ROUZMARI SATKLIF

SREBRNA GRANA
DRUGA KNJIGA TRILOGIJE

Prevela
Ksenija Vlatković

Naslov originala
ROSEMARY SUTCLIFF
THE SILVER BRANCH
Copyright © Anthony Lawton 1957

Sken i obrada: solicitor

www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

2011
 SADRŽAJ

ISTORIJSKA BELEŠKA ............................................................................................ 1

I SAKSONSKA OBALA ............................................................................... 3
II ŠAPAT NA VETRU ................................................................................. 15
III KUĆA NA LITICI .................................................................................... 24
IV MORSKI VUK ......................................................................................... 32
V VELEBILJE! ............................................................................................ 43
VI EVIKAT S KOPLJEM .............................................................................. 50
VII DA SE SUĐAJE UMILOSTIVE ............................................................... 60
VIII SVETKOVINA SAMAIN ......................................................................... 72
IX ZNAK DELFINA ..................................................................................... 84
X BERENIKA ISPLOVLJAVA ZA GALIJU ................................................ 96
XI SENKA .................................................................................................. 108
XII GRANČICA ŽUKVE .............................................................................. 118
XIII SREBRNA GRANA ............................................................................... 132
XIV DREVNO OBELEŽJE ............................................................................ 145
XV POVRATAK MEĐU LEGIJE ................................................................. 155
XVI „KARAUSIJE! KARAUSIJE!“ ............................................................... 166
XVII ORAO U PLAMENU ............................................................................. 174
XVIII POBEDNIČKI VENCI ........................................................................... 188
NAZIVI MESTA U DOBA RIMSKE BRITANIJE................................................. 199
O AUTORKI .......................................................................................................... 200
 ISTORIJSKA BELEŠKA

O
d vremena ove priče do pada Rima proteklo je preko sto
godina; do trenutka kad su iz Britanije povučeni poslednji
legionari i kad je ugašen svetionik u Rutupiju a počelo
mračno doba. Ali i veliki dani već behu prohujali. Na rimske granice
su sa svih strana nasrtali varvari, kod kuće se vojskovođe borile da
postanu imperatori, a imperatori suparnici otimali se između sebe za
prevlast.
Marko Aurelije Karausije bio je stvarna ličnost baš kao i izdajnik
Alekt i legat Asklepiodot; isto kao i cezar Konstancije, čiji je sin
Konstantin postao prvi hrišćanski car Rima. Što se ostalog tiče: telo
saksonskog ratnika sahranjenog sa oružjem pronađeno je u jarku
zamka u Ričboru, koji se u danima orlova zvao Rutupije. Bazilika u
Kalevi zapaljena je pred kraj rimske vladavine i kasnije je ugrubo
obnovljena, a orao, o kome sam već pisala u nekoj drugoj priči,
otkriven je prilikom iskopavanja u ruševinama jedne od sudnica iza
glavne dvorane. U Kalevi — današnjem Silčesteru — takođe e
pronađen kamen na kome je na starom irskom bilo urezano muško
ime; na kamenu je pisalo Evikat ili Ebikat, što znači „Kopljonoša“.

1
2
 I
SAKSONSKA OBALA

P
o vetrovitom jesenjem danu jedna galija je lagano izbila iz
širokog zavoja britanske reke, koja se proširivala u luku
Rutupija.
Kako je vodostaj bio nizak, na obema blatnjavim obalama, inače
pod vodom kad reka nadođe, izvrvele su šljuke i vivci. A iza golog
peščanog plićaka i vlažnog, solju bogatog naplavnog zemljišta, sve
bliže i više kako je vreme prolazilo, uzdizao se Rutupije: dugačko
ostrvo, grbavo kao kitova leđa, i sivi bedemi tvrđave, a ispod njih
načičkane šupe lučkog skladišta.
Mladić koji je stajao na pramčanoj palubi galije posmatrao je sve
bližu tvrđavu prepun očekivanja; misli su mu čas hrlile ka budućnosti
koja ga je tamo čekala, čas se vraćale na razgovor koji je s Licinijem,
zapovednikom njegove tadašnje kohorte, vodio još pre tri meseca na
drugom kraju Imperije. Te večeri je službeno potvrđen njegov
premeštaj.
„Ti ne poznaješ Britaniju, je li tako?“, beše ga pitao Licinije.
Justin — Tiberije Lucije Justinijan, glasilo mu je puno ime, kako
je zavedeno na pločicama vojnog bolničkog korpusa u Rimu —
odmahnuo je glavom i uz blago zamuckivanje, kog nikako nije
uspevao da se otrese, odgovorio: „N-ne, gospodine. Deda mi je rođen
u Britaniji i odrastao je tamo, ali ostao je da živi u Nikeji kad je
napustio orlove.“

3
 „To znači da ti jedva čekaš da vidiš provinciju?“
„Da, gospodine, samo se uopšte nisam nadao da će me tamo
poslati s orlovima.“
Živo se sećao tog prizora. Video je u mislima Licinija kako ga
posmatra preko šafranskog plamena svetiljke na stolu, i šaru koju su
pravili drveni završeci svitaka na policama, i vitice nanetog finog
peska po uglovima službene prostorije od naboja; čuo je i smeh u
daljini logora i odnekud daleko zavijanje šakala; i Licinijev suvi glas:
„Možda zato što nisi znao da smo u tako prijateljskim odnosima
s Britanijom ili, bolje reći, s čovekom koji je sebe proglasio
imperatorom Britanije?“
„Pa, gospodine, to zaista deluje pomalo čudno. Zar nije ovog
proleća Maksimijan poslao cezara K-Konstancija da ga otera sa
galske zemlje?“
„Slažem se. No, postoje moguća objašnjenja za premeštanje
vojnika iz drugih delova carstva u britanske legije. Moguće je da Rim,
što bi se reklo, nastoji da sačuva otvorene puteve za vezu. Može biti
da ne želi da Marko Aurelije Karausije zapoveda legijama koje su
skroz odsečene od ostatka Imperije. Na taj način one se pretvaraju u
vojne snage odane isključivo svom vođi i potpuno presecaju sve
odnose s carskim Rimom.“ Licinije se nagnuo napred i smotreno
zatvorio poklopac na bronzanoj mastionici uz tihi kliktaj. „Da budem
potpuno iskren, više bih voleo da si dobio premeštaj u bilo koju drugu
provinciju Imperije.“
Justin ga je zabezeknuto pogledao. „Zašto, gospodine?“
„Zato što ti poznajem oca, te mi je stoga u određenoj meri stalo
do tvoje dobrobiti... Koliko su tebi uopšte poznate prilike u Britaniji?
Šta znaš o caru Karausiju, koji se sa istom revnošću odnosi prema
svemu?“
„Nažalost, gospodine, vrlo malo.“
„E pa, onda me saslušaj, i možda će ti se ponešto razjasniti. Kao
prvo, izbriši iz glave pomisao da je Karausije sazdan od iste građe kao
i većina šestomesečnih careva što su do titule dolazili mačem u vreme
pre nego što su Dioklecijan i Maksimijan podelili carstvo između
sebe. On je sin Germanina i Hibernijke, a od takvog spoja samo sevaju
varnice; rodio se i odrastao je u jednoj trgovačkoj postaji koju su

4
Manopejci s Germanskog mora odavno podigli u Hiberniji, a među
očev narod vratio se tek kao odrastao čovek. Kad sam ga prvi put
video, bio je kormilar na Skaldisu. Posle je postao legionar — samo
bogovi znaju kako. Služio je u Galiji i Iliriji, a pod carem Karom borio
se u Persijskom ratu, neprekidno napredujući. Bio je Maksimijanova
desna ruka kad je trebalo ugušiti pobune u istočnoj Galiji, i tad se
tako proslavio da ga je Maksimijan, pamteći njegovu pomorsku
obuku, postavio za zapovednika brodovlja u Gezorijakumu, sa
zadatkom da počisti Saksonce koji su se rojili po Severnom moru.“
Tu je Licinije zamukao, kao da se izgubio u svojim mislima, pa ga
je Justin posle kraćeg čekanja uviđavno podstaknuo da nastavi: „Zar
nije k-kolala ona priča kako je pustio morske vukove da izvedu
prepad do kraja da bi se obrušio na njih kad su se vraćali k-kući
natovareni plenom?“
„Ja — a ništa od plena nije poslao u Rim. E, rekao bih da je to
raspalilo Maksimijanov gnev. Nikad nećemo doznati pravu istinu u
toj priči, ali zna se da je Maksimijan naredio Karausijevo smaknuće,
što je ovaj nanjušio i na vreme zbrisao u Britaniju, a za njim je pošlo
sve brodovlje. Ljudi su ga vazda rado sledili. Tad kad je u
Gezorijakum stigla zvanična naredba da se Karausije pogubi, ovaj se
već bio obračunao s vladarem Britanije i proglasio sebe carem, u
čemu su ga podržale tri britanske legije i velike snage iz Galije i Donje
Germanije, a pomoglo mu je i to što se more, koje je počistio svojim
galijama, našlo između njega i njegovih krvnika. Ja, a to behu galije i
mornari o kakvim je Maksimijan samo mogao da sanja. Stoga
Maksimijan na kraju i nije imao drugog izbora doli da sklopi primirje
s njim i prizna ga za brata imperatora.“
„Ali mi taj mir n-nismo održali“, na to će Justin otvoreno.
„Nismo. I kako ja vidim, Konstancijeve pobede na severu Galije
ovog proleća za nas su veća bruka nego što bi bio poraz. Ne krivim ja
za to mladog cezara; on je čovek koji sluša tuđe zapovesti, uostalom
kao i svi mi, bez obzira na to što će on jednog dana zauzeti
Maksimijanovo mesto...
Pa, mir opstaje — što se kaže, reda radi. Ali stanje je takvo da bi
svakog trena mogao buknuti požar, a desi li se to, neka su bogovi u
pomoć svakome ko se nađe usred njega.“ Zapovednik je odmaknuo

5
stolicu i ustao, pa se okrenuo ka prozoru. „Pa ipak ti moram priznati,
Justine, da ti na neki čudan način zavidim.“
Justin mu na to reče: „Svideo vam se tad kad ste ga upoznali,
gospodine?“
Prisećao se kako se Licinije tad zagledao u noć obasjanu
mesečinom. „Ja — ma ne znam ni sam, ali mislim da bih za njim
uskočio i samom Erebu u usta“, rekao je pa se okrenuo ka lampi.
I to je uglavnom bilo sve, izuzev što ga je Licinije na kraju
zaustavio na vratima s rečima: „Ako ti se ikad pruži prilika da lično
razgovaraš s tim velikim čovekom, prenesi mu moj vojnički pozdrav
i priupitaj ga seća li se kako smo zajedno ubili vepra u boroviku kraj
trećeg zavoja reke Skaldis.“
Slabi su izgledi, mislio je tad Justin, da će se mlađi ranar ikad naći
u prilici da prenese caru Karausiju bilo kakvu poruku.
Prenuo se iz prošlosti i shvatio da su ušli u svet drvenih i kamenih
gatova, opasanih radionicama za izradu jedara i oružarnicama i
šupama za smeštaj dugačkih čamaca, i da se probijaju između galija
usidrenih u skrovitim vodama. U nos mu uđe neprijatna mešavina
mirisa smole i drvene građe natopljene solju i usijanog metala; a
lupkanje vesala i pljuskanje vode, koju je kljunom razdvajao brod,
nadjačavala je zbrka zvukova strugova i testera i udaraca čekića po
nakovnju, zbog čega je svako pristanište na svetu brujalo kao košnica.
Iznad Justina su se nadvili bedemi Rutupija; sivi pramac zidina još je
odisao novinom, a iz središta je štrčala kula svetilja za odašiljanje
svetlosnih signala.
Nešto kasnije, pošto se iskrcao i javio i svom zapovedniku i
starijem ranaru, ostavio opremu u sobici krečnobelih zidova koju su
mu dodelili u starešinskom delu, pa se u potrazi za kupatilom izgubio
u gužvi neprijateljski prostrane goleme tvrđave, Justin se našao
ispred te kule. Iako se svetionik nije mogao porediti sa
aleksandrijskim na Farosu, onako gledan iz neposredne blizine ipak
je čoveku oduzimao dah. Nasred otvorene zaravni uzdizala se čvrsta
zidana plinta, četiri ili pet puta viša od čoveka, dugačka kao galija od
osamdeset vesala, iz čijeg je središta u nebesa stremila kula od istog
takvog sivog kamena, okrunjena gvozdenim žeravnikom za signalnu
vatru, pa se Justinu činilo da visokim vrhom, koji je video kroz

6
izmaglicu, dodiruje nestalno novembarsko nebo. Oko njega su
šestarili galebovi belih krila, a Justin je razabrao i njihove tanušne,
udaljene krike, što su presecali žamor užurbane tvrđave; a kad mu se
zavrtelo u glavi, spustio je pogled do vrha kamene plinte. Sa obe
strane su do nje vodili kosi pristupi za kola sa ogrevom, a odatle je
počinjala i natkrovljena kolonada koja se pružala sve do osnove same
kule. Kad se nadivio velelepnoj građevini i obratio pažnju na
pojedinosti, primetio je da su stubovi i venci izrađeni od mermera,
ukrašeni kipovima i divnim rezbarijama, krnji i prepušteni
propadanju, što ga je začudilo s obzirom na to da ih je opasavala
nedavno izgrađena tvrđava, na kojoj su tu i tamo još dovršavali
radove na zidinama. A svud oko svetionika ležao je razbijeni mermer,
ponegde nemarno nabacan u kamare i spreman za novu upotrebu, a
ponegde je još visio sa sivih zidova koje je nekada oblagao. Justin se
sagnuo da podigne parče na koje je umalo zgazio, inače po svoj prilici
spalo s gomile što je nekud odvezena, pa je utvrdio da drži deo
izvajanog slavoluka.
Još je imao u ruci komad mermera i gledao u golemu kulu s koje
je otpao, kad je iza sebe začuo glas: „Lepa je, zar ne?“, pa se okrenuo
i kraj sebe ugledao prašnjavog mladića u centurionskoj uniformi, s
kacigom ispod miške; zdepast, riđ momak s mršavim, veselim licem i
razigranim obrvama delovao je prijateljski.
„Napola je uništena“, izustio je Justin zbunjeno. „Šta je ovo?
Mislim, i sam vidim da je svetionik, ali č-čini mi se da je kula imala
još neku namenu.“
Lice mladog centuriona načas se smrači. „Nekad je bila i
spomenik pobedi — spomenik podignut u slavu moćne Rimske
imperije i njenog osvajanja Britanije. Sad je najobičnija kula svetilja,
a odlomljeni mermer drobimo i krpimo zidine bez kojih ne bismo
mogli da sprečimo upade Saksonaca... Ima u tome neke pouke, ako
si od onih što su skloni da ih izvlače.“
Justin pogleda u komad mermernog slavoluka u ruci, pa ga baci
u stranu. Klepnuo je odsečno i tiho, podigavši oblačić prašine.
„Šta tražiš?“, raspitivao se novi poznanik.
„Tražim kupatilo“, odvratio je Justin; a onda je dodao kao da želi
da se prikaže u što boljem svetlu: „Ja sam novi mlađi ranar.“

7
 „Je li tako? Pa, ruku na srce, i pomislio sam da bi mogao biti.“
Osmotrio je Justinovu uniformu bez oklopa. „Jesi li se javio
zapovedniku?“
„I njemu i starijem ranaru“, odvratio je Justin uz kolebljiv osmeh.
„Nazvao me je kasapinom poletarcem i rekao mi da se javim sutradan
izjutra na sat vremena pre prozivke bolesnika.“
Oči mladog centuriona pretvorile su se u razigrane proreze.
„Vinicije je očigledno dobre volje; priča se da je tvog prethodnika
nazvao trapavim koljačem i gađao ga loncem za smolu u glavu. Ja,
doduše, u to vreme nisam još bio ovde... Elem, ako tražiš kupatilo,
najbolje je da kreneš sa mnom. Samo treba da se otarasim ove
vojničke opreme, pa i sam idem tamo. Ako požurimo, taman ćemo
imati vremena da se pre večere potopimo i na brzinu ispljuskamo.“
Dok se u pratnji novog poznanika vraćao putem kojim je došao,
između radionica u kojima se vredno radilo i zgusnutih redova
spavaonica, Justinu se velika tvrđava najednom učini prijatnija; stade
sa zanimanjem da razgleda oko sebe. „Prvu godinu kao ranar-
početnik služio sam u Biršebi, utvrdi u kojoj je smeštena samo jedna
kohorta. U ovoj se č-čovek može izgubiti.“
„Ove nove utvrde na saksonskoj obali su strašne“, kazao mu je
pratilac. „A takve moraju biti; one su u isto vreme i tvrđave i
brodogradilišta i pomorska sedišta. Navići ćeš se ubrzo.“
„Hoćeš reći da ova nije jedina? Mislim, ovako velika nova tvrđava
poput ove.“
„Ima ih nekoliko, od Metarisa pa sve do Velike luke; neke utvrde
su potpuno nove, a neke podignute na starim temeljima, kao
Rutupije. I sve čine deo Karausijeve odbrane od morskih vukova.“
„Karausije“, reče Justin s prizvukom strahopoštovanja u glasu.
„Pretpostavljam da ti često viđaš Karausija.“
„Zevsa mi! Pa, naravno! Ovde mu je sedište, mada on, naravno, u
međuvremenu šeta po provinciji. Naš carić je od onih koje ne drži
mesto. Sva je prilika da ćeš ga večeras i lično upoznati; često večera
u trpezariji sa ostalim vojnicima.“
„Hoćeš da kažeš da je on sada ovde?“

8
 „Nego šta! A i mi smo stigli. Popni se i sedi na krevetu dok ne
završim. Neću dugo.“
I tako se Justin ubrzo smestio na ivicu poljskog kreveta u sobičku
krečnobelih zidova baš kao što je i njegov, dok je njegov novi
poznanik, odloživši mač i kacigu, uzeo da razvezuje remenja na
prsniku, zviždućući tiho i veselo kroz zube. Justin je sedeo i
posmatrao ga. Mada i sam druželjubivo biće, uvek je sa iznenađenjem
i zahvalnošću prihvatao i najmanji nagoveštaj tuđe želje za
druženjem, i zato je, osim zahvalnosti, riđokosi centurion zadobio i
Justinovu, isprva suzdržanu ali toplu naklonost.
A centurion je oslobodio i poslednju kopču i prestao da zviždi. „Ti
si znači stigao iz Biršebe? Bogami si prevalio dugačak put. Ah, hvala.“
(Zahvalio je Justinu što mu je pridržao težak grudni oklop.) Sledeću
rečenicu prigušili su mu prevoji kožne zaštitne tunike koju je
povukao preko glave. „A gde si bio pre toga? Iz kog si ti dela carstva?“
„Iz Nikeje, u južnoj Galiji.“
„Dakle, prvi put sad vidiš Britaniju?“
„Tako je.“ Justin je spustio prsni oklop kraj sebe na poljski krevet.
„Ali moji su iz Britanije, zbog čega sam inače oduvek nameravao da
d-dođem da je vidim.“
Mladi centurion se izbavio iz kožnih prevoja i ostao u tunici
uniforme od fine jarkocrvene vune, i onako s nakostrešenom riđom
kosom pre je ličio Justinu na dečaka nego na odraslog muškarca. „Iz
kog dela Britanije?“
„S juga. Koliko mi se čini iz vapnenastog zabrežja pored Kaleve.“
„Sjajno! Iz tog kraja su svi najbolji ljudi; najbolji ljudi i najbolje
ovce. Kao i ja lično.“ Pogledao je u Justina sa iskrenim zanimanjem.
„Kako se zoveš?“
„Justin. Tiberije Lucije Justinijan.“
Nastupio je trenutak ćutnje, a onda je njegov poznanik sasvim
tiho rekao: „Justinijan. Tako znači?“ A onda je hitro skinuo nešto s
leve ruke i pružio Justinu. „Jesi li ovo nekad video?“
Justin uze predmet i pogleda ga. Beše to jedan težak i prilično
star pečatni prsten. Mutni smaragd u ležištu delovao je tamno i
hladno, ali odbio je svetlost kad ga je Justin okrenuo ka prozoru da

9
ga bolje osmotri, tako da se ugravirani detalj na površini jasno
istakao. „Ovog delfina?“, upitao je s uzbuđenjem. „Da, jesam — na
poklopcu stare kutije od slonovače u kojoj je baka držala sredstva za
negu. To je bilo obeležje njene porodice.“
„Eto dokaza!“, kazao je mladi centurion dok je primao natrag svoj
prsten. „Dakle, od svih...“ Počeo je da izvodi neku čudnu računicu na
prstima, ali ubrzo je odustao. „Ne, to prevazilazi moje sposobnosti.
Između tvoje i moje kuće sklopljeno je nekoliko brakova, i zato će
jedino moja baba-tetka Honorija moči da rasplete tako umršeno
povesmo, ali nema sumnje da smo ti i ja u nekakvom srodstvu.“
Justin ništa ne reče na to. Pridigao se s poljskog kreveta i
zagledao u mladićevo lice, najednom pomalo nepoverljiv prema
dobrodošlici koja mu je priređena. Jedno je sažaliti se na neznanca i
dovesti ga u svoj stan na putu do javnog kupatila, a sasvim drugo
naprtiti ga sebi na vrat u svojstvu rođaka.
Justinova nesigurnost, mada ni sam nije uočavao razloge,
poticala je od toga što je godinama predstavljao razočaranje za oca.
Oduvek je bio bolno svestan da ga otac smatra promašajem.
Justinova mati, koje se on jedva sećao, bila je lepotica; no on je, kao
i u svemu zle sreće, u isto vreme ličio na majku, ali bio i izrazito
ružan, pa mu je glava delovala preveliko za uzana ramena a uši su mu
prkosno štrčale u stranu. Kako je u detinjstvu često pobolevao, kad
je došlo vreme da stupi u legionare kao i svi muškarci u njegovoj
porodici, nije uspeo da ispuni nužne zdravstvene zahteve
Centurijata. Njemu to lično nije smetalo, zato što je oduvek želeo da
postane ranar; međutim, znajući da će se njegov otac zbog toga još
više razočarati, duboko je žalio; stoga je postao još nesigurniji u sebe.
A onda se obradovao kad je shvatio da riđokosi momak nije ništa
manje radostan zbog zapanjujućeg otkrića nego on sam.
„Znači, ti i ja smo rođaci“, kazao je. „Baš dobro. Ja sam Tiberije
Lucije Justinijan — ali i dalje ne znam kako se ti zoveš.“
„Flavije“, odvratio je crvenokosi centurion. „Marcelo Flavije
Akvila.“ Pružio je ruke i zgrabio Justina za ramena, koji se nasmeja,
ali i ukipi od iznenađenja. „Uh, potpuno je neverovatno da ovako
naletimo jedan na drugog prvog dana pošto si nogom kročio na

10
britansko tlo! Mora biti da nam je suđeno da postanemo prijatelji, pa
ko smo mi da bežimo od svoje sudbine?“
I najednom su počeli da govore u isti glas, da zadihano i
nasmejano ispaljuju nedovršene rečenice, stojeći jedan kraj drugog
da se što bolje osmotre, radosni zbog otkrića, sve dok se Flavije nije
odmakao da uzme novu tuniku koju mu je posilni spustio na
podnožje kreveta. „Ovo moramo uskoro da proslavimo; ali ako ne
požurimo, ni ti ni ja nećemo stići da se okupamo pre večere — ne
znam za tebe, ali ja sam čitav dan nadgledao radove na zidu i od glave
do pete sam prekriven peskom.“

* * *

Kad su Justin i Flavije ušli u trpezariju, unutra je već bila gužva i

vojnici su stajali po grupicama i dokono razgovarali, ali niko još nije
sedeo za dugačkim stolovima. Justin je pomalo strepeo od toga što će
morati sam da uđe u dvoranu punu neznanaca. Međutim, Flavije, koji
mu je prebacio ruku preko ramena, odmah ga je uvukao u razgovor s
družinom mladih starešina. „Ovo je naš novi mlađi ranar — barem
ono što je posle susreta s Vinicijem ostalo od njega, uz to je i moj
rođak!“ Budući da su mu smesta tražili da zauzme stranu u raspravi
o kamenicama, primljen je u društvo i pre nego što je bio svestan šta
se desilo.
No, ubrzo su kolonadom odjeknuli koraci i užurbani glas, i žamor
u dugačkoj prostoriji naglo se prekinuo, a svi prisutni vojnici se
uspravili i doveli u red, pa se Justin s gorljivim iščekivanjem okrenuo
ka vratima.
Prvi pogled na čoveka koji je u pratnji visokih vojnih starešina
ušao u dvoranu doneo je Justinu razočaranje. Beše to jedan oniži,
zdepast muškarac izrazito snažne građe, zaokrugljene glave na
neobično debelom vratu, guste smeđe kose i brade ukovrdžane kao
ovnujsko runo. Činilo se da bi mu neuporedivo bolje pristajali kožni
ogrtač i pomorska kapa umesto finog odela na njemu, budući da se u
trpezariju dogegao, što beše nepogrešiva oznaka čoveka naviklog da
korača po palubi.

11
 „Pa ja sam ko zna koliko puta video ljude slične njemu — ma,
stotinu puta dosad“, pomislio je Justin. „Na palubi svake carske galije
ima barem jedan takav.“
Car je zastao u vrhu prostorije i pogledom prešao preko lica
vojnika koje je unutra zatekao; a onda su mu se oči pod gustim
ravnim veđama srele s Justinovim. „ Aha, evo novog lica“, kazao je
car, pa ga pozvao prstom. „Priđi, momče.“
Justin je čuo kako zapovednik logora brzo kazuje Karausiju
njegovo ime i zvanje. Potom je vojnički pozdravio čoveka koji je se od
kormilara s reke Skaldis uzdigao do cara Britanije; tad je i uvideo da
ga je pogrešno procenio. Nikad dotad nije sreo nikoga sličnog njemu.
Karausije ga je uhvatio za rame i okrenuo mu lice ka svetlosti
lampe — jer se suton već spustio. Pošto ga je proučavao dugo i bez
žurbe, kazao je: „Dakle, ti si taj novodošli mlađi ranar.“
„Da, cezare.“
„Gde si odslužio prvu godinu?“
„U Trećoj kohorti legije Fretenzis, u Biršebi u Judeji“, odvratio je
Justin. „Fulvije Licinije, inače zapovednik tamošnje vojne posade,
zamolio me je da prenesem cezaru njegov pozdrav i da ga upitam seća
li se vepra kog ste zajedno ubili u boroviku kraj treće okuke Skaldisa.“
Karausije je poćutao. Potom je kazao: „Sećam se tog vepra, tačno
— a i Licinija. Znači, on je u Judeji? U to vreme mi je bio
pretpostavljeni; a sad on zapoveda vojnom posadom u Biršebi, a ja
nosim ovo“, pogladio je carski ogrtač purpurne boje, koji mu je na
ramenu bio zakačen krupnim rubinom. „E, što ti je život čudo! Možda
nisi stigao još u to da se uveriš, ali hoćeš, ako dovoljno dugo poživiš...
Znači, moja braća carevi šalju mi mlađeg ranara iz legije Fretenzis.
U poslednje vreme je u Britaniju premešteno više ljudi iz
prekomorskih legija. Gotovo kao u stara dobra vremena. Međutim,
proletos nisu bili tako prijateljski nastrojeni, ako me sećanje ne vara.“
lako mu se u glasu i držanju ogledala samo zamišljenost i ništa više,
i mada mu je ruka na Justinovom ramenu tek jedva primetno
pojačala stisak, a na neotesanom licu pravilnih crta, sasvim unetom
u Justinovo, ni mišić nije zaigrao, izuzev što su mu oči možda načas
malčice posvetlele kao što voda pobeli pred oluju, Justin se najednom
oduzeo od straha. „Možeš li ti da mi rešiš tu zagonetku, pitam se?“

12
 Oduprevši se porivu da uzmakne pod tom lakom, ubojitom
rukom na ramenu, odrešito je uzvratio caru pogled.
Jedan glas — prijatno smiren glas s nagoveštajem smeha — lenjo
se pobunio: „Preuzvišenosti, momka treba pustiti da predahne. Ovo
mu je prvo veče među nama, a sad će još ostati i bez večere.“
Karausije se ni najmanje nije obazirao na te reči. Još nekoliko
časaka proučavao je Justina tim zastrašujuće prodornim pogledom;
potom su mu se ravne usne lagano raširile u osmeh. „Pravo zboriš,
dragi moj Alekte“, odvratio je, pa se obratio Justinu: „Ne, tebe nisu
poslali da me uhodiš, a i ako jesu, ti o tome ništa ne znaš.“ Sklonio je
ruku s ramena mladog ranara, pa se osvrnuo oko sebe. „Hoćemo li da
večeramo, prijatelji?“
Čovek po imenu Alekt, kako ga je Karausije oslovio, uhvatio je
Justinov pogled dok se okretao i osmehnuo mu se. Justin je uzvratio
osmehom, kao i uvek zahvalan na ljubaznosti, a onda šmugnuo kroz
gužvu do Flavija, koji mu je dobacio u pola glasa: „Euge! Dobro si se
držao!“, što ga je još osokolilo.
Ubrzo potom našao se između Flavija i još jednog centuriona u
dnu stola. Njegov desni sused previše je bio zauzet tamanjenjem
hrane da bi mario za razgovor, pa se Justin sasvim slobodno mogao
prepustiti Flaviju, koji mu je koristeći opšti žamor bezazorno
opisivao znamenita lica u pročelju stola.
„Vidiš onog sa ožiljkom od mača na obrazu?“, upitao ga je Flavije
dok je sekao ukiseljenu haringu. „To ti je Arkadije, kapetan Kaleope,
naše najveće galije sa tri reda vesala. To je odličje dobio u areni. Taj
ti je Arkadije bio neki veseljak u mlađim danima. Oh, a onaj tugaljivi
kraj njega je Deksion, pomorski centurion. Nikad“, opomenuo ga je
Flavije, odmahujući glavom, „ali nikad se nemoj kockati s njim, ako
nećeš da ostaneš bez tunike na leđima. Ne kažem da vara, ali taj ima
više sreće nego ijedan običan smrtnik.“
„Hvala na upozorenju“, kazao je Justin. „Zapamtiću to.“ Iz neke
nerazumljive opčinjenosti pogled mu se vraćao na čoveka koga je car
nazvao Alektom, koji je sedeo zajedno s Karausijevim visokim
starešinama blizu čela stola. Beše to visok čovek sa sjajnom plavom
ćubom na glavi, malčice posedelom na slepoočnicama; prilično
potišteno lice možda bi i bilo prijatno za oko da nije bilo tako bledo;

13
zapravo, sve na njemu kao da beše previše izbledelo — i kosa, i koža,
i oči. Međutim, dok ga je Justin posmatrao, čovek se osmehnuo
nečemu što mu je sused rekao, i taj osmeh, kratak i potpuno
dražestan, dao je njegovom licu ono što mu je dotad nedostajalo.
„Ko je onaj visoki bledunjavi?“ promrmljao je Flaviju. „Car ga je
nazvao Alekt, čini mi se.“
„Karausijev najviši službenik za novčane poslove i njegova desna
ruka. Ima gomilu pristaša među jedinicama, baš kao i među
trgovcima i bogatunima, pa pretpostavljam da je posle Karausija
najmoćniji čovek u Britaniji. Ali sasvim je pristojan, uprkos tome što
izgleda kao da su ga držali u mračnoj škrinji.“
Nekoliko časaka kasnije nešto se zbilo; događaj beše do te mere
nevažan i običan te se Justin posle pitao da mu nije možda pridao
previše značaja — a opet, nikad ga nije do kraja zaboravio, kao ni
zloslutno osećanje koje ga je tad obuzelo. Verovatno privučen
toplinom svetiljke, jedan krupan lakokrili noćni leptir doleteo je s
krovne grede i počeo da kruži iznad stola. Sve su oči u taj mah bile
uperene u cara, koji se spremao da po drugi put prospe vino u slavu
bogova. I svi su gledali u njega, tačnije, svi izuzev Justina i Alekta. Ni
sam ne znajući zašto, Justin je ponovo pogledao u Alekta; a Alekt je
vrebao leptira.
Leptir je opisivao sve uže i uže kružnice oko lampe što je stajala
tačno ispred carevog najvišeg službenika za novčane poslove, njegova
senka je šarala po stolu dok se obrtao u vrtoglavim spiralama oko
sjajnog i zamamnog plamena, sve bliže i bliže, da bi se taj divlji,
mahniti ples naglo završio buknućem senki a leptir oprljenih krila
pao kraj Alektovog pehara, mašući jadnim patrljcima. I tad mu je
Alket, uz bledi osmejak, odlučnim pritiskom prsta okončao život.
I to je bilo to. Svako bi na Alektovom mestu ubio oprljenog leptira
— nije se imalo šta drugo učiniti, i to je sasvim jasno. Ali Justin je
posmatrao bledo čovekovo lice dok je ovaj pratio leptirov ples,
iščekujući da se ovaj previše približi plamenu, i video kako u jednom
času zanetosti priprema kažiprst da ga ubije.

14
 II
ŠAPAT NA VETRU

D ani su odmicali a Justin se privikavao na golemo utvrđenje,

koje je predstavljalo srce i sedište Karausijeve odbrane od
Saksonaca. Pod visokim sivim svetionikom, nekad
pobedonosno ukrašenim bronzom i sjajnim mermerom, dolazile su i
prolazile galije i trgovački brodovi; po čitav dan je uz žamor tvrđave,
uz graju vojnika na smotri, zvuke truba i bat koraka, odjekivalo
struganje tesala i zveket čekića s brodogradilišta pod zidinama
utvrde. A uz žagor brodogradilišta čuo se šum mora.
Tri puta te jeseni, pre no što je zima zatvorila vodene puteve,
došlo je do koškanja između britanskih brodova i saksonskih lađa
crnih jedara; Justin je često imao prilike da uvežbava svoje umeće na
ranjenicima koje su im donosili, što mu je donelo škrtu pohvalu
starijeg ranara, na koju je bio ponosan.
Ta mu je jesen bila dobra i još zbog ponečega, a prvenstveno zbog
Flavija, s kojim je provodio najveći deo vremena kad nije bio na
dužnosti. Naklonost koja se brzo rodila tokom njihovog prvog susreta
prerasla je u blisko i trajno prijateljstvo. Spojio ih je zajednički osećaj
usamljenosti; Flavije, koga je odgajala obudovela baba-tetka pošto su
mu roditelji umrli od kuge, takođe je bio usamljen. Te jeseni i zime
zajedno su hajkali veprove po Velikoj šumi, lovili strelama barske
ptice po močvarama i muvali se po ribarskom seocetu, koje su žitelji

15
zbog skupine novih radnjica i hramova i točionica piva pod zidinama
tvrđave smatrali gradićem.
Često su posećivali jednu radnju nadomak severnog bedema koju
je držao neki Serapion, sitan i usahnuo čovek, polu-Britanac polu-
Egipćanin, sa dva oka sjajna kao dragulji i šiljatim prstima kao u
guštera. Spolja gledano radnja beše prava rupa, ali unutra puna
svakojakog blaga: zavežljajčića suvih trava, posuda i ćupova s
neimenovanim sadržajem, mirisnih ulja u kristalnim bočicama i
osušenih i smežuranih stvarčica koje nije bilo preporučljivo izbliza
zagledati. U tu radnju su stalno zalazili vojnici iz garnizona; onde su
nalazili mirisna ulja i masti ili miomirisne štapiće za devojke.
Flavije je tamo svraćao radi Serapionovog ulja za trljanje mišića,
što je otklanjalo napetost i umor od lova, ali i po nekakvu mast za
koju se nadao da će mu obuzdati tršavu kosu; Justin je odlazio zato
što su ga zanimali Serapionovi napici, mada ni blizu koliko čovekove
priče o lekovitim i štetnim travama, kao i o uticaju zvezda.
Jedne večeri posle Saturnalija, Justin i Flavije su ušli na niska
vrata Serapionove radnje i zatekli sitnog Egipćanina kako poslužuje
drugog kupca; pod svetlošću viseće svetiljke prepoznali su Alekta.
Justin je dotad već bio navikao da ga sreće u carevoj sviti; visok čovek,
pepeljaste kose i potištenog lica, koje bi se sasvim ozarilo kad bi se
osmehnuo, posle Karausija najuticajnija ličnost u Britaniji. Nikad
Flaviju nije ispričao za leptira — i da je hteo, šta je tu na kraju krajeva
imalo da se kaže: „Primetio sam s kojim je uživanjem ubio leptira.“ I
to je sve. A kako je vreme prolazilo, i sam je gotovo zaboravio na taj
događaj.
Alekt se osvrnuo kad su ušli i, kao i obično, kratko i ljubazno im
se osmehnuo. „Ah, nadam se da niste u stisci s vremenom. Bojim se
da sam večeras žalosno spor u odabiru.“ Potom se okrenuo i nastavio
da bira bočicu mirisa. „Treba mi nešto nesvakidašnje — nešto što će
u isto vreme biti i poklon i izraz laskanja za rođendan jednoj dami.“
Serapion se naklonio, osmehnuo, pa šiljatim prstom dodirnuo
lepu alabastersku bočicu koju je spustio na sto pred svog uvaženog
kupca. „Ovaj miris sam spravio posebno po narudžbini od prošlog
puta, preuzvišenosti. Zar dama nije bila zadovoljna?“

16
 „Jeste, ali ovo nije ista dama“, odvratio je Alekt, uz onaj trag
ledenog podsmeha u glasu; potom je lakonski dobacio preko ramena
dvojici momaka koji su stajali iza njega u pomrčini: „Nikad ne
poklanjaj isti miris dvema različitim ženama u isto vreme — jer mogu
da se sretnu. Uvek to imajte na umu, mladi moji petlići.“
„Aha, sad mi je jasno, preuzvišenosti.“ Sićušni Egipćanin se
ponovo naklonio. „Ako bi mi uzvišenost dala vremena da do sutra
uveče smešam nešto dostojno dame koju Alekt želi udostojiti
poklonom...“
„Zar ti nisam već rekao da joj je rođendan sutra, i zato moram
večeras da ga pošaljem. Pokaži mi nešto što je već smućkano.“
Serapion je porazmislio, a onda se okrenuo i pošao, tiho kao
mačka, u najtamniju senku, odakle se vratio noseći nešto u
sklopljenim šakama. „Imam ovo“, kazao je, „ovaj miris nad mirisima.
Lično sam ga smešao, jer tako je, ja i sam umem da spajam dragocena
mirišljava ulja u izuzetnu celinu.“ Spustio je na sto kristalnu bočicu,
koja je zasijala pod svetlošću lampe kao zelenozlatni dragulj.
„Dražesna bočica“, kazao je Alekt, pa je podigao snažnim belim
prstima i zavrteo.
„Dražesna bočica, tako je, ali miris u njoj — cvetni miomiris
hiljadu leta uhvaćenih u ćilibaru! Počekajte malo, razbiću pečat, pa
neka preuzvišenost sama prosudi.“
Ponovo je uzeo bočicu i oštrim noktom palca ogulio voštanu opnu
oko grlića, pa izvadio zapušač; potom je zamočio unutra tanak
stakleni štapić i njime dodirnuo Alektovu nadlanicu, koju je ovaj već
spremno ispružio. Onog trena kad je kaplja dragocene tečnosti
kanula na čovekovu toplu kožu, raširio se predivan miris, snažan ali
prefinjen, i nadvladao sve ostale u prostoriji.
Alekt prinese ruku nozdrvama. „Koliko košta?“
„Stotinu sestercija, preuzvišenosti.“
„Visoka cena za tako malu bočicu mirisa.“
„Ali kakvog mirisa, preuzvišenosti! Cena sastojaka od kojih je
načinjen ogromna je, i neka preuzvišenost bude sigurna da će meni
od stotinu sestercija ostati sasvim mala naknada za uloženo vreme i
znanje.“

17
 „Tako. Mada i dalje mislim da je cena previsoka, ipak ču ga uzeti.
Zapečati ga ponovo.“
„Alekt je tako dobar i velikodušan.“ Serapion se naklonio i
nastavio da se vajka dok je zagrevao štapić voska koji je uzeo da
ponovo zapečati bočicu. „Nego, nego, zaista su skupi, svi ti sastojci u
njemu — čisto tečno zlato. A za većinu čovek mora da plati brdo
novca za carinu, samo da ih unese u provinciju. Jao meni, teško
siromah podnosi te nove careve namete.“
Alekt se tiho nasmejao. „Možda bi odgovornost za poreze trebalo
da svališ na mene, prijatelju. Koga drugog okriviti za njih ako ne
carevog najvišeg službenika za novčane poslove?“
„Kako da ne, preuzvišenosti. Evo mirisa!“ Serapion mu je pružio
bočicu, zagledajući ga preko tankog poklopca da vidi koliko daleko
sme da ide. „Ali zar car uvek i u svemu sluša svog najvišeg službenika
za novčane poslove? Na tržnici pričaju da se najviši službenik
ponekad... pa, ne slaže baš u svemu s carem; možda bi porezi bili niži
da je...“
„Glupo je slušati ulične priče“, odvratio je Alekt. „A još je gluplje
ponavljati ih.“ Zavukao je bočicu u prevoj fine vunene tunike, s
nestrpljivim osmehom odmahujući glavom na tvrdnje Egipćanina da
nije mislio ništa loše. „Pusti to, čoveče, svakome je jezik ponekad brži
od pameti. Evo, uzmi svojih stotinu sestercija.“ Potom je uz uljudan
pozdrav, koji se odnosio i na dva momka, prikupio skute ogrtača i
nestao u studenoj noći.
Egipćanin Serapion gledao je za njim sa izrazom lukavog
razumevanja u sitnim sjajnim očima. Potom se okrenuo ka dvojici
mladića, a na licu mu se više ništa nije dalo pročitati izuzev
spremnosti da im udovolji.
„A sada, mlada gospodo — izvinjavam se zbog toga što ste morali
da čekate. Hoćemo li još ulja za mišiće? — ili neki poklon za dame
kod kuće? Čujem da vas dvojica za koji dan idete zajedno na
odsustvo.“
Justin se lecnuo, jer je tek tog jutra saznao da je Flavije uspeo da
se zameni sa drugim centurionom, tako da su u isto vreme mogli da
pođu na odsustvo.

