1

2
 Naslov originala:
Mary Balogh
Then Comes Seduction
(Huxtable Quintet)

Meri Balog

Prevela:
Milica Popić

BDR MEDIA d.o.o.

2022.

3
 Prvo poglavlje

Džasper Finli, baron Montford, imao je dvadeset i pet godina. Danas je bio
njegov rođendan. Olabavio je kaiš na svom ogrtaču, dok je drugom rukom
pridržavao polupraznu čašu na naslonu stolice u kojoj je sedeo. Tačnije, juče mu
je bio rođendan. Setio se da je sat u biblioteci njegove kuće u Londonu oduvek
kasnio četiri minuta, a sada je bilo četiri i dvadeset ujutru.
Namršteno je pogledao u sat, setivši se da bi trebalo da ga namesti.
Zašto bi sat kasnio za svetom čitava četiri minuta? Nije bilo logično.
Međutim, kada bi popravio sat, to bi ga izuzetno zbunilo, budući da nikada ne bi
bio siguran da li je zakasnio ili stigao četiri minuta ranije. Osim toga, to bi
uznemirilo i njegove sluge i izazvalo opštu pometnju u kuhinji.
Zaključio je da je bolje da ništa ne dira.
Pošto je uspešno rešio taj problem, odlučio je da se posveti sebi. Trebalo je
da bude u krevetu još pre sat ili dva. A možda čak i tri. Trebalo je da dođe pravo
kući nakon što je napustio bal ledi Haunslou. Ali tada bi ostao sam nakon svog
rođendana, a to bi bilo izuzetno patetično. Dakle, trebalo je da se vrati kući nakon
što je napustio klub Vajt pre sat vremena. Upravo je to i učinio, pošto je bio u
svojoj biblioteci, u dobro poznatoj kući. Međutim, nije mogao da ode u krevet jer
je sa sobom poveo i grupu mladića, kako bi proslavili njegov rođendan koji je već
prošao.
Pošto mu je alkohol zamaglio sećanje, pokušavao je da se seti da li ih je
pozvao. Bilo bi užasno nepristojno od njih da su došli bez poziva. Shvatio je da
će morati da ih pita.
„Pitam se da li je bilo ko od vas bio pozvan ovde”, rekao je polako, trudeći se
da jasno izgovori sve reči.
Svi su držali čaše, zavaljeni u stolice, osim Čarlija Filda, koji je bio naslonjen
na kamin i vrteo čašu sa pićem sa zadivljujućom veštinom - nije prolio ni kap
dragocene tečnosti.
„Da li smo...?”, upitao je Čarli namršteno. Činilo se da je uvređen. „Dođavola,
Monti, praktično si nas dovukao ovde!”
„Svi smo želeli da se vratimo kući i lepo se naspavamo. Ali ti si insistirao da
ti se pridružimo jer je noć tek počela i jer, kako si rekao, čovek samo jednom puni
dvadeset pet”, složio se ser Ajzak Kerbi.

4
 „Ali to nisu neke ozbiljne godine. Sačekaj da napuniš trideset. Tada će ti za
petama biti svi mogući rođaci i opominjati te da je vreme da izvršiš svoju dužnost,
oženiš se i dobiješ decu”, ubacio se vikont Maderhem.
Džasper je masirao slepoočnice kažiprstom i srednjim prstom slobodne ruke.
„Bože sačuvaj!”, rekao je.
„Bog ti neće pomoći, Monti”, uverio ga je vikont. Imao je trideset jednu
godinu i bio je u braku godinu dana. Dobio je sina pre mesec dana. „Rođaci svaki
put pobede. Zaista su naporni!”
„Dosta je bilo crnih misli. Popij još jedno piće i razvedri se!”, predložio je ser
Ajzak, ulažući nadljudske napore da pomeri usne koje su delovale kao da su
paralizovane.
„Slobodno se poslužite”, rekao je Džasper, pokazavši rukom prema kredencu
sa impresivnim nizom flaša i dekantera od kojih je većina bila prazna.
Pretpostavio je da su svi bili puni kada su stigli ovde. „Ja ne mogu da ustanem.
Nešto se dogodilo mojim nogama. Ne mogu da se pomerim.”
„Potrebno ti je nešto što će te razveseliti”, predložio je Čarli. „Neki novi
poduhvat. Ili neko iznnn...”
„Kakve su to reči? Da li je reč o nekom novom klađenju?”
„Klađenju? Misliš izazovu?” upitao je Džasper, odmah se razveselivši.
„Opkladi?”, zbunjeno je dodao.
„Dođavola!”, procedio je Čarli, podigavši ruku kako bi se uhvatio za ivicu
kamina na koji je bio naslonjen. „Moraš da pozoveš arhitektu, da pogleda ovaj
sprat, Monti. Ne bi trebalo ovoliko da se ljulja. Veoma je opasno!”
„Sedi, Čarli. Toliko si pijan da ne možeš da stojiš. Zavrti mi se u glavi kad
god te pogledam”, savetovao je ser Ajzak.
„Ja sam pijan?”, iznenađeno je upitao Čarli. „Drago mi je zbog toga. Mislio
sam da je pod.” Pažljivo se zaputio ka najbližoj stolici i sa olakšanjem utonuo u
nju. „Dakle, šta imamo za Montija ovoga puta? Trku?”
„Pobedio sam u Brajtonu pre samo dve nedelje, Čarli, i vratio se pedeset osam
minuta pre dogovorenog vremena”, podsetio ga je Džasper. „Ovoga puta bi
trebalo da smisliš nešto drugačije. Nešto novo!”
„Razlog za opijanje?”, predložio je Maderhem.
„Prošlog vikenda sam pobedio Velbija i završio ispod stola”, opet ih je
podsetio Džasper. „A u gradu ne postoji niko ko može da popije više od Velbija.
Barem nije postojao. Gospode, toliko me boli glava da imam utisak da će da
eksplodira. Čini mi se da moj vrat neće izdržati njenu težinu. Da li vam se čini da
je duplo veća od normalne glave?”
„Preterao si s pićem, Monti. Ujutru će biti još gore. Neću ni da pominjem moj
stomak”, objasnio je Čarli.
„Sada je jutro. Trebalo bi da smo u krevetu”, sumorno je primetio Džasper.

5
 „Zar zajedno, Monti?! Biće to užasan skandal!”, rekao je ser Ajzak.
Njegov žalosni pokušaj humora bio je nagrađen glasnim smehom, a zatim
bolnim grimasama na licima njegovih prijatelja.
„Agata Strejndžlav”, rekao je Hal Blekstoun, probudivši se iz polusna u
dubokoj kožnoj stolici kako bi prvi put nakon pola sata doprineo razgovoru.
„Šta je sa njom, Hale?”, tiho je upitao ser Ajzak.
Agata Strejndžlav je plesala u operi. Imala je raskošne plave kovrdže, pune
usne koje su podsećale na ružine pupoljke, duge noge i figuru sa oblinama
raspoređenim na pravim mestima. Primetili su je kada se pre nekoliko meseci prvi
put pojavila na sceni. Bila je veoma škrta prema muškarcima koji bi je posle
svakog nastupa čekali ispred garderobe, moleći za mrvicu njene pažnje.
„Neka je Monti odvede u krevet. Za najviše nedelju dana”, predložio je Hal.
Nastupila je kratka tišina.
„Učinio je to druge nedelje nakon njenog dolaska u grad”, objasnio je ser
Ajzak polako, kao da razgovara sa idiotom. „Zar si zaboravio, Hale? To je ušlo u
knjigu klađenja kod Vajta u ponedeljak uveče. Rok je takođe bio nedelju dana, a
Monti je ispunio opkladu već u utorak, pa u sredu, dok je nije potpuno izmorio.”
„Dođavola, zaboravio sam na to! Verovatno sam pijan. Trebalo je da nas
pošalješ kući još pre sat vremena, Monti”, iznenađeno je rekao Hal.
„Ne sećam se ni da sam vas pozvao. London je posebno dosadan ove godine.
Čini mi se da više nema zanimljivih ili originalnih izazova”, primetio je Džasper.
Ispunio je sve izazove, a imao je tek dvadeset pet godina.
Neko je tokom proleća rekao da će lord Monliord, ukoliko nastavi da zavodi
devojke, uskoro zavesti svaku devojku, kako u svom, tako i u susednim okruzima.
Nadao se da nije stigao do kraja. Život ne bi bio vredan življenja.
„Šta kažeš na čednu ženu?”, predložio je Čarli, odlučivši da rizikuje i približi
se kredencu kako bi napunio čašu.
„Šta želiš da uradim? Zvuči užasno dosadno”, kazao je Džasper, spustivši
praznu čašu na sto pored sebe. Shvatio je da je trebalo da prestane da pije još dok
su bili kod Vajta.
„Zavedi je”, rekao je Čarli.
Hal se ponovo probudio iz svog polusna. „Koju ženu?”
„Najčedniju koje možemo da se setimo. Mladu i ljupku devicu, koja se
nedavno pojavila u društvu sa besprekornom reputacijom”, nastavio je Čarli, kada
je ponovo utonuo u svoju stolicu.
Iako su sve oči bile uprte u njega, Hal nije mogao da se seti šta je želeo da
kaže. Bio je potpuno budan.
Maderhem se nasmejao. „To bi bilo nešto sasvim drugačije, Monti. Nova
zvezda u tvojoj slavnoj razvratničkoj karijeri.” Podigao je čašu kako bi nazdravio
svom prijatelju.
6
 „Siguran sam da on to nikada ne bi uradio”, odlučno se pobunio ser Ajzak,
nakon što se uspravio u svojoj stolici i odložio čašu. „Čak i Monti zna za
ograničenja. Uveren sam da nikada ne bi zaveo nedužnu devojku ni pod kakvim
uslovima, iako trenutno ne mogu da se setim nijednog, jer je moj mozak u
suprotnosti sa mojim jezikom. Osim toga, verovatno mu ne bi uspelo, čak ni kada
bi pokušao.”
Nije trebalo to da kaže.
Zavođenje nevine devojke bilo je nešto o čemu nijedan pristojan mladić nije
razmišljao, pa čak ni oni koji su važili za najozloglašenije zavodnike u društvu.
Postojala su ograničenja po pitanju opklada, premda su granice varirale u
zavisnosti od toga da li je čovek trezan ili pijan. Džasper nije bio trezan, a neko je
upravo sugerisao da postoji nešto što ne može da postigne, čak i kada bi pokušao.
„Odaberite devojku”, rekao je.
„Bravo, Monti!”
„Svaka čast, momče!”
Prijatelji su ohrabrili njegovu odluku.
Naveli su imena skoro svih mladih dama koje su te godine debitovale u
sezoni. Premda je lista bila dugačka, gotovo sve mlade dame bile su eliminisane
iz nekog razloga. Međutim, nije Džasper bio taj koji ih je eliminisao. Gospođica
Bota je bila Ajzakova rođaka, a ledi Ana Mari Rouč verenica rođaka Hala
Blekstouna. Gospođica Hendi je imala fleke, zbog čega nije spadala u kategoriju
lepih devojaka.
A onda su predložili Ketrin Hakstabl.
„Rođaku Kona Hakstabla?”, upitao je ser Ajzak. „Bolje ne. Da je i on ovde,
zabranio bi nam da joj se približimo. Ne bi mu se dopala ta ideja.”
„Ne bi mario za to”, umešao se Maderhem. „Svi znamo, iz očiglednih razloga,
da Kona ne interesuju njegovi rođaci. Da se nije rodio kao vanbračno dete, sada
bi on bio grof od Mertona umesto mladića kojem je pripala ta titula.”
„Gospođica Ketrin Hakstabl je Mertonova sestra”, dodao je, kao da njegovi
prijatelji ne znaju.
„Ionako je previše stara”, odlučno je rekao Hal. „Sigurno ima više od dvadeset
godina.”
„Ali sigurno je nevina, Hale. Njen brat je potpuno neočekivano nasledio
titulu. Koliko sam čuo, porodica je živela u maloj kolibi u nekom zabačenom selu
za koje niko nije ni čuo. Preko noći je postala grofova sestra, koja treba da se
predstavi visokom društvu. Siguran sam da je nevina”, istakao je Maderhem.
„Onda sigurno ima i seoski moral i ceni neprikosnovene vrednosti i vrline”,
teatralno je dodao Čarli. „Čak ni Monti sa svojim dobrim izgledom, neodoljivim
šarmom i veštinom ne bi kod nje imao šanse. Bilo bi okrutno od nas da odaberemo
nju.”

7
 Ponovo je pogrešio u proceni.
Nijedan izazov nije bio uzbudljiviji od onog koji je važio za nemoguć.
Naravno, za Džaspera ništa nije bilo nemoguće, ali želeo je da dokaže to onima
koji su se kladili protiv njega.
„To je ona vitka, plavokosa devojka sa privlačnim osmehom i zagonetnim
plavim očima?”, upitao je. Napućio je usne dok ju je zamišljao. Bila je veoma
lepa.
„Oho, Monti! Primetio si je, zar ne?”, upitao je ser Ajzak.
„Siguran sam da te privlači jer je, osim toga što je nevina, takođe i Mertonova
sestra?”
„Mislio sam da treba da je zavedem, a ne da se oženim njom?”, iznenađeno
je upitao Džasper.
„Ja glasam za gospođicu Ketrin Hakstabl”, odlučio je Hal. „Siguran sam da
neće uspeti. Žene poput nje se čuvaju za brak. Osim toga, mislim da ni u tom
slučaju ne bi poklekla pred iskušenjem i zagledala se u nekoga kao što je Monti,
budući da ima reputaciju koja plaši nevine dame. Po prvi put sam uveren da ću
dobiti opkladu. Ovo će biti isplativa investicija.”
„Pod zavođenjem podrazumevamo i to da treba da je odvede u krevet, zar
ne?” pitao je ser Ajzak.
Posmatrali su ga kao da mu je izrasla još jedna glava.
„Drugačiji izazov ne bi bio dostojan Montija. Naravno da treba da je odvede
u krevet. Ali ona to mora da učini dobrovoljno”, objasnio je Hal.
„Zašto onda uopšte raspravljamo o tome?” upitao je Džasper, shvativši da su
svi veoma pijani i da će sutra najverovatnije zažaliti zbog ovoga. Takođe je
shvatio da niko od njih neće odustati od predstojeće opklade, koja će uskoro biti
zvanično upisana u knjigu opklada u njihovom omiljenom klubu, koja je bila
otvorena za opklade svih drugih muškaraca koji su želeli da troše svoj novac.
Obično nisu odustajali nakon što bi napravili i prihvatili opkladu.
Pogotovo ne on.
U ovom trenutku, činilo mu se da poseduju iskrivljenu sliku o onome šta
podrazumeva čast.
Ali odlučio je da zaboravi na čast.
Bio je previše pijan da bi se dodatno opterećivao glupostima.
„Dakle, kladimo se da Monti ne može da zavede gospođicu Ketrin Hakstabl
u narednih mesec dana? Ili dve nedelje?”, predložio je Maderhem.
„Dve nedelje”, odlučno je kazao Čarli Fild. „Ishod zavisi od našeg poverenja
u Montijevu reč.”
Prešli su na diskusiju o novčanim detaljima opklade.
„Da li se slažeš, Monti?”, upitao je Maderhem nakon što je sve dogovoreno.

8
 „Slažem se”, potvrdio je, nemarno odmahnuvši rukom. „Gospođica Ketrin
Hakstabl će za dve nedelje biti u mom krevetu i uživaće u tome.”
Glasno su se nasmejali.
Džasper je zevnuo. Ovo je bilo nešto sasvim drugačije.
Nikada nije uradio ništa slično. Međutim, više nije bilo zanimljivih izazova
koje već nije postigao.
Ovo će barem biti zanimljivo. I izazovno.
Zavođenje Agate Strejndžlav nije bilo ni jedno ni drugo. U suštini, bilo je
obrnuto, premda nije mogao da tvrdi da ga je zavela. Gospođica Ketrin Hakstabl
bila je veoma lepa. Video ju je nekoliko puta, pa čak i bacio pogled na nju. Ona
je bila sestra mladog grofa od Mertona. Njihova starija sestra se nedavno udala za
vikonta Lingejta, koji je bio Mertonov staratelj, a verovatno i staratelj gospođice
Hakstabl. Na pamet mu je pala zanimljiva misao.
Lingejt je bio prilično strašan čovek.
Kao i Kon Hakstabl. Za razliku od Maderhema, Džasper nije bio siguran da
Kon mrzi svoje rođake. Jednom prilikom ga je sreo dok je pokazivao znamenitosti
grada njoj i još jednoj mladoj dami, ne upoznavši ih sa njim. Verovatno je štitio
nevine dame od njega, kao pastir koji je čuvao jaganjce od vuka.
Konu se verovatno ne bi dopala opklada, kao ni neizbežan ishod iste.
Zbog te činjenice izazov je postao još uzbudljiviji, jer je Kon bio njegov
prijatelj.
Primetio je da njegovi gosti nameravaju da krenu. Bilo mu je drago što je već
kod kuće, mada mu je bila zastrašujuća i sama pomisao da mora da ustane i popne
se uz stepenice kako bi stigao do kreveta. Bolje bi mu bilo da se potrudi, inače će
se njegov sobar za pola sata pojaviti sa dvojicom krupnih lakeja koji će ga odneti
u krevet. Kada se to prethodni put dogodilo, Džasperu je bilo izuzetno neprijatno.
Možda je to i bila Kokingova namera. Nikada više nije dozvolio tako nešto.
Nakon što je ispratio svoje prijatelje, Džasper se oteturao do svoje sobe, gde
je zatekao svog slugu, koji ga je strpljivo čekao.
„Mislim da bi bilo najbolje da zaboravim ovaj rođendan”, rekao je slugi,
dozvolivši mu da ga skine kao da je dete.
„Kao i većinu rođendana, gospodine”, ljubazno je odgovorio Koking.
Međutim, znao je da neće moći da ga zaboravi. Opklada je već bila sklopljena.
A on nikada nije gubio opklade.
Ali, da li će i ovoga puta uspeti?
Kada je otpustio sobara i približio se prozoru kako bi ga otvorio, Džasper više
nije mogao da se seti na šta se kladio. Verovatno se radilo o nečemu zbog čega će
kasnije zažaliti.
Obično nije obraćao pažnju na nove dame u visokom društvu. Često je među
njima bilo nekoliko izuzetnih lepotica, ali postojao je preveliki rizik da ga uhvate
9
u bračnu zamku, iako su mnogi tvrdili da se nijedna nevina mlada dama ne bi
udala za njega. Ali, on je bio imućan, ugledan mladić.
Više puta je pažljivo posmatrao Ketrin Hakstabl.
Bila je natprosečno lepa. Zahvaljujući životu na selu, postojala je izvesna
naivnost, ali i prirodnost u njenom izgledu. Osim toga, bila je grofova sestra.
A tu su bile i njene oči. Nikada ih nije video izbliza, ali su ga ipak zaintrigirale.
Zapitao se šta se nalazi iza njih.
Nikada ranije se nije zapitao tako nešto. Bio je površan čovek po pitanju
drugih ljudi, pa čak i sebe samog. Nije video dalje od fizičkog izgleda.
Možda je čar bila upravo u činjenici da je bila rođaka Kona Hakstabla, i da je
Kon odlučio da ga ne upozna sa njom.
A sada je sklopio opkladu da će je zavesti.
I voditi ljubav sa njom.
Iznenada se setio opklade na koju je pristao.
Istog trenutka se otreznio, kao da je od dubokog pijanstva momentalno stigao
do mučnine i glavobolje.
Uskoro će morati da prestane da pije, pomislio je.
I da se kladi.
I zavodi mlade devojke, koje više nije ni pamtio.
Ali to se još uvek neće dogoditi. Imao je tek dvadeset pet godina.
I želeo je da dobije opkladu pre nego što promeni svoj način života. Nikada
nije izgubio.

10
 Drugo poglavlje

Ketrin Hakstabl bila je među najsrećnijim smrtnicima - i ona je bila dobro

svesna te činjenice dok je šetala londonskim Hajd parkom sa svojom sestrom
Vanesom, ledi Lingejt.
Do pre nekoliko meseci živela je u skromnoj kolibi u malom selu Trokbridž
u Šropširu sa svojom sestrom Margaret, najstarijom od njih tri, i mlađim bratom
Stivenom. Vanesa, koja je u to vreme bila udovica, živela je sa roditeljima svog
pokojnog muža u obližnjem Randl parku. Ketrin je svake nedelje provodila
nekoliko dana u školi i podučavala decu u seoskoj školi, pomažući učitelju. Živeli
su u oskudici, trošeći novac isključivo na hranu i osnovne odevne komade, budući
da je Meg štedela novac za Stivenovo školovanje.
A onda se sve promenilo. Vikont Lingejt, koga u to vreme nisu ni poznavali,
stigao je u selo na Dan Svetog Valentina, donevši sa sobom neočekivanu vest da
je Stiven novi grof od Mertona i vlasnik Voren hola u Hempširu, kao i brojnih
drugih nekretnina i velikog bogatstva.
Prvo su se preselili u Voren hol, Stivenovo glavno sedište i poveli Vanesu sa
sobom. Zatim se Vanesa udala za vikonta Lingejta i svi zajedno su došli u London
da se predstave kraljici i visokom društvu i učestvuju u svim aktivnostima tokom
sezone.
I tako su ona i Vanesa uživale u šetnji parkom. Sve je delovalo veoma
nestvarno, ali i prijatno. Odjednom su posedovali nove i divne stvari, novac,
sigurnost, modernu odeću, prijatelje i primali brojne pozivnice za zabave. Ketrin
je preko noći dobila perspektivu za blistavu budućnost sa nekim od brojne
ugledne gospode koja je već pokazala interesovanje za nju.
Imala je dvadeset godina i još uvek nije bila verena. Nikada nije uspela da se
zaljubi, iako je još u Trokbridžu imala brojne šanse. Problem je bio u tome što
nije mogla da se odluči, premda joj se dopadao veliki broj njenih udvarača.
Upravo je priznala Vanesi da ne postoji ni jedan jedini mladić koji joj se
dopada.
„Da li tražiš nekog posebnog?” nestrpljivo je upitala Vanesa.
„Naravno, Nesi. Mora da bude poseban”, priznala je, ispustivši uzdah. „Ali
mislim da takva osoba ne postoji, da tražim nemoguće.”
Međutim, znala je da romantična ljubav nije nemoguća.

11
 Njena sestra je bila najbolji primer. Vanesa je mnogo volela svog prvog muža,
Hadlija Djua, a Ketrin je pretpostavljala da isto toliko voli i lorda Lingejta.
„Možda sam ja kriva. Šta ako takva osoba postoji, ali ja ne mogu da je
prepoznam? Možda jednostavno nisam stvorena za veliku ljubav ili nežnu
romansu ili...”, priznala je.
Vanesa ju je pomilovala po ruci i nasmejala se.
„Naravno da postoji, i naravno da ćeš ga prepoznati kada se pojavi i osetiti
sve ono o čemu toliko sanjaš. Ili ćeš to shvatiti tek kasnije, kao ja sa Eliotom.
Venčali smo se pre nego što sam shvatila koliko ga volim. Tek nedavno sam to
priznala sebi”, ispričala je Vanesa.
„To ne zvuči nimalo ohrabrujuće, Nesi.”
Sestre su se pogledale i prasnule u smeh.
Ali možda je zaista bio problem u njoj, razmišljala je tokom narednih dana i
nedelja. Možda je imala previše oštru predstavu o tome kako će izgledati ili kako
će se ponašati njen budući muž. Možda je samo tražila ljubav na pogrešnim
mestima. Na mestima koja su bila previše bezbedna.
Da li je ljubav bila bezbedna?
Postavila je sebi to neočekivano i veoma uznemirujuće pitanje kada je jedne
večeri bila u Voksholu.
Margaret i Stiven su se upravo vratili u Voren hol, a Margaret je bila
uznemirena jer je nedavno saznala da se Krispin Dju, u kojeg je bila
ludo zaljubljena, oženio u Španiji, dok je sa svojim pukom bio na
Poluostrvu. Međutim, odbijala je da prizna da je povređena. Govorila je da mora
da vodi računa o Stivenu, koji je imao sedamnaest godina, zbog čega još uvek nije
mogao da učestvuje u društvenom životu, ali je mogao da se vrati svom
školovanju i pripremi se za Oksford na jesen. Vanesa i lord Lingejt otišli su sa
njima kako bi proveli nekoliko dana u Finčli parku, njihovom imanju koje se
nalazilo nedaleko od Voren hola. Iako je Ketrin želela da im se pridruži, uspeli su
da je ubede da ostane u Londonu do kraja sezone. Boravila je u vili Morland, sa
majkom vikonta Lingejta i njegovom najmlađom sestrom Sesili, koja se
predstavila visokom društvu ove sezone. Ledi Lingejt je obećala da će paziti na
Ketrin.
Ali ledi Lingejt nije pomno pazila na nju, zaključila je Ketrin tokom zabave
u Voksholu, koju su organizovali lord Biton i gospođica Gleksli, njegova sestra.
Njihova majka je preuzela odgovornost za mlade, a ledi Lingejt je odlučila da
ostane kod kuće i opusti se.
Zabavi je prisustvovalo osmoro mladih ljudi, ne računajući ledi Biton.
Pridružio im se i lord Montford.
Posebno su je upozorili na barona Montforda, kao na jednog od
najozloglašenijih i najopasnijih londonskih zavodnika. Upozorenje je stiglo od
Konstantina Hakstabla, Montfordovog prijatelja, ujedno i Ketrininog rođaka,
12
kojeg je upoznala kada se preselila u Voren hol sa svojom porodicom. Konstantin
se ponudio da njoj i Sesili pokaže znamenitosti Londona i predstavi ih ljudima za
koje je smatrao da bi trebalo da ih upoznaju. Nijedan pratilac nije bio stroži od
Konstantina po tom pitanju, iako je Ketrin sumnjala da on poznaje mnogo
uglednih osoba, kao i da je prijatelj sa njima.
Lord Montford im je jednoga dana prišao u parku i pozdravio Konstantina
kao blizak prijatelj, ali Konstantin je samo klimnuo glavom i produžio dalje, ne
zaustavivši se da se pozdravi sa njim. Ketrin je njegov postupak smatrala veoma
nepristojnim.
Lord Montford je bio neverovatno zgodan. Međutim, sve i da ih Konstantin
nije upozorio na njega, Ketrin je već na prvi pogled znala da bi trebalo da ga
izbegava. Osim njegovog dobrog izgleda, skupocene garderobe i samouverenosti
sa kojom je jahao konja, karakterisalo ga je još nešto.
Nešto sirovo, čemu nije mogla da pronađe adekvatno ime, čak ni kada bi
pokušala. Da je poznavala značenje reči seksualnost, uspela bi da pronađe reč za
kojom je njen um tragao. Bio je izuzetno muževan i privlačan.
Ali i opasan.
„Ako vidim bilo koju od vas da gleda u njegovom pravcu, lično ću je otpratiti
kući, zaključati je u sobu, a zatim progutati ključ i do leta čuvati stražu ispred
vrata”, rekao je Konstantin nakon što je lord Montford odjahao, objasnivši im ko
je taj čovek i zašto ih nije upoznao sa njim.
Iako je bio nasmejan dok su razgovarali, Sesili i Ketrin su dobro znale da ne
bi imao milosti kada bi ih uhvatio u njegovom društvu.
To je još više probudilo Ketrinino interesovanje, premda protiv njene volje.
Uhvatila je sebe kako krišom posmatra lorda Montforda kad god bi ga videla,
a pošto su se kretali u istim društvenim krugovima, to je bilo više nego dovoljno.
Bio je zgodniji nego što joj se učinilo prilikom prvog susreta u parku - visok,
vitak, ali i snažan i mišićav. Imao je gustu tamnosmeđu kosu, dužu nego što je
bilo moderno, a postojao je i jedan zalutali pramen koji je uvek padao preko desne
strane čela. Oči su mu bile tamne i sanjive, mada je Ketrin ubrzo shvatila da se
ispod tih lenjih i sanjivih kapaka krije oštar pogled. Čak su im se i pogledi sreli
nekoliko puta, zbog čega je bila primorana da skloni pogled i pretvara se da ga
uopšte nije ni posmatrala.
U tim trenucima joj se činilo da će joj srce iskočiti iz grudi. Nije želela da
takav čovek primeti da ga posmatra.
Imao je lepo, pomalo arogantno lice, sa desnom obrvom koja se izvijala više
od leve. Njegove fino isklesane usne, obično su bile blago stisnute, kao da
razmišlja o nečem neprimerenom.
Bio je baron i posedovao ogromno bogatstvo, ali nije bio poželjan među
najvišim pripadnicima plemstva.

13
 Konstantin nije preterivao u razuzdanosti i prihvatanju ludih i opasnih izazova
na koje su ostali pristajali zbog teškog, bezobzirnog života i neopisivog razvrata.
Nekoliko mama, koje su se trudile da pronađu dobre prilike za udaju svojih
ćerki, izbegavale su lorda Montforda kao da ima kugu, zbog straha da će ih
pogledati tim oštrim i podrugljivim pogledom i učiniti da se osećaju beznačajno
ukoliko pretpostave da bi se udvarao njihovim ćerkama ili ih zamolio za ples.
Međutim, on nikada nije plesao.
Mnoge dame su izbegavale Montforda iz drugih razloga. Često bi ih
posmatrao kao da pokušava da ih skine pogledom. Ketrin je i sama to primetila,
mada nikada nije iskusila na svojoj koži.
Bila je impresionirana njime. Ali u trenucima opreza često bi se zapitala kako
bi izgledalo kada...
Nikada se nije usuđivala da završi svoju misao.
A sada je bila član odabranog društva koje je uključivalo i njega, zbog čega
je bila osuđena da provede veče u njegovoj blizini. Ledi Lingejt bi bila užasnuta
kada bi saznala, budući da je i Sesili bila ovde, a ona je imala tek osamnaest
godina i tek je izašla iz učionice. I Konstantin bi bio besan, iako trenutno nije bio
u Londonu. Nedavno je kupio imanje u Glosterširu i otišao da ga obiđe. Na
osnovu kiselog osmeha na licu ledi Biton, mogla je da zaključi da se ni njoj ne
dopada njegovo prisustvo.
Ketrin je saosećala sa njom. Ona nije bila odgovorna za njegovo prisustvo.
Budući da su je stavili pred svršen čin, nije imala drugog izbora, osim da bude
veoma gruba. Gospođica Rejčel Finli, još jedna članica među zvanicama, bila je
bliska prijateljica gospođice Fleksli, kao i poznanica Sesili i Ketrin, iako je bila
nekoliko godina starija od njih. Naravno, i ona je bila pozvana, kao i gospodin
Guding, njen verenik. Ali gospodin Guding je tog jutra izvrnuo skočni zglob kada
je izlazio iz kočije, zbog čega nije mogao da prisustvuje zabavi. Umesto da otkaže
svoje planove, gospođica Finli je učinila sve stoje mogla za kratko vreme koje joj
je bilo na raspolaganju. Zamolila je svog brata, lorda Montforda, da pođe sa njom
i on je ljubazno prihvatio njen poziv.
Zbog toga su svi bili prinuđeni da se ponašaju kao da im ne smeta što dele
ložu sa jednim od najozloglašenijih londonskih zavodnika.
Ketrin se pitala zašto je pristao da pođe sa svojom sestrom. Nije delovao kao
čovek koji je mario za porodicu, niti je bio u društvu ljudi sa kojima je obično
boravio. Nijedan muškarac nije bio njegov prijatelj, iako su ga svi posmatrali sa
strahopoštovanjem, pa čak i izvesnim divljenjem, što je svakako bilo bolje od
otvorenog neprijateljstva. A možda i nije. Zašto bi se ugledni muškarci divili
razvratnicima? Međutim, činilo se kao da se zabavlja privatnim mislima koje nije
želeo da podeli sa ostalim zvanicama.
Kada ga je ugledala, Sesili je brzo mahala lepezom i izgledala veoma
uplašeno.

14
 „Šta ćemo da radimo?”, prošaputala je Ketrin po njegovom dolasku sa
gospođicom Finli. „Kon je rekao...”
Naravno, nisu mogle ništa da učine.
„Opustićemo se i uživati u večeri pod budnim okom ledi Biton”, rekla je
Ketrin.
Na kraju krajeva, bilo je malo verovatno da će lord Montford pokušati da
zavede jednu od njih. Ta pomisao je prilično zabavila Ketrin i ona je odlučila da
uživa u večeri i neočekivanoj prilici da izbliza posmatra gospodina Montforda.
Sedeo je pored ledi Biton i ponašao se prijatno i šarmantno. Gospođa se brzo
opustila i nasmejala, pa čak i pocrvenela od zadovoljstva, udarivši ga lepezom po
ruci. Svi ostali su se postepeno opuštali i međusobno ćaskali. Vokshol je bio
magično okruženje, pogotovo leti, smešten na obali Temze, kao jedan od
najistaknutijih vrtova za zabavu u Evropi.
Lord Montford je imao blag i prijatan glas. Ketrin ga je krišom posmatrala iz
suprotnog ugla lože, sve dok nije uhvatio njen pogled. Iznenada ju je pogledao
dok je grizla jagodu. Bio je to direktan i odlučan pogled, kao da ju je namerno
odabrao, premda je na trenutak posmatrao kako grize jagodu i prelazi jezikom
preko usana. Posmatrao je kako uzima salvetu i briše usne. Nakon toga ih je
oblizala, jer je osećala njegov pogled i činio ju je nervoznom.
Uopšte nije trebalo da ga posmatra, pomislila je spustivši pogled. Mogao bi
da pomisli da je zaljubljena u njega, ili da koketira sa njim. Poželela je da je
Margaret pored nje.
„Zar se ne biste složili, gospođice Hakstabl?”, upitao ju je baš kada je
prinosila ustima još jednu jagodu.
Zadržala je ruku u vazduhu.
Začudilo ju je što se setio njenog imena, iako su se upoznali pre samo sat
vremena.
Sve što je trebalo da uradi bilo je da mu kaže da nije slušala njegov razgovor
sa ledi Biton.
„Slažem se”, rekla je, posmatrajući kako se njegov osmeh produbljuje dok ju
je ledi Biton iznenađeno pogledala. „U stvari...”
Iznenada je shvatila kako bi vrlo lako mogla da se zaljubi u nekoga kao što je
lord Montford. Nekoga ko je zabranjen, nesiguran i opasan. A možda i ne bi, kada
bi bila dovoljno razumna da ne dozvoli sebi tako nešto. Ali, možda je to bio
upravo on.
Ta pomisao je izazvala čudno zatezanje u njenim grudima i još čudniji bol u
njenom međunožju.
Tada je shvatila da ljubav nije bezbedna. Možda ju je upravo njen pokušaj da
je pronađe na bezbednim mestima sprečavao da je uopšte pronađe. Da je možda
nikada ne pronađe ukoliko...

15
 Ukoliko ne zakorači u opasnu tamu?
Posmatrao ju je duže nego što je bilo primereno, a zatim ponovo skrenuo
pažnju na ledi Biton. Veče je proteklo predvidljivo i izuzetno sigurno. Otišli su u
kratku šetnju dugačkom avenijom ispod šarenih lampiona koji su se magično
njihali na granama iznad njih, izbegavajući vesele družine koje bi im se našle na
putu.
Lord Biton bio je jedan od Ketrininih upornih udvarača. Kada bi ga ohrabrila,
sigurno bi joj otkrio svoje ozbiljne namere. Za nju bi to bila izuzetno povoljna
prilika, s obzirom da je početkom godine bila siromašna seoska učiteljica, iako je
njen otac bio gospodin i unuk grofa.
Nikada ga nije ohrabrila, mada joj se lord Biton veoma dopao. Imao je svetlu
kosu, bio je zgodan, dobrodušan, ali i veoma dosadan.
Shvatila je da takvo procenjivanje govori mnogo više o njoj, nego o njemu.
Trebalo bi da je oduševljena njegovim snažnim karakterom. Zašto joj je odjednom
palo na pamet da bi možda više volela opasnog muškarca? Ili da bi joj se više
dopao opasan gospodin? Nadala se da ta teorija nikada neće biti stavljena na
probu.
Nakon plesa i gozbe, ponovo su otišli u šetnju pre vatrometa i prošetali
dugačkom avenijom, ljubazno razgovarajući jedni sa drugima. U jednom
trenutku, Ketrin je gurnuo pijani veseljak koji više nije mogao da hoda. Nakon što
je odlučila da se skloni sa puta, lord Montford se našao pored nje i pružio joj ruku.
„Potreban vam je pouzdan vodič tokom ovako opasnog putovanja”, rekao je.
„Jeste li vi taj vodič?”, upitala ga je. Činilo joj se da je on predstavljao veću
pretnju od pijanog prolaznika. Nije znala da li treba da prihvati ruku. Iznenada je
ostala bez daha.
„Naravno da jesam. Obećavam da ću vas bezbedno vratiti u ložu”, odgovorio
je. Veselo joj se osmehnuo. Izgledao je sigurno i pouzdano. Ponašao se kao
džentlmen, ponudivši joj zaštitu od razuzdanih prolaznika. Shvatila je da želi da
prihvati njegovu ruku.
„U tom slučaju, prihvatam. Hvala vam, gospodine”, odgovorila je, uzvrativši
osmeh.
Pružila mu je ruku, osećajući se kao da nikada u životu nije uradila nešto tako
smelo, nepromišljeno i uzbudljivo. Njegova ruka je bila čvrsta i topla. Mogla je
da oseti suptilan, mošusni miris njegove kolonjske vode, koji joj je do tada bio
nepoznat. Bio je veoma muževan.
Predstavljao je oličenje muževnosti.
Odjednom je shvatila da ne može da dođe do daha.
Ponašala se kao devojčica jer joj je zgodan, šarmantan gospodin sumnjive
reputacije posvetio pažnju i uzeo je za ruku. Zaista je bila smešna.

16
 „Sigurno vam nedostaje mladi Merton, vaše sestre i Lingejt sada kada su otišli
na selo”, kazao je, privukavši je prema sebi. Međutim, to joj nije nimalo smetalo.
Gužva je bila velika, i on ju je na neki način štitio od njih. Osećala se veoma
sigurno.
Iako joj se činilo da će joj srce iskočiti iz grudi svakog trenutka.
Zapitala se odakle ju je poznavao? Znao je ko je ona, ko su članovi njene
porodice, da su se Meg i Stiven vratili u Voren hol, a Vanesa i lord Lingejt u Finčli
park. Okrenula se prema njemu, shvativši da je udaljen od nje samo nekoliko
centimetara.
„Da li vam zaista nedostaju, ili ste jedva čekali da odu kako biste mogli da
uživate u slobodi?”, nastavio je.
Zločesto se osmehnuo.
Sigurno je znao da se njenoj porodici ne bi dopalo da boravi u njegovom
društvu bez njih, iako joj nije bila potrebna njihova pratnja.
Iznenada je shvatila da ima dvadeset godina.
„Mogu i sama da vodim računa o svom ponašanju”, odsečno je odgovorila.
Blago se osmehnuo, zbog čega je ona neočekivano zadrhtala.
„Ni Kon?”, upitao je. „Nemilosrdno sam ga zadirkivao da se pretvorio u
dadilju otkako ste vi i gospođica Volas stigle u grad, da je podvio rep i pobegao
na selo kako bi sakrio svoju sramotu.”
„Nije pobegao. Otišao je na selo da obiđe svoje novo imanje u Glosterširu”,
objasnila je Ketrin.
„Ali svejedno je otišao, baš kao i vaš brat, sestre i zet.”
Izgovorio je to kao da je dugo planirala da ih se reši kako bi bila slobodna za
ovaj zabranjeni susret. Ali to nije bio susret. Nije ni znala da će on biti ovde. Nije
imala predstavu...
Međutim, sve je podsećalo na sastanak.
„Odsela sam u vili Morland, sa starijom udovicom ledi Lingejt”, objasnila je.
„Sa damom koja je večeras odlučila da ostane kod kuće?”, upitao je.
„Došla sam sa...”, zaustila je, a zatim ućutala kada se on ponovo nasmejao.
„Sa ledi Biton, koja nije ni primetila da zaostajemo za grupom”, primetio je.
Bio je u pravu. Nekoliko ljudi je šetalo ispred njih, razdvojivši ih od grupe.
Primetila je ledi Biton kako u daljini pozdravlja druge ljude.
„Gospođice Hakstabl, zar nikada niste osetili potrebu da se upustite u nešto
uzbudljivo ili opasno?”, upitao je, okrenuvši je prema sebi kako bi mogao da je
pogleda.
Oblizala je usne, shvativši da joj je čak i jezik prilično suv.
Zapitala se da li joj čita misli.
„Ne. Nikada.”
17
 „Lažete”, veselo se usprotivio.
„Molim?”, žustro je upitala.
„Svi čeznu za nekom avanturom. Svako povremeno poželi da koketira sa
opasnošću. Čak i zaštićene, obrazovane mlade dame”, kazao je.
„To je nečuveno!”, pobunila se. Nije mogla da skrene pogled sa njegovih
očiju koje su je pažljivo posmatrale, kao da mogu da pročitaju svaku misao, želju
i čežnju koju je ikada imala.
Ponovo se nasmejao i polako odmaknuo glavu.
„Naravno da je nečuveno”, složio se. „Preterao sam. Znam da postoji mnogo
mirnih muškaraca i žena koji bi pre umrli nego rizikovali i prepustili se avanturi.
Ali vi niste jedna od njih.”
„Kako znate?”, pitala je, zapitavši se zašto se raspravlja sa njim.
„Zato što ste postavili to pitanje, umesto da samo zurite u mene. Želite da se
odbranite. Znate da govorim istinu, ali se plašite da je priznate”, rekao je.
„Zaista? A za kakvom to avanturom žudim? I sa kakvom opasnošću želim da
flertujem?”, upitala je, trudeći se da zvuči hladnokrvno.
Poželela je da je upotrebila drugu reč.
Ponovo joj se približio.
„Sa mnom”, odgovorio je.
Zadrhtala je, užasnuta uzbuđenjem koje je preplavilo njeno telo, iako se
nadala da on to ne vidi. Shvatila je da su svi bili u pravu u vezi sa njim. Konstantin
je bio u pravu. Čak je i ona bila u pravu.
Zaista je bio veoma opasan čovek. Trebalo bi da se što pre udalji od njega i
pridruži se grupi.
„To je besmisleno”, pobunila se.
Nije mogla da se raspravlja, budući da ju je opasnost zaista privlačila.
Međutim, to nije bilo toliko opasno. Nalazili su se na velikoj aveniji u Voksholu,
okruženi ljudima, iako su bili daleko od svoje grupe. Opasnost je bila samo
prividna.
„Govorim o vašim najdubljim i najmračnijim željama, gospođice Hakstabl.
Nažalost, nijedna prava dama ne bi to priznala. Siguran sam da bi tada dame bile
mnogo interesantnije”, nastavio je, nakon što ona nije odgovorila.
Bez reči je zurila u njega.
Obrazi su joj bili veoma vrući. Kao i ostatak njenog tela. Srce joj je lupalo
toliko snažno da je gotovo mogla da ga čuje.
„Pogotovo vi”, istakao je. „Pitam se da li ste se ikada shvatili da ste veoma
strastvena žena. Siguran sam da mi nikada ne biste to priznali. Osim toga,
verovatno niste upoznali nekoga ko vas je izazvao da priznate istinu. Uveren sam
da sam u pravu.”

18
 „Nisam”, besno je prošaputala.
Nije joj odgovorio. Posmatrao ju je poluzatvorenih očiju, vragolasto se
osmehujući. Njegov pogled je predstavljao oličenje greha.
Iznenada se glasno nasmejala.
Shvatila je da uživa u ovoj igri. Znala je da će se još dugo sećati ove večeri.
Razgovarala je sa ozloglašenim lordom Montfordom i držala ga za ruku. A on je
koketirao sa njom na veoma neprimeren način. Umesto da bude zgrožena i besna
zbog njegovog ponašanja, ona se zapravo smejala i odgovarala na njegove opaske.
Iznenada su se zaustavili. Iako ga je i dalje držala za ruku, stajali su jedno
nasuprot drugom. Ljudi su prolazili pored njih.
„Baš ste nestašni. Namerno ste me uznemirili, nateravši me da odlučno
poreknem osobinu koju svi potajno priželjkujemo”, rekla je.
„Strast?”, upitao je. „Dakle, priznajete, gospođice Hakstabl? Žao mi je što
društvena pravila sputavaju pristojne mlade dame.”
„Ali takve osobine se čuvaju samo za budućeg supruga”, pobunila se, osetivši
nelagodu zbog odabira svojih reči.
„Dozvolite mi da pogodim”, veselo je odgovorio. „Vaš otac je bio sveštenik i
vaspitavao vas je putem propovedi.”
Otvorila je usta kako bi se usprotivila, a zatim ih ponovo zatvorila. Nije mogla
da odgovori na tako nešto. Bio je sasvim u pravu.
„Zašto vodimo ovaj razgovor?”, upitala je. „To je veoma neprikladna tema i
vi to dobro znate. Osim toga, mi se ni ne poznajemo.”
„To je olakšavajuća okolnost zbog koje nećete goreti u paklu. Iako me čitavo
veče posmatrate. Pretpostavljam da su Konova upozorenja imala suprotan efekat
od onoga što je nameravao. Ali pre nego što se naljutite i nastavite da lažete,
dozvolite mi da priznam da sam i ja vas posmatrao. Ja neću poreći tu činjenicu.
Uživao sam u pogledu. Verovatno ste i sami svesni svoje lepote, i zato vam neću
dosađivati veličanjem vaše lepote. Osim ukoliko vi to ne želite”, objasnio je.
Podigao je obrve i zagledao se u njene oči, očekujući odgovor.
Ketrin je bila potpuno svesna da je sada prekasno da se izvuče. Međutim, nije
imala želju da se vrati u sigurne vode. Koketirao je sa njom i priznao joj da ju je
primetio ranije, baš kao i ona njega.
Prijali su joj njegovi komplimenti, premda je znala da ne bi trebalo da se oseća
polaskano.
„Vidim da ne nameravate da se pridržavate pravila pristojnog razgovora”,
primetila je.
„Da li to znači da zbog učtivosti moram da lažem i podržavam licemerje?
Potpuno ste u pravu. Ja samo nazivam stvari pravim imenom. Možda upravo zbog
toga mnogi ugledni ljudi izbegavaju moje društvo”, predložio je.
„To je samo jedan od brojnih razloga.”
19
 Široko joj se osmehnuo i nekoliko trenutaka ćutke zurio u nju. Osmeh ga je
pretvorio u neodoljivog muškarca.
„To je veoma oštar i nepristojan odgovor, gospođice Hakstabl”, rekao je.
Ugrizla se za usnu i osmehnula se.
„Pretpostavljam da smetamo ostalim ljudima koji šetaju ovom avenijom.
Hajde da nastavimo dalje?”, ponudio je.
„Naravno.” Pogledala je ispred sebe i shvatila da je njihova grupa u potpunosti
nestala sa vidika.
Moraće brzo da hodaju kako bi ih stigli. Shvatila je da bi trebalo da bude
srećna jer je ovaj neobičan razgovor konačno završen. Međutim, nije se tako
osećala.
Ali on je nije poveo u njihovom pravcu, niti se okrenuo prema njihovoj loži.
Umesto toga, skrenuo je na užu stazu koja se odvajala od avenije.
„Prečica”, promrmljao je.
Za nekoliko trenutaka bili su ograđeni drvećem, tamom i samoćom. Staza nije
bila osvetljena. Bilo je to veoma skrovito mesto.
Njihov susret je iznenada postao opasan, pomislila je Ketrin. Ni na trenutak
nije poverovala da je reč o prečici koja će im omogućiti da brže stignu ostale.
Trebalo je da zauzme čvrst stav i insistira da se što pre vrate na glavnu aveniju i
pridruže se grupi.
Sigurno je ne bi primorao da mu se pridruži.
Ali zašto je postupila drugačije?
Dozvolila mu je da je odvede na slabo osvetljenu stazu, oivičenu drvećem.
Nikada nije iskusila opasnost, avanturu, niti uzbuđenje zbog nepoznatog.
Ili privlačnost prema muškarcu koji je bio zabranjen.
I veoma opasan.
Ali i prilično neodoljiv.

20
 Treće poglavlje

Gospođica Ketrin Hakstabl je zaista bila naivna. Baš kao što je Džasper i
očekivao.
Izuzetno naivna.
Ali i veoma lepa.
Bilo je nečeg neočekivano simpatičnog u njoj. Nije bila dosadna, kao što je
očekivao.
Premda to nije bilo nimalo bitno.
Njene zagonetne, plave oči privukle su ga na prvi pogled jednostavno zato što
nije mogao da pronikne u njih, niti da ih razume. U očima je krila blagi osmeh,
koji je izvijao uglove njenih usana, stvorenih za poljupce.
Kosa joj nije bila sasvim plava. Da nije bilo zlatnih pramenova koji su njenoj
kosi davali blistavost i sjaj, rekao bi da je bezlična.
Bila je vitka, ali sa ravnomerno raspoređenim oblinama. Oduvek je voleo žene
sa oblinama, premda je smatrao da i mršavije žene imaju svoje čari.
Graciozno se kretala.
Imao je sreće što je Rejčel bila pozvana na zabavu u Voksholu samo četiri
večeri nakon njegovog rođendana, i da je među zvanicama bila gospođica Ketrin
Hakstabl - bez svoje porodice. Njegova diskretna istraživanja otkrila su mu da su
svi zajedno otišli na selo i ostavili je sa Lingejtovom majkom. Međutim, nije se
slučajno pojavio na zabavi. Koštalo ga je čitavih pedeset gvineja da ubedi
Gudinga da izvrne članak dok je tog jutra izlazio iz kočije. Uložio je manje truda
da ubedi svoju stariju sestru da ga povede umesto Gudinga i kaže da ga je ona
pozvala. Čak mu se i zahvalila, rekavši mu da nikada ne bi propustila veče u
Voksholu, iako je morala da pođe bez svog verenika.
Ovo je bila tek druga sezona koju je provela u Londonu, a imala je već
dvadeset šest godina.
„Čemu služe braća nego da podržavaju svoje sestre?” rekao je, čvrsto je
zagrlivši. „Uzgred, rekli su mi da će se Guding brzo oporaviti i moći da pleše sa
tobom već na sledećem velikom balu.”
Imao je sreće, iako je morao da bude domišljat i izdvoji veću svotu novca.
Nije postojalo romantičnije mesto od Vokshola gde bi mogao da zavede nežnu
mladu damu.

21
 Najzahtevniji trenutak je već prošao.
Nije se pobunila kada ju je nagovorio da skrenu sa glavne avenije. Mlade
dame nisu znale mnogo o pogrešnim skretanjima i tajnim putevima. Ako ikada
bude imao ćerku, pobrinuće se da to bude sastavni deo njenog obrazovanja, pored
čitanja, pisanja, vezenja, plesa, slikanja i geografije.
Neko vreme je čvrsto stezao vitku ruku gospođice Hakstabl, ali kada su
skrenuli na užu stazu, bio je primoran da je pusti i stavi ruku oko njenog struka
kako bi mogli da se kreću stazom zajedno, budući da je druga mogućnost
podrazumevala da je pusti i dozvoli joj da se kreće iza njega.
Međutim, gospođica Hakstabl nije to pomislila.
Mogla je da se pobuni i kaže da to sigurno nije prečica koja će im pomoći da
se brže pridruže ostatku grupe. Nije se pobunila ni zbog njegovog dodira, premda
se na trenutak ukočila, a zatim ponovo opustila.
„Mmm, nosite parfem koji nisam ranije osetio”, prošaputao je.
„To nije parfem. Ne koristim parfeme. Verovatno je sapun kojim sam jutros
prala kosu”, rekla je.
Nasmejao se njenom naivnom odgovoru. Prestao je da hoda i privukao je
prema sebi, a potom zario lice u njenu kosu i duboko udahnuo. Bila je meka i
svilenkasta.
„Ko bi rekao da običan sapun može da miriše tako primamljivo”, promrmljao
je.
Osetio je da je zadrhtala.
„Uvek ga koristim”, objasnila je.
„Mogu li da vas posavetujem?”, predložio je, lagano je okrenuvši prema sebi.
„Nikada ne menjajte tu naviku. Taj sapun je mnogo privlačniji od bilo kog
parfema.”
„Zaista to mislite?”
„Mislim, gospođice Hakstabl”, brzo je dodao, a zatim skliznuo palcem duž
njenih prstiju, a zatim joj podigao ruku na svoje rame. „Ali ponekad ima i boljih
stvari od razmišljanja.”
Spustio je glavu kako bi prešao usnama preko tople i meke kože između
njenog ramena i vrata, a zatim nežno prešao jezikom iza njenog uha. Čuo je kako
duboko diše, osetivši kako se još čvršće privija uz njega nakon što je prislonio
usne na njene.
Usne su joj bile zatvorene, a Montford je pretpostavio da je ovo verovatno
njen prvi poljubac. Čitavo telo joj je zadrhtalo i još više se privila uz njega.
Spustila je ruke na njegova ramena.
Nežno ju je poljubio, čekajući da razdvoji usne, a zatim uronio jezikom
unutra. Polako je udahnula kroz usta dok je to činio, a taj erotični potez je u njemu
izazvao neočekivano uzbuđenje.

22
 Usne su joj imale ukus jagoda i vina.
Jednom rukom ju je čvrsto držao oko struka, a drugom polako prešao preko
njene zadnjice.
„Prelepo”, prošaputao je, dok su mu usne još uvek dodirivale njene. „Prelepo,
prelepo...”
Oči su joj bile zatvorene. Nežno je prislonila usne na njegove.
„Ne bi trebalo da budemo ovde. Niti bi trebalo da budete u mom društvu.
Siguran sam da su vas upozorili”, prošaputao je.
Otvorila je oči i na trenutak mu se učinilo da u njenom pogledu vidi poverenje
i predaju.
„Sama biram svoje društvo”, rekla je.
Zaista je naivna, pomislio je, osetivši neočekivanu naklonost prema njoj.
„Stvarno? Počastvovan sam. I nedostojan vašeg društva. Veoma ste lepi”,
prošaputao je.
Spustio je ruku na njen potiljak i ponovo je strastveno poljubio, igrajući se
njenim jezikom.
„Iskušavate me”, prošaputao je nakon nekoliko trenutaka.
Ispustila je tihi zvuk, ali nije ništa rekla. Naslonio ju je na glatko stablo drveta.
U daljini je orkestar u glavnom paviljonu svirao valcer, a gosti su se smejali i
dozivali jedni druge.
Vodio je ljubav sa njom rukama i usnama, polako, nežno i strpljivo, ne želeći
da je uplaši. Pretpostavio je da ona doživljava pregršt uzburkanih emocija,
uključujući strah i krivicu. Znao je da će zbog njenog neiskustva morati još malo
da sačeka, sve dok ne dođe vreme kada će shvatiti da je prekasno da ga zaustavi.
A on je morao da sačeka taj trenutak.
I da ispuni svaki njen san o zabranjenim užicima i trenucima koji su usledili.
Uvek je uživao u svim ženama sa kojima je spavao, ponosno pružajući veliko
zadovoljstvo, čak i kada je u pitanju bila opklada.
Prešao je rukama preko njenog tela, spuštajući njenu tanku haljinu sa ramena
i niz ruke. Nežno je milovao i ljubio njene grudi. Bile su male, ali čvrste, izuzetno
mekane, a bradavice tvrde poput kamena.
Prstima je mrsila njegovu kosu dok je duboko i glasno disala. Neko bi zaista
trebalo da napravi parfem od tog sapuna. Sigurno bi se obogatio.
Bio je privijen uz nju, nežno joj ljubeći lice, dok je rukama dodirivao njene
tople i čvrste noge ispod haljine. Gurnuo je jedno koleno između njenih butina,
nateravši je da ih razdvoji, kako bi imao pristup najintimnijem Jelu njenog tela.
Tiho je zajecala kada ju je tamo dodirnuo, a on se na trenutak zaustavio, ne
prestajući da je ljubi.
„Divno”, prošaputao je.

23
 I ona je bila divna. Vitka, besprekorna lepotica. Nevina devojka i vrela i topla
žena. Njegova ruka se igrala sa njom, zadirkivala je, lagano je dodirivala. Uronio
je prstom u njeno međunožje, a zatim ga brzo izvukao.
Bila je vrela i vlažna.
Spremna za njega.
Gorela je od želje.
Verovatno je bila svesna da je sada prekasno da se ponaša primereno, kao što
se ponašala čitavog života sve dok je nije iskušao ovaj vešti zavodnik.
Dok ju je jednom rukom milovao po telu, drugom rukom je otkopčao dugme
na svojim pantalonama. Privio je svoj polni organ uz nju, osetivši poznato,
prijatno pulsiranje usled bolnog iščekivanja penetracije, energične akcije i
konačnog oslobađanja.
Odjednom je shvatio da je zaista želi. Ovde se nije radilo samo o zavođenju i
hladnokrvnom cinizmu.
Koga je pokušavao da zavara?
Pitanje mu se nametnulo razborito i jasno u trenutku kada je trebalo la bude
bezuman kao ona.
Iznenada je zamislio sebe kako ulazi u klub da preuzme nagradu nakon samo
pet dana. Zavođenje potpuno nevine devojke i seksualni odnosi sa njom. Čisto
uživanje. Nije postojao previše divlji, smeo i razuzdan izazov za barona
Montforda, kojeg su bliski prijatelji oduvek zvali Monti.
Večiti pobednik.
A onda je zamislio Ketrin Hakstabl, koja će se narednog dana suočiti sa
spoznajom šta je uradila, znajući da je uništila samu sebe dozvolivši da bude žrtva
bezdušnog zavodnika. Bio je uveren da će kriviti sebe za ono što je trebalo da
usledi.
Čak ju je i on upozorio.
Naravno, to ne bi bila isključivo njena krivica. Kako bi mogla da se bori protiv
njegovog zavidnog iskustva? Odjednom ga je obuzeo bes. Nije navikao da
razmišlja u takvim trenucima. Bio je bezdušan, nesavestan i neprincipijelan.
I uvek je pobeđivao.
Obuhvatio ju je jednim dlanom, držeći drugu ruku u njenom međunožju.
„Gospođice Hakstabl, koštaćete me nekoliko stotina gvineja”, pribrano je
rekao.
Kao i njegovog ponosa i reputacije. Pretvoriće se u predmet podsmeha.
„Molim?”, zvučala je zbunjeno, još uvek omamljena njegovim dodirima.
„Toliko ću morati da platim jer sam sebi uskratio seksualne odnose sa vama i
priliku da ugasim svoju požudu na vama”, objasnio je, izgovarajući svaku reč
veoma jasno, pokušavajući da joj objasni.

24
 „Pre četiri dana smo se kladili i dostavili opkladu jednom londonskom klubu.
Moji prijatelji su smatrali da ne mogu da vas zavedem u roku od dve nedelje.
Zavođenje uključuje i seksualni odnos. Što se neće dogoditi večeras. Nikada. Ne
zato što ste me vi odbili, kao što je trebalo da učinite kada sam vas namamio sa
glavnog puta, već zato što sam ja tako odlučio”, objasnio je.
„Molim?”, uplašeno je upitala.
Odmaknuo se od nje i pustio da joj se podsuknja spusti oko nogu dok je
zakopčavao svoje pantalone. Navukao je gornji deo haljine preko njenih grudi,
budući da ona nije bila u stanju da učini to sama.
„Ovo je bilo planirano, gospođice Hakstabl. Sve je bilo pažljivo isplanirano.
Od Gudingove nesreće u kočiji, koja ga je sprečila da dođe večeras i pružila mi
priliku da zauzmem njegovo mesto. Sve bi proteklo bez greške da nisam shvatio
da opklada koju bih tako lako dobio nije vredna pobede. Večeras se možete vratiti
kući kao devica. Čestitam vam na tome. A sada moramo da se vratimo u ložu ledi
Biton pre nego što vaša reputacija pretrpi ozbiljnu štetu. Siguran sam da ćete
morati da istrpite jedino njene namrštene poglede”, nastavio je.
Sav njegov gnev bio je usmeren na nju. Na trenutak je bila pogodna meta za
emociju koja mu je bila sasvim nepoznata. Još uvek nije mogao da prizna sebi da
oseća krivicu. Verovatno nikada neće ni moći.
Nikada nije dopuštao sebi da oseća krivicu zbog svojih postupaka. Ponosio se
time što nema srca i savesti. Proveo je duge godine negujući reputaciju koju je
imao.
Večeras je mogao da zavede lepu ženu i dobije novac od unosne opklade, kao
i divljenje svih svojih prijatelja.
Nije dobio ništa od toga.
Zato što je on tako odlučio. Zato što mu je dosadila, baš kao i njegova opklada.
Barem je pokušavao da ubedi sebe u to.
Istini za volju, nije znao zašto se zaustavio. Bilo je to sasvim novo iskustvo. I
bio je ljut i frustriran.
„Ne verujem vam.” Rukama je prekrila gole grudi, pokušavajući da zaštiti
svoje telo.
Glas joj je podrhtavao.
„Zaista? Mislite da volim ljubazne kratke razgovore, gospođice Hakstabl?
Upozorili su vas da sam ja ženskaroš najgore vrste. Trebalo bi da obratite pažnju
na takva upozorenja, posebno kada dolaze od nekoga kao što je Kon Hakstabl,
koji me zaista dobro poznaje. Trebalo je da shvatite čim sam vam posvetio pažnju
na glavnoj aveniji, ili dok sam vas gledao kako jedete jagodu u loži. Sigurno niste
toliko naivni da niste shvatili moje namere. Ali mislili ste da ste dovoljno jaki i
rečiti da se nosite sa mnom, zar ne? Žene su sklone preterivanju i uzaludnim

25
pokušajima da rese društvene probleme ljubavlju. Da li je to bila i vaša namera?”,
odsečno je odgovorio.
Nije odmah odgovorila. Spustila je ruke na bokove.
Očekivao je histeriju ili suze, pokušavajući da smisli kako da se nosi sa tim.
Zašto je bio tako brutalan prema njoj?
„Naravno da ne”, glas joj više nije podrhtavao. „Nameravala sam da izvučem
malo zadovoljstva od vas, budući da ste poznati po tome što ga tako velikodušno
pružate. Ali, čini mi se da je ta slava preuveličana. Razočarali ste me. Očekivala
sam više od tako ozloglašenog zavodnika. Zašto bih ikada želela da vas promenim
kada ste me razočarali? Ne brinite, nemam takve ambicije. Ali svakako bi trebalo
da se vratimo. Nema svrhe da ostajemo ovde, zar ne?”
Odjednom je prasnuo u smeh.
Dakle, gospođica Ketrin Hakstabl je imala da ponudi više nego što je ikada
pomislio. Ali sada je bilo prekasno da sazna više o njoj. Nije ni želeo da zna.
Odlučio je da će se do kraja života truditi da je se kloni, koliko god to bude bilo
moguće. Pretpostavio je da to neće biti teško, pošto će i ona nastojati njega da
izbegava.
Pokušavao je da potisne neprikladan poriv da svom smehu doda podrugljiv
prizvuk koji mu se već oteo u naletu smeha.
Uspela je da ga oraspoloži, budući da nije briznula u histeričan plač poput
većine žena.
Zašto bih ikada želela da vas promenim kada ste me razočarali? Ne brinite,
nemam takve ambicije.
Zaista mu se dopadala.
Ali sada je bilo prekasno.
„Ispratiću vas do lože”, rekao je, vrativši se na stazu. „Pratite me.”
„Molim vas da mi se ne približavate previše”, hladnokrvno je odgovorila i
krenula za njim. „Ne verujem da će mi tokom ostataka večeri biti potrebna vaša
ljubazna zaštita.”
I tako su se vratili u ložu na pristojnoj razdaljini jedno od drugog.

26
 Četvrto poglavlje

Sesili je oduševljeno zurila u nju.

„Ne mogu da verujem da si šetala sama sa lordom Montfordom”, rekla je
Sesili kada se pojavila u Ketrininoj garderobi nakon što su se vratile iz Vokshola.
„Ja bih bila prestravljena. Skoro sam se onesvestila kada sam ga videla sa
gospođicom Finli. Ne znam kako se usudila da ga dovede, iako joj je brat. Kon će
nas ubiti, da ne spominjemo Eliota. Da li si videla reakciju ledi Biton kada ga je
ugledala? Donja vilica joj je pala do poda. Sirota žena nije mogla da uradi ništa
po tom pitanju, osim da napravi scenu. A to bi bilo užasno. O čemu ste pričali,
Kejt? Jezik bi mi se zavezao u deset čvorova pre nego što bih napravila deset
koraka.”
„Ne sećam se o čemu smo pričali. Razgovarali smo o brojnim temama”, rekla
je Ketrin.
„Baš me briga za njegovu reputaciju”, dodala je Sesili sa uzdahom. „Mislim
da je on najlepši mladić u visokom društvu. Ne računajući tvog brata i Kona.”
„Konstantin je veoma zgodan zahvaljujući svom grčkom poreklu. Kao i tvoj
brat. Zaista veoma liče”, složila se Ketrin.
Sesilin brat, vikont Lingejt, bio je oženjen Ketrininom sestrom.
„Sigurna sam da će Stiven biti veoma popularan među damama kada bude
malo stariji”, dodala je Ketrin.
Nakon kratkog razgovora, Sesili je konačno otišla u krevet.
Ketrin nije želela da razgovara ni sa kim. Niti je želela da razmišlja. Želela je
samo da utone u san.
Međutim, bila je primorana da razmišlja i razgovara sledećeg popodneva,
kada se starija vikontesa Lingejt vratila iz vožnje parkom, nakon koje se sastala
sa ledi Biton. Ketrin je ostala sa vikontesom u salonu, dok je Sesili otišla u
biblioteku sa svojom novom prijateljicom i njenom sluškinjom.
Ledi Lingejt ju je nežno prekorila.
„Imaš dvadeset godina, Ketrin. Starija si i razumnija od Sesili. Iako je tvoje
ponašanje bilo više nego neprimereno, nisi kriva što se lord Montford našao u
tvom društvu. Žao mi je što te nismo ranije upozorili. Međutim, ogovaranje je
omiljena aktivnost visokog društva tokom sezone, a čak i najmanja neprikladnost
može da bude glavna tema razgovora u salonima i ozbiljno ugrozi reputaciju

27
dame. Možda bi trebalo da u budućnosti izbegavaš barona Montforda, ili, ako je
to nemoguće, kao što je sinoć bilo, ne bi trebalo da mu posvećuješ mnogo pažnje,
niti da dozvoliš da se tvoje ime povezuje sa njegovim. Iako je veoma šarmantan,
on nije ugledan mladić. Ali pošto si sinoć prošetala sa njim i izdvojila se iz grupe,
iako za to krivim ledi Biton, jer te nije pažljivo držala na oku, nadam se da se
poneo časno prema tebi”, rekla je ledi Lingejt.
Pažljivo je posmatrala svoju mladu štićenicu, očekujući odgovor.
„Naravno da jeste”, uverila ju je Ketrin.
„Naravno.” Ledi Lingejt se osmehnula. „Ipak je on gospodin uprkos
šokantnim glasinama, i zna kako da se ponaša u visokom društvu. Sigurna sam da
su glasine preuveličane. Nemoguće je da je toliko razuzdan.”
„Nije”, složila se Ketrin.
„Ovo nije prekor, Ketrin. Samo sam mislila da bi ti savet nekoga ko je stariji
i iskusniji dobro došao. Želim ti samo najbolje”, nastavila je ledi Lingejt.
„Znam, gospođo. Cenim vašu zabrinutost i zahvalna sam vam što brinete za
mene”, kazala je Ketrin.
„Sigurna sam da ti nedostaje porodica”, rekla je ledi Lingejt, nagnuvši se
napred kako bi je pomilovala po ruci.
„Da. Mnogo mi nedostaju. Nikada ranije nisam bila tako dugo odvojena od
njih”, odgovorila je, a oči su joj se iznenada napunile suzama.
Čak i kada je Vanesa bila udata za Hadlija Djua i živela u Kandl parku sa
njihovom porodicom, bila je udaljena od njih svega pola sata hoda, zbog čega su
se skoro svakodnevno posećivale.
Ledi Lingejt ju je uzela za ruku.
„Možda je trebalo da pođeš sa Vanesom i Eliotom. Ionako će se uskoro vratiti
ovde”, rekla je.
„Želeli su da ostanem ovde i uživam u sezoni”, objasnila je Ketrin, obrisavši
suze maramicom. „Samo sam želela da ih poslušam.”
„Naravno da jesi”, ljubazno je kazala udovica. „Da li je Vokshol divan kao i
uvek?”
„Divan je, gospođo.”
Ketrin je čeznula za svojim sestrama i bratom.
Ipak, bilo joj je drago što su otišli iz grada. Kako bi im objasnila šta se sinoć
dogodilo? Kako bi im ispričala tu groznu priču? Trebalo joj je vremena da se
oporavi.
Bilo je besmisleno da se pita o čemu je sinoć razmišljala, budući da uopšte
nije razmišljala. Barem ne racionalno. Užasavala ju je spoznaja kako je brzo i lako
mogla da podlegne zavodljivim čarima uvežbanog ženskaroša i potrebama svog
tela.
U sopstvenom umu definisala bi to kao ljubav.
28
 Mislila je da je ludo zaljubljena u tog zanosnog i opasnog čoveka.
Kako ponižavajuće!
Ona bi mu dozvolila...
Naravno da ne bi. Naravno da bi ga zaustavila. Učinila bi to pre nego šio bude
prekasno.
Znala je da ga ne bi zaustavila.
Već je bilo prekasno.
Mogla je samo da mu se zahvali što njena reputacija nije bila zauvek uništena.
Rekao joj je da je sve bilo hladnokrvno proračunato. Priznao joj je da je
nameravao da je zavede. Smislio je kako da se pridruži zabavi u Voksholu i
planirao kako da je odvuče na mračnu i napuštenu stazu. Sve je isplanirao.
Kako ju je lako obrlatio. Zaustavio se samo zbog činjenice da bi prelako
ostvario svoj izazov. Postojala je pisana opklada u jednoj od ozloglašenih knjiga
za klađenje u jednom klubu. Sa njenim imenom u njoj. O njoj su govorili
brojni muškarci. Možda će ih danas zabaviti detaljnim opisom onoga što
se dogodilo.
Sve što je želela bilo je da se vrati kući u Trokbridž. Želela je svoj stari život.
Živela bi mirno i srećno. Udala bi se za Toma Habarda koji ju je zaprosio toliko
puta da više nije mogla ni da izbroji koliko. Voren hol bi verovatno bio bolji izbor
jer su Meg i Stiven bili tamo. Na selu, daleko od Londona.
„Bićemo veoma zauzete u narednih nedelju dana. Osim toga, ti i Sesili ste
okružene udvaračima na svakom koraku. Ako sve bude u redu, obe ćete biti
verene do kraja sezone, a možda ćete se čak i udati pre jeseni. Postoji li neki
poseban mladić koji ti se dopada, Ketrin?”
Ketrin je odložila šolju i brzo zatreptala, kako joj se oči ne bi napunile suzama.
„Želim da se vratim kući”, rekla je.
Nije mogla da podnese mogućnost da će ponovo videti lorda Montforda čim
izađe iz kuće. Nije želela da ga ponovo vidi.
„Siroto dete”, rekla je starija vikontesa, a zatim sela pored Ketrin kako bi je
utešila. „Naravno da želiš. Osetila sam to, ali nisam shvatila koliko čezneš za tim.”
Oči su joj se ponovo napunile suzama, koje su konačno potekle niz njene
obraze. Glasno je zajecala. Međutim, nije morala da brine. Nakon tri dana,
konačno se vratila u Voren hol u putničkoj kočiji ledi Lingejt. Lord Montford je
nije posetio. Niti je prisustvovao večernjem koncertu zbog kojeg se Ketrin usudila
da napusti vilu Morland.
Zapravo, nije ga videla čitave tri godine.
Džasperovo javno priznanje užasnog neuspeha koje je usledilo jutro nakon
proslave u Voksholu dočekano je sa zaprepašćenjem od strane svih muškaraca
koji su bili prisutni kada je to izjavio.

