Naslov originala:

Agatha Christie
writing as Mary Westmocott
Absent in the Spring

Absent in the Spring © 1944 The Rosalind Hicks Charitable

Trust. Ali rights reserved.
AGATHA CHRISTIE and the Agatha Christie Signature
are registered trademarks of Agatha Christie Limited in
the UK and elsewhere. ATI rights reserved.

www.agathachristie.com
Copyright ©2019 za srpsko izdanje BDR MEDIA d.o.o.

Sva prava zadržana. Nijedan deo ovog dela ne sme

biti kopiran, objavljen ili emitovan ni u jednom
obliku niti na bilo koji način - elektronski, mehanički,
fotokopiranjem, presnimavanjem ili bilo kako drugo,
bez prethodne pisane dozvole izdavača.
Izdavač:
BDR MEDIA d.o.o.
www.bdrmedia.rs
 Za izdavača:
Milan Gavrilović
Glavni i odgovorni urednik:
Vladan Divović
 Agatha Christie

Odsutna u proleće
Agata Kristi
piše pod imenom
Meri Vestmakot

Prevela sa engleskog:
Jelena Ljumović Aleksić

www.balkandownload.org
Od tebe sam odsutna uproleće...
 Prvo poglavlje

Džoan Skjudamor je naprezala oči dok je piljila kroz zamagljenu

gostionicu. Bila je pomalo kratkovida.
Pa to je... ne, nije... čini mi se da ipak jeste. Hagard.
Sasvim neverovatno da upravo ovde, usred nedođije, sretne
svoju staru, školsku drugaricu koju nije videla... Oh, čitavih petnaest
godina.
Džoan je u prvi mah bila oduševljena. Po prirodi je bila
društvena žena, bilo joj je drago kada sretne prijatelje i poznanike.
Jadna draga, kako se samo promenila, pomislila je. Izgleda
dosta starije. Bukvalno dosta starije. Ipak, ne može imati više od...
koliko, četrdeset osam?
Bilo je sasvim prirodno da istog trenutka potraži svoj odraz u
ogledalu koje je, slučajno, stajalo na zidu pored stola. Ono što je u
njemu videla, zaista ju je odobrovoljilo.
Zaista se dobro držim, pomislila je Džoan Skjudamor.
Videla je vitku sredovečnu ženu sa vrlo malo bora na licu kojoj je
smeđa kosa bila prošarana jedva primetnim sedim vlasima, prijatnih
plavih očiju i veselog osmeha. Na sebi je imala uredan, jednostavan
mantil udoban za putovanje i pristojnu suknju; nosila je veliku torbu
u kojoj su stajale sve neophodne potrepštine onome ko putuje.
Džoan Skjudamor se vraćala iz Bagdada u London kopnenim
putem. Sinoć je doputovala vozom iz Bagdada. Nameravala je da
prenoći u gostionici na železničkoj stanici i sutradan ujutru nastavi
put automobilom.
Zbog iznenadne bolesti svoje mlađe ćerke naprečac je napustila
Englesku, znajući da je Vilijam, njen zet, krajnje neupotrebljiv, a bez
uspešne kontrole u domaćinstvu bi nastao haos.
Sada je situacija bila pod kontrolom. Ona se pobrinula i sve
organizovala. Bebu, Vilijama i Barbaru koja se oporavljala, ostavila je
u najboljem mogućem redu. Hvala bogu, pomislila je, što mi je glava
oduvek bila na ramenima.
Vilijam i Barbara su joj zaista bili zahvalni. Nagovarali su je da
ostane duže, da ne žuri nazad, ali ona je to, uz osmeh i blagi uzdah,
odbila. Morala je da misli na Rodnija - jadničak Rodni bio je
zarobljen u Krejminsteru, do guše u poslu bez ikoga, osim slugu, ko
bi ga kod kuće sačekao da mu ugađa.
,,I ko su uopšte sluge?“ kazala je Džoan.
Barbara je odgovorila:
„Tvoje sluge, majko, oduvek su bile savršene. Ti si se potrudila
da tako bude!“
Nasmejala se, ali joj je bilo drago što to čuje. Svakome prijaju
pohvale za njegov trud i rad. Ponekad je umela da se zapita da li
njena porodica pomalo shvata zdravo za gotovo savršeno
funkcionisanje domaćinstva, svu njenu brigu i posvećenost.
Ipak, da bude iskrena, ni ona nije imala na šta da se žali. Toni,
Averil i Barbara bili su divna deca i ona i Rodni slobodno su mogli
biti ponosni na to kako su ih vaspitali i odgajili.
Toni je uzgajao narandže u Rodeziji1; Averil se, nakon što je
svojom odlukom pomalo uzrujala roditelje, skrasila kao supruga
bogatog i šarmantnog brokera. Barbarin suprug je, takođe, imao
dobar posao u Kancelariji za javne radove u Iraku.
Bila su to sve lepa, zdrava deca, kulturna i vaspitana. Džoan je
smatrala da su ona i Rodni zaista srećni sa te strane, mada je
smatrala da jednim delom zasluge za to pripadaju njima kao
roditeljima. Sve u svemu, vrlo brižno su odgajali svoju decu, izuzetno
pažljivo su birali dadilje i guvernante, a zatim kasnije škole i uvek su
dobrobit dece stavljali na prvo mesto.
 Džoan su razmišljanja raznežila kad se okrenula od svoje slike u
ogledalu. Pomislila je kako je lepo osećati se uspešnim u onome što si
obavio. Nikada nije želela karijeru niti išta slično. Bila je sasvim po-
svećena tome da bude supruga i majka. Udala se za čoveka kog je
volela, on je bio uspešan u svom poslu - možda pomalo zahvaljujući
njoj. Čovek uticanjem mnogo toga može da postigne. Dragi Rodni!
Osetila je toplinu oko srca na samu pomisao da će skoro, veoma
skoro, ponovo videti Rodnija. Nikada ranije se nije duže od njega
odvajala. Kakav su samo lep i miran zajednički život imali.
Dobro, možda reč miran i nije najpogodnija. Porodični život
nikada ne može biti sasvim miran. Odmori, infektivne bolesti, cevi
koje pucaju u zimu.
Život je zaista bio skup sitnih drama. A Rodni je oduvek vrlo
naporno i predano radio, čak možda napornije nego što bi bilo dobro
za njegovo zdravlje. Bio je prilično loše u ovo doba pre šest godina.
Nije, sažaljivo je pomislila Džoan, bio sasvim dobro. Bio je pomalo
povijen i kosa mu je osedela. Delovao je umorno i imao teške
podočnjake oko očiju.
Na kraju krajeva, to je bio život. Sada kada su se deca poženila i
poudavala, preduzeće dobro stajalo i kada je novi partner uložio svež
novac u njega, Rodni je mogao da bude malo opušteniji. On i ona
mogli bi više vremena da provode zajedno. Mogli bi više da se
zabavljaju - povremeno bi mogli da provedu koju nedelju u Londonu.
Rodni bi, možda, mogao da ide na golf. Da, ni sama nije znala zašto
ga ranije nije podsticala da se bavi golfom. Taj sport je zaista zdrav,
posebno za nekoga ko dosta vremena provodi u kancelariji.
Tako razmišljajući, gospođa Skjudamor još jednom je po
gostionici pogledom potražila ženu za koju je bila ubeđena da je
njena nekadašnja školska drugarica.
Blanš Hagard. Kako je samo volela Blan Hagard kad su išle u
srednju školu Sveta Anal Svi su obožavali Blanš. Bila je tako smela,
zabavna i da, apsolutno predivna. Zanimljivo je setiti se toga sada
dok posmatra tu mršavu, nervoznu, neurednu stariju ženu. Kakva
neobična garderoba! I izgledala je, zaista je izgledala, kao da joj je
najmanje šezdeset godina...
Naravno, pomislila je Džoan, imala je veoma težak život.
Osetila je kako je obuzima nestrpljivost. Sve joj se činilo tako
besmislenim. Bila je to Blanš, Blanš koje se sećala kad je imala
dvadeset jednu godinu i ceo svet pod nogama - bila je lepa,
posedovala je društveni ugled, imala je sve - i morala je da izabere
onog nemogućeg muškarca. Veterinara - da, bio je veterinar. I to
oženjen, da sve bude još mnogo gore. Njeni roditelji su to prihvatili
sa uzdržanošću dostojnom pohvale, ali su je poveli na jedno od onih
prijatnih krstarenja da obiđe svet kako bi je odvojili od njega. A Blanš
je negde sišla sa broda, u Alžiru ili Napulju, i otišla sa svojim
veterinarom. Naravno, on je izgubio službu, počeo je da pije, a
supruga nije želela da mu da razvod. Zatim su otišli iz Krejminstera i
Džoan godinama ništa nije čula o Blanš, sve dok je nije slučajno srela
u Londonu u robnoj kući Herods na odeljenju sa cipelama. I nakon
kraćeg diskretnog razgovora, diskretnog sa Džoanine strane, Blanši
diskretnost nikada nije bila jača strana, saznala je da je Blanš tada
bila udata za muškarca koji se zvao Holidej. On je radio u
osiguravajućoj kući, mada je Blanš mislila da će on uskoro napustiti
posao jer je želeo sasvim da se posveti pisanju knjige o Vorenu
Hejstingsu, a ne samo da se sporadično bavi pisanjem kada se
umoran vrati iz kancelarije.
Džoan je kazala kako pretpostavlja da u tom slučaju imaju
dovoljno sredstava za život da prežive do objavljivanja knjige, a Blanš
joj je odgovorila da nemaju ušteđenu ni prebijenu paru! Tada joj je
Džoan kazala da možda nije najpametnije nepromišljeno ostaviti
posao, osim ako nije siguran da će knjiga doživeti uspeh. Da li je već
ugovorio objavljivanje? ,,Oh, draga moja, ma ne“, veselo je rekla
Blanš kao da misli da od knjige neće biti ništa. Tom je bio zaista
rešen da je napiše, ali nije bio posebno vest u tome. Zatim je Džoan
vrlo pažljivo posavetovala Blanš da u tom slučaju ona treba da stoji
čvrsto na zemlji na šta ju je Blanš iznenađeno pogledala i kazala: „Ali
on, jadničak, toliko želi da piše, više od ičega.“ Džoan joj je kazala da
ponekad jedan mora biti mudar za dvoje. Blanš se nasmejala i veselo
odgovorila da ona nikada nije bila mudra ni za samu sebe!
Dok je razmišljala o tome Džoan je zaključila da je to, nažalost,
bilo tačno. Godinu dana kasnije Džoan je srela Blanš u jednom
restoranu u društvu jedne žene, izrazito neukusnog oblačenja i
ponašanja, i dva muškarca napadnog izgleda. Nakon toga jedino čega
se još sećala o Blanš bilo je pismo koje joj je poslala i u kome ju je
molila da joj pozajmi pedeset funti. Njen mali dečak, kazala je, treba
da se operiše. Džoan joj je poslala dvadeset pet funti i ljubazno pismo
u kome ju je pitala šta je u pitanju. Kao odgovor stigla joj je
razglednica na kojoj je stajalo nažvrljano: Lepo od tebe, Džoan.
Znala sam da me nećeš izneveriti - što na neki način jeste bila izjava
zahvalnosti, mada ne zadovoljavajuća. Posle toga se nikada više nisu
čule. I, eto, sada ovde u gostionici na železničkoj stanici negde na
kraj sveta pod svetlošću kerozinskih lampi koje su trepćući
osvetljavale vazduh u kome se osećao težak miris masti i parafina,
ugledala je drugaricu iz davnih dana koja je izgledala ostarelo,
zapušteno i ogrubelo.
Blanš je prva završila večeru i krenula je ka izlazu kada je
ugledala drugu ženu. Stala je kao ukopana.
„Gospode, pa to je Džoan!“
Nekoliko trenutaka kasnije privukla je stolicu ka stolu za kojim
je Džoan sedela i dve žene su počele da čavrljaju.
Blanš je kazala:
„Dobro se držiš, draga moja. Izgledaš kao da ti je trideset. Gde si
bila sve ove godine? U zamrzivaču?“
„Teško. Bila sam u Krejminsteru.“
„Rođena si, odrasla, udala se i sahranićeš se u Krejminsteru“,
odgovorila je Blanš.
Džoan se nasmejala i kazala:
„Je li to tako loša sudbina?“
 Blanš je odmahnula glavom.
„Nije“, ozbiljno je kazala. „Rekla bih da je prilično dobra. Šta je
sa tvojom decom? Imaš decu, je li?“
„Da, troje. Sina i dve ćerke. Sin je u Rodeziji. Ćerke su se udale.
Jedna živi u Londonu. Ja se upravo vraćam iz posete drugoj koja je u
Bagdadu. Ona se sada preziva Vrej - Barbara Vrej.“
Blanš je klimnula glavom.
„Videla sam je. Divno dete, mada, rano se udala, zar ne?“
„Ne mislim tako“, uzdržano je kazala Džoan. „Svi mnogo volimo
Vilijama i srećni su.“
„Da, izgleda da su se sredili. Izgleda da je beba tome doprinela.
Dete obično obuzda devojke. Mada“, zamišljeno je dodala Blanš,
„mene deca nisu uspela da obuzdaju. Zaista sam volela to svoje dvoje
dece - Len i Meri. Ali kada se pojavio Džoni Pelham otišla sam sa
njim i ostavila decu ne osvrnuvši se.“
Džoan ju je pogledala s neodobrenjem.
„Stvarno, Blanš“, rekla je, „kako si mogla?“
„Zaista grozno od mene, zar ne?“, složila se Blanš. „Znala sam da
će im biti dobro sa Tomom. On ih je oduvek obožavao. Posle se
oženio jednom finom, pristojnom devojkom. Mnogo više je išla uz
njega nego što sam ja ikada. Brinula je da on uvek ima lepe obroke,
peglala mu je i donji veš i radila sve kućevne poslove. Dragi Tom,
oduvek je bio divan. Slao mi je čestitke za Božić i Uskrs godinama
kasnije, što je baš bilo lepo od njega, zar ne?“
Džoan ništa nije odgovorila. Razmišljala je o mnogo čemu.
Ponajviše se pitala je li ovo - ovo - zaista mogla biti Blanš Hagard -
ona ista vaspitana, vesela devojka koja je bila omiljena u školi Sveta
Ana. Ova ispijena žena koja se, očigledno, ne usteže da ispriča sve
sočne detalje iz svog privatnog života podjednako sočnim jezikom! A
osvojila je nagradu iz engleskog jezika u srednjoj školi!
Blanš se vratila na pređašnju temu.
 „Lepa, mala Barbara Vrej je tvoja ćerka, Džoan. To samo
pokazuje koliko ljudi umeju biti u zabludi. Svi su verovali da je toliko
nesrećna kod kuće i da se udala za prvog muškarca koji ju je zaprosio
samo da bi pobegla.“
„Gluposti. Gde si to čula?“
„Ne mogu da se setim. Međutim, u jedno sam oduvek bila
sigurna, a to je da si ti, Džoan, bila majka za primer. Ne mogu da
zamislim da si bila stroga i neljubazna.“
„Lepo od tebe, Blanš. Čini mi se da bih mogla da kažem da sam
se oduvek trudila da pružim našoj deci srećan dom i da sam za
njihovu sreću učinila sve što je bilo u mojoj moći. Znaš, smatram da
je veoma važno da čovek bude prijatelj sa svojom decom.“
„Zaista lepo. Samo, ako čovek to može.“
,,Oh, ja mislim da ti možeš. Treba samo da se setiš svoje
mladosti i staviš se na njihovo mesto.“ Džoan je svoje šarmantno,
ozbiljno lice blago nagla ka svojoj staroj prijateljici. „Rodni i ja smo
to oduvek činili.“
„Rodni? Podseti me, udala si se za advokata, zar ne? Naravno,
bila sam u njihovoj firmi onda kada je Hari pokušavao da se razvede
od one njegove grozne žene. Mislim da sam tamo videla tvog muža -
Rodni Skjudamor. Bio je izuzetno fin i ljubazan, pun razumevanja. I
ostala si sa njim sve ove godine? Ništa sa strane?“
Džoan je vrlo ozbiljno kazala:
„Nijedno od nas dvoje nikada nije želelo ništa sa strane. Rodni i
ja smo bili savršeno zadovoljni jedno drugim.“
„Naravno, ti su oduvek bila hladna kao stena, Džoan. Ali mogu ti
reći da je tvom mužu pogled umeo da odluta!“
„Blanš, zaista!“
Džoan je ljutito pocrvenela. Pogled umeo da odluta. Rodniju!
Međutim, ta pomisao iznenada je sasvim nesvesno ušla u
Džoanine misli, na isti način na koji je juče primetila zmiju kako je
prešla preko prašinom prekrivenog puta ispred automobila - kao
pokretan zeleni trag koja je nestao skoro istog trena čim ga je
ugledala.
Trag se sastojao iz dve reči koje su se pojavile niotkuda.
Devojka Rendolfovih...
I nestao je pre nego što je imala prilike da ga svesno uhvati.
Blanš je pokajnički kazala:
„Izvini, Džoan. Hajdemo u drugu prostoriju da popijemo kafu.
Ja sam oduvek imala pokvarenu maštu.“
„Nisi“, brzo je izletelo sa Džoaninih usana, iskreno i blago
iznenađujuće.
Blanš se zabavljala.
„Jesam, kako se ne sećaš? Sećaš se kad sam se iskrala da se
vidim sa onim mladim pekarom?“
Džoan je zatreptala. Sasvim je bila zaboravila na to. U ono vreme
delovalo je hrabro i - da - zapravo, romantično. Zaista prosta i
neprijatna epizoda.
Blanš je sela u pletenu stolicu, pozvala konobara i nasmejala se.
„Kakva sam samo nepodnošljiva klinka bila. Oh, to mi je bila
mana. Oduvek sam bila previše slaba na muškarce. I to one najgore
vrste! Zaista neobično, zar ne? Prvo Hari - i on je bio pokvarenjak -
mada je strahovito dobro izgledao. Zatim, Tom koji se nikada ni po
čemu nije isticao, mada mi je na neki način bio drag. Džoni Pelham -
to je bilo dobro dok je trajalo. Ni Džerald nije mnogo bolji...“
U tom trenutku mladi konobar je doneo kafu i prekinuo ono što
bi Džoan slobodno mogla nazvati krajnje neukusnim nabrajanjem.
Blanš je primetila izraz na njenom licu.
„Izvini, Džoan, zaprepastila sam te. Ti si oduvek bila moralna i
stroga, zar ne?“
 ,,Oh, nadam se da sam u stanju da prihvatim i malo šira
shvatanja.“
Džoan je uspela ljubazno da se osmehne.
Dodala je s blagom neprijatnošću:
„Htela sam da kažem da... da mi je žao.“
„Mene?“ Blanš je izgleda zabavljala ta pomisao. „Baš lepo od
tebe, draga moja, ali nemoj traćiti saosećajnost. Ja sam se divno
zabavljala.“
Džoan nije uspela da obuzda pogled ispod oka. Zaista, da li je
Blanš imalo bila svesna svog krajnje žalosnog izgleda? Svoje
neuredne, suve i ofarbane kose, svoje prljave, napadne odeće, svog
unezverenog, naboranog lica, lica stare žene - stare, istrošene žene -
žene nedostojne poštovanja!
Blanš koja se iznenada namrštila, ozbiljno je rekla:
„Da, sasvim si u pravu, Džoan. Ti si uspela u životu. A ja... ja sam
od svog napravila haos. Ja sam nisko pala, a ti si... ne, ti si ostala
tamo gde si i bila - ostala si devojka iz Svete Ane koja se pristojno
udala i uvek bila za primer!“
Pokušavši da skrene razgovor na jedinu temu u kojoj bi Blanš i
ona mogle da nađu zajednički jezik, Džoan je kazala:
„To su bila lepa vremena, zar ne?“
„Kako-tako“, nemarno je odgovorila Blanš. „Meni je ponekad
bilo dosadno. Sve je bilo tako čisto i naivno. Ja sam želela da vidim
svet. Pa“, usne su joj se sarkastično izvile, „videla sam ga. Slobodno
mogu reći da jesam!“
Džoan je tek sada pitala Blanš kako se zatekla u ovoj gostionici.
„Vraćaš se u Englesku? Krećeš konvojem sutra ujutru?“
Srce joj je blago zadrhtalo dok je postavljala pitanje. Zaista nije
želela da joj Blanš pravi društvo na putu. Slučajan susret je i mogao
proći, ali iskreno je sumnjala da bi bila u stanju da izigrava
prijateljstvo tokom putovanja preko cele Evrope. Sećanja na stare
dane uskoro će se iscrpeti. Blanš joj se osmehnula.
„Ne, ja putujem na suprotnu stranu. U Bagdad. Da se pridružim
suprugu.“
„Suprugu?“
Džoan se iskreno iznenadila da Blanš može da ima išta vredno
poštovanja kao što je to bio suprug.
„Da, on je inženjer - na železnici. Zove se Donovan.“
„Donovan?“ Džoan je odmahnula glavom. „Mislim da nisam
upoznala nikoga ko se tako preziva.“ Blanš se nasmejala.
„Ne bi ni mogla, draga. Nije tvoj nivo. Pije kao smuk. A ima srce
deteta. Verovatno će te iznenaditi, ali o meni misli sve najbolje.“
„I treba“, kazala je Džoan učtivo i odano.
„Stara, dobra Džoan. Uvek vrlo uljudna, zar ne? Sigurno ti je
drago što ne putujem u drugom pravcu. Pet dana u mom društvu bilo
bi previše za tvoj hrišćanski duh. Nema potrebe da poričeš. Ia znam
šta sam postala. Ogrubela sam i ofucala se i u duši i u telu - to ti
misliš. Ali ima i gorih od mene.“
Džoan je sumnjala da ima gorih. Smatrala je da je Blanšina
prostota bila najgora tragedija koja ju je mogla zadesiti.
Blanš je nastavila:
„Nadam se da ćeš prijatno putovati, mada sumnjam. Čini mi se
da će kiša. Ako počne, mogla bi danima da ostaneš zarobljena
kilometrima daleko od sveta.“
„Nadam se da neću. Propala bi mi rezervacija vozne karte.“
„Put po pustinji teško da može da se drži rasporeda. Ukoliko
uspeš da pređeš doline koje se tokom kiša ispune vodom, sve ostalo
je pesma. Vozači, naravno, nose dosta hrane i vode. Zaista je mnogo
nezgodno zaglaviti se na nekom mestu na kome ne možeš ništa da
radiš sem da razmišljaš.“
 Džoan se osmehnula.
„To bi mogla biti i prijatna promena. Čovek nikada ne nađe
vremena da se opusti. Oduvek sam želela da imam barem nedelju
dana da ne radim apsolutno ništa.“
,,A ja sam oduvek mislila da ti to možeš da imaš kad god
poželiš.“
„A ne, draga moja! Ja sam žena sa suviše sitnih obaveza.
Sekretar sam Udruženja cvećara u kraju i član Komiteta gradske
bolnice. Tu je i Institut, a i turistička organizacija. Takođe, uzimam
aktivno učešće u politici. Pored svega toga i brige o kući, Rodni i ja
često izlazimo i pozivamo prijatelje u goste. Vrlo je važno za jednog
advokata da ima bogat društveni život, to je oduvek bio moj stav.
Sem toga, veoma volim svoj vrt i dosta posla u njemu obavim sama.
Znaš li, Blanš, da jedva stignem da sednem i malo odmorim, osim
možda petnaestak minuta posle večere? Uz sve to, pomučim se da
stignem nešto i da pročitam.“
„Izgleda da se sa svim tim sasvim dobro snalaziš“, prošaputala je
Blanš posmatrajući nenaborano lice druge žene.
„Bolje je biti premoren nego džabalebariti! I moram da priznam
da me je zdravlje oduvek odlično služilo. Na tome sam zaista
zahvalna. Ipak, bilo bi lepo da čovek može da izdvoji dan, ili čak cela
dva dana, da ne radi ništa već samo da razmišlja.“
„Pitam se“, kazala je Blanš, ,,o čemu li bi ti razmišljala?“
Džoan se nasmejala. Bio je to prijatan, zvonki, blagi zvuk.
„Uvek ima da se razmišlja o mnogo čemu, zar ne?“, odgovorila
je. Blanš se osmehnula.
„Čovek može uvek sa razmišlja o svojim gresima!“
„Tačno, zaista“, ljubazno je odgovorila Džoan, mada joj nije bilo
prijatno.
Blanš ju je uporno posmatrala.
„Mada tebi to ne bi oduzelo mnogo vremena!“
 Namrštila se i iznenada nastavila:
„Treba da se razdvojiš od svojih dobročiniteljstava da bi mogla
da razmisliš o njima. I svemu lepom što ti je život podario! Hm... ne
znam. Možda sam glupa, ali pitam se“, zastala je, „kada ni o čemu
drugom danima ne bi imala da razmišljaš osim o sebi, šta li bi
otkrila...“
Džoan je delovala skeptično i blago nezainteresovano.
„Da li bi čovek došao do saznanja koja već ne zna?“
Blanš je polako odgovorila:
„Mislim da bi...“ Odjednom je zadrhtala. „Ja bih mogla da
pokušam.“
„Naravno“, rekla je Džoan, „pojedini imaju potrebu da
razmišljaju o životu. Meni to nikada nije bilo jasno. Mističnu tačku
gledišta teško je ceniti. Verujem da ne posedujem tu vrstu religioznog
temperamenta. Oduvek mi je delovao krajnje ekstremno, ako me
razumeš.“
„Nesumnjivo je jednostavnije“, odgovorila je Blanš, „okrenuti se
kratkim poznatim molitvama.“ U znak odgovora na Džoanin
ispitivački pogled, dodala je: „Bože, smiluj se na mene grešnog.“ To
pokriva skoro sve.
Džoan je bilo neprijatno.
„Da“, odgovorila je. „Da, to je istina.“
Blanš je prasnula u smeh.
„Tvoj problem, Džoan, jeste što ti nisi grešnica. Ti uopšte ne
treba da se moliš! Ja imam zašto da se molim. Ponekad mi se čini da
sam radila sve ono što ne bi trebalo da se radi.“
Džoan je ćutala jer, prosto nije znala šta da kaže.
Blanš je ponovo progovorila, međutim, ovog puta mnogo
vedrije:
 „Pa takav ti je život. Odlaziš onda kada treba da ostaneš, baviš se
nečim što ne bi trebalo; u jednom trenutku svet je tako divan da ne
možeš verovati da je to istina, a već u narednom prolaziš kroz pakao,
nesreće i patnje! Kada čoveku dobro ide on misli da će to večno
trajati, a nikada ne bude tako, a kada je čovek na dnu misli da se
nikad neće oporaviti i ponovo prodisati punim plućima. Zar život
zaista nije takav?“
Bilo je to sasvim drugačije od svakog shvatanja koji je Džoan
imala o životu i prema životu i stoga je znala da sve što bi mogla da
odgovori ne bi bio adekvatan odgovor.
Napravivši nagli pokret, Blanš je ustala.
„Samo što nisi zaspala, Džoan. I ja. A sutra rano krećemo na put.
Drago mi je što sam te videla.“
Dve žene stajale su nekoliko trenutaka držeći se za ruke. Blanš je
brzo i čudnim glasom uz nekakvu iznenadnu grubu nežnost u glasu,
kazala:
„Ne brini za svoju Barbaru. Biće ona dobro, sigurna sam. Vrej je
dobar momak, znaš, a sada je tu i dete. Jednostavno je bila previše
mlada, a želja za životom... ponekad devojke udari u glavu.“
Džoan je bila sasvim zbunjena.
Oštro je rekla:
„Ne znam šta hoćeš da kažeš.“
Blanš ju je pogledala sa divljenjem.
„To je taj duh stare, dobre škole! Nikad ništa nemoj priznati.
Zaista se nimalo nisi promenila, Džoan. Nego, dugujem ti dvadeset
pet funti. Sve do ovog trena nisam se toga setila.“
„Ne brini za to.“
„Ne brinem.“ Nasmejala se Blanš. „Nameravala sam da ti vratim,
mada verujem da se čovek oprosti od novca onog trena kada ga
nekome pozajmi. Zato i nisam previše brinula zbog toga. Mnogo si
mi pomogla, Džoan... taj novac mi je bio kao dar sa neba.“
 „Jedno od tvoje dece je trebalo na operaciju, je li?“
„Tako su mislili. Na kraju se ispostavilo da nije bila neophodna,
pa smo mi potrošili novac na terevenku i kupili radni sto za Toma.
Dugo ga je već bio merkao.“
Dirnuta sećanjima, Džoan ju je upitala: „Je li ikada napisao onu
knjigu o Vorenu Hejstingsu?“
Blanš je pocrvenela.
„Neverovatno kako se toga sećaš! Zapravo, jeste - sto dvadeset
hiljada reči.“
„Da li ju je objavio?“
„Naravno da nije! Posle toga je počeo da piše o životu
Bendžamina Frenklina. To je bilo još gore. Zanimljiv izbor, zar ne?
Mislim, kako su to glupi ljudi. Da sam ja o nekome pisala, bila bi to
Kleopatra, neki seksepilan muškarac... Kazanova, recimo. Pisala bih
nešto sočno. Ipak, ne možemo svi imati iste ideje. Tom se ponovo
zaposlio u kancelariji i tu našao svoju sreću. Strahovito je važno,
složićeš se, da ljudi rade ono što zaista žele da rade?“
„Zavisi“, odgovorila je Džoan, „od okolnosti. Čovek mnogo toga
treba da uzme u obzir.“
„Zar i ti nisi radila ono što si želela?“
„Ja?“ Džoan se iznenadila.
„Da, ti“, odgovorila je Blanš. „Želela si da se udaš za Rodnija
Skjudamora, zar ne? I želela si decu. I pristojan dom.“ Nasmejala se i
dodala: „I da živiš srećno do kraja života, amin.“
I Džoan se nasmejala, osetivši olakšanje zbog opuštenijeg tona
kojim se razgovor vodio.
„Ne budi smešna. Imala sam sreće, znam.“
Zatim, uplašivši se da njena poslednja opaska nije bila taktična s
obzirom na loše izbore i sreću koji su Blanš pratili u životu, Džoan je
požurila da doda:
 „Ja sada zaista moram da krenem. Laku noć... i zaista je divno
što sam te ponovo srela.“
Toplo je stisla Blanšinu ruku. Je li Blanš možda očekivala da je
poljubi? Sigurno nije, pomislila je i lagano potrčala uz stepenice do
svoje sobe.
Jadna Blanš, razmišljala je Džoan dok se svlačila i uredno
odlagala svoju odeću izvadivši par nekorišćenih čarapa za sutra
ujutru. Jadna Blanš. To je zaista suviše tragično.
Obukla je pidžamu i počela da češlja kosu.
Jadna Blanš. Izgleda tako istrošeno i prosto.
Bila je spremna za spavanje, ali je neodlučno zastala pre nego
što je legla u krevet.
Naravno, nije se molila baš svake večeri. Zapravo, prošlo je
dosta dugo otkako je Džoan izgovorila ikakvu molitvu. Čak ni u crkvu
nije odlazila često.
Ali svakako je verovala.
Iznenada je osetila neobičnu želju da klekne pored svog kreveta
koji se činio tako neudobnim (gadni pamučni čaršavi, hvala bogu pa
je ponela svoj jastuk) i pristojno se pomoli - poput deteta.
Sama pomisao na to učinila je da se oseća pomalo stidljivo i
neprijatno.
Brzo se zavukla u krevet i pokrila. Uzela je knjigu koja je stajala
na noćnom stočiću pored njene glave, Memoari lejdi Katarine Disart,
vrlo zabavno pisano štivo i veoma duhovito za srednjeviktorijanski
period.
Pročitala je nekoliko redova, ali je shvatila da ne može da se
skoncentriše.
Suviše sam umorna, pomislila je.
Ostavila je knjigu i ugasila svetlo.
 Ponovo joj se javila želja da se pomoli. Šta li je Blanš htela da
kaže kad je rekla Bože, smiluj se na mene grešnog. Zaista, na šta li je
mislila?
Džoan je brzo smislila molitvu - molitvu koja se sastajala od
nevezanih reči koje su se neobično spojile.
Bože... hvala ti... jadna Blanš... hvala ti što ja nisam takva...
mnogo ti hvala... na svemu lepom što imam... posebno što nisam
takva kao jadna Blanš... j jadna Blanš... zaista je strašno. Naravno,
sama je kriva... strašno... zaista šokantno... hvala ti, Bože... ja sam
(drugačija... jadna Blanša... Džoan je zaspala.
 Drugo poglavlje