18
 Flavije se nasmejao. „Zar je moguće da ti prvi saznaš čim neko
kine u Rutupiju? Ne, samo mi treba ulje za mišiće.“
Obavili su kupovinu, ne trošeći više vreme na razmišljanje o
događaju koji se malo pre toga zbio, i vratili se u spavaonicu. A
nekoliko dana kasnije, kad je došlo vreme da krenu na odsustvo,
zajedno su pojahali na zapad na dugačak dvodnevni put, kako bi
odmor proveli na starom imanju na valovitom zabrežju južne
Engleske, gde se nalazio Flavijev dom.
„Nema svrhe ići u Kalevu“, kazao je Flavije. „Baba-tetka Honorija
je u ovo doba godine već u Akva Sulisu radi toplih izvora. Zato ćemo
mi pojahati preko krečnjačkog stenja sve do imanja i iznenaditi
Servija. Biće mu drago da nas vidi — baš kao i imanju.“
A onda, kad ga je Justin pogledao ispod oka, nacerio se, ali s
priličnom ozbiljnošću dodao: „Imanje se uvek obraduje kad vidi ljude
koji su mu dragi i kojima je ono drago. Prosto osetiš da se obradovalo
— kao mudri stari lovački pas.“
I kad su u sumrak drugog dana puta krckajući preko pomrzlih
brazda na kolskoj stazi prošli kroz šumarak u kome su rasli hrastovi,
breze i divlje trešnje, ugledali kuću s pomoćnim zgradama na početku
dugačke doline u zabrežju, Justin je shvatio šta je Flavije pod tim
mislio. Osetio je dobrodošlicu svud oko sebe, i znao je da je ona i
njemu upućena, jer iako je bio neznanac, mesto kao da ga je
prepoznalo kao svog i obradovalo se i njegovom dolasku.
Uskoro su im i drugi ukazali dobrodošlicu: Servije, stari
nadzornik imanja kome je u vreme kad je kao opcio služio vojsku
zapovednik bio Flavijev otac; Kuta, Servijeva supruga, i Kindilan,
njihov sin, kad je namirio stoku; pozdravili si ih i ostali radnici sa
imanja, svi do jednog slobodni muškarci i žene. „Tetka Honorija i
dalje ima nekoliko starih robinja“, kazao je Flavije. „Ali nama su
imanje uvek obrađivali slobodni seljaci. Ponekad je teško, ali
opstajemo nekako. Drugačije ne možemo.“
Pet dana su proveli na imanju, i Justin je tek prilikom tog
petodnevnog boravka spoznao pravo lice Britanije. Gole šume u zimu
behu šarene kao grudi jarebice, a otegnuti, snažni glasovi
zemljoradnika i pesma vivaka čuli su se na prozimelim oranicama;
nisku, dugačku kuću je svako naredno pokolenje dograđivalo, te je i

19
dalje zadržala u središtu atrijum pocrneo od dima, koji su sad koristili
kao ostavu, mada se prvobitno u njemu nalazilo ognjište koje je
podigao jedan drugi Marko Flavije Akvila, zidajući dom za sebe i
svoju suprugu Britanku i troje dece koje je s njom stekao — eto to je
za Justina postala Britanija.
Često mu je Marko Flavije Akvila dolazio u misli tih dana dok je
s Flavijem radosno lutao po stajama i ambarima, ili pomagao starom
pastiru Bjuiku u torovima za jagnjad. Možda zato što je i u njemu
kolala Markova krv, činilo mu se da stara kuća i čitava dolina u
zabrežju predstavljaju vezu između njih dvojice.
O Marku je razmišljao i poslednje večeri kad je s Flavijem stajao
naslonjen na zidić koji je obronke Daunsa odvajao od terasastih
zaravni obraslih vinovom lozom, na toploj južnoj padini. S mesta na
kom su se nalazili pucao im je pogled na čitavo imanje pruženo do
samog oboda šume, gde se dolina završavala i s prvim zimskim
sumrakom lagano gasila i utišavala.
„Znaš, čudno je to, Justine“, najednom je počeo Flavije. „Kad
dođem ovamo, nikad ne ostanem duže od nekoliko nedelja, a tako je
još odavno — pa, otkad sam bio sasvim mali; ali otkad znam za sebe,
ovo mesto doživljavam kao svoj dom.“ Udobnije se naslonio na staru
suvozidinu. „A imanje je u dobrom stanju kad se sve uzme u obzir.“
„Na šta misliš?“, upitao ga je Justin.
„Pa, za početak na to što sam ja otišao sa orlovima“, kazao je
Flavije. „A zapravo je trebalo da ostanem kod kuće i pomažem Serviju
da vodi imanje. Opet, ti znaš kako je to s nama; dobra stara vojna
služba svima nam je u krvi. Ta, pogledaj samo sebe. Iako si ranar,
opet nisi mogao da pobegneš od orlova. Sva sreća te je Servije bolji
zemljoradnik no što bih ja ikad bio — samo što u današnje vreme nije
lako raditi na zemlji i upravljati malenim posedom. Mora da je sve
bilo mnogo lakše u vreme kad je moj imenjak raskrčio ovu dolinu i
skućio se u njoj.“
Poćutali su nekoliko časaka, a onda je Flavije dodao: „Znaš, često
se pitam šta se krije iza postanka ovog imanja.“
„Kako to misliš?“
Flavije je oklevao tren. „Pa, vidi ovako“, naposletku je rekao. „On
— Marko — bio je sasvim mlad centurion, ako je verovati porodičnim

20
predanjima, kad je obogaljen u jednom plemenskom ustanku i potom
proglašen nesposobnim za službu; i uprkos tome, Senat mu daje
imanje i novčanu nagradu kao isluženom centurionu. A to uopšte ne
liči na Senat.“
„Možda je imao moćnog prijatelja na senatskim klupama“,
natuknuo je Justin. „I to ponekad biva.“
Flavije je odmahnuo glavom. „Ne verujem. Mi nismo porodica
koja skuplja uticajne prijatelje.“
„Onda je može biti posredi kakav poklon, posebna isplata za neko
delo.“
„Meni se to čini mnogo verovatnijim. Pitanje je samo za šta ga je
dobio.“
Justin je primetio da je ovaj okrenuo glavu i da ga posmatra,
očigledno se premišljajući da li da kaže ono što je naumio. „A ti
izgleda naslućuješ o čemu je reč?“
„Pa, nisam siguran.“ Flavije je sasvim neočekivano pocrveneo od
glave do pete. „Mada sam se oduvek pitao da li je to imalo neke veze
s Devetom legijom.“
„Devetom legijom?“ ponovio je Justin zbunjeno. „Sa onom koju
su poslali u Valenciju zbog nemira i zauvek joj se tamo gubi trag?“
„Ih, znam da zvuči neubedljivo. Zato nikom drugom ne bih ni
spomenuo do tebi. Samo, ne zaboravi, njegov otac je nestao sa
Devetom legijom; a u porodici se oduvek šuškalo o nekakvoj
pustolovini na severu, u koju je on otišao u ludim mladim danima,
pre nego što se oženio i skućio. Posredi je samo to, i nekakva moja...
slutnja... Razumeš me.“
Justin je klimao glavom. Razumeo ga je. Međutim, rekao je samo:
„Ne znam... Ja sve ovo, znaš, uglavnom tek sad prvi put čujem. A ti
sigurno držiš porodičnu istoriju u malom prstu.“
Flavije se nasmejao, a neobična ozbiljnost iščilela je iz njega lako
kako to obično biva sa ozbiljnošću. „Nije to moja zasluga, već tetka
Honorijina. U ovoj porodici dvesta godina unazad niko nije kinuo a
da to tetka Honorija nije upamtila.“ Nagnuo se da pozove Servija, koji
se pojavio na najnižoj od tri stepenaste zaravni. „Ehej! Servije, evo
nas gore.“

21
 Starac je podigao pogled i kad ih je spazio, skrenuo je ka njima,
stupajući između čokota vinove loze dugačkim legionarskim
koracima, koje kao da je pratilo nečujno zveckanje ratničke opreme.
„Našao sam vas.“ Zaustavio se tačno ispod njih. „Kuta privodi večeru
kraju.“
Flavije je klimnuo glavom. „Dolazimo.“ Ali isprva se nije ni
pomerio, već je ostao da stoji kao da svoje poslednje večeri odsustva
ne želi da napusti vidikovac i vrati se u kuću. „Upravo smo zaključili
da imanje dobro izgleda“, rekao je potom.
„Ja, stvarno nije rđavo kad se sve uzme u obzir.“ Servije je
nesvesno ponovio reči koje je Flavije malo pre toga izrekao. „Opet,
nešto mi kaže da kaskamo za vremenom. Baš bi lepo bilo imati jednu
od onih savremenih vodenica dole ispod jezera; vode ima dovoljno da
pogoni točak.“
„I ja bih to voleo“, odvratio je Flavije. „Ali se ne može.“
„Sve ja to dobro znam. Kako je namet na kukuruz skočio, jedva
uspevamo da se pokrpimo, a kamoli da priuštimo sebi novotarije bez
kojih se može.“
Flavije je trezveno rekao: „Ne prigovaraj zbog nameta. Ako
hoćemo brodovlje i utvrde duž obale, što nam je nužno da bismo
odbili Saksonce, onda moramo i da ih platimo. Sećaš li se kad smo,
pre nego što je Karausije postao vladar, u letnje noći gledali kako gore
imanja duž obale i pitali se koliko će duboko morski vuci stići u
unutrašnjost.“
„Ja“, zarežao je Servije. „Vrlo dobro se toga sećam; uopšte ne
treba da me podsećaš. Ma kakvi, ne kukam ja zbog nameta na
kukuruz, jer vidim da je opravdan — mada ću ti reći da se priča kako
imperatorova desna ruka, inače čovek koji se stara o tim pitanjima, i
ne deli sasvim carevo mišljenje o porezima, pa bi čak i pronašao način
da ih ublaži samo da može.“
„Gde si to čuo?“, brzo ga je upitao Flavije.
„Narod tako priča. Pa nema ni nedelju dana da je jedan od
ubirača tako govorio u Venti.“ Servije se odlepio od zida. „Eno, Kuta
je upalila svetiljku. Ja odoh da večeram, a vi kako hoćete.“
Potom je zagrabio kroz sve gušću tminu, prema svetlosti
nevenove boje koja je blesnula u prozoru kuće.

22
 Dva rođaka su ga načas posmatrala bez reči, a onda su se
okrenula jedan prema drugome, kao po kakvom prećutnom
dogovoru, i zgledala se. I ponovo se javio taj nejasni polunagoveštaj
da je Alekt, a ne Karausije, čovek koga treba slediti, jer mu dobrobit
naroda leži na srcu.
Prvi je progovorio Justin, natuštivši veđe: „To je već drugi put“,
kazao je.
„Tačno“, odvratio je Flavije. „I sam sam to upravo pomislio. Ali
onomad je odlučno Serapionu zapušio usta.“
Justin se prisetio malog, beznačajnog događaja u radnjici pod
zidinama Rutupija, i tad shvatio nešto što mu je prvi put promaklo.
„Mada nije ni porekao.“
„Zato što možda i jeste istina.“
„A ja ne vidim kako to m-menja stvar „, zaključio je Justin, koji
se držao vlastitog krutog shvatanja odanosti.
Flavije ga je pogledao. „Da, u pravu si, i ne menja“, naposletku je
polako rekao. A onda je ozlojeđeno dodao: „Svih mi munja i gromova!
Lupamo koješta u ovaj sumrak, kao dve šašave curice! Prvo Deveta
legija, a sad i... Hajde, hoću da večeram.“
Odvojio se od zida i krupnim koracima krenuo niz strmu stazu
između stepenastih zaravni pod vinovom lozom, u pravcu osvetljenog
prozora.
Justin je pošao za njim, namerno ga ne podsećajući kako on nije
ni pomenuo Devetu legiju.

23
 III
KUĆA NA LITICI

P
rilikom boravka na imanju služilo ih je lepo vreme, i blagi
zimski dani doneli su čak i nagoveštaj proleća, ali tek što
su izašli na put, zima je ponovo stegla, noseći sneg sa
sobom. Iako su im vremenske prilike znatno otežale putovanje,
drugog dana puta ostalo im je još pola sata do smrkavanja, kad su
zamenili konje u Limanisu i započeli poslednju deonicu. Drum se
pružao obodom šume Anderida, tako da su jahali gotovo gluvi od
snažnog huka vetra kroz granje kao da su na pučini, oborivši glave da
se zaštite od susnežice koja ih je bockala po licu. A kad je nekoliko
kilometara kasnije drum počeo da se spušta ka gazu popločanom
kamenom, kraj kog se nalazila mala šumska kovačnica, crveni plam
kovačkog ognjišta kao da ih je dozivao svojom toplotom i bojom usred
leleka sive šume šibane vetrom.
Kroz susnežicu su uspeli da razaznaju malu skupinu konjanika
što je stajala ispred kovačnice. Flavije reče: „Po svemu sudeći,
nečijem konju je spala potkovica.“ A onda tiho zviznu i dodade: „Za
ime groma! Pa to je car glavom i bradom!“
I zaista je bio car — sasvim smireno je sedeo na oborenom deblu
kraj puta, a pahulje mu se hvatale za bradu i orlova pera na vrhu
kacige i zabelele mu ramena purpurnog ogrtača; pored je stajala mala
konjička pratnja i držala konje, dok je Nestor, imperatorov krupan

24
čilatasti ždrebac, balio kraj kovača, koji mu je namestio jedno veliko
zaobljeno kopito između kolena prekrivenih kožnom keceljom.
Pošto su dva momka povukla uzde, imperator je podigao glavu i
izvio guste veđe ispod oboda kacige. „Aha, centurion Akvila i naš
mlađi ranar. Kakvim dobrom jašete ovim vetrovitim putevima?“
Flavije je već skočio s konja i provukao ruku kroz uzde. „Živeo
cezar! Vraćamo se sa odsustva. Možemo li nekako da pomognemo?“
„Ne možete, hvala. Nestoru je spala potkovica, kao što vidite, ali
Goban drži sve u svojim rukama.“
Po licu ih je ošinuo novi udar oštre susnežice, i svaki čovek je
zadrhtao pod ogrtačem, a konji su se iskrenuli u stranu, sklanjajući
glavu od snežnog naleta. Na to je dekurion nadležan za carevu
pratnju molećivo kazao: „Zašto preuzvišeni ne uzme jednog od naših
konja i ne pojaše ga? A kovač može i kasnije da dovede Nestora.“
Karausije se još udobnije smestio na deblo, pa podigao prevoje
ogrtača preko ušiju. „Neću se istopiti od malo susnežice“, odgovorio
je, pa s gađenjem pogledao dekuriona. „Izgleda, međutim, da tebi i
nije toliko zapelo za moje zdravlje koliko se brineš za svoje ljude — a
možda i za samog sebe.“ Ne obraćajući pažnju na sirotog čoveka koji
je zamucao da se odbrani od izrečene optužbe, pogledao je dva
rođaka podignutih veđa. „Da li vas dvojica večeras morate da stignete
u Rutupije?“
„Ne, cezare“, odvratio je Flavije. „Imamo još jedan dan, mada
nam nije potreban.“
„Aha, dan viška zbog zimskog putovanja, to je oduvek bila mudra
mera predostrožnosti. A ovo je bez sve sumnje najstudenije od svih
zimskih putovanja.“ Činilo se da se car načas premišlja, da bi potom
klimnuo glavom kao da je u sebi doneo odluku. „Svakako bi bilo
okrutno vukljati po ovakvom vremenu desetoricu ljudi na put
dugačak petnaest kilometara... Dekurione, pojašite ponovo konje i
vratite ljude u Limanis. A ja ću ovde sedeti mirno dok ponovo ne
potkuju Nestora, pa nastaviti dalje s dvojicom mojih starešina iz
Rutupija. Oni su mi dovoljna pratnja.“
Justin, pošto je dotad već i sam sjahao i stao s Flavijem kraj
družine, sad je pomalo zabrinuto pogledao u svog rođaka, dok je ovaj

25
zurio ispred sebe kao da je na smotri. Dekurion se ukočio. „Zar... zar
to cezar otpravlja svoju pratnju?“
„Jeste, ja to otpravljam svoju pratnju“, složio se Karausije.
Dekurion je načas oklevao, pa progutao knedlu. „Ali,
preuzvišenosti...“
„Želim ti zbogom, dekurione“, kazao mu je Karausije. Glas mu je
bio blag, ali dekurion je već poleteo da salutira, a onda se u očajničkoj
hitnji okrenuo da zapovedi svojim ljudima da pojašu konje.
Tek kad se mala pratnja popela na konje i odzveckala putem ka
Limanisu, šibana po leđima vetrom i susnežicom, imperator se
okrenuo ka dvojici mladića, koji su sve vreme stajali kraj njega i držali
svoje konje. „Bojim se da sam propustio da vas priupitam da li vama
uopšte odgovara da mi pravite društvo“, kazao je.
Flavije je grčevito trgnuo usnu. „Da li je iko ikad odbio da jaše sa
imperatorom?“
„Onaj ko je imao mozga — nije.“ Karausijevo neotesano lice
pomorca načas je ozario grub osmeh. „Uzmite u obzir i ovo: vetar se
pojačava, a do Rutupija ima čitavih dvadeset pet kilometara, a do
moje kuće, gde sam inače pošao kad je Nestoru spala potkovica,
manje od deset, a tamo kad stignemo, mogu vam ponuditi da se
ogrejete kraj vatre i da se okrepite boljim vinom od onog koje drže u
Rutupiju.“
I tako su dva sata kasnije, osveženi toplom kupkom, Justin i
Flavije pošli za robom preko dvorišta velike kuće na ivici litice visoko
iznad mora, do dvorane u severnom krilu gde ih je imperator
očekivao.
Velika četvrtasta dvorana bleštala je pod svetiljkama u visokim
bronzanim postoljima, a po britanskom običaju, cepanice su gorele
na uzdignutom ognjištu, ispunjavajući čitavu prostoriju mirisom
zapaljenog drveta. Karausije je stajao kraj vatre kad su ušli, pa se
okrenuo rekavši: „Aha, sprali ste susnežicu sa sebe. Dođite da
večeramo.“
I večerali su za stočićem postavljenim kraj ognjišta; obrok beše
ukusan, mada za jednog cara skroman: tvrdo kuvana pačja jaja i
slatke kriške pečenog ovčijeg sira sa krečnjačkih pašnjaka, i baš kao
što je Karausije obećao, pili su vino bolje od svega što se moglo naći

26
u Rutupiju; bledožuto vino sa ukusom sunčanog juga, iz bočica od
divnog bojenog stakla, koje se na umecima od zlata i dragulja
prelivalo u duginim bojama poput perja na golubovom vratu.
Posluživali su ih obični lakonogi robovi-dvorioci, sem što je iza
Karausijeve stolice stajalo i isključivo njega dvorilo stvorenje koje su
rođaci već jednom ili dvaput u prolazu spazili kako za petama prati
svog gospodara, ali uvek iz daljine, nikad iz neposredne blizine.
Beše to majušan čovek, građe lake kao u planinskih mačaka, s
nogama utegnutim u tesne dugačke mrke čarape i u vunenoj tunici
na mnogobrojne kvadratiće, koja mu je prianjala uz telo kao koža.
Prava crna kosa uvijala mu se oko obraza i po vratu u teške lokne, a
ogromne oči činile su se još krupnijim i sjajnijim zbog uzanog,
golobradog lica i plavih istetoviranih linijica što su ih uokvirivale.
Oko struka je nosio široki pojas od jarkocrvene kože sa uglačanim
bronzanim klincima, nalik psećoj ogrlici, a u njega je zadenuo
nekakav muzički instrument, jedan izuvijan bronzani štap sa devet
okačenih srebrnih jabuka, koje su tiho i prijatno zveckale kad bi se
kretao. No, ono najčudnije na njemu ispoljilo se tek kad se okrenuo
da prihvati jelo od drugog roba, jer je tad Justin primetio da mu na
leđima s pojasa visi pseći rep.
Neobično stvorenje služilo je svog gospodara nekako ponosno i
razmetljivo, držeći se pomalo čudnovato razmahano i zbog toga
sasvim različito od dobro obučenih i neprimetnih robova. A kad su
na sto izneli treće jelo, koje se sastojalo od suvog voća i toplih
kolačića, Karausije je otpustio sve robove poslužitelje, ali to stvorenje
nije otišlo s njima, već se kao pas opružilo po podu ispred vatre. „Kad
je gospodar kuće na putu, Kulen spava u toploj kuhinji. A kad se
gospodar kuće vrati, Kulen spava kraj gospodareve vatre“, pribrano
je kazao, opružen i podlakćen.
Imperator je spustio pogled na njega. „Ti si dobar pas, Kulene“,
kazao mu je, pa uzeo grozd suvog grožđa iz crvene samoske činije i
bacio mu.
Ovaj ga je uhvatio brzim i neobično lepim pokretom, a čudno lice
mu se razvuklo u kez od uha do uha. „Tako je! Ja sam gospodarev
verni pas i gospodar mi baca hranu sa stola.“

27
 Imperator se okrenuo na stolici, ne spuštajući ruku s bočice vina,
pa kad je uhvatio Justinov zadivljen i zbunjen pogled prikovan za
čovečuljka, kazao je uz svoj uobičajeno širok, iskren osmeh: „Vrhovni
kralj Erina ima svog Druta, kućnu ludu, pa kako onda da treći
suvladar Rimske imperije nema ono što vrhovni kralj Erina ima?“
Kulen je klimao glavom, žvaćući grožđe i pljujući seme u vatru.
„Zato me je moj gospodar Kuroj kupio od trgovca robljem kraj obale
Zapadnog mora, da bi i on imao isto što i vrhovni kralj Erina u svojim
dvoranama na Tari; a, mislim da je presudno to što sam i ja iz Laigina,
kao i moj gospodar. A gospodara pratim kao pas evo već sedam leta i
zima.“ Zatim se u jednom munjevitom potezu okrenuo i podigao na
kolena, pa iz pasa izvadio instrument koji je Justin još ranije
primetio.
Oni nastaviše razgovor posvećeni drugim pitanjima, a Kuleu sede
kraj vatre i prekrsti noge. Pokretom iz zgloba trgao je instrument i
sve se jabuke, od najmanje na vrhu do najveće kod debele gleđosane
drške, pomeriše s jedne na drugu stranu i zazvoniše. Potom je, sasvim
tiho, i očigledno radi vlastitog zadovoljstva, zasvirao — ako se to
uopšte moglo nazvati sviranjem, jer nije bilo melodije, već samo
skupa pojedinačnih tonova, čas prigušenih, čas jasnih, koje je dobijao
tako što je kuckao srebrne jabučice zglobom prsta ili noktom; činilo
se da ti zasebni tonovi padaju s velike visine poput sjajnih kaplji
prečišćene praznine, svaki za sebe savršen.
Beše to jedno neobično veče; veče koje će Justin pamtiti do kraja
života. Napolju je tukao vetar, duboko ispod njih gruvalo je more,
dok su unutra u dvorani mirisale cepanice na ognjištu, a postojana
svetlost svetiljki odbijala se od vinskih boca duginih boja i pravila
drhturave šarene senke po stolu. Justin je zamočio ispruženu ruku u
središte jednog takvog jezerceta i gledao kako mu se prsti kupaju u
grimiznoj i smaragdnoj i jarkoplavoj boji paunovog perja; najednom
se zapitao da li su sve te divne bočice i Karausijev veliki zlatni putir i
debeli istočnjački vezeni zastori koji su skrivali kraj sobe, kao i uzde
sa žvalama ukrašene umetnutim koralima, okačene na zidu iza njega,
dospeli sa saksonskih veslarica crnih jedara. Napolju, divlji fijuci
oluje; unutra, titranje plamičaka vatre između cepanica, a za stolom,
okrenuti licem u lice, Flavije i Justin i sitni, nabijeni pomorac, inače

28
imperator Britanije; za to vreme je čudni rob Kulen kao kuče ležao
opružen kraj vatre i dokono prelazio prstima preko jabučica na
srebrnoj grani.
Da posredi nije najobičniji carski hir zbog kog je Karausije
odaslao svoju pratnju i naredio njima dvojici da pojašu s njim, Justin
je, dobro znao; isto tako je duboko u sebi bio siguran da će se nakon
ove večeri, makar se više nikad ponovo tako ne sreli, između njih
uspostaviti odnos koji se uglavnom nije viđao između imperatora i
dvojice njegovih najmlađih starešina.
Da, beše to baš neobično veče.
Najviše je pričao Karausije, kao što je i red, dok su dva momka
sedela s putirima razvodnjenog vina i slušali ga. A imalo se šta i čuti,
i to ne samo stoga što je Karausije bio car već i stoga što je krmanio
rekom Skaldis i bio zapovednik rimskog brodovlja i centurion pod
Karom za vreme Persijskog rata i dečko koji je odrastao u Laiginu, tri
dana južnije od kraljevske Tare. Video je neobična mesta i radio
neobične stvari, a umeo je i da ih u priči oživi za svoje slušaoce.
Ali najednom kao da se umorio od svog glasa, ustao je i uputio se
ka zastrvenom dnu sobe. „Ah, dosta sam pričao o jučerašnjici. Sad ću
vam pokazati ono što pripada današnjici. Dođite momci, obojica.“
Zaškripavši nogicama stolica preko kockica mozaika, Justin i
Flavije su se našli kraj imperatora kad je ovaj razgrnuo sjajne zastore
u boji nara i paunovog perja i prošao između njih. Justin je išao
poslednji, i čim je stao pred sivi prozor izložen žestokim naletima
oluje, učinilo mu se da ih je divlja noć uz urlik zaskočila, pa se načas
ukipio držeći razmaknute teške zastore, za slučaj da im zatreba
osvetljenje iz susedne sobe za ono što car želi da im pokaže. Ali
Karausije je rekao: „Pusti zastor. Ništa se ne vidi kad svetlost
poigrava preko okna.“ Tek tad je vratio tamnu tkaninu iza sebe.
Čim je pušteni zastor zaklonio svetlost, spoljašnji svet je iskočio
iz tame i izoštrio se na mesečini. Stajali su u niši pred ogromnim
polukružnim prozorom, ispupčenim kao napeti luk, kakvog Justin
nikad dotad nije video; prozor je izgledao kao prava kula stražara,
sokolovo gnezdo, podignuto, činilo mu se, na samoj ivici litice.
Preko tmurnog neba leteli su sivi i srebrni krpasti oblaci, a mesec
je iskrsavao i nestajao za njih, pa je čitav pojas obale čas bivao zaliven

29
kratkotrajnim srebrnim sjajem, čas pokriven zavesom silovite
vejavice. Daleko ispod njih jurišali su beli ćubasti talasi, red za
redom, kao mahnita bela konjica. A kad je Justin pogledao niz obalu,
daleko na istoku, iznad mračnog rta primetio je ustrajnu vatru sličnu
crvenoj latici.
„Ovo je moja osmatračnica“, kazao je Karausije. „Pravo mesto
odakle mogu da pratim svoje lađe kad otplovljavaju i doplovljavaju,
bezbedno brodeći zahvaljujući svetlosnim kulama u Dubrisu,
Limanisu i Rutupiju.“ Kao da je naslutio pravac Justinovog pogleda.
„Ono je svetionik na rtu kod Dubrisa. Kula svetilja u Limanisu vidi se
s brda iza kuće. A sad pogledajte preko mora — tamo na jugoistočnom
kraju sveta.“
I Justin je pogledao, a kad je preko mora prešao udar vetra sa
susnežicom i daljina postala razaznatljiva, primetio je još jednu iskru
svetlosti sasvim daleko na vidikovoj liniji.
„To je Gezorijakum“, kazao je Karausije.
Jedan čas su ostali nemi, prisećajući se kako se još prošle zime i
Gezorijakum nalazio pod vlašću čoveka kraj njih. A dok su oni ćutali,
pomešani huk vetra i mora nadjačalo je zveckanje Kulenove srebrne
grane u sobi iza njih, slabašno i milozvučno, ali pomalo podrugljivo.
Flavije je brzo rekao, kao da odgovara na podsmešljivo zveckanje
srebrnih praporaca: „Možda nam je i bolje bez Gezorijakuma. Spoljna
postaja uvek predstavlja veliku obavezu.“
Karausije se grubo, režeći nasmejao. „Vala, samo hrabar čovek
sme da pokuša da uteši imperatora zbog izgubljene bitke!“
„Nisam nameravao nikoga da tešim“, jednoličnim glasom je
odgovorio Flavije. „Samo kažem ono u šta verujem.“
„Je li tako? Pa onda ispravno veruješ.“ Justin je po Karausijevom
glasu naslutio da je ovaj to rekao uz uobičajen širok, iskreni osmeh.
„Pa ipak, ta istina jedno lice ima za onog ko želi da osnaži provinciju,
a drugo za onog ko bi da učvrsti i proširi svoju carsku moć.“
Zaćutao je okrenuvši lice ka toj svetloj iskrici, koja se već gubila
pod novim naletom susnežice s mora. A kad je ponovo progovorio,
zvučao je kao da se udubio u misli pa se obraća ponajviše samom sebi.
„Tja, kako god bilo, ili jedno ili oba, prava tajna leži u pomorskoj
premoći, a to Rim nikako neće da razume... Leži u snažnom

30
brodovlju, sa što boljim pomorcima. Razume se da legije moramo
imati, ali ovde gde smo sa svih strana okruženi morem, iznad svega
nam je važna snaga na moru.“
„Mi već posedujemo znatnu pomorsku silu, što je Maksimijan i
otkrio na svoju štetu“, kazao je Flavije, naslonjen ramenom na
prozorski okvir i zagledan ispod. „Ja, a i morski vukovi u veslaricama
crnih jedara.“
„Ali vukovi se i dalje okupljaju“, kazao je Karausije. „Mladi
Konstancije bi bio žestoko pritisnut da povuče svoje jedinice sa međe
s Germanijom ovog proleća da me otera iz Gezorijakuma... A vukovi
se vazda skupljaju i čekaju na granicama. Dovoljno je da čovek samo
načas spusti pogled, i navaliće da mu oderu kožu s leđa. Rim propada,
deco moja.“
Justin ga je munjevito pogledao, ali Flavije se nije ni mrdnuo;
bezmalo kao da je očekivao da Karausije baš to izgovori.
„Oh, nije još sve sasvim gotovo. Ja neću dočekati njegov pad —
dok sam živ, nosiću carski ogrtač — a nećete ni vi, kako mi se čini. Pa
ipak, Rim je truo iznutra, i jednog dana će se samo urušiti. Pre sto
godina, sigurno se činilo da će sve ovo trajati doveka; a za sto godina
od danas — samo bogovi znaju šta će biti... Ako bih uspeo da osnažim
ovu provinciju — dovoljno da sama preživi propast Rima, onda će se
ponešto možda i izbaviti iz mraka. A ako ne, ugasiće se i svetionik u
Dubrisu i oni u Limanisu i Rutupiju. Svugde će zgasnuti svetlost.“
Povukao se korak, razmaknuo krajeve zastora i ostao da stoji u mraku
uokviren svetlošću vatre i svetiljki iza njega, licem i dalje okrenut ka
sivim i srebrnim oblacima koji su jezdili kroz olujnu noć. „Ukoliko mi
niko ne zarije nož u leđa dok taj posao ne svršim, ojačaću dovoljno
Britaniju da može opstati sama“, kazao je. „Sasvim jednostavno.“
Kad su krenuli nazad u osvetljenu sobu, Flavije je kratko i žestoko
kazao: „Neka cezar zna da smo nas dvojica, Justin i ja, spremni za
njega i život da damo.“
Karausije je načas zastao, i dalje držeći zastor u ruci, pa ih
pogledao: „Cezar to zna“, naposletku reče. „Ja, cezar to zna, deco
moja“, pa je pustio tamni zastor između hitrog meseca i bleštavih
svetiljki.

