam dramu
u koju ćemo direktno biti umešani i nas dvoje. Ako će Sarin privatni život eksplodirati,
radije bih bila na pristojnoj udaljenosti od plamena.
„Anja, ispričaj im za stažistkinju“, tražila je Zaza, četiri mesta udaljena od nas.
O bože, daj da se ovo veče završi. Molim te, sve nas poubijaj. Želim da svemu
ovome dođe kraj.
„Molim?“
„Za stažistkinju koja je umrla.“
 „Zaza, to ne bi bilo prikladno.“
„Čekaj, ta stažistkinja koja je iskasapljena je vaša?“, pitao je Barum Barum i
pocrveneo od uzbuđenja.
„Pa, istraga je u toku i nije nam dozvoljeno da pričamo o tome.“
„Ali, ono, znate ko je to uradio? Nama možete da kažete!“ Cvetna je dala sve od
sebe.
„Ne, ne…“
„Čula sam da je delo Sare Taft“, nastavila je. „Zar nije zatvorila stažistkinju u svoj
stan i držala je kao roba? Možete li da zamislite? Pravo ludilo!“
Džek je užasnuto uzdahnuo. „Ne uzimaj njeno ime u usta! Sara je najdivnija osoba
od svih koje poznajem“, ljutio se Džek.
I ja sam klimnula glavom. Ne smej se, Anja. Budi ozbiljna. Sara ubica? Smešno, zar
ne? Jedno je navesti policiju u tom pravcu (alo, samoodbrana), a drugo da čitava
industrija misli da je psiho. Htela sam da zatapšem rukama. Krvava Sara, modni ubica.
Bože, zvuči tako dobro. Sve što je u vezi sa Sarom zvuči tako dobro.
„Pa, mislim, čuo sam da je ubila i Malberi fon Grac“, rekao je Barum Barum.
Svi su se zaprepastili.
„A Lisa? Zar nije i ona bila tvoja najbolja drugarica, Džek?“, pitala je Cvetna.
Džek je prebledeo. „Ti nemaš pojma šta pričaš“, ljutite je odbrusio. „Anja, možda
bi trebalo da krenemo. Ovo mesto je buđavo.“
Robot Loren je počeo da mjauče. „Ne, ne idite, molim vas. Ljudi, treba da pređemo
na neke prikladnije teme“, rekla je. Ostali su je, izgleda, poslušali.
Džek mi je stisnuo ruku ispod stola. Jako. Šta to znači?
Dok smo uživali u desertu (šerbetu od kelja), začula se neka buka pred vratima. Svi
smo podigli pogled, spremni da se zabavimo još nekim tračem ili neobičnim događajem.
Te večeri je svašta bilo moguće. Mesec je bio pun.
Sara Taft je uletela u salu.
Cvetna se umalo onesvestila kad ju je videla.
„Anja! Tu si!“ Sara je uletela i poljubila me u obraz. Svi su zaćutali pa sam mogla
da čujem nekoliko uzdaha iza sebe. „Džeki!“ Sela mu je u krilo ignorišući sve oko nas.
„Saro, šta se dešava? Jesi li dobro?“, šapnuo joj je u uho.
„Super sam. Dobila sam tvoju poruku, dušo. Proslavljala sam svoju slobodu.
Ispostavilo se da se moj dečko spanđao s nekom ruskom kurvom. Oh, zdravo, Zaza“,
mahnula joj je.
Nož je zazvečao udarivši o tanjir.
„Kako god, mislila sam da dođem po vas dvoje pa da popušimo ovaj džoint.“
„Da, hm, trebalo bi da krenemo.“ Džek je pažljivo ustao i pridržao Saru da ne
padne.
„Dobro. Brinem da će te srediti“, rekla mi je.
„Srediti? Moju kosu?“
„Ne! Da ćeš umreti! Kao što je Henri rekao!“
 „Čekaj, došla si ovamo pijana jer si mislila da ću umreti?“ Ona se zabrinula za
mene?
„Da! Zar je toliko teško poverovati u to? Anja, nas dve smo kao sestre. Tako je, i ne
bi trebalo da se družiš s propalicama.“
Nas dve smo kao sestre. Dr M bi se oduševio da je ovo čuo.
„Ko je Henri?“, šapatom je pitao Barum Barum.
„Henri je najneverovatniji vidovnjak!“, rekla je Sara i lupila šakom o sto. „A znate
li šta je rekao?“ Svi su kao jedan odmahnuli glavom. „Rekao je da će Anja umreti. Ona
je sledeća.“
Ostali su bez teksta.
Uzdahnula sam. „Nije to toliko strašno. Dajte. Rekao je samo da me čekaju neke
bitke i to je sve. Pa, izvinite ako mu nisam poverovala.“
„Kako god, Anja. Došla sam da te otpratim do kuće.“
„Ali…“, javila se Cvetna. Još je, zalepljena za stolicu, zbunjeno treptala.
„Da?“ Sara se okrenula ka njoj.
„Kako da znamo da će Anja biti bezbedna s tobom?“
Zavladala je mrtva tišina. Sara ju je iskosa pogledala, a potom uzela moju čašu sa
šampanjcem, dopola punu, i vratila je na sto.
„Je l’ to, jebeno, ozbiljno misliš? Ko si ti uopšte? Zašto se meni obraćaš? Anja,
Džek, idemo!“
„Ne, Anja, ja ću te odbaciti do kuće“, ponudila se Zaza.
„Slušaj ti, smešna kučko, Anja je moja drugarica. Ako neko treba da joj čuva leđa,
onda sam to ja. Sara je, na momenat, ličila na utvaru koja predskazuje smrt. Prelepa,
blistava plavuša koja je uvek spremna da uništi svog neprijatelja. Ali stvarno, treba da
sredi frizuru i popravi šminku.
Džek je slegnuo ramenima. Uzeli smo kapute i pošli. Pokretom usana svima sam
dobacila izvinite, a duboko u sebi sam poskakivala od sreće. Šta se to, dođavola, upravo
dogodilo? Da li sam sanjala? Jesam li halucinirala?
Ušli smo u taksi koji nas je čekao.
„Saro, jesi li dobro?“, pitala sam.
„Ne, nisam dobro! Greg i ja smo raskinuli zbog tvoje drugarice! I još je spavao s
Kejsi. Zašto mi to nisi rekla, Anja?“ Zinula sam, ali sam oćutala. Koliko sam je samo
puta upozorila? „I onda, još vas dvoje. Družite se sa Zazom! Kakvi ste vi to drugari?“
„Pozvana je na večeru. Nemam ništa s tim.“
„Sve će biti u redu, Saro. Hajdemo kući.“ Džek ju je milovao po leđima.
„Znam. Mogli bismo da napravimo Gregovu vudu lutku. Bilo bi zabavno, zar ne?“,
predložila sam.
Sara se namrštila i obrisala nos. „Mislim da želim da budem sama.“ Na sledećem
semaforu izašla je iz auta. „Možda ćete sutra vas dvoje ponovo biti moji drugovi. Oh,
Anja, moja garderoba se neće sama vratiti s hemijskog čišćenja.“
Do Džekovog stana nismo progovorili ni reč. Zagrlio me je pre nego što je izašao.
 „Bila si super, Anja. Ozbiljno. Ti si joj pravi prijatelj. Nama si pravi prijatelj.“ Je li
to bilo prijateljstvo?

Ispred stana su me dočekali vatrogasni kamion i kola hitne pomoći. Deo Prve avenije
bio je blokiran. Je l’ sve završilo u plamenu? Moj život se pretvarao u gomilu pepela.
Izašla sam iz taksija i prišla grupi posmatrača.
„Šta se dogodilo?“
„Neko je mrtav“, jedna osoba mi je odgovorila. „Izgleda da se predozirao.“
Slegnula je ramenima. Očigledno je uživala u spektaklu, ali nije se mnogo raspitivala za
detalje.
Pošla sam ka zgradi.
„Stanite, gospođice!“ Jedan policajac je podigao ruku i zaustavio me.
„Živim ovde. Može li se ući ili još postoji opasnost?“
„Koji sprat?“
„Dvadeset deveti.“
Proverio je putem radio-veze i mahnuo mi da prođem. Radio je samo jedan lift.
Dok sam se pela, zastala sam na dvadeset osmom spratu. Kad su se vrata otvorila, videla
sam telo prekriveno čaršavom na nosilima. Pritisnula sam dugme zatvori vrata i
nastavila do svog sprata. Treba da se opustim. Bilo je previše zajedno veče. Sigurna sam
da je pun mesec kriv za sve. Neko pomračenje ili šta već izmamilo je sve ludake na
ulice. Henri je trebalo da nas upozori.
Kad god sam preterano uznemirena, tuširam se. To je jedini način da ostanem
prisebna. Skinula sam šminku, istuširala se i nanela na kožu serum za podmlađivanje.
Mogu da krenem dalje. Osvežena. Preporođena.
Sutra je novi dan. Nisam se pitala kakav horor donosi. Ali bila sam sigurna da će se
dogoditi nešto loše. Pomolila sam se modnim bogovima i otišla na spavanje.
 14

P robudila sam se dobro raspoložena. Sara Taft je bila zabrinuta za mene! Sinoć je
došla po mene (i Džeka). Uspela sam. To sam želela i prokrčila sam svoj put. Do
nje. Postala sam deo Sarinog kraljevskog dvora.
Skočila sam iz kreveta i poljubila Sarin pano. Te stvari su palile u potpunosti.
Trebalo je da izbacim na Jutjub Kako napraviti. To je bio neki ozbiljan vudu ili šta već.
A sada, šta da obučem kao Sarina najbolja drugarica? Pitala sam se da li voli iste ogrlice.
Uvek sam želela jednu od njih i izabrala sam onu s kristalnim lobanjama koja mi se
odlično uklapala. Kupila sam je za svaki slučaj.
Odlučila sam da obučem radnu uniformu: kožne pantalone, džemper od kašmira
(rou) i izabel maran bajkerske čizme. Sve u crnoj boji. Morala sam da uzmem Sarinu
garderobu s hemijskog čišćenja i tri para cipela s popravke. Tako rade najbolje
drugarice. Kad sam stigla na posao, Sara je već sedela za svojim stolom i pila ledeni
espreso. Uvek je pila hladan espreso (s ukusom vanile), nikad kafu.
„Ćao, Saro!“
Tišina.
„Kako si danas?“
Cvrkut.
„Uzela sam ti cipele i garderobu.“ Osetila sam se glupo što donosim sve to.
Pokazala je na stolicu i sve sam spustila na jednu gomilu.
Počelo je da mi zuji u ušima. Kao da mi je testera sekla lobanju. Ako budem
popustila, pobediće me. To će biti jedino što ću čuti i osetiti. Taj zvuk govorio je da sam
pogrešila. Da je to čist promašaj. Nisam čak mogla ni da pridobijem Sarinu ljubav.
Nisam bila dostojna nje. Sela sam za svoj sto, zatvorila oči i počela da brojim do deset.
Učtiv mehanizam ponavljanja dr M. Nije uspevalo u potpunosti, ali urlik je bio tup.
Uzela sam barbiturat za svaki slučaj. Nikad nije zgoreg biti oprezan. Ili pod lekovima.

Na nedeljnom sastanku Silija nam je saopštila dve važne vesti: Zaza će se priključiti
našem timu i moraćemo da se potrudimo da dopremo do Kejsine porodice i pošaljemo
dobru sliku javnosti. Gledala je u mene dok je izgovarala poslednji deo. Zastenjala sam
u sebi.
„A gde će Zaza sedeti?“, pitala je Sara.
 „Gde god bude želela“, iznervirala se Silija. „Sada, Anja, želim da ti vodiš priču o
Kejsi. Stupi u kontakt s njenom porodicom, vidi da li možemo da pomognemo. Pošalji
cveće za sahranu i ostalo.“
Napravila sam facu.
„Uh, šta?“, ljutila se Silija.
„Zar ne misliš da je malo kasno za to? Sahrana je bila prošle nedelje…“
„Bila? Zašto mi niko nije rekao? Malb… Bronven! Jesi li ti znala?“
Bronven je klimnula glavom. Lice joj je bilo mokro kao da se polila vodom. „Da,
ali to je bilo u Kaliforniji. Već sam poslala cveće.“ Imala je orhideju u kosi.
„Oh! Dobro razmišljaš.“ Silija je klimnula glavom svojoj asistentkinji. „Anja,
možeš li da pozoveš svog drugara policajca i pitaš možemo li nešto da učinimo?“
„Naravno.“ Inspektor Hoper nije moj drugar. U ponedeljak mi je to jasno dao do
znanja. Pratio me je, čekao je da pogrešim. Ma, jebeš to. Odbraniću se.
Silija me je odmerila od glave do pete i uzdahnula. „Žao mi je što ovo moram reći,
prošli smo kroz nekoliko teških nedelja, ali moramo ponovo da te bacimo na dijetu.
Posetićeš mog doktora. On je čudo. Učiniće sve što treba da ti pomogne da smršaš.“
„Hm, mislim da nema potrebe za tim, Sili…“
„Budalaština. Ne možemo dozvoliti da takva razgovaraš s novinarima.“
„Radije ne bih…“
„Uradi kako sam rekla, Anja, ili će padati glave, u redu?“
I time me je ućutkala. Uradi tako ili umri. Ona i Greg se nisu mnogo bavili nama,
osim što su nam pretili.
„Ne mogu da verujem!“ rekla je Sara dok smo se vraćale ka našim odeljcima.
Razgovara sa mnom! Raznežio me je taj osećaj olakšanja.
„Znam, ja da se bavim Kejsinim glupostima?“
„Ne, kao, koji đavo, Zaza će sedeti gde god bude želela? I jebava se s Gregom.
Užas.“ Stresla se.
„Zar se nisi i ti jebavala s njim?“
„Anja, ne budi tako odvratna.“ Jesam li zamislila nju i Grega?
„Kako god, lepo od tebe što si sinoć došla po mene.“ Morala sam da joj kažem da
me je dirnula.
Nasmejala se. Hladno i okrutno. Samo je Sara umela da se osmehne tako da vas i
prestravi i razgali. Trebalo je da shvatim to kao upozorenje. Ali nisam. Nisam htela da
mislim na ono što me čeka. Trudila sam se. To je bio moj momenat.
„Došla sam po Džeka. Ti si bila samo… pride. Volela bih da prestaneš da budeš
tako jadna. Ti radiš za mene; mi nismo drugarice. Džek i ja smo se smejali tome, znaš.
Kako si patetična. Bože, pogledaj se. Kožne pantalone? To se nosilo pre dve godine“,
frktala je.
„Mislila sam…“
„Šta si mislila? Da smo drugarice?“ Zabacila je glavu smejući se. „Molim te. Nikad
ne bih mogla da ti budem drugarica. Ti si moja radnica. Bila sam dobra s tobom samo
da bi radila ono što meni odgovara. Ti ne možeš da budeš jedna od nas. Sve te laži koje
si izgovorila. Šta misliš, koliko ćemo te držati ovde?“ Pokazala je na svoj sto. Mislila je
na La vi. Dopustili su mi da tu radim. „Bože, Lisa je bila u pravu za sve što je rekla o
tebi. Šta, mislila si da ćemo dići ruke od toga?“, kokodakala je. „Taj privatni detektiv i
dalje radi za nas. Mislila sam da znaš.“ Pobednički se smejala. „I ako ne budeš radila
ono što tražim od tebe, sve ću izneti na videlo.“
Njeno lice je imalo manijački sjaj, kao kad na glavu skačete u bazen pun gneva. I
ranije sam to primećivala. I sama sam to radila. Kad se razbesni, niko ne preživi taj bes.
Šteta što sam joj ja bila na meti. I pogodila je u centar. U crveno.
Podigla sam zalutali neotvoren paket sa Sarinog stola (još jedan paket za nju) i
bacila joj ga na glavu što sam jače mogla. Njena raskošna griva utulila je udarac, ali
mogao se čuti. Grom. Zanela se. Bacila sam kutiju i zgrabila je za kosu. Bože, koliko je
lepa. A onda sam joj zabila lice u monitor. Jednom, pa još jednom, sve dok se nije
ućutala.
Trepnula sam. I dalje je sedela i smeškala mi se. Usne su joj prvi put izgledale
ružno. Nije bilo krvi, nije bilo smrskanog ekrana. To nije bilo stvarno.
„Ha, kakvo gubljenje vremena i para“, konačno sam rekla. Kako li je moj glas
zvučao tako smireno? Lagano sam otišla do svog stola.
Mnogo sam naučila za toliko godina školovanja. Ali najvažnija lekcija je bila da
nikada, baš nikada, ne smete da pokažete koliko su vas povredili. Njihova pobeda nije
dozvoljena. Samo vaša.
Da li da pozovem dr M? Znam šta će mi reći. Ponekad povredite one koje volite.
Prenaglite i rastužite ih zato što ste vi tužni. Klimnula sam glavom. To ima smisla. Dr M
je ponekad bio genije. Tu se računaju i gluposti. Možda ono i jeste bio infarkt. Zar se od
toga ne umire? Greška.
Ti si greška. Niko te ne voli. Sara i Džek zauvek će ostati zajedno, a ti ćeš biti
sama. Ti nisi deo njih. Oni znaju ko si, Marijana.
Neću da plačem. Ne na poslu. Ne da me Sara vidi. Uradiću to kad ispunim još neku
obavezu koju mi zada. Moram da uradim sve što traži od mene. Prvi put je zadržala
istinu za sebe i naređivala mi je da radim svakojake gluposti koje je mogla da smisli.
Čak me je terala da joj donosim ručak.
„Rekla sam sašimi, ne suši. Donesi mi ono što sam ti tražila.“ Prosula je supu po
meni. Završila je na mom džemperu. Sad ću morati da ga perem. Dođavola. Malberi je
nakrivila glavu i sažaljivo me gledala. Bio mi je potreban dr M, pre nego što se potpuno
raspadnem.
Pozvala sam ga kad sam donela Sari drugi ručak. Biće veoma nezadovoljan.
„Anja“, rekao je, „moraš prestati da se toliko trudiš oko ljudi koji nisu vredni toga.
Sara gleda svoje interese. Treba ti neko ko ume da da ljubav. Znaš, nikoga ne možeš
naterati da te voli.“
„Znam, dr M. Ali mislila sam da će ovog puta, samo ovog puta, uspeti. Trebalo je
da bude sudbinski. Šta sada da radim?“
„Možda misli da si je izdala?“
 Ja nju? Nasmejala sam se. Donela sam joj stvari s hemijskog čišćenja. Pisala sam
joj članke. Ošišala sam se onako kako je ona tražila. Ako neko treba da se oseća
izdanim, onda sam to ja.
„Dovela si Zazu da radi s vama“, dodao je. Znao je da mi je potrebno pojašnjenje.
„Ali ja nisam znala da će joj preoteti Grega. Jer, uh. Nisam ja kriva zbog toga!“
„Kako god, povređena je i zato tako reaguje. Treba da ti bude žao drugarice za koju
si mislila da to jeste. Pravoj prijateljici ne bi bilo važno da li si sakrila svoju prošlost.
Razumela bi da imaš razloga za to. Vidi, imaš dve opcije: da nastaviš dalje…“ Smejao
se. Poznavao me je. Nikada ne bih to uradila. „Ili da pokažeš Sari šta je učinila. Pokaži
joj koliko te je povredila. Neka oseti.“
Nasmejala sam se. U pravu je. Dr M je uvek u pravu.
„I nemoj više da popuštaš pred njenim pretnjama. Onda će prestati, videćeš.“
„Tako si dobar prema meni. Šta bih ja bez tebe?“
„Pa, draga moja, to nikada nećeš morati da saznaš.“

Kraj prijateljstva je mnogo bolniji od romantičnih raskida. Prijatelji uvek treba da budu
uz vas. Sve knjige i filmovi govore o tome. U stvarnosti, prijatelji vas izdaju. Povrede.
Ucenjuju. Svi gledaju samo sebe. Sigurno će vam zabiti nož u leđa.
Sara mi nije prijatelj. Sada to jasno vidim. I ta jasnoća je bolan poklon. Sara se
pretvarala. Volela me je samo kad sam imala rok upotrebe. Htela je da radim za nju, da
ispunjavam njene zahteve. To je bilo lažno, kancelarijsko prijateljstvo, najgore vrste.
Nepristojno brbljanje, pauza za kafu i ništa drugo. Kako sam mogla da budem toliko
glupa? Kako sam uopšte mogla da pomislim da joj je stalo do mene? Samo me je
iskorišćavala. (Mogla sam da čujem dr M kako nastavlja s pričom da smo koristile jedna
drugu.) Moj svet se raspadao. Sara i ja smo bile zajedno još od petnaeste. Više od deset
godina sam sakupljala njene fotografije, dodirivala ih i svake večeri se molila da
postanemo drugarice. I sve to je nestalo. Baš sve. Nije me volela. Moje ponašanje nije
urodilo plodom. Nisam uspela.
Meredit je pokušala sa istim sranjem, znate već. Sve moje tajne je razotkrivala
drugim devojčicama u školi. I onda, kad sam joj rekla da je kraj, puf! Sve je izgorelo u
plamenu. Bila je tako jebeno dobra kraljica drame.
Dr M je bio ubeđen da sam iznova birala sličnu devojku kako bih proživela neku
karmičku lekciju. Kako god. Samo sam volela da se dopadnem lepim devojkama. Nema
ničeg lošeg u tome. Lepe devojke – i njihovi prijatelji – žive lakšim, boljim životom. To
je naučno dokazano. Mi smo takve rođene. Rođene željne da budemo blizu atraktivnih
ljudi. Postoje istraživanja s bebama koja to dokazuju.
Moram da se koncentrišem. Moram biti bolja od nje ako mislim da pobedim. (Uvek
je najvažnija pobeda.) Moram naterati Saru da oseti šta mi je učinila. Klečaće na
kolenima kad budem završila s njom. Glasno sam se nasmejala. Ja i samo ja, a Sara je
sama napravila svoj izbor. Postaće niko i ništa. Dr M je to zvao glavnim probojem.
 Spustila sam sašimi na Sarin sto (nije mi rekla ni hvala), a onda sam rešila da je
ignorišem.
„Anja, treba mi zeleni sok!“
Zvižduk. Ne čujem te, Saro.
„Anja! Donesi mi ga.“
Telo mi se lomilo. Deo mene je želeo da popusti, da je usreći. Ali nisam poklekla.
Moram zakopati to prijateljstvo.
„Ako ne budeš uradila ono što ti kažem, ja ću…“
„Šta, Saro? Reći ćeš ljudima da sam prevarant? Reci. Molim te. Vidi da li će iko
mariti za to. Nisi čak ni Grega uspela da zadržiš. Niko te ne voli“, brecala sam se na nju.
To je bila laž. Blef. Naravno da je ljudima stalo do Sare. Do njenog mišljenja. Ali i
najveći moćnici boje se da će završiti kao ona i ja.
Blenula je u mene. A onda je zavladala tišina. Posle toga je prekinula svaki
razgovor sa mnom. Raskinule smo.
Kad je otišla na sastanak, sakrila sam poklon u njenu fioku: deset Kejsinih noktiju
namazanih lakom Sarine omiljene boje. Kao što dr M kaže, moram je naterati da oseti.

Cveće je poslato i ustanovljen je memorijalni fond za stipendiju. Kejsina porodica je

precrtana sa mog spiska. Bože, obožavam taj osećaj. Vidiš, Kejsi? Radne liste su odlična
stvar. Trebalo je da ih koristiš.
Zatim sam pozvala inspektora Hopera. Pitam se kad i da li ću ga ikada nazvati po
imenu. „Stiven. Štive“. Stiven.“ Ne. Zvuči čudno. On je inspektor Hoper, inspektor ili
Hoper. Ili ništa. Eliota Stejblera niko nije zvao po imenu. Samo Bensonova, ali hej! Ona
je imala pravo na to.
„Zdravo, inspektore! Ovde Anja Sent Kler.“
„Zdravo, Anja. Kako ste?“
„Dobro, dobro sam. Iz magazina su me zamolili da vas pozovem i vidim možemo li
nekako da pomognemo u slučaju Kejsi Saks. Oko nekih detalja ili da ugovorimo
intervju.“
„Razumem. Baš tepo od njih.“
„Pa, samo hoćemo da učinimo sve što je u našoj moći i pomognemo da uhvatite
tog, ko god da joj je uradio tako nešto.“
„U stvari, imao bih nekoliko pitanja. Imate li vremena da svratite?“ U policijsku
stanicu?
Jeza.
„Naravno. Kad?“
„Odmah, bilo bi dobro.“ I prekinuo je vezu.
Nema potrebe za panikom. On je čovek kao i svaki drugi. Na brzinu sam popravila
frizuru i šminku uz bujicu Sarinih pitanja. Dva blažena sata provele smo u tišini.
„Zašto se toliko lickaš?“
„Onako, Saro.“ Kao da te je briga. Ignoriši je. Ignoriši je. Ignoriši je.
 „Ideš na neki sastanak, zar ne?“
Slegnula sam ramenima.
„Onda, šta je sa sjajem? Dobro, budi beba. Ali treba ti još malo korektora. Malo
više.“ Glas joj je bio zajedljiv.
Toliko o njenoj finoći za taj dan. Podnela sam iako sam je prebolela. (Nisam.)

