Zvoncica

~1~
anna
 Zvoncica

Amanda
Kvik

Oluja strasti
Prevela Sanja Bošnjak

Beograd, 2015.

~2~
anna
 Zvoncica

Prolog

Slejter Rokston proučavao je neobične sjajne slike na zidu kitnjaste

pogrebne prostorije kad se pokrenula podzemna zamka.
Neizbežno urušavanje najavljeno je zloslutnom tutnjavom i bolnim
škripanjem prastare mašinerije duboko zakopane u kamenu. Prvo je
pomislio da je proradio vulkan koji se nadvijao nad Grozničavim ostrvom.
Ali jedan po jedan, otvarali su se ogromni delovi tavanice nad prolazom
do ulaza u hram. Pljuštalo je kamenje.
Glas Brajsa Torensa odjeknuo je sa udaljenog kraja hodnika pored
ulaza.
„Slejteru, izlazi odatle! Požuri! Desiće se nešto užasno!”
Slejter je već krenuo. Nije gubio vreme na sakupljanje lampi, svojih
skica i foto-aparata. Potrčao je ka vratima odaje, ali kad je pogledao u
dugački i zavojiti kameni hodnik do ulaza, smesta je shvatio da je za beg
prekasno.
Novi delovi tavanice propadali su mu pred očima. Bezbrojne tone krša
sručile su se u prolaz. Kamenje se brzo gomilalo, ispunjavajući tunel. Znao
je da bi ga, kad bi pokušao da pojuri ka izlazu, pljusak kamenja zdrobio.
Bio je primoran da se okrene i povuče dublje u neistraženi lavirint
podzemnih prostorija.
Pojurio je preko odaje, zgrabio fenjere i uputio se ka najbližem
susednom prolazu. Hodnik je krivudao ka gustom nepoznatom mraku, ali
u njemu nisu padale kamenice s plafona.
Pretrčao je kratku razdaljinu do hodnika i zaustavio se, svestan da će
se, ako uđe dublje, ubrzo izgubiti. On i Brajs još nisu ni počeli da ucrtavaju
splet podzemnih pećina u podnožju vulkana.
Čučnuo je uza zid, hrabreći se. Bleštavo svetlo lampe osvetljavalo je
jednu sablasnu sliku, prikaz stare razorne erupcije vulkana. Kamenje se
obrušilo na otmeni grad od belog mermera. Slejter pomisli kako slika
previše liči na ono što se upravo dešava.
Oblaci prašine lebdeli su kroz tunel. Košuljom je prekrio usta i nos.
Nije mu preostalo ništa drugo osim da sačeka prestanak grmljavine.
Strah mu je kuljao kroz vene poput kiseline. Svakog trenutka bi tavanica
pećine u kojoj se krio mogla popustiti i zatrpati ga kršem. Barem bi sve

~3~
anna
 Zvoncica

bilo gotovo u trenu, pomislio je. Nije bio siguran želi li da razmišlja o
bliskoj budućnosti ako preživi. Koliko god vremena da mu preostane, biće
zarobljen u briljantno projektovanom lavirintu.
Oluja kamenja i šljunka kao da je trajala večno. Ali na kraju je odaje
hrama obavila tišina. Prošla je još jedna večnost pre nego što se prašina
konačno slegla.
Oprezno se podigao na noge. Stajao je mirno, osluškujući zaglušujuću
tišinu, čekajući da mu se puls umiri. Posle nekog vremena otišao je da
osmotri zasvođenu odaju u kojoj je stajao kad je kamena zamka ispustila
svoj smrtonosni tovar. Sitno kamenje prekrilo je pod prostorije, ali činilo
mu se da je samo odskočilo i otkotrljalo se u prostoriju s ogromne gomile
koja je zatrpala ulazni hodnik.
Preživeo je, što znači da je sad živ zakopan.
Počeo je da preračunava svoje izglede začuđujuće stručno. Zaključio
je da je još previše uzdrman da bi shvatio razmere svoje zle sudbine.
Nije bilo razloga da Brajs i ostatak istraživačkog tima veruju da je
preživeo; nisu ništa mogli učiniti da ga spasu, čak i da su gajili neku nadu.
Grozničavo ostrvo bilo je komadić puste vulkanske stene prekrivene
neistraženom džunglom. Nalazilo se nekoliko hiljada kilometara od
civilizacije.
Jedina sredstva koja je imao na raspolaganju bila su ograničene zalihe
i oprema na brodu usidrenom u maloj prirodnoj luci na ostrvu.
Nikako nisu mogli doći do mašina i ljudstva potrebnih da se ukloni
ogromna količina kamenja koja je zatrpala ulaz u hram.
Brajs će se posavetovati s brodskim kapetanom, pomislio je.
Zaključiće da je mrtav i moliće se da je to istina, jer nisu ništa mogli učiniti
da ga izbave.
Ugasio je jedan fenjer da uštedi gorivo. Podigao je drugi i zakoračio u
lavirint. Postojale su, zaključio je, samo dve mogućnosti. Prva - i
najverovatnija - da luta po hramu dok ne umre. Samo se nadao da će ga
smrt stići pre nego što ga beskrajna tama izludi.
Druga mogućnost - krajnje daleka - bila je da možda nabasa na prolaz
koji bi ga izveo napolje na dnevnu svetlost. Ali čak i da mu se toliko
posreći, malo je verovatno da će uspeti da pronađe put do broda pre nego
što otplovi. Ponestajalo im je zaliha kad su konačno pronašli prokleto
ostrvo, nakon što ih je silovita oluja skrenula s kursa. Kapetan je bio
ubeđen da se sprema nova bura. Želeće da krene nazad u London što pre.
Morao je da misli na posadu i ostale članove ekspedicije.

~4~
anna
 Zvoncica

Slejter je znao da će, ako uspe da se izvuče iz lavirinta, ostati zarobljen

na ostrvu koje nije bilo uobičajena luka bilo koje poznate pomorske rute.
Mogle bi proći i godine pre nego što stigne drugi brod, ako se to ikada
desi.
Produžio je u mračne pećine, a jedini vodič bile su mu slike hrama
koje su ostavili umetnici drevne civilizacije, koju su davno zakopale reke
rastopljene lave.
Nije bio siguran kada je tačno počeo da shvata značenje slika, ako je
uopšte i uspeo da pojmi njihovu svrhu. Podsetio se da postoji velika
mogućnost da je već počeo da klizi u ludilo. Zbunjivale su ga
sveobuhvatna tama i hipnotišuća umetnost. Čoveku u njegovim
okolnostima lako bi moglo početi i da se priviđa.
Ali na kraju je zaključio da je otkrio tri različite legende. Stao je kada
mu je sinulo da je svaka priča bila drugačiji put lavirintom. Jedna serija
slika opisivala je priču o ratu. Druga je bila priča o osveti.
Na kraju je odabrao treću legendu.
Nije znao koliko je dugo hodao i koliko daleko. Povremeno je zastajao,
iscrpljen, i tonuo u dremež ispresecan prizorima sa zidnih slika koje su
mu bile jedini vodič. S vremena na vreme nabasao bi na male podvodne
potočiće. Zaustavljao se da se napoji iz njih. Trudio se da mu sir i hleb iz
ranca potraju, ali na kraju su nestali.
Nastavljao je da hoda, jer nije imao šta drugo da radi. Zaustavljanje bi
bilo čin potpune predaje.
Kad se na kraju isteturao iz pećina na kameni krug osvetljen dnevnom
svetlošću, gotovo je nastavio da korača jer je bio ubeden da mu se privida.
Dnevna svetlost.
Delićem mozga shvatio je šta to zapravo vidi.
U neverici je podigao pogled i video kako vrelo tropsko sunce baca
kose zrake kroz otvore u kamenu. Niz oštrih kamenih stepenika bio je
isklesan u steni. Dugačka crna uzica visila je s otvora.
Sakupivši i poslednji atom snage, dohvatio je konopac i proverio hoće
li izdržati njegovu težinu. Kad se uverio da je bezbedno, krenuo je starim
stepenicama, držeći se za konopac kao za rukohvat.
Stigao je do otvora, izvukao se iz podzemnih pećina hrama i srušio na
kameni pod otvorene odaje. Toliko je dugo bio u mraku da ga je jarko
sunce primoralo da zatvori oči.
Negde u blizini odjeknuo je gong. Zvuk se dugo širio džunglom.
~5~
anna
 Zvoncica

Nije bio sam na ostrvu.

Godinu dana kasnije, drugi brod se usidrio u maloj luci. Slejter je bio
na njemu kada je otplovio. Ali to više nije bio isti čovek koji je stigao na
Grozničavo ostrvo.
U narednih nekoliko godina postao je legenda u izvesnim krugovima.
Kada se najzad vratio u London, sačekalo ga je veliko prokletstvo, koje
zadesi sve legende: više se nigde nije osećao kod kuće.

~6~
anna
 Zvoncica

Prvo poglavlje

„Ne mogu da verujem da En više nema.” Meti Bingam obrisala je oči

maramicom. „Uvek je bila tako vatrena. Tako ljupka. Puna života.”
„Da, jeste.” Ursula Kern je jače stegla kišobran i posmatrala kako
grobari bacaju veliko grumenje zemlje na kovčeg. „Bila je žena
savremenog doba.”
,,I odlična sekretarica.” Meti je ugurala maramicu u torbu. „Ponos
agencije.”
Meti je bila u srednjim tridesetim, usedelica bez porodice ili rodbine.
Kao i druge žene koje su došle da rade u Sekretarskoj agenciji Kern,
odustala je od bilo kakve pomisli na brak i sopstvenu porodicu. Kao En i
ostale, oberučke je prihvatila Ursulinu ponudu - pristojno zanimanje
profesionalne sekretarice, poziv koji se najzad otvarao za žene.
Dan je bio prikladno turoban - sumoran i siv, uz postojano rominjanje
kiše. Ursula i Meti jedine su prisustvovale sahrani. En je umrla sama. Niko
iz porodice nije se pojavio da preuzme telo. Sahranu je platila Ursula. To
joj je bila, pomislila je, ne samo odgovornost kao Enine poslodavke i
jedine naslednice, već i konačni dokaz prijateljstva.
U sebi je osećala veliku prazninu. En Klifton bila joj je najbliža
prijateljica poslednje dve godine. Zbližilo ih je ono što im je bilo
zajedničko - nisu imale porodice i proganjala ih je prošlost koju su veoma
brižljivo potisnule.
Može se reći da je En imala nekoliko mana - neke sekretarice u
agenciji smatrale su je lakom ženom - ali Ursula je u tim primedbama
uvek prepoznavala tračak divljenja. Zbog hrabre rešenosti da sama
prokrči put kroz život uprkos svemu, bila je oličenje savremene žene.
Kada je kovčeg nestao pod sve većom gomilom zemlje, Ursula i Meti
se okrenuše i zaputiše ka izlazu s groblja.
„Lepo od tebe što si joj platila sahranu”, izjavila je Meti.
Ursula je prošla kroz gvozdenu kapiju. „To je najmanje što sam mogla
da učinim.”
„Nedostajaće mi.”
,,I meni”, potvrdila je.

~7~
anna
 Zvoncica

Ko će platiti moju sahranu kad mi kucne čas? - pitala se.

,,En mi nije ličila na nekog ko bi sebi oduzeo život”, izjavila je Meti.
„Ne, nije.”

Ursula je večerala sama, kao i obično. Kada je završila s jelom, otišla je

u malu, udobnu radnu sobu.
Kućepaziteljka je žurno ušla da zapali vatru.
„Hvala vam, gospođo Danstan”, rekla je Ursula.
„Sigurni ste da ste dobro?” pitala ju je gospođa Danstan blagim tonom.
„Znam da ste gospođicu Klifton smatrali prijateljicom. Teško je izgubiti
nekog tako bliskog. I sama sam izgubila nekoliko prijatelja tokom godina.”
„Sasvim sam dobro”, odgovorila je. „Malo ću pregledati stvari
gospođice Klifton i napraviti popis. Onda ću otići na spavanje.”
„Dobro onda.”
Gospođa Danstan tiho je izašla u hodnik i zatvorila vrata za sobom.
Ursula je sačekala trenutak, a onda nasula veliku dozu konjaka. Jak
alkohol ublažio je jezu koju je osećala od Enine smrti.
Nešto kasnije prišla je sanduku s Eninim stvarima.
Vadila je jedan po jedan predmet, što je u njoj budilo dubok osećaj
nelagode - praznu bočicu parfema, plišanu vrećicu s nekoliko komada
nakita, stenografsku svesku i dva pakovanja semenja. Svaki
pojedinačno bilo je lako objasniti. Ali ovako na gomili pokretali su
uznemirujuća pitanja.
Pre tri dana, kada je Enina kućepaziteljka otkrila telo svoje
poslodavke, smesta je poslala po Ursulu. Nije imala koga drugog da zove.
Ursula isprva nije mogla prihvatiti pomisao ni da je En umrla prirodnom
smrću ni da je sebi oduzela život. Pozvala je policiju. Smesta su zaključili
da nema tragova nasilja.
Ali En je ostavila pisamce. Ursula ga je pronašla zgužvano na podu
pored tela. Većini bi znakovi ispisani olovkom izgledali kao besmislena
škrabotina, međutim, En je bila vešta stenografkinja koja je poznavala
Pitmanov stenogram. Kao što je slučaj sa mnogim profesionalnim
sekretaricama, razvijala je i sopstvenu varijantu brzopisa.
Pisamce je bilo poruka i Ursula je znala da je ta poruka namenjena
njoj. En je bila svesna da njeno jedinstveno pismo niko drugi neće moći da
protumači.
~8~
anna
 Zvoncica

Iza klozeta.

Ursula je sela za svoj radni sto i otpila još malo konjaka dok je
razmišljala o predmetima. Nakon nekog vremena odgurnula je praznu
bočicu parfema u stranu. Pronašla ju je na Eninom malom pisaćem stolu,
a ne sa ostalim predmetima. Nije ličilo na En da joj ne pomene kupovinu
novog parfema, ali osim toga, ništa u vezi s njim nije bilo zagonetno.
Sveska, torbica za nakit i semenje, međutim, bili su nešto drugo. Zašto
ih je En sakrila iz klozeta?
Nešto kasnije otvorila je stenografsku svesku i počela da čita.
Tumačenje Eninog tajanstvenog rukopisa išlo je sporo, ali dva sata kasnije
znala je da je tog popodneva u nečemu pogrešila. Plaćanje sahrane nije
bio njen poslednji čin prijateljstva.
Postojalo je još nešto što je mogla da učini za En - da pronađe njenog
ubicu.

~9~
anna
 Zvoncica

Drugo poglavlje

Slejter Rokston proučavao je Ursulu kroz stakla svojih naočara

uokvirenih žicom. „Kako to, dođavola, mislite, nečete biti na raspolaganju
narednih nekoliko nedelja, gospođo Kern? Imamo dogovor!”
„Izvinjavam se, gospodine, ali iskrslo je nešto hitno, što zahteva moju
punu pažnju”, odvratila je Ursula.
Neprijatna tišina zavladala je bibliotekom. Ursula se psihički
pripremila. Poznavala je Slejtera manje od dve nedelje i radila s njim tek u
dva navrata, ali činilo joj se da razume tog čoveka. Ipak, ispostavio se kao
težak klijent.
Umeo je gotovo savršeno da prikrije svoje raspoloženja i misli, ali
zabrinuli su je neki sitni znaci. Duboka tišina i netremičan pogled kojim ju
je posmatrao nisu slutili na dobro. Sedela je veoma uspravno na stolici i
davala sve od sebe da mu ne pokaže kako joj se zbog njegovog prodornog
pogleda spušta jeza niz kičmu.
Pošto je očito zaključio da na njegovo oštro neodobravanje nije
odgovorila onako kako je očekivao, pojačao je napetost tako što je polako
ustao sa stolice i spustio snažne ruke na uglačanu površinu stola od
mahagonija.
Bilo je nečeg varljivo otmenog u načinu na koji se kretao, što mu je
davalo očaravajući izgled tihe i uzdržane snage. Sve u vezi s njim činilo se
mračnim i bezosećajnim, od smirenog i gotovo jednoličnog govora do
smaragdnozelenih očiju, koje je bilo nemoguće pročitati.
Izborom odeće samo je pojačavao ledeni utisak. Za kratko vreme,
koliko ga je poznavala, uvek ga je viđala isključivo u crnom od glave do
pete - crna platnena košulja i crna kravata, crni satenski prsluk, crne
pantalone i crni kaput. Čak su mu i okviri naočara bili napravljeni od
nekog mat crnog metala - a ne od pozlaćene ili posrebrene žice.
Trenutno na sebi nije imao strogo skrojeni kaput. Visio je na vešalici
pored vrata. Nakon što se nedavno pozdravio s njom, skinuo ga je da se
pripremi za rad na artefaktima.
Znala je da nema prava da procenjuje čoveka na osnovu odeće. I ona
je bila u uobičajenoj crnini. Za protekle dve godine počela je da razmišljao
o svojoj crnini - od udovičkog vela i moderne crne haljine do crnih plitkih
čizmica na kopčanje - kao o uniformi ili o kamuflaži.
~ 10 ~
anna
 Zvoncica

Prošlo joj je kroz glavu da su ona i Slejter prilično mračan par. Svako
ko bi slučajno ušetao u biblioteku pomislio bi da su oboje duboko utonuli
u neumoljivi bol. Prava istina bila je da se ona skrivala. Ne prvi put,
zapitala se koje su bile Slejterove pobude da se oblači u crno. Otac mu je
preminuo pre dva meseca. Taj događaj ga je doveo kući u London nakon
nekoliko godina života u inostranstvu. Sad je upravljao bogatstvom
porodice Rokston. Ali bila je prilično sigurna da mu je crna odeća samo
dugotrajna krojačka navika, a ne znak ožalošćenosti.
Kad bi samo polovina onoga što je štampa pisala o Slejteru Rokstonu
bilo istina, razmišljala je, možda bi i imao razloga da nosi crno. Bila je to,
na kraju krajeva, tajanstvena boja, a on je bio upravo to - velika tajna za
visoko društvo.
Posmatrala ga je s velikim oprezom, podstaknuta znatiželjom i nekom
nesmotrenom očaranošću. Očekivala je da njeno obaveštenje, naročito
tako šturo, neće biti prihvaćeno ni strpljivo ni sa razumevanjem. Često je
bilo teško izaći na kraj s klijentima, ali nikad nije srela nekoga kao što je
Slejter Rokston. Sama pomisao da ga može savladati bila je van pameti.
Od samog početka njihovog poznanstva bilo joj je jasno da je nepredvidiv
i da sluša samo sebe. Zato, naravno, i jeste tako zanimljiv, pomislila je.
„Upravo sam vam objasnila da je iskrslo nešto nepredviđeno”, rekla
je. Pazila je da joj glas ostane odsečan i profesionalan, svesna da će se on
uhvatiti za svaki nagoveštaj nesigurnosti ili slabosti. „Žao mi je što moram
okončati naš poslovni dogovor. Međutim...”
„Zašto ga onda prekidate?”
„Stvar je lične prirode”, odvratila je.
Namrštio se. „Jeste li bolesni?”
„Ne, naravno da nisam. Odličnog sam zdravlja. Želela sam da kažem
da se nadam da ću u nekom kasnijem trenutku biti u mogućnosti da se
vratim poslu na katalogu i da ga završim.”
„Zaista? Zašto mislite da vas neću zameniti? Ima i drugih sekretarica u
Londonu.”
„To je vaš izbor, naravno. Moram vas podsetiti da sam vas na samom
početku upozorila da imam i druge poslovne obaveze, koje bi s vremena
na vreme mogle omesti naš poslovni dogovor. Pristali ste na te uslove.”
„Bio sam uveren da ste, pored mnogih drugih izvanrednih osobina,
prilično pouzdani, gospođo Kern. Ne možete samo ušetati ovamo i tek
tako odustati.”

~ 11 ~
anna
 Zvoncica

Dok je razmatrala mogućnosti, pomerala je skute svoje crne haljine

tako da ih raširi u uredne elegantne nabore oko članaka. Raspoloženje u
biblioteci brzo je postajalo napeto, kao da neki nevidljivi generator
elektriše vazduh. Uvek je bilo tako kad bi se našla u Slejterovoj blizini. Ali
danas je ta uznemirujuća i prilično uzbudljiva energija imala i neku
izrazito opasnu crtu.
Za njihovog kratkog poznanstva nikada ga nije videla da je izgubio
živce. Nije išao ni u drugu krajnost. Nikad ga nije videla kako se smeje.
Istina, povremeno bi mu preko lica preleteo kratak osmejak i primetila bi
izvesnu toplinu u inače hladnom pogledu. Ali imala je utisak da bi se on
iznenadio još više od nje kada bi dopustio da takva osećanja izbiju na
površinu.
„Zaista se izvinjavam, gospodine Rokstone”, rekla je, ne prvi put.
„Uveravam vas da nemam izbora. Vreme mi je od suštinske važnosti.”
„Rekao bih da zaslužujem bolje objašnjenje. Šta je toliko hitno da
zahteva raskid našeg ugovora?”
„Tiče se jedne moje sekretarice.”
„Osećate se obaveznom da se bavite ličnim pitanjima vaših
zaposlenih?”
„Pa, da, ukratko, manje-više je o tome reč.”
Zaobišao je sto, naslonio se na njega pred njom i prekrstio ruke.
Oštre crte lica bile su mu asketske i neumoljive. Povremeno ga je bilo
lako zamisliti kao anđela osvetnika. U nekim drugim prilikama pomišljala
je i kako bi bio veoma dobar Lucifer.
„Najmanje što možete da uradite jeste da mi sve objasnite, gospođo
Kern”, rekao je. „Mislim da mi bar toliko dugujete.”
Nije mu ništa dugovala, pomislila je. Potrudila se da mu još na
početku jasno stavi do znanja svoje uslove. Kao vlasnica Sekretarske
agencije Kern, retko je lično preuzimala radne obaveze. Posao joj se brzo
razvijao. Zato je poslednjih nekoliko meseci bila zauzeta u kancelariji,
obučavajući nove sekretarice i razgovarajući s potencijalnim klijentima.
Prihvatila je posao sa Slejterom kao uslugu njegovoj majci Lili Lafonten,
slavnoj glumici koja se povukla da bi pisala melodrame.
Nije očekivala da će tajanstveni gospodin Rokston biti tako
interesantan.
„Dobro, gospodine”, prihvatila je, „ukratko, odlučila sam da prihvatim
još jednog klijenta.” Slejter se ućutao.

~ 12 ~
anna
 Zvoncica

„Shvatam”, rekao je. „Niste zadovoljni poslom sa mnom?”

U glasu mu se osećala zlovolja. Zabrinuto je shvatila da je njen otkaz
primio lično. Što je gore, stekla je utisak da se nije naročito iznenadio što
prekida saradnju, već je delovao pomireno, kao da je predviđao neku
neizbežnu propast.
„Naprotiv, gospodine”, rekla je brzo. „Projekat kataloga mi je veoma
zanimljiv.”
„Ne plaćam vas dovoljno?” Nešto nalik na olakšanje zaiskrilo mu je u
očima. „Ako je tako, otvoren sam za pregovore oko plate.”
„Uveravam vas, ne radi se o novcu.”
„Ako niste nezadovoljni poslom i ako vam plata odgovara, zašto me
onda ostavljate zbog drugog klijenta?”, pitao je. Ovog puta zvučao je
iskreno zbunjeno.
Zadržala je dah i odjednom se neobično zajapurila. Ponašao se kao
odbijeni ljubavnik, pomislila je. Ali naravno da to uopšte nije bio slučaj.
Imali su poslovan odnos.
Evo zašto retko prihvataš muške klijente, podsetila se. Predstavljali su
izvesnu opasnost. Ali nije razmišljala o tome da bi joj se neki klijent
mogao dopasti kada je uspostavila takvo pravilo. Glavna briga bila joj je ta
što su neoženjeni muškarci ponekad predstavljali opasnost po
besprekoran ugled njenih sekretarica. U slučaju Slejtera Rokstona
napravila je izuzetak i sada plaća cenu.
Sve u svemu, verovatno je i najbolje da se ta saradnja okonča pre nego
što ona izgubi razum, a možda i srce.
„Što se tiče razloga mog otkaza...”, počela je.
„Ko je taj novi klijent?” presekao ju je.
„Dobro, gospodine, objasniću vam okolnosti zbog kojih moram
prekinuti posao sa vama, ali možda ćete imati nekoliko primedbi.”
„Iskušajte me.”
Ukočila se na prizvuk naredbe u njegovom glasu.
„Zaista ne želim da ulazim u dugačku raspravu, gospodine, naročito
zato što se nadam da ću se u bliskoj budućnosti vratiti ovom poslu.”
„Već ste mi jasno stavili do znanja da očekujete da vas čekam dok
vama ne bude zgodno.”

~ 13 ~
anna
 Zvoncica

Mahnula je crnom rukavicom da pokaže na gomilu antikviteta koji su

ispunjavali biblioteku. „Ovi predmeti nalaze se ovde godinama. Svakako
mogu sačekati još malo da budu zabeleženi.”
„Koliko dugo?” pitao je, malo previše ravnodušno.
Pročistila je grlo. „Pa, što se toga tiče, bojim se da ne mogu biti
određena, barem ne još. Možda ću za nekoliko dana imati nekih naznaka
koliko će moj drugi zadatak trajati.”
„Nemam nameru da se raspravljam s vama, gospođo Kern, ali voleo
bih da znam ko je klijent koji vam je važniji od mene.” Zaćutao je neobično
razdražljiv. „Hteo sam da kažem, kakav sekretarski posao vam je važniji
od beleženja mojih artefakata? Je li vam novi klijent bankar? Vlasnik neke
velike kompanije možda? Advokat ili dama iz visokog društva kojoj su
potrebne vaše usluge?”
„Pre nekoliko dana pozvali su me u kuću En Klifton. Radila je za mene
dve godine. Postala mi je i više od službenice. Smatrala sam je
prijateljicom. Imale smo nešto zajedničko.”
„Primećujem da govorite u prošlom vremenu.”
„Pronašli su je mrtvu u radnoj sobi. Poslala sam po policiju, ali
detektiv koji je bio dovoljno ljubazan da poseti mesto događaja objavio je
da je, po njegovom mišljenju, En umrla prirodnom smrću. Smatra da joj je
srce stalo ili da je doživela moždani udar.”
Slejter se nije pomerao. Posmatrao ju je kao da je upravo izjavila da
ume da leti. Ovakav odgovor očigledno nije očekivao, ali izuzetno brzo se
pribrao.
„Žao mi je što čujem za smrt gospođice Klifton”, rekao je. Zastao je i
blago skupio oči. „Zašto ste pozvali policiju?”
„Verujem da je En ubijena.”
Pogledao ju je i neko vreme nije progovarao. Konačno je skinuo
naočare i počeo da ih briše besprekorno belom maramicom. ,,Hu”, dunuo
je.
Kratko je razmišljala. Zapravo je veoma želela da razgovara o svom
planu s nekim ko je ne bi samo razumeo, već bi joj možda dao i neki
koristan savet - s nekim od poverenja. Osećala je da Slejter Rokston ume
da čuva tajne. Štaviše, u proteklih nekoliko dana postalo joj je kristalno
jasno da ima krajnje logičan um. Neko bi rekao da mu je to izrazito
upadljiva osobina.

~ 14 ~
anna
 Zvoncica

„Ovo što ću vam reći mora ostati u najstrožem poverenju, razumete

li?”, pitala je.
Crne obrve su mu se spojile u mrštenju. Znala je da ga je uvredila.
„Budite uvereni da sam sasvim sposoban da držim usta začepljena,
gospođo Kern.”
Svaka reč bila mu je obavijena tankim slojem leda.
Namestila je rukavice i čvrsto spojila ruke u krilu. Nekoliko trenutaka
je ćutala da sabere misli. Nije rekla nikom drugom, čak ni svojoj
pomoćnici Meti, šta je nameravala da uradi.
„Imam razloga da verujem da je En Klifton ubijena”, ponovila je.
„Nameravam da zauzmem njeno mesto u kući poslednjeg klijenta, da
vidim mogu li pronaći neke tragove koji će mi ukazati na ubicu.”
Prvi put otkako su se upoznali, delovao je nespremno. Nekoliko
trenutaka je zurio u nju, vidno zapanjen. „Šta?” konačno je izgovorio.
„Čuli ste me, gospodine. Policija mi ne deluje sposobno da istraži
Eninu smrt. Pošto nema nikog drugog na raspolaganju, nameravam da na
sebe preuzmem taj zadatak.”
Najzad je uspeo da se pribere.
„To je čista ludost”, izustio je tiho.
Toliko o nadi da će razumeti. Ustala je i podigla ruku da spusti crnu
mrežicu preko oboda malog somotskog šešira. Krenula je ka vratima.
„Podsetila bih vas na obećanje da ćete čuvati moju tajnu”, rekla je.
„Sada, ako nemate ništa protiv, zaista moram da idem. Javiću vam se čim
rešim okolnosti oko Enine smrti. Možda ćete razmotriti da me ponovo
zaposlite.”
„Ne idete vi nikuda, gospođo Kern! Ni korak dalje dok ne razmrsim
ovaj... zamršeni čvor haosa koji ste mi upravo bacili pred noge.”
Zastala je s jednom rukom na kvaci i okrenula se da mu se
suprotstavi. „Zamršeni čvor haosa? Je li to možda neki strani izraz?”
„Siguran sam da vrlo dobro znate šta sam hteo da kažem.”
„Nema šta da se razmrsi. Jedini razlog zašto sam vam se poverila jeste
taj što sam se nadala da ćete mi možda ponuditi neki savet ili pomoć.
Izuzetno racionalno i logično razmišljate, gospodine. Ali sada shvatam da
je bilo glupo što sam očekivala bilo kakvo razumevanje, a kamoli pomoć.”
„Prvenstveno zato što to što nameravate da učinite nije ni razumno ni
logično”, uzvratio je. „Nimalo ne liči na smislenu strategiju.”
~ 15 ~
anna
 Zvoncica

„Glupost, dobro sam razmislila o svemu.”

„Ne bih rekao. Da jeste, shvatili biste da je ovo što predlažete
nesmotreno, verovatno opasno i, nesumnjivo, krajnje uzaludno.”
Znala je da možda neće biti oduševljen njenom odlukom da istražuje
Enino ubistvo, ali očekivala je da će razumeti zašto mora nešto da
preduzme. Toliko o pomisli da su stvorili vezu zasnovanu na uzajamnom
poštovanju.
Pa zašto se zbog te spoznaje snuždila? Bio joj je klijent, a ne
potencijalni ljubavnik.
Uspela je hladno da se osmehne. „Molim vas, ne ustručavajte se,
gospodine. Slobodno izrazite svoje pravo mišljenje o mom planu. Ali
moraćete to da obavite sami sa sobom. Nemam nameru da vam budem
publika.”
Posegnula je da otvori vrata, ali odjednom se stvorio kraj nje i čvrsto
ih zatvorio.
„Trenutak moliću, gospođo Kern. Nismo još završili ovaj razgovor.”

~ 16 ~
anna
 Zvoncica

Treće poglavlje

Pobeda. Možda.
Olakšanje podstaknuto mrvicom nade prostrujalo je Ursulinim telom.
Podigla je obrve na Slejterove čelično hladne reči.
„Jasno ste mi stavili do znanja da ne odobravate moje namere”, rekla
je. „O čemu bismo još razgovarali?”
Proučavao ju je dugo i postojano, a onda kao da se setio da u jednoj
ruci drži naočare. Veoma odlučno ih je stavio - i ona je odjednom bila
sasvim sigurna da mu ne trebaju. Nosio ih je iz istog razloga zbog kog je
ona nosila udovički veo, kao štit pred prodornim pogledom visokog
društva.
„Zašto ste tako sigurni da vam je sekretarica ubijena?”, najzad je pitao.
Sada je barem postavljao pitanja, pomislila je. To je bio napredak.
„Iz brojnih razloga”, odgovorila je.
„Slušam.”
„Sasvim sam sigurna da En nije sebi oduzela život. Nije bilo tragova
cijanida niti bilo kog drugog otrova u blizini.”
„Otrovi mogu biti suptilni u spoljašnjem izgledu.”
„Da, znam, ali čak i da je tako, En nije bila ni najmanje potištena.
Nedavno se uselila u lepu kućicu, koju je nameravala i da kupi. Kupila je
nov nameštaj i novu haljinu. Izgledala je veoma srećno na poslu s
dugotrajnom klijentkinjom i odlično je zarađivala. Osim toga,
nagovestila mi je da je povremeno primala lepe napojnice. Ukratko, nije
imala finansijskih poteškoća.”
Zamišljeno ju je posmatrao, a onda je odšetao do drugog kraja sobe.
Ponovo se naslonio na radni sto i prekrstio ruke. Oči su ga pekle iza sočiva
naočara.
„Rečeno mi je da oni koji izgube prijatelje i voljene zbog samoubistva
često kažu da nikad nisu primetili nikakve naznake žrtvinih namera”,
rekao je.
Okrenula se prema njemu. „To je možda istina. Samo mogu da vam
kažem da je En poslednjih nedelja bila odlično raspoložena. Bila je,
zapravo, tako vesela da sam se pitala ima li neku ljubavnu vezu.”
~ 17 ~
anna
 Zvoncica

„To bi moglo biti objašnjenje”, rekao je. „Nesrećna ljubavna veza.”

„Priznajem da sam se zapitala da li je možda pogrešila i upustila se u
intimni odnos s nekim iz klijentkinjine porodice. Imam pravila protiv
toga, naravno, i činim sve što mogu da zaštitim svoje sekretarice.
Upuštanje u ljubavnu vezu s klijentom ili nekim iz njegove okoline uvek je
krajnje nesmotreno. I nikada se ne završi dobro.”
„Shvatam”, rekao je, a ton mu je bio veoma neodređen.
„Međutim, En je bila svetska žena. Sasvim je moguće da je zanemarila
pravila. Klijentkinjin muž je bogat i moćan čovek, a bogati i moćni često su
nesmotreni kada je reč o intimnim vezama.”
Nije ništa rekao. Samo ju je pogledao.
Malo kasno se setila da je i Slejter Rokston bogat i moćan muškarac.
„Radi se o tome”, užurbano je nastavila, „da je En bila sasvim
sposobna da se zaštiti u tom smislu. Možda je uživala u potajnom
ljubakanju, ali nikada ne bi bila tako glupa da se zaljubi u muškarca koji
joj ne bi mogao uzvratiti naklonost.”
Načas se zamislio. „Rekli ste da je En dobro stajala finansijski.”
„Bila je obezbeđena sredstvima ostavljenim na stranu za penziju i s
malo nakita.”
„Je li ostavila nekome svoju imovinu i novac za penziju?”
Trgla se. „Ja sam njena jedina naslednica.”
„Shvatam.” Polako je izdahnuo. „Pa, eto teorije o zločinu. Ne mogu
zamisliti da biste započeli istragu zbog koje biste mogli biti uhapšeni.”
„Hvala vam na toj logičnoj primedbi. Uveravam vas da nisam imala
razloga da joj želim smrt. Bila je među najboljim sekretaricama - dobitak
za moju agenciju u svakom mogućem smislu. Osim toga, bile smo i
prijateljice. Prva je pristala da radi za moju agenciju kad sam započela
posao pre dve godine.”
„Kažete da ne verujete da je posredi samoubistvo. Šta vas navodi na
pomisao da bi gospođica Klifton mogla biti ubijena?”
„Pronašla sam kratko pisamce pored tela.”
„Oproštajnu poruku?” pitao je. Glas mu je postao blaži od iznenadnog
saosećanja.
„Ne, barem ne onu na koju vi mislite. Napisala je poruku olovkom.
Mislim da je pokušavala da mi ukaže na ubicu.”

~ 18 ~
anna
 Zvoncica

Ražestio se. „Napisala je poruku olovkom? Nije koristila nalivpero?”

Nije razumeo, pomislila je.
„Upravo vam to i govorim, gospodine”, rekla je. „Mislim da nije imala
vremena da upotrebi nalivpero. Morala bi da otvori bočicu s mastilom,
napuni nalivpero i pravilno postavi papir. Poruka kojom bi se
objašnjavalo samoubistvo bio bi smišljen čin, zar ne mislite tako? Iskusna
sekretarica upotrebila bi nalivpero i papir. Činjenica da je samo nažvrljala
nekoliko reči olovkom govori mi da je bila u velikoj žurbi. Ne, gospodine
Rokstone. En nije ostavila oproštajnu poruku. Pokušala je da ostavi
poruku - meni.”
„Ta poruka bila je adresirana na vas?”
„Pa, ne, ali bila je napisana njenom stenografijom. Znala je da sam
verovatno jedina koja će to moći da pročita.”
„Šta je pisalo u poruci?”
„Bila je napisana na njen jedinstveni stenografski način. Uputila me je
ka mestu gde se nalazila sveska i njena mala kolekcija nakita. O, tamo su
takođe bila i dva paketića semenja. Ne mogu ni za živu glavu da zamislim
zašto je sakrila semenje. Još jedna zagonetka.”
„Gde je tačno sakrila sve te predmete?”, pitao je.
„Iza nužnika. Zar to nisam pomenula? Izvinite.”
Tupo ju je gledao. „Iza nužnika?”
Nakašljala se. „Klozeta, gospodine Rokstone.”
„Ah, tako. Nužnik. Oprostite. Proveo sam veći deo proteklih nekoliko
godina van zemlje. Malo sam zarđao što se tiče učtivih eufemizmima.”
„Razumem.”
„Što se tiče poruke koju je gospođica Klifton ostavila, očigledno je
zašto je sakrila nakit. Kažete da ne znate zašto je sakrila semenje. Ali šta je
sa sveskom? Imate li predstavu zašto bi nju sakrila?”
„Odlično pitanje”, rekla je, sve više zagrejana za temu. „Veći deo prošle
noći provela sam tumačeći nekoliko stranica, ali nisam došla ni do kakvog
razjašnjenja. Sve je poezija, razumete.”
„En Klifton je pisala poeziju?”
„Ne, njena klijentkinja ju je pisala. Ledi Fulbruk je bogata, ali krajnje
povučena žena. Zaposlila je En kako bi na pisaćoj mašini kucala pesme
koje joj je diktirala. En je rekla da se ledi Fulbruk oporavljala od

~ 19 ~
anna
 Zvoncica

rastrojenih živaca i da joj je lekar prepisao pisanje poezije kao vid

terapije.”
Slejter je nakratko delovao zamišljeno. „Kakvu vrstu poezije?”
Osetila je kako joj se obrazi žare. Povratila je profesionalan ton.
„Izgleda da su pesme uglavnom posvećene ljubavnim temama.”
„Ljubav.” Zvučao je kao da mu je ta reč nepoznata.
Neodređeno je mahnula rukom u rukavici. „Beskrajna čežnja, muke
ljubavnika razdvojenih sudbinom ili okolnostima van njihove moći.
Uzvišeni talasi strasti. Uobičajeno.”
„Uzvišeni talasi strasti”, ponovio je.
Ponovo je govorio kao da mu je taj pojam potpuno nepoznat.
Bila je prilično sigurna da je spazila tračak osmeha u njegovim očima.
Čvršće je stegla torbu i rekla sebi kako mu neće dozvoliti da je uvuče u
raspravu o vrednostima ljubavne poezije.
„Iako su teme očigledne, ima nekih čudnih delova u pesmama -
brojevi i reči koji se naizgled na uklapaju u metriku. Zato nisam sigurna
tumačim li tekst pravilno”, rekla je. „Kao što sam objasnila, s vremenom
stenografija vešte stenografkinje postane veoma lični sistem znakova.”
„Ali vi umete da rastumačite znakove gospođice Klifton?”
„Pokušavam. Ali nisam sigurna hoće li mi to biti od koristi.”
Uzdahnula je. „Na kraju krajeva, to je poezija. Šta mi može reći o razlogu
Eninog ubistva?”
„Prvo pitanje koje morate postaviti jeste zašto se gospođica Klifton
mučila da sakrije svesku.”
„Znam, ali ne mogu da se dosetim razumnog odgovora.”
„Odgovor je uvek sakriven u pitanju”, rekao je. „Šta bi, za ime sveta, to
trebalo da znači?”
„Nije važno. Sumnjate da je En Klifton možda bila upletena u vezu s
mužem svoje klijentkinje, zar ne?”
,,S lordom Fulbrukom - da, palo mi je na pamet.”
Zainteresovao se, pomislila je. Obuzelo ju je veliko olakšanje. Možda
neće biti sama u ovoj istrazi.
„Pada li vam na pamet zašto bi Fulbruk ubio gospođicu Klifton? Ne
želim da budem bezosećajan, ali gospoda iz visokog društva često lako

~ 20 ~
anna
 Zvoncica

odbacuju svoje ljubavnice i retko kad ima potrebe da se pribegava

nasilju.”
Shvatila je da prejako stiska ručku torbe.
„Svesna sam toga, gospodine Rokstone”, procedila je kroz zube. „Zato
je Enina smrt još sumnjivija.”
„Šta je sa ledi Fulbruk? Ako je bila ljubomorna zbog pažnje kojom je
njen muž obasipao En Klifton...”
Odmahnula je glavom. „Ne, sasvim sam sigurna da to nije slučaj.
Prema En, ledi Fulbruk je veoma nesrećna u braku. Stekla sam utisak da je
takođe i veoma plašljiva. Očito se plaši muža, koji ima preku narav. Teško
je zamisliti takvu ženu kako izvršava ubistvo u napadu ljubomore.”
„Ljubomora je zapaljivo osećanje. Veoma nepredvidivo.”
Tog trenutka bila je sigurna da je Slejter smatrao kako sve snažne
emocije, naročito one povezane sa strašću, treba obuzdavati i savladavati
kao da su požari - po svaku cenu.
Ispravila je ramena. „Treba razmotriti još jednu činjenicu. En mi je
rekla i da ledi Fulbruk nikada ne izlazi iz kuće. To nije samo zbog
osetljivih živaca. Očigledno joj muž ne dozvoljava da izlazi, osim ako je i
on lično ne prati.”
„Dakle, vraćamo se lordu Fulbruku kao glavnom osumnjičenom.
Mislite li da je En bila u vezi s njim?”
„Mislim da je moguće”, odgovorila je. „Ako je to bio slučaj, sumnjam
da je bila strasno zaljubljena u njega. Mislim da En ne bi poklonila srce
nijednom muškarcu. Ali morala je i da misli na svoju finansijsku
budućnost.”
„Možda ju je zanimao njegov novac.”
Uzdahnula je. „Prilično grubo rečeno, gospodine, ali odgovor je
potvrdan. Možda je postala previše zahtevna. Ili je možda rekla ili uradila
nešto što je Fulbruka izbacilo iz ravnoteže.”
„Ako se to desilo, verovatno bi je napao fizički, verovatno u napadu
besa. Rekli ste da nije bilo dokaza fizičkog nasilja.”
„Nije. Nijednog.”
Ponovo kratka tišina. Posle nekog vremena, Slejter se promeškoljio.
„Shvatate li da ćete, ako pokušate da dokažete da je Fulbruk ubio En
Klifton, verovatno i sebe dovesti u opasnost?”, pitao je. „Samo želim da
saznam istinu.”

~ 21 ~
anna
 Zvoncica

,,I dalje postoji velika verovatnoća da je doživela srčani ili moždani

udar”, rekao je.
„Znam. Ako me istraga nikuda ne odvede, prihvatiću taj zaključak.”
„Šta još možete da mi kažete o En Klifton?”
„Pa, između ostalog, bila je veoma savremena žena.”
„Verujem da je savremena još jedan eufemizam, zar ne?”
Ursulu obuze bes. „En je bila vedra žena. Ljupka, hrabra, odvažna i
odlučna da uživa u životu do kraja. Ukratko, gospodine, da je bila
muškarac, ljudi bi joj se divili.”
„Vi ste joj se divili.”
„Da, jesam”, potvrdila je. Pribrala se. „Bila mi je prijateljica koliko i
službenica.”
„Shvatam. Nastavite.”
„Nema šta više da se kaže. Verujem da je neko iz Fulbrukovog
domaćinstva, možda i sam lord Fulbruk, odgovoran za Eninu smrt.
Nameravam da saznam jesu li te sumnje osnovane. A sada, ako ćete me
izviniti, morala bih da krenem. Uverila sam ledi Fulbruk da ću joj poslati
drugu sekretaricu što pre. Moram da dovedem poslove u agenciji u red
pre nego što preuzmem dužnost.”
Slejter se namrštio. „Ledi Fulbruk?”
„Enina klijentkinja. Upravo sam objasnila...”
„Da, znam šta ste rekli. Prokletstvo, nameravate da zauzmete mesto
gospođice Klifton kao sekretarica ledi Fulbruk!”
„Počinjem sutra po podne. Obećala sam ledi Fulbruk da neće ni osetiti
promenu i da ću doći u njenu kuću na Mapstounskom trgu tačno u pola
dva, baš kao što je i En činila.”
Prešao je preko tepiha i stao tačno ispred nje.
„Ako su vam sumnje opravdane”, rekao je, „to što planirate može biti
opasno.”
Nežnost u njegovom glasu uznemirila joj je živce. Nagonski je
zakoračila unazad u pokušaju da između njih stvori veću razdaljinu. Više
nije bio samo razdražljiv ili radoznao protiv volje. Bio je ljut, na sopstveni
suptilni način. Na mene, pomislila je zbunjeno.
„Ne brinite, gospodine Rokstone”, rekla je užurbano. „Sigurna sam da
ćete pronaći drugu sekretaricu da vam pomogne u popisivanju vaše

~ 22 ~
anna
 Zvoncica

zbirke. Sa zadovoljstvom ću vam poslati nekog drugog iz agencije da me

zameni dok sam odsutna.”
„Ne brine me traženje nove sekretarice, gospođo Kern, brinem za
vašu bezbednost.”
„O, shvatam.”
Nije bio ljut što napušta njegov projekat, pomislila je. Jednostavno se
brinuo da će biti u opasnosti. Već tako dugo niko nije brinuo za njeno
blagostanje da se na trenutak uznemirila. Ta spoznaja ju je zagrejala
negde duboko unutra. Nasmešila se.
„Veoma ste pažljivi što brinete”, izjavila je. „Iskreno sam vam
zahvalna. Ali budite uvereni da ću preduzeti sve mere opreza.”
U očima mu se pojaviše zlokobne senke. „Na primer?”
Njen krhki osećaj zahvalnosti ispario je u trenu.
„Uveravam vas da umem da se brinem o sebi”, odvratila je hladno.
„Već neko vreme to radim. Žalim što sam pokušala da vam objasnim svoj
naum. To je očito bila greška. Jedino se nadam da ćete poštovati moje
poverenje. Ako to ne uradite, onda biste me zaista mogli dovesti u
opasnost.”
Izgledao je kao da ga je upravo snažno ošamarila. Zaprepašćenost i
srdžba istovremeno mu sevnuše u očima.
„Zaista mislite da bih namerno učinio nešto što bi vas dovelo u
opasnost?” pitao je tiho.
Smesta ju je obuzelo kajanje.
„Ne, naravno da ne”, rekla je. „Ne bih vam nikad poverila svoje
namere da tako mislim. Ali priznajem da sam se nadala kako ćete mi
možda dati neki koristan savet.”
„Savetujem vam da odustanete od tog suludog nauma.”
„Dobro.” Uhvatila se za kvaku. „Hvala vam za tako koristan savet.
Želim vam prijatan dan, gospodine Rokstone.”
„Prokletstvo, Ursula, da se niste usudili da odete tek tako!”
Shvatila je da ju je prvi put oslovio ličnim imenom. Rastužilo ju je što
ga je srdžba, a ne naklonost, navela da mu izleti takva mala bliskost.
Naglo je otvorila vrata pre nego što je uspeo da je zaustavi. Podigla je
skute i izašla u hodnik, sigurna da se neće ponižavati pred slugama tako
što će pojuriti za njom.

~ 23 ~
anna
 Zvoncica

Pokazalo se da je bila u pravu. Zaustavio se na vratima i posmatrao je,

ali nije pošao za njom - barem ne fizički. Međutim, kada je stigla u
predvorje, bila je neobično zadihana.
Vebster, batler, otvorio joj je vrata.
„Odlazite ranije, gospođo Kern?” pitao je. „Verujem da gospođa
Vebster priprema čaj za vas i gospodina Rokstona.” Zvučao je prilično
razočarano.
Tokom dva sastanka zbog kataloga, postalo je očigledno da je
Rokstonovo domaćinstvo u mnogo čemu neobično, uključujući i poslugu.
Sve ih je unajmila Slejterova majka. Koliko je Ursula uspela da zaključi,
Lili Lafonten uglavnom je zapošljavala nezaposlene, trenutno
nezaposlene ili penzionisane ljude iz pozorišta.
Vebster je bio vitak i žilav, s mršavim i koščatim licem. S obrijanom
glavom, crnim povezom preko plavog oka i reckavim ožiljkom preko
levog obraza ličio je više na gusara nego na batlera.
Ursula je saznala da mu se nesreća, koja ga je oterala u penziju, desila
na pozornici. Nije znala sve pojedinosti, ali očigledno je bio žrtva lažnog
mača koji nije pravilno pao.
Bila je takođe i veoma svesna da je s njegovim pretećim izgledom broj
poslodavaca koji bi ga zaposlili - a kamoli postavili za batlera - bio vrlo
mali. Prepoznala ga je već pri prvom susretu kao srodnu dušu - osobu
koja je uspela da započne život iz početka. Ne samo da joj se zbog toga
smesta dopao već je stekla dobar utisak i o njegovom poslodavcu.
Brzi koraci odzvanjali su hodnikom. Pojavila se i gospoda Vebster, s
prepunim poslužavnikom u rukama.
„Gospođo Kern, zar već odlazite? Ali ne smete. Niste popili čaj.
Zapisivanje relikvija gospodina Rokstona je tako suv i prašnjav posao.”
Gospođa Vebster je na svoj način bila neobična baš kao i njen muž.
Vrlo verovatno da je bila u četrdesetim, ali krasile su je otmene kosti i
vitak stas žene koja će doživeti duboku starost. Nije je začudilo kada je
saznala da je i ona nekad zarađivala za život kao glumica. Ušla je u
prostoriju noseći poslužavnik elegantnije nego što bi većina dama iz
visokog društva ušetala u balsku dvoranu.
Kao i njen muž, gospoda Vebster je uvek bila na pozornici. Trenutno
je odlično oponašala Juliju koja je upravo saznala da je Romeo mrtav.
„Nadam se da ću se vratiti u neko zgodnije vreme, gospođo Vebster”,
rekla je, svesna da Slejter sluša razgovor. „Samo, iskrslo mi je nešto lične
prirode.”
~ 24 ~
anna
 Zvoncica

„Jeste li bolesni?”, pitala je gospođa Vebster hvatajući se rukom za

grlo. „Znam veoma dobrog lekara. Spasao je život gospodinu Vebsteru.”
„Uveravam vas da sam odličnog zdravlja”, umirila ju je. „Žao mi je što
žurim, ali bojim se da stvarno moram da idem.”
Vebster joj nevoljno otvori vrata.
„Onda do srede”, rekla je gospođa Vebster, nadajući se do kraja.
Ursula je spustila crni mrežasti udovički veo preko lica i pobegla pre
nego što je gospodin Vebster uspeo da doda: Rastajemo se s tako slatkom
tugom. Odlučila je da ne kaže Vebsterovima da se neće vratiti u sredu, a
možda i nikad više sudeći po Slejterovom izrazu lica.
Kočija, koju je Slejter ugovorio za dva dana u nedelji, čekala je na ulici.
Kočijaš je skočio sa sedišta, otvorio vrata i spustio stepenice. Zvao se
Grifit, a bio je planina od čoveka, snažne i mišićave građe. Crna kosa bila
mu je vezana na vratu kožnim remenom. Ursula je saznala da je
prethodno radio kao pomoćni radnik za putujuću pozorišnu družinu.
„Danas ranije odlazite, gospođo Kern”, primetio je. „Je li sve u redu?
Nije vas uhvatila groznica, zar ne?”
Ovo postaje smešno, pomislila je. Činilo se da su se svi povezani s
domaćinstvom Rokstonovih neobično brinuli za njeno zdravlje. Svakako
nije navikla na takvu pažnju niti je želela da je podstiče.
„Odličnog sam zdravlja, hvala, Grifite”, odvratila je. „Molim vas,
odvezite me do moje kancelarije.”
,,U redu, gospoja.”
Grifit joj je, vidno oklevajući, pomogao da se popne u kočiju. Pokupila
je skute i sela na elegantno postavljeno sedište.
Grifit je zatvorio vrata. Razmenio je mračne poglede s gospodinom i
gospođom Vebster pre nego što se popeo na svoje sedište i olabavio
kajase. Na trenutak je pomislila kako će biti predmet prigušenih
razgovora kasnije u kuhinji.
Od početka je razumela da su Rokstonove sluge krajnje odane svom
poslodavcu, ali nije joj se dopadalo što su se tako napadno zanimali za nju.
U roku od dve godine, koliko je prošlo od skandala koji joj je uništio ono
što je smatrala svojim drugim životom, uspešno je krenula iz početka. Nije
mogla da dozvoli sebi da joj neko preduboko zaviruje u prošlost.

~ 25 ~
anna
 Zvoncica

Četvrto poglavlje

Stajao je kraj prozora u predvorju i gledao sve dok kočija nije nestala
u magli. Sve u njemu se smrzlo. Gubio ju je. Nikada je nisi ni imao. Nije ni
bila tvoja da je izgubiš.
Ali logika nije uspela da potisne beskrajnu tamu koja je pretila da mu
pomuti razum. Bila je uvek tu i pritajeno čekala. Vreme koje je proveo u
pećinama hrama na Grozničavom ostrvu uzelo je svoj danak. Godina
provedena u manastiru naučila ga je samodisciplini i opasnostima od
snažnih strastvenih osećanja. Uglavnom je naučio kako da obuzda silinu
svoje naravi. Principi tri načina dali su mu osećaj ustrojstva i kontrole koji
su odgovarali njegovoj prirodi. Pronašao je nešto što bi drugi nazvali
pozivom, i neumoljivo ga je sledio, vođen potragom za odgovorima na
pitanja koja još nije razumeo.
Mislio je da se pomirio sa tamom. Uz izuzetak povremenih katartičkih
napada nasilja, usvojio je ulogu posmatrača. Čak i tokom retkih trenutaka
seksualnog oslobađanja, deo njega je uvek stajao pozadi i posmatrao.
Ali Ursula se umešala u pažljivo izgrađen i izuzetno uravnotežen
poredak njegovog sveta. Navela ga je da poželi više. A želja je najopasnija
sila. Vebster se nezadovoljno nakašljao. „Treba li vam još nešto,
gospodine?”
„Ne, hvala”, odgovorio je.
Okrenuo se od ulice, ušao u biblioteku i zatvorio vrata za sobom. Neko
vreme stajao je sam i osluškivao praznu tišinu, razmišljajući kakav je prvi
utisak Ursula Kern ostavila na njega. Nosila je crninu od glave do pete, ali
upravo to crnilo njene odeće istaklo je raskošni bakarni sjaj kestenjaste
kose.
Nikada neće zaboraviti trenutak kada je podigla veo malog gizdavog
udovičkog šešira i otkrila pametno lice, očaravajuće zbog živih blistavih
smeđih očiju, snažne volje i ličnosti.
Odmah je znao da je to žena puna duha. Nije mogao opisati koliko je
uživao u tom otkriću - kao prokleti moljac na njenom plamenu, pomislio je.
Naslutio je da je ona žena koja razume značaj tajni. Deo njega nadao se da
bi takva žena mogla razumeti i prihvatiti muškarca koji ih je takođe
čuvao.

~ 26 ~
anna
 Zvoncica

Štampa je neobuzdano nagađala o tome šta je on radio proteklih

nekoliko godina. Neki su tvrdili da je proučavao drevne zagonetke u
stranim zemljama i otkrivao neobične i egzotične tajne. Širile su se glasine
da je otkrio zapanjujuća blaga. Drugi izveštaji tvrdili su da je od
Grozničavog ostrva postao rastrojen, možda i potpuno lud.
I novine i visoko društvo bili su saglasni da se u London vratio s
ciljem da se nekom osveti.
I nisu sve glasine o njemu bile netačne.

~ 27 ~
anna
 Zvoncica

Peto poglavlje

Meti Bingam bila je za svojim stolom i prepisivala tekst na najnovijem

modelu Fentonove moderne pisaće mašine. Ursula je na trenutak stajala
ispred i gledala kroz prozorče na vratima. Meti je bila među prvim
sekretaricama koje je novoosnovana Sekretarska agencija Kern zaposlila i
obučila dve godine ranije. Zapravo, ušetala je na vrata samo nedelju dana
posle En Klifton, očajna i odlučna. Ubrzo je pokazala dar za organizaciju i
finansije, koji se ispostavio neprocenjiv. Iako je povremeno i dalje primala
lične klijente, postala je Ursulina zamenica.
Tog popodneva kovrdžava smeđa kosa bila joj je čvrsto pokupljena u
punđu na vrhu glave. Taj stil isticao joj je lepe smeđe oči. U uštirkanoj i
lepo skrojenoj haljini s besprekornom belom bluzom i braon suknjom,
bila je slika i prilika profesionalne sekretarice. Držanje na stolici bilo joj je
ljupko, leđa i ramena veoma prava. Pokreti ruku na tipkama bili su joj
otmeni, gotovo hipnotišući. Izgledalo je kao da svira klavir. To je, naravno,
bio važan razlog zašto se ta nova oblast sekretarskog posla - jedno od
retkih uglednih zanimanja na raspolaganju ženama - smatrala prikladnim
ženskim zanimanjem.
Oni koji su o tim temama popovali u štampi naglašavali su kako je
kucanje na mašini lep posao za žene jer one mogu da ga obavljaju a da
pritom ne ugroze svoju ženstvenost.
Ursula je sumnjala da je pravi razlog iz kog su žene dobrodošle u tu
oblast imao više veze sa činjenicom da je većina njih tako zahvalna što
može dostojanstveno da zaradi za život da su spremne da prihvate mnogo
manju platu nego muškarci. Pobrinula se da sekretarice iz Sekretarske
agencije Kern budu izuzetak od tog pravila.
Njene sekretarice ne samo da su bile krajnje vešte u stenografiji,
kucanju na pisaćoj mašini i organizaciji već i veoma skupe. Žene koje su
radile za agenciju primale su plate kojima su mogle da priušte dobre
stanove i modernu odeću. Visoka primanja omogućavala su im i da
ostavljaju novac po strani za penziju. Postojana primanja ponekad su
privlačila i udvarače. U protekle dve godine, tri njene sekretarice,
uključujući i Meti, dobile su bračne ponude. Jedna je prihvatila, a Meti i
druga koleginica odbile su prosce jer im se više sviđala sloboda koja je
išla uz novo zanimanje.

~ 28 ~
anna
 Zvoncica

Agencija Kern objavljivala je da njene vrhunske sekretarice rade na

veoma modernim i tehnološki naprednim pisaćim mašinama. Ursula i
njene zaposlene sve su se slagale da je Fentonova moderna pisaća mašina
najbolja.
Ursula je otvorila vrata i ušla u kancelariju. Meti iznenađeno podiže
pogled.
„Rano si se vratila”, rekla je. Zabrinuto je skupila obrve. „Da se nisi
možda razbolela?”
„Zašto me danas po podne svi uporno ispituju za zdravlje?” Ursula je
izvadila ukosnice iz šešira. „Izgledam li bolesno?”
Metina zabrinutost smesta se pretvorila u začuđeni užas. „Nešto
užasno se dogodilo kod Rokstonovih, zar ne? Jesi li dobro?”
Ursula je spustila šešir i veo na komodu. „Dobro sam, Meti.”
„Ne, nisi dobro. Gospodin Rokston je rekao ili uradio nešto
bezosećajno i uzdrmao tvoju osetljivu prirodu, je li tako?”
Ursula sede na svoju radnu stolicu i uputi Meti prekoran pogled.
„Biću jasna”, rekla je jednolično, „gospodin Rokston me nije uzrujao
niti je uvredio moju osetljivu prirodu. Profesionalne sekretarice ne mogu
sebi priuštiti da imaju osetljivu prirodu. Tu leži propast.”
„Mi smo pristojne žene. Naravno da imamo osetljivu prirodu.”
„Ne, Meti, profesionalne sekretarice moraju u izobilju posedovati i
inteligenciju, zdrav razum i spremnost da učine sve što je neophodno
da se izvuku iz potencijalno opasnih situacija pre nego što zaista postanu
opasne. Nema prinčeva na belom konju koji čekaju da nas spasu. Moramo
same da se hvatamo u koštac sa svetom. Zato se, naravno, staram da sve
moje sekretarice nose šešire sa velikim i čvrstim ukosnicama.”
„Da, znam.” Meti je prešla preko primedbe o ukosnici. „Pa, ako nisi
bila uvređena, zašto si tako loše raspoložena? Izgledaš kao da bi lako
mogla nekoga da zadaviš.”
„Ne izazivaj me.”
„Nešto se ipak dogodilo kod Rokstonovih. Znala sam. Upozorila sam te
na tog čoveka, zar nisam?”
„Mnogo puta.”
„Ne možeš očekivati da se ponaša kao lepo vaspitan i pristojan
gospodin kad kažu da je nedeljama bio zarobljen u grobnici na pustom
ostrvu.”
~ 29 ~
anna
 Zvoncica

„Njegova majka rekla mi je da je o trajalo svega nekoliko dana.”

„Nije važno, poenta je u tome da je bio živ zakopan. Nakon što se
izbavio iz grobnica hrama, ostao je na tom ostrvu čitavu godinu. To bi
svakom uništilo živce, ili bi izludelo čoveka.”
„Gospodin Rokston nije lud, Meti.” Nakratko je razmislila. „Pomalo je
čudan, možda, ali prilično sam sigurna da nije lud. Mislim da slobodno
mogu reći da ni njegovim živcima ništa ne fali.”
„Poslednje izdanje Letećeg obaveštajca javlja da Rokston primenjuje
egzotične seksualne obrede na bezazlenim ženama”, objavila je Meti.
Ursula je zurila u nju, prvi put iskreno zaprepašćena. „Blagi bože!
Moram priznati da taj trač nisam čula.”
„Izgleda da gospodin Rokston ima naviku da otima nedužne i ugledne
dame pravo sa ulice. Odvodi ih u tajnu odaju gde izvodi svoje obrede.”
„Je li tako? Jesu li se to žalile žrtve tih egzotičnih seksualnih obreda?”
„Pa, nisu.” Meti je delovala razočarano. „Žrtve se nikad ne sećaju tačno
šta se desilo jer ih on hipnozom natera da zaborave.”
„Pretpostavljam da ne mogu da se sete tih egzotičnih seksualnih
obreda zato što se nisu ni desili. Stvarno, Meti, znaš da ne možeš verovati
svemu što pročitaš u novinama.”
Meti je bila velika obožavateljka tračerskih novina. Neposredno posle
Rokstonovog povratka u London, otprilike pre dva meseca, novine i jeftini
časopisi trošili su ogromnu količinu mastila šireći glasine o njegovom
takozvanom zarobljeništvu u grobu i nagađajući o tome šta je radio u
godinama posle izbavljenja s Grozničavog ostrva.
Meti je pročitala svaku reč napisanu o tajanstvenom Slejteru
Rokstonu. Nikada ga nije upoznala, ali smatrala je sebe pravim
stručnjakom za tog čoveka. Očito je bila razočarana što Rokston nije
primenio egzotične ljubavne obrede i na njenoj poslodavki.
„Šta je s godinama nakon što je pobegao sa ostrva?”, pitala je. „Ne zna
se šta je radio sve to vreme.”
„Nije nestao nakon što se spasao sa ostrva”, odgovorila je Ursula.
„Njegova majka me je uverila da se gospodin Rokston vraćao u London
barem dva puta godišnje da poseti roditelje.”
„Da, pa, to je onda očito obavljao veoma neprimetno, zar ne?”
„Verujem da nije bilo teško. Nije bilo razloga da bilo ko obraća pažnju
na njegove dolaske i odlaske sve donedavno. Jedini razlog što je štampa

~ 30 ~
anna
 Zvoncica

sad zainteresovana jeste zato što mu je umro otac i ostavio mu porodično

bogatstvo.”
Meti je zauzela sveznajući stav. „Kažu da se vratio da se osveti.”
„To je možda mišljenje visokog društva, ali takvo stanovište
oblikovala je senzacionalistička štampa. Sumnjam da je istina.”
„Zamisli njegov položaj - on je davno izgubljeno kopile bogatog lorda i
čuvene glumice. Po očevoj smrti, gospodin Rokston otkriva da neće
naslediti imanje i nikada neće preuzeti titulu jer nije zakonito dete. I da
mu natrlja so na ranu, otac ga je testamentom zadužio da upravlja
nasledstvom u ime svoja dva zakonita polubrata i očeve udovice. Takva
nepravda bila bi dovoljna da u svakom čoveku probudi želju za osvetom.”
Ursula je zadobovala prstima po površini stola. „Nisam uopšte
primetila da je gospodin Rokston zabrinut za svoju finansijsku
budućnost”, rekla je Ursula. „Ni majka mu ne deluje zabrinuto. Stekla sam
snažan utisak da se otac gospodina Rokstona odlično pobrinuo za Lili. Da
se vratimo na stvar, ne verujem ni da je Slejter Rokston sedeo
skrštenih ruku u proteklih nekoliko godina. Njegova majka nagovestila je
da mu prilično dobro ide. Nešto u vezi s investicijama, bar prema Lilinim
rečima. Očito ima smisla za posao. Štaviše, uveravala me je da joj sin nije
neuravnotežen.”
„Pa majka mu je, na kraju krajeva. Šta bi drugo očekivala da čuješ od
nje?” Meti je naglašeno zastala. ,,I kad već pričamo o osveti...”
„Ne razgovaramo na temu osvete.” Ursula udari dlanom po dnevniku.
„Zar nemaš nešto da kucaš?”
Meti se nije osvrtala na to. „Ne zaboravi Dragulj-pticu. Svi znaju da je,
dok je gospodin Rokston čamio na Grozničavom ostrvu, njegov poslovni
partner lord Torens otplovio kući s predivnim blagom otkrivenim u
pećinama hrama.”
Ursula napravi grimasu. „Lord Torens je zajedno sa svima ostalima
verovao da je gospodin Rokston mrtav.”
„Pa”, nastavljala je Meti, spuštajući glas do zavereničkog šapata, „priča
se i da je lord Torens pokušao da ubije gospodina Rokstona na
Grozničavom ostrvu. Kažu da je on pokrenuo zamku koja je zarobila
Rokstona da bi zadržao Dragulj-pticu za sebe.”
Prvi put otkako su započele razgovor, Ursuli prođe jeza niz kičmu.
Štampa je bila nečuveno nepouzdana, ali bilo je neke istine u staroj izreci:
gde ima dima, ima i vatre. Prekrasna Dragulj-ptica privukla je pažnju
javnosti kada je lord Torens dozvolio da neko vreme bude izložena u

~ 31 ~
anna
 Zvoncica

muzeju. Ljudi, uključujući i nju, satima su stajali u redu da je vide.

Činjenica da je jedan od istraživača poginuo u grobnici na Grozničavom
ostrvu samo je pojačala njenu privlačnost. Kad je prijavljeno da je
čudesan kip ukraden nedugo nakon što je vraćen u Torensovu privatnu
zbirku, štampa je to dočekala kao novu senzaciju. Ptica je potom izbledela
u izmaglici legende.
Ursula nije zasigurno znala da Slejter nije zabrinut zbog novca ili
titule. Ali čovek koji je bio zatrpan u grobnici i vratio se iz nje samo da bi
otkrio kako je čudesni dragulj, čijem je pronalasku doprineo, nestao u
nezakonitoj trgovini antikvitetima - takav čovek bi mogao biti
osvetoljubiv. To bi ga takođe moglo ubediti da ona užasna nesreća
na Grozničavom ostrvu ipak nije bila slučajnost. Jedno je bilo sigurno,
pomislila je - ako Slejter odluči da se osveti, žrtvi neće biti spasa.
Mnoge priče i legende kružile su o tajanstvenom gospodinu Rokstonu.
Ne bi se iznenadila da sazna da su neke i istinite.
Nagnula se napred da prelista stranice rokovnika. „Čini mi se da
imamo zakazan razgovor s novom sekretaricom danas po podne. O, da,
evo ga. Gospođica Tejlor, stići će u tri.”
„Ja ću je primiti”, ponudila se Meti.
„Jesi li sigurna?”
Meti se nasmešila blagim osmehom punim razumevanja. „Znam da ti
je Enina smrt teško pala. Nema potrebe da ti intervjuišeš sekretaricu koja
će je zameniti. Za ime božje, sahrana je bila tek juče. Treba ti malo
vremena da se oporaviš od šoka.”
„Nedostajaće mi”, rekla je Ursula. ,,I ne samo zato što je odlično radila
ovaj posao.”
„Ja - mi, sve sekretarice u Kernovoj agenciji - znamo da ste ti i En bile
dobre prijateljice.”
„Posedovala je toliko lepih osobina koje meni nedostaju. Bila je
zabavna. Pametna. Živahna. Puna životnog elana. Divila sam se njenoj
smelosti i hrabrosti. Bila je žena ispred svog vremena u mnogo čemu.”
„Mmm.” Meti je pokupila svežanj papira koje je otkucala i poravnala
ga s upijačem uz nekoliko žustrih poteza.
„Šta je bilo?” pitala je Ursula.
„Ništa. Nije važno. Sirotica je mrtva.”
„Meti, znaš li nešto o En što bi i ja trebalo da znam?”
„O, ne, zaista”, brzo je odgovorila. „Samo, pa...”
~ 32 ~
anna
 Zvoncica

„Šta pa? Meti, nisam raspoložena za ovo.”

