Библиотека

polyphonia

уредник
Дејан Аничић

Cet ouvrage a bénéficié du soutien de l’institut

français et du Programme d’aide à la publication
« Danilo Kiš ».

Ово дело је објављено уз подршку Француског

института и Програма за помоћ издавачима
« Данило Киш ».

© Карпос, 2013. Сва права задржана. Ова публикација се не сме, у

целини или у деловима, умножавати, прештампавати,
фотокопирати, скенирати и постављати на интернет без одобрења
издавача.

All rights reserved. No portion of this publication may be reproduced or

transmitted in any form or by any means, electronic or mechanical,
including photocopy, recording, scanning, or any information or
storage retrieval system, without permission in writing from the
publisher, except in the case of brief quotations embodied in critical
articles and reviews.
 Морис Бланшо

ТОМА МРАЧНИ
нова верзија

Наслов оригинала:
Maurice Blanchot
THOMAS L’OBSCUR
Nouvelle version

© Gallimard, 1950

Превод са француског:
Бојан Савић Остојић

MMXXI

Карпос
2013
За свако дело постоји безброј могућих варијанти. Страницама
које носе наслов Тома Мрачни, писаним од 1932, предатим
издавачу у мају 1940, а објављеним 1941, ова верзија не додаје
ништа, али како им много тога одузима, може се сматрати
другом, па и потпуно новом, али исто тако и потпуно истом,
ако се с правом не прави разлика између фигуре и онога што
јесте или што би требало да буде њен центар, кад год читава
фигура саму себе изражава само као потрагу за замишљеним
центром. (М. Б., 1950.)
 I

Т ома седе и загледа се у море. Неко време проведе непомичан,

као да је дошао да прати покрете других пливача те, иако од
измаглице није могао да види далеко, настави, истрајно и
усредсређено, да мотри та тела која су с муком плутала. Затим,
додирнут једнини јачим таласом, и сам сиђе песковитом стазом и
зарони у вирове који га одмах поклопише. Море је било мирно и
Тома је имао обичај да дуго плива а да се не умара. Али данас је
изабрао другачију путању. Измаглица је скривала обалу. Облак се
спустио на море, а површина је ишчезавала у светлости која је,
наизглед, једина била стварна. Струје су га бацакале, а да он притом
није имао утисак да се налази међу таласима и да се котрља по
елементима који су му познати. Штавише, сигурност у то да нема
воде наметала је његовим пливачким подухватима карактер небитне
вежбе која га је само обесхрабривала. Можда би било довољно да се
савладао не би ли отерао такве мисли, али како поглед ни за шта није
могао да му се ухвати, чинило му се да посматра празнину тражећи
у њој помоћ. И тада се море, узбуркано ветром, разјари. Олуја га је
замутила, расула у недоступне области, налети ветра су потресали
небо, а у исто време завладаше тишина и мир, наговештавајући да је
све већ уништено. Тома покуша да се избави из слабашног таласа
који га је опхрвавао. Неописива хладноћа му је паралисала руке.
Вода се ковитлала. Је ли то стварно била вода? Час му је пена
лепршала око очију попут беличастих пахуљица, час је одсуство воде
добијало облик и силовито га увлачило. Успоривши дисање,
неколико тренутака задржа у устима текућину коју су му налети
ветра наносили на главу: млака слаткоћа, необичан напитак за
човека лишеног чула укуса. Потом, због умора или ко зна чега, и
удови му придадоше исти чудновати утисак као и вода у којој су се
ваљали. Тај утисак му се испрва учини готово пријатним. Док је
пливао, настављао је да сањари како се стапа с морем. Опијен
искорачивањем из себе, уроњен у празнину, расут у мисли о води,
сметнуо је сваку мучнину с ума. Штавише, кад је то идеално море,
којим је сваки пут све присније постајао, заузврат постало право
море у чијем се окриљу доимао као дављеник, није био узбуђен
колико би се очекивало: било је, сасвим сигурно, нечег
неподношљивог у том насумичном пливању, са телом које му је
служило само да мисли како плива, али он је такође осећао
олакшање, као да је коначно раскринкао то стање, и као да се све
свело на то да, у одсуству организма и мора, настави са својом
бескрајном пловидбом. Илузија није потрајала. Требало је да се
откотрља од једне до друге обале, као брод скренуо с курса, у води
која му је пружала тело за пливање. Како да се избави? Да се бори
како га не би однео талас који је био његова рука? Да се потопи? Да
се, горко, удави у себи? То је свакако могао бити погодан тренутак да
стане, али остало му је наде, он заплива још, као да ће у окриљу своје
обновљене блискости открити неку нову могућност. Пливао је,
чудовиште лишено пераја. Под огромним микроскопом, претворио
се у одважну гомилу трепавица и подрхтавања. Искушење је
попримило потпуно неуобичајен израз, кад је покушао да из капи
воде урони у неодређену, па ипак бескрајно утаначену област, налик
светом месту, њему толико прилагођену да је било довољно да се у
њој нађе да би постојао; попут огромног удубљења у које је урањао
јер је, пре него што би се у њему нашао, његов отисак ту већ био
оцртан. Дакле, учинио је крајњи напор да би се потпуно увукао. Било
је лако, није наишао ни на какву препреку, придружио се себи,
сјединио се са собом настањујући тај простор у који нико други није
могао продрети.
Напослетку, морао је да се врати. С лакоћом нађе пут натраг и
устали се на месту које су неки пливачи користили за роњење. Умор
је минуо. У ушима му је и даље брујало, а очи су му гореле, што се и
дало очекивати после предугог боравка у сланој води. Схватао је то
кад је, окрећући се према тој бескрајној простирци на којој се
огледало сунце, покушавао да препозна куда се удаљио. Пред собом
је тада видео праву маглу, разазнавајући у тој немирној празнини све
до чега су му погледи грозничаво допирали. Усредсређено вребајући,
открио је једног веома далеког пливача, готово изгубљеног на
хоризонту. На толикој удаљености, пливач му је стално измицао. Час
га је видео, час губио из вида, а ипак му се чинило да прати све
његове замахе: и не само да га и даље примећује веома добро, већ да
му је постао близак на сасвим интиман начин, какав се никаквим
другим контактом не би могао постићи. Дуго је само посматрао и
чекао. У том посматрању било је нечег болног, налик исказивању
превелике слободе, слободе добијене раскидом свих веза. Лице му се
замути и поприми необичан израз.
 II

И пак одлучивши да окрене леђа мору, упути се у малу шуму у

којој се испружи, начинивши неколико корака. Дан се ближио
крају; готово да више није било светлости, али и даље су се веома
јасно могле видети неке појединости предела, а нарочито брдо које је
ивичило хоризонт, које је сијало, безбрижно и слободно. Док је
лежао у трави, Тому је бринуло то што је намеравао да се ту задржи
још дуго, иако му је тај положај био забрањен. Како је ноћ падала,
покуша да се издигне, и ослонивши се шакама о тло, положи колено
на земљу, док му се друга нога њихала; потом, изненада поскочи и с
успехом се усправи. Сада је, дакле, стајао. У његовом је држању, пак,
постојала извесна неодлучност која је будила сумњу у све што ради.
Тако, иако је жмурио, иако наизглед није одустајао да гледа у мраку,
било је управо супротно. Такође, кад је закорачио, није се кретао
захваљујући својим ногама, могло се помислити, већ снагом жеље да
не хода. Сишао је у некакав подрум за који је веровао да је веома
широк, али који је, то је убрзо увидео, био веома скучен: спреда,
отпозади, изнад њега, где год би замахао рукама, ударио би тупо о
преграду, чврсту попут каменог зида; где год да крене, пут би му био
закрчен, са свих страна непремостиви зид, а тај зид није био највећа
препрека, у препреке се убрајала и његова воља, која је чврсто
решила да га остави ту, уснулог, у непомичности блиској смрти. То
јест, у лудилу; у тој несигурности, насумице испитујући границе тог
засвођеног рова, телом се приљубио тик уз преграду, спреман да
чека. Обузимао га је осећај да се креће зато што одбија кретање.
Будући да му је његова зебња јасно предсказивала будућност, није
био богзна колико изненађен кад је мало касније увидео да је
одмакао за неколико корака. Неколико корака, просто да човек не
поверује. Зацело, његова предност била је више привидна него
стварна, јер, пошто се ново место није разликовало од старог, на
њему је наилазио на исте тешкоће, тако да је то на неки начин било
исто место, одакле се удаљавао из страха да се удаљи од њега. У том
тренутку, Тома се дрзну да погледа око себе. Ноћ је била тамнија и
мучнија него што је очекивао. Мрак је потапао све, није било
никакве наде да би се кроз његове сенке могло проћи, али са
његовом реалношћу се суочавало односом запањујуће блискости.
Прво је приметио да и даље може да користи своје тело, нарочито
очи; то не значи да је нешто видео, већ га је оно што је гледао,
подуже, доводило у однос са ноћном масом за коју је нејасно слутио
да је заправо он сам, и у којој се купао. Разуме се, ову примедбу је
изнео тек као претпоставку, као погодно становиште, али којем је
прибегавао само из нужде да разлучи новонастале околности. Пошто
ни на који начин није могао да мери време, вероватно су протекли
сати пре него што је прихватио тај нови поглед, али као да је нетом у
њему завладао страх, те са извесним осећањем стида подиже главу
прихватајући идеју коју је разматрао: изван њега се налазило нешто
налик његовој мисли, што је могао погледом или руком да дотакне.
Одурно сновиђење. Ускоро, ноћ му се учини мрачнијом, ужаснијом
од ма које ноћи, као да је заиста избила из ране у мисли која више
себе не промишља, из мисли коју је, иронично, почело да разматра
нешто што мисао није. Била је то сушта ноћ. Слике које су чиниле
њену тмину запљускивале су га. Ништа није видео, али је, уместо да
буде поколебан, то одсуство вида доживљавао као врхунац свог
погледа. Његово око, за вид неупотребљиво, попримало је
несагледиве размере, неумерено се увећавало и, ширећи се на
обзорју, увлачило у своје средиште ноћ, која ће му подарити дан.
Кроз ту празнину су се мешали поглед и посматрани предмет. То
слепо око није се бојало тек нечега; плашио га је узрок сопственог
вида. Узрок свог слепила оно је видело као предмет. У њега је
сопствени поглед продирао у облику слике, у тренутку када се тај
поглед сматрао окончањем сваке слике. Из овога су за Тому
проистекле нове бриге. Више није имао утисак да је његова самоћа
тако потпуна, чак му се учини да се нешто реално обрушава о њега,
настојећи да продре унутра. Можда је тај осећај могао и другачије да
протумачи, али он се увек опредељивао за најгоре. Изговарао се
тиме да је утисак тако упечатљив и тако мучан да му је готово
немогуће одолети. Ако би и оспорио његову истинитост, тешко би му
пошло за руком да не поверује у нешто тако екстремно и жестоко,
јер се, по свему судећи, страно тело сместило у његову зеницу, с
намером да продре још дубље. Било је чудновато, потпуно
нелагодно, тим неугодније што то није био ситан предмет, већ
читаво дрвеће, читава шума, још устрептала, пуна живота. Доживео
је то као слабост која га унижава. Чак, више није пазио на
појединости збивања. Да ли се то можда човек провукао кроз исти
отвор – то није могао ни да потврди ни да порекне. Причини му се да
таласи освајају тај својеврсни понор, њега самог. За све то није много
марио. Пазио је само на своје руке, заокупљене распознавањем бића
помешаних с њим, чије су одлике делимично разлучивале: пас
представљен ухом, птица уместо дрвета на којем је певала.
Захваљујући тим бићима, која су се препуштала радњама отпорним
на свако тумачење, изградише се здања, читави градови, стварни
градови начињени од празнине и на хиљаде наслаганих каменова,
створења која су се ваљала у крви, понекад кидајући артерије,
играјући улогу оног што је Тома некада називао идејама и
страстима. Страх га се тако дочепа, ни у чему се не разликујући од
његовог леша. Жеља је била тај исти леш који је отварао очи, и
свестан да је мртав, неспретно се успињао до самих уста као
животиња која је жива прогутана. Осећања га настанише, потом и
растргнуше. Сваки комадић коже стискале су му хиљаде руку, које су
заправо биле његова рука. Уз срце му је дамарала смртна зебња. Знао
је да му око тела бди мисао, неразлучива од ноћи. Знао је, с ужасом
је био убеђен, да и она тражи начин да уђе у њега. Припијена уз
његове усне, у његовим устима, она се приморавала на то наказно
сједињење. Под веђама је усподобљавала потребан поглед. А у исти
мах је гневно уништавала лице које је грлила. Ишчезнуше чудесни
градови, оронуле тврђаве. Камење беше разбацано вани; дрвеће
пресађено; руке и лешеви уклоњени. Само Томино тело остаде,
лишено чула. Нашавши се поново у њему, мисао размени додире са
празнином.
 III

В ратио се у хотел на вечеру. Могао је, зацело, да заузме своје

уобичајено место за великом трпезом, али предомислио се,
оставши по страни. Јести, у том тренутку, није било нимало
безначајно. С једне га је стране мамило, јер је тако исказивао
слободу да се повуче; али с друге стране, било је лоше, јер је
ризиковао да поново стекне своју слободу на преуској основи. Стога
је, опредељен за притворни став, начинио неколико корака да види
како ће остали прихватити његово ново понашање. Прво је наћулио
уши; владала је сметена и непристојна граја, час гласнија, час
стишана до неприметности. Свакако, у томе се није могао преварити,
била је то граја разговора, а уосталом, кад се говор стишавао,
препознавао је једноставне речи које као да су биле биране да би се
могле лакше схватити. Али пошто му речи нису биле довољне,
пожеле да се обрати тим људима преко пута и проби се до стола: чим
се ту затекао, застао је без речи, гледајући те људе који су му, сви до
једнога, изгледали некако важно. Дадоше му знак да седне. Он се
оглуши о тај позив. Позваше га гласније, а једна жена, већ у
годинама, окрену се к њему и упита га да ли се поподне купао. Тома
одговори да јесте. Наступи тишина; значи, разговор је могућ?
Међутим, изгледа да оно што је рекао није било задовољавајуће, јер
га жена погледа прекорно и полако устаде, као неко ко, будући да
није успео да обави задатак, неодређено због тога жали, при чему
својим одласком оставља утисак да драге воље одустаје од своје
улоге. Не размишљајући, Тома заузе слободно место и, чим је сео на
столицу која му се учини зачуђујуће ниском, али удобном, пожеле да
се послужи малочас одбијеним оброком. Није ли пак било прекасно?
Радо би се о томе посаветовао са присутнима. Очигледно, они се
према њему нису опходили отворено непријатељски, могао је чак да
рачуна с њиховом добром вољом, без које не би могао ни секунд да
проведе у тој просторији; али у њиховом понашању је такође било
нечег подмуклог што не улива поверење, а камоли могућност ма
каквих односа. Осмотривши своју сусетку, Тома је био запањен: што
је устрајније гледао ту високу, плаву девојку, њена лепота се утолико
више откривала. Учинило му се да је њој испрва веома годило што је
сео поред ње, али сада се држала помало круто, као да је детињасто
наумила да остане по страни: што јој се више ближио да би добио
знак охрабрења, то се доимала даљом. Ипак, није одвајао поглед, јер
га је привлачила цела њена личност, обасјана изузетном светлошћу.
Чувши како је неко дозива: Ана (веома пискавим гласом), видевши
како она одједном усправља главу, спремна да одговори, Тома
одлучи да нешто учини, те из све снаге лупи по столу. Била је то, ван
сваке сумње, тактичка грешка, несрећан потез: последице су се убрзо
указале. Као увређени дрскошћу која се могла поднети само
игнорисањем, сви испољише суздржаност, против које се више
ништа није могло учинити. Протицали су сати, без најмање наде, и
најубедљивији доказ послушности био је убудуће осуђен на пропаст,
као и сваки покушај побуне. Био је то, чинило се, потпуни пораз.
Тада Тома, да би убрзао ствари, стаде све да их посматра, чак и оне
који су одвраћали поглед, чак и оне који су га, кад би им се поглед
укрстио с његовим, мотрили мање него икад. Нико не би имао снаге
да дуго истрпи тај испразни, захтевни поглед, који је тражио питај
бога шта, и који је разуларено врлудао, али његова сусетка је
нарочито рђаво реаговала: устала је, средила косу, обрисала лице и
тихо се спремила за одлазак. Како су јој покрети били уморни! А
малочас, светлост која јој је обасипала лице и одблесак који јој је
обасјавао хаљину, придавали су њеном присуству нешто
окрепљујуће: тај сјај је сада избледео. Остало је само биће чија се
крхкост указивала у усахлој лепоти, и које је губило реалност, као да
обрисе тог тела није оцртавала светлост, већ расплинуто светлуцање,
које је наизглед избијало из костију. Од ње се није више могло
очекивати никакво охрабрење. Ако би се из ината непристојно
препустио посматрању, могао је само да потоне у осећај самоће у
којем би се, колико год далеко отишао, изгубио, и наставио да се
губи. Ипак, Тома није дозволио да га обични утисци поколебају.
Штавише, окренуо се ка девојци, иако није с ње скидао поглед. Сви
око њега устајали су од стола, у нереду, дижући непријатну грају. И
он устаде, те у дворани сада утонулој у полумрак, измери погледом
колико је удаљен од врата. У том тренутку све се упали, засијаше
електричне сијалице, осветлише предворје, бацајући зраке напоље.
Ту као да се ступало у некакву топлу и гипку густину. У истом
тренутку, девојка га позва да изађе одлучним, готово прејаким
гласом, који је победнички одзвањао, а да се није могло разазнати да
ли та снага потиче од издатог наређења или од гласа који је наредбу
преозбиљно схватао. Тома, веома осетљив на овај позив, прво
послуша и устреми се у празни простор. Потом, кад је тишина
покрила обраћање, више није био сигуран да је заиста чуо своје име,
и задовољи се тиме да наћули уши, у нади да ће га опет позвати.
Ослушкујући, помисли на удаљавање свих тих људи, на њихову
потпуну немуштост, на њихову равнодушност. Било је крајње
детињасто очекивати да се све те удаљености пониште једним пуким
позивом. Штавише, било је понижавајуће и опасно. Тада, усправи
главу те, схвативши да су сви отишли, и сам изађе из просторије.
 IV