Pola sata kasnije našla sam se u sobi za ispitivanje. Inspektor Hoper je seo ispred mene.
Na stolu su bile dve kafe. Zidovi su bili sivi i dosadni. Nasmejala sam se. Oni koji su
krivi ne smeju se.
„Pa, kako mogu da pomognem?“ pitala sam. Dobro je preuzeti inicijativu.
Preporučujem. Onaj ko je kriv ne pravi prvi korak.
„Pa sad znamo kad je Kejsi ubijena.“
„O, bože. Dobro je da to možete reći!“
„Gde ste bili dvadeset četvrtog oktobra uveče?“
„Hm, samo da proverim.“ Uzela sam telefon i pregledala dešavanja. „Bilo je
nekoliko zabava na kojima sam se pojavila, ništa bitno.“
„I ljudi mogu da posvedoče?“
„Da. Sigurna sam da bi mogli da provere liste gostiju. Jesam li osumnjičena?“
„Trenutno moramo da napravimo selekciju. Možete li da mi pošaljete kontakt
telefone onih koji nisu bili na zabavama?“
„Naravno.“ Te noći, dok je Kejsi izdisala vezana u kombiju, uspela sam da se
pojavim na dve zabave. Bila sam u prolazu, ali dovoljno da me vide.
Promeškoljio se na stolici. „Moramo da porazgovaramo o vašoj prošlosti, Anja.
Ovde je to velika crvena zastava. Jeste li spremni da mi objasnite zašto ne postojite?“
Radio je ono što rade dobri policajci: bio je fin. Uljudno je postavljao pitanja. I ranije se
to dešavalo. Policajci nisu bili moji prijatelji.
„Postojim. Ovde sam, zar ne?“ Sad, ko je ovde lud? Ali on nije skidao pogled s
mene. Nakašljala sam se. „U redu. Ali stvarno bih volela da ovo što ću vam reći ostane
među nama. Ne treba svi da znaju. Zvala sam se Marijana Evans.“ Zastala sam da bi
shvatio šta to znači. Alo! Marijana Evans je kao dete usmrtila svoju najbolju drugaricu.
I izazvala saobraćajnu nesreću u kojoj su poginuli njeni roditelji. Ali ništa. Nije znao ko
sam. Glas mi je podrhtavao kad sam nastavila s pričom.
„Dok sam bila mlađa…“, zastala sam zbog dramskog efekta, „družila sam se sa
tom devojčicom. Meredit Berdžes. Bila je problematična. Toliko luda da ne možete ni da
zamislite. Ubila je svoju mačku i naterala me da gledam to ludilo. A onda je svima
razglasila da sam ja to uradila, da sam udavila gospođu Mjau.“
I jesam.
„Kad se setim toga, rekla bih da je bila zlostavljana. Ali tada to nisam znala. Jednog
dana uradila je nešto zaista grozno i, nažalost, bila sam prisutna.“
„Nastavite“, nagnuo se ka meni. Još pet centimetara i dodirnuće me. Srce mi je
poskočilo.
 „Meredit je besnela kad nešto nije bilo po njenom. Znate, ponašala se kao prava
razmaženica. A bila je jedinica, baš kao i ja. Ali, kad se iznervira, bolje bežite od nje. Ili
će vas gađati ili šutnuti. A tada je uradila nešto zaista krupno.“ Obrisala sam oči. „Nikad
nisam videla ništa slično. Moja majka nije dozvoljavala da se družimo. Smatrala je da
Meredit loše utiče na mene.“ Podigla sam šolju s kafom i otpila gutljaj. „I kad sam to
rekla Meredit…“ pauza zbog efekta, „zapalila se. Mislim da to nije planirala, ali plamen
je bio svud oko nje i ja ništa nisam mogla da učinim. Ta trauma je ostavila takve
posledice na mene da su me roditelji poslali u specijalnu školu da se izborim s tim.“
Klimnuo je glavom kao da zna o kakvim školama pričam i kakva deca ih pohađaju.
Kakva izlaze odande.
„Kako god, moj psihijatar je smatrao da bi novi početak bio dobar za mene. Znate,
sa Guglom i svim ostalim. Novo ime, nova prošlost, ništa što bi me pratilo u
sazrevanju.“
„A vaši roditelji mogu da potvrde sve to?“
Odmahnula sam glavom. „Poginuli su u saobraćajnoj nesreći. Malo posle Meredit.
Zajedno smo bili u kolima. Zadobila sam nekoliko preloma i potres mozga. I ovo.“
Pokazala sam mu ožiljak, nekoliko centimetara iznad lakta. „Staklo mi se žarilo, ali
preživela sam. Još nisam sigurna kako. Mama je nekoliko dana bila u komi, ali na kraju
je umrla. Tata je poginuo na licu mesta.“
Izvadila sam maramicu iz tašne i izduvala nos. Grozno, znam. Ali ti detalji stvarno
pomažu.
„Izvinjavam se, sve me to i dalje pogađa. Stvarno ne znam kako je Mer mogla to da
uradi. A onda i moji roditelji…“
Pomilovao me je po ruci. „Hvala vam što ste mi to ispričali. Mora da je bilo veoma
traumatično.“
Klimnula sam glavom. Jeste. Udahnula sam.
„Može li vaš doktor da potvrdi to? U vezi sa prošlošću, ne sa vašim zdravljem.“
Hoće da priča s dr M? Je l’ to uopšte dozvoljeno? Ta ideja me je malo uznemirila.
„Hm, valjda. Ali ne pristajem da priča o poverljivim stvarima pacijenta.“ Gledala
sam ja Zakon i red, bato. Znam svoja prava. „Ali može da kaže osnovno. Zar vi nemate
dosije? Mislim, odatle možete da se informišete?“
„Imamo neke informacije, ali proverićemo sve.“ To znači da će proveriti i šta se
dogodilo s Meredit. Bože, to razmaženo derište uvek mi sve pokvari.
Klimnula sam glavom. „Morate znati da, i posle svega što mi se dogodilo, ja nikoga
ne bih povredila. Svesna sam posledica. Kad bi neko preživeo ono što sam ja…“
zadrhtala sam.
„Cenim vašu iskrenost. Znate li gde je Sara Taft bila u noći Kejsinog ubijena?“
„Čekajte.“ Pogledala sam njen raspored u telefonu. „Hm, izgleda da te večeri nije
imala obaveza. Što je čudno, jer ona je uvek zauzeta. Ali možda ništa nije upisala u
raspored? Jeste li proverili društvene mreže?“ Njegov pogled rekao je naravno.
„Hmm, u redu. Možete li se setiti još nekoga ko je bio u zavadi s Kejsi? Bilo koga?
Bilo kakav trag koji još nismo proverili?“
 „Ne, ne mogu.“ Posle pauze napravila sam facu.
„Šta je?“
„Pa, postavljene su kamere. Jeste li ih pronašli?“ Okrenuo je glavu. Nije me
ozbiljno shvatio. „Sara je postavila skrivene kamere u Gregovoj kancelariji. Mora da je
videla Kejsi i Grega…“
Pogledao je u svoje beleške. „Tačno, Džek Arčer vam je rekao. Treba neko da
proveri. Videću šta je s tim.“
„Džek se verovatno samo šalio, ali bolje je uveriti se, zar ne?“ Ruke su mi bile
prekrštene. „Ali pre neki dan videla sam nešto u njenom stolu. Tražila sam heftalicu, a
pronašla sam neke nokte. Kao, prave? Mislila sam da su lažni, ali bili su grozni i
krvavi.“
„U stolu Sare Taft pronašli ste nokte?“ Bio je uzbuđen. Klimnula sam glavom. Oči
su mu postale okrugle i krupne, a obrazi su mu se zarumeneli. Nekoliko puta je olizao
usne. To je baš bilo slatko i seksi.
„Zašto mi to ranije niste rekli?“ Počeo je da pretura po Kejsinom dosijeu. Ceo njen
život stao je u jednu fasciklu. To je najbolje čemu svako od nas može da se nada. „Evo“,
izvukao je sliku Kejsinog tela. Njenih ruku. Nije imala nokte. Vrisnula sam. I okrenula
glavu u stranu.
„Ne mogu…“ procedila sam.
„Nokti su joj počupani. Sreća, nakon smrti.“
Zavrtela sam glavom. „Ne znam da li su pravi. Ali smatram da treba da znate.“
„Gde su ti nokti sada?“
„Pojma nemam. U njenom stolu, verovatno?“
Namrgodio se. Inspektor Hoper je bio ljut na mene što mu to ranije nisam rekla.
Dođavola. To je trebalo da mi pomogne da izgledam dobro.
„Idemo.“
Otpratio me je nazad u La vi. Bio je to mini-randevu, samo što nas je pratilo i
nekoliko policajaca u svojim vozilima. Nije baš bilo romantično.
Kad smo stigli, Sara nije sedela za svojim stolom. Ja sam počela da tražim, a on je
stajao pored. Otvorila sam donju fioku stola i pronašla nokte, uvijene u maramicu.
„Dobro je što sve čuva upakovano. Evo“, dodala sam mu ih. Ostavila sam otiske na
njima – ali to je u redu. Video je da sam ih dodirnuh. Razmotao je maramicu (s
rukavicama na rukama) i namrštio se.
„Ovo gadno miriše. Stvarno jeste nešto.“
„Kao… mrtvački loše?“
„Da. Slušajte, odneću ovo u laboratoriju, ali trebaće mi vaša izjava da ste mi vi ovo
dali.“
„Naravno. Šta god.“ Predao je smotuljak policajcu koji je pratio dešavanja. Pričao
je nešto o vršenju nadzora, izjavama, bla-bla, kad se Sara konačno pojavila.
„Šta se dešava?“, pitala je veselo. Podigla je kosu, što je radila samo pred zgodnim
muškarcima.
„Hm, Saro, inspektor je ovde zbog tih noktiju.“
 Gledala je čas u mene, čas u njega. Potpuno je bila zbunjena. „Kakvih noktiju?“
Došlo mi je da se smejem. Htela sam da joj saspem u lice da je mogla da bude moja
drugarica. Moja najbolja drugarica. Tada bih je zaštitila. Zauvek bi bila mirna. Ali ona je
morala da mi preti. Da me koristi. To je i zaslužila. Ne, zaslužila je mnogo gore.
Jedan policajac je otišao da poseti Grega. Vratio se sa dve kamere u ruci.
„Gospođice Taft, je li ovo vaše?“ pitao je Hoper.
„Molim? Ne. Naravno da nije.“ Glas joj je drhtao.
„Znači nećemo naći dokaz da ste vi ovo kupili, kao ni neki snimak u vašem
kompjuteru?“
Sara je prebledela. „Nisam mislila..
„Anja, hvala vam na pomoći“, rekao je. „Povešćemo Saru u stanicu, da nastavimo s
ispitivanjem.“ Inspektor Hoper je mahnuo policajcima koji su poveli Saru ka vratima.
„Molim?! O moj bože, Anja! Kakvo je ovo sranje?“ vrištala je Sara.
„Hm, treba li da javim nekome?“, pitala sam ga.
„Ne, nije uhapšena. Zasad samo informativni razgovor.“
Nisam znala da li da se smejem ili da plačem. Šta sam to uradila?
Ali odmah sam se umirila. Tako joj i treba. Razradila sam scenario koji se i
odigrao. Sara je uhapšena. Procesirana, osuđena. Svi će je mrzeti. Ili će biti
osumnjičena, ne uhapšena. I opet će je svi mrzeti. Nasmejala sam se. Sara više neće biti
kraljica. Biće okarakterisana kao ludača. Čak i ako bude pokušala da me razotkrije, niko
joj neće verovati. Ili mariti za to. Biće potpuno bezopasna. Lažna biografija nije ništa u
poređenju s ubistvom.
I što je najbolje, misliće na mene dok je živa. Pobeda je moja. A trebalo je samo da
mi bude drugarica. Ali ne, pretila mi je. Ucenjivala me.
Znate kako kažu – ako ne možeš da im se pridružiš, pobedi ih.

Mediji su brzo proneli priču. Znate li šta su novine sledećeg jutra pisale o Sari? Jadna
mala bogatašica. Toliko joj je dosadio šoping da je prerezala stažistkinju i osakatila
Silijinu pomoćnicu. Navodno. Gladna pažnje, pretvorila se u Krvavu Saru. Ali tračevi su
tračevi i, uprkos toj zbrci, Sara se vratila na posao kao da se ništa nije dogodilo. Kao da
se njeno lice nije našlo na naslovnoj strani Posta i Dejli njuza. Kao da niko ne zna da je
snimala Grega. (Policija je i dalje razmišljala da li da joj to stavi na teret. U najboljem
slučaju mogu da je terete za narušavanje privatnosti.) To je uravnoteženost. Pozavidela
sam joj na tome.
Bar dok nije prišla svom stolu. Ili onom koji je bio njen.
Sara se spremala da spusti svoje stvari i u momentu se ukočila.
„JBT, kakvo je ovo sranje?“
Zaza je nije ni pogledala.
„Anja! Šta radi ova ruska kurva za mojim stolom?!“
„To ćeš morati da pitaš Siliju.“
 „Ovo uopšte nije u redu!“ Spotičući se, trčala je do Silijine kancelarije, gde joj je,
bez sumnje, rečeno da će Zaza od sada sedeti pored mene. Sara mora da se povuče:
radiće od kuće, neće se pojavljivati na revijama i neće predstavljati La vi dok se ne
slegne prašina oko Kejsine smrti.
A ja sam rekla Siliji da me je strah da radim u njenoj blizini. To je bilo potrebno
zbog sigurnosti. I da njoj ne bi trebalo da bude dozvoljeno da boravi u kancelariji zbog
frke s Gregom.
„Ne možeš to da mi uradiš!“ vikala je Sara dovoljno glasno da je čujem. A onda je
poludela. „Ja sam Sara Taft. Radiću ono što ja jebeno želim!“ Grmela je Uragan Taft dok
je odlazila.
„Tako se ne ponašaju la vi žene!“ dobacila je Silija za njom.
Sara je zastala pored mog stola. „Za sve si ti kriva, Anja! Kladim se da si ti
podmetnula te nokte u mom stolu!“ režala je.
„I kamere sam ja postavila? Stvarno? Po Silijinom naređenju, treba da pomognemo
istragu. Morala sam sve da im ispričam.“
Bila je besna. Ali ja nisam bila kriva ni zbog čega i ona je to znala. Duboko u sebi.
„Pa, jebi se! Sve je ovo tvoje maslo! Ti… prevarantu!“ Duboko je udahnula. Možda
je učila od mene? Duboko disanje i mantre mogu sve da promene. „Postaraj se da
sačuvaš moje pakete da ne dođu do te ruske prostitutke. A ti…“ uprla je prstom ka Zazi,
„dajem ti samo mesec dana. Ne opuštaj se. Znaš šta se ovde događa s takvima.“
Čula sam dahtanje oko sebe. Istrčala je iz kancelarije. Niko ništa nije komentarisao.
Sara je u pravu, ja sam kriva za sve. Zbog mene se to sve i dogodilo. Ali nisam se
osećala krivom. To je bio samo moj i njen kraj i moj i Zazin početak. Zašto da se valjam
u blatu kad mogu da nastavim dalje? Osim toga, Zaza se uklopila. Svi su je zavoleli.
Najbolja ideja!
Sve to sam iste večeri ispričala dr M, ali on je znao da lažem. Kad god sam bila
preveliki optimista, znao je da se pretvaram.
„Mislim, super je što je ona u kancelariji, nemoj pogrešno da me shvatiš.“ Šetala
sam po svojoj dnevnoj sobi. Dr M je, kao i obično, sedeo na narandžastoj fotelji. On je
bio jedini ko je sedeo na njoj. Ali bio je i jedina osoba kojoj sam dozvolila da uđe u moj
stan.
„Ali…“ nastavio je moju rečenicu dr M.
„Ali mislim da ona nikada nije radila u kancelariji. Treba joj vremena da se
navikne, pretpostavljam. Svako mora da prođe kroz to. Zar ne?“
Ništa nije rekao. Zašto su svi isprobavali taj trik s tišinom na meni? Ćutao je, čekao
je da nastavim, da sama nađem odgovor na svoje pitanje. Znala sam prokleti odgovor,
samo sam naglas morala da mu „predstavim“ svoja dostignuća.
„Nadam se da će joj i ostali pružiti šansu da se privikne i nauči kako sve kod nas
funkcioniše, pre nego što odustane. U suprotnom će biti loše po mene, jer ja sam je
dovela.“
„Pa, samo moraš da joj pomogneš, zar ne?“
 Čitavo veče provela sam izbacujući video-zapise s Gregom na net. Sara nije
promenila šifru. Tako će ceo svet videti našeg izdavača kako kreše stažistkinju, šmrče
belo pre ručka i (moj omiljeni) u kasne sate plače u donjem vešu. La vi, baš je šik.
 15

S ara je bila izbačena. Bar iz kancelarije. Zaza je postala nova zvezda koja nam je
odvratila misli od smrti, krvavih noktiju i moje, sada bivše, najbolje drugarice. Ali
uzbuđenje oko dobrodošlice nije potrajalo. Ništa specijalno, bla-bla-bla. La vi je
bio proklet. Svi koji su imali veze s magazinom su se prozlili. Ili su bili mrtvi. Uništeni.
Možda je tlo po kojem hodamo prokleto, zatrovano. Ni prijateljstvo nije bilo moguće.
Sa Sarom se nisam čula, čini mi se, nedeljama. Nije bilo poruke Srećan ti Dan
zahvalnosti, Anja! Nije bilo smešnih opaski da sam pojela celu ćurku i da sam se ugojila.
Pa, na njenu dušu – naručila sam kinesku hranu, da proslavim masakr doseljenika nad
Indijancima.
„Kako si se provela za praznik, Z?“, pitala sam je u ponedeljak. Prošlo je nedelju
dana otkako je Sara zbrisala.
Pogledala me je i osmehnula se namazanim usnama. „Lepo. Sunčala sam se u
Belizeu.“ Mene nije pozvala. Nisam ni mislila da hoće, ali bilo bi lepo. Osmehnula sam
se i vratila se poslu.
Zaza je bila obučena kao zebra iz crtanog filma, sva u crnim i belim štraftama, ali
sa žutim balensijaga cipelama s platformom. (Model od pre nekoliko sezona, ali i dalje
spektakularan.) Samo nedelju dana je bila s nama, a već je odskakala u visinu, kao
žirafa. Bila je glasna, impulsivna i oblačila je ono šta je ona htela. Ruke su joj bile pune
prstenja i narukvica. Bila je potpuno drugačija. Ivi i Dalija su zevale u nju. Obožavala
sam svaku njihovu reakciju.
„Dobro, svi!“ Silija je pljesnula dlanovima kako bi nas požurila u salu za sastanke.
„Da vidimo šta su naši zadaci.“
„Snimanje mojih fotografija“, rekla je Zaza kada smo posedali. To je bila izjava, ne
pitanje. Svi su se okrenuli ka njoj.
„Šta s tvojim fotografisanjem?“, hladno je pitala Silija.
„Kad ćemo to obaviti?“ Zaza nije tražila dozvolu. Bila sam opčinjena.
„Pa, ako mi budeš dopustila da pričam, doći ćemo i do toga. Molim te, potrudi se
da me ne prekidaš. Samo slušaj i prati, Zaza.“
Zaza se nadurila.
„Gde sam ono stala? Da, treba da napravimo Zazine fotografije što pre i izbacimo
ih već u sledećem izdanju. Razmišljali smo o starim holivudskim ikonama.“
 Zaza je pogledala u mene, očekujući moje mišljenje. Možda mi se i dopadala više
od Sare.
„Silija?“, umešala sam se. „A da to malo izmenimo?“ To je bila čista kocka, ali
igrala sam na veliko. „Nešto mračnije, da ublažimo sve loše vesti o nama.“
„Na primer?“
„Pa, želimo da istaknemo ravne suknje i kapute, zar ne?“ Klimnula je glavom. „Šta
misliš o Zazi kao Hičkokovoj heroini?“ Tišina. Još malo pa zaglušujuća. Svi su ćutali,
čekali su da Silija progovori. Počinjalo je da zuji. Uskoro mora nešto da kaže, zar ne?
Konačno, Silija je rekla: „O, to bi moglo da bude dobro.“
„Ima mnogo odličnih torbi i obuće koja bi se uklopila“, dodala je Dalija.
„Oh, i frizura i šminka bi bili pun pogodak“, ubacila se Ivi.
Svi su stali u red. Bili su tu da me podrže. Mene!
Silija je klimnula glavom. „U redu, dajte da odaberemo nešto od garderobe i
vidimo kako će ispasti. Dobra ideja, Anja.“
Jebote, dopalo joj se! Svidela joj se moja ideja! Znala sam da hoće. Pobeda je
moja! Htela sam da javim Sari, ali ona je nestala u akciji.
Zaza mi je ispod stola stisnula ruku. Ali, umesto da budem uzbuđena što je želela
fizički kontakt sa mnom, nije mi prijalo. Kladim se da bi dr M imao neki klinički izraz
za to, kao izbegavanje intimnosti. Ali zaista, nema ničeg goreg od dodira tuđe ruke.
(Kasnije mi je rekao da to ima veze sa Sarom, što sam odbacila naše prijateljstvo i brzo
ga zamenila drugim. Predložio je da postavim granicu i ne srljam sa Zazom.)
„Jede mi se zamrznuti jogurt“, rekla je Ivi nakon sastanka. „Čekaj, ponovo ćemo na
zamrznuti jogurt?“, pitala je Dalija. Zaza je umakla, verovatno da se vidi s Gregom.
„Da, odličan je za moju dijetu“, odgovorila sam. Obe su se nasmejale. Konačno
sam počela da se uklapam. „Hajdemo!“ Zgrabila sam novčanik.
Ivi i Dalija očekivale su da ja preuzmem ulogu vođe. To sam oduvek želela, ali sad
me je plašilo. Trebalo je da postanem blagonakloni vođa. Da ujedinim grupu, da
objedinim talente, da radimo kao jedan. Uh! Treba da pojačam dozu medikamenata.
Kimbaja sranje nije palilo u stvarnom životu.
„Društvo, mogu li nešto da vam priznam?“ pitala je Dalija dok je u povratku
stavljala u usta kašičicu punu jogurta s višnjom. „Nekako mi nedostaje Sara. Mislim, ne
njeno zapovedanje, ali ona kao ona. Znate već?“
Ivi i ja smo klimnule glavom. Ivi je jela čokoladu. Ja sam se držala vanile. Ukus
vanile je najbolji.
„Mislite da ih je ona sve poubijala?“, kezila se Ivi.
„Ne, nema šanse“, rekla sam. „Sara bi se onesvestila od mirisa krvi.“ Skoro da je
povratila svaki put kad sam se posekla. „Osim toga, zar to obično ne rade muškarci?“
Činjenica: osamdeset posto nasilnika čine muškarci. Da se zna!
„Znači, neko od nas bi svakako mogao da bude sledeća žrtva?“, naježila se Dalija.
„Kladim se da smo bezbedni“, rekla sam. „Ne možemo sad brinuti o tome. Sad bi
nekome mogla da prsne aneurizma i umro bi na licu mesta.“ Obe su izgledale
prestravljeno. Jesam li rekla nešto loše?
 „Mračiš, Anja. Baš mračiš. Uh, ne jede mi se više ovaj jogurt. Hajde da se od sutra
bacimo na čišćenje.“ Ivin jogurt je završio u kanti za smeće.
„Bilo kako bilo, posle svih Gregovih snimaka na netu“, rekla sam, „pitam se da li
će joj uopšte dozvoliti da se vrati.“ Obe su uzdahnule i otrčale do svojih stolova da što
pre pregledaju pomenute snimke.

Moja ljubavna veza sa Zazom je zasijala – a onda i pregorela.

„Rekao sam ti, ne možeš da srljaš u novo prijateljstvo tek tako“, kritikovao me je dr
M. Mrzela sam kad je bio u pravu. Zaza je počela da me prati po kancelariji, mešala se
kad god bi Dalija i Ivi zastale da popričamo. U početku je bilo slatko. Ali do kraja druge
nedelje njen glas me je podsećao na zvuk grebanja noktima po školskoj tabli. Te večeri
dr M mi je otvorio oči.
„Shvataš da ona nije Sara. Anja, uporno ti pričam, moraš da zaboraviš Saru i to
prijateljstvo pre nego što se vežeš za nekog. Mozak tako funkcioniše. Prestani da se
boriš protiv toga.“ Svaki put kad me je pogodio u živac, poželela sam da smrskam nešto.
Nekoga.
„Hoćeš da kažeš kako mi Zaza smeta jer ona nije Sara?“
„Upravo tako.“ Osmehnuo se pobednički kao da je osvojio neki vrh.
„Kako to da prevaziđem?“
Slegnuo je ramenima. „To zavisi od tebe. Možda da spališ Sarine stvari. Bar
metaforički. Da, simboličnom vatrom. Ne igraj se šibicama, Anja.“
„Nikad mi nećeš dopustiti da opovrgnem tu neistinu. Zapalila sam jednu vatru.
Jednu.“ Uvek je bio na strani Meredit, a nije je ni poznavao.
Ali dr M je bio u pravu. Ne u vezi sa šibicama. Već u vezi sa Sarom. Morala sam da
dam Zazi šansu, da nastavim dalje. Baš sam bila zrela. Uzela sam periku koja je toliko
podsećala na Sarinu kosu. Ako je spalim, da li ću onda zavoleti Zazu? Kresnula sam
upaljač (ne šibicu, sećate se?), ali uplašeno sam pomerila ruku. Ne. Nikad se neću odreći
te perike. Savršena je, baš kao i Sara. Mora samo malo da se potrudim oko svoje nove
drugarice.
Na poslu sam se osmehivala Zazi kad god bi mi se obratila. Smeškala sam se kad bi
nosila svoju zveketavu džordž pajk narukvicu. Zvečala je svaki put kad bi pomerila ruku.
Koristila sam metalnu štiklu na salonkama da je zabijem sebi u ris. Prolazili smo kroz
period privikavanja. Morala sam da otrpim Zazine ćefove. Ali svaki zvuk koji je dolazio
od nje gadio mi se. Svaki put kad bi se nasmejala ili progovorila na ruskom tokom
telefonskih razgovora, nervirala me je. Nedostajalo mi je Sarino lupkanje noktima. Njeni
komentari kojima me je bockala. Njeni bujni pramenovi kose. Jednostavno, nedostajala
mi je ona.
Počela sam da špijuniram Zazu – tek da bih osigurala sebe. Ne veruj nikome ko
radi u ženskom magazinu. Ili bilo kom magazinu. Svi gledaju samo sebe. Sara me je
tome naučila. Mala plata, u kombinaciji s nesigurnim poslom, sve nas je naterala da
budemo spremni da izbacimo nekoga u gladijatorskom stilu. Od dva urednika preživi
samo jedan.
Ostavila je telefon na stolu. Tek tako. Zazu nije bilo briga da li će ga neko uzeti.
Nije ga čak ni zaključala! Mogla sam da izbacim tvit da joj se ne dopada brend koji je
plaća, ali suzdržala sam se. (Častila sam sebe kolačićem jer sam bila tako dobra.) Ali sve
njene poruke bile su na izvol’te. Ljubavne poruke, upućene Gregu. (Užas.) Sranja na
ruskom koja nisam razumela. I poruke napisane Džeku. (Baš je govno.)
Zaza: Hajdemo negde da se napijemo. Ali bez Anje.
Džek: Naravno, dušo! Kako si nevaljala.
Uzvratila mu je smajlijem koji namiguje.
Dakle, Zaza je imala nameru da proširi krug bez mene. Kako nezahvalno. Sara mi
bar nije kopala jamu.

Narednog ponedeljka otišla sam sa Džekom na ručak. Bio je decembar i oboma nam je
trebao razgovor u četiri oka. Htela sam da saznam šta je rekao Zazi o meni. Iskreno, i
nedostajao mi je. U Sarinom odsustvu i mi smo se retko viđali. Otišli smo na salatu, za
koju se red protegao niz ulicu.
„Veruj mi, isplati se“, ubeđivao me je kad je primetio moju nervozu.
„Kako god. Kako si ti?“ Zagrlili smo se kao stari drugari. Mirisao je na kožu.
Poželela sam da protrljam svoj obraz o njegov.
„Draga! Nedostajala si mi. Dobro, slušaj. Moramo da sredimo ovaj haos. Potrebna
nam je Sara.“ Rekao je to kao da je vazduh koji diše. Treba da je vratimo u život. I bio je
u pravu. „Nema šanse da je ona nekog ubila. Kažem ti, Sari je neko smestio.“
„U redu.“ Šta je, dođavola, trebalo da kažem?
„Mislim da je to Zaza. Sve je počelo kad se ona pojavila na sceni. I, znaš, ništa joj
ne verujem.“
„Rekao si da je neverovatna.“
„Njen stil, ne njena jebena ličnost! Znaš li da te je ogovarala u porukama?“
Znala sam, ali sam odmahnula glavom. Nasmejala sam se. Osmeh govori da si
hladan i da te nije briga za takve gluposti. (Kipela sam u sebi. Nazvala me je diktatorom.
Poredila me je sa Staljinom jer joj nisam dozvoljavala da radi. Uh, pokušavala sam da ti
pomognem, kučko.)
„Nemoj joj verovati, Anja.“ Bio je smrtno ozbiljan. Uhvatio me je za nadlaktice
dok je govorio. Razrogačio je oči. „Nikako!“ A onda je prasnuo u smeh.
Kreten. Došlo mi je da prospem onaj zeleni sok na njegove garson patike. Ali bio je
u pravu. Ne smem da verujem Zazi. Nikome. Ne ako je taj neko iz La vija. Ta
konstantna bitka za vlast je iscrpljujuća.

