1

2
 Naslov originala:
Julia Quinn
First Comes Scandal

Džulija Kvin

Prevod sa engleskog:
Simonida Ćirković

BDR MEDIA d.o.o.

2022.
3
Za Ebi i za godinu upornosti, odlučnosti i sposobnosti

I za Pola.
Divno je imati lekara u porodici,
ali ne toliko divno koliko imati tebe.

4
 1.

Kent, Engleska
1791.

Barem niko nije umro.

Ipak, Nikolas Roksbi nije znao zašto je pozvan u Kent.
Da je neko umro, otac bi mu već nagovestio u poruci koju mu je poslao u
Edinburg. Očigledno je da je u pitanju bilo nešto hitno jer je pismo poslao po
konjaniku. Da se radilo o smrtnom slučaju, sigurno bi lord Manston napisao više
od:

Molim te da se odmah vratiš u Krejk. Od izuzetne je važnosti da tvoja

majka i ja što pre razgovaramo sa tobom.
Žao mi je što te prekidam u studiranju.
Tvoj voljeni otac,
Manston

Nikolas je ugledao poznate krošnje drveća dok je pristizao na poslednju etapu

svog putovanja. Putovao je iz Edinburga u London poštanskim kočijama, zatim
od Londona do Mejdstona putničkim, a na konju prešao poslednja dvadeset četiri
kilometra.
Kiša je, hvala bogu, konačno stala, ali brdo kojim se uspinjao bilo je blatnjavo,
a između blata i polena, Nikolasu se činilo da bi, dok stigne u Krejk, mogao da
izgleda kao da ima impetigo1.
Krejk. Za manje od dva kilometra.
Topla kupka, topli obrok, a zatim će saslušati oca.

1
gnojno oboljenje kože, prim. prev.

5
 Valjalo bi da je nešto ozbiljno bilo u pitanju. Ne smrt, naravno, ali ako bude
čuo da je toliki put prešao samo zato što je jedan od njegove braće dobio nagradu
od kralja, nekome bi mogao da iseče ruku.
A on je znao kako se to radi. Svi studenti medicine morali su da prisustvuju
operacijama svaki put kada bi za to imali priliku. Za Nikolasa to nije bio omiljeni
deo studija, mnogo više je voleo dijagnostičke aspekte medicine - procenjivanje
simptoma i rešavanje zagonetki koje su dovodile do dijagnoze. Umeće
amputiranja ekstremiteta zaista je bilo važno.
Amputacija je često bila jedina odbrana od infekcije. Ono što se nije moglo
izlečiti, moralo se saseći u korenu.
Ipak, bolje je lečiti.
Ne, bolje sprečiti. Preduprediti zlo pre nego što se desi!
Nikolas je zakolutao očima kad je ugledao Krejk.
Imao je utisak da se zavrzlama koja ga je tog kišnog prolećnog dana dovela u
Kent, već uveliko odigravala.
Sem toga, njegova braća nisu dobijala nagrade od kralja.
Usporio je konja dok je prelazio poslednji deo puta. Drveće se proredilo i
najednom se ukazao njegov dom, veličanstven i postojan, star dva i po veka, koji
se uzdizao iz zemlje poput statue boginje. Nikolas se oduvek čudio kako je jedna
tako velika građevina bila tako dobro skrivena od pogleda, nije se videla sve dok
joj se ne bi prišlo blizu.
Postojalo je nešto poetično u činjenici da se neprestano iznenađivao onim što
je oduvek bilo deo njega.
Ruže njegove majke bile su u punom cvatu, crvene, ružičaste i bujne, baš kako
je volela, a kad im se Nikolas približio, osetio je njihov miris u vlažnom vazduhu
koji mu je nežno milovao odeću i nozdrve. Nikada mu se nije posebno dopadao
miris ruža, više je voleo kada cveće suptilnije miriše. Ipak, ruže, cveće, vlažna
zemlja...
To je bio dom.
Činjenica da bar još nekoliko nedelja nije nameravao da se vrati, više se nije
činila važnom.
To je bio dom, on je bio kod kuće i osetio je smirenost čak i dok su ga morila
neprijatna pitanja o razlogu zbog koga je morao da se vrati.
Sluge su bile obaveštene o njegovom dolasku, jer je konjušar već čekao da
rasedla konja, a gospodin Vilok je otvorio vrata pre nego što im je Nikolas prišao.
„Gospodine Nikolase”, rekao je batler. „Vaš otac želi odmah da vas vidi.”
Nikolas je rukom pokazao na svoju odeću poprskanu blatom.
„Trebalo bi prvo da...”
„Rekao je odmah, gospodine.” Vilok je pokazao na zadnji deo kuće. „On i
vaša majka su u salonu.”
6
 Nikolas je bio zbunjen.
Njegova porodica se nije ponašala zvanično poput većine drugih, posebno
kada su bili na selu, ali blatnjavi ogrtač nikada nije bio dobrodošao II omiljenom
majčinom salonu.
„Dajte meni”, rekao je Vilok pokazavši na kaput. Taj čovek je oduvek
savršeno čitao misli.
Nikolas je pogledao u svoje čizme.
„Ja ću se povući”, rekao je Vilok.
Gospode, možda je neko umro.
„Znaš li o čemu se radi?”, upitao je dok mu je Vilok uzimao kaput.
„Ne treba ja to da vam saopštim.”
Nikolas se osvrnuo preko ramena. „Dakle znaš.”
„Gospodine.” Vilok je izgledao zabrinuto.
„Vratio bih se za manje od mesec dana.”
Vilok je izbegao Nikolasov pogled dok je skidao osušene komade blata sa
kaputa.
„Mislim da je trenutak vašeg povratka od velike važnosti.”
Nikolas je protrljao oči. Kako je samo bio umoran. „Voliš da budeš
zagonetan?”
„Ne posebno.”
To je bila laž. Vilok je voleo tu dozu zagonetnosti koja je bila privilegija samo
onih batlera kojima položaj u kući u kojoj su radili nije mogao da bude poljuljan.
Nikolasu je bilo jasno da Vilok nije želeo da razgovara sa njim o temi njegovog
povratka.
„Izvini”, rekao je Nikolas. „Izvini što sam te doveo u ovaj položaj. Nema
potrebe da me najavljuješ. Uzeću svoje blatnjave čizme i pronaći roditelje.”
„U salonu su”, podsetio ga je Vilok.
„Naravno”, promrmljao je Nikolas.
Salon se nalazio na kraju hodnika i Nikolasu je bilo jasno da su roditelji već
morali čuti da je stigao kući. Podovi su bili mermerni, uvek uglačani do
savršenstva. Noge u čarapama klizale su poput klizaljki po ledu, a cipele su
lupkale po podu kao da je svirao.
Međutim, kad je zastao pored otvorenih vrata i zavirio unutra, roditelji ga nisu
pogledali. Njegov otac je stajao kraj prozora i posmatrao pokošeni travnjak, a
majka je sedela na svom omiljenom mestu na zelenoj sofi.

7
 2.

Nekoliko stvari prošlo je kroz Nikolasovu glavu nakon očeve izjave.

Šta ste rekli?
Jeste li ludi?
Mora da jeste.
Da, siguran sam da ste poludeli.
Čekajte, jesam li dobro čuo?
Jeste li van sebe?
Međutim, jedino što je izustio je: „Oprostite?”
„Moraš da je oženiš”, ponovio je njegov otac.
Dokazujući da ga: A) Nikolas nije pogrešno čuo i B) njegov otac je zaista bio
van sebe.
Nikolas je naiskap popio čašicu brendija.
„Ne mogu da se oženim Džordžijanom”, rekao je.
„Što da ne?”
„Zato što... Zato što...” Bilo je toliko razloga zbog kojih Nikolas nije mogao
to da uradi.
Otac ga je upitno pogledao. „Da li si već oženjen?”
„Naravno da nisam!”
„Jesi li se obećao nekoj?”
„Pobogu, oče...”
„Onda ne vidim razlog da ne izvršiš svoju dužnost.”
„To nije moja dužnost!”, Nikolas je eksplodirao.
Otac ga je pogledao, strogo, i ponovo se osećao kao dete, koje je prekoreno
zbog nestašluka.
Ali ovo nije bila mala stvar. Ovo je bio brak. I dok je oženiti Džordžijanu
Bridžerton možda, možda, bila ispravna i časna stvar, to svakako nije bila njegova
dužnost.
„Oče”, pokušao je ponovo, „nisam u mogućnosti da se oženim.”
„Sigurno da jesi. Imaš dvadeset sedam godina, zdravog si duha i dobrog
zdravlja.”
8
 „Živim u iznajmljenoj sobi u Edinburgu. Ja čak nemam ni slugu”, nastavio je.
Njegov otac je odmahnuo rukom. „To je bar lako. Možemo ti kupiti kuću u
novom delu grada. Tvoj brat poznaje nekoliko arhitekata. To će hiti odlična
investicija.”
Na trenutak je Nikolas mogao samo da zuri. Njegov otac je govorio o ulaganju
u nekretnine.
„Možete to smatrati venčanim poklonom.”
Nikolas je prineo ruku čelu i pritisnuo slepoočnice. Morao je da se usredsredi.
Da razmisli.
Njegov otac je dalje pričao, o integritetu i dužnostima i večnim zakupninama,
dok je Nikolasa bolela glava.
„Imate li ideju uopšte šta znači studirati medicinu?”, upitao je. „Nemam
vremena za ženu.”
„Ne treba joj tvoje vreme. Treba joj tvoje ime.”
Nikolas je pogledao svog oca.
„Ozbiljni ste.”
Otac ga je pogledao kao da želi da kaže Zar nisi slušao?
„Ne mogu se venčati sa nekim koga ću ignorisati.”
„Neće biti tako”, odgovorio je njegov otac. „Ja samo pokušavam da ti ukažem
da tvoja pomoć u ovom ključnom trenutku ne mora negativno da utiče na tvoj
život.”
„Upotrebio si suviše reči da bi mi izokola kazao da bih bio loš suprug.”
„Ne, upotrebio sam suviše reči da bih naglasio kako možeš da budeš heroj i
spaseš jednu mladu ženu.”
Nikolas je zakolutao očima. „A posle mogu da joj budem loš suprug.”
„Ako tako budeš odlučio”, tiho je rekao njegov otac. Nikolas nije primećivao
da je sa nevericom posmatrao svog oca. Odmahnuo je glavom kada je toga postao
svestan. Otišao je do prozora, koristeći ga kao izgovor da svoju pažnju usmeri na
drugo mesto. Nije hteo da gleda oca. Nije želeo da razmišlja o njemu ili o
njegovom ludom predlogu.
Ne, to nije bio predlog, zar ne? To je bilo naređenje. Njegov otac nije rekao
Da li bi se oženio Džordžijanom?”
Rekao je Moraš je oženiti.
Nije bilo isto.
„Možeš je ostaviti u Kentu”, rekao je njegov otac posle prikladne tišine. „Ne
mora da te prati u Edinburg. U stvari, ona verovatno ne želi da ide s tobom u
Edinburg. Mislim da nikada nije ni želela.”
Nikolas se okrenuo.
„Na tebi je da odlučiš”, rekao je njegov otac. „Ti se žrtvuješ.”

9
 „Čudno mi je i da pomislim da na ovaj način pokušavate da me ubedite”,
rekao je Nikolas.
Bilo je jasno da nisu pričali o istoj temi, jer je njegov otac tada rekao: „To je
samo brak”
Na to je Nikolas frknuo. „Recite to majci, a zatim se vratite i ponovite to.”
Otac ga je ljutito pogledao. „Radi se o Džordžijani. Zašto pružaš takav otpor?”
„Oh, ne znam... Možda zato što ste me prekinuli u studiranju, putovao sam
kroz dve zemlje, a kada sam stigao niste ni nagovestili da sam ja rešenje
komplikovane situacije. Niste me pitali šta mislim o ideji venčanja. Rekli ste mi
da sednem i naredili da se oženim ženom koja mi je praktično sestra.”
„Ali ona nije tvoja sestra.”
Nikolas se okrenuo. „Prestanite”, rekao je. „Molim vas, prestanite.”
„Tvoja majka se slaže da je to najbolje rešenje.”
„O, bože.” Nasrtali su na njega.
„To je jedino rešenje.”
„Trenutak”, promrmljao je Nikolas. Ponovo je prislonio prste na slepoočnice.
U glavi mu je odzvanjalo. „Treba mi samo trenutak.”
„Nemamo...”
„Za ime boga, možete li na sekundu da zaćutite i pustite me da razmislim?”
Njegov otac je razrogačio oči, pa je napravio korak nazad.
Nikolas je pogledao u svoje ruke. Tresle su se. Nikada nije razgovarao sa
svojim ocem na takav način. Ne bi ni pomislio da je to moguće.
„Treba mi piće”, promrmljao je. Ovaj put pravo. Vratio se do kredenca i
napunio čašu, skoro do vrha.
„Pitao sam se čitavim putem iz Škotske”, razmišljao je Nikolas naglas, „šta
bi, zaboga, mogao biti razlog za tako misteriozan, ali očigledno važan poziv.
Mislio sam da je neko umro.”
„Ja nikada ne bih...”
„Ne”, prekinuo ga je Nikolas. Nije želeo očev komentar. Ovo je bio njegov
govor, njegov sarkazam i njegovih pet minuta.
„Ne”, rekao je ponovo. „Niko nije mogao da umre. Moj otac nikada ne bi
napisao tako zagonetnu poruku da je neko umro. Ali šta bi drugo moglo biti? Šta
ga je moglo navesti da me pozove u tako zapanjujuće nezgodno vreme?”
Lord Manston je otvorio usta, ali Nikolas ga je ućutkao još jednim oštrim
pogledom.
„Iako reč nezgodno ne spasava situaciju. Da li ste znali da propuštam ispite?”
Nikolas je zastao, ali ne dovoljno dugo, da bi ukazao na to da je pitanje bilo
retoričko. „Moji profesori su pristali da ponove ispite kada se vratim, ali naravno

10
da sam im morao priznati da ne znam kada ću se vratiti.” Dugo je ispijao svoj
brendi. „E, to je neugodan razgovor.”
Nikolas je pogledao oca, spreman da ga prekine. „Mislim da nisu hteli da
odobre odlaganje”, nastavio je, „ali ovo je jedan od onih slučajeva u kojima je
dobro biti grofov sin. Ne zbog prijateljstva, naravno, nego zato što niko zaista ne
voli da kolega ne izađe na ispite. Čak i ako taj momak ima nameru da polaže te
ispite kasnije, iako, kao što sam već napomenuo, neodređenog datuma.”
„Već sam se izvinio što sam te udaljio od studija”, rekao je lord Manston tihim
glasom.
„Da”, rekao je Nikolas tiho „u vašem vrlo detaljnom pismu.”
Otac ga je gledao na trenutak, a zatim je rekao: „Jesi li završio sa svojim
izlivima besa?”
„Za sada.” Nikolas je otpio gutljaj pića, a zatim je razmislio.
Imao je još jednu poslednju stvar da kaže. „Reći ću vam, međutim, da
obećanje moje ruke nije bio jedan od scenarija koje sam zamišljao.”
„Obećanje tvoje ruke?!”, ponovio je njegov otac sa pomalo neprijatnim
zvukom. „Zvučiš kao devojka.”
„Trenutno se osećam kao jedna, i moram vam reći, ne sviđa mi se.”
Odmahnuo je glavom. „Nakon ovog još više poštujem žene, trpe šta im se naredi.”
Lord Manston je uzdahnuo. „Ako misliš da sam ikada uspeo da naredim tvojoj
majci ili sestri, nažalost grešiš.”
Nikolas je spustio čašu. Dosta mu je bilo.
Nije bilo ni podne. „Zašto onda to radite sa mnom?”
„Zato što nemam drugog izbora”, uzvratio je njegov otac. „Potreban si
Džordžijani”
„Žrtvovali biste svog sina u korist svoje kumice.”
„Ja to ne radim, i ti to dobro znaš.”
Upravo to je radio. Osećalo se kao da je njegov otac birao omiljeno dete, a to
nije bio Nikolas.
To čak nije bio ni Roksbi.
Ali čak je i Nikolas morao priznati da su životi Roksbijevih i Bridžertonovih
bili čvrsto ispreplitani. Oni su bili komšije vekovima, ali upravo je ova sadašnja
generacija zaista učvrstila vezu.
Dame i gospoda bili su najbliži prijatelji, i svako je u drugoj porodici imao
neko kumče.
Sve je to postalo ozvaničeno kada se najstariji sin Roksbi oženio najstarijom
ćerkom Bridžerton. A onda se treći sin Roksbi oženio rođakom Bridžerton.

11
 „Moram da razmislim o ovome”, rekao je Nikolas, jer je to očigledno bilo
jedino što je mogao da kaže u tom trenutku što bi privremeno zaustavilo očev
pritisak.
„Naravno”, rekao je njegov otac. „Shvatam da je ovo iznenađenje.”
Najblaže rečeno.
„Ali vreme teče... Moraćeš da doneseš odluku do sutra.”
„Sutra?”
Njegov otac je zvučao sažaljivo kada je rekao: „Nema pomoći.”
„Putovao sam skoro dve nedelje, kroz oluje, prekinuo studije da bi mi bilo
naređeno da se oženim komšinicom, a vi mi čak ne možete dati ni pristojnih
nekoliko dana da razmislim o tome?”
„Ne radi se o tebi. Radi se o Džordži.”
„Kako se ne radi o meni?” Nikolas je gotovo urlao.
„Nećeš ni primetiti da si oženjen.”
„Jeste li poremetili pameću?” Nikolas je bio sasvim siguran da nikada nije
razgovarao sa svojim ocem na takav način, bar se nikad pre ne bi usudio.
Ali nije mogao da veruje šta čuje. Njegov otac je poludeo.
Jedna stvar je bila predložiti mu da se oženi Džordžijanom Bridžerton. Tu je
postojala neka donkihotovska logika. Ali sugerisati da taj čin ne bi imao važnost...
Da bi Nikolas mogao da nastavi život kao da nije u braku...
Da li je uopšte poznavao svog sina?
„Ne mogu sada da razgovaram sa vama”, rekao je Nikolas.
Krenuo je prema vratima, odjednom mu je bilo drago što nije skinuo svoje
blatnjave čizme.
„Nikolase...”
„Ne. Jednostavno ne.” Oslonio se na vrata, kako bi mirno udahnuo. Nije
verovao da će moći da pogleda svog oca, ali je rekao: „Vaša briga za vaše kumstvo
je za pohvalu i možda bih... Možda bih vas poslušao da mi niste naredili.”
„Ljut si. Razumem.”
„Mislim da ne razumete. Vaš prezir prema osećanjima rođenog sina...”
„Laž”, odbrusio mu je otac. „Uveravam te da su mi tvoji interesi uvek bili
važni. Ako to nisam jasno rekao, to je zato što sam zabrinut za Džordžijanu, a ne
za tebe.”
Nikolas je progutao knedlu. Svaki mišić u njegovom telu bio je nategnut.
„Imao sam mnogo više vremena da se naviknem na tu ideju”, tiho je rekao
njegov otac. „Vreme čini razliku.”
Nikolas se okrenuo prema njemu. „Da li ste se ovome nadali za mene? Brak
bez ljubavi, bez strasti?”

12
 „Naravno da ne. Ali već imaš naklonost. A Džordžijana je fina devojka.
Uveren sam da ćete vas dvoje vremenom otkriti da ste stvoreni jedno za drugo.”
„Vaša druga deca su se venčala iz ljubavi”, tiho je rekao Nikolas. „Sva
četvorica.”
„I ja sam se nadao istom i za tebe.” Njegov otac se nasmešio, ali to je bio
tužan osmeh. „Ne bih isključio tu mogućnost.”
„Neću se zaljubiti u Džordžijanu. Bože moj, da sam mislio da se zaljubim, zar
ne mislite da bi se to već dogodilo?”
Otac mu se nasmešio. Nije se rugao, samo se zabavljao.
Ali Nikolas ga nije razumeo. „Ne mogu da zamislim da je ljubim”, rekao je.
„Ne moraš da je poljubiš. Samo treba da se oženiš njome.”
Nikolas je zinuo od šoka. „Da li sam dobro čuo?”
„Veoma mali broj brakova počinje strašću”, rekao je lord Manston, deleći
prijateljski očinski savet. „Tvoja majka i ja...”
„Ne želim da slušam o vama i majci.”
„Ne budi bezobrazan”, rekao je njegov otac.
U tom trenutku Nikolas se zapitao da li je u stvari sanjao ceo ovaj razgovor.
Zato što mu je bilo neverovatno da njegov otac deli bilo kakve intimne detalje o
sebi i svojoj ženi.
„Bićeš lekar”, rekao je njegov otac. „Sigurno znaš da tvoja majka i ja nismo
mogli izroditi petoro dece...”
„Dosta!” Nikolas je praktično zaurlao. „Bože moj, ne želim da slušam.”
Njegov otac se nasmejao. Zakikotao se!
„Razmisliću o tome”, konačno je rekao Nikolas, ne trudeći se da prikrije
mrzovoljan ton svog glasa.
„Ali sutra vam ne mogu dati odgovor.”
„Moraš.”
„Za ime boga, da li me slušate?”
„Nemamo vremena za slušanje. Džordžin život je uništen.”
Vrteli su se u krug. Ali Nikolas je u ovom trenutku bio previše umoran da bi
pokušao da se oslobodi vrzinog kola, pa je samo upitao: „I ovo će se promeniti
ako mi treba nekoliko dana da razmislim o tome?”
„Ako je ne oženiš”, rekao je lord Manston, „njeni roditelji moraju da nađu
nekoga ko hoće.”
Što je dovelo do strašne misli. „Jeste li o tome razgovarali sa lordom i ledi
Bridžerton?”
Otac je oklevao trenutak pre nego što je rekao: „Nisam.”
„Ne biste me lagali u vezi sa ovim...”

13
 „Usuđuješ se da dovodiš u pitanje moju čast?”
„Vašu čast, ne. Vaš sud, ne znam.”
Njegov otac je progutao knedlu. „Ja bih to predložio, ali nisam hteo da im
dajem nadu u slučaju da odbiješ.”
Nikolas ga je skeptično gledao. „Niste odavali utisak da je odbijanje opcija.”
„Obojica znamo da te ne mogu naterati da se oženiš devojkom.”
„Bićete duboko razočarani u mene ako to ne učinim.”
Njegov otac nije ništa rekao.
„To je dovoljan odgovor, pretpostavljam” promrmljao je Nikolas. Potonuo je
nazad u stolicu, iscrpljen.
Šta je kog đavola mogao da radi?
Njegov otac je sigurno shvatio da mu je dosta, jer se nekoliko puta nakašljao,
a zatim rekao: „Zašto ne pozovemo tvoju majku?”
„Zašto?”
Nikolas nije nameravao da zvuči tako bezobrazno, ali zaista, šta bi njegova
majka mogla učiniti?
„Ona ima način da me opusti kad sam nervozan. Možda može i tebi da
pomogne.”
„Dobro”, progunđao je Nikolas. Bio je previše umoran da bi se dalje svađao.
Ali pre nego što je lord Manston mogao da izađe iz sobe, vrata su se otvorila,
a ledi Manston je tiho ušla unutra. „Da li je dogovoreno?”
„Razmisliće o tome”, odgovorio je njen muž.
„Nije trebalo da napuštate sobu”, rekao je Nikolas.
„Mislila sam da bi bilo lakše ako nisam prisutna.”
„Bilo kako bilo, bilo je teško.”
„Pretpostavljam da je to tačno.” Položila mu je ruku na rame. „Ako ti znači,
žao mi je što si doveden u ovu poziciju.”
Nikolas joj je se kiselo nasmešio.
Nakašljala se. Bio je to nezgodan zvuk. „Takođe sam želela da vas obavestim
da večeras večeramo u Obri holu.”
„Mora da se šalite”, rekao je Nikolas. Obri hol je bio dom porodice
Bridžerton. Znao je da će cela porodica Bridžerton biti prisutna.
Majka mu se nasmešila sa žaljenjem. „Bojim se da ne, sine moj. Planiramo je
već neko vreme, a spomenula sam ledi Bridžerton da ćeš biti kod kuće.”
Nikolas je zastenjao. Zašto bi njegova majka učinila tako nešto? „Užasno želi
da čuje kako ti je na studijama. Svi žele. Ali umoran si. To je tvoj izbor.”
„Znači, ne moram da idem?”
Majka mu se slatko nasmešila. „Svi će biti tamo.”

14
„Tačno”, rekao je Nikolas sa gorčinom u glasu. „Dakle, zaista nemam izbora.”
Zvučalo je baš kao i ostatak njegovog života.

15
 3.

Džordžijana Bridžerton je mnogo stvari u životu izgubila: beležnicu u

kožnom povezu koju je posebno volela, ključ od kutije za nakit svoje sestre Bili,
dve leve cipele... Ali ovo je bio prvi put da je izgubila ugled.
A ugled je mnogo teže povratiti nego izgubljenu beležnicu.
Ili izgubljene cipele.
Kutiju za nakit je mogla da razbije i vrati sestri smaragdnu narukvicu.
I nikada je ne bi više pozajmljivala.
Ali ugled...
Ugled je bio klizav pod, otporan na popravke, i iako Džordži nije kriva za
gubitak svog ugleda, to nije bilo od velikog značaja. Društvo nije bilo ljubazno
prema ženama koje bi prekršile pravila.
Nije bilo naklonjeno ženama i tačka.
Džordži je pogledala svoje tri mačke koje su ležale na krevetu, Džudit, Blanš
i Mačkoglavog.
„Nije fer”, rekla je.
Džudit je stavila jednu srebrnosivu šapu na Džordžin gležanj, simpatičan gest
koji se nije - mogao očekivati od tako bezosećajne mačke.
„Nisam ja kriva.”
Ovo nije bio prvi put da izgovara te tri reči, tim redosledom.
„Nikada nisam izjavila da bih se udala za njega.”
Blanš je zevnula.
„Znam”, odgovori Džordži. „Nisam čak ni prekršila pravila. Nikada ne kršim
pravila.”
Govorila je istinu. Nije prekršila pravila. Zbog toga je verovatno Fredi Ouks
mislio da bi lako mogao umesto nje da ih prekrši.
Pretpostavila je da ga je ohrabrila, ne da je kidnapuje, naravno, jer se ponašala
kao svaka mlada dama koja je imala udvarača. U svakom slučaju, nije ga
obeshrabrila. Plesali su jednom na soareu ledi Manston, a zatim dva puta u
lokalnoj skupštinskoj sali. a kad je Džordži otputovala u London sa majkom,
sasvim ljubazno se najavio u porodičnu kuću Bridžerton.

16
 U njegovom ponašanju nije bilo ničega što bi nagovestilo da je on nemoralni,
propali nitkov. Kad je predložio da zajedno odu do Pembertonove knjižare, ona
je to sa oduševljenjem prihvatila.
Volela je knjižare i svi su znali da je Pembertonova bila najbolja u Londonu.
Obukla se baš onako kako bi se obukla jedna dama za takav izlet, a kad je
Fredi stigao kočijama, pridružila mu se sa osmehom na licu, uz pratnju svoje
sluškinje Merijen.
Dame nisu ulazile bez pratnje u zatvorene kočije sa gospodom. I Džordži
nikada nije prekršila takvo pravilo.
Od knjižare su prošetali do kafića na čaj i ukusne kolačiće, uz poštovanje
normi. Džordži je tu situaciju zaista želela da razjasni, iako su jedini slušaoci bile
njene mačke. Nije učinila ništa loše.
Ništa. Ništa pogrešno.
Kada je došlo vreme za polazak, Fredi je bio brižljiv, pažljivo ju je otpratio u
kočiju pre nego što se i sam popeo. Ouksov batler je bio ljubazan prema Merijen,
ali onda je Fredi zalupio vratima, udario šakom o krov i poleteli su poput metka,
pravo niz Berklei ulicu.
Umalo su pregazili psa.
Merijen je histerisala. Kao i Ouksov batler. On nije znao o čemu se radi i
plašio se kako otkaza, tako i proterivanja iz grada.
Batler nije bio otpušten, a ni Merijen. Ouksovi i Bridžertonovi su znali tko je
kriv za skandal i bili su dovoljno liberalni da bes ne iskale na slugama.
Ali ostatak društva... O ne, ludo ih je zabavila vest o otmici. Konsenzus je
zaključio da je Džordžijana Bridžerton dobila šta je i zaslužila.
Drska usedelica.
Ružna veštica.
Trebalo je da mu zahvali. Nije kao da bi mogla da dobije neku bolju ponudu.
Sve je to bila laž, naravno. Nije bila drska usedelica, niti ružna veštica, ali
pošto je odbila ponudu za brak, nije htela da uvredi prosca time što bi vest o
odbijanju razglasila svima.
Bila je vrlo fina. Ili je barem pokušavala da bude.
Moguće da i jeste bila usedelica. Džordži nije bila sigurna koja godina je
granica između devojke i baba-devojke, ali sa dvadeset i šest godina verovatno je
tu granicu prešla.
To je učinila po svom izboru. Nije htela da provede sezonu u Londonu. Nije
bila stidljiva, ih barem nije tako mislila, ali pomisao na te danonoćne gužve bila
je iscrpljujuća. Priče o boravku njene starije sestre u Londonu je nisu ubedile u
suprotno. Bili je bukvalno nekoga zapalila, mada ne namerno.
Tačno je da se Bili udala za budućeg grofa od Manstona, ali to nije imalo
nikakve veze sa njenom kratkom sezonskom katastrofom.
17
 Džordži Roksbi je živela samo pet kilometara dalje i poznavali su se celi život.
Ako je Bili našla muža bez napuštanja jugoistoka Engleske, sigurno bi i Džordži
mogla.
Džordži je lako ubedila roditelje da ne ide na tradicionalni debi u Londonu.
Džordži je bila bolešljivo dete, uvek je kašljala i patila od gušenja. Prerasla je
tu bolest, ali njena majka je i dalje bila nervozna, a Džordži je to možda jednom
ili dva puta iskoristila u svoju korist. Međutim, nije lagala. Zagušen i zagađen
londonski vazduh nikako nije bio dobar za njena pluća. Za bilo čija pluća.
Ali sada je polovina Londona mislila da je preskočila sezonu jer je mislila da
to nije njen nivo, a druga polovina, da je očigledno imala neki fizički nedostatak
koji su njeni roditelji pokušavali da sakriju od društva.
Nije postojala mogućnost odbijanja odlaska u London.
„Razmišljam u sebi”, rekla je Džordži naglas.
To nije baš bilo razumljivo. Sagnula se i zgrabila Blanš.
„Jesam li uništena?”, upitala je skoro crnu mačku.
„Naravno da jesam, ali šta to znači?”
Blanš je mrdnula ušima.
Ili ju je Džordži samo tako držala. „Žao mi je”, promrmljala je i pomazila
mačku po leđima.
Blanš je to shvatila kao znak za maženje i sklupčala se pored nje predeći, dok
ju je Džordži češkala po glavi.
Šta je mogla da uradi?
„Nikada muškarac nije kriv”, rekla je naglas.
Fredi Ouks nije morao da iz svoje sobe sluša majku kako jeca nad sudbinom
svog deteta.
„Verovatno se hvali u svom klubu. Bravo majstore”, uzvikula je Džordži
karikirajući akcenat engleske elite i zvučala veoma groteskno.
„Pobeći sa Bridžertonovim blagom”, karikirala je. „Nisi ni ti naivan. Čuo
sam da ona dobija stotine hiljada godišnje.”
Nije tako.
To je bilo četiri stotine hiljada godišnje.
Niko nije dobijao toliko. Ali preterivanje je ulepšalo priču, i ako je neko imao
pravo da je ulepša, to je bila ona.
„Da li si je overio? Učinio dobro delo? Je l’ bilo dobro bockanje?”
Bože dragi, kad bi je sada majka čula.
I šta bi Fredi odgovorio na takva pitanja? Da li bi lagao? Da li bi to bilo važno?
Čak i da je rekao da nisu imali odnos. A nisu. Čak i da je rekao istinu i priznao da
nisu spavali u istom krevetu, to nije bilo važno.

18
 Bila je sama u kočiji sa njim deset sati, a zatim sama u sobi sa njim još tri, pre
nego što je uspela da ga, metaforički govoreći, raskomada. Mogla je da bude
najčistija devojka na svetu, a i dalje bi je smatrali ukaljanom.
„Moja nevinost bi mogla biti debela tri prsta i niko me ne bi smatrao
devicom.”
Pogledala je mačke. „Da li sam u pravu, dame?”
Blanš je liznula šapu.
Džudit ju je ignorisala.
I Mačkoglavi... Pa, Mačkoglavi je bio mužjak.
Džordži je verovala da stari narandžasti čupavac ionako ne bi mogao da
razume ženske probleme.
Iako ogorčena, Džordži se u mislima vraćala u londonske klubove, gde su
budući lideri nacije nesumnjivo još tračarili o njenom krahu.
Bilo je užasno, a sebi je stalno govorila da možda ne govore o njoj, da su
možda prešli na stvari koje su bile važne, poput revolucije u Francuskoj ili stanja
poljoprivrede na severu. Da su govorili o problemima koje je zaista trebalo
rešavati, kao budući lordovi.
Ali nisu. Džordži je znala da nisu.
Pisali su njeno ime u tu knjigu klađenja, postavljajući kvote da će ona biti
gospođa Ouks do kraja meseca. A dovoljno je poznavala ćud mlakonja koji su
pisali gluposti i grohotom se smejali.
Džordžijana Ouks, princeza od bockanja.
Bože, to je bilo strašno. I verovatno tačno. To je upravo nešto što bi oni rekli.
Mala gospođica Bridžerton, zar nije ona a... a...
Ništa se ne rimuje sa Bridžerton. Džordži je bila zahvalna na toj činjenici.
Ona će sada morati da se uda za tebe, ohoho.
„Džordžijana?”
Džordži je načuljila uši. Njena majka je dolazila niz hodnik. Samo joj je ona
falila.
„Džordžijana?”
„Ja sam u svojoj sobi, mama.”
„Pa, znam to, ali...” Majka je pokucala.
Džordži se pitala šta bi se dogodilo ako ne bi odgovorila sa očekivanim uđite.
Još jedno kucanje. „Džordžijana?”
Džordži je uzdahnula. „Uđite.”
Zaista se nije suprotstavljala. Ili možda jednostavno nije imala energije.
Ledi Bridžerton je ušla, pažljivo zatvorivši vrata za sobom.

19
 Izgledala je ljupko, kao i uvek, nosivši plavi svileni šal prebačen preko
ramena, koji je isticao plavetnilo njenih očiju.
Džordži je volela svoju majku, zaista ju je volela, ali ponekad je želela da je
njena majka opuštenija.
„S kim si razgovarala?”, upitala ju je majka.
„Ja?”
„Oh.” Izgledalo je da ovo nije bio odgovor koji je njena majka tražila, iako
bolji odgovor nije bio ni da se raspravljala sa mačkama?
Njena majka se nasmešila. „Kako se osećaš?”
Džordžina majka sigurno nije želela iskren odgovor na to pitanje. Džordži je
sačekala trenutak, pa rekla: „Nisam sigurna kako da odgovorim na to.”
„Naravno.” Ledi Bridžerton je oprezno sedela na ivici kreveta. Džordži je
primetila da su joj oči malo natekle. Progutala je knedlu. Prošlo je skoro mesec
dana, a njena majka je ipak svaki dan plakala.
Mrzela je što je ona bila odgovorna za ovo.
Nije bila njena krivica, ali je bila odgovorna.
Nije joj se baš dopalo da razrađuje sve detalje.
Džordži je podigla Džudit i ispružila ju je majci.
„Želite li mačku?”
Ledi Bridžerton je trepnula, a zatim ju je uzela. „Da, hvala.”
Džordži je pomilovala Blanš, a njena majka Džudit. „Pomaže”, rekla je
Džordži.
Njena majka je odsutno klimnula glavom. „Da, pomaže.”
Džordži se nakašljala. „Da li ste hteli nešto posebno da mi kažete?”
„Oh. Da. Očekujemo goste na večeri.”
Džordži je pokušala da ne zvuči užasnuto. Samo je rekla: „Zaista?”
„Molim te, nemoj takvim tonom.”
„Kakvim tonom mogu da pitam u ovakvom trenutku?”
Njena majka je spustila Džudit. „Džordžijana, razumem da je ovo veoma
teška situacija, ali moramo da nastavimo dalje.”
„Zar ne može da se odloži za sutra?”
„Draga.” Majka ju je uhvatila za ruku. „To je samo porodica.”
„Nisam gladna.”
„Kakve to veze ima?”
Džordži je zurila u svoju majku. „Nije li u tome suština obroka?”
Ledi Bridžerton je prećutala i pod nekim drugim okolnostima, Džordži bi
majci dodelila bodove zbog toga što nije zakolutala očima.
„Svi dolaze na večeru, Džordžijana. Izgledalo bi vrlo čudno da nisi tamo.”
20
 „Definišite sve.”
„Svi kojima je stalo do tebe.”
„Svako kome je stalo do mene shvatiće zašto nisam gladna. Rušenje ugleda,
majko. To je sredstvo za suzbijanje apetita.”
„Džordžijana, nemoj.”
„Nemoj šta?”, pitala ju je Džordži. „Da se pravim da se nije desilo? To je sve
što mogu da učinim.”
„Pa, ja ne mogu.”
„Ne morate. Ali morate me pustiti da tako mislim. Ako ne, plakaću.”
„Možda bi trebalo.”
„Da plačem? Ne, odbijam.” Osim toga, već je plakala. To joj je donelo samo
bol u očima.
„Plakanje oslobađa.”
„Nisam se osećala oslobođeno”, uzvratila je Džordži. „Trenutno samo želim
da sednem na krevet i govorim odvratne stvari o Frediju Ouksu.”
„Podržavam ta tvoja razmišljanja, ali na kraju ćemo morati da preduzmemo
nešto.”
„Ne danas popodne”, promrmljala je Džordži.
Ledi Bridžerton je odmahnula glavom. „Razgovaraću sa Fredijevom
majkom.”
„Šta će se time postići?”
„Ne znam”, priznala je ledi Bridžerton. „Ali neko bi joj morao reći kakva
užasna osoba je njeno dete.”
„Ona ili već zna ili vam neće verovati. U svakom slučaju, sve što će učiniti je
da vas posavetuje da me naterate da se udam za njega.” Tu je bila caka. Džordži
bi mogla da učini nešto kako bi svi njeni problemi nestali. Sve što je trebalo da
uradi je da se uda za čoveka koji joj je uništio život.
„Sigurno te nećemo primoravati da se udaš za gospodina Ouksa”, rekla je ledi
Bridžerton.
Ali je potajno mislila, da ako Džordži odluči kako želi da se uda za njega,
neće joj stati na put.
„Pretpostavljam da svi samo čekaju da vide da li ću zatrudneti”, rekla je
Džordži.
„Džordžijana!”
„Oh, molim vas, mama. Znate i sami da se to svi pitaju.”
„Ne pitaju se.”
„To što ste mi vi poverovali da nisam legla s njim, ne znači da će mi i ostali
verovati.”
„Uveravam te da to nije istina.”
21
 Džordži je dugo gledala svoju majku. Već su vodile ovaj razgovor i obe su
znale istinu, čak i ako ledi Bridžerton nije htela da je izgovori naglas.

Nije bilo važno šta je Džordži rekla.

Društvo bi pretpostavilo da je Fredi Ouks uspeo u svojoj nameri.
I kako je mogla da im dokaže da nisu u pravu? Nije mogla. Ili bi se pojavila
za devet meseci sa bebom i svi bi sebi čestitali što su bili u pravu, ili bi zadržala
svoju vitku figuru i svi bi rekli da to ništa ne dokazuje. Mnoge žene nisu
zatrudnele u prvom pokušaju.
Još uvek je bila prljava roba, s bebom ili bez.
„Dobro.” Njena majka je stajala i jasno odlučila da više nije mogla da podnese
razgovor. Iskreno, Džordži je nije mogla kriviti. „Večera je za dva sata.”
„Moram li da dođem?”
„Da. Dolazi tvoj brat, kao i Vajolet. Verujem da dovode i dečake da prenoće.”
„Zar ne mogu da idem da jedem sa dečacima?”, upitala je Džordži i nije se
šalila. Bar je Entoni i Benedikt nisu smatrali otpadnikom društva. U njihovoj sobi
ona je bila i dalje vesela tetka Džordži.
Majka ju je čelično pogledala, ukazujući joj da je čula komentar i da je
odlučila da ga ignoriše. „Lord i ledi Manston takođe dolaze, kao i Džordž i Bili.
Verujem da je i Nikolas tu.”
„Nikolas? Zar on nije u Edinburgu?”
Ledi Bridžerton je slegnula ramenima. „Sve što znam je ono što mi je Helena
rekla. Ranije je došao.”
„To je vrlo čudno. Semestar se završava sledećeg meseca. Trebalo je da ima
ispite.”
Majka ju je znatiželjno gledala.
„Obraćam pažnju na detalje”, rekla je Džordži.
Džordži je bila znatiželjna. Iskreno, zar je njena majka nije dovoljno upoznala
do sada?
„Bez obzira na to”, rekla je ledi Bridžerton, stavljajući ruku na kvaku, „sada
ne možeš da plačeš. On je prešao toliki put.”
„Ne da bi mene video.”
„Džordžijana Bridžerton, ne možeš truliti u svojoj sobi.”
„Nisam planirala. Tostirani sir u društvu dečaka zvuči sjajno. Sagradićemo
tvrđavu. I dovešću mačke.”
„Ne možeš dovesti mačke. Beba je alergična.”
„Vrlo dobro, neću dovesti mačke.” Džordži se velikodušno nasmešila. „Ali
izgradićemo tvrđavu. Nikolas nam se može pridružiti ako želi. Verovatno bi više
to voleo nego da večera sa vama.”

22
 „Ne budi smešna.”
„Nisam, mama. Zaista nisam.”
„Ti si odrasla osoba, večeraćeš sa odraslima i to je konačno.”
Džordži je zurila u svoju majku.
Njena majka je uzvratila pogled.
Džordži je popustila. Ili je samo odustala. „Dobro.”
„Dobro.” Njena majka je otvorila vrata.
„Ovo će biti dobro za tebe. Videćeš.” Na izlasku ju je Džordži zaustavila.
„Mama?”
Ledi Bridžerton se okrenula.
Džordži je shvatila da ne zna zašto ju je pozvala. Nekako, uprkos svim
načinima na koje ju je majka dovodila do ludila, jednostavno nije bila spremna da
je pusti.
„Da li mislite...”
Džordži je utihnula. Šta je htela da zna? Šta bi pomoglo? Bilo šta?
Majka je čekala, tiho. Strpljivo.
Kada je Džordži konačno progovorila, njen glas je bio utišan. Nije tih, ali
jedva čujan. I umoran. „Mislite li da negde postoji društvo u kojem muškarci ne
mogu da rade ovakve stvari ženama?”
Njena majka je bila previše mirna, što se Džordži činilo čudnim. I mir se
nekako proširio, od njenog tela do očiju pa do same duše.
„Ne znam”, rekla je njena majka. „Nadam se. Ili se barem nadam da će ih
biti.”
„Ali ne sada”, rekla je Džordži. Obe su znale da je to istina. „Ne ovde.”
„Ne”, rekla je njena majka. „Još ne.” Okrenula se da ode, a zatim zastala i
osvrnula se preko ramena.
„Hoćeš li doći na večeru?”
To je bio zahtev, ne naređenje, a Džordži je osetila nepoznat nalet suza u
očima.
Ne one suze, poznate. Isplakala je suze vredne života u poslednjih nekoliko
nedelja. Suze tuge, frustracije, besa.
Ali ovo je bio prvi put posle dugo vremena da je osetila zahvalnost. Osećaj da
je imala slobodu izbora bio je neprocenjiv.
Osetila je zahvalnost što ju je gledala kao ljudsko biće i što je zaslužila pravo
da sama bira, čak i ako se radilo o nečemu tako trivijalnom kao što je večera.
„Biću tamo”, rekla je majci.
Možda bi čak mogla i da uživa.
Uzela je jednu od mačaka kad je njena majka izašla iz sobe.

23
Koga je zavaravala?
Nije mogla da uživa. Ali mislila je da bi mogla da pokuša.

24
 4.

Džordži se premišljala da li da siđe na večeru ili ne, nakon što je nešto, što je
zvučalo kao malo stado lisica sa olovnim nogama, projurilo pored njene sobe.
Nasmešila se. Da li je moguće. Njeni nećaci su bili ovde.
Skočila je sa kreveta i otvorila vrata u trenutku kad je snaha prošla. Vajolet se
odmah okrenula i uletela u sobu s bebom Kolinom u naručju. „Džordži!”,
uzviknula je. „Tako je lepo videti te. Kako si? Reci mi sve. Šta mogu da uradim?”
„Pa... Odakle da počnem?”
„Evo. Pridrži bebu, hoćeš li?” Vajolet je gurnula Kolina ka Džordži, a Džordži
nije imala izbora pa ga je uzela.
Odmah je počeo da vrišti.
„Mislim da je gladan”, rekla je Džordži.
„Uvek je gladan. Iskreno, ne znam šta da radim s njim. Juče je pojeo pola
moje pite sa mesom.”
Džordži je užasnuto pogledala svog nećaka. „Ima li on uopšte zube?”
„Ne”, odgovorila je Vajolet. „On je samo progutao celo parče.”
„Ti malo čudovište”, rekla je Džordži umiljato. Kolin je progunđao, shvativši
ovo kao kompliment.
„Tako mi je žao što nisam svratila”, rekla je Vajolet. „Kolin je bio bolestan,
ništa previše ozbiljno, kašljao je. Bio je to užasan kašalj, promukao. Nisam mogla
da ga ostavim.”
„U redu je, Vajolet”, uveravala ju je Džordži.
„Deca ti moraju biti na prvom mestu.”
„Takođe, tvoja majka je rekla da želiš da budeš sama.”
„Nije pogrešila.”
„Mislim da su četiri nedelje samoće ipak dovoljne, zar ne?”
„Saznaćemo večeras.”
Vajolet se nasmešila na to. „Da li su svi ostali stigli? Šta ja to govorim? Ne
znam ni ko dolazi.”
„Bili i Džordž. Lord i ledi Manston. Endru i Popi, ja mislim?”

25
 „Ne, u poseti su njenoj porodici u Somersetu. Jedan od njene braće se upravo
oženio.”
„Oh, nisam znala.”
Vajolet je slegnula ramenima. „Ne znam koji. Ima ih toliko. Ne mogu da
zamislim da imam tako veliku porodicu.”
Kao na znak, Entoni i Benedikt su protrčali pored vrata, dok je dadilja trčala
za njima.
„Troje dece je dosta posla”, rekla je Džordži.
Vajolet je sela na stolicu. „Nemaš pojma.”
Džordži se nasmešila. Znala je da Vajolet ne bi zamenila majčinstvo ni za šta.
Iskreno, ne bi se iznenadila da su ona i Edmund odlučili da prošire svoju porodicu,
iako već imaju troje dece.
Njena snaja je uvek bila napeta, ali uvek srećna. Džordži se oraspoložila kad
ju je videla, iako je pomislila da ona nikad ne može imati život kakav ima Vajolet.
Fredi Ouks se pobrinuo za to.
„Pokušavam da odredim na koga liči”, rekla je Džordži, ljuljajući bebu Kolina
u naručju. Iako još uvek nije imao mnogo kose, dlake su mu bile tamnije od
Vajoletinih tamnoplavih pramenova.
„Na Edmunda. Svi liče na Edmunda.”
„Ne, mislim da nije tako. Mislim da su sva trojica kombinacija vas dvoje.”
„Veoma si ljubazna, ali znam istinu.” Vajolet je dramatično uzdahnula. „Ja
sam samo rezervoar za porodicu Bridžerton.”
Džordži se glasno nasmejala. „Iskreno, mislim da uglavnom liče jedan na
drugog.”
„Liče, zar ne?” Vajolet se nasmešila.
„Podudarni set. Ne znam zašto me to čini tako srećnom.”
„I mene.” Džordži je odmakla od sebe Kolina nekoliko centimetara da mu
bolje pogleda lice. „Pogledaj te obraze”, rekla je. „I njegove oči. Mislim da će mu
oči biti zelene.”
„Boja proždrljivosti”, promrmljala je Vajolet.
„Zar nije boja zavisti?”
„I to.” Stresla se. „On nikada ne prestaje da jede.”
Džordži se nasmejala i poljubila Kolina u nos. „Zar previše tražim ako želim
da bar jedno dete povuče na tetku Džordži i bude riđe? Samo malo? Dobro bi mi
došla još jedna crvenokosa osoba u porodici.”
„Ti si usamljeni vuk”, dobacila je Vajolet. „Mislila sam da su crvenokosi ljudi
temperamentni.”
„A, ne. Ja sam primer spokojstva.”
Vajolet je uperila prstom u Džordži.
26
 „Zapamti moje reči, Džordžijana Bridžerton. Jednog dana ćeš eksplodirati, a
kad se to desi, ne želim da budem nigde u blizini.”
„Čak ni da posmatraš?”
„Samo ako nije usmereno ka meni.”
Džordži je pogledala bebu. „Misliš li da bi me tvoja majka mogla tako
naljutiti? Ne? Ni ja to ne mislim.”
Kolin je podrignuo i nagnuo se napred, a Džordži je zamalo izgubila
ravnotežu. Kad ga je čvrsto prihvatila ka sebi, on ju je grickao po ramenu. „Zaista
mislim da je gladan”, rekla je Vajolet.
„Eh.” Vajolet je odmahnula rukom.
„Ne mogu da verujem”, rekla je Džordži kroz osmeh. „Kad je Entoni bio beba,
mučila si se sa njim kao da je bio od porcelana.”
„Nisam umela bolje. Zaista su prilično žilavi.”
Džordži se nasmešila svom malom nećaku. „Pa, mislim da si divan”, rekla mu
je. On se nasmešio.
„Nasmešio mi se!”, uzviknula je Džordži.
„Da, on je prilično šarmantan kada to želi da bude.”
„Nisam znala da se bebe mogu osmehivati u ovom uzrastu.”
„Entoni nije. Benedikt...” Vajolet se namrštila. „Ne sećam se. Da li me to čini
užasnom majkom?”
„Ti nikada ne bi mogla biti užasna majka.”
„Previše si ljubazna i volim te zbog toga.” Vajolet je ispružila ruku, međutim
nije posegnula za bebom. Umesto bebe, uhvatila je Džordži za ruku i brzo je
stisnula. „Ti imaš rođenu sestru”, rekla je Vajolet, „ali ja je nemam. Nadam se da
znaš da si ti to za mene sada.”
„Nemoj.” Džordži je šmrcnula. „Rasplakaćeš me, a ja sam već previše
plakala.”
„Ako ti je za utehu, ne izgledaš kao da si plakala.”
„Nisi me videla prošle nedelje.” Džordži je pogledala u vrata. Učinilo joj se
da čuje glasove. „Zvuči kao da ljudi pristižu. Uskoro bismo morale da siđemo.”
Vajolet je preuzela Kolina od Džordži. „Edmund mi je ispričao malo šta se
dogodilo”, rekla je dok su se kretale ka dadilji. „Nikada ga nisam videla tako
ljutog. Mislila sam da će izazvati gospodina Ouksa.”
„Edmund se nikad ne bi tako glupo poneo”, rekla je Džordži.
„Ti si njegova sestra”, rekla je Vajolet, „i tvoja čast je ukaljana.”
„Reci mi da nije upotrebio uvredljivu reč.”
„Ne, upotrebio je mnogo prefinjenu reč.”
„To već više zvuči kao moj brat”, rekla je Džordži kolutajući očima.

27
 „On mora naučiti da ja mogu da vodim svoje bitke, koje zapravo i vodim.”
Vajoletine oči zasijale su od radosti. „Šta si uradila?”
Džordži je zadigla suknju dovoljno visoko da pokaže Vajolet tačan pokret
kojim je šutnula Fredija Ouksa u međunožje.
„A kažeš da nisi temperamentna”, rekla je Vajolet. „Bravo za tebe. Je li
plakao? Molim te, reci mi da je jaukao.”
Jeste, ali njegova bol nije bila ni približno velika kao Džordžina, koja je
reputaciju mogla da sačuva jedino udajom za svog otmičara.
„Šta se sledeće desilo?”, upitala je Vajolet.
Džordži je krenula za njom u dečju sobu. „Vezala sam ga.”
„Bravo”, rekla je Vajolet zadivljeno. Predala je Kobna dadilji, a zatim je
provirila u hodnik. „Entoni! Benedikte! Dolazite!”
Zatim je povukla Džordži u stranu. „Šta se onda desilo? Osećam kako mi krv
vri.”
„Izašla sam kroz prozor.”
„Domišljato.”
Džordži je skromno klimnula glavom, iako je u stvari bila ludo ponosna na
sebe što je pobegla.
„Ali zar nisi mogla samo da izađeš kroz vrata?”
„Bili smo u prizemlju, pa nije bilo tako strašno izaći kroz prozor. A u
gostionici je bilo nekih ljudi čudnog izgleda. Nisam smela da prođem sama pored
njih.”
„Pametno razmišljanje”, rekla je Vajolet s odobravanjem. „Jesi li bila
prestravljena? Ja bih bila.”
„Bila sam”, priznala je Džordži. „Nisam ni znala gde se nalazimo. Sve što
sam znala je da smo išli na sever. Rekao mi je da smo krenuli za Gretnu Grin i
znam da smo putovali satima i satima.”
„Edmund je rekao da si bila u Bedfordširu?”
„Biglsvejdu”, potvrdila je Džordži.
„Bigl... Šta?”
„To je selo na Velikom severnom putu. Tamo ima dosta gostionica.” Džordži
se kiselo osmehnula. „Sada to znam.”
Vajolet je razmišljala. „Pretpostavljam da nikada ranije nisi imala razloga da
putuješ na sever.”
„Nisam.”
„Ali čekaj... Edmund je rekao da te je ledi Danberi spasila od svih tih ljudi?”
„Bila je u istoj gostionici. Krenula je na sever, ali je promenila rutu da bi me
vratila u London.”

28
 Džordži nije mogla ni da opiše olakšanje koje je osećala kada je videla
poznato lice ledi Danberi ispred gostionice.
Ledi Di je bila predstavnica Udruženja bontona, a Džordži nije bila sigurna
da je ikada s njom razmenila dve reči, ali se u tom trenutku praktično bacila na
nju, preklinjući je da se zauzme za nju.
„Ne znam šta bih uradila da nije bilo nje”, rekla je Džordži. Da bude još
iskrenija, nije htela da razmišlja o tome šta joj se moglo dogoditi da nije bilo nje.
„Ona me užasava”, rekla je Vajolet.
„Ona užasava sve.”
„Ali sigurno nije ona razlog zašto su svi saznali”, primetila je Vajolet. „Ona
nikada ne bi širila takve tračeve.”
„Ne”, gorko je rekla Džordži. „Gospodin Ouks se pobrinuo za to. Ispričao je
svim svojim prijateljima kada se vratio u London, osim dela da sam ga ponizila.”
„I vezala.”
„Ne, ni taj deo.”
Vajolet je ispustila simpatičan zvuk gađenja.
„Ali čak i da nije ništa rekao”, nastavila je Džordži, „došlo je do takvog
komešanja na Berkli trgu u trenutku kada je Fredi gurnuo Merijen iz
kočije. Koliko sam shvatila, tračevi su se preko noći proširili po celom gradu.”
Vajolet je stisnula zube. „Toliko me ljuti, da ti ne mogu ni opisati. Nikada
nisam udarila drugo ljudsko biće, znaš, barem ne namerno, ali da sam ga videla...
To kopile...”
Dadilja je uzdahnula.
„Poplavela bi mu oko”, rekla je Vajolet.
„Znaš li”, polako je rekla Džordži, „da ti verujem da bi.”
Vajolet je ponovo gurnula glavu kroz vrata. „Entoni! Benedikte!” Pogledala
je dadilju koja se još oporavljala od Vajoletinog neobično grubog rečnika. „Da li
znate gde su otišli?”
Dadilja je odmahnula glavom.
Vajolet je uzdahnula. „Žao mi je što te ostavljam ovako, ali moramo da
siđemo na večeru.”
„Možemo zatražiti od jednog lakeja da ih uhvati”, uveravala je Džordži
dadilju. „Oni znaju sva dečja omiljena skrovišta.”
„Ne mogu da se odužim našoj dadilji”, rekla je Vajolet kad su već bile u
hodniku. Popravila je haljinu, kraljevsko plave boje, koja je isticala njene oči. „Da
li izgledam ugledno?”
„Izgledaš prelepo.”
Vajolet je bacila pogled preko ramena. „Jesi li sigurna? Beba je bljucnula u
kolicima. Nosila sam ogrtač, ali...”

29
 „Izgledaš savršeno”, rekla je Džordži. „Veruj mi. Čak i da nije sve savršeno,
nikoga nije briga.”
Vajolet se zahvalno nasmešila. „Mislim da sam te već pitala, ali, da li su svi
ostali stigli?”
„Mislim da jesu”, rekla je Džordži. Nije bila sigurna.
Čula je bar jednu kočiju, ali nije pogledala kroz prozor. Moglo je da dođe
dvoje ljudi ili pet. „Oh, zaboravila sam da ti kažem. Nikolas dolazi.”
„Nikolas? Zašto? Ne bi trebalo da je ovde. On je usred ispitnog roka.”
„Očigledno nije jer je ovde u Kentu. Danas popodne mi je mama rekla.”
„To je vrlo čudno. Nadam se da je sve u redu. Edmund je primio pismo od
njega, samo prošle nedelje, ne, možda malo pre toga, ali ipak nije ništa
napomenuo.”
Džordži je slegnula ramenima dok je pratila Vajolet niz stepenice. „Znam
samo ono što mi je mama rekla. Koliko sam shvatila, ona zna samo ono što joj je
njegova majka rekla.”
„Mi smo jedna gomila tračara.”
„Nismo”, odlučno je rekla Džordži. „Mi smo ljudi koji se vole i brinu jedni o
drugima, pa smo zato logično zainteresovani za nečije dolaske i odlaske. To
uopšte nije isto kao gomila tračeva.”
„Žao mi je”, rekla je Vajolet. „Zaista bi trebalo da postoji blaža reč za ljude
koji se vole i brinu jedni o drugima, pa su stoga logično zainteresovani za nečije
dolaske i odlaske.”
„Možda je najbolja reč za to porodica?” predložila je Džordži.
Vajolet je ispustila glasan smeh čim su ušli u salon. Edmund joj je
sa osmehom pružio čašu šerija koji joj je već natočio. „Šta je toliko smešno?”
„Ti”, rekla je. „Zapravo svi u ovoj prostoriji.”
Okrenuo se prema Džordži.
„U pravu je”, rekla je Džordži.
„Možda ću morati da se vratim u muški deo sobe”, našalio se Edmund. „Oh,
molim te”, uzvratila je Vajolet hvatajući ga za ruku. „Ne ponašaj se kao da si
nadjačan kod kuće. Četiri muškarca protiv jedne žene.” Poljubio joj je ruku. „Ti
vrediš za petoricu.”
Vajolet je pogledala Džordži. „Ne znam da li da ovo shvatim kao
kompliment.”
„Ja bih to shvatila kao kompliment, bez obzira na njegove namere.”
„Dobro veče i tebi, sestro”, rekao je Edmund, uputivši Džordži
svoj uobičajeni nestašni osmeh.
Džordži je uzvratila brzim poljupcem u obraz. „Povlačim sve što sam rekla”,
rekla je Vajolet.

30
 „To što zanemaruje namere, ne znači da ih nema. Većinu vremena dok govori,
reči samo naviru...”
„Ti si zla”, rekao je Edmund, odobravajući.
„Učila sam od najboljih.”
„Da, jesi, zar ne?”
„Da li je Nikolas stigao?”, upitala je Vajolet. „Džordži je spomenula da će
doći. Znaš li zašto je kod kuće?”
Edmund je odmahnuo glavom. „Bili i Džordž su ovde, ali su rekli da lord i
ledi Manston i Nikolas dolaze odvojeno.”
Džordž Roksbi je bio naslednik grofa, a on i Bili su takođe živeli u Krejku sa
svoje troje dece. Lord Manston je često govorio da je Bili nešto najbolje što se
dogodilo porodici Roksbi, još od kada su stekli titulu 1672. Bila je strastvena
prema poljoprivredi i upravljanju imanjem, a poljoprivredna proizvodnja Krejka
se skoro udvostručila u deceniji kad se udala za Džordža.
Bili je ipak bila dosta starija od Džordžijane, i iako nikada nisu bile mnogo
bliske, sve se promenilo kako je Džordži porasla. Devetogodišnji jaz, koji je bio
toliko zastrašujući kada je Džordži imala šesnaest godina, nije bio primetan sa
njenih dvadeset šest.
„Trebalo bi da pozdravim Bili”, rekla je Džordži, ostavljajući Edmunda i
Vajolet da se zaljubljeno gledaju. Ponekad je bilo teško biti u njihovoj blizini. Bili
su toliko zaljubljeni. Džordži nikada nije upoznala dvoje ljudi da su toliko
stvoreni jedno za drugo. Volela ih je oboje, zaista ih je volela, ali večeras su je
podsećali na ono što Džordži nikad ne bi mogla da ima.
Nema muža. Osim ako ne bi pristala da se uda za Fredija Ouksa, a to se ne bi
dogodilo.
Bez dece. Za njih je bio potreban muž.
Nije imala sve ostalo što sledi.
Ali imala je više od većine ljudi. Imala je porodicu punu ljubavi i uvek topao
obrok, i činilo joj se da bi, ako bi sebi dala dovoljno vremena, mogla da pronađe
neku novu svrhu u životu.
Njena majka je bila u pravu. Nije mogla zauvek da truli u svojoj sobi.
Verovatno je bilo u redu što se samosažaljevala nekoliko nedelja, ali je morala da
nastavi dalje.
„Džordži, draga”, rekla je Bili kad joj se Džordži primakla. „Kako se držiš?”
Džordži je slegnula ramenima. „Eh.”
„Da li te mama izluđuje?”
„Samo malo.”
Bili je uzdahnula. Bila je u poseti nekoliko puta otkad je izbio skandal, često
samo da bi odvratila pažnju njihove majke, kako ne bi ugušila Džordži svojom
brigom. „Ona ti želi dobro.”
31
 „Znam. To je ono što je čini podnošljivom. A povremeno je čak i lepo.” Bili
joj je stisnula ruku. „Jesi li čula nešto o gospodinu Ouksu?”
„Ne”, rekla je Džordži panično. „Zašto, jesi li ti čula nešto?”
„Ne baš. Samo mali trač, da se možda još vek trudi da ispegla situaciju.”
„To nije nova vest.” Džordži se namrštila. Dobila je pismo od Fredija Ouksa
dan nakon što se vratila kući u Kent. Bilo je puno patetike i baljezganja. Mogla je
gotovo čuti njegov pametni glas kako izjavljuje bezuslovnu ljubav i odanost.
Ispričao joj je da je bio savladan fiziološkom potrebom. Gluposti. Sve su to bile
gluposti. Da je hteo da je učini svojom, mogao je lepo da je pita.
„Potrudićemo se da ti odvratimo pažnju večeras”, rekla je Bili. „Ne postoji
bolji tim, od Roksbijevih i Bridžertonovih, koji bi nas više nasmejao.” Ona je tako
smatrala. „Ili rasplakao. Ali večeras, mislim da ćemo se smejati.”
„Kad smo već kod porodica, znaš li zašto je Nikolas kod kuće?”
Bili je odmahnula glavom. „Videla sam ga samo na trenutak. Izgledao je
prilično mračno.”
„O, bože. Nadam se da je sve u redu.”
„Ako se nešto desilo, sigurna sam da će nam to reći kada bude spreman.”
„Vrlo je čudno da si tako strpljiva.”
„Ne može biti ništa previše ozbiljno”, rekla je Bili.
„Ne mogu da zamislim da ima problema na fakultetu. Uvek je bio tako
pametan. Ali zašto bi sada bio tmuran?”
Džordži je slegnula ramenima. Nikolasa nije viđala često u poslednjih
nekoliko godina. Ali s obzirom na to da je porodica zaista bila grupa ljudi koja se
volela i brinula o svim svojim članovima, samim tim i zainteresovana za nečije
dolaske i odlaske, uglavnom je znala šta neki član namerava.
„Mislim da su stigli”, rekla je Bili, gledajući preko ramena ka vratima koja su
vodila u hodnik.
„Grof i grofica od Manstona”, najavio je Temzli, kao da je to bilo neko
iznenađenje, „i gospodin Nikolas Roksbi.”
Nakon ove formalnosti usledio je Edmundov veseliji pozdrav. „Roks!”,
uzviknuo je.
„Šta, dođavola, radiš u Kentu?”
Nikolas se nasmejao i nešto izmumlao. Džordži je smatrala da to nije bio
dobar odgovor, ali njih dvojica su počela da razgovaraju kao da je sve u redu.
„Da li si videla to?”, upitala je sestru.
„Videla šta?”
„Svesno je izbegao pitanje, a Edmund to nije ni primetio.”
„Oh, primetio je”, rekla je Bili. „On se samo pretvara da nije.”
„Zašto?”