Padala je kiša kada je Džoan Skjudamor napustila gostionicu

narednog jutra, tiha, prijatna kiša koja kao da se nije uklapala u ovaj
kutak sveta.
Shvatila je da je jedini putnik koji putuje na zapad - zaista
neprijatno saznanje, činilo se, mada u to doba godine i nije bilo
mnogo saobraćaja, iako je prethodnog petka ovuda prošao veliki
konvoj.
Čekala su je izlupana putnička kola koja su vozili vozač iz Evrope
i jedan lokalni pomoćni vozač. Upravnik gostionice stajao je na
stepenicama u sivo i sumorno rano jutro čekajući se pozdravi sa
Džoan. Glasno je pričao nešto na arapskom dok se njen prtljag
utovarao i poželeo je madmazel, kako je nazivao sve svoje ženske
goste, srećan i prijatan put. Značajno se naklonio i pružio joj malu
kartonsku kutiju u kojoj je bio njen ručak.
Vozač je veselo doviknuo:
„Zbogom, Satano, vidimo se sutra uveče ili sledeće nedelje - pre
će biti sledeće nedelje.“
Kola su krenula. Išla su ulicama orijentalnog grada pored
njegovih grotesknih građevina, ali i onih koje su bili plod zapadne
arhitekture. Na zvuk sirene magarci bi se sklanjali u stranu, a deca
razbežala. Prošli su kroz zapadnu kapiju i izašli na širok, nejednako
popločan put koji je izgledao upravo kao da vodi ka kraju sveta.
Zapravo, naglo se prekidao posle dva kilometra, a na njega se
nadovezivala nepravilna staza.
Kad su vremenske prilike bile povoljne vožnja je trajala, Džoan
je znala, oko sedam sati do Tel Abu Hamida, krajnje železničke
stanice u Turskoj. Tog jutra je tamo stizao voz iz Stambola koji bi
trebalo da krene nazad u pola devet te večeri. U Tal Abu Hamidu
postojala je mala gostionica za odmor putnika u kojoj se služila
hrana. Negde na pola puta trebalo bi da sretnu konvoj koji se kretao
ka istoku.
Putovanje je bilo neizvesno. Kola su krivudala i lelujala, a Džoan
je poskakivala u svom sedištu.
Vozač joj je doviknuo da se nada da je dobro. Put je bio pun
rupa, ali on je želeo da ga pređe što je moguće pre u slučaju da mora
proći kroz dve doline koje bi kiša mogla učiniti neprohodnim.
S vremena na vreme nervozno bi podigao pogled ka nebu.
Kiša je počela snažnije da pada, a kola su počela sve više da se
zanose i krivudaju, pa je Džoan osećala blagu mučninu.
Oko jedanaest sati stigli su do prve doline. U njoj je bilo vode, ali
su ipak uspeli da je pređu. Iako su se točkovi blago zaglavili na
uzbrdici na izlasku iz doline, ipak su je uspešno savladali. Nakon
otprilike dva kilometra dalje niz put, ušli su u blato i zaglavili se.
Džoan je ogrnula mantil i izašla. Otvorila je kutiju sa ručkom i
pojela ga dok je hodala gore-dole putem i posmatrala dvojicu
muškaraca kako rade - iskopavaju točkove iz blata, povremeno se
zgledaju i guraju pod točkove daske koje su poneli kad su krenuli.
Psovali su i mučili se da bi na kraju uspeli da izvuku točkove iz blata.
Džoan je to izgledalo kao nemoguć zadatak, ali vozač ju je uveravao
da nije bilo nimalo loše. Konačno su točkovi počeli da se okreću, uz
škripu i pištanje, i kola su nastavila dalje na nešto suvljem zemljištu.
Nedugo zatim susreli su dvoja kola koja su se kretala u
suprotnom pravcu. Sva kola su stala i vozači su se konsultovali oko
situacije, pruživši jedni drugima savete i preporuke.
U drugim kolima bila je žena sa bebom, mlad francuski oficir,
stariji Jermenin i dva Engleza koja su delovala kao poslovni ljudi.
Nastavili su put dalje. Još dvaput su se zaglavili i ponovo su
nakon puno muke i znoja uspeli da se nekako iskobeljaju. Druga
dolina je bila mnogo teža za prelazak od prve. Bio je sumrak kada su
stigli do nje. Voda je njom već tekla.
Džoan je uznemireno upitala:
„Hoće li voz čekati?“
„Obično sačekaju sat vremena. Toliko mogu da nadoknade
kasnije, ali neće odlagati odlazak duže od pola deset. Međutim, put je
odavde mnogo bolji. Zemljište je drugačije, nailazimo na otvoreniju
pustinju.“
Imali su mnogo muke da prođu dolinom - sva zemlja se
pretvorila u meko blato. Već je bio mrak kada su konačno dospeli na
suv teren. Odatle je put zaista bio lakši, međutim, kada su stigli do
Tel Abu Hamida, bilo je već petnaest do deset i voz za Stambol je
otišao.
Džoan je toliko bila iscrpljena da je jedva primećivala okruženje
u kome se našla.
Spotičući se, ušla je u restoran gostionice sa klimavim stolovima,
odbila hranu, ali je zamolila za čaj i zatim je otišla pravo u mračnu
sobu u kojoj su se nalazila tri metalna kreveta, izvukla samo ono
najne ophodnije iz torbe, pala na krevet i zaspala kao beba.
Sutradan ujutru kad se probudila, već se behu povratile njena
prirodna smirenost i uzdržanost. Sela je na krevet i pogledala na sat.
Bilo je pola deset. Ustala je, obukla se i sišla u restoran. Jedan Indijac
sa turbanom na glavi pojavio se ispred nje i Džoan je poručila
doručak. Zatim je provirila kroz vrata i osvrnula se unaokolo.
Uz blagu grimasu podsmeha priznala je sebi da je zaista stigla u
pravu nedođiju.
Ovog puta, zaključila je, putovanje će trajati dvostruko duže..
Ranije je putovala avionom od Kaira do Bagdada. Za nju je ta
ruta bila nova. Od Bagdada do Londona bilo je sedam dana
putovanja - tri dana vozom od Londona do Stambola, dva dana do
Alepa, još jedna noć do krajnje železničke stanice u Tel Abu Hamidu,
a zatim dan vožnje kolima do gostionice, kao i noćenje u istoj, pa
ponovo vožnja kolima do Kirkuka, a onda putovanje vozom do
Bagdada.
Tog jutra nije bilo naznaka da će biti kiše. Nebo je bilo plavo i
bez oblaka, a svuda unaokolo nalazila se zlatnosmeđa peščana
prašina. Pored same gostionice zamršena bodljikava žica uokvirivala
je prostor prepun konzervi po kome je trčkarala suvonjava živina i
glasno pijukala. Svaka konzerva bila je prekrivena rojem muva koje
su se na njoj hranile ostacima. Iznenada se pojavilo nešto što je ličilo
na gomilu prljavih tepiha. Ispostavilo se da je to bio mali, arapski
dečak.
Nedaleko odatle, sa suprotne strane bodljikave žice, nalazila se
građevina četvrtastog oblika koja je očigledno predstavljala
železničku stanicu. Pored nje se nalazilo nešto za šta je Džoan
pretpostavljala da je ili arterski bunar ili veliki rezervoar za vodu.
Daleko na horizontu, u pravcu severa, nazirali su se obrisi brda.
Osim toga ničega više nije bilo. Nikakvih obeležja, građevina,
vegetacije, ljudi.
Stanica, železnička pruga, nekoliko kokošaka, nesrazmerna
količina bodljikave žice - i to je bilo sve.
Sve ovo, pomislila je Džoan, zaista je zabavno. Istinski neobično
mesto na kome bi čovek mogao da se zaglavi.
Pojavio se kelner Indijac i kazao da je doručak za memsahib2
spreman.
Džoan se okrenula i ušla. Dočekala ju je neugledna, već poznata
atmosfera tipična za gostionicu - mrak, miris loja i parafina.
Poslužena joj je kafa i mleko (u konzervi), puna činija prženih
jaja, nekoliko parčića tvrdog, okruglog tosta, činija džema i malo
barenih šljiva sumnjivog izgleda.
Džoan je sa apetitom jela. Ponovo se pojavio Indijac i pitao je u
koje vreme bi memsahib želela da ruča.
 Džoan je odgovorila da ne želi skoro da ruča - i dogovorili su se
da je pola dva vreme koje joj odgovara.
Vozovi, znala je, saobraćali su triput nedeljno, ponedeljkom,
sredom i petkom. Bio je utorak ujutru, tako da neće moći da otputuje
sve do sutra uveče. Pitala je muškarca da li je to tačno.
„Tačno je, memsahib. Sinoć propustila voz. Put vrlo loše, kiša
mnogo pada noću. Znači, kola ne mogu dođu i odu odavde do Mosula
nekoliko dana.“
„Ali vozovi mogu?“
Džoanu nije zanimao put za Mosul.
„Da, voz dođe sutra ujutru, a ode sutra uveče.“
Džoan je klimnula glavom. Pitala je za kola kojima je došla.
„Jutros rano otišla. Vozač nada da će prođe. Ja misli neće. Misli
da će zaglavi dan ili dva.“
Ponovo bez puno interesovanja Džoan je pomislila kako će
najverovatnije biti tako.
Čovek je nastavio da je obaveštava.
„To stanica, memsahib, tamo preko.“
Džoan reče da je pomislila kako bi to mogla biti stanica.
„Turska stanica. Stanica u Turska. Turska železnica. S drugu
stranu žice, vidi. Žica granica.“
Džoan je s poštovanjem pogledala i pomislila kako su tu granice
veoma neobične.
Indijac je veselo rekao: „Ručak tačno u jedan trideset.“ I vratio
se nazad. Nakon nekoliko trenutaka čula ga je kako glasno vrišti
odnekud pozadi. Čula je i još dva glasa. Vazduh je ispunila žustra
rasprava na arapskom.
Džoan se pitala zašto su uvek Indijci ti koji su zaduženi za
gostionice poput ove. Možda su najbolje poznavali evropske navike.
Oh, to ionako nije bilo važno.
Šta da radi celo jutro? Mogla je da nastavi da čita Memoare lejdi
Katarine Disart. A mogla bi i da napiše nekoliko pisama. Mogla bi ih
poslati kada voz stigne u Alep. Ponela je notes i koverte sa sobom.
Zastala je na pragu gostionice. Unutra je bilo suviše mračno i
zagušljivo. Možda bi mogla malo da prošeta.
Uzela je svoj duplo postavljeni šešir. Sunce u ovo doba godine
nije bilo opasno, ali predostrožnost nije bila naodmet. Stavila je
tamne naočare i stavila hartiju i penkalo u tašnu.
Zatim je izašla, prošla pored đubrišta i konzervi i uputila se u
smeru suprotnom od železničke stanice, pošto bi možda moglo doći
do neželjenih komplikacija ako bi pokušala da pređe granicu.
Pomislila je kako je neobično ovako šetati... nema kuda da se
ode.
Bila je to nova i sasvim zanimljiva ideja. Kada čovek šeta po
pašnjacima, vresištima, plaži, niz put - uvek ima nekakav cilj na
vidiku. Preko onog brda, do one skupine drveća, do te staze pored
žbunja, niz travnjak do farme, duž glavnog puta do sledećeg grada,
plažom do sledeće uvale.
Međutim, ovde je bilo od, a ne do. Od gostionice - i to je bilo sve.
Levo, desno, ispred - svuda se nalazio samo goli, zagasitosmeđi
horizont.
Nastavila je da hoda, ne suviše brzo. Vazduh je bio prijatan. Bio
je topao, ali ne prevruć. Termometar bi, pomislila je, sigurno
pokazao sedamnaest stepeni. I pirkao je blagi, veoma blagi
povetarac.
Hodala je desetak minuta pre nego što se osvrnula za sobom.
Gostionica i njeni prljavi prateći objekti bili su prijatno manji.
Odavde su izgledali sasvim pristojno. Iza nje zgrada železničke
stanice izgledala je poput nekakvog kamenog spomenika.
 Džoan se osmehnula i nastavila dalje. Vazduh je zaista bio
predivan! U njemu se osećala čistota, svežina. Nije bilo ni traga
ustajalosti, niti ljudi ni civilizacije. Sunce, nebo i pesak, to je bilo sve.
Pomalo je bio opojan. Džoan je duboko uzdahnula da ga oseti u
svojim plućima. Uživala je. Ovo je zaista bila prava avantura! Zaista
dobrodošla pauza u jednoličnom postojanju. Bilo joj je istinski drago
što je zakasnila na voz. Dvadeset četiri sata savršenog mira i tišine
zaista će joj dobro doći. Nije bilo nikakve hitne potrebe da žuri sa
povratkom. Mogla bi poslati telegram Rodniju iz Stambola i objasniti
mu zašto kasni.
Dragi, stari Rodni! Pitala se šta li radi. Mada, nije bilo potrebe
da razmišlja o tome jer je znala. Sedi u advokatskoj kancelariji
Aldermana, Skjudamora i Vitnija - njegova kancelarija je jedna
zaista vrlo lepa prostorija na prvom spratu koja gleda na pijačni trg.
Preselio se u nju kada je stari gospodin Vitni umro. Dopala mu se ta
prostorija. Setila se kako je jednom prilikom svratila da ga obiđe na
poslu i zatekla ga kako stoji pored prozora i gleda na pijacu (bio je
pijačni dan) i krdo stoke koja je upravo dovođena. „Lepi su,
kratkorogi“, rekao je. Ili možda nisu bili kratkorogi - Džoan se nije
posebno razumela u farmerske izraze - ali, svakako, je kazao nešto
slično. A ona je rekla: „Što se tiče novog bojlera za centralno grejanje,
mislim da je Galbrajtova ponuda suviše visoka. Da proverim koliko
bi Čemberlin tražio?“
Setila se kako se Rodni polako okrenuo, skinuo naočare,
protrljao oči i odsutno je pogledao, kao da je ne vidi i iznenađeno
izgovorio bojler? kao da je to bila neka strašna tema za koju nikada
nije čuo, a zatim je dodao, pomalo blesavo: „Čini mi se da Hodesdon
prodaje onog svog mladog bika. Treba mu novac, pretpostavljam.“
Pomislila je kako je baš lepo od Rodnija što se interesuje za
starog Hodesdona sa farme Louer Mid. Jadni starac, svi su znali da
mu je krenulo nizbrdo. Ipak, želela je da je Rodni barem malo
pažljivije sluša kad mu nešto kaže. Jer, na kraju krajeva, ljudi od
advokata očekuju da bude oštar i brz, a ako Rodni klijente posmatra
na isti način kao što je posmatrao nju, mogao bi da ostavi loš utisak.
 Dodala je brzo, ali i nestrpljivo:
„Ne vrdaj, Rodni, pričam ti o bojleru za centralno grejanje.“
Tada je Rodni odgovorio da treba da potraži drugu ponudu, ali da će
cena svakako biti visoka i da moraju da odluče. Zatim je pogledao u
novine koje su stajale na njegovom radnom stolu, a ona je rekla da
neće da ga zadržava - činilo se kao da je imao mnogo posla.
Rodni se osmehnuo i kazao da zaista ima mnogo toga da obavi i
da je već dosta vremena izgubio posmatrajući pijacu. „Upravo zato
mi se dopada ova kancelarija“, rekao je. „Radujem se petku. Slušaj ih,
molim te.“
Podigao je ruku, a ona je čula samo mukanje i blejanje -
zbunjujuća i vrlo neprijatna buka koju su stvarale krave i ovce - ali
Rodniju se, čudno, izgleda zaista dopadala. Stajao je pored prozora,
blago iskrivljene glave u stranu dok se osmehivao...
Dobro, danas nije pijačni dan. Rodni sigurno sedi za svojim
radnim stolom i ništa ga ne ometa. Njeni strahovi da bi klijenti mogli
steći loš utisak o Rodniju bili su krajnje neopravdani. Svi su ga voleli,
što je značilo da je izvojevao polovinu bitke u okružnoj advokatskoj
praksi.
Eto, da nije bilo mene, pomislila je ponosno Džoan, on bi se
svega toga odrekao!
Mislima je odlutala u onaj dan kada joj je Rodni kazao za
ponudu svog strica.
Bio je to stari porodični posao koji se prenosio sa generacije na
generaciju i oduvek se podrazumevalo da će se Rodni uključiti u
njega čim završi studije prava. Međutim, ponuda strica Harija da
budu ortaci u poslu, pod zaista izuzetnim uslovima, bila je
neočekivano srećna okolnost.
Džoan je tu ponudu primila iznenađeno, ali sa oduševljenjem, i
radosno čestitala Rodniju pre nego što je primetila da on baš i ne deli
njeno oduševljenje. On je izgovorio nešto sasvim neverovatno: „Ako
prihvatim...“
 Džoan je tada s neodobravanjem uzviknula: „Ali Rodni!“
Živo se sećala njegovog prebledelog lica kada se okrenuo ka njoj.
Do tada kao da nije shvatala koliko je Rodni bio nervozna osoba.
Ruke su mu drhtale dok je u njima držao busen trave. Njegove tamne
oči molećivo su je gledale. Rekao je: „Ja mrzim kancelarijski život.
Mrzim ga.“
Džoan je požurila da se složi sa njim.
,,Oh, znam, dragi. Zaista si se namučio dok si studirao, čak ti ni
praksa nije bila zanimljiva. Ali partnerstvo je nešto sasvim drugo...
hoću da kažem, zainteresovaćeš se za sve to.“
„Ugovori, najmovi, gazdinstva, nagodbe, toliko toga...“
Nabrajao je nekakve pravne izraze dok se blago osmehivao i
neprestano je molećivo gledao... krajnje molećivo. A ona je toliko
volela Rodnija!
„Oduvek se podrazumevalo da ćeš raditi u porodičnom
preduzeću.“
„Znam, znam. Ali kako sam mogao znati da ću to toliko mrzeti?“
„Ali... mislim... šta bi drugo... čime bi voleo da se baviš?“
Tada su iz njega naprosto brzo i strastveno poput bujice, krenule
reči:
„Želim farmu. Ponudiće Louer Mid na prodaju. U lošem je
stanju... Horli ju je zapustio, ali zato može da se dobije jeftino, a to je
dobra zemlja, kad ti kažem...“
Zatim je žurno nastavio da joj objašnjava planove nekakvim
stručnim jezikom, a Džoan je bila zbunjena jer ništa nije znala o
pšenici, hmelju ili rotaciji useva, niti o stoci sa pedigreom ili mlečnim
stadima.
Mogla je samo zbunjeno da izusti:
„Louer Mid... ali to je van Ašeldona... kilometrima daleko od
svega.“
 „To je dobra zemlja, Džoan... i na dobrom mestu...“
Ponovo je postao zanesen. Nije znala da Rodni ume da bude
tako optimističan i da tako strastveno može da priča o nečemu.
Sumnjičavo je kazala: „Ali, dragi, da li bi uopšte od toga moglo
da se živi?“
„Da se živi? Nego šta... doduše, jako skromno.“
„Tako sam i mislila. Svi pričaju kako na farmi nema novca.“
„Nema. Osim ako te ne strefi neka luda sreća ili ako imaš veliki
kapital.“
„Eto, vidiš... hoću da kažem, to nije praktično.“
„Jeste, Džoan. Znaš da imam nešto svog novca i ako farma bude
pokrivala svoje troškove i donosila malu zaradu, bilo bi nam dobro.
Zamisli samo kakav bismo divan život imali! Predivno je živeti na
farmi!“
„Ne verujem da išta znaš o tome.“
„Znam. Zar ne znaš da je otac moje majke bio veliki farmer u
Devonširu? Tamo smo provodili raspuste kad smo bili deca. Nikad u
životu nisam toliko uživao.“
Istina je ono što kažu da su muškarci, zapravo, velika deca...
Nežno je kazala: „Usudila bih se da kažem da život nije raspust.
Moramo misliti na budućnost, Rodni. Sad imamo Tonija.“
Toni je tada bio beba od jedanaest meseci.
Dodala je: „A možda će ih biti još.“
Upitno ju je pogledao, a ona se osmehnula i klimnula glavom.
„Zar ne shvataš, Džoan, tim pre?! Farma je odlično mesto za
decu. Zdrava sredina. Imali bi sveža jaja i mleko, trčali bi po
prostranstvu i naučili da brinu o životinjama.“
,,Oh, Rodni, ali ima još mnogo toga što treba uzeti u obzir. Pre
svega, školovanje. Moraju pohađati dobre škole. A to je skupo. Pa
odeća, obuća, zubi, lekari. Treba i da nađu silne prijatelje. Ne možeš
da radiš ono što ti želiš. Treba prvo da misliš na decu kad si ih već
doneo na ovaj svet. Na kraju krajeva, imaš obavezu prema njima.“
Rodni se usprotivio, ali u njegovom glasu ovog pita se čuo i
upitni ton: „Bili bi srećni...“
„To nije praktično, Rodni, zaista nije. Ako počneš da radiš u
preduzeću, mogao bi jednog dana da zarađuješ dve hiljade funti
godišnje.“
,,I to vrlo lako, rekao bih. Stric Hari zarađuje mnogo više od
toga.“
„Eto, vidiš! Ne možeš tako nešto da odbiješ. To bi bilo suludo!“
Govorila je vrlo odlučno i otresito. Morala je, shvatila je, da bude
čvrsta po tom pitanju. Mora biti mudra za oboje. Ako Rodni nije
mogao da uvidi šta je najbolje za njega, ona mora preuzeti
odgovornost. Ta ideja o farmi bila je tako mila, ali glupa i besmislena.
Bio je poput malog dečaka. A ona se osećala jakom, samouverenom i
imala je majčinski instinkt.
„Nemoj da misliš da ne razumem i da te ne shvatam, Rodni“,
rekla je. „Razumem te. Ali radi se o tome da to nije realno.“
Prekinuo ju je rekavši da je farmerski posao i više nego realan.
„Da, ali ne uklapa se u sliku. Našu sliku. Imaš divan porodični
posao u kome ti se pruža izvanredna prilika - ono što ti je stric
ponudio zaista je krajnje darežljivo i velikodušno...“
„Znam. Mnogo je više nego što sam ikada očekivao.“
,,I ti ne možeš, jednostavno ne možeš to da odbiješ! Celog života
bi se kajao kad bi to uradio. Osećao bi strahovitu krivicu.“
Zamucao je: „To je prokleta kancelarija!“
„Rodni, pa ne mrziš je onoliko koliko ti se čini.“
„Mrzim. Proveo sam u kancelariji pet godina, seti se. Znam kako
je.“
 „Navići ćeš se. I sada će biti drugačije. Sasvim drugačije. Mislim,
sada si ravnopravan partner. I na kraju ćeš se zainteresovati za posao
i za ljude koje ćeš na njemu susretati. Videćeš, Rodni... na kraju ćeš
biti savršeno srećan.“
Tada ju je pogledao - dugim tužnim pogledom. U njemu je bilo
ljubavi, očajanja, ali i još nečega, nečega što bi se moglo nazvati
poslednjim tračkom nade...
„Kako znaš“, pitao ju je, „da ću biti srećan?“ Odgovorila mu je
kratko i jasno: „Sasvim sam sigurna da hoćeš. Videćeš i sam.“
Zatim je autoritativno klimnula glavom.
On je uzdahnuo i rekao: ,,U redu. Neka ti bude.“
Da, pomislila je Džoan, bilo je to zaista za dlaku. Sreća za
Rodnija da je ona bila odlučna i da mu nije dozvolila da odbaci
karijeru zbog čiste, prolazne gluposti! Muškarci, pomislila je,
napravili bi haos od svojih života da nije žena. Žene poseduju
stabilnost, osećaj za realnost...
Da, sreća za Rodnija što ima nju.
Pogledala je u svoj ručni sat. Pola jedanaest. Nema svrhe previše
da se udaljuje - posebno, osmehnula se, što nije imala kuda da ide.
Osvrnula se preko ramena. Zaista neobično, gostionica samo što
nije nestala iz vidika. Toliko se stopila sa okolnim pejzažem da se
jedva mogla videti. Pomislila je kako mora biti pažljiva da se ne
udalji previše. Mogla bi se izgubiti.
Besmislena pomisao... ne... možda, ipak, i nije toliko besmislena.
Ona brda u daljini sada se jedva naziru - jedva se razlikuju od oblaka.
Železničke stanice više nema.
Džoana se zadovoljno osvrnula oko sebe. Ničega. Nikoga.
Zahvalno je sela na tlo. Otvorila je tašnu i izvadila blok za
pisanje i nalivpero. Napisaće nekoliko pisama. Biće zanimljivo
preneti svoje utiske.
 Kome da piše? Lajonel Vest? Dženet Anesmor? Dorotei?
Zapravo, najverovatnije, Dženet.
Skinula je poklopac sa nalivpera. Svojim lakim i lepim
rukopisom počela je da piše:

Najdraža Dženet,
Nikada nećeš pogoditi na kom mestu pišem ovo pismo! Usred
pustinje. Zarobljena sam između dva voza - prolaze ovuda samo tri
puta nedeljno.
Ovde se nalazi samo jedna gostionica kojom upravlja Indijac,
prazne konzerve, nekoliko Arapa čudnog izgleda i ja. Nemam sa
kim da razgovaram niti šta da radim. Ne mogu ti opisati koliko mi
to prija.
Pustinjski vazduh je predivan - tako je neverovatno svež. A
spokoj... morala bi ga osetiti da bi ga mogla razumeti. Kao da prvi
put posle mnogo godina zapravo mogu da čujem svoje misli! Čovek
danas vodi jedan tako jezivo užurban život, u neprestanoj jurnjavi.
Ništa se tu ne može, rekla bih, ali čovek, ipak, treba da stvori sebi
vremena za razmišljanje i oporavak.
Ovde sam tek pola dana, a već se osećam neuporedivo bolje.
Nema ljudi. Nikada nisam shvatala koliko želim da se odvojim od
ljudi. Nervima prija saznanje da stotinama kilometara oko tebe
nema ničega osim peska i sunca...

Džoanino pero nastavilo je glatko da klizi po hartiji.

 Treće poglavlje

Džoana je prestala da piše i bacila je pogled na sat. Dvanaest i

petnaest.
Napisala je tri pisma i nestalo je mastila u njenom peru.
Primetila je, takođe, i da je ispisala skoro ceo svoj blok za pisanje.
Zaista neprijatno. Mogla je pisati još nekolicini njih.
Međutim, pomislila je nakon kraćeg pisanja, da sva pisma
počinju da liče jedno na drugo... Sunce, pesak... zaista je bilo divno
imati vremena odmoriti se i razmisliti! Sve je to bilo sasvim tačno -
ali čovek se umori od truda da iste činjenice svaki put različito
saopšti...
Zevnula je. Sunce ju je poprilično omamilo. Posle ručka će leći
da odspava.
Ustala je i polako krenula nazad ka gostionici.
Pitala se šta li Blanš sada radi. Sigurno je već stigla u Bagdad i
pridružila se svom suprugu. Činilo se kao da je taj njen suprug
nekakav grozan muškarac. Jadna Blanš - strašno je toliko nisko pasti.
Da nije odjurila za onim zgodnim, mladim veterinarom Harijem
Marstonom... da je Blanš upoznala nekog finog muškarca poput
Rodnija... I sama je Blanš rekla kako je Rodni šarmantan.
Da, ali Blanš je rekla još nešto. Šta to beše? Nešto u smislu da
Rodni ume da pogleda sa strane. Kakav prostački izraz - i sasvim
neistinit! Sasvim neistinit. Rodni nije nikada... nijednom...
Ista misao koja joj je poput zmije proletela kroz glavu, javila se i
ovog puta.
Devojka Rendolfovih...
 Zaista, ozlojeđeno je pomislila Džoan i iznenada krenula bržim
korakom kao da beži od neke neželjene misli, ne mogu da shvatim
zašto mi ta devojka Rendolfovih stalno pada na pamet. Kao da je
Rodni...
Mislim, tu nema ničega...
Ama baš ničega...
Ta Mirna Rendolf je jednostavno takva devojka. Krupna,
tamnokosa, bujna. Devojka koja nije prezala da razglasi na sva zvona
ako bi joj se neki muškarac dopao.
Iskrena da budem, ona je nasrnula na Rodnija. Neprestano je
govorila kako je divan. Uvek je tražila da joj bude partner u tenisu.
Čak je imala naviku da na zabavama jednostavno sedi i proždire ga
pogledom.
Rodni je, sasvim prirodno, bio polaskan. Svaki muškarac bi bio.
Zapravo, bilo bi besmisleno da Rodniju nije prijala pažnja mnogo
mlađe devojke i to jedne od najlepših u gradu.
Džoan je dalje razmišljala. Da nije bila pametna i taktična u vezi
sa svim tim...
Setila se svog ponašanja sa blagim odobravanjem. Odlično se
postavila u toj situaciji - zapravo, više nego odlično. Vrlo mudro.
„Tvoja drugarica te čeka, Rodni. Nemoj da dozvoliš da te čeka...
Mirna Rendolf, naravno... Oh, da, čeka te, dragi... Ponekad zaista
ume da ispadne smešna.“
Rodni je gunđao.
„Ne želim da igram tenis sa tom devojkom. Rasporedi je u drugi
par.“
„Ne budi neljubazan, Rodni. Moraš da igraš sa njom.“
Bio je to pravi način da se nosi sa situacijom - veselo, kao da se
poigrava. Sasvim otvoreno pokazujući da zna da tu ne može biti
ničega ozbiljnog...
 Rodniju mora da je bilo prilično drago, iako je gunđao i
pretvarao se da mu je neprijatno. Mirna Rendolf je bila od onih
devojaka koje su se praktično dopadale svim muškarcima. Bila je
kapriciozna i odnosila se prema svojim obožavaocima sa dubokim
prezirom, bila je gruba prema njima, a zatim ih privlačila pogledima
ispod oka.
Zaista, pomislila je Džoan, to je krajnje grozna devojka, činila je
sve da uzdrma njen brak. Osetila je kako plamti, što je za nju bilo
krajnje neuobičajeno.
Ne, Rodnija nije krivila. Krivila je devojku. Muškarcima je malo
potrebno da se osete polaskanim. A Rodni je tada već bio oženjen -
koliko - deset godina? Jedanaest? Deset godina pisci nazivaju opa-
snim periodom u bračnom životu. To je doba kada jedna ili druga
stana oseti potrebu da švrlja. Period u kome treba biti oprezan pre
nego što se utone u bezbrižnost i jednostavnost zajedničkog života.
Kakav su Rodni i ona imali...
Ne, nije krivila Rodnija - čak ni za onaj poljubac kada ih je
zatekla.
I to ispod imele!
Ta devojka je bila toliko bestidna da se čak usudila da joj se
obrati kad je ušla radnu sobu.
„Krstimo imelu, gospođo Skjudamor. Nadam se da nećete
zameriti.“
Džoan je uspela da držim uzdignutu glavu i ništa ne pokaže.
„Dalje ruke od mog muža, Mirna! Nađi nekog mladića svojih
godina.“
I smejući se najurila je Mirnu iz sobe. Sve je izgledalo kao šala.
Zatim je Rodni rekao: „Izvini, Džoan. Ali ona je privlačna
devojka - a i Božić je.“
Stajao je tako i osmehivao joj se izvinjavajući se, mada nimalo se
nije činilo da je uznemiren, niti da mu je neprijatno. To je bio dokaz
da stvari nisu predaleko otišle.
I ne bi ni trebalo da odu! Odlučila je da to ne dozvoli. Pažljivo se
potrudila da skloni Rodnija što dalje od Mirne Rendolf. Narednog
Uskrsa Mirna se verila za sina Arlintonovih.
Na kraju, od celog tog slučaja nije ostalo apsolutno ništa. Možda
se Rodni samo malo zabavio. Jadni, stari Rodni - zaista je zaslužio
malo zabave. Toliko je radio!
Deset godina - da, to je bio opasan period. Čak je i sama, sećala
se, osećala izvesne nemire...
Onaj mladić prilično neobuzdanog izgleda, onaj umetnik - kako
li se, beše, zvao? Zaista nije mogla da se seti. Nije li se i sama malo
zanela njime?
Uz osmeh je sebi priznala da je bila pomalo zanesena - da -
pomalo luda za njim. On je bio tako iskren - piljio je u nju takvim
razoružavajućim intenzitetom. A zatim je upitao da li bi mu pozirala.
Bio je to samo izgovor, naravno. Napravo je dve-tri skice, a
zatim ih je pocepao. Nije mogao da je prenese na platno, tako je
kazao.
Džoan se setila kako je i sama bila polaskana. Jadan momak,
pomislila je, plašim se da sam mu zaista bila draga...
Da, to je bio jedan prazan mesec...
Mada su poslednji dani tog meseca bili poprilično zbunjujući.
Nimalo po planu. Zapravo, ispostavilo se da je taj Majki Kalavej
(Kalavej, tako se zvao, naravno!) bio krajnje drugačija osoba nego što
se predstavljao.
Pošli su u šetnju, sećala se, u Hejling šumu, stazom kojom se
Medavej krivudavo spušta sa vrha Ašeldona. Stidljivim glasom ju je
pozvao da pođe sa njim.
Zamislila je kako bi izgledao njihov razgovor. On bi joj,
verovatno, rekao da je voli, a ona bi bila vrlo ljubazna i pažljiva, puna
razumevanja i pomalo, samo pomalo, bi žalila. Smislila je nekoliko
simpatičnih stvari koje bi mogla reći, onih kojih bi se Majki kasnije
mogao sećati.
Međutim, nije bilo tako.
Uopšte nije bilo tako!
Umesto toga, Majki Kalavej ju je, bez ikakvog prethodnog
upozorenja, privukao u naručje i poljubio tako divlje i silovito da je
istog trena ostala bez daha, a kad ju je pustio, kazao je glasno i
samouvereno:
„Gospode, upravo to sam želeo!“ I nastavio da puni lulu sasvim
nezainteresovan i gluv za njeno ljutito protestovanje.
Protegao se i zevnuo jedva izgovorivši:
„Sada se osećam mnogo bolje.“
Upravo to bi muškarac rekao, pomislila je Džoan prisetivši se te
situacije, nakon što bi naiskap popio pivo u vrelom danu.
Posle toga su ćuteći pešačili do kuće - barem je Džoan ćutala. Što
se Majkla Kalaveja tiče on je, sudeći po buci koju je pravio,
pokušavao da peva. Na ivici šume pre nego što su izbili na glavni put,
on je zastao, ravnodušno je odmerio, a zatim zamišljeno primetio:
„Znaš, ti si žena koju treba silovati. Dobro bi ti činilo.“
Dok je ona stajala nema od besa i zaprepašćenja, on je iznenada
veselo dodao:
„Voleo bih baš ja da budem taj koji će te silovati - da vidim da li
bi posle toga bila bar malo drugačija.“
Izašao je na glavni put i prestao da zvižduće i peva.
Naravno, više nikada sa njim nije ni reč progovorila, a on je
napustio Krejminster nakon nekoliko dana.
Čudan, zbunjujući i krajnje neprijatan incident. Džoan baš i nije
volela da ga se priseća. Zapravo, pitala se zašto ga se baš sada setila...
Grozota, sve je to bila istinska grozota.
 Smesta će prestati da razmišlja o tome. Niko ne želi da se seća
neprijatnosti dok odmara na suncu i pesku. Ima toliko toga prijatnog
i lepog o čemu može da razmišlja.
Možda je ručak već spreman. Pogledala je na sat i shvatila da je
tek petnaest do jedan.
Kada se vratila u gostionicu, otišla je u svoju sobu i pretražila
kofere u nadi da će naći još papira za pisanje. Ne, nije našla. Oh, i
nije važno, zaista. Već se umorila od pisanja pisama. Nije imala bog
zna šta da kaže. Ne može se neprestano pisati jedno te isto. Koje
knjige je imala? Lejdi Katarina, naravno. I knjigu detektivskih priča
koju joj je sinoć Vilijam dao. I Bjukenovu Kuću moći. To je bila
veoma stara knjiga. Davno ju je čitala.
Možda će na stanici u Alepu moći da kupi još neku knjigu.
Ručak se sastojao od omleta (tvrdog i preprženog), jaja sa
karijem, porcije lososa iz konzerve, kuvanog pasulja i breskvi takođe
iz konzerve.
Bio je to zaista težak obrok. Posle ručka Džoan je otišla da se
ispruži na krevetu. Spavala je četrdeset pet minuta, zatim se
probudila i čitala knjigu Katarine Disart. Nakon toga je večerala.
Omlet, losos i pirinač sa karijem, porciju jaja i zapečenog pasulja i
kajsije iz konzerve. Posle večere je počela da čita detektivsku knjigu i
završila je upravo na vreme za spavanje.
Indijac je veselo rekao:
„Laku noć, memsahib. Voz dolazi sutra ujutru u pola osam, ali
ne odlazi pre pola devet uveče.“
Džoan je klimnula glavom.
Čeka je još jedan besposlen dan. Ostala joj je još Kuća moći.
Šteta što je bila kratka. Zatim joj je nešto palo na pamet.
„Hoće li biti putnika u tom vozu što ujutru stiže? Ali oni idu
pravo u Mosul, pretpostavljam?“
Čovek je odmahnuo glavom.
 „Sutra ne, mislim. Nijedna kola došla danas. Mislim put za
Mosul veoma loš. Sve će stoji mnogo dana.“
Džoan se razvedrila. Sutra će u gostionici biti putnika koji stižu
vozom. To će zaista biti prijatno - bila je sigurna da će bar sa nekim
moći da razgovara.
Legla je veselija nego što je bila pre desetak minuta. Pomislila je
kako ima nešto u atmosferi ovog mesta - čini se da je to taj užasan
miris užegle masti! Zaista je depresivan.
Probudila se sutradan ujutru u osam sati, ustala i obukla se.
Sišla je u restoran. Samo jedan obrok je stajao na jednom od stolova.
Pozvala je Indijca i on se pojavio.
Delovao je uzbuđeno.
„Voz ne dolazi, memsahib.“
„Ne dolazi? Misliš, kasni?“
„Uopšte ne stiže. Strašan pljusak niz prugu - s onu stranu
Nisibina. Pruga sperana - neće prođe nijedan voz tri, četiri, pet,
možda i šest dana.“
Džoan ga je pogledala s nevericom.
„Ali... šta ću ja da radim?“
„Ostati ovde, memsahib. Ima hrana, pivo, čaj. Vrlo lepo. Čekaš
da voz dođe.“
O, bože, pomislila je Džoan, ti orijentalci! Njima vreme ne znači
ništa.
Kazala je: „Zar ne bih mogla da nađem kola?“
Njemu je sve to, izgleda, bilo zabavno.
„Motorna kola? Gde ćeš nađeš motorna kola? Put do Mosul vrlo
loš, sve se zaglavi u dolinu.“
„Zar ne možeš da telefoniraš nekome?“
 „Kome? Turska pruga. Turci vrlo težak ljudi - ništa ne rade.
Samo voze vozovi.“
Džoan pomisli kako ono što je za nju bila pruga, bila je pesma.
Ovo ovde znači da je čovek odsečen od civilizacije! Nema telefona,
telegrafa, kola.
Indijac je utešno kazao:
„Vrlo lepo vreme, mnogo dobre hrane, sve vrlo udobno.“
Pa, pomislila je Džoan, vreme je zaista prijatno. Sreća. Bilo bi
strašno kada bi ceo dan morala da sedi unutar gostionice.
Kao da joj je čitao misli, čovek je rekao:
„Ovde vreme dobro, vrlo retko kiša. Kiša blizu Mosul, niz
prugu.“
Džoan je sela za postavljen sto i sačekala da joj se donese
doručak. Prošla ju je trenutna zbunjenost. Kakva korist od nerviranja
- bila je suviše razumna za to. Tu se ništa ne može. Ipak, gubljenje
vremena nije bilo nimalo prijatno.
Pomislila je uz poluosmeh kako se izgleda ispunilo ono što je
rekla Blanš. Dobro bi joj došla pauza da opusti živce. Pa evo je! Ovde
nema ama baš ništa da se radi. Nema čak ni šta da čita. Zaista će joj
dobro doći. Opuštanje u pustinji.
Pomisao na Blanš izazvala je u njoj neprijatne asocijacije - nešto
čega, nesumnjivo, nije želela da se seća. Zapravo, što bi uopšte
mislila na Blanš?
Posle doručka je izašla. Kao i pre, odšetala je na razumnu
udaljenost od gostionice, a zatim sela na tlo. Izvesno vreme je
nepomično sedela, napola zatvorenih očiju.
Predivno je, pomislila je dok je osećala kako je obuzimaju mir i
tišina. Jednostavno je mogla da oseti koliko joj to prija. Isceljujući
vazduh, milo, toplo sunce - spokoj koji pružaju.
Ostala je još kratko tako da sedi. Zatim je pogledala na sat. Bilo
je deset i deset.
 Pomislila je kako jutro zaista brzo prolazi...
Mogla bi da napiše pismo Barbari? Zaista neobično što se juče
nije setila da piše Barbari umesto što je pisala sva ona glupa pisma
prijateljicama u Engleskoj.
Izvadila je blok za pisanje i nalivpero.

Draga Barbara,
Moje putovanje nije baš najsretnije. Zakasnila sam na voz u
ponedeljak uvele i sada sam ovde zarobljena što će, očito, trajati
danima. Veoma je mirno, sunce je prijatno i zaista sam sretna.