Jutra: Zaza je htela da pije kafu sa mnom. Vreme ručka: zajedno smo odlazile u restoran.
Popodneva: morale smo ruku podruku da prošetamo do Starbaksa.
Je l’ to moj život?
 Ponašala se kao da smo najbolje drugarice, ali ja sam znala da je sve to laž. Pobune
su izazivale potpuni haos. Nedostajalo mi je Sarino ignorisanje. Bože, to je baš bilo
dobro, zar ne? S njom sam bar znala na čemu sam. (Na njenom tlu.)
Ustala sam da bih otišla do toaleta, a Zaza je odmah skočila.
„Dođavola, Zaza, idem da piškim. To se zove privatnost!“ dreknula sam. Trebalo je
da budem polaskana. Najpoznatija blogerka na svetu htela je da bude sa mnom dvadeset
četiri sata sedam dana u nedelji. Bila sam joj potrebna. Bila sam njena Beatriče, koja je
vodi kroz pakao mode. Ali jedva sam čekala da je bacim s mosta. Kad sam se vratila za
sto, zatekla sam Zazu s mojim telefonom u ruci.
„Šta to radiš?“
„Telefon ti je zvonio“, rekla je i pružila mi ga.
„Daj mi ga. Halo?“
„Isuse, ta smešna kurva javlja se i na tvoj telefon!“
Čitavo telo mi se rastopilo.
„Saro! O bože, kako mi nedostaješ.“ Izletelo mi je pre nego što sam razmislila.
„Naravno da ti nedostajem. Kakvo je to sranje? Zašto se ona javlja na tvoj telefon?“
„Uh, nemam pojma. Kakav smarač, a?“
Sara se nasmejala. Umirila sam se. Jeste mi nedostajala. Sve je bilo lepše kad sam
joj čula glas.
„Šta sam propustila? Šta ima novo?“
„Pa…“ Nije bilo bogzna šta da se ispriča. Život u La viju bio je dosadan bez Sare.
Već skoro mesec dana je nema u kancelariji, radi od kuće. Čini mi se da je prošla čitava
večnost. Trebalo mi je da se vrati i bude pored mene. Trebalo mi je da osetim miris njene
kose.
„Pitaću Siliju da li mogu da se vratim.“
„Misliš li da će ti dozvoliti?“
„Moraće. Nisam osumnjičena. Mislim, daj.“
„Baš tako. Pa, nadam se da će to biti uskoro.“
„I, Anja, ne ljutim se zbog noktiju. Znaš.“
Lagala je.
„Da. Sranja se dešavaju.“
„Tačno.“
Kroz slušalicu sam osetila hladnoću njenog osmeha. Naplatiće mi izdaju.
„Okej, čujemo se!“ Prekinula sam vezu i uhvatila Zazin pogled. Gledala me je s
visine, kao soko.
„Sara se vraća?“
„Da! Zar to nije sjajno?“
„Hhmm.“
„Kako god, Z. Vas dve ćete morati da sarađujete.“
„Ona je idiot“, kratko je rekla. „Uhvatili su je.“
„Uhvatili? Misliš na nokte?“
„Znam bolji način da se rešiš lesa.“
 Ona to misli ozbiljno? „A kako bi ti to uradila?“ Možda su njene metode bolje od
mojih? Dobro je razmeniti mišljenje. Mogle bismo da ih uporedimo.
„Pozovem svog rođaka Dmitrija. On se pobrine.“
„Zvuči kao da imaš iskustva u tome, Zaza.“
„Ja rešavam svoje probleme“, hvalila se. Je l’ ona to stvarno izgovorila? U
kancelariji u kojoj se dogodilo ubistvo? Da li da je ošamarim ili da je izljubim? Ni sama
ne znam.
„Ona ti nije prijatelj“, dodala je.
„A ti jesi?“
„Naravno.“
„Kad radiš ovde, niko ti nije prijatelj, Zaza.“

Novine su objavile još nekoliko članaka o Sari, tek da nas podsete na ubistva Malberi,
Lise i Kejsi, koja još nisu razrešena. I poneki sporedni tekst o Gregovim video-zapisima
s pitanjem da li je to bila odmazda za pornić. Pojavile su se i glasine o sadržaju nekog
novog magazina koji je bio u pripremi. Silija je pobesnela. Ali bila je i zadovoljna
Zazinim fotografijama. Tako da je sve na kraju bilo dobro.
„O, pogledaj samo ove fotografije“, uzdahnula je Silija i zavalila se na stolicu.
Podigla je postere s Hičkokovog snimanja da mogu da im se divim. Zaza kao Tipi
Hedren, ptice oko nje i soko na ramenu. Zaza kao Marni, krade novac koji ispada iz
vreće. Zaza u čuvenoj sceni ispod tuša, ali snimljena u Hotelu Plaza, isključivo s
nakitom na sebi. I vertigopodebljane pruge koje se šire po ležaljci.
„Ovo je sjajna ideja. Baš mi je drago što sam se toga setila“, dodala je Silija.
Do krvi sam se ugrizla za usnu.
„Genijalno, Silija“, obrisala sam krv.
„Napraviće čudo od našeg magazina.“
Očajnički nam je trebao rast prodaje. Sva ta ubistva zaplašila su oglašivače i prihod
je opadao zastrašujućim tempom.
Ako budemo udarili o dno, Zaza če biti spas za La vi. A kad sam videla postere,
bilo mi je jasno i zašto. Prelepa je kad joj ne dopustite da progovori. Bila je odlična
Hičkok devojka. Srećna sam zurila u njene postere, ne zato što je izgledala svirepo
(jeste) već zato što su se sve kockice uklopile. Konačno sam uspela. Postala sam neko.
„Anja, ove su potpuno šik. Ali treba malo da je obuzdaš.“ Silijine obrve, pune
botoksa, pokušale su da se izviju. Nije im uspelo. „Mislim, ona je jedno veliko dete.
„Hoću ovo, hoću ono“. Šta je njoj? Ovde je, koliko? Tri meseca? I već misli da je sve
njeno vlasništvo.“
„Mesec, tačnije.“
„Molim? Samo? Isuse.“
Zaza je za mesec dana uspela da sve iz kancelarije okrene protiv sebe. Ne
preterujem nimalo.
 Mahala je svojom džordžpajk narukvicom (linija Zaza) Daliji u lice, izazivajući je
da za nju niko nikada nije napravio nakit.
„Ti si urednik za nakit. Trebalo bi nečim da impresioniraš dizajnere.“
Potom se Zaza ustremila na Ivi.
„Je l’ dobra ova krema?“ Podigla je bočicu.
Ivi je klimnula glavom. „Jeste. I ja je koristim.“
„Oh!“ Zaza ju je bacila u kantu za smeće.
A onda sam na red došla ja. Ogovarala me je kod svakoga ko je hteo da je sluša.
Čak je i Siliji poslala mejl da je obavesti kako kradem ideje: Anja krade tekstove. Ona je
lopov. Njene ideje nisu njene. Mogu da pomognem u vezi s tim. Ma da. Možda jesam
prevarant, ali nikada nisam krala ideje. Hoću da kažem da me nije iznenadilo to što je
uradila, da je bila samo u timu Zaza, ali njena izdaja me je zabolela. Bolela je čitav dan.
Dobro, tokom čitave seanse sam o tome razgovarala s dr M. Teško je praviti se da nekog
voliš kad ti se taj neko uopšte ne dopada.
„Znaš li da se drznula da mi pošalje mejl u kom se žali na tebe?“, pitala me je
Silija.
„Na mene?“ Ciljala sam na poprilično zbunjen izraz lica. Naravno da ne, Silija.
Kako bih znala? Zaza je punim korakom napredovala ka sjajnoj poziciji u La viju tako
što je drugima radila iza leđa.
„Da, kaže da kradeš ono što ona radi. Devojka jedva napiše prostoproširenu
rečenicu.“ Samo nekoliko trenutaka pre toga divila se toj blogerki. Ali tipično je za Siliju
da stalno menja mišljenje.
„Bar doprinosi prodaji. Možda bi trebalo da je uposlimo van kancelarije.“
„Možda. I, dragi bože, promeni joj stil, hoćeš li? Danas je obukla Kavalijev model.
Glava me boli od nje. Obuci je u džil zander ili nešto slično.“
„A i sve te priče o mrtvacima.
„Kakvim mrtvacima?“
„Oh! Zaza je rekla da zna kako da se reši leševa. A onda je neko izbacio tvit da ima
krvavu prošlost. Kao, ima veze s ruskom mafijom ili tako nešto. Pojma nemam. Možda
bi trebalo da…“
„Oh, super, to nam je baš trebalo. Rešiću ja to.“
Umirala sam od želje da prisustvujem tom sastanku. „Pa, hm, hoće li se Sara
vratiti? Rekla je da radi na tome?“
Silija je prevrnula očima. „U grob ćete me oterati. Da, vratiće se. Ali samo ako se
svi slože s tim.“
Mi? Ja? Brate, imam uticaja na Sarin život?
„Mislim da bi to bilo u redu.“ Ako treba da radim s izdajnikom, onda bolje da to
bude Sara.

***
Trebalo mi je da zaboravim na sve svoje članke. Na Saru, na Zazu, naravno, i na Sitiju.
Samo da bude jedno mirno veče, da gledam svog omiljenog Stejblera. Emitovali su nove
epizode. Ali šta vredi kad u njima nema Stejblera. Iznervirala sam se, prosula kokice po
televizoru i ušla na Tviter.
Sara je tvitovala o meni. Kad je tvoja najbolja drugarica prevarant. (Smajli koji
plače.) Njena najbolja drugarica? U trenutku sam se osećala sjajno; bila sam polaskana.
A onda sam shvatila da me je nazvala prevarantom. Da li zna nešto o meni? Ko je
mogao da joj kaže? Prisetila sam se zabave u Hajlajnu na kojoj je bila Lisa. Trio, u
celini.
Znam ko joj je rekao. Džek. Mora da je on. Osim ako Sara nije svima nama radila
iza leđa. To bi baš bilo iznenađenje. Sara mrzi Zazu. Ne, mora da je Džek. Sigurno.
Možda bi trebalo da nauči lekciju? Rastužila me je ta ideja. Džek je zabavan, sviđa mi
se. A sad moram da ga ubijem. Zašto je, kad odrasteš, toliko teško sprijateljiti se s
nekim?
Ušavši sutradan u kancelariju, zatekla sam Zazu kako sedi za mojim stolom i rovari
po mom kompjuteru. Došlo mi je da krvlju napišem slovo K na njenoj žutoj haljini. K
kao kučka. Ipak, samo sam se nasmešila.
„Šta to radiš?“
„Moj kompjuter je pokvaren“, objasnila je.
„Meni izgleda sasvim dobro. Znaš, moj nećeš moći da koristiš bez lozinke.“
Idiot. Na šta li sam mislila? Zaza će se popeti na društvenoj lestvici samo ako joj ja
to dozvolim. Ja sam joj utabala kraljevsku stazu ka njujorškom društvu.
Prošlo je nekoliko dana pre nego što sam preduzela nešto u vezi sa Zazom. Morala
sam da sačekam da Silija pusti u štampu Zazinu reportažu za januarsko izdanje
magazina. Bili su na korak da prekinu štampu, ali nisu. Perfektno.
A onda, iznenada, eto Sare.
Mislila sam da sanjam. Ista ona talasasta, stepenasto ošišana kosa. Režala je svojim
sjajnim, namazanim usnama. Obukla je crnu usku haljinu i obula cipele sa štiklom.
Svedeno za Saru. Izgledala je kao duh iz prošlosti La vija. Stajala je besna ispred svog
nekadašnjeg stola.
„Ozbiljno, nosi svoja sranja s mog stola, kurvo!“, besnela je.
„Ne pomeram se odavde! Odlazi ili ću zvati policiju!“
„Saro, jesi li to stvarno ti?“, šapnula sam.
„Kakva je to buka“, zarežala je Silija. Bronven, koja je stajala iza nje, zapušila je
uši. Silija je pogledala u mene, jedinu koja nije pravila buku.
Uzdahnula sam. „Hm, gde će Sara sedeti?“
„Dogovorite se, devojke. Niste deca. I budite tihe ili će padati glave.“ Tih dana to je
bio njen novi omiljeni izraz. Govorila je da joj se sviđa ta slika.
Pozvala sam kancelariju glavnog urednika. Slobodnih stolova bilo je samo u
odeljenju za kopiranje.
„Odeljenje za kopiranje?“, povikala je Sara s nevericom. „Ne mogu tamo da
sedim!“
 „Možeš i hoćeš.“ Uhvatila sam je za nadlakticu. „Sad su sve oči uprte u tebe i ne
dopada im se ono što vide. Moraš da spereš ljagu sa svog imena. Budi popustljivija,
bolja za saradnju. Istrpi malo, a posle ćemo ovo rešiti, u redu?“
Ćutke je klimnula glavom. Nije se protivila. Nije vikala. Vau! Treba češće da
postupam sa Sarom tako pametno. Poželela sam da je zagrlim.

Sara se vratila, ali, zahvaljujući njenim novim susedima, izgubila je status. (Biti u
odeljenju za kopiranje bilo je isto kao i družiti se s gomilom kretena, dečurlijom ili
sličnom čudnom družinom srednjoškolaca koje viđate u filmovima. I Sara je mogla da
ofarba kosu u roze i obuče helanke na pruge.) Stvarno ne znam zašto nije bila strpljivija.
Da je sačekala da uhvate ubicu (LOL) ili bar da prođu praznici. Ostalo je nedelju dana
do Božića. Sara je trebalo da bude sa svojom porodicom u Konektikatu. Umesto toga,
ostala je s nama. (Jesmo li postali porodica?)
Ivi i Dalija ipak su došle do mog stola i naterale Saru da ustane i pođe. Još gore,
morala je da provede vreme sa Zazom.
„Kuda idemo?“, pitala je Sara dok smo tabanale ka kafeteriji.
„Na zamrznuti jogurt“, odgovorila je Dalija.
„Oh, ali ja ne jedem šećer i mlečne proizvode.“ Sve smo je pogledale. Morala je da
se povinuje našoj želji, inače…
„Valjda danas mogu. Kako god.“
Sara je postala slaba. Osetila sam to.
I Zaza nam se pridružila, ali ona nikada ne bi pojela jogurt. Mislim da je samo htela
da drži Saru na oku. Mahala je svojim pozivnicama za zabave Sari u lice i smejala se.
(Volela bih da kažem da se Sara nije primila na to, ali daj. Sara je to.)
Kao odgovor na njen uspon u društvenom životu, Sara je odlučila da se promeni.
Nestali su valentino i guči. Rik ovens i izdbel maran komade mogla bi da nađe i u mom
ormanu – da smo nosile isti konfekcijski broj. Bila sam oduševljena i nervirala me je u
isto vreme. To je bio moj stil. Silija bi joj bacila kosku da je to obukla za našu prazničnu
proslavu, ali Sari nije bilo dozvoljeno da prisustvuje. (Proslava je bila užasna. Odlučeno
je da ne trošimo budžet, pa je održana u kafeteriji.)
Ipak, izvan zidova naše kancelarije, Sarina zvezda je nekim čudom sve više sijala.
Očigledno je na čitavoj planeti bilo u fazonu da budete osumnjičeni za ubistvo. U svetu
mode skandali su bili omiljeni. Zaboravite na kartje večere; pozivali su je u podzemne
garaže i na navijačke žurke u tunelima železnice.
Iako se oblačila u gotskom stilu, veselio me je Sarin povratak u kancelariju. Sara se
vratila – meni. Htela je da sve bude kao nekada. Nije mi bilo važno što mi se tada
smejala i govorila da mi nije drugarica. I što mi je pretila. Dobro, jeste, ali znam zašto je
to radila. Samo se plašila preteranog vezivanja za mene. Mora da je to. Počela sam da
nalazim načine da se družim sa Sarom tokom dana. Ručkovi, lažni sastanci, šoping ture
do Barnisa.
 „Znaš, čujem da Zaza svima priča sranja o tebi“, rekla mi je dok smo jele cezar
salatu. „Džek mi je pokazao poruke koje mu je slala. Anja, ne smeš da joj veruješ.“
Odmahnula sam rukom. Šta ima veze. „Oh, to su samo poruke.“ Nisam htela da joj
pokažem koliko me nervira što mi ruska blogerka radi iza leđa. Ne dozvolite da drugi
vidi kako se osećate. Nikada. Upotrebiće to protiv vas.
„Ne, gore je nego što misliš. Slušaj me, važi? Hoću da pomognem.“ Sara je bila
ozbiljna. Čak zabrinuta.
„Otkad to, Saro? Nikad mi nisi pomagala.“ Ne kao što sam ja tebi.
„Kako god, stalo mi je, okej? Vidiš?“ Podigla je telefon. Već neko vreme nisam
proveravala njene poruke. Ili bilo čije. Mogla bih da se opravdam time da sam bila
zauzeta oko praznika, ali iskreno, dozlogrdilo mi je da čitam bljuvotine o sebi. I eto.
Poruka od Zaze: Hajde da zakopamo ratne sekire, Saro. Želim da budemo drugarice.
Hajde da popijemo piće. Bez Anje. LOL. Muka mi je od nje.
Pošto se Sara vratila, blogerka je pokušavala da poveća domet. Ako njih dve
postanu drugarice, biće nepobedive. Zaza je to očigledno skapirala, ali Sara nije. Ako se
njih dve udruže, ja im neću biti potrebna.
Gledala sam čas u telefon, čas u Saru, i videla. Sažaljenje u njenim očima. Obuzela
me je panika, bes, jaka želja da razbijem nešto. Ali nisam. Pojela sam salatu, popila
koka-kolu bez šećera.
„Hajdemo na peti sprat da pogledamo cipele“, rekla sam uz osmeh.
Sara je klimnula glavom. Zaza više nije bila glavna tema.
Ali nisam zaboravila. Trgovale smo, a ja sam razmišljala o Zazi. Toliko izdaja za
tako kratko vreme. Mogla je da drži predavanja o potkopavanju iza leđa. Kad smo se
vratile na posao, jedna stvar mi je bila jasna: kucnuo je čas da sa liste prijatelja izbrišem
moju malu Ruskinju.

Tokom trajanja Nedelje mode, Zaza je dobila gratis boravak u hotelu, samo dva bloka
dalje od svog stana. To je bilo baš šik. Inače, živela je u dupleksu, u Gramersiju. Stan je
bio veličanstven, s ogromnim dnevnim boravkom i kuhinjom. Spavaća soba se nalazila
na spratu. Do nje su vodile vijugave gvozdene stepenice, koje uvek izgledaju tako
smrtonosno. Jedan pad i gotovo.
Sama sam se pozvala da bismo „razmenile“ božićne poklone. Drugarice to rade, zar
ne? (Kupila sam ram za sliku i šampanjac. U njenom stolu ostavila sam i poklon za
Saru: ručno pravljene vudu lutke, po jednu za svaku, uključujući i Lisu.) Zaza se
presvlačila na spratu. Pola sata kasnije nabadala je stepenike čizmama s platformom
koje su jedva stale na gazišta.
„Dobro, sad, šta hoćeš?“
„Treba da razgovaramo.“ Sipala sam joj piće.
„O čemu?“
„Zaza, da li ti odgovara naša uređivačka politika?“
„Odgovara? Radim, plaćena sam za to. Ovde živim. Šta mi više treba?“
 „Naravno, u redu. Ali čini li te La vi srećnom? Hrani li ti dušu?“ Osmeh.
Bledo me je gledala. Pošla sam ka sofi, ali držala sam se na odstojanju.
„Jesi li u vezi? Viđaš li se s nekim?“
Čudno me je pogledala. „Je l’ ti to mene ispituješ, Anja?“
„Oh, ne. Izvini, samo sam radoznala šta se još dešava u tvom životu. Pored mode,
važno je da imaš još neku preokupaciju.“ Nabacila sam idiotski osmeh.
„Ah, dobro, razumem. Povremeno se viđam s Gregom, ali to nije ništa ozbiljno.
Seks je očajan.“
Iskreveljila sam se i umalo prosula šampanjac. Čime ih je taj čovek privlačio?
Svojom slepljenom frizurom? „Teško je naći pravog muškarca kad toliko radiš.“ Samoj
sebi sam bila dosadna. Morala sam da održim komunikaciju. Nisam baš mogla da je
pitam zašto je tako grozna. Nije mi bio cilj da joj se suprotstavim. Zatreptala bi, napućila
usne i pravila se da je sve u redu.
„U pravu si. Ali to je cena ovoga što jesmo.“ Nasmejala se.
„Oh, naravno. Hajde da nazdravimo. Za vredne žene!“ Gledala sam je kako ispija
šampanjac i brzo joj sipala još jednu čašu. Ali nije ni bilo potrebe – oči su joj se već
zacaklile.
„Anja, ja…“ I bila je gotova. Čak i da je bila u dobroj formi, kao ruske kurve,
dovoljna količina benzodijazepama bi je oborila. Hvala bogu na dr M i njegovim
preporukama.
Ali još nije bila mrtva. Stavila sam rukavice.
Puls joj je bio slab, ali osetila sam ga. Mogla sam kuću da bacim na nju, još bi
disala. Devojka je jaka poput vola. Rusi su jednostavno drugačije uzgajani,
pretpostavljam. Uhvatila sam je ispod pazuha i odvukla u kupatilo. (Ako mislite da je
lako vući opušteno telo kroz hodnik, razmislite još jednom. Hvala Trejsi Anderson na
vežbama za ruke.)
Kad smo stigle, svukla sam je. Gledano okom umetnika, Zaza je zaista zgodna. Ali
bilo mi je drago da vidim da i ona ima ožiljke i celulit. Znam, sitničava sam. Ali mislim
da je to dozvoljeno u takvom trenutku. Duboko sam udahnula, ubacila je u kadu i
namestila u sedeći položaj. Ugao je uvek od velikog značaja. Onda sam pustila tuš – da
spira krv.
Uzela sam tašnu i izvadila nož: jedanaest i po centimetara dugo sečivo s drvenom
drškom. Kao onaj iz Psiha. Autentičnost je bitna. Počela sam da ubadam. Sedamnaest
rana – kao i Dženet Li – odlučila sam da dodam nešto specijalno. Izvadila sam ručnu
testeru (stvarno bi trebalo da kupujem blek end deker alat; to je treća koju sam kupila
kod njih) i prerezala joj vrat. Malo sam se namučila dok sam testerisala kičmu, ali
konačno joj je otpala glava. Stavila sam je u kadu i zavrnuta vodu. Slikarskom četkom,
koju sam ponela sa sobom, njenom krvlju napisala sam poruku na zidu: Padaće glave.
Povukla sam se korak i divila se svom umetničkom delu.
I tako rastavljena bila je lepa, svaka joj čast. Nije izgledala baš kao na slikama za
novi broj magazina, koji je već ušao u štampu i nije bilo moguće povući ga, ali bilo je
dovoljno slično da izazove pometnju. Da, jeste već viđeno – na februarskim guči
revijama glave su bile aksesoar – ali svakako mislim da će upaliti. Čekala sam onaj
dobro poznati talas endorfina, da me opije, ali ništa se nije desilo. Nisam osetila baš
ništa. Nije bilo ushićenja, a ni zadovoljstva. Baš ničega. Ah nisam se zamarala time. A ni
Zazom. (Porazgovaraću sa dr M. On će znati u čemu je problem.)
„Možda sledeći put kad ti neko pomogne nećeš biti toliko nezahvalna kučka. Oh, i
srećan ti Božić.“
Stilske blogerke ovih dana jednostavno nisu bile roba koja traje. Jednog dana su na
vrhu sveta, a već sledećeg sa nogama napred u mrtvačnici.
Napravljeno 11.940 koraka. Utrošene kalorije: 1.202.
 16

