~1~

~2~
 Naslov originala:
Julia Quinn
The Other Miss Bridgerton

Džulija Kvin

DRUGA
GOSPOĐICA
BRIDŽERTON

Prevod sa engleskog:
Isidora Jovanović

BDR MEDIA d.o.o.

2021.

~3~
 Za Emili
Kada kažem da ovo ne bih uspela bez tebe,
to doslovno i mislim.

Takođe, i za Pola
Samo mi ponovo reci -
na kojoj strani je vetar?

~4~
 1.

Ranog leta 1786.

Za mladu ženu koja je odrasla na ostrvu, tačnije u Somersetu, Popi Bridžerton

je provela izuzetno malo vremena na obali.
Nije da joj voda nije bila poznata. Blizu njene kuće nalazilo se jezero i Popini
roditelji su insistirali da sva njihova deca nauče da plivaju. Ili tačnije, insistirali
su da svi njihovi sinovi nauče da plivaju. Popi, jedina ćerka u toj grupi, uvredila
se na pomisao da bi ona bila jedina od Bridžertonovih koja bi umrla ako se kojim
slučajem zadesi u brodolomu i to je i rekla svojim roditeljima - upravo tim rečima
- baš pre nego što je domarširala pored svoje braće do ivice vode i bacila se u nju.
Naučila je da pliva brže od trojice od četvorice braće (nije bilo fer porediti se
sa najstarijim; naravno da je on to pre nje naučio), i do današnjeg dana, po njenom
mišljenju, ona je bila najbolji plivač u porodici. To što je postigla taj cilj koliko iz
inata toliko i zbog prirodne predispozicije, nije bilo tako važno. Bilo je važno
naučiti plivati. Ona bi to uradila sve i da su joj roditelji rekli da strpljivo čeka na
travi.
Verovatno!
Ipak, danas neće biti plivanja. Ovo je bio okean, ili makar kanal, i hladna,
gorka voda nije bila ni slična mirnom jezeru kod kuće. Popi je možda volela da
kontrira, ali nije bila glupa; i kako je bila sama, nije imala šta da dokazuje.
Osim toga, previše se dobro zabavljala istražujući plažu. Mekani osećaj peska
pod nogama, miris slane vode u vazduhu - bili su joj toliko egzotični kao da su je
bacili u Afriku.
Dobro, možda ne baš tako, pomislila je Popi dok je grickala engleski sir
veoma poznatog ukusa, koji je ponela sa sobom u šetnju. Ipak, sve je to bilo novo,
predstavljalo je promenu i moralo je da ima neku vrednost, posebno sada, kada
joj je ostatak život bio isti kao i uvek.
Bio je skoro jul i Popina druga sezona u Londonu - na kojoj je bila
zahvaljujući svojoj tetki, aristokratkinji, ledi Bridžerton - nedavno se
završila. Popi je na kraju sezone bila isto kao i na njenom početku - neudata i
nije bila privržena nikome.
I bilo joj je pomalo dosadno.

~5~
 Pretpostavljala je da je mogla da ostane u Londonu na kraju društvenog
vrtloga, nadajući se da će upoznati nekoga koga ranije nije upoznala (što je bilo
malo verovatno). Mogla je da prihvati strinin poziv da dođe na selo, u Kent, gde
bi postojala mogućnost da joj se zapravo svidi neki od neoženjene gospode koji
je sasvim slučajno pozvan na večeru. Međutim, naravno da bi to zahtevalo da
grize usne i da pokuša da drži jezik za zubima kada bi strina Aleksandra želela da
zna šta nije bilo u redu sa najnovijom ponudom (što je od svega najmanje
verovatno).
Izbori i ponude bili su sve dosadniji i dosadniji, ali hvala bogu, spasla ju je
Elizabet, draga prijateljica iz detinjstva. Ona se pre nekoliko godina sa svojim
ljubaznim mužem Džordžom Armitidžom, zaljubljenikom u knjige, preselila u
Čarmot.
Međutim, Džordža su pozvali u Nortamberlend zbog nekih hitnih porodičnih
stvari, Popi nije bilo najjasnije zbog čega je Elizabet ostala sama u kući na moru,
u šestom mesecu trudnoće. Kako joj je bilo dosadno tako samoj i sa ograničenom
mogućnošću kretanja, pozvala je Popi u dužu posetu i Popi je to sva srećna
prihvatila. Biće to divno druženje dve drugarice, kao u stara dobra vremena.
Popi je ubacila još jedan komad sira u usta. Dobro, nije baš sve bilo kao u
dobra stara vremena, novost je bila izuzetna veličina Elizabetinog stomaka.
To je značilo da Elizabet ne može da ide sa njom u dnevne šetnje po obali, ali
to nije bio problem. Popi je znala da njen ugled nikada nije sa sobom nosio i reč
stidljiva, ali uprkos razgovorljivoj prirodi, uživala je i u sopstvenom društvu.
Nakon meseci i meseci razgovora o nevažnim temama u Londonu, bilo je prilično
lepo pročistiti glavu oštrim morskim vazduhom.
Svaki dan je pokušavala da ide drugim putem i bila je oduševljena kada je
otkrila malu mrežu pećina, otprilike na pola puta između Čarmota i Lajm Ridžisa.
Bile su ušuškane tamo gde su penasti talasi zapljuskivali obalu. Većinu njih je
ispunjavala voda tokom plime, međutim, nakon istraživanja okoline, Popi je bila
ubeđena da mora da ih ima nekoliko koje su uvek suve i bila je odlučna da nađe
makar jednu.
Ne zato što je imala bilo kakvu potrebu za pećinom koja je stalno suva u
Čarmotu, kod Dorseta u Engleskoj, niti u Velikoj Britaniji, Evropi, svetu, već da
bi imala neki izazov, naravno.
Čovek je zaista morao da prihvati izazove sa kojima se sretne tamo gde se
nalazi, a ona se nalazila u Čarmotu, kod Dorseta u Engleskoj, u izuzetno malom
uglu sveta, kako se činilo.
Jedući i poslednje zalogaje ručka, zaškiljila je prema stenama. Sunce joj je
bilo iza leđa, ali dan je bio dovoljno sunčan da poželi suncobran ili
hladovinu ispod velikog drveta. Takođe, bilo je veoma toplo, tako da je mantil
ostavila kod kuće. Čak je i marama, koju je nosila da zaštiti kožu od sunca oko
vrata, počela da joj izaziva svrab i vrućinu po grudima.

~6~
 Ipak, sada se neće vraćati. Ranije nije dovde dolazila, a činjenica je da je sada
toliko daleko došla samo zato što je ubedila Elizabetinu debeljuškastu sluškinju,
koju je vukla kao svoju pratnju, da ostane u gradu.
„Smatrajte to kao još jedno slobodno popodne”, rekla je Popi uz pobednički
osmeh.
„Ne znam.” Merin izraz lica bio je sumnjičav. „Gospođa Armitidž bila je
prilično jasna...”
„Gospođa Armitidž nema bistru glavu od kako je zatrudnela”, presekla ju je
Popi, a u sebi se izvinila Elizabet. „Tako je sa svim ženama, bar su mi tako rekli”,
dodala je pokušavajući da uveri sluškinju kako nema potrebe da je prati.
„Pa to je, svakako, tačno”, rekla je Meri naginjući glavu u stranu. „Kada je
žena mog brata bila trudna, od nje nisam mogla da čujem nijednu razumnu reč.”
„Tačno tako!”, uzviknula je Popi. „Elizabet zna da se ja savršeno snalazim i
kada sam sama. Napokon, ja nisam neka nežna gospođica. Kažu da
sam beznadežno skrajnuta.”
Pošto je Meri pokušala da je ubedi da to sigurno nije tako, Popi je dodala:
„Idem samo u kratku šetnju pored obale. Znate da je tako. Bili ste juče sa mnom.”
„I prekjuče”, rekla je Meri uzdahnuvši, očigledno ne želeći da provede još
jedno popodne zamarajući se tako.
„Kao i pre toga”, istakla je Popi. „I kada još, čitave nedelje pre toga?”
Meri je tmurno klimnula.
Popi se nije nasmejala. Bila je isuviše dobra da bi to učinila. Ipak, bilo je jasno
da je uspeh tu, iza ugla - doslovno.
„Evo”, rekla je usmeravajući sluškinju prema udobnoj radnji sa čajem, „zašto
ne bi sela i odmorila se? Sam bog zna da ti to zaslužuješ. Ja sam te baš izmorila,
zar ne?”
„Vi ste bili uvek samo ljubazni, gospođice Bridžerton”, brzo je rekla Meri.
„Ljubazna i iscrpljujuća”, rekla je Popi tapšući Meri po ruci dok je otvarala
vrata na čajdžinici. „Vi tako naporno radite. Zaslužili ste nekoliko minuta
za sebe.”
I tako je Popi, kada je platila čaj i tanjir kolačića, obezbedila sebi slobodu -
uzela je dva kolačića i stavila u džep - i sada je bila blaženo sama, samo da još
postoje i ženske cipele pogodne za penjanje po stenama. Njene male čizme su bile
veoma praktične za žene, ali nisu mogle da se mere po izdržljivosti sa onima koje
su njena braća imala u svojoj garderobi. Bila je veoma pažljiva pri svakom
koraku, kako ne bi izvrnula članak. U ovom delu plaže nije bilo mnogo ljudi niti
su tuda često prolazili, tako da ukoliko bi se desilo da ugane članak, sam bog zna
koliko bi morala da čeka da neko prođe.

~7~
 Zviždala je dok je hodala uživajući u prilici da se tako prosto ponaša (zar se
njena majka ne bi zgrozila na taj zvuk?), a onda je odlučila da još više uživa i poče
da peva melodiju koja nije bila prikladna za ženske uši.
Oh, konobarica je sišla do o-o-o-okeana, veselo je pevala, gledajući kako
bi...Šta je ovo?
Stala je i provirila u čudan oblik stena sa desne strane. Pećina. Mora da je bila.
I to dovoljno daleko od vode da bi bila poplavljena tokom plime.
„Moje tajno skrovište, drugari”, rekla je namigujući sebi dok je menjala
pravac. Zaista je delovalo kao savršeno mesto za gusara, daleko od utabanih staza,
a otvor su zaklanjale tri velike stene. Iskreno, pravo je čudo da ga je ugledala.
Popi se ugurala između stena, primećujući usput da jedna od njih nije bila
tako velika kao što je prvobitno mislila, a zatim je ušla u pećinu. Trebalo je da
ponesem fenjer, pomislila je dok je čekala da joj se oči priviknu na tamu, mada bi
bilo izuzetno teško objasniti Elizabet zašto bi to učinila. Teško da bi bilo kome
lako objasnila zašto joj treba fenjer u popodnevnoj šetnji po obali.
Popi je napravila nekoliko malih koraka ka unutrašnjosti pećine, vukući svoje
cipele pažljivo preko tla, tražeći gruba mesta nogama pošto nije mogla da ih vidi
očima. Bilo je teško sigurno reći, ali činilo se da je pećina duboka i da se proteže
duboko i daleko od svetlosti na ulazu. Krenula je napred, ohrabrena uzbuđenjem
otkrića idući lagano prema zadnjem delu... polako... polako... sve dok...
„Joj!” jauknula je, praveći bolnu grimasu kada se sudarila sa nečim drvenim
i prilično čvrstim.
„Jaoj”, ponovo je jauknula, trljajući bolno mesto na drugoj ruci. „Jao, jao, jao.
To je bilo...”
Reči su joj izmakle. U šta god da je udarila rukom, to nije bio prirodni deo
pećine. Zapravo, više je ličilo na ćošak nekog grubog drvenog sanduka.
Pažljivim pokretima, pružila je ruku dok to ponovo nije dodirnula - ovog puta
nežnije - bila je to ravna drvena ploča. Nije bilo nikakve sumnje, to je definitivno
bio neki sanduk.
Popi se veselo osmehnula. Šta li je to pronašla? Gusarsko blago? Plen
kradljivaca? Pećina je mirisala na memlu i delovalo je da je niko ne koristi, tako
da šta god da je ovo bilo, verovatno je tu mnogo dugo stajalo.
„Pripremi se za blago.” Smejala se i samoj sebi salutirala u tami. Brzom
proverom ustanovila je da je sanduk bio pretežak za nju i da nije mogla da
ga podigne, tako da je prstima prešla preko ivice pokušavajući da utvrdi kako
bi mogla da ga otvori. Dođavola! Bio je zakucan ekserima. Moraće da se vrati,
iako nije imala pojma kako da objasni da joj je potreban fenjer i gvozdena poluga.
Mada...
Nagnula je glavu u stranu. Ukoliko se tu nalazio sanduk - zapravo bilo ih je
dva, stajali su jedan na drugom - u ovom delu pećine, ko zna čega još dublje ima?

~8~
 Polako je išla ka tmini, ruke je pažljivo ispružila ispred sebe. Još uvek ništa.
Ništa... ništa...
„Pažljivo tamo!”
Popi se zaledila.
„Kapetan će te ubiti ako to ispustiš.”
Popi je prestala da diše, osetila je silno olakšanje kada je shvatila da se taj
muški glas nije njoj obraćao.
Osetila je olakšanje, koje je istog trenutka bilo zamenjeno užasom. Polako je
povlačila ruke ka sebi dok ih nije čvrsto obavila oko svoga tela.
Nije bila sama.
Krećući se izuzetno opreznim pokretima, pomerila se što je više mogla iza
sanduka. Bilo je mračno, a ona je bila tiha i ko god da je ovde bio, ne bi trebalo
da je vidi osim ako...
„Hoćeš li upaliti prokleti fenjer?”
Osim ako nema fenjer.
Pojavio se plamen osvetljavajući zadnji deo pećine. Popi se namrštila. Da li
su ovi muškarci ušli iza nje? I ukoliko su to učinili, kako su ušli? Gde je vodila
pećina?
„Nemamo mnogo vremena”, rekao je jedan od njih. „Požuri i pomozi mi sa
onim što ovde nađemo.”
„A šta je sa ostatkom?”
„Biće na bezbednom dok se ne vratimo. U svakom slučaju, ovo je poslednji
put.”
Drugi čovek se smejao. „Tako kaže kapetan.”
„Ovog puta to i misli.”
„On nikada neće prestati.”
„Pa, dobro, ukoliko on ne odustane, ja ću.” Popi je čula gunđanje zbog
napinjanja, nakon čega je usledilo: „Postajem suviše star za ovo.”
„Da li si pomerio stenu na otvoru?”, pitao je prvi muškarac izdišući dok je
nešto spuštao na zemlju.
Zato je morala da se stisne da bi ušla unutra. Trebalo je da se upita kako je
tako veliki sanduk ušao kroz tako mali prostor.
„Jesam, juče”, začuo se odgovor. „Sa Bilijem.”
„S tom mršavom gnjidom?”
„Hmm! Mislim da sada ima trinaest godina.”
„Nikada ne bih rekao!”
Blagi bože, pomislila je Popi, bila je zarobljena u pećini sa krijumčarima -
možda čak i gusarima! - i oni su pričali kao dve babe.

~9~
 „Šta nam još treba?”, čuo se tiši glas.
„Kapetan je rekao da neće krenuti bez jednog sanduka brendija.”
Popi je osetila kako joj krv napušta telo. „Sanduk?”
Drugi čovek se nasmejao. „Za piće ili za prodaju?”
„I za jedno i za drugo, rekao bih.”
Začulo se kikotanje. „Onda bi bilo najbolje da ga podeli sa svima.”
Popi je unezvereno pogledala oko sebe. Svetlost fenjera dovoljno je dolazila
do nje da bi mogla da vidi šta se nalazi u njenoj blizini. Gde, dođavola, da se
sakrije? Postojalo je malo udubljenje u zidu u koje je mogla da se ugura, ali ti
ljudi bi morali da budu slepi da je ne vide.
Ipak, to je bilo bolje nego mesto na kome je sada stajala. Popi se brzo povukla
unazad i skupila se što je više mogla, zahvaljujući tvorcu što tog jutra nije obukla
žutu haljinu i istovremeno šaljući svoju prvu molitvu nakon mnogo meseci.
Molim te, molim te, molim te.
Biću bolja osoba.
Slušaću majku.
Čak ću slušati i u crkvi.
Molim te, molim te...
„Isuse, Marija i Josife!”
Popi je polako podigla lice prema čoveku koji se nadvijao nad njom.
„Napustio si me”, promrmljala je.
„Ko si ti?”, pitao je čovek gurajući fenjer bliže njenom licu.
„Ko ste vi?”, uzvratila je Popi, pre nego je shvatila nedostatak mudrosti u toj
izjavi.
„Grine!” uzviknuo je čovek.
Popi je zatreptala.
„Grine!”
„Šta je?”, gunđao je drugi čovek.
„Ovde je jedna devojka!”
„Molim?”
„Evo ovde je jedna devojka.”
Grin je dotrčao do njih. „Ko je ovo, dođavola?” pitao je.
„Ne znam”, rekao je nestrpljivo drugi čovek. „Nije rekla.”
Grin se sagnuo i gurnuo svoje vremenom išibano lice blizu Popinog. „Ko si
ti?”
„Niko”, odgovorila je Popi, nalazeći malo hrabrosti u tome što je on izgledao
više umorno nego ljutito. „Samo sam izašla u šetnju. Neću vam smetati. Samo ću
otići. Niko nikada neće znati...”

~ 10 ~
 „Ja ću znati”, rekao je Grin.
„Kao i ja”, rekao je drugi češući se po glavi.
„Ja neću reći ni reč”, uveravala ih je Popi. „Ja čak i ne znam šta...”
„Prokletstvo!”, psovao je Grin. „Dođavola, dođavola, dođavola, dođavola!”
Popi je unezvereno posmatrala čas jednog čas drugog, pokušavajući da odluči da
li je za nju najbolje da se upusti u razgovor. Bilo je teško pogoditi koliko imaju
godina; obojica su imala to lice nekoga ko je proveo mnogo vremena na suncu i
vetru. Bili su jednostavno obučeni, u grube košulje i pantalone, a na nogama su
imali one visoke čizme koje su muškarci nosili kada bi znali da će im se pokvasiti
noge.
„Dođavola!”, ponovo se brecnuo Grin. „Danas nam je još samo ovo falilo.”
„Šta da radimo sa njom?” rekao je drugi muškarac.
„Ne znam. Ne možemo da je ostavimo ovde.”
Dva muškarca su ućutala zureći u nju kao da je ona najveći teret na svetu koji
samo čeka da im padne na vrat.
„Kapetan će nas ubiti”, najzad je uzdahnuo Grin.
„Nismo mi krivi.”
„Mislim da bi trebalo da ga pitamo šta da radimo sa njom”, rekao je Grin. „Ja
ne znam gde je on”, rekao je drugi. „Da li ti znaš?”
Grin je odmahnuo glavom. „Nije na brodu?”
„Ne. Rekao je da ćemo se naći na palubi sat vremena pre isplovljavanja. Ima
da obavi neke stvari.”
„Prokletstvo!”
Tu je bilo više takvih reči nego što ih je Popi ikada čula tokom jednog
razgovora, ali činilo se da ništa neće dobiti ukoliko to kaže.
Grin je uzdahnuo zatvarajući oči od, kako bi neko opisao, teške muke.
„Nemamo izbora”, rekao je. „Moramo je povesti sa nama.”
„Šta?”, rekao je drugi čovek.
„Molim?”, pisnula je Popi.
„Gospode bože”, gunđao je Grin trljajući uši. „Da li je to pištanje došlo iz
tvojih usta?” Ispustio je dug mučenički uzdah. „Suviše sam star za ovo.”
„Ne možemo da je povedemo!”, bunio se drugi čovek.
„Poslušajte ga”, rekla je Popi. „On je očigledno veoma pametan.” Grinov
prijatelj se malo više ispravio i zasijao. „Zovem se Braun”, rekao je ljubazno joj
klimajući glavom.
„Ovaj, drago mi je”, rekla je Popi pitajući se da li bi trebalo da ispruži ruku.
„Da li ti misliš da ja želim da je povedem sa sobom”, rekao je Grin. „Žena na
brodu donosi nesreću, a posebno ova.”

~ 11 ~
 Popi je otvorila usta na tu uvredu. „Pa...”, rekla je. Ali ju je Braun presekao
pitajući: „Šta fali ovoj? Rekla je da sam pametan.”
„Što samo pokazuje da ona to nije. I osim toga, ona priča.”
„Kao i vi”, uzvratila je Popi.
„Vidiš?”, rekao je Grin.
„Nije toliko loša”, rekao je Braun.
„Upravo si rekao da je ne želiš na brodu!”
„Pa, ne želim, ali...”
„Nema ničeg goreg od brbljive žene”, gunđao je Grin.
„Ima mnogo gorih stvari od toga”, rekla je Popi, „a vi ste prilično srećni što
ih niste doživeli.”
Grin ju je dugo posmatrao. Samo je gledao. Zatim je zarežao: „Ubiće nas
kapetan.”
„Neće ukoliko me ne povedete sa sobom”, požurila je da kaže Popi. „Nikada
neće saznati.”
„Saznaće”, rekao je zloslutno Grin. „Uvek sazna.”
Popi je zagrizla donju usnu i procenjivala koje su joj mogućnosti. Sumnjala
je da može da bude brža od njih, a i Grin joj je stajao na putu prema izlazu.
Pretpostavljala je da može da plače i da se nada da će njene suze možda probuditi
nežniju stranu njihove prirode, ali to samo u slučaju da imaju nežniju stranu.
Pogledala je Grina i kolebljivo se osmehnula isprobavajući da li bi plač
delovao. Grin nije obraćao pažnju na nju i okrenuo se ka svom prijatelju. “U koje
vreme...” Zastao je. Braun je nestao. „Braune!”, povikao je. „Gde si, dođavola,
nestao?”
Braun je izvirio iza nagomilanih sanduka. „Samo tražim neki konopac.”
Konopac? Popi se osušilo grlo.
„Dobro”, gunđao je.
„Ne želite da me vežete”, rekla je Popi, a grlo joj je očigledno još uvek bilo
dovoljno vlažno da može da priča.
„Ne želim”, rekao je, „ali svakako moram to da uradim, tako da hajde da
oboma olakšamo, eh?”
„Sigurno ne mislite da ću vam bez borbe dozvoliti da me vodite?”
„Nadao sam se da će biti tako.”
„Pa možete da nastavite da se nadate gospodine, zato što ja...”
„Braune!”, zaurlao je Grin, toliko jako da je Popi zatvorila usta.
„Našao sam konopac!” čuo se odgovor.
„Dobro. Donesi i ono drugo.”
„Koje drugo?”, pitao je Braun.

~ 12 ~
 „Da”, rekla je nervozno Popi. „Koje drugo?”
„Ono drugo”, rekao je Grin nestrpljivo. „Znaš na šta mislim. I krpu.”
„Oh, ono drugo!”, rekao je Braun. „Odmah.”
„Šta drugo?” pitala je Popi.
„Ne želiš da znaš”, rekao joj je Grin.
„Uveravam vas da želim”, rekla je Popi, baš kada je počinjala da misli da
možda i ne želi.
„Rekla si da ćeš se boriti”, objasnio je.
„Da, ali kakve to ima veze sa...”
„Sećaš se kada sam rekao da sam suviše star za ovo?”
Klimnula je glavom.
„Pa ovo uključuje i borbu.”
Braun se ponovo pojavio stežući u rukama zelenu flašu u kojoj se činilo da je
neki lek. „Evo”, rekao je Grinu.
„Ne radi se o tome da ne mogu da izađem na kraj sa tobom”, objasnio je Grin
vadeći čep. „Ali zašto? Zašto da mi bude teže kada ne mora?”
Popi nije imala odgovor. Zurila je u flašu. „Da li ćete me naterati da to
popijem?” prošaputala je. Gadno je smrdelo.
Grin je odmahnuo glavom. „Da li imaš neku krpu?”, pitao je Brauna. „Žao mi
je.”
Grin je umorno uzdahnuo i pogledao je lanenu maramu koju je nosila oko
vrata. „Moraćemo da iskoristimo tvoju maramu”, rekao je Popi. „Budi mirna.”
„Šta to radite?”, povikala je trgnuvši se unazad kada joj je zgrabio maramu.
„Žao mi je”, rekao je, i veoma čudno, ali zvučalo je kao da to zaista i
misli. „Nemojte to da radite”, dahtala je Popi sklanjajući se koliko je mogla. Mada
nije mogla baš daleko da ode pošto su joj leđa već bila pribijena uza zid pećine. I
dok je ona sva užasnuta posmatrala, on je sipao priličnu količinu škodljive tečnosti
pa njenu tananu, lanenu maramu. Brzo se natopila, â nekoliko je kapi i probilo
nestajući na tlu.
„Moraćeš da je držiš”, rekao je Grin Braunu.
„Ne”, rekla je Popi, dok ju je Braun obgrlio rukama. „Ne.”
„Izvini”, rekao je Braun i zvučalo je kao da i on to zaista misli.
Grin je zgužvao njenu maramu u loptu i stavio joj je preko usta. Popi je
zatvorila usta dahćući protiv nesnosnog isparenja.
A zatim se svet rastočio.

~ 13 ~
 2.

Endru Roksbi je dugačkim koracima hodao duž palube Infinitija, pregledajući

po poslednji put brod pre nego što tačno u podne isplove. Činilo se da je sve u
redu, od pramca do krme, a sem Brauna i Grina, svi ljudi su bili prebrojani i
spremni za put koji je bio pred njima.
„Pinsli!”, pozvao je Endru naginjući glavu prema mladiću koji je bio zadužen
za tekelažu.
„Da, gospodine!”, javio se Pinsli. „Šta je bilo, gospodine?”
„Da li si video Brauna i Grina? Poslao sam ih do pećine da donesu neke
potrepštine.”
„Potrepštine, gospodine?”, rekao je Pinsli uz drski osmeh. Svi su znali po šta
je Endru stvarno poslao Brauna i Grina.
„Još jedna pogrešna reč i visićeš”, upozorio ga je Endru.
„Oni su dole, gospodine”, rekao je Pinsli uz osmeh. „Video sam ih pre četvrt
sata.”
„Dole?”, ponovio je Endru odmahujući glavom. Braun i Grin su imali šta da
rade; nije bilo razloga da budu u potpalublju.
Pinsli je slegnuo ramenima ili je makar Endru pomislio da je to uradio. Bilo
je teško biti siguran kada mu je sunce išlo u oči.
„Nosili su vreću”, rekao je Pinsli.
„Vreću?”, ponovio je Endru. Poslao ih je po sanduk brendija. Svaki čovek je
imao nešto u čemu uživa, a njegovo uživanje u luci su bile žene i na moru brendi.
Svake večeri bi pio po jednu čašu posle večere. Vodio je civilizovan život ili
makar onoliko civilizovan koliko je on to želeo.
„Izgledala je prilično teško”, dodao je Pinsli.
„Brendi u vreći”, promrmljao je Endru. „Madre de Dios”, do sada će sve biti
u krhotinama i isparenjima. Pogledao je Pinslija, koji je radio sa užadima, a zatim
se okrenuo ka uskom stepeništu koje je vodilo u potpalublje.
To je bila njegova politika da kratko porazgovara sa svakim članom posade,
bez obzira koliko je bio visok ili nizak njihov položaj, pre nego što Infiniti isplovi
na otvoreno more. Time je samo potvrđivao da je svako znao svoju ulogu u misiji
koja im je sledila, a ljudi su cenili taj gest poštovanja. Njegova posada je bila
mala, ali odana do krvi. Svako od njih bi dao svoj život za njega i Endru je to

~ 14 ~
znao. To je bilo zato što su znali da je njihov kapetan bio spreman da to isto uradi
za njih.
Endru je bezpogovorno komandovao i nije bilo čoveka na brodu koji bi se
usudio da se suprotstavi njegovim naređenjima, niti čoveka koji bi želeo to da
uradi.
„Gospodine!”
Endru je pogledao iza sebe. Bio je to Grin, koji se očigledno popeo drugim
stepenicama.
„Ah, tu si!”, rekao je Endru pokazujući mu da ga prati. Grin je bio najstariji
član njegove posade koji mu se priključio dan ranije od Brauna. Njih dvojica su
se od tada prepirali kao dve babe.
„Gospodine!”, rekao je ponovo Grin trčeći duž palube kako bi ga sustigao.
„Govori dok hodamo”, rekao je Endru okrećući mu leđa dok je krupnim
koracima hodao ka stepenicama koje su vodile do njegove kabine. „Moram nešto
da osiguram u mojoj kabini.”
„Ali gospodine, moram da vam kažem...”
„I šta se, dođavola, desilo sa mojim brendijem?”, pitao je Endru preskačući
po dva stepenika. „Pinsli je rekao da ste došli na brod sa nekom vrećom.
Vrećom!”, dodao je odmahujući glavom.
„Tačno”, rekao je Grin praveći neki čudan zvuk.
Endru se okrenuo. „Da li si dobro?”
Grin se malo zagrcnuo. „Stvar je u tome...”
„Da li si se ti to upravo zagrcnuo?
„Ne, gospodine, ja...”
Endru se okrenuo kako bi nastavio sa svojim poslom. „Trebalo bi da ti
Flanders pogleda to grlo. Ima neku mešavinu da to izleći. Ukus joj je gadan kao
sam đavo, ali deluje, to mogu da potvrdim.”
„Gospodine”, rekao je Grin prateći ga niz hodnik.
„Da li je Braun na palubi?”, pitao je Endru hvatajući kvaku na vratima svoje
kabine.
„Da, gospodine, ali gospodine...”
„Dobro, onda ćemo moći da krenemo po rasporedu.”
„Gospodine!”, Grin je praktično zavapio bacajući se između Endrua i vrata.
„Šta je bilo, Grine?”, pitao je Endru uz prisilno strpljenje.
Grin je otvorio usta, ali šta god je želeo da kaže, bilo je jasno da mu nedostaju
reči za to.
Endru je stavio obe ruke pod Grinove mišice, podigao ga i pomerio sa strane.
„Pre nego što uđete unutra...”, rekao je Grin prigušenim glasom.
Endru je gurnuo vrata kako bi ih otvorio.
~ 15 ~
 Istog trena je ugledao mladu ženu koja je ležala na njegovom krevetu, vezanu,
zapušenih usta, a iz očiju bi joj sevale munje da je to bilo zaista moguće.
Endru je zurio u nju čitav sekund, dokono primećujući njenu kosu boje
kestena i svetlozelene oči. Pustio je da mu pogled prelazi preko ostalih
delova njenog tela - napokon, to je žena - i osmehnuo se.
„Poklon?”, promrmljao je. „Za mene?”

Ukoliko se izvuče živa iz ovoga, odlučila je Popi, ubiće svakog prokletog

muškarca na ovom brodu, počevši od Grina.
Ne, Brauna!
Ne, definitivno Grina! Braun bi je možda i pustio, da je imala priliku da
porazgovara sa njim, ali Grin ne zaslužuje ništa manje nego da mu kuga pogodi
kuću.
I uništi sve do poslednjeg potomka.
Hmmm! Pod uslovom da taj užasni čovek može da nađe ženu koja bi sa njim
rodila decu, za šta je Popi iskreno sumnjala da je moguće. Zapravo, pomislila je
prilično žestoko, to će biti fizički nemoguće kada ga ona bude sredila. Četvorica
braće nauče ženu mnogo čemu o tome kako se treba prljavo boriti, a ukoliko ikada
uspe da oslobodi članke, zabiće mu koleno pravo u...
Škljoc.
Podigla je pogled. Neko je ulazio.
„Pre nego što uđete unutra...”, čula je poznat glas.
Vrata su se otvorila i pojavio se, ne Grin, i ne Braun, već muškarac najmanje
dvanaest godina mlađi od njih i tako zaslepljujuće zgodan i lep da je Popi bila
sigurna kako bi joj pala vilica da joj usta nisu bila zapušena.
Kosa mu je bila bogate, tople smeđe boje, prošarana zlatnim pramenovima od
sunca i vezana u niski, vragolasti rep. Lice mu je bilo jednostavno savršeno, sa
punim, fino izvajanim usnama koje su bile podignute u uglovima, zbog čega je
delovao nestašno. Oči su mu bile plave, tako jako plave da je mogla da primeti
njihovu boju još dok je stajao na vratima.
Te oči su lutale niz njeno telo, od glave do pete i unazad. To je bio najintimniji
pogled kom je ikada bila izložena i, dođavola, osetila je kako rumeni.
„Poklon?”, promrmljao je, malo kriveći usta. „Za mene?”
„Mmmf, grrrf, šmmmf!”, gunđala je Popi, boreći se protiv toga što je bila
vezana.
„Ovaj, to sam pokušavao da vam kažem”, rekao je Grin ulazeći u kabinu.
„Ovo?”, promrmljao je Endru, a glas mu je bio gladak kao svila.
„Ona”, dodao je Grin, ta mala reč visila je u vazduhu, kao da je ona Prokleta
Meri ukrštena sa Gorgonom meduzom.

~ 16 ~
 Popi ga je zverski posmatrala i zarežala.
„Vidi, vidi”, rekao je mlađi muškarac izvijajući jednu obrvu. „Prosto ne znam
šta da kažem. Nije po mom uobičajenom ukusu, ali je svakako privlačna.”
Popi ga je oprezno posmatrala dok je ulazio dublje u kabinu. Jedva da je rekao
nešto više od desetak reči, ali to je bilo dovoljno da joj bude jasno kako on nije
bio neki obični mornar na niskom položaju, niti je bio niskog porekla. Govorio je
kao aristokrata i tako se i kretao. Poznavala je tu vrstu. Provela je poslednje dve
godine pokušavajući (mada ne trudeći se previše) da nađe nekog od tog soja za
koga bi se udala.
Čovek se okrenuo ka Grinu. „Da li postoji neki poseban razlog zbog kog ona
leži na mom krevetu?”
„Ona je našla pećinu, kapetane.”
„Da li je ona tražila tu pećinu?”
„Ne znam, gospodine. Nisam pitao. Mislim da se to slučajno desilo.”
Kapetan ju je gledao sa uznemirujuće ravnodušnim izrazom lica pre nego što
se okrenuo ka Grinu i upitao ga: „Šta predlažeš da uradimo sa njom?”
„Ne znam, kapetane. Nismo mogli samo da je tamo ostavimo. Pećina je još
uvek puna od našeg poslednjeg putovanja. Da smo je pustili, ona bi nekom rekla
o tome.”
„Ili bi to uzela za sebe”, rekao je zamišljeno kapetan.
Popi je gunđala zbog te uvrede, kao da je ona bila neko ko bi pribegao krađi.
Kapetan ju je pogledao podigavši obrvu. „Čini se da ima neko mišljenje o
tome”, rekao je.
„Ona ima mnogo mišljenja”, rekao je Grin tmurno.
„A tako?”
„Skinuli smo joj krpu sa usta dok smo vas čekali”, objasnio je Grin. „Morali
smo da je vratimo nakon jednog minuta. U stvari i manje.”
„Toliko je loše, eh?”
Grin je klimnuo glavom. „Takođe, udarala me je rukama po glavi.”
Popi je zadovoljno gunđala.
Kapetan se okrenuo da je pogleda i delovao je skoro zadivljeno. „Trebalo je
da joj vežeš ruke iza leđa”, rekao je.
„Nisam hteo jedno vreme da je odvezujem da to ne bi ponovila”, promrmljao
je Grin trljajući glavu.
Kapetan je zamišljeno klimao glavom.
„Nismo imali vremena da ispraznimo pećinu”, nastavio je Grin. „A osim toga,
niko je nikada pre nije našao. Ona je vredna čak i da je prazna. Ko zna šta bismo
mogli tamo da sakrijemo”

~ 17 ~
 Kapetan je slegnuo ramenima. „Sada je to nevažno”, rekao je prekrštajući
svoje snažne ruke. „Naravno, osim ako je ne ubijemo.”
Popi je uzdahnula, taj zvuk se čuo i preko krpe na ustima.
„Oh, ne brinite”, rekao je prilično opušteno. „Mi nikada nismo ubili nikoga
ko to nije zaslužio, nikada ženu. Mada”, dodao je odsutno trljajući bradu, „bilo je
dve ili tri...” Podigao je pogled ka njoj zaslepljujući je osmehom. „Pa to nema
veze sa vama!”
„Zapravo, gospodine”, rekao je Grin zakoračivši unapred.
„Hmm?”
„Bila je ona u Španiji. U Malagi?”
Kapetan ga je bledo gledao dok mu se sećanje nije povratilo. „Oh, ta? Pa to
se ne računa. Nisam čak ni siguran da je bila žena.”
Popine oči su se raširile. Ko su bili ovi ljudi?
A zatim, baš kada je pomislila da će jedan od njih dvojice možda sesti da tu
opušteno popije piće, kapetan je naglo otvorio svoj džepni sat preciznim, skoro
vojničkim pokretima, i rekao: „Isplovićemo za manje od dva sata. Da li mi uopšte
znamo ko je ona?”
Grin je odmahnuo glavom. „Nije rekla.”
„Gde je Braun? Da li on zna?”
„Ne, gospodine”, čulo se od samog Brauna, koji je stajao na vratima. „Oh, tu
si!”, rekao je kapetan. „Grin i ja samo baš razgovarali o neočekivanim
događajima.”
„Žao mi je, gospodine.”
„Nije vaša krivica”, rekao je kapetan. „Vi ste ispravno postupili. Ipak,
moramo da utvrdimo njen identitet. Lepo je obučena”, dodao je pokazujući na
Popinu plavu haljinu za šetnju. „Nekome će nedostajati.”
Zakoračio je prema krevetu pružajući ruku prema povezu koji joj je bio preko
usta, ali i Grin i Braun su skočili ka njemu. Grin ga je uhvatio za ruku, a Braun je
stao između kapetana i kreveta.
„Ne želite to da uradite”, rekao je zloslutno Grin.
„Preklinjem vas, gospodine”, molio je Braun, „ne sklanjajte povez.”
Kapetan je na trenutak zastao i pogledao i jednog i drugog. „Šta može,
pobogu, ona da uradi?”
Grin i Braun nisu rekli ništa, ali su se obojica udaljila skoro do zida.
„Blagi bože”, rekao je nestrpljivo kapetan. „Dva odrasla čoveka.”
A zatim je sklonio povez.
„Ti!”, prasnula je Popi skoro pljujući Grina.
Grin je prebledeo.
„I ti”, zarežala je ka Braunu. „I ti!”, završila je zverski gledajući kapetana.
~ 18 ~
 Kapetan je podigao jednu obrvu. „A sada kada ste pokazali svoj izuzetno
bogat rečnik...”
„Sve ću vas ubiti”, šištala je. „Kako se usuđujete da me vežete i ostavite ovde
satima...”
„Prošlo je trideset minuta”, bunio se Braun.
„Meni se činilo kao da su sati u pitanju”, besnela je, „a ako mislite da ću da
sedim ovde i mirno prihvatim ovakvu vrstu maltretiranja od strane gomile gusara
idiota...”
Nekontrolisano je kašljala. Prokleti kapetan joj je ponovo začepio usta.
„Dobro”, rekao je kapetan. „Sada mi je savršeno jasno.”
Popi ga je ugrizla za prst.
„To je”, glatko je rekao, „bila greška.”
Popi ga je zverski posmatrala.
„Oh, i sve u svemu”, dodao je, skoro kao usput, „mi više volimo izraz
pomorac.”
Zarežala je stežući zube oko krpe.
„Skloniću to”, rekao je, „ukoliko obećate da ćete se lepo ponašati.”
Mrzela ga je. Oh, kako ga je mrzela. Bilo je potrebno manje od pet minuta,
ali je već bila sigurna da nikada nikoga neće toliko snažno mrzeti, sa istim žarom,
sa...
„Veoma dobro”, rekao je sležući ramenima. „Podižemo jedra tačno u četiri,
ukoliko vas to zanima.”
A onda se samo okrenuo i krenuo ka vratima. Popi je gunđala. Nije imala
izbora.
„Da li možete lepo da se ponašate?”, pitao je, a glas mu je bio iritantno gladak
i topao.
Klimnula je glavom, ali su joj oči bile buntovne.
Vratio se do kreveta. „Obećavate?”, pitao je podsmevajući se.
Pomerila je bradu nekako besno što je ličilo na klimanje glavom. Nagnuo se
i pažljivo sklonio povez.
„Vode”, rekla je dahćući, mrzeći to što mora da moli.
„Biće mi zadovoljstvo”, rekao je i sipao joj je čašu vode iz bokala sa svog
stola. Pridržavao joj je čašu dok je pila vodu, pošto su joj ruke još uvek
bile vezane. „Ko ste vi?”, pitao je.
„Zar je to važno?”
„Ne sada, ali moglo bi biti”, rekao je, „kada se vratimo.”
„Ne možete da me odvedete!”, bunila se.
„Ili to, ili da vas ubijem”, rekao je.

~ 19 ~
 Usta su joj pala otvorena. „Pa ni to ne možete da uradite.”
„Pretpostavljam da nemate pištolj skriven negde u odeći”, rekao je
naslanjajući jedno rame na zid dok je prekrštao ruke.
Otvorila je usta od iznenađenja, a onda je brzo prikrila svoju reakciju i rekla:
„Možda.”
Smejao se, taj prokleti čovek.
„Daću vam novac”, brzo je rekla. Sigurno je imao neku cenu. Pobogu, on je
bio gusar. Zar ne?
Podigao je obrvu. „Ne verujem ni da u odeći krijete torbicu sa zlatom.” Mrko
ga je pogledala zbog tog sarkazma. „Naravno da ne. Ipak, mogu da je nabavim.”
„Želite da ponudite otkup za vas?” pitao je, smejući se.
„Ne! Naravno da ne. Međutim, ukoliko biste me pustili...”
„Niko vas neće pustiti”, prekinuo ju je, „tako da prestanite sa vašim...”
„Sigurna sam da kada biste razmislili o tome...”, presekla ga je.
„Mislio sam da samo treba da...”
„...videćete da je to...”
„Nećemo vas pustiti...”
„...zaista nije dobra ideja da...”
„Rekao sam da vas nećemo pustiti...”
„..me držite kao taoca. Sigurna sam da ću vam smetati i...”
„Da li možete da ućutite?”
„... i jedem mnogo i...”
„Da li ona ikada prestaje da priča?”, pitao je kapetan okrećući se ka svojim
ljudima, koji su stajali kod vrata.
Grin i Braun su odmahnuli glavom.
„...svakako ću predstavljati teret”, završila je Popi.
Nastupio je trenutak tišine, u kojem je, činilo se, kapetan uživao. „Dajete
prilično dobar povod da vas ubijemo”, najzad je rekao.
„Uopšte to ne radim”, brzo se ubacila. „To nije povod, već razlozi zbog kojih
treba da me pustite, ukoliko morate da znate.”
„Očigledno moram da znam”, promrmljao je. Zatim je uzdahnuo, bio je to
umoran zvuk i prvi znak njegove slabosti, pa je rekao: „Ko ste vi?”
„Želim da znam šta planirate da radite sa mnom pre nego što vam odam svoj
identitet”, rekla je Popi.
Lenjo je pokazao na njene poveze. „I niste baš u poziciji da iznosite zahteve,
da li ste svesni toga?”

~ 20 ~
 „Šta ćete raditi sa mnom?”, ponovila je. Verovatno je bilo suludo biti toliko
tvrdoglav, ali ukoliko će da je ubije, ubiće je, a to što pokazuje svoju narav sigurno
neće prevagnuti.
Seo je na ivicu kreveta, njegova blizina bila je uznemirujuća. „Udovoljiću
vam”, rekao je, „budući da ste uprkos svom nezgodnom jeziku ovde ipak završili
malo i svojom krivicom.”
„Ne svojom”, promrmljala je.
„Nikada nećete naučiti, zar ne?”, rekao je. „A ja sam hteo da budem ljubazan
prema vama.”
„Izvinite”, brzo je rekla.
„Nije bilo previše iskreno, ali prihvatiću”, rekao je. „I bez obzira na to koliko
mi je žao, moram vas obavestiti da ćete biti naš gost na Infinitiju naredne dve
nedelje, dok ne završimo ovo planirano putovanje.”
„Ne!”, povikala je Popi, taj užasni zvuk joj je izleteo iz usta pre nego što je
uspela da stavi ruke preko usta.
„Bojim se da je tako”, mrko je rekao. „Vi znate gde je naša pećina i ne mogu
vas ostaviti. Kada se budemo vratili, mi ćemo je isprazniti i pustiti vas na
slobodu.”
„Zašto je ne biste sada ispraznili?”
„Ne mogu”, jednostavno je rekao.
„Hoćete da kažete da nećete.”
„Ne, hoću da kažem da ne mogu”, ponovio je. „A i vi počinjete da me
nervirate.”
„Ne možete da me povedete sa sobom”, rekla je Popi i shvatila kako joj se
lomi glas. Blagi bože, želela je da plače. Mogla je to da čuje u svom glasu, osećala
je kako je suze peckaju u očima. Želela je da plače tako jako kako nije plakala
godinama. Da se nije tako čvrsto držala, mogla je da izgubi kontrolu nad sobom
baš ovde, pred ovim čovekom - ovim užasnim čovekom koji je držao njenu
sudbinu u svojim rukama.
„Vidite”, rekao je, „ja zaista saosećam sa vašom neprilikom.”
Popi ga je prostrelila pogledom koji je govorio da mu nije poverovala ni na
sekund.
„Zaista je tako”, rekao je blago. „Znam kakav je osećaj biti sateran u ćošak.
Nije zabavno. Posebno za nekoga kao što ste vi.”
Popi je progutala knedlu, nije bila sigurna da li su njegove reći kompliment
ili uvreda.
„Međutim, ono što je istina je to da ovaj brod mora da krene ovog popodneva.
Vetar, plima i oseka su povoljni i moramo to da iskoristimo. Trebalo bi samo da
se zahvalite tvorcu što nismo od onih koji ubijaju.”
„Gde idemo?”, prošaputala je.
~ 21 ~
 Zastao je, očigledno razmatrajući njeno pitanje.
„Znadu kada stignemo tamo”, rekla je nestrpljivo.
„Prilično tačno”, rekao je uz mali osmeh. „Plovimo za Portugaliju.” Popi je
osetila kako su joj oči iskočile. „Portugaliju?”, ponovila je dok joj se grlo stezalo
oko te reči. „Portugalija? Da li je zaista to moguće za dve nedelje?” Slegnuo je
ramenima. „Ukoliko budemo imali sreće.”
„Dve nedelje”, prošaputala je. „Dve nedelje” Njena porodica će poludeti. Ona
će biti uništena. Dve nedelje. Čitave dve nedelje.
„Moraćete da mi dozvolite da napišem pismo”, rekla je uspaničeno. „Molim?”
„Pismo”, ponovila je boreći se da sedne. „Morate mi dozvoliti da napišem
pismo.”
„A šta, pobogu, mislite da napišete u tom pismu?”
„Ja sam u poseti prijateljici”, brzo je rekla je Popi, „i ukoliko se večeras ne
vratim, ona će podići veliku uzbunu. Čitava moja porodica će se spustiti u okrug.”
Na ovo je prevrnula očima. „Verujte mi kada kažem da vi ne želite da se to desi.”
Nije skidao pogled sa nje. „Vaše ime, moja gospo.”
„Moja porodica...”
„Ime”, ponovio je.
Popi je napućila usne, a zatim je rekla: „Možete me zvati gospođica
Bridžerton.”
I on je prebledeo. Prebledeo je. To je dobro sakrio, ali ona je videla kako mu
se krv povukla iz lica i po prvi put tokom ovog razgovora, osetila je mali nalet
pobede. Nije se radilo o tome da će je osloboditi, ali ipak, bila je to njena prva
pobeda, svakako, veoma mala, ali ipak pobeda.
„Vidim da ste čuli za moju porodicu”, rekla je slatkim glasom.
Promrmljao je nešto sebi u bradu, neku reč za koju je bila sigurna da se ne bi
mogla reći u finim krugovima društva.
Polako i činilo se, uz veliku kontrolu, ustao je. „Grind”, zarežao je.
„Da, gospodine!”, rekao je stariji čovek skačući po naređenju.
„Budi ljubazan i donesi gospođici Bridžerton nešto za pisanje”, rekao je, a
njeno ime je zvučalo kao smrtonosni otrov na njegovim usnama.
„Da, gospodine”, rekao je Grin, požurivši da izađe, dok mu je Braun išao za
petama.
Kapetan se okrenuo ka njoj odlučnog pogleda. „Napisaćete upravo ono što
vam budem rekao”, kazao je.
„Molim”, rekla je Popi, „ali ukoliko to budem uradila, onda će moja
prijateljica odmah znati da nešto nije u redu. Vi nećete zvučati kao ja”, objasnila
je.

~ 22 ~
 „Vaša prijateljica će znati da nešto nije u redu kada se večeras ne budete
pojavili.”
„Naravno, ali mogu da napišem nešto što će je umiriti”, uzvratila je Popi, „i
makar da se postaram da ne obavesti nadležne.”
Zaškrgutao je zubima, a zatim je rekao: „Neće biti zapečaćeno bez moje
dozvole.”
„Naravno”, rekla je preterano fino.
Zurio je u nju, a oči su mu bile i vrele i hladne istovremeno, i tako, tako plave.
„Moraćete da mi odvežete ruke”, rekla je Popi podižući zglobove ka njemu.
Prešao je u drugi kraj sobe. „Sačekaću da se Grin vrati.”
Popi je odlučila da se više ne raspravlja. Činilo se da je ledeniji od glečera.
„Koji ogranak?”, odjednom je rekao.
„Molim?”
„Kom ogranku pripada vaša porodica?” Glas mu je bio oštar, a svaka reč je
bila izgovorena sa vojničkom preciznošću.
Na vrh jezika joj je bilo da kaže drsku repliku, ali bilo je jasno po
kapetanovom izrazu lica da to uopšte ne bi bilo mudro. „Somerset”, rekla je tiho.
„Moj stric je vikont. Oni su u Kentu.”
Vilica mu se stegla i tišina je otkucavala dok se Grin konačno nije pojavio sa
papirom, perom i malom bočicom mastila. Popi je strpljivo sedela dok joj
je kapetan odvezivao ruke, usisavala je dah dok joj se krv polako vraćala u prste.
„Izvinite zbog toga”, gunđao je, pogledala ga je, iznenadilo ju je njegovo
iznenađenje.
„To je iz navike”, rekao je. „Nije iskreno.”
„Bilo bi teško zamisliti da je tako”, uzvratila je.
Nije ništa na to odgovorio, samo je ispružio ruku dok je prebacila noge pored
kreveta.
„Da li treba da skakućem do stola?”, pitala je. Članci su joj bili još uvek
vezani.
„Nikada ne bih bio toliko neuglađen”, rekao je i pre nego što je imala
predstavu o tome šta će uraditi, podigao ju je i odneo do stola za
ručavanje. Spustio je bez puno ceremonije na stolicu. „Pišite”, naredio je.
Popi je uzela pero i pažljivo ga umočila u mastilo, grizući usnu dok je
pokušavala da smisli šta da napiše. Koje bi reči mogle da ubede Elizabet da ne
zove vlasti i nadležne - i njenu porodicu - dok Popi ne bude dve nedelje?

Najdraža Elizabet, znam da ćeš biti zabrinuta...

„Šta vam toliko treba?”, planuo je kapetan.

~ 23 ~
 Popi ga je pogledala i podigla obrve pre nego što je odgovorila. „Ukoliko
morate da znate, ovo je prvi put da imam priliku da pišem pismo u
kom objašnjavam - a naravno, zapravo bez pravog objašnjenja - kako sam oteta.”
„Ne koristite reč oteta”, oštro je rekao.
„Tačno”, odgovorila je, prostrelivši ga sarkastičnim pogledom. „Zbog toga i
ide sporo. Prinuđena sam da koristim tri reči tamo gde bi razumna osoba
iskoristila samo jednu.”
„Veština za koju bi čovek pomislio da ste se odavno usavršili.”
„Svejedno”, rekla je pokušavajući da govori istovremeno sa njim, „to otežava
pisanje poruke.”
„Pišite”, naredio je. „I recite da ćete biti odsutni mesec dana.”
„Mesec dana?”, rekla je dahćući.
„Molim se Bogu da ne bude tako”, promrmljao je, „i ukoliko vas vratimo za
dve nedelje, to će biti razlog za slavlje.”
Popi nije bila sigurna, ali učinilo joj se da je promrmljao sebi u bradu: „Moje
slavlje.”
Odlučila je da to pusti tako. Bila je to najmanja od svih njegovih uvreda do
sada i imala je posla. Duboko je uzdahnula i nastavila:

...ali uveravam te da sam dobro. Neću biti tu mesec dana i preklinjem

te da nikome ne govoriš da nisam tu. Molim te nemoj da obaveštavaš moju
porodicu, niti nadležne, pošto će prvi samo brinuti, a drugi će sve toliko
rastrubiti da će moj ugled biti zauvek uništen.
Znam da je to puno što tražim od tebe i znam da ćeš imati hiljadu
pitanja kada se budem vratila, ali preklinjem te, Elizabet - molim te veruj
mi i sve ću ti uskoro objasniti.
Tvoja sestra po duši,
Popi

„Popi, eh?” rekao je kapetan. „Ne bih nikada pogodio.”

Popi nije obraćala pažnju na njega.
„Možda, Pandora ili Polin. Možda čak Prudens... ako ni zbog čega drugog
onda zbog ironije...”
„Popi je savršeno prihvatljivo ime”, planula je.
Njegove oči su posmatrale njene neprijatno prisno. „Čak je i lepo”,
promrmljao je.
Nervozno je progutala pljuvačku, primećujući da je Grin otišao i ostavio je
samu u kabini sa kapetanom. „Potpisala sam sa sestra po duši da zna da nisam
primorana ni na šta. Mi tako uvek potpisujemo naša pisma.”

~ 24 ~
 Klimnuo je glavom i uzeo pismo iz njenih ruku.
„Oh, čekajte!”, naglo je rekla ponovo ga uzimajući. „Moram da dodam post
skriptum.”
„Morate li sada?”
„Njena sluškinja”, objasnila je Popi. „Ona je bila moja pratnja tog popodneva
i...”
„U pećini je bila još jedna osoba?”, oštro je pitao.
„Naravno da nije”, uzvratila je Popi. „Uspela sam da je se otarasim u
Čarmotu.”
„Naravno da jeste.”
Ton mu je bio takav da je morala popreko da ga pogleda. „Ona nema dovoljno
jaku fizičku konstituciju da bi mogla da me prati”, rekla je preterano strpljivo.
„Ostavila sam je u čajdžinici. Verujte mi, tako smo obe bile srećnije.”
„A opet, vi ste na kraju završili oteti i na brodu za Portugaliju.”
Poen za njega, prokletstvo!
„U svakom slučaju”, nastavila je, „Meri bi mogla da predstavlja opasnost, ali
samo ukoliko Elizabet ne dođe do nje na vreme. Ukoliko je Elizabet zamoli da
ništa ne govori, ona to neće raditi. Veoma je odana. Meri. I Elizabet je, ali to je
nešto drugo.”
Protrljao je rukom čelo, jako, kao da mu je bilo teško da je prati.
„Pustite me samo da napišem dodatak”, rekla je i brzo dodala:

P. S. Molim te uveri Meri da sam dobro. Reci joj da sam otišla sa

jednom od mojih rođaka na izlet. Ne sme previše otvoreno da priča o
tome. Podmiti je ukoliko moraš. Ja ću ti sve platiti.

„Tvoji rođaci?”, promrmljao je.

„Imam ih mnogo”, rekla je, trudeći se da joj ton zvuči preteći.
Sem što je malo podigao jednu obrvu, nije imao drugu reakciju. Popi mu je
pružila sada gotovu poruku i on ju je uzeo, pogledao je još jednom šta piše pre
nego što ju je uredno savio na pola.
Taj pokret je bio oštar i delovao je jezivo konačno. Popi je tužno izdahnula,
zato što je osećala da će početi da plače ukoliko to ne uradi. Čekala je da on ode
- sigurno je da će sada da ode, ali on je samo stajao tu delujući zamišljeno, sve
dok nije rekao: „Vaše ime je veoma neobično. Kako ste ga dobili?”
„Nije toliko neobično”, promrmljala je.
Nagnuo se prema njoj, a ona kao da nije mogla da skloni pogled dok su mu
se oči veselo naborale.

~ 25 ~
 „Niste Rouz1, niti Dejzi2.”
Popi nije mislila da odgovori, ali je čula sebe kako kaže: „Nema nikakve veze
sa cvećem.”
„Zaista?”
„Moj brat je dao ideju za ime. Mislim da je imao četiri godine. Majka mu je
dozvolila da joj dodirne stomak dok je bila trudna sa mnom i on je rekao da ima
utisak kao da ću da izletim3 odatle.”
Osmehnuo se i zbog toga je delovao još lepše ukoliko je to bilo moguće.
„Pretpostavljam da vam nije nikada ispričao kraj te priče.”
I to je prekinulo magiju. „On je umro”, rekla je Popi skrećući pogled. „Pre pet
godina.”
„Žao mi je.”
„Iz navike ili iskreno?”, pitala je razdražljivo, pre nego što je imala priliku da
razmisli o svojim rečima, ili tonu.
„Iskreno”, tiho je rekao.
Nije ništa rekla, samo je spustila pogled ka stolu pokušavajući da shvati ovu
čudnu stvarnost u koju je upala. Gusari koji su se izvinjavali? Odmetnici koji su
govorili fino kao bilo koji vojvoda? Ko su ovi ljudi?
„Gde ovo da se odnese?”, pitao je kapetan podižući njeno pismo.
„Do Brajar kuće”, rekla je Popi. „To je blizu...”
„Moji ljudi će znati da je nađu”, presekao ju je.
Popi ga je posmatrala dok je išao ka vratima. „Gospodine!”, odjednom ga je
pozvala. „Ovaj, kapetane”, promenila je, besna na samu sebe što mu je ukazala
poštovanje sa gospodine.
Podigao je upitno jednu obrvu.
„Vaše ime, kapetane.” I bila je oduševljena što je to uspela da kaže kao izjavu,
a ne pitanje.
„Naravno”, rekao je savijajući se u dvorski naklon. „Kapetan Endru Džejms,
vama na usluzi. Dobro došli na Infiniti.”
„Nema drago nam je da ste sa nama?”, pitala je Popi.
Smejao se dok je stavljao ruku na kvaku. „To ćemo još videti.”
Provirio je glavom u hodnik i povikao nečije ime, a Popi mu je posmatrala
leđa dok je davao uputstva - i pismo - jednom od muškaraca. Pomislila je da će
možda tada da ode, ali on je samo zatvorio vrata i naslonio se na njih, pomirljivo
je posmatrajući.

1
Ruža, prim. prev.
2
Bela rada, prim. prev.
3
Na engleskom glagol izleteti glasi popping, prim. prev.

~ 26 ~
 „Sto ili krevet?”, pitao je.
Molim?
Pa je to i rekla. „Molim?”
„Sto”, klimnuo je glavom prema njoj pre nego što je pokazao na drugu stranu,
„ili krevet.”
Ovo ne može biti dobro. Popi je pokušala da razmišlja brzo, da shvati za
manje od sekunde na šta je mislio i dâ moguće odgovore. Međutim, sve što je
rekla bilo je: „Ovaj...”
„Onda krevet”, oštro je rekao.
Popi je vrisnula kada je ponovo podigao i bacio na krevet.
„Biće bolje i jednom i drugom ukoliko se ne budete borili”, upozorio ju je.
Oči su joj postale ogromne od užasa.
„Oh, za ljubav...” Zastao je usred rečenice pre nego što je bogohulio, a zatim
je rekao nešto još gore. Trebao mu je trenutak da se pribere, a onda je rekao:
„Neću vas obeščastiti, gospođice Bridžerton. Imate moju reč.”
Nije ništa rekla.
„Dajte ruku”, rekao je.
Nije imala pojma o čemu on govori, ali je ipak podigla jednu ruku.
„Drugu”, rekao je oštro, a onda joj je zgrabio levu ruku - onu kojom je pisala,
i pored guvernantinog napora da je natera da koristi desnu - i povukao je uz kraj
kreveta. Pre nego što je mogla da izbroji do pet zavezao joj je tu ruku za dugu
dasku.
Oboje su pogledali njenu slobodnu ruku.
„Možete probati”, rekao je, „ali nećete ga razvezati.” A zatim se osmehnuo,
prokleti čovek. „Niko ne vezuje čvorove kao mornari.”
„U tom slučaju, da li biste mogli da mi odvežete noge?”
„Ne dok ne budemo isplovili, gospođice Bridžerton.”
„Nije baš da umem da plivam”, slagala je.
„Da li da vas bacimo u vodu da bismo proverili verodostojnost te izjave?”,
pitao je. „To je slično kao zapaliti vešticu. Ukoliko izgori, nije kriva.”
Popi je stezala zube. „Ukoliko se udavim...”
„Onda vam se može verovati”, završio je široko se osmehujući. „Hoćete li da
probamo?”
„Izlazite”, odlučno je rekla.
Prasnuo je u smeh. „Vidimo se kad budemo bili na otvorenom moru, moja
mala lažljivice.”
A onda, pre nego što je imala mogućnost da uopšte razmisli o tome da skoči
na njega, nestao je.

~ 27 ~
 3.

„Bridžerton”, škripao je kroz zube Endru dok je krupnim koracima besno

hodao preko prednjeg dela Infinitija. „Bridžerton!” Od svih žena na celom svetu,
ona koja je zalutala u njegovu pećinu - koja je, mogao bi da doda, bila neotkrivena
pune tri godine - morala je da bude jedna od Bridžertonovih.
Gore bi bilo samo to da je pripadala prokletim Roksbijevima.
Hvala bogu da nikada na brodu nije koristio prezime svoje porodice; cela
njegova posada znala ga je samo kao Endrua Džejmsa. Što skoro da nije bilo
potpuno netačno; njegovo puno ime bilo je Endru Džejms Edvin Roksbi. Činilo
se pametnim da ne otkrije svoj aristokratski identitet kada je preuzeo komandu na
Infinitiju i nikada zbog toga nije bio srećan kao sada. Ukoliko je devojka u kabini
bila Bridžertonova, ona sigurno zna ko su Roksbijevi i to bi izazvalo lavinu užasa
na sve strane.
„Bridžerton!”, skoro je urlao, zbog čega su ga mornari radoznalo posmatrali.
Bilo je nemoguće istaći koliko je dobro Endru poznavao Bridžertonove, makar
onaj deo porodice koja je živela u Obri holu, u Kentu, samo malo dalje od kuće
njegovih predaka. Lord i ledi Bridžerton praktično su mu bili drugi roditelji. Oni
su postali prava porodica kada se pre sedam godina njihova najstarija ćerka Bili,
udala za Endruovog starijeg brata Džordža.
Iskreno, Endru je bio iznenađen što se on i Popi Bridžerton nikada ranije nisu
sreli.
Lord Bridžerton je imao nekoliko mlađe braće i koliko je Endru znao, svi oni
su imali decu. Sigurno je bilo oko desetak rođaka Bridžertonovih razbacanih
svuda širom Engleske. Kroz maglu se sećao da mu je Bili pričala o rodbini u
Somersetu, ali ukoliko su im ikada dolazili u posetu, to mora da je bilo u vreme
kada Endru nije bio na odsustvu.
A sada je jedna od njih bila na njegovom brodu.
Endru je psovao sebi u bradu. Ukoliko Popi Bridžerton otkrije njegov pravi
identitet, nastaće pravi pakao. Samo je trinaest ljudi znalo da je Endru Džejms
zapravo Endru Roksbi, treći sin grofa od Manstona. Od tih trinaest, devetoro su
članovi njegove uže porodice.
A od tih devetoro, nijedno nije znalo pravi razlog njegove obmane.
Sve je počelo nekoliko godina ranije kada je Endru bio poslat kući iz
mornarice kako bi se oporavio pošto je slomio ruku. Bio je spreman da se vrati na

~ 28 ~
svoje mesto na brod Njegovog veličanstva Titaniju - naporno je radio da bi dobio
nedavno unapređenje i postao prvi poručnik, dođavola - ali kraljevo Tajno veće
imalo je druge ideje.
U svojoj beskrajnoj mudrosti, članovi Veća su odlučili da je najbolje mesto
za mornaričkog oficira bila mala kneževina bez izlaza na more u centralnoj
Evropi. Endruu je bilo rečeno - a to je bilo direktno citirano - da bude šarmantan,
i da se postara da se princeza Vačenberg Molštajna po imenu Amalija Augusta
Marija Tereza Džozefina bezbedno, i u jednom komadu netaknutu, dovede do
Londona, kao moguća nevesta princa od Velsa.
To što je ona pala u vodu tokom prelaska Lamanša nije bila Endruova krivica.
Međutim, to što je bila spasena, bila je. I kada je izjavila da će se udati samo za
čoveka koji ju je spasao, Endru se našao usred diplomatske katastrofe. Poslednja
etapa putovanja uključivala je ništa manje nego jednu odbeglu kočiju, neradu
ostavku dva niža člana u savetu, i jednu prevrnutu noćnu posudu - na Endrua, ne
na princezu, mada biste pomislili da je ona u pitanju po načinu na koji se sve
nastavilo.
To je godinama bila omiljena priča njegove snaje koju je pričala na zabavama.
A Endru joj nikada nije ispričao za tvora.
Na kraju, princeza se nije udala za Endrua niti za princa od Velsa, ali je Tajno
veće bilo toliko zadivljeno Endruovim smirenim držanjem da su zaključili kako
bi mogao bolje da služi svojoj zemlji kao čovek koji ne nosi uniformu, makar ne
zvanično - nikada zvanično.
Kada su ga sekretari zemlje pozvali na zajednički razgovor, objasnili su da to
kada su rekli diplomatski, zapravo znači konverzacijski. Nisu želeli da Endru
pregovara o ugovorima, želeli su da razgovara sa ljudima. On je bio mlad, zgodan,
šarmantan.
Ljudi su ga voleli....
Endru je to, naravno, znao. Oduvek je lako sklapao prijateljstva i imao je taj
redak talenat da skoro bilo koga nagovori na bilo šta. Ipak, bilo mu je čudno da je
to naredba da se radi nešto tako neopipljivo, tako tajno.
Naravno, morao je da se povuče iz mornaričke službe. Njegovi roditelji su bili
potpuno zbunjeni. Tri godine kasnije kada je preuzeo komandu nad brodom i
počeo život pomorca, bili su krajnje razočarani.
Biti pomorac nije bila plemićka profesija. Ukoliko bi aristokratski sin želeo
da se otisne na more, nosio bi uniformu i zakleo se na vernost kralju i otadžbini,
nije komandovao brodom punim ozloglašenih mornara i švercovao robu radi
sopstvene dobiti.
Endru je rekao svojim roditeljima da je zbog toga na moru bio pod drugim
imenom. Znao je da oni ne odobravaju njegov izbor, i nije hteo da osramoti svoju
porodicu. Ono što njegovi roditelji nisu znali - pošto mu nije bilo dozvoljeno da
im kaže - bilo je to da on nije bio samo kapetan trgovačkog broda. Zapravo, on

~ 29 ~
nikada nije bio samo kapetan trgovačkog broda. Preuzeo je komandu nad
Infinitijem na izričiti zahtev Njegovog veličanstva.
To se desilo 1782, kada je vlada bila rekonstruisana, a severno i južno
odeljenje pretvoreno u dom i kancelarije za inostrane poslove. Kada su konačno
inostrani poslovi ujedinjeni u jedno odeljenje, novi sekretar za inostrane poslove
počeo je da traži diplomatske načine i zaštiti britanske interese. Pozvao je Endrua
u London skoro odmah po preuzimanju svoje kancelarije.
Kada je Čarls Džejms Foks - prvi sekretar inostranih poslova i bivši vođa
Doma komuna - tražio od čoveka da služi svojoj zemlji, taj čovek nije mogao da
kaže ne, čak i kada je to značilo da mora da obmanjuje svoju porodicu.
Endru nije tokom svakog putovanja izvršavao ono što je Kruna tražila od
njega - jednostavno nije bilo dovoljno zadataka za to i bilo bi čudno kada bi vrteo
prstima u luci dok mu neko iz Kancelarije spoljnih poslova ne bi tražio da odnese
neke papire u Španiju ili da pokupi nekog diplomatu u Briselu. Većinu vremena
bio je upravo ono što je njegova posada mislila da jeste - običan kapetan, sa
uglavnom zakonitim teretom.
Međutim, ovog puta nije bilo tako. Trenutni sekretar inostranih poslova
poverio mu je paket papira i imao je zadatak da ih isporuči britanskom izaslaniku
u Portugalu. Endru nije bio siguran o čemu se radilo; retko kad mu se govorilo o
sadržini dokumenata koje je nosio. Pretpostavljao je da ima nekakve veze sa
tekućim pregovorima sa Španijom u vezi sa naseljima duž Moskito obale. Zaista,
to nije bilo važno. Sve što je bilo važno bilo je to da je njemu rečeno da odnese
papire do Lisabona što je pre moguće, a to je značilo da mora krenuti sada, kada
su vetar i plima povoljni. Svakako da nije imao vremena da isprazni pećinu koju
je otkrila Popi Bridžerton. Niti je imao dovoljno ljudi da ostavi trojicu - toliko bi
bilo potrebno da raznesu robu i čuvaju devojku dok se posao ne obavi.
Da se radilo samo o profitu, napustio bi tovar i podneo finansijski gubitak.
Međutim, pećina se takođe koristila kao mesto za razmenu, a u jednom
od sanduka bilo je skriveno pismo premijera koje je Endru upravo doneo
od izaslanika u Španiji. Neko iz Londona je trebalo da ga pokupi u roku od
dva dana. Bilo je od vitalne važnosti da pećina bude prazna, barem u tom trenutku.
Tako da je bio zarobljen sa Popi Bridžerton.
„Gospodine!”
Endru se okrenuo i video Brauna kako ide prema njemu.
„Isporučio sam pismo, gospodine”, rekao je mornar.
„Dobro”, gunđao je Endru. „Da li te je neko video?”
Braun je odmahnuo glavom. „Dao sam ga Pinsliju da ga preda sluškinji. Njega
ovde niko ne poznaje. I naterao sam ga da stavi crnu periku koju vi držite na
brodu.”
„Dobro.”

~ 30 ~
 „Nisam želeo da ga ostavi na stepenicama”, dodao je Braun. „Mislio sam da
ne želite mogućnost da ne bude pročitano.”
„Ne, naravno”, rekao je Endru. „Uradio si pravu stvar.”
Braun je klimnuo glavom u znak zahvalnosti. „Pinsli kaže da je služavka rekla
da će ga odmah odneti gospodarici.”
Endru je oštro klimnuo glavom. Mogao je samo da se nada kako se sve odvija
po planu. Svakako biće pravi pakao kada se gospođica Bridžerton vrati za dve
nedelje, ali mogao je makar da održi privid kontrole nad situacijom ukoliko njena
prijateljica bude ćutala. I ukoliko joj prijateljica bude držala jezik za zubima i niko
ne sazna da je Popi nestala, Endru će možda izbeći da se oženi tom devojkom. O,
da! Bio je potpuno svestan da je postojala ta mogućnost. On je bio džentlmen i
iskompromitovao je damu, iako nehotice. Ipak, on je bio i pragmatičan. I pošto je
ipak postojala šansa da ona izađe iz ovog teškog iskušenja netaknutog ugleda, bilo
bi najbolje da ne sazna njegov pravi identitet.
Makar je to govorio sebi.
Bilo je vreme da se krene, pa je Endru zauzeo svoje mesto za kormilom, telo
mu se ukrutilo od naleta uzbuđenja dok su podizali sidro i dok su ih Infinitijeva
jedra puna vetra gurala napred. Čovek bi pomislio da će taj osećaj oslabiti, da će
ga toliko putovanja po moru učiniti imunim na uzbuđenje koje su donosili vetar,
brzina i prskanje vode dok su presecali talase.
Ipak, bilo je toliko uzbudljivo, svaki put. Krv bi mu se uzrujala, a pluća bi mu
se ispunila slanim vazduhom i on bi znao da je u tom trenutku upravo tamo gde
bi trebalo da bude.
To je bilo ironično, pomislio je, pošto on nije bio na nekom određenom mestu,
već se prilično brzo kretao kroz talase. Da li je to značilo da mu je suđeno da bude
u pokretu? Da li će provesti svoje dane na vodi? Da li bi trebala da ih živi na
vodi?
Ili je bilo vreme da ide kući?
Endru je odmahnuo glavom. Ovo nije bilo vreme da bude osetljiv.
Filozofiranje je bilo za dokolicu, a on je imao posla.
Pogledom je pregledao nebo dok je Infiniti plovio pored grada Lajm Ridžisa
uplovljavajući u Lamanš. Bio je to savršeni dan za jedrenje, oštar i vedar, pun
jakog vetra. Ukoliko bi vetar sve vreme bio takav, mogli bi da stignu u Portugaliju
za pet dana.
„Molim te, Bože”, rekao je Endru naglas sa glupim izrazom na licu, kao neko
ko se nije često obraćao Bogu. Međutim, ukoliko je postojalo vreme za molitvu,
to je svakako bilo sada. Bio je siguran da će uspeti da izađe na kraj sa Popi
Bridžerton, ali bi voleo da je se oslobodi što je pre moguće, pošto je njeno
prisustvo značilo kraj njegove karijere. U nekom trenutku ona će saznati njegovo
pravo ime; kada se uzme u obzir koliko je on bio blizu njenih rođaka, činilo se
nemogućim da ne sazna.
~ 31 ~
 „Gospodine?”
Endru je klimnuo glavom primećujući Bilija Sugsa, dečaka od trinaest godina
i najmlađeg člana na brodu.
„Gospodine, Pinsli kaže da se na brodu nalazi žena”, rekao je Bili. „Da li je
to istina?”
„Jeste.”
Nastala je pauza, a zatim je Bili rekao: „Gospodine? Zar to nije đavolski loša
sreća, gospodine? Imati ženu na brodu, gospodine?”
Endru se borio sa porivom da zatvori oči i uzdahne. Mornari su bili strašno
sujeverni. „To su samo budalaste priče, Bili”, rekao je. „Nećeš ni primetiti da je
ovde.”
Bili je delovao sumnjičavo, ali je krenuo nazad ka kuhinji.
„Dođavola”, rekao je Endru uprkos činjenici da nije bilo nikoga dovoljno
blizu da ga čuje, „ukoliko budem imao sreće, nadam se da ni ja neću primetiti da
je ona ovde!”

~ 32 ~
 4.