Zastala je. Šta još da kaže? Da pita za bebu... ili Vilijama? Šta li
je, zaboga, Blanš značilo ono ne brini za Barbaru. Naravno! Zato
Džoan nije želela da razmišlja o Blanš. Ona joj je o Barbari govorila
čudno i neodređeno.
Kao da ona, Barbarina majka, ne zna ništa o svom rođenom
detetu.
Sigurna sam da te sada sve biti u redu. Da li je to značilo da
nešto ranije nije bilo u redu?
Ali šta to? Blanš je nagovestila da je Barbara bila suviše mlada
da bi se udala.
Džoan se nervozno stresla. Onda je, setila se, i Rodni rekao nešto
slično. Rekao je, vrlo iznenada, i neobično odlučno:
„Nisam srećan zbog tog braka, Džoan.“
,,Oh, Rodni, ali zašto? On je tako fin i tako lepo idu jedno uz
drugo.“
„On jeste fin momak, ali ona ga ne voli, Džoan.“
Bila je zapanjena - krajnje zapanjena.
 „Rodni... zaista... pa to je besmisleno! Naravno da ga voli! Zašto
bi se onda udavala za njega, zaboga?“
Odgovorio joj je prilično nerazumljivo: „To i mene plaši.“
„Ali, dragi, zaboga, da nisi pomalo smešan?“
Odgovorio joj je ne obraćajući pažnju na njen izveštačeno veseo
ton: „Ako ga ne voli, ne sme se udati za njega. Suviše je mlada za to -
i suviše temperamentna.“
„Zaboga, Rodni, šta ti znaš o temperamentu?“
Džoan je sve to zabavljalo, nije se mogla odupreti.
Međutim, Rodni se nije ni osmehnuo. Rekao je: „Devojke se
ponekad udaju samo da bi otišle od kuće.“
Na to je Džoan prasnula u smeh.
„Ne od kuće kakvu Barbara ima! Nijedna devojka nije imala
srećniji porodični život.“
„Zar zaista misliš da je to istina, Džoan?“
„Naravno. Ovde je deci sve uvek bilo savršeno.“
Lagano je kazao: „Ipak ne dovode često prijatelje u kuću.“
„Kako to, dragi? Pa ja uvek pravim zabave i pozivam mlade!
Smatram da je to veoma važno. Barbara je ta koja kaže da ne voli
zabave niti ikoga da zove u goste.“
Rodni je samo odmahnuo glavom sa neodobravanjem.
Kasnije te večeri ušla je u sobu upravo u trenutku kad je Barbara
nestrpljivo povikala:
„Nije dobro, tata, moram da pobegnem. Ne mogu više da
podnesem - i nemoj mi reći da tražim posao, jer to mrzim.“
„Šta sve to znači?“, pitala je Džoan.
Nakon tišine, vrlo neprijatne tišine, Barbara je, rumenih obraza,
objasnila.
 „Tata misli da sve zna najbolje! Želi da budem verena godinama.
Rekla sam mu da to ne mogu da podnesem i da želim da se udam za
Vilijama i odem u Bagdad. Mislim da će mi tamo biti predivno.“
„Oh, dušo“, uznemireno je kazala Džoan. „Volela bih da to nije
tako daleko. Volela bih da te imam na oku.“
„Oh, majko!“
„Znam, dušo, ali ti ne shvataš koliko si mlada, koliko nemaš
iskustva. Da si negde bliže mogla bih da ti pomognem.“
Barbara se osmehnula i rekla: „Izgleda da ću morati da veslam u
svom brodu bez tvoje pomoći, mudrosti i iskustva.“
Kada je Rodni krenuo da izađe iz sobe, Barbara je potrčala za
njim i iznenada mu obavila ruke oko vrata, čvrsto ga zagrlivši: „Dragi
tata. Dragi, dragi, dragi...“
Zaista, pomislila je Džoan, to dete postaje sve napadnije.
Međutim, to pokazuje da Rodni nimalo nije u pravu. Barbara se
samo radovala što odlazi na istok sa svojim Vilijamom - zaista je
veoma lepo videti dvoje mladih koji se vole i koji su puni planova za
budućnost.
Sasvim je besmisleno što Bagdadom kruži priča da je Barbara
bila nesrećna kod kuće. Ipak, u tom mestu su se plele raznorazne
priče i kružila govorkanja, čak toliko da se čoveku prosto nije mililo
nikoga da spominje.
Majora Rajda, na primer.
Džoan nije upoznala majora Rajda, ali Barbara ga je često
pominjala u svojim pismima. Major Rajd je bio na večeri. Išli su u lov
sa majorom Rajdom. Tokom leta Barbara je boravila gore u
Arkandusu. Delila je bungalov sa jednom mladom, udatom ženom, a
i major Rajd je bio tamo u isto vreme. Često su igrali tenis. On i
Barbara su pobedili u igri mešovitih parova u klubu.
Stoga je za Džoan bilo sasvim prirodno da pita za majora Rajda -
toliko je slušala o njemu i zaista je jedva čekala da ga upozna, kazala
je.
Za Džoan je bilo sasvim besmisleno i nerazumljivo zašto je njeno
pitanje o majoru Rajdu izazvalo toliku neprijatnost. Barbara je
prebledela, a Vilijam pocrveneo. Nakon nekoliko trenutaka rekao je
vrlo neobičnim glasom:
„Više ga ne viđamo.“
Bio je tako odbojan da se Džoan nije usudila ništa više da pita.
Međutim, kad je Barbara otišla da legne, Džoan je ponovo potegla
načetu temu i osmehujući se kazala da je, izgleda, nešto zabrljala kad
je spomenula majora Rajda. Smatrala je da im je on blizak prijatelj.
Vilijam je ustao i počeo lulom da lupka po kaminu.
„Ne znam“, rekao je neodređeno. „Išli smo zajedno u lov i to je
sve. Međutim, dugo ga nismo videli.“
Nije to baš umešno izveo, pomislila je Džoan. Osmehnula se,
muškarci su bili toliko providni. Pomalo ju je, čak, zabavljala
Vilijamova staromodna uzdržanost. Verovatno ju je smatrao
ukočenom i uštogljenom ženom - pravom taštom.
„Shvatam“, kazala je. „Došlo je do nekakvog skandala.“
„Kako to mislite?“ Vilijam se ljutito okrenuo ka njoj. „Dragi moj
dečače!“ Džoan mu se osmehnula. „Po tvom ponašanju to se lako da
zaključiti. Pretpostavljam da si saznao o njemu nešto zbog čega si
morao da prestaneš da se družiš. Oh, neću te ispitivati! Te situacije
umeju biti veoma bolne, znam.“
Vilijam lagano reče: „Da... da, u pravu ste. Jeste bolno.“
„Ljudi su skloni da se oslanjaju na vlastite procene drugih“, rekla
je Džoan. „Zatim kasnije saznaju da je njihova procena bila pogrešna.
To ume biti vrlo neprijatno.“
„Otišao je iz ove zemlje, to je jedino dobro“, rekao je Vilijam.
„Otišao je u istočnu Afriku.“
Iznenada se Džoan setila razgovora koji je pre neki dan načula u
Alvaja klubu. Nešto o tome kako Nobi Rajd ide u Ugandu.
 Neka žena je rekla: „Jadan Nobi, stvarno nije kriv što svaka mala
glupača iz ovog mesta juri za njim.“
Druga, nešto starija žena se zlobno nasmejala i kazala: „On
upada u velike nevolje zbog njih. Nevine su kao rosa - to Nobi voli., I
moram priznati da ima odličnu tehniku! Ume biti strahovito pri-
vlačan. Svaka devojka misli kako je ludo zaljubljen u nju. Upravo to
je trenutak kad on počne da misli o sledećoj.“
„Pa“, kazala je ona prva žena, „svima će nam nedostajati. Tako je
zabavan.“ Druga se nasmejala.
„Pojedinim muževima nimalo neće biti žao što odlazi! Zapravo
tek nekolicini muškaraca je drag.“
„Ovo mesto je nesumnjivo postalo suviše vrelo da bi se zadržao u
njemu.“
Zatim je druga žena kazala: „Tiše“, pa su počele da šapuću i
Džoan više ništa nije čula. U tom trenutku skoro da nije obraćala
pažnju na razgovor, ali sada ga se setila i osetila radoznalost.
Ako Vilijam nije želeo o tome da priča, možda će Barbara biti
manje uzdržana.
Međutim, Barbara je vrlo jasno rekla:
„Ne želim da pričam o njemu, majko, nemoj da se ljutiš.“
Barbara, pomislila je Džoan, nikada ni o čemu nije želela da
priča. Bila je izuzetno osetljiva i ćutljiva kada bi se poveo razgovor o
njenoj bolesti i njenom uzroku. Izazvao ju je nekakav otrov i Džoan
je, naravno, smatrala da je u pitanju bila hrana. Trovanje
ptopaminom je bilo veoma često u područjima na kojima vlada topla
klima. Međutim, ni Barbara niti Vilijam nisu puno želeli da pričaju o
tome - čak je i lekar kome se Džoan kao majka obratila, bio vrlo
uzdržan i ćutljiv. Njegova najveća briga bilo je da istakne činjenicu da
mladu gospođu Vrej ne treba ispitivati o njenoj bolesti niti je
podsticati da o njoj razmišlja.
 „Sada su joj potrebni samo nega i oporavak. Zašto i kako su vrlo
nezgodna pitanja, i priča o tome pacijentu neće činiti nimalo dobro.
Samo Vam nagoveštavam, gospođo Skjudamor.“
Džoan je zaključila kako je on bio neljubazan i osor čovek, na
koga nikakav utisak nije ostavila, mada bi to bilo sasvim očekivano
jer je kao odana majka istog časa dojurila iz Engleske.
Na kraju krajeva, barem je Barbara bila zahvalna. Barem je
Džoan mislila da je tako... vrlo ljubazno se zahvalila svojoj majci. I
Vilijam joj se zahvalio, kazao je kako je to što je došla izuzetno lepo
od nje.
Kazala je kako bi volela da može duže da ostane, a Vilijam joj je
odgovorio kako bi i sam to voleo. Ona im je rekla da ne smeju da
navaljuju jer je zaista suviše izazovno doživeti zimu u Bagdadu.
Međutim, moralo se misliti i na Barbarinog oca, to ne bi bilo u redu
prema njemu.
Barbara je svojim tanušnim glasićem kazala: „Dragi tata.“ A
zatim nakon nekoliko trenutaka dodala: „Mama, zašto ne bi ostala?“
„Moraš misliti na svog oca, dušo.“
Barbara je kazala onim svojim hrapavim glasom kakvim je
ponekad umela da govori, kako i misli na svoga oca, ali Džoan je
odgovorila da jadnog Rodnija ne može ostaviti na milost i nemilost
slugama.
U jednom trenutku, nekoliko dana pre nego što je trebalo da
ode, umalo se predomislila. Mogla bi, svakako, da ostane još mesec
dana. Međutim, Vilijam je vrlo razumno naglasio da put pustinjom u
to doba godine ume biti vrlo nesiguran ako bi pošla suviše kasno, što
je nju uplašilo i zaključila je da bi bilo najbolje da se drži prvobitnog
plana. Posle toga su Vilijam i Barbara bili toliko ljubazni prema njoj
da se umalo nije ponovo predomislila. Ipak, ne dovoljno.
Međutim, iako je krenula na vreme, od ovoga nije moglo biti
gore.
 Džoan je ponovo pogledala na sat. Pet do jedanaest. Čovek,
izgleda, može o mnogo čemu da razmišlja u vrlo kratkom
vremenskom periodu.
Poželela je da je ponela Kuću moći ovamo sa sobom, mada joj je
to bilo jedino štivo i bilo bi mudro sačuvati ga za rezervu.
Trebalo je da ubije dva sata do ručka. Rekla je da bi želela da
ruča u jedan sat. Možda bi bilo bolje da još malo prošeta, mada je
izgledalo glupo besciljno šetati. A i sunce je pržilo.
Oh, koliko li je puta samo poželela da ima vreme samo za sebe,
da razmišlja? Eto, pružila joj se prilika. O čemu je to toliko silno
želela da misli?
Džoan je prevrtala po mislima - ali one kao da su se bavile
sasvim nebitnim pitanjima - razmišljala je 0 tome gde je šta stavila,
smišljala kako da organizuje godišnji odmor posluzi, planirala
preuređenje nekadašnje sobe za učenje.
Međutim, sve joj je to sada delovalo nevažno i daleko. Bilo je
suviše rano u novembru planirati letnji odmor posluge, a sem toga
morala je znati kada padaju Duhovi, a za to joj je bio potreban
kalendar za sledeću godinu. Ipak, mogla je da odluči o sobi za učenje.
Zidovi mogu biti svetli, u bež boji, a prekrivači i jastučići boje žita?
Da, to bi zaista bilo lepo.
Jedanaest i deset. Preuređenje sobe za učenje nije joj oduzelo
mnogo vremena!
Samo da je znala, mogla ja poneti zanimljive knjige o
savremenoj nauci i otkrićima, nešto što bi objasnilo zanimljivosti
poput kvantne teorije, pomislila je.
Zapitala se otkud joj je kvantna teorija uopšte pala na pamet, pa
pomislila da je to, naravno, zbog tapeta i gospođe Šerston.
Setila se da je jednom prilikom vodila neobavezan razgovor o
tapetama i mebl štofovima sa gospođom Šerston, suprugom
direktora banke, a gospođa Šerston je usred razgovora iznenada
pocrvenela i rekla: „Volela bih da sam tako pametna da razumem
kvantnu teoriju. To je tako zadivljujuća zamisao, zar ne? Energija
rascepkana na sitne čestice.“
Džoan ju je zbunjeno posmatrala ne shvatajući kakve veze
kvantna teorija ima sa mebl štofom, a gospođa Šerston je još
primetnije pocrvenela i rekla: „Glupo od mene, ali znate kad Vam
iznenada nešto padne na pamet - zar to nije uzbudljivo?“
Džoan nije smatrala da je to bilo nešto posebno uzbudljivo i tu se
razgovor završio. Ipak, sasvim jasno se sećala prekrivača gospođe
Šerston - rukom štrikanih, lanenih, sa šarama lišća u nijansama sme-
đe, sive i crvene. Kazala je: „Veoma su neobični, jesu li bili skupi?“
Gospođa Šerston je rekla da jesu. Dodala je i da ih je kupila jer voli
šumu i drveće i spomenula da je njen životni san da otputuje negde,
recimo u Burmu ili Malaju, gde drveće raste brzo! Veoma brzo,
dodala je nervozno i načinila pokret rukama kako bi pokazala
nestrpljenje.
Ti prekrivači, sećala se Džoan, sigurno su koštali najmanje
osamnaest zarez šest penija po metru, odlična cena za to vreme. Po
onome što je kapetan Šerston davao svojoj supruzi za uređenje
domaćinstva, moglo se naslutiti šta će kasnije iz svega toga proisteći.
Njoj lično se taj čovek nikada nije posebno dopadao. Sećala se
kako je sedela u njegovoj kancelariji u banci dok su razgovarali o
reinvestiranju akcija. Šerston je sedeo prekoputa nje, za svojim
radnim stolom - krupan, veseo muškarac koji je zračio
dobrodušnošću. Pomalo prenaglašenog ponašanja... „Ja sam svetski
čovek, draga gospođo“, kao da je poručivao, „ne smatrajte me samo
mašinom za pravljenje para - ja sam teniser, golfer, plesač, kartaroš.
Pravi ja sam onaj momak koga možete sresti na zabavama, a ne onaj
koji sedi u kancelariji i kaže nema daljeg prekoračenja računa.“
Veliki naduvenko, pomislila je Džoan ljutito. Nepošten, oduvek
je bio nepošten. Sigurno je već tada počeo sa falsifikovanjem knjiga
ili već sa tim mućkama, kakve god bile. A opet su ga svi voleli, pričali
su kako je Šerston dobar momak i nimalo se ne uklapa u uobičajenu
sliku pravog direktora banke.
 E, pa to i jeste bila istina. Pravi direktor banke ne proneverava
njene fondove.
Zahvaljujući tome, Lesli Šerston je dobila svoje ručno slikane
pokrivače. Mada, nikada niko nije nagovestio da je ekstravagantna
supruga naterala Šerstona na nepoštenje. Bilo je dovoljno samo
pogledati Lesli Šerston i zaključiti da njoj novac nije značio ništa.
Uvek je bila obučena u zeleni, iznošeni tvid i kopala po bašti ili šetala
okolinom. Ni o dečjoj odeći nije posebno brinula. Jednom prilikom,
mnogo kasnije, sećala se Džoan, Lesli Šerston ju je pozvala na čaj -
samo je stavila na poslužavnik veliku veknu, maslac, domaći džem,
šoljice i čajnik - sve je stajalo kao nabacano. Neuredna, vesela,
bezbrižna žena koja je hodala nekako nakrivljeno u stranu, a i lice
kao da joj je bilo iskrivljeno, međutim, taj je njen iskrivljeni osmeh
bio lep i ljudi su je voleli.
Jadna gospođa Šerston. Vodila je tužan život, tako tužan život.
Džoana se nemirno pomerala. Zašto se sad setila tog izraza tako
tužan život? Podsetio ju je na Blanš Hagard (iako je ona vodila
sasvim drugačiji način života), a pomisao na Blanš Hagard ponovo ju
je vratila na Barbaru i okolnosti koje su okruživale Barbarinu bolest.
Zar sve o čemu čovek razmišlja neizostavno vodi u nekom bolnom i
neželjenom pravcu?
Još jednom je pogledala na sat. Bilo kako bilo, ručno slikani
prekrivači i gospođa Šerston uzeli su joj skoro pola sata. O čemu bi
sada mogla da razmišlja? O nečemu prijatnom što neće imati
uznemirujuće konotacije.
Verovatno je najsigurnije bilo razmišljati o Rodniju. Dragi
Rodni. Džoanine misli su se s prijatnošću zadržale na njenom
suprugu, zamišljajući ga onako kako ga je poslednji put videla na
železničkoj stanici Viktorija kad se pozdravljao sa njom neposredno
pre nego što će voz poći.
Da, dragi Rodni. Stajao je tamo i gledao u njenom pravcu dok
mu je sunce obasjavalo lice i bez milosti isticalo mnogobrojne bore u
uglu njegovih očiju - tako umornih očiju. Da, umorne oči, prepune
duboke tuge. Nije mislila da je Rodni bio tužan. To je, jednostavno,
bio izraz. Mnoge životinje su imale tužne oči. Obično je nosio naočare
i tada se tuga u njegovim očima nije videla. Međutim, nesumnjivo je
izgledao kao veoma umoran čovek. Nije ni čudo kad je toliko radio.
Skoro da nikada nije uzimao slobodan dan. (Promeniću sve to kad se
vratim, pomislila je Džoan. Trebalo je to ranije da uradim.)
Da, tamo na onom suncu, izgledao je čak možda i stariji nego što
je bio. Pogledala ga je, a on je podigao pogled ka njoj i razmenili su
uobičajene pozdrave.
„Mislim da nećeš morati da prođeš carinu u Kaelu.“
„Neću, mislim da idem pravo u Simplon ekspres.“
„Ne zaboravi, presedaš u Brinzbiju. Nadam se da ćeš imati lepo
vreme na Mediteranu.“
„Volela bih da mogu da ostanem dan-dva u Kairu.“
„Što ne ostaneš?“
„Dragi, moram da požurim Barbari. Avioni lete samo jednom
nedeljno.“
„Tako je, zaboravio sam.“
Začula se sirena. Osmehnuo joj se.
„Čuvaj se, mala Džoan.“
„Zbogom, ne dozvoli da ti mnogo nedostajem.“
Voz je krenuo uz trzaj. Džoan je uvukla glavu. Rodni je mahnuo,
a zatim se okrenuo. Impulsivno je ponovo promolila glavu kroz
prozor. On se već udaljavao peronom.
Osetila je iznenadnu jezu dok je gledala ta njoj dobro poznata
leđa. Kako joj se iznenada učinio mladim, uzdignute glave i
uspravnih ramena. Prilično se iznenadila...
Imala je utisak da peronom korača mlad, bezbrižan čovek.
To ju je setilo na dan kada je upoznala Rodnija Skjudamora.
 Upoznali su se na tenisu i izašli pravo na teren.
Rekao je: „Da igram ja na mreži?“
Gledala ga je kako odmiče ka mreži i pomislila kako ima lepa
leđa... taj lagan, samouveren hod, držanje glave i vrata...
Odjednom se unervozila. Napravila je dvostruku servis grešku,
oblila ju je vrućina i obuzeo nemir.
Zatim se Rodni okrenuo i osmehnuo joj se s ohrabrenjem - tim
svojim prijatnim, prijateljskim osmehom.
Pomislila je kako je on vrlo privlačan mladić... i istog trena
počela da se zaljubljuje u njega.
Dok je iz voza posmatrala Rodnija kako se udaljava dok se nije
izgubio iz vida u masi sveta, ponovo je proživela taj dan od pre
mnogo leta.
Kao da su godine nestale sa Rodnija, kao da je ponovo bio
žustar, samouveren mladić.
Kao da su godine nestale...
Iznenada, usred pustinje i obasjana suncem, Džoan je
nekontrolisano zadrhtala.
Pomislila je: „Ne, ne... ne želim da nastavim... ne želim da
mislim o tome...“
Rodni korača peronom uspravljenih ramena i uzdignute glave.
Poput čoveka kome je nepodnošljiv teret spao s pleća...
Šta je to, zaboga, sa njom? Zamišljala je svašta, umišljala. Oči su
je varale.
Zašto nije sačekao da voz krene?
Na kraju, zašto bi? Žurio je da završi obaveze koje je imao u
Londonu. Ima ljudi koji ne vole da gledaju kako voz odlazi iz stanice
odvozeći one koje voli.
 Zaista je nemoguće da se neko tako jasno seća kao što se sećala
ona kako su izgledala Rodnijeva leđa!
Umišljala je...
„Prestani, to ti ništa ne pomaže. Ako možeš tako da umišljaš,
znači da ta ideja već postoji negde u tvojoj glavi“, rekla je sebi.
A ne može biti istinita - zaključila je da ne može biti istinita.
Ubeđivala je sebe (zar nije?) da je Rodniju bilo drago što je
otišla...
A to, jednostavno, ne može biti istina!
 Četvrto poglavlje

Džoan se vratila u gostionicu sasvim upaljena od vrućine.

Nesvesno je ubrzala korak kao da želi da pobegne od poslednje,
neželjene pomisli.
Indijac ju je radoznalo pogledao i rekao:
„Memsahib vrlo brzo hodati. Zašto brzo? Ovde ima vreme kolʼko
oćeš.“
Oh, bože, pomislila je Džoan, zaista ima vremena na pretek!
Indijac, gostionica, živina, konzerve i bodljikava žica počeli su da
joj idu na živce.
Otišla je u svoju sobu i našla Kuću moći.
Ovde je barem sveže i mračno, pomislila je.
Otvorila je knjigu i počela da čita.
Do ručka je pročitala polovinu knjige.
Za ručak je bio omlet, zapečeni pasulj, a zatim porcija vrućeg
lososa sa pirinčem i kajsije iz konzerve.
Džoan nije mnogo pojela.
Posle ručka je otišla u svoju sobu i legla.
Ukoliko ju je sunce udarilo nakon što je onako brzo hodala po
vrućini, san će joj dobro doći.
Zažmurila je, ali san joj nije dolazio na oči.
Zapravo, osećala se sasvim budnom i svesnom.
Ustala je, popila tri aspirina i ponovo legla.
 Svaki put kad bi zatvorila oči pred sobom je videla Rodnijeva
leđa kako odmiču peronom. To je bilo nepodnošljivo!
Razmakla je zavese da pusti malo svetla unutra i uzela Kuću
moći. Kad joj je ostalo nekoliko stranica pre kraja, zaspala je.
Sanjala je kako treba da igra na turniru sa Rodnijem. Imali su
problema da nađu loptice, ali su na kraju ipak izašli na teren. Kada je
krenula da servira, shvatila je da igra protiv Rodnija i devojke
Rendolfovih. Servirala je samo dvostruke servis greške. Pomislila je
kako će joj Rodni pomoći. Međutim, kada ga je potražila pogledom
nije mogla da ga nađe. Svi su otišli i počeo je da se spušta mrak.
Sama sam, pomislila je Džoan. Sasvim sam sama.
Trgla se iz sna.
„Sasvim sam sama“, naglas je kazala. I dalje je bila pod utiskom
sna. Reči koje je upravo izgovorila delovale su joj jezivo zastrašujuće.
Ponovila je: „Sasvim sam sama.“
Indijac je promolio glavu. „Memsahib zvala?“
„Jesam“, rekla je. „Donesi mi malo čaja.“
„Memsahib hoće čaj? Tek je tri sata.“
„Nije važno, želim čaj.“
Čula ga je kako se udaljava i uzvikuje: „Čai, čai.“
Ustala je iz kreveta i prišla ogledalu koje je stajalo na zidu. Bilo
je smirujuće videti svoje normalno, prijatno lice.
„Pitam se“, obratila se Džoan svom odrazu u ogledalu, „hoćeš li
se razboleti. Vrlo čudno se ponašaš.“
Možda ju je zaista udarilo sunce?
Kada je čaj stigao ponovo se osećala sasvim uobičajeno. Zapravo,
sve joj je sada delovalo smešno. Ona, Džoan Skjudamor, prepušta se
nervozi! Naravno, nije bila u pitanju nervoza, već sunce. Neće izlaziti
dok sunce ne počne da zalazi.
 Pojela je nešto biskvita i popila dve šoljice čaja. Zatim je završila
Kuću moći. Kada je sklopila knjigu, obuzela ju je velika utučenost.
Pomislila je kako sada nema šta da čita.
Nije imala šta da čita, nije imala na čemu da piše, nije ponela
pribor za vez. Nije imala ama baš ništa da radi osim da čeka taj
problematični voz koji možda danima neće doći.
Kada je Indijac došao da odnese pribor za čaj, upitala ga je:
„Šta ti ovde radiš?“
Izgleda da ga je pitanje iznenadilo.
„Brinem o putnicima, memsahib.“
„Znam.“ Kontrolisala je nestrpljivost. „Ali to ti ne oduzima sve
vreme.“
„Služim doručak, ručak, čaj.“
„Ne, ne, nisam mislila na to. Imaš li nekoga da ti pomogne?“
„Jednog dečaka Arapina - vrlo glup, vrlo lenj, vrlo prljav - sve
moram sam, ne veruje dečku. On doneti vodu za kupanje - odneti
vodu za kupanje - pomaže u kuvanje.“
„Onda vas je, znači, ovde trojica - ti, kuvar i taj dečak? Sigurno
imate dosta slobodnog vremena kad nemate posla. Čitaš li?“
„Čita? Šta čita?“
„Knjige.“
„Ja ne čita.“
„Pa šta onda radiš kad ne radiš?“
„Čeka da dođe vreme da radim.“
To nije dobro, pomisli Džoan. Sa njima se ne može razgovarati.
Oni te ne bi razumeli. Ovaj čovek je stalno ovde, iz meseca u mesec.
Ponekad, pretpostavljala je, ode na odmor, ode u grad da se napije i
vidi se sa prijateljima. Ali nedeljama u nedogled je ovde. Naravno, tu
su kuvar i mladi Arapin... Dečko leži na suncu i spava kad ne radi. Za
njega je život sasvim jednostavan. Nisu joj ni od kakve koristi, ni-
jedan od njih. Sve od engleskog što znaju svodi se na hranu, piće i
lepo je vreme.
Indijac je izašao. Džoan je nervozno šetala po sobi.
„Ne smem biti ovako sluđena. Moram da smislim nekakav plan.
Da sredim tok... vlastitih misli. Zaista ne smem sebi da dozvolim da...
da se unervozim.“
Radi se o tome, razmišljala je, da je oduvek vodila ispunjen
život. Toliko toga ju je zanimalo. Bio je to civilizovan život. Kad čovek
u svom životu uspostavi ravnotežu i red, sasvim je razumljivo što se
oseća izgubljenim kada se suoči sa krajnjom beskorisnošću u kojoj ne
radi ništa. Što je žena korisnija i kulturnija, to joj teže pada.
Naravno, ima ljudi, čak i kod kuće, koji često umeju satima da
sede sasvim besposleni. Vrlo verovatno bi ovakav život smatrali
savršenim.
Čak je i gospođa Šerston, iako je bila vredna i energična za dvoje,
povremeno umela ništa da ne radi. Obično onda kada bi pošla u
šetnju. Pričala bi s neverovatnim poletom, a zatim bi jednostavno
sela na neki panj ili hrpu vreska i zagledala se u daljinu.
Kao onog dana kada je ona, Džoan, pomislila da je to bila ona
devojka Rendolfovih...
Blago je porumenela kada se setila svojih postupaka.
Zaista je ličilo na uhođenje. Toga se pomalo stidela. Jer, zaista,
nije bila takva žena.
Ipak, kada je u pitanju devojka poput Mirne Rendolf...
Devojka koja kao da nije imala nimalo morala... Džoan je
pokušala da se seti kako je do svega toga došlo.
Nosila je cveće staroj gospođi Garnet i upravo je izašla iz kuće
kada je čula Rodnijev glas na putu s druge strane žive ograde. Njegov
glas i ženski glas koji mu je odgovarao.
 Brzo se pozdravila sa gospođom Garnet i izašla na put. Taman
na vreme da ugleda Rodnija i, bila je uverena, onu Rendolfovu, kako
zamiču iza ugla na putu koji je vodio gore ka Ašeldonu.
Ne, nimalo se ne ponosi onim što je tada uradila. Ali u tom
trenutku je osećala da mora da sazna. Nije to bila Rodnijeva krivica -
svi su znali kakva je Mirna Rendolf.
Džoan se popela stazom kroz Hejling šumu i tako izašla na
čistinu brežuljka pored Ašeldona i istog trena ih je ugledala - dve
figure koje su nepomično sedele i posmatrale predeo pred sobom.
Laknulo joj je kad se uverila da to nije bila Mirna Rendolf već...
gospođa Šerston! Čak nisu ni sedeli jedno blizu drugoga. Između njih
je bilo rastojanje od najmanje dva metra. Zaista smešna razdaljina -
teško da je prijateljska! Ipak, Lesli Šerston i nije bila osoba sklona
prijateljstvu - barem ne u tom smislu da je otvoreno pokazivala. I
sasvim sigurno se nije mogla smatrati privlačno - sama ta pomisao
bila je smešna. Ne, ona je jednostavno išla u jednu od svojih lutajućih
šetnji, a Rodni ju je naprosto sreo i pošto je bio tako učtiv i ljubazan,
on joj se pridružio.
I sada kada su se popeli skroz uzbrdo do Ašeldona, seli su da se
nakratko odmore i uživaju u pogledu pre nego što se vrate nazad.
Neverovatno, zaista, kako ni jedno ni drugo niti su mrdali, niti
progovarali. Niti su, primetila je, bili posebno druželjubivi. Oh,
verovatno su oboje zaokupljeni sopstvenim mislima. Verovatno su
smatrali da se dovoljno dugo poznaju da bi morali usiljeno da
razgovaraju.
Do tada su Skjudamorovi već dosta dobro poznavali Lesli
Šerston. Krejminsterom je poput bombe odjeknula vest o
Šerstonovim proneverama, za koje je sada već služio zatvorsku
kaznu. Rodni je bio njegov advokat koji ga je zastupao na sudu, a
zastupao je i Lesli. Bilo mu je veoma žao Lesli koja je ostala sa dvoje
male dece i bez novca. Svi su bili spremni da sažaljevaju jadnu
gospođu Šerston, a ako je i nisu posebno sažaljevali za to je Lesli
sama bila kriva. Njena veselost pojedine je poprilično zaprepastila.
 „Čini mi se“, jednom prilikom je Džoan kazala Rodniju, „da je
ona prilično neosetljiva.“
Otresito joj je odgovorio da Lesli Šerston ima mnogo više
hrabrosti od svih ljudi koje je ikada sreo.
Džoan mu je odgovorila: „Da, hrabrosti. Ali nije sve u hrabrosti!“
„Nije?“, pitao je Rodni. Nekako čudno je to izgovorio. Zatim je
otišao u kancelariju.
Hrabrost je bila vrlina koja se nikako nije mogla poreći Lesli
Šerston. Suočena sa problemom ličnog izdržavanja, ali i izdržavanja
dvoje dece, bez posebnih umeća koja bi joj u tome pomogla, ona je
ipak uspela.
Otišla je da radi u povrtnjaku koji je snabdevao pijacu dok nije
stekla dovoljno znanja o poslu. U međuvremenu je dobila nešto
novca od tetke i živela je sa decom u iznajmljenim sobama. Kada je
Šerston izašao iz zatvora zatekao ju je u sasvim drugom svetu - gajila
je voće i povrće za pijacu. On je počeo da vozi kamion do obližnjeg
grada i nazad, deca su im pomagala i nekako su uspevali pristojno da
žive od svog rada. Nije bilo sumnje da je gospođa Šerston radila kao
crnac, što je za nju bilo izuzetno teško, jer je u međuvremenu počela
da trpi bolove izazvane bolešću koja ju je na kraju ubila.
Oh, dobro, pomislila je Džoan, sigurno je volela svog muža. Za
Šerstona se moglo reći da je bio privlačan muškarac omiljen među
ženama. Međutim, izgledao je sasvim drugačije kad je izašao iz
zatvora. Ona, Džoan, videla ga je samo jedanput, ali bila je
zaprepašćena promenom koja mu se desila. Pogled mu je bio
nemiran, smršao je, ali je ostao isti onaj hvalisavac koji je i dalje
pokušavao da blefira i razmeće se. Nikakav čovek. Ipak, njegova
supruga ga je volela i ostala uz njega. Zbog toga je Džoan poštovala
Lesli Šerston.
S druge strane, smatrala je da Lesli Šerston strahovito greši kada
su deca bila u pitanju.
 Ista ona tetka koja joj je finansijski pomogla kada je Šerston bio
osuđen, ponudila im je još nešto neposredno pre nego što je on
trebalo da izađe iz zatvora.
Bila je voljna, kazala je, da usvoji najmlađeg dečaka, a teča, koga
je takođe ubedila, bi plaćao školarinu najstarijem dečaku i ona bi o
obojici brinula tokom raspusta. Mogli su da uzmu tečino prezime i
ona i teča bi finansijski bili odgovorni za njihovu budućnost.
Lesli Šerston je bezuslovno odbila ovu ponudu i Džoan ju je zbog
toga smatrala pomalo sebičnom. Odbila je da pruži deci mnogo
pristojniji život nego što bi sama mogla da im pruži - život bez mrlje
srama na imenu.
Koliko god da je volela svoje sinove, morala je, mislila je Džoan,
a i Rodni se slagao sa njom, da njihove živote stavi ispred svog.
Međutim, Lesli je bila prilično nepopustljiva i Rodni je digao
ruke od toga. Pretpostavljao je, jednom prilikom joj je to rekao kroz
uzdahj da je gospođa Šerston znala šta je najbolje za nju. Nema
sumnje, razmišljala je Džoan, da je bila tvrdoglavo stvorenje.

Dok je uznemireno šetkala po gostionici, Džoan se setila Lesli

Šerston onakve kakva je bila onog dana kada je sedela na putu ka
Ašeldonu.
Sedela je pogrbljena napred, oslonivši laktove na kolena, a bradu
o šake. Sedela je neobično mirno. Posmatrala je farme i oranice do
mesta na kome su se padine Liti Hejveringa, obrasle hrastom i
bukvom, sjajile u zlaćano-crvenkastim tonovima.
Ona i Rodni su sedeli tamo - tako tihi - tako mirni - i posmatrali
predeo pred sobom.
Zašto im se nije obratila niti im prišla, Džoan nije znala.
Možda je osećala grižu savesti zbog sumnji na Mirnu Rendolf?
 U svakom slučaju, nije im se javila, već se nečujno vratila u
skrovište među drvećem, a zatim otišla kući. Bio je to događaj o
kome nikada nije volela puno da razmišlja - i nikada ga nije
spomenula Rodniju. Mogao bi pomisliti da svašta umišlja, da umišlja
o njemu i Mirni Rendolf.
Rodni korača peronom na Viktoriji...
Oh, Gospode, neće valjda ponovo o tome?
Otkud joj je to uopšte palo na pamet? Da se Rodni (koji joj je
oduvek bio toliko odan) radovao njenom odlasku?
Kao da se išta može zaključiti iz načina na koji muškarac hoda!
Jednostavno će te gluposti da izbije iz glave.
Neće više da razmišlja o Rodniju ako će to značiti da će umišljati
čudne i neprijatne stvari.
Nikada do sada nije bila žena koja umišlja.
Mora da je od sunca.
 Peto poglavlje

Popodne i veče prolazili su neopisivo sporo.

Džoan nije želela ponovo da izlazi na sunce sve dok se nije
spustilo nisko iznad zemlje, pa je zato sedela u gostionici.
Posle nekih pola sata više nije mogla da podnese da nepomično
sedi u stolici. Otišla je u sobu i počela da raspakuje i zapakuje prtljag.
Njene stvari, govorila je sebi, nisu bile spakovane kako treba. Mogla
bi to da uradi.
Završila je taj posao uredno i efikasno. Bilo je pet sati. Već je bilo
bezbedno da se izađe napolje. U gostionici je bilo tako depresivno.
Samo da je imala nešto da čita...
Ili barem, očajnički je pomislila Džoan, da ima kakvu
ukrštenicu!
Kada je izašla, sa očajanjem je pogledala konzerve, živinu i
bodljikavu žicu. Kako je ovo grozno mesto. Krajnje grozno.
Za pramenu pošla je uporedo s prugom i turskom granicom. To
joj je pružalo osećaj prijatne novine. Međutim, nakon petnaestak
minuta sve je bilo kao i pre. Pruga koja se protezala oko pet stotina
metara sa njene desne strane, nije joj bila nikakvo društvo.
Nije bilo ničega osim tišine - tišine i sunca.
Džoan je palo na pamet da bi mogla da recituje poeziju. Kad je
bila devojka bila je smatrana za nekoga koje odlično recitovao i čitao
poeziju. Biće zanimljivo videti čega se sećala posle svih tih godina.
Nekada je mnogo stihova znala napamet.
 Milost nije određena i ograničena
sa neba na nas pada kao kišna pena

Kako, beše, dalje? Glupo. Jednostavno nije mogla da se seti.

Ne plaši se više žarkoga sunca

(To je, u svakom slučaju, bilo utešno! Kako ide dalje?)

Niti besa ljutite zime

Jer završio si sve zadatke ovozemaljske
Napunio škrinje i ispričao skaske.
Svih zlatnih momaka i devojaka
U prah se pretvori duša svaka.

Sve u svemu, nimalo veselo. Može li se setiti nekog soneta?

Nekada ih je znala. Brak srodnih duša i onaj za koji ju je Rodni pitao.
Interesantno kako joj je jedne večeri rekao:
„I zato večno leto izbledeti neće - to je Šekspir, je li?“
„Jeste, sonet.“
Zatim je nastavio:
„Brak srodnih duša izbeći će prepreku svaku? Taj?“
„Ne, taj počinje Hoću li te uporediti sa letnjim danom?“
 Zatim mu je izrecitovala ceo sonet i to veoma jasno i lepo,
izražajno i pravilno naglašeno.
Na kraju, umesto da joj uputi pohvale, samo je zamišljeno
ponovio:
„Grub vetar stresa mile pupoljke majske... ali oktobar je, je li
tako?“
To što je rekao bilo je zaista neobično i ona ga je samo
posmatrala. Zatim je nastavio:
„Znaš li onaj drugi sonet? Onaj o braku srodnih duša?“
„Znam.“ Ćutala je nekoliko trenutaka, a zatim počela:

Brak srodnih duša izbeći će prepreku svaku.

Ljubav nije ona ljubav što se menja
Kada nastupi kakva promena,
Niti neverna nevernika grli:
O, ne, ona je stamena i nikuda ne hrli
Već kao postojana znamen
Posmatra snažnih bura plamen,
I brodu zalutalom u mrak
Pruža svoj spasonosni zrak
Iako mu ne zna blaga, niti otkuda je došao bez traga.
Ljubav nije igračka vremena, mada nad njenim
rumenim usnama i obrazima njegov srp vreba;
Ljubav se ne menja od trena do trena
Već postojano odoleva do kraja vremena.
Ako ovo istina nije,
 Ja pesnik nisam tada i niko nije voleo nikada.

Završila je dramatično naglasivši poslednje stihove.

„Zar ne misliš da prilično dobro recitujem Šekspira? Uvek sam u
školi ja recitovala. Govorili su mi da to umem da radim izražajno.“
Ipak, Rodni joj je samo odsutno odgovorio: „Ovde nije potrebno
išta naglašavati. Reči su dovoljno snažne.“
Uzdahnula je i prošaputala: „Šekspir je divan. Zar ne?“
Ali Rodni joj je odgovorio: „Šta je divno u tome što je bio jadnik
poput svih nas?“
„Rodni, zaista je čudno da tako nešto kažeš.“
Osmehnuo joj se kao da se upravo probudio. „Je li?“
Ustao je i krenuo ka vratima, nerazgovetno usput rekavši:
„Grub vetar stresa mile pupoljke majske I rasterava letnje dane
rajske.“ Zašto li je, zaboga rekao: Ali sada je oktobar, pitala se.
Na šta li je mislio?
Sećala se tog oktobra, bio je topao i prijatan.
Čudno, pomislila je dok je mislila o tome, kako ju je pitao za
sonete upravo onog dana kada ga je zatekla kako sedi sa gospođom
Šerston kod Ašeldona. Da nije gospođa Šerston recitovala Šekspira?
To je malo verovatno. Lesli Šerston nije bila obrazovana, razmišljala
je.
Te godine je oktobar bio prelep.
Sasvim jasno se sećala kako ju je nakon nekoliko dana Rodni
upitao vrlo iznenađeno:
„Zar ovo cveta u ovo doba godine?“
Pokazao je na rododendron. Na žbun mladih cvetova koji su
obično izbijali u martu ili krajem februara. Bio je jarko krvavocrven i
povijen od mnoštva pupoljaka.
„Ne“, odgovorila mu je. „Cveta u proleće, mada ponekad može
procvetati i u jesen ukoliko je neuobičajeno prijatna i blaga.“
Nežno je prstima dodirnuo jedan od pupoljaka i tiho
prošaputao:
„Mile pupoljke majske...“
„Mart“, kazala mu je, „ne maj.“
„Crven kao krv“, rekao je, „ona iz srca.“
Zaista nije ličilo na Rodnija, pomislila je, da se interesuje za
cveće.
Ipak, oduvek je voleo rododendron.
Setila se kako je mnogo godina kasnije nosio jedan njegov
pupoljak u prorezu na reveru.
Bio je pretežak i ispao mu je, kao što je pretpostavljala.
U tom trenutku stajali su u porti crkve gde se nalazilo crkveno
groblje.
Tu ga je ugledala dok je prolazila pored crkve, pridružila mu se i
rekla: „Šta radiš ovde, Rodni, zaboga?“
A on se nasmejao i odgovorio: „Razmišljam o svojoj smrti i šta će
mi stajati na spomeniku. Mislim da ne želim granit, suviše je otmen.
I svakako ne želim mermernog anđela.“
Zatim je njen pogled pao na nov mermerni spomenik na kome je
stajalo ime Lesli Šerston.
Sledeći njen pogled Rodni je tiho pročitao: „Lesli Adelin Šerston,
voljena supruga Čarlsa Edvarda Šerstona, preminula 11. maja 1930.
Bog će obrisati njihove suze.“
Zatim je, nakon kraćeg ćutanja, kazao:
„Zaista je glupo sećati se Lesli Šerston dok leži pod tom
hladnom, mermernom pločom i samo bi idiot poput Šerstona mogao
izabrati takav tekst. Ne verujem da je Lesli ikada u životu zaplakala.“
Džoan je bila pomalo iznenađena i, kao da igra nekakvu
bogohulnu igru, upitala ga je:
,,A šta bi ti izabrao?“
„Za nju? Ne znam. Zar nema ničeg u psalmima? U tvom
prisustvu radost je velika. Ja smatram da bi to bilo prigodno.“
„Mislila sam šta bi izabrao za sebe.“
„Ah, za sebe?“ Razmišljao je nekoliko trenutaka i osmehivao se.
„Gospod je moj pastir. Vodi me na zelene pašnjake. To bi mi sasvim
odgovaralo.“
„Oduvek sam mislila da ta ideja o raju zvuči pomalo glupo.“
„Kako ti zamišljaš raj, Džoan?“
„Pa... bez onih zlatnih kapija i sličnih stvari, naravno. Ja ga
zamišljam kao nekakvu državu. U kojoj svi na jedan divan način
pomažu da ovaj svet, možda, postane lepši i srećniji. Služenje - tako
ja zamišljam raj.“
„Prava si grozna cepidlaka, Džoan.“ Nasmejao se na svoj
poseban način kako bi ublažio peckanje. Zatim je dodao: „Ne, zelena
dolina - to je za mene sasvim dovoljno - i ovce koje slede pastira na
putu kući u prohladno veče...“
Zastao je, a zatim nastavio: „Imam jednu besmislenu maštariju,
Džoan. Ponekad, dok idem na posao, idem Haj stritom, zatim
skrenem ka Belvoku, ali umesto da izađem na ulicu, nađem se u
skrivenoj dolini uokvirenoj zelenim pašnjacima i blagim brežuljcima
prekrivenim šumarkom. Ta dolina tu postoji sve vreme, tajno u
samom srcu grada. Iz gužve Haj strita skreneš u nju, zaprepastiš se i
možda upitaš
'Gde li sam ovo ja?' A zatim ti vrlo obazrivo kažu da si umro...“
„Rodni!“ Zaista je bila zapanjena, zbunjena. „Ti... ti si bolestan.
Nije ti dobro.“
 Bio je to prvi nagoveštaj kada je počela da shvata u kakvom se
stanju nalazio - predznak nervnog sloma nakon koga je dva meseca
proveo u sanatorijumu u Kornvalu gde je, izgleda, bio zadovoljan što
može samo da leži u tišini, osluškuje galebove i preko bledih, golih
brda nemo posmatra more.
Do tog dana na crkvenom groblju nije shvatala da je preterao sa
radom. Kada su krenuli kući, uhvatila ga je pod ruku i povukla, a
zatim primetila kako je težak cvet rododendrona pao sa njegovog
revera pravo na Leslin grob.
„Vidi“, kazala je, „tvoj rododendron.“ I zastala da ga podigne, ali
on je brzo rekao:
„Ostavi ga tu da leži. Ostavi ga Lesli Šerston. Na kraju krajeva,
bila nam je prijatelj.“
Džoan je požurila da kaže kako je to zaista lepo i da će joj sutra
ujutru na grob doneti buket onih žutih hrizantema.
Pomalo ju je, sećala se, uplašio neobičan osmeh koji joj je
uputio.
Da, bez sumnje je te večeri osetila da sa Rodnijem nešto nije u
redu. Naravno, ni na kraj pameti joj nije bilo da je bio na ivici
nervnog sloma, ali osećala je da je bio nekako drugačiji...
Saletala ga je gomilom brižnih pitanja u vezi sa kućom, ali nije
bio pričljiv. Samo je neprestano ponavljao:
„Umoran sam, Džoan... veoma sam umoran.“
U jednom trenutku je nerazgovetno rekao: „Ne možemo svi biti
hrabri...“
Jednog jutra, nakon otprilike nedelju dana, sanjivo joj je rekao:
„Danas neću da ustanem.“
I ostao je da leži u krevetu ne govoreći ništa, niti gledajući ikoga;
samo je ležao i nemo se osmehivao.
Zatim su se sjatili lekari i sestre i odlučeno je da Rodni ode na
duži oporavak u Trevelijan. Bez pisama, telegrama i posetilaca. Čak
ni Džoan neće biti dozvoljeno da ga obiđe. Ni rođenoj ženi.
Bio je to tužan, težak i mučan period. I deca su bila teška.
Nimalo od pomoći. Ponašali su se kao da je za to Džoan bila kriva.
„Terala si ga da crnči i crnči u toj kancelariji. Odlično znaš,
majko, da je otac godinama previše radio.“
„Znam, deco moja. Ali šta sam ja tu mogla?“
„Davno je trebalo da ga izvučeš odande. Zar ne znaš da on mrzi
kancelariju? Zar nimalo ne poznaješ oca?“
„Sad je dosta, Toni! Naravno da poznajem vašeg oca - i to mnogo
bolje od svih vas.“
„Ponekad imam utisak da to nije tačno. Ponekad mi se čini da ti
nikoga ne poznaješ.“
„Toni... zaboga!“
„Umukni, Toni.“ Bila je to Averil. „Čemu sve to?“
Averil je oduvek bila takva. Oštra, bezosećajna, cinična i
samostalnih shvatanja koja su daleko premašivala njene godine.
Averil, ponekad je Džoan očajnički mislila, uopšte nije imala srca.
Nije volela nežnost i nimalo nije marila kada su joj govorili da
poseduje pozitivniju stranu svoje ličnosti.
„Dragi tata...“ Bio je to Barbarin vapaj. Bila je mlađa od
prethodno dvoje i slabije je umela da kontroliše svoja osećanja. „Za
sve si ti kriva, majko. Bila si okrutna prema njemu... okrutna...
oduvek.“
„Barbara!“ Džoan je sasvim izgubila strpljenje. „Šta ti to pričaš?
Ako je neko u ovoj kući na prvom mestu, onda je to vaš otac. Kako
biste se školovali, oblačili i hranili da vaš otac nije radio za vas? On se
žrtvovao za vas - to je roditeljska dužnost - a roditelji je obavljaju ne
drameći oko toga.“
„Dozvoli mi da iskoristim ovu priliku da ti se zahvalim, majko“,
rekla je Averil, „za sve žrtve koje si ti podnela zbog nas.“
 Džoan je sumnjičavo pogledala ćerku. Sumnjala je u njenu
iskrenost. Ali dete, naravno, ne može biti toliko drsko...
Toni joj je odvratio pažnju. Namrgođeno je pitao:
„Je li istina da je tata nekada želeo da bude farmer?“
„Farmer? Ne, naravno da nije. Oh, pre mnogo godina, čini mi se,
ali to su bila samo dečačka maštanja. U njegovoj porodici svi su bili
advokati. Imaju porodičnu firmu i zaista su prilično čuveni u ovom
delu Engleske. Treba da se ponosite time, a tebi treba da bude drago
što ćeš raditi u njoj.“
„Ali ja neću raditi u njoj, majko. Ja želim da odem u istočnu
Afriku i bavim se poljoprivredom.“
„Svašta, Toni! Ne počinjimo ponovo tu besmislenu raspravu.
Naravno da ćeš raditi u firmi. Ti si sin jedinac!“
„Ja neću biti advokat, majko. Otac to zna i obećao mi je.“
Zurila je u njega sa nevericom, potresena njegovom hladnom
uverenošću.
Zatim je pala na fotelju, a oči su joj bile pune suza.
Toliko je bilo neuviđavno od svih njih što su je tako bezobzirno
napali.
„Ne znam šta vas je sve spopalo da tako razgovarate sa mnom.
Da je vaš otac ovde... vrlo ste drski!“
Toni je nešto besno promrmljao, okrenuo se i izašao iz sobe.
Averil je svojim bezizražajnim glasom rekla: „Toni je odlučio da
bude farmer, majko. Želi da upiše poljoprivredni fakultet. Meni to
izgleda krajnje ćaknuto. Da sam ja muško, radije bih bila advokat.
Mislim da jc pravo zaista zanimljivo.“
„Nikada ni pomislila nisam“, jecala je Džoan, „da će moja deca
biti tako drska prema meni.“
Averil je duboko uzdahnula. Barbara, koja je još u ćošku sobe
histerično jecala, uzviknula je:
 „Ja znam da će tata da umre. Znam da hoće... a onda ćemo biti
sami na svetu. Ja to ne mogu da podnesem. Ne mogu to da
podnesem!“
Averil je ponovo uzdahnula i prezrivo prešla pogledom sa
uznemirene sestre na majku koja je tiho jecala.
„Pa“, rekla je, „ako ništa ne mogu da učinim...“
A zatim je tiho i odlučno napustila prostoriju. Što je zaista ličilo
na Averil.
Bila je to neprijatna i mučna scena, ona koje se Džoan odavno
nije sećala.
Naravno, sve je bilo potpuno jasno. Doživeli su šok kad se njihov
otac iznenada razboleo, nervni slom je za njih bila nerazumljiva
dijagnoza. Deca se uvek osećaju bolje kad nekoga za nešto okrive. Od
majke su napravili žrtvenog jarca jer im je ona bila najbliža. Posle
toga su joj se Toni i Barbara izvinili.
Averil je, izgleda, smatrala da nema zbog čega da se izvinjava i
možda je, sa njene tačke gledišta, bila u pravu. Nije jadno dete bilo
krivo što je rođeno bez srca.
Period u kome je Rodni bio odsutan od kuće bio je težak i
nesrećan za sve njih. Deca su bila mrzovoljna i džangrizava. Sklanjali
su joj se s puta koliko god je to bilo moguće i stoga je bila neobično
usamljena. Pretpostavljala je da su uzrok tome njena tuga i zao-
kupljenost. Znala je da su je sve troje mnogo voleli. Takođe, bili su
problematičnog uzrasta - Barbara je još uvek išla u školu, a Averil je
bila nesigurna i sumnjičava osamnaestogodišnjakinja. Toni je veći
deo vremena provodio na susednoj farmi. Nerviralo ju je što je sebi
utuvio u glavu tu glupu ideju o farmi, ali i to što je Rodni bio toliko
slab, pa ga je ohrabrivao. Oh, bože, mislila je Džoan, zaista je teško
što uvek ja moram da obavim sve neprijatne stvari. Pored tako finih
devojčica u školi gospođice Harli, zaista ne mogu da shvatim zašto
Barbara mora da se druži sa nepoželjnim osobama. Moram joj jasno
staviti do znanja da ovamo može dovesti samo one devojčice za koje
joj ja dam odobrenje. Verujem da će zatim nastupiti pobuna, suze i
durenje. Averil mi, naravno, nije ni od kakve pomoći i mrzim tu
nezainteresovanost i hladnoću kojom se obraća. Ostavlja loš utisak
na ljude.
Da, pomislila je Džoan, podizanje dece je nezahvalan i težak
posao.
Niko ga ne ceni dovoljno. Koliko je samo takta i dobre volje tu
potrebno. Čovek tačno treba da zna kad treba da bude čvrst, a kada
da popusti. Niko ne zna kroz šta sam sve ja morala proći dok je
Rodni bio bolestan.
Zatim se stresla - ta misao ju je podsetila na primedbu koju joj je
doktor Mekvin uzgred rekao, da tokom razgovora, pre ili kasnije,
uvek neko kaže: „Niko ne zna kroz šta sam ja sve prošao u tom pe-
riodu!“ Svi bi se nasmejali i kazali kako je to tačno.
Kada se jadni Rodni vratio, svima je laknulo, sve se ponovo
vratilo u normalu i deca su ponovo bila vesela i poslušna. Vratio se
sklad. Što je značilo, mislila je Džoan, da su sve trzavice proistekle iz
nervoze. Nervoza je prouzrokovala i privremeni gubitak njene
staloženosti. Zbog nervoze njena deca su bila neraspoložena i
razdražljiva. Bio je to, sve u svemu, težak period i zašto je o njemu
razmišljala upravo sada - kada je žudela samo za srećnim sećanjima,
a ne za neprijatnim - nije umela sebi da objasni.
Sve je počelo... odakle je sve počelo? Naravno - od trenutka kada
je pokušavala da se priseti poezije. Ništa nije moglo biti besmislenije
i smešnije, pomislila je Džoan, do šetnje pustinjom i recitovanja po-
ezije! Kao da je to bilo važno, ovde nije bilo nikoga ko bi je mogao
videti ili čuti.
Nije bilo nikoga - ne, zaklinjala je sebe, da se ne sme prepustiti
panici. Sve su to gluposti, uznemirenost...
Brzo se okrenula i krenula nazad ka gostionici.
Shvatila je da se obuzdava da ne potrči.
Nije bilo razloga da se plaši zato što je sama - nimalo. Možda je
bila jedna od onih koji su patili od... kako se ono zvaše?... Nije
klaustrofobija, to je bio strah od zatvorenog prostora, već suprotno.
Na slovo A. Strah od otvorenog prostora.
Sve bi se to moglo naučno objasniti.
Ipak, naučno objašnjenje joj trenutno nije bilo mnogo od
pomoći.
Lako je reći sebi da je sve to sasvim logično i razumljivo, ali nije
lako kontrolisati čudne misli koje su se javljale iznenada nalik
gušterima koji izviruju iz pukotina.
Misao o Mirni Rendolf, pomislila je, nalik je zmiji, a ostale su
gušteri.
Otvoreni prostori - a ona je celog života živela u kutiji. Da, u
kutiji sa decom-igračkama, slugama-igračkama i mužem-igračkom.
Ne, Džoan, šta to pričaš? Kako možeš biti toliko luckasta? Tvoja
deca su i te kako stvarna.
Deca su bila stvarna, kao i kuvarica i Agnes, a bio je i Rodni.
Onda možda, pomislila je Džoan, ja nisam stvarna. Možda sam ja
samo majka i žena-igračka.
Oh, bože, to je bilo zastrašujuće! Misli su joj postajale
nepovezane, a ona zbunjena. Možda bi mogla da izrecituje još koji
stih. Mora se setiti nečega.
S prenaglašenim žarom glasno je uzviknula:
„Od tebe sam bila odsutna uproleće...“
Nije mogla da se seti kako ide dalje. Izgleda da to i nije želela.
Taj stih kao da je bio dovoljan sam za sebe. On sve objašnjava, zar
ne? Rodni, pomislila je, Rodni... Od tebe sam bila odsutna uproleće.
Samo što nije proleće, pomislila je, već novembar.
Iznenada se zaprepastila... Upravo to je on rekao... one večeri...
Tu je postojala nekakva veza, trag, trag nečega što ju je čekalo,
krijući se iza svoje tišine. Nešto od čega je, sada joj je bilo jasno,
pokušavala da pobegne.
 Ali kako pobeći kad gušteri izlaze iz svih pukotina?
Toliko je stvari o kojima čovek ne sme sebi dozvoliti da
razmišlja. Barbara i Bagdad i Blanš (sve na slovo B, interesantno). I
Rodni na peronu Viktorije. I Averil i Toni i Barbara kad su bili onako
neprijatni prema njoj.
Zaista, Džoan je već bila očajna - zašto ne razmišlja o nečemu
prijatnom? Ima toliko lepih uspomena. Toliko... toliko...
Njena venčanica od predivnog satena boje školjke... Averil u
pletenim dečjim kolicima, uvijena u muslin i ružičaste trake, prelepa
plavokosa beba i tako dobra. Averil je oduvek bila učtivo i vaspitano
dete. „Zaista ih lepo odgajate, gospođo Skjudamor“, govorili su joj.
Da, Averil je bila dete kojim je čovek mogao biti zadovoljan - barem
pred drugima. U privatnom životu je imala običaj da se do besvesti
raspravlja i posmatra sa nipodaštavanjem, kao da se pita kakav je
zaista taj neko sa kim razgovara. To nije način na koji dete treba da
posmatra svoju majku. Barem ne dete koje je voli. Toni se, takođe,
vrlo pristojno ponašao pred drugima mada je bio nepopravljivo
nepažljiv i neodređen u vezi sa bilo čim. Barbara je bila jedino teško
dete u porodici, sklona ispadima besa i plača.
Ipak, sve u svemu, sve troje su bili vrlo šarmantna, pristojna i
vaspitana deca.
Šteta što moraju da odrastu i postanu teška.
Ali neće sada o tome da razmišlja. Misliće o njima kad su bili
mali. O Averil na časovima plesa u ružičastoj, svilenoj haljinici. O
Barbari u onoj prelepoj štrikanoj haljini iz Libertija. O Toniju u
kratkim pantalonicama sa šarama u obliku trešanja koje je dadilja
tako vešto sašila...
Mogla je da razmišlja, iznenada je pomislila, i o nečem drugom
osim o odeći koju su deca nosila! O nekim lepim stvarima koje su joj
govorili? O prelepim trenucima bliskosti?
Kada se u obzir uzme žrtvovanje i sve ono što čovek čini za
decu...
 Još jedan gušter je izvirio iz pukotine. Averil joj razumno
postavlja pitanje sa onim svojim tipičnim izrazom na licu od koga je
Džoana naučila da zazire:
„Šta ti zaista činiš za nas, majko? Ne kupaš nas, zar ne?“
„Ne...“
„Ne hraniš nas, ne češljaš nam kosu. Sve to dadilja radi. Ona nas
smešta u krevet i budi. Ne šiješ nam odeću - dadilja i to radi. I vodi
nas u šetnju...“
„Da, dušo. Zaposlila sam dadilju da pazi na vas. Ja joj za to
dajem platu.“
„Mislila sam da joj tata daje platu. Zar ne plaća tata sve to što
imamo?“
„Da, ali sve je to isto.“
„Ali ne moraš ti svakog jutra da odlaziš u kancelariju, samo tata.
Zašto ti ne moraš da ideš na posao?“
„Jer ja brinem o kući.“
„Zar to ne rade Kejt, kuvarica i...?“
„Sad je dosta, Averil.“
Averil bi uvek poslušala kada bi joj neko rekao da je dosta, to joj
se moralo priznati. Nikada nije bila buntovna i neposlušna. A opet,
njena pokornost je često umela biti mnogo neprijatnija od bilo
kakvog buntovništva.
Rodni se jednom nasmejao i kazao kako bi u slučaju Averil,
presuda uvek bila nema dokaza.
„Mislim da ne bi trebalo da se smeješ, Rodni. Smatram da dete
uzrasta kao Averil ne bi smelo biti toliko... kritično.“
„Misliš da je suviše mlada da bi mogla da odredi prirodu
dokaza?“
„Ne pričaj advokatskim jezikom.“
 Rekao je izazivački se osmehnuvši: „Ko me je načinio
advokatom?“
„Ozbiljno, smatram da je to nepoštovanje.“
,,A ja mislim da je Averil neobično ljubazna za jedno dete. Kod
nje nema ni trunke razorne iskrenosti koju deca umeju da
ispoljavaju, nije kao Babs.“
To je bila istina, priznala je Džoan. Barbara bi, kad je uhvate one
njene bubice, umela da uzvikne: „Ti si ružna... odvratna si... mrzim
te. Želim da umrem. Bilo bi ti žao da umrem.“
Džoan je požurila da kaže: „Kod Babs je u pitanju temperament.
Posle joj uvek bude žao.“
„Da, mučenica. Uopšte ne misli ono što kaže. Međutim, Averil
ume da nanjuši prevaru.“
Džoan je ljutito pocrvenela. „Prevara! Ne znam šta hoćeš da
kažeš!“
„Daj, Džoan! Mi ih time učimo. Pravimo se da sve znamo.
Pretvaramo se da radimo ono što je najbolje, da znamo šta je najbolje
za ta mala, bespomoćna stvorenja koja su sasvim u našoj moći.“
„Pričaš kao da su robovi, a ne deca.“
„Zar nisu robovi? Jedu ono što im mi odredimo, nose odeću u
koju ih mi oblačimo i manje-više pričaju ono što im mi govorimo da
kažu. To je cena koju plaćaju za zaštićenost. Ali svakim danom sve su
bliži slobodi.“
„Sloboda“, prekorno je rekla Džoan. „Postoji li tako što?“
Rodni je polako i ozbiljno rekao: „Ne, mislim da ne postoji.
Koliko si samo u pravu, Džoan...“
Lagano je izašao iz sobe blago povijenih ramena. Odjednom je
pomislila da zna kako će Rodni izgledati kad ostari...
Rodni na stanici Viktorija - dok svetio ističe bore na njegovom
umornom licu - govori joj da se čuva.
 A zatim, nekoliko trenutaka kasnije...
Zašto neprestano mora na to da se vraća? To nije bila istina!
Strahovito je nedostajala Rodniju! Sigurno mu je bilo strašno samom
u kući sa slugama! Verovatno ni pomislio nije da nekoga pozove na
večeru - možda samo nekog dosadnjakovića kao što je Hargrejv
Tejlor - prazan čovek, nikada joj nije bilo jasno zašto se dopadao
Rodniju. Ili onog dosadnog majora Milsa koji nikada ni o čemu ne
priča osim o pašnjacima i razmnožavanju stoke...
Naravno da je nedostajala Rodniju!
 Šesto poglavlje