29
 Ćutanje je ubrzo bilo zamenjeno oduševljenim veseljem onih koji su se kladili
protiv njega, duhovitim opaskama, šalama i saosećajnim tapšanjem po ramenu.
Najuspešniji londonski zavodnik bio je poražen od strane neiskusne seljančice,
koja je u trenu prozrela njegovo lukavstvo i odvela ga na sporednu stazu u
Voksholu, a zatim ga prekorila zbog drskog ponašanja, nateravši ga da prizna
svoje nečasne namere.
Slika pobeđenog Montija koji posramljeno stoji pred seljančicom bila je
previše sočna, zbog čega je neprestano oživljavana u muškim razgovorima tokom
narednih dana. Gospođica Ketrin Hakstabl je zadobila opšte poštovanje, a desetak
muškaraca izjavilo je da su ludo zaljubljeni u nju. Dvojica su čak proglasila sebe
njenim doživotnim podanicima.
Jedan je obećao da će je zaprositi pre nego što se sezona završi.
Nakon početnog oduševljenja okupljenih, Džasper je primio pregršt mudrih
saveta pomešanih sa lažnim saosećanjem, uz uveravanje da će preboleti ne uspeh.
„Trebalo bi da provedeš pola sata svakoga dana pred ogledalom čupajući sede
dlake”, predložio je jedan ne naročito duhovit sagovornik.
„On ne misli na dlake na glavi, Monti”, dodao je drugi.
„Ne smeš da rizikuješ da dame otkriju tvoju sedu kosu u završnoj fazi
zavođenja”, predložio je treći glas.
„Ni on ne misli na glavu, Monti”, ponovio je isti glas.
„Možda više nećeš morati da brineš o sedim dlakama, Monti, jer možda više
nikada neće biti konačne faze”, predložio je jedan od njih.
„Naravno da hoće. Ali moraće da se potrudi da bi uspeo.”
„Pod uslovom da bude u stanju za tako nešto.”
„Kad god primetiš seljančicu, trebalo bi da bežiš od nje koliko te noge nose.”
„Ali kad čovek pređe dvadeset pet, počinje da gubi vid.”
„Kao i brzinu u nogama i funkciju u drugim delovima tela.”
„Ne brini, Monti. Uvek možeš da pristupiš crkvi.”
„Ili da se zamonašiš.”
„Sve londonske kurtizane će biti u kolektivnoj žalosti, Monti. Ali možda su
ovo i očekivale, s obzirom na tvoje godine.”
„Sa dobitkom od opklade, mogu sebi da priuštim novi par čizama u Hobiju.
Ako želiš, pozajmicu ti ih, da sledeći put možeš da pobegneš glavom bez obzira
kad vidiš seljančicu kako ti se približava.”
„Koliko si daleko stigao, Monti? Iskreno, razočaran sam tvojim porazom. U
koga da verujemo kada izgubimo veru u tebe? To je kraj jedne ere. Siguran sam
da neće samo kurtizane biti u žalosti. Trebalo bi da proglase nacionalni Dan
žalosti.”
„I crne trake za sve.”

30
 Džasper je sve komentare prihvatio sa humorom. Nije imao izbora, osim da
kaže istinu, koja je bila još gora od laži koju je izmislio. Ipak je odgovorio na
pitanje koliko je daleko stigao.
„Apsolutno nigde nisam stigao”, odgovorio je sa uzdahom. „Nisam stigao čak
ni do poljupca u obraz. Uhvatila me je za ruku, ali samo da bi me namamila sa
glavne avenije kako bi mi na miru očitala bukvicu kakvu u životu nisam doživeo.
Još uvek crvenim od sramote. Kao što možete da pretpostavite, bilo je veoma
ponižavajuće. Toliko me je ponizila, da sam odlučio da pobegnem na selo i
preispitam svoje tehnike zavođenja. Ali ovo nije kraj! Vratiću se sledeće godine,
kao feniks, podmlađen i jači nego ikada. Obećavam vam!”
Obećanje je dočekano sa podrugljivim osmesima od strane pojedinaca i
uzbuđenim klicanjem većine koja ga je podržavala.
Bio je ozbiljan u nameri da se povuče na svoje seosko imanje. Želeo je da
napusti London zbog gospođice Ketrin Hakstabl i poštedi je sramote i rizika da se
sretne sa njim na svakom društvenom dešavanju na kojem će prisustvovati. Čak
je ubedio sebe da je njegov motiv plemenit. Odlučno je odbacio pomisao da to
čini kako bi poštedeo sebe sramote koja bi nastupila kada bi je video.
Ali bilo je teže poreći poniženje koje je osećao.
Mogao je da je uzme. Bio je na korak od toga. Sa jednim snažnim potiskom
ona bi bila njegova, a opklada dobijena. I on bi uživao u njenom telu, a njegova
reputacija bi ostala neokaljana. Međutim, ona bi bila uništena, ali to ne bi bila
njegova briga, jer ne bi mogla da tvrdi da ju je silovao. Učinila je to svojevoljno.
Ali on se zaustavio. Još uvek nije mogao da veruje da je to učinio.
Griža savesti mu je bila potpuno nepoznata. Osim toga, nije imao nameru da
razvija takvo osećanje. To bi bilo previše neprijatno i postavilo bi brojna
ograničenja njegovoj slobodi. Nije se zaustavio zbog savesti, već iz dosade, baš
kao što joj je rekao. Bilo je previše lako da je zavede.
Zamalo je poverovao u to.
Vratio se kući u Sidarhurst park tri dana nakon proslave u Voksholu. Shvatio
je da će mu biti potrebno nešto novo na šta će usredsrediti svoj um i energiju.
Nešto drugačije što će ublažiti dosadu. Pronašao je ono što je tražio na svom
imanju, koje je čitavog života bilo uredno i prosperitetno, zahvaljujući odličnim
upravnicima, zbog čega nikada nije imao potrebu da se zamara detaljima. Ali do
kraja leta, kao i tokom jeseni i zime, radio je upravo to, iznenadivši sebe i svog
upravnika zbog činjenice da ga je vođenje imanja zanimalo. Čak je shvatio da
ima ideje.
Odlučio je da će se sledeće godine vratiti u London. Zašto ne bi? Ubrzo je u
potpunosti zaboravio na Ketrin Hakstabl i svoju čudnu krizu uzrokovanu grižom
savesti i poniženjem pred vršnjacima. U potpunosti je zaboravio sve što se
dogodilo.
Barem je često uveravao sebe u to.
31
 Peto poglavlje

Tri godine kasnije

Margaret i Ketrin Hakstabl su retko boravile u Londonu.

Više im se dopadao miran život u Voren holu, glavnom imanju njihovog brata
u Hempširu.
Margaret je vodila domaćinstvo jednako sposobno kao i u Trokbridžu. Ketrin
se, uz Stivenov blagoslov, posvetila osnivanju seoske škole nedaleko od Voren
hola, zajedno sa vikarom i uglednim učiteljem. Ponekad mu je čak i pomagala sa
najmlađim učenicima, baš kao što je to činila u Trokbridžu pre nego što im se
život promenio.
Udvarao joj se Filip Grejndžer, komšija koji nije bio mnogo stariji od nje.
Tokom protekle dve i po godine, odbila je dve njegove bračne ponude, uz
obrazloženje da joj se veoma dopada, ali da ga posmatra samo kao dragog
prijatelja. Žalosno joj je odgovorio da će se u tom slučaju zadovoljiti i njenim
prijateljstvom.
Ali ponekad ju je gledao sa više žara nego što bi trebalo, zbog čega se često
pitala da li bi prihvatila ponudu kada bi je treći put zaprosio. Imala je dvadeset tri
godine i većina njenih vršnjakinja odavno je bila udata.
Više nije verovala u ljubav.
Nije mogla da uveri sebe u to. Nije postala potpuno cinična. Ali nije verovala
da će se ikada zaljubiti, zbog čega je nakon brojnih pokušaja odustala. Ipak, želela
je da se uda, osnuje svoj dom i dobije decu. Nije želela da zavisi od Stivena do
kraja života.
U svakom slučaju, živela je srećno. Možda će ta sreća trajati duže od srećne
romantične ljubavi. Sviđao joj se gospodin Grejndžer. Bio bi dobar muž i otac.
Ali možda bi bilo nepravedno prema njemu kada bi prihvatila njegovu ponudu.
Ponekad su ona i Margaret posećivale Vanesu u opatiji Rigbi u Nortemptonširu.
Ona i Eliot više nisu živeli u Finčli parku. Preselili su se pre dve godine, nakon
iznenadne smrti Eliotovog dede, vojvode od Morlanda.
Eliot je nasledio titulu, a njihova sestra je postala vojvotkinja. Mnogo im je
nedostajala, baš kao i Izabel, njihova sestričina. Još uvek nisu videle Samjuela,

32
novog vikonta Lingejta. Kako bi ispravile taj propust, odlučile su da poslednjih
nekoliko nedelja sezone provedu u Londonu.
Vojvoda od Morlanda je prisustvovao sednicama parlamenta, zbog čega su i
Vanesa i deca bili tamo.
A bio je tu i Stiven, koji je upravo završio studije i otišao pravo u London.
Nagovarao je svoje sestre da mu se pridruže tamo kako bi prisustvovale njegovoj
proslavi. Uskoro će napuniti dvadeset jednu i postati punoletan. Margaret će biti
u potpunosti oslobođena obaveze koju je preuzela pre jedanaest godina, nakon
smrti njihovog oca, obećavši mu da će brinuti za brata i sestre do njihovog
punoletstva.
Bile su smeštene u vili Morland na Berkli trgu. Stiven je odlučio da provede
veče sa grupom prijatelja, među kojima je bio i Konstantin Hakstabl, njihov drugi
rođak, kojeg je Ketrin obožavala, iako ga nije često viđala.
Stiven je pre odlaska obećao da će u povratku dovesti Konstantina sa sobom
ako mu se ukaže prilika. On to, naravno, nije učinio, a Ketrin i Margaret su već
znale da će se to dogoditi. Stiven je bio privržen i brižan brat, ali i mlad čovek, a
mladići su često zaboravljali na sve osim na lično zadovoljstvo.
Margaret je rano otišla u krevet, još uvek umorna od putovanja i duge posete
Vanesi i deci tokom dana. Ketrin je ostala budna još neko vreme kako bi čitala i
upravo je krenula u svoju sobu na spratu kada je čula kako se ulazna vrata
otvaraju.
Mogla je da čuje Stivenov vedar glas i trezvene odgovore batlera. Nagnula se
preko ograde kako bi mogla bolje da čuje, iako nije mogla da ih vidi. A onda je
začula dublji glas, koji je pripadao Konstantinu.
Bilo je kasno. Verovatno su bili pijani i želeli da popiju po još jedno piće u
biblioteci. Znala je da ne bi trebalo da silazi. Nisu je očekivali, a verovatno bi bili
posramljeni zbog svog izgleda. Konstantin će se sigurno zadržati u gradu još neko
vreme.
Videće ga sutra ili tokom narednih dana.
Ponovo je začula muški smeh praćen brbljanjem, a zatim tišinu. Ušli su u
biblioteku i zatvorili vrata.
Odlučila je da ipak poželi laku noć Stivenu i pozdravi Konstantina pre nego
što nastave da piju. Nečujno se spustila niz stepenice.
Batler je već otišao. Ketrin je pokucala na vrata i otvorila ih, ne sačekavši
odgovor. Osmehnula se Stivenu koji je stajao pored kredenca i točio piće iz
jednog od kristalnih dekantera. Još uvek je bio vitak i graciozan, a njegova plava
kosa i dalje je bila divlja i neposlušna. Ali, tokom poslednjih godina, Stiven je
izrastao u samouverenog mladića, koji će damama biti veoma privlačan.
„Stivene”, rekla je.

33
 A onda se nestrpljivo okrenula prema njihovom rođaku, koji je stajao leđima
okrenut kaminu.
„Konstantine!” Požurila je ka njemu, raširivši ruke. „Stiven je trebalo da te
dovede ranije, da vidiš Meg i mene. Sigurno je zaboravio da ti kaže. Poslednji put
smo te videle pre Božića. Kako si?”
„Vrlo dobro”, rekao je, uzevši je za ruke i poljubivši je u obraz. „Ne moram
da ti postavljam isto pitanje, Ketrin. Očigledno si zdrava i lepa, kao i uvek. A kažu
da lepota dame bledi sa godinama! Ti si svaki put sve lepša.”
Srdačno joj se osmehnuo i Ketrin je uzvratila osmeh.
„Oh, bože! Nisam došla da slušam takva laskanja. Želela sam samo da te
pozdravim. A sada ću vas ostaviti same. Dama zna kada je njeno prisustvo
suvišno”, kazala je.
Okrenula je glavu da se osmehne Stivenu, a zatim shvatila da je u prostoriji
još neko - gospodin koji je stajao pored hrastovog stola i držao otvorenu knjigu u
rukama.
Pogledi su im se sreli.
Stomak joj se iznenada zgrčio, a kolena zadrhtala.
Njegova desna obrva bila je blago podignuta, sakrivena ispod pramena tamne
kose. Kratko joj se naklonio.
„Oh, sasvim sam zaboravio na svoje manire! Izvinite... Kejt, da li poznaješ
lorda Montforda? Monti, ovo je moja sestra, Ketrin Hakstabl!” uzviknuo je
Stiven.
„Gospođice Hakstabl, zadovoljstvo mi je”, rekao je onim laganim, prijatnim
glasom koji je tako dobro zapamtila.
Iako su joj kolena podrhtavala, uspela je da se nakloni.
„Gospodine”, odgovorila je.
Konstantin se nakašljao.
„Dozvoli mi da te otpratim gore, Ketrin”, rekao je Konstantin, istupivši
napred i pruživši ruku. „Iako je kasno, pozdraviću Margaret, ukoliko je još uvek
budna.”
„Nije”, odgovorila je Ketrin. „Nema potrebe da me pratiš. Sama ću se vratiti.
Laku noć!”
Vedro se osmehnula njemu i Stivenu i požurila ka vratima, ignorišući lorda
Montforda. Konstantin je stigao do vrata pre nje i otvorio ih, pustivši je da prođe.
„Laku noć, Ketrin! Sutra ću posetiti tebe i Margaret”, dodao je.
„Laku noć, Kejt!”, veselo je dobacio Stiven.
Konstantin nije zatvorio vrata biblioteke sve dok se nije popela uz stepenice.
Mahnula mu je, osmehnula se i odjurila na sprat.
Prošle su tri godine, a ona se i dalje osećala kao da se sve dogodilo juče.

34
 Obuzela ju je užasna sramota.
Neopisivo poniženje.
I mržnja prema onome što se dogodilo.
Nije se nimalo promenio. Još uvek je bio zgodan, elegantan i neodoljiv, kao i
uvek.
Ali i opasan.
Srećom, Meg je već otišla u krevet.

Ne samo da je mladi Merton zaboravio da obavesti Kona da ga njegove sestre

očekuju tokom večeri, zaboravio je da ga obavesti i da je stigao u grad. Da je to
uradio, i Džasper bi saznao za to, i ne bi se približavao Berkli trgu. Kada im se
pridružio, Ketrin Hakstabl je žurno ušetala u Mertonovu biblioteku, rumena i
nasmejana, i izuzetno lepa, ostavivši Džaspera bez reči.
Bio je uhvaćen u zamku.
Čekao je da ga primeti. Da odreaguje. Da se onesvesti. Ili da je obuzme
histerija koja će je navesti da uperi prst u njega i zatraži od svojih muških rođaka
zaštitu i osvetu.
Ali to se nije dogodilo.
Još više ga je iznenadila činjenica da se živo sećao svakog detalja te večeri,
kao da se sve dogodilo juče.
Zar nije trebalo da zaboravi na sve to?
Bila je to jedina opklada koju je izgubio, premda je to učinio svojevoljno.
Možda bi je sa lakoćom zaveo za nedelju dana. Mislio je da je odavno zaboravio
tu tužnu epizodu. Međutim, pogodilo ga je kada ju je ugledao u biblioteci.
Primetio je da se Kon trudio ua je izvede iz sobe što pre. Uvek se pitao da li
je saznao za tu opkladu, iako mu nikada ništa nije rekao. Da je dobio opkladu,
sumnjao je da bi mnogo toga bilo rečeno.
Iako Kon nije bio svetac, činilo se da voli svoje rođake, uprkos činjenici da je
Merton nasledio titulu, imovinu i bogatstvo koji bi pripali njemu da se njegov otac
oženio njegovom majkom samo dva dana ranije. Nakon rođenja, Kon je proglašen
vanbračnim sinom, zbog čega je lišen titule i nasledstva. Bilo je nemoguće znati
kako se Kon osećao zbog toga, budući da nikada nije govorio o tome.
Možda je potajno mrzeo Mertona.
Nakon završetka večeri, Džasper se zapitao da li bi trebalo da izbegava zabave
do kraja sezone, čak i one na kojima je već potvrdio prisustvo i ograniči svoje
aktivnosti na klubove, bokserske salone i druga bezbedna mesta, na kojima su
boravili samo muškarci.
Ali to nije bilo ispravno. Nikada se nije sakrivao ni od koga. Da li će se sada
sakrivati od žene koju je nekada ljubio i milovao, a koju nikada nije posedovao.
Nije mogao da veruje da mu je ta ideja uopšte pala na pamet.
35
 Zapitao se zašto je još uvek neudata. Verovatno je već imala više od dvadeset
godina i mnoštvo obožavalaca koji su je neprestano prosili. Kon je bio u pravu -
iako ju je zadirkivao i namerno joj laskao. Sada je bila lepša nego pre tri godine,
iako je i tada bila izuzetno lepa. U međuvremenu je izgubila onaj nezgrapan
izgled, ali je još uvek bila dovoljno vitka da natera muškarce da zamišljaju kako
prelaze rukama preko njenog struka i...
Odlučio je da odgovori na pozive koje je prihvatio, a sledeći je bio veliki bal
ledi Parmiter, čiji je otac bio bogati gospodin bez titule, zbog čega je bila spremna
da pozove sve koji će sigurno prisustvovati balu.
Pa čak i njega.
Članovi najvišeg plemstva izostavljali su ga sa svojih proslava, ali to su
ionako bili dosadni događaji kojima ne bi ni želeo da prisustvuje.
Možda se sestre Hakstabl neće pojaviti na balu. Pošto su bile nove u visokom
društvu, bilo je izvesno da ih porodica Parmiter još uvek nije poznavala.
Ispostavilo se da je događaj bio dobro posećen, što je nesumnjivo prijalo ledi
Parmiter. Kada je stigao, plesna sala je već bila prepuna.
Naravno, odmah je primetio gospođice Hakstabl.
To je donekle bilo neizbežno.
Nije trebalo da obraća pažnju na njih. Gospođica Margaret Hakstabl bila je
nekoliko godina starija od Ketrin, baš kao i njihova srednja sestra, vojvotkinja od
Morlanda. Ketrin je izuzetno podsećala na svoju najstariju sestru, premda joj je
ten bio tamniji, a figura raskošnija od sestrine. Baš kako je on voleo.
Obe su privlačile veliku pažnju i imale su partnera prilikom svakog plesa, što
je trebalo da izazove paniku kod veoma mladih dama koje su upravo debitovale u
visokom društvu i želele da zavedu najpoželjnije slobodne mladiće.
Džasper je veći deo večeri proveo u sobi za kartanje, gde su on i njegov novac
uvek bili dobrodošli.
Nikada nije plesao.
Verovatno su mnoge zabrinute majke odahnule zbog toga. Prekorno su ga
posmatrale, misleći da će zamoliti njihove ćerke za ples i nastaviti da ih zavodi na
podijumu.
Često je na balovima čitavo veče provodio u sobi za kartanje. Nije voleo da
pleše, niti je voleo da posmatra dame i gospodu kako se vuku po podu,
pokušavajući da izgledaju elegantno i graciozno i trudeći se da privuku što više
pažnje. Večeras je imao odličan razlog da se drži podalje od plesne dvorane. Ali
mladi Merton mu se pridružio baš u trenutku kada je skupljao svoj dobitak.
„Ah, tu si, Monti!”, rekao je. „Trebalo bi da plešeš. Ima toliko lepih
devojaka!” Veselo se osmehnuo.
„Pretpostavljam da sve žele da plešu sa tobom”, odgovorio je Džasper, a zatim
ustao i spustio ruku na dečakovo rame.

36
 „Ne zaboravi da sam ja grof od Mertona”, podsetio ga je.
„Zbog čega ćeš im biti još draži sve dok jedna konačno ne zarobi tvoje srce”,
rekao je Džasper. „Ali te plave lokne i taj osmeh takođe imaju nekog uticaja.”
Merton je ličio na anđela. Srećom, posedovao je dovoljno snažan karakter
zbog čega nije delovao kao slabić ili dosadnjaković. Džasperu se iskreno dopadao.
Osim toga, bio je nov u gradu. Nije bilo nimalo čudno što je privlačio toliku
pažnju žena.
„Dođi da upoznaš Meg, moju najstariju sestru. Ona je već zaspala kada si pre
neko veče upoznao Kejt u biblioteci”, rekao je Merton.
Zapitao se hoće li se ponovo sakrivati u drugoj igri ili prihvatiti neizbežno?
Odlučio je da prihvati, budući da nije voleo da se krije.
„Biće mi zadovoljstvo”, veselo je slagao, stegnuvši dečakovo rame.
Orkestar je pravio pauzu. U suprotnom, Merton ne bi mogao da dođe u sobu
za kartanje. Bio je veoma tražen kao partner za ples i to ne samo zbog njegove
titule. Oduševljena lica mladih dama su sve govorila.
Zbog toga se Džasper osećao poput starca sa svojih dvadeset i osam godina.
Međutim, njegovo iznenadno pojavljivanje u plesnoj sali nije prošlo nezapaženo.
Usne su mu se izvijale u osmeh, sve dok nije shvatio kuda idu. Njegova nada da
Ketrin Hakstabl neće stajati sa sestrom, ubrzo je propala.
Primetivši ga kako dolazi, oholo je podigla glavu, brzo mašući lepezom.
„Meg, evo lorda Montforda”, rekao je Merton veselo. „Obećao sam mu da ću
ga upoznati sa tobom. On je moj i Konov prijatelj. Šteta što Kon nije mogao da
prisustvuje. Monti, ovo je moja najstarija sestra. Zamenila mi je majku nakon što
su naši roditelji umrli.”
Ljubazno joj se osmehnuo kad mu se naklonila.
„Lorde Montforde”, rekla je.
Oči su joj bile plave kao i sestrine. Očekivao je da će biti tamne, baš kao i
njena kosa. Zaista je bila izuzetno lepa. Bili su lepa porodica, sa izuzetkom
vojvotkinje, premda ni ona nije bila ružna.
„Gospođice Ketrin”, naklonio se.
Nije uzvratila naklon. Učinilo mu se da će joj zglob otpasti ukoliko nastavi
tako žustro da maše lepezom.
Okrenuo se prema njenoj sestri.
„Nadam se da ćete plesati sa mnom sledeći set?”, pitao je. Pretpostavljao je
da je Merton to očekivao, a dama nije ustuknula od užasa kada ga je videla. Za
razliku od njene sestre, nije znala ništa o njegovoj ozloglašenosti.
„Već sam obećala set markizu od Alingama, gospodine. Nedavno me je pitao.
Ali hvala vam na ljubaznoj ponudi”, iskreno je odgovorila.
Kratko je klimnuo glavom, pomislivši kako je sada pravi trenutak da se zaputi
ka drugom delu sale.
37
 „Evo ga, dolazi”, dodala je, toplo se osmehnuvši Alingamu.
„Ja sam obećao gospođici Ekton. Još uvek nema dozvolu da pleše valcer.
Trebalo bi da krenem. Izvinite me”, žalosno je objasnio Merton.
Gospođica Hakstabl se pridružila lordu Alingamu.
Ostao je sam sa gospođicom Ketrin Hakstabl.
Poželeo je da se vrati u salon za kartanje.
„Čuo sam da konstantno pomeranje jednog dela tela može izazvati reumu u
starosti”, rekao je, umesto da se nakloni i pobegne glavom bez obzira.
Iznenada je prestala da maše lepezom i spustila ruku na bok.
„To će biti moj problem, lorde Montforde”, odgovorila je.
Premda njen odgovor nije bio ni duhovit, ni originalan, otkrio mu je da ni ona
nije zaboravila ono što se dogodilo.
Nije se iznenadio.
„Za razliku od mlade gospođice Ekton, siguran sam da vi smete da plešete
valcer. Nije mi namera da vas uvredim zbog vaših godina”, objasnio je.
„Plesaću sa gospodinom Jardlijem”, odgovorila je.
„Jardli je pre pola sata napustio sobu za kartanje i otišao kući, pošto se njegova
trudna žena ne oseća dobro”, rekao je.
Iznenađeno je zurila u njega.
Možda nije znala da je Jardli oženjen. Voleo je da prikriva taj podatak kad
god bi se našao u društvu lepih dama. Koliko se Džasper sećao, ovo je bila šesta
trudnoća gospođe Jardli.
„Bolje bi bilo da plešete valcer sa mnom”, rekao je.
„Zaista?” Podigla je obrve i ponovo otvorila lepezu. „Ne slažem se sa vama.”
„Ako me odbijete, bićete jedina devojka bez plesnog partnera tokom ovog
seta”, kazao je. „Čuo sam da je to prilično uvredljivo, pogotovo za dame
određenih godina.”
Nozdrve su joj se raširile i duboko je udahnula. Mada je da hladi lice lepezom.
A zatim se neočekivano osmehnula. Obuzela su ga sećanja.
„Zaista ste neverovatni”, odgovorila mu je. „Nekada mi se to sviđalo.”
„Dok me niste sasvim zamrzeli”, primetio je, blago nagnuvši glavu u stranu,
pažljivo je posmatrajući.
Zamišljeno je zurila u njega. „Da, do tada. Dugo sam vas smatrala oličenjem
zla. Ali onda sam shvatila da ste one noći odlučili da izgubite opkladu jer u vama
postoji barem mrvica pristojnosti.”
Slegnuo je ramenima.
„Taj neuspeh je mrlja u mojoj besprekornoj reputaciji. Činjenica da me neko
smatra pristojnim izaziva u meni očaj”, odgovorio je.

38
 „Ne treba da brinete, lorde Montforde. Ja vas svakako ne smatram pristojnim
čovekom, iako ste jednom u svom životu učinili nešto pristojno”, rekla je,
zatvorivši lepezu.
Osmehnuo joj se.
„Bolje da plešemo valcer”, predložio je. „Ne bih želeo da okupljeni pomisle
da ste me odbili nakon što sam vas ponizno zamolio za ples.”
Iznenađeno je shvatio da se nada da će gospođica Hakstabl prihvatiti njegov
poziv za ples.
Godinama je pokušavao da izbegne samu pomisao na nju. Ona je predstavljala
njegovo najveće poniženje. Bez nje bi zadržao svoju neokaljanu reputaciju. Nije
mu bilo prijatno da prizna svim svojim vršnjacima da nije uspeo da dobije
opkladu.
Naročito ne onu koju je mogao lako da dobije.
„U redu”, odbrusila je. „Hajde da plešemo!”
Ni sama nije očekivala takav odgovor. Pružila je ruku, dozvolivši mu da je
odvede na plesni podijum gde su već bili okupljeni ostali plesni parovi.
I tako se ponovo našao u društvu gospođice Ketrin Hakstabl, spremajući se
da pleše valcer sa njom.
Zapitao se kakvo će čudo uslediti kasnije.

39
 Šesto poglavlje

Ketrin je došla na bal sa bratom i najstarijom sestrom, uprkos svim svojim

strahovima. Pitala se da li će i on biti tamo. Nije želela da ga više ikada vidi. Ali,
ubrzo je shvatila da neće dozvoliti da je strah natera da ostane kod kuće nakon tri
godine koje je provela van Londona. Nije mogla da ostane zatvorena u kući i
izbegava London do kraja života. To je bilo besmisleno.
Osim toga, ni to je ne bi zaštitilo od susreta sa njim. Došao je u Stivenov dom.
Stajao je u biblioteci kao da je imao pravo da bude tamo, pošto ga je njen brat
pozvao.
Osim toga, želela je da ponovo prisustvuje balu. Iako nije često dolazila u
London i žudela za brojnim zabavama tokom sezone, povremeno je uživala u
njima.
Zbog toga je odlučila da dođe, uveravajući sebe da lord Montford nije bio
zainteresovan za takvu vrstu događaja.
Kada je stigla na bal sa Meg i Stivenom, nije ga bilo na vidiku.
A onda je Stiven spomenuo da je Montford u sobi za kartanje i da će pokušati
da ga nagovori da im se pridruži, kako bi ga upoznao sa Meg, koja ga još uvek
nije poznavala. Bio je blizak prijatelj sa Konstantinom, a samim tim i sa
Stivenom. Znala je da ne može da zatraži od Stivena da ga ne dovodi. On i Meg
bi sigurno želeli da znaju razlog.
Bila je ponosna na svoju reakciju kada se lord Montford pojavio sa Stivenom.
Bila je rezervisana i pomalo hladna, ali nije uradila ili rekla ništa što bi privuklo
pažnju njenog brata i sestre. Meg nije mogla da prihvati njegov poziv za ples jer
je obećala da će čitav set plesati sa lordom Alingamom, a Stiven je otišao da
pronađe gospođicu Ekton. Ketrin je očekivala da će se gospodin Jardli svakog
trenutka pojaviti kako bi plesao sa njom.
Uskoro će ga se osloboditi.
U sledećem trenutku se našla na plesnom podijumu, spremajući se da pleše sa
lordom Montfordom.
Nije mogla da pronađe racionalno objašnjenje za ono što se upravo dogodilo.
Ponovo je osetila dobro poznat miris kao i u Voksholu. Bio je to skup, mošusni i
izuzetno muževan miris njegovog sapuna ili kolonjske vode, koji je budio u njoj
sećanja na iskušenje, neobuzdanu strast i poniženje. Nikada nije doživela tako
snažna osećanja.
40
 Nije imala želju da ih ponovo doživi.
Lord Montford je još uvek bio zgodan, visok, vitak i elegantan, tamne kose i
lenjih kapaka, koji su krili oštar, podrugljiv i pametan pogled. I dalje je bio
privlačan.
I jednako opasan, premda je ona sada bila imuna na takvu vrstu opasnosti.
Valcer je trebalo da počne. Orkestar je pripremio instrumente, a plesni parovi
zauzeli svoje položaje.
Desna ruka lorda Montforda nalazila se oko njenog struka. Osečala se kao da
će njegov dodir svakog trenutka zapaliti njenu satensku haljinu. Levom rukom je
držao njenu ruku. Trudila se da prstima ne dodirne spoljašnji deo njegovog dlana.
Odjednom je ostala bez vazduha. Nikada nije uživala u valceru. Uvek je
smatrala takvu vrstu prisnosti neprijatnom i pomalo dosadnom, zato što je morala
da razgovara sa svojim partnerom. Međutim, pretpostavljala je da bi sa pravim
partnerom čitavo iskustvo bilo veoma romantično.
Lord Montford definitivno nije bio pravi partner.
Besno ga je pogledala, kao da je upravo pokušao da je ubedi u suprotno.
„Pretpostavljam da nameravate da navedete Stivena da skrene sa pravog puta
dok je još uvek mlad i glup”, rekla je.
Iznenađeno je podigao obrve.
„I napravim od njega izopačenog zavodnika?”, dodao je. „Pa naravno. Zašto
bih se inače sprijateljio sa njim? Sigurno ne zato što je rođak jednog od mojih
najboljih prijatelja, zar ne? Ukoliko Mertona smatrate glupim i naivnim, to mnogo
govori o vaspitanju koje mu je obezbedila vaša najstarija sestra.”
Upala je u njegovu zamku širom otvorenih očiju.
„Trebalo je da pažljivije biram reči”, odbrusila je. „Trebalo je da kažem
naivan, umesto glup.”
„U čemu je razlika?”, pitao je. „Zar naivan čovek nije glup čovek? Zašto
mislite da mogu da iskvarim vašeg brata ukoliko je odlučan u nameri da ostane
nepokolebljiv?”
„Ne znam. Vi meni recite.”
Nju je mogao lako da iskvari.
Na trenutak je bezizražajno zurio u nju. A onda se vragolasto osmehnuo, zbog
čega su joj kolena klecnula.
„Ali zašto bih to želeo?”, upitao je „Da li me, gospođice Hakstabl, u svojoj
mašti vidite kao oličenje đavola?”
„Mislim da to nije mašta”, odgovorila je.
Tiho se osmehnuo. „Ali već ste priznali da u meni postoji trunka dostojanstva.
A svi znamo da je đavo nesposoban za tako nešto. To znači da ste kontradiktorni.”
Orkestar je konačno zasvirao, spasivši je od smišljanja odgovora.

41
 U narednih nekoliko minuta nije bila u stanju da razmišlja.
Nije očekivala da će njegovi plesni pokreti biti elegantni. Mada bi to možda
mogla da pretpostavi da je pažljivo razmislila o tome. Čovek poput njega trudio
se da bude savršen u svakom pogledu: prilikom jahanja, borbe, plesa, kockanja,
vođenja ljubavi...
Dakle, ipak je razmišljala o tome.
Ali samo duboko u sebi, u svojoj podsvesti. Ostatak njenog uma prepustio se
muzici, ritmu, uskovitlanim bojama, glasovima, mirisu muške kolonjske vode i
osmehu koji je zaiskrio u lenjim, tamnim očima.
Bila je u pravu. Valcer je bio veoma romantičan sa pravim partnerom.
Ova neočekivana pomisao naterala ju je da shvati da tokom nekoliko dugih
minuta nije skidala pogled sa njega. Osim toga, osmehivala se. Obrazi su joj
postali rumeni, a oči veselo zaiskrile.
U potpunosti je uživala u valceru i društvu čoveka sa kojim je plesala.
Opasnog čoveka.
Ali ona više nije bila ona naivna devojka kakva je bila pre tri godine.
Prestala je da se osmehuje i oborila pogled. Kako je mogla da uživa u
njegovom društvu?
Setila se načina na koji je pričao o toj groznoj opkladi.
I ponovo se zapitala, kao što je to učinila bezbroj puta nakon te večeri, zbog
čega nije završio ono što je započeo i dobio opkladu. Nikada nije želela da veruje
da je u njemu postojala neka mrvica pristojnosti i da je možda imao savest. Više
je volela da veruje u njegovo objašnjenje, da je bila previše lak plen da bi ga
zanimala. Međutim, pretpostavila je da to nije bilo važno kada je reč o opkladi.
„Još uvek me mrzite”, primetio je.
Glas mu je zvučao grozno. U njemu je primetila prizvuk humora. Ona ga je
zabavljala.
„Da li ste iznenađeni?” upitala ga je, ponovo ga pogledavši.
„Nisam. I sami ste mi priznali da sam vas razočarao. Vaša mržnja je sasvim
opravdana”, objasnio je.
Shvatila je da joj se ruga. Ali njen pokušaj da smisli neku prikladnu repliku
bio je osujećen kada ju je zavrteo. Oduševljeno se osmehnula, pre nego što je
podsetila sebe da ne bi trebalo da bude oduševljena.
„Mogao bih da vas naučim da me ne mrzite”, rekao je.
Podigla je obrve.
„Zar vam tako ne bi bilo lakše?”, pitao je.
„Pod pretpostavkom da bih onda bila ravnodušna prema vama i ne bih vas
prekorno posmatrala kad god bismo se sreli?”, pitala je. „To bi vam sigurno
odgovaralo.”

42
 „Da budete ravnodušni prema meni?” Privukao ju je prema sebi, nakratko se
zaustavivši. „Gospođice Hakstabl, mislim da nikada nećete biti ravnodušni prema
meni.”
Činilo joj se da ne može da skrene pogled sa tih pospanih očiju.
„Pretpostavljam da ste u pravu. Mržnja i ravnodušnost nisu isto, zar ne?”,
upitala je sa uzdahom.
Glasno se nasmejao.
„Mogao bih da vas naučim da me ne mrzite. Kada bih to želeo, mogao bih da
vas navedem da me volite”, prošaputao je, budući da muzika još uvek nije ponovo
počela.
Bez reči je zurila u njega.
„Ha!” Sve što je uspela da izusti bio je neobjašnjiv uzvik koji je podsećao na
pitanje.
„Dakle, slažete se? Priznajete da bih mogao?”, pitao je nakon što je muzika
ponovo počela, zavrtevši je još jednom.
„Ni za milion godina!”, odgovorila je kada je konačno došla do daha.
„Nikada.”
„Dakle, morao bih da čekam milion i jednu godinu? Veoma ste uporni,
gospođice Hakstabl. Ali mislim da me potcenjujete”, rekao je.
„Kao i vi mene”, žustro je odgovorila, zbog čega se par koji je plesao pored
njih okrenuo da ih pogleda. „Verovatno ćete pokušati da me ubedite da vas
zavolim, isto kao što bih i ja mogla vas nateram da volite mene.”
Nije joj odgovorio, iako su njene reči ostale da vise u vazduhu između njih i
prate ih po čitavom plesnom podijumu dok su plesali u tišini u uzbudljivom ritmu,
a rastuća napetost između njih činila ju je nervoznom u njegovom prisustvu.
Sada je razumela zašto se valcer smatra brzim i neprikladnim plesom među
plemićima.
Ruka joj je postala vruća i vlažna u njegovom stisku.
Brža melodija nije dugo trajala. Ubrzo, orkestar je počeo da svira mnogo
sporiju i romantičniju melodiju.
Konačno je on prekinuo tišinu.
„Čini se zaista nemogućim kada to tako kažete”, nastavio je kao da nije prošlo
pet minuta između njenih reči i njegovog odgovora. „Nikada nisam bio zaljubljen,
niti očekujem da će se to ikada dogoditi. Požuda je mnogo zabavnija. Plašim se
da je zaljubljivanje u mom slučaju apsolutno nemoguće.”
„Kao što je i u mom slučaju potpuno nemoguće”, brzo je odvratila.
„To mi se čini kao savršeni motiv za opkladu”, zaključio je.
„Opkladu?” namršteno je upitala.

43
 „Znam, znam. Lepo vaspitane mlade dame se ne klade. Osim toga, ko god se
opkladi protiv mene, osuđen je na propast, jer nikada ne gubim”, odgovorio je sa
uzdahom.
Podigao je desnu obrvu koja je zalutala pod pramenom kose.
„Ali jednom prilikom ste izgubili”, brzo je dodala.
„Tako je”, složio se. „Baš lepo od vas što ste me podsetili. Mada oboje znamo
da sam namerno odustao.”
„O kojoj opkladi trenutno govorimo?”, pitala je nakon kratke pauze.
Iznenada je shvatila da su bili privijeni jedno uz drugo mnogo bliže nego pre
nekoliko trenutaka. Pokušala je da se odmakne unazad, ali njegova ruka ju je
čvrsto držala.
„Dakle, moraćemo da napravimo dvostruku opkladu”, rekao je. „Zanimljivo.
Kladićemo se da mogu da vas nateram da se zaljubite u mene, kao i da vi možete
mene da naterate da se zaljubim u vas.”
„Nikada nećete dobiti ovu opkladu, pa čak ni za hiljadu godina”, pobunila se.
„Kao što ni vi nećete dobiti svoju”, veselo je dodao. „Ali jedine opklade koje
vredi prihvatiti su one koje deluju kao da ih je nemoguće dobiti. Sve ostale nisu
vredne pažnje.”
„Kao ona u Voksholu?”, upitala je.
Iako mu je pogled iznenada postao pospan, u njemu je još uvek poigravao
osmeh.
„Tom prilikom sam vam ispričao užasnu izmišljotinu”, priznao je. „To nije
razlog zbog kojeg sam se zaustavio i sramno izgubio opkladu.”
„Zaista?”
„Možda sam se uplašio da ću se zaljubiti u vas”, veselo je kazao.
„Ha!” Ponovo je ispustila taj neobičan zvuk, osetivši nelagodu u stomaku.
„Nisam želeo da rizikujem”, dodao je i ponovo se nasmejao.
„Kakve su to gluposti?”, besno je upitala. „Rekli ste da nikada niste bili
zaljubljeni i da niste sposobni da volite.”
„Možda sam jednom bio u opasnosti, baš kao što sam izgubio opkladu. Možda
ste pronašli pukotinu u mom oklopu i sada možete da pronađete put do mog srca”,
objasnio je, a zatim pomerio glavu bliže njenoj. Ketrin je posmatrala kako se
Margaret osmehuje markizu od Alingama.
Zurila je u njega.
„Pod uslovom da takav oklop uopšte postoji, premda ja nisam siguran u to.
Ali možda ćete vi želeti da otkrijete”, nastavio je.
„Gluposti!”
„Nećete znati dok ne pokušate”, rekao je.

44
 „Zašto bih želela da pokušam? Ne interesuje me da li imate srce, niti da li
znate da volite. Zašto bih želela da osvojim ženskaroša poput vas i navedem vas
da se zaljubite u mene?”, pitala je.
„Zato što ćete u trenutku kada priznate sebi da želite tako nešto, već biti
zaljubljeni u mene i želećete da vam ljubav bude uzvraćena”, rekao je.
Imao je najnestašnije oči koje je ikada srela. Mogle su da se osmehuju čak i
kada nijedan drugi deo njegovog lica to nije činio. Mogle su da se rugaju i da je
ostave bez reči, pa čak i da proniknu u najdublje kutke njenog uma.
„Ako oboje uspemo, možemo da živimo srećno do kraja života. Kažu da su
svi bivši ženskaroši najverniji muževi. Ali i najveštiji ljubavnici”, kazao je.
Zabacila je glavu unazad i ljutito ga pogledala. „Zar i sada pokušavate da me
zavedete?”
„Više bih voleo da ne koristite tu reč, gospođice Hakstabl. Jednom sam
probao, ali vi ste me pobedili”, odgovorio je.
„Nisam!”, pobunila se, a zatim pocrvenela.
„Naravno da jeste. Tom prilikom nisam otišao na glavnu gozbu i ostao sam
zauvek gladan. Ali skrenuli smo sa teme. Da li prihvatate opkladu?”, nastavio je.
Zapitala se zašto je dozvolila da je lord Montford uvuče u takav razgovor. A
onda se setila da nijedan drugi čovek ne bi tako razgovarao sa njom.
„Naravno da ne”, prekorno je odgovorila.
„Plašite se da ću ja pobediti, a vi nećete. I da ćete umreti od slomljenog srca,
a da će vaša porodica neutešno plakati oko vaše postelje”, pretpostavio je.
Ljutito ga je pogledala, a potom se nasmejala, uprkos prizoru koji je upravo
opisao.
„Možete samo da sanjate o tome, lorde Montforde. Moraću da vas razočaram,
jer nikada ne bih dozvolila sebi da umrem zbog nekoga tako beznačajnog kao što
ste vi”, odvratila je.
I on se nasmejao.
„A šta bi se dogodilo kada bih pristala na vaš besmislen predlog i dobila
opkladu? Pretpostavljam da nikada ne biste priznali da ste zaljubljeni u mene”,
zaključila je.
Uvređeno ju je pogledao.
„Zar mislite da bih vas ikada slagao? Da nisam častan muškarac? Ali i tada
biste brzo saznali istinu. Mogli biste da vidite kako tonem u duboku depresiju i
postajem senka onoga što sam nekada bio. Neprestano bih uzdisao i pisao
patetičnu poeziju i često bih zaboravljao da se presvučeni.”
Ponovo se nasmejala zamislivši lorda Montforda zaljubljenog.
„Bio bih iskren i priznao bih poraz, iako sam uveren da nikada ne bih
izgubio”, pretpostavio je. „Ali, da li i dalje govorimo hipotetički? Da li ste još
uvek odlučni u nameri da ne prihvatite opkladu?”
45
 „Lorde Montforde, dozvolite mi da vam objasnim. Iako sam pristala da
večeras plešem sa vama i upustim se u ovaj nepristojan i besmislen razgovor, to
ne znači da sam još uvek ona naivna devojka od pre tri godine. Nastaviću da
budem ljubazna prema vama kad god vas sretnem, ali zaista nemam želju da vas
gledam, niti da razgovaram sa vama. Više nikada u životu”, objasnila je.
„Dakle, ne prihvatate?”, upitao je nakon kraće pauze.
Prekorno ga je pogledala, zapitavši se zašto je smatrala njegovo društvo
zanimljivim u odnosu na društvo ostalih uglednih muškaraca.
„Ne prihvatam”, ponovila je.
„Vi ste kukavica”, rekao joj je. „Onda ću biti primoran da se upustim u
jednostranu opkladu i nateram vas da se zaljubite u mene do kraja leta.”
„Ako čujem da postoji još jedna opklada koja se tiče mene u bilo kojoj od
vaših zloglasnih knjiga...”, zaustila je.
„Ovo će biti privatna opklada između nas dvoje, Tačnije, moja opklada, pošto
vi odbijate da učestvujete.” Srdačno joj se osmehnuo.
„Nastavićete da me maltretirate jer vas to zabavlja. Mora da vam je zaista
dosadno”, nervozno je odgovorila.
„Maltretiram?”, zbunjeno je upitao. „Ja bih to nazvao udvaranjem, gospođice
Hakstabl.”
„I slamanjem srca, ukoliko uspete. Srećom, to se nikada neće dogoditi”,
pobunila se.
„A šta ako i ja završim sa slomljenim srcem? Druga polovina opklade
podrazumeva da ćete vi mene naterati da se zaljubim u vas”, podsetio ju je,
pomerivši glavu bliže njenoj, iako se valcer bližio kraju.
Prevrnula je očima.
„Ne bih gubila vreme na to. Čak ni kada bih želela da se zaljubite u mene. U
stvari, to je poslednje što želim”, kazala je.
Prestali su da plešu, kao i svi ostali. Plesni podijum se polako praznio.
„Ali pokušajte da zamislite šta bi se dogodilo kada bismo oboje pobedili.
Mogli bismo da se venčamo u Crkvi svetog Džordža na Hanover trgu i nastavimo
da živimo srećno do kraja života. Uživali bismo u besanim noćima, stvaranju
potomstva i strastvenoj ljubavi, ali ne nužno tim redosledom”, prošaputao je,
pažljivo je posmatrajući.
Ponovo ju je obuzeo bes zbog njegove smelosti, premda su joj kolena toliko
klecala da je mislila da će se u svakom trenutku srušiti na pod.
„Kako znate da nećete dobiti opkladu?”, upitao ju je. „Mnoge dame su
pokušale da me zavedu zbog moje titule i bogatstva. Možda ćete vi imati više
uspeha čak i ukoliko ne pokušate.”
„Ne mogu da vas sprečim da se zabavljate tim besmislenim zabludama. Niti
to želim”, odvratila je.
46
 „Kako ste okrutni! Siguran sam da će mi se srce svakog trenutka razbiti u
paramparčad”, kazao je, uzevši je za ruku kako bi je odveo kod Meg i Stivena.
Okrenula je glavu da ga pogleda i shvatila da joj se osmehuje kao da
razgovaraju o uobičajenim društvenim temama.
Zar je stvarno vodila takav razgovor sa baronom Montfordom? Da li se, nakon
svih ovih godina, konačno složila sa njim?
Hteo je da je zavede kako bi joj pokazao da greši i da može da dobije opkladu
za koju je tvrdila da je nemoguća.
Nije mogao da je zavede.
Baš kao ni ona njega.
Poželela je da ga natera da se zaljubi u nju, a onda ga odbaci i nasmeje mu se
u lice.
„Valcer je bio divan, zar ne?”, upitala je Meg dok su joj se približavali.
„Odlično plešete, lorde Montforde, baš kao i lord Alingam.”
„To je najromantičniji ples koji je ikada izmišljen, posebno kada ga muškarac
pleše sa jednom od dve najlepše dame na balu. Alingam je plesao sa jednom, a ja
sa drugom”, odgovorio je lord Montford.
Pokušao je da se našali, ali učinio je to sa toplim šarmom, zbog čega nije
zvučao izveštačeno. Ketrin ga je prekorno pogledala, a on ju je uzeo za ruku,
naklonio joj se i prineo njenu ruku svojim usnama.
Iznenada ju je obuzeo prijatan bol koji se spuštao niz njene grudi, sve do
stomaka i međunožja. Nije mogla da porekne da je lord Montford izuzetno
privlačan. Međutim, to neće promeniti njeno mišljenje o njemu.
„Mertone, da li želiš da mi se pridružiš u sobi za kartanje?”, veselo je upitao
Stivena. „Naravno da ne želiš. Ovde ima previše mladih dama koje zahtevaju
tvoju pažnju. Ali možeš da me ispratiš do sobe za kartanje.”
Pustio je Ketrininu ruku i pridružio se Stivenu.
„Lord Montford je veoma ljubazan i šarmantan. I izuzetno zgodan. Nije
skidao pogled sa tebe dok ste plesali”, rekla je Margaret čim su se muškarci
udaljili.
„Konstantin mi je jasno stavio do znanja da je on razuzdani zavodnik, Meg.
Da li je markiz od Alingama još uvek zaljubljen u tebe? Koliko puta si ga
odbila?”, pitala je Ketrin.
„Samo jednom. A to se dogodilo pre tri godine”, pobunila se Meg. „Ali nije
mi zamerio zbog toga. On je veoma ljubazan gospodin.”
„Samo ljubazan?”, upitala je Ketrin.
Obe su se žalosno osmehnule jedna drugoj, a zatim se posvetile novim
plesnim partnerima za predstojeće seoske plesove.

47
 Sedmo poglavlje

Džasper nije bio toliko sebičan kao što je često sugerisalo njegovo ponašanje
u Londonu. Mnogo je voleo svoju stariju sestru Rejčel, koja je bila udata za
Lorensa Gudinga i koja je živela sa njim na severu Engleske. Ali gajio je duboku
naklonost i prema Šarlot, svojoj mlađoj polusestri. Bila mu je toliko draga da je
često sumnjao da je usavršila veštinu da ga vrti oko malog prsta kad god nešto
poželi.
Kao, na primer, da mu se pridruži u Londonu posle Uskrsa. Odlučio je da joj
ispuni želju, premda je odredio stroge uslove njenog dolaska, od kojih je jedan
bio da provodi svoje dane uz gospođicu Danijels, svoju bivšu guveranantu i
sadašnju saputnicu, u koju su mogli da se pouzdaju da će se ponašati pristojno u
svakom trenutku. Drugi uslov je bio da ona jasno shvati da boravak u Londonu ne
predstavlja debitovanje u visokom društvu, budući da je imala tek sedamnaest
godina.
Njen osamnaesti rođendan bio je u avgustu, tako da će se visokom društvu
predstaviti sledeće godine. Bio je uveren da će sve biti urađeno kako treba kada
za to dođe vreme. Još uvek nije bio siguran kako će to izvesti, budući da Rejčel
nije mogla da boravi u Londonu tokom čitave sezone kako bi sponzorisala svoju
polusestru, jer je imala svoj dom i porodicu, kojima je morala da posveti pažnju.
A tetka Flori, jedina sestra njegove majke, bila je invalid i živela je negde u
Kornvolu. Jedina druga mogućnost bila je ledi Forester, Prunela, Šarlotina tetka
sa očeve strane. Međutim, nije mogao da računa na nju. Radije bi doživotno
zadržao Šarlot u učionici, nego je predao toj dami. Do sledeće godine će morati da
smisli neki pristojan način da ubaci Šarlot u društvo i na bračno tržište.
Ali on ju je ove godine doveo u grad, pokleknuvši pred njenim šaljivim
argumentima da će sledeće godine biti u prednosti ako sada nauči kako da se
snalazi u Londonu, upozna najbolje krojačice i prodavnice, najbolje galerije i
biblioteke i poseti nekoliko starijih dama koje su bile bliske prijateljice njihove
majke.
Šarlot je bila ćerka njegove majke i njenog drugog muža, koji je umro kada
je Šarlot imala osam godina. Njihova majka je umrla nakon pet godina.
Džasper je ležao i razmišljao o Šarlotinom predstojećem rođendanu nakon
bala kod Parmiterovih.

48
 Dugo je razmišljao o tome, čak i pre nego što ju je doveo u grad, obećavši joj
da će organizovati neku vrstu rođendanske proslave u avgustu, nakon što se vrati
kući. Želela je da pozove sve mlade ljude iz susedstva i organizuje veseli bal u
salonu. Bio je spreman da joj udovolji.
Budući da je doneo odluku, želeo je da joj priredi nešto mnogo raskošnije.
Naravno, postojao je razlog za takvu odluku.
Zurio je u svileni baldahin nad glavom.
Shvatio je da je potpuno poludeo.
Šta mu se, dođavola, dogodilo? Zašto ju je zamolio za ples? Zato što je
izgledala privlačno?
Verovatno je to bio razlog.
I zašto je proveo pola sata pokušavajući da je natera da prihvati opkladu?
Zamalo je uspeo u svojoj nameri. Bio je uveren da je uspeo da je zainteresuje. Ali,
odustala je u poslednjem trenutku.
Da li je poželeo da se zaljubi u njega? Naravno da nije.
Sama pomisao na nju ga je uzjogunila. Bez obzira na svoje grehe, nije želeo
da je povredi, premda je to zamalo uradio prilikom njihovog prvog susreta.
Da li se zbog toga zaustavio?
Zapitao se zbog čega je ta žena toliko posebna?
Ali već je znao odgovor. Od svih žena koje je poznavao, ona je bila jedina
koja mu se verbalno suprotstavila. Još uvek se sećao kako mu se suprotstavila u
Voksholu, iako je bila iznenađena i ponižena. Obračunala se sa njim i one večeri.
Bila je jednostavno neodoljiva.
Ali nije želeo da se zaljubi u njega.
Nadao se da je možda već zaljubljena u njega.
Iznenadila ga je činjenica da ga je privukla Ketrin Hakstabl, iako nikada nije
dozvolio da ga privuče nijedna žena za koju se nadao da će završiti u njegovoj
postelji. Pogotovo ne gospođica Hakstabl, pošto je izbegavao da pomisli na nju u
poslednje tri godine.
Bila mu je neobična i sama pomisao da je mogao da je ima pre tri godine.
Zapitao se da li bi je još uvek želeo da ju je tada imao? Naravno, ove godine to ne
bi bilo toliko lako. Sada je znala šta namerava. Bila je starija i mudrija. I sama je
priznala da više nije mlada i naivna. Znao je da je u pravu.
Bilo je izvesno da nikada neće priznati da ga voli, niti da je zaljubljena u
njega. Za njega je to bilo isto. Međutim, ona je bila previše tvrdoglava da bi
priznala tako nešto, čak i da je istina.
Predložio joj je nemoguću opkladu.
Ali i neodoljivu.
Sada je znao zašto je razmišljao o Šarlotinom rođendanu i raskošnoj proslavi.

49
 Ležao je budan još neko vreme, smišljajući zavere i planove.
Shvatio je da je gospođica Hakstabl stavila tačku na opkladu pre nego što je
zapravo i počela. Odmah mu je stavila do znanja da nema potrebe da pokušava,
zato što je bila uverena da će izgubiti opkladu.
Bila je poput vatrometa.
Odlučio je da će se pobrinuti da se predomisli.
Bio je uveren da može da je pobedi. Osim toga, nikada nije izgubio opkladu.
Osim jednom prilikom, a to je učinio svojevoljno.
„Razmišljao sam o tvom rođendanu”, rekao je svojoj polusestri jutro nakon
bala kod Parmiterovih.
Podigla je pogled sa tanjira.
„Zaista?”, oprezno je upitala.
Nimalo nije ličila na Rejčel i njega. Imala je svetlu kosu i oči boje kestena.
Bila je sitna i nežna. Činilo se da je preko noći izrasla u mladu damu za kojom su
mnogi okretali glave u Bond ulici i u Hajd parku. Pogotovo muškarci. Jednog jutra
je uhvatio grupu mladića kako zuri u nju. Pažljivo ih posmatrao, ne iskoristivši
svoj monokl.
Kada bi morao da prebije nekoliko mladića, sa zadovoljstvom bi to učinio.
Šarlot je bila stidljiva, skromna, vedra, impulsivna i povremeno sklona brbljanju.
Tačnije, zbunjujuća mešavina kontradiktornih osobina.
„Mislio sam da bi trebalo da pozovemo i druge ljude, a ne samo komšije iz
našeg sela”, rekao je. „Možda bi mogla da pozoveš nekoliko novih poznanica koje
bi ti se pridružile na nekoliko dana. Ipak samo jednom puniš osamnaest godina.
Zašto ne bi organizovala pravu zabavu?”
Stekla je izvesna poznanstva iako nije prisustvovala velikim okupljanjima, jer
je, kao i mnoge druge devojke, bila premlada da bi prisustvovala pravim
društvenim događajima.
Lagano se nagnula prema njemu, a lice joj se ozarilo od sreće.
„Oh, Džaspere, zaista bih to volela! Mogu li da pozovem gospođicu Klement,
gospođicu Duboa i ledi Merijen Vilis?” pitala je.
„Naravno da možeš”, odgovorio je, pokušavajući da se seti ko su im roditelji.
Pretpostavio je da su prijatelji njihovih roditelja. Njena pratilja će se pobrinuti da
zabavi prisustvuju isključivo ugledni članovi plemstva. „Šta vi mislite, gospođice
Danijels?”
„Gospođice Klemens i Duboa su se već predstavile visokom društvu, zbog
čega bi trebalo da se pojave na Šarlotinoj proslavi, iako se priča da će se gospođica
Klemens uskoro veriti. Gospođica Hortens Duboa i ledi Merijen će se predstaviti
visokom društvu sledeće godine. Mislim da je ideja o organizovanju proslave
sjajna. Trebalo bi da pozovete i nekoliko mladića i starijih gostiju koji su već
popularni u društvu”, predložila je njena pratilja.

50
 Džasper je klimnuo glavom, složivši se sa njom.
„Ali koga bismo mogli da pozovemo?”, upitala je Šarlot, zavalivši se u
stolicu. „Ne poznajem mnogo mladića, niti starijih ljudi. Žao mi je što imam skoro
osamnaest godina, a još uvek ne mogu...”
Njen brat je podigao ruku.
„Ti i gospođica Danijels možete da razgovarate o zvanicama. Osim toga,
možete da posetite velečasnog Beloua. Bila bi šteta da provedete ovako lep dan
zatvorene u kući. Vratiću se kući za vreme ručka, a kasnije ću te povesti sa
sobom”, predložio je.
„Zaista?” Lice joj se ozarilo, smesta zaboravivši na pritužbe u vezi sa svojim
godinama.
„Mladi grof od Mertona je moj prijatelj, iako je tek završio školovanje na
Oksfordu i još uvek nije punoletan. On je rođak Kona Hakstabla. Njegove sestre
su mu se nedavno pridružile u gradu. Odrasle su na selu kao ćerke sveštenika pre
nego što je Merton nasledio tu titulu. Obe su starije od tebe, ali ne bi bilo loše da
se sprijateljiš sa njima. One su starije i ugledne zvanice o kojima je gospođa
Danijels upravo govorila. Možda bismo mogli da ih posetimo ovog popodneva.
Siguran sam da će ti se dopasti”, predložio je.
„Radujem se svakom trenutku koji ću provesti sa tobom”, priznala je.
Ponekad mu je bilo neprijatno zbog njene bezuslovne ljubavi. Pogotovo
danas, budući da je imao skriveni motiv u planiranoj poseti Hakstablovima. Bio
je uveren da će sestre biti ljubazne prema Šarlot, i da im neće smetati da
prisustvuju proslavi tako mlade devojke.
„Šarlot, trebalo bi da se posvetimo listi zvanica”, predložila je gospođica
Danijels, spustivši salvetu pored tanjira.
„Lorde Montforde, koliko gostiju možemo da pozovemo?”
„Onoliko koliko može da stane na naše imanje na selu. Koliko god Šarlot
poželi!”, rekao je.
„Dakle, koliko god želimo? Mislim da je to sasvim dovoljno, zar ne, Šarlot?”,
veselo je upitala gospođica Danijels.
„Ovo će biti najbolji rođendan u mom životu!”, odgovorila je Šarlot,
pridruživši se svojoj pratilji. „Ti si najbolji brat na svetu, Džaspere! Obožavam
te!” Čvrsto ga je zagrlila oko vrata i glasno ga poljubila u čelo.
Shvatio je da će pre završetka sledeće sezone njegova polusestra razmišljati o
momcima, a njemu će dodeliti ulogu dosadnog starijeg brata. Međutim, nadao se
da će je ti momci biti dostojni.
Nadao se da će sestre Hakstabl danas biti kod kuće.
Napućio je usne i zagledao se u daljinu.

51
 Još uvek je koristila isti sapun za pranje kose. Primetio je to prošle večeri čim
je počeo da pleše sa njom. Ranije nije shvatio koliko moćno čulo mirisa može biti
u evociranju uspomena. Za divno čudo, nisu sve bile neprijatne.
Bolje bi mu bilo da prestane da razmišlja i ode do Vajta, pročita novine i
pronađe neko prijatno društvo koje će ga zabaviti tokom jutra. Već je pregledao
pozivnice i odlučio koje će prihvatiti, a koje ne. Ostavio je po strani sinoćni
izveštaj sa seoskog imanja kako bi ga pročitao kasnije.
Međutim, pre nego što je uspeo da ustane, njegov batler je stigao u salon,
noseći karticu na srebrnom poslužavniku, sa izrazom otvorenog neodobravanja na
licu.
„Gospodin očekuje da ga što pre pripremite, gospodaru”, rekao je dok je
Džasper posmatrao karticu sa poslužavnika.
Džasper nije stigao da pročita koje želeo neodložno da ga vidi. Posetilac nije
imao strpljenja da sačeka batlera u hodniku. Ušao je u trpezariju odmah nakon
batlera.
„Kleri!” ironično je uzviknuo Džasper. „Kakvo neočekivano zadovoljstvo!
Molim te, uđi i osećaj se kao kod kuće.”
Klarens Forester, koji je nakon smrti svog oca postao ser Klarens, mrzeo je
da ga zovu Kleri. Zbog toga ga je Džasper čitavog života zvao upravo tim
nadimkom. Bio je sin jedinac Šarlotine tetke Prunele i prvoklasni licemer.
Džasper je primetio da se ugojio. Imao je retku svetlu kosu i rumen ten. Prošlo je
dosta vremena otkako ga je poslednju put video. Primetio je da još uvek nije
sazreo, mada nije imao više od dvadeset i pet.
„Moja draga mama i ja smo juče stigli u grad”, objasnio je Klarens,
posmatrajući praznu stolicu ispred sebe, kao da je pomislio da će se slomiti pod
njegovom težinom, a zatim seo na drugu. „Došli smo čim smo čuli.”
„Čak iz Kenta?”, upitao je Džasper. „Poslužite ser Kleriju kafu, Hortone. Čini
mi se i da je gladan. Nadam se da si se pobrinuo za svoje konje.”
„Zovite me ser Klarens”, rekao je njegov rođak, okrenuvši se prema Hortonu.
„I, molim vas, donesite mi pivo.”
Džasper je klimnuo glavom kada ga je Horton pogledao.
„Siguran sam da smo pogrešno razumeli, Džaspere. Čuli smo da si doveo
rođaku Šarlot u London?”, upitao je Klarens, zavalivši se u stolicu.
„Što znači da dobro čuješ, Kleri. Ne treba da brineš za svoj sluh”, ljubazno je
odgovorio.
„Dakle, ovde je?”, pitao je Klarens.
„Glavom i bradom”, složio se Džasper. „Znam da Šarlot nije veoma
obrazovana, ali gospođica Danijels je dala sve od sebe. Osim toga, ona je ugledna
žena. Čak su zajedno posetile nekoliko galerija i muzeja otkako su došle ovde.
Bio sam impresioniran.”

52
 Klarens je duboko udahnuo i otpio gutljaj piva. Na gornjoj usni su mu se
oslikali tanki brkovi od pene.
„Znači, istina je. Očajnički smo se nadali da nije. Mama je sve vreme govorila
da se nada da uzalud dolazimo u London. U poslednjih nekoliko godina, bili smo
primorani da slušamo mnogo zlih i bolnih glasina o tebi. Znam da te je moj ujak
voleo kao da si njegov sin, iako si svakodnevno iskušavao njegovo strpljenje. Ali
ovo je prevršilo svaku meru. Moraću da posetim rođaka Rejberna, iako ne želim
da remetim njegov mir. Mama je veoma uznemirena”, objasnio je.
„Siguran sam da joj je veoma neprijatno”, zaključio je Džasper, savijajući
salvetu i spustivši je pored tanjira. „Možda bi trebalo da joj staviš jastuke pod
glavu ili pod stopala? Nadam se da imaš dovoljno jastuka.”
Dođavola! Tetka Prunela i Kleri su stigli u grad. Šarlot će poželeti da je ostala
kod kuće.
Naročito zbog činjenice da su došli zbog nje.
„Tvoj lakomisleni ton te čini neozbiljnim, Džaspere”, primetio je Klarens.
„Uvek si bio takav, iako je ujak verovao da ćeš se vremenom uozbiljiti. Znao sam
da se to nikada neće dogoditi.”
„Pretpostavljam da ti je drago što si bio u pravu. Pogotovo kada je reč o
nečemu negativnom. Ali možda je to bio kompliment? Možda si samo želeo da
kažeš da sam pronašao izvor večne mladosti. Shvatiću tvoje reči kao kompliment
i zahvaliti se na njemu. Hortone, natoči još piva ser Kleriju”, nezainteresovano je
kazao.
„Ser Klarens”, procedio je njegov rođak. „Trebalo bi da znaš da je izuzetno
neprikladno dovesti u London devojčicu koja se još uvek nije predstavila društvu.
Takva vest bi uznemirila svaku stariju osobu, a moja majka je prilično osetljiva.”
„Bolje bi ti bilo da ne nazivaš Šarlot devojčicom u njenom prisustvu. Sada
sebe smatra mladom damom i sasvim je u pravu. Ali ne brini - ti i tvoja majka ste
zaista uzalud dolazili u London. Kada se budeš raspitao među članovima visokog
društva, kao što sam siguran da hoćeš, saznaćeš da Šarlot nije viđena ni najednom
velikom događaju, niti je radila bilo šta što ne priliči njenim godinama i
okolnostima. Možda ja ne znam ništa o tome, ali gospođica Danijels svakako zna.
Upozorio bih te da ne pokušavaš da se mešaš. Uskoro će se udati za sveštenika, a
velečasni Belou bi mogao da te izopšti iz crkve ukoliko je uvrediš. Iako je on
izuzetno prijatan i kulturan čovek, ne znam kako bi reagovao kada bi neko uvredio
njegovu verenicu. Da sam na tvom mestu, ne bih želeo da iskušavam njegovo
strpljenje”, savetovao je.
Klarens je dlanom obrisao brkove od pene.
„Za tebe je sve šala, Džaspere. Šarlot je ugledna mlada dama i buduća
naslednica i od izuzetne je važnosti da se ne pojavljuje u javnosti dok se sledeće
godine ne predstavi kraljici. Nepromišljeno si prekršio volju ujaka Rejberna.