Kada je Popi je čula da se vrata kapetanove kabine otvaraju, bila je u strašno

lošem raspoloženju - mislila je da na to prilično ima pravo budući da vezane ruke
i noge mogu da utiču na promenu raspoloženja - dobro, jedna ruka i obe noge.
Pretpostavljala je da je kapetan Džejms ipak pokazao određenu ljubaznost jer joj
je ostavio slobodnu desnu ruku iako joj to nije ničemu služilo. Nije preterivao
kada se hvalio mornarskim čvorovima. Bio joj je potreban samo minut da zaključi
kako nema nade da će se konopac vrteći opustiti. Pretpostavljala je da bi možda
neka žešća žena bila upornija, ali Popi nije volela odranu kožu i slomljene nokte,
a bilo joj je sasvim jasno da bi samo to dobila ukoliko bi nastavila da se bori sa
čvorovima.
„Gladna sam”, rekla je ne trudeći se da podigne pogled i vidi ko je ušao u
kabinu.
„Pomislio sam da je možda tako”, začuo se kapetanov glas. Topla, hrskava
kifla našla se na krevetu pored njenog ramena. Mirisala je božanski.
„Doneo sam i puter”, rekao je Endru.
Popi je pomislila da okrene lice prema njemu, ali odavno je shvatila da bi bilo
kakva promena položaja samo dovela do prilično nedostojanstvenog gunđanja i
okretanja, pa je samo rekla: „Da li da vam napunim krevet mrvicama?”
„Ima toliko zanimljivih nastavaka na tu vašu rečenicu”, rekao je, a ona je čula
lenji osmeh u njegovom glasu, „ali uzdržaću se.”
Poen za njega, još jedan. Prokletstvo!
„Ukoliko želite”, blago je rekao, „odvezaću vas.”
To je bilo dovoljno da bi okrenula glavu. „Znači, na otvorenom smo moru?”
Zakoračio je prema njoj držeći nož. „Dovoljno daleko da bi neko ko je
pametan pokušao da pobegne.”
Naborala je nos. „Kompliment?”
„Apsolutno!” rekao je, neprijatno se osmehujući.
„Pretpostavljam da taj nož planirate da iskoristite na mojim vezovima.”
Klimnuo je glavom i presekao konopce. „Mada su i druge mogućnosti
izazovne.”
Pogledala ga je u lice.
„Šalim se”, odmah je rekao.

~ 33 ~
 Popi to uopšte nije bilo zabavno.
Kapetan je samo slegnuo ramenima i izvukao konopac ispod njenih članaka
na nozi. „Moj život bi bio daleko jednostavniji da vi niste ovde, gospođice
Bridžerton.”
„Mogli ste da me ostavite u Čarmotu”, podsetila ga je.
„Ne”, rekao je, „nisam to mogao da uradim.”
Podigla je kiflu i zagrizla veliki, ne baš ženstveni zalogaj.
„Vi ste zaista gladni”, promrmljao je.
Prostrelila ga je pogledom koji je dovoljno govorio o tome šta misli o ovoj
preterano očiglednoj izjavi.
Bacio je još jednu kiflu ka njoj. Uhvatila ju je jednom rukom i uspela je da se
ne nasmeje.
„Bravo, gospođice Bridžerton”, rekao je.
„Imam četvoricu braće”, rekla je sležući ramenima.
„Zaista?”, blago je pitao.
Kratko je podigla pogled sa hrane. „Mi smo žestoko takmičarski nastrojeni.”
Izvukao je stolicu od svog iznenađujuće elegantnog stola za ručavanje, zatim je
seo i stavio članak jedne noge preko kolena druge sa lenjom gracioznošću. „Svi
ste dobri u igrama?”
Pogledala ga je u oči. I ona je mogla da bude tako nonšalantna kao i on. A
ukoliko joj to ne ide, umreće pokušavajući da tako bude. „Neki su bolji
od drugih?”, rekla je, a zatim je završila prvu kiflu.
Nasméjao se. „Hoćete reći da ste vi najbolji?”
Podigla je obrvu. „Nisam to rekla.”
„Niste morali.”
„Volim da pobeđujem.”
„Većina ljudi to voli.”
U potpunosti je nameravala da mu uzvrati oštrim i duhovitim odgovorom, ali
ju je on dotukao sa: „Međutim, pretpostavljam da vi to volite više od većine ljudi.”
Napućila je usne. „Kompliment?”
Odmahnuo je glavom, izvio je usne u mali, uznemirujući osmeh. „Ne ovog
puta.”
„Zato što se bojite da bih mogla da vas nadmašim?”
„Zato što se bojim da ćete mi od života napraviti prokleti pakao.”
Popi je zinula od iznenađenja, nije očekivala da će to reći. Pogledala je drugu
kiflu, a zatim je uzela jedan zalogaj. „Neko bi rekao”, rekla je kada je završila sa
žvakanjem, „da takav govor nije prikladan u prisustvu dame.”

~ 34 ~
 „Teško da se nalazimo u salonu”, uzvratio je, „a osim toga, mislio sam da ste
rekli da imate četvoricu braće. Sigurno su oni uspeli da povrede vaše osetljive uši
bar poneki put.”
Naravno da jesu, a i Popi nije bila toliko prefinjena da bi se onesvestila na
poneku psovku. Namrštila se na kapetana čisto da bi ga nervirala, mada je
pretpostavljala da on to zna.
A nju je nerviralo što on to zna.
Odlučila je da promeni temu. „Čini mi se kako ste rekli da ima putera.”
Galantno je pokazao na malu činiju, koja je stajala na trpezarijskom stolu.
„Sigurno ne želite da vam ovo bacim”, rekao je, „i pored vaših vrhunskih veština
hvatanja.”
Popi je ustala i došla do stola. Bila je pomalo nesigurna pri hodu, ali nije bila
sigurna da li je to zbog mora ili joj se krv polako vraćala u noge. „Sedite”, rekao
je, što je više zvučalo kao zahtev nego naređenje. Oklevala je, njegova ljubaznost
je bila znatno više uznemirujuća nego što je to mogla biti njegova
necivilizovanost.
„Ne grizem”, rekao je nagnuvši se nazad.
Izvukla je jednu stolicu.
„Osim, naravno, ukoliko to ne želite”, promrmljao je.
„Kapetane Džejmse!”
„Oh, pobogu, gospođice Bridžerton! Napravljeni ste od čvršćeg materijala
nego što želite da izgleda.”
„Ne razumem vas.”
Iskrivio je usta. Mada je to sve vreme i radio; taj mrski čovek izgledao je kao
da nešto smera. „Da ste zaista isti kao ja”, rekao je pomalo podrugljivom glasom,
„ne bi vas nimalo odbila moja igra rečima.”
Sela je i pružila ruku da uzme puter. „Uglavnom se ne šalim oko pitanja koja
se tiču mog života ili čestitosti, kapetane Džejmse.”
„Mudro pravilo”, rekao je, naslanjajući se na zid, „ali svakako ne moram da
se osećam ograničen time.”
Podigla je nož za puter i zamišljeno ga pogledala.
„Nije ni približno oštar da bi me povredio”, rekao je kapetan uz osmeh. „Ne”,
uzdahnula je Popi i zarila ga u puter. „Šteta!” Namazala je kiflu i uzela zalogaj.
„Da li planirate da me držite na hlebu i vodi?”
„Naravno da ne”, rekao je. „Nije da nisam džentlmen. Večera bi trebalo da
stigne za”, proverio je svoj džepni sat, „pet minuta.”
Kratko ga je pogledala. Nije se činilo da namerava da ide bilo gde. „Da li
planirate da jedete ovde sa mnom?”, pitala je.
„Ne planiram da gladujem,”

~ 35 ~
 „Zar ne možete da idete da jedete sa... sa...” Odmahnula je rukom pomalo
neodređeno, ne znajući šta želi da pokaže.
„Mojim ljudima?”, završio je umesto nje. „Ne. Na našem brodu ima više
slobode nego na ostalima, ali teško da ima puno demokratije. Ja sam kapetan. Ja
jedem ovde.”
„Sam?”
Osmehnuo se sporo i nestašno. „Osim ukoliko nemam društvo.” Zagrizla je
gornju usnu odbijajući da ga zabavlja hvatajući se na njegov mamac.
„Da li uživate u kifli?” pitao je zadovoljno.
„Veoma je ukusna.”
„Glad čini stvari ukusnima”, primetio je.
„Svejedno”, iskreno je rekla, „prilično je ukusna.”
„Preneću vaše komplimente kuvaru.”
„Imate kuvara na brodu?”, iznenađeno je pitala.
Slegnuo je ramenima. „On voli da kaže za sebe da je Francuz. Ja sam oduvek
smatrao da je rođen u Lidsu.”
„Lidsu ništa ne fali”, rekla je Popi.
„Ne ukoliko ste kuvar Francuz.”
Mali smeh prešao joj je preko usana, potpuno je iznenadivši.
„Eto, gospođice Bridžerton”, rekao je kapetan kada je pojela drugu kiflu, „to
nije bilo tako teško, zar ne?”
„Mislite na žvakanje?”, nevino je pitala. „Oduvek mi je to dobro išlo. Makar
od kada su mi izrasli svi zubi.”
„Veoma oštri, siguran sam u to.”
Osmehnula se, polako. „Prilično vučji.”
„Nije baš najprivlačnija slika, a siguran sam i da ste znali kako sam mislio na
naš razgovor.” Nagnuo je glavu na stranu, zbog čega mu je osmeh delovo još
nestašnije - i još više razoružavajuće. „Nije toliko užasno teško smejati se kada
ste sa mnom u društvu.”
„Važnije pitanje bi bilo zašto vi želite da to radim?”
„Mislite zašto želim da se smejete?”
Klimnula je glavom.
Nagnuo se napred. „Dug je put do Portugalije, gospođice Bridžerton, a u
suštini, muškarci su lenja bića. Prinuđen sam da vas držim na brodu, čak u svojoj
ličnoj kabini, najmanje dve nedelje. Istrošiću daleko manje energije ukoliko ne
budete pljuvali vatru sve vreme.”
Popi je uspela da se ironično osmehne. „Uveravam vas, kapetane Džejmse,
da nikada ne pljujem.”
Nasmejao se naglas. „Bravo, gospođice Bridžerton!”
~ 36 ~
 Popi je mirno sedela jedan trenutak. Pojela je obe kifle, ali večera još uvek
nije stigla i ona nije imala šta da radi. Bila je to čudna tišina i mrzela je to što zuri
sebi u ruke kako bi izbegla da zuri u njega.
Bilo je teško ne gledati ga. Nije se radilo o tome da je on bio toliko zgodan,
mada je to svakako bilo tačno. I iako se Popi obično ugodno osećala na većini
društvenih okupljanja, ona je uvek bila ta koja bi priznala da su neki ljudi
jednostavno suviše lepi. Čovek je skoro morao da skrene pogled, ili bi rizikovao
da mu se jezik veže i da postane glup.
Ipak, nije zbog toga kapetan Džejms činio da se oseća tako nelagodno. Ta
činjenica je bila dovoljna, ali je navikla da bude okružena ljudima koji su bili
privlačniji od nje. London je bio pun dama i gospode koji su provodili sate i sate
doterujući svoj izgled. Popi je jedva mogla da sedi dovoljno mirno da joj sluškinja
namesti kosu.
Problem sa kapetanom Džejmsom nije bila njegova lepota, već njegova
inteligencija. Tačnije, imao je previše.
Popi je to videla u njegovom pogledu. Provela je čitav svoj život osećajući se
najpametnijom osobom u prostoriji. To nije bilo hvalisanje, to je bila činjenica.
Međutim, nije bila sigurna da bi nadmašila ovog čoveka.
Naglo je ustala i došla do prozora, gledajući beskrajno more. Nije imala
priliku da lepo pregleda kabinu, ne zaista. Dok je bila vezana sve vreme je gledala
u plafon. A kada je pisala pismo Elizabet, bila je isuviše usredsređena na taj
zadatak i da u korak prati pametnog kapetana tako da nije lepo pregledala svoje
okruženje.
„Ovi prozori su veoma dobri”, rekla je. Staklo je očigledno bilo kvalitetno,
možda su malo vremenom oštećeni, ali nisu bili talasasti, niti iskrivljeni.
„Hvala.”
Klimnula je glavom iako ga nije gledala. „Da li su kabine svih kapetana ovako
prostrane?”
„Ne mogu da kažem da sam to mnogo istraživao, ali one u kojima sam ja bio,
da, jesu. Posebno na vojnim brodovima.”
Okrenula se. „Bili ste na vojnom brodu?”
Bacio je pogled u stranu - ni na pun sekund - ali to je bilo dovoljno da Popi
bude jasno da nije želeo da oda tu pojedinost.
„Kladila bih se da ste bili u mornarici”, rekla je.
„Zaista?”
„Ili to ili ste bili tamo zatvorenik. Koliko god je čudno da ovo kažem, mislim
da je to malo moguće, pošto ste me kidnapovali.”
„Zato što imam visoke moralne vrednosti?”
„Zato što ste previše pametni da biste bili uhvaćeni.”

~ 37 ~
 Na to se nasmejao. „Shvatiću to kao vrhunski kompliment, gospođice
Bridžerton. Uglavnom zato što znam koliko je negodujući upućen.”
„Bilo bi suludo od mene da potcenjujem vašu inteligenciju.”
„Zaista bi bilo tako, a ukoliko mi dozvolite da vam uputim kompliment, bilo
bi i od mene podjednako suludo da potcenjujem vašu.”
Maleno uzbuđenje prošlo je Popi kroz grudi. Muškarci su retko priznavali
ženama inteligenciju. A činjenica da je on bio taj koji je to učinio...
...nije imala nikakve veze, čvrsto je rekla sebi. Prišla je njegovom radnom
stolu koji je bio postavljen uz najdalji zid. Kao i sto za ručavanje, bio je to lepo
izrađen komad nameštaja. Zapravo, sve u kabini govorilo je o bogatstvu
i privilegijama.
Knjige gusto poređane po policama pripadale su obrazovanom čoveku, a bila
je prilično sigurna da je tepih bio orijentalnog porekla, uvezen i skup. Ili je možda
on sam otišao na Istok i kupio ga. Svejedno, bio je odličnog kvaliteta.
Oduvek je smatrala da su brodske kabine majušne i skučene, ali ova je bila
prilično prostrana. Naravno, nije mogla da se poredi sa njenom sobom koju je
imala kod kuće, ali ipak, mogla je da napravi deset koraka između dva zida, a ona
je oduvek imala dugačke korake.
„Da li dobijete morsku bolest na brodu, gospođice Bridžerton?” pitao je
kapetan Džejms.
Naglo se okrenula, iznenađena što o tome još uvek nije razmišljala. „Ne
znam.”
Činilo se kao da ga to zabavlja. „Kako se sada osećate?”
„Dobro”, rekla je polako izgovarajući tu reč dok je zastajala kako bi sagledala
svoje unutrašnje stanje. Ništa joj se nije prevrtalo, nije joj bila muka. „Mislim,
skoro normalno.”
Polako je klimnuo glavom. „To je dobar znak. Viđao sam muškarce koji bi se
pretvarali u invalide čak i ovde u mirnim vodama kanala.”
„Ovo je mirno?”, pitala je Popi. Možda se nisu naginjali i kotrljali, ali pod
definitivno nije bio stabilan ispod njihovih nogu. Nije bilo ni slično onome kada
bi veslala po jezeru.
„Prilično”, odgovorio je. „Saznaćete šta znače nemirne vode kada budemo
došli do Atlantika.”
„Mi nismo...” Sama se zaustavila. Naravno da još uvek nisu izašli na Atlantik.
Znala je geografiju. Samo nikada ranije nije imala razloga da koristi to znanje.
Namestila je izraz lica kako bi delovala pribrano.
„Nikada nisam bila na moru”, kruto je rekla. „Očekujem da ćemo uskoro
saznati kako podnosim plovidbu.”
Otvorio je usta da nešto kaže, ali u tom trenutku začulo se kucanje na vratima
i šta god da je hteo da kaže zamenilo je: „To mora da je večera.”
~ 38 ~
 Popi se pomerila sa puta dok je plavokosi dečak od možda deset ili dvanaest
godina unosio poslužavnik sa poklopljenim jelima i bokalom nečega što je ličilo
na crno vino.
„Hvala, Bili”, rekao je kapetan.
„Gospodine”, zaroktao je Bili, stavljajući božanstveno prepun poslužavnik na
sto.
Popi se osmehnula dečaku - nije bilo potrebe da bude nepristojna prema svima
- međutim, on je očigledno izbegavao da gleda u njenom pravcu.
„Hvala”, rekla je možda previše glasno.
Bili je pocrveneo i naglo je klimnuo glavom.
„Ovo je gospođica Popi”, rekao je kapetan stavljajući ruku na Bilijevo rame
pre nego što je on uspeo da pobegne. „Pored mene, ti ćeš biti jedina osoba kojoj
će biti dozvoljeno da u ovoj kabini vodi računa o njoj. Da li ti je to jasno?”
„Da, gospodine”, rekao je Bili, još uvek je ne gledajući. Delovao je veoma
jadno. „Da li Vam treba još nešto, gospodine?”
„Ne, to bi bilo sve. Možeš doći za četrdeset pet minuta da pokupiš
poslužavnik.”
Bili je klimnuo glavom i skoro da je istrčao iz kabine.
„U tim je godinama”, rekao je kapetan malo izvijajući obrve, „kada mu ništa
nije više zastrašujuće od privlačne ženske osobe.”
„Lepo je znati da mogu nekome delovati zastrašujuće”, rekla je Popi
polumrmljajući.
Kapetan se grohotom nasmejao. „Oh, ne morate brinuti oko toga! Braun i Grin
su potpuno prestrašeni.”
„A vi?”, pitala je Popi dok je sedala. „Da li sam vama zastrašujuća?”
Zadržavala je dah dok je čekala njegov odgovor. Nije bila sigurna koji blesavi
đavo ju je naterao da postavi takvo pitanje, ali sada kada je to učinila, koža ju je
peckala od iščekivanja.
Sačekao je malo sa odgovorom, ali Popi nije mislila da je želeo da se ona oseti
nelagodno. Izraz lica postao mu je zamišljen kada je podigao poklopac sa glavnog
jela. „Zec u vinu”, promrmljao je, „i ne, vi me ne plašite.” Podigao je pogled i
Popi se susrela sa zapanjujućim plavetnilom njegovih očiju.
Čekala je da još dodatno pojasni, ali on to nije učinio, već je sipao mirisnu
hranu u njihove tanjire.
„Šta vas plaši?” najzad je pitala.
Žvakao je. Progutao. „Pa ne volim nešto posebno paukove.”
Njegov odgovor je bio tako neočekivan da je ona malo frknula. „Da li ih iko
voli?”

~ 39 ~
 „Pretpostavljam da mora postojati neko”, rekao je i slegnuo je jednim
ramenom. „Zar ljudi ne proučavaju te stvari na univerzitetu? Biolozi i slični?”
„Da ste vi biolog, zar ne biste radije proučavali nešto slatko i meko?” Bacio
je pogled na svoj tanjir. „Kao što je zec?”
Pokušala je da se ne nasmeje. „Poenta shvaćena.”
„Biću iskren”, rekao je skidajući poklopac sa male činije u kojoj su se nalazili
krompiri sa peršunom. „Mislim da nijedno od nas nije istaklo nikakvu poentu.”
Ovog puta, nije mogla da se suzdrži. Nasmejala se, ali je i prevrnula očima.
„Vidite”, rekao je, „nisam tako užasan.”
„Nisam ni ja”, uzvratila je.
Uzdahnuo je.
„Šta to znači?” pitala je postajući istog trena sumnjičava.
„Koje?”
Skupila je oči. „Uzdahnuli ste.
„Nemam pravo na to?”
„Kapetane Džejmse.”
„Veoma dobro”, rekao je ponovo uzdišući i po prvi put lice mu je delovalo
skoro iznureno. „Nisam vas obmanjivao. Ne plašite me. Ipak, reći ću vam šta me
plaši.”
Zastao je, a ona se pitala da li je to samo zbog dramskog efekta ili je
jednostavno razmatrao svoje reči.
„Prestravljen sam”, rekao je sporo premišljajući, „svim onim što vi
predstavljate.”
Na trenutak, Popi je mogla samo da zuri. „Šta to znači?”, pitala je i mislila je
da ne zvuči odbrambeno. Mislila je da nije takva. Međutim, bila je
radoznala. Nakon takve izjave kakva bi trebalo da bude?
Nagnuo se prema njoj oslanjajući se laktovima o sto i spajajući vrhove prstiju
ispred sebe.
„Vi ste, gospođice Bridžerton, dama plemićkog odgoja. Pretpostavljam da ste
već primetili da imam iskustva sa tom vrstom.”
Klimnula je glavom. Bilo je očigledno da je kapetan Džejms rođen kao
plemić. To se videlo u svemu što radi i govori. Ona je to videla po načinu na koji
se kretao i govorio. Zapitala se da li neko uopšte može zaista da odbaci navike sa
kojima je rastao.
Pitala se da li je kapetan to želeo.
„Jednostavno rečeno, gospođice Bridžerton”, nastavio je, „stvorenjima kao
što ste vi, nije mesto na brodu.”
Popi ga je nadmeno pogledala. „Verujem da sam se već složila sa vama po
tom pitanju.”

~ 40 ~
 „Jeste. Međutim, na našu zajedničku nesreću, postoje sile koje su mi
onemogućile da vas vratim na obalu.”
„Kakve sile?”
Uputio joj je uvežbani osmeh. „To nije nešto čime bi trebalo da zamarate
svoju lepu glavu.”
Ovog puta bila je potpuno sigurna da je želeo da je muči. Međutim, njegova
snishodijiva izjava nije joj ni približno smetala kao činjenica da je on znao da će
joj to smetati.
Nije volela da je tako lako čitaju, a posebno joj se nije dopadalo to što je on
bio taj koji ju je tako lako čitao.
Lepo se osmehnula i zahvalila mu kada joj je sipao krompir u tanjir, a kada
ga je uhvatila kako je radoznalo gleda, kao da nije siguran šta da radi ako ona ne
reaguje, dozvolila je sebi da oseti malo zadovoljstvo. Ipak, baš malo, zato što,
iskreno, mislila je da ne bi bila u stanju da skine sa lica zadovoljstvo ukoliko bi
dozvolila sebi da se oseti pobedonosno.
Nije želela da misli kako je ovo sada neka pobeda.
„Vino?”, pitao je kapetan.
„Molim vas.”
Napunio joj je čašu, veoma civilizovano. Jeli su u tišini, a Popi je bila
zadovoljna što je bila sa svojim mislima sve dok kapetan nije progutao i poslednji
zalogaj hrane, a zatim rekao: „To je udoban krevet. Naravno, kada čovek nije
vezan.”
Podigla je glavu. „Molim?”
„Moj krevet”, rekao je pokazujući malim pokretom u tom pravcu. „Veoma je
udoban. Postoji i ograda - samo se izvuče i škljocne kada se namesti. Sprečava da
se ispadne iz njega.”
Popi je osetila kako su joj se oči iskolačile u panici dok se okretala prema
njegovom krevetu. Bio je veći od onoga što je očekivala za krevet na brodu, ali
sigurno nije bio dovoljno veliki za dve osobe. Nije nikako mogla da zamisli da bi
oni mogli... Ne, on nikada ne bi. Ipak, on neće ovde spavati. Rekao je da će joj
dati svoju sobu.
„Opustite se”, rekao je. „Krevet je vaš.”
„Hvala vam”, rekla je.
„Ja ću biti na podu.”
Glasno je dahtala. „Ovde?”
„Gde drugde predlažete da spustim glavu?”
Bilo je potrebno nekoliko pokušaja pre nego što je uspela da kaže: „Negde
drugde?”
Slegnuo je ramenima. „Nema mesta.”

~ 41 ~
 Odmahnula je glavom, kratko i brzo kao da je mogla da njegove reči izgura
iz kabine. „To ne može biti istina.”
„Ima uvek mesta na palubi”, rekao je, „ali rečeno mi je da nemirno spavam,
mogao bih da se prevrnem preko ograde.”
„Molim vas”, preklinjala je, „uozbiljite se.”
Njegov pogled je sreo njen i ona se opet podsetila da je on bio nešto više od
vragolaste bitange. Taj pogled nije bio veseo, niti se on zabavljao. „Ozbiljan
sam”, rekao je.
„Moj ugled...”
„Neće se promeniti u svakom slučaju. Ukoliko se otkrije da ste nestali, vaš
ugled biće potpuno narušen bez obzira na to gde ja spavam. Ukoliko se ne otkrije
da ste nestali, niko neće izigravati pametnjakovića.”
„Vaši ljudi će znati.”
„Moji ljudi mene poznaju”, rekao je glasom koji nije dozvoljavao nikakve
primedbe. „Ukoliko im ja kažem da ste vi ugledna dama i da ja spavam kod vrata
kako bih vas zaštitio, u to će i verovati.”
Popi je prinela ruku ustima, bio je to nervozni pokret koji je pravila samo kada
je osećala veliku strepnju, ili je makar to bila laž koju je sama sebi govorila;
verovatno je to radila sve vreme.
„Vidim da mi ne verujete”, rekao je kapetan.
„Biću iskrena”, rekla je. „Ne znam u šta da verujem.”
Dugo ju je posmatrao. „Sasvim iskreno”, rekao je i to je nekako zazvučalo
kao kompliment. Ustao je i otišao do vrata. „Pozvaću Bilija da pokupi ove sudove.
Bojim se da je jadni dečko izvan sebe. Uveravao sam ga da neće čak ni znati da
ste ovde, a sada se od njega traži da vam donosi sve obroke.”
„Morali ste da ga uverite da me neće čak ni videti? Da li sam ja takva neman?”
Kapetan Džejms se osmehnuo, ali neveselo. „Svaka žena je neman na ovom
brodu. Veoma loša sreća.”
„Da li vi u to verujete?” Naravno da nije. Nije bilo moguće.
„Ja verujem da je veoma loša sreća to što ste vi došli u moju pećinu.”
„Ali...”
„Ne”, prekinuo ju je oštro i autoritativno. „Ne verujem da su žene suštinski
loša sreća na brodu, niti bilo gde drugde. Međutim, moji ljudi veruju da je tako i
ja to moram uzeti u obzir. A sada, imam posla. Neću biti tu najmanje tri sata. To
bi trebalo da vam bude dovoljno da se spremite za krevet.”
Popi su se usta oklembesila dok ga je posmatrala kako pruža ruku ka vratima,
a kada je bio na pola puta do kvake viknula je: „Čekajte!”

~ 42 ~
 5.

Endru je dozvolio sebi da duboko izdahne pre nego što se okrenuo. Gospođica
Bridžerton je stajala blizu kreveta, na licu joj je bio nervozan izraz.
Ne, ne nervozan. Možda bi bilo bolje reći nelagodan. Očigledno je da želi
nešto da kaže.
Ipak, ona nije ništa govorila, što je trebalo da bude uzrok za paniku.
„Da?”, rekao je najzad podstičući je.
Odmahnula je glavom. „Ništa.”
Imao je dovoljno iskustva sa ženama da je znao da to nije istina. „Da li ste
sigurni?”
Klimnula je glavom.
Veoma dobro! Ukoliko ona insistira, prihvatiće njeno izbegavanje. Spuštajući
kratko bradu, okrenuo se ka vratima.
„Ja samo...”
Prokletstvo! Bio je tako blizu. Ponovo se okrenuo, bio je primer strpljenja.
„Nemam šta da obučem”, rekla je sitnim glasom.
Borio se sa porivom da sklopi oči, makar na samo jedan kratak trenutak.
Mislio je da ona nije tako lakomislena, naravno da je smatrala da joj nisu potrebne
svečane haljine na putu do Portugalije.
Ona je zatim dodala: „Nešto u čemu bih spavala i pa, dobro, da nosim tokom
dana.”
„Šta fali odeći koju sada nosite?”, pitao je pokazujući rukom na njenu plavu
haljinu. Gornji deo je bio sašiven od neke vrste čipke sa krupnim dezenom, a
suknja je bila zahvalno veoma jednostavna, bez obruča ili bilo čega što bi joj još
više otežalo život na brodu.
Smatrao je da joj haljina sasvim lepo stoji. Zapravo, zabavljao se idejom da
je skida sa njenog tela, sve dok nije otkrio njen identitet.
„Ništa joj ne fali”, odgovorila je, „ali ne mogu samo ovo da nosim čitave dve
nedelje.”
„Moji ljudi nose sve vreme istu odeću.” On to nije radio, ali njegovi ljudi jesu.
„U svakom slučaju”, rekla je izgledajući kao da pokušava da se ne pokori,
„mislim da moja haljina neće biti praktična za palubu.”

~ 43 ~
 Najzad! Problem koji je imao lako rešenje. „Vi nećete biti na palubi”, rekao
joj je.
„Nikada?”
„Nije bezbedno”, jednostavno je rekao.
„Ugušiću se ovde.” Mahnula je rukom, pokazujući na kabinu i delujući
pomalo uznemireno.
„Ne budite smešni”, rekao je malo se trgnuvši zbog svog prezrivog tona. Neće
se ugušiti, ali se hoće loše osećati. Već mu je bilo jasno da Popi Bridžerton nije
osoba koja se dobro nosila sa dosadom.
Ipak, nije mogao da dozvoli da se ona šeta po brodu uzduž i popreko.
Odvraćala bi pažnju, što nije bilo potrebno njegovim ljudima, a osim toga, nije
znala ništa o bezbednosti na moru. A da se i ne pominje to koliko su mornari bili
sujeverni po pitanju toga da su žene zla sreća na brodu. Polovina njegovih ljudi bi
se verovatno krstila svaki put kada bi je videla.
Na drugom kraju kabine, gospođica Bridžerton je i dalje bila vidno potresena.
I mucala je. „Ali... ali...”
Vratio se nazad ka vratima. „Žao mi je, gospođice Bridžerton, ali tako mora
biti. To je zbog vaše lične bezbednosti.”
„Ali dve nedelje? Da ne vidim sunca čitave dve nedelje?”
Podigao je jednu obrvu. „Upravo ste mi davali komplimente zbog mojih
dobrih prozora.”
„To nije isto i vi to znate.”
Znao je i saosećao je, zaista jeste. Nije mogao ni da zamisli kako bi njemu
bilo da ga neko prisili da ostane zatvoren u brodskoj kabini dve nedelje, čak ni u
nekoj tako dobro opremljenoj kao što je bila njegova.
„Kapetane Džejmse”, rekla je nakon nečega što je zvučalo kao da uzima dah
ohrabrenja, „tražim to od vas, kao od jednog džentlmena.”
„Eto, tu grešite.”
„Nemojte se sada pretvarati, kapetane. Možda želite da to sakrijete, ili biste
možda želeli da se od toga sakrijete, ali vi ste rođeni kao džentlmen. Već ste to
sami priznali.”
Prekrstio je ruke. „Na ovom brodu, ja nisam džentlmen.”
Ona je prekrstila ruke. „Ne verujem vam.”
A onda je nešto u njemu puklo, jednostavno se prelomilo. Od trenutka od kada
ju je prvi put video, vezanu i sa povezom preko usta na svom krevetu, provodio
bi svaki minut svog vremena baveći se bilo njome, bilo milijardom drugih
problema koje je njeno prisustvo izazvalo - i koje će tek izazvati - tokom veoma
osetljivog zadatka.
„Za ime boga, ženska glavo”, skoro da je prasnuo, „zar ti nemaš nimalo
mozga?”
~ 44 ~
 Otvorila je usta, ali joj nije dozvolio da bilo šta odgovori.
„Da li uopšte imaš predstavu o tome u koliko se opasnoj situaciji nalaziš? Ne?
Pa, dozvoli mi da ti objasnim. Oteta si. Zarobljena si na brodu, na kojem si jedina
ženska osoba, a polovina muškaraca koji su ovde”, rukom je skoro divlje mahnuo
ka vratima, „misli da tvoje prisustvo na brodu znači da nam se približava tajfun.”
„Tajfun?”, ponovila je.
„Ne postoje tajfuni u ovom delu sveta”, siktao je. „Što bi trebalo da ti da neku
naznaku o tome koliko oni ne žele da ti budeš na ovom brodu. Tako da, po mom
skromnom mišljenju, ne samo da bi trebalo da obratiš pažnju na to, već bi trebalo
i da počneš da govoriš sa malo više razboritosti.”
„Ja nisam tražila da budem ovde!”, viknula je.
„Veoma sam svestan toga”, uzvratio je. „Ponavljam, da se zna - uopšte nisam
srećan što sam tvoj domaćin.”
Stegnula je usne i u jednom užasavajućem trenutku pomislila da bi mogla da
počne da plače. „Molim vas”, rekla je, „nemojte me terati da budem u ovoj kabini
tokom čitavog putovanja. Molim vas.”
Uzdahnuo je. Prokleta bila. Bilo je mnogo lakše odbiti je kada su vikali jedno
na drugo. „Gospođice Bridžerton”, rekao je pokušavajući da mu glas bude
ravnomeran, „moja je dužnost, kao džentlmena, da budete bezbedni. Čak i kada
to znači da vam je neudobno.”
Napola je očekivao da će ona reći: „Dakle, vi jeste džentlmen.” Međutim,
iznenadila ga je uzdržavanjem i nakon malo napete tišine, rekla je: „Onda se
vidimo kasnije.”
Kruto joj je klimnuo glavom.
„Rekli ste tri sata, zar ne?” Glas joj je bio zvaničan, skoro poslovan i on se
zbog toga osetio neobično nelagodno, zato što to skoro da nije zvučalo kao da
govori ona.
I to je bilo zaista smešno. On nije poznavao Popi Bridžerton. Nije ni znao za
nju sve do ovog popodneva, makar ne konkretno. Ona je bila samo jedna od
brojnih nepoznatih rođaka Bridžertonovih, potpuno bezimenih i za njega nebitnih.
Tako da on nije mogao da zna kada je ona zvučala kao ona, a kada ne.
I on ne bi trebalo da se brine kako ona zvuči.
„Biću spremna”, rekla je uz malo nabusitog ponosa, koji je govorio da joj još
uvek to nije odgovaralo.
Međutim, ni to nije bilo toliko pogrešno.
„Želim vam prijatno veče, gospođice Bridžerton”, rekao je. Naklonio se
kratko u znak pozdrava i izašao iz kabine. Prokletstvo! Bilo mu je potrebno piće,
ili možda da se dobro naspava.
Bacio je pogled na vrata svoje kabine, sada zatvorena i zaključana. Noćas će
spavati na podu. Teško da će moći dobro da se naspava.
~ 45 ~
 Onda, piće, i to što pre!

Gospođica Bridžerton je još uvek bila potpuno obučena kada se Endru vratio
nakon tri i po sata. Ipak, uklonila je ukosnice iz kose i sada joj je kosa bila upletena
u pletenicu, spremna za spavanje. Sedela je uspravno u svom krevetu, pokrivače
je povukla preko krila. Stavila je jastuk između leđa i zida - njegov jastuk.
Endru je primetio da su zavese još uvek bile nenavučene, pa je došao do
prozora i navukao ih. Njegova kabina je imala dosta svetlosti, a nije mislio da bi
uživao u gorućem izlazećem suncu. Još uvek nisu ušli u kratkodnevnicu; sunce je
u ovo doba godine izlazilo veoma rano i njegov sjaj je bio zaslepljujući.
„Da li ste spremni za spavanje?” pitao je. To je bilo jedno najobičnije pitanje,
a opet on je smatrao da je izuzetno to što je uspeo da ga kaže tako normalnim
tonom.
Gospođica Bridžerton je podigla pogled sa knjige koju je čitala. „Kao što
možete da vidite.”
„Neće vam biti suviše neudobno u haljini?” pitao je.
Sporo se okrenula i pogledala ga je. „Ne vidim drugi način.”
Endru je imao iskustva skidajući takve haljine sa žena; znao je da ona mora
da ima nešto ispod u čemu bi joj bilo daleko udobnije za spavanje.
Ipak, suviše bi sve bilo otkriveno i nijedno od njih dvoje se ne bi prijatno
osećalo.
Nije se radilo o tome da je imao bilo kakvu nameru da spava sa njom. Nek
mu je bog u pomoći ukoliko je i pomislio da poljubi tu devojku. Ipak, bila je dosta
privlačna, realno govoreći. Imala je oči neke predivne zelene nijanse, nešto
između boje lišća i mahovine, i imala je kosu Bridžertonovih, gustu i sjajnu, tople
boje kestena. Njeno držanje nije bilo dovoljno mirno za konvencionalne standarde
lepote, ali on i nije voleo bezlične žene. Dođavola, on nikada nije voleo ni
bezlične muškarce, a sam bog zna da je dosta takvih upoznao dok je bio deo
društva. Endru nikada nije razumeo zašto je bilo tako moderno izgledati kao da ti
je dosadno.
Nezainteresovan muškarac bilo je jednako kao i nezanimljiv - to je mislio.
Jedan nov zanimljivi izraz. Iskoristiće ga sa svojom porodicom kada sledeći put
bude išao kući. Verovatno će prevrtati očima, ali nekako su to i morali da rade.
To je ono što se radi u porodici.
Bože, kako su mu nedostajali. Sada je imao i bratance i sestriće, a poslednje
dvoje nije ni upoznao. Od petoro dece Roksbijevih samo on i njegov mlađi brat
Nikolas još uvek nisu bili venčani. Ostalo troje su bili blaženo srećni sa svojim
supružnicima i množili su se kao zečevi.
Napravio je bolnu grimasu, iako je bio sam sa svojim mislima. Bio je tako
umoran. Bio je to strašan dan i tek je dolazilo najgore. Nije imao predstavu kako

~ 46 ~
je mislio da uopšte zaspi večeras. Sa činjenicom da spava na podu i tim što je ona
bila prisutna u sobi...
Nije bilo moguće ne obraćati pažnju na nju; možda bi bilo lakše da je bila
uplašena i krotka. Bilo bi suza, ali makar kada mu ne bi bila pred očima, ne bi
mislio na nju.
Prišao je fiokama. Njegova košulja za spavanje bila je tamo, kao i prah za
zube i četkica. Bili je obično ostavljao mali umivaonik sa vodom, ali bilo je jasno
da je dečko bio toliko prestravljen gospođicom Bridžerton da nije više ulazio u
sobu. Podigao je četkicu za zube, pogledao je i uzdahnuo pošto nije imao potrebnu
tečnost.
„Ni ja nisam oprala zube.”
Osmehnuo se. Znači, posmatrala ga je. Suviše se trudila da deluje udubljeno
u knjigu, ali on je bio skoro siguran da će odustati od tog pretvaranja čim on
okrene leđa. „Oboje ćemo imati loš dah ujutru”, rekao je.
„Šarmantno predviđanje.”
Bacio je pogled na nju preko ramena. „Ja ne planiram da ljubim bilo koga, a
vi?”
Bila je suviše pametna da bi se upecala na tako očigledan mamac, pa je on
gurnuo četkicu sebi u usta i počeo da pere zube bez praha. Bolje išta nego ništa.
„Pretpostavljam da nemate viška na brodu”, rekla je. „Mislim na četkicu.”
„Bojim se da nemam, ali daću vam moj prah pa ga stavite na kažiprst.”
Uzdahnula je, ali je klimnula glavom, bilo mu je neobično to što je osetio
zadovoljstvo jer je ona tako nezahtevna. „Biće vode ujutru”, rekao joj je. „Obično
ima vode i uveče, ali verujem da ste zaplašili Bilija.”
„On je došao da odnese sudove.”
„Pa to je to.” Nije želeo da joj kaže da ga je zgrabio za okovratnik i gurnuo u
pravom pravcu. Ipak, bolje Bili nego bilo ko drugi na brodu. Braun i Grin bi bili
prihvatljivi - Endru je obojicu poznavao dovoljno dugo da zna kako oni ne bi
ugrozili njenu bezbednost - ali je sumnjao da je bilo ko od njih dvojice želeo da
ima bilo šta sa njom.
Endru je pošao da uzme košulju za spavanje, a onda je zastao. Dođavola, i on
će morati da spava u odeći. Nije mogao da se skine dok se ne ugase fenjeri, a bilo
je nečega nedostojanstvenog u tome da on nosi košulju za spavanje, a da ona bude
potpuno obučena.
„Da li ste spremni za spavanje?” pitao je.
„Mislila sam da još malo čitam. Verujem da nemate ništa protiv što sam
pozajmila nekoliko vaših knjiga.”
„Ni najmanje. Poludećete ukoliko ne budete našli nešto da time ispunite
vreme.”
„Kako lepo slobodno shvatanje.”
~ 47 ~
 Prevrnuo je očima, ali nije se potrudio da odgovori na to. „Nema veze zbog
fenjera, samo nemojte zaspati dok ga ne ugasite.”
„Naravno.”
Osetio je potrebu da to naglasi. „Nema većeg užasa na brodu od požara.”
„Razumem”, rekla je.
Skoro da je očekivao da mu brzo odgovori sa: „Rekla sam da ću ugasiti
fenjer.” Zbog toga što to nije uradila...
Bio je neobično zadovoljan.
„Zahvaljujem vam zbog vašeg zdravog razuma”, rekao je. Primetio je da ona
nije podigla prečku na krevetu, pa je došao do kreveta da to namesti.
„Kapetane Džejmse!”, uzviknula je i ludački se priljubila uz najdalji zid.
„Ne brinite zbog vaše vrline”, rekao je umornim glasom. „Samo sam hteo da
uradim ovo.” Podigao je ogradu na krevetu, ona je škljocnula i legla na mesto.
Bio je to čvrst komad drveta, koji je predviđen da zadrži onog ko spava u krevetu,
upravo tu u njemu, kada more postane nemirno.
„Izvinite”, rekla je. „Bio je to, pretpostavljam, instinkt. Na ivici sam.”
Osetio je kako mu pada glava, klonuo je, jer to nije bilo izvinjenje tek tako
izrečeno, glas joj je utihnuo kao da će je izdati. Okrenuo se da bi je pogledao. Nije
se pomerila iz ćoška i izgledala je tako malo, tako sitno, ukoliko je to imalo
nekakvog smisla, jer ona nije zaista bila sitna.
Kao da je danas bilo šta imalo smisla!
Tihim glasom je rekla: „Svesna sam da me ne biste napali.”
To što je mislila da treba da se izvini, ili još gore, da ga nekako uveri... od
toga mu je bilo muka. „Ja nikada ne bih povredio neku ženu”, rekao je.
„Ja...” Otvorila je usta, njen pogled govorio je da su joj misli odlutale.
„Verujem vam.”
Zbog nečeg iznutra osetio je žestinu. „Nikada ne bih povredio vas.”
„Već jeste”, prošaputala je.
Pogledi su im se sreli.
„Bojim se da moj ugled neće biti te sreće”, rekla je.
Proklinjao se samog sebe što ne može da kaže ništa sem floskula, ali je ipak
rekao: „Preći ćemo taj most kada dođemo do njega.”
„A ipak, ja ne mogu da prestanem da razmišljam o tome.”
Nešto mu se steglo u grudima. Gospode, imao je osećaj da mu neko drži srce
u šaci. Okrenuo se - kukavički, znao je to, ali nije znao šta da kaže na njenu tihu
izjavu i pretpostavljao je da to nikada i neće znati. Glas mu je bio grub kada je
rekao: „Bolje bi bilo da namestim gde ću da spavam.”
Izvukao je još ćebadi iz ormana i stavio ih na tepih. Rekao joj je da će spavati
pored vrata, ali to se čini potpuno nepotrebnim kada se uzmu u obzir jaka vrata i
~ 48 ~
njegova komanda nad ljudima koja se nije dovodila u pitanje. Tepih nije bio baš
mekan, ali bio je bolji nego da leži direktno na drvenom podu. Ugasio je jedan
fenjer, zatim još jedan, sve dok nije ostao samo onaj pored kreveta koji je
osvetljavao otvorenu knjigu na krilu gospođice Bridžerton.
„Trebalo bi da uzmete jastuk”, rekla je. „Meni ne treba.”
„Ne.” Uzdahnuo je. Smatrao je da on treba da ispašta. Nije želeo da je
kidnapuje, ali nije mogao da pobegne od gorke istine: ova jadna situacija bila je
daleko gora za nju nego za njega. Nije je ni pogledao, samo je odmahnuo glavom.
„Vi zadržite...”
Jastuk ga je pogodio posred grudi.
Osmehnuo se. Bila je tvrdoglava i u svojoj velikodušnosti. „Hvala vam”,
rekao je i legao na leđa, to je bio najmanje udoban položaj na tako tvrdoj površini.
Čuo je kako se ona pomera i soba je utonula u mrak.
„Mislio sam da ćete da čitate”, rekao je.
„Predomislila sam se.”
Tako je bilo bolje. U mraku će biti lakše da zaboravi na njeno prisustvo.
Ipak, nije bilo tako. Ona je prva zaspala, a on je ostao sam u noći slušajući
svaki njen tihi uzdah i kako se pomera tokom sna. I onda mu je palo na pamet -
nikada nije proveo noć sa ženom, ne čitavu noć. Nikada nije gledao i slušao ženu
kako spava, nikada nije ni razmišljao o neobičnoj prisnosti svega toga.
Bilo je čudno neodoljivo, da tu leži i čeka da se kroz vazduh začuje taj tihi
zvuk. Nije mogao da natera sebe da zatvori oči, što nikako nije imalo smisla. Sve
i da je kabina bila osvetljena, on ne bi mogao da je vidi pošto je bila sklupčana iza
ograde na krevetu. Nije imao osećaj da treba da ostane svestan, ali nije mogao da
spreči sebe da ostane budan.
Šta je ono malopre rekla? Da je na ivici?
On je tačno znao šta to znači.

~ 49 ~
 6.

Kada je Popi sledećeg jutra otvorila oči, kapetana Džejmsa već nije bilo u
kabini. Grizla je donju usnu kada je videla njegov umotani krevet na drugoj strani.
Nemoguće da je dobro spavao. Dala mu je jastuk, ali sem toga je imao samo tepih
ispod sebe da mu pod bude mekši.
Ipak, ne! Neće se osećati krivom jer je njemu neudobno. On je radio svoj
uobičajeni posao. Ona je bila ta koju je veoma moguće tražila armija ljudi, bojeći
se da bi njeno telo moglo da ispliva negde na obalu. A njena porodica - blagi bože,
nije ni mogla da zamisli kroz šta prolazi njena porodica ukoliko ih je Elizabet
obavestila o Popinom nestanku.
Njeni roditelji su već izgubili jedno dete i to ih je skoro ubilo. Ukoliko bi
samo i pomislili da je Popi zadesila nesrećna sudbina, to bi ih dotuklo.
„Molim te, Elizabet”, šaputala je. Njena drugarica će biti potpuno luda od
brige, ali ukoliko bude ćutala, makar će biti jedina.
„On je čudovište”, rekla je Popi naglas iako je znala da to nije tačno. Mrzela
je kapetana Džejmsa iz više razloga i nije mogla da mu veruje kada joj je rekao
da nema drugog izbora nego da je povede u Portugaliju - zato što iskreno, kako je
to uopšte moguće? Međutim, kapetan se ponašao prema njoj sa daleko više brige
nego što je mogla da zamisli da bi to učinio neki drugi muškarac na njegovom
mestu i znala je - zato što je bilo nemoguće to ne primetiti - da je on plemić,
džentlmen i častan čovek.
Šta je on, dođavola, radio na gusarskom brodu, to nije mogla da shvati.
Primetila je da je mali umivaonik bio stavljen na sto i imala je pomalo mučni
osećaj kada je pomislila da je Bili ulazio u kabinu dok je ona spavala.
Utešila ju je samo činjenica da bi se on verovatno osećao još gore.
Odlučila je da se ne oseća krivom ni zbog toga.
Bilo joj je potrebno nekoliko pokušaja da spusti ogradu na krevetu i kada je
ustala, spustila ju je i podigla nekoliko puta sve dok nije shvatila kako
funkcioniše. Bilo je veoma pametno napravljeno i poželela je da može da vidi
kako to iznutra funkcioniše - šarke i opruge i šta još. Jedan od njene braće je
prilično često ispadao iz kreveta kao dete; ovakva čudna naprava bi bila sjajna.
Spustila je ogradu, a zatim otišla do umivaonika kako bi vodom ispljuskala
lice. Mogla je i da pozdravi dan, pošto je već zakucao na njen prozor. U kabini je
bilo mračno, samo sa strane zavesa pružala se jedna traka svetla. Bacila je pogled

~ 50 ~
na sat, bilo je pola devet, vodila je računa o ravnoteži - kapetan je bio u pravu;
more je sada, kada su zašli u Atlantik, bilo nemirnije - pa se dogegala do prozora
kako bi sklonila tešku tkaninu.
„Oh!”
Taj zvuk joj se nesvesno otrgao sa usana. Nije bila sigurna šta je očekivala da
će videti - pa, iskreno, očekivala je upravo ono što je i videla, a to je bio okean,
koji se pružao u nedogled sve dok nije poljubio plavu ivicu horizonta. Međutim i
pored toga, nije bila spremna za tu čistu lepotu, za njenu veličinu i beskraj.
Niti na to koliko se zbog toga osećala malom.
Bilo je predivno. Ne, bilo je više od toga. Bilo je ogromno i skoro da joj je
bilo drago zbog prilika koje su se desile i dovele je ovde da to vidi.
Naslonila je glavu na hladno staklo. Deset minuta je tako stajala posmatrajući
igru talasa i kako su pravili vrhove kao na kolaču. Povremeno bi pokoja ptica
upala u vidokrug i ona se pitala koliko su bili daleko od kopna, koliko je ptica
mogla da leti pre nego što joj je bilo potrebno da se odmori. I sigurno da su neke
ptice mogle da lete više od ostalih - šta im je to omogućavalo? Težina? Raspon
krila?
Postojalo je toliko stvari koje ona nije znala i toliko stvari o kojima nije znala
ni da razmišlja, a sada je bila zaglavljena ovde u ovoj kabini umesto da bude na
palubi odakle bi mogla da ima veličanstveniji pogled na svet.
„Nemoguće da su toliko sujeverni”, promrmljala je odgurnuvši se od prozora.
Iskreno, bilo je smešno da su se mornari držali takve besmislice u ovo doba.
Pogled joj je pao na prah za zube koji joj je ostavio kapetan, još uvek ga nije
iskoristila. Bilo bi dobro da ga i ne iskoristi, a zatim da ode na palubu i dahće u
svakog pojedinačno.
Jezikom je dodirnula nepce. Blagi bože, njen jutarnju dah je bio zastrašujući.
Očistila je zube i zaključila da joj se sviđa ukus nane kapetanovog praha, a
zatim se srušila u stolicu pored prozora sa knjigom koju je prethodne večeri počela
da čita. Bio je to traktat o navigaciji i iskreno rečeno, pola nije razumela, ali je
bilo jasno da i nije bio pisan za laike.
Uspela je da pročita nekoliko strana kada je čula kucanje na vratima.
„Bili”, rekla je, zato što to mora da je bio on. Ustala je kada je on ušao.
Bio je crvenog lica kao i uvek dok je nosio poslužavnik sa njenim doručkom.
„Dobro jutro”, rekla je, rešena da ga natera da razgovara sa njom. „Oh, da li
je to čaj?”
„Da, gospođice”, promucao je.
„Kako božanstveno! Nisam razmišljala - pa, iskreno rečeno, nisam
razmišljala.”

~ 51 ~
 Bili se okrenuo ka njoj zbunjenog lica - pa, ne samo zbunjenog. Još uvek je
izgledao kao da želi bilo gde drugde da bude samo ne u njenom društvu, ali sada je
izgledao i zbunjeno, pitajući se kakve su njegove šanse da pobegne odatle.
„Nisam uopšte razmišljala o činjenici da bi ovde moglo biti čaja”, objasnila
je. „Međutim, da sam to razmatrala, sigurna sam da ne bih ni pomislila da toliko
imam sreće.”
Činilo se da Bili nije znao šta da kaže na tu njenu izjavu, pa je spustio
poslužavnik i krenuo da priprema mesto za stolom. „Kapetan insistira na tome.
Kaže da nas to čini civilizovanima. Čaj i brendi.”
„Kakve samo sreće svi mi imamo.”
Bili je ispustio neki zvuk koji bi bio kikot da je dozvolio sebi da se opusti.
„Brendi ne deli, ali deli čaj.”
Popi je zatreptala na sam broj reči koji je izašao iz dečakovih usta. „Pa to je i
dalje sreća”, rekla je. „Ja veoma volim čaj.”
Bili je klimnuo glavom. „Vi ste prava dama.”
Popi se čežnjivo osmehnula. On je zaista bio sladak dečak. „Koliko imaš
godina, Bili?”
Iznenađeno ju je pogledao. „Trinaest, gospođice.”
„Oh! Mislila sam da si mlađi.” Tada je trebalo da šutne sebe; dečaci njegovih
godina nikada nisu voleli da misle da su deca.
Međutim, Bili je samo slegnuo ramenima. „Znam. Svi misle da nemam čak
ni dvanaest. Moj otac kaže da nije porastao sve do šesnaeste godine.”
„Pa dobro, onda ćeš ti uskoro porasti”, rekla je Popi hrabreći ga. „Verovatno
se nećemo videti nakon ovog putovanja, ali ukoliko se vidimo, očeku jem da
budeš visok kao kapetan.”
Na to se osmehnuo. „Vi niste toliko loši, gospođice.”
„Hvala ti.” Bilo je pomalo smešno koliko se osećala zadovoljno zbog ovog
komplimenta.
„Nikada pre nisam upoznao pravu damu.” Prebacivao se sa noge na nogu.
„Nisam mislio da će mi biti prijatno sa vama.”
„Pokušavam da budem ljubazna sa svima.” Namrštila se. „Osim možda sa
kapetanom.”
Bili je otvorio usta i izgledao je kao da ne zna da li bi trebalo da se smeje ili
da uzdahne.
„Ne brini”, uveravala ga je. „Šalim se.”
Pa... možda malo.
„Kapetan je najbolji od svih ljudi”, rekao je vatreno Bili. „Verujte mi da
nećete upoznati finijeg od njega. Znam da ne deli brendi, ali je baš dobar za sve
ostalo, a i ja, u svakom slučaju, ne volim brendi.”

~ 52 ~
 „Sigurna sam da si u pravu”, rekla je sa onim, kako je to ona zvala, osmehom
za salon - onim osmehom kada nije mislila da bude neiskrena... ali nije bila baš ni
iskrena. „Ja sam samo malo uznemirena što sam ovde.”
„Niste jedini.” Bili je naglo stavio ruku preko usta. „Izvinite, gospođice!”
Međutim, Popi se već smejala. „Ne, nemoj da se izvinjavaš. To je bilo veoma
zabavno. A po onome što sam čula, i tačno.”
Bili je saosećajno pognuo glavu. „Nije normalno imati damu na brodu,
gospođice Popi. Čuo sam neke zastrašujuće priče o katastrofama.”
„Katastrofama do kojih je došlo zbog prisustva žene?”
Bili je klimnuo glavom, možda malo prejako. „Ipak, ne verujem u to. Kapetan
mi je rekao da to nije istina. A on nikada ne laže.”
„Nikada?”
„Nikada.” Bili je to tako sigurno rekao da je Popi pomislila kako će možda da
salutira.
„Pa”, rekla je žustro Popi, „hvala ti što si doneo doručak. Prilično sam
gladna.”
„Da, gospođice. Ukoliko želite, samo ostavite poslužavnik ispred vrata. Onda
vas neću uznemiravati kada ga budem uzimao.”
Popi nije mogla da natera sebe da mu kaže kako će njihov razgovor
najverovatnije biti vrhunac njenog dana, pa je samo rekla: „Nećeš
me uznemiravati. A osim toga, mislim da mi nije dozvoljeno ni da otvorim vrata.”
Bili se namrštio. „Čak ni da ih otvorite?”
Popi je slegnula ramenima i rukama je načinila pokret kao da kaže: Ko zna?
„Kapetan i ja nismo razgovarali o pojedinostima mojih ograničenja.”
„To baš nema smisla”, rekao je Bili češući se po glavi. „Kapetan obično nije
takav.”
Popi je ponovo slegnula ramenima, ovog puta je nagnula glavu u stranu
praveći pokret kao da kaže ne-znam-šta-bih-ti-rekla.
„Pa”, rekao je Bili malo se naklonivši, „nadam se da ćete uživati u doručku.
Mislim da vam je kapetan poslao slaninu.”
„Hvala ti još jednom, Bili. Ja...” Zastala je kada je on otvorio vrata. „Oh, samo
jedna stvar!”
Stao je. „Da, gospođice?”
„Mogu li da provirim?”
„Molim?”
Bilo je ludo što je to uopšte morala da pita. „Mogu li da provirim napolje?
Nisam čak videla ni hodnik.”
„Kako ste vi došli ovde?”
„U džaku.”

~ 53 ~
 Bili je iskreno bio šokiran. „Ali vi ste prava dama!”
„Očigledno ne stalno”, promrmljala je i pojurila do otvorenih vrata da progura
glavu.
„Nema tu mnogo šta da se vidi”, rekao je žalosno Bili.
Međutim, njoj je bilo zanimljivo. Očigledno je to bio najlepši deo broda ili je
makar Popi pretpostavljala da je tako. Hodnik nije bio osvetljen, ali se mali tračak
sunčeve svetlosti probijao do stepeništa i videla je da su drveni zidovi nauljeni i
ispolirani. Bilo je tu još troje vrata, sva su bila sa druge strane hodnika i svaka su
imala mesinganu bravu. „Ko spava u ovim drugim kabinama?”, pitala je.
„Ona tamo je za navigatora”, pokazao je Bili glavom. „To je gospodin
Karovej. On ne priča mnogo osim kada upravlja brodom.”
„A ostale?”
„Ona tamo je za gospodina Dženkinsa. On je prvi oficir palube. A onu tamo”,
pokazao je Bili na najudaljenija vrata, „dele Braun i Grin.”
„Stvarno?”, Popi je mislila da su oni u potpalublju sa ostalim mornarima.
Bili je klimnuo glavom. „Oni su najduže sa kapetanom. On je rekao da voli
da nagradi odanost.”
„Pobogu”, rekla je Popi izvijajući vrat iako nije bilo mnogo toga da se vidi.
„To je baš lepo od njega, i nekako zvuči revolucionarno.”
„On je dobar čovek”, rekao je Bili. „Najbolji.”
Popi je smatrala da to što govori mnogo toga lepog o kapetanu Džejmsu je
izazvano takvom posvećenošću, ali iskreno, sve je to pomalo postajalo preterano.
„Vratiću se po poslužavnik za sat vremena, gospođice”, rekao je Bili i
klimnuvši glavom odjurio je uz stepenice - u slobodu.
Popi je čežnjivo posmatrala tračak sunčeve svetlosti. Ukoliko se svetlost
probijala do stepenica, zar to onda nije značilo da bi mogla da vidi nebo
sa njihovog dna? Sigurno da ne bi ništa škodilo ukoliko bi samo brzo
provirila. Niko neće znati. Prema Bilijevim rečima samo petorica ljudi je zalazila
u ovaj deo broda i oni su verovatno sada bili na svojim položajima.
Oprezno je privlačila vrata sve dok nisu bila pažljivo oslonjena o okvir. Na
prstima je došla do stepenica, osećala se glupo, ali je bila svesna da će joj ovo
verovatno biti najuzbudljiviji deo dana. Kada je došla do kraja hodnika, naslonila
je leđa o zid uglavnom zato što je osećala da bi trebalo da malo povede računa. A
zatim je podigla pogled i pomerila se ka stepenicama zaključujući da bi čak i samo
traka plavog neba bila pobeda.
Samo još malo napred, a zatim...
Brod se zaljuljao i ona se skotrljala na pod. Popi je trljala kuk dok je ustajala
i gunđala: „Od svih...”
Zaledila se.
Vrata.
~ 54 ~
 Vrata...
Vrata koja je ona tako pažljivo prislonila uz štok...
Ljuljanje broda ih je zatvorilo.
Popi je ostala bez daha i potrčala prema kabini, ali kada je pritisla kvaku, ona
se pomerila jedva nekoliko milimetara pre nego što joj je bilo jasno da je ostala
zaključana ispred kabine.
Ne, ne, ne. Ovo se nije dešavalo. Naslonila se na vrata i spuštala se dole dok
nije sela. Bili je rekao da će se vratiti za sat vremena da pokupi poslužavnik. Samo
će tu čekati, ništa pametnije nije mogla da uradi.
Tada je pomislila na čaj. Biće potpuno leden i prejak kada bude došla do
njega.
Nekako joj se to činilo najvećom tragedijom.

~ 55 ~
 7.

Bila je to neobična kombinacija iscrpljenosti, ljutnje i krivice koja je naterala

Endrua da preda kormilo gospodinu Dženkinsu i da krene da proven šta je sa
gospođicom Bridžerton. Iscrpljenost je bila očigledna; prethodne noći nije uspeo
da spava ni tri puna sata. Bio je ljut na sebe. Celog jutra bio je u lošem
raspoloženju, samo je izdavao naređenja i brecao se na svoje ljude, od kojih niko
nije zaslužio takvo njegovo ponašanje.
Krivica... pa, to ga je i dovelo do lošeg raspoloženja. Znao je da je u najboljem
interesu gospođice Bridžerton da ostane zatvorena u kabini, ali stalno mu je pred
očima izbijalo njeno namučeno lice kada ga je sinoć molila da joj dozvoli da izađe
na palubu. Bila je iskreno potresena i to mu je razjedalo utrobu zato što je znao da
je on na njenom mestu, isto bi se osećao.
To neočekivano sažaljenje potpuno ga je razjarilo. Nije imao razloga da oseća
grižu savesti zbog toga što ju je zaključao u kabinu; nije bila njegova krivica što
je ona došla u prokletu pećinu. A možda nije bila ni njena krivica to što mu je
sekretar za inostrane poslove naredio da odnese diplomatsku vreću u Lisabon, ali
to i nije bilo važno, biće najbezbednija u kabini. Njegova odluka je bila ispravna
i razumna i budući da je on bio kapetan, njegova naređenja nisu se dovodila u
pitanje.
Međutim, svaki puta kada bi se prihvatio nekog posla u toku dana, tužno,
drhtavo lice Popi Bridžerton stvorilo bi mu se pred očima. Počeo je da nešto unosi
u brodsku knjigu, ali je držao toliko dugo pero iznad papira da mu je sa njega pala
velika kap i napravila fleku na stranici. Dobro razmislivši, odlučio je da će mu
dobro doći naporan fizički rad, pa je pošao na palubu, kako bi se popeo i proverio
užad.
Međutim, kada je došao tamo, činilo se da je zaboravio zašto je tu došao.
Samo je tako stajao držeći ruku na merdevinama dok je razmišljao čas o gospođici
Bridžerton, a čas je proklinjao svoju nesposobnost da prestane da misli o
gospođici Bridžerton. Najzad je ispustio pravu bujicu pogrdnih reči da je jedan od
njegovih ljudi samo iskolačio oči i pažljivo se povukao.
Uspeo je da uvredi osećanja okorelog mornara. Ni pod kojim uslovima ne bi
bio ponosan zbog toga.
Na kraju je rešio da popusti pod krivicom i odlučio je da vidi kako se ona
snalazi. Verovatno se smrtno dosađivala, pretpostavljao je. Video je koju je knjigu
uzela da čita prethodne večeri, Napredne metode za pomorsku navigaciju. On ju
~ 56 ~
je i sam povremeno čitao - kad god je imao poteškoća da zaspi. Nikada toj knjizi
nije bilo potrebno više od deset minuta da ga obori.
Našao je nešto mnogo bolje - roman, koji je pročitao pre nekoliko meseci i
pozajmio gospodinu Dženkinsu. Njegovoj sestri se dopao. Zapravo, ona mu ga je
i dala, pa je pomislio da bi možda odgovarao ukusu gospođice Bridžerton.
Spuštao se niz stepenice zamišljajući koliko će biti zahvalna.
Međutim...
„Šta, koji đavo?”
Gospođica Bridžerton je sedela na podu ispruženih nogu i leđima oslonjenih
o vrata njegove kabine. U hodniku, veoma očigledno na mestu, na kojem ne bi
trebalo da bude.
„To je bilo slučajno”, odmah je rekla.
„Ustanite”, planuo je.
Uradila je to, brzo mu se sklonila sa puta dok je on nabio ključ u bravu.
„Nisam htela to da uradim”, bunila se jauknuvši kada ju je uhvatio za ručni
zglob i uvukao u kabinu. „Samo sam provirila kada je Bih otišao i...”
„Oh, dakle, sada ste i njega uvukli u ovo?”
„Ne! To nikada ne bih uradila.” Njeno ponašanje odjednom je postalo
zamišljenije. „On je zaista baš sladak.”
„Molim?”
„Izvinite. Htela sam da kažem da nikada ne bih iskoristila njegovu dobrotu.
On je samo tek dečak.”
Nije znao zašto joj veruje, ali jeste. Ipak, zbog toga se nije osećao ni mrvicu
manje besnim.
„Ja sam samo htela da vidim kako izgleda izvan vrata”, rekla je. „Ja sam ovde
došla u vreći, ukoliko se toga sećate. A zatim se brod pomerio - pa... više je to
bilo ljuljanje, prilično jako, koje me je bacilo na suprotni zid.”
„I zatvorilo vrata”, sumnjičavo je rekao.
„Da!”, uzviknula je očigledno ne shvatajući njegov ton. „Upravo to se i desilo.
I nisam uspela čak ni da popijem čaj!”
Zurio je nju. Čaj? Stvarno?
„Skoro sam zaplakala”, priznala je. „Nisam to još uvek uradila, uprkos svemu
i nemate pojma koliko imate sreće što ja ne spadam u plačljivice. Međutim, kada
sam se tu našla i shvatila da mi se čaj hladi, skoro sam zaplakala.”
Bila je toliko ozbiljna da mu je bilo teško održati odgovarajući nivo besa, ali
je bio odlučan da pokuša. „Niste me poslušali”, rekao je krutim glasom. „Izričito
sam vam rekao da ne napuštate sobu.”
„Ali brod se pomerio!”

~ 57 ~
 „Kao što to obično i radi”, siktao je. „Možda niste primetili da smo na
okeanu?”
Stegla je usne na njegov sarkazam. „Nisam baš upoznata sa brodovima”, rekla
je stisnutih zuba. „Nisam očekivala da će tako da poskoči.”
Preteći se nagnuo prema njoj i rekao joj istim ledenim tonom. „Nije trebalo
ni da budete ispred vrata.”
„Dobro, onda mi je žao zbog toga”, procedila je, to mora da je bilo najmanje
ljubazno izvinjenje koje je ikada čuo, međutim, bilo mu je čudno što je smatrao
da je iskreno.
„Nemojte dozvoliti da se to ponovi”, oštro je rekao. Ipak, poštedeo ju je
poniženja da mora na to da odgovori tako što se okrenuo i seo za sto. Gurnuo je
roman na policu, ne želeći da ona misli da je sišao dole zato što je pokušao da
učini njen pritvor prijatnijim. Ovo je brod i loše ponašanje nije se moglo nagraditi.
Ona nije poslušala njegova jasna uputstva; da je neko od njegovih ljudi to učinio,
imao bi dužnost da juri pacove čitavih sedam dana, ili bi bio išiban, u zavisnosti
od ozbiljnosti svog prestupa.
Nije bio siguran da li je gospođica Bridžerton naučila svoju lekciju - znajući
nju, verovatno ne - međutim, smatrao je da je rekao sve što je trebalo na tu temu.
I tako se pretvarao da traži nešto na svom radnom stolu. Ipak, nije mogao dugo da
se pretvara, a ona je samo stajala i zurila u njega, pa je rekao, možda malo grublje
nego što je to bilo potrebno: „Pojedite doručak.” A onda je - bože, na nebesima,
zakleo bi se da je osetio kako je njegova majka bila tu i snažno ga povukla za uvo
pričajući mu o manirima - začuo samog sebe kako pročišćava grlo i dodao je:
„Molim vas.”

Popi je pala vilica. Kapetan Džejms je menjao teme takvom brzinom da joj se
vrtelo u glavi. „Ja.... u redu.”
Posmatrala ga je jedan trenutak, a zatim je pažljivo krenula ka stolu - zašto,
to nije znala; samo joj se činilo da bi trebalo da bude veoma tiha. Podigla je
poklopac nakon što je sela za sto. Jaja, slanina i tost. Sve hladno kao led.
Ipak, prosjaci nisu mogli da biraju i praktično je bila njena greška što su se
vrata zaključala, a ona ostala napolju, pa je jela u tišini i nije se bunila. Jaja uopšte
nisu bila ukusna, ali tost i slanina su se pristojno držali i hladni. Pretpostavila je
kako bi trebalo da joj je drago što nije dobila kašu. Kapetanov radni sto je bio na
drugom kraju kabine, tako da je ona imala savršen pogled na njegova leđa dok je
on unaokolo preturao. „Gde je ta knjiga o navigaciji?” najzad je pitao.
Sačekala je da sažvaće i proguta. „Ona koju sam ja sinoć čitala?”
„Da.”
„Još uvek je na krevetu. Da li vam treba?”
„Za gospodina Karoveja”, žustro je rekao. „Navigatora.”

~ 58 ~
 „Da, znam”, rekla je dok je ustajala i išla ka krevetu. „Bili mi je govorio o
njemu. A prvi oficir palube je gospodin Dženkins, je l’ to tačno?”
„Tako je.”
„Pretpostavljam da je korisno znati imena oficira iako se ja verovatno sa njima
neću ni sresti.”
Stegao je vilicu. „Vi zaista volite to da ističete, zar ne?”
„To mi je jedno od retkih zadovoljstava”, promrmljala je.
Prevrnuo je očima, ali nije ništa rekao, pa je ona uzela vodič za navigaciju sa
kreveta i predala mu ga. „Nadajmo se da gospodin Karovej već poseduje veštine
koje su ovde istaknute.”
Kapetan nije pokazao da mu je to zabavno. „Uveravam vas da on poseduje
sve potrebne veštine.”
I ponovo je tu bio. Taj potpuno šašavi mali đavolak na njenom ramenu, koji
ju je podsticao da dokaže da je ona potpuno jednako pametna kao i on. Stegla je
usne i promrmljala: „Da li vi posedujete potrebne veštine?”
Istog trenutka je zažalila zbog toga.
On se, međutim, izgleda naslađivao tim pitanjem. Osmeh mu je bio opušten i
pomalo snishodljiv, a vazduh između njih je postao vreo.
Nagnuo se napred i ona je na trenutak pomislila da će pružiti ruku i dodirnuti
je. Podigla je ruku i stavila jedan pramen kose iza uveta kao da je tako podignuta
ruka uopšte mogla da je zaštiti od njega.
„Oh, gospođice Bridžerton”, preo je kao mačak, „da li zaista želite da
postavljate takva pitanja?”
Glupa, glupa devojka! Šta joj je bilo u glavi? Ovo nije bila igra za koju je ona
bila obučena, posebno ne da je igra sa njim. Kapetan Džejms nije bio kao niko
koga je poznavala. Imao je ponašanje i govor džentlmena, ali je tako očigledno
uživao u narušavanju granica ljubaznog ponašanja. Tačno je bilo da se ona našla
u situaciji za koju nisu postojala nikakva pravila lepog ponašanja, ali je nekako
mislila da bi bilo isto i da ga je srela u balskoj dvorani.
Neki ljudi su kršili pravila.
Drugi su to samo priželjkivali.
Popi nije bila sigurna kojoj od te dve kategorije ona pripada, možda nijednoj.
Iz nekog razloga, to ju je tištilo.
„Koliko vi imate godina, gospođice Bridžerton?”, pitao je kapetan.
Popi je odmah postala oprezna. „Zašto to pitate?”
Naravno da nije odgovorio na to pitanje. Samo je i dalje zurio u nju otežanih
kapaka. „Udovoljite mi.”
„Veoma dobro”, rekla je kada nije mogla da smisli razlog zbog kog ne bi
otkrila svoje godine, „imam dvadeset dve.”

~ 59 ~
 „Dakle, dovoljno da budete udati.”
Tu se negde krila uvreda, iako nije bila baš sigurna gde. „Nisam udata zato
što ne želim to da budem”, rekla je odsečno i zvanično.
Još uvek je stajao suviše blizu nje, a ona je bila blizu kreveta zbog čega se
osećala neugodno, pa je pokušala da zaustavi razgovor tako što je išla oko njega.
Pomerila se do prozora, ali on ju je pratio u stopu.
U glasu mu se čula i nadmenost i zabava kada je pitao: „Ne želite da budete
udati ili ne želite da budete udati ni za jednog muškarca koji je tražio vašu ruku?”
I dalje je posmatrala plavetnilo. „Ne vidim zašto se vi brinete oko toga.”
„Pitam”, promrmljao je približavajući se još malo bliže, „čisto da bi utvrdio
vaše veštine.”
Povukla se unazad i pogledala ga uprkos svim svojim najboljim namerama.
„Molim?”
„Veštine kada je umetnost flertovanja u pitanju, gospođice Bridžerton.”
Stavio je ruku na srce. „Gospode, kako previše brzo donosite zaključke.”
Borila se da ne bi počela da škrguće zubima i pretvori ih u prah. „Nisam, kao
što ste to tako vešto pokazali, na visini vaših standarda u toj oblasti.”
„Ja ću to shvatiti kao kompliment, iako sam prilično siguran da niste tako
mislili.” Međutim, zakoračio je unazad, okrećući joj leđa dok je hodao ka svom
stolu.
Popi nije uspela ni da izdahne pre nego što se on naglo okrenuo i istakao:
„Ipak, vi se sigurno slažete da je flert umetnost, a ne nauka.”
Nije više imala predstavu o čemu pričaju. „Neću se s tim složiti.”
„Znači, vi mislite da je to nauka?”
„Ne!”, skoro je viknula. Izazivao ju je i oboje su to znali, a ona je mrzela to
što je on pobeđivao u tom uvrnutom takmičenju između njih dvoje. Međutim,
znala je da mora da ostane mirna, pa je sačekala malo da se pribere - zapravo,
malo više. I jednom je duboko uzdahnula. Najzad, kada se osetila dovoljno
spremnom, podigla je bradu nekoliko centimetara i rekla: „Mislim da nije nijedno
od ta dva, a svakako ovo nije prikladan razgovor između dve nevenčane osobe.”
„Hmmm!” Napravio je predstavu dok je ovo razmatrao. „Mislim da su dve
nevenčane osobe upravo vrsta ljudi koja bi trebalo da vodi takav razgovor.”
To je bilo to. Ona je završila.
Ukoliko je želeo da razgovara, mogao je to da radi dok mu oči ne prokrvare,
ali je ona završila sa ovim razgovorom. Vratila se doručku, stavljala je puter na
tost takvom žestinom da je probila hleb i ubola se u ruku. „Jaoj!”, promrmljala je
iznenađena bolom. Bio je to samo nož za puter, suviše tup da bi joj probio kožu.
„Da li ste se povredili?”
Uzela je ljutito zalogaj tosta. „Ne razgovarajte sa mnom.”