P itanje za kviz: koliko vremena treba da prođe da se obožavatelji uspaniče jer njihova
blogerka ne izbacuje postove na Instagramu?
Odgovor: sedam sati.
Zazina lojalna legija pratilaca prestravila se kad nije bilo slike njenog nakita, njenih
jarkocrvenih usana, trepavica s kilo maskare. Komentari su se množili na Zazinom
Instagram profilu. Na njihovu žalost, bilo je vreme praznika. Nije se radilo nekoliko
dana i niko nije obraćao pažnju šta Zaza radi.
Tek drugog januara, nedelju dana posle njenog ubistva, na Instagramu je osvanula
slika njene glave. Izgledala je tako smireno u kadi dok joj je telo bilo naslonjeno u uglu.
Lično sam je fotografisala: Zaza za Guči. Fotografija je privukla više pažnje nego
poslednja kampanja tog brenda. (Što bi Greg rekao: Dobar posao!) Ljudi su bili potpuno
utučeni. Rekao bi čovek da nikad nisu videli obezglavljen leš. To je isto kao kad se neki
bend raziđe, samo dramatičnije i sa više ruža na usnama.
Svi smo se vratili na posao kad se cela ta priča zahuktala. Zaza se nije javila na
posao, naravno. Čekala sam da neko vidi post. (Poslala sam nekim ljudima sa lažnog
imejl-naloga, čisto da privučem njihovu pažnju. Stvarno je smešno šta sve moram da
radim.) Konačno, čula sam nečiji uzdah i nekoliko vrisaka. Dalija je počela da povraća.
Sara je svima poslala poruku. Napisala je: Ding-dong, vešticaje mrtva!
„Ovo je stvarno, jelda? Reci mi da jeste!“ Sara je bila uzbuđena.
„Ne znam“, rekla sam. „Možda je to samo za neko snimanje?“
„Ne, pogledaj. Glava joj je potpuno pala s ramena. Čak ni Zaza ne bi mogla to da
izvede“, konstatovala je Ivi.
„A Fotošop?“, pitala je Dalija.
„Ohhhhhh…“ jednoglasno smo odreagovale.
„Društvo, mislim da je ovo stvarno“, dodala je Sara, „jer u poslednje vreme često
viđamo leševe. A ovaj izgleda prilično realno. Anja, možeš li da pozoveš svog dečka i
pitaš ga?“
„Mog dečka?“
„Znaš, onog koji me je izvukao odavde.“ Iskosila je oči dok je govorila. Nije mi
oprostila.
„Policajac? O čemu pričaš, on nije moj dečko.“ OMB, kad bi samo bio.
„Volela bih da je moj. Baš je zgodan!“, smejala se Dalija.
 Ako bude pipnula inspektora Hopera, odseći ću joj ruke i naterati je da ih pojede.
„Samo izvoli“, slegnula sam ramenima.
„Ali svakako ga pozovi i raspitaj se. Jer ako je mrtva…“, rekla je Sara.
„U redu. Ali šta tebe briga da li je mrtva? Ti mrziš Zazu.“
Svakako sam okrenula broj. Jedva sam čekala da mu čujem glas. Prošlo je nekoliko
nedelja od našeg poslednjeg razgovora. Htela sam da ga pitam je li putovao za praznike.
Predigra je uvek najzabavnija.
„Hoper.“
„Da li je istina?“
„Ko je to i šta da li je istina?“
„Izvinite, Anja ovde. To što se priča o Zazi?“
„Anja, zdravo. Ne smemo ništa da kažemo jer je istraga u toku.“ Znači pronašli su
telo. Naravno, njeni ludi fanovi su pozvali policiju.
„O bože, istina je. O, moj bože.“
„Anja, molim vas, smirite se.“
„Kako da se smirim? Svi oko nas umiru!“
„Još istražujemo.“
„Recite mi da je bio nesrećan slučaj.“
„Ja… nemogu.“
„Dođavola. Rekla sam vam da se neko nameračio na nas!“
„Čekamo izveštaj, ali doći ćemo da porazgovaramo s vama.“
„Znači, još veća bruka. Kad ćete više uhapsiti nekoga?“ Zvučala sam zabrinuto.
Pogledala sam u ostale oko sebe da se uverim da me slušaju. Gutali su svaku moju reč.
Dalija je uzdahnula.
„Radimo na tome“, viknuo je Hoper. Nije bio srećan što sam ga pozvala. Je l’ ovo
svađa?
„U redu, a mi ćemo u međuvremenu pokušati da izbegnemo smrt.“ Prekinula sam
vezu i pogledala u tri para očiju koja su čekala odgovor. „Jeste ona. Mrtva je.“
„OMB, OMB, OMB!“, vikala je Sara.
„Isuse, zašto vičeš? Mrzela si je“, ponovo sam je podsetila.
„Pa ipak, još jedna od nas je mrtva“, rekla je.
„Ona nije bila jedna od nas“, bunila se Ivi.
Zabolela me je glava. Prispavalo mi se.
„Treba mi vazduha“, rekla sam i izašla da se prošetam.
Inspektor Hoper nije mario za mene. Bilo je potpuno jasno. To flertovanje, dodiri
rukom i što me je zvao po imenu. Čemu sve? Ničemu. Trebalo bi da bude u Anjinom
timu kad me je već tapšao po ramenu (ili je to želeo) i govorio mi sve što zna. Trebalo je
da me pozove istog časa kad su pronašli telo Z. To bi uradio svaki brižan momak. Dok
ne pokaže da mu je stalo, nećemo biti zajedno. Ne znam ni šta sam videla u njemu.
Nastavila sam da hodam – tog dana je trebalo da napravim hiljadu koraka ili koliko
već. Osim toga, nisam imala živaca da se borim s lažno histeričnim ljudima u La viju. A
kad Silija bude saznala, stvarno će padati glave.
 Na kraju sam se vratila svom poslu i svom stolu.
„Jesi li čula?“
Podigla sam pogled. Silija je stajala ispred mene. Zvonce, treba svima da okačim
zvonce oko vrata.
„Za Zazu?“
Klimnula je glavom.
„Da, čula sam.“
„Odvratno, strašne vesti. Hvala bogu pa smo odradili snimanje s njom. To će biti
memorijalni snimci. Ne možemo menjati novo izdanje, ali možemo uraditi nešto na
društvenim mrežama.“
Da li da joj kažem za fotografiju? Koliko podseća na one sa snimanja? Prošlo mi je
kroz glavu. Ne. Nek se ona kasnije pozabavi time. PR katastrofa. Odlično. Silija treba da
me unapredi. Ne bismo bili u ovakvom haosu. Za sve je ona kriva. Baš za sve. Silija je
uzrok svih dešavanja.
„Hm, hoće li se Sara vratiti pošto Zaza…“
„Oh, pretpostavljam da hoće. Mogli bismo neko vreme da ostavimo Zazin sto
prazan. Da joj odamo poštu.“
„Bilo bi lepo.“ I neuobičajeno ljudski.
„Bićeš dobro?“, zagrlila me je. Pustila sam je nekoliko sekundi pa se izmigoljila.
„Naravno. Treba samo da se uposlim nečim.“
„Znam da ti je Zaza bila drugarica.“ Pokušala je da me potapše po ramenu, ali vešto
sam se izmakla. Ruka joj je lebdela u vazduhu. Mogu mnogo toga da istrpim.
Volela sam Zazu – dok nije počela da se zajebava sa mnom. Ali ona nije bila isto
što i Sara. Jedna je Sara Taft i, koliko god se ja trudila, ne mogu da je zamenim drugom.
Zašto je Zaza morala da mi radi iza leđa? Jebeni sine Brute. Svi me na kraju izjebu. Svi.
Ne verujete mi? Pogledajte svoje prijatelje. Setite se koliko puta su vas iznervirali.
Kakvi su to prijatelji? Usrani.
Dr M me je ubeđivao da treba da se izborim s tim. Ali i on će me jednom izdati.
Ljudi to rade. Izjebu vas, a onda vas okrive za to, svu krivicu svale na vas. To iscrpljuje.
Najradije bih se odselila na pusto ostrvo.
„Moraš ponekad da imaš poverenja u nekoga“, pridikovao mi je.
„Zašto?“
„Jer to je deo odrastanja. A ti moraš da odrasteš.“
Ponekad je previše tražio od mene. Oboje smo znali da to ne mogu. Zaljubila bih se
u nekoga i sve bi se loše završilo. Uvek je bilo tako.
Zaza je mrtva. Meredit je mrtva. Ali još imam šansu da to ostvarim sa Sarom. Ona
bi mogla da bude prava osoba za mene, moja druga polovina. Moram da se potrudim.
Ako se dovoljno potrudite, dobijete ono što želite, zar ne?

Sara je zaključila da je novi leš znak da je vreme da se pođe u šoping. Posle ručka je
krenula u šetnju. Zviždukala je sebi u bradu dok je nosila nekoliko kesa iz Barnisa i
Bergdorfa, punih veselih boja ODRL-a, Gučija i Valentina. Zbogom, gotik Saro. Sijala
je, ten joj je blistao.
„Moraš da vidiš šta sam kupila!“ Spustila je prtljag na Zazin sto.
„Mislim da te je Silija tražila.“
„Oh, dobro, odmah se vraćam!“ Dok je žurila ka Silijinoj kancelariji, kosa joj se
vijorila poput konjske grive. Samo nekoliko sati posle najnovijih vesti o Zazi, Sarina
kosa je postala plavlja, svetlija i, ako je to uopšte moguće, sjajnija. Kao da je Zazina
smrt ojačala snagu i lepotu modne piramide. Ili je samo bila kod frizera. Šta god,
izgledala je vraški dobro.
„To nije fer!“, vikala je Sara vraćajući se ka odeljku.
„Neki problem?“
„Još ne mogu da se vratim ovde. Zbog poštovanja prema Zazi.“
„Pa, to je samo privremeno, zar ne?“
„Baš me briga! Ona je mrtva! Jebeš nju, jebeš ovaj sto!“ Ljudi u obližnjim
odeljcima počeli su da šapuću među sobom. „Nju kao da nije briga!“ Htela je da sedne,
ali ja sam je zgrabila za ramena.
„Ne sedaj, Saro.“
„Zašto da ne? Ona je mrtva, Anja.“
„To nije tvoj sto.“ Nije bio ničiji. Ali morala sam da odam poštu Zazi jedan dan i
pored toga što nije bila nikakva drugarica. Dobro, htela sam i da pokažem Sari kako više
nije kraljica. Pripadala je odeljenju za kopiranje.
„Znaš šta? Zapaliću ovaj sto. Kako bi ti se to svidelo?“ Zgrabila je kese i izgubila
se niz hodnik.
„Jesi li dobro, Anja?“, virila je Dalija iznad zida svog odeljka. Pokretom glave je
poručila tvoja miljenica je mrtva.
„Šta hoćeš, Dalija?“
„Ja… samo da proverim kako si, ništa više. Stvarno je neverovatno to što si
uradila.“
„U redu. Možeš li sada da me ostaviš na miru? Prestani da izviruješ tako. Grozno
je.“ Povredila sam je. Ali tada mi nije bilo do njenog lažnog saosećanja.
Te večeri podmetnula sam požar u zgradi i sve ih pobila.
Šalim se. Gledala sam Zakon i red, poslednje tri epizode. Devojci je trebalo malo
opuštanja. U poslednje vreme bilo je mnogo posla, a malo zabave.

Te večeri dr M me je posmatrao iz svoje narandžaste fotelje. Mrzela sam tu stvarčicu.

Kupila sam je iz inata. Nisam bila baš dobra u odabiru boja. Skinuo je naočare i obrisao
ih majicom.
„Mislim da si u poslednje vreme okružena smrću, a ova poslednja neće biti od
koristi. Trebaće ti vremena da je preboliš.“
Gledala sam u svoje nokte. Treba mi manikir. I te kako mi treba.
„Anja? O čemu razmišljaš?“
 „O Džeku“, odgovorila sam. „Pokušavam da shvatim kakav je moj odnos s njim.
Prema meni se ponaša kao prijatelj, a šalje poruke o meni. To nije lepo, zar ne?“
„Ne, to nije lepo. Znači nećeš odgovoriti na moje pitanje?“
Slegnula sam ramenima. „Kasnije ću se pozabaviti svojim osećanjima.“ Emocije su
mi potpuno zbrkane. „Ako budem pitala Džeka u kom je fazonu, misliš da će mi
odgovoriti?“, sad sam ja pitala dr M.
Znala sam šta mi je činiti. Treba da otkrijem da li mi je Džek prijatelj. Sad sam ja
kraljica, a ne Sara. A kraljici je potreban kraljevski dvor. Džek mora biti moj.
On i Sara su u tom trenutku bili zajedno. Izbacili su post na Instagram. Slavili su.
Baš trulo, zar ne? Trebalo je bar da se pretvaraju da im je žao zbog Zaze. Ako ja to
mogu, mogu i oni. Ali evo ti njih dvoje: Džek u jednom od svojih ogrtača, a Sara u
Valentinu. Držali su koktele. Nakon što je dr M otišao, još dugo sam gledala njihove
fotografije.
Dobro postavljen tvit može da učini čuda. Iskažete mržnju a da ne napišete ni reč.
Moj tvit je zainteresovao Džeka. Spomenula sam njegov omiljeni odevni predmet:
Moram da kupim nekakav ogrtač. Ima li neko nekakav predlog? Eto ga. To će privući
njegovu pažnju. Od pažnje je jedino više voleo da kupuje garderobu u kojoj će biti
viđen.
Preuredila sam Sarin i Džekov pano. Morala sam da se koncentrišem i usmerim
energiju ka svojim ciljevima. Moram zauvek da ih razdvojim. Pocepala sam njihove
zajedničke fotografije. Odštampala sam tvitove. Svako nanošenje lepka bilo je kao
ubadanje špenadli u vudu lutku. Oni će zauvek biti razdvojeni.

„Šta misliš o ovome?“ Džek je podigao parče tkanine bez konkretnog oblika. Namrštila
sam se.
„Treba mi nešto sa malo više detalja.“
Bili smo u Barnisu, mojoj omiljenoj radnji. Bergdorf je bio na drugom mestu. Ali
Barnis je nudio paletu boja koje su meni odgovarale. Njihova klijentela bila je najbolja
na svetu. Umirala sam od želje da se družim s njima.
„Pa, ono, kako si ti ovih dana?“, pitao me je Džek dok smo tumarali po radnji.
„Mislim, sve to što se izdešavalo sa Zazom.“
„Iskreno? Prestravljena sam. Koliko nas će još pomreti?“
Džek je saosećajno klimnuo glavom.
„Policiju kao da nije briga za to“, dodala sam.
„Strašno je. Znaš, kad pomislim da sam to mogao biti ja“, rekao je. „Hteo sam da
počnem da radim s vama. Uh, drago mi je što nisam.“ Pomazila sam ga po ramenu da
mu pokažem da ga razumem. Bilo mi ga je žao.
„Jezivo. Oh, vidi ovo!“ Podigla sam ogrtač od vune i kože.
„Baš je šik. Moraš ga kupiti.“ Osvrnuo se oko sebe pre nego što mi se primakao.
„Vidi, mogu li da ti kažem nešto u poverenju?“ Glas mu je bio jedva čujan. „Ovo će
zvučati čudno. Ali, ono, ubica – ili ubice – nekako mi je šik.“
 Zinula sam od čuda. Džek Arčer je imao mnogo vrlina.
„Mislim, izdanja s fotografijama žrtava mnogo bolje prolaze. U svakom magazinu,
zar ne?“
„Da, jasno mi je šta hoćeš da kažeš.“ Dopao mu se moj stil. Mislio je da je moj
umetnički pravac dobar. I mislio je da je šik to što radim. To je sve što mi treba. Zašto
Sara ne ume da mi kaže tako nešto?
„Hoću samo da kažem da, ako treba da umrem, onda neka bude sa stilom.“ Dok je
to govorio, gledao me je pravo u oči. „Ako sam ja sledeći, želim nešto ekstravagantno.
Kao Šanelov ručni rad, pravljen po narudžbini.“
Prigušila sam osmeh. „Pa naravno. Ali ne bih ja svakome pričala o tome.“ Neka to
ostane među nama. Nek to bude naša mala tajna.
„O bože, ne!“, nasmejao se. „Možeš li da zamisliš?“
„Znaš, to znači da ubica – ili ubice – ima moć zapažanja… i u zavadi je sa svima.“
„Da. I dobar razlog. Kao, možda…“
U isto vreme oboje smo izgovorili Sara.
Džek je prekrio usne, a onda nesigurno pomerio ruku. „Ne znam zašto sam ovo
rekao.“
„Hm, jer je istina?“, nabrala sam nos kako bih mu pokazala da sam ozbiljna.
„Policija ju je ispitivala.“
Stresao se pa pogledao oko sebe kako bi se uverio da nas niko ne prisluškuje. „Ovo
ćemo svakako sačuvati za sebe. Neću da te lažem, strah me je da ostanem nasamo s
njom.“
Eureka!
Uhvatila sam ga za ruke. „I mene! I nikad nisam bila sigurna da li joj se dopadam.
Šta ako sam ja sledeća?“ Pokušala sam da zvučim uplašeno. Htela sam da taj momenat
dovedem do savršenstva.
„Devojko, potpuno te razumem. Ona greje pa hladi. Sa mnom je isti slučaj.“
„Zašto onda to trpimo? Džek, znaš, ja nikada ne bih bila takva prema tebi.“ Nikada
te ne bih ubila. Ne ako budeš na mojoj strani.
„Draga! Isto tako. Obožavam te. Hajdemo posle na piće! Samo nas dvoje.“
„Strava. Samo da platim ogrtač. Oh, hej, jesi li pričao Zazi o onom sranju koje je
Lisa pronela o meni?“ Moram da znam. „Pomenula je pre. Odmahnula sam rukom, što
je značilo pre nego što je brutalno ubijena.
„O bože, znaš, mislim da jesam“, iskrivio je facu. „Pričao sam joj koliko je Lisa
bila opsednuta tobom. Ne brini, nisam joj rekao ništa loše. Meni možeš da veruješ.“
Klimnula sam glavom. Laže me. Sigurno joj je pričao gadosti. Ali ne brine me to.
Svi pričaju gluposti; tako je to u modi. Džek je sada moj prijatelj. Mogu da ga ubijem ili
da mu verujem. Duboko sam uzdahnula i nasmejala se. Odabrala sam opciju zbog koje
će dr M biti oduševljen.
„Pravi si drug, dušo“, rekla sam mu. To sam i mislila. Zagrlio me je obema rukama.
To je prijateljstvo: zagrljaji, šoping i nekoliko krupnih laži.
 Kasnije iste večeri postavila sam naš zajednički selfi. U komentaru sam Džeka
nazvala svojim najboljim drugom. Uzvratio je komentarom: Ti to znaš.
Poslao mi je sliku ekrana s porukama u kojima mu se Sara žalila na mene. Bila sam
oduševljena. Voli me Džek, a ne Sara. Jedino će mi on biti prijatelj. Plaši se Sare. Lako
ću ga ubediti da ona nije pravi drug. Kad svakog može da tretira kao smeće i ubije ga na
kraju. Dr M nije bio pristalica moje taktike, ali složio se da mi treba prijatelj, neko kome
se stvarno dopadam.
Napravila sam pano za Džeka i mene. Samo nas dvoje. Bili smo baš simpatični.
Izgledali smo srećno. I šik. Isekla sam Saru sa nekih fotografija. Smejala sam se dok sam
joj cepala odsečenu glavu.
 17

K ožne pantalone uklapaju se u svaki stil. Idu uz sve. Zato i jesu, uz crni džemper
od kašmira, crne čizme s platformom i upadljiv nakit bili deo moje uniforme.
Crnog nikad nije previše.
„Vidim, obukla si se kao da si pošla na sahranu“, smejala mi se Sara. Ponedeljkom
ujutru bilo je isuviše rano da bih se raspravljala sa bilo kim.
„Baš smešno.“
„Kad je uopšte služba za onu, kako se ono zvaše?
„Za nekoliko dana. Kad joj porodica doleti iz Rusije.“ Bar neki od njih. Ostali su u
Bruklinu.
„Pa zašto si se onda obukla tako tmurno i usrano?“
„Jer je moja drugarica mrtva.“
Slegnula je ramenima. Htedoh da je podsetim da je ona bila snuždena zbog Lise.
Ali čemu to? Sara će uvek biti Sara.
„Bože, zašto sve toliko primaš k srcu? Samo sam htela da kažem zdravo.“
„Dobro, zdravo.“ Nisam bila raspoložena za njene hirove. Bacila je oko na sto i
cveće koje je stiglo za Zazu.
„Vau, zašto svi ovde šalju cveće?“
„Iz poštovanja. To je ono o čemu ti ne znaš ništa.“
„Ali ona je mrtva. Kako god, možda ću uzeti neko…“
„Ostavi to i idi. Odmah.“ Cveće nije bilo za nju. Dr M je u pravu, Sara gleda samo
sebe. Sve bi mi uzela. Nije čak mogla da ostavi ni cveće namenjeno za nečiju sahranu.
Došlo mi je da je se odreknem.
„Hm, nisi ti meni šef. Ja sam tebi. A koliko se sećam, nekada smo bile drugarice.“
„Stvarno?“
„Kako god, Mortiša.“
Dr M kaže da je moj odnos sa Sarom „zabluda koja košta“ i da bi trebalo da idem
dalje. Moraću da pogledam na Guglu šta to zapravo znači. Ali setite se tog truda!
Jednostavno nisam mogla da joj dozvolim da ode.
„Treba da odlučiš da li ćeš ići dalje ili je to sada tvoj život. A znaš šta bih ti ja
predložio“, rekao mi je tokom naše poslednje seanse. Klimnula sam glavom. Da, moram
nešto da učinim. Nešto što će naterati Saru da uvidi da će cena biti previsoka ako me i
dalje bude ignorisala i pretila mi.
 Nastavila sam da igram mirno. Ponekad kada nekome zaista želite da kažete šta
osećate, najbolje je da uradite suprotno. Zatvorite se, potisnite svoja osećanja i emocije
do daljeg. Dr M će trebati čitava decenija da dopre do njih. Da, tako treba živeti.
Čitavog dana sam osećala poglede na sebi. Gela kancelarija je znala da sam se
sporečkala sa Sarom i svi su bili na mojoj strani. To je bilo sjajno. Uzdigni se iznad
toga, Anja. Ali svi su i dalje krivili glave u stranu. To me je užasno nerviralo. Sledećoj
koja to bude uradila zabiću penkalo posred oka. U međuvremenu me je izluđivalo ono
kako si?, i to onim milostivim tonom. Smrt je ponekad jebeno iritantna.
Ali dan je postao neuporedivo bolji kada me je pozvao inspektor Hoper. Hteo je da
me vidi i pitao je da li može da dođe do kancelarije. Htela sam da se radujem, ali oboje
smo znali da je to zbog Zaze. Ta kučka se i mrtva mešala u moj život.
Kad se pojavio u crnom odelu i tamnosivom vunenom kaputu, skoro sam pala na
kolena. Prava je veština razoružati sagovornika svojim ukusom i stilom. Odvela sam ga
u Silijinu praznu kancelariju.
„Ovde nam niko neće smetati“, rekla sam mu.
„Gde je Silija?“
„Hitan botoks“, odgovorila sam. Ako treba da ode na sahranu uz neizbežno
prisustvo novinara, mora da sredi čelo.
„Ne, ozbiljno?“ Gledala sam ga dok se nije sabrao. Nakašljao se.
„Ovo je tako bizaran svet. Ne znam zašto ste ovde?“
„Da pogađam… suviše sam pametna da bih se bavila modom?“ Zakolutala sam
očima.
„Uozbilji se.“
Namrštila sam se na to. „Dobro. Šta se dešava?“
„Gde ste bili dvadeset četvrtog decembra u osam uveče?“ Pravo u metu, bez
predigre.
„Na Božić? Bila sam kod kuće.“
„Sama?“
Slegnula sam ramenima. „Nemam nikog od porodice s kim bih provela praznik“,
podsetila sam ga.
„Može li neko to da potvrdi?“
„Domar.“ Udelila sam mu dobar bakšiš za Božić.
„U redu, dobro. A sada, ispričajte mi sve što znate o Zazi.“
„Sve?“
Klimnuo je glavom.
„Pa, ona stvarno nije bila ono što je govorila da jeste.“
„Bila je prevarant?“
„Ćela ta priča o njenom carskom poreklu je glupost. Bila je samo lepa devojka s
akcentom.“
„Ko ju je doveo u La vi?“
„Ja. Ali to je bilo kad je postala popularna kao blogerka.“
„Možete li to da mi objasnite?“ Baš je sladak.
 „Naravno. Postoji ulični stil, razumete? Fotografije devojaka koje se oblače sa
stilom. I te devojke, koje imaju mnogo pratilaca, zarađuju od toga.“
„Zarađuju novac samo tako što se slikaju?“
„Pa, da. To je njihov brend. Elem, Zaza je postajala sve popularnija. Evo,
pogledajte.“ Otvorila sam njenu Instagram stranicu. „Vidite, bila je fenomenalna. Koliko
je prirodno izgledala kad pozira. Kamera ju je volela. Tako dobre poze. U svakom
slučaju, upoznale smo se na Nedelji mode i posle toga sam je dovela ovde.“
Klimnuo je glavom. Bio je momak koji je imao logiku i tražio samo čiste činjenice.
Logika mu je bila dobra. Emocije previše pomešane.
„Dakle, vi biste bili odgovorni da su je prozvali prevarantom? To bi bio dobar
motiv, Anja.“
Slegnula sam ramenima. „Nikog nije ni bilo briga da li je ona stvarno došla iz
Sibira. Zanimalo ih je samo kako će se obući i kako će izgledati u tome. Znate kako
kažu..
Podigao je obrvu. Samo jednu. Bože, kako je to seksi.
„Laži sve dok ti ne poveruju. Njoj jesu.“
„Ko se nije slagao s njom?“
„Oh, to je lako. Sara i ona su se mrzele. Sara je pala u blizini Z i bila je ubeđena da
ju je ova gurnula. A onda joj je Zaza, na neki način, ukrala dečka. „“
Njegov pogled mi nije govorio da je zadovoljan. Odolevala sam mu. „O tome mi
niste ništa pričali.“
„Niste me ni pitali. Znate da je Sara spavala s Gregom i da je bolesno ljubomorna?
Pa, onda je Zaza stupila na scenu. Sara je pobesnela.“ Dobro, vidite, znam da više nismo
najbolje drugarice, ali da li je trebalo to da radim? Da drukam Saru? Uključi logiku,
Anja. Šta bi Sara uradila da je na mom mestu? Ocinkarila bi me i posle toga popravila
ruž.
„Znači, imala je probleme s Malberi, Kejsi i Zazom… sa svim devojkama koje su
mrtve.“
„Oh, i sa Lisom. Ona i Lisa Blic su se stalno svađale.“ Neodoljiv je kad podboči
bradu. Videla sam mu mišiće. „Ne tvrdim da ih je ubila jer nemam nikakav dokaz za to.
Ali, ako je neko imao motiv… Ona i Z su čak imale veoma burnu raspravu u kancelariji.
Napravile su čitavu scenu.“
Nastavio je da zapisuje u svoju svesku. Šta li je zapisao o meni? Pokaži mi tvoje,
pa ću ja tebi moje, inspektore.
„Sve ovo je od velike pomoći. Oh, još nešto. Rekli ste da bismo mogli da
porazgovaramo s vašim terapeutom.“
Dođavola. „Psihijatrom. Da.“
„Kako bese njegovo ime?“
„Dr M! Najbolji je. Dr Moric.“
Čudno me je pogledao pre nego što je klimnuo glavom. „Žak Moric?“
„Da, zašto?“
 „Ništa, nešto moram da proverim. Slušajte, možda bi trebalo da se držite podalje od
Sare Taft dok sve ne istražimo. Mogla bi biti veoma opasna.“
Šta to treba da proven? Dr M i ja ništa ne krijemo. Baš ništa. Ja sam njegov pacijent
o kome može da priča s policijom. Kazaće sve najbolje o meni. Tako rade dobri
psihijatri. Pomažu svojim pacijentima.
Dostojanstveno sam klimnula glavom. „Pokušavam. Zamolila sam Siliju da joj ne
dozvoli da sedi pored mene. Ali, ako ostane na slobodi ili ja popustim, moraćemo da
radimo zajedno.“
„Samo budite oprezni.“
Brine li za mene? OMB, baš tako! To je početak, jelda?