Т ома остаде у соби да чита. Седео је, шака спојених изнад чела,
палцима притиснувши корен косе, тако удубљен да се при
отварању врата није ни мицао. Ко је ушао, видевши да му је књига и
даље отворена на истим странама, мислио је да се претвара да чита.
Он је читао. Читао је ненадмашно пажљиво и помно. Пред сваким
знаком затицао је себе у стању које искуси мужјак пре него што га
прогута богомољка. Мотрили су једно друго. Речи наврле из књиге
која је задобијала смртоносну снагу, благо су и спокојно привлачиле
поглед који их је додиривао. И једно и друго су, као зажмиривши на
једно око, к себи припуштали одвећ устрајан поглед који би у другим
околностима био неподношљив. Тома склизну према тим ходницима
којима се неопажено приближио, све док га интима речи није
приметила. То још увек није уливало страх, напротив, био је то један
готово пријатан тренутак који би он, да може, продужио. Читалац је
весело посматрао ту варницу живота, посве сигуран да ју је он
побудио. Да види себе у том оку које га гледа, то му је годило.
Његово задовољство је попримило широке размере. Толико је
порасло, постало толико немилосрдно, да га је истрпео с извесном
дозом страха, и да је, придигнувши се (неподношљивог ли тренутка)
а да од свог саговорника није примио никакав знак учешћа, постао
свестан колико је бизарно излагати се погледу речи као да је живо
биће, и то не само једној речи, већ свим речима које се у тој речи
налазе, свим речима које је прате, а које и саме обитавају у другим
речима, као свита анђела која се отвара у бескрај, све до ока
апсолутног. Уместо да устукне од текста који се тако добро брани,
свим силама се заложио да га се домогне, тврдоглаво одбијајући да
одврати поглед, верујући да и даље помно чита, међутим, речи су га
се већ дочепале и почеле да га читају. Скопале су га разборите руке,
стале да га гњече, загризао га жестоки зуб; у његово живо тело увукле
су анонимне форме речи, предао им своју срж, образовао односе
међу њима, даровао своје постојање речи постојање. Сатима
непомичном, уместо очију, повремено би му ницала реч очи: био је
тром, усхићен, раскринкан. Па чак и касније, кад је, олабављен,
погледавши у књигу, препознао себе, згађен, у форми текста који је
читао, помисли – док су, на његовим раменима заселе, речи Он и Ја
већ почињале да се сатиру – како у његовој личности, већ лишеној
смисла, опстају нејасне изговорене речи, бестелесне душе и анђели
речи, које га предано истражују.
Први пут кад је разазнао то присуство, била је ноћ. При светлости
која се спуштала дуж капака, и предвајала кревет, видео је потпуно
празну собу, толико ненастањиву предметима да је њен призор
уливао мучнину. Књига је трунула на столу. Кроз собу нико није
ходао. Његова самоћа била је потпуна. Ипак, колико год да је био
сигуран да ни у соби, па чак ни на свету, никог нема, толико је
поуздано знао да је неко ту, да му се стани у сну, да му се присно
ближи, да га окружује, запоседа му нутрину. Простодушно се
придиже на свом седалу и покуша да пробије ноћ, руком да се обасја.
Али био је налик слепцу који би, чувши буку, жустро упалио
светиљку: ништа му није могло допустити да у ма којем облику
дохвати то присуство. Ухватио се у коштац са нечим недоступним,
туђим, нечим о чему се могло рећи: то не постоји, а што га је ипак
испуњавало страхом, чије је тумарање осећао по површини своје
самоће. Пошто је читаву ноћ и дан пробдео с тим бићем,
прижељкујући починак, спознаде да је на место првог бића сада
дошло неко друго, исто тако недоступно и мрачно, а ипак другачије.
Било је то преиначење унутар непостојећег, другачији начин
одсуствовања, другачија празнина у којој је оживљавао. Сада му се,
сасвим сигурно, неко приближавао, и то не ниоткуд нити одасвуд,
већ са раздаљине од само неколико корака, невидљив и сигуран.
Кораком који ништа не би могло да заустави нити да убрза, у сусрет
му је ишла сила чији додир није могао да приливати. Хтеде да
побегне. Баци се у ходник. Задихан и безмало ван себе, не начинив
ни пар корака, установио је неумитно напредовање бића које му се
примиче. Тада се врати у собу. Замандали врата. Наслони се на зид,
да сачека. Али ни минути ни сати не исцрпише његово чекање. И
даље се осећао ближим све грознијем одсуству с којим се сусрет
бесконачно одгађао. Сваким је треном осећао да му се ближи, и да је
у незнатној, али незанемарљивој временској предности. Видео га је,
то гнусно биће које се већ у простору трвило с њим, а будући да је
било ванвремено, остајало је бескрајно удаљено. Чекање и стрепња
беху тако несносне да се он откину од себе. Некакав Тома изби из
његовог тела и крену у сусрет притајеној претњи. Његове очи су
настојале да се загледају, али не у простор, него у трајање, у још
неуспостављену тачку времена. Рукама је покушао да дотакне једно
неопипљиво, нестварно тело. Тај је труд био тако мучан да му се
учинило да је то што се удаљава од њега, и што удаљавајући
покушава да га приволи к себи, исто оно што му се неизрециво
примиче. Паде наузнак. Осети да је обасут нечистоћама. Сваким
делом тела био је под дејством агоније. Главом је био присиљен да
дотакне зло, плућима да га удахне. Био је ту, на поду, превијао се, у
себе се враћао, из себе исходио. Гмизао је тегобно, једва се
разликујући од змије у коју је желео да се претвори да би поверовао
у отров који је осећао у устима. Гурао је главу под кревет, у ћошак
пун прашине, почивао у измету, тобожњем одморишту, где се осећао
присебније него у себи самом. И у том стању осети како га – да ли
уједе или удари – нешто што заличи на реч, али што је више
подсећало на колосалног пацова с прозирним очима, чистим зубима,
који је био свемогућа звер. Видевши звер на прст од лица, није се
могао отргнути жељи да је прождере, да је на најприснији могући
начин приближи себи. Обруши се на њу и, забивши јој нокте у
слабине, покуша да је припоји. Наступи и крај ноћи. Светлост која је
сијала кроз капке се угаси. Али борба са ужасном звери, која се тек
открила у неупоредивом достојанству и сјају, потраја неко време,
које се није могло измерити. Тај је сукоб био ужасан за полегло биће,
које је шкргутало, грдило лице, копало очи да би у себе усисало звер,
и које би, да личи на човека, свакако личило на суманутог. Звер је
била готово лепа за ту врсту црног анђела, покривена риђим
длакама, светлуцавих очију. Час је један од такмаца веровао да је
победио, те је осећао како се из унутрашњости подиже, неиздрживо
мучно, реч невиност; осећајући како прља.. Час је овог други
прождирао, вукући га кроз рупу одакле је дошао, а потом га
одбацујући као чврсто и празно тело. Сваки пут би Тому у срж бића
потиснуле саме речи, које су га пратиле и које је сам гонио, као
кошмар, и као тумачење његовог кошмара. Увек је себе затицао све
празнијег и све тежег, мрдао се тек уз бескрајну исцрпљеност.
Његово тело, после толиких борби, постаде потпуно непрозирно, а
онима који су га гледали, придавао је благотворни утисак да спава,
премда свеједнако будан.
 V

У сред друге ноћи, Тома устаде и тихо сиђе. Нико га не примети,

сем једног скоро слепог мачка, који је, видевши да се ноћ
изобличава, потрчао за том новом, невидљивом ноћи. Пошто се
увукао у тунел где није разазнавао никакав мирис, мачак је
замјаукао, из дна грла избацујући храпави крик којим мачке
обзнањују да су свете животиње. Надуо се и захрипао. Из божанства
у које је прерастао изнедрио је неразумљив глас који се обраћао
ноћи говорећи.
„Шта се збива? – казивао је глас. Духови с којима иначе
разговарам, дух који ме вуче за реп када је зделица пуна, дух који ме
изјутра отима и смешта у удобно паперје, и дух, најлепши од свих,
онај који мјауче, преде, и који толико личи на мене да је мом духу
налик – сви су нестали. Где сам сад? Ако обазриво опипам шапом, не
налазим ништа. Нигде ничег. На ивици сам крова, одакле само могу
пасти. Не би ме, при свему томе, уплашио пад. Штавише, ја и не
могу да паднем; никакав пад није могућ; опкољава ме некакав бездан
који ме одбацује и који не бих могао прећи. Где сам онда? Јадан ја.
Некада сам, постајући изненада звер коју сте могли некажњено
бацити у ватру, проницао у тајне првог реда. Муња која ме је
предвајала, замах канџом, саопштавали су ми лажи, злочине, пре
него што беху почињени. А сада сам створење без вида. Чујем како
неки грозоморан глас саопштава оно што говорим, а да ја не разумем
ни реч. Размишљам, а мисли су ми толико бескорисне као што би
другим врстама, од којих зависим, било кострешење длаке или
додиривање ушију. Сам ме ужас испуњава. Вртим се и врпољим
избацујући жалобни крик преплашене животиње. Осећам да ми је
лице, одвратна рана, велико као лице духа; језик гладак и млак, језик
слепца; нос наказан, неспособан да предосети; очи огромне, без оног
изравног пламена који омогућава да се сагледају ствари у себи.
Длака ми се крза. Судњи је дан, зацело. Чим се више не буде могла из
мене трљањем длаке извући натприродна светлост, чак и у овој ноћи
наступиће крај. Већ сам од таме тамнији. Од ноћи ноћнији. Кроз
сенке од којих се разликујем јер сам њихова сенка, ходим у сусрет
врховном мачку. Сада ме није страх. Моје тело, које у свему подсећа
на људско, тело срећковића, очувало је своје димензије, али глава је
огромна. Избија звук, који досад нисам чуо. Сјај који наоко искрсава
из мог, безбојног и влажног тела, образује око мене круг сличан
неком другом телу, изван којег не могу. Почињем да разлучујем
крајолик. Док мрак све више отежава, преда мном се издиже велика
беличаста фигура. Кажем преда мном, вођен слепим нагоном, јер
откако сам изгубио свој прави реп, који ми је у свету користио као
кормило, очито више нисам сасвим свој. Та глава која без престанка
расте, и која је, уместо да буде глава, само поглед – шта је она у
ствари? Како је окрзнем погледом, позли ми. Миче се, ближи. Упрта
је тачно к мени, и колико год она заправо била поглед одаје ужасан
утисак да не могу да стекнем увид. Тај осећај је несносан. Да још
имам длаке, осетио бих како се уздижу уокруг мог тела. Али у овом
стању чак немам начина да искусим бојазан коју осећам. Мртав сам,
мртав. Та глава, моја глава, чак ме и не види, јер сам уништен. Јер то
ја себе гледам и не разазнајем. О врховни мачку, тобом сам постао
на трен да бих установио своју смрт, а сада ћу нестати једном
засвагда. Најпре, више нисам човек. Поново се претварам у малог,
хладног и ненастањивог мачка, простртог по тлу. Поново хропћем.
Бацам последњи крајичак ока на ту долину која ће се поново
склопити, и где видим човека, који је такође врховни мачак. Чујем га
како гребе тло, вероватно канџама. С оним што се назива
оностраним за мене је свршено.“
На коленима, искривљених леђа, Тома је копао земљу. Око њега
се простирало неколико јама на чијим се ивицама тискала светлост.
По седми пут је лагано припремао, остављајући у земљишту отисак
својих руку, велику рупу коју је проширивао по свом стасу. Док је
копао, празнина је, као да је била испуњена десетинама шака, потом
руку, најзад и читавим телом, његовом послу пружала отпор који
убрзо више није могао савладати. Хумка је била пуна бића чију је
одсутност усисавала. У њу се утиснуо неисељиви леш, нашавши у том
одсуству форме савршену форму свог присуства. Чим се, ископавши
јаму, Тома бацио у њу, обесивши о врат велики камен, сударио се са
телом хиљаду пута чвршћим од земљишта, са телом гробара који је
већ ступио у гроб да га ископа. Та рака која је имала димензије
његовог стаса, његову форму, дебљину, била је налик његовом
сопственом лешу, и кад год би покушао да у њој нађе уточиште,
подсећао је на несувислог мртваца који би покушавао да своје тело
сахрани у свом телу. Од сада је у свим сахрањивањима у којима је
могао да учествује, у свим осећањима која су такође гробови за
мртве, у том самоништењу које га је убијало, а које није допуштало
да себе поима као мртвог, постојао још један мртвац који га је
предухитрио, и који је, истоветан њему, довео до крајности
двосмисленост Томиног живота и смрти. У тој подземној ноћи у коју
се спустио са мачкама и сновима о мачкама, двојник, обмотан
тракама, чија су чула била закључана помоћу седам печата, а дух
одсутан, заузимао је његово место, и само се с тим двојником није
могао нагодити, јер је био истоветан њему, остварен у апсолутној
празнини. Нагнуо се над ледени гроб. Као што човек који хоће да се
обеси, након што одгурне хоклицу на коју се наслањао, као последње
упориште, уместо да осети скок у празно, осећа само омчу која га
стеже, до краја затегнуту, прикован, приврженији него икад за живот
од којег би сада да се одвоји – и он је, кад је постао свестан да је
мртав, осећао да је одсутан, потпуно одсутан из своје смрти. Ни тело
које му је у дубини душе остављало хладноћу коју придаје додир
леша, а која није хладноћа, већ одсуство додира, нити тама која је
капала из свих његових пора, па је, чак и док је био видљив, чинила
чула неупотребљивим, осујећујући сваку интуицију, па и мисао да би
се он могао видети – ни чињеница да ни под којим условима не би
могао да се изда за живог, није била довољна да га учини мртвим у
његовим очима. И то није био неспоразум. Он је стварно био мртав, а
у исти мах, није могао да прихвати чињеницу смрти. Унутар смрти,
сама смрт му је била ускраћена; том ужасно уништеном човеку, кога
је у ништавилу зауставила сопствена слика, слика тог Томе који јури
пред њим, носиоца утуљених бакљи, као оваплоћење последње
смрти. Док се нагињао над амбис где је угледао своју слику у
потпуном одсуству слика, обузет најјачом од свих вртоглавица,
вртоглавицом која га није обарала, већ му није допуштала да падне,
онемогућујући пад који је за њега, пак, био неминован, земља је већ
почела да се сужава око њега, опколила га је ноћ, која више ни на
шта није одговарала, коју није видео, и чију је реалност осећао само
зато што је од њега била нестварнија. У свим облицима, прожимао га
је утисак да се налази у сржи свих ствари. Чак и на површини тог
земљишта у које није могао продрети, налазио се унутар тог тла, чија
га је унутрашњост одасвуд дотицала. Са свих страна, поклопила га је
ноћ. Видео је и чуо блискост бескраја у којем је био задржан самим
одсуством граница. Непостојање те долине смрти доживљавао је као
својеврсни поколебљиви живот. До њега су постепено допирали
изливи опорог и смоченог земљишта. Као да се пробудио жив у
сандуку, са ужасом је посматрао како се неопипљива земља у којој
лелуја претвара у ваздух без ваздуха, засићен мирисима земље,
трулог дрвета, влажне тканине. Пошто је сада био стварно сахрањен,
затекао је себе, под искрзаним слојевима твари која је подсећала на
гипс, у гробници у којој се гушио. Био је потопљен у залеђену
средину, а предмети су га притискали са свих страна. Постојао је,
ако се тако уопште могло рећи, само да би у тој просторији пуној
погребних цветова и утварне светлости препознао немогућност да
поново оживи. Дах је повратио у гушењу. Поново је стекао
способност хода, вида, узвика, унутар затвора у којем је био заточен
у непробојном муку и мраку. Чудноват беше његов ужас, када се,
прешавши последње препреке, нашао на уским вратима своје
гробнице, и то не као васкрсао, већ мртав, уверен да је истовремено
избегао и смрт и живот. Ходао је, осликана мумија; посматрао сунце
које је настојало да му измами насмејано и живахно лице. Ходао је,
једини веродостојни Лазар, у којем је васкрсла сама смрт. Ступао је,
пролазећи понад последњих сенки ноћи, не губећи ништа од своје
славе, застрт травама и земљом, одмичући, док су падале звезде,
једнаким кораком, истим кораком којим се људи, они који нису
умотани у покров, уздижу ка најдрагоценијој тачки живота.
 VI