53
Došao sam kako bih te sprečio u tome. Siguran sam da će se pobrinuti za tebe
kada popričam sa njim”, rekao je.
„Nadam se da ćeš mu preneti moje pozdrave”, ljubazno je dodao Džasper.
Tokom posete se zapitao zašto su se Šarlotina tetka i rođak odjednom
zainteresovali za nju, budući da to nisu učinili nijednom od smrti njenog oca.
Najveće interesovanje koje je ledi Forester ikada pokazala za svoju bratanicu bila
su dugačka pisma koja joj je slala dva puta godišnje, za Božić i za njen rođendan,
u kojima ju je opominjala da bude dobra i pristojna i da sluša svoju guvernantu
više nego druge ljude u svom životu. Džasper je oduvek znao šta time želi da kaže.
Međutim, sada mu je bilo jasno zbog čega su bili zabrinuti. Klarens je
spomenuo da je Šarlot bila ugledna naslednica. Setio se pisma koje je Šarlot
primila prošlog Božića, u kojem ju je ledi Forester obavestila da će, ukoliko se
njena draga sestra Rejčel ne potrudi da je predstavi visokom društvu nakon njenog
osamnaestog rođendana, ona učiniti to umesto nje. Oduvek je to nameravala,
budući da je to bio plan Šarlotinog oca, ukoliko njena majka tada ne bude živa. U
istom pasusu je spomenula da se njen dragi Klarens neizmerno raduje ponovnom
susretu sa svojom rođakom, kao i da je on izrastao u lepog mladića koji jedva
čeka da se skrasi kada sretne damu dostojnu njega.
Šarlot je naterala Džaspera da joj obeća da je nikada neće predati njenoj tetki
i rođaku. Problem je bio u tome što Džasper, uprkos svom bogatstvu i tituli, kao i
činjenici da je bio Šarlotin najbliži muški rođak, nije bio njen jedini staratelj.
Drugi muž njegove majke ga nije voleo, niti mu je verovao, i zato je odlučio, kako
bi udovoljio ženi, da u svom testamentu navede Džaspera kao jednog od Šarlotinih
staratelja sve do njenog punoletstva, ali zajedno sa još dva gospodina po
sopstvenom izboru. Odabrao je svog ujaka Seta Rejberna i svog zeta ser Čarlsa
Forestera. Nakon očeve smrti, Klarens je nasledio trećinu starateljstva.
Što je značilo da su dva staratelja mogla da nadglasaju trećeg po pitanju
odluka koje se tiču Šarlotinog života i blagostanja.
Džasper se uvek tešio činjenicom da Set Rejbern, stari vuk samotnjak nikada
nije pokazao interesovanje za Šarlot, Klarensa, niti za njega.
„Mama je spremna da žrtvuje svoje vreme i energiju kako bi Šarlot imala
ugledan dom koji joj je neophodan i pobrine se za odgovarajuće pripreme za njeno
pojavljivanje u visokom društvu, koje je, koliko vidim, izuzetno zanemareno.
Siguran sam da ćeš se složiti sa mnom da je to najbolje rešenje za tvoju polusestru.
Odustaću od posete ujaku Setu ukoliko je prepustiš meni i mami. Na kraju
krajeva, ni mi ne želimo nesuglasice, i sigurni smo da će ti biti drago da se
oslobodiš odgovornosti. Šta kažeš?”, predložio je Klarens.
Pokušao je da zvuči veselo, premda je umesto toga zvučao smešno.
Džasper je pretpostavljao da Klarens namerava da se venča sa Šarlot, uprkos
činjenici da je ona njegova prva rođaka, zbog čega bi njihov brak bio skandalozan

54
i nezakonit. Pošto je Šarlot bila veoma bogata, Klarens je u njoj verovatno video
priliku da podmiri očeve kockarske dugove koji su ostali nakon njegove smrti.
Zamišljeno je zurio u njega.
„Moram da priznam da je to sjajna ideja, Kleri”, složio se Džasper. „Ali ja
zaista želim najbolje za Šarlot, što znači da ne mogu da je prepustim vašoj brizi.
Možda će me Rejbern razumeti. Mislim da bi ipak trebalo da ga posetiš. Siguran
sam da će mu biti drago što te vidi. Nažalost, ne mogu više da sedim ovde i
razgovaram sa tobom, iako smo bliski rođaci. Veoma sam zauzet.”
„Boks mečevima kod Džeksona ili uživanjem u konjskim trkama kod
Tatersala, zar ne?”, prezrivo je upitao Klarens.
„Poštedi me napornih objašnjenja, rođače. Siguran sam da u narednih
nekoliko dana možemo da očekujemo vašu posetu, ali moram da te upozorim da
tog dana nećemo biti kod kuće”, rekao je Džasper.
„Još uvek te nisam obavestio kada nameravamo da dođemo”, istakao je
Klarens.
„Nisi?”, upitao je Džasper. „Ali svakako nećemo biti kod kuće. Možeš da se
vratiš istim putem kojim si došao. Zaista ne mogu da gubim vreme i pratim te do
vrata, budući da imam obaveza na spratu.”
Ljubazno je klimnuo glavom i izašao iz sobe, ne osvrnuvši se prema Klarensu.
Međutim, nije se osećao bezbrižno. Obuzimale su ga mračne misli.
Nije znao šta da očekuje od Seta Rejberna.
Mogao je samo da se nada da će shvatiti koliki je Klarens idiot.

55
 Osmo poglavlje

Ketrin je bila u salonu sa Margaret kada ih je batler obavestio da imaju goste

i doneo im poslužavnik sa karticom. Konstantin je sedeo sa njima već pola sata,
nakon što se vratio sa Stivenom od Tatersala. Nisu očekivali nikog drugog.
Spremale su se da krenu u šetnju, kada su on i Konstantin stigli.
„To je lord Montford”, rekla je Margaret nakon što je podigla karticu sa
poslužavnika. Značajno je pogledala u Ketrin i podigla obrve.
„Monti!”, oduševljeno je uzviknuo Stiven. „Recite mu da odmah uđe. Kone,
da li sam ti rekao da je sinoć bio na balu?”
„Stvarno? Pretpostavljam da je proveo čitavo veče u sobi za kartanje pelješeći
druge goste?”, upitao je Kon.
„Nije. Čak je i plesao”, odgovorio je Stiven.
Ketrin se nadala da neće više ništa reći.
Najviše bi volela da zaboravi na taj ples. Zbog njega ćele noći nije spavala.
Čitavog dana se trudila da misli na nešto drugo. Zamalo ju je naterao da prihvati
tu groznu opkladu. Nije mogla da veruje koliko je malo falilo da pristane.
Rekao joj je da bi mogli da imaju veliko venčanje u Crkvi svetog Džordža na
Hanover Trgu, a zatim žive srećno do kraja života.
Njegove reči su još uvek odzvanjale u njenim mislima kad se pojavio u
Stivenovom salonu, zgodan i besprekorno elegantan. Bio je u društvu veoma lepe
mlade dame.
Kako se usudio da ponovo dođe ovde nakon što je izjavio da će sigurno dobiti
svoju izmišljenu opkladu i naterati je da se zaljubi u njega?
Ljubazno se naklonio. „Gospođice Hakstabl, došao sam da vam kažem da mi
je drago što sam vas sinoć upoznao, iako nisam imao priliku da plešem sa vama”,
rekao je, usredsredivši se na Margaret. „Bio sam dovoljno drzak da povedem i
svoju polusestru Šarlot Rejbern. Želeo sam da je upoznam sa vama i gospođicom
Ketrin Hakstabl.”
Izgledao je elegantno i prijatno, ogorčeno je primetila Ketrin.
„Naravno! Gospođice Rejbern, drago mi je da sam vas upoznala”, brzo je
odgovorila Meg, ispruživši ruke dok se približavala devojci. „Upoznajte i moju
sestru, i našeg brata, grofa od Mertona. A ovo je naš rođak, gospodin Konstantin
Hakstabl.”

56
 Devojka je pocrvenela i zvanično se naklonila prisutnima.
„Još uvek se nisam predstavila visokom društvu jer nemam osamnaest godina.
Ali Džasper i moja bivša guvernanta gospođica Danijels su rekli da bi ove godine
trebalo da sklopim nekoliko pažljivo odabranih poznanstava”, objasnila je.
„A pošto sam želeo da vas pozdravim, predložio sam joj da pođe sa mnom,
jer je gospođica Danijels danas zauzeta”, ubacio se lord Montford.
„Drago mi je što si došao Monti. Iskoristiću priliku da rezervišem ples sa
gospođicom Rejbern sledećeg proleća”, rekao je Stiven, naklonivši se.
„Očaran sam, gospođice Rejbern”, kazao je Konstantin sa osmehom.
„I ja sam oduševljena”, složila se Margaret. „Dođite i sedite pored mene.
Konstantine, povuci uže - pored tebe je - a ja ću doneti još čaja i kolača. Lorde
Montforde, molim vas sedite.”
Ketrin, koja je ustala kada je batler uveo posetioce, ponovo je zauzela mesto
na sofi na kojoj je do tada sedela.
Pre nego što je Konstantin uspeo da povuče konopac za zvono i ponovo joj se
pridruži na sofi, lord Montford ga je preduhitrio. Dok je to činio, uputio joj je
intenzivan i direktan pogled, koji je primetila samo ona.
Znala je da namerno pokušava da je posrami i uznemiri i stavi joj do znanja
da ni na trenutak nije zaboravio na svoju rešenost da dobije opkladu.
Iako je nije dodirnuo kada je seo, mogla je da oseti kako joj srce snažno lupa
zbog njegove blizine. Na trenutak je čak i zažalila što joj nije bliže, kao na
jučerašnjem balu.
„Gospođice Hakstabl, nadam se da ste uživali na jučerašnjem balu”, rekao je,
obrativši joj se.
„Jesam, gospodine”, odgovorila je. Uprkos činjenici da sam morala da plešem
sa vama, poželela je da doda.
„I ja sam. Uvek se obrađujem kada sretnem neke od svojih najdražih prijatelja
na nekom društvenom okupljanju”, složio se.
Maniri su mu bili besprekorni. Iako je bio ozbiljan, primetila je podsmeh u
njegovom pogledu, koji joj je govorio da je uživao u svojim igrama. Gospođica
Rejbern se vrlo brzo opustila, zahvaljujući Margaretinom i Stivenovom društvu i
veselo ćaskala na različite teme. Ketrin joj se srdačno osmehnula.
„Dakle i vi volite selo, gospođice Rejbern”, rekla je dok joj je Margaret točila
čaj, a Stiven nudio kolače, „iako uživam u Londonu, moram da priznam da sam
uvek srećna kada se vratim kući.”
Odlučno je pričala o Voren holu, pa čak i o Trokbridžu. Pomenula je Izabel i
Samjuela, decu svoje sestre Vanese. Premda se nije trudila da vodi glavnu reč
tokom razgovora, pričala je više nego što je to obično činila.
U svakom trenutku je bila svesna čoveka koji je nemo sedeo pored nje.
Odbijala je da ga pogleda. Međutim, znala je da se zabavlja, i da je namerno

57
izaziva. Nije znala kako mu je to polazilo za rukom, ali osećala se kao da joj čitavo
telo gori, a srce ubrzano kuca.
Zaista ga je mrzela.
Zapitala se zašto nije odbila da pleše sa njim.
Lord Montford je bio vešt manipulator, a ona njegova bespomoćna marioneta.
Stresla se od same pomisli na to i ljutito ga pogledala. Učtivo je uzvratio
pogled, sa dobroćudnim osmehom na usnama.
„Vaša sestra je vojvotkinja od Morlanda”, rekao je.
„Sigurna sam da je niste upoznali”, odgovorila je Ketrin, okrenuvši se prema
gospođici Rejbern. „Možda možete da nam se pridružite kada budemo išle da je
posetimo. Ona bi uživala u tome, i sigurna sam da bi vam se dopala. Ona je
najveselija od nas, zar ne, Meg?”
Devojka je bila divna, premda je Margaret smatrala da ne bi trebalo da
produbljuju poznanstvo sa njom, pošto je bila polusestra barona Montforda.
Međutim, sada je bilo kasno da povuče svoju ponudu.
„Vojvotkinja?”, nervozno je ponovila gospođica Rejbern. A onda se vedro
osmehnula. „Zaista bih volela da je upoznam.”
„Možda biste mogli da nam se pridružite u šetnji Hajd parkom sutra popodne,
pod uslovom da već nemate neke planove”, predložila je Meg.
„Nemam”, uverila ju je devojka. „Još uvek nisam prošetala Hajd parkom.
Obišla sam svega nekoliko prodavnica i galerija. Upoznala sam samo starije dame
koje su bile prijateljice moje majke, premda neke od njih imaju decu mojih
godina. Zaista bih uživala u šetnji sa vama. Mogu li da im se pridružim, Džaspere?
Nadam se da neće padati kiša.”
„Ako gospođice Hakstabl nemaju ništa protiv, rado ću vam se i ja pridružiti.
Siguran sam da će mi svi muškarci zavideti kada me vide sa tri najlepše dame u
gradu”, rekao je.
Naravno, Ketrin je shvatila njegovu igru.
Bila je uverena da je čekao ovakvu priliku. Sve što je trebalo da uradi, bilo je
da ih upozna sa svojom mlađom sestrom.
„Džaspere! Baš si luckast!”, veselo je dodala gospođica Rejbern.
„Onda je trebalo da kažem sa dve najlepše dame, jer sam zaboravio na sve
tvoje nedostatke. Ipak si ti moja sestra i moram da budem pristrasan prema tebi”,
zaključio je.
Nevoljno je primetila šaljivi ton kojim se obraćao svojoj polusestri. Nije
želela da prihvati da u njemu postoji dobrote.
„Naravno da nisi, Monti. Naše sestre su savršene”, pobunio se Stiven. „Ali
neću ti dozvoliti da budeš u centru pažnje. I ja ću ti se pridružiti.”
„To će biti divno, Stivene! Uvek uživam u šetnji sa tobom, dok posmatram
kako sve mlade dame umiru od ljubomore”, rekla je Ketrin.
58
 Iako ga nije posmatrala, znala je da ga čitava situacija zabavlja.
„I ja bih vam se pridružio, ali nažalost, imam druge planove”, objasnio je
Konstantin.
Lord Montford je ustao, a zatim pogledao sestru kako bi joj stavio do znanja
da je vreme da krenu.
„Radujem se sutrašnjoj šetnji”, rekao je nakon što se naklonio Meg i
pozdravio Stivena i Konstantina ljubaznim klimanjem glave. Ignorisao je Ketrin,
koja se rukovala sa gospođicom Rejbern.
Međutim, ona je shvatila da su reči izgovorene Meg u stvari upućene njoj.
Zapitala se kako mu to polazi za rukom.
Da li je sve umislila?
Znala je da nije.
Prihvatio je opkladu radi sopstvene zabave i zato što mu je zaista bilo veoma
dosadno.
Iako ga je uverila da se to nikada neće dogoditi.
Naravno, njeno odbijanje ga je još više podstaklo.
„Monti je sinoć plesao valcer sa Kejt. Pleše kao što radi i sve ostalo. Nažalost,
ja sam bio uskraćen za valcer. Morao sam da sedim sa gospođicom Ekton, jer ona
još uvek nema dozvolu da ga pleše”, rekao je Stiven kada su posetioci otišli.
Ketrin je bila svesna da je Konstantin posmatra. Okrenula se prema njemu i
široko mu se osmehnula.
„A danas je doveo svoju polusestru da vas upozna, iako se još nije predstavila
visokom društvu”, primetio je Konstantin, lagano odmahujući glavom. „Sećam se
da sam te jednom prilikom upozorio na njega, Ketrin. Iako je Monti jedan od
mojih najboljih prijatelja, nikada ne bih dozvolio svojoj sestri da ostane nasamo
sa njim.”
Ona i Stiven su se nasmejali.
„Konstantine, lord Montford je pravi džentlmen. Njegovi maniri su za svaku
pohvalu, baš kao i njegova naklonost prema gospođici Rejbern”, prekorila ga je
Margaret.
„Više nisam dete, Konstantine”, podsetila ga je Ketrin, kao što je sinoć
podsetila lorda Montforda.
„Znam da nisi. Ponekad zaboravim da si ostarila”, priznao je Konstantin.
„Koliko beše imaš godina? Dvadeset tri? Ali ne zaboravi da on nije
bezbedno društvo ni za jednu damu.”
„Da li isto važi i za tebe?” veselo je upitala.
„Ponekad raskalašni zavodnici mogu da prepoznaju jedan drugog, mada ne
želim da se kompromitujem svojim priznanjima u javnosti”, veselo je kazao
Konstantin.

59
 Mnogo je volela Konstantina, iako su ga upoznali tek pre par godina. Uvek je
bio ljubazan prema njima. Međutim, tokom godina je shvatila da ga uopšte ne
poznaje. Nikada nije dolazio u Voren hol i retko je boravio u Londonu. Imao je
kuću u Glosterširu, ali ih nikada nije pozvao da ga posete, niti im pričao o svom
imanju. Već godinama nije razgovarao sa Eliotom, vojvodom od Morlanda, iako
su bili bliski rođaci. On i Vanesa su ga izbegavali kad god bi im se ukazala prilika.
Postojao je izvesni veo misterije koji je okruživao Konstantina, zbog čega je bio
još privlačniji.
Da li je i on bio poput lorda Montforda? Bio je jednako privlačan i zgodan,
iako je njegovu lepotu kvario nos koji je svojevremeno bio slomljen i nikada nije
pravilno zarastao. Međutim, njegov nesavršen nos činio ga je još privlačnijim.
„Prestanite sa tim”, naredila je Margaret. „Konstantine, nadam se da ćeš ostati
na večeri. Stivene, zatvori vrata pre nego što se predomisli.”
„Prinuda kod mene uvek uspeva. Ali i prijateljski poziv. Biće mi zadovoljstvo
da ostanem”, rekao je Konstantin.
Ketrin je znala da je osuđena na još jednu neprospavanu noć. Sutra bi trebalo
da ide u šetnju sa lordom Montfordom, Meg, Stivenom i gospođicom Rejbern.
Iskreno se nadala da će sutra padati kiša.

Sledećeg dana, krenuli su u šetnju parkom. Popodne je bilo sunčano, uprkos

kišnom jutru.
Džasper je šetao sa Margaret, a Merton sa Šarlot i Ketrin. Nakon što su
prošetali pored vode, diveći se labudovima i posmatrajući dečaka kako pušta
papirne brodiće pod budnim okom svoje dadilje, ponovo su se vratili na stazu.
Ovoga puta, Merton je šetao sa Šarlot i Margaret, a Džasper sa njenom mlađom
sestrom.
Baš kao što je od samog početka i nameravao. Ali se potrudio da ne bude
očigledno. Postigao je ono što je želeo, a da niko od ostalih nije posumnjao. Osim
Ketrin Hakstabl, koja mu se zahvalila na društvu i prekorno ga pogledala kad je
prihvatila njegovu ruku.
„Gospođica Rejbern je veoma šarmantna”, nije uspela da prikrije prkos u
glasu.
„Ali ponekad brine kako će je visoko društvo primiti”, odgovorio je, duboko
udahnuvši, nadajući se da će ponovo osetiti zavodljiv miris njenog sapuna. Uspeo
je, mada tek ovlaš. Smatrao je to najzavodljivijim mirisom koji je ikada izmišljen.
Izgledala je veoma privlačno u zelenoj haljini visokog struka i sa slamnatim
šeširom ukrašenim bledozelenom svilom, naborima i trakama ispod brade. Kosa
joj se presijavala ispod širokog oboda šešira.
„Ali nema razloga da brine zbog nas. Mi smo sasvim obični ljudi”, objasnila
je.

60
 „Zaista? Pitam se kakvi su onda posebni ljudi”, kazao je.
Prekorno ga je pogledala, a zatim odgovorila: „To je bio kompliment? Ako je
tako, zahvaljujem vam se u ime mog brata i moje sestre.”
„Šarlot je oduševljena vama i vašom sestrom. Očarana je vašom dobrotom i
milošću koju ste pokazale, odlučivši da obratite pažnju na nju”, dodao je.
„To nije milost. Do pre nekoliko godina, mi smo bili obični smrtnici koji su
živeli u maloj kolibi na selu. Doprinosila sam našim oskudnim prihodima
podučavajući decu nekoliko puta nedeljno. Najglamurozniji događaji u našim
životima bili su retki seoski balovi i letnja proslava koja se održavala u Randl
parku, imanju ser Hemfrija Djua. Od tada su se naši životi promenili, ali nadam
se da mi nismo.”
Zapitao se da li se namerno trudila da zvuči dosadno?
„Siguran sam da bih vas i tad primetio”, rekao je, približivši glavu ka njenoj.
„Da li ste svakog proleća plesali oko majskog drveta na seoskom vašaru?1 Nema
ničeg privlačnijeg od lepe žene koja pleše oko drveta, otkrivajući svoje članke dok
to čini.”
„Naravno da nisam”, odbrusila je, iznenada se nasmejavši.
Podigavši pogled prema nebu, osetio je sunčevu toplotu, iako je sunce bilo
skriveno iza oblaka. Iznenadila ga je činjenica da je pokušavao da zaboravi Ketrin
pune tri godine, jer mu sećanja na nju nisu bila prijatna, pošto su bila potezana sa
poniženjem.
„Dakle, nije bilo majskih stubova i golih članaka. Baš šteta. Mada možda i
nije, jer su mladići u vašem selu spaseni neizrecivih patnji prouzrokovanih vašim
člancima”, zaključio je.
„Pitam se da li možete da razgovarate o običnim temama”, rekla je, iako se
još uvek osmehivala.
„Naravno da mogu. Ipak sam ja džentlmen, zar ne? Uvredili ste me svojom
pretpostavkom da ne mogu”, zaprepašćeno je odgovorio.
„Nikada niste pokazali takve veštine.”
„Da li mislite da oblaci iznad nas nagoveštavaju da će ponovo padati kiša?”,
upitao je, gledajući prema nebu. „Ali iza oblaka se krije bistro plavo nebo. Mislim
da će se za sat vremena nebo potpuno razvedriti i ponovo ćemo moći da uživamo
u čarima lepog vremena, pre nego što pesimisti počnu da brinu za sutra. Da li ste
primetili kako lepo vreme uvek donosi predviđanja da ćemo se nakon toga suočiti
sa užasnom olujom? Da li ste čuli da neko tokom hladne susnežice i letnjih oluja
predviđa da će u narednom periodu nebo biti vedro, a vreme sunčano i toplo?”
Glasno se nasmejala.

1
Misli se na tradicionalni simbolički ples oko stuba za koji su zavezane trake, a koji je bio čest
na seoskim vašarima - prim. prev.

61
 „Ne, nisam”, složila se. „Da li je ovo vaš pokušaj običnog razgovora?”
„Razgovaramo o vremenu. Mislim da ne postoji prikladnija tema od te.”
Nije odgovorila, ali je nastavila da se smeje.
„Razumem. Niste mislili na obične, već na dosadne razgovore, zar ne? Ali
mogu da vodim i dosadne razgovore. Mogu da vam pokažem ukoliko želite. Ali
moram da vas upozorim da bih mogao da zaspim usred takvog razgovora”,
priznao je.
„Ne brinite. Sigurna sam da ću ja zaspati pre vas”, odgovorila je.
„Zanimljivo priznanje”, rekao je, ponovo približivši glavu njenoj. „Možda ću
ga jednog dana iskoristiti u svoju korist.”
„Nećete moći, jer ćete i vi spavati”, dodala je.
„Hmm... Baš nezgodan problem”, složio se.
„Osim toga, lorde Montforde, ne možete me naterati da se zaljubim u vas dok
spavam, zar ne? A pretpostavljam da vam je to namera i da me zbog toga
posećujete sa sestrom i šetate parkom sa nama”, rekla je Ketrin.
„Dok spavate?”, upitao je, još više joj se približivši.
Prilikom svog pokušaja da probudi njeno interesovanje za njega, on je bio taj
koji se zainteresovao za nju. Zaintrigirala ga je sama pomisao na toplu ženu koja
spava na mekanom dušeku, zaljubljena u njega.
„Gospođice Hakstabl, zaista ste...”
Nije završio rečenicu. U tom trenutku su stigli do prometnijeg dela parka,
preplavljenog raznim vozilima, konjima i pešacima. Svi su se trudili da budu u
centru pažnje i budu viđeni u svojim novim kočijama i u svojim novim odelima i
kritikuju druge kočije, odela i članove visokog društva. Sve je bilo bitno. Džasper
i gospođica Hakstabl su se susreli sa luksuznom otvorenom kočijom, koja se
nekoliko trenutaka kasnije zaustavila pred njima. Putnici u kočiji su ih prekorno
posmatrali.
Bili su to Klarens i ledi Forester.
Nadao se da ih neće videti do kraja sezone, premda je i sam znao da je to
nemoguće, budući da su došli čak iz Kenta kako bi mu se suprotstavili i otrgli
Šarlot iz njegovih zlih kandži.
Nije ni stigao da kaže svojoj polusestri da su došli u grad. Nije želeo da je
bespotrebno opterećuje.
„Ledi Forester. Kleri. Kako ste?” Dodirnuo je obod svog šešira kako bi
pozdravio damu koja mu nikada nije bila draga i koju nikada nije smatrao svojom
rođakom. „Mogu li...”
Međutim, nije stigao da im predstavi gospođicu Hakstabl.
„Džaspere, očekujemo te u našem domu, sutra ujutru, tačno u devet sati!
Šarlot, odmah se odmakni od tog čoveka i dođi da sedneš pored mene! Očekivala

62
sam da ćeš se ponašati pristojnije, uprkos tvom polubratu. Mislila sam da imaš
uglednu guvernantu”, odbrusila je gospođa.
„Tetka Prunela!”, preneraženo je zavapila Šarlot.
„Sto mu gromova!”, ogorčeno je uzviknuo mladi Merton.
„Klarense, pomozi Šarlot da se popne u kočiju”, naredila je njegova majka.
„Bolje bi ti bilo da ostaneš na svom mestu, Kleri. Nemoj uzalud da gubiš
vreme”, savetovao ga je Džasper. „Šarlot, i ti ostani tu gde jesi, sa gospođicom
Hakstabl i grofom od Mertona. Nadam se da možeš da stojiš.”
„Mogu”, iznenađeno je odgovorila.
„Dakle, nije ti potreban prevoz”, zaključio je. „Gospođo, nije joj potreban
prevoz, ali hvala vam na ponudi. Svakako ću vas posetiti ujutru, premda ću
verovatno zakasniti četiri minuta jer sat u biblioteci, po kojem se
uvek orijentišem, kasni četiri minuta. Ili to znači da ću poraniti? To mi nikada nije
bilo sasvim jasno. Šta vi mislite, gospođice Hakstabl?”
Pogledao je u Ketrin.
„Zakasnićete, jer vam verovatno nikada nije palo na pamet da podesite sat”,
zaključila je.
„Ali to bi zbunilo i mene i moje sluge”, pobunio se.
„Džaspere, nemam nameru da gubim vreme na gluposti. Šarlot...”, dodala je
ledi Forester, uznemirivši Klarensa, koji očigledno nije bio siguran da li bi trebalo
da ostane na svom mestu, ili da se suprotstavi lordu Montfordu.
„Kleri, zadržavate saobraćaj”, primetio je Džasper. „Siguran sam da brojne
kočije čekaju da prođu, a da ne pominjem druga vozila. Trebalo bi da nastavite
dalje pre nego što kočijaš iza vas odluči da vas prekori. Zaista je besan. Kao i
njegovi putnici. Videćemo se sutra u devet časova i četiri minuta. Želim vam
prijatan dan!”
Klarens je brzo bacio pogled na vozila iza sebe i dao znak svom kočijašu da
nastavi dalje.
„Oh, Džaspere, nadam se da nećeš dozvoliti tetki Pruneli da me odvede! Ne
bi prestajala da mi dosađuje. Osećala bih se kao u zatvoru. Mislim da ne bih
podnela tako nešto!”, zavapila je Šarlot kada su otišli.
„Smirite se, gospođice Rejbern”, rekao je Merton, pomilovavši je po ruci.
„Žao mi je ako je naš poziv za šetnju parkom izazvao problem. Pretpostavljam
da se ljute jer još uvek nije predstavljena visokom društvu. Ali svima je potreban
svež vazduh i fizička aktivnost”, zabrinuto je kazala Margaret Hakstabl
„Siguran sam da je to zbog mene”, zaključio je Merton. „Znam da gospođica
Rejbern ne bi trebalo da boravi u mom prisustvu dok se ne predstavi plemstvu.
Gospođice Rejbern, molim vas, izvinite. Nisam nameravao...”
„Mislim da kraljici ne bi smetalo što je mlada dama poput nje prošetala
parkom sa svojim bratom, njegovim prijateljem i uglednim damama.
63
Neću dozvoliti da bilo ko od vas bude kažnjen za neku izmišljenu grešku. Sutra ću
razgovarati sa ledi Forester. Ne brini, Šarlot, neću dozvoliti da te se Klarens i tetka
Prunela dočepaju”, rekao je Džasper.
„Ali Klarens je jedan od mojih staratelja”, podsetila ga je. „Oduvek je bio
naporan i užasan. Mrzela sam ga još otkako smo bili deca. I ne samo zato što je
ružan i debeo.”
Dakle, Šarlot nikada ne bi prihvatila Klarensovo udvaranje.
„Hajde da ne zamaramo lorda Montforda i njegove sestre našim porodičnim
problemima”, odlučno je rekao. „Bolje da prošetamo pre nego što privučemo
pažnju javnosti.”
Nastavili su dalje u tišini, isprekidanoj povremenim naletima razgovora.
„Ovo je bilo divno popodne, zar ne?”, rekla je Ketrin Hakstabl kada su
napustili park. „Gospođice Rejbern, lorde Montforde, hvala vam na društvu.”
Ona, Margaret i Stiven su nastavili jednim putem, a Džasper i Šarlot drugim,
veselo se oprostivši kao da nije došlo do tog neprijatnog dramatičnog prekida.
„Džaspere, šta li će tetka Prunela reći sutra? Šta će učiniti?” upitala je Šarlot,
držeći ga za ruku.
„Ja ću se pobrinuti za to”, uverio ju je, a zatim je pomilovao po ruci.
„Ali znaš šta je tata napisao u svom testamentu”, zavapila je. Njen otac je
naveo da je do udaje mora odgajati njegova sestra, u slučaju da baron Montford o
njoj bude brinuo na neprikladan način.
„Tvoj otac je imenovao tri staratelja, a Klarens je samo jedan od njih”,
objasnio je.
„Ali ako se ujka Set složi sa njim, tetka Prunela će me odvesti sa sobom, a ti
nećeš moći da učiniš ništa povodom toga. Volela bih da sam sada u Sidarhurstu”,
rekla je.
„Ujka Set je previše nezainteresovan za nas. Nikada nije krio da mu se ne
dopada što ga je njegov sestrić imenovao za staratelja svoje ćerke, a zatim
preminuo pre njega. Ne brini za ujaka Seta”, objasnio je.
„Ali od njega sve zavisi. Ukoliko bude...” Nije uspela da dovrši rečenicu.
„To se neće dogoditi. Obećavam ti. Lično ću posetiti tvog deda-ujaka, ukoliko
bude potrebno, iako mu se to neće dopasti”, rekao je, dok su prelazili ulicu.
„Zaista? Zar misliš...”
„Hajde da pričamo o lepšim temama”, predložio je, pomilovavši je po ruci.
„Da li ti se dopadaju Hakstablovi?”
„Veoma.” Odmah se oraspoložila i široko mu se osmehnula. „Sviđa ti se
gospođica Hakstabl?”
Iznenađeno ju je pogledao.

64
 „Sviđaju mi se obe. One su Mertonove sestre i veoma su ljubazne, šarmantne
i lepe”, odgovorio je.
„Sigurna sam da ti se dopada gospođica Ketrin Hakstabl. Nisi skidao pogled
sa nje dok smo se vraćali iz parka”, dodala je, podmuklo se osmehnuvši.
„Samo smo razgovarali. Zar te gospođica Danijels nije naučila da treba da
gledaš u svog sagovornika dok razgovaraš sa njim?”, upitao je.
Ponovo se nasmejala.
„Mislim da se i ti njoj dopadaš, Džaspere”, dodala je.
„Nemoj mi reći da je i ona gledala u mene dok smo razgovarali? Baš drsko
od nje!”, odgovorio je, pretvarajući se da je iznenađen.
„Kažem to zbog načina na koji te je posmatrala”, objasnila je. „Ali sigurna
sam da te sve dame tako gledaju. Hoćeš li se uskoro oženiti?”
„Verovatno nekada hoću. Ali ne u skorije vreme”, rekao je.
„Čak ni ako se zaljubiš?”
„U tom slučaju bih se istog trenutka oženio. Bio bih toliko iznenađen da ne
bih znao šta da preduzmem”, odgovorio je.
„Ponekad poželim da nisi tako sarkastičan”, priznala je sa uzdahom.
„A šta ti misliš o Mertonu?”, pitao je, osmehnuvši joj se.
„Veoma je lep i ljubazan. I neverovatno zgodan. Sigurna sam da su sve
devojke zaljubljene u njega.”
„Uključujući i tebe?”, pitao je.
„Naravno da ne! To bi bilo besmisleno. Trebalo bi da pronađem nekog
pristupačnijeg. Ali još uvek nije vreme za to. Ne želim da se udam pre nego što
napunim dvadeset godina”, objasnila je.
Srdačno joj se osmehnuo. Nije primetio koliko je nesigurna u sebe i koliko
potcenjuje sopstvene vrednosti. Bila je sestra barona, zbog čega je mogla da se
uda za grofa.
Ali još uvek je bilo rano za udaju.
„Možda ćeš se uskoro zaljubiti”, rekao je.
„Nadam se da će se to dogoditi kada budem bila dovoljno zrela da shvatim
šta je ljubav. Nadam se da ćeš se i ti zaljubiti, Džaspere”, veselo je dodala.
„Hvala ti! Ali još uvek nisam siguran da li je to blagoslov, ili kletva”, priznao
je, pomilovavši je po ruci.
Nasmejala se.
„Imam ideju”, brzo je rekla, a lice joj se iznenada ozarilo. „Divnu ideju!
Gospođica Danijels mi je rekla da bi trebalo da dodamo još nekoliko imena na
listu gostiju za moju proslavu rođendana. Mislim da bi trebalo da pozovemo
gospođicu Ketrin Hakstabl i njenu sestru. Na kraju krajeva, i tebi će biti potrebno
prijatno društvo.”

65
 „Pošto sam ja stariji, baš kao i one, verovatno si mislila da ću uživati u
njihovom društvu pored vatre koja će grejati naše stare gosti u julu?”, upitao je.
„Gospođica Ketrin Hakstabl je imala dvadeset godina kada je njen brat
nasledio titulu. Rekla mi je to kada smo išli do jezera. To je bilo pre tri godine.
Ona nije toliko stara, ali je čudno što još uvek nije udata. Osim toga, veoma je
lepa. Verovatno čeka nekog posebnog. Izuzetno je poštujem zbog toga”, rekla je.
„Šar, nadam se da ne izigravaš provodadžiju”, prekorno je odgovorio.
„Upozoravam te da je to nemoguće.”
„Misliš?”, pogledala ga je glumeći naivnost.
Dobio je tačno ono što je želeo, a da nije morao mnogo ni da se potrudi. Ketrin
Hakstabl je ipak morala da prihvati njihov poziv u šetnju.
„Onda ću i ja morati da igram tu igru”, priznao je sa uzdahom. „Ako
gospođice Hakstabl budu pozvane, onda bi trebalo da pozovemo i Mertona.”
Brzo je okrenula glavu prema njemu. Obod šešira je sakrivao njene
zajapurene obraze.
„Zaista?”, upitala je. „Sigurna sam da postoji još mnogo važnijih stvari koje
treba da uradimo.”
„U pravu si”, složio se. „Hajde da se posvetimo tim stvarima!”
Možda ipak nije trebalo da je upozna sa Mertonom. Pojedini ljudi su imali
zaista neobična shvatanja. Ljudi poput tetke Prunele bi verovatno doživotno
zaključali sve mlade devojke na vrhu visoke kule.

66
 Deveto poglavlje

Džasperova poseta Klarensu i ledi Forester protekla je onako kako je i

očekivao. Vodio je računa da na vreme dođe, zbog čega je pokucao na njihova
vrata tačno u devet časova i četiri minuta, a oni su ga ostavili da čeka u hodniku
čitavih petnaest minuta.
Nisu mu ponudili da sedne, kada su se konačno pojavili.
Usledili su prekori, a dama je optužila Džaspera za sve moguće i nemoguće
ekscese i poroke, zahtevajući da joj prepusti kontrolu nad Šarlot pre nego što je u
potpunosti iskvari.
„Ako već i nije”, dodao je Klarens.
Džasper je poneo svoj monokl, premda ga obično nije nosio sa sobom, pošto
je odlično video. Ali ga je u tom trenutku prineo oku i pogledao Klarensa,
posvetivši posebnu pažnju pažljivo svezanoj marami oko njegovog vrata.
„Možda bi trebalo da pustiš mamu da govori umesto tebe”, predložio je. „Ne
bih voleo da popravljam taj čvor na tvom vratu, iako smatram da je to zaista
neophodno.”
Spustio je monokl, a zatim posvetio pažnju ledi Forester.
Nastavila je da ga vređa, okaljavši ime grofa od Mertona i njegovih sestara.
Uprkos besprekornoj reputaciji koju su uživali u javnosti, ti vulgarni i nadobudni
ljudi nisu uspeli da je prevare. Bila je uverena da ne znaju kako bi trebalo da se
ponašaju u javnosti, čim su dozvolili sebi da budu u društvu sa njim i mladom
devojkom koja nije trebalo da se pojavljuje u javnosti sve dok se ne pokloni
kraljici.
„To što su sestre Hakstabl dozvolile da Šarlot šeta zajedno sa grofom od
Mertona samo potvrđuje moje uverenje da su drske i nevaspitane. Neprijatno sam
se iznenadila kada sam shvatila da je ta mlada devojka u parku ćerka mog dragog
brata. Zar ne, Klarense? Moja sluškinja je morala da me povrati iz nesvesti hladeći
me perjem kad smo stigli kući.”
„Nadam se da to nisu bile vaše večernje perjanice, gospođo”, zabrinuto je
rekao Džasper.
„Stare su i iznošene”, odgovorila je ledi Forester. „Što se tiče grofa, tako se
ne bi ponašao nijedan džentlmen. A koliko sam shvatila, on je tvoj prijatelj.”
Džasper je klimnuo glavom i osmehnuo se.

67
 „Zaista moram da krenem. Uživao sam u razgovoru sa vama, ali moram da se
pozabavim i drugim stvarima, zbog čega, nažalost, neću moći da popijem čaj sa
vama. Inače, Šarlot će ostati u mojoj kući i pod mojom zaštitom. Želim vam
prijatan dan.”
Posegnuo je za svojim šeširom na stolu. Tu ga je spustio pošto sluga koji ga
je uveo u salon nije ponudio da ga uzme.
„Neće se dugo zadržati kod tebe, Džaspere. Posetio sam ujaka Seta juče po
podne nakon što sam dopratio mamu do kuće”, zlobno je odgovorio Džasper.
„Sigurno ste uživali u razgovoru, Kleri. Da li ti je ponudio da u tvoju čast
zakolje podgojeno tele?”, upitao je.
„Obavestio sam ga šta se dešava sa Šarlot i složio se da bi trebalo da
preduzmemo nešto”, rekao je Klarens.
„Klarense, nema potrebe da prepričavaš posetu Džasperu. To se njega ne tiče.
Nikada nije pokazao interesovanje za Šarlotinu porodicu, uključujući i ujaka
Seta”, oštro ga je prekinula njegova majka.
„Trebalo bi da zna da više nećemo tolerisati njegovu nemarnost prema mojoj
štićenici, i da će ona uskoro živeti sa nama, gde će biti dobro pripremljena za
pojavljivanje u visokom društvu i ugledan brak”, objasnio je Klarens.
„Savetujem ti da poslušaš svoju majku i dozvoliš joj da govori umesto tebe.
Jer mama uvek zna najbolje”, kazao je Džasper, a zatim stavio šešir na glavu i
zaputio se ka vratima.
Minut kasnije koračao je niz ulicu.
Pomislio je kako bi trebalo da se zahvali Klarensu što ga je upozorio da je
neophodno da što pre poseti još jednog člana Šarlotine porodice.
Siroti Set Rejbern. Pretpostavio je da će dva posetioca u samo dva dana za
njega predstavljati ogromno opterećenje.
Međutim, nije imao drugog izbora.

Kada su gospođica Rejbern i gospođica Danijels kasnije tog dana posetile vilu
Mertonovih u nadi da će gospođice Hakstabl biti kod kuće, odmah su primljene u
salon, gde su zatekle i vojvotkinju od Morlanda, njihovu sestru i njenu decu.
Vojvoda je bio u biblioteci sa grofom od Mertona, kojem je još uvek bio staratelj,
iako je tokom prošle godine prestao pažljivo da ga nadzire.
Margaret i Ketrin su pričale Vanesi o gospođici Rejbern. Dodale su i to da im
se veoma dopala, premda su bile uznemirene zbog susreta sa ledi Forester, njenom
tetkom.
„Nikome nije palo na pamet da bi poziv u šetnju mogao da se smatra
neprikladnim, zar ne, Kejt?”, upitala je Margaret.

68
 „Zato što u tome i nije bilo ničeg neprijatnog, gusko”, uveravala ju je Vanesa.
„I ko je uopšte ta ledi Forester? Nikada nisam čula za nju, ali čini mi se da je
užasno nedokazna. Pitaću Eliota. On svakoga poznaje.”
Razgovarale su i o baronu Montfordu. Meg je iznela svoje mišljenje da mu se
verovatno dopada Kejt, zbog čega se ona pobunila, objasnivši da je on ozloglašeni
ženskaroš kojem se dopadaju sve dame voljne da u njegovom društvu provedu
više od nekoliko minuta.
„Upoznala sam lorda Montforda”, veselo je dodala Vanesa. „Sedeli smo
zajedno na nekoj večeri početkom godine i pričali desetak minuta. Nije pokazao
interesovanje za mene, zbog čega smatram da nisi u pravu, Kejt. Zaista je
zabavan, šarmantan i neverovatno zgodan.”
„I ja sam juče prošetala sa njim, dok je Kejt bila sa Stivenom i Šarlot. Bio je
izuzetno ljubazan i zanimljiv i nije pokazao da je zainteresovan za mene”, složila
se Margaret.
Ketrin je bila srećna jer su gosti prekinuli njihov razgovor.
Gospođica Danijels im se naklonila nakon što ju je gospođica Rejbern
predstavila, smestivši se pored vrata kada su je pozvali da sedne. Margaret je
upoznala Šarlot i Vanesu, a Ketrin je posmatrala kako oduševljeni izraz na licu
gospođice Rejbern nestaje u trenutku kada joj se Vanesa toplo osmehnula,
objasnivši joj da mora da stoji i njiše se poput čamca na vetru u nadi da će uskoro
uspavati malog Sema.
„Veoma je tvrdoglav. Njegov otac kaže da je to nasledio od mene, ali to,
naravno, nije tačno”, dodala je.
Gospođica Rejbern se polako približila bebi, a zatim se osmehnula
dvogodišnjoj Izabel i sela pored nje.
Margaret je natočila čaj i uključila se u opušteni ženski razgovor, dok im se
nisu pridružili muškarci.
Sem još uvek nije spavao.
„Pretpostavljam da ti nije palo na pamet da pozoveš njegovu dadilju i kažeš
joj da ga uspava na nekom drugom mestu”, rekao je Eliot, uzevši bebu iz njenog
naručja.
„Nije”, priznala je i veselo se osmehnula svom mužu, koji je stajao pored
prozora i držao dečaka u naručju.
Izabel je brzo ustala kada su im se muškarci pridružili, a potom stala pred
Stivena i ispružila ruke ka njemu. Nasmejao se i podigao je na svoja ramena, a
ona se veselo osmehivala, držeći se za njegove kovrdže.
„Drago mi je što vas upoznajem, gospođice Danijels, i što nam se gospođica
Rejbern ponovo pridružila”, rekao je Stiven.
„Došla sam veoma posebnim povodom”, objasnila je gospođica Rejbern,
iznenada porumenevši. „U avgustu ću napuniti osamnaest godina. Džasper je

69
rekao da mogu da organizujem kućnu zabavu u Dorsetširu i pozovem koga god
poželim. Gosti bi boravili kod nas čitave dve nedelje. Gospođica Danijels i ja smo
već napravile planove za piknike, izlete, šetnje, kroket, plesove, vožnju čamcem,
jahanje i kartanje. To će biti najbolji rođendan u mom životu!”, nastavila je.
Veselo im se osmehnula.
„Kao i u životima svih mojih gostiju!”
„Zašto je to značajno za gospođice Hakstabl i njihovog brata?” prošaputala je
gospođica Danijels, uputivši joj značajan pogled.
Gospođica Rejbern je pocrvenela, a zatim se nežno osmehnula. „Želela bih da
nam se vas dve i lord Merton pridružite, ukoliko nemate druge planove. Volela
bih da budete moji gosti. Hoćete li? Zaista bi mi bilo drago. Molim vas,
prihvatite!”
Ketrin se zapitala da li je namerno pokušavao da je namami na mesto gde bi
mogao da bude sam sa njom.
„Vaš plan zvuči divno”, odgovorila je Margaret. „Ali, da li ste sigurni da želite
da dođemo? Čini mi se da nas vaša tetka ne smatra prikladnim društvom za vas.”
Devojka je porumenela.
„Ona ni ne zna ko ste vi. Sada kada sam odrasla, želi da živim sa njom kako
bi mogla da upravlja mojim bogatstvom i uda me za Klarensa. Radije bih umrla
nego prihvatila tako nešto”, priznala je.
„Šarlot”, opomenula ju je gospođica Danijels.
„Ali to je istina”, pobunila se devojka. „I sama si rekla da nema ničeg lošeg u
tome što sam šetala parkom sa grofom od Mertona, njegovim sestrama i
Džasperom. Osim toga, zabava će se održati na selu, u mom i Džasperovom
domu. Sve će biti izuzetno primereno, zbog čega tetka Prunela neće moći da se
buni povodom toga. Molim vas, dođite.”
Čežnjivo ih je posmatrala.
Eliot se okrenuo, držeći u naručju dečaka koji je konačno utonuo u san.
„Stiven nije primereno društvo za gospođicu Rejbern u javnosti, zajedno sa
njenim bratom i Stivenovim sestrama? Baš čudno!”, zaključio je vojvoda.
„Zato što se još uvek nisam predstavila visokom društvu”, objasnila je
gospođica Rejbern. Moja tetka misli da treba da ostanem zaključana na selu dok
se ne predstavim kraljici.”
Stiven je spustio devojčicu na pod kako bi sela pored Ketrin. „Imam
uzbudljive planove za avgust, gospođice Rejbern. Planiram da budem gost barona
Montforda u Dorsetširu. Drago mi je što ćete proslaviti rođendan baš za vreme
mog boravka u vašem domu”, rekao je.
Devojka mu se srdačno osmehnula, sklopivši ruke na grudima. „Pa to je
divno! Džasper će biti oduševljen baš kao i ja.”

70
 „Mislim da Kejt i ja možemo da prihvatimo vaš poziv. Biće nam drago da
dođemo, zar ne Kejt?”, zaključila je Margaret.
Znala je da ne može da je odbije.
„Naravno. Radujem se ponovnom susretu”, odgovorila je Ketrin osmehnuvši
se gospođici Rejbern.
Bila je uverena da će zaista biti tako, mada ne bi trebalo.
Gospođica Rejbern se ponovo osmehnula.
„Veoma sam srećna. Hvala vam”, priznala je.
Nekoliko minuta kasnije, dame su se oprostile od njih.
„Zaista je divna”, složila se Vanesa nakon što su otišle. „Baš lepo što je njen
brat odlučio da joj priredi zabavu na selu. Smatram da je besmisleno držati
devojke pod staklenim zvonom dok se ne predstave kraljici. Ionako nikoga ne
poznaju. Kada se pojave u visokom društvu, često im bude neprijatno. Gospođica
Danijels mi je rekla koga će pozvati na proslavu. Radi se o veoma mladim
ljudima. Čini mi se da će Stiven biti najstariji među njima. Ali, naravno, morala
je da pozove i nekoliko starijih gostiju zbog lorda Montforda.”
Značajno je pogledala u Ketrin i nasmejala se.
Ketrin se pravila da ih ne primećuje, posvetivši pažnju sestričini.

***

Gospodin Set Rejbern je živeo u Londonu tokom čitave godine, čak i tokom
leta, kada je većina plemića napuštala grad zbog nepodnošljivih vrućina, tražeći
spas na selu ili pored obale. Živeo je u Kurzon ulici, u prestižnom delu grada.
Međutim, retko ju je napuštao, provodeći vreme isključivo sa svojim slugom,
batlerom, kuvarom i prodavcem knjiga.
Uvek je govorio da je to najbolje društvo koje bi čovek ikada mogao da poželi,
premda se retko obraćao drugima.
Nije mu bilo drago zbog druge posete tog dana. Bio je primoran da primi
Klarensa Forestera jer mu je napisao da je pitanje života i smrti, kao i da se radi o
Šarlot Rejbern, koja nije bila samo Setova rođaka, već i njegova štićenica. Nikada
nije bio oduševljen tim zaduženjem, ali nije odbio da preuzme starateljstvo nad
devojkom čiji ga život nije nimalo interesovao, premda je imao priliku da učini
tako nešto. Ali sada je bilo prekasno.
Nerado je primio Klarensa, očekujući da će mu ispričati kako je njegova
štićenica na samrti, ili kako je pobegla sa nekim mladićem nakon što je završila
školu, dok je njena guvernanta spavala.
Međutim, nije mogao ni da pretpostavi kako bi on pomogao devojci na samrti,
ili je vrati na imanje, nakon što ju je neki mladić oteo i vodio ljubav sa njom.

71
 Kako se ispostavilo, Klarens mu je dugo dosađivao, uveravajući ga kako mu
je žao što mora da ga uznemirava zbog porodičnih problema.
Pošto je Klarens zahtevao da što pre preduzme nešto po tom pitanju, gospodin
Rejbern je duboko uzdahnuo kada je pročitao Džasperovo ime na kartici koju mu
je batler dostavio.
„Nije napisao nikakvu poruku o nekoj hitnoj situaciji?”, pitao je.
„Nije”, uverio ga je batler.
„Onda ga uvedite”, s uzdahom je dodao. „Barem nismo u krvnom srodstvu. I
to je neka uteha.”
Nekoliko trenutaka kasnije, mladić je ušao u sobu. Izgledao je elegantno i
muževno i bio je pun samopouzdanja. Pružio mu je ruku dok mu se približavao.
„Nema potrebe da ustajete”, rekao mu je.
Budući da gospodin Rejbern nije nameravao da ustane, prezrivo je frknuo,
primetivši mladićev veseli pogled.
„Drzniče! Čujem da još uvek živiš raskalašno”, promrmljao je.
„Pretpostavljam da vam je Kleri to rekao?”, upitao je Džasper, podigavši
obrvu.
„Hoćeš da kažeš da je Klarens lažov?”, upitao je gospodin Rejbern.
„Naravno da ne”, veselo je odgovorio Džasper. „Ali uvek je imao impresivan
dar za ulepšavanje istine kako bi veličao sebe, a mene ponizio. Iako je vaš nećak,
moram da dodam da je izuzetno lukav.”
„Nažalost, ne možemo da biramo porodicu”, kazao je starac. „Posluži se
pićem, Montforde. Presušićeš ako budeš čekao na mene.”
„Zvuči užasno, ali nisam žedan. Siguran sam da vas je Klarens obavestio da
sam neprikladan staratelj za Šarlot”, zaključio je.
Starac je kratko progunđao.
„Da li si znao da je juče šetala parkom sa mladim Mertonom, iako je trebalo
da bude u učionici i recituje tablicu množenja?”, upitao je starac.
„Šarlot zna tablicu množenja bez greške”, odgovorio je Džasper. „Osim toga,
završila je školu. Ona ima skoro osamnaest godina, a njena guvernanta je sada
njena pratilja. I da, znao sam da je bila u parku sa Mertonom i njegovim sestrama,
jer sam i ja bio sa njima.”
Gospodin Rejbern je ponovo progunđao.
„Pretpostavljam da je Kleri slučajno izostavio te značajne detalje”, nastavio
je Džasper.
„A da li si video da Prunela pada u nesvest nakon što je videla tako nedolično
ponašanje svoje voljene nećake, zbog čega je čitav saobraćaj zaustavljen?” upitao
je starac.
Džasper se glasno nasmejao.

72
 „Voleo bih da sam to video. Ali verovatno se sve dogodilo kada sam nakratko
okrenuo glavu ili trepnuo”, zaključio je.
„A da li je tačno da Mertonove sestre imaju lošu reputaciju?” nastavio je
Rejbern.
„To je laž. A ako je Kleri izgovorio tu gnusnu laž, onda...” zaustio je.
„Poštedi me objašnjenja. Ako si dovoljno lud da uništiš svoj život tako što ćeš
prebiti tog kretena, onda te molim da mi ne govoriš o tome. Problem je u tome što
moj nećak smatra da nisi smeo da dovedeš Šarlot u London bez mog ili njegovog
pristanka. A ljudi poput Prunele će biti izloženi skandaloznom prizoru
posmatrajući devojku - koja još uvek nije predstavljena plemstvu - u društvu
jednog grofa, iako su njen brat i grofove sestre bile sa njima. Znam da je to
besmisleno, ali ako Šarlot krišom pobegne sa ovim grofom ili nekim drugim
neuglednim mladićem, onda ću morati da trpim još jednu Klarensovu posetu.
Osim toga, osećao bih da sam zanemario svoju dužnost. Moram da se pobrinem
da Šarlot i njeno bogatstvo završe u rukama uglednog, dostojanstvenog i
dosadnog muškarca kada za to dođe vreme”, objasnio je starac.
„Kao što je Kleri?” pretpostavio je Džasper. „Ledi Forester nikada nije marila
za Šarlot. Ali sada će moja sestra konačno moći da raspolaže svojim bogatstvom,
a lord Forester je umro, ostavivši za sobom brdo neplaćenih kockarskih dugova.
Srećom, Kleri ima mogućnost da izmiri porodične dugove ukoliko se oženi
bogatom ženom.”
„Kao što je njegova prva rođaka”, zgroženo je zaključio gospodin Rejbern.
„To baš ima smisla. Nikada neću dati saglasnost za takav brak, a nadam se da ćeš
i ti učiniti isto. Proklet bio dan kada me je moj sestrić imenovao za njenog
staratelja! Da li je glupa kao i svi ostali članovi porodice?”
„Nije. Veoma mi je draga”, priznao je Džasper.
„Ona barem zna tablicu množenja. Sumnjam da Klarens može da računa bez
prstiju i ne zbuni se kada ga neko pita koliko je jedanaest puta dva”, progunđao
je.
Džasper se nasmejao.
„Biću iskren sa tobom, Montforde. Možeš da radiš šta god hoćeš. Bliži se
vreme ručka i popodnevne dremke, a ja to nikada ne propuštam. Možeš da zadržiš
devojku tokom leta i zime. Imaš moju saglasnost. Ali Klarens mi je rekao da ti i
tvoja sestra, čijeg imena ne mogu da se setim, niste sposobni da je predstavite
društvu, zbog čega će Prunela morati da se pobrine za to.”
„Ali gospodine...”, zaustio je.
Gospodin Rejbern je podigao ruku.
„Postoji rešenje”, objasnio je. „Jasno je kao dan, ali ti ga neću otkriti, budući
da nikada nisam pošao tim putem i ne savetujem ga ni najgorem neprijatelju.
Međutim, to je jedino rešenje za Šarlot.”

73
 „Hoćete da kažete da bi trebalo da se oženim?” upitao je Džasper.
„Ne slušaš me pažljivo. Nisam ti predložio tako nešto”, kazao je starac.
Džasper je iznenađeno zurio u njega.
„Možeš sa mojim blagoslovom da provedeš leto i zimu sa Šarlot. Pod uslovom
da mi ne dosađuješ. Ne interesuju me tvoji ekscesi i razvrati, koje je moj cenjeni
nećak juče veoma detaljno opisao. Svestan sam da je više od polovine onoga što
mi je ispričao laž ili neosnovano preterivanje. Ali budi oprezan. Ja sam Šarlotin
staratelj, i ukoliko budem saznao da si učinio nešto zbog čega ne bi trebalo da
ostavim devojku pod tvojim starateljstvom, verovatno ću biti primoran da
reagujem. A sada izađi i zatvori vrata za sobom. Mrzim glasne zvukove i
iznenadne poruke”, rekao je.
Džasper je ustao.
„Zar biste zaista želeli da predate Šarlot njima?”, upitao je.
„Ono što bih zaista želeo jeste da odeš, Montforde. Sviđaš mi se jer si se
čitavog života borio protiv mog glupog nećaka, iako mi se neki od tvojih podviga
nisu nimalo dopadali. Ali ti nisi neki kicoš i cmizdravi idiot. Uvek sam smatrao
da je nepravedno što mi ti nisi rođak umesto njega. Međutim, sviđalo se to meni
ili ne, a budi siguran da mi se ne sviđa, i ja sam jedan od Šarlotinih staratelja. A
kada dođe vreme da donesem odluku za njeno dobro, učiniću to u skladu sa onim
što je najbolje za nju, makar to podrazumevalo da ću morati da je predam i samom
đavolu. A sada idi. Boli me grlo od tolikog pričanja”, objasnio je Rejbern.
Džasper je otišao.
Morao je dobro da razmisli o svemu.

74
 Deseto poglavlje

Kada je sledeći put srela barona Montforda, Ketrin je bila na zabavi u bašti u
Ričmondu. Prošla su dva dana otkako su ona, Meg i Stiven prihvatili poziv na
rođendansku proslavu gospođice Rejbern.
Prisustvovalo je mnogo ljudi, koji su pili čaj na širokoj popločanoj terasi
ispred kuće, šetali livadama koje su se protezale između terase i Temze, ili se
vozili čamcem po reci. Bio je to dom gospodina i gospođe Adams koji su bili
poznati po raskošnim zabavama i lepim baštama koje su u ovo doba godine bile
prepune cveća različitih nijansi ljubičaste i rože. Cveće se nalazilo i u saksijama
pred kućom i duž terase.
Bio je to veličanstven prizor za Ketrin. Ona je uvek privlačila pažnju na
društvenim događajima, zbog čega je više volela da se osami u prirodi. Ljubazno
se družila sa gostima više od sat vremena.
A onda je osetila potrebu da pobegne od svega i osami se barem na trenutak.
Margaret se vozila u čamcu sa markizom od Alingama, dok je Stiven veselo
razgovarao sa grupom mladih dama. Vanesa i Eliot su ušli u kuću sa gospođom
Adams, a Ketrin je mogla da prošeta do lepog staklenog paviljona koji je gledao
na vrt sa ružama.
Bio je topao i sunčan dan, uprkos oblacima i povetarcu. Stakleni zidovi i krov
paviljona bili su obasjani suncem, a ona je sela na klupu od kovanog gvožđa kako
bi malo uživala u mirisu ruža i toplini pre nego što se pridruži drugim gostima.
Odmah je primetila opojan miris ruža.
Međutim, nije dugo uživala u samoći.
Nakon nekoliko minuta, postala je svesna da se neko izdvaja iz gomile na
terasi i kreće u njenom pravcu. Kada je okrenula glavu, shvatila je da je to bio lord
Montford u elegantnom tamnozelenom kaputu, koji je naglašavao njegove
mišićave ruke i grudi. Nosio je pantalone i sjajne hesijanske čizme. Pomislila je
kako nijedan džentlmen ne bi trebalo da bude toliko zgodan, pogotovo ne onaj
koji je važio za najvećeg zavodnika u visokom društvu.
Nije prisustvovao koncertu ledi Krenford prethodne večeri. I proslavi u vrtu
se pridružio tek nedavno. Bilo joj je drago kada je shvatila da ga nema. Postojalo
je nešto u vezi sa njim što ju je uvek činilo nervoznom.
Osim toga, želela je da još malo uživa u svojoj samoći.

75
 Pogledi su im se sreli, a Ketrin je shvatila da se zaista zaputio ka njoj.
Nažalost, stakleni paviljon nije bio efikasno skrovište prilikom zabave u bašti.
Osećala se kao da će joj srce svakog trenutka iskočiti iz grudi.
Zaustavio se na vratima i naslonio rame na drveni okvir, prekrstivši ruke na
grudima. Tako će ga se uvek sećati, pomislila je, posmatrajući njegove sanjive
oči, skrivene ispod spuštenih kapaka, blago izdignutu obrvu i taman pramen kose
preko čela.
„Sigurno ste namerno obukli haljinu koja se slaže sa cvećem i stavili slamnati
šešir koji staklenim zidovima u osamljenom paviljonu dodaje rustični ambijent,
suptilno nagoveštavajući da ne želite da budete sami”, zaključio je.
Samo je on bio dovoljno drzak da sugeriše tako nešto, iako je njegova tvrdnja
bila istinita.
„Naravno da je namerno”, složila se. „Ne mislite valjda da bih prisustvovala
baštenskoj zabavi, a da se prethodno ne konsultujem sa domaćicom oko boje
cveća u njenoj bašti i staklenom paviljonu, u koji bih mogla da sednem i postanem
deo živopisnog pejzaža”, složila se.
Nosila je tamnoružičastu haljinu od muslina. Obod njenog šešira bio je
ukrašen bledoružičastim pupoljcima ruža.
Zavodljivo se osmehnuo.
„Onda ste zaista uspeli u svojoj nameri. Iznenađen sam što muškarci ne stoje
u redu kako bi pohvalili vaš izgled. Ali ja sam tek stigao. Možda su vam se
udvarali na početku zabave. Mogu li da vam se pridružim?” upitao je.
Ušao je u paviljon i smestio se na drugu polovinu klupe, ne sačekavši njen
odgovor. Odmah je shvatila da je sedište preusko. Mogla je da oseti toplotu
njegovog tela, iako je nije dodirivao. Osetila je miris njegove kolonjske vode.
„Sedite, lorde Monttbrde. Nema potrebe da stojite u mom prisustvu”,
odbrusila je.
Ponovo se nasmejao.
„Da li sam rekao nešto što vas je uvredilo?”, upitao je.
„Vi? Oličenje pristojnosti. Recite mi, da li ste vi smislili da bi trebalo da
prisustvujem rođendanskoj proslavi gospođice Rejbern, ili je to bila njena ideja?”,
pitala je.
„Gospođe bože! Kada bih lično birao goste za osamnaesti rođendan moje
sestre, poželeo bih da me ubiju. To bi me spasilo bede i sramote”, objasnio je.
Odlučila je da odustane, iako nije odgovorio na njeno pitanje.
„Ovde je zaista divno. Ali nedostaje mi Voren hol. I Trokbridž. Nema ničeg
lepšeg od boravka na selu. Da li vam nedostaje Sidarhurst park?”
„Mrzeo sam ga iz dna duše prvih dvadeset pet godina svog života”, odgovorio
je.
„Ali zašto?” iznenađeno je upitala, okrenuvši glavu prema njemu.
76
 „Zato što je simbolizovao moje zatočeništvo”, rekao je.
„Zatočeništvo?” Namršteno ga je pogledala. „Ne bih rekla da postoji mnogo
ljudi koji su slobodni poput vas, lorde Montforde. Sigurna sam da imate sve što
možete poželeti.”
Ponovo joj se osmehnuo.
„Vaš brat je srećan čovek, gospođice Hakstabl. Ne zato što je neočekivano
nasledio bogatstvo i titulu sa samo... Koliko je beše imao godina?”, pitao je.
„Sedamnaest.”
„Sa sedamnaest godina”, ponovio je, „već zato što je sve vreme bio slobodan
da živi svoj život kako je želeo.”
„Živeli smo u maloj kolibi nakon očeve smrti. Meg je morala da se prilično
da se dovija kako bi sastavila kraj s krajem i omogućila nam pristojan život”,
besno je odgovorila.
„Baš kao i Kon Hakstabl. Uspeo je da se rodi dva dana pre nego što je njegov
otac dobio specijalnu dozvolu i oženio se njegovom majkom zbog čega nikada
nije mogao da nasledi titulu”, nastavio je.
„Kakva je to sreća? To je nešto najgore što je moglo da se dogodi. Osim toga,
ta činjenica je umanjila Stivenovu sreću nakon što je nasledio titulu. Nije mogao
da uživa u tuđoj nesreći”, objasnila je.
„Vaš brat je mogao da sanja do svoje sedamnaeste godine, kada mu se san
konačno ostvario. A Kon će imati priliku da sanja čitavog života.”
„A vi niste?”, namršteno je upitala.
„Ja sam jedini sin mog oca. Umro je pre mog rođenja, zbog čega sam odmah
po rođenju nasledio titulu barona od Montforda”, kazao je.
„Mnogi ljudi bi vam pozavideli na takvoj sudbini”, besno je odgovorila.
„Siguran sam da je tako, ali ja nisam kao oni.”
„Slažem se”, rekla je, prekrstivši ruke u krilu.
Trebalo joj je vremena da razmisli o onome što je rekao. Zapitala se šta je
sloboda. Ona svakako nije podrazumevala siromaštvo, koje je stavljalo užasne
okove na ljude. Ona i njena porodica nikada nisu bili toliko siromašni da se uplaše
za sopstvenu egzistenciju, ali vrlo dobro je znala da siromaštvo ne predstavlja
slobodu. Baš kao ni bogatstvo, titula i privilegije. Ali zar nije bilo pogrešno mrzeti
veliku kuću, brojna imanja i titulu?
S druge strane, kada bi čovek imao sve što mu je potrebno, o čemu bi onda
sanjao? Nikada nije razmišljala o tome. Primetila je da se još neko približava
paviljonu. Bila su to dva muškarca, od kojih je jednog prepoznala kao ser Ajzaka
Kerbija. Prestali su da hodaju kada ih je pogledala. Drugi je podigao desnu ruku,
kao da pozdravlja nekoga. Obojica su se okrenula prema terasi.
Ketrin je okrenula glavu na drugu stranu, primetivši da je i lord Montford
podigao ruku.
77
 Verovatno je odgovorio drugom gospodinu.
Zar nije želeo njihovo društvo?
Takođe je primetila da je prebacio drugu ruku na naslon klupe, iako je uopšte
nije dodirivao. Bio je okrenut prema njoj.
„Svi moramo da sanjamo”, rekla je.
„Ja ne volim da sanjam kad god postoji neka prijatnija aktivnost koja će me
održati budnim. Na primer, sedenje u vašem društvu”, priznao je.
Izgovorio je to kao da je reč o tajnom ljubavnom susretu. Zanemarila je
iznenadan drhtaj u grudima koji se spuštao sve do njenog međunožja.
„Pogrešno ste me razumeli. Sanjarenje je veoma bitno za ljudske živote, baš
kao i hrana i vazduh. Naši snovi su ogledalo naše nade”, odlučno je nastavila.
„Prestani da sanjariš, dečače, i bavi se nečim korisnim”, rekao je, oponašajući
strogi glas roditelja ili učitelja.
„Ja bih svojoj deci rekla suprotno. Savetovala bih ih da nađu vremena za
sanjarenje kako bi obogatili svoje iskustvo, um, ali i dušu i svet”, usprotivila se.
„A o čemu sanja gospođica Ketrin Hakstabl?”, upitao je. „Verovatno o braku
i majčinstvu.”
Naravno da nije shvatio poentu. Zaista nije bio sanjar. Verovatno zbog toga
što je već imao sve što bi poželeo. Ali to je bilo besmisleno.
„Ja sanjam o letenju”, brzo je odgovorila.
Naravno, to nije bio sasvim tačan odgovor. Međutim, nije mogla da pronađe
prave reči kako bi opisala svoje snove.
„To je dostojna zamena za produktivne poslove”, podrugljivo je dodao.
„Kroz plavetnilo neba i hladan svež vazduh”, nastavila je, ignorišući ga,
„blizu sunca.”
„Kao Ikar. Vosak bi se otopio sa tvojih krila i vratio te u stvarnost”, kazao je.
„Ne. Ne bih pala, jer snovi ne znaju šta znači nemoguće. Jednostavno želim
da letim blizu sunca”, objasnila je.
Znala je da je napravila budalu od sebe. Ni sa kim nije razgovarala o takvim
stvarima, pa čak ni sa Meg i Nesi. Snovi su bili veoma privatna tema.
Udarao je prstima po naslonu od kovanog gvožđa iza njenog ramena, pažljivo
je posmatrajući dok je pokušavala da se ponovo usredsredi na ruže.
„Zašto želite da pobegnete od svog života?”, upitao je.
„Ne želim da pobegnem, već da otkrijem više od onoga što već znam. Teško
mi je da objasnim. Ali mislila sam da o tome svi maštamo”, žustro je odgovorila.
„Mislite?”, prošaputao je.
„Mislila sam da svi želimo da se naše duše vinu... Ne mogu da objasnim, ali
sigurna sam da ste i vi to nekada osetili”, pretpostavila je.

78
 „Potrebu za Bogom? Tokom odrastanja, bio sam prinuđen da posećujem
crkvu svake nedelje. Iako sam bio udobno smešten na porodičnoj crkvenoj klupi,
moj um je bio mučen gomilom dosadnih priča o ljubavi, osudi, praštanju,
prokletstvu, raju i paklu. To me je naučilo da izbegavam tu temu i da nikada ne
poželim da saznam više.”
„Uopšte niste shvatili poentu”, zaključila je, oštro okrenuvši glavu, shvativši
da je njegova ruka udaljena samo nekoliko centimetara od njenog uha.
„Naprotiv. Verujem da sam odlično shvatio. Ali očigledno sam odabrao put
ka osudi, prokletstvu i paklu. Bio sam nepopravljiv”, priznao je.
Veselo joj se osmehnuo.
„Koji sveštenik vam je to rekao? Moj otac vam nikada ne bi rekao tako
nešto!”, besno je odvratila.
„Nijedan. U životu mladića postoje i druge osobe koje imaju i više autoriteta
od sveštenih lica”, rekao je.
Zurila je u njega, zapitavši se da li je govorio o svom ocu. Ali njegov otac je
umro pre njegovog rođenja. Možda je govorio o svom učitelju ili očuhu, ocu
gospođice Rejbern.
„Zbog čega je vaš život tako dosadan?”, ponovo je upitao.
„Bilo bi nezahvalno nazvati ga dosadnim. Jednostavno, ponekad kada sam
sama, osetim nalet potrebe za znanjem koje je izvan mog opsega i veliku sreću
koja samo čeka da je prigrlim. Ponekad pokušavam da izrazim svoja osećanja
kroz poeziju, ali i pesme zahtevaju reči. Sigurna sam da ćete mi se sada smejati”,
pretpostavila je.
Nasmejao se, ali nije ništa rekao. Shvatila je kako neprimereno zuri u njegove
tamne oči, koje su bile samo nekoliko centimetara od nje. Ponovo je osetila
njegovu kolonjsku vodu.
„Da li sanjate o braku i o takvoj vrsti sreće?”, upitao ju je.
„Da, sanjam o braku, deci i sopstvenom domu, budući da jedna žena nema
mnogo izbora. Brinem se da ću biti Stivenu na teretu čitavog života. Već imam
dvadeset tri godine”, kazala je.
„Siguran sam da ste imali mnogo ponuda”, pretpostavio je.
„Jesam. Svi su bili veoma ugledna gospoda”, priznala je.
„Ali?”, podigao je obrve.
„Želela sam nekoga posebnog”, rekla je, okrenuvši se prema ružama, „čoveka
kojeg ću voleti. Znam da je besmisleno čekati tako nešto, budući da malo ljudi
pronađe tog posebnog partnera o kojem svi sanjamo. Ali nikada ne bih mogla da
prihvatim manje od toga.”
Iznenada se posramila, shvativši o čemu razgovara sa lordom Montfordom.
Zapitala se kako su stigli do te teme.
Zamalo se nasmejala.
79
 „Vaš suprug će biti veoma srećan čovek. Vaša ljubav će pomerati planine”,
zaključio je.
Ponovo ga je pogledala i ovoga puta se zaista osmehnula.
„Mislim da će pobeći glavom bez obzira. Muškarci ne razmišljaju o ljubavi i
braku kao žene. To sam odavno shvatila. Kako biste reagovali kada bih vam rekla
da vas volim i da ste vi razlog mog postojanja?” upitala je.
Ugrizla se za jezik čim je izgovorila te reči.
„Verovatno bih osetio kako mi srce brže kuca i budi se iz dugog sna”, kazao
je.
Ugrizla se za usnu.
„Ili bih mogao da tvrdim da sam dobio opkladu”, dodao je i približio glavu ka
njenoj, tako da je u jednom trenutku pomislila da namerava da je poljubi.
Ponovo se osmehnula, a nakon nekoliko trenutaka on joj je uzvratio osmeh.
„Ali nećete to reći, zar ne?”, pitao je.
„Neću. Za sada”, dodao je.
Tiho se nasmejala. Shvatila je da nijedan muškarac nikada nije flertovao sa
njom. Niti je ona flertovala sa nekim. Sve dok nije upoznala njega. Zapitala se
zašto se to dešavalo kad god bi se sreli. Zašto je to činio?
Zašto je to dozvoljavala?
A onda se odmaknuo od nje i ponovo mahnuo nekome, pre nego što joj je
ponovo posvetio pažnju.
„Uvaženi ser Klarens Forester i njegova cenjena majka”, objasnio je. „Ali ne
brinite, neće nam se pridružiti. Verovatno su shvatili da Šarlot nije ovde i izgubili
interesovanje. Siguran sam da će pokušati da je pronađu u bašti ili na reci.
Nažalost, neće im uspeti, jer mi se nije pridružila.”
„Ovde su čitavo popodne”, rekla je.
Odlučno su odbili da se pozdrave sa Meg, Stivenom i sa njom, zbog čega se
Ketrin osećala kao da je šetnja Hajd parkom sa gospođicom Rejbern bila zaista
neprikladna. Ali to je bilo besmisleno. Čak je i Eliot to rekao, a on je bio stručnjak
za takve stvari.
„Zaista? Siguran sam da su bili ljubazni prema drugim gostima”, zaključio je.
„Zaista ih ne volite? Iako su vaši rođaci”, upitala je.
„Nisu moji, već Šarlotini. Ledi Forester je sestra njenog oca”, odlučno se
pobunio.
„Dakle, porodica vašeg očuha?”
„Da, maminog drugog muža”, potvrdio je.
„Ni on vam se nije dopadao?” Prekasno je shvatila da je njeno pitanje bilo
previše neprimereno.