32
 Bili je slegnula ramenima. „Ne znam. Možda ga nije briga.”
„Naravno da mu je stalo. Nikolas mu je najbliži prijatelj.”
„Onda će ga kasnije pitati. Zaista, Džordži, zašto si tako radoznala?”
„Zašto ti nisi?”
„Verovatno zato što znam da ćemo uskoro saznati o čemu se radi. Nije kao da
je neko umro.”
„Naravno da ne”, promrmljala je Džordži, jer šta je drugo mogla i da kaže?
Ponekad zaista nije razumela svoju sestru.
„Idem po čašu šerija”, rekla je Bili. „Hoćeš li i ti jedan?”
„Ne, hvala. Pozdraviću Nikolasa.”
Bili ju je pogledala. „Nemoj ga ispitivati.”
„Neću!”
Ali Bili joj očigledno nije verovala. Stisnula je usne i zapretila joj prstom na
odlasku. Prekoravala je Džordži za nešto što još nije uradila. Džordži se namrštila
zauzvrat, budući da niko kao starija sestra nije mogao bolje da otkrije nezrelost
mlađe, i naravno da se tada našla licem u lice sa Nikolasom. „Nikolase!”,
uzviknula je.
Uzvik je bio zaista optimističan ali zvuk koji joj je izlazio iz usta, nije zvučao
potpuno ljudski.
„Džordžijana”, rekao je i pristojno joj se poklonio.
Ali pogled koji joj je uputio bio je donekle oprezan.
„Žao mi je”, rekla je brzo. „Iznenadio si me.”
„Moje izvinjenje. Nisam hteo.”
„Ne, naravno da ne. Zašto bi?”
Na to nije imao odgovor. Zašto bi? To je bilo glupo pitanje.
„Žao mi je”, rekla je. „Počnimo ponovo. Drago mi je što te vidim.”
„I meni.”
Ovo je bio najneugodniji dijalog koji su ikada razmenili.
Džordži nije znala šta da učini u ovoj situaciji. Nikada ne bi rekla da će joj se
Nikolas Roksbi odmah ispovedati, ali on je svakako bio prijatelj i ranije nije imala
poteškoća da razgovara s njim.
„Izgledaš dobro”, rekao je.
Izgledao je umorno. Izuzetno. Imao je plave oči kao i njegova braća, ali činilo
se da ljubičasti podočnjaci neutrališu njihov plavi sjaj. Nije mu to mogla reći
nakon što ga nije videla skoro godinu dana, pa se umesto toga ljubazno zahvalila
na komplimentu. „E, hvala. Bilo je to...” Oh, zaboga, morao je čuti šta joj se
dogodilo. „Prošlo je nekoliko nedelja ispunjenih raznim događajima”, konačno je
rekla.
„Da, ja, ovaj...” Nakašljao se. „Mogu da zamislim.”
33
 Usledila je još jedna neprijatna pauza, pa još jedna. Zapitala se da li je to onda
zajedno jedna duga neprijatna pauza.
Možda bi neki neverbalni pokret, poput ukrštanja nogu, mogao da preseče
ovu pauzu? Onda bi to definitivno bile dve kraće pauze? Zato što se premestila s
noge na nogu.
Ponovo je to uradila.
Sada je to bila zvanično najduža pauza u istoriji dugih pauza.
„Hm...”
„Uh...”
„Da li ti se sviđa Škotska?”, ispalila je pitanje.
„Da.” Laknulo mu je što je postavila tako bezazleno pitanje. „Može biti
prilično hladno, naravno, iako ne toliko u ovo doba godine.”
„Daleko je na severu.”
„Da.”
Čekala je da joj postavi pitanje, jer nije ona jedino bila zadužena za dosadna
pitanja, ali on je samo stajao s mučnim izrazom lica i povremeno bacao pogled na
svoje roditelje. To je bilo čudno.
Lord i ledi Manston razgovarali su sa njenim roditeljima, što nije bilo čudno,
osim što je mogla da se zakune da je lord Manston povremeno gledao u njihovom
pravcu. A kada on nije, ledi Manston je gledala.
Iskreno, čitava razmena pogleda je bila potpuno bizarna.
Odlučila se za poslednji pokušaj ljubaznog razgovora i uputila Nikolasu svoj
najbolji osmeh. „Da li sam dobro čula da si stigao jutros?”
„Da, jesam.”
„Imamo veliku sreću što si odlučio da dođeš na večeru.”
Podigao je obrve, samo malo. Džordži je tiho govorila. „Ili ipak nisi imao
izbor?”
„Nikakav.” Izvukao je usiljeni osmeh, a Džordži je imala osećaj da je to
njegov prvi autentični izraz te večeri.
„Potpuno saosećam”, odgovorila je. „Ja sam preklinjala majku da mi dozvoli
da jedem prepečen sir sa Entonijem i Benediktom u sobi.”
„Da li će dečaci dobiti prepečeni sir?” Zvučao je ljubomorno.
„Uvek dobiju prepečeni sir”, odgovorila je Džordži. „Zašto to nikada mi ne
dobijemo, to bih volela da znam. Da li znaš da to svi mi stvarno želimo.” Počešao
se po bradi. „Obožavam čuvena jagnjeća rebarca tvog kuvara...”
„Ali bilo bi bolje sa prepečenim sirom kao prilogom.”
On se nasmešio. To je već bolje, pomislila je Džordži. Razmišljala je o načinu
na koji ju je gledao.
Tostirani sir je mogao da popravi svaku situaciju. Govorila je to godinama.
34
 5.

Tostirani sir ipak nije mogao da popravi svaku situaciju.

Džordži je to sada znala jer je njena majka, neočekivano, zatražila da se sir
posluži uz supu, i dok su ga svi zadovoljno jeli, komentarisali su to prijatno
iznenađenje i zašto sir ne bi mogao uvek da se služi kao prilog?
Trebalo je da bude divno iznenađenje.
Bilo bi divno, osim...
Džordži je pogledala nadesno.
Ponovo ju je gledao.
Dve stvari nije mogla da razume; da li što je primećivala Nikolasove poglede
ili što ju je Nikolas uporno gledao.
Zato što je ovo bio Nikolas.
Roksbi.
On je bio osoba koja u njenom prisustvu nije smela da se oseća nelagodno.
Ali Nikolas je nastavio da krade poprečne poglede, dok je Džordži mogla da
primeti da to nisu bili pogledi divljenja.
Fredi Ouks joj je udelio mnogo takvih pogleda.
Neiskrenih, ali ipak ju je gledao.
Ali Nikolas... On je na nju gledao drugačije. Skoro kao da ju je procenjivao.
Preispitivao ju je.
To ju je krajnje uznemiravalo.
„Da li uživaš u supi?”, pitala ga je.
„Šta?”
„Supa”, rekla je. Pokušala je da zvuči slatko i ljubazno, ali prema izrazu
njegovog lica, očigledno nije uspela. „Kakva je?”
„Ovaj...” Pogledao je svoju činiju sa zbunjenim izrazom lica. Džordži i nije
mogla da ga krivi, jer pitanje koje je postavila više je zvučalo kao naredba.
„Ukusna je”, konačno je rekao. „Da li... Uživaš li?”
Džordži je mogla samo da zamišlja šta mu se vrzmalo po glavi. Da li je trebalo
da razgovara sa njom? Da li je postala pomalo divlja?
Pitala se šta bi Nikolas uradio ako bi pokazala zube.

35
 Da li je čuo za njen moralni pad?
Sigurno jeste. Roditelji mu ne bi mogli sakriti tako nešto. Lord i ledi Manston
su morali da znaju. Njeni roditelji su ih sigurno već obavestili o Džordži.
Tako da je znao. Morao je da zna. I on ju je osuđivao.
Da li je dotle došla? Da je osuđuje Nikolas Roksbi?
Dođavola, ovo ju je naljutilo.
„Džordži, jesi li dobro?”
Pogledala ga je. Vajolet je gledala u nju s druge strane stola, sa nejasno
uznemirenim izrazom lica.
„Dobro sam”, rekla je Džordži odsečenim glasom.
„Sjajno.”
„Pa, znamo da to nije istina”, rekao je Edmund. Vajolet ga je jako udarila
laktom.
„Šta?”, Edmund je progunđao. „Ona je moja sestra.”
„Što znači da bi trebalo da budeš pažljiviji prema njenim osećanjima”, siktala
je Vajolet.
„Dobro sam”, rekla je Džordži.
„Sjajno”, rekao je lord Bridžerton, koji je očigledno propustio prvu polovinu
razgovora. Okrenuo se ka svojoj ženi. „Supa je ukusna, draga.”
„Da, zaista jeste”, ledi Bridžerton je rekla. „Kuvar mi kaže da je to novi
recept.”
„To je tostirani sir”, rekao je Edmund, koji ga je i dalje žvakao. „Zbog njega
je supa ukusnija.”
„Šta god da radiš, ne govori to kuvaru”, odgovorila je njegova majka. „A
tostirani sir je bila Džordžina ideja.”
„Bravo”, rekao je Edmund namignuvši joj.
„Ako moraš baš da znaš, htela sam da jedem u sobi sa tvojom decom”, rekla
mu je.
„I ko bi mogao da te krivi, to su divna mala čudovišta.”
„Prestani”, rekla je Vajolet. „Savršeni su.”
„Tako brzo zaboravlja”, promrmljao je Edmund.
„Liče na tebe”, rekao je lord Bridžerton sinu. „Ništa manje nisi zaslužio.”
„Da imam dete koje liči na mene? Znam, toliko si pričao godinama.”
„Oni su divna i savršena mala čudovišta”, rekla je Vajolet.
Kada je razgovor postao i simpatičan i mučan, Džordžijana se ponovo
okrenula ka Nikolasu. Ovog puta nije zurio u nju.
Ali izgledao je, nekako, čudno.

36
 „Da li si dobro?”, upitala je. Možda se i nije radilo o njoj. Možda je bio
bolestan.
On se trgnuo. Ili ne baš trgnuo, jer ništa nije rekao. Ali je pokušao da napravi
blagi osmeh. „Dobro sam”, rekao je. „Bilo je to dugo putovanje.”
„Naravno.”
Rekla je to pristojno, ali je znala da Nikolas laže.
Ne o tome da je bio umoran. To je očigledno bila istina. Ali šta god da ga je
navelo da se ponaša tako čudno, to nije bio nedostatak sna.
Iskreno, čitava večera je postajala dosadna. Ali ako je ona mogla da glumi
zadovoljnu ženu, zašto Nikolas to nije mogao?
Jedino što se promenilo u njihovim životima, od poslednjeg puta kada su se
videli, bila je njena društvena propast.
Sigurno je nije osuđivao zbog toga?
Ne Nikolas.

Bilo je kao da se ceo svet pomerio za svega deset stepeni, a Nikolas je to jedini
primetio.
Na prvi pogled sve je izgledalo normalno. Sve je bilo normalno. Nikolas je to
znao.
Ali nije bilo u redu.
Za stolom su sedeli ljudi koje je Nikolas najbolje poznavao na svetu, ljudi sa
kojima se uvek osećao najslabije. Njegovi roditelji, stariji brat Džordž i njegova
žena Bili, Edmund i Vajolet, lord i ledi Bridžerton, čak i Džordžijana.
Pa ipak, i dalje je imao utisak da je čitavo veče bilo pogrešno. Ili, ako ne
pogrešno, onda bar malo nije bilo u redu.
Malo nije bilo u redu.
Ovakva izjava i nije priličila naučniku.
Ali se nalazio tu, na večeri. Kao da je sve stalo. I nije znao kako to da popravi.
I Roksbijevi i Bridžertonovi su se ponašali potpuno normalno. Džordžijana je
sedela s njegove leve strane, što je bilo sasvim normalno. Koliko je samo puta
sedeo pored Džordžijane Bridžerton za trpezarijskim stolom. Ali svaki put kad bi
je pogledao...
Što je bilo mnogo češće nego što je inače gledao u nju.
Što je takođe značilo su pogledi bili brzi jer ju je gledao prečesto.
Osećao se veoma neprijatno.
„Nikolase?”
Nije mogao da prestane da razmišlja o tome...
„Nikolase?”

37
 Trepnuo je. Džordži je njemu govorila. „Izvini”, progunđao je.
„Jesi li siguran da se dobro osećaš?”, upitala je. „Izgledaš...”
Čudno?
Izbezumljeno?
Čudno izbezumljeno?
„Da li si spavao?”, upitala je.
Bio je to ludački čudan izgled.
„Mora da si užasno umoran”, rekla je, a on se začudio kako je uspela da vidi
umor u njegovim očima, jer na njena pitanja nije odgovarao.
Nagnula se u stranu, ali je on primetio da su joj oči poprimile drugačiji izraz.
Hvala bogu, nije ga više gledala na taj čudno pronicljiv način.
„Koliko traje putovanje od Edinburga do Kenta?”, upitala je.
„Zavisi kako putuješ”, rekao joj je, zahvalan na pitanju zasnovanom na
činjenicama. „Ovaj put deset dana, ali sam se poštanskom kočijom odvezao iz
Edinburga u London.”
„To zvuči kao neprijatno putovanje.”
„I jeste bilo.”
Bilo je. Ali ne kao razgovor sa damom koju bi na kraju, uprkos protivljenju,
mogao i da oženi.
„Bila sam iznenađena kada sam čula da ćeš nam se pridružiti večeras”, rekla
je. „Zapravo, iznenađena sam što si uopšte ovde. Zar nije trebalo da dođeš
sledećeg meseca?”
„Da, ali”, Nikolas je osetio vrelinu u obrazima, „otac je morao da obavi neki
posao.”
Znatiželjno je zurila u njega.
„Zbog čega sam mu bio potreban”, dodao je.
„Naravno”, promrmljala je. Ali nije izgledala nimalo obeshrabreno njegovim
rečima. Ako je i pocrvenela, to je bilo tako suptilno da to nije mogao da primeti
ni pri svetlosti sveća.
Nikolas je pomislio kako ocu nije postavio ključno pitanje da li je neko rekao
Džordžijani da je pozvan iz Škotske da se oženi njome?
„Nadam se da je vredelo što te je pozvao”, rekla je vedro. „Da sam ja
proučavala nešto zanimljivo poput medicine, ne bih želela da budem uznemirena
zbog dosadne porodične trivijalnosti.”
Ne, onda. Nije znala za razlog njegovog dolaska.
„Šta ti se u tome najviše sviđa?” upitala je Džordži, uranjajući kašiku u supu
o kojoj se mnogo raspravljalo. „U studiranju medicine, mislim. Zvuči
fascinantno.”

38
 „I jeste.” Na trenutak je razmišljao kako da odgovori na njeno pitanje. „Uvek
ima novina. Nikada nije isto.”
Oči su joj zasijale od zainteresovanosti. „Gledala sam kako su Entoniju
prošlog meseca zašivali ranu. Bilo je veličanstveno, ali i jezivo.”
„Da li zarasta rana? Nema infekcije?”
„Verujem da zarasta”, odgovorila je. „Videla sam ga pre večere i delovao mi
je savršeno zdravo. Vajolet bi sigurno rekla nešto da je došlo do komplikacija.”
„Biće mi drago da mu pogledam ruku posle večere.”
„Spavaće, sigurna sam. Vajolet ih tera da rano ležu.”
„Onda sutra.” Bilo je dobro pričati o medicini, podsećati se da postoji oblast
njegovog života zbog koje mu se ljudi dive.
Gde je mogao nešto da kaže a da ljudi znaju o čemu govori.
U Edinburgu je bio svoj na svome.
Naravno, još je učio. Nikolas nije bio toliko umišljen da bi mislio da sve zna.
Sumnjao je da će ikada znati više od onoga što je ostalo da se nauči. To je bio
razlog zašto je toliko uživao u istraživanju.
Pogledao je prema vrhu stola. Vajolet je ćaskala sa Bili, ali Edmundovu
pažnju nije bilo teško privući.
„Kako je Entonijeva...” Pogledao je Džordži.
„Šaka”, dodala je.
„Šaka”, ponovio je Nikolas. „Džordži je rekla da su mu bili potrebni šavovi?”
„Zarasla je”, rekao je Edmund sa osmehom. „Ili bar ja tako mislim. Juče je
pokušao da udari Benedikta i čini mi se da mu nije bilo teško da stisne pesnicu.”
„A nije se žalio ni kada si zgrabio povređenu pesnicu da prekineš svađu”,
rekla je Vajolet sa osmehom kakav su imale samo majke dečaka.
„Sutra ću pogledati ako želite”, rekao je Nikolas. „Znaci infekcije nisu uvek
očigledni.”
„Prilično sam siguran da je zdraviji od konja”, rekao je Edmund, „ali
svakako.”
„Tako je lepo imati lekara u porodici”, rekla je Vajolet ne obraćajući se
nikome posebno. „Zar se ne biste složili?”
„Bilo bi od pomoći da smo ga imali kad je Bili bila mala”, rekla je ledi
Bridžerton. „Slomila je obe ruke, znaš.”
„Ne u isto vreme”, rekla je Bili.
„Jesi li nameštao neke kosti?”, upitala ga je Džordži.
„Nekoliko puta”, rekao je Nikolas. „Svi moramo da učimo. Ali to nije poput
čitanja filozofije gde otvoriš knjigu i učiš. Ne možemo da lomimo kosti samo da
bismo naučili da ih nameštamo.”

39
 „To bi bilo stravično”, promrmljala je Džordži. Oči su joj suzile, a Nikolas je
na trenutak primetio da se zamislila.
Imala je lukav pogled.
„Šta?”, rekla je.
„Izvini.”
„Gledaš u mene.”
„Sediš pored mene. Gde drugo da gledam?”
„Da, ti si...” Zaćutala je. „Nema veze.”
Osetio je kako se osmehuje, ali je sačekao dok sluge nisu sklonile činije za
supu pre nego što je rekao: „Pokušavala si da smisliš kako da slomiš kost, zar ne?”
Džordžine oči su zasijale od iznenađenja. „Kako si...”
„Oh, molim te, bilo je očigledno.”
„O čemu vas dvoje pričate?”, Nikolasova majka je ushićeno pitala.
On ju je pogledao. Znao je taj ton. Čuo je već taj ton upućen braći i sestrama.
Njegova majka je glumila provodadžiju, nije želela da nosi tu titulu. Pokušavala
je da sakrije znatiželju, ali nije uspela jer joj je bilo teško da drži jezik za zubima.
Možda je ona znala rešenje za svaku situaciju? Poznavao je svoju majku. Dobro
ju je poznavao.
„Govorimo o tome kako slomiti kosti”, jasno je rekla Džordži. Nikolas se nije
potrudio da sakrije osmeh.
„Oh.” Njegova majka je izgledala jako razočarano. I možda pomalo zgroženo.
„Preporučujem pad sa drveta”, rekla je Bili.
„Dvaput, ako možeš to da izvedeš.”
„Ali ne u isto vreme”, rekla je njena majka.
Bili se okrenula prema njoj s nekim ogorčenjem.
„Kako bi neko pao sa dva drveta istovremeno?”
„Ako bi to nekako bilo moguće, ti bi to sigurno izvela.”
„Zar tako malo veruješ u svoju stariju ćerku”, rekla je Bili ravnim tonom. „To
baš podiže samopouzdanje.”
Razgovor se usporio kada je posluženo sledeće jelo, jagnjetina sa želeom od
nane, krompir sa začinskim biljem, francuski pasulj sa puterom i patka sa
tikvicama.
Džordži se okrenula prema Nikolasu i drugarski ga pogledala. „Tostirani sir i
jagnjeća rebarca. Večeras nadmašujemo sami sebe.”
Nikolas je zamalo zastenjao od zadovoljstva na prvi zalogaj. „Ne mogu da se
setim kad sam poslednji put jeo tako dobro.”
„Da li je škotska hrana tako užasna?”
„Škotska hrana u kantini jeste.”

40
 „Oh”, rekla je. „Tako mi je žao.”
„Da li si mislila da sam putovao sa kuvarom?”
„Ne, naravno da ne. Mislila sam... Pa, da budem iskrena, mislim da nisam
razmišljala o tome.”
On je slegnuo ramenima. Bio bi iznenađen da je razmišljala. Polako je isekla
meso, a zatim je nožem dodala malo želea. Ali, imala je zamišljen pogled i nije
prinosila hranu ustima. „Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome”, rekla je.
Zaustavio je viljušku u vazduhu, iznad tanjira. „Što sam bio lišen ukusne
hrane?”
„Ne, naravno da ne. To je samo loše planiranje sa tvoje strane. I dalje
razmišljam o slomljenim kostima.”
„Zašto me ovo ne iznenađuje?”
„Kao što si rekao, ne može se samo otvoriti knjiga u potrazi za medicinskom
pomoći.”
„Zapravo, može, u većini slučajeva.”
„Da, ali mora doći trenutak kada je potrebno praktično znanje. Kao što si
takođe rekao, ne možeš ići okolo i lomiti ruke ljudima. Moraš sačekati da se to
dogodi.”
„Istina, ali retko nedostaje bolesnih i povređenih pacijenata.”
Nije mogla da sačeka objašnjenje. „Ali šta ako nisu bolesni ili povređeni na
onaj način koji ti je potreban?”
„Da li ću zažaliti ako pitam šta misliš pod ovom izjavom?”
Udaljila se od Nikolasovog, uglavnom, retoričkog pitanja i rekla: „To je tako
zanimljiva etička dilema.”
„Izgubio sam se sad.”
„Šta ako bi nekome mogao da slomiš kosti?”
„Džordži...”
Pretekla ga je. „U potrazi za znanjem. Šta ako se ponudiš da platiš?”
„Platiti nekome da mu se polome kosti?”
Ona je klimnula glavom.
„To je nehumano.”
„Da li je?”
„Svakako neetično.”
„Samo ako nemaš pristanak osobe.”
„Ne možeš tražiti dozvolu od nekoga da mu slomiš ruku.”
„Zar ne možeš?” Nagnula je glavu u stranu. „Razmotri ovaj primer. Zamisli
da sam udovica. Nemam mnogo novca. U stvari, nemam skoro ništa. Imam troje
dece da izdržavam.”

41
 „Tvoj život je zaista postao vrlo mračan”, promrmljao je Nikolas.
„Pokušavam da ti dočaram”, rekla je vidno ozlojeđena.
„Moje izvinjenje.”
Sačekala je trenutak, verovatno da bi bila sigurna da neće ponovo da je
prekine, a zatim je rekla: „Da mi je lekar ponudio dovoljno novca da slomim ruku
i onda da je namesti, ja bih to učinila.”
Nikolas je odmahnuo glavom. „To je ludilo.”
„Da li je? Ja sam udovica bez para, sa troje gladne dece. Zvuči kao da mi je
jedina mogućnost prostitucija. Iskreno, radije bih da mi slome ruku.” Namrštila
se. „Iako bi mi to otežalo brigu o deri.”
Nikolas je spustio viljušku. „Prostitucija nije jedina mogućnost.”
„O čemu pričate sada?” upitala ga je majka. Izgledala je veoma zabrinuto, a
Nikolas je sumnjao da je čula deo razgovora kada su spominjali prostituciju.
„Još uvek smo na slomljenim kostima!”, rekla je Džordži sa osmehom. Kada
se okrenula prema Nikolasu, osmeh joj se pretvorio u čelični pogled. „Lako ti je
reći da mi prostitucija nije jedina opcija. Ti si obrazovan.”
„I ti si.”
Frknula je. „Učila me guvernanta. Naša obrazovanja ne mogu da se uporede.
Uvređena sam što misliš da mogu.” Nabola je krompir tako jako da se Nikolas
sažalio nad njim.
„Oprosti”, rekao je ljubazno.
Odmahnula je, ostavljajući ga u čudu.
„U svakom slučaju nije važno”, rekla je, „jer govorimo o hipotetičkoj
Džordži, a ne o stvarnoj. Hipotetička nema podršku bogate porodice koja je voli.”
„Dobro onda.” Uspeo je da je isprati. „Hipotetički, imaš troje dece. Da li su
dovoljno stari za rad?”
„Nedovoljno stari da zarade pristojnu platu. Osim ako bih ih poslala u rudnike
uglja i, iskreno, to im je lošije po zdravlje od slomljene kosti.”
„O čemu govorite?”, upitao je Edmund.
Nikolas ga je ignorisao. „Čekaj, hoćeš reći da želiš da slomim kosti tvojoj
deci?”
„Naravno da ne. Ne ako umesto toga možeš slomiti moje.”
„To je upravo moja poenta. Nikada mi ne bi dozvolila da učinim tako nešto
ukoliko nisi plaćena.”
„Nisam glupa.”
„Samo očajna.”
Nešto joj je bljesnulo u očima, nešto je zabolelo.
Ranjivo.
„Hipotetika ti je očajna”, rekao je tiho.
42
 Progutala je knedlu. „Nije prijatno biti bez izbora.”
„Nije.” Prineo je salvetu usnama. Trebao mu je trenutak. Više nije bio siguran
o čemu pričaju, pa čak ni da li govore o istom.
„Zbog toga ne možeš platiti nekome da uradi ovako nešto”, rekao je tiho.
„Pristanak se može iznuditi. Hipotetički ti kaže da pristaje da joj slome ruku u
zamenu za novac, da bi prehranila decu. Ali, da li je to zaista pristanak ako ti je
jedini drugi izbor prodaja tela?”
„Neki bi rekli da je to prodaja mog tela u svakom slučaju.”
„Touche”, priznao je.
„Razumem tvoju poentu”, rekla je Džordži. „Čak se i ja slažem s tim. Postoje
neke stvari u životu koje se ne bi smele prodavati. Ali, s druge strane, ko sam ja
da to odlučim za drugo ljudsko biće? Lako mi je da osudim odluku koju ja ne bih
donela, ali da li je to fer?”
„Da li još uvek govoriš o slomljenim kostima?” upitala je Vajolet. „Zato što
izgledaš veoma ozbiljno.”
„Naš razgovor je postao filozofski” rekla joj je Džordži.
„I morbidan”, dodao je Nikolas.
„To se ne sme desiti.” Vajolet je gurnula svog muža. „Treba im još vina, zar
ne misliš?”
„Apsolutno.” Edmund je klimnuo glavom slugi, koji im je odmah napunio
čaše.
Nije ni imao šta da dopuni, primetio je Nikolas. On i Džordži bili su
zapanjujuće trezni.
„Nisam siguran”, rekao je polako i tonom koji je samo Džordži mogla čuti,
„da li imamo prava da osuđujemo ljude zbog odluka koje donose, ako mi sami
nikada nismo primorani na sličan izbor.”
„Baš tako.”
Na trenutak je zaćutao. „Ovo je krenulo filozofskim putem.”
„I da li se slažemo?”
„Samo u tome da verovatno nema odgovora.”
Ona je klimnula glavom.
„Sada vas dvoje izgledate kao da ćete zaplakati”, pobunila se Vajolet.
Džordžijana se prva trgnula. „Sve je to zbog filozofije.”
„Slažem se”, rekao je Edmund. „Moja najmanje omiljena tema do sada.”
„Ali si ipak uvek bio dobar u tome”, rekao je Nikolas.
Edmund se nacerio. „To je zato što mogu da se izvučem iz gotovo svake
situacije.”
Na to su svi zakolutali očima. Bila je to apsolutna istina.
„Mislim da beba Kolin liči na tebe s te strane”, rekla je Džordži.
43
 „Ima četiri meseca”, rekao je Edmund kroz smeh. „Ne može ni da govori.”
„Ima nešto u načinu na koji me gleda”, rekla je Džordži. „Upamti moje reči.
Taj dečak će biti šarmer.”
„Ako prvo ne eksplodira”, rekla je Vajolet. „Kunem se, ta beba samo jede. To
je neprirodno.”
„O čemu pričate sada?” upitala je ledi Manston, očito ogorčena rasporedom
sedenja zbog kojeg nije mogla da čuje o čemu pričaju.
„O eksplodirajućim bebama”, rekla je Džordži.
Nikolas je skoro ispljunuo hranu po stolu.
„Oh.” Njegova majka je položila ruku na svoje srce.
„O, bože.”
Počeo je da se smeje.
„Jedna beba posebno”, rekla je Džordži, i elegantno rukom pokazala i koja.
„Nikada ne bismo govorili o eksploziji beba u opštem smislu.”
Nikolas je počeo da se smeje toliko da ga je bolelo.
A Džordži... Oh, bila je u dobroj formi.
Nije se ni nasmejala dok se lagano naginjala u njegovom pravcu i
promrmljala: „To bi bilo neukusno.”
Smeh koji se proširio čitavom prostorijom je utihnuo.
„Ne vidim šta je toliko smešno”, rekla je njegova majka.
Zbog čega je umalo pao sa stolice.
„Treba li da se izviniš”, rekla je Džordži. „Zato što znam kad se ja toliko
smejem...”
„Dobro sam”, udahnuo je. U stvari, bio je bolje nego dobro. Rebra su ga bolela
i osećao se dobro.
Džordži se okrenula da odgovori na pitanje koje joj je sestra postavila, zašto
se Nikolas ponašao kao luđak, dok je on uzeo trenutak da dođe do daha i da
razmisli o onome što se upravo dogodilo.
Na trenutak je zaboravio zbog čega je tu.
Zaboravio je da ga je otac pozvao kući i da mu je naredio da se oženi
devojkom koju je poznavao celog života a prema kojoj nije imao romantičnu
naklonost.
Ni ona nije pokazivala nikakve emocije prema njemu.
Ali to nije bilo važno. Ne dok se toliko smejao. Verovatno je trebalo da
posluša Džordžin savet, da se izvini i ode. Sve što je sada mogao da misli bilo je
da cela situacija nije možda bila tako loša.
Možda je i mogao da se oženi njome. Možda to ne bi bila ljubav, ali bi život
sa Džordži sigurno bio bolji od brakova većine ljudi.

44
 Nasmejala se nečemu što je Bili rekla, a on je pogledao u njena usta. Gledala
je u svoju sestru, ali je i dalje bila dovoljno okrenuta ka njemu da je mogao da
vidi oblik, punoću i oblinu donje usne.
Kako bi bilo poljubiti je?
Nije poljubio mnogo žena. Obično je birao da uči dok su se njegove kolege
zabavljale, a jedini čovek, Edmund, sa kojim bi se možda napio i donosio glupe
odluke, oženio se mlad. Tako da nije više bilo zabave za njega.
Zatim je započeo studije medicine i naučio da se čovek mora kontrolisati.
Rekao je Džordži da retko nedostaju bolesti, i to je bila istina. Video je
dovoljno obolelih od sifilisa, da mu je mozak bio obuzet bolešću.
Video je kako sifilis opterećuje mozak drugih ljudi.
Dakle, ne, on nije imao širok spektar seksualnog iskustva.
Ali je svakako o takvom iskustvu razmišljao.
Zamišljao je sve glupe odluke koje je mogao doneti, stvari koje je mogao
učiniti da je upoznao pravu ženu. Obično su žene u njegovim fantazijama bile bez
imena, možda čak i bez lica, ali ponekad su bile i stvarne. Lepo obučena dama
pored koje je prošao na ulici. Žena koja je služila pivo u javnoj kući.
Ali nikada, nikada to nije bila Džordžijana Bridžerton.
Do sada.

45
 6.

Krejk kuća, kasnije te noći.

Prve Nikolasove neplatonske misli o Džordžijani Bridžerton bile su

uznemirujuće.
Zbunjivale su ga.
Zasigurno, bila je lepa, nikad to ne bi porekao, ali takođe, nikad nije
razmišljao o njoj na drugi način...
Ona je bila Džordžijana Bridžerton. Imala je plave oči kao svoja majka i
raskošnu kosu kao niko u njenoj porodici. I to je bilo sve što je Nikolas primetio.
Ali kad bi se malo više udubio u analiziranje Džordžine lepote, znao je da su
joj zubi bili pravi. Bila je prosečne visine, mada on to zaista nije primećivao, ali
da ga je neko pitao koliko je visoka, mogao bi da proceni.
Kada su se šalili o eksploziji beba, ona je napravila taj mali pokret rukom.
Neobjašnjivo je tada fiksirao pogled ka njenom zglobu.
Njen zglob.
Osmehujući se, gledao je u nju, a ona je učinila taj pokret... Definisani okret,
gest. Ti sitni pokreti su mnogo govorili o ženama, obavijajući ih velom misterije.
Bio je to dovoljno bezazlen potez, jasno izveden i neisplaniran, jednostavno
učinjen pokret, koji je pokazivao Džordžin humor.
Jednostavno, nevino. Nikolas nikad ne bi obratio pažnju na Džordžin zglob
da mu otac nije predložio da se oženi njome.
Ali onda je sa zgloba počeo da joj posmatra lice.
I razmišljao je o poljupcu.
Džordži.
Džordži.
Nije mogao da poljubi Džordži. To bi bilo kao da ljubi sestru.
Ne sestru, pomislio je. Sedeo je kraj otvorenog prozora svoje spavače sobe,
zagledan u zvezde, koje nije mogao da vidi.
Bila je oblačna noć. Vazduh je bio uzburkan.
Džordži nije bila njegova sestra. U to je bio siguran. Uostalom, ipak nije...

46
 Razmišljanje o eksploziji beba bilo je mnogo sigurnije od razmišljanja o
Džordžinom zglobu. Ili preciznije, eksplodirajuće bebe su bile bezazlene u odnosu
na misli o Džordžinom zglobu i ljubljenju.
Da li bi mogao da je poljubi? Okrenuo je svoju ruku i zagledao se u
unutrašnjost sopstvenog zgloba.
Da. Naravno da bi mogao. Ali da li je hteo?
Pogledao je u noć. Da li bi mogao da provodi dan za danom i godinu za
godinom sa njom? Za njenim stolom, u njenom krevetu? Dok se preispitivao,
vreme je polako prolazilo. Ne sekunde koje otkucavaju, već sati, dani koji bi
Džordži doveli do potpune propasti.
Nije mogao još dugo da odlaže.
Njegov otac je govorio o Džordžinom jezivom rasporedu, o mužu kojeg je
morala pronaći ako on ne bi istupio. Ali i Nikolas je imao kalendar koji je morao
da vodi. Čak i da je već sledećeg dana krenuo u Škotsku, bio bi odsutan skoro
mesec dana. Mesec dana propuštenih časova, propuštenih ispita. Prema njegovoj
proceni, mogao bi ostati u Kentu još samo nekoliko dana, možda nedelju dana,
pre nego što bi beznadežno kasnio sa gradivom.
Morao je da donese odluku.
Pogledao je u svoj krevet. Nije mogao da je zamisli tamo.
Ne još, čuo je šapate noći.
Njen profil, usne i zglob, sve mu je bljesnulo u mislima. Ali kada je želeo da
zadrži ove slike o njoj, osetio je samo smeh.
Nije mogao da je zamisli pored sebe u krevetu pa je promrmljao:
„Jednostavno ne znam.”
Povetarac mu je rashladio kožu i zadrhtao je.
Da, možeš.
Stajao je, okrenut leđima noći. Bilo je vreme za spavanje.
Možda je zvučalo neverovatno, ali konačno je zaspao.

Do jutra je prihvatio svoju sudbinu.

Prihvatanje sudbine zvučalo je mnogo dramatičnije nego što je bilo. Sve što
se dešavalo u poslednja dvadeset četiri sata, dalo mu je za pravo da preuveličava.
Od bratovog sobara je zatražio da ga obrije, obilnije je doručkovao i poslao
slugu da mu osedla konja. Otišao bi u Obri hol, pronašao Džordžijanu i zamolio
je da mu bude žena.
Nije bila njegova krivica što se Džordži našla u tako strašnoj situaciji. Ali ni
ona nije bila kriva. Ne bi mogao da živi sa činjenicom da ju je prepustio užasnoj
sudbini. Zapravo je bilo prilično jednostavno, imao je načina da popravi celu
situaciju. Mogao ju je spasiti. Nije li tome posvetio svoj život? Spašavanju ljudi?

47
 Dobronamernost kreće od kuće.
Ili u ovom slučaju, kreće ka prilično veličanstvenom domu pet kilometara niz
put.
Međutim, kada je stigao u Obri hol, jedan od slugu ga je obavestio da
Džordžijana nije kod kuće jer je izvela svoje nećake u šetnju.
Društvo Entonija i Benedikta Bridžertona nisu bili najromantičnije rešenje za
predlog braka, ali opet, ni sam predlog nije bio romantičan.
Mogao je pokušati da bude romantičan, ali bi Džordžijana odmah shvatila.
Znala je da je ne voli. A i s obzirom na okolnosti, Džordžijana bi znala razlog
bračne ponude.
Izgleda da niko nije tačno znao gde su Džordži i dečaci otišli, ali je jezero
izgledalo kao najočiglednije mesto. Obala je bila široka i samo blago nagnuta,
savršena za odraslu osobu koja je htela udobno da sedi na ćebetu, držeći na oku
dva dečaka, koji trče poput vitezova. Nemoguće je bilo da deca upadnu u vodu,
zbog blagog nagiba obale.
Ili ako ne nemoguće, onda barem malo verovatno. Ništa nije bilo nemoguće
ako su mala deca bila odlučna da se pokvase. Pre potapanja u vodu, morali bi
dobro da razmisle.
Da bi se upalo u vodu, bilo je potrebno da se puzi po drvetu, prisećao se
Nikolas, a zatim...
Buć! Tako se to radi.
Ali nadamo se da Entoni i Benedikt ovo još nisu shvatili.
Krenuo je preko travnjaka, ne žureći i ne razmišljajući o svom neposrednom
zadatku. Da li bi bilo u redu da je samo pita? Da li mu treba neki uvod?
Možda bi mogao da počne sa činjenicom da se dugo poznaju i da su dugo
godina prijatelji.
Sve ovo je zvučalo patetično, ali činilo se da bi bilo lepo da muškarac ima
neki uvod pre pitanja Hoćeš li se udati za mene?
Mislio je da će se prisetiti nečega na putu do jezera. Ovo nije bio njegov stil.
Uvek je bio student koji je učio dva puta više nego što je trebalo. Ali nije imao
pripremu za ovaj ispit. Postojalo je samo pitanje i odgovor, a odgovor čak nije ni
morao da dobije.
Dok se peo uz padinu, Nikolas je šutnuo kamenčić niz utabanu stazu koja je
vodila do jezera. Nije bio siguran gde bi mogao tražiti Džordži da nije bila tu, ali
ih je ipak, sa vrha brda, ugledao pored vode.
Po svemu sudeći, dugo su uživali na jutarnjem suncu. Džordži je sedela na
tamnoplavom ćebetu pored korpe za hranu i nečega što je ličilo na skicu. Dečaci
su, vrišteći, jurili napred-nazad duž uske prašnjave staze koja je razdvajala vodu
i travu. Bio je to šarmantan prizor.
„Džordži!”, doviknuo je, prilazeći im.

48
 Okrenula se i nasmešila. „Oh, Nikolase. Dobro jutro. Šta te dovodi ovde?”
„Zapravo, došao sam da te vidim.”
„Mene?” Izgledala je pomalo iznenađeno, ali iskreno najviše zabavljeno.
„Jadan ti.”
„Jadan ja?”
Pokazala je dečacima rukom da uspore.
„Mora da postoje uzbudljiviji načini da provedeš svoje jutro.”
„Oh, ne znam. Moja druga opcija uključuje moju majku, njen vez i šest
različitih boja niti.”
„Šest kažeš?”
„Skoro kao duga.”
Nasmešila se. „Iskreno ti kažem, Nikolase. Nikada se nisam osećala toliko
vrednovanom.”
Prigušio je smeh kada je seo pored nje, ispruživši noge ravno ispred sebe.
Kada je prelomio i doneo odluku da se oženi njome, osećao se mnogo opuštenije.
Sav strah i neprijatnost od prethodne noći su nestali i zamenjeni su onim što je
oduvek osećao prema Džordži, bliskost i lakoću doživotnog prijateljstva.
„Da li si skicirala?”, upitao je.
„Pre će biti slepo škrabala po papiru”, rekla je ravnodušno. „Ja sam užasan
umetnik.”
Bilo je nekoliko listova papira uvučenih ispod skice, koje je Nikolas
pregledao, zaustavivši se na crtežu ptice na drvetu. Crtež je bio urađen olovkom,
ali je po obliku ptice Nikolas mogao zaključiti da se radilo o crvendaću. „Ovaj mi
se sviđa”, rekao je.
Zakolutala je očima. „Benedikt je to nacrtao.”
„Oh. Izvinjavam se.”
Odmahnula je, očigledno se mireći sa nedostatkom talenta.
„Zaista je dobro.” Nikolas ga je detaljnije pregledao. „Koliko godina ima
dečak?”
„Samo pet.”
Nikolas je osetio kako mu se obrve podižu. „Ovo je... Izvanredno je, zaista.”
„Znam. Dečak ima talenta, mada, mislim da je trenutno mnogo više
zainteresovan da muči svog brata.”
Nikolas je na trenutak posmatrao dva dečaka.
Entoni je držao za gležnjeve Benedikta, izvrnutog naopako.
„Ili pokušava da izbegne mučenje”, rekla je Džordži.
„Ako je to slučaj, on to ne radi baš najbolje.”
„Ne”, složila se Džordži. „Avaj, nevolja mlađeg brata i sestre.”

49
 „Oboje znamo taj osećaj, zar ne?”
Kimnula je glavom, ne odvajajući oči od svojih nećaka, verovatno kako bi se
uverila da se neće poubijati. „Zapravo...”, počela je.
Sačekao je trenutak, a zatim upitao: „Zapravo...?”
Pogledala ga je sa iskrivljenim osmehom. „Oboje smo pomalo kao jedinci,
zar ne?”
„Jedinci?”
„Kolika je razlika u godinama ima između tebe i Endrua? Osam? Devet? Da
li se ikada dosađivao sa tobom dok ste odrastali? Da li je obraćao pažnju na tebe?”
Nikolas je razmišljao o tome. Većinu vremena starija braća i sestre su ga
ignorisali. Ili, što je verovatnije, jednostavno bi zaboravili na njegovo postojanje.
„Ne baš, nije.”
„Da si ga pitao”, nastavila je Džordži, „kladila bih se da bi rekao da se više
osećao kao najmlađe nego kao srednje dete.” Okrenula se, gledajući Nikolasa
preko ramena. „Što te čini jedincem.”
Imala je pravo, ali on jedva da je video kako se to odnosilo na nju. Bila je
godinu dana mlađa od Edmunda i godinu dana starija od Huga, pravo srednje dete.
„I kako se ovo odnosi na tebe?” upitao je.
„Oh, potpuno sam drugačija od ostalih”, rekla je nespretno. „To je zato što
sam uvek bila tako bolesna. Niko me nikada nije gledao kao na brata ili sestru.”
„To nije istina.”
„Daj molim te. Moja majka je bila ubeđena da ću umreti ako mi dozvoli da se
igram napolju.”
„To je baš ekstremno.”
„Pa, da, slažem se, ali tako je mislila, i jedva da je bilo načina da je ubedim u
suprotno. Mislim, mogla sam da izađem napolje i izbegnem smrt, ali time ništa
ne bih dokazala.” Zaklonila je oči i namrštila se. „Ne tako blizu vode, Benedikte!”
Benedikt se naljutio, ali se pomerio dalje od vode.
„Kad smo već kod izlazaka napolje i izbegavanja smrti”, promrmljao je.
„Ume da pliva”, rekla je Džordži, „ali nisam sigurna koliko dobro.”
Nikolas se vratio u detinjstvo, u vreme kada su on i Edmund plivali u istom
jezeru. Džordži im se nikada nije pridružila. Nijednom. Kad bolje razmisli, nije
se sećao da ju je ikada video mimo vrata njenog doma. Bar ne u detinjstvu. Uvek
je bila unutra, zavaljena u sofu sa knjigom ili je sedela na podu, postavljajući sto
sa svojim lutkama.
„Kako se sada osećaš?”, upitao ju je. Nije izgledala nezdravo. Boja joj je bila
u redu i bila je puna energije.
Slegnula je ramenima. „Uglavnom sam prerasla tu bolest.”

50
 „Da li si zaista bila toliko bolesna?” upitao ju je Nikolas. Iskreno rečeno, nije
mogao da se seti detalja. Sada je to izgledalo čudno, s obzirom na njegov izbor
profesije, ali nije mogao da se seti detalja Džordžine bolesti, osim činjenice da je
bila bolesna. „Nekada si imala problema sa disanjem, zar ne?”
Ona je klimnula glavom. „Ali ne stalno. Većinom sam bila dobro. Ali
ponekad...” Okrenula se, uputivši mu iskren pogled. „Da li ti je ikada bilo teško
da dođeš do daha?”
„Naravno.”
„Zamisli tu situaciju, i da se to ne poboljšava. To se meni događalo”, nastavila
je Džordži.
„A sada?”
„Ne mogu da se setim kada se to poslednji put dogodilo. Prošlo je najmanje
nekoliko godina.”
„Da li si ikada posetila lekara u vezi sa tim?”
Ona ga je pogledala.
„Kakvo je to pitanje? Znaš moju majku. Posetila sam toliko lekara da smo
mogli otvoriti medicinsku školu ovde u Kentu.”
On joj se nasmešio. „To bi za moje učenje bilo veoma pogodno.”
„Zaista”, rekla je kroz smeh. „Iznenađena sam što su ti roditelji dozvolili da
odeš u Edinburg. Tako je daleko.”
„Nije na njima da mi to dozvole ili ne dozvole”, odbrusio je. „U svakom
slučaju, siguran sam da je to bio pozitivan potez, nakon što je Edvard otišao i
nestao u kolonijama.”
Nikolas je bio na Itonu kada je njegov brat služio vojsku, prvo kao poručnik,
a zatim kao kapetan u 52. puku. Nestao je i vodio se kao mrtav mnogo meseci pre
nego što se konačno vratio kući.
„Istina”, rekla je Džordži. „Pretpostavljam da je pogodnost imati stariju braću
i sestre. Oni olakšavaju put.”
Namrštio se.
„Oh, ne za mene”, rekla je. „Prestani da dišeš samo jednom pred roditeljima,
kojima u tom trenutku nije važno da li ti je sestra slomila obe ruke i slučajno
zapalila nekoga. Moja majka nije skidala pogled sa mene tri godine zaredom.”
Nikolas se nagnuo. Čuo je priču mnogo puta, ali nikada u detalje. „Da li je
Bili zaista nekoga zapalila?”
Džordži se nasmejala od oduševljenja. „Oh, Nikolase, divno je što o tome
želiš da znaš više.”
„To je jedino što može da me zabavi nakon priče o gušenju.”
„Pa, ti si lekar. Čovek bi se nadao da će ti biti zanimljiva tema o tome da neko
ima problema sa disanjem.”

51
 „Skoro lekar”, ispravio ju je. „Neću biti gotov još godinu dana. Zapravo, još
četrnaest meseci.”
Džordži je kimnula glavom, a zatim rekla: „Rečeno mi je da to nije uradila
namerno, ali bilo je svedoka koji su tvrdili suprotno.”
„Zaista sumnjivo.”
Ona se na to nasmejala. „Zapravo, verujem joj. To se dogodilo neposredno
pre nego što je predstavljena kraljici. Jesi li video kakve haljine žene moraju da
nose da bi bile predstavljene? Sa žiponima dovde.” Pokazala mu je rukom.
„Zapravo, još dalje. Ne može se doći do kraja suknje. Ne može se proći kroz vrata
bez okretanja bočno, pa čak i tada, jedva se prođe. To je smešno.”
„Šta je uradila, oborila svećnjak?”
Džordži je kimnula glavom. „Ali devojka koju je zapalila, takođe je nosila
takvu haljinu. Sveća je pala na donji deo haljine, ispod koje je bio žipon toliko
udaljen od devojčinog tela, da Bili nije odmah shvatila da joj se zapravo zapalila
haljina.”
„Blagi bože.”
„Oh, kako bih volela da sam to videla.”
„Voliš opasnosti, zar ne?”
„Nemaš pojma”, promrmljala je.
Dok je Nikolas razmišljao šta bi to moglo da znači, ona je legla na leđa i rekla:
„Pazi na njih, hoćeš li?”
„Planiraš li da odspavaš?”, upitao ju je, pomalo zabavljen.
„Ne”, rekla je zadovoljno. „Samo volim da mi sunčevi zraci miluju obraze.
Ne govori mojoj majci. Plaši se pega. Kaže da ću ih verovatno dobiti zbog boje
kose.”
Baš zbog boje kose, bila je drugačija od cele porodice Bridžerton. Svi ostali
koje je sreo, uključujući i rođake, imali su smeđu kosu, uglavnom negde između
kestenjaste i tamnosmeđe. Ali Džordži je definitivno bila crvenokosa. Ne ona
jarko narandžasta boja koja je podsećala na svetionik, već nekako suptilna i
delikatna. Ljudi su to nazivali jagodičasto plava, ali Nikolasu se taj izraz nikada
nije dopadao. Nije oslikavao pravu boju njene kose, i dok ju je krišom gledao dok
se sunčala, divio se kako su se sunčevi zraci odbijali o svaki njen pramen.
Zadovoljno je uzdahnula. „Da li su se poubijali?”
Nikolas se okrenuo da pogleda dečake, što je trebalo da uradi još ranije. „Još
nisu.”
„Dobro. Bilo je na trenutak tiho.” Njen izraz lica postao je sumnjičav, čak i
dok je ležala zatvorenih očiju. „Suviše je bilo tiho.”
„Oni samo trče napred-nazad”, rekao je Nikolas. „Pokušavam da shvatim da
li je to igra, i ako jeste, da li postoje neka pravila.”

52
 „Definitivno postoje pravila”, rekla je Džordži. „Benedikt je to pokušao da
objasni, ali nisam bila sigurna da je govorio razumljivim jezikom.”
„Kladim se da sam mogao da razumem da je meni rekao.”
Jednim okom mu je uputila sumnjičav pogled.
„Jednom sam i ja bio sedmogodišnji dečak, znaš.”
„Očigledno.”
„Ustani”, rekao joj je. „Gledaj Entonija. Vidiš li kako podiže kamen?”
Džordži je istog trenutka sela. „Entoni Bridžertone, ne bacaj to na svog brata!”,
vikala je.
Entoni se zaustavio i ljutito stavio ruke na bokove. „Nisam ni nameravao!”
„Oh, nameravao si”, rekla je Džordži.
„Mislim da nije”, zamišljeno je rekao Nikolas. „Pogledaj! On tamo nešto
pravi od one gomile.”
Džordži se namrštila dok je izvijala vrat da bi videla. „Tako je. Šta on gradi,
tvrđavu?”
„Ništa tako organizovano, uveravam te. Ali... Gledaj Benedikta sada.
Pokušava da izvuče kamenje iz Entonijeve gomile...”
„Oh, to se neće dogoditi”, presekla je Džordži. „Entoni izgleda slabašan i
mali. Ali taj dečak je jak.”
„Moraće da bude podmukao”, složio se Nikolas.
Gledali su kako se Benedikt svom starijem bratu obraća umiljato, oponašajući
divlju svinju.
Džordži se nasmejala. „Iako je gruba sila uvek opcija.”
„Uvek je opcija”, složio se Nikolas.
Entoni je uzvratio.
„Ali nije mudar”, rekla je Džordži.
„Nije.”
Namrštila se gledajući dečake kako se guraju. „Da li treba se brinemo?”
„Izgleda da bi njihova igra mogla loše da se završi.”
„Samo da ne bude krvi, to mi je najvažnije.”
Nikolas je procenjivao situaciju. Dečaci su bili izrazito bučni, ali uglavnom
su se valjali, poput prasića po blatu.
„Ne iznad kože.”
Pogledala ga je. „Šta to znači?”
„Znaš, to je sve modrica. Krvarenje ispod kože.”
„Hm.” Zvučala je zaintrigirano. „Pretpostavljam da je to tačno. Nisam stvarno
razmišljala o tome.”
„Pa, izvoli. To nazivamo ekhimozom!”

53
 „Ne možeš to nazvati samo modricom?”
„Naravno da ne. Tada bi svako pomislio da može biti lekar.”
Nacerio se kada ga je udarila po ramenu, a zatim rekao: „Ali da odgovorim
na tvoje pitanje onako kako si zamislila, mislim da neće biti krvi, mada uvek
mogu da nas iznenade.”
Benedikt je vrisnuo.
„Da li bi krv zaista bila toliko iznenađujuća?”, upitala je Džordži. Entoni je
zarežao, a Nikolas je počeo ponovo da procenjuje situaciju. “U kojim
količinama?”
„Količine koje bi ili zabrinule njihove roditelje ili bi ih prikazale u lošem
svetlu.”
„Je li ovo ili-ili?”
Gurnula ga je laktom.
On joj se nasmejao. „Žao mi je, ne. Mislim da neće biti krvi. Na osnovu mog
bogatog iskustva kao bivšeg sedmogodišnjeg dečaka.”
„Čudno je kako to govoriš”, razmišljala je dok je otvarala korpu.
„Na šta misliš?”
„’Moje bogato iskustvo kao sedmogodišnjeg dečaka’”, oponašala ga je.
„Tako jednoličnim tonom si to rekao. Kao da nemaš bogato iskustvo.”
„Pa, to je bilo davno.”
Odmahnula je glavom i izvukla krišku sira. „Iskreno rečeno, neverovatno mi
je da smo odrasli.”
„I meni je”, rekao je iskreno. „Iako moram da priznam, tvoja sestra je slomila
obe ruke.”
Nasmejala se na to, i nastavili su da sede u prijateljskoj tišini, lomeći komade
sira. „Imam nekoliko kriški hleba”, rekla mu je Džordži. Zavirila je u korpu. „I
džem.”
„Od jagoda?”
„Od malina.”
Razočarano je šmrcnuo. „Onda me ne zanima.”
Uputila mu je pogled, a zatim je prasnula u smeh. „Šta to znači?”
Ponovo se nasmejao, uživajući u prizoru koji je video na njenom
licu. „Nemam pojma.”
Bilo mu je prijatno s njom. Mogao je da daje glupe i besmislene komentare.
Nije morao da odmerava svaku svoju reč, u strahu da će biti osuđivan. Tako
je oduvek bilo sa Džordži, pa, osim prethodne noći. Pa čak je i to na kraju ispalo
dobro.
Bilo je gorih sudbina od venčanja sa prijateljicom.

54
 Primakao joj se i uspravio da bi zavirio u korpu. „Voleo bih malo džema. Bez
obzira na ukus.”
„Hleb?”, upitala je.
„Pa nismo divljaci.”
Podigla je obrvu. „Govori za sebe.”
„Jedeš džem direktno iz tegle?”
„Ti ne?”
Spustio je glavu, pogledavši je ispod obrve. „Malina ili jagoda?” Bacila je na
njega parče sira.
Nasmejao se i ubacio ga u usta. „Dobro, da, priznajem. Jeo sam džem direktno
iz tegle. Ali ja sam koristio kašiku.”
„Tako si pristojan. Sledeće što ćeš mi reći je, da nikada nisi pio viski direktno
iz flaše.”
„Nisam.”
„Oh, nema šanse”, podsmevala se. „Videla sam tebe i Edmunda posle provoda
u kafani.”
„Tamo gde smo pili iz šoljica i čaša”, rekao je naglašeno. „Pobogu, Džordži,
znaš li šta bi čitava flaša viskija učinila čoveku?”
Odmahnula je glavom. „Nikada nisam pila viski.”
„Kako je to moguće?”, upitao je. Bilo bi krajnje neobično da lepo vaspitana
dama, poput Džordžijane, redovno pije viski, ali je sigurno negde usput popila bar
gutljaj. Džordži je počela da maže džem na krišku hleba. „Pa, ne živim u Škotskoj,
kao neki.”
„Pretpostavljam da ti otežava to što tvoj otac ne pije, zar ne?” Odmahnula je
glavom. „Ne da ja znam.”
Nikolas je slegao ramenima. Viski je bio toliko sveprisutan u Edinburgu, da
je zaboravio da ga ljudi ne piju puno u Engleskoj, posebno ovako daleko na jugu.
Džordži mu je dodala krišku hleba i bacila se na posao pripremajući sebi jedno
parče. „Izvoli.”
„Tetka Džordži!”
Oboje su podigli pogled. Entoni im je prilazio, s jednom rukom iza leđa.
„Tetka Džordži, voliš li crve?”
„Obožavam ih!” Pogledala je Nikolasa. „Mrzim ih.” A onda je opet pogledala
dečake i rekla: „Što više to bolje!”
Entoni je pogledao mlađeg brata.
Obojica su izgledala razočarano.
„Pametna devojka”, rekao je Nikolas.
„Svakako pametnija od sedmogodišnjaka.”

55
 Gledali su kako dvojica dečaka krišom bacaju nekoliko crva na zemlju.
„Uzvišeni ciljevi”, promrmljao je Nikolas.
Grickala je hleb i džem. „Ti baš znaš kako da laskaš dami.”
„U redu”, rekao je pročistivši grlo. Činilo se da je to dobar uvod. „Kad smo
kod toga...”
Ona ga je zabavljeno pogledala. „Govoriš o laskanju meni?”
„Ne.” Blagi bože. Ovo nije išlo dobro, a još nije ni počeo.
U očima joj je zasijao nestašluk. „Dakle, ne želiš da mi laskaš.”
„Ne. Džordži...”
„Moje izvinjenje. Nisam mogla da odolim.” Pažljivo je odložila hleb na
salvetu. „Kaži šta si hteo?”
Šta je hteo? Morao je da se vrati u Edinburg i nastavi sa životom. Ali umesto
toga, on je bio ovde i spremao se da joj predloži prigodni brak. Ne prigodan za
njega. Mada ni za nju. Ne baš. Ništa u njenom životu nije bilo zgodno u poslednje
vreme.
„Izvini”, promrmljao je. „Zapravo sam hteo da razgovaram s tobom. Zato sam
jutros došao ovde.”
„Nije zbog crva?”, drsko je upitala.
Ovo je, više od svega, učvrstilo njegovo uverenje da ona nije imala pojma šta
se dešava.
Pročistio je grlo.
„Čaj?”
„Šta?”
Uzela je bocu koju nije primetio.
„Želiš li čaj? Sad je hladan, ali dobar za grlo.”
„Ne. Hvala. Nije to.”
Slegnula je ramenima i otpila gutljaj. „Čaj je najbolji.”
„Dobro. Džordži, zaista moram nešto da te pitam.”
Trepnula je, gledajući ga sa izrazom iščekivanja.
„Kad sam došao iz Edinburga, bilo je to, kao što sam ti već rekao, zato što je
moj otac hteo da se posavetuje sa mnom u vezi sa nečim. Ali...”
„Oh, izvini, sačekaj trenutak”, rekla je pre nego što se okrenula prema jezeru
i viknula: „Entoni, prestani s tim ovog trenutka!”
Entoni, koji je prilično veselo sedeo na glavi svog brata, rekao je: „Moram
li?”
„Da!” Džordži se spremala da ustane i spreči ga, ali Entoni je konačno,
gurajući ga, otkotrljao svog brata i vratio se da štapom probuši rupu u blatu.

56
 Džordži je zakolutala očima pre nego što je svoju pažnju usmerila ponovo ka
Nikolasu. „Izvinjavam se. Pričao si...”
„Nemam pojma”, promrmljao je.
Njen izraz lica bio je negde između zbunjenog i zabavljenog.
„Ne”, rekao je. „To nije istina. Znam šta sam hteo da kažem.”
Ali nije rekao.
„Nikolase?”
Na kraju je to izgovorio baš na način na koji nije trebalo.
„Hoćeš li da se udaš za mene?”

57
 7.

„Izvini”, rekla je Džordžijana polako. „Mislim da si me upravo pitao da se

udam za tebe.”
Nikolas je napravio čudne pokrete usnama. „I jesam.”
Trepnula je. „To nije smešno, Nikolase.”
„Ne treba da bude smešno. To je predlog za venčanje.”
Zurila je u njega. Nije delovalo kao da je poludeo. „Ali zašto?”
Sada je ona izgledala kao da je poludela.
„Šta misliš zašto?”
„Oh, ne znam. Uglavnom je brak rezultat obostrane ljubavi, ali pošto oboje
znamo da to nije istina...”
Nikolas je nestrpljivo rekao: „Pre svega, dobro znaš da dva ljudska bića
najčešće nisu zaljubljena i...”
„Ali ja bih želela da se zaljubim”, rekla je.
„I ja bih”, odvratio je on, „ali nažalost, ne dobijamo uvek ono što želimo.”
Džorži je klimala glavom. Sve je počelo da ima smisla. „Dakle”, rekla je,
„pitaš iz sažaljenja.”
„Iz prijateljstva.”
„Iz sažaljenja”, ispravila ga je. Zato što se radilo o sažaljenju. Ni o čemu
drugom. Čovek nije napustio studije i putovao deset dana samo da bi učinio
ljubazan gest.
Nije je voleo. Oboje su to znali.
A onda je shvatila. „O, moj bože”, rekla je užasnuto. „Zato si došao iz
Škotske. Zbog mene.”
Nije mogao da je pogleda.
„Kako si uopšte znao šta mi se dogodilo?” upitala je. Da li su tračevi stigli do
Škotske? Gde je mogla da pobegne od tračeva? U Severnu Ameriku? Brazil?
„Moj otac”, rekao je Nikolas.
„Tvoj otac?” Zagrcnula se. „Otac ti je rekao? Šta, u pismu? Grof od Manstona
nema ništa bolje da napiše svom najmlađem sinu nego priču o mojoj propasti?”
„Džordži, nije bilo tako. Nisam ni znao detalje do juče.”