А на га угледа како се приближава, нимало зачуђена, познавши у

том неминовном бићу човека од кога ће узалуд настојати да
побегне, кога ће сретати сваког дана. Сваки пут јој је ишао право у
сусрет, непоколебљивим кораком следећи стазу преко мора, шума,
чак и преко неба. Сваки пут, кад на свету није било ничег сем сунца
и тог бића које је непомице стајало крај ње, обузета његовом тихом
непокретношћу, понесена том дубоком безосећајношћу која ју је
откривала, осећајући да се његовим посредством у њу слива читав
спокој васионе, у тренутку кад би одјекнуо блистави звон поднева,
Ана је, срасла с тишином, обузета највишим миром, не усуђујући се
да начини покрет нити да пресабере мисао, видела себе како гори,
како умире, распаљених очију и образа, полурастворених уста,
испуштајући, попут последњег даха, своје тамне форме право ка
сунцу, савршено прозирна покојница, поред тог непрозирног
мртваца који се, покрај ње, све више ширио и који је, од тишине
нечујнији, траћио сате и губио време. Праведна и несавладива смрт,
нечовечни и срамни тренутак који је сваког дана поново отпочињао,
од којег се није могла избавити. Сваког би дана долазио у исто време,
на увек исто место. Увек у тачно време, увек у исти врт. С
проницљивошћу Исуса Навина који зауставља сунце да би добио на
времену, Ана је веровала да ствари и даље теку својим током. Али
ужасно дрвеће, изумрло у зеленој крошњи, која није могла да се
осуши, птице које су летеле изнад ње, не доносећи, авај, никакву
промену, не успевајући да оставе утисак живота, свечано су чувале
хоризонт, и увек су отпочињале призор који је проживљавала
претходне вечери. Ипак, тог дана, као да се леш преношен из кревета
у кревет одиста миче, и она је устала, пошла ка Томи и одвела га ка
оближњем гају, извела на пут, где се онима који су му ишли у сусрет
чинило да се удаљава, или пак да се ни не миче. А он је, у ствари,
заиста ходао, телесан попут других и, иако су му три четвртине биле
смождене, продирао је у област у којој је, ако би сам нестао, намах
видео како други падају у неко друго ништавило које их је од њега
удаљавало више него да су наставили са животом. Свако ког је сусрео
пао је мртав. Ако би Тома одвратио поглед, сваки човек је умирао
смрћу, ненајављену каквим криком. Гледао их је, и већ је видео како
под његовим погледом губе сваку сличност, како им на челу избија
мала рана кроз коју им отиче лице. Нису нестајали, али искрсавали
више нису. Одакле год да су избили, беху наказни и неми. Поближе,
кад би их додирнуо, упро на њих поглед, који више није био његов,
већ поглед тог сјајног и невидљивог ока у које се његово биће у
потпуности прелило, пришавши им још ближе, готово стопљен с
њима, узевши их час за своју сенку, час за мртве душе, удишући их,
лижући их, мажући се њиховим телима, није под њима осећао
ништа, ни најмању слику, исто толико ненастањен њима колико су и
они били ненастањени њим. Напослетку су га мимоилазили.
Дефинитивно одлазили. Клизили су по вртоглавој низбрдици, према
пределу у којем се ништа од њих више није могло видети, сем,
покаткад, последњег фосфоресцентног погледа, на ивици обзорја,
сличног великим светлосним браздама. Била је то тајанствена и
ужасна отмица. Иза њега више није било речи, тишине; више нису
постојали ни испред ни иза. Простор који га је опкољавао био је
антоним простора, бесконачна мисао у коју су, застрти веловима,
ступали они чије је постојање изгубило сврху.
У том се амбису опирала само Ана. Мртва, расута по простору
најближем празнини, ту је успела да изнађе остатке бића с којима је
приликом бродолома одржавала неку врсту блиске сличности на
својим цртама. Ако би јој пришао спреда, нагло, да је изненади, увек
му је потурала једно лице. Мењала се, не престајући да буде Ана.
Она је била Ана, а више са Аном није имала никакве сличности.
Својим ликом и свим цртама, а ипак потпуно налик некој другој, она
је остајала иста, Ана, потпуна Ана, непорецива. Видео ју је како се
креће путем, као паук истоветан девојци, који се, међу несталим
лешевима, опустелим људима, шетао по напуштеном свету са
чудноватим спокојем, последњи изданак баснословне лозе. Ходала је
на својих осам огромних пипака, као да хода помоћу две витке ноге.
Њено црно тело, њен сурови изглед, због којег се, док се спрема да
побегне, чинило да ће ујести, нису се разликовали од Аниног
одевеног тела, од његове лежерности која се могла изблиза видети.
Крочила је растрзано, час прождирући простор у неколико корака,
час се опружајући на путу, грејући га собом, вукући га попут
невидљиве нити. Продрла је у област која окружује Тому а да се није
ни згрчила. Неодољиво се приближавала. Застала је испред њега.
Тада, тог дана, одишући невероватном смелошћу и истрајношћу,
препознајући у њој нешто безбрижно што није могло да ишчезне
сред свих изазова и што је одјекивало као спомен на слободу,
видевши је како се усправља на дугим пипцима, како се одржава у
равни његовог лица да би се споразумевала, лучећи читав вртлог
нијанси, мириса и мисли – он се осврну и горко погледа иза себе, као
путник који се, промашив пут, удаљава, грчи и на крају ишчезава у
мисли о свом путовању. Ту шуму је препознао, дабоме. И то сунце на
заласку, и то зелено лишће које се црнело, све је препознао. Покуша
да продрма огромну тежину свог тела, које му је недостајало, према
којем се обманут опходио као да је посуђено. Било му је потребно да
осети ту лажну топлоту која избија из њега самог, као из неког туђег
сунца, да чује дах изливен из лажног врела, да почује откуцај
вештачког срца. А она, да ли је она препознавала ту покојницу која је
вребала иза гнусне сличности, спремна да се појави каква је и била у
ваздуху испараном малим огледалима где је преостајала свака њена
црта? „Ви сте?“, упита он. Одједном виде огањ у њеним очима, огањ
који је на лицу био тужан и хладан. Задрхтао је у том непознатом
телу, а Ана је, осећајући како у њу ступа болни дух, злослутна
младост којој се заклела на љубав, веровала да јој се присебност
враћа.
 VII

А на је неколико дана обитавала у великом благостању.

Штавише, никад није сањала ни једноставнију срећу, ни
пријатнију нежност. Уз њу је он постао биће којим је могла да
располаже без икакве опасности. С највећом би слободом посезала
за њим. Он је свој разум препуштао њој. Толико јој је повлађивао да
су, пре него што заусти, речи једнако пребивале у његовим или
њеним устима. У том Анином поигравању са његовом личношћу, у
недостатку ризика који јој је допуштао да том страном телу приступи
као да јој припада, било је довољно опасне лакоумности да се човеку
стегне срце. Али она је у њему видела само безначајна уста, лагодне
погледе, те је, уместо да се згади тиме што човек коме није могла
приступити, с којим није ни помишљала да разговара, радо своју
главу смештао у њено крило, то ју је, напротив, забављало. Њено се
држање тешко могло оправдати. Између та два тела, спојена тако
крхким везама, сваког тренутка је могао да се наслути, додир који ће
на ужасан начин открити колико су једно другом туђи. Што се он
више повлачио у себе, то је она нежно приступала к њему.
Привлачио ју је, и она је задирала у то лице, још увек верујући да
милује његове обрисе. Да ли се понашала тако неопрезно зато што је
сматрала да има посла са неким неприступачним, или пак неким
одвећ пријемчивим? Је ли прикивајући погледе за њега играла игру
безочну или очајну? Речи су јој биле све влажније, њени најслабији
покрети приљубљивали су је уз њега, док се у њој пунио резервоар с
телесним течностима, из којег ће можда у погодном тренутку
искочити снажна моћ приањања. Покривала се сисаљкама. И
изнутра и споља, била је сва у ранама које су покушавале да се
загноје, кожа која стреми калемљењу. Унаточ таквој промени, она се
и даље играла и смејала. Пруживши му руку, рече:
– У суштини, ко бисте Ви могли бити?
 У тој опаски није било никаквог питања, уско говорећи. Како је
она могла, тако расејана, да испитује човека чије је постојање управо
било ужасно питање које је сама себи постављала? Њу је
изненађивала, и благо шокирала чињеница да јој још није омогућено
– не да га разуме, што би већ била крајња охолост, а ту је већ
неопрезност превазилазила све границе – већ да добије нека
обавештења о њему. Та смелост јој није била довољна, јер жалост
што га не познаје, уместо да буде оправдана у изравном облику
насиљем и лудилом изражавања, беше приказивана као нехајна и
готово равнодушна жалост. Под доброћудном маском, коју носе сва
оваква дејства, то је било право кушање Бога. Она му се загледа
право у лице:
– Ама шта сте Ви?
Мада није очекивала да јој одговори, и мада је била сигурна да јој
неће одговорити, она му не би, у ствари, ни поставила питање,
колико је била погрешна њена претпоставка да би могао одговорити
(разуме се, он неће одговорити, она од њега није захтевала одговор,
већ је питањем које му је поставила лично, и поводом његове
личности, замишљала да може да протумачи његово ћутање као
случајно одбијање одговора, као став који би се могао до сутрадан
изменити) – био је то тако сиров начин постављања према
немогућем, да је Ана одједном постала свесна ужасне сцене у коју се
стрмоглављивала везаних очију, и у тренутку, пренувши се, опази све
последице свог чина, и лудост свог понашања. Најпре је пожелела да
га спречи да одговори. Јер је сада, након што му се непромишљено и
произвољно обратила као бићу које може бити питано, велика
опасност била у томе што је и он могао себе да појми као човека
кадрог да одговори и предочи јој свој одговор. Осећала је да та
претња почива у унутрашњости, на месту речи које је изустила. Он је
већ хватао пружену руку. Хватао ју је окрутно, уверавајући Ану да
разуме њене разлоге и да је напослетку међу њима контакт могућ.
Сад кад је била сигурна да ће јој, немилосрдно строг, ако уопште
проговори, рећи све што има да каже, ништа не кријући, да ће јој
рећи све да би, кад престане да говори, његово ћутање, ћутање бића
које више нема шта да понуди, а које ипак ништа није понудило,
било још ужасније – била је сигурна да ће проговорити. А та
вероватноћа је била тим већа што јој се доимало да је он већ
проговорио. Опкољавао ју је попут понора. Облетао је. Одушевљавао.
Био је на прагу да је прогута претварајући најнеочекиваније речи у
речи које не би могла ни да очекује.
– Шта сам ја…
– Ћутите.
Било је касно, те је, знајући да се часови и дани тичу само ње,
викнула је снажније у тами. Она приђе и приби се уз прозор. Лице јој
се скрха и склопи. Кад је тама потпуно завладала, нагињући се
скршеног лица према ономе кога је сада, новоговором проистеклом
из дубина, називала пријатељем, и не бринући се о стању у којем се
налазила, попут пијанца који више нема надзор над ногама и који
својим пијанством оправдава неспособност да хода, пожелела је да
сазна зашто њени односи с тим мртвацем нису заживели. Колико год
да је ниско пала, вероватно због тога што је с тог дна добро видела да
међу њима постоји разлика, одвећ велика, али ипак не толика да би
њихови односи остали заувек немогући, одједном се више није
уздала у све нежности које су дотад разменили. У наборима којима
се скривала, помишљала је, наизглед дубоко лукаво, да неће
допустити да је превари изглед тог савршено пријатног младића, те
се с грижом савести присети свог потоњег прихватања, лакоће
приступа. Није се дрзнула да га сумњичи за лицемерје (могла је да се
жали, могла је подло да заплаче, јер ју је одржавао на тридесет хвата
испод истине, међу блиставим, испразним речима; али јој није
падало на памет, без обзира на њене подмукле покушаје да
проговори о себи и о њему истим речима, да у ономе што је називала
Томиним карактером постоји икаква удвојеност), зато што је само
једним освртом на његово уобичајено ћутање тако упадљиво
погодила његову непропустљивост да је добро осећала колико би
било будаласто сматрати га притворним. Није је варао, а ипак, имала
је утисак да ју је обмануо. Око њих се вртела издаја, ужаснија тим
пре што је она била та која издаје њега, тим пре што је саму себе
обмањивала, без наде да ће ставити тачку на ту смућеност, пошто је,
не знајући ко је он, увек у свом крилу затицала неког другог. Чак је и
ноћ увећавала њену заблуду, чак и време, под чијим налогом је увек
изнова неуморно отпочињала покушаје, увек исте, у које се
заглибила, осрамоћена и разјарена. То је била повест без догађаја,
толико празна да су из ње били искључени свако сећање и
перспектива, али повест која је ипак из тог одсуства задобијала
несаломиви ток, који као да је све, неодољивим покретом, носио пут
непосредне катастрофе. Шта ће се десити? Није имала појма, али,
будући да је читав живот чекала, њено се нестрпљење стапало са
надом да ће учествовати у општој пропасти у којој ће, истовремено
са свим бићима, бити поништене раздаљине које их раздвајају.
 VIII