80
 „On je bio pobožan, pravedan i bezgrešan čovek”, veselo je rekao. „Takođe,
nije bio duhovit, veseo, niti saosećajan. Oženio se mojom majkom pre mog prvog
rođendana i umro kada sam napunio osamnaest. Ali ne želim da razgovaram o
njemu. Bio je Šarlotin otac. Osim toga, ne želim da pokvarim ovih prijatnih
trideset minuta koje sam proveo u vašem društvu.”
Zar je zaista prošlo toliko? Nameravala je da provede u paviljonu najviše
petnaest minuta.
Zapitala se šta su pomislili oni koji su primetili kako sede sami tako dugo?
Iako su bili u staklenom paviljonu, drugi gosti su mogli jasno da ih vide.
Ustala je i prešla rukama preko suknje. Nije se pomerio. I dalje je sedeo na
klupi.
„Sigurna sam da se Meg vratila sa vožnje čamcem sa markizom od Alingama.
Moram da je pronađem”, rekla je.
„Učinite ono što morate, gospođice Hakstabl. A ja ću ostati ovde sve dok miris
vaše kose ne iščezne i ne bude zamenjen manje privlačnim mirisom ruža”,
odgovorio je, dok su joj se njegove oči ponovo osmehivale ispod poluzatvorenih
kapaka.
„Baš besmisleno”, zaključila je.
„Život je pun besmislenosti. Srećom”, tiho je dodao. Osećala se kao da je
miluje svojim glasom, mada je nije ni dodirnuo.
Setila se njegovog odgovora na pitanje kako bi reagovao kada bi mu priznala
da ga voli i da je razlog njenog postojanja.
Nasmejala se.
A onda je pomislila na njegov zaključak da bi to značilo da je konačno dobio
opkladu.
Ponovo se nasmejala.
Nije mogla da porekne da je uživala tokom prethodnih pola sata.
Primetila je Vanesu i Eliota, koji su pili vino na terasi, i mahnula im dok im
je išla u susret.

81
 Jedanaesto poglavlje

Prvi nagoveštaj problema pojavio se već narednog jutra, kada je Džasper

otišao na jahanje Hajd parkom, uprkos niskim oblacima i slaboj kiši koja je
svakog trenutka mogla da se pretvori u pljusak. Park je bio gotovo prazan, ali su
mu se kasnije pridružili Ajzak Kerbi i Hal Blekstoun, koji su jahali zajedno.
Zaustavili su se kada su ga ugledali, sačekavši da im priđe.
„Hej Monti, teško ti je da spavaš jer si se zaljubio? Oh, šta ljubav učini
čoveku!”, viknuo je Hal umesto pozdrava.
On i Ajzak su se glasno nasmejali, kao da je upravo izjavio nešto veoma
duhovito.
Džasper ih je iznenađeno pogledao.
„Kakva ljubav?”, upitao je.
„Pričao sam Halu kako smo Čarli i ja bili okrutno odbijeni na Adamsovoj
zabavi u bašti”, objasnio je Ajzak.
Džasper je zauzdao svog konja, a zatim im se pridružio znatno sporijim
tempom.
„Okrutno odbijeni?”, pitao je.
„Vidiš da ljubav oslepi čoveka. Nije te ni video”, zaključio je Hal.
„Onda je verovatno mahao rukom zbog muve koja mu je smetala i nije
primetio mene i Čarlija jer je bio oduševljen daminom lepotom”, rekao je Ajzak.
Džasper je iznenada shvatio o čemu govore.
„Složićete se sa mnom da je gospođica Hakstabl mnogo lepša od Čarlija i
Ajzaka. Zajedno smo se divili ružama. I odlično sam spavao, hvala na pitanju”,
odgovorio je.
„Pola sata ste se divili ružama?” upitao je Ajzak. „Da li si brojao latice na
svakom cvetu? Mnogi ljudi su pričali o vama. Moraš priznati da je sasvim
neobično videti te u društvu neke dame u javnosti. Dozvoli mi da te posavetujem.
Ako ne želiš da te zarobe, bolje bi ti bilo da ubuduće brojiš latice ruža sam. Ili da
ih uopšte ne brojiš, osim ako ne želiš da tvoji prijatelji pomisle da si potpuno
poludeo.”
„Žalosno je što muškarac ne može da uživa u društvu jedne dame u javnosti
bez straha da će kasnije morati da se oženi njom”, kazao je Džasper.

82
 Čitavog svog života je pokušavao da izbegne upravo onu vrstu besmislenih
nagađanja koja je juče izazvao. Shvatio je da će morati da bude oprezniji.
„Ali to je ista ona dama sa kojom si plesao na balu kod Parmiterovih. Voleo
bih da sam bio tamo. Nisam ni znao da umeš da plešeš”, nastavio je Ajzak.
„A sa istom tom damom si šetao parkom samo nekoliko dana nakon bala.
Osim toga, čuo sam da će ovog leta provesti dve nedelje u Sidarhurstu kao gost
na rođendanskoj proslavi tvoje sestre”, dodao je Hal.
„Dakle, znate i za to?” upitao je.
„Merton nam je ispričao. Sinoć smo ga sreli”, objasnio je Hal.
„Onda vam je verovatno rekao da će i on i njegova najstarija sestra biti tamo”,
zaključio je Montford.
Ali njegovi prijatelji su se samo nasmejali.
Moraće da bude pažljiviji. Toliko je uživao u koketiranju sa Ketrin Hakstabl
da je u potpunosti zaboravio da bude oprezan, kao što je uvek bio.
Zaista je bilo neobično videti lorda Montforda kako provodi vreme u ženskom
društvu u javnosti, toliko da su čak i njegovi prijatelji primetili kada je to učinio.
Međutim, to nije bio problem koji ga je opterećivao.
Svi tračevi će brzo utihnuti ako se bude držao podalje od nje.
Prijao mu je svež jutarnji vazduh. Radovao se još jednom danu ispunjenom
prijatnim aktivnostima, počevši od jahanja neobično praznim parkom. Naterao je
svog konja u galop, a njegovi prijatelji su mu se pridružili.

Prvi nagoveštaj problema do Ketrin je stigao preko Konstantina. Došao je da

poseti nju i Margaret nakon zabave u bašti. Ostale su kod kuće zbog lošeg
vremena, budući da je kiša prestala da pada tek kasno po podne, kada je bilo
prekasno da odu bilo gde.
Bilo im je drago što su ostale kod kuće kada su videle Konstantina. Obe su
uživale u njegovom društvu.
Popio je čaj i zadržao se pola sata.
„Konačno se razvedrilo”, rekao je, pogledavši prema prozoru. „Došao sam u
svojoj otvorenoj kočiji. Nažalost, mogu da pozovem samo jednu od vas da mi se
pridruži u vožnji parkom, pošto u kočiji nema dovoljno mesta za obe.”
„Hvala, ali ja bih svakako odbila. Ne dopada mi se vožnja u takvoj vrsti
kočije. Osećam se bezbednije u zatvorenoj”, objasnila je Margaret.
Srdačno joj se osmehnuo.
„Onda ću sledeći put doći u zatvorenoj kočiji da se provozam sa tobom,
Margaret. Ketrin, hoćeš li da mi se pridružiš, ili se i ti plašiš?”, pitao je.
Čežnjivo je pogledala kroz prozor kada joj je ponudio da mu se pridruži.
Mrzela je da provodi dane u zatvorenom prostoru.

83
 „Naravno! Daj mi trenutak da uzmem šešir”, rekla je.
Nedugo zatim, našli su se u parku, a Ketrin se divila pejzažu i posmatrala
ljude iz otvorene kočije.
„Čuo sam da ćeš biti Montijev gost u Sidarhurstu tokom dve nedelje u
avgustu”, rekao je Konstantin.
„Hoću. Zajedno sa Meg i Stivenom. Tačnije, bićemo gosti gospođice Rejbern
na proslavi njenog osamnaestog rođendana”, objasnila je.
Zapitala se zašto oseća potrebu da se opravda.
Vešto je upravljao kočijom pored gomile drugih vozila i pešaka. Ubrzo su se
našli na drugom, znatno prometnijem putu.
„Ketrin, ne želim da zvučim kao nervozna dadilja, ali moram da te upozorim
da budeš veoma oprezna. Monti te juri iz nekog nepoznatog razloga, i malo je
verovatno da na umu ima brak. On ne razmišlja o tome”, objasnio je Konstantin.
Iznenada se osetila uvređenom i poniženom.
„Ovo je zaista nepotrebno, Konstantine. Jesi li me zato pozvao u šetnju? Zato
što osećaš izvesnu odgovornost prema meni? Ne znam zašto bi se tako osećao
kada imam Stivena i Eliota da me zaštite ukoliko to bude bilo neophodno. Možda
mi ne veruješ? Imam dvadeset tri godine. Tokom svih ovih godina, naučila sam
nešto o životu. Znam kako da prepoznam zavodnika, kao i da je lord Montford
jedan od njih, čak i da mi nisi to rekao. Mogu da se nosim sa neprikladnim
ponašanjem, premda se on nije ponašao tako”, objasnila je.
„Čak ni pre tri godine? Iako tada nisam bio u Londonu, čuo sam da si se dobro
snašla u toj situaciji. Priča se da si odmah uočila njegove namere i odvukla ga u
stranu kako bi ga izgrdila. Već sledećeg dana je sve priznao svojim prijateljima.
Da nije to učinio, ili da je na bilo koji način uspeo u onome što je nameravao,
sumnjam da bi sada bio u stanju da se hvali time i ponovo te uznemirava”, kazao
je.
Srce joj je brzo lupalo. Zapitala se da li je sve vreme znao za opkladu koju je
svojevremeno prihvatio. Ali sigurno nije znao šta se zaista dogodilo. Da li je lord
Montford slagao kada je prepričavao događaje od te večeri i predstavio je kao
besprekornu, hrabru heroinu?
„Ako znaš sve to, trebalo bi da mi veruješ”, rekla je, kada je konačno došla
do daha. „Nisu mi potrebne tvoje pridike, Konstantine. Osim toga, lord Montford
je tvoj prijatelj. Zar mu ne veruješ?”
„Siguran sam da Monti želi da se dokaže nakon tog užasnog neuspeha. Toliko
si ga osramotila da je napustio London i ostao na selu više od godinu dana. Ume
da bude veoma šarmantan kada to želi. Dugo ga poznajem, Ketrin”, nastavio je.
„Možda je samo želeo da bude ljubazan”, pretpostavila je.
„Monti nikada ne pleše, niti šeta sa damama parkom. Ali ipak je plesao sa
tobom i držao te za ruku tokom šetnje.”

84
 „Ali tu su bili i Stiven, Meg i njegova sestra”, besno je odvratila. „Preteruješ,
Konstantine!”
Međutim, nije se zaustavio.
„Isto tako, sedeo je sa tobom gotovo sat vremena u paviljonu u Adamsovoj
bašti. Znam da su glasine često preuveličane, i da je verovatno prošlo samo pola
sata, ali sedela si sama sa njim dovoljno dugo kako bi privukla pažnju javnosti.
Neki pričaju da je njegova ruka bila prebačena preko tvog ramena”, ispričao je
Kon.
Iznenada ju je obuzela jeza.
„Nisam očekivala da ćeš slušati besmislene tračeve, Konstantine”, glas joj je
podrhtavao.
„Čovek ne može da zanemari tračeve kada se susreće sa njima na svakom
koraku. Uglavnom ne obraćam pažnju na glasine koje čujem, osim ukoliko se ne
odnose na moje rođake i voljene ljude”, rekao je.
„To su besmislice i gluposti. Šta je sa drugim muškarcima sa kojima sam
plesala na balu kod ledi Parmiter? Da li ih je neko pomenuo? A šta je sa Meg,
koja je šetala sa lordom Montfordom dok sam ja šetala sa Stivenom i gospođicom
Rejbern? Zašto niko ne govori o tome? Juče smo proveli pola sata sami u
staklenom paviljonu, na samo nekoliko metara od terase gde su se nalazili i ostali
gosti. Meg je bila u čamcu sa markizom od Alingama duže nego što sam ja sedela
sa lordom Montfordom. Ali niko ne priča o njima. Prebacio je ruku preko naslona
jer je klupa bila previše uska. Nije me nijednom dodirnuo”, rekla je.
„Razumem tvoj bes, Ketrin, ali nisam siguran da ti razumeš društvo”, objasnio
je, vrativši se na stazu koja je vodila do glavnog puta. „Tračevi često nisu
zasnovani na istinitim događajima, već na poluistinitim činjenicama i
subjektivnim procenama, preuveličavanju, nagađanjima i ljudskoj sklonosti da
misle najgore o drugima. A Monti se često ponaša neprimereno. Nikada ne
provodi vreme sa damama na društvenim događajima.
Činjenica da ti je posvetio vreme navela je ljude da obrate pažnju na to.
Nažalost, ti ispaštaš zbog toga. Razgovaraću sa njim. Problem je u tome što on ne
mari šta društvo misli o njemu. Molim te budi oprezna. Čuvaj svoju reputaciju.
Monti je problematičan, iako je moj prijatelj.”
Napustili su stazu oivičenu drvećem. Sunce je snažno sijalo, zbog čega je
Ketrin otvorila suncobran.
„Ovaj razgovor je bio veoma nepotreban, Konstantine, ali imaću u vidu da
brineš za mene. Cenim tvoju brigu. Volela bih da smo se upoznali ranije. Kao i
da sam upoznala Džonatana. Sigurna sam da bi mi se dopao”, rekla je.
Džonatan je bio Konstantinov mlađi brat i zakoniti grof od Mertona nakon
očeve smrti. Međutim, bio je hendikepiran i umro u šesnaestoj godini, ostavivši
titulu i bogatstvo Stivenu. Konstantin je jednom prilikom opisao svog brata kao
čistu ljubav.
85
 Okrenuo je glavu i osmehnuo joj se.
„Pokušavaš da promeniš temu, zar ne?”, zaključio je. „Da, siguran sam da bi
obožavala Džona, baš kao i on vas.”
Ketrin se opustila i pokušala da uživa u ostatku vožnje.
Ali deo nje je bio paralizovan od šoka.
Kružili su tračevi o njoj i lordu Montfordu.
Ona je bila delimično kriva za to. Trebalo je da ga odbije kada ju je zamolio
za ples na balu ledi Parmiter, kao i da insistira da uzme Stivena za ruku dok su
šetali Hajd parkom i dozvoli lordu Montfordu da prošeta sa Meg ili gospođicom
Rejbern. Možda je juče trebalo da ga odbije i kaže mu da želi da sedi sama u
paviljonu. Ili da ustane, poželi mu prijatan dan i udalji se od njega.
Definitivno je krivica delimično bila i njena, pošto je uživala u njegovom
društvu i zabavnom razgovoru, iako je odlučno uveravala sebe da ne želi da ima
ništa sa njim.
Moraće da bude opreznija. Trudiće se da ga izbegava za vreme boravka u
Londonu, a kada budu otišli u Sidarhurst, gledaće da bude sa Meg, Stivenom,
gospođicom Rejbern ili sa nekim od ostalih gostiju.
Međutim, bilo je prekasno.

Pravi problem je nastao već sledećeg dana kada je Džasper odlučio da provede
veče kod kuće, što je za njega bila prava retkost.
Prihvatio je poziv za bal kod Klarsonovih, ali je pretpostavio da će se tamo
pojaviti i Ketrin Hakstabl, pa je odlučio da je se kloni i ostane kod kuće. Naravno,
mogao je da se pojavi na balu i opovrgne tračeve tako što će otići i držati se
podalje od nje čitavo veče, ali to bi bilo zaista dosadno, a on nije želeo da trpi
dosadu u trenucima kada je mogao da je izbegne.
Tako je usrećio Šarlot rekavši joj da će čitavo veče provesti kod kuće sa njom.
Sledećeg jutra bio je prilično iznenađen kada ga je u klubu Vajt dočekala
čitava armija njegovih prijatelja i poznanika.
„Zdravo Monti! Svi smo očekivali da ćeš do sada pobeći što dalje od
Londona”, povikao je vikont Maderhem.
„Svaka čast na hrabrosti, druže”, dodao je Barni Rangejt. „Znao sam da nećeš
pobeći. Mogao sam da se kladim da ćeš se pojaviti kao da se ništa nije dogodilo.”
„Hrabrosti? Pre bih rekao smrtnoj presudi! Kako si se usudio da ostaneš u
gradu, Monti? Mislio sam da je i Sidarhurst nesigurna teritorija. Da sam na tvom
mestu, razmislio bih o odlasku u Ameriku”, kazao je Čarli Fild.
„Ti si mrtav čovek, Monti!”, dodao je neki nepoznati glas.
„Potpisao je sebi smrtnu presudu”, nastavio je neko drugi. „Siguran sam da
ga vojvoda od Morlanda, grof od Mertona i Kon Hakstabl već traže.”

86
 Džasper ih je iznenađeno posmatrao.
„Gde su nestale sve novine?”, upitao je. „Da li ih je Norton ponovo sve uzeo?
Ili sam možda propustio nešto zanimljivo?”
„Pusti sad novine, Monti”, nastavio je Čarli Fild, potapšavši ga po ramenu.
„Siguran sam da će te njih trojica pronaći čim završe sa Foresterom. On je tvoj
rođak, zar ne?”
Džasper ih je ćutke posmatrao. Nije se trudio da ih uveri u suprotno.
Po prvi put je predosetio katastrofu.
„Razočaran sam”, procedio je. „Ne mogu da verujem da im je Forester važniji
od mene. Pitam se šta je rekao ili uradio da zasluži takvu čast?”
„Pravo pitanje je šta su drugi ispričali, premda mi se čini da se niko ne usuđuje
da otkrije ko je to objavio. Neko je ispričao Foresteru za onu zloglasnu opkladu
koju si izgubio pre nekoliko godina. Nekoliko nas je znalo za nju, ali niko nikada
nije prekršio kodeks časti i raširio vest van našeg kruga, pogotovo zbog činjenice
da se radi o reputaciji nevine dame. Ali neko je ispričao Foresteru, znajući da ste
vas dvojica u srodstvu”, nastavio je Maderhem.
Džasper je zurio u njega, trudeći se da ostane priseban. Bilo je mnogo gore
nego što je očekivao.
„I?”, nemarno je upitao.
„Forester je proveo čitavo veče kod Klarsonovih i ispričao svim gostima da
si dobio opkladu i obeščastio damu. Dodao je i to da njeno ovogodišnje ponašanje
ukazuje da te od tada više nikada nije odbila”, rekao je Maderhem.
„To je užasno, druže”, dodao je Čarli, ponovo ga potapšavši po ramenu. „Znaš
da su tračevi kao Pandorina kutija. Sada je prekasno da ih zaustaviš.”
„Trebalo bi da pobegneš dok još imaš vremena. Da sam na tvom mestu, već
bih odjurio u nepoznatom pravcu”, savetovao je Hal.
„Ali to će staviti tačku na mogućnost da se gospođica Hakstabl ikada uda”,
zaključio je Barni Rangejt. „Kao i njena sestra. Verovatno će i Merton biti
izopšten iz društva! To je užasan skandal! Pitam se da li će se Morland, Merton i
Kon raspravljati ko će od njih ubiti Forestera, pre nego što krenu na tebe. Žao mi
je što si osuđen na rođaka kao što je Forester. Čime si ga uvredio da zaslužiš ovako
hladnokrvnu osvetu?”
„Nažalost, moja majka se udala za njegovog ujaka. Ali to ne znači da je on
moj rođak. Mislim da se naljutio zato što sam ga oslovljavao sa ser Kleri, umesto
ser Klarens. Siguran sa da je to dovoljna provokacija za žestok napad na mladu
damu koja ga nije uvredila i nevina je po svim optužbama. Verujem da ste svi
uvereni u to?”, procedio je.
Okupljeni su se jednoglasno složili sa njim.
„Naravno, Monti! Niko od nas nije sumnjao u to. Međutim, uveren sam da će
ljudi u drugim salonima misliti drugačije. Ledi Forester je sinoć bila sa sinom i

87
potvrdila sve što je rekao. A onda se onesvestila, zbog čega su morali da je odnesu
u njenu kočiju. Čuo sam da je bilo veoma dramatično”, uverio ga je Čarli.
„Dakle, ako je Norton odneo sve novine, nema smisla da ostajem ovde”,
zaključio je Džasper, osvrnuvši se oko sebe.
Niko ga nije pitao šta namerava da učini, niti je pokušao da ga zaustavi.
Iako ga je Čarli Fild nekoliko puta saosećajno potapšao po ramenu, niko se
nije ponudio da mu se pridruži.
Nakon nekoliko minuta našao se na ulici. Dva gospodina koja su se
približavala Vajtu, zurila su u njega, razmišljajući da li da ga pozdrave ili ćutke
nastave dalje.

Ketrin se suočila sa problemom dok je sedela u trpezariji sa Margaret.

Razgovarale su duže nego inače, prisećajući se života u Trokbridžu. Trebalo je da
se sastanu sa Vanesom i odu u kupovinu u Bond ulici. Upravo su zaključile da bi
trebalo što pre da krenu, ukoliko ne žele da zakasne.
Međutim, pre nego što su uspele da ustanu, vrata su se otvorila i Vanesa je
uletela unutra. Pažljivo je posmatrala Ketrin.
„Hvala bogu! Još uvek nisi izašla iz kuće!”, uzviknula je, požurivši prema
njoj.
Ali pre nego što je Ketrin uspela da ustane i zagrli sestru i pita je šta se
dogodilo, primetila je i vojvodu od Morlanda. Bio je izuzetno besan.
A Vanesa je izgledala kao da je upravo videla duha.
Ketrin i Margaret su brzo ustale.
„Nesi, da li se nešto dogodilo deci?”, uplašeno je upitala Ketrin.
Vanesa je odmahnula glavom, ali Eliot je odgovorio umesto nje.
„Trebalo je da razgovaram sa tobom posle zabave u bašti, premda bih i tada
zakasnio. Tvoje ime je postalo neraskidivo povezano sa imenom jednog od
najgorih londonskih zavodnika”, rekao je približivši joj se.
Nije se pretvarala da ne razume.
„Misliš na tračeve u vezi sa lordom Montfordom? Ali to je glupo i
neosnovano. Konstantin me je juče upozorio na to, a Meg i ja smo odlučile da
sinoć ostanemo kod kuće kako bismo zaustavile glasine. Sigurna sam da će nestati
čim...”
„Oh, Kejt! Zašto nam nisi rekla? Šta ti je taj čovek uradio?”, prekinula ju je
Vanesa, uzevši je za ruke.
„Uradio?”, zbunjeno je upitala, iznenađeno zureći u svoju sestru i Eliota. „Na
šta mislite? Nije uradio ništa osim što je plesao sa mnom i pravio mi društvo na
zabavi u bašti. Na šta tačno mislite?”
Margaret je prislonila ruke na grudi.

88
 Eliot je glasno uzdahnuo. „Nismo bili na sedeljki. Umesto toga, otišli smo na
privatnu večeru. Ali Montfordova tetka i rođak su stigli tačno na vreme da prošire
glasine, za koje sam se nadao da su netačne. Međutim, i najbezazlenije ogovaranje
može značajno uništiti tvoj ugled. Ketrin, da li si upoznala lorda Montforda kada
si pre tri godine došla u London? Vanesa i ja pretpostavljamo da se to dogodilo
one nedelje kada smo otišli na selo i ostavili te sa mojom majkom. Da li si ga tada
upoznala?”
Ketrin je osetila iznenadnu jezu. Kada bi bila sigurna da je noge neće izdati,
ponovo bi sela na stolicu. „Sesili i ja smo bile pozvane na zabavu ledi Biton u
Voksholu. Gospođa Guding, koja je tada još uvek bila gospođica Finli, dovela je
svog brata jer je gospodin Guding uganuo skočni zglob”, objasnila je.
„Kejt, šta ti je učinio?”, insistirala je Vanesa, odbijajući da je pusti.
„Kejt?” Meg je zvučala ozbiljnije nego inače.
„Ništa”, odgovorila je Ketrin.
„A da li je pokušao nešto?”, upitao je Eliot, pažljivo je posmatrajući.
Otvorila je usta, nameravajući da porekne. Međutim, nije bio trenutak za laži
i poricanja. Znala je da će morati da ispriča porodici istinu.
Napetost u prostoriji je primetno porasla.
„Kladio se”, priznala je. „Opkladio se u nekom klubu da će me zavesti u roku
od dve nedelje. Ubedio je gospodina Gudinga da ugane skočni zglob, a zatim
svoju sestru da mu dozvoli da pođe sa njom.”
Eliotove plave oči su je netremice posmatrale. Meg i Nesi su nepomično
stajale pred njom.
„I? Da li je uspeo?”, besno je upitao Eliot.
Odmahnula je glavom.
„Ne”, prošaputala je. „Nije. Vratio se u svoj klub i ispričao da je izgubio
opkladu. Nije lagao. Ništa nije učinio.”
Nije imala hrabrosti da ispriča šta se zaista dogodilo.
Vanesa je prekrila usne rukama, a Margaret tiho zajecala.
„Ser Klarens Forester će morati da odgovori na nekoliko mojih pitanja čim ga
budem pronašao. Obišao sam nekoliko klubova, ali nisam ga pronašao ni u
jednom. Iako je u zavadi sa svojim rođakom, ono što je učinio je neoprostivo. A
onda ću porazgovarati sa Montfordom. Verujem ti na reč, ali svakako je prihvatio
tu prokletu opkladu i nameravao je da je dobije”, objasnio je Eliot.
A onda se umešala Margaret.
„Ser Klarens Forester i njegova majka su nas zaustavili u parku i prekorili nas
kao da smo učinili nešto loše. A zapravo su oni ti koji su napravili ovu užasnu,
nepopravljivu grešku. Pitam se čime je Kejt zaslužila tako nešto? Oh, kada bih ih
se samo dočepala!”, zajecala je.

89
 „Ja ću se pobrinuti za to”, obećao je Eliot. „U međuvremenu, najbolje bi bilo
da ostanete kod kuće. Ima mnogo...”
Stiven se iznenada pojavio na vratima. Njegove divlje lokne bile su raščupane,
a lice zajapureno od besa.
„Stigao sam na vreme”, zaključio je, pogledavši u Ketrin. „Ne napuštaj kuću,
Kejt! Prokleti nitkov i lažov je još uvek na slobodi. Suočio sam se sa njim, ali
cmizdrava kukavica je uspela da pobegne. Međutim, sa sobom je poneo i svoj
razbijen nos i krvavu košulju. Znam da su sve to laži. Monti je moj prijatelj, a ti
si moja sestra. Ali ipak...”
Vrata su se ponovo otvorila, a na ulazu se pojavio Konstantin, uletevši u salon
poput furije.
„Konstantine, ako si došao da me prekorevaš, počeću da vrištim, a zatim ću
te snažno ošamariti”, rekla je Ketrin, podigavši ruku.
A onda je briznula u plač. Meg i Nesi su pokušavale da je uteše. Međutim,
dobro je znala da su njihovi pokušaji uzaludni.
„Forester je pametno kopile. Kada sam se pojavio na vratima njegove kuće,
zatekao sam samo njegovu majku. Malo je falilo i nju da udarim - ali nisam to
učinio. Ako je verovati njenim rečima, Forester je jutros napadnut od strane bande
opasnih probisveta i izgubio je hrabru bitku protiv njih”, obavestio ih je
Konstantin.
„To sam bio ja”, odgovorio je Stiven.
„Drago mi je zbog toga! To su prve dobre vesti koje sam čuo ovog jutra.
Propustio sam tu prokletu sedeljku! Izvinite zbog mog izražavanja, dame. Sada
kad sam se uverio da je Ketrin bezbedna u svom domu, posetiću Montija”,
nastavio je.
„Prepustićeš to meni”, odbrusio je Eliot. Ketrin je podigla pogled, zureći u
njih dvojicu, prve rođake - koji su odrasli kao braća i koji su ličili poput blizanaca
- kako prekorno posmatraju jedan drugog.
„Prestanite!”, zavapila je. „Lord Montford nije izmislio te zlobne i neistinite
priče. Pričali smo o tome i smejali smo se onome što se dogodilo. Pretpostavljam
da ni on ne uživa u ovom skandalu. Sve je to glupo i smešno, i neću dozvoliti da
se raspravljate i tučete zbog mene i ostalih gluposti - kao što je muška čast. Da li
ste me razumeli?”
Ponovo je ustala. Njene sestre su ćutke stajale pored nje.
„Da”, odgovorio je Stiven. „Ali to nije...”
„A ti, Eliote?”, upitala je.
„Jasno i glasno”, rekao je. „Ali?”
„Konstantine, da li si me i ti razumeo?”, pitala je.
Slegnuo je ramenima.

90
 „Osim toga, neću dozvoliti da ti i Eliot nastavite sa svojom besmislenom
svađom u našem prisustvu”, nastavila je, ne mogavši da prestane. „Ne znam o
čemu se radi, niti želim da znam. Muškarci su tako nedokazni. Ako želite da se
svađate, učinite to na nekom drugom mestu. Možete i da se poubijate, ali ne ovde.
A sada odlazite. Želim da budem sama. U stvari, otići ću u svoju sobu.”
Brzo je prošla pored njih.
Nije marila za ono što su odlučili da učine sa njom, niti sa dvojicom
muškaraca koji su je doveli u ovakvu situaciji.
Znala je da je uništena.
Kao što je priznala sebi kada je bila sa Konstantinom u Hajd parku, bila je
barem delimično kriva.
Ali nije mogla da se oslobodi utiska da je kazna premašila njen zločin.

91
 Dvanaesto poglavlje

Kada je Džasper stigao u kuću u kojoj su boravili Klarens i ledi Forester, oni
su već napustili kuću i zaputili se u Kent glavom bez obzira.
Na trenutak je odlučio da krene za njima, ali, nažalost, imao je većih problema
u Londonu.
Ipak, jedan sluga, koji očigledno nije bio veran Foresterovima, otkrio mu je
da se Klarens vratio kući polomljenog nosa i krvave košulje. Sluga je tvrdio da ga
je napala banda probisveta. Barem mu je tako rekla ledi Forester, pošto ser
Klarens nije bio u stanju da govori.
Međutim, čak ni te vesti nisu uspele da zadovolje Džaspera.
Nadao se da su Morland, Merton ili Kon Hakstabl uradili ono što je trebalo,
iako su razbijen nos i krvava košulja bile samo preliminarni korak do potpunog
rešavanja problema.
Bio je uveren da je ista sudbina čekala i njega.
Vratio se kući da se presvuče i zatekao Šarlot u suzama. Gospođica Danijels
nije imala mnogo uspeha u tešenju. Na stoluje stajalo otvoreno pismo.
„Šta se dogodilo?”, upitao je kada je ušao.
„Džaspere! Tetka Prunela će me odvesti u Kent. Ujka Set je rekao da moram
da pođem sa njima, jer si ti neprikladan staratelj za mene. To nije istina, zar ne?
Nisi obeščastio gospođicu Hakstabl?”
„Šarlot, draga”, umešala se gospođica Danijels. Činilo se da joj je izuzetno
neprijatno.
„Nije istina”, potišteno je odgovorio Džasper, srećan zbog činjenice da nije u
potpunosti lagao. „Nažalost, sada svi veruju u Klarensovu izmišljenu priču. Da li
ti je ujka Set poslao pismo?”
„Ne. Dobila sam ga od tetke Prunele”, rekla je.
„Siguran sam da se samo nada da će se ujka Set složiti sa njom”, pretpostavio
je. „Ali svakako ću ga ponovo posetiti. Znam da mu se to neće dopasti, baš kao ni
meni, ali nemam drugog izbora. Idi da se umiješ. Suze neće ništa rešiti. Samo
kvare tvoje lepo lice.”
„Sve je uništeno”, nastavila je, ponovo briznuvši u plač. „Svi će naći neko
opravdanje da ne dođu na moju proslavu, ili ako dođu, ja neću biti tu da ih
dočekam. Tetka Prunela će me odvući u Kent i ja ću tamo umreti.”

92
 „Obećavam ti da neću dozvoliti da se to dogodi. Ali sada moram da krenem.
Zašto sam morao da saznam za sve ovo tek jutros? Podseti me da više nikada ne
ostanem kod kuće”, kazao je.
„Sirota gospođica Hakstabl! Toliko sam sebična da nisam ni pomislila na nju.
Ko zna kako se ona oseća...”, dodala je Šarlot.
I sam je razmišljao o tome.
„Idem”, odlučno je rekao, odlučivši da se ne presvlači. Njegov plan će morati
malo da sačeka.
Set Rejbern ga je primio u svoj dom. Premda mu je stari gospodin dozvolio
da uđe, bio je veoma besan.
„Dođavola, Montforde! U šta si se to upleo i zašto sam ja umešan u sve to?
Da sam znao koliko će mi muka zadati starateljstvo nad jednom devojčicom,
odbio bih da budem njen staratelj”, rekao je čim ga je ugledao.
„Ne krivim te zbog toga. Kleri i ledi Forester su izmislili užasne laži i naneli
dovoljno štete svima”, objasnio je Džasper nakon što je ušao u sobu.
„U svakoj laži postoji malo istine, zar ne Montforde? Siguran sam da si se
zaista opkladio. To je najodvratnija opklada koja je ikada upisana u knjigu
klađenja. Ali pretpostavljam da si dao sve od sebe da je dobiješ”, zaključio je
gospodin Rejbern.
Zurio je u Džaspera, čekajući odgovor.
„Nažalost, jesam. Ali ona me je odlučno odbila. Ona nije kriva ni za šta”,
objasnio je Džasper.
„Nadam se da te je jako udarila tamo gde si zaslužio. Daj mi jedan dobar
razlog zbog kojeg bih ostavio svoju štićenicu pod tvojim nadzorom.”
„Zato što su prokleti lažovi”, procedio je Džasper. „Osim toga, ne dolazi u
obzir da odvedu Šarlot sa sobom.”
„Klarens je budala, a Prunela je užasno naporna. Znam da su oboje lažovi, ali
svi ljudi lažu. Međutim, oni su ugledni, a ti nisi” kazao je Rejbern.
„Rešiću ovaj problem”, obećao je. „Odmah ću posetiti Mertona i njegovu
sestru. Postoji samo jedan način da postupim ispravno i budite sigurni da ću to i
učiniti.”
„Pod uslovom da ona pristane”, dodao je stari gospodin. „A luda je ako
prihvati tvoju ponudu.”
„Nisam siguran da ima drugog izbora”, procedio je Džasper.
Stari gospodin je podigao štap koji je stajao pored njegove stolice i uperio ga
prema Džasperu.
„Ako uspeš da izgladiš ovaj nesporazum, obavestiću Prunelu da može ponovo
da me uznemirava samo u hitnim slučajevima. Ali, ukoliko ne uspeš, dozvoliću
joj da uzme devojku i pronađe joj pristojnog muža, ali mogu da ti garantujem da

93
to neće biti Klarens. Nadam se da sam bio jasan i da me više nećeš posećivati.
Moja vrata će biti zaključana”, rekao je Rejbern.
„Nikada više me nećete videti. Uskoro ćemo Šarlot i ja otići u Sidarhurst, a
do sledeće godine ću se pobrinuti da se pojavi u visokom društvu bez pomoći ledi
Forester”, odlučno je obećao.
„Nadam se da će biti tako, Montforde. Ne gajim osećanja prema Šarlot, ali ne
bih poželeo te dve budale ni najgorem neprijatelju, osim u slučaju nužde. Želim
ti prijatan dan”, odvratio je starac.
Džasper se naklonio i izašao.
Šarlotine reči su se rojile njegovim mislima.
Pitao se šta je sa gospođicom Hakstabl.
Shvatio je da će uskoro saznati.
Međutim, Šarlotine reči ubrzo su bile zamenjene rečima Ketrin Hakstabl.
Želela sam nekoga posebnog. Čoveka kojeg ću voleti. Znam da je besmisleno
čekati tako nešto, budući da malo ljudi pronađe tog posebnog partnera o
kojem svi sanjamo. Ali nikada ne bih mogla da prihvatim manje od toga.
Pokušaće da je ubedi da prihvati mnogo manje od toga.

Ketrin je bila u svojoj sobi kada se Stiven vratio kući, kasnije tog popodneva.
Prebirala je po fiokama. Sluškinja će kasnije spakovati njene i Margaretine stvari
kako bi se sutra vratile u Voren hol. Željno je iščekivala povratak kući.
Nije ni trebalo da dolazi. Više se neće vratiti u London.
Ta pomisao ju je razveselila.
Margaret je sedela na ivici kreveta i posmatrala je. Nisu mnogo razgovarale.
Njena sestra je takođe priznala da želi da se vrati kući, i da ni ona više nikada
ne želi da se vrati u London.
Nisu pominjale činjenicu da će se Stiven u bliskoj budućnosti oženiti i
osnovati svoju porodicu. Prećutno su se složile da će razmišljati o tome kada dođe
vreme.
Još uvek nisu pisale gospođici Rejbern kako bi je obavestile da neće
prisustvovati njenoj proslavi u avgustu. Međutim, učiniće to pre nego što se vrate
u Voren hol. Stiven je razgovarao sa Eliotom i Vanesom o mogućem rešenju u
vezi sa skandalom.
Ketrin nije marila za njihove odluke. Začula je kucanje, a zatim na vi at inu
ugledala Stivena. Bio je veoma bled kada je ušao.
Ketrin mu se osmehnula, nastavivši da kleči na podu, prazneći poslednju fioku
u svom toaletnom stočiću.
„Montford je posetio Eliota”, rekao je Stiven.
„Pretpostavljam da mu sve ovo nije nimalo zabavno”, zaključila je.

94
 Zaista se nadala da je tako. Bila je uverena da nije toliko bezosećajan. Osim
toga, dokazao joj je to pre tri godine.
„Nisam mogao ništa da preduzmem zbog Vanese i dece”, objasnio je, skupivši
pesnice.
„Ser Klarens je kriv za sve. Nije mi žao što si ga udario, Stivene. Nadam se
da ga još uvek boli”, umešala se Margaret.
„Koliko sam čuo, nos mu je razbijen, a oba oka modra”, rekao je Stiven,
ušavši u sobu.
„Drago mi je!” žustro je dodala Margaret. „Oh, bože, oduvek sam smatrala
sebe miroljubivom!”
„Kejt, želi da razgovara sa tobom danas popodne”, nastavio je Stiven i glasno
uzdahnuo.
„Ser Klarens?” Razrogačila je oči. „Ili lord Montford?”
„Više bih voleo da ga prebijem. A Eliot čezne da ga udari i probode ga
mačem. I sam mu je to rekao. Ali ništa od toga neće rešiti problem. Covek bi
pretpostavio da su laži koje je Forester širio istinite. I Eliot je to rekao kada sam
ščepao Montforda. Međutim, kada malo bolje razmislim, Monti nije pokušao da
se odbrani”, priznao je Stiven.
„Šta će on ovde? Da mi se izvini?”, upitala je. „Ali to je bilo pre tri godine!
Ser Klarens je taj koji bi trebalo da se izvinjava! Ali ako mu ikada dozvoliš da mi
se približi, ja ću...”
Iako nije znala kako da dovrši rečenicu, to svakako ne bi bilo nimalo
miroljubivo i ženstveno.
„Doći će da te zaprosi”, rekao je Stiven.
„Molim?”, upitala je Margaret.
„Ne, Stivene!”, pobunila se Kejt.
Ona i Margaret su govorile u isto vreme.
„Zar ćeš mu dozvoliti da dođe ovde i zaprosi me?”, upitala je, na ivici
histerije. „Zar će mu Eliot dozvoliti da dođe?”
„To je jedino rešenje. Tračevi bi prestali kada bi Monti postupio ispravno. Ne
bi mogli da kaljaju tvoj obraz”, objasnio je Stiven.
Duboko je udahnula.
„A ja treba da se odreknem svoje slobode i udam se za probisveta kako bih
zaustavila tračeve? Da povratim ugled - koji nikada nisam ni izgubila - tako što
ću sebi obezbediti doživotnu nesreću? Zar zaista odobravaš takvo razmišljanje?”,
upitala je.
„Stivene, ne smeš da dozvoliš lordu Montfordu da zaprosi Kejt, pogotovo
nakon onoga što joj je učinio. Odnosno, zbog onoga što je pokušao da joj učini
kada niko od nas nije bio tu da je zaštiti. Ne mogu da verujem da je Eliot to
dozvolio”, dodala je Margaret.
95
 „Problem je u tome što se ove godine ponovo motao oko Kejt”, objasnio je
Stiven. „Njegovo ponašanje nije bilo neprikladno. U suprotnom bih već primetio.
Baš kao i ti, Meg. A Nesi i Eliot bi se sigurno pobunili. Nije bilo ničeg
neprikladnog u činjenici da je plesao, šetao i razgovarao sa Kejt. Ponadao sam se
da joj se udvara i bilo mi je drago zbog toga, jer Monti je bio moj prijatelj i nisam
mislio da bi Kejtina reputacija bila ugrožena kada bi se neko poput njega zaljubio
u nju. A oni su zaista uživali u međusobnom društvu. Svi su to primetili. I ti si
primetila, Meg. Međutim, sve se promenilo zbog onoga što se zamalo dogodilo
pre tri godine.”
„Ne smeš da veruješ da je Kejt ikada uradila nešto neprikladno”, prekorila ga
je Margaret, brzo ustavši. „Ja sam ove godine provela mnogo vremena sa
markizom od Alingama jer smo se ranije upoznali i uživamo u zajedničkom
društvu. Zašto o tome niko ne priča? I da li to znači da bi trebalo da se udam za
njega?”
„Alingam ima besprekornu reputaciju, Meg. Osim toga, on se nikada nije
kladio da bi mogao da te zavede, a zatim te uništio”, objasnio je sa uzdahom.
„Ne želim da vidim lorda Montforda. Moj odgovor je ne. Možeš ga obavestiti
o tome i sprečiti ga da gubi vreme. Sigurna sam da će odahnuti kada bude saznao.
Osim toga, sutra ću napustiti London”, odlučno je rekla Ketrin.
„Znao sam da ćeš odbiti. Ali ne krivim te. I ja bih tako postupio. Rekao sam
to i Eliotu. Ali mislim da bi trebalo da razgovaraš sa Montijem i čuješ šta ima da
kaže. Možda će ti biti lakše ako ga saslušaš pre nego što ga odbiješ”, predložio je
Stiven.
„Ne želim da mi bude lakše, Stivene. Nije me briga za tuđe mišljenje. Samo
želim da se vratim kući, nastavim sa svojim životom i zaboravim na sve”,
odgovorila je.
„Ali dogodilo se. I mislim da nećeš zaboraviti. Kao ni visoko društvo”,
usprotivio se.
„Kejt, Stiven i Eliot su u pravu. Znamo da nisi pogrešila”, umešala se
Margaret i ponovo sela. Bila je bleđa nego ikada. „Ali čini mi se da u ovom svetu
istina nije bitna. Važan je samo ugled. Ako ga čovek izgubi, izgubio je sve. Možda
bi trebalo da saslušaš lorda Montforda, a zatim ga odbiješ. Eliot je izuzetno
uticajan. Ipak je on vojvoda, a Stiven grof. Mogu da kažu da si se ponašala
primereno i da si nevina za sva nedela i da odbijaš da zaštitiš svoj obraz udajom.
Mogu da kažu da si otišla na selo jer si uvređena, a ne ponižena i osramoćena.
Sigurna sam da više nikada nećeš poželeti da se vratiš ovde, baš kao i ja, ali barem
ćeš ostaviti otvorena vrata, ukoliko ikada poželiš da se vratiš”, rekla je Margaret.
Ketrin ju je prekorno pogledala.
„Osim toga, ako odbiješ da razgovaraš sa lordom Montfordom, ljudi bi mogli
da pomisle da Stiven i Eliot nisu uspeli da odbrane tvoju čast”, dodala je.

96
 „Pokušavaju da odbrane moju čast tako što će me udati za bezdušnog
razvratnika?”, upitala je Ketrin.
Dobro je znala da je nepravedna. Taj epitet nije priličio njemu, već ser
Klarensu Foresteru.
Činilo se da njeni brat i sestra nemaju više ništa da dodaju. Posmatrala su je
dva bleda, potištena lica. Iznenada je shvatila da se ne radi samo o njoj, nego o
čitavoj porodici. Čak i kada bi se vratila u Voren hol, ili u Trokbridž, kako bi
nastavila sa svojim životom koji je napustila pre tri godine, ostavila bi Meg,
Stivena i Nesi da žive sa posledicama ovog užasnog skandala.
Za razliku od nje, oni su bili potpuno nedužni.
Još uvek nije mogla da shvati kako će susret sa lordom Montfordom pomoći
njenoj porodici. Nije želela više nikada da ga vidi.
Ali Stiven, Eliot i Meg su smatrali da bi trebalo.
„U redu”, naposletku je odgovorila, prkosno pogledavši Meg i Stivena.
„Saslušaću lorda Montforda. Ali moj odgovor će biti jednostavan - a to je ne.”
„Mislim da je tako najbolje. Iako bih najviše želeo da ga udarim u lice”,
priznao je.
„Oh, Kejt, izneverila sam te. Trebalo je da ostanem sa tobom u Londonu pre
tri godine. Tada se ništa od ovoga ne bi dogodilo”, rekla je Meg, sklopivši ruke u
krilu.
Ketrin joj se približila i čvrsto je zagrlila.
„Meg, ti si najbolja sestra na svetu. Neću dozvoliti da kriviš sebe, čak i ako
budem morala da se udam za lorda Montforda da bih to sprečila”, pobunila se.
Znala je da se to neće dogoditi.
Ali nije želela da dozvoli Meg da preuzme krivicu, kao što je uvek činila u
takvim situacijama.

97
 Trinaesto poglavlje

Džasperu je palo na pamet da bi, pošto Merton nije bio punoletan, prvo trebalo
da razgovara sa njegovim starateljem.
Ali kada je tog jutra stigao u vilu Morland, zatekao je dvojicu muškaraca
zajedno.
Bilo je to zajedničko, neprijatno ispitivanje, ali barem nije morao da ponavlja
svakom ponaosob.
Nisu ga udarali, iako su obojica bili veoma besni, a Merton ga je ščepao za
vrat čim se pojavio na vratima biblioteke. Džasper je očekivao da će završiti poput
ser Klarensa. Nije imao pravo da se brani.
Razgovor koji je usledio bio je kratak, neprijatan i relativno uljudan. Rezultat
toga bila je ova popodnevna poseta.
Zapitao se da li je pre dvadeset četiri sata mogao da predvidi šta će se
dogoditi? Da li bi se taj prokleti lisac usudio da otvori usta da se Džasper sinoć
pojavio na onoj paklenoj večeri, umesto što je ostao kod kuće zbog Ketrin
Hakstabl koja se takođe nije pojavila na okupljanju.
Ali sve što je uspeo da postigne bilo je da izazove glasine, čak i pre nego što
ih je Klarens raširio po prestonici.
Dođavola! Prisećao se prethodnih događaja, praćenih najgorim psovkama
kojih je mogao da se seti.
Međutim, nije se osećao nimalo bolje.
Očekivao je da će ga izbaciti neki krupni lakej unajmljen isključivo za tu
svrhu, zbog čega će ga osećaj krivice mučiti barem još deset godina.
Zapitao se kada se u njemu razvila savest? Pre tri godine u Voksholu? Nije
mu se nimalo dopadalo.
Nisu ga izbacili, niti su ga zamolili da ode uz reči da gospođica Ketrin
Hakstabl ne želi da ga vidi u narednih milion godina.
Uveli su ga u biblioteku kao da je reč o najobičnijoj popodnevnoj poseti. Bila
je to ista ona biblioteka u kojoj ju je video nakon tri godine, kada je ušla da
pozdravi Kona.
Prokleti susret u biblioteci! Da samo nije prihvatio Mertonov poziv da mu se
pridruži u biblioteci na piću! I da je ona odlučila da ostane na spratu i pozdravi
Kona sutradan... Međutim, sudbina se okrutno poigrala sa njima. Štaviše, da nije

98
pozvao svoje prijatelje da mu se pridruže u njegovom domu uoči svog dvadeset
petog rođendana, sada sigurno ne bi bio ovde.
A da njegov otac nije upoznao njegovu majku... Ili da njegova porodica uopšte
nije postojala...
Ali nije bio trenutak za razmišljanje o čudnim preokretima sudbine, niti vreme
da još jednom ponovi reči koje je morao da izgovori. Iznenadio se kada je shvatio
da ga Ketrin već čeka u biblioteci.
Bila je sama.
Stajala je pored dugačkog prozora između stola i police sa knjigama, na istom
mestu gde je on stajao te večeri i osećao se kao pacov u zamci. Nije se čak ni
pretvarala da gleda kroz prozor i divi se prizoru. Pažljivo ga je posmatrala.
Nosila je belu haljinu od muslina, čija se boja nije nimalo razlikovala od
njenog bledog tena. Kosa joj je bila skupljena u neurednu punđu.
Nije nimalo ličila na damu koja očekuje svog prosca.
Ruke su joj bile prekrštene na grudima. Nije se osmehivala.
Nije mu se čak ni obratila.
Ušao je u prostoriju.
„Moram da priznam da je ser Klarens Forester izuzetno pametan. Uvek je
znao kako da mi se osveti za svaku uvredu ili za svaku priliku kada sam mu se
našao na putu. Oduvek je bio nemilosrdan”, rekao je.
„Lorde Montforde, nema potrebe da gubite vreme. Moj odgovor je ne”,
odgovorila je.
„Zaista?”, upitao je, približivši joj se.
„Postupili ste časno kada ste jutros posetili mog brata i zeta i odlučili da me
zaprosite. Ali nema potrebe da razgovaramo o tome. Moj odgovor se neće
promeniti”, odgovorila je.
„Dakle, nećete mi dozvoliti da se iskupim.”
„Ove godine niste učinili ništa zbog čega biste morali da se iskupite. Plesali
smo zajedno na balu koji je organizovan kako bi dame i gospoda plesali zajedno.
Vi i vaša sestra ste posetili moju porodicu i zajedno smo šetali Hajd parkom.
Sedela sam i razgovarala sa vama u staklenom paviljonu na zabavi u bašti, što je
bilo sasvim očekivano tokom takvog događaja”, objasnila je.
„Mislio sam na ono što se dogodilo u Voksholu pre tri godine”, kazao je.
„Tamo se ništa nije dogodilo”, rekla je ponosno podigavši glavu. „Nema
potrebe da se izvinjavate. Oboje znamo da sam i ja kriva za ono što se dogodilo
prilikom tog groznog susreta.”
„Zato što ste poklekli pred čarima iskusnog zavodnika? Bili ste nevini,
gospođice Hakstabl. Morate mi dozvoliti...”

99
 „Imala sam dvadeset godina i vrlo dobro sam znala šta je ispravno, a šta
pogrešno. Znala sam da je ono što se dešava pogrešno. Kao i da ste ozloglašeni
zavodnik. Uprkos tome, odlučila sam da ignorišem ono stoje ispravno, jer sam
želela da iskusim uzbuđenje i zadovoljstvo koje sa sobom nosi ono što je
neispravno. Opklada je bila užasna. Ali trebalo je da vas odbijem čim ste mi
ponudili ruku na velikoj aveniji, dok smo bili sa ostalima. Nisam vas odbila, zbog
čega sam jednako kriva. Nemate zbog čega da se iskupljujete. Sada možete da
idete i uživate u spoznaji da ste barem pokušali da postupite ispravno”, nastavila
je.
„Čak i da ste odbili da me uzmete za ruku i sprečili me da dobijem opkladu,
ona bi i dalje postojala, gospođice Hakstabl. I dalje bi bila upisana u knjigama.
Klarens bi saznao za to i razglasio ćelom svetu da smo te noći postali ljubavnici
koji su ove godine nastavili svoju vezu”, rekao je.
„Ne mogu da utičem na ono što drugi ljudi misle”, odbrusila je, a obrazi su
joj se napokon ozarili. „Nije me briga za njihovo mišljenje. Sutra ću se vratiti u
Voren hol, tamo gde pripadam i gde sam srećna.”
Mogao je da se okrene i ode. Potrudio se da postupi ispravno. Bio je spreman
da se oženi zarad njene reputacije. Međutim, ona ga nije želela. Na trenutak je čak
i pokušao da je ubedi, ali ona je i dalje bila nepokolebljiva.
Mogao je da bude slobodan.
Možda se čitava situacija i ne bi završila toliko loše. Merton i Morland bi znali
da ga je odbila. Verovatno bi mnogi ljudi pretpostavili da je nevina, budući da je
nameravala da ga odbije. Možda bi za nekoliko godina svi zaboravili na ono što
se dogodilo, a ona bi mogla da se vrati u London.
Međutim, ako se ne bude oženio, Šarlot će morati da ode kod ledi Forester.
Set Rejbern mu je jasno stavio do znanja da neće imati izbora osim da podrži
Klarensa.
A ako se ne venča sa Ketrin Hakstabl, njen život će biti uništen. Nije želeo da
se zavarava, ubeđujući sebe u suprotno. Visoko društvo bi zbog svojih visokih
očekivanja o moralu odbacilo damu koju je obeščastio jedan od najvećih
probisveta. Spasila bi je samo udaja. Nikada joj ne bi oprostili, uprkos njenoj
hrabrosti da izjavi da je nevina i odbije bračnu ponudu pomenutog zavodnika.
„Jeste li sigurni da vas skandal neće pratiti do Voren hola?”, upitao je.
„To nije vaš problem”, odvratila je.
„Ne zaboravite na svoju porodicu. Jeste li sigurni da ih skandal neće
ugroziti?”, nastavio je.
Ponovo je prebledela.
Znao je da joj je porodica bila slaba tačka.
„Ovo je besmisleno! Zašto bi visoko društvo odlučivalo o našim životima?
Zašto bi moja porodica bila ugrožena mojim postupcima?”, zavapila je.

100
 „Dobro došli u visoko društvo, gospođice Hakstabl”, prošaputao je. „Sada ste
sami otkrili ono što sam vam nedavno rekao. Bogatstvo, titula i komfor jesu deo
određenih privilegija, premda u takvom životu nema slobode.”
„Hoće li Meg i Stiven patiti? Šta će biti sa Nesi i njenom decom? Ali to bi
bilo besmisleno. I veoma nepravedno”, rekla je gledajući pravo u njega.
Sklopio je ruke iza leđa.
„Šta je sa gospođicom Rejbern? Hoće li i ona patiti?”, iznenađeno je upitala.
Nije odgovorio. Ionako je već sve znala.
„Vaša tetka želi da vodi računa o gospođici Rejbern. Želi da je pripremi za
predstavljanje visokom društvu. Misli da ste vi neprikladan staratelj. Da li bi
mogla da je odvede nakon ovog skandala?” upitala je.
„Šarlotin otac je imenovao tri staratelja. Klarensovog oca, kojeg je nasledio
Klarens, mene i Seta Rejberna, Šarlotinog deda-ujaka. O njenoj sudbini odlučuje
većina”, objasnio je.
„Gde je gospodin Rejbern?”, pitala je.
„Ovde u Londonu. On je vuk samotnjak. Ne dopada mu se činjenica da je
tokom prethodne nedelje bio umešan u brojne aktivnosti koje se tiču starateljstva
nad Šarlot. Ne podnosi Klarensa i njegovu majku, zbog čega se nikada nije bunio
da Šarlot ostane sa mnom. Ali danas se naljutio na mene. Dao mi je ultimatum
kada sam ga jutros posetio”, nastavio je.
Nije joj trebalo mnogo da shvati.
„Gospođica Rejbern može da ostane sa vama pod uslovom da rešite problem
i ućutkate glasine tako što ćete me uzeti za ženu. Da li je to ultimatum?”
„Recimo da jeste.”
„Recimo?”, upitala je.
„Moglo bi se reći da jeste. Pre nekoliko dana mi je rekao da moram da se
oženim, ukoliko ne želim da se ledi Forester pobrine za Šarlotino predstavljanje
visokom društvu sledeće godine. Za to bi bila zadužena moja žena. Međutim,
danas mi je jasno stavio do znanja da je moj izbor supruge ograničen na samo
jednu ženu”, priznao je.
„Na mene.”
Nije ništa rekao.
„Zbog toga je ser Klarens Forester učinio sve ovo, zar ne? Želeo je da natera
gospodina Rejberna da im dodeli starateljstvo nad vašom sestrom?” zaključila je.
„Šarlot je veoma bogata. Imaće ogroman miraz. A Kleri je veoma siromašan
i veoma usamljen”, objasnio je.
„Namerava da je uzme za ženu.” Odjednom se nasmejala, iako nije postojao
očigledan razlog za smeh. „Oduvek sam mislila da ću, kada odlučim da prihvatim
bračnu ponudu, morati da razmišljam samo o sebi i čoveku koji me je zaprosio. O
svojim osećanjima prema njemu, kao i njegovim osećanjima prema meni. O tome
101
da li bismo mogli da budemo srećni zajedno. O strasti među nama, romantici,
magiji... Ljubavi.”
„A sada ne možete da odgovorite potvrdno ni na jedno od tih razmatranja?”
upitao je.
Polako je odmahnula glavom.
„Treba da razmišljam šta će o meni misliti ljudi koje ne poznajem i do kojih
mi nije stalo. Moram da mislim o dobrobiti moje porodice i sudbini vaše sestre.
Treba da se udam kako bih sprečila katastrofu. Brak bi trebalo da se tiče samo
naših osećanja. Ali, umesto toga, ja treba da razmišljam o visokom društvu i
njihovom mišljenju, zar ne? Ne treba da me brine to što ćemo sigurno biti
nesrećni”, pretpostavila je.
„Jeste li sigurni da bismo bili nesrećni?”, pitao je.
Iznenada mu se približila, zaustavivši se na nekoliko koraka od njega.
Pogledala ga je pravo u oči. Primetio je da su joj ruke stisnute u pesnice.
„To je maska”, odbrusila je. „Tako se krijete od sveta. Pogledajte me u oči i
recite mi da mislite da ćemo biti srećni zajedno.”
Uznemirio ga je njen iznenadni bes i njene optužbe kako se plaši da se bez
maske suoči sa svetom.
Poslušao ju je i uzvratio joj pogled.
„Želim vas”, brzo je odgovorio. Odlučio je da bude iskren. „Baš kao i vi mene.
Ne možete to da poreknete. Ne bih vam verovao.”
Ponovo se nasmejala onim grubim zvukom koji nimalo nije podsećao na
smeh. „Hoćete da spavate sa mnom. Kao i ja sa vama. To ne mogu da poreknem”,
odgovorila je, a njeni bledi obrazi su se ponovo zarumeneli. „To je zaista odlična
preporuka za brak, lorde Montforde. Sigurno ćemo biti srećni do kraja života kada
se venčamo. Možemo da spavamo jedno sa drugim koliko god poželimo, a da ne
budemo u središtu skandala. U potpunosti ste me razuverili.”
Nije se osmehnuo otkako je jutros izašao od Vajta. Ali sada se iskreno
nasmejao.
Zapitao se koliko često će se opterećivati stidom nakon što shvati da je
eksplicitno govorila o seksu sa njim.
„Morate priznati da bi to bila lepa uteha u prisilnom braku. Vodili bismo
ljubav noću, tokom kišnih jutra, lenjih popodneva, u šumi, u čamcu, ispod...”
„Prestanite! I počnite da razmišljate razumno. Brak ne čini samo seks, lorde
Montforde!”, odbrusila je.
Obrazi su joj još uvek plamteli od besa.
Ponovo se osmehnuo, ali nije ništa rekao. Nije želeo da razmišlja razumno.
„Zar zaista ne razumete, zar ne? Ne znate ništa o prijateljstvu, poštovanju i
naklonosti? Za vas je nezamislivo da muškarac i žena neguju takve odnose, i da

102
je to ono što im treba kako bi brak bio uspešan. Mislite da je sve u...”, nije se
usuđivala da ponovo izgovori tu reč.
„U seksu”, dopunio ju je. „To zvuči dosadno. Ako su suština braka
prijateljstvo, poštovanje i ljubav, kako nastaju deca?”
„Izgleda da stvarno ne razumete”, ponovila je.
Pretpostavio je da zaista ne razume. Znao je samo da prema njoj ne oseća
isključivo požudu, već i izvesnu naklonost. Sigurno mu se dopadala više od bilo
koje druge žene koju je ikada sreo. Zapitao se zašto činjenica da su želeli da vode
ljubav ne bi mogla da predstavlja najbolju utehu zbog braka na koji su bili
primorani.
„Onda možda možeš da se udaš za mene i pokušaš da mi objasniš, Ketrin”,
rekao je.
Razrogačila je oči.
„Ne sećam se da sam vam dozvolila da me oslovljavate po imenu.”
„A ipak govoriš o našem braku kao o nečemu što će se uskoro dogoditi. Da li
to znači da treba da ti se obraćam sa ledi Montford?” pitao je.
„Nisam rekla da ću se udati za vas”, odgovorila je.
„U pravu si”, složio se. „Štaviše, nisam te ni zaprosio. Mogu li sada da te
zaprosim?”
Nešto se dogodilo sa njenim očima. Postale su krupnije, izraženije, i na
trenutak je osetio da se davi u njima.
Oči su joj se napunile suzama, zbog čega je brzo oborila pogled.
„Ne želim da se udam za vas, kao što ni vi ne želite da se oženite mnome.
Zašto bismo bili prisiljeni na ono što nijedno od nas ne želi?”, pitala je. „U stvari,
ne morate da mi odgovorite. Analizirali smo sve razloge i shvatili da naš razgovor
ne vodi ničemu.”
Duboko je udahnula.
„U redu. Možete da me zaprosite.”
Uzeo ju je za ruku, pokušavši da je zagreje svojim rukama. Bila je hladna i
opuštena.
„Neće biti tako loše, ako se potrudimo. Očekivanja društva i naša briga za
dobrobit naše porodice mogu nas naterati da se venčamo, ali ne mogu da nas
nateraju da budemo nesrećni. Mi smo odgovorni za to. Hajde da se potrudimo i
usrećimo jedno drugo”, rekao je, pokušavajući da uteši ne samo nju, nego i sebe.
Zapitao se odakle dolaze njegove reči? Nije znao kako da usreći sebe, a
kamoli jednu ženu. Osim toga, on nije ni znao šta je sreća.
Ali nije imao drugog izbora.
„Gospođice Hakstabl, učinite mi čast i udajte se za mene”, rekao je, približivši
glavu malo bliže njenoj.

103
 Konačno je izgovorio reči kojih se svaki muškarac toliko plašio.
Možda je trebalo potpuno da se ponizi i klekne. Međutim, sada je bilo
prekasno.
Ponovo je podigla glavu i pogledi su im se susreli. Oči su joj još uvek bile
pune suza.
„Čini mi se da nemam drugog izbora”, priznala je.
„Dakle, prihvataš?”, upitao je, pažljivo je posmatrajući. Prisilio je sebe da se
osmehne, nadajući se da njegov osmeh ne deluje podrugljivo.
„Da, prihvatam.”
„Hvala ti”, odgovorio je, pokušavši da je poljubi.
Međutim, brzo je okrenula glavu.
Ipak je napravio budalu od sebe.
„Možda bismo mogli...”, zaustio je.
Nije uspeo da završi rečenicu. Vrata su se otvorila pre nego što su uspeli da
odgovore na kucanje.
„Kejt, da li je sve u redu? Rekla si da ćeš izaći za pet minuta”, zvanično je
upitao Merton. Bio je ozbiljan, zbog čega je izgledao starije nego inače.
Nije ni pogledao Džaspera, baš kao ni starija gospođica Hakstabl, koja je
stajala iza njega, zajedno sa vojvotkinjom od Morlanda.
„Zadržala sam se duže nego što sam očekivala. Ali ovog trenutka smo završili
razgovor, tako da možete da uđete i čestitate nam. Upravo sam prihvatila bračnu
ponudu lorda Montforda. On je moj verenik”, objasnila je Ketrin.
Svi su bili vidno iznenađeni vestima. Očigledno su mislili da će ga njihova
sestra odbiti i pre nego što stigne da je zaprosi i da će im se pridružiti za nekoliko
minuta.
Njene sestre su brzo ušle u sobu kako bi je zagrlile, a Merton se približio
Džasperu i zvanično pružio ruku.
„Čestitam, Montforde”, procedio je.
Džasper je uzvratio stisak.
Iznenada je shvatio da će se uskoro oženiti. Obuzeo ga je nepoznati osećaj
koji je ličio na paniku. Ali sada je bilo prekasno da pobegne. Bio je mrtav čovek,
baš kao što je jedan od njegovih poznanika predvideo.
Klarens Forester bi trebalo da pripazi na sebe ako ikada reši da napusti svoje
imanje u Kentu, pomislio je.
Mogla je da se uda za Toma Habarda ili nekog drugog udvarača iz Trokbridža,
pomislila je Ketrin. Sigurno bi živela srećno i dostojanstveno.
Ili da se uda za Filipa Grejndžera, nakon što se preselila u Voren hol.
Ali ona je čeznula za romantičnom ljubavnom pričom, a sada je trebalo da se
uda za lorda Montforda, koji nije znao ni šta znači ljubav.
104
 Kako je mogla da se uda za čoveka koji život nije shvatao ozbiljno? Za onoga
koji je bio spreman da se kladi da će je naterati da se zaljubi u njega iz čiste
zabave. Za muškarca koji je mislio da su strast i seks jedini uslovi neophodni za
dobar i uspešan brak.
Međutim, sada je bilo prekasno.
Za mesec dana će se udati za njega. Venčanje će se održati u Crkvi svetog
Džordža na Hanover trgu, a prisustvovaće svi članovi društva koji ostanu u gradu
do kraja sezone. Mogla je da se kladi da će doći gotovo svi. Niko neće želeti da
propusti venčanje do kog je došlo jer su dvoje ljudi postali žrtve užasnih tračeva,
koje je raširilo upravo visoko društvo.
Shvatila je kako je sve užasna farsa. Da nije toliko tragično, smejala bi se i
plakala u isto vreme.
Eliot je smatrao da bi bilo najbolje organizovati veliko venčanje umesto tihe
ceremonije sa posebnom dozvolom.
Rekao je to nakon što su mu ostali članovi porodice saopštili vest o veridbi.
Stiven se složio sa njim. Kao i Meg i Nesi.
Ali i lord Montford.
Ketrin nije ništa rekla. Nije marila kada će se i gde venčati.
Nakon što je lord Montford otišao, smestila se ispred praznog kamina,
nepomično zureći u njega, dok je njena porodica razgovarala o njoj sa lažnim
entuzijazmom. Razgovarali su jedni sa drugima, odustavši od pokušaja da je uteše
i uključe u razgovor.
A onda se pojavio batler, noseći karticu na poslužavniku.
Zapitala se ko bi mogao to da bude. Bilo je previše kasno za posete. Odlučila
je da ode u svoju sobu i izbegne posetioce, pošto je već poseta lorda Montforda
bila kap koja je prelila čašu.
„To su gospođica Rejbern i gospođica Danijels.” rekla je Margaret,
pogledavši u Kejt.
Duboko je uzdahnula, shvativši da ne može da pobegne.
„Neka uđu”, odgovorila je.
Zapitala se da li je gospođica Rejbern već saznala za veridbu? Ili je samo čula
tračeve koji su kružili?
Nakon nekoliko minuta dobila je odgovor, kada je devojka ušla u salon i brzo
joj se približila kako bi je zagrlila. Široko se osmehnula svima, a posebno Ketrin.
„Nikada u životu nisam bila ovoliko srećna. Bićete moja druga sestra,
gospođice Hakstabl. Mogu li da vas zovem Ketrin? Vi mene možete da zovete
Šarlot”, rekla je.
Ketrin ju je uzela za ruke i osmehnula joj se, trudeći se da njen usiljen osmeh
izgleda što prirodnije.
„Zovi me Kejt. Tako me zove moja porodica”, objasnila je.
105
 „I ja ću uskoro biti deo tvoje porodice. Bićemo kao sestre, Kejt”, rekla je
ushićeno. „Moći ću da živim sa tobom i Džasperom dok se ne udam, a ti ćeš me
pripremiti za predstavljanje visokom društvu. Više nikada neću morati da brinem
o tetki Pruneli.”
„Nećeš”, uverila ju je Ketrin, stegnuvši joj ruke.
„Tako sam srećna”, nastavila je Šarlot, i ugrizla se za usnu. „Ali tako sam
sebična. Srećna sam i zbog tebe i Džaspera. Već duže vreme slutim da
ste zaljubljeni jedno u drugom. Videla sam to na vama. Bićete zauvek srećni.”
Ketrin se blago osmehnula.
Šarlot se okrenula prema ostalim članovima njene porodice.
„Svi ćemo biti porodica. Zar to nije divno? Došla sam čim mi je Džasper
rekao, iako je gospođica Danijels smatrala da nije vreme za posetu”, objasnila je.
„Nadam se da se ne ljutite. Ipak ćemo uskoro biti porodica.”
„Naravno da se ne ljutimo, gospođice Rejbern. Molim vas, sedite”, rekao je
Stiven.
„Već vas smatramo članom naše porodice. Mogu li da vas zovem Šarlot?”,
upitala je Vanesa i ustala da je zagrli.
„Da, to je zaista divno”, složila se Margaret.
„Na neki način mi je čak drago što je Klarens raširio te glasine”, dodala je kad
se smestila između Meg i Nesi. „U suprotnom se Džasper ne bi oženio, a ja bih
završila kod tetke Prunele. Ali to ne menja činjenicu da je Klarens podlac, iako je
moj rođak. Više bih volela da nije. Međutim, uskoro ću imati novu porodicu.”
Ketrin je ponovo sela i nastavila da se osmehuje.
Barem je neko srećan, pomislila je.