58
 „Pa šta je onda rekao?”
Ali ona je znala. Znala je pre nego što je Nikolas mogao da odgovori, iako
nije ni odgovorio.
Zato što mu je bilo neprijatno. I to ju je razbesnelo jer nije imao pravo da se
oseća neprijatno. Nije smeo da se zacrveni i od stida gleda u pod. Ako ju je već
ponizio, onda je stoički morao to i da podnese.
Nije više mogla da miruje. Skočila je i počela da korača napred-nazad, grleći
sama sebe čvrsto... Tako čvrsto, kao da je silom mogla da zadrži svoje emocije u
sebi.
O ne, o ne, o ne, o ne!, ponavljala je.
Da li je dovde došao njen život? Molili su muškarce da se ožene njome?
Ili podmićivali? Da li je Nikolas bio podmićen da traži njenu ruku? Da li su
joj miraz udvostručili da bi začinili prosidbu?
Njeni roditelji su obećali da je neće prisiliti da se uda za Fredija Ouksa, ali su
joj takođe jasno stavili do znanja, da ne žele da ona izabere život usedelice.
Da li su tražili od lorda Manstona da pozove Nikolasa sa studija? Da li su svi
znali? Da li su joj svi spletkarili iza leđa?
„Džordži, stani.” Nikolas ju je uhvatio za ruku, ali ona ga je odgurnula, i
pogledala ka jezeru da bi se uverila da Entoni i Benedikt ne gledaju ovu scenu.
„To čak nije ni bila tvoja ideja, zar ne?” uzavrelo je prošaptala. „Otac te je
naterao.”
Skrenuo je pogled. Nije mogao ni da je pogleda u oči.
„Tražio je da me pitaš”, rekla je Džordži sa užasom. Prekrila je lice rukama.
Bilo joj je dovoljno loše jer je Fredi Ouks pokušao da je odvuče do Gretne Grin,
ali ovo... Ovo...
Užas. Ovo nije mogla da podnese.
Nije učinila ništa loše.
Ne treba je žaliti. Treba joj se diviti. Bila je oteta. Oteta!
I pobegla je.
Zašto to nije bilo nešto za pohvalu?
Trebalo bi da se organizuju zabave u njenu čast. Svečana parada. Pogledajte
hrabru i neustrašivu Džordžijanu Bridžerton! Borila se za svoju slobodu i
pobedila!
Kad su muškarci pobeđivali, nastajale su čitave teritorije.
„Džordži”, rekao je Nikolas, užasnim glasom. Snishodljivo i superiorno,
onako kako su muškarci reagovali kada bi imali posla sa histeričnom ženom.
„Džordži”, rekao je ponovo i ona je shvatila da njegov glas nije zvučao
superiorno. Ali nije je bilo briga. Nikolas Roksbi ju je poznavao celog života. Nije
hteo da je oženi. Sažalio se nad njom.

59
 Umalo se nije ugušila u svojim mislima. Zato što je poznavala lorda
Manstona. Bio joj je kum, najbliži prijatelj njenog oca. I viđala ga je sa njegovim
sinovima dovoljno često da je znala kako je razgovor mogao da teče.
Nije tražio da se Nikolas oženi njome.
Jedva ga je pogledala. „Tvoj otac ti je naredio da se oženiš mnome, zar ne?”
„Ne”, rekao je Nikolas, ali mogla je reći da laže.
Nikada nije umeo da laže. Nije znala zašto je njegov otac mislio da može da
se laže o bračnom predlogu.
Iskreno, bio je najgori lažov.
„Ne može da mi naredi da se oženim”, rekao je Nikolas nekako samouvereno.
„Ja sam odrastao čovek.”
Rugala se. „Baš odrastao čovek. Otac je tražio da dođeš, a ti si dopuzao kao
dobar dečak.”
„Prestani”, odbrusio je.
„Ne pretvaraj se da je ovo tvoja ideja. Ne radiš ništa osim što ispunjavaš očevo
naređenje.”
„Činim ti uslugu!”
Džordži je ubrzano uzdisala.
„Nisam tako mislio”, rekao je Nikolas brzo.
„Oh, znam kako si mislio.”
„Džordži...”
„Smatraj ovo odbijanjem”, rekla je besno.
„Kažeš ne.” Nije to postavio kao pitanje. Bila je to više izjava neverice.
„Naravno da kažem ne. Kako možeš da pomisliš da bih prihvatila takvu
ponudu?”
„Zato što bi to bilo razumno učiniti.”
„Zato što bi to bilo razumno”, podsmevala se. „Da li si mi se smejao?”
Uhvatio ju je za ruku. „Znaš da nisam.”
„Ne mogu da verujem”, rekla je istrgnuvši mu se iz ruku. „Da li razumeš? Ne,
ne bi mogao da razumeš kakav je osećaj biti potpuno bez izbora.”
„Misliš da ne bih mogao?”
„Oh, misliš na ovo”, divlje je odmahnula rukom i nastavila, „ovo se računa
kao da nemaš izbora? Naređeno ti je da me oženiš? Bar ćeš se osećati dobro u
svojoj koži.”
„Osećam se sjajno, dozvoli mi da ti kažem.”
„Moći ćeš sebe nazvati herojem, spašavajući jadnu, malu uništenu
Džordžijanu Bridžerton. Dok ja... Ja moram da odlučim između čoveka koji me
je uništio i čoveka koji me sažaljeva.”

60
 „Ne žalim te.”
„Ali ti me ne voliš.”
Hteo je da počupa kosu. „Da li želiš da te zavolim?”
„Ne!”
„U ime boga, Džordži, u čemu je problem? Pokušavam da pomognem.”
Prekrstila je ruke. „Nisam dobrotvorna organizacija. Ne želim da budem tvoje
dobro delo.”
„Misliš li da sam želeo da žrtvujem svoj život za tebe?”
Oh, to je pogodilo pravo u centar.
„Nisam tako mislio”, rekao je Nikolas brzo.
Podigla je obrve. „Ovo je drugi put da si to rekao u proteklih nekoliko
minuta.”
Opsovao je sebi u bradu, a ona je uživala u njegovoj nelagodnosti. „Ovim te
oslobađam svake obaveze”, rekla je svojim najneugodnijim glasom. „Pitao si.
Rekla sam ne. Obavio si svoju dužnost.”
„To nije moja dužnost”, rekao je. „To je moj izbor.”
„Još bolje. To znači da ćeš poštovati moj izbor. Rekla sam ne.” Udahnuo je.
„Ne razmišljaš jasno.”
„Ne razmišljam jasno?” Koje on da kaže da Džordžijana nije razmišljala
jasno. Fredi Ouks je isto to rekao u kočiji koja je išla na sever ka Gretni Grin. Ako
bi Džordži čula tu izjavu još jednom, ne bi mogla da odgovara za posledice.
„Stišaj glas”, prosiktao je Nikolas. Glavom je pokazao prema Entoniju i
Benediktu, koji su prekinuli svoju igru i pogledali u njih.
„Jeste li pronašli još crva?”, doviknula je Džordži. Nije imala pojma kako je
uspela da zvuči tako veselo. Nije zvučala tako veselo čak ni kad je bila vesela.
„Ne”, rekao je Entoni, ali je izgledao sumnjičavo. „Nisu zabavni ako nikome
ne smetaju.”
„Dobro, pa nastavi onda da tražiš.” Nasmešila se tako široko da su je boleli
obrazi.
„Povredićeš se”, promrmljao je Nikolas.
„Umukni i nasmeši se da bi prestali da nas gledaju.”
„Izgledaš poremećeno.”
„Osećam se poremećeno”, praktično je prosiktala. „Što bi te to brinulo?”
Podigao je ruke u znak predaje jer ga je Džordži umalo zadavila. „Tetka
Džordži, zašto izgledaš kao da ćeš udariti ujka Nikolasa?” Džordži se ukočila, tek
tada je shvatila da je napravila pesnicu. „Neću nikoga udariti”, rekla je Benediktu,
koji ju je posmatrao sa neskrivenom radoznalošću. „A on nije tvoj ujak.”

61
 „Nije?” Benedikt je pogledao prvo Nikolasa pa Džordži. Otvorio je usta,
zatvorio ih, a zatim se, s pomalo sumnjivim izrazom lica, obratio Džordži: „Jesi
li sigurna?”
Džordži je spustila ruku na grudi.
Ovo mora da je bila neka šala. Čak ni Šekspir nije mogao osmisliti takvu
farsu.
„Tata kaže da treba da ga zovemo teča Nikolas”, rekao je Benedikt, a njegov
mali nos se naborao. „Znam da nam je mama rekla da ćemo vam smetati jutros,
ali ne mogu protiv oca.”
„Naravno da ne”, rekla je Džordži.
U međuvremenu, Nikolas je stajao sa strane i skrivao svoju zabavu. „Moraš
učiniti kako ti otac kaže”, rekla je Benediktu.
Potvrdio je. „Mislim da bi teča Nikolas trebalo da bude moj teča.” Džordži je
htela da vrišti. Čak su se i deca urotila protiv nje.
„Teča Džordž je Nikolasov brat”, objasnio je Benedikt, „pa ima smisla da je
i on naš teča.”
„Teča Džordž je vaš teča jer je oženjen tetkom Bili”, objasnila je Džordži. „A
tetka Bili je vaša tetka jer je starija sestra vašeg oca.”
Benedikt je zurio u nju svojim ogromnim očima. „Znam.”
„Neko nije vaš teča samo zato što je njegov brat vaš teča.”
Benedikt je o tome razmišljao oko pola sekunde.
„Ali osoba može biti naš teča ako je i njegov brat naš teča.”
„To je poput kvadrata i pravougaonika”, ubacio se Entoni sa autoritetom
starijeg deteta.
„Svi kvadrati su pravougaonici, ali nisu svi pravougaonici kvadrati.” Benedikt
se počešao po glavi. „Šta je sa krugovima?”
„Šta je sa krugovima?”, Entoni je uzvratio pitanjem.
Benedikt je pogledao Džordži. „Tetka Džordži?”
Odmahnula je glavom. Ovo sada nije mogla da podnese. Niko ne bi trebalo
da se istog jutra suočava i sa neželjenim bračnim predlogom i sa geometrijom.
„Ne znaš ništa o krugovima”, rekao je Entoni.
Benedikt je prekrstio ruke. „Da, znam.”
„Da znaš, ne bi pitao za njih, jer oni nemaju nikakve veze sa...”
„Momci, prestanite”, naredila je Džordži. „Odmah.”
„On to radi stalno”, bunio se Benedikt.
„On misli zato što je veći od mene...”
„Ja sam veći od tebe.”
„Ne zauvek, nisi.”

62
 „Ko kaže?”
„Kažem ja!”
„Prestanite!”, povikala je Džordži.
„Mrzim te”, zagrmeo je Benedikt.
Entoni je isplazio jezik. „Ja tebe mrzim više.”
„Dečaci, prestanite s tim odmah”, rekao je Nikolas strogo.
Bože, da su umesto nje poslušali Nikolasa, vrištala bi.
„On je započeo!”, Benedikt je kukao.
„Nisam! Pitao si za krugove!”
„Zato što sam želeo da znam o njima!”
„Dovoljno je!” Nikolas je stavio ruku na Benediktovo rame, ali se dečačić
otrgnuo.
I Džordžina vera u univerzum je obnovljena. Ni Nikolas nije imao uspeha u
kontrolisanju dečaka.
Benedikt je lupao nogom. „Entoni Bridžertone, najviše te mrzim.” A onda je
stisnuo pesnicu.
Džordži je skočila ispred njega. „Ne udaraj svog brata!”
Ali Benedikt nije imao nameru da udari svog brata.
Umesto toga, njegova mala ruka zamahnula je po vazduhu, oslobađajući
grudvu od blata, koji niko nije ni primetio da ima.
To bi Entonija pogodilo u lice da se Džordži nije isprečila između njih. Entoni
je odahnuo kad je grudva pogodila Džordži u rame. „Oh, Benedikte”, uzdahnuo
je. „Bićeš u velikoj nevolji.”
„Benedikte!”, rekao je Nikolas strogo.
„Nisam hteo!” Benedikt je zaplakao. „Ciljao sam na Entonija.” Nikolas ga je
uhvatio za nadlakticu i povukao ga korak unatrag da bi ga izgrdio. „To te ne čini
ništa boljim.”
A onda Džordži, iskreno, nije mogla reći šta ju je obuzelo. Kao da je postala
nečija marioneta. Skinula je blato sa ramena i bacila ga.
Pravo Nikolasu za vrat.
„Ciljala sam Benedikta”, rekla je slatko.
Onda je napravila grešku pogledavši dečake. Zurili su u nju sa istim izrazom
lica, širom otvorenih očiju i usta, a onda je Benedikt rekao gotovo autoritativnim
glasom: „Tetka Džordži, bićeš u velikoj nevolji.”
Nikolas, proklet bio, uleteo je da spase stvar.
„Dečaci”, rekao je sa nestabilnom smirenošću, „mislim da se vaša tetka ne
oseća dobro.”

63
 Džordži je odbrusila: „Dobro sam.” Osim što nije bila dobro, želela je da se
ova užasna scena završi.
„Trčite kući”, rekao je Nikolas dečacima. „Bićemo odmah iza vas.”
„Da li je Benedikt u nevolji?” upitao je Entoni, nadajući se da jeste.
„Niko nije u nevolji.”
„Da li je tetka Džordži u nevolji?”
„Idemo kući”, oštro je rekao Nikolas.
Pogledali su ga i počeli da beže. Džordži je stisnula zube. „Žao mi je zbog
blata.”
„Ne, nije.”
„U pravu si. Nije mi žao.”
Podigao je obrve. „To je bila osvežavajuće brza kapitulacija.”
„Nisam dobar lažov.”
„Nisam ni ja”, rekao je sležući ramenima.
„Da, znam.”
Počeo je da pomera usta, i bogami, to je bila poslednja kap.
„Ne smej se”, praktično je zarežala.
„Ne smejem se.”
Oči su joj zasuzile.
Nikolas je izgledao kao da se predaje. „Ne smejem se! Veruj mi, ništa nije
smešno u ovoj situaciji.”
„Mislim da bi trebalo...”
„Iako sam polaskan što mi je Edmund dodelio status teče.”
Hteo je da se nasmeje. Bila je sigurna u to.
„Prestani da izgledaš tako sebično”, rekao je Nikolas. „Oboje smo prekriveni
blatom.”
Ona ga je dugo gledala, a zatim požurila napred.
„Džordži, stani!” Odmah ju je uhvatio. „Nismo završili.”
„Jesmo”, rekla je. Završila je. „Možeš reći svom ocu”, rekla je, „da si izvršio
svoju dužnost i zamolio me da se udam za tebe. A onda mu možeš reći da sam
odbila ponudu.”
„Ne razmišljaš.”
„Ne usuđuj se.” Koraknula je napred, uperivši prst prema njemu. Vrhom
kažiprsta ga je pogodila pravo u grudi.
„Ne usuđuj se da mi kažeš da ne razmišljam. Da li me čuješ?”
„To nije ono što sam mislio.”
„Opet! Čuješ li sebe? Ako moraš u jednom razgovoru tri puta da kažeš ’nisam
to mislio’, nisam sigurna da je bilo šta što si rekao istinom.”
64
 „Istina”, ponovio je.
Sada joj je ispravljao gramatiku? Džordži je htela da vrišti. „Mislim da bi
trebalo da odeš”, rekla je, pokušavajući da priguši ton. Dečaci nisu bili toliko
ispred njih na putu.
„Barem mi dopusti...”
Ona je rukom pokazala prema Krejku. „Idi!”
Nikolas je prekrstio ruke i pogledao je pravo u oči. „Ne.”
Povukla se. „Šta?”
„Ne”, rekao je ponovo. „Ne idem. Tek kad se uverim da si zaista čula šta sam
imao da kažem.”
„Da. Li. Hoćeš. Da. Se. Udaš. Za. Mene”, rekla je brojeći reči na prstima.
„Sasvim sam te jasno čula.”
„Ne budi namerno tupava, Džordžijana. To nisi ti.”
Zakoračila je napred. „Kada si postao tako snishodljiv?”
Zakoračio je napred. „Kada si ti postala tako kratkovida i ponosna?”
U ovom trenutku bili su gotovo licem uz lice, a Džordži je ključala. „Pravi
gospodin bi s ponosom prihvatio odbijanje dame.”
Uzvratio joj je, govoreći: „Dama bi razmotrila predlog pre nego što bi ga
odbacila iz ruku.”
„To nije ono što ja radim.”
„Ne tražim da se udaš za mene jer te sažaljevam”, rekao je besno oštrim
glasom. „Pitam jer te poznajem otkad znam za sebe. Sviđaš mi se, Džordžijana.
Ti si dobra osoba i ne zaslužuješ da ostatak života provedeš u izolaciji zbog nekog
magarca.”
Nije mogla da uzvrati. Zato što se sada osećala kao kreten.
Kreten koji nije imao pojma šta da kaže. Progutala je knedlu koja je imala
ukus suza. Mrzela je što Nikolas nije razumeo razlog za njenu ljutnju.
Mrzela je što je on zapravo bio dobar čovek a još uvek nije razumeo. Ali
najviše od svega, mrzela je to što je u situaciji kad može da opere svoj ugled, ona
želi samo da vrišti.
„Hvala ti, Nikolase”, rekla je, pažljivo birajući reči. „Bilo je vrlo pažljivo od
tebe što si pitao.”
„Pažljivo”, ponovio je, a ona je imala osećaj da ga je zaprepastila ta neopisiva
reč.
„Odgovor je i dalje ne”, rekla je. „Ne moraš da me spašavaš.”
Načela ga je. „To nije ono što ja radim.”
„Zar nije?”
Zurio je u nju trenutak pre nego što je rekao. „Da, dobro, pretpostavljam da
jeste, ali to si ti, Džordži.”
65
 „Ja?”
„Moraš znati da to ne bih učinio ni za koga drugog.”
Nešto ju je probadalo. Htela je da zaplače. Toliko je želela da plače a nije
znala zašto.
To što je imala mogućnost izbora, teralo ju je da plače.
Odmahnula je glavom. „Da li ti je ikada palo na pamet da ne želim da
provedem ostatak svog života osećajući zahvalnost?”
„Ne budi smešna. Ne bi bilo tako.”
„To ne možeš znati.”
Nikolas je umalo zakolutao očima. „Ne možeš znati ni suprotno”. Mirno je
udahnula. „Ne mogu biti tvoja žrtva.”
„To je apsurdno.”
„Ne budi smešan. To je apsurdno?” Glas joj je bio hladan kao čelik. „Učini
mi čast i ne dozvoli da sve što sam rekla bude uzalud.”
Zurio je u nju. „Znaš...” Džordži je čekala, zadržavajući dah, a Nikolas se
samo okrenuo i odmakao korak od nje. Njegovi pokreti su bili ukočeni. „Zaboravi
da sam bilo šta rekao”, rekao je uzavrelo. „Zaboravi da sam pokušao da ti budem
prijatelj. Zaboravi da si u teškoj situaciji. Zaboravi da sam pokušao da ti pružim
izlaz.”
Počeo je da odlazi, ali nije mogla da podnese da odlazi tako nervozno, pa je
povikala: „Ne budi takav, Nikolase. Ne radi se o tebi.”
Okrenuo se. „Šta si rekla?”, upitao je ledenim i tihim glasom. Zbunjeno je
trepnula. „Rekla sam da se ne radi o tebi”, ponovila je.
A onda se samo nasmejao. On se tako gromoglasno nasmejao da Džordži nije
mogla da smisli šta da kaže. Samo je stajala kao idiot, pitajući se, šta je dovelo do
ovog trenutka.
„Znaš li”, rekao je, brišući oči, „to je upravo ono što je moj otac rekao.”
Odmahnula je glavom. „Ne razumem.”
„Ne. Nije ni on.” Zastao je i poklonio se. Stigli su do mesta gde se put račvao
na dva dela. Jednim putem se išlo do kuće, drugim do štale, kojim se Nikolas
uputio.
„Želim ti dobar dan.”
Bio je dobar dan, zaista.

66
 8.

Pa, prosidba je prošla dobro.

Čudno kako Nikolasu nije padalo na pamet da bi Džordžijana mogla da odbije
njegov predlog.
„Ovo je olakšanje”, rekao je sebi dok je konjušar u Krejkovoj štali preuzimao
njegovog konja. „Ionako nisam hteo da je oženim.”
„Odradio sam svoju dužnost”, obratio se praznom travnjaku prilazeći kući.
„Pitao sam, odbila je. Nema više šta da se uradi.”
I na kraju, kad je otvorio masivna ulazna vrata Krejka i ušetao u hodnik,
promrmljao je: „To je u svakom slučaju bila samo ideja. Blagi bože, na šta sam
mislio? Džordžijana Bridžerton.”
„Gospodine?”
Bio je to Vilok, koji se po običaju stvorio niotkuda. Nikolas je skoro skočio
od straha.
„Izvinjavam se ako sam vas iznenadio, gospodine.”
Koliko je samo puta Vilok izgovorio ovu rečenicu. I koliko puta je to isto
pomislio. Vilok je živeo za to da se prikrada Roksbijevima.
„Izašao sam da jašem”, rekao je Nikolas. To nije bila laž. Otišao je na jahanje.
U Obri hol, gde je pitao Džordžijanu da mu bude žena, koga su pogodili u vrat
grudvom blata i gde je njegov predlog odbijen, mada ne strogo tim redosledom.
Vilok je pogledao Nikolasov blatnjavi rukav, onaj kojim je brisao vrat.
„Šta je?”, odbrusio je Nikolas. Zažalio je što se tako obratio Viloku, bio je
veoma grub, ali bilo je kasno da se izvini.
Vilok je bio oličenje smirenosti, dok Nikolas to nije bio. „Samo sam hteo da
vidim da li ste za osveženje”, rekao je.
„Da”, rekao je Nikolas. „Ne.” Bože, nije hteo nikoga da vidi. Ali bio je gladan.
„Da, ali neka mi se donese u sobu.”
„Kako želite, gospodine, ali mogu li da dodam...”
„Ne sada, Vilok.”
„Želeli biste da znate da...”
„Kupka”, najavio je Nikolas. „Idem gore, da se okupam, popijem piće i
legnem u krevet.”

67
 „U pola jedanaest ujutru?”
„Toliko je sati?”
„Da, gospodine.”
Nikolas se poklonio. „Onda me izvini.”
Vilok ga je gledao kao da je poludeo.
Mada verovatno i jeste.
Nikolas jedva da je načinio tri koraka, Vilok je ponovo doviknuo. „Gospodine
Nikolase!”
Nikolas je zastenjao. Možda kada bi ga ignorisao. ’Gospodine Nikolase’ ga
je vratilo nazad u detinjstvo, kada je Vilokova reč bila zakon. Polako se okrenuo.
„Da, gospodine Vilok?”
„Vaš otac čeka u radnoj sobi.”
„Moj otac uvek čeka u radnoj sobi.”
„Dobro zapažanje, gospodine, ali ovaj put čeka vas.”
Nikolas je ponovo zastenjao, ovog puta namenski.
„Hoću li onda preusmeriti vaše osveženje u radnu sobu lorda Manstona?”,
upitao je Vilok.
„Ne. U moju sobu, molim. Neću se zadržavati u radnoj sobi.”
Vilok je sumnjao u to, ali je klimnuo glavom.
„Poslaćeš mi osveženje u radnu sobu mog oca, zar ne?”, upitao je Nikolas.
„Na obe lokacije, gospodine.”
Nikolas je trebalo ovo da predvidi. „Blagi bože, impresivan si.”
Vilok je ljubazno klimnuo glavom. „Dajem sve od sebe, gospodine.” Nikolas
je odmahnuo glavom. „Kad bi batleri vladali svetom...”
„O takvoj utopiji možemo samo sanjati.” Nikolas se nasmešio, uprkos svom
užasnom raspoloženju i otišao u očevu radnu sobu.
Vrata su bila otvorena, pa je blago pokucao i ušao unutra.
„Ah”, rekao je lord Manston, podigavši pogled sa stola. „Vratio si se.”
„Kao što vidite.”
Očeve obrve su se naborale dok je gledao u Nikolasovo blatnjavo rame. „Šta
ti se desilo?”
Kako Nikolas nije imao nameru da kaže istinu, samo je rekao: „Isprljao sam
se.”
Njegov otac je pogledao prema prozoru. Delovalo je kao da naslućuje kišu.
„Shvatam”, promrmljao je.
„Bio sam dole pored jezera”, rekao je Nikolas.
Njegov otac je klimnuo glavom, sa smirenim osmehom na licu. Nikolas je
izdahnuo i čekao. Znao je zašto je ovde. Tri, dva, jedan...

68
 „Jesi li je pitao?”
Evo ga.
„Ne još”, lagao je. Nije bio siguran zašto. Verovatno zato što se osećao kao
budala. Odbačena budala.
„Zar nisi zato otišao u Obri hol?”
„Čuvala je Entonija i Benedikta. Teško da je to bio idealan trenutak.”
„Ne, pretpostavljam da nije.” Lord Manston se nasmejao.
„Edmund se nije šalio kada ih je nazvao pravim malim razbojnicima.”
„Jesu li je iscrpeli?”
„Ne baš. Činilo se da ih dobro drži pod kontrolom.”
Lord Manston je i dalje gledao u blatnjavi rukav.
„To je bila nezgoda”, rekao je Nikolas.
Sigurno nije hteo da kaže ocu da ga je Džordžijana pogodila.
Njegov otac je malo slegao ramenima. „Dešava se.”
„Zaista.” Nikolas se pitao koliko dugo može da se vodi ovakav beznačajan
razgovor.
„Ona će biti dobra majka.”
„Verovatno hoće”, odgovorio je Nikolas. Za decu nekog drugog čoveka. Ne
njegovu.
Rekla je ne.
Ne.
To je bilo sve. Sutradan se mogao vratiti u Škotsku. Ili barem nakon što bi
rekao ocu da je Džordži odbila njegov predlog.
Ali prvo, kupanje. „Ako je to sve, gospodine...”
„Moj čovek se vratio iz Londona sa posebnom dozvolom za venčanje”, rekao
je njegov otac.
Nikolas je skoro zastenjao. „Kako je to lukav poduhvat.”
„Nadbiskup mi je dugovao uslugu.”
„Nadbiskup vam duguje uslugu”, ponovio je Nikolas. Ovo se nije moglo tako
često čuti.
„Dugovao”, ispravio ga je otac. „Sad smo kvit.”
Nikolas nije mogao zamisliti šta se krilo iza te priče i kako je došlo do toga
da nadbiskup nekom duguje uslugu. „Nadam se da niste uzalud potrošili tu
zahvalnost.”
Otac ga je pogledao.
„I sam si rekao da se moraš vratiti u Edinburg. Zar zaista želiš da sačekaš tri
nedelje?”

69
 Nikolas je udahnuo. „Da li vam je palo na pamet da Džordžijana možda neće
prihvatiti?”
„Ne budi lud. Džordžijana je razumna devojka. Ona zna kako svet
funkcioniše.”
„Mislio sam da i ja znam kako svet funkcioniše”, promrmljao je Nikolas.
„Šta?”
Nikolas je odmahnuo glavom. „Ništa.” A onda je još jednom za sebe rekao:
„Apsolutno ništa.”

Džoržijani je trebalo samo sat vremena da shvati da se ponela kao idiot.

Dva sata nakon toga, odlučila je da mora učiniti nešto po tom pitanju.
Sedela je u salonu sa majkom, kao što joj je to bila navika većinu popodneva.
Njena majka je radila na svom vezu. Džordži je radila isto, što nije imala običaj
da radi većinu popodneva. Uvek je imala svoju korpu pored sebe. Morala je
ostaviti utisak da barem razmišlja o vezu, ali bi uvek gledala kroz prozor ili čitala
knjigu. Danas je, međutim, bila inspirisana da radi na svojim vezovima. Igla gore,
igla dole. Igla gore, igla dole.
Ništa prefinjeno ili cvetno, samo uredna, ravna linija šavova. Igla gore, igla
dole. Osećala se skoro kao robot. Bilo je neobično zadovoljavajuće.
Njen razgovor sa Nikolasom na večeri prethodne noći podsetio ju je na to
koliko je bila impresionirana doktorovim radom na Entonijevoj ruci. Šavovi su
bili ravnomerni i uredni, sve što je ikada samo mogla da vidi u obruču za vez. Iako
se dete migoljilo i zavijalo pri ušivanju.
Pitala se koliko je obuke potrebno da se dostigne taj nivo preciznosti.
Igla gore, igla dole.
Džordži se namrštila. Da li bi njen vez bio dovoljno dobar da zašije ranu?
Verovatno ne. Linija je bila ravna i precizna, ali tkanina nije bila koža. Da je
ušivala stvarnu ranu, ne bi mogla dohvatiti ispod kože, kao što je mogla s
muslinom rastegnutim preko obruča za vez.
„Moj bože, Džordžijana”, rekla je njena majka.
„Nikada te nisam videla tako usredsređenu na svoj vez. Na čemu radiš?”
Džordži nije imala drugog izbora nego da joj pokaže red šavova, koji su činili
urednu ravnu liniju.
Njena majka je izgledala zbunjeno i činilo se da je ne zanima Džordžin vez
kada je rekla: „A šta to predstavlja?”
„Ništa”, priznala je Džordži. „Izazvala sam sebe da napravim što više ravnih
vezova zaredom.”
„Oh. Pa, to izgleda kao cilj vredan divljenja. Moraš savladati osnove pre nego
što pređeš na kreativnije aspekte ručnog rada.”

70
 Džordži je pokušala da zaviri u majčin obruč.
„A šta ste vi izvezli?”
„Samo nekoliko cvetova.” Ledi Bridžerton je podigla svoj obruč. Da li se
moglo uopšte reći da je to bilo „samo” nekoliko cvetova. To je bilo pravo remek-
delo. Ružičasti božuri, ljubičaste perunike, delikatni beli cvetovi, sve protkano
lišćem svih mogućih nijansi zelene.
Bilo je jasno odakle Benediktu talenat.
„To je divno”, rekla je Džordži.
Majka joj je pocrvenela od zadovoljstva. „Hvala ti draga. Nekoliko dana sam
ga dizajnirala na papiru pre nego što sam počela da radim na tkanini. Nekada sam
pokušavala da budem spontanija, ali shvatila sam da moram sve isplanirati.”
„Zadovoljava vas vez, zar ne?”
„Da. Veoma.”
Nešto u tonu njene majke izazvalo je Džordžinu radoznalost. „Zvučite skoro
iznenađeno.”
„Nisam iznenađena...” Gospođa Bridžerton se zamislila. „Pretpostavljam da
nikada nisam o tome razmišljala”, rekla je, „ali postoji veliko zadovoljstvo u
procesu stvaranja.”
„Stvaranja?”
„I upotpunjavanja. I saznanja da je jedno odgovorno za oboje.”
Džordži je spustila pogled na uredan red šavova koji joj je marširao preko
obruča za vez. Koristila je plavi konac, samo zato što se nalazio u njenoj korpi pri
vrhu gomile, ali joj se nekako svidela ta boja. Bila je umirujuća.
Boja beskraja. Plavo je bilo okean, nebo. Boja beskonačnosti.
Sve što je trebalo da uradi je da ukloni granice obruča.
Volela je Obri hol. Zaista jeste. I volela je svoju porodicu. Ali zidovi su je
godinama zatvarali, tako polako da to nije ni shvatila.
Nikolas joj je ponudio izbor. Možda to nije bio pravi izbor, ali je bila glupa
što je odbacila njegovu ponudu. Izabrala je ponos umesto razuma, a nije mu čak
ni dala priliku da objasni.
Da, bolno je što je jedini razlog zbog čega je predložio brak taj što ga je otac
pozvao iz Škotske da to učini, ali možda...
Možda...
Možda je bilo nečeg više?
Ili možda nije, ali možda bi moglo biti?
Pa čak i da nije bilo, čak, i ako joj nije bilo suđeno da pronađe ljubav i strast,
srca i cveće i sve o čemu su pevali kupidoni i heruvimi...
Možda bi ipak vredelo.
Pa kako je neko mogao da odbije bračni predlog?
71
 Džordži je ustala. „Idem u Krejk.”
Majka ju je iznenađeno posmatrala.
„Sada?”
„Da.” Sada kada je donela odluku, Džordži je bila odlučna da krene. „Idem
kočijama.”
„Zaista? Kočijama?”
„Brže je od hodanja.”
„Da li si u žurbi?”
„Ne.”
Da, bila je. Šta ako je Nikolas već otišao za Škotsku? Vrlo malo verovatno,
ali uzevši u obzir sve što se desilo, moguće je. I zar se ne bi osećala kao budala?
Majka se okrenula prema prozoru i namrštila. „Izgleda kao da će kiša, draga.
Mislim da ne bi trebalo da ideš.”
Ono što je zaista htela da kaže jeste Ne bi trebalo da izlaziš na kišu jer bi
mogla da se prehladiš i umreš.
Džordži je majci uputila ohrabrujući osmeh.
„Prošlo je više od godinu dana otkako sam imala napad, mama. Zaista mislim
da sam ih prerasla.”
Njena majka nije odgovorila, a Džordži je očekivala od nje da naruči posudu
sa vrelim čajem kako bi Džordži udisala paru, s teškim platnom preko glave. Bio
je to uobičajeni ritual u Džordžinoj mladosti, za koji je njena majka, bez sumnje,
bila sigurna da joj je više puta spasio život.
„Mama?” upitala je Džordži, nakon što je tišina postala neprijatna. Njena
majka je uzdahnula. „Ne bih preporučila nikome da izađe po ovom vremenu”,
rekla je. „Barem ne po vremenu koje se sprema.”
Kao na znak, krupna kišna kap pogodila je staklo.
Obe dame Bridžerton su mirno gledale kroz prozor, čekajući da padne još
jedna kap.
Ništa.
„Lažna uzbuna”, vedro je rekla Džordži.
„Pogledaj to nebo”, uzvratila je ledi Bridžerton. „Postaje zloslutnije iz
sekunde u sekundu. Upamti moje reči, ako odmah odeš u Krejk, ili će te usput
stići smrt, ili ćeš u Krejku ostati preko noći.”
„Ili ću umreti na putu do kuće”, šapnula je Džordži.
„Nije ti neka šala.”
Tap.
Još jedna kišna kap.
Obe su ponovo pogledale kroz prozor. „Verovatno bi mogla da ideš kočijom”,
rekla je ledi Bridžerton uz uzdah.
72
 Tap. Taptaptap.
Kiša je počela da pljušti, početne krupne kapljice pretvorile su se u oštre
igličaste kapi.
„Jesi li sigurna da sada želiš da ideš?”, upitala je ledi Bridžerton. Džordži je
kimnula glavom.
„Nisam čak ni sigurna da je Bili danas popodne kod kuće”, rekla je njena
majka. „Rekla je nešto o poljima ječma, a iskreno, ne znam šta. Nisam stvarno
slušala. Ali stekla sam utisak da ima mnogo posla.”
„Rizikovaću”, rekla je Džordži, ne trudeći se da posluša majku, koja ju je
odvraćala od posete.
Ping.
Ledi Bridžerton se okrenula prema prozoru. „Je li to grad?”
„Blagi bože”, promrmljala je Džordži.
Čim je odlučila da reaguje, univerzum je krenuo protiv nje. Ne bi se iznenadila
da je počeo i sneg da pada.
U maju.
Džordži je prišla prozoru i pogledala napolje. „Možda ću sačekati samo
malo”, rekla je, grizući donju usnu. „U slučaju da se vreme popravi.”
Ali nije.
Tukao je grad sat vremena.
Zatim je padala kiša.
Kada je prestala, već je pao mrak. Da je Džordži bila neustrašivija žena, ili
možda samo gluplja, možda bi svojoj porodici rekla da ide kočijom, mada joj
nikada ne bi dozvolili da se sama vozi u kočiji po mračnim blatnjavim putevima.
Ali to bi izazvalo previše pitanja, i kod kuće i u Krejku, gde bi njen noćni
dolazak bio izuzetno netipičan.
„Sutra”, rekla je sebi. Sutra se mogla uputiti u Krejk. Sutra je mogla da kaže
Nikolasu da je bila budala, i iako nije bila spremna da kaže da, mogla je da ne
kaže ništa?
Ponela je večeru u svoju sobu i smišljala šta bi mogla da kaže Nikolasu kada
ga vidi. Na kraju se uvukla u krevet.
Gde je mislila da će ostati do jutra.
Pogrešno je mislila.

73
 9.

Džordži se probudila, zbunjena i ogorčena. Nije imala pojma koliko je sati ili
zašto se probudila, ali srce joj je lupalo jako, a puls joj se ubrzavao i...
Tup.
Instinktivno se podigla do uzglavlja kreveta. I dalje je bila previše
dezorijentisana da bi identifikovala zvuk.
Tup.
Da li je to bila jedna od njenih mačaka?
Tuptuptup.
Ugrizla se za donju usnu.
Poslednji zvuk je zvučao kao da više ljudi lupa u isto vreme. I to definitivno
nije bila mačka.
Tuptuptuptuptuptup.
Opet taj zvuk, dolazi... Od njenog prozora?
To je bilo nemoguće. Možda je ptica? Ali zašto bi ptica tapkala u mestu?
Nije imalo smisla. Mora da je čovek, samo što to nije bilo moguće jer joj je
soba bila previsoko. Postojala je izbočina u zidu, osoba bi možda mogla da stane
na nju, ali jedini način da dođe do sobe, bio je da se popne uz masivni hrast, za
koji je njen otac uvek govorio da je previše blizu kuće. Čak i kada bi neko uspeo
da se uzvere, do sobe bi morao da puzi po grani.
Grana koja po Džordžinom mišljenju nije mogla da izdrži nečiju težinu.
Čak ni njena sestra Bili, koja se uvek penjala po drveću, nikada nije pokušala
da se popne na hrast.
Osim toga, kiša je prestala tek nekoliko sati ranije. Drvo bi bilo mokro i
klizavo.
„Oh, za ime boga”, rekla je Džordži.
Skočila je sa kreveta. To je morala biti životinja. Izuzetno inteligentna
životinja ili izuzetno glup čovek.
Tup. Tup. Tup.
Možda je neko bacao kamenčiće u prozor.
Na trenutak je pomislila na Nikolasa. Ali Nikolas nikada ne bi bio toliko glup.
Osim toga, nije imao razlog da se šunja.
74
 I kao što je već pomislila, Nikolas nije bio glup. To je bila jedna od stvari koje
su joj se najviše dopadale na njemu.
Polako je prišla prozoru, iako nije znala zašto. Ako je neko bacao kamenčiće,
to je značilo da ne može da uđe. Ipak, ona je zgrabila svećnjak, gurnula zavese u
stranu i provirila.
Ali bilo je suviše mračno da bi se videlo, pa je stavila svećnjak pod ruku, a
zatim je obema rukama podigla prozor.
„Ko je tamo?”, prošaptala je.
„To sam ja.”
Ukočila se. Prepoznala je taj glas.
„Došao sam po vas, Džordžijana.”
Dođavola. Bio je to Fredi Ouks.
Džudit, koja je lagano skočila na podprozorsku dasku, odmah je počela da
sikće.
Bila je oblačna noć, ali iz fenjera na kući je dopiralo dovoljno svetlosti da se
vidi kako Fredi sedi na čvoru grane i debla.
Džordži je pokušala što glasnije da prošapuće. „Šta, za ime boga, radite
ovde?”
„Jeste li dobili moje pismo?”
„Da, i možda ste primetili da vam nisam odgovorila.” Džordži je ljutito
uperila svećnjak u njegovom pravcu. „Morate da odete.”
„Neću otići bez vas.”
„On je lud”, rekla je sebi. „On je oštar, besan...”
„Lud za vama”, završio je. Nasmešio se i sve što je mogla da pomisli bilo je,
kakav protraćen osmeh. U svakom slučaju, Fredi Ouks je bio zgodan mladi
gospodin. Problem je bio to što je on bio toga svestan.
„Volim vas, Džordžijana Bridžerton”, rekao je, ponovo se osmehujući tim
previše samouverenim osmehom. „Želim da budete moja žena.”
Džordži je zastenjala. Nije verovala u to ni sekunde. Ni Fredi nije verovao.
Fredi Ouks nije bio zaljubljen u nju. Želeo je samo da sebe uveri u to, da bi
se lakše oženio Džordžijanom. Da li je zaista mislio da je tako lakoverna?
Da li je imao takav uspeh kod dama, pa je pomislio da će ona pasti na takvu
koještariju?
„Je li to vaša mačka?” upitao je.
„Jedna od njih”, odgovorila je Džordži, povlačeći Džudit natrag. Srebrno-siva
mačka sada je glasno siktala, malim šapama je vrtela po vazduhu. „Ona veoma
dobro procenjuje karakter.”
Činilo se da Fredi nije shvatio uvredu. „Jeste li dobili moje drugo pismo?”
upitao je.

75
 „Šta? Ne.” Spustila je Džudit na pod. „I ne bi trebalo da mi pišete.”
„Zapamtio sam ga”, rekao je. „U slučaju da stignem pre pisma.” Dragi bože.
„Fredi”, rekla je, „morate da odete pre nego što vas neko vidi.”
„Moja najdraža Džordžijana”, intonirao je.
„Zaustavite se! Sada.” Pogledala je u nebo. „Mislim da će ponovo padati kiša.
Nije bezbedno na tom drvetu.”
„Ipak se brinete za mene.”
„Ne, jednostavno sam rekla da na tom drvetu nije bezbedno”, odvratila je.
„Iako nebo zna zašto se trudim. Po ovom vremenu na drvo bi se popela samo
budala, a meni ne treba još jedna budala u životu.”
„Duboko ste me uvredili, gospođice Bridžerton.”
Zastenjala je.
„To nije bilo u pismu”, objasnio je.
„Briga me šta je bilo u pismu!”
„Biće vas briga kad završim sa deklamovanjem”, rekao je.
Džordži je zakolutala očima. Bože, spasi je.
„Evo šta sam napisao.” Pročistio je grlo kao pred neki važan govor. „Vaše
nejavljanje me je uznemirilo više nego što sam mogao da zamislim.”
„Prestanite”, preklinjala je.
Ali on je nastavio dalje, kako je i pretpostavila. „U svom pismu sam vam dao
svoje srce. Napisao sam reči ljubavi i predanosti a čuo samo tišinu. Mogao sam
samo da verujem da nikada niste primili moje pismo, jer ne biste imali srca da me
ranite ćutanjem.”
Sa očekivanjem ju je pogledao.
„Već sam vam rekla da sam dobila prvo pismo”, rekla je Džordži.
Ovo ga je obeshrabrilo. Ali samo na trenutak.
„Pa”, rekao je, tonom koji ne prihvata logiku i činjenice, „takođe sam napisao,
žao mi je ako sam vas uplašio svojim žarom. Morate znati da je to zato što vas
tako očajno volim. Nikada to nisam osetio prema drugoj dami.”
Džordži je stavila ruku na čelo.
„Nije me sramota”, rekao je, dramatično stavljajući ruku na svoje srce.
Zaljuljao se na drvetu, a Džordži je zaustavila dah, ubeđena da će pasti.
Ali je bio stabilnije na drvetu nego što je Džordži mislila, jer je ostao čvrsto
na svom položaju, nogu obmotanih oko dugačke grane koja se pružala prema
Džordžinom prozoru.
„Za ime boga, Fredi, morate da se povučete pre nego što poginete.”
„Neću sići sa ovog drveta dok ne pristanete da se udate za mene.”

76
 „Onda počnite da gradite gnezdo na ovom drvetu, jer se to nikada neće
dogoditi.”
„Zašto ste tako tvrdoglavi?”
„Zato što ne želim da se udam za vas!” Džordži se trznula u stranu jer su i
Džudit i Blanš skočile na podprozorsku dasku. „Iskreno, Fredi, zar ne možete da
nađete nekog drugog za brak?”
„Želim vas.”
„Dajte molim vas. Oboje znamo da me ne volite.”
„Naravno...”
„Fredi.”
Džudit je siktala. Blanš ju je sledila. Blanš je uvek radila sve što je Džudit
radila. U tom trenutku je Mačkoglavi skočio i sada su tri neprijateljske mačke
zurile u Fredija.
„Dobro.” Namrštio se i celo njegovo ponašanje se promenilo. „Ne volim vas.
Ne volim nikoga. Ali moram da se oženim. A vi ste najbolja žena za taj posao.
„Zar nije najbolja žena za posao žena koja zaista želi posao.”
„Nisam u prilici da pronađem tu ženu”, odvratio je. „Moram da se venčam
sada.”
„Koliko ste zaduženi?”
„Poprilično”, rekao je Fredi. „Vi ste savršena kombinacija miraza i
podnošljivosti.”
„Ovako me mislite ubediti?”
„Pokušao sam to da uradim na lep način”, rekao je.
„Otmicom?”
Prezirno je mahnuo, zbog čega je Džordži ponovo zaustavila dah, bojeći se za
njegovu sigurnost. Ali nije se okliznuo. Prisetila se da joj je neko jednom rekao
da je Fredi prirodni sportista, da je vladao terenima za kriket u Itonu. Hvala bogu
na tome, jer je imala osećaj da je to jedini razlog što još nije pao na zemlju.
„Uradio sam sve kako treba”, rekao je. „Plesao sam sa vama. Odveo sam vas
u knjižaru.”
„Odakle ste me oteli.”
On je slegao ramenima.
„Rok za vraćanje kredita je vrlo blizu. Molim vas, ako želite. Nemate izbora.
Sigurno to morate znati. Vaša reputacija je u komadima.”
„Zahvaljujući vama!”
„Onda mi dopustite da vam sve nadoknadim. Kad se venčamo, sve će nestati.
Imaćete zaštitu mog prezimena.”
„Ne želim zaštitu vašeg prezimena”, progunđala je Džordži.

77
 „Bićete gospođa Ouks”, rekao je, a Džordži iskreno nije mogla reći da li ju je
namerno ignorisao ili je previše bio opterećen svojim postojanjem da bi primetio
da je rekla nešto.
Naginjao se prema njoj. „Kad moj otac umre, bićete ledi Niterkot.”
„Radije bih ostala gospođica Bridžerton.”
„Gospođica Bridžerton je usedelica.” Počeo je da puzi po grani. „Ne želite da
budete usedelica.”
„Prestanite, Fredi!” Džordži ga je uspaničeno gledala. Sigurno nije razmišljao
o tome da li će grana izdržati do njenog prozora.
„Ulazim.”
„Ne ulazite.”
„Prihvatite svoju sudbinu, Džordžijana.”
„Vrištaću”, upozorila je.
On se zapravo nasmejao njoj, glupan jedan. „Da ste hteli da vrištite, već biste
to učinili.”
„Jedini razlog zbog čega nisam vrištala je taj što je moj brat večeras ovde i
izvadiće vam creva ako vas pronađe bilo gde u mojoj blizini.”
„Znači ipak vam je stalo do mene.”
Dragi bože, ovaj čovek je bio glup. „Stalo mi je do brata”, prosiktala je. „Ne
želim da ga vidim u zatvoru zbog ubistva. I ne treba mi još jedan skandal. Već ste
mi uništili život.”
„Pa dajte da popravim vaš život.”
„To vam je bio plan sve vreme, pretpostavljam.”
Ponovo je slegnuo ramenima i ispuzao nekoliko centimetara napred. „Nećete
naći boljeg.”
„Fredi, nemojte! Grana neće izdržati vašu težinu.”
„Bacite mi konopac.”
„Nemam konopac! Zašto mislite da imam konopac u spavaćoj sobi? I za
ljubav božju, povucite se.”
Nije slušao.
„Ne prilazite bliže”, upozorila ga je Džordži. Počela je da se brine da bi grana
ipak mogla da izdrži Fredijevu težinu. Nije se savila ni približno onoliko koliko
je Džordži mislila.
„Udaćete se za mene”, zarežao je.
„Da li bi bilo lakše da sam vam samo dala novac?”
Zastao je. „Da li biste to uradili?”
„Ne!” Uzela je najbliži predmet koji je mogla da stavi u ruke, knjigu, i bacila
na njega.

78
 „Au!” Lupila ga je po ramenu. „Prestanite!”
Bacila je drugu knjigu.
„Šta, dođavola, radite?”
„Branim svoju čast”, rekla je. Pokušala je da se nagne napred, ali su joj mačke
stale na put.
Ne skidajući pogled s Fredija, podigla je jednu po jednu i spustila ih na pod.
„Ako brinete o svom zdravlju”, upozorila ga je, „setićete se šta se dogodilo prošli
put kada ste pokušali da me ubedite da se udam za vas.”
„Ne budi... Isuse Hriste!”
Udarila ga je mastiljarom po glavi.
„Ovde imam drugu”, zarežala je. „Pišem mnogo pisama.”
Izraz lica mu je bio neprijatan. „Počinjem da verujem da niste vredni nevolje.”
„Pa to sam vam i govorila”, prosiktala je. Bacila je na njega drugu mastiljaru,
ali dok je pokušavao da je izbegne, Mačkoglavi, koji nikada nije bio najsjajniji od
njene tri mačke, popeo se na prozor, pustio kanže i iskočio.
„Mačkoglavi!” Džordži je nasrnula napred, pokušavajući da ga uhvati, ali
mačka je bila na Fredijevom licu pre nego što je čak i ispružila ruke kroz prozor.
„Skini to s mene!”, Fredi je vrisnuo.
„Mačkoglavi! Mačkoglavi, vrati se!” Džordži je siktala, pokušavajući da stiša
glas. Ostale spavaće sobe bile su iza ugla, pa uz malo sreće, niko ne bi čuo
Fredijev plač.
Fredi je pokušavao da zbaci mačku sa sebe, ali se Mačkoglavi čvrsto držao,
obavijen oko Fredijeve glave poput krznene hobotnice.
Krznene hobotnice sa kandžama.
„Prokletstvo...” Fredi je besno gunđao dok je hvatao mačku za trup.
„Ne usuđujte se da bacite moju mačku!”, upozorila ga je Džordži.
Ali Fredi ga je već držao za stomak. Mačkoglavi je ispustio snažan mačji
vrisak kad ga je Fredi zbacio sa sebe.
Frediju nije išlo najbolje.
Mačkoglavi je odlično prošao. Nakon zastrašujućeg trenutka kada je visio u
vazduhu, uspeo je da se bezbedno dočeka, tako što je kandže zabio u gomilu lišća.
S druge strane, Fredi je potpuno izgubio ravnotežu. Ispustio je bespomoćan
urlik dok je rukama tražio za šta da se uhvati, ali mu nije uspelo. Kliznuo je sa
grane i počeo da udara o nekoliko donjih grana, padajući na tlo.
„O, bože.”
Džordži je užasnuto zastenjala dok se naginjala kroz prozor. „O, bože.” Da li
je bio mrtav? Da li ga je ubila? Da li ga je njena mačka ubila?

79
 Istrčala je iz sobe, zgrabivši fenjer sa stola. Sišla je niz stepenice, provlačeći
se kroz hodnik, i bosih nogu izašla kroz ulazna vrata. „O, bože.” Ležao je u
podnožju drveta, veoma mirno.
Glava mu je krvarila, a učinilo joj se da mu je jedno oko zatvoreno.
„Gospodine Ouks?”, upitala je oklevajući i krenula prema njemu. „Fredi?”
Zastenjao je.
O, hvala bogu. Nije bio mrtav.
Nagnula se malo bliže i pipnula ga nogom. „Gospodine Ouks, čujete li me?”
„Kučko.”
Dakle, to je bilo potvrdno.
„Jeste li povređeni?”
Uputio joj je zlonamerni pogled. Jednooki zlonamerni pogled, koji je bio
nekako još gori.
„Ovaj, gde ste povređeni?, upitala je.
„Svuda, prokleti moronu.”
„Znate”, rekla je, „s obzirom na to da je ovo potpuno vaša greška, a ja jedina
ovde imam mogućnost da pozovem pomoć, možda biste mogli da budete malo
ljubazniji.” Približila je fenjer. Glava mu je obilno krvarila, mada je u mraku bilo
teško reći koliko je bilo krvi od udarca mastiljare.
Ali to nije bilo najgore. Njegova leva ruka bila je iskrivljena pod uglom koji
je bio, ne samo neprirodan, već i neljudski.
Ona se trgnula. „Mislim da ste slomili ruku.”
Njegov odgovor uključivao je niz podlih psovki, upućenih njoj.
„Gospođice Džordžijana? Gospođice Džordžijana!”
Bio je to Temzli, koji se sjurio niz stepenice u bademantilu. Džordži nije bila
iznenađena što je batler prvi stigao na scenu. Uvek je imao strašno dobar sluh.
„Gospođice Džordžijana, šta se dogodilo?”
„Dogodila se nesreća”, rekla je, pitajući se da li treba da sakrije pogled jer je
Temzli bio u pidžami. Nikada nije videla Temzlija bez njegove uniforme.
„Gospodin Ouks je povređen.”
Temzli je razrogačio oči. „Jeste li rekli gospodin Ouks?”
„Jesam.”
Temzli je pogledao čoveka na zemlji. „Izgleda da je slomio ruku.”
Džordži je kimnula glavom.
„Izgleda prilično bolno.”
„Jeste, idiote”, odbrusio je Fredi sa zemlje, „a ako ne...”
Temzli je napravio mali korak napred i stao na Fredijevu ruku.

80
 „Prilično je kasno za traženje lekarske pomoći”, rekao je Temzli. „Mrzim da
uznemiravam lekara kada povrede očigledno nisu opasne po život.”
Džordžine oči su zasuzile. Nikada nije volela porodičnog batlera kao u tom
trenutku.
„Izgleda da je posekao i lice”, rekao je Temzli. Pogledao je u njega. „To će
ostaviti ožiljak.”
„Ne ako ga pravilno ušiju”, rekla je Džordži.
„Usred noći”, rekao je Temzli sa očigledno lažnim uzdahom žaljenja. „Avaj.”
Džordži je pokušala da se ne nasmeje. Uhvatila je batlera za ruku, odvukavši
ga od Fredija. „Obožavam vas zbog ovoga”, šapnula je, „ali mislim da mu
moramo pomoći. Ako umre...”
„Neće umreti.”
„Ali ako se to desi, to će biti na mojoj savesti.”
„Sigurno ne preuzimate odgovornost što se ovaj idiot popeo na...” Temzli je
podigao pogled. „Pretpostavljam da je pao sa drveta.”
Džordži je klimnula glavom. „Pokušavao je da uđe u moju sobu.” Temzlijeve
nozdrve zloslutno su se rasplamsale. „Sam ću ga ubiti.”
Bilo je skoro smešno. Skoro. „Nećete učiniti ništa slično”, brzo je prošaptala
Džordži. „Njegov otac je baron. Možda bih ja mogla da se izvučem, ali vi sigurno
nećete.”
„On ne zaslužuje vašu brigu, gospođice Džordžijana.”
„Ne, ali vi zaslužujete.” Džordži je podigla pogled prema njemu.
Nije htela da preteruje pa da kaže da joj je Temzli bio drugi otac, ali on je bio
smirujuće, saosećajno prisustvo u njenom životu, i zaista se brinula za njega.
„Ja neću prestati da spavam zbog njega.” Džordži je okrenula glavu prema
Frediju, koji je još uvek besneo na zemlji. „Ali da vas kazne jer nismo sanirali
njegove povrede na vreme, nikada sebi ne bih oprostila.”
Temzijeve bledoplave oči su zasuzile.
„Moramo mu pomoći”, rekla je Džordži, „a onda ga moramo izvući odavde.”
Temzli je kimnuo glavom. „Pozvaću vaše roditelje.”
„Ne!” Džordži ga je uhvatila za ruku. „Biće bolje ako niko ne sazna da je bio
ovde.”
„Trebalo bi da plati za ono što je učinio.”
„Slažem se, ali oboje znamo da ću ja platiti. Ne želim da se drugi mešaju.”
Džordži se namrštila, pogledala prema kući, a zatim prema konjušnici. „Možete
li da pričvrstite kočiju?”
„O čemu razmišljate?”
„Možete li da pričvrstite kočiju?”, ponovila je.

81
 „Naravno”, odgovorio je. Šmrcnuo je, očigledno uvređen što je dovela u
pitanje njegove sposobnosti.
„Utrčaću unutra po cipele i kaput i po nešto što možemo koristiti kao zavoje.
Povežite kočije, sklonićemo ga negde.”
„I šta onda?”
„A onda ćemo...” Zamislila se dok je stopalom prelazila preko vrha trave. „A
onda...”
Šta je htela da uradi?
„Miledi?”
Podigla je glavu. Mogli su zaista samo jedno učiniti.
„A onda ćemo pozvati Nikolasa.”

82
 10.

„Gospodine.”
Nikolas je mlatnuo rukom kao da tera komarca i okrenuo se na drugu stranu.
„Gospodine! Gospodine!”
Duboko je uzdahnuo, tresući se dok se uspravljao. Nikada nije voleo da mu
prekidaju san.
Šta je? Šta nije u redu? Ovo je mislio da je rekao. U realnosti je verovatno
bilo mnogo sporije. Otvorio je oči. Vilok je stajao pored njegovog kreveta, držeći
sveću.
„Vilok? Šta kog đavola?”
„Potrebni ste”, prošaptao je Vilok. „Temzli je bio ovde.”
Pospanost je nestala u trenu. „Temzli? Zašto? Šta? Da li je neko povređen?”
„Nisam uspeo da dobijem sve informacije”, rekao je Vilok. „Ali mislio sam
da treba da znate da je tražio da probudim vas i samo vas.”
„Šta dođavola?”, Nikolas je promrmljao u sebi.
Vilok je pružio komad papira. „Ostavio je ovo za vas.”
„On više nije ovde?”
„Ne. Odmah je otišao. Rekao je da ne može ostaviti gospođicu Džordžijanu
još dugo samu.”
„Džordžijana!” Nikolas je izleteo iz kreveta, posrćući do ormara. Vilok je već
bio tamo, pružajući mu košulju, ali Nikolas je hteo prvo da pročita Temzlijevu
poruku.
„Šta kaže?”, upitao je Vilok.
Nikolas je pročitao nekoliko kratkih rečenica uz svetlost Vilokove sveće. „Ne
mnogo. Samo da njemu i Džordžijani treba moja pomoć i da odem do stare farme
u Milstonu. Verujem da je to ono mesto gde je Bili uganula gležanj pre toliko
godina, da. Sigurno je mesto još uvek u lošem stanju, zar ne?”
„Koristi se kao skladište, ali tamo niko ne živi.”
Nikolas je sa strašnom žurbom navukao odeću. „Da li ti je Temzli nešto
rekao? Da li se radi o Džordžijani? Je li bolesna? Da li je povređena?”
Vilok je odmahnuo glavom. „Mislim da ne, ne. Rekao je da je nekom drugom
potrebna medicinska pomoć.”
83
 „Nekom drugom? Ko bi, dođavola, bio s njom u...” Nikolas je pogledao prema
satu, ali bilo je previše mračno da bi i lice razaznao. „Koliko je sati, dođavola?”
„Pola dva, gospodine.”
Nikolas je opsovao u bradu. Nešto nije bilo u redu.
„Vaše čizme, gospodine.” Vilok ih je pridržavao. „Mogu li da vam predložim
da ih obujete napolju kako biste napravili manje buke?”
Nikolas je klimnuo glavom, saglasan i sa divljenjem. „Misliš na sve, zar ne?”
„Moj posao je da to činim, gospodine.”
Izvukli su se iz sobe u čarapama, tiho se krećući niz veliko stepenište. Nikolas
je retko prolazio kroz Krejk ovako kasno noću. Svi Roksbijevi su se obično
vraćali ranije kući. Nije bilo poput Londona, u kojem ih je bezbroj zabava moglo
zadržati sve do sitnih jutarnjih sati.
Kuća je u mraku bila drugačija. Mesečina je obasjavala veliku dvoranu,
bacajući blede senke, koje su klizile po podu i zidovima. Vladala je apsolutna
tišina, ali vazduh je odisao neobičnim iščekivanjem, kao da je zadržavao dah,
čekajući da nešto, ili neko, razbije tišinu.
Nikolas nije bio siguran da li mu se svideo prizor.
Na dnu stepenica, Vilok ga je zaustavio, držeći ga za ruku. „Sačekajte me
napolju, gospodine”, prošaptao je. „Biću tamo za manje od minuta.” Nikolas je
hteo da objasni da nemaju vremena za gubljenje, ali Vilok je pobegao pre nego
što je Nikolas uspeo bilo šta da izgovori; svakako nije želeo da rizikuje da probudi
celu kuću tako što bi pozvao Viloka.
Umesto toga, izašao je napolje, zastao na prednjim stepenicama da bi konačno
navukao čizme. Trenutak kasnije batler se ponovo pojavio sa svojim cipelama u
ruci.
„Idem s vama”, rekao je Vilok.
„Ideš?” Nikolas ovo nije očekivao.
Vilok se povukao unatrag, duboko uvređen. „Gospodine.”
„Umeš li da jašeš?”, upitao je Nikolas.
„Naravno da umem.”
Nikolas je klimnuo glavom u znak odobravanja. „Onda idemo.”

Oko deset minuta kasnije prišli su staroj seoskoj kući. Nikolas je ugledao
svetlo, verovatno iz fenjera, koje je svetlelo sa strane.
„Ovuda, čini mi se”, rekao je Viloku, koji je bio iznenađujuće vešt konjanik.
Usporili su svoje jahanje i nakon što su skrenuli iza ugla, Nikolas je ugledao
tri osobe u blizini starog kamenog zida, koji je okruživao imanje. Džordži i Temzli
su čučali i gledali u treću osobu koja je ležala, koju iz daljine nisu mogli da
identifikuju.