31
 IV
MORSKI VUK

D ok se zima lagano primicala kraju, Justin i Flavije su

nekoliko puta zajedno odlazili u močvare u lov na divlje
ptice: neobična granična oblast između kopna i mora za
Justina je sadržala čaroliju svega onog što se nalazi na pola puta.
Uobičajeno lovište beše im na Tanatusu, velikom močvarnom
ostrvu s druge strane brodskog puta od Rutupija, međutim, kad su
sredinom marta počele da stižu vesti da saksonski brod vreba negde
na morskom putu jer je nekako uspeo da izmakne stražarskim
galijama, iz tvrđave su zabranili pristup na Tanatus, da se ne bi
slučajno desilo da morski vukovi odseku legionare zalutale tamo u
hajci na divlje ptice. I tako su po sumraku jednog martovskog jutra
Justin i Flavije pošli do napuštenog ribarskog seoceta na najjužnijem
kopnenom kraju močvare.
Na poljani kraj starog nasipa, koji je nekada služio da seoce zaštiti
od mora, čučali su skriveni u trsci, držeći lukove u pripravnosti, a
strelice za ptice zabodene kukicama u busenje pred sobom.
Svitalo je. Dolazak zore osećao se u mirisu slabašnog, kao brid
oštrog vetra, koji se pevušeći provlačio kroz vlati trave i trošne
busenaste zidove napuštenog sela; u glasovima ritske šljuke i vivka;
u bledom, sjajnom belilu što je polako zahvatalo istočno nebo i
izbleđivanju crvenog plama nalik pupoljku perunike na svetioniku u
Rutupiju. Svetlost se lagano sažimala i pojačavala; svakog časa

32
začuće se lepet krila divljih pataka kad uzlete uz vetar; jednolično
lupkanje krila označiće početak njihovog leta u zoru.
Međutim, do njihovih naćuljenih ušiju stigao je pre toga drugi
šum; i to tako slabašan i brzo prigušen da je mogao poteći od bilo
čega ili ama baš ni od čega. Pa ipak, nešto u njemu nagovestilo je da
ga pravi čovek i to čovek koji se šunja, i time se izdvojio od svih
ostalih močvarnih zvukova.
Flavije se ukočio i zagledao nalevo kroz tanki trščani zaklon koji
ih je odvajao od spoljašnjeg sveta.
„Šta je?“, prošaputao je Justin. Ovaj mu je rukom hitro pokazao
da se utiša; a onda, usaglasivši pokret ruke sa strujanjem vetra, savio
je unazad nekoliko visokih trstika. I tad je i Justin video.
Jedan čovek je stajao jedva na domet koplja od njih, okrenuvši
glavu ka prolazu u vrbiku nešto dublje u kopnu, iz kog je tog časa
izbio drugi čovek. Vodeno hladna svetlost, koja se iz časa u čas
pojačavala, otkrila im je mali okrugli štit na čovekovim leđima i
njegovu zlatnu čekinjastu bradu i kosu; bio im je okrenut s boka, sa
strane ruke u kojoj se drži mač, te su tako videli da u kanijama od
vučje kože nosi saks, veliki saksonski bodež. A kad mu se ovaj što ga
je čekao primakao, Flavije je ispustio dugačak, nečujan zvižduk.
„Tako mi groma!“, prošaputao je. „Pa to je Alekt!“
Zaleđen u čučnju kraj Flavija, Justin se ni mrvu nije začudio.
Zapravo, činilo mu se kao da je znao.
Alekt je presreo čoveka. Saksonac mu je rekao nešto tiho, ljutito
režeći, na šta je Alekt glasnije odgovorio: ,Ja, znam koliko je opasno
pošto se oglase petlovi. Da sam mogao, svakako bih ranije došao —
jer je i moja glava u pitanju. Na kraju krajeva, ja sam taj koji se izlaže
najvećoj opasnosti. Ti samo treba da sačekaš u zaklonu da te Morska
veštica pokupi... Evo šta imam da poručim gospodarima koji su te
poslali.“ No, i pre nego što je završio, obojica su okrenuli leđa Flaviju
i Justinu, pa su se reči pretvorile u nerazgovetno mrmljanje.
Justin se naprezao iz petnih žila da uhvati šta pričaju, ali
razaznavao je samo tiho mumlanje. Osim toga, stekao je utisak da su
se manuli latinskog i progovorili na njemu nepoznatom jeziku.
Osmotrio je pojas zemlje oko sebe, očajnički tražeći način da im se

33
neprimećeno približi, ali izvan trščaka ni ritske šljuke nisu imale gde
da se sakriju, a kamoli čovek.
Najednom se činilo da su ova dvojica rekli jedan drugom sve što
su imali. Saksonac je klimnuo glavom, kao da prihvata kakvu
zapovest; a Alekt se okrenuo i uputio u pravcu iz kog je došao.
Saksonac je postojao u mestu još čas-dva i gledao za njim, a onda je
slegnuo ramenima i okrenuo se na suprotnu stranu, pognut, kao da
želi da bude što neprimetniji, i pohitao duž starog trnovog
vetrobrana, u pravcu zapada, ka najnepristupačnijem i
najskrovitijem delu močvare.
A u trščaku su Justin i Flavije razmenili poglede. Nisu imali
vremena za razmišljanje, nisu imali kad da razmatraju mogućnosti i
biraju najpametniji potez. Morali su istog časa doneti odluku i držati
je se, ma šta im taj izbor doneo.
„Sačekaj da zamakne za trnov vetrobran“, promrmljao je Flavije,
škiljeći kroz razmaknutu trstiku. „ Ako sad krenemo za njim, mogao
bi viknuti da upozori svog prijatelja Alekta.“
Justin je klimnuo glavom. S mesta na kome se nalazio nije više
video Saksonca kako uzmiče, pa je gledao u Flavija, koji je klečao na
kolenu kao trkač spreman da se svakog trena da u trk, gledao ga je
kako se sve više grči, na ivici da pojuri...
„Sad“, šapnuo je Flavije.
Izleteli su iz trščaka kao strele iz luka i potrčali pognuti sve do
kraja trnovog vetrobrana. Kad su se domogli ivice, čovek im se već
izgubio s vidika, da bi nekoliko trenutaka kasnije, dok su oni
neodlučno stajali, ponovo izronio iza okuke suvog nasipa, i posle
kratkog osvrta, izbio na otvoreno i pošao pravo posred žutomrke
ravnice.
„Verovatno se krije negde među peščanim humkama“, kazao je
Flavije. „Idemo!“
I iznova su požurili za njim. Više nisu mogli da trče prikriveni —
čim se čovek sledeći put okrene, ugledaće ih, a potom će se sve svesti
samo na to ko je brži i ni na šta drugo. Barem su dovoljno odmakli da
ih Alekt više ne može čuti.
Gotovo su prepolovili rastojanje kad je nadomak trnovog
šumarka iskrivljenog od vetra Saksonac zastao da baci pogled iza

34
sebe, što su rođaci uostalom i očekivali da će se pre ili kasnije
dogoditi. Justin je primetio kako se načas potpuno ukipio u mestu,
kao životinja kad namiriše lovca; zatim mu je ruka munjevito pošla
za držak mača, i već sledećeg trena se dao u trk kao zec, dok su mu
dva mlada Rimljanina jurila za petama.
Kao da uviđa kakve mu sve opasnosti prete na prostoru bez
ikakvog zaklona, nasumice ispresecanom morskim rukavcima, koji bi
mu svakog časa mogli odseći odstupnicu, Saksonac je gotovo
neočekivano promenio pravac kretanja i zalomio ka kopnu i početku
šumice, bežeći dalje od obale; svesni da će ga najverovatnije izgubiti
čim se domogne gaja, Justin i Flavije su još više ubrzali, napregavši
svaki mišić, ne bi li ga uhvatili pre no što stigne do zaklona.
Flavije je polako odmicao rođaku i lagano sustizao svoju očajnu
lovinu, mada je Justin, inače oduvek slab trkač, ustrajno klecao na
začelju. Već su se sasvim približili obodu golog priobalnog šumarka
dimnosive boje, a Justin je sve više zaostajao, grčevito se boreći za
svaki udah. Osećao je užasnu slabost i gotovo ga je sasvim zagluhnulo
dobovanje srca; međutim, u glavi je imao samo jednu misao, da
daleko ispred njega Flavije s maleckim nožem juriša sam na očajnika
koji trči sa isukanim mačem u ruci.
I tako bez kraja i konca, sve dok se dve prilike ispred Justina nisu
gotovo spojile u jednu. Kad su utrčali u šiprag žutilovke i crnog gloga,
najednom je prilika na čelu posrnula — onako obnevideo od napora,
Justin nije uspeo dobro da vidi šta se desilo — a druga se već sledećeg
časa bacila na nju. Justin je opazio kako zajedno padaju, pa je uložio
i poslednju mrvu snage i pojurio koliko ga noge nose. Flavije i
Saksonac su se već uhvatili ukoštac kad je stigao do njih; kroz šumnu
zamaglicu pred očima spazio je bleskanje gole oštrice iznad žutomrke
trave i Flavijeve pobelele prste kojim je stezao Saksončev zglob ruke
s mačem. Justin se spustio pored i izvio čoveku ruku da mu izbije
mač, te ga potom zafrljačio u stranu. Flavije, kome se ruka najednom
oslobodila, zamahnuo je i zadao čoveku precizan udarac ispod uha,
na šta je ovaj uz kratak roptaj prekinuo svaki otpor.
„E, tako je već bolje“, zadihano je kazao Flavije. „Sad mi pomozi
da mu vežem ruke. Poslužiće nam pomoćne tetive za luk.“

35
 Povukli su mu ruke na leđa i vezali mu oko zglobova tanušne ali
snažne strune za luk, koje je Justin, i dalje se boreći za dah, izvukao
iz pojasa; zatim su ga prevrnuli na leđa. Flavije ga je udario taman
toliko jako da ga načas onesposobi, tako da je već dolazio k sebi.
Otvorio je oči i tupavo ih pogledao, da bi odmah potom razdvojio
usne i zarežao, pokazavši im načas oštre zube kroz zlaćanu bradu, pa
počeo da se otima kao vezana divlja zver.
Pritiskajući ga kolenom u grudi, Flavije je izvukao nož iz pasa i
prislonio mu na grkljan. „Nema svrhe da se opireš, prijatelju moj“,
kazao mu je. „Uopšte nije mudro opirati se kad ti drže nož pod
gušom.“ lako je i dalje osećao stravičnu slabost, Justinu se postupno
vraćao dah, te je pošao do Saksončevog mača koji je završio među
korenitim žbunjem kleke. Podigao ga je i krenuo natrag prema ovoj
dvojici. Saksonac je prestao da se bori i streljao je pogledom svog
napadača.
„Zašto ste me zaskočili?“, naposletku ih je upitao, obrativši im se
na latinskom, ali tako grleno i s tako teškim izgovorom da su ga jedva
razumeli. „Nikom ne mislim zlo — ja sam s renskog brodovlja.“
„Zar ti koji nosiš opremu i oružje saksonskog gusara?“, tiho je
kazao Flavije. „Pričaj ti tu priču nekom drugom.“
Čovek je načas zaćutao, pa nastavio sa zlovoljnom gordošću: „Nu,
i pričaću je nekom drugom. Šta hoćete od mene?“
„Šta si radio s čovekom s kojim si se sreo tamo kod porušenih
ribarskih koliba?“
„To je između mene i tog čoveka.“
Justin je brzo kazao: „To s-sad i nije važno. Kakvo god naređenje
ili poruku da je dobio od njega, dalje ih neće predati, a neko će već
kasnije izvući istinu iz njega. Naš zadatak je da ga sprovedemo do
tvrđave.“
Flavije je klimnuo glavom, ni na tren ne skrećući pogled sa
Saksončevog lica. „Da, tu si potpuno u pravu. Najvažnije je da ga
odvedemo u tvrđavu; u suprotnom, biće naša reč protiv Alektove.“
Podigao je koleno s čovekovih grudi. „Diži se.“
Čitav sat kasnije, izveli su pred zapovednika svog zarobljenika,
koji je, stojeći između njih, šarao pogledom s kraja na kraj prostorije
u nadi da će naći način da pobegne.

36
 Mucije Urban, zapovednik posade u Rutupiju, beše mršav,
poguren čovek, sivog lica kao u starog umornog konja; međutim, kad
se zavalio u stolicu da bolje osmotri trojku pred sobom, pogled mu je
delovao oštroumno i živahno. „Znači, to je jedan od morskih vukova“,
kazao je. „Kako ste ga ulovili?“
„Skrivali smo se u močvarama kraj starih ribarskih koliba,
zapovedniče“, počeo je Flavije, „i iz trščaka vrebali patke, kad smo
videli ovog čoveka kako se nalazi s — jednim od naših ljudi. Pošto su
se rastali, pojurili smo za njim, i — evo, doveli smo ga ovamo.“
Zapovednik je klimnuo glavom. „A taj naš čovek. Ko je to bio?“
Nastupila je tišina, a onda je Flavije promišljeno odgovorio: „Ne
znamo ko je, zapovedniče.“
„Pa kako onda znate da je jedan od naših?“
Flavije nije ni trepnuo. „Po uniformi koju je nosio, zapovedniče.“
„Centurione Akvila“, kazao je Urban, „mislim da ti ne verujem.“
„Žalim, zapovedniče.“ Flavije ga je pogledao pravo u oči, a onda
prešao na drugo pitanje. „Zapovedniče, čini mi se da se večeras
očekuje imperatorov dolazak. Neka se zapovednik postara da nas
dvojica — Justin i ja — razgovaramo s carem čim se za to ukaže
prilika, a da do tada ovog čoveka treba smestiti u vojni zatvor da
sačeka carev dolazak.“
Urban je podigao obrvu. „Nisam baš siguran da ovo treba da
stigne do samog cezara.“
Flavije se primakao korak i spustio ruku na zatrpani sto, a onda
sa očajničkim nestrpljenjem i na licu i u glasu rekao: „Ali, treba.
Kunem se da treba. Ako ne stigne do cezara, i to što pre, pre nego što
se još neko umeša u čitavu stvar, samo bogovi znaju kakve će
posledice biti!“
„Tako?“ Zapovednik je skrenuo pogled ka Justinu. „Slažeš li se ti
s njim?“
„Da“, odvratio je Justin.
„A vi i dalje ne znate ko je bio taj drugi čovek. Tek sad imam
razloga da sumnjam u vašu priču, centurione Akvila.“ Zapovednik se
blago potapkao po nosu vrhom stilusa, što je obično činio kad se
udubi u misli. Potom je kazao: „Neka bude tako; razgovaraćete sa

37
imperatorom. Ali bolje bi vam bilo da imate valjan razlog za ovoliku
tajnovitost, ma koji da je, jer ako se ispostavi suprotno i ja ispadnem
tupan, neka se bogovi smiluju na vas, jer ja sigurno neću.“ Povišenim
glasom obratio se opciju koji je stražario kraj vrata. „Opcio, povedi
ovog čoveka u ćeliju. A vas dvojica najbolje pođite s njim i postarajte
se da ga bezbedno zaključaju. Potom vam savetujem da obučete
uniforme. Pozvaću vas kad budete mogli da razgovarate sa
imperatorom.“
„Hvala, zapovedniče. Iz ovih stopa!“ Flavije se uspravio i
salutirao svom nadređenom, Justin takođe; zatim su izašli iz njegove
službene prostorije i za dvojicom stražara, koji su došli da preuzmu
zatvorenika, pošli preko dvorišta pretorija i poljane gde su održavane
smotre u tvrđavi. I baš kad su prelazili glavnu ulicu, nabasali su na
grupicu jahača koja je kroz glavnu kapiju dokasala iz pravca
Londinijuma; sklonivši se u stranu da ih propuste, Justin je među
njima spazio i visokog čoveka u građanskom odelu, zapravo, Alekta.
Jahač ih je u prolazu osmotrio, a onda mu je pogled pao na lice
zarobljenog Saksonca — i kao da se načas zadržao na njemu, pre no
što ga je skrenuo; a Justinu se učinilo da mu se u tom trenu lice
zaledilo u običnu nasmešenu masku. Ali ničim se nije odao, već je
projahao kraj njih i ne osvrnuvši se; tad je i družina nastavila dalje,
lupkajući po kamenim pločama čavlima u okovanim sandalama, i
spustila se između radionica u kojima su kovači oružja užurbano
radili, sve do vojnog zatvora kraj kapije.
„Ne mogu smisliti veću nesreću od toga da ga Alekt vidi“, kazao
je Flavije dok su se preko poljane za smotre vraćali do svojih soba.
„Pretpostavljam da je stigao kao prethodnica Karausiju — ili je barem
namerio da ostavi takav utisak.“
„On nema dokaz da smo ga videli sa Saksoncem“, kazao je Justin.
„Mogli smo nabasati na čoveka kasnije. Osim toga, malo šta može
preduzeti u vezi s tim a da se ne razotkrije u potpunosti.“
„Ne znam. Meni ne pada na pamet šta bi mogao učiniti; s druge
strane — ja nisam Alekt.“ Justin je tad na slabašnom martovskom
suncu primetio da mu je rođak sasvim prebledeo.
Pritisnut poslom koji ga je dočekao u bolnici, Justin čitavog dana
nije imao vremena da razmišlja o Alektu, čak ni kad je začuo

38
trupkanje kopita u daljini i jeku truba koje su najavile imperatorov
dolazak. Upravo je jednom pacijentu odmeravao dozu leka kad mu je
konačno stigao poziv od zapovednika, te je s velikom posvećenošću i
pažnjom završio započeti posao pa tek onda odzveckao niz kameno
stepenište za glasnikom, u trku proveravajući da li mu tunika od
uniforme stoji kako treba i da li mu kopča pojasa leži tačno na
sredini.
Napolju se našao s jednako užurbanim Flavijem, da bi potom
zajedno pošli da se jave na poziv.
U čekaonici ispred imperatorovih odaja dva mlada tribuna na
dužnosti osmotrila su ih sa zanimanjem. Očito se raširila priča o
njihovom jutrošnjem zarobljavanju Saksonca. Jedan je ustao i nestao
u dvorani, da bi se posle nekoliko trenutaka vratio i stao kraj
otvorenih vrata. „Uđite, imperator će vas primiti.“
Karausije je jedva stigao da spusti kacigu s perjanicom i težak
ogrtač isprskan blatom, i već se okrenuo ka pisaćem stolu, po kome
su ležali brojni spisi kojima je morao da posveti pažnju. Stajao je kraj
stola i držao razmotani svitak u rukama; podigao je pogled kad su
ušli. „Ah, opet vas dvojica. Zapovednik mi kaže da imate nešto
neodložno da mi kažete. Sigurno je posredi nešto veoma hitno kad
nije moglo sačekati do jutra, već ste morali doći ovako kasno.“
„Cezare, zaista je posredi nešto veoma hitno“, kazao je Flavije i
salutirao dok su se vrata za njima zatvarala. Pogled mu je skrenuo
pored cara i zaustavio se na visokoj prilici koja je tumarala dublje u
senci. „Cezare, radije bismo razgovarali s vama nasamo.“
„Ako je to što mi imate reći zaista do te mere hitno, kao što vi
izgleda mislite da jeste, odmah mi kažite i skinite sebi brigu s vrata“,
rekao je Karausije. „Ne možete valjda očekivati da ću svog najvišeg
službenika poslati kao psa u štenaru samo zato što vi tako tražite.“
Justin je osetio kako se Flavije kraj njega ukočio, ali i kako skuplja
snagu da uradi ono što je rešio. „Neka bude tako, cezare; reći ću šta
imam i skinuti teret s vrata. Nas dvojica smo jutros ležali u trščaku
kraj starih ribarskih koliba i vrebali plovke. I tad smo videli — mada
tek deo onoga šta se zbilo — da se jedan morski vuk sreće sa izvesnom
osobom iz našeg logora.“

39
 Karausije je pustio da mu se svitak u ruci zvučno smota. „Toliko
sam već i sam zaključio iz onoga što mi je saopštio zapovednik
Urban“, kazao je. „A šta je to što ste uspeli da vidite?“
„Ništa što bi nam moglo koristiti. Čini se da je Saksonac
negodovao zbog kašnjenja ovog drugog, na šta mu je čovek
odgovorio: ’Znam da je opasnije po svitanju. Došao bih i ranije da
sam mogao, ako ni zbog čega drugog, a ono da sačuvam sopstvenu
glavu. Ipak se ja izlažem najvećoj opasnosti; ti samo treba da sačekaš
skriven da te Morska veštica pokupi.’ Ovo kazujem po sećanju. Potom
je dodao: ’Evo šta treba da poručiš gospodarima koji su te poslali’,
onda su nam obojica okrenuli leđa i to je sve što sam čuo.“
„A ta — izvesna osoba je iz našeg logora. Kazao si zapovedniku da
ne znaš o kome je reč. Da li je to istina.“
Trenutak tišine kao da ih je zagolicao. Potom je Flavije odgovorio:
„Ne, cezare, nije istina.“
„Pa, ko je to onda bio?“
„Cezarov najviši državni službenik, Alekt“, odgovorio je Flavije.
Reči su poput kamička upale u jezero tišine, i Justin je živo video
kako se površina mreška i talasići šire preko muka ispunjenog
iščekivanjem, dok tajac nije prekinut i razvejan Alektovim skokom s
ležaja, po kome se dotad razvlačio, i njegovim gromkim uzvikom,
dopola besnim a dopola iskreno zaprepašćenim.
„Roma dea! Ako je posredi kakva šala...“
„Nije šala“, Flavije mu se naglo obratio. „Dajem svoju časnu reč.“
A onda ih je kao ogoljena brid presekao Karausijev glas. „Da
raščistimo prvo jedno. Za šta vi tačno okrivljujete mog najvišeg
državnog službenika Alekta?“
„Za to da vodi tajne razgovore s morskim vukovima, koji su naši
neprijatelji“, kazao je Flavije.
„Dakle, barem je to razjašnjeno.“ Karausije je upravio sumoran
pogled u Justina. „I ti potvrđuješ tu optužbu?“
Neprijatno suvih usta, Justin je izgovorio: „I ja sam video isto što
i moj rođak Flavije. Potvrđujem njegovu optužbu.“
„I kako moj glavni službenik sad da se odbrani od toga?“

40
 Alekt se pribrao i sad je naprosto bio samo ljut. „Ta je glupost do
te mere... nečuvena da ne znam ni šta da kažem. Zar zaista treba
ozbiljno odgovarati na te besmislene optužbe?“
Karausije se snuždeno, štektavo nasmejao. „Zaista mislim da ne
treba.“
Flavije je nagonski koraknuo napred. „Cezare, mi naše tvrdnje
možemo potkrepiti i još nečim osim pukim rečima. Tog Saksonca
ovog časa drže u vojnom zatvoru; izvedite njega pred Alekta i istina
će sigurno izaći na videlo!“
„Dakle tako... vi ste izgleda zadivljujuće brižljivo smutili čitavu
ovu priču!“, uskliknuo je Alekt; međutim, Karausijev glas ga je
nadjačao.
„Centurione Akvila, molim te otvori ta vrata i pozovi mi tribuna.“
Flavije pođe da posluša zapovest, i već sledećeg časa na pragu se
našao tribun, koji je vojnički pozdravio imperatora.
„Preuzvišenosti?“
„Dovedite mi zatvorenika...“ Karausije se okrenuo ka Flaviju, koji
je odgovorio i pre no što je bio pitan: „Ćelija broj pet.“
„Smesta dovedite zatvorenika iz ćelije broj pet, tribune
Vipsanije.“
Tribun Vipsanije je ponovo salutirao i povukao se. Čuli su
odsečno lupkanje njegovih koraka preko čekaonice, zatim i kako
nekom napolju izdaje naredbu.
U imperatorovim odajama zavladao je potpuni muk; tišina beše
tako duboka i teška kao da su se našli ispod ogromnog zvona. Justin
je stajao s Flavijem kraj vrata i zurio pravo pred sebe, naizgled u
prazno. Za to vreme je, međutim, upijao razne pojedinosti kojih će se
i kasnije sećati. Primetio je savršenu senku Karausijeve velike kacige
— i svako besprekorno ocrtano orlovo pero — koju je svetiljka bacala
preko zida; slabe mišićne trzaje u Flavijevoj stisnutoj vilici; boju
večernjeg neba s druge strane prozora, plavog kao paunovo perje i
obloženog nekakvom prašnjavom i sumagličasto tamnom pozlatom,
koju je bacao veliki plamen svetionika. Potom je u tišini sve jasnije
čuo zvuk, nekakvo tiho ali uporno dobovanje; skrenuvši pogled u
pravcu iz kog se širio, Justin je video kako Alekt i dalje stoji kraj ležaja
s kog se podigao i lupka dugačkim, snažnim prstima taktove

41
povečerja po drvenom uzglavlju. Njegovo lice, kao i uvek beskrvno
pri svetlu lampe, nije odavalo ništa, izuzev što su čvrsto stisnute usne
i nabrane veđe govorile da teškom mukom zatomljuje bes. Justin se
zapitao šta li se krije iza te blede, ljutite maske; možda strah i gnev
čoveka sateranog u zamku? — ili Alektov ledeni mozak već kuje nove
planove ili preoblikuje postojeće? Povečerje je sve jače odzvanjalo u
tišini, dok mu se nije pridružio novi zvuk: bat užurbanih koraka, koji
su malo marširali a malo trčali. No, Justin je čuo korake samo dva
čoveka, a ne više ljudi.
Nekoliko časaka kasnije, tribun Vipsanije se ponovo ukazao na
vratima, a za njim i centurion zatvorske straže, koji je šumno disao
na nos.
„Preuzvišenosti“, kazao je tribun Vipsanije, „zatvorenik iz ćelije
broj pet je mrtav.“

42
 V
VELEBILJE!

J ustin je imao telesni osećaj kao da su ga udarili u stomak, ali

na neki čudan način znao je da nema mesta iznenađenju.
Alekt je prestao da dobuje. Karausije je spustio svitak na sto,
lagano i pažljivo, a onda upitao: „Kako se to dogodilo?“
Tribun je odmahnuo glavom. „Ne znam, cezare; naprosto je —
mrtav.“
„Centurione?“
Centurion je zurio pravo pred sebe. „Zatvorenik se osećao sasvim
dobro, mada se nadurio i ućutao posle večere, koju je dobio pre nekih
sat vremena; a sad je mrtav, baš kao što tribun kaže. To je sve što
znam, cezare.“
Karausije se odmaknuo od stola. „Izgleda da moram lično to da
proverim.“ Potom se obratio Justinu i Flaviju: „I vas dvojica pođite sa
mnom.“
Kad je grupica pošla ka vratima, i Alekt je istupio. „Cezare, s
obzirom na to da je čitava stvar blisko povezana sa mnom, tražim
dozvolu da i ja krenem.“
„Za ime Tifona, pođi onda i ti“, kazao je Karausije, pa krupnim
koracima poveo svoju svitu.
U vojnom zatvoru vladala je pometnja i uzrujanost. U prvoj ćeliji
pijani legionar je pevušio.

43
 O, zašto sam stupio u orlove
Samo da lunjam po carstvu?
O, zašto sam ostavio svoje dinjište
I malu kravu crnku?

Popločanim prolazom šuplje su zazvečali njihovi koraci. Bledo,

razmrljano lice iskrsnulo je na vratima iza duguljastog otvora pod
rešetkom, pa se brzo uklonilo dok nisu prošli. Pevač u pozadini
nastavio je još tiše.

Rekoše da ću car postati

Jer jedino tako može biti.
Samo da napustim dinjište
I zaplovim preko mora.

Vrata najudaljenije ćelije behu odškrinuta, a stražar koji je na

njima stajao izmaknuo se u stranu da ih propusti. U ćeliji je vladao
mrak, osim što je vatra kule svetilje bacala sjaj kroz rešetku na
visokom prozoru, pa je Saksončevo telo, ničice opruženo po zemlji,
ležalo u crvenkastom kvadratu, išaranom tračcima svetlosti.
„Neka neko donese svetiljku“, kazao je Karausije, ne podižući
glas.
Justin, u kome se najednom probudio lekar, progurao se između
okupljenih i već je klečao kraj čoveka na podu kad je centurion uneo
svetiljku iz vojnog zatvora. Saksoncu više nije bilo pomoći, i Justinu
je bio dovoljan samo jedan pogled na njegovo osvetljeno telo da mu
se sve razjasni. „Velebilje“, kazao je. „Čovek je otrovan.“
„Kako?“, prasnuo je Karausije.
Justin isprva ništa nije odgovorio, već je podigao grnčarsku
posudu ostavljenu kraj čoveka i omirisao nekoliko zaostalih kaplji
guste čorbe u njoj. Kušao ih je pažljivo, pa ispljunuo. „Verovatno u
čorbi koju je dobio za večeru. Ništa lakše.“

44
 Dalje niz hodnik ponovo je zapevao pevač, a u glasu mu se osetila
duboka žalost.

I tako sam rešio da stupim u orlove,

I ostavio moju kravicu,
U nadi da ću postati car,
Ali mati, pogledaj me sad!

Justina najednom obuze ludačka želja da se nasmeje — da se

ismeje do suza. Ali obuzdao se čim je video Flavijevo lice.
Prvi je prozborio Alekt. „To mora da je učinio neko od zatvorskih
stražara. Ko bi drugi znao u koju posudu da sipa otrov?“
„Ne, preuzvišeni“, s poštovanjem se usprotivio centurion. „Nije
tačno. Trenutno su samo još trojica u kaznionici, i sva trojica su zbog
svojih prestupa na hlebu i vodi. Ko god da je hteo, mogao je to lako
da otkrije i da izvede šta je naumio.“
Ubacio se Flavije — Flavije, kome su užagrile oči na plahovitom
bledom licu. „Kako to da je ovog časa bitno na koji je način otrov
dospeo u čovekovu posudu? Zar nije važnije zašto, a odgovor je na to
prost. Živ bi mogao odati s kim se tog jutra susreo u močvari i kakav
je dogovor tom prilikom zaključen. Eto zašto je ubijen. Cezare, zar to
nije dovoljan dokaz?“
„Ovo mesto mi deluje hladno i sumorno“, kazao je Karausije.
„Vratimo se u moje odaje.“
I tek kad su se vratili u imperatorovu osvetljenu radnu odaju i
zatvorili vrata za sobom, on se ponovo oglasio kao da mu je Flavije
tek tog časa postavio pitanje. „Saksonac kog ste jutros zarobili u
močvarama sasvim je izvesno petljao nešto s nekim iz Rutupija.
Njegova smrt je dovoljan dokaz za to. Ali samo za to.“ A kad je Flavije
negodujući brzo podigao ruku, dodao je: „Čekaj, poslušaj me. Da smo
ja ili zapovednik logora ili čistač javnog kupatila dogovarali nešto sa
ovim Saksoncem, imali bismo dve mogućnosti pred sobom pošto je
uhvaćen: da mu omogućimo bekstvo ili da ga ubijemo pre ispitivanja.
Od ta dva, ovo drugo je i sigurnije i jednostavnije.“

45
 Flavije je zvučao potpuno smireno kad je progovorio, što je samo
pojačalo ozbiljno očajanje u njegovim rečima.
„Preklinjem cezara da nas sasluša. Rastojanje između nas i našeg
čoveka bilo je koliko da se baci koplje, a već se skoro sasvim razdanilo
i nas dvojica nismo slepi. Sigurno se nismo prevarili. Ako taj drugi
čovek zaista nije bio Alekt, onda znači da ga mi iz nekog razloga krivo
optužujemo. Da li nas za to krivite?“
Prvi se oglasio Alekt, i to s besnom žestinom. „To je, po svemu
sudeći, najverovatnije objašnjenje vašeg ponašanja. Šta ti ovim
dobijaš, ja ne mogu ni da zamislim — možda si naprosto pod uticajem
svog rođaka — ali mlađi ranar“, tad se okrenuo ka Karausiju, „sećam
se kad je tek premešten ovde da ni cezar nije bio siguran u njegove
dobre namere. Mora da je reč o kakvoj Maksimijanovoj smutnji kako
bi uneo razdor i sumnju između imperatora Britanije i čoveka koji
mu, iako nedostojan, ipak služi najbolje što ume na mestu najvišeg
državnog službenika.“
Justin je istupio napred, stegnuvši u pesnice šake spuštene uz
bokove. „To je gnusna laž“, kazao je, prvi put bez traga zamuckivanja.
„I sam to znaš, Alekte; znaš vrlo dobro.“
„Mogu li ja da dođem do reči?“, tiho je kazao Karausije i u
obasjanoj dvorani zavladao je zlokoban tajac. Jednog po jednog ih je
pogledao, ne žureći.
„Sećam se svojih sumnji, Alekte. Takođe znam da sumrak pred
svitanje može biti varljiv i da u Rutupiju ne postoji samo jedan visok,
plavokos čovek. — I sve ćemo ih do jednog ispitati. — Verujem da je
posredi iskrena zabuna.“ Sad je pažnju usmerio na dva mladića.
„Međutim, ja, Karausije, lično nemam razumevanje za takve zabune,
i zato mi ljudi koji ih prave nisu potrebni u budućnosti. Sutra ćete
dobiti službeni premeštaj u druge jedinice; možda ćete na Zidu biti
dovoljno zaokupljeni poslom i obuzdati svoju previše živu uobrazilji
da vas ne dovodi u slične zabune.“ Podigao je ponovo svitak koji je
pregledao kad su Justin i Flavije ušli prvi put. „Možete da se udaljite.
Rekao sam šta sam imao.“
U prvi mah se ni jedan ni drugi nisu pomerili. Potom se Flavije
ukočeno pribrao i salutirao. „Biće kako cezar zapoveda“, kazao je, pa
otvorio vrata i usiljeno izašao.

46
 Justin je pošao za njim i pažljivo za sobom zatvorio vrata. Tek kad
se našao s druge strane, čuo je kako Alekt progovara: „Cezar je
previše popustljiv...“, ali ostatak beše izgubljen.
„Dođi u moju spavaću odaju“, pozvao ga je Flavije dok su prelazili
preko velikog polja za smotre ispod golemog svetionika.
„Doći ću kasnije“, kazao je Justin tupo. „Potreban sam nekim
ljudima u bolnici. Prvo se moram pobrinuti za njih.“
Ti ljudi već sutra neće biti njegova briga; no, te je večeri on bio
dežurni ranar, i stoga je otišao kod Flavija tek po obilasku svih kojima
je trebala njegova pomoć.
Flavije je sedeo na ivici uzanog kreveta i zurio pravo ispred sebe;
riđa kosa nakostrešila mu se kao perje ptice kojoj vetar duva u leđa,
a lice pod zidnom svetiljkom delovalo je napeto, bledo i gnevno. Kad
je Justin ušao, pogledao je gore u njega i trzajem glave mu pokazao
na škrinju sa odećom.
Justin je seo, prekrstio ruke na kolenima, a onda su se neko
vreme nepomično i ćutke gledali. Potom je Flavije prozborio: „Pa, to
je to.“
Justin je klimnuo glavom i opet je zavladao tajac.
I ponovo ga je Flavije prekinuo. „Ruku bih dao da će nas
imperator nepristrasno saslušati“, zlovoljno je kazao.
„Pretpostavljam da nije lako poverovati da pouzdanik želi da te
izda, i još povrh svega kad to saznaš ovako iznebuha“, rekao je Justin.
„Ne, ako si Karausije“, Flavije mu je ubeđeno odvratio. „On nije
od onih koji slepo veruju ljudima.“
Justin je na to kazao: „Ako Morska veštica pristane da pokupi
onog Saksonca, možda će je naše galije uhvatiti, pa će istina izaći na
videlo.“
Ovaj je na to odmahnuo glavom. „Alekt će naći način da ih
upozori da ne dolaze.“ Protegnuo se, proprativši to žalosnim i
gnevnim smeškom. „Pa, nema svrhe kukumavčiti zbog toga. Nije nam
poverovao, i to je naprosto tako. Dali smo sve od sebe, više od ovog
ne možemo; a kad jednog dana, u nekoj smrdljivoj pomoćnoj
predstraži na Zidu saznamo da je Alekt poveo saksonski napad i
proglasio sebe carem, nadam se da ćemo obojica biti srećni.“ Ustao

47
je i dalje se protežući. „Imperator je završio s nama. Propali smo,
momče, i to sasvim uzalud. Sklanjaj se s te škrinje za odeću. Treba da
počnem da se pakujem.“
Spavaća odaja izgledala je kao da je kroz nju protutnjao vihor kad
se nešto kasnije začuo bat koraka uz stepenice i potom kucanje na
vratima.
Bliži ulazu, Justin je otvorio vrata i na njima zatekao
zapovednikovog glasnika. „Za centuriona Akvilu“, kazao je čovek;
zatim je prepoznao Justina i dodao: „Za tebe, takođe, ranaru, ako
hoćeš ovde da ga primiš.“
Čas-dva kasnije nestao je u mraku, a Flavije i Justin su se okrenuli
jedan prema drugom i zgledali se, svaki sa zapečaćenom tablicom u
ruci.
„Znači, ni do jutra nije mogao sačekati da nam uruči naredbu za
pokret“, ogorčeno je kazao Flavije, dok je kidao tamnocrvenu nit
ispod pečata.
I Justin je prekinuo svoju nit, pa rastvorio dve tanke pločice i
užurbano prešao pogledom preko nekoliko ispisanih redova urezanih
iznutra na vosku. Rođakov prigušeni uzvik ga je primorao da upitno
podigne pogled. Flavije je počeo polako da čita: „Smesta da pođe u
Magnis na Zidu i tamo preuzme zapovedništvo nad Osmom
kohortom Druge legije Avguste.“
„Onda ćemo zajedno tamo služiti“, kazao je Justin. „I ja treba da
se javim kao ranar u istu tu kohortu.“
„Osma“, kazao je Flavije, pa seo na uzani ležaj. „Ne razumem —
naprosto ne razumem.“
A Justin je znao šta hoće da kaže. Teško da je mogao zamisliti
manje verovatan trenutak za dobijanje unapređenja; pa ipak, obojica
behu unapređeni. Nije posredi bilo neuobičajeno unapređenje, već
naprosto korak napred do kog bi svakako došlo pre ili kasnije da je
sve išlo po ustaljenom redu, ali svejedno unapređenje.
Napolju su trube po žućkastom sumraku, kako je u Rutupiju
izgledao pravi mrak, najavile drugu stražu te noći. Justin je odustao
od pokušaja da razume ono što se desilo. „Odoh da spavam“, kazao
je. „Ujutru svakako moramo poraniti.“ Na vratima se okrenuo. „D-da

48
li je moguće da je Karausije znao da je Alekt tamo otišao, i to zato što
ga je on poslao, ali iz nekog razloga koji ne želi nama da obelodani?“
Flavije je odmahnuo glavom. „To ne objašnjava Saksončevu
smrt.“
Poćutali su neko vreme piljeći jedan u drugog. Strašan mali
imperator sigurno ne bi dopustio da mu se život nekog čoveka —
pogotovu ako je reč o neprijatelju — ispreči na putu do ostvarenja
njegovih planova, ali podjednako dobro su znali da bi potražio drugi
način da tom čoveku okonča život, umesto trovanja. Justin bi ne
trepnuvši bio spreman da vlastitim životom jemči za tu tvrdnju.
„Možda koristi Alekta za vlastite ciljeve, a da Alekt to i ne zna“,
izneo je novu pretpostavku. Tako bi za trovanje i dalje bio kriv onaj
ko je po Justinovom uverenju i bio krivac, to jest Alekt.
„Naprosto, ne znam“, kazao je Flavije, a onda najednom prasnuo:
„Ne znam i nije me briga! Idi da spavaš.“