I Džasper je primio iznenadnog gosta, nakon što je Šarlot odjurila u vilu

Merton kao muva bez glave. Nije se trudio da je zaustavi. Bio je to neobičan dan
za sve njih, zbog čega nije želeo da je spreči da se raduje. Bio je uveren da će joj
Merton i njegove sestre oprostiti.
Sedeo je za svojim praznim stolom u biblioteci, naslonivši lakat na radnu
površinu, dok je palcem i kažiprstom masirao koren nosa.
Trudio se da ne razmišlja. Međutim, to je bilo uzaludno.
Razmišljao je o onome što joj je rekao, shvativši da je trebalo da bude pisac.
Ljudi bi sigurno plakali nad njegovim patetičnim rečima.
Znao je da mora da postupi onako kako je obećao, sviđalo se to njemu ili ne.
Njegovi momački dani su bili gotovi. Postaće dosadan, oženjen čovek.
Njegove sumorne misli prekinulo je Hortonovo kucanje na vratima. Polako ih
je otvorio, a zatim uveo posetioca kojeg je nameravao da najavi.

106
 Kon Hakstabl je ušao u sobu, vidno neraspoložen, izgledajući poput besnog
grčkog boga. Džasper je ustao kako bi ga pozdravio.
Kon se zaustavio tek kada je bio na nekoliko centimetara od Džaspera.
„Uđi. Nema potrebe da čekaš najavu”, rekao je.
Kon ga je ščepao za maramu oko njegovog vrata i podigao ga. Sada su bili
približno iste visine.
Džasper nije dozvolio da ga u potpunosti odigne od poda, premda mu je
disanje bilo donekle otežano. Međutim, nije pokušao da se oslobodi, iako je imao
pravo na to, jer Kon nije bio njen brat, niti njen staratelj.
„Pretpostavljam da si je zaprosio”, rekao je Kon.
„Jesam.”
„Da li je prihvatila?”
„Jeste”, odgovorio je.
Kon ga je spustio na samu ivicu stola, zbog čega mu se oštar vrh sa strane
bolno zario u leđa. I dalje se nije opirao. Morao je da mu dozvoli sa odbrani svoju
rođaku, iako su bili u daljem srodstvu.
„Ako ikada čujem da si je maltretirao, povredio ili osramotio svojim
ponašanjem, ja ću... Ja ću...”, procedio je Kon.
Džasper je podigao obrve. Shvatio je da je glavna razlika između Kona i
Morlanda bila boja njihovih očiju. Iako su ličili poput blizanaca, Konove oči su
odgovarale njegovom tamnom tenu. Bile su tamnosmeđe, dok je Morland imao
izrazito plave oči.
„Pomozi mi, da ne bih morao da te ubijem”, nastavio je Kon.
„Na moju ili na tvoju sreću, nećeš imati priliku da svoju pretnju sprovedeš u
delo. Da li si oduvek znao za tu opkladu?”, pitao je.
Iznenada ga je pustio i odmaknuo se od njega.
„Jesam. Bio bi odavno mrtav da si je dobio”, odbrusio je.
„Ali ipak si svih ovih godina ćutao?”, zaključio je Džasper.
„Neke stvari ne treba pominjati. Ponekad je najbolje ne podsticati tračeve,
pogotovo kada postoji mogućnost da nastrada nevina osoba, kao što se sada
dogodilo”, objasnio je Kon.
„Sedi i posluži se pićem ako želiš, samo se odmakni od mene”, rekao je
Džasper.
„Merton ima tešku ruku”, kazao je Kon, odmaknuvši se. „Sigurno je slomio
Foresteru nos. Danas su mu oba oka bila modra od udarca.”
„Jesi li ga video?”, upitao je Džasper, približivši se dekanteru kako bi im sipao
piće.
„Jedan sluga mi je rekao. Sigurno je loše plaćen, pa je odlučio da podeli sa
mnom tu informaciju”, odvratio je Kon.

107
 „To će ga naučiti da ne treba da se petlja sa Foresterovima”, kazao je Džasper,
okrenuvši se. U ruci je držao dve čaše. „Venčaću se sa Ketrin Hakstabl za mesec
dana. Pod ovim okolnostima, zaključili smo da bi bilo bolje da organizujemo
veliko venčanje. Nadam se da ćeš mi biti kum.”

108
 Četrnaesto poglavlje

Ketrinina predviđanja su se pokazala tačnim. Iako je sezona bila zvanično

gotova, značajan broj plemića ostao je u gradu kako bi prisustvovao njihovom
venčanju.
Bilo je to venčanje barona Montforda. Niko nije želeo da propusti tako
skandalozan događaj. Svi su Ketrin Hakstabl smatrali uglednom damom, zbog
čega je bilo teško zamisliti da je pala u šake ozloglašenom zavodniku. Ipak, sama
je bila kriva, pošto mu je dozvolila da provodi vreme sa njom, uprkos onoj
šokantnoj opkladi od pre tri godine. Imala je sreće što je Montford rešio da postupi
ispravno. Svi su očekivali da će je ostaviti na cedilu.
Vojvoda i vojvotkinja od Morlanda organizovali su svadbeni doručak nakon
svadbe. Nakon toga, mladenci će otići na kratak medeni mesec, a zatim se
pridružiti zvanicama u Sidarhurstu, kako bi proslavili osamnaesti rođendan
gospođice Rejbern. Visoko društvo je zavidelo tim gostima, budući da će imati tu
čast da budu u društvu sa tako neobičnim parom.
Ali sada je bio dan Ketrininog venčanja.
Nosila je bledoplavu haljinu od muslina koja je u nežnim naborima padala od
visokog struka do srebrnih rubova. Sličnim vezom bili su ukrašeni i kratki
pufnasti rukavi i kragna.
Njen novi slamnati šešir sa plavim cvetovima bio je pričvršćen ispod brade
širokim plavim trakama.
Oko vrata je nosila lančić od belog zlata, sa dijamantskim priveskom u obliku
suze, koji je dobila kao verenički poklon od svog budućeg muža.
Imala je još i bele rukavice i svilene papuče.
Morala je da izgleda najbolje što može. Današnji dan nije bio posvećen njoj i
udaji za lorda Montforda, već društvenim pravilima, ugledu i manirima. Sada je
bila deo takvog društva, sviđalo se njoj to ili ne. To se dogodilo još kada je Eliot
došao u Trokbridž da obavesti Stivena da je on grof od Mertona. Trudila se da se
uklopi u društvo zbog svoje porodice.
Porodica joj je bila najbitnija. Mnogo ih je volela. Pristala je da se uda kako
bi zaštitila njihov ugled, premda bi ih ta činjenica izuzetno uznemirila da su je bili
svesni. Tokom prethodnog meseca svi su pokušali da razgovaraju nasamo sa njom
i nagovore je da otkaže venčanje ukoliko ne želi da se uda za lorda Montforda. Svi
su joj ponudili bezrezervnu podršku ukoliko donese takvu odluku.
109
 Margaret i Vanesa su bile u njenoj garderobi. Obe su je zadivljeno posmatrale,
uveravajući je da izgleda prelepo.
„Bile smo u pravu što se tiče boje. Ova nijansa ti najbolje pristaje. Slaže se sa
tvojom kosom i očima”, rekla je Meg, uzevši je za ruke kako bi ih čvrsto stegnula.
„Oh, Kejt, jesi li sigurna...”
Meg joj je čak ponudila da se odsele zajedno u neko selo, daleko od Londona,
Voren hola i Trokbribža. Bile bi srećne i spokojne u maloj kolibi do kraja života,
a svet bi mogao da ide do đavola, kako je i sama Meg rekla.
Sirotoj Meg je bilo najteže. Provela je čitavu svoju mladost brinući o bratu i
sestrama. Čak se odrekla i Krispina Djua, svoje jedine ljubavi. Oduvek je želela
da ih vidi srećne i zadovoljne.
Ketrin se osmehnula i uzvratila stisak.
„Naravno da sam sigurna”, uverila ju je kao i svaki put. „Bila sam užasno
posramljena zbog tih glupih glasina i ljuta jer moram da se udam zbog toga. Osim
toga, nisam bila oduševljena činjenicom da ću se udati za lorda Montforda. Ali to
je prošlo, i sada sam zadovoljna svojim izborom. Imam dvadeset tri godine i želim
da se udam za muškarca po svom izboru. Veoma mi je drag.”
Shvatila je da preteruje, budući da ništa od toga nije bilo tačno. Međutim, Meg
je bila veoma uznemirena.
„Onda sam i ja srećna. Sigurna sam da si i ti njemu draga, Kejt. Mislila sam
to i pre nego što je izbio ovaj skandal. Oprostiću mu sve ukoliko uspe da te
usreći”, odgovorila je Meg, a oči su joj se napunile suzama.
Vanesa je čvrsto zagrlila Ketrin.
„Ni ja nisam volela Eliota kada sam se udala za njega, kao ni on mene. Što
nije nimalo neobično, s obzirom da sam ga ja zaprosila. Sigurna sam da nije
mogao da me podnese”, priznala je Vanesa.
Glasno se nasmejala i odmakla se od nje.
Eliot je odlučio da se oženi kada je preuzeo starateljstvo nad Stivenom.
Budući da u to vreme nije bio osećajan čovek, odlučio je da zaprosi Meg jer bi im
to donelo obostranu korist.
Ali Meg je čekala Krispina Djua, koji je otišao u rat.
Međutim, Nesi je znala da će Meg prihvatiti ponudu kako bi se žrtvovala za
svoju porodicu. Zbog toga je Nesi zaprosila Eliota pre nego što je on uspeo da
zaprosi Meg. I tako se oženio njom.
„Ali sada se mnogo volimo i uživamo u našem braku. Ako ste spremni da
pokušate, ljubav će se sigurno pojaviti. Obećavam ti!” objasnila je Nesi.
„Ja već volim lorda Montforda, kao i on mene”, pobunila se.
Ponovo je preterivala.
„Naravno da ga voliš”, odgovorila je Vanesa, uputivši joj osmeh koji joj je
ipak stavio do znanja da zna da nije tako, ali da se nada da će se to uskoro dogoditi.
110
„Toliko želim da svi budete srećni, iako je Stiven previše mlad da bi razmišljao o
braku.”
Zadržala je suze i ponovo se osmehnula.
A onda se na vratima pojavio i Stiven u crno-belom odelu. Izgledao je veoma
ozbiljno i privlačno.
„Kejt, kada bih imao omiljenu sestru, to bi sigurno bila ti”, rekao je, ušavši
unutra i ispruživši ruke prema njoj. „Voleo bih da sam stariji i da sam mogao ja
vas da zaštitim i brinem o vama onako kako ste vi to činile za mene. Voleo bih da
ne moram tako brzo da te predam. Ali Monti je pristojan čovek uprkos onome što
se dogodilo. Siguran sam u to. On zaista nije loš momak. Da jeste, nikada se ne
bih sprijateljio sa njim. Biće dobar prema tebi.”
„Naravno da hoće. A uskoro će postati i tvoj zet”, veselo je odgovorila.
„Mislio sam da bi trebalo da dođem i podsetim vas da nas očekuju u crkvi.
Pomislio sam da ste možda zaboravili”, rekao je Eliot sa vrata.
Ketrin se setila trenutka kada ga je prvi put videla na balu za Dan svetog
Valentina u Trokbridžu, veče pre nego što je došao u njihovu kolibu da Stivenu
saopšti vesti. Sve prisutne dame, uključujući i nju, mislile su da je on najlepši
muškarac kojeg su ikada videle, zbog njegovog tamnog tena, za koji je kasnije
saznala da potiče od njegove majke Grkinje.
Sada je bio Nesin suprug, i Izabelin i Semov otac. Osim toga, i njoj je bio
veoma drag.
Nesi je zaista imala sreće.
„Neću da držim sentimentalne govore, niti da ti delim mudre savete, Ketrin.
Tada bismo zakasnili još više”, rekao je uz osmeh. „Ali moram da kažem da
izgledaš prelepo!”
„Hvala ti, Eliote!” Približila mu se i čvrsto ga zagrlila.
Zapitala se da li su se sve mlade tako opraštale od svojih voljenih?
Odmakla se od Eliota i široko im se osmehnula, uprkos velikoj knedli u grlu
i suzama koje su joj navirale iz očiju.
„Ako će ovo biti najsrećniji dan u mom životu, a sigurna sam da hoće, trebalo
bi da krenemo. Hajdemo u crkvu!”, rekla je.
Nekoliko trenutaka kasnije, njena garderoba se ispraznila. Sada je delovala
pusto, jer su sve njene stvari ranije spakovane i odnesene. Uzela je Stivena za ruku
i čvrsto ga stegnula. Osećala je da više ne pripada ovde. Ovo više nikada neće biti
njena soba i njen dom.
Stiven ju je pomilovao po ruci.
„Oduvek si mi bila najdraža sestra, Kejt. Po godinama si mi najbliža, uvek
smo se zajedno igrali i poveravali tajne jedno drugom. Nadam se da ćeš biti
srećna”, posramljeno je priznao.

111
 „Budi siguran da ću biti najsrećnija žena na svetu”, uverila ga je. A onda se
ugrizla za donju usnu i osmehnula se, pokušavajući da obuzda suze. „Oh, Stivene!
Zaista ću biti srećna. Videćeš!”, rekla je.

Članovi njegove porodice su sedeli iza njega: Rejčel sa Gudingom, Šarlot,

njegov stric Stenli i njegova tri sina, kao i njihova deca, koje je Džasper retko
viđao jer su nakon smrti njegovog oca prestali da ga posećuju. Ketrin je želela da
ih pozove, a Šarlot je oduševljeno podržala njen predlog, iako nisu bili njeni
rođaci.
Obe dame su insistirale da pozovu i Džasperovog strica i ostale rođake na
proslavu Šarlotinog rođendana, i oni su prihvatili poziv.
Njegova porodica. Njegova bezuslovna podrška. Džasper se lagano
osmehnuo, nakon što se smestio pored Kona Hakstabla. Iznenada je shvatio da je
trebalo da se potrudi i uspostavi bliže odnose sa ostatkom očeve porodice nakon
smrti drugog muža njegove majke. Ili makar nakon njene smrti.
Ali on to nikada nije učinio.
Već tada je bilo prekasno.
Iznenada se zapitao, baš kao i pre nekoliko godina, da li bi njegov život bio
drugačiji da njegov otac nije umro. Ali to su bile besmislice.
Njegov otac je bio mrtav.
Osetio je neobično stezanje u grudima i odlučio da razmišlja o nečem drugom.
Ako ne bude bio oprezan, uskoro će se rasplakati zbog izgubljenog detinjstva na
dan svog venčanja ponovo bi podstakao glasine.
Primetio je da mlada kasni. Bilo bi dobro kada se uopšte ne bi pojavila.
Bio bi to neviđen skandal.
Iako do pre mesec dana nije brinuo ni o čemu, sada je osećao neobjašnjivu
mučninu, poželevši da uopšte nije doručkovao. Iznenada je shvatio da ipak nije
doručkovao i opet poželeo da je postupio drugačije.
Takođe, poželeo je da ga je sluga ugušio dok mu je jutros vezivao maramu
oko vrata. Kon se osvrnuo, a zatim gurnuo Džaspera laktom. Obojica su ustali,
baš kao i ostale zvanice, okrenuvši se prema vratima kako bi pozdravili mladu.
Sveštenik je stajao na oltaru.
Ona je došla, on se nije rasplakao i sve je bilo dobro.
Duboko je udahnuo, zaboravivši da izdahne kada ju je ugledao. Bila je
prelepa, premda to nije bilo neočekivano. Pomislio je isto kada ju je prvi put
ugledao pre više od tri godine, kao i svaki put kada bi je ugledao.
Ali danas će se udati za njega.
Nije mogao da pronađe prikladne reči kojima bi opisao njenu lepotu.

112
 Bilo mu je drago što je obukao tamnoplavi kaput i bledosive pantalone, sa
belom košuljom. Crno bi delovalo previše tragično za tako posebnu priliku. Osim
toga, i ona je bila u plavom.
Obećao joj je da će je usrećiti, zar ne? Ili je samo dao reč da je neće učiniti
nesrećnom.
To su bile dve različite stvari.
Međutim, nije nameravao da dozvoli da bilo ko od zvanica, koje su
prisustvovale samo iz puke radoznalosti, pomisli da je neko od njih nesrećan.
Pažljivo ju je posmatrao, dok mu je išla u susret, držeći Mertona za ruku. A
onda se polako osmehnuo.
Ona ga je posmatrala kroz veo koji je padao sa oboda njenog šešira i prekrivao
joj lice. Učinilo mu se da se zarumenela.
A zatim se, dok su gosti u prednjim redovima još uvek mogli da vide njeno
lice, i ona njemu osmehnula. Činilo mu se da je sunce ponovo snažno zasijalo,
nakon čega se brzo setio da je čitav dan bio oblačan.
Osmehivali su se jedno drugom, poput pravih mladenaca koji su se radovali
činjenici da će ostatak života provesti zajedno. Međutim, sve je bila vešto
odigrana šarada.
Ipak, ubrzani otkucaji srca nisu bili deo šarade. Srećom, to niko nije primetio.
Ona će zaista biti njegova žena.
I provešće ostatak svog života sa njim.
Zajedno su se okrenuli prema svešteniku.
„Dragi mladenci”, počeo je sveštenik.
Mogao je da oseti miris sapuna iz njene kose koji mu je bio privlačniji od bilo
kog parfema.
Mogao je da oseti toplotu njenog tela, iako se nisu dodirivali.
Iznenada ga je obuzelo kajanje. Ovo je trebalo da bude najsrećniji dan u
njenom životu. Odlučio je da će pokušati da je usreći.
Sveštenik je nešto rekao i Merton ju je predao njemu, iako je zapravo trebalo
čvrsto da je stegne i odvede što dalje od njega.
Džasper ju je uzeo za ruku.
Znao je da mora da brine o njoj do kraja svog života.
Bio je to mnogo emotivniji trenutak nego što je očekivao.
„Sto bog sastavi, čovek neka ne rastavlja!” završio je sveštenik.
Dakle, sve je bilo završeno. Sada više nije bilo povratka. Bili su u braku.
Ketrin nije mogla da se usredsredi na sveštenikov govor, pošto se deo njenog
uma vratio na ono veče u Voksholu.
Setila se zabranjene privlačnosti koju je tada osećala. Kako su im se pogledi
sreli dok je razgovarao sa ledi Biton. Kako joj je srce snažno kucalo. Uzbuđenja
113
koje je osetila kada ju je uzeo za ruku tokom šetnje i razgovarao sa njom onako
kako nijedan drugi muškarac nije. Sećala se budalaste, nevine mlade devojke,
koja se do ušiju zaljubila u njega, ali i opasnosti, sirove muškosti, i kako je brzo
srljala u svoju propast jer je odlučila da je za ljubav potrebno rizikovati.
A sada je plaćala cenu za to.
Iako je još te večeri osetila emocije prema njemu, shvatila je da su se zadržale
sve do danas.
Okrenula je glavu i primetila da joj se osmehuje dok ju je vodio prema oltaru.
I dalje ga je smatrala najlepšim muškarcem kojeg je ikada videla. I najzgodnijim.
Izgledao je neverovatno u odelu koje je izabrao za danas.
Trebalo bi da se oseća kao najsrećnija žena na svetu.
Pokušavala je da se priseti lica ljudi koji su sedeli u klupama iza njih.
Uključujući i njenu porodicu. Ljudi koje je volela i koji su nju voleli.
Nedugo zatim, služba se završila, oni su se upisali u knjigu venčanih i izašli
iz crkve držeći se za ruke. Orgulje su svirale svadbeni marš, a gosti su ih
pozdravljali klimanjem glave i osmesima. Oboje su uzvraćali pozdrave.
Kada su izašli iz crkve, shvatila je da crkvena zvona radosno zvone i da se
oko njihove kočije okupila gomila radoznalih prolaznika.
Preplavio ju je nalet osećanja koje je podsećalo na radost.
Možda je to samo bilo olakšanje zbog činjenice da se sve završilo i da više ne
može da dođe u iskušenje da otkaže venčanje i pobegne.
Lord Montford je požurio prema kočiji i pomogao joj da se smesti, a zatim joj
se pridružio i dao znak kočijašu da krene, baš kada su prisutni počeli da izlaze
kroz crkvena vrata.
Prolaznici su se sklonili sa puta kako bi propustili kočiju.
Jutro je bilo oblačno. Činilo se kao da će svakog trenutka početi kiša. Ali dok
su bili u crkvi, oblaci su se razvedrili i sunce ih je obasjalo svojim zracima.
Vazduh je bio izuzetno prijatan.
Bio je to savršen dan za venčanje.
Sedeo je prekoputa nje i posmatrao je sa blagim osmehom na licu.
„Dakle, Ketrin”, nežno je rekao.
Uzvratila mu je pogled.
„Pa, Džaspere”, odgovorila je.
Po prvi put je izgovorila njegovo ime, iako joj je još pre mesec dana rekao da
ne mora da mu persira.
Široko se osmehnuo.
„Ledi Montford.”
„Da”, odgovorila je.

114
 Pre mesec dana joj je rekao i da ne moraju da budu nesrećni. Zapitala se da li
je to značilo kako treba da pokušaju da budu srećni. Nije mogla da se seti njegovih
reči.
Da li je to bilo moguće? Da li je Nesi bila u pravu?
Ali, sve i da jeste, oboje bi morali da se potrude. Šta ako ona odluči da želi da
bude srećna, a on nastavi sa svojim životom kao da se ništa nije promenilo?
„Pretpostavljam da smo razuverili članove naše porodice, kao i sve ostale
goste koji su ostali u gradu samo zbog ovoga”, rekao je.
Zbunjeno ga je pogledala. Kočija je ponovo nastavila dalje, a on joj se
približio kako bi je poljubio.
Shvativši šta je rekao, brzo je odmakla glavu i srdačno mu se osmehnula.
„Naravno”, složila se i spustila ruku na njegovo rame, ponovo prislonivši usne
na njegove.
Usne su mu bile blago razdvojene, tople i vlažne. U pozadini je čula aplauze,
smeh i nekoliko zvižduka praćenih crkvenim zvonima.
Zvonima koja su slavila venčanje.
I radost.
Svadbenom doručku prisustvovalo je mnogo ljudi. Džasper se nikada u životu
nije toliko osmehivao. Baš kao ni Ketrin. Bilo je veoma naporno.
Izgledali su kao srećan bračni par. Želeo je da večeras stignu barem do
Ridinga. Oprostili su se od gostiju i porodice. Šarlot je neutešno jecala, iako će im
se za samo nekoliko nedelja i sama pridružiti na selu. U međuvremenu će ostati u
Voren holu, kod gospođice Hakstabl, koja je insistirala da joj se sada obraća kao
svojoj sestri.
Kada su se konačno oprostili od porodice, napustili su London.
Džasper se udobno smestio u svoju kočiju i pogledao ženu pored sebe. Ćuteći
je gledala kroz prozor. Još uvek je nosila šešir i rukavice, premda drugačije nego
jutros. Pre polaska se presvukla u odeću za putovanje. Ruke su joj bile sklopljene
u krilu. Delovala je opušteno.
Zapitao se da li se raduje predstojećoj noći s obzirom na pređašnja neprijatna
iskustva.
Njihovoj prvoj bračnoj večeri.
Uzeo ju je za ruku. Polako je skinuo njene rukavice i bacio ih na susedno
sedište pored šešira. Spustio je njen dlan preko svog. Bio je vitak, bled i topao,
znatno manji od njegovog.
Nije izvukla ruku, premda je ćutke zurila u nju.
Sklopio je prste oko njenih i spustio njihove sklopljene ruke na butinu.
Nije se opirala. Ali nije ni sarađivala.

115
 Bio je uveren da se nije radovala onome što sledi. I sama je rekla da za nju
brak ne predstavlja seks. Rekla mu je to onog dana kada ju je zaprosio.
Žene su bile zaista smešne kada je reč o toj temi. Pogotovo Ketrin. Sanjala je
o ljubavi.
Kao da nije sa ove planete!
Međutim, ona je sada bila njegova žena.
Ipak, priznala mu je da ga želi.
Nije mogao da podnese grižu savesti koju je osećao prema njoj. Nikada nije
osećao krivicu, niti je bio savestan. On je bio ono što jeste i radio je ono što je
radio, ne mareći za mišljenja onih kojima se to nije dopadalo.
Ipak, pre nekoliko godina, prešao je nevidljivu, ali stvarnu granicu od
bezobzirnosti ka izopačenosti, prouzrokovavši nepopravljivu štetu. Zbog toga su
sada sedeli u ovoj kočiji kao muž i žena i ćutke putovali ka njegovom imanju.
Sada će morati da živi sa grižom savesti do kraja života. Ali ne zbog činjenice
da je bio primoran da se oženi. Međutim, oduvek je znao da bi pre ili kasnije
morao da se oženi i dobije naslednika.
Osećao je krivicu jer je i nju primorao da stupi u brak protiv svoje volje.
I sama mu je rekla da se nikada ne bi udala za čoveka poput njega. Strast nije
bila dovoljan razlog za uglednu i nežnu damu poput Ketrin Hakstabl, odnosno
Ketrin Finli, baronicu Montford.
Zbog toga ga je izjedala još veća krivica.
Međutim, željno je iščekivao njihovu prvu bračnu noć. Jedva je čekao da
stignu u Riding, smeste se u hotel i vode ljubav. Nedavno je shvatio da više voli
vitke dame sa ravnomerno raspoređenim oblinama, nego krupnije dame.
Ponovo ga je obuzela krivica. Znao je da ne bi trebalo da razmišlja o
sopstvenim seksualnim zadovoljstvima, već o tome kako da usreći svoju ženu.
Poželeo je da ta reč nikada nije postojala. Šta je, kog đavola, podrazumevala
sreća? Zadovoljstvo je bila daleko prijatnija i lepša reč.
„Ne mora da bude tako loše kao što misliš”, rekao je.
Shvatio je da je izgovorio iste ove reči kada ju je zaprosio.
„Šta?” Okrenula je glavu prema njemu i iznenađeno ga pogledala. „Moj
brak?”
„To je naš brak, zar ne? U svakom slučaju, ne mora da bude tako loše”,
ponovio je.
„Ili mora?”, odvratila je.
Nakratko je razmislio o njenim rečima.
„U pravu si. Na nama je da odlučimo da li ćemo biti srećni ili ne”, priznao je.
„Dakle, za tebe je život ili crn, ili beo?” upitala je.

116
 „U poređenju sa brojnim nijansama sive?” Ponovo se zamislio. „Rekao bih
da jeste. Bela označava prisustvo boje, a crna odsustvo iste. Pretpostavljam da
život mora biti jedno ili drugo. Međutim, ja bih više voleo život u boji, nego bez
nje. Crna boja često dodaje dubinu i teksturu. Možda su određene nijanse sive
neophodne za kompletnu paletu. A ponekad i crna. Tako dolazimo do dubokog
filozofskog pitanja. Da li je i crna boja neophodna za srećan život? Da li bismo
uopšte mogli da budemo srećni, ako ne iskusimo tugu? Šta misliš o tome?”
„Ti možeš da iskomplikuješ bilo koju temu”, odgovorila je sa uzdahom.
„Zar si očekivala da ti kažem da volim sivu boju više od crne ili bele? Mrzeo
bih takav život. Bez prave tuge i istinske radosti. Bio bi to samo beskrajan spokoj
i turobna depresija. Zaista moram da izbacim sivu boju iz svoje palete. Nadam se
da me nećeš razočarati i reći da ti voliš sivu?”, upitao je.
Nevoljno mu se osmehnula.
„Tako je već bolje”, rekao je.
„Hoćemo li ikada voditi normalan razgovor?”, upitala je.
„To zavisi od tebe. Pokušao sam da započnem razgovor o jednoj od najdubljih
životnih misterija, a ti si me optužila da sam iskomplikovao naš razgovor. Ako
želiš, možemo da razgovaramo i o vremenu. Barem tu postoji pregršt opcija.
Ukoliko se uspavam usred razgovora, možeš da me probudiš”, predložio je. „Sve
smo bolji i bolji”, zaključio je, posmatrajući je poluzatvorenih očiju.
Ako bi njegova večna kazna bila da očisti plažu od peska, pomislio je kako bi
mogao da uklanja po jedno zrnce svaki put kad uspe da je nasmeje, i tako do kraja
njihovog zajedničkog života. Ali ipak bi mu trebalo milion godina.
Možda čak i više.
A možda uopšte ne bi uspeo.
Ta misao ga je oraspoložila. Za njega ništa nije bilo nemoguće.

117
 Petnaesto poglavlje

Zaustavili su se da prenoće u Kruni, najboljem hotelu u Ridingu. Odabrao je

najbolji apartman, obezbedivši svojoj ženi privatnu trpezariju, dnevni boravak i
prostranu spavaću sobu, sa širokim krevetom sa baldahinom.
Tokom večere, Ketrin je uspela da natera sebe da pojede bar nešto. A onda su
još dugo razgovarali o vremenu. Tačnije, on je govorio, a ona se mnogo smejala,
dok ju je posmatrao svojim lenjim, poluzatvorenim očima.
Umeo je da bude izuzetno apsurdan, ali i zabavan. Ali ona je to oduvek znala.
Bio je to deo njegovog šarma. Međutim, to ga nije činilo čovekom za kojeg bi
želela da se uda.
Zamišljala je nekog mnogo ozbiljnijeg, romantičnijeg i osećajnijeg. Plašila se
budućnosti i trudila se da ne misli o onome što ih očekuje.
Bila je sama u spavaćoj sobi. Rekao joj je da će pronaći neki izgovor kako bi
je ostavio samu u sobi i dozvolio joj da se pripremi za spavanje. A onda je dodao
kako mu se učinilo da je tokom putovanja video fleku na zadnjici jednog od konja,
i da neće moći mirno da zaspi dok ne ode u štalu i ne proveri da li je u pravu.
Ponovo mu se osmehnula pre nego što je izašao iz sobe.
Ali sada se nije smejala. Skinula se, oprala i obukla spavaćicu od čipke i svile,
koju je kupila pre mesec dana, specijalno za tu priliku. Stiven joj je zapretio da
mora da pođe u kupovinu sa Meg i Nesi. Osećala se polugolo, što je zaista bilo
besmisleno, jer spavaćica nije otkrivala više od haljina koje je danas nosila.
Međutim, to je bila spavaćica.
Postala je svesna velikog kreveta koji je zauzimao veći deo sobe, sa uredno
složenim pokrivačima i čaršavima.
Kao i tišine koja je vladala u gostionici. Čak su i udaljeni glasovi i zveckanje
čaša i srebrnog escajga naglašavali tišinu u sobi. Njihova soba je bila smeštena u
zadnjem delu hotela, zbog čega je bila udaljena od svetlosti i žamora u dvorištu.
Sela je u fotelju pored prozora. Pretpostavljala je da bi trebalo da legne u
krevet. Ili da izvadi knjigu iz torbe. Ipak, nije bila u stanju da se usredsredi na
knjigu, i izgledala bi pomalo smešno kada bi joj se pridružio. Sigurno bi shvatio
da uopšte ne čita.
Mrzela je sve ovo.
Prva bračna noć je trebalo da bude magična i romantična.

118
 Problem je bio u tome što ju je užasno privlačio, što je deo nje zaista bolovao
od iščekivanja onoga što će se dogoditi kada se on vrati. Ali deo nje je prezirao
sopstvenu potrebu za njim. Znala je da žene treba da preziru svaku privlačnost
prema muškarcu koja ne uključuje i srce. Nije ga volela - nikada ne bi mogla da
voli čoveka koji je živeo nemarno i besciljno. Bila je sigurna da ni on nju nije
voleo. Sumnjala je da je sposoban da oseća ljubav prema drugom ljudskom biću.
Ali sada su bili venčani. Ipak je i fizička privlačnost bila bolja od potpunog
odsustva emocija. I sam joj je to rekao pre mesec dana kada je pokušao da je uteši
zbog prinudnog braka.
Spustila je glavu na naslon stolice i ponovo razmišljala o današnjem danu. O
opraštanju od svoje porodice, dolasku u crkvu sa Stivenom, koračanju ka oltaru,
o trenutku kada je ugledala lorda Montforda i osmeh na njegovom licu, o razmeni
zaveta, novoj sjajnoj burmi koja joj klizi niz prst...
„Hej...”
Prekinuo ju je tih i nežan glas. Otvorila je oči i ugledala svog muža. Držao je
ruku na njenoj stolici, nagnuvši se prema njoj.
Zapitala se da li je na trenutak utonula u san?
Primetila je da je skinuo čizme, kaput i prsluk. Još uvek je nosio košulju i
pantalone.
Brzo je podigla ruku i sklonila pramen tamne kose koji je padao preko
njegovog čela.
Ponovo se vratio na isto mesto čim je sklonila ruku, a on se nasmešio i
poljubio je.
Polako i lagano.
Telo joj je zadrhtalo od uzbuđenja.
„Nisam bio u pravu. Sada mogu na miru da spavam”, rekao je.
Nije ga čula kada je ušao u sobu.
„Na trenutak sam zatvorila oči. Dan je bio veoma dug”, odgovorila je.
„Nadam se da nećeš koristiti premor kao izgovor tokom naše prve bračne
noći”, kazao je.
„Naravno da neću.”
„Da li je tvoj odgovor posledica želje ili dužnosti?”, upitao je.
Otvorila je usta da odgovori, a zatim ih ponovo zatvorila.
Pažljivo ju je posmatrao, očekujući odgovor.
„Dužnosti”, odvratila je. „Uvek ću ispunjavati svoju dužnost, gosp...
Džaspere.”
„Baš kao i ja”, složio se, a zatim se ispravio i pružio joj ruku.
Uzela ga je za ruku i ustala.
Međutim, to nije bila samo obična dužnost.
119
 Lagano ju je povukao prema sebi. Mogla je da oseti snagu njegovog tela, kao
i njegovu čvrstu muškost, privijenu uz njen stomak. Spustio je ruku niz njena leđa,
a drugu položio na njenu zadnjicu i privukao je ka sebi.
Zabacila je glavu.
„Osetićeš i želju, Ketrin”, hladnokrvno je dodao. „Pre nego što te budem
položio na krevet i vodio ljubav sa tobom. Učinićeš to zbog želje, a ne
zbog dužnosti.”
Pretpostavila je da ga je uvredila. Možda čak i povredila njegov ponos, budući
da se oduvek ponosio svojim zavodničkim sposobnostima i seksualnim
iskustvom.
Možda je mislio da prava muževnost leži isključivo u tome.
„Nadam se da ćeš delima opravdati svoje reči, Džaspere. Ne želim da me
ponovo razočaraš”, rekla je.
Žestoki pogled je odmah nestao. Ponovo se oraspoložio i glasno se nasmejao.
„Ti drska bezobraznice”, rekao je.
Ponovo je prislonio usne uz njene. Ovoga puta, bio je zahtevan i nimalo
suptilan. Iznenađeno je otvorila usta, a njegov jezik je uronio duboko u njena usta,
toliko snažno da je na trenutak ostala bez vazduha.
A onda je spustio ruku na njen potiljak i nagnuo joj glavu u stranu, dok je
jezikom istraživao njene usne, milujući je laganim pokretima. Glasno je zastenjala
i uhvatila se za njegovo rame, dok su joj prsti druge ruke klizili kroz njegovu kosu.
Osetila je snažno pulsiranje u svojoj utrobi.
Rukama je milovao njeno telo, dražeći ga čvrstim dlanovima i nežnim
prstima, prelazeći preko njenih ramena, ruku i grudi. Palčevima se igrao sa njenim
bradavicama, a zatim ih lagano pritiskao, sve dok nisu postale čvrste i bolne,
spuštao je ruke niz njen struk i bokove, sve do zadnjice, lagano je podižući i
trljajući svoju muškost između njenih butina.
Usnama je pratio svoje ruke niz njen vrat, sve do grudi.
Ni njene ruke nisu bile besposlene. Istraživala je njegovo veličanstveno,
mišićavo telo, milujući ga i privijajući svoje uz njegovo.
Nakon nekoliko minuta oboje su bili vreli i zadihani, boreći se da dođu do
daha.
Uhvatio je rubove njene spavaćice i povukao je nagore. Podigla je ruke, a on
ju je skinuo i pustio da padne na pod.
Bila je gola. Sveće na toaletnom stočiću su još uvek gorele, ali nije marila za
to. Privijala se uz njega, milovala ga, ljubila njegove usne.
Nakon nekoliko minuta, spustio je glavu na njene grudi. Polako je ljubio jednu
bradavicu, lagano kružeći prstom oko druge, a zatim je oblizao, dišući kroz usta,
zbog čega je osetila nalet hladnog vazduha.

120
 Duboko je uzdahnula, a on je nastavio da sisa bradavicu, milujući drugu
svojim palcem.
Obuzela ju je neobjašnjiva želja, zbog čega se privila uz njega i zabacila
glavu, snažno stegnuvši njegovu kosu.
Kolena su joj klecala. Osećala je snažnu, prijatnu bol u međunožju.
Duboko je uzdahnula, gotovo zajecavši od zadovoljstva.
Podigao je glavu i nežno je poljubio. Spustio je ruku na njeno međunožje.
Iznenada se setila da je to jednom prilikom već uradio, a zatim prestao.
Nadala se da se to neće dogoditi i ovoga puta.
„Molim te”, promrmljala je.
Tada ju je pogledao svojim sanjivim očima.
„Reci mi da me želiš”, prošaputao je, protrljavši nos o njeno lice. „Reci mi,
Ketrin...”
Na trenutak je poželela da se povuče, da prekine čaroliju i okonča sve ovo,
kao što je on svojevremeno učinio. Obećao je da će je naterati da ga poželi pre
nego što je odvede u krevet. S lakoćom je ispunio svoje obećanje. Baš kao što je
mogao da dobije i opkladu u Voksholu da nije rešio da se zaustavi.
Da li je za njega sve ovo bila igra? Još jedno lako osvajanje?
Znala je da to sada nije bitno.
Bila je njegova žena. A ovo je bila njihova prva bračna noć. Morala je da mu
se preda, pa makar samo iz dužnosti. Ali ona ga je želela. Nije marila ni za šta.
Odlučila je da će ujutru razmišljati o svemu.
Prošao je samo delić sekunde, tokom kojeg nije imala vremena da smisli
adekvatan odgovor.
„Želim te”, prošaputala je.
Molim te, nemoj da staneš, pomislila je.
Podigao ju je na krevet. Polako je legla i zagledala se u njega. Sagnuo se i
strastveno je poljubio dok je izvlačio košulju iz pantalona. Prekinuo je poljubac
kako bi skinuo košulju i pantalone.
Pridružio joj se na krevetu, nadvijajući se nad njom. Ruke je položio pored
njene glave, i kolenima opkolio njene noge.
Dok ju je posmatrao, shvatila je da je zaboravio da ugasi sveće. A možda i
nije.
Možda ih namerno nije ugasio. Međutim, nije marila za to.
Podigla je ruke i obuhvatila njegovo lice, prelazeći palčevima preko njegovih
usana.
„Želim te”, ponovila je.

121
 Poljubio ju je, oslonivši se na nju čitavom svojom težinom i razdvojivši joj
noge svojim kolenima. Instiktivno je savila kolena i obuhvatila njegov struk
nogama, osetivši kako se približava najosetljivijem delu njenog tela.
Polako je uronio u nju, sve dok joj se nije učinilo da ne može dalje, a zatim
ga je čvrsto stegnula zbog straha od bola. Tada je osetila oštar bol, koji je nestao
nakon nekoliko trenutaka, ali se rodila nepodnošljiva čežnja koja je prouzrokovala
bol u svakom delu njenog tela.
„Hajde da vodimo ljubav, ženo”, promrmljao je.
Nije obraćala pažnju na njegove reči.
Spustio je glavu na jastuk pored nje i polako se odmaknuo, a zatim snažno
uronio u nju, pre nego što je uspela da se pobuni.
Začudila se da je imala dvadeset i tri godine i odrasla na selu okružena
životinjama, a da nije znala osnovne životne činjenice.
Uživala je u divnim trenucima praćenim doslednim ritmom, snažnim
potiscima, vlažnom vrelinom, potrebom, zadovoljstvom i bolom.
Ali, radili su to u tišini.
Ponovo je podigao glavu i oslonio se na laktove kako bi je pogledao.
Ritam se promenio. Postao je dublji i sporiji. Lice mu je blistalo od znoja.
Ugrizla se za donju usnu, a zatim se blago namrštila.
Zadovoljstvo se pretvorilo u bol.
Ritam je postajao sve brži, sve dok nije postao nepodnošljiv.
Zatvorila je oči i zarila glavu u jastuk. Obuzeta bolom, spustila je noge na
dušek.
A onda se bol pretvorio u nešto lepše i prijatnije.
Primetila je da se ponovo oslonio na nju, nastavivši sa snažnim potiscima.
Nakon nekoliko trenutaka, ponovo se umirio, a ona je osetila kako neobična
toplina ispunjava njeno međunožje.
Uživala je u spokoju i lepoti trenutka.
Sve dok nije odvojio svoje telo od njenog, i legao pored nje i navukao preko
njih prekrivače.
Ponovo je bila ona stara.
Okrenula mu je leđa. Morala je da se sabere.
Znala je da se i on okrenuo na drugu stranu.
Zapitala se zašto je tišina iznenada postala neprijatna?
Kako je mogla da oseti tako nešto ako ga nije volela?
Da li je ljubav bila neophodna?
Da li je uopšte postojala?
Ako jeste, sada je bilo prekasno da je pronađe.

122
 Da li će morati da se zadovolji ovim?
Zadovoljstvom bez ljubavi.
Uprkos uzburkanim mislima, brzo je utonula u san.
Džasper nije spavao. Ležao je i posmatrao vrata koja vode u njihov dnevni
boravak. Bila su blago odškrinuta.
Sveće su još uvek gorele. Nije se potrudio da ih ugasi.
Znao je da je lagala kada je rekla da će voditi ljubav sa njim samo zbog
dužnosti. Nije znao zašto joj je postavio to pitanje. Verovatno je želeo da proveri
da li će biti iskrena prema njemu.
A onda ga je izazvala jednako prkosno kao i u Voksholu, zbog čega je želeo
da je natera da ga poželi. Blago se osmehnuo, iako nije bio raspoložen za smeh.
S lakoćom je mogao da navede žene da ga požele. Ipak je imao mnogo
iskustva zbog čega je usavršio svoju taktiku.
I tako ju je naterao da ga poželi sve dok nije u potpunosti izgubila kontrolu
nad sobom. Nije morao da upotrebi sve svoje veštine.
Što je bilo sasvim opravdano, s obzirom da bi je njegove zavodničke veštine
uplašile i navele je da se povuče.
Koristio ih je sve dok mu nije priznala da ga želi. Dok nije počela da ga
preklinje.
A onda ju je uzeo polako i strpljivo. Iznenadio se zbog toga. Nikada ranije
nije vodio ljubav sa nevinom ženom. Čuo je da je nemoguće dovesti devicu do
orgazma tokom prvog puta.
Ali njemu je uspelo sa Ketrin.
I dokazao je da je u pravu. Zaveo ju je baš kao što je mogao da učini u
Voksholu. Uprkos svim preprekama i sumnjama u vezi sa njihovim brakom, bila
je poput gline za oblikovanje u njegovim rukama. Barem kada je reč o seksu.
Njegovi vršnjaci bi oduševljeno urlali od veselja i tapšali ga po ramenu kada
bi samo mogao da im ispriča.
Bez reči je zurio u vrata.
Ali Ketrin Finli je imala sopstvena shvatanja, moral i snove, iako je on u
trenucima strasti mogao da je navede da zaboravi na sve to.
Okrenula se na drugu stranu baš u trenutku kada je nameravao da zavuče ruku
ispod njene glave i zadirkuje je nekim glupostima sve dok mu ne prizna da joj je
prva bračna noć bila najprijatnije iskustvo u životu.
Kada je bio siguran da je zaspala, sklonio je prekrivače sa svoje strane kreveta
i tiho ustao kako je ne bi probudio. Stajao je nag pored prozora. Da je sada u
Sidarhurstu, otišao bi na jahanje, uprkos mraku. Međutim, nije bio tamo, i bilo bi
izuzetno neobično kada bi napustio svoju ženu i odjahao u nepoznatom pravcu.
Odsedao je ovde dovoljno često, zbog čega je gostioničar sigurno shvatio da je
ona njegova žena.
123
 Nije želeo da je izloži podsmehu koji bi usledio nakon takvog poteza.
Dođavola! Nikada neće oprostiti Klarensu za sve ovo, pa makar obojica goreli
u paklu hiljadu godina, iz kojeg bi mogli da izađu samo kada bi mu oprostio.
Nepomično je stajao pored kreveta.
Verovatno nije spavala dovoljno čvrsto kada je ustao, ili ju je on probudio
hukom koju je napravio kada je ustao iz kreveta. Nije ispustila nikakav uočljiv
zvuk ili pokret koji bi ga naveo da shvati da je budna. Ali, kada je okrenuo glavu
prema njoj, video je da su joj oči otvorene.
„Sveće još uvek gore. Verovatno će ljudi koji pogledaju prema našem prozoru
biti oduševljeni prizorom”, rekla je.
Mogao je da odgovori na hiljadu načina. Međutim, nije ništa rekao. Brzo je
navukao zavese. Nije se trudio da se pokrije, a ona nije nameravala da skrene
pogled.
„Siguran sam da misliš da bi trebalo da postoji više od požude”, odgovorio je.
Zvučalo je kao da je optužuje.
„Za razliku od vas. A to je suštinska razlika između vas i mene. Razlika sa
kojom moramo da naučimo da živimo”, mirno je objasnila.
Iznervirao ga je način na koji mu se obraćala. Uprkos jutrošnjem venčanju i
seksu, još uvek se suzdržavala da mu ne persira.
„Ili ne moramo”, rekao je.
Zagledala se u njega.
„Imamo li izbora?”, upitala je.
„Ako ne mogu da vodim ljubav sa tobom, a da ne osetim potrebu da uživam
u tvojoj ljubavi, i ako ti ne možeš da uživaš u seksu znajući da je to samo požuda,
onda ćemo spavati u odvojenim krevetima, Ketrin. A verovatno i u različitim
kućama, budući da su moji apetiti sasvim zdravi. Iako bi ih ti opisala kao
nezdrave. Ja uživam u seksu”, objasnio je.
„Ne sumnjam u to”, odgovorila je.
Seo je na stolicu na kojoj je nju zatekao kada je ušao u sobu. Nikada nije tako
razgovarao sa ženom. Ovo nije bio baš najbolji način da započnu svoj brak.
Pokušao je ponovo.
„Mislim da mi se dopadaš”, rekao je, „da uživam u tvom društvu i tvojoj
duhovitosti, da se divim tvojoj lepoti i da želim tvoje telo. Čak sam spreman da
pokušam da te zavolim i budem ti veran. Ali ne mogu da ti ponudim ono što ti
nazivaš ljubavlju jer zaista ne znam šta ta reč znači u kontekstu odnosa između
muškarca i žene. Naravno, ne mogu da očekujem ni da ti mene zavoliš. Pogotovo
ne posle onoga na šta si bila prisiljena. U stvari, čini mi se da je naš brak
nemoguća misija.”
Nije mu pošlo za rukom da ispravi stvari. Zapravo je bilo još gore nego
prethodnog puta, premda sada nije zvučao toliko razdražljivo.
124
 „Upravo sam shvatila nešto što do sada nisam primetila i što me je veoma
iznenadilo. Ti ne voliš čak ni sebe, zar ne?”, zaključila je.
Preneraženo ju je posmatrao, nervozno lupkajući prstima po stolici.
„Kakve su to besmislice?”, besno je upitao.
„Nikada nisam očekivala da ću od tebe čuti reč nemoguće”, kazala je. „Misliš
da je naš brak nemoguć, baš kao i ljubav? Mislila sam da je za tebe najbitnije da
dobiješ opkladu.”
„Hvala ti što me podsećaš na jedinu koju sam izgubio”, odvratio je.
„Nisi je izgubio. Samo si izabrao da postupiš hrabro i časno, premda si ti to
protumačio kao poniženje. Ali ne govorim o toj opkladi”, rekla je.
Blago se osmehnuo. „Misliš na onu koju sam ti predložio na balu ledi
Parmiter? Ali to nije bila opklada, pošto sam samo ja učestvovao, bez nagrade i
bez vremenskog ograničenja.”
„To te nije sprečilo pre nego što si nas upleo u skandal”, pobunila se. „Bio si
odlučan da me nateraš da se zaljubim u tebe. Zato si me onako nemilosrdno
proganjao posle tog valcera. Ja sam bila tvoja nagrada, a vremensko ograničenje
je bila Šarlotina rođendanska proslava.”
Ćutke ju je posmatrao, osetivši kako dobro raspoloženje ponovo nadjačava
mrzovoljnost.
„Kladiću se protiv tebe”, predložila je. „Tvrdim da me nikada nećeš naterati
da te zavolim, i da je to zaista nemoguće. Da je to gubljenje vremena. Ali, pošto
ja znam da za tebe ništa nije nemoguće, pa čak ni ono što izgleda nemoguće,
uključujući i mene, pristajem da se kladim sa tobom. Pokušaj da me nateraš da te
zavolim.”
„Nemam šta da ti ponudim zauzvrat”, pobunio se. „Ionako te ništa od onoga
što imam ne bi zanimalo. Nisam romantičan, a kada bih se pretvarao da jesam,
napravio bih od sebe budalu.”
„Za to ćeš morati sam da se pobrineš”, rekla je.
Dugo su zurili jedno u drugo. Sveće su počele da trepere.
Osetio je kako mu se usne izvijaju u osmeh. Nikada neće uspeti da je ubedi
da ga zavoli. Ovo će sigurno biti samo gubljenje vremena.
„Ali, ako ćemo stvarno da se kladimo, onda ćemo povećati ulog”, dodala je.
Iznenađeno ju je pogledao.
„Nema seksa bez ljubavi” objasnila je.
„Zauvek?” upitao je.
„Do kraja opklade. A posle ćemo videti.”
Mesec dana celibata sa ženom koju je samo jednom imao? To je zaista
povećalo ulog.
Međutim, i dalje mu se činilo da je to nemoguće.

125
 Ustao je i približio joj se, ispruživši desnu ruku.
„Dogovoreno”, rekao je.
Uzvratila je stisak.
„Nadam se da je sofa u dnevnoj sobi udobna kao što izgleda”, nastavio je.
„Bolje uzmi jastuk”, posavetovala ga je.
Učinio je to, a zatim se okrenuo i izašao iz spavaće sobe.
Sveće su još jednom zatreperile i ugasile se kada je zatvorio vrata za sobom.
Sofa je bila udobna za sedenje, ali preuska i prekratka za spavanje. Ležao je
na leđima, podigavši noge na naslon za ruke i spustivši glavu na svoju ruku.
To nije bio položaj pogodan za spavanje, čak i da se njegove misli nisu rojile
vrtoglavom brzinom.
Morao je da joj ponudi nešto zauzvrat. Međutim, plašio se da će se i on
zaljubiti u nju, iako je sada mogao da tvrdi da je to nemoguće i da se nikada neće
dogoditi.
Naravno da se neće zaljubiti u nju.
Gospode, kako je uopšte mogao da pomisli da je ova sofa udobna?
Želela je čoveka kojeg će voleti svim svojim srcem.
Napravio je grimasu.
Dođavola! Da li je ova sofa napravljena od cigala?
Sigurno će se zaljubiti u nju.
Odlučio je da se opkladi sa samim sobom.
Bilo je nemoguće, ali sasvim izvodljivo.
A onda mu je sinula ideja. Pomerio se sa sofe i legao na pod, sa jastukom
ispod glave i kaputom preko tela, naredivši sebi da spava.
Konačno mu je bilo udobno.

126
 Šesnaesto poglavlje

„Još nešto”, rekla je Ketrin, baš kao da su usred nekog razgovora, iako su
zapravo čitavo popodne putovali u tišini.
Bio je zavaljen u uglu kočije. Noga mu je bila naslonjena na suprotno sedište,
ruke prekrštene na grudima, a oči zatvorene, iako nije spavao. Sumnjala je da je
posmatra, premda nije bila sigurna kako je to mogao da radi zatvorenih očiju.
Međutim, za njega ništa nije bilo nemoguće.
Čitavog jutra se nije trudio da joj se udvara i dobije svoju opkladu. Tog jutra
se pripremila za dan pun zavodljivih lukavstava. Umesto toga, pokušao je da
razgovara o vremenu, a zatim, pošto nije mogao da izmami osmeh na njenom licu,
dodao da bi najbolje bilo da odspava, prekrstio ruke i zatvorio oči.
Izgledao je veoma privlačno. Zauzeo je više od polovine unutrašnjosti kočije.
Morala je da se šćućuri u ugao, kako ne bi dodirivala njegovo koleno kada bi se
kočija zaljuljala, što se dešavalo na svakih nekoliko trenutaka.
Ignorisala ga je, premda nije mogla da uživa u tome jer se on pretvarao da
spava. Želela je da se probudi kako bi shvatio da ga ignoriše. Međutim, iznenada
se osmehnula zbog njegovih besmislenih komentara o vremenu. Odlučila je da
mu se obrati kako bi ga probudila, premda je to značilo da ne može da ga ignoriše.
Otvorio je oči.
„I još nešto”, ponovila je.
„Da li je to ono što si želela da mi kažeš pre nekoliko trenutaka? Ili nešto
sasvim drugo?”, upitao je.
Prekorno ga je pogledala.
„Šarlot je oduševljena našim brakom. I mislim da razlog tome nije činjenica
da više ne može da završi kod svoje tetke. Ona te iskreno voli i želi da budeš
srećan. Misli da ćeš biti srećan sa mnom. Misli da se volimo”, objasnila je.
Njegove oči su joj se blago osmehnule. Veoma ju je zbunjivao način na koji
je to činio, zato što nije morao da pomera i druge mišiće na svom licu.
Iznenada je shvatila da bi njegove oči mogle da predstavljaju njenu propast,
premda se to, naravno, neće dogoditi.
„To je jedno”, zaključio je. „A šta je drugo?”
„Potičem iz porodice u kojoj smo svi veoma bliski. Radujemo se zajedno i
tugujemo zajedno. Mojim sestrama i bratu je veoma važno da budem srećna sa

127
tobom. Međutim, oni trenutno sumnjaju u moju sreću. Plaše se da se ne volimo i
da nikada nećemo”, nastavila je.
„Interesantno”, odgovorio je lenjim glasom, kao da se zaista probudio iz
dubokog sna. „To će me podstaći da dobijem svoju opkladu, a tebi da se predaš i
dozvoliš mi da uspem u svojoj nameri.”
„Mislim da me nisi razumeo”, odvratila je. „Rekla sam da je našim
porodicama važno da se volimo, a ne da ću ja tebe da zavolim, kako bi ti mogao
da nastaviš sa svojim uobičajenim načinom života.”
„Dakle, želiš da to bude dupla opklada? Hoćeš li i ti mene naterati da te
zavolim?” upitao je, a usne su mu se izvile u osmeh. „Možda ću ti čak dati i fer
šansu za pobedu.”
„Ono što ja želim jeste da napravimo dobru masku za predstojeću proslavu”,
objasnila je, trudeći se da sedi pravilno kako je ne bi posmatrao tako neobično.
„Da ubedimo naše porodice da se zaista volimo, jer nam je stalo do njih, kao i
njima do nas. Znam da voliš Šarlot iako poričeš da si sposoban za takvu vrstu
osećanja. A ja dugujem Meg više nego bilo kome drugom na ovom svetu. I mnogo
volim Stivena, iako smo se u poslednjih nekoliko godina udaljili zbog
zadovoljstava koja su mu se pružila kao bogatom, privilegovanom mladiću.”
„Kao što sam i ja uživao kada sam otišao od kuće?”, upitao je.
„Ne skreći sa teme. Imamo zajednički interes da ih učinimo srećnim dokle
god borave u Sidarhurstu. A to ćemo učiniti tako što ćemo se pretvarati da smo
srećni”, objasnila je.
„A kada se tvoji brat i sestra vrate kući, nastavićemo sa šaradom zbog Šarlot,
zar ne? Dok se ona ne uda, ili do kraja našeg života u slučaju da ostane
usedelica!”, zaključio je.
Međutim, to je bila slaba tačka njenog plana. Mislila je da im neće biti teško
da se pretvaraju tokom dve nedelje. Ali šta će biti posle toga?
„O tome ćemo razmišljati kada dođe vreme”, rekla je.
„Nećemo morati da razmišljamo, ako do tada rešimo problem. Moraš marljivo
raditi na svom delu opklade, Ketrin, baš kao i ja na svom.”
Ponovo je izgledao pospano.
„Ne postoji moja polovina opklade”, pobunila se.
„Ali zašto bih se onda ja trudio da dobijem svoj deo opklade?”, upitao je.
„Zašto bih želeo da se zaljubiš u mene, ako ne mogu da ti uzvratim? I zašto bi ti
želela da me voliš, ako ja ne volim tebe?”
„Ne želim da te volim”, priznala je.
Lenjo je prelazio pogledom preko nje, zbog čega se iznenada osetila golom
kao prethodne večeri pod svetlošću sveća.
Međutim, nije želela da razmišlja o tome. Nakon što se te večeri povukao u
dnevnu sobu, shvatila je da je svojom odlukom da mu uskrati fizička zadovoljstva

128
u narednih mesec dana, i sebi uskratila uživanje u istim. Nije joj bilo drago zbog
toga. Međutim, trebalo je da bude. U braku ne bi trebalo da postoji samo požuda,
već ljubav.
A to bi moglo da se dogodi ukoliko bi oboje dobili svoju polovinu opklade.
Iznenada se razbesnela.
„Mislim da si uplela sebe u neviđenu izmišljotinu, koje još uvek nisi ni svesna.
Naravno da želiš da me voliš, kao i da ja volim tebe. Ja sam tvoj muž”, objasnio
je.
Najednom je shvatila da je već imao određen uticaj na nju. Zbog toga se još
više razbesnela i osetila iznenadnu bol u predelu srca.
„Nastavi da spavaš”, odbrusila je. „Ili se bar pretvaraj!”
Međutim, uzeo ju je za ruku.
„Uskoro ćemo stići”, rekao je.
„Kući?” Pogledala je kroz prozor iza njegovog ramena, ali sve što je mogla
da vidi bila su polja sa druge strane živice koja je rasla kraj puta.
„U Sidarhurst”, odgovorio je.
Vrhovima prstiju je prešao preko njenog malog prsta. Osetila je neobičnu
nelagodu.
„Još uvek mrziš svoje imanje”, zaključila je. „Zar to nije tvoj dom?”
Pomerio je vrhove prstiju na prst na kojem se nalazila njena burma i polako
je okrenuo. Pažljivo je posmatrao njihove ruke.
„Ako nameravaš da nastaviš sa pitanjima, moraš očekivati da će moj um
vremenom otupeti, pa ćeš umesto muža imati idiota”, objasnio je.
Poželela je da se nasmeje, ali nije to učinila. Želela je odgovore. Od čoveka
koji je mrzeo svoj dom, ali koji nije imao drugi i koji je njoj bio potpuni stranac.
Ali i njen muž. Shvatila je da ga uopšte ne poznaje, iako se juče udala za njega i
sinoć podelila sa njim intimnost bračne postelje. Za nju je dom bio tamo gde se
ona nalazila, bilo da je reč o namesništvu dok je njen otac još uvek bio živ, ili
kolibi u kojoj su godinama živeli, ili Voren holu gde su se preselili pre tri godine.
„Ne, ne mrzim svoj dom, ako već moram tako da ga nazovem. Reč dom
podseća na reč ljubav, zar ne?”, upitao je. „Nemoguće ju je definisati, zbog čega
je u suštini besmislena.”
„Te reči je nemoguće definisati zato što su obične, a simbolizuju pojmove
pune značenja. To su emocije koje su previše duboke da bi se opisale rečima, ali
moramo da koristimo reči kako bismo se sporazumeli i time nešto ogromno i
neshvatljivo označili običnim rečima kao što su dom i ljubav. Baš kao što bela
obuhvata sve boje koje su nam poznate.”
Povukao je prsten duž njenog zgloba, a zatim ga vratio na mesto i prešao na
srednji prst. Na usnama mu je zaigrao osmeh, iako su mu oči i dalje bile zatvorene.
Osetila je nelagodu u grudima.
129
 „Sećam se da sam ti jednom rekao da si veoma strastvena žena. Jednog dana
ćeš naučiti da usmeriš tu strast na druge ljude, a ne na ideje. Recimo na mene,
pošto ne bih mogao da podnesem ni samu pomisao da moja žena razmišlja o
drugom muškarcu”, kazao je.
Pogledao ju je, a usne su mu se ponovo izvile u osmeh.
Bilo joj je sve teže da dođe do daha.
Ponovo je pogledao u njihove ruke, prelazeći vrhovima prstiju preko njenog
srednjeg prsta, čime je izazivao neobične osećaje u donjem delu njenog stomaka.
Odlučila je da ih ignoriše. Znala je da namerno pokušava da je fizički uzbudi,
kako bi se zaljubila u njega.
„Ali odgovoriću i na tvoje poslednje pitanje”, kazao je. „Nažalost, nemam
drugi dom.”
„Kao ni drugi brak”, dodala je.
„Tako je”, složio se, ponovo je pogledavši u oči. „Kada sam se pre nekog
vremena vratio u Sidarhurst, napravio sam prvi korak kako bih ga učinio svojim.”
„Koji?”, upitala je.
„Pokazaću ti kad stignemo”, rekao je, prešavši prstima niz njen kažiprst.
Osetila je neočekivanu napetost između butina.
Zapitala se šta će uraditi sa njenim palcem.
Međutim, nije ništa učinio.
„Oh, tu smo!”, rekao je kada su se na vidiku pojavile kuće.
Prolazili su kroz selo. Nedaleko od njih uzdizao se visoki crkveni toranj.
Konačno se uspravio na sedištu kako bi pogledao kroz prozor. Podigao je ruku
i mahnuo ljudima koji su posmatrali kočiju. Primetila je da su svi uzvratili
pozdrav. Nekoliko ljudi mu se osmehnulo. Činilo se da su svi srećni što ga vide.
Bila je to zanimljiva reakcija na čoveka koji nije provodio mnogo vremena na
svom imanju, i kojem je bilo teško da prizna da je ovo njegov dom i da ga ne mrzi.
Radoznalo je posmatrala okolinu nakon što su napustili selo i skrenuli na
široki prilaz ka njegovom imanju. Drvored joj nije sasvim zaklanjao pogled na
livade koje su se protezale sa obe strane i vodu koja je blistala u daljini.
A onda je ispred sebe ugledala kuću - veliku, četvrtastu, sivu građevinu od
kamena. Posmatrala je prozore sa prednje strane: najviši su bili oni u prizemlju,
nešto manji na spratu iznad, i najmanji na poslednjem spratu, ispod krova sa
kamenom ogradom ukrašenom statuama. Na središnjem delu pružao se veliki
trem sa stubovima i širokim mermernim stepenicama koje su vodile do ulaznih
vrata. Ispod stepenica nalazile su se dve široke terase, jedna ispod druge, a ispod
njih ogromna, veličanstvena bašta okružena niskim zidovima, koje su krasile
sadnice žutog i crvenog cveća. Primetila je da je bašta bila organizovana u
savršene partere sa šljunkovitim stazama, niskim živim ogradama, saksijama sa
cvećem i statuama, dok se u samom centru nalazio kameni sat.

130
 Nije ništa rekla, pošto je i on ćutao. Sedeo je pored nje i gledao kroz prozor.
Osetila je da je napet.
Ali ovo je sada bio i njen dom. Bila je baronica Montford, premda još uvek
nije mogla da se privikne na tu činjenicu.
Međutim, imala je osećaj da će joj srce iskočiti iz grudi od ovog prvog pogleda
na svoj novi dom. Nije se tako osećala ni kada je pre tri godine stigla u Voren hol.
Osećala je da se njen život i sve njene nade nalaze ovde. Kuća je bila prelepa, a
rascvetana bašta toliko ljupka da je zamalo zaplakala kada ju je ugledala.
Sve je bilo predstavljeno u najboljem svedu, zahvaljujući sunčanom danu i
vedrom nebu.
„Vidiš kako svi događaji imaju svoje posledice, Ketrin”, rekao je, prekinuvši
dugo ćutanje. „Mislio sam kako bi bilo lepo da obavestim domaćicu da ću sa
sobom dovesti novu baronicu, kao i da ćemo u naredne dve nedelje imati goste
zbog Šarlotine rođendanske proslave. A sluge su, eto, smislile način kako da te
vide, a da ne moraju da vire iza vrata, prozora i paravana.”
Sada je mogla da vidi čitavu gornju terasu. Kočija se spremala da skrene ka
njoj. Osoblje je bilo uredno raspoređeno na stepenicama, zbog čega je više ličilo
na obučene statue, nego na ljude. Sluge su bile odevene u crnu uniformu, a ženski
deo posluge nosio je bele kape i kecelje koje su lepršale na povetarcu.
„Svečani doček!”, zaključio je Džasper, zvučeći pomalo ogorčeno. „Nadam
se da si spremna!”
Ketrin se setila da su ih isto dočekali i u Voren holu kada su ona i njene sestre
stigle tamo sa Stivenom. Svi su uživali u tome. Stiven je stao da se pozdravi sa
svima.
„Naravno da jesam”, odgovorila je, iako joj je bilo veoma neprijatno. „Ja sam
tvoja žena, zar ne? Nova gospodarica imanja.”
Kada se kočija zaustavila i batler otvorio vrata, još uvek ju je držao za ruku.
„Ljubavi moja, nisam odgovorio na tvoje zahteve tokom vožnje. Pristajem na sve!
Kako i ne bih, kada sam juče postao tvoj doživotni rob. Daću sve od sebe kako
bih pokazao svim svojim slugama, našoj porodici i prijateljima da te obožavam!”
rekao je.
Prekorno ga je pogledala, ali to ga nije sprečilo da prinese njenu ruku svojim
usnama i prikaže se pred poslugom kao odan i zaljubljen muškarac, dok su
okupljeni zurili u njih.
Osmehnula mu se.
Izgledao je neverovatno privlačno dok je to činio. Pretpostavila je da joj
mnoge sluškinje zavide i uzdišu zbog njega.
Odlučio je da će joj kasnije pokazati kuću, budući da nije pokazala želju da
vidi čitavu kuću i imanje. Nije ništa rekla dok su se približavali terasi.
Zar je zaista očekivao lažni entuzijazam zbog doma koji joj je bio nametnut?