84
 „Džordžijana!”, doviknuo je šapatom.
Pogledala je, uz osećaj olakšanja.
„Pobrinuću se za konje”, rekao je Vilok kad su skočili sa sedla. Nikolas mu
je pružio uzde i požurio.
„Džordžijana”, rekao je ponovo. „Šta se događa? Jeste li svi...” Spustio je
pogled. „Dođavola.”
Povukao ju je u stranu. „Je li to Fredi Ouks?”
Džordži je kimnula glavom. „Slomio je ruku.”
Ouks je izgledao spreman za pljuvanje. „Mali b...”
Temzli je stao na Ouksovu nogu. „Šta smo rekli o kulturnom izražavanju u
prisustvu dame?”
„Bravo, Temzli”, promrmljao je Nikolas.
„I posekao je glavu”, rekla je Džordži. „Usporila sam krvarenje, ali ne mogu
u potpunosti da ga zaustavim.” Podigla je zavoj koji je stavila Frediju na čelo,
blizu linije kose.
„Prinesi svetlo”, rekao je Nikolas Temzliju.
Temzli je približio fenjer. Bilo je teško reći jer se krv osušila, ali je delovalo
da Ouks nije imao previše ozbiljne razderotine na slepoočnici. Ostatak njegovog
lica bio je prilično dobro ogreban, ali nije mnogo krvario.
„Čini se da je izgubio dosta krvi”, rekla je Džordži. „Prošlo je više od sat
vremena od kada se to dogodilo.”
„Skoro sigurno izgleda gore nego što jeste”, uveravao ju je Nikolas. „Lobanja
je puna krvnih sudova. Uvek krvari više nego drugi delovi tela.”
„Hvala bogu”, rekla je.
Pogledao ju je. „Zabrinuta si za njega?”
„Ne želim da umre.”
Nikolas je napravio brzu procenu. Nije mogao potpuno da proceni situaciju
bez detaljnih pregleda, ali je Fredi Ouks delovao u redu.
„Neće umreti”, rekao je Nikolas Džordži. „Više je šteta. Iako...” Zagledao ga
je detaljnije, mašući Temzliju da se primakne bliže sa fenjerom. „Malo sam
zbunjen zbog promene boje njegove krvi.”
„Oh, to je mastilo”, rekla je Džordži. „Bacila sam mastilo na njega. To možeš
videti i na njegovoj košulji.”
„Opa!”, Ouks je iznenada uzviknuo. „Jesi li to ti, Roksbi?”
„Jesam”, odgovorio je Nikolas, prigušenim glasom. Nije se mogao setiti da li
je Džorži znala da su on i Fredi Ouks istovremeno pohađali Iton, pa ju je pogledao
i rekao: „Išli smo zajedno u školu.”
„Bili smo najbolji prijatelji”, rekao je Fredi uz jedan od svojih prepoznatljivih
osmeha.

85
 „Nismo bili najbolji drugovi”, rekao je Nikolas.
Ali Fredi nije obraćao pažnju na Nikolasove reči. „Oh, zajednički trenuci.”
Nikolas je odmahnuo glavom. „Nismo imali zajedničke trenutke. Nikakve.”
„Au, ne budi mrgud.”
„Mrgud?”, Džordži je uzviknula.
Nikolas je slegnuo ramenima. Nije imao pojma šta to znači. „Budi miran”,
rekao je Frediju. „Moram da ti pogledam ruku.”
„Nisam te video dobrih nekoliko godina”, nastavio je Fredi. „Koliko ima...
Šest? Osam?”
Nikolas ga je ignorisao.
„Deset?”
„Budi miran”, odrečno je rekao Nikolas. „Želiš li da izlečim tvoje povrede ili
ne?”
„Da”, rekao je Fredi, razvlačeći reč neodlučno. „Mada bi verovatno trebalo
da kažem da nemam pojma šta đavola ti radiš ovde.”
„Živim u blizini”, rekao je Nikolas.
Džordži se umešala. „On uči za doktora.”
„Oh!” Ouksovo lice odmah se razvedrilo. „Trebalo je tako da kažete.”
Pogledao je nazad u Džordži. „Bili smo najbolji prijatelji.”
„Nismo bili najbolji prijatelji.” Odbrusio je Nikolas. Pogledao je Džordži.
„Izbačen je zbog varanja.”
„Tražili su da napustim školovanje”, ispravio ga je Fredi.
Džordži je pogledala Nikolasa. „Nije li to ista stvar?”
Nikolas je slegnuo ramenima. „Nikada nisam bio zamoljen da napustim
obrazovnu ustanovu, ne bih znao.”
„Nisam ja kriv”, rekao je Fredi. „Vinči mi je dao pogrešne odgovore,
glupane.”
Nikolas je zakolutao očima. Bože spasi ga od idiota.
„Ali mi smo prijatelji, zar ne?” Fredi je neozleđenom rukom Nikolasa veselo
udario po ramenu. „Dođi jednom u London. Odvešću te u klub. Upoznati sa
svima. Znam sve ljude.”
Nikolas ga je oštro pogledao. „Ne želim da ti budem drug i ne želim da se
predstavljam nikome. Međutim, namestiću ti ruku, ako umukneš.” Pogledao je
Džordži. „Oprosti.”
Ona je odmahnula glavom, razrogačenih očiju.
Ako ništa drugo, izgledala je fascinirana razgovorom. „Nije potrebno
izvinjavanje.”
„Hoćeš li mi reći šta se dogodilo?”, upitao ju je tiho.

86
 „Kasnije”, odgovorila je Džordži. „Nakon što se pobrinemo za njegove
povrede.”
Nikolas je pažljivo opipao Ouksovu ozleđenu ruku.
„Ah!”
„Žao mi je”, rekao je odmah Nikolas.
„Mogu li da pomognem?”, upitala je Džordži.
„Ne želim da me ona dodiruje”, rekao je Fredi.
„Hteli ste da se oženite mnome”, rekla je Džordži u neverici.
„Potpuno drugačija situacija”, progunđao je Ouks. „Tada niste hteli da me
povredite.”
„Oh, oduvek sam želela da vas povredim.”
Nikolas se umalo nasmejao. „Da li zaista želiš da pomogneš?”, upitao je.
„Da. Stvarno.” Celo lice joj se ozarilo. „To je sudbina. Upravo smo pričali o
tome.”
„Govorili ste o mojoj slomljenoj ruci?” upitao je Fredi.
„Ne o vašoj slomljenoj ruci”, rekla je Džordži. „Zaboga, Fredi, budite
razumni.”
„Gurnuli ste me sa drveta!”
Nikolas je zadivljeno pogledao Džordži. „Gurnula si ga sa drveta?”
„Kamo sreće.”
„Verujem da je to bila mačka”, rekao je Temzli, držeći fenjer bliže.
„Ah.” Nikolas je još jednom pogledao Fredijevo lice. „To objašnjava
ogrebotine.”
„Neke od njih”, mrzovoljno je rekao Fredi. „Ostale su od drveta.”
„Da li te je mačka ugrizla?”, upitao je Nikolas. Ironično, od svih Fredijevih
ozleda, ugriz mačke mogao bi se pokazati najopasnijim.
„Nije. Ipak, proklete oštre kandže.”
„Bio je uplašen”, rekla je Džordži.
„Trebalo bi ga ubiti”, ispljunuo je Fredi.
Temzli mu je ponovo stao na nogu.
„Ne bih loše govorio o mački gospođice Bridžerton”, preporučio je Nikolas.
„U stvari, zamoliću te da uopšte ne govoriš, osim ako ne želiš da odgovoriš na
direktno pitanje koje sam ja postavio.”
Fredijeva usta formirala su ravnu liniju, ali je klimnuo glavom.
„Dobro. Sada se ne pomeraj. Skinuću ti majicu.”
Nikolas je sa sobom iz Edinburga doneo mali medicinski pribor. Nikada nije
putovao bez njega i zgrabio ga je pre nego što je napustio Krejk. Izvukao je male
makaze, teško da su bile idealne za sečenje platna, ali morale su da posluže.

87
Verovatno bi mogao brže da pocepa tkaninu kada bi napravio početni rez, ali nije
hteo da pomera Ouksovu ruku više nego što je morao.
„Ja to mogu”, rekla je Džordži.
Pogledao ju je.
„Njegovu košulju mogu da isečem. Možeš mu pogledati lice dok to radim.”
„Dobra ideja.” Nikolas joj je pružio makaze. Džordži se nasmejala, bacivši se
na posao.
„Sa odgovarajućim makazama bi išlo brže”, rekao je Nikolas.
„Evo, ide i ovako”, uveravala ga je i zaista je bila uspešna.
Nikolas je ponovo pogledao Ouksovo čelo. Glavna rana je definitivno morala
da se očisti. Izvadio je malu flašu viskija, koju je držao u svom medicinskom
priboru, i malo je sipao na maramicu.
„Ovo će...”
„Da peče, znam” namršteno je rekao Fredi.
Nikolas mu je nejasno klimnuo glavom. To je verovatno bila najrazumnija
stvar koju je rekao te noći.
Fredi se trznuo kada je Nikolas počeo da čisti krv s lica, ali to je bila očekivana
reakcija.
Svako bi se trznuo da mu se alkohol sipa na ranu. Uz Nikolasa, Džordžijana
je i dalje marljivo radila na majici, praveći sitne rezove malim makazama, krećući
se savršeno nepotrebnom ravnom linijom.
„Skoro gotovo”, rekla je.
Nikolas je mogao da čuje osmeh u njenom glasu.
„Nisam siguran da su potrebni šavovi”, rekao je Frediju, pažljivije pregledavši
ranu, „ali verovatno nećeš želeti da pokazuješ svoje lice u klubu u skorije vreme”,
rekao je.
„Tako loše?”, upitao je Fredi.
„To je više mastilo. Ne skida se tako lako kao krv.”
„Izgleda kao da je bolestan”, rekao je Temzli.
„I siguran si da te mačka nije ujela, lizala, tako nešto?”, upitao je Nikolas.
„Da li je opasno ako te mačka lizne?”, upitala je Džordži.
„Samo ako je otvorena rana.”
„Hvala bogu”, rekla je. „Bila bih mrtva za nedelju dana.”
Fredi je promrmljao nešto.
Nikolas nije mogao u potpunosti razabrati njegove reči, ali razumeo je
dovoljno da bi poprskao još dodatnog alkohola na ranu.
„Govorio si o mački?”, promrmljao je Nikolas.

88
 Fredi ga je besno pogledao. „Sasvim sam siguran da me nije ujeo, lizao,
pljunuo, pišao...”
„Gotovo!”, rekla je Džordži, iskusno prekidajući Fredija dok je pravila
poslednji rez. Pogledala je Nikolasa. „Šta ćemo sad?”
„Mogli biste da skrenete pogled”, rekao je Temzli.
Polako je pokazao prema Fredijevim golim grudima.
„Ne mogu da ga lečim ako ga ne vidim”, rekla je Džordži.
„Gospodin Roksbi je ovde da ga leči.”
„A ja sam njegov pomoćnik.” Uputila je Nikolasu prilično žestok pogled. „Ja
sam tvoj pomoćnik, zar ne?”
„Apsolutno”, rekao je. On je to mislio. Radila je sjajan posao. „Trebaće nam
nešto što će delovati kao ortoza.” Nikolas je pogledao dvojicu batlera. Temzli je
držao fenjer, pa je svoj zahtev uputio Viloku.
„Možeš li pronaći štap ili nešto slično?”
Vilok je procenio koliki štap je potreban na osnovu Nikolasovog pokazivanja
rukama.
„Odmah, gospodine.”
Nikolas se vratio svom pacijentu, ali je razgovarao sa Džordžijanom.
„Moramo namestiti kost pre nego što je bandažiramo.”
„I kako to da uradimo?”
„Približi mu se”, rekao je Nikolas.
„Moraš da ga držiš za nadlakticu. Čvrsto. Od vitalnog je značaja da se ne
pomera. Povući ću mu donji deo ruke da stvorim trakciju. To će odvojiti krajeve
kostiju, a ja ću ih namestiti u odgovarajuće poravnanje.” Ona je klimnula glavom.
„Ja to mogu.”
„Može li jedan od njih”, Fredi je okrenuo glavu prema batleru, „da me uhvati
za rame?”
„Može gospođica Bridžerton ili niko”, rekao je Nikolas oštro. „Tvoj izbor.”
Fredi je oklevao predugo, pa je Nikolas rekao: „To je posao za dve osobe.”
Nije bio, strogo govoreći, ali je svakako bilo lakše da dvoje ljudi to radi nego
jedna.
„Dobro”, rekao je Fredi. „Učini sve što je moguće.”
„Trebalo bi da mislim da želiš sve najbolje”, šapnula je Džordži. Uputila je
Nikolasu divan mali osmeh, a on je shvatio da je uživala u ovome.
Ne, zaista je uživala.
Uzvratio joj je osmeh.
„Da li si spremna?”, upitao ju je.
Ona je klimnula glavom.

89
 Pogledao je Fredija. „Boleće.”
„Već boli.”
„Biće još gore. Želiš li nešto da zagrizeš?”
„Ne treba mi”, rugao se Fredi.
Nikolas je približio lice svom pacijentu. „Jesi li siguran?”
„Ja... Mislim da jesam?” Fredi je izgledao zabrinuto.
Nikolas se ponovo okrenuo ka Džordži. „Da li si spremna?”
Ona je željno klimnula glavom.
„Na broj tri. Jedan, dva...”
Ouks je ispustio vrisak.
„Nismo još ništa uradili”, rekao je Nikolas s gađenjem.
„To boli.”
„Ne budite takva beba”, rekla je Džordži.
„Da vas ne znam”, rekao je Fredi, „mislio bih da uživate u ovome.”
Džordži se nagnula, pokazujući zube. „O, da”, rekla je. „Definitivno uživam
u ovome.”
„Krvoločna...”
„Ne govori to”, upozorio ga je Nikolas.
„Ako se zbog toga osećate bolje”, rekla je Džordži Frediju, „moje uživanje je
prvenstveno akademske prirode. To nema mnogo veze sa vama.”
„Govorite u svoje ime, gospođice Džordžijana”, začuo se glas Temzlija.
„Uživam u bolu i nevolji gospodina Ouksa.”
Vilokova glava je uskočila u vidokrug. „Kao i ja.”
„Vesela družina batlera”, promrmljao je Fredi.
„Tako je”, rekao je Vilok. „U stvari, ne bih preterivao kada bih rekao da sam
veseliji nego što sam ikada bio.”
„Nije to tako teško dostići”, bio je primoran da naglasi Nikolas. „Nisi opšte
poznat po svom veselom licu.”
Vilok se nasmešio, toliko široko da se Nikolas umalo trgnuo od pogleda na
taj osmeh. „Blagi bože”, rekao je, „nisam znao da imaš toliko zuba.”
„Svih trideset dva, gospodine”, rekao je Vilok, lupkajući po sekutićima. „Ne
morate pohađati medicinsku školu da biste shvatili važnost dobre oralne
higijene.”
„Možemo li da se vratimo na mene?”, upitao je Fredi ljutito.
„Nismo ni počeli”, rekao je Nikolas. „Prošli put si zavrištao pre nego što smo
mogli bilo šta da učinimo.”
„Dobro. Uzeću nešto da zagrizem.”
Svi su zastali i pogledali.
90
 „Imam štap”, rekao je Vilok. Podigao je grančicu srednje veličine. „Uzeo sam
slobodu da ga ponesem dok sam tražio bandaž, koji sam takođe našao.” Podigao
je štap srednje debljine, nekoliko centimetara kraći od Ouksove lakatne kosti.
Nikolas ga je klimajući glavom odobrio. Bilo je savršeno.
Fredi je glavom pokazao na grančicu. Vilok mu je prvo prineo šiljati deo
ustima.
„Vilok”, prekorio ga je Nikolas.
Vilok je uzdahnuo i okrenuo grančicu na pravi način. Ouks ju je uzeo među
zube i progunđao Nikolasu da nastavi.
„Spremna, Džordži?”
Ona je klimnula glavom.
„Jedan... Dva... Tri”
Fredi je zastenjao, ali Nikolas je namestio kost na svoje mesto u prvom
pokušaju.
„Odlično”, rekao je sebi, proveravajući ruku da bi bio siguran. „Bandaž?”
Vilok mu je pružio štap.
„Može li neko od vas pocepati košulju na dva dela? Jedan deo ćemo koristiti
za štap, a drugi za oblikovanje remena.”
„Mogu da isečem”, rekla je Džordži.
„Tako će biti brže”, rekao joj je Nikolas.
„Pocepao bih je ja ranije, ali nisam smeo da napravim pauzu.”
„Oh. Dobro. Ne bih volela da mislim da je sav moj posao uzalud. Ili još gore”,
zaćutala je kako bi napravila rez na ivici tkanine da je lakše iscepa, „da si mi samo
davao nešto da uradim čisto da bih radila.”
„Nimalo. Bila si neophodna.”
Zablistala je i na trenutak je Nikolas prestao da diše. Bila je gluva noć, sve je
bilo mračno, osim fenjera i meseca.
I njenog osmeha.
Kad se Džordžijana Bridžerton tako nasmešila, hteo je da dohvati nebo i
uhvati sunce, samo da joj ga preda na tanjiru.
Da bi dokazao da i tad, sunce i njen osmeh ne mogu da se porede.
„Nikolase?”
Šta mu se to dešavalo?
„Nikolase?”
Ovo je bila Džordži, za koju nikada nije ni pomislio da bi mu mogla biti žena.
Džordži, koja je, kad je mislio da se oženi njome, rekla ne.
Džordži, koja...
„Gospodine!”

91
 Trepnuo je. Vilok je zurio u njega.
„Gospođica Bridžerton vas je dozivala najmanje dva puta”, rekao je batler.
„Izvini”, promrmljao je Nikolas. „Ja sam samo... Razmišljao sam...”
Odmahnuo je glavom. „Žao mi je. Šta je to?”
„Bandaž”, rekla je Džordži, podižući komad Fredijeve košulje.
„Je l’ tako? Naravno.” Nikolas joj ga je uzeo i osetio olakšanje što je imao na
šta da se fokusira, a da to nije Džordžin osmeh.
Obmotao je Fredijevu ruku, koristeći tkaninu da drži improvizovani bandaž
na mestu. „Želećeš da posetiš lekara što je pre moguće”, rekao je Frediju. „On će
ti srediti ruku s odgovarajućim bandažem.”
„Možda gospodin Ouks želi da koristi granu sve vreme svog oporavka?”
Džordži ga je zadirkivala.
„Uspelo bi da nema izbora”, rekao je Nikolas sa smeškom. „Ali biće mu
ugodnije sa nečim drugim.”
„Pa, impresionirana sam”, rekla je Džordži gledajući Nikolasa dok je pravio
mitelu2 za Fredijevu ruku.
„Svako može namestiti ruku iz udobnosti svog doma.”
„Bilo ko?”, promrmljao je Nikolas.
„Svako ko ima malo obuke”, dodala je.
„Potreban je talenat da se to uradi u gluvo doba noći samo sa štapom i
fenjerom.”
„I viskijem”, rekao je Nikolas, držeći bočicu u znak nazdravljanja. „Mislila
sam da je to za njegovo lice.”
Uzeo je gutljaj. „I da pozdravim dobro obavljen posao.”
„U tom slučaju...” Ispružila je ruku.
„Tako je”, rekao je. „Nikada ga nisi pila.”
„Gospodine Roksbi”, rekao je Temzli s izrazitim neodobravanjem. „Sigurno
ne nudite žestoka pića gospođici Bridžerton.”
Nikolas je pogledao batlera. „Mi smo napolju u gluvo doba noći, negujemo
čoveka bez majice i vama ovo smeta?”
Temzli ga je dugo gledao, a zatim mu je istrgnuo bocu iz ruke. „Ne bunim se
ukoliko ja prvi otpijem gutljaj”, promrmljao je. Otpio je jedan, pa ga predao
Džordži. „Gospođice.”
„Hvala ti, Temzli”, rekla je, a oči su joj preletele od batlera do Nikolasa, kao
da je želela da kaže Da li se ovo noćas zaista dogodilo?
Otpila je gutljaj pre nego što je flašu vratila Nikolasu. „Ovo je odvratno.”

2
Mitela - povez za ruku u gipsu, prim. prev.

92
 „Navikneš se.”
„Neki gutljaj i za mene?”, upitao je Fredi.
„Ne”, rekoše svi uglas.
„Propalice”, mrzovoljno je rekao Fredi.
„Rečnik, gospodine Ouks”, rekao je Temzli.
„Molim te, nemoj više da me gaziš”, stenjao je Fredi.
„Držite jezik za zubima i imaćemo dogovor.”
Nikolas je uhvatio Džordžin pogled, a oboje su prikrivali smeh.
„Ako mogu da prekinem” rekao je Vilok, „moramo odlučiti šta ćemo s njim.
Koliko god bih želeo da ga prepustim vukovima, ne možemo ga jednostavno
napustiti.”
„Ima li vukova?” upitao je Fredi.
„Progovarate, gospodine Ouks”, upozorio ga je Temzli.
„Nema vukova”, rekla Džordži, pomalo nestrpljivo. „Zaboga.”
„Neko od nas će morati da ga vodi kući”, rekao je Nikolas. „Ili barem u
gostionicu. Pretpostavljam da odatle može da se pobrine za sebe.” Okrenuo se
prema Frediju. „Podrazumeva se, o ovome nikom nećeš reći ni reč.”
„Ako to učinite”, dodala je Džordži, „reći ću svima da vas je gurnula kućna
mačka.”
Fredi je izgledao spreman da zareži, ali ga je Temzli gurnuo nožnim prstom
pre nego što je progovorio. „Utovari ga u kočije”, rekao je Temzli. „Odvešću ga
do gostionice Žaba i labud!”
„Jeste li sigurni?”, upitala je Džordži. „To je najmanje dva sata vožnje.
Ustajala Patka je mnogo bliže.”
„Najbolje ako je izvan mesta”, rekao je Temzli.
„Osim toga, biće na glavnom putu. Biće mu lakše da unajmi prevoz do
Londona.”
Džordži je kimnula glavom. „Ako uzmete kočije, kako ću...” Pogledala je
Nikolasa.
„Vidimo se kod kuće”, rekao je. „Vilok može da se vozi sa nama, ako će ti
biti udobnije.”
„Biće joj udobnije”, rekao je Temzli.
„Zaboga, Temzli”, rekla je Džordži. „Da li ste zabrinuti za mene ili za moju
reputaciju? Jer ako je za mene, sigurno znate da je gospodin Roksbi najčasniji
čovek koga ćete ikad sresti. A ako se brinete za moju reputaciju, bože moj, šta je
još ostalo da se uništi?”
Temzli ju je dugo posmatrao, a zatim je ponovo stao na Fredijevu nogu.
„Dođavola! Nisam rekao ni reč!”
„Ovo je”, rekao je Temzli, „bilo iz zabave.”
93
 11.

„Mogu li reč-dve sa vama, gospodine Vilok?”, Džordži je pozvala batlera, pre

nego što je on otišao da pomogne Nikolasu i Temzliju da ubace Fredija Ouksa u
kočije.
„Naravno, gospođice Bridžerton. O čemu se radi?”
Povukla ga je u stranu. „Nasamo, ako nemate ništa protiv.” Nije mislila da je
Nikolas može čuti, ali bolje je da bude sigurna, nego da zažali.
Vilok je klimnuo glavom i odmakli su se nekoliko koraka dalje.
„Hm...” Kako da počne? Šta da kaže? Onda je nastavila: „Imam neobičan
zahtev.”
Vilok nije rekao ništa, ali je podigao obrve, dajući joj znak da nastavi.
Džordži je pročistila grlo. Ovo je bilo daleko teže nego što je trebalo da bude.
Napravila je veliku grešku danas popodne i niko nikada nije rekao da je
ispravljanje tuđih grešaka bilo lako.
„Možda znate da me je gospodin Roksbi zamolio da se udam za njega”, rekla
je.
„Nisam znao”, odgovorio je Vilok, s izrazom lica koje nije odavalo emocije,
„ali nisam iznenađen.”
„Tačno, dobro...” Ponovo je pročistila grlo, pokušavajući da nastavi. Nije
mogla da kaže Viloku da je odbila predlog. Voleo je Nikolasa kao sina. U stvari,
oduvek je sumnjala da mu je najmlađi Roksbi miljenik.
„Nisam mu dala odgovor”, rekla je. Bar ne zadovoljavajući odgovor.
Vilok je opet podigao obrve. Ovoga puta, pomislila je Džordži, jer je procenio
da je ili luda ili budala, jer nije odmah prihvatila Nikolasov predlog.
„Volela bih da imam priliku da razgovaram sa njim o tome večeras”, rekla je.
„Ne može da čeka do jutra?”
Odmahnula je glavom, nadajući se da Vilok neće tražiti dodatna objašnjenja.
„Mogu li da verujem da ga nećete razočarati?”
„Možete”, tiho je rekla Džordži.
Vilok je polako razmislio i klimnuo glavom. „Bilo bi vam teško da pronađete
pravi trenutak ako bih vas ispratio do Obri hola.
„To sam i pomislila.”
94
 „Ali ne želite da gospodin Temzli misli da ste nepristojni.”
„Da, baš tako.”
Vilok se premišljao.
„Pokušavam da živim po pravilima i standardima, a ovo se, gospođice
Bridžerton, kosi sa skoro svim mojim uverenjima.”
„Skoro?”, rekla je.
„Da”, rekao je. Uzdahnuo je. „Smisliću neku glupost kad gospodin Temzli
ode s kočijama. Imaćete trenutak nasamo s gospodinom Roksbijem.”
„Hvala vam, gospodine Vilok.”
Zagledao se u nju. „Ne terajte me da zažalim zbog svoje odluke, gospođice
Bridžerton.”
„Nikada ne bih”, zaklela se Džordži.
Veran svom obećanju, kada se Temzli otkotrljao sa nezadovoljnim Fredijem
Ouksom, koji je sedeo pored njega na sedištu kočija, Vilok je „primetio” da mu
je konj naginjao na desnu stranu.
Nikolas je pogledao dok je proveravao sedlo svog konja. „Jeste li sigurni? Na
putu je izgledao normalno.”
„Mislio sam da sam...” Vilok je pokazao. „Tamo. Da li ste videli to?”
Džordži nije ništa videla, a bila je sasvim sigurna da ni Nikolas nije, ali Vilok
im nije dao priliku da dodatno doprinesu razgovoru. „Moraću da ga vratim
nazad”, rekao je. „U suprotnom rizikujemo da se povredi. Mislim da ne može
izdržati moju težinu.”
„Ne, naravno da ne”, promrmljao je Nikolas. Ali situacija je bila pomalo
konfliktna, prvobitni plan je bio da sva trojica odu do Obri hola da ostave Džordži.
„Pretpostavljam da svi možemo prošetati do Obri hola, ali...”
„Nemamo vremena”, rekao je Vilok odmahujući glavom. „Uskoro će da
svane. Sluge će uskoro ustati.”
„Verujem ti”, rekla je Džordži Nikolasu. Činilo se da je pravo vreme za
razgovor. „I iskreno, nije da nikada nismo bili sami zajedno.”
Njegove plave oči srele su njene. „Jesi li sigurna?”
„Hoćeš li me napasti i opljačkati?”
„Naravno da ne!”
„Onda sam sigurna.”
„Isuse, Džordži”, rekao je Nikolas.
„Nemoj me grditi zbog mog rečnika.” Ljutito je rekla. „Nakon svega što se
večeras dogodilo, sigurno imam pravo.”
„O ovoj noći”, rekao je Vilok, „nikada nećemo govoriti.”
„Hvala ti, Vilok”, rekao je Nikolas. „Zaista.”

95
 „Bila mi je čast, gospodine. Izvinite, moram da krenem nazad. Najbolje je da
budem u Krejku pre nego što se svi probude.”
„Kreći se što je brže moguće”, rekao je Nikolas.
„Oh, ali Vilok? Možete li mi pomoći pre nego što odete?”, upitala je Džordži.
Nikolas ju je pogledao. „Ja mogu da ti pomognem.”
„Mi imamo samo jednog konja”, objasnila je. „Pretpostavljam da ćeš ti sedeti
ispred. Zar neće biti lakše ako se prvi smestiš?”
Promrmljao je nešto što nije mogla sasvim razabrati, ali je prvi seo na konja.
„Mora da je lepo biti tako visok”, gunđala je Džordži. Nije dovoljno što su
muškarci imali u svemu prednost, još su bili i visoki, te im nisu bile potrebne cigle
da se popnu.
Ili ruke uslužnog batlera. Činilo se da je jadni Vilok bio pomalo razočaran što
je obavljao tako slab zadatak, ali kao i u svemu, nije mu bilo teško da podigne
Džordži u sedlo.
„Ume li on sve da radi?”, upitala je Džordži bez ikakvog sarkazma.
Nikolas se nasmejao. „Koliko znam, da.” U tom trenutku Džordži je shvatila
u koliko se rizičan položaj dovela. Nije mogla da se seti kada je poslednji put
jahala konja, i bilo je skandalozno, koliko je morala da podigne svoju haljinu, da
bi mogla da raširi noge dovoljno.
„Dozvoli mi samo da prilagodim svoj kućni ogrtač”, promrmljala je. Bio je
rascepljen napred, pa je uspela da ga zamota oko nogu. Donekle.
„Da li ti je udobno?”, upitao je Nikolas.
„Da”, lagala je.
Zato što joj uopšte nije bilo udobno. Kad mu je rukama obuhvatila struk,
rastojanje između njih je potpuno nestalo, a kad je progovorio, osetila je njegov
glas na sebi. Pulsirao mu je kroz telo i brujao uz njenu kožu, pre nego što joj je
utonuo u kosti. Njene grudi bile su mu pritisnute na leđima, i dok se klatila gore-
dole u sedlu, zajedno sa kretanjem konja, postajale su osetljive, na način koji joj
je bio potpuno nov.
Bradavice su joj postale tvrde, kao na hladnoći, ali tu se sličnost završila.
Umesto neprijatnosti, osetila je peckanje, koje je poput varnica projurilo kroz nju,
i kralo joj dah. Kralo joj je zdrav razum. Je li ovo uzbuđenje? Setila se pogleda
koje su njen brat i Vajolet upućivali jedno drugom, kada su mislili da niko ne
gleda. Šta god da je prošlo između njih, bilo je drugačije od ljubavi. Bilo je
koketno i bilo je vruće, a Džordži to nikada nije razumela.
Sada je i nju obuzelo nešto nepoznato. I čudno, jer je ovo bio Nikolas. Iako je
odlučila da prihvati njegov bračni predlog, nije mislila da će osetiti ovaj poriv da
ga drži bliže, ovu potrebu da oseti njegovo telo snažno pritisnuto uz njeno.
Osećala je glad. U samoj srži, u tom delu tela o kome nije smela da govori.
Nije osećala glad. Osećala se proždrljivo.
96
 Blagi bože.
„Da li si dobro?”, upitao ju je Nikolas, pogledavši je preko ramena.
„Da”, nekako je uspela da kaže. „Naravno. Zašto?”
„Nešto si rekla.”
Hvala bogu, bili su na konjima, vetar i udaranje kopita su prigušivali druge
zvuke, pošto je, kada je konj prešao iz kasa u galop, zastenjala.
„Samo zevam”, improvizovala je. Ali bilo joj je drago zbog njegovog pitanja.
I zbog njene sramote.
Trebalo joj je nešto da je izvuče iz sparne izmaglice.
„Nemamo još mnogo do kuće”, rekao je Nikolas.
Ona je klimnula glavom, uživajući u toplini i bliskosti, u njegovom čistom
muškom mirisu i blago oštroj vuni kaputa.
Nikolas je večeras bio veličanstven.
Bilo je nešto uzbudljivo u čoveku koji je sposoban, koji je mogao da pravi i
popravlja stvari.
Bila je očarana njegovim rukama, njegovim ravnim, četvrtastim noktima i
tihom samouverenošću njegovih pokreta.
Mogla bi biti srećna s njim. Bila je sigurna u to. Možda to ne bi bila velika
ljubavna priča koju su je imali njen brat i sestra, ali bila bi srećna. Čak i više nego
srećna.
Šta se nalazilo između sreće i ljubavi?
Da je sve bilo u redu, udala bi se za ovog čoveka i saznala.
Stigli su do južnog dela Obri hola, a Nikolas je zaustavio konja, držeći ga
skrivenog među drvećem. „Ne bismo smeli da prilazimo bliže”, rekao je.
„Napraviće previše buke.” Sjahao je, a zatim ispružio ruku da pomogne Džordži
da siđe. Njegove velike ruke prešle su preko njenih bokova.
Nogama je dodirnula tlo i on ju je spustio, baš kako treba.
Ali poželela je da je nije spustio.
Volela je da bude u njegovoj blizini. Svidela joj se njegova tiha snaga, osećaj
svrhe postojanja.
A kad su mu ruke bile na njenim bokovima, čak i samo da joj pomogne da
siđe sa sedla, svidelo joj se kako se zbog toga osećala, kao da je njegova.
„Kako misliš da uđeš u kuću?” upitao ju je. U stvari, izgledao je ukočeno i
formalno, sa sklopljenim rukama ispred sebe baš kako su to gospoda radila u
stajaćem položaju.
Džordži je osetila ubod razočaranja. Pretpostavljala je da joj je to zato što je
rekla ne kada ju je pitao da se uda za njega.
„Temzli i ja smo jedna vrata ostavili odškrinuta”, odgovorila je. „U srebrnom
salonu. To je daleko od prostorija za poslugu.”

97
 Klimnuo je glavom. „Otpratiću te do kuće. Još je mračno. Niko neće biti tu.”
„Nije potrebno. Uvek mogu reći da sam otišla u šetnju.”
Pogledao ju je. „Tako obučena?”
„Radila sam i čudnije stvari.” Slegnula je ramenima i zakopčala svoj ogrtač.
Nikolas je ispustio uzdah. „Udovolji mojim džentlmenskim manirima i pusti
me da te dopratim do vrata.”
Iz nekog razloga ovo joj je izazvalo osmeh. „Odavde ćeš moći da me vidiš.
Skoro ceo put.”
Nije izgledao srećno, ali se nije ni svađao.
Progutala je knedlu. Bilo je to sada ili nikad. „Pre nego što odem, htela sam
da te pitam...”
Susreli su im se pogledi.
„Ja...”
Ovo je bilo tako teško. I sama je kriva što je bilo tako.
„Pitala sam se”, počela je ponovo, izbegavajući njegov pogled, „ako...”
Promenio je držanje, sklopivši ruke iza leđa. „Šta je bilo, Džordži?” Pogledala
ga je iskreno, jer je tako i zaslužio.
Zaslužio je i više.
„Želela bih da preispitam tvoju ponudu za brak”, rekla je konačno.
A onda je on upitao: „Zašto?”
Šta dođavola?
„Zašto?”, odjeknulo je. Nije mislila da će je ispitivati. Mislila je da će reći da
ili ne.
„Zašto”, ponovio je. „Bila si prilično uporna ovog popodneva.” Namrštio se.
Juče popodne, tačnije.”
„Iznenadio si me”, rekla je. To je svakako bila istina i svakako je bilo najbolje
biti iskren. „Trebalo je razmislim pre nego što sam odgovorila, ali svi su me toliko
sažaljevali da je bilo užasno, i sve što sam mogla da pomislim je da ti je bilo žao,
a sažaljenje je užasan razlog da se oženiš nekim. Nisam htela da zažališ.”
Nije se baš sve ovako odigralo.
Duboko je udahnula i rekla: „Ne, to nije istina. Nisam mislila na tebe.
Razmišljala sam o sebi, što nije tako sebično kao što zvuči, ili se bar nadam da
nije, ali je užasna stvar kad te neko žali. To je stvarno užasno. I nisam mogla to
da progutam.”
Njene reči su izlazile kao poplava, ali Nikolasov izraz lica je ostao ujednačen.
Ne bez emocija, ne neljubazno, samo... Isti.
Nije bila sigurna da li ju je to plašilo.
„Šta ti je promenilo mišljenje?”, upitao je.

98
 Konačno, lako pitanje. „Došla sam kući i shvatila da sam idiot.”
Izvio je jednu stranu usta. Skoro u osmeh. To je nešto moralo da znači.
Ali on nije progovarao, što je značilo da je ona morala, a sada kad je uspela
da izgovori važan deo, nije bila sigurna da joj je nešto ostalo da kaže.
„Ja mislim... Ja mislim...”
Mislim da te mogu usrećiti. Znam da ću pokušati.
Mislim da, ako odem sa tobom u Edinburg, možda ću otkriti da nisam osoba
za koju sam oduvek mislila da jesam.
Možda sam ja neko bolji.
„Džordži?”
„Biću ti dobra žena”, rekla je.
„U to ne sumnjam.”
„Sutra sam htela da te vidim.” Pogledala je u nebo kao da je znala kako da
odredi vreme po zvezdama. Zvezde koje nisu ni izašle. Oblaci su i dalje bili tu, ali
nije delovalo kao da će kiša.
„Danas, pretpostavljam. Nemam pojma koliko je sati.”
„Planirao sam da odem u Edinburg.”
„Planirala sam da dođem vrlo rano.”
„Je l’?”
Ona je klimnula glavom. U njegovom glasu bilo je nečeg zadirkujućeg što je
stvaralo osećaj zbunjenosti.
„Da. Ali onda se sve ovo dogodilo”, odmahnula je rukom iza sebe, ukazujući
na Fredija Ouksa i njegovu slomljenu ruku, „i onda sam te videla...”
Činilo se da ga je ovo zabavljalo. „Videla si me?”
„Kako nameštaš Fredijevu ruku.”
„Tehnički”, rekao je, „video sam kako se ti brineš za Fredija.”
„Ne moraš da mi otežavaš”, promrmljala je.
Prekrstio je ruke, nije pokazivao ljutnju, nego je bilo nečeg gotovo
sarkastičnog, kao da je sam pokret govorio Šta si očekivala?
„Studiraš medicinu”, rekla je. Činilo se da je to previše formalna fraza, ali nije
znala šta bi drugo rekla. I tako je nastavila potragu za najneugodnijim razgovorom
u svom životu. „U tome postoji nešto veoma privlačno”, promrmljala je.
„U bavljenju medicinom?” upitao je, a ona nije mogla dobro da protumači, da
li je sarkastičan ili se zabavlja.
„Znao si šta radiš”, rekla je bespomoćno, slegnuvši ramenima.
„Sviđa ti se čovek koji zna šta radi?”
„Očigledno, da.”

99
 Gledao je pravo u oči, a ona nije mogla da odvrati pogled. Nije želela da
skrene pogled.
„Pa, onda, gospođice Bridžerton”, rekao je, „pretpostavljam da ću te ponovo
pitati.”
Dah joj je zastao. To nije bilo iznenađenje. Znala je da će obnoviti svoju
ponudu. Bio je previše častan čovek da bi je odbio. Ali nije očekivala da će biti
toliko uznemirena, bez obzira na sve.
Uzeo ju je za ruku. Nije to učinio prvi put.
„Džordžijana Bridžerton”, rekao je zvaničnim glasom, „hoćeš li se udati za
mene?”
Ona je svečano klimnula glavom. „Bila bih počastvovana.”
I onda... Ništa.
Samo su stajali u mraku.
„Je l’ tako. Pa”, rekao je Nikolas.
Džordži je progutala knedlu. „To je onda rešeno.”
„Zaista.”
Ljuljala se na nogama, pitajući se kako se, zaboga, sada osećala neprijatnije,
nego kad je zapravo tražila da se oženi njome. Ili bolje rečeno, kada ga je pitala
da je zamoli da se uda za njega. Što je verovatno bilo još gore.
Konačno je prekinuo tišinu. „Skoro je svanulo”, rekao je.
Pogledala je na istok. Nije bilo ružičaste ili narandžaste boje, ali na rubu
horizonta, nebo je postalo svetloplave boje.
„Trebalo bi da idem”, rekla je. Nije se zapravo ni pomakla.
„Je l’ tako.” Prineo je njenu ruku svojim usnama. „Trebalo bi da znaš da ja
nisam bogat čovek. Moja porodica jeste, ali ja nisam.”
„Nije me briga.” To je bila istina.
I dok Nikolas možda nije bio bogat u smislu grofa ili vikonta, on sigurno
nikada nije bio siromašan. Kao njegova žena, ona ne bi želela nikakvu titulu.
„Zarađivaću za život”, nastavio je. „Neki bi me mogli nazvati samo običnim
građaninom.”
„Niko čije mišljenje cenim.”
Gledao je u nju još nekoliko trenutaka, a zatim promrmljao: „Skoro je jutro.”
„Trebalo bi da me poljubiš”, izlanula se.
Sve više je stezao njenu ruku.
„Zar to ljudi ne rade?”, upitala je, pokušavajući da prikrije svoju neprijatnost.
I njemu je bilo pomalo neprijatno, zbog čega joj je bilo lakše. „Pretpostavljam
da rade”, rekao je.
„Nikada nisam nikoga poljubila”, prošaptala je. „Fredi je pokušao, ali...”

100
 Odmahnuo je glavom. „To se ne bi računalo, čak i da je uspeo.”
„Ne, pretpostavljam da ne.” Nervozno je progutala knedlu, čekajući.
Čekala je.
Zašto ju je samo tako gledao? Zašto je nije poljubio?
Možda je ovo bilo na njoj. Bio je hrabar kada ju je zamolio da se uda za njega.
Sada je na nju došao red.
Podigla se na prste, nagnula se ka njemu i dodirnula usnama njegove.
Zadržala se na njegovim usnama malo duže nego što je mislila da bi trebalo, a
zatim se vratila u prvobitni položaj.
Dobro. To je bilo to.
Njen prvi poljubac.
Sve u svemu, nije bilo baš uzbudljivo.
Pogledala ga je. On je gledao na nju na krajnje nedokučiv način.
Nakašljala se. „Pretpostavljam da to nije bio i tvoj prvi poljubac?”
Odmahnuo je glavom. „Ne. Ali moji poljupci nisu bili legionarni.”
Neko vreme je zurila u njega, a zatim je prasnula u smeh. „Tvoji poljupci nisu
bili legionarni? Šta to, zaboga, znači?”
„To znači da ih nisam imao mnogo”, rekao je on.
I shvatila je, bilo mu je neugodno.
Možda. Nije bila sigurna.
Ali imalo je smisla ako mu jeste bilo neugodno. Njihovo društvo je bilo glupo,
ona je to shvatila. Muškarci su morali biti iskusni pre nego što bi se venčali, a
žene su morale biti čiste poput snega.
Džordži je to prihvatila tako kako je bilo, ali nakon svega što se dogodilo u
poslednjih nekoliko nedelja, bilo joj je svega dosta.
Bilo je to isto licemerno društvo koje je veličalo Fredija Ouksa, dok se ona
smatrala zaprljanom.
Dobro, možda ga nisu veličali, ali njegova reputacija nije bila uništena.
„Žao mi je”, rekla mu je. „To je bilo užasno nepristojno od mene. Mada,
moram priznati...”
„Da?”, upitao je.
Obrazi su joj goreli, ali ipak je priznala: „Drago mi je što nisi poljubio mnogo
žena.”
Osmehnuo se. „Je li?”
Ona je klimnula glavom. „Nećeš biti mnogo bolji u ljubljenju od mene.”
„Mogli bismo da pokušamo ponovo”, predložio je.
„Sada?”
„Sadašnji trenutak je jedino važan.”

101
 „Nisam sigurna da li je to tačno”, odgovorila je. „Trenutno se krijemo iza
drveta u senci moje kuće, možda je pet ujutru. Upravo smo lečili slomljenu ruku
mog zakletog neprijatelja, što je zahtevalo da bukvalno isečem košulju sa tela
čoveka, i...”
„Džordži?”, prekinuo ju je. „Ućuti.”
Pogledala ga je, trepćući kao luda.
„Pokušajmo ponovo, hoćemo li?”

102
 12.

Nakon najave veridbe, sve se brzo odigravalo.

Nikolas je bio impresioniran. Ili bolje rečeno, bio bi impresioniran da nije bio
toliko frustriran. I preplavljen emocijama.
Ali uglavnom se osećao isfrustrirano.
Poljubac koji je inicirao, kada je rekao Pokušajmo ponovo, hoćemo li...
Katastrofa.
Sagnuo se da poljubi Džordži, i iskreno, nije znao šta se dogodilo, da li je ona
možda skočila, ili... Uglavnom je udario u njenu glavu tako jako da se ona odbila
od njegà.
Ne bi rekao da je video zvezde. Činilo se da je to bilo previše opisno za bol
koji mu je prošao kroz lobanju. Zvezde su bile dobra stvar, a ovo... Ne.
Pokušao je ponovo, naravno. Proveo je skoro dvadeset minuta u prilično
neprijatnom stanju uzbuđenja.
A Džordži mu je jasno stavila do znanja da želi poljubac. I on je hteo da je
oženi. Tako da jeste pokušao. Pokušao je da joj pruži još jedan poljubac. Iskreno,
u poređenju sa Džordžinim nogama obmotanim oko njega dok su jahali, sam čin
ljubljena je bio uzdržan. Pokušala je da svojom haljinom sačuva svoju skromnost,
ali to nije trajalo više od trideset sekundi.
Čak i kad je gledao napred dok su jahali, da bi izbegao tračak mesečine koja
joj se talasala po bledoj koži, i dalje su bile u pitanju njene grudi, koje su mu bile
pritisnute na leđa, i njene ruke, koje su bile pritisnute uz njegov stomak.
Sve. Svaki deo njenog tela bio je prislonjen uz njegovo, a kad su stigli u Obri
hol, bio je tvrd kao stena, što nije pogodovalo jahanju.
A ni silasku s konja.
Ili za pomoć dami da siđe s konja. Kad je stavio ruke na Džordžine bokove,
učinio je sve što je mogao da mu ruke ne skliznu niz njih.
Umesto toga, ispustio ju je kao da se opržio na vatru.
Metaforički rečeno, to nije bilo tako daleko od istine.
Prekrstio je ruke, bože blagi, šta je drugo trebalo da uradi? Nije mogao da
stoji dok je njegova muškost pokušavala da izađe iz pantalona.
Ali njihov prvi poljubac nije bio inspirativan. A njihov drugi, krajnje bolan.

103
 Razmišljao je o trećem, ali onda je konj kinuo. Na Džordži.
To je bio kraj. Sunce je skoro izašlo, Nikolasov žar se ohladio i, iskreno,
trebalo je krenuti sa planiranjem venčanja. Morao je da ode kući i obavesti
roditelje da je Džordži prihvatila njegov predlog. Venčali bi se za dan, možda dva,
a on bi se mogao vratiti natrag u Škotsku. Nije bio baš siguran kako bi se on i
Džordži snašli kad bi stigli u Edinburg. Bio je sasvim siguran da nije mogao živeti
sa njom u njegovoj iznajmljenoj sobi. Njegov otac je spominjao nešto o
iznajmljivanju kuće u gradu, ali za takve aranžmane je bilo potrebno vreme.
Džordži bi možda htela da sačeka u Kentu dok ne obezbede zakup.
Ali ovo nije bio trenutak za donošenje takve odluke. Mogao bi izneti mišljenje
kasnije, kada Džordži ne bi bila u spavaćici, a on kada ne bi imao maramicu u
džepu, umrljanu krvlju Fredija Ouksa.
Oprostili su se, možda malo suzdržanije nego što je trebalo, i Nikolas je
krenuo nazad.
„Čekaj!”, Džordži je povikala.
Okrenuo se. „Šta je bilo?”
„Kako ćemo im reći? Našim porodicama?”
„Kako god želiš.” Iskreno, nije razmišljao o tome.
„Tvoja već zna, pretpostavljam.”
„Samo moji roditelji. I očigledno, još ne znaju da si prihvatila.” Razmislila je.
„Hoćeš li biti sa mnom?”, upitala je. „Kad im budem rekla?”
„Ako to želiš.”
„Želim. Oni će imati toliko pitanja. Mislim da će mi biti lakše ako budeš tu
da podeliš taj teret sa mnom.”
„Deljenje tereta je prava definicija braka”, promrmljao je.
Nasmešila se na to.
„Da te pozovem kasnije?”
„To bi bilo dobro.”
I to je bilo to. U tom trenutku nije bilo ničeg romantičnog, ništa zbog čega bi
mu zastao dah, poskočilo srce ili bilo šta od tih gluposti.
Dok se nije nasmešila.
A onda... Dah mu je zastao.
Srce mu je poskočilo.
U tom trenutku osetio je sve ljubavne gluposti.

Džordži je doručkovala kad je Nikolas stigao. Bilo je kako su i planirali.

Htela je da bude sigurna da će joj roditelji biti slobodni kad on dođe, a kako
se porodica Bridžerton držala redovnog jutarnjeg rasporeda, doručak je bilo pravo
vreme za posetu.
104
 Međutim, nije očekivala da će stići sa roditeljima.
„Svi ste ovde”, rekla je blago iznenađeno kada se nagnuo da je pozdravi.
„Sigurno nisi mislila da ću doći sam.” On je podigao obrvu i napravio
đavolski izraz. „Ako želim da podelim tvoj porodični teret, moraš podeliti i ti
moj.”
„Pošteno.”
Sedeo je pored nje. „Takođe, nisam ih mogao zaustaviti.”
Ova izjava joj je izazvala osmeh, ali iz nekog glupog razloga, sakrila ga je iza
gutljaja čaja.
Roksbijevi su bili redovni posetioci Obri hola, ali bilo im je pomalo neobično
što su došli tako rano, i zaista je ledi Bridžerton bila iznenađena dok je ustajala da
ih pozdravi. „Helena!”, uzviknula je dok joj se približavala. „Ovo je neočekivano.
Šta vas jutros dovodi u Obri hol?”
„Ah, pa, znaš...”, Ledi Manston je promrmljala.
Džordži je bila impresionirana. Dobro je poznavala Nikolasovu majku, mora
da je bila uzbuđena zbog vesti.
„Da li nešto nije u redu?”, upitala je ledi Bridžerton.
„Nimalo.” Izgovorila je ovo tako ushićeno da su svi gledali u nju.
„Majko”, rekao je Nikolas. Nagnuo se i uhvatio je za ruku, nežno je odvukavši
od ledi Bridžerton.
Pogledao je Džordži. „Gde je Edmund?”
„On i Vajolet su već otišli sa dečacima.”
„Dobro su učinili”, odgovorio je. „Za trenutak će biti dovoljno haosa.”
Ledi Bridžerton je uputila pogled svima u prostoriji. „Zašto se osećam kao da
postoji tajna, koju znaju svi osim mene?”
„Ne znam ni ja”, ljubazno je rekao lord Bridžerton, vraćajući se
svom doručku. „Ako te to čini srećnom.” Pokazao je lordu Manstonu da
sedne pored njega. „Kafa?”
„Ili šampanjac”, promrmljao je lord Manston.
Nikolas se okrenuo ka njemu. „Oče.”
Džordži se ugrizla za jezik kako se ne bi nasmejala njegovoj frustraciji. „Ne
pomažeš”, upozorio ju je.
Džordži je odlučila da ne treba odugovlačiti. „Mama, tata, imam nešto važno
da vam kažem.”
Nikolas je pročistio grlo.
„To jest, imamo nešto važno da vam kažemo.”
Džordži nije nameravala da se zaustavi u tom trenutku, ali je bilo nečeg
fascinantnog i divnog u gledanju roditelja kako reaguju na vrtoglavi osmeh ledi
Manston i na samozadovoljnu sreću lorda Manstona. Oči njene majke raširile su
105
se kad je shvatila šta se dešava. Njen otac, naravno, ništa nije znao, sve dok
Džordži nije objavila: „Nikolas i ja smo odlučili da se venčamo.”
„Oh, to je divno!”, uzviknula je ledi Bridžerton, i bez preterivanja, njena
majka je preskočila sobu da je zagrli.
„Ovo je najbolja vest”, nastavila je ledi Bridžerton. „Oh, najbolja. Nisam se
mogla nadati boljoj. Ne znam zašto mi to nije palo na pamet, osim što Nikolas
nije bio ovde i...”
„Nije važno kako je do toga došlo”, nežno ju je prekinula Džordži, „važno je
da se dešava”.
„Da, naravno”, rekla je njena majka. Pogledala je svog muža. „Trebaće nam
posebna dozvola za venčanje.”
„Nabavljena!”, Lord Manston je doviknuo, a Džordži je zinula kad je izvadio
dokument iz džepa.
„Imam je ovde”, rekao je. „Mogli bismo ih venčati danas popodne.” Džordži
je pokušala da doprinese razgovoru. „Ne mislim...”
„Da li bismo?”, rekla je njena majka. „Mislim, da, naravno, postoje svi razlozi
da se to obavi brzo. Da li bi takva žurba bila neprimerena?”
„Ko će znati da li je to nepristojno ili ne?”, rekla je ledi Manston. „Niko ne
zna kada ju je zaprosio, tako da neće ni delovati kao rešenje za skandal koji vas je
zadesio.”
„To je istina”, razmišljala je ledi Bridžerton. „To je zaista situacija iz koje
moramo da izvučemo najbolje.”
„Oduševljen sam”, rekao je lord Bridžerton ne obraćajući se nikome posebno.
„Baš sam oduševljen.”
Lord Manston se nagnuo i šapnuo mu nešto na uvo. Džordži nije čitala sa
usana, ali je bila prilično sigurna da je prošaputao Ovo je bila moja ideja.
Nikolas se okrenuo ka Džordži. „Misliš li da će neko primetiti ako odemo?”
Odmahnula je glavom. „Neće.”
„Moramo napraviti plan”, najavila je ledi Bridžerton.
„Nemamo vremena za veliko venčanje”, podsetio ju je lord Bridžerton.
„Ne govorim o venčanju”, odgovorila je. „Govorim o periodu posle. Gde će
živeti?”
„U Edinburgu, mama”, rekla je Džordži, iako pitanje nije bilo upućeno njoj.
„Nikolas se mora vratiti na studije.”
„Da, naravno, ali...”, Ledi Bridžerton je zaćutala i napravila mali pokret, za
koji je smatrala da bi svi trebalo da znaju šta predstavlja.
„Ali ništa, mama. Otići ću s njim u Škotsku.”
„Draga”, rekla je njena majka, „ne želiš odmah da ideš u Edinburg”.
Džordži je hladnim izrazom lica odgovorlia. „Ali želim.”

106
 „Ne budi smešna. Ništa neće biti spremno.”
„Nemam ništa protiv.”
„To je samo zato što ne znaš.”
Džordži je pokušala da ne zareži. „Onda ću naučiti.”
Ledi Bridžerton se okrenula prema ledi Manston, kao da je želela da kaže
Pomozite mi ovde.
Ledi Manston se vedro nasmešila. „Lord Manston želi da vam iznajmi kuću
u Novom gradu.”
„Novi grad?” Džordžin glas je odjeknuo.
Shvatila je da nije znala mnogo o Edinburgu. Ništa zaista nije znala. „To je
novi deo grada” rekao je Nikolas.
„Oh, sad razumem”, promrmljala je.
On je slegnuo ramenima. „Istina je.”
Namrštila se. „Zaista?”
„Neki Endruovi prijatelji su uključeni u organizaciju” rekao je lord Manston.
„Sve napreduje, rečeno mi je.”
Nikolasov stariji brat, Endru, bio je arhitekta po obrazovanju. Džordži je
oduvek uživala u razgovoru s njim o arhitekturi i inženjeringu, a ako je rekao da
je Novi grad mesto za iznajmljivanje kuće, bila je sigurna da je u pravu.
Međutim, dok su svi iznosili svoja mišljenja, Džordži je htela da vrišti.
„Džordžijana”, rekla je ledi Manston, „u Edinburgu će biti jako teško.”
„Teško?”, upitala je Džordži. Šta je, dođavola, to značilo?
Nikolas se nagnuo ka majci, mršteći se. „O čemu govorite? To je savršeno
civilizovan grad.”
„Ne, ne”, odgovorila je ledi Manston, „nisam na to mislila. Sigurna sam da će
to biti lepo mesto za život. Vremenom.” Okrenula se prema Džordži. „Moraš
razumeti, čak i kada se pronađe odgovarajuća kuća, biće mnogo posla. Nameštaj
za kupovinu, sluge za zapošljavanje.”
„Ja sve to mogu”, rekla je Džordži.
„Džordži”, rekla je njena majka, „nisam sigurna da razumeš...”
„Ja sve to mogu”, rekla je Džordži.
„Samo ako želiš”, rekao je Nikolas.
Pokušavala je da bude od pomoći, bar je tako mislila, ali ono što joj je zaista
bilo potrebno u tom trenutku, bilo je da prestanu svi ti saveti i da insistira da putuju
na sever kao par.
„Neću ostati u Kentu nakon što se udam”, odlučno je rekla Džordži.
„To bi poslalo čudnu poruku”, rekla je njena majka.
„Nije me briga za poruku”, rekla je Džordži.

107
 „Brinem o sebi. I Nikolasu”, brzo je dodala.
On je ljubazno klimnuo glavom.
„Ako se udajem za njega, udaću se za njega i živećemo u pansionu.”
Nikolas je pročistio grlo. „Zapravo”, rekao je, „nisam siguran da li je damama
dozvoljeno da borave u pansionu gospođe Mekgrivi.”
„Čak ni udatim damama?”, upitala ga je majka.
„Iskreno ne znam. Nikada nisam imao razloga da pitam. Ali sadašnji stanari
su svi muškarci.” Okrenuo se prema Džordži. „Želim da pođeš sa mnom u
Edinburg, ali nisam siguran da će ti biti ugodno u takvom okruženju.”
„Nećemo znati ako ne pokušamo”, promrmljala je.
„Mogu da budu u Skotsbiju”, iznenada je rekao lord Bridžerton.
Sve oči su bile uprte u njega.
„Skotsbi”, rekao je ponovo. „Siguran sam da sam vam o tome pričao. To je
mala lovačka kuća. Nisam bio tamo godinama, ali nije previše daleko od
Edinburga. Ne vidim zašto ne mogu da ostanu tamo. Nikolas može putovati kad
zatreba.”
„To je velikodušno od vas, gospodine”, rekao je Nikolas, „ali koliko je daleko
od Edinburga, ako mogu da pitam?”
Lord Bridžerton se namrštio. „Ne sećam se tačno, ali ne može da bude više
od dva sata.”
„Dva sata?”
„Kočijom”, pojasnio je lord Bridžerton. „Pola puta na konju, čini mi se.”
„Tata, to neće uspeti”, rekla je Džordži, uskočivši pre nego što je Nikolas
mogao da protestuje. „Nikolas je veoma zauzet. Od njega se nikako ne može
očekivati da putuje sat vremena samo do fakulteta.”
„Da li moraš da ideš svaki dan?”, upitao je Lord Bridžerton.
„Skoro svaki dan, gospodine”, ljubazno je rekao Nikolas.
„Oprosti”, rekao je lord Bridžerton.
„Mislio sam da svaki dan idu uglavnom profesori.” Pogledao ga je. „To onda
neće uspeti.”
„Ali Džordžijana može ostati u Skotsbiju”, rekla je ledi Bridžerton.
Džordži je eksplodirala. „Sama?”
„Nećeš biti sama”, uveravala ju je majka. „Nećemo vam dozvoliti da odete u
Škotsku bez slugu.”
„Mislila sam bez Nikolasa”, rekla je.
„To je samo privremeno, draga”, rekla je ledi Bridžerton sa blagim osmehom.
„Dok lord Manston ne vidi za kuću u Novom gradu.”
„Možemo sami da nađemo smeštaj”, odlučno je rekao Nikolas.

108
 „Kada?”, rekao je lord Manston. „Uvek mi govoriš da si mnogo zauzet.”
„Nisam previše zauzet da pronađem mesto za stanovanje za svoju ženu.”
„Nikolase, dragi”, rekla je njegova majka. „Molimo te da prihvatite našu
pomoć.”
„Voleo bih da prihvatim vašu pomoć”, rekao je. „Ali ne i vašu kontrolu.”
Tišina.
„Nikolas želi da kaže”, uskočila je Džordži, „da bismo radije donosili
sopstvene odluke.”
Tišina.
„Ono što Džordži želi reći...” počeo je Nikolas, ali njegov ton je bio takav da
je Džordži smatrala da je najbolje prekinuti ga. Gurnula ga je laktom i popravila
osmeh na licu.
„Skotsbi će biti dobar privremeni dom dok ne smislimo dugoročnije rešenje”,
rekla je ona.
Okrenula se ka Nikolasu. „Zar se ne bi složio?”
Izgledao je neuverljivo. „Zavisi od definicije privremenog.”
„Očigledno”, promrmljala je.
„Bez obzira”, rekla je ledi Bridžerton, nakon što je sa zanimanjem pratila šta
govore, „biće vam potrebna pomoć, bar na početku. Insistiram da povedete
gospođu Hibert.”
Džordži je pogledala majku. „Gospođu... Koga?”
„Gospođu Hibert. Ona je sestra gospođe Brounli.”
„Gospođa Brounli?” upitao je Nikolas.
„Naša domaćica”, objasnila je Džordži. Okrenula se nazad majci. „Nisam
znala da ima sestru.”
„Ona je nova u ovoj oblasti”, rekla je ledi Bridžerton.
„Od nedavno je udovica. Ali ona ima iskustvo i traži posao.”
„Pa, onda”, rekla je Džordži. Nije se mogla buniti. Ne ako je sestri gospođe
Brounli bio potreban posao.
„Mi ćemo obezbediti batlera”, rekla je ledi Manston.
Džordži je trepnula. „Nisam sigurna da nam treba...”
„Naravno da treba”, rekla je ledi Manston. „A osim toga, to je Vilokov nećak.
Ne možeš odbiti Vilokovog nećaka.”
„Ričarda?”, upitao je Nikolas.
„Da. Vilok ga je trenirao nekoliko meseci.”
„Ali šta ako ne želi da se preseli?”, upitala je Džordži.

109
 „Položaji batlera ne otvaraju se svaki dan”, rekla je ledi Manston. „Sigurna
sam da će hteti da ugrabi ovu priliku. Osim toga, Vilok je poreklom sa severa. Ali
svakako možete sami pitati Ričarda.”
„Merijen će vas pratiti, naravno”, dodala je Džordžina majka, „ali ne osećam
se sigurno da pošaljem samo Merijen. Mislim da gospođa Hibert ima dve ćerke. I
one će poći.”
„Ne možete odvojiti porodicu”, rekla je ledi Manston.
„Sigurno da ne.”
Džordži je pročistila grlo. „Ovo izgleda kao prilično velika svita za studenta i
njegovu ženu.”
„Zbog toga će vam trebati kočija”, rekla je ledi Manston. Okrenula se ka svom
mužu. „Možeš odabrati kočije, one koje su najbolje za hladno vreme.”
„Moraćemo da ih pošaljemo sa dvoje kočija”, rekao je lord Manston. „Neće
stati u jednu.”
„Ne trebaju nam dve kočije”, pobunila se Džordži.
„Naravno da ne.” Gledao ju je kao da je blesava. „Jedna će se vratiti u Kent.”
„Naravno”, promrmljala je Džordži, pitajući se zbog čega se osećala tako
prekoreno.
„Ali biće vam potrebna dva vozača”, nastavio je Lord Manston, „i bar jedan
dodatni, u slučaju da se neko od njih razboli.”
„I pratioci na konjima”, rekao je lord Bridžerton. „Putevi su opasni ovih dana.
Nikad dovoljno opreza.”
„Bojim se da se ništa ne može učiniti što se tiče kuvarice.”
„Snaći ćemo se”, slabašno je rekla Džordži. „Sigurna sam.”
„Kćeri sestre tvoje domaćice”, rekla je Nikolasova majka Džordžinoj majci.
„Može li neka od njih da kuva?”
Džordži se okrenula prema Nikolasu. „Zar nisi rekao da si došao poštanskim
kočijama?”
„Većim delom puta, zašto?”
„Počinju da zvuče veoma privlačno.”
Iskezio se. „To je zato što se nikada nisi vozila u poštanskim kočijama.”
„Mogli bismo uzeti jedne i pobeći?”, rekla je puna nade.
„Ne!” zaurlala je njena majka.
I njegova.
Džordži se zaprepastila. Mislila je da je govorila tiho.
„Odagnajte tu misao”, rekla je ledi Bridžerton.
„Šalila sam se, mama.” Džordži se okrenula prema ostatku stola i zakolutala
očima. „Šalila sam se.”