Meti je kratko uzdahnula. „Ništa, samo što bi neki možda rekli da je En
bila pomalo i previše smela i hrabra za svoje dobro. Umela je da bude
nesmotrena, Ursula. Znaš to i sama.”
„Njena živahna priroda davala joj je čar, zar ne? Bila je žena kakva
smo sve čeznule da budemo - savremena žena.”
„Možda.” Meti se zaneseno nasmešila, a onda iznenada nabrala nos.
„Osim cigareta. Nikad nisam razumela njenu sklonost ka tome.”
„Ni ja”, priznala je Ursula.
„Znaš, juče, dok smo stajale kraj groba, pomislila sam da je morala
umreti od srčanog ili moždanog udara”, izjavila je Meti. „Zašto si tako
sigurna?”
„Sve smo je previše dobro poznavale, i zato možemo biti sigurne da se
nikad ne bi ubila zbog muškarca.”

~ 33 ~
anna
 Zvoncica

Šesto poglavlje

Probudio se pod navalom tako nesnosno jakog straha da je jedva

došao do daha. Na nekoliko trenutaka vratio se u podzemne pećine, gde je
pokušavao da prati trag treće legende. Fenjer se gasio. Znao je da mu neće
još dugo potrajati. Svakim korakom bio je sve sigurniji da je izabrao
pogrešnu stazu. Bio je osuđen na to da luta mračnim pećinama sve dok ne
padne mrtav ili ne poludi.
Brzo je seo na ivicu kreveta, protrljao lice obema rukama, a zatim
ustao. Upalio je gasnu lampu i pogledao na sat. Bilo je skoro četiri sata
ujutru. Probao je da se fokusira. Znao je da mu je tim snom um govorio da
mora da preispita svoju logiku.
Morao je da prođe kroz lavirint.
Obukao je pantalone, skinuo kućni ogrtač sa zidne vešalice i uzeo
svežanj ključeva koje je držao kraj kreveta. Izašao je iz spavaće sobe i
sišao niz stepenice. Pošto je otvorio vrata pored kuhinje, zaputio se
kamenim stepenicama u podrum.
Zasvođene odaje ispod prizemlja kuće bile su veoma stare. Veći deo
građevinskih radova bili su srednjovekovni, ali bilo je i drugih delova, koji
su poticali još iz dana kad su Rimljani vladali Britanijom. Bilo je lako
razlikovati ta dva razdoblja kad se obrati pažnja. Rimski građevinski
radovi bili su uredni i prefinjeni - cigla dobro napravljena, ujednačeno
oblikovana i poredana s velikom preciznošću. U poređenju s tim, rad
kasnijih generacija bio je aljkav. Međutim, svi su izdržali probu vremena.
Pitao se da li bi i savremeni zidarski radovi izdržali toliko vekova.
U podnožju podzemnih stepenica podigao je lampu i upalio je.
Nastavio je niskim kamenim hodnikom i zaustavio se ispred debelih
drvenih vrata.
Odabravši ključ na gvozdenom prstenu, otvorio je vrata, ušao u odaju
i spustio lampu na stočić pored vrata.
Bleštava svetlost obasjala je šare na plavim pločicama na kamenom
podu. Popločana staza oblikovala je složenu uvijenu šaru, koja je vodila do
sredine. Neki bi rekli da je ličila na pravi lavirint. Ali lavirint sa
mnogobrojnim stazama koje su završavale ćorsokacima bio je osmišljen
kao slagalica, stvoren da zbuni i začudi. Njegov lavirint imao je samo
jedan ulaz i jednu pravu stazu, koja je na kraju odvodila tragača do
središta te složene tvorevine.
~ 34 ~
anna
 Zvoncica

Sam čin šetnje kroz lavirint bio je oblik meditacije koji je zahtevao
koncentraciju i pažnju. Ta vežba pomagala mu je da vidi obrasce
sakrivene u haosu.
U ovoj odaji nije bilo kamenih zidova niti slika uz stazu, pa je taj
prizor zamislio u glavi. Suzio je pažnju sve dok nije video samo traku
pločica pod nogama.
Kada je bio spreman, krenuo je kroz nevidljive pećine svog uma. Čuo
je šapate starog straha, koji je pretio da mu oduzme razum. Uznemirujući
glasovi uvek su bili tu, čekali su ga kad god bi započeo putovanje. Nije mu
vredelo da ih potiskuje. Umesto toga, kao što su ga naučili, priznavao ih je
sa stanovišta nezainteresovanog posmatrača i vraćao je pažnju na šaru.
Vreme nije važno dok hoda lavirintom. Ako bi pokušao da ubrza
proces meditacije, ne bi video obrasce. Tek pošto bi prestao da brine hoće
li pronaći odgovor, on bi mu se ukazao.
Koncentrisao se na svaku pločicu, zapažajući kako je povezana sa
onom ispred i onom posle nje. Svakim korakom tonuo je sve dublje u
misli, dublje u složenu šemu.
A onda se našao u samom središtu lavirinta. Otvorio je um i ugledao
istinu koju je znao od početka - Ursula Kern je na ivici da sebe dovede u
opasnost.
Razmišljao je o još jednom blistavom komadiću saznanja - dopustiti
Ursuli Kern da mu uđe u život nosilo je sa sobom određeni rizik. Imala je
moć da promeni ravnotežu njegovog pažljivo sagrađenog sveta. Prava
muka zapravo je bila u tome što ga je postojanje mogućeg rizika
uzbuđivalo.
Reči gospodara lavirinta šaputale su mu u glavi. „Postoji mnoštvo
putanja koje vode ka mnogim različitim odgovorima. Na neke putanje
čovek se mora zaputiti sam, ali neka druga putovanja ne mogu početi ako
nemate saputnika u srcu.”
Podigao je lampu i izašao iz odaje. Zastao je da zaključa vrata, a zatim
se popeo kamenim stepenicama.
Bilo je nečega u tračevima o egzotičnim obredima u podrumu njegove
vile. Nisu sve glasine o njemu bile neistinite.

~ 35 ~
anna
 Zvoncica

Sedmo poglavlje

Lili Lafonten je tako tresnula finom porcelanskom šoljicom o tanjirić

da je Slejter bio iskreno iznenađen što su i šoljica i tanjirić preživeli.
„Ne mogu da poverujem u to što si mi upravo rekao”, izjavila je. „Šta
si, za ime sveta, uradio mojoj gospođi Kern da prekine saradnju s tobom?”
Slejter se trgao. Stajao je u udaljenom uglu salona, pored visokog
paladijanskog prozora, ali Lilin glas bio je izvežban za pozorište. Bio je
raskošan, zvučan i sklon melodramatičnim tonovima čak i kad šapuće.
Kada je bila ljuta - kao sada - umela je u svoje reči da unese dovoljno
snage da dopre i do jeftinih sedišta u poslednjem redu bilo kog
londonskog pozorišta.
Lilin salon odgovarao je njenom snažnom glasu. Bio je uređen u
bogatom kitnjastom stilu, koji je Slejtera podsećao na pozorišnu
scenografiju ili veoma skup bordel, zavisno od osobenog ukusa u
unutrašnjem uređenju. Teške grimizne plišane draperije bile su uvezane
gustim zlatnim kićankama. Osnovna boja šarenog tepiha slagala se sa
crvenim draperijama. Elegantna klupa i pozlaćene stolice bile su
prekrivene crvenim somotom i satenom.
Lilin portret, urađen na vrhuncu njene karijere jedne od najslavnijih
londonskih glumica, visio je iznad kitnjasto oblikovane mermerne police
iznad kamina. Bila je crnokosa lepotica u mlađim danima - lepo
oblikovane crte lica samo su još više isticale živahne oči i blistavu ličnost
koja je očigledno privlačila svakog oko nje, i muškarce i žene podjednako.
Nekad su se najimućnija i najistaknutija gospoda u gradu nadmetala
za pozivnicu na Liline ekskluzivne sedeljke. I Edvard Rokston, naslednik
bogatstva i titule, bio je među tom gomilom.
Edvard je bio oženjen kada je počeo vezu sa Lili. Pre deset godina
umrla je prva ledi Rokston i ostavila Edvarda bez zakonitog naslednika
titule i bogatstva. Iako su svi znali da će izvršiti svoju dužnost prema
porodičnom imenu, nikad niko nije ni pomislio da će ukaljati cenjenu lozu
Rokstonovih ženidbom s glumicom. U očima visokog društva, bilo bi to
kao da se oženio kurtizanom. Umesto toga, oženio se mladom ženom
besprekornog porekla. Druga ledi Rokston ispunila je bračne obaveze i
podarila Edvardu i naslednika i njegovu zamenu - Slejterova dva zakonita
polubrata.

~ 36 ~
anna
 Zvoncica

Kao jedini potomak iz deceniju duge ljubavne veze Lili i Edvarda,

Slejter je rođen kao pripadnik dva veoma različita sveta. Majčine brojne
veze u pozorištu i ne naročito pristojnim društvenim slojevima, poznatim
među elitom kao polusvet, osigurale su mu dobrodošlicu u tim
krugovima.
Činjenica da ga je otac uvek priznavao i pružio mu i vrhunsko
obrazovanje i veliko nasledstvo bili su dovoljno jemstvo da bude primljen
i u većini krugova visokih društva. Istina, nasledstvo je neko vreme bilo
nedostupno, ali to se dramatično promenilo nakon smrti Edvarda
Rokstona. Kao jedini punomoćnik bogatstva Rokstonovih, Slejter je znao
da će ga većina iz visokog društva sa zadovoljstvom pozivati u svoje
salone i balske dvorane.
Ali zbog potpune nezainteresovanosti za mišljenje visokog društva, i
njegovog zagonetnog dugog odsustva iz Londona, bio je krajnje zanimljiv
onima koji su nastanjivali najuzvišenije slojeve društvenog univerzuma.
„Budi ljubazna i snizi ton”, rekao je. „Znaš da se divim tvojoj
darovitosti, ali posluga mi je već priredila dovoljno drame za čitav život.
Gospođa Vebster obavlja kućne poslove kao da joj je neko u porodici
umro. Čudim se da nije okačila krep u salonu. Gospodin Vebster i Grifit
ponašaju se kao da sumnjaju da sam počinio neki ozbiljan zločin.”
Lili na sve to odmahnu rukom s prstenjem, ali ipak je utišala glas.
„Koji razlog ti je moja gospođa Kern navela što napušta službu?”,
pitala je.
Otpio je malo kafe dok je razmišljao kako da odgovori. Očekivao je to.
Tokom dvadesetominutnog putovanja od svog doma do Liline otmene
gradske kućice premišljao se oko odgovora. Međutim, nijedan koji nije
uključivao istinu nije bio dovoljan. S druge strane, nije želeo da otkrije
Ursuline namere da istraži ubistvo prijateljice - ne dok ne dobije njenu
saglasnost.
„Nije ona tvoja gospođa Kern”, istakao je. „Zapravo, imam utisak da
Ursula Kern ne pripada nikome osim sebi samoj. Veoma je slobodoumna
žena.”
„Zato mi se toliko i dopada, naravno”, odvratila je. „Razgovarala sam
sa mnogo sekretarica pre nego što sam čula za njenu agenciju. Čim sam je
upoznala, znala sam da želim nju i nijednu drugu, da mi zapisuje drame i
prekucava ih na pisaćoj mašini. Kao vlasnica agencije, retko lično prihvata
klijente, znaš. Mislila sam da će biti savršena za tebe i učinila mi je veliku
uslugu što je pristala.”

~ 37 ~
anna
 Zvoncica

Slejter podiže obrve. „Molim te, nemoj mi reći da si mi

provodadžisala.”
„Ne budi smešan”, odvratila je. „Znam šta misliš o tome.”
Poricanje je zvučalo odlučno, ali hladan i brz odgovor bio je previše
gladak, zaključio je. Majka je gotovo sigurno pokušavala da ih spoji. Rešio
je da nije trenutak da joj kaže kako bi ovog puta mogla i uspeti, barem
delimično. Slatka vrela bol želje, koja ga je ščepala kad je Ursula prvi put
ušetala na njegova vrata, protresla ga je do srži. Ali zapazio joj je oprez u
očima i rekao sebi da mora delovati polako i obazrivo.
Sada mu se činilo da je upropastio prvobitnu strategiju time što se
upustio u svađu upravo sa ženom koju je želeo da zavede. Ali ako ga je
izbavljenje sa Grozničavog ostrva ičemu naučilo, to je da nikako ne
odustaje od svog cilja.
Kada je Ursula juče otišla, ostatak popodneva proveo je smišljajući
novi plan. Nije bio naročito umešan što se tiče strategije, i na teži način je
naučio da se veoma malo planova odvija po želji, ali bilo kakav plan bolji
je od nikakvog.
„Gospođa Kern je objasnila da je jedna njena sekretarica nedavno
pronađena mrtva, verovatno je počinila samoubistvo”, objasnio je. Više je
voleo da se drži istine što je više moguće. Tako je manje morao da
žonglira. „Izgleda da oseća obavezu da preuzme sekretarske obaveze
prema starom klijentu dok se ne snađe drugačije.”
„Zašto jednostavno ne pošalje neku drugu sekretaricu tom klijentu?”,
pitala je. „Zašto ona mora da preuzme obaveze preminule?”
„To ćeš morati nju da pitaš ako želiš odgovor.” Spustio je šoljicu i
tanjirić na stočić. „Mogu samo da ti kažem da me je obavestila o
okončanju našeg dogovora do daljeg.”
„Nisam sigurna da ti verujem”, rekla je. „Mislim da znaš nešto o tome
zašto je morala da napusti posao kod tebe, ali nećeš da mi kažeš. Jesi li
siguran da nisi uradio ili rekao nešto zbog čega bi joj... bilo neprijatno u
tvom društvu? Znam da nikada ne bi namerno uvredio damu, ali malo si
vremena proveo u Londonu u proteklih nekoliko godina. Žao mi je što ti ja
to moram reći, ali maniri su ti postali pomalo zarđali.”
„Da su gospođi Kern smetali moji maniri, spomenula bi to na samom
početku”, rekao je.
„Ne mora da znači. Možda se trudila da se privikne na tvoje
ekscentričnosti, ali je na kraju zaključila da ne može.”
Zaćutao je.
~ 38 ~
anna
 Zvoncica

„Šta, dođavola, smatraš mojim ekscentričnostima?”, pitao je.

„Znaš ti vrlo dobro na šta ja mislim. Ako ne znaš, predlažem ti da se
posavetuješ sa poslednjim izdanjem Letećeg obaveštajca ili nekim od
jeftinih stripova koji te opisuju. Još otkako si se pre dva meseca vratio u
London, štampa stalno širi priče o tvojoj ekscentričnoj prirodi i
neobičnom ponašanju.”
„Ta prokleta piskarala ne znaju ništa o meni.”
„Mmm, možda i ne znaju. Ali to ih ne sprečava da nagađaju.” Ton joj je
postao zamišljen. „Pitam se jesu li glasine o tvom poznavanju egzotičnih
seksualnih tehnika uplašile gospođu Kern?”
„Da li to treba da bude šala, Lili?”
„Ne, nije. Sasvim sam ozbiljna. Gospoda Kern je udovica, tako da je
svakako upoznata s tim šta se dešava između muškarca i žene u
spavaćoj sobi. Muž joj je poginuo u nesreći nepune dve godine posle
sklapanja braka.”
„Kakvoj nesreći?”
„Verujem da je pao sa stepenica i polomio vrat.”
„Šta hoćeš da kažeš, Lili?”
„Samo pokušavam da te upozorim da bi svaka žena skromnog
iskustva bila zapanjena pri pomisli na, da tako kažemo, neobuzdano
vođenje ljubavi.”
Zaječao je. „Ne mogu da verujem da razgovaramo na tu temu. Mislim
da me gospođa Kern nije napustila zbog tog trača. Ona je poslovna žena.
Samo nije želela da ostavi klijenta na cedilu.”
„Taj klijent mora da je veoma važan.”
„Ledi Fulbruk.”
Blago je razrogačila oči, a onda ih smesta skupila. „Sa Mapstounskog
trga?”
„Da. Zašto? Poznaješ li ledi Fulbruk?”
„Pa, naravno da je ne poznajem lično, Slejteru. Žene iz njenog sveta
nikada se ne druže sa ženama iz mog.”
„To mi je jasno, ali čini mi se da uvek znaš mnogo o tome šta se dešava
u visokim krugovima.”
Lili podiže svoje pažljivo iscrtane obrve. „Upoznata sam s
dešavanjima među nekom drugom generacijom visokog društva -

~ 39 ~
anna
 Zvoncica

generacijom tvog oca. Ledi Fulbruk je mnogo mlađa. Udala se već prve
sezone. To je bilo pre najviše četiri-pet godina. Izazvala je prilično
komešanje kad je predstavljena društvu, koliko sam shvatila. Zapanjujuće
lepa žena, po svim merilima. Ali ne kreće se mnogo ovih dana.”
„Zašto ne?”
Lili je ljupko slegla ramenima. „Nemam pojma. Stekla sam utisak da je
postala prilično povučena. Mogu da se raspitam ako želiš.”
„Bio bih ti zahvalan.” Uputila mu je dug radoznao pogled. „Zašto?”,
pitala je.
„Recimo samo da me zanima klijentkinja koja je uspela da zauzme
moje mesto.”
„Shvatam.”
Lilin izraz nije slutio na dobro, pomislio je. Delovala je previše
znatiželjno. Potrudio se da joj skrene pažnju.
„Što se tiče gospođe Kern...” rekao je, dajući svom tonu tek blago
zanimanje.
„Šta u vezi s njom?”
„Kad je izgubila muža?”
Na trenutak je razmislila. „Znaš, nisam sasvim sigurna. Ali imam
utisak da je prošlo barem četiri godine. Gospođa Kern je jednom
pomenula da je neko vreme radila kao plaćena družbenica pre nego što je
otvorila sekretarsku agenciju.”
Slejter se uhvatio za prozorsku dasku. ,,A ipak još nosi crninu.”
Lili se bledo osmehnula. „Veoma modernu crninu.”
„Misliš li da je toliko volela svog preminulog muža?”
„Ne”, ubeđeno je odgovorila Lili. „Mislim da nosi crninu zato što
veruje da to mogućim klijentima stavlja do znanja da je ona veoma
ozbiljna poslovna žena.”
Razmislio je o tome. „Možda si u pravu. Ipak je, na kraju krajeva, vrlo
privlačna. Verovatno ne želi da joj klijentkinje brinu hoće li njihovi
muževi baciti oko na nju.”
„Privlačna?” ponovila je Lili nehajno.
Pogledao je kroz prozor i prisetio se Ursuline tamne vatrenocrvene
kose i očiju ispunjenih tajnama. „Privlačna”, ponovio je tiho. Lili se
nasmešila i dohvatila lončić. „Još kafe?”

~ 40 ~
anna
 Zvoncica

Osmo poglavlje

„Živci su mi krajnje osetljivi, gospođo Kern.” Valeri, ledi Fulbruk,

stiskala je šake na površini stola. „Imam poteškoća sa spavanjem. Sasvim
nepredvidivo i bez očiglednog razloga, odjednom me obuzme
razdražljivost i strah. Lako upadam u stanje uznemirenosti zbog najvećih
sitnica, kako bi rekli oni koji imaju jače živce. Ali otkrila sam da mi pisanje
pesama pruža veliki odušak. Imala sam sreće da pronađem malog
izdavača u Njujorku, koji je bio dovoljno ljubazan da uzme neke moje
radove za svoj časopis.”
„Mislite na Paladinov književni časopis?”, pitala je Ursula. „Pronašla
sam adresu u Eninim beleškama.”
„Da. Paladin ne plaća, razumete, osim besplatnim primercima
časopisa. Ali ne pišem da bih zaradila. To mi je terapija.”
„Razumem”, rekla je Ursula. „Drago mi je što su vam usluge
Sekretarske agencije Kern korisne.”
Bile su same u Valerinoj maloj privatnoj radnoj sobi. Nešto ranije im
je mrzovoljna služavka donela poslužavnik s čajem, nasula dve šolje i
otišla. Kretala se kao duh dok je to radila, ne praveći nikakve zvuke.
U čitavom domaćinstvu je vladala, Ursula je odmah primetila,
neobično upadljiva tišina. Kao da su stanari čekali da neko umre.
Već je jednom bila u kući Fulbrukovih, kad je Valeri poslala poruku
agenciji sa željom da unajmi sekretaricu. Ursula je zahtevala da sastanke s
novim klijentima uvek obavi lično. Preduzimala je mere opreza iz dva
razloga. Prvo, i najvažnije, to je slalo jasnu poruku da je agencija
ugledna firma i da se od klijenata očekuje da se prema profesionalnim
sekretaricama ponašaju s poštovanjem. Drugi razlog zašto je zahtevala da
prvi susret obavi lice u lice bio je taj što je mogla da stekne utisak o
klijentu.
Ovog popodneva zaključila je da joj je prvi utisak bio tačan. Valeri je
bila divan ali nežan cvet, koji je bilo lako zgaziti. Plavu kosu je ukosnicom
pokupila u punđu koja joj je naglašavala bledu kožu i fine crte lica. Bila je
niska i mršava, ali elegantno i ljupko građena - nežna vilinska princeza.
Izgledala je sabrano, ali u plavim očima joj se video sumorni očaj. Glas je
odgovarao njenom izgledu, slabašan i tih, kao da bi ga i najmanji vetrić
oduvao.

~ 41 ~
anna
 Zvoncica

Bila je žena koja bi, u pravoj haljini i obavijena velom samopouzdanja,

bila sposobna da ozrači balsku dvoranu. Ali bilo je jasno da se gotovo
potpuno povukla iz života.
„Ne uobražavam da moja poezija ima neku književnu vrednost”,
izjavila je. „Ali doktor mi kaže da čini čuda za moje živce.”
„Srećna sam što vam mogu pomoći u tom poduhvatu”, rekla je Ursula.
„Kao što sam objasnila kada sam prvi put unajmila sekretaricu iz vaše
agencije, zapisivala bih pesme sama, ali čini mi se da imam mnogo jasniji
utisak kako će izgledati u štampi pošto ih pročitam otkucane. Takođe,
bojim se da se prilično usplahirim kad pokušavam da zapišem konačnu
verziju sopstvenih pesama. Ne mogu da prekinem da ih dorađujem.
Osećam se prilično osujećeno i očajno. Ali iz nekog razloga, kada ih
diktiram, reči mi slobodnije nailaze.”
Ursula je prethodne noći ostala budna dokasno, razmišljajući o dvoje -
činjenici da možda više nikada neće videti Slejtera i kako da pokrene
razgovor o En Klifton kada se sretne s ledi Fulbruk. Nije rešila pitanje
Slejtera Rokstona, ali je po pitanju istrage zaključila da nekoliko
otvorenih pitanja ne bi delovalo sumnjivo.
„Pretpostavljam da vam je možda bilo šokantno kada ste saznali za
smrt gospođice Klifton”, počela je blago. „Navikli ste da radite s njom, na
kraju krajeva, i bez sumnje ste imali uspostavljenu rutinu.”
„Da, En - gospođica Klifton - bila je odlična sekretarica.” Valeri je
uzdahnula. „Nedostajaće mi. Kažete da policija veruje da je sebi oduzela
život?”
„Da. Nas koji je znamo iz agencije zapanjila je ta vest, ali očigledno
nema sumnje u tu činjenicu.”
„Shvatam.” Valeri zavrte glavom. „Baš tužno. En nije bila samo
besprekorna stenografkinja i daktilografkinja. Radni odnos nam je bio
takav da mi je uvek bila od velike koristi. Kada sam imala poteškoća s
pesmama, raspravljale bismo o sveobuhvatno o temi. Često bi mi tako
sinula savršena reč ili izraz.”
„Sumnjam da ću vam u tom pogledu biti jednako korisna”, izjavila je
Ursula. „Ali daću sve od sebe.”
Valeri je bacila pogled kroz prozor sa izgledom zatvorenika koji
izviruje kroz rešetke ćelije.
„Iznenadićete se kad čujete ovo, gospođo Kern, ali tih nekoliko
proteklih meseci En mi je bila nešto najbliže prijateljici što sam imala.
Nikad ne izlazim iz kuće, znate. Radovala sam se sastancima s njom
~ 42 ~
anna
 Zvoncica

dvaput nedeljno. Bila je moja veza sa spoljnim svetom. Teško mi pada taj
gubitak.”
„Razumem.”
Nastupio je trenutak tišine, a onda je Valeri ustala sa stolice,
dostojanstvenog ali iscrpljenog držanja.
„Hoćemo li početi?” pitala je. „Najbolje razmišljam u svojoj staklenoj
bašti. Tamo mi dolazi nadahnuće. Verujem da vam neće smetati ako
radimo tamo?”
„Naravno da neće.” Pokupila je torbu sa sveskom i olovkama i ustala.
Valeri ju je povela prema vratima radne sobe. „Često koristim prizore
i teme iz prirode.”
„Shvatam.”
Na kraju tamnog hodnika druga ćutljiva i mrzovoljna služavka
otvorila je vrata. Ursula je pošla napolje za Valeri, preko kamene terase.
Uputile su se ka veličanstvenoj staklenoj bašti od gvožđa i stakla, koja se
nazirala kroz maglovito popodne.
Kada su stigle do vrata, Valeri je izvadila ključ.
„Staklena bašta je moje carstvo, gospođo Kern”, rekla je. „Jedino
mesto gde pronalazim duševni mir. Pesma na kojoj trenutno radim zove
se O maloj smrti u bašti.”
Ursula zaključi da će to biti veoma dugo i sumorno popodne.

~ 43 ~
anna
 Zvoncica

Deveto poglavlje

Pobegla je iz turobne kuće Fulbrukovih tačno u tri. Pobegla nije

dovoljno jaka reč, rekla je sebi. Domaćinstvo je odisalo nekom zlokobnom
atmosferom koju je bilo teško opisati rečima. Nije ni čudo što je En tu
kuću često opisivala kao mauzolej.
Brzo je sišla stepenicama u gustu maglu. Zaokupljena mislima o
svojim prvim utiscima o kući Fulbrukovih i njenim stanarima, nije
primetila sjajnu crnu kočiju koja je čekala na drugoj strani ulice, sve dok
Grifit nije podigao ruku da joj privuče pažnju.
„Nema potrebe da zovete kočiju, gospođo Kern”, doviknuo je s druge
strane mirne ulice. „Odvešćemo vas mi.”
Zaprepašćeno se zaustavila. „Šta se, pobogu, događa?”
Ali vrata kočije su se već otvorila. Iz nje je izašao Slejter, u kaputu s
visokim okovratnikom i čizmama. Prešao je preko ulice do Ursule. Stakla
naočara su mu svetlucala i nije mogla da mu protumači pogled.
„Vidim da vam je nova klijentkinja dozvolila da izađete na vreme”,
primetio je. „Odlično. Brinuo sam da ćemo morati čekati dok ledi Fulbruk
ne bude odgovaralo.”
Uhvatio ju je podruku i stegao je za lakat prstima u kožnim
rukavicama. Prvi put ju je smišljeno dodirnuo. Nije bila spremna za nalet
snažnog osećaja njegovog prisustva, koji ju je silovito obuzeo.
Nije je stegao jako, ali osetila mu je snagu u ruci. Možda joj je samo
olakšanje što je izašla iz kuće Fulbrukovih, barem za sada, razbudilo čula.
Ali pretpostavila je da je pravi razlog njene uzbuđene ošamućenosti
saznanje da je Slejter danas došao po nju.
Iskra zadovoljstva izbledela je kada su zdrav razum i logika poput
ledene vode ugasili sićušni plamen. Bila je sigurna da nije došao samo da
je otprati do kancelarije. Koliko ga je poznavala, naučila je da, kako god
nešto izgledalo, uvek postoji i nešto drugo - moguće i nešto opasno - što
se dešava ispod površine.
Ukopala se u mestu, doslovno, odbijajući da krene prema kočiji. I
Slejter je bio primoran da stane.
„Šta radite ovde, gospodine?”, pitala je. ,,I molim vas, nemojte mi reći
da ste osećali obavezu da me zaštitite od putovanja javnom kočijom.

~ 44 ~
anna
 Zvoncica

Godinama se već sama vozim javnim kočijama, i to sa izvanrednim

uspehom.”
„Možemo li o tome da razgovaramo nakon što uđemo u kočiju? Nema
potrebe da stojimo na ulici naočigled svih koji bi nas mogli videti iz kuće
Fulbrukovih.”
„Bože sveti. Neko nas posmatra?”
Nagonski je počela da baca poglede preko ramena.
„Najbolje je da nikome ne stavljamo do znanja da smo svesni da nas
posmatraju”, rekao je. „Osim toga, verovatno bi bilo dobro da ne odamo
utisak da vas otimam. Možda bi bilo korisno da pomisle da smo dobri
prijatelji.”
Oklevala je, pitajući se je li proveo previše vremena van zemlje pa ne
zna da se izraz veoma dobri prijatelji često koristi da se lepšim
rečima opišu nedozvoljeni odnosi. Proučavala mu je oštro bezizražajno
lice i zaključila kako vrlo dobro zna šta je nagoveštavao. Bila je sasvim
sigurna da Slejter uvek tačno zna šta radi.
Bilo kako bilo, poslednje što je želela bilo je da navede ledi Fulbruk, ili
bilo koga drugog u kući, da se zapita da li to ona ima javnu svađu na ulici.
,,U redu, gospodine”, pristala je. „Ali zahtevam objašnjenje.”
„Naravno.”
Poveo ju je preko puta ulice do kočije. Grifit ju je oduševljeno
pozdravio, kao da se upravo vratila s dugog putovanja.
„Drago mi je što vas ponovo vidim, gospođo Kern”, rekao je.
„Takođe, Grifite.”
Pokupila je skute, popela se stepenicama u kočiju i sela. Slejter je ušao
za njom u senovitu unutrašnjost. Grifit je podigao stepenike i zatvorio
vrata. Seo je na svoje mesto, neverovatno spretno za tako krupnog
čoveka, a zatim protresao uzde. Kočija se zakotrljala ulicom.
Ursula je pogledala kroz prozor. Učinilo joj se da je primetila kako se
zavesa pomera na prozoru kuće Fulbrukovih. Prošla ju je jeza.
„Izgleda da ste bili u pravu, gospodine Rokstone”, rekla je. „Verujem
da je neko možda zaista posmatrao moj odlazak.”
„Moguće je da je posmatrač to radio i iz čiste radoznalosti”, izjavio je.
„Ali s obzirom na vaše sumnje, moramo pretpostaviti najgore.”
Pogledala ga je kroz veo. „Mi moramo pretpostaviti najgore?”

~ 45 ~
anna
 Zvoncica

„Odlučio sam da vam pomognem u istrazi.”

„Zašto?” uzvratila je. „Poslednji put kad smo razgovarali, savršeno ste
mi jasno stavili do znanja da se protivite mom planu.”
„Postalo je očigledno da nema svrhe odgovarati vas od toga, pa sam
zaključio da bi bilo razumnije da učinim koliko mogu i pomognem vam da
pronađete odgovore - pod pretpostavkom da ih ima.”
„Pod pretpostavkom, da.” Zadobovala je prstima u rukavici po sedištu.
„Dobro bi mi došli saveti, a možda čak i pomoć, ali prvo želim da znam
zašto ste se predomislili.”
„Mislio sam da sam objasnio. Predomislio sam se zato što sam shvatio
da se vi nećete predomisliti.”
„Zašto me jednostavno niste pustili da sama vodim istragu? Zašto
osećate obavezu da mi pomažete?”
Neočekivani osmeh pojavio mu se i nestao s ugla usana. „Čini mi se da
sumnjate u mene, gospođo Kern.”
„Mislim da mi niste sve otkrili, gospodine. Odakle to neočekivano
zanimanje za moje probleme?”
Bacio je pogled kroz prozor. Činilo se da razmišlja o odgovoru. Kada
se okrenuo prema njoj, u očima mu je videla hladnu odlučnost.
„Recimo samo da sam posle kraćeg razmišljanja zaključio da mi je vaš
plan zanimljiv”, izjavio je.
„Shvatam.”
Dobila je odgovor, ali nije bila sigurna kako da ga shvati. Čak nije bila
sigurna zašto je bila blago razočarana njegovim razlogom da joj pomogne.
Ali morala je priznati da je zdravo razmišljao. Zvučalo je uverljivo da
čoveka njegove prirode privuče nešto neobično poput privatne istrage
ubistva. Ipak je, na kraju krajeva, proveo poslednjih nekoliko godina
lutajući svetom. Očigledno je nešto tražio, iako je sumnjala da i sam zna
šta.
„Kako vam je prošao prvi sastanak s ledi Fulbruk?”, pitao je.
Stresla se. „Kuća je prilično veličanstvena, ali neverovatno mračna i
turobna. Nisam sigurna je li to zato što je gazdarica nesrećna ili je opšte
raspoloženje u kući odgovorno i za nesreću ledi Fulbruk. Jedina uteha joj
je, očito, njena staklena bašta.”
„Rekli ste da je zaposlila gospođicu Klifton da stenografiše njenu
poeziju i kasnije je prekucava?”

~ 46 ~
anna
 Zvoncica

„Da. Ledi Fulbruk privukla je pažnju izdavača malog književnog

tromesečnika u Njujorku. Naslov pesme na kojoj sada radi nagovestiće
vam njeno raspoloženje. O maloj smrti u bašti.”
„Ne zvuči kao nešto što bi joj popravilo raspoloženje”, primetio je. „Ali
pesnici i treba da budu ćudljivi i tmurni. To je tradicija, rekao bih. Je li ledi
Fulbruk dobra u pisanju poezije?”
„Znate kako je sa književnošću i drugim umetnostima - lepota
završenog dela uvek je u očima posmatrača. Lično govoreći, ne privlači
me sumorna poezija, baš kao što me ne privlače ni knjige ili drame s
nesrećnim krajem.”
Na to se nasmešio. Bio je to, zaključila je, odbojno nadmoćan osmeh.
„Više volite fantastične krajeve nego one koji odražavaju stvarnost”,
rekao je.
„Po mom mišljenju, ima veselih i tužnih završetaka, ali po definiciji su
svi fantastični - inače to ne bi bile izmišljene priče.”
To mu je izmamilo kratak i promukao smeh. Izgledao je iznenađeno
svojom reakcijom koliko i ona.
„Dobro”, rekao je. „Ustanovili ste da ledi Fulbruk piše melodramatične
pesme. Je li to sve što ste postigli danas?”
„To mi je bio tek prvi dan na poslu. Nisam očekivala da ću otkriti sve
odgovore za jedno popodne. I s kojim pravom me kritikujete? Tek sad ste
se uključili u istragu.”
„U pravu ste, naravno. Nisam imao nameru da kritikujem. Samo sam
pokušavao da skupim činjenice kako bismo osmislili nekakav plan.”
„Imam plan”, odgovorila je oštro. ,,I mislim da je najbolje da se utvrdi
jedna veoma važna činjenica pre nego što nastavimo s mojom istragom. Ja
rukovodim istragom, gospodine Rokstone. Biću vam zahvalna na
savetima i zapažanjima zato što poštujem vaše intelektualne sposobnosti
i bogato iskustvo u pronalaženju izgubljenih gradova, hramova i slično.
Međutim, ja ću donositi odluke. Je li to potpuno jasno?”
Dugo ju je posmatrao, kao da je govorila nekim stranim jezikom. Nije
znala šta misli, ali pretpostavljala je da će joj reći da ne može da joj
pomaže pod njenim uslovima. A šta je očekivala da kaže? Bio je,
očigledno, čovek koji je navikao da izdaje naređenja, a ne da ih prima.
Sedela je, napeto i neočekivano usplahireno, i čekala da on izjavi kako
je ravnopravno partnerstvo između njih dvoje nemoguće.

~ 47 ~
anna
 Zvoncica

„Poštujete moje intelektualne sposobnosti i bogato iskustvo u

pronalaženju izgubljenih gradova i slično?”, pitao je.
Namrštila se. „Da, naravno.”
„Onda priznajete da mogu dati koristan doprinos poduhvatu?”
„Naravno. Zato sam vam i pomenula svoj plan. Na šta ciljate,
gospodine?”
„Nisam siguran. Mislim da pokušavam da se naviknem na pomisao da
se neko divi mojoj inteligenciji.” Zastao je. ,,I mom bogatom iskustvu u
pronalaženju izgubljenih stvari.”
Strpljenje joj je isparilo. „Pa čemu ste, dođavola, očekivali da ću se
diviti kod vas, gospodine?”
Ozbiljno je klimnuo glavom. „Odlično pitanje. Šta sam očekivao?
Mislim da na to ne mogu trenutno da odgovorim, zato hajde da pređemo
na uslove našeg dogovora, gospođo Kern.”
Iz nekog razloga, reč dogovor ju je ohladila. Već drugi put u razmaku
od samo nekoliko trenutaka posumnjala je da je upotrebio eufemizam da
nagovesti prisnost među njima - vezu koja sasvim sigurno nije postojala.
„Bojim se da vas ne razumem, gospodine”, izjavila je.
Bila je bolno svesna kako joj je glas zvučao neobično zadihano. Ovo je
glupo, pomislila je. Ne sme mu dozvoliti da je tako uzdrma.
„Ne mogu vam jemčiti da ću poslušno ispunjavati svaku naredbu koju
rešite da mi izdate”, rekao je, „ali mogu obećati da će naša saradnja biti
ravnopravna. Ako iskrsnu neke nesuglasice, temeljno ćemo ih raspraviti
kad bude moguće, i nijedno od nas neće samostalno donositi ishitrene
odluke. Hoće li vam to odgovarati?”
Pribrala se snagom volje. „Izraz kad bude moguće ostavlja mnogo toga
neodređenog u našem dogovoru, zar ne mislite tako?”
„Biće prilika kad ću biti prisiljen da donesem odluku pre nego što
stignem da se posavetujem sa vama. Mislim da je pošteno da imam i
nekog prostora za manevrisanje - neku slobodu da sledim sopstveni
osećaj i procenu.”
„Hmm.” Hladno mu se osmehnula. ,,I ja moram imati sličan stepen
slobode, naravno, pošto ću ja provoditi nekoliko sati nedeljno u kući
Fulbrukovih. Očigledno neću moći samo da se izgovorim na nekoliko
trenutaka da se posavetujem sa vama pre nego što iskoristim slučajnu
priliku koja će se možda ukazati.”
Vilica mu se stegla. „Samo trenutak...”
~ 48 ~
anna
 Zvoncica

Nasmešila se, sasvim zadovoljna. „Prihvatam vaše uslove, gospodine.

Sada mi recite kako tačno nameravate da doprinesete mojoj istrazi?”
Slejter više nije izgledao tako samouvereno. Oči su mu se malo skupile
u uglovima.
„Nadam se da ću doprineti našoj istrazi tako što ću pažljivo proučiti
porodicu Fulbruk”, rekao je odlučno. „Ipak ste rekli da ste ubeđeni da,
pošto je En Klifton bila žrtva ubistva, to mora imati neke veze s tom
kućom, zar ne?”
„To je moja teorija.” Razvedrila se. „Šta znate o porodici Fulbruk?”
„Veoma malo. Ali moja majka je poznavala oca lorda Fulbruka. Kretao
se u istim krugovima kao i moj otac.”
„Razumem.” Ursula je živnula od uzbuđenja. „Mogli bismo pitati Lili
šta misli o pokojnom lordu Fulbruku. Možda nešto zna i o sinu i porodici
uopšte.”
„Zahtevaće da joj objasnimo našu radoznalost”, upozorio je.
„Da, naravno. Ali sasvim sam sigurna da joj možemo verovati. Mislite
li da će hteti da nam pomogne?”
„Pričamo o Lili Lafonten. Biće oduševljena bilo kojom ponuđenom
ulogom.”
„Ulogom?”
„Oprostite”, rekao je. „Mislio sam da će biti oduševljena ako je
uključimo u istragu ubistva. Ima istančan osećaj za dramu pa će joj se to
dopasti. Ali kad se ovo završi, pripremite se na to da će se delovi našeg
poduhvata naći u nekom njenom pozorišnom komadu.”
Ursula se trgla. „Pretpostavljam da ste u pravu. Pa, dok ne otkriva
identitete upletenih, sve će biti u redu.”
„Na kraju krajeva”, rekao je, ,,ko bi poverovao u priču o sekretarici i
arheologu koji pokušavaju da reše ubistvo?”
„Zaista.”
„To me je podsetilo.”
„Na šta?”
„Lili nas je pozvala kod nje na večeru sutra uveče. To će vam pružiti .
savršenu priliku da je ispitate o porodici Fulbruk.”

~ 49 ~
anna
 Zvoncica

„Ljubazno od nje.” Nasmešila se i brzo oraspoložila. ,,U pravu ste, bilo

bi vrlo korisno kad bismo dobili neka obaveštenja od nje. Priznajem da
trenutno nemam pojma odakle da počnem s ovom istragom.”
„Odakle da počnemo s ovom istragom.”
Nije se osvrnula na ispravku. „Hvala, gospodine Rokstone. Cenim vašu
pomoć u vezi s ovim pitanjem.”
„Mislim da bi, pod datim okolnostima, zaista trebalo da me zovete
Slejter.”
Osetila je kako joj obrazi gore. Nadala se da joj je veo sakrio crvenilo.
„Da, naravno”, žustro je odgovorila. „Hvala... Slejteru.” Nastupila je kraća
tišina. Kasno joj je sinulo da on očekuje da i ona nešto kaže.
„Molim vas, vi mene zovite Ursula”, dodala je. „Hvala, Ursula.”
Nakrivio je glavu. „Doći ću po vas sutra uveče u pola osam. Odgovara li
vam?”
Razmislila je o tome nekoliko nesigurnih trenutaka. Kad se sve
pažljivo razmotri, to što će biti sama u kočiji sa Slejterom noću očigledno
se neće razlikovati od toga što je sama s njim sada, preko dana. Ali iz
nekog razloga takva pomisao ju je malo uznemirila. Podsetila se da su oni
samo poslovni partneri.
Nasmešila se, zadovoljna svojim načinom razmišljanja. „Očekivaću
vas.”
Velika šteta je, pomislila je, što su joj sve haljine u ormaru, sa
izuzetkom kućnih, bile crne.

~ 50 ~
anna
 Zvoncica

Deseto poglavlje

Malo pre ponoći, Slejter je sedeo u senovitoj unutrašnjosti dvokolice i

gledao u ulaz ekskluzivnog gospodskog kluba. Svetla na dvokolicama bila
su prigušena kako ne bi privukla pažnju. Ulične lampe kraj stepeništa do
ulaza u klub u magli nisu bile ništa više do sablasne svetleće kugle.
Mogao se popeti stepenicama i ući u klub. Bio je član, zahvaljujući
očevom položaju i moći, ali tu povlasticu nijednom nije iskoristio otkako
se vratio u London. To je bilo omiljeno svratište Brajsa Torensa. Bilo je
najbolje da se on i Torens ne nađu zajedno u istoj prostoriji. Brajs je
očigledno mislio isto. Slučajno ili namerno, za dva meseca otkako se
Slejter vratio u London, uspevali su da izbegnu slučajne susrete.
Jedini razlog zašto je večeras došao i čekao u magli bio je zato što je tu
rado dolazio i Fulbruk.
Kočija je malo zaškripala kad se Grifit promeškoljio na kočijaškom
sedištu. Progovorio je kroz otvor na krovu.
„Njegovo gospodstvo je već dugo unutra.”
„Je li ti dosadno, Grifite?”
„Kada ste mi rekli da želite da se igrate detektiva večeras, pomislio
sam da će biti uzbudljivije.”
,,I ja”, priznao je Slejter. „Ali kriv je Fulbruk. Izgleda da živi prilično
uobičajenim životom.”
„Zaista mislite da je mogao ubiti sekretaricu gospođe Kern?”
„Nemam pojma. Ali gospođa Kern neće prihvatiti da joj službenica nije
ubijena dok ne otkrije istinu. Trenutno sumnja da bi ubica mogao biti
povezan sa domaćinstvom Fulbrukovih, pa sam pomislio kako bi moglo
biti korisno donekle upoznati se sa Fulbrukovim navikama.”
„Verovatno će slediti istu šemu kao i ostali njegove vrste. Nekoliko
sati u klubu, gde se karta i pije, a onda poseta ljubavnici ili bordelu.
Svanuće pre nego što ode kući, što znači da večeras nećemo spavati.”
„Možda bi bilo korisno otkriti adresu njegove ljubavnice ili omiljenog
bordela, pod pretpostavkom da ih ima.”

~ 51 ~
anna
 Zvoncica

„Svi ih imaju”, odgovorio je Grifit s umornom mudrošću. „Ožene se

uglednom damom zbog porodičnih veza, ili njenog bogatstva, ili zbog
oboje, i dobiju naslednika. Ali sa strane uvek imaju ljubavnicu.”
To je, pomislio je Slejter, bio odličan prikaz i očevog životnog stila.
Edvard Rokston ženio se dvaput pre nego što je uspeo da ispuni obavezu
prema porodičnom imenu i tituli, ali decenijama nije odustajao od
ljubavne veze sa Lili. Koliko je on znao, njegovi roditelji su, na njima
svojstven način, bili odani jedno drugom. Nije imao pojma šta je očeva
prva žena mislila o tome. Nije je nikad upoznao, mada ju je kao dečak
povremeno viđao iz daljine. Kao i druge dame njenog položaja, pretvarala
se da ne zna za drugi život svoga muža. Što se njega tiče, Edvard se trudio
da Lili i Slejtera drži na odstojanju.
Međutim, Edvardova druga žena bila je nešto sasvim drugo. Džudit je
imala izuzetno jasnu sliku svog braka. Imala je sopstvene razloge zašto se
udala za čoveka starijeg nekoliko decenija. Za obe strane to je bio
poslovni dogovor i oboje su ispunili uslove sporazuma.
Slejter je gledao kako se vrata kluba otvaraju. Elegantno odeven
muškarac pojavio se iz predvorja i zastao na vrhu stepeništa. Na trenutak
mu je ugledao orlovski profil pod jarkim svetlom.
„Eno Fulbruka”, rekao je. „Spremi se da ga pratiš i prokleto se postaraj
da nas ne primeti.”
„Neće obraćati pažnju na nas”, odvratio je Grifit. „Ovo je samo još
jedan taksi u maglovitoj noći. Sumnjam da će se čak i osvrnuti. Zašto bi?
Kao što ni njegove poznanike nije briga što ide u posetu nekoj ženi.”
„Svejedno smatram da je najbolje biti oprezan. Fulbruk će znati da
nisam dolazio u klub otkako sam se vratio u London. Ako me večeras vidi
ovde u blizini, izgledaće mu čudno, naročito nakon što sam jasno pokazao
da se lično zanimam za novu sekretaricu njegove žene - naravno, pod
pretpostavkom da uopšte zna za gospodu Kern.”
„Mislite da zna da smo pokupili gospodu Kern ispred njihove kuće
danas?” pitao je Grifit.
„Neko ju je posmatrao dok je izlazila iz kuće”, odgovorio je.
Fulbruk je zastao u podnožju stepeništa i osmotrio javne kočije koje
su čekale na ulici. Nije odabrao prvu u redu. Umesto toga, odlučio se za
lake pokrivene čeze, naizgled nasumično, i popeo se uskim stepenicama.
Nestao je u unutrašnjosti malih čeza.
„Prokletstvo”, progunđao je Grifit. Protresao je uzde i poterao konja u
laki kas. „Ovo nisam očekivao. Većina uzme vozilo s početka reda.”

~ 52 ~
anna
 Zvoncica

„Većina ljudi Fulbrukovog položaja više vole svoje kočije.”

„Čeze su brže.”
,,I mnogo neupadljivije”, primetio je Slejter. „Zanimljivo.”
Pratili su Fulbrukove čeze u sve gušću maglu. Dok su napredovali
kroz ulice, okolina se menjala. Kuće i parkovi postajali su veći i
upečatljiviji.
„Ako ima ljubavnicu u ovom kraju, lepo je izdržava”, izjavio je Grifit.
„Sumnjam da ima ženu u nekoj od tih velikih kuća”, rekao je Slejter.
„Pre će biti da se uputio kod prijatelja.”
„Prokleto je kasno i predaleko otišao da bi popio viski s prijateljem”,
odvratio je Grifit.
„Zavisi od prijatelja.”
Fulbrukove čeze zaustavile su se ispred velelepnog imanja. Bilo je
nemoguće videti mnogo od velike kuće ili bašte zbog visokog zida od
opeke, koji je okruživao imanje. Na ulazu je bila gvozdena kapija.
Iz senke kućice pored kapije pojavio se muškarac s prigušenom
lampom. Prineo je svetlo unutrašnjosti Fulbrukovih čeza. Razmenili su
nekoliko reči. Očigledno zadovoljan, stražar je otvorio kapiju i mahnuo
kočijašu da prođe.
„Ovo je dovoljno blizu, Grifite”, rekao je Slejter. „Mislim da stražar
neće obraćati pažnju na nas ako ostanemo tu gde smo i ne palimo svetlo.
Radije ne bih da mu privlačimo pažnju.”
Grifit je zaustavio vozilo.
Fulbrukove čeze nestale su kroz kapiju. Stražar je propustio još jednu
kočiju da izađe, a zatim je zatvorio kapiju. Morao je ponovo da je otvori
kad je pristiglo novo vozilo.
„Ovde se mnogo dolazi i odlazi”, primetio je Slejter. „Izgleda da
Fulbrukov prijatelj priređuje zabavu večeras.” Skočio je s kočije.
,,Pogledaću malo.”
„Mislite li da je to pametno?” pitao je Grifit sumnjičavo.
„Verujem da detektivi to rade”, odgovorio je Slejter.
„Ali to rade i provalnici, a njih hapse i vešaju.”
„Samo nesposobne provalnike uhapse, Grifite.”
Slejter je skinuo naočare i uredno ih sklopio u džep kaputa. Vid mu je
bio odličan. Naočare su bile samo veo - baš kao onaj koji je i Ursula nosila.
~ 53 ~
anna
 Zvoncica

Ljudi su videli naočare, a ne oči. U godinama posle Grozničavog ostrva

otkrio je nekoliko veoma korisnih maski u radu. Iz nekog čudnog razloga,
ljudi su odbacivali mogućnost da čovek s naočarima može biti opasan.
Stopio se s mrakom, istovremeno srećan i tužan što je osetio ono
staro uzbuđenje lova kako mu zagreva krv. Za ovo je imao da zahvali
Ursuli, pomislio je.
Išao je uzanom stazom uz visoki baštenski zid, a zatim skrenuo za
ugao i pronašao zadnji ulaz. Bio je zaključan, ali nije bilo ni stražara ni
ulične lampe.
Proučavao je park kroz gvozdene rešetke kapije. Zelenilo je uglavnom
bilo obavijeno tamom i maglom, ali ulaz u lavirint od živice bio je
osvetljen svetlima jarkih boja. Dok je posmatrao, lepo obučeni par ušao je
u zeleni lavirint. Čovekov pijani smeh bio je promukao od očekivanja.
Prizemlje velike kuće bilo je jarko osvetljeno. Svetla su gorela i u
prozorima gornjih spratova, ali zastori su bili navučeni.
Mirno je stajao neko vreme i osluškivao. Iz tame su dopirali tihi
glasovi. Neka žena se zavodljivo smejala. Muškarac je mrmljao,
očito ubeđen u to, zavodljivim tonom, ali reči su mu bile nerazgovetne. Još
jedan par nestao je u lavirintu.
Koraknuo je unazad i proučio kapiju na mestima gde je bila prikačena
za zid. Složeno izrađena kapija od kovanog gvožđa bila je namenjena da
zaustavi uljeze, ali je takođe pružala i brojne pogodne oslonce za noge.
Pitanje je bilo kako se popeti preko kapije neprimećen. Ali nijedan par
koji se povremeno pojavljivao iz magle nije obraćao pažnju na kapiju. U
svakom slučaju, magla se zgušnjavala tako brzo da je bilo sve manje
verovatno da će neko uopšte moći da vidi zid i kapiju, osim ako ne priđe
sasvim blizu.
Uhvatio se za gvozdenu rešetku i podigao nagore. Postavio je čizmu
na drugi gvozdeni ukras i posegao za sledećim rukohvatom.
Penjanje po kapiji pokazalo se jednostavnim, mnogo lakšim od
penjanja iz podzemnih pećina. Nije bilo uzbunjenih povika. Kad je stigao
do vrha zida, primenio je suprotnu tehniku, i gotovo se nečujno spustio na
zemlju.
Podigao je visoki okovratnik kaputa da sakrije profil i podesio obod
niskog šešira tako da mu zakloni oči. Crni šal mogao je da pretvori u
masku za donji deo lica ako bude potrebno, ali u maglovitoj mračnoj bašti
bio je sasvim siguran da za tim neće biti potrebe.

~ 54 ~
anna
 Zvoncica

Tiho je koračao kroz park, držeći se mračnih senki koje je stvaralo

visoko i prekrasno potkresano zelenilo. Trebao mu je trenutak da shvati
kako su živice sve bile potkresane u oblicima zelenih erotskih statua.
Mesečina i raznobojne svetiljke osvetljavale su maglu sablasnim
sjajem, koji je pretvarao parove pored kojih je prolazio u avetinjske
obrise. Na udaljenoj strani parka velika kuća sijala je u magli kao zlokobni
zamak u mračnoj bajci.
Pazio je da se sklanja od gostiju koji su šetali parkom, ali kako se
približavao kući, bilo mu je sve teže da ostane neprimećen. Ali muškarce
su, izgleda, zanimale samo žene u njihovom društvu, koje su sve bile
izuzetno privlačne i krajnje raskošno obdarene.
Uskoro je postalo očigledno da su samo muškarci pijani. Žene su se
smejale, zadirkivale ih i koketirale na izvežban način.
Slejter je umeo da prepozna glumu. Sve su bile profesionalne
kurtizane - veoma skupog izgleda, svakako. Haljine su im bile elegantne i
po poslednjoj modi.
Kad je prošao pored lavirinta, čuo je kikotanje i pijani smeh iznutra.
Bilo je i drugih zvukova - ječanja i promuklog stenjanja muškaraca
uhvaćenih u grč požude. Unutrašnjost lavirinta zvučala je kao gornji sprat
bordela.
Nastavio je prema kući i zaustavio se nekoliko metara od osvetljene
terase. Dupla vrata slabo osvetljene balske dvorane stajala su otvorena.
Unutra su parovi plesali i flertovali pod varljivim svetlom lampi s
abažurima, koji su bili različito izreckani. Lampe su visile na žicama s
tavanice, pomerale se, poskakivale i okretale se tako da neprekidno
stvaraju igru svetla i senke po gomili.
Razmislio je o mogućnostima. Gosti i njihove kurtizane bili su svi
obučeni moderno i zvanično. On se obukao za neprimetno osmatranje, a
ne za večernji prijem. Nije smeo ući u balsku dvoranu. Kaput i kapa
smesta bi privukli pažnju. Čak i kad bi ih skinuo, ne bi bio bezbedan. Veći
deo proteklih deset godina proveo je daleko od Londona i nije izlazio u
društvo otkako se vratio, ali ipak bi neko mogao da ga prepozna čak i u
zamračenoj prostoriji.
U noći u kojoj se toliko gostiju zabavljalo na tako raskalašan način,
svakako će biti i veliki broj sluga u blizini kuhinje. Zadnja vrata i ulaz za
trgovce biće otvoreni da propuste svež noćni vazduh u prostoriju koja se
sigurno pregrejala od upaljenih šporeta.
Krenuo je stranom kuće okrenute prema parku, i uputio se ka
udaljenom kraju, gde je pretpostavljao da se nalazi kuhinja.
~ 55 ~
anna
 Zvoncica

Posle nekoliko metara našao se u delu koji očito nije bio namenjen
gostima. Nije bilo lepih lampi u blizini, ali bilo je dovoljno svetla s prozora
i mesečina mu je kroz maglu omogućavala da pronađe put kroz zelenilo.
Bio je blizu cilja kad je s druge strane živice čuo ženu. Bila je
promukla od srdžbe i sve jače navale panike, ali nije dizala glas. Imala je
naglasak ugledne dame koja se očajnički trudi da ostane pribrana.
„Povređujete me, gospodine. Molim vas, pustite me. Postoje pravila.”
„Pravila se odnose na goste. Ti si kurva. Štaviše, moja kurva, barem
večeras. Svakako sam dovoljno platio za tebe.”
Čovek je zvučao pijano. Bes je kipeo odmah ispod površine.
„Ako me ne ostavite na miru, vrištaću!”, upozorila ga je.
Ali govorila je tiho i nešto u njenom glasu govorilo je Slejteru da se ne
usuđuje da viče u pomoć.
„Glupa kučko!”, zarežao je muškarac. „Vrlo dobro znaš, kao i ja, da ćeš,
ako povičeš, završiti na ulici. Primaćeš mušterije uza zid u nekoj prljavoj
uličici dok trepneš. Ili ćeš možda završiti u reci, kao i tvoja prijateljica pre
nekoliko nedelja. To hoćeš, a?”
Tu izjavu zapečatio je grubim smehom.
„Zar ne biste voleli još jedan ples?”, pitala je žena, trudeći se da zvuči
zavodljivo.
„Dosta mi je plesa. Zaveži. Ući ćemo u moju kočiju i uradićeš tačno ono
što ti budem tražio.”
„Ne idem nikuda s vama. Ne mogu. Nijedna žena iz Paviljona ne sme
da napušta park. Znate to, gospodine. Pravila...”
„Nemoj da mi navodiš prokleta pravila. Možda izgledaš i zvučiš kao
dama, ali oboje znamo da si obična jeftina kurva.”
„Vraćam se nazad u balsku dvoranu”, izjavila je drhtavim glasom. „Ne,
ne možete me naterati da napustim... mmff.”
Slejter je bio potpuno ubeđen da je joj je muškarac rukom prekrio
usta.
„Naučiću te ja pameti!”, besneo je pijanac.
Slejter je zaobišao živicu i ugledao par. Bili su mračne senke u magli.
Muškarac se trudio da savlada ženu. Obuhvatio ju je rukom oko vrata
daveći je. Očajnički se borila, ali bilo je jasno da će je savladati.
Nisu ga primetili dok nije zgrabio napadača za ramena.

~ 56 ~
anna
 Zvoncica

„Pusti je”, tiho je procedio.

Napadač se tako prepao da je pustio ženu i okrenuo se. Zurio je u
bleštavo svetlo, pokušavajući da mu vidi lice, ali nije mogao. Slejter je
pazio da bude okrenut leđima svetlu, zbog čega mu je lice ostalo u
dubokoj senci.
„Ostavi nas!” prosiktao je napadač. „Ona je moja! Nađi sebi drugu
kurvu! Za ovu imam planove!”
„Nije zainteresovana za njih”, odvratio je.
„Ne možeš je uzeti!” Čovek je zurio u njega, pokušavajući da ga jasnije
osmotri na mutnom svetlu. „Jesi li ti prokleti stražar? Ako je tako, smesta
odlazi! Ovo te se ne tiče!”
„Bojim se da grešiš.”
Napadač je divlje i nezgrapno zamahnuo pesnicom. Slejter je lako
izbegao napad i uzvratio kratkim i snažnim udarcem u stomak. Nastavio
je brzim odsečnim udarcem sa strane u glavu.
Pijanac se srušio bez svesti na travnjak.
Slejter je pogledao u ženu. Uplašeno ga je posmatrala.
„Hvala”, rekla je. Zvučala je zahvalno, ali veoma obazrivo. „Želeo je da
prekršim pravila. Pokušavao je da me odvede privatnom kočijom. Ne
smemo da napuštamo imanje s gostima, kao što sam sigurna da znate.
Gospoda Vajat je veoma nepopustljiva po tom pitanju.”
Klimnuo je glavom i prišao da pogleda onesvešćenog čoveka.
„Ko je on?”
„Zove se Herst”, odgovorila je. Oklevala je. „Niste gost, zar ne?”
„Ne.”
„Nisam ni mislila.”
„Zato što nisam prikladno obučen?”
„Da, ali i zbog činjenice da se ne ponašate kao da ste večeras pili
ambroziju. Ko ste vi?”
„Radoznali posmatrač.”
„Radoznalost može biti opasna u klubu Olimp.”
„Tako se zove ovo mesto?”, pitao je. „Niste znali?”
„Sad znam. Mogu li vas pitati za ime?”

~ 57 ~
anna
 Zvoncica

Žena je oklevala. „Pretpostavljam da imate pravo na to, nakon ovoga

što ste učinili za mene. Možete zvati Evandželin.”
Blago se osmehnuo. Svi imaju poneku tajnu, pomislio je.
Profesionalna kurtizana ih svakako ima i više.
„Pretpostavljam da vam je Evandželin umetničko ime?” pitao je.
„Jeste”, odgovorila je, nemo ga izazivajući da pita dalje.
„Lepo ime”, izjavio je. „Je li se i Herst napio te ambrozije koju ste
pomenuli?”
„Naravno”, odgovorila je. Mahnula je rukom u rukavici da pokaže
široki park. „Kao i svi ostali. Gosti uživaju u drogama u raznim oblicima.
Dodaje se u piće. Ponekad je puše kao cigare. Olimp je jedino mesto u
Londonu gde je služe, znate. Ambrozija uglavnom osnaži muškarce do
tačke da misle samo na to kako da pronađu ženu - voljno ili nevoljno. Ako
uzmu dovoljno veliku dozu, obično uživaju u čudesnim priviđenjima i
velikom osećaju zadovoljstva. Ali ta priviđenja ponekad mogu biti prilično
jaka i zastrašujuća.” Bacila je pogled na nepomičnog čoveka na zemlji. ,,I
povremeno droga utiče na ljude ovako kao na Hersta večeras.”
„Ambrozija čini neke muškarce nasilnim?”
„Da.” Evandželin je zurila u Slejtera, pokušavajući da ga vidi na svetlu
iza njega. „Verovatno ste me spasli od premlaćivanja ili nečega još goreg.”
U glasu joj se čuo drhtaj. „Herst se ponašao veoma čudno. Obično je miran
čovečuljak, ali večeras se razljutio. Možda je uzeo previše droge. Neke
druge devojke prijavljivale su slične reakcije kad bi gosti preterali.”
Zastala je. „Ne bi trebalo da o ovome razgovaram s vama. Dopušteno nam
je da razgovaramo samo s muškarcima koje nam predstavi gospođa
Vajat.”
„Razumem. Hvala što ste mi odgovorili na ova pitanja.”
„Hvala vama što ste me spasli od Hersta.” Složila je grimasu. „Zaista ne
znam šta ga je spopalo večeras. Priča se da je uprava kluba nedavno
donela jaču verziju ambrozije.”
Okrenula se da pođe nazad ka balskoj dvorani.
„Još jedno pitanje pre nego što pođete”, tiho je rekao.
Zastala je i pogledala ga preko ramena. ,,U redu, ali molim vas, budite
brzi.”
„Vaša prijateljica, koja je završila u reci...” Evandželin se ukočila.
„Nikol. Rekli su da je oduzela sebi život.”
„Ali ne verujete u to, zar ne? Šta mislite, šta se desilo?”
~ 58 ~
anna
 Zvoncica

„Sve smo prilično sigurne da je prekršila pravila i napustila imanje s

čovekom koji je poludeo nakon što je uzeo previše droge.”
„Mislite li da ju je gost ubio?”
„Ne mogu da tvrdim, gospodine. Ali kao što sam vam rekla, svi znaju
da neki gosti malo pomahnitaju od te droge. Zato postoje pravila i
stražari. Ali kao što ste videli večeras, prokletih stražara nikad nema kad
su potrebni.”
„Šta je tačno ta ambrozija? Neka vrsta opijuma?”
„Ne znam, gospodine. Devojkama je zabranjeno da je piju.”
Evandželin je ponovo pokupila satenske skute i pošla.
„Brinete li se da će vam Herst praviti neprilike kad se probudi?”, pitao
je.
Iz magle se začuo njen tihi i bezbrižni smeh. „Verovatno se neće sećati
ničega što se dogodilo, gospodine, s obzirom na veliku dozu droge koju je
uzeo. Ali ako se i seti, mislim da ste vi ostavili jak utisak na njega.”
Žurno se udaljila i uskoro nestala iza živice.

~ 59 ~
anna
 Zvoncica

Jedanaesto poglavlje

Još jednom je pomenuta prodavnica parfema.

Ursula je razmišljala o redovima koje je pokušavala da protumači iz
Enine sveske. Podsetila se da poezija može biti zapetljana i nijansirana, da
i ne pominje dvosmislenost. Neke pesme bile su čuvene po
nerazumljivosti. A tu je bila i činjenica da Valeri nije profesionalna
spisateljica. Koristila je poeziju da umiri uzdrmane živce.
Ipak, većina stihova u svesci imala je smisla pošto se rastumači.
Redovi koje je upravo zapisala na poseban list papira, međutim, nisu.
Umesto toga, veoma su ličili na adresu.
Moguće je da bi En povremeno dosadile sumorne pesme koje joj je
Valeri diktirala pa je beležila neke privatne beleške - podsetnike na
sastanke, možda, ili, u ovom slučaju, adresu prodavnice parfema koju joj
je neko spomenuo. En je svakako volela da kupuje mirise i lepe sapune.
Nakratko se prisetila prazne bočice parfema koju je pronašla na
Eninom pisaćem stolu. Radoznalo je prelistavala svesku. Zapis o
prodavnici parfema pojavio se na početku sveske, tri nedelje nakon što je
En počela da radi za Valeri. Bio je ubačen među redove poezije.

Čeznem u srcu kao što cvet za suncem čezne,

Rouzmontovi parfemi i sapuni. Stigs lejn 5.
Ipak je noć ta koju čekam jer u snovima trčim do tebe...

En nijednom nije spomenula kupovinu parfema koleginicama s posla i

to nije ličilo na nju. Uvek je rado pokazivala sve što kupi. Oko nedelju
dana pre smrti dobila je lep srebrni privezak od zahvalnog klijenta - kao
uspomenu. Predstavljao je malenu srebrnu svesku i olovku spojene
srebrnim karikama. Nosila ga je u kancelariju maltene svakog dana. Svi su
mu se divili.
Da je kupila neki parfem ili primila poklon, sigurno bi ga pomenula.
Ursula je potražila olovku. Slab i prigušen udarac na prednjem
stepeništu ju je zaustavio. Naježile su joj se dlake na vratu.

~ 60 ~
anna
 Zvoncica

Pogledala je na sat. Bila je skoro ponoć. Niko ne bi došao u posetu u

ovo vreme.
Metal je lako udario o metal, zvuk je jasan iako jedva čujan. Skočila je
na noge i prošla ju je jeza. Neko je upravo ubacio neki predmet u sanduče
za pisma.
Prišla je prozoru i pomerila zavesu. Ulica obavijena maglom bila je
veoma mirna. Nije bilo vozila, ali nakratko je ugledala tamnu priliku pod
bleskom ulične lampe. Bio je to muškarac odeven u kaput i nizak šešir.
Žurno se udaljavao od ulaznih vrata. Dok je gledala, brzo je nestajao u
noć.
Iz sobe gospođe Danstan nisu dopirali nikakvi zvuci. Ali bio bi
potreban pucanj iz pištolja ili smak sveta da se ona probudi nakon što bi
popila svoju dozu posebnog napitka od laudanuma za spavanje.
Dopuštaš da ti mašta pomuti pamet i zdrav razum, pomislila je Ursula.
Ali znala je da neće uspeti da zaspi ako ne siđe u prizemlje i proveri je li
sve bezbedno u predvorju.
Gasne lampe bile su veoma prigušene, ali bacale su dovoljno svetlosti
da vidi kuda ide. Ugledala je paketić na crno-belim pločicama i pre nego
što je stigla do donjeg stepenika. Ledeni osećaj se pojačao i zapretio da je
savlada. Neko je zaista gurnuo paketić kroz mesingano poštansko
sanduče - u ponoć.
Strah koji se skupljao u vazduhu oko nje napao ju je kao oluja. Bila joj
je potrebna neverovatna količina odlučnosti da siđe.
Podigla je paket. Sadržina se činila laka i savitljiva. Papiri, zaključila je,
ili sveska.
Odnela ga je u radnu sobu, spustila na radni sto i uključila lampu.
Izvadila je makaze iz fioke i presekla uzicu na paketu, a zatim lagano
skinula smeđi papir.
Očekivala je da će, šta god da nađe unutra, to biti šokantno, ali
obuzela ju je neobična smirenost kad je ugledala mali časopis. Žuta
štampa. Crnobela ilustracija na naslovnoj strani prikazivala je ženu u
izazovno ogrnutoj spavaćici, sa kosom spuštenom preko ramena. Sedela
je na razmeštenom krevetu i stezala plahte na grudima. Umetnik se
potrudio da se vidi veliki deo gole noge.
Žena na ilustraciji nije bila sama u spavaćoj sobi. S njom je bio i
muškarac. Bio je u košulji, ali sa razvezanom kravatom i raskopčanim
okovratnikom. Večernji sako bio mu je prebačen preko naslona
budoarske stolice.

~ 61 ~
anna
 Zvoncica

Žena i muškarac su potpuno zaprepašćeno gledali u vrata spavaće

sobe, gde je stajala lepo obučena i vidno zgrožena dama. U ruci je držala
pištolj.
Naslov malog časopisa najavljivao je sadržaj:

RAZVOD PIKTONOVIH
Tačan izveštaj svedočenja gospođe Jufimije Grant i ostalih. Preljuba!
Skandal! Pokušaj ubistva!

Otvorila je časopis drhtavim prstima. Ispala je rukom pisana poruka i

sletela na površinu stola.

Otkriveni ste. Čutnja se može kupiti. Čekajte uputstva.

Polako se spustila na stolicu. Oduvek se plašila da će jednom doći dan

kada će neko razotkriti njen pravi identitet. Znala je da će se, ako se to
dogodi, njen novoosmišljeni život raspasti i ponovo će se suočiti sa
propašću. Sklonila je na stranu prilično veliku svotu novca da se pripremi
za tako nešto. Razmišljala je i o tome da kupi kartu za Australiju ili
Ameriku i ponovo počne iz početka ako bude neophodno.
Ali kad je pročitala poruku i po drugi put, strahu je mesto ustupila
srdžba. Planirala je da napusti zemlju ako joj prošlost bude otkrivena. Ali
nije predvidela mogućnost da će neko pokušati da je ucenjuje.
Trebao joj je novi plan.