Postavljanje uslova trebalo bi da bude od velike pomoći za napredovanje. Morate

prepoznati greške koje ste napravili da biste bili bolji. To treba da uradim. I eto, čiste
duše otkrila sam svetu sve svoje grehe i sada čekam da me osude. Hajde, bacaj kamenje,
narode! Zaslužila sam to. Objavljujem svoj opus, moje veliko priznanje, svako može da
pročita.
Zašto kršim dijetu: ispovest priča je o strašnoj istini izjedanja slanine, hleba,
makarona sa sirom i pržene piletine. I kako sam zaobilaznim putem išla kući samo da
bih svratila do Popaja, jer nigde ne prave tako dobar biskvit kao tamo. I svaki put kad su
me terali da jedem manje i vežbam više, sve bih nadoknadila u sigurnosti svog stana.
Dr M i ja smo se usaglasili da je moja otvorenost veliki korak napred. Čak je
obezbedio dovoljno klonopina, za slučaj da sve to izazove prevelik stres. A jeste bilo
stresno. Komentari su se gomilali, uglavnom podrška, a neki su pitali i kako nemam sto
kila. (Metabolizam? Moj ludački ritam na poslu? Cimanje leševa odlično sagoreva
kalorije.)
Ali najviše me je interesovalo kako će Silija reagovati. Pročitala je i pozvala me da
dođem. Bez reci sam sela naspram nje i čekala da progovori.
„Znaš, Anja, nas dve smo veoma slične. Kad sam pod stresom, jedem. Baš sam
prošle nedelje popila voćni jogurt. Tako da te potpuno razumem. To što si uradila je
neverovatno hrabro. Neverovatno. Pogotovo što se odigravalo ovde.“
„Hvala, Silija…“
„I to je bio pametan potez. Trebalo nam je nešto novo. Da se priča o nečemu
drugom, a ne samo o gomilanju leševa.“ Namrštila se. „Izvini, to je baš loše zvučalo. Ali
znaš na šta mislim. Ovo je sasvim drugačija vest. Odlično. A sada, jesi li razgovarala sa
svojim drugarom iz policije?“
„Inspektorom Hoperom? Da, raspitivao se za Zazinu prošlost i ljude koji nisu bili u
dobrim odnosima s njom.“
„Misliš na Saru.“
„Čuo je za okršaj koji je imala sa Zazom.“
„Sara će nas oterati u propast.“ Protrljala je čelo.
„Nadam se da se šališ jer, iskreno, nije isključeno.“
 „Uh, ne mogu da podnesem ovoliki stres. Odoh na masažu. Ako me neko traži,
nisam tu. Oh, Anja? Vrati se na dijetu.“
Nisam bila sigurna ko bi nju tražio. Niko nije znao gde je Sara, a Greg neće
dolaziti. Nije ga bilo otkako su pronašli kamere. Kad su snimci dospeli u javnost, kao da
je u zemlju propao. Rekao je da ne veruje više nikome iz kancelarije. Ali sve do sada
Sara nije trpela nikakve posledice. Nije bilo dokaza da je bez dozvole postavila kamere.
Njeni advokati su rekli našim pravnicima da se u kancelariji ne očekuju takvi intimni
momenti. Sara se izvuče iz svakog sranja.
Ipak, Silija je u pravu: potrebna nam je promena. Bila sarn opsednuta – šta da
obučem za Zazinu sahranu, šta sledeće da kažem inspektoru Hoperu, kako da nagovorim
Saru da mi dopusti da joj upletem kosu. Treba da odmorim mozak. Baš zato sam
odlučila da za vikend preuredim stan. Ili da ga potpuno promenim. Zidovi će ostati beli.
Jalovi. Obnoviću samo nameštaj i garderobu, ništa više.
Mada mi se dopala pomisao da zidovi budu krv-crveni, odustala sam od bojenja –
miris bi me izludeo. Odlučila sam da okačim uramljene naslovne strane magazina –
kako je nekada izgledao La vi. Najpre nekoliko pa ću, ako mi se dopadne, dodati još.
Izvadila sam čekić i eksere (svaka devojka treba da ima alat) i bacila se na posao – ali
ekseri su utanjali u suvi zid. Stanovi u Njujorku su sranje. Pokušala sam sa šrafovima,
ali ni to nije mnogo pomoglo. Slike bi bile na veoma čudnim mestima da sam koristila
grede.
Konačno sam popustila i kupila spajalice i heftalicu za drvo (moja se malo
istrošila), i pokušala ponovo. Oduzelo mi je tri sata, ali slike su bile na zidu. Moram
priznati da je dobro izgledalo – pet slika u galerijskoj postavci. Bila sam zadovoljna,
iako sam bila pomalo umorna. Rešena da uživam u plodovima svog rada, postavila sam
slike na svom Instagram profilu.
Sara mi je odmah odgovorila. Čak se i kod kuće iscrpljuješ, Anja?
Ta jebena krava. Počela sam da kucam odgovor, ali sam odustala. Silija bi
verovatno vikala na mene kad bismo se posvađale javno. Morala sam da se suzdržim.
Ignorisala sam je, ali zato sam uzela heftalicu i ubola jednom, pa još jednom, pa još
jednom, pa još jednom po drugom kraju zida, po jastuku, po cipelama koje nisam volela
– dok me pop!pop!pop! zvuk nije umirio. Zamislila sam da se metalne spajalice
zabadaju u Sarinu glavu. Pop! U oči. Pop! Pop! Pop! Zaheftana usta. Pop! Pop! Pop!
Posred čela, kao metalni bindi. Pop! Ovo dobiješ kad me ne voliš. Pop! Pop! Najbolje
drugarice podržavaju jedna drugu, glupa kučko! Pop! Ta vežba me je skoro smirila, ali
trebalo mi je još. Htela sam da osetim kako je kad se spajalica zabada u telo.
Izvadila sam ribu iz frižidera. Planirala sam da je spremim kasnije, ali jebiga. Ovo
je bolje. Ubadala sam dok se meso nije raspalo. O bože, kako je dobro. Sa još nekoliko
uboda napisala sam JEBI SE. Detinjasto, da. Ali baš sam uživala. Nešto je ipak
nedostajalo. Nisam videla krv koja teče. Voda se ne računa. Postoji samo jedno rešenje.
Uzela sam heftalicu i prislonila je uz levu ruku, na mesto gde se palac spaja s
dlanom. Duboko sam uzdahnula i pritisnula. Metal se zario u meso.
 „Jebeni kretenu!“, vrisnula sam dok je krv lila na sve strane. Ali, jebiga, bilo je
dobro. Umalo sam se onesvestila od bola. Neizdrživ bol vas tera da se koncentrišete;
skoro pa razbistri um. To je kraći put do meditacije. Možete da zažmurite i pevate misu
narednih deset godina ili da se ubodete u ruku. Na oba načina doživite pročišćenje.
Pitala sam se koliko dugo mogu da živim s metalnom spajalicom u ruci. Guglala sam o
trovanju teškom metalnom kopčom, ali nisam našla odgovor. Na kraju sam uzela klešta,
stisnula zube i izvadila. Sve vreme sam vrištala. Toliko o tome da sam jaka. Hvala bogu,
Frenk nije mogao da me čuje.
Stavila sam ruku pod vodu. I više nije izgledala kao moja ruka. Kao da nije bila deo
mene. Kad sam je isprala, obrisala sam krv i zalepila flaster. Sranje, kasno sam shvatila
da treba da primim tetanus.
Četiri sata kasnije dobila sam injekciju i zaradila sedam šavova i zavoj. Super
izgledaš, Anja. Izbacila sam svoju sliku uz tekst Nisam Marta Stjuart. Au!
#Nisamtolikovešta.
Stan je bio sređen i imala sam alibi – rukovanje alatima. Dve muve jednim
udarcem.

Sutradan, Sara je odlučila da, bez obzira na sve, sedne za Zazin sto. Stavila je odvratnu
džordž pajk narukvicu iz nove linije Zaza nakita. Ostala je u jednoj fioci. Naravno, Sara
je kidisala na nju. Mislila je samo na sebe.
„Vau, šta ti se desilo s rukom?“, pokazala je na moju povredu zbrinuto zavojima.
Doktori u Bolnici Maunt Sinaj bili su sredovečni, ali svakako sam bila ponosna na svoje
izlaganje.
„Uh, nezgoda tokom renoviranja. Nisam rođena za rukovanje alatima.“ Namrštila
sam se.
„Ha, očigledno da nisi. Trebalo je da platiš nekome da uradi to umesto tebe.“
„Da znaš, to nije loša ideja. Možda bih mogla da napišem članak o tome.“
„Sto da ne.“
„Je l’ to Zazina narukvica, Saro?“
„Ova? Da. Ali ona ne može da je nosi pa ću je zadržati.“
„Ali napravljena je za nju, ljudi će primetiti. Biće nezgodno. A da je vratiš
Džordžu?“
„Da je vratim?“, začuđeno me je pogledala.
„Možda će i tebi poslati jednu?“
„Ohhh! Sara narukvica! Sjajna ideja, Anja!“ Podigla je slušalicu i počela da bira
brojeve. Čudno kako ta devojka ne može da se seti šta je tog dana ručala, a zna broj
telefona svakog dizajnera.
„Džordžu? Sara je ovde. Taft, iz La vija. Zdravo, dragi. Molim? Oh, znam, strašne
vesti. Slušaj, pregledala sam svaki ćošak svog stola i pronašla narukvicu za Zazu. Mogu
li da ti je pošaljem? Meni se ne dopada. Možda biste mogli da mi pošaljete nešto
prikladnije… za mene… Aha. To je bio specijalan poklon… Kako to misliš ne možeš
ništa da mi pošalješ? Znaš li ti ko sam ja? Pa, videćemo da li ćeš se ikada više pojaviti u
La viju!“ Tresnula je slušalicu.
Nasmejala sam se. „Nisi dobro prošla?“
„Kako se samo usuđuje! Odbio me je! Mene! Zapamtiću mu to. Pokazaću ja
njemu.“ Dok se Zaza nije pojavila, osim mene, Sari niko nije smeo da kaže ne. Osetila
sam neko zadovoljstvo. Sara je podigla ruku i divila se kičastom sranju. Zašto bi neko
uopšte kombinovao kožu, lančiće, kristale, perle, dugmad i magiju na jednom komadu
nakita? Džordž Pajk nikad nije čuo za cenzuru. Nije ni čudo što ga je Zaza toliko volela.
„Pomisli da ti zapravo čini uslugu, Saro. Odvratno je.“
„Nije! On je genije.“
„Genije kojeg ti ne interesuješ. Ozbiljno, mani se toga.“
„Ne“, durila se. „Dokazaću mu da greši. Još će me moliti za oproštaj.“ Zakolutala
sam očima, vratila se poslu i dodala članak o nakitu u naš izdavački raspored. (Nakit
koji biste uvek poželeli da imate). Sara je glasno uzdahnula. Ignorisala sam je. Važna je
logika. A mozak mi je govorio da ne potpadam pod uticaj Sarinih želja. Ponovo je
uzdahnula, ali ovog puta je dramatično spustila glavu na sto.
„Isuse, šta ti je?“
„Džek me kulira.“
„Pa, sredi to. Kako ja tu da ti pomognem?“ U sebi sam poskakivala od sreće. Džek
i ja smo se sve vreme dopisivali. Morala sam da ga uverim koliko je Sara loš drug pa
sam mu slala moje (stvarne i zamišljene) razgovore sa Sarom: Džek, rekla je da ti je
danas odvratan ogrtač. Uh, vidimo se u utorak.
Kučka, odgovorio je.
„Mislila sam da ćeš se zabrinuti.“ Pogledala me je zbunjeno kao da sam priheftala
njenu ruku, a ne svoju.
„Mi nismo drugarice, sećaš se? Sama si rekla.“ Budi jaka, Anja.
„Uh, tada sam bila besna na tebe, alo?“
Nisam joj odgovorila. Posle eksperimenta s heftalicom, moj mozak je bio čist.
Mogla sam da razmišljam. Drugim očima sam gledala sve oko sebe. Onako kako je
trebalo. Pročišćenje je odličan poklon. Dr M će biti ponosan na mene.

Kad sam se vratila s ručka, Sare nije bilo. Obilazila je sve koji su dizajnirali nakit i
namerno je zaobilazila Džordža Pajka. Rešila je da napiše zaključak i objedini sve priče
o nakitu, pa je htela da to znaju.
Greg se konačno pojavio dok je Sara bila odsutna. Tumarao je po hodniku kao
senka i štrecao se kad bi na nekog naleteo.
„Greg?“
Poskočio je. „Oh, Anja. Zdravo.“ Bio je znojav, skoro mokar. Prestao je da koristi
sprej za samopotamnjivanje, a kosa mu je izgledala kao da nedeljama nije stavljao gel.
„Hm, treba li ti neka pomoć?“
„Ni-nisi videla Saru, nisi?“
 „Ne, mislim da je na sastanku. Treba li ti nešto?“
„Ne, ne, to je dobro. Ne-nemoj joj reći da si me videla.“
„Greg, je l’ sve u redu?“ pitala sam. Pozvao me je rukom da krenem za njim u
Silijinu kancelariju. Ona je otišla u neki spa centar.
„Ona je luda!“, šapnuo mi je.
„Ko?“
„Sara! Odlepila je otkako je saznala za mene i Zazu. Izbacila je snimke! Špijunira
me.“ Još više je utišao ton. „M-mislim da ju je ona ubila.“
„Greg, je l’ ti pretila?“
Razrogačio je oči.
„Treba li ti pomoć?“
Prebledeo je.
„Slušaj, zašto ne pozoveš inspektora koji radi na tom slučaju? On će ti pomoći, a?
Evo njegovog broja.“ Zapisala sam na papiriću.
„Dobro. Hvala ti, Anja.“ Oči su mu zasuzile.
Odmakla sam se. Greg je bio u haosu. Trebalo bi da se baci na logiku, kao ja.
Trebalo bi da joj da otkaz. Ali ne bi on uradio tako nešto. Slabić. Sara bi mogla da ga
tuži za mobing, ali još to nije učinila. Poslednjih nekoliko dana viđala sam neke ljude u
odelima kako ulaze u Gregovu kancelariju. Pravnici su radili na tome i pokušavali da
povrate kontrolu.
Trebalo bi da im dam nešto što će ih stvarno zabrinuti. I hoću.
 18

U četvrtak, pre komemoracije, Silija je izvela mene, Daliju, Ivi, Saru i još neke
ljude na večeru u Narcisu. Smatrala je da treba nešto da pojedemo ako ćemo
popiti votku za Zazinu dušu. Ne mogu da kažem da je pogrešno razmišljala,
samo što niko nije smeo da jede pred njom. Naručila je medaljone od tune, salatu od
kruške, prženu šargarepu, ostrige i nekoliko glavnih jela. Popili smo četiri flaše vina i
obrstili salatu. Kad je Silija ustala da se pozdravi s nekim u baru, Dalija se nagla i
šapnula nam: „Idemo posle na piću, važi?“
„Oh, naravno“, odgovorila je Sara.
„Moraćemo“, dodala je Ivi.
„Samo, nemojte reći Siliji“, ubacila sam se.
„Uzgred, Anja, prejake su ti boje na toj haljini za ovakvu priliku“, primetila je Sara.
Svi su pogledali u mene. Obukla sam meri katrancu haljinu. Crnu, s eksplozijom boja, i
obmotala crnu traku oko ruke.
„Pa, odlučila sam da se obučem u Zazinom stilu. Nije volela kad je sve u crnoj boji.
Govorila je da je to dosadno.“
„O bože, u pravu si!“, uzviknula je Dalija i ispila treću čašu vina.
„Ipak, zar ne misliš da to nije baš prikladno?“ Sara je pokušavala da me ujede. Ali
moj izgled je bio jebeno savršen. Četiri puta sam se presvukla i odlučila se za tu
kombinaciju. Očvrsla sam. Nisam pala na Sarine fore.
„Pa, ako se neko bude našao uvređenim, neka mi se obrati.“ Stavila sam list zelene
salate u usta.
„Uvređen čime?“, pitala je Silija vrativši se stolu.
„Anjinom očigledno neprikladnom garderobom.“ Sara je prevrnula očima.
Silija se ozbiljno zagledala u moju haljinu. „Meri katrancu je dobar izbor. Baš ono
što bi Zaza obukla. A dovoljno je crna da pristaje uz ovakvu priliku. Stvarno, Saro, otkad
ti odolevaš modnim izazovima?“
Ugrizla sam se za usnu da se ne bih nasmejala. Uvek pobeda, odzvanjalo mi je u
glavi.
„Hej, Saro, šta si uradila Gregu?“, pitala sam je. Svi za stolom su zaćutali.
„Molim? Ništa mu nisam uradila“, povisila je ton.
„O, baš čudno, on ne misli tako. Rekao mi je da si luda i da ga, kao, pratiš? Onda
me je zamolio za pomoć i pozvao policiju.“ Smireno sam otpila gutljaj vina. Ivi je sevala
očima kao mačka. Uživala je u drami. Dalija je posivela. Ona je bila suviše fina za svet
mode.
„Kako god. Preteruje. Samo smo se posvađali.“
„Znači, neće ništa ispričati policiji? Pripazi, ne bi valjalo da još nešto procuri.“
Razrogačila je oči. S nevericom je gledala sve za stolom. Otvarala je i zatvarala
usta kao riba na suvom.
„Jel’ ti to meni pretiš, Anja?, zarežala je. „Jer znam dosta o tebi…“
Nasmejala sam se. „Zašto misliš da je ovo pretnja? Zar nije interesantno…“
Uporno sam gledala u nju dok nije skrenula pogled. Želela sam da je zagrlim. Da
ogovaramo druge. Ali sve je propalo, tako da sam mogla samo da ostanem hladna.
Okrenula sam se ka Siliji. „Hoćemo li da krenemo uskoro?“

Ruski votka bar bio je u tami. Toliko gustoj da vam dođe da se borite za vazduh. To nije
bilo mesto na kom se pratila moda.
Silija se namrštila na glasnu muziku koja je dopirala sa zvučnika. „Pa, ovo je
nešto“, bilo je sve što je rekla.
„Zdravo! Ti mora da si… Anja?“ Prišao mi je čovek s proređenom tamnom kosom i
zlatnim lancem oko vrata. „Ja sam Zazin rođak Dmitrij. Hvala što si došla.“
„Dmitriju, drago mi je što smo se konačno upoznali“, rekla sam, bezuspešno
pokušavajući da izbegnem njegov zagrljaj. Zapahnuo me je miris njegove kolonjske
vode – tjeri migler amen. Počela sam da kašljem.
„Ah, mora da si još potresena. Evo, popij.“ Dodao mi je čašicu i gledao me u
iščekivanju.
„Za Zazinu dušu“, eksirala sam. Klimnuo je glavom pre nego što je i sam uradio
isto.
„A ti mora da si Silija?“ Ritual se ponavljao dok svako nije popio po čašicu.
Konačno nas je Dmitrij poveo do stola, smestio nas i pridružio nam se nakratko. Bar
sam se ponadala da je nakratko.
„Pa, Dmitriju, je l’ običaj kod vas u Rusiji da se pije na komemoracijama?“, pitala
ga je Silija.
„Mi u Rusiji ostavljamo votku i hleb za pokojnika. Večeras je to u stilu Brajton
Biča.“ Mahnuo je konobaru da donese još pića.
„U stilu Brajton Biča?“, pitala je Sara i pogledala me.
„Da, tamo živimo već osam godina.“
„Mislila sam da je Zaza iz Sibira?“
„Zaza? Ne, ne, radila je kao konobarica u baru mog strica. A onda je postala model
– Zaza.“ Osetila sam Sarin optužujući pogled. „Idem da se pozdravim sa ostalim
gostima.“ Otišao je, pozdravljao se i ispijao još votke.
„Jesi li znala da je prevarant kad si je dovela kod nas?“, pitala me je Sara.
„Bila je velika blogerka. I tada nam je bila potrebna. Kakve to ima veze?“
„Ali ona je bila niko i ništa!“ Svi smo niko, samo je Sara neko.
 „Saro, nije ni vreme ni mesto za to. Zaza je mrtva.“
„Da, jeste!“, histerično je odgovorila. A opet, dotakla ju je mrtva konobarica iz
Bruklina. „Vas dve biste se složile. Obe ste jebeni prevaranti. Lažnjaci!“
Nisam promenila facu. Daleko sam stigla da bih joj dozvolila da me sruši. Niko nije
reagovao na njene optužbe. Odahnula sam. Bilo mi je drago što nikoga nije briga.
„Devojke, nemojte“, konačno je progovorila Silija. „Koliko moramo da se
zadržimo?“
„Dvadeset minuta, ne bi valjalo kraće“, rekla sam.
„Onda daj da popijemo još neku votku.“ Dok je Silija tražila novu turu, ja sam
razgledala po prostoriji. Uglavnom ljudi iz sveta mode (među kojima je bio i Džek, koji
je seo za naš sto, do mene), nekoliko blogera, neki Zazini najvatreniji fanovi (Cvetna i
Barum Barum, ali bili su suviše uplašeni da bi nam prišli). Moj robot Loren u ćošku, s
limenim oklopom koji sjaji u mraku. Mislim da sam zapazila i Zazu kako nosi svoju
glavu okolo, ali nestala je niz hodnik pre nego što sam se uverila da je ona. Valjda nije
toliko luda da dođe na svoju sahranu? Čak ni Malberi to nije uradila. Ali mi pričamo o
Zazi. Nastavila sam da gledam, tražim je, ali umesto nje ugledala sam inspektora
Hopera. Prišao nam je. Nadmeno. Taj čovek je hodao kao maneken. Džek je tiho
zviznuo.
„Zdravo, inspektore. Ovde nas sve poznajete.“
„Dobro veče svima“, klimnuo je glavom.
„Inspektore!“, javila se Sara. „Znate li da je Zaza bila prevarant i da je Anja znala
to? Dobar motiv za ubistvo, zar ne?“
Pogledao me je pre nego što je odgovorio. Te oči. „Da, znam. Razgovarali smo o
Zazinoj prošlosti. U stvari, Anja mi je sama to ispričala.“ Nasmešila sam se. Jesam mu
se dopala. „Ali… recimo, da je neko imao mnogo javnih razmirica sa Zazom i da joj je
pretio pred svedocima. Snimao svog bivšeg dok je imao seks s njom. Taj neko bi bio
glavni osumnjičeni.“
Sara je promenila boju lica. „Ne mislite valjda… na mene, zar ne?“ Namerno sam
se nakašljala, da ne počnem da se smejem.
„Voleli bismo da sutra popričamo s vama, gospođice Taft“, nastavio je inspektor
Hoper ne obraćajući pažnju na mene. „Anja, mogu li da popričam s vama?“ Zgrabio me
je za ruku i odvukao nekoliko metara dalje. Nismo se do tada toliko dodirivali. Misli su
mi se utrkivale.
„Treba da budete oprezni. Nemojte se družiti sa Sarom, izbegavajte da ostanete
sami s njom.“
„Dakle, stvarno sumnjate na nju?“ Poželela sam da ga zagrlim. Ako Sara ne želi da
bude moja najbolja drugarica, moraće da plati za to. Čitav njen život biće oda meni.
Mogla sam da je ubijem. Nije da nisam pomišljala na to. Razmišljala sam. Pravila listu
za i protiv. Ali s Meredit sam naučila da ne treba žuriti. Sara ne bi patila da je ubijem.
Htela sam da joj uništim život. Voli me, ili…
„Ne smem da pričam, znate. Mogu vam reći samo da ću mirnije spavati ako ne
budete bili blizu nje. Ne znamo na šta je sve spremna.“
 „Čekajte, na mene pomislite pre nego što zaspite?“ nasmejala sam se.
„To… to nije poenta. Anja, hoćete li me poslušati ili ne?“
„Hoću, ali večeras sam morala da dođem. Obećavam, držaču se podalje od nje.“
„Odlično. Pričali smo i sa Gregom Dejvisom. Je l’ vam rekao išta?“
Klimnula sam glavom. „Samo da ga je snimala. Bio je poprilično nervozan.“
Inspektor Hoper je ljutito okrenuo glavu. „Pregledali smo snimke.“
„Svi smo ih gledali. Izbacila ih je na net.“
„Slušajte, samo se držite dalje od nje“, ponovio je. Stegao mi je ruku i pogledao u
zavoj. „Šta vam se desilo?“
„Oh, nezgoda prilikom preuređivanja stana. Pisala sam na Tviteru o tome.“
Očigledno me ne prati.
„Izgleda da boli. Čuvajte se!“ Upro je prstom u mene. Bio je tako blizu da sam
poželela da ga oližem. (Suzdržavala sam se.) On je otišao, ja sam ostala da stojim.
Iza mene, za stolom, Sara me je gledala i bez sumnje se nadala da me može ubiti
pogledom.
„Šta je, Saro? Nisi raspoložena da popiješ za Zazinu dušu?“ pitala sam.
„Jebi se, Anja.“
„Šta je hteo inspektor?“, pitala je Ivi, bezuspešno pokušavajući da izgleda
nezainteresovano.
„Oh, Greg je bio kod njega. Zbog nečeg si mu pretila?“ Gledala sam u Saru.
Džek je uzdahnuo. „Oh, sranje. Saro, moraš da smiriš svoje dupe.“
„Začepi, Džek. Ne pomažeš mi!“, zajecala je. Najpre je izgledao povređeno, ali
onda je prevrnuo očima. Uhvatio me je za ruku.
„Bože, Saro, pravi si psiho!“ Ivi je uzela piče pa ga vratila.
„Saro, mislim da treba da odeš“, rekla joj je Silija i mahnula konobaru da donese
sledeću turu pića. Sara je spustila glavu, a onda ustala. Nije se bunila. Uzela je kaput i
otišla.
„Vau, sve će nas izbaciti zbog nje“, rekla je Dalija.
„Verovatno“, slegnula sam ramenima. Džek me je zagrlio. Sada je bio moj drug.