110
 Činilo se da nikome nije bilo zabavno. Osim Nikolasu, koji je rekao: „Meni
je smešno.”
„Onda je dobro što se udajem za tebe”, promrmljala je.
„Sutra”, rekao je iznenada.
„Izvini?”
„Sutra.” Zastao je, donekle dramatično. „Sutra ćemo se venčati. Odmah nakon
toga ćemo i otići.”
To je naišlo na neodobravanje, od kojih je najglasniji bio njegov otac, koji je
rekao: „Ne budi lud, sine. Ne možete tako brzo spakovati celo domaćinstvo.”
Nikolas je slegnuo ramenima. „Onda prekosutra. U svakom slučaju,
odlazimo. Moram da se vratim. Ne bih ostavljao Džordži da sama putuje na
sever...”
„Ne može sama”, rekla je njegova majka.
On se nasmešio. „Onda smo se složili.”
I nekako jesu.
Činilo se da su se roditelji, koji su se upravo raspravljali da ih ne mogu poslati
u Škotsku u roku od sedam dana, složili da je vremenski period od dva dana
sasvim dovoljan.
Džordži je u čudu zurila u njega. Bio je dobar.
Nije mogla da mrzi njegov osmeh. Zaslužio je taj osmeh.
Dva dana. Udala bi se za dva dana.
Ili preciznije, udala bi se i otišla u novu zemlju, u kojoj nije poznavala
apsolutno nikoga, osim svog budućeg muža. Morala je pronaći novi
dom, osnovati domaćinstvo, steći nove prijatelje, naučiti nove običaje.
Trebalo bi da bude nervozna.
Trebalo bi da se plaši.
Ali nije.
I dok su svi razgovarali oko nje, roditelji pravili planove, Nikolas hvatao
beleške, ona se samo smeškala. Čak se i cerekala.
Ovo bi trebalo da bude sjajno.

111
 13.

Ali nije bilo sjajno.

Venčanje je bilo divno. Mladenački doručak divan.
Ali putovanje na sever...
Niko ne bi izašao živ sa tog putovanja, ako se nešto ne uradi sa Mačkoglavim.
Sa druge dve mačke je bilo lako. Džudit se sklupčala u korpi kao prava mačka
i odmah zaspala. Blanš je prvo pokazala svoj prezir prema ljudima, pa je nekoliko
minuta pravila buku i siktala, pre nego što se konačno smestila što dublje u ugao
klupe u kočiji.
Ali je Džordži znala kako da se nosi sa besnom Blanš. Blanš bi bila
mrzovoljna i ogorčena, ali lako bi je podmitila komadom sira, ili dva.
Mačkoglavi, s druge strane...
Mačkoglavi je stenjao.
Mačkoglavi je zavijao.
Mačkoglavi je ispuštao zvukove iz čistilišta ili pakla.
I dok je Džordži možda mogla sama izdržati takvo mučenje, za putujuću
družinu, kojih je bilo petnaest, nije bila sigurna koliko mogu da podnesu
Mačkoglavog.
Grrrrrrr!
Džorži je nervozno pogledala u Nikolasa, koji je sedeo prekoputa nje u kočiji.
Pokušavao je da se ne tržne svaki put kad bi Mačkoglavi zavijao. Mnogo bolje od
Merijen, Džordžine pouzdane sluškinje, koja je razvila tik u levom obrazu.
Grrrrrrr!
„Mačkoglavi, ćuti”, rekla je Džorži, potapšavši ga po glavi. Mislila je da bi
tako mogla da ga smiri. Iako ga prvih sto šezdeset opominjanja nije smirilo.
Grrrrrrr!
„Koliko smo dugo na putu?”, upitala je Merijen.
Džorži je pokušala da odgovori veselim tonom. „Ne nosim časovnik.”
„Ja nosim”, rekao je Nikolas, ne podižući pogled sa svog medicinskog
dnevnika. „Prošlo je tri sata.”
„Toliko dugo?”, reče Džorži slabašnim glasom.

112
 Grrrrrrr!
Merijenino oko je počelo da trza.
Džorži je uputila Nikolasu značajan pogled koji je podrazumevao Uradi
nešto.
Slegnuo je ramenima i pogledao ju je, kao da je rekao Šta da uradim?
Džorži je pokazala bradom.
Nikolas je klimnuo glavom.
Oboje su razrogačili oči.
„Nešto nije u redu?”, upitala je Merijen.
Grrrrrr!
„Osim ovog siktanja”, promrmljala je.
„Nikolase”, rekla je Džorži glasnije, „možda bi Merijen htela gutljaj tvog
viskija.”
Trepnuo je, a zatim udelio pogled Džordži s značenjem Kako sam to mogao
izvući iz tvojih razrogačenih očiju i isturene brade?
„Hm, gospođice...”
Grrrrrr!
„Gospođice Džordžijana”, progunđala je Merijen. „Ne znam koliko mogu...”
„Viski?”, upitao je Nikolas, gurnuvši joj flašu u lice. Merijen je zahvalno
klimnula glavom i otpila gutljaj.
Grrrrrrrr!
„Džordži”, rekao je Nikolas, „može li šta da se učini?”
Verovatno je zaslužio njeno divljenje što je ovoliko izdržao pre nego što je
išta rekao, ali tri sata neprestanog kukanja mačora mu je istrošilo živce. „Da je
moglo”, rekla je ljutito, „zar ne misliš da bih to već učinila?”
Grrrrrrrr!
Merijen je ispila bocu.
„Hoće li ovako da zavija tokom čitavog putovanja u Edinburg?”, upitao je
Nikolas.
„Bog nam pomogao”, promrmljala je Merijen.
„Ne znam”, priznala je Džorži, konačno skinuvši pogled sa svoje sluškinje,
koju nikada nije videla da pije više od četvrtine čaše šerija. „Nikada ga ranije
nisam vozila kočijom. Druge dve se dovoljno dobro snalaze.”
„Jesi li sigurna u to?”, upitao je Nikolas. „Ova izgleda kao da planira tvoju
smrt.”
Džorži je pogledala u Blanš. Veći deo putovanja bila je tiha, Džorži je mislila
da se pomirila sa situacijom, ali u jednom trenutku tokom poslednjih nekoliko
sati, sunce ju je osvetlilo u uglu klupe. Tako osvetljeno, sada je bilo jasno da je

113
Blanšino mirovanje zaista ukočeno a njen pogled je govorio Ja ne mogu da
VERUJEM da mi ovo radite.
Džorži je tiho pružila Blanš komad sira.
Grrrrrr!
„Možda bi i taj hteo malo sira”, predložio je Nikolas.
Džorži je slegnula ramenima. U ovom trenutku je bila voljna da pokuša sve.
„Mačkoglavi?”, rekla je slatko, držeći kremasti komad u ruci. Mačkoglavi je
blago dohvatio sir i svi su odahnuli. Nije bio naročito tih dok je jeo. Bilo je dosta
grickanja i mljackanja, ali to je svakako bilo bolje nego...
Grrrrrr!
„Možete li mu dati još sira?” Merijen je preklinjala.
„Možda da imam još viskija”, rekao je Nikolas.
„Ne dajemo viski mojoj mački”, rekla je Džordži.
Nikolas i Merijen su razmenili poglede.
„Ne dajemo!”
Niko nije žurio da se složi sa Džordži.
„Ne može biti toliko daleko London”, očajno je rekla Džordži. Nikolas je
provirio na put. „Sat? Možda devedeset minuta.”
„To je sve?”, rekla je Džordži sa prisilnim optimizmom. „To nije ništa. Mi
možemo...”
Grrrrrrrrr!
„Možete li ga staviti u korpu?”, upitala je Merijen.
Džordži je spustila pogled na Džudit, svu pahuljastu i srebrnosivu, još uvek
divno tihu u svom pletenom domu. „Imam samo jednu korpu.”
„Kako je to moguće?”, upitao je Nikolas.
Džordži je na trenutak razmislila o tome. „Ne znam. Imali smo tri na početku.
Druge dve korpe mora da su završile u drugom vagonu. Ili možda na krovu.”
„Na krovu, kažeš?”
Džordži je osetila kako joj izraz lica postaje leden. „Nećemo staviti
Mačkoglavog na krov.”
Merijen se okrenula prema Nikolasu odmahnuvši glavom. „I dalje bismo ga
čuli.”
„Ne bi bilo tako loše”, razmišljao je.
Džordži iskreno nije mogla da proceni da li je mislio ozbiljno.
„Pa, ako imaš samo jednu korpu”, rekao je, „izvadi drugu mačku.”
„Ali ona je tako dobra”, rekla je Džordži i pokazala rukom ka njoj. „Nije
povirila.”
„Možda je mrtva”, rekao je Nikolas.

114
 „Nikolase!”
On je slegnuo ramenima. „To bi oslobodilo korpu.”
Džordži ga je fiksirala ledenim pogledom. „Neću te udostojiti odgovorom.”
Ponovo je slegnuo ramenima.
„I niko ne garantuje da Mačkoglavi neće zavijati i u korpi.”
Nikolas je podigao prst. „A eto i odgovora.”
Džordži je promrmljala nešto sebi u bradu, što se nije smatralo prikladnim za
damu njenog položaja.
Grrrrrrrr!
„Skoro smo u Londonu”, rekla je Džordži, gotovo očajno. Milovala je
Mačkoglavog sada sa dozom agresije, kretala se do obraza, češkala ga je sa
dovoljno snage kako ne bi mogao da otvori vilicu...
Ali on je pokušavao.
Grrrrrrrrr.
„Ovako je bolje, zar ne misliš?”, rekla je Džordži.
Grrrrrrrrr.
„Zvuči kao da bi mogao da se zapali”, primetio je Nikolas.
Grrrrrrrrr.
„Ne može biti zdravo da sve tako drži u sebi”, zabrinula se Merijen. Džordži
ju je pogleda. „Želiš da ga pustim?”
„Ne!”
Džordži je klimnula glavom i nastavila da ga mazi po obrazima i bradi.
„Izvoli, Mačkoglavi. Nije tako loše”
Izgleda da Mačkoglavi nije cenio njene napore. Grrrrrrrr, uspeo je, a Džordži
je otkrila da mora bolje da mu stisne vilicu da ne bi zavijao. „Dobra maca”,
promrmljala je. „Dobro, dobro malo mače.”
„Veoma loša maca”, rekao je Nikolas. „Najgora, zaista.”
Džordži je bljesnula. „Dobra maca”, praktično je zarežala. Ali je Mačkogavi
već naprezao malu vilicu.
Grrrrrrr...
Merijen je izgledala zabrinuto. „To zvuči opasno.”
„Ne, sigurna sam da on...”
Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!
Mačkoglavi je ispustio vrisak tako nesvetih razmera, da je Džordžina ruka
poskočila s njegove glave. Buka se proširila vazduhom, a mačka, očigledno
pršteći od potrebe da sve to ispusti iz sebe, isturila je noge i iskočila poput
ukočenog, zamućenog, narandžastog đavola, zavijajući nad nepravdom sveta
dok...

115
 Zastao je.
Troje ljudi u vagonu zadržalo je dah.
„Je li mrtav?”, upitao je Nikolas.
Džordži mu je uputila užasnut pogled. „Zašto stalno pretpostavljaš da su moje
mačke mrtve?”
„Ali da li je?”
„Mislim da se onesvestio”, rekla je, zabrinuto gledajući u mačka. Mačak je
bio izvaljen na leđima, trbuhom nagore, dok mu je jedna šapa nežno padala preko
lica. Džordži je oprezno stavila ruku na mačkove grudi. „Još uvek diše”, rekla je.
Merijen je uzdahnula. Iako to možda nije bio uzdah olakšanja, pomislila je
Džordži.
„Šta god da radite”, rekao je Nikolas tihim glasom, „ne mrdajte. Ako
probudite tu stvar...”
„To je mačka, Nikolase.”
„Ako probudite tu mačku”, ispravio se, bez primetnog kajanja, „nema kraja
našoj bedi”.
Merijen je provirila kroz prozor. „Usporavamo li?”
Džordži se namrštila i nagnula napred da pogleda.
„Ne mrdaj!” Nikolas i Merijen su siktali.
„Da li smo stigli?”, upitala je Džordži, ostajući na mestu.
„To zavisi od tvoje definicije stigli”, promrmlja Nikolas, „ali pod
pretpostavkom da si mislila u London, onda ne, nismo.”
Kočija se potpuno zaustavila.
„Ostanite na mestu”, rekao je. „Saznaću zašto smo stali.”
Džordži i Merijen su gledale kako je Nikolas spretno iskočio iz kočije. Ubrzo
je Džordži rekla: „Ne možemo biti tako daleko od našeg odredišta.”
„Ne”, promrmljala je Merijen. „Trebalo bi da stignemo tamo rano uveče. Ledi
Manston je poslala vest osoblju.”
Džordži je kimnula glavom, odjednom vrlo svesna leptirića koji su joj divljali
u trbuhu.
Jedino dobro što je proizašlo iz Mačkoglave predstave bilo je to, što nije
mogla da razmišlja o noći koja je bila pred njima.
Plan je bio da prenoće u kući Manstonovih u Londonu. To je bilo prvo
presedanje na putovanju na sever, a to je značilo da Džordži i Nikolas ne bi morali
da provedu prvu bračnu noć u gostionici. Takođe ne bi morali da je provedu sa
svojim porodicama koje su se vratile u Kent. Džordži nije mogla zamisliti da svoju
bračnu noć provede u Krejku, znajući da je Nikolasova porodica u svojim
spavaćim sobama, blizu njih, odmah niz hodnik. Noć sa Nikolasovom porodicom
bi bila gora od noći u Obri holu sa Džordžinom porodicom.

116
 „Možeš li da izvidiš šta se dešava?”, Džordži je upitala Merijen, koja je sada
već ustala sa svog sedišta i visila kroz otvorena vrata.
„Gospodin Roksbi razgovara sa Džejmsonom”, rekla je Merijen.
„Konjušarom Džejmsonom?”
Merijen je klimnula glavom. „Izgleda iznureno.”
„Džejmson ili gospodin Roksbi?”
„Džejmson”, potvrdila je Merijen. „Zar nije trebalo da vozi do Londona?”
„Da, on je vozio ka Londonu.”
„Pa, vratio se.”
„To nema nikakvog smisla”, uzvratila je Džordži.
Merijen se okrenula da pogleda Džordži. „Imalo smisla ili ne, on je ovde i
razgovara sa gospodinom Roksbijem, i niko od njih ne izgleda zadovoljno. Oh,
čekajte, evo Marsi i Darsi.”
Marsi i Darsi bile su ćerke bliznakinje gospođe Hibert. Džordži nije bila
sigurna koliko imaju godina. Petnaest? Šesnaest? Bile su u drugim kočijama
zajedno sa svojom majkom i Vilokovim nećakom, koji se takođe zove Vilok.
Putujuću zabavu zaokružila su dvojica slugu Obri Hola, koja su služila kao
pratioci, dvojica slugu Krejka, koja su takođe bila pratioci, kočijaš Obri hola,
kočijaš Krejka, konjušar iz Obri hola i Džejmson, konjušar iz Krejka, koji je jahao
ispred njih za London.
„Znate li šta se dešava?”, Merijen je pitala Marsi.
Ili Darsi, Džordži nije bila sigurna koja je koja. Po izgledu su obe devojke bile
potpuno identične.
„Nešto u vezi sa kugom”, rekla je Marsi ili Darsi.
„Pomor?”, Džordži je uzviknula, i instiktivno počela da se pridiže.
„Ne mrdajte!”, Merijen je šapnula. Džordži je gunđala, ali je sela. Nije želela
da se Mačkoglavi probudi.
„Šta se dešavalo u vašim kočijama?”, upitala je jedna od bliznakinja Merijen.
Druga je šetala okolo, verovatno u potrazi za zanimljivijim razgovorom.
„Mislite na buku?”, upitala je Merijen. „To je bila mačka.”
„Nemoguće da su ga čuli u drugoj kočiji”, pobunila se Džordži.
Mlada sobarica je slegnula ramenima. „Zvučalo je kao da je sam đavo jahao
tu sa vama.”
„Opet”, rekla je Džordži, „ne verujem da ste ga mogli čuti.”
Marsi ili Darsi, Džordži je zaista morala da nauči kako da razlikuje njih dve,
gurnula je glavu unutra. „Jeste li ga ubili, gospođo?”
„Ne, nisam ubila svoju mačku”, odbrusila je Džordži.
Marsi ili Darsi je izgledala neuverljivo.
„Sigurna sam da gospodin Roksbi nije rekao ništa o kugi”, rekla je Džordži.
117
 „Ne gospodin Roksbi, gospođo”, rekla je Marsi ili Darsi, „Džejmson kočijaš.”
„Ja jedva... Žao mi je.”, rekla je Džordži. Nije mogla ovako dalje. „Jeste li vi
Marsi ili Darsi?”
„Marsi, gospođo. Možete nas razlikovati po pegama.”
„Po pegama?”
Marsi se još više nagnula, iako je prizor bio pomalo komičan, jer joj je brada
bila u ravni s podom kočije. „Ja ih imam više”, rekla je, pokazujući joj obraze.
„Vidite?”
„Možda bi neka od vas mogla razmisliti o drugačijoj frizuri”, predložila je
Džordži.
„Ranije smo to radile”, potvrdila je Marsi, „ali mama je rekla da moramo
nositi pravilne punđe sada kada smo u službi.”
Brzo se poklonila, jer se najednom setila da je razgovarala sa svojim novim
poslodavcem. Na njenu nesreću, bradom je udarila o pod kočije.
„Jao!”, ispustila je glas.
U Džordžinom krilu, Mačkoglavi je promenio položaj.
Svi su se ukočili. Pa, barem jesu Džordži i Merijen. Marsi se rukom uhvatila
za obraz i skakutala gore-dole, cvileći od bola.
„Da li krvari?”, upitala je Džordži.
„Ne mrdaj”, rekla joj je Merijen, pre nego što se okrenula ka Marsi. „Krvariš
li?”
„Mislim da sam se ugrizla za jezik.”
Džordži je uzdahnula kad se Merijen odmakla i kad je ugledala Marsinu
glavu. Marsi je pokušala da se nasmeši, ali sve što je videla, bili su krvavi zubi.
„Oh, bože”, rekla je Džordži. Jadna devojka je izgledala očajno. „Bolje
pozovite gospodina Roksbija. On će znati šta da radi.”
„On je lekar”, uveravala ju je Merijen.
„On će biti lekar”, ispravila ju je Džordži.
„Uskoro.”
Marsi je odjurila, a Džordži je gledala Merijen, koja je visila iz kočije, želeći
da sazna šta se događa.
„Mogla bi i da izađeš”, promrmljala je Džordži. Pogledala je Mačkoglavog,
koji joj je još uvek spavao u krilu. „Pošto ja ne mogu.”
Merijen ju je pogledala, kao da je želela poslednju potvrdu da bi mogla da
odjuri i sazna šta se dešavalo.
„Idi”, rekla je Džordži. „Potrudi se da saznaš zašto smo stali!”
Merijen je klimnula glavom, a zatim sela na pod kočije, pre nego što je
iskočila. Džordži je čula kako je lupila o zemlju, ali je očigledno bila neozleđena
jer je otrčala.
118
 „Pa”, rekla je Džordži, ne usuđujući se da svoj blagi komentar uputi
Mačkoglavom. „Ostali smo ti i ja.”
Blanš je podigla pogled i zevnula.
„I ti i Džudit”, rekla je Džordži svojoj mački Blanš. „Ali ako budete mirne i
zaboravim na vaše prisustvo, svi ćemo biti srećniji.”
Blanš je prezrivo njuškala, ali je legla unazad, očigledno zadovoljna što je
smrtni pogled, koji je poslednjih nekoliko sati upućivala Džordži, imao željeni
efekat, to jest, kočija je prestala da se kreće.
No, tek što se Blanš smestila, Mačkoglavi je počeo da se meškolji, a nakon
širokog zevanja postalo je jasno da je budan i da planira da tako i ostane.
Ali opet, nisu se kretali, pa je on bar bio tih. Džordži ga je spustila na sedište
pored nje i krenula prema otvorenim vratima kočije. Mogla bi i sama malo da
opruži noge, pošto više nije morala da drži Mačkoglavog.
Činilo se da su svi ostali šetali.
Jedan od slugu Obri hola, ugledao ju je na vratima i požurio da joj pomogne
da siđe.
Ali pre nego što je Džordži stigla do Nikolasa, koji je bio u dubokom
razgovoru s Džejmsonom, Merijen je jurnula.
„Oh, strašno je, gospođice Džordžijana”, rekla je, zadihana od trčanja.
„London je preplavljen kugom!”

119
 14.

Ništa gore od histeričnih žena.

„London nije preplavljen kugom”, rekao je Nikolas, jureći za Merijen pre
nego što je počela da širi paniku.
„Nije?” upitala je sobarica.
„Da li želite da se to desi?”, upitao ju je, pomalo zbunjen tonom njenog
pitanja.
„Ne!” Okrenula se prema Džordži. „Bože moj, kako tako nešto mogu da
želim.”
Nikolas se jedva suzdržao da odgovori. U svakom slučaju, njegovu pažnju je
privukao sledeći Merijenin ispad.
„Sumpor i kuga!”
Zagledao se u nju. „Šta?”
„To je ono što je Džejmson rekao”, objasnila je Merijen.
„Ne”, uzvratio je Nikolas, „nije to rekao.” Ali tehnički je to bilo tačno ono što
je Džejmson rekao. Upravo je to rekao, uz mnogo psovki koje nisu prikladne za
uši jedne dame.
Ništa gore od histeričnih ljudi.
Udahnuo je i okrenuo se ka Džordži. „U kući Manston ima nekoliko slučajeva
gripa. Ništa alarmantno. I sigurno nema kuge.”
„Pa, to je olakšanje”, rekla je. „Zar nije?”
„S obzirom na to da je grip bezbedniji od crne smrti, da”, rekao je sa
sigurnošću. „Ali grip nije beznačajna stvar. Moraćemo da zaobiđemo London.
Nema šanse da ostanemo u kući Manston.”
„Sigurno nije toliko opasno”, rekla je Džordži. „To je tako velika kuća. Ne
moramo se približavati zaraženom delu.”
„Grip je veoma zarazan i još uvek ne razumemo kako se širi. To jednostavno
nije bezbedno, posebno za tebe.”
„Za mene?” Džordžine oči su se raširile, verovatno od iznenađenja, ili su je
iritirale. Nije mogao sa sigurnošću da kaže.
„To je bolest pluća”, objasnio joj je Nikolas. „Možda nisi imala napad gušenja
nekoliko godina, ali si gotovo sigurno podložnija ovoj bolesti od većine.”

120
 „Gospodin Roksbi je u pravu”, rekla je Merijen odlučno. „Vaša majka bi nas
žive spalila da vas izložimo takvoj opasnosti.”
Džordži se okrenula prema Merijen sa oštrijim izrazom lica nego što je
Nikolas navikao da vidi na njenom licu. „Moja majka”, rekla je, „više nije
odgovorna za moje blagostanje.”
„Ne, ali ja jesam”, rekao je Nikolas, željan da završi diskusiju. „I ne idemo u
London.”
Ne bi doveo Džordži, niti bilo koga od ostalih, u opasnost.
Bilo je čudno. Tek kada ga je Džejmson bez daha obavestio o izbijanju kuge
u Londonu, Nikolas je osetio svu težinu svojih novih obaveza. Sada nije bio
odgovoran samo za Džordži. Bio je to čovek sa celim domaćinstvom na svojim
leđima.
„Moramo im pomoći”, rekla je Džordži. Zatim kao da se nešto promenilo u
njoj, glas joj je bio ispunjen emocijama. „Moramo im pomoći, brinuti se o njima...
A ti si lekar.”
„Još nisam doktor”, podsetio ju je.
„Ali sigurno bi znao šta da radiš.”
„Dovoljno znam da ne mogu ništa da učinim.”
Uzdahnula je.
„Ne, ne, ne mislim tako”, rekao je brzo. Blagi bože, zvučao je pesimistički.
„Na osnovu Džejmsovog izveštaja”, rekao joj je, „ne mogu učiniti ništa za njih
što već nije učinjeno. Pozvan je lekar, a bolesnima je data vrbina kora i čorba od
kostiju.”
„Vrbina kora?”
„Čini se da pomaže kod groznice.”
Na čelu joj se pojavila vena. „To je tako zanimljivo. Pitam se koji je razlog...”
Čekao je da završi misao, ali ona je samo odmahnula glavom. „Nema veze.”
Trepnula je, zatim ga je pogledala, oči su joj se najednom razbistrile. „Šta sad?”
„Mi nastavljamo”, rekao je. „I naći ćemo mesto za prenoćište.”
„Hoće li to biti problem?”
Nikolas je uzdahnuo. Njegov otac je poslao čoveka unapred da rezerviše
mesto u gostionicama na putu, ali očigledno nije bilo planirano to prvo
zaustavljanje.
„Oprobaćemo sreću kao i svi na ovom putu”, rekao je on.
„Išao sam tamo-amo do Edinburga nekoliko puta i nikada ranije nisam imao
poteškoća da obezbedim sobu.”
Naravno, nikada nije putovao sa ženom, trinaest slugu i tri mačke. Mjau.
Bio je to delikatan zvuk, sasvim različit od zavijanja koje su trpeli celo po
podne. Pogledao je Džordži, upitno podignutih obrva.

121
 Odmahnula je glavom. „To nije bio Mačkoglavi.”
Uzdahnuo je. „Naravno da nije bio.”
Ali ona to nije čula. Već je krenula u kočiju, brinući se za Blanš.
Ime Blanš i nije imalo nekog smisla, s obzirom na to da je Blanš bila gotovo
potpuno crna.
„Da li je neko pronašao ostale korpe?”, upitao je Nikolas dok je pratio Džordži
do kočije.
„Mislim da niko nije ni pogledao”, rekla je Merijen, jureći za njim. „Da li
želite da to učinimo?”
„Ne, najbolje je da krenemo. Sutra ćemo ih pronaći za putovanje.” Merijen je
klimnula glavom, ali kad se odmaknuo da joj dozvoli da uđe u kočiju pre njega,
rekla je: „Ako nemate ništa protiv, gospodine, mislila sam da bih mogla da se
vozim u drugom vagonu.”
Džordži, koja je već sedela, isturila je glavu. „Jesi li sigurna? Manji je od
ovog, biće vas troje na sedištu.”
„Bićemo dobro”, rekao je Nikolas, prekinuvši raspravu. Iskreno, bio je
iznenađen kada je Merijen ušla u prvi vagon, kod njih, pri njihovom polasku.
Očekivali su da će kao mladenci imati malo prostora za sebe.
Mjau.
Uzdahnuo je. Zajedno sa mačkama.
Barem je đavo bio tih. Iako će pravi test doći kad točkovi počnu da...
Grrrrrrrrrrrrrrr!
„Žao mi je”, rekla je Džordži.
Nikolas je pokušao da se nasmeši. „Ništa se ne može učiniti.”
Uzvratila mu je smeškom, kojim se izvinjavala, zahvaljivala i bila spremna
da počupa kosu.
Grrrrrrr!
Fiksirao je mačku ledenim pogledom. „Ne zanima te romantika, zar ne?”,
promrmljao je.
„Šta si rekao?” upitala je Džordži, zapanjena.
Grrrrrrrrr!
Odmahnuo je glavom. Bilo mu je smešno kako, sve dok se nisu spakovali u
kočije i dok nije postalo jasno da Džordži vodi svoje kućne ljubimce, nije pomislio
na činjenicu da on zapravo i ne voli mnogo mačke. Njegova sestra je imala mačke.
One su bile najrazmaženija stvorenja na planeti i svuda su se linjale.
Grrrrrrrrrr!
A neke od njih su, očigledno, volele da se žale.
„Izvini”, promrmljala je Džordži. Uzela je šal, a zatim...

122
 Oči su mu se raširile. „Povijaš li tu mačku kao bebu?”
„Mislim da pomaže.”
Grrrrrrrrr!
Pa, bar nije odmagalo.
„Ajde, ajde, Mačkoglavi”, rekla je Džordži. „Nemamo još mnogo.” Podigla
je pogled prema Nikolasu. „Je l’ tako?”
On je slegnuo ramenima. Nije bio siguran gde će provesti noć. Rekao je
vozaču da se zaustavi u sledećoj uglednoj gostionici, ali ako nema mesta, morali
bi da nastave.
Grrrrrr.
„Mislim da je zaspao”, šapnula je Džordži.
„O, bože, hvala ti.”
Džordži je uzdahnula. „Zaista.”
Kada su konačno stali da prenoće, Džordži je bila iscrpljena. Uspavala je
Mačkoglavog, ali je morala da ga drži kao bebu do kraja putovanja. Pokušala je
jednom da ga spusti, pazeći da povoj bude čvrst, ali u trenutku kada je dodirnuo
klupu, otvorio je oči i zavijanje je počelo iznova.
„Ne, ne, Mačkoglavi”, promrmljala je, očajnički pokušavajući da ga smiri.
Zatim je pokušala da ga drži, dok ga je istovremeno postavljala na klupu.
Osećala se smešno, sva savijena u struku dok se naginjala nad njim, ali je htela da
ga natera da zaspi u takvom položaju.
„Podigni ga”, preklinjao ju je Nikolas.
„On ne zna razliku.”
„Zna!”
„Kako može da zna? Ima moje ruke oko sebe...”
„Zna!”
Podigla ga je. Odmah je utihnuo.
On je znao.
Prokleta mačka.
Zato ga je držala. Celo putovanje.
Držala ga je kad su svratili u prvu gostionicu, samo da bi joj rekli da nema
slobodnih soba.
Držala ga je kad su svratili u drugu gostionicu, gde je čekala dok su se Nikolas
i vozači savetovali najmanje deset minuta, da bi zaključili da im se ne sviđa izgled
ostalih gostiju.
Džordži nije bila baš sigurna šta to znači, ali pošto su svi imali iskustva
putujući po Velikom severnom putu a ona nije, odlučila je da im poveruje na reč.
Bilo je, međutim, kasno, kasnije nego što je trebalo da bude, i osetila je da su svi

123
nestrpljivo želeli da prekinu jednodnevno putovanje kad su se zaustavili ispred
treće gostionice.
Nažalost, pokazalo se da je samo neznatno bila bolja od prethodne dve.
„Bojim se da su loše vesti”, rekao joj je Nikolas kada je otvorio vrata kočije.
Džordži je čekala u kočiji, Mačkoglavi je i dalje bio povijen u njenom naručju.
„Molim te, nemoj mi reći da su puni.”
„Nisu, ali imaju samo jednu slobodnu sobu. Bojim se da ćeš morati da je deliš
sa sobaricama.”
„Nas pet? Hoćemo li imati mesta?”
„Gostioničar kaže da može poslati dodatnu posteljinu.”
„Ali šta je s tobom?”
„Spavaću u štali, zajedno sa ostalim muškarcima.”
„Ali to je naša...”
Prva bračna noć.
Reći su ostale neizgovorene.
„Snaći ćemo se”, odlučno je rekla Džordži.
Možda je tako bilo najbolje. Da li je zaista želela da svoju prvu bračnu noć
provede u jednoj gostionici koja se zvala Razjareni bik?
„Mogli bismo da nastavimo”, rekao je Nikolas, „ali deluje kao da su i ostale
obližnje gostionice pune i...”
„U redu je, Nikolase.”
„Konji su istrošeni”, rekao je, „i pretpostavljam da smo svi iscrpljeni.”
„Nikolase”, rekla je ponovo. „Bićemo dobro. Obećavam.”
Konačno je prestao da priča i samo je trepnuo. „Hvala ti”, rekao je.
„Nema na čemu.”
„Mogla bi da budeš ljuta zbog svega ovoga.”
„Mogla bih.” Nasmešila se. „Još uvek mogu.” Podigla je Mačkoglavog. „Želiš
li mačku?”
„Bože, ne.” Pružio je ruku. „Dozvoli mi da ti pomognem. Trebalo bi da
požurimo. Kasno je, ali rečeno mi je da još uvek možemo da večeramo. Napravio
sam aranžmane za večeru u privatnoj trpezariji.”
Mačke su predate sobaricama, sluge su odnele prtljag, a Džordži i Nikolas su
se probili kroz dvorište.
Gostionica se nalazila na prometnoj raskrsnici, a nakon toliko vremena u
kočiji, Džordži je bila nespremna za količinu ljudi koja je bila prisutna u dvorištu
gostionice.
Nikolas je, međutim, bio savršeno opušten. Svesno je koračao napred,
provlačeći se među strancima, dok se probijao do prednjih stepenica stare zgrade

124
Tjudor, u kojoj je sada bila gostionica Razjareni bik. Džordži mu je bila zahvalna,
ili bolje rečeno, njegovom laktu jer je mogla da ga uhvati pod ruku. Problem su
bile njegove duge noge. Morala je da juri kao miš samo da bi održala korak. Ali
se onda iznenada zaustavio nekoliko stopa od ulaza. Džordži nije imala pojma
zašto je stao i nije obraćala pažnju pa je udarila pravo u njega. Rukama se uhvatila
oko njegovog trupa dok je pokušavala da održi ravnotežu.
Bilo je blatnjavo, a zemlja tvrda, pad bi bio neuredan, neugodan i verovatno
bolan.
Za trenutak je bilo gotovo. Osetila je kako joj prsti dodiruju njegov čvrsti
stomak dok se vraćala u ravnotežu. Instinktivno se povukla unazad.
Osetila je kako joj je obraz pritisnuo njegov meki vuneni kaput. Zastao joj je
dah.
„Da li si dobro?” upitao ju je Nikolas, a ona je osećala savijanje u rukama.
„Dobro sam, ja...” Zastala je, shvativši da ga grli. Lice joj je bilo pritisnuto uz
njegova snažna leđa, uz prevoje na kičmi, za koje nije ni znala da su tu.
„Dobro sam”, rekla je ponovo i nevoljno olabavila stisak. Okrenuo se ka njoj.
Bili su licem u lice primaknuti. Kako su mu oči bile tako blistavo plave, čak i sada
kada je noć ukrala boju sa neba?
Je li to samo zato što je znala kako izgleda? Odrasla je sa Roksbijevima, svi
su oni imali te čudesne azurne oči.
Ali ovo je bilo nešto drugačije. Osećala se drugačije.
„Jesi li sigurna?”, upitao ju je.
Shvatila je da ju je držao za ruku. Osetila je...
Intimnost.
Spustila je pogled na njihove spojene ruke, a zatim ga pogledala u oči.
Poznavala ga je oduvek, ali odjednom joj je ceo svet bio čudan i nov.
Držao ju je za ruku, dok su je preplavile emocije, zbunjenost i nešto što nije
mogla sasvim da definiše.
„Džordži?”, rekao je tiho. „Da li si dobro?”
Usporila je disanje i rekla: „Da.”
Tada se taj trenutak završio.
Ali nešto u njoj se promenilo.
Ispostavilo se da je privatna trpezarija Razjarenog bika privatna samo zato jer
je odvojena od glavne trpezarije zidom sa vratima.
Ali samo otvorom za vrata. Ako su tamo nekad i bila vrata, odavno ih nema.
Dok su drugi gosti svojim telima poštovali lični prostor, to se ne bi moglo reći za
njihove reči i razgovor, koji je glasno i bahato prožimao vazduh.
Tu bi razgovor bio pravi izazov. Nikolas je skoro poželeo da su im obrok
odneli u sobu sa sobaricama, ali se onda setio da su kod sobarica bile mačke, i da

125
je bar jedna od tih mačaka verovatno zavijala, i iskreno, nije želeo ništa da ima s
tim. Možda je bio nemilosrdan, ali to je bila istina. Čak mu ni iritantno pevanje,
koje je dopiralo kroz vrata, nije smetalo. Ne bi mu ni dalje smetalo, ali
Džordžijana je bila dama, ako je dobro čuo, neko je uzvikivao, ni manje ni više,
nego rimovao uvrede neimenovanoj, ali veoma marljivoj ženi.
Trebao bi da ustane i kaže nešto.
Ali bio je previše gladan, a goveđi paprikaš je bio iznenađujuće dobar.
O, Martina, slatka moja, nečista krv je tvoja.
Nikolas se nasmejao. Martina.
Verovatno je bila Francuskinja.
I verovatno izmišljena, jadna žena, ako je verovati tekstu.
Pogledao je Džordži, nadajući se da joj grub rečnik nije previše smetao. Bila
je okrenuta leđima ulazu, pa srećom, nije mogla da vidi muškarce kako zajedno
nespretno plešu.
Džordži je bila namrštena. Ništa uznemirujuće, ali je imala taj daleki pogled,
pogled odsutnosti.
Nikolas se nakašljao.
Činilo se da ga ne čuje.
Nikolas je ispružio ruku i mahnuo joj pred očima. „Džordžijana”, rekao je, s
dozom humora u glasu. „Džordžijana Bridžerton.”
Roksbi, setio se. Džordžijana Roksbi.
Nije mislio da je primetila njegovu grešku, umesto toga, izgledala je kao da
joj je neprijatno što ju je uhvatio kako skuplja mačje dlake sa odeće.
Pocrvenela je. Pocrvenela! I izgledala je... Prelepo.
„Oprosti”, promrmljala je, gledajući u pod. „Razmišljam o desetak različitih
stvari. Ova buka mi ometa koncentraciju.”
„Da”, rekao je, ali je mislio kako je ona bila ta koja je njemu remetila
koncentraciju.
Bila je lepa, naravno, uvek je bila lepa sa jagodičastom plavom kosom i
inteligentnim plavim očima. Sada mu je bila i žena, pomislio je, a kad ju je
pogledao, ta lepota je bila drugačija.
I čudno, nije bio tako siguran da je to samo zato što su bili u braku. Imao je
najčudniji osećaj da bi čak, i da tog jutra nisu stali pred sveštenika i izrekli svoje
zavete, video nešto novo svaki put kad bi mu oči ugledale njeno lice.
Ona je postala otkriće, a on je oduvek imao beskrajno radoznao um.
Otpila je gutljaj vina, a zatim je obrisala ugao usana svojom salvetom. Oči su
joj preletele po trpezariji i zaustavile se na posebno glasnom prasku smeha
muškaraca u drugoj prostoriji.
„Da li su gostionice uvek ovako bučne?”, upitala je.

126
 „Ne uvek”, odgovorio je. „Ali smatram da je ovo prilično umirujuće posle
onoga sa mačkom.”
Nasmejala se. „Žao mi je”, rekla je. „To nije bilo u redu sa moje strane.”
„Koga se plašiš da ne uvrediš? Mačka?”
„Dao je sve od sebe”, rekla je.
„On je demon.”
„Ne govori to! On jednostavno ne voli da putuje.”
„Ni ja”, rekao je Nikolas. „On mi je uništio zadovoljstvo.”
Uputila mu je očajnički pogled, stisnutih usana. „On će te pridobiti”, rekla je
iskreno.
„Ako ga prvo ne ubijem.”
„Nikolase!”
„Ne brini”, rekao je. „Ne moraš mene da se plašiš. Sluškinje će prve da
puknu.”
„Mačkoglavi je veoma hrabra maca.”
Na ovo je mogao samo da podigne obrve.
„On je napao Fredija na drvetu.”
„On je bio taj?”
„Bio je briljantan”, rekla je Džordži, očima koje su treperile. „Svidelo bi ti
se.”
„Nakon što sam video šta je uradio Ouksovom licu, ne mogu da se ne složim.”
„Prvo je ovo uradio”, Džordži je rukama opisivala mačku kako je iskočila
kroz prozor, „a zatim je ovo učinio.” Rukama je napravila kandže. „Na kraju je
ovo uradio.”
Nikolas nije mogao da razazna ovaj poslednji pokret.
„Šta je to?”
Lice joj se veselo nasmejalo. „Previo se preko Fredijevog lica. Iskreno, ne
znam kako je Fredi mogao da diše.”
Nikolas je počeo da se smeje.
„Nacrtala bih ti ga da imam talenta. To je bila najsmešnija stvar koju sam
ikada videla. Odnosno, i sada je. Te večeri sam bila previše uplašena da Fredi ne
padne s drveta. Ali bože moj, da si mogao i sam da se uveriš u to... Vrištao je.
’Skini to! Skidaj to!’ Zabijajući svoje kandže u Mačkoglavog...”
„Kandže”, uzdahnuo je Nikolas, jer je to nekako bilo najsmešnije što je ikada
čuo.
A onda ju je smeh pokrenuo, kao što je smeh često činio, i njih dvoje su
potpuno izgubili bitku za dostojanstvom. Smejali su se i smejali, sve dok Džordži
nije morala da spusti glavu na sto a Nikolas se plašio da je istegao mišić.

127
 „Pa”, rekao je Nikolas, kad se oporavio, a Džordži usmerila pažnju na obrok.
„Pretpostavljam da mu dugujem zahvalnost. Ali moraš priznati, Mačkoglavi je
glupo ime za mačku.”
Gledao je Džordži kako zastaje, s podignutom kašikom do pola usta. „Šta je
bilo?”, rekao je. Iskreno, imala je najčudniji izraz lica.
Spustila je kašiku. „Oh?”, rekla je proračunato. „Glupo ime, zar ne? I pitam
se čija je to greška.”
Nikolas je zastao. Ovo je očigledno bilo pitanje na koje je trebalo da da
odgovor. „Edmundova?” Pretpostavljao je, jer je Edmund obično bio odgovoran
za takve stvari.
„Ti, Nikolase. Moju mačku si ti nazvao Mačkoglava.”
„Mačku sam nazvao Mačkoglava.” Bila je više izjava, nego pitanje.
„Nazvao si moju mačku Mačkoglava.”
„Sigurno se šališ.”
Džordžijana je otvorila usta, a ona je uredno spustila kašiku na sto. „Sigurno
se sećaš Plačljivice.”
Nikolas nije imao pojma o čemu je pričala.
„Merine mačke?” Džordži je podbadala. „Mačke tvoje sestre iz vremena kada
ste živeli u Itonu.”
Setio se. Prošle su godine i godine. Zaista mu se dopadala ta mačka. Bila je
to sitna maca koja se skrivala ispod majčine suknje i grickala je za gležnjeve.
Stalno je cvilela, kad bi se iznenadila, i bila je smešna.
Zatim se namrštio. Plačljivica?
Odmahnuo je glavom. „Ta mačka se nije zvala Plačljivica.”
Džordži mu je uputila rekla sam ti pogled. „Ne, Plačljivica se zvala Repa, ali
tada ste ti i Edmund mislili da je mnogo zabavnije reći Plačljivica.”
„Zabavnije je reći Plačljivica.”
Džordži je pokušavala da se ne nasmeje.
„Mislim”, nastavio je, „ko imenuje bilo koje stvorenje koje diše Repa?”
„Tvoja sestra. Svim ljubimcima je davala imena po hrani.”
„Da, pa, budimo zahvalni što Feliks nije dozvolio da njihovoj deci da imena
poput, knedla, puding ili slanina.”
„Jedna od njenih mačaka se zove Knedla.”
Zakolutao je očima. „Bilo je samo pitanje vremena.”
Na to je Džordži zakolutala očima. „Htela sam da Mačkoglavog nazovem
Zakrpa.”
„Zašto?”
„Jesi li ga ikada pogledao?”

128
 I nije ga baš zagledao. „Naravno da jesam.”
Džordži ga je pogledala.
„Iako sam ga uglavnom slušao.”
Ponovo je zakolutala očima.
Nasmejao se. „Ma hajde, moraš mi odati priznanje za to.”
„Vrlo dobro, touché.” A onda je zurila, čekajući da ga vrati na pravi kolosek.
„Vrlo dobro”, pristao je, „ispričaj mi priču. Kako sam ja odgovoran za smešno
ime tvoje mačke?”
Nije joj bilo potrebno dodatno ohrabrenje. „Kao što sam rekla, htela sam da
ga nazovem Zakrpa. Ima male oznake nalik na zakrpe oko očiju. Tačnije kao što
su holandski mornari imali poveze preko očiju.”
Nikolas je preskočio očigledno pitanje o tome, kako su knjige koje prikazuju
piratstvo, koje se dešavalo samo nekoliko kilometara od Obri hola, uspele da nađu
put iz bezbednosti kancelarije lorda Bridžertona do ruku mlade devojke, koja je
bila time impresionirana, i umesto toga samo rekao: „Samo preko jednog oka.
rekao bih.”
Ona se rugala i mrštila. „Da, pa, mislila sam da je to savršeno prikladno ime
za mačke, ali onda ste se ti i Edmund vratili kući na nekoliko nedelja, a kad ste se
vratili, Repa je prešla u Repicu, a Repica u Plačljivicu, i to je nekako dovelo do
odluke da Zakrpa bude Mačkoglavi.”
„Ne sećam se, iako, zvuči kao nešto što bismo mi uradili.”
„Pokušala sam da ga preimenujem u Zakrpu, ali on na to više nije reagovao.
Bilo je ili Mačkoglavi ili ništa.”
Nikolas je bio skeptičan da su mačke uopšte reagovale na dozivanje, ali nije
hteo da se svađa. „Žao mi je?”
„Žao ti je?”
„Zar ne bi trebalo?”
Razmislila je o ovom pitanju. „Da budem iskrena, ne znam da li si ti baš,
koliko i Edmund, bio na čelu komisije za imenovanje.”
„Bez obzira na to, kako bi bilo da se klonim imenovanja naše dece?” Nije bio
siguran odakle je ta misao došla, ili zašto ju je, zaboga, izgovorio naglas, ali činilo
se, da su reči naše dece bile previše za taj trenutak.
Možda je ovo bilo previše za par koji još nije doživeo svoju prvu bračnu noć.
Zatim, začuđeno, Džordži ga je pogledala. U njenim očima bilo je razigranosti
dok je govorila: „Zašto misliš da ja detetu ne bih dala ime Brunhilda?”
„Brunhilda je lepo ime”, odgovorio je.
„Misliš? Onda ću ja...”
Ali sve što je rekla presekao je zvuk otvaranja vrata praćen paničnim muškim
glasom koji je uzvikivao: „Ima li lekara u gostionici?”

129
 Bez razmišljanja, Nikolas je ustao.
„Šta misliš...” Džordži je promrmljala, a onda ga otpratila do vrata. Oboje su
u glavnoj trpezariji videli čoveka, konjušara po izgledu, prekrivenog blatom i
krvlju.
„Treba nam lekar u štali!”, plakao je.
„Dozvoli mi da izvidim ovu situaciju”, rekao je Nikolas Džordži. „Ostatak
obroka bi trebalo da poneseš u sobu.”
„Ali...”
Pogledao ju je. „Ne možeš ostati ovde sama.”
„Ne, nisam na to mislila. Trebalo bi da pođem s tobom. Mogu ti pomoći.”
I u tom trenutku je duboko u sebi znao da bi mogla. I da je to htela. I bila bi
od pomoći. Ali...
„Džordži, neophodan sam im u štali.”
„Onda ću s tobom u štalu. Ja mogu...”
„Džordži, ženama nije dozvoljen ulazak u štalu.”
„To je smešno.” Zagladila je suknju, dajući sve naznake da je planirala da ga
prati. „Svaki dan sam u štali.”
„Ti si u štali Obri holu. Ovo su javne štale.”
„Ali...”
„Ne”, rekao je, jer nije mogao da pazi na njenu sigurnost i da istovremeno
brine o povređenom muškarcu. „Poslaću slugu ili konjušara da te otprate do sobe
u kojoj su sluškinje.”
„Ali...”
„Ne možeš sa mnom u štalu”, rekao je odlučno.
„Ali ja... Ja...” Na trenutak je izgledala izgubljeno, kao da nije mogla da odluči
šta da radi. Ali, na kraju je progutala knedlu i rekla: „Vrlo dobro. Ionako sam
skoro završila sa jelom.”
„Vratićeš se pravo u sobu?”
Ona je klimnula glavom. Ali nije izgledala srećno zbog toga.
„Hvala ti.” Nagnuo se napred i brzo je poljubio u obraz. „Verovatno te neću
videti do jutra. Ionako provodim noć u štali. Kad završim, mogao bih da se
smestim i da prenoćim.”
Ispustila je mali uzdah. „Onda laku noć”, rekla je. „Pretpostavljam...”
„Odmah u sobu”, rekao je još jednom. Poslednja stvar koja mu je
bila potrebna, bila je da se brine o Džordžinoj sigurnosti.
„Da”, rekla je nestrpljivo. „Idem. Možeš me gledati ako želiš.”
„Ne, verujem ti. Moram da idem. Mislim da Vilok ima moju medicinsku torbu
i...”

130
 Ali nije slušala. Nije mogla. Već je izašao kroz vrata, noge su ga nosile brže
nego što je mogao da dovrši rečenicu.
Okrenuo se poslednji put. „Idi”, rekao je. „Nazad u sobu. Molim te.” A onda
je otrčao, sa željom da spase svet.

131
 15.

Džordži nije bila raspoložena kada se sledećeg jutra probudila. Znala je da ne

bi trebalo da se nervira jer je Nikolas insistirao da se vrati u sobu prethodne noći,
dok se on brinuo za povredu koja ga je čekala u štali. Ali, emocije nisu uvek bile
racionalne.
Takođe, bila je umorna.
Jedna vrlo mala soba, jedan prilično kvrgav krevet, pet žena, svaka sa
dugačkom pletenicom i tri mačke... Udobno nije reč koja bi opisala tu situaciju.
Sem, konjušar koji je došao iz Obri hola, bio je drag prema Darsi i doneo joj
je iz štale ljuljašku, koju je zakačio za grede. Naravno, prvo ju je ponudio Džordži,
ali ju je, zapravo, doneo za Darsi, i iako je Džordži na ljuljašku čežnjivo gledala,
ona je nije prihvatila.
Dakle, Darsi je bila u ljuljašci, a Marsi je, na majčino insistiranje, spavala na
podu, ali su u krevetu za dvoje ipak morale da se smeste tri žene.
Džordži se probudila sa Merijeninim laktom u pazuhu i neprijatnim ukusom
u ustima.
Frustracije od prethodne večeri se nisu smirile.
Sada, dok su se žene probijale kroz prometne prostore za utovar i istovar,
ispred štala, ona je potražila Nikolasa. Ako mu nije mogla pomoći u njegovom
medicinskom poslu, mogla bi ga barem prisiliti da joj ispriča sve o tome.
Ali Nikolasa nije bilo nigde.
„Gospodin Roksbi”, rekla je Džordži jednom od konjušara dok je predavala
Džuditinu korpu Merijen.
„Gde je on?”
„On spava, gospođo Roksbi.”
Džordži je zastala.
„Spava? Još uvek?”
„Da, madam. Sa povređenim čovekom završio je tek pre nekoliko sati.”
„O, bože, šta se dogodilo?”
„Nisam siguran, gospođo, ali bilo je dosta krvi.”
Još jedan konjušar pojavio se s njene druge strane.
„Radi se o slomljenoj nozi, gospođo. Prelom, gde je kost probila kožu.”
132
 „Složeni prelom”, rekla je Džordži. Možda se hvalila. Da, definitivno se
hvalila.
„Hm, da.”
„Hoće li biti dobro? Čovek sa slomljenom nogom?”
Konjušar je slegnuo ramenima. „Teško je reći, ali ako ne bude, neće biti kriv
gospodin Roksbi. Bio je pravi heroj, gospođo.”
Džordži se nasmešila. „Naravno da je bio. Ali, ovaj...”
Šta je trebalo da radi? Shvatila je da je ona bila glavna.
Bio je to nepoznat osećaj. Nepoznat, ali ne i neprijatan.
Poboljšala je držanje i nakašljala se. „Planirali smo da krenemo rano.”
„Znam gospođo”, rekao je prvi konjušar. „Samo je bio tako umoran. Hteli
smo da sačekamo što je moguće kasnije da ga probudimo. U ušima mu je pamuk,
a kravatu je vezao oko očiju pa nas ne čudi što još spava, ali...”
„Ali?”, upitala je ona.
Prvi konjušar je pogledao drugog, a zatim kočiju. Drugi konjušar je samo
pogledao u Džordžine noge, koje su još uvek stajale na stepenicama. „Ali?”,
ponovo je pitala.
„Ali, zaista smo prilično nervozni zbog mačke.”
Džordži je na trenutak zastala, a zatim je sišla. „Hoćete li me, molim vas,
odvesti do njega?”
„Do mačka?”
Jedva se suzdržala od komentara. „Mačak je već u kočiji. Volela bih da vidim
gospodina Roksbija.”
„Ali on spava.”
„Da, pomenuli ste.”
Konjušari su stajali u neprijatnoj tišini.
Prvi konjušar je konačno rekao: „Ovuda, gospo.”
Džordži je pošla za njim do štale, kad joj je konjušar rukom pokazao na levu
stranu, gde je i dalje visila jedna ljuljaška, u kojoj je spavao potpuno odeven
Nikolas, čija se figura jedva razaznavala pri slabom svetlu. Ruke su mu bile
prekrštene na grudima, a oči prekrivene kravatom.
Htela je da ga zagrli.
Htela je da ga zadavi. Da joj je dopustio da mu pomogne prethodne noći, ne
bi bio toliko umoran.
Međutim, ovo nije bilo vreme za sitničarenje.
Okrenula se i zakoračila nazad prema kočiji. Mogli su odložiti polazak za sat
vremena. Nikolasu je bio potreban san, a u kočiji niko nije mogao da odmori.
Držanje Mačkoglavog kao bebe jeste pomoglo, ali ga nije ućutkalo.

133
 Zastala je, zavirivši preko ramena u štalu. Više nije mogla da vidi Nikolasa,
ali mogla ga je zamisliti u ljuljašci, kako se lagano njiše pri svakom udisaju.
Delovalo je da mu je udobno. Mrzelo ju je da ga budi. Bio bi to loš potez.
„Gospođo?”
Podigla je pogled. Jedan od konjušara zabrinuto ju je posmatrao. I nije čudo.
Stajala je tamo čitav minut, zamrznuta u mislima.
„Gospođo?”, rekao je ponovo.
Lagani osmeh razlio joj se licem. „Trebaće mi malo konopca.”

Nikolas se probudio. Uznemirio se jer je video samo mrak kad je otvorio oči,
pa mu je trebao trenutak da se seti da je prethodne noći vezao kravatu preko očiju.
Odmotao je svoju improvizovanu masku za spavanje i zevnuo. Isuse, bio je
umoran. Viseća mreža je bila udobnija nego što je očekivao, ali nije mogao a da
ne razmišlja o činjenici da je prvu bračnu noć trebalo da provede sa svojom
ženom, u krevetu.
Njegova žena.
Bio je oženjen jedan dan i jedva da ju je poljubio.
Morao je da učini nešto po tom pitanju.
Pogledao je oko sebe. To je bila poslednja viseća mrežasta ljuljaška, a vrata
štale bila su širom otvorena. Nebo je bilo jarko belo. Da je plavo, bilo bi bolje, ali
belo bez kiše je moglo da prođe.
Nogama je udario u zemlju baš kad se jedan od konjušara iz Krejka pojavio
na vratima i mahnuo mu.
„Dobro jutro, gospodine”, rekao je konjušar. „Skoro smo spremni.”
„Spremni?” Odjeknulo je u Nikolasovom glasu. Koje je doba bilo? Posegnuo
je u džep po sat, ali pre nego što je uspeo da pogleda, konjušar je rekao: „Gospođa
Roksbi je bila veoma zauzeta.”
„Organizujete doručak?” upitao je Nikolas. Bilo je pola osam, mnogo kasnije
nego što je mislio da započne svoj dan.
„To, i to, hm...” Konjušar se namrštio. „Trebalo bi da se uverite sami.”
Nikolas nije bio siguran da li će biti znatiželjan ili uplašen, ali je odlučio da
krene sa znatiželjom, sve dok se ne uveri u suprotno.
„Ona je pametna, jeste”, rekao je konjušar. „Gospođa. Mislim, Roksbi.”
„Jeste”, složio se Nikolas, iako nije mogao da zamisli kakvu je to inteligenciju
uspela da pokaže u pola osam ujutro, u gostionici Razjareni bik.
Uputio se do vrata staje i nakratko zastao. Na sredini prilaza bile su dve kočije,
okružene malom gomilom posmatrača.
Činilo se da svi gledaju u njegovu ženu.

134
 Džordži je stajala na stepenicama glavnog vagona, spremna za putovanje,
obučena u haljinu boje šljive, sa raskošnom raspuštenom kosom bez ukrasa na
glavi.
„Da, tako”, rekla je, dajući uputstva nevidljivoj osobi unutar kočije. Pauza, a
zatim: „Ne, ne tako.”
„Šta se događa?”, Nikolas je upitao prvu osobu na koju je naišao.
„Najčudnija stvar koju sam ikada video.”
Nikolas se okrenuo i zatreptao; tek tada je shvatio da čovek sa kojim je
razgovarao nije član njihove putujuće družine. „Ko ste vi?”, upitao je.
“Ko ste vi?”, čovek je uzvratio.
Nikolas je pokazao prema Džordži. „Njen muž.”
„Zaista?” Čovek se nacerio. „Ona je nešto posebno.” A onda je počeo da se
smeje.
Nikolas se namrštio. Šta dođavola?”
„Gledao sam je najmanje četvrt sata.”
Nikolas je shvatio da mu se ovaj čovek nije sviđao.
„Jeste li?”, promrmljao je.
„Ako ovo uspe...” Čovek je sa divljenjem odmahnuo glavom pre nego što se
okrenuo licem ka Nikolasu. „Da niste slučajno krenuli na sever?”
„Zašto?”, sumnjičavo je upitao Nikolas.
Njegov novi najbolji prijatelj ovo je prihvatio kao da. „Znate li gde odsedate?
Očajnički želim da znam kako će ovo ispasti. Kladimo se na to.”
„Šta?”
„Ili bismo se kladili, da možemo da budemo sigurni da ćemo čuti rezultate.
Da nećete da se zaustavite u Biglsvejdu? Možete li da kažete kako je bilo u
Kraljevskom dometu i da nas obavestite kako ide?”
Nikolas je poslednji put iznervirano pogledao čoveka i odjurio do Džejmsona,
koji je stajao bliže Džordži.
„Džejmsone”, rekao je, možda malo grublje nego što je nameravao. „Zašto se
gomila gledalaca okupila oko moje žene?”
„Oh, budni ste!” rekao je Džejmson. „Dobro jutro gospodine.”
„Da li je dobro?”, upitao je Nikolas. „Da li je?”
„Svi se tome nadamo, gospodine. Gospođa Roksbi se svakako trudi.”
„Ali šta ona radi?”
„Malo više!” Džordži je vikala. „Tačno, tako. Sada zavežite čvor upravo
tamo. Uverite se da je čvrsto.”
Grrrrrrrrrrrr!

135
 Nikolas je skoro zaboravio posebnu strahotu tog zvuka. „Gde se nalazi?”,
upitao je očajnim glasom. Gospode bože, nije dobro spavao. Ili bolje rečeno, nije
mnogo spavao. Nije mogao podneti još jedan dan vožnje u kočiji sa zveri.
„Našli smo njegovu korpu”, rekao je Džejmson, pokazujući na pletenu korpu
koja se nalazila u podnožju olovne kočije. „Međutim, izgleda da mu se ne sviđa.”
Grrrrrrrrr!
Nikolas je odlučno okrenuo leđa mački.
„Da li bih bio u pravu ako pretpostavim da trenutna dešavanja gospođe Roksbi
imaju neke veze sa mačkom?”
„Ne bih voleo da pokvarim iznenađenje, gospodine.”
„Još malo...” čuli su Džordži kako kaže, nakon čega je usledilo: „Savršeno!”
Isturila je glavu. „Mi... Oh! Budan si.”
Nikolas se poklonio. „Kao što vidiš.”
Bacio je pogled na prepuno dvorište. „Kao što svi mogu da vide.”
„O, da.” Obrazi su joj se zacrveneli, iako, više zbog ponosa nego zbog
sramote.
„Izgleda da smo prikupili malo publike.”
„Možemo samo da se zapitamo zašto ti je potrebna publika.”
„Uđi, uđi” nagovarala ga je. „Moram da ti pokažem svoje remek-delo.”
Nikolas je napravio korak napred.
„Čekaj!”
Zastao je.
Podigla je ruku. „Samo trenutak.” Zatim je, gledajući pored njega, rekla:
„Može li mi neko predati mačku?”
Nije bilo pitanja na koju mačku je mislila. Jedan od konjušara je uzeo korpu
Mačkoglavog i predao je jednoj od sluškinja, koja ju je dala Džordži.
„Za trenutak ću biti spremna za tebe”, rekla je. Zatim je zatvorila vrata.
Nikolas je pogledao Džejmsona.
Džejmson se nacerio.
Grrrrrrrrrrrrr!
Nikolas se namrštio. To nije zvučalo baš kako treba.
Nije da je sve što je mačka uradila zvučalo kako treba, ali ovi krici su bili gori
nego obično.
Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!
Nikolas je pogledao Džejmsona. „Ako ne otvori vrata za pet sekundi, ući ću.”
Džejmson je zadrhtao. „Srećno, gospodine.”
Začuli su se zvuci tuče, nakon čega je usledio još jedan urlik, blago prigušen.
Nikolas je udahnuo. Bilo je vreme da spasi svoju ženu.