У том новом стању, осећајући како сама постаје огромна и

несамерљива реалност којом је хранила своју наду, попут
чудовишта којег нико, понајмање она, не би била свесна, она се још
више осмели, и облећући Тому, тешкоће сопствених односа с њим
приписа разлозима који су били све схватљивији. Помишљала је, на
пример, да није нормално то што се о његовом животу ништа не
може дознати, и што он, у свакој прилици, остаје анониман, лишен
историје. Чим је закорачила тим путем, изгубила је сваку шансу да
се заустави на време. Могла је исто тако рећи ма шта, само да
искуша речи. Међутим, уместо да попусти пред тим обзирима,
помислила је да би било добро да, говором чији се свечани тон
супротстављао њеном бедном стању, досегне ступањ профаности
којој је стало до веродостојности њених речи. Обратила му се
непосредним језиком. Био је то крик пун охолости који је одјекивао
на јави, задржавајући карактер сна.
– Да, рече она, хтела бих да вас видим кад сте сами. Кад бих
могла да се нађем испред вас, а да будем од вас потпуно одвојена,
имала бих прилику да вам се приближим. Или пак знам да вам се не
бих приближила. Једина могућност да умањим раздаљину међу нама
била би да се бесконачно удаљим. А већ сам бесконачно далеко, и
даље не могу. Чим вас додирнем, Тома…
Тек што их је изговорила, ове речи је узбудише: баци поглед на
њега, а он заблиста. Изврнувши главу унатраг, изусти веома нежан
звук који се опраштао са сећањима; сад више није било потребе за
виком, очи су јој се затварале, дух јој беше опијен; дисање јој се
успори и продуби, једна рука нађе другу: то је могло бесконачно
потрајати. Али као да је мук заправо био позив на повратак (јер он је
ни на шта није обавезивао), она се препусти, отвори очи, препознаде
спаваћу собу и, још једном, све се налазило на почетку. Била је
равнодушна на чињеницу да није добила жељено објашњење.
Свакако, више није могла ни да помишља да ће јој открити оно што
је за њу било тајна, а што пак за њега није представљало никакву
тајну. Али зато, док је помишљала да би оно што је рекла и поред
свега могло да опстане, настојала је да га убеди да ће се, колико год
свесна изузетне удаљености међу њима, из све снаге потрудити да
одржи контакт с њим, јер ако је било нечег бесрамног, било је такође
и нечег кушајућег у његовој изјави да она чини лудост, и да то
наставља да ради и мимо свести о томе. Али да ли се могло уопште
веровати да би она, ма колико то звучало детињасто, могла то сама
од себе да изведе? Да проговори, то је, дакако, могла, осећајући
кривицу као саучесник који одаје свог садруга, и то не тако што
признаје шта зна – јер не зна ништа – већ, признајући оно што не
зна. Јер она није имала могућности да изнесе било какву истину, или
било шта, што барем на истину личи; а ипак, оно што је говорила, не
допуштајући му да назре истину у њеном говору, не одајући му
заузврат ни најмању одгонетку, подјармљивало ју је исто тако
устрајно, можда и устрајније него да је изнела срж свега што је
прећуткивала. Уместо да склизне низ затрте стазе у којима би било
наде да му се приближи, она се губила у својој путањи, водећи собом
илузију, која ни за њу није била ништа друго до илузија. И
заслепљена је увиђала да је њен подухват детињаст, и да штавише
чини веома озбиљну и бескорисну грешку, иако је успут помишљала
и то (управо је у томе била грешка) да тиме што греши због њега, или
поводом њега, међу њима ствара односе на које би он морао да
рачуна. Али и поред тога је добро слутила колико би било опасно га
схвати као неког ко је доживео искуства другачија од других, али
која су у бити слична свим другим – да га урони у исту воду која је
њу потопила. По свему судећи, није било некажњиво мешати време,
њено лично време, са оним што се времена ужасавало. Она је знала
да ће њено детињство претрпети штету уколико превлада накарадна
слика детињства коју би могао понудити неко лишен историје
(утолико горе ако је та накарадна слика савршена). Из ње је већ
куљао немир, као да је време већ било искварено, као да се читава
њена прошлост, још једном оспорена, указала у некој сувопарној и
ненадокнадиво кривој будућности. А она се чак није ни могла
утешити мишљу како је, с обзиром да намерава да изрекне пуке
произвољности, сама опасност илузорна. Али је зато знала, осећала
је, стрепећи као да јој је живот угрожен том стрепњом, драгоценијом
од њеног живота: иако није говорила истину, ма шта да заусти, она се
разоткривала, задржавајући само једну од свих могућих верзија,
одбацујући клице истине које би могла жртвовати. И осећала је
поред тога, уз тескобу која је претила њеној чистоти али која јој је
доносила једну нову чистоту, да ће, чак и ако покуша да се скрије иза
најпроизвољнијег и најневинијег позива, бити принуђена да у своју
повест унесе нешто озбиљно, неко непробојно и ужасно присећање,
не би ли се, док из сенке искрсава та лажна фигура, стичући
бескорисном помношћу све већу и неприроднију прецизност, она
сама, приповедачица, већ осуђена и предата демонима, везала на
неповратан начин за истинску фигуру о којој није знала ништа.
– Шта сте ви, рече… И изговарајући ове речи, као да је
поскакивала око њега, и избегавајући га, нагонила у имагинарну
вучју замку. Шта сте ви…
Није могла да говори, па ипак је говорила. Језик јој је тако
треперио да се стицао утисак да значења дочарава бесловесно. А
онда, изнебуха, допусти да је одвуче бујица речи које је изговарала
готово шапатом, са разним прегибима, као да се само забавља
звуцима и прасковима слогова. Могло се помислити да је, говорећи
језик који је био одвећ детињаст да би се сматрао језиком,
безначајним речима придавала изглед неразумљивих речи. Ништа
није говорила, али за њу је неговор постао начин изражавања, одвећ
бременит значењима, испод којег јој је полазило за руком да не-
говори још више. Одступила је, неодређено, од свог замуцкивања, да
би ступила у још озбиљније муцање, које је одбацивала као превише
озбиљно, припремајући се, бескрајним повлачењем ван сваке
озбиљности, за одмор у апсолутној детињарији, све док њен речник,
сведен на нулу, није попримио обличје успаваности која је сама за
себе била глас озбиљности. Затим, као да је у окриљу те дубине
осетила како је надзире пажња несаломиве свести, она је
поскакивала, вриштала, отварала страховито видовите очи и,
одлажући на трен своју повест:
– Не, рекла је, то није то. Шта сте ви заиста…
Чак је и она попримала детињаст, површан изглед. Под каљавом
патином која јој је прекрила лице, избијале су гримасе које су
наговештавале њену одсутност. Израз јој је био тако несталан да
поглед није успевао да одржи пажњу на њеним цртама, ни на
целости њене личности. Тим пре је било тегобно присетити се њених
потоњих речи и придати им смисао. Није се могло схватити ни о
коме тачно говори. Час је изгледало да се обраћа Томи, али сама
чињеница да се обраћа њему спречавала је да се сазна ко јој је био
прави саговорник. Час се није обраћала ником, те је, колико год да је
њено муцање било узалудно, наступао тренутак када је, вођена тим
бескрајним тумарањем пред безразложном реалношћу, изненада
застајала, избивши са гнусним лицем са дна своје површности. Исход
је увек био исти. Узалуд је у даљини трагала за својом путањом,
узалуд се губила у бесконачним врлудањима – њено је путовање
могло потрајати заувек – знала је да се сваким кораком ближи
тренутку када ће не само морати да стане, већ и да поништи свој пут,
било зато што ће пронаћи оно што не би смела, било зато што га
никада неће пронаћи. А није могла да се окане свог плана. Како и да
заћути, она чији је говор већ био на неколико ступњева испод
ћутања? Како да престане да пребива ту, како да престане да живи?
Она би друге бесмислене стратагеме само убрзала својом смрћу,
затварајући све излазе, у вечитом трку по лавиринту, гајећи наду, с
обзиром на то колико је могла да сагледа време, да ће из њега изаћи.
Такође, више није увиђала да се неосетно приближава Томи.
Пратила га је, корак по корак, несвесна тога, или ако би то и
приметила, ако би и пожелела да га напусти и побегне, увек је
требало напрегнути се још више. Њена млитавост је постала тако
колебљива да се задовољила подражавањем свог бекства, оставши
приљубљена уз њега, расплакана, преклињући га, молећи га да стави
тачку на ту ситуацију, покушавајући још, нагнута над та уста, да
изнесе речи како би, по сваку цену, наставила своју повест, исту
повест коју је последњим атомима снаге покушавала да прекине и
угуши.
 У таквом опустелом стању, она се предаде осећају трајања. Њене
се руке нежно скршише, кораци је напустише, и она утону у чисту
воду у којој је, сваког трена, прескачући бескрајне поточиће,
прескакала из живота у смрт и, још горе, из смрти у живот, у мучном
сну који се већ налазио у окриљу мирног сна. А онда, изненада, уз
олујни прасак, ступила је у самоћу начињену укидањем читавог
простора те се, силовито растрзана откуцајима који су позивали на
службу, разоткрила. Тада као да се затекла у зеленој долини у којој
је, позвана у својству личног ритма, безличне каденце свих ствари,
захваљујући својим годинама и младости, постала старост, старење
других. Она се најпре спусти у дубину једног дана, потпуно страног
људским данима, те након што је ступила преозбиљна у присан
однос са чистим стварима, а потом се уздигла ка врхунском времену,
уронила међу небеска тела и сфере, уместо да је прожме спокој
небеса, поче да дрхти и запомаже. Током те ноћи, те вечности, она се
припреми да постане време људи. Почела је бескрајно да тумара
празним ходницима, осветљеним одблесцима светлости која је
непрестано узмицала и коју је пратила нежно, истрајно попут већ
изгубљене душе, неспособне да схвати разлог тих преображаја и циљ
тог тихог ходања. Али када је прошла испред врата налик вратима
Томине собе, препознајући да се трагично објашњавање наставља,
схватила је да с њим више не разговара само речима и мислима, већ
самим временом с којим се спојила. Сада су се свака секунда, сваки
уздах – а то је била она, и ништа сем ње – заглушено обрушавале на
безосећајни живот који јој је он супротстављао. И у сваком њеном
суду, још тајанственијем од њеног постојања, он је осећао смртно
присуство непријатеља, тог времена, без којег би, заувек непокретан,
неспособан да допре из дубине будућности, био осуђен да посматра,
као пророчански орао из снова, како се на његовом опустелом врху
гаси светлост живота. Размишљао је, а у највећој дубини његовог
образложења почивала је апсолутна противречност; размишљао је, а
у дубини његове мисли почивали су непријатељ и предмет сваке
мисли, њен савршени супарник – то време, Ана – и док ју је
тајанствено примао у себе, схватио је да по први пут има посла са
озбиљним разговором. У тим је условима она, неодређена форма,
продрла у Томин живот. Ту се све чинило опустошеним, туробним.
Опустеле обале на којима су се полако распадала све дубља и дубља
одсуства, које је након грандиозног бродолома напустило море,
заувек повучено. Она прође кроз чудновате мртве градове где је,
уместо окамењених облика, мумифицираних околности, сусрела
некрополу покрета, тишина, празнина; сударила се са изузетном
звучношћу ништавила, начињеног на наличју звука, а пред њом се
просуше дивни водопади, успаваност без сна, несвест која сахрањује
мртве у живот из снова, смрт помоћу које свако, па и најслабији дух,
постаје духом самим. При том истраживању које је подузела тако
наивно, верујући да ће пронаћи реченицу која би и њу разрешила,
она је са страшћу увидела да у ствари трага за Аниним одсуством, за
Аниним најпотпунијим ништавилом. Чинило јој се да схвата – каква
сурова илузија – да равнодушност која је куљала Томом као каква
стајаћа вода, потиче од њеног упада у области у које никад није
требало да продре, од кобног одсуства које је успело да пробије све
бране, и то тако да је, желећи да сада открије то наго одсуство, тај
чисти негатив, једнак чистој светлости и дубокој жељи, морала да се
подвргне великим изазовима да би га домашила. Морала је, током
неколико живота, да глача своју мисао, да је ослободи свега што је у
њу уносило бедни неред, огледало које се огледа, призму са
унутарњим сунцем: требало јој је једно ја без усамљености у стаклу,
без тог ока, одавно разроког, ока чија се врхунска лепота одражава у
жмиркању, требало јој је око ока, требала јој је мисао мисли. Могла
се разазнати у трку ка сунцу, при сваком заокрету с пута бацајући у
стално прождрљивији понор једну Ану, која је била све сиромашнија,
све ређа. Могла се побркати са тим понором у којем се –
одржавајући будност у окриљу уснулости, дух слободан за учење, без
светлости, у свом сусрету с мишљу не долазећи ни до какве мисли –
припремала да одмакне толико испред себе саме, да је у додиру са
потпуном нагошћу, прелазећи чудом кроз себе, могла да открије
сопствену чисту прозирност. Полако, опскрбљена само именом Ана,
помоћу којег је након зарањања требало да исплива на површину, из
ње покуља плима првих, сирових одсустава – одсуства звука тишине,
одсуства бука смрти; али након тог тако млаког и лаког ништавила, у
којем је пребивао Паскал, ипак већ преплашен, увукоше је одсуство
дијаманта, одсуство тишине, одсуство смрти, у којем је могла да се
прибере само у неизрецивим појмовима, онима на врх језика,
сфингама нечувеног праска, дрхтајима од којих пуца етер,
најразорнијим тоновима, и од којег пуцају и сами тонови, још
истрајније. И она упаде у велике кругове, налик круговима Пакла,
прошавши, као прасак чистог ума, кроз критичан тренутак у којем
на врло кратак трен, треба остати у бесмислу, и напустивши све што
се може приказати, бескрајно гомилати одсуство преко одсуства,
одсуство преко одсуства, одсуство преко одсуства – и тако, том
машином која усисава, очајно начинити празнину. У том тренутку
почиње прави пад, онај који самог себе ништи, ништавило које
бесконачно нестаје у чељустима једног чистијег ништавила постаде
свесна лудости свог подухвата. Била је сигурна да ће оно што је
наводно из себе одстранила пронаћи у целини. У том врховном
тренутку апсорбовања, у највећој дубини своје мисли препознавала
је бедну мисао да је она Ана, да је жива, плава, и – ужаса ли –
разумна. Слике су је гњечиле, патвориле, производиле. Добила је и
тело, хиљаду пута лепше од сопственог, хиљаду пута телесније; била
је видљива, зрачила је материјом коју није било могуће нарушити,
унутар нулте мисли била је врховна стена, прхка земља, без азота,
она од које ни Адама не би било могуће створити; на крају је
пожелела да се освети ухвативши се у коштац са неспоразумљивим,
са тим најсировијим телом, најружнијим, телом од муља, са том
вулгарном идејом да је пожелела да поврати, да је повраћала, носећи
ка свом чудноватом одсуству свој удео излучевина. Тада у срцу
нечувеног одјекну болна бука, и она повика Ана, Ана, гневним
гласом. У окриљу равнодушности она одједном изгори, из једног
потеза, потпуна бакља, са свом страшћу, мржњом према Томи,
љубављу према Томи. У срж ништавила улетела је као победничко
присуство, и у њега се бацила, као леш, као неискупљиво ништавило,
Ана која је још живела, и које више није било, као последњи подсмех
Томиној мисли.
 IX

К ада се вратила на светлост дана, овог пута потпуно бесловесна,

одбијајући да се изрази и очима и уснама, и даље прострта по
тлу, у тишини је била с тишином толико сједињена да се те
блискости бесно стидела, као да јој је друга природа, која би је, да је
приснија, испунила гађењем. Као да је током те ноћи усисала неки
имагинарни ватрени трн, који ју је присилио да из себе избаци
сопствени живот као да је пуки отпадак. Не мичући се, приљубљена
уз преграду, помешавши тело са чистом празнином, спојивши
препоне и трбух са бесполним, неорганским ништавилом, рукама
грчевито стежући одсуство руку, лик који је испијао нешто што није
било ни дах ни уста, преобразила се у неко друго тело, чији ју је
живот, крајња оскудица и недаћа, постепено натерао да у целости
постане оно што није смела постати. Ту где јој је било тело, уснула
глава, налазило се и тело без главе, глава без тела, тело јада. Ништа
се, без сумње, није на њој променило споља, али поглед који се могао
бацити на њу, утврђујући да је слична ма којој другој, уопште није
био важан, и пошто је постало управо немогуће препознати је,
управо је из савршене сличности њених црта, из сјаја природе и
искрености коју је поставила ноћ, потицао ужас што је поглед види
онакву каква је одувек била, без и најмање промене, при том,
сигуран да се потпуно променила. Призор без речи. Призор
чудовишта би се могао истрпети, али није било те хладнокрвности
која би се могла изборити са утиском тог лика на којем је сатима,
бесмислено приљежно, око настојало да препозна чудно и необично.
Оно што се видело, што је било тако природно присно, постајало је,
услед чињенице да то очигледно није требало видети, загонетка, која
не само да је заслепљивала око, већ је изазивала праву мучнину,
терала на избацивање разних отпадака, на које се присиљавао поглед
покушавајући да у том предмету наслути нешто изван видљивог.
Заправо, ако је оно што је било потпуно измењено у потпуно
истоветном телу, утисак гађења наметнут свим чулима, присиљеним
да се сматрају неосетљивим; ако је неухватљиви карактер нове особе
која је прождрала стару оставивши је онаквом каква је била; ако
тајна укопана у одсуство тајне није објаснила мук који је избијао из
спавачице, могло би се пасти у искушење да се у спокоју потраже
назнаке трагедије илузија и лажи којима се Анино тело обмотало. У
њеној немуштости било је нечега страховито сумњивог. То што није
говорила, што је у својој непомичности чувала дискрецију неког ко
чак и у окружењу својих снова ћути, то је у бити било природно, и
она се није могла одати тим спавањем надовезаним на спавање. Али
њено ћутање није имало право ни на ћутање, и тим апсолутним
стањем се изражавала и потпуна нестварност Анина и неоспорно и
недоказиво присуство те нестварне Ане, из које је избијао, тим
ћутањем, некакав ужасан хумор, освешћен с мучнином. Као да ју је
опкољавала гомила заинтересованих и узбуђених гледалаца, она се
подсмевала могућности да буде виђена, а урнебесан утисак је
избијао из те преграде уз коју се прострла, с намером која би се – о
глупости – могла протумачити као сан, из те собе у којој је била
затворена, умотана у вунени мантил, у коју је дан надирао, са
узалудном намером да оконча ноћ, изричући наредбу: „Живот иде
даље.“ Чак и кад је била сама, око ње је опстајала незасита и болна
радозналост, заглушена запитаност која је била уперена и у њу, као у
ствар, али и насумице, на друге ствари, те је тако постојала као
питање кадро да дарује смрт, али не као сфинга, услед тешкоће
загонетке, већ тиме што је наводила на искушење да се питање реши
у смрти.
Кад је освануо дан, док се будила, могло се помислити да ју је
светлост расанила. Међутим, конац ноћи није објашњавао да је она
већ отворила очи, и њено буђење било је само полагано исцрпљење,
последњи корак ка одмору: више није могла да заспи услед дејства
силе која није била противник ноћи, која би се такође могла назвати
ноћном. Она виде себе саму, али иако је могла да устане само у свету
самоће, та усамљеност јој остаде страна, и у пасивности у којој је
обитавала, било је неважно што је њена самоћа блештала у њеној
унутрашњости као нешто што није морала да осети, што ју је
одвлачило ка пољу заувек удаљеном од дана. Чак ни несрећу више
није доживљавала као садашњу. Несрећа је шестарила око ње у
слепом облику. Напредовала је по пространству равнодушности где
није могла ни да је удари ни да је досегне. Кроз издану фаталност,
несрећа је допирала све до срца младе жене, дотичући је осећајем
напуштености, одсуством свести у које се стрмоглављивала без
икакве задршке. Након тог тренутка, није јој дошла никаква жеља да
на ма какав начин разреши ситуацију у којој се затекла, и љубав се
свела на немогућност изражавања и осећања те љубави. Тома уђе.
Али ни Томино присуство више није значило ништа. Напротив, с
ужасом се могло констатовати до које је мере свенула жеља да се то
присуство чак и на најбаналнији начин опази. Не само да је био
уништен сваки повод јасног споразумевања, већ се Ани чинило да је
тајна тог бића прешла у њено срце, где је могла бити схваћена само
као питање које се бесконачно поставља на погрешан начин. А он је,
заузврат, у тихој равнодушности свог доласка, зрачио увредљивом
светлошћу, без најслабије и најутешније назнаке тајне. Узалуд га је
посматрала мутним погледом оскрнављене страсти. Он је из ноћи
избио као најсветлији човек, окупан прозрачношћу коју је придала
његова беспоговорна неупитаност, изобличени лик, али луцкаст, од
којег су се проблеми сада удаљавали, на исти начин на који се она,
тим драматично ништавним призором, одељивала од њега, и
окретала себи самој, где није затицала ни богатство ни пуноћу, већ
само отежалост услед туробне засићености, сигурност да ће једина
драма која ће се одиграти бити дан у којем се даве нада и безнађе,
при чему је бескорисно очекивање постало, услед укидања сваког
циља и времена самог, обична машина чији је механизам имао
једини задатак да, тихим испитивањем, израчуна празни ход својих
различитих елемената. Она сиђе у врт, и ту се, наизглед, барем
делимично одвоји од судбине у коју су је увела ноћна збивања.
Поглед на дрвеће је зачуди. Очи јој се замутише. Сада је била
упадљива изузетна слабост коју је испољавала. У њеном организму
више није било никаквог отпора, а с тако прозирном кожом, са
својим бледим погледом, изгледала је као измрцварена, кад год би јој
пришао неко, нешто. Могло се, у ствари, запитати како подноси
додир с ваздухом и кликтаје птица. На основу њеног кретања по врту,
било је готово сигурно да се она заправо налази у неком другом врту:
и то не, попут сомнамбула, тумарајући сред сновиђења, али је
успешно одмакла, кроз звонко и сунчано поље, које је одисало
животом, све до једног исцрпеног, туробног и угашеног поља, које је
било друга верзија стварности коју је посетила. Кад се наочиглед
свију зауставила, задихана, једва удишући прејак ваздух који ју је
ударао, продирала је у ретку атмосферу у којој је, да би дошла до
даха, морала да престане с дисањем. Ходајући тегобно путем на
којем је при сваком кораку морала да издиже тело, кренула је, тело
без колена, путем који је у свему био налик првом, куда је једино
могла проћи. Тај обзор ју је одмарао, и она је у њему осетила исто
олакшање као да је, окрећући наопако то илузорно тело, чија ју је
отуђеност узрујавала, могла према сунцу, које ју је обасјавало попут
мрачне звезде, да испружи своје раширене ноге, повешане руке,
горко гнушање које је у дубини њене душе стварала другу, потпуно
скривену особу. У том опустошеном дану, она је могла да исповеди
згађеност и страх чије се димензије нису никаквом сликом могле
наслутити, и она је готово радосно успевала да из трбуха избаци
ларве које су биле час у облику њеног лица, час њеног скелета, час
васцелог тела – неизрецива осећања која су у њу, посредством
изазваног страха, привукла читав свет одбојних и несношљивих
ствари. Самоћа коју је Ана осећала била је огромна. Видела је и
осећала само растрзаност која ју је раздвајала од онога што осећа и
види. Злослутни облаци, иако су покривали врт, ипак су остајали
невидљиви у облачју које их је обухватало. Дрво, које се издизало на
неколико корака, било је дрво у односу на које је она из свега
одсуствовала, од свега различита. У свим душама које су је
опкољавале као ледине којима се могла приближити исто тако
присно као и својој души, постојала је, као једина светлост која их је
чинила видљивим, једна тиха, затворена и опустела свест, а око ње је
самоћа образовала благо поље људских односа у којем је, између
разних односа пуних склада и нежности, видела како јој у сусрет иде
њен смртоносни јад.
 X