Narednog dana obukla sam novu rik ovens haljinu (crnu, sa prišivenim providnim
donjim delom) i bajkerske živanši čizme. Malo sam preterala? Da, ali nakon Sarinog
ispada pred svima treba dobro da izgledam. Možda je previše pojaviti se četvrtkom u
garderobi vrednoj četiristo dolara, ali dobro došli u svet mode.
Danas ću se popeti na lestvici. Biću prava la vi žena. Nisam išla okolo i pravila
skandale po sahranama. Nisam bila optužena za Zazino ubistvo, niti za Kejsino,
Malberijino ili Lisino. Ostala sam smirena, dobro sam se oblačila i radila sve što je Silija
tražila od mene. Danima nisam krvarila na poslu! Bila sam njena idealna la vi žena.
Uspela sam.
Čula sam Sarin glas iznad sebe. „A ovo je moj sto. Pozdravi se, Anja!“, rekla je i
mahnula mi. Neka tinejdžerka snimala ju je ajfonom.
 „Šta je ovo?“, pokušala sam da izbegnem kameru.
„Moj blog, ha! Policija traži izveštaj o mom kretanju, pa sam mislila da izbacim to
na Jutjub, šta kažeš?“ Smejala se. To jeste sjajno. Zašto se ja nisam setila toga?
„Ko je ona?“, pitala sam.
„Moja pomoćnica, jasno. Ovo je Amanda. Pozdravi se, Mendi!“
„Ćao!“
„Dakle, ovo je Anja. Ona radi za mene.“ Sara se pomerila i stala pored mene.
„Ne želim da se nađem na tvom glupom blogu, Saro.“ Prekrila sam lice.
„Anja, opusti se. Nikog nije briga za tebe. Mislim, kakav ti je to stajling? Čekaj,
imaš etiketu ili šta već. Čekaj!“ Zavrnula mi je kragnu. Ništa se nije desilo. Bila sam
svesna blizine njenih ruku. Povukla je još jače.
„Iseci to, pobogu!“
„Evo ga!“
Grozan zvuk paranja zaglušio mi je uši.
„Pocepala si mi rik ovens haljinu?“ Duboko ravnomerno disanje. Udah pa izdah.
Sve će biti u redu.
„OMB, jesam. Ha-ha, ups!“ Smejala se.
„Moraćeš da platiš da mi je zakrpe.“ Pobesnela sam. Uništila mi je haljinu.
„Uh, nema veze. Nemoj oblačiti takvu garderobu ako ne umeš da je izneseš.
Devojka koja se bavi modom to ume.“
Baš tu, pred očima male Mendi, smrskala sam joj glavu o svoje koleno. Pa o sto.
Opet, i opet, i opet. Krv je prskala na sve strane…
„Dobro, otišle smo! Dečice!“ Sara se nasmejala. A onda je rekla u kameru: „Anja se
utegla. Mislim da je to zato što je ludo zaljubljena u onog inspektora koji nas posećuje.“
To nisam očekivala od tog dana. Ni pomislila nisam da će Sara Kardašijan ušetati s
kamerom. Niti da će mi upropastiti haljinu. Još manje da će celom svetu obelodaniti da
sam zaljubljena u inspektora Slatkog – Hopera. To je bilo previše. Kao da je čitav svet
odlučio da me baci u smeće. Kako da se izborim s tim?
Dok je veselo trčkarala niz hodnik, Sara je naletela na Siliju i Bronven. (Tog dana
stažistkinja je na glavi imala bukvalno krunu od trnja.)
„Šta to radiš, Saro?“, pitala je Silija.
„Izvinjavam se, šefe! Vau, Bronven, zar te to ne bode?“
„Jesi li bila u policijskoj stanici?“
„Nisam još. Ali snimam blog za njih.“
„Dolazi ovamo, odmah. Da razjasnimo. Ako budem saznala da danas nisi otišla da
razgovaraš s njima, tako mi boga, postaviću Anju na tvoje mesto.“
Sara je tada bukvalno zavrištala. Nisam se bunila. Da se to desi, naterala bih je da
puzi. Duplo bih joj naplatila svako ropstvo i ružne reci koje mi je uputila.
„Eto šta se dešava kad ubijaš ljude!“, doviknula sam.
„Nikog ja nisam ubila!“, vrištala je. Nešto je proletelo pored mene.
 „Saro! Ako budeš bacila još jednu jedinu stvar, zvaću obezbeđenje“, zapretila je
Silija. Izgledala je umorno. Pitala sam se da li je imala nekih problema kod kuće, mada
me i nije bilo briga.
Sara je jecala dok je odlazila. Bože, baš je osetljiva. Stvarno mora da nauči da
kulira. Podigla sam telefon koji je bacila. Još je snimao.
„Moramo da uradimo nešto s njom“, promrmljala je Silija.
„Policija će se verovatno pobrinuti za to.“
„Hoće li?“
Slegnula sam ramenima.
„Bronven, donesi mi mleko! Pola sojino, pola bademovo“, rekla je Silija.
I ostala sam sama.
Mogla sam da izbrišem ceo snimak. Ali nisam. Sarin nalet besa je bio zlata vredan.
Mogla sam da zamutim svoj lik. Ili onaj deo o pravoj devojci u svetu mode. Ali ostavila
sam ga. Sve su to reči jednog ludaka. Otišla sam do Sarinog stola i budućim gledaocima
pokazala snimak njenih stvari. Njen sto, ne Zazin.
Dok sam otvarala fioke redom, objašnjavala sam šta se u njima nalazi. Kolekcija
ruževa i sjajeva za usne, četke za kosu, kutija tampona – i vudu lutke.
„Šta je ovo?“ Podigla sam lutke. Svaka je imala ime. Svaka je bila izbodena
špenadlama. Malberi, Kejsi, Lisa, Zaza, Džek. I ja. „Oh, sranje.“ Snimila sam ih sve pre
nego što sam pritisnula stop. Jedva sam čekala da pošaljem to inspektoru Hoperu. Da li
da isečem onaj deo o njemu? Ne. Što manje prepravki, to bolje. Poslala sam taj fajl na
svoj mejl i prosledila ga njemu, s porukom Ovo se danas desilo. Bez nežnih reči. Bez
emocija.
„Anja, šta je ovo, dođavola?“, zarežala je Silija dvadeset minuta kasnije. Snimak je
išao uživo i pojavio se na Tviteru. Trebalo mu je malo vremena da se učita, ali svet je
morao to da vidi. Samo sam svima učinila uslugu.
„Hm, Sarin blog. Jesi li videla one vudu lutke? Ima jednu i za mene. Neću moći da
radim ovde ako joj ne bude bio zabranjen pristup. Ona je ubica, Silija!“ Drhtavim
prstima obrisala sam suze. Dobar efekat, pomislila sam. Jedna od nas dve mora da ode.
A to će biti Sara. Mora tako. Jedna la vi žena ne plasira loše priče o sebi.
„U pravu si, i ne moraš. Ali biću iskrena – ako ne budemo povećali prihode, biće
otkaza. A Sara je trenutno jedini razlog što se ljudi interesuju za nas. Na lošem je glasu,
ali to je podiglo prodaju.“
„Zadržaćeš ubicu umesto mene?“
„Ne, ne, naravno da neću. Želim da obe ostanete.“
Pokaži se, Anja. Predaj se tom trenutku. Ustala sam.
„Ne. Neću da radim s njom. Dajem otkaz. Momentalni“, izgovorila sam pre nego
što sam razmislila. Dr M bi rekao da mi je proradio ego.
Užas, tako sam se osećala. Užas, panika i potpuni strah. Srce mi je lupalo u ušima.
Jeste li ikada ostali bez posla? Znate onaj osećaj kad se sranja dešavaju, a vi ne možete
ništa sem da ih prihvatite? Nisam dobila otkaz. Ali kako da ostanem? Kako da odlazim
na posao i znam da će Silija uvek postaviti Saru ispred mene? Nije važno ni šta sam
radila ni kome sam radila, Sara Taft će uvek biti pobednik. Rođena je pod srećnom
zvezdom i uvek će biti srećne ruke. Svi mi moraćemo da se borimo da bismo dospeli do
vrha, i to ako budemo imali sreće.
Dobro, možda su emocije i ego ovog puta bili jači. Ali koliko treba trpeti? Uradila
sam mukotrpan posao. Sve! A Sara je pokupila kajmak. Trebalo je da me unapredi.
Trebalo je da ja budem glavna. To jesam bila Ja, moj trud. Spakovala sam obuću iz stola
u posebne kese i izašla.
Silija Ejveri će mi platiti. Zažaliće što nije izabrala mene za glavnog urednika.
Spoticala sam se dok sam izlazila iz zgrade. Bilo mi je bolje dok sam razmišljala o
onome što sam spremala za nju.
 19

P ersonalne promene u magazinima isto su što i raskidi među poznatim ličnostima.

Svaki modni sajt, svaki blog mora da proprati ko je otišao, zbog čega, a ko je
izvojevao pobedu. Uglavnom se o tome piše u magazinima. Ali neka sam
prokleta ako dozvolim da La vi ima neke koristi od toga. Ponovo su izabrali Saru, a ne
mene. To je uvreda. Obratila sam se nekim sajtovima i ispričala im za sve snimke
(uključujući i Gregove ludorije). Pomenula sam i nokte koji su pronađeni u Sarinom
stolu. Ja sam kriva, a Sara je ubica. Dr M smatra da sam očajnički željna pažnje. Ali šta
on zna? On čak i ne čita magazine.
Zaza bi se sve vreme smejala i bila bi na mojoj strani. Stvarno mi nedostaje ta
glupa kučka. Zašto mi je radila iza leđa? Samo da je umela da bude prava drugarica. Ali
ne, mislila je isključivo na sebe. Ipak, sada nije ona ta koja me je pobedila. Završila sam
i sa inspektorom Hoperom. Zašto viče na mene? Može lepo da me pozove da
razgovaramo. Mrzim kada ljudi viču na mene.
„Jeste li odali informacije o slučaju?“
„Rekla sam da treba da se čuju s vama. Nisam otkrila nijednu novu informaciju.“
Stvarno nisam.
„Da, jeste.“ Glas mu je bio grub. I seksi.
„Na primer? A jeste li mi vi rekli da je poverljivo i da treba da ćutim? Jeste li tražili
da bilo šta potpišem? Ne. I gde sam onda pogrešila?“
Čula sam ga kako uzdiše. „Kao prvo, nismo povezali Lisin slučaj sa Zazinim niti
bilo kojim drugim.“
„Oh, ma dajte…“
„Drugo, nije smelo da se sazna za nokte. A sada, zbog vas, moramo da sazovemo
konferenciju za štampu.“
„Pa, krajnje je vreme. Ljudi su nestrpljivi.“
„Hej, nemojte me učiti kako da radim svoj posao!“ brecnuo se.
„Ne učim vas! Ali ljude interesuje šta se dešava. Uplašeni su.“
„U redu. Konferencija za štampu nije moj deo posla. Ne odlučujem ja o tome. Kako
god…“ Zaćutao je i umirio se. „Ne mogu da nađem vašeg doktora. Neka me pozove. Ne
možemo vas isključiti dok ne obavimo razgovor s njim.“
„Potpuno je zaboravan. Samo mu pošaljite mejl. Verovatno će tako biti lakše.“
 Dala sam mu imejl-adresu dr M. Često je proveravao poštu, ali morala sam da ga
podsećam. Nekad sam ja morala to da obavim umesto njega. Bili smo toliko bliski da
mu nije smetalo.
„Hvala vam“, prekinuo je vezu.
Naša veza je očigledno prolazila trnovitom stazom. To se moglo i očekivati.
Sedamdeset posto romansi započetih u kancelariji ne završi se dobro. Dokazano. Neke
stvari su izmicale čak i mojoj kontroli. (Možda bi trebalo da nabacim nekome priču da
ne ulazim u veze sa saradnicima. Radna romansa: put u propast ili medeni mesec u
konferencijskoj sali?)
Treba da se bacim na plan S (kao Silija). Moram da sačekam, jer bi bilo sumnjivo
da još neko padne mrtav baš u tom trenutku.-Naravno, Sarinu lepu glavicu bacila bih
pod autobus, ali to bi i mene rastužilo. Previše riskantan potez. Sačekala sam nedelju
dana, razvlačila se po stanu, pravila planove za nepredviđene situacije i smislila konačnu
strategiju. Planirala sam i šta ću obući, jer promena stila je bila ključ svega. Dobro, jeste,
gledala sam i Zakon i red.

***

Konačno je došao i dan S. U dva po podne imam sastanak u La viju sa Silijom, Gregom i
verovatno Odeljenjem za ljudske resurse. Silija je u telefonskom razgovoru bila potpuno
nejasna u vezi s tim.
„Jednostavno treba da pročistimo vazduh. Odgovara ti u dva? Ujutru idem na
terapiju botoksom, tako da znaš.“ (Znam. Imam kopiju njenog rasporeda.)
Silija i Greg su se nadali da će me nagovoriti da se vratim na posao ili su
pokušavali da saznaju da li nameravam da ih tužim. (Emotivni stres? Oni su me naterali
na ubistvo?) Kompanije više nisu bile zainteresovane da zadrže talente; važna su im
samo sopstvena dupeta. Danas je to najveći problem među urednicima. Prošla su ona
stara dobra vremena kad su se rađali geniji. Danas se sve vrti oko marketinga, dolara i
društvenog statusa.
U jedan po podne obukla sam metalik sivu stela makartni trenerku – hvala bogu pa
sam imala dovoljno slobodnog vremena. Obula sam zlataste cipele. Ne crne; moram da
sijam. Kiša koja je padala nije me sprečila da se obučem kao super jaka kučka.
Dvadeset pet minuta kasnije sedela sam u Gregovoj kancelariji i čekala Siliju. Sitne
izveštačene priče terale su me na samoubistvo. Na svaki šum – ton nečijeg telefona,
kompjutera, njegovu škripu cipela – Greg je iskakao iz kože. Jadničak. Volela bih da
sam prisustvovala njegovom razgovoru s inspektorom Hoperom. Ali neke stvari moraju
ostati tajna.
Greg je šetao po sobi, gledao na sat, nervirao se. Korak, korak, korak, buljenje.
Korak, korak, korak, buljenje. „Ne znam gde je Silija. Nikad nije ovoliko kasnila.“
„Rekla je da će doći u dva, zar ne?“
„Da. Daj da pozovem njenog asistenta.“
 U pola tri oboje smo znali da Silija neće doći.
„Dobro, pa, idem ja. Ovo je bilo gubljenje vremena, Greg.“
„Anja, ne, sačekaj! Vidi, znam da se ne slažeš sa Sarom, ali trebaš nam ovde. Ti si
ključna karika u timu.“ Timu. Nema tima. Samo mu treba neko ko će obaviti posao. „Ne
znam šta je sa Silijom, ali molim te da još jednom razmisliš.“ Nagnuo se ka meni i tiho
dodao: „Molim te, ne ostavljaj me samog sa Sarom.“
„To što radite ti i Sara mene se ne tiče. Ne mogu da ostanem u kući koja ne štiti
svoje zaposlene.“ Vežbala sam svoj govor, pokušavajući da izbalansiram između besa i
dosade.
„Izvolite, gospodine Dejvise?“ Bronven je stajala na vratima, kruna od gardenija
malo joj se iskrivila na glavi.
„Je l’ stigla?“
„Ne, nije se vratila i ne javlja se na telefon. Hm, da pozovemo nekog?“
„Koga?“
„Ne znam. Posle svega što se ovde dogodilo…“
„Je l’ Sara danas sve vreme ovde?“, pitala sam. Odmahnula je glavom. Gardenije su
joj popadale s glave.
„Ne, izašla je. Ne znam gde.“
„Najpre pozovi Silijinog muža, ako ništa ne saznaš, potražićemo inspektora kog
poznajem.“ Laknulo joj je pa se osmehnula.
„Vidiš, Anja…“ zaustio je Greg.
„Nemoj. Ovo je vaša zbrka.“
Iskrivila sam obrvu od brige i uzela telefon. Ušla sam u aplikaciju Kardašijan i
počela da gledam tutorijal o šminkanju. Znala sam gde je Silija. Tamo gde sam je i
ostavila. Jedva živu. Nije mogla ni da vidi ni da priča, ali mogla je da diše. Možda.
Devedeset devet posto sam sigurna da je mogla da udahne kiseonik.
Pošto se do pola četiri niko nije čuo sa Silijom, predložila sam da pogledamo njen
raspored, da vidimo kuda je mogla da ode.
„Imala je zakazano u deset ujutru i to je to“, rekla je Bronven.
„Ali gde, Bronven?“ pitala sam.
„Oh, kod doktora, zbog botoksa“, nasmejala se i nabrala nos.
„Jesi li pozvala tamo?“
„A trebalo je?“
Greg i ja smo je gledali sve dok nije uzela slušalicu. Nervozno sam tapkala nogom i
namerno gledala u sat. Greg je krivio obrvu. Je l’ mu to neki novi tik?
„A tako, u redu, koja bolnica? Hvala vam.“ Bronven je prekinula vezu. „Imala je
nezgodu i poslali su je u Bolnicu Bet Izrael?
„Šta se desilo?“, pitala sam uplašeno.
„Kažu da je imala reakciju na botoks i da se nalazi na odeljenju intenzivne nege.“
„Ne shvatam. Nije alergična na botoks. Skoro svake nedelje primi tu injekciju.“
„Anja je u pravu, nešto tu nije u redu. Mislim da treba da pozovemo policiju.“
Gregovo celo telo se treslo.
 Već sam okretala broj inspektora Hopera. „Zdravo, Anja ovde. Slušajte, evo me u
La viju. Trebalo je da imam sastanak sa Silijom, ali ona se nije pojavila. Navodno je
imala nekakvu nepriliku kod lekara s botoksom i plašimo se da joj se nešto dogodilo.
Možemo li da se nađemo u Bolnici Bet Izrael? Super, hvala.“ Okrenula sam se ka
Gregu. „Idem u bolnicu. Ako želiš, možeš da mi se pridružiš.“
Kad smo došli na prijemno, Silijin muž, Dejvid Ejveri, već je bio tamo. Nervozno
se ushodao. Dao nam je neke informacije, mada ni on nije znao mnogo. Htela sam da ga
pitam vežba li pre večere? Tera li ga da jede kelj svakog dana? Štipa li ga za stomak da
proveri da li se ugojio? Hvali li se kako nijedan Ejveri ne ostavlja prljave sudove u
sudoperi? Ili je zapravo fina prema njemu?
Čekali smo da stigne inspektor Hoper i nadali se da će on saznati nešto više. Bio je
ljut kad je ušao, ali izgledao je seksi. Odelo mu je bilo malo neuredno. Dala sam sve od
sebe da ne oližem usne.
„Ispričajte mi šta se dogodilo.“
Nema zdravo, nema poljupca u obraz. Dva koraka napred, pet nazad.
Dejvid mu je ispričao ono što je znao, a mi smo dodali ono što smo čuli od
Bronven. Hoper je otišao da porazgovara s medicinskom sestrom.
„Dobro, idem u salon Blistav ten“, rekao nam je kad se vratio. „Ako dođe do
promene njenog stanja, javite mi, molim vas.“ Pošto je klimnuo glavom, inspektor
Hoper je otišao. Tek tako. Bez čuvaj se, Anja, ili vidimo se kasnije, Anja, ništa. Nije
rekao da je mislio na mene. Bezobrazluk.

***

Volela bih da kažem da sam bila pored Silije, da sam je držala za ruku i hranila je kad je
telefon zazvonio. Ali bila sam kod manikira, što mi je bilo potrebnije. Važno je voditi
računa o sebi. A vannastavne aktivnosti ostavile su grozan trag na mojim rukama.
Pogledala sam ko zove dok mi je žena izlivala gel na noktima. Hoper.
„Zdravo. Ima li šta novo?“
„Danas smo uhapsili Saru Taft.“
„Šta ste uradili?“ pitala sam malo preglasno. Žena koja mi je radila nokte
iznenađeno me je pogledala. Izvinila sam joj se osmehom.
„Identifikovana je kao osoba koja je napala Siliju.“
„Znači nije bila nezgoda?“
„Ne, količina botoksa u Silijinim venama bila je dovoljna za predoziranje. Žena
koja fizički liči na Saru rekla je da ima zakazan termin i viđena je kako izlazi iz Silijine
sobe. Medicinska sestra nam je potvrdila da je Silija prepoznala Saru u momentu kad je
bila svesna.“
Plava perika je zlata vredela.
„Vau. Samo… vau. Nisam znala da neko može da se predozira botoksom.“
 „Količina botoksa u Silijinom organizmu najveća je doza koja je ikada izmerena.
Pravo je čudo da nije bila smrtonosna. I još nešto. Dok smo hapsili Saru, pronašli smo
igle i bočice s botoksom u njenom stanu. Sve je kristalno jasno.“
„Stvarno je to uradila. O, bože.“
„Čekamo njenog advokata i vrlo brzo ćemo je izvesti pred sud.“
„Samo zbog Silije ili i zbog ostalih slučajeva?“
„Trenutno samo ovo. Nemamo dokaza da je počinila ostala ubistva, ali ona je sada
glavni osumnjičeni. Ispitujemo je i nadamo se da ćemo prikupiti još dokaza.“ Kao da je
hteo da kaže još nešto. „Anja, ako i kada bude izašla uz kauciju, želim da budete
oprezni. Veoma je opasna.“
Pokušala sam da prikrijem osmeh. „Da, dobro, hoću. Treba biti pametan. Prosto ne
mogu da verujem. Mislim, znam da smo svi sumnjali, ali svejedno je šokantno.“
„Čuvajte se, Anja.“
„Hvala, inspektore.“ Prekinula sam vezu i klimnula glavom devojci koja mi je
sređivala nokte. „Znaš šta? Želim jarkocrvene. To je mnogo vedrija boja, zar ne?“
Dok mi je turpijala nokte, uz osmeh sam zamišljala Siliju, obeznanjenu od injekcije
koju sam joj ubrizgala. Nije mogla ni da makne dok sam je punila botoksom. Ozbiljno,
obezbeđenje u tim salonima je smešno. Svakojake ludače mogu da dođu, kažu da imaju
zakazano i urade sve i svašta. Ubrizgati pun špric botoksa u svako oko bilo je više nego
zabavno. Jes, jes! Nisam imala pojma kako će to delovati na nju, ali bila sam sigurna da
posle toga više neće moći da vidi. Ako preživi.
A kao šlag na torti, sigurno se upišala u gaće.
„Oh, Silija, jedna la vi žena nikad ne bi pravila spektakl od sebe“, rekla sam
imitirajući njen glas. Zasmejala sam se. Devojka me je zbunjeno pogledala. „Izvini,
golicaš me“, rekla sam joj.

U prvoj tački optužnice Saru su teretili za težak pokušaj ubistva, u drugoj za napad, u
trećoj za lažno predstavljanje. Tužilaštvo je i dalje razmatralo da li će joj suditi za osvetu
koju je počinila iznošenjem porno-snimaka, ali to je bio potpuno odvojen slučaj.
Kaucija, koju su platili njeni roditelji, iznosila je petsto hiljada dolara – ali nisu hteli da
je vrate kući. Pustili su je uz nanogvicu kako bi mogli da prate svaki njen korak. Ako je
budu osudili, čitav život će provesti u zatvoru.
Možete li da zamislite jadnu Saru Taft u zatvoru? Pokušala sam da ostanem
ozbiljna kad sam je zamislila kako do kraja života oblači samo narandžastu trenerku.
Bez štikli. Bez šminke. Hoće li je poslati u isti zatvor gde je boravila Marta Stjuart?
Novine su poludele čim se saznalo za to. Uhvaćen ubica – modni urednik Sara
Taft! Botoks – rezač glava iz velike kuće! Naravno, pisale su se i filozofije, dugi eseji o
tome šta je moglo navesti nekog poput Sare da osakati, ubije, kao i o pritiscima modne
industrije. Jedan od njih je potpisala Dalija. (Konačno se i njoj osmehnula sreća.)
Kako je Silija bila onesposobljena, a Sara u kućnom pritvoru – nije joj bilo
dozvoljeno da priđe bliže od dvadeset koraka bilo kom zaposlenom – La vi je nadgledao
Greg. On je, saznala sam u našem telefonskom razgovoru, bio za to da se vratim na
posao.
„Anja, vrati se. Sad je bezbedno!“
„Zašto bih? Sjebali ste me.“
„Znam, žao mi je. Sredićemo to. Unapredićemo te i povećaćemo ti platu.“
„U redu.“ Prekinula sam vezu.
Složila sam se, ali ništa se nije kuvalo u tom trenutku. Sara je uništena. Silija skoro
mrtva. Greg je skakao kad god bi neko pomenuo njegovo ime. Pobedila sam. Dobila
sam sve što sam želela. Pa zašto sam onda tako depresivna? Nešto mi nedostaje. Treba
mi da se uposlim nečim, a to znači da se vratim u La vi.
Obukla sam crnu čipkastu, ravnu suknju, crne kratke čizme s alkama, blejzer (crni,
naravno) i stavila jarkocrveni ruž. Sad sam glavna kučka na čelu kolone. Sastali smo se
u manjoj konferencijskoj sali. U kancelariji je vladala mrtva tišina. Kao da su svi u
žalosti. Ili su shvatili da i oni mogu pomreti.
„Kao, svi žele da pričaju samo o Sari i ubistvima!“ Ivi je takođe bila u crnini.
Pogledala sam okolo. U stvari, svi su bili obavijeni nekim sumornim bojama. Je l’ to
mesto na kom želim da budem?
„Znam, baš je bez veze“, Dalija je klimnula glavom.
„Pa dajmo im ono što žele.“ Previše zbunjenih očiju pogledalo je ka meni.
Uzdahnula sam. „Pišimo o životu sa Sarom, poslovanju s njom, njenom šefovanju i tako
to. Ljudi će poludeti za tim pričama.“
„Možemo li da pišemo o tome?“, pitala je Ivi.
„Zašto da ne“, slegnula sam ramenima.
„Dobro, ko će pisati?“
„Pa, ja bih mogla da pišem iz ugla najbolje drugarice na poslu koja je svakog dana
sedela pored nje. Možda bi neko od vas mogao da napravi slajd sa Sarinim najboljim
fotografijama?“
„OMB, to je sjajno“, rekla je Dalija.
„O čemu bih ja mogla da pišem?“, pitala je Ivi.
„Kakav je bio vaš odnos? Možda kako je bilo izlaziti sa Sarom?“
„Mogla bih. Bile smo zajedno na Sent Bartolomjuu.“
„Eto vidiš. Bacimo se na posao!“

Možda je bilo previše spakovati Saru i njene probleme sa zakonom u tekst namenjen
čitaocima, ali pomoglo je prodaji. Silija je bila u pravu. Nikako ne bismo mogli reći za
nju da je ubica, samo navodno, ali mogli smo da pišemo kako je raditi, putovati i družiti
se sa navodnim ubicom; kako se mi osećamo; kako smo jedva spasli žive glave.
Specijalan izveštaj iz La vija: naš život sa Sarom Taft prošao je odlično, oborio je
rekord, u jednom momentu je i blokirao sajt. Tema o modi u zatvoru možda je neukusna,
ali kad ćemo imati smisla za humor, ako ne sad?
 „Ovo je sjajno!“, ponavljao je Greg. Polako mu se vraćala boja u lice. Baš bez
veze.
„Hvala, Greg. Znaš, mislim da je pomoglo to što smo se dotakli ličnih tema.“
Sela sam za svoj sto da ručam – suši s belim pirinčem (puši ga, Silija). Bilo bi
nepristojno zauzeti Silijinu kancelariju. Ljudi bi počeli da pričaju, a utisak je veoma
važan. Na kraju, još se nije ohladila. Dok se to ne desi, biću na istom mestu sa kog sam
otišla. I odakle mogu da prikupljam informacije. Dejvid Ejveri nema razloga da spusti
ručicu sve dok La vi plaća račune. Silija će živeti kao biljka. Po tome će biti jedinstvena
u modi.
Potopila sam ukusnu rolnu od tune u soja-sos pun glutena dok sam čitala poslednje
vesti o slučaju. Sarini advokati i PR tim danonoćno su radili kako bi posejali seme
sumnje među ljudima: „Drugi urednici magazina imali su više razloga da ubiju. Zašto se
ne bismo osvrnuli na njih?“ Sarin pravni tim je bio veoma pametan. Okružni tužilac je
imao jake dokaze protiv Sare i svaki sud bi je verovatno osudio. Najbolje što je njena
odbrana mogla da uradi jeste da izmisli neku novu teoriju.
Recimo, da sam to ja uradila.
Volela bih da sam imala takve advokate kad su me, kao dete, ispitivali o Meredit.
Ali, bože moj, što je bilo, bilo je. Nema nazad. Nemam nameru da dozvolim
advokatima, Sari, niti bilo kome drugom da baci ljagu na mene. Neću se smiriti dok Saru
ne zatvore, dok mala gospođica Imala Sam Savršen Život ne oseti ukus realnosti. Kad
bude ostala sama, bez ikoga na koga može da se osloni, biće primorana da zavoli mene.
Biću njena srećna zvezda dok se sve ne pretvori u potpuno sivilo. A tada ću joj se
smejati. Tada će znati kako je kad ti neko nije drug. Saradnici me možda nisu poslušali,
ali lokalni tabloidi hoće. Dokazaću da ne treba da sumnjaju u mene. A za to je postojao
samo jedan način: morala sam da umrem..
 20

N
u šoping.
ije lako isplanirati sopstvenu smrt. Nije važno samo kako ćete umreti; važno je
i šta ćete obući. Hoću da izgledam odlično kad stignu momci iz hitne pomoći.
Mislim da sam dvaput prevrnula ceo orman pre nego što sam digla ruke i otišla

Pročešljala sam rafove na osmom i devetom spratu Barnisa i zadržala se na petom,

raju punom obuće. Osećala sam se kao kod kuće. Shvatila sam da treba da kupim još
jedan par manolo cipela. Posle toliko napornog rada treba da se počastim. Još jedne
metalik orse cipele sa štiklom plakale su da ih uzmem. Na kraju, unapređena sam – ipak.
I Greg mi je dao povišicu od dvadeset hiljada dolara. Zamislite to! Da Silija može da
vidi šta sam uradila za magazin – bila bi oduševljena. Ali još je u bolnici, cucla crevo,
bez ikoga ko bi joj došao u posetu. Njen muž i Bronven napustili su je kako bi se osamili
i imali malo mira u Tulumu.
Usred šopinga zazvonio mi je telefon. Iznenadila sam se kad sam videla da zove
inspektor Hoper. Nekako se ućutao otkako su uhapsili Saru. Neki ljudi jednostavno ne
umeju da prebrode raskide.
„Nadam se da me ne zovete zbog nekakvih loših vesti…“
Čula sam ga kako kašlje. „Tako nešto. Nisam srećan što vam ovo moram reći, ali
Sara Taft je puštena uz kauciju.“
„Znam. Pročitala sam na internetu.“
„Da. Tako je. Vidite, samo se klonite nje i biće sve u redu. I ako se bilo šta desi,
bilo šta, zovite me. Važi?“
„Hm, naravno.“
„Anja, čuvajte se.“
„Hoću, inspektore. Hvala na svemu.“ Prekinula sam vezu. To je bilo sve što je, kao
oproštaj, mogao da dobije od mene. Bilo nam je lepo, ali ništa ne traje večno. Moraću da
potražim nekog drugog koga ću da opsednem. Nekog ko ne mora da razgovara sa mojim
psihijatrom.