131
 Zašto mu je bilo bitno njeno mišljenje?
Da li mu je imanje bilo važno?
Popeli su se uz stepenice kuće sa jedne strane, a zatim se spustili sa druge
strane i pozdravili prvo sluškinje, a zatim i sluge.
Svakom od njih se srdačno osmehnula, ponavljajući njihova imena nakon što
bi se predstavili.
Zapitao se da li su voleli da rade ovde? Da li su bili dobro plaćeni? Da li im
je povećao plate nakon smrti majčinog drugog supruga, a kasnije i nakon njene
smrti?
Iznenađeno je shvatio da je voleo većinu ovih ljudi dok je ovde živeo. Hranili
su ga u kuhinji, previjali mu rane, prali njegovu garderobu i glancali mu cipele
pre nego što bi njegov očuh primetio da su prljave. Slušali su njegove priče, od
kojih su neke bile veoma naporne. Baštovani i konjušari su ga ponekad sami učili
redu, ili ga terali da radi koristeći četku ili motiku, povremeno ga kažnjavajući
batinama kada bi to zaista zaslužio. Ponekad su lagali za njega tvrdeći da ne znaju
gde je, ne želeći da otkriju njegova omiljena mesta za skrivanje.
Bilo je čudno kako neko može da zaboravi tako bitne delove svog života.
U salonu ih je dočekao čaj i tanjir sa kolačima. Ketrin im je sipala čaj, ali nije
uzela nijedan kolač.
„Nadam se da ću uskoro uspeti da zapamtim njihova imena. Ima ih previše”,
rekla je.
„Nema potrebe. Ne očekuju to od tebe”, odgovorio je.
A onda je shvatio da on zna skoro sva imena svojih slugu, premda se nikada
nije trudio da ih zapamti. Bio je uveren da će zapamtiti imena samo novih slugu,
zato što ih nije bilo mnogo i jer su većinom bili potomci bivših i sadašnjih slugu.
„Ali ja to želim! I oni su živa bića”, pobunila se.
Uvek su ga zabavljali njeni povremeni ispadi, za koje je pretpostavljao da su
posledica njenog odrastanja u seoskom namesništvu.
Nakon što je pozdravila poslugu, zaustavila se na terasi i široko se osmehnula.
Povetarac se poigravao sa obodom njenog šešira, a sunčeva svetlost obasjavala
zlatne pramenove njene kose. Svima se obratila rečima koje su otkrivale upravo
ono što je i njemu sada naglasila.
„Molim vas, oprostite mi ako se ne setim vaših imena”, rekla im je. „Ali ako
ih ne budem zapamtila za mesec dana, onda zaista ne zaslužujem vaš oproštaj.”
Glasno su se nasmejali, a Džasper je pretpostavio da je njegovo osoblje
oduševljeno novom baronicom.
I sam je bio očaran.
Nije sela kada su se smestili u salon. Približila se jednom od dugačkih prozora
i posmatrala okolinu dok je pila čaj. Odlučio je da joj priđe.
„Ovo je najlepša bašta koju sam ikada videla”, rekla je.
132
 Posmatrala je cvetne aleje.
Nakratko je zatvorio oči, osetivši kako je deo napetosti iščezao.
„Zaista?”, upitao je.
Na trenutak je pomislio da mu neće odgovoriti, jer je samo iznela učtivo
zapažanje u vidu pohvale.
„Njen oblik je savršen. Da li je u potpunosti četvrtasta? Sigurna sam da jeste”,
zaključila je.
„Do poslednjeg milimetra”, rekao je.
Nežno se osmehnula, pomislivši da se šalio.
„Nemoguće je da je nešto ovako lepo rezultat ljudske ruke, zar ne? To je
nemilosrdno kroćenje prirode, zar ne? Međutim, to mnogo govori o mestu ljudske
vrste u svetu. Prirodi možemo nametnuti red i preciznost, ali ne možemo uništiti
njenu ljupkost ili entuzijazam”, objasnila je.
„Entuzijazam?”
„Pogledaj cveće koje krasi zidove. Tako je bujno, iako je ograničeno samo na
deo bašte. Pokazuje nam da ga možemo pripitomiti, ali ne i uništiti, da nije
nemoćno pred ljudima koji su ga tamo zasadili i koji se brinu da tamo i ostane, a
da ne pređe određene granice”, nastavila je.
Tiho se nasmejao, a ona je okrenula glavu prema njemu.
„Slobodno možeš da mi se smeješ. Ne smeta mi”, kazala je.
„Ostatak parka je uređen u skladu sa okolinom i raspoloživim mogućnostima.
Tu su talasaste livade prošarane drvećem i jezero, kao i vijugava staza koja se
probija kroz drvorede na suprotnoj strani parka i kroz šumovita brda iznad kuće.
Sve je pažljivo konstruisano kako bi izgledalo elegantno, ali prirodno. Cilj nam je
bio da park izgleda kao deo netaknute prirode. Do pre nekoliko godina, livada se
pružala sve do samog ulaza.”
„Do pre nekoliko godina?” Okrenula je glavu prema prozoru.
„Terase su nedavno izgrađene, kao i bašta. Prošle godine je bilo lepše nego
prethodnih godina, ali ove godine izgleda još bolje nego prethodne”, kazao je.
Ponovo ga je pogledala. Sada je njena pažnja bila u potpunosti usmerena na
njega.
„Da li je ovo prvo iskušenje o kojem si govorio u kočiji? Da učiniš ovo svojim
domom?”, pitala je.
„To je veoma mali korak, zar ne?”, upitao je, podigavši obrvu. „Trebalo mi je
toliko energije da se više nikada u životu ne bih pobrinuo za još jedan park.”
„Ali ovaj je tvoj”, odvratila je.
„Nisam prstom mrdnuo”, priznao je. „U stvari, jesam, ali moj doprinos je
minimalan, Ketrin. Možda sam malo zaprljao nokte.”
„Pretpostavljam da je i dizajn tvoja ideja”, rekla je.

133
 „Ne sasvim. Ne mogu da polažem pravo na umetničku viziju ili matematičku
genijalnost po tom pitanju”, rekao je, mada je insistirao da bašta bude četvrtasta
do poslednjeg milimetra. „Dođi. Ako si popila čaj, želeo bih da ti pokažem nešto.”
Popila je čaj i približila se stolu, kako bi spustila šolju i tanjir na poslužavnik.
Pretpostavio je da želi da uštedi vreme slugi koji će se pobrinuti za poslužavnik.
Verovatno je to bila još jedna navika prouzrokovana životom u seoskom
namesništvu gde nije bilo posluge.
Poveo ju je u istočni deo kuće, gde su bile njihove odaje. Dve spavaće sobe,
garderobe i privatni salon.
Možda je trebalo da joj prvo pokaže njenu spavaću sobu. Ili barem dnevni
boravak, u kojem bi mogla da provodi vreme tokom prepodneva. Međutim, odveo
ju je pravo u svoju sobu.
Nakon majčine smrti, u potpunosti je preuredio te odaje, iako je tada žarko
želeo da ih zapali, kako bi izbrisao svaki trag prisustva drugog muža svoje majke.
Sve je bilo u tamnoplavim, sivim i srebrnim tonovima.
„Ovo je moja soba”, rekao je. „Biće ti drago da znaš da tvoju i moju sobu deli
prostrani dnevni boravak i brava na vratima koja će ti pomoći da se zaštitiš od
gladnog vuka.”
„Opkladio si se sa mnom. Verujem u tvoju čast. Sve i da postoji ključ, neću
ga upotrebiti”, kazala je.
„Zažalićeš”, odvratio je.
Biće mu užasno teško da živi u uslovima celibata koje je sinoć dodala opkladi,
a na koje je on pristao u trenutku ludila.
„Doveo sam te da ti pokažem ovo”, rekao je, pokazavši veliku sliku koja je
visila iznad kamina u pozlaćenom staromodnom ramu.
Približila se slici kako bi je pažljivo pogledala.
„U naletu dosade, u jednom dugom nizu kišnih dana, popeo sam se na tavan
i otkrio ovo. To je pogled iz kuće star više od sto godina, pre nego što su bašte
uništene zbog modernosti i umetničkog prirodnog izgleda. Zaljubio sam se u
prizor”, priznao je.
Okrenula se prema njemu, a oči su joj zaiskrile od radosti.
„Stvarno?”, upitala je.
Slegnuo je ramenima.
„Kao što si i sama rekla, mnoge reči simbolizuju ono što se ne može opisati
rečima. Isto se dešava sa klišeima kada je čovek previše lenj da pronađe originalne
reči. Kada sam pogledao ovu sliku, shvatio sam da želim ovakav pogled, ako
ikada budem odlučio da živim ovde. I tako sam rešio da to i ostvarim. Ponekad
moć i bogatstvo zaista predstavljaju prednost”, složio se.
Ponovo je pogledala u sliku.
„Ali ovde se nalazi samo jedna terasa sa uređenim baštama ispod nje.
134
 I nisu ograđene zidom i alejama cveća”, primetila je.
„Morao sam da dodam nešto svoje”, rekao je.
„Dodavanje niže terase i spuštanje bašte ispod nivoa puta zaista su
fenomenalne adaptacije”, primetila je.
„Zaista? Veoma si ljubazna, Ketrin”, rekao je, osetivši neobičnu radost.
Prevrnula je očima i ponovo se okrenula ka njemu.
„Tako sam i mislila”, pobunila se. „Odbacio si svoju uobičajenu masku kako
bi me prevario i učinio da pomislim da te nije briga. Ova bašta nije bila samo
beznačajan, probni korak, zar ne? Bio je to hrabar korak kojim si potvrdio svoju
ličnost.”
Nasmejao se, iako se iznenada osetio ugroženo i pomalo glupo. Pomislio je
da uopšte nije trebalo da je dovodi ovde.
„Sigurna sam da ova bašta pruža predivan osećaj mira i povučenosti.”
„Nadam se da ćeš se tako osećati u njoj tokom narednih godina. Isto tako se
nadam da je nećeš koristiti kako bi se sakrila od mene”, kazao je, podigavši obrve.
Nekoliko trenutaka je ćutke zurila u njega.
„Svesna sam da sam sinoć postavila sebi zamku kada sam se kladila sa tobom.
U narednih mesec dana neću znati kada si iskren, a kada mi se obraćaš samo zbog
opklade”, priznala je.
U tom trenutku se gotovo zaljubio u nju. Izgledala je tako tužno.
Polako se osmehnuo i namerno zatvorio oči, samo zato što je znao da će je to
iznervirati i naterati da zaboravi na tugu.
„To je čar igre, Ketrin”, rekao je, uzevši je za ruku. „Tu leži zabava. A postoji
i treća mogućnost. Možda sam istovremeno iskren i odlučan da dobijem svoju
opkladu.”
Uzeo ju je za ruku i poljubio joj dlan, a zatim polako sklopio njene prste.
„Čuvaj ovaj poljubac. To je mali znak pažnje od nekoga ko te obožava”, kazao
je.
Nežno se osmehnula.
„Zaista si bitanga”, zaključila je.
„Dođi, pokazaću ti tvoje odaje.”
Dopadala joj se ovako uređena bašta. Shvatila je njenu svrhu. Bili su to lepota
i mir, iako nije upotrebio te reči kada je opisivao promene u svom domu.
Pokušao je da promeni mesto koje mu je oduvek pripadalo, ali nikada nije
bilo sasvim njegovo.

135
 Sedamnaesto poglavlje

„Domaćica, gospođica Sidon, rekla mi je da može da mi pokaže kuću ukoliko

si ti previše zauzet sa gospodinom Noulsom”, rekla je sledećeg jutra za doručkom,
rešena da koristi imena posluge kako ih ne bi zaboravila.
„Ko šiša Noulsa!”, odgovorio je Džasper. „U stvari, pošto ne znam ko ga šiša,
zaboravi na ideju da ću provesti prvo jutro kod kuće sa njim i pregledati račune.
Radije ću prepodne provesti sa tobom i pokazati ti kuću.”
Proveli su veći deo jutra lutajući po kući. Ketrin je bila iznenađena zbog
činjenice koliko je odlično poznaje.
Bila je oduševljena odajama u prizemlju i njihovim sjajem.
Posmatrala je izrezbarene ukrase i detaljno oslikane plafone, teške baršunaste
draperije, brokatne zavese i drvene podove toliko sjajne da je mogla da vidi svoj
odraz u njima, kao i elegantan, kitnjast nameštaj. Bila je zapanjena veličinom
svake sobe, pogotovo plesne dvorane, koja je bila ogromna.
„Da li je ikada korišćena? jeste li imali dovoljno ljudi da je popunite?”, upitala
je dok su ulazili u salu.
Francuski prozori su se protezali duž većeg dela zida. Iza njih se nalazio mali
balkon, a zid oko vrata bio je ukrašen ogledalima. Kada bi neko stao na sredinu
sobe, imao bi utisak da je soba još svetlija i prostranija nego što izgleda na prvi
pogled.
„Ne po londonskim standardima. Nikada nismo organizovali veliki bal. Ali
nekada se ovde održavao božićni bal koji je oduševljavao lokalne plemiće. Čuo
sam da se svojevremeno organizovala i velika letnja proslava, na koju su pozivani
svi stanovnici, a ne samo plemići”, objasnio je.
„Zar se ne sećaš tih događaja?”, upitala je.
„Naravno da ne. Na vreme smo ukinuli tu vulgarnu tradiciju. Takva proslava
se može smatrati grehom”, kazao je.
Pretpostavila je da je to bila ideja njegovog očuha.
„A ti si previše ugledan za tako nešto?”, zaključila je.
„Da oživim takvu tradiciju?”, upitao je. „Zvuči kao izuzetno naporan zadatak.
Nisam siguran da sam mu dorastao.”
„Ali sada imaš ženu”, odvratila je.
Nasmejao se.
136
 „Hvala ti što si me podsetila. Zbog toga sinoć nisam mogao da spavam.
Pretpostavljam da si ti spavala kao beba”, rekao je.
„Uspela sam da se odmorim nakon dugog putovanja”, slagala je. Bila je
svesna da je to njena druga bračna noć, kao i da se njen muž nalazi samo dve sobe
dalje od nje.
„Tako sam i mislio, bezdušnice!”
Dugo ju je posmatrao, a zatim se nasmejao.
„Možda bismo mogli da oživimo tu tradiciju za Šarlotin rođendan i priredimo
joj proslavu koja će biti lepša od svega što je zamišljala”, predložila je ushićeno.
„Da li misliš da bi trebalo da organizujemo pravi bal za manje od mesec
dana?”, iznenađeno je upitao.
„Zašto da ne? Bio bi to divan način da uključimo čitavo selo u proslavu
Šarlotinog rođendana i našeg braka”, oduševljeno je rekla.
Pogledao je u nju i podigao obrvu.
„Mislim da sam se oženio previše entuzijastičnom ženom. Nadam se da
grešim.”
Nasmejala se.
„A ja mislim da bi to bila sjajna ideja. Naravno, ukoliko se slažeš sa njom”,
objasnila je.
„Ako seja slažem? Ti si gospodarica imanja, Ketrin. Možeš da radiš šta god
poželiš”, objasnio je.
Iako je koristio blagu vrstu ironije, karakterističnu za njega, njegove reči su
joj privukle pažnju i naterale je da ga pažljivo pogleda. Rekao joj je da može da
radi šta god poželi, a ne ono što joj on kaže.
„Ali i ti si gospodar imanja. Poštovaću tvoju volju.”
„Dakle, trebalo bi da želim da učestvujem u seoskim trkama, probam pregršt
voćnih torti i izgubim sluh zbog vriske razigrane dece? I čitavo veče plešem
živahne seoske plesove? Oh, Ketrin, i sama znaš koliko obožavam da plešem”,
kazao je.
Imala je neobičan utisak da i on želi da oživi proslavu. Njegov očuh je
okončao porodičnu tradiciju njegovih predaka, a sada je Džasper imao priliku da
je obnovi.
„Možda bismo mogli da ubacimo i jedan valcer. Sačuvaću ga za tebe”,
predložila je.
Podigao je obrvu.
„U tom slučaju, pristajem na sve”, rekao je. „Organizuj proslavu i bal!
Plesaču sa tobom jer ne želim da sediš sama bez partnera. Čuo sam da je to
užasna sudbina za jednu damu. Siguran sam da ćeš me zamoliti za pomoć ukoliko
ti bude bila potrebna.”

137
 „Naravno da hoću. Hoćemo li posetiti naše komšije?”, veselo je upitala.
„Mi?”
„Naravno. Moraš da me predstaviš komšijama. Sigurna sam da će neki i sami
doći da nas posete. Tako je bilo kad je Stiven stigao u Voren hol. Hajde da ih
preduhitrimo i posetimo mi njih! Tako ćemo moći da pokažemo svima koliko se
volimo i započnemo zajednički život kako treba”, predložila je.
Tog jutra se probudila puna energije i entuzijazma, premda ni sama nije znala
čemu se nada. Možda njihov brak neće biti toliko strašan kao što je zamišljala u
periodu pre venčanja, kada je retko viđala svog verenika.
„U redu. Tako će i biti”, odgovorio je, a oči su mu odjednom zaiskrile. „Ali
zašto i dalje stojimo u plesnoj dvorani? Imaš još mnogo toga da vidiš. Želim da ti
pokažem porodičnu galeriju sa mnoštvom portreta - koji te verovatno uopšte ne
zanimaju - ili, bolje, neke porodične odaje, koje još uvek nisi videla.”
„Želim da vidim galeriju.”
„Zaista?” iznenađeno je upitao.
Bila je to dugačka prostorija, sa visokim plafonima. Protezala se duž čitave
kuće, sa prozorima na oba kraja, koji su pružali dodatnu svetlost. Krasile su je
mermerne biste i klupe sa jastucima. Pod se presijavao, a na zidovima su stajali
portreti. Ovde se moglo šetati po kišnom danu.
Ketrin je pažljivo posmatrala slike dok joj je Džasper objašnjavao ko su ljudi
na njima i u kakvom su srodstvu sa njim. Finlijevi su bili izuzetno stara porodica,
budući da su neki portreti sezali do petnaestog veka.
„Znaš sve o ovim slikama i istoriji svoje porodice. Iznenađena sam”, rekla je.
„Zaista? Ali oni pripadaju meni. Osim toga, provodio sam mnogo vremena
ovde kada sam bio dete”, objasnio je.
Zapitala se da li je shvatao koliko toga njegove reči otkrivaju.
Približili su se poslednjoj slici.
„To su moji roditelji”, kazao je.
Njegova majka je bila smeđokosa, lepuškasta i punačka žena, obučena po
tadašnjoj modi. Mirno se osmehivala dok je sedela sa ramom za vezenje u rukama
i malim psom pored njenih nogu. Primetila je da Džasper, Šarlot i Rejčel nimalo
ne liče na nju.
Shvatila je da Džasper veoma podseća na svog oca. Bio je vitak, tamnoput i
zgodan poput njega. Pretpostavila je da je na portretu bio istih godina kao Džasper
sada.
„Slika je naslikana nekoliko meseci pre njegove smrti. I pre mog rođenja”,
nastavio je.
„Kako je umro?” upitala je.
„Slomio je vrat preskačući ogradu po kišnom, blatnjavom danu. Očigledno
nije bio njegov dan.”
138
 „Žao mi je.”
„Zbog čega? Nisi ga ti naterala da se napije, niti da preskače ogradu, iako se
dvadeset metara niže nalazila otvorena kapija”, rekao je.
„Žao mi je zbog tebe”, objasnila je.
„Zašto? Ja ga, zapravo, nisam ni poznavao. Iako mnogo podsećam na njega,
kako po izgledu, tako i po karakteru. Barem su mi tako rekli”, odgovorio je.
Okrenula se prema portretu. Iznenada je shvatila da u ovom nemarnom,
razmetljivom i podrugljivom čoveku postoji vešto skriven svet prepun bola.
Možda nije trebalo da insistira da dođu ovde. Bio je neobično ogorčen. Zapitala
se da li bi trebalo da nastavi sa razgovorom.
„Ah, te oči!”, rekao je, podigavši joj glavu. „One su me prve privukle na tebi,
u trenucima kada se nisam usuđivao da se divim nijednoj uglednoj dami iz straha
da će me njena majka zarobiti u svoju mrežu i odvesti pred oltar. Ali nisam mogao
da odolim tvojim očima, Ketrin, pa čak i da si bila okružena desetinama majki.
Znaš li koliko su duboke, nedokučive, kako privlače čoveka da pronikne u tvoju
dušu i tamo pronađe mir.”
Vrhom prsta je prešao preko njenih usana, zbog čega je čitavo njeno telo
zadrhtalo. Glas mu je bio topao, blag i iskren, baš kao i njegove oči.
Zaista je bio veoma opasan čovek.
Znala je da ne mora da se odupire svojim osećanjima. Shvatila je da bi trebalo
da pokuša da ga zavoli, budući da će sa njim provesti ostatak života. Ali nije želela
da igra njegovu igru, već da sama odluči kada je trenutak da se prepusti.
„Pretpostavljam da si se zaljubio u mene čim si video moje oči. Sigurna sam
da se to dogodilo pre večeri u Voksholu”, zaključila je, osmehnuvši se.
„Ah Ketrin, tada nisam bio dovoljno mudar da se zaljubim u tebe i tako
sprečim katastrofu u Voksholu”, tužno je objasnio. „Ali šta je to sa tvojim očima?
Da li otkrivaju da si osoba koju je vredno poznavati, udvarati joj se i voleti je?”
Bila je na ivici da zaplače, umesto da mu odgovori nekom domišljatom
replikom.
„Moraćeš da se potrudiš više od ovoga. Patetika neće pomoći”, objasnila je.
„Bezdušnice!”
Sklonio je ruku i osmehnuo joj se.
„Ti nisi kao tvoj otac, Džaspere. Ti si drugačiji”, rekla je.
Na trenutak su mu oči postale neobično tmurne uprkos osmehu. Zatim ju je
uzeo za ruku i poljubio njen dlan.
„Jesam, i veoma sam srećan zbog toga, posebno u ovom trenutku”, složio se.
Podigao je njenu ruku na svoje rame. Polako joj se približio, a zatim spustio
drugu ruku oko njenog struka i privukao je ka sebi.

139
 Pretpostavila je da namerava da je poljubi. Zapitala se da li njihova opklada
zabranjuje poljupce. Međutim, ne bi mogla da podnese poljubac u ovom trenutku.
Njene emocije su bile veoma uzburkane.
„Bilo bi poželjno da prvo postanemo prijatelji, pre nego što počnemo da
razmišljamo o ljubavi”, predložila je.
„Prijatelji?”, nasmejao se. „Kada se ovaj mesec završi, nameravam da vodim
ljubav sa tobom svake večeri, a često i tokom dana. Bilo bi mi izuzetno neprijatno
da vodim ljubav sa prijateljicom. Kon je moj prijatelj, baš kao i Čarli Fild, Hal
Blekstoun i još mnogi drugi. Siguran sam da ne bih mogao da vodim ljubav sa
tobom kada bih shvatio da vodim ljubav sa prijateljem.”
Nije uspela da obuzda smeh.
„Dakle, bilo bi ti lakše da vodiš ljubav sa neprijateljem?”, upitala je.
„Radije bih vodio ljubav sa svojom ženom. Seks je jedna od najvećih
prednosti braka, pod uslovom da muškarac može da trpi svoju ženu”, objasnio je.
„I pod uslovom da žena može da toleriše muža”, dodala je.
„Ništa od toga ne predstavlja problem u našem braku, zar ne?”, upitao je.
Čekao je njen odgovor. Znala je da ne može da odgovori nekom duhovitom
opaskom.
„Ne”, složila se.
Polako se osmehnuo, usredsredivši pogled na njene usne.
„Pretpostavljam da ne mogu da te ubedim da zaboraviš na jedan uslov naše
opklade?”, ponadao se.
„Da će ti trebati mesec dana da zadobiješ moju ljubav?”, upitala je. „U redu.
Mogu da ti dam pet nedelja, ukoliko je potrebno.”
Zabacio je glavu u nazad i ponovo se nasmejao.
„Dođavola, Ketrin, zaista te obožavam!”
„Moraćeš da obrazložiš tu reč”, rekla je.
Nagnuo se prema njoj i poljubio joj vrh nosa.
„Onda će opklada ostati nepromenjena. Nadoknadićemo izgubljeno kada se
mesec završi. Ali gubimo divan dan stojeći ovde. Hajdemo u baštu! Još uvek nisi
pomirisala sve cveće”, predložio je.
Uzeo ju je za ruku, a zatim sišao niz stepenice i poveo je na gornju terasu.
Baš kao da su zaljubljeni nedavno venčani par. Proveli su više od sat vremena
u bašti, šetajući po stazama, razgledajući statue, diveći se cveću i uredno ošišanoj
živoj ogradi, mirišući biljke, razgovarajući o vremenu i sedeći na jednoj od klupa,
skrivenoj među cvetnim alejama.
Udisali su pomešane mirise žalfije, nane, lavande i mnogih drugih cvetova, a
Ketrin je zatvorila oči i zadovoljno uzdahnula.

140
 Džasper nikada nije shvatio šta ga je privlačilo na toj staroj slici u potkrovlju
i zbog čega je istog trenutka kada ju je video odlučio da vrati baštu u pređašnje
stanje, uz neke inovacije. Kada bi razmišljao o tome, sigurno bi odgovorio da je
to učinio jer bi takva odluka užasnula majčinog drugog muža i otežala svima
onima koji bi nekada možda odlučili da je uklone. Verovatno je to bio poslednji
čin prkosa prema omraženom sećanju, koji je sa sobom doneo pozitivnu promenu.
Bašta je bila lepa i mirna, premda on nikada nije pomislio da upotrebi te reči dok
ih Ketrin nije upotrebila.
Bila je prvo što bi posetioci ugledali iz svojih kočija.
„Da li je samoća neophodna za mir?”, upitao ju je.
Otvorila je oči.
„Možda i nije, ukoliko čovek živi u skladu sa svojom okolinom”,
pretpostavila je.
„Ali ne u društvu osobe koja mnogo priča?” upitao je.
Osmehnula se.
„Da li je ovo još jedan društveno prikladan odgovor?”, upitao je pošto nije
odgovorila na njegovo pređašnje pitanje.
„Ne. Uživam u tvom društvu. Osim toga, dopada mi se boravak ovde.”
„U bašti, ili u kući?” upitao je.
„I jedno i drugo.”
„A društvo?”, pitao je.
„Podsećaš me na dečaka koji traži odobrenje”, veselo je rekla.
„A zapravo sam samo veliki, nestašni dečak koji se pita da li bi bilo primereno
da ti ukrade poljubac”, rekao je.
„Ovde?” upitala je. „Šta ako nas neko od posluge vidi? Kažu da sluge najbolje
poznaju svoje poslodavce, jer ništa ne može da im promakne. Koliko će proći pre
nego što nas upoznaju?”
Nije odgovorila na njegovo zapažanje o poljupcu.
Bio je zadovoljan, s obzirom na to da je pre samo dva dana stupio u prinudni
brak i pristao na celibat već nakon prve bračne noći.
Dopadalo mu se da bude ovde.
Sa Ketrin.
Uprkos onome što je nedavno rekao o prijateljstvu, sada mu se činilo da bi
mogao da uživa u njenom društvu.
Iznenada je shvatio da je oženjen čovek.
Mir se neočekivano pretvorio u paniku.
Istovremeno je shvatio da on ne odobrava preljubu. Jedan od razloga zbog
kojih je toliko mrzeo drugog muža svoje majke, bila je činjenica da je, uprkos

141
svojoj pobožnosti i ugledu, imao ljubavnicu nedaleko od imanja i redovno je
posećivao dva puta nedeljno.
Ketrin je zaista bila u pravu kada je rekla da sluge znaju sve o svojim
poslodavcima, tačnije o njegovom očuhu i samoproklamovanom vlasniku ovog
imanja.
Ali odbijao je da pomisli na preljubu. Iako je uživao u njenom društvu, znao
je da očekuje više od toga. Nije bio stvoren za celibat, kao ni za pristojno
izvršavanje bračnih obaveza jednom nedeljno.
„Ovo je prvi korak koji si učinio kako bi se osećao kao kod kuće”, zaključila
je, pokazavši oko sebe. „Zaista je veličanstveno! Šta je tvoj sledeći korak,
Džaspere?”
„Zašto mora da postoji sledeći korak? Zar se nisam dovoljno potrudio?”,
upitao je sa uzdahom.
„Da li je sve u kući i na imanju savršeno? Da li bi mogao da živiš u ovakvom
okruženju do kraja života?”, pitala je.
„Od kada sam se uselio u istočno krilo i preuredio svoju spavaću sobu,
nezadovoljan sam pogledom na livadu ispod mog prozora. Sve što vidim je drveće
u daljini. Ali ne mogu i tu da stavim vrtove”, objasnio je.
„I ja sam isto pomislila kada sam jutros pogledala kroz prozor. Trebalo bi da
posadimo cveće koje ćemo videti iz naših soba. Možda male grmove ruža koji bi
ispunili jedan deo čistine?”, predložila je.
„A iza ruža voćnjak sa jabukama! U parku nema voćki, a ja obožavam voćke
poređane u ravne redove poput vojnika”, kazao je.
„I cvetanje u proleće”, rekla je, okrenuvši se prema njemu. „Ne postoji ništa
lepše od toga!”
„I zreli plodovi tokom leta, koje možeš da ubereš kad god poželiš”, dodao je.
Ustala je i pružila mu ruku. „Hajde da pogledamo i vidimo da li naš plan može
da uspe! Sigurna sam da može.”
Podigao je pogled na njenu ispruženu ruku i osetio neobično rasterećenje.
Pomislio je kako će Ketrin možda ipak uživati u braku, čak i sa čovekom za
kojeg se nikada ne bi udala. Uprkos tome što ga nije volela svim svojim srcem.
Sledećeg meseca će početi da rade na svom potomstvu. Bio je uveren da će biti
divna majka, koja će uživati u svojoj deci. Štaviše, radila je kao učiteljica u selu
u kom je odrasla.
Pre nego što prođe mesec dana, moći će da je pogleda u oči bez maske i kaže
joj da je voli. Iako nije znao šta te reči znače, želeo je da ih izgovori.
Ustao je i uzeo je za ruku.
„U redu. Ali nemoj misliti da ću ja kopati rupe za stabla”, rekao je sa
uzdahom.
Uživao je u njenom smehu.
142
 „Naravno da ne. Zamišljam te kako mašeš sekirom i testerom i praviš rešetke
i lukove za moje grmove sa ružama”, odgovorila je.
„Za tvoje grmove?”, upitao je.
„To će biti još jedan korak ka potpunoj nezavisnosti ovog mesta. Na
predstojećoj proslavi slavićemo i oživljavanje imanja”, dodala je.
„Dakle, moraću da se trkam?” upitao je, prekorno je pogledavši.
„Naravno.”
„Hoćeš li mi ti biti partner za trku?”, upitao je.
„Ako moram.”
„Moraš”, uverio ju je.
„U redu.”
„I moraću da odlučujem koje je najlepše izvezeno cveće i anđeli?” pitao je.
„Ja ću se pobrinuti za to. A ti možeš da degustiraš voćne torte”, predložila je.
„I da plešem sa tobom kada padne mrak.”
„Da”, složila se.
Nastavili su ka istočnoj strani imanja, baš kao pravi srećni par.
Obuzela ga je panika pri samoj pomisli na to.

143
 Osamnaesto poglavlje

Ketrin je posle ručka otišla u odaje za poslugu, dok je Džasper krenuo u

potragu za svojim upravnikom. Razgovarala je sa domaćicom, kuvaricom i
batlerom. Morali su da se dogovore oko proslave, pošto su oni bili zaduženi za
veći deo posla, a već su imali dovoljno obaveza oko gostiju koji će boraviti na
imanju. Uznemirio ih je njen iznenadni predlog da organizuju veliku proslavu i
bal za samo mesec dana.
Međutim, laknulo im je kada ih je uverila da će se ona pobrinuti za planiranje
događaja i podeliti obaveze zajedno sa komšijama. Oduševljeno su prihvatili njen
predlog, praveći se da su uvređeni jer je pomislila da zamoli nekog drugog za
pomoć.
„Ali ja ću biti zadužena za hranu”, odlučno je izjavila kuvarica. „Mogu da
prihvatim malu pomoć oko planiranja i kuvanja, ali ja ću biti glavna.”
„Naravno da hoćete”, veselo je odgovorila Ketrin. „Računala sam na vas,
gospođo Oliver, jer da nije vas, umrli bismo od gladi.”
„A ja ću se pobrinuti za dekoraciju kuće i plesne sale. Znam da će vam mnogi
ljudi ponuditi svoju pomoć i ideje, ali ja moram da budem zadužena za to”, ubacila
se gospođa Sidon.
„Drago mi je da to čujem. Pobrinuću se da dobijete pomoć koja vam je
potrebna”, uverila ju je Ketrin.
„Lično ću razgovarati sa Bentonom, gospođo. On je glavni baštovan.
Verovatno će nam ponuditi cveće za balsku salu iz bašti i staklenika”, objasnio je
batler.
„Nadam se da hoće. Bila bih vam veoma zahvalna kada biste ga pitali”, složila
se Ketrin.
„A ja ću biti zadužen za stolove sa hranom i lakeje koji će služiti.”
„Baš ljubazno od vas, gospodine Kuš”, kazala je.
„Sve će biti kao nekada”, dodala je gospođa Oliver sa uzdahom. „Proslava na
imanju je oduvek bila najlepši dan u godini. Tada smo se najbolje zabavljali.
Obožavali smo te dane!”
„Poslednja proslava je organizovana godinu dana pre smrti lorda Montforda,
pre nego što je sadašnji gospodar rođen. Oh, kako vreme leti! Ali moram da
priznam da je bilo izuzetno dugih i turobnih godina”, rekla je gospođa Sidon.

144
 „Ti dani su sada iza nas”, dodao je batler.
„Ovo će biti prijatan povratak u prošlost”, uverila ih je Ketrin. „Proslava će
biti onakva kakva je uvek bila, ali sa nekim novim detaljima. Želim da sve bude
savršeno zbog čega će svi želeti da se ponavlja svake godine.”
„Onda bi trebalo da porazgovarate sa nekim ljudima”, brzo je dodala gospođa
Sidon.
Nabrojala je impozantan broj ljudi iz komšiluka, uglavnom starijih, a gospođa
Oliver i gospodin Kuš su dodali i neke mlađe ljude, koji se možda nisu sećali
starih proslava, ali bi bili oduševljeni da učestvuju u planiranju nove.
Nisu mogli da idu u posete tokom ostatka dana jer je Džasper imao još posla
sa upravnikom, iako je došao po nju tokom popodneva kako bi se pridružila
njemu, gospodinu Noulsu i gospodinu Bentonu u istočnom delu imanja. Proveli
su sat vremena napolju, raspravljajući o voćnjacima i sadnicama ruža.
Ketrin je želela da upozna Džaspera bez izveštačenih londonskih manira. U
društvu dvojice muškaraca bio je ozbiljan, energičan i zainteresovan za posao.
Očigledno je znao mnogo o zemljištu, navodnjavanju, biljkama i svim ostalim
stvarima koje su se ticale poljoprivrede.
Poznavao je kuću i park. Poznavao je sve pretke na portretima u galeriji.
Možda je mrzeo imanje, ali nije zanemario svoje dužnosti prema njemu.
Sve joj je bilo pomalo zbunjujuće. Međutim, shvatila je da bi mogao da joj se
dopadne ovaj čovek.
Ostatak popodneva provela je u sastavljanju liste obaveza za proslavu i bal.
Pretpostavila je da su se ovakvi događaji planirali godinu dana unapred. Ali ona
je imala samo mesec dana.
Bio je to izuzetno uzbudljiv izazov.
Možda je Džasper bio u pravu kada je rekao da njihov život ne mora da bude
loš.
Proveli su naredna tri dana u poseti komšijama u selu i van njega. Džasper ih
je sve poznavao, mada je smatrao da je samo nekoliko njih vredno posećivanja.
Kao dečak se povremeno igrao sa njihovom decom, koja su sada odrasla i
osnovala sopstvene porodice.
Gajio je dobre odnose sa svima, iako nije provodio mnogo vremena ovde,
osim one jedne godine kada se vratio na imanje zbog izgubljene opklade.
Do sada mu nije palo na pamet da sa tim ljudima deli zajedničko poreklo,
nasleđe i uspomene i da su mu zapravo veoma dragi.
Svi su bili nestrpljivi da upoznaju njegovu ženu, a Džasper je pretpostavio da
su glasine o skandalu zbog kojeg su se venčali sigurno i dovde stigle. Ali umesto
da ga prekorno posmatraju, činilo se da su svi odlučili da se ne obaziru na glasine
i ljubazno dočekaju njega i njegovu ženu. Bilo je očigledno da su svi oduševljeni
Ketrin. Bila je izuzetno lepa, šarmantna i lepo odevena. I mada nije poznavala sve

145
te ljude, mogla je lako da se poistoveti sa njima. Zbog toga su je prihvatili kao
jednu od njih. Pokazivala je interesovanje za svakoga, slušala njihove priče,
nedaće, šale, sećanja na prošlost i uvek odgovarala na primeren način.
Sve što je trebalo da učini bilo je da pomene ideju o oživljavanju letnje
proslave i oduševi sve prisutne, koji bi joj smesta ponudili pomoć na bilo koji
način. Stariji ljudi su priznali da su se često sećali tih proslava, pitajući se da li
baron namerava da ih obnovi.
„Nikada nisam razmišljao o tome, ali oduševio sam se kada je moja žena
odlučila da oživi proslavu na imanju”, objasnio je Džasper.
Nakon njegovih reči, usledio bi Kejtin osmeh i ljubazno klimanje glavom od
strane komšija.
Mladi ljudi su jedva čekali da se oživi ono o čemu su godinama slušali.
Pre nego što su završili sa trodnevnim posetama, Džasper je shvatio da je tih
dana popio više čaja i pojeo više kolača nego tokom čitavog svog života. Gospođa
Elis je pristala da se pobrine za organizaciju dečjih aktivnosti, gospođa Bouner se
ponudila da brine o takmičenju u rukotvorinama, gospođa Peni o nadmetanju u
pravljenju torti i kolača, a gospodin Kornel je na nagovor svoje porodice prihvatio
da nadzire planiranje igara i aktivnosti za muškarce.
„Štand sa pivom neće biti dovoljan, Kornele”, opomenuo ga je Džasper.
Sve dame su se iskreno nasmejale njegovoj opaski, uverivši ga da ne treba da
brine.
Velečasni Belou, verenik gospođice Danijels, odlučio je da pripremi
blagoslov za otvaranje proslave.
„Pojedini parohijani su mi skrenuli pažnju da su ranije proslave ovog tipa bile
opisivane kao đavolja rabota, zbog čega sam odlučio da im pokažem da Gospod
nema ništa protiv takvih veselja”, objasnio je.
„Hvala vam, gospodine Belou. Nadali smo se vašem blagoslovu, zar ne,
Džaspere?” rekla je Ketrin.
„Naravno”, složio se.
Shvatio je da će nakon njihovih poseta društveni život u selu zaživeti u
narednim godinama. Letnja proslava će ponovo postati tradicionalan događaj u
selu. Očekivala ih je puna kuća gostiju i dve nedelje veselja. Osim toga, trebalo je
da se pobrinu za sadnju voćnjaka i ružičnjaka u istočnom delu dvorišta. A bili su
u braku manje od nedelju dana.
Da je pre samo šest nedelja mogao da vidi kako će njegova budućnost
izgledati, verovatno bi briznuo u plač, pomislio je Džasper.
Međutim, bio je dobro raspoložen, iako je još uvek trebalo da učestvuje u trci
na tri noge, gde će jedna Ketrinina noga biti vezana za njegovu.
Naravno, moraće da proba pregršt torti i kolača, jer je bilo poznato da su
seoske dame bile odlične kuvarice.

146
 A plesaće i seoske plesove.
Kuća će biti puna mladih ljudi, sklonih nestašlucima i neprestanom kikotanju.
A čekala ga je i opklada.
Kao i žena u koju će se zaljubiti. Ali ona mu se već dopadala. Već ju je želeo,
iako je znao da će u naredne tri nedelje morati da zaboravi na tu misao.
Nikada nije bio sklon celibatu. Tako je otkako je izgubio nevinost, prvog dana
nakon što je napustio imanje i otišao u London.
Pažljivo je razmislio i shvatio da je izdržao skoro godinu dana bez seksa, kad
se vratio na selo nakon onoga u Voksholu.
Proveo je čitavo jutro sa svojim upravnikom. Izgledao je veoma privlačno
kada je krenuo u obilazak farme u iznošenom smeđem kaputu, pantalonama koje
su se lagano širile ka kolenima i starim špicastim čizmama.
Ketrin je provela veći deo jutra na sastanku sa gospođom Sidon, dok je ostatak
prepodneva iskoristila da napiše pisma Margaret i Vanesi.
Uživala je u trenucima spokoja, iako je imala pregršt obaveza oko zabave i
proslave. Nije nameravala da sve prepusti slugama i komšijama.
Međutim, tog dana je odlučila da se posveti sebi.
Nakon ručka se presvukla i izašla napolje, budući da se Džasper nije vratio sa
farme. Nameravala j e da siđe u baštu, a zatim shvatila da još uvek nije videla
drugi deo parka, kao ni jezero koje je bilo nešto dalje.
Prošla je pored štale i spustila se niz brdo, zaustavivši se na obali jezera. Još
uvek je bilo lepo vreme. Nebo je bilo vedro, uz blag povetarac. Otvorila je
suncobran, zadovoljna zbog činjenice da se setila da ga ponese sa sobom.
Smestila se na mali drveni mol, nedaleko od kućice za čamce, sklopivši
kolena i prigrlivši ih jednom rukom, dok je drugom rukom držala suncobran kako
bi se zaštitila od sunca. Sa tri strane je bila okružena blistavom, mirnom vodom,
za nijansu tamnijom od neba. Nasuprot nje nalazile su se travnata obala i šumovita
padina, a malo dalje, sa desne strane, mala kamena koliba prekrivena slamom.
Nedaleko od nje bio je i vodopad, koji se prelivao preko strme obale. Uživala je
u žuboru vode. Jezerom su plivali pačići, trudeći se da stignu svoju majku.
Iza nje pružala se prostrana strma livada, a dalje štala, bašta i kuća, okružene
niskim šumovitim brdima.
Nešto joj je govorilo da je ovo mesto veoma posebno. Mogla bi da sedi ovde
zauvek i uživa u tišini. Nije joj bilo potrebno slikanje, čitanje, razgovor, niti
razmišljanje. Samo da bude deo prirode. Oduvek je uživala u samoći, premda je
nikada nije imala dovoljno. Pretpostavila je da će ovde pronaći spas od užurbanih
aktivnosti koje su joj pomagale da zaboravi na negativne aspekte svog braka, ali
i da će uživati u samoći koliko god bude želela. Nije se trudila da razmišlja o
dalekoj budućnosti.

147
 Šta će se dogoditi nakon završetka proslave? Da li će ostati sa njom na
imanju? Ili će ga dosada odvesti na neko drugo mesto? Možda će je povremeno
posećivati, budući da nije mogla da mu ponudi ništa što bi ga zadržalo pored nje?
Da li je uopšte želela da ga zadrži pored sebe?
Odlučila je da danas ne razmišlja o tome.
Spustila je suncobran, podigla glavu prema suncu i zatvorila oči.
„Savršeno okruženje i savršena poza”, rekao je glas nedaleko od nje. „Čak se
i tvoja garderoba odlično slaže sa ambijentom.”
Glas mu je bio nežan i veseo.
Ketrin se osvrnula i ugledala Džaspera naslonjenog na stub. Ruke su mu bile
prekrštene na grudima. Presvukao se u elegantan tamnozeleni kaput koji se divno
slagao sa bordo pantalonama, koje su naglašavale njegove mišićave noge, i
sjajnim čizmama. Oko vrata je nosio uredno svezanu belu maramu. Kragna
njegove košulje bila je visoka, ali ne i kičasta. Lord Montford je uvek bio
elegantan.
„Oh, bože, da li je toliko očigledno da sam došla ovde da osmotrim okolinu,
a zatim se vratila kući da se obučem u skladu sa prirodom? Baš kao što sam učinila
na proslavi kod Adamsovih. Verovatno je trebalo da obučem neke stare krpe i
sednem pored gomile smeća”, rekla je.
Lenjo ju je posmatrao ispod oboda svog šešira.
„Mislim da ni tada ne bi bilo drugačije. I tada bi bila jednako lepa kao sada”,
odgovorio je.
Zagrlila je kolena i osmehnula mu se.
„Tvoje laskanje me nepogrešivo obori sa nogu”, rekla je.
„Stvarno? Ali ne i iskrene reči koje dolaze iz čistog, zaljubljenog srca, zar ne?
Kako okrutno od tebe.”
Na trenutak je poželela da joj nije toliko drag. Znala je da ne treba da zavoli
zavodnika koji je bio sklon preteranom laskanju. Međutim, u takvim situacijama
joj se obraćao sa osmehom na licu i nije se činilo da namerava da je prevari.
Jednostavno je uživao u igri.
„Pretpostavljam da neću delovati tako romantično poput tebe, ali daću sve od
sebe”, kazao je i smestio se pored nje. Zavalio se na travu, skinuo šešir i oslonio
se na lakat. Delovao je neverovatno privlačno.
Ketrin se okrenula prema njemu i ponovo podigla svoj bledoplavi suncobran
koji se slagao sa njenim pojasom i mašnama na njenom šeširu.
„Možda prizor nije toliko romantičan, ali barem je podnošljivo lep”, složila
se.
„Lep?” Podigao je desnu obrvu. „Nadam se da si odabrala pogrešnu reč, inače
ću skočiti u jezero i ostati na dnu dok se ne udavim.”
Nasmejala se.
148
 Nije očekivala da će se često smejati nakon svog venčanja. Međutim, shvatila
je da se tokom prethodne nedelje mnogo smejala, zahvaljujući njegovoj
sposobnosti da je zasmeje.
„Htela sam da kažem da si zgodan”, objasnila je. „Eto, dobio si kompliment
kakav zaslužuješ!”
Sedeli su i posmatrali jedno drugo. Činilo se da negde iza njih porodica pataka
vodi živahan razgovor. U travi su zujali nevidljivi insekti, a iz pravca štale
povremeno je dopirao zvuk čekića koji udara o metal. Svi zvuci koji su do pre
nekoliko trenutaka naglašavali mir ovog mesta, sada su skretali pažnju na tišinu
između njih.
Džasper je iščupao vlat trave i vrteo je među prstima, pažljivo posmatrajući
Ketrin.
Iznenada je osetila neobjašnjivu požudu.
„Šta bi radila da se nisi udala za mene?”, pitao ju je.
„Bila bih u Voren holu i pripremala se za dolazak ovde sa Meg i Stivenom.”
„A posle?”, pitao je.
„Vratila bih se u Voren hol i živela tamo dok ne odlučim da posetim Nesi i
njenu porodicu, ili da ponovo odem u London”, objasnila je.
„Siguran sam da nedostaješ svojoj najstarijoj sestri.”
„Da.”
„Zašto se ona nije udala? Ona je nekoliko godina starija od tebe, i veoma je
lepa. Priča se da ju je Alingam zaprosio, ali da ga je odbila. Da li i ona želi pravu
ljubav, kao i ti?”, upitao je.
„Bila je zaljubljena u Krispina Djua iz Randl parka, blizu Trokbridža. Nesi se
udala za njegovog mlađeg brata, ali on je bio bolestan i umro je godinu dana nakon
venčanja. Znala je da će umreti, ali mnogo ga je volela, kao i on nju”, nastavila
je.
„Tri romantičarke i samo se jednoj ispunila želja. Ali čak se i ona udala za
čoveka na samrti. Negde u svemu tome postoji lekcija i za tebe, Ketrin”, kazao je.
„Nesi i Eliot se mnogo vole”, usprotivila se.
„A stariji Dju nije voleo tvoju najstariju sestru?”, pitao je.
„Jeste. Sigurna sam da bi bili veoma srećni da su se venčali. Ali naš otac je
umro i Meg mu je obećala da će brinuti o nama dok svi ne porastemo i ne budemo
u stanju da brinemo sami o sebi. Zato je odbila da se uda za Krispina. On nije
želeo da čeka. Pridružio se vojsci i otišao u rat, a zatim se oženio u Španiji i slomio
mojoj sestri srce. Slobodno možeš da se smeješ. Žene su veoma budalaste.”
„Iskreno govoreći, užasno ih se plašim”, priznao je.
„To je dobar znak. Znači da ima nade za tebe”, objasnila je.
Tiho se osmehnuo, nastavivši da se igra travkom.

149
 „Nesebična ljubav”, rekao je. „Najveća vrlina, zar ne? Time što je odabrala
tebe i tvoju porodicu, osudila je tog jadnog čoveka na život koji mu nikada neće
doneti sreću koju bi možda imao sa njom.”
Njegove reči su je razbesnele.
Krispin je možda bio strpljiv i hrabar, ali da je ostao, njegovo čekanje bi se
uskoro završilo, pošto je Stiven još malo punio dvadeset i jednu godinu.
„Zar ljudi koji nesebično biraju dobrobit drugih često ne zanemaruju sebe i
svoje potrebe?”, upitao je.
„Kao kaluđerica koja odlazi u manastir i napušta svoju porodicu?” zaključila
je.
„To je dobar primer, premda ga se sam nikada ne bih setio”, priznao je.
„Ili majka koja bi zbog dece zanemarila svog muža?”, nastavila je.
Prestao je da se igra travkom.
„To bi bila muževljeva krivica, jer se nije trudio da joj ugodi”, kazao je.
Želeo je da razgovara o nečemu zanimljivijem.
„Ili žena koja je toliko odana svom mužu da bi zbog njega zanemarila decu?”,
predložila je.
„Mislim da takva majka ne postoji”, prošaputao je.
„Ne.”
Seo je, prekrstio noge i zagledao se u vodu.
A onda je shvatila da tako nešto nije nemoguće. Možda je njegova majka bila
takva?
„Gospođica Danijels je bila Šarlotina guvernanta od njene četvrte godine. Obe
su imale sreće”, rekao je, kao da pokušava da promeni temu. “A sada, kada Šarlot
treba da raširi svoja krila, gospođica Danijels će se udati za seoskog sveštenika.”
„A Rejčel?”, upitala je.
„Svet je veliko, ali okrutno mesto. Zato je gospođica Rejčel Finli ostala kod
kuće kako bi brinula o majci, a potom tugovala nakon njene smrti. Imala je
dvadeset četiri godine kada se konačno predstavila društvu. Šokantno, zar ne?
Imala je sreću da upozna Gudinga. Užasno je dosadan, ali veoma ugledan i bogat,
premda sumnjam da je to brak iz ljubavi”, objasnio je.
Ponovo je spustila suncobran i sklopila ruke oko svojih nogu.
Zapitala se šta je sa njim. Kako je njega majka zanemarila?
Da li je bila opsednuta njegovim očuhom?
Gledao je pravo u nju poluzatvorenih očiju i blago se osmehivao.
Međutim, ramena i ruke su mu bile napete, što joj je otkrilo da ne želi da priča
o sebi.
„Jesi li već zaljubljena u mene? Možemo li da okončamo opkladu? Već sam
ti rekao da te obožavam”, kazao je.
150
 Znala je da se šali jer ne želi da nastavi sa ozbiljnim razgovorom.
„Nisam i ne postoji ni najmanja mogućnost da ću se ikada zaljubiti u tebe,
Džaspere”, rekla je, široko se osmehnuvši.
„Najmanja mogućnost”, ponovio je. „Pokušavam da zamislim takvu
mogućnost golim okom. Da li je mala poput zrna peska? Da li treba da posmatram
svet kao da je zrno peska?”
Aludirao je na stihove Vilijama Blejka. Kako je uopšte mogao da razume tako
veličanstvenu i mističnu poeziju kada nije znao ništa o snovima?
„Ali i to je sasvim dovoljno. Drago mi je što priznaješ da tako nešto postoji”,
nastavio je.
„Poznat si po tome što ne slušaš druge ljude”, pobunila se. „Rekla sam da ne
postoji.”
Podigao je obrve.
„Zar ne postoji ni najmanja mogućnost? Razočarala si me. Ipak, siguran sam
da postoji, inače ne bi ni pominjala tako nešto. Dakle, ostaje mi da se nadam sve
dok postoji i najmanja mogućnost za to. Kada bih prestao da se nadam, to bi
značilo da sam previše lenj da nastavim da se trudim. Uprkos svemu što misliš o
meni, nisam lenj. Samo čuvam svoju energiju za ono što mi je važno. Pronaći ću
tu mrvicu i sagraditi veličanstveni zamak od peska, sa kulama i tornjevima. Osim
toga, napraviću i orkestar koji će stajati na zidinama i svirati pobedničku himnu.
Nadam se da je himna prava reč. Ali siguran sam da si me razumela. Volećeš me
i divićeš se mojoj ljubavi”, dodao je.
Glasno se nasmejala.
Ali jedan deo njenog srca poželeo je da sluša kako orkestar svira pobedničku
himnu i posmatra njenog viteza kako jaše ka zamku, sa plaštom koji leprša na
vetru, sa mačem u ruci i ponosno joj se osmehuje.
Znala je da ne bi trebalo da se zaluđuje sanjarenjem.
„Nisam ti pokazao nijedan deo parka osim bašte i prazne livade. Šetnja oko
jezera je veoma slikovita. Obići ćemo ga za sat vremena, dok će nam za šetnju u
divljini, po brdima iza kuće biti potrebno nekoliko sati neprekidnog hoda.
Međutim, veoma je zabavna ljubiteljima prirode i svima onima koji znaju kako
da uživaju u njoj”, predložio je.
„Uživala bih u obe šetnje”, odgovorila je.
„Sutra ćemo poći u dužu šetnju”, kazao je.
„Obećala sam da ću sutra ujutru prisustvovati različitim sastancima u vezi sa
proslavom, a nakon toga ću ugostiti gospođicu Lejkok i njenu rođaku. Mislim da
su ona i Šarlot prijateljice”, odvratila je.
„Dakle, trebalo bi da te zamolim za šetnju barem dva dana ranije”, zaključio
je. „Mogu i da kleknem, ukoliko je neophodno.”

151
 Osmehnula mu se. „Trebalo bi da te nateram da klekneš, budući da to nisi
učinio kada si me zaprosio. Ali radujem se našoj šetnji.”
„Mislio sam kako bi me udarila da sam u tom trenutku kleknuo”, objasnio je.
„Verovatno bi i bilo tako”, složila se.
Ustao je, vratio šešir na glavu i pružio joj ruku.
„Hajde da se vratimo kući i popijemo čaj! Nakon tri dana neprestanog
ispijanja čaja, shvatio sam da ne mogu da živim bez njega. Šta misliš, da li sam
postao zavistan od toga kao od alkohola? Jedva čekam da ispričam Konu, Čarliju
i Halu” rekao je.
„Divna ideja!”, odvratila je, pruživši mu ruku.
Zaista je to mislila. Dan se iznenada razvedrio otkako joj se pridružio.
Nije bila sigurna da li bi trebalo da se oseća spokojno ili uznemireno.
Zapitala se da li će joj uskoro slomiti srce.

152
 Devetnaesto poglavlje

Tokom naredna dva dana, Ketrin je bila toliko zauzeta da ju je Džasper jedva
viđao. Osim toga, i on je bio zauzet obavezama na farmi i na imanju, ali i
sastancima sa muškim odborom za proslavu. Nije mogao da objasni kako je
dozvolio da ga uvuku u tako nešto. Pretpostavio je da se to dogodilo u trenutku
kada je Kornel predložio veslanje jezerom kao moguću zabavu za muškarce, na
šta je Džasper odgovorio da bi mogli da uvedu i rvanje u blatu pored jezera.
Očigledno je većina muškaraca želela da čuje i njegove predloge. Ketrin nije
imala dovoljno slobodnog vremena, osim za vreme obroka u salonu i tokom
večeri. Provodila je vreme sa domaćicom, kuvaricom i glavnim baštovanom.
Prisustvovala je svim sastancima odbora i zabavljala gospođice Lejkok na čajanki
sa Džejn Hačins, njihovom nećakom, Šarlotinom najboljom drugaricom.
Pozvala je devojku da se pridruži kućnoj zabavi. Kako je objasnila Džasperu
kasnije na večeri, broj muškaraca i žena bio je nejednak zbog činjenice da su
njegovi rođaci, deca strica Stenlija, pristali da im se pridruže.
Već dva dana vreme je bio oblačno sa povremenim pljuskovima. Iako je i
trećeg dana jutro bilo oblačno, odlučili su da krenu u planiranu šetnju prirodom.
Tokom dana, nebo se razvedrilo i činilo se da će ponovo biti divan dan.
„Hajde da prošetamo u drugom smeru”, rekao je, uzevši Ketrin za ruku dok
su izlazili iz kuće, okrenuvši je ka istoku. „Uvek počinjemo od jezera, a tamo ima
toliko lepih mesta kojima možemo da se divimo da često propustimo najbolje
delove šetnje.”
„Kroz šumovita brda?”, upitala je. „Sigurna sam da je to najbolje.”
Tog dana je nosila bledoplavu haljinu od muslina i slamnati šešir sa plavim
trakama. Izgledala je nežno i lepo. Haljine visokog struka su savršeno isticale
njenu figuru, naglašavajući njenu gracioznost, dok su nežni nabori od muslina
oblikovali njenu figuru i povremeno otkrivali obrise njenih dugih, vitkih nogu.
Obrazi su joj bili rumeni, a oči sjajne. Pretpostavio je da su sluge i komšije
pripisivale takav izgled činjenici da se nedavno udala, još uvek otkrivajući čari
bračne postelje, iako je pravi razlog za to bio zadovoljstvo koje joj je pružala
organizacija proslave.
Prešli su preko široke istočne livade koja će uskoro biti pretvorena u voćnjak.
Zatim je skrenuo prema severu, zaputivši se ka blagom uzvišenju koje će ih
odvesti u brda.

153
 „Danas si neobično tih”, primetila je.
„Primetio sam da se moje predviđanje da će se vreme promeniti ispostavilo
kao sasvim tačno. Međutim, za vreme doručka si čitala pismo vojvotkinje od
Morlanda i nisam želeo da te uznemiravam. Sada ćeš me sigurno optužiti da se
hvalim nečim što uopšte nisam predvideo. Nemaš poverenja u mene, Ketrin”,
objasnio je.
Okrenula je glavu prema njemu, a zatim se osmehnula.
„Ne želim da kvarim blagostanje među nama i zbog toga ću ti poverovati”,
rekla je.
Lenjo joj se osmehnuo.
„Ovo je divno. Kao katedrala na otvorenom”, nastavila je.
Drveće je bilo visoko i ne previše gusto raspoređeno, a staza široka i ravna
uprkos nagibu.
„Ovo je oduvek bio moj omiljeni kutak na imanju. Pretpostavljam da je u
prošlosti staza počinjala na obali jezera i završavala ovde. I da je do trenutka kada
je stigao ovde, dizajner ostao bez energije i ideja. Nema klupa, nema uređenih
aleja, samo šuma i obronci brda”, zaključio je.
„I svetost”, dodala je.
„Svetost?”
„Nisam sigurna da li je to prava reč. Mislila sam na netaknutu prirodu, mada
znam da su put stvorile ljudske ruke. Samo drveće, opojni mirisi i ptice”, kazala
je.
„I mi”, dodao je.
Neko vreme su šetali u tišini. Njihovo disanje je postajalo sve glasnije dok su
se uspinjali na strme delove brda, sve dok nisu stigli do najvišeg dela staze, gde
se nalazilo nekoliko pažljivo osmišljenih klupa i malih letnjikovaca. Osećali su
opojni miris cveća.
„Ovde je prelepo”, rekla je.
„Lepše nego u katedrali?”, upitao je.
„Ali to je najveća čar prirode, zar ne?”
„Ne postoji najbolje, već samo drugačije. Svi vrtovi i putevi se čine kao
najbolji, dok ne ugledamo nešto drugo”, objasnio je.
Sa jedne strane staze nalazila se kamena isposnica, sa scenom raspeća
uklesanom pored ulaza. Naravno, to nije bila autentična građevina. Sigurno nije
postojao pustinjak duge kose i brade, koji je od jutra do mraka provodio vreme u
molitvi i živeo na ustajalom hlebu i vodi. Ušli su unutra i seli na kamenu klupu
prekrivenu dugačkim kožnim jastukom.
Pred njima se pružao pogled preko istočnih i južnih delova parka, sve do sela
u daljini nad kojim se izdizao crkveni toranj. Sve je izgledalo veoma ruralno i
mirno.
154
 Uzeo ju je za ruke.
„Šta bi ti radio da nisi morao da se oženiš?”, upitala ga je. „Gde bi ti danas
bio?”
„Ovde. Obećao sam Šarlot da ću biti sa njom za njen rođendan”, kazao je.
„A posle? Da li bi ostao ovde?” nastavila je.
„Možda”. Slegnuo je ramenima. „A možda i ne. Brajton je divan leti. Princ
od Velsa često boravi tamo i privlači izuzetno zanimljive ljude. Verovatno bih
otišao tamo.”
„Dakle, potrebno ti je društvo?”, zaključila je, pažljivo ga posmatrajući.
Podigao je obrve. „Svima je potrebno društvo. Kao i zabava.”
„Jesi li usamljen?”, pitala je.
Iznenadilo ga je njeno pitanje. Iako nije znao kako da odgovori, ipak je to
učinio.
„Usamljen? Imam gomilu prijatelja i poznanika. Dobijam toliko poziva i
ponuda za druženje, da mi je ponekad veoma teško da odaberem”, kazao je.
„A da li se osećaš usamljeno?”, pitala je.
„Naravno da ne.”
Odrastao je sam, iako je živeo sa majkom, njenim mužem i dve sestre, kao i
brojnim slugama i komšijama, od kojih su mnogi bili ljubazni prema njemu.
„Ljudi mogu da budu usamljeni, iako su okruženi drugim ljudima”, objasnila
je.
„Stvarno? A ljudi koji odrastu u zabačenim selima ne mogu da budu
usamljeni?”, pitao je.
„Postoji razlika između samoće i usamljenosti. Čovek može da bude sam, a
da ne bude usamljen. Kao što može da bude okružen mnoštvom drugih ljudi, a da
se ipak oseća usamljeno”, kazala je.
„Da li je to deo životne mudrosti koju ti je preneo otac?”, pitao je.
„Ne. Sama sam to zaključila.”
„A da li si ti usamljena žena, Ketrin?”
„Ne često.” Duboko je uzdahnula. „Volim da budem sama. Uživam u svom
društvu.”
„Hoćeš da kažeš da ja ne uživam u samoći? jednom si mi rekla da ne volim
samog sebe. Da li si zbog toga pretpostavila da sam usamljen? Zato što ne mogu
da uživam u društvu osobe sa kojom moram da provedem svaki trenutak svog
života?”, upitao je.
„Naljutila sam te”, primetila je.
Zapitao se da li je njegova žena u pravu. Obično se nije uzbuđivao oko
nebitnih stvari, niti je mario za mišljenje drugih ljudi.

155
 „Naravno da nisi.” Uzeo ju je za ruke i prineo ih svojim usnama. „Ne plašim
se samoće. Jednostavno više uživam u društvu. Pogotovo u ovom.”
„Mislim da mogu da budem srećna ovde”, priznala je.
„Zaista?”
„Volim ovo mesto, kao i sluge, i naše komšije. Da, mogu da budem srećna
ovde”, zaključila je.
„I da organizuješ sedeljke, balove, proslave i druge društvene događaje?”
upitao je.
„Da, da uživam u životu”, složila se.
„I odgajaš našu decu?”, nastavio je.
„Da.” Pogledala ga je u oči i blago pocrvenela.
„Mogli bismo odmah da počnemo sa proširivanjem naše porodice. Mada, kad
malo bolje razmislim, možda ne baš odmah”, kazao je, spustivši pogled na klupu
sa kožnim jastukom, koja nije delovala udobno.
Osmehnula se, nastavivši da posmatra njegove oči.
„Želim decu”, rekla je.
„Meni su potrebna. Barem jedan sin. Što znači da se slažemo oko ovoga.
Moramo da se potrudimo da što pre dobijemo naše prvo dete. Tačnije, odmah, zar
ne?”, pitao je.
Ponovo se nasmejala.
„Zavisi šta znači odmah”, kazala je.
„Odmah znači za tri nedelje, zar ne?”, upitao je sa uzdahom.
„Da. Zar ne želiš decu ni iz jednog drugog razloga?”, upitala je.
Nikada nije razmišljao o njihovoj deci. Deci koju je mogao da voli i pazi. Deci
koja bi mogla da budu povređena ukoliko bi preskočio živu ogradu mesec dana
pre njihovog rođenja i umro. Zapitao se da li bi se Ketrin udala za drugog čoveka
koji bi ih odgajao?
Zaključio je da će deca doneti bol i neizvesnost u njegovom životu. Međutim,
nije želeo da joj otkriva svoju slabost.
Ponovo ju je uzeo za ruku. „Ćerke koje će ličiti na majku? I sinove koji će
ličiti na majku? Decu koju treba paziti, voleti i čuvati? Moram da priznam da je
to izuzetno privlačna misao. A sada je i moguće. Ja sam oženjen. Imaću decu sa
tobom, ne zato što su mi potrebna, već zato što ih želim”, objasnio je.
Ponekad nije bio siguran da li je zaista mislio ono što je govorio, ili je koristio
te reči kako bi je impresionirao ili zadirkivao. Međutim, nikada nije nameravao
da je prevari. Ova opklada je bila drugačija od prethodne. Ulog je bio prevelik, i
premda ona nije želela da prizna, radilo se o duploj opkladi.
Oboje su mogli da pobede ili da izgube.

156
 Ali verovala mu je. Usne su joj se razdvojile, a oči zaiskrile zbog suza koje je
pokušavala da zadrži. Možda je zaista mislio ono što je rekao. Iznenada je
zamislio kako drži sopstvenu bebu.
Brzo je odbacio svoje misli.
Znao je da će voleti svoju decu, i da nijedno od njih nikada neće ostati
nevoljeno. Čak ni dete koje bi se vratilo kući modro i iscepano, kao ni ono koje je
zaboravilo da se presvuče nakon povratka iz crkve pre nego što bi krenulo da vesla
niz vodopade ili išaralo sve statue na imanju. On bi voleo i takvo dete. Verovatno
bi mu se pridružio na vodopadima kako bi veslali zajedno, ili ga odveo na krov
da nacrtaju ljubičaste brade svim statuama.
Ketrin je podigla slobodnu ruku i pomilovala ga po obrazu, vrhom palca
obrisavši nešto vlažno ispod njegovog oka. Iznenada je ustao i vratio se na stazu.
Ubrao je dva cveta sa grma rododendrona.
„Da vidimo!”, rekao je, okrenuvši se prema njoj kada mu se približila. „Jedan
ovde, da se slaže sa tvojim šeširom, a drugi ovde.”
Ubacio je drugi cvet u njen dekolte, snažno ga pritisnuvši prstom. Bila je topla
i vlažna, a on je osetio ogromnu želju, iznenađen činjenicom što nije dobio
momentalnu erekciju. Upozorio ju je u kom pravcu idu njegove misli.
„Znam da ti nije potrebno cveće kako bi bila lepša, ali ono će biti lepše u tvom
prisustvu”, objasnio je.
„Bravo, to je bio jedan od tvojih najboljih pokušaja”, veselo je rekla.
„Dakle, dobiću nagradu?”, upitao je. „Možda poljubac?”
Ali, kao što je očekivao, prasnula je u smeh.
Nadao se da nije primetila suzu koju je obrisala sa njegovog lica. Nikada se
nije osećao tako posramljeno.
Uzeo ju je za ruku i nastavio da se kreće duž staze koja se spuštala prema
jezeru.
Pošli su prema velikom bukovom drvetu i zastali kako bi se naslonili na stablo
i divili se njegovoj veličini i starosti. Posmatrao je gusto drveće na brdu. Odlučio
je da je neće više zadržavati ovde. Imali su dovoljno vremena da se vrate i...
„Na ovom kraju jezera postoji plaža, iako nema peska, niti plime i oseke. Ali
obala podseća na plažu i na njoj možemo da organizujemo piknik. Ili da plivamo.
Međutim, nismo se pripremili za piknik”, zaključio je.
„Dan je izuzetno topao. Osim toga, prijalo bi mi da odmorim noge od šetnje”,
odgovorila je dok su se spuštali niz padinu, okupani sunčevim zracima.
„Da li znaš da plivaš?” pitao je.
„Znam. Naučila sam kao dete u Randl parku, kada smo odlazili tamo da se
igramo sa Djuovima. Mislila sam da sam zaboravila, ali nisam. Plivala sam i u
Voren holu”, kazala je.

157
 „Onda idemo da plivamo. Nema boljeg načina za predah nakon duge šetnje”,
rekao je.
„Sada?”, žustro je okrenula glavu prema njemu. „Ali ne mogu da plivam u
ovoj haljini, Džaspere. Ovo je jedna od mojih najboljih haljina. A ni ti ne možeš
da plivaš u tom odelu.”
Stigli su do račvanja na putu. Jedna staza bi ih odvela ka drugoj strani jezera
do male kolibe i vodopada, a zatim i do kuće, a druga staza do plaže i kućice za
čamce. Skrenuo je na stazu koja je vodila ka plaži.
„Pretpostavljam da nosiš kombinezon i korset ispod haljine”, kazao je.
„Naravno”, brzo je dodala, a zatim ga zapanjeno pogledala. „Neću se kupati
u kombinezonu!”
„Onda ga skini. Neće te videti niko osim mene. A ja sam te već video bez
odeće pod svetlošću sveća. Siguran sam da ćeš izgledati još lepše na suncu”,
zaključio je.
„Džaspere, neću plivati bez kombinezona.” Nervozno se osmehnula.
„Onda plivaj u kombinezonu.”
Stajali su na kosoj, travnatoj obali, posmatrajući jezero. Voda je bila obasjana
suncem, a vazduh topao. Delovalo je vrlo primamljivo.
„Hajde!” rekao je, pustivši joj ruku i okrenuvši je prema sebi. „Pomoći ću ti
da skineš haljinu i korset. Mogu da budem izuzetno dobra sluškinja kada se
potrudim”, rekao je.
„Sigurna sam da možeš, ali ne možemo da plivamo. Nemamo peškire, kao ni
suvu odeću i...”
Odvezao joj je pojas i zadnji deo haljine i pustio da sklizne. Potom se uhvatio
u koštac sa trakama koje su pridržavale njene bokove.
„Osušićemo se na suncu”, odgovorio je, spustivši usne između njenih lopatica
dok je skidao njen korset.
Njene grudi pokrivao je samo kombinezon, koji se spuštao do malo iznad
kolena. Izgledala je poput vitke vrbe, primamljivija od bilo koje druge žene koju
je ikada video nagu.
Znao da je će, ako ubrzo ne uđe u vodu, eksplodirati od čežnje.
„Ali ovo uopšte nije primereno”, rekla je.
Brzo je skinuo kaput i prsluk, a potom odvezao maramu oko vrata.
„Nije primereno da te muž vidi u kombinezonu?”, pitao je.
Skinuo je košulju i seo na travu kako bi izuo čizme i čarape, a zatim ponovo
ustao i svukao pantalone. Zapitao se da li treba još više da je šokira? Nakratko je
oklevao, a zatim skinuo i donji veš. Kako bi uopšte mogao da se suzdrži i ne
pokaže nikakav znak uzbuđenja?
Grickala je donju usnu.