136
 Grrrrrr... Grrrrr...
Mjau.
Nikolas se zaustavio. To je skoro zvučalo...
Srećno?
Mjau.
„Ona je to uradila”, Džejmson je rekao uz poštovanje.
Nikolas ga je pogledao, a zatim krenuo u kočiju.
Džordži je otvorila vrata. „Uđi”, rekla je, ljubaznim glasom.
Sa jednakim strahom i radoznalošću, Nikolas se popeo stepenicama do kočije,
da bi ga dočekao prizor...
„Je li to ljuljaška?”
Džordži je uzbuđeno klimnula glavom.
„Za mačku?”
„To je moj izum. Ali naravno da to ne bih mogla sastaviti bez Semove
pomoći.”
Nikolas se okrenuo i trepnuo prema dosad nezapaženom konjušaru koji je
ponosno stajao na kraju kočije.
„To je bila sve gospođina ideja, gospodine”, skromno je rekao konjušar.
Nikolas je mogao samo da bulji. Prvo u konjušara, zatim u Džordži, pa u
narandžastu mačku, koja je bila okačena u mrežu.
„Mislim da mu se sviđa”, rekla je Džordži.
Nikolas nije bio tako siguran u to. Istina, Mačkoglavi je zvučao gotovo
zadovoljno, ali izgledao je smešno.
I smešno neprijatno.
Sve četiri noge bile su mu provučene kroz rupe na mreži, viseći poput
krznenih grančica. Lice mu je bilo zgnječeno, ali vidljivo kroz još jedan otvor,
dok mu je debeo komad užeta podupirao bradu.
„Hoće li se ugušiti?”, upitao je zabrinuto Nikolas, gledajući Džordži i
Mačkoglavog.
„Ne, mislim da mu je udobno. Pipni ga.” Uhvatila ga je za ruku i stavila je
ispod trbuha Mačkoglavog. „On prede.”
Nikolas je pogledao Sema. Zašto, nije bio siguran. Ali sigurno je neko ipak
posedovao trunku razuma. „Da li smo sigurni da to nije samo loša probava?”
„Ne, ne”, rekla je Džordži, „definitivno prede. Mada si u pravu, moraće kad-
tad da se olakša.”
„Svi ćemo u nekom trenutku morati da se olakšamo”, rekao je Nikolas pomalo
omamljeno.
„Da, naravno. Samo je malo, ovaj, komplikovano smestiti ga u mrežu.”

137
 „I izvaditi ga iz nje?”
„Još nisam pokušala”, priznala je.
„Nadajmo se da ćemo shvatiti kako da ga izvučemo pre nego što njegove
potrebe postanu hitne.”
Iza njih, Sem je ispustio zabavni zvuk.
„Ali šta misliš?”, upitala je Džordži.
Mislio je da je poludela, iskreno, ali bila je tako ponosna na sebe da on to
nikada ne bi rekao.
„Mislim da je genijalno”, rekao je. Što je takođe bilo tačno. Rešenje je bilo
genijalno i poludela je.
„Nisam bila sigurna da li će mu se to svideti”, rekla je Džordži sa osetnim
uzbuđenjem i ponosom. „I još uvek ne znam šta će se dogoditi kada počnemo da
se krećemo, ali vredelo je pokušati.”
„Zaista.”
„Na kraju krajeva, jutros si izgledao tako udobno u svojoj visećoj mrežastoj
ljuljašci.”
„Ja?”
„Nisam htela da te uznemiravam. Svi su govorili da si sinoć tako naporno
radio. Moraćeš da mi ispričaš kasnije u toku dana.”
„Ovo si napravila po uzoru na mene?”
Mačkoglavi je ispustio čudan zvuk, ali to nije bio urlik.
„Zvuči...” Nikolas je tražio tačan opis. „Nesrećno, tačno.”
„Ali bolje nego juče”, vedro je rekla Džordži.
„Apsolutno.” Nikolas je ovo rekao sa punim uverenjem. Gore nije moglo biti.
Grrrmfffffgrfff.
Nikolas se pomerio da bolje osmotri. Moguće je da je promena volumena u
glasu mačke mogla biti posledica nemogućnosti da otvori usta. Ali sve dok je
mogao da diše...
„Hoćemo li krenuti?” rekla je Džordži.
Sem je pritrčao do vrata. „Da, madam.”
Ali tek što je skočio, Merijen se pojavila na vratima.
„Da li se danas voziš sa nama?”, upitala ju je Džordži.
Nikolas je sluškinji uputio dug i strog pogled.
„Pa, moje stvari su ovde”, rekla je Merijen, nervozno pokazujući rukom ka
maloj torbici na klupi.
Dug. Strog. Pogled.
„Ali ja mogu da se vozim u drugoj kočiji”, rekla je Merijen vrlo brzo.
Nikolas je sluškinji gotovo neprimetno klimnuo glavom.

138
 „Jesi li sigurna?”, upitala je Džordži. „Mislim da će se mačka ponašati bolje
nego juče.”
„Ja... Ah...”
Nikolas nije skidao pogled sa Merijeninog lica. Ona se, zauzvrat, veoma
trudila da ne gleda u njega.
„Ja mislim... Mislim da bi mi bilo bolje...”
Merijen ga je slučajno pogledala. Obrve su mu se podigle.
„Volela bih da bolje upoznam gospođu Hibert”, izustila je Merijen. „I Marsi
i Darsi.”
„Oh”, rekla je Džordži. „Pretpostavljam da to ima smisla.”
„Takođe”, Merijen je oprezno pogledala Mačkoglavog, „ovaj položaj izgleda
neprirodno.”
Džordži se namrštila. „Tehnički gledano, pretpostavljam da je to neprirodno.”
Nikolas je pogledao mačku. Iskreno rečeno, bilo je teško skrenuti pogled.
Mjau.
„Vreme je za polazak”, najavio je Nikolas. Neko je morao da donese odluku.
Pružio je Merijen njenu torbu. „Vidimo se na sledećoj stanici.”
A onda je, pre nego što je iko uspeo da protestuje, čak i Mačkoglavi, zatvorio
vrata.
„Ah, konačno”, promrmljao je Nikolas.
„Da li je sve u redu?”, upitala je Džordži. Zvučala je... Ne baš nervozno.
Možda radoznalo.
„Nikolase?”
Možda malo nervozno.
„Trebalo bi da sedneš pre nego što krenemo”, rekao je.
„Oh. Da. Naravno.” Sela je, mada ne tamo gde je on to želeo.
„Nije ti muka kad sediš naopako?”, upitao ju je.
„Šta? Oh. Ne baš.”
„Ne baš?”
Počeli su da se kreću. Zadržali su dah, ali Mačkoglavi nije ispuštao zvuk
„Ne mnogo”, ispravila se Džordži.
„Onda sedi ovde.” Pružio joj je ruku, uhvatio je i povukao do sebe. „Ne
grizem.”
Nije joj pustio ruku.
Pocrvenela je. „Mislila sam da želiš prostora.”
„Ima dosta mesta.”
Ona se malo povukla, a on joj je nevoljno pustio ruku. To joj je bilo potrebno
da bi se Džordži smirila.
139
 Polako su se kretali kroz selo. Nikolas i Džordži su oprezno pazili na mačka.
Ali nije proizveo nikakav zvuk.
„Neverovatno”, promrmljao je Nikolas.
„Nisam bila sigurna da će uspeti”, priznala je Džordži.
„Možda si ti genije, gospođo Roksbi.”
Okrenula se prema njemu i nasmešila se.
I opet, njen osmeh je bio sunce, koje je rasteralo oblake tog sivog dana.
„Džordži?”
Oči su joj zasjale od radoznalosti.
„Sad ću te poljubiti.”
Jer iskreno, prošlo je dosta vremena.

140
 16.

Na neki način, Džordži je znala šta je hteo da kaže pre nego što je išta rekao.
Bilo je nečega u očima, u načinu na koji ju je pogledao i uzeo za ruku, pre nego
što je progovorio. I naravno, bilo je čudno što se nisu poljubili, bar ne kako treba.
Bili su venčani. Trebalo je da se poljube.
Džordži jednostavno nije bila sigurna da je taj osećaj...
Da bi trebalo da oseća...
Pogledala ga je.
Pogledala je Nikolasa, čoveka koga je poznavala celog života, čoveka o kome
je tek nedavno prestala da razmišlja kao o dečaku. Nije mogla da dođe do daha,
niti da skrene pogled s njegovih usana, niti je mogla da zamisli osećaj dodirivanja
njihovih usana.
Razmišljala je o činjenici kako je uzela njegovo prezime. Obećala mu se u
dobru i u zlu, sve dok ih smrt ne rastavi.
Trebalo je da se oseća prosvetljeno, ali ono što je sada osećala nije bilo
duhovno, bilo je prostačko i telesno, i oduševljavalo ju je, ali ju je i plašilo.
„Džordži?”
Njegov glas. Uznemiravao ju je. Ovo je bilo novo osećanje.
„Džordži?”
Pogledala je njegove usne, a zatim oči.
„Previše razmišljaš”, promrmljao je.
„Kako znaš?”
„Znam.”
„Misliš da me poznaješ”, prošaptala je.
Činilo se da ga je ovo zabavljalo. „Uvek sam te poznavao.”
Odmahnula je glavom. „Ne. Ne kao sada.”
„Ne kao što ću”, nasmejao se.
Samo ih je centimetar razdvajao, a onda su polako i tiho, njegove usne
dodirnule njene. U početku je to bio najmekši dodir kože. Kada mu je ruka
dodirnula njen potiljak, Džordži se umalo istopila. Njegov jezik je pratio liniju
njenih usana, a ono što je počelo kao nagoveštaj poljupca, pretvorilo se u nešto
dublje. Vrelije.
141
 Džordži se zadihala od neočekivanog naleta emocija, a kad su joj se usne
razdvojile, poljubac je postao još intimniji, sadržajniji.
Nije znala da poljubac može uključivati nešto više od dodira usana. Ili, da će
moći da ga oseti svuda, po koži, u krvi, u samom središtu svoje duše.
„Nikolase”, promrmljala je i osetila čuđenje u svom glasu.
„Znam”, bio je njegov odgovor. „Znam.”
Osetila je kako mu se ruke kreću ka njenim leđima, ali nije bilo važno da li je
povlači uz sebe, već je bila privijena uz njega. Tu potrebu u njoj, nije potpuno
razumela.
Znala je samo da je želela taj osećaj. Želela je da bude bliže.
Želela ga je.
Uzvratila mu je poljubac, ili je barem mislila da jeste. Nikada pre nije
poljubila nikoga, ne ovako. Dopalo mu se, verovatno je sve uradila kako treba.
A njoj se i te kako dopadalo.
Prošla mu je rukom kroz kosu. Sigurno je u nekom trenutku svog života to
već uradila, ali odjednom je morala da sazna, upravo u tom trenutku, kakav je
osećaj među prstima. Da li je bila mekana? Elastična? Ili, i jedno i drugo? Želela
je da dotakne njegove elastične kovrdže, da jednu kovrdžu povuče i pusti da se
vrati u svoj položaj.
Ali prvo je samo htela da ga dodirne. Da oseti njegovu toplinu i da se nasladi
znanjem da ju je on želelo isto koliko i ona njega.
Bio je to omamljujući, vrtoglav osećaj.
Veličanstven.
„Džordži”, promrmljao je, a ona je čula čuđenje u njegovom glasu.
Pa je rekla, baš kao i on pre toga: „Znam”.
On se nasmešio. Osetila ga je na svojoj koži, dok su mu usne prelazile preko
njenog obraza do linije njenog vrata.
Zabacila je glavu unazad, drhteći od ushićenja kad su njegove usne pronašle
udubljenje u vratu. Nije znala... Nije ni slutila... Da joj je neko samo rekao...
Mjau.
„Nikolase”, prošaptala je. Radio je nešto krajnje šokantno i divno.
Mjau.
Možda ako bi ignorisala taj zvuk...
Mjau.
Pogrešila je kada je pogledala u Mačkoglavog.
Mačkoglavi.
Bio je zagledan u nju, pogledom nakaze.

142
 „Šta nije u redu?” Nikolas je promrmljao, dok su mu tople usne još uvek bile
pripijene uz njenu kožu.
„Ništa”, rekla je Džordži čvrstim glasom. Zatvorila je oči.
Grrrr!
„Stani!”, rekla je, ponovo otvarajući oči.
Nikolas se trznuo unazad.
„Ne, ne ti!” Uhvatila ga je za rame.
„Nemoj da staješ.”
Zbunjeno je zurio u nju. „Šta se događa?”
Mjaaauuu.
Džordži je ljutito pogledala mačku. Bez sumnje, to je bilo najzvučnije mjau
koje je ikada čula.
„Da li si čuo to?”, upitala je.
Nikolas ju je neprestano ljubio, prelazeći na posebno osetljivo mesto blizu
njenog uha. „Ignoriši ga.”
„Ne mogu.”
„Potrudi se.”
Džordži je okrenula glavu i uputila Mačkoglavom direktan pogled. Čula je
uvučeni mačji dah, a zatim...
Grrrrrrrrrr!
„Ne”, praktično je zastenjao Nikolas. „Ne, ne, ne.”
Džordži je ponovo pogledala mačku. „Prestani s tim”, prosiktala je.
Mačkoglavi je gledao.
Džordži se okrenula prema Nikolasu.
Grrrrrrrr!
„Šta je?” Okrenula se.
Mačkoglavi je preo.
„Ti lukava lisice”, uzdahnula je.
Nikolas je uglavnom bio miran. „Da li razgovaraš sa mnom ili sa mačkom?”
Džordži se odvojila od muževljevih ruku i sela, kako bi mogla bolje da
pogleda Mačkoglavog. „Dovoljno je.”
„Zaista se nadam da to kažeš mački”, primetio je Nikolas.
„On pravi tu užasnu buku samo kad me ljubiš.”
„Šta ako ti mene poljubiš?”
„Nikolase”, zastenjala je.
„Ne želim da branim zver”, rekao je, „ali je juče zavijao najmanje šest sati. A
nismo se, koliko se jasno sećam, ljubili.”

143
 „Da, ali to je bilo drugačije. Nije visio u mreži.”
Nikolas je rukom prošao kroz kosu i podigao pogled prema smešno uzrujanoj
mački. „Da budemo iskreni, ne vidim kako viseća mreža pomaže.”
„On sada ćuti. I takođe, ne moram da ga držim.”
„Istina”, promrmljao je Nikolas. Naslonio se i oboje su gledali Mačkoglavog,
kako se nežno ljuljao dok je kočija jurila.
„Ovo je zaista zanimljivo”, promrmljao je Nikolas. Nagnuo se napred,
gledajući mačku sa oštroumnim izrazom lica. „Trebalo bi da testiramo hipotezu.”
Ova izjava je zapanjila Džordži. „Šta?”
Odmah je prešao na akademski stil.
„Hipoteza je teorija napravljena na...”
„Znam šta je hipoteza”, presekla je. „Jednostavno ne znam na šta misliš kad
kažeš o testiranju jedne.”
„Ah. Dobro, dobro. Kao što znaš, obeležje naučnog istraživanja je rigorozno
ispitivanje hipoteza. Teorija je samo teorija, sve dok ne sprovedeš eksperiment da
to i dokažeš.”
Džordži ga je sumnjičavo gledala. „Koja je tvoja teorija, tačno?”
„Tehnički”, odgovorio je, „to je bila tvoja teorija.”
„Moja?”
„Da zver pokušava da nas spreči da se ljubimo.”
„Nisam baš tako rekla”, istakla je Džordži.
„U svakom slučaju, sumnjam da je to istina. On jednostavno nije tako
pametan.”
„Pametan ili ne”, promrmljao je Nikolas, „on je izvor Sotone”.
„Nikolase!”
„Kad stignemo u Škotsku, uzećemo pse.”
„Ne tako glasno”, upozorila ga jeDžordži. „Džudit će te čuti.”
Mora da se šalila.
„Veoma je pametna.”
Nikolas je dugo gledao u nju pre nego što je podrugljivo zakolutao očima.
„Ti si taj koji želi da sprovede naučni eksperiment na mojoj mački.”
Pogledao je Mačkoglavog, koji je i dalje visio u mreži kao čudna, krznena
biljka. „Sprovodim eksperimente?”
„Uspelo je, zar ne?” rekla je. „Potpuno je tih.”
„Dok te nisam poljubio.”
„Dobro... Da.”
Oči su mu zasijale od iščekivanja. „Sada je vreme za moj eksperiment.”
„Malo me plašiš”, rekla je.
144
 Odmahnuo je rukom. „Mogu li da te poljubim?”
Džordži je bila pomalo iznenađena, i iskreno, možda malo razočarana
bezličnim tonom njegovog glasa. Ali nije mogla smisliti nijedan razlog da odbije,
pa je klimnula glavom. Nikolas joj je dodirnuo bradu i privukao je k sebi.
Usne su im se spojile i ona se ponovo stopila sa njim.
Prsti su joj trnuli od samog dodira njihovih usana, a njeno telo je bilo...
Grrrrrrrrr!
„Znao sam”, progunđao je Nikolas. Okrenuo se oko sebe, zureći u mačku.
Džordži je trepnula. „Šta?” Zvučala je ošamućeno.
Osećala se omamljeno.
„Prokletstvo, mešanje...”
Bilo je i drugih reči, ali glas mu je bio previše tih da bi ih mogla čuti.
„Pogledaj kako nevino izgleda”, rekla je Džordži.
Ispružila je ruku i počešala smrknuto malo lice Mačkoglavog. „Nema šanse
da nas namerno sabotira.”
„Činjenice su činjenice, Džordžijana. Tvoja mačka je demon.”
Ona je prasnula u smeh. Jednostavno nije bilo drugog mogućeg odgovora.
„Mogu li da ga okrenem?”, upitao je Nikolas.
„Mačka?”
„Postoji li način da okrenemo viseću mrežu da ne bude okrenut prema nama?”
„Hm, ne, mislim da ne.” Džordži je napravila grimasu, ponovo gledajući u
svoj izum. „Ne, osim ako ga ne izvadimo napolje i ne suočimo se s njim na drugi
način.”
Ovo nije htela da uradi. Jedva je Mačkoglavog ubacila u viseću mrežu, i imala
je ogrebotina da to i dokaže.
Ali ona je takođe zaista želela da nastavi da ljubi svog muža, pa je rekla:
„Mogli bismo da se prebacimo.”
Pogledao ju je.
Pokazala je. „Na drugu stranu.”
„Mislio sam da si rekla da ti je muka ako sediš okrenuta unazad.”
„Ne ako me ljubiš.”
„To nema nikakvog smisla”, rekao je.
Nasmešila se. „Znam.”
Pogledao ju je. Pogledao je klupu okrenutu unazad.
Pogledao je u Mačkoglavog i nasmešio se.
„Krećemo!” On se nacerio i skočio na drugu stranu kočije, vukući je za
sobom.
Džordži se spustila na sedište, smejući se.
145
 Nikolas se spustio za njom.
„Mnogo bolje”, zarežao je.
Ova situacija ju je samo naterala da se više kikoće. „Nisam znala da bi ovo
moglo biti tako zabavno.”
„Nemaš pojma”, promrmljao je, grickajući joj vrat.
Povukla se, tek toliko da ga pogleda sa nestašnim osmehom. „Mislila sam da
si rekao da tvoji poljupci nisu bili uvežbani.”
Ponovo je zarežao i svojom se težinom spustio na nju, na uzbudljivo
posesivan način. „Znam dovoljno da mi bude jasno da ću neizmerno uživati u
našoj prvoj bračnoj noći.”
„Samo ti?”, zadirkivala je.
Oči su mu se otreznile i prineo je njenu ruku ustima. „Džordži, obećavam ti
da ću učiniti sve što je u mojoj moći da ti priuštim prijatno iskustvo.” Izgledavši
tako ozbiljno, izmamio joj je osmeh. Poželela je da ga nasmeje. Ispružila je ruku
i dodirnula mu obraz. „Sigurno više nego prijatno iskustvo?” Zastao je pre nego
što je rekao: „Ženi može biti teško prvi put.” Zurila je u njega. Da li je mogao da
govori iz iskustva? „Ali nisi... Mislim... Ne sa ženom koja nije...”
Odmahnuo je glavom. „Ne. Ne naravno da ne. Ali ja...” Pročistio je grlo.
„Razgovarao sam sa ljudima.”
Džordži mu je dodirnula obraz. Izgledao je užasno posramljeno i volela ga je
zbog toga. Pretpostavljala je da su neke žene želele iskusne muževe, koji su imali
iskustva sa mnogo žena.
Užas.
Svidelo joj se što Nikolas, pre nje, nije bio sa mnogo žena. Nije želela da je
upoređuje sa drugim ženama. I nakon načina na koje se društvo ponašalo prema
njoj, posle afere sa Fredijem Ouksom, nije joj to trebalo u životu. „Džordži?”,
rekao je Nikolas.
„Gde si odlutala?”
„Hm?”
Poljubio joj je ugao usta. „Trenutno izgledaš previše ozbiljno.”
„Samo razmišljam.”
„Razmišljaš, a? Ne bi trebalo da razmišljaš.”
Nasmejala se. „Ne?”
„Ako imaš vremena da razmišljaš, onda ne radim ovo najbolje.”
„Ne, nikako, ja... Oh!”
Njegova ruka je nastavila da čini đavolske stvari do njenog kolena. „Sviđa ti
se, zar ne?”
„Gde si ovo naučio?”

146
 On se nasmejao i slegnuo ramenima. „Nadoknađujem sve u hodu.” Džordži
je uzdahnula. Situacija u kojoj se nalazila bila je najbolji način za prelaženje
dugog puta u kočiji.
I na njihovu sreću, imali su ceo dan.

147
 17.

Do kraja dana, Džordži je bila uglavnom divno raspoložena. Uglavnom.

Viseća mreža je Mačkoglavog držala mirnog zapanjujućih pet sati. Pet
veličanstvenih, ljupkih sati ljubljenja, pa dremanja, pa opet ljubljenja. I negde u
sredini svih dremanja i ljubljenja, Nikolas ju je počastio neverovatno detaljnom,
potpuno uzbudljivom, tužno ispričanom pričom o složenom prelomu prethodne
večeri.
Džordži je bila zgrožena. Nije bila baš imuna na krvarenje, koliko bi to volela.
Stomak joj se zgrčio kada je Nikolas opisao kako je vratio kost na svoje mesto.
Bila je sigurna da je to nešto na šta se čovek navikne, posle malo prakse. Ona je
to rekla Nikolasu, a on joj je priznao da se isto tako osećao kada je tek počinjao
studije. Neki od njegovih drugova iz grupe su čak padali u nesvest. Zadirkivali su
ih, ali očigledno je to bila sasvim normalna i očekivana reakcija.
Vatreno krštenje za svaku novu generaciju studenata.
Džordži nije navikla na priče o muškarcima koji su padali u nesvest. Ako je
neko padao u nesvest, to su bile žene. Dugo je sumnjala, međutim, da to nije imalo
veze sa, takozvanom, slabijom konstitucijom, već sa korsetima. Kao neko ko je
patio od gušenja, ideja o korsetu koji stiska rebra i onemogućava disanje, nije joj
se dopadala.
Slučaj njene sestre i požar izazvan na haljini bio je odličan primer. Bili je bila
sportski i najskladnije građena osoba koju je Džordži poznavala.
Jednom je čak jahala konja unazad. Ako ona nije uspela da prođe kroz sobu,
noseći haljinu sa žiponom i korsetom, a da pritom nikoga ne zapali, Džordži nije
znala ko bi drugi mogao.
Dobro, stotine devojaka je uspelo na sudu da dokažu da su požari bili slučajni,
ali Džordži je bila sigurna da se nijedna od njih nije osećala ni najmanje udobno
u svojoj haljini.
U svakom slučaju, niko nikada nije pričao o tome da muškarci padaju u
nesvest, pa Džordži nije bila tako oduševljena kad je čula, da se više njih srušilo
na pod kad su prvi put videli secirano telo.
Činilo joj se pogrešnim što žene ne mogu biti lekari. Svakako da bi žena lekar
mogla bolje da leći pacijentkinje. Sigurno bi poznavala bolje žensku anatomiju
nego muškarac. Bilo je to jednostavno zdravo razmišljanje.

148
 To je rekla i Nikolasu. Pogledao ju je, razmišljajući, pa je rekao: „Verovatno
si u pravu.”
Džordži je već zauzela odbrambeni stav. Pošto do svađe nije došlo, ona je za
trenutak zanemela.
„Šta je bilo?”, upitao je Nikolas.
„Upravo mi je palo na pamet da izreke skoro uvek postaju poslovice kad su
istinite.”
Zbog toga se nasmešio i okrenuo ka njoj. „Na šta misliš?”
„Sasekao si me u korenu.”
Njegov osmeh je rastao. „Je li to dobra stvar?”
„Jeste za tebe.” Ona, s druge strane, nije znala šta bi sa sobom.
On se smejao. „Da li si očekivala da je moje stanovište da ženama ne treba
dozvoliti da postanu lekari?”
„Nisam očekivala takvu kapitulaciju.”
„Nije kapitulacija ako nikada nisam bio s druge strane problema”, istakao je
on.
„Ne, pretpostavljam da ne.” Na trenutak je razmišljala o tome. „Međutim,
nikada nisam čula da iznosiš mišljenje o ovoj temi.”
„Nisam razmišljao o tome”, priznao je, sležući ramenima. „Ne utiče direktno
na mene.”
„Ne?” Namrštila se. Njegova izjava joj je zasmetala, iako nije mogla da
razume zašto. „Da radiš zajedno sa ženama”, rekla je, razmišljajući naglas,
„možda bi drugačije gledao na pacijente. Možda bi ceo svet video drugačije.”
Dugo ju je posmatrao, a zatim je rekao: „Čini se da je ovaj razgovor doveo do
veoma ozbiljnog preokreta.”
Polako je klimnula glavom, gledajući u njihove ispreplitane prste. Malo ju je
povukao k sebi i ona se prepustila zagrljaju.
„Ne želim sada da budem ozbiljan”, promrmljao je.
Nije ni ona želela, ni kad joj je šaputao nevaljale reči na uvo.
Tako je jutro proteklo. Poljupci i razgovor, razgovor i poljupci. U ovakvim
uslovima mogla je da putuje i dve nedelje.
Tek je bilo podne kada je putujuća družina stala. Tako je stalo i sve što je bilo
sjajno, uključujući i uspeh držanja Mačkoglavog u visećoj mreži.
Džordži je morala da ga izvede. Bilo bi nesavesno ostaviti bilo koje živo
stvorenje u tom položaju, duže od nekoliko sati, bez obzira na to koliko mu je bilo
udobno.
Sve tri mačke su imale malu pauzu, kao i većina ljudskih članova putujućeg
društva, a zatim su se svi vratili u svoje kočije.

149
 Džudit i Blanš su se sklupčale u korpama. Blanš su ubacili tek nakon što su je
podmitili dodatnim komadom sira, ali sa Mačkoglavim nije bilo lako. Zvuk koji
je proizveo kada je Džordži pokušala da ga vrati u viseću mrežu...
„Pobogu”, uzviknuo je Nikolas. „Da li ga kolješ?”
Džordži se okrenula, dok ju je Mačkoglavi desnom prednjom šapom gurao u
čelo. „Da li želiš da probaš?”
„Bože, ne.”
Džordži je sklonila šapu s čela i provukla je kroz odgovarajuću rupu na
mrežici, ali ju je on počastio zavijanjem i drugom šapom na čelu. „Ne znam zašto
diže toliku galamu”, progunđala je, odvojivši drugu šapu od svoje glave. „Bio je
savršeno dobro jutros.”
Nikolas je protrljao bradu. „Misliš li da se seća toga, bilo je davno?”
Pogled koji mu je Džordži uputila nije bio posebno topao.
„I sama si rekla da nije bistar.”
„On je dovoljno bistar da se seća ovog jutra”, odvratila je.
Nije ga ubedila.
I tako je započela druga polovina putovanja.
Nakon što je trpela skoro sat vremena neprijatnog zavijanja, Džordži je
konačno pronašla odgovarajući položaj za Mačkoglavog, i naredna tri sata ga je
ljuljala kao bebu.
U jednom trenutku Nikolas se ponudio da ga preuzme, ali Mačkoglavi je jasno
stavio do znanja da to mora biti Džordži ili niko, a nakon pet minuta, dogovorili
su se da je najbolje, za dobrobit svih, da ga Džordži uzme nazad.
Do prvog zaustavljanja u Alkonburiju, Džordžine ruke su podrhtavale od
umora. A nije samo fizička nelagoda bila prisutna, bila je puna i unutrašnjih
previranja. Svaki put kad bi pogledala Nikolasa, setila bi se kako su proveli to
jutro.
Nije trebalo da se oseća stidljivo, ali jeste...
Nije se osećala stidljivo. Nije to bilo to.
Čekala je na još jedan nalet jasnoće, još jedan trijumfalni trenutak, koji bi
mogao da definiše ovaj čudan, novonastali osećaj u njenim grudima, ali nijedan
nije usledio.
Znala je samo da gaji osećanja.
Prema Nikolasu.
Za Nikolasa?
To je bilo nemoguće. Poznavala ga je celog života. Bilo je nelogično misliti
da će se sve između njih promeniti, samo zato što su im stavili prstenje na ruke.
Bio je to samo jedan dan, zaboga.
„Džordži?”, promrmljao je njen čovek.

150
 Spustila je pogled. Već je prethodno izašao iz kočije i pružio joj ruku da joj
pomogne da se iskrca. Izgledao je umorno, mada ni približno tako umorno kao
ona.
„Hajdemo nešto da pojedemo”, rekao je, dok je ona spuštala svoju ruku u
njegovu.
Klimnula je glavom, dozvolivši mu da joj pomogne da siđe. Njena osećanja,
kakva god da su bila, morala su da pričekaju. Prvo, zato što nije mogla biti sigurna
u prirodu njegovih osećanja, a nije želela da pomisli da je možda jednostrano, i
drugo, još hitnije, bila je toliko gladna da je mogla da pojede čitavu kravu.
Kuvanu, naravno. Nije bila potpuni divljak.
Kad su stigli, bilo je dovoljno kasno da su svi odlučili odmah da jedu. Nju i
Nikolasa odveli su do očigledno drugog najlepšeg mesta u trpezariji, na kraj
dugačkog stola, izlizanog od upotrebe, ali na sreću čistog.
Bračni par, s kiselim izrazom lica, i njihov sin sedeli su na drugom kraju stola,
koji je bio bliži vatri. Izgledalo je da su skoro gotovi sa obrokom, ali Džordži je
bila previše umorna i gladna da bi mogla da čeka da napuste svoja mesta. Bilo joj
joj dovoljno toplo na drugom kraju stola.
„Jesi li gladna?”, upitao ju je Nikolas dok joj je pružao stolicu.
„Umirem od gladi. A ti?”
„Isto.” Seo je na mesto prekoputa nje i stavio šešir pored sebe na sto. Kosa
mu se nakostrešila, a dlake su letele u svim pravcima. Da je s tom frizurom morao
da prisustvuje nekoj važnoj prilici, ne bi mogao da prođe, ali na putovanju joj se
učinilo šarmantnim.
„Mogao bih da pojedem meso sa njihovih tanjira”, rekao je, pokazavši prema
porodici na početku stola.
Ali kada je došao mladić sa sirom i korpom hleba, Džordži je primetila da je
Nikolas prestao da prati hranu očima, čim je ugledao dečakovu podlakticu.
„To je gadna opekotina”, rekao je Nikolas. Posegnuo je za dečakov rukav.
„Mogu li?”
Dečak je počeo da mu otima ruku, ali nije mogao zbog flaše koja mu je bila
stavljena pod mišku.
Brzo ju je spustio na sto, a zatim je pokušao da povuče prekratki rukav
nadole, povlačeći se korak unazad.
„Nije to ništa, gospodine”, rekao je mladić, pogledavši ga preko ramena.
„Odmah se vraćam sa ostatkom hrane.” Brzo se naklonio, rekao gospodine i
gospođo i pobegao.
Džordži je gledala kako je Nikolas uputio pogled na vrata kroz koja je dečak
nestao.
Gledala ga je kako duboko uzdiše i gleda na namaz ispred sebe. Gladne oči
su letele od hleba, preko sira do flaše vina.

151
 A onda opet do vrata.
I natrag do hleba, za kojim je Nikolas počeo da poseže, a zatim se zaustavio.
Imao je snage samo za jedno, a razmišljanje o dečaku odvlačilo ga je od hrane.
Izgledao je gladan... I odustao je.
Džordži je htela da ga poljubi.
„Vratiće se za trenutak sa supom”, rekla je. Iskreno rečeno, nije imala pojma
hoće li stići i supa i dečak. Čekali su, neobjašnjivo ostavljajući hranu netaknutom,
sve dok mlada žena nervoznog izgleda nije došla sa dve posude iz kojih je izbijala
para.
Postavila ih je na sto i krenula nazad u kuhinju, ali Nikolas ju je zaustavio i
rekao: „Gospođo?”
Žena je morala da se zaustavi i okrene. „Gospodine?” Na brzinu se poklonila
Nikolasu, ali izgledala je kao da je želela da pobegne.
„Dečak koji je dolazio pre vas”, rekao je Nikolas. „Njegova ruka...”
„On će se izboriti sa tim, gospodaru”, reče žena brzo.
„Ali...”
„Molim vas, gospodine”, rekla je, a glas joj se unervozio. „Gospodin
Kiperstrang ne voli da dangubimo.”
„Ali dečakova ruka...”
Stariji čovek, gospodin Kiperstrang, pretpostavila je Džordži, izašao je kroz
vrata kuhinje i prekorno gledao u konobaricu. Mlada žena se okrenula ka stolu i
isekla hleb koji je stajao između Džordži i Nikolasa.
„Marta!”, gospodin Kiperstrang je progunđao. „Dinnit be justen thand.”
Njegove reči nisu imale smisla za Džordži, ali njegova namera je očigledno bila
da pozove Martu da se udalji od njihovog stola.
„Marta?”, tiho je rekla Džordži. „Molim vas, kako je dečak opekao ruku?”
Nikolas je pogledao Džordži, ali ona nije mogla znati da li je pogled bio strog,
ohrabrujući ili nešto sasvim drugo.
Čitavog života bila je uverena da može da ga pročita, ili bar da nasluti njegovo
raspoloženje. Sada kada je otišla od kuće i udala se za njega, bilo je kao da je
stranac.
„Molim vas, gospođo”, žena ju je praktično preklinjala dok je sekla hleb.
„Bićemo izbačeni.”
Džordži je pokušala da je pogleda u oči, ali Marta se vratila hlebu, isekavši
još dva otrcana komada pre nego što je odložila nož. Džordži je zatim pogledala
Nikolasa. Da li je hteo nešto da kaže? Da li je trebalo nešto da se kaže? Da li je
uopšte bilo na njima da to učine?
Nikolas je izdahnuo, učinivši mu se na trenutak da je utonuo dublje u svoju
stolicu.

152
 Zatim je, uz umoran udah, ustao.
„Gospodine?”, gospodin Kiperstrang ga je pozvao. „Da li je Marta napravila
nered? Beskorisna je kao i njen...”
„Ne, ne”, rekao je Nikolas, a Džordži ga je gledala dok mu se razvlačio kiseli
osmeh na licu. Potapšao je Martu po ramenu i spretnim korakom je obišao.
„Uredna je i brza. Moja supruga i ja smo joj veoma zahvalni.”
Zdepast čovek nije izgledao ubeđeno. „Samo mi recite i ja ću...”
Nikolas mu nije dao da završi. Podigao je ruku, zatim se okrenuo prema Marti
i rekao: „Molim vas, moja žena je gladna i umorna. Da li biste je ispratili u njenu
sobu i uverili se da ima sve što joj treba?”
Krenuo je prema vratima i pre nego što je Džordži uspela da kaže: „Čekaj
samo trenutak.”
„Moj dobri čoveče”, rekao je tonom koji je Džordži smatrala gotovo
pompeznim, „ja sam lekar, a dečak koga sam malopre video ima opekotinu na
ruci, za koju sam poprilično zainteresovan.”
Gospodin Kiperstrang je glasno frknuo. „To je ogrebotina, gospodaru. On je
nespretan dečak i ima sreću što ga čuvam. Mora da nauči da radi svoj posao kako
treba i neće biti povređen.”
„Ipak”, rekao je Nikolas i nastavio, „već dugo nisam lečio opekotine te
prirode, a pomoglo bi mi i za praksu. Na kraju krajeva, ne možemo da spaljujemo
ljude da bismo na njima vežbali.”
Džordži se zacenila krajnje neprikladnim smehom. Ta poslednja rečenica bila
je od koristi, u to je bila sigurna.
Činilo se da gospodin Kiperstrang nije znao šta da kaže, pogotovo jer je
Nikolas već glatko prolazio pored njega. U stvari, činilo se da je povratio moć
govora tek kad je Nikolas prošao kroz vrata, pa čak i tada, sve što je mogao da
učini bilo je da potrči za njim.
Usledilo je nekoliko trenutaka produžene tišine. Džordžijana je trepnula.
Zatim je ponovo zatreptala. Da li je upravo ostavljena?
„Šta se upravo dogodilo?”, rekla je naglas.
Marta ju je oprezno pogledala, očigledno nesigurna da li je pitanje retoričko.
Džordži je spustila kašiku, koju je još uvek držala u ruci. Pogledala je Martu.
Marta je uspela da izgovori sa najslabijim osmehom. „Da vas otpratim u
sobu?”
Džordži je odmahnula glavom, mrmljajući u sebi: „Ne mogu da verujem da
me je upravo ostavio ovde.”
„Ja... Ah...” Marta je trljala ruke, posmatrajući kuhinjska vrata kao da je
očekivala plamen iz njih.
„Mogla bih mu pomoći, znaš”, rekla je Džordži i pogledala Martu. „Nije me
ni pitao.”
153
 „Gospođo?”
Džordži je ustala.
„Gospođo.” Sada je Marta zvučala pomalo uspaničeno.
„Molim vas, odvedite me u kuhinju.”
„Šta?” Martino lice je bilo prestravljeno. „Mislim, jeste li sigurni?”
„Potpuno”, rekla je Džordži svojim najboljim unutrašnjim glasom Ja sam
sposobna žena i neću biti izopštena.
Za nju je to bio donekle novi glas, ali imala je vrlo dobre uzore.
„Ali gospođo, to je kuhinja.”
„Pretpostavljam da su tu gospodin Kiperstrang i gospodin Roksbi”, rekla je.
„Mislite na doktora?”
„Mislim.”
„O, ne, gospođo”, rekla je Marta. „Ne želite da idete tamo.”
Nije postojalo mesto na kom bi Džordži radije bila.
Džordži je čvrsto držala svoj osmeh. „Sigurna sam da želim.”
„Ali vi ste dama.”
Izgleda da ovo nije bilo pitanje, pa Džordži nije odgovorila. Umesto toga,
okretala se oko Nikolasove, sada već, napuštene stolice.
Marta je bila gotova da zaplače.
„Molim vas, gospođo, miledi.” Marta je jurnula napred, praktično se bacivši
između Džordži i vrata. „Doktor, vaš muž, rekao je...”
„Verujem da je rekao nešto o mojim potrebama.”
„Vaš obrok...” rekla je Marta slabašnim glasom. „Mogla bih da vam ga
ponesem.”
Iz kuhinje se začuo snažan tresak.
Marta je napravila nespretan korak prema vratima, baš kad je Nikolas
zakoračio natrag kroz njih, sagnuvši se da otvori vrata i držeći mlitavog dečaka
prebačenog preko ramena.
„Džordži!” Marta je uzviknula iznenađeno i zabrinuto.
Džordži se zaledila. „Izvinite?”
„Džordži”, rekla je Marta, pokazujući prema Nikolasu.
„Zove se Džordži?”, Nikolas je pitao Martu.
„Moj brat”, rekla je Marta, nespretno koristeći škotski akcenat.
„Njegovo ime je Džordži?”, Džordži je pitala Martu.
Marta je klimnula glavom.
„I ja se zovem Džordži”, rekla je Džordži, spustivši dlan na grudi.
Marta je izgledala užasnuto.

154
 Da li je bila užasnuta damom sa muškim imenom ili što je jedna dama tražila
da je služavka oslovljava tim imenom, to joj nije bilo jasno.
Takođe je izgledala potpuno nesvesna da je napravila tako dramatičan izraz
lica.
Džordži je, s druge strane, iznenada shvatila da se više nije osećala umorno.
Nije bilo šanse da Nikolas uđe u sve to sam i da joj ne dopusti da mu pomogne.
Drugi Džordži je odabrao taj trenutak da zakuka.
„Marta”, rekao je Nikolas, „tvoj brat će biti dobro. Ali ne mogu da mu
pomognem u kuhinji.”
„Zašto ne?”, rekla je Marta i zamahnula glavom tražeći gospodina
Kiperstranga, koji je prošao kroz vrata u oblaku brašna.
„Šta fali?”, zahtevao je.
Nikolas je stisnuo zube, a Džordži je mogla da primeti kako je gubio
strpljenje.
„Zašto ne ovde?”, upitala je veselo, pokazujući rukom na prostranstvo
trpezarijskog stola. Kada niko nije odgovorio, spustila je ruku i manje spretno
počela da briše zaostali nered, koji je ostao iza porodice kiselog izraza lica.
„Čekaj”, rekao je Nikolas. Izgledao je iznenađeno da je to zaista uspelo, pa su
svi prestali sa svojim aktivnostima i pogledali ga. Lagano je odmahnuo glavom,
a zatim je dečaka Džordžija stavio na drugi kraj stola.
„Šta se desilo?”, upitala je Džordži.
Nikolas ju je kratko pogledao pre nego što se vratio svom pacijentu.
„Onesvestio se u trenutku kada sam mu dodirnuo ruku.”
„Pokušavao je da me ubedi da ga nije bolelo”, šapnula je Marta.
„Mogu li dobiti mali lonac tople vode i čistu posteljinu?”, Nikolas je upitao
vlasnika.
Gospodin Kiperstrang je zurio, otvorenih usta. „Ja, ja da donesem vode?”
Nikolas se nasmešio. „Da hvala. Ako biste mogli.”
„Kako ja mogu da pomognem?”, veselo je upitala Džordži.
„Iskreno?” upitao ju je Nikolas.
Ona je klimnula glavom.
„Nahrani me.”

155
 18.

Tek kada se Nikolas popeo stepenicama u svoju sobu u Alkonburi Armsu,

shvatio je da su prošla dva puna sata. Džordži je bila neverovatna. Spektakularna.
Istina, gledala ga je kao da je ludak, nakon što ju je zamolio da ga nahrani, ali
samo na trenutak.
Kada je shvatila o čemu se radi, ona mu je poslovno klimnula glavom i
okrenula se hrani na stolu. Otkinula je komadiće hleba, sira i nešto za šta se nadao
da je narezana govedina.
Komad po komad, ubacivala mu je hranu u usta kako bi mu bile slobodne
ruke za pomoć dečaku Džrordžiju.
Kad ju je zamolio da ide sa Džejmsonom do kočije, u potragu za njegovim
ličnim medicinskim potrepštinama, ona to nije odbila, učinila je to odmah, a zatim
se vratila i nastavila da mu daje hranu, dok je on procenjivao situaciju i započinjao
uklanjanje površinskog sloja rane sa dečakove ruke.
Džordži je zasukala rukave kako bi bila što efikasnija i čekala ga je da je
zamoli za pomoć. Obrisala mu je obrve, pomogla da ukloni komadiće izgorele
kože sa područja na kojem je radio i, kada je zatražio, približila je sveću. Čak je
golom rukom uhvatila vrelu kap voska.
Kada se potpuno uključila u lečenje dečakove ruke, zaboravila je na večeru.
I on je zaboravio, ali to je bilo tipično. Čak ni glad nije ometala njegovu
koncentraciju dok je bio sa pacijentom. Samo mu je povremeno padanje kose,
koju je Džordži pridržavala, i slabljenje svetla, koje je Džordži ispravila uzimajući
drugu sveću, prekidalo pažnju na dečakovu ruku.
To nije bio tako jednostavan poduhvat kao što je prvo pomislio. Opekotina je
bila stara više od jednog dana a niko je nije dobro očistio. Komadići prljavštine i
prašine uvukli su se u nežnu kožu, a Nikolas je smatrao da se desilo malo čudo jer
nije bilo znakova infekcije. Radio je pažljivo i metodično, svidela mu se ova vrsta
medicinske nege.
Bio je zadovoljan jer su se vremenom mogli da se vide rezultati njegovog
rada, mada je bilo potrebno dosta vremena, posebno što trudio da se dečaku više
ne nanosi bol.
Kada je povredu sveo na minimalnu, Nikolas je podigao pogled s dečakove
ruke, pogledao Džordži i video da je doslovno zaspala.

156
 „Draga” prošaptao je.
Trgnula se i otvorila oči.
„Trebalo bi da odeš u krevet.”
„Ne”, rekla je tužno. „Pomažem ti.”
„I ti si bila neophodna”, uveravao ju je. „Ali skoro sam završio. A ti si mrtva
umorna.”
Trepnula je i spustila pogled. Gledala je u svoje noge.
On se nasmešio. Nije mogao da se suzdrži.
„Zar ti ne treba svetlost sveće?”, upitala je.
„Još ima ljudi”, rekao je. „Neko drugi može da nastavi da drži. Biću dobro,
obećavam.” A onda, kada nije izgledala ubeđeno, rekao je: „Ne bih te pustio da
odeš da nisam siguran da mogu bez tebe.”
Činilo se da ju je to smirilo i ona je zevnula.
„Jesi li siguran?”
Potvrdio je. „Idi. Sigurno želiš malo vremena za sebe pre spavanja.”
„Čekaću te”, obećala je.
Ali ga nije sačekala. Nikolas nije sumnjao da je pokušala, ali bio je zaglavljen
u trpezariji mnogo duže nego što je očekivao. Kad je završio sa dečakovom
ranom, Marta je stidljivo prišla i upitala ga za njenu kvržicu na laktu. Zatim je
gospodin Kiperstrang priznao da ga užasno boli uho, a gospođa Kipesrtrang, koja
ga je povukla u stranu, pitala ga je da li bi mogao da pogleda njene čukljeve.
Nikolas još uvek nije mogao da veruje da je postojala gospođa Kiperstrang.
Čukljeve. Ah, lepota medicine.
Kad je ušao u svoju sobu, već je bio umoran do srži. Tiho se kretao. Sumnjao
je da Džordži neće biti budna kad je otvorio vrata, i zaista je ležala na boku, s
jednom rukom na licu, dok su joj se grudi, uz svaki udah, tiho dizale i spuštale.
„Izgleda da će nam još jednom biti uskraćena prva bračna noć”, promrmljao
je. Jedva je ispustio glas. To zaista nije bilo ništa više od pokreta njegovih usta.
Ali hteo je to da kaže glasno, da oseti reči na usnama. Hteo je i da je pogladi po
kosi, da otkloni pramenove koji su joj milovali lice. Ali nije hteo da je probudi.
Ona mu je bila potrebna, ali njoj je bio potreban san, kao i njemu.
Nikolas nije znao može li njihov prvi put učiniti savršenim, i bio je odlučan
da pokuša ali nije želeo da se to desi dok su oboje iscrpljeni.
Spustio je pogled na Džordži, koja je spavala obasjana mesečevim zracima na
njenom jastuku. U svim dosadašnjim provodadžisanjima, njihove porodice nisu
bolje mogle da zakuvaju. Mesečina koja je ulazila kroz prozor bila je romantična,
a duga pletenica kose njegove usnule drage, koja je padala sa strane kreveta, bila
je neobično privlačna. Nikolasa je uhvatila ćudljiva želja da joj podigne pletenicu
i stavi je na jastuk pored sebe.

157
 Nije mogao da pretpostavi da imati toliko kose znači da ju je potrebno vezati
pre spavanja.
Nikolas nikada nije puštao kosu, to jednostavno nije bio njegov stil, i iskreno,
izgledalo je da kosa više smeta nego što je vredi imati.
Njegov brat, Endru, nekada je nosio kosu do ramena, jer je skoro deceniju
proveo na moru kao gusar, i očigledno je da mu je tada takva kosa značila.
Nikolasu se dopala Džordžina kosa. Nikada je nije primećivao, ili bar ne od
kada su bili deca. Ali čak i vezana, boja je bila neporeciv svetionik topline. Bila
je crvena, ali ne samo crvena, ne na način na koji se obično mislilo na crvenokose.
Što je značilo da nije bila ni narandžasta.
Kada su odmarali u kočiji, a tokom jednog rastezanja, dok je ona dremala, a
on nije, gledao je u njene pramenove. Čudio se, kako je svaki nekako drugačije
boje, crven, smeđ ili plav, pa čak je bilo i nekoliko vlasi bele, a sve su zajedno
pravile nešto što je mogao opisati samo kao jutarnje svitanje zimskog dana.
Presvukao se u pidžamu i uvukao u krevet, vodeći računa da joj ne smeta. Ali
dok je padao u san, palo mu je na pamet da za zimski dan nema lepše dobrodošlice
od prvog zraka sunca, obećanja topline.
I iako se toliko trudio da joj da prostora za spavanje, osetio je njeno povlačenje
ka njemu i okrenuo se. Namestivši se iza nje, njegova ruka našla je njenu i zaspao
je.

Džordži se lagano budila, budilo se jedno po jedno čulo.

Hladan jutarnji vazduh milovao je njeno lice, a ružičasta sunčeva svetlost joj
je prodirala kroz kapke.
Osećala se neverovatno prijatno i ušuškano ispod jorgana, pa čak i dok joj se
mozak polako budio kroz pospanu maglu, poželela je da se ugnezdi, utisne u
toplinu, u snagu.
U Nikolasa.
Oči su joj se širom otvorile.
Bio je u krevetu sa njom. Što nije trebalo da bude šokantno, osim što se nije
sećala kako je dospeo tamo. Šta se dogodilo prethodne noći? Ništa intimno,
sigurno. Pomogli su dečaku, a onda je Nikolas insistirao da ona ode u sobu i
spremi se za spavanje. Mislio je da bi želela malo privatnosti da bi se spremila.
Razmišljala je kako je bio tako obazriv. I onda...
Mora da je zaspala.
Ponovo je zatvorila oči, utučena u sramotu. Kakva je to mlada koja je zaspala
prve bračne noći? Ili noć posle prve bračne noći, kao što je bio njen slučaj. Ali
nije bilo važno. Ona je i dalje bila užasna žena.
Ostala je u tišini nekoliko sekundi, pokušavajući da se potpuno smiri. Šta je
trebalo da uradi? Da ga probudi? Sigurno ne. Da li je trebalo da pokuša da se

158
izvuče iz kreveta? Njegova ruka je bila prebačena preko njenog struka. Da li je
mogla da ga pomeri a da ga ne uznemiri?
Da li je mogla da se pomeri a da ga ne ometa?
Pokušala je da ga testira, tako što se izmigoljila samo mrvicu.
Mmm.
Kakav pospan zvuk. I presladak.
Poželela je da ga vidi u tom trenutku, ali ona je bila okrenuta na drugu stranu.
I ako je njen mali pokret izazvao njegovo uspavano mrmljanje, sigurno bi ga
probudila da je pokušala da se okrene.
Ali možda ako bi se još malo pomerila. I onda još malo nakon toga, centimetar
po centimetar, dok se ne bi izvukla. Onda bi mogla da se okrene. Mogla je da vidi
kako izgleda dok spava. Da li je mirno spavao ili su mu se snovi odigravali na
licu?
Da li su mu usne bile zatvorene, ili ih je držao uvek pomalo otvorenim? A šta
je sa njegovim očima? Da li ih je ikada zaista gledala dok snevaju?
Niko nije dovoljno dugo zadržavao treptaj da bi se setio izraza nečijeg lica.
Da li je i dalje izgledao kao Roksbi, ako nije mogla da vidi blještavo plavetnilo
njegovih zenica? Ponovo se gurnula napred, mileći po čaršavu, koristeći svu svoju
koncentraciju samo da se pomeri za centimetar. A onda je čekala, jer bi ga
probudila ako bi se kretala prebrzo. Morala je da bude sigurna da je utonuo u san
pre nego što se ponovo pomeri.
Ali možda se malo i nećkala da izađe iz kreveta, jer nikada ništa nije bilo tako
savršeno kao njegova ruka na njenom boku.
Uzdahnula je. Volela je njegove ruke. Velike, snažne i sposobne, sa ravnim
četvrtastim noktima. Da li je bila luda što je smatrala da su muške ruke tako
privlačne?
Tada je osetila kako se kreće, zevajući i rastežući se, onako kako je činio dok
još nije bio sasvim budan.
„Džordži”, rekao je, a glas mu je bio zamućen i hrapav.
„Dobro jutro”, prošaptala je.
„Džordži”, rekao je ponovo. Ovaj put je zvučao malo lucidnije. I srećno.
„Spavao si”, rekla je, ne znajući šta da radi sa sobom. „Nisam htela da te
uznemiravam.”
On je zevnuo, a ona je iskoristila trenutak da ustane iz kreveta, ali ju je
njegova ruka sprečila.
„Ne idi”, rekao je.
Nije izašla iz kreveta, ali je sela.
„Verovatno moramo da se spremimo. Već je...” Pogledala je oko sebe. Ako
je postojao sat, ona ga nije videla. „Ne znam koliko je sati.”

159
 Šušnuo je u krevetu iza nje, a krajičkom oka videla ga je kako sedi i gleda
prema prozoru. „Jedva je svanulo”, rekao je.
„Sunce je još uvek veoma nisko na horizontu.”
„Oh.”
Šta je zapravo pokušavao da joj kaže? Da još nije morala da ustane iz kreveta?
Da nije želeo da ustaje iz kreveta?
„Volim zoru”, rekao je tiho.
Trebalo bi da se okrene. Bio je tu iza nje, dovoljno blizu da je mogla da oseti
toplinu njegovog tela, čak i mimo ruke, koja joj je još uvek bila naslonjena na
kuk. Ali bila je nervozna, osećala se neobično pogrešno i nije bila sigurna šta je
trebalo da uradi.
I niko nije voleo kad nije znao šta treba da radi.
„Spavala si kad sam sinoć ušao”, rekao je. „Nisam hteo da te uznemiravam.”
„Hvala, mislim...” Ona je odmahnula glavom, samo malo, nije bila sigurna
šta da kaže. „Mislim, hvala”, rekla je ponovo. Nije da je to zvučalo mnogo
drugačije. „Bila sam veoma umorna.” Okrenula se prema njemu.
Ona je bila kukavica, a nije htela da bude kukavica. „Htela sam da te čekam.”
On se nasmešio. „Sve je u redu.”
„Ne, mislim da nije.”
„Džordži”, rekao je, blagonaklonim glasom.
„Morala si da odspavaš. Dođavola, morao sam i ja.”
„Oh.” Da li je to značilo da je nije želeo? Činilo se da to nije imalo smisla
nakon sati provedenih u kočiji. Ljubio ju je kao da ju je želeo. Ljubio ju je kao da
je želeo više.
Sklonio joj je pramen kose iza uha. „Prestani da razmišljaš tako.”
Namrštila se, uživajući u njegovim plavim očima. „Kako da prestanem da
razmišljam tako?”, upitala je, sa vrlo malo ljutnje u glasu. Njemu je bilo lako.
Ili ako ne lako, barem ne tako komplikovano i novo.
Slegnuo je ramenima. „Ne znam, ali kunem se ako budeš još malo razmišljala,
para će početi da ti izlazi iz ušiju.”
„Para. Zaista.”
On se nasmejao. „Dim?”
„Nikolase”.
„Iznenadila bi se onome što nas ovih dana uče na medicinskom fakultetu”,
rekao je, tako nevinog lica.
„Očigledno da je tako.”
Njegovi prsti su se kretali preko njenih bedara, prešli joj do ruke, a zatim do
podlaktice.

160
 „Želeo bih da te poljubim ponovo”, rekao je tiho.
Ona je klimnula glavom. I ona je to želela, ali nije bila sigurna kako da to
izrazi rečima. Ili čak da sprovede u akciju. Nije da se osećala ukočeno, to je bio
previše hladan osećaj da opiše šta joj se događalo u telu.
Ali ona je i dalje bila mirna. Potpuno nepomična, samo je dah, uprkos svemu
ostalom, počeo da se ubrzava. Nije znala kako da se kreće, izgubila je sposobnost
da se pokrene. Sve što je mogla je da reaguje, a jednom kad bi je dodirnuo... Zaista
dodirnuo...
Nije bila sigurna šta je moglo da se dogodi, ali je znala da bi to moglo da bude
nešto što nikad nije doživela.
Seo je, pidžama mu se malo otvorila na vratu i otkrila malje na grudima.
Izgledalo je tako intimno, pogotovo što je i ona bila obučena u opuštenu spavaćicu
od belog muslina.
„Džordži”, rekao je, stavljajući ruku na njen obraz. Nagnuli su se jedno ka
drugom i poljubili se.
Upravo je tako bilo i u kočiji.
I u isto vreme potpuno drugačije.
Ponovo je zastenjao njeno ime i uhvatio je za glavu, držeći je blizu sebe dok
ju je istraživao poljupcem. Poljubac je bio dubok i strastan. Poželela je više.
Čitav trenutak bio je kontradiktoran, isti, ali drugačiji, uzimao je, ali i davao.
Sve joj je to bilo tako novo, a ipak je izgledalo da je tačno znala šta da radi.
Kako je znao kako da radi sve to? Kako da se kreće i dodiruje, daje i uzima,
ljubi na pravi način i natera da vri od želje?
„Reci mi šta da radim”, prošaptala je.
„Već to radiš.”
Nije shvatala kako je ovo istina, ali nije bila sigurna da joj je i bilo bitno.
Samo ga je ljubila, radila ono što je bilo ispravno i verovala da će joj on reći ako
nije u redu. Dodirnuo joj je nogu, a od dodira se naježila. „Reci mi šta da radim”,
prošaptao je.
Osetila je kako se osmehuje. „Znaš šta da radiš.”
„Znam li?”
Povukla se unazad, osećajući zbunjenost na licu. „Zar ovo nisi radio ranije?”
Odmahnuo je glavom.
„Ali, ali... Ti si muškarac.”
Slegnuo je ramenima, nonšalantno.
Ali njegove oči nisu baš srele njene. „Svi moraju da imaju prvi put.”
„Ali... Ali...” Ovo nije imalo smisla. Muškarci iz njihovog društva sejali su
svoja divlja semena pre venčanja. To je ono što su oni radili. Tako su učili. Zar
ne?

161
 „Smeta li ti što si mi prva?”, upitao je Nikolas.
„Ne!” Bože, to je izašlo nešto većom jačinom nego što je nameravala. „Ne
nikako. Samo sam iznenađena.”
„Zato što sam tako trapav?”, rekao je sa sažaljivim izrazom lica.
„Ne, jer si tako dobar u tome.”
Usta su mu se izvila u širok, nestašan osmeh.
„Misliš da sam dobar, zar ne?”
Pokrila je lice rukama. Dragi bože, tako je pocrvenela da je mogla da opeče
dlanove. „Nisam tako mislila.”
„Oh, mislim da jesi.”
Napravila je prored na prstima desne ruke i provirila kroz njih. „Možda samo
malo?”
„Samo malo dobar?”, zadirkivao ju je. „To nije veliki kompliment.”
„Vidiš li kako sam posramljena?”
On je svečano klimnuo glavom. „I nemaš grižu savesti.” Opet sa svečanim
klimanjem glave. „Nimalo.”
Ponovo je spojila prste.
„Džordži”, promrmljao je, nežno joj odvojivši ruke od lica. „Ako sam u
ovome dobar, kako kažeš, to je samo zato što sam sa pravom osobom.”
„Ali kako znaš šta da radiš?”, sumnjičavo je upitala. Jer ako nije... Pa, oni bi
bili u nevolji. Računala je na to, da bi on trebalo da bude taj koji bi pokrenuo
stvari.
„Sve što sam do sada učinio je ljubljenje”, rekao je, „i moram priznati, to sam
već radio.”
Popreko ga je pogledala. „Sa kim?”
Usne su mu se iznenada razdvojile, a onda se grohotom nasmejao. „Da li
zaista želiš da znaš?”
„Zar ne bi želeo da znaš da sam ja u pitanju?”
Nije odmah odgovorio. „Nisam siguran”, rekao je.
„Ja jesam. Ko je to bio?”
Zakolutao je očima. „Prvi put je bilo...”
„Bilo je to više puta?”
Lagano ju je gurnuo.
„Ne postavljaj pitanja ako ne želiš odgovore, Džordžijana Bridžerton.”
„Roksbi”, podsetila ga je.
„Roksbi.” Pogled mu je omekšao. „Da, jesi.”
Dodirnula mu je rame, puštajući prstima da zavodljivo prelaze preko njegove
pidžame do tople kože vrata. „Iako...”

162
 Glas mu je zadrhtao. „Iako?”
Njen pogled se sreo sa njegovim. Čudno žensko uzbuđenje privilo joj se uz
kožu. „Neki bi rekli”, rekla je polako, „da još nisam zaista Roksbi.”
Poljubio ju je, jednom, lagano šapnuvši svoje reči uz njene usne. „Onda ćemo,
pretpostavljam, morati da učinimo nešto po tom pitanju.”

163
 19.

Nikolas nikada nije planirao da ostane nevin toliko dugo. Sigurno nikada nije
izričito mislio u sebi da neće leći sa ženom ukoliko nisu venčani. On nije imao
moralne zamerke na seksualni odnos pre braka, pa ni verske.
Možda samo medicinski prigovor, previše je znao o sifilisu da bi našao
privlačnost u neselektivnim odnosima.
Ali nikada nije doneo svesnu odluku da ostane nevin do braka.
Više je izgledalo da se prilika nikada nije ukazala. Ili barem, ne prava prilika,
a pomisao da učini delo jednostavno da bi se to učinilo, nikada mu nije prijala.
Ako bi vodio ljubav sa ženom, to bi trebalo nešto da znači. Ne bi morali da se
venčaju. Ne bi ni morao da bude zaljubljen. A sve ostalo bi bilo zadovoljavanje
društvenih normi.
Možda bi stvari bile drugačije da je to uradio dok je bio mlađi, kada su svi
njegovi prijatelji bili glupi i neskromni, željni zadovoljstva.
Moglo se to dogoditi. Dođavola, verovatno bi se to i dogodilo njegove prve
godine na Kembridžu, da se nije prehladio. Grupa njegovih prijatelja izašla je da
se zabavi, završivši u vrhunskom bordelu. Nikolas je nameravao da izađe sa
njima, ali se prethodnog dana razboleo, pa je pomislio da, ako bi svom gušenju
dodao i mamurluk, bilo bi to više nego što bi mogao da podnese.
Tako da je ostao u svojoj sobi, a njegovi prijatelji su napravili korake
muškosti. Slušao je njihova hvalisanja, jer mu je bilo devetnaest godina. Ko ne bi
slušao hvalisanja drugova u tim godinama?
Ali takođe je mislio da bi mogao nešto da nauči. Tada je shvatio da niko od
njegovih prijatelja nije imao pojma o čemu je pričao, a ako je zaista želeo da nauči
nešto, trebalo je da pita žensku osobu.
On to nikada nije učinio. Koga je mogao da pita?
Ali on je nastavio da sluša, a godinama su muškarci razgovarali i hvalili se,
obično kad bi bili blago, ili izuzetno, opijeni. Većinom su priče bile potpuno
bezveze, ali s vremena na vreme bi čuo nešto što bi ga navelo na razmišljanje, što
je imalo nekog smisla. I on bi to zabeležio u svoj mozak.
Zato što bi na kraju želeo da zna te podatke.
Kada bi konačno vodio ljubav sa ženom, želeo bi da to dobro uradi.