Čudno je to, ali stvarno sam jedva čekala da umrem. Boleće, sigurno. Zamišljala sam
kako su izgledala mnoga umiranja. Ali zamislite šta bih postigla time. Računa se samo
krajnji cilj. A ja ću pobediti. Ne samo u ovoj bitki već i u ratu. Protiv Sare, protiv Silije,
protiv La vija. Sve su to moji neprijatelji. Čak i kad je išlo onako kako sam ja htela, čak i
kad su mi dopuštali da radim šta hoću, bili su protiv mene. Nikad nisu dozvoljavali da
budem jedna od njih. Samo su puštali da vreme prolazi, čekali. Uljuljkivali su me u
lažnom osećaju sigurnosti. I iznenada napadali. Nisam mogla to da dozvolim. Zamislite
samo kakav će biti protest javnosti kad odjekne vest da sam mrtva. To će biti sjajno! Kao
kad želite da prisustvujete sopstvenoj sahrani samo da vidite ko će doći i kakav govor će
održati.
Iskreno, imala sam utisak da nisam uradila sve što je trebalo. Naravno, tu je Kejsi. I
Zaza. I jadna, glupa, mala Malberi. Lisa. Tužna Dajana, za koju niko nije čuo, ali koja je
imala gadan uticaj na La vi. I, dobro, Silija, ali ona je na neki način još živa. Moja smrt
će ih prilično pogoditi. Ali sigurna sam da neki ljudi (kašalj, kašalj, Ivi) to i očekuju.
Posle svega, ja sam Sarin glavni rival. Tako da mi treba veliki državni udar, pre nego što
umrem. Smrtonosni udarac za La vi. Poslednji pano.
Hoću da pogodim svakog zaposlenog u La viju ponaosob, od asistenta do stiliste.
Izdavaštvo uvek ima veze s brojkama. Metrika! Treba nam metrika! Pljusak. Brojevi su
najvažniji. Ako nemate mnogobrojnu publiku, propali ste. A rešenje vam je ponekad
pred nosem. Došlo mi je da ošamarim samu sebe.
Pobiću ih sve.

Spremala sam se da izmontiram scene svog pretposlednjeg čina, nešto po čemu će me

pamtiti u La viju. Proklinjaće moje ime. Ili Sarino. Toliko truda samo da bih dobila
preporuku da odem negde drugde. Baš bez veze. Ili to, ili ostani da se kao svinja valjaš u
blatu, tu gde jesi. Ipak, ja ću znati čija je to zasluga. A to je jedino važno.
Moji rekviziti: nekoliko kutija tampona, pipeta, lepak, oštar nož, makaze ifentanil.
Ima otrova koje više volim, ahfentanil je lako nabaviti. (Dr M ga je prepisivao kao
bombone. Stvarno je genije.) U stanu sam imala zalihe koje je trebalo iskoristiti.
Na poslu je uvek bilo žena koje su imale menstruaciju. Devedeset pet posto
zaposlenih bile su žene. A u La viju nisu obezbedili besplatne tampone (iako znaju da
svuda u svetu treba da budu besplatni; to je osnovno ljudsko pravo). Svake nedelje bi
neka urednica ili asistentkinja išla kroz hodnike i pitala da li neko ima tampon viška.
Normalno je imati kutiju tampona u stolu. Krali smo ih iz fioka drugih devojaka bez
obzira da li su tog dana bile na poslu. Vaginalno krvarenje je hitan slučaj.
I tako sam se dosetila; ideja mi se javila jednog dana dok sam bila u toaletu.
Zatrovani tamponi.
Čitavo veče sam pažljivo skidala foliju s tampona, izvlačila pamučni čep iz
aplikatora, pažljivo da ne oštetim plastiku, natapala vatu malom količinom fentanila –
dovoljnom da napravi štetu a da ne izvitoperi materijal – vraćala tampon u aplikator i na
kraju zatvarala kutiju lepkom. Za prvi mi je trebalo pola sata, a kasnije samo osam
minuta po tamponu. Trebalo je ispraviti svaku grešku, ali uspela sam da sredim dve
kutije i dobila trideset šest savršenih pakovanja. Moje umetničko delo bilo je spremno za
upotrebu.
 Sutradan sam kutiju savršeno obrađenih tampona sakrila u Sarin napušteni sto.
Većina njenih ličnih stvari još je bila tu. Pokrali su neke sitnice; olovke, rokovnici i
ostale stvarčice lagano su nestajale. Bilo je samo pitanje vremena kada će njen sto biti
razgrađen u kancelarijskom ekosistemu i nahraniti ostalu floru i faunu od koje su nastali
naši tužni životi. Ako neko „pozajmi“ Sarine tampone, naučiće da svoje ruke i vaginu
treba da drži dalje od drugih. Umiraće postepeno, nekoliko nedelja. A opet, opštepoznato
je da se zaposleni u modi brzo smenjuju.
„Hej, Anja. Šta to radiš?“, pitala me je Dalija dok sam preturala po Sarinom stolu.
„Oh, samo razmišljam da li bi trebalo da vratimo Sari nešto od ovoga.“
„Zašto bismo? U zatvoru ne može da koristi svoju kolekciju ruževa.“ Nasmejala se
sopstvenoj šali.
„Jer su to njene stvari.“
U raznim školama, onom ko bi otišao – da li zbog toga što je imao sreće da ga
premeste, da li je odustao ili poludeo, ili pak završio u zatvoru – ono što je ostalo za
njim nikada mu nije bilo vraćeno. U većini slučajeva rodbini nisu bile potrebne
uspomene koje smo mi čuvali. Devojke bi se bacile na knjige sa iskrivljenim ušima i
časopise kao da su na rasprodaji. Da umreš od tuge.
Sara je zaslužila da joj stvari budu vraćene. To je prosto u redu. Odlazak u njen stan
bio je savršena prilika da tamo sakrijem svoje panoe, baš tako da ih policija pronađe.
One ključne: Malberin, Kejsin, Lisin, Zazin, Silijin. A sad i moj. (Na mom panou bile su
i fotografije sa zabodenim noževima.)
Našla sam neku kutiju u ostavi, ispraznila je i ponela sa sobom. Dovoljno je velika
da u nju stanu sve Sarine stvari. Tri para cipela (bez kutija), dve torbe, šest sjajeva za
usne, dva bronzera, hanzaplast, makaze, ogledalce i uramljena fotografija Fru-Frua.
Lisin nekadašnji telefon i panoi. Sve sam stavila u plastičnu kesu.
„Loše vibracije“, promrmljala sam.
Dalija me je posmatrala nekoliko trenutaka i otišla. Za dve nedelje će se rešiti La
vija. Sare. Mene. Zavidela sam joj. Prelazi u maloprodaju u Barnis. Da nadgleda kupce.
Njen šef biće Aiko, glavni kupac. Jedno ime. Ona je bila izvor svega što sam kupovala.
Želela sam da budem na Dalijinom mestu. Možda kasnije.
„Bilo mi je lepo u La viju“, rekla je, „ali moje mesto je negde drugde.“ Obe smo
bile svesne da je pretrpela mnoga sranja. „Sem toga, sva ta ubistva…“
Zamalo da je zagrlim. Jesam li poludela?
Kad sam završila sa Sarinim stolom, poslala sam joj mejl i pitala je želi li da joj
pošaljem stvari. Odmah me je pozvala.
„OMB, Anja, ja nikog nisam ubila. Moraš mi verovati“, rekla je umesto pozdrava.
„Saro, hm, to je odlično. Slušaj, stvarno ne bi trebalo da razgovaram s tobom.“
„Moraš. Ovo je strašno. Zatvor je odvratan. Ne želim tamo da se vratim!“ Zvučala
je prestravljeno. Radovala sam se zbog toga.
„Dakle, šta da uradim s tvojim stvarima?“
„Šta me briga za to! Samo hoću da vidim svoje prijatelje. Mogu li da navratim?
Čekaj, ne mogu. A da mi sutra to doneseš? Možemo da gledamo TV.“
 „Mislim da to nije dobra ideja..
„Molim te. Naručiću nam hranu!“
Uzdahnula sam. „Kad?“
„Možeš li u osam?“
„Mogu, ali i dalje mislim da to nije pametno.“
„Oh, biće nam super, videćeš! Možemo i da sređujemo nokte!“ Smejala se nekoliko
sekundi, što je bilo predugo za nju. Raspadala se.
Znala sam da će se inspektor Hoper ljutiti, ali bilo mi je žao Sare. Osim toga, ona je
deo mog plana za umiranje. Moram da je vidim. Mogla bih da joj pokažem svoju novu
igračku: štap za selfi. Oduševiće se. Način da bolje uslika sebe. Kako da se ne oduševi?
Uzgred, tehnički ga je kupila. Pa, svojom kreditnom karticom. Pitala sam se kad će
shvatiti da je nema i da ja plaćam njom. Oh, pa, ostaviću je u njenom stanu.

***

Moja nova korneho haljina izgledala je jebeno spektakularno. Šteta što neću moći
ponovo da je obučem. Ne možete ponovo da obučete nešto u čemu ćete umreti. To je
apsurdno. A i nije lako oprati mrlje od krvi.
Crno i belo sa sjajnim orse cipelama. Savršena kombinacija. Uvila sam opuštene
lokne, šminka nije bila napadna – odlučila sam se za ružičaste nijanse. Želela sam da
izgledam nevino i slatko.
Uzela sam Sarinu kutiju, štap za selfi i upakovane panoe. Čekao me je taksi, morala
sam da krenem. Bilo je sad ili nikad.
Sara me je dočekala s oduševljenjem. Kao da su dva kučeta skakala po meni, a ne
ona i njena mala napadna bućkica.
„Anja!“
„Hej, Saro, smiri se!“
„Izvini, samo sam uzbuđena što te vidim.“ Oči su joj bile širom otvorene i smejala
se. Isuse, stvarno to misli.
„Vidi, stvarno ne bi trebalo da budem ovde… poludeće i u La viju i u policiji…“
Zarila je nokte u moju kožu. To će ostaviti trag. Dobro je. Bar jednom da ne brinem o
dokazima. „Je l’ ti to palo na pamet?“
„Anja, molim te. Nikoga ne viđam. Vratiće me tamo. Molim te, nemoj me večeras
ostavljati samu!“
Jesu li to… suze?
„Dobro, ostaću. Hajdemo unutra da nas neko ne vidi.“
Osmehnula se uz olakšanje. Trebalo je da se sažalim nad njom. Ali od te emocije
nije bilo koristi. Sažaljenje i krivica, dve sestre koje ne bi trebalo da postoje. Sari je
navodno bilo drago što sam unapređena. A izdala bi i mene i svakog drugog. Pretila bi
mi, svojoj drugarici. Prijateljstvo se nikada ne gradi na ucenama. Sara je želela da bude
zvezda La vija. Pa, ja ću se potruditi da zauvek upamte njeno ime.
 „Gde da stavim ovo?“ Pokazala sam na tešku kutiju koju sam nosila.
„Oh, bilo gde. Nisi morala to da donosiš, ali drago mi je što jesi. Ozbiljno, Anja,
hvala ti.“
Sara je umela da menja raspoloženja i karakter brže od bilo kog drugog. Dr M bi
imao pune ruke posla. Zamislite te seanse, časopise iz snova, medikamente. Račune.
Čovek bi glat mogao da ode u penziju posle nje.
Otišla sam u hodnik i pogledala okolo. Svuda je bio nered – ništa neobično. Gomile
garderobe, po njima igračke za pse. U vazduhu se osećao oštar miris ustajalog psećeg
izmeta. Fru-Fru je mahao repom i čekao da ga pomazim. Trebalo je da ponesem jedan
tampon da ga glođe.
„Pa, šta radiš ovih dana, Saro?“ pitala sam spuštajući kutiju na kuhinjski sto. Smrad
je bio nepodnošljiv. Kao da je čuvala crkotinu u stanu. Sigurno se neka hrana ubuđala.
Dodala sam joj panoe i ona ih je nehajno uzela, nije ih ni pogledala. Spustila ih je pored
kutije.
„Oh, ništa posebno. Ne volim da izlazim – paparaci su svuda. Jesi li ih videla
ispred?“
„Uh, ne, nikog nije bilo.“ Jel’ se to ona šali? Halucinira? Možda sam preterala.
„Oh, pa, obično su tu.“
„Možemo li da otvorimo prozor? Malo je zagušljivo ovde.“
„Stvarno? Izvini, spremačica je dala otkaz.“
„Imaš li neki parfem da naprskamo? Mislim da se pas upiškio ili šta već.“
Le labo žasmin je začinio miris amonijaka u vazduhu. Povraćalo mi se. Javilo se
zujanje u ušima.
„Eto!“, zadovoljno se nasmejala. I duboko disala.
„Možda bi trebalo da izađemo napolje?“
„Ne. Ne mogu“, pokazala je na svoju nogu. Klimnula sam glavom kad sam videla
nanogicu oko njenog skočnog zgloba. Ona stara, moja Sara bi se zbunila. „Uzgred,
izgledam očajno. Nisam izvukla pramenove i ne želim nove fotografije u novinama. Tata
je rekao da če me se odreći ako se pojavi još neka – a tada ću morati da prihvatim
advokata odbrane koji će mi biti dodeljen po službenoj dužnosti!“ Počela je da jeca.
„U redu je, stvarno. Samo malo da se naviknem na ovaj miris. Ne brini.“
„Jesi li sigurna?“ Obrisala je nos. Jedna la vi žena nikada ne briše nos rukom. Užas,
Saro.
Prešle smo u dnevnu sobu da gledamo TV. Sara je nepovezano brbljala šta će
uraditi kad je oslobode krivice. Njen advokat je planirao lažnu odbranu u kojoj će se
pozvati na neuračunljivost.
„Znaš šta to znači, zar ne?“, pitala sam.
„To znači da nisam kriva.“
„Ne, Saro, to znači da te ne mogu optužiti za ubistvo jer si luda. Poslaće te u
ludnicu.“
„Oh, znam. Zar to nije super?“ ozarila se. „Mama mi je rekla da tamo mogu da
odmaram kao na Malibuu. Mislim, stvarno sam iscrpljena.“ Njen lažno veseli glas je
utišao zujanje. Pitala sam se da li ga je i izazvao. Šta ako je ona robot? To bi sve
objasnilo. „I onda ćete ti i Džek moći da mi dođete u posetu!“
„Mislim da to baš ne ide tako…“
„Anja! Nemoj biti toliko negativna!“
„U pravu si. Šta ja znam… Tvoj advokat te sigurno ne bi odvukao na pogrešan put.
Hm, sipaću malo vode.“ Razmišljala sam o tome da odem. Jednostavno da odustanem.
Već joj se sudi zbog Silije. Možda je dovoljno. Mogu da smislim drugi plan. Nema svrhe
da ostanem.
Ne, moram da idem do kraja. Otišla sam predaleko. Sara mora da padne, pogotovo
ako želi pravu slavu. Mora da bude glavna vest Lestera Holta, ne samo podatak na
Vikipediji. Nastavi, Anja. Ne odustaj. Moram da je dokrajčim. Da završim s tim.
Zažmurila sam. Zamislila sam je zaključanu, izbledele kose s vidljivim izrastkom.
Ugojila se od ugljenih hidrata koje je morala da jede. Ta slika me je motivisala. Dala mi
je vetar u leđa. Ostala sam smirena. Sve će biti u redu. Usavršila sam vežbe disanja, ali
nisam htela da se ugušim od smrada.
„Znaš, uporno govoriš da će te osloboditi optužbe. Ali šta ako te osude i za ostala
ubistva?“
„Ostala ubistva? Ne sude mi za to.“
„Ne još. Ali šta ako pronađu dokaze koji te povezuju s ubistvima?“ Izvadila sam
nož iz plastične kese koju sam držala u tašni. Isti onaj koji sam upotrebila na Kejsi.
Kupljen Sarinom kreditnom karticom. Ponela sam i štap za selfi, i sve spustila na pod.
„Kako kad nisam počinila ta ubistva?“ Široko se osmehnula i pokazala bele zube.
Bio je to njen uvežbani osmeh za javnost. Sve bogate, lepe devojke ga imaju.
„Ne znam. Mnogo je leševa. Silija. Kejsi. Malberi. Zaza, Lisa. Pa, i ja.“
„Ti? Tebe nikad nisam pokušala da ubijem.“
„Da, jesi. Večeras. Izbola si me. Umalo sam umrla. A imala si razmirica sa
svakom.“
Nervozno se smejala. Smejala sam se i ja s njom. Smejala sam se sve glasnije i
zabacivala glavu unazad.
„Anja, baš si smešna.“
„Znam. Imam čudan smisao za humor.“
Jeste li ikada izboli sebe. Ne samo da se posečete – svako se nekad posekao – već
stvarno, zaista se izboli? Ubadati nož u sopstveno telo nije baš tako jednostavno kao što
izgleda na filmu. Ali ja sam to morala da uradim. Morala sam da umrem, i to u stanu
Sare Taft.
Duboko sam udahnula dok sam držala nož u levoj ruci. Nema predomišljanja. To bi
onda bilo providno, znate već. Jedan dubok, ozbiljan ubod. Da deluje ubedljivo. Jedan,
dva…
„Jebem ti!“, vikala sam. Sara je vrištala.
Nemojte da vas neko ubedi da ne boli kad vas bodu. Boli neviđeno. „Šta to radiš?
OMB, OMB!“ Uporno je ponavljala taj idiotski akronim. U tom trenutku mrzela sam je
više od života, što je bilo potpuno u redu jer sam bila sigurna da ću iskrvariti. Stenjala
sam dok sam izvlačila nož iz sebe. Da, zaista ću umreti. Pogledala sam u Saru. „Sve to
sam uradila zbog tebe. Mogla si da me voliš. Ali ne. Uvek si bila jebena kučka. Grabila
si i grabila, i nikada nisi mislila na mene. Je l’ tako?“, pljuštale su reči kao iz kabla. „Ti
si to uradila. Zbog tebe se sve desilo. Ti si za sve kriva!“
„Ali…“ Nije dovršila misao. Sara i dalje nije bila svesna šta se događa. Nije
shvatila. Ne zato što je glupa, već zato što se takve stvari nisu događale ljudima kao što
je ona.
Znala sam da će taj deo biti grozan, ali morala sam to da uradim. Ubola sam se i
strovalila preko nje. Grudi su mi se raspadale od bolova. Držala sam nož u desnoj ruci i
ubola je pre nego što je uspela da pobegne. Osetila sam nešto vlažno kad sam zarila nož
u Saru. Sranje, jesam li ga zabila preduboko? Nije trebalo da je ubijem. Samo da je
umela da sarađuje. Trebalo je da je opijem čim sam ušla, ali htela sam da gledam kako
shvata da će umreti. Ili da je blizu smrti. Da vidim to u njenim očima. Sve je moglo da
se izbegne da mi je samo uzvratila ljubav. Zvanično smo raskinule.
„Ti si ubica“, prošaputala je. „To si ti!“
„Jasno kao dan“, odgovorila sam. „Ne bih vadila nož da sam na tvom mestu.
Iskrvarićeš pre nego što neko stigne.“ Nasmejala sam se. Potom sam zamahnula glavom
i udarila je posred nosa. Hrskavica zdrobljena. Moraće da je operiše.
Ponekad kad povredite one koje najviše volite, povredite i sebe.
Pomazila sam je po kosi. „Zaslužujem da budem deo La vija. Zaslužujem da budem
tvoja drugarica. Da budem ti.“ Nije se ni makla. Verovatno je bila u nesvesti.
Nije prošlo mnogo vremena kad sam se i ja onesvestila. Morala sam da nastavim
dalje. Da završim s tim. Osetila sam krv u kosi – svoju ili njenu? Nije ni bilo važno.
Sarine oči bile su zatvorene, ali još je disala. Bože. Ustala sam, zgrabila štap za selfi i
Sarin telefon. Slikala sam sebe „mrtvu“ i postarala se da se moja krv nađe na štapu.
Fotografija je bila bolja nego ikada. Oči skoro zatvorene, krv lipti – izgledala sam
kao da me je neko upravo iskasapio i slikao kao trofej. Kao da je Krvava Sara ponovo u
akciji. Izbacila sam fotografiju na njen Instagram profil i nisam se izlogovala. Svaki klik
je bio spor i mučan. Vreme je stalo. Kraj.
Podigla sam Sarine dlanove i obrisala njima svoju krv. To je bila sveta zajednica. S
mojom krvlju vaskrsnuće kao Krvava Sara. Nije se pomerala, samo je teško disala.
Stavila sam selfi-štap u njenu desnu ruku i obuhvatila ga njenim prstima.
Konačno sam legla. Teško dišući, pozvala sam policiju sa Sarinog telefona.
Postarala sam se da krvavi otisci mojih prstiju prekriju ceo ekran.
„Sara Taft. Izbola me je nožem. Pomozite“, jedva sam izgovarala. Ali stvarno. To
nije bila gluma.
Zatvorila sam oči, sedamdeset posto sigurna da ću umreti. Što je potpuno u redu.
Dok je Sara u nesvesti, ja sam na sigurnom. Šta bi uradila i da ustane? Ubila bi me?
Počela sam da se smejem. Držala sam ruku na mestu gde me je bolelo. „Dragi bože.“
Postigla sam i više nego što sam očekivala. I pored trideset uboda nisam recnula nijedan
vitalni organ. Vežba s Kejsi napravila je od mene profesionalnog kasapina. Mada,
trebalo mi je malo transfuzije. Kladim se da je Sarin stan izgledao kao set za horor film.
Doktori kažu sreća pa sam borac. Sara mi je mogla prerezati jetru ili creva. Spasio me je
salo na stomaku. Vidiš, Silija? Dobro je što nisam kost i koža.
Ali inspektor Hoper je hteo da razgovara sa mnom.
„Ispričajte mi sve!“
„Otišla sam kod Sare da joj vratim stvari. Pričale smo o njenom slučaju,
advokatima, ubistvima…“
„Je li rekla nešto o tome?“
„Samo da je neće osuditi. Da će je poslati u neku instituciju.“ Klimnuo je glavom
hrabreći me da nastavim. „Onda je pomenula moju smrt. I ja sam se zaledila. Izvadila je
nož. Potukle smo se. Udarila sam je glavom po licu i ona me je ubola.“ Zaćutala sam da
bih mu pokazala koliko sam i dalje pod utiskom. „Bilo je strašno“, jecala sam.
Klimnuo je glavom. „Kada ste vi uboli Saru?“
„Pošto je ona mene. Uzela sam nož i… nije mi preostalo ništa drugo nego da se
branim.“ Suze su mi klizile niz obraze. „Šta sam drugo mogla da uradim? Nisam imala
nameru da je povredim.“
Izgledao je namrgođeno. „Analize tragova krvi pokazaće ko je prvi potegao nož.“
Uzdahnuo je. „Nije trebalo da idete tamo.“
„Bila sam glupa što sam otišla. Ne znam na šta sam mislila.“ Spustila sam pogled
dok su mi suze s nosa padale na grudi.
„Da, na šta ste mislili?“, pitao je gledajući me.
„Iskreno? Znam da ste rekli da je to Sara. Da je ona napala Siliju. Ali ja to nisam
mogla da povežem sa osobom koju poznajem. Znala sam. Je li moguće da je sve bila
laž? Mislim, dve godine sam sedela pored nje. Kako je to moguće? Uh, ne možete vi to
da razumete.“ Ne može. Ne poznaje Saru kao ja.
„To je bilo veoma glupo od vas. Mogla je da vas ubije.“
„Nisam očekivala da će me napasti. Pomagala sam joj, donela sam joj stvari. Pa…
zbog čega?“
„Pa, preuzeli ste joj poziciju, zar ne?“
Klimnula sam glavom.
„Možda je to bila odmazda.“
Slegnula sam ramenima, a u očima su mi se skupljale suze. „Ovo je previše. Treba
mi odmor, mnogo sam umorna.“ Klimnuo je glavom i izašao iz sobe. Čestitala sam sebi
na izražavanju emocija. Za te suze zaslužila sam dva kolača.