К ада је затекоше изваљену на баштенској клупи, помислише да

се онесвестила. Али варали су се, спавала је, ступила у сан
починком дубљим од сна. Од сада је њен ход ка несвесном био
свечана борба у којој је, препуштајући се дрхтају дремежа једино као
озлеђена, већ мртва, до последњег трена бранила своје право на
свест и свој део јасних мисли. Није било никаквог саучесништва
између ње и ноћи. Чим би дан почео да се смрачује, она се,
слушајући тајанствену химну која ју је звала у неки други живот,
припремала за борбу у којој је могла бити побеђена само ако се
потпуно поништи живот. Црвених јагодица, сјајних очију, мирна и
насмејана, она је жарко прикупљала све своје снаге. А сутон јој је
узалуд под ухо приносио песму кајања, узалуд се у корист таме
против ње плела урота. Никаква нежност није продирала у њену
душу путем тупости, никаква приказа светости која се стиче добром
употребом болести. На самрти, осећало се да би она предала само
Ану, и да, поносно нетакнута, чувајући до самог краја све што је
била, не би пристала да се спаси, никаквим имагинарним умирањем,
од праве смрти. Ноћ је потрајала, и никад није била тако блага,
никад подеснија да смлати болесника. Тишина је цурила, а самоћа,
пуна пријатељства, и ноћ, одишући надом, навалише се на Анино
изваљено тело. Она је ван бунила бдила. У сенкама није било
ниједног средства за смирење, није било оних сумњивих дотицања
која тами омогућују да намагнетише оне који се опиру починку. Ноћ
је племенито поступала са Аном, и пристала је да је порази управо
њеним средствима, чистотом, поверењем и спокојем. Било је
пријатно, бесконачно пријатно осетити, у тренутку тако велике
слабости, свет који је толико лишен неприродности и подмуклости.
Та ноћ је била тако лепа, али не блага, класична ноћ, коју страх чини
непрозирном, која најурује приказе, која такође брише лажну лепоту
света. Све што је Ана и даље волела, тишина и самоћа, сада се звало
ноћ. Све што је Ана мрзела, тишина и самоћа, такође се звало ноћ.
Потпуна ноћ у причињавали спуштени капци. Сасвим свесна, у
пуном светлу, осећала је како се њена ноћ придодаје ноћи.
Откривала је себе у тој великој спољашњој ноћи у највећој својој
интими, немајући потребу, како би се умирила, да пролази испред
огорчене и узрујане душе. Била је болесна, али та болест, која није
била њена, која је била здравље света, како је само била добра! Како
је сан који ју је обузимао, који није био њен, који се бркао са
врховном свешћу свих ствари, био чист! И Ана је падала у сан.
Током наредних дана, ступила је у поље безбрижног мира у којем
се свима чинила окупаном у пијанству оздрављења. Пред тим
чаробним призором и она сама у себи осети ту радост васионе, али
та радост као да је била залеђена. Она стаде да чека да отпочне
нешто што није могло бити ни дан ни ноћ. Нешто што је било
прелудијум, али не оздрављења, већ запањујућег стања снаге, увуче
се поред ње. Нико није схватао да ће она проћи кроз стање
савршеног здравља, кроз савршено уравнотежену тачку живота,
њихало које је ишло од једног до другог света. И она сама, кроз
облаке на брзину растеране понад ње, брзином звезде, угледа како се
ближи тренутак кад ће, поново ступивши у додир са земљом, дотаћи
баналну егзистенцију, кад неће видети, ни осетити ништа, где би
могла живети, где, напослетку, неће живети, можда чак и умрети,
каква дивна епизода. Из велике даљине, она је примети, ту крепку
Ану, коју није познавала, кроз коју ће исцурети разгаљена срца. Ах!
Одвећ сјајан тренутак. Из окриља таме, један глас јој рече: Иди.
Поче њена права болест. Обилазили су је само ретки пријатељи, а
они који су и даље долазили престали су да је питају за здравље.
Сваком је било јасно да нега више не може да се такмичи са
болешћу. Али Ана ту препознаде другу врсту обмане и насмеши се.
Каква год да је била њена судбина, у њој је било живота и снаге више
него икада. Сатима непомична, спавајући – док је у сну носила силу,
брзину и гипкост, она је личила на спортисту који је на дуже време
прилегао, а њен је починак личио на починак свих људи који су
надмоћни у утрци и борби. Напослетку, она на чудан начин постаде
поносна на своје тело; она је свом снагом уживала у своме бићу;
након једног озбиљног сна, осети да је и даље жива, потпуно жива, и
да би могла још више да осећа живот само кад би могла да из њега
одстрани уступке и олаке наде. Мистериозни тренуци за време којих
је изгледала, лишена сваке храбрости, неспособна да се покрене, као
да не ради ништа, при чему је ипак била прионула на бесконачни
посао, непрестано силазећи да у море баци мисли живота, мисли оне
која је била у животу и мисли умрле, да би у себи ископала
склониште потпуне тишине. А онда се појавише злослутне звезде и
она је морала да пожури: ускратила је себи последње ужитке,
ослободила се последњих патњи. Било је несигурно куда је то води.
Већ се гушила. Господе, добро јој је; не, она је; она је савршена са
тачке гледишта бића, она је, на највиши ниво, уздигла радост
највећег духа који налази своју најлепшу мисао. Она је; не, њој је
добро, губи тло под ногама, на њу пада гром осета, она се гуши,
плаче, чује себе, живи. Какво благостање! Дају јој да пије, плаче,
теше је. Још је ноћ. Међутим, тога је морала да буде свесна: око ње
се много тога мењало, опколила ју је опустошена клима, као да су
мрачни духови покушавали да је привуку према нељудским
осећањима. Лагано, немилосрдним протоколом, ускраћивале су јој
се нежност и пријатељство света. Ако је тражила своје омиљено
цвеће, добијала је вештачке руже које нису мирисале, и које јој нису
причињавале то задовољство – та једина бића од ње смртнија – да
копне, вену, умиру пред њеним очима. Соба јој постаде ненастањива:
по први пут изложена северу, са само једним прозором кроз који је
допирало сунце с краја дана, из које је свакодневно нестајао по један
љупки предмет, та је соба по свему судећи била криомице пражњена
не би ли она што пре пожелела да је напусти. И свет је био
опустошен. Прогнана су блага доба, деца су замољена да радосно
ускликују другде, у улице је сазвана сва срџба градова, непремостиви
бедем парајућих звукова одвајао ју је од људи. Каткад, отварајући
очи, изненађено би посматрала: не само ствари, мењали су се и
људи, некада најближи; како то не подозревати? Нежност, њој
намењена, трагично се смањила. Сада је њена мајка, у фотељи
сатима скутрена, не проговарајући, замућеног лица, брижљиво
ослобођена свега што би је могло учинити пријатном, од све своје
љубави показивала само осећање које ју је нагрђивало, у тренутку
кад је и њој самој, као никад у животу, недостајало младили и лепих
ствари. Оно што је некада волела у мајци, њену радост, смех и сузе,
све изразе детињства које је преузела одрасла особа, нестало је с тог
лица, на којем се читао само умор, и једино је далеко одатле могла
да је замисли, поново кадру да плаче, да се смеје – какво чудо:
смејати се! Нико се овде више није смејао! – мајка свега и свакога,
само своје кћери не. Ана се огласи и упита је да ли је ишла на
купање. „Ћути, рече јој мајка. Не говори, уморићеш се.“ Није
очигледно било умесно поверавати се самртници, нити је могло бити
могућих односа између ње и оних који се забављају, који живе. Она
уздахну. Мајка је ипак личила на њу и сваког поподнева је тој
сличности додавала једну нову црту. Опирући се уобичајеном, мајка
се угледала на лице своје кћери, чинила га времешним, показивала
јој како ће изгледати са шездесет година. Та гојазна Ана, којој су
поседеле не само власи већ и очи, била је, без сумње, Ана, само ако
се лудо дрзне да избегне смрт. Невина комедија, на коју Ана није
наседала. Упркос свему што је живот чинио да би га омрзла, она ће
се својски трудити да га воли. Била је приправна да умре, али ће то
учинити волећи цвеће, чак и вештачко, осећајући се у смрти као
страшна сиротица, свом снагом жалећи због те ружне и немоћне
Ане, у коју се никад неће преобразити. Све што јој је подмукло
потурено да не би видела колико губи напуштањем света, то
саучесништво моралиста и лекара, традиционална подвала сунца,
људи, који поклањају последњи дан, као последњи призор,
најнеугледније слике и прилике у мрачним скровиштима у којима је
јасно да се умире задовољан смрћу, сва су та лукавства оманула. Ана
је у смрт хтела да ступи жива, заобилазећи међустања, гнушање и
отпор према животу. Међутим, опкољена крутошћу, под присмотром
пријатеља који су то невино осећали говорећи: „Сутра не можемо
доћи, опрости“, и који су затим, пошто је она пријатељски
одговарала: „Нема везе, не узрујавајте се“, мислили: „Како је само
постала неосетљива, више је ништа не занима“ – суочена с том
жалосном уротом која је имала за циљ да је сведе на осећања која су,
пред смрт, имала за циљ да је унизе, учине жаљење излишним, дође
час кад она увиде да су је одале њена срамежљивост и дискреција,
управо оно што је сматрала својим уобичајеним манирима. Ускоро
би се могло рећи: „Више није иста, па и нека умре“, а затим: „Како
би јој смрт олакшала!“ Нежан и неодољив притисак, како му се
одупрети? Чиме је то још могла обзнанити да се није променила?
Када је, свако мало, требало да се баца у загрљај пријатељима, да
говори лекару: „Спасите ме, не желим да умрем“ – можда би у
таквим условима и даље сматрали да је од овога света – она је само
климнувши главом примала оне који су улазили, пружала им оно
што јој је било најдрагоценије, поглед, мисао, чисте покрете, некад
знаке истинске симпатије, који су сада личили на хладну резерву
неког ко се са животом споречкао. Ти призори су је запањили, и она
је схватила да се од самртника не захтевају ни уздржаност ни
деликатност, осећања која доликују цивилизацијама у добром
здрављу, већ грубост и беснило. Пошто је то важило за закон, пошто
је то био једини начин да се докаже да она никад није била толико
везана за све што је окружује, обузе је жеља да се продере на сав
глас, спремна да једним потезом ојача све везе, да у својим
ближњима и даље види све ближа бића. На несрећу, било је
прекасно: више није имала ни лик ни тело својих осећања, и више
није било могуће да буде радосна с радошћу. Сада је свима који су
долазили (ма коме, то није било битно, време је истицало)
затвореним очима и стиснутим уснама изражавала највећу страст
која се икад могла осетити. А пошто изражавање наклоности није
било довољно да искаже колико их воли, посегла је за најкрућим и
најхладнијим покретима своје душе. Истина, све се у њој крутило. До
тог тренутка јој је преостала патња. Она је патила да би отворила
очи, примила најблаже речи: једино тако је могла да се узбуди, а
ниједан поглед није био осетљивији од тог погледа који је тим
окрутним трзајима куповао задовољство да види. Али, сада, готово да
више није патила; њено тело је досегло идеал себичности, који је
идеал сваког тела: оно је било најтврђе у тренутку кад је постало
најслабије, тело које није запомагало под ударцима, које није ни за
шта мољакало свет, које се, лепоте ради, поистовећивало са кипом.
Та чврстина ужасно оптерети Ану; она у себи осети одсуство сваког
осећања, као огромну празнину, опхрва је зебња. И тада, у облику те
првотне страсти, имајући само тиху и туробну душу, са пустим и
мртвим срцем, она понуди своје одсуство пријатељства као
најискреније и најчистије пријатељство; у тој мрачној области у којој
нико до ње није могао допрети, прихвати да одговори на баналну
нежност својих драгих том врховном сумњом у своје биће, очајном
свешћу да више није ништа, својом зебњом; она принесе као жртву,
одвећ необичну, своју сигурност да постоји да би придала смисао
том ништавилу љубави у које се изродила. И тако се, у дубини њене,
већ запечаћене, већ умртвљене душе, образовала најдубља страст.
Онима који су је оплакивали, хладна и несвесна, стоструко је
враћала то што су јој пружали, посвећујући им предосећај своје
смрти, своју смрт, чисто осећање, никад чистије, свог живота у
предосећају мученим својим неживотом. Из себе није извлачила она
слаба осећања, тугу и жаљење, залог оних који су је окруживали,
безначајне случајеве који нису претили да их промене, већ једну
једину страст кадру да угрози њено биће, коју није дозвољено
отуђити, и која ће наставити се сва светла угасе. По први пут,
уздигла је речи дати се до истинског значења: она је давала Ану,
давала је много више од Аниног живота, она је давала, као последњи
дар, Анину смрт; одвајала се од свог ужасно јаког осећања да јесте
Ана, од ужасне зебње што јесте Ана којој прети смрт, претварајући га
у један много тегобнији осећај да више није Ана, већ своја мајка,
мајка којој прети смрт, читав свет на рубу уништења. Никад у том
телу, мраморном идеалу изобличеном од себичности, које је од своје
несавести творило симбол отуђене савести као последњег доказа
пријатељства, није било више нежности, и никад у том јадном бићу,
сведеном на нешто ниже од смрти, лишеном најинтимнијег блага,
своје смрти, принуђеном да умре, не лично, већ посредством других,
није било више бића, више савршенства бића. И тако је успела: њено
је тело управо било најјаче, најсрећније. За тим животом, толико
убогим и ускраћеним да више није могао ни своју супротност,
неживот, да прими – управо је за њим трагала. Управо јој је то
омогућавало да до краја буде на равној нози са осталима, у пуној
форми да нестане, потпуно оснажена за последњу битку. У наредним
тренуцима, око Ане се подигла необична тврђава. Она није била ни
налик на град. Ту није било ни куће, ни двора, нити икакве
грађевине; било је то пре свега једно огромно море, иако је вода била
невидљива, а обала ишчезла. У том граду, сазданом далеко од свега,
жалосном, последњем сну изгубљеном у тмини, док се спуштао
сутон, док су се нежно уздизали јауци, у перспективама необичног
обзорја, као нешто што не би могло да се прикаже, не више као
људско биће, већ просто биће, чудесно биће, међу несталним
сунцима која залазе, са атомима на измаку снаге, осуђеним врстама,
озлеђеним болестима, Ана је пливала узводно рекама у којима су се
копрцале мрачне клице. Докле је допрла, то нажалост никако није
могла знати, али док су се продужени одјеци ове огромне ноћи
стапали у тмурну и неодређену несвест, тражећи и јецајући
јадиковком уништење нечега неживог, пробудише се празни
ентитети, и попут чудовишта која непрестано размењују одсуство
форме за друга одсуства форме, кротећи тишину ужасним
подсећањима на тишину, они избише у тајанствену агонију. Шта су
заправо биле те форме, бића, туробни ентитети, то се не би могло
рећи – уосталом, може ли се нама под окриљем дана указати нешто
што није дан, нешто што би у атмосфери светлости и прозрачности
представљало дрхтај ужаса из којег је дан избио? Али ти ентитети су
се подмукло разоткрили, на прагу неизлечивог, као мрачни закони
осуђени да нестану заједно са Аном. И који је био исход тога
откровења? Могло би се рећи да је све било уништено, али исто тако
да је све почињало изнова. Време, које се кобељало из својих језера,
умотало ју је у несагледиву прошлост и, иако није могла потпуно да
напусти простор у којем је још дисала, одвукло је све до недокучивих
долина у којима свет као да се вратио на трен свог стварања. Анин
живот – штавише, та реч је одјекивала у овој средини у којој живот
као изазов није постојао – узео је учешћа у првом зраку који је из
читаве вечности хитнут сред нехајних појмова. Окрепљујуће силе је
окупаше, као да су изненада, на њеним грудима заветованим смрти,
пронашле узалуд тражени смисао речи окрепљујући.
Хир који је ковао низ својих комбинација да би изазвао празнину,
обузе је, и иако тад није остала без живота, болест јој се погоршала,
променила се више него да је стварно, у свом спокојном људском
стању, напустила живот, јер није било бесмислености од којих би
умакла, и она се, у том временском размаку подражаваном спајањем
вечности и идеје ништавила, преобрази у сва чудовишта у којима се
стварање узалуд искушавало. Одједном – и ништа није било толико
нагло – неуспеси случаја беху приведени крају, и оно што се ни на
који начин није могло дочекати примило је из тајанствене руке свој
успех. Био је то невероватан тренутак, у којем се она поново
појавила у сопственом облику, али тај је тренутак био такође уклет,
јер се та јединствена комбинација, изнебуха наслућена, изнебуха и
расула, а непогазиви закони које никакав бродолом није још
потопио, беху погажени, уступајући корак безграничном хиру. Тај је
догађај био тако озбиљан да га нико од присутних није уочио, и иако
је атмосфера била тешка и чудновато поремећена, нико није осетио
шта ту не штима. Она се неприметно покрену, а нико није схватио да
се опирала у тренутку у којем је смрт, уништавајући све, могла
такође да уништи могућност ништења. Усамљена, виде како јој се
ближи тренутак чуда и не прими никакву помоћ. О, глупости оних
који су растрзани болом. Поред ње која је била много мање од
самртнице, која је била мртва, нико ни не помисли да умногостручи
бесмислене покрете, да се доведе, ослобађањем од сваке конвенције,
у услове постања света. Нико није почео да тражи притворне,
лицемерне, дволичне, све који одбацују идеју разума. Нико, у
тишини, није рекао: „Пожуримо, и пре него се охлади, стрмоглавимо
је у непознато. Начинимо таму над њом, да би се закон, неверно,
препустио немогућем. И ми сами, удаљимо се, изгубимо сваку наду:
сама нада мора бити заборављена.“
Ана је сада отварала очи. Дакако, више није било наде. У тај
тренутак крајње расејаности, у ту клопку у коју упадају они који су
већ готово савладали смрт, погледајући последњи Еуридикин осврт,
последњи пут осврнути према ономе што се види, и Ана је у њу
упала. Очи је отварала без икакве радозналости, са умором онога ко
савршено унапред зна шта му се погледу нуди. Ово је она соба, ово
јој је мајка, ево и пријатељице Луиз, ево и Томе. Господе, то је то.
Сви који је воле били су ту. Нужно је да њена смрт изгледа као
свечани опроштај, да сваком удели стисак руке, осмех. И она им је
заиста стискала руке, осмехивала се, волела их је. Дисала је полако.
Лица окренутог ка њима као да жели да их види све до последњег
тренутка. Радила је све по прописима. Као сви самртници, одлазила
је следећи обичаје, опраштајући непријатељима, нежна према
пријатељима, не признајући тајну коју не одаје нико, да је све то већ
без икаквог значаја. Више ни она није имала значај. Гледала их је
погледом све скромнијим, погледом простим који је за њих, људе,
био празан поглед. Руке им је стезала све блаже, стиском који није
остављао трага, који нису ни осећали. Ћутала је. Било је потребно да
њени последњи тренуци остану незапамћени. Било је потребно да јој
лице и рамена постану невидљиви, као што приличи нечему што
нестаје. Мај-ка јој је јецала: „Ана, препознајеш ли ме? Одговори ми,
стегни ми руку.“ Ана је чула глас: чему. Мајка је сада била
безначајно биће. Чула је и Тому; сада је у ствари знала шта треба
Томи рећи, сада је знала тачно оне речи које је тражила читавог
живота да би га дотакла. Али ћутала је, мислила је: чему – то је била
такође реч коју је тражила – Тома је небитан. Спавајмо.
 XI