~ 62 ~
anna
 Zvoncica

Dvanaesto poglavlje

„To je neverovatna mašina”, izjavio je Grifit.

Na licu mu se videla opčinjenost, možda čak i divljenje. Slejter je
razumeo takav stav. I sam je bio zadivljen. Iako je viđao pisaće mašine -
poslednjih godina počele su da se pojavljuju po kancelarijama širom sveta
- nikad nije naišao na neku tako naprednog dizajna kakvu je imala Meti
Bingam.
„To je najnoviji model”, rekao je Harold Fenton. Blistao je od ponosa.
„Ima mnogo novih poboljšanih karakteristika. Ali zahteva da njome
rukuje neko ko poseduje izuzetnu nadarenost, kao što je gospođica
Bingam, kako bi se dobili najbolji rezultati.”
„Svakako je veoma vešta”, složio se Grifit. Zurio je u Metine leteće
prste, vidno očaran. „Kao da gledam damu koja svira klavir.”
Meti se držala kao da nije svesna njegovog zanimanja. Zadržala je
profesionalno držanje, ali obrazi su joj se žarko zarumeneli. Grifit je bio u
pravu, pomislio je Slejter. Metini prsti pomerali su se po tipkama kao da
svira muzički instrument. Šake su joj bile elegantne i ljupke.
Slejter je izvadio džepni sat da proveri koliko ima sati. On i Grifit
nedavno su stigli u Sekretarsku agenciju Kern i zatekli samo Meti Bingam
i Fentona.
Fenton je bio kepec od čoveka. Sudeći po zgužvanom kaputu
umrljanom od mastila i ulja, došao je pravo iz radionice. Bio je proćelav.
Ono malo retke sede kose što mu je ostalo veoma dugo ni berber nije
dotakao.
Iza stakala naočara sivkaste oči svetlucale su mu od strasti prema
svojoj tvorevini.
„Gospođa Kern i ja imamo poslovni dogovor”, izjavio je Fenton.
„Reklamiram da se moje pisaće mašine testiraju u Agenciji Kern. Takvo
obaveštenje privlači samo najbolje kupce, razumete, zbog ugleda agencije
gospođe Kern. Cilj mi je da ubacim modernu fentonovku u svaku
kancelariju u zemlji.”
Izvadio je posetnicu. Slejter ju je prihvatio i bacio pogled na tekst.

FENTONOVE MODERNE PISAĆE MAŠINE

~ 63 ~
anna
 Zvoncica

Testiraju ih vrhunske daktilografkinje u Sekretarskoj agenciji „Kern”.

Meti je prestala da kuca i nasmešila se. „Svaki put kad gospodin

Fenton unese neko poboljšanje u svoje mašine, donese jednu da je mi
isprobamo.” S ljubavlju je potapšala novu modernu fentonovku na svom
radnom stolu. „Ova je najbolja do sada, gospodine Fentone. Zaista
verujem da ste nadmašili samog sebe. Nijedna tipka se nije zaglavila.
Nisam morala da usporavam niti zastajem ni u jednom trenutku.”
Grifit se nagnuo preko Metinog ramena da pažljivije osmotri tipke.
Skupio je obrve. „Zašto su slova poredana na tako neobičan način? Q, W,
E, R, T i Y na početku. Zar ne bi trebalo da bude A, B, C, D i E?”
Fenton je frknuo. „Nažalost, posle uspeha Remingtonovih pisaćih
mašina, svi su se navikli na ovakvu tastaturu. Prokleta šteta, ali to se desi
kad proizvođač oružja obrati pažnju i na druge proizvode.”
Slejter ga je pogledao. „Okidač?”
„Ne, masovna proizvodnja.” Fenton je delovao duboko pogođen. „Tako
je mnogo remingtonki u prodaji sa QWERTY rasporedom da je to, što se
javnosti tiče, postalo standard. Odustao sam od pokušaja da ubedim ljude
da pređu na drugačiji redosled tipki. Ni moji konkurenti nisu bili uspešni
s novim dizajnima. Ali to ne znači da nema prostora za poboljšanja na
mašinama.”
„Gospodin Fenton stalno povećava delotvornost i brzinu kucanja”,
objasnila je Meti. „Toliko se mnogo pisaćih mašina zaglavi kad neko
radi prebrzo. Čak sam čula da je to pravi razlog zašto je na tastaturi tako
čudan raspored - da uspori daktilografe da se tipke i pločice ne bi
zaglavile.”
Fenton se razvedrio. „Zapravo, radim na aparatu bez košare za slovne
pločice. Sva slova i brojevi nalaziće se na lopti koja se okreće. Znate, biće
prilično revolucionarno...”
Zaćutao je kad su se otvorila vrata kancelarije. Slejter se okrenuo i
ugledao Ursulu. Odmah je znao, čak i pre nego što je skinula šešir i veo, da
se nešto dogodilo. Ramena su joj bila ukočena. Oči hladne i sumorne. Bilo
je očigledno da nije dobro spavala.
Kad ga je ugledala, mogao se zakleti da joj je uhvatio blesak panike na
licu. Ali gotovo odmah je nestao iza privida hladne suzdržanosti.
„Dobro jutro, svima”, pozdravila ih je. Skinula je rukavice i ostavila ih
na stranu. „Obično nemamo tako mnogo posetilaca u ovo doba dana.
Vidim da ste nam doneli nov model, gospodine Fentone.”
~ 64 ~
anna
 Zvoncica

„Izuzetno unapređen”, uveravao ju je.

„Radi izuzetno glatko”, dobacila je Meti.
Fenton je blistao.
Ursula je klimnula glavom Grifitu, a zatim pomalo izazivački pogledala
u Slejtera.
„Šta vas dovodi ovamo danas, gospodine Rokstone?”, pitala je.
Vratili su se na gospodine Rokstone. Nešto se sasvim sigurno dogodilo
tokom noći, pomislio je. Pitao se koliko dugo će joj trebati da mu ispriča
šta ju je uznemirilo.
„Nadam se da ću vas ubediti da pođete sa mnom na izložbu
antikviteta u muzej danas pre podne”, odgovorio je. „Želim da obavim
neko istraživanje kao pripremu za moj katalog.”
Prvo je izgledala iznenađeno, zatim oprezno. „Bojim se da danas imam
posla.”
„Verujem da vaša klijentkinja ledi Fulbruk neće zahtevati vaše usluge
do sutra. Smatrajte tu posetu muzeju poslovnim izletom. Nameravam da
ponešto zabeležim, pa bih vam diktirao. Trebaće vam stenografska
sveska.”
Zurila je u njega nekoliko trenutaka, kao da će se raspravljati, ali kad
je krišom uputio značajan pogled ka Meti, u očima joj je blesnulo
razumevanje. Meti nije znala ništa o istrazi.
„Dobro.” Udahnula je kao da skuplja snagu. „U tom slučaju, krenimo.
Sigurna sam da će se Meti pobrinuti za sve što bi danas moglo iskrsnuti u
kancelariji.”
„Da, naravno”, rado je prihvatila Meti. „Danas nemamo ništa neobično
na programu. Biće sve u redu. O, usput, zaposlila sam gospođicu Tejlor.
Sutra će početi s obukom.”
Ursula je kratko klimnula glavom, u znak prihvatanja novog
zaposlenja.
„Odlično.”
Slejter je pogledao u Grinta, koji je još stajao veoma blizu Meti.
„Grifite”, pozvao ga je. „Hoćemo li?”
Grifit se brzo uspravio. „Dobro, onda. Zadovoljstvo mi je što smo se
upoznali, gospođice Bingam. Mnogo vam hvala za demonstraciju.” Meti se
nasmešila. Obrazi joj se još jače zažariše, a oči jako zasijaše. „Nema na
čemu, gospodine Grifite.”
~ 65 ~
anna
 Zvoncica

Bilo je to, pomislio je Slejter, verovatno prvi put da je Grifita neko

oslovio sa gospodine. Izgledao je očarano tom čašću. Stajao je nasred sobe,
piljeći u Meti, očigledno zanemeo.
Slejter se veselo nakašlja. „Gospodine Grifite, ako nemate ništa
protiv...”
Grifit se pribrao. „Tako je, gospodine, kočija.”
Nakrivio je kapu ka Meti i uputio se ka vratima. Meti je zadržala
pogled na njemu sve dok nije nestao u hodniku.
Ursula ponovo uze šešir i rukavice. Slejter ju je uhvatio podruku.
Nakratko se ukočila, ali nije se odmakla. Bio je u pravu za napetost kojom
je zračila. Mogao je da je oseti čim ju je dodirnuo, kao malu električnu
struju koja joj je treperila telom.
Poveo ju je ka vratima.
„Ursula, čekaj!”, pozvala ju je Meti. Stolica joj je zaškripala po podu
kad je skočila. „Zaboravila si torbu! Trebaće ti sveska i olovke ako ćeš
pomagati gospodinu Rokstonu danas.”
Ursula se zaustavila. „Da, pa naravno, hvala, Meti.”
Meti sa smeškom uze torbu sa Ursulinog radnog stola. Namignula joj
je dok ju je predavala.
„Uživaj u muzeju”, rekla je, lukavo gledajući u Slejtera. „Sigurna sam
da su eksponati prekrasni.”
Ursula je izgledala prilično ravnodušno. Slejter ju je poveo u hodnik.
Sačekao je da sednu u kočiju i upute se ka muzeju pre nego što je
progovorio.
„Grešim li ili su se gospođica Bingam i Grifit gledali kao da ih zanima
nešto mnogo ličnije od nove pisaće mašine?” pitao je. U trenu se zbunila.
„O čemu pričaš?”
„Nije važno”, odvratio je. Potražio je neku drugu neutralnu temu i
odustao od daljeg truda. Nikad mu nije dobro išao neobavezan razgovor.
Iskustvo sa Grozničavog ostrva i posao koji je kasnije započeo nisu mu
unapredili društvene veštine. „Koji ti je đavo, Ursula?”
„Svi me to neprestano pitaju. Savršeno sam dobro.” Čvrsto je stegla
ručku torbe. „Zašto mi ne kažeš pravi razlog zašto si me pozvao da pođem
s tobom do muzeja?”
„Zapravo, postoje dva razloga”, odgovorio je. „Prvi je što sam želeo da
razgovaram s tobom nasamo. Imam neke vesti.”

~ 66 ~
anna
 Zvoncica

To joj je privuklo pažnju. Napeto ga je posmatrala kroz veo. „Nešto si

otkrio o Eninoj smrti?”
„Ne bih rekao, ne još. Ali saznao sam nešto o Fulbruku što može, a i ne
mora, biti korisno.”
„Ja sam počela da tumačim Enine poslednje beleške sinoć i takođe
otkrila nešto, ali prilično je nejasno. Pre nego što razmenimo pojedinosti,
bolje mi reci i drugi razlog zašto ovako rano idemo u muzej.”
„Pomislio sam da bi zajednički obilazak nove izložbe pojačao utisak
da nam je veza lične prirode, a ne samo poslovna.”
Razmišljala je o tome. „Shvatam. Zašto misliš da je to mudro?”
„Zato što je, na osnovu onoga što sam saznao sinoć, moguće da će ova
istraga otići u opasnom pravcu. Ako te iko prati, želim da ta osoba bude
potpuno svesna da imaš prijatelja koji bi mogao da mu priredi velike
neprilike ako ti se nešto desi.”
Zurila je u njega. „Ozbiljan si.”
„Veoma. Prokletstvo, Ursula, šta si, dođavola, sinoć otkrila pa te je
tako uznemirilo? Nisam mislio da tebe išta može uznemiriti.”
Stegla je torbu u krilu rukama u rukavicama. „Naišla sam na belešku o
prodavnici parfema u Eninoj svesci. Tu je bila i adresa. Učinilo mi se
čudnim.”
Čekao je. Bila je to istina, zaključio je. Ali ne cela. Kako više ništa nije
dodala, postavio je još jedno pitanje. „Je li En Kliford volela parfeme?”,
pitao je.
„O, da. Nije reč o tome. Samo mi je bilo čudno da pronađem adresu
zapisanu u istoj svesci s pesmama ledi Fulbruk. Reci mi, kakva je tvoja
novost?”
Malo prebrzo je promenila temu, zaključio je. Ali nije bio trenutak da
vrši pritisak. Kočija se zaustavila ispred muzeja. Posegao je za kvakom na
vratima.
„Bojim se da i moja vest spada u istu kategoriju kao i tvoja - čudna je i
neobična, a možda nas neće naročito prosvetliti”, rekao je. „Objasniću ti
čim uđemo.”

~ 67 ~
anna
 Zvoncica

Trinaesto poglavlje

„Lažan je, znaš”, rekao je Slejter.

Ursula je razgledala kip Venere. Naga boginja bila je predstavljena u
otmenom čučnju, s glavom okrenutom da gleda preko desnog ramena. Na
licu je imala nagoveštaj iznenađenja, kao da ju je uljez preplašio baš kad je
htela da se okupa. Vajar se očigledno veoma potrudio da naglasi raskošne
i zrele linije ženskog tela. Čulnost stasa bila je nepogrešiva, graničeći se sa
erotikom.
Još je bilo rano. Galerija u kojoj se prikazivala Pajnova zbirka
antikviteta imala je tek nešto malo posetilaca. Ursula je odjednom bila
vrlo svesna činjenice da razgleda golu Veneru u društvu najprivlačnijeg
muškarca koga je upoznala. Bila je zahvalna na velu koji joj je sakrivao
zarumenjene obraze.
„Ne”, rekla je. Potrudila se da zvuči kao da joj je zanimanje isključivo
akademske prirode. Nije imala nameru da mu pokaže svoju zbunjenost.
„Nisam znala da je lažna. Kako ti znaš?”
„Modeliranje kose je nespretno, a izraz na licu otužan”, objasnio je,
nestrpljivo izlažući analizu. Zvučao je veoma stručno. „Obim grudi i
kukova je preteran. Takav stas bi mogao da ukrašava hodnik nekog
ekskluzivnog bordela.”
„Shvatam.” Okrenula se od Venere. „Pa, pretpostavljam da su i
Rimljani imali bordele da ih ukrašavaju.”
„Naravno. Ali obično su postavljali kvalitetnije vajarske radove.
Uveravam te da ni pod kakvim okolnostima ne bi ukrasili neku svoju
zgradu ovim kipom.”
„Kako možeš biti tako siguran?”
„Zato što ima sve oznake Pikokovih statua.”
Zatreptala je. „Ko je Pikok?”
„Belvedere Pikok. Stvara ono što naziva vernim umetničkim
reprodukcijama već godinama. Uspeo je da proda neka svoja dela
najvećim kolekcionarima u zemlji. Moraću da svratim do njegovog ateljea
i čestitam mu što mu je kip izložen u muzeju. To je veliki uspeh.”
Odmakla se nekoliko koraka da pogleda lepe kočije od mesinga i
drveta. Na kartici je pisalo da je rad etrurski.
~ 68 ~
anna
 Zvoncica

„Hoćeš li zaposlenima u muzeju reći nešto o Veneri?”, pitala je.

„Naravno da neću”, odgovorio je. Stao je pored nje. „Mišljenje o takvim
pitanjima dajem samo kad mi ga traže. U ovom slučaju, niko me nije pitao
šta mislim o Veneri.” Na trenutak je razgledao lake kočije i zavrteo
glavom. ,,U svakom slučaju, kad bih preuzeo zadatak da otkrijem sva lažna
umetnička dela trenutno izložena u muzejima i privatnim zbirkama, to bi
mi oduzelo previše vremena. Pomama za sakupljanjem antikviteta dovela
je do veoma žive trgovine vernim umetničkim reprodukcijama.”
Podigla je obrve. „Hoćeš da kažeš kako ni ove dvokolice nisu
etrurske?”
Nehajno je pogledao u njih. „Čini mi se da su Albanijev rad. Ima radnju
u Rimu.”
Nasmešila se nakratko zabavljena.
„Ima nečega u tome kad kažu da mišljenje treba zadržati za sebe”,
rekla je. „Mnogo više bih uživala u ovoj izložbi da mi nisi rekao da je
većina izloženih dela lažna.”
Uputio joj je oštar i nestrpljiv pogled. „Nisam te doveo da proučavamo
eksponate.”
„Dobro.” Produžila je do velike urne oslikane brojnim muškim i
ženskim prilikama u složenim gimnastičkim položajima. „Rekao si da
moramo o nečemu da razgovaramo.”
Pridružio joj se ispred urne. „Prvo, pratio sam sinoć Fulbruka do
privatnog kluba. Do Olimpa.”
„Šta s tim? Većina muškaraca iz visokog društva pripada brojnim
klubovima.”
„Ovaj je prilično neobičan jer je bilo prisutno i nekoliko žena.”
„Blagi bože.” Brzo se okrenula. „Stvarno moderno. Nisam nikad čula
za gospodski klub koji prima i žene.”
„Ne bih rekao da Olimp zaslužuje pohvale zbog borbe za ženska
prava. Žene su izgledale moderno i skupo odevene, kao dame na balu
visokog društva, ali sve su zaposlenice u ekskluzivnom bordelu poznatom
kao Paviljon zadovoljstva. Vlasnica je izvesna gospođa Vajat.”
,,Oh, shvatam.” Oklevala je, svesna da ne treba da mu postavi prvo
pitanje koje joj je palo na pamet. Ali nije mogla da odoli. „Upoznat si s tim
bordelom i njegovom vlasnicom?”
„Ne. Ali nameravam da dalje istražim.”

~ 69 ~
anna
 Zvoncica

„Zašto?”
Nije nameravala da zvuči oštro, ali pitanje joj je izletelo izrazito
zapovednički. Kao da ima pravo da ga pita zašto želi dalje da istražuje
ekskluzivan bordel, pomislila je. Zaista, nimalo je se nije ticalo. Mnogi
muškarci posećivali su bordele. Ne bi je čudilo da je i Slejter među njima.
„Zato što istražujemo Fulbruka”, odgovorio je, kao da nije naročito
bistra. „Možda je njegovo članstvo u Olimpu važno.”
„Zašto to kažeš?” pitala je.
„Dok sam sinoć bio na imanju kluba, imao sam priliku da razgovaram
s jednom ženom koja tamo radi. Naziva sebe Evandželin.”
Brzo ga je pogledala. „Kako to misliš naziva sebe Evandželin?”
„Sumnjam da joj je to pravo ime. Ona je profesionalna kurtizana,
Ursula. To joj je posao, da igra ulogu.”
„Da, naravno, znam na šta misliš.”
Baš kao što i ja igram ulogu, pomislila je. Nisam žena za koju me
smatraš. Da li bi se nešto promenilo kad bi znao istinu o njoj? Nikako nije
mogla znati kako bi primio vest o njenoj prošlosti. Većina gospode bi se
zaprepastila, naravno. Ali Slejter je bio drugačiji. Ipak, kad bi mu ispričala
čitavu priču, rizikovala bi da potpuno uništi njihov ionako krhak odnos.
Podsetila se da ima plan da se pobrine za nepriliku koja je iskrsla
prethodne noći.
„Evandželin mi je ispričala kako klub svojim članovima deli drogu
koju nazivaju ambrozijom. Drugačije deluje na različite ljude”, nastavio je.
„Kod većine izaziva prijatne fantazije i priviđenja, ali neki postaju i nasilni
pod njenim uticajem. Rekla je kako izgleda da je najnovija verzija droge
još snažnija. Ubeđena je da je jednu ženu iz Paviljona ubio član kluba pod
uticajem ambrozije.”
„Bože sveti!”
„Ženama iz Paviljona ispričali su da im je koleginica - Nikol - skočila sa
mosta, ali one u to ne veruju.”
Načas je razmislila. „Zanimljivo, ali kakve to ima veze sa Eninom
smrću?”
„Možda nikakve. Ali Fulbruk je član kluba Olimp. Možda i on uzima
drogu. Barem jedna žena koja je zarađivala pružajući seksualne usluge
članovima kluba umrla je poslednjih nedelja. En je radila kod
Fulbrukovih, a sada je mrtva. Možda su te činjenice povezane.”

~ 70 ~
anna
 Zvoncica

„En nipošto nije bila nasmrt pretučena. Nije imala tragove po telu.
Proverila sam. Ako je ubijena, najverovatnije je to učinjeno otrovom.
Možda ta droga može i da ubije u velikim dozama?”
„Moguće je. Misliš li da ju je Fulbruk vrbovao da radi kao kurtizana u
klubu?”
„Ne”, odvratila je. „Nikako.”
„Ne mislim ništa loše o tvojoj prijateljici, ali rekla si da je bila prilično
pustolovna. Nagovestila si da je možda bila upletena i u neku romantičnu
vezu.”
„Tačno - vezu”, rekla je. „Nisam rekla da je radila kao prostitutka.”
„Kako možeš biti tako sigurna?”
Odmahnula je rukom da prekine razgovor. „Između ostalog, nije imala
garderobu za takvu vrstu posla.” To je zaustavilo Slejtera.
„Ha”, rekao je. „O tome uopšte nisam razmišljao.”
„Nije ni čudo, budući da si muškarac. Rekao si da su žena koju si sinoć
upoznao - Evandželin - i ostale prostitutke na imanju kluba bile odevene
kao moderne dame na balu.”
„Tačno. Ne razumem se u modu, ali je i meni bilo očigledno da je
Evandželinina haljina skupa. Takođe je imala i neke dugačke zlatne
minđuše s kristalima.”
„Uveravam te da En nije posedovala balsku haljinu, ni skupu ni bilo
kakvu drugačiju. Imala je nešto nakita, ali ne onakav kakav bi žena nosila
na neki otmeni prijem. Njen je bio praktičniji - takav žene nose kad idu u
kupovinu ili na čaj s prijateljicama. Tu je i lep mali sat koji je mogao da se
zakači za kaput. Kameja. Privezak. Najskuplji nakit koji je posedovala bio
je lančić sa priveskom male srebrne sveske i olovke. Poklon od bivšeg
klijenta. Volela je taj lančić. Ali ništa od njenog nakita nije bilo pogodno za
balsku dvoranu, a i nijedna njena haljina. Veruj mi na reč, da je
posedovala nešto tako moderno ili skupo, ne bi odolela da to pokaže
svima u kancelariji.”
„Sigurna si?”
„Potpuno”, potvrdila je.
„Svejedno, velika je to slučajnost da su dve žene koje su, makar i
izdaleka, povezane ili sa Fulbrukom ili s njegovim klubom mrtve. Mislim
da bi trebalo da dogovorimo razgovor s gospođom Vajat, vlasnicom
bordela.”

~ 71 ~
anna
 Zvoncica

„Ako zarađuje velike sume novca tako što podvodi prostitutke

muškarcima koji pripadaju klubu Olimp, malo je verovatno da će
razgovarati o svojim poslovima s nama.”
„Nadam se da bi je Lili mogla ubediti da razgovara s nama.”
„Tvoja majka je poznaje?”
„Veze moje majke daleko dosežu”, odgovorio je.
Osmehnula se na njegove reči.
„Da, i ja sam stekla takav utisak dok mi je diktirala”, rekla je. „Svakako
je spadala u moje najzanimljivije klijentkinje.”
Zaustio je da još nešto kaže, ali se naglo zaustavio. Shvatila je da je
zaćutao iz opreza, jer mu je pažnju privukao neko, ili nešto, na udaljenom
kraju dvorane.
Kad se okrenula da isprati njegov pogled, ugledala je lepo obučenog i
upečatljivog gospodina i privlačnu damu u žuto-plavoj haljini. Muškarac
je bio visok, plavokos i atletski građen. Držanje mu je bilo
puno samopouzdanja, što je prirodno dolazilo nekome iza koga je stajalo
nekoliko generacija bogatstva i položaja. I dama je, izgleda, poticala iz
istog sveta. Njih dvoje su proučavali čulni kip Venere. „Vreme je da
pođemo”, objavio je Slejter.
Bila je to naredba, ne predlog. Nije ni sačekao odgovor. Umesto toga,
zgrabio ju je za lakat i uputio se ka zadnjem ulazu u galeriju. Nije se
opirala. „Nešto nije u redu?”, pitala je tiho. „Neko, ne nešto.”
„Čini mi se da bežimo sa izložbe zbog onog gospodina i dame koji su
upravo stigli?” pitala je. „Ne bežimo, prokletstvo!”
Ali smesta je usporio. Znala je da mu se nije dopala primedba da beži
od pridošlica.
„Dakle?” podstakla ga je. „Zašto žurimo? Imamo li neki hitan
sastanak?”
„Veruj mi, najbolje je da se Torens i ja ne nađemo u istoj prostoriji!”,
zarežao je.
„Dakle, to je lord Torens, tvoj partner u ekspediciji na Grozničavo
ostrvo?”
„I njegova žena, ledi Torens.”
„Sad razumem zašto želiš da odemo”, rekla je. „Ako tračare i štampa
saznaju da ste ti i Torens viđeni u istoj galeriji, nesumnjivo bi krenula
neka suluda nagađanja.”
~ 72 ~
anna
 Zvoncica

„Upravo tako.”
„Ali u čemu je smisao izbegavanja lorda Torensa? Sigurno ćete se i
ubuduće sretati. Visoko društvo je veoma mali svet u svakom smislu.
Predlažem da se jednostavno ponašaš kao da se ne dešava ništa
neobično.”
„Hvala ti na savetu”, rekao je. Zvučao je kao da cedi reči kroz čvrsto
stegnutu vilicu. „Ali zapravo, nije me prokleto briga ni za Torensa ni za
tračeve. Tebe pokušavam da zaštitim.”
„Mene?” Bila je zbunjena. „Ali ja nisam uključena u tvoju svađu s
Torensom.”
„To možda ne bi sprečilo Torensa u pokušaju da pronađe način kako
da te upotrebi protiv mene.”
Ovog puta je bila iskreno zapanjena. „Ta glupost o animozitetu
između vas dvojice samo je hrana za štampu i petparačke časopise.”
„Ne sve. Zapravo, neprijateljstvo je jednostrano. On mene izbegava
otkako sam se vratio, Ursula.”
„Hmm.”
„Šta, dođavola, to treba da znači?”
„Nije važno. Samo mi je nešto palo na pamet. Ne tiče me se, zaista.”
„Hajdemo odavde.”
Poveo ju je kroz galeriju, pored urni, kipova i biranih komada rimskog
oružja. I umalo da pobegnu. Ali baš kad je trebalo da izađu, veoma krupna
i okrugla prilika pojavila se pravo pred njima.
„Rokstone.” Veseo glas zaobljenog čoveka zagrmeo je preko cele
galerije i odbio se od zidove. „Došli ste da pogledate moju zbirku, a?
Počastvovan sam, gospodine! Veoma počastvovan! Čuo sam da je i Torens
nameravao da dođe, ali moram reći da sam iznenađen što i vas vidim
ovde. Rečeno mi je da ne izlazite mnogo ovih dana. Apsolutno sam
oduševljen što ste napravili izuzetak zbog moje male izložbe. Verujem da
ćete me upoznati sa svojom pratiljom?”
Uhvaćeni smo, pomislila je Ursula. Glave su se okretale. Više nisu
mogli pobeći sa lica mesta. Videla je da je i Slejter svestan da sad ne može
umaći. Zaustavio ju je.
„Gospođo Kern, dozvolite mi da vam predstavim lorda Pajna,
velikodušnog kolekcionara koji je poklonio ovu zbirku muzeju”, rekao je
hladnim i zvaničnim glasom.

~ 73 ~
anna
 Zvoncica

„Lorde Pajne”, promrmljala je.

„Gospođo Kern, zadovoljstvo mi je da vas upoznam.” Nagnuo se nad
njenom rukom u rukavici. Zatim se naglo uspravio. „Ko se to divi mojoj
Veneri? Bože, rekao bih da su to Torens i njegova lepa žena. Vidi, vidi,
vidi. Rokston i Torens. Dvojica najcenjenijih stručnjaka za starine u
Engleskoj došli su da pogledaju moje antikvitete. Duboko sam
počastvovan.”
„Zbirka je veoma zanimljiva”, rekao je Slejter. Čvršće je stegao
Ursulinu ruku. „Ali bojim se da gospođa Kern i ja moramo da pođemo.
Imamo hitne obaveze.”
„Naravno, naravno. Ali prvo mi morate dati svoje mišljenje o Veneri.”
Pajn je podigao glas, iako nije bilo potrebe. „Voleo bih i vaše mišljenje,
Torense.”
„Stas joj je prilično... glomazan”, izjavio je Slejter.
Torens i njegova žena načinili su nekoliko koraka ka mestu na kom su
Slejter i Ursula stajali s Pajnom.
„Vaša Venera svakako privlači poglede”, rekao je Torens. Izbegavao je
da pogleda Slejtera.
,,A dame?” zakikotao se Pajn. „Bio bih nepažljiv kad ne bih zatražio i
vaše mišljenje.”
„Veoma malo znam o antikvitetima”, izjavila je ledi Torens napeto. „To
je struka mog muža.”
Uspela je da se stidljivo osmehne, ali gledala je u Slejtera razrogačenih
očiju, pogledom koji se graničio s užasom.
„Gospodo Kern?”, navaljivao je Pajn. „Šta vi mislite o mojoj Veneri?”
„Ona je očigledno glavna zanimljivost vaše neverovatne zbirke, lorde”,
odgovorila je Ursula. ,,A sad, ako nemate ništa protiv, gospodin Rokston je
u pravu. Imamo važan sastanak.”
„Ne bih vas ni u snu zadržavao”, rekao je Pajn. „Požurite, oboje. I još
jednom vam hvala, Rokstone, što ste došli jutros da razgledate moju
zbirku. Vaše pozitivno mišljenje, zajedno s Torensovim, osiguraće da ovi
antikviteti privuku što više posetilaca. Zaista, očekujem da će se vaša
poseta i izjave naći u jutarnjim novinama. Dok se okrenem, Pajnova
zbirka biće čuvena širom sveta.”
„Ne sumnjam u to”, složio se Slejter.
Pošto je očigledno zaključio kako više nema svrhe izbegavati Torensa
i njegovu ženu, odlučio se za frontalan pristup problemu. Umesto da
~ 74 ~
anna
 Zvoncica

pokuša da pobegne na zadnja vrata, jače je stegao Ursulin lakat i poveo je

prema glavnom ulazu u galeriju.
Put ih je vodio neposredno pored Torensa i preplašene ledi Torens.
Ursula je ženi, nadala se, uputila ljubazan i umirujući osmeh, ali činilo se
da je nju to samo još više uznemirilo. Stegla je muža za ruku.
Torens je posmatrao Slejtera onako kako bi čovek gledao tigra, kao da
čeka da zver skoči.
Slejter mu je prvi kratko klimnuo glavom, ali ni na tren nije usporio
korak.
Torensova vilica se stegla, a oči nabrale u uglovima. Prihvatio je
pozdrav istim žustrim naklonom glave. Ursula je osetila Slejterovo gotovo
neprimetno oklevanje. Stekla je utisak da razmišlja o mogućnosti da se
okrene i suoči se s Torensom. Odlučno je nastavila, prisiljavajući ga da je
prati.
„Prokletstvo!” izustio je Slejter, ali tako da ga samo ona može čuti.
Nije se zaustavila dok se nisu bezbedno našli na ulici.
„Ono je bilo malčice neprijatno”, izgovorila je nakon kraće mučne
tišine. „Mislim da se ledi Torens zapravo bojala da ćete se ti i njen muž
potući usred muzeja.”
„Zašto bih se upuštao u tuču s Torensom?”
„Pa, prema nekim izvorima, postoji mogućnost da je tvoj bivši partner
i navodni prijatelj namerno pokrenuo zamku koja te je gotovo ubila u
onim pećinama hrama. Posle nesreće, Torens je otplovio kući u London s
neviđenim blagom, koje ste obojica otkrili - blagom koje je onda iznenada
nestalo, mogla bih da dodam. Neko bi rekao da je tako nešto dovoljno da
stvori duboku mržnju i nepoverenje između dvojice muškaraca.”
Nasmejano ju je pogledao. Sunce mu je svetlucalo na staklima
naočara. „Koje izvore navodite, gospođo Kern?”
„Samo uobičajene. Žutu štampu.”
„Tako sam i mislio. Bojim se da su pogrešno obavešteni.”
Nasmešila se. „Zaprepašćena sam. Štampa? Pogrešno obaveštena?”
„Nisu sve činjenice pogrešne. Ali jedno je jasno - Torens me mrzi zato
što sam preživeo Grozničavo ostrvo”, teško je izdahnuo. „Nemam pojma
zašto, ali takav se zaključak ne može izbeći.”
„O, ne”, brzo je rekla. „Nisam primetila mržnju ni na njemu ni na
njegovoj ženi.”
~ 75 ~
anna
 Zvoncica

„Šta, onda?”
„Strah.”
„To nema smisla.”
„Ima ako misli da ga kriviš za ono što ti se desilo na Grozničavom
ostrvu. Shvatam da me se ne tiče, ali da li bi hteo da mi ispričaš šta se
tačno desilo?”
,,S obzirom na to da će priča o našem susretu s lordom i ledi Torens
bez sumnje biti glavna tema razgovora za doručkom širom Londona sutra
ujutru, imaš pravo na neke odgovore.”

~ 76 ~
anna
 Zvoncica

Četrnaesto poglavlje

„Gospođo Kern, kakvo zadovoljstvo što ste ponovo došli.” Vebsterov

ožiljak nabrao mu je jednu stranu lica kad joj se osmehnuo. „Gospođa
Vebster će takođe biti oduševljena. Smesta ću je obavestiti.”
„Hvala, Vebstere”, rekla je Ursula, dirnuta toplim dočekom.
Slejter je prodorno pogledao Vebstera. „Nije se gospođa Kern vratila s
putovanja oko sveta. Bila je tu i pre nekoliko dana, ako se sećaš.”
„Da, naravno, gospodine”, rekao je Vebster. „Samo, posluga se brinula
da se neće brzo vratiti. Ovo je divno iznenađenje!”
Žurni koraci odjeknuše hodnikom. Pojavila se i gospođa Vebster.
„Gospođo Kern, vratili ste se”, uzviknula je kao da je junakinja u
pozorišnom komadu koja je upravo otkrila da joj je davno izgubljena
rođaka ipak živa. „Divno je videti vas opet!”
„Hvala, gospođo Vebster”, zahvalila se Ursula. Nasmešila se. „Bojim se
da neću ostati dugo...”
Naglo je zastala jer ju je Slejterova snažna ruka uhvatila za lakat.
Poveo ju je u pravcu biblioteke.
„Gospođa Kern i ja imamo posla”, izjavio je preko ramena. „Ljubazno
vas molim da nas ne uznemiravaju.”
Gospoda Vebster mu uputi čeličan pogled. „Da li ćete želeti
poslužavnik s čajem?”
Zaječao je. „Dobro. Donesite nam čaj, ali neka na poslužavniku bude i
kafe, a onda se pobrinite da imamo malo privatnosti.”
Gospođa Vebster se opustila uz odobravajući osmeh. „Naravno,
gospodine. Brzo ću ja.”
Povukao je Ursulu kroz hodnik i uveo je u biblioteku. Zatvorio je vrata
i okrenuo se.
„Nedostajala si Vebsterovima”, izjavio je.
„Veoma su ljubazni.” Podigla je veo na obod nakrivljenog šeširića. ,,I
pomalo neobični.”

~ 77 ~
anna
 Zvoncica

„Majka se pre dva meseca ponudila da mi unajmi poslugu jer ja nisam

imao pojma kako to da uradim, a nisam ni želeo da učim kako se to
propisno radi.”
„Naravno da nisi”, rekla je. „Sasvim sam sigurna da unajmljivanje
posluge nije nešto čemu uče gospodu. To je posao gospodarice kuće.”
Izraz mu je postao neobično turoban, čak i za njega, pomislila je. Stao
je iza stolice za radnim stolom i obema rukama se uhvatio za naslon.
„Ima trenutaka kad život u ovoj kući s poslugom sastavljenom od
propalih glumaca i drugih pozorišnih trudbenika liči na pravu
melodramu”, rekao je. „Glumci su naročito nepouzdani. Smesta daju otkaz
ako dobiju samo i nagoveštaj neke male uloge u predstavi. Zatim, kad se
predstava završi posle dve noći, vraćaju se i traže posao nazad. Ali nisam
imao mnogo izbora po tom pitanju. Teško da ih mogu izbaciti na ulicu.”
„Zašto?” smireno je pitala.
To pitanje ga je nakratko zaustavilo.
„Pa, između ostalog, bilo bi veoma teško naći tradicionalnije i
profesionalnije zamene”, konačno je odgovorio. Polako je izdahnuo.
„Veoma malo profesionalnih slugu bi trpelo ono što štampa i tračevi sa
zadovoljstvom nazivaju mojim ekscentričnostima.”
„Mmm. Možda. Ali ne verujem da je to jedini razlog zašto ne otpuštaš
Vebsterove i ostale.”
„Ne?” Podigao je obrve. „Ne mogu se setiti boljeg razloga.”
„Ne otpuštaš sluge jer saosećaš s njima. Ako završe ovde na tvom
pragu, to je zato što ti ih je majka poslala da se prijave za posao. Ako ih ti
ne primiš, i ako im ne daš posao dok ne dobiju sledeću ulogu, neki bi - a
naročito žene - završili na ulici. A neki to uopšte ne bi preživeli.”
„Ja sam dobrotvorna ustanova za nezaposlene glumce?” Trgao se. „To
mi govoriš?”
„Čini mi se da je to u pitanju. Kakvih sve dobrotvornih organizacija
ima, ova mi se čini dobrom. To je svakako jedan od razloga iz kog sam
prihvatila posao kod tebe na početku ovog dogovora.”
Prikovao ju je pogledom.
„A onda si odustala”, izgovorio je veoma tiho.
„Da, pa, nije mi to bila namera. I zaista želim da se vratim.”
„Zaista?”

~ 78 ~
anna
 Zvoncica

„Mogu li da pitam kakve to... ekscentričnosti imaš, koje bi, po tvom

mišljenju, odbile one koji bi možda potražili zaposlenje u ovoj kući?”
Pustio je stolicu i raširio ruke. „Imaš li pojma koliko je teško pronaći
kuvara koji će posluživati vegetarijanska jela za svaki obrok?”
Zatreptala je uhvaćena potpuno nespremna. Pokušala je da priguši
smeh, ali nije uspela.
„Blagi bože”, rekla je s podsmešljivim užasom. „Ti si jedan od tih?
Vegetarijanac?”
Izgledao je nezadovoljan njenim zadirkivanjem, kao da nije bio sasvim
siguran kako da ga shvati. Skinuo je naočare, izvadio besprekorno čistu
maramicu i počeo da čisti stakla.
„Je li to zaista tako čudno?” zahtevao je da zna. „Nema potrebe da me
gledaš kao da imam dve glave ili kao da sam pozeleneo.”
Nasmešila se. „Izvini. Samo nisam očekivala takav odgovor, to je sve.”
Zastao je s brisanjem naočara. Pogledao ju je tim zapanjujućim očima.
I opet se zapitala zašto se uopšte trudi da nosi naočare.
„Kakve si ekscentričnosti očekivala da ću priznati?” pitao je.
Veselo je odmahnula rukom, svesna da je počela da uživa.
,,U novinama su se pojavljivala neka prilično neobična nagađanja”,
nastavila je. „Bila sam sklona da ih odbacim, naravno, ali kad si pomenuo
da potencijalnu poslugu mogu odbiti tvoje ekscentričnosti, zapitala sam
se na šta si tačno mislio. Budi siguran da mi vegetarijanstvo nije ni palo na
pamet.”
Krenuo je da stavi naočare. A onda ih je, veoma odlučno, spustio na
sto. Prvi put mu je u očima zaigrao osmeh.
„Zašto ne biste seli, gospođo Kern, i ispričali mi tačno kakve su vam
ekscentričnosti padale na pamet?” rekao je.
Znala je da je pogrešila što ga je zadirkivala zbog vegetarijanstva. Nije
znala šta ju je spopalo. Iz ko zna kog razloga, nije mogla odoleti da ne
napravi tu malu i vedru primedbu. Ali trebalo je da posluša predosećaj
koji ju je upozoravao da je razgovor lične prirode s ovim čovekom
poduhvat visokog rizika.
Sela je na stolicu i namestila prevoje skuta, svesna da je pocrvenela.
„Mislim da bi trebalo da promenimo temu.”

~ 79 ~
anna
 Zvoncica

„Možda će te ovo začuditi, ali i ja čitam novine”, rekao je. „Verujem da

se u izvesnim izdanjima izražava briga kako imam tajnu odaju ovde u
kući, u koju sam zabranio slugama da ulaze.”
„O, bože. Znaš za tu glupost, je li tako? Uveravam te da ne verujem u
tu priču.”
„Očigledno, neki su ubeđeni kako u nju namamljujem nedužne žene i
nad njima sprovodim neobične i egzotične rituale.”
„Definicija egzotičnog rituala je u očima posmatrača, zar ne?”
„Misliš?” pitao je.
„Što se mene tiče, potreba nošenja modernih haljina u kojima se
osećaš kao u oklopu i koje su otprilike isto toliko teške, sa suknjama tako
teškim i obimnim da samo hodanje u njima predstavlja veliki napor,
takođe predstavlja egzotični ritual. Ipak, londonske dame to rade
svakodnevno.” Zastala je da naglasi. „Uključujući i mene.”
Osećala se prilično smelo, shvatila je. Možda čak i pomalo
nesmotreno. Tako je činjenica da je sama sa Slejterom delovala na nju.
Načas je delovao iznenađen njenim odgovorom, a onda se nasmejao
kratkim promuklim smehom.
„Dobro je znati da tako svetski gledaš na egzotične rituale”, izjavio je.
Otvorila je usta, rešena da ga nagovori da se vrate na bezbedniji teren,
ali zlokobno kucanje je prekinu. Vebster je otvorio vrata, kao da su ulaz u
kriptu, i propustio gospodu Vebster da uđe s poslužavnikom. Spustila ga
je na sto pored Ursuline stolice i odmakla se.
„Da naspem?” pitala je puna nade.
„Ne, hvala”, odvratio je Slejter. „Snaći ćemo se.”
Gospođa Vebster se nije trudila da sakrije razočaranje. „Onda idem.
Pozvonite ako vam trebam.”
„Tako ću i uraditi”, potvrdio je.
Sačekao je da zatvori vrata iza sebe, a onda je pogledao u Ursulu.
Kratak trenutak prisne zabave, koji je ispunio unutrašnjost biblioteke,
nestao je. Dohvatila je čajnik i nasula dve šolje.
Slejter je prešao preko sobe da prihvati pruženu šolju i tanjirić. Vratio
se do stola i stao ispred njega.
„Svestan sam da su novine, osim prilično neprijatnih nagađanja o
egzotičnim ritualima koji se odigravaju u tajnoj odaji, takođe
pretpostavljale i to da mi je iskustvo na Grozničavom ostrvu uticalo na
~ 80 ~
anna
 Zvoncica

razum”, rekao je. „Zapravo, možda i jeste. Svakako me je promenilo na

teško objašnjive načine.”
„To ne čudi”, rekla je.
Govorila je tiho i smireno, stavljajući mu do znanja da joj slobodno
ispriča svoju stranu priče. I ona je žena s tajnama. Razumela je da, ako
treba da se otkriju, moraju se otkriti pažljivo.
„Torens i ja smo bili prijatelji.” Spustio je šolju i tanjirić na radni sto
ne dodirnuvši kafu. ,,I mene i njega zanimala je arheologija. Na početku
nas je privukla legenda o Grozničavom ostrvu. U nekom trenutku nam je
potraga za ostrvom obojici postala opsesija. Dve godine smo istraživali
pre nego što smo naišli na prvi trag o pravom položaju tog prokletog
mesta.”
Zaćutao je da se pribere. Čekala je ne trudeći se da ga požuruje.
„Mape koje sam pronašao bile su zakopane duboko u starom
pomorskom dnevniku jednog kapetana i bile su, najblaže rečeno,
neodređene”, pričao je. „Torens se pomalo plašio da su proizvod
poremećenog uma, ali pristao je da pokušamo da pronađemo ostrvo. Na
kraju je kapetan broda koji smo unajmili otkrio to mesto više slučajno
nego mapama, zapravo, zahvaljujući čistoj sreći.”
Prišao je prozoru i pogledao u baštu.
„Koliko smo mi znali, Grozničavo ostrvo bilo je nenastanjeno”, rekao
je. „Torens i ja smo pronašli ulaz u drevni hram i nešto što je ličilo na
beskrajni lavirint grobnih odaja i prostorija s blagom, uklesanih
u podnožje vulkana. Nazvali smo taj kompleks Gradom grobova.” Zastao
je, a zatim blago zavrteo glavom. „Bilo je prilično... neverovatno.”
Sedela je veoma mirno i posmatrala njegov oštri profil. Znala je da
trenutno vidi grobnice hrama na Grozničavom ostrvu, a ne baštu
obavljenu maglom.
„Mora da je to bilo čudesno otkriće”, rekla je.
„Nikada ranije nisam video tako nešto. Kao da smo zakoračili u svet
snova.”
Ponovo je zaćutao. Otpila je gutljaj kafe i čekala.
„Poveli smo sa sobom grupicu muškaraca da nam pomognu u
iskopavanju”, nastavio je. „Ulaz u splet grobnica bio je dugačak kameni
hodnik, koji je vodio duboko u planinu. Na kraju tunela nalazila se
prostrana odaja. Zidovi i pod bili su obojeni jarkim bojama. Kipovi
fantastičnih životinja nalazili su se svuda - velike ptice i reptili kakve

~ 81 ~
anna
 Zvoncica

Torens i ja nikad u životu nismo videli. Svaki predmet bio je ukrašen

neverovatnim draguljima.”
„Videla sam Dragulj-pticu koju je lord Torens izložio u Britanskom
muzeju po povratku”, rekla je. „Bila je izvanredna. Svi su se mnogo
iznenadili kad je prijavljeno da je ukradena.”
„Bilo je toliko dragocenih predmeta zakopanih u hramu da smo mogli
samo pretpostaviti da su dugo sakupljani - možda i nekoliko vekova.”
„Misliš li da su bili egipatskog ili grčkog porekla?”
„Ni jedno ni drugo”, odgovorio je. „Prilično sam siguran u to, iako je
bilo sličnosti sa obe drevne civilizacije. Ali ubeđen sam da smo otkrili
grobove nepoznate kulture koja je tako stara, bogata i moćna da je možda
uticala na velike civilizacije koje su nastale posle njenog nestanka.”
Obuzelo ju je čuđenje. „Blagi bože, misliš li da ste ti i lord Torens
otkrili kraljevske grobnice Atlantide?”
Odmahnuo je glavom. „Atlantida je legenda.”
Osmehnula se na to. „Istakla bih da te bije glas da si i sam u neku ruku
legenda. Takve priče nisu nastale ni iz čega. U njima obično ima zrnca
istine.”
Slegao je ramenima. „Malo je verovatno da ćemo ikad otkriti istinu o
Grozničavom ostrvu, barem ne za naših života. Vulkan na ostrvu buknuo
je pre nekoliko godina i zatrpao grobnice ispod reka lave i planina pepela.
Mogu samo da ti kažem kako je bilo naznaka da su nauka i književnost tih
ljudi bili dobro razvijeni, sigurno na istom nivou kao u staroj Grčkoj, Rimu
ili Egiptu.”
„Mora da si bio oduševljen kad si prvi put ušetao u te podzemne
pećine.”
Pogledao ju je preko ramena, blago podigavši jednu obrvu. „Jesam, bio
sam oduševljen - sve do trenutka kad se zamka aktivirala i zarobila me u
glavnoj podzemnoj odaji.”
Znatiželja i uzbuđenje su joj se sledili. Šoljica joj je blago zadrhtala u
ruci. Žurno ju je spustila.
„Ne mogu ni zamisliti kako ti je bilo”, rekla je. „Sigurno si mislio da si
živ sahranjen.”
„To mi je bio prvi zaključak”, priznao je. „Odmah sam znao da nema
nade da će me Torens i ostali spasti.”
„Zašto ne?”

~ 82 ~
anna
 Zvoncica

„Shvatio sam da su gotovo sigurno poverovali da sam zatrpan ispod

bezbroj tona kamenja. A čak i da su gajili neki slabašni tračak nade, nisu
imali nikakve šanse da do glavne odaje otkopaju kamenje koje je zatrpalo
tunel.”
„Kako si preživeo?”
„Zamka koja je zatvorila izlazni tunel bila je napravljena da zaštiti
blago i sarkofage u pogrebnim svodovima. Jedini uništeni deo Grada
grobova bio je prolaz koji je vodio do spoljnog sveta.”
„Kako si se izbavio?”
„Postojala su tri hodnika iz podzemne odaje u kojoj sam se zatekao.
Zidovi su bili prekriveni veličanstvenim slikama. Svaki hodnik pričao je
drugačiju priču. Jedna je bila epska istorija beskrajnih ratova. Drugi
hodnik pričao je priču o osveti. Srećom i predosećajem, odabrao sam
treću legendu. Odvela me je u hodnik koji je bio lavirint sa samo jednom
stazom, a ne više.”
„Misliš, vodio je do središnje tačke?”
„Da”, odgovorio je. „Do drugog izlaza, da se tačnije izrazim.”
„Hvala nebesima. Ali kad si izašao, otkrio si da si sam na ostrvu. Nisi
mogao znati kad će doći sledeći brod. Usamljenost mora da je bila...
uznemirujuća.”
Nasmešio se i okrenuo prema njoj. „Novine su taj deo pogrešno
protumačile. Nisam bio sam na ostrvu.”
Bila je zapanjena. „To nisu pominjali.”
„Ne. A nisam nikome ni rekao. Što se tiče Torensa i ostalih iz
ekspedicije, ni oni nisu mogli znati da na ostrvu živi mala grupa ljudi.”
„Potomci ljudi koji su izgradili grobnice?”
„Ne”, odgovorio je. „Ljudi koje sam sreo došli su iz raznih krajeva
sveta da osnuju neku vrstu manastira - mesto za utočište i razmišljanje.
Nazvali su svoju zajednicu Redom tri staze. Neki koji su pronašli put do
Grozničavog ostrva ostali su samo kratko. Učenja i disciplina reda nisu im
odgovarali. Ostali su uživali u podučavanjima i odneli ono što su naučili
nazad u svet. Neki su ostali na ostrvu i postali učitelji.”
„To je neverovatno”, rekla je. ,,U štampi nije pisalo ništa o monaškoj
zajednici na Grozničavom ostrvu.”
„Nije to bila monaška zajednica. Pre je filozofska zajednica. Fizičke i
mentalne vežbe bi se većini ljudi učinile kao ezoterične ili krajnje
ekscentrične.”
~ 83 ~
anna
 Zvoncica

„Shvatam.” Zaćutala je. „Pretpostavljam da si postao vegetarijanac za

vreme boravka na ostrvu?”
Kratko se nasmešio. „Bojim se da je tako. U svakom slučaju, brod je
stigao godinu dana nakon što sam izašao iz grobnica. Do tada sam postao
punopravan član reda.”
„Pa, ne zvuči mi kao da si mogao mnogo toga da radiš na ostrvu, osim
da proučavaš ideje reda.”
U očima mu je zasijao smeh. „Istina. Ali otkrio sam da mi njihove ideje
odgovaraju. Učitelji su mi rekli da sam prirodno nadaren.”
„Ti učitelji - govorili su engleski?”
„Neki jesu. Kao što sam ti rekao, došli su iz raznih delova sveta. S
Dalekog istoka, iz Evrope. Bio je čak i jedan Amerikanac u manastiru -
kapetan broda koji je pronašao put do ostrva i rešio da ostane.”
„Ali ti si odabrao da odeš kad ti se ukazala prilika.”
„Vratio sam se u London da uverim roditelje da sam živ i zdrav, ali
shvatio sam da se ovde više ne osećam kao kod kuće. Rekao sam ocu da
nameravam da odem u inostranstvo i nađem svoj pravi put. Odmah me je
ostavio bez novca.” Zakikotao se. „Savršeno logičan roditeljski odgovor u
datim okolnostima.”
„Možda, ali to mora da je omelo tvoja arheološka istraživanja.
Finansiranje takvih ekspedicija veoma je skupo.”
Pogledao je kroz prozor. „Pronašao sam druge načine da zaradim za
život.”
„Jesi li otkrio taj pravi put koji si tražio?”, pitala je. Ali već je osetila da
će odgovor biti negativan.
Bledo se osmehnuo i odmahnuo glavom. „Godinu dana od početka
traganja vratio sam se na Grozničavo ostrvo jer sam osetio potrebu za
daljim podučavanjima i obukom. Imao sam nova pitanja. Ali dok sam bio
odsutan, vulkan je proradio. Razaranje je bilo potpuno. Nije ostalo ništa
što bi ukazalo na to da je manastir ikad postojao.”
„Dakle, vratio si se svojoj potrazi dok te porodične obaveze nisu
dovele kući.”
„Gde ću morati i da ostanem, barem do daljeg. Upravljanje očevim
imanjem nije nešto što se može obavljati izdaleka.”
„Ti i otac ste se očigledno nekako usput pomirili”, primetila je.

~ 84 ~
anna
 Zvoncica

„Mislim da je i nevoljno izuzetno poštovao to što sam odabrao

sopstveni put.”
„Bilo je to i više od nevoljnog poštovanja, rekla bih. Prema onome što
sam čula, poverio ti je čitavo imanje.”
Slegao je ramenima. „Nije bilo nikog drugog.”
„Uvek postoje drugi načini da se rukuje ogromnim svotama novca”,
odgovorila je. „Otac ti je, očigledno, verovao.”
Nije odgovorio, ali nije se ni raspravljao.
„Hoćeš li mi ispričati kako si zarađivao tih godina dok si lutao svetom
bez finansijske podrške porodičnog bogatstva?”, pitala je. „Zato si me
doveo ovamo danas, zar ne?”
Pogledao ju je. „Ponekad me vidiš previše jasno, Ursula.”
„Vređa li te to?”
„Uznemirava, da, ali ne vređa. Samo mi je potrebno neko vreme da se
na to priviknem, to je sve. Ali da ti odgovorim: zarađivao sam tako što
sam pronalazio izgubljene i ukradene umetnine.”
„Kako... neobično. Od takvog posla se može živeti?”
„Štaviše, veoma dobro. Kolekcionari su ekscentrična i opsednuta
družina. Platiće koliko god treba da pribave ono što žele. Taj posao me je
vodio do dalekih krajeva zemaljske kugle. Povremeno sam imao posla i s
prilično teškim ljudima.”
Posmatrala ga je. „Šta je tvoja definicija teškog u ovom slučaju?”
„Opasno.”
Zadržala je dah. „Shvatam.”
„Kolekcionari, i oni koji se kreću po podzemnom svetu trgovine
kradenim antikvitetima, upošljavaju nasilnike da za njih kradu predmete
koje žele, a zapošljavaju i vrlo opasne ljude da čuvaju njihove relikvije.
Grade tajne odaje i sefove i zaključavaju ih složenim mehanizmima. Neki
su spremni da počine ubistvo kako bi se dokopali određenih predmeta.
Ukratko, moji klijenti bili su obuzeti legendama.”
„Unajmljivali su tebe da umesto njih tragaš za tim legendama.”
,,I okolnosti bi ponekad postale nasilne.” Okrenuo se. Oštar pogled mu
se susreo s njenim. „Doveo sam te danas ovamo, Ursula, da ti objasnim
kako mi je neko vreme u životu bolesna uzbudljivost posla, čak i
povremeno nasilje, prijala. Nema druge reči za to. I to je istina o mojoj
ekscentričnoj prirodi.”
~ 85 ~
anna
 Zvoncica

„Treba li da budem zaprepašćena?”

„Zar nisi?”
„Verovatno ni blizu onoliko koliko bi trebalo da budem. Ali evo o
čemu se radi, Slejteru. I moj život je imao nekoliko neobičnih preokreta, i
smatram da zbog tog iskustva bolje prihvatam neobične obrte u tuđim
životima.”
„Veoma širokouman način razmišljanja”, rekao je prilično suvo.
„Veruješ li da je lord Torens namerno pokrenuo zamku da bi pobegao
s Dragulj-pticom?”
„Ne. Smatram da je skidanje ptice s postolja pokrenulo zamku. Ali
pošto je mehanizam bio star, nije dobro radio. Pomerao se polako i teško.
Zato su Torens i ostali imali vremena da stignu do ulaza.”
Prisetila se izraza koji je videla na licu ledi Torens. „Možda bi trebalo
da lordu Torensu jasno staviš do znanja da ga ne kriviš.”
Sumorno se nasmejao. „Mislim da on zna kako se osećam. Ne zanima
ga lični razgovor o Grozničavom ostrvu.”
„Zašto ne?”
„Mislim da on verovatno naslućuje da ja znam šta se zaista dogodilo s
Dragulj-pticom.”
„O čemu pričaš? Ukradena je.”
„Pa ja se bavim traženjem izgubljenih i ukradenih umetnina, sećaš
se?”
Spoznaja ju je blago zaprepastila. „Blagi bože. Da, naravno. Sigurno si
tada čuo za tu krađu.”
„Bila je to udarna vest u svetu kolekcionara i muzeja. Brojni klijenti
ponudili su mi lepe svote novca da je pronađem. Ali ja sam je tražio za
svoj račun.”
„Pronašao si je, zar ne?”
Zavladao je kraći tajac.
„Znam šta joj se dogodilo”, priznao je.
„Prema štampi, Dragulj-ptica postala je legenda. Kažu da je izvor
neprijateljstva između tebe i lorda Torensa.”
Postojano ju je gledao. „Baš me briga za Dragulj-pticu.”
Kratko ga je proučavala. Govorio je istinu, zaključila je.

~ 86 ~
anna
 Zvoncica

„Da, vidim da ti sudbina ptice nije važna”, rekla je. „Tvoje iskustvo na
ostrvu je važnije od blaga.”
„Boravak u manastiru me je promenio, Ursula.”
„Šta pokušavaš da mi kažeš, Slejteru?”
Krenuo je prema njoj polako i odlučno, i zaustavio se nekoliko
centimetara ispred nje.
„Pokušavam da ti kažem kako me je susret s tobom ponovo promenio.
Nemam osećaj da te posmatram iza kulisa. Kad sam ti blizu kao sada,
osećam te u svakom vlaknu svog bića.”
Zanemela je. Otvorila je usta, ali nije mogla da pronađe reči.
„Moram nešto da te pitam”, nastavio je.
Sasvim se umirila, napola uplašena da će je pitati za istinu o njenoj
prošlosti. Uzbudljiva vrelina trenutka smesta se preobratila u ledenu
stravu. Nije mogla ni zamisliti da je otkrio njenu tajnu, ali morala je
priznati da neko - ucenjivač - svakako jeste. Nije znala ko bi još mogao biti
upoznat s njenom prošlošću.
„Zbog pitanja koje ti moram postaviti, ne spavam noćima otkako sam
te upoznao”, rekao je.
Pripremila se. „O čemu je reč?”
„Nosiš crninu. Ali rečeno mi je da ti je muž preminuo pre nekoliko
godina. Misliš li da je moguće da prevaziđeš to stanje ožalošćenosti i
pronađeš u sebi načina da se vežeš za drugog čoveka?”
Bila je tako zapanjena da je na trenutak samo zurila u njega bez reči.
Nešto mračno i sablasno pokrenulo mu se u očima i izvuklo je iz
začaranosti.
„Blagi bože, Slejteru, nisam zarobljena u crnini”, izgovorila je, glasom
oštrim od olakšanja. „Baš naprotiv. Bila sam udata manje od dve godine. U
trenutku kada je moj muž slomio vrat, i to tako što je pao sa stepenica u
bordelu, već je uspeo da uništi i poslednji tračak ljubav koju sam nekad
osećala prema njemu. Znam da bi trebalo da se stidim što to priznajem, ali
iskreno, čak i kad sam otkrila da je prokockao i poslednji novčić koji smo
imali, laknulo mi je što sam ga se oslobodila. Je li to adekvatan odgovor na
tvoje pitanje?”
„Da”, rekao je. „Verujem da jeste.”
Videla mu je žar u očima. Jedva je disala. Puls joj je ubrzano kucao i
bila je neobično usplahirena. Podigla je ruku u rukavici da mu dotakne
ugao usana.
~ 87 ~
anna
 Zvoncica

Obuhvatio joj je lice snažnim rukama i privukao je bliže.

Sklopio je usta preko njenih i sve što je mislila da zna o strasti u trenu
je isparilo.
Kroz glavu su joj prolazile Metine reči upozorenja. „Kažu da izvodi
egzotične seksualne rituale nad naivnim ženama.”
Očigledno nisu sve legende o Slejteru Rokstonu bile lažne.

~ 88 ~
anna
 Zvoncica

Petnaesto poglavlje

Usne su joj bile neverovatno tople, meke i čulne. Onakve o kakvima

usamljen muškarac sanja. Plašio se da će se probuditi i otkriti da mu se
priviđa. Ali njen odgovor delovao je kao katalizator, i istrgao ga je iz
udaljene dimenzije odakle je posmatrao svet. Uvukao ga je u vrele oluje
strasti.
Čuo je promuklo glasno stenjanje i zaprepašćeno shvatio da je došlo
negde duboko iz njega. Dok je ljubio Ursulu, kao da je otvarao vrata
lavirinta, kao da je izašao iz mračnog mesta na svetlost dana. Bio je živ.
Bio je slobodan. Osećaji su prolazili kroz njega tako brzo i tako snažno da
je jedva disao. Krv mu je ključala u venama.
Pustio joj je lice i spustio ruke niz njen elegantan, u čipku utegnut
grudni koš, do blage obline kukova. Slojevi tkanine i uštirkana bluza
sprečavali su prisniji dodir za kojim je čeznuo, ali svejedno je bio ushićen
samim tim što mu je bila tako blizu, što je dodiruje, što je najzad grli -
ushićen što je izgledalo da i ona njega želi.
Plašio se da navaljuje previše i prebrzo, ali kad ga je obgrlila rukama
oko vrata, gotovo mu se zavrtelo u glavi.
I pre nego što se osvestio, naslonio ju je na ormar s knjigama i stavio
joj stopalo između nogu. Njene duge suknje i podsuknje podigle su mu se
preko kolena.
Zarobio ju je tu, s rukama s obe strane njene glave, i s mukom odvojio
usta od njenih. Uhvatila mu se za ramena kao da se boji da će se srušiti
pod takvom navalom. Pronašao joj je slatku svilenu kožu vrata. Njen
ženski miris probudio mu je čula i zategao svaki mišić. Toliko se uzbudio
da ga je zabolelo.
„Slejteru.” Progovorila mu je u uho, glasom nežnijim i promuklijim
nego ikad. „Ovo nisam očekivala.”
„Je li?” Podigao je glavu i pogledao joj u zamagljene i prilično
ošamućene oči. „Baš čudno. Ja sam čekao da se ovo desi od dana kad sam
te upoznao.”
„Razumem.” Bila je zadihana i zajapurena.
„Zaista?”

~ 89 ~
anna
 Zvoncica

„Rekao si da si za vreme boravka na Grozničavom ostrvu živeo

manastirskim životom, i ako su tračevi tačni, nisi uplovio u ljubavnu vezu
ni sa kim ovde u Londonu. To nije normalno stanje za čoveka očito
muževne prirode.”
Stvarnost ga je preplavila ledenim talasom.
„Samo da budem siguran da sam te razumeo”, rekao je jednolično.
„Misliš da se ovo događa zato što sam predugo bio bez žene?”
Ustuknula je, vidno uznemirena, i pokušala da se povuče, ali već je
bila naslonjena na ormar.
„Samo želim da budeš siguran da tvoja osećanja prema meni nije
izazvao poduži, uf, celibat.”
Dugo je zurio u nju, nesposoban da odredi šali li se ili ne.
„Zaboravljaš na egzotične seksualne rituale u zabranjenoj odaji”,
konačno je izgovorio. „Obrede koje izvodim nad naivnim ženama.”
Skupila je oči. „Zavitlavaš me.”
„Je li?”
Vidno se trudila da se pribere. „Nimalo ne verujem u te sulude priče u
novinama.”
„Možda bi trebalo”, rekao je, namerno glumeći zlokoban ton.
„Gluposti.”
Moderan crni šeširić pao joj je preko oka. Skinuo je ruke sa zida i
oslobodio je. Uspravio se i popravio joj šeširić. To mu je pružilo priliku da
joj dodirne bakarnu kosu.
Odvojila se od ormara za knjige i okrenula prema njemu.
„Ne odbacujem tvoje udvaranje”, brzo je rekla. „Hvala što si mi
razjasnila. Dakle, iz čiste radoznalosti, kako se ponašaš kad zaista odbijaš
nečije udvaranje?”
„Nije smešno. Trudim se da objasnim.”
„Odlično”, rekao je. „Kad smo već kod toga, molim te, budi ljubazna i
reci mi hoćeš li i ubuduće prihvatiti moje pokušaje bliskosti. Jer ako nisi
zainteresovana za takvu vrstu odnosa, voleo bih to odmah da znam.”
„Nisam potpuno protiv mogućnosti romantične veze s vama,
gospodine”, rekla je.

~ 90 ~
anna
 Zvoncica

Počela je da ga zabavlja njena zbunjenost i protivrečne izjave. Još je

bio ljut kao đavo, ali ipak je bilo nečeg prilično ljupkog u uznemirenoj
Ursuli.
„Daješ mi nadu”, rekao je ozbiljno.
„Samo želim da oboje budemo veoma sigurni u ovo”, objasnila je
usrdno.
Podigao je ruku sa okrenutim dlanom. „Ni reč više, prekhnjem te.
Upropastićeš trenutak. Koliko god bio mali, želim da uživam u njemu.”
Podigla je bradu. „Taj zagrljaj koji smo malopre podelili vi nazivate
malim trenutkom, gospodine?”
„Pretpostavljam da želiš istinu?”
„Naravno.”
„Dobro onda, taj poljubac me ni izbliza nije zadovoljio, gospođo.
Zapravo, samo mi je podstakao apetit. Ali izgleda da će zasad morati da
bude dovoljan.”
„Shvatam.” Pogledala ga je kao da želi još nešto da kaže, ali ne uspeva
da pronađe prave reči.
„Na tebe je red, Ursula”, rekao je tiho. „Hoće li ti nekoliko ukradenih
poljubaca biti dovoljno ili misliš da ćeš u nekom trenutku u budućnosti
poželeti više?”
Na njegovo zaprepašćenje, dramatično se uznemirila.
„Gospodine Rokstone”, promucala je. „Morate li biti tako... tako
neposredni?”
„Oprosti mi. Verujem da sam objasnio kako sam za vreme odsustva iz
Londona izgubio i veštine ophođenja.”
„Sumnjam da ste bilo šta zaboravili, gospodine”, uzvratila je.
„Jednostavno nemate strpljenja za društvene učtivosti.”
Ozbiljno je klimnuo glavom. „Istina. Zapravo, Ursula, bila si udata.
Pretpostavio sam da razumeš prirodu intimnih odnosa između dvoje
ljudi.”
„Naravno da razumem”, prasnula je. „Veoma je dobro razumem. Ali vi
ste očito veoma strastven muškarac. Ako ste iskreno zainteresovani za
intimnu vezu sa mnom...”
„O, jesam”, potvrdio je tiho. „Sasvim sigurno sam zainteresovan.”

~ 91 ~
anna
 Zvoncica

Pročistila je grlo. „Onda zaslužujete da znate kako moja narav ne

podnosi krajnosti.”
Začudio se. „Krajnosti?”
Odmahnula je rukom. „Govorim o ogromnim strastima o kojima vaša
majka piše u svojim komadima.”
„Niko se pri zdravoj pameti ne ponaša kao likovi u majčinim
melodramama. Bojim se da si preduboko zaglibila u korov eufemizama.
Izgubio sam se. Nemam pojma o čemu pričaš.”
Uputila mu je razdražljiv pogled.
„Samo pokušavam da vam kažem da možda nisam prava žena za vašu
strastvenu prirodu, gospodine”, objasnila je. „Pokušavam da vas
upozorim.”
Sad već neizmerno uživa, zaključio je.
„Ah!” izustio je. „Vraćamo se na tvoju zabrinutost zbog egzotičnih
seksualnih rituala u zabranjenoj odaji, je li tako? Ne boj se, neću te izložiti
tome, osim ako sama ne zatražiš.”
„Prokletstvo, Slejteru, namerno mi se rugaš!”
Široko se osmehnuo. „Verujem da je tako. Mislim da prilično uživam u
tome da te zadirkujem. Ne možeš me kriviti, s obzirom na izuzetno
smešne brige o tvojoj naravi.”
Uzdahnula je. „Nećeš ozbiljno uzeti u obzir moje upozorenje, je li
tako?”
„Predlažem da ispitamo okolnosti iz mog ugla.” Oprezno ga je
pogledala. „Kako to misliš?”
„S obzirom na moj poduži celibat, verovatno sam izašao iz prakse kad
je reč o seksualnim ritualima. Nesumnjivo sam postao nespretan, a
moguće i sasvim nesposoban.”
„Nesposoban?”
„Ako ništa drugo, siguran sam da mi izbor trenutka neće biti na
mestu”, rekao je.
„Izbor trenutka?”
„Ako me sećanje služi - a posle mog iskustva na Grozničavom ostrvu,
ne mogu biti sasvim siguran u to - verujem da je izbor trenutka ključan u
fizičkoj intimnosti. Danas sam, na primer, bio očigledno prebrz.”