~ 60 ~
 „Pa to je prilično teško, budući da delimo ovu kabinu.”
Ruke su joj pale na sto sa iznenađujućom jačinom i skočila je na noge. „Da li
vi to pokušavate da me mučite?
„Znate”, rekao je zamišljeno, „voleo bih da mislim da je tako.”
Zinula je u čudu i na trenutak je mogla samo da zuri u njega. „Zašto?” Slegnuo
je ramenima. „Nervirate me.”
„Pa i vi mene nervirate”, odmah je uzvratila.
A onda je on počeo da se smeje. Smejao se kao da ne može da prestane, kao
da je to jedina moguća reakcija na njene reči. „Oh, dajte, gospođice Bridžerton”,
rekao je kada ju je uhvatio da ga gleda kao da je poludeo, „čak i vi morate da
priznate da smo dodirnuli novo dno.” Malo se kikotao, a onda je dodao: „Ja
osećam kao da sam se vratio u detinjstvo i da se svađam sa braćom ili sestrama.”
Osećala je kako pomalo popušta, ali samo malo.
Uputio joj je saučesnički osmeh. „Imam neverovatan poriv da vas povučem
za kosu i kažem: „Ti mene više nerviraš!”
Stisnula je usne, zato što nije htela da kaže ono što je žarko želela da kaže, a
to je bilo: „Ti mene još više nerviraš.”
Pogledao ju je.
Ona je pogledala njega.
Oboje su zaškiljili.
„Znam da želite to da kažete”, podsticao ju je.
„Ne razgovaram sa vama.”
„Upravo jeste.”
„Da li vi imate tri godine?”
„Verujem da smo već zaključili da se oboje ponašamo kao deca.”
„Dobro. Vi mene još više nervirate. Nervirate me više od sve moje braće i
svih sestara zajedno. Nervirate me kao bradavica na stopalu, kao kiša koja pokvari
zabavu u vrtu, kao što loše citirani Šekspir može da me do srži iznervira!”
Pogledao ju je sa obnovljenim poštovanjem. „Pa”, promrmljao je, „ni iz čega
ne može ništa nastati.”
Zverski ga je gledala.
„Šta?” To je bilo savršeno citirano.
„Mislim da je to iz Kralja Lira.” Nagnuo je glavu u stranu. „I da li imate
bradavice?
Podigla je ruke uvis i naglo ih spustila. „O, moj bože!”
„Zato što, ukoliko ih imate, bilo bi ljubazno od vas da mi to kažete. Znate,
one su veoma zarazne.”
„Ubiću vas”, rekla je, izjavljujući to više kao neverovatni zaključak nego kao
dreku. „Do kraja ovog putovanja, ja ću vas udaviti. U to sam potpuno sigurna.”
~ 61 ~
 Pružio je ruku i ukrao parče njene slanine. „Udaviti čoveka je teže nego što
mislite.”
Odmahnula je glavom u neverici. „Da li smem da se usudim i pitam kako to
znate?”
Potapšao se po grudima i rekao: „Pomorac”, kao da je to sve objašnjavalo.
„Često se nađe u nekom neukusnom lokalu. Nije da sam ja nekoga udavio, ne
brinite, ali sam viđao razne pokušaje.”
Govorio je opušteno, kao da govori o nekom seoskom traču ili predstojećoj
promeni vremena. Popi nije mogla da zaključi da li je zapanjena ili oduševljena.
Ovo mora da se nalazilo na listi stvari koje ne bi trebalo pominjati tokom doručka,
ali ipak...
Nije mogla da odoli. „Znam da ne bi trebalo da pitam, ali...”
„Umešao sam se”, rekao je skidajući poklopac sa čajnika vireći u njega.
Podigao je pogled, njegove plave oči su mu vragolasto svetlucale kroz trepavice.
„To je bilo ono što ste hteli da pitate, pretpostavljam.”
Bilo je uznemirujuće kako je brzo zaključivao šta ona misli, ali sigurno da bi
svako zdrave pameti imao isto pitanje. „Da”, potvrdila je, „ali uveravam vas da
ne želim da znam detalje.”
„Molim vas, gospođice Bridžerton! Znate da želite.” Naslonio je kuk o ivicu
stola i nestašno se nagnuo ka njoj. „Međutim, neću vam ispričati tu priču.
Moraćete kasnije da molite za to.”
Popi je odmahnula glavom odbijajući da bude ulovljena u još jednu dečju
prepirku. U ovom trenutku zaglavili bi se sa beskrajnim jeste-nije sve dok ne bi
došli do Portugalije. Osim toga, videla je dovoljno njegove veštine kada je
dvostruko značenje reči moliti bilo u pitanju, tako da radije ne bi pravila pometnju
oko bilo koje rečenice koja tu reč sadrži.
„Da li je to pelikan?”, pitao je i pružio ruku gledajući prema prozoru. Udarila
ga je po ruci. „Ne uzimajte slaninu.”
Uzeo je poslednje parče njenog tosta. „Vredelo je pokušati.”
„Kapetane Džejmse”, pitala je, „koliko imate braće i sestara?”
„Četvoro.” Zagrizao je jedan ćošak tosta. „Tri brata i jednu sestru. Zašto
pitate?”
Bacila je cinični pogled na ukradeni tost, zagrizen tako da je ličio na
nepravilni romb. „Znala sam da ih je više.”
Osmehnuo se. „Zar niste veoma pronicljivi?”
„Kladim se da niste najstariji.”
„Pa to je očigledno! Da sam naslednik, ne bih bio ovde, na vodi, zar ne?” Nije
bio naslednik... „Zanimljivo”, promrmljala je.
„Šta to?”

~ 62 ~
 „Rekli ste za brata da je naslednik. Čovek mora da ima posebno poreklo da bi
tako rekao.”
„Ne mora da znači”, rekao je, ali je ona znala da on samo pokušava da prikrije
tragove. Dozvolio je da mu se omakne još jedan detalj o poreklu, što je značilo da
ona sada zna dve stvari o njemu: služio je u mornarici i njegova porodica
verovatno je pripadala plemićima zemljoposednicima.
Naravno, nije potvrdio ni jedno ni drugo, ali je verovala svojim zaključcima.
„Bez obzira na to...”, rekla je rešivši da za sada to ne ispituje. Bolje da sačuva
tu sitnicu za neku buduću upotrebu. „Ne ponašate se kao najstariji.” Klimnuo je
glavom veoma kruto, slušajući ono što govori.
„Međutim, takođe se kladim da niste”, prstom je dodirnula usta dok je o
ovome razmišljala, „ni najmlađi.”
Činilo se da mu je sve to zabavno. „Ali...?”
„Pretposlednji. Definitivno.”
„Bravo, gospođice Bridžerton, u pravu ste. Mogu li da pitam kako ste došli
do tog zaključka?”
„Niste razmaženi”, rekla je pronicljivim tonom, „pa ne bih pomislila da ste
najmlađi.”
„Mislite da nisam razmažen? Dirnut sam.”
Prevrnula je očima. „Ipak, kao što ste tako vešto to pokazali, veoma ste
iritantni. Što je dovoljno da budete odmah uz najmlađeg.”
„Veoma iritantan?” Prasnuo je kratko u smeh. „Kada vi tako kažete, shvatiću
to kao najveći kompliment.”
Ljupko je klimnula glavom. „Molim vas, samo to uradite, ukoliko je to
utešno.”
Nagnuo se prema njoj, a glas mu je postajao hrapav. „Meni uvek treba uteha”,
mrmljao je.
Popi su se zajapurili obrazi. Dođavola, još jedan poen za njega! Osmehom je
jasno pokazivao da je bio svestan njene nelagodnosti, ali mora da se sažalio na
nju jer je ubacio poslednje parče tosta u usta i rekao: „A sada moram ja vas da
pitam gde ste vi u porodičnom rasporedu.”
„Tačno u sredini”, odgovorila je sa olakšanjem pošto su se vratili na
prethodnu temu. „Dva brata sa jedne strane i dva sa druge strane.”
„Nemate sestara?”
Odmahnula je glavom.
„Pa to objašnjava mnogo toga!”
Prevrnula je očima, ponovo.

~ 63 ~
 Izgledao je blago razočarano, zato što mu nije tražila da to objasni, ali znajući
ga, verovatno je pretpostavljao da će ga ona i za to kasnije moliti. „Onda, odoh
ja!”, rekao je. „Brod ne može da upravlja samim sobom.”
„Ali sigurno to mogu gospodin Dženkins ili gospodin Karovej.”
„Naravno da mogu”, prihvatio je. „Međutim, ja volim da nadgledam stvari.
Retko kad provodim mnogo vremena u kabini tokom dana.”
„Zašto ste sišli sada?”
Na trenutak ju je bledo pogledao, a zatim je rekao: „Oh, da, knjiga!” Podigao
ju je malo uvis i rekao: „Moram ovo da dam gospodinu Karoveju.”
„Rekla bih vam da ga pozdravite, ali naravno, ja ga ne poznajem.” Osmehnuo
joj se. „Sa najvećim zadovoljstvom.”
„Makar za sada.”
Prihvatio je njenu šalu klimajući glavom. „Bravo, gospođice Bridžerton!”
Izašao je ostavljajući je samu sa doručkom i njenim mislima, koje su se nažalost
sastojale jednim delom iz zadovoljstva zbog njegovog komplimenta, a ostalih
dvanaest delova činila je ljutnja zato što se tako osećala.
Pretpostavljala je da bi joj bilo bolje da se navikne na taj unutrašnji sukob.
Imala je predosećaj da će joj tako biti do kraja putovanja.

~ 64 ~
 8.

Ostatak dana prošao je bez događaja. Popi je našla roman, koji nije primetila
prethodne večeri i pokušala da ga čita, premeštajući se - kako joj je dosada
diktirala - sa kreveta na stolicu, na drugu stolicu i ponovo na krevet. Kada je
počelo da se smrkava, otišla je do prozora, ali oni mora da su gledali ka istoku,
zato što je nebo bilo u plavim nijansama, svetlim i tamnim, i bez ikakve naznake
crvenkaste boje zalazećeg sunca.
Ipak, ako je njena pretpostavka da su sad okrenuti ka istoku tačna, pronašla je
utehu u činjenici da će biti okrenuti ka zapadu kada se budu vraćali i da će
zalazaka sunca biti u izobilju dok bude putovala kući. Pomislila je kako bi ujutru
mogla rano da ustane kako bi posmatrala izlazak sunca, ali je dovoljno dobro
poznavala sebe da bi znala da se to neće desiti.
Začulo se Bilijevo stidljivo kucanje na vratima i mada je Popi znala da on ima
ključ, ustala je da ga pozdravi. Činilo se da je barem tako mogla da pokaže svoju
ljubaznost pošto je pretpostavila da on nosi težak poslužavnik.
„Dobro veče, gospođice”, rekao je kada ju je video.
Popi se pomerila u stranu kako bi ga pustila da prođe. „Uđi. Večera miriše
predivno.”
„To je piletina u sosu, gospođice. Malo pre sam je jeo. Bila je dobra.”
„Kakva vrsta sosa?”
Bili je stavio poslužavnik na sto i namrštio se. „Ne znam tačno. Mislim da je
neki braon.”
„Braon sos”, rekla je uz prijateljski osmeh. „To mi je jedan od omiljenih.”
Bili je uzvratio osmeh, a ona je pretpostavljala da će ga, koje god da je ovo
jelo bilo, od sada do kraja života zvati piletina u braon sosu.
„Da li će kapetan ovde jesti večeras?”, pitala je.
„Ne znam, gospođice. Doneo sam dovoljno hrane za dvoje, ali on ima mnogo
posla na palubi.”
„Mnogo posla? Nadam se da je sve u redu.”
„Oh, da!”, rekao je sigurnim glasom. „On uvek ima puno posla. Mi smo samo
mislili da ste vi možda gladni.”
„Mi?”

~ 65 ~
 „Ja, Braun i Grin”, rekao je Bili. Uzeo je jedan tanjir sa poslužavnika i počeo
je da postavlja za nju. „Pričali smo o vama.”
„Da li želim da znam o čemu ste razgovarali?”
„Pa... ja sam imao samo lepe stvari da kažem o vama.”
Popi je napravila bolnu grimasu. „Braun, Grin i ja nismo baš najbolje počeli.”
„Pa niko vas ne može kriviti što ste bili ljuti”, rekao je odano Bili.
„To je veoma ljuba...”
„A oni su samo radili svoj posao.”
Popi je odlučila da ne produbljuje tu temu. „Tako je.”
„Kapetan je rekao da im je dozvoljeno da dođu da vas vide. Naravno, ukoliko
sam ja zauzet.” Bili ju je saosećajno pogledao. „Ipak, rekao je, niko drugi.
Međutim, to je rekao na strašno čudan način.”
„Šta želiš da kažeš?”
„Rekao je...”, Bili je malo naborao lice. „Ja sam to verovatno pogrešno
razumeo. On ponekad tako otmeno priča.”
„Šta je rekao, Bili?”
„Rekao je...”, Bili je ponovo zastao, glavu je pomerao gore-dole dok je
nameštao usta za reči pre nego što će ih izgovoriti. „Rekao je da bi mu bilo veliko
zadovoljstvo ukoliko ne biste imali priliku da upoznate bilo kog drugog mornara.”
Popi je stavila ruku preko usta, ali nije mogla u potpunosti da priguši nalet
smeha.
„Ja mislim da to možda znači da mu se dopadate”, rekao je Bili.
„Oh, ne!” rekla je veoma brzo. „Uveravam te da nije tako.”
Bili je slegnuo ramenima. „On nikada ranije nije govorio ni o jednoj drugoj
dami.”
„Veoma je moguće da je to zbog toga što sam ja jedina koja se iz nekog
razloga zadesila na brodu”, odgovorila je Popi ironično.
„Pa... to je tačno”, potvrdio je Bili, „makar koliko ja znam.” Nastavio je sa
postavljanjem stola za nju, a zatim je isto to uradio i za kapetana. „U slučaju da
dođe na večeru. Što će reći da će doći i večerati. Mora da jede i uvek to radi u
kabini. Može samo da se desi da ne jede u isto vreme kada i vi.”
Zakoračio je unazad, a zatim pokazao na poklopljeno jelo na sredini stola.
„To je jedno od njegovih omiljenih jela, piletina u braon sosu. On to obožava.”
Popi je prigušila osmeh. „Sigurna sam da će biti ukusno.”
„Vratiću se po poslužavnik u... Pa, neću se vratiti”, rekao je Bili namrštivši
se. „Ne znam kada ću se vratiti po poslužavnik, budući da ne znam kada
će kapetan jesti.” Jedan trenutak je razmišljao. „Ne brinite, smisliću nešto.”
„Verujem u tvoju moć dedukcije”, rekla je razigrano Popi.

~ 66 ~
 „Ne znam šta to znači”, rekao je Bili sa velikim entuzijazmom, „ali mislim da
je nešto dobro.”
„Veoma je dobro”, rekla je Popi smejući se. „Obećavam.”
Ljubazno joj je klimnuo glavom i izašao je iz sobe. Popi se samo osmehnula
i odmahnula glavom. Jedva da je verovala kako je to bio isti onaj dečak koji
prethodnog dana nije hteo ni da je pogleda. Smatrala je ličnom pobedom što ga je
navela da razgovara sa njom, prilično srećnom ličnom pobedom kada se uzme u
obzir da je Bili sada bio njen jedini prijatelj na brodu.
„Budi srećna što imaš prijatelja”, opomenula je sebe. Moglo je biti i gore,
ponavljala je to čitavo popodne. U Engleskoj, čitav njen život mogao bi se raspasti
- to nije mogla sa sigurnošću da tvrdi dok se ne bude vratila - ali za sada bila je
dobrog zdravlja, niko je nije mučio i - skinula je poklopac sa jela i malo pomirisala
- bila je izuzetno dobro hranjena.
„Piletina u braon sosu”, mrmljala je. Bio je to sasvim dobar opis. Stavila je
parče na svoj tanjir, zajedno sa nekim nepoznatim jelom od pirinča, a zatim je
vratila poklopce da bi hrana ostala topla za kapetana Džejmsa, da ne bude kao jaja
koja je ona jela, ili njen čaj.
On nije bio kriv za to, podsetila je sebe. Postojao je apsurdan broj stvari za
koje je on bio kriv, ali nije mogla da ga krivi zbog svog doručka.
Jela je u tišini i zurila kroz prozor u nedokučivo more. Mora da je bilo
mesečine pošto je mogla da vidi njegov eterični odsjaj na talasima, ali nije mnogo
osvetlio noć. Nebo je bilo tamno kao mastilo, a retke zvezde probijale su se kroz
noć. Nebo je delovalo ogromno na vodi, bilo je tako drugačije nego kod kuće, ili
možda nije uopšte bilo drugačije, samo što se sada osećala veoma usamljenijom.
Pomislila je koliko bi ovo putovanje bilo drugačije pod povoljnijim okolnostima.
Pokušala je da zamisli kako plovi morem sa svojom porodicom. Naravno, to se
nikada neće desiti; nijedno od njenih roditelja nije volelo da putuje. Ipak, Popi je
svejedno to zamišljala - kako stoji na palubi sa svojom braćom, kako se smeju
dok ih vetar i talasi izbacuju iz ravnoteže. Da li bi neko od njih dobio morsku
bolest? Najverovatnije Ričard. Bilo je toliko hrane koju on nije podnosio. U
detinjstvu je povraćao više nego ostalih četvoro zajedno.
Popi se zakikotala sama za sebe. Kakva pomisao! Da je kod kuće, rekla bi to
svojoj majci, makar samo da čuje njen vrisak, pošto Ana Bridžerton nije baš imala
smisla za humor. Popi je, s druge strane, bila pod velikim uticajem svoje braće da
bi bila tako osetljiva.
Rodžer je bio najgori - i naravno najbolji. On je bio njen najžešći zaštitnik, ali
je previše bio nestašan i stalno je zbijao šale sa svima da bi se uopšte pomislilo
kako je ozbiljan. Bio je i pametan, koliko i ona, ali je bio najstariji i njegove
godine dodatnog iskustva, kao i obrazovanje, učinili su ga nedostižnim za sve
ostale. Na primer, on ne bi samo stavio žabu bratu u krevet, to bi bilo previše
obično za njega. Ne! Kada bi Rodžer pribegavao vodozemcima, pobrinuo bi se da

~ 67 ~
oni padaju sa neba, ili makar sa plafona i to na Ričardovu glavu. Popi i dalje nije
bila sigurna kako je uspevao to da uradi sa takvom preciznošću.
Zatim je postojalo nešto što je on nazivao svojim krunskim draguljem. Proveo
je šest meseci tajno podučavajući Popi lažnim rečima, koje je ona poslušno učila
i pisala je stvari kao što su:

ZABRĐE, IMENICA, UKUSNA KORICA KOJA SE STVARA

OD ZAGORELOG ŠEĆERA NA PUDINGU.
ILI
PITAVO, PRILOG, SKORO, UMALO.

Objavio je da je njegov život gotov i da je uspeo u životu kada je jednog dana

ona prišla njihovoj majci i pitala: „Da li je krem od jabuka pitavo gotov? Znaš
kako zvonim kada se na njemu uhvati zabrđe.”
Majka se onesvestila na licu mesta, a otac, kada je saznao za dužinu i obim
Rodžerove pripreme, nije bio siguran da li uopšte može da ga kazni kada je imao
tako dobro smišljen i razrađen plan. Čak je uzimao u obzir to da bi takva
marljivost mogla i da se nagradi. I zaista, Rodžer bi možda i dobio taj novi mač
za kojim je žudeo da to nije načula gospođa Bridžerton. Snagom, koju niko nije
ni znao da ima, udarila je svog muža po zadnjem delu glave i upitala: „Da li si ti
čuo svoju ćerku? Govori sa sluškinjama o pljivarinama i funjamima!”
„Ona posebno voli pljivarine”, rekao je Rodžer zlobno se smeškajući.
Gospodin Bridžerton se okrenuo ka njemu uzdahnuvši i zarežavši. „Da li
shvataš da sada moram da te kaznim?”
Popi nikada nije tačno saznala koju je kaznu za njega izabrao gospodin
Bridžerton, ali se sećala da je Rodžer nekoliko nedelja izuzetno smrdeo na
kokošinjac, što je dokazivalo da je njegova kazna odgovarala njegovom zločinu,
dok je majka tražila od njega da hiljadu puta napiše u svesku: Ja neću funjamiti
svoju sestru...
Međutim, on je to morao da uradi samo devetsto puta. Popi se ušunjala da mu
pomogne, uzela je pero i napisala sto rečenica umesto njega.
On je bio njen omiljeni brat. Uradila bi bilo šta za njega.
Želela je da i dalje može nešto da učini za njega. Čak i sada, nakon pet godina,
bilo je tako teško poverovati da ga više nema.
Uzdahnula je, a zatim još jednom i još jednom, dok je besciljno hodala po
kabini. Kapetan Džejms joj nije rekao u koje vreme obično večera, ali nakon što
je sat otkucao sedam, pa osam, zatim devet sati, zaključila je da nema svrhe da
mu sačuva puding. Popi je uzela veće parče pite, a zatim je privukla stolicu blizu
prozora da bi mogla da gleda napolje dok jede.

~ 68 ~
 „Moji komplimenti kuvaru”, mrmljala je bacajući pogled na drugo parče pite
koje je stajalo na stolu. „Ukoliko se ne vrati do...”
Deset, zaključila je. Ukoliko se kapetan ne vrati do deset, ona će pojesti i
njegovo parče pite. To je bilo pravedno.
U međuvremenu, uzimaće male zalogaje. Možda će uspeti da joj potraje dok
ne...
Pogledala je svoj prazan tanjir. Nema veze. Nikada nije bila u stanju da joj
slatkiši dugo traju. Ričard je bio potpuno drugačiji od nje, on je uživao u svakom
zalogaju do kraja, a tada bi zastenjao od zadovoljstva, ne zato što je puding bio
izuzetno ukusan (mada jeste; njihov kuvar je imao poseban talenat za slatkiše),
već više da bi mučio svoju manje strpljivu braću i sestru. Popi je jednom ukrala
jedan njegov kolačić, što zbog besa, što zbog gladi, i kada je on to primetio,
zveknuo ju je.
Zatim je otac zveknuo njega.
Bilo je vredno toga. Čak i kada ju je majka uzela na stranu i održala joj
predavanje o tome kako se dame ponašaju, bilo je vredno toga. Jedino što bi bilo
još bolje od toga jeste da je Popi i sama mogla da zvekne nekoga.
„Zveknuti”, rekla je naglas. Volela je tu reč. Zvučala je baš kao ono što je
označavala. Onomatopeja. Bila je to još jedna reč koju je volela.
Čudno, ona nije zvučala kao ono što je označavala. Onomatopeja bi trebalo
da bude neka puzeća stvar sa dlakavim nogama, a ne stilska figura.
Pogledala je tanjir u svojoj ruci. „Tanjir”, rekla je. Ne, ni on nije zvučao kao
ono što je bio. „Činija?”
Blagi bože, razgovarala je sa posuđem.
Da li joj je ikada bilo toliko dosadno?
Bila je na brodu, za ime sveta, na puta ka egzotičnim predelima i ne bi trebalo
da se oseća kao da joj se mozak isušuje. Trebalo bi da oseća...
Pa... trebalo bi da oseća užas, ali to je već osetila. Zar sada nije zaslužila malo
uzbuđenja? Svakako ga je zaslužila.
„Da, jesam”, čvrsto je rekla.
„Jeste li?”, začuo se veseli glas kapetana Džejmsa.
Popi je vrisnula od iznenađenja i skočila skoro pola metra uvis. Pravo je čudo
kako nije ispustila svoj desertni tanjir. „Kako ste tako tiho ušli?”, pitala je. Mada,
iskreno rečeno, to jeste zvučalo više kao optužba.
Kapetan je samo slegnuo ramenima. „Da li ste jeli?”, pitao ju je. „Jesam”,
rekla je Popi, još uvek čekajući da joj se puls vrati u normalu. Mahnula je rukom
prema stolu. „Sačuvala sam nešto za vas. Ne znam da li je još toplo.”
„Verovatno ne”, rekao je idući pravo ka stolu. Nije zvučao zabrinuto. „Ah...”
Rekao je zadovoljno. „Piletina u braon sosu, moje omiljeno jelo.” Popi je naglo
okrenula glavu.
~ 69 ~
 On ju je neobično pogledao. „Nešto nije u redu?”
„Piletina u braon sosu? Tako se zaista zove?”
„A kako biste je vi nazvali?”
Popi je zinula da nešto kaže i tako je stajala još dve sekunde, pa je najzad
napravila smiren pokret rukama i rekla: „Nije važno.”
Kapetan je slegnuo ramenima, ravnodušan prema krivudanjima u njenom
govoru, i navalio je na hranu brzinom čoveka koji je proveo čitav dan radeći.
„Piletina u braon sosu”, rekla je Popi sama sebi. „Ko bi to rekao?” Kapetan je
zastao sa viljuškom na pola puta do usta. „Da li vi imate neki problem sa
hranom?”
„Ne”, rekla je. „Ne. Samo...” Odmahnula je glavom. „Ma ništa! Ceo dan
pričam sama sa sobom.”
Uzeo je zalogaj i klimnuo glavom. „Suprotno od svih onih ljudi koje nikada
nećete imati mogućnost da upoznate?”
Stisla je usne pokušavajući - i verovatno ne uspevajući u tome - da deluje
ozbiljno. „Sada ste mi pokvarili čitavu zabavu.”
Osmehnuo se ne baš pokajnički.
„Vidim da vas to izuzetno muči.”
„Gospođice Bridžerton, vi me uvek mučite.”
Dozvolila je sebi da nadmeno podigne bradu. „Onda ovo mogu računati kao
dobar dan.”
Kapetan je uzeo veliki gutljaj vina, a zatim je rukom prikrio podrigivanje.
„Slobodno.”
Popi je rukom tapšala po svojoj butini, trudeći se da ne izgleda kao da nema
šta da radi nego da ga posmatra kako jede (kada su, naravno, oboje znali da ona
nema šta drugo da radi nego da posmatra njega kako jede). Osetila se smešno
neobično, pa se ponovo okrenula ka prozoru i pretvarala se kao da gleda kroz
njega. Pretpostavljala je da je zaista i gledala kroz prozor, ali se vidik nije
promenio tokom poslednja dva sata, tako da je više gledala u staklo. „Prilično ste
kasno došli”, najzad je rekla.
Njegov glas se začuo iza nje, topao, pun i užasno izazivački. „Da li sam vam
nedostajao?”
„Naravno da niste.” Okrenula se, pokušavajući da zadrži nezainteresovani
izgled. „Samo sam radoznala.”
Osmehnuo se i to je bilo očaravajuće. Popi je veoma lako mogla da zamisli
makar desetak dama koje bi se zbog toga onesvestile. „Vi ste uvek radoznali, zar
ne?”, promrmljao je.
Istog trena je postala sumnjičava. „Ne govorite to kao uvredu?”

~ 70 ~
 „To nije uvreda”, rekao je veoma jasno. „Kada bi više ljudi bilo radoznalo,
mi bismo bili napredniji kao vrsta.”
Zakoračila je prema njemu, a da toga i nije bila svesna. „Šta hoćete da
kažete?”
Nagnuo je glavu na stranu. „Teško je reći. Međutim, mislim da bismo do sada
mogli da putujemo po svetu u letećim mašinama.”
Pa, to je bila najsmešnija stvar koju je ona ikada čula. Sručila se na stolicu
prekoputa njega i rekla: „To je najsmešnija stvar koju sam ikada čula.” Zakikotao
se. „Očigledno je da niste dovoljno radoznali.”
„Reći ću vam...” Popi se mrštila dok je neobična naprava sa krilima,
točkovima i možda sa malo vatre igrala u njenoj mašti. To je bilo dovoljno da joj
odvuče pažnju od njenog prvobitnog odgovora, kojim je trebalo da se odbrani.
Odrasla je sa četiri brata, i njen prvobitni cilj uvek je bio da odbrani sebe. „Da
li mislite da je to moguće?”, pitala je. Nagnula se napred, ruke je naslonila na sto
i prekrstila ih ispred sebe. „Leteće mašine?”
„Ne vidim zašto da ne. Ptice to rade.”
„Ptice imaju krila.”
Slegnuo je ramenima. „Mi možemo napraviti krila.”
„Zašto to onda nismo uradili?”
„Ljudi pokušavaju.”
Zatreptala je. „Zaista?”
Klimnuo je glavom.
Ljudi su napravili krila i pokušavali da lete, a ona to nije znala? Nepravda je
bila zapanjujuća. „Niko mi ništa ne govori”, gunđala je.
Prasnuo je u smeh. „Teško mi je da poverujem u to.”
Skupila je oči, možda po deseti put u toku razgovora. „Zašto?”
„Zbog malopre pomenute radoznalosti.”
„Samo zato što ja pitam, ne mora da znači da mi ljudi govore stvari.” Nagnuo
je glavu na stranu. „Da li pitate bilo koga o tome da li ljudi prave krila?”
„Naravno da ne.”
„Onda se ne možete žaliti.”
„Zato što ja i nisam znala da bih to pitala”, bunila se, pre nego što je nešto
rekao. „Osoba mora da ima određeni nivo znanja pre nego što postavi razumno
pitanje.”
„Tačno”, promrmljao je kapetan Džejms.
„A jasno je, sve i da to ne kažem”, nastavila je Popi, tek pomalo smekšavši
zbog toga što se lako složio, „da mi nije bila ukazana prilika da učim fiziku.”
„Da li vi to želite?”
„Da učim fiziku?”
~ 71 ~
 Napravio je dvorski pokret rukom.
„Nije u tome poenta”, rekla je.
„Pa, zapravo jeste, pošto se odnosi na aerodinamiku.”
„To vam upravo i govorim!” Uperila je prst prema njemu tako iznenada da je
on zatreptao. „Nisam čak ni znala da se tako kaže.”
„To je jasno samo po sebi”, rekao je. „Nije potrebno da...”
„Nije u tome poenta.”
„Ponovo sa poentama”, rekao je zvučeći skoro zadivljeno.
Namrštila se. „Mogu da zaključim koje je značenje kada ga kažete. Nije u
tome...” Zagrizla je jezik.
„Poenta?”, hteo je da pomogne.
Pogledala ga je. „Trebalo bi da i ženama bude dozvoljeno da se podjednako
obrazuju”, rekla je naglašavajući. „Onima koje to žele.”
„Ja se protiv toga ne bunim”, rekao je kapetan pružajući ruku da uzme svoje
parče pite. „Smešno malo parče”, promrmljao je.
„Veoma je dobra”, rekla mu je.
„Uvek je dobra.” Uzeo je zalogaj. „Vaše parče je bilo veće?”
„Naravno.”
Pogledao ju je neodređeno klimajući glavom, kao da nije očekivao ništa
manje i Popi je tiho sedela dok on nije pojeo svoje parče pite.
„Da li uvek jedete tako kasno?”, pitala je kada se nagnuo na naslon stolice.
Podigao je pogled, skoro kao da je zaboravio da je ona tu. „Ne uvek.”
„Šta ste radili?”
Činilo se da ga je njeno pitanje malo zabavilo. „Sem što sam upravljao
brodom?”
„Nadala sam se da ćete mi možda reći šta podrazumeva upravljanje brodom?”
„Hoću”, iznenadio ju je kada je to rekao. „Samo ne večeras.” Zevnuo je i
istegao se i bilo je nečeg zapanjujuće prisnog u tom pokretu. Nijedan džentlmen
ne bi nikada to uradio u njenom prisustvu - naravno sem članova njene porodice.
„Izvinite”, promrmljao je trepćući kao da se tek tada setio da više nije imao
slobodu da se tako ponaša u svojim odajama.
Progutala je knedlu. „Mislim da ću se spremiti za spavanje.”
Klimnuo je glavom. Odjednom je izgledao iscrpljeno i Popi je bila zapanjena
kada je osetila nalet saosećanja. „Da li je ovo bio posebno iscrpljujući dan?”, čula
je sebe kako pita.
„Pomalo?”
„Da li je to bilo zbog mene?”

~ 72 ~
 Napuklo se osmehnuo. „Bojim se da ne mogu vas za sve da krivim, gospođice
Bridžerton.”
„Bez obzira na to koliko biste to hteli?”
„Ukoliko možete da nađete način da preuzmete odgovornost za pocepano
jedro, uznemirujući vetar i tri slučaja pokvarenog stomaka, bio bih
vam zahvalan.”
Skoro izvinjavajući se, rekla je: „Bojim se bi mi za vetar bio potreban
natprirodni talenat koji ja ne posedujem.”
„Za razliku od pocepanog jedra i pokvarenih stomaka?”
„Za to bih mogla da se pobrinem ukoliko bih imala malo vremena da
napravim plan.” Pomalo sarkastično je odmahnula rukom. „I pristup palubi.”
„Avaj, ja sam suviše okrutan.”
Naslonila je laktove na sto držeći glavu zamišljeno na rukama. „Ja ipak
mislim da to nije u vašoj prirodi.”
„Da budem okrutan?”
Klimnula je glavom.
Osmehnuo se, ali samo malo, kao da je bio suviše umoran da to izvede kako
treba. „Prošao je samo jedan dan, a ipak, vi me već suviše dobro poznajete,
gospođice Bridžerton.”
„Nekako mi se čini da sam samo zagrebala po površini.”
Radoznalo ju je pogledao. „Zvučite skoro kao da biste voleli da to uradite.”
Njihovi glasovi su postali mekši, oštre reči bile su izbrušene umorom - i možda
poštovanjem.
Popi je ustala uznemirena zbog te pomisli. Ona nije poštovala kapetana
Džejmsa. Nije to mogla. A svakako da ne bi trebalo da joj se dopada, bez obzira
na to koliko je bio dopadljiv.
Bila je umorna. Odbrana joj je bila na slabom nivou. „Kasno je”, rekla je.
„Da”, odgovorio je i čula ga je kako ustaje sa stolice dok je ona išla do
umivaonika s vodom, koji je Bili doneo negde između predjela i deserta. Morala
je da se umije i opere zube, kao i da očetka kosu. To je radila svake večeri i bila
je odlučna da će nastaviti sa svojom rutinom i na moru, bez obzira na to koliko je
bilo čudno sređivati se pred muškarcem.
A opet, bilo je čudno, što je manje neobično od onoga kako bi trebalo da bude.
Ono što se mora, mora se, rekla je sama sebi dok je uzimala prah za zube. To
je bilo sve. Ukoliko je morala da se navikne na njegovo prisustvo, to je bilo zato
što je to morala. Ona je bila praktična žena, nije se prepuštala histeriji i bila je
ponosna na sebe zbog toga; ukoliko je morala da pere zube pred muškarcem koga
je tek upoznala, neće plakati. Bacila je pogled preko ramena sigurna da je kapetan
nekako znao da ona razmišlja o njemu, ali činilo se da je on utonuo u misli o
svojim poslovima, dok je preturao po papirima na radnom stolu.
~ 73 ~
 Uz pomirljiv uzdah, Popi je pogledala svoj prst i sipala je na njega malo praha
od mente. Pitala se da li bi trebalo da menja ruke svaki put kad pere zube. Sav taj
prah bi mogao da joj iziritira kožu.
Vodila je računa o svojim zubima, pokvasila lice i kada je bila sigurna da
kapetan ne gleda, izvadila je ukosnice iz kose i prošla prstima kroz nju, trudeći da
radi nešto najbliže onome što bi radila četkom kod kuće. Kada je napravila
pletenicu za spavanje, nije ostalo ništa drugo nego da ode u krevet.
Okrenula se i zakoračila prema krevetu, ali on je bio nekako bliži nego što je
očekivala.
„Oh!”, uzviknula je. „Izvinite, ja...”
„Ne, u potpunosti je moja krivica. Nisam mislio da ćete se okrenuti i...”
Zakoračila je ulevo.
On je zakoračio udesno.
Oboje su ispustili čudne zvuke.
„Izvinite”, progunđao je.
Zakoračio je ulevo.
Ona je zakoračila udesno.
„Hoćemo li da plešemo?”, našalio se i ona bi nešto slično rekla, ali je brod
poskočio na talasu koji je naišao, zbog čega se spotakla i otišla u stranu, ali su je
spasle dve tople ruke, spustivši se na njen struk.
„Sada mi stvarno...” Podigla je pogled i to je bila takva greška! „Plešemo”,
prošaputala je.
Nisu se pomerili, nisu čak ni progovorili. Popi nije bila sigurna ni da li su
uopšte disali. Pogledi su bili zakovani, njegove oči bile su tako svetle,
tako zapanjujuće plave, da je Popi osećala kao da je upala u njih, usisana. Nije
se pomerila, ni milimetar, ali je ipak osetila to privlačenje.
„Da li volite da plešete?”, pitao je.
Klimnula je glavom. „Kada ima muzike.”
„Ne čujete je?”
„Ne mogu da je čujem.” Pitala se da li on zna da ona zapravo misli da ne sme
da je čuje. Zato što je muzika bila tu i ona ju je osetila na svojoj koži - ona vrsta
muzike koja dolazi od vetra i talasa. Kad bi ona bila neko drugi - ne, kada bi on
bio neko drugi - ovo bi bio trenutak satkan od romantike i iščekivanja, bez daha.
U nekom drugom životu, drugom svetu, on bi se nagnuo ka njoj.
Ona bi možda podigla pogled ka njemu.
Možda bi se poljubili...
To bi bilo izazovno. Skandalozno! Kako je smešno pomisliti da bi mogla biti
uništena samo jednim poljupcem da je bila u Londonu. Sada joj se to činilo tako
beznačajnim u poređenju sa tim da te otmu gusari.

~ 74 ~
 A opet, dok je zurila u kapetanove oči, to joj se uopšte nije činilo beznačajnim.
Zateturala se unazad, užasnuta smerom u kojem su išle njene misli, ali
njegove ruke su i dalje bile tamo, velike i tople na njenim kukovima, koje su je
održavale, ako ne na jednom mestu, onda makar stabilnom, bezbednom.
„Voda”, rekao je grubim glasom. „Malo je uzburkana večeras.”
Nije bilo tako, ali je ona cenila tu laž.
„Sada sam stabilna”, rekla je spuštajući jednu ruku na sto kako bi ga uverila
u to, ili možda sebe.
Pustio ju je i zakoračio ljubazno unazad. „Izvinite”, rekao je. „Obično nisam
tako nespretan.”
Još jedna laž, još jedna ljubaznost. Nije bio nespretan. Naprotiv; ona je bila ta
koja se spotakla. Trebalo je da mu uzvrati na njegovu velikodušnost svojom
rekavši šta se desilo, ali uspela je samo da kaže: „Završila sam sa prahom za
zube.”
Trebalo mu je više nego što je očekivala kako bi na to odgovorio, a kada je to
uradio, rasejano je rekao: „Naravno.” Zakoračio je, a ovog puta postarala se da
sačeka pola sekunde da bi mogla da vidi u kom pravcu ona da krene kako bi mu
se sklonila sa puta.
„Hvala”, dodao je.
Bilo je to veoma čudno. Što je, po Popinom mišljenju, i trebalo da bude.
„Idem u krevet”, rekla je.
Prao je zube, ali se okrenuo kako bi joj dao privatnosti. Zašto, nije bila
sigurna, pošto su oboje znali da će ona spavati u odeći. Međutim, to je bilo
uviđavno od njega i ponovo je to ukazivalo na njegovo džentlmensko ponašanje.
„Ušla sam u krevet”, rekla je.
Završio je sa zubima i okrenuo se. „Uskoro ću ugasiti fenjere.”
„Hvala.” Navukla je pokrivače do brade da bi mogla da spusti haljinu koja joj
se naborala, a da on to ne vidi. Spaliće ovu haljinu kada se bude vratila kući.
Možda će dati da joj se napravi ista, zato što joj se zaista dopadao materijal, ali
ova....
Biće spaljena.
Okrenula se na stranu, licem ka zidu, pružajući mu privatnost koju je i on njoj
dao. Ipak, mogla je da čuje svaki njegov pokret, kako namešta mesto za spavanje,
kako izuva čizme.
„Oh, jastuk!”, odjednom se setila. Zgrabila ga je i bacila preko ramena. „Evo!;
Čula je mek udarac, a zatim tiho gunđanje.
„Pravo u metu”, promrmljao je.
„Da li sam vas pogodila?”
„Direktno.”

~ 75 ~
Popi se osmehnula. „U lice?”
„Trebalo bi da imate toliko sreće.”
„Nisam mogla da vidim”, promrmljala je.
„U rame”, rekao joj je gaseći i poslednji fenjer. „A sada budite tihi i spavajte.”
Za pravo čudo, to je i uradila.

~ 76 ~
 9.

Problem je bio u tome, shvatio je Endru dok je narednog jutra okretao brod
tek toliko da se jedra napune vetrom, što Popi Bridžerton uopšte nije bila užasna.
Da je bila užasna, mogao bi da zatvori vrata kabine i zaboravi na nju.
Da je bila užasna, mogao je da oseti neko neodređeno i ne baš dostojanstveno
zadovoljstvo zbog njene neprilike.
Međutim, ona nije bila užasna. Ona je bila jedna smetnja ili bolje reći da je to
bilo njeno prisustvo - ali ona nije bila grozna.
I to je sve ovo činilo još težim.
Devojčina bezbednost sigurno je bila vredna cene koju je plaćala dosadom,
ali nekako se zbog toga nije osećao bolje što ju je zarobio u kabinu, sa samo par
knjiga i pogledom na okean.
Endru je bio budan već nekoliko sati; retko kad je spavao posle izlaska sunca.
Bili joj je verovatno do sada već doneo doručak i to je bilo nešto. Taj dečak nije
bio mnogo pričljiv, ali sada kada je prevazišao svoj strah od ženskog gosta,
sigurno je mogao malo da joj pravi društvo.
Makar neće morati da jede hladan doručak. Gospođica Bridžerton ne bi
ponovila tu grešku.
Nije bila od onih osoba koje bi istu grešku napravile dva puta.
Ipak, trebalo bi da proveri šta radi. To je bilo ljubazno. Ona je bila njegov
gost, na neki način.
Bez obzira na sve, on je u svakom slučaju bio odgovoran za nju. To je značilo
da se brine o njenom mentalnom i fizičkom zdravlju. Osim toga, setio se nečega
što će možda ublažiti monotoniju. Nije znao zašto se pre nije toga setio -
verovatno zato što je još uvek bio zaprepašćen neprilikom u kojoj su se našli.
Imao je drvenu slagalicu, napravljenu po uzoru na mape koje su postajale sve
popularnije u Londonu. Međutim, ova njegova je bila znatno složenija. Bilo mu
je potrebno nekoliko sati da je sastavi kada bi se toga latio. Nije to bilo puno, ali
će joj pomoći da ispuni vreme.
Dopašće joj se. Znao je to sa sigurnošću koju nije umeo da objasni, osim što
je znao da se njemu to dopalo, a činilo se da on i gospođica Bridžerton imaju nešto
zajedničko, vole da rešavaju probleme. Pretpostavljao je da bi njih dvoje bili
veoma dobri prijatelji da ona nije dovela u rizik nacionalne tajne kada je
neovlašćeno ušla u njegovu pećinu.
~ 77 ~
 Ili da je on nije kidnapovao.
„Dženkinse, preuzmi kormilo”, pozvao ga je, ne obraćajući pažnju na
nesiguran pogled svog prvog oficira. Endru je počeo često da predaje kormilo u
odnosu na uobičajene plovidbe. Međutim, nije postojao nikakav zakon koji bi
govorio da kapetan mora da provodi određenu količinu vremena na...
„Oh, za ime boga”, promrmljao je. Nije morao nikome to da objašnjava, a
posebno ne sebi.
Hvala bogu pa je Dženkins preuzeo komandu bez komentara i Endru je
preskakao po dve stepenice do glavne palube, a zatim po tri do svoje kabine.
Oštro je pokucao pre nego što je gurnuo ključ u bravu i ušao unutra ne pruživši
priliku gospođici Bridžerton da odgovori na kucanje.
Sedela je za stolom, njena kestenjasta kosa bila je nasumično uhvaćena
ukosnicama. Oskudni ostaci njenog doručka - tri jagode i parče tosta - nalazili su
se na poslužavniku ispred nje.
„Ne volite jagode?”, pitao ju je uzimajući najveću.
Podigla je pogled sa knjige koju je čitala. „Od njih mi je loše.”
„Zanimljivo.” Uzeo je zalogaj. „Isto je tako mojoj snaji. Nisam to video, ali
Edvard - moj brat - kaže da je to prizor za izbegavanje.”
Obeležila je dokle je stigla u knjizi - mali vodič kroz Lisabon, primetio je;
prilično praktično od nje, iako on nije planirao da je pustio ni da
dotakne portugalsko tlo - a zatim ju je spustila. „Pretpostavljam da je to prizor
koji niko ne želi da vidi.”
„Zaista.” Slegnuo je ramenima. „Verujem da je upotrebio reč jezivo, a moj
brat nije sklon hiperboli.”
„Za razliku od vas?”
Stavio je ruku na srce. „Ja preterujem samo kada je to apsolutno neophodno.”
„Zvuči kao da je vaš brat divan.”
„On je oženjen”, odmah je uzvratio Endru.
„To ga čini manje divnim?” Činilo se da joj je sve ovo veoma zabavno, što je
trebalo da ga iznervira, ali on se samo osećao... neprijatno?
Nezrelo?
Prošlo je mnogo vremena od kada ga je njegov spretni jezik tako izdao.
Međutim, hvala bogu, gospođica Bridžerton kao da nije zahtevala odgovor.
Ona je gurnula svoj tanjir ka njemu. „Uzmite sve ako želite.”
Endru je prihvatio njenu ponudu i progutao je celu jagodu, samo mu je
peteljka ostala u ruci. Stavio ju je na tanjir, naslonio bok na sto i pitao: „Da li ste
vi jezivi?”
Iznenađeno se nasmejala. „Ovog minuta?”
Dodirnuo je glavu pozdravljajući njen odgovor.

~ 78 ~
 „Ne”, rekla je, malo, humora činilo je njen glas očaravajuće toplim. „Sve
počne da me svrbi i ponekad mi nestane daha. To je nešto što bih radije
izbegla dok sam zatvorena u ovoj kabini, iskreno rečeno.”
„Reći ću kuvaru”, rekao je Endru jedući poslednju jagodu. „Može vam dati
nešto drugo.”
„Hvala vam. To bi mi značilo.”
Pogledao je na trenutak, a zatim rekao: „Uznemirujuće smo civilizovani, zar
ne?”
„Uznemirujuća je činjenica što to smatramo uznemirujućim”, uzvratila je.
„Toliko toga se može raščlaniti u tom komentaru”, rekao je odgurnuvši se od ivicu
stola, „ali avaj, ja nemam vremena za to.”
„A ipak ste našli malo vremena za mene”, primetila je. „Čemu dugujem to
zadovoljstvo da me počastite svojim društvom?”
„Zadovoljstvo, dakle?”, promrmljao je uputivši se ka svom ormanu. Nije joj
dozvolio da odgovori pre nego što je rekao: „Ne? Tek će biti.”
„O čemu vi to govorite?”
Uživao je u njenom zbunjenom tonu, ali se nije trudio da održi razgovor dok
je preturao po svojim stvarima. Prošlo je dosta vremena od kada je poslednji put
izvadio tu slagalicu i ona je bila gurnuta na dno ormana iza polomljenog
kaleidoskopa i para čarapa. Drveni delovi su bili u somotskoj vrećici ljubičaste
boje sa zlatnom uzicom. Sve u svemu, prilično otmeno. Spustio je na sto. „Mislio
sam da ćete možda uživati u ovome.” Pogledala je somotsku vrećicu, a zatim
njega, pa je upitno podigla obrve. „To je mapa u delovima”, rekao joj je.
„Šta?”
„Da li ste ikada to videli?”
Odmahnula je glavom, pa je otvorila vrećicu i pustila da drveni delovi padnu
na sto. „Bile su veoma popularne pre deset godina”, objasnio je. „Izrađivač mapa
po imenu Spilsberi zakačio je mapu na drvenu ploču, a zatim je isekao zemlje i
mora po granicama. Mislio je da će to biti korisno pri podučavanju geografije.
Mislim da je prvih nekoliko otišlo kraljevskoj porodici.”
„Oh, znam o čemu pričate!”, uzviknula je. „Međutim, one koje sam ja videla
nisu imale ni približno ovoliko delova.”
„Da, ova je jedinstvena. Ja sam je sam poručio.” Seo je dijagonalno od nje i
rasporedio je nekoliko delića, okrećući ih tako da može da se vidi mapa. „Većina
isečenih mapa sečena je duž granica - nacionalnih granica, reka, obala - tog tipa.
Ja već dovoljno znam geografiju, ali ipak volim da sastavljam stvari, pa sam
zahtevao da moja mapa umesto po granicama bude isečena na mnogo malih
proizvoljnih delova.”

~ 79 ~
 Usne su joj se od čuda otvorile i ona je podigla nekoliko delića. „I onda morate
da ih uklopite”, rekla je skoro sa poštovanjem. „Pa to je briljantno! Koliko ovde
ima delova?”
„Petsto.”
„Nikada ne bih rekla!”
„Otprilike”, priznao je skromno Endru. „Ja ih nisam brojao.”
„Ja ću ih izbrojati”, rekla je gospođica Bridžerton. „Nije kao da nemam
dovoljno vremena.”
Činilo se da to nije rekla kao žaljenje, pa je on okrenuo na lice još nekoliko
komada i rekao: „Najbolji način da počnete je da tražite...”
„Ne, nemojte mi reći!”, presekla gaje. „Želim to sama da shvatim.” Podigla
je jedan komad i pogledala ga žmureći na jedno oko.
„Slova su mala”, rekao je.
„Moje oči su mlade.” Podigla je pogled, malopre pomenute oči su blistale od
oduševljenja. „Piše IK. Nije baš od pomoći, ali je plavo, pa može da bude od
BALTIK. ILI ATLANTIK.”
„Ili PACIFIK.”
Izgledala je iznenađeno. „Koliko je velika mapa?”
„Čitav poznati svet”, rekao joj je pomalo iznenađen hvalisanjem u svom
glasu. Bio je ponosan na svoju slagalicu; koliko je njemu bilo poznato,
nijedna mapa nije bila podeljena u toliko delova. Ipak, nije se zbog toga hvalio,
a nije ni zato što je ona bilo očigledno toliko srećna, po prvi put od kako ju
je upoznao. Bilo je to...
Blagi bože, on je želeo da je zadivi.
Skočio je na noge. „Moram da se vratim.”
„Da, dobro”, rasejano je rekla, daleko više zainteresovana za slagalicu nego
za bilo šta što on ima da kaže, „Ja ću biti ovde, kao što znate.”
Posmatrao ju je dok je išao ka vratima. Nije nijednom bacila pogled na njega.
Trebalo bi da mu bude drago što ona nije primetila njegovu naglu promenu u
držanju. „Bili će po podne doneti nešto za jelo”, rekao je.
„To će biti lepo.” Podigla je jedan deo slagalice i proučavala ga, uzela je
gutljaj čaja pre nego što ga je spustila i uzela drugi.
Potapšao je kvaku. „Da li imate nešto omiljeno?”
„Hmmm?”
„Oko hrane. Da li ima nešto drugo što ne volite? Naravno, sem jagoda.”
Podigla je pogled i zatreptala, kao da je bila iznenađena što je on još uvek tu.
„Nešto baš ne volim špargle, ukoliko me to pitate.”
„Teško da ćete to naći na brodu”, rekao je. „Zaista se trudimo da imamo voće
i povrće, ali nikada nešto tako skupo.”

~ 80 ~
 Slegnula je ramenima i okrenula se ka slagalici. „Sigurna sam da je sve sasvim
u redu.”
„Dobro.” Pročistio je grlo. „Drago mi je da vam dobro ide. Jasno mi je da ovo
nije neka idealna situacija.”
„Mmmm-hmm.”
Nagnuo je glavu na stranu i posmatrao je dok je okretala delove slagalice
licem gore. „Šteta što nemam još neku slagalicu”, rekao je.
„Hmmm.”
„Onda, idem ja.”
„Hmmm-mmm.” Ovo poslednje čulo se dok je spuštala i podizala glavu kao
da je govorila: Doviđenja!
„Pa”, rekao je smrknuto. „Doviđenja!”
Podigla je ruku u znak pozdrava, mada je njena pažnja ostala prikovana za
drvene delove. „Doviđenja!”
Endru je iz kabine izašao u hodnik, zatvorio je dobro vrata i zaključao ih.
Naravno da je mogla da izađe. Bilo bi neodgovorno od njega da je ostavi ovde
bez mogućnosti da se izbavi odatle u nekom hitnom slučaju. Infiniti nije nikada
imao problem, ali na moru se uvek mora biti oprezan.
Otključao je vrata i brzo uleteo unutra. „Vi znate da imate ključ?”
To joj je privuklo pažnju. „Molim?”
„Ključ. Nalazi se u prvoj fioci. Verovatno neće doći do toga, ali u slučaju
opasnosti, bili biste u stanju da izađete iz kabine.”
„Vi ne biste došli po mene?”
„Pa... ja bih pokušao...” Odjednom se osetio veoma neobično. To nije bilo
prijatno - niti poznato - osećanje. „Ili bih poslao nekoga. Međutim, važno je da
imate mogućnost da napustiti kabinu ukoliko je to neophodno.”
„Hoćete da kažete”, rekla je, „da imate poverenja u mene da neću napustiti
kabinu.”
Nije baš razmišljao na taj način, ali... „Da”, odgovorio je. „Pretpostavljam da
je tako.”
„To je lepo znati.”
Zurio je u nju. Šta je to, dođavola, značilo?
„Hvala za slagalicu”, rekla je menjajući temu neprijatnom brzinom. „Nisam
sigurna da li sam to već rekla. Zaista veoma ljubazno od vas.”
„Nije to ništa”, rekao je, ali je malo trgao glavu i ramena. I osetio je i toplinu
u obrazima.
Osmehnula se - bio je to divan, topao osmeh koji je dolazio iz dubine njenih
očiju i on je pomislio da su sličnije boji mahovine nego lišća, a možda je to bilo
samo zbog svetlosti koja je dolazila kroz prozor...

~ 81 ~
 „Zar niste rekli da morate da idete?”, podsetila ga je.
Trepnuo je. „Da, naravno!” Malo je protresao glavom. „Samo sam se malo
zamislio.”
Ponovo se osmehnula, ovog puta to je bilo pomalo veseli osmeh, ili možda
nestrpljenje. Bilo je jasno da želi da ga se otarasi.
„Onda, idem ja.” Brzo se naklonio glavom i krenuo je ka vratima.
„Oh, sačekajte!”, pozvala je.
Okrenuo se, ali nerado, potpuno nerado. „Da?”
Pokazala je rukama prema doručku. „Da li bi vam smetalo da ponesete
poslužavnik? Trebaće mi više mesta za slagalicu, zar ne?”
„Poslužavnik”, ponovio je tupo. Želela je da on ponese njen poslužavnik. On
je bio kapetan ovog prokletog broda.
„To bi mi veoma značilo.”
Pogledao je poslužavnik. „Do večeras, gospođice Bridžerton.”
Do večeras. Apsolutno. Pre toga se neće vraćati kod nje. Bio je siguran da to
neće učiniti.

Popi je bila otprilike na četvrtini slagalice kad je čula oštro kucanje na

vratima, nakon čega se čuo zvuk otključavanja brave.
„Kapetane Džejmse!”, rekla je pomalo iznenađeno. Kao i uvek on je izgledao
neverovatno zgodno. Šta je bilo to u vezi sa muškarcima i njihovom kosom
razbarušenom vetrom? I za razliku od jutros, košulja mu je bila otkopčana kod
vrata. To joj zaista nije smetalo, ali je iz ljubaznosti sklonila pogled i usmerila
pažnju na deo slagalice koju je držala u ruci. Mislila je da je to deo Kanade, ili
možda Japana.
„Mislili ste da je Bili?”, pitao je.
„Ne, on nikada ne bi tako autoritativno kucao. Samo, rekli ste da se nećete do
večeras vraćati.”
Pročistio je grlo i pokazao prema najdaljem zidu. „Moram da uzmem nešto iz
mog ormana.”
„Možda kravatu”, promrmljala je.
Viđala je samo svoju braću sa tako raskopčanom košuljom. Međutim, njena
braća nisu ovako izgledala. Ili ukoliko jesu, nju to nije zanimalo.
Što se tiče kapetana - pa, već je morala da prizna sebi da on dobro izgleda.
Dokle god to ne prizna njemu, nema oko čega da se brine.
Dodirnuo je svoj vrat i ona je pretpostavila kako je zaboravio da je skinuo
kravatu. „Na brodu često odbacimo formalnosti.”
„Da li je danas toplo?”
„Kada se stoji na suncu, jeste.”
~ 82 ~
 Verovatno je zbog toga njegova kosa imala zlatne pramenove. Kladila se da
nije bila tako sjajna kada je celu godinu provodio u Engleskoj.
Sjajna? Morala je malo da razmrda svoje misli. Takvi pridevi nisu imali šta
da rade u njenoj glavi dok je zarobljena na ovom brodu. To je bilo nestvarno i
smešno i...
Tačno, dođavola! Zar gusari ne bi trebalo da budu prljavi i grubi? Kapetan
Džejms je izgledao kao će da ide na čaj kod kraljice, ukoliko bi stavio kravatu.
Posmatrala ga je dok je preturao po svom ormanu. Bio joj je okrenut leđima i
ona je mogla slobodno da zuri u njega. Nakon nekoliko trenutaka, izvadio je
nešto, ali je to gurnuo u džep pre nego što je ona uspela da vidi šta je.
Vratila je pogled ka slagalici kada se okrenuo.
„Kako ide?”, pitao je.
„Veoma dobro, hvala”, rekla je sa olakšanjem pošto je nije uhvatio kako pilji
u njega. „Počela sam sa ivičnim delovima.” Bacila je pogled na svoj rad. Bila je
prilično ponosna na pravougaoni okvir koji je napravila.
Začuo se glas iza nje. „Uvek stabilan plan.”
Iznenadila se. Nije znala da je tako blizu. „Ovaj... pokušavala sam da ostale
delove organizujem po boji. Ipak, teško je. Većina je svetla i...”
Zašto je bio tako topao? Nije je čak ni dodirivao, ali je ona mogla da oseti
kako iz njega isijava toplota. Nije se usuđivala da se okrene, ali koliko blizu je on
stajao?
Pročistila je grlo. „Teško mi je da razlikujem rože i ovu nijansu.” Podigla je
deo na kome su očigledno bili i voda i kopno. Jedan ugao je bio svetloplav, a
ostatak je bio neka nijansa boje breskve.
„Ovaj je definitivno rože”, rekao joj je blizu uveta, a onda se nagnuo napred,
ispružio je ruku pored nje da bi uzeo trouglasti deo sa gomile. Lan njegove košulje
okrznuo joj je zadnji deo glave i na trenutak ona nije mogla da se seti kako da
diše.
Nije mogla da se seti da li ume da diše.
Stavio je taj deo na njenu gomilu sa roze delovima i sklonio ruku, lagano joj
okrznuvši rame.
Telom su joj prošli trnci.
Bilo je toplo. Sunce se konačno podiglo dovoljno visoko da prozori više nisu
bili u magli, ali kabina se grejala celo jutro. Bila je toliko zadubljena u slagalicu
da to i nije primetila. Međutim, sada je imala to peckavo osećanje koje čovek ima
kada poželi da popije nešto hladno. I dosta slično onome koje je ona imala kada
nikako nije mogla da ignoriše štucanje, iako bi joj majka govorila: „Samo
zaboravi na to i nestaće.” Nije mogla da to ne primećuje, kao ni njega, koji je bio
skandalozno blizu.

~ 83 ~
 Kapetan je krenuo da uzme još jedan deo, ovog puta boje lavande, ali bio je
dalje od prethodnog i kada se okrenula, videla je da je njegova glava odmah pored
njene. Ukoliko bi se on okrenuo... Ukoliko bi se ona okrenula...
To bi bio poljubac.
„Prestanite!”, povikala je.
Ispravio se. „Nešto nije u redu?”
„Ne”, rekla je potpuno užasnuta svojim ispadom. „Ne. Ne” Pokušala je da ne
kaže poslednje ne, ali imala je utisak da nije uspela u tome. Pročistila je grlo i još
nekoliko trenutaka je dolazila sebi, pre nego što je ponovo progovorila, a kada je
to učinila, raširila je prste na rukama i oslonila se na njih da bi bila stabilna.
„Jednostavno želim da sama ovo uradim. Ne želim nikakvu pomoć.”
Pomerio se iza nje i kada ga je pogledala u lice, osetila je olakšanje jer je
videla da nije bilo ničeg zavodničkog, niti izazivačkog, niti čak znalačkog
na njemu. Izraz lica mu je bio skoro glup.
„Izvinite”, rekao je. „Volim ovakve stvari.”
„To... to je u redu”, rekla je mrzeći to što joj se u glasu začulo mucanje.
„Samo... nemojte više.”
Odmaknuo se i ona je pomislila da se uputio ka vratima, ali odjednom se
zaustavio, okrenuo i stavio ruke na naslon stolice koja se nalazila prekoputa nje.
„Zašto ste toliko prijatni?”
Zatreptala je. „Molim?”
„Danas ste izuzetno ljubazni.” Zaškiljio je, ali nije delovao toliko sumnjičavo.
„U odnosu na...”
Nagnuo je glavu na stranu, kao da nije o tome razmišljao ranije. „Kada ste
stigli, pretpostavljam.”
„Mislite u vreći?”
Rukom je to odbacio. „Da li je to zbog slagalice?”
„Pa...”, Popi je zastala ne znajući kako da odgovori na njegovo pitanje. Zašto
je bila prijatna? Taj izluđujući čovek ju je držao tu protiv njene volje - mada ona
nije mogla ništa protiv toga, ovde na otvorenom okeanu. Možda bi se drugačije
ponašala da je bila u nekoj gostionici ili kući - na nekom mestu sa kojeg bi mogla
da predvidi beg. Međutim, ovde na brodu, nije imala ništa od toga da se protivi.
Ne, kada je morala da provede dve nedelje u njegovom društvu.
Pogledala je kapetana, nadajući se da je dovoljno dugo odugovlačila da bi on
otišao, ali ne, on još uvek zurio u nju svojim svetloplavim očima i čekao odgovor.
„Pretpostavljam”, pažljivo je rekla, „da je to zato što nema razloga da ne
budem prijatna. Ne mogu nigde da odem. Svakako ne mogu da pobegnem i
morala bih da budem idiot ukoliko bih mislila da bi mi bilo bolje samoj u
Portugaliji nego sa vašom zaštitom. Tako da, dopadalo vam se to ili
ne, zaglavljena sam ovde sa vama.”
~ 84 ~
 Polako je klimnuo glavom. „Kao što sam i ja sa vama.”
„Oh”, dodala je posebno naglašavajući, „i to mi se ne dopada.”
Povukao je bradu unazad, što je još više naglašavalo njegov zbunjeni izgled.
„Rekla sam dopadalo se to ili ne”, objasnila je. „Želim da bude jasno da mi
se ne dopada.”
„Primljeno k znanju”, rekao je.
„Ipak”, dodala je ustajući, „vi ste se ponašali prema meni sa izvesnom dozom
poštovanja, pa ja nastojim da uzvratim istom merom.”
Podigao je jednu obrvu. „Samo sa izvesnom dozom?”
Napravila je isti izraz lica kao i on. „Vi i dalje spavate u ovoj sobi, zar ne?”
„Zbog vaše bezbednosti”, podsetio ju je.
„Vrata se zaključavaju.”
„Ja ne spavam ispod palube.”
„Pošto sam videla do sada samo centimetar broda van ove kabine i hodnik
ispred nje, ne bih mogla da kažem da li bi ležajevi koji su ispod palube bili
pogodni.”
Snishodljivo se osmehnuo. „Verujte mi kada kažem da i kada biste mogli
slobodno da se krećete po Infinitiju, ne bi vam bilo dopušteno da priđete ni blizu
kabinama za mornare.”
Glavom je pokazala prema vratima. „Izbrojala sam još tri kabine u ovom
delu.”
„Jeste. One su veoma male.”
„Ipak, dovoljne za dva muškarca, rekla bih. Zar Braun i Grin ne dele kabinu?”
„Ni Braun, ni Grin nisu kapetani ovog broda.”
„Vi, zapravo hoćete da kažete da je vaš ponos suviše velik da biste delili
kabinu.”
„Ja delim ovu kabinu sa vama’’
„To je odluka koju ja i dalje ne razumem.” Frknula je. „Vama je jasno da se
nalazimo na bilo kom drugom mestu, vi biste morali da se venčate sa mnom.”
Zbog toga se nacerio i to je bio smrtonosan, vragolasti osmeh. Nagnuo se
prema njoj. „Zašto, gospođice Bridžerton, da li vi to tražite moju ruku?”
„Ne!”, skoro je vrisnula. „Izvrćete moje reči.”
„Znam”, rekao je skoro saosećajući. „Vi to tako olakšavate.”
Namrštila se. „Povlačim sve što sam rekla o vama kao džentlmenu.”
On se još uvek osmehivao. Taj prokleti čovek je ovo smatrao zabavnim. Ili
bolje reći, on je smatrao da je ona zabavna, što je bilo još gore.
„Međutim”, rekao je, „odlučio sam da noćas spavam u mojoj navigatorskoj
kabini. Tamo zaista ima dva ležaja.”

~ 85 ~
 „Upravo ste rekli...”
Podigao je ruku. „Mudar čovek se nikad ne raspravlja kada se stvari razvijaju
u njegovu korist. Mislim da to isto važi i za žene.”
Prokletstvo, on je bio u pravu. Ipak... „Kako je došlo do te promene kod vas?”,
pitala je sumnjičavo.
„Oh, da vidimo... Boli me vrat, bole me leđa, kao i zbog činjenice da sam
skoro zaspao jutros za kormilom.”
„Stvarno?”
„Ne, ne stvarno”, uzvratio je. A onda je možda zarežao. „Ali sam to želeo.”
Popi je pokušala da deluje skrušeno. Zaista jeste. Međutim, bilo je
nečega prijatnog pri pomisli da je zaspao u toku dana, na dužnosti, tako da nije
uspela potpuno da ukloni razdraganost iz svog glasa.
Likovanje - upoznaj se sa Popi Bridžerton!
„Pobrinuo sam se za posadu”, rekao je kapetan Džejms, „i uveren sam da vas
niko neće uznemiravati.”
Skromno je klimnula glavom. Ona je pobedila. Pobedila je! Međutim,
poznavala je ovog čoveka i znala je da mora da mu dopusti da misli da je
to njegova pobeda. Uputila mu je lepi osmeh i rekla: „Hvala vam.”
Prekrstio je ruke. „Vi ćete, naravno držati vrata zaključana.”
„Kako vi želite.”
„I mora da vam bude jasno da je ovo i dalje moja kabina i da ću ulaziti u nju
tokom dana.”
„Sve vaše stvari su ovde”, ljubazno je promrmljala, mada je to malo pokvarila
kada je rekla: „Vidite kako sam sada prijatna?”

~ 86 ~
 10.

Prijatna - zaista? Ova devojka je nešto naumila. Šta god da je bilo u pitanju,
Endru nije mogao da pretpostavi šta je to. Verovao joj je kada je rekla da ne
planira bekstvo. Bila je suviše pametna za to. Pretpostavljao je da bi možda nešto
pokušala kada se budu vratili na britansko tlo, ali svakako ne pre toga.
Međutim, kada se budu vratili na britansko tlo... pa... i on će želeti da se
otarasi nje, zar ne?
„Da li je sve u redu?”, čuo je kako pita. „Odjednom izgledate tako skeptično.”
Pogledao ju je. Smeđa kosa, zelene oči, plava haljina... sve je bilo isto.
Međutim, on se osećao drugačije.
Ipak, to je bilo zbog nje, rekao je sebi. Iskreno, njeno prisustvo je pretvorilo
ovo putovanje u nešto što nijedno pre nije bilo, međutim, ona nije bila razlog
njegove nelagode. On se nije osećao kako treba već nekoliko meseci.
Nešto se u njemu pomerilo. Osećao se kao da je izvan ravnoteže - nemirno.
To je bio osećaj koji je obično tumačio kako je vreme da ponovo zaplovi. On
nije bio biće koje je moglo da ostane dugo na jednom mestu. To je bila osnovna
crta njegovog karaktera, kao što je to bio njegov nestašni humor, njegove plave
oči ili njegova oduševljenost svim što je bilo vezano za mehaniku. Zbog toga je
molio svoje roditelje da mu dopuste da se povuče sa Itona tokom poslednje godine
i pridruži se mornarici. Oni su mu to i dozvolili, mada je on znao da bi više voleli
da je završio fakultet.
Nisu čak ni pokušali da mu predlože da ide na Kembridž, uprkos činjenici da
je Endru oduvek gajio strast prema inženjerstvu i arhitekturi, a neka vrsta tutorstva
bi mu dobro došla.
Nikako ne bi uspeo da izdrži tri godine na univerzitetu. Makar, ne tada. Jedva
je mogao mirno da sedi. Predavanja i seminari za njega bili su pravo mučenje.
Ipak, bila je to drugačija vrsta nemira koja se odnedavno uselila u njegove
grudi. Potreba za promenom, da, ali ne stalnom promenom. Ponovo je pomislio
na tu kuću, onu za kojom je tako dugo čeznuo u zapećku svojih misli. Svaki put
bi se malo promenila kada bi pomislio na nju... bila bi tu neka drvena ograda, ili
neki novi deo od kamena... I nikada nije bio potpuno siguran koliko bi trebalo da
bude velika. Da li je želeo da živi sam? Ili bi želeo da ima porodicu? Ne bi mogla
da bude suviše mala, zaključio je. Čak i kada ne bi imao svoju porodicu, želeo je

~ 87 ~
dosta soba za svoje bratance i sestriće. Deci je bio potreban prostor da trče, da
istražuju. Njegovo detinjstvo je bilo veličanstveno.
Deca Roksbijevih i Bridžertonovih napravila su svoje malo pleme i imali su
čitavo prostranstvo da lutaju po njemu. Pecali su i pentrali se, bili su razni
prinčevi i vitezovi, gusari i kraljevi, i naravno Jovanka Orleanka, kraljica
Elizabeta, zato što je Bili Bridžerton odbijala da bude dama u nevolji.
Kada bi padala kiša, igrali su se raznih igara i gradili kule od karata; i Endru
je pretpostavljao da su tu bili i neki časovi u nekom trenutku, ali čak su i oni bili
prijatni zbog vrhunskih učitelja koje su izabrali njihovi roditelji. Razumeli su da
bi i učenje moglo biti zabavno i da ništa neće postići ropskom disciplinom, makar
ne sa decom od osam-devet godina.
Njegovi roditelji bili su izuzetno mudri ljudi. Kako ironično, pomislio je, i
logično što to niko od njihove dece nije shvatio sve dok i sami nisu odrasli.
Zaista je morao da ide i poseti svoju porodicu. Prošlo je suviše vremena.
„Kapetane Džejmse?”
„Izvinite.” Malo je protresao glavu da razbistri misli. „Samo sam mislio...”
Pa, iskreno, nije bilo razloga da joj ne kaže istinu. „Razmišljao sam o
svojoj porodici.”
„Ah, da, o vašem bratu”, rekla je naboravši pomalo nestašno lice. „O onome
koji preteruje. Koji je oženjen jezivom mrziteljkom jagoda.”
I tek tako ga je nasmejala. „Uveravam vas da ona nije jeziva. Zapravo, svidela
bi vam se. Ona...”
Zastao je. Hteo je da joj kaže kako je Sesilija prešla okean kako bi tražila svog
ranjenog brata, kako se pretvarala da je udata za čoveka koji je izgubio pamćenje
da bi mogla da ga neguje dok je bio povređen. Sesilija nije tada za sebe smatrala
da je hrabra, niti svojeglava - ni sada nije tako mislila - i često je govorila da bi
bila srećna da više nikada ne putuje dalje od 50 kilometara od kuće. Međutim,
kada bi bilo potrebno - kada bi to drugima bilo potrebno - našla bi snage za to.
Međutim, nije mogao da otkrije više informacija o svojoj porodici. Nije čak
trebalo ni da pominje Edvardovo ime, ali iskreno, koja porodica nije
imala Edvarda u svom bliskom porodičnom stablu? Međutim, kada bi počeo
da govori o Džordžu, Nikolasu i Meri... Ta kombinacija imena već je bila
nešto što ih razlikuje. A pomenuti Džordž bio je oženjen Popinom rođakom Bili...
„Da li vam nedostaju?”, pitala je gospođica Bridžerton.
„Moja porodica? Naravno. Sve vreme.”
„A ipak ste izabrali život na moru.”
Slegnuo je ramenima. „Volim i more.”
Zamislila se na trenutak, a zatim rekla: „Meni moja ne nedostaje previše.”
Pogledao ju je iskreno zapanjen.

~ 88 ~
 „Hoću da kažem, naravno da mi nedostaju. Međutim, u ovom trenutku i nije
trebalo da budem sa porodicom.”
„Ah da”, setio se. „Vi ste bili u poseti svojoj prijateljici u Čarmotu. Gospođi
Armitidž.”
Iznenađeno je trepnula. „Sećate se njenog imena?”
„Moram da vas vratim kod nje, zar ne?”
Otvorila je usta, ali je onda videla njegov izraz lica i shvatila...
„Pobogu, ženo, niste valjda mislili da ću vas ostaviti kod dokova?” Zagrizla
je usnu. „Pa...”
„Šta mislite kakav sam ja čovek?” Hodao je pomalo nervozno, besan zbog
toga što je ona mislila o njemu. „Dođavola, ženo, vi ste ta koja stalno insistira na
tome da sam ja džentlmen. Kako ste uopšte i pomislili da vas neću bezbedno
vratiti drugarici na kućni prag?”
„Vi ste me kidnapovali”, istakla je skoro ljubazno.
„Opet to”, prosiktao je.
Razrogačila je oči i napravila je zvuk koji je lako mogao da se prevede kao:
Niste samo to rekli.
Stavio je ruke na bokove. „Već smo ustanovili da nisam imao izbora.” Na to
je odgovorila slegnuvši samo jednim ramenom. „Tako vi kažete.” Pretpostavio je
da je tu u pravu, ali nije mogao da joj objasni. Ni njegovi roditelji nisu znali da je
poslednjih sedam godina radio u tajnoj službi.
Ipak, neće se upecati na njen mamac i ući u drugu raspravu o tome kako i
zašto se ona našla na Infinitiju. „Bez obzira ne sve”, rekao je izrazito
čvrstim tonom, „nećete biti ostavljeni na dokovima kao neki nepoželjni teret.
Nisam još uvek siguran kako ćemo vas odvesti do kuće, ali hoćemo, imate moju
reč.” Zurio je u nju i čekao njen odgovor, koji je usledio.
„Tehnički gledano”, rekla je, pažljivim izrazom nekoga ko hoda po iglama,
„ja jesam neželjeni teret.”
Bio mu je potreban trenutak da to svari. „To je nešto oko čega želite da se
raspravljate?”
„Pa, sigurno se neću prepirati oko toga da ne bi trebalo da me bezbedno vratite
u Brajar kuću, mada bi možda trebalo da budete oprezni.”
Podigao je obrve, setivši se koliko su puta njegova sestra - i snaja, i druga
snaja - širile nepotrebne savete.
„Elizabet nije baš tako sklona da, kao ja, popušta pred pravilima”, rekla je
gospođica Bridžerton. „Može lako da se desi da je pozvala vlasti.”
A da ne pominjemo čitavu porodicu Bridžerton, mrko je pomislio.
Vratila se stolu. „Verovatno ne bi bilo mnogo pametno da se približavate
kući.”