Kada se vratila u gostionicu, izašao je Indijac i pitao:

„Memsahib lepo šetala?“
„Da“, kazala je Džoan. Imala je prijatnu šetnju.
„Večera uskoro gotova. Vrlo lepa večera, memsahib.“
Džoan je kazala da joj je drago, ali njegova primedba je jasno
bila samo uzgredna jer je večera bila kao i pre, samo što su umesto
kajsija sada bile poslužene breskve. Možda bi ta večera bila i lepa, ali
mana joj je bila što je uvek bila ista.
Nakon večere bilo je previše rano za spavanje i Džoan je ponovo
poželela da je ponela sa sobom poveću količinu literature ili, barem,
nešto za šivenje. Čak je pokušala ponovo da pročita pojedina
zanimljiva poglavlja Memoara lejdi Katarine Disart, ali taj pokušaj je
propao.
Da je samo išta imala da radi, mislila je Džoan, bilo šta! Čak bi
joj i špil karata značio. Mogla bi da ređa pasijans. Ili bilo koju drugu
igru. Da ima šah, mogla bi da igra sama protiv sebe! Bilo koju igru -
halma, zmije i letvice...
Zaista je svašta zamišljala tamo napolju. Kako joj gušteri izlaze
iz pukotina u umu. Hiljade njih... u obliku zastrašujućih misli,
uznemirujućih misli... misli o kojima čovek ne želi da razmišlja.
Ali ako je tako, zašto mu se, onda, vrzmaju po glavi? Na kraju
krajeva, čovek može da kontroliše svoje misli - ili, možda, ne može?
Da li je moguće da u pojedinim situacijama misli kontrolišu osobu...
iskaču poput guštera iz pukotina - ili bijesnu u nečijem umu nalik
zelenoj zmiji? Dolazeći odnekud...
Zaista je čudan taj osećaj panike koji ju je bio obuzeo.
 Mora da je u pitanju agorafobija (da, to je bila ta reč -
agorafobija, i to samo dokazuje da čovek svega može da se seti samo
ako se dovoljno potrudi) Da, to je bilo to. Strah od otvorenog
prostora. Interesantno da do tada nije znala da ga poseduje. Doduše,
nikada ranije nije ni doživela otvoren prostor. Uvek je živela
okružena kućama, vrtovima, mnoštvom obaveza i ljudi. Mnoštvo
ljudi, u tome je i bila caka. Da je samo imala ovde nekoga sa kim bi
mogla da porazgovara.
Pa čak i Blanš...
Kako se samo užasavala mogućnosti da bi Blanš mogla da putuje
nazad kući sa njom.
A sada bi joj toliko značilo da je Blanš bila tu. Mogle bi da
pričaju o davnim danima kad su pohađale Svetu Anu. Kako je to
delovalo davno. Šta je ono Blanš rekla? „Ti si uspela, a ja sam nisko
pala.“ Ne, posle se popravila, rekla je: „Ostala si tamo gde si bila -
ostala si devojka iz Svete Ane koja se pristojno udala i uvek bila za
primer.“
Da li se zaista otada toliko malo promenila? Bilo je lepo misliti
da je tako. Lepo u izvesnom smislu, ali sa druge strane, i ne. Delovalo
je nekako... nekako stagnirajuće.
Šta je ono kazala gospođica Gilbej u oproštajnom govoru?
Govori gospođice Gilbej su bili čuveni, postali su institucija u Svetoj
Ani.
Džoanine misli odlutale su godinama unazad i prilika direktorke
njene škole vrlo jasno se pojavila u njenom vidnom polju. Veliki,
napadan nos, cvikeri, nemilosrdno oštar pogled, dostojanstveno
kretanje po školi blago isturenih grudi - sputanih, poslušnih grudi
koje su zračile samo dostojanstvom, ni na tren ne nagoveštavajući
mekoću.
Gospođica Gilbej bila je zastrašujuća, s pravom su je se plašili,
ali joj se i divili. Podjednako je umela da zastraši roditelje koliko i
učenike. Nije se moglo poreći da je gospođica Gilbej zapravo bila
Sveta Ana!
 Džoan je videla sebe kako ulazi u tu. svetu prostoriju u kojoj se
nalazilo cveće, slike Medičijevih; odisala je kulturom, otmenošću i
učenošću.
Gospođica Gilbej se dostojanstveno okrenula od stola...
„Uđi, Džoan. Sedi, drago dete.“
Džoan je sela na pokazanu fotelju. Gospođica Gilbej je skinula
naočare i iznenada joj se osmehnula nestvarno i pomalo
zastrašujuće.
„Napuštaš nas, Džoan, kako bi otišla iz ograničenog sveta škole u
jedan veći svet koji se zove život. Želela bih da malo porazgovaram sa
tobom pre nego što odeš, u nadi da će ti moje reči biti vodilja u dani-
ma koji su pred tobom.“
„Da, gospođice Gilbej.“
„Ovde, u ovom prijatnom okruženju sa svojim vršnjakinjama,
bila si zaštićena od složenosti i teškoća koje niko u potpunosti ne
može izbeći u svom životu.“
„Da, gospođice Gilbej.“
„Ovde si, znam, bila srećna.“
„Da, gospođice Gilbej.“
,,I dobro si se pokazala. Zadovoljna sam napretkom koji si
ostvarila. Bila si jedna od učenica kojima smo bili najzadovoljniji.“
Blaga zbunjenost: „Oh... ovaj... drago mi je, gospođice Gilbej.“
„Sada je pred tobom život sa novim problemima, novim
odgovornostima...“
Razgovor se nastavljao. U prikladnim razmacima Džoan bi
prošaputala:
„Da, gospođice Gilbej.“
Osećala se pomalo hipnotisano.
 Jedna od prednosti gospođice Gilbej kojom se koristila u svojoj
karijeri, ogledala se u orkestralnosti opsega njenog glasa. Kretao se
od melodičnosti čela, hvalio se zvucima flaute, produbljivao do
upozoravajućih tonova fagota. Zatim bi devojke koje su dokazale da
poseduju intelektualnu odvažnost i glas nalik duvačkim
instrumentima, nagovarao da se posvete karijeri - dok bi onima koje
su više bile domaćinski tip, prigušenim notama violine spominjao
dužnosti majke i supruge.
Tek na kraju izlaganja glas gospođice Gilbej progovorio bi
picikato.
„A sada, posebno upozorenje. Bez dokonog razmišljanja, Džoan,
draga moja! Ne prihvataj ništa onako kako izgleda na prvi pogled -
zato što je tako najlakše i jer te to može poštedeti bola! Život treba
proživeti, a ne svojevoljno ga tumačiti. I nemoj biti suviše zadovoljna
sobom!“
„Da... ne, gospođice Gilbej.“
„Jer, entre nous3, to i jeste tvoja mana, zar ne, Džoan? Misli o
drugima, draga moja, nemoj misliti previše o sebi. I budi spremna da
preuzmeš odgovornost.“
Da bi zatim usledio veliki orkestralni vrhunac:
„Život, Džoan, mora biti neprestani napredak - uspinjanje
odskočnim kamenjem naših mrtvih sujeta do onog višeg i
značajnijeg. Biće patnje i bola. Svako ih iskusi. Čak ni naš Gospod
nije bio imun na patnje našeg smrtnog života. Kao što je i on
upoznao agoniju Getsimanskog vrta, upoznaćeš je i ti - a ako je ne
upoznaš to će biti znak da si daleko od pravog puta. Seti se ovoga
kada nastupi čas sumnje i muke. I zapamti, draga moja, da volim kad
mi se moje učenice jave u bilo koje doba - uvek sam spremna
savetom da im pomognem ukoliko ga zatraže. Neka te Bog čuva,
dušo.“
Posle toga je usledio poslednji blagoslov poslednjeg poljupca
gospođice Gilbej za rastanak, poljupca koji je pre bio svečani zagrljaj
negoli ljudski kontakt.
 Zatim je blago ošamućena Džoan mogla da ode.
Vratila se u svoju sobu u kojoj je zatekla Blanš Hagard sa
naočarima i jastukom gurnutim pod tuniku kako izražajno recituje
pred razdraganom publikom:
„Odlaziš“, glasno je kazala Blanš, „iz ovog srećnog sveta u jedan
veći, mnogo rizičniji svet života. Pred tobom se pruža život sa svim
svojim problemima, odgovornostima...“
Džoan se pridružila publici. Aplauz se pojačavao kako je Blanš
postajala sve zabavnija.
„Tebi, Blanš Hagard, reći ću samo jednu reč. Disciplina.
Disciplinuj svoja osećanja, vežbaj samokontrolu. Tvoje strastveno
srce može se pokazati opasnim. Samo strogom disciplinovanošću
možeš da se vineš u visine. Veoma si nadarena, draga moja. Iskoristi
to kako treba. Mada imaš i dosta mana, Blanš - dosta mana. Ipak, to
su nedostaci jedne darežljive prirode i mogu se ispraviti.“
„Život...“ Blanšin glas se izdigao do kreštavog falseta, „je
neprestani napredak. Uspni se odskočnim kamenjem naših mrtvih
sujeta - vidi Vordsvorta4. Seti se stare škole i ne zaboravi da tetka
Gilbej savetuje i pomaže u svako doba ukoliko u pismu pošalješ
adresiran koverat sa markicom!“
Blanš je zastala, ali na njeno iznenađenje ni aplauz niti smeh
nisu ispunili tišinu koja je nastala. Svi su izgledali kao okamenjeni i
sve glave su bile okrenute ka otvoreni vratima na kojima je
dostojanstveno stajala gospođica Gilbej sa cvikerima u ruci.
„Blanš, ukoliko pomišljaš o pozorišnoj karijeri, verujem da
postoji nekoliko pristojnih škola u kojima bi te mogli naučiti
ispravnom kontrolisanju glasa i pravilnoj dikciji. Izgleda da
poseduješ izvesne talente u tom smislu. Budi ljubazna i smesta vrati
taj jastuk na mesto.“
Rekavši to, brzo se udaljila.
„Uh“, izustila je Blanš. „Stara mučiteljka! Bila je prilično fer - ali
zna kako da te ponizi.“
 Da, pomislila je Džoan, gospođica Gilbej je bila izuzetan
karakter. Konačno je otišla u penziju i iz Svete Ane samo godinu
dana nakon što su u tu školu poslali Averil. Nova direktorka nije
posedovala njenu dinamičnu ličnost što je za posledicu imalo opada-
nje ugleda škole.
Blanš je bila u pravu, gospođica Gilbej jeste bila mučiteljka.
Ipak, znala je kako da se nametne. I zasigurno, razmišljala je Džoan,
bila je sasvim u pravu u vezi sa Blanšom. Disciplina - ona je Blanš u
životu bila potrebna. Instinkti plemenitosti - da, možda ih je
posedovala. Međutim, sasvim joj je nedostajalo samokontrole. Ipak,
Blanš jeste bila velikodušna. Recimo, onaj novac - novac koji joj je
Džoan poslala - Blanš nije potrošila na sebe. Kupila je radni sto
Tomu Holideju. Radni sto je poslednja stvar na svetu koju bi Blanš
poželela. Blanš je bila srdačno, ljubazno stvorenje. A opet, ostavila je
svoju decu, otišla je bez reči i napustila dva mala bića koje je lično
donela na ovaj svet.
To je samo bio pokazatelj da pojedine žene uopšte ne poseduju
majčinski instinkt. Deca uvek treba da su na prvom mestu, pomislila
je Džoan. Ona i Rodni su se oduvek slagali u vezi sa tim. Rodni je
zaista bio nesebičan - i to, mora mu se priznati, na ispravan način.
Na primer, samo mu je spomenula da bi divna sunčana prostorija
koja je služila kao njegova garderoba mogla da bude dečja soba i on
je bez dvoumljenja pristao da se preseli u sobičak koji je gledao na
štalsko dvorište. Deca je trebalo da imaju sve sunce i svetlost na
ovom svetu.
Ona i Rodni zaista su bili vrlo savesni roditelji. A i deca su bila
kako treba, posebno kad su bila sasvim mala - tako divna i lepa. Bili
su mnogo bolje odgojeni od, recimo, Šerstonovih dečaka. Gospođa
Šerston izgleda da nije marila kako joj izgledaju deca. I ona sama je
umela da im se pridruži u krajnje neobičnim aktivnostima, puzala je
sa njima po zemlji kao Indijanac - divlje urlajući - a jednom kada su
pokušali da imitiraju cirkus, sasvim uspešno je imitirala foku!
U pitanju je bilo to, zaključila je Džoan, što Lesli Šerston nikada
nije sasvim odrasla.
 Ipak, imala je veoma tužan život, jadnica.
Džoan se setila kako je jednom prilikom sasvim neočekivano
naišla na kapetana Šerstona u Somersetu.
Odsela je sa prijateljima u tom delu sveta i nije imala pojma da
su Šerstonovi tamo živeli. Našla se licem u lice sa kapetanom
Šerstonom kada je izašao (tako tipično) iz lokalnog paba.
Nije ga videla otkako je izašao iz zatvora i promena na njemu, za
nju, zaista je bila veliki šok, više nimalo nije ličio na onog živahnog,
samouverenog direktora banke.
Imao je onaj neobičan izraz poraženosti koji prati svakog
krupnog, agresivnog muškarca koji nije uspeo u ovom svetu.
Povijena ramena, širok prsluk, zbrčkani obrazi, grozničav pogled.
Kako li je iko ikada mogao verovati tom čoveku?
Trgao se kada ju je ugledao, ali se brzo sabrao i potrudio se da je
pozdravi kao nekada, mada je bio samo bleda senka pređašnjeg sebe.
„Vidi, vidi, gospođa Skjudamor! Svet je zaista mali. Otkud Vi u
Skipton Hajnesu?“, obratio joj se.
Stajao je trudeći se da uspravi ramena i progovori nekadašnjim
glasom punim srčanosti i samopouzdanja.
Bio je to jadan pokušaj i Džoan je, uprkos svemu, osetila
sažaljenje prema njemu.
Zaista je jezivo kada se neko toliko sroza! Kada je svestan da u
svakom trenutku može da sretne nekoga iz starog života, nekoga ko
bi se možda pravio da ga ne poznaje.
Ona nikako nije imala nameru tako da se ponaša. Naravno, bila
je spremna da bude ljubazna.
Šerston je rekao: „Morate doći da obiđete moju suprugu. Da
popijete čaj sa nama. Da, da, draga damo, insistiram!“
Loša imitacija starog ponašanja bila je toliko bolna da je Džoan,
mada prilično nevoljno, dozvolila sebi da je odvuče niz ulicu
nastavljajući da priča na nov, neprijatan način.
Želeo bi da ona vidi njihovo mestašce - koje i nije bilo baš tako
malo. Imali su sasvim dovoljno ari. Naravno, bilo je dosta teško gajiti
povrće za pijacu. Sasa i jabuke su bili njihovi najbolji proizvodi.
Ne prestajući da priča otvorio je pomalo neuglednu kapiju kojoj
je bilo potrebno farbanje i zatekli su se na prilazu kući zaraslom u
korov. Tada su ugledali Lesli, nadvijenu nad lejama sase.
„Vidi ko je ovde“, doviknuo je Šerston, a Lesli je sklonila kosu s
lica, prišla joj i kazala da je to zaista bilo iznenađenje!
Džoan je istog trena primetila koliko je starije i bolesnije Lesli
izgledala. Umor i patnja izbrazdali su njeno lice dubokim borama.
Sem toga, bila je ista kao i uvek - vesela, neuredna i prepuna
energije.
Dok su tu stajali i pričali dečaci su se vratili iz škole, pojurili su
stazom ka kući glasno uzvikujući, zaleteli su se na Lesli udarajući je
glavama i vičući mama, mama, a Lesli, nakon nekoliko trenutaka
koliko je trpela njihov nalet, vrlo odlučnim glasom iznenada je rekla:
„Tišina! Gosti.“
Dečaci su se najednom pretvorili u dva mala učtiva anđelka koji
su gospođi Skjudamor pružili ruku i govorili tihim glasom.
Džoan se istog trena setila jedne svoje rođake koja je dresirala
lovačke pse. Na komandu psi bi seli ili bi, na drugu komandu, divlje
odjurili ka horizontu. Leslina deca, pomislila je, izgleda su bila slično
dresirana.
Ušli su u kuću i Lesli je otišla da skuva čaj. Dečaci su joj pomogli
i ubrzo je čaj bio donet na poslužavniku, u kuhinjskim šoljama,
zajedno sa veknom hleba, puterom, domaćim džemom, a Lesli i
dečaci su se smejali.
Međutim, najinteresantnija je bila promena na Šerstonu.
Nestalo je njegove neugodnosti, neprijatnosti i mučnog ponašanja.
Odjednom je postao glava kuće i domaćin - i to vrlo dobar domaćin.
Čak je nestalo i njegovo prenaglašeno ponašanje. Najednom je
delovao srećno, zadovoljno sobom i svojom porodicom. Kao da su
među ta četiri zida svet i njegove osude prestali da postoje. Dečaci su
ga pozvali da im pomogne oko nekog tesarstva kojim su se bavili,
Lesli ga je zamolila da ne zaboravi da je obećao da će proveriti da li je
zaista potrebno da se kupi nova motika i skupe sase baš sutra ili bi to
mogli da ostave za četvrtak ujutru.
Džoan je pomislila kako joj nikada nije bio simpatičniji. Po prvi
put je osetila i razumela Leslinu odanost koju je gajila prema njemu.
Sem toga, nekada je sigurno bio vrlo privlačan muškarac.
Međutim, nakon nekoliko trenutaka doživela je pravi šok.
Piter je nestrpljivo uzviknuo: „Ispričaj nam onu smešnu priču o
stražaru i pudingu od šljiva!“
A kada ga je otac bledo pogledao, požurio je da doda:
„Znaš onu kad si bio u zatvoru kad je stražar nešto rekao
drugom i kad mu je onaj drugi odgovorio?“
Šerston je oklevao i činilo se kao da mu je pomalo neprijatno.
Lesli je smireno kazala:
„Hajde, Čarlse! To je zaista zabavna priča. Gospođa Skjudamor
bi volela da je čuje.“
I tako ju je ispričao, zaista je bila zabavna - mada ne toliko
koliko su, izgleda, dečaci smatrali. Oni su se valjali i previjali od
smeha. Džoan se ljubazno nasmešila, ali je nesumnjivo bila
zaprepašćena i pomalo zatečena, a kasnije, kada ju je Lesli povela na
sprat, oprezno je prošaputala:
„Pojma nisam imala... da oni znaju!“
Lesli - zaista, pomislila je Džoan, Lesli Šerston mora da je bila
krajnje bezosećajna kada ju je to zabavljalo.
„Svakako bi saznali jednog dana“, rekla je. „Zar ne? Što, onda, ne
bi saznali sada? Jednostavnije je.“
Jeste bilo jednostavnije, slagala se Džoan, ali je li bilo pametno?
Iako uzdrmati poverenje i veru osetljivog idealizma dečjih umova...
prosto, nije znala šta da kaže dalje.
Lesli je odgovorila kako ne smatra svoju decu osetljivom i
sklonom idealizovanju. Za njih bi bilo mnogo gore, smatrala je, da
znaju da postoji nešto - a da ne znaju šta je to.
Mahala je rukama sebi svojstvenom nespretnošću i
neartikulisanošću i rekla: „Skrivati i obavijati velom tajne nešto je...
mnogo gore. Kada su me pitali zašto je tata otišao, pomislila sam
kako bi trebalo da im kažem istinu, pa sam im rekla da je ukrao
novac iz banke i otišao u zatvor. Na kraju, oni dobro znaju šta je
krađa. Piter je umeo da ukrade pekmez i zbog toga bi bio kažnjen
ranim odlaskom na spavanje. Ako odrasli rade nešto što nije dobro,
bivaju odvedeni u zatvor. Sasvim prosto.“
„Ipak, ali da dete sa nipodaštavanjem gleda oca, umesto da se
na njega ugleda...“
„Oh, ne gledaju oni njega sa nipodaštavanjem.“ Izgleda da je
Lesli i to zabavljalo. „Njima ga je, zapravo, žao... i vole da slušaju o
životu u zatvoru.“
„Uverena sam da to nije dobro“, odlučno je rekla Džoan.
„Zaista tako misliš?“, zamišljeno je kazala Lesli. „Možda i nije.
Ali bilo je dobro za Čarlsa. Vratio se puzeći - kao pas. Ja to nisam
mogla da podnesem. I smatrala sam da jedino mogu da se ponašam
sasvim normalno po tom pitanju. Bilo kako bilo, ne može se čovek
pretvarati da tri godine njegovog života jednostavno ne postoje.
Smatram da je bolje imati iskren odnos prema tome.“
To je, pomislila je Džoan, bila Lesli Šerston, opuštena, nemarna i
nimalo sposobna za ikakva tananija osećanja! Oduvek je išla linijom
manjeg otpora.
Ipak, moralo joj se priznati da je bila odana i požrtvovana
supruga.
Džoan ljubazno reče: „Znaš, Lesli, zaista smatram da si bila
sasvim velikodušna, kako si samo ostala uz svog supruga i tako
naporno radila da bi sve išlo kako treba dok je on bio u... ovaj,
odsutan. Rodni i ja često to spominjemo.“
Kako je bio simpatičan taj iskrivljeni osmeh koji je ta žena imala.
Džoan ga do tada nikada nije primetila. Možda su njene pohvale
postidele Lesli. Leslin glas je nesumnjivo bio u grču kada je upitala:
„Kako je... Rodni?“
„Mnogo radi, jadhičak. Neprestano mu govorim kako bi s
vremena na vreme trebalo da uzme neki slobodan dan.“
Lesli je kazala: „Nije to tako lako. Pretpostavljam da njegov
posao, kao i moj, zahteva puno radno vreme. Nema tu mnogo
slobodnih dana.“
„Nema. Usuđujem se reći da je to istina, a Rodni je, naravno,
vrlo savestan.“
„Puno radno vreme“, ponovila je Lesli. Polako je prišla prozoru i
ostala da stoji zagledavši se u daljinu.
Nešto u obrisu njene figure iznenadilo je Džoan - Lesli jeste
nosila šljampavu garderobu, ali nesumnjivo...
„Oh, Lesli“, impulsivno je uzviknula Džoan. „Nisi valjda...“
Lesli se okrenula, pogledala drugu ženu pravo u oči i lagano
klimnula glavom.
„Jesam“, odgovorila je. „Termin je u avgustu.“
„Oh, draga moja.“ Džoan je bila iskreno potresena.
A zatim iznenada i sasvim iznenađujuće, Lesli je počela
strastveno da priča. Više nije bila nemarna i opuštena. Podsećala je
na osuđenika koji se branio.
„Čarku to mnogo znači. Mnogo! Shvataš? Ne mogu ti opisati
kako se on oseća povodom toga. To je za njega nekakav simbol... da
više nije otpadnik... da je sve isto kao što je oduvek bilo. Čak je
pokušao i da prestane da pije otkad je saznao.“
 Leslin glas je bio toliko strastven da Džoan u prvom trenutku
nije shvatila smisao poslednje rečenice.
Kazala je: „Naravno da ti znaš najbolje, ali ja smatram da to nije
posebno pametno... u ovom trenutku.“
„Misliš, finansijski?“ nasmejala se Lesli. „Oh, pregrmećemo mi
to. Bašta nam dobro rađa i imamo šta da jedemo.“
„Znaš, ne izgledaš posebno snažno.“
„Snažno? Ja sam neverovatno jaka. I previše. Šta god da me
ubije, neče to učiniti lako, plašim se.“
Blago je zadrhtala kao da je čak još tada mogla da nasluti
podmuklu bolest i bol...
Ponovo su sišle u prizemlje, a Šerston je kazao da će otpratiti
gospođu Skjudamor do ćoška i pokazati joj prečicu preko polja. Dok
su išli stazom, okrenula se i ugledala Lesli i dečake kako se
ispreplitani kotrljaju po zemlji radosno cičeći. Lesli se valjala sa svo-
jim mladuncima poput kakve životinje, pomislila je Džoana s blagom
odvratnošću, a zatim je sagnula glavu ne bi li čula šta joj je govorio
kapetan Šerston.
Prilično nepovezano je govorio da nikada nije postojala niti će
postojati žena kakva je bila njegova.
„Nemate pojma, gospođo Skjudamor, koliko mi je značila.
Nemate pojma. Niko to ne može znati. Ja je nisam vredan. To dobro
znam...“
Džoan je usplahireno primetila da su mu oči prepune suza. Bio
je od onih muškaraca koji su lako postajali plačljivci.
„Uvek ista... uvek vesela... kao da misli da je sve što se dešava
zanimljivo i zabavno. I nikad ni reč prekora. Nikada ni reč. Ali ja ću
joj sve to nadoknaditi... kunem se da ću joj nadoknaditi.“
Džoan je palo na pamet kako bi kapetan Šerston najbolje iskazao
svoju zahvalnost tako što bi proredio odlaske kod Sidra i zvona.
Umalo mu to nije i kazala.
 Konačno se oprostila od njega rekavši svakako, svakako i
potvrdila da je sve što je rekao tačno i da joj je drago što ih je oboje
videla. Krenula je preko polja i kada je prošla ogradu osvrnula se i
ugledala kapetana Šerstona kako stoji ispred Sidra i zvona i gleda na
sat pitajući se za koliko će se krčma otvoriti.
Cela ta priča, rekla je Rodniju kad se vratila kući, bila je veoma
tužna.
A Rodni je, naizgled namerno, primetio: „Učinilo mi se da si
kazala kako su svi zajedno srećni?“
„Da, na neki način.“
Rodni je tada rekao kako mu se čini da je Lesli Šerston uspela da
popravi skoro bezizlaznu situaciju.
„Nesumnjivo je bila vrlo odlučna u tome. Zamisli samo - imaće
još jedno dete.“
Kad je to čuo, Rodni je ustao i polako prišao prozoru. Stajao je
zagledan u daljinu, slično kao što je Lesli stajala. Nakon nekoliko
minuta, pitao je: „Kada?“
„U avgustu“, odgovorila je. „Mislim da je to sasvim
nepromišljeno s njene strane.“
„Zaista?“
„Dragi, samo razmisli. Jedva sastavljaju kraj s krajem. Beba će
samo stvoriti dodatne komplikacije.“
Polako je kazao: „Leslina pleća su snažna.“
„Pognuće se ako budu držala preveliki teret. Ona izgleda
bolesno.“
„Izgledala je bolesno i kada je otišla odavde.“
„Izgleda i mnogo starije. Lepo je što kaže da to Čarlsu Šerstonu
mnogo znači.“
„To je rekla?“
 „Jeste. Rekla je da mu je to mnogo značilo.“
Rodni je zamišljeno odgovorio: „To je verovatno tačno. Šerston
je jedan od onih ljudi koji žive od tuđeg poštovanja. Kada mu je
sudija saopštio kaznu, izduvao se poput probušenog balona. Bilo je
žalosno, a istovremeno i prilično odvratno. Rekao bih da jedina nada
da se Šerston dozove pameti, ovako ili onako, jeste samopoštovanje.
A do toga je naporan i dug put.“
„Ipak, ja zaista smatram da još jedno dete...“
Rodni ju je prekinuo. Okrenuo se, a ona je ostala zatečena
njegovim licem prebledelim od ljutnje.
„Ona je njegova žena, zar ne? Mogla je da bira - da ga zauvek
ostavi i odvede decu - ili da mu se vrati i bude mu dobra žena. Što je i
učinila... Lesli nikada ništa ne radi polovično.“
Džoan ga je upitala postoji li razlog što se toliko uzbudio oko
toga, a Rodni joj je odgovorio da svakako ne postoji, ali da se osećao
loše i umorno zbog proračunatog i opreznog sveta koji prvo sve
proračuna i nikada ne rizikuje! Džoan mu je kazala da se nada da
tako ne razgovara sa svojim klijentima, a Rodni se osmehnuo i rekao:
„Ne brini, uvek im savetujem da se vansudski nagode!“
 Sedmo poglavlje