~ 92 ~
anna
 Zvoncica

„Nisi prešao na stvar prebrzo”, uveravala ga je. „Samo sam se malo

iznenadila.”
„Moja greška, u potpunosti”, rekao je.
„Pa, ne baš.”
,,S obzirom na moju nesposobnost, loš odabir trenutka i nedostatak
prakse, jasno je da mi je potrebna žena koja će imati strpljenja”, rekao je.
„Neka koja će imati razumevanja. Koja će biti obzirna. Nežna.”
„Nemogući ste, gospodine Rokstone.” Ljutito ga je pogledala. „Štaviše,
dosta mi je ovog izazivačkog razgovora. Predlažem da više ne kažete ni
reč na temu vašeg lošeg odabira trenutka i nesposobnosti ili egzotičnih
seksualnih obreda i rituala. Ako to uradite, prekinuću naše partnerstvo i
sama nastaviti sa istragom. Razumete li me, gospodine?”
Kucanje na vratima ih je prekinulo. Slejter potisnu nezadovoljno
gunđanje.
Izvadio je naočare iz džepa i stavio ih. „Uđite!”
Vrata se otvoriše. Na ulazu je stajao Vebster.
„Došla je ledi Rokston, gospodine. Traži da vas vidi. Tvrdi da je veoma
važno.” Malo je oklevao pre nego što je dodao najmračnijim glasom:
„Dovela je i decu, gospodine.”
,,U tom slučaju, ne dovodi ih ovamo. Kako god znaš i umeš”, rekao je
Slejter. „Poslednji put kad su mi dečaci ulazili u biblioteku, dali su sve od
sebe da mi unište zbirku.” Pogledao je kroz prozor i primetio da se magla
razišla. „Pošalji ih u baštu i izvedi ledi Rokston na terasu. Tamo ću joj se
pridružiti.”
Vebsteru je vidno laknulo. „Vrlo dobro, gospodine.” Izašao je
zatvorivši vrata za sobom.
Ursula se okrenula prema Slejteru. „Imaš goste. Treba ti privatnost. A
ja treba da se vratim u kancelariju.”
„Možeš ostati i upoznati ostatak porodice”, ponudio je.
Pogledala ga je pomalo radoznalo, a zatim se pozabavila otvaranjem
torbe.
„Ne želim da se mešam u tvoje privatne poslove”, rekla je i izvadila
ručno ogledalce. Namrštila se na staklo i podigla ruku da izvadi dugu
čeličnu iglu za šešir. „Shvatam da je tvoj odnos s očevom udovicom i
njenom decom zamršen.”

~ 93 ~
anna
 Zvoncica

„Čitav život postao mi je zamršen u poslednje vreme”, izjavio je.

Gledao ju je kako zatvara torbu. „Ali i zanimljiviji.”

~ 94 ~
anna
 Zvoncica

Šesnaesto poglavlje

„Zadovoljstvo mi je da vas upoznam, gospođo Kern”, izjavila je Džudit

Rokston. „Izvinjavam se što prekidam vaš rad sa Slejterom. Otkako se
vratio, zauzet je poslovima oko očevog imanja i nema vremena da se
posveti svojoj zbirci. Znam da mu je laknulo što može da se vrati
sastavljanju kataloga.”
„Niste prekinuli ništa važno”, rekla je Ursula. To je bila očita laž, ali
teško je mogla da objasni kako su ona i Slejter bili usred rasprave o
njihovom čudnom odnosu kad su Džudit i deca stigli. „Završili smo za
danas.”
Džudit uopšte nije bila onakva kakvom ju je Ursula zamišljala.
Plavokosa, plavooka i odevena po poslednjoj modi, bila je i više nego lepa.
Bila je zanosno nežna. Izgleda da nije bila svesna svoje neobične
privlačnosti. Niti je izgledala kao žena koja koristi lepotu da bi vršila
uticaj na druge. Sasvim suprotno, pomislila je Ursula. Ova žena izgledala
je kao da joj je potrebna pomoć. A ta osobina je takođe privlačila mušku
vrstu, nesumnjivo.
Činilo se i da je posvećena majka dvojici dečaka koji su se igrali u
bašti. Slejter je bio s njima, naizmenično hvatajući i bacajući loptu.
Krofordu i Danijelu bilo je osam i devet godina. Crnokosi, sa očima boje
konjaka, obojica su upadljivo ličili na mnogo starijeg polubrata.
Bilo je očigledno da obožavaju Slejtera. Dotrčali su do njega čim se
pojavio na terasi, i zahtevali da se igra s njima. Primetila je da i on u tome
uživa. Delovao je mlade i bezbrižnije.
Toliko o porodičnom neprijateljstvu, pomislila je. Džudit se nasmešila
na prizor te tri muške osobe zaokupljene živahnom igrom.
„Kroford i Danijel veoma vole Slejtera”, rekla je. „Kada sam im rekla
da ću danas doći ovamo, molili su me da pođu sa mnom. Nisam mogla da
ih odbijem. Slejter je veoma velikodušan sa svojim vremenom. Ne bi
svako u njegovom položaju bio tako ljubazan prema dvojici polubraće koji
će naslediti najveći deo porodičnog bogatstva.”
„Gospodin Rokston je jedinstven”, složila se Ursula, trudeći se da
zvuči opušteno.
„Znam šta se priča o našoj porodici”, rekla je Džudit. ,,I kao što je
slučaj s mnogim legendama, ima i istine u tim pričama. Slejterova majka i
~ 95 ~
anna
 Zvoncica

ja se ne krećemo u istim krugovima niti se naročito trudimo da to

promenimo. Ali poštujem gospođu Lafonten, a ona nikad nije bila gruba ili
neljubazna prema meni i dečacima, iako zna da će naslediti ono što bi, po
krvi, trebalo da bude nasledstvo njenog sina.”
„Lili Lafonten je veoma pragmatična žena, a i uveravam vas da je
finansijski veoma dobro obezbeđena.”
Džudit nije skidala pogled sa Slejtera i dečaka. „Moj muž ju je voleo.
Moj brak je bio uobičajen poslovni dogovor, ali Edvard je bio veoma
dobar prema meni i mislim da sam mu bila draga na neki njegov način.
Nemojte verovati u sve što pročitate u novinama. Mogu vam sa
sigurnošću potvrditi da je Edvard bio neizmerno ponosan na sva tri sina.
Pogrešio je kad je pokušao da upravlja Slejterom tako što ga je
razbaštinio, ali kad mu to nije uspelo, samo ga je još više poštovao.”
Slejter je bacio loptu još jednom, a onda je poslao dečake da se igraju
u dalekom uglu bašte. Prešao je preko pošljunčene staze i popeo se preko
tri kamena stepenika do široke terase. Lako se spustio na gvozdenu klupu
i posegao za čašom limunade koju mu je donela gospođa Vebster.
„Nisam te očekivao, Džudit”, rekao je. „Pretpostavljam da je nešto
iskrslo?”
Delovala je pogođeno. „Oprosti”, rekla je. „Trebalo je da pošaljem
poruku i pitam je li zgodno da razgovaramo.”
,,U redu je”, strpljivo je rekao. „Reci mi o čemu se radi.” Kao da se
skupila. „Bojim se da je uobičajeno.”
„Herli.” Izgovorio je ime kao da je umoran od njega. Pognula je glavu.
„Danas je došao rano. Uleteo je u trpezariju u vreme doručka.”
„Rekao sam ti da ga ne puštaš u kuću.”
Ursula je shvatila da razgovor postaje krajnje ličan. Ustala je i počela
da spušta veo.
„Bože, vidi samo koliko je sati”, izjavila je. „Moram da krenem. Ne
brinite, Vebster će me ispratiti.”
„Ne.” Slejter ustade. „Slobodno ostani.”
Ursula je bacila pogled na Džudit. „Stvarno mislim da to nije dobra
zamisao.”
Džudit kao da nije ni primećivala da imaju posmatrača. Gledala je u
Slejtera bespomoćno i molećivo.
„Gospođa Brodi ga je uvela bez moje dozvole”, odgovorila je. „Pretio
joj je.”
~ 96 ~
anna
 Zvoncica

Ursula je krenula da zaobiđe Džudit i uđe u kuću. Slejter je bez reči

zgrabi za ruku i zaustavi. Nije govorio, ali pogledom joj je sve rekao. Želeo
je da ostane. Ponovo se spustila na stolicu i tiho sedela.
„Ne sme mu se dozvoliti da ti zastrašuje poslugu”, rekao je Džudit.
„Moraćeš je otpustiti. Treba ti neko jači na vratima.”
„Moj očuh će jednostavno podmititi narednu kućepaziteljku, ili će joj
zapretiti. U poslednje vreme je sve napadniji. Već je bilo dovoljno što je
pretio meni. Jutros se usudio da naglasi kako se nešto grozno može desiti
deci ako mu ne dam novac. Zato sam došla da te vidim. Plašim se,
Slejteru.”
Odjednom se primirio. „Pretio je deci?”
„Pretnja je bila uvijena, ali ipak je pretnja.” Stegla je ruke u krilu.
„Smrtno sam uplašena, Slejteru.”
„Prevršio je svaku meru”, izjavio je smireno. „Pobrinuću se za njega. U
međuvremenu, ti i dečaci ćete otići u vikendicu i ostati tamo sve dok ne
rešim to pitanje s njim.”
Suze olakšanja zasijaše joj u očima. „Ne mogu ti opisati koliko sam ti
zahvalna, Slejteru. Ali kada Herli shvati da mu ti stojiš na putu, bojim se
da će usmeriti pažnju na tebe.”
„Rekao sam ti da ću se pobrinuti za njega”, rekao je. Pogledao je
prema kući. „Evo gospođe Vebster sa sendvičima i kolačima. Nahrani
dečake dok ja ispratim gospodu Kern.”
Izgleda da se Džudit tad prvi put setila da je i Ursula tu. Brzo se
okrenula. Delovala je prilično užasnuto i postiđeno.
„Stvarno se izvinjavam, gospođo Kern”, rekla je. „Ovo je tako
neprijatna porodična neprilika. Nije trebalo da vas izlažem svojim
nevoljama sa očuhom.”
„Nema potrebe da se izvinjavate”, odvratila je Ursula. Dodirnula je
Džuditinu ruku. „Ne tiče me se, ali očigledno ste i vi i dečaci u opasnosti.
Imali ste pravo što ste došli ovamo.”
Džudit joj se nesigurno osmehnula. „Bojim se da je moj muž namerno
svalio nevolju s mojim očuhom na Slejterova leđa. Znam da se priča kako
me je Slejter nekako prevario oko nasledstva, ali moj muž je zapravo
veoma dobro znao da neću uspeti da zaštitim dečake od Herlija. Da je
Edvard meni prepustio upravljanje bogatstvom, Herli bi učinio nešto
užasno i prisilio bi me da mu dam sve što želi.”

~ 97 ~
anna
 Zvoncica

„Razumem.” Ursula je posmatrala kako Slejter pažljivo ustaje. „Izgleda

da se gospodin Rokston bavi mnogim složenim pitanjima ovih dana.”
„Dosta”, rekao je. Sagnuo se da uhvati Ursulu za ruku. „Gospođa Kern
ima posla. Ispratiću je i vratiti se za tren.”
Uhvatio je Ursulu podruku i poveo je prema kući. Čim su ušli, nastavili
su kroz hodnik do predvorja. Vebster je otvorio vrata.
Slejter ju je poveo stepenicama do kočije, gde je čekao Grifit, udubljen
u prijateljski razgovor s kočijašem ledi Rokston. Pogledala je skupu kočiju
koja je dovezla Džudit i dečake do Slejterove kuće.
„Smem li pretpostaviti da se Džudit za tvog oca udala delom i da
pobegne od okrutnog očuha?”
„Mislim da bi se Džudit udala za bilo koga samo da pobegne iz
Herlijevih kandži” odgovorio je. ,,A desilo se da je mom ocu bio
potreban zakoniti naslednik titule i imanja. Ispalo je dobro za oboje. Dok
mi je otac bio živ, Herli je vodio računa da mu ne izlazi na oči. Ali otkad ja
upravljam novcem, osilio se.”
„Zvuči užasno. Šta ćeš preduzeti da bi ga držao dalje od Džudit i
dečaka?”
„Postoji samo jedna stvar koju čovek niske prirode kao što je Herli
razume.”
„A šta je to?”
„Strah.”
Stala je i okrenula se prema njemu.
„Šta hoćeš da kažeš?” prošaputala je, svesna da ih Grifit i drugi kočijaš
mogu čuti.
I Slejter je morao da zastane. Osmehnuo se, kako je bez sumnje
verovao, umirujućim osmehom.
„Nateraću Herlija da shvati kako mu se ostanak u Londonu neće
dobro odraziti na zdravlje. Ponudiću se da mu pomognem oko planova za
putovanje. Izbor će biti njegov.”
Zvučao je kao da razgovara o vremenu ili rasporedu vozova - o
činjenici, a ne o temi o kojoj se može raspravljati.
Na trenutak je bila potpuno zbunjena. A onda joj je, posle hladnog
šoka, sinulo. Začudila ju je čista smelost takve pretnje.
„Misliš li da će poverovati u pretnju?” pitala je.

~ 98 ~
anna
 Zvoncica

Pomogao joj je da se popne u kočiju, a oči su mu bile ledeno smirene

iza naočara.
„Neće to biti pretnja”, rekao je.
„Slejteru, Džudit kaže da je on nasilan čovek.”
Na njeno čuđenje, osmehnuo se. „Brineš li se za mene?”
„Pa, da, zapravo brinem.”
„Dirnut sam. Iskreno.”
„Nadam se da znaš šta radiš.”
„Priznajem da su mi društvene veštine ograničene, Ursula. Ipak,
sposoban sam da izađem na kraj s ljudima kakav je Herli. Ne zaboravi,
večeraćemo s mojom majkom večeras. Pola osam.”
Povukao se, zatvorio vrata kočije i mahnuo Grifitu, koji se već popeo
na sedište. Kočija se zakotrljala napred.
Kroz prozor ga je posmatrala kako se penje stepenicama i nestaje u
velikoj kući. Bilo je nečeg drugačijeg u vezi s njim tog popodneva,
zaključila je. Izgledao je mlađe i vedrije. Kao da se tama oko njega malo
raspršila.
Verovatno samo njena mašta, pomislila je.

~ 99 ~
anna
 Zvoncica

Sedamnaesto poglavlje

„Naravno da ću sa oduševljenjem ugovoriti sastanak sa vlasnicom

Paviljona zadovoljstva.” Lili se osmehnula Ursuli preko stola. „Ne mogu
reći da smo gospoda Vajat i ja bliske, ali smo pre mnogo godina imale
zajedničke muške poznanike. To je bilo pre nego što sam upoznala
Slejterovog oca, naravno. Nan Vajat svojevremeno je bila glumica.
Zapravo prilično dobra. Zajedno smo glumile u Preokretu sudbine.”
„Mislite li da će gospođa Vajat hteti da razgovara s nama o svojim
poslovnim vezama s klubom Olimp?” pitala je Ursula.
„Koliko se ja sećam Nan, na nju novac ima snažno dejstvo.” Lili je
pogledala u Slejtera, koji je sedeo na drugom kraju dugačkog stola. „Ako
joj dobro platimo za obaveštenja i jemčimo joj poverljivost, mislim da će
rado razgovarati o svojoj povezanosti s klubom Olimp. Ali ona je skupa.”
Večera sa Slejterovom majkom ispala je veoma prijatna, pomislila je
Ursula. Nije bila sasvim sigurna šta je očekivala - Lili je svakako bila
nepredvidiva. Ali njena ljubav prema pozorištu i glumi te večeri je
zablistala u punom sjaju. Bila je neizmerno oduševljena što doprinosi
istrazi.
Obrok je obuhvatao i ribu i piletinu. Takođe su imali i začuđujuće
širok izbor gnjecavog i prekuvanog povrća i veliku veknu od orašastih
plodova, koja je mogla poslužiti i kao otirač - kuvaričin nevoljan ustupak
gostu koji se izjašnjavao kao vegetarijanac.
„Nemam ništa protiv da platim za obaveštenje”, odgovorio je Slejter
uzevši zalogaj hleba. „Iz mog iskustva, to je obično najjeftiniji način da se
dobije. Gospoda Vajat može biti sigurna da ćemo čuvati njene tajne. Ali
vreme nam je od suštinske važnosti.”
„Potražiću je rano ujutru”, izjavila je Lili. Zastala je. „Ne, poslaću joj
poruku večeras. Priroda njenog posla zahteva noćni rad. Čisto sumnjam
da ustaje pre podneva.”
„Hvala vam na pomoći”, rekla je Ursula. „Veoma sam vam zahvalna.”
„Oduševljena sam što mogu da vam pomognem u istrazi”, odvratila je
Lili. Podigla je čašu s vinom. „Ovo je nešto najuzbudljivije što sam radila u
poslednjih nekoliko godina. Rodile su mi se svakakve zamisli za novu
predstavu.”

~ 100 ~
anna
 Zvoncica

Slejter ju je oštro pogledao. „Ne želim da čitam bilo šta od ovoga u

narednom scenariju. Ovom istragom zalazimo u veoma opasno područje.”
„Ne uzbuđuj se”, opušteno je odvratila. „Uveravam te da nećeš
prepoznati nijedan lik ili događaj kad završim s pisanjem.”
Uperio je viljušku u nju. Malo je skupio uglove očiju. „Daj mi reč da ćeš
mi dozvoliti da pročitam scenario pre nego što ga pokažeš nekom
drugom.”
„Da, naravno”, rekla je umirujuće. „Diskrecija je moje geslo.”
„Je li?” pitao je. „Nisam primetio.”
„Poslaću poruku gospodi Vajat čim završimo s večerom. Uzmi još ove
pogače, Slejteru. Ako je ne pojedeš, moraću njome da nahranim veverice.
To niko drugi u ovoj kući ne jede.”
Odmerio je ciglu na poslužavniku. „Mislim da znam i zašto. Reci
kuvarici da se ne trudi da šalje recept mojoj kućepaziteljki.”

Bila je ujedno uznemirena i ushićena što će biti sama sa Slejterom u

mračnoj kočiji kasno noću. Ali na kraju se rastužila kad je saznala da
nema razloga za brigu. Nikakvog. Apsolutno nikakvog.
Jedva je progovorio s njom na putu do kuće. Nije bio neprijatan,
zaključila je, samo zabrinut. Posmatrao je ulicu kroz prozor veći deo
vožnje, a kad su najzad stigli, otpratio ju je do ulaznih vrata i gotovo bez
reči sačekao da uđe u predvorje.
„Laku noć, Ursula”, rekao je. „Razgovaraćemo sutra.”
„U redu”, rekla je, trudeći se da podjednako nehajno otpozdravi. Ušla
je u predvorje i zatvorila vrata. Tek tad joj je sinulo da ima druge planove
za to veče. Osećaj ju je upozorio na prirodu tih planova. Oštro je udahnula,
okrenula se i naglo otvorila vrata. „Slejteru!”, prosiktala je.
Bio je u podnožju stepeništa i kretao ka kočiji. Stao je i napola se
okrenuo.
„Šta je bilo?”, upitao je strpljivo.
„Za ime božje, obećaj mi da ćeš biti oprezan!”
Pod svetlom ulične lampe videla je da se smeška. Delovao je
zadovoljno.
„Zaista brineš za mene”, izjavio je. „Ali nema potrebe. Imam iskustva u
tome. Nisam se proteklih nekoliko godina bavio pletenjem.”

~ 101 ~
anna
 Zvoncica

„Samo... budi oprezan. I kad bude gotovo, javi mi da si bezbedan.”

„Spavaćeš.”
„Neću”, odgovorila je. „Gledaću s prozora spavaće sobe. Očekujem da
se zaustaviš na ulici barem toliko da mi staviš do znanja da je sve u redu.”
Zatvorila je vrata pre nego što je stigao da kaže još nešto.

~ 102 ~
anna
 Zvoncica

Osamnaesto poglavlje

Rokston mu je na prevaru oduzeo sve što je trebalo da bude njegovo,

a sad je izgubio i ono malo što mu je preostalo.
Herli je zurio u karte na stolu. Bio je uništen.
„Nabaviću novac do kraja nedelje”, rekao je.
Terston se osmehnuo jedva primetnim neveselim osmehom.
Posmatrao je Herlija kroz oblak dima.
„To si rekao i poslednji put kad smo igrali, Herli. Nisam siguran da
mogu da ti verujem. Dakle, da bi nam obojici bilo lakše, poslaću čoveka
ujutru da pokupi moj dobitak.”
Zvučalo je kao da se dosađuje.
Herli je skočio na noge. „Rekao sam krajem nedelje, proklet bio!
Moram nešto da sredim!”
„Misliš, moraš pronaći način da ubediš poćerku da traži novac od
čoveka koji upravlja bogatstvom njene dece.” Terston je sakupio karte
uvežbanim pokretom dugih prstiju. „Predlažem da se baciš na posao.
Kako čujem, Rokston nije sklon da ti udovolji. Povukao je na oca u tom
pogledu.”
„Proklet bio, rekao sam ti da ću nabaviti novac! Daj mi barem dva
dana!”
Terston je naizgled kratko razmišljao. Zatim je slegao ramenima.
„Dobro, imaš dva dana”, rekao je. „Ali čisto da bude jasno, ako se ne
pojaviš s novcem koji mi duguješ, posetiće te moji ljudi.”
Herliju je srce brže zalupalo. Dlanovi su mu se oznojili. Poseta
Terstonovih siledžija garantovala je surovo premlaćivanje. To su znali svi
u prostoriji.
Okrenuo se bez reči i prešao preko prostorije za kartanje, zaputivši se
prema vratima.
Napolju se zaustavio na prohladnom vazduhu, pokušavajući da
razmisli. Moraće otići do Džudit i naterati je da mu da novac. Stalo joj je
do sinova. Ako otme jednog, ona će nagovoriti Rokstona da mu plati
koliko god treba samo da ga vrati.

~ 103 ~
anna
 Zvoncica

Jedina nevolja u vezi s tim planom bila je što mu je Rokston bio

nepoznanica. O njemu su kolale razne priče. Možda je poremećen. Nikad
se ne zna šta bi ludak mogao da uradi.
S druge strane, Terston nije bio nimalo tajanstven. Bio je opasan
čovek i na prokleto lošem glasu.
Kad se čovek nađe uhvaćen između dva đavola, nema izbora osim da
se okrene onom koga poznaje i razume - onom za koga je siguran da mu je
otvorena pretnja. U ovom slučaju, to je bio Terston.
Krenuo je ulicom, u nadi da će pronaći neke kočije. Dvojica muškaraca
mu priđoše iz magle. Prvi je na sebi imao dugački crni kaput, koji mu je
lepršao oko čizama poput crnih krila. Okovratnik je podigao visoko oko
lica. Kad je prošao ispod jarkog svetla lampe, naočare su mu zasijale.
Pratilac mu je bio neki džinovski muškarac.
Herli je smesta zanemario čoveka s naočarima. Zabrinuo ga je džin.
Pomerio se u stranu na stazi, ostavljajući prostora krupnom čoveku i
njegovom kolegi.
Onaj s naočarima je progovorio.
„Dobro veče, Herli. Rekli su mi da ću vas možda naći ispred ovog pakla
večeras. Ne verujem da smo se upoznali. Slejter Rokston.”
Herli se sledio. Pio je veći deo večeri i bio je pomalo ošamućen.
Trebao mu je trenutak da shvati šta se dešava. Dakle, to je taj Rokston.
Osetio je nalet olakšanja. Gad nije delovao ni neuračunljivo ni opasno.
Izgledao je kao učenjak. Nimalo nalik na oca. Grmalj mu je očigledno bio
sluga.
„Šta, dođavola, hoćeš, Rokstone?” pitao ga je.
„Došao sam da se oprostimo”, odvratio je Slejter.
„Nikuda ja ne idem.”
„Bićete na brodu za Australiju sutra rano ujutru. Putovanje vam je
plaćeno. U jednom pravcu. I nećete se vraćati. Karta vam je ovde, kod
gospodina Grifita. Bezbedno će vas ispratiti do vašeg stana večeras i
pomoći vam da se spakujete. Čim čujem da ste u Australiji, poslaću vam
malu finansijsku pomoć, da vam olakšam početak novog života. Nakon
toga ste prepušteni sami sebi.”
„Ti si lud”, rekao je Herli. „Ne idem ja nigde iz Londona.”
„Na vama je da odlučite hoćete li otići ili ostati, naravno.”
„Nego šta!”
~ 104 ~
anna
 Zvoncica

„Naglasio bih samo da, dok vaši poverioci možda imaju interes da vas
drže u životu, barem dok veruju da ćete možda izvući neki deo imetka
Rokstonovih, mene tako nešto uopšte ne zanima. A zaista ste mi velika
smetnja.”
„Ti to pretiš?”
„Ne, Herli, obećavam vam. Ako ne budete na tom brodu za Australiju
sutra ujutru, uopšte nećete morati da brinete zbog isplate dugova.
Imaćete... drugih neprilika.”
„Đubre! Taj novac je trebalo da bude moj! Ja sam Džuditin otac! Imam
sva prava da upravljam prihodima s Rokstonovog imanja!”
„Moj otac je ostavio vrlo jasna uputstva u svojoj oporuci. Nećete dobiti
ni paru od imanja. Zato ću vam sopstvenim novcem platiti putovanje za
Australiju. Na ovaj ili onaj način, sutra ćete nestati iz naših života, Herli.
Ako se ne ukrcate ujutru na taj brod, sutra uveče će izvući vaše telo iz
reke.”
Herli s mukom promuca: „Ne. Neću.”
Slejter je pogledao u džina. „Gospodine Grifite, molim vas ispratite
gospodina Herlija do stana i ostanite s njim dok se ne ukrca na brod.”
„Razumem, gospodine”, odgovorio je Grifit.
„Ne možete ovo da mi radite”, zaječao je Herli. „Stvarno si lud!”
Slejter je skinuo naočare preumornim pokretom ruke i pogledao u
Herlija. Nije ništa govorio. Nije bilo potrebe. Tog trenutka, Herli je znao da
se od dva đavola ovog plaši više.
Slejter je ponovo stavio naočare, okrenuo se i udaljio u noć.

~ 105 ~
anna
 Zvoncica

Devetnaesto poglavlje

Uzeo je čeze do Ursuline kuće jer je Grintu bila potrebna kočija da

preveze Herlija i njegov prtljag do pristaništa.
Bila je tamo gde je obećala da će biti, osmatrajući ulicu s prozora na
spratu. Sveća na prozorskoj dasci tiho je gorela. Bilo je taman dovoljno
svetla da vidi kako Ursula na sebi ima ogrtač. Kosa joj je bila upletena u
pletenicu koja joj je padala preko ramena.
Čim ju je ugledao, ostaci hladne borbene napetosti u njemu odmah su
se pretvorili u drugu vrstu spremnosti - onu koja je gorela. Žestoka
potreba uhvatila ga je nespremnog.
Izašao je iz čeze, s namerom da se popne ulaznim stepenicama.
Otvoriće mu vrata i on će je odneti u krevet.
Ali Ursula je otvorila prozor i nagnula se.
„Jesi li dobro?”, pitala je.
„Dobro sam”, umirio ju je.
„Odlično. U tom slučaju, laku noć, gospodine.”
Zalupila je prozor i navukla zastore.
Poruka nije mogla biti jasnija.
Potisnuvši nezadovoljno stenjanje, vratio se u čeze.

~ 106 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeseto poglavlje

Narednog jutra Ursula je izašla iz kočije, platila i požurila kroz maglu.

S vremena na vreme bacala je pogled na adresu koju je prepisala iz Eninih
stenografskih beležaka. Kočijaš joj je bio od velike pomoći, ali počela je da
se pita je li možda pogrešio. Činilo se da se u Stigs lejnu nalaze uglavnom
napuštene i daskama zatvorene zgrade. Jedino što je radilo u blizini bila je
konjušnica u susednoj ulici.
Ali baš kad se spremala da se okrene, ugledala je znak iznad broja pet.
Rouzmontovi parfemi i sapuni.
Prodavnica teško da je bila primamljivog izgleda. Uprkos tami i
vlažnoj magli, iza mračnih sumornih izloga nije dopirala nikakva svetlost
zbog koje bi se čovek osetio pozvanim da zakorači unutra. Susedne
zgrade bile su prazne. Nepogrešivi miris štale u susednoj ulici širio se
vlažnim vazduhom. Sve u svemu, to je čudno mesto za prodavnicu
parfema i sapuna, pomislila je Ursula.
Stala je ispred vrata i proverila adresu koju je otkrila u Eninoj svesci.
Nije bilo greške. Pažljivije je pogledala šačicu predmeta koji su bili
izloženi u izlogu. Bilo je nešto razbacanih porcelanskih i staklenih bočica
parfema, a svaka je bila ukrašena ružama. Izgledale su potpuno isto kao
prazna bočica parfema koju je pronašla u Eninoj kući. Sve u izlogu bilo je
prekriveno debelim slojem prašine.
Oprezno je isprobala kvaku na vratima i pomalo se iznenadila kad joj
se okrenula u ruci. Zvonce je zadrhtalo i zazvečalo kad je ušla.
Zapahnula ju je neprijatna mešavina hemijskih isparenja, dovoljno
jakih da zaustavi dah u grlu. Brzo je prekrila nos i usta rukom u rukavici i
osvrnula se unaokolo. Nije bilo nikog iza pulta. „Ko je to?”
Glas - tanak, piskav i stegnut od strepnje - začuo se iza delimično
zatvorenih vrata. Mogao je biti i muški i ženski.
„Došla sam da se raspitam za vaše parfeme”, objavila je Ursula, mudro
pokušavajući da odobrovolji osobu iza vrata. „Moja prijateljica ima jedan
koji je nabavila u ovoj radnji. Zainteresovana sam da i sama kupim
bočicu.”
S druge strane vrata začulo se usplahireno kretanje, a onda se iz
stražnje prostorije pojavio čovek. Bio je slabašan kao i njegov glas, sitan i
razdražljiv. Nekoliko pramenova prosede smeđe kose bilo mu je
~ 107 ~
anna
 Zvoncica

prebačeno preko temena. Naočare su mu uokviravale svetle oči. Nosio je

umrljanu kožnu kecelju i kožne rukavice.
Osmotrio je Ursulu s mešavinom sumnjičavosti i bojazni.
„Gospodin Rouzmont?” Upotrebila je smiren i siguran glas kojim je
drugoj strani želela da stavi do znanja da može imati poverenja u nju, i
koji je obično čuvala za klijente koji su želeli da unajme sekretaricu za
zapisivanje poverljivih podataka.
„Da, ja sam Rouzmont”, potvrdio je. Skinuo je rukavice i gurnuo ih u
džep kecelje. „Kažete da vas je poslala prijateljica?”
„Tako je.” Prišla je pultu. „Gospođica Klifton.”
U tom trenutku želela je da Rouzmont misli da je En još živa. Nije bilo
razloga da zna da to nije istina. Nije bilo izveštaja u novinama. Žene koje
nisu imale porodicu ili društvene veze umirale su tiho svakog dana u
Londonu, ostavljajući iza sebe vrlo malo dokaza o svom postojanju.
„Ne sećam se mušterije s tim imenom”, brzo je odvratio - i prebrzo
možda.
„Jeste li potpuno sigurni?”, navaljivala je.
„Potpuno.” Počeo je da se povlači iza vrata. „Ako nemate ništa protiv,
prilično sam zauzet.”
Otvorila je torbu i izvadila Eninu parfemsku bočicu. Spustila ju je na
pult.
Zagledao se u bočicu. Izgledao je užasnuto. „Gde ste to nabavili?”,
pitao je.
,,U prijateljičinoj kući. Gospođica Klifton je nestala. Pokušavam da je
pronađem.”
„Nestala? Nestala?” Glas mu je prešao u pisak. „Vidite, mene se to ne
tiče. Nikako vam ne mogu pomoći.”
„Pokušavam da utvrdim njeno kretanje u danima koji su prethodili
njenom nestanku. Prema njenom kalendaru sastanaka, dolazila je u ovu
prodavnicu nekoliko puta u proteklih godinu dana - uključujući i prošlu
nedelju.”
„Rekao sam vam, ne sećam se gospođice Klifton!”
Ovo ne ide dobro, pomislila je. Došla je u nameri da dobije neke
informacije, ali činilo joj se da neće otići ništa pametnija nego što je ušla.

~ 108 ~
anna
 Zvoncica

Nije mogla priuštiti veliko mito, a nešto joj je govorilo da Rouzmonta

neće ubediti mala svota - pod pretpostavkom da ga uopšte nešto i može
ubediti da progovori.
„Baš čudno što se ne sećate tako verne mušterije”, rekla je.
Ukočio se. „Molim?”
„Dozvolite da vam osvežim pamćenje.”
Posegla je ponovo u svoju torbu i izvadila papir na koji je prepisala
nekoliko kratkih pasusa iz Enine sveske. Posmatrao ju je u sve većem
strahu dok je odmotavala papir i izravnavala ga na pultu rukom u
rukavici.
„Šta je to?”, zaskičao je.
„Beleške o njenim nedavnim posetama vašoj prodavnici. Počele su pre
osam meseci i nastavile se dvaput mesečno, sve do prošle srede. O,
čekajte, zaista verujem da ćemo, ako pažljivije proučimo datume, videti da
je poslednjih meseci počela da svraća mnogo češće.” Zavrtela je glavom,
naizgled začuđena. „Veoma čudno, zar ne?”
Ljutito ju je gledao. „Ne vidim ništa čudno u tome.”
„Ja vidim. Vidite, slučajno znam da je En pristojno zarađivala od
sekretarskog poslom. Ipak, ne mogu zamisliti da je mogla sebi da priušti
tako skup parfem. I to u tako velikim količinama. Pitam se šta je radila s
tolikim mirisima. Svakako ga nije delila ni meni ni koleginicama u
agenciji.”
Rouzmont je zurio u optužujući list papira. Zatim se pribrao.
„Sačekajte da proverim svoj dnevnik računa i poslovanja”, rekao je žustro.
„Čekajte ovde, odmah se vraćam.” Pobedila je. Rouzmont je popuštao.
Ohrabrena uspehom, uputila mu je pribran i bezazlen osmeh. „Poći ću
sa vama, ako nemate ništa protiv. Ne želim da se iskradete na zadnja vrata
pre nego što mi kažete šta ste vi i En nameravali s tim parfemima.”
Uspravio se i na tren zauzeo prkosan stav. Zatim je povio ramena i
ispustio težak uzdah.
„Dobro, pođite sa mnom ako morate”, rekao je. „Pokazaću vam svoje
beleške. Ali moram vam reći da zaista nemam pojma zašto je gospođica
Klifton kupovala toliko veliku količinu parfema.”
Okrenuo se i nestao u stražnjoj prostoriji.
Podigla je skute i zaobišla pult s torbom u ruci.

~ 109 ~
anna
 Zvoncica

„Je li vam dolazila u prodavnicu tako često jer se ovde s nekim

sastajala, gospodine Rouzmonte?”, pitala je. „Ako je tako, veoma je važno
da mi kažete ime te osobe. Možda su vam platili za ćutanje ili ste možda
jednostavno osećali da im dugujete odanost. Ali kao njena poslodavka i
prijateljica, uveravam vas da više nemate razloga da je štitite.”
Zaustavila se odmah kod vrata. Prednji deo prodavnice bio je
zamračen, ali stražnja prostorija bila je ispunjena još gušćim mrakom. Tu
su i mirisi hemikalija bili jači.
Nije bilo ničega što bi neko očekivao da vidi u zadnjem delu
prodavnice parfema. Vezice suvog bilja i cveća nisu visile s tavanice. Nije
bilo tegli s mirišljavim uljima. Nije bilo kutija s narandžinom korom ili
bočica cimeta i vanile.
Umesto toga, tu se nalazio brodski sanduk.
Poklopac je bio podignut, i u njemu su uredno bile naslagane brojne
vreće. Ispod gustih hemijskih isparenja otkrila je mračnu i pomalo jetku
jaku biljnu notu. Miris je dolazio iz drvenog sanduka.
Kad su joj se oči navikle na slabu svetlost, primetila je dva ormara za
knjige na jednom zidu. Bili su ispunjeni knjigama u kožnom povezu.
Herbarijumi i druge botaničke knjige, zaključila je.
Pogledala je okolo, u potrazi za Rouzmontom. Nestao je kroz vrata
postavljena između ormara. U strahu da pokušava da pobegne, požurila je
za njim.
„Gospodine Rouzmonte?”
„Ovde sam!” doviknuo je iz susedne prostorije. „Dođite, spremio sam
vam dnevnik da ga pregledate. Molim vas, budite brzi. Što pre odete
odavde, tim bolje što se mene tiče.”
Prišla je vratima između ormara i našla se na ulazu u oronulu sobu
osvetljenu gasnim svetiljkama. Prozori su bili prekriveni debelim
daskama zakucanim za zidove. Videla je dve radne površine zakrčene
hemijskim aparaturama - staklenim bokalima, bocama, vagama i
gorionicima. Izuzetno opremljena destilerija, pomislila je. Rouzmont je
očigledno imao veoma savremen i veoma naučni pristup staroj veštini
pravljenja parfema.
„Dobro došli u moju laboratoriju, gospođo”, rekao je. Stajao je pored
malog radnog stola, na kom je stajala otvorena velika sveska. Još je zvučao
uznemireno, ali glas mu je sad bio smireniji - glas čoveka koji je doneo
odluku i rešen je da je sprovede. ,,U ovom dnevniku nalaze se sve beleške
o prodajama koje vas zanimaju.”

~ 110 ~
anna
 Zvoncica

Prešla je preko sobe i pogledala u svesku. Stranice su bile ispisane

datumima, svotama i količinama. Nagnula se nad njom u pokušaju da
protumači nečitki rukopis.
„Možete li mi, molim vas, pokazati zapis o poslednjoj poseti gospođice
Klifton vašoj prodavnici?” pitala je. „Nemam vremena da čitam sve
beleške.”
„Grešite, gospođo. Ne znam ko ste, ali budite sigurni da imate sve
vreme ovog sveta da pročitate ovaj dnevnik.”
Uspravila se i brzo okrenula, s namerom da pojuri ka vratima.
Zaustavila se kad mu je u ruci ugledala pištolj.
„Šta to, za ime sveta, mislite da radite?” pitala je. „Jeste li poludeli?”
„Ostanite tu gde jeste.” Povukao se prema vratima. „Ne mrdajte.
Kunem se da ću vas ubiti na licu mesta. Verovatno ste primetili da nemam
mnogo komšija, i sigurno niko neće obratiti pažnju na pucanj.
Zagarantovana privatnost je glavni razlog zašto sam posao smestio ovde.”
Pištolj mu je podrhtavao u ruci. To verovatno nije bio dobar
znak. Bio je to očajan i uzrujan čovek. Tako razdražljiv da je mogao povući
okidač i slučajno.
„Dobro”, rekla je, trudeći se da zvuči smireno. „Uradiću kako kažete.”
Jedino što joj je palo na pamet bilo je da ga zagovara. „Znate li da je En
Klifton mrtva?”
„Pretpostavio sam da je tako kad ste počeli da se raspitujete za njene
posete ovoj prodavnici.”
„Jeste li je vi ubili?”
„Šta? Ne. Zašto bih je ubio? Sve se sasvim dobro odvijalo. Ali i plašio
sam se da nam dogovor neće trajati večno. Tako je to kad se pogađate s
đavolom. Zato sam i napravio planove za ovako nešto.”
„Kakve planove, gospodine Rouzmonte?”, pitala je.
Prešao je preko pitanja. „Ko ste vi?”
„Zovem se gospođa Kern. Bila sam Enina poslodavka.”
„Shvatam. Pa, glupi ste što ste se upleli u ovaj posao, gospođo.”
,,U kakav posao? Šta se događa, gospodine Rouzmonte? Mislim da mi
dugujete objašnjenje.”
„Ne dugujem ja vama ništa, ali reći ću vam ovoliko - proklinjem dan
kad sam pristao da napravim tu prokletu ambroziju. Novac je bio odličan,
ali nije mi nadoknadio opasnosti u koje sam se upleo.”
~ 111 ~
anna
 Zvoncica

Brzo je iskoračio u susednu prostoriju i zalupio vrata. Čula je

škljocanje teškog, staromodnog gvozdenog ključa u bravi.
„Vičite u pomoć ako želite!”, doviknuo joj je kroz vrata. Prigušeni glas
bio mu je jedva čujan. „Niko vas neće čuti. Mada, nećete drugo vrištati. Sve
će uskoro biti gotovo, uveravam vas.”

~ 112 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeset prvo poglavlje

Nakratko je stajala veoma mirno, dok joj je srce gotovo panično

lupalo. Škripanje i ječanje podnih dasaka govorilo joj je da se Rouzmont
kretao po prodavnici. Nikako nije mogla saznati šta namerava da uradi.
Možda je mislio da je nasmrt izgladni. Mada, to nije imalo smisla. Rekao
joj je da će sve biti gotovo prilično brzo.
Zadrhtala je, duboko udahnula, skupila hrabrost i osmotrila svoje
okruženje.
Bila su tu i druga vrata, koja su se verovatno otvarala na uličicu.
Naravno, zaključana. U bravi nije bilo ključa. Zatim je proverila prozor.
Daske koje su prekrivale stakla bile su čvrsto pričvršćene za zidove, ali
verovala je da bi možda mogla da ih olabavi ako bude imala vremena i
predmet koji bi joj poslužio kao poluga.
Počela je da traži neku korisnu alatku po prostoriji. Uz jedan zid bile
su poređane velike keramičke posude. Veoma pažljivo je podigla
poklopac jedne - i brzo ga spustila kad su se iz nje podigla zagušujuća
isparenja.
Ugledala je dugačku gvozdenu šipku u jednom uglu i zaključila da će
joj koristiti. Ali Rouzmont se i dalje kretao po prednjim prostorijama
prodavnice. Odvaljivanje dasaka s prozora sigurno bi bio bučan i
dugotrajan postupak. Nije želela da mu privlači pažnju. Naglasio je da će
uskoro otići. Odlučila je da sačeka dok on ne napusti prostorije, pre nego
što se pozabavi zagrađenim prozorima.
Pogledala je u džakove u uglu. Sudeći po mirisu, sadržali su iste biljke
kao i paketići naslagani u drvenom sanduku.
Jedan džak bio je otvoren. Posegla je u njega i izvadila pregršt
osušenog bilja. Uzela je maramicu iz torbe, umotala uzorak i vezala čvor.
Daske ponovo zaškripaše. Učinilo joj se da je čula slab udarac
zatvaranja spoljnih vrata. Zavladala je tišina. Bila je sasvim sigurna da je
ostala sama.
Ubacila je zavežljaj osušenog bilja u torbu i požurila ka vratima koja
su vodila u stražnju prostoriju. Uz malo sreće, možda je Rouzmont ostavio
ključ u bravi iz čiste navike. Ipak je, na kraju krajeva, bio veoma
uznemiren. U svom prethodnom životu, naučila je ponešto o ključevima.
Samoj ženi nikad dovoljno opreza.
~ 113 ~
anna
 Zvoncica

Čula je prigušeno hučanje baš kad je kleknula ispred ključaonice.

Blagi miris dima provukao se ispod vrata.
Novi nalet straha sledio joj je kičmu. Pretpostavljala je da će, čim
Rouzmont napusti prodavnicu, imati vremena da poradi na bekstvu. Nije
bila u pravu. Proizvođač parfema je na izlasku podmetnuo požar.
Od šoka je ostala bez daha i gotovo se paralisala. Zgrada oko nje će
izgoreti.
Dim koji je dopirao ispod vrata postajao je jači. Bio je ispunjen
snažnim biljnim mirisom. Rouzmont je zapalio vatru u sanduku sa suvim
biljem. Ono je, bez sumnje, bilo krajnje zapaljivo. Zid i debela vrata
između laboratorije i stražnje prostorije kupiće joj malo vremena, ali ne
mnogo.
Provirila je kroz ključaonicu. Osetila je olakšanje kad je videla da je
ključ zaista još u bravi.
Ustala je i požurila ka svojoj torbi na radnom stolu. Zgrabila je
stenografsku svesku, otvorila je i iscepala dve stranice. Otrčala je ponovo
do vrata, čučnula i progurala stranice ispod donje ivice. Jedino se nadala
da vatra neće dopreti do njih pre nego što izvrši svoj naum.
Svukla je rukavicu, skinula čvrstu ukosnicu i gurnula je u ključaonicu.
Pažljivo je rukovala metalom, gurajući ključ iz brave. Čula je zveket kad je
pao na pod sa druge strane vrata.
Sagnula se da proviri ispod vrata i proveri je li pao na papir - i
zapahnuo ju je snažan miris zapaljenog bilja.
U glavi joj se zavrtelo. Kao da je lebdela u vazduhu. Preplavilo ju je
čudno i užasno uzbuđenje. Toliko se ošamutila da bi sigurno izgubila
ravnotežu da je stajala.
Uspravila se na kolena, i smesta pokrila nos i usta rukom. Kad je
užasan osećaj malo popustio, podigla je suknje i pocepala traku sa
podsuknje. Uvezala ju je oko donje polovine lica, da joj posluži kao maska.
Udahnula je i ponovo se sagnula da vidi je li uspela.
Čim je ugledala gvozdeni ključ na stranici sveske, obuzelo ju je
olakšanje koje je bilo još snažnije od osećaja ošamućenosti.
Pažljivo je povukla papir s ključem ispod vrata.
Srce joj je stalo kad je otkrila da je ključ topao na dodir. Ako je vrelina
bila tako snažna u stražnjoj prostoriji, možda je prekasno za izbavljenje.

~ 114 ~
anna
 Zvoncica

Provirila je kroz ključaonicu i videla da su joj najgori strahovi

potvrđeni. Druga prostorija bila je pakao crnog dima. Nije imala pojma
koliko će debela drvena vrata izdržati pred plamenom.
Pogledala je preko laboratorije u zaključana vrata koja su vodila u
uličicu, a zatim u ključ koji je upravo dohvatila.
Nijedan vlasnik prodavnice ne bi se mučio da ugrađuje dve različite
brave sa različitim ključevima za vrata na istoj prostoriji.
Požurila je do tih drugih vrata i ubacila ključ. Spremno se okrenuo u
bravi. Vrata su se otvorila i bila je slobodna. Spremala se da potrči na
bezbedno kad se setila svoje torbe.
Okrenula se, pojurila nazad u laboratoriju i zgrabila je. Zatim je
požurila kroz vrata u uzanu zamagljenu uličicu.
Muškarac u dugačkom crnom kaputu jurio je ka njoj.
„Ursula!”, povikao je Slejter.
Obgrlio ju je rukom i poveo ka udaljenom kraju uličice. Iza njih je
stara zgrada poslednji put zaječala i počela da se urušava.
Nešto kasnije začula se i eksplozija, baš kad je Slejter popeo Ursulu u
kočiju. Konj je poskočio. Grifit je psovao i borio se da zauzda životinju.
Slejter je uspeo da uskoči. „Vodi nas odavde!”, naredio je.
Grifit se nije bunio. Kočija pojuri velikom brzinom. Slejter pogleda u
Ursulu. „Koji je to đavo?”
„Hemikalije”, procedila je. Duboko je udisala. „Laboratorija ih je bila
puna. Mora da ih je vatra pokrenula.”

~ 115 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeset drugo poglavlje

„Zaista bih volela da sedneš, Slejteru”, rekla je Ursula. „Uznemirava

me to što koračaš napred-nazad kao lav u kavezu. Danas sam već doživela
dovoljno stresa.”
Bili su u njenoj radnoj sobi. Sedela je na stoličici ispred kamina, sušila
kosu i ispijala malu dozu konjaka koju joj je nasula gospoda Danstan.
Vrlo su malo reči razmenili u kočiji. Slejter ju je obgrlio rukom i
praktično je zarobio. Veći deo vremena samo je ponavljao njeno ime i
bezbroj puta je pitao je li dobro. Svaki put bi ga uveravala da jeste, dok je
potajno pronalazila utehu u njegovoj snazi, toplini i mirisu.
Navikla je da bude sama, ali posle ovog za dlaku izbegnutog stradanja
morala je priznati sebi da je zahvalna za društvo. Taj osećaj bliskosti neće
potrajati, ali trenutno joj je došao kao blagoslov.
Čim su ušli u predvorje njene kuće, gospoda Danstan je preuzela
glavnu ulogu, odvela je na sprat i pripremila joj toplu kupku. Kad je
završila, na grad se već spustio rani zimski mrak.
Obukla je kućnu haljinu i sišla u prizemlje do radne sobe, kako bi
ispred vatre osušila kosu. Zapanjila se kad je videla da je Slejter čeka.
Zastala je na vratima. Udobna lepršava kućna haljina sa dugim
suknjama i punim rukavima bila je prilično skromna. Zapravo, modni
časopisi su takve haljine smatrali prikladnim da ih dame nose u prizemlju
na doručku. Ali nije se mogla izbeći činjenica da takva haljina nagoveštava
prisnost. Taj stil su ipak nadahnuli Francuzi.
Ušla je u radnu sobu, ushićena ne samo zbog njegovog prisustva već i
zbog sopstvene smelosti. Ništa je drugo nije moglo zagrejati kao žarki
pogled koji joj je uputio. Odmotala je peškir sa mokre kose i sela na
stolićicu ispred kamina.
Gospoda Danstan unela je poslužavnik s lakom večerom, supom od
povrća, tvrdo barenim jajima, sirom i hlebom. Slejter nije mnogo govorio
za vreme obroka. Pojeo je malo sira i hleba i počeo da šeta po malom
prostoru dok je ona večerala.
Tek kad je gospođa Danstan odnela poslužavnik, Ursula je shvatila da
mu u očima tinja zauzdani bes, a ne želja. Bio je u opasnom raspoloženju.

~ 116 ~
anna
 Zvoncica

„Uznemiravam te?”, pitao je. „Kako, dođavola, misliš da sam se ja

osećao kad sam shvatio da je Rouzmontova prodavnica zapaljena, a od
tebe nigde ni traga ni glasa?”
Namestila je peškir na ramenima i posegnula za čašom konjaka.
„Dobro”, rekla je, pokušavajući da mu dostojanstveno stavi do znanja da
ga razume. Progutala je gutljaj konjaka i spustila čašu. „Zaista shvatam da
te je požar malo uplašio.”
„Uplašio?” U dva duga koraka prevalio je razdaljinu između njih,
sagnuo se i podigao je sa stolice. „Uplašio? Gospodo, bio sam već na ivici
ludila kad sam vas ugledao kako izlazite na uličicu! Čudo da mi do sada
nisu navukli ludačku košulju i odvukli me u neki sanatorium!”
I njena narav planula je poput munje. „Veoma mi je žao što su vas
uzrujali skorašnji događaji, gospodine Rokstone, ali podsetiću vas da sam
ja ta koja je danas umalo poginula!”
„Gospode bože, ženo, zar misliš da to ne shvatam? Nasmrt si me
preplašila. Da nikad više nisi učinila tako nešto, razumeš?”
„Pa nisam namerno završila u požaru.”
„Nije trebalo da ideš u tu prodavnicu sama. Da nisi rekla svojoj
služavki kuda ideš...” Zaćutao je i stegao vilicu.
„Bila je to prodavnica parfema, za ime božje, mesto koje je En
očigledno mnogo puta posetila.”
„Tačno. I podsetio bih te da je En Klifton mrtva. O čemu si mislila?”
Zaustila je da mu odgovori, ali nije imala prilike. Snažno ju je privukao
na grudi i poljubio tako žestoko da je ostala bez daha.
Poljubac nije bio namenjen da izazove odgovor, niti je to bio
istraživački poljubac koji bi je opio i pozvao na veću prisnost. Bio je to
udar munje, smišljen da ubije svaku pomisao na otpor. Bio je to zahtevan,
osvajački poljubac, izazvan požarom želje i potrebe. Žigosao ju je tim
poljupcem, kao da želi da je obeleži kao svoju i ničiju više.
Zapalio joj je čula.
Nakon nekoliko trenutaka oduzetosti, kao da ju je protresao električni
šok. Obuzela ju je duboka, bolna želja, potreba da odgovori na primitivne
nagone koje je osetila kod Slejtera.
Obavila je ruke oko njega i unela se u tu čulnu borbu. Odgovorio je
isprekidanim stenjanjem, koje joj je odjeknulo kroz svaki delić bića.
Peškir joj je s ramena pao na pod.

~ 117 ~
anna
 Zvoncica

Bez upozorenja je prekinuo poljubac i odmakao je nekoliko

centimetara, čvrsto je držeći za podlaktice.
„Ne pomeraj se”, izgovorio je.
Od te tihe i promukle naredbe zapljusnuo ju je novi talas drhtavog
uzbuđenja.
Pustio ju je, otišao do vrata i okrenuo ključ u bravi. Zloslutno
škljocanje gvožđa o gvožđe zazvonilo je kao udaljena grmljavina u tom
malom prostoru. Kad se vratio do nje, odvezujući čvor svoje crne kravate,
mračno obećanje iz njegovih očiju izazivalo joj je prijatno drhtavo
iščekivanje.
Kada joj je ponovo prišao, svilena traka mu je već visila oko vrata.
Stajao je mirno, ne dodirujući je. Znala je da čeka neki znak.
Drhtavih prstiju, pružila je ruke i otkopčala mu gornje dugme na
košulji.
Samo to mu je bilo potrebno. Rukama ju je obuhvatio oko struka,
podigao je sa tla i postavio na rub stola. Pre nego što je shvatila njegove
namere, podigao joj je kućnu haljinu preko kolena i primakao joj se
između nogu.
„Slejteru.”
Nije rekla ništa više. Rastrzana između šoka i navale grozničavog
uzbuđenja, ostala je bez reči.
Pridržavao ju je jednom rukom iza vrata i ponovo je poljubio. Izvila se
u zagrljaj, stežući mu butine nogama. Uživala je u egzotičnoj
drogi njegovog mirisa, mešavini znoja, sapuna i jedinstvene, samo
njegove arome. Nijedan muškarac joj nije tako zavrteo mozak.
A onda je počeo da joj odvezuje kućnu haljinu. Slojevi somota i čipke
razdvajali su se pod njegovim dodirom kao da su od oblaka i magle. Nije
bilo ni korseta ni kombinezona da mu prepreče put. Kad joj je dlanom
prekrio dojku, zažmurila je i naslonila mu glavu na rame da priguši tihi
krik.
„Pola Londona čudi se što nisam pokazivao nikakvo zanimanje za
ostvarivanje veze s nekom ženom”, progovorio je. Palac i kažiprst su mu
se nežno stegli oko njene bradavice. „I sam sam sebi povremeno
postavljao isto pitanje. Ali sad sam dobio odgovor.”
Podigla je pogled kroz polusklopljene oči i poljubila ga u vrat.
„Šta je odgovor?”, pitala je, zatečena pohotnom bojom svog glasa.

~ 118 ~
anna
 Zvoncica

Spustio joj je ruku s dojke na koleno. Odlučno joj je prelazio dlanom

ispod sukanja, preko osetljive kože unutrašnje strane butine i pronašao
vrelo vlažno mesto između nogu. Oštro je uzdahnula i zadrhtala u
odgovor na takvu prisnost.
„Čekao sam tebe”, odgovorio je. „Samo to nisam znao dok te nisam
upoznao.”
„Slejteru.”
Ovog puta mu je s mukom prošaputala ime jer je jedva uspela da
progovori.
Zavukla mu je ruku u delimično raskopčanu košulju i spustila mu dlan
na grudi. Osećala je čvrste i glatke mišiće ispod tople kože.
Milovao ju je, izvlačeći odgovor koji ju je obuzeo kao oluja. Njegov
dodir imao je razoran uticaj na njena čula. U njoj se skupljala nepoznata
napetost. Kad je dodirnuo osetljivi pupoljak na vrhu njene ženskosti,
zarila mu je nokte u grudi kao male kandže.
Nežno je zavukao dva prsta u nju. Zadržala je dah, nagonski se stežući
oko tog čulnog prodiranja. To je samo pojačalo napetost.
Na početku braka, pre nego što je otkrila slabosti Džeremijeve
ličnosti, uživala je u njegovim poljupcima i mislila je da je zadovoljna
fizičkom stranom braka. Džeremi je bio privlačan i smatrao se
veštim ljubavnikom. Ali čak i na početku veze, kad je još bila u opojnoj fazi
ljubavi, i puna nade, nikad nije doživela uzbuđenje kakvo ju je sada
uhvatilo.
Možda zato što je umalo stradala u požaru. Možda su lekari bili u
pravu - možda je udovištvo ostavljalo posledice na ženske živce. Šta god
da je bio razlog, zapanjila ju je sopstvena reakcija na Slejtera.
„Ne mogu više da izdržim ovo mučenje”, izgovorio joj je u vrat.
„Moram biti u tebi. To mi treba više nego što mi je išta u životu ikada
trebalo.”
Raskopčao je pantalone i oslobodio nabrekli ud. Iznova se
zaprepastila kad je spustila pogled i videla veličinu njegove muškosti.
Ali pre nego što je stigla da odluči šta da radi, jače joj je raširio kolena,
obema rukama je zgrabio za kukove i zario se snažno i duboko u njenu
vlažnu vrelinu.
Nagonski se čvrsto uhvatila za njega, ali on se povukao i zaronio
ponovo, ponovo i ponovo, dok nije ostala bez daha, očajna.

~ 119 ~
anna
 Zvoncica

Bez upozorenja, sklupčana napetost koja joj je obuzimala donji deo

tela oslobodila se u nizu dubokih talasa.
Nije bila sigurna šta se dešava. Bespomoćno je propadala preko
naizgled beskrajnog vodopada. Stezala mu je ramena kao da joj život
zavisi od toga.
Slejter je ispustio prigušeni krik. Zario se duboko i poslednji put. Ali
umesto da se olakša u nju, odmakao se. Narednog trenutka, pretresao ga
je vrhunac. Osetila je kako joj se vreli mlaz preliva preko gole butine, čula
njegovo teško disanje i osetila isprekidano drhtanje koje je prolazilo kroz
njega.
Kad je svršio, uhvatio se obema rukama za sto s obe strane njenog
tela i nagnuo se iznad nje, čvrsto sklopljenih očiju. Znoj mu se presijavao
na čelu i ovlažio mu grudi.
„Ursula”, izgovorio je. „Ursula.”
Sablasna tišina zavladala je radnom sobom. Znala je da, pošto se vrate
u stvarnost, ništa više neće biti isto - ne za nju.

~ 120 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeset treće poglavlje

Rouzmont se nezgrapno teturao maglovitom i mračnom ulicom, s

teškim koferima u obe ruke.
Nije on budala, pomislio je. Od početka posla je znao da postoje rizici -
što se može očekivati u okolnostima gde ima mnogo novca i gde su
umešani neki veoma nemilosrdni ljudi. Pripremao se dugo upravo za
hitan slučaj kakav je iskrsao danas.
Nije lako disao otkako je čuo eksploziju. U to vreme je bio nekoliko
ulica dalje, šćućuren u jednom ulazu. Prigušena tutnjava pružila mu je
neku utehu i umirenje. Niko nije mogao preživeti takav požar. Gospoda
Kern bila je mrtva, i svi povezani s klubom Olimp pretpostaviće da je i on
nastradao u požaru koji mu je uništio prodavnicu.
Poslednja pogodba i izaći će iz opasnog posla u koji je ušao pre godinu
dana.
Spravljanje droge učinilo ga je bogatim, ali nije bilo te svote novca
koja bi mu smirila živce. Već je mesecima bio u konstantnom stanju
straha i uznemirenosti. Radovao se povlačenju u mirno primorsko selo.
Ako mu dosadi, ponovo će započeti posao s parfemima i sapunima. Ali
nikad više neće praviti tu prokletu drogu. Živci mu ne bi podneli takvu
napetost.
Istina, godinama je vodio mali usputni posao, spravljajući svoje
jedinstvene moćne proizvode na bazi opijuma i pametno prikriveni tonik
od arsenika. Ali to je sve bilo prilično tajnovito. Mušterije su mu
bile uglavnom žene koje su očajnički želele da se oslobode teških muževa
i naslednici koji su želeli da ubrzaju proces umiranja rođaka koji im je,
nažalost, stajao na putu do nasledstva. Uvek je pazio da prihvati isključivo
mušterije po preporuci.
Međutim, život mu se promenio nakon što je pristao da počne da
pravi ambroziju. Osim opasnih ljudi, hemikalije potrebne da se napravi ta
droga bile su krajnje nestabilne. Jedva je čekao da sve to ostavi iza sebe.
Kloparanje kopita po kaldrmi iza njega navelo ga je da stane. Okrenuo
se i gledao kako se crna kočija kotrlja prema njemu iz magle. Vozilo mu je
bilo nepoznato, jedno od mnogih unajmljenih prevoznih sredstava na
ulici, ali s biča se vijorila mala bela maramica. To je bio znak.

~ 121 ~
anna
 Zvoncica

Spustio je kofer, izvadio belu maramicu iz džepa i pomalo oprezno

mahnuo kočiji. Bučno se zaustavila ispred njega. Vrata su se otvorila.
Zastrašujuće krupan čovek u teškom zimskom kaputu, s crtama lica
zaklonjenim obodom modernog šešira, provirio je iz mutno osvetljene
unutrašnjosti kočije. Nosio je štap od slonovače obrubljen zlatom. Zlatni
prsten ukrašen oniksom i dijamantima svetlucao mu je na ruci. Izgledao
je kao da je u ranim četrdesetim i nije bio odbojnog izgleda. Neke žene bi
sigurno primetile takvog muškarca, ali po Rouzmontovom mišljenju bilo
je nečeg u Dejmijanu Kobu što je druge podsećalo na veliku grabežljivu
zver.
„Vi mora da ste Rouzmont. Dozvolite mi da se predstavim. Kob, vama
na usluzi. Bilo je krajnje vreme da se upoznamo. Na kraju krajeva,
poslovni smo prijatelji već nekoliko meseci.”
Rouzmont je sve vreme znao da je Kob Amerikanac i da živi u
Njujorku, pa ga naglasak nije iznenadio. Ali promukla šaputavost
njegovog glasa bila je vrlo uznemirujuća. Možete zločinca obući u najlepšu
odeću i ugladiti mu ponašanje, ali to ga ne može učiniti manje opasnim.
Baš naprotiv, pomislio je.
„Ja sam Rouzmont”, odgovorio je, žestoko se trudeći da zvuči
samouvereno i sigurno.
„Molim vas, pridružite nam se. Ovo je moj sluga Habard. Dovršićemo
naš posao i odbaciti vas kuda želite.”
Prvi put je primetio da u tami preko puta Koba sedi još jedan
muškarac. Mršave građe, proređene kose i lica tako suvonjavog da mu se
skoro videla lobanja ispod kože, izgledao je kao senka od čoveka. Savršen
sluga, zaključio je Rouzmont, izuzetno neizuzetan u svakom pogledu,
osim istančane savršenosti krojačkog stila. Od otmeno uvezane kravate i
podignutog okovratnika do kroja kaputa i elegantnog štapa, Habard je bio
oličenje poslednje mode. Iako na njega niko ne bi obratio mnogo pažnje,
pomislio je Rouzmont. Sluga je u njemu gotovo izazivao sažaljenje. Znao je
kako to izgleda kad vas maltene niko ne primećuje.
Habard je malo nakrivio glavu u znak pozdrava, proučavajući
Rouzmonta pogledom bez trunke topline, kao da je pripadao nekom
reptilu.
„Dozvolite mi da vam unesem kofere, gospodine”, oglasio se Habard.
U tim rečima bilo je čudne napetosti, kao da se trudio da naglasak, koji je
očito poticao s američkih ulica, oboji dostojanstvenom uglađenošću.
Rouzmont je dodao oba kofera u kočiju, pa se i sam popeo za njima.
Seo je pored Habarda, napravivši najveću moguću razdaljinu među njima.
~ 122 ~
anna
 Zvoncica

„Možete me odvesti do železničke stanice”, izjavio je. „Večeras

odlazim iz Londona.”
„Razumem”, rekao je Kob. Podigao je štap i kucnuo o krov kočije
dvaput. Vozilo se zakotrljalo napred. „Mislim da je najbolje da navučemo
zastore dok obavljamo posao. Uveravaju me da je London mnogo
uglađeniji grad od Njujorka, ali uvek sam smatrao da je najbolje biti
oprezan. Habarde?”
Habard posluša bez reči. Vešto je navukao zastore brzim i spretnim
pokretima. Rouzmont je bio opčinjen njegovim rukama u crnim
rukavicama.
„Hvala, Habarde.” Kob je pogledao u Rouzmonta. „Primio sam vašu
poruku. Odakle taj iznenadni strah?”
Rouzmont odvoji pogled od Habardovih ruku, koje su sad bile tiho
sklopljene na vrhu štapa. Sluga je bio nepomičan kao pauk koji čeka u
mreži.
Saberi se, čoveče, mislio je Rouzmont. Ovo će uskoro biti gotovo i bićes
na sigurnom, daleko od ovog posla. Isprekidano je udahnuo.
„Veoma pomodna udovica danas mi je d-došla u posetu”, počeo je.
Pokušao je da umiri glas. „Raspitivala se za gospođicu Klifton.”
Kob žalosno nakrivi glavu. „Koja je, koliko sam shvatio, nedavno sebi
oduzela život.”
Rouzmont oseti malu dozu olakšanja.
„Dakle, jeste bilo samoubistvo?” pitao je. „Gospođa Kern je, izgleda,
sumnjala da je u pitanju slučaj ubistva.”
„Ili slučajno predoziranje”, rekao je Kob. „Novija verzija droge ima
nepredvidivo dejstvo na neke ljude. Koliko sam shvatio, gospođica Klifton
je koristila ambroziju.”
„Da, da, jeste. Pokušao sam da je upozorim, ali... Pa. Samoubistvo ili
nesrećan slučaj. Pretpostavljam da to objašnjava stvari. Neko vreme sam
se pitao... Nema veze.”
„Šta vas brine, gospodine Rouzmonte?”, pitao je Kob. „Jeste li voleli
gospođicu Klifton?”
„Bila je veoma privlačna žena i uvek prijatna prema meni.” Uzdahnuo
je. „Samo sam se zapanjio kad sam čuo da je mrtva. Nisam čuo vesti sve
dok mi se ta udovica nije danas pojavila u radnji.”
„Tako nebitna smrt u ovako velikom gradu nije tragedija koja bi
dospela do novina.” Kob je kucnuo prstom u rukavici o vrh štapa. ,,I sad
~ 123 ~
anna
 Zvoncica

mi kažete da želite da obavite još jednu pogodbu, a zatim da se povučete

iz posla?”
„Tako je.” Rouzmont je ispravio ramena. Počinio je ubistvo tog
popodneva i podmetnuo požar u sopstvenoj prodavnici. Sačinjen je od
surovijeg materijala nego što je mogao zamisliti. „Imam veliku količinu
droge u sanduku, čeka u skladištu spremna za isporuku. Trebalo bi da
bude dovoljno da zadovolji vaše mušterije u Njujorku dok ne pronađete
novog hemičara koji bi me zamenio.”
„Shvatam. Zaista želite da izađete iz posla.”
„Veoma. Ne bih izdržao još jedan ovakav dan.” Sagnuo se i otvorio
kofer. Izvadio je svesku sa uredno složene odeće. „Zapisao sam uputstva
potrebna za pripremu formule od svežeg lišća i cveća biljke u raznim
oblicima - prah, tečnost ili gas. Svaki dobar hemičar može napraviti šta
god želite, samo ako ima na raspolaganju zalihe biljke i pristup
određenim hemikalijama.”
„Razumem.” Kob je uzeo svesku. Otvorio ju je i letimično pregledao
formule i uputstva. Klimnuo je glavom, zadovoljan, i zatvorio svesku.
Spustio ju je na jastuk. „Ko je bila ta žena - ta udovica - koja je dolazila u
prodavnicu da se raspita za En Klifton?”
„Predstavila se kao gospođa Kern. Rekla je da je bila poslodavka
gospođici Klifton. Prvo je pokušala da mi kaže kako joj je gospođica
Klifton preporučila moje parfeme. Odmah sam znao da laže, naravno. Čim
mi je pokazala parfemsku bočicu koju sam dao gospođici Klifton, shvatio
sam da se dogodilo nešto strašno. Takve bočice koristim samo za tečnu
drogu.”
„Šta mislite, zašto se ta udovica raspitivala o smrti gospođice Klifton?”
„Nemam pojma. Ali uskoro sam shvatio da ima prilično opasne
podatke.”
Zver se probudila u Kobovim očima. „Kakve podatke?”
„Imala je spiskove datuma kad je gospođica Klifton dolazila u radnju
da isporuči suvi biljni materijal”, rekao je Rouzmont.
„Shvatam. To je zaista prilično neprijatno. Mora da je gospođica
Klifton zapisivala svoje sastanke.”
Rouzmont raširi ruke. „Bila je vična sekretarica, na kraju krajeva.
Siguran sam da je vodila veoma tačne beleške o mnogim stvarima.”