164
 To vreme je konačno došlo, a sada je, dok je ljubio svoju ženu, shvatio da je
nervozan.
Ne zato što bi ovo bilo novo za njega, već zato što bi to bilo novo za nju. Znao
je da će uživati. Dovraga, bio je gotovo siguran da će provesti najbolje jutro u
svom životu.
Ali nije bio siguran da bi joj mogao pružiti najbolje jutro u njenom životu.
Čak nije bio siguran da li može da joj pruži prijatno i zabavno iskustvo bez bola.
Iskreno, ako ne pričini zadovoljstvo Džordži, ipak ne bi bilo najbolje jutro ni
u Nikolasovom životu.
Ovo je bilo pravo vreme da se istakne.
„Šta je bilo?,” prošaptala je.
Shvatio je da je toliko dugo zurio u nju. On ju je uznemirio.
„Želim da te upoznam”, rekao je mekim glasom, ispunjenim požudom.
„Želim da znam svaki pedalj tebe.” Pocrvenela je na to, blago ružičasto od naleta
emocija, koje su joj svetlucale po licu i vratu.
Poljubio ju je u čelo, zatim u slepoočnicu, pa sitnu udubinu kraj uha.
„Savršena si”, šapnuo je.
„Niko nije savršen”, rekla je. Ali glas joj je bio drhtav, kao da je odgovor bio
automatski, ukorenjeni pokušaj da unese ležernost u trenutak, koji je po svom
intenzitetu bio uznemirujući.
„Savršena za mene”, promrmljao je.
„Ti to ne znaš.”
Nasmešio joj se. „Zašto stalno govoriš tako glupe stvari?”
Oči su joj se raširile.
„Ti”, poljubio ju je u nos, „si”, a zatim i u usta, „savršena”, opet u usta, ali
ovaj put uz režanje, „za mene”.
Ponovo ju je pogledao, zadovoljno. Trepnula je nekoliko puta uzastopno, a on
je osetio uzbuđenje kad je video zadovoljstvo na njenom licu. Bilo je teško reći
da li je njen izraz bio iznenađenje ili želja, možda kombinacija ta dva, ili možda
nešto sasvim drugo. Usne su joj bile razmaknute, oči razrogačene, pa je hteo da
se utopi u njih.
Kako je mogao da provede ceo život poznavajući je, i ne znajući da mu je ovo
trebalo?
Nikada nije video ništa tako lepo kao Džordžinu kožu, bledu i blistavu na
ranom jutarnjem suncu.
Njena spavaćica nije bila provokativna, bila je to jednostavna stvar, nalik
njegovoj, ali dok je klizio po njenim vitkim nogama, centimetar po centimetar,
bio je zahvalan na tome. U nekom trenutku u užurbanim planovima za venčanje,
čuo je njenu majku kako jadikuje zbog nedostatka odgovarajuće opreme. Želeo je

165
da vidi Džordži u francuskoj svili i belgijskoj čipki, ali ne još. Nije mislio da to
može podneti.
„Moraš mi reći šta voliš”, rekao je.
Ona je stidljivo klimnula glavom.
Dodirnuo joj je butinu, rukom prelazeći po unutrašnjoj strani, pre nego što ju
je nežno stisnuo.
„Da li ti se to sviđa?”
„Da.”
Njegov palac je kliznuo, milujući meku kožu njenog unutrašnjeg dela butine,
pazeći da ne zaluta previsoko.
Još nije bila spremna za to. A možda ni on nije bio. Ako bi je tamo dodirnuo
i osetio njenu vrelinu, mogao bi da eksplodira.
Morao je da je zadovolji. Bio je napet više nego ikada, i uprkos tome što je
bio nov u svemu ovome, osetio je iskonski instinkt čoveka koji se iznutra uzdiže,
teško i brzo. Hteo je da je potraži.
Želeo je da je označi kao svoju.
Potreba je bila toliko žestoka i intenzivna da se jedva prepoznao.
Kad je ponovo progovorio, glas mu je bio drhtav.
„Šta drugo voliš?”
Gledala ga je i nije mogla da veruje šta ju je pitao. „Sve”, prošaptala je.
„Svidelo mi se sve što si učinio.”
„Sve?”, rekao je tiho. Oduševljavalo ga je to što čuje.
Ona je ponovo klimnula glavom. „Zaista mi se sviđa kada...”
„Šta?”, upitao je brzo. Morao je da zna.
„Kad si me poljubio”, prošaptala je, stavljajući prste na kožu odmah ispod
vratne kosti. „Ovde.”
Udahnuo je. Tu je počinjao otok njenih grudi. Ovo je bilo kratko putovanje
do ružičastog vrha koji je hteo da otkrije.
Ovde je bilo odlično mesto za početak putovanja.
Zamenio je prste ustima, a jezikom je usporeno crtao krugove na njenoj
osetljivoj koži.
Izvila se prema njemu, stenjala je od zadovoljstva, a zvuk je raspalio vatru
koja je već besnela u njemu.
„Tako si mekana”, promrmljao je. Da li joj je kožu ikada dodirnulo sunce?
Želeo je da je istraži, svaki njen centimetar. Želeo je mapu njenog tela i želeo je
da je nacrta sam.
Dragi bože, odakle su dolazile ove misli? On je bio naučnik, a ne pesnik. Pa
ipak, kad ju je poljubio, u usne, obraz, vrat, mogao se zakleti da je svet postao
pesma.
166
 Njena spavaćica je bila vezana oko vrata jednostavnom mašnom, pa ju je malo
povukao, gledajući kako se trake odmotavaju, sve dok se na kraju nisu skroz
oslobodile. Nije mislio da je haljina trebalo da se spusti preko celog njenog tela,
ali opušteni dekolte omogućio je pristup većoj površini njene kože. Poljubio je
jedno od onih novootkrivenih mesta, a zatim još jedno.
A onda još jedno, jer nije mogao da odoli nijednom centimetru.
Njena spavaćica se nije mogla pomeriti dalje od ramena, pa je prešao usnama
preko tanke tkanine, prelazeći duž njenih punačkih grudi dok nije našao vrh.
Uzdisala je.
Uzeo je bradavicu u usta, a ona je ponovo uzdahnula, ovaj put je bila glasnija,
ispuštala je potpuno zadovoljstvo.
„Da li ti se to sviđa?”, upitao je, misleći kako će umreti ako ga ona odbije.
„Da.”
Uzeo je u ruku njenu drugu dojku, igrajući se njenom bradavicom kroz
tkaninu spavaćice.
Grčila se ispod njega, zadihana u svojoj želji.
Osećao se kao Bog.
„Nisam znala da su toliko osetljive”, rekla je Džordži.
Ovo ga je iznenadilo. „Nikada ih nisi dodirnula?”
Odmahnula je glavom.
„Trebalo je.” Sam pogled na njene čvrste grudi doveo ga je skoro do vrhunca.
„Da li je to isto kod tebe?”, upitala je.
Trebao mu je trenutak da shvati šta pita, ali kad je shvatio na šta je mislila,
seo je i tako brzo otrgnuo pidžamu, da se zaprepastio kako se nije pocepala.
„Dodirni me”, rekao je.
Ili ju je možda molio.
Ispružila je ruku i dodirnuta mu vrhovima prstiju grudi, počevši od sredine ka
bradavicama. On je zadrhtao, a ona je sklonila ruku.
„Ne”, rekao je i jedva prepoznao svoj glas. „Svidelo mi se.”
Pogledi su im se sreli.
„Želim to”, rekao je.
Ponovo je ispružila ruku i ovog puta njen dodir je bio sigurniji. Nije da je
odjednom znala šta radi, imala je osećaj da niko od njih dvoje nije znao šta je
radio, ali bila je sigurna, čak je i umela, da mu pričinjava zadovoljstvo.
Bio je to snažan afrodizijak.
I on je to znao. Svaki put kad bi ona zastenjala od oduševljenja, njegovo je
telo gorelo kao odgovor.
„Da li mogu da te poljubim?”, upitala je.

167
 „Molim te.”
Sedela je, nagnute glave dok ga je gledala. Radoznalost u njenim očima bila
je očaravajuća. Činilo se da proučava svaku liniju i svaku ravninu njegovih grudi.
Bilo je čudno biti predmet tako intenzivnog ispitivanja, ali nije joj mogao zameriti
zbog toga, hteo je da učini isto. A ako bi joj bilo udobnije u njihovom bračnom
krevetu, ostao bi tamo satima.
Mogla je da ga istraži po svojoj volji.
Iskreno, nije mogao zamisliti slađe mučenje.
Zadržao je dah kad se ona nagnula napred i dodirnula ga usnama. Mišići su
mu podrhtavali pod kožom, ali je bio miran. Njegovo srce je lupalo i duša je htela
da mu iskoči iz tela. Hteo je da je zgrabi, pritisne na dušek. Želeo je da svoje telo
položi na njeno, natera je da oseti njegovu toplotu, težinu.
Želeo je da razume šta mu je učinila, da zna da je u ovom trenutku ona njegov
zapovednik.
A u isto vreme, hteo je da bude dominantan.
Uzdahnuo je drhtavo. Zvuk mu je poput daha projurio preko usana, a ona ga
je pogledala.
„Da li ovo radim ispravno?,” upitala je.
Potvrdio je. „I previše.”
„Da li je to moguće?”
„Ubijaš me, Džordži.”
„Ali na dobar način?”, promrmljala je. To jedva da je to bilo pitanje;
Očigledno je postajala sve sigurnija u svoju žensku snagu.
Ponovo je klimnuo glavom, uzeo je za ruku i prineo usnama. „Želim da te
vidim”, rekao je.
Nije ništa rekla, ali oči su joj se rasplamsale, a bledo rumenilo ispralo joj je
obraze.
„Hoćeš li mi dopustiti?”, prošaptao je.
Ona je klimnula glavom, ali se nije pomerila. To je bio znak da je trebalo da
joj skine spavaćicu.
Još nije bila toliko smela.
Uhvatio je tanki pamuk prstima i ne skidajući pogled sa nje, polako joj je
dizao haljinu preko glave. Njen zadnji deo tela i dalje je bio skriven posteljinom,
ali ostatak je bio ogoljen.
Veličanstveno!
„Divna si”, rekao je.
Pocrvenela je. Svuda. Ali nije pokušala da se pokrije. Želeo je da joj dodirne
grudi, da ih prekrije rukama, ali je još više želeo da oseti da su mu pripijene o golu
kožu, pa ju je skupio u svoje naručje i ponovo poljubio.

168
 I ponovo.
I ponovo, čvrsto je držeći dok ju je spuštao na krevet. Pritisnuo je karlicu uz
nju, a krv mu je uzavrela u muškosti kada je pitao: „Osećaš li šta mi radiš?”
Ona je klimnula glavom, ali je izgledala nesigurno, pa je rekao: „Menja se
kada se uzbudi. Postaje veći. Tvrđi.”
Ponovo je klimnula glavom, ah su joj oči opet izgledale nesigurno, pa je
dodirnuo njen obraz i rekao: „Znaš li šta se dešava između muškarca i žene?
„Da”, rekla je. „Mama mi je pričala, a onda mi je i Bili nešto rekla.”
Iz nekog razloga ovo ga je nasmejalo. „Koja je razlika u njihovim savetima?”
„Moja sestra je bila mnogo iskrenija.”
„I ohrabrujuća, nadam se.”
Kiselo se nasmešila. „Veoma. Iako je rekla...” Prekinula je s malim
odmahivanjem glave.
„Reci mi.”
„Ne.” Odmahnula je glavom, ali se pritom nasmešila. „Ne mogu.”
„Šta je rekla?”
„Ne mogu. Jednostavno ne mogu.”
Nikolas je prineo usne njenom uhu. „Mogu to izvući iz tebe, znaš. Imam svoje
metode.”
I dok se ona uvijala da mu ponovo pogleda lice, prineo je prste njenim rebrima
i malo je zagolicao.
Vrisnula je.
„Setio sam se da si golicljiva”, rekao je.
„Zaustavi se. Oh, molim te prestani.”
„Reci mi šta je Bili rekla.”
„Oh, Nikolase, stani.”
„Reci mi...”
„U redu, u redu.”
Prestao je da je golica, ali nije mrdnuo ruku.
Spustila je pogled.
„Još uvek ti preti opasnost”, promrmljao je.
„Zao si.”
Slegnuo je ramenima, pitajući se kako im je Bog podario ovako spektakularnu
noć.
Džordži je ljutito stisnula usne pre nego što je rekla: „Rekla mi je da ću misliti
da prva bračna noć neće uspeti, ali da ipak na kraju hoće.”
On je to razmotrio. „Zašto je to sramotno?”
„Zato što je rekla da ću misliti da se to neće uklopiti”, rekla je.
169
 „Zašto je to sramotno?”
„Jednostavno jeste.”
Naslonio je čelo na njeno. „Uklopiće se.”
„Kako bi to mogao da znaš?”, uzvratila je.
A onda je počeo da se smeje. Smejao se toliko da više nije mogao da se zadrži
i pao je na nju, svom težinom, pritiskajući je.
On se toliko smejao, da je na kraju morao da se otkotrlja s nje na leđa.
Smejao se toliko da nije ni shvatio da plače dok mu nije obrisala suze. „Nisam
pokušavala da budem smešna”, rekla je.
„To je ono što te je učinilo smešnom.”
Namrštila se. Ili je pokušala. On je to prozreo.
„Uklopiće se”, rekao je ponovo.
„Znaš to zato što si lekar?”
Kliznuo je rukom do spoja njenih butina.
Čak i ne spuštajući ruku u njene nabore, mogao je da proceni da je bila vrela.
I postajala je vlažna.
„Znam to”, rekao je, „jer si stvorena za mene.”
Uzdišući, savijala je leđa kako bi je prisnije dodirnuo. „A da li si ti stvoren za
mene?”, upitala je, jedva dolazeći do daha.
Pomazio ju je, muškost je nadirala od uzbuđenja, dok je ona postajala sve
vlažnija. „Hajde da razmislimo o tome”, promrmljao je. „Ti si prva žena sa kojom
sam legao. Pa da, jesi.”
Oči su joj se rasplamsale, a on je iskoristio njeno oduševljenje, uvukavši jedan
prst u nju. Bila je uska, dovoljno uska, da je shvatio da bi mogla da pomisli da
njegova muškost možda ne bi stala. Ali, bio je strpljiv čovek. Njegovo telo je
možda vrištalo za oslobađanjem, ali bio je više nego srećan što je nastavio sa
svojim trenutnim uzbuđenjima, milovao ju je i milovao sve dok ona nije bila
potpuno spremna za njegovu invaziju.
„Osećaš li to?”, upitao je, a glas mu je bio promukao od želje. „Osećaš li
koliko si vlažna?”
Ona je klimnula glavom.
„To je da bih te uverio da se uklapam. I tvoje telo se menja.”
Lice joj se ozarilo. Razgovor je bio intelektualan. Možda je to bilo
intelektualno, ili bi možda bilo, da nije bila u kandžama strasti. Shvatio je da su
je njegove reči pobudile isto koliko i dodiri, pa je prineo usne njenom uhu i rekao:
„Kad te ovako dodirnem, postaješ mekša. I vlažnija. To znači da se spremaš za
mene.”
Ona je drhtavo klimnula glavom.
„Osećaš li se prazno?”, upitao je.

170
 Čelo joj se zbunjeno naboralo.
„Kao da želiš više”, šapnuo je. „Više ovde.” Uvukao je još jedan prst u nju.
„Da!”, uzdisala je.
„Da, osećaš se prazno?”
„Da.”
„Ali ne sada?”
Odmahnula je glavom.
„Hoćeš.” Pomerio je prste i bio nagrađen još jednim naletom vreline. „Želećeš
još više.”
„Još jedan prst?”
Zlobno se osmehnuo. „Je li to ono što želiš?”
„Ne znam.”
„Hoćemo li da probamo?”
Ona je klimnula glavom.
Uvukao je još jedan prst. „Kako naredite, moja gospo.”
„O bože!”, vrisnula je. Ali nije bilo zbog bola. To je mogao videti na njenom
licu.
Mogao bi je ovako dovesti do vrhunca. Nije mu palo na pamet da bi to mogao
učiniti, zaista, samo je pokušavao da pripremi njeno telo za njegov ulazak. Ali,
ako je doživela vrhunac, ako je doživela žensku malu smrt, o kojoj je toliko
slušao, to bi sigurno učinilo njihovo neizbežno spajanje još prijatnijim.
„Voliš da se rastežeš, zar ne?”, promrmljao je.
Trebao joj je trenutak da progovori, ali kada je to učinila, njene reči su bile
jasne. „Da.”
„Da li ti se sviđa kad se ovako krećem?”
Dah joj je postajao plitak.
„Smatraću da je odgovor da.”
„Nikolase...”
„Voliš li ovo?” Iskrivio je jedan prst, golicajući je iznutra.
Sviđalo joj se. Nije ništa rekla. Sumnjao je da ne može. Ali bilo je jasno da
joj se sviđalo.
Pomerio je palac, milujući joj spoljašnjost nežnog dela, mali snop za koji je
čuo da je tako osetljiv.
„Šta je ovo?”, prošaptala je đavolski.
Usne su joj se razdvojile i počela je da dahće. Negde u svemu tome video je
kako se klima.
„Više?”
Ona je klimnula glavom. „Hitno.”
171
 „Jednog dana ću te tamo poljubiti”, rekao je, a njegove reči su bile nevaljale
uz pesmu njegovih prstiju. „Jednostavno ću jezikom...”
„Oh!”
Izvila se ispod njega. Njeno čvrsto telo se savilo.
Njeni unutrašnji zidovi grčili su se oko njegovih prstiju, i dragi bože, tada je
skoro dostigao vrhunac.
„Šta je to bilo?”, dahnula je.
„Francuzi to zovu le petit mort.3”
„Vidim i zašto.”
Izvukao je prste iz nje, a njen pogled je poleteo ka njegovom. „Sada se osećam
prazno”, prošaptala je.
Nikolas se vratio na mesto.
„Mislim da ćeš se uklopiti”, rekla je.
Potvrdio je. „O da.”
Njeno telo je sada bilo više nego spremno za njega, mišići su joj i dalje bili
topli a ona zajapurena od zadovoljstva.
Tri pokreta i potpuno je ušao. Sve što je mogao da pomisli je da je to najbolja
stvar koju je ikada osetio u svom životu.
A nije počeo ni da se kreće.
„Da li to boli?” upitao je, sve vreme razmišljajući molim te reci ne, molim te
reci ne.
„Ne”, rekla je. „Osećaj je vrlo čudan, ali ne boli.” Pogledala ga je. „Da li tebe
boli?”
On se nasmejao. „O, ne.”
„Šta se dešava sada?”, upitala je.
Oslonio se na laktove dok se kretao. „Ovo”, rekao je.
Oči su joj se raširile od iznenađenja.
„Molim te, reci mi da li te boli”, preklinjao ju je, jer je znao da su njene reči
jedina stvar, koje su ga u tom trenutku mogle usporiti. Njegova glad za njom ga
je obuzela i on je samo hteo da uđe u nju, da je natera da ga oseti. Želeo je da je
obeleži, da polaže pravo na nju, da zna da je njegovo telo u njoj i samo njegovo,
da je on taj koji joj donosi takvo zadovoljstvo, da je on taj koji će...
Dostigao je svoj vrhunac tako brzo da nije ni primetio.
Zaplakao je dok se tresao, iznova, iznova i iznova, sve dok se nije uverio da
je svaki deo njene materice obložen njegovim semenom.
A onda se srušio.

3
Le petit mort (franc.) - mala smrt, izraz koji se koristi za orgazam, prim. prev.

172
Nije mogao da veruje da je toliko dugo čekao da ovo isproba.
Osim što je mogao. Jer sa drugom ženom nikada ne bi bilo ovako.
Samo sa Džordži.
Postojala je samo Džordži.

173
 20.

Tri nedelje kasnije

Džordži nije bila nimalo zadovoljna koliko je Nikolas brzo napustio Skotsbi
nakon njihovog dolaska.
Imali su jedno veče zajedno.
Jedno.
Gospođa Hibert je pripremila jednostavnu, ali ukusnu večeru. Pripremila ju je
u žurbi i izvinila se, jer je to bilo sve što je uspela da pripremi od ponuđenih
namirnica za prvu noć u novootvorenom domu. Uverila ih je da će ubuduće
jelovnik biti bolji, ali Džordži joj nije zamerala. Da se ona pitala, mogli su da jedu
samo veknu crnog hleba i supu za večeru. Sve što je želela je da bude sa
Nikolasom.
Nasamo.
Put na sever bio je veličanstven.
Činilo se da nije bilo važno što je Mačkoglavi zavijao pola vremena ili što
Semova naklonost prema Marsi ili Darsi, nije bila uzvraćena, a onda je bila, a
onda ipak nije, pa onda, iskreno, Džordži nije imala pojma šta se dogodilo, osim
što se činilo da je sve to bila užasna drama, koja je kulminirala time što je gospođa
Hibert očitala lekciju kćerki, mada je na kraju shvatila da je to uradila pogrešnoj
kćerki.
Džordži nije primetila ništa od ovoga. Bila je izgubljena u blaženoj izmaglici
nove ljubavi, zajedničkom razgovoru i smehu, mekim, tihim trenucima i noćima
strasnih otkrića.
Shvatila je da se brak pokazao kao najlepša institucija.
Ali onda su stigli na odredište.
Džordži je znala da će se stvari promeniti.
Jednostavno nije očekivala toliko brzo.
Jedna noć. To je bilo sve.
Dobro se okupala, što je bilo pravo blaženstvo nakon toliko dana putovanja.
Čak je i oprala kosu, što je za nju bio proces koji je trajao izuzetno dugo. Uvek
je zavidila svojoj sestri Bili, koja je mogla da opere kosu, tako što bi nanela malo

174
jabukovog sirćeta, pomešanog sa uljem lavande, na vlažne ravne pramenove, a
zatim to jednostavno počešljala i završila posao.
Za Džordži, međutim, to nije bilo jednostavno. Kovrdže su joj bile zategnute,
previše bujne i delikatne teksture. Ukrotiti ih, kako bi Merijen rekla, bilo je teško,
kao što je teško ukrotiti lava. Kosu je morala da suši veoma pažljivo, inače bi se
sledećeg jutra probudila sa gnezdom na glavi.
Ili je mogla samo da je isplete. Ne bi ispalo tako lepo kao kada bi je pažljivo
očešljala, negovala i osušila na vazduhu, ali bilo je mnogo brže.

A da je znala da Nikolas odlazi sledećeg jutra, ubrzala bi pranje kose da mu

se što pre pridruži u novoj spavaćoj sobi. Nasmešila se, uprkos trenutnom besu,
zbog kose koja joj se vlažna i svilenkasta rasula svuda. Bio je to najnevinije
izveden potez. Šnale su joj se jednostavno olabavile pod teretom kose. Htela je da
podigne kosu tako što je zabacila glavu unapred, protresla kosu a zatim je
prebacila nazad. Nikad se nije toliko zamerila svojoj kovrdžavoj kosi kao kad je
Nikolas svojim šakama uhvatio njenu kosu, i izgovorio „Isuse”, privukavši je
sebi.
Napravili su takav haos njenoj kosi te noći, da se Merijen umalo nije prekrstila
kada ju je videla sledećeg jutra. Džordži bi se možda i nasmejala; Merijen čak nije
ni bila katolikinja, ali bila je previše očajna za humor.
Nikolasa nije bilo.
Barem ju je probudio da se oprosti.
Nežan poljubac u obraz, a zatim tih dodir po ramenu. Džordži ga je gledala
kako je sedeo sa strane kreveta, gledajući je, dok su se slabi sunčevi zraci spuštali
niz visoki prozor. Nasmešila se, jer bi joj takav prizor uvek izmamio osmeh, a
onda se podigla, ne stideći se, i pritisnula svoje golo telo uz njegovo odeveno, a
zatim--
Rekao je da mu je konj osedlan i da će otići čim je poljubi. Bio je razigran i
sladak, ali stvarnost njegovog skorog odlaska oduvala ju je poput hladnog,
vlažnog vetra.
Poljubio ju je i otišao.
I ostao je skoro nedelju dana.
Džordži je danima ludela. Bilo je mnogo posla, pa je bila zauzeta, ali nije joj
se svidelo što ju je ostavio.
Da, znala je da nije mogla s njim u Edinburg, barem ne još. Još je živeo u
domu, u jednoj sobi, koja nije bila pogodna za žene.
I da, bila je potpuno svesna činjenice da je nije napustio. Morao je da se vrati
u školu. Kao što je bilo potrebno. Bio je student i već je propustio nekoliko ispita.
I da, dobro je znala da je to sledeći korak.
To nije bilo iznenađenje i nije imala pravo da bude ljuta.

175
 Ali bila je. Bila je na novom mestu, u novoj zemlji, zaboga, u mestu koje joj
se činilo kao divljina Škotske, i iako je znala da se Nikolas ponašao baš onako
kako mora, osećala se napušteno.
Zbog toga se bacila na to da dovede Skotsbi u red. Džordži se nikada nije
sasvim priklonila uverenju da su besposlene ruke zaista đavolje igračke, ali,
zauzete ruke su obično odbijale neprijatne misli.
Ali toliko je toga trebalo uraditi. Gospođa Hibert je takođe preuzela zadatak
da dovede kuću u red, a iskreno rečeno, bila je u tome bolja od Džordži.
Štaviše, Džordžin cilj je bio da ne živi u Skotsbiju vrlo dugo. Zar ipak nisu
planirali da iznajme kuću u Edinburgu? Koliko je posla zaista želela da uloži u
kuću koja bi uskoro ostala prazna?
Bilo joj je dosadno.
I bila je usamljena.
A Nikolas je bio udaljen satima, učio je svakakve zanimljive stvari.
Skoro nedelju dana nakon što je otišao u Edinburg, pokušala je da ne izgleda
nestrpljivo dok ga je čekala. Nije mogla da sakrije nestrpljenje, ali nije moralo to
da bude očigledno.
Kako se ispostavilo, nije isto biti gazdarica kuće i nečija ćerka mezimica.
U Obri holu bi se sklupčala na fotelji ispred prozora sa knjigom ili bi se
povukla u svoju sobu i niko je ne bi tražio.
Ipak, Skotsbi je bio mnogo manji. I kao jedini član porodice koji je tu boravio,
imala je nepodeljenu pažnju osoblja.
Svih njih.
Bilo je nemoguće imati trenutak prave samoće. Džordži je pokušala da se
pretvara da se oseća dobro, ali su zabrinuti pogledi bili očigledni. Očigledno je da
ih je majka sve poslala sa strogim uputstvima da ne ugrožavaju njeno „osetljivo
zdravlje”.
Dakle, to nije uspelo.
Ali konačno je bio petak, dan kada je Nikolas rekao da će se vratiti.
Nije imao časove u subotu i nedelju, iako ju je upozorio da to nije uvek slučaj,
obećao je da će te večeri doputovati kući. Džordži nije imala pojma u koje vreme
je mogla da ga očekuje. Prema njenim proračunima, lo je moglo biti od četiri sata
posle podne do kasno uveče.
Nadala se da je to prvo. Kuvarica, koju je gospođa Hibert unajmila i/ sela, bila
je pravi izvor strašnih priča o putevima i nestašnim vilama. I dok Džordži nije bila
previše zabrinuta za vile, ideja o putevima učinila ju je zabrinutom jer je Nikolas
jahao sam.
Možda je trebalo da iskoristi kočiju.
Međutim, to bi njegovo putovanje učinilo još sporijim. Džordži je uzdahnula.
Bukvalno je čekala pored prozora.
176
 „Ja sam patetična”, rekla je više za sebe.
Ne, nije bila patetična. Samo je bila usamljena.
Što je na svoj način bilo zapanjujuće. Uvek je bila zadovoljna kad je bila
prepuštena sama sebi. Svakako je uživala u okupljanjima sa prijateljima
i porodicom, ali nikada nije bila osoba koja se nije mogla snaći sama. Volela je
tišinu. Uživala je u samoći.
Jednostavno nije shvatala da je moguće da joj neko toliko nedostaje.
Te večeri, u devet časova, vratila se na prozor, osećajući se patetično. U njenu
odbranu, nije na prozoru provela baš ceo dan.
Nakon što se sažalila ranije tog popodneva, ustala je i pronašla neke uglavnom
nepotrebne kućne poslove koje je trebalo dovršiti. Onda je večerala. Bila je gladna
i znala je da Nikolas ne bi voleo da ga čeka.
Ali sada ga je čekala.
Dani su i dalje bivali sve duži. Bila je letnja ravnodnevnica, a sunce nije
zalazilo pre deset. I tek bi sat vremena nakon toga nastupio pravi mrak. Iako je
Skotsbi bio u prilično šumovitom području, noć je izgledala mračnija nego što je
zaista bila.
I kao što to obično biva, kad se najmanje nadala, u trenutku kad je ustala da
upotrebi nokšir, Nikolas je stigao, i već je bio u prednjem hodniku kada se ona
vratila iz sobe.
„Kod kuće si!” Pokušavala je da mu se ne baci u zagrljaj. Ona bi to učinila,
da nije izgledao tako umorno.
I mokro. U Skotsbiju nije padala kiša, ali je očigledno bilo kiše negde na putu
iz Edinburga.
„Reći ću Marsi da ti pripremi kupku”, rekla je Džordži, i posegnula za šeširom
pre nego što je Vilok mlađi to uspeo. „Izgledaš smrznuto.”
„Leto u Škotskoj je kao zima bilo gde drugde”, rekao je Nikolas, i malo se
naježio dok je skidao kaput.
„Kakva je bila tvoja nedelja? Jesi li naučio nešto novo?”
Pogledao ju je sa malim iznenađenjem.
Pretpostavila je da nije navikao na takvo interesovanje za studije. „Da,
naravno”, rekao je. „Fokusirani smo prvenstveno na svojstva cirkulacije. Plus
malo na...”
„A jesi li se sreo sa agentom za prodaju zemljišta?” Nikolas je predao svoj
kaput Viloku, koji je praktično skočio ispred Džordži da ga uzme.
„Agentom?”
„Za kuću”, rekla je Džordži.
„Kuća”, ponovio je.
„U kojoj bismo mogli da živimo.”

177
 Trepnuo je.
Rekla je sebi da je bio umoran. Da je morala da bude strpljiva. Pa je rekla: „U
Edinburgu. Sigurno ne želiš da ostanemo u Skotsbiju duže nego što moramo.”
„Ne, naravno da ne. Samo nisam imao vremena.”
„Oh.” Džordži je pošla za njim u trpezariju. Nije se nadala da će to čuti.
Nikolas se osvrnuo oko sebe. „Ima li nešto za jelo?”
„Da, naravno, ugrejali smo za tebe.” Džordži je rukom pokazala prema stolici.
„Sedi.”
Seo je, a ona je zauzela mesto pored njega. „Jagnjeći paprikaš”, rekla mu je.
„Vrlo je ukusan. Sa sveže ispečenim hlebom i kolačem od maline za desert. Žao
mi je što te nisam čekala.”
„Ne, ne, ne budi smešna. Zakasnio sam.” Džordži je čekala dok gospođa
Hibert nije donela večeru. Zatim je sačekala da Nikolas pojede nekoliko zalogaja.
Ali tada više nije mogla da čeka.
„Znači, nisi ga ni kontaktirao?”
Tupo ju je pogledao.
„Agenta za zemljište”, podsetila ga je.
„O, da.” Obrisao je usta. „Žao mi je, ne.”
Džordži je dala sve od sebe da sakrije razočaranje. Bio je zauzet, podsetila se
ona. Učio je kako da spasava živote.
Nikolas ju je uhvatio za ruku. „Uradiću to ove nedelje, obećavam.” Ona je
klimnula glavom, a zatim je uspela da sačeka čitavih pet sekundi pre nego što je
upitala: „Kada ga budeš kontaktirao, koliko misliš da će trebati vremena da se
pronađe kuća?”
„Ne znam”, rekao je nestrpljivo. „Nikada ranije nisam iznajmljivao kuću.”
„Ali nije li tvoj otac rekao da šalje obaveštenje unapred? Dakle, on će te
očekivati.”
„Moguće.”
„Možda će se sve, dok se sretneš s njim, i rešiti.”
Nikolas je provukao ruku kroz kosu. „Iskreno, ne znam. Mrtav sam, Džordži.
Možemo li sutra o tome?”
Kiselo se nasmešila. Činilo se da su joj svi osmesi bili napeti ove večeri.
„Naravno.”
On je jeo, a ona ga je gledala, a zatim je, zbog tišine koja ju je iritirala, upitala:
„Jesi li naučio nešto novo ove nedelje?”
Pogledao je. „Zar me to već nisi pitala?”
„Nisi odgovorio.”
„Nisi mi dala priliku.”

178
 „Žao mi je”, rekla je, i nije uspela da sakrije sve tragove sarkazma u svom
glasu. „Bila sam zaokupljena činjenicom da nisi bio kod agenta.”
„Žao mi je što sam bio previše zauzet da bih to uradio”, odbrusio je on. „Sve
vreme sam se bavio svim onim stvarima, koje sam propustio, putujući u Kent zbog
tebe.”
Evo ga. Očekivanje zahvalnosti. Skoro je zaboravila da je to čekala. „Hvala
što si se oženio mnome”, rekla je, odgurnuvši stolicu kako bi mogla da stoji. „Žao
mi je što ti je toliko otežalo život.”
„Za boga miloga, Džordži. Znaš da nisam na to mislio.”
„Znam da nisi mislio da to misliš.”
„Ne stavljaj mi reči u usta”, upozorio je i ustao.
„Znala sam da će se ovo dogoditi.”
Zakolutao je očima tako jako da se ne bi iznenadila da je uspeo da vidi mozak.
„Idem u krevet”, rekla je. Prišla je vratima, nadajući se da će pokušati da je
zaustavi, nadala se da će nešto reći, reći bilo šta.
„Džordži, čekaj.”
Okrenula se baš kad ju je uhvatio za ruku.
„Ne želim da idem u krevet ljut”, rekao je.
Nešto u njoj je omekšalo. „Ni ja.”
„Ne znam ni zašto smo ljuti.”
Odmahnula je glavom. „Ja sam kriva.”
„Ne”, rekao je, a glas mu je bio čvrst, iako se činilo da ga je umor utišao. „Ne,
nisi.”
„Nedostajao si mi”, rekla je. „I bilo mi je dosadno. Sve što sam htela, bilo je
da čujem da ću moći da se preselim u Edinburg da bih mogla da budem sa tobom.”
Povukao ju je u naručje. „To je sve što i ja želim.”
Deo nje je hteo da pita zašto onda nije otišao kod agenta, ali je znala da bi to
bilo sitničarenje. Bio je iscrpljen i imao je pravo na to.
„Ne želim da budeš zahvalna što sam se oženio tobom”, rekao je.
„Ali jesam”, priznala je.
„Dobro onda. Budi zahvalna.”
Povukla se. „Šta?”
„Ako želiš da budeš zahvalna, budi.”
Trepnula je. Nije to očekivala od njega da kaže.
Zatim je uzeo njenu ruku i prineo je usnama.
„Ali i ja se osećam zahvalnim.”
Tada je znala. Volela ga je. Kako ne bi?

179
 „Možemo li sada u krevet?” upitao je. „Tako sam umoran. Ne znam ni kako
još uvek stojim.”
Ona je klimnula glavom, ne baš sposobna za reči. Ovaj osećaj, ta ljubav, sve
je bilo previše novo. Morala je sebi da dâ vremena, da vidi kako se osećala.
„Možemo li o svemu ovome ujutru?”, upitao je. „Kući? Agentu za zemljište,
selidbi u grad? Možemo li o svemu kasnije da razgovaramo?”
Ali nisu pričali o tome, to jest...
Bili su rasejani, iz lepih razloga, ali je to značilo da, kad se Nikolas u nedelju
uveče vratio u Edinburg, ništa važno do tada nije bilo raspravljano niti rešeno. I
Džordži je zatekla sebe u iščekivanju još jedne nedelje sa vrlo malo zanimacije.
„U ovoj kući čak nema ni knjiga”, žalila se Džordži Merijen, dva dana nakon
što je Nikolas otišao.
„To je lovačka kuća”, rekla je Merijen. Podigla je pogled sa čarapa koje je
krpila. „Da li muškarci čitaju kada love? Mislila sam da samo hodaju i ubijaju.”
„Trebaju nam knjige”, rekla je Džordži. „Trebaju nam knjige, papir i mastilo,
i iskreno, zadovoljila bih se i vezom.”
„Nema veza”, priznala je Merijen. „Ništa što je prikladno za više od krpljenja.
Nismo ništa poneli iz Kenta.”
„Zašto nismo?”, upitala je Džordži.
„Ne volite da vezete”, podsetila ju je Merijen.
„Počelo je da mi se sviđa”, gunđala je Džordži.
Volela je kada bi napravila sve te, čak i identične šavove. To zaista nije bilo
zabavno, ali svakako je bilo korisno.
„Pretpostavljam da bismo mogli da beremo cveće”, predložila je Merijen.
„Ili... Mogli bismo da potražimo konac za vez. Gospođa Hibert je pre neki dan
pronašla gomilu muslina u skladištu. Vrlo kvalitetan, nikad korišćen. Ko zna šta
se tu još krije.”
„Ne želim da vezem”, rekla je Džordži.
„Ali upravo ste rekli...”
„To je to”, izjavila je Džordži, jer je poslednje što je htela da čuje, bila analiza
svih njenih kontradikcija. „Idemo u kupovinu. Sutra rano.”
„U selo?” Merijen joj je uputila sumnjičav pogled. Bili su u selu.
I bez prodavnica.
„Ne. Idemo u Edinburg.”
„Mi?”
„Što da ne? Imamo kočiju. Imamo vozača.”
„Dobro...” Merijen se namrštila. „Ne znam. Pretpostavljam da sam mislila da
ćemo ostati ovde.”

180
 „Zbog koga?” Uzvratila je Džordži. „Zar ja nisam dama u kući? Kome da se
pravdam?”
„Gospodinu Roksbiju?” rekla je Merijen.
„On nije ovde.”
Džordžin ton je bio takav da je Merijenino lice poprimilo izraz panike.
„On nije ovde”, ponovila je Džordži, ovaj put sa malo prilagođenijim tonom.
„Ja sam glavna i kažem da idemo u Edinburg.”
„Ali nikada nismo bili u Edinburgu. Zar ne bi trebalo da idemo prvi put sa
nekim ko zna put?”
„Jedina osoba za koju znamo da zna put je gospodin Roksbi, i on je već tamo.
Budi srećna, Merijen. Ovo će biti uzbudljivo.”
Ali Merijen nije izgledala uzbuđeno i Džordži je mislila da je to bilo
razumljivo.
Merijen je volela rutinu. To je bio jedan od razloga zašto su se ona i Džordži
tako dobro slagale. Džordžin život, donedavno, nije bio ništa drugo do rutina.
„Sutra, kažete?”, rekla je Merijen, uzdišući.
„Sutra”, odlučno je rekla Džordži. Već se osećala bolje.
Otišle su rano sledećeg dana i bile su na periferiji grada do deset ujutru.
„Oh, vidi, to je dvorac!”, uzviknula je Džordži, pokazujući na veliku tvrđavu
na brdu usred grada.
Merijen je kliznula uz klupu kočije kako bi bolje pogledala. „Oh, bože”, rekla
je iznenađeno. „Ovde je.” Pogledala je Džordži. „Možemo li da ga posetimo?”
„Ne znam. Mislim da sada služi kao zatvor.” Merijen je osetljivo zadrhtala.
„Onda možda ne.”
„Možda ima neku drugu namenu”, rekla je Džordži. „Možemo saznati. Ali
danas ionako nemamo vremena. Imamo previše posla. Naša prva stanica je agent
za zemljišta.”
Merijen se naglo okrenula prema njoj. „Šta? Ne možete to učiniti. Ne bez
gospodina Roksbija.”
Džordži je sklopila ruke.
„Nije uspeo bez mene, pa moram da preuzmem stvar.”
„Gospođo Džordžijana”, Merijen se nije baš navikla da je naziva gospođom
Roksbi, i istini za volju, Džordži se nije baš navikla ni da to čuje, „ne možete sami
otići do agenta za zemljište. To nije gotovo.”
„To nije gotovo”, rekla je Džordži s namerom. „To je tačno.”
„Ali...”
„Oh, vidi, tu smo.”
Kočija se zaustavila ispred urednog spoljašnjeg dela kancelarije, a Džordži je
sačekala dok je Džejmson otvorio vrata kočije i osigurao stepenice.
181
 „Izlazim”, rekla je Džordži sa čeličnom odlučnošću.
„Možeš poći sa mnom, ili ostati u kočiji. Ali svakako će biti bolje ako pođeš.”
Merijen je uzdahnula. „Vi ćete biti moja smrt”, promrmljala je. „Bože,
Merijen. Ne idemo u bordel.”
Merijen je stisnula usta u liniju dok je gledala prema natpisu koji je visio iznad
vrata. „Očekuje li nas gospodin Mekdiarmid?”
„Verovatno ne”, priznala je Džordži. „Ali on će znati ko sam. Verujem da je
lord Manston stupio u kontakt sa njim.”
„Mislite?”
„Sigurna sam”, rekla je Džordži, gledajući preko ramena dok je izlazila na
ulicu. „Tako se kaže.”
Merijen još uvek nije izgledala ubeđeno.
„Verovatno se pita što nam je trebalo toliko dugo”, rekla je Džordži i lagano
navukla rukavice preko ruku. „Ne bih se iznenadila da je već našao kuću.”
„To bi bilo uzbudljivo”, rekla je Merijen. „Iako ne biste želeli da pokušate da
se uselite danas, zar ne?”
„Ne, ne, to bi bilo nemoguće”, rekla je Džordži žustro. Primamljivo, ali
nemoguće.
Za sada je jednostavno morala da se fokusira na obezbeđivanje zakupa. Sve
ostalo bi usledilo posle toga.
Pogledom na Merijen, marširala je uz stepenice i otvorila vrata. „Hajde da
ovo završimo.”

„O, to je bilo sjajno!”, Džordži je uzviknula nekoliko sati kasnije. Ona i

Merijen su se smestile za sto u Belom jelenu, koji se praktično nalazio iza ugla
amfiteatra u kome je sedeo Nikolas za vreme svojih predavanja, i pile čaj. „Zar
nije bilo sjajno?”
Merijen je otvorila usta, ali pre nego što je uspela da progovori reč, Džordži
je sama odgovorila. „Bilo je odlično.”
Džordži se suočila s obližnjim otvorenim prozorom i nasmejâla se nebu, koje
ju je nagradilo čistim plavim blaženstvom. „Imamo dom!”
„Imamo dom u Skotsbiju”, istakla je Merijen.
„Da, ali sada imamo jedan i u Edinburgu. Što ima mnogo više smisla.
Gospodin Roksbi ne može jahati tamo-amo svaki dan.”
„Nije jahao tamo-amo svaki dan”, rekla je Merijen.
Džordži je zakolutala očima. „Znaš na šta mislim. Skotsbi je lep, ali užasno
nezgodan.” Položila je ruku na grudi. „Ja sam mlada. Moje mesto je pored muža.”

182
 „To je istina”, izustila je Merijen. Džordži ju je gledala kako i dalje pokušava
da smiri živce. Nije bila sigurna zašto je sobarica bila tako obuzeta mogućnošću
da dve žene udu u kancelariju agenta za zemljište. Njoj je sve to bilo uzbudljivo.
Gospodin Mekdiarmid nije hteo da joj da kuću u zakup. Nije čak ni hteo da
joj pokaže nekretninu. Trebao joj je muž, rekao je. Ili otac. Ili njen brat. Ili neko
ko bi mogao da donese odluku.
„Uveravam vas”, rekla je Džordži, glasom koji je ledio krv u žilama, „potpuno
sam sposobna da donesem odluku.”
Nije da je Džordži imala mnogo leda u venama, ali je gledala svoju majku i
ledi Manston u akciji. Znala je kako to da odglumi.
„Vaš muž će morati da se potpiše”, odgovorio je gospodin Mekdiarmid,
sitnim glasom.
„Naravno”, uzdahnula je Džordži. „Ali on je veoma zaposlen čovek. On mi
je poverio da obavim sve preliminarne pripreme, a on će ih odobriti kada to bude
neophodno.”
Merijen je skoro uništila celu stvar, kašljući, dok joj oči nisu zasuzile.
Srećom, gospodin Mekdiarmid je bio dovoljno ometen donošenjem pića, tako
da nije čuo Džordži kad je prosiktala: „Prestani s tim odmah!”
Ili kada je Merijen bespomoćno rekla: „Ali gospodin Roksbi vam nije poverio
da radite bilo šta.”
Iskreno, Merijen je bila najgori lažov.
Nakon još deset minuta razgovora, gospodin Mekdiarmid je priznao da je
zaista primio zahtev od lorda Manstona i da je imao na umu dve nekretnine, koje
bi mogle poslužiti mladom paru. Ali, on je apsolutno odustao od ideje da ih
pokaže gospođi bez muža. Apsolutno, nije mogao čak ni da zamisli tu ideju sve
dok...
Džordži je ustala i izjavila da će pronaći drugog agenta.
Bilo je izvanredno koliko su brzo posle toga otišli da vide prvu kuću.
Džordži je odmah znala da nju neće uzeti u razmatranje. Pod je bio iskrivljen,
a prozori mali. Ali druga kuća, u Novom gradu, o kojoj je Džordži toliko slušala,
bila je savršena. Lagan, prozračan i spreman prostor, potpuno opremljen za
iznajmljivanje. Dekor nije bio baš onakav kakav bi Džordži sama odabrala, alije
bio skoro po njenom ukusu. A ako je to značilo da bi mogla da se useli pre ili
kasnije...
Plava boja zidova je bila jednako dobra kao i zelena u dnevnoj sobi. Iskreno,
nije je bilo briga.
„Jesi li popila dovoljno čaja?”, Džordži je upitala Merijen, iako su jedva
sedele pet minuta.
„Želim da pronađem Nikolasa. Gospodin Mekdiarmid je rekao da danas može
da potpiše zakup.”

183
 „Biće veoma iznenađen što vas vidi”, rekla je Merijen.
„Ali pozitivno”, rekla je Džordži, sa više sigurnosti nego što je zapravo
osećala. Nije mislila da bi Nikolas bio ljut što se sama pobrinula za kuću.
Ali možda mu se ne bi dopalo da ona dođe u Edinburg, a da o tome unapred nije
bio obavešten. Muškarci su tako bili smešni. Ipak, urađeno je ono što je učinjeno
i bila je nestrpljiva da podeli svoje vesti.
Gospodin Mekdiarmid joj je nehotice pokazao lokaciju Medicinskog
fakulteta, hvaleći se blizinom kuća, koje joj je pokazivao, pa je Džordži bila
sigurna da zna kuda ide, kada su ona, Merijen i Džejmson krenuli ka Teviotu.
Nikolas joj je pričao o velikom anatomskom amfiteatru, o strmo postavljenim
sedištima koja gledaju nadole, na malu scenu u dnu. Rekao joj je da je ponekad
predavač samo govorio, a ponekad je dole bilo mrtvo telo, secirano, tako da ga
svi vide.
Džordži nije bila sigurna da to želi da vidi, ali je bila nestrpljiva da vidi
prostoriju u kojoj je njen muž provodio toliko svog vremena.
Nije bilo teško pronaći amfiteatar, ali pošto je u njemu bilo više od stotinu
muškaraca, svi su bili okrenuti prema njoj dok je provirivala kroz vrata, tražeći
Nikolasa među njima.
Džordži je nosila dugu zelenu dnevnu haljinu i šešir, koji je za mesto u kome
se nalazila bio ekstravagantan.
I upadljiv.
Ali sreća je bila na njenoj strani. Klupa ispred vrata bila je postavljena tako
da je, ako bi se nagnula preko naslona za ruke, mogla čuti gotovo sve. Nije
razumela pola priče, ali sam kontekst je bio od pomoći i bila je opčinjena.
„Da li si čula to?”, šapnula je Merijen.
Nešto o krvi i o tome koliko je toga bilo u ljudskom telu.
Merijen je zatvorila oči. „Pokušavam da ne čujem.”
Džordži se naginjala i dalje. Predavač je govorio o tome zašto je krv crvena i
kako je puštanje krvi često neophodno za uspostavljanje ravnoteže u nervnom
sistemu.
„Telo je mašina sa dušom!”
Džordži je spustila pogled na ruke. „Pretpostavljam”, promrmljala je.
„Šta radite?” prošaputala je Merijen.
Džordži ju je ućutkala, zabacivši uho prema otvorenim vratima. I, nešto joj je
promaklo.
„...izvodi različite pokrete...”
Džordži je odmahnula rukama. U redu. Mogla je to da prihvati.
„... i da komunicira sa spoljnim telima.”
Pa sad, to ju je samo nateralo da pomisli na Nikolasa.

184
 „Odlazimo”, izjavila je Merijen.
„Šta? Ne.”
„Zajapureni ste. Ne znam o čemu unutra pričaju ali nije prigodno.”
Merijen je nestrpljivo ustala, razmenila nekoliko brzih reči sa Džejmsonom,
koji je čekao s druge strane hodnika, a zatim izveo Džordži pravo kroz vrata
zgrade u dvorište.

185
 21.

„Džordžijana?”
Nikolasovo srce je skoro stalo kad je izašao iz amfiteatra i ugledao Džejmsona
kako ga čeka u hodniku. Nije bilo razloga zašto bi konjušar trebalo da bude ovde
u Edinburgu, a još manje na teritoriji medicinskog fakulteta.
Nema razloga osim hitnog slučaja.
Džejmson je sigurno video paniku na licu svog poslodavca. Nikolas je jedva
uspeo da izusti: „Šta ti...”
Džejmson je odmah rekao: „Sve je u redu, gospodine!”
I dalje trepćući od iznenađenja, i da, zabrinutosti, iako su ga uverili da za to
nema razloga, Nikolas je pustio konjušara da ga izvede u sunčano dvorište gde ga
je čekala žena.
„Džordžijana?”, rekao je ponovo. Razgovarala je sa sluškinjom i sigurno ga
nije čula prvi put. „Šta ti radiš ovde?”
„Nikolase!” Plakala je sa jasnim ushićenjem. Skočila je da ga pozdravi.
„Imam sjajne vesti!”
Njegova prva misao bila je da je trudna.
Osim što je bilo prerano. Nije da je bilo nemoguće jer je njihovo nedavno
ponašanje bilo takve vrste, da je prilično garantovalo da je to moglo da se dogodi.
Ali činilo se da je prerano da ona to zna. Možda je sumnjala, ali nije znala.
Osim toga, to nije bila stvar koju bi mu rekla usred užurbanog akademskog
dvorišta.
Uzeo je njene ispružene ruke, još uvek pomalo sumnjičav prema radosti na
njenom licu. „Šta je bilo?”, upitao je.
„Oh, ne izgledaj tako zabrinuto”, rekla je. „Obećavam, to je samo dobra vest.”
„Zabrinut sam”, rekao joj je. „Nisam očekivao da ću te videti ovde.”
Džordži nikada ranije nije bila u Edinburgu. Nije znala kako se kreće po
gradu, a bilo je mnogo oblasti koje nisu bile sigurne za damu. Dovraga, bilo je
mnogo delova grada, koji nisu bili sigurni ni za njega.
„Razgovarala sam sa gospodinom Mekdiarmidom”, rekla je.
„S kim?”

186
 Nestrpljenje joj je preletelo licem, ali se suzdržala. „Sa gospodinom
Mekdiarmidom, agentom za zemljište.”
„O, da.” Dođavola, želeo je da ode kod čoveka više od nedelju dana. Bilo je
tako teško naći vremena za sve njegove akademske obaveze. „Čovekom mog
oca.”
„Ne, bio je u kontaktu sa čovekom tvog oca”, ispravila ga je Džordži.
Malo je stisnula njegove ruke pre nego što je izvukla svoje. „Uveravam te, on
nikada nije lično upoznao tvog oca. Da jeste, pa, teško da bi to bilo moguće.”
Nikolas je na trenutak zurio u nju, ali ne, izgleda da nije imala nameru da
osvetli tu zagonetnu primedbu. „Reci mi, molim te, šta se dešava”, rekao je.
Iskreno, nije imao energije da pogađa.
„Našla sam nam kuću!”, uzviknula je.
„Zašto, to je...”
Ali bila je previše uzbuđena da sluša njegove čestitke. „U početku nije hteo
ništa da mi pokaže”, rekla je, verovatno čak, ni svesna da ga je prekinula.
„Insistirao je da budeš tamo, iako sam mu rekla da si užasno zauzet i da ako želi
da sklopi posao, mora da se pozabavi mnome.” Zastala je i zakolutala očima. „On
zaista nije fin čovek, ali sam ga trpela, jer sam samo htela da nađem kuću.”
„Zakupila si kuću?”, upitao je Nikolas.
„Ništa nisam potpisala, naravno. To moraš ti. Ali rekla sam mu da si mi
poverio potragu i da ćeš pristati na sve što izaberem.” Oštrog pogleda i skupljenih
usana dodala je: „Bolje bi ti bilo da ti se dopadne ono što sam izabrala, jer ako ne,
izgledaću kao budala, taj grozni čovek nikada neće poslovati ponovo sa drugom
ženom.”
„Zvuči kao da žene ne bi trebalo da žele da posluju sa njim”, rekao je Nikolas.
„Nisam imala mnogo izbora, ne ako sam odmah htela rezultat. Osim toga”,
podigla je ruku u vazduh pokretom zar nije očigledno. „Ne znam kako da
pronađem drugog agenta za zemljište.”
Verovatno bi svi bili isti, pomislio je Nikolas. Većina muškaraca bi bila voljna
da posluje sa udovicom, koja bi mogla da potpiše svoje ugovore, ali ne i sa udatom
damom. Ne kad je njen muž mogao tako lako da se suprotstavi.
„Kako si ga navela da ti pokaže nekretnine?” upitao ju je.
Ona mu se drsko nasmešila. „Rekla sam mu da ću pronaći drugog agenta za
zemljište.”
On se tome glasno nasmejao.
„Bravo”, rekao joj je. „Zaista sam impresioniran.”
„Trebalo bi da budeš”, reče ona pristojno. Očigledno je bila impresionirana
sobom, i bilo je zapanjujuće, koliko je Nikolasu prijalo da vidi taj izraz na njenom
licu.

187
 „Možemo li sada u njegovu kancelariju?” nastavila je, sva odlučna. „Rekao
je da možeš da posetiš imanje danas po podne. Držim ti palčeve da budeš
slobodan.”
„Slobodan sam, ali ne moram da vidim imanje.” Nikolas je ispružio ruku i
zakačio njen ružičasti prst za njegov. „Ako misliš da je imanje prikladno, verujem
ti.”
Gledala ga je, kao da ne može baš da poveruje njegovim rečima. „Stvarno?”
„Naravno.” On je slegnuo ramenima. „Bez obzira na sve, to bi trebalo da bude
više tvoja odluka nego moja. Boravićeš tamo više nego ja.”
„Onda, možemo li da potpišemo zakup?”, upitala je, a lice joj se ozarilo od
uzbuđenja. „Rekao je da će to pripremiti, ali ću biti iskrena, nisam sigurna da je
to i mislio. Mislim da očekuje da ćeš me izgrditi zbog moje drskosti.”
„Da te izgrdim zbog drskosti?”, promrmljao je Nikolas. „Intrigantno.”
„Nikolase!”, uzviknula je Džordži. Oči su joj se raširile i pokazala je glavom
prema sluškinji, koja je još uvek sedela na obližnjoj klupi.
„Ne može da nas čuje”, šapnuo je. „I ona ionako ne bi znala na šta mislim.”
„To je skoro isto tako loše. Ne želim da misli da ne odobravaš moje
postupke.” Povukla se, samo malo. „Odobravaš, zar ne?”
„To što si našla agenta tako da ja ne moram? Nego šta. Voleo bih da sam se
ja toga setio.”
Dodirnuo joj je bradu, nagnuvši se ka njoj.
„Ali obavesti me unapred ako ćeš da ponoviš ovako nešto. Volim da znam šta
si naumila.”
„Da budem potpuno iskrena”, rekla je, „bio je to trenutak. Odlučila sam tek
juče.” Postidela se. „Ne volim da provedem celu nedelju na selu bez tebe.”
„Žao mi je.” Stisnuo joj je ruku. Nije mu se dopalo što ju je ostavio u
Skotsbiju, ali nije video nijednu drugu opciju.
„Nema zbog čega da ti bude žao”, odgovorila je. „Znala sam u šta se upuštam.
Jednostavno, nisam znala koliko mi se to ne bi dopalo.”
Nagnuo se napred. Samo malo, ipak su bili u javnosti. „Da li me čini lošim
mužem to što volim da čujem da si tužna bez mene?”
„Nisam rekla tužna”, rekla je koketno.
„Udovolji mi”, rekao je. „Ja jesam bio tužan bez tebe.”
To nije bila potpuno istina. Većinu vremena bio je previše zaposlen da bi bio
tužan, a kada nije bio previše zauzet bio je previše umoran.
Ali nedostajala mu je. Noću, dok je ležao u svom uskom pansionskom
krevetu, čeznuo je da joj dohvati ruku i privuče je k sebi. A onda bi tokom dana,
u najneobičnijim trenucima, primetio nešto, obično nešto čudno, smešno ili
nesvakidašnje, i poželeo da joj to pokaže.

188
 Navikao se na njeno prisustvo što je trebalo da ga malo i prestravi.
Ali nije.
Samo ju je više želeo. A sve je počelo sređivanjem kuće u Novom gradu.
„Gde je kancelarija gospodina Mekdiarmida?”, upitao je Džordži. „Odmah
ćemo se pobrinuti za to.”
Džordži se nasmejala i izvukla komad papira iz svoje torbe. „Ovde imam
zapisanu adresu.”
Brzo je pogledao. „To nije predaleko. Možemo hodati do tamo. Daj mi
trenutak, dogovoriću se sa Džejmsonom i tvojom sobaricom. Moraće da pronađu
odgovarajuće mesto da te sačekaju.”
„Ne bi trebalo dugo da traje.”
„Ne, ali sada kada si ovde, trebalo bi da ulepšamo dan. Mogu ti pokazati
grad.”
„Zaista? Nemaš šta drugo da radiš?”
Imao je brdo stvari koje je trebalo da uradi.
Još uvek je kasnio sa obavezama i morao je da se pripremi za konsultacije
kasnije te nedelje sa jednim od svojih profesora, ali nije mogao da vidi dalje od
Džordžinog nasmejanog lica. Njegova supruga je bila ovde i on je hteo da bude
sa njom.
„Ništa što će propasti”, rekao joj je.
„Dođi. Hajde da potpišemo taj zakup. Onda ćemo se malo zabaviti.”
Stavila je svoju ruku u njegovu i nasmešila se, a on se iznenada setio. Bilo je
to još onda, kada su se pobrinuli za Fredija Ouksa, ona mu se tada nasmešila i taj
osmeh ga je obasjao kao sunce.
Njen osmeh je sve mogao. Jedan Džordžijanin osmeh i mislio je da može sve.
Bilo šta.
Je li ovo bila ljubav? Ovaj ludi, omamljujući osećaj, taj osećaj beskrajnih
mogućnosti?
Da li je mogao nekako da se zaljubi u svoju ženu? Činilo se prebrzo, prerano,
a opet...
„Nikolase?”
Pogledao ju je.
„Nešto nije u redu?”, upitala je. „Izgledaš odsutno.”
„Ne”, rekao je tiho. „Ja sam ovde. Uvek ću biti ovde.”
Čelo joj se zbunjeno zgrčilo i nije mogao da je krivi. Nije imalo smisla. U isto
vreme, činilo se kao da je ceo svet konačno došao na svoje mesto.
Možda je ovo bila ljubav.
Možda.

189
 Verovatno.
Da.

Devedeset minuta kasnije, Džordži se na prstima pela uz stepenice u ugledni

pansion za mladiće gospođe Mekgrivi.
„Ne ponašamo se baš ugledno”, šapnula je.
Nikolas joj je stavio prst na usta. Džordži se zakikotala. Tiho. Nije mogla da
odoli.
Osećala se pozitivno vrtoglavo dok se uvlačila u Nikolasovu sobu.
Sastanak sa gospodinom Mekdiarmidom protekao je glatko, a on je bio
mnogo susretljiviji s Nikolasom nego s njom.
Svoje žalbe je zadržala za sebe; njihovim izricanjem nije se moglo ništa
dobiti.
Želela je da ugovor o zakupu bude potpisan, i želela je da se potpiše brzo. Bilo
joj je jasno, da je najefikasniji put do njenih ciljeva kada mirno sedi i glumi
bračnog druga.
Znala je da to nije istina, kao i Nikolas, i to je bilo važno.
Međutim, nakon što su se pobrinuli za sve to, imali su još malo vremena pre
nego što je trebalo da se sretnu sa Merijen i Džejmsonom na povratku do
Skotsbija.
Zapravo, imali su nekoliko sati. Nikolas je rekao da će joj pokazati malo grad,
ali onda su slučajno prošli pored pansiona, a gospođa Mekgrivi se jednostavno
nije našla na vidiku...
Sledeće što je znala je da se kikotala dok se penjala uz stepenice.
„Osećam se tako zločesto”, šapnula je, dok je Nikolas okretao ključ u bravi.
„Ti si nevaljala”, rekao je. „Veoma, veoma nevaljala.”
Zagledao se u nju i pre nego što je saznala šta se dešava, vrata su se zatvorila
za njima i bacio ju je na svoj krevet.
„Nikolase!” prošaptala je.
„Ššššššš. Uvalićeš me u nevolju. Ne bi trebalo da dovodim žene ovde.”
„Ja sam tvoja žena.”
Pogledao ju je sa smešno nevinim izrazom lica. „Ali razmisli koliko bi mi
vremena trebalo da to objasnim. Sve to vreme bih izgubio, umesto da radim ovo.”
Džordži je malo zastenjala. Nije bila sigurna da li se to dešava zbog njegove
ruke na njenom bedru ili njegovih usana na vratu, ali oba pokreta su joj prijala. I
nije imala pojma kako je mogla da ćuti.
„Šta bi se dogodilo da me vidi?”, upitala je. „Da li bi te zamolila da odeš?”
On je slegnuo ramenima. „Nemam pojma. To ne bi bilo najgore. Upravo smo
potpisali ugovor o zakupu nove kuće.”
190
 Džordži se silila da bude ozbiljna, makar na trenutak.
„Neće biti spremna za useljenje najmanje nedelju dana. I koliko god bih volela
da si sa mnom u Skotsbiju, ne možeš se svaki dan voziti tamo-amo. Bio bi
iscrpljen.”
Nikolas ju je brzo poljubio u usne.
„Onda ćemo morati da budemo posebno tihi da nas ne uhvate”, rekao je
ozbiljno.
„Pa, da”, rekla je Džordži. Ali sada je bila zabrinuta. To bi trajalo još samo
nedelju dana, ali Nikolasu je bila potrebna ova soba. „Sigurno bi gospođa
Mekgrivi razumela.”
Nikolas je zastenjao. „Zašto govorimo o gospođi Mekgrivi?”
„Zato što ne želim da te izbace iz sobe.”
„Neće”, rekao je, „jer ćemo biti veoma, veoma tihi.”
Džordži je udahnula vazduh. Glas mu je bio promukao i zavodljiv, i osetila je
kako se topi u njegovom zagrljaju.
„Možeš li to da učiniš?”, promrmljao je. Stisnuo joj je butinu na način koji joj
se dopadao i palcem je opasno klizio ka njenoj mekoći.
„Šta da li mogu?”
„Da ućutiš.”
„Ne”, rekla je iskreno.
„Šteta.” Umirio je prste. „Moraću da prestanem.”
Uhvatila ga je za ruku. „Da se nisi usudio.”
„Ali ti si tako bučna.” Odmahnuo je glavom i lažno odustao. „Šta da radim?”
Džordži je hrabro stavila ruku na njegovu muškost. Preko odeće, ali shvatio
je. „Šta treba da uradim?”
„Bezobraznice”, zarežao je.
Stisnula ga je. „Možeš li da budeš tih?”
Nakrivio je obrvu. „Mogu, ako ti možeš.”
Nikada nije uspela da podigne bar jednu obrvu, pa je skoro glupo namignula.
„Pa, mogu ako ti možeš.”
Dugo je zurio u nju, a Džordži je umalo izgorela od želje... Ili prasnula u smeh.
Zatim je ustao.
„Šta radiš?”, upitala je skočivši u sedeći položaj.
„Ja”, njegove ruke su stigle do kravate, „skidam odeću vrlo tiho”.
„Oh.”
„Oh?”, odjeknuo je. „To je sve što imaš da kažeš?”
Oblizala je usne. „Zadovoljna sam tvojom odlukom.”