Možda je bilo sasvim prirodno što je Džoan te noći sanjala

gospođicu Gilbej. Gospođica Gilbej, sa šeširom za sunce na glavi,
korača pustinjom pored nje i govori autoritativnim glasom: „Trebalo
je više pažnje da obratiš na guštere, Džoan. Slaba si iz poznavanja
prirode.“ Na šta je, naravno, Džoan odgovorila: „Da, gospođice
Gilbej.“
A gospođica Gilbej bi kazala: „Ne pravi se da ne znaš na šta
mislim, Džoan. Savršeno dobro znaš. Disciplina, draga moja!“
Džoan se probudila i na trenutak je mislila da se ponovo nalazi u
Svetoj Ani. Istina je da se gostionica nije puno razlikovala od školske
spavaonice. Malo nameštaja, gvozdeni kreveti, nehigijenski zidovi.
Oh, bože, pomislila je Džoan, treba pregurati još jedan dan.
Šta joj ono gospođica Gilbej reče u snu? Disciplina.
Pa bilo je nečega u tome. Zaista je bilo šašavo od nje što je juče
zapala u ono čudno stanje i to ni zbog čega! Mora disciplinovati svoje
misli, sistematično da sredi um - i jednom za svagda istraži tu ideju o
agorafobiji.
Sada, u gostionici, nesumnjivo se dobro osećala. Možda bi bilo
pametnije uopšte ne izlaziti napolje?
Ipak, snuždila se pri pomisli na tu mogućnost. Ceo dan u
polumraku uz miris prženog loja i parafina - ceo dan bez ičega za
čitanje - bez ikakve zanimacije.
Šta li zatvorenici rade u svojim ćelijama? Vežbaju, naravno i šiju
poštanske vreće ili nešto slično. Da nije tako, pretpostavljala je,
poludeli bi.
Ipak, tu je i samica... u njoj ljudi zaista mogu da polude.
 Samica - dan za danom - nedelja za nedeljom.
Zašto je imala osećaj da je već nedeljama ovde? A koliko je
prošlo... dva dana?
Dva dana! Neverovatno. Kako glasi onaj stih Omara Kajama? Ja
sa jučerašnjih deset hiljada godina. Tako nekako. Zašto ničega nije
mogla sasvim da se seti?
Ne, ne, ne opet. Nije bio uspešan pokušaj da se seti i recituje
poeziju - nimalo. Istina je bila da je postojalo nešto vrlo
uznemirujuće u vezi sa poezijom. Posedovala je dirljivost i
pronicljivost... tako je dopirala do duše...
O čemu ona to priča? Naravno, što su nekome misli duhovnije,
to bolje. A ona je oduvek bila više duhovni tip ličnosti...
Oduvek si bila hladna kao stena...
Zašto joj se Blanšin glas neprestano pojavljuje u mislima? Vrlo
vulgaran i nepozvan da priča - upravo nalik njoj! Pretpostavljala je
da je to tako kod ljudi nalik Blanš, onih koji dozvole da ih strasti
rastrgnu. Čovek nije mogao kriviti Blanš što je prosta - jednostavno
se rodila takva. To se nije primećivalo kad je bila devojčica jer je bila
pristojno i sa ljubavlju vaspitavana, mada se prostakluk uvek negde
skriva ispod površine.
Hladna kao stena, kako da ne? Ni najmanje.
Mnogo bi bilo bolje za Blanš da je i sama bila hladna kao stena!
Izgleda da je vodila veoma bedan život. Zaista krajnje bedan.
Kako je ono kazala? „Čovek uvek može da razmišlja o
sopstvenim gresima!“
Jadna Blanš! Ipak, priznala je da Džoan time ne bi morala dugo
da se zanima. To znači da je shvatila razliku između sebe i Džoan.
Pretvarala se da misli kako će se Džoan uskoro umoriti od nabrajanja
svih svojih kvaliteta. (Istina, mada kao da smo skloni da vlastite
kvalitete uzimamo zdravo za gotovo!) Šta li je rekla posle toga? Nešto
poprilično čudno...
 A, da! Pitala se šta li bi čovek, kad bi imao dane i dane na
raspolaganju samo da razmišlja, na kraju saznao o sebi...
Bila je to, na neki način, interesantna pomisao.
Zapravo, vrlo interesantna pomisao.
Samo, Blanš je još kazala i da ne bi želela da pokuša da otkrije...
Zvučala je... skoro... uplašeno.
Pitam se, pomislila je Džoan, da li bi iko išta otkrio o sebi.
Naravno, ja nisam navikla o sebi da razmišljam... Nikada nisam
bila od onih žena koje su okrenute samo sebi.
...Pitam se, pomislila je Džoan, kako me drugi vide?
...Nije mislila uopšteno, već u vezi sa sitnicama. Pokušavala je da
se seti ičega što su joj drugi ikada kazali...
Barbara, na primer:
„Oh, tvoje sluge, majko, uvek su tako savršene. Ti se za to
pobrineš.“
Bila je to, na izvestan način, pohvala koja je pokazivala da je
njena deca smatraju dobrom organizatorkom i domaćicom. I bila je
istina, ona jeste vodila svoju kuću dobro i efikasno. I sluge su je
volele - barem su radili ono što bi im kazala. Možda nisu pokazivali
saosećajnost kada bi ona imala glavobolju ili kada se nije osećala
dobro, ali ona ih i nije ohrabrivala u tom smislu. I šta li joj je ono
rekla ona izvrsna kuvarica kada je dala otkaz? Nešto u smislu kako ne
može doveka da radi bez ikakve pohvale - nešto sasvim besmisleno.
„Stalno mi govorite kada nešto ne valja, gospođo, a nikada ne
kažete ni jednu jedinu reč hvale kada je dobro - to čoveku teško
pada.“
Hladno joj je odgovorila: „Naravno da je jasno, kuvarice, da to
što ništa ne kažem znači da je sve u redu i da nemam primedbu.“
„Moguće je, gospođo, ali nije prijatno. Na kraju krajeva, i ja sam
ljudsko biće i mnogo sam se namučila oko one španske ragu čorbe
koju ste tražili; jesam se namučila, ali nisam od onih kojima je sve-
jedno kako će jelo ispasti.“
„Bila je izvrsna, kuvarice.“
„Jeste, gospođo. Pomislila sam da je izvrsna jer ste sve pojeli, ali
ništa mi niste kazali.“
Džoan je nestrpljivo rekla: „Zar ne mislite da se budalasto
ponašate? Sem toga, Vaš je posao da kuvate i za to dobijate pristojnu
platu...“
„Plata jeste krajnje zadovoljavajuća, gospođo.“
„...stoga je razumljivo da dovoljno dobro kuvate.
Ako nešto nije u redu, onda Vam ja na to skrenem pažnju.“
,,I te kako, gospođo.“
,,A Vi mi to očito uzimate za zlo?“
„Nije to u pitanju, gospođo, ali mislim da je bolje da više ne
pričamo o tome i da odem krajem ovog meseca.“
Sluge, pomislila je Džoan, nisu bile posebno zadovoljavajuće.
Tako su preosetljivi i uvredljivi. Svi obožavaju Rodnija, naravno zato
što je muškarac. Za gazdu im nikad ništa nije teško da urade. A Rod-
ni bi ponekad pokazao kako iznenađujuće mnogo zna o njima.
„Ne brecaj se na Ednu“, iznenada joj je rekao jednom prilikom.
„Njen momak se spanđao sa drugom devojkom i to ju je suviše
potreslo. Zato joj stvari ispadaju iz ruku, dvaput služi povrće i sve
zaboravlja.“
„Kako ti to, zaboga, znaš?“
„Jutros mi je rekla.“
„Vrlo je neobično da sa tobom razgovara o tome.“
„Zapravo, ja sam je pitao šta je muči. Primetio sam da su joj oči
crvene kao da je plakala.“
Rodni je, pomislila je Džoan, bio neobično ljubazna osoba.
 Jedanput mu je rekla: „Mislila sam da su ti pored advokatske
prakse ljudske gluposti dosadile.“
Zamišljeno joj je odgovorio: „Da, čovek bi to mogao da pomisli.
Ipak, ne ide to tako. Mislim da advokat iz provincije ima mnogo bolji
uvid u međuljudske odnose od bilo koga drugog, osim, možda,
lekara. Izgleda da taj uvid samo produbljuje sažaljenje prema
ljudskom rodu u celini - koji je tako ranjiv, sklon strahu, sumnji i
pohlepi - ali ponekad ume biti neočekivano nesebičan i hrabar. To je
možda i jedina nadoknada za ovaj posao - proširenje lične samilosti.“
Na vrh jezika joj je bilo da izgovori: „Nadoknada? Kako to
misliš?“ Ipak, iz nekog razloga nije rekla. Bolje ne, mislila je. Ne,
bolje ništa da ne kaže.
Međutim, ponekad ju je uznemiravalo praktično ispoljavanje
Rodnijeve lako probuđene samilosti.
Recimo, po pitanju hipoteke starog Hodesdona.
Čula je za to, i to ne od Rodnija, već od brbljive supruge
Hodesdonovog sestrića, i vratila se kući ozbiljno uzdrmana.
Je li bila istina da je Rodni pozajmljivao svoj novac?
Rodni se uzrujao. Zajapurio se i ljutito odgovorio:
„Ko ti je rekao?“
Kazala mu je, a zatim dodala: „Zašto nije mogao da pozajmi taj
novac na uobičajen način?“
„Obezbeđenje pozajmice nije dovoljno dobro sa striktno
poslovne tačke gledišta. Teško je danas podići hipoteku na zemljište.“
„Zašto si mu onda ti, zaboga, pozajmio novac?“
„Biće to sve u redu. Hodesdon je dobar farmer, zaista.
Nedostatak sredstava i dve loše godine su ga doveli u nepriliku.“
„Što ne menja činjenicu da finansijski ne stoji dobro. Ne mislim
da je to pametan poslovni potez, Rodni.“
Iznenada i sasvim neočekivano Rodnija je izdalo strpljenje.
 Da li je ona uopšte razumela ono najvažnije, pitao ju je, a to je da
su farmeri širom zemlje u vrlo teškom položaju. Da li shvata
poteškoće, prepreke, kratkovidu politiku vlade? Stajao je tako i sipao
gomilu podataka u vezi sa celokupnom engleskom poljoprivrednom
politikom, da bi zatim prešao na saosećajno i velikodušno
objašnjenje poteškoća u koje je stari Hodesdon zapao.
„To je moglo svakome da se desi, ma koliko bio pametan i
vredan. Moglo se desiti meni da sam se našao na njegovom mestu.
Manjak sredstava na samom početku, a zatim loša sreća. Bilo kako
bilo, molim te, ne zameri mi što ću ti reći da se to tebe ne tiče, Džoan.
Ja se tebi ne mešam oko kuće i dece. To je tvoj deo posla. Ovo je
moj.“
To ju je povredilo - krajnje. Taj način obraćanja nije bio
svojstven Rodniju. Tada su bili najbliže svađi.
I to sve zbog tog starog, dosadnog Hodesdona. Rodni je bio
opčinjen tim glupim starcem. Nedeljom popodne bi odlazio do njega
i provodio vreme idući unaokolo sa Hodesdonom i vraćao bi se
prepun informacija o stanju useva, bolestima stoke i drugim potpuno
nezanimljivim temama za razgovor.
Čak je imao običaj i njihove goste da gnjavi tim pričama.
Džoan se setila kako je na jednoj baštenskoj zabavi primetila
Rodnija i gospođu Šerston na jednoj od baštenskih klupa, a Rodni je
pričao, i pričao i pričao. Toliko je pričao da se zapitala o čemu li,
zaboga, govori, pa im je prišla. Zaista je izgledao uzbuđeno, a Lesli
Šerston ga je slušala sa podjednakim interesovanjem.
Ispostavilo se da je pričao samo o kravama koje daju mleko i
potrebi da se očuva stočni fond u ovoj zemlji.

Teško da je to bila tema koja bi Lesli Šerston zanimala jer ona

nije posedovala nikakvo znanje niti interesovanje za te teme. A opet,
slušala ga je krajnje pažljivo, oka nije skidala sa Rodnijevog uspla-
hirenog lica.
Džoan je veselo rekla: „Rodni, zaista ne bi trebalo da gnjaviš
sirotu gospođu Šerston tim glupostima.“ (To je bilo neposredno
pošto su se Šerstonovi doselili u Krejminster i pre nego što su se
dobro upoznali.)
Ozarenosti je nestalo sa Rodnijevog lica i ponizno je rekao Lesli:
„Izvinite.“
Lesli Šerston je brzo i naglo, kako je samo ona umela, kazala:
„Grešite, gospođo Skjudamor. Vrlo je zanimljivo to što gospodin
Skjudamor priča.“
Oči su joj tako sjajile da je Džoan pomislila da je ova žena
krajnje temperamentna...
Zatim se pojavila Mirna Rendolf, pomalo zadihana, i uzviknula:
„Rodni, dragi, moraš doći da odigraš ovaj set sa mnom. Čekamo
te.“
I šarmantno i očaravajuće, kako to samo lepoj devojci može da
prođe, ispružila je obe ruke, povukla Rodnija da ustane, osmehnula
mu se i jednostavno ga odvukla na teniski teren. Hteo to Rodni ili ne!
Koračala je pored njega, sasvim opušteno ga uhvativši pod ruku,
okrenula mu glavu i zagledala se u njegovo lice.
Džoan je ljutito pomislila kako je sve to lepo, ali muškarci ne
vole devojke koje im se tako nameću.
Zatim se upitala, osetivši kako je iznenada obliva hladna jeza, da
li možda muškarci, ipak, to vole!
Okrenula se i shvatila da je Lesli Šerston posmatra. Više nije
delovala temperamentno. Zapravo, izgledala je kao da je sažaljeva,
nju, Džoan. Što je bilo drsko, ako ništa drugo.
Džoan se uznemireno stresla u svom uskom krevetu. Kako li se,
zaboga, ponovo vratila na Mirnu Rendolf? Da, naravno, razmišljala je
o tome kakav utisak ostavlja na druge. Mirni se, pretpostavljala je,
nije dopadala. Kako god joj je volja. To je bila devojka koja bi razorila
svačiji brak kad bi joj se ukazala prilika!
Oh, nema potrebe uzrujavati se i mučiti time sada.
Treba da ustane i doručkuje. Možda bi mogli, za promenu, da joj
spreme poširano jaje? Dosadili su joj suvi omleti.
Indijac, međutim, za to nije hteo ni da čuje.
„Kuva jaje u vodi? Misliš kuvano jaje?“
„Ne“, odgovorila mu je. Ne misli na kuvano jaje. Kuvano jaje u
gostionicama, znala je iz iskustva, uvek je bilo tvrdo. Pokušala je da
mu objasni kako se sprema poširano jaje. Indijac je odmahnuo
glavom.
„Staviš jaje u voda - ono nestane. Memsahib doručkuje lepo jaje
na oko.“
I tako je Džoan dobila dva lepa jajeta na oko, spolja dobro
pečena, sa čvrstim, bledim žumancima. Ipak joj se, pomislila je, više
dopada omlet.
Doručak se suviše brzo završio. Pitala je ima li kakvih novosti o
vozu. Nije ih bilo.
Dobro, šta se tu moglo. Pred njom je bio još jedan dug dan.
Međutim, danas će pametno da isplanira vreme. Stvar je u tome
što je do sada pokušavala da ga ubije.
Bila je osoba koja je čekala voz na železničkoj stanici i naravno
da je bila nervozna i rastrojena.
Trebalo bi ovo da smatra periodom odmora i - da, discipline.
Nešto nalik osami. Tako su to nazivali rimokatolici. Povlačili su se u
osamu i vraćali duhovno osveženi.
Nije bilo razloga, pomislila je Džoan, da se i sama pomalo
duhovno ne osveži.
 U poslednje vreme život joj je, izgleda, bio suviše udoban. Suviše
prijatan, opušten.
Gospođica Gilbej kao da je u obliku utvare stajala pored nje i
govorila onim svojim, Džoani tako dobro poznatim, naglaskom koji
je ličio na fagot: „Disciplina!“
Jedino što je to govorila Blanš Hagard. Njoj je kazala (zaista
krajnje neljubazno): Ne budi suviše zadovoljna sobom, Džoan.
To nije bilo pristojno. Džoan nikada ni najmanje nije bila
zadovoljna sobom - barem ne na taj isprazan način. Misli na druge,
draga moja, a ne previše na sebe. Pa to je i radila - neprestano je
mislila na druge. Jedva da je ikada mislila na sebe - ili sebe stavljala
na prvo mesto. Oduvek je bila nesebična... mislila je na decu... i na
Rodnija.
Averil!
Zašto li joj je Averil iznenada pala na pamet?
Zašto je tako jasno videla lice svoje ćerke i na njemu učtiv i
pomalo prezriv osmeh?
Averil, u to nije bilo sumnje, nikada nije cenila majku onako
kako je trebalo.
Ono što je povremeno govorila, sasvim sarkastično, bilo je zaista
krajnje iritantno. Nije bilo baš grubo, ali...
Šta, ali?
Taj njen pogled kao da se neopisivo zabavlja, te izdignute
obrve... način na koji je Averil izlazila iz prostorije...
Averil joj je, naravno, bila privržena, sva njena deca bila su joj
privržena... Jesu li?
Jesu li joj njena deca bila privržena... jesu li uopšte marili za
nju?
Džoan je krenula da ustane sa stolice, a zatim se vratila.
 Odakle joj samo takve pomisli? Zašto joj se javljaju? Tako su
neprijatne i zastrašujuće. Mora ih izbiti iz glave - mora pokušati da
ne misli na njih.
Glas gospođice Gilbej - picikato...
„Bez dokonog razmišljanja, Džoan, draga moja! Ne prihvataj
ništa onako kako izgleda na prvi pogled - zato stoje tako najlakše i
jer te to može poštedeti bola...“
Da li je upravo zato želela da potisne te misli? Da bi se poštedela
bola?
Jer te pomisli zaista jesu bile bolne...
Averil...
Da li joj Averil bila privržena? Da li ju je Averil - hajde, Džoan,
suoči se - ikada volela?
Istina je da je Averil bila neobična devojka - hladna,
bezosećajna.
Ne, možda nije bila bezosećajna. Zapravo, Averil je bila jedino
njihovo dete koje je pravilo istinske probleme.
Hladna, učtiva, povučena Averil. Kakvo neprijatno iznenađenje
im je samo priredila!
Kakvo neprijatno iznenađenje je njoj priredila!
Otvorila je pismo nimalo ne sumnjajući u njegov sadržaj. Adresa
je bila nažvrljana neveštim rukopisom, pa je pretpostavljala da je
pismo od nekog od mnogobrojnih penzionera o kojima je brinula.
Pročitala je reči gotovo ne shvatajući njihov smisao.
Želim da Vas obavestim da se Vaša najstarija ćerka vuče sa
jednim lekarom gore iz sanatorijuma. Ljubaka se u šumi, sramotno,
i to treba sprečiti.
Džoan je piljila u prljav list papira osetivši mučninu.
Kakva gnusna... kakva odvratna... stvar...
 Čula je za anonimna pisma. Nikada do tada nijedno nije primila.
Zaista, čoveku se sloši od njega.
Vaša najstarija ćerka... Averil? Od svih na svetu baš Averil?
Vuče (odvratnog li izraza) sa jednim lekarom gore iz sanatorijuma.
Doktorom Kargilom? Tim cenjenim, poznatim specijalistom,
muškarcem koji je barem dvadeset godina stariji od Averil, čovekom
čija je supruga ona lepa žena invalid?
Kakve koještarije! Kakve odvratne koještarije.
Upravo u tom trenutku Averil je ušla u sobi i pitala, samo blago
znatiželjno, jer Averil nikada nije bila znatiželjna: „Da li se nešto
desilo, majko?“
Džoan, koja je u drhtavoj ruci držala pismo, jedva da je uspela da
odgovori.
„Mislim da ne treba čak ni da ti pokažem ovo, Averil. To... to je
suviše odvratno.“
Glas joj je drhtao. Averil je hladno i iznenađeno izdigla obrve i
rekla: „Nešto što piše u pismu?“
„Da.“
„O meni?“
„Bolje da ne vidiš, dušo.“
Međutim, Averil joj je prišla i polako uzela pismo iz njene ruke.
Stajala je nekoliko trenutaka dok ga je pročitala, a zatim ga
vratila i zamišljeno i odsutno primetila: „Da, zaista nije lepo.“
„Lepo? Odvratno je, krajnje odvratno. Ljudi bi trebalo da budu
kažnjeni za ovakve laži.“
Averil je tiho rekla: „Pismo jeste gnusno, ali to nije laž.“
Soba je odjednom počela da se vrti. Džoan je jedva izustila:
„Kako to misliš?... Šta hoćeš da kažeš?“
 „Ne treba toliko da dramiš, majko. Žao mi je što si to saznala na
ovakav način, ali verujem da bi do tebe došlo pre ili kasnije.“
„Hoćeš da kažeš da je to istina? Da ste ti i... doktor Kargil...“
„Da.“ Averil je samo klimnula glavom.
„Ali to je sramotno... to je pokvareno. Muškarac tih godina,
oženjen muškarac... i mlada devojka kao što si ti...“
Averil je nestrpljivo kazala: „Nema potrebe da praviš toliku
melodramu. Uopšte nije tako. Sve se postepeno desilo. Rupertova
supruga je invalid, već godinama. Mi... jednostavno smo se
zainteresovali jedno za drugo. I to je sve.“
„To je sve, nego šta!“ Džoan je imala toliko toga da kaže. I rekla
je. Averil bi povremeno slegla ramenima i sačekala da se oluja stiša.
Na kraju kad je Džoan bila sasvim iscrpljena, Averil je primetila:
„Zaista cenim tvoj stav, majko. Usuđujem se da kažem da bih i ja
tako mislila da sam na tvom mestu... mada mislim da ne bih
izgovorila pojedine reči koje si ti izabrala da kažeš. Ipak, ne možeš
zanemariti činjenice. Rupert i ja smo postali dragi jedno drugom. I
mada mi je žao, zaista he vidim šta ti možeš da učiniš povodom
toga.“
„Da učinim povodom toga? Razgovaraću sa tvojim ocem... istog
trena.“
„Jadan otac. Moraš li zaista da ga zamaraš time?“
„Verujem da će on znati šta treba da preduzme.“
„On tu zaista ništa ne može. Samo će se silno nasekirati.“
Bio je to početak jednog stvarno teškog perioda.
Averil je u središtu oluje ostala hladna i očigledno sasvim
smirena.
Ali, takođe, i sasvim nepokolebljiva.
Džoan je neprestano ponavljala Rodniju: „Ne mogu da se otmem
utisku da je to sve njena uobrazilja. Za Averil su snažna osećanja
potpuna nepoznanica.“
Međutim, Rodni je samo odmahnuo glavom.
„Ti ne razumeš Averil. Averil se ne vodi čulima koliko razumom i
srcem. Kada voli, ona to čini tako snažno da sumnjam da bi ikada
uspela ovo da preboli.“
„Oh, Rodni, ja zaista smatram da su to gluposti! Na kraju
krajeva, ja Averil poznajem mnogo bolje od tebe. Ja sam joj majka.“
„To ne znači da išta znaš o njoj. Averil je oduvek bila uzdržana u
ispoljavanju osećanja - ne, zapravo je tako činila jer je bilo
neophodno. Njena osećanja su toliko snažna da ih je svojim rečima
omalovažavala.“
„Meni to zvuči krajnje besmisleno.“
Rodni je polako rekao: „Veruj mi da nije. To je tako.“
„Ne mogu da se otmem utisku da suviše veliki značaj pridaješ
jednom običnom flertu šašave srednjoškolke. Polaskana je, a još voli
da umišlja...“
Rodni ju je prekinuo.
„Džoan, draga moja, nije dobro da razuveravaš sebe tako što ćeš
pričati ono u šta ne veruješ. Strast koju Averil oseća prema Kargilu,
ozbiljna je.“
„Onda je to sramno s njegove strane... krajnje sramno...“
„Da, upravo to će svet da kaže. Ali stavi se na mesto tog
nesrećnog čoveka. Njegova supruga je doživotni invalid, a sva
strasnost i lepota mladog srca, velikodušnog srca naše kćerke, nudi
mu se na tacni. Kao i njen mlad um željan saznanja.“
„Dvadeset godina je stariji od nje!“
„Znam, znam. Da je samo deset godina mlađi sve bi ovo
izgledalo manje strašno.“
„Mora da je gadan čovek... krajnje gadan.“
 Rodni je uzdahnuo.
„Nije. On je divan i vrlo human čovek - čovek koji izuzetno voli
svoju profesiju - čovek koji je postigao izvrsne uspehe. Pored toga i
čovek koji je uvek bio izuzetno nežan i pažljiv prema svojoj bolesnoj
supruzi.“
„Sad hoćeš da ga predstaviš kao nekog sveca.“
„Daleko od toga. I najveći sveci, Džoan, imali su svoje poroke.
Retko kada su bili bezgrešni muškarci i žene. A Kargil je samo čovek.
Ljudsko biće podložno ljubavi i patnji. Verovatno čak toliko da je
spreman da uništi sopstveni život - ili obezvredi svoj celokupan rad.
Sve zavisi.“ „Od čega zavisi?“
Rodni je polako rekao: „Zavisi od naše ćerke. Od toga koliko je
jaka - i koliko jasno može da sagleda situaciju.“
Džoan je žustro primetila: „Moramo je odvesti odavde. Kako bi
bilo da je pošaljemo na krstarenje? Da obiđe glavne gradove severa...
ili grčka ostrva? Nešto poput toga.“
Rodni se osmehnuo.
„Je lʼ ti to misliš kao što je bilo sa onom tvojom starom,
školskom drugaricom, Blanšom Hagard? Koliko se sećam, kod nje to
nije urodilo plodom.“
„Misliš li da bi Averil dojurila nazad iz neke strane luke?“
„Sumnjam da bi Averil uopšte otišla.“
„Gluposti. Insistiraćemo.“
„Džoan, draga, pokušaj da prihvatiš realnost. Ne možeš
primeniti silu na punoletnu, mladu ženu. Kao što ne možemo
zaključati Averil u sobu, ne možemo je naterati ni da napusti
Krejminster - sem toga, ja to i ne želim da uradim. To nisu ispravne
mere. Na Averil mogu uticati samo činioci koje poštuje.“
,,A to su?“
„Realnost. Istina.“
 „Zašto ti ne bi otišao do njega - do Ruperta Kargila? Da mu
zapretiš skandalom.“
Rodni je ponovo uzdahnuo.
„Plašim se, zaista se plašim, Džoan, da bih time samo ubrzao
stvar.“
„Kako to misliš?“
„Kargil bi u tom slučaju sve napustio i otišli bi zajedno.“
„Zar to ne bi bio kraj njegove karijere?“
„Nesumnjivo. Mislim da ne bi bio optužen za zloupotrebu
službenog položaja, ali bi njegov ugled u javnosti bio sasvim srozan u
tim delikatnim okolnostima.“
„Onda, svakako, ako on to uvidi...“
Rodni je nestrpljivo kazao: „On trenutno nije sasvim priseban.
Zar ti nimalo ne razumeš ljubav, Džoan?“
Bilo je sasvim besmisleno to da je pita! Ogorčeno je rekla:
„Ne tu vrstu ljubavi, slobodno mogu da kažem...“
A zatim ju je Rodni sasvim iznenadio. Osmehnuo joj se i krajnje
nežno rekao: „Jadna, mala Džoan.“ A zatim ju je poljubio i tiho
izašao.
Bilo je lepo od njega, razmišljala je, što je shvatio koliko je
nesrećna bila zbog te novonastale neprijatne situacije.
Da, to je zaista bio težak period. Averil je ćutala, ni sa kim nije
razgovarala - ponekad čak nije ni odgovarala kad bi joj se majka
obraćala.
Dala sam sve od sebe, razmišljala je Džoan. Ali šta čovek da radi
kad devojka, jednostavno, neće da sluša?
Bleda, umorno učtiva, Averil bi kazala: „Majko, moramo li zaista
ovako? Samo priča, priča, priča? Ja imam razumevanja za tvoja
shvatanja, ali kako možeš da ne prihvataš golu istinu da sve što kažeš
ili uradiš neće imati nikakvog uticaja?“
I to je trajalo sve do onog septembarskog popodneva kada je
Averil, bleđa nego obično, oboma rekla:
„Mislim da je bolje da vam kažem. Rupert i ja ne možemo više
ovako. Odlazimo odavde zajedno. Nadam se da će mu supruga dati
razvod. Čak i ako ne bude htela, to ništa neće promeniti.“
Džoan je krenula žustro da joj se usprotivi, ali Rodni ju je
zaustavio.
„Prepusti to meni, Džoan, ako nemaš ništa protiv. Averil, moram
da razgovaram sa tobom. Pođi u moju radnu sobu.“
Averil se blago osmehnula i rekla: „Kao prava glava porodice, je
li, oče?“
Džoan je prasnula: „Ja sam joj majka, insistiram...“
„Molim te, Džoan. Želim nasamo da razgovaram sa Averil.
Hoćeš li, molim te, da nas ostaviš same?“
Bilo je toliko odlučnosti u njegovom glasu da je Džoan istog
trena krenula ka vratima. Zaustavio ju je ćerkin tih, jasan glas.
„Ne idi, majko. Ne želim da odeš. Ono što otac ima da mi kaže
želim da mi kaže pred tobom.“
To je barem bio pokazatelj, razmišljala je Džoan, da to što je
majka, ipak ima nekog značaja.
Averil i njen otac posmatrali su se na vrlo neobičan način,
oprezno, odmeravajući se, neprijateljski, kao dva protivnika na
pozornici.
Zatim se Rodni blago osmehnuo i rekao: „Shvatam. Plašiš se!“
Averil mu je hladno i pomalo iznenađeno odgovorila: „Ne znam
kako to misliš, oče.“
Rodni je iznenada rekao nešto što nije imalo veze sa celom
situacijom: „Šteta što nisi muško, Averil.
 Ima trenutaka kad neodoljivo podsećaš na mog strica Henrija.
Savršeno je umeo da prikrije sopstvene slabosti, ali i da ih naglasi
kod svog protivnika.“
Averil je požurila da kaže: ,,U mom slučaju nema nikakve
slabosti.“
Rodni je kazao: „Dokazaću ti da ima.“
Džoan je oštro uzviknula: „Podrazumeva se da nećeš učiniti ništa
tako pokvareno i glupo, Averil. Tvoj otac i ja to nećemo dozvoliti.“
Tada se Averil ovlaš osmehnula i pogledala ne majku, već oca,
kao da se majčina primedba odnosila na njega, a ne na nju.
Rodni reče: „Molim te, Džoan, prepusti ovo meni.“
„Mislim“, rekla je Averil, „da majka ima potpuno pravo da kaže
ono što misli.“
„Hvala ti, Averil“, rekla je Džoan. „Upravo to nameravam da
uradim. Drago moje dete, pre svega moraš da shvatiš da tvoja
namera uopšte ne dolazi u obzir. Mlada si i zaljubljena i sve vidiš iz
pogrešnog ugla. Ono što bi danas prenagljeno učinila, zbog toga bi se
sutra gorko kajala. Pomisli samo na bol koju bi pričinila svom ocu i
meni. Jesi li pomislila na to? Sigurna sam da ne želiš da nas žalostiš -
mi smo te oduvek toliko voleli.“
Averil ju je vrlo strpljivo slušala, ali joj ništa nije odgovorila. Ni
na tren nije skrenula pogled sa očevog lica.
Kada je Džoan završila, Averil je i dalje gledala u Rodnija, a na
usnama joj je lebdeo blagi osmejak.
„Pa, oče“, kazala je, „imaš li ti šta da dodaš?“
„Ne da dodam“, odgovorio je Rodni, „već imam nešto da ti
kažem.“
Averil ga je upitno pogledala. „Averil“, rekao je Rodni, „da li ti
tačno znaš šta je to brak?“
 Njene oči blago se raširiše. Ćutala je nekoliko trenutaka, a zatim
je kazala:
„Hoćeš da mi kažeš da je to sveta tajna?“
„Ne“, rekao je Rodni, „ja ga mogu smatrati svetom tajnom, ali i
ne moram. Ono što želim tebi da kažem jeste to da je brak ugovor.“
„Oh“, uzdahnula je Averil.
Delovala je pomalo, ali samo pomalo, zatečeno.
„Brak“, rekao je Rodni, „jeste ugovor koji je sačinilo dvoje ljudi,
oboje punoletni i zreli, kojima je dobro poznato u šta se upuštaju. To
je definicija partnerskog odnosa, pri čemu se oba partnera obavezuju
da će izričito poštovati uslove ugovora - to jest, da će podržati jedno
drugo u određenim okolnostima - u bolesti i u zdravlju, u bogatstvu i
siromaštvu, u dobru i u zlu.
S obzirom da se te reči izgovaraju u crkvi uz odobrenje i
blagoslov sveštenog lica, one su isto što i ugovor, baš kao što je i
svaki dobrovoljan dogovor između dvoje ljudi, zapravo, ugovor. To
što na taj način pojedine prihvaćene obaveze sud ne prepoznaje, to
ne znači da su osobe koje su ih prihvatile manje dužne da ih se
pridržavaju. Mislim da ćeš se, s pravom, složiti da je tako.“
Zavladala je tišina, a zatim je Averil rekla: „To je nekada možda
bilo tako. Međutim, danas se drugačije gleda na brak, mnogi se ne
venčavaju u crkvi i ne izgovaraju te reči iz crkvenog obreda.“
„Možda i jeste tako. Ali pre osamnaest godina Rupert Kargil se
tim rečima obavezao u crkvi. Izazivam te da se usudiš da kažeš da u
trenutku dok ih je izgovarao nije imao iskrenu nameru da ih
ispoštuje.“
Averil je slegla ramenima.
Rodni, zatim, reče: „Hoćeš li priznati, iako nije zakonski
pravosnažno, da je Rupert Kargil zaključio takav ugovor sa ženom
koja je njegova sadašnja supruga, da je u to vreme bio svestan da ih
mogu zadesiti siromaštvo i bolest, i izričito je tvrdio da oni neće
uticati na njihovu vezu?“
Averil je strahovito prebledela. Kazala je: „Ne znam kuda misliš
da sve ovo vodi.“
„Želim da dobijem priznanje od tebe da je brak, nastranu sva
osećanja i razmišljanja, jedan običan poslovni ugovor. To priznaješ,
zar ne?“
„Priznaću.“
,,A Rupert Kargil predlaže da raskine taj ugovor uz tvoj prećutni
pristanak?“
„Da?“
„Ne mareći za prava i povlastice druge strane iz tog ugovora?“
„Ona će biti dobro. Ne bi se moglo reći da joj Rupert toliko znači.
Ona samo misli na sopstveno zdravlje i...“
Rodni ju je oštro prekinuo: „Ne tražim od tebe da budeš
sentimentalna, Averil, već da priznaš činjenice.“
„Nisam sentimentalna.“
„Jesi. Nemaš pojma šta gospođa Kargil misli ili oseća. Zamišljaš
da je onako kako tebi odgovara. Ja od tebe želim priznanje da ona
ima svoja prava.“
Averil je zabacila glavu.
,,U redi. Ima prava.“
„Znači, onda ti je sasvim jasno šta radiš?“
„Jesi li završio, oče?“
„Nisam, imam još jednu stvar da ti kažem. Shvataš, zar ne, da
Kargil obavlja jedan vrlo cenjen i važan posao, da su njegove metode
u lečenju tuberkuloze veoma uspešne i da je vrlo istaknuta ličnost u
svetu medicine i da, nažalost, afere u privatnom životu mogu da utiču
na njegovu karijeru? To bi značilo da bi Kargilov rad i sve ono što je
doprineo ljudskom rodu, ozbiljno bilo ugroženo, ako ne i sasvim
uništeno, onim što oboje nameravate da učinite.“
Averil je rekla: „Je lʼ ti to pokušavaš da me ubediš da je moja
dužnost da ostavim Ruperta kako bi on mogao da nastavi da
doprinosi čovečanstvu?“
Blago rezanje začulo se u njenom glasu.
„Ne“, odgovorio je Rodni. „Razmišljam o tom jadničku...“
Glas mu iznenada postade strastven.
„Možeš mi verovati kad ti kažem, Averil, da čovek koji se ne bavi
poslom koji voli - poslom za koji je rođen - samo je pola čoveka.
Koliko je istina da ja sad stojim ovde, toliko je istina i da ako Ruperta
Kargila odvojiš od njegovog posla i učiniš mu nemogućim da nastavi
dalje da radi, doći će dan kada ćeš čoveka koga voliš ugledati
nesrećnog, neispunjenog - ostarelog pre vremena - umornog i
razočaranog - koji samo napola živi svoj život. I ako misliš da tvoja
ljubav, ili ljubav bilo koje žene, može to da mu nadomesti, sasvim
iskreno ti tvrdim da si prokleta, sentimentalna ludica.“
Zaćutao je. Oslonio se na naslon svoje fotelje.
Prošao je rukom kroz kosu.
Averil reče: „Lepo od tebe što si mi sve to rekao. Ali kako da
znam...“ zastala je, pa ponovila, „kako da znam...?“
„Da je sve to istina? Mogu ti samo reći da sam ubeden da jeste i
da ti govorim iz vlastitog iskustva. Pričam ti kao muškarac, Averil...
a i kao otac.“
„Da“, odgovorila je Averil. „Shvatam...“
Kad je ponovo progovorio, Rodnijev glas je zvučao umorno:
„Sada je na tebi, Averil, da dobro razmisliš o svemu što sam ti
rekao i da to prihvatiš ili odbaciš. Verujem da poseduješ hrabrost i
zdrav razum.“
 Averil je polako krenula ka vratima. Zastala je kad je dotakla
kvaku i okrenula se.
Kada je progovorila, Džoan je zaprepastila iznenadna ogorčenost
i osvetoljubivost u njenom glasu.
„Ne umišljaj“, rekla je, „da ću ti ikada biti zahvalna, oče.
Mislim... mislim da te mrzim.“
Zatim je izašla i zatvorila vrata za sobom.
Džoan je krenula za njom, ali ju je Rodni zaustavio pokretom
ruke.
„Ostavi je“, rekao je. „Ostavi je na miru. Zar ne shvataš? Pobedili
smo...“
 Osmo poglavlje

I to je bio kraj te priče, sećala se Džoan.