~ 124 ~
anna
 Zvoncica

„Još gore.” Na trenutak je razmislio, a zatim prostrelio Rouzmonta još

jednim prodornim pogledom. „Pretpostavljam da gospođi Kern niste odali
ništa u vezi našeg poslovanja?”
„Naravno da ne.” Zastao je. „Nije ni bitno. Pripremio sam se za slučaj
da me snađe takva nevolja. Zaključao sam je u laboratoriju i podmetnuo
eksploziju koja je izazvala veliki požar. Nastradala je u plamenu.”
„Potpuno ste sigurni u to?”
„Potpuno.” Žudeo je da podigne zavese i proveri jesu li se približili
železničkoj stanici. Bacio je pogled na Habardove otmeno sklopljene ruke
i odoleo nagonu da pomeri zastore.
Kočijaš je lupio dvaput o krov. Vozilo se zaustavilo.
„Verujem da smo stigli”, objavio je Kob.
„Hvala bogu.” Rouzmont je skupio hrabrost. „Kao što sam vam rekao,
poslednja isporuka je u skladištu. Voleo bih da me sad isplatite, ako
nemate ništa protiv.”
„Bojim se da imam.” Kob je posegao u unutrašnjost kaputa.
Rouzmont se ukočio. Znoj mu je orosio čelo. Počeo je da se trese.
Kob mu se bledo i podrugljivo osmehnuo. Veoma napadno izvadio je
zlatnu kutiju za cigarete iz unutrašnjeg džepa. „Zaista, gospodine
Rouzmonte. Vi Britanci imate tako nisko mišljenje o stanovnicima svojih
bivših kolonija. Nismo svi zapadnjački otpadnici koji idemo unaokolo
naoružani do zuba. Habarde, molim te, isprati našeg gosta do njegovog
odredišta.”
Habard je razdvojio ruke i otvorio vrata. Gusta magla, koja je nosila
miris reke, uletela je kroz otvor. Rouzmont samo što je s olakšanjem
odahnuo, a sad ga je preplavio novi nalet panike.
„Ovo nije železnička stanica”, rekao je.
„Nije?” Kob je slegao ramenima. „Morate mi oprostiti. Nov sam u
gradu. Londonske ulice su kao lavirint. Izađite, Rouzmonte. Pošto više
nismo poslovni prijatelji, ne dugujem vam nikakve usluge. Siguran sam da
ćete negde pronaći kočiju.”
Habard je spustio stepenice i sišao na zemlju. Pridržao je vrata
otvorena.
Rouzmont se pomerio preko sedišta ka vratima. Sad je bio prestrašen,
ali ne od okoline.
„Šta je s mojim novcem?” prozborio je.
~ 125 ~
anna
 Zvoncica

Kobu kao da je bilo dosadno. „Habard će se pobrinuti da budete u

potpunosti isplaćeni. Budite dobri i izađite iz moje kočije. Imam i drugog
posla večeras.”
Rouzmont se izvukao kroz vrata i ponovo se nagnuo unutra da izvadi
svoje kofere. Uputio je poslednji pogled krupnom muškarcu u kočiji i
dobro je znao da je imao sreće što se večeras živ izvukao.
Okrenuo se i veoma brzo zakoračao. Kroz maglu je sijalo tek toliko
mesečine da mu pokaže kako se nalazi usred neosvetljene ulice sa nizom
mračnih skladišta.
Trenutak kasnije sinulo mu je da Kobova kočija nije krenula. U njemu
se podigao mračni i primitivni užas. Osećaj da mu se približava neka
strašna zver pogodila ga je takvom silinom da je stao i naglo se okrenuo.
Unutrašnja svetla kočije bila su prigušena, ali video je Koba unutra.
Pušio je cigaretu, kao da nema nikakav hitan posao. Nije bilo ni traga ni
glasa od onog malog paukolikog sluge.
Požurio je ka uglu. Čuo je slabe korake iza sebe i hteo je da se okrene,
ali bilo je prekasno. Bol je eksplodirao samo na tren, kad mu se šiljak
zario duboko u zadnji deo vrata.
A onda, više nije bilo ničega.

~ 126 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeset četvrto poglavlje

Slejter se zavalio u udobnoj fotelji, razmišljajući o prijatnoj lenjosti i

dubokom osećaju zadovoljstva koje ga je grejalo. Dugo je bio hladan,
shvatio je. Ali toliko se navikao na taj osećaj da mu je takvo stanje postalo
prirodno. Nije bio u pravu. Ursula mu je donela prosvetljenje po tom
naročitom pitanju, i to na neverovatan način.
Posmatrao ju je dok je zakopčavala kućnu haljinu. Bio bi zadovoljan
da je uvek posmatra kako se oblači, zaključio je. Još bi lepše bilo da je
gleda dok se svlači.
„Nimalo ne sumnjam da je En bila upletena u neki opasan posao
povezan s Rouzmontom i njegovom laboratorij om”, rekla je. Počela je da
korača po sobi. „Ali ne mogu da zamislim kako se to dogodilo.”
„Pre nego što popričamo o Rouzmontu i njegovoj veoma zanimljivoj
laboratoriji, voleo bih nešto da te pitam”, rekao je.
Zaustavila se i pogledala ga, a ozbiljno mrštenje nabralo joj je čelo.
„Šta to?”
Pokazao je na zgužvani peškir na podu. Upotrebila ga je da obriše sve
njegove tragove sa butina.
„Hoćemo li razgovarati o ovome što se upravo desilo u ovoj
prostoriji?” pitao je.
Vidno se trgla. Međutim, brzo se pribrala.
„O čemu ima da se razgovara?”, pitala je oprezno.
Raspoloženje, koje mu je samo trenutak ranije bilo na visini,
odjednom se sunovratilo. Duboko je izdahnuo. Šta je očekivao od nje?
Izjavu o besmrtnoj strasti? Tog popodneva je prošla kroz pakao. Živci su
joj nesumnjivo bili osetljivi, a on ju je iskoristio dok je bila ranjiva.
Trebalo je da je uteši, a ne da je uvuče u žestok seksualni okršaj.
Polako je ustao. Pocrvenela je i brzo se okrenula kad je počeo da
zakopčava pantalone i košulju. Toliko o prisnosti za koju je mislio da je
postojala među njima. Spremio se za izvinjavanje koje je znao da joj
duguje.
„Oprosti, Ursula”, rekao je.
Okrenula se prema njemu, zapanjena. „Šta?”

~ 127 ~
anna
 Zvoncica

„Znam da izvinjenje nije dovoljno u ovim okolnostima, ali ništa drugo

ne mogu da ti ponudim.”
Skupila je oči. „Za šta se tačno izvinjavate, gospodine?”
Pogledao je u peškir, a zatim pravo u nju. „Za ovo što se dogodilo
među nama. Ja sam kriv.”
„Jesi li?”
Nije bio siguran kako da shvati njen ton. Zvučala je ljutito. Verovatno
je zaslužio.
„Umalo da pogineš danas po podne”, rekao je. Zgrčio je prste na
rukama, razmišljajući o Rouzmontu. „Živci su ti još u osetljivom stanju.
Trebalo je da shvatim da nisi pri sebi. Iskoristio sam tvoju ranjivost...”
„Prokletstvo, gospodine, kako se usuđujete da mi se izvinjavate!”
Bila je van sebe od besa. Pogledao ju je, nesiguran kako da se postavi.
„Ursula, pokušavam da objasnim...”
„Da, znam.” Gledala ga je razjareno. „Želiš da objasniš kako me
smatraš glupom guskom koja nije razumela šta radi kad smo... kad smo...”
Zaćutala je i mahnula rukom prema fotelji i peškiru.
„Tvoji živci...”
„Ništa ne fali mojim živcima. Moj gnev treba da te brine. Hoćeš da
kažeš kako ne poznajem samu sebe?”
„Ne, nipošto”, branio se. Osećao se sateranim u ćošak. To mu je takođe
bio nepoznat osećaj.
„Pa šta onda pokušavaš da kažeš? Da žališ zbog onoga što smo
doživeli?”
„Ne, prokletstvo!” I njega je počeo da hvata bes. „Doživljaj mi je bio
prilično prijatan.”
Čvrsto je skrstila ruke ispod grudi. „Onda nema više šta da se kaže.”
Nešto joj je podsticalo bes, ali proklet bio ako je shvatao u čemu je
problem.
„Žališ li?” Posmatrao ju je pokušavajući da joj pročita pogled. „Jer ako
je tako, radije bih da mi to sad kažeš, pa da se pobrinem da se više ne
ponovi.”
„Poslednji put, znala sam šta radim i ne žalim. Je li ti to dovoljno da
budeš siguran da mi živci nisu potpuno uništeni?”

~ 128 ~
anna
 Zvoncica

„Hvala”, odgovorio je.

Dobovala je prstima po podlakticama. „Dakle? Čini mi se da čekaš da
još nešto kažem.”
Nakašljao se. „Ovo bi mogao biti pravi trenutak da mi kažeš kako je i
tebi bilo barem malo prijatno, ako ne i sasvim zadovoljavajuće.”
Razrogačila je oči od zaprepašćenosti. „O. Da. Pa, što se toga tiče,
nisam sigurna.”
Trgao se. „Kad malo bolje razmislim, bolje da promenimo temu.
Ovako ćeš me potpuno poniziti.”
„Zapravo, nešto se jeste desilo - nešto što mi je... bilo nepoznato.”
„Uopšteno govoreći, nije to nešto što se može lako pobrkati s drugim
aktivnostima.”
Ponovo je počela da hoda levo-desno. „Verujem da sam doživela ono
što doktori nazivaju paroksizam. Katartički paroksizam.”
„Nisam čak siguran ni da to umem da izgovorim. Šta je, dođavola, to?”
Zastala je da ga ljutito pogleda. „Znaš na šta mislim. Fizičko...
oslobađanje.”
„Pokušavaš li da mi kažeš da si doživela vrhunac?”
Podigla je bradu. „Medicina to naziva paroksizmom kad se desi
ženama. Pretpostavljam da doktori smatraju kako žene nisu sposobne da
dožive zadovoljstvo kao muškarci, pa mu prišivaju naziv koji zvuči više
nalik na slom živaca.”
Olakšanje, jednako snažno kao i zadovoljstvo koje je nedavno doživeo,
gotovo ga je savladalo. Počeo je da se osmehuje, a onda se brzo prenuo.
„Ah”, izustio je. „Shvatam.”
Uputila mu je sumnjičav pogled. „Šta shvataš?”
Više nije mogao da suzbije osmeh. Prešao je kratku razdaljinu koja ih
je razdvajala i obuhvatio joj je lice šakama.
„Shvatam da si sad već dugo udovica. Možda je prošlo dosta vremena
otkako si uživala u ovome.”
Nabrala je nos. „Nikada nisam uživala u tome. Pretpostavljam da zato i
nisam isprva prepoznala osećaj.”
„Nisi imala srećan brak? Čak ni na početku?”

~ 129 ~
anna
 Zvoncica

„Govorila sam sebi da sam zadovoljna - barem dok nisam otkrila

Džeremijeve kockarske navike i sklonost ka bordelima. Kasno sam
shvatila da me je oženio samo da bi se dokopao malog nasledstva koje mi
je otac ostavio. Nisam shvatala ni da nešto nedostaje u fizičkom smislu.
Pretpostavljala sam da je tako i drugim ženama. To svakako objašnjava
zašto toliko njih posećuje lekare zbog izliva krvi i histerije.”
„Hoćeš da kažeš da postoji lečenje za, uf...”
„Verujem da je uključen i medicinski instrument zvan vibrator.”
„Ozbiljna si, zar ne?”
Sad je bila jarkoružičasta. „Da, zapravo, jesam. Moja asistentkinja Meti
zakazala je tretman kod doktora prošlog meseca. Praktično je blistala kad
se vratila u kancelariju. Kaže da će uskoro zakazati novi. Preporučila nam
je terapiju. Od srca.”
Bio je zapanjen. A onda je ponovo počeo da se smeška. Smešak se
pretvorio u osmeh, a zatim u kikot. Bez upozorenja, odjednom je prasnuo
u smeh. Zbunjeno ga je posmatrala.
Konačno se pribrao. Shvatio je da se oseća neobično razdragano.
Lako je prešao usnama preko njenih. „Obećaj mi da ćeš se
posavetovati sa mnom pre nego što zakažeš kod doktora.”
Pocrvenela je još jače, a onda se i ona nasmešila. Bio je to blistav i
čaroban osmeh. Požudan smeh joj je zasijao u očima.
„Učiniću tako”, prihvatila je.
Shvatio je da se ponovo ukrutio. Poželeo je da je podigne u naručje,
odnese do fotelje i pokaže joj da ono što je doživela nije bilo samo
slučajnost.
Zastenjao je i privukao je sebi. „Veoma bih voleo da ponovo vodim
ljubav s tobom, ali nažalost, imam hitnijih poslova.”
„Rouzmont i njegova laboratorija.” Podigla je glavu. ,,I Enina
povezanost sa trgovinom drogom, koja je, izgleda, trajala mesecima.
Jednostavno ne razumem.”
„Ni ja, ne još. Ali ta umešanost ju je možda odvela u smrt.”
„To me je podsetilo.” Izvukla mu se iz zagrljaja i otišla do torbe koju je
ostavila na stolu. „Moram nešto da ti pokažem. Sakupila sam uzorke
osušenog bilja koje sam pronašla u Rouzmontovoj laboratoriji. Mislim da
ih je koristio za spravljanje droge. Nisam videla druge biljne vrste u
prodavnici. I pomenuo je kako žali dan kad je pristao da napravi
ambroziju.”
~ 130 ~
anna
 Zvoncica

„Priznao je da je pravio drogu?”

„Da.”
Gledao ju je kako otvara torbu i vadi mali zavežljaj napravljen od
maramice vezane u čvor. Kad ga je odvezala, ugledao je pregršt osušenog
lišća i cveća.
„Ne prepoznajem tu biljku”, izjavio je. „Ne liči na cvet maka.”
„Ni ja je nikada nisam videla.”
„Bilo kako bilo, moramo je smatrati opasnom. Rouzmont je bio
spreman da počini ubistvo i uništi sopstvenu laboratoriju ne bi li sačuvao
tajnu. Ako nemaš ništa protiv, odneću uzorak botaničaru koga poznajem.
Bio je prijatelj mog oca. Možda će prepoznati listove.”
„Možda bih mogla da pitam i ledi Fulbruk za biljku.”
„Ne”, odbio je. „Ne znamo šta se dešava kod Fulbrukovih. Ne smeš reći
ni njoj ni bilo kome drugom šta ti se danas dogodilo. A iznad svega, ne
smeš odati da si pronašla ovo lišće.”
„Dobro.”
„Treba nam još podataka”, dodao je. „Misliš o biljci?”
„I o njoj. Ali želim pojedinosti o dešavanjima u klubu Olimp.”
„Mislila sam da zato i ugovaramo razgovor s vlasnicom bordela,
gospođom Vajat.”
„Ne verujem da ćemo od nje uspeti da izvučemo mnogo podataka - ne
ako je i ona umešana u posao s drogom. Štitiće svoj interes.”
„Hoćeš li razgovarati s nekim članom kluba?”, pitala je.
„To bi bio najbolji pristup. Nažalost, postoji smetnja. Nisam član
kluba, a pošto sam veći deo protekle decenije bio van zemlje, nemam ni
društvenih veza potrebnih da ubedim nekog člana da mi se poveri. Ali ima
i drugih načina da se pribave obaveštenja.”
Usledilo je poduže ćutanje.
„O čemu razmišljaš?” pitao je.
„Mislim da bi tvoj partner lord Torens mogao pomoći”, izjavila je.
„Govoriš o mom bivšem partneru koji očigledno ne može očima da me
vidi.”
„Rekla sam ti, ne verujem da te Torens mrzi. Verujem da te se boji.”

~ 131 ~
anna
 Zvoncica

„Mislim da grešiš, ali čak i da si u pravu, dolazimo na isto. Neće mi

pomoći.”
„Imaš zadatak da ga ubediš da se predomisli. U međuvremenu, pada
mi na pamet da je onaj ko snabdeva Rouzmonta biljkama veoma stručan
baštovan. Možda bi bilo zanimljivo sutra pažljivije istražiti staklenu baštu
ledi Fulbruk.”
Slejter oseti jezu na vratu. „Mislim da ne treba da se vraćaš u tu kuću.”
„Nema razloga za brigu.” Umirujući se osmehnula. „Na kraju krajeva,
Grifit će biti na ulici sve vreme dok sam unutra.”

~ 132 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeset peto poglavlje

Meti prestade s kucanjem i podiže glavu kad je Ursula otvorila vrata

kancelarije.
„Dobro jutro”, rekla je Meti. „Kasniš. Počela sam da se pitam da možda
nisi bolesna.”
Ursula skide šešir i baci ga na sto. „Jednom zasvagda, nisam bolesna.”
Odbacila je i rukavice za šeširom.
Meti je nekoliko puta zatreptala, a onda se nasmešila. „Ne, nisi.
Zapravo, apsolutno blistaš od dobrog zdravlja ovog jutra.”
„Šta bi to trebalo da znači?”
„Ništa”, odgovorila je Meti. „Samo imam utisak da ti neće trebati
pregled kod doktora Ladloua zbog lečenja kongestije i histerije.”
Ursula uzdahnu i spusti se na stolicu. „Je li tako očigledno?”
„Da ste ti i gospodin Rokston postali veoma, veoma dobri prijatelji?”
zakikotala se Meti. „Da, jeste, i čestitam.”
„Nisam sigurna da je čestitanje na mestu.”
„Gluposti. Obe smo već u godinama kad ne treba da nas brine ugled.
Dokle god ne skrećemo pažnju na sebe, nema razloga da ne uživamo u
blagodetima koje su na raspolaganju udovicama i usedelicama.”
Upravo se spremala da otvori fioku radnog stola. Zastala je.
„Mi?” ponovila je.
Meti se blaženo osmehnula i pogledala u cveće na svom stolu.
„Gospodin Grifit je svratio da me vidi rano jutros”, rekla je.
„Grifit ti je doneo cveće?”
„Lepo je, zar ne?”
Došao je red na Ursulu da se osmehne. „Da, jeste.”
„Gospodin Grifit je veoma upečatljiv muškarac”, rekla je Meti.
„Godinama je putovao po zemlji i Americi s pozorišnom trupom.”
„Čula sam za to.” Ursula je zastala. „Veoma je krupan.”
„Da, jeste.” Meti je delovala zadovoljno. „Verujem da su to sve mišići.”

~ 133 ~
anna
 Zvoncica

„Nema sumnje.” Ursula je sklopila ruke na stolu. „Sećaš li se Enine

torbe?”
„Da, naravno. Zašto?”
„Probudila sam se usred noći i setila se da je nije bilo među ostalim
stvarima. Ako se sećaš, spakovale smo sve njene stvari i odeću u dva
sanduka. Pregledala sam oba jutros. Torbe joj nije bilo ni u jednom.”
Meti je podigla obrve. „Bila je to veoma lepa torba. Sećaš li se kako
nam ju je pokazivala onog dana kad ju je kupila? Pitam se da li ju je ukrala
njena gazdarica.”
„Pronašla sam Enin nakit iza klozeta, ali tamo nije bilo mesta da se
sakrije velika kožna torba.” Pregledala je kancelariju. „Gde bi sakrila
torbu?”
Meti je na trenutak razmislila. „Ne znam. Nisam nikada razmišljala o
tome.”
„Kad bih želela da sakrijem nešto veliko kao što je torba, a nemam sef
ili neko drugo bezbedno mesto, možda bih je stavila negde gde je
provalnik verovatno ne bi tražio.”
„Gde bi to bilo u kući?”
„Ne u kući, Meti.” Skočila je na noge. ,,U kancelariji.”
Počela je da otvara fioke. Meti joj se pridružila.
Na kraju, Ursula ju je pronašla iza ormarića s dokumentima.
„Mora da je bila veoma zabrinuta zbog mogućnosti da će joj neko
ukrasti voljenu novu torbu”, izjavila je Meti. „Pitam se šta je u njoj?”
Ursula je spustila torbu na sto i otkopčala je.
Unutra je našla svežanj pisama. Izvadila je jedno nasumično.
„Od gospodina Paladina je”, objavila je. „Urednika i izdavača časopisa
Paladin u Njujorku.”
„Ko je gospodin Paladin?”, pitala je Meti.
„Izdavač ledi Fulbruk.” Izvadila je pismo iz koverte i brzo ga pročitala.

Draga gospođice Klifton,

Primio sam vašu kratku priču „Damski predlog”. Pametna je i
zanimljiva, i upravo bi tako nešto zanimalo naše čitaoce. Ako imate sličnih

~ 134 ~
anna
 Zvoncica

priča istog stila i sadržaja, rado bih razmislio o njihovom objavljivanju u

našem časopisu.
Iskreno,
D. Paladin

„Nije ni čudo što je En brižljivo sakrivala ova pisma”, izjavila je Meti.

„Kladim se da bi ledi Fulbruk bila ljuta kad bi znala da njena sekretarica
potajno prodaje kratke priče Paladinu.”
„Misliš?” pitala je Ursula.
„Naravno. Vrlo verovatno bi je videla kao konkurenciju.”

~ 135 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeset šesto poglavlje

„Vaš predlog da odemo u staklenu baštu da radimo je odličan,

gospođo Kern.” Valeri je polako ustala sa stolice, kao da je opterećuje
umorna duša, tako teška da se jedva kretala. Pozvonila je i polako krenula
ka vratima biblioteke. „Uvek mogu računati na nadahnuće od mojih
biljaka i cveća.”
Ursula je pokupila svoju stenografsku svesku i torbu i ustala.
„Samo mi je palo na pamet”, rekla je neobavezno. „Drago mi je što
mislite da bi to imalo blagotvoran uticaj na vašu poeziju.”
„Vrlo malo šta me oraspoloži, gospođo Kern. Ali zaista pronalazim mir
u staklenoj bašti.”
Plan, takav kakav je, mogao se samo opisati kao vrlo pojednostavljen,
pomislila je Ursula. Nije bila botaničarka, ali pažljivo je nacrtala osušeno
lišće i male cvetove biljke koju je spasla iz Rouzmontove laboratorije.
Mislila je da će prepoznati zasađenu biljku ako je ugleda u staklenoj bašti.
Valeri je prva pošla dugim hodnikom i ušla u raskošnu baštu.
Služavka ih je pratila na pristojnoj razdaljini. Prešle su preko malog
popločanog dvorišta i krenule ukrašenom stazom.
Veliki buldog vezan za debeli lanac legao je na šape i posmatrao ih
netremičnim vučjim pogledom. Ursula ga je oprezno držala na oku. Pri
prethodnoj poseti staklenoj bašti, Valeri joj je objasnila da psa odvezuju
noću da čuva imanje. Životinja je izgledala kao da bi rado nekoga preklala.
Valeri je u jednom trenutku kratko bacila pogled preko ramena na
služavku.
„Sve ih mrzim, znate”, poverila joj se tiho. „Sluge?”, pitala je Ursula
podjednako tiho.
„Posmatraju me danonoćno. Ne mogu izaći iz kuće, osim ako muž nije
sa mnom. On i ona veštica kućepaziteljka unajmljuju sve članove posluge.
Služe mu kao špijuni i zatvorski stražari. Nikome ne mogu da verujem.”
Kad su stigle do velikog i lepo zaobljenog staklenika, Valeri je izvadila
ključ iz džepa dnevne haljine i pružila ga hladnokrvnoj služavki, koja je
otključala vrata.
Blagi nalet toplog i vlažnog vazduha, ispunjenog mirisima bogate
zemlje i rastinja, izleteo je kroz otvor. Valeri je duboko udahnula raskošan
~ 136 ~
anna
 Zvoncica

miris. Napetost i razdražljivost vidno su se smanjile, baš kao i prošli put

kad joj je Ursula pravila društvo u staklenoj bašti.
„To će biti sve za sada, Bet”, rekla je. Uzela je ključ od služavke i
stavila ga sebi u džep. „Neka nas niko ne uznemirava.”
„Da, gospođo.” Služavka je nezadovoljno, gotovo sumnjičavo,
pogledala Ursulu, kratko joj se naklonila i požurila prema kući.
„Kučka”, prošaputala je Valeri.
Ursula je proučavala okolinu. Prvi put kad je bila sa Valeri u staklenoj
bašti, samo se letimično osvrnula oko sebe. Staklenik je bio ogroman,
najveći takve vrste koji je ikad videla. Paprati, palme, orhideje i bezbroj
vrsta visokih lisnatih biljaka ispunjavali su staklenu prostoriju. Lišće je
bilo tako bujno da je na mnogim mestima stvaralo nadstrešnicu dovoljno
gustu da prepreči dnevno svetlo.
Ursula je pogledala u Valeri. „Nadam se da se nećete ljutiti ako vam
kažem koliko se divim vašem stakleniku. Prosto je veličanstven.”
„Hvala. Oduvek su me zanimale hortikultura i botanika. Ali kad sam se
udala, staklenik mi je postao strast.” Polako je koračala prolazom od
redova biljaka širokog lišća, koje je iznad glava stvaralo prirodni zeleni
tunel. „To je jedino mesto gde imam privatnost i mir. Ovde niko ne ulazi
bez moje dozvole, čak ni moj muž.”
„Lord Fulbruk ne deli vašu strast prema baštovanstvu?” pitala je
Ursula, trudeći se da pitanje zvuči što bezazlenije.
Valerija je zastala na kraju olistalog tunela i nasmešila se. Prvi put
otkako su se upoznale, Ursula je imala utisak da joj je zabavno.
„Moj muž izbegava ovo mesto kao da je puno otrovnih materija - što i
jeste, barem za njega.”
Ursula se našla na polovini zelenog tunela. Zastala je i bojažljivo
osmotrila neko tropsko cveće.
„Uzgajate otrovne biljke?” pitala je.
„Smirite se, gospođo Kern. Sumnjam da ovde ima ičega što bi vam
moglo nauditi. Da ovo okruženje tako neprijatno deluje na vas kao na
Fulbruka, sigurna sam da biste toga već bili svesni. Na kraju krajeva, već
ste dolazili ovamo.”
„Shvatam.” Ursula se opustila i nastavila kroz tunel. „Vaš muž pati od
alergije kad se nađe u blizini određenih biljaka i drveća?”
Valeri se zakikotala. „Nos mu se tako začepi da mora da diše na usta.
Oči mu pocrvene. Kija i kašlje i sav je jadan.”
~ 137 ~
anna
 Zvoncica

„Nije ni čudo što onda ne voli da ulazi u staklenik”, izjavila je Ursula.

Oklevala je, jer je znala da mora biti oprezna. „Imate sreće.”
Smeh je izbledeo iz Valerinih očiju. „Kako bi to uopšte bilo moguće,
gospođo Kern?”
„Neki muževi bi zahtevali da se staklenik koji izaziva takve simptome
alergije ukloni.”
Valeri prelete pogledom preko svog zelenog carstva. „Moj muž vidi
neku malu vrednost u mom stakleniku. Kao i poezija, pruža mi zabavu, pa
tako manje smetam njemu.”
„Shvatam.”
„Zanimaju li vas baštovanstvo i hortikultura, gospođo Kern?”
,,O, da”, odgovorila je Ursula. Nije morala da se pretvara. „Zaista, bila
bih oduševljena kad bih jednom mogla sebi priuštiti ovakvo mesto.”
„To nije verovatno, zar ne?” Osmeh joj je bio hladan i stegnut. ,,S
obzirom na okolnosti.”
Pretpostavljam da me ovim čvrsto stavlja na moje mesto, pomislila je
Ursula.
„Ne, ledi Fulbruk”, odvratila je, „nije verovatno.”
„Čini mi se da ste uspešni član srednje klase, ali ovakav staklenik uvek
će biti van domašaja žena na vašem društvenom položaju.” Hladnoća tih
reči sledila je Ursulu.
„Sasvim ste u pravu, ledi Fulbruk. Samo žena velikog bogatstva može
priuštiti ovakvo mesto ili vaše lepo imanje.”
„Živa istina. Prema tome, jedino moguće rešenje bila bi udaja za
muškarca iznad vašeg položaja.”
„Pretpostavljam.”
„Ali takvi snovi su samo puste želje za ženu kao što ste vi, gospođo
Kern.”
Ursula jače steže svoju torbu. „Pokušavate li nešto da mi kažete,
gospođo?”
„Pokušavam da vas upozorim, gospođo Kern. Obavestili su me da ste
viđeni u društvu gospodina Slejtera Rokstona. Da, svesna sam da vas je
njegova kočija dovezla ovamo danas i da će vas ta ista kočija čekati kada
odete, baš kao i prošli put. Takođe se pisalo po novinama da ste se vi i
Rokston pojavili na izvesnoj izložbi u muzeju. Biću otvorena. Očigledno je
da ste Rokstonova ljubavnica.”
~ 138 ~
anna
 Zvoncica

Ursula joj uputi čeličan osmeh. „Na trenutak ste me zabrinuli, ledi
Fulbruk. Uplašila sam se da ćete me optužiti kako pokušavam da vam
zavedem muža, što bi bilo prilično budalasto.”
Ledi Fulbruk se trgla kao da ju je udarila. U očima joj je blesnula
zaprepašćenost. Za njom je usledio bes. Nije bila navikla da joj se
suprotstavlja neko ko zauzima mnogo niži položaj na društvenoj lestvici.
„Kako se usuđujete da sa mnom tako razgovarate?”, prasnula je.
„Podsetiću vas da ste vi pokrenuli temu time što ste izjavili kako je
očigledno da sam ljubavnica gospodina Rokstona.”
„Pokušavala sam da vam dam vrlo razuman savet”, rekla je ukočeno.
„Čovek Rokstonovog bogatstva i veza nikad neće ni pomisliti da oženi
ženu vaše klase. Iako je kopile, a majka mu je bila glumica, svakako može
priuštiti da puca na mnogo više - i zapamtite, i hoće kad reši da mu je
vreme za ženidbu. Ali sumnjam da ćete moje upozorenje shvatiti ozbiljno.
Baš kao što me nije poslušala ni En Klifton.”
Radoznalost savlada Ursulu. „Dali ste gospođici Klifton sličan savet?”
„Ta budalasta žena mislila je da je pametna što je zavela muškarca
daleko iznad svog domašaja.” Valeri je krenula prolazom napravljenim
između dve radne površine. „To ju je na kraju i ubilo, znate.”
Ursula ju je pratila na bezbednoj razdaljini. „Ne, nisam znala. Molim
vas, prosvetlite me.”
„Verovatno je i ona zaključila da joj se snovi nikada neće ostvariti.”
Pružila je ruku i otkinula cvet sa stabljike. „Sigurna sam da je zato sebi
oduzela život.”
„Izgleda da znate mnogo o Eninom psihičkom stanju u vreme smrti.”
„Gospođica Klifton i ja smo mnogo vremena provele zajedno tokom
proteklih nekoliko meseci. Često smo razgovarale o ljubavi i strasti jer se
moja poezija time bavi. Stekla je naviku da mi se poverava.”
U to je bilo teško poverovati, pomislila je Ursula. En je bila pametna,
snalažljiva i ambiciozna - rešena da preživi sve, i na teži način je naučila
da ne veruje nikome ko nad njom ima moć. Jednom joj je ispričala kako ju
je, kad je imala sedamnaest i radila kao guvernanta, silovao muž njene
poslodavke.
Supruga je optužila En da ga je zavela i smesta je otpustila. Takav
ishod se i mogao očekivati u datim okolnostima. Ono što je En u tome
razljutilo i navelo da uvek bude oprezna prema svim budućim klijentima
bilo je to što su odbili da joj plate tromesečnu zaradu koju su joj dugovali,

~ 139 ~
anna
 Zvoncica

kao i da joj daju preporuke. Zato neko vreme nikako nije mogla da nade
drugo nameštenje. Došla je na ivicu da se prodaje na ulici da bi preživela.
Ne, pomislila je, nimalo nije ličilo na En da se poverava Valeri.
„Jeste li sigurni da je En bila u ljubavnoj vezi?”, pitala je Ursula.
„Nisam rekla da je to bila ljubavna veza.” Otkinula je još jedan cvet i
nastavila prolazom. „Bilo je to zavođenje ili, bolje reći, pokušaj zavođenja.
Predmet njene želje gotovo je nije ni primećivao. Nije je razlikovao od
služavki. Neću reći da sam saosećala s njom, ali sam je razumela.”
„Kako?”
„Znam tačno kako se osećala.” Uzela je makaze i odsekla oklembešeni
list palme. „I ja sam samo služavka u muževljevim očima.”
Negde iza Ursule zazvonilo je zvonce. Bila je tako udubljena u
razgovor da se trgla na taj neočekivani zvuk.
„Rekla sam Bet da nas ne prekida”, razdražljivo je rekla Valeri.
Pogledala je niz zeleni tunel prema vratima, mršteći se. „To je
kućepaziteljka. Izvinite, vraćam se za tren.”
Pošla je kroz zeleni tunel i uputila se ka vratima staklene bašte.
Ursula je sačekala dok nije čula otvaranje vrata, a onda je podigla
suknje i brzo prošla kroz prolaz napravljen od biljnih leja, drveća u
saksijama i radnih površina. U daljini je čula kako Valeri oštro razgovara s
kućepaziteljkom, ali nije mogla razabrati šta su govorile.
Nije videla listove niti cvetove koji su ličili na one osušene koje je
donela iz Rouzmontove laboratorije. Kad je stigla do kraja prolaza,
okrenula se nadesno i krenula uzanom pošljunčenom stazom.
„Gospođo Kern?”, viknula je Valeri. „Gde ste? Ne vidim vas.”
„Samo sam uživala u nekim primercima”, odvratila je veselo. „Ovo je
izvanredna zbirka. Bila bih počastvovana kad biste me proveli okolo.”
„Smesta dođite. Morate odmah otići. Više mi neće trebati vaše usluge.”
Prokletstvo! Valeri je nameravala da je otpusti. Više se nikad neće
vratiti u staklenik.
„Dolazim”, doviknula je. „Prilično je teško snaći se ovde, zar ne? Čak
ne vidim ni ulazna vrata.”
„Ostanite tu gde ste, gospođo Kern. Pronaći ću vas i ispratiti.”

~ 140 ~
anna
 Zvoncica

Ursula je nastavila da se kreće, trudeći se da koracima ne oda svoj

položaj. Nastavila je da ispituje lišće, ali ništa nije ličilo na osušeni biljni
materijal.
„Gospođo Kern, pa gde ste?”
Učinilo joj se da je u Valerinom glasu čula novi i iznenađujuće srčani
ton. Nije to bila samo nestrpljivost. Neka druga vrsta energije treperila je
ispod površine. Uzbuđenje.
„Zaista, gospođo Kern, nemam vremena za ovo. Smesta morate otići.”
„Razumem, gospođo. Ali ne vidim ništa osim zelenila. Sve me ovo
zbunjuje.”
„Ostanite na mestu. Pronaći ću vas. Razumete li?”
Poslušala je, ne zbog naredbe, već zato što je upravo došla do
staklenog zida i zaključanih vrata. Prvi put je shvatila da je staklenik
podeljen na dva zasebna dela. Unutrašnji deo iza vrata bio je manji od
glavne prostorije. Obilje blistavog zelenog lišća načičkanog zlatnim
cvetovima ispunjavalo je prostoriju. Bila je sasvim sigurna da gleda u
veliku količinu biljke koju je Rouzmont koristio za spravljanje ambrozije.
Valeri se pojavila iza skupine palmi. Lice joj je bilo zajapureno, a oči
grozničavo sjajne. Obema rukama stezala je suknje, podižući tešku
tkaninu haljine iznad kolena tako da se što brže kreće.
Nešto je nakratko zasvetlucalo na malom predmetu prikačenom za
njene podsuknje. Dugme ili neki drugi ukras, pomislila je Ursula. Većina
žena koristila je čipku i trake da dodaju neobičan izgled svom donjem
vešu.
„Tu ste”, rekla je Valeri. Pustila je suknje da joj padnu na mesto. „Sad
pođite sa mnom i ne gubite vreme.”
Ursula poslušno krenu za njom. „Mogu li da pitam zašto me
otpuštate?”
„Ne tiče vas se, ali slučajno sam primila vest da će nam prekosutra
stići gost iz Amerike. Ja - mi - očekivali smo ga tek sledećeg meseca.”
„Razumem.”
„Ima toliko mnogo posla. Boraviće kod nas, naravno.” Gotovo se
zakikotala. „Mom mužu neće biti drago. Ne voli društvo Amerikanaca.
Smatra da im nedostaje društvene otmenosti. Ali gospodin Kob je
poslovni partner i moramo se prema njemu ponašati s dužnim
poštovanjem.”

~ 141 ~
anna
 Zvoncica

„Možda će vam muž predložiti da gospodin Kob iznajmi sobu u

hotelu.”
„Hotel ne dolazi u obzir. Gospodin Kob nas je prilično raskošno
ugostio na svom imanju kad smo pre nekoliko meseci posetili Njujork,
tako da mu moramo uzvratiti uslugu. Mom mužu će biti utešno saznanje
da naš gost neće ostati dugo - samo nekoliko dana, zapravo.”
„Izuzetno kratka poseta s obzirom na to koliko je gospodin putovao.”
„Gospodin Kob je veoma zauzet čovek”, odgovorila je Valeri. „Kao što
sam rekla, više mi neće trebati vaše stenografske usluge, gospođo Kern.”
„Želite li da vam pošaljem otkucanu verziju najnovije pesme?”
„Neće biti potrebno.”
Kućepaziteljka je stajala odmah ispred ulaza u staklenu baštu. Crte
njenog sredovečnog lica odavale su bezosećajan izraz žene koja je davno
naučila da je tajna opstanka na poslu čuvanje tajni svojih poslodavaca.
„Ispratite gospođu Kern do vrata”, naredila je Valeri.

~ 142 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeset sedmo poglavlje

Grifit se naslanjao na stablo drveta u parkiću preko puta kuće

Fulbrukovih. Kad je ugledao Ursulu, uspravio se i otišao do otvorenih
vrata kočije.
Zamišljeno je pogledao u pravcu kuće. „Ranije ste završili, gospođo
Kern? Znam da je gospodin Rokston bio zabrinut zbog vašeg dolaska
ovamo danas.”
„Ledi Fulbruk me je upravo otpustila.” Pokupila je suknje i popela se
stepenicama u kočiju. Sela je i pogledala u Grifita. „Bez pisma i preporuke,
zamisli.”
„Kao da vam to treba od nje.”
„Ne, hvala bogu. Ali imam vesti, Grifite. Ubedila sam ledi Fulbruk da
me ponovo odvede u staklenu baštu i videla sam veliku količinu
ambrozije u posebnoj odaji.”
Uputio joj je suženi pogled. „Sigurni ste?”
„Onoliko koliko mogu biti bez pažljivijeg proučavanja.”
„Dakle, Fulbruk uzgaja biljke?”
Odmahnula je glavom. „Ne bih rekla. Fulbruk, izgleda, ne podnosi
vazduh u stakleniku. Dobij a simptome teške prehlade. Verujem da ledi
Fulbruk namerno uzgaja biljku na koju je alergičan. Moram smesta da
razgovaram sa Slejterom.”
„Kad vas odvezem do kancelarije, pronaći ću ga i preneti mu”, rekao
je.
„Molim te, odvedi me bolje kući. Želim tamo nešto da obavim.”
„Vrlo dobro, gospođo.” Počeo je da zatvara vrata.
Pružila je ruku da ga zaustavi. „Kad već govorimo o Slejteru, gde je on
danas, znaš li?”
„Otišao je u posetu očevom prijatelju botaničaru.”
Zatvorio je vrata, popeo se na sedište i olabavio kajase. Posmatrala je
pročelje kuće Fulbrukovih sve dok joj nije nestala iz vida.

~ 143 ~
anna
 Zvoncica

Ledi Fulbruk se prilično usplahirila zbog posetioca iz Amerike.

Izgledala je ushićeno. Njoj očigledno nije smetala američka neuglađenost
muževljevog poslovnog partnera.

Gospođa Danstan otvorila je vrata gradske kuće sa zabrinutim

izrazom.
„Danas ste rano došli kući, gospođ Kern. Je li sve u redu? Još ste malo
uzdrmani onim užasom od juče? Savršeno prirodno, ako mene pitate.
Rekla sam vam da ne idete danas na posao.”
„Hvala vam na brizi, gospođo Danstan, ali sasvim sam dobro, hvala.”
Skinula je šešir i svukla rukavice. „Došla sam ranije jer me je klijentkinja
otpustila. Javili su joj da će dobiti gosta iz Amerike prekosutra. Prilično se
uzbudila zbog toga. Grifit bi me odvezao do kancelarije, ali setila sam se
da moram ovde da obavim neki posao.”
„Razumem.” Gospođa Danstan mahnula je Grifitu i zatvorila vrata.
„Stiglo vam je pismo dok ste bili odsutni. Ostavila sam vam ga na stolu u
radnoj sobi.”
„Pismo?” Spustila je šešir i rukavice u spretne ruke gospođe Danstan i
požurila hodnikom do radne sobe. „Od gospodina Rokstona, možda?”
„Ako je od njega, zaboravio je da napiše svoje ime na koverti!”,
doviknula je za njom gospođa Danstan.
Ursula ulete kroz vrata radne sobe. Vratila se kući da pažljivije prouči
Eninu privatnu prepisku s Paladinom, urednikom književnog časopisa. Ali
kad je ugledala pismo na stolu, smesta je prepoznala rukopis. Utroba joj
se sledila. Zaboravila je na tu prepisku.
Polako je otvorila kovertu, plašeći se šta će pronaći unutra. Podsetila
se da ima plan. Ruka joj se umirila.
Pregledala je sadržaj poruke. Ucenjivač je konačno naveo i cenu.

... Kao što vidite, beznačajna svota. Odlična pogodba. Ostavite novac u
kripti uplakanog anđela na groblju u Vikford lejnu. Postarajte se da uplatu
obavite do četiri sata danas ili će novine biti obaveštene o vašem pravom
identitetu.

Nije količina novca izazvala srdžbu koja joj je pokuljala venama. Cena
ucenjivačevog ćutanja nije bila ni blizu onoliko visoka koliko je očekivala.

~ 144 ~
anna
 Zvoncica

Razbesnelo ju je saznanje da je ova isplata očigledno samo prva u

budućem beskrajnom nizu zahteva. Presavila je pismo.
Imala je plan. Došlo je vreme da ga primeni.
Otišla je do pozlaćenog podnog sefa u uglu, čučnula i otvorila bravu sa
šifrom. Odgurnula je u stranu pregršt uspomena iz prethodnog života -
fotografiju roditelja, poslednja pisma koja joj je otac napisao pre nego što
je preminuo od groznice u Južnoj Americi, i majčinu burmu.
Pošto je odložila poslednju ucenjivačku poruku zajedno s plišanom
vrećicom u kojoj se nalazio Enin nakit i prepiska s Paladinom, izvadila je
mali pištolj koji joj je poklonio otac. Naučio ju je kako da ga koristi pre
nego što je krenuo na poslednje putovanje u inostranstvo. „Dama nikad ne
zna kad će biti primorana da se brani.” Tada joj je bilo osamnaest godina.
Proverila je da li je pištolj napunjen, a zatim je zatvorila i ponovo
zaključala sef.
Ustala je, stavila pištolj u torbu i pretražila sobu, u potrazi za nečim
prikladnim što bi joj poslužilo kao novčanice. Primerak jučerašnjih novina
ležao je na stolu. Pocepala ih je na nekoliko listova, ugurala u kovertu i
ubacila u torbu.
Podigla je torbu i izjurila u predvorje. Skidala je sivi ogrtač sa vešalice
kad se iz kuhinje pojavila gospođa Danstan, brišući ruke o kecelju.
„Opet izlazite, gospođo?”, pitala je. Provirila je kroz prozorče. „Spušta
se magla.”
„Upravo sam se setila da imam sastanak s novim klijentom danas po
podne. Umalo da zaboravim.”
„Malo je kasno za sastanak s klijentom, zar ne?”
„Klijenti su postali veoma zahtevni.”
Gospoda Danstan je otvorila vrata, očigledno vrlo nerado. „Da
pozovem kočiju?”
„Neće biti potrebe. Biće brže ako peške prođem kroz park.”
„Gde živi taj klijent?”, pitala je gospođa Danstan, sa sve većom
nelagodom. „Nakon onoga što se dogodilo juče...”
„Ne brinite za mene, gospođo Danstan. Klijent živi u veoma mirnoj
četvrti. Na Vikford lejnu.”

~ 145 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeset osmo poglavlje

Stara crkva i groblje na Vikford lejnu bili su u stanju velike

zapuštenosti. Kapelica je bila zaključana i oronula, a obližnje groblje
zaraslo u korov. Vrata su stajala otvorena, viseći na šarkama. Nije bilo
svežeg cveća na grobovima. Spomenici i kripte, koji su se pomaljali iz
magle, bili su veoma oštećeni zubom vremena, a u mnogim slučajevima
napukli i razbijeni.
Ursula se lagano kretala kroz tu kamenu baštu nadgrobnih
spomenika, u potrazi za uplakanim anđelom. Stezala je torbu u ruci.
Pištolj joj je bio u drugoj, sakriven ispod prevoja sivog ogrtača. Magla se
brzo zgušnjavala. Nije više videla gvozdenu ogradu koja je okruživala
groblje.
Dobro je što ima magle, pomislila je. Pružala joj je dovoljan zaklon za
ono što je nameravala.
Nekoliko napetih trenutaka brinula se da neće pronaći uplakanog
anđela. Na kraju je gotovo naletela na slomljeno krilo.
Brzo je uzmakla i pogledala u kip koji je čuvao ulaz u kriptu. Bio je to
veliki kameni anđeo koji plače.
Gvozdena kapija, koja je nekad obezbeđivala ulaz u grob, stajala je
otvorena.
Prigušeni zvuk koraka odjeknuo je negde u magli i izazvao u njoj
ledeni strah. Ucenjivač je bio negde u blizini. Posmatrao ju je. Odolela je
iskušenju da se okrene i potraži ga. Rekla je sebi da ne sme pokazati kako
je svesna da ga je čula.
Prošla je kroz vrata kripte. Trebao joj je trenutak da joj se oči priviknu
na slabu svetlost. Između unutrašnjosti bez prozora i sivkastog sjaja od
ulaza, jedva je razabrala kamenu klupu koja je bila napravljena za sedenje
i razmišljanje o smrtnosti.
Izvadila je kovertu iz torbe i spustila je na klupu.
Obavivši zadatak, izašla je iz kripte i krenula ka prednjoj kapiji ne
osvrćući se. Pažljivo je slušala i pomislila da je čula tihe korake u magli.
Kao da su se kretali ka grobnoj raci, ali nije mogla biti sigurna.
Požurila je s groblja, verujući da će, u sivom ogrtaču, uskoro nestati u
magli. Pobrinula se da joj koraci odjekuju stazom neko vreme, u nadi da

~ 146 ~
anna
 Zvoncica

će ostaviti utisak da je otišla. Zatim se, hodajući što je tiše mogla, zavukla
u zasvođeni ulaz crkve.
S mesta na kom je stajala jedva je videla stubove gvozdene kapije na
ulazu u maglom obavijeno groblje. Koliko je mogla da razabere, to je bio
jedini izlaz sa groblja.
Čekala je dok joj je srce lupalo od pomisli na ono što namerava da
uradi.
Neko vreme se ništa nije pomeralo u magli. Počela je da se pribojava
kako će joj plan propasti, da će joj ucenjivač pobeći. Možda je pogrešila
što se tiče koraka na groblju. Ali svakako je čekao i tražio je pogledom,
pomislila je. Želeće da se brzo dočepa novca, pre nego što na njega nabasa
neka skitnica u potrazi za skloništem.
Taman je pokušala da skuje novi plan u slučaju da joj prvi propadne,
ugledala je tamnu priliku u gustoj magli koja se nadvila nad grobljem.
Primirila se, jedva se usuđujući da se ponada da joj plan uspeva, ne želeći
pomnije da razmotri ono što je nameravala da uradi. Donela je odluku. Ne
sme izgubiti živce.
Ispostavilo se da je prilika u magli muškarac u otrcanom zimskom
kaputu. Okovratnik mu je bio podignut oko vrata, a nisko navučen šešir
sakrivao mu je lice. Zastao je kod kapije, osmatrajući okolinu. Ursula je
znala da on veoma malo vidi u magli.
Kucnuo je čas da plan sprovede u delo. Cilj joj je bio da ga uhvati na
groblju. Ako bude čekala da izađe, možda će pobeći. Bilo je malo
verovatno da bi ga sustigla - ne ovako natovarena s nekoliko
kilograma odeće - a mali pištolj nije bio precizan na velikoj razdaljini. Bio
je namenjen za zatvorene prostore kockarnica, ili kočiju, ili spavaću sobu.
Skupila je hrabrost i stegla dršku pištolja, bodreći se, a zatim je
iskoračila iz predvorja i brzo krenula ka kapiji groblja. Ucenjivač je isprva
nije video.
Kad je čuo njene lake i brze korake, uznemireno se okrenuo. Ali do
tada je već bila na samo nekoliko koraka. „Stani ili ću pucati!”, rekla je.
U glasu joj se sigurno čuo žestok bes i rešenost, jer je ucenjivač
ispustio preplašeni vrisak i povukao se dublje u groblje. Sagnuo se iza
obližnjeg nadgrobnog spomenika.
„Ne pucaj!”, doviknuo je glasom ispunjenim strahom.
Takav odgovor nije očekivala. Pretpostavljala je da će se, suočen sa
opasnim oružjem, ucenjivač ukočiti i povinovati se svakoj naredbi. To je

~ 147 ~
anna
 Zvoncica

svakako ona uradila kad ju je Rouzmont držao na nišanu. Očigledno se u

krizi ne ponašaju svi isto.
Sinulo joj je da jedino može da ga prati kroz maglom obavijeno
groblje. Nevoljno je prošla kroz kapiju i uputila se ka nadgrobnom
spomeniku koji je sakrivao nitkova.
„Izlazi!” naredila je. „Neću pucati ako me ne nateraš!”
„Nemojte, molim te, sve je to užasna greška!”
Skočio je kao preplašeni zec i jurnuo dublje u groblje.
„Prokletstvo!”, prošaputala je.
Spomenici i nadgrobne ploče izdizali su se svuda unaokolo. Započela
je temeljnu potragu. Čula je još trčanja i teškog disanja. Znala je da je
lovina ponovo promenila položaj.
Palo joj je na pamet da ta ludačka igra žmurke može potrajati
unedogled.
Plan se nije odvijao onako kako je nameravala. Možda joj je najbolje
bilo da se povuče ka ulazu i sačeka iznuđivača. Ne može večno ostati na
groblju.
Oprezno se povlačila ka kapiji kada je začula korake u magli - ni njene
ni ucenjivačeve, shvatila je. Barem još dvoje ljudi je dolazilo.
„Prokletstvo!”, čula je Slejtera. Prišao joj je iza leđa i zgrabio je za
podlakticu, zaustavivši je. „I šta je ovo, dođavola?” Ućutao je, gledajući u
pištolj. „Nosiš pištolj?”
Oteo joj je oružje pre nego što je shvatila šta namerava.
„Vrati mi to!”, rekla je. Obuzelo ju je mahnito očajanje. „Pobeći će mi.”
„Ne”, odbio je. Malo je povisio glas da vikne kroz maglu. „Grifite?”
„Uhvatio sam ga!” javio se.
Pojavio se iza kripte, držeći ucenjivača za okovratnik kaputa. Stopala
su mu se divlje koprcala nekoliko centimetara iznad zemlje.
„Među mnogim zadacima koje je obavljao dok je putovao s
pozorišnom trupom, Grifit je čuvao novac, cepao ulaznice i starao se da
niko ne uđe da gleda predstavu besplatno”, objasnio je Slejter.
„Spusti me!”, skičao je ucenjivač. „Ja san nedužan građanin. Ova ludača
je uperila pištolj u mene. Šta sam drugo mogao nego da pobegnem?”
Grifit je pogledao u Slejtera. „Šta da radim s njim, gospodine
Rokstone?”
~ 148 ~
anna
 Zvoncica

„Dovedi ga ovamo, Grifite. Svi ćemo kratko popričati i ovo raspraviti.”

Grifit ga je spustio na noge. „Ko si ti?”, pitao je Slejter.
Ali Ursula je sad prvi put dobro pogledala ucenjivača. Obuzeo ju je
novi nalet gneva.
„Zove se Otford”, izjavila je. „Gilbert Otford. Radi za ono smeće od
novina, za Letećeg obaveštajca.”

~ 149 ~
anna
 Zvoncica

Dvadeset deveto poglavlje

„To grozno stvorenje pokušava da me ucenjuje”, rekla je Ursula.

Zgađeno je pogledala Otforda. „Došla sam danas ovamo da ga zaustavim.”
„Hteli ste da me ubijete!” Zurio je u nju u neverici. „Hladnokrvno! Zar
biste mogli da učinite tako nešto?”
Bio je u kasnim tridesetim. Imao je svetloplave oči, retku crvenkasto-
plavu kosu i rumen ten. Odeća mu je bila iznošena. Rukavi kaputa i porubi
na pantalonama bili su mu iskrzani. Košulja mu je nekada bila bela, ali
sada je imala neku prljavu žutu boju. Niti su visile iz mlitave kravate.
Nije bio kriminalac od zanata, zaključio je Slejter, pre očajnik. Takvi su
obično nesposobni, ali to ih ne čini ništa manje opasnim.
„Nisam nameravala da vas ubijem - pa, samo ukoliko mi ništa drugo
ne bi preostalo”, izjavila je. „Samo sam želela da znam ko ste.”
Otford ju je sumnjičavo odmeravao. „Zašto biste želeli da mi saznate
ime ako niste nameravali da me ubijete?”
„Da bih otišla u policiju, naravno”, rekla je. Hladno mu se osmehnula.
„Sasvim sam sigurna da i muškarac koji je pao tako nisko da ucenjuje
damu ima neke tajne koje bi želeo da sakrije.”
Slejter je pogledao u Grifita, koji je posmatrao Ursulu s neskrivenim
divljenjem. Lično, nije bio siguran šta da misli o ovome. Još se borio sa
saznanjem da je Ursula smatrala neophodnim da ima pištolj. Nikad nije
upoznao damu koja ga nosi. Istina, bio je veoma mali, ali iz blizine je
svakako smrtonosan. Kad samo pomisli da je počeo verovati u to kako je
dovoljno dobro poznaje da više ništa od nje ne može da ga iznenadi.
Strašno se prevario.
„Pa, imam vest za vas, gospodo Kern. Nemam tajni za sakrivanje.”
Ispravio je mršava ramena. „Ja sam novinar.”
Prešla je preko toga. „Prepoznali ste me sa suđenja, zar ne? Sećam se
vašeg lica iz gomile. Sedeli ste u prvim redovima svakog božjeg dana, kao
lešinar koji čeka da rastrgne crkotinu.”
„Izveštavao sam o razvodu Piktonovih, da.” Podigao je bradu. „To mi
je bila novinarska dužnost.”

~ 150 ~
anna
 Zvoncica

„Gluposti. Bili ste jedan od novinara koji su mi uništili ugled i naterali

me da promenim ime. Umalo da završim u sirotištu ili na ulici zbog vas,
gospodine Otforde. I sad imate petlju da me još i ucenjujete?”
„Tražio sam samo nekoliko funti”, uzvratio je. Rukom je pokazao na
njenu haljinu i šešir. „Izgleda da ste se sasvim lepo snašli, gospođo. Dok
sam ja u opasnosti da umrem od gladi. Izbaciće me iz stana do kraja
nedelje ako ne platim stanarinu. Prošlog meseca sam se hranio u javnoj
kuhinji.”
„Ali vi imate posao.” Skupila je oči. „Jeste li to počeli da se kockate,
gospodine? Jeste li zato gladni?”
Otford je duboko izdahnuo. Povio je ramena. „Ne, nisam postao žrtva
kockarskog poroka. Urednik me je otpustio. Rekao je da nisam doneo
ništa što bi javnost zapravo želela da čita već mesecima. Ne donosim mu
zaradu, objasnio je. Radim na planu da objavim nedeljni časopis koji bi
pokrivao vesti o kriminalu i policiji, ali za pokretanje posla potreban je
novac.”
„Pa ste odlučili da ga od mene iznudite ucenom”, prebacila mu je.
„Koga još ucenjujete, gospodine Otforde?”
Primetno se uvredio. „Nemam nameru da gradim karijeru na iznudi,
gospođo. Ovo je bilo samo nešto što bi me pokrenulo.”
„Prošlo je dve godine od suđenja Piktonovima”, izjavila je. „Mnogo
sam se namučila da nestanem. Kako ste me pronašli?”
U Slejteru se pojavio tračak predosećaja.
„To je”, rekao je, „veoma dobro pitanje.” Uhvatio ju je podruku i
klimnuo glavom Grifitu, koji je obuhvatio Otforda oko ramena.
„Predlažem da odemo na neko drugo mesto i da raspravimo o odgovoru.
Nema razloga da stojimo na ulici.”

~ 151 ~
anna
 Zvoncica

Trideseto poglavlje

Slejter ih je sve poveo do svoje kuće, uveo u biblioteku, a zatim

zamolio gospođu Vebster da donese poslužavnik s čajem. Smesta je
procenila okolnosti. Donela je poslužavnik krcat sendvičima i kolačićima i
spustila ga na sredinu prostorije.
Otfordu je malo nedostajalo da zaplače kad je ugledao sendviče. Bacio
se na njih kao da danima nije pojeo pošten obrok. Ni Grifit se nije stideo.
Natovario je tanjirić s nekoliko sendviča i dva parčeta pite s limunom.
Slejter se naslonio na radni sto, prekrstio ruke i posmatrao Ursulu.
Bio je zabrinut za nju. Nije pokazivala nikakvo zanimanje za hranu, a
veoma malo za jak okrepljujući čaj. Nedavno je bila izrazito ljuta, ali sada
je napeto sedela na stolici. Stekao je utisak da se priprema za potpunu
propast.
„Ursula”, nežno joj se obratio, „sve će biti u redu.”
Podigla je pogled s pomalo zbunjenim izrazom. Misli su joj očito
odlutale. Ali naglo se fokusirala na njega.
„Kako si znao gde sam danas po podne?” pitala je sumnjičavo.
„Otišao sam ti u posetu. Hteo sam da ti saopštim vest. Gospoda
Danstan mi je rekla da si otišla do Vikford lejna da se vidiš s novim
klijentom. Izgleda da nije poverovala u to da neko iz tog kraja traži
savremenu stenografkinju.”
„Shvatam.”
„Ursula, brinula je za tebe.”
Nije se osvrnula na to. „Kakvu si vest imao da mi saopštiš?”
„Pronašli su jutros Rouzmontov leš u uličici blizu pristaništa.”
„Šta?” Upravo se spremala da otpije gutljaj čaja. Tako je brzo spustila
šoljicu da se nešto tečnosti prolilo na tanjirić. „Mrtav je?” ,,I to ne
nesrećnim slučajem”, odgovorio je. „Ubijen je.”
„Blagi bože!”, izustila je.
„Ubistvo?”, ponovio je Otford ustima punim sendviča. Raširio je oči.
„Šta je to? Ko je Rouzmont?”
„Nedavno preminuli proizvođač parfema”, odgovorio je Slejter.

~ 152 ~
anna
 Zvoncica

,,Oh.” Otford je izgubio zanimanje i odabrao još jedan sendvič. „Znači,

niko bitan.”
Slejter se ponovo okrenuo Ursuli. „Razgovarao sam s policijom.
Detektiv koji vodi slučaj bio je dovoljno ljubazan da mi da neka
obaveštenja.”
„Pa, naravno da će policija obratiti pažnju na tebe”, mrzovoljno je
odgovorila. „Ti si Slejter Rokston.”
Pretvarao se da nije čuo. „Čuo sam da se čini da je Rouzmontova smrt
delo profesionalnog ubice. Šiljak u zadnji deo vrata.”
Zatreptala je, a onda joj se u očima pojavio zamišljen pogled. Nije
samo ona obratila pažnju. I Otford je prestao da žvaće.
„Šta to pričate o profesionalnom ubici?” Progutao je zalogaj sendviča i
obrisao usta rukavom. Izvadio je sveščicu i olovku. „Šiljak, kažete? To je
nešto sasvim drugo ako je uključen i profesionalni ubica, znate, a ne
prosečan član kriminalne klase. Moj urednik bi mogao biti zainteresovan.
Već vidim naslov: Ubica vreba londonskim ulicama.”
Slejter podiže ruku. „Nećete vi ići uredniku, Otforde, još ne, ni u kom
slučaju. Ovde postoji još veća priča i dobićete ekskluzivan izveštaj ako
uradite ono što vam kažem.”
Otford prestade da piše. „Veća priča? Ima li nagoveštaja skandala?
Čitaoci vole uzbudljive vesti, znate.”
„Pišete za tako pronicljivu publiku, gospodine Otforde.” Ursula mu se
hladno osmehnula. „Sigurno ste veoma ponosni.”
Ljutito ju je pogledao. „Imam odgovornost prema javnosti, gospođo.”
„Šta je sa odgovornošću prema istini, gospodine Otforde?”
„E sad, vidite, zbog onog malog nesrećnog događaja na groblju ne
znači da sam nitkov, gospođo.”
„Ne slažem se”, prasnula je.
Slejter je odlučio da se umeša pre nego što loše raspoloženje
kulminira. „Pokušajmo da se držimo teme”, predložio je. „Mislim da
postoji velika verovatnoća da če ubica pokušati da ubije još nekoga, i to
ubrzo.”
„Stvarno?” Otford se razvedrio.
„Gospodine Otforde, mislim da vam sa sigurnošću mogu obećati priču
koja će vam pokrenuti karijeru kao izdavača jednog od najčitanijih
nedeljnika o kriminalu u Londonu.” Slejter je na tren zastao pre nego što
~ 153 ~
anna
 Zvoncica

je tiho dodao: „Štaviše, ako nam pomognete u ovoj istrazi, i novčano ću

pomoći vaš projekat.”
Otford je delovao zbunjeno. „Novčano ćete mi pomoći, gospodine?”
„Da, zato što mislim da nam možete biti od pomoći.”
„Daću sve od sebe, gospodine. Računajte na mene, gospodine
Rokstone.”
Ursula je podigla pogled ka tavanici i otpila gutljaj čaja.
,,U zamenu za vašu pomoć u istrazi koju vodimo gospođa Kern i ja”,
nastavio je, „platiću vam ove nedelje stanarinu i pružiti vam značajnu
pomoć dok ne budete spremni da objavite svoj prvi petparački časopis.
Ali moram imati vaše svečano obećanje da ćete držati jezik za zubima dok
vam ne damo dozvolu da štampate priču.”
„Apsolutno, gospodine. Imate moju časnu reč.”
Ursula frknu. „Vi ste ucenjivač, gospodine Otforde. To prilično
pokopava vašu časnu reč, zar ne mislite tako?”
Odglumio je povređenost. „Život mi je u poslednje vreme postao
prilično zapetljan, gospođo Grant.”
„Sada se zovem gospođa Kern, u velikoj meri zahvaljujući vama i
vašem ružnom izveštavanju o razvodu Piktonovih. I samo da znate, i moj
život je postao prilično zapetljan.”
Slejter je podigao ruku. „Dosta. Mislim da je došao trenutak da
zajednički odredimo šta nam je najvažnije i nastavimo uspešno i
delotvorno. Prvo ono najpreče. Otforde, kako ste otkrili identitet gospođe
Kern?”
Otford je nelagodno pogledao Ursulu i nakašljao se. „Što se toga tiče,
gospodine, bojim se da vam ne mogu reći.”
„Razumem da vam je novinarska etika možda važnija od želje da
saradujete u našoj istrazi”, rekao je Slejter. „Međutim, ako je to slučaj,
bojim se da onda naš dogovor o novčanoj pomoći ne važi.”
Otforda je uhvatila panika. Divlje je zamahao obema rukama. „Ne, ne,
pogrešno ste razumeli, gospodine. Nisam rekao da neću da vam kažem ko
me je obavestio - mislio sam da zaista ne mogu da vam kažem. Ne znam
ko je osoba koja mi je dala obaveštenje.”
Ursula ga je prostrelila opasnim pogledom. „Onda mi ljubazno
objasnite kako ste me otkrili.”

~ 154 ~
anna
 Zvoncica

„Neko mi je gurnuo kovertu ispod vrata početkom nedelje.” Uzdahnuo

je. ,,U ponedeljak po podne, prilično kasno da budem precizan. Neko je
očigledno znao da sam pisao o suđenju Piktonovima i da bih vas
verovatno prepoznao kada bih vas ponovo video. U poruci je bila vaša i
adresa Sekretarske agencije. Smesta sam otišao do vaše kancelarije i
osmotrio vas kroz prozor kad ste zatvarali. Istog trenutka sam znao da ste
žena koja je svedočila na suđenju. Promenili ste frizuru i nosite crninu,
ipak, ima nečeg posebnog u vama, gospođo Grant - hoću reći, gospođo
Kern.”
„Posebnog?” Zvučalo je kao da je stegla zube.
„Nije reč o vašem izgledu”, žurno ju je razuverio. „Nije naročito
upečatljiv, ali ima nešto u vašoj ličnosti što ostavlja, rekao bih, trajan
utisak.”
Slejter je pomislio kako bi bilo mudro odvratiti Ursuli pažnju pre nego
što uzvrati napad.
„Rekli ste da ste primili poruku o gospođi Kern u ponedeljak?”, pitao
je.
„Tako je”, potvrdio je.
Slejter je pogledao u Ursulu. „To je bilo istog dana kad si se prvi put
sastala s ledi Fulbruk.”
„Napomenuo si mi da me neko posmatra kako odlazim tvojom
kočijom tog prvog dana”, rekla je.
Grifit je posegao za lončićem s kafom. „Zvuči kao da je neko želeo da
gospođu Kern skloni s puta.”
,,U tom slučaju, što me ne bi jednostavno otpustila?”, pitala je. „To je
ledi Fulbruk danas i učinila.”
„Prekidanje ugovora s tvojom sekretarskom agencijom možda bi te
zadržalo dalje od kuće Fulbrukovih”, rekao je Slejter, „ali te ne bi sprečilo
da nastaviš sa istragom smrti gospođice Klifton.”
„Ali nisam rekla nikome da istražujem”, pobunila se.
Slejter je podigao obrve. „Pozvala si policiju čim si pronašla
telo. Pošto to nije vredelo, zahtevala si da zauzmeš mesto gospođice
Klifton kao sekretarica ledi Fulbruk. I onda su te videli kako odlaziš
mojom kočijom. Sve u svemu, mislim da se može reći da si nekoga veoma
uznemirila. I to što si viđena u mom društvu navelo ih je da pomisle da
nije bezbedno da te jednostavno ubiju.”

~ 155 ~
anna
 Zvoncica

Progutala je knedlu. „Jer bi ti bez sumnje zahtevao - i dobio - punu

policijsku istragu.”
„Što je poslednje što Fulbruk želi”, zaključio je.
Otford je ponovo živnuo. „Mislite li da je lord Fulbruk gurnuo poruku
o gospođi Grant - o gospođi Kern - ispod mojih vrata?”
„Svašta, pa verovatno je poslao slugu da obavi taj zadatak, ali da,
mislim da postoji mogućnost da vas je Fulbruk obavestio o identitetu
gospođe Kern.”
Ursuline oči zasijaše od suza. „Ali to znači da mu je En morala otkriti
moj pravi identitet. Zašto bi to uradila? Verovala sam joj.”
Slejter je želeo da je uteši, ali znao je da nije pravi trenutak. „Fulbruk
nije mogao znati da će Otford pokušati da te uceni umesto da te razotkrije
u štampi.”
Otford joj se bezazleno nasmešio. „Eto, učinio sam vam uslugu,
gospođo Kern. Na kraju je sve dobro ispalo, zar ne?”
Nije se ni potrudila da mu odgovori. Izvadila je maramicu iz torbe i
obrisala oči.
Slejter ju je pogledao. „Kad je danas Grifit došao po mene u
botaničarevu kuću, rekao mi je da te je ledi Fulbruk otpustila čim je
primila poruku o gostu koji će prekosutra stići iz Amerike.”
„Tako je.” Povratila se. Progutala je malo čaja i spustila šolju. „Ledi
Fulbruk se vidno obradovala toj vesti. Bila je uzbuđena - rekla je kako nije
očekivala gospodina Koba do narednog meseca. Jasno je izjavila da njen
muž ne uvažava tog Amerikanca, ali kako mora da se ljubazno ophodi
prema njemu jer su poslovni partneri. Kob je očigledno bogat i moćan
Njujorčanin. Pre nekoliko meseci ugostio je lorda i ledi Fulbruk kad su bili
u poseti.”
„Zanimljivo”, izjavio je Slejter. Odsutno je skinuo naočare, izvadio
maramicu i počeo da briše stakla. „Hajde da razmotrimo šta imamo ovde.
Dvoje ljudi koji su povezani s drogom ambrozijom sada su mrtvi - En
Klifton i Rouzmont. A Fulbrukov bogati američki poslovni partner dolazi
u London.”
„To nije sve”, nastavila je. „Danas sam videla i biljku ambrozije.”
Slejter se ukočio. „Jesi li?”
„Ledi Fulbruk ima staklenik u kojima je gaji.”
Slejteru je sinulo. „To je još zanimljivije. Još jedan korak na putu. Šema
konačno postaje vidljivija.”
~ 156 ~
anna
 Zvoncica

Shvatio je da su se ostali ućutali i radoznalo zurili u njega. Stavio je

naočare.
„Botaničar s kojim sam se jutros posavetovao rekao mi je da se ono
što mi nazivamo ambrozijom - ima prilično dugačak i složen latinski naziv
- smatra legendom u botaničkoj zajednici”, rekao je. „Svi podaci o njoj
dolaze sa Dalekog istoka i većina su samo najobičnije glasine. Nije znao da
je neko uspešno uzgaja i u Velikoj Britaniji. Prema nekim retkim
napomenama koje je pronašao, biljka stvara snažnu euforiju i izaziva
priviđenja.”
Otford je živahno pisao. Zastao je i podigao pogled, namrštenog lica.
„Zašto je ta droga tako posebna? Nije da nema širok izbor droga
zasnovanih na opijumu, svuda se prodaju. Većina domaćica ima i svoj lični
domaći recept za laudanum.”
„Ambrozija je trenutno jedinstvena zato što, bar koliko smo mi
saznali, može da se nabavi samo iz jednog izvora”, odgovorio je Slejter.
„Izgleda da monopol drži klub Olimp. Monopoli mogu biti prilično
unosni.”
„Ha!” Otford je kucnuo olovkom po svesci. „Naziv tog kluba mi zvuči
poznato. Ne mogu da se setim zašto.”
,,U tom slučaju, voleo bih da pokušate da pronađete nešto o njemu”,
zatražio je Slejter. „Razgovarajte s ljudima koji tamo rade, ali savetujem
vam da budete oprezni. Ljudi na ovom slučaju uveliko stradaju.”
Otford se razvedrio. „Dobro. Ubistva. Pojavio se ubica.”
„Tako izgleda”, rekao je Slejter. „Mislim da moramo pronaći sve što
možemo o Kobu.”
„Ali on još nije u Londonu”, rekla je Ursula.
Nije ga izazivala, shvatio je Slejter, samo ju je zanimalo o čemu
razmišlja.
„To što mu brod još nije pristao ne znači da nije upleten”, objasnio je.
Otišao je iza radnog stola, seo i dohvatio list papira. „Grifite, daću ti
telegram adresiran na mog bivšeg klijenta u Njujorku. Hoću da ga odmah
odneseš do najbliže telegrafske kancelarije.”
Grifit je slistio i poslednje parče pite i otresao je ruke. ,,U redu,
gospodine.”
Slejter je ispisao poruku. Grifit ju je uzeo i pogledao adresu. „Klijent
vam je direktor muzeja?”