К ада је Ана умрла, Тома није напустио собу и изгледао је дубоко

скрхано. У свим присутнима тај бол изазва велику мучнину,
имали су предосећај да је оно што у том тренутку говори увод у
драму која их је запањила. Они се с тугом повукоше и оставише га
самог. Могло би се учинити да се оно што је он помислио није
никако могло очитати, али он се потрудио да говори као да се његове
мисли могу чути, оставивши са стране необичну истину за коју је
био, наоко, закован.
„Помишљао сам, рече он, да је Ана наумила да умре. Вечерас је
била спокојна и отмена. Без те кокетности која крије стварно стање
мртвих, без тог последњег кукавичлука услед којег очекују да умру
од руке лекара, она је себи у једном тренутку сасвим дала смрт.
Пришао сам том савршеном лешу. Очи су се затвориле. Уста се нису
смешила. На том лицу није било ниједног одсјаја живота. Тело без
утехе, оно није чула глас који је питао: „Је ли то могуће?“, и нико
није помишљао да за њу каже оно што се говори о страшљивим
мртвацима, како је Христ рекао за девојчицу која није била достојна
покопа: спава. Она није спавала. Нити се изменила. Зауставила се на
тачки у којој је личила само на себе, и у којој је њено лице, које је
имало само Анин израз, узрујавало погледе. Узео сам је за руку. Усне
сам јој принео челу. Опходио сам се према њој као да је жива, а
пошто је била једина покојница са лицем и руком, моји гестови нису
били безумни. Доимала се, дакле, живом? Авај, све што је
онемогућавало да се разликује од стварне особе било је оно што је
уверавало у њену смрт. Била је посве своја: и у смрти, обилујући
животом. Изгледала је постојаније, самоувереније. Није мањкало
нимало Ане у Анином лешу. Све Ане су биле неопходне да би њу
довеле до ништавила. И љубоморна, и замишљена, и силовита
послужиле су само по једанпут, да је потпуно умртве. На крају је
изгледало да јој треба више бића да би била уништена него да би
била, и, пошто је умрла управо од тог сувишка који јој је омогућавао
да се покаже у целости, она је смрти давала сву реалност и сву
егзистенцију које су образовале доказ њеног личног ништавила. Ни
неопипљива, ни расута по сенкама, све се устрајније наметала
чулима. Што је њена смрт постајала стварнија, то је све више расла,
ширила се, то је у свом одру копала дубљи гроб. Привлачила је, тако
збрисана, све погледе. Ми, који смо остали крај ње, осетили смо како
нас истискује то биће великог формата. Гушили смо се, остајали без
ваздуха. Оно што само носиоци ковчега могу знати, да се мртвима
тежина удвостручи, то су зазирући могли открити сви. Свако је
носио свој део тог непобитног мртвог тела. Мајка, видевши је тако
сличну живој, подиже јој простодушно главу, и не успе да поднесе
огроман терет, доказ пропасти своје кћери. Затим сам ја остао сам
крај ње. Зацело је умрла због тог тренутка у којем се могло веровати
да ће мене надвладати. Јер је у умирању било њено лукавство да би
тело предала ништавилу. У тренутку у којем се све распадало, она је
учинила најтеже и није извукла нешто из ничега, што је чин без
значаја, већ је ничему, у форми ничега, пружила облик нечега. Чин
невида је сада имао своје унутрашње око. Мук, прави мук, онај који
није начињен од прећутаних речи, могућих мисли, имао је глас.
Њено лице, из трена у трен све лепше, образовало је њено одсуство.
Ниједан њен део није више био потпора некакве реалности. Тада,
након што су њена повест и повест њене смрти заједно нестале, и
пошто више на свету никог није било да би именовао Ану, она је
досегла тренутак бесмртности ништавила где оно што је престало да
постоји ступа у сан ослобођен мисли. Била је то изистинска ноћ.
Окруживале су ме звезде. Целовитост ствари ме је обузела, и почех
да се припремам за самрт занесеном свешћу да не могу умрети. Али
у том тренутку, оно што је само она наслутила указа се свима:
открио сам им, у дубини душе, зачуђеност њиховим животима, и
срамоту једног бескрајног постојања. И ја сам зацело могао умрети,
али смрт је за мене подмукло сијала као смрт смрти, тако да,
постајући вечити човек који заузима место самртника, тог човека без
злочина, без разлога за умирањем, који је сваки човек који умире,
умирао сам, мртвац тако стран смрти, да сам свој потоњи час
проводио у времену у којем већ више није било могуће умрети, и да
сам ипак живео све сате свог живота у часу у којем више нисам
могао да их живим. Кога сам више пута отерао од себе, ако нисам то
учинио с последњим минутом пуним наде, толико лишеним
последње утехе коју сећање пружа безнадежнима, онима који су
управо заборавили среће и стрмоглављују се са висине живота да би
се присетили његових радости? А ипак, био сам стварно мртвац,
штавише, једини могући мртвац, једини човек који није остављао
дојам да је умро случајно. Сва моја снага, осећај живота који сам
имао, узимајући гутљај кукуте, не као Сократ на самрти, већ Сократ
који се увећава Платоном, та сигурност да не могу нестати коју
имају једино они који болују од смртне болести, та ведрина пред
вешалима која осуђеницима пружа праву грациозност, од сваког
трена мог живота творила је тренутак у којем ћу живот напустити.
Цело моје биће као да се стапало са смрћу. Природно како други
верују да живе, прихватајући као неизбежно кретање смењивање
даха и колање крви, ја сам престао да живим. Смрт сам извукао из
живота, а не из престанка живота. Показивао сам мртваца који се
није ограничавао на изглед умањеног бића, а тај мртвац – који је
буктао од страсти, али који је био бешћутан, захтевајући мисао од
мањка мисли, па ипак брижљиво отклањајући оно у чему је могло
бити празнине, негације, у живот, да не би од своје смрти начинио
метафору, још ослабљену слику уобичајене смрти – на најснажнији
начин парадокса и немогућности смрти. По чему сам се онда
разликовао од живих? Управо по томе што ме ни ноћ, ни губитак
свести, ни равнодушност нису позивале да напустим живот. А по
чему сам се другом разликовао од мртвих ако не по личном чину у
којем сам, у сваком тренутку, изван привида који су махом довољни,
морао да пронађем смисао и дефинитивно објашњење своје смрти?
Од тога ми се ништа није хтело веровати, већ се моја смрт
поистовећивала са смрћу уопште. Наспрам људи који знају само да
умиру, који живе до краја, кад их живе додирне незнатна незгода,
конац живота, за мене је смрт била знамење по мери човека. И баш
је због тога моја судбина била необјашњива. Под Томиним именом, у
том одабраном стању, у којем сам могао бити називан и описиван,
изгледао сам као ма који живи човек, али пошто сам био стваран
само под именом мртваца, допустио сам да из мене избије крв
помешана с мојом, туробни дух сени, те се на огледалу сваког мог
дана одразише стопљене слике смрти и живота. Моја судбина је на
тај начин запрепастила светину. Тај Тома ме је принудио да, колико
год личио на живог, изгледам – не као вечити мртвац, што сам и био,
кога нико не би могао да обухвати погледом – већ као обичан
мртвац, беживотно тело, безосећајна осећајност, мисао без мисли.
На највишем ступњу супротности, ја сам био тај непрописни мртвац.
Представљен у својим осећањима као двојник за кога је свако
осећање представљало исто толико бесмисла, колико и за мртваца,
на врхунцу страсти сам досегао врхунац чудноватог, остављајући
утисак да сам разгаљен људским животом, као да сам га стварно
искусио. Пошто сам, у сваком људском чину, остајао мртвац који
чин истовремено омогућује и осујећује, те кад сам ходао, кад сам
мислио, будући да сам био онај чије потпуно одсуство једино
омогућава корак и мисао, насупрот животињама, бићима која у себи
не носе своју двоструку смрт, изгубио сам последњи разлог свог
постојања. Између нас је почивао трагичан размак. Човек без ичег
животињског у себи, гласом који више није певао, нити говорио
попут гласа птице која говори, престао сам да се изражавам.
Размишљао сам, ван сваке слике и мисли, једним чином који се
састојао у незамисливости. У сваком трену, био сам тај чисто људски
човек, сушти појединац, јединствен, с којим се, у тренутку смрти,
свако замени и који умире сам место свих. Са мном је врста сваки
пут изумирала. Да се људима, тим од свега сачињеним бићима,
допустило да умиру по свом нахођењу, они би преживели бедно као
парампарчад растрзана између различитих врста, обновљена у
мешавини инсекта, дрвета и земљишта; а ја сам нестајао, за собом не
остављајући трага, и вршио службу смрти која је јединствена до
савршенства. Ја сам, стога, био једини леш човечанства. За разлику
од оних који кажу да човечанство не умире, ја сам у свакој прилици
доказивао да само човечанство може да умре. Ја сам се појавио у
сваком од тих јадних, тако ружних самртника, у тренутку препуном
лепоте у којем они, одељујући се од других врста (напуштајући не
само свет, већ и шакала, и бршљан) постају само људи. Ти призори и
даље букте у мени као самосвојне светковине. Приближио сам им се,
све су више зазирали. Ти бедници који су постајали људи, осетили су,
пред прагом човечанства, страх Исака на ломачи да не постане ован.
Нико од њих није био свестан мог присуства, па ипак је у њиховом
најинтимнијем кутку, као туробни идеал, постојала празнина чијем
су се искушењу подвргавали, коју су поимали као особу тако потпуно
и значајно стварну, да су је морали претпостављати ма коме другом,
па и по цену живота. Тад су се отварале капије самрти и они су
упадали у своју заблуду. Смањивали су се, на силу се сводили на
ништавност, да би се усагласили према том узору ништавила који су
узимали за узор живота. Само су живот волели, а борили су се
против њега. Подлегали су због порива да живе, тако снажног да им
је живот личио на смрт чију су близину слутили, да су веровали да
беже хитајући јој у сусрет, и тек је у последњем часу препознавали,
кад сам ја, уз пратњу гласа који им је говорио: „Прекасно је“, већ
заузимао њихово место. Шта се онда дешавало? Када се заговарана
стража вратила, видела је неког ко није ни на кога личио, странца без
лика, супротног бићу. И најдражој пријатељици, и најбољем сину,
пред тим страним обликом, реметила су се чула, на оно што су
највише волели сада су бацали ужаснути поглед, хладан,
непрепознатљив, као да смрт није погодила њиховог пријатеља, већ
њихова осећања, и сада су се они, живи, почели мењати тако
упадљиво да се то могло назвати смрћу. Чак су се покварили и
односи међу њима. Задрхтали би када се окрзну, као да су искусили
непознати додир. Свак је за оног другог, у потпуној самоћи и
интимности, постајао једини мртвац и једини преживели. А кад би се
онај уплакани и оплакивани стопили у једно, тад би наступио очај,
најчуднији тренутак жалости, кад у соби самртника ближњи себи
приписују оног од кога су одсечени, осећајући да с њим деле исту
срж, исти углед, те се чак сматрају аутентичним мртвацем, јединим
достојним да се наметне општем болу. Од тог тренутка, све им се
чини једноставним. Након што су покојног заобилазили као
неприхватљиву реалност, сада му враћају његову уобичајену ћуд.
Кажу: „Сад ми је јасан мој јадни муж, мој јадни отац.“ Умишљају да
га разумеју, не само док је био жив, већ и мртвог, знајући о њему
исто што може знати снажно дрво о грани након одсецања, преко
сока који и даље кружи. Затим, напослетку, живи себи потпуно
присаједињују умрле. Мислити о мртвима кад се мисли о себи – то
постаје рецепт за смирење. Победнички се враћају у живот. Гробља
се празне. Погребно одсуство поново постаје невидљиво. Чудне
противречности ишчезавају. Сви настављају да живе у складном
свету, бесмртни до краја.
Сигурност да се умире, сигурност да се не умире, то је за светину
преостало од реалности смрти. Али они који су ме посматрали
осетили су да смрт такође може да се стопи са постојањем и образује
ову пресудну реч: смрт постоји. Стекли су навику да говоре о животу
све што су могли рећи о смрти за мене, те уместо да шапућу: „Ја
јесам, ја нисам“, спајајући речи у јединствену, срећну комбинацију,
и кажу: „Не будући, јесам“, или „Будући, нисам“, а да у томе нема ни
најмањег покушаја да споје речи супротног значења, тако што се
једна другом излиже, као каменови. Позивајући се на њу гласовима
који су, наизменично, али с истом страшћу, тврдили: он је вечан, он
није вечан, моја егзистенција је у њиховим очима постала кобна.
Чинило се да комотно ходам по понорима и да читав, а не човек-
утвара, продирем у своје савршено ништавило. Као да сам какав
остварени трбухозборац, где год ми се разлегао глас, ту ме није било,
или сам био присутан, сасвим стопљен са тишином. Мој говор, као
да је начињен од превисоких вибрација, прво је прогутао тишину, а
потом и говор. Говорио сам, а истом сам био смештен у само срце
заплета. Бацао сам се у чисти пожар који ме је палио, у исто време
ме чинећи видљивим. Постајао сам прозиран за свој поглед.
Погледајте људе: чиста празнина налаже њиховом оку да се сматра
слепим, а вечити алиби између спољне и унутарње ноћи омогућава
им да читавог живота уживају илузију дана. Чинило ми се да је та
илузија на необјашњив начин избила из мене самог. Затекао сам на
себи два слепљена лица. Непрестано сам дотицао обе обале. Једном
руком показујући да сам ту, а другом – шта говорим? – без друге,
тим телом које је, надстављено мом стварном телу, потпуно тежило
поништењу тела, себе сам на најубедљивији начин оспоравао.
Опскрбљен са два ока, од којих је једно било крајње проницљиво,
оним другим, које је било око услед свог одбијања вида, могао сам
видети све видљиво. Исто је важило за све моје органе. Једним сам
делом био потопљен, и том сам делу, изгубљеном у сталном
бродолому, имао да захвалим на правцу, фигури, својој
неопходности. Доказ за то сам пронашао у том покрету према
непостојећем, у којем се доказ да постојим, уместо да се растаче, све
више појачавао, до очигледног. Уложио сам последњи напор да
залебдим изнад себе, што ближе леглу клица. Међутим, уместо да,
попут потпуног човека, младића, протоплазме, доспем у стање
могућег, упутио сам се према оствареном, и назро, у том талогу,
необични лик онога што заиста јесам, без икакве везе са човеком већ
мртвим, још нерођеним: пријатног садруга с којим сам из петних
жила желео да се стопим, али који је био одвојен од мене, без
икаквог пута којим бих му приступио. Како га се домоћи? Убити се –
то би било бесмислено. Између тог леша, налик живом али
беживотном, и тог неименљивог, налик мртвом, али бесмртног,
нисам видео никакво сродство. Нигде отрова да се сјединим с оним
што није могло поднети име, нити да се на њега укаже антонимом
његовог антонима; с оним што није могло бити схваћено као однос
са ма чим. Смрт је била недостојни преображај насупрот
неразазнатљивој ништавности коју сам везивао за Томино име. Је ли
то, онда, била тлапња, та загонетка, дело злурадо створене речи, да
би све остале уништила? Али иако сам одмицао у себи, хитајући у
великом послу ка свом подневу, осећао сам, као трагичну сигурност,
у центру живог Томе, неприступачну блискост тог ништавног Томе, а
што се моја сенка устрајније смањивала, то сам себе у тој
беспрекорној светлости замишљао као могућег домаћина, жељног
тог мрачног Томе. У пуноћи своје стварности учинило ми се да сам
дотакао нестварно. О, савести, нисам хтео да те оптеретим, у облику
сањарења, нестајања, шупљине, оним што би морало, јер се не може
сјединити са смрћу, да слови за гору ствар, за твоју сопствену смрт.
Шта то говорим? Осећао сам да је то ништавило као непобитни
услов везано за твоју крајњу егзистенцију. Осећао сам да се између
ништавила и тебе преплићу непорециви разлози. Све логичке свезе
биле су неспособне да изразе то сједињење у којем сте, без иједног
дакле, без иједног зато, час као узрок час као син, били
неизмирљиви и неразлучиви. Да лије ништавило било твоја
супротност? Рекао сам да није. Али, уз благо кривотворење споја
реци, стекао сам један утисак. Да сам тражио супротност твоје
супротности, изгубивши прави пут, и без повратка, изврсно
напредујући од тебе-свести (која си и постојање и живот) до тебе-
несвести (која си и стварност и смрт) – нашао бих, бачен у ужас
непознатог, слику своје загонетке која би била у исти мах и
ништавило и постојање. И помоћу ове две рећи, могао бих
непрестано да уништавам оно што једна означава другом, оно што
обе значе, и уништио бих истовремено супротстављеношћу, све што
је супротно између тих супротности, и на крају бих, спајајући их
неуморно да бих истопио оно што се не може опипати, избио
надомак себе самог, попут Харпагона који изненада проналази свог
крадљивца и хвата себе за руку. Тад ми се у окриљу дубоке шпиље
указа лудост ћутљивог мислиоца, и неразумљиве речи одјекнуше у
мојим ушима, док сам на зиду исписивао ове нежне речи: „Мислим,