Averil je bila tiha, odgovarala je jednosložnim rečima kada bi joj
se neko obratio, a ako bi mogla da izbegne odgovor - uopšte nije
govorila. Bivala je sve tanja i bleđa.
Nakon mesec dana izrazila je želju da ode u London i upiše školu
za sekretarice.
Rodni se smesta složio. Averil ih je napustila ne pretvarajući se
da joj razdvajanje od njih teško pada.
Kada je nakon tri meseca došla kući u posetu, sasvim uobičajeno
se ponašala i činilo se, barem prema njenoj priči, da u Londonu vodi
veseo život.
Džoan je laknulo i to je saopštila Rodniju.
„Sve je sasvim zaboravljeno. Ni na trenutak nisam pomislila da
je sve to imalo ozbiljno - bila je to samo jedna od onih luckastih,
devojačkih maštarija.“
Rodni ju je pogledao, osmehnuo se i rekao: „Jadna, mala
Džoan.“
Ta njegova rečenica oduvek ju je nervirala.
„Moraš priznati da je u onom trenutku bilo i te kako
zabrinjavajuće.“
„Jeste“, odgovorio je, „nesumnjivo je bilo zabrinjavajuće. Ali nisi
ti zbog toga brinula, zar ne, Džoan?“
„Kako to misliš? Sve što se dece tiče, mene više zabrinjava nego
njih.“
 „Da li?“, odgovorio je Rodni. „Pitam se...“
Bila je istina, razmišljala je Džoan, da su otada zahladneli odnosi
između Averil i njenog oca. Oduvek su bili dobri prijatelji. Međutim,
sada se činilo da među njima nema više ničega osim zvanične
učtivosti. S druge strane, Averil je bila izuzetno simpatična u svojoj
hladnoj naklonosti prema majci.
Džoan je smatrala da je sada, kada više ne živi kod kuće, više
poštuje.
Ona je, sama, s nestrpljenjem očekivala ćerkine dolaske. Njena
razumna hladnoća kao da je opuštala atmosferu koja je vladala u
kući.
Barbara je sada već bila odrasla i postajala je sve teža.
Džoan je bivala sve očajnija zbog izbora prijatelja svoje mlađe
ćerke. Kao da nije imala nikakvo merilo, niti kriterijum po tom
pitanju. Bilo je toliko finih devojaka u Krejminsteru, ali se Barbara, iz
svoje čiste nastranosti, nije družila ni sa jednom od njih.
„Tako su neopisivo dosadne, majko.“
„Gluposti, Barbara. Verujem da su i Meri i Elison šarmantne i
zabavne devojke.“
„Odvratne su. Nose mrežice za kosu.“
Džoan ju je zapanjeno posmatrala.
„Barbara... kako to misliš? Zar je to važno?“
„Jeste. To je neka vrsta simbola.“
„Mislim da pričaš gluposti, dušo. Tu je i Pamela Grejling - njena
majka je nekada bila moja zaista dobra drugarica. Zašto se malo više
ne družiš sa njom?“
„Oh, majko, ona je beznadežno dosadna, nimalo nije zabavna.“
„Ja mislim da su sve to fine devojke.“
„Jesu, fine i dosadne. I zašto je važno šta ti misliš?“
 „To je vrlo nepristojno, Barbara.“
„Mislim, ne moraš ti da se družiš sa njima. Tako da je važno šta
ja mislim. Meni se dopadaju Beti Eri i Primrouz Din, ali ti uvek
digneš nos kada ih dovedem na čaj.“
„Dušo, iskrena da budem, one su naprosto grozne - Betin otac
vodi one užasne izletničke ture i zaista nema šlifa.“
„Ali ima mnogo para.“
„Nije sve u parama, Barbara.“
„Stvar je u tome da mogu sama da biram prijatelje, majko. Ili,
možda, ne mogu?“
„Naravno da možeš, Barbara, ali moraš da slušaš šta ti ja
savetujem. Još uvek si veoma mlada.“
„To znači da ne mogu. Zaista je mučno to što ne mogu ništa da
uradim onako kako ja hoću! Ova kuća je pravi zatvor.“
Upravo u tom trenutku Rodni je ušao u sobu i pitao: „Šta je
pravi zatvor?“
Barbara je uzviknula: „Naša kuća!“
Umesto da odreaguje ozbiljno, Rodni se samo nasmejao i
našalio: „Jadna mala, Barbara - kao da je crni rob.“
„Pa i jesam.“
„Što je i u redu. Ja se slažem da ćerke treba da budu robinje.“
Barbara ga je zagrlila i izgovorila bez daha: „Dragi tata, tako si...
tako si... smešan. Nikad ne mogu dugo da budem ljuta na tebe.“
Džoan je ogorčeno počela: „Nadam se da ne...“
Ali Rodni se smejao i kad je Barbara izašla iz sobe, rekao je: „Ne
shvataj sve previše ozbiljno, Džoan. Mladi moraju malo da se
busaju.“
„Ali te njene grozne drugarice...“
 „Trenutna faza u kojoj joj se dopada nakinđurenost. Proći će. Ne
brini, Džoan.“
Bilo je lako, pomislila je Džoan, reći ne brini. Šta bi bilo sa svima
njima da ona nije brinula? Rodni je bio suviše bezbrižan i nije
razumevao majčinska osećanja.
Ipak, Barbarin izbor drugarica ni izdaleka nije bio toliko
zabrinjavajući koliko muškarci koji su joj se, izgleda, dopadali.
Džordž Harmon i onaj Vilimor kome su se tolike mane mogle
pronaći - ne samo da je bio iz suparničke advokatske kancelarije
(preduzeća koje se bavi najsumnjivijim pravničkim poslovima u
gradu), već je i previše pio, govorio strahovito glasno i voleo trke
konja. Sa tim mladim Vilimorom Barbara je nestala iz svečane
skupštinske sale one noći kad se održavao dobrotvorni božični bal i
pojavila se kad je već pet plesova bilo odigrano, uputivši stidljiv, ali
ipak prkosan pogled ka mestu na kome je njena majka sedela.
Sedeli su, izgleda, na krovu - a to su radile samo lake devojke,
što je Džoan i kazala Barbari i time je veoma uznemirila.
„Nemoj da si tako zaostala, majko. To je sasvim glupo.“
„Nimalo nisam zaostala. I da ti kažem nešto, Barbara, se mnoga
stara shvatanja ponovo se vraćaju u modu. Devojke se ne vucaraju
unaokolo sa mladićima kao pre deset godina.“
„Zaboga, majko, još bi neko mogao pomisliti da sam otišla na
vikend s Tomom Vilmorom.“
„Ne razgovaraj tako, Barbara, to neću dozvoliti. A čula sam i da
su te videli u Psu i patki sa Džordžom Harmonom.“
„Samo smo obilazili pabove.“
„Suviše si mlada da bi radila tako nešto. Ne dopada mi se to što
devojke danas piju žestoka pića.“
„Samo sam popila jedno pivo. U stvari, igrali smo pikado.“
„To mi se ne dopada, Barbara. Štaviše, to i neću dozvoliti. Ne
dopadaju mi se ni Džordž Harmon ni Tom Vilmor i neću više da ih
vidim u kući, je l jasno?“
,,U redu, majko, ovo je tvoja kuća.“
,,I uopšte ne vidim šta ti se kod njih dopada.“
Barbara je slegnula ramenima. „Ne znam. Uzbudljivi su.“
„Nemoj ih više pozivati u kuću, čuješ li?“
Nakon toga Džoan se ražestila kada je Rodni u nedelju na večeru
doveo mladog Harmona. Rodni se poneo kao pravi slabić. Ona je bila
krajnje hladna i uzdržana, zbog čega je, izgleda, mladiću bilo prilično
neprijatno uprkos prijateljskom načinu na koji je Rodni razgovarao
sa njim i svim naporima da mu olakša situaciju. Džordž Harmon je
naizmenično govorio suviše glasno i nerazgovetno mrmljao, hvalisao
se, a zatim izvinjavao.
Kasnije te večeri, Džoan se oštro obratila Rodniju.
„Svakako znaš da sam Barbari rekla da njega ne dovodi u kuću?“
„Znam, Džoan, ali to je greška. Barbara ne ume da prosuđuje.
Prihvata ljude onakvima za kakve se izdaju. Ne ume da razlikuje
pritvornost od iskrenosti. Kada bude sagledala nekog u drugačijem
okruženju, neće znati šta ju je snašlo. Zato treba da sagleda nekoga u
svom okruženju. Smatrala je mladog Harmona opasnim i hrabrim,
nije uviđala da je glup i hvalisav momak koji suviše pije i koji nikad
ništa u životu nije radio.“
„Ja sam to mogla da joj kažem!“
Rodni se osmehnuo.
,,Oh, Džoan, ništa što bi smo ti i ja mogli reći ne bi moglo uticati
na mlađe naraštaje.“
Džoan je shvatila koliko je to tačno kada je Averil došla u jednu
od svojih kratkih poseta.
Ovog puta je bio pozvan Tom Vilmor. Nije imao izgleda protiv
njenog hladnog, kritičkog prezira.
Nešto kasnije Džoan je slučajno čula delić razgovora sestara.
 „Ne dopada ti se, Averil?“
Averil je prezrivo savila ramena i oštro odgovorila: „Mislim da je
grozan. I tvoj ukus za muškarce, takođe je grozan.“
Posle toga Vilmor više nije bio aktuelan, a prevrtljiva Barbara
jednog dana je prošaputala: „Tom Vilmor? Oh, on je grozan.“ Bila je
sasvim uverena u to.
Džoana je odlazila na tenis i pozivala goste u kuću, ali Barbara je
zdušno odbijala da sarađuje.
„Ne pravi toliku frku, majko. Neprestano nekog pozivaš u goste.
A ja mrzim goste i uvek zoveš neke dosadne tipove.“
Uvređena, Džoan je oštro rekla da više ne namerava da brine o
Barbarinoj zabavi. „Uopšte ne znam šta ti želiš!“
„Želim samo da me ostavite na miru.“
Barbara je zaista bila najteža od sve dece, oštro je rekla Džoan
Rodniju. Rodni se složio, blago se namrštivši.
„Kada bi samo kazala šta želi“, nastavljala je Džoan. „Ona to još
ni sama ne zna. Veoma je mlada, Džoan.“
„Zato i treba neko drugi da odlučuje umesto nje.“
„Ne, draga... ona mora sama da pronađe svoj put. Samo je
pusti... dozvoli joj da dovodi prijatelje ako ona to želi, samo nemoj
sve da organizuješ. To iritira mlade.“
Tipično muški, očajno je pomislila Džoan. Samo da se ni u šta ne
petlja. Jadni, dragi Rodni, oduvek je bio uzdržan, zaključila je. Ona je
morala da bude praktična! A opet, svi su govorili da je vrstan
advokat.
Džoan se setila jedne večeri kada je Rodni naglas pročitao iz
jednih lokalnih novina vest o venčanju Džordža Harmona i Primrouz
Din i uz osmeh začikavanja, dodao:
„Tvoja stara ljubav, je li, Babs?“
Barbara se nasmejala, odlično raspoložena.
 „Znam. Mnogo mi se dopadao. Ali baš je grozan. Mislim stvarno
jeste.“
„Oduvek mi je bio krajnje neprivlačan mladić. Ne znam šta si
videla na njemu.“
„Ni meni nije jasno.“ Barbara se sa osamnaest godina kritički
osvrtala na ludosti koje je činila sa sedamnaest. „Ali, tata, ja zaista
mislim da sam stvarno bila zaljubljena u njega. Mislila sam da će
mama pokušati da nas rastavi, a u tom slučaju bih ja pobegla sa njim,
a ako biste nas ti ili mama sprečili, onda sam smislila da gurnem
glavu u pećnicu sa gasom i ubijem se.“
„Kao prava Julija!“
S izvesnom dozom neslaganja, Barbara je dodala: „Ozbiljno sam
to mislila, tata. Ako nešto ne možeš da podneseš, onda moraš da se
ubiješ.“
Džoan više nije mogla da se uzdrži, pa se oštro ubacila.
„Ne pričaj takve gluposti, Barbara. Ne znaš ni šta govoriš!“
„Zaboravila sam da si ovde, majko. Naravno, ti nikada ništa
slično ne bi uradila. Ti si oduvek bila smirena i razumna, šta god da
se desilo.“
„Nadam se da je tako.“.
Džoan se teško obuzdavala. Kada je Barbara izašla iz sobe, rekla
je Rodniju:
„Ne bi trebalo da ohrabruješ dete u takvim glupostima.“
„Potrebno joj je da to izgovori i izbaci iz sebe.“ „Naravno, ona
nikada ne bi učinila ništa od onoga što je kazala.“
Rodni je ćutao, a Džoan ga je iznenađeno gledala. „Ne misliš
valjda...?“
„Ne, ne mislim. Barem neće kad postane zrelija, uravnoteženija.
Međutim, Barbara je zaista emotivno nezrela, Džoan, moramo to da
priznamo.“
 „To je sve tako besmisleno!“
„Jeste, nama - koji umemo da odmerimo svoju reakciju. Ali njoj
nije. Ona je oduvek bila krajnje iskrena. Ne vidi dalje od onoga kako
se trenutno oseća. Ne poseduje objektivnost i kritičnost. U sek-
sualnom smislu, prerano je sazrela...“
„Zaboga, Rodni! Kada te čovek sluša učini mu se kao da govoriš
o... o... o nekom slučaju iz suda.“
„Ne zaboravi da se sud bavi stvarnim ljudskim bićima.“
„Da, ali fino vaspitane devojke poput Barbare ne...“ „Šta ne,
Džoan?“
„Moramo li na ovaj način da razgovaramo?“ Rodni je uzdahnuo.
„Ne, naravno da ne moramo. Ali želeo bih, zaista bih želeo, da
Barbara upozna nekog pristojnog momka i ludo se zaljubi u njega.“
Kao odgovor na molitvu, ubrzo se iz Iraka vratio kući mladi
Vilijam Vrej i odseo kod svoje tetke, lejdi Heriot.
Džoan ga je prvi put videla nedelju dana po njegovom dolasku.
Služavka ga je uvela u salon jednog popodneva kad Barbara nije bila
kod kuće. Džoan je iznenađeno podigla pogled sa svog pisaćeg stola i
ugledala visokog, krupnog mladića isturene brade, vrlo rumenog lica
i mirnih plavih očiju.
Još snažnije pocrvenevši, Vil Vrej je promrmljao sebi u bradu da
je on bratanac lejdi Heriot i da je svratio... ovaj... da vrati reket
gospođice Skjudamor koji je ona... zaboravila prethodnog dana.
Džoan se sabrala i ljubazno ga pozdravila.
Kazala mu je da je Barbara bila toliko nemarna, svuda je
ostavljala svoje stvari i da trenutno nije kod kuće, ali će se brzo
vratiti. Gospodin Vrej slobodno može da ostane na čaju.
Gospodin Vrej je, činilo se, poziv zdušno prihvatio, pa je Džoan
pozvonila da donesu čaj i pitala za tetku gospodina Vreja.
 Na priču o zdravstvenom stanju lejdi Heriot potrošili su otprilike
pet minuta, a zatim je razgovor počeo da posustaje. Gospodin Vrej
nije bio od posebne pomoći. Rumenilo nije napuštalo njegove obraze
i sedeo je izveštačeno uspravno dok mu je pogled odavao unutrašnji
nemir. Na sreću, stigao je čaj.
Džoan je i dalje ljubazno pričala, ali s izvesnim naporom, kada
se Rodni, na njeno veliko iznenađenje, vratio iz kancelarije ranije
nego obično. Rodni je bio od velike pomoći. Pričao je o Iraku, opustio
je mladića jednostavnim pitanjima i ubrzo je Vil Vrej postao
primetno manje napet. Ubrzo je počeo sasvim neusiljeno da
razgovara. Rodni ga je poveo u svoju radnu sobu. Bilo je skoro sedam
sati kada je Vil, primetno nevoljno, otišao.
„Fin momak“, rekao je Rodni.
„Jeste, zaista. Prilično stidljiv.“
„Nesumnjivo.“ Rodni kao da se zabavljao. „Mada, ne mislim da
je uvek tako nesiguran.“
„Koliko se samo zadržao!“
„Više od dva sata.“
„Sigurno si strahovito umoran, Rodni.“
,,A, ne, uživao sam. Momak je veoma bistar i ima sasvim
neuobičajene poglede na svet. Pravi je filozof. Karakteran je koliko i
pametan. Da, dopao mi se.“
,,I ti si se sigurno dopao njemu - pošto se toliko zadržao.“
Rodni je ponovo izgledao kao da ga sve to zabavlja.
„Ali nije se zadržao da bi sa mnom razgovarao. Nadao se da će se
Barbara vratiti. Džoan, zar ne možeš da prepoznaš ljubav kada je
vidiš? Jadničak se sav ukočio koliko mu je bilo neprijatno. Zato je bio
crven kao rak. Sigurno mu je bilo izuzetno teško da se natera da dođe
ovamo - a nakon što je to ipak učinio, njegove drage nigde ni od
korova. Da, to je jedna od onih ljubavi na prvi pogled.“
 Čim je Barbara utrčala u kuću, taman na vreme za večeru, Džoan
je kazala:
„Jedan od onih tvojih je bio ovde, Barbara, bratanac lejdi Heriot.
Doneo je tvoj reket.“
„Oh, Vil Vrej? Znači, našao ga je? Juče kao da je u zemlju
propao.“
„Prilično se zadržao“, rekla je Džoan.
„Šteta što smo se mimoišli. Bila sam u bioskopu sa Krebovima.
Neverovatno glup film. Da li vas je Vilijam načisto udavio?“
„Nije“, odgovorio je Rodni. „Dopao mi se. Pričali smo o politici
na Bliskom Istoku. Mislim da bi to tebe udavilo.“
„Volim da slušam o neobičnim delovima sveta. Volela bih da
putujem. Dosadio mi je Krejminster. Bilo kako bilo, Vil je drugačiji.“
„Uvek možeš da naučiš nešto da radiš“, rekao je Rodni.
„Da radim!“, Barbara je podigla nos. „Znaš, tata, ja sam lenja
kao đavo. Ne volim da radim.“
„Verujem da malo ko voli“, rekao je Rodni.
Barbara je odjurila do njega i zagrlila ga.
„Ti radiš previše. Oduvek sam to mislila. Šteta!“
Zatim ga je oslobodila svog zagrljaja i rekla: „Pozvaću Vila.
Spomenuo je nešto da ide u Marsden...“
Rodni je ostao da gleda za njom dok je išla ka telefonu u
zadnjem delu hodnika. Bio je to neobičan, upitan, nesiguran pogled.
Dopao mu se Vilijam Vrej, da, nesumnjivo mu se odmah dopao.
Zašto je onda bio tako zabrinut, uznemiren, kada je Barbara jednog
dana dotrčala i kazala da su se ona i Vil verili i da nameravaju što pre
da se venčaju kako bi mogla da pođe u Bagdad sa njim?
Vil je bio mlad, imao je dobre veze, zarađivao je i pred njim je
bila lepa budućnost. Zašto se onda Rodni kolebao i predlagao dužu
veridbu? Zašto je bio namršten, nesiguran i zabrinut?
Zatim je, neposredno pred samo venčanje, iznenada prasnuo
tvrdeći da je Barbara isuviše mlada.
Barbara je uskoro opovrgla tu primedbu i šest meseci nakon što
su se ona i Vil venčali i otišli za Bagdad, Averil je došla kući i objavila
da se verila sa Edvardom Harisonom Vilmotom, koji je radio na
berzi.
On je bio tih, prijatan muškarac sa svoje trideset četiri godine,
izuzetno dobro situiran.
I tako se, mislila je Džoan, sve odlično završilo. Rodni ništa nije
pričao povodom ćerkine veridbe, ali kada ga je pritisla, rekao je: „Da,
da, tako je najbolje. On je dobar momak.“
Nakon što se Averil udala, Džoan i Rodni su ostali sami u kući.
Toni nakon što je upisao poljoprivredni fakultet, nije polagao
ispite i pošto im je stvorio prilično problema, na kraju je otišao u
južnu Afriku, u Rodeziju, gde je jedan Rodnijev klijent posedovao
veliku farmu narandži.
Pisao im je vesela pisma, mada ne prilično duga. U jednom
pismu im je saopštio da se verio sa jednom devojkom iz Durbana.
Džoan je prilično uznemirila pomisao da će se njihov sin oženiti
devojkom koju nikada nisu videli. Sem toga, ona nije imala novca - i
zaista, kazala je Rodniju, šta su uopšte znali o njoj. Apsolutno ništa.
Rodni je odgovorio kako je to Tonijev izbor i da se moraju nadati
najboljem. Devojka je bila lepa, mislio je, sudeći po fotografijama
koje im je Toni poslao, i izgleda je bila spremna da sa Tonijem
započne skromni život u Rodeziji.
„Verujem da će njih dvoje tamo provesti ceo život i da će jedva
nekada doći kući. Trebalo je da nateramo Tonija da počne da radi u
porodičnom preduzeću - na vreme sam upozoravala!“
Rodni se osmehnuo i kazao kako nije baš umešan da nekoga na
nešto primorava.
 „Ne, Rodni, zaista, trebalo je da insistiraš. Brzo bi se skrasio.
Tako je sa ljudima.“
„Da“, kazao je Rodni, „to je istina.“ Ali smatrao je da je to bio
preveliki rizik.
Rizik? Džoan je kazala da ne razume. Šta je podrazumevao pod
rizikom?
Rodni je odgovorio da je pod rizikom podrazumevao to da
momak ne bi bio srećan.
Džoan je uzvratila da ponekad izgubi strpljenje kada se sreća
toliko spominje. Kao da niko ni o čemu drugom ne misli. Sreća nije
bila jedina stvar u životu. Bilo je i drugih, mnogo važnijih stvari.
„Recimo kojih?“, pitao ju je Rodni.
„Pa, recimo...“ Džoan je kratko oklevala, „dužnost, na primer.“
Rodni je kazao da svakako nije ničija dužnost da postane
advokat.
Pomalo iznervirana, Džoan mu je odgovorila da je odlično
razumeo na šta je mislila. Tonijeva dužnost je bila da udovolji ocu, a
ne da ga razočara.
„Mene Toni nije razočarao.“
Naravno da ni Rodni nije voleo što je njegov sin jedinac daleko,
čak na drugom kraju sveta, i što ne može da ga viđa.
„Da“, rekao je Rodni uz uzdah. „Moram priznati da mi Toni
mnogo nedostaje. Bio je tako nasmejano, veselo stvorenje koje je
unosilo radost u kuću. Da, nedostaje mi...“
„O tome ti pričam. Trebalo je da budeš čvrst!“
„Džoan, to je, ipak, Tonijev život. Nije naš. Mi smo naše
proživeli, u dobru i u zlu - mislim, na onaj dinamičan deo.“
„Da... pa... verujem da je tako.“
 Kratko je razmišljala, pa zatim kazala: „Bio je to veoma lep život.
I još uvek je, naravno.“
„Drago mi je da je tako.“
Osmehivao joj se. Rodni je imao lep osmeh, izazovan. Ponekad
je izgledalo kao da se smeši nečemu što neko drugi nije mogao da
vidi.
„Istina je“, kazala je Džoan, „da smo ti i ja stvoreni jedno za
drugo.“
„Da, nismo se puno svađali.“
„I imali smo sreće sa decom. Bilo bi strašno da su posrnuli, bili
nesrećni ili nešto slično.“
„Smešna Džoan“, rekao je Rodni.
„Rodni, to bi zaista bilo strašno.“
„Mislim da tebe ništa ne može dugo da uznemirava, Džoan.“
„Da“, shvatila je šta je hteo da joj kaže. „Imam staloženu narav. I
smatram da je čovekova dužnost da sve drži pod kontrolom.“
„To je za divljenje i poštovanje!“
„Lepo je, zar ne“, osmehivala se Džoan, „kada znaš da si uspeo?“
„Jeste“, uzdahnuo je Rodni. „Da, mora da je lepo.“
Džoan se nasmejala, uhvatila ga za ruku i blago prodrmala.
„Nemoj da si skroman, Rodni. Nema advokata u okolini sa više
klijenata od tebe. Ima daleko više posla nego u doba strica Henrija.“
„Da, preduzeće dobro stoji.“
,,A novi partner će uneti svež kapital. Smeta li ti što ćeš imati
novog partnera?“
Rodni je odmahnuo glavom.
„Ne, potrebna nam je sveža krv. I Elderman i ja starimo.“
 Da, pomislila je, to je bila istina. Bilo je mnogo sedih u
Rodnijevoj kosi.

Džoan se trgla i pogledala na sat.

Jutro je zaista brzo odmicalo, a onih mučnih misli koje su je
uznemiravale nije bilo na vidiku.
To je samo dokazivalo da je disciplina bila ona ključna reč da bi
čovek mogao srediti misli kako treba i da se seća samo onog lepog i
prijatnog. Upravo to je radila tog jutra - i jutro joj je proletelo. Za ot-
prilike sat i po već će biti vreme ručku. Možda bi mogla malo da izađe
u kratku šetnju, ali samo u blizini gostionice, za pramenu, pre nego
što ponovo bude jela jedan od onih vrućih, teških obroka.
Ušla je u spavaću sobu, stavila na glavu šešir sa postavom i
izašla.
Dečak Arapin je klečao na zemlji licem okrenut ka Meki, klanjao
se i uspravljao, pevljivo mumlajući nekakve reči.
Iza Džoaninih leđa nečujno se pojavio Indijac i objasnio Džoan:
„On moliti u podne.“
Džoan je klimnula glavom. To objašnjenje je bilo nepotrebno.
Odlično je razumela šta je dečak radio.
„On kaže Alah saosećajan, Alah vrlo milosrdan.“
„Znam“, rekla je Džoan i udaljila se polako idući ka bodljikavoj
žici koja je okruživala železničku stanicu.
Setila se da je videla petoricu-šestoricu Arapa koji su pokušavali
da pokrenu nekakav krš od forda koji je stajao zaglavljen u pesku,
vukli su ga i gurali u suprotnim pravcima, a njen zet Vilijam joj je
objasnio da su uzaludni ti njihovi pokušaji iako su neprestano
ponavljali Alah je milosrdan, dok su to radili.
Alah, pomislila je, i mora biti milosrdan, jer je bilo izvesno da
ništa osim milosrđa ne bi izvuklo taj automobil, čak i ako nastave
nepokolebljivo da ga guraju i vuku.
Interesantna je bila činjenica što su oni delovali krajnje veselo i
kao da su uživali u svemu. Inšala, govorili su, božja volja, i nimalo se
nisu trudili da pametno razmisle o tome kako da izvedu ono što su
želeli. To nije bio način života koji bi Džoan odgovarao. Čovek treba
da razmišlja i planira. Mada, međutim, kada neko živi u nedođiji
poput Tel Abu Hamida, to možda i nije neophodno.
Ukoliko bi se tu duže zadržao, smatrala je Džoan, čovek bi čak
zaboravio i koji je dan u nedelji...
Nego, koji li je dan, mislila je, danas je četvrtak... da, četvrtak,
stigla sam ovamo u ponedeljak uveče.
Stigla je do bodljikave žice i sa druge strane ugledala jednog
muškarca u nečemu nalik uniformi, nosio je pušku. Bio je oslonjen o
ogromnu škrinju i verovatno je čuvao stanicu ili granicu.
Činilo se da je zaspao i Džoan je pomislila kako bi bilo bolje da
ne ide dalje da se slučajno on ne probudi i puca na nju. Tako nešto,
razmišljala je, nije bilo nimalo nemoguće u Tel Abu Hamidu.
Krenula je nazad, napravivši krug oko gostionice. Tako će ubiti
vreme, a neće rizikovati da je ponovo obuzme ono čudno osećanje
agorafobije (ako je to uopšte bila agorafobija).
Jutro je, nesumnjivo, pomislila je, proteklo veoma uspešno. U
mislima je nabrajala sve ono na čemu treba da bude zahvalna. Na
tome što se Averil udala za Edvarda, koji je bio postojan i pouzdan
muškarac - ali i dobrostojeći; na njihovoj kući u Londonu koja je bila
božanstvena - na odličnom mestu, blizu Herodsa. I na Barbarinom
braku. A i Toni - mada njegovom situacijom nisu mogli biti posebno
zadovoljni jer, zapravo, o njoj ništa nisu znali - Toni nije bio sin
kakav bi sin trebalo biti. Trebalo je da ostane u Krejminsteru i radi u
preduzeću Eldermen, Skjudamor i Vitni. Trebalo je da se oženi
pristojnom devojkom Engleskinjom i krene očevim stopama.
Jadan Rodni, kome je tamna kosa već bila prošarana sedim
vlasima, nije imao sina koji bi nasledio njegov posao.
 Činjenica je da je Rodni bio suviše slab prema Toniju. Trebalo je
da lupi pesnicom o sto. Šta li bi bilo sa Rodnijem, baš me zanima, da
ja nisam lupala pesnicom u sto? Osetila je blagi talas samozadovolj-
stva. Najverovatnije bi bio do guše u dugovima i pokušavao da
podigne hipoteku poput farmera Hodesdona. Pitala se da li je Rodni
uopšte cenio sve ono što je učinila za njega...
Džoan se zagledala ispred sebe u treperavu liniju horizonta.
Čudan prizor, kao da je posmatrala vodu. Naravno, pomislila je,
varka!
Da, bila je to fatamorgana... jednako kao i barice vode u pesku.
Ni nalik onome što su ljudi podrazumevali pod fatamorganom - i
sama je oduvek zamišljala drveće i gradove - nešto mnogo
konkretnije.
Ipak, i to što joj se pričinjavalo da vidi vodu, bilo je dovoljno
neobično... čovek se zapita... šta je stvarnost?
Varka, pomislila je, varka. Ta reč joj je zvučala važno.
O čemu je, beše, razmišljala? Naravno, o Toniju i njegovoj
krajnjoj sebičnosti i nepromišljenosti.
Oduvek je bilo teško dopreti do Tonija. Bio je toliko neodređen,
toliko očigledno povodljiv, a opet je na neki svoj miran, istrajan i
vedar način radio upravo onako kako je želeo. Toni nikada nije bio
toliko privržen njoj kao što bi sin trebalo da bude privržen majci.
Zapravo, najviše je mario za svog oca.
Setila se kako je Toni kao mali dečak, kada je imao sedam
godina, usred noći ušao u sobu u kojoj je Rodni spavao i tiho i bez
imalo uvijanja rekao:
„Mislim, oče, da sam pojeo otrovnu gljivu umesto pečurke jer me
mnogo boli stomak i mislim da ću da umrem. Došao sam da umrem s
tobom.“
U stvari, nisu u pitanju bile nikakve otrovne gljive niti pečurke.
Radilo se o akutnoj upali slepog creva i dečak je operisan u roku
dvadeset četiri sata. Ipak, Džoan je i dalje bilo čudno što se dečak
obratio ocu, a ne njoj. Bilo bi mnogo prirodnije da se Toni obratio
majci.
Da, Toni je u mnogo čemu bio težak. Bio je lenj u školi.
Nezainteresovan za igre. I mada je bio lep dečak i dečak koga je s
ponosom vodila svuda sa sobom, imao je jednu iritantnu naviku da
se izgubi upravo u trenucima kada ga je ona tražila.
Averil je to nazivala zaštitnim stapanjem sa okolinom, sećala se
Džoan. „Toni se mnogo pametnije stapa sa okolinom od nas“, imala
je običaj da kaže.
Džoan nije sasvim razumela značenje njenih reči, ali je
neodređeno osećala povređenost...
Džoan je pogledala na sat. Nije bilo potrebe da se suviše izloži
vrućini hodajući. Vratila se u gostionicu. Bilo je to izvrsno jutro - bez
ikakvih incidenata - neprijatnih misli, naznaka agorafobije...
Zaista, govorio joj je nekakav unutrašnji glas, pričaš kao kakva
bolničarka. Šta misliš da si, Džoan Skjudamor? Invalid? Psihijatrijski
slučaj? I zašto si toliko ponosna na sebe, a opet umorna? Ima li ičeg
neobičnog u tome što provodiš prijatno, uobičajeno jutro?
Brzo je ušla u gostionicu i obradovala se kad je videla da, za
promenu, ima kruške iz konzerve za ručak. Posle ručka je otišla u
sobu i ispružila se na krevet... Kada bi samo mogla da odspava do
vremena za čaj...
Međutim, nimalo joj se nije spavalo. Mozak joj je bio odmoran i
budan. Ležala je zatvorenih očiju, ali joj je telo bilo napeto i
nervozno, kao da je nešto iščekivala... kao da je bila na oprezu,
spremna da se brani od nekakvog nevidljivog neprijatelja. Svi mišići
su joj bili napeti.
Moram da se opustim, mislila je Džoan, moram da se opustim.
Međutim, nije joj polazilo za rukom. Telo joj je bilo zgrčeno i
napeto. Srce joj je udaralo neznatno brže nego uobičajeno. Misli su
joj bile sumnjičave i oprezne.
 Sve to ju je na nešto podsetilo. Mislila je i mislila i konačno je
došla do pravog poređenja - čekaonica kod zubara.
Osećaj da čoveka očekuje nešto zaista neprijatno, odlučnost da
sam sebe razuveri, da odagna misli o tome, ali i saznanje da je
iskušenje sve bliže...
Ali kakvo iskušenje - šta je ona iščekivala?
Šta će se desiti?
Gušteri su se vratili u svoje pukotine, pomislila je... zato što
nailazi oluja... zavladala je tišina koja nastupa pre same oluje...
čekanje... čekanje...
Gospode, ponovo postaje uznemirena, misli su joj nepovezane.
Gospođica Gilbej... disciplina... osama...
Osama! Mora da meditira. Bilo je nečega u ponavljanju Om...
Teozorlja? Ili budizam...
Ne, ne, drži se sopstvene religije. Meditiraj o Bogu. O božjoj
ljubavi. Bog... Oče naš na nebesima...
Njen otac koji je voleo da sve u kući bude pod konac - njegova
ravno potkresana smeđa brada, njegove duboke, pronicljive oči.
Prijatan čovek koji je zahtevao i sprovodio najstrožu disciplinu, to je
bio njen otac - tipični admiral u penziji. A njena majka, visoka,
mršava, povučena, neuredna žena, bila je simpatična u toj svojoj
nonšalantnosti zbog čega su drugi, čak i kada bi ih dovela na rub
očajanja, uvek pronalazili opravdanje za nju.
Njena majka je na zabave odlazila noseći stare rukavice,
podvijenu suknju i za punđu svoje čelično-sede kose nakrivo
prikačen šešir, srećna i sasvim nesvesna da sa njenim izgledom nešto
nije u redu. A admiralov bes uvek je bio usmeren na ćerke, nikada na
suprugu.
„Zašto vi, devojke, ne vodite računa o majci? Zašto je puštate
takva da izlazi?! Neću da dozvolim takav nemar!“, grmeo bi. A tri
ćerke bi mu ponizno odgovarale:
 ,,U redu, oče.“ Posle toga bi kazale jedna drugoj: „Sve je to lepo,
ali majka je zaista nemoguća.“
Džoan je, naravno, mnogo volela svoju majku, ali njena
naklonost nije bila slepa na činjenicu da je njena majka zaista bila
dosadna žena - sveukupan nedostatak metodičnosti i doslednosti
teško su mogle da nadoknade vesela neodgovornost i srdačna
impulsivnost.
Nakon majčine smrti, Džoan je doživela krajnje zaprepašćenje
kada je, sređujući majčine stvari, slučajno našla pismo koje joj je otac
pisao na dvadesetogodišnjicu njihovog braka.

Duboko žalim što danas ne mogu da budem sa tobom, draga

moja. Ovim pismom želim da ti kažem koliko mi je sve ove godine
značila tvoja ljubav i koliko si mi danas draža nego ikada pre.
Tvoja ljubav je bila krunski blagoslov u mom životu i zahvalan sam
Bogu što mi te je dao...

Ni pomislila nije da njen otac tako nešto oseća prema njenoj

majci...
Džoan pomisli, u decembru će biti dvadeset pet godina kako su
se Rodni i ona venčali. Njihova srebrna svadba. Zaista bi bilo lepo,
razmišljala je, kada bi on njoj napisao jedno takvo pismo...
Sročila je pismo u mislima.

Najdraža Džoan,
Osećam da moram da napišem šta ti sve dugujem... i koliko si
mi značila... Pojma nemaš, siguran sam, kako je naša ljubav bila
krunski blagoslov...
 Džoan je prestala da mašta i pomislila je kako sve to ne zvuči
istinito. Bilo je nemoguće zamisliti Rodnija da piše takvo pismo...
koliko god da ju je voleo... koliko god da ju je voleo...
Zašto to tako uporno ponavlja? Zašto oseća tu čudnu, neprijatnu
drhtavicu? O čemu li je razmišljala pre toga?
Naravno! Džoan se zaprepastila. Trebalo je da meditira u osami.
A umesto toga je razmišljala o svetovnim stvarima - o svom ocu i
majci koji su odavno umrli.
Umrli, ostavivši je samu.
Samu u pustinji. Samu u ovoj neprijatnoj sobi nalik zatvorskoj
ćeliji.
U kojoj nije imala ni o čemu da razmišlja već o samoj sebi.
Skočila je. Nema svrhe ležati kada ne možeš da zaspiš.
Mrzela je male sobe sa velikim prozorima prekrivenim gazom.
Kao da stiskaju čoveka. U njemu stvaraju osećaj da je sitan, nalik
insektu. Želela je prostrani salon, sa šarenim prekrivačima i
pucketavom vatrom u kaminu i ljude - mnogo ljudi - ljudi koji odlaze
u goste onima koji kod njih dolaze...
Oh, voz mora uskoro doći - mora uskoro doći. Ili automobil... ili
bilo šta...
„Ne mogu da ostanem ovde“, naglas je rekla Džoan. „Ne mogu
da ostanem ovde!“
(Pričanje sa sobom veoma je rđav znak, pomislila je.)
Popila je malo čaja, a zatim izašla. Nije mogla da sedi i razmišlja.
Prošetaće i neće misliti ni o čemu.
Razmišljanje, ono ju je mučilo. Pogledaj samo te ljude koji ovde
žive - Indijac, arapski dečak, kuvar. Bila je sasvim sigurna da oni
uopšte ne razmišljaju.
Ponekad sedim i razmišljam, a ponekad samo sedim...
 Ko to reče? Kakav divan način života!
Neće razmišljati, samo će hodati. Ne daleko od gostionice, za
svaki slučaj... pa za svaki slučaj...
Napravila je veliki krug. Okolo-naokolo. Kao životinja.
Ponižavajuće. Da, ponižavajuće, ali šta je, tu je. Mora da bude veoma,
veoma pažljiva. Inače...
Inače, šta? Nije znala. Pojma nije imala.
Ne sme misliti o Rodniju, ne sme misliti o Averil, ne sme misliti
o Toniju, ne sme misliti o Barbari. Ne sme misliti o Blanš Hagard. Ne
sme misliti o žbunju rododendrona. (Naročito ne sme misliti o
žbunju rododendrona!) Ne sme misliti o poeziji...
Ne sme misliti o Džoan Skjudamor. Ali to sam ja! Ne, nisam. Da,
jesam.
Kada ni o čemu drugom ne bi imala da razmišljaš osim o sebi,
šta li bi otkrila?
„Ne želim da znam“, naglas je rekla Džoan.
Zapanjio ju je zvuk sopstvenog glasa. Šta je to što nije želela da
zna?
Bitka, pomislila je, bijem unapred izgubljenu bitku.
Ali protiv koga? Protiv čega?
Nije važno, pomislila je. Ne želim da znam...
Zadrži se na tome. To je dobar izraz.
Pratio ju je čudan osećaj da neko hoda pored nje. Neko koga je
vrlo dobro poznavala. Kad bi okrenula glavu... okrenula je glavu, ali
tamo nije bilo nikoga. Ama baš nikoga.
A opet, osećala je da je neko pored nje. To ju je uplašilo. Rodni,
Averil, Toni, Barbara, niko od njih neće da joj pomogne, niko od njih
ne bi mogao da joj pomogne. Nikoga od njih nije briga.
Vratiće se u gostionicu i pobeći će od tog nekoga ko ju je pratio.
 Indijac je stajao pored žičanog kaveza. Džoan se blago ljuljala u
hodu. Uznemirio ju je način na koji ju je posmatrao.
„Šta je bilo?“ upitala je. „Šta se desilo?“
„Memsahib ne izgledati dobro. Možda memsahib ima groznica?“
To je bilo u pitanju. Naravno da je to bilo u pitanju. Imala je
groznicu! Kako se nije ranije setila?
Požurila je unutra. Mora da izmeri temperaturu, da potraži
kinin. Imala je kinin negde među stvarima.
Uzela je toplomer i stavila ga pod jezik.
Groznica - naravno da je bila groznica! Neuračunljivost...
bezimeni strahovi... bojazni... ubrzano lupanje srca.
Sve je bilo čisto fizičke prirode.
Izvadila je toplomer i pogledala: 36,7.
Sasvim normalna temperatura.

Nekako je pregurala veče. Sada je već bila poprilično zabrinuta

za sebe. Nije bilo u pitanju sunce, nije bila groznica... Mora da su
živci.
To su samo živci, ljudi su imali običaj tako da kažu. I sama je to
umela drugima da kaže. Eto, nije znala kako je to. Sada zna. Zaista,
to su samo živci! Živci su znali da stvore pakao! Bio joj je potreban
lekar, fin, saosećajan lekar, bolnica i vredna sestra koja je nikada ne
bi ostavila samu. „Gospođa Skjudamor ne sme ostati sama“, rekla bi.
A imala je u belo okrečen zatvor usred pustinje, Indijca diskutabilne
pameti, sasvim imbecilnog dečaka Arapina i kuvara koji će joj uskoro
poslati večeru zbućkanu od pirinča, lososa iz konzerve, zapečenog
pasulja i tvrdo kuvanih jaja.
Potpuno pogrešno, mislila je Džoan, potpuno pogrešan tretman
u njenom slučaju...
 Nakon večere vratila se u sobi i potražila bočicu sa aspirinom.
Ostalo joj je još šest tableta. Nepromišljeno ih je sve uzela. Što je
značilo da za sutra neće imati ništa, ali je osećala da mora da učini
nešto.
Nikada više, pomislila je, neću nikuda krenuti bez propisnih
tableta za spavanje.
Svukla se i oprezno legla.
Čudno, ali zaspala je skoro istog trena.
Te noći je sanjala da se nalazi u nekom velikom zatvoru sa
krivudavim hodnicima. Pokušavala je da nađe izlaz, ali nikako nije
uspevala u tome, a opet je sve vreme bila svesna da zapravo zna gde
se izlaz nalazi...
Treba samo da se setiš, neprestano je nervozno govorila sebi,
treba samo da se setiš.
Ujutru se probudila smirena, mada umorna.
„Moraš da se setiš“, kazala se sebi.
Ustala je, obukla se i doručkovala.
Osećala se sasvim dobro, bila je samo pomalo zabrinuta i to je
bilo sve.
Pretpostavljam da će me opet uhvatiti, pomislila je. Oh, ja tu ne
mogu ništa.
Nepomično je sedela na fotelji. Izaći će, ali ne još.
Neće razmišljati ni o čemu posebno - zapravo, potrudiće se da ne
misli uopšte. I jedno i drugo je bilo suviše zamorno. Jednostavno će
pustiti misli na ispašu, kako se kaže.
Kancelarija Eldermen, Skjudamor i Vitni - kutije sa
dokumentima i belim nalepnicama. Imanje ser Džaspera Foulksa,
pokojnog. Pukovnik Ečkingem Vilijams. Kao na pozorišnoj sceni.
 Piter Šerston podiže svoje razdragano lice sa stola. Koliko je
samo ličio na majku - ne, ne baš - imao je oči Čarlsa Šerstona. Taj
njegov hitar, nemiran pogled ukrivo. Ne bih mu baš mnogo verovala
da sam na Rodnijevom mestu, pomislila je.
Interesantno kako se toga setila!
Nakon Lesline smrti, Šerston je bio sasvim van sebe. U
rekordnom roku uspeo je pićem da otera sebe u smrt. Decu su
preuzeli rođaci. Treće dete, devojčica, umrla je šest meseci po
rođenju.
Džon, najstariji dečak, otišao je u šume i džungle. Sada je bio
negde u Burmi. Džoan se setila Lesli i njenih pamučnih prekrivača.
Ako je Džon bio kao njegova majka, i ako je posedovao onu istu
njenu želju da posmatra kako biljke brzo rastu, sigurno je sada
veoma srećan. Čula je da mu dobro ide.
Piter Šerston je došao kod Rodnija i izrazio želju da ga Rodni
primi da radi kod njih u kancelariji.
„Majka mi je rekla da je sigurna da biste mi Vi pomogli,
gospodine.“
Lep, iskren momak, nasmejan, vedar, uvek spreman da posluša -
mnogo privlačniji od svog brata, oduvek je smatrala Džoan.
Rodni je sa zadovoljstvom primio momka. To mu je, možda, bila
nekakva nadoknada za to što je njegov sin radije hteo da ode preko
mora i sasvim se odvoji od porodice.
Vremenom će, moguće je, Rodni početi da posmatra Pitera kao
sina. Često je boravio u njihovoj kući i uvek je bio ljubazan prema
Džoan. Umeo je pristojno da se ponaša - nije bio nimalo napadan,
kao njegov otac.
A zatim se Rodni jednoga dana vratio kući iscrpljen i bolestan.
Na njena pitanja nestrpljivo joj je odgovorio da se nije dogodilo ništa,
apsolutno ništa. Međutim, nakon nedelju dana spomenuo je kako Pi-
ter odlazi - rešio je da ode u fabriku aviona.
 „Oh, Rodni, a ti si bio tako dobar prema njemu. I oboje smo ga
toliko voleli!“
„Da, fin momak.“
„Pa šta je bio problem? Je li lenj?“
„Ne, ne, odlično se snalazio sa brojkama i dokumentima.“
„Kao njegov otac?“
„Da, kao njegov otac. Međutim, mlade privlače nova otkrića,
letenje i slične stvari.“
Džoan ga nije slušala. Misli su joj odlutale na drugu stranu. Piter
Šerston je otišao tako iznenada.
„Rodni... da nešto nije bilo u redu?“
„Nije bilo u redu? Kako to misliš?“
„Mislim... kao sa njegovim ocem. Usta su mu kao Leslina, ali ima
onaj neobičan, lutajući pogled kakav je njegov otac oduvek imao. Oh,
Rodni, istina je, zar ne? On je nešto učinio?“
Rodni je polako rekao: „Bilo je nekih problemčića.“
„Sa računima? Uzeo je novac?“
„Radije ne bih da pričam o tome, Džoan. Ništa krupno i
značajno.“
„Pokvaren na oca! Zar nasleđe nije nešto neverovatno?“
„Zaista neverovatno. Izgleda da deluje u pogrešnom pravcu.“
„Misliš, mogao je da povuče na Lesli? Mada ni ona nije bila neka
vrednica, zar ne?“
Rodni joj je suvo odvratio: „Ja smatram da je bila izuzetno
vredna. Držala se svog posla i dobro ga je obavljala.“
„Jadnica.“
Rodni nervozno odvrati: „Voleo bih da je ne sažaljevaš uvek. To
me nervira.“
 „Rodni, to nije lepo od tebe. Zaista je imala veoma tužan život.“
„Ne razmišljam o njoj na taj način.“
„Pa je umrla...“
„Radije ne bih da razgovaram o tome.“ Okrenuo se.
Svi su se, pomislila je Džoan, plašili raka. Trzali su se na sam
pomen te reči. Nazivali bi tu bolest drugim imenima - maligna
izraslina, ozbiljna operacija, neizlečiva bolest, nešto unutrašnje. Čak
ni Rodni nije voleo da je izgovara. Jer, na kraju krajeva, čovek nikad
ne može da zna - svaki dvanaesti čovek umire od te bolesti, zar ne? I
još izgleda da često napada one najzdravije. One koji nikada ni od
čega nisu bolovali.
Džoan se setila dana kada je čula novosti od gospođe Lambert na
pijačnom trgu.
„Draga moja, jesi li čula? Jadna gospođa Šerston!“
„Šta joj se desilo?“
„Umrla je!“ Sa uživanjem. Zatim je dodala tiše: „Nešto
unutrašnje, čini mi se... nije se moglo operisati... trpela je jake
bolove, kako sam čula. Ali bila je srčana. Radila je nekoliko nedelja
do pred sam kraj - sve dok nije morala da dobija morfijum. Žena mog
sestrića ju je videla pre šest nedelja. Izgledala je strahovito bolesno i
bila je tanka kao prutić, ali ništa se nije promenila - smejala se i
šalila. Pretpostavljam da ljudi ne mogu da prihvate da se nikada neće
izlečiti. Eto, imala je težak život, jadnica. Usuđujem se da kažem da
je za nju to pravo olakšanje...“
Džoan je požurila kući da javi Rodniju, a Rodni je ćutke sedeo,
znao je. Bio je izvršitelj njenog testamenta, rekao je, pa su mu prvom
javili.
Lesli Šerston nije imala mnogo toga da ostavi. Ono što je imala
ostalo je da se podeli između dece. Klauzula koja je uzbudila
Krejminster bila je njena volja da se sahrani upravo u Krejminsteru.
„Jer“, stajalo je u testamentu, ,,u njemu sam bila srećna.“
 I tako je Lesli Šerston sahranjena da večno počiva na groblju
Crkve svete Marije u Krejmisteru.
Čudan zahtev, mislili su pojedini, s obzirom da je upravo u
Krejminsteru njen suprug bio osuđen za proneveru bančinih
fondova. Međutim, bilo je i onih koji su smatrali da je to bilo sasvim
prirodno. Proživela je u Krejminsteru jedan srećan period pre nego
što su nastupili problemi i bilo je sasvim očekivano da se vrati jer je
na to gledala kao na izgubljeni rajski vrt.
Jadna Lesli - celu porodicu je pratila tragedija jer se mladi Piter,
nakon što je završio obuku i postao pilot, srušio avionom i poginuo.
Rodnija je to veoma pogodilo. Kao da je, na neki čudan način,
krivio sebe za Piterovu smrt.
„Rodni, ne shvatam kako bi ti mogao biti kriv. Ti sa tim nemaš
nikakve veze.“
„Lesli ga je poslala meni - rekla mu je da ću mu ja dati posao i
brinuti o njemu.“
„To si i učinio. Primio si ga u kancelariju.“
„Znam.“
„Napravio je grešku, ti ga nisi kaznio, niti gonio - sam si
nadoknadio gubitak, je li tako?“
„Jeste, ali ne radi se o tome. Zar ne shvataš zašto ga je Lesli
poslala meni? Jer je znala da je slab, da je nasledio Šerstonovu
nepouzdanost. Sa Džonom nije bilo problema. Poverila mi je Pitera,
da pazim na njegovu slabost. On je bio neobična mešavina.
Posedovao je podmuklost Čarlsa Šerstona i Leslinu hrabrost.
Armadejls mi je pisao da je bio najbolji pilot koga su imali - bio je
neustrašiv i pravi čarobnjak - upotrebili su taj izraz - kada su u
pitanju avioni. Momak se dobrovoljno prijavio da isproba neki novi,
tajni uređaj na avionu. Znalo se da je opasan. Tako je nastradao.“
„Smatram to veoma časnim, zaista, veoma časnim.“
Rodni se kratko i suvo nasmejao.
 „Da, Džoan. Ali da li bi to tako zadovoljno rekla da je tvoj sin
tako nastradao? Da li bi bila zadovoljna kad bi Toni časno poginuo?“
Džoan ga je netremice posmatrala.
„Ali, Pitere, on nije naš sin. To je sasvim drugačije.“
„Ja mislim na Lesli... kako bi se ona osećala...“

Džoan se malo pomerila na stolici na kojoj je sedela u gostionici.