49
 VI
EVIKAT S KOPLJEM

D ošli ste na kraj sveta“, kazao je centurion Posid. Njih trojica

su se nalazili u zapovedničkim odajama u Magnisu na Zidu,
gde je Flavije upravo preuzeo dužnost od čoveka koji će mu
ubuduće biti zamenik. „Nadam se da će vam se dopasti.“
„Ja nešto ne mislim“, pošteno je priznao Flavije. „ Ali to sad nije
važno. Takođe mi se ne dopada ni kako se vojnici postaje ponašaju na
smotri, centurione Poside, što s druge strane smatram izrazito
važnim.“
Centurion Posid je slegnuo ramenima; beše to krupan čovek
sitnog i zbrčkanog, ogorčenog lica. „Takvo je stanje duž čitavog Zida.
A šta i da se očekuje od gomile pomoćnih jedinica, u koje svaki deo
carstva šalje smeće svih boja i svakakvog porekla?“
„U Osmoj kohorti služe zapravo legionari“, kazao je Flavije.
„Ja, pa onda vi što stignete iz lepe nove tvrđave u Rutupiju, s koje
imperator ne skida oko, uobražavate da su sve legionarske kohorte
iste“, rekao je centurion Posid. „Pa, prošlo je to vreme kad sam i sam
tako mislio. I vi ćete postepeno promeniti mišljenje.“
„Ili to, ili će posada iz Magnisa promeniti sebe“, odvratio je
Flavije, koji je stajao raširenih nogu i s rukama na leđima. „A meni je
draže da pomislim kako će se promeniti posada, centurione Poside.“

50
 Međutim, isprva je delovalo da se preračunao u tome. Sve što je
moglo biti loše u Magnisu tako je i bilo. I tvrđava i vojnici behu prljavi
i zapušteni, javno kupatilo je smrdelo, kuvari su kratili sledovanja i
preprodavali hranu izvan zidina. Čak su i strune na katapultima i
samo dalekometno oružje postrojeno iznad severne kapije logora bili
zapušteni.
„Koliko često isprobavate katapulte?“, pitao je Flavije kad je u
prvom obilasku stigao do postrojenog oružja jedinice za dalekometna
dejstva.
„O, pa nismo već duže vreme“, nehajno je odvratio Posid.
„I vidi se. Broj tri bi se raspao pri prvom gađanju, sudeći po tome
kako izgleda.“
Posid se nacerio. „Ma šta mari, dokle god mali iscrtani đavoli
ništa ne primećuju. Otkad imperatorov valjani dogovor drži Pikte u
miru, više ih i ne upotrebljavamo.“
„Što ne znači da ne treba da budu u upotrebljivom stanju, u
slučaju da nam zatrebaju“, oštro je kazao Flavije. „Pa, vidi ti ovo!
Drvo je ovde sasvim trulo, a ovu kariku je izjela rđa.
Neka broj tri snesu u radionicu na temeljnu popravku,
centurione, i obavestite me kad posao bude završen.“
„Taj se posao i gore može obaviti, umesto da cimamo ovoliku
skalameriju.“
„Taman da svaki lovac iz sela koji prođe kraj Magnisa može da
utvrdi u kakvom se sramnom stanju nalazi rimsko oružje“, obrecnuo
se Flavije. „Ne, centurione, spustite katapult u radionicu za
popravke.“
Katapult broj tri je odnet u radionicu za popravke, javno kupatilo
izribano, a u kradljivce kuvare uteran strah od bogova; a posle tri
dana, vojnici se više nisu vukljali na smotrama raspojasani i u
prljavim tunikama. Međutim, ispod nevoljno doteranih vojničkih
pozdrava i lupkanja petama duh Magnisa je ostao potpuno
nepromenjen, zbog čega se po isteku prve nedelje novi zapovednik
malodušno požalio kohortinom ranaru: „Čak i da ih nateram da stoje
pravo na smotri, to od njih neće napraviti čestitu kohortu. Kad bih
samo nekako mogao dopreti do njih. Mora da postoji način, a ja ga
ne vidim.“

51
 I upravo mu je kroz nekoliko dana katapult broj tri sasvim
neočekivano pružio priliku za to.
Justin je sa strane ispratio čitav događaj. Dok je raspremao posle
jutarnje prozivke bolesnika, spolja je začuo škripu i tandrkanje
točkova, pa je išetao na ulaz malog bolničkog kruga i video da vojnici
vraćaju katapult iz radionice za popravke. S mesta na kome je stajao
video je severnu kapiju i jedinicu dalekometnog oružja poređanu na
njoj, pa se načas zadržao na vratima zagledan u grupu oznojenih
legionara koji su vukli i gurali tu golemu napravu na točkovima što
se klackala i naginjala na putu do Zida. Primetio je da je Flavije izašao
iz pretorija i prišao u pomoć vojnicima kad su stigli do podnožja
privremenog pristupa što je vodio do uzvisine u nivou ramena, na
kojoj je postrojeno stajalo dalekometno oružje; primetio je da se
čitava naprava naherila kao brod u oluji čim su počeli da je penju.
Vojnici su se rasporedili oko katapulta i zapeli da vuku i guraju, sa
obeju strana pridržavajući točkove. Čuo je potmulo tutnjanje
drvenog pristupa i naredbe nadležnog centuriona: „Zapni! Zapni! Još
jednom — zapni!“
Stigli su gotovo do vrha kad se nešto izjalovilo; Justin nije dobro
video šta se zbilo, ali čuo je kako se drvo tare o drvo i škripi, a onda i
povik upozorenja. Ljudi su se brzo premestili, centurion je izdao
naređenje u času kad je jedna greda u osnovi drvenog pristupa uz
tandrkanje kliznula. Čitav prizor se u deliću sekunde zamrznuo; ali
već sledećeg časa su svi udarili u dreku pošto se veliki katapult
nagnuo i prevalio na bok uz škripu i krckanje drveta, povukavši za
sobom i ostatak privremenog pristupa.
Justin je video kako se ljudi rastrčavaju na sve strane, a čuo je i
oštar, bolan krik. Pozvao je bolničara iza sebe i već sledećeg časa
pojurio prema poprištu nesreće. Velika naprava je poput mrtvog
skakavca ležala izvaljena na stranu među skršenim podupiračima,
delimično na zemlji a delimično oslonjena na rub kamene uzvisine
na kojoj je postrojeno stajalo dalekometno oružje. U vazduhu se još
nije slegla prašina od loma, a ljudi su već počeli da podižu ostatke
katapulta ispod kojih je zarobljen ležao jedan njihov saborac; Justin
se probio između okupljenih i uklizao ispod razvaljenog okvira da
priđe čoveku s boka, ali naleteo je na nekog ko je čučeći pridržavao

52
tešku gredu što je legionaru pala preko noge, i ne gledajući shvatio je
da je to Flavije, s kacigom iščupane perjanice i posekotinom na oku
iz koje mu je curila krv.
Ranjenik — Manlije, jedan od najzadrtijih vojnika u čitavom
Magnisu — beše potpuno pribran, i mladi ranar ga je čuo kad je
prostenjao: „Moja noga, centurione. Ne mogu da je pomerim... ja...“
„I ne pokušavaj“, odgovorio mu je Flavije, plitko dišući; a u glasu
mu se čula neobična blagost, koju Justin dotad nikad nije čuo. „Drži
se, staro momče; izbavićemo te odavde dok trepneš... A, stigao si,
Justine.“
Justin se već majao oko povređenog legionara kad su se sa svih
strana pojavile ruke da pomognu Flaviju oko teške grede. Justin im
je doviknuo preko ramena: „Možete li da podignete ovo čudo? Ne bih
da ga izvlačim na silu ako ne moram.“
Justin je jedva bio svestan tandrkanja greda, koje su vojnici
odvlačili u stranu, a nije primetio ni kad je rekao: „Lagano, samo
lagano; biće sve u redu“; promakli su mu i trenuci puni napora i
psovki, dok ljudi nisu povukli težak katapult uvis i okrenuli ga, a onda
ga malo dalje prevrnuli na drugu stranu; osvestio se tek kad se Flavije
uspravio i protrljao udareno rame, zahtevajući da mu Justin odgovori
na pitanje: „Hoće li mu biti dobro?“
Podigavši pogled sa svojih zauzetih ruku, zapanjeno je shvatio da
je sve završeno i da legionari, koji su do maločas cimali razvaljenu
napravu, sad stoje oko njega i gledaju ga, a da bolničar kleči kraj
ranjenika i namešta mu povređenu nogu. „Da, mislim da hoće, mada
ima gadan prelom i krvari kao prase, pa će biti najbolje da ga što pre
odnesemo do bolnice i sredimo po propisu.“
Flavije je klimnuo glavom, a onda je prečučao kraj čoveka, koji je
ćutke ležao i znojio se, sve dok nisu obavili pripreme za njegov
prenos, nakon čega im je pomogao da ga prebace na nosila, stegnuo
ga brzo za rame i kratko poručio „srećno“, pa se okrenuo, otro krv sa
očiju i stao da procenjuje štetu na katapultu.
Katapult broj tri beše gotovo nepopravljivo oštećen. Ali do večeri
se vest o onome što se zbilo pronela tvrđavom, pa preko kula stražara
do utvrda udaljenih oko kilometar i po sa obeju strana Magnisa, a

53
najčudnije beše to da novi zapovednik Magnisa gotovo više nije imao
poteškoća sa svojom posadom.
Prolazile su nedelje, a onda se jedne večeri krajem proleća, dok
je Justin završavao posao za taj dan, na vratima pojavio bolničar s
vešću da je lovac iz sela došao zbog ujeda vuka koji treba pogledati.
„Dobro, doći ću“, kazao je Justin, pomirivši se s time da se pre
večere neće okupati. „Gde si ga odveo?“
„Ostao je na polju za smotre; odbija da se pomeri odatle“,
odvratio je bolničar uz kez.
Justin je klimnuo glavom. Dotad se već bio navikao na ponašanje
Iscrtanog naroda, jer nije bilo prvi put da mu u tvrđavu dođe lovac sa
ujedom vuka i, uprkos tome što bi se ponašao sumnjičavo i
nepoverljivo kao divlja zver, svejedno bi zahtevao da mu kohortin
ranar pomogne da ozdravi. Izašao je na večernju svetlost gde ga je
naslonjen na zid okupan sunčevim zracima dočekao čovek nag do
pasa, samo s vučjom kožom obmotanom oko struka i ramenom
umotanim u umrljane i krvave krpe; čovek beše znatno viši od ostalih
pripadnika svog roda, guste, plemenite žutomrke kose, slične lavljoj
grivi, očiju kao u lepe devojke. „Jesi li ti iscelitelj s nožem?“, upitao
je Justina s jednostavnom i neusiljenom gordošću žitelja divljih
krajeva. „Došao sam da mi izlečiš rame ako možeš.“
„Pođi sa mnom u lečilište da mi pokažeš ranu „, kazao mu je
Justin.
Čovek je bacio pogled na niske bolničke zgrade nedaleko od njih.
„Ne dopada mi se kako miriše ovo mesto, ali ipak ću poći jer si me ti
pozvao“, odgovorio je, pa za Justinom ušao unutra. Justin mu je
pokazao da sedne na klupu pod prozorom bolničke prostorije, gde je
počeo da mu skida prljave krpe sa ruke i ramena. Pošto ih je uklonio,
ustanovio je da je čovek isprva bio lako povređen, ali mu se rana zbog
nemara zagadila i ugrozila mu čitavo rame.
„Ovu ranu nisi zadobio pre sat vremena“, kazao je Justin.
Čovek je podigao pogled: „Aja, prošlo je otad pola meseca.“
„Zašto me nisi potražio dok je povreda bila sveža?“
„Ej, ko da dolazi zbog sitnice kao što je ugriz vuka? Ali taj je vuk
bio mator i zubi su mu bili kvarni, pa mi ujed nikako ne zaceljuje.”

54
 „Pravo veliš“, kazao je Justin.
Doneo je čisto platno i meleme, kao i bočicu domaće ječmene
žestine koja je pržila otvorenu ranu kao vatra. „Ovo će te zaboleti“,
kazao je.
„Spreman sam.“
„Miruj, onda; drži ruku... tako.“ Temeljno mu je iščistio i
pregledao ranu, dok je lovac za to vreme skamenjeno sedeo i trpeo
Justinovo nemilosrdno lečenje; potom mu je naneo melem i previo
rame čistim platnenim trakama. „Dosta je za danas. Ali pazi, samo za
danas; moraš i sutra opet doći — pa tako još ko zna koliko dana.“
Rastali su se na ulazu u bolnički krug.
„I sutra dođi u isto vreme, prijatelju“, kazao je Justin pa ispratio
pogledom lovca, koji je dugim, lakim korakom prešao preko polja za
smotre do kapije, ne gajeći gotovo nikakvu nadu da će ga ponovo
videti. Toliko puta se desilo da se ne vrate.
Međutim, sledeće večeri u isto vreme, čovek ga je ponovo čekao
naslonjen na zid bolničkog kruga. Nastavio je da dolazi iz večeri u
veče i da sedi nepomično kao kip dok bi mu previjali ranu, posle čega
je nestajao do narednog dana u isto vreme.
Sedme večeri je Justin po običaju počeo da mu skida zavoj, kad je
jedna senka zamračila ulaz, a onda se na vratima pojavio Flavije, koji
je pošao, kao što je često tih dana činio, da obiđe legionara Manlija, i
dalje prikovanog za postelju zbog slomljene noge. U prolazu je bacio
pogled na par kod prozora, da bi najednom zastao i zagledao se u
čovekovo rame uz šuman i nagli uzdah.
„Izgledala je gore pre nekoliko dana“, kazao je Justin.
Flavije se primakao da bolje osmotri ranu. „Ni sad ne izgleda
mnogo bolje. Je l’ vuk?“
Lovac je podigao pogled ka njemu. „Vuk“, potvrdio je.
„Kako ti se to dogodilo?“
„Ej, ma ko još zna kako se to desi? Umeju da budu tako hitri da
često i ne znaš šta se zbilo. Zato mi sigurno neće uskoro padati na
pamet da idem u lov sa Iscrtanima.
„Iscrtani ljudi?“, kazao je Flavije. „Pa zar ti nisi jedan od njih?“

55
 „Ja? Zar neko ovako plav od glave do pete da bude Iscrtani
čovek?“
A to beše istina; iscrtan je, doduše, bio, i to plavim ratničkim
šarama po grudima i rukama, ali ne kao Pikti, po čitavom telu
istetovirani gustim trakama. A bio je i viši i svetliji od većine Pikta,
što je Justin primetio još onomad kad ga je prvi put zatekao
naslonjenog na zid bolnice.
„Ja sam potomak naroda što živi po zatonima i ostrvima zapadne
obale, iza starog Severnog zida; moj narod je u pradavna vremena
došao sa Erina.“
„Dalriad, znači“, kazao je Flavije.
Lovac kao da se malo povukao pod Justinovim rukama. „Bio sam
Dalriad — Škot iz plemena... Ma, sad sam samo čovek bez plemena i
zemlje.“
Zavladao je kratak muk. Justin, koji je teško pronalazio prave reči
kad se radilo o nečem važnom, ćutke je nastavio da maže melem
preko ujeda vuka na čovekovom ramenu. Potom je Flavije tiho kazao:
„Rđave su to okolnosti. Kako je do njih došlo, prijatelju?“
Lovac je zabacio glavu. „Kad mi je bilo šesnaest, zamalo nisam
ubio čoveka na velikom plemenskom okupljanju, skupu koji se
održava svake treće godine. Za to delo — pa čak i za nošenje oružja
na brdu okupljanja dok na njemu zaseda saborni krug — kazna je
smrt ili izopštenje iz plemena. Pošto sam bio dečak koji se tek tog
proleća osokolio, i pošto mi je taj čovek uvredio kuću, kralj je izabrao
izopštenje, a ne smrtnu kaznu. Otad ima petnaest godina kako lovim
sa Iscrtanim ljudima i kako se trudim da što manje mislim na narod
kome pripadam.“
Nakon tog susreta, Flavije je stekao naviku da pre obilaska
Manlija svraća do bolnice tačno u ono vreme kad je znao da Justin
previja lovcu rame. Mic po mic, između njih trojice razvilo se
prijateljstvo, tako da je lovac, koji se isprva držao ćutljivo i povučeno,
sve otvorenije razgovarao s dvojicom Rimljana; za to vreme mu se
ugriz vuka na ramenu malo-pomalo čistio i zaceljivao, sve dok nije
došao dan kad mu je Justin kazao: „Vidiš, gotovo je. Više nema
potrebe da ti stavljam meleme i prevoj.“

56
 Pogledavši iskosa ružičaste tragove od vučjih zuba na mestu
nekadašnje rane, lovac je kazao: „Sasvim bi druga priča bila da sam
mog vuka sreo pre godinu dana — pa i pre nekoliko meseci.“
„Zašto?“, upitao ga je Justin. „Nisam ja prvi iscelitelj u Magnisu
na Zidu.“
„Aja, ni centurion nije prvi zapovednik u Magnisu na Zidu. ’Gubi
se pseto u svoju smrdljivu štenaru’, eto kakav je bio poslednji
zapovednik. Mi nikad nismo mogli ni prići iscelitelju, čak i kad smo
tražili.“ Skrenuo je pogled s Justina na Flavija, koji je stajao u
vratima. „Meni se čini da Karausije, vaš imperator, mudro bira svoj
podmladak.“
Flavije je oporo kazao: „Tu grešiš, prijatelju. Nije nas Karausije
poslao u ovu predstražu na kraju sveta zbog toga što vredimo.“
„Tako?“ Lovac ih je dobro odmerio. „A opet, mislim da čovek ne
može uvek da pogodi šta se zaista krije iza dela vrhovnih kraljeva.“
Podigao se i okrenuo ka predmetu koji je doneo, napola skrivenom u
svom kockastom ogrtaču. „Ja, ja, baš je tako... Juče ste pričali kako
nikad niste videli naše veliko ratničko koplje; zato sam doneo moje,
kralja među ratničkim kopljima, da vidite ono što u miru nikad ne
bih pokazao nijednom pripadniku vašeg naroda.“
Okrenuo se ka svetlosti visokog prozora. „Ma pogledajte ga, zar
nije lepo?“
Veliko koplje koje je spustio na Justinove šake zaista beše
najlepše oružje što ga je ovaj ikad video; brid dugačka i tanka kao
plamen, taman i srebrnasti plamen na hladnom večernjem svetlu;
držak otežan bronzanom kuglom, velikom kao jabuka i divno
ukrašenom plavom i zelenom gleđi, a na grlu, tik ispod bridi, niska
pera divljeg labuda. Lepo i ubojito. Justin ga je opipavao, odmeravao
njegovu neobičnu težinu, tako savršeno uravnoteženu da se
verovatno nije ni primećivala u boju. „Zaista pravi kralj među
kopljima!“, pa ga je predao Flaviju, koji je s nestrpljenjem čekao
ispruženih ruku.
„Ah, divno li je!“, tiho je kazao Flavije, pregledajući ga baš kao i
Justin, prstom prelazeći preko oštrice. „Kad poneseš ovako nešto u
bitku, isto ti je kao da nosiš munju.“

57
 „Ja, vala baš. Ali ja ga u boj nisam nosio ima sedam leta, od onda
kad smo pratili vašeg malog cara na jug. Da, uredno ga doterujem,
svakog leta mu okačim novu nisku pera divljeg labuda. Ali ovo mi je
već sedma niska od one koja je bila pocrvenela.“ U lovčevom glasu
osetilo se žaljenje dok je uzimao natrag svoje blago.
Flavije je trgnuo glavu nagore, hitre obrve su mu poletele uvis i
spojile se. „Tako? I ti si išao u pohod s Karausijem? Kako je do toga
došlo?“
„Beše to onomad kad se prvi put iskrcao. Tamo u planinama juga
i zapada, između Luguvalijuma i Velike peščare.“ Lovac se naslonio
na koplje, odjednom zagrejan za priču. „Sitan čovek, ali prava
ljudina! Sazvao je poglavice Iscrtanih ljudi i poglavice Dalriada sa
priobalja, ali i poglavice sa Erina; okupio ih je sve gore u planinama,
i nadugo i ozbiljno razgovarao s njima. Isprva su ga poglavice, a i mi
što smo s njima došli, slušale zato što je čovek iz našeg sveta, Kuroj
— Pas sa bojišta, kako su ga zvali dok se nije vratio među očev narod
i postao Karausije i zastupnik Rima; ali posle smo ga slušali zato što
je mudro zborio. I tad je sklopio sporazum s kraljevima mog naroda
i s kraljevima Iscrtanog naroda. A kad je krenuo na jug s morskim
ratnicima sa svog brodovlja, mnogi od nas su pošli za njim. Čak sam
ga i ja sledio zajedno sa Iscrtanima. Bio sam s njim kad se u
Eburakumu, sedištu orlova, sukobio s Kvintom Basijanom, koga su
smatrali vladarem Britanije. E to je bila dobra bitka! Ehej! Najveća
bitka od svih! A na kraju tog dana, Kvint Basijan, bivši vladar
Britanije, ostao je na bojištu da ga kljuju gavrani, a Karausije je
nastavio dalje na jug, zajedno s preostalim Basijanovim vojnicima,
koji su ga rado sledili; tad sam se ja, kao i većina ljudi mog kova,
vratio na svoje lovište. Ali povremeno nam stižu vesti — većinu
čujemo u vresištu — te otud znamo da je Karausije postao imperator
Britanije, da ravnopravno vlada Rimom sa imperatorima
Maksimijanom i Dioklecijanom — i setimo se tad onog sitnog čoveka
a ljudine s planine — i ni najmanje se tome ne čudimo.“
Ućutao je i malo se nakrenuo ka otvorenim vratima, a kad se
zaustavio, počeo je da šeta pogledom od Justina do Flavija, polako,
ozbiljno nagnuvši glavu. „Ako se ikad zaželite lova, javite u gradu da

58
tražite Evikata s kopljem. Poziv će mi stići, i ja ću se sigurno
odazvati.“

59
 VII
DA SE SUĐAJE UMILOSTIVE

N
ekoliko puta tog leta i jeseni Evikat s kopljem vodio je
Flavija i Justina u hajku; jednog jutra u poznu jesen, dva
rođaka ponela su lovačka koplja i prošla kroz severnu
kapiju, ispod izduženih glava katapulta nalik glavama skakavaca, i
našli Evikata, koji ih je čekao sa svojim lovačkim psima i tri rutava
brdska konjića na uobičajenom mestu, u podnožju strme severne
kosine. Jutro beše prohladno i vlažno, pritisnuto niskom i teškom
sumaglicom, sličnom dimu u mrkom vresištu, a vazduh ispunjen
memlom močvare i slatkom gorčinom vlažne paprati.
„Biće dobar dan za lov“, kazao je Flavije, zadovoljno pomirisavši
jutro, kad su se pridružili lovcu koji ih je čekao.
„Ja, u ovakva jutra miris se dugo zadržava i jako oseća“, kazao je
Evikat; međutim, kad su uzjahali konjiće, Justin je stekao utisak da
lovac ne misli na majku već na nešto drugo; i kao da mu je načas put
pomračila nekakva zla, neobično jezovita slutnja. Ali kad udariše
potokom, a psi goniči za njima, Justin je zaboravio na predosećanje,
radujući se danu pred sobom.
Samo što su krenuli, nabasali su na trag starog vuka, i posle divlje
hajke, saterali ga u tesnac visoko među talasastim pograničnim
brdima; Flavije je tad sjahao s konja, uvukao se krišom među
razlajane pse i ubio životinju skraćenim kopljem.

60
 Kad su po Evikatovim uputstvima odrali krupnu sivu zverku, već
se beše primaklo podne i njih uhvati stravična glad.
„Hajde ovde da jedemo. Stomak mi se vezao“, kazao je Flavije,
zabadajući nož u busenje trave da ga očisti.
Evikat je uvijao sirovu kožu u kotur dok su psi režali i kidali
odranu lešinu. „Ja, valja jesti kad je stomak prazan“, kazao je, „ali
prvo ćemo se pomeriti malo južnije odavde.“
„A zašto?“, upitao ga je Flavije. „Ubili smo zver i sad hoću da
jedem.“
„Ja, takođe.“ Justin je zauzeo rođakovu stranu. „Šta mari gde se
nalazimo. Hajde ovde da ostanemo, Evikate.“
„Hoću da vam pokažem nešto.“ Posle tih reči Evikat se podigao
sa umotanom kožom u rukama. „Oh, šašavi stvore, zar nikad dosad
nisi nosio balu vučje kože?“ (Obratio se konjiću koji je zanjištao i stao
da se izmiče u stranu.)
„Zar to ne može da sačeka dok se ne zasitimo?“, opet upita
Flavije.
Evikat je prvo namestio vučju kožu preko konjićevog grebena
onako kako je zamislio, pa mu tek onda odgovorio: „Zar vam nisam
rekao kad smo prvi put pošli u lov da me u vresištu morate u svemu
bez pogovora slušati, zato što sam u vresištu ja lovac i čovek pun
znanja, a vi obična deca?“
Flavije je dotaknuo dlanom čelo i šaljivo ga pozdravio vojnički.
„Jesi, rekao si — a mi ti dali reč. Stoga će biti tako kako kažeš, ti,
najmudriji lovče od svih. Idemo.“
I tako su bičevima oterali pse hajkače od trupla i prepustili ga
gavranima što su se već skupljali, pa udarili ka jugu, dok ih malo
kasnije lovac nije poveo niz golu padinu brega, do potoka s brzacima
što je žuborio niz kamenitu strminu. Gudura se nešto niže zatvarala
jakim vrbinim šipragom, ali tu gde su se oni našli, sa obe strane
pružale su se gole strmine brda, prekrivene travicom namesto
vresom; visoke žutomrke kosine stremile su ka oblačnom jesenjem
nebu, sasvim puste, osim što je iznad samih vrhova šestario sivi soko.

61
 Evikat je zaustavio konjića kraj potoka, rođaci takođe, i čim je
utihnulo šuškanje izazvano njihovim kretanjem, Justinu se učinilo
da su se tišina i pustoš visokog brežja sručili na njih.
„Eno“, kazao je Evikat. „To sam hteo da vam pokažem.“
Dva mladića pogledaše u pravcu u kome im je lovac pokazao
prstom, pa spaziše tamnu kamenu gromadu, neobično jasno i
prkosno istaknutu sred žutomrke travice kraj potoka.
„Šta, onu stenu?“, upitao je Flavije zbunjeno.
„Da, tu stenu. Priđite joj i osmotrite je dok ja ne pripremim
hranu.“
Sjahali su s konjića i sapeli ih, pa se spustili niz potok; i dok se
Evikat majao oko vreće s hranom, Flavije i Justin su posvetili pažnju
onome što su došli da vide. Stena je delovala kao istureni deo kamene
žile jer su manja ispupčenja i grebeni iste građe provirivali ponegde
iz trave duž obale ispod nje; međutim, čim su joj se primakli, primetili
su da je grubo doterana u kocku, i mada joj je već sama priroda dala
približno takav izgled, neko je bio odlučio da je doradi. Osim toga,
kad su je bolje zagledali, otkrili su da je kamen rezbaren. „Ovo kao da
je oltar!“, kazao je Justin pošto je kleknuo ispred stene, dok se Flavije,
pognut iznad rođaka, rukama oslonio na kolena. „Gle, ovde su i tri
figure!“
„U pravu si“, odvratio je Flavije s raspaljenim zanimanjem.
„Furije, ili Suđaje, a možda i Velike majke. Mada je crtež grub i vreme
ga je načelo, pa se jedva razaznaju. Oguli odozdo malo tog lišaja,
Justine. Izgleda da su ispod nekakva slova.“
Posle kraćeg struganja, što Justinovim lovačkim nožem što
palcem, potvrdili su svoju pretpostavku. „Evo imena“, kazao je
Justin. „S-I-L-V— Silvan Var.“ Justin je radio predano, guleći lišaj s
grubo urezanih slova, dok je Flavije, koji je sad čučao kraj njega,
otirao otpale troške, da bi ubrzo sve ostalo čisto.
„Suđajama — Silvan Var, stegonoša Pete tungrijske kohorte
Druge Avgustove legije, podiže ovaj žrtvenik da ih umoli za milost“,
naglas je pročitao Flavije.
„Pitam se jesu li se umilostivile“, izgovori Justin posle kratke
ćutnje, truneći mrve zlatastog lišaja s prstiju.

62
 „A ja se pitam zbog čega ih je molio za milost.“
„Možda je samo uopšteno želeo da imaju milosti.“
Flavije je odlučno odmahnuo glavom. „Niko ne podiže žrtvenik
zato što želi da Suđaje budu uopšteno milostive, već zato što mu je
njihova milost preko potrebna, iz ovog ili onog razloga.“
„Pa, šta god da je bilo posredi, već je prošlo, i to od--davno...
Koliko ima da smo se povukli iz Valencije?“
;,Nisam siguran. Oko stotinu i pedeset godina, čini mi se.“
Ponovo su zaćutali, gledajući u tri grubo izrezbarene figure i u
plitka i ružno isklesana slova pod njima.
„Znači, i ovde postoji pisani trag. Da li je vredelo videti
žrtvenik?“, oglasio se Evikat iza njih.
I dalje čučeći kraj kamena, Flavije je podigao glavu i nasmejano
ga pogledao. „Jeste. Mada ništa ne bi smetalo i da smo ga videli punog
stomaka.“
„Hrana je spremna“, kazao je Evikat. „Vratite se da napunite
stomake.“
Očigledno je imao valjan razlog što ih je tu doveo, ali isto tako je
bio rešen da im ga ne otkriva sve dok sam ne oseti da je pravi
trenutak. I tek kad su se okupili oko lonca hladne zobene kaše i lepo
se založili ječmenim lepinjama premazanim buterom i režnjevima
dimljenog jelenjeg mesa, on je konačno prekinuo ćutanje. „Za ovaj
isklesani kamen ću vam kazati da je poslužio kao dobar izgovor.
Neodložno sam vas morao ovamo dovesti, ali neophodno je bilo i naći
razlog za to, zbog onih koji su možda zainteresovani.“
„Zašto?“, upitao ga je Flavije.
„Zato što se čak ni Pikt ne može sakriti u travi do kolena, niti nas
iz onog tamo vrbovog šipraga čuti šta pričamo kod kamena. Malo je
mesta u Albuu na kojima čovek može biti siguran da ga Iscrtani
čovečuljci ne vrebaju iza kamena ili u vresu.“
„Što znači da želiš da nam saopšti nešto što niko ne sme čuti.“
„Što znači da imam sledeće da vam kažem...“ Evikat je odsekao
parče suvog mesa i bacio ga svom omiljenom psu tragaču. „Dobro me
poslušajte. Onaj Alekt je poslao svoje izaslanike i na Zid i severno od
Zida.“

63
 Justin je zaustavio ruku s komadom ječmene lepinje pred ustima,
pa je spustio na koleno. Flavije je uzrujano uzviknuo. „Ovde? Kako
to misliš, Evikate?“
„Nastavi da jedeš; ono što radimo vidi se dalje nego što se čuje
ovo što pričamo, ne zaboravi. Ozbiljno mislim sve što kažem; Alektovi
izaslanici pojavili su se u Albuu. Razgovaraju sa Piktima o saradnji;
daju im obećanja — i zauzvrat traže obećanja.“
„Kakva ob-bećanja?“, tiho je pitao Justin, odsekavši komad suvog
mesa.
„Obećavaju Iscrtanim ljudima da će im Alekt pomoći protiv nas,
Dalriada, ukoliko im Iscrtani ljudi prvo pomognu da zbace
imperatora Karausija.“
Nastupio je dugačak tajac, nakratko prekinut oštrim krikom
sivog sokola visoko iznad gudure. Potom je Flavije kazao s tinjajućim,
nakupljenim besom. „Dakle, nismo se ogrešili o Alekta. Bili smo u
pravu od početka do kraja!“
„Je li?“, izustio je Evikat. „Ja o tome ništa ne znam. Jedino što
znam jeste da će moj narod stradati ako on uspe u svom naumu.“
Zastao je blago začuđen, kao da i sam želi da razmisli o onome što je
maločas izgovorio. „Moj narod. Ja sam, doduše, čovek bez plemena i
zemlje. A opet, moja vera me, na kraju krajeva, ipak vraća mom
rodu.“
„Hoće li Iscrtani ljudi pristati?“, upitao ga je Justin.
„Duše mi, mislim da hoće. Odvajkada je između Pikta i mog
naroda postojalo nepoverenje i zla krv, sve dok Karausije nije
izdejstvovao ovaj sporazum. Već sedmu godinu, zahvaljujući tom
dogovoru, opstaje mir. Ali Iscrtani narod nas se plaši zato što se
razlikujemo od njih, ali i zato što nam jača uticaj u priobalju oko
zapadnog ostrvlja i planina; a Pikt mrzi ono čega se boji.“
„Isto tako mrzi i orlove jer ih se plaši“, kazao je Justin. „I ti kažeš
da će dati zavet Alektu?“
„Ja, Pikt se plaši orlova i plaši se Dalriada“ — Evikat se
jednostavno složio. „Drage volje bi se udružili s nama i oterali orlove
preko mora; međutim, jasno im je da čak ni složni nemamo snagu za
to. Stoga će, ako im se ukaže prilika, stati uz orlove i barem oterati
nas. Obrni-okreni, oslobodiće se jednog neprijatelja.“

64
 „Alekt nije sa orlovima“, brzo je kazao Flavije.
„Ali će biti posle Karausijeve smrti.“ Evikat je gledao čas jednog
čas drugog. „Poznato vam je stanje na Zidu, kao i u kohortama koje
obezbeđuju Zid; vojnici će klicati svakom ko nosi purpurni ogrtač,
samo da ih dovoljno potplati u vinu. Jeste li sigurni da su ostali orlovi
drugačije nastrojeni?“
U prvi mah ova dvojica ne rekoše ništa; potom je Flavije upitao
Evikata: „Zna li tvoj narod za ovo?“
„Mada ima već petnaest godina otkako nisam pričao ni sa kim iz
mog naroda, siguran sam da znaju. A opet, i ako znaju, šta mogu da
preduzmu? Ukoliko zarate sa Iscrtanim narodom pre no što bude
kasno, pogaziće dogovor; a onda će Rim, ko god nosio purpurni
ogrtač, Karausije ili Alekt, u svojoj srdžbi zgromiti nas, mali narod.“
Evikat se nagnuo napred, kao da će zahvatiti zobene kaše. „Upozorite
ga! Upozorite tog vašeg cara; duši mojoj za volju, možda vas i posluša.
Svašta mi čujemo u vresu. Zato sam vas i doveo ovamo da vam ovo
kažem — mada zbog takve priče leti glava — da upozorite Karausija
šta mu se sprema!“
„Kako će obična bubašvaba da upozori svemoćnog Jupitera?
Bubašvaba je, ruku na srce, jednom čak i pokušala, pa su je za taj trud
nagradili tako što su je zgazili“, gorko je kazao Flavije. Glavu je
zabacio, a pogled upravio ka vrhovima dalekih brda koja su se
spuštala južno do Zida. „Kako da mu dojavimo tu vest?“
„U tvrđavi nema mnogo bolesnih“, kaza Justin. „A zlu ne trebalo,
uvek je tu i poljski ranar iz L-Luguvalijuma. Ja ću poći.“
Flavije se brzo okrenuo prema njemu, ali i pre no što je stigao da
zucne, Evikat ga je preduhitrio: „Aja, aja, koji god od vas dvojice da
pođe, na to će se gledati kao na bekstvo iz vojske, što će samo
pokrenuti razna pitanja. A za mene nema ko da pita. Opišite mu sve
ovo što sam vam kazao i ja ću mu poneti vašu poruku.“
„Hoćeš reći — ti ćeš je lično odneti na jug?“, upitao ga je Flavije.
„Ja.“
„A što bi ti išao vuku na rupu, kad ovo nije tvoja hajka?“

65
 Gladeći po ušima velikog lovačkog psa kraj sebe, Evikat je kazao:
„Ne činim to zato što mi je vaš imperator mio, već da mi ne satru
narod.“
„I spreman si da učiniš tako mnogo — da staviš toliko mnogo na
kocku zbog ljudi koji su te odbacili?“
„Pogazio sam zakone svojih saplemenika i platio šta mi je
dosuđeno“, kazao je Evikat. „Time je to okončano.“
Flavije ga je načas pogledao bez reči. Potom je kazao: „Tako!
Onda je to zaista i tvoj lov.“ Potom je dodao: „Ti znaš da nimalo neće
biti milostivi prema tebi ako te Alektovi poslušnici uhvate s tom
porukom?“
„Naslućujem to“, odgovorio je Evikat uz slabašan, sumoran
osmeh. „A opet, i vaša će imena stajati u toj poruci, jasno napisana
da ih svako može pročitati, pa ćemo naposletku nas trojica podeliti
opasnost na ravne časti.“
Flavije je kazao: „Onda neka tako bude“, pa se nagnuo napred ka
zobenoj kaši, jer je na njega došao red da jede iz lonca. „Ali nemamo
vremena za gubljenje. Pismo još večeras mora poći na put.“
„Ništa lakše. Neka jedan od vas dvojice dođe večeras da gleda
borbe petlova u jarku valuma. Jedan vaš opcio izazvao je sve
zainteresovane na borbu s njegovim crvenim petlom; jeste li čuli?
Mnogi će doći, i Britanci i Rimljani, pa ako i razmenimo koju reč u
gužvi, nikome nećemo upasti u oči.“
„Moli bogove da nam ovoga puta poveruje!“, kazao je Flavije tiho
i sasvim trezveno.
Justin je progutao poslednji zalogaj ječmene lepinje i ne osetivši
njen ukus, pa se pridigao i pritegao pojas koji je otpustio da udobnije
sedi. Pogled mu je ponovo pao na prosti žrtvenik i na izbledele crteže
i neujednačena slova s kojih su sastrugali mahovinu.
Kad je video Justina i uhvatio pravac njegovog pogleda, Flavije se
i sam okrenuo na tu stranu. Najednom je izvadio srebrni sestercij iz
pasa i spustio ga na travu ispred žrtvenika. „Izgleda da nas nužda
goni da umilostivimo Suđaje“, kazao je.
Iza njih je Evikat sakupljao ostatke hrane i uvezao ih u vreću, kao
što je radio posle svakog obeda koji su zajedno pojeli u lovu. Justinu