дакле не постојим.“ Те речи су ми подариле једну угодну визију.
Усред неког непрегледног села, ужарена лупа примала је расуте
зраке сунца и тим ватрама је постајала свесна себе саме као некаквог
изопаченог ја, и то не у тачкама у којима их је примала, већ у којима
је пројектовала зраке, спајајући их у јединствени сноп. У тој жижи,
средишту неиздрживе врелине, лупа је била делотворна, обасјавала
је, сагоревала, прождирала; читав се свет распиривао ту где га је
дотакла; за собом га је остављала тек уништеног. Међутим, уочио
сам да је то огледало налик живој животињи коју изједа унутарња
ватра. Земља коју је палила била је њено читаво тело, претворено у
прах, а из тог пламена који није посустајао она је, у бујици сумпора
и злата, извлачила последицу: да се непрестано уништавала. Лупа
тад проговори, а глас као да јој је истицао из мог срца. Ја мислим,
рече, спајам све што је светлост без топлоте, зраке без сјаја,
непречишћене производе, спајам их и повезујем, па се, у првом
одсуству себе, затичем у окриљу најжешће јачине, као савршено
јединство. Мислим, рече, ја сам субјекат и објекат свемоћног
зрачења; сунце које сву своју енергију користи да би постало ноћ,
исто колико и да би било сунце. Ја мислим: ту где се мисао
надовезује на мене, могу да се оделим од бића, а да се не смањујем и
не мењам, путем преображаја који ме одржава на своме, изван
сваког скровишта у којем бих могао бити ухваћен. То је својство моје
мисли – не да себе убедим у постојање, попут свега, попут камена –
већ да се уверим у биће у самом ништавилу, и да себе натерам да не
постојим, како бих себи дочарао своје одсуство, достојно дивљења. Ја
мислим, рече Тома, и тај невидљиви, неизрециви, непостојећи Тома
у ког сам се преобразио, наложи да убудуће никад не будем тамо где
јесам, у чему, штавише, није било ничег тајанственог. Моје
постојање се потпуно поистоветило са постојањем одсутног који је,
следећи сваки мој чин, вршио исти чин, не вршећи га. Ходао сам,
бројећи кораке, а мој живот је био живот човека забијеног у бетон,
који није имао ноге, који чак није ни појмио покрет. Под сунцем је
одмицао једини човек кога сунце није обасјавало, а та светлост, која
се себи самој отимала, та жарка врелина која није била врелина,
била је ипак извор правог сунца. Погледах преда се: једна млада
девојка је седела на клупи, приближих се, сместих се крај ње.
Раздвајао нас је незнатан размак. Чак и кад би окренула главу,
примећивала ме је целог. Видела ме је мојим очима, које је добила у
замену за своје, мојим лицем које је у грубим цртама било њено
лице, мојом главом која се без муке насадила на њена рамена. Већ
ми се припајала. Једним погледом се претопила у мене и, у тој
блискости, постала свесна мог одсуства. Осетих да је потлачена,
осетих како дрхти. Наслутих да је њена рука спремна да ми приђе да
би ме додирнула, али сама рука коју је хтела да зграби била је
неухватљива. Схватио сам да она свим снагама тражи разлог свог
немира, а кад је видела да у мени нема ничег неуобичајеног, обузе је
страх. Био сам јој сличан. Био сам чудан због свега што је чинило да
јој не изгледам као странац. У свему што је у њој самој било обично
налазила је, престрашена, извор свега необичног у мени. Био сам
њен кобни двојник. Ако би устала, знала је, видевши мене како
устајем, да је тај покрет немогућ, али је такође знала да је за њу то
веома једноставан покрет. Њен страх је био на врхунцу јер међу
нама није било никакве разлике. Принео сам руку свом челу, било је
топло, погладио сам косу. Погледала ме је веома сажаљиво.
Сажаљевала је тог човека без главе, без руку, који уопште није
припадао овом летњем добу, који је брисао зној по цену
незамисливог труда. А онда ме је погледала још једном, и ухвати је
вртоглавица. Шта је то у мом гесту било безумно? Било је то нешто
бесмислено, што се ничим није дало објаснити, показати, чија је
бесмисленост себе поништавала, бесмислена у својој бесмислици, у
свему налик нечему разумном. Тој девојци сам пружао искуство
бесмисленог, и тај изазов је био ужасан. Био сам бесмислен, и то не
због козјег стопала, којим сам ходао попут човека, већ због своје
правилне анатомије и своје комплетне мускулатуре, који су ми
омогућавали нормалан ход, ход који је ипак био бесмислен, и што је
више био нормалан, то је био све бесмисленији. Погледах је: ја сам
јој пружао једину истинску тајну, која се састоји у одсуству тајне,
коју је могла вечито да открива. Све је било јасно, све просто у мени:
у чистој загонетки нема унутрашњих слојева. Показивао сам јој лице
лишено тајне, неодгонетљиво; моје је срце тумачила као што ничије
није; знала је зашто сам рођен, зашто сам био ту, и што је више
непознатог у мени нестајало, то јој је било мучније, то је више
зазирала. Била је принуђена да ме обзнани, раздвојила ме је од мојих
последњих сенки, страхујући да ће ме видети без сенке. Жестоко је
истрајавала у тој тајни; незасито ме је уништавала. Судећи по њој,
где сам могао бити? Нестао сам и осећао сам како се прибира да би
се стрмоглавила у моје одсуство као у своје огледало. Ту је сада био
мој одраз, њен тачни облик, ту њен лични понор. Видела је себе и
себе је прижељкивала, брисала се и одрицала себе, неизрециво је у
себе сумњала, попуштала је искушењу да себе досегне тамо где је
није било. Видео сам је како подлеже. Положио сам јој руку на
колена.
Тужан сам, смркава се. Али осећам и нешто што је туговању
супротно. Налазим се у оном тренутку у којем је довољно осетити
мало меланхолије да би се осетиле мржња и радост. Стремим
људима, али не само њима, већ и њиховим страстима. Волим их тако
што волим осећања којима би их неко могао заволети. Доносим им
на другом ступњу оданост и живот: да нас раздвоји, довољно је оно
што би нас могло спојити: пријатељство, љубав. У нутрини, крајем
дана, таложе се чудне емоције које се опходе према мени као да сам
предмет. Самог себе волим духом презира, смирујем се страхом,
кушам живот осећањем које ме од њега одваја. Све те страсти,
збијене у мени, производе само оно што јесам, читав свет искаљује
свој гнев да би ми неодређено дочарао мене, да бих осетио нешто
што се не да осетити. Сада се, уз ноћ, спушта и мир. Више не умем
именовати ниједно осећање. Ако бих стање у којем обитавам могао
назвати безосећајношћу, оно би исто тако могло бити и жар. Оно што
слутим је извор онога што је наслућено, порекло за које се сматра да
је неосетљиво, то је неразлучиво прожимање сласти и гнушања. И,
истина је, ја ништа не осећам. Окрзнем области у којима оно што се
куша нема никакве везе с оним што је окушано. Спуштам се у тврди
комад мрамора, а осећам да урањам у море. Тонем у нему бронзу.
Одасвуд надиру строгост, дијамант, немилосрдна ватра, а ипак
утисак пене. Потпуно одсуство жеље. Никаквог покрета, никакве
утваре покрета, али и ничега непомичног. По таквој несташици
препознајем све страсти из којих сам извучен благодарећи
безначајном чуду. Одељен од Ане, одељен од љубави према Ани,
уколико сам је волео. А двоструко одељен од себе, сваки пут ношен
жељом изван жеље, ништећи чак и тог непостојећег Тому, у ком сам
заиста веровао да постојим. Губим сваки додир са обзорјем које
избегавам. Избегавам свој збег. Где је крај? Већ ми празнина изгледа
као врхунац пуноће: ослушкивао сам је, осећао, црпео. Сада сам као
звер престрашена сопственим скоком. Падам, ужаснут својим падом.
Вртоглаво чезнем да себе одбацим. Је ли ноћ? Јесам ли се вратио,
другачији, ту где сам био? Поново влада узвишени тренутак мира.
Тишина, прозирно склониште за душу. Страх ме је од тог мира.
Осећам блаженост, а у њој мору која ме изједа. Кад бих имао руке,
пожелео бих да их принесем врату. Пожелео бих да патим.
Приправио бих себи једноставну смрт у агонији у којој бих себе
растргао. Какав мир! Пустоше ме сласти. Више у мени нема ничег
што се не отвара ка тој будућој празнини, као каквој грозоморној
сладострасти. Не подупиру ме никакви појмови, никакве слике,
никаква осећања. Док малочас ништа нисам осећао, доживљавајући
свако осећање као велико одсуство, сада, у потпуном одсуству
осећања, могу најснажније да осетим. Свој страх црпим из страха
кога немам. Бојазан, преплашеност, преображај прожимају сваку
мисао. Ухваћен сам у коштац са осећањем које ми открива да не
могу да га искусим, и управо у том тренутку га искушавам са силом
која га претвара у неизрециву патњу. А осетити страх као насладу
није ништа, јер бих могао да га осетим и другачијим него што јесте.
Али ужас је у томе што се у њему отвара свест да ниједно осећање
није могуће, као уосталом никаква мисао и никаква свест. А још гори
ужас је у томе што га, зазирући од њега, уместо да га као утвару
растворим додиром, повећавам ван сваке мере. Кушам га као да га
ни не кушам, као да не кушам ништа, будући да сам ништа, и та
бесмисленост је његова изопачена срж. Нешто посве бесмислено
служи ми као разум. Осећам да сам мртав – не; осећам, жив, да сам
бескрајно мртвији од мртвог. Откривам своје биће у вртоглавом
понору у којем га нема, одсуство, одсуство у које се смешта попут
каквог бога. Не постојим и трајем; неумољива будућност се
бескрајно шири зарад тог угњетаваног бића. Дух се у ужасу осврће
према времену које га одвлачи. Сва осећања избијају ван себе, и
усредсређују се, уништена и укинута, ка том осећању које ме гњечи,
које ме саставља и раставља, и које чини да с ужасом осећам, у
потпуном одсуству осећања, своју стварност у обличју ништавила. То
осећање зацело треба именовати, називам га зебњом. Ево и ноћи.
Мрак ништа не скрива. Моја прва опаска јесте да ова ноћ није
привремено одсуство светлости. Сушта супротност могућег станишта
слика, она се састоји од свега што се не види и не чује, и слушајући
је, чак и човек зна да, ако није човек, не би чуо ништа. Правој ноћи,
дакле, недостају нечувено, невидљиво, све што може учинити ноћ
гостољубивом. Она не допушта да јој се припише ма шта друго, што
није она, она је непробојна. Заиста себе затичем изван, ако је изван
оно што не допушта да постоји нешто изван њега. Ова ноћ ми
доноси, са осећањем да је ишчезло све, осећање да ми је свака ствар
непосредна. Она је крајњи однос, самодовољан; управља ме вечито к
себи, а мрачна трка истоветног с истоветним учи ме да стремим
хваљеном напретку. У том апсолутном понављању истог рађа се
прави покрет, који се не може окончати одмором. Осећам да ме је ка
ноћи усмерила ноћ. Некакво биће, сачињено од свега што је
искључено из бића, нуди себе као циљ мојих настојања. Оно што се
не види, што се не разуме, што не постоји, образује, тик уз мене,
ниво неке друге ноћи, која је штавише иста, којој, иако већ стопљен с
њом, неизрециво стремим. Један свет ми је на дохват руке – зовем га
светом, исто као што, мртав, земљу називам ништавилом. Зовем га
светом, јер за мене нема другог могућег света. Верујем да га себи
приближавам, као предмет ако се крене ка њему, али то он мене
разумева. Невидљив, изван бивства, он ме уочава и подупире у
постојању. Њега самог, који би, да нисам ту, био неутемељена
утвара, разазнајем, не у свом погледу на њега, већ у начину на који
он види и спознаје мене. Виђен сам. Под тим погледом, себе
намењујем пасивности, која ме, уместо да ме умањи, чини стварним.
Не настојим ни да га разазнам, ни да га досегнем, ни да га
претпоставим. Савршено нехајан, одржавам га, својом расејаношћу,
као недоступног, што му по карактеру одговара. Моја чула, моја
машта и дух, мртви су с оне стране с које ме он гледа. Схватам га као
једину нужност, њега који није чак ни претпоставка; као једини свој
отпор, мене који се уништавам. Видим се. Порозан, идентичан ноћи
која се не види, видим се. Сразмерно с њим неприметан, знам да ме
види. Он је штавише последња могућност да се видим, с обзиром да
не постојим. Он је тај поглед који наставља да ме посматра у мом
одсуству. Око је, које је мом нестанку, у складу са својим
употпуњењем, све више потребно, да бих био одржан као предмет
погледа. У ноћи смо нераздвојни. Наша блискост је сама ноћ. Међу
нама је свака удаљеност укинута, али да не бисмо могли једно
другом прићи. Пријатељ ми је, пријатељство нас раздваја. Сједињен
је са мном, то нас јединство разликује. Он је ја, ја који за себе не
постојим. У овом тренутку постојим само за њега, који не постоји за
мене. Моје биће опстаје само под крајњим ставом, који управо није
саобразан мом ставу. Перспектива у којој нестајем у својим очима,
обнавља ме, потпуна слика, у нестварном оку којем сваку слику
забрањујем. Потпуна слика у односу на свет без слике који ме
замишља у одсуству сваке замисливе фигуре. Биће небића чија сам
недостојна негација, коју проузрокује као своју дубоку хармонију.
Хоћу ли то у ноћи постати свет? Осећам да сам, у сваком делу себе,
невидљив и непостојећ, потпуно читав сам савршено видљив. Узорно
везан, нудим у јединственој слици израз света. Без боје, нити уписан
у ма коју форму која би се могла промишљати, нити производ
моћног мозга, ја сам једина неопходна слика. На мрежњачи
апсолутног ока, ја сам мала обрнута слика свих ствари. Ја му дајем, у
мом формату, лични поглед, не само на море, већ и на одјек брега у
којем још одзвања крик првог човека. Ту је све разлучено, све
стопљено. Савршено јединство, у призми која јесам, обнавља
бескрајно расплињавање који омогућава да се све види без погледа.
Обнављам Нојев неспретни покушај. У своје одсуство затварам
принцип тоталитета који је стваран и разуман само за бесмислено
биће које премашује тоталитет, за тог бесмисленог посматрача који
ме потискује, воли и моћно привлачи у своју бесмисленост. Онолико
колико у себи носим ту целину, којој нудим, као вода Нарцису, одраз
у којем се прижељкује, ја сам из свега изопштен, а и сама целина је
искључена, а још више страховити одсутник, одустан из мене и из
свега, одсутан и за мене, а за кога ипак сам окапавам над том
бесмисленошћу коју он прихвата. Све троје, што је већ ужасан број,
кад је један од тројице све, под ударом смо исте логичке забране.
Сједињује нас узајамни пех, у којем се одржавамо, с том разликом
што сам у односу на свог посматрача ја неразумно биће, које
представља све изван себе, али и с тим што у односу на њега не могу
бити неразуман, ако он сам замишља разлог тог постојања изван
свега. У овој ноћи, пак, настављам, носећи целину, ход ка ономе што
целину бескрајно премашује. Настављам изван целокупности коју
ипак присно обухватам. Грабим ка маргинама света, ходајући смело
другде, а не тамо где могу бити, унеколико туђ својим корацима. Та
незнатна настраност, скретање ка ономе што не може бити, није
само мој лични покрет који ме води ка личном лудилу, већ покрет
разума који вучем са собом. Са мном се закони отимају тежи закона,
са мном се могуће отцепљује од могућег. О ноћи, сада ме ништа
неће натерати да будем, ништа ме неће од тебе одвојити. Прекрасно
приањам уз простоту у коју ме позиваш. Нагињем се над тобом, теби
једнак, нудећи ти огледало за твоје савршено ништавило, за твоју
таму која није ни светло ни одсуство светлости, за ту празнину која
посматра. Свему што јеси а, што у нашем језику, не постоји,
придодајем једну свест. Налажем ти да свој крајњи идентитет
доживиш као однос, именујем те и одређујем. Ти постајеш сласна
пасивност. Досежеш потпуно поседовање саме себе у уздржавању.
Предајеш бесконачности славно осећање његових граница. О, ноћи,
храним те твојом екстазом. У себи примећујем другу ноћ коју ти
доноси свест о твојој безосећајности. Распростиреш се у новим
забранама. Вечито себе посматраш преко мог посредника. С тобом
сам, као да си моје дело. Моје дело… Каква то чудна светлост пада на
мене? Да ли ће се труд да се оделим од свега што нисам, окончати
тако што ћу постати врховни творац? Супротстављен постојању,
прикупивши све снаге, налазим се у срцу постања. Самог сам себе
начинио творцем, насупрот чину стварања. Ту сам, са свешћу о
апсолутном као о предмету који стварам у самом времену у којем се
трудим да себе не направим. Оно што никад није имало начела
прима мене на свом вечном почетку, мене који представљам
тврдоглаво одбијање сопственог почетка. Ја сам управо порекло
онога што је без порекла. Творим оно што не може бити створено.
Услед свемоћне дволичности, нестворено је за њега и мене иста реч.
Ја сам за њега слика онога што би могло да буде, да њега није. Пошто
није могуће да он постоји, ја сам, захваљујући свом бесмислу,
владајући разум. Присиљавам га да постоји. О, ноћи, ја сам он сам.
То ме је, ето, увукло у клопку његовог постајања. Сада он мене
присиљава да постојим. То сам ја, његов вечити заробљеник. Он ме
ствара само за себе. Он ме прави, мене ништавило, по лику свог
ништавила. Кукавички ме препушта радости?
 XII