158
 „Voda je sigurno hladna”, tiho se pobunila.
„Zagrejaćemo je”, brzo je odgovorio. „Ne znam za tebe, ali meni je zaista
pretopio. Dolaziš li?”, ispružio je ruku prema njoj.
„Ne znam”, odgovorila je, pažljivo posmatrajući vodu. „Mislim da ne bi...
Oh!”
Uzeo ju je u naručje i zaputio se prema jezeru. Iako je bilo nepristojno
prekinuti damu, morala je da shvati da postoje granice džentlmenske tolerantnosti.
Užasno ju je iznenadila činjenica da je bila sa muškarcem na otvorenom, usred
bela dana, obučena samo u svoj kombinezon, dok je on bio potpuno nag.
Šok nije ublažila ni činjenica da je bila sa svojim mužem.
Međutim, osećala je neobjašnjivo uzbuđenje.
I privlačnost.
Bila je veoma topla. Nije ni primetila koliko je sunce snažno.
Ušao je u vodu. Osetila je nekoliko hladnih kapi na svojoj koži. Osmehnula
se, privila se uz njega i zadrhtala. Nadala se da neće...
Međutim, učinio je to.
Potonula je na dno poput kamena, a zatim isplivala na površinu, boreći se
protiv vode. Brisala je vodu iz očiju i pokušavala da dođe do vazduha, primetivši
kako Džasper još uvek nepomično stoji u vodi i smeje joj se.
Izgledao je tako zgodno i bezbrižno.
Poprskala ga je vodom, a potom zaronila i brzo zaplivala u dubinu jezera.
Rukama ju je uhvatio za članke na nogama, a zatim je privukao prema sebi.
Čim ju je pustio, izvela je neku vrstu salta, uhvativši se za njegovu ruku.
To nije bila dobra ideja. Borba koja je usledila bila je neravnopravna. Provela
je duplo više vremena ispod površine vode. Očajnički je pokušavala da dođe do
daha. Međutim, otežavajuća okolnost je bilo to što nije mogla da prestane da se
smeje.
„Bio si u pravu. Zagrejali smo vodu!”, rekla je kada se borba završila nakon
deset minuta.
Okrenuo se prema njoj, a zatim se osmehnuo i uzeo je za ruku.
A onda je shvatila da se zaljubila.
Ili je shvatila da se već neko vreme zaljubljuje u njega.
Ili da ga je oduvek volela, još od one večeri u Voksholu, kada je pomislila da
je ljubav najopasnija stvar na svetu.
Znala je da ljubav ne mora da ima smisla. Nije morala da se zasluži, niti da se
zavredi.
Jednostavno se dešavala.
Zatvorila je oči, nežno se držeći za njegovu ruku i lebdeći pored njega, dok se
čitav njen svet menjao.
159
 Ni njemu nije bilo svejedno. Bila je sigurna u to. Ranije bi se stresao pri samoj
pomisli na to da će imati decu sa njom. A sada se na trenutak opustio pored nje i
uživao u njenom društvu. Bio je nasmejan i bezbrižan, ne skrivajući se iza svoje
uobičajene maske.
Sigurno je osećao nešto prema njoj.
Sigurno je postojala nada da će se ovaj kastastrofalni pokušaj slavno završiti.
Pustio joj je ruku, a zatim se okrenuo na stomak i polako zaplivao. Plivala je pored
njega, uživajući u pogledu na njegove snažne ruke, ramena i leđa i duge i jake
noge.
Nikada nije videla tako lepog muškarca.
A onda je ponovo doplivao do nje, spustio jednu ruku preko njenih leđa i
privukao je prema sebi. Drugu ruku je spustio na njenu zadnjicu. Sklopila je ruke
oko njegovog vrata i prevrnula ih u vodu, tako da je ona bila na površini a on
ispod nje, sve dok on nije promenio njihove položaje. Menjali su mesta sve dok
ponovo nisu ostali bez daha, široko se osmehujući jedno drugom.
Zajedno su doplivali do obale i izronili.
Ketrin je cedila vodu iz svoje kose, a Džasper je raširio svoj kaput na travu
kako bi zajedno legli na njega. Ležali su jedno pored drugog, dodirujući se
rukama. Ponovo je bila svesna njegovog nagog tela, dok je prvobitni osećaj
hladnoće prilikom izlaska iz vode ustupio mesto toplim zracima sunca na
njegovom telu.
Volela je svog muža.
Bila je sigurna da je i on nju voleo. Ali to je bilo besmisleno.
Okrenula je glavu prema njemu, a zatim mu se osmehnula.
„Plivao sam ovde hiljadu puta, ali nikada u društvu”, rekao je.
„Tvoje sestre nisu plivale sa tobom?”
„Naravno da ne. To nam je bilo zabranjeno”, objasnio je.
„Čak i tebi?”
Nežno se osmehnuo. „Čak i meni”, priznao je. „Naučićemo decu da plivaju u
ovom jezeru, a zatim ćemo im zabraniti da plivaju ovde sami.”
„Pridružićemo im se kad god budu poželeli”, dodala je.
„Ili, ako mi ne budemo mogli, uvek će moći da pođu sa bratom i sestrom”,
rekao je.
„Da”, složila se, a zatim se osmehnula i prekrila oči rukama.
„Jesi li srećna?”, upitao je.
„Jesam, a ti?”
„Srećan sam.”
Činilo joj se da nikada nije bila srećnija.

160
 Iako je pre samo nedelju dana stupila u brak od kojeg je očekivala sve najgore.
A sada...
Kada je sklonila ruku sa očiju, primetila je da se nadvija nad njom.
„Jesi li zaljubljena?”, upitao je. „Da li me voliš, Ketrin?”
Želela je da mu kaže da ga voli i pusti da te reči skliznu niz njene usne. A
onda je shvatila...
Pitao ju je da li ga voli.
Nije joj rekao da je voli.
„Šta misliš, da li si dobio svoju opkladu?”, upitala je.
Polako se osmehnuo, kao da je siguran u njen odgovor.
„Jesam li?”, veselo je upitao. „Neću ti zameriti. Ali vreme je da mi priznaš.
Da li sam pobedio?”
Na trenutak je zatvorila oči.
Ponovo ju je prevario. Danas se naporno trudio, baš kao i one večeri u
Voksholu. Namerno je pomenuo decu, pretvarao se da plače, pozvao je na
plivanje... Sve je to bio deo pažljivo razrađenog plana.
Ponovo je bila naivna, kao i one večeri.
Ovde se nije radilo o ljubavi, niti o naklonosti, spontanosti i uživanju u
sunčanom popodnevu i međusobnom društvu. Radilo se o glupoj opkladi.
Odmakla se od njega, a zatim polako ustala i obukla se.
I dalje je ležao na travi.
„Ketrin, hajde da nar trenutak zaboravimo opkladu. Nije trebalo da je
pomenem”, rekao je.
Obmotala je trake svog šešira oko ruke, ali nije ga stavila. Kosa joj je još uvek
bila mokra. Bez reči se zaputila prema kući. Nije mogao da krene za njom, jer je
prvo morao da se obuče.
Možda i nije nameravao da krene za njom.
Zamerio je sebi što je prerano prekoračio granicu i postavio joj to pitanje.
Da je sačekao, možda bi dobrovoljno izgovorila reči koje je želeo. Možda bi
okrenula glavu prema njemu i rekla mu da ga voli.
Sve joj je delovalo užasno poražavajuće.
Osećala se jadno, iako je pre samo nekoliko trenutaka bila veoma srećna.
Nikada se neće promeniti.
Nikada neće biti srećni zajedno.
Činilo joj se da je sva toplina nestala. Put do kuće se činio beskonačnim.

161
 Dvadeseto poglavlje

U igri zavođenja, njegove veštine i tajming bili su neprevaziđeni.

U ljubavi je bio najveći glupan.
Pitao ju je da li ga voli.
Umesto da joj kaže da je voli.
Bio je gori od idiota. Čak bi i imbecil to shvatio.
Nije bilo bitno što još uvek nije znao šta podrazumeva priznanje ljubavi, ali
trebalo je to da učini. Prema njoj je osećao naklonost kakvu nikada nije osećao ni
prema jednom ljudskom biću. Bio je opušten i srećan u njenom društvu. Osećao
je da je sve u redu, da njegov brak ipak nije toliko loš. Tačnije, osećao je da će
mu brak doneti zadovoljstvo kakvo do sada nije poznavao, baš kao i njoj.
Trebalo je da joj predloži da zaborave na tu prokletu opkladu.
Ali umesto toga...
Pitao ju je da li ga voli.
A zatim postavio pitanje da li je rekao nešto pogrešno.
Bilo ga je sramota samog sebe. Da su Kon, Čarli, Maderhem ili Ajzak Kerbi
mogli da ga čuju... Nije želeo ni da razmišlja o tome.
Sada će on i Ketrin živeti poput stranaca, sve dok se Šarlot ne vrati kući
zajedno sa svim ostalim gostima.
Nije mogao da smisli način da ispravi ono što se dogodilo. Nije mogao
odjednom da joj kaže da je voli. Mogla bi da ga pita šta podrazumeva pod tim
rečima, a on ne bi znao šta da joj kaže. Šta bi joj rekao?
Ni ona nije pokušala da reši problem. Prepustila se planovima za proslavu
zbog čega ju je retko viđao. Kada bi boravio u njenom društvu, ponašala bi se kao
vikarova ćerka, ljupka žena koja nikada ne bi pomislila da luta kraj jezera i glasno
se smeje i izvodi nestašluke u vodi.
On je provodio vreme sa svojim upravnikom.
Na kraju je zaključio da mu je bračni život doneo samo probleme. Međutim,
znao je da ona nije bila kriva ni za šta. Krivica je bila isključivo njegova.
Kuš je počeo da mu upućuje kisele osmehe i prekorne poglede, baš kao i
gospođa Sidon, pa čak i gospođa Oliver kada je jednog dana otišao u kuhinju da
ukrade jabuku. Među njima je bio i Koking.

162
 Pobunili su se protiv njega.
A ako bi neko pomislio da je to apsurdno, rekao bi mu da pažljivo pogleda
sluge dok ga posmatraju.
Nouls je hladnokrvno zurio u njega.
Ali konačno je došao dan kada su gosti počeli da pristižu, a Džasper se setio
još jedne stvari koju je Ketrin spomenula kada su dolazili iz Londona. Obećao je
da će uveriti njenu porodicu da žive u srećnom braku.
Pažljivo je odabrao garderobu nakon ručka.
Koking je vezivao uštirkanu maramu oko njegovog vrata u savršeno
simetričnu mašnu. A kada je sišao u predsoblje, shvatio je da i Ketrin izgleda
predivno u bledozelenoj pamučnoj haljini koja se u mekim naborima spuštala sa
njenog struka i bila vezana svilenom trakom krem boje. Rub i kratki pufnasti
rukavi bili su ukrašeni užim trakama iste boje. Kosa joj je bila pažljivo uređena,
sa mekim, blistavim kovrdžama, koje su se u pramenovima spuštale niz njen vrat.
Osmehivala se.
Baš kao i on.
To je bio najveći problem. Čitave nedelje su se osmehivali, i zato mu nije bilo
jasno zbog čega ga sluge prekorno posmatraju.
„Pretpostavljam da ako budemo stajali ovde čitavo popodne, niko neće doći.
Ali ako zaboravimo na goste i posvetimo se nečem drugom, uskoro će se pojaviti
barem desetak kočija na prilazu”, rekla je.
„Možda bi trebalo da prošetamo baštom i pretvaramo se da nikoga ne
očekujemo. Možda ćemo tako uspeti da prizovemo bar jednu kočiju”, predložio
je.
„Odlična ideja”, složila se i uzela ga za ruku. „Ne očekujemo nikoga, zar ne?”
„Nikada nisam čuo za njega”, nastavio je. „Niti ga očekujem. Osim toga, Niko
je baš glupo ime. To bi mogao da bude bilo ko, zar ne?”
Prvi put se osmehnula nakon nedelju dana.
Izašli su u dvorište i zajedno se spustili na gornju terasu.
„Čula sam da je to veoma ljubazan gospodin sa jednako ljubaznom ženom.
Priča se da ga ljudi uopšte ne primećuju na ulici. Mislim da je to veoma
nepravedno. Svako je dragocen i treba mu posvetiti pažnju”, kazala je.
„Možda bi trebalo da promeni ime u Neko”, rekao je.
„Sigurna sam da je tako. Tada će svi početi da ga primećuju”, složila se.
Njihov besmisleni razgovor naveo ih je da prasnu u smeh kao par idiota.
Međutim, bilo je lepo ponovo uživati u njenom društvu.
„Pogledaj! Dok smo bili preokupirani duboko intelektualnom raspravom,
pojavile su se dve kočije”, rekao je, pokazujući na stazu u daljini.

163
 „Prva kočija je Stivenova. Stigli su, Džaspere! Eno i Stivena na konju!
Sigurna sam da su Meg i Šarlot unutra”, odgovorila je, čvrsto mu stegnuvši ruku.
Uzvratio je stisak i primetio njeno ozareno lice. Osetio je nepoznato
komešanje u stomaku.
Međutim, taj osećaj mu nije bio sasvim nepoznat. Osetio je nešto slično onog
dana na plaži.
Merton je stigao prvi, u društvu Fineasa Tejna, koji nije imao više od
sedamnaest godina.
Mertonova kočija je bila iza njih. Pored druge kočije jahao je ser Majki
Ogden, dok su u kočiji bili gospođica Alis Duboa, njegova verenica, njena mlađa
sestra, kao i njihovi roditelji.
Merton je sišao sa konja, osmehnuo se Džasperu, a zatim čvrsto zagrlio Ketrin
i zavrteo je ukrug. Obavila je ruke oko njegovog vrata i nasmejala se.
Džasper nije čekao da kočijaš siđe iz kočije. Otvorio je vrata kočije i spustio
stepenice. Pružio je ruku gospođici Hakstabl i osmehnuo joj se.
„Dobro došli, gospođice Hakstabl”, rekao je.
„Mislim da bi trebalo da me zovete Margaret, lorde Montforde. Tačnije,
Meg”, odgovorila je dok je silazila niz stepenice.
„U redu, Meg, onda ti mene zovi Džasper.”
Okrenula se prema Ketrin i čvrsto je zagrlila. Džasper se ponovo okrenuo
prema kočiji, ali Tejn je već pružio ruku Šarlot, a ona mu se široko osmehnula i
pocrvenela.
Umesto toga, okrenuo se prema gospođici Danijels i pomogao joj da siđe.
Ali Šarlot se uputila prema njemu čim je izašla iz kočije, bacivši mu se u
zagrljaj.
„Džaspere! Toliko sam uživala u Voren holu. Putovanje nije bilo nimalo
naporno, zar ne, Dani? Razgovarale smo sa Meg, a ponekad bismo otvarale prozor
i razgovarale sa lordom Montfordom, a kada smo se zaustavili da promenimo
konje, sreli smo ser Majkla, gospodina Tejna i porodicu Duboa. Bio je to jedan
veseo susret!”, uzviknula je. „Oh, Kejt! Toliko si mi nedostajala! Izgledaš divno,
kao i uvek!”
Džasper se okrenuo da pozdravi ostale goste i poželi im dobrodošlicu.
Nakon nekoliko trenutaka, Ketrin mu se pridružila i uzela ga za ruku.
Gosti su sprovedeni u svoje sobe, a Ketrin i Džasper su nastavili sa prijemom
novih. Svi su stigli pre čajanke.
Grofica od Hornsbija je stigla u sledećoj kočiji sa svojom ćerkom, ledi
Merijen Vilis, a nedugo nakon njih Sidni Šo i Donald Gledstoun, zajedno sa ser
Nejtanom Flečerom i Bernardom Smit Vejnom. Oni su jahali pored kočije u kojoj
su se nalazile Luiza Flečer i Araminta Klement.

164
 Gospođica Hačins je došla u kočiji velečasnog Beloua, a Šarlot ju je
oduševljeno dočekala i požurila da je odvede u njenu sobu.
Obe su oduševljeno vrisnule kada su se srele.
Stric Stenli i njegova deca, Arnold, Vinford i Beatris stigli su poslednji.
Džaspera je dolazak gostiju podsetio na pešadijsku brigadu. Svi muškarci
osim Gledstouna, Duboa i njegovog strica bili su mlađi od njega. Gospođice
Duboa i Klement su već debitovale u visokom društvu, što znači da su imale
najmanje osamnaest godina, a ostale mlade dame. osim Margaret, bile su mlađe i
od Šarlot. Osećao se kao fosil.
Ušao je u kuću sa svojim stricem, a Ketrin je uzela za ruku Beatris, dok su
Arnold i Vinford išli pored njih.
„Drago mi je da sam ponovo na mestu na kojem sam odrastao i vidim te sa
dobrom ženom. Uprkos svim tim glupim tračevima koji su kružili Londonom,
verujem da je ona dobra žena. Tvoj otac bi bio ponosan”, rekao je njegov stric.
Džasper je podigao obrve, ali nije ništa rekao. Zapitao se da li bi njegov otac
ličio na strica Stenlija, krupnog ali lepog čoveka sa bujnom kosom. I on je ličio
na svoje rođake. Veći deo svog života osećao se ogorčeno jer je stric zanemario i
napustio njega i Rejčel, budući da nije mogao da podnese drugog muža
Džastinove majke. Ali znao je da nema smisla da se ljuti na njega i njegovu decu.
Bilo je vreme da okrene drugi list.
Iznenada je shvatio da bi, da je rođen kao žensko, stric Stenli nasledio titulu i
imovinu. Možda je i on bio pomalo ogorčen.
„Drago mi je da si ovde, striče Stenli. Jedva čekam da bolje upoznam i tebe i
moje rođake”, rekao je.
„Pokazaću vam vaše sobe”, rekla je Ketrin nakon što su ušli unutra. „Sigurna
sam da ćete želeti da se osvežite. Čaj će vas čekati u salonu. Dođite kad budete
spremni. Ne morate da žurite. Tako nam je drago što ste ovde. Gospodine Finli,
Džasper veoma liči na vas. Kao i Arnold i Vinford.”
„Zovi me stric Stenli, dušo”, rekao je.
„U redu, striče Stenli. Porodica mi je veoma važna”, odgovorila je, a zatim se
približila Džasperu i uzela ga za ruku.
A onda su konačno ostali sami, premda će im se gosti svakog trenutka
pridružiti na čajanci, kao i svakog dana tokom naredne dve nedelje. Imali su
dovoljno mogućnosti da izbegnu međusobno društvo, iako je obećao da će se
potruditi da ostave dobar utisak na njihove porodice.
„Pa, Ketrin”, rekao je.
„Džaspere”, odgovorila je.
„Jesi li srećna?”, upitao je.
„Jesam.”

165
 Ali njen odgovor ju je podsetio na sledeće pitanje koje joj je postavio dole na
jezeru. Shvatio je da je i ona pomislila isto.
Pomilovao ju je po ruci.
„Trebalo bi da se pridružimo gostima”, predložio je.
„Da”, složila se.

Tokom narednih nedelju dana, Ketrin je shvatila da je bilo izuzetno lako biti
srećan, pogotovo zbog činjenice da je mogla da bude domaćica u svom domu
punom gostiju. Uživali su u svakom trenutku leta, zabavljajući se šetnjama,
vožnjama, piknicima i izletima, kao i muzičkim večerima, predstavama i brojnim
aktivnostima.
Bilo joj je lako da bude srećna planirajući rođendansku proslavu i bal za čitav
komšiluk koji je vrveo od uzbuđenja i uključivao se u planiranje. Svi ukućani su
nestrpljivo iščekivali taj dan, iako je to bio pretposlednji dan njihovog boravka na
imanju, a niko od njih nije želeo da se vrati kući. Osim toga, tu je bila i njena
porodica. Oduševila se i Šarlotinim entuzijazmom, šetala i razgovarala sa
Džasperovim stricem, koji joj je pričao priče o svom detinjstvu, od kojih su mnoge
uključivale njegovog starijeg brata, Džasperovog oca.
Uživala je u obilasku imanja zajedno sa Meg, želeći da joj pokaže da uspešno
vodi domaćinstvo i planira društvene događaje. Bila je izuzetno srećna zbog
činjenice da ponovo mogu da sede u njenoj sobi i satima razgovaraju, baš kao što
su nekada radile.
„Da li si srećna, Kejt?”, upitala ju je Meg jednog dana dok su sedele u njenoj
sobi. „Znam da uživaš u ovim događajima i znam da se ti i Džasper volite. Ali da
li je to dovoljno? U stvari, ne znam ni šta hoću da te pitam. Hoćeš li biti srećna?”
Ketrin, koja je sedela na krevetu, privila je kolena na grudi.
„Volim ga”, rekla je.
Prvi put je izgovorila to naglas. Trudila se da ne razmišlja o tome još od onog
dana na jezeru.
„Znam da ga voliš, Kejt. A da li on voli tebe? Pretpostavljam da te voli, ali sa
muškarcima se nikada ne zna”, veselo je odgovorila.
„Zavoleće me”, kazala je.
Gotovo je poverovala u to - kada su se zajedno šalili, smejali i pričali gluposti,
kada ju je pažljivo posmatrao, držao je za ruku, iako je to činio kako bi
impresionirao njene goste. Međutim, povremeno se zaista nadala da će je jednog
dana zavoleti.
Zaista, ljubav je bila samo reč. Odlučila je da nikada neće zahtevati od njega
da je koristi, niti će sebi dozvoliti da se oseća odbačeno i nevoljeno ukoliko to ne
učini. Međutim, bila je uverena da će znati kada je bude zavoleo.
Ali šta ako je nikada ne zavoli?

166
 Ponekad je bila dovoljno optimistična da pomisli da će je zavoleti.
„Šta je sa tobom, Meg?”, upitala je.
„Sa mnom?”, veselo je upitala njena sestra. „Drago mi je što sam se vratila u
Voren hol, Kejt. Ali nedostajala si mi, iako su Šarlot i gospođica Danijels bile sa
mnom.”
„A markiz od Alingama? Da li si ga videla otkako si napustila London?”,
pitala je.
„Dan nakon venčanja smo se provozali parkom, a već sledećeg dana smo se
zaputili kući”, objasnila je Meg.
„Da li ti je nešto rekao?”, pitala je Ketrin.
„Što se tiče prosidbe?”, upitala je Meg. „Nije. Ne zaboravi da sam ga već
odbila.”
„Ali to je bilo pre tri godine”, pobunila se Ketrin.
„Mi smo samo prijatelji”, objasnila je njena sestra. „Drag mi je, baš kao i ja
njemu. Ali to je sve.”
Ketrin nije želela da insistira. Ali pitala se šta oseća njena sestra. Iako su
oduvek bile bliske, Meg je bila starija od nje, zbog čega Ketrin nije očekivala da
bi se njoj poverila. Pretpostavljala je da nikome ne veruje.
Meg i Nesi su oduvek bile bliske, ali Nesi se odvojila od njih nakon udaje za
Djua, a kasnije i za Eliota.
„Nesi vodi decu u Randl park na nekoliko nedelja. Posetiće ser Hemfrija i ledi
Dju”, rekla je Ketrin.
„Da. Oduvek su bili veoma bliski. Veoma su srećni zbog njene udaje za
Eliota. Rekli su joj da će je zauvek smatrati njihovom snahom, a njenu decu
svojim unucima”, objasnila je Margaret.
Osmehnule su se jedna drugoj.
„Pridružiću joj se”, dodala je njena sestra. „Boraviću u kolibi u Trokbridžu sa
gospođom Tras. Jedva čekam da provedem vreme tamo i vidim naše stare
prijatelje.”
„Želela bih da ih sve pozdraviš. Žao mi je što ovde nema uglednog mladića
za tebe. Svi Šarlotini gosti su veoma mladi. Mislili smo da će barem gospodin
Gledstoun privući tvoju pažnju jer je stariji od svih ostalih, ali ser Nejtan Flečer
je preuzeo monopol nad tvojim društvom, iako je stariji od Stivena samo nekoliko
godina”, rekla je Ketrin.
Meg se nasmejala.
„On je šarmantan mladić i polaskana sam njegovom pažnjom. Dopada mi se,
baš kao i svi ostali gosti. Džasper i ti ste zaista odabrali odlično društvo i uspeli
ste da nas zabavite tokom svih ovih dana”, objasnila je njena sestra.
I Stiven je uživao u poseti. Bio je izuzetno popularan gde god bi se pojavio.
Muškarci su ga oduševljeno posmatrali, dok su dame pokušavale da prikriju svoje
167
obožavanje. Kada mu je Ketrin skrenula pažnju na to, odgovorio je da je to
sigurno zbog njegove titule, koja je često oduševljavala druge ljude. Ali postojalo
je nešto više od toga.
Postojalo je nešto u karakteru njenog brata što je očigledno privlačilo ljude.
Stiven je posedovao životnu radost.
Najviše je uživao ii Šarlotinom društvu, kao i ona u njegovom. Najčešće je
sedeo pored nje, ili hodao i jahao u njenom društvu.
Ketrin je zaista bila srećna. Čvrsto je rešila da zaboravi na strah zbog događaja
koji će uslediti kada svi gosti budu otišli, i kada bude morala da nastavi sa
ustaljenom rutinom. Razmišljaće o tome kada dođe vreme za to.
U međuvremenu je sanjarila o trenutku kada će joj Džasper reći da je voli,
znajući da se to možda nikada neće dogoditi.
Džasper nije mogao da se seti kada je imao toliko gostiju na imanju, iako su
ga sluge uveravale da su za vreme njegovog oca i dede gosti neprestano dolazili i
odlazili, i da su često organizovane kućne proslave koje bi popunile sve gostinjske
sobe.
Kada je bio dečak, bilo mu je zabranjeno da pominje svog oca.
Bilo je to jedno od retkih naređenja koje je poslušao, verovatno zato što nije
želeo da zna o njemu više od onoga što je već znao. A možda i zato što je svakom
slugi bilo zabranjeno da pominje ime njegovog oca. Iznenadio se kada je čuo da
ga neko spominje. To se dogodilo pre više od nedelju dana. Odlutao je do kuhinje,
pokušavajući da pronađe Ketrin. Međutim, ona nije bila tamo, a Džasper je
odlučio da ostane i pojede dva kolača od ribizle, tek izvađena iz rerne. Neko je
pomenuo predstojeću proslavu i njegovog oca kao poslednjeg domaćina.
„Da li je ikada prisustvovao proslavi?” upitao je Džasper. „Čuo sam da je bio
rasipnik.”
Gospođa Oliver je podigla izuzetno oštar nož i uperila ga u njegovo srce.
Stajala je samo nekoliko metara dalje od njega.
„Naslušala sam se tih gluposti dok je gospodin Rejbern bio živ. Ali to što je
gospodin Rejbern voleo Bibliju i propovedi i mrzeo alkohol i ples, ne znači da su
oni koji su povremeno uživali u tome bili oličenje đavola. Ni ti nisi bio đavo, iako
si neprestano izluđivao ljude koji su brinuli o tebi. Kao ni tvoj otac, iako je voleo
alkohol i živeo pomalo raskalašno pre nego što se oženio tvojom majkom. Barem
je kuća bila vesela dok je on bio živ. Nakon njegove smrti se više nikada nismo
tako slatko smejali. A ako tvoja žena želi da vrati malo smeha u ovaj dom, niko
ne srne da joj zameri”, objasnila je.
Spustila je pogled na oštricu noža kojim je mahala pred njim i brzo ga
sklonila, pokušavajući da dođe do daha.
„To je mišljenje svih zaposlenih”, dodao je Kuš. „Izvinite što smo izneli svoje
mišljenje bez pitanja.”

168
 „Ponašao si se isto i kada sam bio dečak. Sećam se da me je tvoje mišljenje
uvek zamaralo, Kuše”, kazao je Džasper.
„Da niste zavezali lakejevu periku za naslon njegove stolice kada je zadremao
u hodniku, spustili se niz vodopad u svom najboljem odelu, a kasnije ga iscepali
kada ste se upleli u granje, ne biste morali da slušate moje mišljenje, gospodaru”,
postiđeno je odgovorio batler.
„Dakle, ponovo razgovaramo o tome”, veselo je primetio Džasper, a zatim se
smestio na dugačku klupu koja se protezala duž kuhinjskog stola i poslužio se
jabukom. „Pričajte mi o mom ocu.”
Oboje su mu dosta ispričali, iako su se prethodno pogledali, kao da se plaše
da prekrše pravilo koje je postavio mrtav čovek. Džasper je pomislio kako je drugi
muž njegove majke zavio imanje u dugo i tamno ruho.
Nije se dugo zadržao u kuhinji. Šarlot je odlučila da povede grupu mladih
ljudi u selo, gde su nameravali da obiđu crkvu, pre nego što potraže osveženje u
gostionici. Obećao je ledi Hornsbi i ledi Duboa da će im pokazati galeriju i održati
mali čas porodične istorije. Pridružiće im se i njegov stric.
Nadao se da će im se i Ketrin pridružiti, zbog čega je prvenstveno i potražio
u kuhinji, nadajući se da se vratila iz sela, sa sastanka odbora.
Za vreme ručka shvatio je da se mladi još uvek nisu umorili od aktivnosti.
Odlučili su da tokom popodneva prošetaju jezerom. Nekoliko puta su silazili do
vode, šetali obalom, pravili piknike i veslali u čamcima, premda nikada nisu imali
vremena da odu na drugu stranu ili prošetaju prirodom.
„Na drugoj strani je zaista lepo”, objasnila je Šarlot. „Pruža se predivan
pogled na okolinu, a postoji i nekoliko mesta za sedenje i odmor, uključujući i
mali letnjikovac. Ali ostavićemo šetnju po brdima za neki drugi dan.”
„Slažem se. Moje cipele će se raspasti pre nego što se vratim kući, a da ne
spominjem moja stopala”, složila se gospođica Flečer.
„Onda mi morate dozvoliti da vam se pridružim, gospođice Flečer. Možete se
osloniti na moju ruku”, rekao je Tejn, glasom koji se još uvek menjao, kao kod
sve mlade gospode.
„Hvala vam, gospodine Tejne”, rekla je, pocrvenevši, dok se mlađa gospođica
Duboa kikotala.
Džasper se pitao zbog čega su se sve mlade dame toliko kikotale u društvu
drugih mladih dama i mladića.
Ali Džaspera su zabavljali njihovi besmisleni razgovori.
„Gospođice Hakstabl, mogu li da vam se pridružim?”, upitao je mladi Flečer.
Siroti mladić je bio ludo zaljubljen u Margaret, iako je bio barem šest godina
mlađi od nje i nikako nije bio njen par u pogledu izgleda.
Srdačno mu se osmehnula. „Biće mi zadovoljstvo.”
Bila je zaista ljubazna.

169
 „Hajde da im se pridružimo, Džaspere? Još uvek nismo obišli taj deo imanja”,
predložila je Ketrin.
Činilo se da su u tom trenutku svi pogledi bili usmereni na njih, kao da im je
njegov odgovor bio izuzetno važan. Niko nije zaboravio okolnosti pod kojima su
se venčali. Oči javnosti su bile uprte u njih više od nedelju dana. On i Ketrin su
se često osmehivali jedno drugom.
„Naravno, ljubavi. Uživaću u šetnji u tvom društvu”, kazao je.
„Naravno”, složila se.

170
 Dvadeset prvo poglavlje

Put ih je niz livadu vodio ka pristaništu i travnatoj obali jezera obrasloj

trskom, gde je uživala bučna porodica pataka, pa sve do drveća na drugoj strani i
početka staze za šetnju prirodom.
Krošnje su ih najvećim delom puta skrivale od sunca, dok su se tek
povremeno otvarale i pružale pogled na vodu i kuću. A onda ih je staza povela
prema vodopadu i maloj kolibi na vrhu najstrmijeg dela obale.
Ledi Hornsbi i gospođa Duboa su ostale da sede u bašti, dok je gospodin
Duboa otišao u selo sa gospodinom Finlijem, da posete neke njegove poznanike.
Svi ostali su krenuli u šetnju, uključujući i gospođicu Danijels i velečasnog
Beloua.
Trebalo im je skoro sat vremena da stignu do vodopada, jer su se često
zaustavljali i divili se prizoru pred sobom ili odmarali na klupama kraj puta.
Smeh i ćaskanje su ih dodatno usporavali.
„Svestan sam da je proslava organizovana u Šarlotinu čast, ali užasno mi je
dosadno. Da li je i tebi dosadno?”, Džasper je upitao svoju ženu, dok su gospođica
Flečer i gospođica Duboa oprezno pružale ruke ka vodopadu, a zatim vrisnule
zbog sopstvene smelosti i hladne vode.
„Naravno da nije. Uživam u društvu naših gostiju. Osim toga, priroda je
prelepa, a vreme savršeno. Sigurna sam da će aktivnosti tokom proslave biti više
po tvom ukusu”, odgovorila je.
„Hoće, ukoliko mi se ti pridružiš”, kazao je.
„Nažalost, neću moći. Ne želim da slomim vrat i obe noge prilikom trke”,
objasnila je.
„Kukavice!”
„Osim toga, sigurno će pasti kiša, a ja ne želim da uništim šešir”, dodala je.
„Dakle, nećeš učestvovati u trkama”, zaključio je sa uzdahom. „Šta kažeš na
šetnju po brdima? Želim da ti pokažem nešto.”
„Zar mi nisi pokazao čitavo imanje pre dve nedelje?”, upitala je, nakon čega
je Šarlot vrisnula jer je Tejna neko obavestio da mu je rukav mokar.
„Nisam.” Pružio joj je ruku. „Pođi sa mnom. Nikome nećemo nedostajati.
Ionako sa svi previše zauzeti flertovanjem. Osim toga, gospođica Danijels će
paziti da se ne zanesu.”

171
 „Ne bi bilo lepo da ostavimo goste”, pobunila se. Međutim, nije uspela da
izvuče ruku iz njegovog stiska. Brzo ju je odvukao ka stazi koja je vodila prema
brdima.
Bio je previše nemiran da bi hodao polako.
Misli su mu se rojile već nekoliko sati. Čeznuo je za mirom i tišinom.
Hodali su brzo uprkos strmoj padini, sve dok nisu došli do stare bukve na
samom kraju staze. Na trenutak se zaustavio i naslonio se na stablo. Još uvek ju
je držao za ruku.
„Da li si se umorila?”, upitao je.
Primetio je da jeste. Ali ona se okrenula kako bi uživala u veličanstvenom
pogledu. Posmatrala je njihovo imanje, bašte, livade i prilaze, kao i selo i polja
koja su se protezala u daljini. Kada bi se popeli još malo više, mogli bi da vide
more, pomislio je. Jednom je pokušao da se popne na drvo, ali je uganuo skočni
zglob i uništio novi par čizama, toliko da ni vešte ruke posluge nisu uspele da
prikriju njegov nestašluk.
On i Ketrin su se vešto pretvarali pred gostima. Međutim, među njima je još
uvek postojala distanca, od trenutka kada je na jezeru napravio budalu od sebe.
Verovatno ga je smatrala gubitnikom, budući da je do kraja ostalo svega
nekoliko dana, a on se nije trudio da dobije opkladu.
„Hajdemo!", rekao je nakon što su odmorili i ponovo je uzeo za ruku. Skrenuo
je sa staze, probijajući se kroz gusto drveće sve dok nisu stigli do vrha uzvišenja
na neočekivanu čistinu, za koju nije znao niko osim njega. Ova omanja livada,
ukrašena travom i divljim cvećem, bila je potpuno sakrivena drvećem. Dolazak
na ovo mesto doživljavao je kao putovanje u drugi svet, u kojem je bio potpuno
sam, zaboravljajući na sve svoje probleme.
„Ovo je bilo moje tajno skrovište kada sam bio dečak. Stalno sam dolazio
ovde, bez obzira na godišnje doba”, priznao je, zaustavivši se na obodu livade.
Uvek se plašio da će to postati samo deo njegove prošlosti, budući da su
protekle mnoge godine otkako je poslednji put bio ovde.
„Tokom proleća je uvek prekriveno pahuljama, a kasnije zvončićima, kao da
se deo neba sklonio u šumu. Voleo bih da si mogla da vidiš ovo mesto tokom
proleća”, rekao je.
„Videću ga sledeće godine”, prošaputala je. „Neću otići nigde, Džaspere.”
Jedan drozd, uznemiren njihovim glasovima, poleteo je sa visoke grane, a ona
je podigla glavu, posmatrajući kako se uzdiže prema nebu.
„Oduvek sam imalâ svoja tajna mesta poput ovog, mada nikada nisu bila
ovako udaljena i veličanstvena”, nastavila je.
Pogledao je u udaljeni kraj livade, odahnuvši kada je shvatio da se tamo još
uvek nalazi velika stena koja je virila iz obronka brda, sežući do njegovih kolena
kada je bio dečak.

172
 „Još uvek je tamo. Ono je bio moj kamen za sanj...”
Iznenada se zaustavio.
„Za šta?”, upitala je.
„Ništa.” Slegnuo je ramenima.
„Tvoj kamen za sanjarenje?”, zaključila je.
Bila je u pravu.
„Glupa dečačka fantazija”, kazao je, a zatim se udaljio od nje kako bi bolje
pogledao stenu. Bila je prekrivena mahovinom i grančicama, a on se sagnuo da je
očisti. „Ovde sam bio kapetan svog broda i gospodar sopstvenog zamka. Ubijao
sam zmajeve i zle vitezove. Bio sam svoj omiljeni, nepobedivi heroj.”
„Kao i svi mi u svojim fantazijama iz detinjstva”, objasnila je. „Onakvi kakvi
treba da budemo. Naše igre nam daju hrabrost da odrastemo i živimo živote za
koje smo sposobni.”
Zapitao se da li ju je vikar to naučio.
Spustio je nogu na stenu.
„A ponekad bih samo ležao i posmatrao nebo.”
„I leteo na oblacima. Ali ipak si mi se smejao kada sam ti rekla da sanjam o
letenju blizu sunca”, zaključila je.
„Tada sam bio dete i nisam ništa znao. Moramo da živimo u stvarnom svetu,
gde snovi ne znače ništa”, kazao je, spustivši nogu na zemlju.
„Ne treba da zaboravimo ovakva mesta. Potrebna su nam i u stvarnom
životu”, usprotivila se.
Iznenada je shvatio da mora da pronađe razlog da je zadirkuje. Nije navikao
na ovako ozbiljne razgovore.
Međutim, osećao se previše ranjivo. Zapitao se zašto ju je doveo ovde?
Mogao je da se izvuče i bez njenog društva.
Nikada ranije nije doveo nekoga na ovo mesto.
Popela se na kamen i osvrnula oko sebe, a zatim skinula šešir i spustila ga
pored sebe kako bi zagrlila kolena i podigla pogled ka nebu.
Pre nekoliko nedelja nosila je žutu haljinu i plavi šešir, koji su se slagali sa
suncem i jezerom. Sada je nosila bledozelenu haljinu, kao da je znala da će doći
ovde i zasijati poput šumske nimfe.
Iznenada mu je uputila preneražen pogled.
„Žao mi je. Uzurpirala sam tvoju teritoriju?”
„Pa, i ti si moja, zar ne?”, veselo je odgovorio. Pridružio joj se na steni, a
zatim skinuo kaput, raširivši ga iza sebe. Skinuo je i šešir, odlučivši da legne i
ostavi dovoljno mesta za nju ukoliko odluči da mu se pridruži.
Nije odgovorila na njegovu provokativnu opasku, a on nije mogao da smisli
ništa drugo čime bi je zadirkivao.
173
 Spustila je pogled prema njemu, a potom mu se pridružila. Osetio je olakšanje.
Ovde je bio bezbedan. Oduvek je to mislio, iako je znao da je to samo iluzija.
Uvek je morao da se vrati kući i objasni gde je bio i zbog čega je odlučio da toliko
zabrine majku svojim dugim odsustvom, kao i zašto nije uradio domaće zadatke,
naučio biblijske stihove i slično.
Za razliku od tela, svoje misli nije uspeo da umiri. Nije mogao da smisli ništa
što bi je nasmejalo ili izazvalo duhovitu repliku.
Nije ličio na sebe. Znao je da je trebalo da dođe sam.
„Voleo je Rejčel”, brzo je rekao, smesta se pokajavši zbog svojih reči.
„Gospodin Guding? Ali zašto govoriš u prošlom vremenu? Za vreme
svadbenog doručka mi se činilo da...”
„Moj otac”, prekinuo ju je. „Imala je više od godinu dana kada je umro. Ali
voleo ju je. Štaviše, obožavao ju je. Vodio ju je svuda sa sobom, iako je imala
dadilju.”
Nije ništa rekla.
„Bio je uzbuđen zbog mene. Na dan njegove smrti bio je u lovu sa nekim
prijateljima. Odlučili su da prošetaju, a kada je počela kiša, do njega je stigla vest
da moja majka ima bolove. Pokušao je da što pre stigne kući zbog čega je
preskočio tu živu ogradu, odlučivši da uštedi deset sekundi koje bi izgubio da je
stigao do kapije. Možda nije ni primetio da je kapija otvorena. On je umro, a
bolovi su bili lažni. Rodio sam se tek mesec dana kasnije”, nastavio je.
Nije mogao da se seti trenutka u kojem ga je uzela za ruku. Međutim, njena
ruka čvrsto je stezala njegovu.
Osećao se kao potpuni idiot. Okrenuo je glavu i podrugljivo se osmehnuo,
popustivši stisak.
„Sada mislim da je bolje što je tada umro. Mnogo bi se razočarao u svoje
drugo dete. Siguran sam da se slažeš sa mnom, Ketrin”, rekao je.
„Zašto govoriš o svemu tome kao da je reč o nečemu što do sada nisi znao?”,
pitala je.
„Zato što nisam. Jutros sam razgovarao sa poslugom, kada sam otišao u
kuhinju kako bih te pronašao. Rekli su mi stvari koje nikada ranije nisam čuo.
Nije nam bilo dozvoljeno da pominjemo našeg oca”, objasnio je.
„Zašto?” Namrštila se.
„Zato što je bio razvratnik, propalica i oličenje đavola”, kazao je. „Kada se
moja majka ponovo udala, uticaj mog oca je zauvek zaboravljen. To je učinjeno
za naše dobro. Kad malo bolje razmislim, možda se ne bi razočarao. Možda bi me
smatrao svojim pravim naslednikom. Šta misliš?”
Ignorisala je njegove reči.
„Dakle, nisi znao ništa o svom ocu?” Njene ogromne, nedokučive oči su
postale još veće.

174
 „Naprotiv. Gotovo svakog dana tokom mog odrastanja govorili su mi nešto o
njemu. Da sam zbog njega loš, nepopravljiv, nepromenljiv i još mnogo toga. Bio
sam crna ovca u porodici, baš kao i on. Smatrali su da nikada ništa neću postići
jer sam njegov sin. Svi su znali da ću, kada umrem, završiti u paklu i konačno biti
sa njim”, nastavio je.
„Zar ti majka nije ništa rekla?”
„Moja majka je bila žena blage naravi i izuzetno podložna tuđem uticaju.
Oduvek joj je bio potreban neko ko će joj reći šta je dobro, a šta loše. Sluge kažu
da je obožavala mog oca. Ali nakon njegove smrti i mog rođenja, predala se očaju,
koji je nestao tek nakon što se udala za Rejberna. Siguran sam da ga je volela.
Uvek se trudila da mu se dopadne. Čak se ni posle njegove smrti nije usudila da
kaže ili učini nešto što on ne bi odobrio”, objasnio je.
„Zar te nije volela?”, upitala je.
„Jeste. Bezbroj puta je plakala zbog mene, moleći me da budem dobar i
pobožan, i učinim sve što mi je očuh rekao kako bih i ja bio dostojan njegove
ljubavi.”
„Šta je bilo sa Rejčel?”, pitala je.
„Ona je izgubila svoju mladost, jer joj je rečeno da je svet iza naših vrata
opako mesto, i da je devojci mesto pored majke”, odvratio je.
„A Šarlot?”
„Ona nije imala nečistu krv. Gospođica Danijels je došla kada je bila veoma
mala. Osim toga, imala je sreću jer nije muško, pa očuh nije bio mnogo
zainteresovan za nju”, rekao je.
Zapitao se zašto razgovara sa njom o prošlosti svoje porodice. Nikada nije
razgovarao o svom detinjstvu i retko je razmišljao o tome. Nikada nije tražio
sažaljenje. Međutim, jutrošnja otkrića u kuhinji su ga izuzetno uznemirila.
Njegov otac je voleo Rejčel.
Kao i svog nerođenog sina. Znao je da voli i umro je zbog ljubavi.
„Mislim da je i moj otac voleo moju majku. Prestao je sa ljubavnim aferama
kada se venčao sa mojom majkom”, nastavio je.
Primetio je da čvrsto drži njegove ruke. Mogao je da oseti dodir njenih usana
i toplinu njenog daha.
„Samo nekoliko minuta pre nego što su mu saopštili za bolove moje majke,
želeo je da nazdravi za svoje dete. Nije mu bilo bitno da li će dobiti sina ili ćerku.
Samo je želeo da dete bude zdravo. Ali verujem da je želeo sina. Naslednika”,
objasnio je.
Pomilovala je njegov obraz.
„Sluge su ga obožavale uprkos njegovim manama. Po njihovim rečima,
njegova najgora mana bila je nesmotrenost.”
„Obožavaju i tebe, uprkos tvojim manama”, kazala je.
175
 „Da je ostao živ, verovatno bismo bili srećna porodica”, dodao je.
Poželeo je da prestane da priča gluposti. Pitao se kada će konačno ućutati?
„Ali da se to dogodilo, Šarlot ne bi postojala, zar ne? Oduvek sam je mnogo
voleo”, priznao je. „Iako je njegova ćerka. Pitam se kako je to moguće?”
„Zato što je ona drugačija, baš kao i ti”, rekla je Ketrin.
„Molim te, zaustavi me. Siguran sam da i tvoja porodica ima neke zanimljive
priče”, zaključio je.
„Zapravo nema. Proživela sam užasnu tugu kada sam kao dete izgubila majku.
Tata je umro kada sam imala samo dvanaest godina. Bilo je užasno. Ali uvek sam
imala svoje sestre i brata, i nikada se nismo osećali nepoželjno ili nevoljeno. Iako
se Meg odrekla svoje budućnosti sa Krispinom Djuom zbog nas, nikada nam nije
dozvolila da osetimo da se žrtvovala zbog nas. Nisam ni znala za to, sve dok mi
pre nekoliko godina Nesi nije ispričala šta se dogodilo. Uvek sam bila toliko
sigurna u ljubav svoje porodice da ne bih mogla ni da zamislim svoje detinjstvo
bez te sigurnosti. Verujem da nema ništa gore od deteta koje se oseća nevoljeno.
Ne mogu da podnesem takvu pomisao”, ispričala je.
Glas joj je postao tanak.
Ali nije mogao da promeni okolnosti sa kojima se suočavao tokom čitavog
svog života, počevši od detinjstva, mladosti i zrelosti. Oduvek je morao da bira
kako će razmišljati, govoriti i kako će se ponašati.
Izvukao je ruku iz njenog stiska, podigao se na lakat i lenjo joj se osmehnuo.
Bilo je vreme da se pribere.
„Da li je moja priča rastužila tvoje nežno srce?”, upitao je, pažljivo
posmatrajući njeno lice, zaustavivši pogled na njenim usnama. „Da li je tvoje srce
slomljeno zbog ljubavi prema meni? Jesi li spremna da sve priznaš? Da li sam
konačno dobio opkladu?”
Istog momenta je shvatio svoju grešku. Znao je da ona to neće doživeti kao
bezazleno zadirkivanje. Situacija je previše podsećala na onu koja se dogodila na
jezeru.
Zaista je bio nepravedan.
Ali reči su već bile izgovorene, i sve što je mogao da učini bilo je da sačeka
njen odgovor.
Zaista je bio užasan.
Najgora kazna za usamljenu, zaljubljenu ženu koja se nadala pravoj ljubavi.
A možda i nije.
Podigla je ruku, a zatim snažno zamahnula i spustila je na njegov obraz.

176
 Dvadeset drugo poglavlje

Odmakla se od njega, brzo ustala sa kamena i zaputila se duž livade.

Zaustavila se tek na polovini, među travom i divljim cvećem.
Nikada nikoga nije udarila. A njega je sad ošamarila. Ruka ju je još uvek
pekla. Srce joj je snažno kucalo, a knedla u grlu sprečavala ju je da dođe do daha.
Okrenula se prema njemu.
„Nemoj više nikada da učiniš tako nešto”, povikala je drhtavim glasom.
„Nikada! Jesi li me čuo?”
Sedeo je, oslonjen na jednu ruku, dok je prstima druge ruke oprezno bockao
pocrveneli obraz.
„Jesam”, odgovorio je. „Ketrin...”
„Ponudio si mi da uđem, a onda si mi zalupio vrata ispred nosa. Ako ne želiš
da budem deo tvog života, onda me potpuno isključi, ostani sakriven iza
duhovitosti, ironije, poluzatvorenih očiju i podignutih obrva. Odlazi i pusti me da
živim svoj život u miru. Ali ako odlučiš da me pustiš unutra, onda nemoj da se
pretvaraš da je reč o glupoj opkladi”, kazala je.
Ubrzano je disala.
Nekoliko trenutaka ju je posmatrao stegnutih usana. Zatim je ustao i približio
joj se. Poželela je da je pre toga obukao svoj kaput i stavio šešir. Previše ju je
ometao pogled na njega u košulji i prsluku.
„Ali to su bili samo nasumični komentari o mojoj porodici. Nema potrebe da
se uzbuđuješ. Mislio sam da će te zabaviti. Nisam želeo da te povredim. Mislio
sam da ćeš se sažaliti na mene. Zar sažaljenje nije pola puta do ljubavi?
Pretpostavio sam da bi...”
A onda ga je ponovo ošamarila.
Zatvorio je oči.
„To boli”, rekao je. „Osim toga, ti si u povoljnijem položaju jer kao džentlmen
ne mogu da ti uzvratim udarac.”
„Ne znaš ništa o ljubavi. Bio si voljen, a i sada si voljen. Imaš sposobnost da
voliš, iako ti to ne shvataš. Ali bežiš od ljubavi čim se ukaže mogućnost da probije
zidove koje si godinama podizao oko svog srca kako te drugi ne bi povredili.
Moraš da shvatiš da su ti dani iza tebe”, zavapila je.
Nežno joj se osmehnuo.
177
 „Veoma si lepa kada si ljuta”, kazao je.
„Nisam ljuta, besna sam! Ljubav nije igra”, nastavila je.
Zadržao je smešak na licu. Međutim, pogled mu je bio ozbiljan.
„A šta je, ako nije igra?”, nežno je upitao.
„Nije čak ni osećanje, iako podrazumeva osećanja. I to ne samo sreću i radost.
Niti seks, kao što ti misliš. Ljubav je povezanost sa drugom osobom, rođenjem ili
nečim drugim što ne mogu da objasnim. Iako počinje fizičkom privlačnošću. Ali
podrazumeva mnogo više od toga. Odlučnost da brineš za drugu osobu bez obzira
na sve i zauzvrat dozvoliš sebi da budeš zabrinut. To je posvećenost sreći svog
bližnjeg, koja i tebe usrećuje. Ljubav nije posesivnost, kao ni žrtva. I ne donosi
uvek sreću. Često donosi veliki bol, posebno kada voljena osoba pati, a ti ne
možeš da je utešiš. Ali to je život, koji podrazumeva i otvorenost, poverenje i
ranjivost”, objasnila je. „Znam da je moj život bio lakši jer je u njemu oduvek
postojala bezuslovna ljubav, zbog čega ne mogu ni da zamislim kakav je osećaj
odrastati bez ljubavi. Ali zar ćeš dozvoliti da to iskustvo pokvari čitav tvoj život?
Zar ćeš dopustiti svom očuhu da te muči i iz groba? Voleli su te svi osim njega.
Sve tvoje sluge, komšije, kao i tvoja majka. I Šarlot te obožava. A sada ću prestati
da pričam jer ne znam šta više da ti kažem.”
Široko se osmehnuo, a Ketrin je pretpostavila da zbog ogromne napetosti
verovatno ne može da kontroliše mišiće na svom licu. Očigledno mu dva šamara
nisu pomogla.
„Još kada bih tebe ubedio da me zavoliš, moj život bi bio kompletan. Bio bih
srećan do kraja života”, odvratio je.
„Prestani sa prokletom opkladom!”, procedila je. „Muka mi je od nje! Ne
želim više nikada da čujem za nju. Gotovo je! Ljubav nije igra, i ne želim da
nastavim da se pretvaram da jeste. Opklada više ne važi. Poništavam je. Ako želiš
da se kladiš, vrati se u London svojim glupim opkladama i jednako glupim
prijateljima koji misle da je zabavno kladiti se da možeš da zavedeš nedužnu ženu
koja nije učinila ništa kako bi te uvredila, iako je dozvolila sebi da je poniziš u
javnosti. Idi i nikada se ne vraćaj! Nećeš mi nedostajati.”
Zapitala se odakle dolaze te reči. Zašto je morala ponovo da pomene ono što
se dogodilo u Voksholu?
„Mislim da su dani klađenja davno iza mene”, prošaputao je. „Mnogo sam te
povredio.”
„Jesi”, odgovorila je i briznula u plač.
„Ketrin.” Spustio je ruke na njena ramena.
Ali ona mu nije pala u zagrljaj i neutešno zajecala. Umesto toga, udarala je
njegove grudi pesnicama i povremeno jecala. Znala je da ne treba da razmišlja o
tome, budući da je sve to bila davna prošlost.

178
 „Kako si mogao?”, jecala je, pokušavajući da dođe do daha. „Kako si mogao?
Šta sam ti skrivila?”
„Ništa. Ne postoji opravdanje za ono što sam učinio. To je bilo užasno podlo”,
odgovorio je.
„Sigurna sam da svi muškarci u klubu znaju za to”, zaključila je.
„Većina”, složio se.
„Do sada su sigurno svi saznali. A ti si se usudio da okriviš ser Klarensa
Forestera”, optužila ga je.
„Znam da je krivica isključivo moja.”
Podigla je glavu, iako je znala da joj je lice sigurno crveno i natečeno.
„Kako si mogao da poniziš sebe? Zar u tebi nema nimalo poštovanja i
pristojnosti?” upitala je.
Pažljivo ju je posmatrao, širom otvorenih očiju.
„Ne znam, Ketrin. Ne mogu da razmišljam o tome.”
„Namerno si to učinio. Znam da si kao dete mnogo patio zbog osećanja, zbog
čega si odlučio da ih iskoreniš. Ali kada čovek nema osećanja, ne može da postoji
ni saosećanje. Počeo si da se ponašaš prema ljudima onako kako su se drugi
ponašali prema tebi”, kazala je.
Nadlanicom je obrisala nos, a on se okrenuo i žurno se približio steni. Sagnuo
se i izvukao nešto iz kaputa, a zatim se vratio i pružio joj maramicu.
Obrisala je oči i izduvala nos, a potom čvrsto stegla maramicu.
„Ali neću otići odavde”, rekao je kada ga je ponovo pogledala. „Ovo je moj
dom, a ti si moja žena. Ono što sam uradio pre tri godine bilo je neoprostivo, ali
nažalost ne postoji drugo rešenje. Žao mi je zbog toga.”
„Ništa nije neoprostivo” odgovorila je, srećna zbog činjenice da nije želeo da
ode.
Nekoliko trenutaka je ćutke zurio u nju.
„Ako je opklada gotova, da li to znači da ni njeni uslovi više ne važe?”, pitao
je.
„Da”, odgovorila je, osetivši ogromno olakšanje zbog svojih reči, pošto je
tačno znala na šta misli. Iako nije nameravao da ode, njihov brak trenutno uopšte
nije ličio na brak, zahvaljujući uslovu koji je postavila prve bračne noći.
Nedostajao joj je, uprkos činjenici da je sa njim provela samo jedan deo noći,
jer je i tada spavao u dnevnom boravku.
„Dođi kod mene večeras”, dodala je, osetivši kako joj obrazi postaju rumeni.
Spustila je maramicu na zemlju i sklopila ruke oko njegovih obraza. Na levom
obrazu su još uvek bili vidljivi tragovi njenih prstiju. Pretpostavila je da i ona
izgleda užasno.
Uzeo ju je za ruke i poljubio oba dlana.

179
 „Ketrin, nadam se da ne očekuješ da ću nakon tvog odgovora čekati da padne
mrak. Nijedan muškarac koji poštuje sebe ne bi postupio tako. Pogotovo ne ja”,
objasnio je.
„Ali svi će se pitati gde smo otišli, ako budemo nestali čim se vratimo kući.
Osim toga...”
„Ketrin”, prošaputao je, a zatim je poljubio.
Odmah je znala na šta misli.
Bila je svesna sunčeve svetlosti i toplote, cvrkuta ptica i zujanja nevidljivih
insekata, meke trave i divljeg cveća oko njihovih kolena. Osetila je miris njegove
kolonjske vode i topline njegovog tela. Ponovo je čeznula za njim.
Sklopila je ruke oko njegovog vrata i otvorila usta.
Iznenada su se oboje našli na zemlji. Nad njima se uzdizala trava, dok su u
strastvenom zagrljaju skidali svoju odeću, sve dok nisu ostali potpuno nagi.
Oslonio se na nju čitavom svojom težinom. Pažljivo ju je posmatrao otkrivajući
joj koliko čezne za njom, baš kao i ona za njim.
„Ketrin”, prošaputao je.
Skinuo je prsluk i maramu koju je nosio oko vrata. Njegova bela košulja
otkrivala je snažne mišiće i tamnu kosu koja je ovlaš dodirivala njegove grudi.
Pantalone su mu bile otkopčane u struku, a njene noge raširene, sa stopalima
oslonjenim na toplu, gipku kožu njegovih čizama.
Prošla je prstima kroz njegovu kosu toplu od sunca.
„Zemlja je previše tvrda podloga, pogotovo za vođenje ljubavi”, rekao je.
„Baš me briga”, rekla je i podigla glavu da ga poljubi i da ga privuče ka sebi.
Nije marila za činjenicu da je dobio tu glupu opkladu i pre nego što su odlučili da
zaborave na nju. Upravo mu je rekla da je ljubav ranjiva.
Ali to nije značilo da treba da je izbegavaju.
„Dozvoli mi da učinim nešto plemenito po prvi put u svom životu”, rekao je
dok su mu se oči osmehivale.
Jednim brzim pokretom promenio im je mesta, tako da je on sada, ležao na
zemlji. Spustio je njene noge pored svog tela, a ona je spustila ruke na njegova
ramena i podigla glavu kako bi ga pogledala. Skinuo je ukosnice i pustio da joj
kosa padne sa obe strane lica i prekrije ramena.
„Dođi”, kazao je, a potom je podigao i spustio na sebe, osetivši kako njegov
čvrsti ud klizi u njeno vlažno međunožje.
Privijala se uz njega, stežući unutrašnje mišiće, i zatvorila oči.
Ovoga puta nije bilo bola.
Nije postojao lepši osećaj na svetu. Niti u prirodi. Otvorila je oči, primetivši
ružičasto i ljubičasto poljsko cveće koje je cvetalo u travi svuda oko njih.

180
 Ponovo je zatvorila oči, opustila unutrašnje mišiće, a zatim se izdigla iz čistog
zadovoljstva. Radila je to iznova i iznova.
Nakon nekoliko minuta shvatila je da on mirno leži ispod nje, dozvolivši joj
da oseti zadovoljstvo. Njegove tople i čvrste ruke bile su raširene preko njenih
butina.
Ponovo je otvorila oči i pogledala ga. Uzvratio joj je pogled, a ona je znala da
je uživanje obostrano, bez obzira na to ko vodi igru. Osmehnula mu se i nastavila
da uživa, a njegove usne su se lagano izvile u uglovima.
Ali bilo je i bola. Međutim, ovaj bol je bio prijatan. Ubrzo je shvatila da je to
rezultat njene nepromišljene odluke da nastavi da se izdiže kako bi iznova i iznova
osetila zadovoljstvo.
Spustio je ruku na njen potiljak i privukao je prema sebi, a zatim joj čvrsto
stegnuo zadnjicu rukama kako bi je privukao ka sebi. Konačno je počeo da se
pomera, snažnim i brzim pokretima sve dok je nije doveo je do vrhunca i u
potpunosti umirio.
Insekti su zujali oko njih, a ptice cvrkutale, vešto skrivene na granama.
Travčice i cveće golicali su joj uvo. Mogla je da oseti miris prirode, pomešan sa
mirisom njegove kolonjske vode.
Ispravio je njene noge tako da su bile prislonjene uz njegove. Ponovo je
osetila njegove čizme na svojim stopalima. Shvatila je da bi mogla lako da utone
u san.
Poljubio ju je u obraz.
„Volim te”, rekao je.
Nekoliko trenutaka nije ništa rekla, dozvolivši rečima da je preplave poput
najnežnijeg milovanja.
Osmehnula se.
„Nema potrebe da mi to govoriš. To su samo reči”, konačno je odgovorila.
„Reći koje nikada do sada nisam izgovorio. Hajde da vidimo mogu li ponovo
da ih izgovorim”, kazao je.
Naslonila je ruke na njegove grudi i podigla glavu kako bi ga pogledala.
„Nema potrebe, Džaspere, to su samo reči. Rekao si da me nećeš napustiti.
Sačuvaćemo naš brak. Možda ćemo uskoro dobiti dete i zasnovati porodicu.
Provešćemo ovde veći deo godine i vratiti se kući. Radićemo na našem braku
kako bi nam doneo sreću i zadovoljstvo. I to će biti dovoljno. Nema potrebe da
mi to govoriš”, objasnila je.
„Da te volim?”, upitao je.
„Da. To nije neophodno.”
„Dakle, ti ne možeš da izgovoriš te reči?”, pitao je.
„Rekao si to jer si se pretvarao da pristaješ da zaboraviš na našu opkladu.
Kako bi čuo da si pobedio. Ne, nikada ti neću reći te reči, Džaspere.”
181
 Široko mu se osmehnula, dok se pretvarao da se duri.
„Ketrin, žao mi je zbog Vokshola. Znam da izvinjenje nije dovoljno, ali...”,
rekao je, iznenada se uozbiljivši.
Spustila je prst preko njegovih usana.
„Oprošteno ti je. Kraj priče”, odgovorila je.
Poljubio joj je ruku.
Odjednom ju je obuzela panika. Zapitala se koliko dugo su bili odsutni?
Koliko je prošlo otkako su ostavili goste kod vodopada?
„Džaspere, moramo da se vratimo. Sigurno nas svi čekaju kako bi se vratili
kući i popili čaj”, rekla je, otkotrljavši se od njega, pokušavši da podigne svoj
korset i spusti suknju.
„Šarlot će biti oduševljena ulogom domaćice tokom našeg odsustva i svi će
biti ugošćeni. Ako misle da je naše odsustvo posledica zaboravnosti zaljubljenog
para, biće oduševljeni zbog činjenice da su bili u pravu. Zamisli kakve će tračeve
moći da ponesu kući sa sobom”, odvratio je.
„Moja kosa!” zakukala je. „Nemam ni četku, ni ogledalo! Kako da je
očešljam? Moraću da je pokrijem šeširom.”
Ustao je i popravio svoju odeću, a zatim se približio steni i podigao svoj kaput
i njen šešir. Prebacio je kaput preko ramena i obmotao trake šešira oko ruke,
pruživši joj slobodnu ruku. „Tvoja kosa je prelepa. Kad odeš u sobu, sluškinja će
ti pomoći da je središ”, rekao je.
Slegnula je ramenima i uzela ga za ruku. Bila je previše srećna da bi se
raspravljala, premda se nadala da će uspeti da se sredi pre nego što gosti budu
imali priliku da je vide. Osećala se spokojno nakon vođenja ljubavi, obuzeta
neobičnom nežnošću.
Vraćali su se kući držeći se za ruke. Kada su izašli na čistinu i prošli pored
jezera, shvatila je da su oboje izgužvani. Nadala se da ih niko neće videti, ozbiljno
razmatrajući ideju da uđu na sporedna vrata.
Ali dok su se približavali štali, Ketrin je primetila da im u susret ide putna
kočija koja nije pripadala nijednom od njihovih suseda.
Čvrsto je stegla Džasperovu ruku. Sada je bila uverena da bi trebalo da uđu u
kuću na sporedna vrata.
Ali na gornjoj terasi su stajala još dva čoveka, Džasperov stric Stenli i
gospodin Duboa. I obojica su ih videli.
Stric Stenli im je mahnuo, a kočija skrenula na terasu nedaleko od njih. Znala
je da su ih i putnici u kočiji videli.
Bilo je prekasno da se sakriju.
„Oh, bože, ko je ovo? Da li očekujemo još nekoga?”, nervozno je upitala.
Ali vrata kočije su se već otvorila i kočijaš je pružio ruku kako bi pomogao
nekome da izađe.
182
 Gospodin Duboa je učtivo posmatrao kočiju.
Stric Stenli se namrštio.
A onda su ugledali ledi Forester.
U pratnji Klarensa Forestera.
Da nije čvrsto stegao njenu ruku, sigurno bi se okrenula i pobegla glavom bez
obzira. Ali zaustavio se kada je kočijaš pružio ruku kako bi izveo i trećeg putnika.
Bio je to stariji gospodin kojeg Ketrin nije poznavala.
„Dođavola! Otkud on?”, uzviknuo je Džasper.

183
 Dvadeset treće poglavlje

Ledi Forester i Klarens.

Ali pre nego što je Džasper uspeo da iskaže svoj bes, ugledao je i Seta
Rejberna.
„Budi pristojan, molim te”, promrmljala je Ketrin.
Kako su se usudili da se pojave ovde nakon svega što su joj učinili? Ali zbog
čega su došli sa Setom Rejbernom? On nikada nije napustio svoj dom u Londonu.
Međutim, došao je u Dorsetšir sa ledi Forester i Klarensom.
Džasper je odlučio da se sabere, razmišljajući šta bi moglo više da ih zbuni
od pristojnosti?
„Gospođo? Gospodine? Kleri? Kakvo neočekivano zadovoljstvo!”, veselo je
rekao.
I malouman čovek bi shvatio da ne misli tako. Nije bio u stanju da prikrije
ozlojeđenost u svom glasu.
„Možda si ti zadovoljan, Montforde, ali ja nisam”, odgovorio je Rejbern, ne
trudeći se da se nasmeje, niti da zvuči uljudno. „Ja nisam nimalo zadovoljan zbog
činjenice da sam morao da pređem pola Engleske, da se vozim užasnim putevima,
stajem na svakom odmorištu i pozdravim se sa svakim mogućim prolaznikom.
Nisam nimalo zadovoljan.”
„Došli smo da odvedemo našu dragu Šarlot u dom gde će biti propisno
zbrinuta i pažljivo čuvana dok se ne predstavi društvu. Došli smo...”, započela je
ledi Forester.
„Ako budem morao da slušam još jedan od tvojih uvežbanih monologa,
kunem ti se da ću se vratiti u London i doživotno vam zatvoriti vrata svog doma”,
odbrusio je gospodin Rejbern. „Montforde, došli smo da rešimo problem sa Šarlot
za sva vremena. Prunela i Klarens tvrde da je ovo neprikladan dom za nju.
Dosadni su kao stenice. Nikako nisam mogao da ih se rešim. Zbog toga sam došao
da se uverim u njihove tvrdnje. Nakon što odlučim, vratiću se kući sa nadom da
više nikada neću videti nikoga od vas.”
„Gospodine, mogu li da vam predstavim ledi Montford?”, veselo je upitao
Džasper. „Ketrin, ovo je Šarlotin deda-ujak, gospodin Set Rejbern.”
Ketrin se naklonila, uprkos Rejbernovom oštrom pogledu.

184
 Izgledala je prelepo u svojoj zelenoj haljini, sa puštenom kosom i dugačkim
komadom trave zadenutim iza uha - kao da je nedavno upala u seno.
„Verujem da ste upoznali i mog strica, Stenlija Finlija i gospodina Dubou”,
nastavio je Džasper.
„Neprikladan dom?”, zarežao je stric Stenli, ignorišući Džasperovo
predstavljanje. „Hoćete da kažete da je dom u kojem živi sin mog rođenog brata i
njegova žena, sestra grofa od Mertona, neprikladan? Voleo bih da znam zbog čega
to mislite?”
Okrenuo se prema ledi Forester i Klarensu.
„Gde je Šarlot dok njen polubrat i njegova žena lutaju imanjem? Gde su ostali
gosti, uključujući i muškarce?” oštro je upitala ledi Forester, uputivši im prezriv
pogled.
Ketrin je po prvi put progovorila.
„Mislim da su u salonu, gospođo”, odvratila je. „Tamo su svi mladi ljudi,
uključujući i Šarlot i gospođicu Danijels. Gospođa Duboa i ledi Hornsbi su takođe
tamo, zajedno sa svojim ćerkama. Pretpostavljam da ste umorni nakon napornog
putovanja. Pridružite nam se u salonu dok vam posluga ne pripremi sobe u kojima
ćete boraviti.”
„Iznenađena sam zbog činjenice da ćete se tako pojaviti u salonu pred
gostima”, kazala je ledi Forester.
„Slažem se sa vama, gospođo”, dodao je Duboa. „Zaista izgleda božanstveno!
Ali moja žena i ja smo očarani lepotom svih mladih dama i manirima džentlmena.
Bila je sjajna ideja okupiti ih sve zajedno na selu i organizovati zabavu tokom
leta. Mladima je ponekad užasno dosadno.”
„Svi znamo da se Džasper oženio samo zato što je društvo to zahtevalo od
njega. I da se oženio skorojevićkom koja nije ništa bolja od njega. Zbog toga je
ovaj dom neprikladan”, umešao se Klarens. Očigledno još uvek nije naučio da bi
u ovakvim trenucima trebalo da ćuti.
Džasper je pustio Kejtinu ruku i prišao Klarensu toliko blizu da su vrhovi
njegovih čizama dodirivali Klarensove, ali ovaj nije mogao da se odmakne jer je
kočija stajala neposredno iza njega.
„Kleri, ti si opaki mali manipulator. Uskoro ću se obračunati sa tobom.
Nažalost, još uvek nije vreme za to. Ali, ako se ne izviniš mojoj ženi kako bismo
mogli da uđemo u kuću i pridružimo se ostalim gostima, neću moći da se
suzdržim”, prošaputao je Džasper, nimalo prijatnim tonom.
„Izvinićeš se, Foresteru. Osim ako ne želiš da ti saspem sve zube u grlo”,
dodao je stric Stenli.
„Požuri, Klarense! Želim svoj čaj, iako moram da ga pijem u prostoriji punoj
mladih ljudi”, umešao se Rejbern, zvučeći nervozno.
Klarens je pogledao Ketrin, a zatim brzo oborio pogled.