66
je pogled privuklo treperenje živih boja na obodu šipraga niže u
potoku, gde je upredene svibe zapalila jesenja vatra. Spustio se niz
potočić do čestara i pažljivo odabrao dugačku mladicu s listovima
skerletne boje, upadljivim kao zvek trube. Utom nešto šušnu duboko
u senci; po svoj prilici je zašuškala neka lisica, međutim, kad se Justin
okrenuo da pođe nazad, stekao je utisak da ga u leđa ne gledaju ni
lisica ni divlja mačka.
Pošto se pridružio dvojici drugova što su ga čekali kraj brdskih
konjića, uvio je grančicu u prost venac; zatim je kleknuo i položio
venac preko žrtvenika načetog vremenom. Potom su se okrenuli i
pojahali konje, zvižducima sakupili pse i pošli potokom za Evikatom
s kopljem, posle čega je golo brdsko grotlo ponovo opustelo, izuzev
sivih sokola koji su kružili iznad i stvora što je šuškao u tmini šipraga.
Ostavili su za sobom i Justinov svibov venac, koji se crveneo jarko
kao krv na kamenu, na kome je lišaj prekrio očajnički vapaj Suđajama
što ga je nepoznati vojnik iz njihove legije uklesao još pre sto ili
dvesta godina.
Te večeri rođaci su zajedno seli da u zapovedničkim odajama
napišu pismo, pognuvši glave pod svetlošću lampe iznad tablica
otvorenih na stolu.
I taman kad su dovršili posao i zapečatili tablice, neko je pokucao
na vrata. Brzo su ukrstili poglede, pa Justin pokri tablicu dlanom, a
Flavije pozva unutra posetioca, koji beše komornik. „Zapovedniče“,
počeo je komornik posle vojničkog pozdrava.
„Doneo sam spiskove za nabavku. Ako odvojimo sat vremena,
možemo zajedno da ih proverimo.“
I Justin je ustao i uputio zapovedniku vojnički pozdrav. U
javnosti se kao kohortin ranar strogo pridržavao propisanog
ponašanja pred zapovednikom jedinice. „Dosta sam ti vremena
oduzeo, zapovedniče. Smem li, onda, uz dopuštenje izaći iz logora na
sat ili dva?“
Flavije ga je pogledao ispod riđih, nemirnih veđa. „Ah, da, okršaj
petlova. Stavi nešto i u moje ime na pticu našeg momka, Justine.“
Nekad prostrani valum, koji je predstavljao granicu dok Zid nije
izgrađen, poslednjih godina pretvorio se u najobičniji široki, nečisti
jarak, zakrčen zapuštenim i smrdljivim čatrljama, prljavim

67
radnjicama i hramovima, hrpama đubreta i jazbinama legionarskih
pasa tragača. Vonj se širio kao magla, dočekavši Justina čim je prešao
put koji je spajao jednu obalu provincije s drugom i stepenicima se
spustio u jarak tačno nasuprot pretorijanskoj kapiji Magnisa.
Na otvorenoj zaravni na domet koplja od podnožja stepeništa već
okupljena gomila zbijala se oko sklepane arene i prelivala se uz obe
strme strane valuma; u jesenji sumrak jarak beše u mraku, izuzev što
je tu i tamo goreo poneki žeravnik i u samom središtu gužve sijala
jedna jarkožuta svetiljka. Justin se probio ka njoj, ramenom krčeći
put kroz bučnu, uzavrelu svetinu.
Nigde još nije video Evikata; no znao je i da će ga teško uočiti u
nemirnoj, mračnoj gužvi. Međutim, kad je na obodu osvetljenog
kruga spazio Manlija, koji je nekoliko dana ranije preuzeo svoju punu
vojničku dužnost, zaustavio se kraj njega. „I, Manlije, kako tvoja
noga?“
Ovaj se okrenuo i nacerio u svetlost lampe. „Kao nova, ranaru.“
Te su reči zagrejale Justinovo srce jer je borba za Manlijevu nogu
bila uporna i teška, ali barem ga je noga sad služila kao nova. Svaki
ranjenik ili bolesnik kog je Justin negovao budio je u njemu tu
skromnu i neobičnu brižnost. Iako nesvestan toga, i ona ga je između
ostalog činila dobrim ranarom. „Tako dakle. Lepo je to čuti“, kazao
je s toplinom u glasu.
Na to je Manlije, kao da se postideo, pomalo grubo kazao: „Da
nije bilo tebe, ranaru, mislim da bih dosad već morao da se pozdravim
sa orlovima i da odšepam na jednoj nozi.“
„I ti si za to zaslužan“, sledećeg trena kazao je Justin. „Ništa ne
bih mogao da učinim sam, razumeš, Manlije.“
Legionar ga je pogledao ispod oka, pa se ponovo zagledao pred
sebe. „Shvatam šta hoćeš da kažeš, ranaru. Pa ipak ti nikad neću
zaboraviti sve što si učinio za mene; a neću zaboraviti ni zapovednika,
koji je krvavog lica držao onu prokletu gredurinu da me ne zgromi,
mada sam ja bio ubeđen da mi nema spasa.“
Nakon toga su zaćutali, usred bučne gomile, obojica nevešti s
rečima, ni jedan ni drugi ne znajući šta još da kažu. Naposletku je
Justin rekao: „Hoćeš li navijati za našeg čoveka i njegovog crvenog
pevca?“

68
 „Naravno, ranaru — ti?“, odvratio je Manlije sa očiglednim
olakšanjem.
„Svakako. Kladio sam se sa Evikatom s kopljem. S njim treba da
se dogovorim i oko kože vuka kog je zapovednik danas ubio. Da ga
nisi možda spazio negde u gužvi?“
„Ne, ranaru, ne bih rekao.
„Eh, pa dobro, već ću ga nekako naći.“ Justin je prijateljski
klimnuo glavom i povukao se korak u stranu između dva legionara,
koja su stajala na obodu osvetljenog kruga oko arene. Neko je prineo
kofu i spustio je izvrnutu na zemlju, te je Justin seo i čvršće se uvio
u skute ogrtača da se odbrani od hladnoće. Pred njim se pružao
prazan prostor prekriven rogozinama, a u njegovom središtu metar
široko kružno borilište, upisano kredom, bleštavobelom pod
svetiljkom. Nebo iznad svetiljke i dalje beše prošarano poslednjim
plamenim prugama sunca u zalasku, ali dole u valumu već se gotovo
sasvim smračilo, izuzev tamo gde je svetlost lampe padala na gorljiva
lica zbijena oko sjajnog kruga upisanog kredom.
Sad su se dva čoveka izdvojila iz svetine oko arene, svaki sa po
kožnom vrećom, u kojoj se otimalo i poskakivalo besno stvorenje.
Smesta se kroz svetinu prolomio snažan urlik.
„Napred, Sekstuse, pokaži im šta crveni ume!“
„Ua! Zar je taj izmećarski petlić borbeni petao?“
„Dva prema jedan za žutomrkog đavola!“
„Tri prema jedan za crvenog!“
Jedan od te dvojice — opcio iz Magnisa — razvezivao je vreću da
izvadi petla, što je udvostručilo dernjavu, da bi ga potom predao
trećem čoveku, koji je stajao kraj njih i starao se da igra protekne po
pravilima. A ptica koju je pokazao bez sumnje je zavređivala klicanje:
crveno-crna, bez ijednog svetlog perca, tanka i moćna, baš kao ratnik
spreman za borbu, kratko secnute kreste, potkresanih krila i urednog
kusastog repa. Justin je primetio poigravanje svetlosti na njenim
drhtavim krilima i surovoj glavi, na kojoj su crne, izbečene oči sijale
kao dragulji, ali i na smrtonosnim gvozdenim mamuzama što joj behu
vezane oko nogu.

69
 Treći čovek je vratio petla vlasniku, a onda prihvatio drugu pticu.
Justin, međutim, nije na nju obratio previše pažnje jer baš kad su
podigli petla da ga pokažu okupljenima, spazio je Evikata na
suprotnom kraju arene, ali u istom tom trenu kroz gužvu se do
upražnjenog mesta kraj njega probio još jedan čovek, i Justin je
najednom čuo kraj sebe glas centuriona Posida: „Biće da se ceo svet
sjatio ovde kad je došao čak i ranar naše kohorte. Nisam znao da
pratiš borbe petlova, moj Justine. Eh, nema potrebe da crveniš kao
uplašeni konj, da ne pomislim kako imaš nečistu savest.“ A Justin se
zaista malčice lecnuo kad mu je čuo glas.
I mada se centurion Posid tih dana prijateljski odnosio prema
njima, Justinu on nikad nije prirastao za srce. Centurion je spadao u
ljude ozlojeđene na čitav svet — svet koji mu je uskratio unapređenje,
koje je smatrao da zaslužuje. Justin ga je sažaljevao; sigurno mu nije
bilo lako da ide kroz život s takvim osećanjem, ali tog časa mu
svakako nije odgovaralo da mu centurion diše za vratom. Međutim,
znao je da će morati da popričeka dok se ne stekne prilika za
primopredaju pisma, koje je skrivao ispod ogrtača. „I n-nisam,
inače“, odvratio je, „ali toliko se p-priča o ovom crvenom pevcu da
sam poželeo da dođem i lično vidim njegove b-borbene moći.“ (Oh,
prokleto mucanje moralo ga je spopasti baš kad mu je bilo
najpotrebnije da deluje potpuno opušteno!)
„Biće da nam je gore u tvrđavi posada zdrava kao dren kad ranar
može dozvoliti sebi da posle čitavog dana provedenog u lovu dođe da
gleda i borbe petlova“, kazao je Posid, pomalo ogorčenim glasom, koji
beše uobičajen za njega.
„I jeste“, tiho kaza Justin, na jedvite jade obuzdavajući mucanje,
„inače ne bih bio ovde.“ Hteo je da doda još i „centurione Poside“, ali
znao je da bi kod P sigurno zamucao, pa je odustao od toga i svu
pažnju usredsredio na ono što se odvijalo na rogozini ispred njega.
I žutomrki petao vraćen je vlasniku, posle čega su, uz pljuštanje
saveta protivničkih strana, dva čoveka zauzela položaje i namestila
petlove na suprotne strane borilišta upisanog kredom. Čim su ih
vlasnici pustili, ptice su jurnule napred i počele borbu.
Ta prva bitka nije potrajala, mada je do samog kraja bila prilično
žestoka. Okončao ju je crveni pevac munjevitim udarcem kljunom,

70
od kog se po rogozini rasulo nekoliko peraca žutomrkog petla, koji je
ostao da leži gde je i pao, poput malog mrtvog ratnika.
Vlasnik ga je pokupio i ravnodušno slegnuo ramenima, dok je
onaj drugi podigao pobednika, koji je trijumfalno zakukurikao.
Okupljeni počeše da izmiruju opklade, zbog čega su odjednom na više
mesta izbile kavge, inače uobičajeni prizor na borbama petlova, tako
da je Justin ustao i, iskoristivši opštu buku i komešanje, promrmljao
kako mora da se dogovori sa Evikatom s kopljem oko zapovednikove
vučje kože, pa pošao ka suprotnom kraju borilišta. Evikat ga je čekao,
i čim su se sreli, Justin mu je, onako stisnut uz njega u gužvi, doturio
zapečaćenu tablicu krišom ispod ogrtača.
Sve je prošlo toliko glatko da je Justin, koji od graje nije čuo ništa
drugo osim svog glasa, dok je pomalo nepovezano pričao o vučjoj
koži, osetio potrebu da se od olakšanja naglas nasmeje.
Razmirice su se same od sebe razrešavale, i kad se Justin okrenuo
prema areni, već je završeno prikazivanje novog petla i on je
postavljen preko puta crvenog. Druga bitka je bila neizvesnija i
razvukla se, tako da su obe ptice, još u toku same borbe, pokazale
znake patnje: razjapile su kljunove, vukle krila po rogozini isprskanoj
krvlju. Samo je jedno u njima plamtelo nesmanjenom žestinom —
želja da se međusobno poubijaju. To, i njihova hrabrost. Podsećaju
na gladijatore, pomislio je Justin, ali onda mu je najedared pripala
muka, te je rešio da ih više ne gleda. Obavio je ono zbog čega je došao,
a ustanovio je i da je Evikat s kopljem već otišao. Tad je i sam klisnuo
iz gužve i uputio se ka tvrđavi.
Ali dok se Justin udaljavao, sa suprotne strane borilišta
posmatrao ga je centurion Posid s neobičnim sjajem u očima. „E sad
se ja pitam“, promrmljao je centurion Posid, „pitam se, moj ukočeni
druže, da li si ti zaista došao samo zbog vučje kože? S obzirom na
tvoja prethodna dela, rekao bih da je pametnije da ništa ne
prepuštam slučaju“, pa se i on pridigao i klisnuo, ali u suprotnom
pravcu od tvrđave.

71
 VIII
SVETKOVINA SAMAIN

D ve večeri kasnije Justin se taman spremio da napusti krug

bolnice posle kasnog obilaska bolesnika kad se na vratima
prostorije za pregled pojavio Manlije s krvavom krpom
vezanom oko ruke. „Izvini što smetam, ranaru, ali nadao sam se da
ću te zateći ovde. Posekao sam prst i ne mogu da zaustavim
krvarenje.“
Justin htede da pozove bolničara, koji je čistio instrumente
nedaleko od njih, da se on postara za Manlijevu ranu, kad mu je
legionar očima dao hitan znak, pa se predomislio. „Priđi do lampe“,
kazao mu je. „Šta ti se sad desilo? Da nije pao još jedan katapult na
tebe?“
„Ne, ranaru. Sekao sam drva za svoju ženu. Nisam bio na
dužnosti — zato sam ih sekao.“
Čovek je pošao za njim, skidajući crvenu krpu; Justin je ugledao
malu ali duboku zaseklinu u korenu palca iz koje je navirala krv čim
bi je otro. „Bolničaru — donesi činiju vode i malo platna za previjanje
rana.“
Ovaj je prekinuo posao i pošao po vodu. „Da ga ja preuzmem,
ranaru?“
„Ne, n-nastavi da sređuješ instrumente.“

72
 I Justin je počeo da ispira i previja Manlijevu ranu dok je ovaj
udrvenjeno zurio u prazno. Čim je nešto kasnije bolničar poneo
izglačane instrumente u susednu prostoriju, Manlijeve oči su smesta
poletele ka vratima, da bi potom hitro vratio pogled na Justinovo lice
i promrmljao: „Gde je zapovednik, ranaru?“
„Zapovednik? U p-pretorijumu, valjda. Zašto?“ Justin je
instinktivno snizio glas.
„Potraži ga. Ponesite sav novac koji imate i ostale vrednosti, pa
idite do grada u kolibu moje žene. To je poslednja koliba u ulici
Zlatnog skakavca. Vodite računa da vas niko ne vidi kako idete
tamo.“
„Zašto?“, šapatom je upitao Justin. „Moraš mi objasniti šta se
dešava; Ja...“
„Ništa ne pitaj, ranaru; učini kako ti kažem, i za ime Mitre, pođi
smesta, inače će ispasti da sam uzalud posekao palac.“
Justin je još časak oklevao. Ali kad je čuo bolničareve korake pred
vratima, klimnuo je glavom. „Dobro, verujem ti.“
Završio je posao, pritegnuo zavoj, i pošto je usputno obojici
poželeo laku noć, krupnim koracima je izašao u jesenju noć, u
prolazu pokupivši sa stola tanku cevkastu kutijicu u kojoj je držao
svoje instrumente.
Nekoliko trenutaka kasnije zatvorio je vrata Flavijeve
zapovedničke odaje. Flavije je podigao pogled sa stola za kojim je do
kasno sređivao radnu listu za tu nedelju. „Justine? Izgledaš baš
tmurno.“
„I jesam tmuran“, kazao je Justin, pa mu ispričao šta se dogodilo.
Kad je Justin završio, Flavije je bezglasno zviznuo. „Treba da
odemo u kolibicu u gradu i da ponesemo sav novac koji imamo. Šta
misliš da se krije iza toga, brate?“
„Ne znam“, kazao je Justin. „Mnogo se plašim da ima neke veze
sa Evikatom. Ali Manliju toliko verujem da bih pošao na kraj sveta.“
„Da, na kraj sveta. I ja takođe.“ Flavije je skočio na noge i pre
nego što je završio rečenicu. Uzvrteo se po sobi, stao da raščišćava
pločice i svitke papirusa sa stola i da ih uredno slaže u škrinju za

73
izveštaje. Zaključao je škrinju ključem koji je uvek nosio na lancu oko
vrata, pa prešao u susednu prostorijicu u kojoj je spavao.
Justin se već našao u susednoj odaji, i kopao je po svojoj škrinji
ispod nekoliko komada odeće ne bi li našao kožnu vrećicu u kojoj je
čuvao gotovo nedirnutu poslednju mesečnu isplatu. Izuzev toga i
kutije sa instrumentima, drugih vrednosti nije imao. Ponovo je
podigao kutiju, zatakao kožnu vrećicu za pojas i vratio se u Flavijevu
zapovedničku odaju baš kad je ovaj izašao iz spavaće sobe,
prebacujući ogrtač preko ramena.
„Jesi li uzeo novac?“, upitao ga je Flavije dok je pričvršćivao
sapinjaču na rame.
Justin je klimnuo glavom. „Za pojasom mi je.“
Flavije se još jednom osvrnuo oko sebe da se uveri kako je sve na
svom mestu, a onda je dohvatio kacigu. „Pođimo, onda“, kazao je.
Prošli su kroz tvrđavu po mraku i magli, koja se dovlačila s
visokih pustopoljina; razmenivši u prolazu reč-dve sa stražarima na
kapiji, uputili su se ka gradu.
Grad kome se ime menjalo sa svakom novom tvrđavom duž koje
se prostirao — Vindobala, Esika, Hilurnijum — zapravo je bio jedan
isti grad dugačak sto trideset kilometara, razvučen između Zida i
legionarskog puta koji je spajao jedan kraj obale s drugim krajem.
Beše to jedan dugačak, tesan i smrdljiv lavirint vinarija, javnih
kupatila i kockarnica, štala i žitnica, koliba za žene legionara i malih
prljavih hramova britanskim, egipatskim, grčkim i galskim
bogovima.
Poslednja koliba u nizu u uzanoj, krivudavoj uličici, koja je ime
dobila po vinariji Zlatni skakavac na uglu, beše u potpunom mraku.
Ispred vrata male, četvrtaste izbe skupljala se jesenja izmaglica. Kad
stigoše nadomak kolibe, vrata se bešumno otvoriše, otkrivši unutra
još gušću pomrčinu, a u prorezu se ukaza razmrljano bledo lice.
„Ko ide?“, tiho je zapitao ženski glas.
„Dvojica koju čekaš“, Flavije je promrmljao odgovor.
„Uđite, onda.“ Uvukla ih je u kuću, u kojoj je crvena žeravica
tinjala na ognjištu kao rasuti rubini, ostavljajući svejedno sobu u

74
mrklom mraku, pa brzo za njima zatvorila vrata. „Odmah ću se
pobrinuti za osvetljenje. Ovuda. Dođite.“
Justinu, kome je namah sve zaličilo na zamku, srce je
nedostojanstveno sišlo u pete. Međutim, kad je koraknuo za
Flavijem, žena je pomerila ponjavu s vrata susedne prostorije i u
unutra ih je dočekao slabašni sjaj lojanice. Prešli su za njom u tu
prostoriju, u kojoj je jedino prozorsko okance ispod krovine bilo
čvrsto zatvoreno zbog uhoda; čim su ušli, čovek koji je sedeo na hrpi
životinjskih koža i domaćih prostirača na krevetu kraj suprotnog zida
podigao je glavu.
Žena je spustila za njima težak zastor baš kad je Flavije
prošaputao: „Evikate! Eh, svih mi bogova! Šta ovo znači?“
Pri nestalnoj svetlosti Evikatovo lice delovalo je sivo i preplašeno,
a na slepoočnici mu se videla modra mrlja oko velike posekotine.
„Uhvatili su me i pretresli“, kazao je.
„Jesu li našli pismo?“
„Našli su pismo.“
„Pa kako si uspeo da dođeš ovamo?“
„Nekako sam im utekao“, Evikat je brzo prošaptao. „Naveo sam
ih na pogrešan trag koji će pratiti neko vreme — barem kratko — i
zavarao ih da pomisle kako i dalje bežim na jug. Potom sam se vratio
do Magnisa i ušunjao se u njega po sutonu, mada se nisam usuđivao
da vas tražim u tvrđavi, za dobrobit svih nas.“
„Zato je došao ovamo.“ Žena je produžila umesto njega. „Znao je
da se Manliju može verovati, a ja sam Manlijeva žena. A bogovi su
tako udesili da je Manlije baš tad bio kod kuće — ostatak znate, inače
ne biste došli.“
Justin i Flavije su se zgledali u potpunoj tišini koja je pritisla
stražnju sobicu. Potom je Flavije kazao: „Pa, taj koji dođe umesto
mene zateći će službene izveštaje u propisnom redu.“
Justin je klimnuo glavom. Imali su samo jednu mogućnost.
„Moramo stići do Karausija, i to što pre.“
„To će biti trka s vremenom — i Alektom — a i svu trojicu će juriti
potera“, kazao je Flavije. „U burnim vremenima živimo.“ Glas mu
beše tvrd, a oči sasvim bistre, i dok je govorio, već je otkačinjao veliku

75
sapinjaču s ramena. Skinuo je težak vojnički ogrtač i ostao u
zapovedničkom štitniku za grudi od bronze i kože. „Manlijeva ženo,
možeš li nam nabaviti dve tunike od grubog sukna ili kakve ogrtače,
da ih prebacimo preko ovih naših?“
„Razume se“, odvratila je žena. „I hrana će vam biti potrebna.
Pričekajte i doneću vam i jedno i drugo.“
Evikat se pridigao s kreveta. „Jeste li poneli novac?“
„Sve što smo imali.“
„Ako. Zgodno je imati novac na putu, posebno ako moraš brzo da
se krećeš... Odoh da nam nabavim brdske konjiće.“
„I ti ćeš pojahati s nama?“, upitao ga je Flavije, a Justin mu je
prihvatio mač i spustio ga kraj kacige s perjanicom na krevet.
„Naravno. Zar ovo nije i moj lov?“ Evikat je zastao s rukom na
ponjavi okačenoj preko vrata. „Kad napustite ovo mesto, prođite iza
Serapisovog hrama i nađite tri uspravna kamena, tamo kraj Crvenog
potoka. Znate to mesto. E, tamo me sačekajte.“ Pa je otišao.
Žena se gotovo istovremeno vratila i donela im smotuljak odeće,
spustivši ga na krevet. „Evo, dve tunike mog čoveka, i to jedna lepa
za svetkovine, a za zapovednika i cipele od sirove kože — te
potkovane sandale će te izdati na kilometar, kao i tvoj bodež, zato
sam ti umesto njega donela lovački nož. Imam samo jedan ogrtač, a
kukuljicu mu je pojeo moljac; nek zato jedan uzme ponjavu s kreveta;
debela je i topla, i ako je zakačite sapinjačom, poslužiće. Brzo se
presvucite dok ja donesem hranu.“
Kad se vratila, Justin je na ramenu svojom sapinjačom kačio
kockastu ponjavu domaće izrade; a Flavije je spreman stajao u
ogrtaču s kukuljicom koju je pojeo moljac i zaticao nož za pojas. Čim
je žena ušla, glavom je pokazao na vojničku opremu, koju je
nasloženu ostavio na krevetu. „Šta sa ovim? Ne smeju je naći kod
tebe.“
„I neće“, kazala je. „Naći će je — ubrzo — u valumu. Štošta se
može naći i izgubiti u valumu.“
„Budi pažljiva“, kazao je Flavije. „Ne dovodi ni sebe ni Manlija u
opasnost zbog nas. Kaži šta ti dugujemo za odeću i hranu?“
„Ništa“, odgovorila je ona.

76
 Flavije ju je načas pogledao kao da se pita treba li da isteruje stvar
na čistac. Potom je kazao, donekle kruto, zbog velike žurbe u kojoj se
nalazio: „Onda mi jedino preostaje da ti zahvalim, i u svoje i u
imperatorovo ime.“
„Imperator? Kao da mi marimo za imperatora“, kazala je žena uz
tihi podrugljivi smeh. „Aja, ti si mi proletos spasao čoveka, i mi ti to
nismo zaboravili, ni on ni ja. Pohitajte sad. I spasite tog vašeg
imperatora ako možete, ali pripazite sebe.“ Najednom se gotovo
zaplakala dok je gurala Flavija u mračnu prednju sobu. „Ta vi ste još
dečaci, na kraju krajeva.“
Justin je dohvatio zavežljaj s hranom i krenuo za Flavijem, da bi
zastao u poslednjem trenu na ivici mraka, savladan svojom
uobičajenom nemoći da pronađe prave reči kad su mu najpotrebnije.
„Neka te bogovi čuvaju, Manlijeva ženo. I poruči Manliju da č-čisti
palac“, posle čega je otišao.
Dosta kasnije — ili se barem njima dvojici tako činilo — grejali su
se šćućureni jedan kraj drugoga, leđima naslonjeni na najviši od tri
uspravna kamena u Crvenom potoku. Malo pre nego što će stići do
dogovorenog mesta, Flavije je skinuo s vrata ključ od škrinje za
izveštaje i bacio ga u jezerce pod johama, gde se potočić smirivao i
produbljivao. „Neka naprave drugi ključ kad stigne novi zapovednik
Magnisa“, kazao je. A Justinu se učinilo da je taj tihi pljusak, tiši od
skoka ribe u vodu, zazvučao zastrašujuće konačno.
Do tog trenutka nisu imali kad da razmišljaju o onome što ih je
zadesilo; međutim, dok su čučali u visokim nenastanjenim
pustopoljinama, okruženi sve gušćom maglom, koja im je u nosu
ostavljala ledeni miris smrti, minuti su se razvlačili a Evikat nije
stizao — imali su i previše vremena. Svakako dovoljno da shvate
koliko je ozbiljno i rđavo ono što se dogodilo; Justin je osećao duboku
zebnju i u stomaku i u duši. Baš kao što izmaglica, pomislio je,
izdajnička, nezaustavljiva izmaglica sve izopačuje, tako je i on počeo
da sumnja u sve i svakoga, i više nije mogao otići kod zapovednika
Zida i kazati mu: „Takva i takva stvar. A sad me pustite da stignem
na jug najbrže što mogu.“ Stoga što je i zapovednik možda jedan od
njih.

77
 Izmaglica se šunjala sve bliže, motala se kao dim kroz kišom
natopljeni vres i uvijala oko uspravnog kamenja. Stresao se i naglo
promeškoljio da prikrije drhtavicu, napipavši tad ono što je čitavim
putem iz Magnisa nosio pod ogrtačem pored zavežljaja s hranom.
Kutiju sa instrumentima. Do te mere srastao s njom, zapravo se nije
ni sećao kad ju je poneo; tog časa ju je otkrio, kutiju koja je pripadala
lepšoj strani njegovog života, onoj čistoj i plemenitoj strani — svemu
stalnom i nepromenljivom, za šta se mogao uhvatiti. Podigao je
tanku, valjkastu metalnu kutiju i spustio je na kolena.
Flavije se osvrnuo. „Šta ti je to?“
„Samo moja kutija sa instrumentima“, odgovorio je Justin, a kad
se ovaj drugi najednom šištavo nasmejao, upitao ga je: „Šta ti je tu
smešno?“
„O, ne znam. Ti i ja smo u bekstvu, za petama nam je potera, svet
oko nas se raspada, a ti vukljaš tvoju kutiju sa instrumentima.“
„Znaš, ja sam i dalje ranar“, odvratio je Justin.
Nastupila je kratka tišina, posle čega je Flavije kazao: „Naravno.
Baš glupo od mene.“
Nije još ni završio rečenicu, a daleko iz pravca potoka začulo se
prepoznatljivo zveckanje žvala, pa su rođaci načuljili uši i već
sledećeg časa uhvatili zvižduk koji se jedva razlikovao od zova noćne
ptice.
„Evo Evikata!“, kazao je Justin, načas preplavljen olakšanjem,
potom je zabacio glavu i odgovorio zviždukom.
Ponovo se čulo zveckanje, praćeno tihim lupkanjem kopita i
šuškanjem konja kroz vres; sve bliže i bliže dok u magli nije iznenada
iskrsnula povelika mračna mrlja, a kad je Evikat projahao kraj
najnižeg od tri uspravna kamena, vodeći za sobom dva konjića,
Flavije i Justin su skočili na noge.
Spazivši ih, pritegao je uzde, i konjići su stali, izbacujući u maglu
paru iz usta.
„Je li sve dobro?“, upitao je Flavije.
„Zasad jeste, ali mislim da smo pošli u poslednji čas. U tvrđavi je
počelo komešanje, a Zidom se već pronela vest da su zapovednik
Magnisa i ranar netragom nestali. Uzjašite konje pa da pođemo.“

78
 Tek su se sa sumrakom trećeg dana spustili do ulaza u široki dol
i pred sobom ugledali imanje izgubljeno u pustoši.
Dotad su se klonili ljudskih staništa, ali kako behu ispraznili
vreću s hranom, u očajničkoj žurbi da što pre stignu na jug nije im
ostajalo dovoljno vremena za lov, morali su da dođu do namirnica na
drugi način. Mada su se time izlagali opasnosti, ništa im drugo nije
preostajalo, te su zato poterali konjiće niz dolju, a Evikat je okrenuo
vrh velikog ratničkog koplja iza sebe da pokaže kako dolaze u miru.
Skupina busenjara s krovinom, okružena ogradom, podsećala je u
samotnom bespuću pobrežja na zrna smeđeg pasulja na dlanu, ali kad
su se primakli, ustanovili su da su došli na veliko imanje, uobičajeno
za tu oblast, i to vrlo prometno, jer su ljudi sa stokom svakog časa
ulazili i izlazili.
„Da možda ne očekuju kakav napad kad uteruju stoku u štale?“,
upitao je Flavije.
Evikat je odmahnuo glavom. „Aja, to pred svetkovinu Samain
spuštaju ovce i stoku s letnjih pašnjaka i zatvaraju je u obore preko
zime. Izgubio sam računicu o vremenu. Zbog ovoga će nas još toplije
dočekati.“
A tako je i bilo, jer su na praznik Samain sva vrata na kući ostajala
širom otvorena i tri stranca što su na imanje stigla pre nego što se
smrklo, primljena su bez ikakvih pitanja; konjići su im smešteni u
štalu, a oni uvedeni u kuću i posađeni kraj vatre sa ostalim
muškarcima, koji su se već okupljali.
Vatra je gorela na izdignutom ognjištu usred velike kolibe, a sa
četiri strane vatrišta stajala su uspravljena debla koja su visoko držala
krovinu i iza kojih su senke bežale u mrak. Ljudi skupljeni oko ognja
— verovatno članovi iste porodice — imali su grubu odeću, muškarci
uglavnom od vučje kože i crvenkaste jelenovine, a žene od oštrog
vunenog sukna, kao da su neumešnije u predenju i tkanju od žena s
juga; no činilo se da su na svoj način imućni i da idu u korak sa
svetom, jer se među loncima u kojima su žene pripremale večeru
našao i poneki od fine crvene rimske grnčarije; a sam gospodar kuće,
inače neopisivo debeo čovek u vučjoj koži prebačenoj preko grubih

79
kockastih pantalona, oko vrata je nosio nisku žutog ćilibara, koja mu
je tu i tamo bleskala kroz umršenu sedu bradu. A kad se gospodarica
kuće pridigla sa svog mesta da trojici neznanaca prinese gostinski
putir, volovski rog koji im je pružila beše optočen crvenim
hibernijskim zlatom.
„Dobro je kad na Samain neznanci uđu na kapiju“, uz osmeh je
kazala žena.
„Dobro je biti neznanac koji je u smiraj dana ušao na kapiju kao
što je ova“, odvratio je Flavije i prihvatio putir, pa ga vratio kad je
otpio iz njega.
I hrane i pića beše u izobilju, i što je napitak od vresa duže kružio,
to se raspoloženje sve više podizalo, dok prisutni nisu opleli po starim
pričama i zapevali stare pesme, kao što se inače radi kad nastupi
zima, a Samain označava početak zime. Justin je, međutim, zapazio
da muškarci sve vreme drže prazno mesto između sebe i da niko ne
pije napitak iz putira koji je ispred njega postavljen.
Očigledno je i Flaviju isto upalo u oči, zato što se uskoro okrenuo
ka gospodaru kuće i upitao ga: „Očekujete li večeras još nekog
gosta?“
„Otkud ti to da očekujemo još nekoga?“
„Zato što ste mu sačuvali mesto.“
Čovek je pogledao u pokazanom pravcu. „Aja, mada, kako biste i
znali, kad ste, čini mi se, Rimljani. Samain je praznik povratka kući;
stoku tad sklanjamo na bezbedno, na imanje, dok ne prođe loše
vreme i ne vrati se proleće, pa kako onda da uskratimo zaklon
duhovima naših mrtvih? I oni dolaze kući preko zime, i zato im
ostavljamo putir s napitkom od vresa kraj ognjišta da im poželimo
dobrodošlicu. Otud je Samain i praznik mrtvih. A to mesto je ostalo
upražnjeno za mog sina koji je pošao s kopljem za imperatorom
Kurojem, da bi ga dole u Eburakumu, pre sedam leta, orlovi ubili.“
„Kuroj!“ Flavije je brzo kazao, pa dodao: „Izvinjavam se. Nije
trebalo da pitam.“
„Eh, on je ispao glup što je uopšte kretao“, progunđao je starac.
„A, briga me i da sad sluša šta pričam, jer sam mu i tad isto govorio.“
Dobro je potegnuo iz vrča, pa ga spustio i coknuo. Potom je

80
odmahnuo glavom. „Mada je prava šteta, zato što je bio najbolji lovac
od mojih sinova. A Britanija ionako sad ima drugog imperatora.“
Justina obuze neobično osećanje da mu je sva krv iz tela jurnula
u glavu; najednom se sve oko njega istovremeno i ukočilo i usporilo.
Iskosa je pogledao u Flavija i primetio kako ovaj sasvim polako steže
u pesnicu šaku dotad opuštenu na kolenu, pa je ponovo opušta.
Potom više nije ni mrdnuo. Evikat je na to kazao: „E, to prvi put
čujem. Da novog čoveka ne zovu Alekt?“
„Ja. Vi to niste znali?“
„Već dugo nismo čuli nikakve priče. Kako se to zbilo?“
„Kazaću vam onako kako je meni ispričao hibernijski trgovac koji
je juče naveče boravio ovde. Morski vukovi su mu zadali udarac.
Provukli su se neopaženo pored rimskog brodovlja, po magli i mraku,
i pristali svojim opasnim lađama pod Kurojevu kuću, gde se ovaj
nalazio. Priča se da im je znak dao taj Alekt, koji je bio s carem te
noći i ostavio im otvorena vrata; mada to ionako nije previše važno
jer svi znaju ko stoji iza morskih vukova. Savladali su njegovu stražu
i poubijali vojnike, a onda pozvali Kuroja da izađe pred njih iz svoje
velike odaje; a ovaj je stvarno izašao, i to nenaoružan, pa su ga tu na
pragu ubili.“ Kad je završio priču, mašio za vrč s pićem od vresa, ispod
oka bacajući poglede na tri neznanca, kao da pomalo strepi da nije
možda previše rekao.
Flavije je kazao zainteresovanim ali ravnodušnim glasom: „Ej,
niko od nas nije Alektov čovek... I kad se to desilo?“
„Ima tome šest noći.“
„Šest noći? Istina je da se takve vesti brzo šire, ali ova kao da je
doletela na krilima vetra. Mora biti da su posredi samo ružne
glasine.“
„Aja.“ Ne skidajući oči s gospodara kuće Evikat je s tihim
ubeđenjem odgovorio. „Nisu glasine. Takve vesti se prenose
starinskim putevima, na koje ste vi i vaš narod zaboravili.“
I upravo je ta njegova ozbiljna pomirenost ubedila i ovu dvojicu.
Sasvim je uzaludna bila njihova žurba, pomislio je Justin, a jednako
je uzaludno bilo i nastavljati put. Sve u svemu, zakasnili su. Zakasnili
su. I najednom mu je pred očima iskrsla osvetljena odaja na litici,
kako ju zapamtio one olujne zimske noći pre gotovo godinu dana, sa

81
ognjištem gde su gorele cepanice i velikim prozorom koji je gledao na
kulu svetilju u Gezorijakumu; video je i strašnog malog imperatora
što je nemilosrdnom a ipak brižnom rukom vodio Britaniju i branio
njene vodene puteve. Video je i crveni plam vatre u dvorištu i čuo
povike i zveckanje oružja; čuo je kako dozivaju Karausija. Video je i
njegovu nisku, zdepastu priliku kad je izašao na dvorišna vrata, bez
oružja, pravo u susret smrti. Buktinje su zlatile morsku izmaglicu i
surova lica varvara moreplovaca, kao što je moreplovac bio i čovek
koji je izašao pred njih, njihov krvni srodnik. Video je i široki, prezrivi
osmeh na imperatorovom licu, i sevanje oštrica saksa kojima su ga
isekli...
A zapravo je samo jedna dopola sagorela brezova grana utonula
u crveni plamen; i Justin je ponovo prihvatio vrč koji je kružio, a
razgovor se prebacio s priče o promeni imperatora na izglede za lov
te zime. Smena vladara je, na kraju krajeva, malo značila gore u
planinama. Ko god nosio purpurni ogrtač, srndaći su uvek brzonogi
a krava se teli posle istog broja dana.
Priliku da nasamo razgovaraju tri gosta ugrabila su tek kasno u
noć pošto su izašla da obiđu konjiće i stala na ulaz imanja zatvoren
trnovim žbunjem, koji je gledao na zavoj dola što se lagano širio i
iznad kog se nepravilan krug punog meseca, prvog posle žetvenog,
jasno izdvajao iz mraka visoravni.
Prvi je tajac prekinuo Flavije. „Šest noći je otad prošlo. Znači da
je već bilo kasno onomad kad smo pisali pismo.“ Pogledao je drugu
dvojicu a oči su mu na mesečini došle crne kao rupe. „Ali zašto bi
Alekt tražio pomoć od Iscrtanog naroda protiv imperatora ako je već
nameravao da ga ubije i bez njihove pomoći? Zašto, zašto, zašto?“
„Možda nije imao takvu nameru u vreme kad je uputio izaslanike
na sever“, kazao je Evikat. „A možda je i Kuroj počeo da sumnja, pa
se nije usudio duže da čeka.“
Flavije je na to kazao: „Da smo samo uspeli da ga proletos
ubedimo da nam poveruje. Da smo samo uspeli!“ Glas mu je zadrhtao.
Posle čas-dva ga je umirio, pa nastavio: „Budući da se Alekt carskog
purpura dočepao bez pomoći Iscrtanog naroda, a uz to mu sad
predstoji briga o gomili drugih stvari, rekao bih, Evikate s kopljem,
da je tvoj narod barem za neko vreme miran.“

82
 „Zasad, jeste“, odvratio je Evikat, sa osmehom gledajući veliko
koplje na koje se naslonio. Blagi studeni vetrić zatalasao je nisku
labudovog perja i Justin je primetio kako se belasaju na mesečini. „Ali
neće mnogo proći, možda koja godina, i opasnost će se vratiti ako
Alekt i dalje bude nosio purpurni ogrtač; no, kako bilo, moj narod je
barem zasad siguran.“
„Stoga ti više ne moraš ići dalje našim putem.“
Evikat ga je pogledao. „Ne moram. Zato ću se izjutra uputiti
nazad na sever i vratiti se svojim psima, koje sam ostavio kod kovača
Kuskrida, i svojim lovačkim hajkama; ali ipak ću voditi računa da me
ne vide kod Zida. A možda ću i pokatkad osmatrati i osluškivati iz
vresišta... A vas dvojica? Kojim putem vi nastavljate?“
„Nastavljamo na jug“, kazao je Flavije. „Nama sad preostaje samo
jedno — da se kako znamo i umemo dokopamo Galije i cezara
Konstancija.“ Podigao je glavu. „Maksimijan i Dioklecijan nisu imali
izbora do da sklope primirje s našim malim imperatorom, ali teško
da će moći da svare i njegovog ubicu. Pre ili kasnije poslaće cezara
Konstancija da to okonča.“
Tad je prvi put progovorio i Justin, ne skidajući pogled s niske
labudovog perja koje je poigravalo na vetru oko grlića Evikatovog
velikog ratničkog koplja. „Baš je čudno — otkad je Karausije počeo da
dovodi p-provinciju u red — postajali smo sve moćniji u poređenju sa
ostalim provincijama; i sad je, za toliko koliko je potrebno da se ubije
samo jedan čovek, sve to poništeno, a nama samo ostaje da se
nadamo da će doći cezar Konstancije i uzeti nas pod svoje.“
„Za Britaniju je bolje da okuša sreću s Rimom nego da propadne
u Alektovim rukama“, kazao je Flavije.