~ 157 ~
anna
 Zvoncica

„Povremeno sam mu pronalazio ukradene predmete i pomogao mu

da izbegne neke lažne koji su mu nuđeni. Naročito jedan slučaj mogao je
uništiti ugled muzeja. Ali na kraju je sve dobro ispalo i sada mi direktor
duguje uslugu. Možda ne zna ništa o Kobu, ali taj ima veze među gradskim
bogatašima. Ako Kob ima novca, a čini mi se da je tako, mnogi će ga
poznavati.”
„Dobro, onda.” Grifit je presavio papir i ugurao ga u džep. „Krećem.”
Otford je sačekao da se vrata iza njega zatvore. Zatim se nakašljao.
„Verujem da shvatam šta ste naumili, gospodine”, rekao je. „Zar zaista
mislite da bi tako ugledan gospodin kao što je lord Fulbruk bio umešan u
ta ubistva?”
„Ne znam”, odgovorio je. „Još skupljam podatke. Što pre obavite
razgovore, pre ćemo steći neku sliku o tome šta se dešava.”
„Razumem, gospodine.” Otford je skočio i dohvatio poslednji sendvič
sa poslužavnika. „Znam tačno kako da dobijem obaveštenja od posluge.
Moji roditelji su bili u službi. Ali mogu vam odmah reći da niko neće
razgovarati sa mnom ako im ne platim.”
„Uputiću svog batlera da vas snabde novcem za mito.” Povukao je
plišanu uzicu za zvonce. „Vebster će se pobrinuti i za vašu stanarinu.”
Otford se zakikotao i krenuo ka vratima. „Veoma ljubazno od vas,
gospodine. Jedva čekam da radim s vama na ovom projektu. S tako
velikom pričom i vašom novčanom podrškom, moći ću da pokrenem
časopis.”
Nestao je u hodniku.
Ursula je pogledala u Slejtera. U očima joj je gorela velika znatiželja.
„Učinio si uslugu direktoru muzeja u Njujorku?”, pitala je. „Upozorio sam
te da sam imao sumnjivu prošlost, Ursula.” Žalosno se osmehnula. „Kao i
ja.”
„Možda je to znak da odgovaramo jedno drugom.”
„Neke prošlosti su sumnjivije od drugih. Ali s obzirom na to što se
dogodilo, pretpostavljam da ti dugujem objašnjenje.”
„Imaš pravo na privatnost”, rekao je. „Svi imaju tajne.”
„Nažalost, čini mi se da moja više nije skrivena.”

~ 158 ~
anna
 Zvoncica

Trideset prvo poglavlje

Ursula je otpila još malo čaja i spustila šoljicu. Ustala je i prišla

prozoru da pogleda u baštu.
„Pretpostavljam da treba da ti zahvalim što si me pratio do groblja
danas po podne”, izjavila je.
„Nema potrebe”, odgovorio je.
Nije bila sigurna kako da shvati njegovo strpljivo ćutanje. Većina
muškaraca bi se zaprepastila da otkrije kako su u vezi sa ženom koju
ucenjuju; sa ženom koja je bila upletena u skandalozni razvod; sa ženom
koja nosi pištolj na sastanak sa ucenjivačem.
„Nisam imala nameru da ga ubijem, znaš”, rekla je trenutak kasnije.
„Otford nije vredan hapšenja i vešanja zbog ubistva. Ali mislila sam da ću
ga uplašiti i tako naterati da me ostavi na miru.”
„Savršeno razuman plan.”
Pogledala ga je preko ramena. „Misliš?”
„Pokvarile su ga uobičajene poteškoće u vezi s okolnostima na terenu,
ali da, sve u svemu, plan nije bio loš. Mogao je da uspe.”
Njegovo odobravanje ju je prilično obradovalo.
„Moram reći da si odlično postupio prema njemu”, rekla je. „Tanjir sa
sendvičima i nešto novca i odjednom radi za tebe.”
„Veruje da radi u svoju korist, i to je, u neku ruku, istina. Naučio sam
da većina prihvati poslove u kojima vidi i ličnu korist.”
Nasmešila se. „Primećujem li dozu zajedljivosti?”
„Smatram sebe realnim, Ursula.”
Sad joj je bilo gotovo zabavno. „A ipak ste krajnje romantični,
gospodine Rokstone.”
Izgleda da ga je ta izjava zbunila. Kad se oporavio, izraz mu je
otvrdnuo.
„Zašto si, dođavola, to rekla?”
„Bojim se da imaš veliku nesreću što si rođen s duhom starih viteških
heroja, Slejteru. Zapošljavaš odbačenu poslugu, koju niko drugi neće da
zaposli. Vratio si se u London da čuvaš nasledstvo svoja dva polubrata,
~ 159 ~
anna
 Zvoncica

iako je trebalo da titula i novac pripadnu tebi. Ne osećaš se kao kod kuće
ovde, ali ostaješ zbog odgovornosti koja ti je dodeljena. I zahtevao si da se
uključiš u nešto što bi većina nazvala glupom i krajnje smešnom istragom
ubistva jer si se plašio da bih ja mogla biti u opasnosti.”
Zavrteo je glavom. „Ursula.”
Zaustavio se, očigledno ostavši bez reči.
„Da, Slejteru, bojim se da si osuđen na ulogu heroja.”
„Glupost.” Ustao je i prešao preko sobe da stane pored nje. „Sad je
važno da otkrijemo ko je gurnuo poruku s obaveštenjem o tvom pravom
identitetu i adresom ispod Otfordovih vrata.”
„Jedina osoba koja je znala istinu o meni - barem koliko sam ja svesna
- bila je En Klifton. Sigurno se poverila nekome u kući Fulbrukovih. Ali
zašto bi to uradila?” Treptanjem je odagnala suze iz očiju. „Verovala sam
joj. Mislila sam da mi je prijateljica.”
Obgrlio ju je rukom i privukao sebi. „Nije svako vredan tvog
poverenja.”
„Zar misliš da to ne znam?” Oslobodila se iz zagrljaja i požurila do
svoje torbe. Izvadila je maramicu i obrisala oči. „Znala sam da je En na
neki način nesmotrena, ali imale smo toliko toga zajedničkog. Teško je ići
kroz život a da nemaš barem jednu osobu koja zna istinu o tebi.”
„Bila si sama i usamljena. Rizikovala si. Nije ispalo kako treba. Nije
smak sveta.”
Zbunjeno se osmehnula. „Ne, nije, zar ne?”
„Pravo pitanje je kome je to En Klifton rekla.” Počeo je da šeta po
prostoriji. „Ledi Fulbruk, koja se potom možda poverila mužu?”
Ursula je pokušala da se koncentriše. „Sećaš li se da sam
spomenula kako mi se činilo da je En bila upletena u ljubavnu vezu?”
Zaustavio se na udaljenom kraju prostorije i pogledao je. „Da.”
„Možda je postala Fulbrukova ljubavnica. Ledi Fulbruk je rekla kako je
pokušala da upozori En da se ne upliće s čovekom koji je daleko
iznad nje na društvenoj lestvici. Ako je En bila u vezi s Fulbrukom, možda
to objašnjava i zašto se uplela u posao s drogom.” Zastala je. „A možda
takođe objašnjava i to zašto mu je ispričala istinu o meni. Možda joj se
činilo bezbednim da se poveri ljubavniku.”
„Još nemamo sve odgovore”, rekao je. „Još smo na putu.”
„Kakvom putu?”
~ 160 ~
anna
 Zvoncica

„Običan izraz”, odgovorio je prilično odsutno. Prešao je preko sobe do

nje, uhvatio je za ruku i poljubio je u dlan. Pogledao ju je u oči. „Ne boj se,
pronaći ćemo izlaz iz ovog lavirinta.”
Prostorijom je zavladao tajac.
„Što se tiče razvoda Piktonovih”, rekla je malo kasnije. „Nije važno.”
„Da, važno je.” Izvukla je ruku i otišla do prozora. „Zaslužuješ da znaš
istinu.”
„Odmah ti mogu reći da to neće ništa promeniti.”
„Nema tu mnogo šta da se priča”, počela je, rešena da završi s tim.
„Nevolja je u tome što niko nije verovao u moj opis događaja.” Udahnula je
i pribrala se da što brže ispriča tu ružnu priču. „Posle muževljeve smrti
ostala sam bez novca i prihvatila nameštenje kao plaćena družbenica ledi
Pikton. Od početka je bilo očigledno da lord Pikton živi veoma
raskalašnim životom. Kućepaziteljka mi je savetovala da noću obavezno
zaključavam vrata i tako sam i postupala.”
Ćutao je. Čekao je kao da ima sve vreme ovog sveta.
„Jedne noći Pikton je došao kući prilično pijan”, nastavila je. „Probao
je da otvori vrata moje sobe. Nije mu bilo prvi put, ali ranije bi uvek otišao
kad bi shvatio da su mi vrata zaključana. Međutim, te noći je imao ključ.
Kasnije sam shvatila da mu ga je dala lično ledi Pikton.”
„Poslala ga je te noći u tvoju sobu jer je želela da ima razlog za
razvod”, shvatio je. „Dokaz o preljubi.”
„Smatrala je da će preljuba, zajedno s optužbama za okrutnost, biti
dovoljni razlozi. Pikton je te noći imao nameru da me siluje. Ali to se nije
dogodilo. Suprotstavila sam mu se i počela da vrištim. Ledi Pikton i
polovina posluge u trenu su se stvorili na vratima. U ruci je držala pištolj.
Pikton se obrušio na nju u pijanom besu. Pogodila ga je u nogu. Mislim da
je nameravala da ga ubije i da se pretvara kako je mislila da je on
provalnik koji je napao njenu družbenicu. Ali bila je loš strelac. Nastala je
velika zbrka. A suđenje je bilo još gore.”
,,A ti si bila glavni svedok, rekao bih?”, izgovorio je.
„Da. Pikton se borio protiv razvoda jer je oženio ledi Pikton zbog
novca. Nije želeo da izgubi pristup njenom porodičnom bogatstvu. Na
kraju, ledi Pikton je izvojevala slobodu, ali meni je to suđene uništilo
ugled.”
„Stvorila si sebi novi život”, rekao je. „To je izuzetan uspeh, Ursula.
Malo ljudi bi skupilo hrabrost i to učinilo. Divim vam se, gospođo.”

~ 161 ~
anna
 Zvoncica

Oči su joj ponovo zasuzile. Odjurila je do torbe i izvadila natopljenu

maramicu. Nelagodno je po treći put obrisala oči.
„Izvinjavam se”, rekla je. „Već dugo nisam ovako izgubila živce. Samo
mogu da kažem kako je ovo bio prilično naporan dan.”
Nasmešio se. „Ne bih nikad pogodio da je to posredi.”
Ubacila je vlažno parče platna u torbu. Upravo je htela da je zakopča
kad je primetila stenografsku svesku. Pogled na nju podsetio ju je na
priliku koja joj se ukazala ranije, pre nego što je pročitala Otfordov
ucenjivački zahtev i krenula na groblje.
Zatvorila je torbu i okrenula se da pogleda u Slejtera.
„Danas po podne, nakon što me je ledi Fulbruk otpustila, htela sam da
odem kući i ponovo pročitam zapise u Eninoj svesci - redove koji nisu
imali mnogo smisla kao poezija.”
„Šta ti je palo na pamet?”
„Zapitala sam se da nije ledi Fulbruk možda diktirala En ljubavna
pisma, a ne ljubavne pesme.”
Razumevanje mu je zasijalo u očima. „Ljubavna pisma gospodinu
Kobu u Njujorku, možda?”
„Koji je sakrio svoj identitet predstavljajući se kao gospodin
Paladin, urednik malog književnog časopisa. Je li to previše suludo? Ledi
Fulbruk je veoma nesrećna u braku. Ako su se ona i Kob upustili u vezu
pre nekoliko meseci tokom te posete u Njujorku, možda je nastavila
s tim preko ljubavnih pisama. Ali nije mogla rizikovati da joj muž otkrije
šta mu se dešava pred nosom pa je iskoristila En kao posrednicu.”
„To bi bacilo veoma zanimljivo svetlo na istragu.”
„Ako ledi Fulbruk veruje da je zaljubljena u Koba, to bi objasnilo i
njeno zaneseno ushićenje kad je jutros saznala da će on stići mnogo ranije
nego što se očekivalo. Ali ima tu još nešto. Verujem da je i En vodila ličnu
prepisku s Paladinom. Nisam imala priliku da pročitam sva pisma koja je
primila od njega, ali u prvih nekoliko objavio je kako je od nje primio
kratku priču. Naglasio je da je zainteresovan da je objavi.”
Podigao je obrve. „Je li gospođica Klifton pisala kratke priče?”
„Ne koliko ja znam. A da je privukla pažnju izdavača, sigurna sam da
bi to spomenula. Još nešto - verujem da je ledi Fulbruk smislila
pseudonim Paladin.”
„Zašto to kažeš?”

~ 162 ~
anna
 Zvoncica

„Pa, ona ima živu maštu.” Tužno se osmehnula. ,,I ako se sećaš, paladin
je zapravo plemeniti vitez.”
Kucanje na vratima prekinulo je Slejtera pre nego što je odgovorio na
tu primedbu.
„Uđite, gospođo Vebster”, rekao je.
Vrata se otvoriše. Gospođa Vebster mu je dramatično pružila kovertu.
„Ovo je upravo stiglo za vas, gospodine. Od vaše majke.”
„Hvala.”
Otvorio je kovertu i razmotao papir.
Ursula ga je posmatrala, osećajući blago iščekivanje koje je treperilo u
vazduhu oko njega.
„Je li nešto važno?”, pitala je.
„Možda”, odgovorio je. „Gospođa Vajat, vlasnica Paviljona
zadovoljstva, pristala je da se sastane s nama. Čekaće nas večeras kod
paviljona u Parku fenjera.”
„Ne želi da nas vide na njenom imanju.”
„Preduzima mere opreza”, potvrdio je. „Napominje da će svaki
podatak koji nam da koštati.”
Nije se trudila da sakrije uzbuđenje. „Tvoja majka nas je i upozorila da
je gospođa Vajat vrlo, vrlo poslovna.”

~ 163 ~
anna
 Zvoncica

Trideset drugo poglavlje

Paviljon u Parku fenjera bio je obavijen tamom kišne večeri. Obližnja

ulična lampa osvetljavala je lepu senicu.
Ursula je stajala pod kišobranom koji joj je Slejter pridržavao. Zajedno
su proučavali osmougaonu građevinu. Nije bilo ni traga od gospođe Vajat,
niti bilo koga drugog.
„Prokletstvo”, procedio je Slejter. „Nadao sam se da se neće
predomisliti u poslednjem trenutku. Možda je izgubila hrabrost.”
„Zašto bi poslala poruku da prihvata sastanak ako nije smatrala da će
joj novac koji si joj pripremio biti dovoljna nadoknada za rizik?”, pitala je.
Pažljivo je proučavao vlažnu okolinu. Vilicu je sumorno stegao. Jednu
ruku je zavukao u džep kaputa. Znala je da je upravo obavio prste oko
drške revolvera. Videla je da ga je uzeo iz zaključane fioke radnog stola
pre nego što su krenuli.
„Moguće je da kasni zbog vremena ili saobraćaja”, rekao je. Ali nije
zvučao ubeđeno. „Daćemo joj malo vremena. Hajde da sačekamo u senici,
da se sklonimo s kiše.”
Ursula ga je pogledala. „Osećaš li neku nelagodu u vezi s ovim
sastankom?”
„Osećam nelagodu u vezi sa čitavim događajem. Hoćeš li, molim te,
preuzeti kišobran?”
„Da, naravno.”
Želeo je da mu ruke budu slobodne, shvatila je. Bio je napet i oprezan,
kao da je spreman da nešto - bilo šta - pođe po zlu. Definitivno mu je
sastanak s gospođom Vajat bio mučan.
Obišli su oko senice i pronašli stepenice koje su vodile do pokrivenog
dela za sedenje. Nisu prvi stigli.
Ursula se zaustavila na drugom stepeniku, a zaprepaščeni um tražio je
razumno objašnjenje za ono što je videla.
Prvo je pomislila da je skitnica potražila sklonište od kiše i odlučila da
odspava. Ali iako se trudila da poveruje u to, znala je istinu. Osoba na
podu senice nije bila skitnica. Kvalitet ogrtača koji je prekrivao veći deo

~ 164 ~
anna
 Zvoncica

neprirodno ukočenog tela bio je veoma dobar. Perje na modernom šeširu

koštalo je malo bogatstvo.
„Prokletstvo!”, izustio je Slejter veoma tiho.
Videla je da je izvadio revolver ispod kaputa. Prešao je preko senice i
čučnuo pored leša. Posmatrala ga je kako blago pomera telo da pregleda
zadnji deo ženinog vrata. Zadrhtala je kad je ugledala taman trag krvi.
„Ubica ju je napao pre nego što smo stigli da razgovaramo s njom”,
rekao je. Dugačkim i brzim koracima otišao je nazad do stepenica. Nije
gledao Ursulu. Pažnju je usmerio na pošumljenu površinu parka oko
senice. „Moramo otići odavde. Ubica nas možda posmatra.”
Podigla je suknje i brzo sišla stepenicama. „Hoćeš li obavestiti
policiju?”
„Hoću, iako sumnjam da će to išta vredeti. Hoću smesta da odem do
kuće gospođe Vajat, pre nego što svi saznaju za njenu smrt. Nemam
vremena da te vodim kući. Imaš li nešto protiv da se zaustavimo kod
bordela? Možemo ući kroz uličicu. Imaš ogrtač i veo da sakriješ lice.”
„Apsolutno želim da idem s tobom”, izjavila je. „Šta se nadaš da ćeš
postići?”
„Moglo bi biti korisno da na brzinu pogledamo privatne odaje
gospođe Vajat pre nego što se umeša policija.”
„Shvatam. Zašto misliš da će nam dozvoliti da uđemo u kuću?”
„To je bordel, Ursula. Novac sve kupuje na takvom mestu.”
„Razumem.” Osvrnula se na senicu. „Ovde ništa nema smisla. Zašto bi
neko ubio gospođu Vajat?”
„Još ne mogu sigurno da tvrdim, ali put kroz lavirint brzo
postaje jasan. Prvo je ubijena En Klifton, kurirka. Zatim je smaknut
Rouzmont, proizvođač droge. A sada smo pronašli mrtvu i ženu koja je
podvodila prostitutke u klubu gde se droga delila.”
„Razumem”, rekla je. „Ali kakvu to šemu vidiš?”
„Izgleda da neko gasi posao sa ambrozijom.”

~ 165 ~
anna
 Zvoncica

Trideset treće poglavlje

Habard je iz mračnih čeza posmatrao Rokstona i ženu kako izlaze iz

parka. Po brzini kojom je Rokston uveo ženu u zatvorene kočije, zaključio
je da su otkrili leš. Bilo je moguče da će otići do policije, ali to nije bilo
naročito važno. Smrt vlasnice bordela možda će zanimati petparačku
štampu, ali vlasti teško da će sprovesti ozbiljnu istragu.
Čak i kad bi se potrudili da se pozabave smrću, ne bi imali puno vajde.
Kod kuće u Njujorku, gde njegov rad nije prošao nezapaženo i gde je
uživao izvestan ugled - štampa ga je nazivala Iglom - i dalje je mogao
slobodno da se kreće po ulici, neprepoznatljiv. Ponosio se čistoćom i
urednošću svog rada. Prilično je sumnjao da ga policija nije pomno tražila
zato što je, po pravilu, bio specijalista za uklanjanje upravo onih ljudi za
koje su upravo policajci bili plaćeni da ih sklanjaju sa ulica.
Poslovi njegovog poslodavca bili su obimni i prelazili su sve mračne
granice koje bi trebalo da razdvajaju zakonite poslove od onih koji su se
obavljali duboko u kriminalnom podzemlju.
Dejmijan Kob zapošljavao je vojsku advokata, računovođa i žestokih
menadžera da se bave konkurencijom na valjanoj strani njegovih poslova.
Kad se radilo o manje uglednim poslovima, koristio je različite vrste
stručnjaka. Bilo je to takmičarsko okruženje, bez sumnje. Bilo je mnogo
posla za profesionalca koji je uredno i vešto obavljao zadatke i izbegavao
razotkrivanje.
Habard je gledao kako se zatvorena kočija uključuje u saobraćaj.
Zatim se kroz otvor na krovu obratio kočijašu. „Hotel Stoukli”, naredio je.
„Važi, šefe.”
Vozač je zamahnuo bičem iznad konjske stražnjice. Čeze se
zakotrljaše napred.
Habard se zapitao hoće li kočijaš pokušati da ga prevari kad dođe
vreme da mu plati vožnju. Kao strani posetilac u gradu, veći deo vremena
nemate pojma gde ste u datom trenutku. On je dobro poznavao Njujork.
Odrastao je u tom gradu. Ali London je bio široki lavirint u kojem se nije
bilo lako snaći. Mrzeo je to mesto. Tu je bio potpuno zavisan od kočijaša,
koji su, izgleda, bili izuzetno dobro upoznati sa isprepletanim ulicama.
Srećom, Kob nije nameravao dugo da se zadrži u Londonu. Gotovo su
odstranili sve smetnje. Kad posao bude završen, otploviće kući u Njujork.

~ 166 ~
anna
 Zvoncica

Habard je spustio pogled na ruke u rukavicama. Bio je nestrpljiv da se

vrati u svoju hotelsku sobu. Njegovom tehnikom prosipalo se vrlo malo
krvi, ali ipak bi posle uvek oprao ruke.

~ 167 ~
anna
 Zvoncica

Trideset četvrto poglavlje

„Gospođa Vajat je mrtva?” Evandželin je pogledala u Ursulino lice

prekriveno velom, a zatim se ponovo okrenula Slejteru. „Jeste li sigurni?”
„Verujte mi, nema greške”, potvrdio je. „Imali smo s njom nedavno
dogovoren sastanak. Kad smo stigli na dogovoreno mesto, pronašli smo
njen leš. Policija će se uskoro raspitivati. Moja saradnica i ja bismo voleli
da sprovedemo kratku istragu pre nego što vlasti zauzmu ovu kuću i
izgaze sve moguće tragove.”
„Vaša saradnica?”
Evandželin je pogledala u Ursulu s ljubaznim neutralnim izrazom lica.
Ali oči su joj sve govorile. Pristojne žene nisu poslovale sa ženama iz
Evandželininog sveta.
Ursula je podigla mrežasti veo i skupila osetljivu mrežicu na obod
šešira, otkrivajući lice. Nasmešila se.
„Ja sam gospođa Kern”, predstavila se. „Drago mi je što sam vas
upoznala, Evandželin. Hvala vam na večerašnjoj pomoći.”
Evandželin je oklevala, a zatim je nakrivila glavu. Oprez joj je malo
popustio.
Slejter nije pokazivao da je primetio trenutak društvene napetosti.
„Evandželin je bila dama koja mi je ljubazno odgovorila na pitanja pre
neko veče, kad sam obilazio imanje kluba Olimp”, objasnio je.
„Te noći vam nisam jasno videla lice”, rekla je Evandželin. „Ali
zapamtila sam vam glas. Mnogo ste mi... pomogli. Zaista, dužna sam vam.”
Stajali su u hodniku ispred kuhinje. Paviljon zadovoljstva još nije
radio. Mušterije će se bez sumnje pojaviti mnogo kasnije uveče. Ursula je
povremeno čula korake na stepeništu i prigušene glasove, ali Evandželin
je objasnila da je većina žena u svojim sobama, gde se oblače. Jedino iole
živo mesto bila je kuhinja. Kroz otvorena vrata videli su se oznojeni kuvar
i nekoliko pomoćnika kako rade na poslužavnicima s kanapeima.
Ursula nije znala šta da očekuje u bordelu. Ipak, blago se začudila
kako je sve delovalo obično. Kao da je stajala u hodniku ispred kuhinje
bilo koje lepe kuće u kojoj se priprema prijem ili zabava.

~ 168 ~
anna
 Zvoncica

Nekoliko minuta ranije ušli su kroz zadnja vrata Paviljona. Slejter je

pružio nekoliko novčića kućepaziteljki i zatražio da vidi Evandželin, koja
se ubrzo i pojavila. Kad je ugledala Slejtera, izraz joj je postao oprezan.
„Zapravo, nisam sigurna da treba da vas pustim u odaje gospođe
Vajat”, rekla je, bacajući pogled preko ramena. Počela je da šapuće. „Šarlot
je glavna kad nema gospođe Vajat.”
„Onda, molim vas, pozovite Šarlot da siđe”, zatražio je Slejter.
„Prenesite joj da će joj biti isplaćena zarada za jednu noć ako bude
diskretna.”
Evandželin je oklevala. „Znam da vam dugujem uslugu, gospodine, ali
nisam ni pomislila da ćete ovako tražiti da izravnate račune.”
Gurnuo joj je još novčića u ruku. „Za vaš trud, Evandželin. Molim vas,
požurite.”
Nije se raspravljala. Nestala je. Kad je otišla, Ursula je spustila veo.
„Nisi morala da joj se razotkrivaš”, rekao je jednolično. „Naravno da
jesam.”
Blago joj se osmehnuo, ali više ništa nije rekao.
Evandželin se vratila sa starijom ženom. Šarlot je isprva bila
sumnjičava i iskreno zaprepašćena vešću o smrti svoje gazdarice. Ali kad
joj je Slejter pružio još novca, držanje joj se veoma promenilo. Povela ih je
u privatne odaje.
„Zašto bi bilo ko ubio gospođu Vajat?” pitala je gurajući ključ u bravu.
„Ne znamo.” Slejter je poveo Ursulu ispred sebe u raskošno namešten
salon. „Nadali smo se da ćete nam vi možda nešto reći.”
Odmerila ga je, a zatim pogledala u Ursulu. „Zašto biste vas dvoje
brinuli zbog smrti vlasnice bordela?”
„Jer gospođa Vajat nije prva osoba koja je umrla u ovom slučaju”,
odgovorila je Ursula. ,,I žena koja je radila za mene takođe je ubijena. Bila
mi je prijateljica. Želim da otkrijem ko ju je ubio.”
„Postoji još jedna činjenica koju biste možda želeli da razmotrite”,
dodao je.
„Koja?”, pitala je Šarlot.
„Sasvim je moguće da vam je koleginica koja je navodno skočila u
reku takođe ubijena, jer joj je mušterija bila opasno drogirana ili zato što
je, kao i gospođa Vajat i ostali, znala previše o trgovini ambrozijom”,
odgovorio je.

~ 169 ~
anna
 Zvoncica

„Nikol”, rekla je Šarlot, veoma sumornim glasom. „Sve znamo da nije

skočila s tog mosta, barem ne svojevoljno.” Pokazala je rukom prema
salonu. „Sačekaću u hodniku dok vi razgledate. Budite brzi. Mislim da nije
pametno da budete ovde.”
„Hvala”, rekla je Ursula. Pogledala je u Slejtera. „Pogledaću spavaću
sobu dok ti pretražuješ ovu.”
Klimnuo je glavom i brzo prišao stolu pored prozora. Ursula je
požurila u susednu sobu.
Spavaća soba gospođe Vajat bila je novo iznenađenje. Kao i ostali
delovi velike kuće koje je Ursula videla, bila je uređena u žutoj i paunovoj
plavoj boji. Krevet s četiri stuba bio je prekriven belom mrežom i ukrašen
privlačnim žutim jorganom. Tepih je imao šaru zlatnih cvetova na
nebeskoplavoj pozadini. Tapete su bile u žutim i plavim prugama.
Ursula pomisli kako nema nagoveštaja da je bivša stanarka držala
bordel. Možda joj je to i bila namera.
Prvo je otišla do ormara. Ne obazirući se na niz modernih haljina,
otvorila je fioke u dnu i pregledala urednu gomilu sveže opranog i
pažljivo ispeglanog veša.
Pošto nije pronašla ništa važno, otišla je do toaletnog stola.
Pronašla je parfemsku bočicu uguranu u dnu fioke. Porcelanska
teglica izgledala je gotovo istovetno kao i ona koju je pronašla
među Eninim stvarima. Međutim, za razliku od nje, bočica gospođice Vajat
nije bila potpuno prazna. Na dnu je bilo još nekoliko kapi.
Pažljivo je skinula poklopac. Miris koji je izašao imao je poznatu notu
tamne biljke.
„Jesi li pronašla nešto?”, pitao ju je Slejter sa vrata.
Brzo se okrenula i videla da drži kožom uvezanu knjigu u ruci.
„Parfemsku bočicu”, odgovorila je. „Baš kao ona koju sam pronašla u
Eninoj kući. Ostalo je nekoliko kapi i mirišu kao i osušene biljke u
Rouzmontovoj prodavnici.”
,,I gospođa Vajat i En koristile su tu drogu.”
„Očigledno.”
Slejter se pomerio, odišući nestrpljenjem. „Hajde, moramo da
pođemo.”
Pogledala je u svesku koju je držao. „Šta si pronašao?”
„Računovodstvenu knjigu Vajatove.”
~ 170 ~
anna
 Zvoncica

„Šta iz toga možeš saznati?”

„Možda ništa. Ali otkrio sam da je novac veoma nalik krvi. Ostavlja
tragove.”

~ 171 ~
anna
 Zvoncica

Trideset peto poglavlje

Brajs Torens sišao je ulaznim stepenicama svog kluba nešto pre

ponoći. Bio je odeven u crno-belu zvaničnu odeću koju je nosio na balu te
večeri. Podigao je štap sa srebrnom drškom da dozove prvu kočiju u redu
vozila koja su čekala na ulici.
Slejter je izašao iz dubokog mraka susednog ulaza.
„Voleo bih da porazgovaramo, Brajse”, rekao je.
Brajs se ukočio i napola okrenuo. Početno iznenađenje mu se
preobratilo u gnev.
„Rokstone”, izgovorio je. „Šta ti, dođavola, hoćeš?”
„Kratak razgovor. Toliko mi duguješ, zar ne misliš?”
„Želiš li da ti se izvinim za ono što se desilo na Grozničavom ostrvu?
Da ti kažem kako mi je žao što sam te ostavio da umreš u onim prokletim
podzemnim pećinama? Kako sam mogao znati da si još živ? Prokletstvo,
čoveče, mislio sam da si mrtav!”
Slejter se zapanjio kad su iz Brajsa potekle reči. Takav odgovor nije
očekivao. Na trenutak nije bio siguran kako da se postavi.
„Znam da si mislio da me je ubilo kamenje”, rekao je. „Ne smatram te
odgovornim.”
„Ostavio sam te da umreš i otplovio kući s dragocenim nalazom. Neke
stvari su neoprostive u prijateljstvu.”
„Ne želim da vodimo ovakav razgovor”, rekao je Slejter.
,,A o čemu želiš da razgovaraš? O nadoknadi? Kako bi trebalo da
ispravim naš odnos? Kako da promenim prošlost?”
„Ovde nije reč o prošlosti, barem ne o tim njenim delovima. Želim da
razgovaramo o klubu Olimp.”
Brajs je zurio u njega. „Šta, dođavola?”
Slejter je čuo kako se vrata kluba ponovo otvaraju. Pogledao je preko
ramena i ugledao dvojicu veoma pijanih muškaraca kako silaze
stepenicama. Smeh im je bio preglasan dok su raspravljali gde da provedu
ostatak noći.

~ 172 ~
anna
 Zvoncica

Na ulici je bio još jedan čovek. Žurio je stazom kao da kasni na

sastanak. Kad je prošao ispod svetla ulične lampe, Slejter ga je video. Bio
je sitnog stasa, ali veoma moderan, u odlično skrojenom odelu. U ruci je
držao štap za hodanje.
Nije ga prepoznao, ali znao je tu sortu - član kluba u noćnom obilasku
najekskluzivnijih sastajališta gospode.
Slejter se okrenuo Brajsu i snizio glas.
„Hoćeš li doći kod mene?”, pitao je. „Možemo razgovarati uz veoma
dobar konjak.”
„Možeš mi reći sve što misliš da je potrebno i ovde.”
„Ako tako želiš”, prihvatio je. „Možemo li bar da se udaljimo od
ulaznih vrata kluba?”
Brajs je delovao oprezno, ali pošao je za Slejterom malo dalje od gasne
lampe koja je osvetljavala ulazno stepenište.
Slejter se osvrnuo da se uveri kako im niko nije dovoljno blizu da čuje
razgovor. Video je da se gizdavi čovečuljak sa štapom približio stepeništu
kluba. Još trenutak i nestaće kroz ulazna vrata.
Odagnao je nelagodan osećaj i usredsredio se na Brajsa.
„Upozorio sam je da ovo verovatno nije dobra zamisao”, rekao je.
„Upozorio koga? Ne razumem te.”
Spremao se da odgovori, ali palo mu je na pamet da nije čuo
čovečuljkove cipele na stepeništu kluba. Umesto toga, žustri koraci
nastavili su stazom. I približavali su se.
Kočije su preko puta ulice, pomislio je. Mali čovek se nije uputio ni
tamo.
Koraci su odjekivali u magli, sad sve brže i odlučnije.
„Brajse, poznaješ li čoveka koji mi se približava iza leđa?” pitao je.
„Sitan čovek sa štapom?”
„Šta?” Brajs je zbunjeno provirio pored njega. „Ne. Zašto pitaš?”
„Zato što ti poznaješ skoro sve iz kluba. Ako ga ne prepoznaješ, to nije
dobro.”
„Ma jesi li ti pio?” pitao je Brajs.
Koraci su se sad brzo primicali. Slejter ponovo baci pogled preko
ramena. Čovečuljak je jednom rukom stezao dršku štapa. Drugom je
uhvatio donji deo.
~ 173 ~
anna
 Zvoncica

Ličio je na čoveka koji se sprema da izvuče bodež.

Ili šiljak, pomislio je.
Skinuo je naočare, ubacio ih u džep kaputa i okrenuo se Brajsu, koji je
nestrpljivo govorio. Nešto o tome da treba da preboli. Slejter ga je gledao,
kao da obraća pažnju. Ali umesto toga, osluškivao je korake koji su se
približavali.
I prišao je, uz blago skraćivanje koraka. Kao skakač koji skuplja snagu
da preskoči ogradu, ubica se spremao da ubije.
Slejter gurnu Brajsa u žbunje kraj staze i istovremeno se izvi da
izbegne napad.
Brajs je ljutito viknuo.
Slejter se okrenuo da se suprotstavi ubici.
Čelična igla zablistala je u osvetljenoj magli.
Odjednom svestan da će promašiti metu, čovečuljak je mahnito
pokušao da promeni smer.
Slejter je iskoristio trenutak. Podigao je ruku u ravan položaj i zadao
snažan i oštar udarac, koji je pogodio napadača u podlakticu blizu zgloba.
Kost je pukla. Šiljak i njegova futrola u obliku štapa za hodanje zakloparali
su po zemlji.
Sve se desilo veoma brzo - u trenu - ali pometnja je privukla pažnju
kočijaša.
„Razbojnik!”
„Zovite pozornika!”
Slejter je krenuo ka napadaču.
„Ludi gade!”, prosiktao je čovečuljak. „Platićeš za ovo, kunem se da
hoćeš!”
Ponovo se okrenuo i otrčao u maglu.
„Prokletstvo!” Brajs se podigao na noge, i otresao odeću. „Umakao je!
Nestaće u nekom bordelu!”
„Ne bih rekao”, izjavio je Slejter. „Zar mu nisi čuo naglasak? Američki
kriminalac koji pokušava da pobegne u našem lepom gradu - sumnjam da
će odmaći daleko.”
„Kako to misliš? Ovo je veoma veliki grad, u slučaju da nisi primetio.”
„Odudaraće na ulicama”, objasnio je. „Na kraju krajeva, ne zna jezik.”

~ 174 ~
anna
 Zvoncica

Trideset šesto poglavlje

Dejmijan ju je čekao u staklenoj bašti.

Čim je otvorila vrata i ušla u svoj privatan raj, Valeri je znala da je tu.
Kao da su toliko bili usklađeni da ga je mogla osetiti i na metafizičkom
nivou. Puls joj je ushićeno poskakivao. Obuzela ju je euforija kakvu ni
ambrozija nije mogla da izazove.
„Primila sam tvoju poruku, Dejmijane”, šapnula je u mrak.
Unutrašnja džungla bila je okupana senkama i mesečinom. Nije se
usudila da ponese lampu ili sveću. Plašila se da bi neko od slugu primetio.
Nije im mogla verovati.
Blagi miris dima cigarete lako je dolepršao mirišljavim vazduhom.
Tamna prilika promeškoljila se pored leje visokih paprati.
„Valeri”, izgovorio je. „Mnogo si mi nedostajala proteklih meseci.
Jedva sam dočekao da budem s tobom.”
Pojurila je ka njemu, a osećanja su joj toliko stegla grudi da je jedva
disala.
„Dejmijane”, rekla je. „Dejmijane, Dejmijane, voljeni moj. Čekanje da
dođeš je bilo pravo mučenje. Svaki dan bez tebe bio mi je kao večnost.”
Raširio je ruke i bacila se u sigurnost i zanos njegovog zagrljaja.
Ugasio je cigaretu u saksiji s paprati i spustio usne na njene.
Njegovi poljupci su joj palili čula, baš kao i pre toliko meseci u
Njujorku kad su postali ljubavnici. Dve izgubljene duše, rekao je, koje
su se konačno pronašle. Zakleo se da će pronaći način da budu zajedno.
Bilo je potrebno samo vreme i pažljivo planiranje.
Pogledala ga je, upijajući njegovu snagu. Kao otmeni vitez iz starih
vremena, došao je da je spase od okrutnog tiranina za koga je morala da
se uda.
„Pametno od tebe što si došao u London ranije nego što smo te
očekivali”, rekla je. „Što se Fulbruka tiče, tvoj brod neće pristati do
prekosutra. Koliko si dugo u gradu?”

~ 175 ~
anna
 Zvoncica

„Nekoliko dana. Odseo sam u hotelu pod drugim imenom. Plašio sam
se da te obavestim da sam tu, da se tajna slučajno ne otkrije. Ali večeras
više nisam mogao da čekam. Morao sam da te vidim.”
„Čuvaću tvoje tajne. Možeš mi verovati.”
„Znam.”
Ponovo ju je poljubio, a onda je uhvatio za ruke. „Ne mogu dugo ostati
večeras”, rekao je. „Neću da rizikuješ da budeš otkrivena, ne sad kad smo
tako blizu ostvarenja naših planova.”
„Ne brini, bezbedni smo”, odgovorila je.
„Najvažnije je da tvoj muž poveruje da sam još na brodu. Ne sme
posumnjati da sam stigao nekoliko dana pre dogovora.”
Dodirnula mu je kosu, jedva se usuđujući da poveruje da je stvaran, da
to nije san.
„Koliko još dok ne budemo zajedno?”, pitala je.
„Ne dugo, ljubavi moja.” Dodirnuo joj je usta prstom u rukavici.
„Zaista ne dugo. Poslednja isporuka je u skladištu. Ponećemo je sa sobom
kad zaplovimo za Njujork. Još nekoliko poslova mora biti obavljeno i onda
će sve biti završeno.”
„Moraš mi obećati da ćeš biti pažljiv. Fulbruk nije snažan kao ti, ali je
na sopstveni način moćan i nemilosrdan.”
„Ne plaši se, draga. Uskoro nam više neće predstavljati smetnju. Ali
sad moram da krenem. Nije trebalo da dolazim ovamo večeras, ali morao
sam da te vidim. Bilo mi je pravo mučenje da razmenjujemo tajna pisma i
mislim na tebe ovde s Fulbrukom.”
„Moj muž provodi vreme sa kurvama i u klubovima, a ne sa mnom.
Bila sam sama - veoma sama. Noću te sanjam. Preko dana ne mogu
prestati da mislim na tebe.”
„Uskoro ćeš biti bezbedna sa mnom u Njujorku.”
„Bezbedna.” Izustila je tu reč s prizvukom čuđenja. „Konačno
bezbedna.”
Opet ju je poljubio i srce joj je divlje zalupalo.

~ 176 ~
anna
 Zvoncica

Trideset sedmo poglavlje

„Želiš da se spakujem i preselim kod tebe?” Ursula je stegla ogrtač oko

vrata.
„Sredina je noći, Slejteru. Ne razumem.” Stajali su u predvorju njene
kuće. Sa njegovog kaputa se slivala kiša na crno-beli pod. U podnožju
stepeništa čekala je kočija s prigušenim unutrašnjim svetlima.
„Ubica me je napao pre manje od četrdeset minuta”, rekao je. „Ovog
trenutka ne mogu biti siguran koga će napasti sledećeg, pod
pretpostavkom da je još u stanju nekoga da ubije. Mislim da sam mu
slomio ruku. Ali to nije dovoljno jemstvo. Želim da dođeš kod mene.
Mnogo je bezbednije. Brave su mi odlične, a imam i više ljudi u kući.”
Zurila je u njega, pokušavajući da savlada prvi šok. „Govoriš li mi to da
je neko večeras pokušao da te ubije?”
„Da”, potvrdio je. Nije se trudio da sakrije nestrpljenje. „Treba da
poneseš samo ono što ti treba za večeras. Kućepaziteljka ti može
spakovati preostale stvari sutra.”
„ Umalo da te ubiju večeras?”
Namrštio se. „Sve je u redu, Ursula. Dobro sam. Hvala na brizi.”
„Zar je to sve što možeš da kažeš?” Glas joj je postajao sve viši. „Umalo
da te ubiju. Zbog mene. Zbog moje istrage.”
„Ne budi smešna. Spakuj torbu. Bio bih ti zahvalan kad se ne bi
uzrujavala.”
„Ne uzrujavam se, prokletstvo. Upravo sam doživela veliki šok za
živce. U tome je razlika.”
„Stvarno?” Ugao usta mu se blago izvio. „Nisam primetio.”
„Prokletstvo!” Okrenula se i požurila uz stepenice. „Sići ću za petnaest
minuta.”
„Ne brini”, dobacio je. „Čekaću. O, i ne treba da se brineš zbog
pristojnosti.”
Stala je na polovini stepeništa. „A zašto to?”
„Poslao sam Vebstera po moju majku. Preuzeće ulogu pratilje.”

~ 177 ~
anna
 Zvoncica

„Lili Lafonten je dobila ulogu pratilje? Nešto mi govori da će joj to biti

beskrajno zabavno.”

~ 178 ~
anna
 Zvoncica

Trideset osmo poglavlje

Bilo je gotovo pola dva ujutru kad su se konačno okupili u Slejterovoj

biblioteci.
Ursula je sela na sofu s Lili. Brajs se zavalio u udobnoj fotelji, sa čašom
konjaka u ruci. Samo je Slejter stajao. Očigledno su ga razbudili događaji
od te noći. Uhvatio se za policu iznad kamina i zurio u vatru sa žestinom
koja je širila mala trenja elektriciteta kroz prostoriju.
Ona se, s druge strane, borila s potpuno drugačijom vrstom napetosti.
Slejtera su umalo ubili večeras - zbog nje.
„Zaista misliš da će policija pronaći tog čoveka koji je pokušao da te
ubije?” pitala je.
„Na kraju.” Podigao je pogled sa rasplamsale vatre. „Mislim da će ga
svakako veoma istrajno tražiti jer se napad odigrao ispred jednog od
najekskluzivnijih klubova u Londonu i zato što Brajsovo i moje ime prati
izvesna ozloglašenost. Nas dvojica smo uspeli da damo pozorniku prilično
pristojan opis.”
„Dobro nam je došla stara arheološka obuka”, ubacio se Brajs. Govorio
je iz dubine fotelje, gde je veoma metodično ispijao konjak. „Nas dvojica
smo primetili brojne sitne pojedinosti. Ali Slejter je u pravu, čak i bez
pristojnog opisa, lepo obučenom ubici koji govori američkim naglaskom i
pokazuje slomljeni zglob biće nemoguće da se dugo sakriva na ulicama.”
Lili je živnula. „Shvatam šta hoćeš da kažeš. Na kraju će ga naglasak
odati. Neće moći da se povuče u podzemlje. Neće imati ortake koji će
osetiti obavezu da ga zaštite. Zapravo, očekujem da će biti i članova
kriminalnih grupa koji će biti presrećni da policiji učine uslugu.”
„O čemu se tamo radilo?” zahtevao je da zna Brajs. Progutao je još
jedan gutljaj konjaka, olabavio kravatu i nesigurno se zagledao u Slejtera.
„Zašto je taj Amerikanac pokušao da te ubije?”
„Sve je povezano s klubom Olimp”, odgovorio je Slejter. „O tome sam
želeo da pričamo večeras.”
„Ali ja nisam član. Ne vidim kako bih ti pomogao.”
„Možda nisi član, ali vaš društveni svet je mali. Nesumnjivo poznaješ
neke ljude koji pripadaju klubu. Ja sam predugo bio odsutan iz Londona.
Nemam više društvenih veza potrebnih za izvesne odgovore.”

~ 179 ~
anna
 Zvoncica

Brajs je razmislio. „Jednom ili dvaput čuo sam da se pominje taj

Olimp. I to veoma poverljivo.”
„Verujemo da uprava kluba spravlja izvesnu drogu ambroziju i stavlja
je na raspolaganje članovima”, objasnio je Slejter. „Ubistva su, izgleda,
povezana s trgovinom tom drogom. Ledi Fulbruk očigledno uzgaja biljku
od koje se roba pravi.”
„Ledi Fulbruk?” Brajs zavrte glavom. „To nema nikakvog smisla.”
„Ima ako se shvati da je posao s ambrozijom očigledno veoma unosan
- toliko, zapravo, da verujemo da lord Fulbruk možda posluje s američkim
biznismenom Dejmijanom Kobom. Do sada je troje ljudi mrtvo - kurirka,
proizvođač droge i izvesna gospođa Vajat, vlasnica Paviljona
zadovoljstva.”
Brajsovo lice zgrči se u uznemireno mrštenje. „Čuo sam glasine o toj
kući. Trebalo bi da je veoma ekskluzivna.”
„Kad govoriš o bordelima, reč ekskluzivan može imati mnogo različitih
značenja”, rekao je Slejter.
„Tačno”, složio se Brajs. „Ali mislim da se sećam da je neko rekao da
Paviljon prihvata mušterije isključivo po preporuci.”
„Bilo kako bilo, gospođa Vajat i ostale dve žrtve imale su nešto
zajedničko”, umešala se Ursula. „Svo troje bili su umešani u trgovinu
ambrozijom.”
Brajs je konačno shvatio. Preusmerio je pažnju na Slejtera. „Misliš li
da je onaj mali čovek koji te je večeras napao ubio i to troje ljudi?”
„Sasvim sam siguran da je ubio Vajatovu i Rouzmonta”, odgovorio je.
„Nisam sasvim siguran da je ubio i En Klifton. Moguće je i da je slučajno
preminula od predoziranja.”
Ursula je veoma čvrsto sklopila ruke. „Sigurna sam da je En ubijena.”
Slejter joj nije protivrečio.
„Zašto bi neko počinio ubistvo zbog droge?” pitao je Brajs. „Droga nije
nezakonita.”
„Opijum je zakonit, ali vekovima se oko njega vode ratovi i zarađuju
bogatstva”, odgovorio je Slejter.
Brajs napravi grimasu. „Razumem na šta misliš. Posao s opijumom
ima veoma nasilnu istoriju. Prokleta šteta, s obzirom na veliku
medicinsku korist od te droge.”

~ 180 ~
anna
 Zvoncica

„Ima tu još jedna činjenica koja objašnjava to nasilje”, nastavio je

Slejter. „Poslednjih nekoliko godina, pokušaji da se reguliše opijum i
proizvodi stvoreni iz njega počeli su da dobijaju zamah s obe strane
Atlantika. Sad se govori kako će te droge ipak biti proglašene
nezakonitim. Ako se to desi, posao će se premestiti u podzemlje.”
„Gde će ljudi kao što su Fulbruk i Kob ostvarivati velike zarade”,
ubacila se Ursula. „Pod uslovom da mogu da kontrolišu tu trgovinu.”
Lili je vrtela konjak u čaši. ,,S te tačke gledišta, ambrozija nudi
neobičnu poslovnu priliku. Opijum je široko dostupan iz mnogo izvora i
niko neće moći da ima potpuni monopol. Ali koliko znamo, biljka iz koje
se dobija ambrozija prilično je retka i teško ju je uzgajati. Ako jak i
nemilosrdan pojedinac uspe da uspostavi kontrolu nad svim delovima
posla, mogao bi da podigne veoma unosno carstvo.”
Svi su je pogledali. Lili se ljupko osmehnula.
„Slejterov otac je uvek govorio kako imam žicu za posao”, izjavila je.
„Edvarda on nije mnogo zanimao. Uvek je prihvatao moje savete kad je
reč o ulaganju bogatstva Rokstonovih.”
Zavladala je kratka tišina.
Ursula se nakašljala. „Očigledno ste odradili veoma dobar posao u tom
pogledu.”
„Da”, potvrdila je. Progutala je gutljaj konjaka i spustila čašu.
„Postupala sam veoma dobro s novcem Rokstonovih. Zato je, naravno,
Edvard i bio tako velikodušan prema meni.”
Ursula se nasmešila. „Zapravo je plaćao je razne nagrade i udele, zar
ne?”
Lili je podigla obrve. „Uveravam vas da sam zaradila svaki novčić.”
„Da li bismo mogli da se vratimo našoj temi?” zatražio je Slejter. „Da,
naravno”, promrmljala je Lili.
„Sada sam ubeden da Kob namerava da izađe kao jedini pobednik u
ovom poslu”, izjavio je Slejter. „Očigledno treba da stigne prekosutra. Prva
pretpostavka jeste da je prvo poslao svog ubicu da se oslobodi izvesnih
ljudi u poslu koji mu više nisu od koristi - onih koji su znali previše o
trgovini. Rešavanjem tog pitanja pre nego što se uopšte iskrca na obalu
osigurao bi da u njega niko nikad ne posumnja u vezi s ubistvima.”
Ursula je veoma polako spustila čašu konjaka. „Ali ubica je večeras
napao tebe. Razumem da je Kob možda poslao čoveka da ubije ljude kao
što su gospođa Vajat i En Klifton i Rouzmont. Kob je sigurno mesecima bio

~ 181 ~
anna
 Zvoncica

svestan njihove uloge u poslu s ambrozijom. Ali ti si se tek pojavio. Odakle

zna za tebe?”
„Odlično pitanje”, tiho je rekao. „Mogao bih da zamišljam neke složene
scenarije, a svi bi uključivali šifrovane telegrame koji su dolazili i odlazili s
Kobovog broda, ali mislim da najjednostavnije objašnjenje ima i najviše
smisla. Pretpostavljam da je Dejmijan Kob odavno već u Londonu.”
„Ali onaj telegram kojim je ledi Fulbruk najavio svoj dolazak
prekosutra...” zastala je. „Dobro. Mogao ga je poslati i neko od Kobovih
zaposlenih u Njujorku.”
Brajs se namrštio. „Zaista mislite da je ledi Fulbruk u ljubavnoj vezi s
Kobom?”
„Da.” Pogledala ga je. „Užasno je nesrećna u braku.”
„Razumem, ali ipak, po svemu sudeći, Kob je američki kriminalac.”
„Po svemu sudeći”, izjavila je Ursula jednolično, „lord Fulbruk je
britanski kriminalac.”
Brajs se zarumeneo. ,,U pravu ste, gospođo.”
Lili je posegla za bocom konjaka. „Malo sam i sama istraživala.
Fulbruk se oženio pre nekoliko godina. Ne možemo a da ne primetimo da
nemaju potomaka.”
„Hmm”, promumlala je Ursula.
Slejter je pogledao u Lili. „Na šta ciljaš?”
„Ono najvažnije što čovek na Fulbrukovom položaju želi od žene jeste
naslednik”, objasnila je.
Zavladao je kratak tajac. Ursula je primetila kako je svima u prostoriji,
osim Slejtera, postalo nelagodno. Njemu je, naravno, bilo zabavno.
Požurila je da popuni prazninu. „Lili je u pravu. Možda i Fulbruk ima
svoje razloge da bude nezadovoljan brakom.”
„Kakve to ima veze s ovim?” pitao je Slejter.
„Fulbruka bije glas da je sklon nasilnim ispadima”, rekla je Lili. „Ako
krivi svoju ženu zato što mu nije dala naslednika, ona bi možda imala
razloga da se plaši za svoj život.”
„Žena bi u takvim okolnostima imala snažan podstrek da postane
nezamenljiva, zar ne?”, natuknula je Ursula. „Ako je nabasala na površine
s ambrozijom, možda je ubedila muža da uđe u posao s drogom. Tako je
kupila sebi izvestan stepen sigurnosti.”

~ 182 ~
anna
 Zvoncica

„Zato što je Fulbruku potrebna da uzgaja biljku”, nadovezao se Slejter.

„Da, sviđa mi se takvo razmišljanje. Ali ako su nam nagađanja tačna,
možda ledi Fulbruk ima osećaj da živi u pozajmljenom vremenu. Ako
hemičari kao što je Rouzmont mogu napraviti drogu u velikim količinama,
Fulbruk pre ili kasnije može odlučiti da zaposli botaničare ili baštovane
da uzgajaju biljku.”
,,I tada mu”, reče Lili, „žena više neće biti potrebna. Pretpostavljam da
je ledi Fulbruk i sama to shvatila. Verovatno je prestrašena.”
Brajs je pogledao u Slejtera. „Ako je postojao plan da se ugasi
britanska strana trgovine ambrozijom, kao što verujete, večeras je
neugodno prekinut. Kobov ubica se sad muči da preživi na krajnje
negostoljubivim londonskim ulicama. Sutra će u novinama osvanuti
velika senzacija zato što je dva dobro poznata čoveka napao američki
kriminalac ispred ekskluzivnog kluba za gospodu. Kob bi mogao zaključiti
da su se okolnosti previše zakomplikovale. Šta mislite da će uraditi?”
„Verovatno će gledati da ublaži štetu”, rekao je Slejter. „Ako je u
gradu, kao što verujem da jeste, trebalo bi da kupi kartu za prvi brod za
Njujork. Ali po mom iskustvu, ljudi se retko ponašaju razumno kada je u
igri velika količina novca.”
„Šta, tačno, želiš od mene?” pitao je Brajs.
„Sve što si možda čuo o klubu Olimp i njegovim članovima.”
„To nije mnogo”, upozorio ga je Brajs. „Ali kad razmislim o ovome,
postoji nešto što možda ima, a možda i nema nekog značaja.”
„Šta je to?”, pitao je Slejter.
,,U proteklih nekoliko meseci preminula su dva čoveka iz visokog
društva. U Mejhjuovom slučaju objavljeno je da je u pitanju nesreća u
lovu, ali niko u to nije poverovao. Dejvis je pak skočio s mosta.”
„Sećam se izveštaja u štampi”, dobacila je Lili. „U oba slučaja pričalo se
o samoubistvu.”
„Ako to išta znači, znam da su obojica bili članovi tog kluba Olimp”,
zaključio je Brajs.

Nešto kasnije Slejter je ispratio Brajsa do kočije na ulici. Kiša je

prestala, ali magla se ponovo navlačila na londonske ulice. Brajs se popeo
u kočiju i seo. Pošto nije progovarao, Slejter se povukao i počeo da zatvara
vrata. „Hvala”, rekao je.
Brajs je pružio ruku da zaustavi vrata.
~ 183 ~
anna
 Zvoncica

„Jesi li ozbiljno mislio kad si rekao da me ne kriviš za ono što se desilo

na Grozničavom ostrvu?”, pitao je.
„Zaista i nisi ni za šta kriv”, odgovorio je.
„Neki veruju kako sam namerno pokrenuo onu zamku.”
„Ja nikad nisam u to poverovao”, izjavio je Slejter. „Ni na tren.”
„Što se tiče Dragulj-ptice...” nastavio je Brajs.
Slejter se osmehnuo. „Znam da nije ukradena. Više ne postoji, zar ne?
Rastavio si je, kamen po kamen, i veoma neprimetno prodao dragulje.”
Brajsovo lice je otvrdnulo. „Porodica je bankrotirala. Učinio sam
jedino čega sam se setio u datim okolnostima.”
„Učinio si šta si morao da spaseš porodicu. Razumem.”
„Stvarno?”
„Tako bih i ja postupio u datim okolnostima”, potvrdio je. Brajs je
neko vreme ćutao.
„Mislio sam da postoji mogućnost da me ne smatraš odgovornim za
nesreću na ostrvu”, konaćno se izjasnio, „ali bio sam siguran da mi nikad
nećeš oprostiti što sam uništio jedini preživeli spomenik nepoznate
civilizacije.”
„Moje viđenje stvari promenilo se tokom one godine na Grozničavom
ostrvu.”
Brajs ga je pogledao. „Ako čujem još nešto o klubu Olimp, javiću.”
„Hvala ti na tome. Ali čuvaj se, Brajse. Ovo je postalo veoma opasno.”
„Da, i sam sam se u to večeras uverio. Šta si radio sve ove godine dok
si bio odsutan iz Londona? Svi su čuli da te je otac razbaštinio u pokušaju
da te vrati kući. Od čega si živeo?”
„Radio sam ono čime smo se nekad zajedno bavili - pronalazio
izgubljene antikvitete. Ali za novac, a ne zbog čiste radosti otkrića.”
,,I može li se tu zaraditi?”
„Dovoljno.”
Brajs je tiho frknuo. „Nije ni čudo što si znao da Dragulj-ptica više ne
postoji. Tražio si je i nisi je mogao naći.”
„Tako nešto bi teško nestalo na podzemnom tržištu.”

~ 184 ~
anna
 Zvoncica

,,I sad si prinuđen da budeš u Londonu jer ti je otac natovario obavezu

prema porodici. Teško mi je da zamislim da si se prilagodio na gradski
život. Društvo te nikad nije zanimalo. Misliš li da će ti dosaditi?”
„Neko vreme sam brinuo zbog toga. Ali više ne. Imam hobi.”
„Hobi?”
„Zar nisi čuo? Primenjujem egzotične seksualne rituale na naivnim
damama u svom podrumu.” Brajs se nasmeja.
Slejter se nasmešio i zatvorio vrata. Posmatrao je s ulaznog stepeništa
sve dok kočija nije nestala u magli.

~ 185 ~
anna
 Zvoncica

Trideset deveto poglavlje

San o Gradu grobova trgao ga je iz nemirnog sna. Otvorio je oči i dao

sebi trenutak da pređe tu mutnu granicu između sna i jave.
Odgurnuo je prekrivače i seo na ivicu kreveta. Dnevnik računa
gospođe Vajat ležao je na noćnom stočiću s njegovim ličnim beleškama.
Ustao je i uzeo beleške. Bio je to spisak uplata od mušterija koje su u
dnevniku bile zavedene samo pod inicijalima. Nešto nije bilo u redu s tim
brojkama.
Morao je da razmisli. Morao je da prošeta lavirintom. Odbacio je
beleške u stranu, navukao pantalone i skinuo crni svileni kućni ogrtač s
vešalice.
Otvorio je vrata i izašao u hodnik. Lampe su bile prigušene, ali bacale
su dovoljno svetla na hodnik i stepenište. Vebsterovi su znali da moraju
paziti na to da kuća nikad ne utone u potpuni mrak. Preživeo je iskustvo u
lavirintu Grozničavog ostrva, ali to nije značilo da je prošao bez ikakvih
posledica.
Bio je sasvim sposoban da tiho prođe hodnikom. Znao je svaku dasku
koja je škripala ili praskala. Umeo je sve da ih izbegne. Upravo to je i
nameravao da uradi sve dok se nije našao na korak od Ursuline spavaće
sobe.
Zastao je, ispitujući svoje pobude i želje. I tada je, veoma namerno,
stao na mesto ispred njenih vrata za koje je znao da će ga odati - pod
uslovom da je budna.
Više se nije zaustavljao. Nastavio je ka stepeništu, pitajući se je li čula
slabašno škripanje podne daske. Ako jeste, hoće li otvoriti vrata da vidi ko
se to kreće po kući u to doba? Hoće li je zanimati? A čak i da se potrudi da
proviri u hodnik, šta će učiniti ako ga ugleda na stepeništu? Možda će
jednostavno zatvoriti vrata i vratiti se u krevet.
Bio je na trećem stepeniku kad je čuo da joj se vrata otvaraju.
Iščekivanje mu je uzbudilo čula. Zaustavio se i okrenuo da pogleda u
hodnik.
Ursula je izašla iz sobe, jednom rukom čvrsto stežući cicani ogrtač.
Kosa joj je padala preko ramena. Oči su joj bile tamne od tajanstvenosti i
strepnje.

~ 186 ~
anna
 Zvoncica

„Nešto nije u redu?”, prošaputala je.

„Ne”, odgovorio je. „Nisam raspoložen za spavanje, pa sam odlučio da
se prošetam.”
„Napolje?” Razrogačila je oči. „Po bašti? U ovo doba?”
„Ne, dole po mom podrumu - gde obavljam one egzotične rituale na
naivnim ženama.”
Opustila se i blago osmehnula. „Sad me zadirkuješ.” Počela je da se
povlači u spavaću sobu. „Shvatam da želiš biti sam.”
„Ne”, odgovorio je. Pružio je ruku, kao onda kad je posegao za
bačenim konopcem koji ga je izveo iz podzemnih pećina hrama. „Pođi sa
mnom.”
Oklevala je. „To mogu i dvoje da rade?”
„Nesumnjivo ćemo stići do različitih istina, ali nema razloga da
zajedno u skladu ne pređemo taj put.”
Krenula je nasmešeno prema njemu. „Jesi li tako filozofski govorio i
pre nego što si otišao na Grozničavo ostrvo?”
„Govorili su mi da me je uvek bilo teško razumeti. Iskustvo na
Grozničavom ostrvu verovatno mi nije unapredilo dar za razgovor.”
Sišla je stepenicama.
„Slučajno imam nekog iskustva u prepisivanju i tumačenju šifrovanog
jezika”, rekla je.
Razvedrio se kao nekom čarolijom. Čvrsto ju je stegao za ruku.
U podnožju stepeništa skrenuli su i pošli zajedno hodnikom do vrata
podruma. Ubacio je ključ u bravu i otvorio vrata svog privatnog carstva.
Na vrhu kamenog stepeništa zastao je da upali fenjer. Bez reči ga je
pružio njoj. Podigla ga je.
Počeo je da silazi, povlačeći i nju za sobom.
„Bio bih ti veoma zahvalan ako bi se uzdržala od poređenja s Hadom
koji vodi Persefonu u tamu”, rekao je.
„Nije mi ni palo na pamet”, uveravala ga je.
„Meni svakako jeste.”
„Ima trenutaka, gospodine, kad sumnjam da se ponosite time što vas
bije glas da ste ekscentrični. Pretpostavljam da ste te melodramatične
sklonosti nasledili od majke.”

~ 187 ~
anna
 Zvoncica

Nasmešio se. ,,E to je uznemirujuća pomisao.”

Stao je ispred vrata odaje s lavirintom i odabrao ključ s gvozdenog
prstena. Kad ih je otvorio, povukao se da je propusti.
Zakoračila je nekoliko koraka u odaju i spustila fenjer na stočić.
Gledao ju je kako proučava složenu šaru plavih pločica na podu.
„Veoma pažljivo složen lavirint”, rekla je trenutak kasnije. „Nije
previše zamršen.”
„Hodanje po toj stazi pomaže mi da razbistrim misli. Ako krenem s
pitanjem, ponekad me na kraju sačeka odgovor.”
„To si naučio na Grozničavom ostrvu?”, pitala je. „To je deo onoga što
sam naučio, da.”
„Kako izvodiš tu hodajuću meditaciju?”
„Nema nikakve tajne”, rekao je. „Osmisliš pitanje i onda samo počneš
da hodaš. Koncentrišeš se na svaki korak. Ne razmišljaš previše unapred i
ne razmišljaš o tome gde si bila. Ali pažljivo razmatraš kako jedan korak
vodi ka drugom. Razmišljaš o povezanosti i vezama. Udubiš se u šemu.”
Obazrivo je koraknula napred i stala na prvu plavu pločicu. „Rekao si
nešto o počinjanju s pitanjem.”
„Imaš li neko?”
Razmislila je o tome i usne su joj se izvile u blagi tajanstveni osmeh.
„Da, imam pitanje.”
„Hoćeš li mi ga reći?”
Pogledala ga je, blago nakrivivši glavu kao da razmišlja o odgovoru.
„Ne”, konačno je rekla. „Ne bih. Ne još.”
„Hoćeš li mi reći ako pronađeš odgovor na drugoj strani staze?”
„Možda.” Krenula je lavirintom, napeto se koncentrišući. „Korak po
korak, je li tako?”
„Jeste.”
Bio je tako očaran njenom ozbiljnošću da je prošao trenutak-dva pre
nego što je shvatio da i dalje stoji na ulazu - samo stoji i posmatra je.
Mogao je da je posmatra celu noć. Zauvek, ako je neophodno.
Kroz glavu mu je prošlo pitanje.
Krenuo je za Ursulom kroz lavirint.

~ 188 ~
anna
 Zvoncica

Koračali su stazom ćutke. Pazio je da se drži nekoliko koraka iza nje.

Kad bi joj se približio, mogao bi da je dodirne i to bi mu uništilo
meditaciju. Ako bi je ponovo dodirnuo, poljubio bi je, a kada bi je poljubio,
poželeo bi da je povuče sa šare i odvede na sprat u krevet.
Obično nikad nije primećivao vreme kad bi započeo putovanje. Ritual
mu je bio tako poznat i um tako usklađen s tehnikom potrebnom za
kretanje po stazi da je zaboravljao na vreme. Ali večeras, dok je hodao iza
Ursule, zmajske kandže nestrpljenja su ga ščepale. Zaista, zapitao se može
li malo i da poludi pre nego što stigne do središta lavirinta.
S poslednjim korakom, ona je ušla u krug znanja. Zažmurila je i
sasvim se umirila. Čekao je, pripremajući se kao i uvek pre nego što počne
s vežbama borilačkih veština, fizičkim produžetkom mentalnih vežbi.
Otvorila je oči. Nije mogao izdržati neizvesnost.
„Hoćeš li mi sada reći tvoje pitanje?” zapitao je.
Kratko je pogledala ka ulazu u lavirint, a onda je ponovo usmerila
pažnju na njega.
„Bojim se da moje pitanje nije bilo naročito filozofsko ili
intelektualno”, odgovorila je. „Zapravo, bilo je prilično jednostavno,
svakodnevno.”
„Jesi li pronašla odgovor?”
Zagonetni osmeh zaigrao joj je u očima. „Što se toga tiče, još čekam.”
Ušao je u krug i podigao joj bradu ivicom šake. „Je li to tvoj način da mi
staviš do znanja da ja treba da ti odgovorim na pitanje?”
„Kako pronicljivo od vas, gospodine. Na početku putovanja - koje je, za
mene, počelo na spratu, kad sam te čula da prolaziš pored mojih vrata, a
ne ovde u odaji - moje pitanje je bilo: hoćeš li me poljubiti večeras?”
Prigušena vatra seksualnog iščekivanja, koja je gorela duboko u
njemu, eksplodirala je u požar koji mu je spalio planove, poriv da je
odnese gore u krevet. Video joj je požudu u očima. Spoznaja da i ona njega
želi bila je sve što mu je trebalo da odbaci gotovo svu preostalu
samokontrolu.
„Pre nego što odgovorim na tvoje pitanje, ti moraš odgovoriti na
moje”, rekao je. „Želiš li da te poljubim večeras?”
Spustila mu je ruke na ramena i stegla ga prstima. „Da, Slejteru. Želim
da me poljubiš. Želim to veoma, veoma mnogo.”