191
 Završio je odvezivanje kravate i bacio ju je. „Zadovoljna si mojom odlukom”,
ponovio je.
„Veoma zadovoljna”, ispravila ga je.
On se nasmešio. Đavolski. „Znaš li šta bi mi prijalo?”
„Imam svoje sumnje”, promrmljala je.
Otkopčavao je dugmad na košulji.
Bilo ih je samo tri, ali je bilo potrebno otkopčati ih kako bi mogao da skine
odeću. Možda je Džordži trebalo da se brine za svoju odeću, ali gledanje kako se
skida sa takvom lakoćom, možda je bilo nešto najzanimljivije što je ikada videla.
Nije govorio, ali nije ni morao. Pogled mu je bio prikovan za nju, a Džordži
je znala šta želi. Prstima je odvezala svilenu maramu, koja je ispunjavala izrez
njene haljine.
Polako ju je izvukla.
„Postala sam bezobrazna”, prošaptala je.
Klimnuo je glavom, a oči su mu zasjale od želje, pre nego što je skinuo košulju
preko glave.
„Ne mogu da otkopčam svu dugmad”, rekla je. Uvila se, pružajući mu taman
toliko svojih leđa koliko su virila preko ramena.
„Najnepraktičnija haljina”, promrmljao je. Seo je pored nje i počeo da pritiska
dugmad, jedno po jedno.
„Uvek sam imala pomoć”, prošaptala je.
Poljubio joj je delić kože. „Ja sam vam uvek na usluzi, gospođo Roksbi.”
Džordži je zadrhtala, pitajući se, kako ju je njegov glas jednako privukao kao
i njegov dodir.
Uvek je bio takav džentlmen, ali dok su bili u intimi svog bračnog kreveta,
govorio je najgore stvari...
On joj nije samo radio stvari, izgovarao ih je vrelim, poželjnim rečima. Rekao
bi joj šta želi, a kad je ona nešto htela, naterao bi je da i ona to kaže.
Nekako je to bilo još šokantnije.
Reci mi šta želiš, rekao bi, a bilo je tako teško naterati nju da to kaže. Želela
je da on preuzme odgovornost, da preuzme odluku, ali joj to nije dopustio.
Moraš da kažeš, rekao bi.
Odmahnula bi glavom, previše postiđena, ali nije joj dopustio da se izvuče s
tim. Da li to želiš, pitao bi, dodirujući joj grudi.
Tada bi njegova ruka kliznula između njenih nogu. Da li je ovo ono što želiš?
Čak i sada, dok su pokušavali da budu tihi, šapnuo joj je grešne reči na uho.
„Želim da te okusim.”
Zadrhtala je. Znala je na šta misli.

192
 „Neću ti čak ni skinuti haljinu. Samo ću ti se uvući pod nju i uzimati te dok
ne eksplodiraš.”
Počeo je da je ljubi niz telo, uživajući na njenim grudima. Zatim je podigao
pogled i, zaboga, nekako je to bilo još erotičnije, njegove oči su bile sijale
vatrenim sjajem i palile su njene.
Kao da je bila jedina žena u univerzumu. Jedina žena koju je ikada video.
Jedina žena koju bi ikada poželeo.
„Pa”, rekao je a glas mu je obećavao. „Šta kažeš na to?”
Ona je klimnula glavom. Toliko ga je želela.
Prsti su mu se uvukli ispod donjeg dela haljine, ali samo malo. „Nije dovoljno
dobro, draga moja.”
„Želim to”, prošaptala je.
„Šta?”, upitao je i jednim brzim pokretom je pogledao, licem u lice. „Šta
želiš?”, navaljivao je. „Reci mi.”
Njeno telo je bilo naelektrisano. Nije razumela kako je izgovaranje njene želje
može učiniti tako očajnom za njim, ali jeste.
„Želim da me okusiš.”
Njegove oči zadržale su se na njoj dugu sekundu, a zatim je uz animalno
režanje praktično zaronio niz njeno telo, raširivši joj noge do njegovih željnih
usana.
Skoro je vrisnula. Zaista je jednom rukom prekrila usne.
Podigao je pogled sa podrugljivim osmehom.
„Ne prestaj”, preklinjala je.
Grleno se nasmejao i vratio na posao, mučeći je na najizvrsniji mogući način.
On je to već radio, a ona još uvek nije mogla da veruje da mu je to dozvolila.
Ne, to nije bila istina. Ona je verovala. Verovatno bi mu dozvolila da joj učini bilo
Šta.
Jednostavno nije mogla da veruje da joj se toliko dopao. Njegova usta...
Tamo. Bilo je tako intimno.
A onda kad je završio... Kad bi završila... Uvek ju je iznova ljubio.
I sama je okusila.
Bilo je opako i telesno, a to joj se dopadalo.
Ali on se udaljio od njenog toplog mesta i provodio je svoje slatko vreme,
ljubeći joj unutrašnjost butina. Nije se više vratio tamo gde ga je želela. Tamo gde
joj je trebao.
Uz nemiran jecaj, ona je raširila noge, ali sve što je on učinio bilo kikotanje.
„Tako si nestrpljiva”, promrmlja.
„Trebaš mi.”
„Znam.” Zvučao je veoma zadovoljno.
193
 Izvila je leđa, gurnuvši kukove napred. „Sada, Nikolase.”
Ugrizao ju je, a zubi su joj meko trljali kožu, tako blizu mesta gde ga je želela.
„Uskoro, Džordžijana”, rekao je.
„Molim te”, preklinjala je. Nije znala kako je znao da je natera da ga očajnički
želi, ali nije je bilo briga. Ona je samo...
„Oh!”
„Šššššš” Rukom joj je pokrio usta. „Moramo biti tihi.”
Ali njegov jezik ju je milovao u samoj srži, stvarajući lenje krugove na mestu
za koje je saznala da je najosetljivije.
„Nikolase, ja...”
Ponovo ju je ućutkao, uvukavši joj prst u usta, a onda je zastenjao, kada je
počela da ga usnama ljubi.
„Moj bože, Džordži”, zastenjao je.
Nije mogla da zamisli da je on osećao zadovoljstvo kao i ona, ali bilo je nečeg
u uzimanju njegovog prsta usnama, zbog čega se osećala tako preterano
bezobrazno, tako gladno.
Počeo je brže da je ljubi.
Uzimala ga je jače.
„Džordži”, stenjao je, a reči su mu vibrirale.
Postala je uža, napetija.
Radio je prstima, ubacio dva unutra, dok je ustima grickao i ljubio.
Eksplodirala je.
Ne, osetila je sam vrhunac. To je bila reč za to, rekao joj je. I to je imalo čudan
smisao, jer kada je završila, kada ju je doveo do vrhunca, osećala se kao da je
stigla na neko važno mesto.
Nije to mogla objasniti, nije to mogla definisati, osim što je znala da je tačno
tamo gde je trebalo da bude.
Sa njim.
Sa Nikolasom. Njenim mužem.
Kod kuće.
„O, bože”, uzdahnula je. Nije bila sigurna da li je mogla da se kreće. Možda
joj je istopio kosti.
„Volim da te osećam kad se to dogodi”, rekao je, pomerajući se uz njeno telo
dok mu lice nije bilo blizu njenog.
„To me tera da te želim još više.”
Gurnuo ju je, ne na dominantan način, već samo kao mali podsetnik.
Bio je težak, i još uvek ju je želeo.
„Treba mi trenutak” nekako je uspela da kaže Džordži.

194
 „Samo trenutak?”
Ona je klimnula glavom, iako u stvari nije imala pojma.
Bila je potpuno iscrpljena. Koža joj je postala osetljiva. I dalje ju je dodirivao,
lagano, samo po ruci, ali zbog toga je nekontrolisano zadrhtala.
„Šta da radimo s tobom?”, promrmljao je, s naznakom smeha u glasu.
„Ne mogu da se pomerim.”
„Čak ni malo?”
Odmahnula je glavom, ali se pobrinula da zadrži zadirkujući izraz u očima.
Na trenutak su ležali jedno pored drugog, stisnuti zajedno na njegovom uskom
krevetu, i na kraju je Džordži rekla: „Nisi čak ni otkopčao pantalone.”
„Da li želiš da to učinim?”
Ona je klimnula glavom.
Okrenuo se i poljubio je u obraz. „Mislio sam da ne možeš da se pomeriš.”
„Možda bi mogao da me pomeriš.”
„Tako znači?”
Ponovo je klimnula glavom. „Želim da i ti budeš zadovoljan.”
Oči su mu postale ozbiljne. „Uvek mi ugađaš, Džordži.”
„Ali nisi...”
Obuhvatio je njene ruke i našli su se licem u lice. „To nije usluga za uslugu.
Dajem ti se besplatno.”
„Volela bih da ti dam besplatno”, prošaptala je. Tada je osetila kako joj lice
postaje tužno. „Kada budem ponovo mogla.”
„Mogu da čekam”, rekao je. Poljubio ju je u nos, pa u oba oka, pa u usta.
„Za tebe, ljubavi moja, mogu da čekam zauvek.”

195
 22.

„Ne razumem puštanje krvi.”

Nikolas je iznenađeno pogledao Džordži. Ne, šokirano.
Ne, začuđeno.
Jer je prošlo jedva pet minuta od najneobičnijeg seksualnog iskustva u
njegovom životu, što možda i nije bio tako značajan opis, s obzirom na to da je
seksualna iskustva počeo da ima tek nekoliko nedelja ranije, ali ipak. Bio je
sasvim siguran da su planetu okrenuli oko svoje ose. Vremenski intervali bi se
promenili. Dan postala noć.
Dovraga, ne bi se iznenadio da su sami stvorili svoju gravitacionu silu. Možda
su spustili Mesec.
Ništa od toga nije objasnilo iznenadnu izjavu njegove supruge o puštanju krvi.
„Šta si rekla?”, upitao je.
„Puštanje krvi”, rekla je ponovo, ne izgledajući ni najmanje zainteresovana
za romantiku uprkos njihovom položaju - ležali su goli u krevetu.
Jedno drugom u naručju. Okrenula se kako bi mogla da ga gleda direktnije.
„Ne razumem to.”
„Postoji li razlog zašto bi trebalo?” Nikolas se nadao da nije snishodljiv, nije
želeo da bude. Ali to je bila komplikovana tema. Većina laika nije razumela nauku
koja stoji iza toga.
Iskreno, nije bio siguran da je i on razumeo nauku koja je stajala iza toga. Nije
bio siguran da je neko to razumeo, samo se činilo da funkcioniše. Bar ponekad.
„Pa, ne”, rekla je Džordži, izvukavši se ispod njega kako bi mogla da se
okrene na bok i osloni glavu na ruku. „Ne baš. Ali čula sam malo predavanja
ranije danas. To mi nije imalo mnogo smisla.”
„Današnje predavanje nije bilo samo o puštanju krvi”, rekao joj je. „Upravo
je na kraju pomenuto kao nešto što remeti cirkulaciju.”
Trepnula je nekoliko puta.
„Koja je bila tema? Cirkulacija?”
Opet nije rekla ništa. A onda, kao da je odlučila da je čula njegove reči i da
su joj se učinile nevažne, pa je rekla: „Tačno. Pa, evo problema. Ne razumem, ako
muškarci vrlo često iskrvare do smrti na bojnim poljima, a da ne spominjemo sve

196
ostale, koji krvare u drugim prilikama, kako onda ljudi misle da uklanjanje krvi
iz tela može biti od pomoći.” Na trenutak je zurila u njega. „Jasno je da je krv
neophodna za preživljavanje.”
„Ah, ali da li je sva naša krv neophodna za opstanak?”
„Ah, ali zar čovek ne misli da je više bolje?”
„Ne uvek. Previše tečnosti u telu naziva se edem i može biti veoma opasno.”
„Edem?”
„Oticanje”, objasnio je.
„To je poput one ekhimoze”, rekla je sa blagim osmehom. „Doktorskim
rečnikom, tako da mi ostali ne znamo o čemu govorite.”
„Misliš na modricu?”, pitao je nevino.
Udarila ga je po ramenu.
„Ekhimozaćeš me”, pretvarao se da kuka.
„Da li uopšte postoji ta reč?”
„Ne.”
Zakikotala se, ali se onda, uporno kao i uvek, vratila na aktuelnu temu. „Još
uvek nisi rekao zašto puštate krv pacijentima?”
„Sve je u ravnoteži”, rekao je Nikolas. „Telesne tečnosti.”
„Telesne tečnosti”, ponovila je skeptično. „To je prihvaćena naučna
činjenica?”
„Postoje neke konkurentne teorije”, priznao je Nikolas. „A u nekim školama
smatraju da puštanje krvi spada u nemilost. Mnogo zavisi od toga da li lekar želi
biti deo herojske medicine ili solidarne.”
Činilo se da je ovo bilo previše.
„Čekaj samo trenutak. Hoćeš da mi kažeš da postoji nekakva herojska
medicina?”
„Neki bi rekli da je sva medicina herojska”, pokušao je da se našali. „Prestani
s tim”, rekla je nestrpljivo. „Želim da čujem više o ovome. Granu nauke koja je
herojska treba poštovati.”
„Nisam sasvim siguran u poreklo te fraze”, priznao je Nikolas. „Poznata je i
kao herojska teorija iscrpljivanja.”
„To nije nimalo zastrašujuće”, promrmljala je Džordži.
„Verovatno je preovladao osnovni termin”, odgovorio je.
„Ali šta to znači?”
„Dobro zdravlje se postiže kada su telesne tečnosti u ravnoteži.” Objasnio je
dalje: „Crna žuč, žuta žuč, sluz i krv.”
„Sve tečnosti”, primetila je.

197
 „Tačno. Zbog toga je teorija u suprotnosti sa solidizmom, koji sledi ideju da
su čvrsti delovi tela otporniji i podložniji bolestima.”
Namrštila se. Primetio je da je to činila uvek kada je duboko razmišljala.
Takođe je primetio da mu je ovo bilo fascinantno. Kad je Džordži duboko
razmišljala o nečemu, lice joj je bilo u stalnom grču. Obrve bi joj se spustile, a oči
kolutale s jedne na drugu stranu.
Njegova žena nije bila pasivni mislilac.
Onda mu je nešto palo na pamet. „Da li si ikada krvarila?” upitao ju je. „Za
tvoju bolest disanja?”
„Dva puta”, rekla mu je.
„I da li je uspelo?”
Slegnula je ramenima. „Prema doktoru, jeste.”
Nikolasu ovaj odgovor nije bio zadovoljavajući.
„Koji je bio njegov kriterijum?”
„Za uspeh?”
Potvrdio je.
Iskreno ga je pogledala. „Nisam umrla.”
„Oh, za ime...”
Džordži ga je prekinula odmahujući glavom.
„Prema mišljenju moje majke, to je krajnji dokaz izlečenja.”
Nikolas se nasmešio, iako nije mislio da je ovo smešno.
„Ali”, nastavila je Džordži, „mislim da krvarenje nije imalo nikakav uticaj na
moje poboljšanje. Naprotiv, postalo mi je gore. Bilo je iscrpljujuće. I bolelo je.”
„Iscrpljenost je očekivana. Telo mora da radi na stvaranju nove, zdravije
krvi.”
„To je više u ravnoteži sa ostale tri telesne tečnosti”, završila je.
„To sam i mislio.”
Namrštila se, a iz grla joj se začuo čudan zvuk. Bila je nestrpljiva, shvatio je.
„Kako znamo da se ne bih oporavila bez puštanja krvi?”, upitala je. „Kako
znamo da se ne bih brže oporavila?”
„Ne znamo”, priznao je.
Džordžijana ga je fiksirala prodornim pogledom.
„Da li bi pod ovim okolnostima puštao moju krv?”
„Ne mogu da odgovorim na to”, rekao je. „Ne znam sve okolnosti. Ne znam
koliko si teško disala. Je li je bilo plitko, brzo? Da li si imala temperaturu? Bolove
u mišićima? Grč u slezini?”
Zastao je na trenutak, iako su njegova pitanja bila uglavnom retorička.
„Opasno je davati medicinske savete ako nemaš sve činjenice pri ruci.”

198
 „Nisam sigurna da je doktor imao sve činjenice pri ruci”, promrmljala je
Džordži.
„Ali je sigurno imao više od mene.”
Odbacila je ovu izjavu. „Ali razmisli o tome”, rekla je. „Problem je bio u mom
disanju. Šta god da mi je bilo, bilo je u mojim plućima, a ne u mojim venama.”
„Sve je povezano”, rekao je.
Zakolutala je očima. Teško. „Stalno odgovaraš floskulama koje ništa ne
objašnjavaju.”
„Nažalost, medicina je isto toliko umetnost kao i nauka.”
Mahnula je prstom prema njemu. „Još jedna floskula.”
„Nisam tako mislio”, rekao je. „Kunem se. Voleo bih da imamo više dokaza
za vođenje naše prakse. Zaista. I nisam siguran da bih izabrao da pustim krv
pacijentu koji je imao poteškoće sa disanjem. Bar ne kao prvu pomoć.”
„Ali kad neko ima problema sa disanjem”, rekla je tiho, „možda nema
vremena za alternativu.”
Hladna jeza je prožela Nikolasa, kakvu nije nikad osetio. Nikada nije bio
svedok nijednom njenom napadu gušenja. Međutim, godinama je slušao o njima.
Nije o napadima mnogo razmišljao, uvek se činilo da je za njih saznao mnogo
nakon samog napada i činjenice da će proći bez trajnih implikacija. Tako da nije
shvatio koliko su bili ozbiljni.
I pored toga, bio je mlad. I ne medicinski orijentisan. Sigurno nije razmišljao
kao doktor.
„Džordži”, rekao je polako, dok je u glavi slagao kockice. „Da li je tvoj lekar
ikada sugerisao da možda imaš astmu?”
„O da, naravno”, odgovorila je tonom i izrazom lica, koji su pokazivali da je
njegovo pitanje pomalo glupo.
„Ne, ne”, rekao je Nikolas. Imao je osećaj da razume njenu reakciju. Mnogi
lekari, posebno oni koji nisu fakultetski obrazovani, te nisu ni u toku sa
medicinskim napretkom, koristili su reč „astma” da opišu bilo koju bolest disanja.
Objasnio joj je to, a zatim upitao: „Da li je neko ikada koristio izraz konvulzivna
astma?”
Razmislila je na trenutak, a zatim se izvinila. „Ne znam”, rekla je. „Meni nije.
Možda mojim roditeljima.”
„To je vrsta specifičnog poremećaja disanja”, Nikolas je objasnio, „koji se
različito manifestuje kod različitih ljudi”.
„I to otežava dijagnostikovanje?”
„Nije toliko teško za lečenje. Čini se da različiti ljudi reaguju na različite
tretmane. Dobra vest je da je retko kobno.”
„Retko”, glasno je ponovila.

199
 „Moj pokojni profesor, umro je prošle godine, mnogo je pisao na tu temu.”
Na to se nasmešila. „Kakva slučajnost.”
„Da budem iskren”, rekao je Nikolas, „mnogo je pisao o gotovo svim temama
medicine. Njegovo glavno životno delo bilo je sređivanje i klasifikacija bolesti.”
„Knjiga?” pitala je Džordži. „Volela bih da je pročitam.”
Gledao ju je s nekim iznenađenjem. „Ti?”
„Ti ne bi?”
„Već sam je pročitao”, odgovorio je. Knjiga doktora Kalena, bila je obavezna
literatura za čitanje svakog studenta medicine na Univerzitetu u Edinburgu.
Nikolas je znao da su neki njegovi drugovi iz razreda preskočili odeljke, koji ih
ne zanimaju, ali se potrudio da se u potpunosti posveti čitavom delu.
Što nije uvek bilo lako. Synopsis Nosologiae Methodicae, jednom rečju, bio
je obiman.
„Da li ti je bila zanimljiva?”, upitala je Džordži.
„Naravno. Pa, većina toga. Ne znam da li postoji lekar kome je svaki aspekt
medicine zanimljiv.”
Zamišljeno je klimnula glavom. „Mislim da bih uživala u čitanju.”
„Verovatno bi. Iako bi ti se možda svideo neki drugi njegov tekst. Manje se
bavi klasifikacijom bolesti, a više načinom lečenja.”
„O, da, to zvuči zanimljivije. Da li imaš tu knjigu?”
„Imam.”
„Da li je ovde ili u Skotsbiju?”
Nikolas je bacio pogled na svoju policu punu knjiga, a zatim je nagnuo glavu
u pravcu u kom se knjiga nalazila. „Tačno je tu.”
Iskrivila se da pogleda, ali nije mogla znati na koju je mislio. „Mogu li da je
ponesem sa sobom? Ili će ti trebati?”
On se nasmešio. „Ne do sledećeg viđanja.”
Čitavo lice joj se ozarilo od nestrpljenja. Nikolasu je palo na pamet da je
izgledala mnogo uzbuđenije, jer će čitati knjigu Prvi redovi fizičke prakse, od bilo
kog studenta medicine kojeg je ikada video, uključujući i njega.
„Hvala”, rekla je, pre nego što je uzdahnula uz jastuk. „Imaću čime da se
zanimam dok te nema.”
„Zar je onda tako dosadno?”
Melanholično se nasmešila. „Ne bi trebalo da bude. Imam toliko posla. Ali u
isto vreme osećam kao da nemam ništa da radim.”
„Ništa što želiš da radiš”, rekao je.
„Tako nešto.” Uspravila se da ga pogleda. „Želim da stvaram naše
domaćinstvo. Mislim da će mi to doneti veliku radost. Ali to nije Skotsbi.”
„Još nedelju dana”, rekao je, stežući joj ruku.
200
 Klimnula je glavom i sklopila oči, spuštajući se na jastuk. „Volela bih da ne
moram da idem.”
„Ni ja”, promrmljao je. Iskreno govoreći, njegov krevet je bio dovoljno
neprijatan i mali, da je samo on mogao da spava u njemu. Da je provela noć,
nijedno od njih dvoje ne bi spavao. I to ne iz razloga koje bi on želeo.
„Da li znaš koliko je sati?”, upitala je. Oči su joj bile zatvorene. Izgledala je
zadovoljna.
Uzeo je svoj džepni sat sa noćnog stočića. „Moraćemo uskoro da idemo”,
rekao je. „Vraćaš se u kočiju za pola sata.”
Zastenjala je. „Ne želim da idem.”
On se nasmejao, gurnuvši je.
„Šta ako ostanem ovde?”, upitala je. „Biću tiha kao crkveni miš. Možeš mi
donositi hranu, a ja ću čitati tvoje medicinske tekstove i...”
„Gospođa Mekgrivi će verovatno imati srčani udar sledeći put kada dođe da
počisti moju sobu.”
„Ona to radi?”
„Svaki drugi dan.”
Džordži se uspaničila. „Svaki drugi...”
„Ne danas”, prekinuo ju je.
„Oh, hvala bogu.” Sedela je i sa žaljenjem povukla posteljinu sa sobom.
„Šalila sam se za to da ostanem ovde, znaš. Pa, uglavnom se samo šalim.” Gurnuo
ju je. „Svakako bih jedva čekao da se vratim uveče u sobu u kojoj si ti.”
Ustala je s kreveta da se obuče. Okrenula se prema polici s knjigama dok je
navlačila haljinu. Bila joj je potrebna pomoć oko dugmadi, a Nikolas je samo
želeo da je ljubi u potiljak.
„Ne zaboravi da mi daš knjigu”, rekla je, nesvesna njegovog gladnog pogleda.
„Ne znam na koju si mislio.”
„Ova zelena, skroz levo”, rekao je, „ali ja ću ti je dodati.” I dalje mu se činilo
čudnim što je htela da je pročita, osim... Kada je bolje razmislio, to uopšte nije
bilo čudno.
Nikada ne bi pomislio, da bi neko ko se ne bavi medicinom poželeo da pročita
ovako dugačak tekst.
Ali ne i Džordži. Za nju je to imalo smisla. Nikolas se pitao da li su postojale
medicinske škole koje primaju žene. Imao je osećaj da bi njegova žena bila
odlična učenica. Završili su sa oblačenjem i izašli iz pansiona neprimećeni. Za
Edinburg je bio topao dan, a šetnja do kočije bila je najugodnija. Nikolas je
jednom rukom držao Džordži, a drugom debeli udžbenik.
Brbljali su o potpuno nevažnim stvarima. Vazduh je bio topao, a oni su bili
toliko srećni, što su jedno sa drugim, da nije bilo potrebe da tišinu ispune nečim
dubokoumnim.
201
 Kočija je čekala na ulasku u Stari grad, na relativno mirnom trgu. Džejmson
i vozač su sedeli, delili veknu hleba, dok je Džordžina sobarica čekala unutra.
„Tu ste”, rekla je sobarica, isturivši glavu kad su se približili. „Kasno je.”
Nije bilo kasno, ali Nikolas nije video razlog zašto bi to istakao. Sačekao je
da se Merijen povuče u kočiju, a zatim poljubio Džordži.
Ali kad je sagnula glavu da uđe, nije joj pustio ruku.
„Nikolase?”, rekla je, gledajući ga sa osmehom.
Pogledao ju je. Njeno lice, delovalo mu je poznato. Ili bolje rečeno, bilo mu
je poznato. Međutim, nekako je postalo novo. Oči su joj bile iste, plave, vesele,
ali ne tako sjajne kao njegove. Njen nos, to je bio isti nos koji je uvek imala. Isto
je važilo i za njene usne, za kosu i za svaku sitnicu na njoj, osim...
Bila je drugačija.
Bio je drugačiji.
Tek su počeli.
„Volim te”, rekao joj je.
Oči su joj se širom otvorile. „Šta?”
„Volim te.” Prineo je njenu ruku u rukavici svojim usnama. „Samo sam mislio
da treba da znaš.”
Pogledala je oko sebe, uspaničeno, ali možda pomalo razočarano, kao da je
očekivala da će svakog trenutka neko iskočiti i viknuti „Iznenađenje!”
„Volim te, blesava devojko”, rekao je.
Usne su joj se razdvojile. „Blesava?”
„Zato što mi ne veruješ.”
„Ja? Verujem ti.”
„Dobro.” Nasmešio se, strpljivo čekajući njen odgovor.
Počela je da trepće, a usta su joj se pomerila, samo malo. Brzo je preko ramena
pogledala svoju sobaricu. Nikolas nije bio siguran zašto, možda je to bio refleks.
Ali onda se okrenula i rekla: „Voliš me.”
„Da.”
„Dobro.” Progutala je knedlu. „Volim i ja tebe.”
„Veoma sam srećan što to čujem.”
Izustila je. „To ti je odgovor?”
„Ti si odgovorila što?” podsetio ju je.
„Bila sam iznenađena.”
Malo je slegnuo ramenima. „Ja nisam.”
Uzdahnula je. „Ti...”
„Ah ah ah”, rekao je, uz mali korak unazad kako bi izbegao udarac koji je
htela da mu udeli. „Ne želiš to da radiš. Ti me voliš.”

202
 Oči su joj zasuzile. To ga je samo nasmejalo.
„Znaš”, rekao je. „Ne možeš to da opovrgneš.”
„Ne mogu da verujem da si mi to sada rekao”, rekla je.
Skočio je na stepenik kočije, jednom rukom, hvatajući se za ivicu krova radi
ravnoteže, a drugom ju je uhvatio oko struka.
„Nikolase?”
„Nisam mogao da čekam”, rekao je.
Ona se zajapurila, nasmešila a zatim šapnula: „Da li mi to sada pravimo
scenu?
„Da li te je briga?”
Odmahnula je glavom. „A tebe?”
„Čak ni malo.” Ponovo ju je poljubio. „Ali, nažalost, moram te pustiti. Ne
želim da putuješ po mraku.”
Ona je klimnula glavom, a on je skočio sa kočije. „Vidimo se u petak uveče”,
rekao je. „Doći ću u Skotsbi čim se završe predavanja.”
Zatim je zatvorio vrata kočije i posmatrao kako se udaljavaju. Dovraga,
nedostajala mu je.
Gospodin Mekdiarmid je rekao da bi mogli da se usele u novu kuću krajem
sledeće nedelje.
Nikolas nije mogao da čeka.

203
 23.

Dva dana kasnije, Džordži se vratila u Edinburg.

Nije trebalo da bude tamo. Ili bolje rečeno, Nikolas je nije očekivao. Plan je
bio da on to veče odjaše u Skotsbi, ali je Džordži primila poruku od gospodina
Mekdiarmida, da su mu potrebni dodatni papiri za potpisivanje zakupa njihove
nove kuće. Pretpostavljala je da se Nikolas mogao pobrinuti za ovo, ali iskreno,
tražila je samo izgovor da se vrati u grad.
Sve je isplanirala. Iznenadila bi ga ponovo posle predavanja, posetili bi
gospodina Mekdiarmida kako bi Nikolas potpisao papire, a zatim bi zajedno
kočijom otputovali u Skotsbi. Sigurno bi to Nikolasu bilo ugodnije nego da jaše
sam čitavim putem.
Sada kada je već znala da se snalazi po Edinburgu, barem toliko da dođe do
amfiteatra, uspela je da uveri Merijen da joj nije bila potrebna njena pratnja. I
Džejmson i vozač bi bili sa njom. Osim toga, Džordži više nije bila neudata
devojka.
Nije joj bila potrebna pratnja svaki put kad bi izašla iz kuće.
Da ne spominjemo da bi, ako Merijen ostane u Skotsbiju, Džordži i Nikolas
imali kočiju samo za sebe, za dugu vožnju do kuće. Džordži je možda bila prvi
put u braku, ali nije bila glupa.
Ali prvo je trebalo doputovati do grada. Džordži nikada nije imala poteškoća
s čitanjem u kočijama, pa je ponela medicinski udžbenik koji joj je Nikolas dao,
kako bi ubijala vreme.
Prve redove fizičke prakse, doktora Vilijama Kalena, uspela je da prođe samo
kroz predgovor i uvod. Sve u svemu, pročitala je pedeset dve stranice, taj se
sigurno nije šalio. Materijal je bio fascinantan, ali nikada ranije nije pročitala ništa
slično i zahtevalo je mnogo više pažnje i vremena nego njen uobičajeni izbor za
čitanje.
Takođe je otkrila da joj je Nikolas dao samo prvi tom. Od ukupno četiri.
To bi čitala mesecima.
Zatim je pomislila na sve ostale knjige koje je imao na polici u pansionu. Da
li ih je sve pročitao? Da li je uopšte bilo moguće da to učini ljudsko biće?
Pitala se da li je doktor Simons, čovek koji je lečio njenu astmu u Kentu, čitao
knjige poput Prvi redovi fizičke prakse. U njenoj kopiji piše, da je prvobitni datum

204
objavljivanja bio 1777. godine. Doktor Simons je imao šezdeset godina. Trebalo
bi da je završio medicinu pre 1777.
Da li je sam nastavio školovanje? Da li je to bio zahtev?
Ko je pratio lekare kada završe studije? Bilo ko? Džordži je imala mnogo
pitanja.
Ali ovo bi moglo da sačeka. Umesto toga, bila je zauzeta knjigom. Okrenula
je prvu stranicu prvog toma.
Pireksija ili febrilne bolesti.
Groznice. Ovo bi moglo da bude zanimljivo.
Ona je prilično brzo završila tu stranicu, a zatim se okrenula sledećoj.
Prva knjiga.
Čekaj, prva knjiga prvog dela?
Onda je nastavila.
Prvo poglavlje.
Trepnula je. Prvo poglavlje prve knjige prvog dela.
O, bože.
Bar je doktor Kalen razbio svoj tekst na manje delove, neke čak ni na pola
stranice. Činilo se da je beli prostor na stranici napravljen da bi lakše u glavi
mogla da se odvoji svaka tema. Prvo poglavlje je počelo osmim odeljkom, dok su
odeljci od prvog do sedmog bili uvod.
Iz znatiželje je prelistala do kraja prve knjige. Dve stotine trideset četiri
odvojena dela!
Kako je bilo moguće da postoji dvesta trideset četiri različite stvari o
groznicama?
Počela je da stvara novo poštovanje prema Nikolasovim studijama, što je
govorilo nešto, pošto ga je već mnogo poštovala.
Džordži je čitala oko sat vremena, svaki čas podižući pogled, kako bi
posmatrala selo kako se kotrlja mimo njenog prozora. Nije mogla da izdrži.
Morala je da odmori oči. Možda je to razlog zašto je doktor Kalen podelio svoj
tekst na toliko manjih delova. Možda je shvatio da ljudska bića ne mogu
usredsrediti svoju pažnju na više od pola stranice odjednom, zbog tako teškog
materijala.
Kako je nešto tako zanimljivo moglo biti toliko teško za čitanje? Bila je na
odeljku četrdeset četiri, što je bilo, pomalo obeshrabrujuće: „Ovo je možda teško
objasniti...”
Uzdahnula je. Takođe je bilo teško razumeti.
Možda je morala da se odmori. Zatvorila je oči.
Samo na trenutak.

205
 Dovoljno dugo da pročisti um nekoliko minuta pre nego što bi se vratila na
udžbenik. Samo malo dremanja do...
„Gospođo? Gospođo Roksbi?”
Džordži je otvorila ošamućene oči. Da li su već bili u...
„Gospođo”, rekao je Džejmson, gledajući je kroz otvorena vrata kočije, „tu
smo. U Edinburgu.”
I bili su.
Džordži je treptala dok je provirivala kroz prozor.
Parkirali su se ispred univerzitetskog amfiteatra.
Ne bi mogli tamo da ostave kočiju dugo vremena. Plan je bio da ona i
Džejmson izađu, vozač bi odvezao kočiju do trga, na kome je čekao i ranije ove
nedelje.
„Žao mi je”, rekla je dok je skupljala stvari.
„Mora da sam zaspala.”
„Vožnja je protekla glatko, gospođo”, rekao je.
I knjiga je bila obimna, pomislila je.
Pružio joj je ruku da bi joj pomogao da izađe. Nakon što je kočija krenula,
okrenula se prema njemu i rekla: „Ne moraš sa mnom u zgradu.”
Bila je sasvim sigurna da bi Džejmson radije ostao napolju. Poslednji put kada
su bili u blizini amfiteatra, pozeleneo je kad se pričalo o škrgama. Merijen joj je
kasnije rekla da joj je priznao, da bi se ponekad onesvestio jer je loše podnosio
krv.
Ali je on odmahnuo glavom. „Oprostite, gospođo, ali ne možete sami da
uđete.”
„Biću dobro”, uveravala ga je. „Tačno znam gde da idem. A tu je i klupa
ispred amfiteatra za predavanja. Mogu mirno da sedim dok čekam da se gospodin
Roksbi pojavi.”
Džejmson nije izgledao ubeđeno. „Mislim da gospodin Roksbi to ne bi
odobrio.”
„Uopšte mu neće smetati”, rekla je Džordži, što je bila laž. Nikolas bi gotovo
sigurno voleo da je Džejmson prati, ali verovatno ne bi bio ljut ako to ne bi učinio.
„Sedeću odmah ispred amfiteatra”, nastavila je Džordži. „Ako se nešto desi,
sve što treba da uradim je da podignem glas, a gospodin Roksbi će dotrčati.”
Ali Džejmson se nije pokolebao, pa su njih dvoje zajedno ušli u zgradu.
Džordži je sa sobom ponela veliki zeleni udžbenik, misleći da bi tako odavala
utisak studentkinje. Očigledno nije trebalo da bude tamo, Univerzitet u Edinburgu
nije primao studentkinje, ali možda bi izgledala kao nečiji pomoćnik ili gostujući
velikodostojnik.
Još uvek malo verovatno, ali se s knjigom osećala bolje.

206
 Akademski oklop, moglo bi se reći.
Ušli su, a Džordži je sela na klupu, tik do otvorenih vrata amfiteatra.
Džejmson je stajao u hodniku prekoputa, ali imala je osećaj da nije
dovoljno daleko i da može da čuje predavanje, jer je posle nekoliko minuta
počeo da izgleda loše.
Nije bilo iznenađujuće. Današnja tema predavanja imala je neke veze sa
viđanjem rana, a profesor je tek počeo da govori o crvima.
I larvama.
Džordži nije bila sigurna da razume važnost, ali to ju je najmanje zabrinjavalo.
Džejmsonova koža je postala siva, a on se hvatao za zid. Sigurno bi mu bilo
bolje napolju. „Džejmsone”, prošaptala je pokušavajući da mu privuče pažnju.
Nije je čuo. Ili je možda morao da usmeri svu svoju energiju na to da ostane
na nogama.
„Pssst. Džejmsone!”
Nije reagovao, ali je progutao knedlu nekoliko puta.
Džordži je razrogačila oči. Ovo nije izgledalo dobro.
„Džej...” Ustala je i požurila. „Džejmsone, mislim da bi trebalo...”
„Ugh, blj...”
O, bože. Hteo je da...
„Blju...”
Sve, i Džordži je mislila baš sve, sve što je bilo u Džejmsonovom stomaku
izašlo je iz njegovih usta.
Odskočila je, ali nije bila dovoljno brza da sve to izbegne. Pogodilo joj je
cipele, a verovatno i donju ivicu haljine, i bože dragi, mora da je jeo ribu.
Želudac joj se počeo okretati. O, ne...
„Oh, gospođo Roksbi”, zastenjao je Džejmson. „Mislim da ne mogu...”
Očigledno nije izbacio sve prvi put, jer je ponovo uzdahnuo, ovaj put
izbacujući talog svog doručka.
Džordži je stisnula ruku preko usta.
Miris. O, bože, i od tog mirisa joj je pozlilo.
„Moram da izađem”, stenjao je.
„Idi!” Džordži se uhvatila za stomak. Trebalo je da ode. Kad bi mogla da se
udalji od mirisa, možda bi mogla da obuzda sopstveni doručak. „Molim te!”
Prestao je, baš kad su ljudi izašli iz amfiteatra.
„Šta se dešava?” više njih je upitalo. „Da li je neko bolestan?”
„Šta je...”
Neko se okliznuo na nered na podu.
Drugi student je naleteo na njega.
207
 Svi su želeli da budu na usluzi, da budu lekar koji će spasiti stvar.
„Jeste li bolesni, gospođo?”
„Da li imate groznicu?”
Nastavili su da guraju napred, a niko od njih nije bio Nikolas i nije mogla da
pobegne od mirisa...
Pokušala je da ne diše.
Udahnula je vazduh.
I još jednom. Ali smrdelo je užasno i ona je prekrila rukom usta.
A onda je pokušala sa drugim udahom, ali izgleda da nije bilo bolje.
Uzdahnula je.
„Gospođice, jeste li...”
„Nikolas”, prosiktala je. „Gde je...”
Nije mogla da diše. Otvorila je usta i mislila je da uvlači vazduh, ali nije
dopirao do pluća.
Nije mogla da diše.
Trebao joj je vazduh.
Svi su bili tako blizu.
Nije mogla da diše.
Nije mogla da diše.
Nije mogla da diše.

Nikolas je skoro uvek sedeo u prvom delu amfiteatra.

Sumnjao je da njegov vid nije ono što je nekad bio, verovatno na osnovu
pažljivog čitanja u poslednjih nekoliko godina, i otkrio je da bi mu koncentracija
bila bolja ako bi jasnije video izraze lica svojih profesora dok su držali
predavanja.
Tog dana je bio u drugom redu, zbog čega je među poslednjima shvatio da se
nešto čudno dešava ispred amfiteatra. Većina studenata, koji su bili blizu izlaza,
otišla je dok se nije okrenuo, a još nekoliko je skočilo sa sedišta i požurilo napolje.
Nikolas se pogledao sa kolegom koji je sedeo pored njega. Obojica su slegnuli
ramenima.
„Znate li šta se dešava?”, upitao je Nikolas.
„Mislim da se neko onesvestio u hodniku”, rekao je drugi student.
„Šta bi neko radio u hodniku?”, upitao je još jedan.
Nikolas je ponovo slegnuo ramenima. Hodnik ispred amfiteatra je obično bio
prazan, dok je predavanje bilo u toku. Ponekad bi zakasneli student projurio,
nadajući se da će skliznuti na jedno od zadnjih sedišta, a da ga niko ne primeti.
Pretpostavljao je i da povremeno ljudi čekaju na klupi da se predavanje završi. To

208
je ono što je Džordži uradila kada je došla nekoliko dana ranije, pre nego što je
njena sobarica insistirala da čekaju napolju.
„Doktore Monro!”, hitno je neko doviknuo.
Profesor, koga je posmatrani egzodus vidljivo iritirao, ostavio je svoje beleške
i potrčao uz strme stepenice.
„Treba li da ustanemo da pomognemo?”, upitao je kolega pored njega.
Nikolas je odmahnuo glavom. „Prevelika je gužva. Samo bismo im smetali.”
A onda, u deliću sekunde nakon što je prestao da govori i pre nego što je iko
drugi počeo, panična vika začula se kroz zgradu.

„Ona ne diše!”
Ona?
Nikolas je ustao. U početku polako, dok mu je mozak sustigao noge.
Ona?
Ovde nije bilo žena. Ovde nikada nije bilo žena, osim kada...
Kad Džordži...
Trčao je.
Proleteo je pored kolege koji je sedeo pored njega, spotičući se do kraja reda.
Džordži je bila ovde. Nije znao kako zna, ali jeste. Bila je tu i bio joj je potreban.
Potrčao je uz stepenice i progurao se u hodnik. Čvor ljudi okruživao je nekoga
na podu.
„Pomerite se s puta”, povikao je neko. „Dajte doktoru Monrou prostora!”
Nikolas se progurao napred. „To je moja žena”, rekao je, iako još uvek nije
mogao da je vidi. „To je moja žena.”
Konačno, prošao je kroz gomilu, i tu je bila ona, sedela je na podu, dahćući.
„Stavite je u ležeći položaj!”, rekao je doktor Monro.
Govorio je sa autoritetom lekara koji je decenijama imao praksu, koji je znao
šta da radi.
Osim u trenutku kada ju je položio na pod, telo je počelo da joj se grči.
„Ne prilazite joj!” Nikolas je vikao. „Ne može tako da dobije dovoljno
vazduha.”
„Sklonite ga od mene”, odbrusio je doktor.
Nikolas ga je uhvatio za ruku. „Ona je moja žena.”
Doktor Monro se okrenuo prema njemu oštrog izraza lica. „Ako ceniš njeno
stanje, povući ćeš se i dozvoliti mi da radim svoj posao.”
Nikolas je progutao knedlu i napravio korak nazad, gledajući kako njegov
profesor, jedan od najpoznatijih i najuglednijih lekara u Velikoj Britaniji počinje
svoj pregled.

209
 „Ona ima istoriju grčevite astme”, rekao je Nikolas, nadajući se da je to istina.
Sve što mu je Džordži rekla ukazivalo je na tu dijagnozu. I to je svakako ono što
je video kad ju je sada pogledao. Džordžini udisaji više su ličili na dahtanje, pluća
su joj se grčila dok su očajnički pokušavala da se napune vazduhom.
Doktor Monro je kratko klimnuo glavom.
„Gospodine”, rekao je Nikolas, „verujem da mora da sedne.”
Džordžine pogled sreo je njegov. Pokušavala je da klimne glavom.
Doktor je progunđao, ali joj je pomogao da se uspravi u sedeći položaj.
Džordži je udahnula vazduh, ali je Nikolas procenio da to nije bilo dovoljno.
Molim te, njene oči su govorile. Ispružila je ruku prema Nikolasu.
Nagnuo se napred. Možda je doktoru bilo potrebno prostora, ali Džordži je
tražila njega.
„Šta sam upravo rekao?”, odbrusio je doktor Monro.
„Želi moju ruku”, odgovorio je Nikolas, boreći se da mu glas ostane miran.
„Treba joj podrška.”
Doktor je samo brzo klimnuo glavom, a zatim rekao: „Koliko često ima
otežano disanje?”
„Kao starija, ne često”, odgovorio je Nikolas. „Daleko češće je imala dok je
bila dete.”
Potražio je Džordži za potvrdu. Ona je klimnula glavom. Sada je disala
ujednačenije, ali svaki izdah bio je praćen šištanjem.
„Zvuči kao da joj je bolje, gospodine”, rekao je Nikolas. Pažljivo ju je gledao,
stavljajući joj ruku oko ramena da je pridrži. „Dobijaš li više vazduha?”
Opet, još jedno sitno klimanje glavom. „Bolje... Bolje je.”
„Još nisam zadovoljan”, rekao je doktor neraspoloženo. „Viđao sam slučajeve
u kojima se čini da se pacijentu poboljšava stanje, ah da se ono ubrzo zatim
pogorša. Posebno kod mladih žena sklonih histeriji.”
„Nije sklona histeriji”, rekao je Nikolas sa sigurnošću.
„Znam, šta...”, Džordži je pokušala nešto da kaže, ali je imala previše
poteškoća da udahne.
„Ne govori”, rekao je Nikolas. „Treba ti više vremena.”
„Ali on...”
„Moramo da joj pustimo krv”, rekao je doktor Monro.
„Šta?” Nikolas ga je šokirano pogledao. „Ne. Već joj je bolje.”
„To će ubrzati njen oporavak.” Pogledao je u gomilu studenata, koja ih je
okruživala. „Moje igle. Sada!” Nekoliko kolega je odjurilo. Doktor Monro je uzeo
Džordžin zglob i počeo da joj meri puls.
„Gospodine, ne”, rekao je Nikolas. „Ne bi trebalo da joj pustimo krv.” Njegov
profesor ga je pogledao sa izrazom prezira.

210
 „I ranije je krvarila”, rekao je Nikolas. „Nema efekta.”
Molio se da je ovo istina. On nije bio tamo. Nije znao detalje. Ali Džordži je
rekla da to nije pomoglo, a verovao je da ona najbolje zna svoje telo i svoje
zdravlje.
Doktor Monro ga je ignorisao. „Moraćemo da joj prerežemo rukav da bismo
pristupili venama na ruci”, rekao je čoveku pored sebe.
„Nećete joj pustiti krv”, rekao je Nikolas odvažno. „Ne vredi.”
„Živa je, zar ne?”, odbrusio je doktor Monro.
„Da, ali ne zato što je krvarila. Rekla je da joj je od toga bilo samo gore.”
Doktor je frknuo. „Pacijenti su notorno nepouzdani, posebno kada prepričavaju
događaje od nekoliko godina ranije.”
„Moja žena nije nepouzdana”, rekao je Nikolas. Pogledao je Džordži. I dalje
je bila bleda, ali joj se boja poboljšala, a usne su izgubile onu zastrašujuću
plavičastu nijansu, koju su dobile kad ju je lekar položio da legne.
„Da li se osećaš bolje?”, upitao ju je. „Čini se da si... Uf!”
Jedan od drugih studenata medicine skočio je napred i zakucao se u njega. Svi
su još uvek pravili gužvu, nestrpljivi da gledaju velikog doktora Monroa na delu.
„Odbij!” Nikolas je lajao na gomilu. „Treba joj prostora.”
Džordži je klimnula glavom. „Previše su blizu. Treba mi...”
Još jedno škripanje u plućima.
„Svi, napravite korak nazad”, naredio je doktor Monro. „Treba mi prostor za
rad.”
„Treba joj prostora za disanje”, uzvratio je Nikolas.
Doktor Monro ga je oštro pogledao pre nego što se vratio Džordži.
„Otkrio sam da krv u dominantnoj ruci ima jaču cirkulaciju”, rekao je, ne njoj,
već okupljenim studentima. Pogledao je u Nikolasa. „Pretpostavljam da bi to bila
njena desna ruka.”
Nikolas je kratko klimnuo baš kad se neko vratio sa kompletom igala. „Ali
nećete...”
„Odlično”, rekao je doktor Monro. „Sada, posmatrajte moje odabrano sečivo.
Želite da izaberete ono koje...”
„Ne.” Nikolas je odgurnuo Džordži.
„Gospodine Roksbi”, rekao je doktor, „savetujem vam da se odmaknete od
svoje žene.”
„Ne.”
„Gospodine Roksbi”, rekao je doktor Monro oštro, „podsećam vas da još niste
lekar? I da vaše diplomiranje zavisi od mog odobrenja? Reći ću to još jednom.
Odmaknite se od svoje žene.”
Nikolas nije oklevao. „Ne”, rekao je ponovo.

211
 Uzeo ju je u naručje i stao. „Vodim je napolje.”
„Hladniji vazduh će biti preveliki šok”, rekao je doktor Monro. „Mora ostati
unutra.”
Nikolas ga je ignorisao. „Raščistite put”, rekao je okupljenoj gomili. „Ovo je
loša ideja”, upozorio ga je doktor.
Nikolas ga nije ni pogledao.
„Ako umre”, rekao je doktor Monro, „vaša je krivica.”
„Nećeš umreti”, rekao je Nikolas Džordži dok je koračao niz hodnik. „Ionako
ne danas”, rekla je sa slabim osmehom.
Nikolas joj se nežno nasmešio. „Izgrdio bih te na takvoj šali, ali pod ovim
okolnostima, shvatiću tvoj humor kao znak poboljšanja.”
Ona je klimnula glavom, a kada je izdahnula, čulo se manje škripanja nego
ranije.
„Molim te, reci da radim ispravno što te vodim napolje”, rekao je. „Bilo je
previše gužve.” Udahnula je nekoliko puta.
Nikolas je mogao primetiti da se usredsredila na usporavanje disanja. „I
mirisa”, dodala je, dok ju je izvodio kroz ulazna vrata.
I Nikolas je to primetio. „Jesi li povraćala?”
Odmahnula je glavom. „Džejmson.”
„Džejmson je povratio?”
„Bilo je to od predavanja. On je...” Nakašljala se. „Veoma je osetljiv.”
„Blagi bože”, promrmljao je Nikolas. „Podseti me da mu nikada ne dozvolim
da dođe u moju kancelariju kad postanem lekar.”
Ako bi postao lekar. Nije znao da li će doktor Monro obistiniti svoju pretnju.
Ne bi mislio da je tako osvetoljubiv, ali ga nikada nije ni video tako ljutog.
Ali Nikolasa nije bilo briga. Bar ne u ovom trenutku. Izveo je Džordži, i iako
gradski vazduh nije bio tako čist, kao što bi on želeo, ipak je to bio bolji prizor
nego u hodniku ispred amfiteatra, sa desetinama muškaraca, koji su se gurali sa
svih strana.
Džordžini obrazi su čak počeli da pokazuju prve tragove ružičaste boje. „Ne
plaši me više tako”, rekao je Nikolas.
Glas mu je zadrhtao. Nije mislio da hoće.
Dodirnula mu je obraz. „Hvala ti.”
„Zato što mu nisam dozvolio da ti izvlači krv?”
„Što veruješ u mene.”
Sedeli su na kamenoj klupi ispod drveta, a Nikolas ju je i dalje držao
skandalozno blizu za takvo javno mesto. Ali nije bio spreman da je pusti. „Kako
se osećaš?”, upitao je.
„Bolje. Ne savršeno, ali bolje.”
212
 „Koliko ti obično treba da se vratiš u normalu?”
Bespomoćno je slegnula ramenima. „Ne znam, zaista. Teško je reći.” Potvrdio
je. A onda, morao je to da kaže...
„Volim te, znaš.”
Nežno se nasmešila. „Volim i ja tebe.”
„Govoriću ti to svaki dan.”
„Biće mi drago da to čujem.”
Namrštio se. Malo. To nije bio baš onaj odgovor kojem se nadao. „I?” Prinela
je njegovu ruku ustima i poljubila je. „I ja ću tebi govoriti svaki dan.”
„Mnogo bolje.”
„Kad pomislim”, odmahnula je glavom, „bio si mi tu pred nosom, sve ove
godine.”
Pogledala ga je, čudnim pogledom. „Moram li da zahvalim Frediju Ouksu?
Molim te, reci ne.”
„Fredi Ouks?”, Nikolasov glas je odjeknuo.
„On nas je zaista spojio.”
Nikolas je zakolutao očima. „Mi bismo našli svoj put. Samo bi nam trebalo
više vremena.”
Duboko je izdahnula, polako i uporno, a Nikolas se obradovao što nije čuo
škripanje u plućima. „Ljudi gledaju”, prošaptala je.
Pogledao je ka zgradi. Ulazna vrata su bila otvorena, a nekoliko njegovih
drugova iz klase stajalo je na prednjim stepenicama.
„Dobro sam!” doviknula je Džordži. Mahnula je, ali je taj napor prouzrokovao
mali kašalj.
„Prestanite s tim”, prekorio ih je Nikolas.
„Zabrinuti su. Slatko je.”
„Nije slatko, nametljivo je.”
„Možeš li da ih kriviš?”
Nikolas nije mogao. Srušila se pred grupom studenata medicine. Nije bilo
načina da ne budu znatiželjni.
„Zašto si ovde?”, odjednom je upitao.
„Gospodin Mekdiarmid ima još papira. Htela sam da ti kažem, a onda sam
pomislila da bismo mogli zajedno da se odvezemo u Skotsbi.”
„Zaboravi papire”, rekao je. „Idemo sada kući.”
„Ne! Što pre potpišeš, pre ćemo se useliti u novu kuću.”
„Kuća može da...”

213
 „I pre ćemo moći da budemo zajedno”, odlučno je presekla. Pomilovao ju je
jednim prstom po ruci. „Tu imaš pravo. Ali onda pravo u Skotsbi. A ti ostaješ u
kočiji dok ja završim sa gospodinom Mekdiarmidom. Želim da se odmaraš.”
„Da, gospodine”, rekla je sa neobično krotkim osmehom.
„A kad dođeš kući, više odmora”, naredio je.
Stavila je ruku na srce. „Obećavam.”
„Ništa previše naporno.”
Podigla je obrve. „Ništa?”
Zastenjao je. Radovao se mnogim naporima.
„Vidim Džejmsona sa druge strane ulice”, rekao je Nikolas.
„Reći ću mu da ćemo se sastati sa kočijom, ispred kancelarije gospodina
Mekdiarmida. Misliš li da možeš da prošetaš do tamo?” Istim putem su se šetali
samo dva dana ranije, nije bilo daleko.
Ona je klimnula glavom. „Mislim da će mi to prijati, sve dok idemo polako.”
Nikolas je odjurio da dâ Džejmsonu instrukcije, a zatim se vratio kod Džordži.
Zajedno su prošetali Starim gradom.
„Nikolase”, rekla je.
On se okrenuo.
„Volim te.”
On se nasmešio. „Volim i ja tebe.”
Napravili su još nekoliko koraka, a zatim je rekla: „Samo sam htela prva ja da
kažem.”
„Takmičimo se, zar ne?”
„Ne”, rekla je, „samo sam htela da to kažem prva, da ne govorim uvek ’Volim
i ja tebe?’
„Oh. Pa, u tom slučaju volim te, i ja volim tebe.”
„Ko je sada takmičar?”
„Ne ja, sigurno.”
„Pa, onda te volim triput više.”
„Ima li to uopšte smisla?”, upitao je.
„Mislim da zaista ima.” Spustila je glavu na njegovo rame, samo na trenutak,
jer nisu mogli da hodaju više od korak ili dva u takvom položaju. „Sve u vezi sa
tobom ima smisla”, rekla je.
„To teško da je istina.”
„Sve o nama ima smisla.”
„Džordži?”, rekao je.
Pogledala ga je.
„Volim te.”
214
Ona se nasmejala. „I ja volim tebe.”
„Takođe?”
„Uvek.”
On se nasmešio. To je bilo dovoljno.

215
 Epilog

Nekoliko godina kasnije

„Zar doktor to ne bi trebalo da uradi?”

Džordži se nasmešila i uverila gospodina Bejlija da zna šta radi. „Doktor
Roksbi mi često traži da ušivam rane”, rekla je.
Ali gospodin Bejli nije bio miran. Otrgnuo je ruku sa stola, skoro je nateravši
da ponovo otvori mali deo rane, koji je uspešno zašila.
„Želim doktora”, rekao je.
Džordži je udahnula i još jednom izmamila osmeh na licu. Razumela je zašto
su pacijenti želeli Nikolasa. On je bio cenjeni doktor Roksbi, a ona je, uprkos
svom znanju koje je stekla poslednjih nekoliko godina, bila, i uvek će biti,
gospođa Roksbi.
Volela je da bude gospođa Roksbi. To joj se dopadalo.
Ali bilo bi zgodno da je tada mogla da fiksira gospodina Bejlija usahlim
pogledom i kaže: „I ja sam lekar.”
Doktor i doktorka Roksbi. Kakva bi to stvar bila. Nažalost, njena molba
Univerzitetu u Edinburgu razmatrana je sa nevericom.
Jednom će ženi biti odobrena medicinska diploma. Džordži je bila sigurna u
to. Ali ne za njenog života.
Nažalost, ona je bila sigurna i u to.
„Doktore Roksbi!” doviknula je. Nikolas je lečio drugog pacijenta u susednoj
prostoriji, pacijenta sa mnogo ozbiljnijim stanjem od razderane ruke gospodina
Bejlija.
Nikolas je provirio. „Ima li problema?”
„Gospodin Bejli bi više voleo da mu ti zašiješ ruku”, odgovorila je Džordži.
„Uveravam vas, ne želite”, rekao je, uputivši svoje reči gospodinu Bejliju.
„Moja žena je daleko veštija sa iglom od mene.”
„Ali vi ste doktor.”
Džordži je zakolutala očima u iščekivanju onoga što je znala da će Nikolas
reći. Oni su već prolazili kroz ovo i znala je da je to jedini način da ubedi
muškarce, poput gospodina Bejlija, ali ipak je zvučalo užasno.

216
 „Ona je žena, gospodine Bejli”, rekao je Nikolas sa snishodljivim osmehom.
„Zar nisu žene uvek bolje sa iglama i koncem?”
„Pretpostavljam...”
„Da vidim šta je do sada uradila.”
Gospodin Bejli je pokazao Nikolasu ruku. Džordži nije uspela da uradi
mnogo, pre nego što je povukao ruku, ali pet šavova je bilo uredno i, da, bolje od
svega što je Nikolas mogao da uradi.
„Sjajno”, rekao je Nikolas, brzo se osmehujući Džordži, pre nego što se
okrenuo gospodinu Bejliju.
„Pogledajte koliko su uredni. Imaćete ožiljak, to se ne može izbeći, ali će biti
minimalan zahvaljujući njenoj veštini.”
„Ali boli”, zacvileo je gospodin Bejli.
„Ni to se ne može izbeći”, rekao je Nikolas, nestrpljivo. „Želite li malo
viskija? Otkrio sam da pomaže.”
Gospodin Bejli je klimnuo glavom i sa negodovanjem pokazao da Džordži
nastavi.
„Ti si svetica”, promrmljao joj je Nikolas na uho, pre nego što se vratio u
drugu sobu.
Džordži mu je uzvratila, pre nego što se obratila gospodinu Bejliju sa svojim
karakterističnim izrazom lica.
„Hoćemo li da nastavimo?”, upitala je.
Gospodin Bejli je vratio ruku na sto. „Motriću na vas”, upozorio je.
„Trebalo bi”, rekla je slatko. Bilo je zaista šteta što nije bio tip osobe, koja bi
se onesvestila pri pogledu na krv. To bi sve učinilo mnogo lakšim.
Dvadeset minuta kasnije, vezala je čvor i divila se svom ručnom radu. Uradila
je odličan posao, ali nije baš mogla to da kaže gospodinu Bejliju.
Umesto toga, posavetovala ga je da se vrati za nedelju dana i uveravala ga, da
će sam doktor Roksbi pregledati ranu pre nego što odluči da li je vreme da ukloni
šavove.
On je otišao, a ona je oprala ruke i skinula mantil. Bilo je skoro šest, svakako
dovoljno kasno da se zatvori mala klinika, koju je Nikolas otvorio u Batu. Voleli
su da žive u Edinburgu, ali to je bilo predaleko od porodice. Bat nije bio baš iza
ugla od Kenta, ali oboje su želeli da žive u gradu, iz kog je bilo lako posetiti kuću.
Osim toga, Džordži je otkrila da joj je prijalo da se malo distancira od svoje
porodice. Volela ih je i oni su nju voleli, ali nikada je nisu videli kao sposobnu,
odraslu ženu.
Majka je i dalje paničila svaki put kad bi se Džordži nakašljala.
Ne, to je bilo dobro. Pogledala je po klinici. Tu joj je bilo mesto.

217
 „Dajte mu tri kapi svake večeri pre spavanja”, čula je Nikolasa dok je pratio
pacijenta do vrata. „I stavite oblogu, koju sam preporučio. Ako mu ne bude bolje
za tri dana, ponovo ćemo pregledati.”
„A ako se bude osećao bolje?” upitao je ženski glas.
„Onda će nam svima laknuti”, odgovorio je Nikolas.
Džordži se nasmešila. Mogla je tako lako da zamisli njegovo lice, toplo i
umirujuće. Zaista je bio odličan lekar.
Odličan čovek.
Ulazna vrata su se zatvorila i čula je kako Nikolas okreće bravu. Živeli su na
spratu, a sobe su im bile dostupne zadnjim stepenicama.
„Čemu se smeješ?”, upitao ju je kad se pojavio na vratima.
„Tebi.”
„Meni? Nadam se, u pozitivnom smislu.”
„Smešim se.”
„Da, smešiš se. Oprosti mi što nisam povezao.”
Džordži je prešla u malu sobu i popela se na prste kako bi mogla da ga poljubi.
„Samo sam mislila”, rekla je, „da je ovo mesto gde je trebalo da budem. A ti si”,
poljubila ga je ponovo u drugi obraz, „osoba sa kojom treba da budem.”
„Mora da sam to ja rekao”, promrmljao ja, a zatim se nagnuo.
I ovoga puta on je nju prvi poljubio.

218