83
 IX
ZNAK DELFINA

S
tigla je zima, i snežni vetar već je zaduvao kroz golo drveće
Spinajske šume kad su Justin i Flavije konačno ušli u
Kalevu na kolima za snabdevanje tržnice, čim su izjutra
kapije otvorene.
U Kalevu su došli zato što im je i posle prodaje brdskih konjića i
suvotinje u kojoj su živeli tokom nedelja iscrpljujućeg puta ka jugu
ostalo nedovoljno novca za prelazak u Galiju. „Neću da idem na
imanje“, kazao je Flavije nekoliko dana ranije, kad su poveli razgovor
o tome. „Servije bi već nekako prikupio novac, ali to bi sigurno
potrajalo, a do tada će većina brodova već čekati proleće u zimovniku.
Ne, idemo kod tetke Honorije — uz malo sreće, naći ćemo je pre no
što ode za Akva Sulis. Ona će nam pozajmiti potreban novac, a Servije
može da joj vrati kad uzmogne. Osim toga, nešto mi kaže da se
nećemo ubrzo vraćati kad se jednom dokopamo Galije, pa ne bih da
odem pre no što se oprostim s njom.“
Čim su prošli istočnu kapiju, Flavije je kazao: „Mi ovde
skrećemo“, pa su napustili bučnu reku trgovaca i pohitali levo kraj
skupine radnji i kroz bašte kućerina, čiju je potpunu tišinu remetilo
samo tiho šaputanje vetra u zimsko praskozorje; pošto su ostavili za
sobom mnoge baštenske živice, ubrzo su stigli do stražnjeg dela kuće
znatno manje u odnosu na ostale.

84
 „Ovuda“, prošaputao je Flavije. „Pritajićemo se iza kladnje i
odatle motriti na kuću. Ne bih da naletimo na nekog roba pa da posle
moramo da objašnjavamo šta radimo ovde.“
Zaobišli su mračne pomoćne zgrade i brzo se uvukli u skrovište
iza hrpe skršenog granja, dok se ispred njih, s druge strane uzanog
dvorišta na koje su izlazile odaje za robove, postepeno budila kuća.
U prozoru je sinula svetiljka. Oglasio se nečiji prekoran glas, a kad se
ispod slemena popalila svetlost kao red žutih narcisa, jedna ženica,
tanušna kao grana, s povezanom crvenom maramom na glavi počela
je da mete prašinu i izbacuje kuhinjske mrvice u dvorište, tiho
pevušeći.
Sasvim se razdanilo kad se na vratima kuće pojavila neobično
debela žena, koja je preko sede kose navukla kukuljicu šafranastog
ogrtača i stala da osmatra turobno jutro. Čim ju je ugledao, Flavije je
ispustio tih, zadovoljan uzdah: „A, tetka je ipak kod kuće.“
„To je ona?!“, prošaputao je Justin. Nije očekivao da će tako
izgledati.
Flavije je odmahnuo glavom i osmeh mu je ozario lice. „To je
Volumnija. Ali tamo gde je Volumnija, tu je i tetka Honorija... Sad
samo treba nekako da joj privučem pažnju.“
Nezamislivo debela žena se odgegala u dvorište radi bolje
procene vremenskih prilika; kad je zastala, Flavije je podigao
kamenčić i bacio ga prema njoj. Pogledala je u pravcu iz kog se začuo
šušanj, a on je baš u tom trenu sasvim blagim zviždukom dao
neobičan, prigušeni znak od dve note, na koji se ona lecnula kao da
ju je ujeo obad. Justin je video kako se načas ukočila i zagledala u
njihovo skrovište. Potom se zagegala ka njima. Flavije je kliznuo
unazad, brzo poput zmije, Justin za njim, dok se nisu dovoljno
povukli da ih ne vide iz kuće, a utom je i ona zadihano zaobišla hrpu
granja i našla ih.
Pritiskajući obema rukama ogromne grudi, brektala je tiho kad
im je prišla. „Jesi li to... jesi li to stvarno ti, Flavije, dušo moja?“
Flavije je tiho rekao: „Nemoj mi reći da još neko ima običaj ovako
da ti zvižduće, Volumnija.“
„Eh — znala sam da si ti čim sam čula. Koliko si me samo puta
tako pozvao kad bi ostao napolju a trebalo je već da si u krevetu, i

85
tražio da te krišom pustim u kuću? Ali, o srce moje, otkud ti ovde iza
kladnje kad smo svi mislili da si na Zidu? I odelo ti je odrpano, a ti si
se osušio kao vuk u gladnu zimu — i ovaj drugi s tobom — i...“
„Volumnija, dušo“, Flavije ju je brzo prekinuo, „moramo da
razgovaramo s tetkom Honorijom; možeš li je pozvati? I Volumnija,
niko drugi ne sme znati da smo tu.“
Volumnija je sela na hrpu cepanica i pritisnula šakama grudi, kao
da im brani da pobegnu. „O, za ime sveta, zar je baš toliko loše?“
Flavije se osmehnuo. „Svakako ne onako kako ti misliš. Nismo
krali jabuke. Ali moramo da razgovaramo s tetkom — možeš li nam
to udesiti?“
„Pa, neće biti nikakve muke s gospom Honorijom. Otidite dole u
senicu i sačekajte je tamo. Ali dušice moja, šta je bilo! Zar ne možeš
reći tvojoj Volumniji, koja ti je pekla čovečuljke od testa i toliko puta
te spasla od batina kad si bio mali?“
„Ne sada“, kazao je Flavije. „Jer nemamo vremena. Ako se još
malo zadržiš ovde, već će neko poći da proveri da te nisu odneli
morski vukovi. Tetka Honorija će ti sve reći, ne sumnjam. I
Volumnija“, nasmejao se, pa je obujmio oko struka, gde bi se on
nalazio da ga je žena imala, i poljubio je, „ovo ti je za čovečuljke od
testa i za ćuške od kojih si me spasla.“
„Ma daću ja tebi“, prošištala je Volumnija. S mukom se pridigla i
načas stala da ga pogleda, a onda navukla veo preko glave. „Nevaljalo
si ti momče, i ništa se nisi promenio!“, kazala je. „Samo bogovi znaju
u šta si se sad uvalio. Ali poslaću ti gospu u senicu.“
Justin, koji je sve vreme ćutke stajao naslonjen na hrpu drva,
gledao je ženu kako odlazi gegajući se, a onda je ubrzo čuo i kako
uznemireno viče po kući. „Nešto se mora preduzeti oko ovih pacova!
Eno, maločas sam jednog spazila na kladnji; čula sam ga da šuška, a
kad sam otišla da pogledam, eto ti njega — veliki sivi, sedi i gleda me
odvažno kao vuk — prebrojala sam mu i zube i brčiće...“
„I mi smo imali jednu takvu“, tiho je kazao. „Mamina stara
dadilja. Nešto najlepše čega se sećam iz detinjstva, ali sad je um-
mrla.“

86
 Malo kasnije, pošto su se odšunjali niz tamu zamršene kaline i
kleke, koje su delile baštu od susedne, stigli su do senice i tu se uvukli
da čekaju, sedeći i zebući na sivoj mermernoj klupi.
Ali nije prošlo dugo a oni su čuli da neko stiže, pa je Flavije virnuo
kroz zaslon od bršljena i tiho kazao: „Evo je.“
Justin je takođe provirio i ugledao ženu kako prelazi preko
travnjaka kuće, čvrsto uvijena u ogrtač tako jarke i čiste crvene boje
da mu se učinilo da je rasterala jutarnje sivilo.
Hodala je lagano, zagledajući čas ovo čas ono, kao da je izašla u
najobičniju, besciljnu šetnju po bašti. Potom je zaobišla zamršeno
grmlje, koje ih je skrivalo od pogleda iz kuće, i čim se našla na ulazu
u senicu, njih dvojica su poskakali na noge.
Sitna starica s ponosnim orlovskim nosem i vrlo živim očima,
tamnim i naboranim kao orah, a namazanim kao u igračice — samo
što bi svaka igračica to veštije izvela. No i pored toga što joj se
stibijum razmazao po kapcima i pruga smelo nanete boje sa usta
proširila ka jednom uhu, Justinu se učinilo da njeno lice vredi gledati
mnogo više od lica bilo koje druge žene koju zna, zato što je delovalo
neverovatno živo.
Šetala je pogledom od Flavija do Justina, blago izvivši tanke
obrve. „Dobro došao, unuče moj, Flavije. A ko je ovo? Koga si doveo
sa sobom?“ Glas joj beše promukao ali bridak kao dragulj, i bez
trunke čuđenja. Justin najednom pomisli da ona verovatno nikad i ne
gubi vreme na iščuđavanje, ma šta da je zadesi.
„Tetka Honorija, pozdravljam te“, kazao je Flavije. „Mislim da je
i on tvoj unuk — Justin. Tiberije Lucije Justinijan. Pominjao sam ti
ga u pismu iz Rutupija.“
„A, jeste. Sećam se.“ Baba-tetka Honorija se okrenula ka Justinu
i pružila mu ruku, koja mu se učinila suvom i lakom kad ju je uz
naklon prihvatio. „Da, umeš lepo da se ponašaš, što me raduje. Vrlo
bi me razočaralo da imam nevaspitanog unuka.“ Odmerila ga je
pogledom. „Ti mora da si Flavijin unuk. Ona se udala za potpuno
neuglednog čoveka, sećam se.“
Sasvim očigledno je pomislila, mada nije izgovorila: „Što sve
objašnjava“, i Justin je osetio da je porumeneo do vrha nelepih ušiju.

87
„Da, b-bojim se da j-jeste“, ožalošćeno je kazao, primetivši zatim
saosećanje i trag osmeha u baba--tetkinim očima.
„Da, baš sam se ponela nevaspitano“, kazala je tetka Honorija.
„Treba ja da pocrvenim, a ne ti.“ Okrenula se ka Flaviju, pa naglo
ispalila: „Šta ti tražiš ovde kad bi trebalo da si na Zidu?“
Flavije je oklevao; i Justin je zapazio da Flavije okleva, kao da se
pita koliko da joj otkrije. Potom joj je u kratkim crtama izneo čitavu
istinu.
Tetka Honorija je na pola unukovog kazivanja smireno sela na
sivu mermernu klupu, spustivši kraj sebe zamotuljak u maramici,
koji je donela ispod ogrtača; izuzev toga, od početka do kraja priče
nijednom više nije šušnula. Kad je Flavije završio, blago i odlučno je
klimnula glavom. „Dobro. I pitala sam se ima li to ikakve veze s
neočekivanom smenom imperatora. Rđava je to priča, do krajnosti je
rđava... i sad biste vi preko mora da se pridružite cezaru
Konstanciju?“
„Verujem da će narednih meseci mnogi krenuti tim putem“,
kazao je Flavije.
„Pretpostavljam da hoće. Gadna su ovo vremena, a nešto mi kaže
da će samo biti još gore.“ Brzo ga je pogledala. „A cezaru Konstanciju
ne možete da se pridružite ako nemate novac, zbog čega ste zapravo
i došli kod mene.“
Flavije se osmehnuo. „Novac nam je zaista potreban. Ali — kad
jednom pređemo more, možda se dugo nećemo vraćati, pa sam došao
da se oprostim od tebe, tetka Honorija.“
Na licu joj je sinuo osmeh. „Počastvovana sam, dragi moj Flavije.
No prvo da rešimo pitanje novca. Vidi — čim me je Volumnija
maločas obavestila, nekako sam znala da će ti, ako si u nevolji,
svakako biti potrebne pare; ali ja u kući imam sasvim malo gotovog
novca. Stoga...“ Spustila je svilenu torbicu na vrh smotuljka u salveti.
„Donela sam što sam mogla za hitan slučaj i posebno se uredila za tu
priliku.“
Dok je govorila, otkopčala je s tankih smeđih zglobova narukvice
koje su išle u paru, prvo jednu pa potom i drugu, i obe pružila Flaviju;
dve tanke zlatne grivne ukrašene opalima, u kojima se razgorevala i

88
gasnula vatra, pod zimskom svetlošću ružičasta i zelena i plava kao
pauničina pera.
Flavije ih je uzeo, pa spustio pogled na staricu pored koje je
stajao. „Tetka Honorija, divna si“, kazao je. „Jednog dana ćemo ti
nabaviti drugi par.“
„Ne treba“, odvratila je tetka Honorija. „Ovo nije pozajmica, već
poklon.“ I ona je ustala i pogledala dva mladića. „Da sam muško i
mlađa, i ja bih pošla vašim putem. A kad već to ne mogu, onda barem
ponesite moj nakit.“
Flavije joj se nesvesno naklonio. „Hvala ti onda na tom daru,
tetka Honorija.“
Tetka Honorija je brzo zamahnula rukama, kao da želi da prekine
čitavu tu priču. „E sad — Volumniji će srce prepući što ne možemo
da vas uvedemo u kuću i nahranimo; a kad je već tako, barem da
učinimo što možemo.“ Potapšala je zavežljaj umotan u maramicu.
„Ponesite ovo sa sobom i jedite na putu.“
„I hoćemo“, kazao je Flavije. „Nego šta; obojici su nam prazni
stomaci kao mešine za vino posle Saturnalija.“
„Tako. Mislim da smo rekli sve što smo imali; sad morate poći. A
ko zna kad ćete se vratiti, kad je nastupilo ovako zlo i gadno vreme —
mada i ja poput vas verujem da će cezar Konstancije doći jednog
dana. Zato — neka vas bogovi čuvaju, unuče Flavije... i tebe...“
Okrenula se ka Justinu i potpuno neočekivano mu zgrabila lice u šake
da ga još jednom dobro pogledala. „Ni najmanje ne ličiš na dedu —
koga inače nikad nisam posebno ljubila. Ti si ranar, kaže mi Flavije, i
to, čini mi se, dobar. Neka i s tobom budu bogovi, moj ćutljivi
Justine.“
Spustila je ruke, ponovo se čvrsto uvila u skute jarkog ogrtača, pa
se okrenula i otišla.
Dva mršava i odrpana mladića još su kratko postojala i bez reči je
pratila pogledom. Potom je Justin kazao: „Nikad mi nisi rekao da je
ovakva.“
„Mislim da sam se i sam upravo podsetio. A možda nisam ni
znao“, kazao je Flavije.

89
 Iz Kaleve su izašli na južnu kapiju i odatle brzo zalomili ivicom
šume, a onda nastavili putem na jug, kroz šumu i preko zabrežja do
Vente. Pred smiraj drugog dana doklipsali su do Portus Adurnija i
ugledali ogromne sive bedeme tvrđave slične rutupijskoj, pravilno
četvrtaste usred močvare i prostranog lavirinta zavojitih rukavaca
koji su činili Portus Magnus ili Veliku luku.
Ali slabi behu izgledi da će pod zidinama tvrđave pronaći prevoz
do Galije; stoga su se uputili ka siromašnijem delu grada, gde su se
nalazile ozloglašene vinarije i šupe za sušenje ribe, čatrlje
moreplovaca stajale rasute niz pristajnu obalu, a duž linije do koje
stiže plima ležala njihova plovila — od malih trgovačkih lađa do
domorodačkih čunova od izdubljenog drveta.
Te večeri su zapodenuli razgovor s nekoliko vlasnika lađica, za
koje im se činilo da obećavaju, sve pod izgovorom da traže rođaka za
koga su čuli da trguje vinom u tim krajevima. Ali ispostavljalo se da
su svi pomorci ili već bili privezali brodove preko zime ili upravo
nameravali to da učine, i samo je jedan mršavi pomorski kapetan s
plavom naušnicom od fajansa u uhu rekao da možda poznaje čoveka
koji se zove baš kao Flavijev izmišljeni rođak, što ih je moglo dovesti
u neugodnu situaciju da se Flavije nije dosetio da ga priupita koje je
boje tom čoveku kosa, pa kad je čuo da je riđa, odgovorio je da u tom
slučaju to nije ista osoba jer je njegov rođak ćelav kao jaje. Ništa bliži
nisu bili ostvarenju svog plana kad su se po zimskom sumraku i
studeni, izmoreni, gladni i očajniji no što su se usuđivali da priznaju,
obreli ispred jedne obalske vinarije. Beše to vinarija kao i svaka druga
— a u Portus Adurniju ih je bilo mnogo — samo je na neobrađenoj
dasci iznad njenih vrata naslikana bila zelena životinja lučno
izvijenih leđa i okruglih očiju, čiju je pojavu Flavije pozdravio
naletom umornog smeha i rečima: „Gle, pa to je naš porodični delfin!
Pravo mesto za nas!“
Sve jači vetar njihao je svetiljku iznad ulaza tamo-amo, te se
činilo da nacrtani delfin uskače u vodu i iskače iz nje, a da senke oko
praga beže kao oživele. U pometnji izazvanoj vetrom i pomračinom i
sjajem svetiljke ni jedan ni drugi nisu primetili da je kraj njih prošao
čovečuljak s naušnicom od fajansa, da bi se, pošto su ušli u vinariju,
okrenuo i šmugnuo u sve gušću senku.

90
 Prostor u kome su se zatekli leti je verovatno služio kao dvorište,
ali sad je bio natkriven nekakvim starim prugastim jedrom ili
brodskim platnenim zastorom, razapetim preko gole drvene rešetke
za lozu. U svakom uglu žario se ugljen u žeravniku, i mada je još bilo
rano, unutra se okupilo zdravo mnogo sveta, koji je ili stajao zbijen
oko žeravnika ili se udobno smestio za nekim od stočića pored zida, i
jeo, pio ili bacao kocke. Od žamora glasova i bubnjanja vetra po
prugastom platnenom krovu, kao i od toplote žeravnika i mirisa
pečenja i zbijenih ljudi, Justinu se činilo da je mesto puno kao
košnica i da će zidovi sigurno popucati po šavovima, kao pretesna
odeća.
Pronašli su jedan zavučen kutak, naručili večeru od krupnog
čoveka s jasnim legionarskim znakom — polovinu vinarija u Imperiji,
pomislio je Justin, drže bivši legionari — pa se smestili, protegnuli
umorne noge i razlabavili pojaseve.
Razgledajući oko sebe da prekrati čekanje, Justin je zaključio da
su gosti uglavnom moreplovci, nekolicina behu trgovci, dok je kraj
najbližeg žeravnika šačica vojnika pomoraca s rimskog brodovlja
igrala kocke. Potom je gazda vinarije tresnuo činiju variva koje se još
pušilo između Justina i Flavija, zajedno s tanjirom punim hlepčića i
krčagom razvodnjenog vina. Neko vreme su bili previše zauzeti jelom
da bi obraćali pažnju na svoje okruženje.
Međutim, već behu utolili prvu glad kad je sa obale lagano ušetao
pridošlica.
Kroz vinariju je neprekidno dolazio i prolazio svet, ali ovaj se gost
razlikovao od drugih, i Justin je posle samo letimičnog pogleda
zaključio da je čovek kakav zvanični službenik ili sitni sakupljač
poreza. Zastao je, osvrnuo se po krcatoj vinariji i lagano krenuo u
njihovom pravcu; nekoliko časaka kasnije zaustavio se u ćošku u kom
su oni sedeli. „Delfin je večeras pun kao oko. Hoćete li mi dopustiti
da vam se pridružim? Čini mi se da — hm — nigde više nema mesta.“
„Izvoli, sedi“, kazao je Justin i pomerio se da mu napravi mesta
na uzanoj potkovičastoj klupi, na koju se ovaj spustio zadovoljno
brekćući i kriveći prst da pozove vlasnika vinarije.
Čovek beše nizak i mada se nije moglo reći da je debeo, bio je
mlohav i trbušast kao neko ko se prejeo ili nagutao vazduha, ili nije

91
dovoljno vežbao. „Putir mog uobičajenog vina — onog najboljeg“,
kazao je vlasniku gostionice; kad je gostioničar otišao po porudžbinu,
čovek se uz osmeh okrenuo ka ovoj dvojici. „Njegovo najbolje vino je
zaista dobro. Zato i dolazim ovamo. Teško da je — hm — ovo mesto
kakva inače posećujem.“ Kad se osmehnuo, oblo, glatko izbrijano lice
prilično prijatno mu se namreškalo, i Justin je sa iznenadnom
naklonošću primetio da čovek ima oči malog, zadovoljnog deteta.
„Da li često dolaziš ovamo?“, upitao je Flavije, očigledno
pokušavajući da se otrese osećaja beznađa i da se ponaša prijateljski.
„Ne, samo ponekad, kad sam u Portus Adurniju. Zbog mog — hm
— posla dosta putujem.“
Flavije je pokazao na kovanu gvozdenu kutijicu za pera i
mastionicu u rogu, okačene o njegov pojas. „ A posao je — taj?“
„Nije stalno, ne. Neko vreme jesam radio kao državni službenik;
sad imam različita polja zanimanja. O, tako je.“ Krupne, mirne oči
šetale su s Justina na Flavija. „Ovde kupujem, tamo prodajem, i igram
— hm — malu ali verujem korisnu ulogu u sakupljanju poreza na
žito.“ Podigao je putir vina koji je gazda gostionice časak ranije
spustio ispred njega. „U vaše zdravlje.“
Flavije podiže putir i, osmehnuvši se čoveku, ponovi zdravicu,
Justin takođe.
„A vi?“, upitao je sitni poreznik. „Čini mi se da vas dosad nisam
viđao.“
„Ne, došli smo da nađemo rođaka koji se navodno ovde negde
smestio, ali nešto mi govori da je produžio dalje jer, na kraju krajeva,
ne dobijamo vesti od njega.“
„Dobro. A kako mu je ime? Možda bih vam ja mogao pomoći.“
„Krispinije. Trgovac je vinom“, kazao je Flavije, ne pominjući
stanje rođakove kose dok mu ne zatreba.
No ovaj je samo razočarano odmahnuo glavom. „Ne, bojim se da
mi ne pada na pamet niko s tim imenom.“ Činilo se da je pogled načas
zadržao na Flavijevoj levoj šaci koja je počivala na putiru vina na
stolu; pogledavši u tom pravcu, Justin je utvrdio da je pridošlici upao
u oko pečatni prsten sa urezanim delfinom. I Flavije je istovremeno
to spazio, te je sklonio ruku na koleno ispod stola. Ali pogled sitnog

92
poreznika već je odlutao na društvance pomoraca okupljenih oko
žeravnika, koji su se upustili u žučnu raspravu pošto im je bacanje
kockica očigledno dosadilo.
„I kakvi su izgledi?“, pitao je visok i vitak čovek sa starim,
izbledelim ožiljkom od mača na sredini čela.
„Što se mene tiče, ko god mi omogući da u njegovo zdravlje pijem
besplatno vino i da mi šaku sestercija neka slobodno bude
imperator.“ Sočno je pljunuo u žeravnik. „ Ali ovog puta će biti
potrebna poveća šaka novca, i to što pre.“
„Nevolja je što u ovom trenu ima previše imperatora“, kazala je
osoba tužnog lica, u tunici zelenoj kao more — uobičajenom odelu
vojnika sa izviđačkih galija. „Stoga se može desiti da se drugoj dvojici
ne dopadne što božanski Alekt nosi purpurni ogrtač. Šta ćemo ako
nam jednog lepog dana ovamo dođe cezar Konstancije?“
Onaj prvi je ponovo otpio piće, pa obrisao usta nadlanicom.
„Cezar Konstancije ima dovoljno posla tamo gde se trenutno nalazi.
Svaki tupan zna da plemena duž renske odbrambene linije previru
kao sir s larvama.“
„Možda zboriš pravo, a možda i grešiš“, mračno je kazao tužni
čovek. „Ja sam služio vojsku pod zapovedništvom tog čoveka, i
uprkos njegovom ispijenom licu, bolju vojničinu od njega nisam sreo
u ovoj staroj umornoj Imperiji, zato me uopšte ne bi začudilo da uspe
da dovede Germane u red i da onda dođe da sredi i nas.“
„Samo neka dođe!“, zaurlao je čovek s posekotinom od mača,
najednom prkosno. „Ma, samo neka dođe; to je sve što ću reći!
Pokazali smo mi imperatoru Maksimijanu kad je pokušao da igra tu
igru, pa verujem da možemo i njegovom štenetu!“ Zaljuljao se i
posrnuo i nekako uspostavio ravnotežu, pa savio prst da pozove
vlasnika gostionice. „Hej! Ulpije, daj još vina!“
„Kad smo pokazali imperatoru Maksimijanu, i stomak i srce bili
su nam na mestu.“ Progovorio je treći čovek neobuzdanim glasom,
koji je na tom krcatom mestu zazvučao neprijatno kao zveket
ukrštenog oružja. „A sad više nisu.“
„To za stomak tvrdi samo u svoje ime“, dobacio je neko, što je
propraćeno opštim smehom.

93
 „Da znaš i da hoću — muka mi pripada od tih hrabrih činova, do
te mere da me stomak boli!“
Čovek sa ožiljkom na čelu, kome je u međuvremenu dopunjen
putir, zamahnuo je rukom ispred ovoga. „A onomad kad smo se
zaklinjali na vernost novom imperatoru, ništa se manje nisi dernjao
od nas.“
„Ja, jesam se dernjao glasno kao i vi nitkovi. Jesam mu se zakleo
na odanost; tako mi Jupitera, tako mi gromovnika samog, jesam! Ali
pitam ja tebe, koliko vredi ta moja zakletva kad zagusti? I koliko vredi
tvoja, prijatelju?“ Mahnuo je prstom sagovorniku ispred lica, a oči su
mu sevnule pod svetlošću zaljuljane lampe. Jedan od prisutnih
pokušao je da ga ućutka, ali ovaj je na to samo još više podigao glas.
„Da sam ja Alekt, ne bih nam poverio ni pilum da mu čuvamo, duše
mi, ne bih. I legionari i pomorci koliko sutra mogu tako zaklicati
novom imperatoru. I kakve ti onda koristi imaš od vojnika i
pomoraca kojima ne možeš poveriti ni svoj pilum kad dođe čas za
borbu? Isto koliko i mi od imperatora kome ne možemo da
verujemo!“
„Umukni, tupane!“ Gazda vinarije je prišao grupici. „Toliko si
pijan da ne znaš šta pričaš. Vrati se u spavaonicu i odspavaj da se
otrezniš.“
„Znam, hoćeš da me se otarasiš — bojiš se da ti ne uvalim u
nevolje ovu tvoju jadnu štenaru od vinarije.“ Čovek mu se narugao
nesmotreno podigavši glas. „Fuj! Kakva zemlja! Ma samo mi dajte
mračan kutak u potpalublju broda koji plovi preko i više me neće
videti vojne spavaonice — još večeras odoh u Galiju i ne osvrnuvši se
za sobom. U međuvremenu, donesi mi još jedan putir vina.“
„Neće moći“, odvratio je gazda vinarije. „Ti ideš na spavanje, i to
smesta.“
Dotad je tajac, koji je zahvatio ostatak grupice, prešao u jeku
neprijatnih glasova i muškarci su poskakali, nasrćući na družinu.
Jedan oboreni putir zveknuo je o pod i otkotrljao se; a Justin, koji je
čitav događaj pratio s gotovo bolnom usredsređenošću, budući da mu
se tad prvi put ukazala prilika da čuje mišljenje legionara o smeni
imperatora, najednom je spazio da se sitni poreznik nagnuo prema

94
njima i promrmljao: „Najpametnije bi bilo, čini mi se, da nestanemo
odavde.“
Flavije je bez uzmicanja upitao: „A zašto?“
„Zato što je“, počeo je poreznik, „čovek koji je sedeo kraj vrata
neopaženo klisnuo napolje. Svakog časa će početi gužva — a gužva se
obično širi.“ Bucmastom rukom je sakrio pokajnički osmeh. „A nikad
nije pametno mešati se u takve stvari ako čovek i sam — hm — ima
nešto što želi da sakrije od straže.“

95
 X
BERENIKA ISPLOVLJAVA ZA GALIJU

J ustinove oči poletele su ka čovekovom licu, potom ka

rođakovom. Flavije se nakosio i zagledao u novog poznanika,
iznenađeno se mršteći; zatim se digao bez reči, zavukao šaku
u pojas i spustio novac na sto.
Justin se takođe podigao, a ruka mu je bez razmišljanja pošla ka
kutijici sa instrumentima, koju je nosio u posebno napravljenom
nosilu okačenom preko ramena. Upitno su se pogledali, a onda je
Flavije sumnjičavo slegnuo ramenima i okrenuo se ka vratima s
priobalne strane. Ali sitni poreznik je na to odmahnuo glavom. „Ne,
ne, ovuda — ovuda je mnogo sigurnije“, te je otvorio druga vrata
nedaleko od njih, dotad sasvim skrivena u senci i stoga neprimećena.
Pošli su za njim, ispraćeni iznenađujuće besnim povicima i lupom
prevrnutih stolova. Zatim je Justin lagano pritvorio za sobom
rasklimatana vrata i narastajuća gungula iza njih je utihnula.
Našli su se u nekakvom prolazu iz kog su čas-dva kasnije izbili na
uzanu uličicu koja je vodila ka svetlucavoj luci, i za sobom zatvorili i
ta druga vrata; ulica beše mračna, pusta i potpuno tiha, osim što je
vetar šumno vitlao smeće tamo-amo.
„A sada“, upita Flavije odsečnim, jedva čujnim glasom, ukopavši
se u mestu nasred opustelog puta, „da čujem zašto misliš da nas
dvojica nešto krijemo od stražara?“

96
 „Dragi moj mladiću“, razložno je počeo njihov pratilac, „zar
zaista misliš da je ulica najbolje mesto za taj razgovor?“
„A gde ćemo onda razgovarati?“
„Upravo sam hteo — hm — da vas pozovem kod mene kući.“
Načas zavlada muk, potom ga Flavije upita: „Možeš li nam dati
makar jedan dobar razlog zašto bismo ti verovali, pod pretpostavkom
da nas dvojica zaista nešto krijemo?“
„Ne, bojim se da ne mogu. Krajnje je to nezgodno — krajnje; ali
uveravam vas da možete.“ Čovečuljak je zvučao iskreno uzrujano, što
ih je naposletku ipak ubedilo da mu poveruju.
Flavije progovori kroz smeh: „Pa, dobro, ako tako kažeš...“
Nastavili su dalje uz ulicu za sitnim bucmastim poreznikom, koji
se gegao na čelu čvrsto ušuškan u svoj ogrtač, podsećajući Justina na
ogromnu svetlu čauru. Da li se ponašaju potpuno nerazumno,
zapitao se. Međutim, zbog nečega je bio sasvim uveren da ne greše:
neobičnom čovečuljku se moglo verovati. A čim su prošli kraj uzane
uličice koja se spuštala do obale, nalet vetra doneo je brzo trupkanje
potkovanih sandala kad je stražarski odred projurio ka vinariji iz koje
su oni maločas utekli; tad je nestrpljivo rekao: „Evo ih. Zar ne
možemo ništa učiniti za tog nesretnog glupana? S-strašno je što im
ga prepuštamo na milost i nemilost.“
Hitajući ispred njih, čaura ga je pogledala preko zaobljenog
ramena. „Zar ga ikome prepuštamo? O, svega mi, nikome mi njega
ne prepuštamo. Nema mesta brizi. Ne, ne; uopšte nema“, pa je
zaronio u sledeći mračan prolaz.
Justin je već izgubio osećaj za pravac pošto su pristigli u uvučenu
slepu uličicu i na njenom kraju nabasali na visok zid s vratima.
„Molim vas da mi ne zamerite što vas uvodim na stražnji ulaz“, kazao
je poreznik, otvarajući vrata. „Uglavnom i sam ulazim ovuda, zato što
ovaj put niko ne nadgleda. A moji susedi su, bojim se, vrlo skloni —
hm — zavirivanju u tuđe dvorište.“ Dok je to govorio, uveo ih je u
uzano dvorište.
Kako noć nije bila tamna, u dvorištu krečnobelih zidova beše
dovoljno svetla da razaznaju uzdignuti bunar u središtu i drvce koje
je raslo pored njega. Čaura je snebivljivo rekla: „Ovo zovem mojim
vrtom. Jeste da je reč samo o jednoj jabuci, ali to je najbolja jabuka u

97
imperiji. Ima nešto u jabuci što — hm — nijedno drugo drvo po meni
nema. ’Jabuka, pesma i zlato’ — čuli ste za vašeg Euripida?“
I dalje tiho romoreći, poveo ih je preko dvorišta do vrata kuće, pa
ih je otvorio i propustio goste u mrak koji je odisao prijatnom
toplinom domaćeg ognjišta, začinjenom tragom poslednjeg
spremljenog obroka. „Napokon kod kuće. Volim da se vratim u svoj
dom na kraju dana. Ovo je kuhinja, te samo prođite ovuda do moje
dnevne sobe... Ah, Miron je lepo založio žeravnik; baš lepo, zaista baš
lepo.“ Dok je govorio, šetkao se po kući kao ponosna kvočka, čas da
razgrne grančice na slegnutom žaru u žeravniku, čas da upali
svetiljku ili doda nove cepanice na vatru. Kad se svetlost pojačala,
Justin je utvrdio da se nalaze u maloj, veseloj sobi šarenih zidova, sa
dva niska ležaja kraj vatre zastrvena hrpom domorodačkih ponjava
jarkih boja i zbirkom živo obojenih gipsanih kućnih božanstava,
poređanih u nišama po zidovima. Sve je delovalo tako obično, a tako
udaljeno od njihovog mahnitog putovanja do juga i događaja u
vinariji, da je Justinu najednom došlo da se nasmeje, mada ni sam
nije znao zbog čega. „Niko nas neće ometati“, kazao je domaćin,
pošto je proverio da li je kapak na visokom prozoru čvrsto zatvoren.
„Robove ne držim jer volim punu slobodu; a Miron izlazi uveče.“
Flavije je stajao nasred sobe, blago razdvojenih stopala i s rukama
na leđima, i kazao je: „Pošto smo se sklonili sa ulice, možeš li nam
objasniti šta se krije iza svega ovoga.“
„Ah da, pitali ste me na osnovu čega sam zaključio da nešto
krijete.“ Čovečuljak je prineo prste izvoru toplote. „To je — hm —
teško objasniti. Moj dobar prijatelj, s kojim ste razgovarali večeras na
obali, izrazio je izvesnu sumnju u to da ste oni za koje se izdajete.
Trebalo bi — ako smem da primetim — malo da se pogrbite.
Legionarsko držanje donekle odudara — hm — od vaše celokupne
pojave. Kad je video da ste ušli u Delfin, došao je da mi to javi. Stoga
sam i ja krenuo u Delfin da vas lično upoznam, zabrinut da niste
možda u nekakvoj nevolji. A onda sam neminovno morao primetiti
taj prsten, koji takođe — hm — izrazito bode oči.“
„I samo si na osnovu toga izveo taj zaključak?“