Т ома продужи ка селу и виде да почиње пролеће. У даљини,

мочваре су распростирале своје мутне воде, небо је било
блиставо, живот млад и слободан. Кад се сунце успело уз обзорје,
родови, расе, па и будуће врсте, представљене појединцима без
врсте, настанише самоћу у нереду пуном дивоте. Вилини коњици без
предњих крила, који би смели да полете тек за десет милиона година,
окушаше се у лету; слепе крастаче почеше да се вуку по муљу
покушавајући да отворе очи, способне да виде само у будућности.
Друге, привлачећи поглед у прозирности времена, налагали су оном
ко их посматра да постане визионар, захваљујући врховном
пророчанству ока. Блистава светлост у којој су се, осветљени,
надојени сунцем, сви гибали не би ли примили одблесак нових
пламенова. Свест о смрти пожуривала је лутку да постане лептир,
смрт је зеленој гусеници наложила да прими тамна крила лептира
мртвачке главе, а у водених цветова очитавала се охола свест изазова
која је придавала утисак да живот и даље траје. Да ли је свет уопште
могао бити лепши од овога? Кроз поља се ширио идеал боје. Кроз
прозирно и пусто небо ширио се идеал светлости. Дрвеће без
плодова, цвеће без цвасти носило је на врховима стабљика свежину и
младост. Уместо руже, на ружином дрвету растао је црни цвет, који
није могао увенути. Пролеће је обузело Тому као светлуцава ноћ, и
он осети нежан зов те природе која је одисала блаженством. За њега
се разгранао воћњак у окриљу земље, за њега птице полетеше у
ништавило, и једно огромно море досегну му стопала. Ходао је. Је ли
то био нови бљесак светлости? Чинило се да је, услед неког вековима
очекиваног феномена, земља сада могла да га види. Висибабе су се
препуштале његовом ослепљеном погледу. Кукавица за његово глуво
ухо запева нечујан пој. Свет га је посматрао. Сврака коју је пробудио
сада је била само општа птица која је грактала за искварени свет.
Камен се котрљао, клизећи кроз бескрајне преображаје, чије је
јединство било јединство света у његовој дивоти. Сред тих дрхтаја,
букну самоћа. У дубини неба указа се сјајно и љубоморно лице чије
су очи упијале све остале фигуре. Зачу се тон, дубок и складан, који
је одјекивао у звонима, као звук који нико не може чути. Тома је
ишао даље. Велика несрећа која ће се ускоро десити и даље се
приказивала као нежан и спокојан догађај. У долинама, на брдима,
њен пролазак се чекао као сан на светлуцавој земљи. Било је
необично проћи сред балсамованог пролећа које избегава свој
мирис, посматрати цвеће које, упркос својим блештавим бојама, није
могло бити примећено. Шарене птице, изабране да би представиле
све нијансе, узлетале су, нудећи празнину црвене и црне. Безбојне
птице, овлашћене да буду конзерваторијум музике без нота, певале
су одсуство поја. Видео се још понеки водени цвет, лепећући правим
крилима, јер су били надомак смрти, и то је било све. Тома се затрча
и, одједном, свет више није чуо велики крик који је премошћивао
поноре. Шева, коју нико није чуо, избаци оштре звуке сунцу које није
видела, и напусти ваздух и простор, не налазећи у ништавилу
врхунац свог успона. Ружа која је процветала док је пролазио,
додирну Тому сјајем својих хиљаду круница. Славуј који га је пратио
од дрвета до дрвета, испусти изузетан неми глас, немо певајући
самом себи и за све друге, пој иначе милозвучан. Тома је настављао
ка граду. Више није било ни звука ни тишине. Човек, поплављен
таласима које је згрнуло одсуство таласа, разговарао је са својим
коњем у дијалогу од једног гласа. Град који је разговарао са собом у
бучном монологу од хиљаду гласова, почивао је у остацима
обасјаних и прозирних слика. Где је уопште био град? У срцу насеља,
Тома не сусретну никог. Огромне куће, са хиљадама становника,
биле су пусте, лишене тог првобитног становника, који је архитекта
моћно заробљен у камену. Огромни несаздани градови. Зграде су
биле наслагане једна на другу. Петље споменика и здања образовале
су се по раскршћима. До хоризонта су се лагано уздизале
неприступачне камене обале, ћорсокаци који су избијали на стрвину
сунца. То тамно осматрање није могло потрајати. Хиљаде људи,
номада у сопственим кућама, одасвуд исељених, размилеше се по
читавом свету. Бацише се, забише у тло где су – зазидани између
цигли које је Тома брижљиво учврстио, док се огромна гомила
ствари кршила под пепељастим облаком – настављали даље, вукући
под својим корацима непрегледност пространства. Помешани с
нацртима постања, на трен су се припајали планинама. Узносили су
се као звезде, пустошећи својим насумичним кретањем општи
поредак. Својим слепим рукама су дотицали невидљиве светове, да
би их уништили. Сунца која више нису сијала ширила су се у
орбитама. Велики дан им је узалуд излазио у сусрет. Тома је и даље
ишао. Као пастир, водио је стадо сазвежђа, плиму људи-звезда према
првој ноћи. Њен ход је био свечан и племенит, али према којем циљу
и у којем облику? Они су и даље веровали да су затворени у некакву
душу чије би границе требало прећи. Памћење им се чинило као
ледена пустиња коју је топило дивно сунце, и где су поново
обухватали, мрачним и хладним сећањем, свет у којем су
покушавали поново да живе, одстрањен од оданог срца. Иако више
нису имали тела, наслађивали су се тиме што поседују све слике које
представљају тело, а њихов ум је хранио бескрајни спровод
замишљених лешева. Али постепено наступи заборав. Дивовско
памћење у којем су се комешали у ужасним сплеткама, обруши се на
њих и протера их из тог града у којем су наизглед још увек слабо
дисали. Још једном изгубише тело. Неки који су поносито урањали
поглед у море, други који су љубоморно чували своје име, изгубише
сећање на говор, понављајући празну реч Тома. Сећање беше
избрисано те, поставши уклета грозница која је узалуд забављала
њихову наду, попут затвореника којима су ланци једина средства за
бег, покушаше да се успну до живота који нису могли замислити.
Искакали су очајно изван своје утврде, плутали, подмукло
исклизавали, али онда кад су сматрали да су се већ винули ка
победи, настојећи да од одсуства мисли сачине неку јачу мисао која
би погазила законе, теореме, мудрост, зароби их чувар немогућег и
они пропадоше у бродолому. Продужени, отежали пад: јесу ли
досегли, као што су сањали, границе душе кроз коју су мислили да
пролазе? Полагано су се искобељали из тог сна и затекли тако велику
самоћу да, након приласка чудовишта која су или застрашивала док
су били људи, погледаше их равнодушно, не приметивши ништа, и
нагнувши се над крипту, ту и остадоше, дубоко непомични,
тајанствено очекујући да језик чије је рођење, у свом грлу, осетио
сваки пророк, изађе из мора, и да им у устима никну немогуће речи.
То чекање, злокобна пара, која је, кап по кап, испаравала са врха
једне планине, као да се никад није могло окончати. Међутим, када
се одиста из дна таме разлегао дугачак крик, попут конца сна, сви
препознаше океан и уочише поглед чије су непрегледност и благост
побудиле у њима неиздрживе жеље. На трен поново поставши људи,
видеше у бескрају слику у којој су уживали, и препуштајући се
судњем искушењу, страсно се разголитише у води.
Тома, такође, погледа тај талас недостојних слика, те кад на њега
дође ред, скочи, али жалосно, безнадежно, као да је већ почео да га
обузима стид.
Морис Бланшо | Тома Мрачни | Превод: Бојан Савић Остојић | Мотив
на корицама: Conrad Felix Müller: Der Tod Des Dichters Walter Rheiner
(1925) | Издавач: Карпос | За издавача: Дубравка Прокић | Лектура: Д.
Попадић | Корице: Д. Аничић | Прелом: А. М. Милановић | Штампа:
Зухра, Београд | Тираж: 500 | Лозница, 2013 |

www.karposbooks.com

ЦИП – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
821.133.3-31
БЛАНШО, Морис, 1907-2003
Тома Мрачни: нова верзија / Морис Бланшо;
превод са француског Бојан Савић Остојић. –
Лозница: Карпос, 2013 (Београд: Зухра). –
101 стр. ; 14 cm
Превод дела: Thomas l’Obscur / Maurice
Blanchot. – Тираж 500.

ISBN 978-86-85941-64-1

COBISS.SR-ID 197963788
„Погледах је: ја сам јој пружао једину истинску тајну, која се састоји у
одсуству тајне, за којом је могла вечито да трага. Све је било јасно, све
просто у мени: у чистој загонетки нема унутрашњих слојева.
Показивао сам јој лице лишено тајне, неодгонетљиво; читала ми је
срце како ничије срце није читала; знала је зашто сам рођен, зашто
сам био ту, и што је више у мени смањивала удео непознатог, то јој је
било мучније, то је више зазирала.“
Морис Бланшо

Тома Мрачни је најпознатије прозно дело утицајног француског писца

Мориса Бланшоа (1907-2003). Тома и Ана се састају у малом хотелу и
верују да воле једно друго. Бланшо уз помоћ овог пара испитује до које
мере смо нашом индивидуалистичком природом одвојени од ближњих
и да ли је дубља комуникација уопште могућа. Тома Мрачни није
никакав књижевни лик или јунак, него име које се доводи у везу са
искуствима самоће и преображајима, име чија реалистична вредност
остаје неразјашњена.