~ 89 ~
 Skoro da se nasmejao. „Da li se vi to brinete da bih mogao da budem
uhapšen?”
Frknula je. „Sasvim sam ubeđena da ćete pobeći zakonu.”
Nije bio siguran da li je to bio kompliment, ali nije bio siguran ni da nije.
Pročistio je grlo. „Trebalo bi da se vratim. Suviše stvari traži moju pažnju.”
Odsutno je klimnula glavom proučavajući nekoliko delova slagalice.
„Pretpostavljam da je tako. Iznenađena sam da ste toliko dugo ostali u kabini.”
Ne onoliko koliko je on bio.
„Trebalo bi da znate da ja i dalje nameravam da ovde večeram”, rekao je
klimajući glavom prema stolu, „mada se zaista čini da vas je slagalica potpuno
obuzela.”
Osmehnula se bez žaljenja. „Bojim se da ne mogu da se izvinjavam zbog.
toga”
„Niti bih ja to očekivao.” Bacio je pogled ka slagalici, video je deo koji je
predstavljao Orkadska ostrva i stavio ga na mesto.
Udarila ga je po ruci. „Prestanite! Vi ste ovo ranije radili.”
„Znam, ali šta da radim kada sam u ovome bolji od vas.”
Namrštila se tako čudesno da je on to morao ponovo da uradi. „Da li ste
otvarali prozore?”, pitao je nevino.
Okrenula se na stolici. „Oni se otvaraju?”
Zgrabio je još jedan deo slagalice i stavio ga na mesto. „Ne.” Osmehnuo se
kada se ona okrenula i zverski ga pogledala. „Izvinite. Ne mogu da odolim.”
„Očigledno ne”, gunđala je.
„To je bila Norveška”, rekao je uslužno.
„Vidim to.” A onda je, gunđajući i priznajući istovremeno, što je zasluživalo
aplauz, dodala: „Sada”
„Nikada nisam bio tamo”, rekao je veoma razdraganim tonom. Što će reći, na
njegov uobičajeni način.
„U Norveškoj?” Pokušala je da stavi jedan deo na najjužniju tačku Afrike.
„Ni ja.”
Osmehnuo se na to, pošto su oboje znali da nikada nije zakoračila nigde sem
Engleske. Makar ne na kopno. „Neće se uklopiti”, rekao je pun saveta. „Imate
tamo Južnu Ameriku.”
Gospođica Bridžerton se namrštila na deo koji je držala u ruci.
Imao je oblik romba, a zeleni trougao kopna štrcao je sa jedne strane. Ostali
deo bio je svetloplava voda. „Da li ste sigurni?”, pitala je. Zaškiljila je prema
malim slovima. „Tu je jedno R i jedno O. Mislila sam da je Rt dobre nade.”
„Ili Rt rog”, rekao je.

~ 90 ~
 „Pa to je zbunjujući”, rekla je pomalo ljutito. Spustila ih je brzo na sto. „Čovek
bi pomislio da su mogli smisliti imena koja ne zvuče potpuno isto.”
Na to se nasmejao. Morao je.
Stavila je vrh kažiprsta na jedan od delova i besciljno ga vukla po stolu
praveći oblik broja osam. A zatim ga je krajnje zapanjila rekavši: „Ranije sam
lagala.”
Okrenuo se. Tiho je rekao: „Recite mi.”
Bio joj je potreban trenutak da bi progovorila, a onda kada je to uspela, glas
joj je bio ozbiljan kao nikada pre. „Nedostaje mi moja porodica. Ne na način na
koji vama nedostaje vaša. Ja... ja nisam tako često daleko od njih kao što je sa
vama slučaj, ili toliko dugo, ali nedostaje mi moj brat - brat koji je umro. On mi
nedostaje sve vreme.”
Dozvolila mu je da joj vidi lice samo na sekund pre nego što se okrenula, ali
sve i da nije video tugu u njenim očima, znao bi da je tu, po njenom sumornom
držanju ramena, po tome što kao da je živost napustila njeno telo.
„Veoma mi je žao zbog vašeg gubitka”, rekao je.
Klimnula je glavom i gutala knedle dok je gledala delove slagalice, zapravo
ih i ne gledajući. „On mi je bio omiljeni.”
„Kako se zvao?”
Pogledala ga je, a on je u njenim očima video samo mali blesak zahvalnosti
što je postavio to pitanje.
„Rodžer”, rekla je. „Zvao se Rodžer.”
Endru je pomislio na svoju braću i sestre. On nije imao omiljenog među njima,
ili je bar tako mislio. Međutim, iako su svi njegovi bili živi, Endru je mnogo bolje
mogao da razume njen bol nego što bi neko pretpostavio da to može. Njegov brat
Edvard nekada je bio oficir u vojsci i bio je nestao u Americi tokom rata. Endru
je verovao da je nastradao. Nije to nikome rekao; njegova majka bi mu iščupala
uši da je to samo i nagovestio, i pokazao da je izgubio nadu.
Ipak, u svom srcu, Endru je počeo da ga oplakuje.
Verovao je da je njegov brat mrtav skoro godinu dana i želeo je da uputi Popi
reči utehe, ali nije to mogao. Priča o povratku kapetana Edvarda Roksbija iz
mrtvih bila je isuviše poznata. I tako je Endru samo seo pored nje i ponovo rekao:
„Žao mi je.”
To je prihvatila kratkim klimanjem glave. Međutim, nakon nekoliko
trenutaka, odlučno je stegla usta. Prstima je nekoliko puta lupnula po stolu, a
zatim je pružila ruku da uzme deo koji joj je do skoro bio u ruci.
„Moram da kažem”, rekla mu je glasom koji je jasno stavljao do znanja da
menja temu, „ne liči baš na rog.”
Endru je sa osmehom uzeo deo iz njene ruke. „Verujem da je to ipak ime za
Horn.”

~ 91 ~
 „Za šta?”
Zakikotao se. „Horn. Grad u Holandiji.”
Činilo se da je ni to nije impresioniralo. „Hmmm! Pa ni tamo nisam bila.”
Nagnuo se prema njoj tek toliko da bi im se tela zaverenički dotakla. „Ni ja.”
„To je zaista iznenađujuće”, rekla je kratko ga pogledavši. „Ja sam mislila da
ste vi svuda bili. Osim u Norveškoj, očigledno.”
„Avaj, ne! Moj posao je takav da idem poznatim putanjama.” To je bilo tačno.
Endru je uglavnom raznosio dokumenta do iste tri ili četiri zemlje. Najčešće do
Španije i Portugalije.
„Kako se to piše na holandskom?”, odjednom je pitala.
„Horn? H-O-O-R-N. Zašto?”
„Samo se pitam da li možda negde postoji i grad Doobre nade.”
Na to se nasmejao. „Ukoliko postoji, trebalo bi da ga posetim.” Međutim, ona
nije završila sa svojim ispitivanjem. „Ukoliko se dobro sećam, to ime mu je
nadenuo portugalski kralj.”
„Portugalski, kažete? Onda je rešeno. Zaustavićemo se u Doobroj nadi na
povratku iz Lisabona.” Oči su joj sijale od radosti. „Da li mislite da
gospodin Karovej zna put do tamo?”
„Ukoliko je čitao taj prokleti, užasni navigacioni vodič, znače.”
Na to se veselo osmehnula, to je bio veličanstven zvuk, bogat humorom i
radošću. To je bio zvuk koji Endru nije navikao da čuje kada je plovio. Mornari
su imali svoje šale, ali to su bile grube, muške stvari, nije bilo ništa tako pametno
kao divne reči Popi Bridžerton.
Popi, to ime joj je baš odgovaralo. Kakva bi šteta bila da je ispala jednolična
i uštogljena.
„Duuuubra nada”, likovala je poprimajući naglasak za koji je on bio prilično
siguran da ne postoji nigde drugde sem unutar ove kabine. „Duuubra naaada.”
„Prestanite!”, rekao je. „Ne mogu to da podnesem.”
„Duuuubraaa naaaaadaaa”, praktično je pevala. „Mesto sa najviše nade u
Portugaliji.”
„Iskreno, vaš akcenat bi mogao da bude jedna od najstravičnijih stvari koje
sam ikada čuo”
Okrenula se glumeći bes. „Ne mislite da zvučim kao Holanđanka?”
„Ni najmanje.”
Huknula je pretvarajući se da je ljuta. „Pa to je razočaravajuće. Toliko sam se
trudila.”
„To je očigledno.”
Ubola ga je laktom, a onda je glavom pokazala ka delovima slagalice.
„Pretpostavljam da u ovom neredu vidite Rt dobre nade.”
~ 92 ~
 Pogledao je sa strane. „Mislio sam da ne želite pomoć.”
„Ne želim pomoć koju nisam tražila”, razjasnila je.
„Bojim se da ja želim da ponudim pomoć samo kada ona nije tražena.”
„Dakle, ne vidite ga!”
Široko se osmehnuo. „Uopšte.”
Ponovo se osmehnula zabacujući glavu unazad od razdraganosti. Endru je
ostao zapanjen. I ranije je pomislio kako je ona lepa, ali u tom trenutku ona je
postala nešto više od toga. Lepa je bilo dosadno i statično, a Popi Bridžerton to
nikako nije mogla da bude.
„O, moj bože!”, rekla je brišući oči. „Da ste mi rekli da ću se smejati kada
sam došla...”
„Ja vam sigurno ne bih poverovao.”
„Da, pa...” Reči su joj nestale i on je video trenutak u kojem su je njene misli
naterale da se ponaša primereno. Izraz lica joj je postao zatvoren i magija je, tek
tako, nestala. „Ipak bih radije bila kod kuće.”
„Znam”, rekao je imajući strašnu želju da stavi svoju ruku preko njene. Ipak,
nije to učinio.
Govorila je isprekidano, reči su joj nadolazile u malim bujicama i iako je
podigla oči prema njegovim, nije tu dugo zadržala pogled pre nego što ga je
premestila na njegovo rame. „Ne želim da vi mislite... da samo zato što se ja
ponekad smejem... ili čak što cenim vaše društvo...”
„Znam”, rekao je. Nije morala da završi rečenicu.
On nije želeo da ona završi rečenicu.
Ipak, ona je to uradila. „Ne bi trebalo da mislite da ću vam oprostiti.”
I to je znao, ali kada je zadobio taj udarac, osetio je da je bio izuzetno dobro
naciljan i iznenađujuće dubok.
Ustao je. „Trebalo bi da idem.”
Nije ništa rekla sve dok on nije došao do vrata. Njeni dobri maniri mora da su
budili najbolje u njoj, zato što je, pre nego što je izašao, rekla: „Hvala vam još
jednom. Za slagalicu.”
„Nema na čemu. Nadam se da ćete uživati i tome.”
„Hoću. Ja...”, progutala je knedlu. „Uživam.”
Naklonio se, kruto, duboko bradom, što je pokazivalo sve poštovanje koje je
on morao da joj ukaže.
A zatim je, dođavola, izašao iz kabine.
Endru je već bio na palubi pre nego što je zastao da udahne. Nije mislio da
tako naglo ode, ali mu je gospođica Bridžerton ušla pod kožu i...

~ 93 ~
 Oh, prokletstvo, koga je on zavaravao? Nije planirao da se vrati u kabinu do
večeri, ali iz nekog idiotskog razloga želeo je da vidi kako se ona snalazi sa
slagalicom, a onda je morao da izmisli razlog što je tamo.
Nije čak ni znao što je izvukao iz svog ormana. Gurnuo je ruku u džep i
video... par gaća. Blagi bože!
Kratko je razmišljao da ih baci preko ograde. Poslednje što mu je bilo
potrebno je da naiđe neko od njegovih ljudi i da ga vidi kako drži svoj donji veš
kao neka zaboravna pralja.
Međutim, nije mogao da se liši savršeno dobrog komada odeće samo zato što
ona...
Ne, zato što on...
Zgužvao ih je u loptu i gurnuo ponovo u džep.
Ovo, pomislio je, ovo je bilo prokletstvo o kojem su stalno gunđali njegovi
ljudi. Žena na brodu neće izazvati da grom pogodi jarbol, niti će ih zbog
toga zadesiti najezda pacova i skakavaca. Umesto toga, on će poludeti. Kada
budu stigli do Portugalije on će već izgubiti pola razuma, a kada se budu vratili
u Englesku, on će biti potpuno lud.
Potpuno. Lud.
„Da li je sve u redu, kapetane?”
Endru je podigao pogled, nije čak ni želeo da zamišlja kakav je imao izraz
lica kada je neko od njegovih ljudi imao dovoljno hrabrosti da ga tako nešto pita.
Prilično nov, mladi mornar po imenu Džordž Vilson bio je udaljen od njega tek
nekoliko koraka i posmatrao ga je da li radoznalo ih zabrinuto, Endru nije bio
siguran.
„Jeste”, oštro je rekao Endru.
Vilsonovi ionako crveni obrazi postali su još crveniji i on je brzo klimnuo
glavom. „Naravno. Izvinite što sam pitao.”
Prokletstvo, sada je Endru osećao najgoru vrstu krivice. „Ovaj, kakva je tvoja
dužnost danas?”, pitao je, nadajući se da će pokazivanje interesovanja ublažiti
oštricu prethodnog tona. Osim toga, to pitanje nije bilo neuobičajeno, bilo je
potpuno normalno kada bi se sreo sa nekim od svojih ljudi i kada nije imao par
gaća u džepu.
Zato što nije mogao da prizna da je želeo da vidi jednu devojku.
Bože na nebesima, ovo putovanje ne može se dovoljno brzo završiti.
„Bio sam gore”, rekao je Vilson i klimnuo je glavom ka konopcima.
„Proveravao sam konopce.”
Endru je pročistio grlo. „Sve je u redu?”
„Da, gospodine. Bilo je potrebno popraviti samo jedan i to nije bilo ništa
ozbiljno.”

~ 94 ~
 „Odlično.” Endru je pročistio grlo. „Dobro. Neću te više zadržavati.”
„Nije problem, gospodine. Smena mi se sada završila. Upravo sam krenuo
dole. Moj je red da spavam u visećoj mreži.”
Endru mu je klimnuo glavom. Kao i na mnogim sličnim brodovima, viseće
ležaljke su se delile. Nisu svi ljudi spavali u isto vreme; nisu mogli. Komandni
most je morao uvek biti pod nadzorom i veliki deo posade je morao da radi i noću.
Vetar nije prestajao kada bi sunce zašlo.
Prostorije za spavanje već su bile popunjene. Bilo bi to traćenje slobodnog
prostora kada bi se svakom mornaru obezbedila po jedna. Endru nije bio siguran
na koji način su se ljudi organizovali da ih dele. Ipak, bez obzira na sve, nije se
šalio kada je rekao Popi da odbija da spava u potpalublju. On je odspavao svoje
ispod palube u visećim ležaljkama kada se tek priključio mornarici.
Sada je bio kapetan Infinitija. Zaradio je pravo da ne spava na konopcima koji
su upili znoj nekog drugog čoveka.
Ipak, prazan ležaj kod gospodina Karoveja moraće da posluži do kraja
putovanja. Endruu neugodnost nije bila nepoznata, ali zašto bi spavao na
podu kada je prekoputa hodnika imao savršeno dobar krevet? Možda nije bio
tako dobar kao njegov krevet, ali njegov je trenutno koristila Popi Bridžerton...
Njegov krevet... Popi Bridžerton.
Nešto se steglo u njemu. Nešto sumnjičavo slično požudi.
„Ne”, rekao je naglas. „Ne.”
„Kapetane?”
Prokletstvo, Vilson je i dalje mogao da ga čuje.
„Ništa!”, brecnuo se Endru, ovog puta nije ga bilo briga da li će iznervirati
čoveka svojim tonom.
Vilson je odjurio, a Endru je ostao sam.
Sa užasnom slutnjom.
I parom gaća u džepu.

~ 95 ~
 11.

Sledećih nekoliko dana je prošlo bez incidenta. Popi je završila slagalicu,

rasturila je, a onda je ponovo sastavila. Nije bilo ni upola zanimljivo kao prvi put,
ali je to bila bolja zabava nego bilo šta drugo što je mogla da radi, a pošto je
pročitala čitavu policu knjiga sa fikcijom, ostali su joj samo takvi dragulji kao što
su Inženjerske metode drevnih Otomana i Remek-dela poljoprivrede Kenta.
Zašto je kapetanu bio potreban vodič za remek-dela poljoprivrede, nije mogla
da razume, ali je našla nekoliko zanimljivih momenata u delu o Obri holu, imanju
na selu gde je njen otac odrastao i gde su njeni rođaci još uvek živeli.
Popi je nekoliko puta bila u Obri holu, mada ne u skorije vreme. Kada bi se
njena porodica viđala sa svojim rođacima aristokratama, oni su to obično radili u
Londonu. To je imalo smisla, pretpostavljala je Popi. Lord i ledi Bridžerton od
Kenta održavali su veličanstvenu rezidenciju u glavnom gradu, što je značilo da
gospodin i gospođa Bridžerton od Somerseta nisu to morali da rade. Trenutni
vikont, stariji brat njenog oca, bio je velikodušan čovek i nije ni hteo da čuje da
njegova braća i sestre sa svojim porodicama odsedaju bilo gde drugde. Srećom,
bilo je dovoljno soba. Kuća Bridžertonovih bila je ogromna, veličanstvena vila sa
prostranom balskom dvoranom, u samom srcu Mejfera.
Tamo je Popi boravila tokom svojih sezona u Londonu. Njeni roditelji bi
ostajali na selu; nijedno od njih nije baš nešto posebno bilo naklonjeno životu u
gradu. Verovatno su zato rado prihvatili ponudu ledi Bridžerton da bude zadužena
za Popino predstavljanje u visokom društvu, a i zbog činjenice da je strina
Aleksandra bila vikontesa i samim tim veoma moćan pokrovitelj mlade dame u
potrazi za mladoženjom.
Mada, očigledno nedovoljno moćan, pošto je Popi prošla kroz dve sezone i
nije našla muža. Popi je imala jednu prosidbu i iako je gospodin imao i izgled i
mozak, moralna strana mu je bila takva da se Popi bojala da će godina
samo postati lošija. Čak se i strina Aleksandra, koja je jedva čekala da je vidi
udatu, složila sa njom oko toga.
Još nekolicina gospode je izrazila interesovanje, ali ih Popi nije ohrabrila.
Strina Aleksandra nije bila ni približno saglasna oko ovoga. Međutim, Popi je bila
čvrsta. Moraće da provede ostatak života sa budućim mužem, ko god on bio. Zar
je bilo suviše nadati se da to bude neko s kim je zanimljivo razgovarati? Neko ko
će je zasmejavati?

~ 96 ~
 Činilo se da ljudi koje je sretala u Londonu razgovaraju samo jedni o drugima
i mada Popi nije bila u potpunosti protiv tračeva (iskreno, lagao bi onaj ko bi rekao
da je takav) svakako da su postojale i druge stvari u životu sem konjskih trka,
kockarskih dugova i da li je nekoj mladoj dami bio preveliki nos.
Popi je naučila da ne postavlja ljudima pitanja koja su joj tako često padala
na pamet. Ispostavilo se da mlade dame, koje je njena strina birala kao
odgovarajuće društvo, nije zanimalo zašto neke životinje imaju brkove, a druge
ne. I kada se Popi naglas pitala da li je neko video isto plavo nebo, tri džentlmena
su je pogledala kao da je imala, baš tu pred njima, neki napad ludila.
Jedan se čak i nervozno udaljio od nje.
Iskreno, Popi nije mogla da shvati zašto niko nije razmišljao o tome. Nije
mogla da zaviri u um neke druge osobe. Možda ono što je ona mislila da je plavo,
za nekoga je zapravo bilo narandžasto.
Nije bilo načina da dokaže da nije tako.
Ipak, Popi nije želela da živi život usedelice. Tako da se pomirila sa sudbinom
da će morati da ide na još jednu sezonu u London naredne godine, ukoliko strina
Aleksandra bude voljna da joj ponovo bude pokroviteljka.
Ipak, sve se to promenilo. Ili bi možda bilo preciznije reći da bi moglo da se
promeni. Ko zna šta će biti sa njenim ugledom kada se Infiniti bude vratio u
Englesku?! Još uvek je postojala šansa da se samo neprimetno vrati u Brajar kuću,
za šta niko drugi neće znati (sem Elizabet Armitidž) i Popi se držala te
mogućnosti, iako su, zaista, bile slabe šanse za to.
Možda bi mogla da se smatra srećnom što se našla među jedinom grupom
gusara na celom svetu - ili pomoraca, ili trgovaca, ili kako god su oni želeli da
nazivaju sebe - koji su bili ljubazni. Pretpostavljala je da ima sreće; mogla je da
se nađe u daleko goroj situaciji, mogli su da je biju, da je siluju.
Mogla je biti mrtva!
Ipak, neće biti zahvalna. Odbijala je da oseća zahvalnost prema ljudima koji
su joj verovatno zauvek uništili život.
Najteži deo - barem za sada - bila je ta neizvesnost. Ovde se nije radilo o tome:
Da li će mi se večeras opera dopasti ili ne? Radilo se o tome: Da li će moj život
nastaviti u redovnom pravcu ili ću zauvek biti otpadnica u društvu?
Najčudnije je bilo to što je mislila da bi se drugačije osećala kada bi znala da
je Elizabet uspela da od svih sakrije njen nestanak. Kada bi znala da niko nikada
neće upirati prstom u nju i reći: „Eno je ona rđava posrnula devojka koja je
pobegla sa gusarima.” (To bi mogli reći; jer je bilo daleko sočnije od istine, a i
kada je ugled u pitanju, uvek je žena ta koju treba kriviti.) Kada bi Popi bila
sigurna da bi povratila potpuno isti život koji je ostavila za sobom, možda bi i
mogla da uživa.
Oh, još uvek je bila ogorčena što je zarobljena u ovoj kabini i što skoro nedelju
dana nije izašla na svež vazduh. Ona bi stvarno volela da može da istraži ostatak
~ 97 ~
broda. Popi je sumnjala da će imati priliku da ponovo ide na takvo putovanje, a
oduvek ju je zanimalo kako stvari funkcionišu. Jedrenjak je bio pun zagonetki:
Na primer, kako su ljudi dizali jedra? Da li je to mogao da radi samo jedan čovek?
Više od trojice? Kako se čuvala hrana i da li je neko to nadgledao kako bi
ustanovio je li to higijenski? Kako se raspoređivao posao i ko je to određivao?
Postavila bi kapetanu na desetine pitanja i on bi odgovorio na većinu. Saznala
je šta je brodski dvopek i zašto bi trebalo da bude sigurna što to ne mora da jede.
Znala je sada da sunce brže izlazi i zalazi kod ekvatora i da se ogromni okeanski
talas zove cunami i da kapetan Džejms nije nikada to doživeo, ali je upoznao
nekoga ko jeste i da je od opisa svega toga još uvek imao košmare.
Popi je volela da ga pita o mornarima sa Infinitija, a on joj je rekao da dolaze
iz dvanaest različitih zemalja i da su dvojica od njih iz Etiopijskog carstva, koje
je sada lako mogla da nađe na karti. Kapetan Džejms je pokušao da joj ih opiše,
objašnjavao je da su njihove crte lica prilično drugačije od ljudi koji potiču sa
zapadne strane kontinenta, ali su Popi više zanimali njihovi običaji nego to kako
izgledaju.
Želela je da priča sa ovim ljudima koji su odrasli na različitim kontinentima,
da ih ispituje o njihovim životima i porodicama i kako da izgovara njihova imena
(zato što je bilo prilično jasno da kapetan Džejms to nije radio kako treba). Više
nikada neće imati ovakvu priliku. London je bio kosmopolitski grad i tokom dve
sezone u njemu, Popi je videla puno ljudi različitih rasa i kultura, ali nikada joj
nije bili dozvoljeno da razgovara sa njima.
Međutim, sve do ove nedelje, nikada joj nije palo na pamet da bi to možda
želela. Zbog čega se... čudno osećala, čudno i neprijatno.
Nije to bilo neko lepo osećanje i zbog toga se pitala šta još nikada ranije nije
primetila. Oduvek je mislila za sebe da je radoznala i da ima široka shvatanja, ali
je počela da uviđa koliko je njen svet bio neverovatno skučen.
Ipak, umesto o Etiopiji, uzela je da čita o Kentu. (Inženjerske metode drevnih
Otomana ispostavilo se da je daleko više o inženjerstvu nego o Otomanima i
samim tim ne samo da nije egzotično, već je potpuno nejasno.)
I tako je Popi posle večere pregledala ilustracije staklenika sa pomorandžama
Obri hola - možda deseti put - kada je stigao kapetan Džejms, upozorivši je, kao i
obično, jednim oštrim kucanjem pre nego što je ušao.
„Dobro veče”, rekla je kratko ga pogledavši sa stolice koju je privukla
prozorima. Pogled se nije promenio, ali je bio prelep i ona mu je bila odana.
Kapetan nije izgledao tako umorno kao prethodnih nekoliko noći. Rekao je
da su se svi mornari opravili od trovanja hranom i vratili su se na svoje dužnosti,
pa je možda bilo zbog toga. Pretpostavljala je da je svako morao više da radi kada
je troje ljudi odsutno zbog bolesti.
„Dobro veče”, ljubazno je uzvratio. Uputio se pravo prema stolu, podigao je
poklopac sa jednog jela i duboko udahnuo. „Goveđi gulaš. Hvala ti, bože!”

~ 98 ~
 Popi nije mogla da se ne nasmeje. „Vaše omiljeno jelo?”
„To je jedan od specijaliteta mesjea La Bejkera”, potvrdio je kapetan.
„Vaš kuvar se zove La Bejker? Stvarno?”
Kapetan Džejms je seo i navalio na jelo, uzimajući dva zalogaja veoma
zadovoljno pre nego što je rekao: „Rekao sam vam da je iz Lidsa. Ja mislim da je
on samo stavio La ispred svog imena i nazvao ga francuskim.”
„Veoma preduzimljivo.”
Kapetan je pogledao preko ramena. „Može da nazove sebe i krompirom
ukoliko to želi, samo da i dalje kuva za mene.”
Kako je Popi bila Popi, odmah je počela da se pita kako gospodin La Bejker
nije mogao sebe da nazove, a da zadrži svoj posao.
Kapetan, verovatno! Bilo je teško zamisliti da bi kapetan Džejms to podneo.
„Zbog čega se osmehujete?”, pitao je.
Popi je odmahnula glavom. Bilo je to samo razmišljanje koje nije imalo svrhe
objašnjavati.
Okrenuo je stolicu tako da je mogao da je vidi, a da se ne okreće na svom
mestu. Zatim je ponovo seo sa tom njegovom muškom gracioznošću koju je
postizao bez ikakvog napora, ispružio je noge, a vragolasti osmeh mu je igrao na
usnama. „Da li nešto kujete protiv mene?”
„Uvek?”, potvrdila je.
Zbog toga se osmehnuo - iskreno i Popi je morala da podseti sebe da joj nije
važno ukoliko je on zasmejava.
„Ipak, tek treba u tome da uspem”, rekla je uz uzdah.
„Nekako ja sumnjam u to.”
Slegnula je ramenima i posmatrala ga kada je nastavio sa večerom. Nakon tri
zalogaja gulaša, pola kifle i jednog gutljaja vina, upitala ga je: „Da li vaši ljudi
jedu iste obroke kao i vi?”
„Naravno!” Delovao je nekako uvređeno što je postavila to pitanje.
„Jednostavnije se služi, ali nije lošiji.”
„Gladan čovek ne može dobro da radi?” promrmljala je. Čula je da se tako
kaže i bila je sigurna da je to istina - i sama je bila potpuno beskorisna kada je bila
gladna - ipak, ta izjava delovala je pomalo sebično, kao da je hrana čoveku bila
vredna samo ukoliko bi mogao da radi za svoje nadređene.
Kapetan je skupio oči i na trenutak je imala osećaj kao da joj sudi i to možda
ne na lep način.
„Gladnom čoveku lako opadne duh”, rekao je tihim glasom.
„Slažem se”, brzo je odgovorila Popi. Nije osećala nikakvu potrebu da
impresionira ovog čoveka - u svakom slučaju, trebalo bi da je obrnuto - ali nije
bilo prijatno pomisliti kako on o njoj ima loše mišljenje.

~ 99 ~
 To je bilo besmisleno. Ne bi trebalo da je bude briga.
Međutim, očigledno jeste, zato što je dodala: „Nisam htela da kažem da ja
mislim kako je čovekova sposobnost za naporan rad jedini razlog zbog kog bi ga
trebalo dobro hraniti.”
„Ne?”, promrmljao je.
„Ne”, čvrsto je rekla, zato što je njegov ton bio isuviše blag, a ona se bojala
kako to znači da joj ne veruje. „Slažem se sa vama da gladan čovek gubi duh. Ipak,
mnogi ljudi ne brinu za duh onih koji su ispod njih.”
Glas mu je bio oštar i savršeno jasan kada je izgovorio: „Ja nisam jedan od
njih.”
„Ne”, rekla je. „Nisam ni mislila da ste takvi.”
„Postoji dosta razloga zbog kojih treba dobro hraniti ljude”, rekao je, „a
uopšte nije najmanji upravo to da su to ljudska bića.”
Popi je klimnula glavom, zapanjena tihom surovošću njegovog glasa.
„Međutim, ima ih još”, nastavio je. „Brod nije isto što i mlin ili poljoprivredno
imanje. Ukoliko ne radimo zajedno, ukoliko ne verujemo jedni drugima,
umiremo. To je tako jednostavno.”
„Zar to nije razlog zašto su disciplina i red tako neophodni u mornarici?”
Oštro je klimnuo glavom. „Mora postojati lanac komande i na samom kraju
mora postojati jedan čovek koji je glavni. U protivnom bi vladala anarhija.”
„Pobuna.”
„Tačno.” Iskoristio je jednu stranu viljuške da bi presekao krompir, ali njoj se
učinilo kako je zaboravio da je to već uradio. Skupio je oči i prstima je lupkao po
stolu.
To je radio kada je razmišljao. Popi se pitala da li je bio svestan da to radi,
verovatno ne. Ljudi su retko kad bili svesni svog ponašanja.
„Međutim”, rekao je tako iznenada da se ona trgla, „ovo nije mornarica i ja se
ne mogu zahtevati pozivajući se na odanost kralju i kruni. Ukoliko želim ljude
koji će vredno raditi, oni moraju znati da su poštovani i da će biti nagrađeni.”
„Dobrom hranom?”, sumnjičavo je pitala.
Činilo se da ga to zabavlja. „Više sam mislio na male udele u profitu, ali da,
dobra hrana takođe je od pomoći. Ne želim da vodim brod jadnih duša. U tome
nema zadovoljstva.”
„Za vas niti za te duše”, našalila se.
Podigao je viljušku u znak pozdrava. „Tačno. Postupaj dobro sa ljudima i oni
će se zauzvrat lepo ponašati prema tebi.”
„Da li vi zbog toga lepo postupate sa mnom?”
„Da li vi tako mislite?” Nagnuo se napred sa toplim, lenjim osmehom na licu.
„Da prema vama lepo postupam?”

~ 100 ~
 Popi je naterala sebe da ne reaguje na njegov izraz lica. Posmatrao ju je
nekada kao da je ona jedino ljudsko biće na svetu. To je bilo snažno i uzbuđujuće
i ona je morala da nauci kako da na to ne reaguje, pošto je znala da je nemoguće
da samo nju tako posmatra.
„Da li ste lepo postupali sa mnom?”, ponovila je. „Na stranu sama činjenica
o otmici, da, pretpostavljam da jeste. Ne mogu reći da se prema meni neko loše
ponašao. Možda mi je dosadno do besvesti, ali se sa mnom nije loše postupalo.”
„U tome postoji ironija”, primetio je. „Eto vas u nečemu što će verovatno biti
najveća avantura u vašem života, a dosadno vam je.”
„Kako ljubazno od vas što ste to istakli”, rekla je bezbojnog glasa, „ali
zapravo, baš ta ista misao mi je pala na pamet. Dva puta do sada.”
„Dva puta?”
„U toku jednog sata”, procedila je. „Dva prokleta puta! Najmanje toliko.”
„Gospođice Bridžerton, nisam znao da psujete.”
„To mi je relativno nova navika.”
Osmehnuo se nestašno otkrivajući sve svoje bele zube. „Koja je nastala tokom
prošle nedelje?”
„Tako ste mudri, kapetane Džejmse.”
„Ukoliko bi mi bilo dozvoljeno da vam uputim komentar...”
Ljupko je nagnula glavu: „Činili se da se to očekuje.”
„Od svih mojih sagovornika sa kojima se nadmećem i vežbam, vi veoma lako
ulazite u prvih pet.”
Izvila je obrvu. „Ima još četvoro ljudi na ovome svetu koji vas smatraju
podjednako napornim koliko i ja?”
„Znam”, rekao je tužno odmahnuvši glavom. „Teško je poverovati u to.
Ipak...”, na to je podigao viljušku zajedno sa šargarepom koja je bila na
nju nabodena, „s druge strane to samo znači da postoji četvoro ljudi na
ovom svetu koje ja smatram podjednako napornim kao što ste to vi.”
Razmotrila je to na trenutak. „Ja to smatram ohrabrujućim.”
„Zaista?”
„Kada se budem vratila i više vas nikada ne budem videla...” Stavila je ruke
preko srca i dramatično uzdahnula, kao da se spremala za svoj poslednji monolog.
„Grejaće mi srce to što znam da neko, negde u ovom velikom, okrutnom svetu,
vas nervira.”
Jedno vreme je u tišini zurio u nju, a onda je prasnuo u smeh. „Oh, gospođice
Bridžerton”, rekao je, govoreći kada je bio u stanju da to učini, „popeli ste se na
prvo mesto!”
Pogledala ga je podignute brade i pobedničkog osmeha. „Ja se zaista trudim
da uvek budem najbolja u svemu što radim.”

~ 101 ~
 Kapetan Džejms je na to podigao čašu.
„U to ne sumnjam ni u jednom trenutku.” Popio je, kao njoj u čast, a zatim
dodao: „I ne sumnjam da u tome uspevate.”
Zahvalila mu se otmeno klimnuvši glavom.
Uzeo je još jedan dug gutljaj, a onda je držao čašu ispred sebe, posmatrao je
tamnocrvenu tečnost dok je okretao čašu. „Moram priznati”, rekao je, „da i pored
mojih širokih pogleda o jednakosti, ne delim vino.”
„Jeste sa mnom.”
„Da, pa vi ste poseban slučaj.”
„Zar nisam samo tako?”, gunđala je Popi.
„Možda bih podelio i brendi”, nastavio je, „kada bih ga imao.” Na njen upitni
pogled, dodao je: „To je bilo ono što je trebalo da donesu iz pećine Braun i Grin.”
„Međutim, umesto toga dobili ste mene.”
Popi nije bila sigurna, ali je mislila da je promrmljao: „Nek nam je bog oboma
u pomoći.”
Frknula je. Nije mogla protiv toga.
„Pazite na svoje manire”, rekao je potpuno opušteno. „Mogao bih da vam da
grog.”
„Šta je grog?” Čula je Bilija kako o tome govori. Činilo se da to voli. Kapetan
je otkinuo parče kifle i stavio u usta. „To je uglavnom razvodnjeni rum.”
„Uglavnom?”
„Pokušavam da ne razmišljam šta bi još tu moglo biti. Bilo mi je dosta toga
kada sam...”
Zastao je.
„Kada ste šta?”, pitala je Popi. To je radio ponekad - hteo bi da joj nešto kaže,
a onda bi zastao.
Spustio je viljušku. „Ništa.”
I to bi uvek rekao kada bi pokušala da probije njegovu tišinu.
Međutim, Popi je nastavljala sa pitanjima.
Kapetan Džejms je ustao i došao do prozora, stavio je ruke na bokove i zurio
u nerazlučiv horizont. „Večeras nema mesečine.”
„I ja sam se isto pitala.” Sedela je satima pored prozora i nije videla ni mrvicu
mesečine kako se poigrava po talasima. To je bio potpuno drugačiji morski prizor
nego oni prethodnih večeri.
„To znači da će zvezde biti zapanjujuće sjajne.”
„Kako lepo od vas što ste me obavestili o tome”, promrmljala je.
Bila je prilično sigurna da ju je čuo, ali nije reagovao. Samo ju je pitao, ne
okrećući se: „Koliko je sati?”

~ 102 ~
 Popi je okrenula glavu. Da li je bio tako lenj da nije mogao da okrene glavu i
pogleda sat? „Pola jedanaest.” Vaše veličanstvo.
„Hmm.” Bilo je prilično kratko hmmm, koje je govorilo da je prihvatio njene
reči kao istinite i sada je razmišljao o nečem sličnom.
Kako je uspevala da tumači njegove zvuke, nije znala, ali bi se kladila u velike
pare da je bila u pravu.
„Sada je većina ljudi u potpalublju”, rekao je. Okrenuo se ka njoj, oslanjajući
se na mesto gde se zid spajao sa prozorima. „Rade u smenama. Svako ima osam
sati sna, ali većina njih to iskoristi noću od devet do pet.”
Bilo je zanimljivo - volela je te male pojedinosti - ali nije mogla da zamisli
zašto joj je to sada govorio.
„Mislim”, rekao je namerno sporo kriveći usta, „da kada bih vas odveo da
vidite zvezde, to možda ne bi izazvalo tako veliku pometnju.”
Popi je postala veoma mirna. „Šta ste upravo rekli?”
Pogledao ju je, nešto u njegovom izrazu lica ukazivalo je na osmeh.
A to je ukazivalo na još nešto.
„Čuli ste me”, rekao je.
„Morate to da kažete”, prošaputala je. „Morate da kažete te reči.”
Napravio je mali korak, tek toliko da bi mogao da napravi naklon.
„Moja draga gospođice Bridžerton”, promrmljao je, „da li biste želeli da mi
se pridružite na palubi?”

~ 103 ~
 12.

Popi je spustila knjigu ne skidajući pogled sa kapetanovog lica.

Imala je suludu pomisao da ukoliko bi prekinula taj kontakt očima samo na
trenutak, njegov predlog bi se raspršio u vazduhu kao balon od sapunice.
Samo malo je klimnula glavom.
„Uzmite moju ruku”, rekao je pružajući joj ruku.
I mada je sve u njoj što je bilo razumno i ispravno vrištalo da ne bi trebalo da
dodirne ovog čoveka, ne bi trebalo da dozvoli ni da ga samo ovlaš dotakne...
Učinila je to.
On je jedno vreme mirno stajao, gledajući između njih kao da nije mogao u
potpunosti da veruje da je ona to uradila. Prsti su mu se sporo obavili oko njenih
i kada su im se ruke u potpunosti spojile, prešao je palcem preko nežne kože
njenog zgloba.
Taj dodir je svuda osetila.
„Dođite”, rekao je. „Idemo gore.”
Tupo je klimnula glavom pokušavajući da shvati neobičan osećaj koji se
rasplinuo po njoj. Osetila je svetlost, kao da će joj se svakog trenutka pete podići
sa poda terajući je da stoji na prstima i da bude bez oslonca. Činilo joj se da joj
krv peni ispod kože i osećala je trnce... ne tamo gde ju je dodirnuo - ruka joj je
bila topla i sigurna u njegovoj - već na svim drugim mestima.
Na svakoj tački svog tela.
Želela je...
Nešto.
Možda je želela sve.
Ili je možda znala šta želi, a bojala se da čak i pomisli na to.
„Gospođice Bridžerton?”, promrmljao je.
Podigla je pogled. Koliko dugo je zurila u njihove ruke?
„Da li ste spremni?”
„Da li mi je potrebno da ogrnem nešto?”, pitala je. Tada je shvatila koliko to
pitanje nije imalo smisla i zatreptala je. „Nemam čime da se ogrnem. Ipak, da li
bi mi trebalo?”

~ 104 ~
 „Ne”, rekao je, a glas mu je bio topao od veselosti. „Prilično je toplo. Duva
slab vetrić.”
„Ipak, potrebne su mi cipele”, rekla je izvlačeći svoju ruku iz njegove. Zastala
je, zaboravljajući gde su bile njene kratke crne čizme. Nije ih obuvala od kada je
stigla ovde. Zašto bi to radila?
„U ormanu”, rekao je kapetan. „Pri dnu.”
„Oh, da, naravno.” Kako smešno od nje. Znala je to. On ih je drugog dana
tamo stavio, nakon što se sapleo o njih tri puta.
Uzela je svoje čizme i sela da ih ušnira. Zaklela se samoj sebi - baš ove večeri!
- da neće osećati zahvalnost ni prema jednom muškarcu na brodu, bez obzira na
to koliko su bili ljubazni. Ipak, činilo se da nije uspevala da potisne taj izdajnički
unutrašnji poriv da mu se baci u naručje i samo govori hvala vam, hvala vam sve
dok...
Pa, možda samo dva puta. Sve više od toga, bilo bi smešno.
Ipak, poenta je bila u tome...
Zastala je. Nije imala poentu. Ili, ukoliko jeste, više nije znala šta je to.
Radila je to ponekad sebi - zbrkala misli, upetljala reči. Ona, koja se ponosila
svojim darom za razgovor, svojom spremnošću za duhovitost i ironiju, ostala je
bez reči, ili makar bez razumnih reči, što je smatrala još gorim.
Pretvarao ju je u nekoga koga ona nije poznavala - ali samo ponekad, što ju
je najviše zbunjivalo. Ponekad je bila baš Popi Bridžerton koja je znala da je to
ona, brza na odgovoru, britkog uma. Međutim, nekih drugih puta - kada bi joj se
okrenuo sa tim plavim pogledom spuštenih kapaka, ili možda kada bi joj suviše
blizu prišao i kada bi osetila kako vazduh oko nje postaje topao od njegovog tela
- gubila bi dah, gubila bi i razum.
Gubila bi samu sebe.
A sada? Sada ju je razoružao svojom ljubaznošću, to je bilo sve. Znao je da
ona očajnički želi da izađe iz kabine. Možda je čak radio zbog nečega što će joj
uskoro uraditi, pa da to malo zabašuri. Zar on nije jednom rekao kako bi mu život
bio lakši da ona ne pljuje ludilo.
Rekla mu je da ona nikada ne pljuje. To je bila Popi Bridžerton, a ne ovaj
razbijeni paun koji nije mogao da nađe ni sopstvene cipele.
„Nešto nije u redu sa vašim pertlama?”, pitao je.
Popi je uvidela da je prestala da vezuje pertle na svojoj levoj čizmi. „Ne”,
brzo je rekla, „samo sam se zamislila.” Brzo je vezala pertlu i ustala.
„Evo. Spremna sam.”
I bila je. Nekako je noseći svoje krute cipele na nogama povratila i sebe i
ravnotežu. Malo je poskočila.
„Vaše čizme deluju veoma praktično”, rekao je kapetan, gledajući je sa
kombinacijom zabave i radoznalosti.

~ 105 ~
 „Nisu tako praktične kao vaše”, rekla je bacivši pogled na njegove čizme koje
su sigurno bile pravljene po meri. Tako lepo krojena obuća nije bila jeftina.
Zapravo, sva kapetanova odeća bila je izuzetna, pravljena od vrhunskih
materijala. Biti pomorac mora da je bio unosniji posao nego što je ona mislila. Ili
to, ili je kapetan Džejms poticao iz porodice sa mnogo novca.
To nije delovalo baš realno. On je sigurno bio dobrog roda, ali Popi je
sumnjala da je njegova porodica bila bogata. Ukoliko je to bilo tako, zašto bi se,
pobogu, on bavio trgovinom? I to takvom trgovinom. Nije bilo ničega vrednog
poštovanja kod njegove profesije. Nije mogla ni da zamisli reakciju njenih
roditelja kada bi se neki od njene braće time bavio.
Njena majka bi umrla od srama. Naravno, ne doslovno, ali bi dovoljno često
objavljivala svoju smrt od stida da bi se Popi bojala sopstvene smrti zbog tog
stalnog mučnog ponavljanja.
S druge strane, Popi nije mogla da vidi ništa u kapetanu što bi garantovalo
takvo razočaranje. Istina, ona nije znala prirodu niti opsege njegovih
poslovnih radnji, ali videla je kako se ponašao prema svojim ljudima - ili barem
prema Biliju, Braunu i Grinu. Videla je na koji način se ponašao prema njoj i
nije mogla da ne pomisli na sve takozvane londonske džentlmene - one koje je ona
trebalo da obožava i da im se divi, kao i da poželi da se uda za nekog od njih.
Pomislila je na sve oštre reči, okrutnost i neljubaznost koju su pokazivali prema
muškarcima i ženama koji su za njih radili.
Nisu svi bili takvi, ali ih je bilo dovoljno da bi se ona zapitala koja pravila i
standardi govore da je jedan muškarac džentlmen, a drugi nitkov.
„Gospođice Bridžerton?”
Kapetanov glas se uvukao u njene misli i ona je zatreptala, pokušavajući da
se seti o čemu je govorila.
„Da li ste spremni?”
Žustro je klimnula glavom, a zatim se tako naglo osmehnula da je i samu sebe
iznenadila. „Nisam danima nosila cipele.”
„Svakako će vam biti potrebne na palubi”, rekao je. „Idemo?”
„Molim vas.”
Glavom je pokazao prema vratima. „Posle vas.”
Nakon što su izašli iz kabine, išla je za njim do kratkog stepeništa koje je
vodilo na palubu. Izašli su na neki pokriveni deo, a on joj je uzeo ruku kako bi je
poveo još napred.
Međutim, nije bilo lako voditi Popi. „Šta je ovo?”, pitala je čim je izašla na
otvoren prostor. Izvukla je ruku iz njegove i dodirnuta nešto što je ličilo na
merdevine ispletene od užadi - nešto na šta bi pokušala da se popne kada je bila
dete. Zapravo, ona bi na to i sada pokušala da se popne, samo što nije delovalo
kao da je napravljeno za to.

~ 106 ~
 Okrenula se ka kapetanu Džejmsu i on je rekao: „Konopac.”
Udarila ga je po ramenu i to ne baš blago. Na licu mu se stvorio nestašan
osmeh koji je jasno govorio da je to rekao samo da bi je bockao.
„To se zove pokrov”, rekao je osmehujući se zbog njenog nestrpljenja.
Dodirnula je užad, diveći se jačini i debljini vlakana. „Pokrov?” pitala je. „Ne
samo jedan?”
„Veoma oštroumno”, rekao je. „Ovo je jedan od mnogih. Oni su deo stojeće
opreme užadi, koja se koriste kao potpora jarbolu sa obe strane.”
Još jedan nautički termin koji joj nije bio poznat. „Stojeća užad?”
„Suprotno pokretnoj užadi”, rekao joj je. „Stojeća oprema odnosi se na užad
koja se u principu ne pomeraju. Užad koja se pomeraju - ili bolje reći, ona koja
mi pomeramo kako bi kontrolisali jedra - zovu se pokretna oprema.”
„Razumem”, promrmljala je, mada iskreno i nije. Videla je samo mali deo
broda, a već je tu bilo toliko nepoznatih mehanizama i opreme. Čak su i one stvari
za koje je mislila da su joj poznate - konopci, na primer - bili korišćeni na drugi
način od onog koji je njoj bio poznat. Nije mogla da zamisli koliko dugo je bilo
potrebno da bi se stvarno savladala umetnost jedrenja.
Ili je to bila nauka jedrenja? Nije to znala.
Popi je nastavila da hoda, napravila je nekoliko koraka ispred kapetana i
izvijala je vrat kako bi videla koliko je dugačak jedan od jarbola. Bio
je zapanjujuće visok, probijao je noć tako veličanstveno da je pomislila da
bi mogao probosti nebo.
„Mora da su zbog ovoga Grci i Rimljani stvarali tako nestvarne priče o
bogovima”, promrmljala je. „Skoro da mogu da zamislim kako se jarbol probija
do raja.”
Pogledala je kapetana. On ju je pažljivo posmatrao, pazio je na svaku njenu
reč, njen izraz lica. Međutim, ovog puta nije se osećala samosvesno. Nije se
osećala čudno niti posramljeno - ili ju je to podsetilo da u igri flerta ona nije mogla
da se takmiči sa ovim čovekom.
Umesto toga, osećala je kao da joj se popravlja raspoloženje. Možda je to bilo
zbog okeana, ili zbog slanog povetarca na njenoj koži. Trebalo je da se oseti
malenom pod velikim zvezdanim nebom, međutim, ona je bila nepobediva -
ushićena - i više svoja nego što je to ikada bila.
„Zamislite da jarbol napravi rupu u nebu”, rekla je mašući rukom prema
tamnoj noći iznad njih. „A onda da zvezde otpadnu.” Pogledala je
ponovo kapetana Džejmsa. „Kad bih živela u drevnim vremenima, bez pojmova
kao što su astronomija i udaljenost, možda bih smislila takav mit. Sigurno da
bi neki bog mogao da napravi brod toliko visok da dodiruje nebo.”
„Pametna teorija za rođenje zvezda”, rekao je, „mada se pitam kako su tako
podjednako raspoređene.”

~ 107 ~
 Popi je stajala pored njega i zajedno su gledali u nebo. Naravno da zvezde
nisu imale ujednačen obrazac, ali su bile rasute po svakom deliću neba.
„Ne znam”, rekla je zamišljeno Popi. Gledala je u zvezde i govorila ka
njihovom prostranstvu. Zatim ga je ubola laktom. „Morate i vi da učestvujete u
stvaranju priče. Ne mogu ja sve da radim.”
„Ili”, rekao je bezbojno, „ja mogu da upravljam brodom.”
Mogla je samo da uzvrati osmehom. „Ili biste mogli da upravljate brodom.”
Rukom je pokazao prema pramcu podstičući je da ide napred, ali ona je samo
uhvatila dlanom jarbol i zavrtela se oko njega, kao traka na vetru. Kada se vratila
na početnu poziciju, provirila je ka njemu i pitala: „Da li je napravljen od samo
jednog komada drveta?”
„Ovaj jeste. Zapravo, svi naši jarboli su tako napravljeni. Ipak, mi nismo tako
veliko plovilo. Mnogi mornarički brodovi imaju jarbole napravljene od nekoliko
komada drveta. Dođite”, rekao je pozivajući je da dođe još napred. „Ovo nije čak
ni naš najviši jarbol.”
„Ne?” Pogledala je ispred sebe i širom razrogačila oči. „Ne, naravno da nije.
To bi bio neki od centralnih.” Jurnula je napred, ali je on bio brži i kada je došao
do najvećeg jarbola, morao je da se okrene i pruži joj ruku.
„Evo”, rekao je, „dođite sa mnom. „Obećao sam vam zvezde.” Nasmejala se,
mada ne zato što je to bilo smešno, već zato što je osetila radost. „Jeste”, rekla je
i još jednom mu je dala ruku. Međutim, napravili su samo dva koraka pre nego
što je ona videla još neki zanimljiv predmet. „Oh, šta je ovo?”
Kapetan se nije čak ni potrudio da pogleda. „Reći ću vam kasnije.”
Popi se osmehnula zbog njegovog nestrpljenja i dozvolila mu da je vuče
napred, pored jarbola (prvo do glavnog jarbola, rekao joj je to ne
zaustavljajući se). Popeli su se uz par stepenika, a zatim su išli još napred.
„Pogled je najbolji odavde”, rekao joj je.
Lice joj je već bilo usmereno ka nebu, čak i dok se spoticala idući iza njega.
„Nije svuda isto?”
„Najbolji osećaj je na kljunu brodá.”
„Na čemu?”
„Samo pođite sa mnom”, rekao je vukući joj ruku.
Ponovo se nasmejala, to je bio čudesan osećaj. „Zašto je deo vašeg broda
nazvan po kokoški?”
„Zašto vi niste nazvani po cvetu?” uzvratio je.
Razmislila je o tome na trenutak. „Odlična replika.”
„Kljun je najistureniji deo palube”, objasnio je dok ju je idući vukao. „Malo
je niži. Tamo ljudi stoje kada nameštaju prednje jedro.”
Kljun? Prednje jedro? „Sada samo izmišljate stvari”, zadirkivala ga je.

~ 108 ~
 „Život na moru ima sopstveni jezik”
„Hajde da vidimo, ja ću nazvati ono tamo”, nije zapravo ni na šta pokazala,
„vitločvor. A ono tamo biće velikadžomba.”
Zastao je dovoljno dugo da bi joj uputio zadivljeni pogled. „Uopšte nije loš
naziv za to.”
Kako Popi nije mislila ni na šta određeno, nije imala pojma o čemu on govori
kada kaže to, ali je svejedno pitala: „Koje? Vitločvor ili velikadžomba?”
„Velikadžomba, naravno”, rekao je savršeno ozbiljnog lica.
Zakikotala se na to i dozvolila da je povuče napred. „Vi to sigurno znate bolje
od mene.”
„Sačuvaću tu rečenicu kao dragocenost. Verovatno je neću ponovo čuti.”
„Svakako da nećete!” Ipak, to je rekla uz osmeh i obrazi su je skoro zaboleli
od te radosti. „Znate, ja sam veoma dobra u izmišljanju reči. To mi potiče iz
porodice.”
Naborao je čelo zbog dobrog humora i radoznalosti. „Ne mogu ni da
pretpostavim šta vam to znači.”
Ispričala mu je za svog brata, za zabrđe i funjame i kako se ušunjala u
Rodžerovu sobu kako bi mu pomogla da završi šta je imao da napiše za
kaznu, iako ona nije bila kriva.
Kapetan se smejao. Smejao se kao da nije mogao da zamisli ništa bolje od
toga, sa takvom radošću da je Popi skoro imala osećaj kao da je on zaista bio tamo
kada se to dogodilo i kao da se sada razdragano seća svega, a ne da to čuje po prvi
put.
Da li je ranije pričala nekome o Rodžerovim ludorijama? Mora da jeste, ako
ni zbog čega drugog, onda samo da bi dobroćudno žalila. Ipak, to nije skoro radila,
a svakako ne od kada je on preminuo.
„Mislim da bismo vaš brat i ja mogli biti dobri prijatelji”, rekao je kapetan
kada je došao do daha.
„Da”, rekla je Popi živo svesna da je Rodžer bio njen omiljeni brat i da bi
kapetan Džejms mogao da bude jedan od njegovih najboljih prijatelja. „Mislim da
bi vam se mnogo dopadao. Mislim da biste se i vi njemu dopali.”
„Iako sam mu oteo sestru?”
To je trebalo da zaustavi razgovor, da ga pretvori u sitnu, sitnu prašinu. Ipak,
nekako nije došlo do toga i pre nego što je Popi ponovo razmislila, rekla je: „Pa
on bi vas naterao da se venčate sa mnom.”
Pogledala ga je.
On je pogledao nju.
A onda je zapanjujuće opušteno dodala: „I onda bi on bio zadovoljan. Nije
bio zlopamtilo.”

~ 109 ~
 Kapetan joj je malo stisnuo ruku. „A da li ste to vi?”
„Ne znam”, rekla je Popi. „Nikada mi nije naneta tako strašna šteta.” Nije to
rekla da bi ga povredila i nije joj bili drago kada je napravio bolnu grimasu.
Međutim, to je bila istina, a ovaj trenutak nije zaslužio manje od toga. „Voleo bih
da se to nije desilo”, rekao je.
„Znam.”
Njegov pogled se utisnuo u njen. „Voleo bih da mi verujete kada vam kažem
da nisam imao izbora.”
„Ja...” Popi je progutala pljuvačku. Da li mu je verovala?
Upoznala ga je tokom poslednjih nekoliko dana, možda ne kao nekoga koga
godinama poznaje, ali svakako bolje od bilo kog muškarca koji joj se udvarao u
Londonu. Štaviše, bolje od čoveka koji ju je zaprosio.
Nije mislila da je Endru Džejms lažov i smatrala je da on nije čovek koji bi
dozvolio da neko bude povređen zbog sopstvene koristi i prihoda. „Verujem da vi
verujete da niste imali izbora”, rekla je na kraju.
On je ćutao na trenutak, a onda je rekao: „I to je nešto, pretpostavljam.” Samo
je bespomoćno slegala ramenima. „Ne mogu da pretpostavim šta mi nećete reći.”
Klimnuo je pomirljivo glavom, ali nije više ništa rekao o toj temi. Samo joj je
rukom pokazao da napravi još nekoliko koraka napred. „Pažljivo”, mrmljao je.
Popi je pogledala dole. Paluba je naglo nestala pred njom, njena nadmorska
visina je opala za nekoliko metara.
Kapetan je skočio dole. „Kljun, moja gospo”, rekao je galantno mahnuvši ka
trouglastoj platformi koja je činila špicasti prednji deo Infinitija. Pružio je ruke ka
njoj stavio ih na njene bokove kako bi joj pomogao da se spusti. Ipak, kada je bila
na stabilnom, nije je pustio.
„Ovo je najdalja tačka na palubi na kojoj neko može da stoji”, rekao joj je.
Pokazala je na mesto udaljeno par koraka. „A šta je sa...”
„Na kojem neko može bezbedno da stoji na palubi”, rekao je. Promenio je
položaj tako da je on sada stajao iza nje. „Sada zatvorite oči.”
„Ali onda neću moći da vidim zvezde.”
„Možete ih kasnije otvoriti.”
Naginjala je glavu levo-desno kao da je htela da kaže Oh, veoma dobro, ali je
držala zatvorene oči.
„A sada podignite glavu gore. Ne puno, samo malo.”
Uradila je kako je rekao i možda je to bilo zbog tog pokreta, ili je možda to
bilo samo zato što je zatvorila oči, ali odmah se osetila kao da nema
ravnotežu, kao da je nešto daleko veće od okeana ukralo njen oslonac.
Kapetan ju je jače stisnuo na kukovima. „Šta osećate?”, pitao je, a usne su mu
bile blizu njenog uveta.

~ 110 ~
„Vetar.”
„Šta još?”
Progutala je knedlu. Oblizala usne. „So u vazduhu.”
„Šta još?”
„Pokret, brzinu.”
Približio je još više usne. „Šta još?”
I tada je ona rekla jednu stvar koja je od početka bila tačna.
„Vas.”

~ 111 ~
 13.

Endru nije bio siguran koji đavo ga je ubedio da dovede Popi na palubu.
Možda je to zbog toga što nije mogao da smisli dovoljno dobar razlog da to
ne uradi.
More je bilo mirno. Zvezde su izašle.
Veći deo posade je bio u potpalublju.
Kada je sišao u kabinu da večera i video je kako sedi pored prozora, nekako
je znao da je bila satima u tom položaju, zureći u more i nebo i nikada ne
shvatajući kako je zaista biti deo jednog ili drugog.
To mu se učinilo kao zločin.
Kada joj je pružio ruku i kada je ona stavila svoju ruku u njegovu...
To je bilo blaženstvo.
Sada, dok su stajali na najisturenijem delu broda i dok je vetar vitlao so i sipao
je po njihovoj kosi, osećao se kao nov.
Svet se neprestano vrteo oko svoje ose - to je razumeo. Pa zašto je onda imao
osećaj da se upravo malo više pomerio? Kao da je krenuo da pravi veći krug ili
kao da je promenio pravac. Slani vazduh je bio oštriji, zvezde su bile neverovatno
jasne na njihovom platnu boje mastila. I taj osećaj nje - blaga zaobljenost njenog
kuka, nežna toplota koja je isijavala iz njenog tela... kao da nikada ranije nije
dodirnuo ženu.
Bilo je neobično koliko je bio zadovoljan što joj je samo posmatrao lice. Popi
je posmatrala nebo, a on je posmatrao nju i to je bilo savršeno.
Ne. Nije bilo savršeno. Savršeno je bilo završeno. Savršeno je bilo gotovo.
Ovo nije bilo savršeno. On nije želeo da tako bude.
S druge strane, osećao se savršeno sjajno.
Vas, rekla je.
On je želeo još.
Vas.
On nije bio romantičan čovek, ili makar je mislio da nije. Međutim, tog
trenutka vetar je postao pesnik, šaputao je svoje stihove dok se voda podizala i
padala u čudesnom ritmu.
I da je svet pod njegovim nogama postao sonet, onda bi ona bila njegov
najuzvišeniji deo.
~ 112 ~
 Da li je ona postala njegova muza? Naravno da nije. Popi Bridžerton je bila
neprijatna, iritantna i prepametna za njegov mir u glavi. Ona je bila neprilika u
obliku opasnosti koja je stalno visila u vazduhu, a opet, kad god bi pomislio na
nju - a to je, dođavola, bilo sve vreme - osmehivao bi se.
Ponekad bi se samo cerio.
Govorio je sebi da je ona samo trn pod kožom, da je još gore od toga - kao
prokleta ubodna rana - ali bilo je teško održati sopstvene laži kada sve što je želeo
na kraju dana, bilo je to da sedne da večera uz čašu vina i vidi šta bi mogao da
učini da ne flertuje sa njom.
Možda je to bio razlog zbog kog ju je najzad doveo gore na palubu.
Želeo je samo da je vidi nasmejanu.
A u toj potrazi, toj misiji...
Njegov uspeh je bio potpun.
Nije prestajala da se osmehuje od prvog trenutka od kako ju je izvukao iz
kabine. Osmehivala se tako dobro!
Usrećio ju je i to je i njega učinilo srećnim.
A to je trebalo da bude zastrašujuće.
„Koliko zvezda mislite da postoji?”, pitala je.
Pogledao ju je. Otvorila je oči i sada je gledala gore ka nebu tako usredsređeno
da je nakratko mogao da pomisli kako možda planira da ih izbroji.
„Milion?”, rekao je. „Milijarda? Sigurno mnogo više nego što oči mogu da
vide.”
Ispustila je neki zvuk, kao neko pevušenje, ukoliko to može biti pomešano sa
uzdahom i obojeno osmehom. „Tako je veliko.”
„Nebo?”
Klimnula je glavom. „Kako nešto može biti tako neshvatljivo? Ne mogu čak
ni da shvatim koliko je to nedokučivo.”
„Da li je to definicija sveta?”
Lagano ga je udarila petom. „Ne kvarite.”
„I vi biste to isto rekli, i to znate.”
„Ne ovde”, rekla je skoro sanjivim glasom. „I ne sada. Sav moj sarkazam je
privremeno nestao.”
U to nije na trenutak poverovao. „Stvarno.”
Uzdahnula je. „Znam da ne može uvek da bude ovako lepo i divno na palubi,
ali hoćete li me slagati, samo ovog puta i to reći?”
Nije mogao da odoli. „Zašto mislite da vas ranije nisam lagao?” Bocnula ga
je laktom.
„Uvek je ovako lepo i predivno na palubi”, ponovio je kao papagaj. „More
nikada nije nemirno i nebo je uvek vedro.”
~ 113 ~
 „A vaši ljudi se uvek ponašaju sa poštovanjem i diskrecijom?”
„Naravno.” Pritisnuo joj je bokove kako bi je malo pomerio ulevo. „Da li to
vidite?”, pitao je, pokazujući glavom prema rupi na palubi ispred njih.
„Da li vidim šta?” Okrenula je glavu kako bi ga pogledala, pa je on ponovo
pokazao, ovog puta tako da je ona pratila njegov pogled.
„Taj okrugli otvor, baš tu”, rekao je. „To je nužnik.”
„Molim?”
„Pa, mi ga zovemo glava”, objasnio je. „Rekao sam vam da imamo naš
sopstveni jezik na brodu.”
Malo se trgla, ipak ne dovoljno da ispadne iz njegovih ruku. „Baš ovde?
Nužnik? Na otvorenom?”
„Postoji još jedan na drugoj strani.”
Uzdahnula je i Endru se setio vremena kada je mučio svoju sestru sa jezivim,
odvratnim i puzećim stvarima.
Sada je bilo tako dobro kao što je i tada bilo.
Prineo je usne malo bliže Popinom uvetu. „Niste valjda mislili da svi mi
imamo divne i sjajne noćne posude u našim kabinama?”
Bilo mu je drago što se nagnuo na stranu jer je video grimasu koju je
napravila. Savila je i razvukla usne praveći čudesan izraz zgražavanja
nad higijenskim užasom pre nego što je najzad rekla: „Govorite mi da
samo čučnete, namestite se iznad...”
Ja to ne radim, ali ljudi rade. To je zaista genijalna ideja. Trup broda se,
naravno, krivi ka unutra, tako da otpad samo padne pravo u okean. Pa, osim ako
ne duva naročito jak vetar, ali čak i tada...”
„Prestanite!”, zacičala je. „To je odvratno.”
„Ali vi ste tako uvek puni pitanja”, rekao je potpuno nevinim glasom. „Mislio
sam da želite da znate kako brod funkcioniše.”
„Da, želim, ali...”
„Uveravam vas, takve stvari su od suštinskog značaja za upravljanje brodom.
Niko nikada ne želi da priča o nezgrapnim stvarima. To je uobičajeni propust
budućih arhitekata i inženjera, kažem vam. Sve je lepo i dobro kada treba smisliti
elegantne delove, ali one stvari koje se ne vide u strukturi čine je zaista
izvanrednom.”
„To mogu da vidim”, promrmljala je pokazujući prema glavi.
Borio se da se ne zakikoće. „To je kompromis, ukoliko tako želite reći. U
ovom slučaju, ljudi prodaju malo svog dostojanstva za daleko čistiji brod. Verujte
mi, on postane dovoljno prljav tokom dugog putovanja.”

~ 114 ~
 Malo se namrštila - onako kada uz to ide i klimanje glavom kada ljudi odluče
da se slažu sa nečim. Ipak, rekla je: „Ne mogu da verujem da vodim ovu vrstu
razgovora.”
„Ni ja.”
„Vi ste to potegli.”
„Jesam.” Namrštio se pokušavajući da se seti zašto. „Oh, tačno! To je bilo
zato što ste vi komentarisali delikatne manire mojih ljudi.”
„Ovo je bio način da pobijete moju tvrdnju?”
„Upalilo je, zar ne?”
Namrštila se. „Ali rekli ste da vi..”
„Nekada sam i ja to radio”, priznao je. „Ne na Infinitiju, ali jesam na drugim
brodovima, kada nisam komandovao.”
Malo je slegnula ramenima.
„Kralj Francuske sedi na noćnoj posudi pred čitavom svojom svitom”,
radosno je rekao Endru.
„Nije tačno!”
„Tačno je, kunem se. Ili makar je to poslednji radio.”
Odmahnula je glavom. „Ti Francuzi.”
Endru je prasnuo u smeh.
„Šta je tako smešno?”
„Vi, kao što znate.”
Pokušala je da se namršti, ali to nije uspelo. Bila je suviše ponosna na sebe.
Endru je smatrao da ona izgleda očaravajuće.
„Pretpostavljam da ste bili u Francuskoj”, rekla je.
„Jesam”, potvrdio je.
„Svuda, ili samo u Parizu?”
„I po lukama.”
„Naravno.” Stidljivo je pogledala u stranu. „Ne možete da plovite brodom ove
veličine sve do Pariza.”
„Uglavnom, ne. Možemo da idemo do Ruana. Ponekad možemo da
pristanemo na obalu obično u Avru.”
Popi je ćutala jedno vreme, dovoljno da joj izvuče tanki pramen kose iza
uveta, koji je zagolicao Endrua, od čega je skoro kinuo.
„Šta ćete raditi kada budete uradili sve?” najzad je pitala. Glas joj je sada bio
ozbiljniji, zamišljen i radoznao.
Pomislio je da je to veoma zanimljivo pitanje, koje nije mogao da zamisli da
mu bilo ko postavi. „Da li je to moguće?”, pitao se. „Uraditi sve?”

~ 115 ~
 Obrve su joj se spustile dok je razmišljao o tome i iako je Endru znao da su
se te linije napravile zato što je razmišljala, a ne brinula, bilo mu je veoma teško
da spreči sebe da ih izgladi prstima.
„Mislim da je moguće uraditi dovoljno”, najzad je rekla.
„Dovoljno?”, promrmljao je.
„Tako da ništa više ne deluje novo.”
Njene reči bile su ponovljene njegove nedavne misli, i to toliko precizno da
je skoro ostao bez daha. Nije se radilo o tome da njegov posao više nije bio
uzbudljiv, niti da nije bilo novih stvari, više se radilo o tome da je osećao kako je
spreman da ide kući, da bude sa ljudima koje voli - sa ljudima koji su voleli njega.
„Ne znam”, rekao je, zato što je njeno pitanje zasluživalo iskren odgovor, čak
iako nije imao pravi. „Mislim da još uvek nisam došao do te tačke”, rekao je.
„Mada...”
„Mada?”
Možda se približavao.
Ipak, to nije rekao. Nagnuo se unapred, tek toliko da bi mogao da zamisli kako
spušta svoju bradu na vrh njene glave. Borio se sa porivom da ispruži ruke i da je
obgrli i privuče sebi. Želeo je da je drži, samo njih dvoje protiv vetra.
„Ja bih volela da idem u Etiopiju”, odjednom je rekla.
„Stvarno?”
Popi Bridžerton imala je više avanturističkog duha od većine, ali ovo ga je
iznenadilo.
„Ne”, priznala je. „Ipak, volela bih da mislim kako želim da idem tamo.”
„Vi biste voleli da...” Zatreptao je. „Šta?”
„U poslednje vreme sam dosta vremena sama sa sobom”, rekla je. „Ima malo
toga da se radi, sem da se zamišljaju neke stvari.”
Endru je sebe uglavnom smatrao inteligentnim muškarcem, ali mu je bilo
prokleto teško da nju prati. „Pa ste zamišljali da idete u Etiopiju?”
„Ne baš. Ne znam dovoljno da bih to zamislila kako treba. Ne mogu da mislim
kako je ono malo što sam čula, tačno. U Engleskoj ljudi pričaju o Africi kao da je
to jedno veliko, srećno mesto...”
„Srećno?” To nije bila reč koju bi on iskoristio.
„Znate na šta mislim. Ljudi govore o njoj kao da je to jedna zemlja, kao
Francuska ili Španija, a ona je zapravo ogromna.”
Pomislio je na slagalicu i na to koliko se zabavljala dok ju je slagala. „Tako
kaže mapa”, promrmljao je.
Klimnula je glavom u znak slaganja, a zatim ga je potpuno zbunila kada je
rekla: „Mislim da sam ja najbolji tip osobe, koja bi želela da ide u Etiopiju?”
„Postoji neka razlika?”

~ 116 ~
 „Ja mislim. Možda želim da kažem da bih volela da budem onaj tip osobe koji
želi da radi takve stvari. Mislim da bi neko takav bio sjajan na zabavama, zar ne?”
Endru je bio sumnjičav. „Dakle, hoćete da kažete da je vaš cilj da briljirate na
zabavama.”
„Ne, naravno da ne. Moj trenutni cilj je da izbegavam takva okupljanja po
svaku cenu. Zbog toga sam i bila u Čarmotu, ukoliko morate da znate.”
„Pretpostavljam da moram”, promrmljao je uglavnom zato što se činilo da ne
postoji nijedan drugi prikladan odgovor.
Uputila mu je pola ljutit pola popustljiv pogled pre nego što je nastavila. „Ono
što pokušavam da kažem, jeste da ukoliko bih otišla na bal i upoznala nekoga ko
je bio namerno u Etiopiji...”
„Namerno?”
„Mislim da se ne računa ukoliko neko tamo ide pod prinudom!’
Endru ju je okrenuo. Morao je da joj gleda lice. U suprotnom bilo je isuviše
teško pratiti ovaj razgovor.
Proučavao ju je ne znajući šta traži. Znake nestašluka? Ludila? „Apsolutno
nemam pojma o čemu vi govorite”, priznao je na kraju.
Smejala se i to je bilo veličanstveno. „Žao mi je, nisam bila preterano jasna.
Međutim, to je vaša krivica pošto ste me ostavili samu sa sobom preterano dugo.
Imala sam isuviše vremena samo za razmišljanje.”
„I to vas je dovelo do opsežnih zaključaka o razgovorima u društvu i
Etiopiji?”
„Jeste.” Rekla je to tako grandiozno, zakoračivši unazad kao da bi to povećalo
njen stav. Nije tu bilo nikoga ko bi slušao; prošla su samo dva člana posade na
putu do kljuna i obojica muškaraca shvatila su da su tu suvišni.
Nije da su često viđali svog kapetana ruku pod ruku sa nekom damom, pa
makar to bilo i da je vuče za sobom.
Međutim, kada je Popi zakoračila unazad, to je značilo da on mora da popusti
svoj stisak na njenim kukovima, što je bila velika šteta.
Kada je bila sigurna da ima njegovu pažnju, izjavila je: „Postoje dve vrste
ljudi na ovome svetu.”
„Da li ste sigurni u to?”
„Za svrhu ovog razgovora, da. Postoje ljudi koji žele da posete Etiopiju i ljudi
koji to ne žele.”
Endru se veoma trudio da zadrži ozbiljan izraz lica, i nije uspeo u tome. „Vi
se smejete”, rekla je, „ali to je tačno.”
„Siguran sam da tako mora biti.”
„Samo me slušajte. Neki on nas imaju avanturističku, lutajuću dušu, a neki od
nas to nemaju.”