98
 „O, ne, ne; nisam bio sasvim siguran sve dok vam nisam
nagovestio kako bi bilo pametno da se sklone svi oni koji nešto kriju
— i vi pošli za mnom.“
Flavije ga je bezizražajno pogledao. „Uh! Da, zvuči krajnje
jednostavno kad tako kažeš.“
Justinu ponovo dođe da se nasmeje. Kako beše ophrvan umorom,
očigledno je sve teže uspevao da obuzda i svoj smeh i svoje noge.
„Mogu li — mogu li da sednem?“, upitao je.
Domaćinovo bucmasto lice namah se ražalostilo. „Pa naravno!
Ma, podrazumeva se! O čemu ja razmišljam kad ostavljam goste da
stoje? Evo, sedi ovde, bliže žeravniku.“ Dok se čovečuljak majao oko
njega kao kvočka, Justin se uz zahvalan smešak smestio na kraj ležaja
i nagnuo se da ogreje ruke iznad žeravnika.
Flavije je s nestrpljenjem odmahnuo glavom i nastavio da stoji.
Piljio je namršteno u plamičke vatre u koji su lagano lizali uz
cepanice. Najednom mu obrve poskočiše, a onda se nasmeja. „Pa,
svejedno moramo staviti život u tuđe ruke ili ćemo poći dalje tek kad
na vrbi rodi grožđe. Hteli bismo da pređemo u Galiju.“
„Ah, i pomislio sam da je o tome reč.“
„Možeš li nam pomoći, osim što nam nudiš svoje razumevanje?“
„Ja — hm — jesam dosad ugovarao nešto slično.“ Sitni poreznik
je i sam seo, pa usmerio krupne, vedre oči na Flavijevo lice.
„Međutim, prvo bih morao znati ponešto o vašim razlozima. Ne
smete mi zameriti, ali ne volim da šaljem na put neprovereni teret.“
„Kako ćeš biti siguran šta je istina od onoga šta ti ispričamo?
Mogli bismo ti izmisliti gomilu laži.“
„Mogli biste pokušati“, kazao je domaćin bistro.
Flavije ga je načas napregnuto pogledao. Zatim mu je ispričao
čitavu priču, manje-više isto što je prethodnog dana rekao baba-tetki
Honoriji.
Kad je završio, čovečuljak je klimnuo glavom. „Uzimajući u obzir
sve okolnosti, potpuno je razumljiva vaša želja da otputujete u
tuđinu. Potpuno je razumljiva. Da, mislim da bismo mogli da vam
pomognemo, ali za to će biti potrebno nekoliko dana. Moraju se
preduzeti određeni koraci, vidite, koraci i — hm — i sve ostalo.“

99
 „Kao što je isplata...“, počeo je Flavije.
„Oh, nije to toliko ni pitanje novca — ne, ne“, kazao je domaćin
prijatno. „Ljudi koji se bave ovom vrstom posla uglavnom se ne mogu
kupiti nikakvim novcem.“
Nastupio je kratak muk, potom je Flavije rekao: „Molim te,
izvini.“
„Nema potrebe za izvinjavanjem, uopšte nema potrebe, dragi moj
mladiću. A sada, što se tiče naših planova — vi ćete, razume se,
prihvatiti moje gostoprimstvo narednih nekoliko dana. Mada se
bojim da vam za smeštaj mogu ponuditi sasvim jednostavne
prostorije u samoj blizini. Shvatate da vas ne mogu bezbedno čuvati
u kući.“ Pokajnički se osmehnuo, pa ustao. „Zapravo, ako nemate
ništa protiv, odmah ću vas povesti u vaš stan. Možda ću kasnije imati
posla u vezi s — hm — našim ishitrenim prijateljem iz Delfina; a voleo
bih da se uverim da ste na sigurnom pre nego što krenem dalje.“
„Povinovaćemo se tvojoj zapovesti“, kazao je Flavije uz osmeh.
Ponovo su prošli kroz kuhinju i ušli u nešto što je ličilo na ostavu.
U mraku su čuli kako sitni poreznik razmiče kutije i košare, i pre su
osetili nego nazreli u tmini kako se na zidu otvara rupa. „Ovuda.
Nekad su vrata bila veća, ali su odavno skrivena. Ja sam ih, ovaj,
preuredio, eh, poodavno. Pazite glave.“
Upozorenje beše izlišno jer je rupa jedva dosezala odraslom
čoveku do pasa, pa su za njim pošli četvoronoške. Sačekale su ih
strme i trošne stepenice što su kroz mrak vodile naviše do prostora
koji se snažno osećao na prašinu i buđ.
„Kakvo je ovo mesto?“, upitao je Flavije.
„To je deo starog pozorišta. Avaj, danas nikom više i ne pada na
pamet da gleda predstave, a nema više ni ko da glumi; mesto se
pretvorilo u pravu šupu otkad je izgubilo prvobitnu namenu i sad se
u njega naselio prost puk.“ Domaćin se malo zadihao od stepenica.
„Bojim se da vam ne mogu dopustiti osvetljenje; previše je pukotina
kroz koje bi se svetlost curila. Ali zato u uglu imate dovoljno ponjava
— čistih i suvih — da, da: i preporučujem vam da legnete da spavate.
Kad se nema šta drugo raditi, najbolje je spavati; tako brže prolazi
vreme.“

100
 Čuli su kad je zastao na vrhu stepenica. „Vratiću se izjutra. O, s
desne strane stepeništa neke su se daske razlabavile: preporučujem
vam da ih ne skidate i da se ne šunjate da vidite šta je s druge strane.
Pod iza njih je poprilično truo, pa ako odete tamo, ne samo što
možete skršiti vrat nego ćete — hm — razotkriti moje malo dragoceno
skrovište.“
Čuli su ga kako silazi niz strme stepenice, a zatim i kako navlači
košare i kutije preko rupe u zidu.
Kad su ostali sami, nisu ni pokušali da razmotre između sebe
situaciju u kojoj su se našli; ionako im se činilo da se nema šta reći;
osim toga, čak i da je imalo, bili su obnevideli od umora. Naprosto su
poslušali domaćinov savet i, napipavši put do hrpe ponjava u uglu,
zavukli se u njih i utonuli u san kao dva umorna psa.
Pošto se Justin prenuo iz sna, dočekalo ga je sivilo ranog jutra,
koje je sipilo unutra kroz pukotinu u visokom prozoru, i lupkanje
koraka na stepeništu, ali on u prvi mah nije mogao da se seti gde se
nalazi. Iskobeljao se za Flavijem iz ponjava i protresao glavu da je
razbistri u času kad se njihov domaćin pojavio na ulazu.
„Nadam se da vas nisam uplašio“, kazao im je, pa dotrupkao do
klupe ispod prozora i spustio ono što je doneo. „Nosim vam doručak
— doduše, samo hleb, sir i jaja.“ Potom se tiho pokajnički nakašljao,
na šta su već počeli da se navikavaju. „Takođe nešto iz moje
biblioteke, da vam brže prođe vreme; samo prvi svitak Hipolita,
doduše. Čini mi se da sam vam sinoć pominjao Euripida; a po vašem
držanju sam zaključio da ga nijedan ni drugi niste čitali... Oduvek
sam verovao da čovek više ceni stvari za koje mora — hm — podneti
izvesnu žrtvu. Zbog Hipolita sam propustio mnoge ručkove i odlaske
na igre u vreme kad sam bio jedan od Karausijevih nižih zapisničara
i — hm — smatram to malom cenom. Znam da nema potrebe
opominjati vas da postupate pažljivo sa svitkom.“
„Hvala što si nam ga poverio“, kazao je Justin.
A Flavije je istog časa brzo rekao: „Ti si znači bio jedan od
Karausijevih zapisničara?“
„Jesam — o, odavno to beše, u vreme kad se on — hm — tek
zaogrnuo purpurnim ogrtačem. Beše to sasvim privremeni dogovor,
ali obojici je tada pogodovao.“

101
 Flavije je klimnuo glavom, a onda nekoliko časaka kasnije upitao:
„Šta se dogodilo s onim glupanom iz Delfina?“
„S našim nepromišljenim prijateljem? Mi smo ga, ovaj, sklonili
pre dolaska stražarskog odreda, budući da mi je gazda vinarije u neku
ruku prijatelj — što je ovome svakako išlo u prilog; Alekt ne voli takve
neobuzdane pričalice.“ Čuli su ga kako se smeje. „Naš prijatelj je od
jutros otrežnjen i vrlo uplašen čovek, koji izgara od želje da se prebaci
u Galiju.“
„Gde je on sada?“, upitao je Flavije.
„Na sigurnom je. U Portus Adurniju postoji nekoliko sličnih
skrovišta; zato ga nismo doveli ovamo. Imate li sve što vam je
potrebno? Onda se vidimo večeras.“
Kako su bili stravično gladni, slistili su sve do poslednje mrvice,
dok je napolju lagano svitalo i oko njih i ispod njih se Portus Adurni
budio. Kroz prorez u oknu probila se hladna svetlost i otkrila im da
se nalaze u uzanoj sobi pod kosom tavanicom, visoko podignutom s
prozorske strane, a sa suprotne spuštenom gotovo do samog
neravnog poda. Istražujući prostor, popeli su se na klupu da dohvate
visoki prozor i utvrdili da se kroz uvelo lišće puzavice vidi uredno
dvorište krečnobelih zidova u kome je rasla najbolja jabuka u čitavoj
imperiji. A kad su legli uz suprotan zid i škiljeći na jedno oko provirili
kroz procep između nekoliko otpalih pločica, nazreli su stare
ruševine otmenog pozorišta i busenaste krovove bednih sirotinjskih
izbi, načičkanih između porušenih stubova.
Činilo im se da lebde između dva sveta; napuštena, dopola
razrušena odaja s neravnim podnim daskama, umrljanim modrom
plesni na mestima gde je prodirala kiša, i uglovima posivelim od
dugačkih niti paučine koju je njihao vetar, raznoseći uvelo lišće
puzavice tamo-amo po podu, po svom neobičnom izgledu bila je
čudesna kao i okolnosti u kojima su se nalazili. Pa ipak, na jednom
zidu još su se primećivali tragovi nekadašnjih zidnih crteža, izbledeli
ostaci venaca okačenih o oslikane stubove, koji su se još davnih dana
izljuspali, pa čak i mali Eros, koji lebdi na nebeskoplavim krilima.
Justin je čitavog dana pokušavao da čita Euripida, prvenstveno
zbog toga što je smatrao neuviđavnim prema njihovom bucmastom
domaćinu da i ne pogleda dragocenost koju je od njega dobio na

102
pozajmicu, pošto je Euripidova knjiga bez sumnje ovome bila draga.
Ali slabo je odmicao sa čitanjem. Oduvek se plašio i grozio pomisli da
ostane zatvoren u prostoru iz koga ne može da izađe po svojoj volji —
još otkad su mu se kao sasvim malom zalupila vrata vinskog
podruma, te je nekoliko časova ostao zarobljen u mraku dok ga nisu
našli. Prethodne večeri savladan umorom nije imao snage da se
odupre snu.
Međutim, svest o tome da je zarobljen u uzanoj tajnoj odaji,
zatvorenoj kutijama tako čvrsto nagomilanim preko rupe u zidu kao
da su najtvrđa vrata, isprečila se između njega i Hipolita i oduzela svu
moć i lepotu štivu koje je čitao.
Uveče se domaćin vratio, i saopštivši im da ih po svoj prilici više
niko neće uznemiravati pošto se smrklo, zamolio ih da mu učine
zadovoljstvo i pridruže mu se za večerom. Nakon toga su svake večeri
obedovali s poreznikom u kućerku sa zatvorenim kapcima i stražnjim
zidom naslonjenim na staro pozorište, osim jedne noći, kad im je
večeru doneo momak ušiljenog gorljivog lica, kome su nedostajala
dva prednja zuba, i koji im se predstavio kao „Miron, koji brine o
svemu“.
Zimske večeri provedene u veseloj dnevnoj sobi s Paulinom, kako
domaćinu beše ime, bile su potpuno nestvarne mada vrlo prijatne. A
Justinu su uz to donosile i kratko bekstvo iz kaveza.
Njemu je sve teže padao boravak u tajnoj odaji. Počeo je
neprekidno da osluškuje, da osluškuje glasove u dvorištu i kucanje
na kućnim vratima; pa čak i noću, dok bi Flavije mirno spavao s
rukom pod glavom, Justin je ležao budan i grozničavo zurio u mrak,
načuljenih ušiju i s teskobnim osećanjem da se zidovi zbijaju oko
njega kao da je u zamci.
Čekanje mu je olakšavala samo spoznaja da će u narednih
nekoliko dana — bez sumnje vrlo brzo — na kraju ipak stići u Galiju,
koju je video kao poznati svet okupan svetlošću na kraju nepoznatog
mračnog tunela.
A onda je pete večeri, kad su se kao i obično okupili u prijatnoj
sobi iza zatvorenih kapaka, Paulin konačno kazao: „Ta, s radošću vas
mogu izvestiti da nam večeras i mesec i plima idu naruku, što znači
da su se stekli svi uslovi za vaše putovanje.“

103
 Posle toliko čekanja, rođaci kao da u prvi mah nisu razumeli
njegove reči. Zatim je Flavije upitao: „Kad krećemo?“
„Večeras. Posle večere napuštamo kuću i na određenom mestu
kupimo našeg prijatelja iz Delfina. Berenika nosi za Galiju teret vune,
i čekaće nas po zalasku meseca tri kilometra zapadno uz obalu.“
„I to je sve“, kazao je Flavije uz osmeh. „Izuzetno smo ti zahvalni,
Pauline. Ne znam šta bih više od toga mogao reći.“
„A?“ Paulin je podigao hlepčić iz posude na stolu i zagledao se u
njega kao da ga prvi put vidi, a onda ga vratio nazad. „Ima nešto što
— hm — izgaram da vas priupitam.“
„Ako postoji išta što možemo učiniti, drage volje hoćemo“, kazao
je Flavije.
„Bilo šta, zaista? Hoćete li onda, pri tome mislim na obojicu — jer
mi se čini da vas dvojica idete u paru — pustiti da Berenika isplovi za
Galiju samo s našim prijateljem iz Delfina?“
Justin u prvi mah nije bio siguran da ga dobro razume; potom je
čuo Flavija kako kaže: „Ti nas zapravo pitaš da ostanemo — i to ovde
u Britaniji? Ali zašto?“
„Da radite sa mnom“, odgovorio je Paulin.
„Mi? Ali, Roma dea! Šta bismo nas dvojica radili?“
„Mislim da bismo našli način da vas uposlimo“, odgovorio je
Paulin. „Meni nije ostalo još mnogo vremena, u to sam siguran, i
upravo zbog toga ni vama dvojici ne mogu dati više vremena za
donošenje te odluke... Potreban mi je neko ko će preuzeti posao ako
se meni nešto dogodi. A od onih koji su sa mnom upleteni u ovo —
hm — ne vidim ko bi to mogao.“ Osmehivao se u crvenkasti sjaj
žeravnika. „A mi zaista radimo dobru stvar. Izbavili smo više
gonjenih lica iz Britanije u proteklih nekoliko nedelja; možemo Rimu
preneti vesti iz neprijateljskog logora koje su mu dragocene; a kad
cezar Konstancije dođe, kao što sam potpuno uveren da hoće, možda
ćemo i njemu moći da pružimo pomoć kao — hm — saveznici u
neprijateljskom gnezdu. Tužno bi bilo da sve ovo nepovratno
propadne samo zato što je jedan čovek umro a nije ostavio nikoga da
ga zameni.“

104
 Zagledan u plamen lampe Justin je osetio svu gorku težinu
Paulinovog zahteva. Baš sad kad se Galija nalazila sasvim blizu,
gotovo nadomak ruke, a s njom i jasna dnevna svetlost i ostale
poznate stvari; baš sad debeli čikica traži od njega da se vrati natrag
u mrak. Tišina se produžila, otegla se unedogled. Noćni muk je
prekinuo daleki bat potkovanih sandala koje su napredovale uz ulicu
i lagano se približavale: nailazi stražarski odred. Svake večeri je
prolazio u slično vreme; i svake večeri je Justin njegov dolazak
propratio s grčem u stomaku. I tog časa mu se želudac zgrčio, a osetio
je i da se čitava svetla soba stisnula, i znao je i bez gledanja da i druga
dvojica osećaju isto — napetost je narastala i narastala, da bi
najednom, kad su stopala produžila kraj kuće bez zaustavljanja,
splasnula naglo kao posle izdaha. I odsad bi uvek tako bilo, uvek, i
danju i noću; uvek bi ga neka ruka mogla ščepati za rame ili bi koraci
jednom naišli — i zaustavili se. A on nije imao snage da se nosi s tim.
Čuo je Flavija kako govori: „Potraži nekog drugog, gospodaru;
nekog ko je dorasliji tom zadatku. Justin je ranar, a ja sam vojnik; u
našem svetu još ponešto i vredimo. Ali nismo dovoljni izbrušeni za
taj tvoj posao. Nismo dovoljno hrabri, ako baš tako hoćeš.“
„Ne bih se složio s tim“, kazao je Paulin; a onda je posle kratkog
prekida dodao: „Nešto mi govori da će se kad cezar Konstancije dođe
ispostaviti da ste mu mnogo više vredeli u ovom poslu nego da ste se
vratili u legije.“
„Ti sudiš drugačije. Samo, na osnovu čega si to zaključio?“,
upitao je Flavije očajnički. „Proveo si u razgovoru s nama svega četiri
ili pet večeri. Ne više od toga.“
„Može se reći da imam — hm — nos za te stvari. Retko mi se
dogodi da pogrešim u proceni.“
Justin je žalosno odmahnuo glavom. „Žao mi je.“
Istog časa ga je presekao Flavijev glas. „Nema svrhe, gospodaru.
Mi... moramo da otputujemo.“
Poreznik je pomirljivo raširio ruke, a njegovo bucmasto,
ružičasto lice nije izgubilo ni mrvu ljubaznosti. „I meni je žao... Pa,
ništa onda, ne trošite više vreme na to; uostalom, nepošteno je od
mene što vas u ovom času stavljam pred takav izbor. Jedite sad;
vidite, vreme leti, a vi morate večerati pre polaska.“

105
 Nakon svega što se dogodilo, Justinu je, međutim, hrana umesto
ukusa slobode imala ukus pepela, a svaki zalogaj mu zastajao u grlu
i bezmalo ga davio.
Otprilike dva sata kasnije, Justin i Flavije su se našli s poreznikom
i pomorcem iz Delfina na ivici trnovog šumarka izuvijanog od vetra,
okrenuti ka pučini i maloj lađi koja se lagano približavala. Mesec je
gotovo zašao, ali voda je i dalje sjaktala iza mraka peščanih sprudova;
oštar vetrić hujao je preko mračne nepregledne močvare i priobalnih
poljana, proizvodeći slabašan eolinski bruj između golih i izuvijanih
grana trnovog drveća. Jedna svetla tačkica sinula je ispod trupa
broda, žuta kao neven usred crnog i srebrnog i dimnosivog sveta; sva
četvorica su se od iščekivanja napeli do pucanja.
„A, eno Berenike, bezbedno doplovljava“, kazao je Paulin.
Došao je čas da se krene.
Pomorac, povučen u sebe i potpuno nem otkad su ga pokupili na
dogovorenom mestu, kratko se okrenuo i skrušeno kazao: „Ne znam
zbog čega si se izložio tolikim mukama zbog moje dobrobiti; ali
zahvalan sam ti na tome. Ja... ne znam ni sam šta još da kažem...“
„Onda i ne gubi vreme na reči. Pohitaj, čoveče. Smesta kreni“,
kazao je Paulin.
„Hvala ti, gospodaru.“ Mahnuo je rukom na rastanku, a onda se
okrenuo i krupnim koracima pošao niz obalu.
Flavije je naglo ispalio: „Mogu li te upitati nešto, gospodaru?“
„Samo budi brz.“
„Radiš li ti ovo zato što te privlači opasnost?“
„Zbog opasnosti?“ U mraku se činilo da Paulin zvuči zgroženo.
„O, tako mi svega, ne, ne i ne! Ja sam od onih koji ni najmanje ne
ljube opasnost; ako ništa drugo a ono što sam previše — hm — plašljiv.
Brzo krenite; ne smete dozvoliti da vas prevoz čeka, pogotovu kad se
već smenjuju plima i oseka.“
„Naravno. Onda zbogom, gospodaru; i još jednom ti hvala.“
Po navici držeći ruku na kutijici sa instrumentima, Justin je
promrmljao nešto sebi u bradu, nerazumljivo čak i njemu samom, pa
krenuo za Flavijem put mora.

106
 Sustigli su pomorca iz Delfina i zajedno s njim krenuli između
peščanih humki ka glatkoj obali prošaranoj tragovima talasića.
Čamac je čekao, tih kao morska ptica dok se odmara. Kad je trebalo
da zagaze u vodu, Justin je zastao i okrenuo se. Mada je znao da će
sve propasti ako se osvrne, nije uspeo da odoli. Poslednji zrak
mesečine osvetlio je Paulinovu sitnu, zdepastu priliku, sasvim samu
među trnovim drvećem, izgubljenu u močvarnoj pustoši koja ju je
okruživala.
„Flavije“, izustio je očajnički, „ja ne idem.“
Flavije je kratko poćutao, pa kazao: „Ma ni ja, razume se.“ Potom
je kroz smeh dodao: „Zar Paulin nije i sam kazao da se nas dvojica u
ovome računamo kao jedan?“
Pomorac iz Delfina, koji već beše ušao u vodu, okrenuo se prema
njima. „Bolje požurite.“
„Slušaj“, kazao mu je Flavije. „U redu je. Mi ostajemo. A ovima u
lađi kaži da su druga dvojica odustala. Mislim da će im sve biti jasno.“
„Pa, to je vaša stvar...“, poče ovaj.
„Tako je, to je naša stvar. A tebi srećno, i — bolje požuri.“ Flavije
je ponovio čovekove reči.
U tišini se čulo tiho, jedva čujno zapljuskivanje talasića oko
njihovih nogu. Gledali su pomorca kako gaca kroz vodu, kako odmiče
sve dublje i dublje, dok nije gotovo sasvim smočio glavu, stigavši do
veslarice koja ga je čekala. Videli su pri sjaju svetiljke kako ga izvlače
iz vode. Kad se svetlo ugasilo, u potpunoj tišini razapeta su jedra i
lađica je uhvatila pravac, da bi kao duh nestala na pučini.
Justin je najednom postao sasvim svestan tihog pljuskanja i
strujanja oseke i mraka puste močvare iza sebe, zaposednute vetrom.
Obuzeo ga je osećaj da je sasvim mali i beznačajan, osetio je jezu u
utrobi. Flavije i on su sad mogli biti na lađi što plovi ka pučini; do
zore bi već stigli u Gezorijakum; ponovo se domogli dnevnog svetla i
vratili poznatom životu među ljudima svog kova. A umesto toga...
Kad se Flavije iznenada promeškoljio kraj njega, obojica su se bez
reči okrenuli i zagazili kroz mekani pesak ka prilici koja ih je čekala
među trnovim drvećem.

107
 XI
SENKA

J ednu narukvicu od opala baba-tetke Honorije predali su

Paulinu da je upotrebi kako misli da je najbolje. Hteli su mu
dati i drugu, ali on ih je zamolio da je sačuvaju za crne dane;
Flavije je skinuo stari pečatni prsten, koji nije bilo preporučljivo
pokazivati pred sojem ljudi s kojim će se ubuduće sretati, i nosio ga
ispod tunike na vrpci oko vrata. Dan-dva kasnije, Justin je zamolio
Paulina za dopuštenje da napiše ocu pismo. „Hteo bih samo da mu se
javim, tek da ga upozorim da neko vreme neće imati novosti od mene.
D-daću ti da pročitaš pismo, da se uveriš da nisam ništa odao.“
Paulin se načas zamislio, pa odsečno klimnuo glavom. „Da znaš
da je to pametno; to bi nas moglo poštedeti — hm — neugodnog
raspitivanja.“
I tako se Justin latio pisanja pisma, za šta je, međutim, utvrdio
da mu neočekivano teško ide. Svestan da bi se sasvim lako moglo
dogoditi da poslednji put piše ocu, želeo je štošta da mu kaže. A nije
znao kako. „ Ako do tebe stigne vest da sam napustio položaj u
Magnisu“, naposletku je napisao, posle suvog upozorenja, „ i ako ta
vest i ovo pismo budu poslednje što ćeš o meni čuti, molim te, oče,
znaj da te nisam obrukao. Nisam učinio ništa zbog čega treba da se
stidiš, kunem ti se.“ I to je uglavnom bilo to.
Dao je nezapečaćeni svitak Paulinu, u skladu s dogovorom, a ovaj
mu ga je vratio jedva ga pogledavši. Pismo je u odgovarajućem

108
trenutku poneo izvesni trgovac koje je noću putovao preko mora; a
Justin, koji je imao osećaj da je presekao i poslednje veze s poznatim
svetom, zajedno s Flavijem se čista srca okrenuo ka drugom, za njih
mnogo neobičnijem životu u kome su se našli.
I zaista se ispostavilo da su zakoračili u neobičan svet, pun
neobičnih ljudi. Beše tu Cerdik, graditelj lađa, i dečak Miron, koga je
Paulin prvobitno uhvatio kad je pokušao da mu ukrade vrećicu s
novcem; i Fedar s Berenike, s plavom minđušom od fajansa; takođe i
službenik vlasti u Uredu za žito u Regnumu, starica koja je prodavala
cveće ispred hrama bogu Marsu Teutu u Klauzencijumu, i mnogi
drugi. Jedina čvršća veza između ovih ljudi beše deo pesmice
odzviždane po mraku i najobičnija travka, ljulj, zadenuta za
sapinjaču ili u čvor na pojasu. Mnogi od njih, čak i oni koji su živeli
u Portus Adurniju, nisu znali za tajnu rupe iza hrpe starudije u
Paulinovoj ostavi, niti su znali za drugi prolaz — „vrapčev prolaz“,
kako ga je Paulin nazvao kad ga je pokazao Justinu i Flaviju — koji je
počinjao iza onižeg zidića kraj glavnog ulaza u staro pozorište i vodio
do razlabavljenih dasaka u zidu odaje s nacrtanim Erosom. Pa ipak
su na tako nesvakidašnji način činili bratstvo.
Justin i Flavije su živeli kod graditelja lađa Cerdika i izdržavali se
radeći svakojake poslove koje su mogli naći u gradu ili u nekoj od
radionica za popravku. Zapravo, te poslove su obavljali kad su
boravili u Portus Adurniju; međutim, te zime su često posećivali
Regnum, Ventu i Klauzencijum. Justin je, doduše bez Flavija, koga bi
i maskiranog meštani lako prepoznali, u nekoliko navrata stizao čak
i na sever do Kaleve. Pet važnih puteva ukrštalo se u Kalevi, a u
prolaznom logoru kraj gradskih zidina neprekidno su se smenjivale
kohorte orlova; stoga u čitavoj britanskoj provinciji nije bilo boljeg
mesta za osmatranje i osluškivanje.
Zima se bližila kraju i Paulinova jabuka je napupela. Preko
dvadeset ljudi je bezbedno prebačeno preko mora; ljudi koji bi došli
u Delfin ili na neko drugo mesto određeno za sastanak, noseći
zadenutu travku ljulja, i kazali: „Poslao me je taj i taj.“
Proleće je prešlo u leto, a latice ružičastih vrhova s najbolje
jabuke u imperiji opale su u tamnu vodu dvorišnog bunara.
Imperator Alekt starao se da se njegova vladavina iz glavnog

109
upravnog grada Londinijuma i te kako oseti. I namet na žito i
zemljarina, teški ali pravedni u Karausijevo vreme, postali su pod
Alektom teži nego ikad, uprkos narodnom verovanju da će ih on
olakšati, i bez milosti su ubirani radi imperatorove lične koristi. Nisu
stigli ni do sredine leta, a s kraja na kraj Britanije pronela se vest da
Alekt dovodi saksonske i franačke najamnike, da dovodi braću
morskih vukova da mu čuvaju kraljevstvo. Britanija je zaista izdata!
Ljudi su uglavnom ćutali — beše opasno previše govoriti — ali
razmenjivali su grozničave, besne poglede; a broj onih koji su u Delfin
dolazili s travčicom ljulja iz nedelje u nedelju je rastao.
Žitelji Portus Adurnija prvi put su videli omražene najamnike
jednog julskog dana kad je Alekt lično došao da obiđe vojsku i
odbrambene snage velikog utvrđenja.
Čitav Adurni je izašao na široku, kamenom popločanu ulicu koja
je vodila do pretorijanske kapije; sjatila se svetina vođena
radoznalošću i uzbudljivom mogućnošću da vidi imperatora, makar i
imperatora koji je bivao sve omraženiji, ali i strahom od njegovog
nezadovoljstva ako ne ispolje dovoljno veliku radost.
Justin i Flavije su zauzeli dobra mesta odmah kraj stepeništa
malog Jupiterovog hrama, gde je imperator podnosio žrtvu pre
ulaska u tvrđavu. Pod suncem julskog dana vreo vazduh je titrao kao
oblak mušica iznad glava svetine — ogromne svetine, u najlepšoj
odeći, najživljih boja. Trgovci su izneli najskupoceniju robu i okačili
pozlaćene grančice u znak proslave, a oko stubova hrama behu
opasani hrastovi venci i oni od upletene su ručice, čija je penasta
cvast već počinjala da vene, mešajući svoju mednu slast sa oštrom
mirom baštenskog nevena i kiselkastim zadahom zbijene gomile. Ali
i uprkos svečanoj odeći, veselim bojama i vencima, izostajala je
iskrena radost, zbog čega je čitav prizor delovao prazno.
Dva rođaka bila su čvrsto stisnuta uz legionare, postrojene sa obe
strane ulice u čast svečanog dočeka imperatora; stajali su toliko blizu
mladom dežurnom centurionu da su mogli čuti kako tamnocrvenim
konjskim dlakama perjanice grebucka oklop na ramenima kad god bi
okrenuo glavu. Beše to jedan crnomanjast, koščat momak, s nosem
istaknutim kao pramac galije, i širokim, nepokolebljivim usnama; bez

110
ikakvog posebnog razloga, verovatno stoga što je bio približno
njihovih godina, Justin ga je pomno osmotrio.
Utom je daleko iz pravca Vente na putu primećeno komešanje
zbog čega se i svetina pred hramom uzvrpoljila. Sve bliže i bliže, kao
kakav narastajući talas, ka njima se kotrljao spori i potmuli zvuk. Sve
su glave gledale na istu stranu. Iako pritešnjen između jednog
izrazito kršnog legionara i debele žene koja mu je disala za vratom,
Justin je kolonu konjanika uočio još iz daljine, pa je pratio kako iz
časa u čas sve više raste i izoštrava se. Prepoznao je na čelu povorke
visoku, otmenu priliku novog imperatora, okruženu najvišim
službenicima i osobljem, kao i visokim starešinama vojne posade
ovdašnje tvrđave; a za njim, Saksonce koji su činili njegovu telesnu
stražu.
Izdajnik Alekt se našao na svega nekoliko koraka od njih,
projahujući između ustalasale gomile; smiren, svetao čovek, kome je
imperatorski purpurni ogrtač, prebačen preko ramena i pozlaćenog
bronzanog oklopa, samo isticao svetle oči i belinu puti obasjanu
suncem. Iskosio je glavu i obratio se zapovedniku logora kraj sebe,
osmehnuvši mu se na svoj dobro poznati ljupki način; sa zanimanjem
se osvrnuo oko sebe, sagnuo glavu i mahnuo belom ručerdom,
otpozdravljajući radosnom klicanju svetine, kao da je nesvestan
šupljeg prizvuka u njihovim glasovima. A za njim su se tiskali
Saksonci iz telesne straže; krupni, plavooki i plavokosi varvari iz
germanskih plemena, oznojeni ispod ogrtača od vučje kože, sa zlatom
i koralima pod grlom i zmijama od crvenog zlata izuvijanim iznad
laktova, smejali su se i jahali, grleno razgovarajući između sebe.
Dok su sjahivali s konja ispred natkrivenog trema sa stubovima,
životinje su se uzvrtele na sve strane, šireći pometnju među zbijenom
svetinom. Justin je preko legionarevog ramena video kako se visoka
prilika zaogrnuta purpurom ogrtačem okreće na stepeništu hrama
prekrivenom cvećem i maše puku kao kakav glumac; utom ga je
obuzeo takav zaslepljujući bes da se ponovo čestito osvestio kad se
čitav događaj gotovo završio.
Jedna starica se nekako provukla između legionarske straže i
pojurila raširenih ruku pravo imperatoru pred noge da ga moli i
preklinje za nešto. Šta je htela, niko nije čuo. Jedan Saksonac se

111
sagnuo, zgrabio je za kosu i povukao unazad. Žena se prevrnula uz
vrisak, da bi je već sledećeg trena i ostali opkolili.
Počeli su da je bockaju vrhovima svojih saksova ne bi li je naterali
da ustane; smejali su se i zabavljali dok su je gledali kako se batrga.
Svetina zabezeknuto zamuknu; a onda, kad je starica posrnula i
zamalo ponovo pala, centurion je istupio napred, s mačem u ruci, i
stao između žene i njenih mučitelja. U sveopštoj tišini koja je
nastupila, Justin ga je sasvim razgovetno čuo kako kaže: „Brzo se
skloni, staramajko“. Potom se okrenuo ka Saksoncima, koje kao da
je namah obuzdalo njegovo važno držanje, i rekao: „Igra je završena“.
Alekt se okrenuo na stepeništu da proveri šta se događa i rukom
pozvao jednog od viših starešina. Neprilika je nekako izglađena;
Saksonci su se kao psi na zvižduk udaljili, a starica se prikupila i
plačući otrapala među narod, provukavši se između legionara koji su
razmakli ukrštene pilume da je propuste.
Kad se Justin, koji je pogledom ispratio staricu, ponovo okrenuo
ka hramu, ustanovio je da mladi centurion stoji na stepeništu pred
Alektom. Rastojanje između Justina, gotovo sasvim skrivenog
vencima okićenog stuba, i ove dvojice nije bilo veće od dužine koplja;
čuo je Alekta kako vrlo ljubazno kaže: „Centurione, niko osim mene
ne zapoveda mojoj telesnoj straži.“
Držeći ruke uz bokove centurion ih je stegnuo u pesnice. Lice mu
je sasvim prebledelo i disanje mu se prilično ubrzalo. Ali odgovorio
je glasom ništa manje ljubaznim od Alektovog: „Zar ni onda kad iz
zabave krenu bodežima na staricu, cezare?“
„Ne“, kazao je Alekt, pa dodao još ljubaznije: „Čak ni tad. Vrati
se svom poslu, centurione, i sledeći put upamti da ne smeš
prekoračivati ovlašćenja.“
Centurion se uspravio i vojnički ga pozdravio, potom se okrenuo
i uputio na svoje mesto staloženog lica, kao da je isklesano od
kamena. Alekt se takođe okrenuo i, ne skidajući s lica svoj dražesni
osmeh, ušao u hram u pratnji visokih vojnih starešina.
Čitav događaj se odigrao takvom brzinom da polovina okupljenih
nije ni shvatila šta se dešava. Ali Justin i Flavije su zapazili i
pojedinost koje će se naknadno prisetiti; setiće se — pored svih
iznenađenja — i uzanog, ušiljenog lica Serapiona Egipćanina, koji se

112
uzdigao iz redova imperatorovih ulizica, i njegovih mračnih,
nemirnih očiju prikovanih za mladog centuriona.