Zašto neprestano razmišlja o Šerstonovima otkako se zatekla na
ovom mestu? Imala je i drugih prijatelja, prijatelja koji su joj mnogo
više značili nego što su to Šerstonovi ikada.
Lesli joj nikada nije bila posebno draga, samo joj je bilo žao nje.
Jadna Lesli, pod mermerom svoje nadgrobne ploče.
Džoan je zadrhtala. Hladno mi je, pomislila je. Hladno mi je.
Neko hoda po mom grobu.
Međutim, ona je mislila na grob Lesli Šerston.
U njemu je hladno, razmišljala je, hladno i mračno. Izaći ću na
sunce. Ne želim ni tren duže da ostanem ovde.
Crkveno groblje - i grob Lesli Šerston. I skarletni, težak
rododendron koji je pao sa Rodnijevog revera.
Grub vetar stresa mile pupoljke majske...
 Deveto poglavlje

Džoan gotovo da je istrčala napolje na sunce. Išla je brzim

korakom i nimalo se nije obazirala na gomilu konzervi i kokoške.
Tako je već bilo bolje. Toplo sunce. Toplo - više joj nije bilo
hladno. Pobegla je od svega...
Ali šta joj je to značilo pobegla je od svega?
Duh gospođice Gilbej kao da se iznenada stvorio pored nje i
rekao joj vrlo značajnim tonom:
„Disciplinuj svoje misli, Džoan. Budi mnogo određenija u
izražavanju. Odredi šta je to od čega toliko bežiš.“
Ali ona nije znala. Pojma nije imala.
Zbog nekog straha, preteče strahote koja ju je proganjala.
Bilo je to nešto što je oduvek bilo tu... čekalo je... a ona je samo
mogla da uzmiče i izmiče...
Zaista, Džoan Skjudamor, kazala je samoj sebi, zaista se čudno
ponašaš.
Ipak, to nije pomoglo. Sigurno nešto strašno sa njom nije bilo u
redu. Nije to mogla biti agorafobija (da li se pravilno setila naziva,
brinulo ju je što nije bila sigurna) jer je ovog puta jedva čekala da
pobegne od tih hladnih zidova koji su je sputavali. Želela je da izađe
napolje i na sunce. Bolje se osećala sada kada je bila napolju.
Izađi! Izađi na sunce! Beži od ovih misli. Dugo je već bila tu. U
toj sobi sa visokom tavanicom nalik mauzoleju.
Grob Lesli Šerston i Rodni...
Lesli... Rodni...
 Izađi...
Sunce...
Tako je hladno - u ovoj sobi...
Hladno i usamljeno...
Ubrzala je korak da pobegne od tog ogromnog mauzoleja od
gostionice. Tako mračnog, tako skučenog...
Od mesta na kome je lako umišljati da ga posećuju duhovi.
Kakva glupa ideja - bila je to praktično nova zgrada podignuta
pre samo dve godine.
U novoj zgradi nije moguće da ima duhova, to je svako znao.
Ako u gostionici nije bilo duhova, u tom slučaju ih je ona, Džoan
Skjudamor, dovela sa sobom. To je bila vrlo neprijatna pomisao...
Ponovo je ubrzala korak.
Bilo kako bilo, odlučno je razmišljala, sada nikoga nema pored
mene. Sasvim sam sama. Ne mogu čak nikoga ni da sretnem.
Kao što je, koga ono beše, Stenlija ili Livingstona, srela u
divljinama Afrike.
Doktora Livingstona, čini mi se.
Ništa nalik tome. Jedina osoba koju je ovde mogla sresti bila je
Džoan Skjudamor.
Kakva smešna ideja! Da sretne Džoan Skjudamor. Drago mi je,
gospođo Skjudamor.
Zaista interesantna ideja...
Da sretne samu sebe...
Sresti samu sebe...
Gospode, bila je prestravljena...
Bila je strahovito prestravljena...
 Njen korak prešao je u trk. Trčala je blago posrćući. I misli su joj
posrtale podjednako koliko i stopala.
...Plašim se...
...Oh, bože, tako se plašim...
...Kada bi samo neko bio ovde. Kada bi neko bio pored mene...
Blanš, pomislila je. Volela bih da je Blanš ovde.
Da, Blanš je bila osoba koju je želela...
Nije želela nikoga dragog i bliskog. Nikoga od prijatelja.
Samo Blanš...
Blanš i njenu opuštenu, prisnu ljubaznost. Blanš jeste bila
ljubazna. Blanš se nije mogla iznenaditi niti zaprepastiti.
U svakom slučaju, Blanš je smatrala da je Džoan fina. Blanš je
mislila da je Džoan uspela u životu. Bila je draga Blanši.
Niko drugi nije...
To je bilo to - to je bila misao koja je neprestano bila sa njom - to
je bila istina koju je Džoan Skjudamor znala - oduvek je znala...
Gušteri su ponovo počeli da izlaze iz pukotina...
Istina...
Delići istine provirivali su nalik gušterima i govorili: „Evo me. Ti
me poznaješ. Odlično me poznaješ. Ne pretvaraj se da nije tako.“
I ona ih je zaista poznavala - to je bilo najgroznije.
Prepoznala je svaku ponaosob.
One su joj se kezile, ismevale je.
Sve te sitne istine. Pokazivale su joj se od trenutka kada je stigla
ovamo. Trebalo je samo da ih sastavi u celinu.
Cela priča njenog života - istinita priča o Džoan Skjudamor...
Bila je tu i čekala ju je...
 Nikada ranije nije imala potrebu da razmišlja o svom životu. Bilo
je lako ispuniti život nevažnim tričarijama i ne ostaviti mesta za
samospoznaju.
Šta je ono Blanš rekla?
„Kada ni o čemu drugom danima ne bi imala da razmišljaš
osim o sebi, šta li bi otkrila?“
Kako je samo njen odgovor bio nadmoćan, samozadovoljan,
glup:
„Da li bi čovek došao do saznanja koja već ne zna?“
Ponekad mi se čini, majko, da ti ništa ni o kome ne znaš...
Bio je to Toni.
Koliko je samo Toni bio u pravu.
Ništa nije znala o sopstvenoj deci, niti o Rodniju. Volela ih je, ali
ih nije poznavala.
Trebalo je da ih upozna.
Ako nekoga voliš treba da ga poznaješ.
Nisi ih poznavala jer je bilo mnogo lakše verovati u prijatne
stvari koje si želela da budu istina i nisi htela da se zamaraš pravom
istinom.
Kao što je bio slučaj sa Averil - Averil i patnjom koju je ona
trpela.
Nije želela da prizna da Averil pati...
Averil, koja ju je oduvek prezirala...
Averil, koja ju je pročitala još kad je bila sasvim mala...
Averil, koju je život slomio i povredio i koja je, možda, još uvek
jedno osakaćeno biće.
Ali biće koje poseduje hrabrost...
To je ono što je njoj, Džoan, nedostajalo. Hrabrost.
 „Hrabrost je sve“, rekla je.
A Rodni je rekao: „Zar ne?“
Rodni je bio u pravu...
Toni, Averil, Rodni - svi su je optuživali.
A Barbara?
Šta nije bilo u redu sa Barbarom? Zašto je lekar bio toliko
ćutljiv? Šta su svi skrivali od nje?
Šta li je uradilo to dete - to strastveno, nedisciplinovano dete
koje se udalo za prvog muškarca koji ju je zaprosio samo da bi
pobegla od kuće?
Da, to je bila istina - upravo to je Barbara učinila. Nije bila
srećna kod kuće. A nije bila srećna jer se Džoan ni najmanje nije
potrudila da je usreći.
Nije pokazivala ljubav prema Barbari, ni najmanje razumevanja.
Veselo i sebično je odlučivala šta je za Barbaru najbolje nimalo se ne
osvrćući na njene želje i prohteve. Nije sa dobrodošlicom dočekivala
njene prijatelje, pristojno ih je obeshrabrivala. Nije ni čudo što je
Barbara videla Bagdad kao šansu za beg.
Udala se za Vilijama Vreja nepromišljeno i brzo, a nije ga (kako
je rekao Rodni) volela. I šta se zatim desilo?
Ljubavna afera? Nesrećna ljubavna afera? Verovatno sa onim
majorom. Da, to bi moglo objasniti neprijatnost koju je Džoan
izazvala kada je spomenula njegovo ime. Bio je to, najverovatnije,
čovek koji je očarao glupo dete koje još nije propisno odraslo.
A zatim je u očajanju, u jednom od onih divljih napada očajanja
kojima je bila sklona još od detinjstva, u periodima kada je gubila
svaki osećaj za meru, pokušala - da, mora da je tako - da oduzme sebi
život.
Bila je veoma, veoma bolesna - opasno bolesna.
 Da li je Rodni to znao, pitala se Džoan. Nesumnjivo je bilo da je
pokušao da je spreči da odjuri u Bagdad.
Ne, Rodni sigurno nije mogao znati. Rekao bi joj. Ne, možda joj i
ne bi rekao. Zaista je dao sve od sebe da je spreči da ode kod Barbare
u Bagdad.
Ali ona je bila krajnje tvrdoglava. Osećala je, kazala mu je, da
jednostavno ne bi podnela da ne ode kod tog jadnog deteta.
Naravno njene namere su bile iskrene.
Samo - nije li i to bio samo delić istine?
Da je nije privukla pomisao na putovanje - na nešto novo - želja
da vidi neki drugi deo sveta? Zar nije uživala u pomisli da će igrati
ulogu brižne majke? Zar nije videla sebe kao šarmantnu, impulsivnu
ženu koju s ushićenjem dočekuju bolesna ćerka i zabrinut zet? Baš
lepo od tebe, kazali bi, što si tako brzo došla.
A zapravo, bilo je jasno, da im uopšte nije drago što je vide! Bili
su, iskreno rečeno, sasvim pometeni. Upozorili su lekara, držali jezik
za zubima, učinili sve moguće kako bi sprečili da Džoan sazna istinu.
Nisu želeli da ona zna jer joj nisu verovali. Barbara joj nije verovala.
Sakriti od majke - to je verovatno bila njena ideja.
Kako im je samo laknulo kad im je saopštila da mora da se vrati.
Prilično dobro su to skrivali, učtivo protestovali, predlagali da ostane
još koji dan. Ipak, kad je kazala da bi mogla da razmisli, Vilijam je
požurio da je obeshrabri.
Zapravo, jedina dobra stvar koja je proistekla iz njenog
ishitrenog putovanja na istok bila je pomalo neobična: uspela je da
zbliži Barbaru i Vilijama u udruženom nastojanju da je se reše i
sačuvaju svoju tajnu. Koliko god neobično bilo, ipak je njena poseta
nečemu poslužila. Često bi, sećala se Džoan, još slabašna Barbara
molećivo pogledala Vilijama, a Vilijam bi, kao odgovor na njene
molećive poglede, požurio nešto da kaže, da objasni nešto što je bilo
nejasno i da na taj način odagna jedno od Džoaninih netaktičnih
pitanja.
 A Barbara bi ga tada zahvalno pogledala - s ljubavlju.
Stajali su na peronu kad su je ispraćali. Džoan se sećala kako je
Vilijam držao Barbaru za ruku, a Barbara se naslonila na njega.
„Hrabro, draga. Skoro je gotovo - ona odlazi“, stisak ruke je to
trebalo da znači.
Pošto je voz krenuo, vratili su se u svoj bungalov u Alaji i igrali
sa Mopsi - jer oboje su voleli Mopsi, tu predivnu bebu koja je bila
smešna, mala Vilijamova slika i prilika - a Barbara je kazala: „Hvala
bogu da je otišla da konačno možemo da budemo sami.“
Jadni Vilijam, mnogo je voleo Barbaru i sigurno je bio veoma
nesrećan, a opet nije prestao da joj iskazuje nežnost i ljubav.
„Ne brini za nju!“, rekla joj je Blanš. „Biće ona dobro. Tu je sad
dete i sve ostalo.“
Ljubazna Blanš, pokušavala je da joj odagna zabrinutost koju
Džoan nije osećala.
A ona, Džoan, osećala se nadmoćnom u odnosu na staru
prijateljicu koju je s prezirom sažaljevala.
Hvala ti, bože, što ja nisam takva žena.
Da, čak se usudila i da se pomoli...
A sada, u ovom trenu, dala bi sve na svetu samo da je Blanš sa
njom!
Blanš, prijatna, ljubazna, saosećajna - koja nikada nije osuđivala
nijedno ljudsko biće.
A one noći u onoj gostionici na železničkoj stanici, ona, Džoan se
molila umotana u lažni ogrtač nadmoćnosti.
Da li bi sada mogla da se pomoli, kada je taj lažni omotač više ne
skriva?
Džoan je klekla na kolena.
...Bože, pomolila se, pomozi mi...
 ...Ja ludim, Bože...
...Ne dozvoli da poludim...
...Učini da ne mislim...
Tišina...
Tišina i sunce...
I lupanje njenog srca...
Bog me je, mislila je, sasvim zaboravio...
... Bog neće da mi pomogne...
...Sama sam - sasvim sama...
I ta nesnosna tišina... ta nepodnošljiva samoća...
Mala Džoan Skjudamor... glupa, nadmena, pretenciozna mala
Džoan Skjudamor...
Sasvim sama u pustinji.
Hrist, pomislila je, bio je sam u pustinji.
Četrdeset dana i četrdeset noći...
...Ne, to niko ne bi mogao - niko to ne bi podneo...
Tišinu, sunce, samoću...
Ponovo je osetila strah - strah od nepreglednog prostora u kome
je čovek bio sasvim sam, imao je samo Boga...
Skočila je na noge.
Mora se vratiti u gostionicu - vratiti se u gostionicu.
Indijac... dečak Arapin... kokoške... prazne konzerve...
Ljudski rod.
Divlje se osvrtala oko sebe. Gostionici nije bilo ni traga - nigde
nije bilo traga ni kamenoj zgradi koja je predstavljala železničku
stanicu - čak ni traga brdima u daljini.
 Sigurno je otišla dalje nego ranije, toliko daleko da nigde nije
bilo nijednog vidljivog obeležja.
Dok ju je obuzimao sve veći užas, shvatala je da nije znala ni u
kom pravcu se nalazi gostionica...
Brda - ta brda u daljini svakako nisu mogla da nestanu -
međutim, na horizont su se spustili niski oblaci... Brda? Oblaci? Niko
to nije mogao znati.
Bila je izgubljena, sasvim izgubljena...
Ne, ako pođe u pravcu severa... tako je, u pravcu severa.
Sunce...
Sunce joj je bilo tačno iznad glave... po njemu nije mogla da
odredi pravac...
Izgubila se... izgubila... i nikada neće pronaći put nazad...
Odjednom je pomahnitalo počela da trči.
Prvo u jednom pravcu, a zatim, pošto ju je obuzela iznenadna
panika, krenula je u drugom. Trčala je tamo-ovamo, divlje, očajnički.
Stala je da viče - urla, doziva...
Upomoć...
Upomoć...
(„Nikada me neće čuti“, pomislila je... „Mnogo sam daleko...“)
Njen glas se gubio u pustinji koja ga je stišavala do tihog
blejanja. Kao što bleji ovca, pomislila je, kao ovca...
Našao je svoju ovčicu..
Gospod je moj Pastir...
Rodni - zeleni pašnjaci i dolina u Haj stritu...
Rodni, dozivala je, Rodni, pomozi mi...
A Rodni je odlazio niz peron, uspravljenih ramena i izdignute
glave... uživajući u pomisli na nekoliko nedelja slobode... na trenutak
se ponovo osetivši mladim.«
On je nije mogao čuti.
Averil... Averil... zar joj Averil ne bi pomogla? Ja sam ti majka,
Averil, oduvek sam činila sve za tebe...
Ne, Averil bi tiho izašla iz sobe i možda rekla:
„Zaista ništa ne mogu da učinim...“
Toni... Toni bi joj pomogao.
Ne, Toni joj ne bi mogao pomoći. On je bio u Africi.
Veoma daleko...
Barbara... Barbara je bila suviše bolesna... Barbara se otrovala
hranom.
Lesli, pomislila je. Lesli bi mi pomogla kad bi mogla. Ali Lesli je
mrtva. Patila je i umrla...
Nije bilo nimalo dobro - nije bilo nikoga...
Ponovo je počela da trči, očajnički, ne znajući u kom pravcu
ide... samo je trčala...
Znoj joj se slivao niz lice, niz vrat, niz celo telo...
Ovo mora da je kraj, pomislila je.
Hrist, pomislila je... Hrist...
Hrist će doći po nju u pustinju...
Hrist će joj pokazati put do zelene doline.
...Povešće je sa ovčicama...
...izgubljenim ovčicama...
...grešnika koji se pokajao...
...kroz dolinu senki...
...(nije bilo senki, samo sunca...)
... ka prijatnoj svetlosti. (Ali sunčeva svetlost nije bila prijatna.)
Zelena dolina... zelena dolina... mora naći zelenu dolinu...
Koja se otvara u Haj stritu, tamo usred Krejminstera.
Otvara se u pustinji...
Četrdeset dana i četrdeset noći.
Prošla su samo tri dana - znači, Hrist će još uvek biti tamo.
Hriste, molila se, pomozi mi...
Hriste...
Šta to bi?
Tamo - daleko zdesna - ona sićušna mrlja na horizontu!
Bila je to gostionica... nije se izgubila... bila je spasena...
Spašena...
Kolena su je izdala... sručila se na tle...
 Deseto poglavlje

Džoan se polako vraćala svesti...

Imala je mučninu i osećala se bolesno...
Bila je slaba, slaba poput deteta.
Ali bila je spašena. Gostionica je bila tamo. Kada joj bude
neznatno bolje, moći će da ustane i ode do nje.
Do tada će da miruje i da razmišlja. Dobro će o svemu razmisliti
- više se neće pretvarati.
Na kraju, Bog je ipak nije zaboravio...
Više nije imala taj strašan osečaj da je sasvim sama...
Ali, moram da mislim, rekla je sebi. Moram da mislim. Moram
da raščlanim stvari. Zato sam ovde - da bih sve raščlanila...
Morala je da otkrije, jednom za svagda, kakva je žena bila Džoan
Skjudamor...
Upravo zato je morala doći ovamo, u pustinju. To jasno, užasno
svetlo otkriće joj ko je, zapravo, bila. Otkriće joj istinu u vezi sa svim
onim što nije želela da vidi - svim onim što je oduvek znala.
Juče se javio jedan trag. Možda će biti najbolje da počne od
njega. Jer tada ju je, zar ne, prvi put obuzeo osećaj strašne panike?
Recitovala je poeziju - tako je sve počelo.
Od tebe sam odsutna u proleće.
Tako je glasio stih - podsetio ju je na Rodnija i kazala je: „Ali
sada je novembar.“
Baš kao što je to Rodni rekao one večeri: „Ali sada je oktobar.“
 One večeri onog dana kada je sedeo u Ašeldonu sa Lesli Šerston
- njih dvoje su tamo sedeli ćuteći - udaljeni dva metra jedno od
drugog. Tada je pomislila, zar ne, kako to i nije posebno prisno i
prijateljski?
Međutim, sada je znala - naravno, sigurno joj je to i onda bilo
jasno - zašto su sedeli toliko udaljeni jedno od drugog.
Zato što se, zar ne, nisu usuđivali da sednu bliže jedno drugom...
Rodni... i Lesli Šerston...
Ne Mirna Rendolf... nikada nije bila Mirna Rendolf. Namerno je
podsticala priču o Mirni Rendolf jer je znala da u njoj nema ničega.
Postavila je Mirnu Rendolf kao dimnu zavesu kako bi sakrila ono što
je stvarno postojalo.
A i delimično - budi iskrena sada, Džoan - delimično zato što joj
je bilo lakše da okrivi Mirnu Rendolf nego Lesli Šerston.
Manje bi joj povredilo ponos priznanje da je Rodnija privukla
Mirna Rendolf, koja je bila lepa devojka i mogla je da privuče svakog
muškarca koji nije obdaren nadljudskim sposobnostima da bi mogao
joj odoli.
Ali Lesli Šerston... Lesli, koja čak nije bila ni lepa... koja nije bila
mlada... koja čak nije bila ni uspešna. Lesli sa svojim umornim licem
i smešnim osmehom iskrivljenim na jednu stranu. Priznati da je
Rodni mogao da voli Lesli... da je voli toliko strasno da nije smeo da
joj se približi bliže od dva metra... to je mrzela sebi da prizna.
Tu očajničku čežnju, bolnu, nezadovoljenu želju... tu snagu
strasti koju ona nikada nije upoznala...
Ona je postojala među njima onog dana u Ašeldonu... i Džoan ju
je osetila... zato je odjurila onako brzo i postiđeno, ni na trenutak ne
priznavši sebi ono što je zaista znala...
Rodni i Lesli... sedeli su tamo ćuteći... čak nisu ni gledali jedno u
drugo... jer se nisu usuđivali.
 Lesli je toliko očajnički volela Rodnija da je želela kad umre da
se sahrani u mestu u kome je on živeo...
Rodni je posmatrao mermernu ploču i kazao: „Zaista je glupo
sećati se Lesli Šerston dok leži pod tom hladnom, mermernom
pločom.“ A zatim je skarletno-crveni cvet rododendrona pao sa
njegovog revera.
„Crven kao krv“, rekao je tada, „krv iz srca.“
Zatim je nastavio: „Umoran sam, Džoan. Umoran sam.“ Da bi,
zatim, nekako čudno dodao: „Ne možemo svi biti hrabri...“
Mislio je na Lesli kada je to rekao. Na Lesli i njenu hrabrost.
„Nije sve u hrabrosti...“
„Nije?“
Zatim Rodnijev nervni slom - smrt Lesli Šerston je bila uzrok.
Mirno je ležao u Kornvalu, slušao galebove, nezainteresovan za
život i ćutke se osmehivao...
Tonijev prekoran, dečački glas:
„Zar ti ništa ne znaš o ocu?“
Nije znala. Baš ništa nije znala! Jer je odlučila da ne želi da zna.
Lesli gleda kroz prozor i objašnjava zašto želi Šerstonovo dete.
I Rodni koji, takođe gledajući kroz prozor, kaže: „Lesli ništa ne
radi polovično...“
Šta li su to njih dvoje videli dok su tako stajali pored prozora?
Da li je Lesli gledala u drveće jabuka i sase u svom dvorištu? Da li je
Rodni gledao u teniski teren i ribnjak? Ili su oboje pred sobom videli
bled, prijatan predeo koji se osmehuje, i šume u izmaglici na
udaljenom brdu koje su se videla sa vrha Ašeldona?...
Jadni Rodni, jadni, umorni Rodni...
Rodni sa svojim prijatnim, izazivačkim osmehom, Rodni koji
kaže jadna, mala Džoan... uvek ljubazan, uvek pun naklonosti,
Rodni koji je nikada nije izneverio...
Pa bila mu je dobra žena, zar ne?
Uvek je njegove interese stavljala na prvo mesto...
Čekaj malo - da li je?
Rodni, koji ju je molećivo gledao... svojim tužnim očima. Uvek
tužnim očima.
Rodni koji kaže: „Kako sam mogao znati da ću toliko mrzeti
kancelariju?“ I koji je smrknuto pita: „Otkud znaš da ću biti srećan?“
Rodni koji je preklinjao za život kakav je želeo, život farmera.
Rodni koji stoji pored prozora kancelarije i posmatra stoku na
pijačni dan.
Rodni koji priča sa Lesli Šerston o mlečnim stadima.
Rodni koji kaže Averil: „Ako muškarac ne radi posao koji voli, on
je samo pola čoveka.“
To je ona, Džoan, učinila Rodniju...
Nestrpljivo, grozničavo, pokušavala je da se odbrani od osude
svog novog saznanja.
Ona je mislila najbolje! Čovek mora biti praktičan! Tu su bila
deca na koju se moralo misliti. Ona to nije učinila iz sebičnih razloga.
Ali vapaj protesta je zamro.
Da li je bila sebična?
Da li je u pitanju bilo to što ona nije želela da živi na farmi?
Želela je samo najbolje za svoju decu - ali šta je bilo najbolje? Da li je
i Rodni imao pravo da odluči šta je za njegovu decu najbolje, kao što
je imala ona?
Zar nije on imao preče pravo? Zar nije otac taj koji treba da
odluči kakvim životom njegova deca treba da žive - a majka da brine
o njihovoj dobrobiti i odano sledi očeve zamisli o životu?
 Život na farmi, govorio je Rodni, bio je dobar život za decu...
Toni bi u njemu nesumnjivo uživao.
Rodni se pobrinuo da Toniju ne bude uskraćen život kakav je
želeo.
„Ja baš i ne umem“, rekao je Rodni, „nekoga da nateram na
nešto.“
A ona, Džoan, bezočno je naterala Rodnija...
Osetivši iznenadan, snažan bol, Džoan je pomislila: „Ali ja volim
Rodnija. Ja volim Rodnija. Nije da ga nisam volela...“
Upravo zato, shvatila je sa iznenadnim otkrovenjem, to je bilo
neoprostivo.
Volela je Rodnija, a opet mu je to učinila.
Da ga je mrzela to bi moglo biti opravdanje.
Da je bila ravnodušna prema njemu, to ne bi bilo tako važno.
Ali ona ga je volela, a opet mu je iz ljubavi oduzela rođenjem
stečeno pravo - pravo da izabere kako će živeti.
I upravo zato, zato što je bezobzirno upotrebila svoje žensko
oružje, dete u kolevci, dete u svom telu - oduzela mu je nešto što
nikada nije povratio. Oduzela mu je jedan deo njegove muškosti.
Jer joj se, zbog svoje blage prirode, nije usprotivio i pobedio je,
pa je do kraja života postao manje muškarac...
Pomislila je: „Rodni... Rodni...“
Pomislila je i: „To ne mogu da mu nadoknadim... ne mogu da
mu vratim... ne mogu ništa da učinim...“
Ali ja ga volim - ja ga volim...
Volim i Averil i Tonija i Barbaru...
Uvek sam ih volela...
(Ali ne dovoljno - to je bio odgovor... ne dovoljno...)
 Rodni... Rodni, postoji li išta što mogu da učinim? Što mogu da
kažem?
Od tebe sam odsutna u proleće.
Da, pomislila je, dugo... još od onog proleća kada smo se
zavoleli...
Ja sam ostala tamo gde sam bila, Blanš je bila u pravu, ja sam
devojka koja je završila Svetu Anu. Lak život, nezamarajuće misli,
zadovoljna sobom, u strahu od svega što bi moglo biti bolno...
Bez hrabrosti...
Šta mogu da uradim, pitala se. Šta mogu da uradim?
Mogu da odem kod njega. Mogu da mu kažem: „Oprosti mi.
Nisam znala. Jednostavno nisam znala...“
Džoan je ustala. Noge su joj bile slabe. Hodala je polako i bolno -
kao kakva starica. Hodala... hodala... nogu pred nogu... Rodni,
mislila je, Rodni... Osećala se tako slabo - tako bolesno... Bio je to
dug put... veoma dug put. Indijac je istrčao iz gostionice njoj u susret,
a lice mu je bilo ozareno osmehom. Mahao je, gestikulirao: „Dobar
vest, memsahib, dobar vest!“ Piljila je u njega.
„Vidite? Voz došao! Voz u stanica. Večeras odlaziš u voz.“
Voz? Voz koji će je odvesti Rodniju.
„Oprosti mi, Rodni, oprosti mi“, ponavljala je.
Čula je sebe kako se smeje... divlje... neprirodno... Indijac je
zurio u nju i ona se sabrala.
„Voz je stigao“, rekla je, „upravo u pravom trenutku...“
 Jedanaesto poglavlje

Bilo je kao u snu, pomislila je Džoan. Kao u snu.

Prošla je kroz vijugavu bodljikavu žicu - dečak Arapin je poneo
njene kofere i veselo pričao nešto na turskom sa krupnim, debelim
čovekom sumnjivog izgleda za koga se ispostavilo da je bio turski šef
stanice.
A tamo su je čekala poznata spavaća kola i čovek u uniformi boje
čokolade, naslonjen na prozor.
Na vagonu je stajalo Alep-Stambol.
Veza koja je spajala ovu pustinjsku nedođiju sa civilizacijom!
Ljubazno su je pozdravili na francuskom, a zatim otvorili vrata
kupea u kome ju je čekao namešten krevet - nova posteljina i jastuci.
Konačno civilizacija...
Spolja je Džoan ponovo bila tiha, primerena putnica, ista ona
gospođa Skjudamor koja je pre manje od nedelju dana napustila
Bagdad. Samo je njoj bila poznata zapanjujuća, skoro strašna
promena koja se skrivala iza fasade.
Voz, kao što je rekla, stigao je u pravom trenutku. Upravo onda
kada su poslednje barijere koje je sama tako pažljivo podigla nestale
odnesene nadošlom plimom straha i samoće.
Imala je - kao što su i drugi imali u danima koji su prošli - viziju.
Viziju sebe. Mada je izgledala kao i svaka druga putnica Engleskinja,
usredsređena na sitne pojedinosti vezane za putovanje, njeno srce i
misli bili su poniženi samoprebacivanjem koje je iskusila ovde u
tišini i u žarkosti sunca.
Skoro mehanički je odgovarala na Indijčeva pitanja i komentare.
 „Što memsahib ne došla da ruča? Ručak bio spreman. Lep ručak.
Skoro ima pet sati. Kasno ručak. Hoće čaja?“
„Da“, rekla je. Mogla bi popiti čaj.
„Ali gde memsahib bila? Ja tražio, nigde ne video memsahib. Ne
znao u kom pravcu otišla.“
Daleko se prošetala, kazala mu je. Dalje nego obično.
„To ne bezbedno. Nimalo bezbedno. Memsahib mogla izgubiti.
Ne znati kuda da ide. Možda otići u pogrešan pravac.“
Da, odgovorila je da se mogla izgubiti, ali na sreću, krenula je u
pravom pravcu. Sada će popiti čaj, a zatim će se odmoriti. U koliko
sati je voz kretao?
„Voz kreće u pola devet. Ponekad čeka konvoj da dođe. Ali danas
nema konvoj. Dolina mnogo loš - mnogo vode - lije kroz nju. Pljus!“
Džoan je klimnula glavom.
„Memsahib izgleda vrlo umoran. Da memsahib nema groznica?“
„Ne“, odvratila je Džoan, nije imala groznicu - sada.
„Memsahib izgleda drugačije.“
Pa, pomislila je, memsahib i jeste bila drugačija. Možda se
razlika videla na njenom licu. Otišla je u svoju sobu i pogledala se u
ogledalo flekavo od muva.
Je li bilo razlike? Nesumnjivo je izgledala starije.
Imala je podočnjake. Lice koje je bilo od žute prašine i znoja.
Umila se, provukla četku kroz kosu, nanela puder i karmin i
ponovo se pogledala u ogledalo.
Da, definitivno se videla razlika. Sa lica koje je tako iskreno
gledalo u nju bez sumnje je nešto nestalo. Nešto... da nije to bilo
samozadovoljstvo?
Kako je samo grozno samozadovoljno stvorenje bila. Osećala je
jako gađenje koje je iskusila još napolju - samoodvratnost - neku
novu poniznost duha.
Rodni, pomislila je, Rodni...
Samo njegovo ime nežno je ponavljala u mislima...
Držala ga se kao simbola svog postojanja. Da mu sve kaže, da
nimalo sebe ne poštedi. To je, osećala je, bilo jedino važno. Zajedno
će otpočeti, koliko je to bilo moguće u tim poodmaklim godinama,
novi život. Reći će mu: „Ja sam luda i gubitnik. Svojom mudrošću i
nežnošću me nauči kako treba da živim.“
To - i oproštaj. Rodni je imao mnogo toga da joj oprosti. A ono
što je kod Rodnija bilo predivno, sada joj je to bilo sasvim jasno, jeste
činjenica da je Rodni nikada nije mrzeo. Nije ni čudo što su Rodnija
svi toliko voleli - deca su ga obožavala (čak i Averil, pomislila je,
pored sveg svog antagonizma, nikada nije prestala da ga voli), sluge
su činile sve da mu udovolje, svuda je imao prijatelje. Rodni, pomisli-
la je, nikada ni prema kome u svom životu nije bio neljubazan...
Uzdahnula je. Bila je veoma umorna i celo telo ju je bolelo.
Popila je čaj, a zatim legla dok nije došlo vreme da pođe na
večeru i krene na voz.
Više nije bila tako napeta i rastrzana - nije osećala strah - nije
tražila ništa čime će se okupirati i skrenuti misli. Više nije bilo
guštera koji su izlazili iz pukotina i plašili je.
Srela se sa sobom i prepoznala se...
Sada je samo želela da odmara, da leži praznih, mirnih misli u
čijoj se pozadini nalazilo Rodnijevo milo, tamno lice...

***
Sada je već bila u vozu i slušala rečiti izveštaj konduktera o
nesrećnim slučajevima na pruzi, pokazala mu je pasoš i kartu, a on ju
je uveravao da će javiti u Stambol da joj rezervišu mesto u Orijent
ekspresu. Takođe mu je poverila da umesto nje iz Alepa pošalje
telegram Rodniju. Putovanje odloženo; sve je u redu; voli te Džoan.
Rodniju će stići telegram pre nego što ona stigne.
I tako je sve bilo sređeno i ona više nije imala šta da radi niti o
čemu da razmišlja. Mogla je da se opusti poput umornog deteta.
Pet dana mira i tišine dok Taurus i Orijent ekspres budu jurili na
zapad svakim danom je noseći sve bliže Rodniju i oproštaju.