U bolnici sam provela nekoliko dana. Čekala sam da inspektor dođe i uhapsi me.
Štrecala sam se svaki put kad bi se otvorila vrata. To se jasno videlo na monitoru.
 Sara je preživela. Bilo mi je drago zbog toga. Smestili su nas u istu bolnicu, na
hirurgiju, jer je njena rana dublja. Laknulo mi je kad mi je jedan policajac to rekao.
Nisam želela da umre. Kunem se.
Konačno, dali su mi otpusnu listu. Džek je došao po mene, da me vodi kući.
„Ne daju mi mira“, rekao je. „Kao, da li sam znao da je Sara ubica i tako to.
Mislim, znali smo, ali nismo.“
„Baš mi je drago što si došao.“ Zagrlila sam ga. I jesam bila srećna. Zamislite da
vas niko ne čeka kad izlazite iz bolnice. Ništa tužnijeg od toga nema. „Kako je Sara?“
„Hm, uhapšeno. Tvrdi da se ničeg ne seća. Valjda je izgubila mnogo krvi ili šta
već.“ Slegnuo je ramenima i namrštio se. Kao da je sve to grozno.
Nakon toga krila sam se u svom stanu. Novinari su kampovali ispred zgrade
pokušavajući da uzmu izjavu od žrtve la vi kasapina. Nije bilo razloga da razgovaram s
njima. Malo publiciteta dobro je imati. Ali sva ta dernjava horde paparaca me je
nervirala.
Greg me je uporno zvao da vidi da li sam živa, jesam li dobro, hoću li pokrenuti
tužbu. Baš je sladak. Tumarala sam po stanu u crnim helankama i gornjem delu trenerke.
To je bio moj način opuštanja, niko ne vidi kako sam obučena. Danima se nisam
presvlačila. Nemojte me pogrešno shvatiti, bila sam srećna. Dobila sam ono što sam
htela. Bila sam slobodna. Mogla sam da se ratosiljam svega. Bila sam kraljica. Saru će
okriviti za skoro sve, ako ne i za sva ubistva. Sav materijal – botoks, ručna testera, čak i
panoi i lepak – kupljeni su njenom kreditnom karticom. (Sara je imala pet različitih
kartica. Sve su plaćali njeni roditelji. Ona nikada nije proveravala stanje na računu. Nije
ni primetila da jedne kartice nema.)
Naše slike bile su na panoima koje sam joj dala. Ali stavljala sam rukavice kad sam
ih pravila, svaki bogovetni put. Na štapu za selfi nađeni su njeni otisci i tragovi moje
krvi. Na njenom telefonu bili su i njeni i moji otisci, ali to nije teško objasniti.
Napravila sam dobar posao. Duboko u sebi bila sam srećna jer sam pomogla
ljudima da postignu nešto u životu. Malberi je postala poznatija od svoje majke. Kejsi je
naučila da bude svoja. Lisa je naučila da nikada, nikada ne sme da mi preti. Zaza je
postala najpoznatija blogerka na svetu. Silija više nikada neće morati da brine zbog bora.
Ali ipak, bila sam tužna. Mora da je to ono sranje od postporođajne depresije. Rodila
sam umetničko delo i sada mi je dosadno. Nemam ništa. Sve je… isto.
Mislim da je to bio sedmi sat maratona Red i zakon: Odeljenje za specijalne žrtve –
hvala bogu na takvim stvarima – kad je neko pokucao na vrata. Dođavola, neko je pustio
novinare da uđu.
„Anja? Ja sam, Inspektor Hoper.“ Srce mi se popelo do grla. Pogledala sam se i
namrštila. Nadam se da mu se dopadaju devojke koje se opušteno oblače kad su kod
kuće. Proverila sam miris ispod pazuha, zagladila kosu i pošla da otvorim vrata.
„O, zdravo.“
„Zdravo. Mogu li da uđem?“
Klimnula sam glavom.
„Pitao bih vas da li imate nešto u planu, ali.
 „Ne mogu nigde da maknem od tih novinara. Ne volim da budem u centru pažnje. I
nisam još spremna da izađem na ulicu.“ Sela sam na stolicu.
„Jeste li dobro? Treba li da pozovem nekoga?“ pitao je tiho. To nije bio ljubavno
šaputanje. Već čisto milosrđe.
„Ne.“ Dovoljno sam odrasla. „Dobro sam. Treba mi samo vremena da sve ovo
prođe i da vidim šta ću dalje.“
„Samo da proverim. Ne izgledate kao i obično, to je sve.“
„Čak i devojke koje se bave modom moraju nekada da daju sebi oduška,
inspektore. Samo tako možemo da ostanemo normalne.“ Osetila sam da nadolazi nalet
smeha. Teškom mukom sam se borila protiv njega. Nije vreme da mu se smejem u lice.
„Kako mogu da pomognem?“
„Pa, došao sam da vam ispričam za Saru.“
Zadrhtala sam kad je izgovorio njeno ime. Vežbala sam to. Satima sam gledala OSŽ
i trudila se da obratim pažnju na žrtve, njihove pokrete i usiljene osmehe. Bio je to blagi
drhtaj, ni slično onome nemoj me ubiti. Tek toliko da on primeti.
„Ona se ne seća da vas je napala. Ali dokazi potvrđuju vašu priču. Ona je prva
ubola, vi ste to uradili u samoodbrani. U njenoj kuhinji pronađeni su panoi na kojima je
sve to planirala. Njen advokat je pristao na dogovor, tako da neće biti suđenja. Međutim,
smestiće je u jednu ustanovu.
„Sličnu duševnoj bolnici?“
„Da. Javni tužilac ju je pregledao i zaključio da nije sposobna da izdrži suđenje.
Nije čista u glavi. Kažu da ima“, otvorio je svoju beležnicu, „podvojenu ličnost,
paranoidne zablude i psihotične momente kao posledicu poremećaja višestruke ličnosti.“
Zamuckivao je dok je čitao poslednji deo. „U osnovi, ne seća se ubistava, ali ima
fantazije o njima. To je za nju bilo vantelesno iskustvo.“
„Pa šta onda, biće sklonjena na deset-jedanaest godina i počeće nov život?“
„Ne, neće izaći. I neće biti u prijatnom okruženju. To je državna bolnica.“
Namrštila sam se. „Baš… sumorno. Vau.“
„Želeo sam da vam kažem to pre nego što pročitate u novinama. I još nešto, Sara
želi da vas vidi. Zamolila je, hoće da vam se izvini. Sudija i doktori smatraju da bi to
moglo biti od koristi.“
„Ali ona se ne seća.“
„Moglo bi da pomogne da se njeno stanje poboljša.“
Uzdahnula sam. „Moram li?“
„Samo ukoliko želite. Trenutno se nalazi u Bolnici Belvju.“ Klimnula sam glavom.
„I još nešto. Vaš psihijatar. Jeste li sigurni da se zove Žak Moric?“
„Naravno da sam sigurna“, odbrusila sam. Zašto ne zaboravi na to?
„Anja, dr Žak Moric godinama ne radi.“
Gledala sam ga s nevericom.
„Molim? To nije tačno. Imate pogrešnu informaciju. Pozvaću ga“, okrenula sam
broj. Javila se govorna pošta. „Ne javlja se.“
 Inspektor Hoper je nežno spustio svoju ruku preko moje. „Anja, dr Moric je umro
pre pet godina.“
Sela sam, trgnuvši se zbog svojih uboda. „To mora da je greška. Pogledajte, dao mi
je recepte.“ Dobacila sam mu bočicu s tabletama. Na njoj je pisalo dr Žak Moric.
Inspektor Hoper ju je zagledao.
„Verovatno je neko ukrao pečat.“
„Ko? Neki ludak koji voli da sluša o mojim problemima? Nema šanse. Jeste li mu
poslali mejl?“
„Da, nikad mi nije odgovorio. Kod koga odlazite?“
Eto ga. Šteta. Videlo mu se u očima dok me je posmatrao. Kao da sam žrtva neke
čudne prevare. Žalio me je.
„Mislim da mi treba odmor. Hvala što ste svratili.“
Mora da ode. Odmah. Ruši moj svet. Nije onako kako treba da bude. Neka ostavi
mene i dr M na miru.
„Naravno. Moraćemo da raščistimo ovo. Kad budete odmorni.“
Klimnula sam glavom kad je otvorio vrata i izašao. Da li me laže? Je l’ to neki
lukavi trik kako bi me naterao da priznam? Znate, oni to rade. Lažu. Sve vreme.
„Anja, uvek biraš ljude koji te izdaju“, rekao mi je dr M. Sedeo je na sofi i držao
činiju s kokicama. Sve je video. Bio je moj najbolji ortak za gledanje TV-a. „Treba da
završiš s tim inspektorom. Zauvek.“
U pravu je. Uvek je u pravu.

Svaki put kad čujem da na televiziji neko pomene Belvju, pomislim da je to ludnica, ali
nije. To je obična bolnica. Samo slučajno imaju psihijatrijsko odeljenje. Odeljak za
kriminalce i ludake odvojen je od psihijatrije i baš tamo drže Saru. Mesto gde će je
prebaciti ni približno neće biti tako uređeno. Biće prepuno, prljavo, sa strogim
pravilima. Ne znam zašto se nije borila za smeštaj u nekoj privatnoj ustanovi. Čak joj ni
ja ne bih poželela to što je dobila.
Stajala sam na Prvoj aveniji, obučena u crnu kožnu sen loren jaknu, helmut
langcrnu ravnu suknju, valentino čizme i aleks vangbelu pocepanu majicu. Stavila sam
Makvinovu ogrlicu. Dobro se uklopila.
Ispred bolnice sam se našla s Hoperom i, nadajući se da me živci neće odati, pravila
sam se da me plaši susret sa Sarom. Nasmejao se i potapšao me po ruci. Odmakla sam se
od njega.
„Biće sve u redu. Tu su i stražari.“
„Hoće li biti pod lekovima?“
„Verovatno. Doktori kažu da je doživela nervni slom.“
Pustila sam ga da nas najavi i odvede na devetnaesti sprat. Bilo je još provera pre
nego što su nas uz zujalice propustili kroz još nekoliko vrata do prostorije za posetioce.
Taj deo odeljenja više je ličio na zatvor. Soba u sobi u sobi. Zujanje, zujanje, zujanje.
Pacijenti su kriminalci i nisu im dozvoljavali da zaborave na to. Naježila sam se. Počela
je da me davi kiselina u grlu od dezinfekcionog sredstva na koji miriše svaka državna
bolnica.
„Preživećete. Nećemo se dugo zadržavati.“
Klimnula sam glavom. Pokušala sam da smirim paniku. Neće me zadržati. Neće me
zadržati. Neće me zadržati. Ovo nije zamka; posle ovoga idem kući. Jebiga, šta ako jeste
prevara? Duboko diši. Bromazepam nije delovao.
Sela sam i čekala da dovedu Saru. Nalazila sam se u omanjoj sobi, bez prozora, bez
vazduha, bez ičega čime bih mogla nekoga da izbodem. Samo nekoliko udobnih fotelja,
ali ne onih koje bi svako mogao s lakoćom da podigne. Uz jedan zid bila je smeštena i
sofa u boji. Sve je bilo u odvratnoj svetloroze i pastelnozelenoj boji kakve se mogu
videti samo po bolnicama. Pomislila sam da je to soba u kojoj se medicinske sestre i
doktori igraju u toku noći. Samo, u uglu je bila postavljena kamera. Nema privatnosti.
Sve se snima. To jeste zamka. Hoće da me nateraju da pokleknem. Znam! Inspektor
Hoper nije uz mene. Samo se pravi. Najgora vrsta – oni za koje misliš da te vole.
Ponovo se javilo zujanje u glavi. Stisnula sam zube.
„Jeste li dobro?“, pitao me je inspektor Hoper.
Nisam mu odgovorila. Sedela sam i gledala u svoje nokte. Namazala sam ih crnim i
zlatnim lakom, jer ja sam rok zvezda.
„Dobro, evo je, dolazi. Biću ispred, u hodniku.“
Čuvar ju je uveo u sobu.
Očekivala sam gotik Saru, odlučnu i energičnu, ali ušlo je nešto sasvim drugo.
Kosa joj je bila neočešljana i slepljena, lice masno i bledo. Na sebi je imala pohabanu,
iznošenu pidžamu i ogrtač koji se nije uklapao. Nos joj je bio umotan zavojem, a ispod
oba oka imala je tamnoljubičaste podlive. Bila je drogirana lekovima. I u potpunom
haosu. Srce mi je zaigralo. Moju Saru Taft zamenili su ovom kreaturom. Bol i potreba
koji su se videli na njoj (s poprilično lošim stajlingom) bili su skoro neodoljivi.
Tada mi je palo na pamet: sad sam ja njen jedini prijatelj. Sve što ima. Uzela sam
joj sve. Pobedila sam.
„Ćao, Saro…“, krenula sam nesigurno, ispitujući tlo.
Podigla je glavu i zaškiljila. „Anja?“
„Da, ja sam.“ Stražar je doveo Saru do fotelje, smestio je, a onda se izmakao do
vrata. Sedela sam naspram nje – ne toliko blizu da može da mi iskopa oči, ali dovoljno
da možemo da razgovaramo.
„Kako si?“
„Jesi li ti mrtva?“
„Ne. Nisam mrtva. Zar se ne sećaš?“
„Bilo je krvi.“
„Da, bilo je krvi.“
„Šta se desilo? Zašto sam ovde?“
Naslonila sam se i posmatrala je. Glumi li? Sara je bila talentovanija nego što sam
mislila, ali takva gluma je previše čak i za nju. Osim ukoliko je inspektor Hoper nije
nagovorio?
 „Pokušala si da me ubiješ, Saro. Zar se ne sećaš?“
Okrenula je glavu i sve vreme vrtela pramen kose. „Ne. Nisam.“
„Ubola si me nožem. Pokušala si da ubiješ i Siliju. A Kejsi i Zazu…“
„Ali… ne sećam se…“, prošaputala je.
Uzdahnula sam. Razgovor nije vodio nikuda. „Htela si da razgovaraš sa mnom.
Zašto?“
„Ja… ja to nisam uradila. Pomozi mi…“
„Jesi… bila sam prisutna. Pokušala si da me ubiješ. Ako je to sve, idem onda.“
Ustala sam i krenula, ali ona me je zgrabila za ruku. Čuvar je pokušao da reaguje, ali ja
sam mu odmahnula glavom da ostane gde jeste. „Šta je?“
„Znam ko ih je ubio.“
„Ko ih je ubio?“
„Ti“, nasmejala se. „Marijana.“
U tom trenutku nestalo je vazduha u prostoriji. Zna ko sam, prava ja. To je to. Daće
znak policiji koja samo čeka da me uhapsi. Hrabrila sam sebe. „Ti si! Ti si ih ubila! Ti!“
Široko se osmehnula.
Osetila sam da me guši histerija. Zasmejaću se. Znala sam.
„Ti si ih ubila, Anja! Znam šta si uradila! Priznaj! Uvek si bila lažov. Marijana!“
Zabacila je glavu i smejala se. „Tvoj dečko mi je rekao ko si zapravo“, baljezgala je.
„Sve si ih ubila. Videla sam te.“ Gotovo je otpevala poslednju rečenicu.
Zamišljala sam kako joj pričam sve o sebi. Jednog dana, nakon mnogo decenija
zajedničkog prijateljstva, kad mi je odala sve svoje tajne, i ja sam njoj moju. Ali ovo nije
bila moja mašta. Znala je. Inspektor Hoper joj je rekao. Izdao me je baš kao što je dr M
rekao da hoće. Srce mi je toliko brzo kucalo da nisam mogla da razaznam pauze među
otkucajima. Sara je sve znala. Usta su mi bila suva. Uspaničila sam se.
Prestani, Anja. Možeš ti to. Svi dokazi ukazuju da je to bila Sara. Glas dr M
odzvanjao mi je u ušima. Bio je u pravu. Ipak, pogledala sam u stražara. Nije se ni
makao. Nije čak ni obraćao pažnju.
Diši duboko, Anja. Ne smej se, ne pokazuj ništa, Anja.
„Jesi li ozbiljna?“ pitala sam je dovoljno glasno da me čuju. „Ti si luda!“
Razrogačila je oči. Ona je luda. Ona je u pritvoru. Pristala je na dogovor. To je
Sarina sudbina, ne moja. Mogla je biti na mojoj strani umesto što sedi tu i priča uprazno.
„Mislim, to su čiste gluposti, Saro. Potpuno. Jebeno. Ludilo.“
Završila si, Anja. Možeš da ideš, šapnuo mi je dr M. Niko te neće zaustaviti.
Poravnala sam suknju. Baš kao što je to Sara radila kako bi se pribraja, pa čak i
onda kad je bila u teškom problemu. Mogle smo da budemo bliske. Najbolje drugarice.
Za sva vremena.
Pre nego što sam izašla, prišla sam joj i šapnula u uho: „Ti si sada niko. I ništa.
Kako ti se to čini, Saro? Samo je trebalo da me voliš. Ovo si sama sebi napravila.“ Htela
sam da joj se osmehnem. Da se iskezim i nasmejem se. Ali dr M mi je dovikivao da se
suzdržim.
 Inspektor Hoper me je čekao ispred vrata. „Kako je prošlo?“ Skoro pa sam
protrčala pored njega. Hoće da me osudi? Je l’ to cilj? Ne mogu da završim s njim iza tih
ružnih zidova.
„Uopšte nije htela da mi se izvini. Bilo je… vau.“
„Da, optužena je za ubistvo nekoliko ljudi. U momentima je bila pri zdravoj
pameti. Žao mi je što ovo nije bio jedan od njih. Šta ste joj došapnuli?“
„Samo sam joj poželela brz oporavak. Nadam se da će joj biti bolje.“
„Možda se nikada neće oporaviti.“
„Mogu li još nešto da učinim za vas?“, pitala sam ga ozbiljno. Htela sam samo da
pobegnem odatle. Da budem na slobodi.
„Ne, to je to. Znate, čak i da nije pristala na dogovor, imamo dovoljno dokaza da je
osudimo. Niste videli njene panoe…“ Nasmejao se samouvereno. „Nije ni važno. Ovim
je za vas sve završeno. Mada, samo da znate da istražujemo smrt dr Morica. Izgleda da i
tu ima nelogičnosti. Mislimo da je u pitanju neki njegov bivši pacijent. Možete li da
pogledate skice likova, da otkrijemo kako izgleda taj prevarant?“
„Naravno, sve što je u mojoj moći“, odgovorila sam.
I pomoći ću im u vezi s dr M. Zašto ne bih? Dr M je uvek bio tu kad mi je bio
potreban. Bio je najpredusretljiviji psihijatar kojeg sam imala. Mada, jednom zamalo da
prekinemo saradnju. Zamalo. Rekao mi je da ne napredujem i da sam suviše opsednuta
ljudima. Razbesneo se zato što sam pravila njegov pano. Posle naše male svađe bio mi je
od velike pomoći. I stvarno se lično zainteresovao za moj život. Čak mi je dao svoj
pečat, za slučaj da mi zatreba. Najbolji je. Stvarno.
 EPILOG

Sedam meseci kasnije

P onovo je došlo ono isto doba godine i, mada sam se zaklela da više neću, opet
sam se našla u moru štikli i šljokica, među mnoštvom ljudi u Ulici Spring.
Ponovo je bila Nedelja mode. Negde se uvek održavala Nedelja mode. Ali ovo je
bila MOJA Nedelja mode. Prisustvovala sam reviji najnovije kolekcije džordž pajk
nakita. Interesovanje je bilo veliko, a kad su dizajneri nakita na sceni, raspored
dešavanja je uvek gust. Posle svega što sam preživela prethodne godine bila sam prva na
listama zvanica za svaku reviju i večeru – čak i ako se moje ime nije vezivalo za
magazin. Onaj genijalni potez doveo me je dotle. Takvi trikovi uvek donesu nekoliko
blesaka. A šta bi bilo više u trendu nego devojka koja je preživela teror Krvave Sare? U
modnim krugovima voleli su one koji prežive i spasu se.
Naravno, nisam bila zaštitno lice ničije kolekcije. Postala sam konsultant, ma šta to
značilo. U La vi su došli novi ljudi i nisam želela da budem vođa tog tima. Greg je dobio
otkaz: zakon je odlučio da zbog seksualnog ispada i nedoličnog ponašanja ne može
ostati. Posle onoliko leševa, to je bilo previše za njihov ukus.
Dalija je izbegla veliki masakr izazvan tamponima i uspešno je poslovala u
Barnisu. Svim svojim bićem bila sam ljubomorna na nju.
Zamislite kako je raditi svakog dana sa tolikim cipelama? Pravi raj. Izašle smo
nekoliko puta na ručak, ali samo zato što sam htela da upoznam njenog šefa. Aiko me je
uvek pozdravljala i, kad god bi naletela na mene, činilo mi se da joj je bilo iskreno drago
što me vidi Koristila je crveni ruž. (Na spratu ispod, na odeljenju za kozmetiku, kupila
sam pet različitih nijansi.) Njeno ime je počinjalo na A, baš kao i moje. Već tada sam
počela da pravim Aiko pano.
Džek me je dočekao ispred ulaza, gde su nas okružili fotografi. Crni automobili
blokirali su ulice. Odmerio me je pre nego što mi se osmehnuo. „Šik.“
Na sebi sam imala krep-kombinezon i balensijaga patike. Aiko mi je pomogla da ih
odaberem. Ili bolje rečeno, Barnis onlajn-prodaja. Svejedno. Važno je da je njeno.
„Hvala ti, druže“, odgovorila sam Džeku. On je obukao odelo boje senfa.
Neobično, ali umeo je to da iznese. Tog dana smo trebali jedno drugom. Te nedelje,
naročito. Posle svega što se dogodilo, sa Sarom nisam odlazila na modna dešavanja i
izbegavala sam kamere. Ali Džek je uživao kad je bio u centru pažnje. Njegovi profili su
se nizali. Nikada nije zaboravljao da me spomene. Bio je tako dobar drug.
Razmenili smo poglede, a onda malo pozirali pred fotografima. Sklopili smo pakt
da se ne odvajamo jedno od drugog. Džek je bio prvi muškarac koji mi je bio prijatelj.
Pravi gej najbolji drug.
Govorio mi je kad su mi zubi umazani karminom i sve ostalo. Menjali smo poze
sve dok nismo ušli unutra.
Novi PR robot pregledao je listu zvanica. Britanka. Bezobrazne i lukave, devojke iz
Britanije nikada nisu bez osmeha. Mahnula nam je da uđemo ne proverivši listu.
Očigledno neki unapređen model u odnosu na Loren.
Kad smo ušli, ponovo smo pozirali. Zabolela me je glava od tolikih bliceva.
„Uh, trebalo je da stavimo naočare za sunce“, mrmljao je Džek. Uhvatila sam ga
podruku.
Policajci su nadgledali dešavanja. To je novina u odnosu na prethodnu godinu. Ne
znam šta su očekivali, ali gradske vlasti su predupredile stvari. Inspektor Hoper nije bio
tu. Posle njegove izdaje, posle svega što je o meni ispričao Sari, izbrisala sam ga iz
života. Baš kao i Saru. Samo što je on mrtav.
Uporno je kopao po slučaju dr M. Sve sam učinila da ga ubedim da to nije važno,
da je dr M zadovoljan mnome. Ali on nije hteo da sluša. Hoperova smrt bila je tragedija.
Inspektor na dobrom glasu počeo je da se drogira, preminuo je od prevelike doze
bromazepama, vikodina i alkohola. Posle toga su napravljene radne grupe koje su
njujorškoj policiji pomagale u borbi protiv narkotika unutar redova.
Viđam ga s vremena na vreme. Samo se pojavi odnekud i gleda me.
Sara je i dalje u pritvoru. Prebačena je u ustanovu u Vajt Plejnsu. Baš grozno!
„Anja! Džek! Dođite ovamo! Stanite da se slikamo!“
Nasmešila sam se, stavila ruku na bok i izimitirala Saru najbolje što sam umela.
Džek je uvukao obraze. Bila bi ponosna na sve što sam naučila od nje. Za savršen sjaj
stavila sam pet slojeva sjaja za usne. Blic me je zaslepeo na trenutak, ali nisam skidala
osmeh s lica. Na kraju, loša fotografija može da uništi mesece mukotrpnog rada.
Devojkama koje se bave modom fotografisanje je uvek na prvom mestu.
Spazila sam Džordža, okruženog obožavateljima. Otišli smo da se pozdravimo s
njim.
„Anja! Džek! Dragi moji, uspeli ste!“
„Džordž, mon cher! Kolekcija je baš šik“, reklo je jedno od nas dvoje. Nije ni
važno ko. U svetu mode, tokom revija, laži samo klize s usana.
„Jesi li videla anja ogrlicu? Napravljena je samo za tebe!“
„Oh, nije trebalo!“ Stvarno nije morao. Džek je gušio smeh. Mrzela sam Džordžov
rad, ali postao je ultrapopularan, nezvanično zbog toga što je Sara usmrtila Zazu.
(Zvanično, taj slučaj još nije rešen. Kao ni ubistvo Malberi, Kejsi i Lise. Ali svi su znali
da je to uradila Sara.) Dok je dizajner trabunjao, primetila sam da je stigla Aiko i
mahnula joj. Bila je s Dalijom.
 „Ona je tako maje“, rekao je Džek kad ju je video. Razumeo me je. Bio je sličan
meni. Ali opet, trebao nam je neko treći. Možda baš Aiko.
Neka dvojica su šaputala iza nas. Ukočila sam se.
„Ko su oni?“, pitao je jedan.
„Anja i Džek. Znaš ih, oni što su prošle godine preživeli Krvavu Saru iz La vija.“
„Ohhh, vau. Znaš šta sam čuo? Da je njih ubila Anja, a ne Sara.“
„Ne! Ozbiljno? Ja sam čuo da je to bio Džek.“
„Vau! Da se naježiš.“
„Baš tako. Potpuno je šik.“
„Hajde da se slikamo s njima!“
„OMB, strava!“
 ZAHVALNICE

Ž
elim da zahvalim svojoj porodici, ne samo na tome što me je bodrila već i što me je
dugo trpela. Veliko hvala mojim sjajnim agentima Debori Šnajder i Džozi Fridman
iz ICM-a što nikada nisu digle ruke od mene i Anje. Ogromno hvala mom strpljivom
i temeljnom uredniku Čelsi Emelhajnz i svima u Crooked Lane Books-u. Danijel Ros
Nobl: znaš da te obožavam. I veliko hvala Danijelu i Marku Votersu i Džesiki Takinski
što su bili uz Anju, kao i Katrini Eskudero što me je upoznala sa svima. I Karen
Robinovic za početak cele ove stvari. Hvala Dari i Gven.
Ogroman vrisak za Džesiku Morgan i Heder Koks jer su me ohrabrile da napišem
ovu knjigu. Miranda Berdžes i Aleks Hestof, hvala za okrepljenja i stalnu podršku. Toni
Haker i Ben Harnet, hvala vam što ste pročitali prvu verziju. Hvala vam Tali i Ofi Edut
što ste uvek bile tu i Ketrin Taunsend na inspiraciji. Svim fantastičnim piscima i
urednicima s kojima sam imala sreće da sarađujem dugujem neizmernu zahvalnost. Svi
vi, neobično talentovani ljudi iz sveta mode koje sam sretala tokom ovih godina, sjajni
ste.
I poslednje, ali ništa manje važno, ne bih sve ovo mogla da napišem bez Binija,
mog veoma strpljivog psa i partnera u pisanju. Zaslužio si mnogo češkanja po stomaku.