~ 189 ~
anna
 Zvoncica

Promuklo je zastenjao, snažno ju je privukao k sebi i poklopio joj usta

svojim. Kad je osetio da mu obavija ruke oko struka, krv mu je proključala
u venama. Ovo mu je bilo potrebno. Sada. Večeras.
Osećao je drhtavo uzbuđenje koje je teklo kroz njeno ljupko telo. Usne
su joj omekšale pod njegovim, predajući se i zavodeći ga istovremeno, i
izgubio se.
Spustio joj je ruke na struk, pronašao pojas na ogrtaču i petljao oko
čvora. Kada je uspeo da ga odreši, bio je već očajan i grozničav.
Skinuo joj je ogrtač sa ramena i oslobodio joj ruke. Ogrtač je skliznuo
na pod kraj nogu, i ostavio je u divnoj pamučnoj spavaćici. Na nekoliko
trenutaka, izuzetna prisnost ga je ošamutila. A onda je shvatio da ona
drhtavim prstima odvezuje njegov kućni ogrtač.
Koraknuo je unazad, skinuo ga i zavitlao preko poda kao borbenu
zastavu. Teška crna svila prekrila je srce lavirinta gde su čekali svi
odgovori.
Kad se okrenuo prema Ursuli, video je da ga posmatra s neobično
napetim izrazom. Odjednom je postao veoma svestan erekcije ispod
tkanine pantalona. U njemu je buknula nova i drugačija vrelina. Požurivao
ju je, baš kao i prvi put. Obećao je sebi da će joj, ako mu se pruži nova
prilika, pokazati da može biti pažljiv i obziran ljubavnik - koji ne žuri.
Privoleo je sebe da se udvara i zavodi. Spustio joj je ruku na zadnji
deo vrata i nežno je privukao sebi. Lako je usnama prešao preko njenih, a
onda joj poljubio prevoj na vratu. Njen miris ga je opio i zategao svako
vlakno njegovog bića. Čudo da se nije raspao, pomislio je.
„Učiniću sve što je potrebno da zapamtiš ovu noć”, zakleo se. „Da me
se sećaš.”
Prelazila mu je prstima preko golog ramena. „Kao da bih mogla da te
zaboravim, Slejteru.”
Pošto je skinuo pantalone, čuo je njen oštar uzdah. Video je da mu
opčinjeno zuri u erekciju. „Obećavam da neću uraditi ništa što ne želiš”,
izjavio je. Provukao joj je prste kroz lepršavu kosu. „Ne bih te nikad
povredio, Ursula. Molim te, veruj mi.”
Podigla je pogled. „Znam to. Verujem ti. Zato i jesam ovde večeras s
tobom.” Usta su joj se izvila u brz nestašan osmejak. Spustila mu je ruke
na ramena. „Pa, zbog toga, i zbog činjenice da ste mi veoma privlačni,
gospodine.”
Zapljusnuli su ga talasi uzbuđenja. Povukao ju je na improvizovan
prekrivač i nagnuo se nad njom, postavljajući ruke na crnu svilu ispod nje.
~ 190 ~
anna
 Zvoncica

Počeo je odlučno da je ljubi, spuštajući joj se niz telo. Kad mu je

spavaćica zasmetala, rastvorio ju je kao da je skupoceni poklon.
Oštro je uvukla vazduh kad joj je uzeo dojku u usta. Prstima ga je
stegla za ramena.
Spustio se niže, uživajući u slatkoj i vreloj prisnosti trenutka. Miris
njenog uzbuđenja uskovitlao mu je čula.
Pronašao joj je vruće i vlažno mesto između butina. Ukočila se kad mu
je sa zakašnjenjem shvatila nameru. Zavukla mu je prste u kosu.
„Slejteru.”
Uhvatio ju je za butine i pridržao.
„Šta to...” Utihnula je, rastrzana između šoka i želje. Potpuno se
oduzela od te mešavine.
Ljubio ju je duboko, ispijajući joj bit. Bila je vlažna i imala ukus
tropskih mora, sunca i mesečine. Nijedna droga nije ga mogla ni blizu
opiti kao Ursula. Nikad je se neće zasititi.
Podigla je kolena i još ga čvršće zgrabila za kosu. Kad ju je protresao
vrhunac, ostala je bez daha.
Podigao joj je telo i zario se u nju pre nego što joj je blago
podrhtavanje prestalo. Uhvatio je talase i jahao na njima dok i sam nije
snažno svršio.
Negde u tami Grada grobova ispustio je pobednički krik koji je
odjeknuo drevnim kamenim zidovima. A onda se popeo stepenicama i
izašao iz tame na sunce.

~ 191 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeseto poglavlje

Habard se isteturao iz čeza. Bio je iscrpljen, preplašen i u velikim

bolovima. Bio je siguran da mu je ručni zglob slomljen.
Ranije je već zaključio da mu se ne sviđa London, ali večeras je
iskreno zamrzeo to đavolsko mesto. Njegov mahniti beg posle neuspešno
obavljenog posla pokazao se kao prava propast. Odveo ga je u mračni
lavirint zastrašujućih sokaka i uličica. Jedan uski prolaz ga je naročito
mogao dokrajčiti. Dvojica muškaraca naoružanih noževima saterali su ga
u mračni ulaz. Uplašio se za život.
Spasao ga je čudesan dolazak čeza iz kojih su izašla dva veoma pijana
gospodina na putu ka obližnjem bordelu. Lopovi su se sklonili u uličicu, a
Habard je uskočio u čeze.
Kada ga je kočijaš pitao za odredište, na trenutak je morao da
razmisli. Nije se usuđivao da se vrati u hotel. Kob će biti besan. I Rokston i
njegov sagovornik su ga dobro osmotrili. Bez sumnje su mu prepoznali
naglasak. Što je najgore, Rokston je uspeo da se dočepa štapa sa šiljkom.
Osoblje hotela će ga se sigurno setiti ako ih pitaju.
Za njega je trenutno postojalo samo jedno sigurno mesto - skladište.
Morao je da se odmori i sabere, a zatim da nađe doktora.
Bila mu je potrebna Kobova pomoć.
Zastao je ispod ulične lampe i pokušao da povrati držanje. Gotovo
beznadežno. U magli, pod mesečinom, sva skladišta su mu izgledala isto.
Našao se u blizini samo jednom pre - one noći kad su on i Kob ovde doveli
proizvođača parfema.
Kob je pokazao na skladište na kraju ulice, dao mu tačna uputstva i
ključ. „Zabeleži adresu. Ako upadneš u nevolju zbog koje će biti opasno da
se nađemo u hotelu, ući ćeš u tu zgradu i sačekati me. Ako zaključim da
nešto nije kako treba, potražiću te tamo.”
Habard je napustio sablasno svetlo jedine ulične lampe na uglu i
uznemireno krenuo stazom. S obe strane nalazila su se napuštena
skladišta. Osluškivao je i najtiše zvuke u magli, preplašen da će čuti
korake iza sebe.
Znao je da ga je barem nekoliko njegovih žrtava osetilo u trenutku pre
ubistva. Primetio je neprirodnu ukočenost koja bi ih obuzimala pre nego
što bi im zario šiljak u vrat. Nekolicina je čak i pogledala preko ramena
~ 192 ~
anna
 Zvoncica

dok se približavao - samo da bi ga smesta zanemarili. Olakšanje koje bi im

zasijalo u očima uvek mu je bilo zabavno. Glavna odlika mu je bila
činjenica da nije delovao nimalo opasno. Zapravo, većina je gledala pravo
kroz njega, kao da ne postoji. Tako je bilo i s vlasnicom bordela.
Ali večeras ga je meta čula ili osetila na neki primitivan način. Rokston
ne samo da je odmah uočio pretnju, već je i odreagovao.
U tom kratkom susretu, Habard je uočio ledenu smirenost u očima tog
muškarca i shvatio da Rokston nije uobičajen posao.
Prvi put posle mnogo vremena osetio je pravi strah. Panika i užas
samo su se pojačavali dok je tražio put do skladišta. Govorio je sebi da će
mu se uzdrmani živci oporaviti čim stigne kući u Njujork. S vremenom će
mu zglob zaceliti, pod uslovom da ga doktor dobro namesti. Preživeće.
Po Kobu, neće biti tu još dugo. Uskoro će se obojica osloboditi ovog
košmarnog grada.
Morao je da upali šibicu ne bi li pronašao vrata skladišta. Dva-tri puta
je pokušao da ugura ključ u bravu i nekoliko trenutaka je gotovo očajavao.
Ali na kraju je uspeo da ih otvori.
Isprekidano je uzdahnuo od olakšanja kad je ugledao fenjer koji je
neko ostavio na praznom sanduku. Upalio ga je i podigao da osmotri
okolinu.
Na prvi pogled, skladište je delovalo napušteno. Mnogo praznih
sanduka i buradi bilo je razbacano unaokolo. Iskrzani konopci visili su sa
tavanice. Veći deo poda bio je prekriven buđavom slamom.
Međutim, kada je pažljivije pogledao, zapazio je tragove blatnjavih
stopa. Rouzmontove, zaključio je. Proizvođač parfema sigurno je često
dolazio proteklih nekoliko meseci, donosio sanduke s drogom i
pripremao ih za slanje u Njujork.
Pratio je otiske do sanduka. Kada je stigao do njih, stao je i spustio se
na jedan. Skinuo je kaput, uredno ga presavio i odložio u stranu. Kravata
mu je otežavala disanje pa ju je skinuo i otkopčao okovratnik košulje.
Pažljivo je pregledao bolni zglob.
Biće to, razmišljao je, veoma duga noć.
Ali na kraju, noć se pokazala izuzetno kratkom.
Habard se ispružio preko sanduka, u uzaludnom pokušaju da se
odmori, kada je začuo otvaranje vrata. Osetio je oštar ubod panike. Srce
mu je zalupalo. Naglo je seo i potražio fenjer.
„Ko je tamo?”, doviknuo je. „Pokaži se!”
~ 193 ~
anna
 Zvoncica

Pridošlica je podigla svoj fenjer.

„Smiri se”, oglasio se Kob.
„O, to ste vi, gospodine.” Habard se pribrao. Nije bilo pametno
dozvoliti klijentu da nasluti vašu razdražljivost ili strepnju. „Na trenutak,
tamo... Nije bitno.”
„Jesi li povređen?”, pitao ga je Kob zabrinuto.
„Đubre mi je slomilo zglob.”
„Kad se nisi vratio u hotel, pretpostavio sam da plan nije uspeo. Šta se
dogodilo?”
„Nesrećan preokret.” Iz stare navike, povratio je svoj najsigurniji
najprofesionalniji ton. „Dešava se. Pobrinuću se za to u roku od dvadeset
četiri časa.”
„Šta se tačno dogodilo?”
Kob je zvučao kao da se raspituje za manji nesrećan slučaj s kočijom
ili nešto podjednako bezazleno. Baš tako i treba, pomislio je Habard. To
što mu je meta večeras umakla nije krajnja propast. S obzirom
na besprekornu prošlost. Kob treba da zanemari tu malu grešku, jer se
ona lako može ispraviti.
„Gad me je primetio”, nastavio je istim sigurnim glasom. „Tako nešto
obično ne utiče na ishod, ali je Rokston odreagovao brže nego prosečna
osoba u takvim okolnostima.”
„Drugim rečima, promašio si metu.”
„Kao što sam rekao, ubrzo ću se postarati za to.”
„Gde ti je štap sa šiljkom?”
Habard se zajapurio. „Izgubio sam ga usput. Nije važno. Imam drugi u
kovčegu.”
„A on je u hotelu?”
„Da, pa, ako biste mi ga doneli, pobrinuću se za Rokstona.” Habard je
pogledao u zgužvanu košulju i pantalone. „Bio bih vam zahvalan da mi
donesete i čistu odeću”
„Šiljak si izgubio na mestu događaja, pretpostavljam?”
„Rokston mi ga je istrgao pravo iz ruke. Nikad nisam video tako
nešto.”
„Jesi li razgovarao s Rokstonom?” pitao je Kob.

~ 194 ~
anna
 Zvoncica

„Šta? Ne. Zašto bih?”

„Jesi U bilo šta rekao? Jesi li opsovao?”
Habard odjednom oseti kuda ta pitanja vode.
„Ne”, odvratio je brzo. „Ni reč. Samo sam pobegao. Neko je počeo da
doziva pozornika.”
„Mislim da lažeš, Habarde. Moram pretpostaviti da je policija sada
svesna da je čoveka ispred gospodskog kluba napao Amerikanac i da
trenutno luta londonskim ulicama. Očekujem i da se novinari sutra
razmile po gradu.”
„Ne”, odvratio je Habard. „Rokston nije stigao dobro da me osmotri.”
„Nije ni morao dobro da te osmotri da bi policiji pružio prilično tačan
opis. Neće ti trebati čista odeća niti drugi šiljak, Habarde. Više mi nisi ni
od kakve koristi.”
Osetivši opasnost, Habard brzo podiže pogled. Ali bilo je prekasno.
Kob je izvadio revolver ispod kaputa.
„Nemoj!” Habard je zurio u neverici. „Ja sam najbolji od svih.”
„Imam vest za tebe, Habarde. Ima ih ko kusih pasa tamo odakle si i ti
došao.”
Habard se u tom poslednjem trenutku sledio, baš kao i mnoge njegove
žrtve.
Kob je dvaput povukao okidač. Prvi metak pogodio je Habarda u grudi
takvom silinom da ga je odbacio nazad na sanduk. Još je pokušavao da
shvati šta mu se dogodilo kad mu je drugi metak uleteo u mozak.

Kob je na trenutak stajao iznad tela, kako bi se uverio da je sigurno

mrtav. Nije želeo dodatne poteškoće. Plan je bio vrlo jednostavan. Steći će
isključivu kontrolu nad drogom i upotrebiti je da izgradi carstvo koje će
se moći porediti sa kraljevstvima Rokfelera, Karnegija, Dž. P. Morgana i
ostalih koje je štampa označila kao beskrupulozne moćnike. Štaviše,
usvojiće njihove poslovne taktike za ostvarivanje cilja - uspostaviće
monopol nad proizvodom za koji će mnogi skupo plaćati da ga dobiju.
Šteta što je žena bila ključ od početka. Po njegovom iskustvu, žene su
teške, zahtevne i nepredvidive. Ali morao je raditi s onim što je imao na
raspolaganju. Mogao je biti samo zahvalan što Valeri nije samo lepa, već i
nesrećna u braku. Zato mu zavođenje nije palo tako teško, što bi bio slučaj
da je reč o nekoj aljkavoj sredovečnoj veštici.

~ 195 ~
anna
 Zvoncica

Mesecima je radio da izgradi temelje za posao u Njujorku. Konačno će

se mreža staklenika, laboratorija i snabdevača raširiti preko kontinenta.
Došao je u London da razvije poslednje faze svoje strategije. Sve je trebalo
da teče glatko, ali pojavljivala se prepreka za preprekom.
Sve se svelo na žene. Jedna je bila ključ do njegovog carstva, ali sada je
druga žena, Ursula Kern, postala ozbiljna smetnja. Zbog nje se bogat i
moćan muškarac zainteresovao za smrt kurirke. Jedno je vodilo drugom i
sad mu je pretila propast.
Strategija se sama nametnula - ukloniti Rokstona, čije ubistvo bi
izazvalo veliku uzbunu u novinama. Dok bi pažnja bila usmerena na to
nečuveno ubistvo, mogli bi tiho da uklone i Kernovu. Na kraju bi našli
mrtvog Habarda i policija bi bila zadovoljna što američki ubica više ne
lovi po londonskim ulicama.
Habard je bio koristan, ali čak i najbolji radnici su zamenjivi. Pravo
pitanje, kao i uvek u takvim prilikama, bilo je kako se osloboditi leša. U
Njujorku se za tako nešto oslanjao na reku. I London je imao reku,
očigledno su i leševi sve vreme isplivavali. Ali večeras je morao da izvuče
Habarda iz skladišta i pređe izvesnu razdaljinu ulicom. Nije želeo da ga
neko slučajno vidi.
Ubacio je leš u prazan sanduk i spustio poklopac.
Pošto je završio, uzeo je fenjer i izašao u maglu. Rekao je kočijašu da
ga sačeka dve ulice dalje.
Krenuo je s revolverom u ruci.
Grad London smatrao se društveno uglađenijim od Njujorka i
kulturno nadmoćnijim u svakom pogledu. Ali on u njemu nije video
privlačnost. Mrzeo je maglu, prljave i opasne ulice i proklete naglaske
zbog kojih mu je bilo gotovo nemoguće da razume kočijaše, prodavce i
sluge, ali i snobove iz viših klasa.
Što se njega tiče, samo da mu brod što pre isplovi. Bio bi veoma
srećan da nikad više ne vidi London.

~ 196 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeset prvo poglavlje

„Sledeći put bi zaista trebalo da pronađemo krevet”, rekao je Slejter.

Sledeći put. Poput mehurića u čaši šampanjca, te jednostavne reči
obradovaše Ursulu. Gledala je kako se pridiže u sedeći položaj na crnom
svilenom kućnom ogrtaču. Kretao se s lenjom muževnošću, koja je imala
zanimljiv efekat na njegove grudne mišiće i njenu utrobu.
Sledeći put nagoveštavalo je zajedničku budućnost, pomislila je.
Zavezala je pojas ogrtača dok je razmišljala o smislu tih divnih reči. U
stvarnosti, morala je prihvatiti da je ta budućnost možda veoma
ograničena. Ledi Fulbruk je pokušala da je upozori na opasnosti
zaljubljivanja u muškarca koji je daleko iznad nje na društvenoj lestvici.
Ali Slejter je bio potpuno drugačiji od bilo kog drugog muškarca koga
je upoznala, a i prepreke za budućnost s njim takođe su se veoma
razlikovale. Ipak, prvi put se usudila da se nada kako te prepreke možda
neće biti nepremostive.
Slejter ju je odmerio kad je ustao. „Pomisao na krevet te zabavlja?”
Podigao je kućni ogrtač. „Možda više voliš radne stolove i hladne kamene
podove? Ako je tako, spreman sam da ti udovoljim.”
Napravila je grimasu, svesna da žestoko crveni. „Nemam ništa protiv
upotrebe kreveta za... ovo.” Pokazala je rukom na kućni ogrtač.
Proučavao je vlažnu mrlju na crnoj svili zamišljenim pogledom. „Ovo
mi je, kad ga radim s tobom, izuzetno zanimljivo.”
Okrenula se da pronađe papuče. „Čudim se da ova vrsta fizičke vežbe,
koju smo upravo obavili, ne remeti tvoje sređene misli.”
„Naravno da ih remeti”, rekao je vrlo tiho. „Krajnje me remeti. Zaista,
kad se bavimo ovakvom vežbom, ne mogu da mislim ni na šta drugo osim
na tebe.”
Požuda u njegovim rečima navela ju je da se brzo okrene. Osmehivao
se svojim retkim i drskim osmehom - osmehom koji joj je uvek oduzimao
dah.
,,Oh”, izustila je. Zaćutala je, ostavši bez reči.
„Ali neobično je što posle doživim trenutke potpune jasnoće”,
nastavio je. Glas mu je poprimio oštrinu. Hladna vatra spoznaje
zasvetlucala mu je u očima. Spustio je kućni ogrtač na pod i dohvatio
~ 197 ~
anna
 Zvoncica

pantalone. „Mislim da znam šta brojevi u dnevniku znače. Sjajna si,

Ursula!”
Uhvatio ju je za ramena i brzo je, likujući, poljubio.
„Apsolutno sjajna!”, rekao je.
Pustio ju je i krenuo ka vratima. „Požuri! Moram da se vratim
dnevniku gospođe Vajat.”
Potisnula je mali uzdah. Nije više pričao o njoj ili o njihovoj vezi.
Mehurići šampanjca su se raspršili. Pošla je za njim ka vratima.
„Šta ste to razjasnili, gospodine?”
Otvorio je vrata, očigledno nesvestan njenog hladnog tona. „Pokušao
sam da ga pročitam pre spavanja večeras, ali misli mi nisu bile sasvim
jasne.”
„Ne čudi me, s obzirom na to da si večeras umalo nastradao.”
„Znao sam da gledam u nešto važno. Trebalo je da mi bude jasno od
samog početka.”
Izašla je za njim u hodnik. „Molim vas, budite ljubazni i objasnite,
gospodine.”
„Ima nekih čudnih brojki u koloni prihoda. Unosi su šifrovani, ali ne
izgledaju kao obične nadoknade za usluge bordela. Takođe postoje neki
zagonetni predmeti zavedeni pod troškove. Mislim da sada razumem.
Gospođa Vajat kupovala je određenu količinu droge od Rouzmonta i
prodavala je nekim svojim ličnim mušterijama.”
„Trgovala je ambrozijom sa strane?”
„Mislim da je tako - što bi možda objasnilo zašto ju je Kob ubio. Pa,
zbog toga i zbog činjenice da je znala previše o britanskoj strani posla.”
„Kob ju je video kao konkurenciju?”
„Ne neki način.” Otvorio je vrata na vrhu stepeništa. „Ali Kobova prava
smetnja je Fulbruk. Sad mnogo jasnije vidim čitavu sliku. I to sve
zahvaljujući tebi.”
„Meni ili vežbi?” pitala je ljubazno.
„Tebi.”
Kod vrata njene spavaće sobe zaustavio se dovoljno dugo da je
podigne sa tla i ponovo ushićeno poljubi.
Spustio ju je podjednako naglo i udaljio se hodnikom ka svojoj sobi.

~ 198 ~
anna
 Zvoncica

„Do jutra ću veći deo rastumačiti”, dobacio je preko ramena.

„Blago vama, gospodine. Možda ćete biti tako dobri da svoje zaključke
iznesete i nama koji još tumaramo kroz maglu.”
Ali govorila je praznom hodniku. Već je ušao u spavaću sobu.
Zavrtela je glavom, nasmešila se za sebe i krenula u svoju sobu. Vrata
na drugoj strani hodnika se otvoriše.
„O, tu si, dušo”, rekla joj je Lili. Zvučala je preterano veselo. „Učinilo mi
se da sam čula neko kretanje. Je li sve u redu?”
„Sve je u redu.” Krenula je da ulazi u sobu i okrenula se da pogleda
Lili. „Možete se vratiti na spavanje.”
Lili se veoma zadovoljno osmehnula. „Odgovaraš mu, znaš.”
„Je li?”
„Da, zaista. Ovih dana je drugi čovek, i to sve zbog tebe.”
„Oduševljena sam, naravno, što čujem da sam korisna.”
Lili je zapanjeno zatreptala. „Jao, dušo, nisam mislila...”
„Ja pak moram da se zapitam odgovara li gospodin Rokston meni.”
Zatvorila je vrata pre nego što je Lili stigla da kaže još nešto. Na pola
puta do kreveta, okrenula se i vratila do vrata. Veoma odlučno je okrenula
ključ u bravi.
Ako Slejteru bude trebalo novo nadahnuće pre jutra, moraće da ga
potraži na nekom drugom mestu.
Zavukla se u krevet, prijatno iscrpljena. Pre nego što je utonula u san,
poslednja misao bila joj je da je bar na jedno pitanje o Slejteru Rokstonu
dobila odgovor. Zaista je izvodio egzotične seksualne rituale nad naivnim
ženama u podrumu.

Neposredno pre svitanja učinilo joj se da je čula kako neko tiho

isprobava kvaku. Sačekala je da vidi hoće li Slejter kucati kad otkrije da su
vrata zaključana. Ali u hodniku je vladala samo tišina.
Neko vreme je ležala budna, govoreći sebi da je postupila ispravno što
je zaključala vrata. Ako će nastaviti vezu sa Slejterom, on mora da shvati
da mu neće biti pri ruci kad god to poželi, niti će mu biti sredstvo za
kreativno razmišljanje.
Nažalost, ta mala pobeda bila je pomračena kajanjem.

~ 199 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeset drugo poglavlje

„Rekao sam vam da verujem da Kob namerava da ostvari monopol

nad trgovinom ambrozijom”, rekao je Slejter. „Štaviše, siguran sam da
namerava da vodi posao iz Njujorka, a ne iz Londona. I ne želi nikakvu
konkurenciju s ove strane Atlantika.”
Okupili su se oko stola za doručkom. Lili je predsedavala za jednim
krajem stola, pažljivo grickajući parče pečenog lososa. Slejter je sedeo na
drugom kraju i gutao ogromnu količinu jaja i tosta dok je objašnjavao
svoje zaključke. Ursula, koja je sedela u sredini, pomislila je kako izgleda
izuzetno živahno za čoveka koji je odspavao svega nekoliko sati. I apetit
mu je bio sasvim u redu.
Zaključana vrata njene spavaće sobe nije ni pomenuo. Ako se i
razočarao, svakako je tu činjenicu dobro sakrio. Njoj su taj njegov polet i
energija bili krajnje odbojni.
„Dakle, ti misliš da ledi Fulbruk namerava da ponese uzorke
ambrozije kad pobegne u Njujork sa Kobom?” pitala je Lili.
„Tako je.” Progutao je još jaja. „Uzorke ili barem semenje. Bez obzira
na to, bez sumnje će uništiti ostale biljke u stakleniku. Kob će želeti da
bude siguran da niko drugi neće nastaviti posao s ambrozijom nakon što
on i ledi Fulbruk odu.”
Ursula naglo spusti viljušku. „Semenje.”
Lili i Slejter je pogledaše.
„Šta je bilo?”, pitao ju je Slejter.
„Kad sam kod En Klifton pronašla stenografsku svesku i nakit, takođe
sam pronašla i paketiće semenja”, odgovorila je. „To je verovatno seme
ambrozije.”
Lili blago nabra vešto iscrtane obrve. „Možda je nameravala da uzgaja
biljku u sopstvenoj bašti.”
„Ili da proda semenje najboljem ponuđaču”, ubacio se Slejter. „Neko
poput gospođe Vajat bi joj dobro platio za to.”
Hladna jeza spustila se Ursuli niz kičmu. „Mislim da je En nameravala
da tim semenjem kupi udeo u poslu Dejmijana Koba.”
Slejter je razmislio o toj mogućnosti. „Ha!”

~ 200 ~
anna
 Zvoncica

„To bi bilo veoma hrabro od nje”, tiho je rekla Lili. „Kob je opasan
čovek.”
„En je bila veoma odvažna žena”, rekla je Ursula. „I setite se, bila je
posrednica između ledi Fulbruk i Koba mesecima. Možda je mislila da
poznaje Koba - da ga razume. Nije naročito volela muškarce, ali bila je
sigurna u svoju sposobnost da manipuliše njima. Na kraju krajeva, bila je
vrlo privlačna. Ledi Fulbruk je možda pisala ljubavna pisma Kobu, ali
mislim da je En pokušavala da ga zavede.”
Slejter se namrštio. „Zašto tako misliš?”
„Nisam imala priliku da pročitam sva Kobova pisma. Napisao ih je pod
pseudonimom koji je koristio u prepisci s ledi Fulbruk - gospodin Paladin.
Ali uverena sam da je bilo nekih prikrivenih pregovora između njih dvoje.
Na površini, Paladin je pokazivao zanimanje za njene kratke priče, ali
prilično sam sigurna da nisu o tome raspravljali.”
„En je provodila mnogo vremena u društvu ledi Fulbruk u staklenoj
bašti”, rekao je Slejter. „Možda je naučila kako da uzgaja biljku.”
„To bi svakako objasnilo neke čudnovatosti u pesmama koje je
zapisivala u svesku”, rekla je Ursula. „Ima nekoliko zapisa o količinama i
vremenu. Sećam se jednog stiha naročito: Cvet je osetljiv i moćan. Tri od
deset dela donose priviđenja koja ushićuju. Sedam ubija.”
„Prijateljica ti je igrala veoma opasnu igru, zaista”, tiho je izgovorio
Slejter.
„Znam”, složila se Ursula. „Ali mogu da ti kažem jedno. Ako Kob
namerava da uništi sve one biljke u stakleniku ledi Fulbruk pre nego
što se vrati u Njujork, moraće da preduzme nešto drastično. Ona
prostorija u staklenoj bašti prepuna je tih prokletih biljaka.”
Zavladala je kratka tišina. Ursula je nastavila da žvaće tost još
nekoliko trenutaka dok nije shvatila da je i Lili i Slejter posmatraju.
„Šta?” pitala je preko zalogaja tosta. „Jesam li nešto rekla?”
Lili se zakikotala i nastavila da jede lososa.
Slejter se nakašljao. „Verujem da nas je izraz proklete biljke na
trenutak zaustavio. Zvučala si prilično razdražljivo.”
„Jesam razdražljiva.” Progutala je i poslednje parče tosta i posegla za
šoljom kafe. „Zbog sporog tempa naše istrage.”
Lili je podigla obrve. „Mislila sam da ti i Slejter odlično napredujete.”
„Zavisi sa čije tačke gledišta”, odvratila je Ursula. Pogledala je u
Slejtera. „Koliko se sećam, opisivao si šta si otkrio u finansijskim
~ 201 ~
anna
 Zvoncica

beleškama gospođe Vajat. Ali kako će nas to odvesti do dokaza

neophodnog da neko bude uhapšen za Enino ubistvo?”
Gospođa Vebster pojavila se na vratima pre nego što je odgovorio.
Nosila je srebrni poslužavnik. Na njemu se nalazila jedna koverta.
„Ovaj telegram je upravo stigao, gospodine”, objavila je svojim
kurirskim glasom.
Slejter se blago trgao i uzeo kovertu.
Gospoda Vebster je sišla sa pozornice i zaputila se nazad u kuhinju.
Ursula i Lili gledale su kako Slejter otvara kovertu. Brzo je pročitao
sadržinu i podigao pogled.
„Od direktora muzeja u Njujorku. Bio sam u pravu, Dejmijan Kob je
poznat u filantropskim krugovima. Direktor kaže da ima nekih nagađanja
u vezi s poreklom Kobovog bogatstva, ali niko ne postavlja suviše pitanja.
Međutim, to nije najzanimljivije u telegramu.”
„Za ime božje”, prasnula je Ursula, „nemoj nas držati u neizvesnosti.
Nije ovo melodrama. Šta piše u prokletom telegramu?”
Podigao je obrvu na njen oštar ton, ali nije ništa rekao.
„Prema direktoru muzeja, posluga iz Kobove kuće u Njujorku tvrdi da
je otišao na poslovni put pre deset dana.”
„Putovanje preko Atlantika traje oko nedelju dana”, rekla je Ursula.
„Nekad i manje. Bio si u pravu, Slejteru. Kob je stigao u London pre
najmanje dva dana.”
Gospoda Vebster ponovo se pojavila na vratima.
„Gospodin Otford je došao da vas vidi, gospodine”, najavila je. „Da mu
kažem da sačeka dok ne završite doručak?”
„Ne”, odgovorio je. „Ako je došao u ovo vreme, mora da ima nešto
zanimljivo za nas. Pošaljite ga unutra, molim vas.”
„Dobro, gospodine.” Krenula je nazad u hodnik.
„Bolje postavite još jedno mesto za doručak, gospođo Vebster”, dodao
je. „Imam osećaj da će biti gladan.”
„Da, gospodine.”
Gospođa Vebster izađe. Samo tren kasnije, Gilbert Otford je žurno
ušao u sobu. Naglo je zastao i zagledao se u bogato postavljeni sto sa
izrazom divljenja.

~ 202 ~
anna
 Zvoncica

„Dobro jutro, dame”, pozdravio je. Nije skidao pogled s niza

poslužavnika. „Gospodine Rokstone.”
„Dobro jutro, Otforde”, uzvratio je Slejter. „Molim vas, pridružite nam
se.”
„Vrlo rado, gospodine. Hvala.”
Nastalo je komešanje pre nego što je Otford seo preko puta Ursule.
Tanjir mu je bio natrpan kobasicama, tostom i jajima. Oduševljeno se
bacio na jelo.
Slejteru nije smetalo da sačeka dok se Otford ne zasiti doručkom pre
nego što ga ispita, ali Ursula nije imala strpljenja.
„Dakle, gospodine Otforde?” Streljala ga je pogledom. „Šta imate da
nam kažete?”
„Koštalo me je pravo malo bogatstvo da navedem služavku i slugu na
razgovor”, izgovorio je ustima punim kobasice. „Svima koji rade u klubu
rečeno je da ćute o tome šta se tamo dešava. Svako koga uhvate da tračari
biva otpušten bez preporuke. A niko ne želi da izgubi nameštenje u klubu
jer su plata i napojnice odlični.”
„To je sve što ste postigli za novac gospodina Rokstona?” pitala je
Ursula. „Vest da su sluge dobro plaćene?”
Otford je zbunjeno pogledao u Slejtera. „Je li ona uzrujana zbog
nečega?”
Slejter se odjednom udubio u ispijanje kafe.
„Gospodine Otforde!”, rekla je Ursula. „Nešto sam vas pitala!”
„Ne, gospođo Grant - uf - gospođo Kern”, žurno se ispravio. „Nisam
samo to saznao. Upravo sam stizao do zanimljivih delova.”
„I krajnje je vreme”, rekla je.
Slejter otpi još malo kafe i pogleda u Otforda.
„Šta ste ono govorili?”, podstakao ga je gotovo blago.
„Tako je.” Otford okrenu stranicu u svesci. „Evo vesti koja mi je
privukla pažnju. Očigledno postoje dva nivoa članstva - opšti nivo i
unutrašnja elita poznata kao članovi Vizionarske komore. Ti koji
pripadaju Komori dobijaju jače oblike droge i neke veoma izuzetne
usluge.”
„Izuzetne usluge?”, ponovila je Ursula. „Kakve?”

~ 203 ~
anna
 Zvoncica

Otford se promeškoljio na stolici. Ovog puta je pogledom potražio

pomoć od Lili. Uputila mu je dobroćudan osmeh i okrenula se Ursuli.
„Verujem da gospodin Otford misli na onu vrstu izuzetnih usluga koju
samo skupi bordeli kakav je Paviljon zadovoljstva mogu da pruže”,
objasnila je.
,,Oh.” Ursula se naslonila u stolicu crveneći. Pazila je da joj se pogled
ne sretne sa Slejterovim. Bila je sasvim sigurna da mu je njena naivnost
zabavna. „Nastavite, gospodine Otforde.”
Pročistio je grlo i koncentrisao se na beleške. „Usluge na raspolaganju
samo članovima Vizionarske komore uključuju izbor partnera bilo kog
pola i uzrasta, upotrebu izvesnog pribora i, ah, opreme, osmišljenih da
povećaju fizičko zadovoljstvo...”
„Rekla sam vam da nastavite sa izveštajem, gospodine Otforde, a ne
da nam iznosite podroban spisak bordelskih usluga na raspolaganju
članovima Komore”, prosiktala je Ursula.
Otford proguta knedlu. „Žao mi je. Oprostite. Zbunio sam se.”
„Niste jedini”, tiho je izgovorio Slejter.
Ursula ga je ljutito pogledala. Pretvarao se da to ne primećuje.
„Nastavite, Otforde”, zatražio je. „Jeste li otkrili kako se droga
isporučuje u Olimp?”
„Odlično pitanje”, rekla je Ursula.
„Hvala”, odgovorio je Slejter veoma skromno.
Otford je brzo nastavio. „Jedan sluga rekao je da ambroziju donosi
čovek sa kolima i konjem. U danima kad droga treba da stigne, Fulbruk je
uvek prisutan da nadzire istovar vreća. Droga se drži pod ključem u
podrumu, zajedno s alkoholom i cigarama, ali odvojena u posebnoj
prostoriji.”
Slejter je razmislio o tome. „Pretpostavljam da Fulbruk jedini ima
ključ od te prostorije?”
„Da, prema rečima sluge.” Otford namignu. „Ne znači da mala količina
droge ne nestane s vremena na vreme, zamislite samo. Iz mog iskustva,
gospodin kao što je Fulbruk posle nekog vremena prestane da primećuje
sluge. Stekao sam utisak da taj sluga i njegovi prijatelji uzimaju malo
droge za sebe, kao i konjaka i cigara s vremena na vreme.”
„Obavili ste odličan posao, Otforde”, pohvalio ga je Slejter.

~ 204 ~
anna
 Zvoncica

Otford je blistao. „Hvala, gospodine. Sve je to prilično neverovatno,

moram reći. Ta priča bi mogla biti ogromna - apsolutno ogromna!”
Ursula skupi oči. „Možda bi bilo zabavnija da je bilo manje ubistava.”
Otford se zajapurio i dohvatio salvetu da priguši kašalj.
Slejter se zavalio u stolici. „Sledeći korak je da pronađemo kurira.”
Otford je zagunđao. „Sigurno ima na hiljade konja i kola u Londonu.”
Ursula se naglo uspravila. „Konjušnica u blizini Rouzmontove
parfimerije?”
Slejter joj se zadovoljno osmehnu. „Imalo bi smisla da je Rouzmont
iznajmljivao konja i kola, a vrlo verovatno i vozača, u najbližoj štali koja
nudi takve usluge.”
„Sveti bože, zašto bi iko držao parfimeriju u blizini konjušnice?” pitala
je Lili nikoga naročito.
„Zato što Rouzmont nije ni pravio parfeme”, odgovorio je Slejter.
„Stvarao je opasnu drogu, i to u velikim količinama - dovoljnim da
zadovolji ne samo potrebe kluba Olimp i usputni poslić gospođe Vajat, već
i američko tržište. Bio mu je potreban način da preveze svoj proizvod
kroz grad, do pristaništa za isporuku u Njujork.”
„Dakle”, tiho je rekla Ursula.
Svi su je pogledali, očekujući da kaže nešto sjajno. „Dakle, šta?”, pitao
je Slejter.
„Samo mi je palo na pamet da pomalo imam dara za ovaj detektivski
posao”, odgovorila je, pokušavajući da zvuči skromno.
„Ne preporučujem ti to”, rekao je Slejter. „Drži se stenografije.”
„Zašto?” pitala je ponovo razdražljivo.
„Ako nisi primetila, prihodi od detektivskog posla su nikakvi. Osim
toga, cena za obavljanje tog posla može biti visoka. Već sam izgubio račun
koliko sam novca potrošio na mito, nadoknade i druge troškove na ovom
slučaju.”
„Hmm.” Oduševljenje joj je donekle splasnulo. „Nisam razmišljala o
finansijskoj strani.”

~ 205 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeset treće poglavlje

„Da, gospodine, Rouzmont je imao naviku da iznajmljuje konja i kola

iz moje štale”, rekao je Džejk Taunsend. „Zaposlio je mog sina Neda da
utovaruje vreće s mirisima i isporučuje robu.”
Slejter je stajao s Ursulom na širokom ulazu u konjušnicu. Konjušnica
Dž. Taunsenda oglašavala je privatne kočije, prikolice i kola za
iznajmljivanje. Međutim, sudeći po veličini štale, činilo se da je u pitanju
mali posao - video je samo tri pregrade u zgradi i jedne stare izvitoperene
kočije. Ipak, štala je bila štala i miris konja i svega što uz njih ide osećao se
u vazduhu.
Taunsend je bio srednjih godina, s licem išibanim vremenom i
snažnom žilavom građom čoveka koji je čitav život proveo po štalama. Ali
bio je raspoložen za razgovor čim mu je Slejter naglasio da će biti plaćen
za svoje vreme i saradnju.
S Taunsendom je bilo lako, zaključio je Slejter, ali Ursula mu je od
jutros bila prava zagonetka. Ponovo se sakrila iza svog stilizovanog
udovičkog vela. Bilo joj je nemoguće pročitati izraz, a nije ga mogao
protumačiti ni za doručkom.
Bila je čudno raspoložena kad je sišla stepenicama tog jutra i
raspoloženje joj se nije popravilo ni posle izvrsne kafe gospođe Vebster,
barem ne koliko je on mogao da zaključi. U početku je ubeđivao sebe da
verovatno nije dobro spavala, ali sad se pitao - ne bez straha - je li zažalila
zbog njihovog strasnog susreta sinoć u odaji s lavirintom. Možda je žalila i
zbog onog prvog u njenoj radnoj sobi.
Sad je bio ubeđen da je to što je sinoć zaključala vrata bio veoma loš
znak.
Prisilio se da se usredsredi na trenutni zadatak.
„Dakle, Rouzmont je bio redovna mušterija?”, pitao je.
„Jeste”, potvrdio je. Žalosno je zavrteo glavom. „Nedostajaće mi njegov
posao. Prodavao je velike količine parfema i francuskog potpurija. Ali
moram da kažem, prokleto sam zahvalan što mi se štala nalazila u drugoj
ulici kad mu je radnju zahvatio plamen. Eksplozija ne samo da je uništila
njegovu zgradu, već je nanela i veliku štetu onima pored njega s obe
strane. Srećom, bile su prazne. Prilično smo se uplašili, da vam kažem.
Konji su nakratko poludeli.”
~ 206 ~
anna
 Zvoncica

„Mogu da zamislim”, rekla je Ursula.

Slejter je čuo ledeno nestrpljenje u njenim rečima, ali bila je dovoljno
razumna da ne požuruje Taunsenda.
„Prema štampi, vlasti veruju da je požar izazvala eksplozija gasa”,
rekao je Slejter.
„Pa, možda.” Taunsendovo lice iskrivilo se od neodobravanja. „Ali ako
pitate mene, one silne vreće suvog lišća koje je držao u radionici
podstakle su plamen. I među nama, ne zna se kakve je sve hemikalije
koristio da napravi taj miris i potpuri. Miris se zadržao nad ovim krajem
satima.”
„Hvala vam na saradnji, gospodine Taunsende.” Slejter je izvadio
novac iz džepa. „Samo još jedno pitanje, a onda ćemo vas ostaviti vašem
poslu.”
„Šta želite da znate, gospodine?”
„Rekli ste da je Rouzmont zaposlio vašeg sina da kolima redovno
prevozi robu. Mnogo bih voleo da znam na koja mesta je vršio te redovne
isporuke.”
,,U pitanju su bile samo dve adrese. Na jednoj je bila kuća u kojoj se
nalazio nekakav privatni klub. A na drugoj skladište blizu pristaništa.
Znate, Rouzmont je slao mnogo robe brodom za Njujork.”

~ 207 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeset četvrto poglavlje

„Sad razumem zašto si uporno tražio da se vratimo do tvoje kuće po

polugu” rekla je Ursula. „Znao si da će skladište biti zaključano. Odlično
razmišljanje, gospodine.”
Slejter je gurao gvozdenu šipku u uzani prorez između ruba vrata i
okvira. Zastao je dovoljno dugo da joj uputi nejasan pogled.
„Rekao bih da je ovo prijatna promena tempa.” Svom snagom se
oslonio na polugu. „Mislim na razmišljanje.”
Zatreptala je, nesigurna kako da shvati tu primedbu. „Promena
tempa?”
„Naravno, ne bih želeo da se previše hvalim. Moglo bi mi preći u
naviku.”
„Potpuno si u pravu”, rekla je hladno. „Ružna je to navika previše
razmišljati.”
„Slažem se.”
„Moram reći da si prilično mrzovoljan od jutros, Slejteru.”
„Čudno, ali probudio sam se baš lepo raspoložen. Ne znam šta se
desilo da se to promeni.”
Skupila je oči. „Vreme, možda. Zaista izgleda kao da se sprema oluja.”
„Tako je. Vreme.”
Još jednom se naslonio na polugu. Brava je zaškripala, a zatim
popustila uz negodujući krik metala i drveta. Vrata se otvoriše. Zapahnuo
ih je ustajali miris starog natrulog drveta i vlažnog vazduha. Bilo je tu i
drugih mirisa; tračak oporog biljnog mirisa privukao je Ursulinu pažnju.
Stajala je pored Slejtera i gledala u senoviti mrak. Taman dovoljno
svetla dopiralo je kroz prljave prozore da bi se videli sanduci i burad
razbacani po podu. Iskrzani konopci i kuke visili su sa tavanice.
„Došli smo na pravo mesto”, rekao je Slejter. Proučavao je trag stopa
na podu. „Ovde je neko nedavno dolazio.”
Pošao je za tragom prema zatvorenom sanduku. Ursula je krenula za
njim. Pažljivo je onjušila i nabrala nos.

~ 208 ~
anna
 Zvoncica

„Isti taj miris osetila sam u Rouzmontovoj prodavnici”, rekla je.

„Velika količina droge čuva se na ovom mestu. Ali ima tu još nečega.
Možda mrtav pacov.”
Slejter je stao ispred prvog od tri sanduka. „Ovi su zaključani i
spremni za slanje.”
Primenio je šipku na poklopac drvenog sanduka. Kad se otvorio,
Ursula je ugledala platnene vreće uredno naslagane unutra. Miris droge
se pojačao.
„Ne mrdaj”, tiho je rekao Slejter.
Ukočila se na tu tihu naredbu. Kad mu je ispratila pogled, videla je
tamne mrlje na podu. Obuzela ju je jeza. „Krv?” šapnula je.
„Da”, potvrdio je. ,,I to ne naročito stara krv.” Pratio je trag do
obližnjeg sanduka. Nije bio zaključan. Podigao je poklopac i pogledao
unutra.
„Pa, evo odgovora na jedno pitanje”, rekao je.
„Ko...”, pitala je.
„Bivši vlasnik štapa sa šiljkom.”
Ostala je na mestu. Nije imala želju da se približava. Posmatrala je
kako se Slejter naginje nad sanduk i temeljno pretura po mrtvačevoj
odeći. „Kako je ubijen?” pitala je.
„Iz pištolja. Dvaput. Sve izgleda veoma profesionalno.”
„Profesionalno?”
„Slobodno mogu da kažem da onaj ko je ubio ovog čoveka ima
iskustva u tom poslu.” Zastao je i zavukao ruku dublje u sanduk. „Ali bio je
pomalo aljkav.”
„Zašto to kažeš?”
„Nije temeljno pretresao telo.”
Uspravio se i okrenuo. Ugledala je malu belu posetnicu u njegovoj
ruci.
„Šta je to?” pitala je.
„Adresa hotela Stoukli. Pronašao sam je u njegovoj cipeli. Imam utisak
da se ovaj stranac plašio da bi mogao zalutati u našem lepom gradu.
Čuvao je adresu hotela na mestu gde je bio siguran da je neće izgubiti.”
„Šta nam je sledeći korak?”

~ 209 ~
anna
 Zvoncica

„Imamo profesionalnog ubicu koji je postao žrtva ubistva”, rekao je.

„Uradićemo ono što bi i svaki zabrinuti građanin uradio. Obavestićemo
Skotland jard.”

~ 210 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeset peto poglavlje

Lili je uzela čajnik i nasula čaj u dve lepe porcelanske šoljice na

poslužavniku. „Moram da kažem da nisam videla Slejtera ovako
zainteresovanog za život otkako se vratio u London.”
„Zaista se čini da se prilično uživeo u ubistvo En Klifton”, složila se
Ursula.
Bila je bolno svesna otkucavanja visokog sata u uglu biblioteke. Svaki
put kad bi pogledala u njega, činilo joj se da se kazaljke nisu pomerile.
Odmah posle otkrića leša u skladištu, Slejter ju je doveo kući i ostavio
tamo sa Lili, Vebsterovima i Grifitom. Zatim je otišao da razgovara s
nekim iz Skotland jarda. Kad se vratio, objavio je da mora neko vreme
provesti u odaji s lavirintom. Trenutno je bio u svom podrumskom
utočištu. Tamo se nalazio već gotovo sat vremena.
„Sasvim sam sigurna da ga iz mraka nije izvuklo ubistvo sirote
gospođice Klifton”, nastavila je Lili. „Ti si razlog što pokazuje više
oduševljenja za život.”
„Pa, ja sam mu i skrenula pažnju na slučaj”, rekla je.
„Ne, draga moja, imala si njegovu punu pažnju i pre nego što si mu
rekla za ubistvo.”
„Kako to, za ime sveta, znate?”
Lili se blaženo osmehnula. „Majka zna.”
„Mene je svakako zavarao.”
„Draga, nema potrebe za zajedljivošću. Sasvim sam sigurna da se
Slejter veoma lično zainteresovao za tebe istog dana kad sam vas
upoznala.”
„Mogu li da vas podsetim da je vaš sin, pre nego što se vratio u
London, proveo godinu dana u nekom manastiru? Potom je narednih
nekoliko godina lutao svetom u potrazi za izgubljenim i ukradenim
starinama. Sve u svemu, jasno je da verovatno nije imao mnogo prilika za
ljubavne veze.” Nakašljala se. „ A obdaren je zdravom i živahnom naravi.”
Lili je delovala zadovoljno. „Primetila si njegovu zdravu i živahnu
narav, zar ne?”

~ 211 ~
anna
 Zvoncica

„Hoću da kažem da sam sigurna kako bi se veoma lično zainteresovao

za bilo koju slobodnu ženu koja bi mu u takvom trenutku ušetala u život.”
„Veruj mi, draga moja, i više je nego sposoban da pronađe žensko
društvo kad god poželi.”
To je bez sumnje istina, pomislila je Ursula. Ta misao ju je
uznemiravala.
„Novine su pisale da se mlada dama koju je voleo verila i udala za
drugog čoveka dok je on bio na Grozničavom ostrvu”, rekla je tiho.
„To je tačno, ali uveravam te da je Slejterova veza sa Izabelom bila
samo mali flert, u najboljem slučaju. Iskoristila ga je da privuče pažnju
gospodina koji ju je na kraju i zaprosio. Slejter je bio potpuno svestan da
je bacila oko na nekog drugog. Nije mu smetalo jer se posvetio potrazi za
Grozničavim ostrvom. Brak mu tada nije bio ni na kraj pameti.”
„Sigurni ste?”
„Potpuno. To mu nije slomilo srce. Ali otkako je napustio Grozničavo
ostrvo, sve više se brinem zbog njega. Počela sam da se pitam da li mu je
uopšte ostalo srca koje bi se moglo slomiti.”
Ursula podiže pogled sa čaja. „Zašto to kažete?”
„Plašila sam se da su ti čudni monasi u onom manastiru u njemu
uništili sposobnost za bilo kakvu strast.”
„Ne”, brzo je rekla Ursula. „Sigurna sam da nisu. Razmislite samo o
tome kako je prilično strastven - nema druge reči za to - u rešavanju
ubistva moje sekretarice.”
„Ubistva se u Londonu dešavaju svake nedelje. Nisam primetila da se
zainteresovao za bilo koje od njih. Ti zanimaš mog sina, Ursula, i za to sam
ti zahvalnija više nego što umem da se izrazim. Kao da si širom otvorila
vrata ćelije i pustila ga da izađe na svetlost dana.”
„Gluposti”, rekla je Ursula. Čvrsto je stegla tanjirić. „Preuveličavate.
Slejteru je zapravo samo trebalo neko vreme da se prilagodi životu u
Londonu.”
Vrata se otvoriše pre nego što je Lili stigla da odgovori. Slejter je ušao
u sobu, a njegova ledena odlučnost treperila je u vazduhu. „Skovao sam
plan”, objavio je. Brzo ga je objasnio. Ursula je bila zgrožena. „Ne smeš”,
izustila je Lili. „Jesi li poludeo?”, pitala je Ursula.
„Koliko ja znam, ta teorija se već neko vreme povlači po novinama”,
odvratio je.

~ 212 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeset šesto poglavlje

Ogroman park iza Fulbrukove kuće bio je obavijen maglom

osvetljenom mesečinom. Slejter je na trenutak zastao na vrhu zida. Začulo
se tiho režanje negde iz mraka.
,,A, tu si”, prošaputao je. „Dobra kuca.”
Odmotao je veliko parče govedine koje je poneo sa sobom i bacio ga.
Čuo je tihi udarac kad je palo na zemlju. Trenutak kasnije, veliko dlakavo
telo dojurilo je kroz maglu. Buldog je skočio na meso.
Slejter je spustio konopac, a zatim se i sam polako spustio niz zid od
opeke. Pas je stao, s prednjim nogama preko govedine, i zarežao u znak
upozorenja.
„Hrana je samo za tebe, prijatelju. Samo polako.”
Pas se bacio na veliku užinu. Slejter je preusmerio pažnju na posao
koji ga je čekao.
Gusto zelenilo i magla pružili su mu bogat zaklon. U stvari, zaključio
je, mogao bi se vrlo lako izgubiti. Srećom, imao je dobar osećaj za pravac.
Takođe je imao Ursulin podroban opis prizemlja i parka, koliko je
uspela da vidi. Uznemirila se kad je čula da će ući na imanje, i pokušala je
da ga razuveri. Ali logika je na kraju pobedila. Morala je priznati da se
potrebni dokazi verovatno nalaze unutar kuće. Nije bilo drugog načina da
ih potraže.
Trebalo mu je neko vreme i nekoliko bliskih susreta sa izvesnim
baštenskim statuama, ali uspeo je da se probije do zadnjeg zida kuće.
Pronašao je dupla vrata koja su predstavljala baštenski ulaz u
biblioteku, upravo tamo gde je Ursula i rekla da će biti.
Okrenuo se i počeo da korača pored zida, brojeći prozore, sve dok nije
došao do trećeg. Ako je Ursula bila u pravu, stigao je do Fulbrukove radne
sobe.
Čulo se samo pucketanje i zveket kad je polugom razvalio bravicu i
otvorio prozor. Ušao je u roku od nekoliko trenutaka. Nalet neke siline i
radosti zagrejao mu je krv. Otkad se vratio u London, nije očekivao da će
upotrebljavati veštine koje je usavršio dok je pronalazio izgubljene,
zalutale i ukradene umetnine.

~ 213 ~
anna
 Zvoncica

Zastao je u zamračenoj sobi, napeto osluškujući. Nije bilo uzbunjenih

povika niti odzvanjanja koraka na stepenicama. Nije bilo komešanja u
odajama za poslugu.
Definitivno je imao dara za ovo. A nije mogao poreći ni da je pomalo
uživao u tome. Palo mu je na pamet da mu posao mnogo nedostaje.
Gasne lampe bile su prigušene, ali bilo je dovoljno svetla da uoči veliki
radni sto i težak podni sef. Zaključio je da će, ako tu ima bilo čega
zanimljivog, to najverovatnije pronaći u sefu.
Prešao je preko prostorije do vrata i umirio se kad je video da su
zaključana. Imaće barem nekoliko trenutaka upozorenja u slučaju da ga
neko čuje i dođe da istraži.
Prišao je sefu, čučnuo i izvadio stetoskop iz džepa. Namestio je
slušalicu na mesto, a drugi kraj aparata spustio na bravu s kombinacijom.
Osluškivao je kako se prekidači uz škljocanje nameštaju dok je okretao
brojčanik.
Otvorio je sef i posegao unutra. Prsti su mu prešli preko velike
koverte i knjige uvezane kožom. Tu je bio i debeli popunjeni paket.
Izvadio je knjigu, kovertu i paket, ustao i otišao do stola. Prvo je
otvorio paket i pronašao veliki svežanj novčanica. Novac je gurnuo nazad
u sef i vratio se do stola da otvori kovertu. Nekoliko fotografija i negativa
ispalo je na sto. Bilo je mračno da bi razabrao slike.
Sačekao je nekoliko trenutaka, pažljivo osluškujući usnulu kuću. Kad
se uverio da se niko nije probudio, uključio je lampu okačenu iznad stola.
Kratko je proučavao fotografije, a onda otvorio dnevnik. Nije mu trebalo
dugo da shvati šta je pronašao.
Ugasio je lampu, zatvorio je i zaključao sef, i ponovo izašao kroz
prozor.
Pas je, pun nade, dotrčao do njega. Počeškao je buldoga po uhu, a
zatim se popeo uz konopac do vrha baštenskog zida i spustio na zemlju na
drugoj strani. Zastao je da pokupi opremu za penjanje, a onda nestao u
noći.
Prijao mu je povratak na posao. Nedostajala mu je vežba.

~ 214 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeset sedmo poglavlje

„Ucena”, rekao je Slejter. „To nam daje odgovor na jedno pitanje o

Fulbruku. Znali smo da je snabdevao drogom članove kluba. Sad znamo
zašto.”
Ursula je gledala u fotografije raširene preko Slejterovog radnog stola.
Obuzeo ju je bes. Na slikama su se videli nagi ljubavnici, isprepleteni i
usnuli na krevetu. Ono što ih je činilo tako opasnim bilo je što su obe
osobe na tim erotskim fotografijama bile muškarci.
„Fulbruk je odvratan”, izjavila je. „Nije ni čudo što je Valeri otišla tako
daleko da ga se reši.”
Lili je podigla jednu fotografiju. „Prepoznajem ćelavog muškarca na
ovoj slici - lord Mejhju.”
„To je onaj član kluba Olimp za koga je Brajs rekao da je nedavno sebi
oduzeo život”, rekao je Slejter.
„Čini mi se da muškarci na ovim fotografijama spavaju”, primetila je
Ursula.
„Pre će biti da su onesvešćeni”, dodao je Slejter. „Mislim da je
očigledno da su imali seksualni odnos, a zatim su bili izloženi dozi
ambrozije dovoljno snažnoj da ih onesvesti, pa da ih neko slika.”
„Stav društva prema ženama je već dovoljno strog”, izjavila je Lili. „Ali
nije ništa manje okrutan prema vezama između dva muška ljubavnika.
Štaviše, takvi odnosi su nezakoniti. Inače, u stvarnosti se većina pravi da
ne primećuje takve pojave, ali kad bi takve fotografije izašle u javnost,
dotična gospoda bila bi uništena.”
Ursula je bacila pogled na dnevnik, a zatim na Slejtera. „Šta si još
pronašao u toj knjizi?”
„Još podrobniji materijal za ucenjivanje. Tračevi o odnosima koji bi
mogli uništiti izglede za brak kćerkama izvesne gospode na visokim
položajima. Beleške o finansijskim neprilikama drugih članova, koje bi
mogle da ih unište u društvu.”
„Učena je opasan poduhvat”, rekla je Lili.
„Samo ako žrtve znaju identitet ucenjivača”, naglasila je Ursula.
„Imam izvesnog iskustva u tom smislu, ako se sećate.”

~ 215 ~
anna
 Zvoncica

„Zaista verujem da je gospodin Otford vrlo svestan da je imao sreće

što je ostao živ”, odvratio je Slejter.
Ursula je uzdahnula. „On je barem imao razloga da me ucenjuje. Bio je
gladan i na korak od toga da postane beskućnik. Fulbruk nema takav
izgovor. Bogat je. Zašto bi pribegao nečemu tako užasnom?”
„Sumnjam da je reč o novcu”, rekao je Slejter, „iako ga je bilo mnogo u
sefu. Ali postoji nešto što je nekim muškarcima još privlačnije. Moć. Ako
znaš nečiju tajnu, imaš moć nad njim.”
Ursula je uzdahnula. „Da, naravno. Ali ti muškarci - te žrtve - svakako
su znali identitet ucenjivača. Preduzeli bi nešto.”
„Slažem se. Da je makar jedan od tih bogataša znao ko stoji iza ucena,
Fulbrukov život ne bi vredeo ni pare”, složio se Slejter. Okrenuo se od
radnog stola i otišao do prozora. „Zato sam siguran da nijedan nije saznao
istinu. Moramo pretpostaviti da je Fulbruk, za razliku od Otforda, veoma
pažljiv. Siguran sam da se nijedan gospodin na tim fotografijama ne seća
jasno događaja.”
„Viđala sam muškarce koji su patili od gubitka pamćenja posle
preteranog pića”, rekla je Lili. „A dejstvo opijuma može biti tako opojno
da korisnici postaju prilično... nesmotreni.”
Ursula je pogledala Slejtera. „Šta nameravaš da uradiš s ovim što si
otkrio?”
Slejter je pogleda. „Razgovaraću s Fulbrukom.”
„Nameravaš da mu kažeš da znaš da ucenjuje ljude?”, oštro je upitala
Lili.
„Daću mu priliku”, odgovorio je. „To je mnogo više nego što su En
Klifton, Rouzmont i gospođa Vajat dobili.”
„Priliku da uradi šta?”, pitala je Ursula. „Da preživi”, odgovorio je. „Ne
razumem”, rekla je Lili.
Ali Ursula je razumela. Proučavala mu je lice. „Veruješ da je Fulbruk
sledeći na Kobovom spisku, zar ne?”
„Siguran sam u to.”
,,A zašto bi ga upozoravao?”, pitala je. Rukom je pokazala na
fotografije i dnevnik. „On je ucenjivač odgovoran za samoubistvo barem
dva čoveka. Njegove pretnje su nesumnjivo napravile pakao od života
ostalima u tom dnevniku. A šta je s onom ženom - Nikol - koja je radila u
Paviljonu zadovoljstva? Fulbruk je neposredno odgovoran i za njenu smrt
jer je on uneo drogu u klub Olimp.”
~ 216 ~
anna
 Zvoncica

„Svestan sam toga”, rekao je. Skinuo je naočare i izvadio maramicu iz

džepa.
„Slejteru, on ne zaslužuje da bude upozoren”, bunila se Ursula. „Pusti
Koba da ga udesi.”
Obrisao je stakla naočara. „Večeras si veoma oštra. Smatram da je ta
osobina dostojna divljenja kod dama.”
Čvrsto je prekrstila ruke na grudima. „Fulbruk možda ima titulu i
plemenito poreklo, ali zapravo je kriminalac koji se izvlači sa zločinima
zbog položaja u društvu. Vrlo dobro znaš da je malo verovatno da ćemo
ikada uspeti da pronađemo dokaz potreban da bude uhapšen. Čak i da
uspemo, još je manje verovatno da bi bio osuđen i poslat u zatvor.”
Vratio je maramicu u džep i pogledao u visoki sat. „Znam.”
Razdvojila je ruke i raširila ih u očajanju. ,,A zašto bi ga onda upozorio
da se Kob možda sprema da ga ubije?”
Stavio je naočare i pokupio fotografije. „Upozoriću ga zato što će to na
kraju biti sasvim svejedno.”

~ 217 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeset osmo poglavlje

Slejter se nije obazirao na prikrivene poglede i iznenadnu tišinu koja

je zavladala klubom. Bilo je gotovo dva sata ujutru. Većina muškaraca
zavaljenih u dubokim kožnim foteljama bili su odeveni u otmena crno-
bela odela. Na svakom stolu nalazili su se belo vino i konjak. Prostorija je
bila zadimljena od cigara.
Jedan stariji gospodin, koga je prepoznao kao očevog prijatelja,
podrugljivo se nasmejao i namignuo. Slejter mu je klimnuo glavom u znak
pozdrava i produžio do sobe za kartanje. Odbio je da preda kaput i šešir
lakeju, pa su se kapi kiše slivale s njega na tepih.
Fulbruk je sedeo za stolom s još trojicom. Držao je u ruci karte i
smejao se na primedbu koju je drugi igrač upravo napravio, a onda je
prostorija odjednom utihnula. Kao i svi ostali, okrenuo se prema vratima
da vidi ko ili šta je uzrokovalo tako iznenadnu tišinu. Kad je ugledao
Slejtera, zagunđao je i teatralno počeo da proučava svoje karte.
„Uprava kluba očigledno pušta svakoga unutra u poslednje vreme”,
obratio se prisutnima, „uključujući i one za koje se priča da su zreli za
sanatorijum.”
Jedan čovek se nelagodno zakikotao. Ostali igrači su se zadubili u
svoje karte kao da je ulog odjednom postao život ili smrt.
Slejter je prišao stolu. „Izvinjavam se na smetnji, Fulbruče, ali imam
prilično važnu poruku za vas.”
„Zauzet sam, Rokstone. Neki drugi put.”
„Ako biste radije razgovarali o izvesnom dnevniku i nekim
fotografijama neki drugi put...”
Fulbruk je skočio tako brzo da mu se stolica prevrnula unazad i
zakloparala po podu.
„Otac vam je možda bio gospodin, ali jasno je da ste se ponašanjem
ugledali na majčinu stranu”, izjavio je.
„Zapamtiću vašu uvredu na račun moje majke”, odgovorio je Slejter.
„Ali večeras imam nešto važnije. Hoćemo li nastaviti ovaj razgovor ovde
pred svima, ili napolju, gde ćemo imati malo privatnosti?”
„Napolju. Ne želim da izlažem prijatelje i saradnike vašem prisustvu
duže nego što je neophodno.”
~ 218 ~
anna
 Zvoncica

Slejter se okrenuo i pošao ka vratima bez reči. Fulbruk je oklevao, a

zatim pošao za njim. Lakej mu je u predvorju predao kaput, šešir,
rukavice i kišobran.
Slejter je prvi krenuo napolje i sišao stepenicama na kišu. Zaustavio se
na rubu kruga svetla ispod ulične lampe.
„Čeka me kočija”, rekao je. Pokazao je glavom prema vozilu na drugoj
strani ulice.
Fulbruk je otvorio kišobran i oprezno pogledao u kočiju.
„Stvarno ste ludi ako mislite da ću ući u kočiju s vama”, rekao je.
„Kako želite. Pokušaću da budem brz. Imam fotografije i ucenjivački
dnevnik koji ste čuvali u sefu u radnoj sobi.”
„Lažete!” Fulbruk zamuca. „Kako ste mogli... unajmili ste nekoga da mi
provali u kuću, kučkin sine! Kako se usuđujete?”
„Nisam nikoga unajmio. Sam sam obavio posao. Slobodno me tužite,
ali ako to uradite, moraću da pokažem poroti šta sam otkrio u vašem
sefu.”
„Gade!” Zvučao je kao da se davi. „Stojite tu i priznajete da ste
provalnik?”
,,A vi ste ucenjivač - a takođe i odličan knjigovođa. Beleške su vam
vrlo precizne. Primetio sam da ste precrtali imena vaše dve žrtve - onih
koji su odabrali samoubistvo umesto da vam daju ono što ste od njih
tražili za čuvanje njihovih tajni.”
„Vreme koje ste proveli na onom prokletom ostrvu pomutilo vam je
um, Rokstone! Očigledno nemate pojma s kim imate posla!”
„A ja mislim da vi ne shvatate ozbiljnost svog položaja. Znam da vam
je partner Amerikanac Dejmijan Kob.”
„Pa šta s tim? Priznajem da sam poslovao s Kobom. Možda je prost, ali
je uspešan poslovni čovek, a ne kriminalac.”
„U tom slučaju, nema mnogo razlike među vama. Kad smo već kod
toga, treba da znate nešto o Kobu. Prva je da on nema nameru da s vama
održava dugotrajno partnerstvo. Cilj mu je da uspostavi monopol nad
kontrolom droge i namerava da vodi posao iz Njujorka. To znači da mu
više ne treba vaša proizvodna i prodajna mreža.”
Fulbrukovo lice iskrivilo se od gneva. „To je laž!”

~ 219 ~
anna
 Zvoncica

„ A šta vi mislite, zašto je unajmio ubicu da ukloni Rouzmonta,

proizvođača parfema koji vam je pravio drogu, i vašu kurirku En Klifton, i
gospođu Vajat?”
,,U Rouzmontovoj laboratoriji dogodila se eksplozija. Vlasti veruju da
je zatrpan ispod krša.”
„Ne pratite vesti, Fulbruče. Rouzmontov leš otkriven je još juče. Neko
mu je zario šiljak u vrat. I gospođa Vajat je umrla u veoma sličnoj nesreći
sa šiljkom.”
Ukočio se. „Čuo sam da ju je ubio klijent.”
„Trgovala je velikom količinom droge sa strane. Nisam siguran da li je
se Kob otarasio zato što je sama ušla u posao, ili je jednostavno procenio
da zna previše. Pretpostavljam da je zato ubio i En Klifton.”
„Kliftonova se ili ubila ili predozirala.”
„Sada to više nije važno. Ono što je važno jeste da ste vi jedini član
britanske strane posla koji je još živ.”
„To je smešno. Kob ne može da me ubije. Jedino ja mogu da ga
snabdem drogom. On to zna.”
„Predlažem da to raspravite s Kobom. U gradu je.”
Fulbruk se podsmehnuo. „Grešite. Brod mu neće pristati do sutra.”
„Vi ste zaista kratkovidi, Fulbruče. Kob i njegov unajmljeni ubica stigli
su pre nekoliko dana, baš u vreme smrti En Klifton.”
„A kako biste vi to mogli znati?”
„Jer sam sinoć pronašao leš ubice. Bio je u sanduku u skladištu. Znate
to mesto, siguran sam. Tamo je Rouzmont isporučivao ambroziju koja je
slata brodom u Njujork.”
Slejter poče da se okreće. Stao je kad ga je Fulbruk ščepao za ruku.
„Skidajte ruku s mene”, izgovorio je veoma tiho.
Fulbruk se trgao. Pustio mu je rukav kao da se opekao na tkaninu.
„Rekli ste da je Kob u Londonu”, prosiktao je. „Ako je to istina,
dokažite! Gde je odseo?”
„Ne mogu biti potpuno siguran”, odgovorio je Slejter. „Ali pronašao
sam posetnicu hotela Stoukli na mrtvom ubici. Poslao sam čoveka da
proveri. Naravno, tamo je samo jedan američki poslovni čovek, prijavljen
pod drugim imenom, ali ubica se predstavljao kao njegov sluga.”
Fulbruk je bio zbunjen. „Lažete. Sigurno lažete.”
~ 220 ~
anna
 Zvoncica

„Uskoro ćemo saznati, zar ne? Vest će biti veliko iznenađenje za

štampu.”
„Kakva vest?”
„Vaša smrt, naravno. Ubistvo gospodina tako poznatog u društvenim
krugovima kao što ste vi uvek je vest.”
„Pretite li mi, prokleti ludače?”
„Ne, zapravo vam činim uslugu time što vas upozoravam”, odvratio je
Slejter. „Predlažem da odete odmah na železničku stanicu i napustite
London prvim vozom. To vam je jedina nada.”
„Kob se ne bi usudio da me ubije. Neophodan sam mu, kažem vam.”
„Pretpostavljam da postoji mala mogućnosti da vas neće ubiti.”
„Obesili bi ga!”
„Da, ali ako ga uhvate”, rekao je Slejter. „Ali čak i da grešim u vezi s
Kobovim namerama, i dalje ostaju vaši ostali neprijatelji, zar ne?”
„O čemu sad pričate?”
„Sredio sam da se razne stranice vašeg dnevnika, fotografije i negativi
pošalju sutra vašim žrtvama. Biće priložene i napomene da je materijal
pronađen u vašem sefu. Šta mislite, koliko dugo ćete poživeti kad moćnici
koje ucenjujete saznaju da ste vi ucenjivač? Možda bi onda, umesto vozne
karte, trebalo da razmotrite rezervaciju karte za Australiju.”
Fulbruk je zapanjeno zurio u njega. „Vi ste mrtav čovek! Mrtav čovek!”
Slejter se nije potrudio da odgovori. Prešao je na drugu stranu ulice i
popeo se u dvokolice. Kočija je brzo krenula.
Osvrnuo se baš pre nego što je vozilo skrenulo za ugao. Fulbruk je još
stajao ispred svog kluba i izgledao kao da ga je upravo posetio sam đavo.