~ 117 ~
 „Vi mislite da osoba mora da poželi da otputuje na istok Afrike da bi dokazala
svoju žeđ za avanturom?”
„Ne, naravno da ne, ali bi to bio pokazatelj...”
„Vi, gospođice Bridžerton, imate avanturističku dušu.”
Povukla se uz zadovoljni osmeh. „Zaista tako mislite?”
Podigao je ruku u vazduh pokazujući na more i nebo, na mesto na kom su
stajali na pramcu, napravljenom od pametno raspoređene gomile drveta, koja je
nekako bila u stanju da ih prenosi od jedne zemlje do druge, preko velikih i
nemirnih dubina, koje nijedan čovek ne bi mogao sam da preplovi.
„Ne računa se kada je pod prinudom”, podsetila ga je.
Bilo je dosta. Stavio je ruke na njena ramena. „Postoje dve vrste ljudi na ovom
svetu”, rekao joj je. „Oni koji bi se sklupčali kao lopta i jecali sve vreme tokom
ovakvog neočekivanog puta i...”
„Oni koji to ne bi uradili?” prekinula ga je.
Odmahnuo je glavom i osetio je kako mu se maleni osmeh prikrada na usne
dok joj je dodirivao obraze. „Hteo sam da kažem vi.”
„Dakle, ja protiv ostatka sveta?”
„Ne”, rekao je i nešto je počelo da se dešava u njemu. Bio je u bestežinskom
stanju i osećao se kao kada je pao sa drveta, samo što nije bilo ničeg ispod njega,
samo prazno prostranstvo i ona.
„Ne”, ponovo je rekao. „Ja mislim da sam ja sa vaše strane.”
Razrogačila je oči i mada je bilo mračno da bi joj se videle ženice, nekako je
imao osećaj kao da može da ih vidi, tu tamnu mahovinu koja je ponegde imala
svetlije delove, mlađe, kao novi izdanci trave.
Nešto svetio i sjajno počelo je da se podiže u njemu. Taj opojni vrtoglavi
osećaj zaljubljenosti, flerta i želje.
Ne, nije bila želja, ili ne samo želje, već i iščekivanje, trenutka pre, kada se
oseća lupanje srca u svakom delu tela i ima osećaj da je svaki dah došao skroz do
vrha prstiju na nogama, kada se ništa ne može porediti sa savršenom krivom
ženskih usana.
„Ukoliko bih vas poljubio”, prošaputao je, „da li biste mi to dozvolili?”
Pogled joj je postao blaži i u njemu se naziralo malo zabave.
Zabava?
„Ukoliko biste me poljubili”, odgovorila je, „ne bih imala mogućnost da vam
to dozvolim ili ne dozvolim, to bi bilo urađeno.”
Naravno da će ona da cepidlači. Neće joj dozvoliti da se tako lako izvuče bez
odgovora.
„Ukoliko bih se nagnuo prema vama, ovako...” Njegove reči, pratile su te
radnje i prostor između njihovih lica se smanjio. „A ukoliko bi moj pogled pao na

~ 118 ~
vaša usta, za šta svi znamo da je univerzalni znak da taj neko razmišlja o poljupcu,
šta biste vi uradili?”
Oblizala je usne. Sumnjao je da je uopšte bila svesna da je to uradila. „Nisam
sigurna”, prošaputala je.
„Ali to se sada dešava. Ja sam se nagnuo ka vama.” Pružio je ruku, ovlaš joj
dodirnuo kožu. „Dodirujem vam lice.”
Skoro neprimetno se okrenula još ka njegovoj ruci.
Endru je osetio kako mu glas postaje hrapaviji, čak i pre nego što je izgovorio
reči. „Više se ne radi o tome šta biste uradili, već šta ćete uraditi.”
Približio se još bliže, tako blizu da nije mogao da joj jasno vidi lice. Tako
blizu da je mogao da oseti lagani dodir njenog daha na svojim usnama.
Međutim, to još uvek nije bio poljubac.
„Šta ćete uraditi, Popi?”
I tada se ona nagnula. Zaljuljala se, samo malo, ali to je bilo dovoljno da njene
usne okrznu njegove.
To je bio veoma lagan poljubac.
Gađao je pravo u srce.
Stavio je prste na ramena i u nekom malom kutku uma shvatio da to nije
uradio kako bi je bliže privukao, već da bi sprečio sebe da to uradi. Zato što,
ukoliko bi to uradio...
A sam bog je znao da to želi.
Blagi bože, toliko je želeo! Toliko je želeo nju!
Želeo je da se celim svojim telom priljubi uz njeno telo. Želeo je da oseti liniju
njenih leđa pod svojim rukama, njenu vrelinu kada bi ugurao svoje noge između
njenih.
Želeo je da je pritisne uz sebe tako da može da oseti njegovu želju, tako da
može da bude nje svesna i da zna šta mu je uradila.
Želeo je sve to, a onda je želeo još više, zbog čega se povukao i napravio
nestabilan korak unazad.
Nastaviti bilo bi raj.
Nastaviti bilo bi ludilo.
Okrenuo se, bio mu je potreban trenutak da bi došao do daha. Taj poljubac...
trajao je manje od sekunde, ali on je bio gotov.
„Izvinite”, rekao je, grubim i promuklom glasom iz grla.
Trepnula je nekoliko puta. „Zaista?”
Pogledao ju je. Prstima je lagano dodirivala usta i izgledala je ošamućeno,
kao da nije bila sigurna šta se upravo desilo.
Dobro došla u klub!

~ 119 ~
 „Nije to trebalo da uradim”, rekao je, zato što mu je to delovalo malo
ljubaznije nego da kaže da to nije trebalo da se desi. Mada nije bio siguran zašto.
„U...” Naborala je čelo i činilo se kao da veoma naporno razmišlja o nečemu
- ili to ili nije mogla da shvati o čemu bi trebalo da razmišlja. „Popi?”
Brzo ga je pogledala, kao da se u njoj nešto probudilo. „U redu je”, rekla je.
„U redu?”, ponovio je. To je zvučalo... mlako.
„Nije vaša krivica”, rekla je. „Ja sam poljubila vas”
„Molim vas”, rekao je strpljivo, „oboje znamo...”
„Ja sam poljubila vas.” Čvrsto je rekla, stegnutih zuba. „Vi ste me izazvali.”
„Ja...” Ipak, nije više ništa rekao. Da li je to bilo tačno? Da li ju je on izazvao?
Ili je samo želeo da bude siguran da i ona to želi? Zato što bi samo jedan
poljubac... uništio njen ugled.
A mogao bi vrlo lako da uništi i njega.
„To se desilo”, rekla je. „To se desilo i ja ne žalim zbog toga.”
„Ne?”
„Ne. Zar nismo upravo raspravljali o tome kakva je to ironija što se dosađujem
tokom avanture mog života? Vi ste mnogo toga, kapetane Džejmse, ali niste
dosadni.”
Zinuo je u čudu. „Hvala!”
„Više nikada nećemo pričati ponovo o tome.”
„Ukoliko je to ono što vi želite.” To nije bila njegova želja, ali bi trebalo da
bude.
Gledala ga je sa čudno probadajućim pogledom. „Mora da bude, zar ne?” Više
nije ni sam znao šta misli, ali nije hteo to da joj kaže. „Klanjam se vašem
rezonovanju, gospođice Bridžerton.”
Malo je frknula, kao da niti jedne sekunde nije poverovala u to. Pretpostavljao
je da to i zaslužuje; on je obično koristio ironiju u određenoj meri kada je govorio
tako nešto.
„Veoma dobro”, rekao je. „Pretvaraćemo se da se to nije nikada desilo.”
Otvorila je usta kao da će se možda pobuniti - i zapravo bio je potpuno siguran
da ona želi da se raspravlja; video je taj izraz na njenom licu dovoljno puta da bi
znao šta to znači. Međutim, na kraju ona nije ništa rekla, samo je zvučno zatvorila
usta i klimnula glavom u znak slaganja.
Činilo se da je to kraj razgovora, tako da je Endru samo zurio ka horizontu,
koji se jedva razaznavao po noći bez mesečine. Dobro ih je poslužilo vreme;
ukoliko ne bude neočekivane promene vremena, do jutra biće u Lisabonu, što je
značilo da on mora da ide da spava. Morao je da siđe sa broda čim stignu i odmah
ode u grad.
„Bojim se da moram da vas vratim dole”, rekao joj je kapetan.

~ 120 ~
 Nije mogla da sakrije svoje razočaranje, ali u isto vreme, bilo je jasno da je to
i očekivala. „Dobro”, rekla je uzdahnuvši.
Ispružio je ruku.
Odmahnula je glavom. „Mogu sama.”
„Makar mi dozvolite da vam pomognem da siđete sa kljuna.”
To je uradila, ali čim je bila na glavnoj palubi, izvukla je ruku iz njegovog
stiska. Pustio ju je da vodi i uskoro su bili kod vrata kabine.
„Moram da uzmem nekoliko stvari pre nego što odem u kabinu gospodina
Karoveja”, rekao je.
„Naravno.” Zakoračila je u stranu, dok su ulazili i sve to je bilo veoma
ljubazno i bilo je čudno što uopšte nije bilo neprijatno, kao da se ništa nije desilo.
A to je bilo ono što su oni želeli.
Zar ne?

~ 121 ~
 14.

Popi se sledećeg jutra probudila sa veoma neobičnim osećanjem - nešto skoro

kao vrtoglavica. Držala se za ogradu na krevetu nekoliko sekundi pre nego što je
shvatila...
Oni se nisu pomerali.
Oni se nisu pomerali!
Iskočila je iz kreveta i pojurila ka prozoru, neobjašnjivo se teturajući iako se
brod nije kretao. Uzbuđenog daha, povukla je zavese i otkrila...
Pristanište.
Naravno.
Nije bila sigurna zašto joj ranije nije palo na pamet kako neće moći da vidi
pravi centar Lisabona sa prozora broda. Pristaništa u Londonu nisu bila ni blizu
znamenitostima glavnog grada.
Ipak, ovde je bilo to nešto u šta je mogla da gleda posle nepreglednog
Atlantika i Popi je to željno i radila. Mogla je da vidi samo mali deo nečega što
je sigurno bilo veliko platno, ali i pored toga, ono što je imala pred očima,
brujalo je od života i dešavanja. Muškarci - svi su bili muškarci; nije videla
nijednu ženu među njima - kretali su se snažno i efikasno, noseći sanduke, vukli
su konopce, obavljali su sve vrste zadataka, čiju svrhu Popi nije mogla da shvati.
I kako su bili neobični i drugačiji muškarci... i u isto vreme nisu bili uopšte
drugačiji. Obavljali su iste poslove, koje su, pretpostavljala je, obavljali i
lučki radnici u Engleskoj, gurkali su se i smejali i raspravljali na muški način, a
opet sve i da nije bila svesna da su u Portugalu, znala bi da ovi ljudi nisu Englezi.
Nije to bilo zbog njihovog izgleda, mada su imali tamniju kosu i kožu od
Popinih zemljaka, više se radilo o njihovim pokretima, gestovima. Kada su
govorili, mogla je da vidi samo gledajući ih da govore drugim jezikom. Koristili
su druge mišiće, pravili su drugačije izraze lica.
To je bilo zadivljujuće i pitala se da li bi to primetila da zvuk njihovih glasova
nije tako tiho dopirao zbog zida i prozora koji su ih delili. Da je mogla da ih čuje
- dobro da čuje zvuk portugalskog jezika - da li bi primetila promene na njihovim
licima?
Bilo je toliko toga o čemu se moglo razmišljati, toliko toga što se moglo
videti.
A ona je bila zarobljena u ovoj kabini!
~ 122 ~
 Kapetan Džejms je bio veoma jasan kada je rekao da joj neće biti dozvoljeno
da se iskrca u Lisabonu. Rekao je da je to previše opasno, da on nije tu da bi služio
kao vodič, da ima posao koji mora da obavi, da ovo nije bilo putovanje radi
zadovoljstva...
Imao je brojne razloge.
A ipak, takođe joj je rekao da ni pod kojim uslovima ona neće smeti da izađe
na palubu.
A sinoć je promenio mišljenje.
Popi je naslonila čelo na prozor, prijalo joj je hladno staklo na koži.
Kada je prethodne noći legla u krevet, ponovo je proživljavala svaki trenutak
pod zvezdama i dozvolila je sebi da se nada kako će možda on popustiti i
odvesti je u grad.
Nešto se promenilo prethodne večeri i nije mislila na poljubac.
Dobro, ne, naravno da je mislila o poljupcu. Možda je izjavila da više
s nikada neće pričati o tome, ali bila je užasnuta kada je kapetan predložio da se
pretvaraju kao da se to nikada i nije desilo. Skoro da mu je to rekla, nameravala
je da mu kaže da je to upravo ona vrsta stvari koje bi neko trebalo da zapamti, ako
ni zbog čega drugog, onda samo zato da se ne bi ponovilo.
Mada sve je delovalo jadno i možda pokvareno, tako da je zamalo rekla kako
je to bio njen prvi poljubac i da devojka koja je samo taj jedan imala do sada,
sigurno se neće pretvarati da se to nije nikada desilo.
Međutim, to bi bilo upravo ono što bi on pogrešno shvatio. Nije želela da on
misli kako ona leži u krevetu i razmišlja o njemu, iako je ona to radila - za sada.
Nije planirala da leži u krevetu i razmišlja o njemu do kraja svog života.
Vratiće se u Englesku za manje od nedelju dana i više ga nikada neće
videti. Ukoliko je Elizabet držala usta zatvorena, Popin život će se nastaviti
po uobičajenom toku, što je značilo da će se ona na kraju udati za nekog
finog džentlmena, koji će se dopasti i njenoj porodici i ležaće u krevetu i misliće
o njemu do kraja svog života.
A ukoliko Elizabet nije držala usta zatvorena, Popin društveni ugled biće
sveden na nulu, imaće mnogo veće probleme od razarajuće zgodnog
kapetana Endrua Džejmsa zbog kojih neće moći da spava.
Popi je pogledala koliko je sati i kao na znak, baš u tom trenutku, Bili je
zakucao na vrata. Nije morala da mu čuje glas da bi znala da je to on. Bili i kapetan
bili su jedini ljudi koji su dolazili kod nje i način na koji su oni kucali razlikovao
se kao nebo i zemlja.
„Uđi!”, rekla je, zato što, za razliku od kapetana, Bili je uvek čekao njenu
dozvolu da bi ušao. Kosa joj je još uvek bila u pletenici za spavanje, ali je
ona odustala da se zbog toga brine. A pošto je spavala u svojoj odeći, nije
mogao nikako da je vidi neprikladno odevenu.

~ 123 ~
 „Doneo sam doručak, gospođice”, rekao je noseći kao i uvek poslužavnik.
„Nije ništa posebno. Samo tost, čaj i jabuke. Većina ljudi će jesti na obali.”
„Zaista?”, promrmljala je Popi, njen zavidni pogled poleteo je ka prozoru.
Bili je klimnuo glavom i spustio je poslužavnik. „Naravno, moraju da se vrate
na brod, i ne mogu svi u isto vreme da napuste brod, ali kapetan se uvek pobrine
da svi imaju mogućnost da protegnu noge.”
„Svi, eh?”
Bili nije primetio njen ton i nastavio je. „Oh, da, mada je ovo prilično
zbunjujuće mesto, ukoliko ne znate šta je šta. Ne radi se samo o jeziku, mada je
dobro znati nekoliko reči. Sim znači da, no znači ne”
„Pa to je zgodno”, primetila je Popi.
„No čini se da znači ne u skoro svakom mestu gde odlazimo”, rekao je Bili
nestašno se osmehujući. „Drugačije se piše, mislim, ali zvuči dosta slično.”
Popi je sela na svoje mesto za stolom, a zatim se namestila da ima najbolji
pogled na luku. „Na nemačkom je najn.”
„Stvarno?” Bili se počešao po glavi. „Nisam bio tamo. Mislim da oni nemaju
obalu.”
Popi je sipala sebi solju čaja. „Hamburg”, odsutno je rekla.
„Eh?”
Podigla je pogled. „Govore nemački u Hamburgu. To je velika luka blizu
Baltičkog mora. Pokazala bih ti to na karti, ali sam je već rasturila.”
Bili je klimnuo glavom; video je da je sastavljala mapu ranije u toku te
nedelje. „Možda bih i ja mogao to da pokušam”, rekao je. „Bilo bi korisno malo
bolje znati geografiju. Znate, ja umem da čitam”, ponosno je rekao. „I mogu da
računam bolje od polovine ljudi na brodu.”
„To je predivno”, rekla je Popi. Možda bi mogli zajedno da sastavljaju
slagalicu tokom povratka. Njoj bi to bio treći put, ali bilo bi sjajno imati društvo.
Moraće da zamoli kapetana Džejmsa da oslobodi Bilija nekih dužnosti, samo kada
bi ona objasnila da je to zbog dečakovog obrazovanja...
Na to bi pristao. U to je bila sigurna.
„Pričaj mi još o Lisabonu”, rekla je uz ohrabrujući osmeh. „Želim sve da
čujem.”
„Oh, to je jedan živahan grad, gospođice. Odavde se to ne vidi.” Seo je na
stolicu prekoputa nje i pokazao prema prozoru. „Ovo je samo deo do obale. Ovog
puta smo se zaista blizu usidrili, tako da imate dobar pogled, ali to nije grad. Grad
je veličanstven.”
„Veličanstven?”, promrmljala je Popi. Pažljivo je uzela gutljaj čaja. Još uvek
je bio suviše vruć.

~ 124 ~
 „Oh, da i to je zaista veoma drugačije mesto. Uopšte nije slično ničemu u
našoj zemlji, mada nije ništa loše kod kuće. Samo - samo lepo je videti nešto
drugačije.”
„Sigurna sam u to”, promrmljala je Popi prinoseći licu solju sa čajem kako bi
prikrila bilo kakav sarkastični ton u svojim rečima.
„Sve izgleda drugačije”, nastavio je Bili. „Dobro, skoro sve, ni hrana nije ista.
Potrebno je neko vreme da se navikneš na nju, ali je dobra, hrana. Do sada sam
bio ovde šest puta, tako da poznajem grad.”
Popi je uspela da se malo osmehne.
Bili je zastao, konačno primećujući njen izraz lica. „Mogao bih, ah... Dobro,
mogao bih da pitam da li možemo da vam donesemo nešto. Prave veoma lep
puding od pirinča, mada to nije tako lako za nošenje, a postoje i ona mala peciva,
koja su ponekad uvaljana u šećer.” Zakolutao je očima prisećajući se te kulinarske
divote. „Mogao bih da vam donesem jedan, ukoliko želite.”
„Po tvom opisu”, rekla je Popi, „mislim da bih možda želela i više od jednog.”
Bili se smejao. „Neće biti tako dobri kao kada su sveži i vrući, ali bi vam se u
svakom slučaju svideli. A i kuvar će dobiti namirnice, pa bi mogao da vam
napravi nešto portugalsko.”
„Sve je to tako ljubazno od tebe, Bili.”
Saosećajno joj se osmehnuo. „Kapetan nije loš čovek zato što vas tera da
ostanete na brodu. Ne bi bilo bezbedno za vas da sami izađete. Ne bi bilo sigurno
ni na londonskim dokovima. Dame koje su blizu vode...” Pocrveneo je, jako, a
glas mu je bio tiši kada je rekao: „Nisu sve one dame, ukoliko me razumete.”
Popi je odlučila da se dalje ne raspituje o tome. „Šta misliš da bi se desilo kada
bih izašla na obalu sa kapetanom Džejmsom?”, pitala je. „Sigurno da Lisabon nije
tako opasan grad da on ne bi mogao da me zaštiti.”
„Pa...” Bili je na trenutak razmislio o tome, napućio je usta kriveći ih u stranu
dok je mislio. „Pretpostavljam da bi on jednostavno mogao da vas sprovede od
pristaništa do lepših delova.”
Popino raspoloženje se znatno razvedrilo. „Sjajno! Ja...”
„Ali on nije ovde.”
Dođavola. „Nije ovde?”
Bili je odmahnula glavom. „On je prvi izašao sa broda. Imao je da obavi neki
posao. Obično je to tako.”
„Da li znaš kada će se vratiti?”
„Teško je to reći”, rekao je Bili slegnuvši ramenima. „To obično zavisi od
onoga što nosi.”
„Nosi?”, ponovila je Popi.
„Ponekad je to paket, ponekad su to samo papiri. I naravno, ponekad baš
ništa.”
~ 125 ~
 Ponekad, baš ništa? Popi je ovo smatrala zanimljivim, mada nije mogla da
kaže zašto. Verovatno samo zato što nije imala ništa bolje o čemu bi razmišljala,
već je prošla kroz sve moguće varijacije njenog povratka u Englesku (devedeset
posto toga značilo je njenu propast; ostalih deset posto zahtevalo je spektakularnu
i neverovatnu kombinaciju dobre sreće).
Tako da, da - ona će se pitati zašto je kapetan ponekad nosio pakete, a ponekad
papire. Prokleto će razmišljati samo o takvim stvarima sve dok ne stigne kući i
bude morala da se bavi daleko ozbiljnijim izazovima.
„Da li često nosi papire?”, pitala je.
„Ponekad. Zaista, ne znam. Ne govori nikome od nas šta radi ukoliko to nije
vezano za brod.”
„On ima posla koja nemaju veze sa brodom?”
Slegnuo je ramenima. „On ima prijatelje ovde. Sigurno ih ima. Bio je tu toliko
puta.”
Popi je znala da je Bili bio na Infinitiju samo devet meseci, rekao joj je to kada
joj je drugi put doneo doručak. Ukoliko je on u Lisabonu bio već šest puta, Popi
je samo mogla da zamisli koliko je puta bio kapetan Džejms tokom godina. Prema
Bilijevim rečima (zato što skoro sve što je ona znala bilo je preko Bilija), on je
bio kapetan ovog broda od 1782. To je onda značilo strašno puno putovanja u
Portugal, ali s druge strane, šta je ona znala o pomorcima? Možda je imalo smisla
imati odanu, stalnu mrežu trgovaca.
I tek tako, počela je da razmišlja kao neki prestupnik, blagi bože.
Popi je uzela gutljaj čaja, koji se najzad ohladio do prihvatljive temperature.
„Lepo se provedi u gradu”, rekla je. „Pretpostavljam da ideš.”
„Oh, da! Zapravo, uskoro. Jedan od ljudi je rekao da će me povesti sa sobom.”
Bili ju je pogledao sa glupim izrazom lica. „Kapetan ni meni ne dozvoljava da
idem sam.”
Kapetan je, počinjala je da uviđa Popi, imao mekše srce od onoga što je želeo
da drugi znaju. Bilo je teško zamisliti još nekog kapetana broda da se brine za
dobrobit trinaestogodišnjeg dečaka.
Ona nije poznavala nijednog drugog kapetana broda, ali ipak.
„Bolje da ja krenem”, rekao je Bili. „Moram da završim sa svojim obavezama
pre nego što izađem na kopno, a i mislim da me gospodin Braun neće čekati
ukoliko bude spreman pre mene.”
Popi je klimnula glavom i pozdravila se sa njim. Brzo je završila doručak, a
zatim je uzela šolju sa čajem i došla do prozora gde je stajala i posmatrala prizor.
To je bilo kao da je otišla u pozorište. Nije ličilo ni na jedno pozorište u kojem
je do sada bila, ali ona je svejedno bila rešena da uživa. U početku je pokušavala
da sagleda čitavu panoramu, ali suviše toga se u isto vreme dešavalo, pa je

~ 126 ~
odlučila da prati putanju samo jednog čoveka, posmatrala ga je dok je obavljao
svoje poslove.
„Zvaću te Žoze”, izjavila je. Bilo je to ime nedavnog kralja, pa je sigurno bilo
prikladno za ovu oblast. „Žoze dobra nada. Imaćeš troje dece, četiri psa i zeca.”
Namrštila se. On bi verovatno pojeo zeca. Bolje da se ne vezuje previše za
njega.
„Da li ste oženjeni gospodine Žoze? Ili ste udovac?” Posmatrala je svog
tajanstvenog čoveka dok je podizao sanduk sa jednih kola i nosio ga prema brodu.
„Udovac”, odlučno je rekla. „Dramatičnije je.”
Šekspir bi bio ponosan. Napokon, to je bila igra.
„I vaša jadna deca su bez majke. Morate toliko da radite da biste ih prehranili.
Gospode, oni su gladni.”
Razmislila je o tome.
„Ipak, ne toliko gladni da bi pojeli zeca”, čvrsto je rekla. Ovo je bila njena
priča i želela je da sačuva zeca. Bio je beo i mekan i potpuno nestvaran, ali u tome
je bila lepota pisanja sopstvene priče. Mogla je da uradi sve što je htela.
Oduvek je želela da bude zla gospodarica, ili dobra. Bilo joj je svejedno. Sve
dok je glavna.
Žoze je spustio sanduk i ponovo otišao do kola, čelo je obrisao rukavom.
Podigao je drugi sanduk, ovaj je bio teži od prvog, sudeći po govoru
njegovog tela. Nakon što je spustio taj, ispravio se i nekoliko puta istegnuo vrat.
Popi je isto to uradila. Bilo je nečega u tome kada je posmatrala nekoga da se
isteže i ona bi isto poželela.
Kada je u sledećem trenutku pogledala ispred sebe, videla je Žozea kako se
okrenuo i pozvao nekoga preko ramena. Zatim se uhvatio za donji deo košulje...
I skinuo je.
Popi se nagnula da bolje vidi. Ovo je bilo zanimljivo.
Da li je bilo normalno da lučki radnici obavljaju svoje dužnosti golih grudi?
Da li je to bio neki portugalski običaj? Ovde je svakako bilo toplije nego u
Londonu, ali opet, ona nikada nije bila na londonskom pristaništu, možda su
muškarci po ceo dan jurcali golih grudi.
I ukoliko je to bilo tako, zašto joj to niko nije rekao?
„Oh, Žoze”, promrmljala je spuštajući šolju sa čajem. „Dan je strašno vreo,
zar ne?”
To se činilo kao dovoljan razlog da ustane i približi se prozoru. Možda je
trebalo da promeni zaplet. Da li je zaista želela da Žoze bude udovac? Zar ne bi
imalo više smisla da je neženja?
Bez dece. Možda ima psa. I zec može da ostane.
Bio je lep i mek. Ko ne bi želeo da ga zadrži u priči?

~ 127 ~
 „Da li se udvaraš nekome, Žoze?” Primetila je da grize usnu dok je posmatrala
kako mu se mišići pomeraju od naprezanja. Prvo na njegovim rukama dok bi se
saginjao da uhvati sanduk, ali kada bi došao do broda, mogla je lepo da mu vidi
leđa.
Nije imala predstavu da leđa muškarca mogu da budu tako zanimljiva. Videla
je svoju braću golih grudi, ali ne u skorije vreme i nijedan od njih nije izgledao
tako izvajano kao Žoze.
„Kao izvajan”, rekla je naglas. Još jedna reč za koju je smatrala da zvuči kao
ono što znači. Pravila je pokrete rukama kao da oblikuje glinu. Vajati. Zvučalo je
kao pokret skupljanja i mešanja.
Odmahnula je glavom. Potpuno je skrenula sa teme, a Žoze je bio upravo
tamo na doku. Kako se zovu ti mišići? Oni na muškarčevim grudima koji ih čine
tako...
Njene ruku su se pomerale i dalje vajajući.
Tako... definisanim.
Popi je, naravno, išla na časove crtanja; sve mlade dame su ih imale. Njen
nastavnik je govorio o mišićima na telu, ali nikada nije pomenuo one na muškim
grudima. Kako su se oni zvali?
Bacila je pogled na policu sa knjigama kapetana Džejmsa. Nekako je
sumnjala da će naći odgovor u Poljoprivrednim remek-delima Kenta.
Popi se približila prozoru. Mislila je da niko sa pristaništa ne može da je vidi.
Napolju je bilo mnogo svetlije nego unutra.
„Koliko imate godina?”, pitala se. Žoze se sada malo odmarao, sedeo je na
vrhu jednog sanduka koji je upravo pomerio. Nije se činilo da je stariji od nje.
Sigurno nije mogao da ima više od trideset godina. Imao je svu kosu. Bila je tamna
- naravno, tamnija od kapetanove - ali jednako gusta. Verovatno je i meka i
elastična.
Dodirnula je kapetanovu kosu pre nekoliko dana kada je okean bio nemiran i
kada je izgubila ravnotežu. Spotakla se, posegla ispred sebe kako bi se uhvatila za
prvu stvar koju je mogla, ispostavilo se da je to bila kapetanova glava.
Naravno, to je bilo potpuno slučajno.
Žozeova kosa imala je slične talase. Popi je zaključila da joj se dopada. Kada
bi vetar malo jače dunuo, pala bi mu raskalašno preko čela. Da se radilo o nekom
džentlmenu u Londonu, sve dame bi pale u nesvest. Ima nečega u tome kada je
muškarac razbarušen, rekla joj je jedna poznanica. To je značilo da je on veoma
snažan. Popi je mislila da joj ona govori svoje uobičajene besmislice, ali sada,
posmatrajući Žozea, reč snažan je poprimala potpuno novo značenje.
Bio je zgodan, njen Žoze. Naravno, ne kao kapetan, ali nije mogao svaki
muškarac da bude lep kao Endru Džejms.
„Ipak, Žoze”, rekla je naglas, „mislim da si ti blizu toga.”

~ 128 ~
 „Blizu čega?”
Popi je odskočila skoro metar i zamalo srušila svoju solju sa čajem sa stola.
Kapetan Džejms je stajao kod vrata posmatrajući je podignutih obrva i veselog
izraza lica.
„Niste kucali!” optužila ga je.
„Jesam”, jednostavno je rekao. „I ko je Žoze?”
Popi je samo zurila u njega kao neki idiot, što nije bilo loše, pošto je sumnjala
da je mogla da kaže bilo šta pametno i smisleno. Nije mogla da veruje da ga nije
čula kako kuca.
Ni da su se vrata otvorila.
Ni zatvorila.
Pročistila je grlo i poželela mu dobro jutro. Činilo se da je najbolje da to učini.
Međutim, kapetan Džejms je bio nepokolebljiv. „Šta ste gledali što vas je
toliko opčinilo?”
„Ništa!” rekla je preglasno. „Hoću reći, pristanište, naravno. Sigurna sam da
to nije zanimljivo vama, ali to je prva stvar koju imam priliku da gledam, a koja
nije voda.”
Skinuo je svoj trouglasti šešir. „Da li sam vam nedostajao?”
„Naravno da niste.”
Ovo je prihvatio pomalo ironično klimajući glavom, a zatim je lagano došao
do prozora, pored nje. Popi je primetila kako pokušava da ne izmiče dok je on
naginjao glavu čas na jednu, čas na drugu stranu da bi video kroz prozor.
„Deluje kao uobičajeno utovaranje tereta”, rekao je.
Popi se otrgla porivu da se brzo složi sa tim i samo je napravila nekoliko
besmislenih zvukova i klimnula je glavom.
Napolju, Žoze je nastavio sa radom, ali je srećom kapetan Džejms gledao u
nekom drugom pravcu. Pokazao je rukom ka obližnjem brodu i rekao: „Marabela
sutra kreće za Južnu Ameriku.”
„Zaista? To zvuči uzbudljivo.”
„To je duže putovanje nego bilo koje na kojem sam ja bio.”
„Pretpostavljam”, odgovorila je Popi pokušavajući da joj pažnja ne odluta
ponovo na Žozea, koji je još uvek radio bez košulje.
„Ne verujem da bih želeo da to iskusim”, rekao je kapetan, a glas mu je bio
zamišljen.
„Mogli biste da vidite Rt rog”, istakla je Popi.
Slegnuo je ramenima. „Teško da bilo ko ide toliko daleko na jug. Marabela
ide do Salvadora.”
„Do Salvadora?”, ponovila je Popi. Žoze je hodao pravo prema njoj.
„U Brazilu”, potvrdio je kapetan.
~ 129 ~
 Popi je pokušala da se seti da li je Salvador bio označen na mapi na slagalici,
ali krajičkom oka videla je kako se Žoze ponovo rasteže i...
„Zašto, gospođice Bridžerton”, rekao je otežući kapetan, „zurite u golog
muškarca?”
„Nije go”, uzvratila je Popi.
Kada je ponovo razmislila, bilo je bolje da je porekla drugi deo pitanja.
Kapetan Džejms se osmehnuo, široko. „Dakle, vi jeste zurili u njega.”
„Ja ne zurim ni u koga.”
„On zaista izgleda kao lep primerak muške vrste”, rekao je kapetan gladeći
bradu.
„Prestanite.”
„Veoma je mišićav.”
Popi je počela da gori u licu. „Prestanite!”
„Sada razumem”, rekao je kapetan sa nepogrešivim oduševljenjem. „To je
Žoze!”
„Ne znam o čemu pričate”, promumlala je Popi.
„Dobro ste izabrali, gospođice Bridžerton. Čini se da je dobar radnik.” Popi
je htela da umre.
Potapšao ju je po ramenu. „Veoma je vredan, vaš Žoze.”
„Kako bih ja mogla da znam kako se on zove?”
Kapetan je frknuo i nasmejao se. „Kladim se da ste mu već dali ime,
porodičnu istoriju i tragičnu životnu priču u prošlosti.”
Popi je bila iznenađena kako joj se usta nisu otvorila u čudu. Kako ju je ovaj
čovek tako dobro poznavao nakon manje od nedelju dana na moru?
Kapetan Džejms se oslonio na zid i veoma zadovoljno prekrstio ruke. Bilo je
nečega izuzetno muževnog u vezi sa njim dok ju je posmatrao i tek tako, jadni
Žoze je ponovo imao troje dece i zeca.
„Zašto me tako posmatrate?”, rekla je sumnjičavo Popi.
„Oh, ovo je nešto najzanimljivije što sam video čitavog dana.”
„Tek je pola deset”, promrmljao je.
„Moja draga gospođice Bridžerton”, nastavio je, „ukoliko ste želeli da vidite
muškarca bez košulje, ja bih bio više nego srećan da vam to prikažem.” Strašno
je skupila oči. „Vi ste čudovište.”
„Ali prijatno.”
„Kako vaša porodica izdržava sa vama?”
I tada se ponovo stvorio taj smrtonosni osmeh. „Zar niste shvatili da sam ja
beskrajno šarmantan?”
„Hmmm!”

~ 130 ~
 „Pitajte bilo koga.”
Pogledala ga je. „I bih, samo što je Bili jedina osoba sa kojom sam čitave
nedelje razgovarala.”
„I ja”, istakao je veselo.
„Teško da ste vi nepristrasan izvor.” Kao što, zapravo, ni Bili to nije bio, kada
je kapetan bio u pitanju.
Endru se ponovo zakikotao i konačno se sklonio od nje prešavši za svoj radni
sto. „Oh, gospođice Bridžerton”, rekao je, „veoma mi je žao što su nam se putevi
ukrstili na ovakav način, ali pošto sam nehotice morao da imam zatvorenika na
brodu, veoma mi je drago da ste to vi.”
Popi je mogla samo da pilji u njega. „Hvala?”
„To je kompliment”, uveravao ju je dok je radio nešto za stolom. Uzeo je ključ
kako bi otvorio prvu fioku, izvadio je nešto iz džepa na jakni i gurnuo je to unutra,
a zatim je ponovo zatvorio fioku. Naravno, zaključao ju je. Uvek bi je
zaključavao.
Dok ga je Popi posmatrala, primetila je kako je bio obučen zvaničnije nego
obično. Obukao je sako, čizme su mu bile uglačane, kravata je bila vezana sa
neuobičajenom preciznošću.
„Bili je rekao da ste jutros otišli veoma rano”, rekla je.
„I jesam. Odmah nakon izlaska sunca. Tako mogu svoje poslove veoma brzo
da završim.”
Popi je u glavi pomislila na gornju fioku. „A koji su to poslovi?”
„Hajde, gospođice Bridžerton, znate toliko da ne bi trebalo da postavljate
pitanje na koje neću odgovoriti.”
„Možda se nadam da ću uhvatiti trenutak vaše slabosti.”
„Ja verujem da sam već uhvatio trenutak vaše slabosti ovog jutra.” Zatreptala
je.
„Da li ste tako brzo zaboravili Žozea? Ah, ta ženska nestalnost!”
Popi je prevrnula očima kako bi mu pokazala šta misli o tome.
Stavio je ruku na srce. „’O, ne kuni se nestalnim mesecom, taj mesečno menja
svoj okrugli oblik i da tvoja ljubav ne postane takva’.”
Šekspir? Stvarno?
„Romeo i Julija’, rekao je kao da ona to ne bi prepoznala. „I nije ni najmanje
loše citiran.”
Oh, on nije imao pojma protiv koga se bori. Oštro je podigla bradu. „’Ne
uzdišite više, gospe, ne uzdišite, muškarci su večni prevrtljivci, jednom nogom u
moru, a drugom na obali, jednoj stvari nikada odani’.”
Klimanjem glave je pozdravio njen odgovor, a zatim je rekao: „Nikada nisam
tvrdio da su muškarci više dosledni. I mislim da pravite mnogo vike ni oko čega.”

~ 131 ~
 Popi je bila impresionirana i protiv svoje volje.
„Znam”, rekao je, tačno čitajući njen izraz lica. „Ja sam smešno mnogo dobar
u ovome.”
Izvila je jednu obrvu. „Kao i ja.”
„Nemam sumnje.”
Pogledima su se borili u tišini sve dok kapetan nije rekao: „Ne mogu da se
setim neke druge Šekspirove rečenice o nestalnosti, a vi?”
„Nijedne”, priznala je.
Oboje su tako stajali pokušavajući da se ne nasmeju. Najzad je kapetan
popustio. „Oh, gospođice Bridžerton”, rekao je u trenutku kada je
krupnim koracima krenuo ka njoj i zastao ispred nje sa osmehom mačke
uhvaćene kako pije mleko, „mislim da ćete danas biti veoma zadovoljni.”
Njena sumnja je porasla skoro do panike. „Šta želite da kažete?”
„Vreme je posebno lepo.”
„Da, to sam videla.” Napravila je vidljivo lažni osmeh. „Kroz prozor.”
„Ipak, ne možete sve da vidite kroz prozor. Pretpostavljam da možete da
vidite sunce, ali ne možete da osetite povetarac, ne možete da znate koja je
temperatura.”
Popi je odlučila da mu udovolji. „Danas ima povetarca?”
„Zaista ima.”
„A temperatura?”
„Kao što možete videti po tome što je Žoze bez nekih delova odeće, prilično
prijatno toplo.”
Popi je zarežala. Zaista je morala da to izbaci iz sebe.
„Da li bih mogao da vam ponudim savet?”, promrmljao je, naginjući se tek
toliko da bi se vazduh uskomešao među njima.
„Sve dok vi ne budete uvređeni ukoliko ga ja ne prihvatim.”
„Uvucite u korice svoj sarkazam, makar ovog popodneva. Mi smo neka vrsta
prijatelja, zar ne?”
To je zahtevalo veličanstveni prikaz snage, ali uspela je da kaže: „Neka vrsta.”
„Pa, onda, gospođice Bridžerton, kao vaš prijatelj - neke vrste - pitao sam se
da li biste želeli da mi se danas pridružite u šetnji po Lisabonu.” Zaledila se.
„Molim?”
Osmehnuo se. „Da li treba da ponovim?”
„Ali rekli ste mi...”
„Predomislio sam se.”
„Zašto?”
„Da li je važno?”

~ 132 ~
 Zapravo, ona je mislila da jeste, ali ne dovoljno da bi cepidlačila kada konačno
silazi sa broda.
„Želim da vidim sve”, rekla je dok je sedala da bi navukla čizme.
„To je očigledno nemoguće.”
Podigla je pogled, ali samo na sekund. Želela je da što pre veže pertle na
čizmama. „Onda, sve što je moguće.”
„Sve što je moguće.” Usne su mu se izvile u nagoveštaj osmeha.
„Obećavam!”

~ 133 ~
 15.

„Nemojte se okretati”, prošaputao je Endru Popi na uvo, „ali Žoze vas

posmatra.”
Zbog ovoga je zaradio lakat u rebra. Što ga je podstaklo da doda: „Još uvek
nije obukao košulju.”
„Grrrr!”, Popi je više izbečila oči nego što je prevrnula njima. Sve u svemu,
time kao da je vrlo impresivno rekla: Uopšte me nije briga.
„To nameće pitanje”, razmišljao je Endru. „Zašto?”
Sačekao je. Bio je potreban samo jedan trenutak da bi se uhvatila na mamac.
„Kako to mislite, zašto?”
„Zašto nije obukao košulju? Nije toliko vruće.”
Nije bio siguran, ali učinilo mu se da je čuo kako reži. I to zbog zahvalnosti.
„Da li znate šta ja mislim?”, pitao je.
„Sigurna sam da ćete mi reći.”
„Drago mi je da ste pitali”, vedro je rekao. Zatim se nagnuo ka njoj, njegove
usne bile su na samo nekoliko centimetara od njenog uha. „Ja mislim da on zna
da ga vi posmatrate.”
Napravila je očajnički pokret svojom slobodnom rukom, kao da je želela da
kaže kako je bila usredsređena na put ispred njih. „Ne posmatram ga.”
„Pa, ne sada.”
„Nisam ni ranije.”
„Hajte, gospođice Bridžerton, teško da ste mogli da ne gledate poluobučenog
muškarca. Iskreno, imao bih lošije mišljenje o vama ako niste.”
Ovog puta je zaista prevrnula očima.
„Ne možete da krivite njega”, nastavio je, vodeći je kroz pristanište do mesta
gde su vozači fijakera čekali da preuzmu mušterije. „Ne dešava se tako često da
se lepo obučena dama iskrca sa trgovačkog broda.”
Popi je pogledala svoju haljinu i napravila je grimasu. „Teško da je još uvek
lepa.”
„Vi divno izgledate”, rekao je. To nije bila laž. Ona je zaista divno izgledala,
iako njena haljina nije. Držala se prilično dobro kada se sve uzme u obzir, ali nije
bila napravljena da bude nošena danju i noću čitavih nedelju dana. Plava tkanina
sada je bila izuzetno izgužvana i pošto Popi nikada nije nosila cipele u kabini,
~ 134 ~
donji porub haljine bio je pomalo prašnjav. Sa strane haljine nalazila se jedna
tačka, kao od ulja, za koju je on mislio da je verovatno bilo od putera, ali ukoliko
ona to do sada nije primetila, on to sigurno neće reći.
„Da li me Žoze zaista posmatra?” Ozbiljno je shvatila njegovo upozorenje da
sada ne gleda; to je izgovorila uglom usana. Nije čak ni okrenula glavu da pogleda
Endrua.
Pa je on prirodno, stoga rekao: „Svi gledaju u vas.”
Spotakla se. „Da li ste ozbiljni?”
„Ozbiljan kao skorbut”, veselo je rekao.
Činilo se da je zbog toga zastala. „Da li stvarno kažete ozbiljan kao skorbut?”
„Nema ozbiljnije stvari na brodu od skorbuta. Iscrpljenost, bol... je samo
iznutra. Zatim desni počinju da se povlače i zubi počnu da ispadaju.” Nagnuo je
glavu prema njoj kao da želi da se poveri. „Ukoliko pretpostavimo da se to nije
ranije desilo. Nažalost, moreplovci nisu mnogo poznati po higijeni zuba.”
Popi je zamišljeno napućila usta. „Hmmm!”
Bio je to iznenađujuće blag odgovor. On joj je uzvratio sa hmmm zato što je
bio duhovit i zato što je to mogao da izvede.
Ipak, on je proveo smešno veliki deo vremena izvodeći kojekakve grozne
stvari (i doslovno i u priči) pred ženskim delom svoje porodice. Priče o krvavim
desnima i trulim zubima obično su zasluživale više pažnje.
„Da li ste vi imali skorbut?”, pitala je.
Nacerio se pokazujući joj zube. Imao je sve zube, što je bilo baš lepo. On je
bio mornar; provodio je dosta vremena u tavernama duž pristaništa. Nije to mogao
da radi, a da ne doživi po koju pesnicu u lice.
Ipak, Popi nije bila oduševljena njegovim pokazivanjem zuba. „To ne znači
da ga niste imali. Sigurna sam da ne izgube svi zube.”
„Tačno”, odgovorio je, „ali ja imam prilično privlačan osmeh, zar ne?”
Ponovo se nacerio kako bi to još više istakao.
„Kapetane Džejmse.”
„Kako mučno zvučite”, izazivao je, „ali da vam odgovorim na pitanje, ne,
nisam imao skorbut. Međutim, bilo bi iznenađujuće i da jesam. Ja nikada nisam
bio na nekoj izuzetno dugoj plovidbi.”
„Skorbut je češći na dužim plovidbama?”
„Veoma. Infiniti u suštini plovi po Evropskim vodama i mi to skoro i da ne
viđamo.”
Razmislila je nakratko o tome. „Kakva vrsta plovidbe bi se smatrala izuzetno
dugom?”
„Do Indije bi trebalo dobrih četiri meseca. Isto tako za neke delove Južne
Amerike.”

~ 135 ~
 Popi se stresla. „To zvuči užasno.”
„Slažem se.” Endru se često zahvaljivao svom tvorcu (i još češće svom kralju)
što nikada nije od njega traženo da obavi misiju van Evrope. Voleo je more, ali je
obožavao trenutak kada bi kročio na kopno. I mada se uglavnom čudio koliki je
deo sveta pod vodom, bio je veoma svestan da nikada nije osetio pravi beskraj
okeana.
Ironično, zaista, to je bilo ime4 njegovog broda.
„Brodovi često staju na nekoliko mesta tokom puta”, rekao je Popi, „ali ne
uvek. Čuo sam za nedavno putovanje do Indije koje je trajalo dvadeset tri
nedelje.”
Uzdahnula je. „Bez ijednog stajanja?”
„Tako su mi rekli. Po svaku cenu, ja insistiram da tokom svake plovidbe
imamo voće, čak i ovako kratke.”
„Voće?”
„Čini se da ono odbija bolest.”
„Zašto?”
„Nemam pojma”, priznao je. „Iskreno, nisam siguran da li to iko zna. Ipak,
ne bih se prepirao sa rezultatima.”
„Voće”, promrmljala je. „Kako zadivljujuće! Pitam se kako su to shvatili.”
„Mislim da je u pitanju jednostavno posmatranje.”
Odsutno je klimnula glavom, kao što bi radila kada bi joj misli odlutale.
Uživao je da je posmatra; ponekad bi se zakleo da skoro može da vidi njene
misli. Endru nije nikada razmišljao mnogo o tome da ženama nije bilo dozvoljeno
više obrazovanje, ali bio je pravi zločin što Popi Bridžerton nije mogla da ide na
univerzitet. Njena radoznalost je bila beskrajna. Postavljala je pitanja o svemu i
on uopšte nije sumnjao kako je ona sve odgovore uredno držala negde zapamćene
za kasniju upotrebu, ili za dalje ispitivanje. Često ju je hvatao kako samo
razmišlja. Popi je bila oštar sagovornik kao bilo ko, ali je provodila veliki deo
vremena razmišljajući o važnim i dubokim pitanjima.
Ili je makar on pretpostavljao da su to važna i duboka pitanja. Bilo je to isto
kao da je pretpostavljao kako je planirala njegovu smrt.
„Zašto se osmehujete?”, pitala je sumnjičavo.
„Zato što nemam skorbut?” našalio se.
Ubola ga je laktom. I to je često radila.
„Ukoliko morate da znate, razmišljao sam o činjenici da ste vi izgledali kao
da ste se zadubili u misli, zbog čega sam se pitao o čemu ste razmišljali. Što me
je na kraju dovelo do toga da se pitam da li ste planirali moju smrt.”

4
Infinity na engleskom znači beskraj, prim. prev.

~ 136 ~
 „Oh, to danima nisam radila!”, veselo je rekla.
„Zaista se popravljam kao društvo.”
Frknula je.
„Shvatiću to kao odobravanje”, rekao je. „Ipak, ukoliko mogu da pitam, o
čemu ste tako duboko razmišljali?”
„O skorbutu”, rekla je.
„Još uvek?”
Slegnula je ramenima. „Ima tu mnogo šta za razmišljanje. Da li se pominje u
nekoj od vaših knjiga? Mogla bih da čitam o tome tokom povratka. To bi mi bilo
daleko zanimljivije od otomanskog inženjeringa.”
Lično, Endru je smatrao inženjerske metoda Otomana zadivljujućim, ali mu
je bilo sasvim jasno da je mali broj ljudi delio sa njim tu posebnu strast. „Ne
verujem”, rekao je, „ali sada kada ste to pomenuli, verovatno bi trebalo da
nabavim neku medicinsku knjigu.” Na brodu nije bilo doktora; bio je to premali
brod za to. Vodič o bolestima bio bi veoma koristan kada se neko sledeći put
razboli.
„Da li može da se kupi knjiga na engleskom u Lisabonu?”, pitala je.
„Ukoliko i može, teško da biste našli nešto tako specifično.”
Napravila je pokret koji kao da je govorio vredelo je pokušati, a onda je
ućutala, zamišljeno se namrštila tako da su joj se među obrvama stvorile dve tanke
linijice.
Ponovo je razmišljala, ili nije ni prestajala, nikada. Endru se osmehnuo.
Ukoliko bi se nagnuo ka njoj, da li bi čuo točkove i zupčanike kako joj se vrte u
glavi?
„Pitam se...”, polako je rekla.
Čekao je. Nije završila misao. „Pitate se...”, podstakao ju je na kraju.
Trepnula je, kao da je zaboravila da bi mogao da je sluša. „Mislim da problem
može biti jedna od ove dve stvari: ili telu nedostaje neka vrsta hranjivog sastojka
- verovatno nešto što osoba ne dobija tokom duge plovidbe, ali to postoji u voću
- ili se bolest širi sa jedne osobe na drugu, a u voću postoji nešto što se ponaša kao
lek za to.”
„Zapravo”, rekao joj je, „čini se da voće deluje i preventivno i kao lek.”
„Zaista?” Izgledala je skoro razočarano. „To je loše. Mislim, naravno da je
dobro što radi obe stvari, ali sa stanovišta proučavanja, bilo bi lakše utvrditi zašto
ukoliko se radi samo o jednoj stvari.”
„Ne nužno. Ukoliko se radi o tome da telo ne dobija taj određeni sastojak koji
se nalazi u voću, to onda znači da on deluje i kao prevencija i kao lek.”
„Naravno!” Ćelo lice joj se ozarilo. „Vi ste briljantni!”
„Avaj, konačno sam vas ubedio!”

~ 137 ~
 Nije čak ni primetila ovu njegovu šalu. „Pitam se, onda, šta je to u voću? I da
li je to u svakom voću? Šta je sa povrćem? Da li bi isti efekat imao i sok od voća?”
„Mislim da bi. Na nekim brodovima stavljaju limun u grog.”
Činilo se da ju je to zainteresovalo. „Da li je ukus bolji od toga?”
„Ne baš.” Zakikotao se kada ih je doveo do puta. Ispred njih bilo je nekoliko
fijakera, a pomenuo je da planira da iznajmi jedan.
„Ne možemo da hodamo?”, pitala je Popi. „Tako je lep dan, a ja sam srećna
što sam na otvorenom.”
„Nije suviše daleko da bi se išlo peške”, priznao je, „ali neki delovi na putu
su pomalo neprijatni.”
Skupila je oči dok je razmišljala o ovome. „Pomalo neprijatni ili”, tu je
zastala, „neprijatni?”
„Ima li razlike?”
„Prilične, rekla bih.”
Naravno da će ona tako da cepidlači. „Veoma dobro”, zaključio je, „onda je
pomalo neprijatni.” Pomislio je da uštedi vreme iznajmljujući kočiju, ali Popi je
bila u pravu. Dan je bio previše lep da bi ga proveli u prašnjavoj kočiji, čak i samo
deset minuta.
Krenuli su ka Bajši, što je bilo, kako joj je objasnio, ono što su Portugalci
zvali donji grad. Nije bilo puno toga usput zanimljivog, ali se Popi
svime oduševljavala.
„Bili mi je rekao da probam hranu”, rekla je. „Posebno slatkiše. Ima neka
vrsta prženih slatkiša koju on posebno voli.”
„Malasadas”, potvrdio je Endru. „To je božanstveno.”
„Božanstveno?”, zadirkivala je. „Nisam vas smatrala čovekom koji za hranu
koristi tako produhovljene izraze.”
„Kako već to biva, malasadasi se obično prave pre Uskrsa, mada nisam
siguran zašto. Verovatno ima neke veze sa katoličkim običajima. Ipak, trebalo bi
da uspemo da vam nađemo neki.”
I naravno, na sledećem uglu videli su čoveka kako stoji ispred bačve sa vrelini
uljem i velikom činijom testa.
„Vaši malasadasi vas čekaju”, rekao je Endru mašući mu rukom.
Popi je skoro osećala vrtoglavicu dok se približavala prodavcu, koji se odmah
bacio na jaku reklamu svog proizvoda na brzom portugalskom.
„Ne, ne, žao mi je”, rekla je bespomoćno Popi. „Ja ne govorim...” Okrenula
se ka Endruu širom otvorenih očiju koje su govorile Pomozite mi.
Pristupio je. „Dois malasadas, por favor.”
„Sò dois?”

~ 138 ~
 Prodavač je delovao zapanjeno. Teatralno je stavio ruku na srce i nastavio sa
svojim ubeđivanjem, ovog puta pokazujući prstima veličinu malasadosa.
„Šta kaže?” pitala je Popi.
„Govori suviše brzo za mene”, priznao je Endru, „ali sam prilično siguran da
on pokušava da me ubedi da su malasadasi suviše mali da bismo uzeli samo po
jedan.”
„Pequeno”, rekao je čovek ozbiljno. „Muito pequeno”
„Quatro”, rekao je Endru pokazujući četiri prsta.
Čovek je dramatično uzdahnuo i uzvratio pokret od šest. „Seis.”
„Ja mogu da pojedem tri”, zacvrkutala je Popi. „Verovatno bih mogla da
pojedem i šest.”
Endru ju je pogledao. „Vi čak i ne znate koliko su veliki.”
„Ipak bih mogla da pojedem šest.”
Podigao je ruke u znak poraza. „Seis”, rekao je uličnom prodavcu. Okrenuo
se ka Popi. „Da li želite da vaši budu uvaljani u šećer?”
Povukla se unazad, vidno užasnuta tim pitanjem. „Naravno?
„Izvinite”, rekao je ne pokušavajući da sakrije koliko ga je to zabavljalo. „To
je bilo glupo pitanje.”
„Zaista.”
Bilo je teško ne smejati se, ali je Endru uspeo da zadrži svoju razdraganost
samo na osmehu dok je posmatrao Popi kako ona posmatra Portugalca
dok lopaticom uzima testo, a zatim od njega pravi lopte iste veličine. Jednu
po jednu - dosta brzo - spuštao ih je u ulje pokazujući Endruu i Popi da se udalje
zbog prskanja.
„Testo je veoma žuto”, rekla je Popi podižući se na prste kako bi provirila u
činiju. „Mora da stavlja dosta jaja.”
Endru je slegnuo ramenima. Nije imao pojma šta ide u malasadase, jedino je
znao da voli da ih jede.
„Da li znate kako se kaže jaje na portugalskom?”
„Bojim se da ne znam.”
„Mislila sam da je potrebno da znate jezik zbog vaših poslova koje ovde
obavljate.”
Prvi put nije pomislio da pokušava da dopre do informacija o njegovom poslu.
„Zapravo, nije mi potrebno da znam mnogo”, rekao je. „A jaja se retko pominju
tokom razgovora.”
„Tako dobro miriše”, rekla je Popi uz skoro senzualni uzdah. „Koliko mu je
potrebno da ih napravi?”
„Ne verujem da mu treba još dugo”, rekao je Endru pokušavajući da ne obraća
pažnju na to kakav je strujni udar unutar njega izazvao njen uzdah.

~ 139 ~
 „Ooooooh... jedva čekam!” Skoro je skakala od uzbuđenja, premeštala se sa
noge na nogu, podizala na prste i spuštala.
„Čovek bi pomislio da vas na Infinitiju nismo hranili.”
„Ne hranite me ovim.” Popi je izvila vrat kako bi provirila u bačvu. „Mislim
da su skoro gotovi.”
I naravno, ulični prodavac je uzeo par dugačkih hvataljki i izvadio prvi
malasadas. Svetlucao je zlatnom bojom kada ga je podigao i pitao
Endrua: „Açúcar?”
Popi bi se verovatno mnogo pobunila ukoliko bi odbio šećer, pa je Endru
rekao: „Sim, por favor”
Prodavač je spustio malasadas u činiju sa začinjenim šećerom, a zatim je
ponovio sve to dok svih šest nije izvadio iz ulja. Koristeći hvataljku okretao bi ih
u činiji sa šećerom sve dok nisu bili potpuno uvaljani u slatki prah.
Dok je Endru tražio po džepu nekoliko novčića, bacio je pogled ka Popi, koja
je skoro podrhtavala od iščekivanja. Ruke su joj bile blizu grudi, palcem je trljala
ostale prste, kao da je pokušavala da spreči sebe da ne pruži ruku i uzme jedan.
„Hajde”, rekao je ne mogavši da potisne zabavu u glasu. „Uzmite jedan.”
„Zar nisu prevrući?”
„Ima samo jedan način da to saznate.”
Vrtoglavim osmehom je pružila ruku i izvadila jedan iz činije. Prinela ga je
ustima i uzela mali, oprezni griz. „Nije prevruće”, objavila je, a zatim je uzela
pravi zalogaj.
„Oh!”, uzdahnula je.
„Sviđa vam se?”
„Oh!”
„Shvatiću to kao da.”
„Ohhhh!”
Endru je osetio potrebu da namesti svoju kravatu. I možda čak i pantalone.
Dragi bože, bio je sa ženama koje su dolazile do vrhunca sa manje strasti.
„U redu!” rekao je malo previše jasno. „Moramo da idemo.” Pružio je
uličnom prodavcu sigurno i previše novčića, zatim je zgrabio ostatak malasadasa
i malo pogurao Popi prema gradu.
„Ne želimo da zakasnimo”, rekao je.
„Za šta?”
Pružio joj je dva malasadasa. „Rekao sam da ću vam pokazati sve što je
moguće, zar ne? Ukoliko želim da održim obećanje, moramo da krenemo.”
Slegnula je ramenima i osmehnula se, a zatim je pojela još jedan. „Nikad ne
bih mogla da živim ovde”, rekla je posmatrajući poslednju poslasticu sa nečim što

~ 140 ~
je ličilo na setu. „Jela bih četrnaest ovakvih svakog dana i bila bih debela kao
prase.”
„Četrnaest?”
„Ili više.” Polizala je šećer sa prstiju. „Verovatno i više.”
Endruove usne su se otvorile dok je posmatrao kako joj jezik liže šećer. Bio
je opčinjen, skoro paralizovan potrebom da poljubi šećer koji se nalazio na njenim
usnama. Nije mogao da se pomeri, niti jedan centimetar, inače bi...
Nije znao šta bi trebalo da uradi. Nešto što ne bi trebalo. Ne ovde. Ne sa njom.
Međutim, ona je izgledala tako prokleto lepo na suncu.
Ne, ne lepo. Blistala je. Šta god da je bilo to što ga je opčinilo, dolazilo je
iznutra. Bila je tako srećna, tako puna radosti i oduševljenja, skoro da je sijala od
toga, uvlačeći sve u svoju orbitu.
Bilo je nemoguće biti pored nje i ne osećati istu radost.
„U šta gledate?”, pitala je još uvek se osmehujući.
„Imate mrvice po licu”, slagao je.
Međutim, brzo je shvatio da je to bila glupa ideja, zato što je ona odmah
prinela ruku licu i rekla: „Gde? Ovde?”
„Ovaj, ne, na... ah...” Napravio je neodređeni pokret koji joj nije ništa govorio.
„Ovde?”, pitala je sumnjičavo dodirujući mesto pored uveta.
„Da”, rekao je sa možda malo više entuzijazma nego što je trebalo. Ipak, ovog
puta nije lagao; dok je pokušavala da nađe nepostojeće mrvice razmazala je
nekoliko po koži.
Popi ih je obrisala. „Bolje?”
Ne.
„Da”, rekao je. Nije bio siguran da bi se bolje osećao sve dok je ne bi odvukao
iza ćoška i poljubio - što se neće desiti.
Ili je on u to ubeđivao samog sebe.

~ 141 ~
 16.

Popi je bila u raju.

Ili je raj možda bio u Lisabonu.
Dođavola sa tim, odlučila je. Sutra će raj biti šta god da je bio, sa anđelima i
čim sve ne, a danas, to je bio Lisabon, u Portugaliji, i niko nije mogao da je ubedi
u suprotno.
Još uvek nije mogla potpuno da veruje da se kapetan Džejms predomislio i da
ju je poveo na kopno. Bilo je skoro dovoljno da je natera da ponovo razmisli o
svom zavetu protiv zahvalnosti - skoro.
Ili...
Pogledala je oko sebe, u plavo nebo i veličanstveni razoreni dvorac na brdu, i
male mrvice šećera i cimeta koje su joj se podvukle pod nokte.
Možda bi mogla ponovo da razmisli o svom zavetu samo na jedan dan.
Danas će - zato što je raj bio pretvoren u grad u Portugaliji - Popi Bridžerton
osećati zahvalnost prema kapetanu Džejmsu što ju je doveo ovde, sutra će ponovo
početi da razmišlja šta bi moglo da je čeka kod kuće.
To ju je podsetilo... Nije imala pojma koliko je on planirao da ostane u
Lisabonu. „Da li sutra isplovljavamo?”, pitala ga je. „Da li ste završili posao koji
ste imali?”
„Jesam. Obično bismo ostali u Lisabonu nekoliko dana, ali kada se uzme u
obzir trenutna situacija”, kapetan je to rekao klimajući glavom u njenom pravcu,
„mislim da je najbolje da se vratimo što je pre moguće, zar ne?”
„Naravno”, rekla je Popi i to je i mislila. Svaki dan je bila sve bliža verovanju
da će Elizabet prijaviti njen nestanak. Da će Popi provesti ostatak svog života pod
velom skandala.
Ipak, nije mogla da ne razmišlja koliko bi uživala da provede još jedan dan u
Lisabonu. Sjajno se provodila i nije mislila da je to samo zato što je
najzad pobegla iz (mada je morala priznati da je bila udobna) ograničavajuće
kabine.
Bilo je tu još mnogo toga. Dok je hodala živahnim ulicama Lisabona, palo joj
je na pamet da ovo nije bio samo prvi put da je ona u nekoj stranoj zemlji, ovo je
bio prvi put da je putovala na mesto koje joj je bilo potpuno nepoznato, što uopšte
nije bilo isto.

~ 142 ~
 Popi je bila na dosta mesta u Engleskoj, ali čak i gradovi koji su bili novi,
nikada nisu izgledali nepoznato. Uši su joj slušale isti jezik koji je i ona sama
govorila; oči su joj gledale iste prodavnice i crkve koje je imala i u svom rodnom
mestu. Bilo šta što joj je i bilo novo, bilo je lako shvatljivo.
Međutim, danas joj se činilo kao da je neko uzeo čitav njen svet i zavrteo ga
kao poslužavnik na stolu, stavljajući je na mesto gde ništa nije bilo onako kao što
je njoj bilo poznato.
Nije mogla da čita znakove - dobro, mogla je da ih čita, naravno; portugalski
je imao skoro ista slova kao engleski - ali teško da je mogla da shvati šta to znači.
Bilo je čudno - i uzbuđujuće - da sluša govor drugog jezika, da primećuje da
na stotinu ljudi vodi svakodnevni razgovor i da ona nema nikakvu predstavu šta
to znači. Pomislila je na svaki put kada bi načula razgovor nekih prolaznika dok
su ona i njena strina hodale Londonom (jedino mesto u kome je bilo više ljudi
nego u Lisabonu), nije nikada imala nameru da prisluškuje, ali bilo je nemoguće
ne čuti neke deliće: dve žene su razgovarale o ceni vune, dete je molilo za slatkiše.
Sada je mogla samo da nagađa, na osnovu izraza lica i tona u njihovom glasu.
Čovek i žena su se raspravljali na drugoj strani ulice - ništa previše žustro, ali su
u Popinoj glavi oni bili muž i žena i žena je bila ljuta na svog muža što je stigao
kući suviše kasno prethodne noći.
Po glupavom izgledu njegovog lica, Popi je mislila da nije imao dobar izgovor
za to.
Malo gore uz ulicu, na vratima radnje neke modistkinje, dve mlade dame
veoma živo su razgovarale. Bilo je očigledno da su dobro stojeće; desno od njih
stajala je jedna starija dama sa izrazom krajnje dosade na licu - ona je sigurno bila
jedna od njihovih pratilja.
U početku Popi je mislila da možda razgovaraju o šeširima koje žele da kupe,
ali brzo je promenila tu teoriju. Oči su im sijale od previše uzbuđenja; plavuša je
posebno izgledala kao da će da pukne od radosti.
Bila je zaljubljena. Popi je u to bila sigurna. Razgovarale su o jednom
gospodinu, zaključila je, i o tome da li će joj uskoro ponuditi brak.
Zbog svih tih uzbuđenih kikotanja, Popi je predvidela da hoće.
Nisu samo ljudi i jezik bili ono što je bilo strano, grad je bio živ na način na
koji London nikada ne bi mogao da bude. Možda je to bilo zbog kristalne vedrine
neba, ili svetlocrvenih krovova kuća.
Ili možda zato što je pojela četiri malasadasa pre sat vremena.
Popi je bila opčinjena.
Kapetan Džejms pokazao se kao veoma šarmantan vodič pun informacija.
Nije se žalio kada je ona zastala da zaviri u svaki izlog, niti kada je insistirala da
uđe u svaku crkvu kako bi pogledala svaki oslikani prozor. Zapravo, činilo se da
uživa u njenom oduševljenju.

~ 143 ~
 „Oh, pogledajte ovo!”, rekla je za nešto deseti put u poslednjih pet minuta. U
svakoj prodavnici ili na svakoj tezgi, našla je nešto vredno pažnje.
Ovog puta je to bio komad finog, bledog platna, sa izuzetnim vezom na rubu.
Moglo je da se iskoristi za haljinu, pomislila je Popi, sa tako složenim krojem na
rubu, ili možda za stolnjak, mada bi ona bila užasnuta kada bi neko prosuo vino
na njega. Nikada ranije nije videla takav stil veza, a provela je dosta vremena po
najelegantnijim prodavnicama u Londonu.
„Trebalo bi to da kupite”, rekao je kapetan.
Sumnjičavo ga je pogledala. „Nemam uopšte novca, a osim toga, kako bih,
pobogu, objasnila odakle mi to kada se vratim kući?”
Slegnuo je ramenima. „Mogli biste da kažete da ste to kupili u Kornvolu.”
„Kornvolu?” Odakle mu samo takva ideja? I još važnije... „Da li se takve
stvari uopšte prave u Kornvolu?”
„Nemam pojma, ali u tome je njegova lepota. Sumnjam da bilo ko drugi to
pravi.”
Popi je odmahnula glavom. „Svakako da ne mogu da idem okolo i da govorim
da sam bila u Kornvolu dve nedelje. To je skoro neverovatno kao što je i
Portugalija.”
„Skoro?”, ponovio je, ne baš ismejavajući je.
„Bilo bi podjednako teško objasniti”, rekla je.
Nije delovao ubeđeno.
„Nemate predstavu šta me čeka kada se vratim u Englesku”, rekla je. Iskreno,
bila joj je pomalo odbojna njegova lakomislenost.
„Ni vi to ne znate”, rekao je. I mada je bio u pravu, a njegove reči nisu bile
neljubazne, niti za raspravu, smatrala je da iza tih reči stoji
nedostatak razumevanja za neprilike u kojima se ona nalazi.
Ne, nije se radilo o tome. On je savršeno razumeo njene neprilike. Ono što
nije razumeo bilo je to koliko je njoj bilo teško da slepo čeka svoju sudbinu.
Možda je on bio takva osoba koja bi mogla da sačeka da dobije sve
informacije pa da pravi planove, ali ona nije. Ukoliko je to značilo da mora da
smisli na desetine ideja za svaku koju bi zapravo mogla da izvede, onda neka bude
tako.
Da vidimo:
Uzimala je u obzir (predivnu) mogućnost kako Elizabet nije nikom rekla da
je Popi nestala.
Razmatrala je mogućnost da je Elizabet to rekla samo Popinoj porodici i
nikom drugom.
Šta ukoliko se Elizabetin muž vrati ranije kući?

~ 144 ~
 Šta ukoliko je Elizabetina sluškinja obećala da će ćutati, ali je rekla svojoj
sestri?
Šta ako sluškinja nije imala sestru? Šta ako nije imala nikog na svetu osim
svoje drage prijateljice iz detinjstva sa kojom se često dopisivala i koja, sasvim
slučajno, radi u Londonu za vojvotkinju od Vindama?
Popi je samo jednom videla vojvotkinju i mislila je da se nije nešto posebno
svidela velikoj dami. Svakako, ne dovoljno da bi sakrila takvu vest.
Međutim, šta ukoliko je vojvotkinja od Vindama imala kockarske dugove za
koje nije želela da sazna njen muž? Popi nije nikada čula takve glasine, ali to je
sigurno bilo moguće. I ukoliko je vojvotkinja zaista imala kockarske dugove,
njene misli bi mogle da pretvore učenu u dobit.
To su bila pitanja koja - pa, dobro, ne - nisu držala Popi budnu celu noć.
Iskreno rečeno, ona je spavala prilično dobro; činilo se da ju je okean ljuljao kao
da je u kolevci. Ipak, po čitav dan se sekirala zbog toga. Zurila je u okean i brinula,
brinula i nervirala se.
Ipak, nije želela da se raspravlja, makar ne danas, pa je dala sve od sebe da ne
zvuči ratoborno kada je rekla: „Tačno je da ne znam šta me čeka. Može se desiti
da je i najmanja stvar koja je mogla dobro da prođe, zaista dobro i prošla. Zar to
ne bi bilo sjajno? Međutim, to me nije sprečilo da zamišljam svaki mogući ishod,
a zatim da pokušavam da smislim plan za svaki od njih.”
Pogledao ju je sa iskrenim, prodornim pogledom. „Recite mi”, rekao je.
Zatreptala je. „Molim?”
„Recite mi neki od svojih planova.”
„Sada?”
Slegnuo je ramenima kao da kaže: Zašto da ne?
Iznenađeno je otvorila usta dok je gledala po prodavnici. Nije delovala kao
neko dobro mesto za osetljiv razgovor.
„Niko ne može da nas razume”, rekao je. „I sve i da može, ne poznajete ovde
nikoga.”
„Kasnije”, rekla je. Bilo joj je drago što je pitao, ali je bila sigurna da nije
spremna za razgovor o svojoj budućnosti usred prodavnice tkanina u Portugaliji.
Bilo joj je skoro zabavno što je to predložio. Bilo je to nešto što bi uradio neki
muškarac.
„Tokom večere”, rekao je. „Podsetiću vas.”
Klimnula je glavom u znak slaganja. „Da li ćemo večerati na brodu?”
„Ja vam to ne bih uradio”, rekao je razigrano. „Ovo je vaš jedan dan u
Lisabonu. Ići ćemo u tavernu u koju rado odlazim. Mislim da će vam se dopasti.
A sada”, pokazao je na rolnu tkanine, „da kupim ovo za vas?”
U normalnim okolnostima, Popi ne bi ni razmišljala da prihvati takav poklon
od nekog džentlmena. Međutim, iako ovo nisu bile normalne okolnosti, ipak je
~ 145 ~
morala da odbije. „Ne mogu”, rekla je sa žaljenjem. „Ipak, pokušaću da zapamtim
detalje. Možda budem u stanju da naučim ovu vrstu veza.”
„Vi, vezilja?” Zvučao je iznenađeno. Nije znala zašto; većina žena se bavi
nekim radom sa iglom.
„Ne ovako dobro”, rekla mu je lagano prelazeći prstima preko elegantnih
uboda. „Ali uživam u tome. Umiruje me. Sredi mi misli.”
Sada je izgledao iznenađeno. „Oprostite mi ukoliko mi je teško da poverujem
da su vaše misli ikada sređene.”
Pa, to je bila zaista veoma čudna izjava. Da ju je rekao bilo kojim drugim
tonom, Popi bi to možda shvatila kao uvredu. „Šta ste time hteli da kažete?”
„Vi uvek razmišljate.”
„Zar to nije osobina ljudskog bića?”
„Vi ste drugačiji”, rekao je, i, čudno, njoj se prilično dopalo što je on tako
mislio.
„Da li vi imate nešto takvo?”, pitala je. „Nešto što možete da radite rukama
kako bi vam se um umirio?”
Zurio je u nju radoznalo i snažno, a ona nije bila sigurna da li je razumeo šta
je htela da kaže.
„Nešto što možete da radite i da i dalje vodite razgovor, ali to vas... smiruje.”
Malo je bespomoćno slegnula ramenima. „Ne znam kako drugačije da objasnim.”
„Ne, razumem”, rekao je. Na trenutak je oklevao, ili je možda pažljivo birao
reči. Međutim, onda je pružio ruku i dodirnuo vez kome se upravo divila.
„Volim da pravim kule od karata”, rekao je.
Istog trenutka je ostala bez reči. „Molim?”
„Da li ste vi ikada pravili kule od karata? Koristite obične karte za igru, a
zatim postavite prve dve u oblik T.” Pokazao je rukama, kao da je zaista
držao karte. „Zatim sa trećom kartom napravite H. Nema zaista drugog načina
da se počne. Pa, pretpostavljam da biste mogli da probate da gradite i u
obliku trougla, ali to je veoma napredno. Ne bih to preporučio.”
Popi je samo zurila u njega. Ne bi nikada pomislila da bi on nešto shvatao
tako ozbiljno.
Nikada ne bi pomislila da bi bilo ko na svetu tako ozbiljno to shvatao.
Ipak, smatrala je prilično šarmantnim to njegovo shvatanje.
„Jednom kada to učvrstite”, nastavio je, „možete graditi koliko vam srce želi.”
Zastao je. „Ili dok neko od vaše braće ne dođe i sve sruši.”
Popi se kikotala; mogla je veoma lako da zamisli sličan prizor u sopstvenoj
kući. „Mislim da to nisam nikada radila”, rekla je. „Nikada mi čak i nije palo na
pamet da bi neko to mogao da radi kartama za igru.”