Stigli su Alep rano narednog jutra. Do tada je Džoan bila jedini

putnik pošto su veze sa Irakom bile u prekidu, ali sada je voz bio
naprosto prepun. Desila su se kašnjenja, otkazivanja, zbrke u
rezervacijama putnika u kolima za spavanje. Bilo je dosta grubih i
stresnih razgovora, protesta, rasprava, razmena - na različitim
jezicima.
Džoan je putovala prvom klasom, a u Taurus ekspresu kupei za
spavanje imali su po dva kreveta.
Vrata su se otvorila i u kupe je ušla visoka žena u crnom. Iza nje
je kondukter pružao ruke kroz prozor kroz koji su mu nosači
dodavali njen prtljag.
Izgledalo je da je kupe prepun kofera - skupih kofera sa
žigovima.
Visoka žena obratila se kondukteru na francuskom. Govorila mu
je gde da spusti stvari. Na kraju se on povukao. Žena se okrenula i
osmehnula Džoan iskusnim osmehom svetske žene.
„Vi ste Engleskinja“, kazala je.
Govorila je s jedva primetnim naglaskom. Imala je izduženo,
bledo lice, sa prilično neobičnim svetlo-sivim očima. I negde oko
četrdeset pet godina, procenila je Džoan.
 „Izvinjavam se zbog ometanja ovako rano ujutru. Zaista je
krajnje necivilizovano vreme polaska voza, uznemirila sam Vas u
Vašem odmaranju. Ovi vagoni su, takođe, staromodni - u novijim
postoje jednokrevetni kupei“, osmehnula se i to veoma ljupko, skoro
poput deteta. „Ipak, nećemo puno nervirati jedna drugu. Do
Stambola ima dva dana putovanja, a ja nisam suviše teška. Ako
budem previše pušila, Vi ćete me upozoriti. Sada Vas ostavljam da
spavate, idem u vagon-restoran koji su malopre zakačili.“ Blago se
nagnula napred kao da naglašava ono što govori: „Tamo ću sačekati
doručak. Još jednom se izvinjavam što sam Vas uznemirila.“
,,Oh, sve je u redu“, rekla je Džoan. „Takve stvari su očekivane
na putovanju.“
„Vidim da imate obzira - dobro - odlično ćemo se slagati.“
Izašla je i zatvorila vrata za sobom, a Džoan je čula kako je sa
perona pozdravljaju prijatelji vičući Saša... Saša, a zatim je usledio
smeh i razgovor na jeziku koji Džoanino uho nije umelo da prepozna.
Džoan je tada već bila sasvim budna. Osećala se odmornijom
nakon prespavane čitave noći. Uvek je dobro spavala u vozu. Ustala
je i počela da se oblači. Voz je izašao iz Alepa dok se ona sredila.
Kada je bila spremna, izašla je u hodnik, ali je pre toga bacila pogled
na nalepnice na koferima svoje nove saputnice.
Princeza Hohenbah Salm.
U vagon-restoranu zatekla je svoju novu poznanicu kako
doručkuje i živo razgovara sa jednim punačkim, niskim Francuzom.
Princeza joj je mahnula u znak pozdrava i rukom pokazala na
stolicu do sebe dajući joj znak da sedne.
„Zaista ste puni energije“, uzviknula je. „Da sam ja na Vašem
mestu, ostala bih u krevetu da spavam. Mišje Badje, nastavite ono što
ste mi pričali. Veoma je zanimljivo.“
Princeza je razgovarala na francuskom sa misje Badjeom, a sa
Džoan na engleskom, na tečnom turskom sa konobarom i povremeno
je razmenjivala po koju reč na podjednako tečnom italijanskom sa
jednim prilično zamišljenim oficirom koji je sedeo prekoputa.
Uskoro je debeljuškasti Francuz završio sa doručkom i povukao
se, učtivo se naklonivši. „Zaista ste izvrstan lingvista“, rekla je Džoan.
Dugo bledo lice izvilo se u osmeh - ovog puta melanholičan.
„Jesam, što da ne? Znate, ja sam Ruskinja. Bila sam udata za
Nemca, a dosta vremena sam provela u Italiji. Govorim osam, devet
jezika - pojedine dobro, a pojedine i ne tako dobro. Zadovoljstvo je
razgovarati, zar ne? Sva ljudska bića su zanimljiva, a čovek se kratko
zadržava na ovom svetu! Treba razmenjivati ideje, iskustva. Uvek
sam tvrdila da na svetu nema dovoljno ljubavi. Prijatelji mi kažu da
postoje ljudi koje je nemoguće voleti - Turci, Jermeni... istočnjaci. Ali
ja se sa tim ne slažem. Sve ih volim. Garcon, l'addition5.“
Džoan je blago zatreptala jer je poslednja rečenica bila praktično
nadovezana na prethodnu.
Konobar u vagon-restoranu je požurio iskazujući poštovanje, i
Džoan je zaključila da je njena saputnica neka vrlo značajna ličnost.
Celo prepodne i popodne krivudali su kroz ravnice, a zatim su
polako počeli da se uspinju na Taurus.
Saša je sedela u svom uglu i čitala, pušila i povremeno pravila
neočekivane, ponekad i neprijatne primedbe. Džoan je shvatila da ju
je zadivila ova neobična žena koja je dolazila iz jednog drugačijeg
sveta i čija su razmišljanja bila sasvim drugačija od svega na šta je
ona do tada naišla.
Spoj uzdržanosti i prisnosti za Džoan je bio neobično šarmantan.
Saša je iznenada kazala:
„Vi ne čitate? I ništa ne radite rukama. Ne štrikate. Time se
mnoge Engleskinje bave. A delujete kao prosečna Engleskinja - da,
delujete tipično engleski.“ Džoan se osmehnula.
„Zapravo, nemam šta da čitam. Zadržala sam se u Tel Abu
Hamidu zbog prekida na pruzi, pa sam pročitala svu literaturu koju
sam ponela.“
„I to Vam ne smeta? Niste smatrali potrebnim da nađete nešto u
Alepu. Ne, odlučni ste da sedite i kroz prozor posmatrate planine, ali
ih ne vidite - Vi vidite nešto što je samo Vašim očima znano, je li
tako? Proživljavate u mislima neko snažno osećanje, ili ste ga
nedavno doživeli. Doživeli ste nešto tužno? Ili ste iskusili veliku
sreću?“
Džoan je oklevala blago se namrštivši.
Saša je prasnula u smeh.
,,Oh, to je tako tipično engleski. Smatrate nepristojnim da Vam
postavim pitanje koje mi Rusi smatramo sasvim prirodnim. To je
tako zanimljivo. Da sam Vas pitala gde ste bili, u kojim hotelima ste
odseli, šta ste videli, imate li dece i čime se ona bave, da li ste dosta
putovali, znate li nekog dobrog frizera u Londonu - na sva ta pitanja
sa zadovoljstvom biste mi odgovorili. Međutim, ukoliko Vas pitam
nešto što mi je palo na pamet - muči li Vas šta, da li Vam je muž
veran, jeste li spavali sa mnogo muškaraca, koje iskustvo Vam je bilo
najlepše u životu, jeste li svesni božje ljubavi - Vi ćete ustuknuti,
uvrediti se, a opet sve to je mnogo zanimljivije od onog drugog, nicht
wahr6?“
„Pretpostavljam“, obazrivo je rekla Džoan, „da smo mi kao
narod veoma uzdržani.“
„Da, da. Engleskinju koja se nedavno udala, čovek ne sme pitati
hoće li uskoro dobiti bebu. Zapravo, ne možete joj postaviti to pitanje
za stolom u vreme ručka. Ne, morate je odvući u stranu i šapatom je
pitati. A ako već ima bebu u kolevci, onda smete da je pitate. Kako
Vam je beba?“
„Pa... to je prilično intimno pitanje, zar ne?“
„Ne, uopšte ne mislim tako. Pre neki dan sam srela prijateljicu
koju nekoliko godina nisam videla, Mađaricu. Mici, kazala sam joj,
udala si se, da udala si se pre nekoliko godina, a još nemaš bebu,
zašto? Odgovorila mi je da ni njoj nije jasno zašto! Pet godina su se,
kazala mi je, ona i muž zdušno trudili - oh, koliko samo zdušno! Šta
još može, pitala se, da preduzme po tom pitanju. Pošto smo bile na
ručku, svi prisutni su počeli da daju predloge. Da, pojedini su bili
veoma praktični. Ko zna, možda im i uspe.“
Džoan ju je gledala uzdržano i neuvereno.
Ipak, osećala je kako u njoj raste snažna želja da otvori srce ovoj
prijateljski nastrojenoj, čudnoj strankinji. Želela je, strahovito, da sa
nekim podeli iskustvo koje je nedavno doživela. Bilo joj je potrebno
da ubedi sebe u njegovu istinitost...
Oprezno je počela: „Istina je... nedavno sam zaista doživela
jedno uznemirujuće iskustvo.“
„Ah, je l? Kakvo? Sa nekim muškarcem?“
„Ne, naravno da ne.“
„Drago mi je. Često je u pitanju neki muškarac - i to postaje
pomalo dosadno.“
„Bila sam sasvim sama... u gostionici u Tel Abu Hamidu -
strašno mesto - prepuno muva, konzervi, okruženo bodljikavom
žicom, zapušteno i mračno.“
„To je neophodno zbog letnje žege, ali znam na šta mislite.“
„Nisam imala sa kim da razgovaram... pročitala sam sve knjige
koje sam ponela... i zapala sam... zapala sam u veoma neobično
stanje.“
„Da, da, to je sasvim moguće. Zanimljivo je to što mi pričate,
nastavite.“
„Počela sam da shvatam neke stvari - o sebi. Stvari kojih nikada
ranije nisam bila svesna. Tačnije, jesam, ali nikada nisam bila
spremna da ih priznam. Ne mogu Vam tačno objasniti...“
„Oh, možete. Prilično je jednostavno. Razumeću.“
Sašino interesovanje bilo je toliko spontano, prirodno da je
Džoan shvatila da govori zapanjujuće otvoreno. Pošto je za Sašu
razgovor o ličnim odnosima bio savršeno prirodan, i Džoan je počela
tako da ga posmatra.
Pričala je manje oklevajući, opisujući sopstvenu nelagodu,
strahove i paniku koja ju je na kraju zahvatila.
„Usuđujem se da kažem da će se Vama činiti besmisleno... ali
osećala sam se sasvim izgubljeno... usamljeno... kao da me je i sam
Bog zaboravio...
„Da, ume čovek tako da se oseća... i meni lično se to desilo. Vrlo
je teško i turobno...“
„Nije turobno... više je bilo poput prosvetljenja, zaslepljujućeg
prosvetljenja... nije bilo skloništa... zaklona... senke.“
„Mislimo na isto. Za Vas je svetlost prosvetljenja bila mučna, jer
ste se toliko dugo skrivali u zaklonu i dubokoj senci. Za mene je težak
bio mrak u kome nisam videla svoj put i izgubila se u noći. Međutim,
agonija je ista - saznanje o sopstvenoj ništavnosti i izopštenosti od
božje ljubavi.“
Džoan je polako kazala: ,,A zatim... dogodilo se... kao čudo.
Puklo mi je pred očima. Gledala sam sebe... i ono što sam bila. Sva
moja glupa pretvaranja i zavaravanja su nestala. Bilo je kao... kao da
sam se ponovo rodila...“
Nervozno je pogledala u drugu ženu. Saša je sagla glavu.
„I znala sam šta treba da radim. Treba da se vratim kući i
počnem sve ispočetka. Da izgradim novi život... od početka...“
Zavladala je tišina. Saša je zamišljeno posmatrala Džoan, a
Džoan je bila zbunjena njenim izrazom lica. Blago je pocrvenela i
rekla:
„Oh, znam da to zvuči prilično melodramatično i neuverljivo...“
Saša ju je prekinula.
„Ne, ne, ne razumete me. Vaše iskustvo je bilo stvarno...
mnogima se dogodilo... svetom Pavlu... drugim svecima... kao i
običnim smrtnicima i grešnicima. To je preobraženje. To je vizija. To
je duša koja spoznaje sopstvenu gorčinu. Da, sve je to i te kako
stvarno - stvarno kao što jedemo, peremo zube. Ipak, pitam se...
svejedno, pitam se...“
„Osećam da sam bila tako nepažljiva... povredila sam one... one
koje volim...“
„Da, muči Vas griža savesti.“
,,I jedva čekam da stignem tamo... da stignem kući, mislim.
Toliko toga želim da kažem... njemu želim da kažem.“
„Kome? Svom suprugu?“
„Da. On je bio tako pažljiv... oduvek neobično strpljiv. Ali nije
bio srećan. Ja ga nisam usrećila.“
„I mislite da ćete sada moći da ga usrećite?“
„Barem možemo da razjasnimo. Može da zna koliko mi je žao.
On mi može pomoći da... oh, šta da kažem?“ Setila se reči prilikom
pričesti. „Od sada ćemo da vodimo novi život.“
Saša je ozbiljno primetila. „To su mogli da učine sveci.“
Džoan je gledala u nju.
„Ali ja... ja nisam svetica.“
„Niste. Upravo to sam htela da kažem.“ Saša je zastala, a zatim
blago promenjenim tonom rekla. „Oprostite mi što sam to rekla.
Verovatno i nije istina.“
Džoan je bila pomalo iznenađena.
Saša je zapalila još jednu cigaretu i počela užurbano da povlači
dim dok je gledala kroz prozor.
„Ne znam“, nesigurno je rekla Džoan, „zašto Vam uopšte sve ovo
pričam...“
„Prirodno, želite nekome da se poverite... želite da pričate o
tome... mislite na to i želite sa nekim da podelite, to je sasvim
prirodno.“
 „Obično sam veoma uzdržana.“
Saša kao da se zabavljala.
,,I toliko se ponosite time kao svi Englezi. Oh, Vi ste veoma
neobičan narod... veoma neobičan. Tako ste sramežljivi, stidite se
svojih vrlina, uvek spremni da priznate, da se hvalite svojim
manama.“
„Mislim da pomalo preterujete“, kruto je odvratila Džoan.
Odjednom se osetila kao prava Britanka, sasvim drugačija od
egzotične žene bledog lica koja je sedela u suprotnom uglu kupea, od
žene kojoj je pre samo nekoliko minuta poverila najintimnije lično
iskustvo.
Džoan je rekla zvaničnim glasom: „Presedate li na Simplon
orijent?“
„Ne, prenoćiću u Stambolu, a zatim putujem u Beč.“ Nemarno je
dodala: „Moguće je da ću tamo umreti, ali to se možda i neće desiti.“
„Mislite...“, Džoan je zbunjeno oklevala, „Vi to predosećate?“
„Oh, ne“, Saša je prasnula u smeh. „Ne, ništa slično. Idem tamo
zbog operacije. Veoma ozbiljne operacije. Ne uspeva često. Ipak, u
Beču su dobri hirurzi. Ovaj kod koga ja idem... veoma je dobar...
Jevrejin. Oduvek sam govorila da bi bilo glupo zatrti sve levreje u
Evropi. Oni su vrsni lekari i hirurzi, da, a i uspešni umetnici.“
„Oh, bože“, kazala je Džoan, „zaista mi je žao.“
„Zato što bih mogla da umrem? Zašto je to važno? Svako jednom
mora umreti. A možda i ne umrem sada. Palo mi je na pamet da, ako
preživim, idem u jedan manastir koji poznajem - vrlo strogog reda.
Tamo niko ne priča... svi se neprestano mole i meditiraju.“
Džoan nije mogla da zamisli Sašu kako neprestano ćuti i
meditira.
Saša je ozbiljno nastavila: „Biće potrebno mnogo molitvi - sada
kada rat počne.“
 „Rat?“, Džoan se zaprepastila.
Saša je klimnula glavom.
„Da, rata će, nesumnjivo, biti. Sledeće godine, ili one tamo.“
„Nemoguće“, odgovorila je Džoan. „Mislim da niste u pravu.“
„Ne, ne. Imam prijatelje koji su vrlo dobro obavešteni, oni su mi
to rekli. Sve je već odlučeno.“
„Ali gde bi bio rat... i protiv koga?“
„Svuda. Svi narodi bi bili uvučeni. Moji prijatelji misle da će
Nemačka vrlo brzo da pobedi, ali ja... ja se ne slažem. Osim ako
zaista ne pobede veoma brzo. Znate, poznajem dosta Engleza i
Amerikanaca i znam kakvi su.“
„Naravno“, rekla je Džoan, „niko ne želi rat.“
Pričala je s nevericom.
„Zašto onda postoji pokret Hitlerove omladine?“
Džoan je iskreno odgovorila: „Ja imam prijatelje koji su dugo
boravili u Nemačkoj i oni misle da bi se o nacističkom pokretu imalo
mnogo toga lepog kazati.“
„Olala!“ uzviknula je Saša. „Videćemo hoće li to misliti za tri
godine.“
Zatim se nagnula napred kad je voz polako počeo da se
zaustavlja.
„Vidite, stigli smo u Sicilijan Gejts. Predivan je, zar ne? Hajde da
izađemo.“
Izašle su iz voza i ostale da stoje i kroz veliki jaz u planinskom
lancu posmatraju plave, magličaste ravnice koje su se pod njim
pružale...
Sunce je bilo nisko, a vazduh je već bivao prohladan.
Džoan pomisli kako je samo lepo... Želela je da je Rodni pored
nje i da posmatra taj prizor.
 Dvanaesto poglavlje

Stanica Viktorija...
Džoan je osetila kako joj srce iznenada uzbuđeno kuca.
Lepo je vratiti se kući.
Na trenutak je imala osećaj da nikada nije ni odlazila. Engleska,
njena zemlja. Fini, engleski nosači... i ne tako prijatan, ali tipično
engleski, maglovit dan!
Nimalo romantična, niti lepa, stara železnička stanica Viktorija
bila je ista kao i uvek, isto je izgledala, isto mirisala!
Oh, pomislila je Džoan, drago mi je što sam se vratila.
Bilo je to dugo, zamorno putovanje, preko Turske, Bugarske,
Jugoslavije, Italije i Francuske. Carinski službenici i provera pasoša.
Mnogo različitih uniformi, različitih jezika. Bila je umorna - da, ne-
sumnjivo umorna - od stranaca. Čak i ona neobična Ruskinja koja je
putovala sa njom od Alepa do Stambola, na kraju je postala zamorna.
Bila je zanimljiva, zapravo, vrlo uzbudljiva, prosto zato što je bila
drugačija. Međutim, već negde kad su se vozili pored Mramornog
mora ka Hajdar paši, Džoan je jedva čekala da se rastanu. Pre svega,
osećala je veliki stid pri samoj pomisli kako je otvoreno, ona, Džoan,
pričala o ličnim, privatnim stvarima jednoj potpunoj strankinji.
Zatim... bilo je teško izreći rečima... ali nešto u njoj činilo je da se
Džoan oseća kao prava provincijalka. Što nije bilo posebno prijatno
osećanje. Bilo je tako lepo kad je mogla da kaže kako se nada da je
ona, Džoan, dobra koliko i drugi! Zapravo, ona to nije mislila. Bila je
neprijatno svesna da je Saša pored sve svoje prijateljske naklonosti,
aristokratkinja, dok je sama pripadala srednjoj klasi, bila je
beznačajna supruga provincijskog advokata. Naravno, to je bilo
zaista neprijatno osećanje...
 Bilo kako bilo, to je prošlo. Bila je opet kod kuće, vratila se na
svoju rodnu grudu.
Na stanici je niko nije sačekao jer nije poslala telegram Rodniju
da mu javi kada stiže.
Snažno je osećala želju da se sretne sa Rodnijem u njihovoj kući.
Želela je istog trena da mu se ispovedi, bez zastoja i odlaganja. Tako
će biti lakše, mislila je.
Ne možeš tako lako zamoliti muža za oproštaj nasred železničke
stanice!
Posebno ne na peronu na kome pristaju vozovi u dolasku, gde
masa užurbano juri, a na kraju čeka carina.
Ne, provešće mirnu noć u Grosvenoru i sutra će otići u
Krejminster.
Da li bi možda mogla da pokuša da se pre toga vidi sa Averil?
Mogla bi je pozvati telefonom iz hotela.
Da, odlučila je. Mogla bi to da uradi.
Sa sobom je imala samo ručni prtljag, a ostali je već pregledan u
Doveru, tako da je sa nosačem mogla da se zaputi pravo u hotel.
Okupala se, obukla i pozvala Averil. Na sreću, zatekla ju je kod
kuće.
„Majko? Pojma nisam imala da si se vratila.“
„Stigla sam danas po podne.“
„Je li otac došao u London?“
„Nije, nisam mu javila kad stižem. Sigurno bi došao da me
sačeka, a bilo bi šteta ako ima posla, bilo bi mu zamorno.“
Učinilo joj se da čuje blagu notu iznenađenja u kćerkinom glasu
kada je kazala:
„Da, mislim da si u pravu. U poslednje vreme zaista je dosta
zauzet.“
 „Jesi li ga često viđala?“
„Ne. Pre tri nedelje je došao na jedan dan u London, pa smo
ručali zajedno. Šta ćemo večeras, majko? Hoćeš li da izađemo negde
na večeru?“
„Više bih volela da ti dođeš ovamo, dušo, ako ti ne smeta.
Pomalo sam umorna od putovanja.“
„Sigurno jesi. U redu, doći ću.
„Hoće li Edvard doći sa tobom?“
„Ne, on večeras ima poslovnu večeru.“
Džoan je spustila slušalicu. Srce joj je tuklo nešto ubrzanije nego
inače. Pomislila je na Averil... svoju Averil...
Kako je hladan i jasan bio njen glas... miran, uzdržan, bezličan.
Pola sata kasnije sa recepcije su joj javili da je stigla gospođa
Harison Vilmot i Džoan je sišla.
Majka i ćerka su se pozdravile engleski uzdržano. Averil je dobro
izgledala, pomislila je Džoan. Nije više bila tako mršava. Džoan je
osetila iskru ponosa kad je sa svojom ćerkom ušla u restoran. Averil
je zaista bila veoma lepa, krhka i prefinjenog izgleda.
Sele su za sto i Džoan se zaprepastila istog trena kad je pogledala
ćerku u oči.
Bile su toliko hladne i nezainteresovane...
Averil, kao i Viktorija, nije se ništa promenila.
Ja sam ta koja se promenila, pomislila je Džoan, ali Averil to ne
zna.
Pitala je za Barbaru i Bagdad. Džoan joj je prepričala razne
dogodovštine koje su joj se desile na putu kući. Bilo kako bilo, njihov
razgovor je bio usiljen. Nije tekao glatko. Averil se raspitivala o
Barbari gotovo površno. Činilo se kao da naslućuje da bi određenija
pitanja mogla biti indiskretna. Međutim, Averil nije mogla znati
istinu. Radilo se o njenoj uobičajenoj nezainteresovanosti.
 Istina, iznenada je pomislila Džoan, otkud ja znam da je to
istina? Možda i jeste, ali moguće je i da je sve bila samo njena
uobrazilja. Sem toga, nije imala nikakav konkretan dokaz...
Odbacila je tu pomisao, ali i sama ta pomisao ju je grdno
iznenadila. Ukoliko je ona ta koja umišlja..
Averil je rekla svojim hladnim glasom: „Edvard je utuvio sebi u
glavu da jednog dana mora doći do rata sa Nemačkom.“
Džoan se pribrala.
„Upravo isto to mi je kazala i ona žena u vozu. Delovala je
prilično sigurno po tom pitanju. Izgleda da je neka važna ličnost i da
je znala o čemu priča. Ja ne mogu da poverujem u to. Hitler se
nikada ne bi usudio da krene u rat.“
Averil je zamišljeno kazala: „Oh, ne znam...“
„Niko ne želi rat, dušo.“
„Ljudi ponekad dobiju ono što ne žele.“
Džoan je odlučno kazala: „Mislim da su sve te priče o ratu veoma
opasne. Ljudima svakakve misli padaju na pamet.“
Averil se osmehnula.
Nastavile su neodređeno da razgovaraju. Pošto su večerale,
Džoan je počela da zeva, a Averil je kazala da više neće da je zadržava
jer je sigurno umorna.
Džoan je odgovorila da zaista jeste umorna.
Sutradan ujutru Džoan je otišla u kupovinu i vozom u pola tri
posle podne krenula za Krejminster. Trebalo je da stigne nešto nakon
četiri. Sačekaće Rodnija u vreme za čaj kad se bude vratio iz
kancelarije...
Sa divljenjem je pogledala kroz prozor kupea. Krajolik nije bio
poseban u ovo doba godine - golo drveće, padala je slaba kiša i bila je
izmaglica - ali sve je bilo tako uobičajeno, bila je to domovina. Bag-
dad, sa svojim bazarima prepunim ljudi, svojim sjajnim
plavičastozlatnim džamijama, bio je daleko... nestvaran., kao da
nikada nije ni bila u njemu. To dugo, neobično putovanje, ravnice
Anadolije, snegovi i planine Taurusa, visoke, gole ravnice - dugo
silaženje niz planinske litice do Bosfora, Stambol sa svojim
minaretima, smešna volovska kola na Balkanu, Italija i plavo
Jadransko more koje je svetlucalo dok su napuštali Trst, Švajcarska i
Alpi u sumrak, različiti predeli i prizori... i sve se završavalo ovim...
ovim putovanjem kući kroz tih, zimski krajolik...
Mogla sam i nikuda da ne odem, mislila je Džoan. Mogla sam da
ne budem odsutna uopšte...
Bila je zbunjena, nije bila u stanju jasno da razmišlja. Uznemirio
ju je sinoćni susret sa Averil – njene hladne oči koje su je posmatrale
mirno i nezainteresovano. Averil, pomislila je, nije primetila nikakvu
promenu na njoj. Na kraju, zašto bi Averil i primetila razliku?
Nije se fizički promenila.
Vrlo tiho je rekla za sebe: „Rodni...“
Sjaj se vratio... tuga... žudnja za ljubavlju i oproštajem...
Pomislila je, sve je istina. Ja počinjem život ispočetka...
Sa stanice je uzela taksi. Agnes joj je otvorila vrata; iznenadila se
i obradovala.
Gospodaru će, rekla je Agnes, biti drago.
Džoan se popela u svoju sobu, skinula šešir i ponovo sišla. Soba
je delovala pomalo prazno, zato što nije bilo cveća u njoj.
Sutra moram da isečem malo kivora, pomislila je, i kupim malo
lovora u prodavnici na ćošku.
Hodala je po sobi nervozna i uzbuđena.
Da li da kaže Rodniju ono što je naslućivala za Barbaru? Šta ako
je ipak...
Naravno da to nije bila istina! Sve je umislila. Umislila je zbog
one glupe žene Blanš Hagard... ne, Blanš Donovan, kako je kazala.
 Džoan je stavila ruku na čelo. Imala je osećaj da joj se u glavi
nalazi kaleidoskop. Kao dete ga je imala i volela, ostajala je bez daha
kad bi ugledala sve one oblike i boje pre nego što bi se spojile u
šablon...
Šta je to bilo sa njom?
Ona užasna gostionica i čudno iskustvo koje je doživela u
pustinji... Umišljala je svakojake neprijatne stvari - da je njena deca
nisu volela, da je Rodni voleo Lesli Šerston (naravno da nije - kakva
pomisao! jadna Lesli). Čak je osetila i grižu savesti što je ubedila
Rodnija da odustane od svoje neobične fantazije da se bavi
farmerstvom. Bila je veoma razumna i dalekovida...
Bože, zašto je bila tako zbunjena? Sve ono o čemu je razmišljala i
u šta je verovala - sve te neprijatne stvari...
Jesu li, zapravo, bile istina? Ili nisu? Nije želela da budu istina.
Morala je da odluči... morala je da odluči...
Šta je morala da odluči?
Sunce, mislila je Džoan, sunce je veoma snažno pržilo. A od
sunca se halucinira...
Trčanje po pustinji... padanje na kolena... molitva... Da li je to
bilo stvarno? Ili je ovo stvarno?
Suludo - potpuno je suludo sve ono u šta je poverovala. Kako je
prijatno, kako je lepo vratiti se u Englesku i imati osećaj da nikada
nisi odlazio. Da je sve isto onako kako si oduvek mislio da jeste...
Naravno, sve je bilo isto.
Kaleidoskop se okretao... okretao...
Ubrzo se smirio na određenim šarama.
Rodni, oprosti mi, nisam znala...
Rodni, ovde sam, vratila sam se kući!
Koja li je šara? Koja? Morala je da izabere.
 Začula je kako se otvaraju ulazna vrata... bio joj je to dobro
poznat zvuk... tako dobro poznat...
Rodni je stigao.
Koja šara? Koja šara? Brzo!
Vrata se otvoriše. Rodni je ušao i zastao iznenađen.
Džoan mu je brzo prišla. Nije ga odmah pogledala u lice. Daj mu
jedan trenutak, pomislila je, daj mu jedan trenutak...
A zatim je veselo kazala: „Evo me, Rodni.. Vratila sam se kući...“
 Epilog

Rodni Skjudamor sedeo je na niskoj stolici sa naslonom dok je

njegova supruga sipala čaj, lupkala kašičicama i veselo čavrljala o
tome kako je lepo vratiti se kući i predivno zateći sve na svom mestu i
kako Rodni ne bi poverovao kako je divno vratiti se u Englesku, u
Krejminster, u sopstveni dom!
Na prozorskom oknu jedna velika zunzara, prevarena neobično
toplim vremenom u novembru, značajno je zujala po staklu.
Zzzz, zzzz, zzzz, zujala je zunzara.
Zvon, zvon, zvon, odzvanjao je glas Džoan Skjudamor.
Rodni je sedeo, osmehivao se i klimao glavom.
Buka, pomislio je, buka...
Nekima je značila sve, a drugima ama baš ništa.
Pogrešio je, pomislio je, kad je pomislio da sa Džoan nešto nije u
redu ugledavši je kada je stigao kući. Sa Džoan je sve bilo u redu. Bila
je kao i uvek. Sve je bilo kao i uvek.
Džoan je otišla u sobu da se raspakuje, a Rodni je otišao u svoju
radnu sobu sa suprotne strane hodnika gde je doneo posao iz
kancelarije da ga obavi kod kuće.
Međutim, prvo je otključao malu fioku na vrhu sa desne strane
stola i izvadio Barbarino pismo. Stiglo mu je avionskom poštom i bilo
je poslato nekoliko dana pre Džoaninog odlaska iz Bagdada.
Bilo je to dugo, pažljivo napisano pismo koje je on već znao
napamet. Svejedno, ponovo ga je čitao, zadržavši se na poslednjoj
strani.
 I tako, sve sam ti ispričala, dragi tata. Pretpostavljam da si
veći deo već bio naslutio. Ne treba da brines za mene. Shvatam
kakva sam nevaljala i varljiva luda bila. Zapamti, mama ne zna
ništa. Nije bilo lako skrivati sve od nje, ali doktor Mekvin je odlično
odigrao svoju ulogu, a i Vilijam je bio divan. Zaista ne znam šta bih
radila da nije njega - on je uvek tu, spreman da odvuče majci
pažnju ako nešto krene po zlu. Bila sam prilično očajna kad je
stigao telegram da dolazi. Znam da si sigurno pokušavao da je
sprečiš, tata, ali ona se nije dala sprečiti - mada je na neki način,
zaista lepo od nje - samo što je, razume se, morala da ureduje naš
život, što nas je naprosto izluđivalo, a ja sam bila suviše slaba da joj
se suprotstavim! Počinjem ponovo da osećam da je Mopsi moja!
Tako je slatka. Volela bih da možeš da je vidiš. Jesi li nas voleo kad
smo bili bebe ili si nas tek kasnije zavoleo? Dragi tata, mnogo mi je
drago što si upravo ti moj otac. Ne brini zbog mene. Sada sam
dobro.
Tvoja Babs

Rodni je oklevao jedan trenutak, držeći pismo. Voleo bi da ga

zadrži. Mnogo mu je značilo - pisani dokaz poverenja i vere njegove
ćerke u njega.
Međutim, u svojoj poslovnoj praksi viđao je, čak suviše često,
koliko opasno može biti sačuvano pismo. Ako bi naprasno umro,
Džoan bi preturala po njegovim papirima i naletela na njega, a ono bi
joj prouzrokovalo nepotreban bol. Nije bilo potrebe da bude
povređena i potištena. Neka ostane srećna i sigurna u divnom svetu
samopouzdanja koji je stvorila za sebe.
Prišao je kaminu i bacio Barbarino pismo u vatru. Da, pomislio
je, ona je sada sasvim dobro. Svi će oni biti sasvim dobro. Najviše se
plašio za Barbaru - zbog njene neuravnotežene, krajnje emotivne
naravi. Eto, kriza je nastupila, ona ju je savladala - ne bez ožiljaka, ali
je preživela. I konačno je shvatila da su Mopsi i Vilijam njen život.
Vrej je bio dobar momak. Rodni se nadao da nije previše patio.
Da, Barbara će biti dobro. I Toni je bio dobro tamo u poljima
narandže u Rodeziji - daleko, ali dobro - i izgleda da je ta njegova
mlada supruga dobra devojka. Tonija nikada ništa nije mnogo
povredilo - možda nikada i neće. On je imao postojan karakter.
I Averil je bila dobro. Kao i uvek kada je razmišljao o Averil
osećao se ponosnim, nije osećao sažaljenje. Averil sa svojim suvim,
pravničkim umom i darom da se uzdržano izražava. Averil sa svojim
hladnim, sarkastičnim jezikom. Podsećala je na stenu, bila je tako
čvrsta, nimalo nalik imenu koje su joj dali.
Usprotivio se Averil, usprotivio i pobedio jedinim oružjem koje
je njen oholi um priznavao, oružjem koje je on prezirao da koristi.
Hladni razlozi, logični razlozi, nemilosrdni razlozi - njih je prihvatila.
Ali je li mu oprostila? Mislio je da nije. Ipak, to nije bilo važno.
Ako je uništio njenu ljubav, zadržao je njeno poštovanje - ipak,
pomislio je da umu poput njenog i besprekornoj čestitosti koju je
posedovala, poštovanje jeste bilo najvažnije.
Uoči njenog veličanja, dok je pričao sa svojim najdražim
detetom preko ogromnog jaza koji ih je sada delio, kazao je:
„Nadam se da ćeš biti srećna.“
A ona mu je tiho odgovorila: „Pokušaću da budem srećna.“
To je bila Averil - bez junačenja, žaljenja na prošlost, bez
samosažaljenja. Disciplinovano prihvatanje života - i sposobnost da
živi bez pomoći drugih.
Pomislio je kako su sada van njegovog nadzora, sve troje.
Rodni je odgurnuo papire koji su stajali na njegovom stolu i seo
u fotelju sa desne strane kamina. Poneo je sa sobom Mešingamov
ugovor o zakupu, blago uzdahnuo i počeo da ga čita.
 „Vlasnik izdaje, a zakupac uzima u zakup sve objekte na farmi i
celokupan posed...“
Nastavio je da čita i okrenuo stranu. „Ne sme se uzeti više od dve
letine kukuruza sa bilo kog dela obradive zemlje bez letnjeg ugara
(letina bele repe i kupusne repice posejane na dobro očišćenoj zemlji,
pođubrenoj i navodnjenoj, sa ovcama koje treba smatrati jednako
vrednim zgaru) i...“

Ruka mu je klonula, a pogled odlutao do prazne stolice koja je

stajala naspram njega.
Na njoj je Lesli sedela onoga dana kad se prepirao sa njom oko
dece i činjenice da ne bi trebalo da budu u kontaktu sa Šerstonom.
Morala je, kazao joj je, prvenstveno da misli na decu.
Jeste mislila na njih, usprotivila se - na kraju krajeva, on je bio
njihov otac.
Otac koji je bio u zatvoru, kazao je - bivši robijaš... osuda
javnosti... progonstvo... lišio ih je ugleda i statusa u društvu...
nepravedno ih kaznio. Morala je, kazao je, da misli na sve to. Na
detinjstvo dece ne bi trebalo da se nadviju oblaci. Treba da imaju
dobar početak.
A ona je kazala: „Tako je, kako je. On je njihov otac. Nije u
pitanju to da li oni pripadaju njemu, koliko to što on pripada njima.
Mogu da žalim što nemaju drugačijeg oca... ali šta je, tu je.“
Zatim je dodala. „Kakav bi to početak bio ako bi bežali od onoga
što im se desilo?“
Naravno, razumeo ju je. Ali to je bilo u suprotnosti sa njegovim
zamislima. Oduvek je svojoj deci želeo da pruži najbolje... zaista, on i
Džoan su to i učinili. Najbolje škole, najsunčanije sobe u kući...
uskraćivali su sebi da bi njima pružili.
Ipak, u njihovom slučaju nikada nije bilo moralnih problema.
Nije bilo sramote, tamnih senki, grešaka, očajanja, straha, nikada
nisu došli u priliku da moraju da se zapitaju: „Da li da ih zaštitimo?
Ili da im dopustimo da to podele sa nama?“
Shvatio je da je i Lesli smatrala da treba sve da dele. Iako ih je
volela, nije prezala da na ta mala, nejaka pleća prenese deo tereta. To
nije činila iz sebičnosti niti da bi sebi olakšala teret, već zato što nije
želela da im uskrati ni najmanji, najnepodnošljiviji deo stvarnosti.
Tu je grešila. Ali priznao joj je, kao i uvek, da je imala hrabrosti.
Imala je hrabrosti za one koje je volela.
Setio se kako je Džoan jednog jesenjeg dana kada je došla u
njegovu kancelariju, rekla:
„Hrabrost? Ali nije sve u hrabrosti, zar ne?“
A on je odgovorio: „Zar nije?“
Lesli je sedela na njegovoj stolici, izdignute leve obrve, sa blago
izvijenim desnim uglom usana i glavom na izbledelom, plavom
naslonu, tako da joj je kosa izgledala nekako... zelenkasta.
Sećao se kako je pomalo iznenađen kazao:
„Tvoja kosa nije smeđa. Zelena je.“
To je bila jedina lična stvar koju joj je ikada rekao. Nikada nije
razmišljao o tome kako je ona izgledala. Umorno, znao je, i bolesno...
pa ipak bila je vitalna... jaka... da, fizički jaka. Jednom je
neprimereno pomislio kako bi mogla da prebaci vreću krompira
preko ramena kao kakav muškarac.
To i nije bila posebno romantična pomisao, a zapravo i nije bilo
ničega romantičnog u vezi sa njom čega bi se mogao setiti. Desno
rame više od levog, leva obrva izvijena naviše, desna povijena, blago
izvijen ugao usana kada se osmehivala, smeđa kosa koja je delovala
zeleno na izbledelom, plavom naslonu.
To nije mnogo, pomislio je, nedovoljno je za ljubav. A i šta je bila
ljubav? Zaboga, šta je bila ljubav? Spokoj i zadovoljstvo koje je osetio
kada ju je video kako sedi u njegovoj stolici zelene kose naspram pla-
vog jastuka. Način na koji je iznenada rekla: „Znam, razmišljala sam
o Koperniku...“
Koperniku? Zašto o Koperniku, zaboga? Monah sa idejom...
vizijom o drugačije ustrojenom svetu... koji je bio dovoljno lukav i
spretan da se nagodi sa svetskim moćnicima i da ono u šta je verovao
u obliku koji će proći proveru.
Zašto bi Lesli čiji je muž bio u zatvoru, koja je morala da
zarađuje za život i brine o deci, dok je sedela u toj stolici i provlačila
ruku kroz kosu kazala: Razmišljala sam o Koperniku?
Upravo zato pri svakom pomenu Kopernika srce bi mu
preskočilo i stavio je na zid sliku starog kaluđera koji kao da mu je
šaputao Lesli.
Pomislio je, mogao sam barem da joj kažem da je volim. Mislim
da sam možda i rekao... jednom.
Ali je li to uopšte bilo potrebno? Onog dana u Ašeldonu... dok su
sedeli na oktobarskom suncu. On i ona zajedno... zajedno i odvojeno.
Agonija i očajnička čežnja. Dva metra prostora između njih... dva
metra jer radi sigurnosti nije moglo biti manje. Ona je to shvatila.
Sigurno je shvatila. Zbunjeno je razmišljao. Taj prostor između nas...
nalik na električno polje... nabijeno čežnjom.
Nisu gledali jedno u drugo. On je gledao niz pooranu zemlju i
farmu. Lesli je gledala preko reke ka šumama.
Poput dvoje ljudi koji pilje u obećanu zemlju u koju ne mogu ući.
Pomislio je da je tada trebalo da joj kaže da je voli.
Ali nijedno od njih ništa nije kazalo... osim što je u jednom
trenutku Lesli prošaputala: „Tvoje večno leto neće izbledeti.“
Samo to. Jedan otrcan stih. A on čak nije ni znao šta je njime
htela da kaže.
Ili možda jeste. Da, možda jeste.
Naslon na stolici je izbledeo. Isto kao i Leslino lice. Nije mogao
jasno da se seti njenog lika, samo se još sećao onog čudnog izvijanja
usana.
Pa ipak, tokom poslednih šest nedelja, ona je tu sedela i
razgovarala sa njim. To je, naravno, bila samo mašta. Izmislio je
Lesli, smestio je tamo na stolicu i stavljao joj reči u usta. Terao ju je
da govori ono što je želeo da čuje, a ona ga je slušala i usne su joj se
izvijale naviše na jednoj strani kao da se podsmevala onome što je
radio.
Bilo je to, pomislio je, veoma srećnih šest nedelja. Mogao je da
se viđa sa Votkinsom i Majlsom, a proveo je i jedno veče sa
Hargrejem Tejlorom... svega nekoliko prijatelja, ne previše. Ona
prijatna šetnja preko brda u nedelju. Posluga mu je spremala izvrsnu
hranu i jeo ju je onako sporo kako je voleo, sa knjigom oslonjenom o
sifon sa sodom. Posle večere bi morao da dovrši poneki posao, a
zatim, tek da se ne oseti usamljeno, lažna Lesli smeštena na njegovoj
stolici pravila bi mu društvo.
Lažna Lesli, tako je, ali zar negde nije bila, ne tako daleko, prava
Lesli?
Tvoje večno leto neće izbledeti.
Ponovo je spustio pogled na ugovor o zakupu.

„... i u svakom pogledu treba da održava farmu onako kako

priliči.“

Zapitao se je li bio dobar advokat.

A zatim je pomislio bez imalo čuđenja (i bez posebnog
interesovanja), uspešan sam.
Farma je, pomislio je, bila težak i mukotrpan posao.
„Gospode“, pomislio je, „zaista sam umoran.“
 Odavno nije osetio toliki umor.
Vrata su se otvorila i u sobu je ušla Džoan.
„Oh, Rodni, ne možeš da čitaš ako ne upališ svetio.“
Požurila je da upali svetio. On se osmehnuo i zahvalio joj se.
„Tako si glup, dragi, kad sediš ovde i naprežeš oči, a samo treba
da pritisneš prekidač.“
Kada je sela dodala je sa puno ljubavi: „Ne znam šta bi ti bez
mene.“
„Stekao bih sve same loše navike.“
Osmehnuo joj se ljubazno i veselo.
„Sećaš li se“, nastavila je Džoan, „kada ti je naprečac pala na
pameti ideja da odbiješ ponudu strica Henrija i posvetiš se farmi?“
„Da, sećam se.“
„Zar ti danas nije drago što ti nisam dozvolila?“
Pogledao ju je diveći se njenoj strasnoj živosti, mladalačkom
položaju vrata, glatkom, lepom, neizboranom licu. Vesela,
samouverena, puna ljubavi. Džoan mi je bila odlična žena, pomislio
je.
Tiho je odgovorio: „Jeste, drago mi je.“
Džoan je kazala: „Svi ponekad imamo besmislene ideje.“
„Čak i ti?“
Rekao je to šaleći se, međutim, iznenadio se kad je primetio da
se namrštila.
„Čoveka ponekad obuzme nervoza... i morbidnost.“
Još više se iznenadio. Nije mogao ni da zamisli Džoan nervoznu
ili morbidnu. Promenio je temu i kazao:
„Znaš li da ti zavidim što si bila na Istoku?“
 „Bilo je zanimljivo. Ali ne bih posebno volela da živim na mestu
poput Bagdada.“
Rodni je zamišljeno rekao: „Zaista me zanima kakva je pustinja.
Mora da je prelepa... pustoš i jarka svetlost. Upravo me ta svetlost
oduševljava. Videti sasvim jasno...“
Džoan ga je prekinula strasno rekavši: „Užasno je... užasno...
sama pustoš!“
Oštrim i nervoznim pogledom se osvrnula po sobi. Poput
životinje koja želi da pobegne, pomislio je.
Rekla je: „Ti nasloni su zaista stari i izbledeli, moram da
nabavim nove za tu stolicu.“
Instinktivno je načinio nagli potez, a zatim se sabrao.
Na kraju krajeva, zašto da ne? Jeste izbledeo. Lesli Edelajn
Šerston ležala je pod mermernom pločom na crkvenom groblju.
Kancelarija Eldermen, Skjudamor i Vitni grabila je napred. Farmer
Hodedson je pokušavao da podigne novu hipoteku.
Džoan je šetala po sobi, proveravala ima li prašine negde. Vratila
je knjigu na policu i ispremeštala ukrase na okviru kamina. Soba kao
da je u poslednjih šest nedelja postala neuredna, zapuštena.
Rodni je promrmljao sebi u bradu: „Gotovo je sa odmorom.“
„Molim?“ okrenula se ka njemu. „Šta si rekao?“
Trepnuo je. „Nešto sam rekao?“
„Učinilo mi se da si rekao 'gotovo je sa odmorom'. Mora da si
zadremao i sanjao... decu koja se vraćaju u školu.“
„Da“, odgovorio je Rodni, „mora da sam sanjao.“
Sumnjičavo ga je posmatrala, a zatim je ispravila sliku na zidu.
„Šta je ovo? Nova slika, zar ne?“
„Da, našao sam je na rasprodaji kod Hartlija.“
 „Oh“, Džoan ju je sumnjičavo posmatrala. ,,Kopernik? Je li
vredna?“
„Nemam pojma“, rekao je Rodni. Zatim je zamišljeno ponovio:
„Nimalo nemam pojma...“
Znaš, razmišljala sam o Koperniku...
Lesli i njen prevejani robijaš od muža... pijanstvo, siromaštvo,
bolest, smrt.
Jadna gospođa Šerston, kakav samo tužan život.
Ali pomislio je da Lesli nije bila tužna. Koračala je kroz
otrežnjenje, siromaštvo i bolest kao što muškarac korača kroz
močvare, preko oranica i reka, veselo i nestrpljivo, ne bi li stigao
tamo kuda je krenuo, ma gde to bilo...
Zamišljeno se zagledao u suprugu svojim umornim, prijatnim
pogledom.
Tako bistra, delotvorna i vredna, tako zadovoljna i uspešna.
Pomislio je da joj ne bi dao više od dvadeset osam godina.
A zatim ga je iznenada preplavilo sažaljenje.
Strasno je kazao: „Jadna, mala Džoan.“
Zagledala se u njega i pitala: „Zašto jadna? I nisam mala.“
Odvratio je svojim starim, izazivačkim načinom: „Evo mene,
male Džoan. Ako nikoga nema pored mene, sasvim sam sama.“
Skoro da je dojurila do njega i bez daha kazala: „Ja nisam sama.
Nisam sama. Imam tebe.“
„Da“, rekao je Rodni. „Imaš mene.“ Ali dok je to izgovarao znao
je da to nije istina. Pomislio je:
„Sama si i uvek ćeš biti. Ali molim te, bože, nemoj to nikada da
sazna!“
Kraj
 Napomena

[←1] Nekadašnji naziv velike teritorije u središnjoj i južnoj Africi

koja je bila podeljena na Južnu Rodeziju (sada Zambija) 1923. i na
Severnu Rodeziju (sada Zimbabve) 1924. godine - prim. prev.
[←2] Udata žena ili pripadnica višeg društvenog sloja,
neizostavno belkinja - prim. prev.
[←3] Među nama - prim. prev.
[←4] Engleski romantičarski pesnik - prim. prev.
[←5] Dečko, račun - prim. prev.
[←6] Nije li istina - prim.prev