~ 221 ~
anna
 Zvoncica

Četrdeset deveto poglavlje

Đubre je lagalo. Rokston je sigurno lagao. Svi kažu da je iskustvo sa

Grozničavog ostrva uticalo na njegovu mentalnu uravnoteženost.
Ali to ne objašnjava kako je saznao za dnevnik i fotografije i poslovnu
vezu sa Kobom. Postojalo je samo jedno objašnjenje - Rokston je ipak
upao u sef. Visoki zidovi, opasan pas, savremene brave - sve uzalud.
Još je drhtao od srdžbe kad je izašao iz kočije i popeo se stepenicama
u kuću. Zalupao je nekoliko puta na vrata i opsovao kad mu niko nije
odgovorio. Bilo je skoro tri ujutru. Sluge su spavale, ali to nije bilo
opravdanje. Prokletstvo! Neko bi trebalo da otvori vrata. Lenji gadovi! Sve
će ih otpustiti ujutru!
Petljao je oko ključa i najzad uspeo da otvori vrata. Ušao je u mračan i
prazan hodnik. Bacio je šešir na lakirani sto, ali previše je žurio da bi
skidao kaput.
Pojurio je kroz hodnik do radne sobe. Na ulazu je ponovo zastao da
izvadi drugi ključ. Zavlačio ga je u bravu tri puta pre nego što je konačno
ušao u prostoriju.
Upalio je lampu. Obuzelo ga je olakšanje kad je video da je sef i dalje
zaključan. Možda je Rokston blefirao. Ipak, kako je mogao znati za
fotografije i dnevnik?
Čučnuo je ispred sefa i okrenuo kombinaciju na bravi. Tračak nade
koji je treperio u njemu smesta se ugasio kad je otvorio vratanca.
I dnevnik i fotografije su nestali. Da mu se naročito okrutno naruga, đubre
je ostavilo nekoliko hiljada funti.
Otišao je do radnog stola i srušio se na stolicu. Zagnjurio je lice u šake
i pokušao da razmisli. Bilo mu je teško da zamisli da će se Kob odvažiti da
ga ubije. Bio je potreban Amerikancu. Ali morao je da pobegne iz Londona
pre nego što žrtve ucene saznaju da im je on iznuđivao izvesne finansijske
i društvene usluge tokom protekle godine. Rokston je u jednome bio u
pravu - neki ljudi koje je ucenjivao bili su veoma opasni.
Morao je da razmisli. Morao je da pobegne. Morao je da se zaštiti.
Podigao je glavu i otključao gornju fioku radnog stola. Pištolj je još bio
unutra. Barem njega gad nije uzeo. Još jedna uvreda, bez sumnje.
Proverio je da li je pištolj napunjen, a zatim ga gurnuo u džep kaputa.

~ 222 ~
anna
 Zvoncica

Skočio je na noge, vratio se do sefa i izvadio svežanj novčanica.

Gurnuo je novac u džepove.
Razmišljao je o tome da probudi slugu da mu spakuje odeću, a onda je
zaključio da ne želi više da gubi vreme.
Izašao je iz radne sobe i popeo se do svoje spavaće. Na polovini
hodnika se zaustavio ispred Valerinih vrata. Bila su zatvorena.
Preplavio ga je žestoki nalet besa. Za sve je ona kriva. Ona mu je
objasnila svojstva ambrozije i predstavila mu privlačnu sliku kako bi je
mogli upotrebiti za sticanje bogatstva i vlasti nad moćnim ljudima.
Poželeo je da je udavi.
Gnev mu je nakratko potisnuo strah. Probao je kvaku. Kad je shvatio
da su vrata zaključana, pesnicom je zalupao po drvenoj ploči.
„Valeri, glupa kučko!”
Nije bilo odgovora.
Smesta je povratio uračunljivost. Nije imao vremena da razvaljuje
vrata. S Valeri će se pozabaviti kasnije.
Požurio je hodnikom do spavaće sobe. Trebalo mu je neko vreme da
nađe kofer. Pakovanje je bio posao za sluge. Odakle on može znati gde
stoje putne potrepštine?
Ugurao je nekoliko osnovnih stvari u torbu i zatvorio poklopac.
Vukući je, izašao je u hodnik i sišao stepenicama. Kasno se setio da
nije tražio od kočijaša da ga sačeka. Nema veze. Uskoro će pronaći drugu
kočiju.
Izašao je i brzo krenuo prema udaljenom uglu ulice. Prestrašeno je
osluškivao, ali postojana kiša prigušivala je noćne zvuke.
Muškarac u kaputu i s kišobranom pojavio se pod svetlom ulične
lampe. Prilika mu se približavala. Svaki korak mu je bio jezivo odlučan.
Obuzela ga je užasna strava. Potražio je pištolj.
Trenutak kasnije, prilika u kaputu popela se stepenicama velike
gradske kuće i nestala u ulazu.
Olakšanje koje je obuzelo Fulbruka bilo je tako snažno da nije bio
svestan osobe iza sebe sve dok mu ruka u rukavici nije prekrila usta. Nož
mu je prerezao grlo pre nego što je stigao da shvati šta se dogodilo.
Polako se srušio na leđa. Staklastim očima gledao je u lice čoveka koji
se naginjao nad njim. Pokušao je da progovori, ali reči mu nisu izlazile.

~ 223 ~
anna
 Zvoncica

„Bilo je zadovoljstvo poslovati s tobom”, rekao je Kob. „Ali iskrsla mi

je bolja finansijska prilika. Siguran sam da razumeš.”

~ 224 ~
anna
 Zvoncica

Pedeseto poglavlje

Narednog jutra Ursula je sa Slejterom u biblioteci proučavala beleške

o slučaju, u pokušaju da uspostave pravi vremenski sled. Vrata su se
iznenada otvorila.
„Najveća nepoznanica ovde je tačno vreme Kobovog dolaska u
London”, rekao je Slejter.
Zaćutao je kad je Gilbert Otford žurno ušao u sobu. Novinar je bio sav
zajapuren od uzbuđenja.
„Fulbrukov leš je rano jutros otkrio jedan pozornik”, objavio je.
„Razbojnik mu je prerezao vrat. Leteći obaveštajac štampa posebno
izdanje. Moj urednik je odabrao naslov - Ubistvo na Mapstounskom trgu!
Veliki skandal!”
Jezivi šok presekao je Ursulu. Dlanovi su je golicali, a za vrat kao da su
je hvatali prsti iz groba. Nije je toliko uznemirila vest o Fulbrukovoj smrti
- već spoznaja da je Slejter predvideo to ubistvo.
Pogledala ga je. Ćutke je sedeo za radnim stolom, sa uredno
poredanim listovima beležaka, i gledao u Otforda sa izrazom koji nije
mogla protumačiti.
Jedno je kad logički zaključite da bi neko mogao biti sledeća meta
ubice, pomislila je. Sasvim je drugo kad se takvo razmišljanje pokaže i
tačnim. Činjenica da je Fulbruk zaslužio takvu sudbinu nije bila važna.
Saznanje da je neko predvideo takav ishod - i da je taj ishod bio smrt -
ledila je dušu.
„Gde su pronašli leš?”, tiho je pitao.
Otford je bacio pogled na beleške. „Nedaleko od njegovih ulaznih
vrata. Veruje se da su ga napali ili nakon što je izašao iz kočije ili dok je
pokušavao da je pozove. Niko iz komšiluka nije ništa ni video ni čuo.”
„Naravno da nije”, rekla je Ursula.
„Ali nedostatak svedoka neće zataškati skandal.” Otford zatvori
svesku. „Ubistvo gospodina na sopstvenom pragu u elitnom kraju uvek je
udarna vest. Svaki izveštač u gradu piše o tome, ali zahvaljujući vama,
gospodine Rokstone, ja jedini znam za Fulbrukove veze s klubom Olimp,
gde muškarci iz visokih krugova uživaju u čudnoj drogi i uslugama žena iz

~ 225 ~
anna
 Zvoncica

Paviljona. Sad će i ubistvo gospođe Vajat probuditi pažnju, jer mogu da

povežem njen posao s klubom, a klub s Fulbrukom.”
„Koliko sam shvatio, ponovo radite za Letećeg obaveštajca?”, pitao je
Slejter.
„Urednik me je ponovo zaposlio jutros kad je shvatio da sam dobro
upoznat s pričom. U međuvremenu, pripremiću prvo izdanje mog novog
časopisa. Nazvaću ga Ilustrovane vesti o kriminalu i skandalima.”
„To će se dopasti širokom krugu čitalaca”, blago se podsmehnula
Ursula.
„Da, istina je”, složio se Otford.
Slejter se nagnuo napred i prekrstio ruke na stolu. „Šta ste rekli
uredniku o Kobu i poslu s drogom?”
„Ne brinite”, rekao je Otford. „Držao sam jezik za zubima o američkom
kriminalcu i ambroziji.”
„Sigurni ste da niste spomenuli Koba uredniku?” pitao je.
Otford ga lukavo pogleda. „Ni reč. Među nama rečeno, Kob mi je kec u
rukavu, što kažu Amerikanci. Čuvam ga za prvo izdanje svog časopisa,
koje će biti spremno za štampu čim se ova istraga završi.”
„Pretpostavljamo da će Kob načiniti pogrešan potez i uspeti da se
otkrije”, rekla je Ursula.
„Napraviće još jednu grešku”, odgovorio je Slejter.
Otford i Ursula ga pogledaše.
„Kako možete biti sigurni u to?” upitao je Otford začuđeno. Slejter
slegnu ramenima. „Odgovoran je za mnoga ubistva, uključujući i
gospodina iz visokog društva, i trenutno misli da niko ne sumnja u njega
jer mu brod pristaje tek danas. Uskoro će ploviti za Njujork s prelepom
ženom koja ga smatra princem na belom konju. On je kriminalac i gradi
svoje carstvo. Verujte mi, trenutno veruje da je nepobediv. Zato će i
napraviti poslednju grešku.”
„Ako vi tako kažete.” Otford je gurnuo svesku u džep. „Držim vas za
reč. Dosad niste grešili. Sad moram da krenem. Policija je obećala
saopštenje za štampu u jedan sat u Jardu. Držaće uobičajenu besmislenu
govoranciju o tome kako napreduju u potrazi za Fulbrukovim ubicom, i
tako dalje, i tako dalje. Gluposti, naravno, ali moj urednik želi to za
novine.”
Žurno se udaljio i nestao hodnikom. Ursula je sačekala dok nije čula
kako ga je Vebster izveo iz kuće.
~ 226 ~
anna
 Zvoncica

Ustala je, prešla preko sobe i veoma tiho zatvorila vrata. Okrenula se i
pogledala u Slejtera.
„Znao si šta će se dogoditi Fulbruku iako si ga upozorio”, rekla je.
Ustao je i prišao prozoru da pogleda u pokislu baštu. „Nije bilo
sigurno da će Fulbruk završiti mrtav, ali postojala je veoma velika
verovatnoća da će ishod biti upravo takav. Šema je bila gotovo potpuno
jasna.”
„Gotovo?”
„Šema lavirinta nikad nije sasvim jasna dok ne stigneš u središte i ne
vidiš odgovor. Nemoguće je uzeti u obzir svaki deo jednačine. Logika
može biti iskrivljena ili zamagljena nepredvidivim osećanjima.”
„Ali u ovom slučaju, logika ti je bila ispravna.”
Okrenuo se da je pogleda. „Zato što sam pretpostavio da se Fulbruk
neće poneti razumno. Znao sam da će se verovatno uspaničiti. Bio sam
gotovo siguran da će otići pravo kući po novac za koji sam mu rekao da
sam ostavio u sefu.”
,,I znao si da će ga Kob vrebati iz mraka.”
„Kob se ne snalazi po Londonu, a pošto mu je ubica mrtav, prepušten
je sam sebi. Sumnjam da je pratio Fulbruka kroz naše prometne i
povremeno opasne ulice. Ali sigurno je imao njegovu adresu. Samo je
trebalo da iznajmi kočiju da ga odveze do Mapstounskog trga i sačeka
Fulbruka da se pojavi.”
Prešla je preko sobe i stala pravo ispred njega. Položila mu je ruke na
ramena, propela se na prste i prešla usnama preko njegovih.
„Fulbruk ne zaslužuje naše sažaljenje”, izjavila je. „Ali veoma mi je žao
što si morao da hodaš po lavirintu tako duboko u tami da bi se pozabavio
njime.”
Obuhvatio joj je rukama lice. „Hvala ti.”
„Za šta?”
„Za razumevanje.”
Zagrlio ju je i dugo držao u naručju.

~ 227 ~
anna
 Zvoncica

Pedeset prvo poglavlje

„Čekaću vas ovde, gospodine.” Kočijaš ga je pogledao sa svog sedišta.

„Moj sin Tom će vam pomoći oko sanduka. Ja ću ostati kod kočije. Ovaj
kraj je pomalo sumnjiv.”
Kob se nevoljno osvrnuo oko sebe. Bila je skoro ponoć. Mračno
skladište videlo se pod mesečinom u magli. Nije bilo nikog drugog na
vidiku, i nije imao razloga da sumnja da je neko uzeo drogu. Posao u
Londonu bio je uspešno obavljen, podsetio se. Iskrsla je samo nevolja s
Habardom, ali na kraju je i to rešio. Sve ostalo je išlo po planu.
„Trebaće nam fenjer”, rekao je Kob.
„Imam ovde jedan”, oglasio se Tom.
Dohvatio je fenjer i sišao sa sedišta. Žilavi momčić od trinaest-
četrnaest godina izgledao je dovoljno snažan da prihvati jednu stranu
sanduka. Jedva je čekao da dobije dodatnu napojnicu koju mu je Kob
obećao.
„Ovo neće trajati dugo”, rekao je Kob.
S Tomom pored sebe, krenuo je prema ulazu u skladište. Logika mu je
govorila da je sve u redu, ali nije se mogao osloboditi nelagode koja ga je
pratila čitav dan. Ali uskoro će sve biti gotovo. Atlantik sutra isplovljava
za Njujork. On, Valeri i sanduci s drogom biće na njemu. Jedno je bilo
sigurno, više nikad neće doći u London. Prezirao je to prokleto mesto.
Tom je stao na vratima. „Sve je lepo i propisno zaključano, vidim.
Rekao bih da je ono što ste ostavili unutra sigurno vredno.”
Radoznalost u dečakovom glasu izazvala je novi talas nelagode. Šta
ako se dečak i njegov otac dogovore da ga ubiju i ukradu mu drogu? On bi
svakako razmislio o tome da je na njihovom mestu.
Podsetio se da je kočiju izabrao nasumično, iz dugog reda javnih
vozila koja su čekala ispred hotela. Tom i njegov otac nikako nisu mogli
znati ko je on niti šta namerava.
„Sanduci koje večeras uzimamo sadrže uzorke tkanine koje vraćam u
Njujork”, odgovorio je.
„Tkanina, a?” Tomovo oduševljenje je splasnulo. „Ipak je verovatno
bolje što ste zaključali robu. Ima ljudi koji bi ukrali bilo šta, pa čak i

~ 228 ~
anna
 Zvoncica

uzorke tkanina. Moj tata kaže da je svet opasno mesto za poštenog

čoveka.”
„Otac ti je u pravu.”
Kob je izvadio ključ iz džepa i otključao vrata. Tama i miris droge
zapahnuli su ih iz unutrašnjosti. Povukao se. „Ti idi prvi”, rekao je Tomu.
„Imaš fenjer.”
„Dobro, gospodine.”
Tom visoko podiže fenjer i krenu kroz vrata. „Ovde je prokleto
mračno, zar ne? Mislite li da ima duhova?”
Kob zavuče ruku u džep i sklopi je oko pištolja. Oprezno je pogledao u
sanduk s Habardovim ostacima. Je li pažljivo pregledao leš da se uveri
kako ga ništa ne može povezati s njim? Te noći je žurio.
„Duhovi ne postoje, dečače”, rekao je glasno.
„Moja mama ne kaže tako. Pre neku noć išla je na neku seansu i
razgovarala sa duhom svoje sestre Meg. Tetka Meg je umrla pre godinu
dana. Nikome nije rekla gde je sakrila čajnik. Mama ga je svuda tražila. Ali
ni Megin duh se nije mogao setiti gde ga je stavila.”
„Rekao sam ti, nema duhova”, zarežao je Kob.
Tom je ustuknuo.
„Dobro, gospodine”, prošaputao je. Pogledao je oko sebe. „Gadan
miris, jelda? Kladio bih se da je tu negde mrtav pacov.”
I Kob odjednom postade veoma siguran da mora da proveri sanduk s
Habardovim lešom. Morao je da se uveri kako nije napravio nikakvu
grešku. Ali nije mogao dopustiti Tomu da vidi leš.
„Daj mi fenjer”, naredio je.
Tom mu ga pruži.
„Sačekaj ovde, kod ove gomile praznih sanduka”, zatražio je Kob.
„Da, gospodine.” Tom je nabrao nos i požurio preko prostorije. „Mora
da je neki veliki pacov.”
Kob je prišao sanduku s Habardom. Samo će baciti pogled, govorio je
sebi. Uveriti se da telo niko nije dirao.
Spustio je fenjer na obližnji sanduk. Osećao je kako ga dečak
posmatra. Verovatno misli da sam lud. Ali tu nije bilo pomoći. Morao je biti
siguran.

~ 229 ~
anna
 Zvoncica

Podigao je poklopac. Vonj smrti odjednom se pojačao, ali Kob to

gotovo nije ni primetio. Nije se prvi put susreo s njim.
Zurio je u Habardov leš. Baš onako kako ga je ostavio, zaključio je.
Obuzelo ga je olakšanje. Počeo je da mu pretresa odeću. Čuo je dečaka
kako se kreće iza njega.
„Samo trenutak”, rekao je, ne trudeći se da se okrene. „Onda ćemo
uzeti sanduke i otići.”
„Vaš unajmljeni ubica imao je posetnicu hotela uguranu u cipelu.”
Glas koji je dopro iz mraka tako ga je preplašio da je spustio poklopac
sanduka. Izvadio je pištolj iz džepa i okrenuo se.
Prvo je pomislio da ga oči varaju. Dečak je nestao. Zatim je čuo oštro i
uplašeno disanje iza naslaganih sanduka. Tom se sakrio. Ali on sad nije
bio važan. Glas iz mraka na udaljenom kraju skladišta uznemirio je
Kobove živce.
„Ko si ti?”, graknuo je. „Gde si? Pokaži se.”
„Verujem da nećete paničiti.” Prilika je izašla iz mraka i zastala na
samom rubu bleštavog svetla fenjera. „Došao sam da razgovaramo o
poslu. Pošto više nema Fulbruka, nadam se da ćete biti zainteresovani za
novog partnera.”
Kob se trudio da shvati šta se dešava. „Ko ste vi?”
„Rokston.”
„Dakle, ti si đubre o kom mi je Valeri pričala - onaj što se
zainteresovao za smrt stenografkinje. Šta želiš?”
„Vi imate jednostavan i otvoren poslovni plan. Nameravate da
izgradite monopol nad ambrozijom. Došli ste ovamo da zatvorite
britansku stranu posla. Vratićete se u Njujork sa svime što je potrebno da
uzgajate, skupljate i spravljate drogu u svim njenim raznim oblicima. Bili
su vam potrebni samo uzorci, semenje i stručni baštovan koji zna kako da
dobije drogu iz biljke. Ledi Fulbruk.”
„Izgleda da znaš mnogo o mojim poslovima.”
„Istražio sam.”
„Kako si otkrio Habardov leš?”, pitao je. „Nije bilo svedoka te noći. U
to sam siguran.”
„London je moj grad. Umem da se snađem.”
Kob je malo razmislio o tome. „Primećujem da svoje otkriće nisi
prijavio policiji.”
~ 230 ~
anna
 Zvoncica

„Zašto bih rizikovao da izgubim nešto što obećava da će biti zlatna

poslovna prilika? Priznajem samo da ne razumem zašto ste se otarasili
Habarda. Ipak je on bio jedini kome ste mogli verovati u Londonu.”
„Habard je postao teret pošto nije uspeo da te se reši”, objasnio je
Kob.
,,I mislio sam da je to slučaj. Mada, bio je koristan, makar neko vreme.
Pobrinuo se za ljude koji su znali za Fulbrukovu povezanost s vama. Ali
pošto više nema Habarda, morali ste sami da se pobrinete za Fulbruka
sinoć.”
„Previše znaš o mojim privatnim poslovima”, rekao je Kob. „Jesi li ti
neki od Fulbrukovih saradnika iz kluba?”
„Fulbruk i ja nismo bili prijatelji i nismo zajedno poslovali. Ali da,
znam mnogo toga o vašim poslovima.”
,,I sada želiš da zauzmeš njegovo mesto kao moj britanski partner.”
„Ne vidim zašto ne bismo udvostručili naše zarade sa staklenicima i
prodajom u obe zemlje. Ja mogu da se pobrinem za Evropu i Daleki Istok.
Vi biste imali kontrolu nad čitavom Amerikom.”
„Gde ti je pratnja?” pitao je Kob. „Nisam ih video napolju, a ovde si,
izgleda, sam. Osim dečaka, naravno.”
,,I vi ste sami, zar ne? Ubili ste jedinog saradnika koji je mogao da vam
čuva leđa.”
„Dakle, došao si ovamo sam”, tiho je frknuo Kob. „Prokleti Englezu!
Tako si prokleto nadmen!”
„Vi ste stranac u gradu, Kobe, a ne ja. Obojica znamo da je na ovoj
razdaljini i pri ovako lošem svetlu veoma mala mogućnost da biste me čak
i okrznuli, a kamoli ubili.”
Kob je jače stegao pištolj. Kad bi gad samo zakoračio na svetlo.
„Hajde da raspravimo o pogodbi koju si izneo”, rekao je. „Shvataš li da
nemaš to što će ti biti potrebno za uspešno uzgajanje biljke?”
„Nekoliko paketića semenja i znanje kako se uzgaja biljka i kako se
prerađuje u drogu? Grešite, Kobe. Vidite, ledi Fulbruk nije bila jedina koja
je posedovala to znanje.”
„Da, znam. I ona Kliftonova mi se javila, ili bolje reći, gospodinu
Paladinu. Rekla mi je kako je mesecima posmatrala Valeri i stekla veštine
potrebne za uzgoj biljke. Tvrdila je kako ima paketiće semenja ambrozije.
Želela je da uspostavi partnerstvo. Ali mrtva je i ti podaci umrli su s
njom.”
~ 231 ~
anna
 Zvoncica

„To nije tačno. Gospođica Klifton je bila veoma dobra stenografkinja.

Znate li šta to znači?”
Kob je osetio kako mu znoj izbija po čelu. „Bila je obična sekretarica.”
„En Klifton je u svoju stenografsku svesku zabeležila svaku pojedinost
o tome kako se uzgaja i prerađuje biljka. Možda će vas zanimati da znate
kako je ta sveska sad kod mene.”
„Čak i da govoriš istinu, trebalo bi ti semenje ili nekoliko uzoraka da
bi dobio veliku količinu biljke.”
„Ah, da, semenje. Trenutno je u sefu zajedno sa sveskom.”
Kob je pomislio na Valeri koja je naivno dopustila sekretarici da je
posmatra u staklenoj bašti i destileriji. Poželeo je nekoga da zdrobi - pre
svega Valeri. Ali ako se izvuče iz ove neprilike, biće mu potrebna, barem
dok ne posadi biljku u svom njujorškom stakleniku i ne izgradi
laboratoriju.
„Glupača”, rekao je. „Trebalo je da budem pametniji, a ne da se
upuštam u poslovni dogovor sa ženom.”
„Vaš hotel me je ljubazno obavestio da jedan američki poslovni čovek
koji je odseo kod njih namerava sutra da ode. Znao sam da nećete moći da
odolite i da ćete se vratiti ovamo večeras da proverite leš i pokupite
sanduke.”
Kob oseti hladnoću u stomaku. „Kako si to mogao znati?”
„Vi ste kriminalac koji deluje na nepoznatoj teritoriji. Zato je
zapanjujuće lako predvideti vaše postupke.”
„Kučkin sine! Ništa ti ne možeš da dokažeš!”
„Ništa i ne moram da dokazujem, sećate se? Ne radim za Skotland
jard. Ja sam obični poslovni čovek.”
Ovo se polako pretvara u propast, razmišljao je Kob. Trebalo je juče
da završi posao. Dolazak ovamo po sanduke s drogom bio je greška.
Rokston je bio u pravu - delovao je na nepoznatoj teritoriji, a to je bilo
opasno. Morao je da ode iz Londona. Kad bi samo uspeo da se ukrca na
brod, bio bi siguran.
Bacio je pogled na vrata. Kočija ga je čekala napolju. Počeo je da kuje
planove. Dečak je sad previše znao. Morao bi da umre. Ali dotle bi mu
poslužio kao talac, dok ga njegov otac ne preveze na bezbedno mesto.
Da, ta strategija bi uspela. Ali prvo je morao da se oslobodi Slejtera
Rokstona.

~ 232 ~
anna
 Zvoncica

„Ozbiljno razmišljaš o partnerstvu?” pitao je.

„Zašto bih inače došao? Mogao sam već uzeti sanduke s drogom. Ne
biste nikad saznali ko je lopov.”
,,A ti si tu, i nudiš mi partnerstvo. Počinjem da verujem da je ono što je
Fulbruk rekao za tebe istina - pomalo si lud. To ima neke veze s tvojim
prisilnim boravkom na ostrvu, kažu.”
,,I ja sam čuo takve priče o sebi. Možda ima nečega u njima. Na kraju
krajeva, kako bi neko znao je li lud? Ali kad se radi o nadmenosti, vi ste
neprevaziđeni, Kobe.”
„O čemu pričaš?”
Slejter je izašao iz senke i stao pod svetlo. Ruke su mu bile prazne.
Kob odahnu od olakšanja.
Slejter opušteno pruži ruku da uhvati konapac koji je visio s tavanice.
„Neki bi rekli da ubistvo gospodina iz visokog društva kakav je bio
Fulbruk zahteva zapanjujući nivo nadmenosti”, rekao je.
Kob se nasmešio. „Njegovo ubistvo je bilo veoma lako.”
„Je li?”
„Sačekao sam ga ispred njegove kuće na Mapstounskom trgu. Kad je
sišao ulaznim stepeništem, pratio sam ga i presekao mu grlo.”
„Razumem. A mogu li da pitam zašto mi to sad govorite?”
„Zato što mi ne treba poslovni partner.”
Kob podiže pištolj i pripremi se da povuče okidač.
Ali Slejter je već snažno povlačio konopac koji je visio s tavanice.
Kob se spremio da ga ubije. Uopšte nije video tešku mrežu koja je
padala s tavanice, sve dok se nije spustila preko njega. Njena težina
izbacila ga je iz ravnoteže i oborila na pod.
Viknuo je i nagonski povukao okidač. Pištolj je zagrmeo, ali metak je
odleteo u prazno. Kob se borio sa zamkom. Uspeo je samo još više da se
zapetlja u mreži od debelog konopca.
Skladište su ubrzo ispunili policajci koji su izašli iz nekoliko sanduka i
sišli iz potkrovlja. Jedan čovek u odelu i kravati prišao je Kobu.
„Jeste li čuli dovoljno, detektive?” pitao ga je Slejter.
,,I više nego dovoljno”, odgovorio je detektiv. Zavukao je ruku u mrežu
i dohvatio revolver. „Mnogo svedoka čulo je priznanje ovog čoveka.

~ 233 ~
anna
 Zvoncica

Gospodine Kobe, hapsim vas za ubistvo lorda Fulbruka i Amerikanca

Habarda. Biće i drugih optužbi. Neko mora da odgovara i za Rouzmonta,
Vajatovu i En Klifton.”
Nastalo je komešanje na vratima. Pojavilo se svetlo.
„Šta se dešava ovde?”, viknuo je kočijaš. „Tome. Tome, jesi li dobro?
Gde si, sine?”
Slejter je otišao do mesta gde je ranije sakrio Toma.
„Možeš izaći iz zaklona, Tome”, pozvao ga je. „Bezbedan si.”
Tom je skočio. Upijao je prizor sa izrazom strahopoštovanja. Zatim je
otrčao do oca.
„Onaj čovek, onaj koji je rekao da će nam mnogo platiti da odnesemo
sanduk do broda, čuo sam ga kako kaže da je nekom prerezao grlo”, rekao
je.
Kočijaš je privukao Toma k sebi. „Dobro, dobro, sine, izgleda da ga je
policija uhvatila.”
Slejter je zakoračio na svetlo fenjera i zaustavio se nedaleko od Koba.
„Gade!” prosiktao je Kob.
„Dobro došli u London”, rekao mu je Slejter.

~ 234 ~
anna
 Zvoncica

Pedeset drugo poglavlje

„Ledi Fulbruk povukla se na selo.” Otford je proverio beleške. „Kažu

da je rastrojena zbog ubistva muža.”
„Mislim da preteruju”, rekla je Ursula. „Prilično sam sigurna da joj je
neizmerno laknulo što ga nema. To bi bio tačniji opis njenih osećanja.”
Ponovo su se okupili u Slejterovoj biblioteci i slušali najnovije vesti od
veoma uzbuđenog Otforda. Ursula je sedela na sofi pored Lili, koja je
sipala čaj. Slejter je bio za radnim stolom. Ursuli se činilo da je neobično
smiren za čoveka koji se nekoliko časova ranije suočio s nasilnim
kriminalcem. Što se nje tiče, nije bila ni blizu tako hladnokrvna i pribrana.
Ali osećala je, morala je da prizna, veliko olakšanje i zadovoljstvo što je
Kob uhapšen.
Otford je okrenuo još jednu stranicu sveske. „Uspeo sam da pronađem
samo jednu osobu u Fulbrukovoj kući na Mapstounskom trgu - baštovana.
Razgovarao sam s njim kroz stražnju kapiju. Rekao je da je ledi Fulbruk
otpustila čitavu poslugu osim njega. Prema rečima baštovana, ledi
Fulbruk je ušla u iznajmljenu kočiju neposredno pre podneva i otišla na
seosko imanje.”
Ursula podiže šolju za čaj. „Ledi Fulbruk je mrzela sve sluge. Nije im
verovala. Mislila je da je uhode.”
„Bila je zatvorenica u sopstvenoj kući.” Lili je delovala zamišljeno. „I
sad je slobodna.”
Ursula se okrenula Slejteru. „Šta će se dogoditi s Dejmijanom
Kobom?”
„Rekli su mi da je poslao telegram svojim advokatima u Americi, koji
će mu, bez sumnje, unajmiti najboljeg advokata u Londonu.” Slejter je
pokupio beleške. „Naravno, postoji mogućnost da će ga osloboditi, uprkos
priznanju i činjenicama. Ako bude tako srećan, predviđam da će
rezervisati kartu za Njujork na prvom raspoloživom brodu.”
„Neće se usuditi da se zadržava u Londonu, to je sigurno”, rekao je
Otford. „Postaće ozloglašen posle suđenja. Novine i žuta štampa - naročito
Ilustrovane vesti o kriminalu i skandalima - biće puni priča o njemu
mesecima. Možda će sud zaključiti da nije kriv, ali javno mnjenje će imati
potpuno drugačije stanovište. Znate kako to ide, gospođo Kern.”

~ 235 ~
anna
 Zvoncica

„Da.” Ursula je spustila šolju uz glasno zveckanje porcelana o

porcelan. „Veoma dobro znam kako je to biti ozloglašen.”
Otford se ukočio, a zatim jarko zarumeneo. „Oprostite što sam
pokrenuo tu temu. Pa, bolje da krenem. Imam sastanak sa štamparom.
Prvo izdanje Ilustrovanih vesti izlazi u prodaju sutra.” Zastao je i
nelagodno pogledao u Slejtera. „Naš dogovor još stoji, gospodine, je li
tako? Uverio sam štampara da će mu biti plaćeno jer vi podupirete moj
časopis.”
Slejter se naslonio i prepleo prste. „Daću uputstvo mom službeniku da
vam izda ček već danas po podne.”
Otford je zračio od uzbuđenja. „Hvala, gospodine. Obećavam da ćete
imati doživotnu besplatnu pretplatu na Ilustrovane vesti o kriminalu i
skandalima.”
„Radovaću se svakom broju”, odgovorio je Slejter.
„Dobro, onda idem.” Klimnuo je glavom Ursuli i Lili. „Prijatan dan,
dame.”
Žurno je izašao.
Lili je pogledala Slejtera. „Očigledno si gospodinu Otfordu ostvario
snove.”
Skinuo je naočare i počeo da ih briše. „Uvek je lepo imati novine na
svojoj strani.”
„Čak i kad moraš da platiš za pozitivan publicitet?” pitala je Ursula.
Stavio je naočare. „Dok god mi se uloženi novac isplati, nemam
primedbe.”
Lili je spustila šolju i tanjirić na sto. „Morate me izviniti. Idem u
kupovinu. Vest o Fulbrukovom ubistvu brzo se širi i odjednom sam
veoma tražena zbog povezanosti sa Sekretarskom agencijom Kern. Svi
znaju da je jedna sekretarica bila žrtva američkog ubice. Pozivnice mi
pristižu čitavog jutra. Ovim tempom kalendar će mi biti sasvim popunjen
za čitav naredni mesec.”
Izašla je. Ursula je sačekala da ode, a onda pogledala Slejtera.
„Ne mogu da verujem da je gotovo”, rekla je. „Svi pričaju o
Fulbrukovom ubistvu, ali mene je zanimala samo Enina smrt.”
„Znam.” Posmatrao ju je preko velikog stola. „Moguće je da će Kob
izbeći dželatovu omču i vratiti se u Njujork. Ali čak i da uspe, nikad neće
moći da spere mrlju na svom ugledu. U štampi je označen kao ubica s obe

~ 236 ~
anna
 Zvoncica

strane Atlantskog okeana. Nikad neće biti pošteđen posledica. Hoće li ti to

biti dovoljno?”
„Hoće”, odgovorila je. „Želela sam odgovore i pomogao si mi da ih
dobijem. Ako sudija i porota ne uspeju, sigurno ti neću dopustiti da
preuzimaš odgovornost sprovođenja pravde. Bilo je previše tame. Vreme
je za malo sunca.”
„Slažem se.” Pogledao je prema prozoru. „Zapravo, sunce upravo sija.
Da li bi se prošetala sa mnom?”
Nasmešila se i ustala. „Bila bih oduševljena da prošetam po suncu s
tobom, Slejteru. Otrčaću na sprat i uzeti šešir.” Zastala je skupljajući
hrabrost. „Kada se vratimo, zaista moram da se spakujem i vratim se
kući.”
Gledao ju je kako odlazi ka vratima. „Nema potrebe da žuriš kući.
Možeš ostati ovde još nekoliko dana - ili duže. Vreme je da se vratimo
katalogizaciji moje zbirke. Ova istraga dovela je do ozbiljnog
odugovlačenja.”
Ukočila se. Nakon onoga što su upravo prošli, glavna briga mu je bila
katalog?
„Sa zadovoljstvom ću ti pomoći na tom poslu”, rekla je mrzovoljno,
„ali to mogu i ako živim u sopstvenoj kući.”
Proučavao je zbirku relikvija. „Ova kuće će biti... prazna bez tebe.”
„Oboje znamo da ne mogu zauvek ostati ovde kao gošća”, odvratila je.
„Moram kući. Što pre to bolje, rekla bih.”
Delovao je pogođeno. Kazala je sebi da mora biti jaka za oboje.
„Odmah se vraćam”, rekla je. Otišla je do vrata.
„Ursula?”
Vrtoglavi osećaj nade naterao ju je da zastane na vratima. Brzo se
okrenula.
„Da, Slejteru?” Pokušala je da zvuči hrabro. Izašao je iza stola. „Pada
mi na pamet da je, iz izvesnog ugla, jedna osoba izašla iz ove zbrke u
izuzetno dobrom stanju.” Srce ju je zabolelo. „Misliš li na gospodina
Otforda?”
„Mislim na ledi Fulbruk.”
„O, razumem šta hoćeš da kažeš.”

~ 237 ~
anna
 Zvoncica

„Sada ima sve, zar ne?” Skrstio je ruke i naslonio se na sto. „Fulbrukov
novac, svoju slobodu i staklenik prepun ambrozije. Kada bi htela, mogla bi
i sama da uđe u posao s drogom.”
„Možda”, složila se, „ali sumnjam da će to uraditi. Sada je veoma
bogata. Drago mi je što se oslobodila tog užasnog braka, ali nije dobila
ono što je najviše želela. Iskreno je volela Koba, znaš. Sve se vidi iz njenih
pesama. Sanjala je o bekstvu u Njujork s njim. Sada je taj san uništen.”
„Možda i nije”, rekao je. „Kao što sam rekao, siguran sam da će Kob
imati odličnog advokata. Ima bogatstvo i moć u Njujorku. Možda će još
uspeti da ostvari snove ledi Fulbruk.”
„Ali neće biti kao u njenoj mašti. Sada zna istinu o njemu.”
Klimnuo je glavom. „Mašta je veoma tanana, zar ne? Stvarnost je uvek
smrvi.”
Brzo se okrenula prema njemu, obuzeta srdžbom. Neće mu dozvoliti
da joj uništi snove, zaklela se. Boriće se da ih sačuva.
„Blagi bože”, rekla je. „Pogledaj samo koliko je sati. Ipak nemam
vremena da šetam s vama, gospodine Rokstone. Moram odmah otići gore
da se spakujem.”
Spustio je ruke i naglo se uspravio. „Ali pristala si...”
Hladno mu se osmehnula. „Delujete začuđeno, zbunjeno, možda čak i
pomalo izgubljeno. Što ne siđete u podrum i ne prošetate lavirintom? Svi
odgovori koje tražite su tamo, zar ne? Ne trudite se da me pratite
do vrata. Zamoliću Vebstera da mi pozove kočiju. Izgubiću vam se iz vida
za manje od sat vremena.”
Zgrabila je suknje i žurno izašla u hodnik. Odlučno je zatvorila vrata
pred zapanjenim Slejterom.
Šta je drugo mogla? Sad je bio prepušten sebi. Tu se radilo o
osećanjima, a ne o logici. Znao je gde će je naći kad se konačno opameti.
... ako se opameti.

~ 238 ~
anna
 Zvoncica

Pedeset treće poglavlje

Nije se prevarila u proračunu. Prošla je kroz ulazna vrata svoje

gradske kuće manje od sat vremena kasnije. Što se tiče povratka kući, nije
imalo šta da se kaže. Zaboravila je da javi gospođi Danstan da dolazi.
Tišina predsoblja podsetila ju je da joj je kućepaziteljka još kod kćerke.
Mala gradska kuća bila je veoma tiha, zamračena i hladna.
„Možete odneti kovčeg u prvu sobu s desne strane, Grifite”, rekla je.
„Dobro, gospođo.”
Pošto je podigao kovčeg na rame, popeo se stepenicama sporim,
teškim korakom. Kao i Vebsterovi, ponašao se kao da je njen odlazak iz
Slejterove kuće gurnuo domaćinstvo u duboku ožalošćenost.
Skinula je šešir i rukavice. Grifit je sišao i kolebao se na trenutak.
„Da vam zapalim vatru, gospođo Kern?”, pitao je. „Magla je sve gušća
napolju.”
„Ja ću se pobrinuti za vatru, Grifite. Hvala ti što si mi odneo kovčeg na
sprat.”
„Dobro, gospođo. Pa, ako nemate ništa drugo, idem. Moram pronaći
berberina.”
Zatreptala je. „Berberina?”
Jarko je pocrveneo, ali oči su mu sijale. „Gospođa Lafonten dala mi je
dve karte za njenu najnoviju predstavu. Gospođica Bingam je pristala da
ide sa mnom, i da kasnije večeramo.”
„Ti? I Meti? Blagi bože, nisam ni primetila.” Shvatila je da je bila tako
obuzeta sopstvenim osećanjima prema Slejteru i tajnama Enine smrti da
nije obraćala pažnju. Nasmešila se. „To je divno, Grifite. Znam da ćete
uživati.”
,,I ja tako mislim.” Osvrnuo se. „Sigurni ste da će vam biti dobro ovde
samoj?”
„Biću dobro, Grifite.”
Zatvorila je vrata za njim i nakratko stajala u hodniku, razmišljajući
da li je uradila pravu stvar. Manje-više, dala je Slejteru ultimatum. Pitanje
je da li je shvatio poruku, i ako jeste, šta će preduzeti.

~ 239 ~
anna
 Zvoncica

Sad je počela da se pita je li možda bila previše nejasna. Slejtera je

ponekad teško razumeti. Šta ako je pogrešno protumačila njegova
osećanja prema njoj? Možda je verovala da je voli samo zato što je sada
znala da je ona zaljubljena u njega.
Uznemirila ju je mogućnost da je sve samo umislila. Upravo to je
uradila i Valeri. Izmaštala je bajku u kojoj je okorelom ubici dala ulogu
heroja.
„Pa, jedno je sigurno”, izgovorila je glasno u praznoj kući, „Slejter nije
okoreli ubica.”
To je svakako bio dokaz da nije tako budalasta kao Valeri.
Krenula je hodnikom do radne sobe, gde je upalila lampu i spustila
torbu na radni sto. Kleknula je da upali vatru. Topao plamen ognjišta
oterao je hladnoću iz sobice. Rastvorila je zavese i pustila maglovito
popodnevno svetlo da je ispuni.
Po glavi su joj se vrzmale Valerine reči upozorenja upućene En. „Glupa
žena je mislila da je pametna što zavodi muškarca toliko van svog
domašaja. To ju je na kraju ubilo, znate.”
Kratko je razmislila o tome. Tada su te reči podrazumevale da je En
bila glupa što je pokušala da zavede lorda Fulbruka. Ali šta ako je Valeri
znala istinu - da je Dejmijan Kob bio predmet Eninog pokušaja zavođenja?
To pitanje ju je uznemirilo. Nemoguće. En nikada ne bi bila tako glupa
da otkrije kako je pokušala da zavede Koba paketićima semenja i tajnama
gajenja biljke ambrozije. Bila je mudra. Previše pametna.
Ali sada je mrtva. Nije bila dovoljno mudra ili pametna da izbegne
ubicu.
Prešla je preko sobe. Čučnula je, otključala sef i izvadila paketiće
semenja, mali svežanj Paladinovih pisama i plišanu vrećicu s Eninom
malom zbirkom nakita. Ponovo je odnela predmete do stola i sela.
Neko vreme proučavala je zbirku optužujućih predmeta. Zatim je
počela da čita pisma gospodina Paladina.

~ 240 ~
anna
 Zvoncica

Pedeset četvrto poglavlje

Svetio fenjera svetlucalo je na plavim pločicama poda, ali nije

uspevalo da ublaži senke koje su ispunjavale odaju.
Slejter je stajao na ulazu u lavirint. Uvek se sve svodilo na postavljanje
pravog pitanja. Nevolja je bila u tome što nije navikao da ispituje
sopstvena osećanja. Bilo je mnogo jednostavnije potisnuti tako snažne
osećaje, kao što su ga učili u manastiru. Jednom kad se oslobode, ne može
predvideti kuda će ga odvesti. Ljutnja može da se preobrazi u bes. Želja
može navesti muškarca da zanemari logiku u nadi da će se dokopati
prolaznog obećanja strasti. Strah lako može da izazove razornu paniku.
Očaj može dovesti čoveka do toga da napusti svoje obaveze.
Ljubav je najopasnije od svih osećanja. Ali takođe i najsnažnije.
Znao je da nema potrebe da hoda lavirintom. Pitanje je bila savršeno
jasno. Kao i odgovor.

~ 241 ~
anna
 Zvoncica

Pedeset peto poglavlje

Oduševljen sam što ste zadovoljni malim znakom moje zahvalnosti.

Nadam se da ćete misliti na mene kada ga budete nosili. Nadam se dugoj i
uspešnoj saradnji...

Ursula je odložila poslednje pismo gospodina Paladina u stranu,

odvezala uzicu na plišanoj vrećici za nakit i okrenula je naopačke. Ispala
je Enina mala zbirka tričarija.
Uzela je plavu kesicu i otvorila je. Elegantan srebrni privezak u obliku
sveske i olovke pao joj je na dlan. Okrenula ga je i proučila oznaku
proizvođača. Na poleđini je bio utisnut naziv prodavnice. Firma je imala
sedište u Njujorku.
En nije dobila taj privezak od zahvalnog klijenta. Dejmijan Kob joj ga
je poslao dok ju je zavodio s daljine.

~ 242 ~
anna
 Zvoncica

Pedeset šesto poglavlje

Iznenadno lupanje na vrata odaje trglo ga je iz sanjarenja.

„Oprostite što vas uznemiravam, gospodine.” Vebsterov glas prigušila
su teška drvena vrata, ali čim ga je čuo, značilo je da sluga viče. „Gospodin
Otford je upravo stigao s krajnje važnim vestima.”
Prešao je preko prostorije da otvori vrata. Vebster je stajao u hodniku,
s pesnicom podignutom u vazduh. Otford, zajapuren i zadihan, provirio je
iza njega.
„Šta je bilo?” pitao je Slejter.
„Kob”, izustio je Otford.
„Šta s njim?”
„Nedavno su ga pronašli mrtvog u čeliji. Priča se da je u pitanju otrov.
Izgleda da je malo ranije imao posetioca, ženu odevenu kao udovicu.
Krišom od stražara, uspela je da mu doturi bočicu nečega što je ličilo na
konjak. Preminuo je nedugo nakon što je otišla. Mislite li da je gospođa
Kern odlučila da preuzme zakon u svoje ruke?”
„Ne”, odbacio je to odmah Slejter. „Mislim da je Kobova smrt delo
prezrene žene. Moramo pronaći Ursulu.”
Prošao je pored Vebstera i Otforda, preskačući po dva stara stepenika
odjednom.

~ 243 ~
anna
 Zvoncica

Pedeset sedmo poglavlje

Ursula je naglo ustala i sakupila pisma gospodina Paladina. Vratila ih

je u sef, a zatim pošla prema vratima radne sobe. Toliko o rešenosti da ne
zove Slejtera dok se ne opameti. Morala je smesta da ga vidi i kaže mu šta
je otkrila i ko je Enin ubica. Mada neće biti nikakvog dokaza, pomislila je.
Valeri će se vrlo verovatno izvući s ubistvom.
Čula je otvaranje kuhinjskih vrata baš kad je izašla iz radne sobe.
Zaustavila se i pogledala niz hodnik.
„Gospođo Danstan?”, pitala je. „Rano ste se vratili. Nisam vas
očekivala do sutra ujutru.”
Iz kuhinje je izašla Valeri, odevena u crninu sa crnim velom koji joj je
padao sa stilizovanog šešira. U ruci sa elegantnom rukavicom stezala je
mali pištolj.
,,S druge strane, ja sam vas očekivala”, rekla je.
„Vi ste ubili En”, rekla je Ursula. Polako se povlačila prema vratima
radne sobe. „To nije bilo Kobovo delo niti njegovog ubice. Vi ste je ubili jer
ste otkrili da je pokušavala da zavede muškarca koga ste želeli - junaka
koji je trebalo da vas spase i odnese u život iz bajke.”
„Mesecima sam sumnjala da je En bila upletena u vezu s mojim
mužem. Fulbruk ju je koristio kao kurirku, pa je bilo logično misliti da je
možda i spavala s njim”, rekla je Valeri. „Nije me bilo briga. Mogla je
slobodno da ga uzme. Mada, pokušala sam da je upozorim da mu nije
ništa drugo do obična kurva, ali nije obraćala pažnju.”
„Vi i vaš muž rukovodili ste prilično zahtevnim poslovnim
poduhvatom.”
„Uopšte me nije bilo briga za posao, iako vam mogu reći da je to
isprva bila moja zamisao. Prva sam shvatila šta bi upravljanje tako
snažnom drogom značilo.”
„Je li vaša zamisao bila i ucenjivanje članova kluba Olimp?”, pitala je
Ursula.
„Da, jeste. Fulbruk je već imao novac. Ali mislila sam da će, ako mu
pokažem način da ima pravu moć u najvišim društvenim krugovima i
unutar vlade, biti prinuđen da se prema meni odnosi s poštovanjem.
Umesto toga, samo sam postala još veća zatvorenica.”

~ 244 ~
anna
 Zvoncica

„Plašio se da vas izgubi jer ste bili izvor njegove novostečene moći”,
rekla je Ursula. „Znam da će ovo pitanje zvučati čudno u datim
okolnostima, ali zašto ga niste jednostavno otrovali? Očigledno ste imali
botaničkog znanja da to uradite. Otrovali ste En.”
„Često sam na početku braka pomišljala na to da ga ubijem. Ali plašila
sam se da će me uhapsiti zbog ubistva. Štaviše, znala sam da bi sva
posluga svedočila protiv mene. Baš kad sam počela da očajavam, moje
đubre od muža obavestilo me je da idemo u Njujork, u posetu izvesnom
poslovnom čoveku.”
„Upoznali ste Dejmijana Koba i ubedili sebe kako će vas on spasti.”
„Dejmijan me je voleo.” Pištolj joj je zadrhtao u ruci. „Znam da jeste.
Upustili smo se u vezu u Njujorku mom mužu ispred nosa. Nikad nije ni
naslutio. Kakav čaroban osećaj. Fulbruk je mrzeo što prema Dejmijanu
mora da se ponaša kao sebi ravnom. Nije mu ni na pamet palo da bi mi
Dejmijan mogao biti privlačan. Sve mi je bilo divno.”
„Kada ste se vratili u London, unajmili ste profesionalnu sekretaricu i
diktirali joj ljubavna pisma. En je slala pesme Kobu, koji se predstavljao
kao Paladin.”
Valeri se žalosno osmehnula. „Kad mi je Dejmijan pisao, veoma je
pazio da se predstavlja kao urednik oduševljen mojim pesmama.”
„Kada je En shvatila da vodite tajnu prepisku s ljubavnikom?”
„Zapravo, gotovo odmah. En je bila prilično bistra i živahna, a ja tako
usamljena. Pogrešila sam što sam joj verovala. Bila mi je jedina prijateljica
i jedva je čekala da mi donese najnovije pismo iz Njujorka - tako
uzbuđena što je upućena u tajnu. Usput, ja sam predložila Fulbruku da bi
mogla biti korisna kurirka. Mislila sam da će mi biti odana. Ali pogrešila
sam. Izdala me je, baš kao i Dejmijan.”
„Zamišljali ste Dejmijana Koba kao nekog junaka, ali zapravo vas je
obmanjivao.”
„Bila sam budala, ali više nikada neću igrati tu ulogu”, rekla je Valeri.
„Presudio je privezak, zar ne? Kad je En počela da ga nosi, nekako ste
shvatili da joj ga je poslao Kob.”
„Nosila je privezak u mojoj kući!” Podigla je glas. „Pretvarala se da ga
je dobila od zahvalnog klijenta, ali znala sam istinu.”
„Kako?”

~ 245 ~
anna
 Zvoncica

„Prepoznala sam oznaku proizvođača.” Suze besa zablistale su joj u

očima. Pištolj joj se divlje zatresao u ruci. „Dejmijan ga je kupio u istoj
njujorškoj prodavnici nakita gde je i meni kupio broš.”
„Kob vam je poklanjao nakit?”
Valeri zavuče ruku u džep ogrtača i izvadi malu plavu plišanu vrećicu.
Bacila ju je na sto.
„Rekao mi je da mislim na njega kad god ga nosim ispod haljina”,
prosiktala je. „Svaki dan sam ga kačila na podsuknje. Pogledajte oznaku
na poleđini. Pogledajte!”
Ursula je iskoristila priliku da se pomeri iza stola i postavi ga između
sebe i Valeri. Nije bio nikakva tvrđava, ali samo je to imala na
raspolaganju.
Uzela je plišanu vrećicu i okrenula je naopačke. Iz nje je ispao
izvanredan mali broš. Setila se dana kad je Valeri dotrčala do nje u
staklenoj bašti, sa suknjama podignutim do kolena. Imala je nešto malo i
svetlucavo zakačeno za podsuknje.
Ursula je proučila oznaku na pozadini broša.
,,U pravu ste”, izjavila je. „Izgleda da su oba komada došla iz iste
prodavnice. Međutim, ako vam je neka uteha, mislim da se može slobodno
tvrditi da je vaš broš koštao mnogo više od Eninog priveska. S druge
strane, Kob je znao da bi joj, kad bi se En pojavila u kancelariji s prelepim
skupim nakitom, koleginice i klijenti postavljali mnoga neprijatna
pitanja.”
„Nisam morala ništa da je pitam”, izustila je. „Razmetala se tim
prokletim priveskom preda mnom. Kad sam je zamolila da ga bolje
pogledam, sa zadovoljstvom me je pustila da ga proučim. Ispričala mi je
istu priču kao i vama - poklon od zahvalnog klijenta. Ali kad sam videla
oznaku, znala sam da me je izdala.”
„Je li ona znala za vaš broš?”
„Ne. Nisam se usuđivala da ga nosim otvoreno, iz straha da će neko od
slugu to preneti Fulbruku. Znao bi da mi ga nije on poklonio. Ali nosila
sam ga svaki dan u tajnosti.”
„Kako ste ubili En?”, pitala je Ursula. „Nije vam bilo dopušteno da
izlazite iz kuće. Rekli ste da su sluge neprekidno motrile.”
„Poslednjih nekoliko meseci postala sam pravi stručnjak za drogu. U
nekim oblicima može da ubije. Satima sam testirala otrovnu verziju na
miševima i pacovima. Znala sam da je En uživala u ambroziji i da je držala

~ 246 ~
anna
 Zvoncica

svoje zalihe u parfemskoj bočici koju je dobila od Rouzmonta. Bojim se da

je postala zavisnica. Rekla sam joj da mi donese bočicu da joj dam uzorak
najnovije verzije droge. Znala sam da neće odoleti a da je ne isproba.”
„Rekli ste sebi da će se, ako En umre, sve vratiti na staro između vas i
Koba.”
„Shvatio bi da sam mu potrebna”, cvilela je Valeri. „Jedino sam ja
mogla da mu prenesem tajne ambrozije. A onda ste se pojavili vi sa
zahtevom da zauzmete Enino mesto kao moja sekretarica.”
„Zašto ste mi to uopšte dozvolili?”
„Zato što sam shvatila da možda imate neke druge pobude. En je često
govorila da ste pametni, da ste promenili život posle velikog skandala.
Rekla je da vam je sve ostavila. Počela sam da se pitam je li vam ostavila i
tajnu o ambroziji.”
„Uznemirila sam vas pa ste odlučili da pozovete novinara koji mi je
pre dve godine uništio ugled.”
„En mi je ispričala za njega i njegove novine. Objasnila sam Fulbruku
da biste mogli biti opasni. Složio se da moramo biti oprezni u vezi s vama,
jer ako vas ubijemo, Slejter Rokston će sigurno praviti neprilike.
Predložila sam mužu da vas odamo novinaru Otfordu. Bila sam sigurna da
će vam ukaljati ime u žutoj štampi. Mislila sam da će vam to biti kraj - da
Rokston neće želeti da ima posla s vama kad otkrije da ste bili umešani u
veliki skandal. Tada biste mogli tiho da se udavite u reci.”
„Zašto ste došli ovamo da me ubijete? Nisam imala ništa s Eninom
vezom s Dejmijanom Kobom.”
„Imali ste sve s tim.” Valeri je stegla pištolj obema rukama. „Vi ste mi
poslali tu kurvu u kuću.”
„En i Kob nisu bili u ljubavnoj vezi. En je želela da mu postane
poslovna partnerka.”
„Ne verujem u to, ni na tren. Pa čak i da je istina, nije važno. Izdali su
me. Da nije bilo vas, sve bi se završilo onako kako je i trebalo. Bila bih na
putu za Njujork s Dejmijanom.”
„Kob je želeo vas, a ne En”, rekla je Ursula. „To mogu i da dokažem.”
Laž joj je skliznula sa zapanjujućom lakoćom. Možda zato što je
postala prilično dobra u tome posle skandala oko razvoda Piktonovih,
pomislila je. Ili se toga tako brzo setila jer je očajnički želela da zavara
Valeri.

~ 247 ~
anna
 Zvoncica

Bilo kako bilo, upalilo je. Valeri je bila vidno zapanjena. „O čemu
pričate?” šapnula je.
„En je zadržala dva njegova poslednja pisma upućena vama. Nije vam
ih nikad predala jer je i dalje pokušavala da ubedi Koba da uzme nju za
partnerku. Želela je da vam uništi vezu. Znala je da mu neće biti potrebna
dok ima vas.”
Valeri je zurila, ukočena od šoka.
„Ne”, prošaputala je.
„Sačuvala sam ta poslednja pisma u mom sefu. Hoćete li da ih vidite?
Sva su naslovljena na vas.”
„Ne verujem vam. Pokažite mi.”
„Naravno.”
Ursula je čučnula ispred sefa, otključala ga drhtavim prstima i u
tamnoj unutrašnjosti potražila pištolj. Drugom rukom uzela je kovertu sa
isečkom iz tračerskog časopisa.
Polako je ustala, sakrivajući pištolj u naborima sukanja. „Možda bi bilo
bolje za sve kad bismo ih spalile”, rekla je. „Bilo bi neprijatno da ih se
štampa dočepa.”
„Ne!”, vrisnula je Valeri. Ursula baci pisma u vatru.
Valeri vrisnu i potrča preko sobe do kamina. U očajnom pokušaju da
spase pisma, ispustila je pištolj na tepih da zgrabi žarač.
Ursula je zaobišla sto. Veoma tiho je podigla pištolj. Valeri kao da nije
bila svesna onoga što se dešavalo. Histerično je jecala i gurala žarač u
plamen.
Na vratima se pomerila senka. Ursula se preplašeno okrenula i
ugledala Slejtera. I on je držao pištolj u ruci.
Jednim pogledom je osmotrio okolnosti i gurnuo oružje u kaput.
Pogledao je u Ursulu.
„Jesi li dobro?”, pitao je.
Glas mu je bio leden, a oči su mu plamtele.
„Jesam”, odgovorila je. Trudila se da zvuči podjednako hladno i
pribrano kao i on, ali čula je da joj glas podrhtava. „Ona je ubila En.”
„Znam.”

~ 248 ~
anna
 Zvoncica

Valeri se srušila na tepih, obeznanjena i histerična. Slejter jednom

rukom zagrli Ursulu i privuče je k sebi. Zajedno su posmatrali kako Valeri
neutešno plače.

~ 249 ~
anna
 Zvoncica

Pedeset osmo poglavlje

Dva dana kasnije, Ursula je pozvala grupicu istražitelja na čaj.

Gospođa Danstan je uzbuđeno radila čitavog jutra, pripremajući retko
korišćen salon. Sklonila je prekrivače za prašinu. Sklonjene su i draperije
da propuste prozračno svetlo u sobu. Kad je čišćenje završeno tako da
bude zadovoljna, povukla se u kuhinju, gde je pripremila pravu gozbu od
malih sendviča, pita s limunom i kolačića.
Gosti su pristigli neobično rano. Lili je zauzela mesto na sofi, kao
stamena prilika u crvenoj haljini oivičenoj belom čipkom. Otford, sa
svežim primerkom Ilustrovanih vesti o kriminalu i skandalima pod
miškom, uputio se pravo prema srebrnom poslužavniku.
Slejter je, kao i obično, bio u crnom od glave do pete. Otmeno se
naslonio na zid i žvakao sendvič.
„Ledi Fulbruk neće visiti, možete biti sigurni u to”, objavio je Otford.
Ubacio je kolač u usta. „Njena klasa nikad ne visi. Zapamtite šta vam
kažem, tiho će nestati u nekom privatnom sanatorijumu i tamo provesti
ostatak života.”
„Ne bih se kladila na veliku svotu u taj ishod da sam na vašem mestu”,
rekla je Lili. „Po mom mišljenju, ta žena je savršena glumica. Uopšte me ne
bi iznenadilo da za nekoliko meseci čujem da je ledi Fulbruk čudesno
izlečio neki stručnjak savremene teorije psihologije.”
„Psihijatar?” Ursula je zadržala šolju s čajem u vazduhu dok je
razmišljala o tome. „Sveti bože, nisam razmišljala o toj mogućnosti.”
„Držaćemo je na oku”, rekao je Slejter. „Ali ako je oslobode, ne
verujem da će se vratiti u London. Svakako se neće vratiti u društvo. Sad
je ozloglašena zahvaljujući gospodinu Otfordu i njegovim kolegama.”
„Tako je”, rekao je Otford. Zamahao je primerkom svog časopisa.
„Moram priznati da sam joj zahvalan. Ništa bolje od žene na naslovnoj
strani da privuče pažnju javnosti.”
„Dajte da vidim.” Ursula je ustala, prešla preko sobe i istrgla mu
časopis iz ruku. Sela je pored Lili i proučavala ga.
Na naslovnoj strani nalazio se melodramatičan prizor iz spavaće sobe,
koji je predstavljao prelepu ženu u providnoj spavaćici kako hvata za
ruku zlobnog Amerikanca naoružanog velikim revolverom. Na podu se
nalazio leš gospodina, s prerezanim grlom. Naslov je sve govorio:
~ 250 ~
anna
 Zvoncica

FULBRUKOVO UBISTVO

Ledi Fulbruk izgubila razum zbog nedozvoljene ljubavne veze s

američkim kriminalcem! Zavera! Otrov! Skandal!

Ursula je brzo prelistala časopis i pogledala ostale ilustracije. „Ako

pronađem svoje ime ili ime moje agencije u ovom članku, gospodine
Otforde, kunem se...”
„Smirite se, gospođo.” Zamahao je salvetom prema Ursuli i progovorio
punim ustima. „Uveravam vas da vas nismo nigde pomenuli u časopisu.
Kao ni bilo koga drugog iz ove prostorije. Prema uputstvu gospodina
Rokstona, sve zasluge sam pripisao Skotland jardu.”
„Ako ledi Fulbruk bude zatvorena u sanatorijum, šta će se desiti s
Fulbrukovim imanjem?”, pitala je Lili.
„Pretpostavljam da se naslednici i mogući naslednici s obe strane
porodice već pripremaju - naročito njihovi advokati - za borbu oko
bogatstva”, rekao je Slejter.
„Šta je s biljkama ambrozije?” pitala je Ursula.
Slejter se promeškoljio i odvojio od zida. Prošetao je po sobi da
osmotri ponudu na poslužavniku za čaj.
„U Fulbrukovom stakleniku sinoć je izbio požar. Počeo je u destileriji,
gde su čuvali mnoge hemikalije. Izgleda da je sve, uključujući i biljke u
posebnoj prostoriji određenoj za ambroziju, uništeno.”
„Uf.” Otford je prestao da jede i izvadio svesku.
Ursula je gledala u Slejtera. „Možda ima i drugih biljaka ambrozije
negde. I paketića semenja.”
Slejter je slegao ramenima i odabrao sendvič. „Možda će neko otkriti i
neku korisnu upotrebu te biljke. Nije da nam ne trebaju bolji lekovi.”
„Pa, to je to, pretpostavljam”, rekla je Ursula. ,,E sad, nema sumnje da
se svi pitate zašto sam vas pozvala danas na čaj.”
Svi je pogledaše.
Lili se namrštila. „Zar postoji razlog? Mislim, osim čaja?”
„Da, postoji razlog.” Uzela je srebrnu kutiju za posetnice sa stočića.
„Pozvala sam vas sve da objavim da će Slejter započeti novu karijeru.”
~ 251 ~
anna
 Zvoncica

Slejter se zakašlja i ispljunu parče sendviča. „Šta?”

„Ova čajanka je proslava njegovog novog zanimanja, i sa
zadovoljstvom mu poklanjam njegovu prvu posetnicu.” Odabrala je jednu
besprekorno belu karticu i podigla je tako da se svi dive otmenom otisku.
„Daj mi da vidim.” Slejter je prešao preko sobe u dva duga koraka i
istrgao karticu iz Ursulinih prstiju. Slejter Rokston, privatni istražitelj.
Diskrecija zagarantovana. Podigao je pogled. „Šta je ovo, dođavola?”
Svi ostali u prostoriji iznenađeno su uzdahnuli. Za uzdasima je
usledilo zadovoljno mumlanje.
„Da, naravno”, rekla je Lili. Odjednom je zablistala od oduševljenja.
„To ti je savršeno zanimanje, Slejteru. Trebalo je i sama toga da se setim.”
Slejter je zurio u Ursulu sa izrazom čoveka uzdrmanog do srži.
„Posetnice?”
„Možda bi mogao da vam budem od pomoći u novom poslu”,
raspoloženo se ponudio Otford. „Trebaće vam čovek koji ume da iskopa
podatke. U zamenu za ekskluzivne priče, kao što je i ovo Fulbrukovo
ubistvo, nudim svoje istraživačke usluge.”
„Ljudi su izginuli”, rekao je Slejter.
Otford se nakašljao. „Tako je. Ubijeni su. Velika nesreća.”
„Važno je da se setimo”, rekla je Ursula, „da bi verovatno još ljudi bilo
ubijeno, dok bi drugi nesrećno trpeli ucenjivanje, da nije bilo Slejterove
istrage.”
Slejter je zaobišao stočić, sagnuo se, uhvatio je oko struka i podigao sa
sofe. Držao ju je tako da joj satenske papuče nisu dodirivale tepih.
„Šta, za ime božje, misliš da radiš, ženo?” Glas mu je opasno odzvanjao
prostorijom. „Neću se upuštati u posao privatnog istražitelja.”
„Treba ti posao, Slejteru”, rekla je. Spustila mu je ruke na ramena i
pogledala ga. „Tvoji dani lutanja svetom u potrazi za izgubljenim
antikvitetima su završeni. Sada si kod kuće i moraš pronaći neko novo
zanimanje u životu. Vreme je da upotrebiš svoje veštine.”
„Kakve veštine?”
„Znaš kako da pronađeš odgovore. To je neverovatno redak dar.
Traganje za odgovorima je ono što privatni istražitelji rade. Zaista, to i
radiš godinama. Sad imaš i posetnice za taj posao, da tako kažem.”
Polako ju je spustio na noge. „Nisam nikad razmišljao o tome kao
zanimanju.”
~ 252 ~
anna
 Zvoncica

„Štaviše, mogla bih da ti pomažem s vremena na vreme”, nastavila je.

„Kao sekretarica, mogu ući na mnoga mesta bez izazivanja radoznalosti ili
sumnje - poslovne prostorije, privatne domove, gotovo svuda, zaista.
Kome ne treba sekretarica s vremena na vreme?”
„Ne.” Rekao je s čeličnom odlučnošću. „Ni slučajno. Zabranjujem.”
„Možemo kasnije raspraviti pojedinosti”, uveravala ga je.
„Nemamo o čemu da raspravljamo”, rekao je.
Brzo je sela i uzela lončić. „Još kafe?”
„Prokletstvo, Ursula...”
„Možda još jedan sendvič.” Gurala je srebrni poslužavnik preko
stočića.
„Prokletstvo, Ursula...”
„Čini mi se da se ponavljaš. Probaj sendviče s pilećom salatom. Odlični
su. O, stvarno se izvinjavam. Ti si vegetarijanac. Krastavac, možda? I
usput, volim te, znaš.”
Pogledao ju je kao da nikad nije video ništa slično njoj u čitavom
životu, i plašio se da poveruje u to da je stvarna.
„Šta si rekla?” izustio je.
„O sendvičima s pilećom salatom?”
Mogli su biti i sami u sobi, pomislila je. Niko se nije ni pomerio. Niko
nije progovorio ni reč.
„O tome da me voliš”, ponovio je.
„Očigledno si me čuo. Izgledaš iznenađeno. Mislila sam da si to već
saznao u svom lavirintu.”
„Bojao sam se da postavim to pitanje. Bio sam prestravljen, tačnije.
Plašio sam se da odgovor možda neće biti onaj koji želim da čujem.”
Ursula je pogledala u Lili i Otforda. „Da li biste nas ostavili nasamo
nekoliko trenutaka dok raščistimo neka prilično lična pitanja?”
Lili je skočila. „Svakako, dušo. Ne žurite.”
Pohitala je preko sobe ka vratima. Otford se uputio za njom.
Ursula se okrenula prema Slejteru preko niskog stočića.
„Vi, gospodine?”, pitala je. „Bojali ste se odgovora? Oprostite mi, ali u
to mi je teško da poverujem.”
„Veruj.”
~ 253 ~
anna
 Zvoncica

„Možda i nije trebalo da tražite odgovor u lavirintu”, rekla je. „Neka

pitanja se moraju raspraviti licem u lice.”
Nasmešio se. To je bio jedan od retkih osmeha koji bi mu odagnao
mrak iz očiju. Posegnuo je za njenom rukom. Pružila mu ju je. Povukao ju
je k sebi.
„Čim sam te upoznao, znao sam da ću te voleti”, rekao je.
Došao je red na nju da se zapanji. „Jesi li?”
„Zašto, dođavola, misliš da sam zaposlio tebe da mi pomažeš oko
stvaranja kataloga proklete zbirke? Uopšte me ne zanima. Što se mene
tiče, Britanski muzej može slobodno i da je baci. Meni je samo bio
potreban razlog da budeš kraj mene.”
Obuzela ju je radost. Odjednom samo što nije poletela.
„Unajmio si me zato što si se zaljubio u mene?” prošaputala je. „Kad
samo pomislim da si mi govorio da nisi romantičan.”
„Neki odgovori su neizbežni”, rekao je. „Ti si jedan od njih.”
Nasmešila se. „Misliš li da će ti to predstavljati smetnju?”
„Ne, to mi je pre neverovatno otkriće. Pada mi na pamet da, u ovom
slučaju, jedno pitanje vodi drugom.”
„Kakvom?”
Osmehnuo se svojim sporim i iskrenim osmehom - osmehom koji je
otkrivao istine i strasti koje su tinjale u njemu. Obuhvatio joj je lice
snažnim rukama.
„Hoćeš li se udati za mene, ljubavi?”
„Jesi li sasvim siguran da ne želiš prvo da prošetaš lavirintom zbog
toga?”
„Važan je samo tvoj odgovor”, odgovorio je. „Odgovor je - da.”
Mogla se zakleti da su mu u očima zasijale suze. Uplašena, pokušala je
da se odmakne.
„Slejteru?”, šapnula je.
„Taj odgovor sam morao da čujem”, rekao je. Delovao je vrlo
zadovoljno. „Dakle, ponovo treba da krenem trećom stazom.”
„Šta to treba da znači?”

~ 254 ~
anna
 Zvoncica

„Kada sam onog dana na Grozničavom ostrvu ostao zatrpan, shvatio

sam da imam izbor između tri puta. Bili su tu Put rata i Put osvete.
Odabrao sam treći.”
„Kakav?” pitala je.
„Put ljubavnika.”
Nasmešila se, uhvatila ga je za revere kaputa i podigla se na vrhove
prstiju da ga poljubi.
„Zašto si odabrao Put ljubavnika?” pitala je.
„Jedini je”, odgovorio je, „nudio neku nadu.”
Privukao ju je k sebi. Spustio je usne na njene i ona se prepustila
poljupcu i budućnosti.

~ 255 ~
anna