~ 146 ~
 „Potrebno vam je više od jednog špila”, ozbiljno je rekao. „Ukoliko želite da
bude zanimljivo.”
„Avaj, moj život je sve sem zanimljivog u poslednje vreme.”
Na to se nasmejao. „Možda mogu da nađem koji špil ovde u Lisabonu i da
vam sutra pokažem.”
„Na brodu?”
„Oh, tačno.” Snebivljivo je stisnuo usne. „To neće biti moguće.”
Izašli su iz radnje i vratili se na užurbane ulice Bajše. To je zaista bio lep deo,
ali onda je Popi nešto palo na pamet i ona se okrenula ka kapetanu i pitala: „Zašto
ovaj deo grada izgleda tako novo?”
„Ah!” Zastao je i okrenuo se ka njoj skoro kao neki profesor. „Pre trideset
godina, ovde se desio zemljotres. Bio je razarajući. Veliki deo starog grada bio je
uništen.”
Popi je odmah bacila pogled svuda unaokolo, kao da je negde mogla da vidi
znake zemljotresa nakon trideset godina.
„Ovaj čitav deo je bio ponovo izgrađen”, rekao je kapetan.
„Kako su ogromne ove avenije”, promrmljala je Popi gledajući ka pristaništu.
„Tako prave.” Nije bila sigurna da li je videla tako prave i dugačke ulice u čitavoj
Engleskoj.
„Novi grad je građen kao mreža u osnovi.” Zamahnuo je rukom u širokom
horizontalnom luku. „Vidite koliko svetla može da prođe. Takođe, poboljšan je i
kvalitet vazduha, zato što se ne zavlači u ustajale džepove.”
Popi to nije ranije primetila, ali zaista joj je lep, svež povetarac golicao kožu.
Pokušala je da se seti da li je tako nešto doživela u Londonu. Nije uspela.
„Izuzetno”, rekla je izvijajući vrat i zureći niz ulicu. Bilo je nečega veoma
skladnog u vezi sa tim zgradama. Svaka je bila skoro ista, visoka četiri ili
pet spratova i sa zasvođenim redovima stubova na svakom prizemlju. Prozori
su bili svi istog oblika - iste veličine na svakom spratu svake zgrade, i između njih
je svuda bio isti razmak.
To je trebalo da stvori monotoniju, ali nije, uopšte nije. Svaka zgrada je imala
neku svoju osobenost, sa veoma malenim razlikama koje su davale ulici veselu
razigranost. Neke zgrade su bile okrečene, neke nisu. Jedna je bila potpuno
prekrivena pločicama. Većina je imala balkone na prvom spratu iznad prodavnica,
nekoliko njih ravne fasade, a nekoliko isturene balkone na svakom prozoru sve
do vrha, i nisu svi bili iste širine. Veće zgrade su imale po šest ili osam prozora sa
strane, ali mnoge su imale samo tri.
Opet, i pored svih tih razlika, uklapale su se i kao da nikako nisu mogle biti
nigde drugde izgrađene.
„Lepo je. Tako moderno.”

~ 147 ~
 Pogledala je kapetana Džejmsa. Posmatrao ju je veoma radoznalo kao da ga
iskreno zanima šta ona misli o arhitekturi, što je bilo besmisleno. Zašto bi? Ovo
nije bio njegov dom; nije imao nikakve veze sa njegovim izgledom. A opet kada
ju je pogledao tim svojim bleštavim plavim i radoznalim očima, činilo se kao da
mora da podeli svoje misli sa njim. „Ono što mi je najzanimljivije”, rekla je,
gledajući na trenutak niz ulicu, „jeste činjenica da ne postoji nijedan nepoznati
element. Prozori, lukovi... Sve to pripada neoklasicističkom stilu, zar ne?”
Klimnuo je glavom i ona je nastavila. „Ali kada se sve ovako spoji, čini nešto
potpuno novo. Mislim da nikada nisam videla ništa slično.”
„Slažem se”, rekao je. „Zaista je originalno. Trudim se da posetim ovaj deo
svaki put kada sam u Lisabonu. Nije uvek moguće. Ponekad samo budem u luci.
A stari grad takođe ima svoj šarm. Ali ovo...”
Ponovo je mahnuo rukom, kao da želi da istakne taj moderni stil. „Ovo je
budućnost.”
Odjednom, Popi nije mogla da shvati zašto je odabrao da bude mornar.
Nikada nije tako živo govorio kada bi pričao o moru. Nije delovao nesrećno i
zapravo, pretpostavljala je da ima puno dobrih strana u životu morskog kapetana
koje je voleo, međutim, ovo - ove zgrade, ova arhitektura - to je bila njegova prava
strast. Pitala se da li je i on sam to znao.
„Međutim, to nije najbolje od svega”, odjednom je rekao. „Evo, dođite!”
Zgrabio ju je za ruku i povukao niz pločnik, a kada ju je pogledao, videla mu je
još više uzbuđenja u očima. Nije mogla da zamisli zbog kog novog detalja se tako
ozario, ali onda ju je uveo unutar jedne elegantne nove zgrade.
„Pogledajte!”, rekao je. „Zar to nije zapanjujuće?”
„Nisam sigurna o čemu govorite”, pažljivo je rekla. Bili su u nekoj vladinoj
zgradi, modernoj i novoj, ali ni po čemu drugom izuzetnoj.
„Ne, ne možete to da vidite”, rekao je, dok se pomerao ka... zidu? Vratima?
„Upravo ste mi rekli da gledam”, rekla mu je.
Osmehnuo se. „Izvinite. Ono što je u ovim zidovima je revolucionarno. Svaki
je izgrađen preko pombalinskog kaveza.”
Zatreptala je. „Pomba - šta?”
„Pombalinskog kaveza. To je - dobro, nema veze kako se zove. To je potpuno
nova vrsta građenja, koja čini zgrade otpornijima na zemljotrese. Kreće se sa
drvenim kavezom...”
„Kavezom?”
„Ne kao zatvor”, rekao je kikoćući se na njenu reakciju. „Više je to okvir i
osnova. Trodimenzionalna rešetka, ukoliko vam je lakše. Ona se ugrađuje
u zidove, a zatim je prekrivena drugim materijalima. Tako da ukoliko se
zemlja trese, na taj način se raspoređuje sila.”
„Sila?”

~ 148 ~
 „Zemljotresa. Ukoliko se ona raširi”, napravio je pokret kao Mojsije koji
razdvaja Crveno more”, „verovatno neće napraviti neka veća oštećenja.”
„Pretpostavljam da to ima smisla.” Namrštila se pokušavajući da zamisli taj
koncept u glavi.
Međutim, kapetan je očigledno želeo da ona razume. „Gledajte na ovaj način.
Ukoliko ja vas povučem za kosu...”
Poskočila je unazad. „Molim?”
„Ne, strpite se, obećavam da je to samo lekcija iz fizike, i zar se niste nedavno
žalili na manjak obrazovanja iz te oblasti?”
Prevrnula je očima. Naravno da je on to zapamtio. „Veoma dobro! Onda,
samo nastavite.”
„Dobro! Radi se o raspoređivanju sile. Ukoliko bih vam povukao mali pramen
kose, prilično bi vas zabolelo.”
Pružio je ruku i prstima uzeo jedan njen pramen. To nije bilo teško uraditi,
pogotovo što ona baš i nije bila vešta sa stavljanjem ukosnica. „Čekajte, da li ćete
zapravo da me počupate?”
„Ne jače od onoga što su radila vaša braća.”
Pomislila je na detinjstvo. „To mi ne uliva poverenje.”
Kapetanovo lice malo se približilo njenom. „Neću vas povrediti, Popi.
Obećavam!”
Progutala je knedlu i nije bila sigurna da li je to zbog njegovog ozbiljnog
pogleda ili činjenice da je prvi put izgovorio njeno ime, ali poverovala mu je.
„Nastavite.”
Malo ju je povukao, ne toliko da oseti bol, ali dovoljno da zna kako bi bilo
ukoliko bi je jače povukao.
„Sada”, rekao je, „zamislite da sam vas uhvatio za celu kosu.” Prstima je
napravio oblik kandže u vazduhu, kao da otprilike pokazuje količinu kose koju
ona treba da zamisli.
„Oh, ne!” Nije bilo šanse da njena frizura to preživi.
„Neću to uraditi, ne brinite”, rekao je pokazujući prve znake osetljivosti
čitavog popodneva. „Ali zamislite da to uradim. Ne bi bolelo.”
Bio je u pravu. Ne bi.
„To je zato što bi se sila rasporedila na veću površinu vaše glave. Stoga bi
svaki deo bio pod manjim pritiskom. I samim tim manje bi bolelo.”
„Dakle, hoćete da kažete da ukoliko želite da izazovete podjednak bol, morali
biste da jače vučete ukoliko bi u vašim rukama bila veća količina kose.”
„Tačno! Bravo!”
Bilo je smešno koliko je bila zadovoljna zbog njegovog komplimenta,
posebno zato što je ona sada imala pramen koji joj je ispao sa strane.

~ 149 ~
 „A sada”, nastavio je, zaboravljajući na njene pokušaje da vrati ukosnicom
kosu na mesto, „ne možete da napravite bilo kakav drveni okvir i da očekujete da
to funkcioniše. Pretpostavljam da je bolje išta nego ništa, ali ukoliko primenite
zakone fizike, možete napraviti konstrukciju koja je neverovatno jaka.”
Popi je mogla samo da bulji dok je on nastavljao da priča o krstovima Svetog
Andreja i vezovima i skelama i o nekome po imenu Fibonači, za koga je mislila
da je verovatno mrtav, ali je kapetan bio toliko zadubljen u svoje objašnjavanje
da Popi nije mogla da natera sebe da mu postavi pitanje.
Dok ga je posmatrala - a istina je bila da je više to radila nego što ga je slušala;
izgubio ju je kada je počeo da priča o geometrijskom zlatnom preseku - shvatila
je da je postao druga osoba, tu pred njenim očima. Čitavo njegovo biće se
izmenilo. Videla ga je kao kapetana, kako stoji potpuno samopouzdano i
autoritativno i videla ga je kao bitangu, mršavih udova i glatkih pokreta.
Međutim, sada je pokretao ruke kao da je crtao slike i planove i praktično je
poskakivao u mestu dok je slikao po nevidljivom platnu i izvlačio jednačine po
vazduhu. Popi nije imala ni najmanju predstavu o čemu govori. Iskreno, nije
mogla da prati ni jednu jedinu reč.
Međutim, bilo je veličanstveno to posmatrati.
Nije bio ni kapetan, ni bitanga. Bio je samo Endru. To mu je bilo ime, zar ne?
Tako joj je rekao prvog dana. „Kapetan Endru Džejms, vama na usluzi.” Ona na
to nije uopšte pomislila, niti je mislila drugačije o njemu sem kao o kapetanu
Džejmsu ili samo kapetanu.
„Da li razumete?”, pitao je i shvatila je da mu je zaista važno da ona to razume.
„Ja - ne”, priznala je, „ali nedostaje mi mašte da zamislim takve stvari u glavi.
Ukoliko bi to videla na papiru, možda bih mogla da shvatim.”
„Naravno”, rekao je izgledajući skoro mrzovoljno.
„Mislim da je veoma zanimljivo”, brzo je rekla. „Čak, revolucionarno. Rekli
ste da niko ranije nije uradio ništa slično. Zamislite koliko samo života može biti
spaseno.”
„I to će, takođe, funkcionisati”, rekao joj je. „Nije se desio još jedan
zemljotres iste jačine, ali ukoliko se, ne daj, bože, dogodi, ove zgrade će
stajati. Inženjeri su to isprobali.”
„Kako je moguće da to isprobaju?” Nije bilo kao da su mogli samo da pucnu
prstima i da prizovu zemljotres.
„Sa vojnicima.” Ednruu su se oči raširile od uzbuđenja. „Doveli su ih na
stotine i onda su im rekli da marširaju.”
Popi je zinula u čudu. „Šalite se?”
„Ni najmanje.”
„Vojnici su marširali i to je toliko potreslo tlo, slično zemljotresu?”
„Dovoljno da bi se smatralo uspešno obavljenim poslom.”

~ 150 ~
 „E to je nešto što mi se sviđa!”, rekla je Popi. „Pristupiti problemu bez rešenja,
bez ikakvog rešenja i rešiti ga na takav indirektan način. Po mom mišljenju, to je
zaista genijalno.”
„I to nije sve”, rekao je vodeći je napolje na široku pešačku ulicu. „Pogledajte
fasade. Možda biste mislili da su obične...”
„Ne mislim tako”, rekla je spremno Popi. „Smatram da su prilično elegantne.”
„I ja isto”, rekao je i delovao je veoma zadovoljno tom njenom izjavom.
„Međutim, ono što sam hteo da kažem jeste da je većina ovih zgrada, ili bolje reći,
većina delova svake od ovih zgrada sastavljena na drugom mestu.”
Popi je pogledala jednu zgradu, a zatim u Endrua. „Ne razumem šta hoćete da
kažete.”
Pokazao je na obližnju fasadu.
„Veliki broj delova ovih zgrada bio je sastavljen na nekom drugom mestu,
gde je bilo znatno više prostora i gde su klesari i stolari mogli da rade na jednoj
po jednoj stvari. Tako se veoma štedi - i vreme i novac - radeći, na primer, na
svim prozorskim okvirima odjednom.” Popi je pogledala celu ulicu pokušavajući
da zamisli neko veliko polje puno nepovezanih zidova i prozorskih okvira. „I onda
su sve te delove ovde doneli. Na kolima?”
„Pretpostavljam. Možda pre brodom.”
„Nikada nisam čula za tako nešto.”
„To se ne radi često. Oni to zovu prefabrikacija.”
„To je zadivljujuće.” Popi je sporo odmahnula glavom čudeći se dok je sve
polako upijala - arhitekturu, činjenicu da je ona zapravo u Lisabonu i da ljudi
govore portugalski i...
„Šta je bilo?”, upitala je. Endru ju je gledao veoma neobično.
„Nije ništa”, tiho je rekao. „Zaista ništa. Samo većini ljudi ovo nije
zanimljivo.”
„Meni jeste”, rekla je sležući ramenima. „Ali, s druge strane, mene mnogo
stvari zanima.”
„To vas je i uvuklo u sve ovo”, rekao je suvoparnim glasom.
„Zar nije tako?” Uzdahnula je. „Zaista je trebalo da idem drugim putem niz
plažu.”
Klimnuo je lagano glavom slažući se, ali onda ju je krajnje iznenadio kada je
rekao: „Ali ipak, upravo sada - ovog popodneva - drago mi je da to niste učinili.”
Popi je samo o tome razmišljala čitavo popodne.

~ 151 ~
 17.

Endru je odveo Popi u malu tavernu blizu luke. Tamo je jeo bezbroj puta, kao
i većina njegove posade i mada nikada ne bi odveo neku damu na slično mesto u
Londonu, činilo se da se u Portugaliji nisu primenjivala ista pravila.
A osim toga, žena vlasnika taverne bila je vrhunska kuvarica i nije mogao da
smisli bolje mesto da odvede Popi na pravu portugalsku kuhinju.
„Ovo neće biti baš kao ono na šta ste navikli”, upozorio ju je kada je pružio
ruku da bi otvorio vrata.
Oči su joj se ozarile. „Dobro.”
„Gazde možda budu pomalo priproste.”
„Ja nisam tako osetljiva.”
Endru je zdušno otvorio vrata. „Onda, svakako, moramo da uđemo.”
Odmah su ih pozdravili.
„Kapetane!” Senjor5 Farias, sredovečni vlasnik objekta užurbano je prišao.
Naučio je tokom godina pomalo engleski i govorio ga je mnogo bolje nego što je
Endru govorio portugalski. „Tako je lepo videti vas. Čuo sam da je vaš brod ovde
i pitao sam se gde ste vi.”
Endru se osmehnuo. Uvek je velika radost biti pozdravljen kao stari prijatelj.
„Senjor Farias, zadovoljstvo je u potpunosti moje. Recite mi, kako je vaša
porodica?”
„Veoma dobro, veoma dobro. Moja Maria se udala, znate. Uskoro ću biti -
kako vi to kažete - ne otac, već...” Pucketao je brzo prstima kroz vazduh, to mu je
bio omiljeni pokret kada je pokušavao da se seti nečega. Endru ga je toliko puta
video kako to radi.
„Avô, avô”, rekao je. „Ne otac, već...”
„Deda?”
„Da! To je to.”
„Čestitam, prijatelju moj! Mora da je senjora Farias veoma zadovoljna.”
„Sim! Da, veoma je srećna. Ona voli bebe, ali ko je ovo?” Senjor Farias je
najzad primetio Pop; kako stoji samo malo dalje od Endrua. Uzeo joj je ruku i

5
Senjor (senhor) gospodin na portugalskom, prim. prev.

~ 152 ~
poljubio ju je. „Da li je ovo vaša supruga? Venčali ste se? Parabéns, kapetane!
Čestitam!”
Endru je krišom bacio pogled na Popi. Strašno je pocrvenela, ali se nije činilo
da joj je bilo zaista neprijatno.
„Ona je moja rođaka”, rekao je Endru, pošto mu se ta laž činila
najbezbednijom. Ukoliko njegovi ljudi nisu već dolazili da jedu u tavernu Kula,
to će uskoro uraditi i svakako će reći vest da Infiniti plovi sa ženom na
brodu. „Ona je gost ove plovidbe.”
„Onda je ona i gost moje taverne”, rekao je senjor Farias, vodeći je do stola.
„Doneću vam našu najbolju hranu.”
„Da li hoćete da mi kažete da nešto od vaše hrane nije najbolje?”, zadirkivao
je Endru.
„Ne”, rekao je ubedljivo senjor Farias. „Moja žena ne sprema ništa loše. Sve
je najbolje. Tako da ću vašoj rođaci doneti sve.”
Popi je otvorila usta i na trenutak se činilo kao da bi mogla da to odbije, ali je
samo rekla: „To bi bilo sjajno.”
Senjor Farias je stavio ruke na bokove. „Zar vas kapetan ne hrani?”
„Hrana na Infinitiju je veoma dobra”, rekla je Popi, dopuštajući
senjoru Fariasu da je uhvati pod ruku. „Međutim, ja nikada nisam probala
portugalsku hranu - dobro, sem malasadasa - i veoma me zanima kakva je.”
„Ona je jedna veoma radoznala dama”, rekao je Endru, idući za njima. Popi
ga je prostrelila pogledom. „To se može protumačiti na nekoliko načina.”
„Svi su tačni.”
Uradila je nešto sa ustima, što je očigledno bilo isto što i prevrtanje očima, a
onda je sva zadovoljna otišla sa vlasnikom taverne do najboljeg stola.
„Sedite, sedite”, govorio je. Pogledao je nju, pa Endrua, pa sve ponovo.
„Doneću vino.”
„On je divan!”, ciknula je Popi čim su seli.
„Mislio sam da će vam se svideti.”
„Da li su svi Portugalci tako ljubazni?”
„Mnogi, ali ne toliko koliko on.”
„I postaće deda!”, Popi je pljesnula rukama i osmehnula se tako da je njen
osmeh mogao da obasja čitavu prostoriju. „To me toliko raduje, a čak ga i ne
poznajem.”
„Moja majka često kaže da je to znak zaista dobre osobe ukoliko se raduje
zbog onih koje nikada nije upoznala.”
Namrštila se. „To je čudno. Moja strina to isto kaže.”
Endru se ugrizao za jezik. Prokletstvo, naravno da ledi Bridžerton govori to
isto! Ona i njena majka su najbliže prijateljice. „To se često kaže”, rekao je. To je

~ 153 ~
verovatno bila laž, a možda i nije. Koliko je njemu bilo poznato, sve dame koje je
njegova majka poznavala, isto su govorile.
„Zaista? Nikada nisam čula nikog drugog da to kaže, ali s druge strane, krug
mojih poznanika i nije tako veliki.”
A zatim se, ublažavajući bilo kakvu brigu koju je mogao da ima zbog toga što
je ona smatrala njegov komentar sumnjičavim, nagnula napred željnog izraza lica
i rekla: „Jedva čekam da vidim šta će doneti senjor Farias. Toliko sam gladna.”
„I ja sam. Dva malasadasa ne čine obrok.”
Mahala je prstom ka njemu. „Vi ste odlučili da mi date jedan vaš.”
„Ni tri ne bi činila obrok. I očigledno”, rekao je, sada i on mašući prstom ka
njoj, „ni četiri ne čine obrok.”
Samo se smejala! Osmehivala se senjoru Fariasu dok je sipao vino. Kada je
vlasnik taverne otišao, naslonila se ka njemu blistavih očiju i rekla: „Želim da
probam sve.”
Endru je podigao svoju čašu. „Za sve!”, rekao je.
Osmehnula se kao da je to najšarmantnija zdravica koju je ikada čula.
„Za sve!”
Endru je ponovo seo, posmatrao ju je sa neobičnim osećajem ponosa. Prošlo
je dosta vremena od kada je nekome pokazivao znamenitosti grada - bilo kog
grada. Većinu posla - bilo da je vezan za vladu ili ne - obavljao je sam. I kada bi
išao u grad sa ljudima sa svog broda, to nije bilo isto. Bili su prijatelji, ali nisu
imali ista interesovanja, i to bi uvek stajalo između njih.
Međutim, sa Popi svaki trenutak bio je očaravajući. I počinjao je da misli da
njeno prisustvo na Infinitiju neće biti takva propast kao što se bojao.
Znao je odmah na početku da će možda morati da se venča sa ovom
devojkom, ali počinjao je da se pita da li je to zaista bio toliki teret. Gde će da
pronađe nekoga ko smatra da su pombalinski kavezi zanimljivi? Ko bi mogao da
uzme svaku njegovu običnu izjavu, da je izvrne, istumba i vrati je sa još više
domišljatosti?
Ona je bila pametna, njegova Popi.
I poljubila ga je. Poljubila ga je sa najtananijim, najnestalnijim dodirom usana
koji je ikada osetio. A ipak, nekako je to bilo više.
Popi Bridžerton ga je poljubila i to je bilo veličanstveno!
Osetio je to u svojoj krvi, na svojoj koži. I kada je konačno te noći zaspao, to
mu je progorelo snove. Probudio se bolno tvrd, što uopšte nije ličilo na njegovu
uobičajenu jutarnju reakciju. Nije mogao ništa da uradi po tom pitanju pošto je
bio u kabini svog navigatora.
Karovej je bio dobar čovek, ali svako prijateljstvo ima svoje granice.
Kada je razmislio, svako prijateljstvo ima tu granicu. Ili ukoliko je nema, onda
bi, dođavola, tu trebalo da postoji.
~ 154 ~
 „O čemu razmišljate?”, pitala je Popi.
Nije bilo šanse da joj kaže istinu, pa je rekao: „Pitao sam se da li bi trebalo da
ponesemo obrok Žozeu. On je jutros tako naporno radio.”
Očajnički ga je pogledala. „Užasni ste!”
„Stalno to govorite, ali me još uvek niste ubedili.”
„Teško mi je da poverujem da sam ja prva koja to pokušava”, rekla je frkćući.
„Oh, naravno da niste! Moja porodica već dugo pokušava da usadi smisao za
ispravnost u moju dušu.”
Pogledala ga je oštroumno. „To je strašno puno reči kako biste rekli da se
ponašate veoma loše.”
„Zaista je tako. I verovatno je to razlog zašto se tako dobro s tim izvlačim.”
Nagnuo se prema njoj nestašnog osmeha. „Srebrni jezik i sve to.”
„Sve to zaista.”
Zakikotao se zbog njenog provocirajućeg tona. „Da li sam vam rekao da držim
rekord po tome koliko su me puta vraćali sa Itona?”
„Vi ste išli na Iton?”
„Jesam”, potvrdio je i palo mu je na pamet da se nije nešto posebno brinuo
što je otkrio tako nešto specifično o svojoj prošlosti.
Na trenutak je zurila u njega, oči su joj od radoznalosti poprimile skoro
smaragdni sjaj. „Ko ste vi?”
To nije bio prvi put da postavlja to pitanje. To čak nije bio ni prvi put da to
radi tim istim nepoverljivim glasom. Međutim, to je bio prvi put da je njegov
odgovor bio nešto više od kratkog osmeha ili snishodljivog kikotanja.
Bio je to prvi put da je odgovor došao iz njegovog srca.
„To je neobično”, rekao je i mogao je da čuje po svom glasu da te reči dolaze
iz nekog neiskorišćenog dela njegovog duha, „ali mislim da me sada poznajete
bolje nego bilo ko drugi.”
Umirila se i pogledala ga zapanjujuće direktno. „Ja vas uopšte ne poznajem.”
„Mislite?”, promrmljao je. Nije znala njegovo pravo ime, niti je poznavala
njegovu prošlost, niti to da je odrastao sa njenim rođacima u Kentu. Nije znala da
je on sin jednog grofa, niti da je tajno radio za Krunu.
Nije znala ništa o ovim pojedinostima, ali je poznavala njega. Imao je veoma
uznemirujuće osećanje da je ona bila prva osoba koja je to ikada učinila.
Međutim, onda je shvatio da to uopšte nije bilo uznemirujuće, da je on mislio
da bi to trebalo da bude uznemirujuće, ali je zapravo bilo... prilično lepo.
Njegova porodica je oduvek gledala na njega kao na nekog šaljivdžiju i
pretpostavljao je da je malo toga činio da ih razuveri. Bio je vraćan sa Itona više
puta - nikada zbog akademskih neuspeha. On je bio isuviše nemiran dečak da bi
dobio najviše ocene, toliko je bilo tačno, ali se na časovima držao pristojno.

~ 155 ~
 Njegovi prestupi su uvek bili zbog ponašanja. Podvala koja je bila namenjena
prijatelju nekako je završila na pragu nastavnika, a podvala namenjena nastavniku
nekako je završila na vratima direktora škole; zatim neprikladno smejanje u
trpezariji, i u crkvi, iskreno, neprikladno smejanje, pa, otprilike, svuda.
Tako da, ukoliko ga je njegova porodica smatrala smešnim, ili makar
neozbiljnim, pretpostavljao je da imaju razloga za to.
Ipak, to nije bilo sve što je on bio. Uradio je važne stvari. Važne stvari za koje
niko nije znao, ali tu nije bilo pomoći.
To mu nije smetalo.
Dobro, nije mu puno smetalo.
Pogledao je Popi koja je sedela prekoputa i čudio se kako mu je sve ovo
proletelo kroz glavu za manje od sekund.
„Da li vi mislite da poznajete mene?”, pitala je.
„Mislim.” Nije morao čak ni da razmišlja o tome.
Frknula je. „To je besmisleno!”
„Znam da volite slagalice”, rekao je.
„Svi vole...”
„Ne, ne vole!”, presekao ju je. „Ne, kao vi i ja.”
Činilo se da ju je njegova žestina iznenadila.
„Takođe, znam”, rekao je, „da kada sebi postavite neki zadatak, ne možete da
se smirite dok ga ne završite.” Na njen zbunjeni izraz lica, dodao je:
„Ponovo kažem, nisu svi takvi. Čak i mi koji volimo slagalice.”
„Vi ste isti”, rekla je pomalo braneći se.
„Svestan sam toga.” Slegnuo je ramenima. „To me ne muči.”
Malo je podigla bradu. „Ni mene.”
Nije mogao da sakrije kako ga njen stav zabavlja. „Ja vas ne optužujem ni za
šta loše. Za mene je to kompliment.”
„Oh!” Malo je pocrvenela i bilo je zaista prilično zabavno posmatrati je kako
se vrpolji, kao da nije mogla u potpunosti da prihvati pohvalu. „Šta još mislite da
znate o meni?”, pitala je.
Osetio je kako se smeje. „Jurite komplimente?”
„Teško”, rugala se. „Nemam nikakvog razloga da očekujem da će svi vaši
odgovori biti laskavi.”
„Veoma dobro!” Razmislio je na trenutak. „Znam da ne volite da krijete svoju
pamet.”
„Kada ste me videli da to ikada radim?”
„Upravo tako”, rekao je. „Ipak, to ne morate da radite. Sasvim dovoljno
poznajem društvene prilike da bih znao da ste u Londonu pod potpuno različitom
vrstom ograničenja od one na Infinitiju.”
~ 156 ~
 „Trebalo bi da kažem da nemam nikakva ograničenja”, drsko je rekla, „sem
toga da sam ograničena da budem samo u kabini.”
„Reče dama koja večera u jednoj lisabonskoj taverni.”
„Bravo!”, priznala je, a on je pomislio da će se možda i osmehnuti. Nagnuo
se prema njoj, samo malo. „Znam da ne znate Francusku, da ne dobijate morsku
bolest i da vam svim srcem nedostaje vaš brat Rodžer.” Podigla je pogled, oči su
joj bile tmurne.
„Znam da ste ga obožavali iako vas je on mučio kao što rade sva dobra braća
i znam da vas je voleo mnogo više nego što ste to ikada znali.”
„To ne možete da znate”, prošaputala je.
„Naravno da mogu”. Podigao je glavu i izvio obrvu. „I ja imam sestru.”
Otvorila je usta, ali činilo se da ne zna šta bi rekla.
„Znam da ste odani”, rekao je.
„Kako to možete znati?”
Slegnuo je ramenima. „Jednostavno znam.”
„Ali vi...”
„...proveo sam dosta vremena u poslednjih nedelju dana u vašem društvu. Ne
moram da budem svedok izražavanja vaše odanosti da bih znao da je to osobina
koju posedujete.”
Trepnula je nekoliko puta, trepavice su prelazile gore-dole preko
neusredsređenog pogleda. Činilo se da gleda u neku daleku tačku na zidu, ali bilo
je jasno da je gledala unutar svojih misli. Najzad, baš kada je on hteo da kaže
nešto da je podstakne, ispravila se i podigla pogled ka njemu.
„Ja znam o vama”, rekla je.
Nije želeo da istakne da je upravo rekla da ga uopšte ne poznaje. Bio je previše
radoznao da čuje šta ima da kaže.
Međutim, pre nego što je mogao da je pita, senjor Farias je došao do stola sa
tanjirom uštipaka od bakalara.
„Bolinhos de bacalhual”, objavio je. „Samo morate malo sačekati. Prevruće
je.”
Popi je pogledala jelo. „Gospode, oni još uvek cvrče.”
Senjor Farias je bio na pola puta ka kuhinji i nije se ni okrenuo kada je pucnuo
prstima preko glave i rekao: „Suviše vruće!”
Popi se osmehnula, a Endru je znao da bi trebalo da dopusti da njihov
razgovor počne o veličanstvenom jelu, koje se nalazilo ispred njih, ali ona je htela
da kaže nešto važno i on to nije mogao da pusti.
„Rekli ste da me poznajete”, podsetio ju je.
„Hmm?” Pružila je ruku i pažljivo dodirnula uštipke.
„Prevruće!”, viknuo je senjor Farias.

~ 157 ~
 Popi se trgla i pomerala glavu napred-nazad tražeći vlasnika taverne. „Kako
je to video?”, čudila se. „On čak i nije ovde.”
„Popi...”
„Da li mislite da su spremni?”
Ponovio je: „Popi...”
Najzad je podigla pogled, ljubazno se smešeći kada je srela njegov.
Pre nego što je stigao senjor Farias sa ribom, rekao je: „Rekli ste da me
poznajete.”
„Oh, da, tačno! Jesam.”
Rukom je napravio kružni pokret kao da je rekao: Pa?
„Veoma dobro!” Ispravila se, skoro kao da je učiteljica koja se sprema da
održi čas. „Znam da niste tako oštri kao što želite da drugi misle o vama.”
„Mislite?”
Nadmeno ga je pogledala. „Bili mi je rekao da ga ne puštate da ide sam po
Lisabonu.”
„On je dete.”
„Koje je napustilo kuću i živi na brodu”, uzvratila je. „Da li većina dečaka u
sličnoj poziciji ima takva ograničenja?”
„Ne”, priznao je Endru, „ali on ne govori jezik. I veoma je mali za svoje
godine.”
Njen osmeh je bio usiljen, ali pobednički. „I vama je stalo do njega.” Endru
je namestio kravatu. Bilo je smešno osećati se posramljeno zbog toga. On je samo
štitio dečaka, svi bi trebalo da se tako ponašaju.
„Takođe, vi se veoma lepo ponašate prema svojim ljudima”, rekla je.
„To samo donosi dobar posao. Već smo razgovarali o tome.”
Nasmejala se, pravo njemu u lice. „Molim vas! Rekli ste prilično jasno da
glavni razlog zašto bi trebalo dobro hraniti ljude nije zbog dobrog posla, već zato
što su oni ljudska bića.”
„Zapamtili ste, eh?”, promrmljao je.
„Ja sve pamtim.”
U to nije sumnjao ni sekund. Međutim, bilo mu je neobično neprijatno zbog
njene pohvale - makar kada je ovo bilo u pitanju - što je bila obična glupost. On
je samo pravilno postupao prema svojoj posadi. Ipak, muškarci su učeni da se
ponose svojom snagom i moći, a ne svojim dobrim radom i on nije bio baš siguran
kako da jednostavno kaže hvala.
„Mislim da sada mogu da se jedu”, rekao je pokazujući prema uštipcima.
Popi, koja je toliko želela da ih proba i skoro opekla prst, samo je
slegnula ramenima.

~ 158 ~
 „Ne želite da jedete?” Znao je da želi. Samo je pokušavala da napravi neku
zamršenu, potpuno nevažnu poentu.
Ponovo je pokazao prema hrani na stolu. „Gubimo vreme.”
„Mislite?”, promrmljala je, a njen ton je bio toliko precizan kao njegov kada
je pre nekoliko minuta izgovorio iste reči, to nije bilo slučajno, ne od nje.
Pružio je ruku i viljuškom uzeo jedan uštipak.
„Zar ne bi trebalo da koristimo prste?”
„Samo budite oprezni u slučaju da su...”
„Nisu prevrući!”, viknuo je senjor Farias.
Endru je podigao pogled i osmehnuo se. „Onda prstima.”
Popi je uzela jedan i malo zagrizla. „Mislila sam da će biti slatki!” Nasmejao
se, tek tada shvatajući da joj ni on ni senjor Farias nisu rekli - na engleskom šta je
to. „Slani bakalar”, rekao joj je. „To je ovde veoma omiljeno jelo, a kaže se da
Portugalci imaju toliko recepata za to, koliko i dana u godini. Ovo je jedan od
najčešćih načina pripreme.”
„Pomalo je kao...”, rekla je Popi mljacnuvši ustima nekoliko puta, još uvek
elegantno prstima držeći polovinu uštipka. „Nema veze, nisam sigurna tačno
kakvo je, ali... Oh, pogledajte!” Mahnula je slobodnom rukom prema vratima.
„Eno ga Bili!”
Osmehnula se i pozvala da priđe.
„Gospođice Popi! Kapetan vas je pustio da izađete!” Bilijeve oči su se raširile
od užasa kada mu je to izletelo iz usta pred njegovim poslodavcem. „Molim za
oproštaj, gospodine. Ja nisam... Hoću reći...”
Bili je gutao knedle. „Ja sam joj stalno govorio da vi niste toliko loši,
gospodine. Zapravo, govorio sam joj da ste vi najbolji čovek. Kunem se!” Endru
je pogledao Popi podižući jednu obrvu, a zatim drugu preterano se pretvarajući da
sudi o onome što je Bili rekao. „Šta vi kažete, gospođice Bridžerton? Da li
gospodar Sags govori istinu?”
„Da li je to tvoje prezime?”, pitala je Popi dečaka. „Mislim da to nisam do
sada znala.”
Bili je nervozno klimnuo glavom, a Endru je odlučio da se sažali na njega.
„Nema potrebe da se izvinjavaš, Bili. Zaista sam je pustio da izađe.” Popi se
zaverenički nagnula unapred. „I možeš biti siguran da će me vratiti unutra na
povratku kući.”
Bili je uvukao bradu, a oči je smešno razrogačio.
„To je šala, Bili”, rekla je Popi. „Pa, nije šala, pretpostavljam, pošto je to
istina, ali ja sam se šalila sa tim.”
„Ovaj...”, Bili je pogledao Endrua tražeći pomoć, ali on je samo slegnuo
ramenima. Najbolje da dečko što ranije shvati da je teško pratiti žene
tokom razgovora.
~ 159 ~
 „Da li si sam ovde došao?”, pitala je Popi. „Upravo sam hvalila kapetana
Džejmsa zbog njegovog zahteva da sa tobom uvek ide neka odrasla osoba.”
Bili je žestoko odmahnuo glavom. „Braun me je doveo kada je on krenuo u
grad. Rekao je da će me uskoro pokupiti.”
Popi je izgledala zbunjeno. „Želiš da provedeš vreme ovde?”
„Senjor Farias mi da je da hranim njegovog mačora”, objasnio je Bili
osmehnuvši se. „Zove se Brkovi. Dobro, tako ga ja zovem. On ima
svoje portugalsko ime, ali ja to ne mogu da izgovorim. On je uvek ljubazan.
Pušta me da ga mazim po stomaku i sve to.”
Kada je Bili istrčao kroz vrata, Endru se okrenuo ka Popi i rekao: „Dolazi
ovde svaki put kada smo u Lisabonu. Provodi sate sa tim stvorenjem.”
„On je zaista pravi mali dečak u srcu”, promrmljala je. „Ponekad to zaboravim
- pretpostavljam da je porastao brže od mene.”
Endru je klimnuo glavom slažući se. Kada je on bio Bilijevih godina, još uvek
je jurcao sa svojim rođacima i komšijama. Njegova najveća briga bila je koliko je
hladno jezero ukoliko ga njegov brat gurne unutra.
„Zar nemate mačku na brodu?”, pitala je Popi.
Podigao je pogled želeći da objasni kako bi mačka na brodu bila bedna,
neprijatna zver, kada mu je iznenadni pokret sa njegove leve strane privukao
pažnju. Diskretno je pogledao preko ramena, ali video je samo senjora Fariasa.
Samo...
To je bilo čudno.
Veseli vlasnik taverne je stajao mirno, suviše mirno.
Senjor Farias nije nikada stajao mirno. On je pozdravljao goste, sipao vino,
ali nikada nije stajao mirno. Svakako ne kao što je to sada činio: ramena je čvrsto
pritisnuo uza zid, gledao je levo-desno.
Nešto nije bilo u redu.
„Popi”, rekao je tihim glasom, „moramo da idemo.”
„Molim? Ne. Nisam završ...”
Šutnuo ju je ispod stola. „Sada!”
Širom je otvorila oči i samo malo klimnula glavom.
Endru je uspostavio kontakt očima sa Fariasom. Endru je zatim pogledao
vrata, pokazujući svoju nameru da ode. Senjor Farias je brzo pogledao trojicu
muškaraca grubog izgleda kod krajnjeg prozora, ukazujući na izvor problema.
Endru je ustao, ali ne tako brzo da bi izgledalo kao da žuri. „Obrigado”,rekao
je srdačnim glasom pružajući ruku i hvatajući Popi čvrsto. „Vidimo se sledeći put
kad dođem u Lisabon, važi?”
Povukao je Popi da ustane dok je senjor Farias klimao glavom i rekao: „Sim,
sim”, sa možda malo suviše entuzijazma.

~ 160 ~
 „Hvala vam, senjor”, rekla je Popi dok je žurila da sustigne Endruov korak.
Senjor Farias se kruto osmehnuo i oni su skoro uspeli, zaista jesu. Međutim,
kada su bili na metar od vrata, Popi se naglo istrgla iz Endruove ruke i uzviknula:
„Oh, ali Bili!”
Endru se bacio kako bi je ponovo uhvatio za ruku, ali ona je već jurila prema
sporednim vratima. „Popi”, pozvao ju je, vodeći računa da ne zvuči uspaničeno.
„Možemo kasnije doći po njega.”
Odmahnula je glavom, očigledno nevoljna da ostavi dečaka na mestu
opasnosti. Rekla je nešto - verovatno kako je Bili tu odmah ispred; Endru nije
mogao to jasno da čuje - i virnula je unutra glavom.
Dođavola sve! Bili je bio daleko sigurniji tamo gde je bio. Šta god - ili koga
god - da su ti ljudi želeli, to sigurno nije bio trinaestogodišnji dečak iz Portsmuta.
Ipak, to nije značilo da je bezbedan. Ukoliko bi im se Bili našao na putu, posekli
bi ga bez razmišljanja.
Endru je krenuo krupnim koracima za Popi. Mogli su da izađu na zadnji izlaz.
Biće im potrebno duže vremena da izađu na bezbednu, živahnu ulicu, ali to će
morati da bude dovoljno.
„Oh!” začuo je Popi kako je uzviknula. „Izvinite.”
Međutim, glas joj se prekinuo i kada je Endru došao do vrata, krv mu se
sledila. Dvojica muškaraca stajala su u uskoj ulici. Jedan je držao ruku
na Bilijevom ramenu.
Drugi je stavio ruku na Popi.
Do kraja svog života, Endru će pamtiti taj trenutak koji kao da se odvijao u
četvorostruko bržem vremenu. A ipak svaki trenutak je bio neverovatno spor i nije
se sećao da je zapravo razmišljao. Reči, jezik... sve je nestalo, zamenio ga je svet
besom obojen u crveno.
Bacio se unapred i gurnuo Popi u stranu, a razbojnika je uhvatio za vrat.
Međutim, za nekoliko sekundi, bio je opkoljen i uspeo je samo da zada dva udarca
nogom pre nego što se našao prikovan uza zid taverne, dok su mu ruke
onesposobili članovi bande koje je primetio unutar taverne.
Panično je gledao oko sebe, pokušavajući da proceni situaciju. Bilo je jasno
da su tri čoveka, koja je ranije primetio, deo neke veće grupe. Endru nije bio
siguran koliko ih je ukupno bilo. Izbrojao ih je četvoricu u uličici, ali po buci koja
je dolazila kroz otvorena vrata, bilo ih je najmanje toliko i unutra.
Četvorica muškaraca su razmenila nekoliko reči na portugalskom, ali suviše
brzo da bi ih Endru razumeo, a zatim je jedan od njih uhvatio čvrsto Popi za
mišicu i povukao je sebi, stavljajući joj lakat svoje snažne ruke oko vrata.
„Skidaj ruke sa nje”, zarežao je Endru, ali četvorica kretena su se samo
smejala, dok je Popi viknula kada ju je privukao još bliže sebi uz grudi.

~ 161 ~
 „Ti proklet...” Međutim, Endruovo režanje bilo je ugušeno kada ga je neko
jako lupio o kameni zid taverne.
Čovek, koji je držao Popi, ponovo se smejao i oko prsta je obavio pramen
njene kose pre nego što ju je zagolicao ispod brade.
On će prvi umreti.
Endru nije imao pojma kako će to uraditi, ali bog mu je svedok, raskomadaće
ga.
„Pustite je!”
Bili! Dragi bože, zaboravio je na tog dečaka. Kao, čini se, i svi ostali, zato što
ga nije obuzdao kada je pritrčao i šutnuo u cevanicu čoveka koji je zarobio Popi.
„Bili, ne!”, povikao je Endru, zato što je svako mogao da vidi da nema
nikakve šanse.
Međutim, trinaestogodišnji dečak sa pogrešne strane Portsmuta imao je srce
džentlmena i ne bi dozvolio da čast njegove dame bude ukaljana.
„Pustite je!”, ponovo je viknuo Bili. A onda... Presveta Bogorodice, ubiće ga
zbog ovoga... zario je zube u mišicu tog krupnog čoveka.
Zavijanje koje je usledilo zbog bola, bilo je dovoljno da se čoveku sledi krv u
žilama i da li je to bila osveta ili reakcija, Endru nikada neće znati, ali čovekova
pesnica obrušila se kao batina o Bilijevu glavu.
Dečak je pao kao pokošen.
„Bili!”, uzviknula je Popi.
A zatim, dok je Endru to posmatrao sa užasnutim strahopoštovanjem, Popi je
poludela.
„Ti, životinjo!”, zarežala je i zadala mu je dvostruki udarac - prvo je svog
zlostavljača zgazila, a zatim ga laktom udarila u stomak.
Stopalo nije ni osetio, ali ga je lakat dovoljno zapanjio da ju je pustio, Popi je
pala na zemlju i držala Bilijevu glavu dok je pokušala da ga probudi.
„On je dete!”, šištala je.
„Ele me mordeu!”6 Čovek koji ju je držao gurnuo joj je svoju povređenu ruku
u lice.
Popi je podigla pogled sa Bilija, tek toliko da bi rekla: „Pa to je onda tvoja
prokleta krivica!”
Ostali razbojnici su se smejali, što ga uopšte nije smirilo, već mu je iz usta
potekla bujica psovki.
Zanimljivo kako je Endru to razumeo.

6
Ugrizao me je (portugalski), prim. prev.

~ 162 ~
 „Bili”, rekla je Popi sklanjajući mu kosu sa lica. „Molim te, probudi se. Da li
me čuješ?”
Bili se nije ni pomerio.
„Nadam se da će taj ugriz da ti se inficira”, rekla je Popi mrzovoljno režeći.
„Nadam se da će ti ruka pocrneti i otpasti. Nadam se da će ti se creva zapušiti dok
ne pozele...”
„Popi!”, viknuo je Endru. Nije mislio da bilo ko od ovih muškaraca govori
engleski, ali ukoliko i jesu, reč creva je verovatno prva koju nauče.
„Da li iko od vas govori engleski?”, pitao je, „Inglês?”
Progunđali su no, a jedan od muškaraca je gurnuo glavu kroz vrata i nešto
viknuo. Nekoliko trenutaka kasnije, jedan od ljudi koje je Endru ranije video u
taverni, doveo je senjora Fariasa u uličicu - sa nožem pod grlom.

~ 163 ~
 18.

„Bili?”, promrmljala je Popi, milujući mu obraz. „Bili, molim te, probudi se.”
Međutim, dečak se nije ni pomerio. Nije izgledao bolesno, ni bledo, niti ikako
kako bi Popi mislila da treba da izgleda nakon tako jakog udarca u glavu. Izgledao
je potpuno mirno, kao da prirodno spava i kao da ga treba samo podsetiti da otvori
oči.
Voda, pomislila je. Možda bi mu pomoglo kad bi mu lice isprskala vodom.
Znala je reč za vodu. Naučila ju je ranije u toku tog dana.
„Agua”, preklinjala je, gledajući čas jednog, čas drugog bandita. „Agua por
dečaka.”
Međutim, niko nije čuo tu njenu rečenicu. Nastala je pometnja unutar taverne
- vika, nakon čega se čula buka slomljenog drvenog nameštaja i prevrtanje
stolova. Čovek koji je udario Bilija požurio je da otvori vrata i uđe unutra.
Čulo se kako banditi sada više razgovaraju, glasovi su im bili brzi i oštri i
krajnje nerazumljivi za Popine engleske uši.
Osećala se tako prokleto bespomoćno. Ranije u toku dana, sve je bilo tako
šarmantno - melodija portugalskog jezika kovitlala joj se oko ušiju. Bilo je kao
neka igra pogađanja šta su govorili, a sada se osećala očajno i izgubljeno. Za ono
što se događalo oko nje, ona je bila kao neko dete.
Okrenula se ka Endruu, mada verovatno ni on nije mogao da razume taj brzi
govor. Provela je čitav dan sa njim; imala je neku predstavu o njegovom znanju
portugalskog, znao je više od ostalih, ali daleko od tečnog govora.
„Endru.” Prošaputala je njegovo ime, ali mislila je da je nije čuo. Dva najveća
bandita držala su ga prikovanog uza zid i sam taj prizor terao ju je da guta knedle,
jedan od njih ga je držao gurajući mu lakat u stomak; a drugi mu je držao vilicu
kao kleštima. Obojica su koristila čitavu svoju težinu kako bi ga držala.
Endru. Ovog puta samo je pomislila na njegovo ime. U svakom slučaju, nije
mogla da privuče njegovu pažnju. Zurio je u vrata, a lice mu je izgledalo kao da
je skoro lišeno emocija.
Lišen. Još jedna reč, za koju je ona mislila da zvuči baš kao ono što znači.
Lišen. Prezirala je tu reč.
Tu reč ne bi nikada trebalo upotrebiti da bi se opisao kapetan Džejms. On je
bio pun. On je bio prepun. On je bio živ.
Pomislila je da je on možda življi od bilo koga drugog koga je ikad upoznala.
~ 164 ~
 I...
I...
Trepnula je, usredsredivši pogled. Endru je još uvek gledao na drugu stranu,
ali činilo se da to više nije bilo važno. Nije morala da vidi njegove oči; znala je
da su plavlje od okeana. Nije morala da čuje njegov glas; znala je da će je
preplaviti sunčevom toplom.
Ono što je on rekao ranije u toku tog dana - bio je u pravu. Ona ga je
poznavala.
Endru Džejms nije samo postojao. On je živeo.
I činio je da i ona želi da bude ista.
Ta spoznaja joj je oduzela dah. Mislila je da je brza i avanturistički nastrojena
i možda je to i bila, ali kada je bila sa Endruom, ona je to bila još više - više takva
i više svega drugog, i više onoga što nije ni znala da bi možda želela.
Nije se radilo o tome da joj je on promenio život; sve je već bilo posejano.
Međutim, sa njim, ona je rasla.
„Popi.” Endruov glas. Tih i krut, upozoravajući. Zvukovi koji su dolazili iz
taverne, promenili su se. Koraci. Neko je dolazio ka njima.
„Senjor Farias”, prošaputala je Popi. Prvo se pojavio vlasnik taverne, koga je
izbacio napolje čovek koji ga je svojom gvozdenom rukom prvo čvrsto držao oko
grudi, a pod grlom mu je držao nož.
Treći čovek je doskakutao stepenicama, koje su bile iza njih - vođa bande,
pomislila je Popi. Rekao je nekoliko reči ledenim glasom, a onda je senjor Farias
rekao: „Nemojte se boriti protiv njih, kapetane! Ima ih mnogo i imaju oružje.”
„Šta hoće?”, pitao je Endru.
„Novac. Kažu da žele novac. Vide da ste Englezi, da ste bogati.”
Popi je gledala čas jednog, čas drugog čoveka dok je rukom još uvek milovala
Bilijev obraz. Zbog čega bi ovi ljudi pomislili da su bogati? Dobrostojeći,
svakako, bilo je očigledno da nisu radnici, međutim, nije bilo načina da mogu da
znaju da je ona rođaka bogatog vikonta, da ima porodicu koja bi platila kraljevsku
otkupninu kako bi se ona bezbedno vratila kući.
Njeni roditelji ne bi mogli da priušte takvu otkupninu. Međutim, njen stric...
on bi platio - ukoliko bi znao da je ona kidnapovana.
Ipak, on nije znao čak ni da je ona u Lisabonu. Niko to nije znao. Niko ko joj
je ikada značio nije to znao. Smešno kako nikada ranije nije razmišljala na taj
način.
Smešno.
Možda tragično.
Verovatno ne i jedno i drugo.

~ 165 ~
 Ponovo je pogledala Bilija. On joj je sada bio važan, to je shvatila, kao i
Endru. Međutim, ukoliko ona bude nestala među mračnim ulicama Lisabona i oni
će, a onda njena porodica nikada neće saznati šta se s njom dogodilo.
„Imam nešto u kaputu”, rekao je Endru, a glas mu je namerno bio spor i ravan.
Klimnuo je glavom prema grudima. „Ukoliko pogledaju u moj džep na grudima,
pronaći će ga.”
Senjor Farias je preveo, ali Popi nije morala da zna portugalski da bi znala šta
vođa bande misli o Endruovom predlogu. Njegov odgovor je bio oštar, a izraz lica
mrzovoljan.
Senjor Farias je prebledeo od straha.
„Kaže da nije dovoljno”, rekao je gostioničar. „Pitam ga kako zna da nije
dovoljno i rekao je da zna ko ste vi. Da ste kapetan Infinitija. Imate robu i teret
koji ne mogu da stanu u džep.”
Mišić se pomerio na Endruovom licu i Popi je videla koliko se trudi da ostane
smiren kada je rekao: „Recite im da ukoliko nas puste, to će im biti bogato
nadoknađeno.”
Senjoru Fariasu su podrhtavala usta, kada je čovek koji ga je držao jače
pritisnuo nož uz njegovo grlo. „Ne znam tu reč, bogato nadoknađeno.”
„Ja ću im platiti”, rekao je oštro Endru gunđajući dok ga je bandit udarao
laktom u stomak. „Ukoliko nas puste, ja ću im platiti.”
Senjor Farias je preveo, a Popi se sledila krv u žilama kada je vođa zabacio
glavu unazad i počeo da se smeje. Kada je obrisao oči, rekao je nekoliko reči i
senjor Farias se okrenuo ka Endruu.
„Rekao je da će povesti vas. Tako će više dobiti.”
„Samo ukoliko pusti...”
Vođa ga je prekinuo rekavši režeći još nekoliko reči.
Senjor Farias je gutao knedle.
„Šta je rekao?”, pitao je Endru.
Gostioničarev glas je zadrhtao do šapata. „Kaže... da će povesti i damu.”
Endruov pogled je postao divljački. „Samo preko mene mrtv...”
„Ne!”, uzviknula je Popi.
Endru je gledao vođu bande dok je govorio: „Ne mešaj se u ovo, Popi.”
„Ja sam već umešana”, uzvratila je. „A ništa dobrog neću imati od
tebe mrtvog.”
Endru ju je zverski pogledao.
Uzvratila mu je.
„Kapetane?”, gostioničarev glas bio je prigušen od užasa i kada ga je Popi
pogledala, videla je mali trag krvi kako mu curi niz vrat.
Endruov odgovor bio je odlučan. „Ona. Mora. Biti. Oslobođena.”

~ 166 ~
 „Kapetane, mislim da oni neće pristati...”
„Basta!” Vođa bande je izvadio pištolj iz džepa i uperio ga u Bilijevu glavu.
„Ne!” Popi se bacila preko dečaka. Nije želela da umre - molim te, bože, molim te
- ona nije želela da umre, međutim, nije mogla da dozvoli da pucaju u Bilija. On
je samo želeo da je zaštiti. I bio je tako mali.
On je samo želeo da se igra sa mačkom.
Vođa je frknuo od gađenja, ispljuvao je nekoliko reči prema gostioničaru i
otišao krupnim koracima.
Senjor Farias je drhtao, drhtale su mu usne i odmahivao je glavom.
„Da li ih poznajete?”, pitala je Popi.
Klimnuo je glavom. „Moram da im plaćam svakog meseca. Za zaštitu.”
„Od koga?”
Gorki zvuk je prigušeno izašao iz gostioničarevog grla. „Od njih. Svi mi to
moramo da radimo. Svi u mom - kako vi to kažete - ulice blizu moje kuće.”
„Kraju?”
„Da. Kraju. Svi mi plaćamo, ali nikada ranije nisu ovo radili. Povređivali su
ljude, ali ne ljude kao što ste vi.”
Nekako Popi nije to smatrala ohrabrujućim rečima. A opet, nije ni mislila da
je senjor Farias želeo da te reči to budu.
„Senjor.”
Svi su se okrenuli ka Endruu, koji je još uvek bio nepomično držan uza zid,
brada mu se podigla u neobičan položaj zbog čoveka koji ga je stezao za nju.
Ipak, glas mu je bio siguran kada je rekao: „Šta je rekao?”
Senjor Farias je pogledao Popi, a onda Endrua, a onda opet Popi. „Kaže da će
povesti sve troje.” Gostioničaru su drhtala usta. „Vas, damu i dečaka.”
Popi je ostala bez daha. „Šta? Ne! Bili...”
„Povešće sve troje”, rekao je senjor Farias presecajući je pre nego što se do
kraja pobunila. „Ili će ubiti dvoje. Dvoje od vas... i mene.”
Svet se utišao. Možda su ljudi i dalje govorili, možda su zvuci u okolnim
ulicama i dalje bili uobičajeni. Međutim, Popi nije ništa više čula. Prostor oko
njenih ušiju je postao gust, kao da je zagnjurila glavi u vodu, a ljudi su pričali
iznad nje.
Polako je ustala. Pogledala je Endrua. Nije ništa rekla. Jednostavno je mislila
da to nije potrebno.
Samo je jednom klimnuo glavom. Razumeo je.
Strah je bio gadna zver. Kada je Popi bila dete, ona i njena braća često su se
igrali šta ako i kako bi ti?
Šta ako bi te jurio divlji vepar?
Kako bi reagovala kada bi ti neko uperio pištolj u glavu?
~ 167 ~
 Zar se sva deca nisu igrala tih igara? Zar nisu i odrasli?
Setila se da su jednom sva četvorica njene braće nekako promenili igru u šta
ako bi Popi jurio divlji vepar i kako bi Popi reagovala kada bi joj neko uperio
pištolj u glavu?
Drsko je uzvratila: „Ko bi mi od vas pomogao?” Ipak, brzo su joj saopštili da
to nije spadalo u igru. Kada su uspostavili igru pištoljem, Ričard i Redžinald,
obojica, zaključila su da bi vrištali. Ovo nije bilo u potpunosti neočekivano; Popi
nije često vrištala, ali mora se reći - kada bi to radila, bila je prokleto dobra u tome.
Ronald je rekao da misli da bi se onesvestila. Kada je istakla da se nikada u
životu nije onesvestila, on je rekao da nikada nije imala pištolj uperen u glavu, što
je Popi morala da prihvati, iako se nije slagala sa njegovim zaključkom.
Ubrzo se više nisu toga igrali; Ričard je pomirisao vazduh i rekao da miriše
na kolač sa jabukama i to je bio kraj. Ipak, kasnije, Popi je pitala Rodžera zašto
nije rekao šta on misli.
„Ne znam, Pops”, rekao je neobično ozbiljnog izraza lica. „Teško da znam
kako bi i ja reagovao u takvoj situaciji. Mislim da to zaista ne možemo da znamo
dok se to ne desi.”
To se sada dešavalo.
A strah je zaista bio gadna zver, zato što, šta god da je Popi mislila da bi
uradila, kako god da je mislila da bi reagovala kada bi joj život bio u opasnosti, to
nije bilo ovo.
Bilo je kao da nije bila tu.
Bila je otupela, odsečena.
Pokreti su joj bili spori i pažljivi, ali ništa nije svesno radila. Nije mislila:
Kretaću se sporo, ne želim nikoga da iznenadim.
Strpljivo je čekala da banditi urade ono što hoće.
Endrua su prvog vezali, grubo su mu povukli ruke iza leđa i vazali ih
konopcem. „Nemojte je povrediti”, upozorio je, dok su mu na glavu stavljali vreću
od grube tkanine.
Dok je Popi to posmatrala, užas joj se spuštao niz telo kao utvara. Bilo je
nečega kada se čoveku onemogući da vidi - kada njemu onemoguće da vidi - to je
bilo užasavajuće. Ukoliko ne može da je vidi, ne može da joj pomogne i blagi
bože, nije želela da sama prolazi kroz ovo.
Otvorila je usta, ali nije znala šta da kaže, u svakom slučaju, činilo se da nije
mogla da ispusti nikakav zvuk, sve dok je jedan od tih ljudi nije grubo zgrabio za
ručni zglob. Prsti su mu se žarili u njenu kožu i ona je malo jauknula.
„Popi?” Endru se borio sa svojim povezima. „Šta su ti...”
Razbojnik koji ga je držao ispljunuo je nekoliko reči i zalepio ga za zid.
„Dobro sam!”, viknula je Popi. „Dobro sam. Stvarno. Samo sam se
iznenadila.”
~ 168 ~
 Pogledala je čoveka koji je držao Endrua. „Molim vas, nemojte ga povrediti.”
Zurio je u nju kao da je ona idiot, što ona verovatno i jeste bila. Znala je da je
ne razume.
Ipak, morala je da pokuša.
„Dečak”, rekla je praveći svoje najljubaznije lice. „Molim vas, budite nežni.”
„Suavemente”, rekao je senjor Farias.
„Suavemente”, ponovila je Popi, iako je čovek koji je sada prekrivao Bilijevu
glavu sigurno čuo i senjora Fariasa. „Molim vas.”
Popi je gutala pljuvačku dok ga je posmatrala kako vezuje ruke nesvesnom
dečaku. „Da li moraju ovo da rade?”, molila je senjora Fariasa. „Imaju kapetana i
imaju mene. On je samo dečak.”
Senjor Farias ju je posmatrao bolnog izraza lica.
„Verovatno se neće sećati ničega od svega ovoga”, rekla je Popi.
Senjor Farias je drhtavo uzdahnuo i rekao je nešto čoveku koji je bio na zemlji
kod Bilija. Popi je izbečila oči dok su dvojica muškaraca brzo pričala. Najzad,
senjor Farias se okrenuo ka njoj i rekao: „On kaže da dečak predstavlja suviše
problema. Ostaviće ga sa mnom.”
Popi se skoro osmehnula. Skoro se smejala, toliko joj je laknulo.
„Ali ne smete se boriti sa njima”, upozorio je gostioničar. „Ne smete da im
zadajete nevolje. Ni vi, kapetane”, rekao je. „Ne smete stvarati nevolje kada vas
odvedu ili će poslati nekoga ovde i...”
Pokazao je pokret sečenja preko vrata.
Popi je ustuknula. Pogledala je Endrua koji nije mogao da vidi i shvatila je da
mora da prevede taj pokret. Progutala je knedlu i naterala sebe da izgovori te reči.
„Ubiće ga. Prerezaće Biliju grkljan ukoliko mi budemo pravili probleme.”
„A oslobodiće ga ukoliko ne budemo pravili probleme?”, rekao je Endru,
ispod vreće.
„Sim”
Da. Jedna šačica portugalskih reči koje je Popi sada razumela. „Sarađivaću”,
rekla je.
Tužno klimanje glavom vlasnika taverne bila je poslednja stvar koju je Popi
videla pre nego joj je na glavu grubo stavljena vreća.
Zaledila se. Nije očekivala da bude tako odmah mračno, niti vruće.
Pokušala je da diše.
Vazduh oko njenog lica postao je gust. Izdahnula je i zagrejani vazduh joj se
vratio u nos i u usta. Pokušala je da udahne, ali nije mogla - ne, mogla je i mislila
je da jeste, ali ništa joj nije došlo do pluća.
Niko je nije držao za vrat. Zašto nije dobijala vazduh?

~ 169 ~
 Mogla je da čuje sebe kako diše, mogla je da oseti kako joj se grudi brzo
pomeraju i dižu, ali nešto nije funkcionisalo. Vrtelo joj se u glavi, bila
je dezorijentisana. Nije mogla da vidi svoja stopala, odjednom nije bila
sigurna kako da stoji.
Bilo joj je potrebno da se osloni o nešto.
„Popi?”, čula je Endrua kako je doziva. „Popi, jesi li sa mnom?”
Zvučao je veoma udaljeno.
„Popi!”
„Moram da ga držim za ruku”, rekla je jedva dišući. A onda kako niko ništa
nije učinio, vrisnula je. „Dajte mi da ga uhvatim za ruku!”
Čulo se komešanje pokreta oko nje i škripa glasova, jedan od njih pripadao je
gostioničaru. A onda je, začudo, osetila kako neko stavlja njenu ruku između
Endruovih ruku.
Bilo je neobično. Ruke su mu bile iza leđa. Jedva da je mogla da spoji svoje
prste sa njegovim.
Ipak, to je bio spas.
„Dobro si, Popi”, rekao je. „Obećavam da jesi.”
„Ne mogu da dišem.”
„Možeš.”
„Ne mogu.”
„Očigledno, možeš.” Čuo se blagi humor u njegovom glasu, dovoljan da
smanji njenu paniku. Stegao joj je prste. „Potrebno mi je da budeš jaka.”
„Ja nisam jaka.”
„Ti si najjača osoba koju poznajem.”
„Nisam. Zaista, nisam.” Nije znala zašto zvuči kao da preklinje.
Ponovo joj je stegao ruku i čula je kako se kikoće. „Ovo ti nije uopšte prvi put
da si kidnapovana.”
„Nije isto!”, brecnula se. Okrenula je glavu tamo gde je mislila da je on.
„Iskreno, kapetane, to je najmanje slična stvar koja se može zamisliti.”
„A kažeš da nisi jaka”, promrmljao je.
„Ti...” Zastala je. Osetila je njegove prste oko svojih.
„Popi?”
Bio joj je potreban trenutak da shvati šta je uradio.
„Da li sada dišeš?”
Klimnula je glavom, a zatim se setila da ne može da je vidi, pa je rekla: „Da.”
A zatim: „Hvala.”
„Preguraćemo ovo”, rekao je.
„Da li zaista tako misliš?”

~ 170 ~
Ćutao je previše dugo pre nego što je rekao da.
Međutim, makar je Popi disala.

~ 171 ~
 19.

Endru nije imao pojma gde se nalaze.

Ispred taverne su njega i Popi na veoma grub način stavili na kola. Vozili su
se preko sat vremena, ali sa vrećama na glavi - i prekriveni teškim ćebetom - on
nikako nije mogao da ima osećaj kuda su išli.
Jedino u šta je bio siguran jeste da su došli do nekog uzvišenja, što teško da
je bilo nešto upečatljivo. Kada su krenuli od nivoa mora; nisu ni mogli da idu u
bilo kom drugom pravcu sem uzbrdo.
Ušli su u zgradu, zatim su se popeli uz strme stepenice, a potom ušli u neku
sobu na zadnjoj strani. Vrata su zatvorili i zaključali, a zatim je neko zgrabio vreću
na Endruovoj glavi, povukao je trudeći se da ga izgrebe dok ju je skidao.
Pripremio se da ga zaslepi sunčeva svetlost, ali bilo je mračno i slabo osvetljeno.
Soba je imala samo jedan prozor i on je na sebi imao zatvorene žaluzine -
čvrsto zatvorene, verovatno zakovane.
Okrenuo se baš kada je jedan od ljudi skinuo vreću sa Popine glave. Duboko
je udahnula kada se to desilo i iako je izgledala pomalo uzdrmano, nije se činilo
da je povređena. Bilo je vruće i lepljivo pod tim ćebetom i nakon njene reakcije
kada su joj skinuli povez sa glave, plašio se da će doživeti još jedan napad sa
disanjem. Pokušao je da razgovara sa njom dok su bili na kolima - činilo se da je
to ranije pomagalo - ali ga je zbog toga udario u glavu čovek koji je sedeo pozadi
sa njima. Nije bolelo - ćebe je u velikoj meri ublažilo udarac - ipak, ukoliko je to
bilo upozorenje, dalo je rezultate. Endru je držao usta zatvorena i nije ništa
pokušavao.
Nije imao drugog izbora, što je bilo razdražujuće.
Setio se vremena - to mora da je bio dan, ili dva otkako je Popi došla na Infiniti
- pitao ju je zašto je postala tako prijatna. Odgovorila je da nema dobar razlog da
ne bude prijatna. Nije mogla da pobegne dok su bili na moru.
U tom trenutku pomislio je kako je izuzetno razumna. Još uvek je tako mislio.
Međutim, sada je uviđao koliko je omašio poentu i koliko bespomoćno mora
da se osećala kada je bila prinuđena da samo prihvati svoju sudbinu. Nije bilo
ničega zadovoljavajućeg u biranju najbolje opcije, kada su sve bile užasne.
Nije mogao da je ostavi u Engleskoj - ne sa tako striktnom naredbom da
odnese diplomatski paket u Portugaliji i da lokacija pećine ostane tajna sve dok

~ 172 ~
izaslanik premijera ne uzme iz nje dokumenta koja je on doneo iz Španije.
Iskreno, nije imao izbora nego da povede Popi sa njima.
Ipak, mogao je da ima više razumevanja. Više... saosećanja? Možda, više
iskrenosti? Ona nije znala čak ni njegovo pravo ime.
Pogledao ju je, pokušao je da govori očima pošto se nije usuđivao da napravi
neki zvuk. Činilo se da razume; otvorila je širom oči i stegla uglove usana. Dva
čoveka koja su ih dovela u kuću, stajala su pored vrata i razgovarala među sobom
na brzom portugalskom.
Dok su oni razgovarali, Endru je pogledom istraživao oko sebe. Bili su u nekoj
spavaćoj sobi - koja nije bila velika, niti luksuzna, ali je bila uredna i čista, koliko
je mogao da vidi.
Uređenje je bilo malo bolje nego u prosečnim kućama; ko god da je živeo
ovde, bio je bogat.
Endru je uhvatio po koju reč iz razgovora - novac, čovek, žena. Pomislio je da
je jedan od njih možda rekao sedam, mada nije bio siguran na koji načina je to
bilo povezano. A možda to nije ništa ni značilo. Bilo je potpuno moguće da je
jedini razlog što je prepoznao reči novac, žena i čovek zato što je očekivao da ih
čuje.
Sutra.
Glup.
Kuća.
Učinilo mu se da je čuo i ove reči.
Dvojica ljudi su se naglo okrenuli i jedan od njih je rukom pokazao prema
njima dok je naređivao.
Želeo je da se pomere. Endru je gurnuo Popi ramenom i oni su išli unazad dok
zadnjim delom nogu nisu udarili o krevet.
Popi ga je pogledala širokim, prestravljenim očima i on joj je samo malo
odmahnuo glavom - bez pitanja, ne još.
Ljudi su postajali sve uzrujaniji dok su govorili i Endru je video odsjaj noža.
Nije razmišljao. Nije imao vremena da razmišlja. Samo je skočio pokušavajući da
njeno telo zaštiti svojim, ali je zavezanih ruku bio nespretan i izgubio je ravnotežu.
Popi je zastenjala kada se spotakla o krevet, a Endru je pao na pod i osećao se kao
prava budala.
Čovek sa nožem im je prišao i prevrnuo očima kada je zgrabio Popi za ručne
zglobove i presekao joj poveze.
Pogledao je Endrua. „Idiota”
A zatim je otišao sa svojim drugom.
Endru je zatvorio oči. Bio mu je potreban jedan trenutak. Svakako da je
zaslužio trenutak da se pretvara kako ne leži na podu ruku vezanih iza leđa, negde
u blizini Lisabona.
~ 173 ~
 Osetio je ukus krvi. Mora da se zagrizao za jezik.
„Kapetane?”
Uzdahnuo je.
„Kapetane?”
Zvučala je pomalo uspaničeno kada ga je pozvala drugi put, pa se naterao da
otvori oči. Popi je stajala iznad njega, čela naboranog od brige.
„Dobro sam”, rekao je ravnom glasom.
Spustila se kako bi mi pomogla da ustane. „Mogu da pokušam da te
odvežem.”
Odmahnuo je glavom. Ko god da mu je vezao zglobove, to je tako dobro
uradio, čvorovi su bili kao da ih je vezao prekaljeni mornar.
I eto ironije!
Dođavola!
„Trebalo je da ti vežu ruke ispred tela”, rekla je Popi kada se ponovo
uspravila.
„Ili”, rekao je reskim glasom, „nije trebalo da nas kidnapuju.”
„Pa... da.” Nervozno se smejala.
„Kako si?”, pitao je. To je trebalo prvo da je pita. To je trebalo da bude prva
stvar na koju je pomislio, a ne glupost o tome kako sažaljeva sebe i želi da drži
oči zatvorene.
„Ja...” Činilo se kao da joj je potrebno neko vreme da izabere odgovor.
„Dobro sam”, rekla je najzad. „Nisam sigurna šta mi se desilo kada su mi stavili
vreću preko glave. Nikada nisam osetila tako nešto. Kada smo bili na kolima,
provela sam polovinu vremena pokušavajući da se setim da dišem, a drugu
polovinu pokušavajući da se setim kako da dišem.”
„Žao mi je”, rekao je i čak nije bio siguran za šta se izvinjavao. Njegova Usta
grešaka bila je groteskno duga.
Ipak, činilo se da Popi nije čula težinu u njegovom glasu. „Bilo je tako čudno”,
nastavila je. „Desilo se tako brzo. Nisam mogla da dišem. A opet, mislim da jesam
disala. Međutim, nisam bila svesna da to radim. Znam - to nema nikakvog
smisla.”
„Takve stvari retko kada imaju smisla.” Pročistio je grlo. „Viđao sam to
ranije. To što se tebi desilo. Jedan od mojih ljudi ne može da zakorači više od
jednog koraka u pećinu.”
„Pećinu?”, ponovila je trepćući od iznenađenja. „Ja nisam imala nikakvih
problema sa pećinom.”
Slegnuo je ramenima, pošto vezanih ruku nije mogao da pravi svoje
uobičajene pokrete. „Pretpostavljam da je kod svakog drugačije. Koliko ja znam
on danima može sedeti bez problema sa vrećom na glavi.”

~ 174 ~
 Popi je otvorila usta dok je o tome razmišljala. „Pretpostavljam da si u pravu.
Suludo je očekivati logiku u nečemu potpuno nelogičnom.”
Sporo je klimnuo glavom i seo je na krevet. Bio je iscrpljen. Sada kada je
otklonjena bliska opasnost - noževi i pištolji i ljudi koji su držali noževe i pištolje,
bili su sa druge strane vrata - kao da mu je sva energija izašla iz tela, ili se izlila.
To se desilo u trenutku. U jednom momentu bio je spreman da se bori, a u
sledećem kao da je sve to nestalo.
Na trenutak je Popi izgledala kao da će sesti pored njega, ali tada se okrenula
i čudno obgrlila sebe. „To mi je mnogo pomoglo. Kada si pričao sa mnom. To me
je smirilo. Hvala ti.”
„Ne zahvaljuj mi”, grubo je rekao. Nije želeo zahvalnost. Nije to mogao da
podnese.
Ukoliko izađu živi iz ove prostorije, ukoliko on bude u stanju da je izvede,
tada će moći da mu se zahvali, do tada, on je samo čovek zbog koga može biti
ubijena.
„Da li znaš gde smo?”, najzad je pitala.
„Ne.
„Ja...” Progutala je, a zatim pogledala ka zakovanom prozoru. „Koliko misliš
da smo išli kolima? Sat vremena? Sada smo verovatno daleko od grada.”
„Ili su išli tamo-ovamo šest puta i mi smo samo koji ćošak iza taverne.”
Raširila je oči. „Da li zaista to misliš?”
„Ne”, priznao je, „ne odmah iza ugla. Ipak, mogli bismo da budemo mnogo
bliže nego što na to ukazuje dužina našeg putovanja.”
Popi je otišla do prozora i pritisnula je uvo uz staklo.
„Da li možeš da čuješ nešto?”
Klimnula je glavom - malo - to je značilo da se utiša. „Ne mogu da čujem
mnogo”, rekla je, „ali nije tiho. Gde god da se nalazimo, nismo na nekom
izolovanom mestu.”
Endru je stao pored nje i naslonio je uvo na prozor. Licima su bili okrenuti
jedno prema drugom i slušali su. Bila je u pravu. Napolju nije bilo tiho. Bilo je...
živo. Stvari su se dešavale.
To je bio najmanje određen opis koji je mogao da smisli - stvari su se dešavale
- a opet to je govorilo toliko toga.
„Mislim da smo još uvek u gradu”, polako je rekao. „Ili makar, ne toliko
daleko.”
Popi je promrmljala da se slaže i pritisla se još jače uz staklo. „Neki od glasova
su ženski”, rekla je.
Endru je podigao obrvu. „Nekako mi se čini da naši tamničari nemaju tajnu
žensku bandu.”..