185
 „Žao mi je, gospodo”, promrmljao je.
Džasper mu je prišao još bliže.
„Budi ponizan, Kleri”, promrmljao je, polako olabavivši trake na šeširu koji
se nalazio oko njegove ruke.
„Molim vas da mi oprostite, gospođo. Bio sam zaista nepristojan”, kazao je
Klarens, nakratko podigavši pogled.
„Baš lepo što će Šarlotina porodica biti na okupu uoči njenog rođendana.
Hajde da uđemo unutra! Gospodine Rejberne, izgledate umorno. Mogu li da
dobijem vašu ruku?”, upitala je Ketrin pre nego što je Džasper uspeo da nastavi
sa prigovaranjem.
Iako je i dalje delovao nervozno, pružio joj je ruku, zaputivši se prema
stepeništu. Džasper je ponudio ruku ledi Forester, posmatrajući je s podignutom
obrvom.
Dakle, primio je Klerija i njegovu majku u svoj dom samo zato što ga je Ketrin
zamolila da bude pristojan. I zato što su se setili da povedu Rejberna sa sobom.
Izgleda da se čuda ipak dešavaju.
Klarens je imao novu, upadljivu grbu na nosu. Ukoliko ne želi još jednu, bilo
bi mu bolje da nauči da drži jezik za zubima.
Džasper se iskreno nadao da neće biti tako.
Želeo je da ga isprovocira.
Međutim, bio je već dovoljno isprovociran. Nije želeo više.
Nije bilo ni vreme, ni mesto za provokacije.
Razgovor u salonu je bio izuzetno živahan, zbog čega niko nije primetio
kočiju pred prozorom. Čuo se veseli žamor kakav su mogli da proizvedu samo
mladi ljudi.
Šarlot je izgledala zapanjeno kada je navratima ugledala tetku Prunelu i
rođaka Klarensa. Zatim je ustala i brzo im se približila.
„Ledi Forester i Kleri su došli na tvoju rođendansku proslavu”, rekao je
Džasper.
Ketrin je primetila da je i Stiven ustao. Čvrsto je stegnuo pesnice, ne skidajući
pogled sa ser Klarensa.
„Tetka Prunela? Klarens?”, Šarlot se osmehnula, a potom im se naklonila.
Pogledala je u Džaspera i nevoljno se osmehnula. „Baš divno!”
„Šarlot, došli smo da te spasimo”, odgovorila je ledi Forester, pažljivo
posmatrajući sve prisutne mladiće, zaustavivši pogled na Stivenu.
Ketrin je uhvatila Stivenov pogled i polako odmahnula glavom. Meg ga je
uhvatila za nadlakticu, nakon čega je opustio ruke.
„Šarlot, došao je i tvoj ujak Set”, dodala je Ketrin.

186
 „Ujače! Došao si da me vidiš? Na moju rođendansku proslavu?” iznenađeno
je upitala, a potom se srdačno osmehnula.
Bez reči je zurio u nju.
„Dakle, ti si Šarlot? Nemaš pojma koliko si mi nevolja zadala. Ali veoma si
lepa”, konačno je odgovorio.
Šarlot je pocrvenela.
„Hvala ti, ujko! Sigurna sam da si umoran. Jesi li za čaj?”, upitala je.
Iako je prvo trebalo da ga predstavi svim gostima u salonu, činilo se da je
postupila ispravno ponudivši mu čaj.
„S malo mleka i dve kašike šećera”, kazao je gospodin Rejbern.
„Dozvolite mi da vas upoznam sa svima, gospodine. Kao i gospodina
Klarensa i njegovu majku, ukoliko ne poznaju nekoga od naših gostiju”, rekla je
Ketrin nakon što je Šarlot otišla da posluži čaj.
Učinila je to uprkos besu koji je osećala zbog njihovog dolaska i užasne
spoznaje o tome kako su ona i Džasper izgledali. Nikada se nije osećala tako
neprijatno. Međutim, imala je neopisivu želju da prasne u smeh, zbog čega se nije
usuđivala da pogleda u Džaspera.
Međutim, ostali su uljudni. Nije znala kako im je to pošlo za rukom. Osećala
se kao da su upravo prošli jedno od prvih iskušenja u svom braku.
Nije mogla da se pretvara da joj je drago zbog neočekivanog dolaska novih
gostiju. Kao ni da je ser Klarensove reči nisu povredile. Morala je da prizna sebi
da se potajno nadala da će ga Džasper izbaciti sa svog imanja čim mu se bude
približio. Uprkos svemu, oboje su se ponašali uljudno. Bila je ponosna na oboje.
Tokom popodneva, prisiljavala je sebe da se opusti, posebno nakon što je
konačno uspela da se presvuče i popravi frizuru. Zaista nije postojalo ništa zbog
čega bi ledi Forester i njen sin mogli da joj zamere. Gotovo svi gosti su bili mladi
ljudi. Proslavi nisu prisustvovale žene koje bi se mogle smatrati devojkama, već
devojčicama, a muški deo zvanica činili su pretežno dečaci. Čak je i ser Nejtan
Flečer, Stivenov prijatelj sa univerziteta imao tek dvadeset jednu.
Osim toga, imali su odličnu pratnju. Groficu od Hornsbija, gospodina i
gospođu Duboa, strica Stenlija, gospođicu Danijels, kao i Džaspera i nju, koji su
budnim okom motrili na mlade. Ledi Forester zaista nije mogla da im prigovori.
Međutim, ipak je pronašla razlog.
To se dogodilo nakon večere, za vreme boravka u salonu, pre nego što su se
muškarci pridružili damama. Jedna od mladih dama okupljenih oko klavira
pomenula je proslavu i bal. Starije dame su sedele pored kamina i razgovarale o
nečemu drugom.
„Gospodin Šo i gospodin Tejn će učestvovati u povlačenju kanapa na
proslavi. Baš me zanima da li će se još neko usuditi da im se pridruži. Jedva čekam
da ih vidim u toj ulozi!”, rekla je Hortens Duboa.

187
 „I ja bih se pridružila kada bih znala da ću biti u pobedničkoj ekipi”, dodala
je Džejn Hačins.
Mlade dame su se stidljivo zakikotale.
„Damama nije dozvoljeno da učestvuju”, opomenula ih je ledi Merijen.
„Mogle bismo da se isprljamo. To je zabava za muškarce.”
„Ali pokušajte da zamislite sebe kako padate u blato u svojoj najboljoj
haljini!”, rekla je Araminta Klement.
„Svako ko učestvuje u povlačenju konopca i rvanju u blatu trebalo bi da obuče
staru odeću. A ukoliko se isprlja, trebalo bi da pliva u jezeru kako bi se očistio.
Kasnije može da se presvuče”, objasnila je Luiza Flečer.
„Nadam se da to neće učiniti pred očima javnosti”, pobunila se Beatris Finli,
energično mašući lepezom ispred sebe.
„Oh, bože! Možda mogu da ubedim Majkla da se pridruži povlačenju
kanapa”, uzviknula je Alis Duboa, prislonivši ruku na srce.
Usledio je još jedan nalet devojačkog kikota.
„Proslava?”, oštro je upitala ledi Forester. „Kakva proslava?”
Ketrin joj se osmehnula.
„Džasper i ja smo odlučili da oživimo tradiciju održavanja godišnje letnje
proslave i bala na imanju. Ove godine nismo imali mnogo vremena za pripreme,
ali su komšije ponudile svoju pomoć, zbog čega smo uspeli da ga uklopimo sa
proslavom Šarlotinog rođendana”, objasnila je Ketrin.
„Bal? Za devojke koje se još uvek nisu predstavile visokom društvu?”, upitala
je.
„Prostorija je dovoljno velika za sve. Prisustvovaće sve naše komšije, kao i
gosti svih uzrasta”, dodala je Ketrin.
„Sigurna sam da ne postoji toliko plemića u okolini”, brzo je odgovorila ledi
Forester.
„Svi su pozvani”, kazala je Ketrin.
„Svi?”, iznenađeno je upitala ledi Forester. Međutim, nije uspela da nastavi
pošto su im se pridružili i muškarci.
Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što su se svi smestili u salonu. Poslužili
su im čaj, a Alis Duboa je sela za klavir, dok je njen verenik stajao iza nje kako
bi okretao stranice u notnoj svesci. Ali čim su se smestili, ledi Forester je ponovo
progovorila kako bi je svi čuli.
„Ujače, da li si znao da će umesto diskretne rođendanske proslave ovde biti
organizovana velika proslava, kao i bal?”, pitala je Prunela.
„Nisam, Prunela”, odgovorio je, mršteći se. „Ali hvala ti na upozorenju.
Provešću dan u svojoj sobi i čvrsto zatvoriti prozor.”

188
 „I svi su pozvani”, nastavila je. „Svi! To uključuje i stanare, radnike, trgovce
i sve ostale stanovnike. A Šarlot će moći da pleše tokom večeri, okružena
svetinom. Organizovali su i rvanje u blatu i povlačenje kanapa. Da li još uvek
misliš da je ovo prikladan dom za ćerku mog dragog brata?”
„Kleri, mislim da ima mesta za još jednog učesnika u timu za povlačenje
kanapa. Ukoliko želiš, možemo da te ubacimo na začelje, ili na početak”, veselo
je predložio Džasper.
„Moj brat je zabranio tu proslavu kada se oženio Šarlotinom majkom jer je
vulgarna i grešna. Odlučio je da bude moralan i ne dozvoli da Džasper, Rejčel i
Šarlot budu izloženi nečemu tako opasnom”, pobunila se ledi Forester.
„Mislim da želite da kažete da je vaš cenjeni brat brinuo za Šarlot, a ne za
mene i Rejčel. Osim toga, zaista bi bilo skandalozno da je odlučio da zadrži
proslavu neposredno nakon što se oženio mojom majkom”, složio se Džasper.
Gospodin Duboa se glasno nasmejao, a gospođa Duboa ga je ućutkala
prekornim pogledom. Mlade dame su pocrvenele, dok su mladići zainteresovano
slušali razgovor.
„Ono što je Rejbern uradio ubilo je svu radost na imanju i ukaljalo ime mog
brata. Učinio je to u božje ime, ali ja nikada neću prihvatiti njegovu odluku, pa
makar večno goreo u paklu”, rekao je stric Stenli.
„Naš otac nam je ispričao mnoštvo zanimljivih priča o proslavama koje su se
održavale ovde, zbog čega sam se uvek osećao kao da sam i ja prisustvovao svakoj
od njih. Jedva čekam da lično prisustvujem proslavi koja će se održati
prekosutra”, rekao je Arnold Flečer.
„Ketrin i Džasper su dali sve od sebe kako bi svi u komšiluku mogli da uživaju
u tom danu”, tiho je dodala Margaret.
Okupljeni su se tiho složili sa njom.
„Šteta što čovek ne može da uživa u svom čaju, a da ga neko neprestano ne
pritiska da donese određenu odluku, uprkos njegovoj sposobnosti zapažanja.
Nikada više neću napustiti svoj dom”, kazao je gospodin Rejbern.
„Možda bi gospođica Duboa mogla nešto da nam odsvira”, predložila je
Ketrin. „Džaspere, mislim da bi ledi Hornsbi i gospođica Danijels želele da igraju
karte sa dvojicom džentlmena. Možda bi ser Klarens i gospodin Gledstoun mogli
da im se pridruže? Da li neko želi još čaja?”
Ledi Forester nije ništa rekla. Margaret je sela pored nje, uključivši je u
razgovor sa gospođom Duboa.

Kada je Džasper otvorio vrata njene spavaće sobe, Ketrin je stajala pored
prozora i češljala kosu. Ispod vrata je primetio da sveća još uvek gori.
Nosila je spavaćicu koju je imala i prilikom njihove prve bračne noći.
Danas mu je rekla da večeras dođe kod nje.

189
 Bio je naslonjen na okvir vrata, prekrstivši ruke na grudima.
Ono što se dogodilo popodne bilo je samo uvod. Pitao se da li je i ona to
shvatila.
Osmehnula mu se, nepomično držeći četku u svojoj kosi.
„Da li se ovako ponašaju žene koje nisu ništa gore od svojih muževa u
trenucima zavođenja?”, upitao je.
„Ti bi trebalo da znaš odgovor bolje od mene”, odgovorila je.
„Da li su te njegove reči pogodile?”, upitao je, približivši joj se.
„Mogu da me povrede samo ljudi koje poštujem”, kazala je.
Razbesneo se jer ga je lagala.
„A ti ne poštuješ sirotog Klerija”, zaključio je, uzevši četku iz njene ruke kako
bi je provukao duž njene kose.
„Nisam te baš primereno zaštitio, zar ne?”
„Na trenutak sam poželela da mu polomiš nos, kao što je Stiven svojevremeno
učinio, premda sam se nadala da se to neće dogoditi. To je upravo ono što je ledi
Forester očekivala. Drago mi je što si postupio drugačije i poneo se kao pravi
domaćin, iako si ga nazvao opakim malim manipulatorom” objasnila je.
Tiho se nasmejala, a Džasper je ponovo provukao četku kroz njenu kosu.
„Osvetiću mu se zbog te uvrede”, obećao je.
„Drago mi je zbog toga. Ali ne smeš da budeš nasilan, Džaspere. To bi bilo
nepristojno. Osim toga, to bi mogao da bude razlog zbog kojeg bi gospodin
Rejbern odlučio da ovo zaista nije prikladno okruženje za Šarlot”, kazala je.
Spustio je četku i prebacio joj kosu preko ramena, a zatim prislonio usne na
njen vrat.
Bila je topla i mirisala je na sapun.
„Neće biti nasilja”, obećao je. „Tačnije, neće biti postupaka koji bi se mogli
smatrati nemilosrdnim i zlobnim. Imam plan.”
„Kakav plan?” Okrenula se prema njemu, a lice joj se iznenada ozarilo.
Budući da se nije odmakao od nje, spustila je ruke na njegova ramena.
„Saznaćeš kada dođe vreme. Imam savršen plan”, rekao je.
Bio je zadovoljan svojim planom, s obzirom da nije mogao da bude nasilan
dok je Klarens gost u njegovom domu.
„Nećeš mi reći sada?”, upitala je.
„Ne.” Poljubio joj je vrh nosa. „Zašto moramo da pričamo o Kleriju? Imao
sam drugačije planove kada sam se zaputio ovde.”
„Kakve planove?”
Osmehnuo jòj se i nežno je poljubio dok je svlačio njenu spavaćicu. Brzo je
povukla pojas oko njegovog ogrtača, shvativši da ispod njega ne nosi garderobu.

190
 „Ovakve”, odvratio je, a potom bacio njenu spavaćicu u stranu i skinuo svoj
ogrtač.
Ponovo je spustila ruke na njegova ramena.
Zapitao se zbog čega je uveravao sebe da su žene sa oblinama privlačnije od
vitkih, dugonogih žena poput Ketrin. Njena zlatna kosa je mirisala na sapun.
Privukao ju je prema sebi i prešao rukom duž njenih leđa. Spustio je usne na
njene, a ona mu je uzvratila poljubac.
Danas joj je rekao da je voli, a ona mu je rekla da ne treba da izgovara te reči.
Nije verovala da zaista to misli.
Zapitao se da li je u pravu.
Međutim, znao je da to nije bitno. Pokušavaće da je usreći do kraja života, a
takvo osećanje se može smatrati određenom vrstom ljubavi.
„Džaspere, vodi me u krevet”, kazala je dok je ljubio njen vrat.
Podigao je glavu i osmehnuo joj se.
„Skoro sam zaboravio da sam zbog toga došao u tvoju sobu”, odgovorio je.
Uzeo ju je u naručje i zaputio se ka njenom krevetu.
„Volim te”, rekao je pre nego što ju je ponovo poljubio.
„Blesavi čoveče”, odgovorila je.
„Kazniću te zbog takve uvrede”, obećao je.
„Pokaži mi kako ćeš me kazniti”, rekla je, a zatim približila njegovu glavu
svojoj. Nasmejala se.

191
 Dvadeset četvrto poglavlje

Njen najveći strah tokom poslednjih mesec dana bio je da će na dan proslave
padati kiša. Naravno, mnoge aktivnosti mogle su da budu održane i u zatvorenom
prostoru, ali to ne bi bilo isto. Ketrinin savršeni dan bi bio uništen.
Laknulo joj je kada je narednog dana brzo ustala iz kreveta i pohitala ka
prozoru kako bi otkrila da je nebo sasvim vedro, a jutro sunčano, uverena da su
mnogi žitelji okolnih sela učinili isto i zadovoljno odahnuli kada su shvatili da će
biti lepo vreme.
Ketrin se osvrnula preko ramena i ugledala Džaspera kako zuri u nju. Ruke
su mu bile sklopljene iza glave na jastuku, a sunce mu je sijalo pravo u oči.
„Izvini”, rekla je, ponovo navukavši jednu zavesu kako bi zaštitila njegovo
lice od sunca.
„Ne treba da se izvinjavaš. Volim da se budim u cik zore nakon gotovo
neprospavane noći”, odgovorio je.
Pogledala je na sat na kaminu. Još uvek nije bilo šest sati.
„Izvini”, ponovila je.
„Zbog neprospavane noći?”, upitao je. „Ne brini, vredelo je. Ili ti je žao jer si
me rano probudila? To znači da možeš još malo da me uznemiravaš pre nego što
dođe vreme za ustajanje. Ili se izvinjavaš zato što stojiš na suncu? Zbog toga bi
trebalo da mi se izviniš. Zar u tebi nema nimalo skromnosti?”
Bila je toliko zabrinuta zbog vremena da je zaboravila da obuče spavaćicu
nakon što je ustala.
„Ako ti je neprijatno, bolje se sakrij ispod pokrivača”, predložio je.
Poslušala ga je.
Bilo je skoro sedam sati kada su ustali. Čak je uspela i da odrema.
Ostatak dana nije smela da protraći na dremanje. Nakon što su se obukli i na
brzinu doručkovali, sluge su već pripremile stolove i ćebad, a u međuvremenu im
se pridružilo i nekoliko članova odbora kako bi postavili stolove, štandove i
eksponate, kao i da obeleže trkačku stazu, strelište, prostor za piknik i sve ostalo
što će im biti neophodno tokom dana. Ketrin je ostala u kući. Džasper se pridružio
nekolicini muškaraca da pregleda jezerce sa blatom u močvarnom delu jezera, gde
će se kasnije održati takmičenja u rvanju i povlačenju konopca. Muškarci su bili
izuzetno uzbuđeni zbog tog događaja.

192
 Do sredine jutra većina mladih bila je napolju, ushićeno posmatrajući sve što
ih je okruživalo i birajući aktivnosti u kojima planiraju da učestvuju. Nekoliko
njih je ponudilo svoju pomoć.
Šarlot je bila uzbuđena više od svih ostalih. Ovo je bio njen osamnaesti
rođendan, nakon čega će je ljudi konačno smatrati mladom damom, a
ne devojčicom. Osim toga, proslava će biti neverovatna.
Uzela je Ketrin za ruku, diveći se stolu za vezove koji su gospođa Bouner i
njena ćerka pažljivo uređivale.
„Kejt, volim te!”, rekla je Šarlot, čvrsto joj stegnuvši ruku. „Stvarno te mnogo
volim. Znam da si ti organizovala proslavu i večerašnji bal. Sigurna sam da ne
postoji rođendanska proslava poput ove.”
„Dakle, srećna si?”, upitala je Ketrin.
„Jesam”, odgovorila je s uzdahom. „Iako su tetka Prunela, Klarens i ujka Set
tu. Međutim, ujka mi je sinoć obećao da neće izlaziti iz svoje sobe čitavog dana.
Ali oni su moja porodica, a porodica je važna, zar ne?”
„Jeste”, složila se Ketrin, pomilovavši je po ruci.
„A tetka Prunela ne može da me odvede odavde. Pogotovo ne nakon što si
promenila Džaspera. I ti srećna, zar ne?” zaključila je.
„Jesam. Oboje smo srećni”, odgovorila je.
Bila je uverena da je govorila istinu. Barem za sada. Nije znala šta će se
dogoditi kada se njihov medeni mesec završi. Znala je da ovakav odnos neće
potrajati večno. Kao ni medeni mesec. Ali za sada je bila srećna, a bila je uverena
da i on oseća isto.
Šarlot se nasmejala.
„Džasper ju je nekada zvao tetka Prune. Bio je zaista nemoguć, zar ne?”,
kazala je Šarlot.
„Jeste”, složila se Kejt.
A onda je Šarlot uzela Stivena za ruku, i oboje su otišli da se pridruže drugim
mladim ljudima.
Meg je pomagala gospođi Peni da složi kolače za pečenje na dugačkom stolu
na donjoj terasi.
Nije bilo vremena za jelo. Shvatili su da postoji previše detalja na koje bi
trebalo obratiti pažnju. Ali Ketrin nije ni shvatila da je propustila obrok. Gosti će
početi da pristižu svakog trenutka. Imala je vremena da ode u sobu i presvuče se
u svoju žutu haljinu od muslina sa plavim pojasom i prekrije kosu šeširom koji je
nosila tokom venčanja.
Džasper je stajao naslonjen na vrata njene garderobe, izgledajući besprekorno
u plavom odelu. Podigao je obrvu.
„Danas ćeš biti moja boginja sunca, zar ne?”, rekao je.

193
 Osmehnula mu se, a on ju je uzeo za ruku i poveo niz stepenice, ka gornjoj
terasi, gde ih je čekala Šarlot kako bi pozdravili sve posetioce prilikom dolaska.
„Jesi li srećna?” upitao ju je Džasper.
„Jesam”, odgovorila je Šarlot, brzo sklopivši ruke oko njegovog vrata. „Kada
bih bila samo malo srećnija, eksplodirala bih od sreće!”
„To zvuči grozno”, kazao je, potapšavši je po leđima. „U svakom slučaju,
uživaj u svom rođendanu. Ovo je organizovano u tvoju čast. Ali, pošto je Ketrin
odgovorna za proslavu, ona će biti kriva ako eksplodiraš.”
A onda je pogledala njegovo lice i shvatila da je budala ako misli da ne zna
ništa o ljubavi.
U tom trenutku je ledi Forester izašla na terasu sa Klarensom, a gospodin
Rejbern sa stricem Stenlijem i ledi Hornsbi. Svi su videli njihov zagrljaj i osmehe
na njihovim licima.
Iznenada su ljudi počeli da pristižu - peške, u kočijama ih na konjima.
Proslava je ubrzo počela.
Na jezeru su stajala tri čamca, a ljudi su u čekali u redu kako bi se provozali.
Odlučili su da otkažu trke u čamcima i da ih koriste samo za rekreaciju. Deca su
plivala i veslala na obali jezera pod nadzorom roditelja i starijih članova porodice.
Ljudi su šetali oko jezera, istražujući okolinu i posmatrajući vodopade. Blato je
bilo spremno za rvanje i povlačenje kanapa.
Džasper se zaputio prema kući. Počelo je takmičenje u streljaštvu. Donja
terasa je vrvela od ljudi koji su oduševljeno posmatrali kolače, ručne radove i
rezbarije. Neki su sedeli u bašti ili šetali po šljunkovitim stazama, dok su drugi
našli mesto za stolovima na niskom balkonu ispred plesne sale.
Kasnije će morati da proba i oceni voćne kolače. Međutim, sada je koračao
prema istočnom delu livade, gde će se održati trke. U narednim godinama će
morati da premeste ovo dešavanje na neko drugo mesto, jer će prostor na kojem
se sada održava biti ispunjen ružama i voćnjakom jabuka.
Deca su igrala ringe ringe raja, predvođena Ketrin i Džejn Hačins.
Začuo se veseli žamor nakon što su svi čučnuli i pali na travu.
Džasper je stajao i posmatrao Ketrin kako ustaje i sklanja travu sa svoje
suknje. Lice joj je bilo rumeno i nasmejano.
Njena lepota je ostavljala bez daha.
A onda su im se pogledi susreli. Njen osmeh je iščezao dok je čvrsto stezala
suknju.
Iznenada je shvatio da mu je postala neophodna poput vazduha koji je disao,
premda ni sam nije bio siguran šta to znači.
Nije se trudio da razmišlja o tome. Zaputio se ka njoj, nesvestan dece koja su
mu se našla na putu, kao ni odraslih koji su pokušavali da mu oslobode prolaz.

194
 Zaustavio se ispred svoje žene, primetivši da su joj lice i kosa obasjani
sunčevim zracima. Njene divne, nedokučive oči ponovo su se zagledale
u njegove.
Međutim, ovoga puta nisu bile nedokučive. Konačno je uspeo da pronikne u
njihovu dubinu.
„Volim te”, rekao je.
Po prvi put je nesvesno izgovorio te reči. Po prvi put su mu njene oči pune
suza otkrile da mu veruje.
Nagnuo se prema njoj i poljubio je.
Iznenada je shvatio da ju je voleo više od života, da je ona to znala i da mu je
uzvraćala istom merom, kao i da klicanje, smeh i aplauzi oko njih nemaju nikakve
veze sa igrom koja je bila u toku.
Zapitao se da li je mogao da izabere gore okruženje za doživljavanje takve
vrste prosvetljenja.
Podigao je glavu i osmehnuo joj se, a zatim se okrenuo i dočekao aplauz
elegantnim mahanjem i teatralnim naklonom.
Usledio je novi nalet smeha.
Gospođa Elis mu je mahnula kako bi mu dala znak da će trka uskoro početi i
da bi trebalo da ispali metak iz pištolja kako bi označio početak.
„Nastavićemo”, prošaputao je pre nego što je otišao.
Bilo je zaista neverovatno koliko dece živi u komšiluku.
Međutim, trkama nisu prisustvovala samo deca. Bilo je tu mnogo mladih
ljudi, uključujući većinu ukućana. Možda je bilo dobro što je ledi Forester sedela
u bašti sa gospodinom i gospođom Duboa.
Pogotovo zbog onoga što se tada dogodilo.
Muškarac je rekao svojoj ženi da je voli i poljubio je u javnosti. Ledi Forester
bi se onesvestila da je prisustvovala takvoj sceni.
Održale su se sve vrste trka: obične trke, trke u džakovima, trke sa jajima i
kašikama, trke sa skokovima, a na osnovu reakcija posetilaca, domaćini su mogli
da zaključe da svi uživaju u njima. Uzevši pištolj u ruke, Džasper je zaključio da
postoje brojne prednosti kada je čovek domaćin određenog događaja. Tokom trke
u džakovima, Merton je toliko puta pao da je na kraju bio diskvalifikovan jer nije
stigao na cilj na nogama. Tejnu su jaja ispala u čizme, a zatim je napravio još veći
nered pokušavajući da se očisti maramicom. Araminta Klement je zapela za svoju
suknju i pala na Smit Vejna, zbog čega su oboje ostali na zemlji, slatko se
nasmejavši svojoj nezgodi dok su s teškom mukom pokušavali da se pridignu.
Šarlot je pobedila u trci.
A onda je na red došla trka na tri noge. Njegova boginja sunca je posmatrala
trke, oduševljeno aplaudirajući pobednicima.

195
 Uhvatio je njen pogled i ispružio prst kako bi je pozvao da mu se pridruži,
predavši pištolj jednom od mladih radnika.
„Ovo je naša trka, gospođo”, rekao je kada se Ketrin približila.
„Trka na tri noge?”, veselo je upitala. „Oh, bože!”
Prvo su trčala deca mlađa od dvanaest godina. Onda je došao red na odrasle.
Ketrin se ponovo nasmejala dok je vezivao njenu levu nogu za svoju desnu.
Sa jedne strane su bili Šarlot i Merton, a sa druge Margaret i Flečer, okruženi
najozbiljnijim kandidatima za pobedu - seljanima.
„Tako”, rekao je Džasper, spustivši ruku preko njenih ramena. „Uradićemo
ovo na jedan-dva, sa naše tri noge. Polako ćemo krenuti, a zatim ćemo ubrzati.
Može?”
„Može”, složila se.
„Počećemo na jedan”, dodao je.
„To zvuči razumno”, odgovorila je, ponovo se nasmejavši, a Džasper joj je
uzvratio osmeh.
Primetio je da se oko njih okupilo mnoštvo ljudi. Možda se pročulo da je
baron Montford zaljubljen i da se sprema da učestvuje u trci na tri noge sa svojom
ženom, koju je drsko poljubio pred svima pre samo sat vremena.
„Oh, bože! Koliko ljudi!” kazala je, primetivši istu stvar.
I ponovo se nasmejala.
Tada se setio da je pre njihovog venčanja mislio da je ubio svu radost u njoj.
Da više nikada neće biti srećna. Zapitao se da li je zaslužio oproštaj? Ne od nje,
već od samog sebe.
„Pa, baronice, vreme je da napravimo spektakl!”, ozbiljno je rekao.
A onda je primetio i gospođu Forester i Seta Rejberna. Bio je namršten kao i
obično. Bilo bi neobično da je blagonaklono posmatrao čoveka koji je poljubio
svoju ženu u javnosti, a zatim trčao sa njom na tri noge.
„Zauzmite mesta!”, rekao je radnik po imenu Hačer. „Pozor!”
Začuo se glasan pucanj iz pištolja.
Šarlot i Merton su pali na travu uz vrisak i viku, a Margaret i Flečer su upravo
shvatili da će morati da se drže jedno za drugo ako žele da nastave dalje.
„Jedan”, započeo je Džasper. Za divno čudo, njihove vezane noge su se
kretale ujednačenim ritmom.
„Dva.” I njihove slobodne noge su se konačno pokrenule.
„Jedan.”
Ponovo se osmehnula.
Većina takmičara završila je na zemlji nakon dva koraka. Oni koji su ostali
na nogama, ujednačeno su napredovali ka cilju, bodreni od strane ogromne
publike.
196
 Džasper je iznenada shvatio da novčana nagrada za prvo mesto u trci njemu
neće značiti ništa, dok će za Toma Lejsija, jednog od njegovih radnika, koji se
kretao iza njih sa svojom ženom, tri gvineje predstavljati pozamašnu sumu. Imali
su petoro dece, od kojih je troje pokušavalo da ih ohrabri, dok je četvrto
iznenađeno posmatralo prizor pred sobom, a peto spavalo u naručju najstarijeg.
„Dva”, rekao je Džasper, a njihove slobodne noge su se ponovo pomerile.
„Dva, odnosno, jedan.”
Ali Ketrin je već oklevala, a on se slučajno spotakao, zbog čega su pali na
travu na nekoliko koraka od cilja.
„Posle dva sledi jedan”, zakukala je.
„Nije tačno. Kakvog si to učitelja imala u detinjstvu?” upitao je, odmahujući
glavom. „Posle dva sledi tri.”
Ležali su na travi zagrljeni, nekontrolisano se smejući, dok su Tom i njegova
žena prelazili cilj, nakon čega su im se pridružili i Margaret i Flečer.
Publika je glasno aplaudirala spektaklu koji su baron i njegova žena upravo
priredili.
Nekako su uspeli da ustanu i pređu ostatak puta, zauzevši četvrto mesto od
mogućih deset. Merton i Šarlot su još uvek bili nedaleko od startne linije, ponovo
završivši na travi.
Ledi Forester je kipela od besa. I razgovarala je sa Rejbernom, koji je bio
namršten. Iako Džasper nije čuo šta mu je rekla, uspeo je da čuje odgovor
njegovog strica.
„Ne bi prepoznala zabavu ni da te ugrize za zadnjicu”, rekao je.
Džasper je pretpostavio da bi se tetka Prunela onesvestila kada bi bila sigurna
da će je neko uhvatiti pri padu. Ali Klarensa nije bilo na vidiku, a stric Stenli se
nije trudio da prikrije oduševljeni izraz na svom licu.
„Mogli smo da pobedimo”, rekla je Ketrin, kada je konačno uspela da se
pribere.
Pogledala je u Toma koji je podigao svoju ženu i brzo je zavrteo dok su im
deca trčala u susret. „Ali veoma mi je drago što nismo. Učinio si to namerno, zar
ne?”
„Misliš da sam namerno izgubio? Jesi li poludela?”, upitao je.
„Ne. Dobro te poznajem, Džaspere Finli”, odvratila je.
Sagnuo se da im odveže noge, slučajno dodirnuvši meku kožu iznad njenog
kolena.
„Izvini”, rekao je.
„Ti si lažov.”
„Osvojili smo tri gvineje, devojko!” uzvikivao je Tom. „Tri gvineje!”

197
 A on se i dalje žalio na nedostatak slobode koju bogatstvo, položaj i imovina
donose čoveku, pomislio je Džasper.
„Sada me čeka ocenjivanje kolača”, kazao je.
„A ja moram da ocenim neke ručne radove. Hoćemo li zajedno?”, predložila
je.
Trebalo im je vremena da stignu do donje terase. Ljudi koji su se pre nekoliko
trenutaka držali na distanci odjednom su bili željni da se našale sa njima, kažu im
koliko uživaju na njihovoj proslavi i zamole ih da je organizuju i sledeće godine.
Već je bilo kasno posle podne. Trke su bile završene, kao i takmičenje u
streljaštvu i izložbe. Ljudi su uživali u gozbi na terasi sa prijateljima i komšijama,
sedeći na klupama u bašti, ili na ćebadima na travnjaku. Osim večernjeg bala i
jednostavnog uživanja u parku za one koji još uvek nisu želeli da se vrate kućama,
bili su sportovi u blatu.
Ketrin je znala da će to biti vrhunac dana.
Svi će posmatrati osmoricu muškaraca koji su se prijavili na takmičenje u
rvanju i povlačenju kanapa. Nekoliko gostiju se već presvuklo u svoju staru
garderobu, plašeći se da će biti uništena ukoliko završe u gubitničkom timu.
Muškarci su zaista bili blesavi. Međutim, ni žene koje su željno iščekivale da
ih gledaju nisu bile nimalo drugačije.
Uključujući i nju.
„Stivene, nadam se da nećeš učestvovati u povlačenju konopca”, rekla je,
nakon što joj se pridružio na gornjoj terasi i spustio ruku preko njenog ramena,
Primetila je da se presvukao.
„Naravno da hoću. Odabrao sam pobedničku stranu, tako da nemam čega da
se plašim”, odgovorio je.
Nežno ga je udarila po ramenu.
„Trebaće ti ta garderoba, ukoliko se ispostavi da si u gubitničkom timu”,
kazala je.
Ali on se samo nasmejao, a ona je shvatila da su se mnogi muškarci potajno
nadali da su u gubitničkom timu.
„Da li se zabavljaš?” upitala je. Tokom protekle dve nedelje nije imala priliku
da nasamo razgovara sa njim.
„Naravno”, odgovorio je, čvrsto je zagrlivši. „Odlično si se pobrinula za
proslavu i za bal. Da li si ti srećna?”
„Jesam.”
Okrenuo je glavu prema njoj i pažljivo je pogledao.
„Dođavola! Nadao sam se da ću mu razbiti nos”, veselo je rekao.
Na trenutak je naslonila glavu na njegovo rame.
„A šta je sa tobom?”, upitala je. „Ne odvajaš se od Šarlot.”

198
 Nije odmah odgovorio, zbog čega je podigla pogled prema njemu.
„Moja titula nosi sa sobom određene prepreke, Kejt. Pogotovo sada kada sam
skoro punoletan. Primetio sam da momci mojih godina namerno izbegavaju dame
jer se plaše braka. Ali meni se dopadaju dame. A pogotovo gospođica Rejbern”
objasnio je.
„Ali nisi zaljubljen u nju”, pretpostavila je.
„Kejt, imam dvadeset godina, a ona je danas napunila osamnaest”, odvratio
je.
„Da li misliš da i ona oseća isto prema tebi?”
„Ne znam. Mislim da ne. Ona je jednostavno srdačna devojka. Ali znam da
moram da budem oprezan, jer ne želim da neka dama protumači moje prijateljstvo
kao udvaranje. Ne bih voleo da slomim nečije srce, Kejt. Ne bih voleo da
povredim gospođicu Rejbern, iako mislim da nije zainteresovana za mene. Znam
da je sebično od mene što uopšte pomišljam na tako nešto. Ali ipak sam ja
Merton”, priznao je.
„Oh, Stivene, ti si divan mladić! Ponosna sam na tebe! Ali ti nisi odgovoran
ni za čije srce, osim ukoliko nisi izričito položio pravo na njega. Ne smeš da se
kriješ od dama i tretiraš ih hladnokrvno, kao što to čini većina mladića tvojih
godina. Moraš biti svoj. Svi će te voleti i to neće imati nikakve veze sa činjenicom
da si grof od Mertona. Ali svi će znati da si divan mladić i da ćeš pokloniti svoje
srce dami koja može da ga osvoji”, rekla je.
„Divno je biti svetac u očima svojih sestara. Međutim, nadam se da neću
povrediti gospođicu Rejbern kada odem odavde. Ova zabava joj je mnogo važna,
baš kao i ona meni”, odvratio je.
„I ti si njoj veoma bitan, Stivene. Ali mislim da je to sve. Raduje se
predstavljanju visokom društvu sledeće godine. Ipak ću se diskretno
raspitati kako bi ti bilo lakše”, obećala je Kejt.
Uzdahnuo je. „Zašto uvek mislimo da ćemo biti slobodni i srećni kada
prevaziđemo dečja ograničenja?” upitao je.
Poljubila ga je u obraz.
„Trebalo bi da se spustimo do jezera kako ne bismo propustili jedan od
rvačkih okršaja. Jesi li videla rupu od blata, Kejt? Zavidim rvačima kad god
pogledam u nju”, kazao je.
Odmahnula je glavom.

199
 Dvadeset peto poglavlje

„Da li ti se dopada proslava, Klarense?”, upitao je Džasper, spustivši ruku na

njegovo rame.
Klarens je okrenuo glavu i sumnjičavo ga pogledao. Verovatno je to bilo prvi
put da čuje svoje pravo ime na Džasperovim usnama.
Zajedno su se zaputili ka jezeru, baš kao i većina drugih gostiju, koji su
nestrpljivo iščekivali rvanje u blatu.
„Vidim da si bio u kupovini u Londonu”, primetio je Džasper. „To je zaista
prefinjena odeća. Poznajem mnogo gospode sa istančanim ukusom koja bi dala
desnu ruku za te čizme.”
Bile su to čizme sa belim vrhom i zlatnim resama. Ostatak njegove odeće
takođe se graničio sa kičom. Činilo se da bi špicasti reveri njegove košulje mogli
da mu iskopaju oči ukoliko naglo okrene glavu. Marama oko njegovog vrata bila
je vezana u složen, umetnički čvor koji je bio primereniji za bal nego za
popodnevnu proslavu.
„Posetio sam krojača i obućara”, priznao je Klarens. „Čovek mora da prati
najnovije modne trendove ukoliko želi da se druži sa svojim vršnjacima.”
„Čini mi se da sve mlade dame imaju oči samo za tebe”, zaključio je Džasper.
„Mislim da preteruješ, mada sam i sâm primetio neke znatiželjne poglede.
Izgleda da neke dame ipak cene muškarce koji se oblače lepo i ponašaju
dostojanstveno i pristojno odbijajući da učestvuju u igrama”, kazao je Klarens.
„Dakle, nećeš učestvovati u povlačenju kanapa?”, upitao je.
„Naravno da ne.”
Džasper mu je stegnuo rame.
„Ne mogu da ti opišem koliko Šarlot ceni to što ste ti i tetka Prunela potrošili
svoje vreme i energiju kako biste prisustvovali njenom osamnaestom rođendanu.
Znam da smo tokom godina imali naše razmirice, ali želim da znaš da sam ti
zahvalan zbog toga. Ti si dobar čovek, Klarense”, nastavio je.
„Ne bismo imali razmirice da si se ti ponašao kako treba. Ali, budući da sam
jedan od Šarlotinih staratelja, dužnost mi je da danas budem ovde, baš kao i
mama. Mislim da još uvek nisi shvatio koliko nam je draga”, objasnio je Klarens.
Džasper je nastavio da drži ruku na njegovom ramenu dok su se približavali
okupljenima oko jezera sa blatom, na bezbednoj udaljenosti, kako ih ne bi

200
isprljali. Osim rvača, svi radnici su bili goli do pasa i bosi. Džasper je pretpostavio
da će ledi Forester iskoristiti tu činjenicu kao još jedan dokaz izopačenosti, koji
će kasnije iskoristiti pred ujakom Setom, ali i on je bio prisutan. Bio je u društvu
strica Stenlija i gospodina i gospođe Duboa.
Za rvanje nisu postojala stroga pravila. U svakoj borbi, pobednik će biti
takmičar koji obori svog protivnika u blato tri puta. Prva runda okršaja je bila
završena nakon deset minuta, prepunih intenzivnog uzbuđenja za gledaoce koji su
urlali, cičali, stenjali i navijali kad god bi jedan od takmičara završio u blatu. Svi
takmičari su bili u blatu od glave do pete, pre nego što se runda završila i svi su
otišli da se okupaju u jezeru pre nego što je polufinalna runda počela.
„Ovaj prizor budi srećne uspomene iz detinjstva, zar ne Klarense? Imali smo
lepe trenutke, iako su oni često bili srećniji za tebe nego za mene”, glasno je rekao
Džasper.
Klarens ga je sumnjičavo pogledao.
Nije bilo teško privući pažnju ljudi koji su čekali da se zabava u blatu nastavi.
Polovina okupljenih su se okrenula prema njima.
„Ser Klarens Forester je mlađi od mene, ali uvek je bio spretniji i sigurniji
nego ja. Kad god bismo se popeli na drvo, ja bih uvek pao i iscepao odeću. Kad
god smo se popeli na krov kuće, što je bilo izričito zabranjeno za dečake naših
godina, ja nikada nisam uspeo da siđem pre nego što nas uhvate”, objasnio je
Džasper.
Nasmejao se.
Kao i većina ljudi oko njih.
Uključujući i Klarensa.
„Ali ti si uvek predlagao da se popnemo, Džaspere”, odgovorio je. „Trebalo
je da budeš kažnjen.”
„Tako je i bilo”, kazao je Džasper i ponovo se nasmejao.
Džasper bi pao sa drveta jer je izazvao Klarensa da ga prati, a Klarens bi ga
sa zemlje povukao za petu, a zatim otrčao kući da ga tuži odraslima. Džasper bi
ostao zarobljen na ogradi jer bi Klarens pobegao i zatvorio vrata za sobom.
Jednom izdajnik, uvek izdajnik.
Rvači su počeli sa sledećim krugom. Svi su naučili nešto iz prvog kruga. Ovaj
je trajao mnogo duže od prethodnog. Blatnjave smeđe figure rvača su se
međusobno vukle i gurale, boreći se da zadrže ravnotežu. Publika je vrištala,
navijala i glasno se smejala. Do finala su stigla samo dva takmičara.
Došlo je do novog prekida u takmičenju budući da su muškarci odjurili da
ponovo zarone u jezero.
„Neki od ovih ljudi nemaju osećaj za ravnotežu, baš kao ni ja”, rekao je
Džasper dovoljno glasno kako bi ga okupljeni čuli. „Klarense, da li se sećaš kada

201
smo se rvali u čamcu i kada sam završio u vodi dok si ti ostao na nogama? Tada
sam naučio lekciju.”
Nasmejao se baš kao i okupljeni.
„Tako je, Džaspere”, složio se Klarens, glasno se hvaleći pred publikom.
„Moj otac se pobrinuo ua dobijem odgovarajuću obuku za sve muške sportove.
Oduvek si mislio da ćeš sve rešiti silom, ali nikada nisi shvatio da su uvežbane
veštine često mnogo vrednije od sile.”
„Slažem se”, dodao je Džasper.
Nameravao je da izveze čamac na vodu, iako se prethodno nije vratio u kuću
da se presvuče i zatraži dozvolu za tako nešto, premda bi ga nesumnjivo odbili.
Stajao je u čamcu, leđima okrenut prema obali, što je dalo priliku Klarensu, koji
je čvrsto stajao na obali, da uzme veslo i udari ga.
„Koje ste sve sportove naučili, ser Klarense?”, upitala je Hortens Duboa.
„Sigurno ste veoma vešti kada ste uspeli da pobedite barona Montforda. Poznato
je da on pobeđuje u svim poduhvatima. Barem nam je tako rekao gospodin
Gledstoun. Zar ne, Merijen?”
„Izuzetno sam spretan sa loptom, gospođice Duboa. Imao sam priliku da se
oprobam u partiji sa gospodinom Džeksonom”, objasnio je Klarens.
„Sa gospodinom Džeksonom?”, upitao je mladić iz sela. „Čuo sam za njega.
Priča se da je jedan od najboljih.”
„On jeste najbolji, mladiću”, kazao je Klarens.
„Klarens je previše skroman, gospođice Duboa. Nikada neće priznati koliko
je vešt u mačevanju. Pretpostavljam da si još uvek dobar u tome, Klarense”,
umešao se Džasper.
„Pa...”, zaustio je Klarens.
Džasper je ponovo spustio ruku na njegovo rame.
„Ne budi skroman”, veselo ga je prekinuo Džasper. Pažnja publike sada je
bila preusmerena na njih. Ketrin je iznenađeno zurila u njih. „Sećaš li se onog
popodneva kada si me pobedio u svakoj rundi? A tada si tek počeo da učiš. Sreća
pa mačevi nisu bili oštri, inače bi od mene ostala samo krvava fontana. Nadam se
da će mi dame oprostiti zbog neprijatnog opisa.”
„Pričajte nam o tome, lorde Montforde! Obožavam mačevanje! Ne postoji
ništa muževnije od muškaraca koji se bore mačevima!”, ushićeno je rekla
gospođica Flečer.
„Klarensa jednostavno nisam mogao da pobedim. Svaki put bi on pobedio
mene. Usuđujem se da kažem da je bio najbolji učenik njegovog učitelja”,
nastavio je Džasper.
„Rekao je da sam ja najbolji učenik kojeg je ikada imao, ali u to vreme je
podučavao tek pet godina. Možda je kasnije shvatio da postoji neko bolji”,
odgovorio je Klarens.

202
 „Sumnjam”, kazao je Džasper sa uzdahom.
„Dođavola, Monti! Da sam znao da će nam se ser Klarens pridružiti, mogli
smo da organizujemo i turnir u mačevanju. Šta misliš, da li je prekasno?”, upitao
je Merton, razmenivši pogled sa Džasperom.
„Nemam mačeve”, rekao je Džasper. „Pretpostavljam da ih ni Klarens nije
poneo.”
„Nažalost, nisam”, rekao je Klarens, zvučeći kao da je progutao svoj jezik.
„Srećom, odlično si baratao i veslom”, dodao je Džasper uz smeh.
„Nemoguće je mačevati se veslima, Džaspere”, odvratio je Klarens i osvrnuo
se oko sebe, osmehujući se reakciji koju su njegove reči izazvale.
„To bi moralo da bude nešto kreativnije od običnog mačevanja. Nisam mislio
na nadmetanje veslima u čamcima. To bi još više uticalo na moj užasan osećaj za
ravnotežu, premda bi takav izazov bio interesantan, zar ne? Treba nam nešto što
je čvršće od čamca, ali ne tako čvrsto kao tlo”, zaključio je Džasper.
Glavni konjušar, jedina osoba kojoj je Džasper ukazao poverenje, progovorio
je na njegov znak.
„Imamo daske koje smo postavili preko blatnjavog dela jezerceta kako bismo
mogli da pređemo preko i dodamo još vode. Široke su petnaest centimetara”,
umešao se, pokazavši na njih.
„Predlažeš da ser Klarens i ja stojimo na tim daskama iznad blatnjavog jezera
i nadmećemo se veslima? Iako nosim belu košulju?”, zgroženo je upitao Džasper.
„To je ludost!”, jednako zgroženo je dodao Klarens.
„I to protiv najboljeg mačevaoca?”, nastavio je Džasper.
„Monti, kladim se da nećeš pobediti u borbi i da ćeš završiti poražen u blatu”,
umešao se Merton.
„Čekaj malo”, kazao je Džasper, podigavši ruku. „Ovo je besmisleno! Voleo
bih da nisam pominjao Klarensove veštine. Mada priznajem da mi je teško da
odolim ovakvoj opkladi...”
„I ja ću se kladiti protiv tebe, Džaspere”, rekao je stric Stenli, prkosno ga
posmatrajući.
Odjednom se začuo hor glasova, koji su navijali za improvizovanu borbu
između lorda Montforda i ser Klarensa Forestera. Dvojica rvača koji su se vraćali
sa jezera, spremni za završni okršaj, bili su gotovo zaboravljeni.
„Sačekajte malo”, ponovio je. „Zbog ponosa se osećam prinuđenim da
prihvatim izazov i propisno završim u blatu. Ali možda je Klarens razumniji.
Siguran sam da jeste, i da neće dozvoliti da mu ponos pomuti zdrav razum kao
meni. Možda mu neće smetati ako polovina gostiju misli da ne poseduje veštine
kojima se hvali. Šta kažeš, Klarense? Nadam se da ćeš da odbiješ.”
„Ako se moj nećak pokaže kao kukavica, kunem se da ću ga se javno odreći”,
dobacio je razdraženi glas iz gomile.
203
 Bio je to Set Rejbern.
„Ujače Set! Zar ne vidite šta se ovde dešava? Zar ne vidite da Džasper...”,
povikala je ledi Forester.
„Umukni, ženo!”, odvratio je Rejbern. „Šta kažeš, Klarense?”
Klarens je pokušao da ostane smiren, ali Džasper je primetio da njegove ruke,
koje je sklopio iza leđa, drhte.
„Ako Džasper želi da završi u blatu i bude ponižen pred gostima i komšijama,
onda ne mogu da učinim ništa kako bih ga zaustavio, zar ne?”, upitao je ser
Klarens.
„Klarense!”, zakukala je njegova majka.
Žalosno ju je pogledao, ali ona je bila nemoćna da ga spase.
Tokom njihovog prvog dvoboja Klarens je imao deset godina, a Džasper
trinaest. Međutim, njegova majka je i tada bila prisutna.
Džasper, koji nikada nije pohađao časove mačevanja, niti je uživao u tom
sportu, uspeo je da napadne Klarensa nekoliko puta i svaki put bi ga smrtno ranio
da mačevi nisu bili tupi. Ali svaki njegov napad je bio proglašen nevažećim.
Ispostavilo se da u mačevanju postoji više pravila nego što na nebu ima zvezda.
U međuvremenu, Klarens ga je uhodio kao senka, i kad god bi se njegov mač
zaustavio na nekoliko centimetara od Džaspera, njegova majka bi njegov potez
proglasila punim pogotkom i zadivljujućom veštinom.
Svi su posvetili pažnju rvačkom finalu, koje je trajalo čitavih deset minuta,
pre nego što je Leni Mening oborio Vilija Taftsa preko ramena i postigao pobedu
od tri prema dva.
Publika je bila u transu dok je Ketrin uručivala Leniju nagradu od deset
gvineja, široko se osmehujući i pridržavajući suknju daleko od njega.
Leni je predao novac svojoj ženi, a zatim odjurio do jezera da se opere i
presvuče. Džasper je bio uveren da će još nedeljama biti seoski heroj.
Povlačenje kanapa je trebalo da bude sledeći veliki izazov na proslavi.
Ali niko nije zaboravio malopređašnji izazov, i Barker je istupio napred čim
je Leni postavio dve daske preko blatnjavog jezera. Nekoliko muškaraca mu je
pomoglo da ih smesti na odgovarajuću razdaljinu i uveri se da su krajevi pravilno
postavljeni na tlo sa obe strane.
Okupljeni su uzbuđeno iščekivali početak borbe.
Džasper je skinuo kaput i čizme. Ketrin je stala ispred njega, pažljivo ga
posmatrajući.
„Molim te, pridrži mi kaput, ljubavi. Bila bi šteta da ga uništim. Kada bih bio
siguran da neću uništiti čizme, ne bih morao da ih skinem. Klarens ne treba da se
plaši, iako će sigurno biti oprezan. Te čizme bi imale drugačiju sudbinu kada bi
ih on nosio”, rekao je Džasper.

204
 „Ako i on skine svoje, to znači da ipak nije toliko samouveren kao što deluje.
U tom slučaju bih morao da promenim svoju opkladu. Međutim, za sada je moj
novac siguran”, zaključio je Merton.
„Naravno da sam samouveren”, odgovorio je Klarens, približivši se jezercetu
sa blatom u odeći kupljenoj u Bond ulici.
Barker je doneo dva vesla.
„Dakle, pobednik je onaj ko obori protivnika u blato?” zaključio je Džasper,
namršteno posmatrajući blato. „Potrudiću se da borba traje duže od deset sekundi,
ali ne mogu da obećam. Ako je Klarens bio tako vešt kao dečak, zamislite koliko
je vešt sada. Možda bi ipak trebalo da se vratimo na povlačenje kanapa.”
Publika se gromoglasno pobunila, a Džasper je uzeo veslo od Barkera i
zakoračio na dasku. Klarens se popeo na drugu dasku i zamalo izgubio ravnotežu
pre nego što je nadmetanje i počelo. Bilo bi zaista urnebesno da je upao u blato
pre početka borbe, pomislio je Džasper.
Nastupila je potpuna tišina.
„Spremite se”, rekao je Barker.
Džasper je podigao veslo i prislonio ga uz Klarensovo.
Pištolj je opalio.
Klarens je snažno zamahnuo i zamalo udario Džaspera u glavu. Međutim,
Džasper se brzo sklonio sa puta, shvativši da će morati mudro da upotrebi veslo
kako bi zaustavio Klarensa u nameri da ga obori i potrudi se da sam ne upadne u
blato.
Njihova borba je ličila na igru mačke i miša. Džasper je blokirao Klarensove
udarce, uzvraćajući kratkim i blagim potezima, koji su bili dovoljni da Klarens
počne da gubi ravnotežu, ostavljajući mu još prostora za borbu pre nego što ga
ubaci u jezero.
Želeo je da pruži publici pristojan spektakl.
A Klarens će morati još malo da sačeka pre nego što bude ponižen.
Ali ta budala je sigurno mislila da Džasper nikada neće uspeti da ga izbaci.
Iznenada se nasmejao i počeo svoj besmisleni ples kako bi oduševio publiku.
Držao je veslo u ruci poput mača, spremajući se da ubode Džaspera u stomak.
Džasper je spustio svoje veslo kao da se predaje, a zatim nenadano udario
Klarensa ispod kolena.
Klarens je napravio nekoliko očajničkih koraka, nimalo vešto, mlatarajući
rukama kao da je vetrenjača, a potom vrisnuo kao devojčica dok je padao između
dve daske, završivši u blatu.
Iz publike se začuo još jedan vrisak, koji je verovatno pripadao ledi Forester,
i oduševljen urlik svih ostalih.
Džasper je shvatio da je i sâm prilično poprskan blatom.
Pogledao je Ketrin i zvanično joj se naklonio.
205
 „Za tebe, ljubavi moja”, rekao je naglas, premda je sumnjao da je ona ili bilo
ko drugi čuo njegove reči.
Međutim, činilo se da je ipak čula. Široko mu se osmehnula.
„Hvala ti”, pročitao je sa njenih usana. „Ljubavi”, dodala je.
Džasper je skrenuo pogled na smeđe, blatnjavo stvorenje koje se borilo sa
samim sobom, pokušavajući da ustane. Nagnuo se i uzeo Klarensa za ruku.
„Hajde, momče. Pomoći ću ti da ustaneš, a onda ćemo otići da se okupamo.
Ti si dobar sportista”, rekao je.
„Namerno si to uradio, Džaspere. Ovo ti nikada neću oprostiti. Kao ni mama,
ni ujka Set”, zajecao je Klarens.
„Prunela, ja nisam gospodar ovog imanja i nemam pravo da naređujem. Ali
predlažem ti da očistiš svog sina i odvedeš ga nazad u Kent. Ne želim više nikada
da vas vidim”, zarežao je Set Rejbern.
Njegove reči su pozdravljene gromoglasnim aplauzom okupljenih.
„Hajde, Kleri, imaj malo dostojanstva! Barem ti nisam opet slomio nos. Hajde
da se okupamo pre povlačenja kanapa”, prošaputao je Džasper.
„Ne znam da plivam!”, zajecao je Klarens, dovoljno glasno da kod prisutnih
izmami novi talas smeha.
Rese na njegovim čizama podsećale su na dva utopljena pacova koji se drže
za blatnjave čizme.

206
 Dvadeset šesto poglavlje

„Jesi li srećna?” upitao je Džasper, osmehujući se sestri dok su čekali na vrhu

dugačkog reda koji se formirao za uvodni set seoskih plesova na balu.
Više puta su joj nazdravljali tokom večere kako bi joj poželeli srećan
rođendan. A sada je bio poslednji veliki trenutak slavlja.
„Jesam, Džaspere. Mislim da trenutno ne postoji srećnija osoba od mene”,
odgovorila je Šarlot. „I drago mi je što ste ti i Kejt uspeli da ubedite tetku Prunelu
da ostane do sutra. Uprkos onome što je ujka Set rekao kada si oborio Klarensa u
blato. Zaslužio je to. Iako je prizor bio zaista neverovatan, on je moj rođak, a
Prunela je moja tetka i ne bih mogla da podnesem neprijatnosti na svoj rođendan.
Misliš li da Klarensa stvarno boli glava?”
„Ne bi me čudilo.”
„Pogledaj svo ovo cveće, Džaspere. Balska sala podseća na baštu. I miriše
tako. Zbog ogledala se čini da ga ima još više”, nastavila je.
Odevena u belo, izgledala je nežno i veoma mlado. Međutim, nije joj to rekao,
jer nije želeo da je uznemiri.
Na njenoj plesnoj karti sva mesta su bila zauzeta.
Sledeće godine sigurno će imati mnogo prosaca. On i Ketrin će morati da je
drže na oku.
„Drago mi je što smo se složili oko lorda Mertona”, rekla je, bacivši pogled
na orkestar koji je čekao njegov znak da počne da svira. Međutim, nekoliko
parova se i dalje pridruživalo podijumu.
Ketrin je razgovarala sa njim, a on sa Šarlot. Pre samo nekoliko nedelja nikada
ne bi vodio ovu vrstu razgovora.
Rekla mu je da se njegovoj sestri veoma dopada njen brat. Džasper je slutio
tako nešto. Šarlot mu je priznala da je zaljubljena u njega, premda nije želela da
on bude zaljubljen u nju. Želela je da uživa u svim uzbuđenjima koja sa sobom
nosi njeno predstavljanje visokom društvu. Osim toga, nameravala je da se uda
tek kada napuni dvadeset godina.
Džasper je uspeo da je uveri da je Merton suviše mlad kako bi razmišljao o
braku.
I ona je bila veoma mlada.
„Jesi li spremna?” upitao je.

207
 Klimnula je glavom, a lice joj se ozarilo od radosti.
Okrenuo se prema orkestru i klimnuo glavom. Bal je konačno počeo.
Ovo je bio prvi bal na imanju koji će Džasper upamtiti.
Ketrin je plesala sa njegovim stricem. Uhvatio je njen pogled. Široko mu se
osmehnula.
Džasper je podigao obrvu, a zatim joj namignuo.
Tog dana joj je obećao da će nastaviti sa razgovorom. Odlučio je da se do tada
posveti svojoj sestri.
Bal je podsetio Ketrin na skupove kojima je prisustvovala u Trokbridžu, a ona
i Meg su se prisećale tih događaja između prvog i drugog seta. I tamo su
prisustvovali svi, a ne samo pripadnici plemićke klase. Ovakvi događaji su, po
njenom mišljenju, bili mnogo zabavniji od londonskih balova.
Došao je čak i gospodin Rejbern.
Kao i ledi Forester, iako je odlučno ignorisala Džaspera i Ketrin još od
takmičenja u povlačenju kanapa, kad je Džasper završio u blatu, zajedno sa
Stivenom i Vinfordom Finlijem i ostalih devet muškaraca koji su bili u timu koji
je izgubio.
Drugi set je trebalo da bude još jedan od seoskih plesova.
Stiven je već preuzeo Šarlot, a stric Stenli je zamolio Meg za ples. Ketrin je
posmatrala Džaspera kako joj ide u susret, razgovarajući sa gostima. Bio je
dobro raspoložen.
Danas joj je rekao da je voli, kao da nije primećivao ljude koji su posmatrali
kako joj ide u susret i izgovara te reči.
Volim te.
Premda ih je i ranije izgovorio, nikada nije na takav način. Ni u jednom
trenutku nije posumnjala u njegovu iskrenost.
Volim te.
Zaustavio se ispred nje i osmehnuo se.
„Nadam se da me nećeš naterati da ponovo plešemo. Ne znam kada sam
poslednji put toliko plesao. Ako izuzmemo ovo proleće, ne pamtim kada sam
poslednji put plesao na balu”, rekao je.
Osmehnula mu se.
„Plesaćemo kasnije. Ipak si ti moj muž. To će biti tvoj drugi set u toku jedne
večeri i tvoj lični rekord”, odgovorila je.
Uzvratio joj je osmeh.
„A sada možeš da se pridružiš gostima u kartaškoj sobi, ako već toliko želiš”,
dodala je.
„Nisam to hteo da kažem. Želeo bih da pođem u šetnju. Ali samo ako ćeš i ti
poći sa mnom”, kazao je.

208
 Znala je da ne bi trebalo da napuštaju zabavu koja je počela pre samo pola
sata. Međutim, činilo se da je sve bilo u redu, zbog čega njihovo prisustvo nije
bilo neophodno. Osim toga, pogled u njegovim očima...
„U redu”, složila se, „ako će te to usrećiti.”
„Usrećiće i tebe”, objasnio je, dopustivši da mu se oči na trenutak sklope, a
glas utiša. „Obećavam!”
Zajedno su izašli na balkon baš kada je naredni ples trebalo da počne.
„To i nije bila neka osveta, zar ne?”, upitao je, uzevši je za ruku. „Da li je
uopšte bila izvedena adekvatno?”
„Bilo je veličanstveno!”, uverila ga je. „Nije bilo nasilja. Činilo se da je sam
sebe osramotio. Iako se dostojanstveno borio i izgubio, ti si znao šta će se dogoditi
i doneo si odličnu odluku.”
„Naravno, ali i ja sam mogao da završim isto”, dodao je dok su se kretali
prema stepeništu.
„To se ne bi dogodilo ni za milion godina”, uverila ga je.
„Misliš ni za milijardu godina?” Podigao je desnu obrvu i pogledao je. „Zar
tako malo veruješ u mene, Ketrin?”
„Da te je oborio, ti bi se našalio na svoj račun, kao što si učinio i posle
povlačenja kanapa. Sigurna sam da bi mu čestitao”, dodala je.
„I osećao bih se kao idiot.”
Nasmejala se. „Jesi li video da sam ti se zahvalila? Zaista sam to mislila.
Hvala ti što si me osvetio.”
Muzika je svirala u pozadini, a Ketrin je shvatila da će ovaj bal zauvek biti
poseban za nju.
„Jesi li srećna?”, prošaputao je dok su se približavali donjoj terasi.
„Jesam”, odvratila je.
U bašti je bilo nekoliko ljudi. Ali on ju je poveo ka istočnom travnjaku, gde
su se danas popodne održavale trke. Tamo nije bilo nikoga.
Neko vreme su koračali u tišini.
Držali su se za ruke.
Zaustavio se kada su skrenuli sa staze i zamakli među drveće, naslonivši je na
jedno od čvrstih stabala. Njegovo lice se presijavalo pod mesečinom.
„Ovo se već dogodilo”, prošaputao je.
Odmah se setila Vokshola.
„Volim te”, prošaputala je.
„Nastavljamo bez publike, baš kao što sam obećao”, kazao je.
Oprostila mu je.

209
 Obećao je sebi da će je voleti i učinio je to. Obećao je sebi da će je ubediti da
ga zavoli, a ona mu je upravo rekla da ga voli.
Postao je njen prijatelj.
Uspeo je da se osveti za Klarensove grozne uvrede.
Pretpostavio je da su mogli da nastave da žive srećno do kraja života.
Međutim, nije ga zanimala doživotna sreća. Smatrao je takav život jednakim sa
odlaskom u raj, gde bi zauvek svirao harfu. Zvučalo je prilično dosadno. Ali želeo
je da budu srećni.
Još uvek se nije u potpunosti iskupio.
Morali su da se vrate u Vokshol i stvore nove uspomene koje će izbrisati sve
ružno.
Spustio je glavu i poljubio je, razdvojivši njene usne i prelazeći jezikom preko
unutrašnjosti vlažnih i mekanih usana.
Nije dodirivao njeno telo.
Spustila je dlanove na stablo.
„Hoćemo li da postupimo onako kako je trebalo one večeri?”, upitao ju je.
„Nije trebalo da činimo tako nešto tokom te večeri”, ozbiljno je odgovorila.
„U pravu si. Hajde da večeras učinimo to kako treba!” Osmehnuo joj se, iako
su stajali u mraku.
„U redu”, složila se.
Dok je otkopčavao pantalone, iznenada je shvatio da nikada nije bio prijatelj
ni sa jednom ženom. Bilo je to zaista neobično, pogotovo zbog činjenice da...
Međutim, nije želeo da misli na svoj život pre Ketrin. Mario je samo za
sadašnjost.
Nije mu bilo lako. Zakoračio je između njenih raširenih nogu, čvrsto je držeći
za zadnjicu. A onda ju je podigao, lagano joj savio noge u kolenima i uronio u
nju.
Nije bilo lako, ali bilo je izuzetno erotično.
Uhvatila ga je za ramena, privila grudi na njegove i naslonila glavu na stablo.
Oči su joj bile zatvorene, a zubi zariveni u donju usnu.
Vodio je ljubav sa njom brzim i energičnim pokretima, sve dok nakon
nekoliko trenutaka, oboje nisu dostigli vrhunac i srušili se jedno na drugo.
Iznenada je shvatio da je to najbolji seks koji je ikada imao.
Ponovo ju je poljubio.
„Ketrin”, rekao je, kada je konačno došao do daha.
Pogledala ga je u oči i osmehnula mu se. Ispružila je jednu ruku kako bi mu
pomerila pramen kose sa obrva.
„Volim te”, rekao je.

210
 „Znam”, odgovorila je sa uzdahom.
Oboje su se nežno osmehnuli.
„Znam da me voliš. I ja volim tebe. Pretpostavljam da sam te oduvek volela,
iako nikada nisam želela da ti priznam, plašeći se da mi nećeš uzvratiti”, priznala
je, još čvršće ga zagrlivši.
„Oduvek?”, upitao je, zabacivši glavu unazad i posmatrajući je u tami.
„Zaljubila sam se u tebe u Voksholu, zato što si delovao opasno. A onda sam
se ponovo zaljubila ove godine, jer si me zasmejavao i zato što... Ne mogu da
pronađem pravi razlog... Jednostavno se dogodilo”, kazala je.
„Zato što sam dobio opkladu poput profesionalca”, zaključio je.
Osmehnula se i podigla glavu kako bi ga poljubila.
„Ali ne zaboravi na drugu polovinu opklade na kojoj si insistirao. I ja sam
vešta poput tebe”, kazala je.
„Ne mogu da poreknem”, priznao je. „Dakle, koja je moja kazna? Život
prepun ljubavi?”
„Da.”
„U redu. Onda će to biti i tvoja kazna”, rekao je.
„U redu”, složila se.
Ponovo je usledio poljubac, praćen strastvenim zagrljajem.
„Džaspere, moramo da se vratimo. Šta će ljudi pomisliti?”, konačno je upitala,
nevoljno ga odgurnuvši od sebe.
„Čini mi se da smo oboje razmišljali o seksu”, zaključio je.
„Plašim se da je tako”, priznala je.
Bili su nedaleko od kuće kada je ponovo progovorila.
„Nadam se da ćemo uskoro dobiti dete. Tada će moja sreća biti potpuna”,
rekla je.
„Daću sve od sebe da se to uskoro dogodi”, obećao je. „Uvek se radujem tim
trenucima.”
„Možda ću zatrudneti do Božića. Ili do sledećeg Uskrsa”, pretpostavila je.
„Zar misliš da sam toliko spor? Siguran sam da će se to dogoditi najkasnije
do septembra, ili do kraja avgusta”, kazao je kada su stigli na terasu.
„Ne želim da se nadam, jer ću se razočarati ako se to ne dogodi. Neka bude
do Božića”, insistirala je.
„A ja kažem da će se to dogoditi do kraja avgusta.”
„Ne iskušavaj sudbinu svojim samopouzdanjem”, prekorila ga je.
Spustio je ruku oko njenog struka i okrenuo je prema sebi.
„Slušaj!” rekao je, podigavši kažiprst. „Da li čuješ? Možeš li da osetiš?”

211
 Na trenutak je nepomično stajala ispred njega, pokušavajući da se
koncentriše.
„Šta?”, upitala je.
„Osećam miris opklade”, rekao je.
Lice mu se ozarilo od radosti.

Ketrin i Džasper su se odlučili za jedan valcer tokom večeri.

Samo jedan jer su znali da većina njihovih komšija ne zna korake, a nisu mogli
da odole pred mogućnošću da ga zaplešu u sopstvenoj plesnoj dvorani.
Njihov ponovni susret je počeo valcerom.
A sada će ga ponovo plesati tokom letnjeg bala.
Međutim, kada su to planirali, nisu očekivali da će ga plesati sami.
Kada je najavljen valcer, mnogi ljudi su se povukli sa podijuma, što je bilo
razumljivo. Ali pojedinci su ostali na podijumu sa partnerima, posebno oni koji
su došli iz Londona. Činilo se da su svi gosti iz sale za osveženje, sale za kartanje
i sa balkona ušli u plesnu dvoranu.
Svi su želeli da posmatraju valcer.
Ketrin je stajala na sredini podijuma sa Džasperom, čekajući da muzika
počne. Nikada nije bila tako srećna. Imala je više razloga za sreću. Bio je to
savršen dan za Šarlot, Meg, Stivena i sve goste i komšije. Oživeli su tradiciju koja
će se sigurno nastaviti i u narednim godinama.
Volela je Džaspera, kao i on nju. Upravo su vodili ljubav tokom šetnje po
prirodi.
Njegov odabir mesta bio je zaista inspirativan. Nikada više neće pomisliti na
Vokshol, a da se ne seti onoga što se te večeri dogodilo.
Bilo je savršeno.
A sada će dan završiti valcerom.
Orkestar je bio spreman, a muzika je konačno počela.
Ketrin je spustila jednu ruku na Džasperovo rame, a drugu položila na njegov
dlan. Podigla je glavu i osmehnula mu se. I on se osmehnuo njoj.
Ketrin nije znala koliko je vremena prošlo pre nego što je shvatila da su jedini
koji plešu, i da su se drugi parovi povukli kako bi se pridružili ostalima u
posmatranju.
Iznenađeno je pogledala u Džaspera.
„Da li je ovo tvoje maslo?”, upitala je.
„Naravno da nije. I sama znaš koliko mrzim da plešem”, kazao je.
A onda joj se nasmejao, a ona mu je uzvratila osmeh.
„Čini mi se da se od nas očekuje da pokažemo kako se pleše valcer.”

212
 „Oh, bože!”, odvratila je.
„Mislim da ovo nije dobar trenutak da pogledam dole kako bih se uverio da
su mi obe noge na mestu”, zaključio je.
„Nije”, složila se.
Posmatrala je poznata lica članova svoje porodice, komšija, prijatelja, radnika
i slugu, cveće i zelenilo iz staklenika i bašti, sveće u zidnim svećnjacima, luster
iznad glave, kao i čoveka koji ju je držao u naručju.
Sve je bilo ispunjeno svetlošću i bojama.
Kao i njen život.
Zavrteo ju je lagano, dok su se boje i svetlost kovitlali oko njih.
Oboje su se osmehivali.
„Upravo sam se setio da imam dve leve noge”, rekao je.

213