~ 175 ~
 „Što znači da su nas doveli u neki običan deo grada. Ili negde u blizini grada.”
„To je veoma dobra vest. Što smo manje udaljeni od grada, to bolje.”
„Veće su šanse da nas neko nađe?”
„Veće su šanse da pobegnemo.” Na njen upitni pogled, dodao je: „Mnogo je
lakše sakriti se u gradu.”
Klimnula je glavom, a onda se odgurnula od prozora i krenula ka središtu
sobe. „Mislim da ću sesti.”
„To je dobra ideja.”
Krenula je ka krevetu, a onda je zastala i okrenula se. „Ima li nešto što mogu
da uradim da ti pomognem?”
„Ne verujem da imaš sakriven nož ispod haljine”, promrmljao je.
„Niti pištolj”, rekla je, a njene oči su mu govorile da se sećala kako je on rekao
skoro istu stvar kada je ona stigla na Infiniti. „Niti torbicu sa zlatom. Avaj!”
„Avaj!” složio se.
Prokletstvo!!!

Ništa nisu mogli da rade sem da zure u vrata.

Neko je došao po Endrua nekoliko minuta ranije. Vukli su ga i izgurali kroz
vrata i ona ga od tada nije videla. Popi nije ništa čula, što je mislila da je dobar
znak. Pucanj iz pištolja bio je glasan, a ukoliko su želeli da ga povrede na neki
drugi način - to bi pravilo buku.
Zar ne?
Potražila je po sobi nešto što bi mogla da iskoristi kao oružje, ali jedine
pokretne stvari bile su stolice.
„Kad se mora”, promrmljala je i privukla jednu vratima. Ukoliko bude
morala, podići će je u udariti nekoga u glavu. Možda tako i onesvesti nekoga.
Nadala se da to neće biti Endru.
Nije bila sigurna koliko dugo stoji tako čekajući i slušajući. Deset minuta?
Dvadeset? Sigurno ne trideset! Nikada nije bila dobra u procenjivanju vremena.
A onda, napokon...
Čuli su se koraci. Zgrabila je stolicu za prečku na naslonu. Nije imala pojma
kako da zna da li treba da napadne ili ne. Ukoliko čuje Endruov glas? Ukoliko mu
ne čuje glas?
Moraće da sačeka da se vrata otvore, da vidi ko ulazi.
Zvuci su se približavali.
Podigla je stolicu i držala je iznad glave.
Ključ se okrenuo u bravi.
Zadržala je dah.

~ 176 ~
 Vrata su se otvorila.
I Endru je posrćući ušao.
Popi je uhvatila sebe usred zamaha zaustavljajući svoj pokret stolicom pre
nego što mu se sručila na glavu.
„Aaaaaa!”
Viknuo je.
Viknula je.
Oboje su povikali, a onda je to isto uradio i neko u hodniku ispred vrata,
verovatno kako bi im rekao da ućute.
„Sklanjaj to od moje glave”, povikao je Endru podižući ruke u samoodbrani.
„Odvezali su te!”, uzviknula je Popi. Tako jako su ga gurnuli u sobu da je pao
na pod, pa ona nije primetila da su mu ruke bile slobodne.
„Stolica”, prosiktao je.
„Oh, izvini.”
Jedna noga stolice bila je na samo nekoliko centimetara od njegovog oka.
Brzo ju je stavila iza sebe. „Da li si dobro?”, pitala je. „Šta se desilo? Da li si
dobro?”
Klimnuo je glavom. „Pusti me samo da ustanem.”
„Oh, da, izvini.” Pomogla mu je da ustane. „Št...” Zagrizla je jezik. Htela je
ponovo da ga pita šta se desilo.
„Doveli su nekoga ko govori engleski”, rekao je dok je rukama otresao
prašinu sa sebe.
„I?”
„I taj se pretvarao da mi je prijatelj. Rekao je da je zapanjen kako se ponašaju
prema meni i insistirao je da mi odvežu ruke.”
Popi se pitala zašto mu je ton bio skoro podrugljiv. „To je... dobro! Zar ne?”
„Verovatno jeste. To je dobro poznata taktika sa zarobljenicima. Jedna osoba
uvek glumi da je ljubazna. Pokušava da pridobije tvoje poverenje.”
„Oh!” Popi je razmislila o tome. „Ipak, bolje to nego da se neko loše ponašao
prema tebi, zar ne?”
Nagnuo je glavi u stranu kao da to razmatra. „Pretpostavljam. Većina drugih
načina ispitivanja podrazumeva dosta krvi, tako da je bolje ovako.”
Stisnula je usne, ali nije gunđala zbog tog drskog komentara. „Da li su ti rekli
šta žele? Mislim, znam da žele novac, ali koliko?”
„Više nego što ja mogu tako lako da prikupim.”
Popi je otvorila usne. Nije znala zašto, ali nije joj palo na pamet da možda
neće imati dovoljno za otkupninu. „Ja imam novac”, rekla je seckajući reči.
„U Portugaliji?” Njegov odgovor bio je sarkastičan skoro podrugljiv.

~ 177 ~
 „Naravno da ne. Ali ukoliko bismo im rekli...”
„Ne budi naivna.”
Osetila je kako je stegla zube. „Samo pokušavam da pomognem.”
„Znam.” Prošao je rukom kroz kosu. „Znam.”
Popi ga je pažljivo posmatrala. Njegovo drugo znam bilo je glasnije od prvog,
saosećajnije, čak i ljutito.
Čekala je jedan trenutak, a onda je upitala: „Hoćeš li mi reći šta se desilo?”
„To sam pokušavao.”
Odmahnula je glavom. „Nisam pitala šta se desilo. Pitala sam da li ćeš mi reći.
Zato što ukoliko nećeš, ukoliko ćeš ispustiti određene delove zato što misliš da je
to bolje za mene, volela bih da ih znam.”
Zurio je u nju kao da je počela da govori nemački, ili kineski. „O čemu ti to
govoriš?”
„Ti imaš tajne”, jednostavno je rekla.
„Poznajem te nedelju dana. Naravno da imam tajne.”
„Ja te ne grdim zbog toga. Samo želim da znam.”
„Pobogu, Popi!”
„Pobogu, kapetane!” uzvratila je Popi puštajući da joj glas zvuči kao
jednolična pesma.
Pogledao ju je izuzetno neprijatno. „Stvarno? Da li ovo radimo?”
„Šta drugo mogu da uradim? Ti nećeš ništa da mi kažeš.”
„Pokušavao sam”, prosiktao je. „Ti nećeš da prestaneš da prigovaraš o tome
kako ja imam tajne.”
„Nikada u životu nisam prigovarala. I nikada nisam rekla da ne bi trebalo da
ih nemaš! Samo želim da znam da li je tako”
Čekala je njegov odgovor, zato što je bila sigurna da ga ima - to je ono što su
oni radili. Međutim, umesto toga, on je samo napravio zvuk - nešto neobično i
nepoznato, što mu je dolazilo direktno iz srca. Bilo je to režanje i dok je Popi to
posmatrala oduševljeno i sa strepnjom, on se grubo okrenuo.
Stavio je ruke na zid iznad glave, skoro je ponovo zarežao kada ih je pritisnuo.
Bilo je nečega divljeg u njemu, nešto što je Popi trebalo da deluje zastrašujuće.
Trebalo bi, ali nije.
Ruka ju je zagolicala, kao da je govorila da treba da ga dodirne, kao da bi
mogla da umre ukoliko to ne uradi.
U čitavom telu imala je čudan osećaj, potrebu za nečim. I iako nije ništa znala
o tome, znala je da je to želja - neprikladna i u lošem trenutku, ali je bila tu, divljala
je u njoj kao neka gladna zver.
Zakoračila je korak unazad. Bilo je to da se zaštiti.
Nije pomoglo.
~ 178 ~
 Šta je značilo to što se ona ovako sada oseća kada je on bio potpuno divlji?
Na brodu osetila je nagoveštaje da biva toga svesna. Pitala se satima šta bi se
desilo da mu se još više približila kad su se poljubili na palubi. Sanjala je o
njegovoj koži, o tom malom delu koji se video kada nije imao kravatu.
Nije to bilo samo o tom delu na vratu, zavrnuo je i rukave, i ona je bila očarana
njegovim rukama - tom igrom mišića pod njegovom kožom. Većina muškaraca
koje je ona poznavala nije se bavila fizičkim poslovima. Jahali su, lovili su, hodali
su po svojim imanjima, ali nisu se bavili fizičkim poslom, zbog toga se čudila
njegovoj snazi, šta su te ruke mogla da urade, što njene nisu.
I uvek je bila svesna njegove vreline. Uvek bi tu bio omotač oko njegovog
tela, koji je bio nekoliko stepeni topliji od svega ostalog. Zbog toga je želela da
mu se približi, pa još više, da vidi da li bi postao vruć kada bi bila na
samo milimetar od njega.
Znala je da su takve misli skandalozne, čak i naopake. Međutim, sve to - ne,
ništa od toga, nije je dovelo do toga da počne da drhti kao ovo.
Posmatrala ga je dok je uzimao dug dah, telo mu je bilo stegnuto, kao da je
borio protiv nevidljivog ograničenja. Ruke se mu bile kao kandže, samo
je vrhovima prstiju pritiskao zid iznad svoje glave.
„Kapetane Džejmse?”, prošaputala je. Nije bila sigurna da li je čuje. Bio je
dovoljno blizu - soba je bila isuviše mala da se i najmanje mrmljanje ne bi čulo.
Međutim, šta god da se dešavalo u njegovoj glavi - to je bilo glasno. Bilo je
glasno, bilo je iz suštine njegovog bića i dovelo ga je do ivice nečeg veoma
žestokog.
„Kapet...”
Zakoračio je unazad. Zatvorio je oči dok je udisao. A onda se, stavom koji je
bio isuviše uzdržan, okrenuo ka njoj.
„Izvini?”, rekao je.
Popi nije znala šta da kaže.
„O čemu smo govorili?”
Nije imala pojma.
„Dobro”, nastavio je, kao da nije zurila u njega kao nema ludača. „Možda sam
ih ubedio da tebe puste da odneseš poruku o otkupu na Infiniti”
Zinula je u čudu. Zašto to nije odmah rekao?
Prošao je prstima kroz kosu i krupnim koracima došao do drugog kraja sobe.
Bilo je to samo nekoliko koraka, ali on je izgledao kao tigar zatvoren u kavezu.
„To je bio najbolje što sam mogao da uradim”, rekao je.
„Ali...”, Popi se borila da nađe reči, međutim, uspela je samo da kaže: „Ja?”
„To bi bio znak poverenja.”
„Nisam sigurna da oni imaju poverenja.”

~ 179 ~
 „I dokaz života”, dodao je malo oštrijim tonom.
„Dokaz... Oh!”, rekla je odjednom shvatajući šta to znači. „To je užasan
izraz.”
Prevrnuo je očima na njenu naivnost. „Čovek sa kojim sam razgovarao mora
da se konsultuje sa još nekim. Nećemo imati njihov odgovor do sutra ujutru.”
Popi je pogledala ka prozoru. Ranije se videlo srebrno svetio između drvenih
žaluzina.
„Pao je mrak”, potvrdio je Endru.
„Čovek bi pomislio da ovakvi ljudi više vole da deluju pod okriljem tame.”
Ponovo je prevrnuo očima. I ponovo tu nije bilo nikakve lakoće, ničega što bi
reklo da su u ovome zajedno. „Nemam puno uvida u to kako rade njihovi umovi”,
rekao je.
Popi je držala svoj jezik nekoliko sekundi, ali je to je bilo sve što je uspela.
„Zašto si tako zao?”
Izgled nestrpljivog nerazumevanja preleteo mu je preko lica. „Molim?”
„Samo kažem da bi mogao da budeš malo ljubazniji.”
„Š...” Odmahnuo je glavom, očigledno nije bio u stanju da završi tu reč. „Od
kad si se vratio samo režiš i brecaš se.”
Zinuo je kao da ne može da veruje koliko je drska. „Drže nas kao zarobljenike
ko zna ko, a ti se žališ što nisam ljubazan?”
„Ne, naravno da ne. Dobro, da, žalim se. Svaki put kada pokušam da dam neki
predlog...”
„Nemaš iskustva u takvim stvarima”, presekao ju je. „Zašto bih trebalo da te
slušam?”
„Zato što nisam glupa i najgore što može da se desi od toga što me slušaš jeste
da se ne složiš sa onim što moram da kažem.”
Endru se uhvatio za koren nosa. „Popi”, rekao je, više kao režanje, a ne kao
uzdah. „Ja ne mogu...”
„Sačekaj”, prekinula ga je. Pomislila je na ono što je upravo rekao.
„Da li hoćeš da kažeš da imaš nešto iskustva sa ovim stvarima?”
„Nešto”, priznao je.
„Šta to znači?”
„Znači da nije prvi put da moram da budem u kontaktu sa neprijatnim
likovima”, uzvratio je.
„Da li je ovo prvi put da su te kidnapovali?”
„Da.”
„Prvi put da su te vezali?”
Oklevao je.
Ostala je bez daha. „Kapetane Džej...”
~ 180 ~
 „Na ovakav način”, brzo je rekao. I sa naglašavanjem, kao da mu je bilo
potrebno da prekine njeno raspitivanje, kao što mu je bilo potrebno, na primer, da
udahne vazduh.
Skupila je oči. „Šta to znači?”
„Ne postavljaj to pitanje.”
Bio je to verovatno prvi put da ga je videla kako zaista crveni, što je trebalo
da bude dovoljno da poželi da ga još više ispituje. Ipak, kada se okolnosti uzmu u
obzir, rešila je da to propusti. Uglavnom.
Lukavo ga je pogledala. „Da li mogu to pitanje da postavim kasnije?”
„Molim te, nemoj.”
„Da li si siguran?”
Postoji zvuk koji ljudi ponekad prave - bio je na pola puta između smeha i
plača, ali je na kraju zazvučalo kao ironija.
Endru je napravio taj zvuk, baš pre nego što je rekao: „Ni najmanje.” Popi je
zakoračila unazad. To se činilo mudrim. Nakon nekoliko trenutaka oprezne tišine,
upitala je: „Šta ćemo noćas?
Izgledao je skoro kao da mu je laknulo kada je to pitala, iako mu je glas bio
zabrinut. „Sada kada su mi ruke slobodne, bolje ću proučiti ovu sobu, ali ne
verujem da ću naći sredstvo pomoću kojeg bismo mogli da pobegnemo.”
„Znači, samo ćemo čekati?”
Tmurno je klimnuo glavom. „Izbrojao sam najmanje šestoricu ljudi dole, plus
ona dvojica u hodniku. Ne volim da ne preduzimam ništa, ali još manje mi se
dopada samoubistvo.”
Taj zvuk koji je ranije napravio - onaj sa smehom, plačem i užasnom ironijom
- ona je sada napravila.

~ 181 ~
 20.

Nekoliko sati kasnije - nakon što su Endru i Popi pojeli hleb i sir koji su im
bacili, nakon što su temeljno pregledali sobu, ne propuštajući apsolutno ništa,
nakon što se dugotrajna tišina spustila među njih kao prećutno primirje - Endru je
seo na pod. Naslonio je leđa na zid, ispružio noge ispred sebe i uzdahnuo.
„Ne želiš stolicu?”, pitala je Popi. Ona je bila na krevetu. Otvorila je usta kako
bi se pobunila kada joj je nekoliko minuta ranije rekao da tu sedne, ali on je
podigao ruku i uputivši joj nemoj-da-se-buniš pogled tako da nije ništa rekla.
Odmahnuo je glavom. „Nekako mi deluje manje udobno od ovoga.”
Pogledala je stolicu, a zatim njega. „Mogu to da razumem.”
„Krevet nije...pa... nije neudoban, ali nije ni odličan.”
Na ovo, on se zapravo nasmejao. „Užasno loše lažeš.”
„Nije baš laž. Sve je u tome kako se izraziš.”
Frknuo je. „Reče svaki političar u Londonu.”
To ju je nasmejalo, zbog čega je osetio tako apsurdnu količinu sreće da je to
mogao samo da pripiše činjenici da nasmejati nekoga pod takvim okolnostima,
može biti samo trijumf.
„Evo”, rekla je, uzimajući jastuk, „trebalo bi ti da ga uzmeš.”
Nije pokušao da ga uhvati; bilo je nečeg više zadovoljavajućeg u tome pustiti
ga da plovi kroz vazduh i da mu padne na rame. „Baš kao u stara dobra vremena”,
promrmljao je.
„Kako bih to volela!”
Pogledao ju je. Sedela je u turskom sedu, kolena su joj bila isturena sa strane,
a njena plava haljina zategla se i napravila oblik trougla. Pokušao je da se seti
poslednjeg puta kada je sedeo u toj pozi. Mislio je da nikada ranije ni nju nije tako
video.
To je imalo smisla. Niko nije tako sedeo u javnosti. To je bilo za kuću, za
trenutke kada niko ne gleda.
„Izvini”, rekao je. Reči su sporo izašle, ne zato što ih je nevoljno govorio, već
zato što ih je osećao jače nego što je to očekivao. „Što sam ranije bio
tako nervozan.”
Ostala je mirna, usne su joj ostale otvorene dok je prihvatala tu iznenadnu
promenu teme. „U redu je”, rekla je.

~ 182 ~
 „Nije.”
„Jeste. To je...” Pogledala je prema tavanici odmahujući glavom. Izgledala je
kao da ne može sasvim da veruje u kakvoj se neprilici nalazi. „Svako bi bio
nervozan. Verovatno je pravo čudo što te ja nisam do sada udavila.” Osmehnuo
se. „Nije lako, znaš, udaviti čoveka.”
Spustila je glavu ka grudima dok se smejala. Kada je podigla pogled, rekla je:
„To sam nedavno naučila.”
„Zaista. Gde je plemićki odgojena žena, kao ti, to mogla da nauči?”
„Dobro.” Nagnula se napred oslanjajući laktove na kolena, a bradu na ruke.
„Upala sam u bandu gusara.”
Njegov uzdah je bio vredan pozorišne scene. „Ma nemoj!”
Odgovorila je ljubazno, širom otvorenih očiju, dramatično i bez daha, držeći
ruku na srcu. „Mislim da možda mogu biti upropašćena.”
A pošto je osećao da mu se nešto unutar njega vraća na mesto, nahereno joj
se osmehnuo i rekao: „Ne još.”
Pre nedelju dana takva šala bi povredila njena osećanja, ali ovog puta nije čak
ni pokušala da se pretvara. Samo je prevrnula očima i rekla: „Šteta što nemam još
jedan jastuk da te gađam njime.”
„Zaista?” Napravio je čitav prizor gledajući po podu. „Živeo bih u luksuzu.”
„Da li si se ikada gađao jastucima sa sestrom i braćom?”
Nameštao je iza leđa jastuk koji mu je bacila, ali kada je ovo rekla, zastao je.
„Moraš da pitaš?”
Zakikotala se. „Znam. Glupo pitanje.”
„A ti?”
„Oh, naravno!”
Pogledao ju je.
„Šta je bilo?” pitala je.
„Čekao sam da kažeš da si uvek pobeđivala.”
„Na moju očajničku sramotu, to bi bila neistina.”
„Da li me to moje uši varaju? Da li je postojalo nadmetanje u Bridžerton kući,
a da Popi Bridžerton nije pobedila?”
„Popi Luiz Bridžerton”, zvanično je rekla. „Ukoliko ćeš da već prekorevaš,
onda to uradi kako treba.”
„Moje izvinjenje. Popi Luiz. Samo, reci mi, ko je bio pobednik?”
„Moja dva starija brata, naravno. Uglavnom Ričard, Rodžer je govorio da
nisam vredna truda.”
„Bilo je suviše lako da te pobedi?”
„Bio je za čitavu glavu viši od mene”, bunila se. „To nikada ne bi bila fer
borba.”
~ 183 ~
 „Onda, lepo od njega što se iz nje povlačio.”
Ljutito je stisla usne. „Teško da je bio tako galantan. Govorio je da ima
zanimljivije načine da je muči.”
„Oh, da!” Endru se osmehnuo. „On je bio taj koji te je naučio novom jeziku,
zar ne?”
„Novi jezik, zaista. Bolje ti je da se čuvaš ili ću te funjamiti”
Prasnuo je u smeh. „Voleo bih da sam mogao da upoznam tvog brata.
Verovatno bih obožavao zemlju po kojoj hoda.”
„I ja bih to volela”, rekla je uz tužan osmeh i on je znao da ono što je ona
zaista mislila jeste to kako bi želela da je Rodžer još uvek živ, da može da stiče
nove prijatelje i da, da smišlja nove načine da muči svoju mlađu sestru.
„Kako je umro?”, pitao je. To mu nije rekla; sve do sada mu se činilo da bi
previše zadirao ukoliko to pita.
„Od infekcije.” Rekla je to tako jednostavno kao da je sve što je tragično
odavno isceđeno iz sveta i jedino je ostalo pomirenje sa sudbinom.
„Žao mi je.” Video je nekoliko ljudi koji su podlegli infekcijama. Uvek se
činilo da kreće tako jednostavno. Ogrebotina, rana... Njegov brat je poznavao
čoveka koji je nosio čizme koje mu nisu odgovarale i onda je umro od zagnojenog
žulja.
„Njega je ujeo pas”, rekla je Popi. „To čak nije bio ni neki veliki ugriz. I mene
je ujeo pas, a tebe?”
Klimnuo je glavom, iako njega nije.
„Nije se lepo zalečila rana. Izgledala je kao da ide nabolje. Bila je potpuno u
redu četiri dana, možda samo pomalo crvena i otečena. A onda...” Progutala je
knedlu i pogledala u stranu.
„Ne moraš da završiš”, tiho je rekao.
Međutim, ona je želela. Mogao je to da joj vidi na licu.
„Imao je groznicu”, nastavila je. „Dobio je tokom noći. Kada je pošao u
krevet, delovao je skroz dobro. Ja sam mu odnela šolju toplog čaja, pa znam.”
Obgrlila je sebe rukama, zatvorila je oči dok je duboko uzdahnula. „Bio je
tako vruć. Koža mu je bila suva kao papir. A najgore je to što uopšte nije bilo
brzo. Trajalo je pet dana. Da li znaš koliko dugo mogu da traju pet dana?”
Bilo je to za jedan manje od onoga koliko je boravila na Infinitiju, što
odjednom uopšte nije izgledalo kao mnogo vremena.
„U nekim trenucima bio je nesvestan”, rekla je, „a ponekad svestan i znao je
- znao je da će umreti.”
„Da li ti je to rekao?”
Odmahnula je glavom. „To nikada ne bi uradio. Stalno je ponavljao: Biću
dobro, Pops. Nemoj više da izgledaš tako zabrinuto.”

~ 184 ~
 „Zvao te je Pops?” Endru je pokušao da se ne nasmeje, ali bilo je nečega
neobjašnjivo šarmantnog u vezi sa tim.
„Jeste, ali samo ponekad.” Rekla je to tako da je imao utisak kako joj to ranije
nije palo na pamet. Nagnula je glavu u stranu, a pogled joj je odlutao ulevo, kao
da bi tamo mogla da nađe svoje uspomene. „To je bilo kada je bio ozbiljan, ali je
možda pokušavao da zvuči kao da nije.”
Pogledala je Endrua i on je sa olakšanjem primetio da je mrak nestao sa
njenog lica. „Veoma retko je bio ozbiljan”, rekla je. „Ili je makar želeo da ljudi
tako misle. Lako je primećivao stvari i mislim da su ljudi bili opušteniji u
njegovom društvu zato što su mislili da je on lakrdijaš.”
„Imam ponešto iskustva sa tom posebnom dihotomijom”, rekao je suvim
glasom.
„Pretpostavljam da je tako.”
„Šta se posle desilo?” pitao je.
„Umro je”, rekla je bespomoćno slegnuvši ramenima. „Do samog kraja
pretvarao se da se to neće desiti, ali nikada nije mogao da laže o važnim stvarima.”
A Endru je lagao samo o važnim stvarima. Ipak, pokušavao je da sada ne
razmišlja o tome.
Popi je ispustila tužni uzdah smeha. „Jutro pre nego što je preminuo, čak se
hvalio da će me iseckati kao rolat sa jajima za sledeći vašar u maju, ali videla sam
u njegovim očima da zna kako to neće doživeti.”
„Iseckati?”, ponovio je Endru. Svideo mu se taj izbor reči.
Kiselo mu se osmehnula. „Nikada ne bi bilo dovoljno da me samo prebije.”
„Ne, pretpostavljam da ne bi.”
Sporo je klimnula glavom. „Znala sam da laže. On je znao da ja to znam. I
pitala sam se... Zašto? Zašto se držao tako čvrsto svoje priče kada je znao da ne
može da me zavara?”
„Možda je mislio da je tako najlakše za tebe.”
Slegnula je ramenima. „Možda.”
Činilo se da nema ništa više da kaže o toj temi, pa je Endru nastavio da
namešta svoj jastuk. Bio je i ravan i pun nekih grudvica i bilo je nemoguće staviti
ga u pravi položaj. Pokušao je da ga savije, gura, izgužva... Ništa nije vredelo.
„Čini se da ti je veoma neudobno”, rekla je Popi.
Nije ni podigao pogled dok se borio sa jastukom. „Dobro sam.”
„Da li ćeš me lagati kao Rodžer?”
To mu je privuklo pažnju. „Zašto si to rekla?”
„Samo dođi ovde i sedi na krevet”, rekla je izmučenim glasom. „Nijedno od
nas neće spavati noćas, a ukoliko budem posmatrala još samo malo kako se mrdaš
i vrpoljiš, poludeću.”

~ 185 ~
 „Nisam...”
„Jesi.”
Zurili su jedno u drugo nekoliko trenutaka skupljenih očiju.
Ona je pobedila.
„Dobro.” Ustao je. „Sešću sa druge strane.” Prešao je sa druge strane kreveta
i seo na ivicu. Bila je u pravu. To nije bio posebno udoban krevet. Ipak, bio je
daleko bolji od poda.
„Zar ne misliš da je to čudno”, pitala je kada se on namestio, „što vodimo tako
običan razgovor?”
Pogledao je preko ramena. „Što se prepiremo gde će ko sedeti?”
„Pa, da i što razgovaramo o dečjim podvalama i o smrti mog brata.
Pretpostavljam da je to prilično tužno, da svakako nije uobičajeno. Nije kao da
smo vodili veliku filozofsku raspravu o značenju...”
„Života?”, dopunio je.
Slegnula je ramenima.
Okrenuo se tako da je mogao da je gleda bez izvijanja vrata. „Da li želiš da
provedeš veče vodeći veliku filozofsku raspravu?”
„Zapravo, ne, ali zar ne misliš kako se čini da bi to trebalo da radimo? Kada
se uzme u obzir naša neizvesna situacija?”
Naslonio se na naslon kreveta i pustio da prođe nekoliko trenutaka pre nego
što je izjavio. „Kada sam bio u školi, terali su nas da čitamo knjige.” Okrenula se
ka njemu celim telom, toliko ju je zanimala ova nagla promena teme.”
„To je bilo užasno”, rekao joj je.
„Šta ste čitali?”
Razmislio je na trenutak. „Čak se i ne sećam. Toliko je bilo loše.”
„Zašto su vas terali da to čitate?”
Slegnuo je jednim ramenom. „Neko je nekada rekao da je to važno.”
„Ko odlučuje o tim stvarima?” pitala se.
„Koje knjige su važne? Nemam pojma, ali u ovom slučaju, napravili su
ozbiljnu grešku. Kažem ti, svaka reč je bila mučenje.”
„I ti si je pročitao? Celu knjigu?”
„Jesam. Mrzeo sam svaki trenutak toga, ali sam pročitao tu prokletu stvar zato
što sam znao da će nas ispitivati i nisam želeo da razočaram svog oca.” Okrenuo
se i pogledao je bezizražajnog izraza lica. „To je prokleto loš razlog da bi se čitala
neka knjiga, zar ne?”
„Pretpostavljam.”
„Osoba bi trebalo da čita neku knjigu zato što ona govori nešto njegovom
srcu.” Endru je ovo rekao sa strašću koja je pobijala činjenicu da on zapravo o

~ 186 ~
ovome nikada ranije nije mislio, makar ne na ovaj način. „Zato što to ispunjava
njegovu potrebu za znanjem, a ne nekog čoveka koji je živeo pre dvesta godina.”
Gledala ga je par trenutaka, a onda je rekla: „Zašto mi, tačno, razgovaramo o
ovome?”
„Zato što ne bi trebalo da razgovaramo da li univerzum može da stane u
čovekovu dušu ukoliko to ne želimo.”
„Ja ne želim”, rekla je široko otvorenih očiju. „Iskreno ne želim.”
„Dobro.” Vratio se u svoj položaj i malo su sedeli u tišini. Sve je bilo mirno i
obično dok ona nije rekla...
„Mogli bismo da umremo.”
„Molim?” Sve je bilo brzo - njegov glas, njegov pokret glavom prema njenom
licu. „Nemoj to da govoriš.”
„Ne kažemo da ćemo umreti, ali mogli bismo. Nemoj da me lažeš i da to
poričeš.”
„Isuviše im vredimo”, rekao joj je Endru. „Neće nas ubiti.”
Samo, da li su ti ljudi bili svesni koliko vrede oni koje su zarobili? Do sada,
sve je ukazivalo na uobičajeno (ukoliko tako nešto postoji) kidnapovanje.
Nije bilo nepojmljivo da neka portugalska banda vidi dva očigledno
dobrostojeća stranca i da im bude jasno da će neko biti voljan da plati otkupninu
za njih.
S druge strane, bilo je moguće da je neko otkrio njegovu ulogu u vladi.
Ukoliko je to bio slučaj i ukoliko su ljudi koji su ih oteli imali političke
motive, onda Endru dobija drugu vrstu vrednosti.
A sam bog zna koja politika stoji iza njih; bilo je mnogo raznih grupa na svetu
koje su prezirale Britance.
Kapetan Endru Džejms nije bio potpuno nepoznat u Lisabonu. Sreo se sa
Robertom Volpolom - britanskim izaslanikom - baš tog jutra. Nije se
služio nikakvim posebnim izvrdavanjem; odavno je to naučio na svojim
misijama, najefikasnije je bilo kriti se na otvorenom. Obukao je finiju odeću,
hodao i govorio kao aristokrata i došetao do kuće gospodina Volpola.
„Neće nas ubiti”, ponovio je. Ipak, nije bio siguran da to i misli.
„Ne znam da li je to tačno”, rekla je Popi.
Endru je trepnuo. „Molim?”
„Ono što si rekao. Da smo isuviše vredni. Mi smo vredni samo ukoliko oni
znaju da smo vredni.”
„Oni znaju da ja imam brod u luci.”
Međutim, ukoliko znaju da on prenosi tajne za kralja, možda će videti veću
vrednost ukoliko ga ubiju, nego u bogatstvu koje bi mogao da im donese.
„Mi zaista ništa nećemo znati sve do jutra, zar ne?”, pitala je.

~ 187 ~
 Uzdahnuo je. „Verovatno ne, ali, kao što sam ti rekao, mislim da sam ih
možda ubedio da te puste.”
Klimnula je glavom.
„Ne insistiraj da ostaneš sa mnom”, dodao je.
„Nikada to i ne bih.”
Endru je zastao. „Ne bi?”
„Naravno da ne bih. Kako mogu da ti pomognem kada sam zatvorena?
Ukoliko izađem odavde, mogla bih da uradim nešto da te odavde izbavim.”
„Upravo tako.” Endru je bio zadovoljan njenim brzim razumevanjem
situacije, ali ga je istovremeno i malo zabolelo što je bila tako spremna da ode.
Ipak, ukoliko uspe da je izbavi odatle, ona se neće vratiti da ga spase. Imao je
veze u Lisabonu i ljude koji bi je vratili u Englesku; trebalo je samo da je odvede
kod njih ili kako će izgleda biti slučaj, ona će morati sama da ode tamo.
Pomislio je na sve za šta je mislio da je vredno umiranja, nijedna se nije mogla
porediti sa životom ove žene.
Da li je to bila ljubav? Da li je to moguće? Znao je samo da više nije mogao
da zamisli budućnost bez nje.
Ona je bila smeh.
Ona je bila radost.
I možda će umreti zato što je on bio suviše prokleto sebičan da je ostavi na
brodu.
Znao je da je bezbednije da je ostavi na brodu. Znao je to, a ipak ju je poveo
na obalu.
Želeo je da je vidi kako se osmehuje. Ne, bilo je mnogo sebičnije od toga,
želeo je da bude njen heroj. Želeo je da ga gleda sa obožavanjem u očima, da misli
da se sunce rađa i zalazi sa njegovim licem.
Zatvorio je oči. Morao je da se nekako iskupi za ovo. Morao je da je zaštiti.
Ona nije bila njegova da bi je on štitio i možda nikada neće ni biti, ali će biti
bezbedna - makar to bilo poslednje što će on uraditi!
Endru nije bio siguran koliko su sedeli u tišini, jedno pored drugog, oslonjeni
na uzglavlje kreveta. Svakog časa je očekivao da će Popi reći nešto - da će
napraviti neki od onih malih, ali oštrih pokreta, kao da želi nešto da kaže. Najzad,
baš kada je pomislio da su uplovili u tišinu noći, ona je progovorila.
„Prošle noći... mislim da ti nisam to rekla, ali to je bio moj prvi poljubac.”
Potpuno se umirio. To je i pretpostavljao, ali mu se činilo nepristojnim da
pita, naročito pošto je ona objavila da više nikada neće govoriti o tome.
„Kapetane...”
„Endru”, prekinuo ju je. Ukoliko je ovo zaista bila njihova poslednja noć,
onda će je, dođavola, provesti sa nekim ko će ga zvati po imenu.

~ 188 ~
 „Endru”, ponovila je, a činilo se da ga isprobava na jeziku. „Pristaje ti.” Činilo
se čudnim što je to rekla. „Znala si da je to moje ime”, istakao je. „Znam. Ipak,
drugačije je kada se izgovori.”
Nije bio siguran šta joj je to značilo. Nije bio siguran ni da li ona to zna. Ipak,
bilo je važno. Nekako su oboje to znali.
„Govorila si o poljupcu”, tiho je rekao.
Klimnula je glavom i on je video njenu napetost dok je gutala pljuvačku. Bila
je nervozna; naravno da je bila. I on sam je bio prestravljen. Ovo nije bio prvi put
da se nalazi u opasnoj situaciji, čak nije bio ni prvi put da misli da će možda
umreti.
Međutim, bio je prvi put da misli da će možda sa sobom povesti i jednu
nedužnu dušu.
„To je bio moj prvi poljubac”, rekla je, „i bio je divan, ali ja znam da postoji
više od toga.”
„Više?”, ponovio je. Bacio je oprezan pogled na nju.
„Ne više više. Ja znam pomalo o tome.”
„Ti znaš pomalo o... čemu?”
„Ne da znam znam.”
„Dragi bože”, promrmljao je.
„Znam šta se dešava između muža i žene”, rekla je skoro kao da je želela da
ga uveri u to.
Samo je zurio. „Ne mogu da verujem da ću ovo da kažem, ali da li pokušavaš
da mi kažeš da znaš znaš?”
„Naravno da ne!” Pocrvenela je; čak i pod slabom svetlošću sveće, on je to
mogao da vidi.
„Sigurno možeš da razumeš moju zbunjenost.”
„Iskreno”, promrmljala je, a on nije bio siguran da li joj je bilo neprijatno ili
je bila ogorčena.
Ispustio je uzdah. Sigurno je ovo bio kraj razgovora. On nije vodio život
sveca, ali nije ništa uradio da bi ovo zaslužio.
Međutim, ne! Popi je stisla usne i neuobičajeno zvaničnim glasom rekla:
„Moja rođaka mi je rekla.”
Pročistio je grlo. „Tvoja rođaka ti je rekla.”
Očajnički ga je pogledala. „Zašto ponavljaš sve što ja kažem?”
Zato što je imao osećaj da će potpuno da...
„Verovatno to pokazuje koliko ne želim da vodim ovaj razgovor”, rekao je
umesto toga.
Nije obraćala pažnju na to. „Moja rođaka Bili je udata i...”

~ 189 ~
 Borio se sa porivom da zaurla od gorkog, neprikladnog smeha. Poznavao je
Bili Bridžerton - sada Bili Roksbi. Ona je bila njegova snaja i jedna od njegovih
najboljih prijateljica.
„Bili je žensko”, rekla je Popi, očigledno pogrešno tumačeći užas na
Endruovom licu. „To je veoma neuobičajen nadimak, znam, ali njoj
pristaje. Njeno pravo ime je Sibila.”
„Naravno da je tako”, promrmljao je.
Pogledala ga je neobično. Ili bolje reći, pogledala ga je kao da je on imao
neobičan izraz lica, što nesumnjivo jeste. Iskreno, malo mu je bilo muka. Ona je
govorila o Bili, a ukoliko je postojao pravi trenutak da joj kaže ko je, to je bio ovaj
trenutak.
A opet, on to nije mogao da uradi.
Ili možda jeste?
Zar se zbog toga neće osećati bezbednije? Da li bi joj spoznaja njegovog
pravog identiteta nekako pomogla da stigne kući? Ili bi bilo baš suprotno? Možda
je ipak bolje da bude u tom neznanju.
„Endru. Endru!”
Zatreptao je.
„Ne slušaš me. Ovo je važno.”
Sada je sve bilo važno, svaki trenutak
„Izvinjavam se”, rekao je. „Misli mi divljaju.”
„Kao i moje!”
Trebao mu je trenutak da se povrati. Nije uspeo. Duboko je uzdahnuo, a onda
još jednom, zatim je poprimio bledi izraz lica i pogledao je u oči. „Kako mogu da
ti pomognem?”, rekao je.
Njegova odlučna privrženost kao da ju je iznenadila. Ipak, samo na trenutak.
A zatim je video svoj pad u njenim očima.
Da li je bilo moguće da je nekada pomislio kako voli da je posmatra dok
razmišlja? On je očigledno bio idiot.
Usne je otvorila, a zatim ih napućila. Pogled joj je pobegao gore udesno, što
je često radila. Okrenula je glavu - ne malo, već potpuno - u stranu.
Video je i ranije kako sve to radi. Smatrao je da je to šarmantno. Ali sada,
kada se okrenula da ga pogleda, dok su joj se trepavice pomerale gore-dole sve
dok im se pogledi nisu sreli, znao je da će se njegov život zauvek promeniti.
„Poljubi me”, rekla je.
Zaledio se.
„Molim te”, dodala je, kao da je to bio razlog što on nije odgovarao. „Znam
da ima više od poljupca.”

~ 190 ~
 Njene reči su visile u vazduhu. Bio je kao jedan od onih trenutaka kada svaki
razgovor prestane i kada jedna osoba glasno vikne i svi to čuju, samo što Popi nije
vikala.
„Zar ne?”, pitala je.
Nije se pomerio. Nije čak ni mogao da natera sebe da klimne glavom.
„Ukoliko ću da umrem, volela bih da imam pravi poljubac.”
„Popi”, uspeo je najzad da kaže. „Ja...”
Pogledala ga je sa iščekivanjem a, nek mu je bog u pomoći, njegov pogled
pao je na njene usne.
To je univerzalni znak.
Želeo je tako očajnički da je poljubi.
Međutim, rekao je: „To nije dobra ideja.”
„Naravno da nije, ali ja to svejedno želim da uradim.”
Kao i on, samo što to neće uraditi.
Jedno od njih je bilo ludo, bio je siguran u to, samo nije znao koje od njih
dvoje.
„Da li želiš da me poljubiš?”, pitala je.
Na to je skoro prasnuo u smeh. Nije želeo da je poljubi? U tom trenutku to je
želeo više nego da diše.
„Ja želim... Prokletstvo, Popi, ja želim...” Ponovo je opsovao i kao da je zbog
žestine sa kojom je to uradio, morao da okrene glavu. Pogledao je preko ramena,
na drveni pod. A njegove reči, kada je našao prave, kao da su dolazile iz njegove
same duše. „Već sam se na toliko načina ogrešio sa tobom.”
„Oh, sada pokušavaš da budeš džentlmen.”
„Da”, skoro je zalajao. „Da, pokušavam. I moj bože, ti mi to otežavaš.”
Osmehnula se.
„Nemoj”, upozorio ju je.
„To je samo poljubac”, rekla je.
„Da li je to sada tvoja taktika?” Podražavao je njenu glad: „To je samo
poljubac.”
Splasnula je. „Žao mi je. Ne znam šta da kažem. Nikada ranije nisam
pokušavala da ubedim muškarca da me poljubi.”
Endru je zažmurio i uzdahnuo. Želja koju je osećao prema njoj - koja je
danima tinjala, laganim stalnim plamenom, koji je znao kako da kontroliše sve do
sada - postala je toliko snažna da nije znao kako da joj se odupre. Možda bi mogao
da su bili na brodu, ili da svetlost sveća nije bacala tako mučne senke preko njenih
grudi. Mogao je da ostane smiren da nisu, pobogu, sedeli na krevetu, da se nije
okrenula prema njemu sa tim savršenim usnama i beskrajno zelenim očima i da
ga nije pitala da je poljubi.

~ 191 ~
 Taj spori plamen... koji je bio tih i stalan, da se skoro privikao na njega... Više
nije bio tih.
„Ukoliko te poljubim”, rekao je, a svaka reč je bila svoja verzija mučenja,
„bojim se da neću moći da se zaustavim.”
„Naravno da hoćeš”, rekla je skoro vedro.
Mogao je samo da zuri. Da li je to ona njega pokušavala da ohrabri?
„Ti si džentlmen”, rekla je, kao da je za nju to bilo dovoljno objašnjenje.
„Staćeš istog trenutka kada ti ja to budem tražila.”
Ispustio je grubi smeh bez humora. „Da li je to ono što misliš?”
„To je ono što znam.”
Bio mu je potreban trenutak da uvidi da je u neverici odmahivao glavom. „Ne
znaš o čemu pričaš”, rekao je promuklo. Dođavola, ni on nije znao o čemu priča.
Jedva je znao o čemu sada misli.
Međutim, ona je bila nepokolebljiva. „Znam tačno o čemu govorim i
poznajem tebe.”
„Popi...”
„Danas, ranije u toku dana, rekao si da te poznajem bolje nego bilo ko. Ja ti
kažem da ćeš prestati u trenutku kada te to zamolim da uradiš.”
A zatim, pre nego što je uspeo da kaže odgovor, rekla je: „Verovatno ćeš stati
i pre nego što te to budem zamolila.”
„Gospode”, planuo je, skoro skačući sa kreveta. „Nemaš pojma. Da li išta
znaš o tome kako je biti muškarac?”
„Mogla bih da umrem”, prošaputala je.
„To nije razlog da za to trampiš tvoju nevinost.”
Sišla je sa kreveta i stala ispred njega. „Sve što ja želim je jedan poljubac.”
Zgrabio ju je. Približio je bliže sebi. „To neće biti samo poljubac, Popi. Nikada
neće biti samo poljubac između nas.”
A onda - nek mu je bog u pomoći - ona je prošaputala: „Znam.”

~ 192 ~
 21.

Popi nije zatvorila oči.

Nije mogla da propusti ovaj trenutak. Nije to htela. I zaista, videla je kada je
Endru popustio, sam sekund, kada je shvatio da više ne može da poriče njenu
želju, niti svoju.
Međutim, ukoliko je videla taj trenutak, nije videla sledeći. Pomerio se tako
brzo, doslovno joj je ukrao dah. I odjednom je videla kako strast iskri i blešti u
njegovim očima, a već u sledećem trenutku njegove usne su bile na njenim,
strasne i gladne.
Nemilosrdne.
To je bio poljubac koji je učinio da onaj drugi - pod zvezdama na palubi
Infinitija - deluje kao potpuno druga vrsta.
Ukoliko je njen prvi poljubac bio magija, onda je ovaj bio zver. Popi se osetila
obavijenom, preplavljenom, skoro obuzetom.
Poljubio ju je kao opsednuti čovek, možda čak kao čovek koji nema šta da
izgubi.
Usta su mu bila zahtevna, skoro kao da nisu opraštala, i koji god deo nje je
još uvek bio razuman, pitao se da li ju je ovako kažnjavao zato što ga je predaleko
dovela.
Trebalo je da je to uplaši. Njegova strast, konačno oslobođena, bila je
primitivna, opasna stvar.
Međutim, i ona je osetila opasnost, nesmotrenost.
Osetila se neverovatno - tako da je i ona njega poljubila. Nije imala pojma šta
radi, ali činilo se kao da je vodi osećaj. Znala je samo da želi više. Više njegovog
dodira, njegove vreline. Više njega.
I kada je njegov jezik ušao u njena usta i počeo da istražuje, ona je isto to
uradila svojim. Kada joj je grickao donju usnu, ona je to radila sa
njegovom gornjom. A kada mu je ruka skliznula niz leđa i zahvatila joj zadnjicu,
ona je to isto uradila sa njegovom.
Povukao se skoro se osmehujući. „Da li ti to mene imitiraš?”
„Zar ne bi trebalo?”
Lagano ju je stegnuo.
Ona je isto njemu uradila.

~ 193 ~
 Prineo je jednu ruku njenoj kosi i obavio veliki pramen oko svoje pesnice.
Ona je zagnjurila obe svoje ruke u njegovu neposlušnu grivu, povlačeći ga
sebi zahtevajući još jedan poljubac.
„Oduvek si brzo učila”, promrmljao joj je uz usne.
Kikotala se i dopadao joj se osećaj kada se smejala njemu uz kožu. „To kažeš
kao da me poznaješ duže od nedelju dana.”
„Zar je samo toliko?” Okrenuo ih je sve dok Popina leđa nisu bila na krevetu.
„Mislim da te oduvek poznajem.”
Njegove reči su odzvanjale u njoj, otključavajući nešto, čega se ona plašila da
proučava. Zaista je imala osećaj kao da ga oduvek poznaje, kao da postoje stvari
koje može njemu da kaže, a koje nije mogla da podeli ni sa kim drugim.
Ukoliko bi ona postavila neko smešno pitanje, možda bi se smejao, ali samo
zato što je on u njenoj radoznalosti pronalazio radost, ne zato što je to bila samo
radoznalost.
Imao je tajne, ona je bila sigurna u to, ali je poznavala njega. Poznavala je
čoveka unutar njega.
„Kako si to uradila?”, promrmljao je.
Popi nije bila sigurna šta je pita, ali nije o tome vodila računa. Stavila je svoje
ruke oko njegovog vrata, zbog čega su joj se kukovi nagnuli napred priljubljujući
se uz njegove snažne butine.
„Popi” stenjao je. „Moj bože, Popi.”
„Endru”, prošaputala je. Tako retko je koristila njegovo ime. Bilo je kao
milovanje na njenim usnama.
„Volim tvoju kosu”, rekao je, koristeći je da bi njeno lice približio svom.
„Svaka noć bila je pravo mučenje gledajući te kako je puštaš i pleteš pletenicu.”
„Ali ja sam pokušavala da to uradim kada ti ne gledaš.”
„Pokušavala si”, naglasio je. „Ali ja sam bitanga koja se prikrada. Ne mogu
da odlučim kako je najviše volim. Kada je puštena, pa da gledam igru svetla na
svakom pramenu”, ispustio je pramen iz svoje ruke puštajući ga joj
padne poskakujući niz leđa, „ili kada je podignuta, tako da mogu za zamišljam
kako sam iz nje vadim ukosnice.”
„A šta je sa pletenicom?”
„Oh, i ona mi se sviđa! Nemaš pojma koliko sam želeo da je povučem.”
„Da bi mogao da je umočiš u mastilo?”, izazivala je, sećajući se koliko su to
volela da rade njena braća.
„Sad, to bi već bio zločin”, promrmljao je. „Zar ti nisam upravo rekao da
volim da gledam sve njene boje?” Prošao je rukama kroz njenu kosu. Popi nije
mogla da shvati šta je on tu nalazio tako zanimljivim, ali je bilo jasno da mu se
dopadala i nek joj je bog u pomoći, zbog toga se osećala tako lepom.

~ 194 ~
 „U početku”, rekao je prinoseći krajeve njene kose svojim ustima kako bi ih
poljubio, „želeo sam da te povučem za kosu zato što si bila tako...
prokleto... dosadna.”
„A sada?”
Privukao ju je bliže sebi. „Sada me ometaš na drugačiji način.”
Popi je osetila kako joj se telo izvija, instinktivno tražeći njegovu vrelinu. Bio
je čvrst i snažan - svaki delić njega - i ona je osetila dokaz njegove želje kako joj
pritiska stomak.
Znala je nešto o odnosu između muškarca i žene. Kao što je Endru voleo da
je zadirkuje, nju je sve zanimalo. Kada joj je njena rođaka Bili rekla ponešto o
tome šta da očekuje kada se bude udala, Popi je bila dovoljno zbunjena da bi pitala
za još detalja. Iskreno, ništa joj nije imalo smisla kada joj je Bili prvi put
objašnjavala, međutim, tada je sa mnogo manje stida nego što je Popi predvidela,
Bili objasnila da se muški deo tela promeni kada se uzbudi. Produži se, postane
tvrđi. A kada se sve završi, postane opet normalan.
Popi je to smatrala izuzetno čudnim. Zamislila je da se neki deo nje promeni
kada bi osetila strast ili želju. Smejala se na pomisao da joj uši odjednom postanu
špicaste, ili da joj kosa odjednom dobije lokne. Bili se takođe smejala, ali bila je
to drugačija vrsta smeha - nije bio neljubazan, samo je bio drugačiji. Rekla je Popi
da neke stvari ne mogu da se objasne, već da se samo dožive.
Popi je bila sumnjičava, ali sada je sve to skoro imalo smisla. Osetila se toliko
drugačije iznutra da je bilo nemoguće da veruje da se fizički neće promeniti.
Osetila je da su joj grudi teške i veće. Kako su joj bradavice postale špicaste,
veoma slično kao kada joj je hladno, a kada je rukom prešao preko tkanine njenog
korseta, čak joj i ne dodirujući kožu, u samom središtu svog bića osetila je
električne trzaje.
To se nije desilo kada joj je poslednji put bilo hladno.
Osetila je glad... glad u središtu svog bića. Želela je da obavije noge oko njega
i da ga privuče bliže sebi. Želela je da oseti tu čvrstinu uz sebe. Bio joj je potreban
kontakt. Bio joj je potreban pritisak.
Bio joj je potreban on.
Kao da joj je pročitao misli, rukama je prošao preko zadnjice i došao do vrha
butina, podigao ju je, tek toliko da je sruši na krevet. Za manje od sekunde bio je
iznad nje, krećući se kao mačka, grabljivo i uglađeno.
Gutao ju je očima.
„Popi”, uzdisao je i srce bi joj poskočilo na zvuk svog imena na njegovim
usnama. Činilo se da nije bilo važno što ga je ranije izgovarao; sada je
bio drugačiji osećaj, kao da su ta dva jednostavna sloga postala deo
njegovih poljubaca.
Njegova težina pritiskala ju je dublje u madrac i mada je on bio taj koji ju je
prikovao, ona se osećala moćnom. Bilo je uzbuđujuće pomisliti da ga je dovela
~ 195 ~
do ovog stanja. Da je ona bila razlog što je ovaj uvek staložen čovek bio skoro
van sebe.
A ta moć... nešto joj je radila. Činila ju je hrabrom. Činila ju je gladnom.
Činila je da žudi za njegovim dodirom, njegovom snagom.
Želela je da bude odvažna kao i on, da pruži ruke i uzme ono što želi.
Međutim, nije znala - nije mogla da zna - odakle da počne.
Želela je da nauči.
Pogledala ga je u oči. „Želim da te dodirnem.”
„Uradi to”, naredio je.
Odavno je skinuo kravatu, pa je ona ispružila ruku i dodirnula toplu kožu
njegovog vrata, prelazeći prstima preko čvrstih mišića koji su vodili do ramena.
Zadrhtao je.
„Sviđa ti se to?”, prošaputala je.
Zastenjao je. „Veoma.”
Ugrizla se za usnu, oduševljena njegovom reakcijom. Kada je gurnula prste
ispod njegove košulje, njegovo telo se trglo. Počela je da je vuče, ali njegova ruka
je skoro istog trenutka prekrila njenu.
Pogledi su im se sreli. Nemoj da prestaješ, kao da je govorio njegov pogled.
Polako, podigao je svoju ruku i ona je nastavila sa svojim lenjim
istraživanjem, pravila je krugove i šare po njegovoj koži. Mogla je to da radi čitave
noći, mogla je da pokuša to da radi, ali on je promuklo uzdahnuo i povukao se.
Ispravio se i opkoračio je dok je košulju vukao preko glave.
Popi je prestala da diše. Bio je prelep.
Imao je telo muškarca koji je radio i to dosta. Mišići su mu bili izuzetno
izvajani pod kožom i nije mogla da se ne pita koji pokreti su izgradili svaki od
njih.
„O čemu razmišljaš?”, šaputao je.
Podigla je pogled, tek tada uviđajući da zuri u njega.
„Pitala sam se kako si dobio ovo.” Stavila je svoju ruku preko njegovih grudi,
čudeći se kako je oblik njegovog mišića ispunio njen dlan.
Uvukao je dah. „Gospode, Popi.”
„Koja vrsta pokreta ih gradi iznutra?”
Pomerila je ruku ka njegovoj mišici. Mišić na njoj se trgao pod njenim
prstima, ispupčenje je klizilo i menjalo se pod njegovom kožom.
Pogledi su im se ponovo sreli. Nastavi, kao da je govorio.
Povukla se lagano dole, preko njegovog lakta do nežne kože na unutrašnjoj
strani ruke. „Kako se dobije ovakva vrsta mišića?”, pitala se, klizeći oko njih baš
ispod njegovog lakta. „Tako što se podižu sanduci?”

~ 196 ~
 „Tako što se okreće kormilo.”
Podigla je pogled. Bio je bez daha.
Ona je učinila da on bude takav. I opet, ona je osetila moć.
Ona je bila moć.
„Koje koristiš da bi podizao sanduke?”
„Leđa”, promrmljao je. „I noge.” Prineo je svoju ruku njenoj mišici i skoro je
obuhvatio svojim dugim prstima. „I ovo.”
Pogledala je dole, začuđena zbog razlike između njegove i njene kože.
Provodio je dosta vremena na suncu i njegova koža je imala zlatni ton. I
izgled kože govorio je da je provodio dosta vremena napolju - na vetru, u vodi.
Bila je gruba i hrapava, ali prelepa.
„Sviđaju mi se tvoje ruke”, rekla je naglo, uzimajući jednu između obe svoje.
„Moje ruke?” Osmehnuo se, i zaškiljio.
„Savršene su”, rekla je. „Velike i četvrtaste.”
„Četvrtaste?” Zvučao je kao da se zabavlja na najbolji mogući način.
„I sposobne.” Prinela je njegovu ruku svojim grudima, stavila je preko srca.
„Zbog njih se osećam bezbedno.”
Isprekidano je uzdahnuo i činilo se da je njegov dodir na njenoj koži postao
teži. Okrenuo je dlanove i spuštao ih niz njen torzo sve dok nisu došli do grudi.
Nežno ih je stegnuo, a ona je zastenjala od iznenadnog zadovoljstva.
Pogledali su se. „Da li tražiš da stanem?”
Ne.
„Ne još”, prošaputala je.
Popustila je ranije vezove na haljini kako bi joj bilo udobnije, a sada, kada je
stavio prst ispod ivice gornjeg dela njene haljine, tkanina joj je lako pala preko
ramena.
„Tako si lepa”, prošaputao je.
„Kao i...”
„Šššš!” Stavio joj prst na usne. „Ne buni se. Ukoliko želim da ti kažem da si
lepa, to ču raditi bez prekidanja.”
„Ali...”
„Šššš!
„Ja...”
Njegova usta su pronašla njena, hladna i nestašna, grizla su ivicu njenih usana
dok je mrmljao: „Ima mnogo načina da se ućutkaš, ali nijedan nije prijatan kao
ovaj.”
Popi je samo želela da kaže da je i on lep, ali dok ju je ljubio ovako sve do
ivice njene haljine, činilo se da to više nije bilo tako važno. I kada je osetila da joj

~ 197 ~
tkanina klizi još niže niz telo, skoro ogolivši joj grudi, nije mogla ništa više da
uradi sem da se izvije i olakša joj put.
Pogledao ju je, pogled mu je bio vatren, ali bistar. „Da li želiš da stanem?”
Ne.
„Ne još”, prošaputala je.
A zatim su se njegove usne sklopile preko vrha njenih grudi u poljubac,
prisniji nego što je ikada sanjala. Dahtala je njegovo ime i izvila se sa
kreveta, jedva u stanju da razume vatru koju je, činilo se, on zapalio.
Ljubio ju je, dodirivao, milovao i Popi je bila bespomoćna pred njegovim
napadom. Znao je tačno gde da je poljubi, tačno kako da je dodirne -
čvrsto, nežno, zubima. Sve što je radio stvaralo je zadovoljstvo - ali je bilo
mučno zadovoljstvo, zato što joj je bilo potrebno još.
Nešto je raslo u njoj.
„Šta mi to radiš?, rekla je dahćući.
Stao je. Podigao je pogled. „Da li želiš da stanem?”
Ne.
„Ne još”, prošaputala je.
A tada joj je stavio ruku između nogu dodirujući je intimnije nego što je ona
to i sama radila.
Bila je vlažna, tako neprirodno - ili je ona bar tako mislila. Skoro da je pobegla
ispod njega, toliko postiđena zbog bujice vode između svojih nogu. Međutim, on
je tada uzdahnuo i rekao: „Tako si vlažna za mene. Tako spremna.”
I ona je uvidela da možda to nije bilo toliko neprirodno. Možda je to bilo ono
što je njeno telo i trebalo da radi.
Gurnuo je prste unutra i ona je ponovo dahtala. Znala je da će se na ovom
mestu na kraju spojiti sa njom, ali ipak, bilo je iznenađujuće. Osetila je golicanje
i kako se lagano otvara za njega, i bilo joj je baš neobično to da neko može da je
dodirne iznutra - čudno, ali opet veoma... dobro.
„Da li ti se to sviđa?”, prošaputao je.
Klimnula je glavom. „Mislim.”
Prsti su mu stali, ali nije ih izvukao. „Nisi sigurna?”
„Veoma je neobično”, priznala je.
Naslonio je svoje čelo na njeno i mada nije mogla da vidi njegov izraz lica na
tako kratkoj udaljenosti, osetila je kako se smeje. „To se može shvatiti na mnogo
načina”, rekao je.
„Ne, ja... sviđa mi se. Ja samo...” Nije mogla da se seti kada je poslednji put
tako nemušto govorila. Ipak, ukoliko je ikad imala razloga za to, ovo je bio razlog.
„Imam osećaj kao da sve ide dalje, a ja ne znam gde. Ili kako.”
Opet se osmehnuo. Osetila je to.

~ 198 ~
 „Ja znam gde”, rekao je.
Njegove reči kao da su ušle u njeno telo i pobudile je iznutra.
„I znam kako.” Stavio joj je usne na uvo. „Da li mi veruješ?”
Trebalo je do sada da zna da je tako, ali je ona ipak bila zahvalna što je to
pitao. Klimnula je glavom, a onda kada nije bila sigurna da li je on to video, rekla
je: „Da.”
Poljubio ju je jednom, lagano u usta, a zatim su njegovi prsti ponovo počeli
da se kreću. To je bilo sve i nije bilo dovoljno, a kada je počela da dahće, činilo
se da je on udvostručio svoj trud, dovodeći je bliže...
I bliže...
„Endru?” Zvučala je uspaničeno. Nije želela da zvuči tako uspaničeno, ali nije
znala šta se dešava. Njeno telo više nije bilo njeno.
„Samo se prepusti”, mrmljao je.
„Ali...”
„Prepusti se, Popi.”
Učinila je to.
Nešto iznutra se steglo, a zatim se naglo otvorilo, a ona nije imala pojma šta
joj se upravo dogodilo, ali se odigla od kreveta sa dovoljno snage da podigne i
njega sa sobom.
Nije mogla da govori.
Nije mogla da diše.
Bila je zaustavljena... promenjena.
A zatim se srušila.
Još uvek nije mogla da govori, ali je sada makar disala. Bio joj je potreban
trenutak da se usredsredi i kada je to uspela da uradi, videla je Endrua kako zuri
u nju i osmehuje se kao mačak sa mlekom.
Izgledao je veoma ponosno na sebe.
„Videla sam zvezde”, rekla je.
Zbog toga se zakikotao.
„Prave zvezde. Sa unutrašnje strane mojih kapaka, ali ipak jesam.” Ponovo je
zatvorila oči. „Sada su nestale.”
Još više se nasmejao i legao je na krevet pored nje tresući dušek svojom
razdraganošću.
Popi se osećala kao da nema nijednu kosku u telu. Nije imala reči da opiše šta
se upravo dogodilo, mada kada razmisli o tome... Videla sam zvezde, zvuči
prilično kao dobar opis.
„Nije loše za prvi poljubac”, rekao je Endru.
„Drugi poljubac”, promrmljala je.

~ 199 ~
 Zbog toga se osmehnuo. Volela je da ga zasmejava.
Okrenula se ka njemu. Njegove prelepe grudi osvetljavala je svetlost sveće, a
on je nju posmatrao sa nežnošću zbog čega je želela nešto više.
Želela je vreme.
Želela je više vremena sada, ali je uglavnom želela garanciju za sutra.
Pružila je ruku da mu dodirne rame, a on je zbog tog dodira uvukao dah.
„Da li sam te povredila”, zbunjeno je pitala.
„Ne, samo mi je... malo...” Pomerio se. „Nezgodno.”
Popi se namrštila zbog tih zagonetnih reči, sve dok...
Čudno je progutala pljuvačku. Kako je bila sebična. „Ti nisi...”
Nije mogla da završi rečenicu. Znaće na šta je mislila.
„U redu je”, rekao je.
Nije bila sigurna da je to bilo tako. Ukoliko je ovo bila njihova poslednja noć
na zemlji, zar ne bi trebalo da i on iskusi isto zadovoljstvo kao i ona?
„Ti...” Nije imala pojma kako to da kaže, nije bila sigurna ni da li to misli.
„Možda sam ja...”
„Popi.”
Bilo je nečega u njegovom glasu. Ućutala je.
„Postoji mogućnost da ti budeš na bezbednom, a ne ja”, rekao je.
„Nemoj to da govoriš”, prošaputala je, vraćajući haljinu na ramena. Sela je.
Ovo je bio razgovor koji se vodi sedeći uspravno. „Oboje ćemo da pobegnemo.”
Ili nijedno od nas to neće, pomislila je. Ipak, to neće reći. Ne sada.
„Siguran sam da je tako”, rekao je glasom za koji je znala da služi da je
ohrabri. „Ipak, neću te ostaviti sa nezakonitim detetom.”
Popi je progutala i klimnula glavom, pitajući se zašto se osećala tako prazno
kada je on uradio upravo ono što je ona tražila od njega. Pokazao je mnogo više
razuma i uzdržavanja od nje. Baš kao što je i predvidela, on je stao pre nego što
je ona to zatražila od njega. On je znao iako ona nije znala, da ukoliko bi išao
dalje, ona ga ne bi odbila.
Ona bi to prihvatila, kao i posledice toga.
Nije više mogla da poriče istinu koja je planula u njenom srcu. Ona ga voli.
Čak i sada znajući da će zaista moći da bude na sigurnom bez njega, neki veoma
nepraktični deo njenog srca želeo je da deo njega ponese sa sobom.
Ruka joj se pomerila do stomaka, na mesto gde sigurno nije bilo deteta.
„Ispostavilo se da si bila u pravu za mene”, rekao je Endru. Izvio je usne u
maleni osmeh, ali je zvučao tužno, tužno i ironično - žalosno.
„Ja sam džentlmen”, rekao je. „I ja te neću iskompromitovati ukoliko ne mogu
da ti ponudim zaštitu mog imena.”

~ 200 ~
 Popi Džejms. Mogla bi da bude Popi Džejms.
Bilo je to čudno čuti, a opet nekako lepo - možda ne i nemoguće.
Ipak, nije bilo toliko verovatno.
„Popi, slušaj me”, rekao je Endru, a glas mu je poprimao novu, iznenadnu
uspaničenost. „Daću ti adresu. Moraš da je zapamtiš.”
Popi je klimnula glavom. Može to da uradi.
„To je kuća britanskog izaslanika.”
„Brita...”
„Molim te”, rekao je podižući ruku. „Pusti me da završim. Njegovo ime je
Volpol. Moraš da ideš sama i da mu kažeš da sam te ja poslao.”
Zurila je u njega u neverici. „Ti poznaješ britanskog izaslanika.” Jednom,
kratko je klimnuo glavom.
Otvorila je usne i napeta tišina se razvukla između njih. „Ti nisi samo kapetan
broda, zar ne?”
Pogledao ju je. „Ne samo, ne.”
Imala je na stotinu pitanja. Na hiljadu teorija. Nije bila sigurna da li je bila
ljuta - ili ukoliko jeste, da li ima pravo da bude. Napokon, zašto bi on njoj rekao
o svom tajnom životu? Ona je došla na brod kao zatvorenik. Nije imao nikakvog
razloga da joj veruje sve do nedavno.
Ipak, to ju je negde zabolelo.
Čekala je, držala je jezik za zubima na trenutak ili dva, nadajući se da će on
da objasni, ali on to nije učinio.
Kada je najzad progovorila, reči su joj bile krute. „Šta još treba da mu
kažem?”
„Sve što se desilo od kada smo pristali”, rekao je. „Reci mu tačno šta se desilo
u taverni Kula. Meni, tebi, senjoru Fariasu i Biliju. Svima.”
Izašao je iz kreveta i navukao košulju. „Takođe, moraš mu reći ko si ti.”
„Šta? Ne! Ne želim da iko sazna ko...”
„Tvoje ime nosi težinu”, rekao je oštro. „Ukoliko je ikada postojalo vreme
kada moraš da ga upotrebiš, to je sada.”
Sišla je sa kreveta; bilo joj je čudno da ona bude tako nepomična dok je on
hodao tamo-amo po sobi. „Zar neće biti dovoljno to što sam plemkinja?”
„Verovatno. Ipak, ime Bridžerton će dovesti do veće hitnosti u
razvoju situacije.”
Prećutno se složila. „Veoma dobro.” To bi moglo katastrofalno da se završi
po nju, ali to je značilo da Endru ima više šansi da se spase, reći će britanskom
izaslaniku ko je.
„Dobro”, rekao je žustro Endru. „A sada slušaj, postoji još jedna stvar koju
moraš da kažeš.”
~ 201 ~
 Pogledala ga je sa iščekivanjem.
„Moraš reći da čezneš za plavim nebom.”
„Plavim nebom?”, Popi se sumnjičavo namrštila. „Zašto?”
Endru ju je pogledao. „Šta ćeš mu reći?”
„Da li je to neka vrsta lozinke? To mora da je lozinka.”
Prišao joj je i stavio joj ruke na ramena terajući je da ga pogleda. „Šta ćeš mu
reći?” ponovio je.
„Prestani! Dobro. Reći ću mu da čeznem za plavim nebom.”
Klimnuo je glavom, polako i pomalo se činilo da mu je laknulo.
„Ali šta to znači?” pitala je.
Nije ništa rekao.
„Endru, ne možeš od mene da očekuješ da prenesem poruku kada ne znam šta
to znači.”
Počeo je da uvlači košulju u pantalone. „Ja to stalno radim.”
„Molim?”
Pogledao ju je preko ramena. „Da li misliš da ja znam šta je u paketu sa
papirima koje sam juče dao britanskom izaslaniku?”
Otvorila je usta. „To si...”
„Da li misliš da to ikada znam?” Počeo je da navlači čizme, a Popi je samo
zurila u njega. Kako je mogao da se ponaša kao da je sve ovo normalno?”
„Koliko često ti to radiš?”, pitala je.
„Dovoljno često.”
„I nisi radoznao?”
Vezivao je kravatu, prsti su mu vešto nameštali tkaninu. Međutim, na to je
zastao. „Moj posao je - ne, moja dužnost - da prenosim dokumenta i poruke. Zašto
misliš da nisam mogao da odložim naš polazak za Portugaliju? Nije bilo do mene.
Nikada nije do mene.”
Morao je da prenese poruku. On je radio za vladu. Popi se vrtelo u glavi. Sve
je počinjalo da ima smisla.
„Ovako ja služim svojoj zemlji”, rekao je. „To je ono što i ti moraš da uradiš.”
„Hoćeš da mi kažeš da ja nekako služim zemlji tako što ću reći nekom čoveku
koga nikada pre nisam srela da čeznem za plavim nebom?”
Pogledao ju je pravo u oči. „Da.”
„Ja...” Spustila je pogled. Kršila je prste. To nije uvidela.
„Popi?”
Duboko je uzdahnula. „Uradiću kako ti kažeš. Ipak, moram da te upozorim.
Ne mislim da ču moći da ga dovedem dovde. Sigurna sam da će mi staviti povez
na oči kada me budu vraćali na brod.”

~ 202 ~
 „Neće biti potrebe za tim. Kada te budu pustili, dobićeš neku vrstu poruke od
ljudi koji nas drže. Prenesi je gospodinu Volpolu. On će znati kako da dalje
postupa.”
„A šta ću onda ja da radim?”
„Trudi se da budeš bezbedna.”
Popi je osetila kako joj se vilica čvrsto steže. Nije joj bilo u prirodi da sedi
zaludna kada bi mogla da bude od pomoći, ali u takvoj situaciji, morala je da se
zapita - da li može da bude od pomoći? Ili bi samo smetala?
„Nemoj da uradiš nešto glupo, Popi”, upozorio ju je. „Jer Bog mi je svedok...”
„Teško da mogu da pucam iz pištolja”, mrzovoljno je rekla. „Neću se vratiti
zviždeći sa zabludama da mogu da spasem sebe.”
Na to se malo osmehnuo.
„Šta je bilo?”
„Upravo te zamišljam kako zviždiš. Nisam siguran kako to izgleda.” Zurila je
u njega.
„Slušaj me.” Uzeo ju je za ruku. „Poštujem tvoju brigu više nego što to mogu
da kažem. A bez tebe - bez tvog odlaska kod izaslanika - moja situacija bi bila
veoma sumorna. Ipak, više od toga ne smeš da uradiš.”
„Znam”, mumlala je. „Smetala bih.”
Nije joj protivrečio, malo se nadala da će možda to uraditi.
„Popi”, rekao je, a glas mu je bio paničan, „ja...”
Oboje su se zaledili na zvuk teških koraka ne stepenicama. Njihovi tamničari
su se vraćali, ranije nego što su ih očekivali.
Endru je ispustio njenu ruku i zakoračio unazad. Držanje mu se promenilo,
kao da mu je svaki mišić bio u pripravnosti. Bacio je pogled na vrata, zatim na
Popi, a zatim je brzo pregledao sobu, video je njene male čizme, sa strane kod
stola, gde ih je skinula pre nekoliko sati. Uzeo ih je i dao joj. „Obuj ih.” Uradila
je to, brzo.
Koraci su se približavali, posle njih se čuo zvuk ključa koji ulazi u bravu. Popi
se okrenula ka Endruu. Bila je prestravljena. Više nego ikada do sada. „Izvući ću
te odavde”, zavetovao se, dok je brava zloslutno pomerala. „I naći ću te.”
A onda je Popi mogla samo da se moli.

Na kraju, bilo je jednostavno, užasavajuće, ali jednostavno. Nekoliko minuta

nakon što su se banditi vratili, Popi su stavili povez preko očiju i vratili su je na
Infiniti. Put je trajao malo više od petnaest minuta; izgleda da je Endru bio u
pravu, kada je prethodnog dana rekao da su se više vozili da bi skrili pravi put.

~ 203 ~
 Još uvek je bilo mračno kada je stigla na brod, ali je paluba već vrvela od
mornara, više nego što je Popi očekivala tako rano ujutru. Međutim, ovo nije bilo
uobičajeno jutro. Njihov kapetan je zarobljen i morali su da budu spremni na sve.
Prva osoba koju je videla bio je Grin, što je bilo dobro, pošto je on bio jedan
od trojice ljudi na brodu, koji je poznavala. On i Braun insistirali su da je isprate
do adrese koju joj je rekao Endru i nakon što je brzo proverila Bilija, koji je još
uvek bio ošamućen, ali se oporavljao, Popi se ponovo uputila ka gradu.
„Da li mislite da nas posmatraju?”, pitao je Braun, a njegove čupave obrve
spuštale su se dole dok je gledao čas tamo, čas ovamo po ulici. Sunce je tek izašlo,
rozikasta svetlost davala je gradu misteriozan izgled.
„Verovatno”, rekla je Popi. „Kapetan Džejms im je rekao da ću morati da se
sastanem sa nekim kako bih obezbedila novac. Tako da oni ne očekuju da ću ostati
na brodu.”
„To mi se ne sviđa”, promrmljao je Braun.
Nije se dopadalo ni Popi, ali nije videla da ima izbora.
„Ovo joj je kapetan rekao da uradi”, dodao je Grin. „Ukoliko joj je tako rekao,
mora da ima razlog za to.”
„Ukazao je na to da će gospodin sa kojim se sastajem moći da nam pomogne”,
rekla je Popi.
Grin je pogledao Brauna podigavši jednu obrvu, izrazom lica koji je jasno
govorio: Vidiš?
„Ne sviđa mi se”, ponovio je Braun.
„Nisam rekao da se meni to sviđa”, uzvratio je Grin.
„Pa, zvučao si kao...”
„Nikome od nas se ovo ne dopada”, planula je Popi.
Obojica su je pogledala.
Stavila je ruke na kukove. „Da li grešim?”
„Ovaj, ne”, promumlao je jedan od njih, dok je drugi rekao: „Ne, ne, uopšte
ne grešite.”
„Da li bi trebalo da im malo začinimo putanju?”, pitao je Grin. „Da ih vodimo
unaokolo i pravimo krugove?”
„Možda”, rekla je Popi, „ne znam. Verovatno je to podjednako važno kao i to
da brzo predamo poruku.” Pomislila je na Endrua, na ljude koji su ga još uvek
držali, koji su imali puške, noževe i neprijatne stavove. „Idemo pravo tamo”,
odlučila je. „Što je brže moguće.”
Petnaest minuta kasnije Popi je stajala ispred sive, kamene zgrade u tihom,
elegantnom delu grada. „To je to”, rekla je. Već je objasnila Braunu i Grinu da ne
mogu da uđu sa njom.

~ 204 ~
 „Onda, doviđenja”, rekla je još jednom im se zahvaljujući na njihovoj pomoći.
Uzdahnula je. Ona može ovo da uradi.
„Ovaj, gospođice Popi!”, pozvao ju je Braun.
Zastala je na pola stepenica i okrenula se.
„Srećno!”, rekao je. „Ukoliko iko može da ga spase, to ste vi.”
Zatreptala je, iznenađena neočekivanim komplimentom.
„Žilavi ste”, rekao je. „Ovaj, na dobar način.”
„Gospodin Farias nam je rekao šta ste uradili za Bilija”, rekao je Grin. „To
je... ovaj... Vi...”
Braun je očajnički frknuo. „Hoće da vam se zahvali.”
Grin je klimnuo glavom. „Bog će vas sigurno nagraditi. To što ste uradili je
baš dobro.”
„I žao nam je zbog vreće”, dodao je Braun. „I ovaj...” Pokazao je prema
svojim ustima. „Zbog onoga. Znate što smo koristili da bismo...”
Uputila mu je veštački osmeh. „Da biste me onesvestili?”
Njegovi inače crveni obrazi, postali su žarko crveni dok je mumlao: „Da, to.”
„To sam već zaboravila”, rekla je. Što nije bilo potpuno tačno, ali kada se
uzme u obzir sve što se posle toga desilo, jedva da je bilo posledica. „Sada, idite.”
Oterala ih je. „Ne mogu da vas vide kako tumarate ulicama kada
budem pokucala.”
Nevoljno su otišli, a onda je Popi zaista ostala sama sa sobom. Vrata su se
otvorila samo nekoliko sekundi nakon što je pokucala. Odmah su je odveli da
sačeka u malom, ali udobnom salonu. Posle nekoliko sekundi, ušao je jedan
gospodin.
Odmah je ustala. „Gospodine Volpole?”
Pogledao ju je pomalo sa rezervom. „Ja sam.”
„Zovem se Popi Bridžerton. Kapetan Endru Džejms mi je rekao da dođem
kod vas.”
Nije reagovao na pomen nijednog imena - ni njenog, ni Endruovog - zapravo
izgledao je kao da mu je dosadno dok je prilazio obližnjem stočiću kako bi sipao
brendi.
Popi nije napomenula koliko je rano za tako nešto. Ukoliko je on mislio da
mu je potreban brendi pre doručka, ko je bila ona da se buni protiv toga?
Pružio je praznu čašu ka njoj.
„Ne, hvala”, rekla je nestrpljivo. „Zaista je veoma važno da...”
„Dakle, vi ste pričali sa kapetanom Džejmsom”, rekao je, a glas mu je bio
prijatno učtiv.
Sve mu je ispričala. Nije bilo ničega u njegovom ponašanju što bi podstaklo
takvu otvorenost, ali Endru joj je rekao da može da mu veruje.
~ 205 ~
 A ona je verovala Endruu.
Na kraju priče, predala je gospodinu Volpolu poruku koju su joj dali
razbojnici. „Napisana je na portugalskom”, rekla je.
Podigao je obrve. „Otvorili ste je?”
„Niko mi nije rekao da je ne otvaram.” Posle njegovog kritičkog pogleda,
promrmljala je: „Nije bila ni zapečaćena.”
Gospodin Volpol je stegao usta, ali nije ništa rekao. Popi ga je posmatrala dok
je čitao poruku, oči su mu išle levo-desno šest puta pre nego što je stigao do kraja.
„Da li možete da mu pomognete?”, pitala je.
Ponovo je savio poruku, jače pritiskajući ivice nego što su pre bile
presavijene.
„Gospodine Volpole?” Nije bila sigurna koliko još može ovo da toleriše.
Čovek ju je sve vreme ignorisao. Zatim se setila Endruove najvažnije smernice.
Pročistila je grlo. „Rečeno mi je da vam kažem da čeznem za plavim nebom.”
Izaslanik je naglo okrenuo glavu. „To je rekao?”
Popi je klimnula glavom.
„To je tačno tako rekao?”
„Da. Naterao me je da to ponovim.”
Gospodin Volpol je opsovao sebi u bradu. Popi je iznenađeno trepnula. Činilo
se da nije taj tip. Podigao je pogled kao da mu je nešto palo na pamet. “I rekli ste
da se zovete Bridžerton?”
„Da li ste me uopšte slušali?”
„U rodu ste sa vikontom?”
„On je moj stric.”
Gospodin Volpol je ponovo opsovao, ovog puta se nije ni trudio da to prikrije.
Popi ga je oprezno posmatrala dok je mrmljao sam za sebe, činilo se da pokušava
da u glavi reši problem.
Najzad, baš kada je ona htela da kaže nešto, krupnim koracima je došao do
vrata, naglo ih otvorio i viknuo: „Martine!”
Batler se odmah pojavio.
„Otpratite gospođicu Bridžerton do žute spavaće sobe. Zaključajte vrata. Ni
pod kakvim uslovima ona ne sme da ode odavde.”
„Molim?”, Popi nije bila sigurna šta je očekivala da će uraditi britanski
izaslanik, ali to nije bilo ovo.
Gospodin Volpol ju je brzo pogledao pre nego što je krenuo ka vratima. „To
je za vaše dobro, gospođice Bridžerton.”
„Ne! Ne možete...Prestanite s tim!”, zarežala je kada ju je batler uhvatio za
mišicu.

~ 206 ~
 Uzdahnuo je. „Ja zaista ne želim da vas povredim, gospođice.” Ratoborno ga
je pogledala. „Ali ćete to uraditi?”
„Ukoliko moram.”
Popi je poraženo zatvorila oči. Bila je iscrpljena. Nije imala snage da se bori
sa njim, a i da je imala, on je bio teži od nje barem petnaest kilograma. „To je lepa
soba, gospođice”, rekao je batler. „Biće vam udobno tamo.”
„Svi moji zatvori su udobni”, promrmljala je Popi.
Ipak, to su bili zatvori!

~ 207 ~
 22.

Nekoliko nedelja kasnije

Neobično je, pomislila je Popi, koliko toga može da se promeni za mesec

dana.
A opet ništa se nije promenilo.
Ona se promenila. Nije bila ista osoba koja je išla na zabave u Londonu i
istraživala pećine na obali Dorseta. Više nikada neće biti ta devojka.
Ipak, za ostatak sveta, ona je bila ista kao i oduvek. Ona je bila gospođica
Popi Bridžerton, bratanica uticajnog vikonta i vikontese. Dobro odgajena mlada
dama, ne najveći ulov za brak (napokon, njen stric je imao titulu, a ne njen otac,
a osim toga nije imala neki ogromni miraz), ipak, bila je dobra prilika za bilo kog
mladića koji je želeo da ostavi svoj trag.
Niko nije znao da je ona bila u Portugaliji.
Niko nije znao da su je oteli gusari.
Niti banda portugalskih razbojnika.
Niti, kada je to u pitanju, britanski izaslanik u Portugaliji.
Niko nije znao da je ona upoznala poletnog morskog kapetana, koji je trebalo
da bude arhitekta, ni to da joj je on verovatno spasao život, a da je ona možda
žrtvovala njegov.
Prokleta britanska vlada! Gospodin Volpol joj je jasno stavio do znanja da po
povratku u Englesku drži usta zatvorena. Indiskretna pitanja mogla bi da ometaju
njegova nastojanja da spase kapetana Džejmsa, rekao joj je. Popi je pitala kako je
to moguće, budući da je kapetan Džejms u Portugaliji, a ona će biti u Engleskoj.
Gospodinu Volpolu uopšte nije bila zanimljiva njena radoznalost. Zapravo, to
joj je i rekao: „Ne nalazim ničeg zanimljivog u vašoj radoznalosti.”
Na šta je Popi odgovorila: „Šta to uopšte znači?”
„Samo držite usta zatvorena”, naredio joj je. „Od toga zavisi na stotine
života.”
Popi je smatrala da je to preterivanje, verovatno čak i nečuvena laž. Međutim,
nije mogla da rizikuje.
Zato što je možda Endruov život zavisio od toga.

~ 208 ~
 Kada je Popi pokucala na vrata gospodina Volpola, nije ni sanjala da će biti
transportovana iz Portugalije pre nego što sazna nešto o Endruovoj sudbini.
Međutim, izaslanik nije traćio vreme da je vrati u Englesku. Stavio ju je na brod
već narednog dana, a pet dana kasnije bila je ostavljena na Kraljevskom keju u
Čatamu sa dovoljno novca da može da iznajmi kočiju koja bi je odvela do kuće
lorda i ledi Bridžerton u Kentu. Pretpostavila je da je mogla da ode i do svoje
kuće, ali put do Obri hola trajao je samo dva sata, a Popi svakako nije imala
pratilju da može da prespava u nekoj gostionici na putu do Somerseta.
Trebalo je da bude zabavno što je bila zabrinuta oko toga što je provela šest
dana kao jedina žena na brodu za Lisabon, a zatim jednu noć sama sa kapetanom
Džejmsom - sa Endruom. Sada je on za nju, svakako, bio Endru.
Ukoliko je još uvek živ.
Bilo je potrebno nekoliko dana i više od nekoliko laži da bi Popi sredila sve
pojedinosti - ili bolje rečeno - nedostatak pojedinosti - koje su se ticale njenog
dvonedeljnog odsustva, ali njeni rođaci su sada mislili da je ona bila sa Elizabet,
a Elizabet je mislila da je ona bila sa svojim rođacima, a njenim roditeljima je
poslala lepršavo, dvosmisleno pismo kojim ih obaveštava da je ipak prihvatila
poziv strine Aleksandre i da će biti u Kentu neodređeno vreme.
A ukoliko je iko sumnjao u bilo šta od toga, nisu postavljali pitanja, barem još
ne.
Njeni rođaci su bili blaženo ćutljivi, ali na kraju će njihova radoznalost
pobediti. Napokon, Popi je stigla... neočekivano... bez prtljaga... noseći izgužvanu
haljinu, koja joj je loše stajala.
Kada se sve uzme u obzir, Popi je pretpostavljala da bi trebalo da bude
zahvalna što joj je uopšte i stajala. Njena plava haljina više nije ni mogla da se
popravi kada je došla do gospodina Volpola; služavka je poslata da kupi neku
gotovu haljinu kako bi se presvukla. Nije to bilo nešto što bi Popi za sebe izabrala,
ali je bila čista, što je bilo mnogo više od onoga što je mogla da kaže za sebe u
tom trenutku.
„Oh, tu si!”
Popi je podigla pogled i videla svoju rođaku Džordžanu na drugoj strani vrta.
Džordži je bila samo jednu godinu mlađa od Popi, ali je nekako uspevala da
izbegava sezonu u Londonu. Strina Aleksandra je rekla da je to zbog Džordžinog
nežnog zdravlja, ali sem bledog tena, Popi nikada nije videla da je posebno
bolešljiva.
Trenutno, Džordži je jurila preko travnjaka, sijajući dok se približavala. Popi
je uzdahnula. Poslednje što je tada želela bilo je da sedne i razgovara sa nekim ko
je bio tako očigledno srećan, ili s bilo kim, zaista.
„Koliko dugo si ovde napolju?”, pitala je Džordži čim je sela pored Popi.
Popi je slegnula ramenima. „Ne dugo. Možda, dvadeset minuta. Možda malo
više.”
~ 209 ~
 „Večeras smo pozvani na večeru u Krejk.”
Popi je odsutno klimnula glavom. Kuća Krejk bila je dom grofa od Manstona.
Bila je na samo kilometar i po odavde. Njena rođaka Bili, Džordžina starija sestra,
živela je tamo. Ona se udala za grofovog naslednika.
„Ledi Manston se vratila iz Londona”, objasnila je Džordži. „I dovela je
Nikolasa.”
Popi je još malo klimnula glavom, tek toliko da pokaže da sluša.
Nikolas je bio najmlađi sin Roksbijevih. Popi ga nikada nije upoznala. Nije
upoznala nijednog od sinova Roksbijevih, sem Bilinog muža Džordža. Mislila je
da ih ima četvoro. Ili možda petoro.
Nije želela da ide na večeru, iako bi bilo lepo da vidi Bili. Večera na
poslužavniku u njenoj sobi, zvučala je mnogo lepše. A osim toga...
„Nemam šta da obučem”, rekla je Popi.
Džordžine plave oči su se skupile. Popi je isprela neodoljivu priču (kako je
rekla samoj sebi) kako bi objasnila zašto je došla bez prtljaga, ali je imala osećaj
da je Džordži tu priču smatrala veoma sumnjičavom.
Džordžana Bridžerton bila je mnogo oštroumnija nego što je to njena porodica
smatrala. Popi je lako mogla da je zamisli kako sedi u svojoj sobi i traži rupe u
Popinoj priči.
Nije se radilo o tome da je Džordži bila zlobna. Bila je samo radoznala.
To je bila bolest koju je Popi dobro poznavala.
„Zar ne misliš da bi tvoj kofer trebalo do sada da stigne?”, pitala je Džordži.
„Mislim”, rekla je Popi ozbiljno širom otvorenih očiju. „Zapravo, čudim se
kako još uvek nije stigao.”
„Možda je trebalo da uzmeš kofer te druge dame.”
„To mi se ne čini ispravnim. Mislim da ona nije namerno uzela moj kofer. A
u svakom slučaju”, Popi se pomalo zlobno osmehnula, „njen ukus za odeću je
užasan.”
Džordži ju je skeptično pogledala.
„Bolje je ovako”, rekla je vedro Popi. „Kompanija za kočije rekla je da će je
pronaći i zameniti kofere.”
Nije imala pojma da li bi se kompanija za prevoz tako galantno ponašala;
verovatno bi joj rekli da je to njena greška što nije primetila da je neko drugi uzeo
njen kofer. Međutim, Popi nije morala da ubeđuje kompaniju za prevoz, već samo
svoje rođake.
„Imam sreće što ti i ja nosimo istu veličinu”, rekla je Džordži. Zapravo, Popi
je bila koji centimetar viša, ali sve dok nisu išle u društvo, mogla je da prođe bez
dodavanja čipke na porub Džordžaninih haljina.
„Ne smeta ti, zar ne?”, pitala je Popi.

~ 210 ~
 „Naravno da ne. Samo mislim da je čudno.”
„Oh, jeste! Baš jeste.”
Džordžino lice poprimilo je zamišljeni izraz. „Ne osećaš se nekako... bez
korena?”
„Bez korena?”
„Bez korena?” To je verovatno bilo nevino pitanje, ali Popi je bila tako
umorna, tako iskreno iscrpljena pokušavajući da se njene priče slažu. A nije ličilo
na Džordži da bude filozofski nastrojena, makar ne sa Popi.
„Ne znam”, razmišljala je Džordži. „Nije kao da stvari određuju osobu, ali ne
mogu da se otrgnem od razmišljanja da je malo čudan osećaj, izgubljen, kada si
razdvojen od svojih stvari.”
„Da”, rekla je polako Popi. „Jeste.” A opet, šta sve ne bi dala da je ponovo na
Infinitiju, gde nije imala ništa sem odeće na sebi.
I Endrua. Nakratko, imala je i njega.
„Popi?” Džordži je malo uspaničeno pitala. „Da li ti to plačeš?”
„Naravno da ne”, ušmrknula je.
„U redu je ako plačeš.”
„Znam.” Popi se okrenula da skloni nešto sa svog obraza što nije bilo vlažno.
„Ali nema veze zato što ne plačem.”
„Ovaj...”, činilo se da Džordži nije znala šta da uradi kada se našla pred ženom
koja plače. A zašto bi znala, pomislila je Popi. Njena jedina sestra bila je
neukrotiva Bili Roksbi, koja je jednom, zaboga, jahala konja unazad.
Popi je bila prilično sigurna da Bili nije plakala nijedanput u svom životu.
Što se tiče Popi, nije bila sigurna kada je pustila suzu. Bila je toliko ponosna
na sebe što nije plakala kada su je odvukli na Infiniti. U početku, pretpostavila je
da je to zato što je bila tako prokleto ljuta - bes koji je upio sve ostalo. Posle toga,
bilo je više zato što je odbijala da pokaže takvu slabost pred Endruom.
Mahala je prstom prema njemu i rekla mu da bi trebalo da zahvali svojoj
srećnoj zvezdi što ona nije bila plačljiva žena. Sada se skoro smejala zbog
toga. Zato što, sve što je želela da radi, bilo je da plače.
A opet, suze nisu dolazile.
Osećala je kao da je sve unutar nje time zahvaćeno i ostavljeno negde daleko,
daleko. Možda u Portugaliji, možda na Atlantiku, bačeno preko palube tokom tog
jadnog putovanja kući. Znala je samo to da je u Engleskoj bila potpuno otupela.
„Prazna”, prošaputala je.
Pored nje, Džordži se okrenula. „Da li si nešto rekla?”
„Ne”, rekla je Popi, zato što kako bi to objasnila? Ukoliko bi rekla Džordži
šta oseća, morala bi da kaže i zašto.

~ 211 ~
 Džordži joj nije verovala; to se moglo jasno videti. Međutim, Džordži je nije
pritiskala i umesto toga je rekla: „Pa, ukoliko odlučiš da plačeš, biću srećna da...
uradim... šta god da ti je potrebno.”
Popi se osmehnula na neobičan pokušaj njene rođake da je uteši. Pružila je
ruke i stegla Džordžine. „Hvala ti.”
Džordži je klimnula glavom, prepoznajući da Popi ne želi o tome da
razgovara, bar ne sada. Pogledala je nebo zaklanjajući oči iako je sunce
bilo zaklonjeno oblacima. „Verovatno bi trebalo da uđeš uskoro unutra.
Mislim da će padati kiša.”
„Ja volim svež vazduh”, rekla je Popi. Na povratku u Englesku bila je opet
zatvorena u kabini. Gospodin Volpol bio je u takvoj žurbi da joj nađe pratnju koja
govori engleski, pa je morala da putuje sa istom služavkom koja joj je izabrala
haljinu; i sa njenom sestrom, pošto sluškinja nikako nije mogla da putuje sama
nazad za Lisabon.
Bez obzira na sve to, obe devojke su odbile da izađu iz kabine. Što je značilo
i da je Popi bila tu zaglavljena sa njima. Gospodin Volpol ju je uverio da se
kapetanu može verovati kada je u pitanju njena bezbednost i čestitost, ali nakon
svega što se desilo, nije želela da rizikuje.
Ni hrana nije bila tako dobra kao na Infinitiju.
I nije znala šta se desilo sa Endruom. Gospodin Volpol joj je rekao da neće ni
znati. „Vi ćete biti na putu za Englesku, gospođice Bridžerton.
Pretpostavljam da on neko vreme neće krenuti za vama.”
Ako ikada krene - nije to rekao, ali kao da je visilo u vazduhu.
„Čak i u tom slučaju”, pritiskala je, „radi mog mira. Hoćete li mi pisati?
Džejms je veoma često prezime. Za mene bi bilo nemoguće da sama
otkrijem...”
Prekinula je rečenicu zbog njegovog nadmenog pogleda.
„Gospođice Bridžerton. Da li vi zaista mislite da je njegovo pravo ime
Džejms?” Na njen bledi pogled, nastavio je: „Ovo je kraljeva služba. Već vam je
rečeno da ne smete ni da prodišete reč o ovome. Ukoliko biste krenuli u potragu
za čovekom koji ne postoji, to bi, siguran sam, privuklo neželjenu pažnju na ove
dve nedelje u vašem životu.”
Kako je nastavio sa odbijanjem, bolelo je, ali ne toliko kada je sledećom
rečenicom izbacio iz nje svu njenu želju za odgovorom.
„Verovatno da više nikada ponovo nećete videti kapetana Džejmsa.”
„Ali...”
Gospodin Volpol ju je ućutkao samo jednim gestom. „Bilo da ga izvučemo ili
ne, biće u interesu nacionalne bezbednosti da vas on ne traži. A da li ste vi vešti u
izvršavanju naređenja, to nije važno, gospođice Bridžerton, zato što, uveravam
vas, on jeste.”

~ 212 ~
 Nije verovala u to. Ne, nije želela da veruje u to. Endru je rekao da će pobeći.
Rekao je da će je naći.
Međutim, nju nije bilo toliko teško naći. Tako da, ili je bio mrtav - o čemu
nije mogla da podnese da razmišlja - ili je sve što je gospodin Volpol rekao, bilo
tačno, tako da ga više nikada neće videti.
On je izvršavao naređenja. Ona je znala da je tako - zbog toga ju je poveo u
Portugaliju umesto da je ispraznio pećinu i ostavio je u Čarmotu; zato nije čitao
poruke koje je nosio, zbog toga nije došao po nju iako je to želeo.
I zbog toga nije znala na koga je bila tako ljuta - na njega, što ju je poslao iako
je ona znala da je to ispravno; na gospodina Volpola, što joj je tako bolno i jasno
objasnio da više nikada ponovo neće videti Endrua; ili na sebe zato što se osećala
tako prokleto bespomoćno.
„Da li si sinoć izlazila napolje?”, pitala je Džordži.
Popi se letargično okrenula ka svojoj rođaci. „Samo sam posmatrala zvezde.”
„Mislila sam da sam videla nekoga sa mog prozora. Nisam znala da proučavaš
astronomiju.”
„Ne proučavam. Samo gledam zvezde.” Ipak, one nisu bile onako blistave kao
na moru. Ili se možda samo činilo da nebo ima više moći i uticaja kada neko stoji
na palubi broda, licem okrenutim prema zvezdama.
Endruove ruke su joj bile na kukovima. Osetila je toplotu njegovog tela,
njegovu snagu.
Međutim, nije razumela, toliko toga. Bilo je toliko toga što ona nije razumela.
A sada... Sada je to zaista bilo smešno. Bila je ovde, jadikovala je na mlađom,
nevinijom sobom kao da je bila neka dama sa iskustvom. Ona još uvek nije ništa
znala, skoro ništa.
„Pa, ja ću da uđem unutra”, rekla je Džordži dok je ustajala na noge. „Hoću
da imam dovoljno vremena da se obučem za večeru. Da li ti ideš?”
Popi je krenula da kaže ne; večera je bila tek za nekoliko sati, a ona nije
osećala neku veliku potrebu da se brine oko svog izgleda. Međutim, Džordži je
bila u pravu - zaista je izgledalo kao da će da padne kiša. A iako se tupo i
beznadežno sada osećala, nije imala nikakvu želju da umre zbog pljuska.
„Idem i ja sa tobom”, rekla je.
„Divno!”, Džordži ju je uhvatila pod ruku i krenule su prema kući.
Večera sa susedima bila je dobra ideja, zaključila je Popi. Ona nije želela da
ide, ali zbog onoga što je želela u poslednje vreme činilo se da se neće osećati
mnogo bolje. Moraće da namesti veselo lice, da se pretvara da je srećna i radosna,
ona stara Popi, kakva je oduvek bila. Možda ukoliko pokuša dovoljno jako,
počeće i da veruje u to.
Okrenula se ka Džordži dok su prolazile pored senice. „Šta si rekla ko dolazi
na večeru?”

~ 213 ~
 ***
Endru je bio iscrpljen.
Robertu Volpolu bilo je potrebno skoro dve nedelje da ga izvuče iz kuće na
brdu. Tokom tog vremena uglavnom nisu mnogo obraćali pažnju na njega, ali nije
dobro spavao. Niti je dobijao mnogo da jede.
Nije znao koliko će mu biti potrebno vremena da povrati svoju punu snagu,
ali oporavak će morati da sačeka.
Morao je da nađe Popi.
Njegov prvobitni plan bio je da zaobiđe svoju kuću u Kentu i da se uputi pravo
u Dorset, gde je pretpostavio da se ona vratila, u kuću Elizabet Armitidž. Ukoliko
se Popi već vratila kući, odatle je bio lak put do Somerseta.
Međutim, Infiniti je dobio naređenje da se vrati u Englesku bez njega a niko
iz Portugalije nije plovio za Dorset. Najbrže putovanje bilo je do Margejta, koji je
bio dovoljno blizu Krejk kuće da bi bilo suludo da ne svrati prvo tamo. Mogao je
da dođe do Popi mnogo brže jašući iz Roksbijevih štala nego što bi to bilo
unajmljenom kočijom iz luke.
I bez obzira na to koliko je bio željan da je vidi, pojam kupke i čiste odeće bio
je očigledno privlačan.
Počela je da pada kiša kada su ga izbacili na kraju prilaza Krejku, tako da je
bio pomalo mokar i lepljiv kada je ušao na prednja vrata. Nije imao pojma ko bi
mogao biti kod kuće. Njegova majka nije nikada ostajala u Londonu ovoliko dugo
leti, ali je bila poznata po tome da ide po selu i posećuje prijatelje. Njegova starija
braća su verovatno bila kod kuće - Džordž je živeo u Krejku sa Bili i njihovo troje
dece, a Edvard je bio samo nekoliko kilometara udaljen sa svojom porodicom.
Kada je ušao, niko nije bio na ulazu, pa je skinuo svoj mokri šešir i stavio ga
na sto, a zatim je malo pogledao unaokolo. Bilo mu je skoro nadrealno da bude
ovde, u svojoj kući nakon tako burnih poslednjih nekoliko nedelja. Bilo je
nekoliko trenutaka za koje je pomislio da su mu poslednji, a čak i nakon njegovog
spašavanja, nije mogao da uživa u bilo kakvom životnom luksuzu. Zapravo,
ispostavilo se da razbojnici nisu bili politički motivisani, ali su bili deo veće
grupe, dovoljno moćne da je Robert Volpol savetovao Endrua da se povuče sve
dok ne ode iz Lisabona.
I da se nikada ne vrati. Volpol je oko toga bio jasan. Kapetan Endru Džejms
je možda bio važan glasnik, ali nije više mogao da računa na pomoć i zaštitu na
Iberijskom poluostrvu.
Bilo je vreme da se ide kući, ali više od toga, bilo je vreme da ostane kod
kuće.
„Endru!”
Osmehnuo se. Prepoznao bi svuda taj glas. „Bili”, toplo je rekao, grleći svoju
snaju. Nije joj bilo važno ukoliko je pokvasi. „Kako si?”

~ 214 ~
 „Kako sam ja? Kako si ti? Mesecima od tebe nema ni traga ni glasa.” Uputila
mu je upozoravajući pogled. „Tvoja majka je nezadovoljna.”
Endru je napravio bolnu grimasu.
„Trebalo bi da se uplašiš”, rekla je.
„Misliš da radost zbog mog neočekivanog dolaska neće ublažiti njenu
ljutnju?”
„Možda na sat vremena. Zatim će se setiti da joj nisi pisao.”
„U pitanju su bile otežavajuće okolnosti.”
„Nisam ja ta koju treba da ubeđuješ”, rekla je Bili odmahujući glavom.
„Nadam se da ne planiraš uskoro da ideš.”
„Trebalo je da idem noćas...”
„Molim?”
„Već sam promenio tu odluku”, rekao joj je. „Sačekaću do sutra ujutru. Ne
volim baš da jašem po kiši.”
„Da li želiš moj savet?”
„Ima li načina da te sprečim da mi ga daš?”
„Naravno da ne.”
„Onda ću ga rado čuti.”
Sarkastično je prevrnula očima. „Nemoj da govoriš majci da si razmišljao da
ideš večeras. Zapravo, ja bih pomenula odlazak ujutru ukoliko je to moguće.”
„Znaš da će to biti treća stvar koju će da pita.”
„Posle Kako si i Zašto nisi pisao?.”
Klimnuo je glavom.
Slegnula je ramenima. „Onda ti želim sreću.”
„Ti si okrutna žena, Bili Roksbi.”
„U svakom slučaju nećeš nikako moći da izbegneš večeru. Nikolas je došao
iz Londona. Svi dolaze na večeru.”
Svi je sigurno značilo i Bridžertonovi. Endru je pretpostavio da njegovo
pomeranje puta nije potpuni promašaj. Mogao bi da dobije neke informacije o
Popi. Na primer, gde se nalazi.
Ili da li je upletena u neki skandal.
Morao je da smisli najbolji način da ih navede da govore o njoj. Koliko je bilo
poznato, on nije ni znao da ona postoji.
„Da li je sve u redu, Endru?”
Zatreptao je, iznenađen Bilinim pitanjem. Stavila je svoje obe ruke na njegove
mišice i radoznalo ga posmatrala. Ili možda zabrinuto.
„Naravno”, rekao je. „Zašto?”
„Ne znam. Samo se činiš drugačijim, to je sve.”

~ 215 ~
 „Mršaviji sam”, potvrdio je.
Nije delovala ubeđeno, ali nije ga dalje pritiskala. „Pa”, žustro je rekla, „tvoja
majka je kod vikara. Bila je u Londonu nekoliko dana, a zatim se juče vratila.”
„Da li je Nikolas kod kuće?”, pitao je Endru. Prošlo je isuviše vremena od
kad je poslednji put video svog mlađeg brata.
„Ne ovog trenutka. On i Džordž su otišli da jašu sa tvojim ocem, ali bi trebalo
uskoro da se vrate. Večera je u sedam, pa neće ostati još dugo.”
Kada smo kod toga...
„Trebalo bi da se sredim pre večere”, rekao je Endru.
„Idi u svoju sobu”, rekla je Bili. „Ja ću se pobrinuti da ti se pripremi kupka.”
„Nisam siguran da li mogu dovoljno da iskažem koliko to rajski zvuči.”
„Idi”, rekla mu je Bili uz osmeh. „Videćemo se na večeri.”
Dobar obrok, dobar san, pomislio je Endru dok se penjao uz stepenice, to je
bilo upravo ono što mu je trebalo pre nego što ujutru krene po dobru
ženu. Njegovu dobru ženu.
Njegovu Popi.

„Draga, da li si sigurna da se osećaš dovoljno dobro za večeru?”

Popi se okrenula ka ledi Bridžerton, zahvalna što je slabo svetio u kočiji
sprečavalo stariju ženu da vidi koliko je isprazan bio njen osmeh. „Dobro sam,
strina”, rekla je. „Samo sam umorna.”
„Ne shvatam zašto. Nismo radili ništa što zahteva veliki napor u poslednje
vreme, zar ne?”
„Popi je danas bila u šetnji”, rekla je Džordži. „Veoma, veoma dugoj šetnji.”
Popi je iznenađeno pogledala svoju rođaku. Džordži je veoma dobro znala da Popi
tog dana nije išla u dugu šetnju. Jedva da je stigla do drugog kraja vrta.
„Nisam to znala”, rekla je ledi Bridžerton. „Nadam se samo da te nije uhvatila
kiša.”
„Ne, baš sam imala sreće”, rekla je Popi. Kiša je počela da pada otprilike sat
vremena kasnije nakon što su se ona i Džordži vratile u Obri hol. U početku je
samo sipila, ali je od tada postajala sve jača i jača. Kapljice su sada toliko jako
padale da je skoro bilo preglasno za razgovor.
„Helen će organizovati sluge sa kišobranima”, uveravala ih je ledi Bridžerton.
„Nećemo se puno pokvasiti od kočije do kuće.”
„Da li će Edmund i Vajolet biti na večeri?”, pitala je Džordži.
„Nisam sigurna”, odgovorila je njena majka. „Vajolet je veoma blizu termina.
Verujem da zavisi od toga kako se oseća.”
„Sigurna sam da je dobro”, rekla je Džordži. „Ona voli da je trudna.”

~ 216 ~
 „Da li su smislili ime?”, pitala je Popi. Njen rođak Edmund oženio se veoma
mlad - jedva je imao devetnaest godina na venčanju. Međutim, on i njegova mlada
bili su toliko snažno srećni i trenutno su iščekivali svoje drugo dete. Živeli su u
blizini Obri hola u šarmantnoj plemićkoj kući koju su kao svadbeni poklon dobili
od Edmundovih roditelja.
„Benedikt, ako bude dečak”, rekla je ledi Bridžerton. „Beatris za devojčicu.”
„Veoma šekspirovski”, promrmljala je Popi. Benedik i Beatris bili
su ljubavnici iz Mnogo vike ni oko čega. Ona je citirala Baltazarovu pesmu iz
tog dela kada su ona i Endru vodili bitku sa citatima Šekspira.
Bilo je smešno koliko je to bilo zabavno.
„Benedikt”, rekla je Džordži. „Ne Benedik.”
„Ne uzdišite više”, mrmljala je Popi. „Ne uzdišite više.”
Džordži ju je pogledala iskosa. „Muškarci su večni prevrtljivci?”
„Ne svi muškarci”, čulo se gunđanje iz ugla.
Popi se iznenađeno trgla. Ona je potpuno zaboravila da je tu lord Bridžerton.
„Ja sam mislila da ti spavaš”, rekla je ledi Bridžerton tapšući svog muža po
kolenu.
„Spavao sam”, rekao je uz hmmm. „I voleo bih da i dalje spavam.”
„Da li smo bile veoma glasne, striče?”, pitala je Popi. „Žao mi je što smo te
probudile.”
„Ma sve je to od kiše”, rekao je, odmahujući rukom na njeno izvinjenje.
„Zbog nje me bole zglobovi. Da li ste to recitovale Šekspira?”
„Iz Mnogo vike ni oko čega”, rekla je Popi.
„Pa...” Podigao je ruku u vazduh podstičući je. „Samo nastavi.”
„Želiš da to recitujem?”
Pogledao je Džordži. „Da li ti to znaš?”
„Ne u potpunosti”, priznala je.
„Onda da”, rekao je okrećući se ka Popi. „Želim da recituješ.”
„Veoma dobro.” Progutala je pljuvačku, pokušavajući da istopi knedlu koja
joj je stajala u grlu.
„Ne uzdišite više, gospe, ne uzdišite, muškarci su večni prevrtljivci; jednom
nogom u moru...” Glas joj se prekinuo. Ugušio.
Šta se dogodilo sa njim? Da li će to ona ikada saznati?
„Popi?” Njena strina se nagnula zabrinuto prema njoj.
Popi je zurila u prazno.
„Popi?”
Trgla se. „Izvinite. Ja sam se samo, ovaj...setila nečega.” Pročistila je grlo.
„Jednom nogom u moru, a drugom na obali, jednoj stvari nikada odani.”

~ 217 ~
 „Muškarci su površna bića”, rekla je ledi Bridžerton.
„Ne svi muškarci”, rekao je njen muž.
„Dragi, nemoj”, rekla je. „Samo nemoj.”
„Stoga tako ne uzdišite, već da idu ih pustite”, nastavila je Popi, jedva čujući
razgovor oko sebe. „I budite vesele i lepe, pretvorite sve svoje zvuke jada u zvuke
sreće slepe”, završila je Džordži umesto nje. Neobično je pogledala Popi pre nego
što se okrenula ka svom ocu. „Znala sam taj deo.”
Zevnuo je i zatvorio oči.
„On uvek zaspi u kočiji”, rekla je Džordži.
„To je veština”, rekao je lord Bridžerton.
„Pa to je veština koja ove večeri neće biti potrebna”, rekla je ledi Bridžerton.
„Stigli smo.”
Lord Bridžerton je glasno uzdahnuo, a ostali su uzeli svoje rukavice, torbe i
šta sve ne, pripremajući se da izađu.
Kao što je ledi Bridžerton i predvidela, uvedeni su u kuću pod kišobranima, u
jednom trenutku dunuo je vetar i podigao ih, pa su se svi malo pokvasili dok su
ulazili.
„Hvala vam, Viloče”, rekla je ledi Bridžerton batleru dok joj je uzimao kaput.
„Večeras je tako turobno.”
„Zaista, moja gospo.” Predao je kaput slugi i pomerio se da pomogne Džordži
i Popi. „Osušićemo ih najbolje što možemo tokom večere.”
„Da li je porodica u salonu?”
„Jeste, moja gospo.”
„Predivno. Nema potrebe da nas uvodite. Ja znam put.”
Popi je slegnula ramenima da bi skinula kaput, a zatim je krenula za stricem i
strinom ka salonu.
„Da li si ikada ranije bila ovde?”, pitala je Džordži.
„Ne verujem. Ja, zapravo, nisam provela toliko vremena u Kentu.” To je bilo
tačno. Popi je viđala svoje rođake u Londonu mnogo češće nego na selu.
„Svideće ti se mnogo ledi Mansion”, uveravala ju je Džordži. „Ona je meni
kao druga majka. Svima nama. Večerati ovde je uvek nezvanično. Mi smo kao
porodica.”
„Nezvanično je relativan pojam”, promrmljala je Popi. Na Infinitiju nije
nosila cipele čitavu nedelju. Večeras se obukla svečano kao da izlazi u
društvo. Rože haljina koju je pozajmila od Džordži bila joj je za dlaku kraća nego
što bi trebalo, ali to se nije primećivalo. Činilo se da joj boja baš pristaje.
Pokušavala je da nastavi dalje sa svojim životom, zaista jeste.
Teži deo je bio taj što nije bilo ničega što bi ona mogla da uradi. Nije znala
odakle je Endru, ko je njegova porodica. Svakako nije pomagalo to prezime koje

~ 218 ~
je koristio, Džejms - to je jedno od najčešćih prezimena u Engleskoj. Koliko čestih
prezimena je takođe predstavljalo i česta hrišćanska imena? Džejms, Tomas,
Adam, Čarls... Sva ona su bila i muška imena. Čak je i Endru moglo biti prezime.
Zar ona nije ranije upoznala nekog sa tim imenom? Možda u Londonu...
„Popi!”
Podigla je pogled. Kako to da je već stigla u salon? Njena rođaka Bili veselo
ju je posmatrala.
„Izvini”, promumlala je Popi. „Samo su mi odlutale misli.”
„Ne usuđujem se da pitam o čemu si mislila. Uvek su to veoma neobične
stvari.” Međutim, Bili je ovo rekla sa najvećom ljubavlju. Uzela je Popi za ruke,
nagnula se prema njoj i poljubila je u oba obraza. „Tako mi je drago da si ovde.
Upoznaćeš Džordžovog brata.”
„Da”, promrmljala je Popi. Nadala se da ne pokušavaju da je spoje sa
Nikolasom. Bila je sigurna da je on savršeno ljubazan, ali poslednje što je sada
želela bio je flert. I zar on nije bio veoma mlad? Samo godinu dana stariji od nje.
„On još uvek nije sišao”, rekla je Bili. „Bio je dosta iscrpljen od puta kada je
stigao.”
Iz Londona? Koliko može da bude težak put iz Londona?
„Da ti donesem čašu šerija? Sigurna sam da bi ti dobro došla. Vreme je
zastrašujuće. Teško da deluje kao da je leto.”
Popi je prihvatila čašu i uzela je gutljaj, pitajući se ko je bio mladi gospodin
na drugom kraju sobe, ukoliko to nije bio Nikolas. Izgledao je kao da ima toliko
godina, a on i Džordžana smejali su se kao stari prijatelji.
Međutim, Bili je rekla da on još nije sišao.
Čudno! Popi je u glavi samo slegnula ramenima. Nije je dovoljno zanimalo
da bi pitala, pa je krenula još koji korak dublje u sobu, ljubazno se smešeći dok je
posmatrala kako ledi Manston ulazi u salon kroz vrata na drugom kraju prostorije.
„Aleksandra!”, rekla je ledi Manston, žureći da zagrli ledi Bridžerton.
„Nikada nećeš pogoditi ko je stigao ovog popodneva.”
Džordži se stvorila pored nje i povukla je za rukav. „Dođi da upoznaš
Nikolasa.”
Nikolasa? Popi se namrštila. Onda ko...
„Endru!”, viknula je ledi Bridžerton.
Endru. Popi se povukla iz gomile užasnuta zbog vode koja joj se skupljala u
očima. Još jedno često ime, baš kao i Džejms. Zašto taj prokleti čovek nije mogao
da ima neko ime kao što je Marmadjuk? Ili Nimrod?
Dosta. Morala je da izdrži ovo veče. Sa obnovljenom rešenošću okrenula se
ka ostalima, našla je pogledom strinu, koja je sada bila na drugoj strani sobe i
grlila je nekoga.

~ 219 ~
 Nekoga sa smeđom kosom, sa zlatnim pramenovima suncem prošaranim. Bila
je vezana u uredni rep.
Dragi bože, on je izgledao baš kao...
Endru.
Nije osetila kada joj je čaša sa šerijem skliznula iz ruke, nije ni znala da joj je
ispala sve dok Bili, koja je stajala pored nje nije viknula: Oh!, i uhvatila je
prskajući ih obe po licu i po haljini do samog poruba.
Međutim, pre nego što je mogla bilo šta da kaže, da bilo šta pomisli sem
njegovog imena, Bili ju je spretno zavrtela i povela ih obe kroz vrata koja Popi nije
ni videla da su iza njih.
„Očistićemo te”, rekla je Bili. „Oh, pobogu, imaš ga i na trepavicama!”
„Bili!” pozvao ju je neko. „Šta ti to...”
Bili je stavila rukav preko lica i glavom provirila u salon. „Molim vas, samo
krenite na večeru, mi ćemo uskoro doći. Ne, ne, insistiram.”
A zatim se okrenula da kratko pregleda Popi pre nego što je pozvala služavku
da joj donese krpu i vodu. „Sad ćemo sve ovo srediti i sve će biti kao što je bilo.
Sve će biti kao što je bilo.
Popi je skoro počela da se smeje.

~ 220 ~
 23.

Pet minuta kasnije Endru je sedeo na svom uobičajenom mestu za stolom u

svečanoj trpezariji svoje porodične kuće. Nije bio siguran da je ikada bio toliko
srećan što je kod kuće... ili toliko željan da ode.
Bilo je veličanstveno kupati se u kadi u kojoj je mogao ceo da se ispruži i on
se veoma radovao pravom obroku, ali njegova glava - i njegovo srce - već su
jednom nogom krenuli ka Popi.
„Džordže!” uzviknula je njegova majka. „Čekamo tvoju ženu. Rekla je da će
uskoro doći.”
Endru je pomalo zlobno gledao sa drugog kraja stola. Njegov stariji brat je u
ruci držao polupojedenu kiflu.
„I ti si gladan isto koliko i ja”, rekao mu je Džordž. „Samo nemaš hrabrosti
da to učiniš.”
„I da prkosim njoj?”, uzvratio je Endru glavom samo malo pokazujući ka
njihovoj majci. „Nikada!”
„Zbog toga je on moj omiljeni”, rekla je ledi Manston obraćajući se svima za
stolom. „Makar, večeras.”
„Slobodno mi sutra oduzmi taj položaj”, rekao je veselo Endru. Bio je prilično
siguran da će ona to i učiniti kada bude shvatila da on ponovo odlazi od kuće, ali
nije bilo potrebe da je još uvek obavesti o svojim planovima.
Džordž je uzeo gutljaj vina. „Bili može biti odsutna tri ili trideset minuta.
Rekla nam je da ne čekamo.”
Ledi Manston nije delovala ubeđeno, ali svaki dalji prigovor bio je presečen
kada je lord Manston, koji je takođe podigao kiflu rekao: „Ja umirem od gladi.
Kažem da jedemo. Bili će razumeti.”
I tako je poslužena supa.
Supa sa ostrigama, Endruova omiljena i jedva je obuzdao poriv da uzme celu
posudu i sve iskapi.
„Ovo je veoma ukusno”, rekla je ledi Bridžerton ledi Manston. „Da li je ovo
neki novi recept?”
„Ne verujem. Možda ima za nijansu više soli, ali sem toga...”
Endru nije na to obraćao pažnju dok je uživao u svakoj kašici supe. Kada je
pojeo i poslednju kap, zatvorio je oči od užitka i uzdahnuo.

~ 221 ~
 „Izvinite što kasnimo”, začula se Bili. „Tako mi je drago da nas niste čekali.”
Endru je čuo kako se sve stolice pomeraju dok su džentlmeni ustajali. Otvorio
je oči bacivši pogled dole kako bi uhvatio salvetu sa krila dok je ustajao. Ipak je
jedna dama ulazila u prostoriju.
A zatim se činilo da se vreme usporilo. Bili je brzo ušla u prostoriju govoreći
nešto preko ramena još jednoj ženi, koja je gledala dole i nešto petljala oko svoje
haljine.
A kada se pomerila, kada joj je svetlost obasjala kosu...
Kada je disala...
Znao je.
Bila je to Popi.
To nije imalo smisla, ali opet - naravno da je imalo smisla. Ovo su bili njeni
rođaci. I ukoliko je Popi takođe poslata brodom do Kenta umesto Dorseta...
Ipak, to nije uticalo na to zašto... Ona je bila tu.
U glavi je skoro pomislio da skoči preko stola samo da bi došao brže do nje.
Međutim, ona nije videla njega, ili je on tako mislio. Činilo se da proučava
cvetni aranžman u najdaljem uglu sobe.
Svakako nije gledala nigde blizu stola.
Čak i kada je prilazila stolu, nije gledala nigde blizu stola.
Ona zna da je on tu.
Endru je odjednom bio ispunjen razarajućim, ubitačnim osećanjima -
olakšanjem, ushićenjem i nečim čega su se svi muškarci bojali: ženskim besom.
Zurio je nju kao izgladneli čovek, ogroman glupi osmeh borio se neophodnim
blagim i pribranim držanjem koje su maniri nalagali.
Imao je osećaj da je ogromni, glupavi osmeh pobeđivao.
Ipak, ona neće moći da ga izbegava čitave večeri. Bila su samo dva slobodna
mesta za stolom: jedno sa njegove leve strane i jedno tačno prekoputa njega. A
bio je prilično siguran da je Bili planirala da sedne prekoputa.
„Popi i ja smo zaključile da je seri toliko ukusan da smo morale da ga
prolijemo i na našu odeću.” Mahnula je rukom prema stomaku kao da kaže:
Baš ovako.
„Da li će mi biti oprošteno ukoliko to isto ne budem učinila?”, izazivala je
Džordžana i svi su se na to nasmejali.
Sem Popi, koja je žestoko zurila u tačku na zidu iza Bili.
I Endrua, koji nije mogao da prestane da zuri u Popi.
I Nikolasa, koga je Endru odjednom primetio kako posmatra Popi sa dosta
zainteresovanosti.
To će morati da bude isečeno u korenu. Ne bi bilo dobro da njegov brat
očijuka sa njegovom ženom.
~ 222 ~
 Zato što, oh da, on će se venčati sa ovom ženom. Ova sjajna, hrabra, pametna
i prelepa žena, biće njegova supruga.
Mada će prvo morati da ga pogleda.
Zapravo, prvo su morali zvanično da se upoznaju.
„Popi”, rekla je Bili, zastajući kod Nikolasove stolice, „mogu li da ti
predstavim Džordžovog najmlađeg brata gospodina Nikolasa Roksbija? On
je nedavno diplomirao na Kembridžu. Nikolase, ovo je gospođica Popi Bridžerton
iz Somerseta. Moja rođaka.”
Nikolas je uzeo Popinu ruku i okrznuo je usnama.
Endru je stezao zube. Okreni se ka meni, dođavola! Ka meni!
„A ovo je”, rekla je Bili, „još jedan Džordžov brat, kapetan Endru Roksbi.
Upravo se danas vratio sa plovidbe. Iz...” Bili je naborala čelo. „Španije?”
„Portugalije”, rekao je Endru, ni u jednom trenutku ne skidajući oči sa
Popinog lica.
„Portugalije. Da, naravno. Tamo mora da je predivno u ovo doba godine.”
„Jeste”, rekao je Endru.
Najzad, Popi je podigla pogled.
„Gospođice Bridžerton”, promrmljao je. Pritisnuo je svoje usne na njemu
ruku i držao ju je duže nego što su to nalagali maniri.
Plitko je disala; to je video. Ipak, nije mogao da vidi šta joj je u očima.
Bes?
Čežnja?
Oba?
„Kapetane”, tiho je rekla.
„Endru”, insistirao je kada joj je pustio ruku.
„Endru”, rekla je ne mogavši odvojiti svoj pogled od njegovog.
„Endru!”, uzviknula je njegova majka.
Zato što je bilo isuviše rano da on traži od dame da koristi njegovo ime. Svi
su to znali.
„Molim te, dozvoli gospođici Bridžerton da zauzme svoje mesto”, dodala je
njegova majka. Ton joj je bio ispitivački blag, što je jasno ukazivalo da ona ima
mnogo pitanja.
Nije ga bilo briga. Popi je sela tačno pored njega. Svet je postao zaista divno
mesto.
„Skoro da ste propustili supu, gospođice Bridžerton”, rekao je Nikolas.
„Ja...” Glas joj je napukao. Bilo je očigledno da je uznemirena. Endru je
izgubio bitku da potisne osmeh. Međutim, tada je podigao pogled i video je kako
ledi Bridžerton veoma pažljivo posmatra Popi, a kako njegova majka još
pažljivije gleda njega.
~ 223 ~
 Oh, da, biće pitanja!
„Veoma je dobra”, rekao je Nikolas neobično pogledavši sve za stolom. On,
očigledno, nije znao šta da uradi po pitanju te čudne atmosfere. „Supa sa
ostrigama.”
Ispred Popi postavljen je tanjir supe. Zurila je u nju kao da će ukoliko odatle
skrene pogled, biti uništena.
„Ja mnogo volim tu supu”, rekao joj je Endru.
Video je da je progutala knedlu. Ipak, i dalje je zurila u svoj tanjir.
Spustio je pogled na njeno lice, želeći da ga pogleda dok je govorio: „Ja je
zaista, iskreno, volim.”
„Endru”, opomenula ga je Bili, koja je sedela prekoputa njega, „nije imala
priliku ni da je proba.”
Popi se nije pomerila. Mogao je da vidi napetost u njenim ramenima. Sada su
je svi već posmatrali, a on je znao da nije trebalo da je stavi u centar pažnje, ali
nije znao šta drugo da uradi.
Polako je podigla svoju kašiku i zaronila je u supu od ostriga.
„Da li vam se dopada?”, pitao je Nikolas, kada je uzela veoma mali gutljaj.
Klimnula je glavom, bio je to veoma maleni, odsečni pokret. „Veoma je
dobra. Hvala.”
Endru više nije mogao da se uzdrži. Pružio je ruku ispod stola i uhvatio je za
ruku.
Nije je izvukla.
Tiho je pitao: „Da li mislite da biste želeli još?”
Činilo se da joj se vrat ukrutio, kao da je koristila i najmanji delić volje kako
bi ostala pribrana. A zatim se činilo kao da je pukla. Stolica joj se zateturala
unazad kad je iščupala svoju ruku iz njegove.
„Ja zaista, zaista volim ovu supu”, uzviknula je. „Ali je takođe i toliko
mrzim.”
Popi nije imala predstavu gde ide. Nikada ranije nije bila u Krejk kući, ali zar
nisu sve te velike kuće bile nekako iste? Biće tu dug red soba za prijem, a ukoliko
nastavi da trči kroz njih, završiće...
Negde.
Nije čak ni znala zašto je trčala. Znala je samo da nije mogla da ostane u toj
trpezariji ni trenutak duže, dok su je svi posmatrali i dok je Endru govorio koliko
voli supu, a oboje su znali da ne govori o supi i sve to bilo je previše.
On je bio živ.
On je bio živ i - dođavola - on je bio Roksbi. Kako je to mogao da sakrije od
nje?
A sada - a sada...

~ 224 ~
 Zar mu nije upravo rekla da ga voli?
Zar to nije upravo uradila pred svojom i njegovom porodicom?
Ili se to desilo, ili će uskoro ceo Kent okrug misliti da je ona potpuno luda,
što je, takođe, bilo moguće.
Da razmislimo: trčala je naslepo kroz kuću grofa od Manstona, nije videla
ništa od reke suza koja joj je tekla niz lice i jadikovala je zbog nečeg u vezi sa
supom.
Nikada više neće jesti supu, nikada.
Zašla je iza nekog ćoška u nešto što je izgledalo kao mali salon i zastala je
kratko da dođe do daha. Kiša je još uvek padala, sada dosta jako, udarajući snažno
o prozore.
Udarala je bučno o celu kuću. Zevs ili Tor ili koji god da je bog bio glavni
ovog užasnog dana, mrzeo ju je.
„Popi!”
Poskočila je. Bio je to Endru.
„Popi!” urlao je.
Mahnito je pogledala po sobi. Nije bila spremna da ga vidi.
„Popi!”
Približavao se. Čula je teturanje, zatim zvuk lomljave, nakon čega se začulo:
„Prokletstvo!”
Skoro je počela da se smeje. Možda se i jeste malo osmehnula.
Ipak, još uvek je plakala.
„Pop...”
Munja se prolomila nebom i na delić sekunde osvetlila celu sobu. Tamo su
bila vrata!
Popi je potrčala ka njima, trzajući se kada se grom prolomio nebom. Blagi
bože, to je bilo glasno.
„Tu si”, zarežao je Endru sa vrata naspram nje. „Isuse bože, Popi, hoćeš li
stati?”
Zastala je držeći ruku na bravi. „Da li ti to šepaš?”
„Mislim da sam razbio omiljenu vazu moje majke.”
Progutala je pljuvačku. „Dakle, to nije zbog... Portugalije?”
„Ne, to mi je od jurenja za tobom po mraku. Šta si, dođavola, mislila?”
„Mislila sam da si mrtav!” viknula je.
Pogledao ju je. „Nisam.”
„Pa, to sada vidim.”
Stajali su tako još nekoliko trenutaka, posmatrajući jedno drugo sa različitih
delova sobe. Ne oprezno, već... brižno.

~ 225 ~
 „Kako si se oslobodio?”, pitala je. Imala je toliko pitanja, ali ovo se činilo
najvažnijim.
„To je sredio gospodin Volpol. Trebalo je skoro dve nedelje. A onda mi je
bilo potrebno još nekoliko dana da završim poslove u Lisabonu.”
„Senjor Farias?”
„On je dobro. Ćerka mu se porodila. Dobila je dečaka.”
„Oh, to je divno! Mora da je veoma srećan.”
Endru je klimnuo glavom, ali ju je sve vreme gledao podsećajući je da imaju
da razgovaraju i o drugim stvarima.
„Šta su svi rekli?”, pitala je. „U trpezariji.”
„Pa... mislim da su shvatili da se poznajemo.”
Užasnuti smeh otrgao joj se iz grla. Pogledala je ka vratima - ona kroz koja
su i ona i Endru prošli. „Da li dolaze za nama?”
„Još uvek ne”, rekao je. „Džordž će se pobrinuti za to.”
„Džordž?”
Endru je slegnuo ramenima. „Klimnuo je glavom kada sam ga pogledao i
rekao njegovo ime, dok sam izlazio iz sobe. Mislim da zna šta sam hteo
da kažem.”
„Braća”, rekla je klimajući glavom.
Još jedna munja zaparala je nebo i Popi je zagrlila sebe zbog groma. „Strina
će me ubiti”, rekla je.
„Neće.” Endru je sačekao da prođe grom. „Ali će imati pitanja.”
„Pitanja?” Osetila je još jedan histerični nalet smeha u sebi. „Oh, dragi bože!”
„Popi.”
Šta će reći svojoj porodici? Šta će on reći svojoj?
„Popi.”
Pogledala ga je.
„Krenuću ka tebi”, rekao je.
Otvorila je usne. Nije bila sigurna zašto joj to tako eksplicitno govori. Niti
zašto ju je to činilo toliko nervoznom.
„Zato što”, rekao je, kada je za pola smanjio razdaljinu između njih, „ukoliko
te ne poljubim sada, mislim... da... ću možda...”
„Umreti?” prošaputala je.
Svečano je klimnuo glavom, a zatim joj je lice obuhvatio rukama i poljubio
je. Poljubio ju je tako dugo i jako da je zaboravila sve, čak i gromove i munje koji
su se smenjivali oko njih. Ljubio ju je dok oboje nisu ostali bez daha - doslovno -
i dok se nisu razdvojili dahćući kao da nisu znali šta im je više potrebno - vazduh
ili jedno drugom.

~ 226 ~
 „Volim te, ti glupi čoveče”, mumlala je dok je rukama sa lica brisala suze,
znoj i sam bog zna šta još.
Zurio je u nju potpuno zbunjen. „Šta si rekla?”
„Rekla sam volim te, ti glupi čoveče, ali sada sam tako... prokleto... ljuta?
„Na mene?”
„Na sve.”
„Ali najviše na mene?”
„Na...” Šta? Usta su joj se otvorila. „Da li želiš da bude najviše na tebe?”
„Ja samo pokušavam da shvatim protiv čega se borim.”
Sumnjičavo ga je pogledala. „Šta hoćeš da kažeš?”
Pružio je ruku i uzeo njenu, dok su im se prsti jedan po jedan uplitali. „Zaista
si rekla da me voliš.”
„I protiv svog zdravog razuma, uveravam te.” Međutim, kada je pogledala
njihove ruke, shvatila je kako ne želi da je on pusti. Ona nije želela da ih pusti.
I naravno, on je pojačao svoj stisak. „Govoriš da je to protiv tvog zdravog
razuma? Ili je to bilo zaljubljivanje?”
„I jedno i drugo. Ne znam. Ja više ništa ne znam. Samo... Mislila sam da si
mrtav”
„Znam”, ozbiljno je rekao. „Žao mi je.”
„Ne znaš kakav je to osećaj.”
„Znam”, rekao je. „Pomalo. Nisam znao da li si ti bezbedno došla do
gospodina Volpola sve dok me nisu spasli dve nedelje kasnije.”
Popi se smirila. Nikada joj nije palo na pamet da je i on možda prolazio kroz
isto mučenje kao i ona. „Žao mi je”, prošaputala je. „Oh, moj bože, tako sam
sebična.”
„Ne”, rekao je, a glas mu je malo zadrhtao kad je prineo njenu ruku ustima da
je poljubi. „Ne. Nisi. Znao sam da si na bezbednom čim sam razgovarao sa
Volpolom. Krenuo sam da te nađem. Trebalo je ujutru da krenem. Mislio sam da
si u Dorsetu. Ili možda u Somersetu.”
„Ne, bila sam ovde”, rekla je iako je to bilo očigledno.
Klimnuo je glavom i oči su mu zasijale kada je rekao: „Volim te, Popi.”
Obrisala je nos nadlanicom, ne baš elegantno. „Znam.”
Osmeh iznenađenja prešao mu je preko lica. „Znaš?”
„Mora da je tako, zar ne? Trčao si za mnom? Ovako se raspravljaš sa mnom?”
„Nisam imao problema da se svađam sa tobom i pre nego što sam se zaljubio.”
„Pa, to si ti”, promrmljala je. „Veoma si sklon raspravi.”
Oslonio je svoje čelo o njeno. „Popi Luiz Bridžerton, hoćeš li se udati za
mene?”

~ 227 ~
 Pokušala je da govori. Pokušala je da klimne glavom, ali činilo se da nema
nikakvu kontrolu nad sobom i u svakom slučaju, baš u tom trenutku čuli su
zvukove ljudi koji su dolazili ka njima.
Mnogo ljudi.
„Sačekaj”, rekao je Endru. „Nemoj odmah da odgovoriš. Dođi sa mnom.”
Bilo gde, pomislila je kada ju je uzeo za ruku. Bilo gde.

Nisu daleko odmakli. Čak je i Endru morao da prizna da ne može da bude

nimalo nepristojnosti kad su tu njegova majka, njegov otac, dvojica braće, dvoje
njenih rođaka i njena strina i stric, svi su došli za njima.
Kao što je Endru i predvideo, bilo je pitanja. Ispitivanje je trajalo više od dva
sata i na kraju, on i Popi su sve ispričali svojim porodicama.
Skoro sve.
Mada je Endru u početnom komešanju uspeo da povuče u stranu lorda
Bridžertona i da ga uveri da on zaista namerava da oženi Popi.
Ipak, nije želeo da se prosidba dogodi u prepunom salonu. Ili još gore, odmah
nakon ljutitog ispitivanja od strane njenih rođaka.
Složili su se da će joj Endru doći u posetu narednog jutra, ali kako se
ispostavilo, Bridžertonovi nisu mogli da odu te noći. Grmljavina je podivljala i
nije bilo moguće da bezbedno stignu kući.
Zbog čega je Endru stajao ispred Popine spavaće sobe nekoliko sati posle
ponoći.
Nije mogao da spava. A pretpostavljao je da nije mogla ni ona.
Vrata su se otvorila pre nego što je pokucao.
„Čula sam te napolju”, prošaputala je.
„Nemoguće.” Kretao se veoma tiho, potpuno svestan da nije samo njena
spavaća soba bila na ovom spratu.
„Možda sam te osluškivala”, priznala je.
Osmehnuo se dok je ulazio unutra. „Veoma si snalažljiva.”
Nosila je belu spavaćicu - čiju, nije znao - a kosa joj je bila upletena u
pletenicu za spavanje.
Pružio je ruku da joj dodirne kraj.
„Da li ćeš da me povučeš za kosu?”, promrmljala je.
„Možda.” Malo ju je povukao tek toliko da ona napravi polukorak. „Ili”, rekao
je, a glas mu je postajao hrapav od želje, „mogao bih konačno da dam sebi
oduška”
Pogledala je kraj svoje pletenice, a zatim njega, dok su joj oči veselo svetlele.

~ 228 ~
 Počeo je polako da razdvaja tri dela, uživajući u svilenim pramenovima koji
su mu se obmotavali oko prstiju sve dok joj čitava kosa celom dužinom nije pala
niz leđa.
Bila je tako lepa. Sve vreme dok je bio u Lisabonu, u toj sobi koju je i bog
zaboravio, čekajući na spas, mislio je o njoj. Zatvorio je oči i zamišljao njeno lice
- njen vragolasti osmeh, način na koji su joj oči bile potpuno zelene pre nego što
bi sunce zašlo.
Ipak, njegova mašta nije bila ništa u poređenju sa stvarnošću.
„Volim te”, rekao je. „Toliko te volim.”
„I ja tebe volim”, prošaputala je dok joj je srce to pevalo u sebi.
Ljubili su se i smejali, a kiša je jako udarala u prozore. Činilo se da se to
nekako uklapalo, ali ne zato što je bila oluja.
Već zato što su ovde, u ovoj sobi, bili na toplom i sigurnom.
I zajedno.
„Imam jedno pitanje”, rekao je nakon što ju je srušio na krevet.
„Oh?”
„Da li se možemo složiti da sam te potpuno uništio?”
„Ne znam da li bih ja to nazvala uništenjem”, rekla je sa lažnom
zamišljenošću. „To navodi na činjenicu da sam zabrinuta oko ishoda.”
Zavrteo je dlan u vazduhu, kao da je sve moguće. „U svakom slučaju...”
„Da ne ističemo previše, ali jedini ljudi koji imaju ideju da se možda nešto
nepristojno desilo su tvoja i moja porodica. Naravno da oni neće pokrenuti ni
najmanju glasinu.”
„Tačno, ali ne smemo zaboraviti gospodina Volpola.”
„Hmmm. On je problem.”
„Ogroman problem.”
„A opet”, rekla je očigledno uživajući u ovom razgovoru, „on je dosadan oko
nacionalne bezbednosti. Ne verujem da će ikada priznati da me je upoznao.”
„Znači, ne želiš da ga pozoveš na venčanje.”
„Venčanje?” Prepredeno ga je pogledala.”
„Ne sećam se da sam prihvatila prosidbu.”
Nagnuo se ka njoj. Lukavo. „Zaista sam te uništio.”
„Verujem da smo još uvek raspravljali o tome.”
„To je rešeno”, rekao je čvrsto. „Važnije od toga, moramo da odlučimo, šta
ćemo sada.”
„Sada?”
Gricnuo joj je donju usnu. „Ja veoma želim da vodim ljubav sa tobom.”
„Stvarno?” Glas joj je malo zaškripao.

~ 229 ~
 Smatrao je da je to očaravajuće. „Stvarno.” potvrdio je. „I mada razumem da
nije baš po pravilima da na ovakav temeljan način prethodimo našim zavetima...”
„Temeljan način?”, ponovila je. Međutim, ona se osmehivala, svakako se
osmehivala.
„Kada budem vodio ljubav sa tobom”, rekao je, „nadam se da ću to raditi
veoma temeljno.”
Zagrizla je svoju donju usnu. Zbog toga je on želeo da ugrize nju.
Blagi bože, ona je pravila divljaka od njega.
Prišunjao joj se, osmehujući se dok se ona kikotala.
„Tiho”, prošaputao je. „Tvoj ugled...”
„Oh, mislim da je taj brod već otplovio.”
„Loša igra reči, gospođice Bridžerton. Veoma loša igra reči.”
„Vreme i plima ne čekaju nikoga.”
Povukao se unazad par centimetara. „Nisam siguran da je to važno.”
„Samo sam to uspela da smislim”, priznala je. „I znaš, nisi mi dozvolio da
odgovorim na tvoje pitanje.”
„Nisam?”
Odmahnula je glavom.
„A na koje pitanje?”
„Moraćete ponovo da ga postavite, kapetane.”
„Veoma dobro. Hoćeš li se...”
Poljubio joj je nos.
„Ti.”
Poljubio joj je levi obraz.
„Udati.”
Desni obraz.
„Za mene?”
Njena usta. Njena prelepa, savršena usta.
Ali samo lagani poljubac. Brz. Trebalo je da odgovori.
Osmehnula se i to je bilo veličanstveno. „Da”, rekla je. „Da, udaću se za tebe.”
Nije bio siguran da li postoje reči za takav trenutak, čak i za dvoje tako rečitih
kao što su oni bili, pa ju je umesto toga poljubio. Ljubio je njena usta obožavajući
je na sve načine o kojima je sanjao tokom proteklih nekoliko nedelja. Ljubio joj
je lice, vrat, savršeno udubljenje kod ključne kosti.
„Volim te, Popi Bridžerton”, mrmljao je. „Više nego što sam to mogao ikada
da zamislim. Više nego što sam to mogao da pojmim.”
Ne, pomislio je, više nego što to može da joj pokaže. Skinuo joj je spavaćicu
i svoje odelo. Po prvi put dodirivali su se golim telima.
~ 230 ~
 „Tako lepa”, šaputao je gledajući je dok su klečali jedno pred drugim. Želeo
je da je svuda poljubi, da oseli slanoću njene kože, kremastu srž među njenim
butinama. Želeo je da prelazi jezikom oko njenih čvrstih roze bradavica. To joj se
dopalo, sećao se, ali šta ako je malo gricne? Povuče?
„Lezi”, naredio je.
Pogledala ga je veselo i upitno.
Usnama je našao njeno uvo i strasno zarežao. „Imam planove za tebe.”
Osetio je kako joj je puls poskočio i počela je da se spušta. Kada je zadnjicom
dodirnula krevet, podigao joj je noge i ona je pala na leđa bez daha.
„Bila si suviše spora”, rekao je prepredeno. Nije ništa rekla samo ga je
posmatrala zaslepljena strašću dok su joj se grudi sa svakim dahom dizale i
spuštale.
„Ne znam odakle da počnem”, mrmljao je.
Oblizala je usne.
„Mada mislim...” Prstom joj je prelazio preko tela, od ramena do kuka.
„Počeću...” Pomerio se više ka njoj, a zatim malo niže. „Ovde.” Obe ruke stavio
joj je na kukove, a palčevima je pritiskao meku kožu na unutrašnjem delu butina.
Raširio ih je, a zatim spustio glavu za najintimniji mogući poljubac.
„Endru!”, rekla je dahćući.
Osmehnuo se dok je lizao. Voleo je da je ostavlja bez daha.
Imala je rajski ukus, kao slatko vino i oštar nektar, a on nije mogao da odoli
da ne gurne prst unutar nje, uživajući u načinu na koji se instinktivno skupljala
oko njega.
Bila je blizu. Mogao je da je prevede preko ivice samo jednim dodirom
zubima, ali bio je sebičan, kada dođe do te ivice želeo je da bude u njoj.
Zastenjala je od uznemirenosti kada se povukao, ali je usne brzo zamenio
svojim udom. Bio joj je na ulazu, telo mu je podrhtavalo od želje kada je obavila
noge oko njega. „Da li želiš da stanem?”, prošaputao je.
Pogledi su im se sreli.
„Nikada”, rekla je.
I tako se gurnuo unutra, nalazeći dom u njenoj toplini, čudeći se kako je
mogao da živi dvadeset devet godina na zemlji, a da nije vodio ljubav sa ovom
ženom. Uhvatio je ritam, dovodeći se svakim pokretom bliže ivici, ali se
uzdržavao protiv sebe čekajući njen vrhunac.
„Endru”, dahtala je dok se izvijala pod njim.
Nagnuo se ka njoj i jezikom joj prešao preko grudi.
Zacvilela je. Zastenjala.
Prešao je na drugu, ovog puta je šišajući.
Ispustila je mali krik, visok, ali tih i njeno telo se steglo pod njim.

~ 231 ~
 Oko njega.
To ga je još više rastopilo. Gurnuo se napred, a onda još jednom. I tada je
eksplodirao u njoj, gubeći se u njenom mirisu, njenoj suštini.
U njoj! Izgubio se u njoj, ali je nekako u tom trenutku, našao svoj dom.
Nekoliko minuta kasnije, kada je konačno došao do daha i ležao na leđima
pored nje, rukom je tražio između njihovih tela kako bi našao njenu ruku.
„Video sam zvezde”, rekao je još uvek zapanjen.
Čuo ju je kako se osmehuje. „Unutar kapaka?”
„Mislim da sam ih video unutar tvojih kapaka.”
Smejala se i krevet se tresao.
A zatim su, mnogo ranije nego što je to mogao da predvidi, ponovo zatresli
krevet.

~ 232 ~
 Epilog

Devet meseci kasnije

Endru je mislio da želi devojčicu, ali dok je držao svog tek rođenog sina u
rukama, mogao je samo da misli kako je ovo neverovatno, čudotvorno
biće savršeno na svaki mogući način.
Biće još dosta vremena za još beba.
„Deset prstiju na rukama”, rekao je Popi, koja se odmarala sklopljenih očiju
na njihovom krevetu. „Deset prstiju na nogama.”
„Brojao si?”, promrmljala je.
„Ti nisi?”
Otvorila je jedno oko. „Bila sam zauzeta.”
Zakikotao se dok je dodirivao maleni nos svog sina. „Tvoja majka je veoma
umorna.”
„Mislim da liči na tebe”, rekla je Popi.
„Pa... svakako je lep.”
Prevrnula je očima. Čak i dok su joj bile zatvorene oči video je da je njima
prevrnula.
Endru je pogledao bebu. „Veoma je pametan.”
„Naravno da jeste.”
Pogledao ju je. „Otvori oči, Pops.”
Učinila je to izgledajući iznenađeno zbog tog nadimka. Nije ga nikada koristio
- nijednom.
„Mislim da bi trebalo da ga nazovemo Rodžer”, rekao je.
Popi su oči postale veće i vlažne, a usne su joj se zatresle pre nego što je rekla.
„Mislim da je to odlična ideja.”
„Rodžer Vilijam”, rekao je Endru.
„Vilijani?”
„Biliju bi se to dopalo, zar ne?”
Popi se široko osmehnula. Bili je došao da živi u Krejk pre nekoliko meseci.
Našli su mu posao u štali, mada se podrazumevalo da će imati slobodno vreme za
školu. Bio je dobar, samo se glavni konjušar žalio da sada tu ima suviše mačaka.

~ 233 ~
 Endru i Popi su takođe živeli u Krejku, mada ne zadugo. Kuća o kojoj je Endru
razmišljao toliko godina, postala je skoro stvarnost. Za mesec dana, možda dva,
oni će moći da se usele u nju. U njoj se nalazio veliki, osvetljeni deo za decu i
biblioteka, koja je čekala da se napuni knjigama, čak i mali staklenik, gde je Endru
planirao da gaji neke biljke čija je semena sakupio tokom brojnih putovanja.
„Moraću da te iznesem napolje kada bude toplije”, rekao je Endru Rodžeru
dok je hodao sa njim po sobi. „Pokazaću ti zvezde.”
„Neće izgledati isto kao sa Infinitija”, tiho je rekla Popi.
„Znam. lzvešćemo to.” Pogledao ju je preko ramena. „Reći ću mu kako su
stari bogovi izgradili brod tako veliki i jak da je jarbol pocepao nebo i zvezde su
se, kao dijamanti, rasule po njemu.”
Zbog toga je dobio njen osmeh. „Oh, to ćeš mu reći, zar ne?”
„To je najbolje objašnjenje koje sam ikada čuo.”
Došao je do kreveta i stavio Rodžera majci u ruke pre nego što se ispružio
pored oboje. „Svakako najromantičnije.”
Popi se osmehnula i on se osmehnuo i mada su mu brojne žene rekle da se
novorođenče ne smeje, želeo je da misli da se i Rodžer osmehnuo.
„Da li misliš da ćemo ikada ponovo videti Infiniti?”, pitala je Popi.
„Verovatno ne. Ali možda neki drugi brod hoćemo.”
Pogledala ga je. „Da li se osećaš nemirno?”
„Ne.” Nije čak ni morao da razmišlja o tome. „Sve što želim je ovde.” Nežno
ga je gurnula laktom. „To je isuviše spreman odgovor i ti to znaš.”
„Povlačim sve što sam ikada rekao da si romantična”, rekao je. „Čak i onaj
deo o zvezdama.”
Pogledala ga je kao da kaže: Čekam.
„Otkrio sam”, zamišljeno je rekao, „da bih radije da gradim stvari.”
„Našu novu kuću?”
Pogledao je Rodžera. „I našu porodicu.”
Popi se osmehnula i ona i beba su utonuli u san. Endru je sedeo dugo pored
njih čudeći se svojoj sreći. Sve što mu je bilo potrebno, bilo je baš tu.
„To nije bio suviše spreman odgovor”, promrmljao je. Zatim je čekao; nije
mogao da veruje da će njegova žene propustiti čak i u snu da kaže: „Da, jeste.”
Međutim, nije i on je sišao sa kreveta, došao do francuskih vrata koja su vodila
ka malom Julijinom balkonu. Bilo je blizu ponoći i možda je bilo malo prehladno
da bude u čarapama napolju, ali je Endru imao neobičnu želju da izađe u tamnu
noć.
Bilo je oblačno, nije se videla ni jedna jedina zvezda. Sve dok...
Zaškiljio je prema nebu. Bio je jedan delić mnogo tamniji od okoline. Mora
da je vetar napravio rupu među oblacima.

~ 234 ~
 „En garde”7 promrmljao je i svojim zamišljenim mačem nadmetao se sa
nebom. Smejao se dok se pomerao napred ciljajući pravo ka tom jednom mestu.
A tada...
Zastao je. Da li je to bila zvezda?
Veselo je zasijala i Endru je u nju zurio u čudu, njoj se pridružila još jedna,
zatim još jedna; ukupno tri zvezde, ali mu je prva, zaključio je, bila omiljena. Ona
je bila borac.
Nije mu zapravo bila potrebna srećna zvezda.
Ali možda...
Bacio je pogled kroz prozor gde su Popi i Rodžer mirno dremali na krevetu.
Možda ju je sve vreme imao...

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

7
Izraz u mačevanju, prim. prev.

~ 235 ~