Te večeri su zapovedničke odaje u velikoj tvrđavi, posebno

preuređene u čast imperatorove posete, poprimile sasvim drugačiji
izgled nego inače. Meki istočnjački ćilimi i vezovi lepih boja, koji su
stigli među imperatorovom vojnom opremom, doprineli su da
prostorije zaliče na odaje kraljice; vazduh beše zasićen slatkim
miomirisnim uljem koje je gorelo u srebrnoj svetiljci kraj ležaja na
kome se Alekt odmarao. Pored sebe je spustio te večeri ispleten venac
od belih ruža, koji je malo pre toga skinuo, i zabavljao se nežno
čerupajući latice. Njegovo prilično potišteno lice poprimilo je
zadovoljan izgled velikog belog mačora kad je uputio osmeh
Egipćaninu koji je sedeo na stoličici kraj njegovih nogu.
„Cezar treba da se pobrine za onog mladog centuriona“, govorio
mu je Serapion. „Jutros je izgledao kao čovek spreman da za denar
zarije nož u cezara, a večeras je našao izgovor da se ne pojavi na
proslavi u cezarovu čast.“
„Tja! Naprosto je besan što sam ga izribao pred svetom, ništa
drugo.“
„Aja, meni se čini da tu ima još nešto. Prava šteta te je cezarova
telesna straža dopustila sebi jutros onakvu zabavu.“
Alekt je ravnodušno slegnuo ramenima. „Oni su varvari i tako se
i ponašaju; ali zato su odani, za pare koje im dajem.“
„Kako god, šteta je.“
Alektov osmeh je malčice izbledeo. „Otkad je Serapion Egipćanin
postao cezarov savetnik?“
„Otkad je Serapion Egipćanin obezbedio cezaru dovoljno
velebilja da ubije čoveka“, ovaj je glatko odgovorio.
„Sto mu gromova! Zar nikad nećeš prestati na to da me podsećaš?
Nisam li ti već dovoljno platio? Nisam li te uzeo među svoju svitu?“
„Pa zar se ja nisam pokazao kao dobar podanik?“ Serapion mu se
dodvoravao, oborio je tamne oči. „Eh, nije mi namera da cezara
podsećam na — neprijatne događaje... Pa ipak, cezaru sam dobro

113
poslužio u toj stvari. A učiniću i više ako cezaru ponovo budu
potrebne moje usluge — u važnijoj prilici.“
Ovaj se tiho nasmejao. „Ih, čoveče, ti se previše uzdaš u zavere i
mrak. U današnje vreme imperatori se i ne trude posebno da sakriju
ruku koja je ubila njihovog prethodnika. Osim toga, odluku da tako
duboko uključim Saksonce pažljivo sam doneo, jer od sada sasvim
pouzdano mogu računati na postojan priliv saksonskih najamnika.“
Serapion je podigao pogled. „Cezar na sve misli! Pa ipak, nešto
mi kaže da bi valjalo, barem dok smo ovde, držati na oku tog mladog
centuriona i pratiti šta radi.“
Veliki, bledi čovek okrenuo se na ležaju da ga bolje pogleda. „Šta
je smislio taj tvoj mali pokvareni mozak, krastačo otrovna?“
„Saznao sam da je proteklih meseci sa ovog dela obale jedan broj
ljudi — koji nisu gajili naklonost prema cezaru — nestao pred nosom
cezarove vlasti. Nešto mi govori da ću, ako pripazim na tog mladog
centuriona, možda i otkriti šta se tu tačno događa.“
Otprilike u isto vreme sledeće večeri Justin je seo u mračni ćošak
Delfina. Letnje veče beše mirno, sparno, a stara prugasta
nadstrešnica zamotana, tako da je uzano dvorište pod svetiljkama
natkrilio blistavi mrak noćnog neba, koje se naziralo kroz vinovu lozu
uvijenu oko letvica brajde. U vinariji te večeri nije bilo gužve, pa je
Justin sasvim sam sedeo u mračnom ćošku, zadubljen u misli.
Pošto je doznao vest zbog koje je došao, rešio je da iskapi putir
vina — mada ne prebrzo, za slučaj da neko motri na njega — i krene
do Paulina da ga obavesti kako se poslednji čovek kog su prevezli
sigurno iskrcao u Galiju. I Flavije će biti tamo, a Fedar će stići nešto
kasnije, kad istovari pošiljku vina s Berenike. Namera im je bila da
razgovaraju o načinu na koji bi se skratilo vreme potrebno za
izvlačenje begunaca iz provincije; a to je iziskivalo pažljivo
promišljanje. Iako je Justin pokušavao da usmeri misli u tom pravcu,
one su se uglavnom vraćale na jučerašnju neprijatnu sliku Serapiona
Egipćanina među Alektovom ličnom pratnjom. Zašto je Alekt uzeo
sitnog prodavca mirisa u svoju svitu? Justinu je neki glasić iz dna
duše došapnuo da je oduvek postojala snažna veza između vrste robe
koju Serapion prodaje i otrova. A morski vuk koji je mogao da istrtlja
nešto što nije smeo bio je otrovan... Ipak, kakva god se istina krila iza

114
čitave stvari, njima pojava tog čoveka ne može naškoditi, jer ih on,
hvala bogovima, nije video. Justin, međutim, nije uspevao da izbaci
iz glave nekakvu čudnu nelagodu; kao da je slutio nešto.
Jedna prilika je krupnim koracima ušetala iz mraka priobalja;
Justin je podigao glavu i spazio mladića u čupavom ogrtaču domaće
izrade, kudrave tamne kose, čela punog ožiljaka od boginja i velikog
koščatog kljunastog nosa, kako zastaje u vratima i osvrće se oko sebe.
Bez oklopa i kacige Justinu je izgledao sasvim drugačije nego onda
kad ga je prošli put video, ali pošto je već neko vreme vrteo po glavi
jučerašnji događaj sa stepeništa hrama, smesta ga je prepoznao.
Kad se pridošlica odlučio, prstom je pozvao vlasnika vinarije i
smestio se nedaleko od mesta s kog ga je Justin posmatrao. Čim je
seo, jedna senka je istog trena šmugnula u mrak iza vrata; u tome,
međutim, nije bilo ničeg neobičnog, pošto su ljudi neprekidno
pristizali sa obale ili odlazili. Justin je nastavio da posmatra mladog
centuriona. Stiglo mu je vino, ali on ga nije ni pipnuo, već je nastavio
da sedi i zuri ispred sebe, s rukama na kolenima, prstima se igrajući
nečim. Tad je Justin primetio da drži vlat ljulja.
Podigao je putir vina, ustao i prišao pridošlici. „O, pa ovo je zaista
neočekivan i prijatan susret. Pozdravljam te, prijatelju“, kazao je
tonom čoveka koji je slučajno nabasao na starog znanca, zatim je
spustio putir na sto i seo. Čim je spazio Justina kako prilazi,
pridošlica je brzo podigao oči i stao oprezno da ga odmerava, trudeći
se da zadrži neizmenjeno lice pod Justinovim ispitivačkim pogledom.
Taj trenutak je uvek nosio opasnost, opasnost da je vlat ljulja
zalutala u pogrešne ruke. Ali Justin je bio siguran u ovog čoveka, jer
se sećao jučerašnje scene sa stepeništa Jupiterovog hrama; osim toga,
njegovo prijatno, isklesano lice nije skrivalo doušnika, već nekakvu
napetost i blagi očaj.
„Večeras je prilično toplo“, kazao je Justin, pa je razmaknuo
prevoje ogrtača i otkrio struk ljulja u bronzanoj kopči na okovratniku
tunike.
Primetivši travku, čoveku je preko lica preleteo titraj, ali ga je on
smesta obuzdao. Malčice se nagnuo ka Justinu i brzo prošaputao:
„Neko mi je rekao da ukoliko dođem u ovu vinariju noseći izvestan
znak, možda uspem da nađem ljude koji mi mogu pomoći.“

115
 „Tako? Zavisi od toga kakva pomoć ti je potrebna“, promrmljao
je Justin, zagledan u titraje svetiljki i senki listova loze u peharu.
„Ista pomoć koja je pružena i drugima pre mene“, kazao je čovek
uz kratak, suzdržan osmeh, jedva primetan u njegovim očima. „Hajde
da ostavimo po strani ovo pretvaranje. Vidi, poveravam ti svoj život.
Ne želim više da služim ljudima kao što je imperator Alekt.“
„Tako misliš od juče?“
„Znaš za ono juče?“
„Stajao sam u b-blizini, među svetinom ispred Jupiterovog
hrama.“
„Jučerašnji događaj“, promrmljao je mladić, „samo je poslednja
kap u prepunoj čaši. Šta ćemo sad raditi?“
„Lagano ćemo popiti vino, i potruditi se da što manje podsećamo
na z-zaverenike“, kazao je Justin, a na licu mu je zatitrao osmeh.
Posedeli su još neko vreme, tiho ispijajući vino i ćaskajući o
izgledima da žetvu prati lepo vreme, i sličnim temama, dok Justin
naposletku nije prstom pozvao gazdu vinarije. „Mislim da je sad
vreme da krenemo.“
Ovaj drugi je nemo klimnuo glavom, pa odgurnuo prazan putir.
Svaki je platio svoj ceh, a onda su zajedno ustali i izašli u mirnu letnju
noć, Justin prvi, a momak za njim.
Svako ko je po smrkavanju dolazio u kućicu i tajnu odaju u
starom pozorištu ili odatle odlazio išao je okolnim putem, za slučaj
da ga neko prati; Justin je te večeri, zbog nelagode koju je u njemu
probudila ponovna Serapionova pojava, svog pratioca poveo još
zaobilaznijim putem no inače. Pa ipak, kad su naposletku stigli do
uskog i zavučenog mračnog prolaza ispred dvorišnih vrata, senka
koja ih je pratila još od Delfina i dalje im se šunjala za petama. Justin
je zastao na ulazu u dvorište i kao i obično oslušnuo da li ga neko
prati. Ali u gustom mraku prolaza ništa nije ni šušnulo niti se
mrdnulo. Međutim, kad je Justin podigao rezu i zajedno s mladim
centurionom klisnuo u dvorište, a onda rezu nečujno vratio na mesto,
jedna senka se izdvojila od ostalih i kao gušter šmugnula brzo do
vrata.

116
 Dvorištance beše u mraku, ali svetlost kasno izašlog, tek načetog
punog meseca zabelila je vrh zida starog pozorišta iznad njih i
posrebrila najviše grane drvceta kraj bunara, tako da su napola
izrasle jabuke zaličile na praporce Kulenove voljene srebrne grane.
Justin je ponovo zastao i sav se pretvorio u uho, obuzet onom
neobičnom slutnjom koje se nije mogao otresti. Ali senka u prolazu
prestala je da diše, kao svaka prava senka, te je Justin samo
promrmljao: „Ovuda“, i povukao svog pratioca do ulaznih vrata.
Kako su zbog Fedra, čiji se dolazak kasnije očekivao, vrata stajala
nezabravljena, baš kao i dvorišna, otvorio ih je i uveo pratioca u kuću.
Za njima se odškrinuše vrata dvorištanca, pa se zatvoriše jednako
nečujno kao i prilikom otvaranja. U dvorištu se više ništa nije
pomerilo, osim kasnog srebrnog meseca među srebrnim granjem
jabuke.

117
 XII
GRANČICA ŽUKVE

I
spod vrata se ukazala pruga svetlosti boje jagorčevine, a kad
je Justin podigao rezu i ušao u kuću, učinilo mu se da sobica
blešti. Unutra je zatekao Flavija i Paulina, a postavljena tabla
za šah između njih svedočila je o tome da su prijatno prekraćivali
vreme do dolaska Fedra s Berenike.
„Ah, vratio si se“, pozdravio ga je Paulin, i čim je primetio
mladića iza njega, dodao je: „A koga to dovodiš sa sobom?“
„Još jednog koji hoće da pođe utabanim putem“, kazao je Justin.
„Tako? E, onda se moramo postarati da se to i desi.“ Paulin je
pomalo odsutno pomerio figuru. „Kakve su vesti o poslednjem?“
„Bezbedno se iskrcao.“
Flavije se zagledao u novodošlog. „Ti si onaj što se juče sukobio
sa uzvišenim Alektom pred Jupiterovim hramom“, najednom je
kazao i ustao, zaljuljavši tablu, zbog čega je Paulinovo lice načas
pomračila zabrinutost.
Pridošlica se osmehnuo svojim uobičajenim brzim, napetim
smeškom. „I ti si bio među svetinom?“
„Jesam“, kazao je Flavije. „Da je moja kohorta bila postrojena duž
ulice, nadam se da bih i ja našao hrabrosti da postupim isto kao i ti.“
Načas su se zgledali preko svetiljke na stolu; Flavije je bio u
prostom radničkom odelu, raščupan i prilično prljav. No pridošlica je

118
i pored toga rekao glasom u kome se jedva nazirao trag pitanja: „Po
načinu na koji govoriš, čini mi se da smo iz istog bratstva.“
„Prošle godine sam u ovo vreme bio zapovednik kohorte na
Zidu.“
Paulin, koji je takođe posmatrao novodošlog, sa odobravanjem je
tiho zabrundao. „Čuo sam priču o tom sukobu sa imperatorom.
Nepromišljeno, dragi moj mladiću; ali sve u svemu — hm — časno,
zaista vrlo časno. Verovatno zbog toga sad veruješ da bi ti u Galiji bilo
prijatnije nego u Britaniji.“
„Možeš li mi urediti da se tamo prebacim?“
„Mogu“, mirno je kazao Paulin, „ako se strpiš nekoliko dana,
tokom kojih ćeš biti moj gost u — hm — prilično skučenom stanu,
nažalost.“ Izgovorivši to podigao se i po navici tiho uzmuvao po sobi
kao kvočka. „Ali što li te ja teram da stojiš? Sedi, izvoli sedi. Ubrzo će
nam se još neko pridružiti, a kad taj dođe, ako ne zameraš, ja bih te
odveo u taj pomalo skučen stan. U ovom poslu je najbolje da niko ne
zna više no što je potrebno. Ne, ne. U međuvremenu, jesi li večerao?
Onda čaša vina? Molim te, sedi.“
Pridošlica je odbio i vino i večeru, ali je seo. Kad su svi posedali
oko okruglog stola, posle kratke ćutnje, kazao je: „Čini mi se da je
najpametnije ništa ne pitati, stoga i neću postavljati pitanja... Zašto
ne nastavite partiju?“
Paulin mu se zadovoljno osmehnuo. „Pa, dobro, ako nas nećeš
smatrati neučtivim. Za šah više nećemo imati vremena kad stigne naš
— hm — prijatelj, a ja, priznajem, zaista mrzim da ostavim igru na
pola, posebno kad pobeđujem. Flavije, verujem da si ti na potezu.“
Kako kapci na prozorima behu zatvoreni, u osvetljenoj odajici
beše vrlo toplo i sasvim tiho, izuzev što se čulo zunzanje muve među
krovnim gredama i slabašno kuckanje figura koje su igrači povlačili
po tabli. Mladi centurion je sedeo s rukama na kolenima, staloženo
gledajući ispred sebe. Justin je pratio igru, mada ga je hvatala sve
veća pospanost, tako da su mu figurice blago poigravale na
zamućenom crno-belom kockastom polju, a kuckanje pri njihovom
pomeranju stizalo iz sve veće daljine...
Ali toj partiji šaha ipak nije bilo suđeno da bude završena.

119
 Čuvši kako neko razbacuje starudiju u ostavi, Justin se najednom
sasvim razbudio, a kad je odmah potom lađar Fedar upao u sobu u
najvećoj užurbanosti, dah smrtne opasnosti naterao ih je sve da
poskaču na noge i pre no što je stigao da progrca upozorenje.
„Varvarska straža je opkolila kuću. I ulica i dvorište vrve od njih!
Zamalo sam im dopao šaka, ali sam ih božanskom milošću spazio na
vreme i pošao vrapčevim prolazom.“
Nastade tajac samo na sekund il’ dva, ali Justinu se činilo da
tišina raste i raste kao ogroman mehur, mehur potpune
nepomičnosti. A usred te sveopšte zamrznutosti koja ih je obuzela
Paulin je tiho kazao: „Justine i Flavije, hoćete li me poslušati i
zasunuti ulazna vrata?“
Skočili su da udovolje njegovoj želji; u pravi čas, jer čim je Justin
zasunom zatvorio dvorišna vrata — zasun beše neuobičajeno jak za
jednu porodičnu kuću — na njih se sručila lavina udaraca, tresući i
ugibajući drvo pod Justinovom rukom, i začulo se grleno urlanje:
„Otvaraj! Otvaraj ili ćemo provaliti! Otvaraj; ti zaštitniče izdajica, ili
ćemo ti zapaliti krov i dimom te isterati napolje!“
Pa, zasun će izdržati još neko vreme, mada izvesno ne zadugo.
Justin je pohitao u dnevnu sobu, i dalje jarko osvetljenu i prijatnu, s
nedovršenom partijom šaha na stolu i oslikanim kućnim
božanstvima u nišama po zidovima, taman na vreme da čuje kako
centurion kaže: ,Ja sam kriv za ovo. Mora da me je neko pratio. Izaći
ću i predaću se, gospodaru.“
A Paulin je odgovorio: „Ne, ne, to se pre ili kasnije svakako
moralo dogoditi, a kad smo kod predaje: dobri moj dečače, zar ti
zaista veruješ da će se oni zadovoljiti samo tobom?“
Justin je zatvorio vrata dnevne sobe i naslonio se leđima na njih.
Flavije je telom podupro vrata koja su izlazila na ulicu, dok je iza
njega narastalo zavijanje čopora vukova. Paulin je brzo pogledom
odmerio svakog prijatelja ponaosob i odsečno klimnuo glavom. „Da,
svi ste mršavi i pokretni — sva sreća te si došao ti, Fedre, umesto diva
Cerdika. Krenite vrapčevim prolazom, sva četvorica, i potrudite se da
stignete do Cerdikove gradionice lađa.“
„A ti?“, obrecnuo se Flavije.

120
 „Odakle meni građa za vrapčev prolaz? Krenite smesta; sačekajte
me u gradionici lađa, a ja ću vam se pridružiti čim budem mogao.“
„Kako?“, nabusito ga je upitao Justin, stojeći kao ukopan s rukom
na maču. „Mislim da ću ja ostati s tobom, gospodaru, pa ć-ćemo se
zajedno boriti.“
Lupanje se sad prenelo i na kapke sklopljene preko visokog
prozora, a čopor vukova u dvorištu i na ulici urlao je sve jače. „Ja
imam drugi izlaz“, brzo je rekao Paulin, „izlaz koji oduvek čuvam za
sebe, zato što sam predebeo i prestar da prođem onim putem. Ali to
je izlaz samo za jednog čoveka. Zar hoćete da žrtvujete sve naše
živote?“
„Je li to istina?“, upitao je Flavije.
„Istina je. Čujte; vrata će svakog časa popustiti. Odlazite!
Naređujem vam.“
„Dobro, gospodaru.“ Flavije ga je vojnički pozdravio, kao da je
Paulin kakav viši vojni starešina, pa se okrenuo ka kuhinjskim
vratima, koja je Justin štitio.
Justin je poslednji izašao, osvrnuvši se jednom na Paulina, koji je
ostao da stoji kraj svoje nedovršene partije šaha. Lice mu se od
vrućine primetno zarumenelo i delovao je kao i obično pomalo
smešno; običan bucmasti čovečuljak u običnom nakrcanom sobičku
gleda za njima. Kad god se kasnije prisećao tog trenutka, Justin se
uvek čudio što je Paulin i tad izgledao smešno. Kako je trebalo da
izgleda — ni Justin nije bio sasvim siguran, ali znao je da svakako ne
treba da deluje smešno. I zar nije trebalo da ga obaspe sjaj drugačiji
od onog iz svetiljke?
Praćeni gromkim udarcima i grlenim glasovima uvukli su se u
tamu pretrpane ostave. „Ti pođi prvi; ti najbolje znaš put“, došapnuo
je Flavije malom moreplovcu. „Ja ću biti na začelju.“
„Dobro.“ Odgovorio mu je šapat iz mraka, posle čega su jedan za
drugim pognuti prošli ka stepeništu. Justin je čuo kako Flavije iza
njih navlači nekoliko košara iz ostave da sakrije rupu — mada je znao
da im to neće mnogo pomoći pošto talas varvara nahrupi unutra.
Mračno stubište prigušilo je zloćudno urlanje, ali čim su se popeli
u odaju na spratu, ponovo se svom silinom sručilo na njih; kad je
legao potrbuške i zapuzao za mladim centurionom kroz prolaz u zidu,

121
Justin je primetio kako se crveni odraz buktinja ispod njih meša s
belom mesečinom.
Zastali su načas da Flavije vrati na mesto razlabavljene daske,
koje su se mogle pomerati i s jedne i s druge strane, a potom su
odlučno krenuli. Provlačenje kroz vrapčev prolaz inače je bilo
neprijatno, a Justinu, kome je i visina smetala, bilo je još nesnosnije,
čak i onda kada nije morao da puzi iznad glava razularenog čopora
saksonskih najamnika, duž greda po kojima je titrala svetlost baklji i
gde je bio dovoljan jedan nepažljiv pokret ruke ili iskliznuće noge na
nagnutom krovu da potera istog časa otkrije gde se nalaze.
Ali uspeli su bezbedno da se provuku i dosta kasnije, ili im se
barem tako činilo, prebacili su se preko poslednje niske grede i tiho
se dočekali na hrpu smeća iza razrušenog ulaza u pozorište.
Malo kasnije, sva četvorica su se zajedno s Cerdikom, graditeljem
lađa, okupili kod ulaza u busenjaru na obodu grada, u kojoj su Justin
i Flavije prethodnih meseci živeli, da čekaju.
I dalje pod utiskom neočekivanih događanja, sasvim su se
ućutali, i samo su napregnuto zurili u crvenkasti sjaj koji se pojavio
na nebu iznad Portus Adurnija. Justin je malčice zadrhtao na
hladnom močvarnom vazduhu. Da li su to Saksonci zapalili kuću? Ili
je vatra na neki način povezana s putem kojim je Paulin pobegao?
Koliko li će Paulinu biti potrebno vremena da stigne? I hoće li ikad
stići? Ne, ne sme tako da razmišlja; brzo je izbacio tu pomisao iz
glave. Paulin im se zakleo da ima još jedan izlaz...
Flavije se namrštio na mesečini i naglo rekao: „Fedre, jesi li ti ikad
čuo za taj drugi izlaz? I to takav izlaz kojim samo jedan čovek može
poći?“
Moreplovac je odmahnuo glavom. „Nisam — doduše, i rekao je da
taj put oduvek čuva za sebe. Valjda zato niko od nas i ne zna za
njega.“
„Nadam se da si u pravu“, kazao je Flavije. „Tako mi bogova,
nadam se da si u pravu.“
I baš kad je Flavije to izrekao, nešto se mrdnulo u senci sprudova
i Justinu je srce pretrnulo od olakšanja. „Evo ga stiže!“

122
 A kad je lelujava prilika izašla na mesečinu, posrćući preko
mekog, rastresitog peska, shvatili su da je to dečak Miron, a ne
Paulin.
Flavije mu je tiho zviznuo, na šta je dečko podigao pogled i čim
ih je prepoznao, ubrzao je ka njima; već je gotovo dotrčao kad su
shvatili da grca i jeca.
„Za ime groma! Šta se dogodilo?“, upitao ga je Flavije šapatom,
izašavši mu u susret.
Svi su posedali na meki pesak oko dečaka Mirona, koji je grcao i
sipao bujicu nepovezanih reči, u prvi mah jedva razumljivih. „Oh,
hvala bogovima te sam vas našao! Grad vrvi od onih đavola, a ja ništa
nisam mogao da preduzmem... ja... ja...“ Ponovo je briznuo u plač.
Flavije ga je uhvatio za ramena. „Kasnije ćeš za to imati dovoljno
vremena, ako bude potrebe. Kaži šta se desilo.“
„Paulin!“ Dečak je grčevito udahnuo. „Ubili su Paulina — video
sam svojim očima.“
Justin je zanemeo; čuo je Fedra kako ispušta oštar, grleni zvuk, a
čuo je i Flavija kako pita bezbojnim glasom: „Šta si video?“
„Vratio sam se ranije zato što sam zaboravio da napunim lampe,
a on mrzi kad mu presuše usred večeri. Došao sam gotovo do vrata
kad sam čuo povike i ugledao vatru. Prišunjao sam se bliže — sve do
samih dvorišnih vrata — a dvorište je bilo puno onih saksonskih
vragova s buktinjama i plamen je već zahvatao i krov i ostalo — i baš
u tom času su se otvorila vrata kuće i — Paulin je izašao napolje —
naprosto je izašao pravo pred njih, i oni su ga ubili — ubili su ga kao
jazavca.“
Nastupio je dug, predug muk. Na čitavom svetu čulo se samo
jecanje, pevušenje i proganjajući mir močvare pod mesečinom. Čak
su i ptice zamukle. A onda je Flavije rekao: „Dakle, ipak nije postojao
drugi izlaz — a i ako jeste, nešto je pošlo po zlu i on ga nije mogao
iskoristiti.“
„Postojao je drugi izlaz — i Paulin je pošao njime“, sporo je kazao
Justin.

123
 Mladi centurion, koji se sve vreme nije pomerio, rekao je vrlo
tiho, kao sebi u bradu: „Od ove ljubavi niko veće nema...“, 1 i Justinu
se učinilo da navodi tuđe reči.
Dečak Miron je neutešno plakao i šmrcao, iznova i iznova
ponavljao šapatom: „Nisam mogao ništa... nisam mo...“
„Naravno da nisi.“ Justin mu je prebacio ruku preko ramena. A
onda je dodao: „Mi smo ti koji su ga ostavili na cedilu.“
Flavije je u znak neslaganja grubo odmahnuo rukom. „Nismo ga
ostavili na cedilu. Sam nam je zapovedio da odemo kako bismo mogli
da nastavimo njegov posao. Zato nas je na prvom mestu i uzeo za
pomoćnike. I mi ćemo sad nastaviti ono što je on započeo.“ Utom kao
da se setio da je među njima neznanac, pa se okrenuo ka centurionu
i kazao: „Žao mi je, ali tvoj prebeg u Galiju moraće malo da pričeka.“
Mladi centurion se okrenuo ka moru i izložio lice slabom noćnom
lahoru. „Mogu li da se predomislim u vezi s Galijom?“
„Prekasno je da se vratiš natrag“, kazao je Flavije.
„I ne tražim da se vratim. Pitam vas da me primite u svoju
družinu.“
„Zašto?“, upitao je Flavije nabusito posle kratke tišine.
„Ja... ne tražim to da bih izmirio svoje dugove: neki dugovi se
nikad ne mogu izmiriti. Pitam vas zato što mi se čini da vam se vredi
pridružiti.“

Do zore je od Paulinovog urednog kućerka ostala opustošena

ruina, tajna odaja je zjapila u nebo, jabuka u dvorištu raskomadana
je u naletu čiste okrutne obesti, a Alektovi varvari su poput pasa
tragača njuškali po svakom ćošku Portus Adurnija, ni sami ne znajući
tačno šta traže.
Čučeći u skrovitoj šupi Cerdikove gradionice lađa, dok je napolju
zorilo i oko njih se lagano dizala providna izmaglica, Flavije se
odrešito obratio članovima družine koje su uspeli da sakupe, držeći

1Novi zavet, Jevanđelje po Jovanu, 15:13; preveo Vuk Stefanović Karadžić. (Prim.
prev.)

124
ruku preko Justinovog ramena, kao da želi da im stavi do znanja da
njih dvojica ravnopravno dele rukovodeću ulogu, koja im je zapala po
Paulinovoj smrti.
„Svi znate šta se dogodilo; pričom to nećemo popraviti. Sad treba
da se dogovorimo kako ćemo nadalje nastaviti ovo što radimo.“
Šćućurene prilike su jedna za drugom iz mraka počele da
mrmljaju sa odobravanjem, a vlasnik Delfina je kazao: ,Ja, ono što
nam sad hitno treba jeste novo sedište. A ja mislim da posle
večerašnjeg događaja Portus Adurni poduže neće biti zgodno mesto
za to.“
„Treba nam nešto dublje u kopnu“, kratko je kazao neko od
prisutnih.
Obasjan niskom mesečinom, Flavije ih je sve pogledao. „I meni je
to palo na pamet“, kazao je.
„Imaš li nešto na umu?“, upitao je Fedar, koji se nagnuo i
obujmio skupljena kolena.
„Imam“, odgovorio je Flavije, a Justin je tog časa osetio kako
blago steže ruku koju mu je prebacio preko ramena. „Baš kao što je
Paulin koristio svoj dom u te svrhe, tako ću i ja upotrebiti svoj —
izuzev ako neko od vas ne nalazi manu mom planu.“
Mada je i za Justina to bila novost, znao je da je predlog dobar;
čitav plan mu je delovao prihvatljivo i ostvarivo.
„A gde se tačno nalazi tvoj dom?“, zagrmeo je Cerdik, graditelj
lađa, progovorivši kao s dna bureta, na šta su inače podsećale njegove
široke grudi.
„Visoko među kredastim stenama, nekih petnaest-dvadeset
kilometara severoistočno odavde. Mesto ima odličan položaj,
podjednako je udaljeno od Klauzencijuma kao i ovo ovde, a još je
bliže Regnumu i Venti. Lako mu je prići preko Daunsa, ili starim
putem od Vente; a u šumi se možemo skrivati u slučaju nužde.“
Izvesno vreme trajalo je nestrpljivo i tiho domunđavanje dok sve
nije utanačeno, a kako niko od okupljenih nije našao suštinsku
zamerku planu, posle kraćeg dogovaranja i ubeđivanja svi su se
složili. Kuća kraj pozorišta ionako nikad nije služila kao pravo
okupljalište već pre kao mesto odakle su povlačene sve niti. A dokle

125
god se svi nalaze na razumnoj udaljenosti od središta mreže, zapravo
i nije mnogo važno gde se to središte nalazi.
„Znači, slažemo se da je plan dobar i svi ćemo ga se držati“,
zaključio je naposletku Fedar. „Reci nam kako da nađemo to mesto.“
Flavije je tad, po izmagličastoj mesečini prošaranoj prvim
zracima zore, napravio u pesku reljefni prikaz kako bi svi mogli da
nađu imanje. Veliki zavojiti greben Daunsa izdizao za širinu dlana iz
močvarne trave, a blaga mesečina prekrila mu je udolinice senkama;
prstom je ucrtao brazde u pesku da označi važne puteve i stare staze
koje su postojale pre novih. A umesto samog imanja stavio je
grančicu žukve sa zrncima peska između listova i jednom iskrom
cveta.
A kad je svako od prisutnih pažljivo upamtio kartu, izglačao ju je
rukom. „Dobro. To je to. Justin i ja sad krećemo u unutrašnjost da
sve pripremimo, ali vraćamo se najviše za dva dana. Čini mi se da
naše najnovije pojačanje treba da ide s nama. U ovim krajevima
previše ga sveta zna.“
Justin je bacio pogled na sitnu usamljenu priliku, šćućurenu kraj
zida gradionice lađa, pa je dodao brzo, u pola glasa: „I Miron, takođe.
On u Portus Adurniju nema nikoga i ništa — a u ovakvom stanju ne
bi valjalo da ga vide naši neprijatelji.“
Flavije je klimnuo glavom. „Da, u pravu si. Ne smemo ga ovde
ostaviti. Onda i Miron ide.“
Razdanjivalo se sve brže dok nije došao čas da se raziđu, ali u
poslednjem trenu Flavije ih je zadržao. „Čekajte; ima još nešto.
Najbolje je da od danas promenimo znak. Možda će osim nas još neki
vrebati vlati ljulja.“
„Pa šta da uzmemo umesto njega?“, upitao je Fedar.
I upravo je Justin, koji se okrenuo da dohvati s poda izbe svoju
voljenu kutiju sa instrumentima, podigao grančicu žukve
upotrebljenu za označavanje položaja imanja i istresao pesak sa nje.
„Šta mislite o žukvi? Em ju je lako naći, em svi znaju za nju.“
„Znači: žukva će nam biti znak“, kazao je Flavije. „Prenesi
obaveštenje obalom, Fedre.“

126
 U podne, visoko na bilu vapnenastog zabrežja, Flavije je prekinuo
put na nekoliko sati kako ne bi banuli na imanje, na kom su bez
sumnje svi bili ubeđeni da su Justin i on odavno u Galiji, u po bela
dana nenajavljeni.
U žutomrkoj travi talasastog zabrežja rasli su divlji zumbuli, a
plavi leptiri krečnjačkog kraja lepršali su na suncu, iznad trave s
mirisom majčine dušice, tople pod rukom; Justin se jedva mirio što
svet izgleda tako nakon prošle noći — posle onoga što se dogodilo
Paulinu. Znao je da su sve misli okrenute Paulinu — tom stidljivom
čovečuljku koji se prvo postarao za bezbednost svojih drugova, a
onda tiho pošao u susret smrti — ali niko nije pričao o tome što se
desilo. Beše baš kao što je Flavije i rekao: „Svi znate šta se dogodilo;
pričom to nećemo popraviti.“ I zato nisu ni o čemu pričali. Dok su
pešačili, nisu ni bili svesni koliko su premoreni; ali čim su se
zaustavili, najednom ih je svladao umor. Dečak Miron, i dalje
potpuno ošamućen, naprosto se sručio tu gde se zatekao, i zaspao je
čim je dotakao zemlju; njih trojica su na smenu stražarili, a u
međuvremenu spavali isto kao i Miron.
Justin je poslednji čuvao stražu u vreme kad je toplo podne već
odavno prošlo, a sunčeva svetlost iznad brda počela da se zgušnjava
u ćilibarski sjaj. Pošto je odspavao, mogao je pribranije da sagleda
zverstva počinjena prošle noći, pa čak i da odgovori na optužbe koje
su ga izjedale iznutra: „Ne, preduzeo sam sve mere predostrožnosti
koje bi svako drugi preduzeo da se osiguram da me niko ne prati. Ko
god da se šunjao za mnom, nadmudrio me je. I to je to.“ Nekako je
znao da je to istina. Ali ipak je i dalje sebe krivio i iznova i iznova
vrteo po glavi sve što se desilo, dok ga naposletku glava nije zabolela
isto koliko i srce. Na kraju je u očajničkoj potrebi da nečim zaposli
ruke smaknuo s ramena iznošeno nosilo u kome je čuvao kutijicu sa
instrumentima, poređao po travi ispred sebe i stao da ih glača mekim
platnom u koje behu zamotani. A glačanja se nije latio jer je za tim
bilo stvarne potrebe, pošto je instrumente i tokom prethodnih dugih
meseci redovno čistio dok ne zablistaju kao staklo, već stoga što mu
se činilo da tako štiti nešto u samom sebi — onaj deo sebe koji je
trebalo ponegovati i ponovo izgraditi i izlečiti, u svetu u kome izgleda
da ništa nije opstajalo.

127
 Ubrzo je primetio da se mladi centurion Antonije probudio i da
leži glave oslonjene na ruke i posmatra ga. „Da ti se nije pojavila
kakva rđa kad tako očajnički trljaš i trljaš i trljaš?“, upitao ga je
centurion kad su im se pogledi sreli.
Justin je polako odgovorio: „Pokušavam valjda da se očistim od
spoznaje da sam ja sinoć vukove doveo pred P-Paulinova vrata.“
„Mnogo je izvesnije da sam to bio ja. Inače sam posle događaja
na stepeništu hrama u više navrata uhvatio malog Egipćanina,
Alektovu senku, kako me prati. Trebalo je da budem mnogo
oprezniji.“
Egipćanin-senka, pomislio je Justin; da, opis je savršeno
odgovarao Serapionu. S pravom je slutio nevolju kad je prepoznao
tog stvora u Alektovoj pratnji. Nevolju i smrt, koja je brzo došla po
svoje. „Pa ipak, koga god da su od nas dvojice pratili, ja sam im
pokazao put“, žalosno je kazao, ne mogavši tek tako da se izvuče od
krivice i teret odgovornosti prebaci na tuđa pleća.
„Paulin nije krivio ni mene ni tebe“, tiho je kazao Antonije. „I
sam je znao da mu se tako nešto svakog dana može desiti i da za to
ne mora biti kriv niko iz družine. Svesno je živeo s tom opasnošću,
baš kao što ćete i vi od danas živeti s njom.“
I upravo ga je ta najneutešnija rečenica koju je mogao čuti ipak
donekle utešila, kad već ništa drugo nije moglo. Spustio je
instrument koji je glačao i uzeo drugi.
Mladi centurion ga je ćutke posmatrao neko vreme, pa rekao:
„Baš me je zanimalo šta nosiš u toj kutijici koju tako predano čuvaš.“
„To mi je alat.“
„Aha. Ti si ranar?“
A Justin je spustio pogled na svoje ruke, ogrubele i žuljevite posle
devet meseci rada u gradionicama lađa i užarnicama Adurnija, pune
rana i tragova utisnute smole; znao je da su mu vrhovi prstiju izgubili
nekadašnju osetljivost. „Ja... bio sam ranar, onomad kad je i Flavije
bio zapovednik k-kohorte“, kazao je.
Antonije je podigao jedan mali uglačani instrument, pogledao ga,
pa ga spustio natrag među kržljavu majčinu dušicu. „Imaš sreću“,
kazao je. „Nezamislivu sreću. Većina nas ume samo da uništava.“

128
 Ubrzo se i Flavije probudio, a kad je sunce zašlo duboko za
Vektis, probudio je i Mirona, koji se nije pomerio otkad je zaspao, i
sve ih podigao da krenu. „Ako sad pođemo, stići ćemo na imanje u
sumrak... Pogledajte kako se ostrvo pomalja iz mora. Konačno će
pasti kiša.“
I pala je kiša, a oni su je te noći slušali iz atrijuma stare seoske
kuće kako rominja i dobuje po krovu i po širokom smokvinom lišću;
a slabašno strujanje vazduha kroz otvorena vrata, od kog se jedva
lelujao plamičak lampe na stolu, donosilo je najdivniji miris, onaj od
kog se stezalo i grlo i srce, miris kiše pale na vrelu, ispošćenu zemlju.
Napunili su prazne stomake kiselim mlekom i ječmenim
lepinjama i pečenom ovčetinom s vapnenastih pašnjaka, a kad su
Mirona ponovo ostavili da spava kraj vatrice u nadzornikovom stanu,
prešli su u stari atrijum, gde je Flavije pozivao sve stanare imanja.
Dok je prelazio pogledom po okupljenima, Justin je utvrdio da mu
pod slabašnim svetlom lampe deluju gotovo isto kao i pre godinu i po
dana kad je proveo odsustvo među njima. Jedino je Servije seo na
stolicu, prema pravu koje mu je pripadalo kao nadzorniku imanja;
Kindilanovo široko, prijatno lice dopola je zaraslo u čupavu zlatnu
bradu; Bjuik, stari čobanin, naboranih očiju od toga što je čitav život
proveo škiljeći u daljinu da sačuva stado, spustio je kraj sebe pastirski
štap, a razroki ovčarski pas mu se zalepio uz koleno; Flan, orač i
ostali, udobno su se smestili na škrinje za stvari i bale vune od
poslednjeg striženja. Dve-tri žene zbile su se oko Kute kraj vrata.
Pometnja koju je izazvao njihov dolazak je prošla, pa je društvo
sedelo i gledalo u gazdu imanja tek s blagom ljubopitljivošću; činilo
se da se njihova tiha usredsređenost nekako dopunjava s
neprikosnovenom tišinom samog Daunsa.
Flavije se iskosio za stolom pored lampe i ljuljao je blatnjavu nogu
dok je pogledom lutao po okupljenima. Kazao je: „Sigurno se pitate
o čemu se ovde radi, i zašto Justin i ja nismo u Galiji, ali to vam ne
mogu reći. Ili vam barem neću reći — zasada. Ali potrebna mi je vaša
pomoć. Niko me od vas nikad nije izneverio, pa sam ubeđen da me ni
sad nećete izneveriti, i zato je potrebno da mi verujete. Ovde će se
događati neobične stvari, po imanju će se muvati mnogi neznanci.
Uglavnom će negde na odelu nositi zakačenu grančicu žukve, kao što

129
je ova...“ Raskrilio je kraj svog grubog ogrtača i pokazao im malu
zelenu mladicu, sa onom iskrom cveta koja se i dalje držala na njoj,
pribadačom zakačenu na ramenu. „I Justin i ja ćemo dolaziti i
odlaziti; ali o tome niko ništa ne sme da zna izvan imanja — ni reč.
Radi se o životu i smrti. Uzdam se u vašu odanost, baš kao i Justin,
koji je u ovome jednak sa mnom.“ Osmehnuo se i sve ih pogledao.
„To je sve što sam hteo da kažem.“
Nastupio je dugačak muk dok je društvo razmišljalo o Flavijevim
rečima; u prostoriju je stiglo romorenje kiše. Justin je očekivao da će
Servije progovoriti u ime ostalih, prema istom onom pravu prema
kome mu je jedinom pripalo mesto na stolici; ali reč je uzeo čobanin
Bjuik, kao najstariji, i on je preuzeo na sebe zastupanje svojih
sadrugova, meko izgovarajući reči jezika svog naroda kojim se bolje
služio nego latinskim. „I oca smo ti znali, drago dete, a znamo i tebe
od tvog trećeg dana života. Ja sam ti poznavao i dedu prilično dobro.
Zato smatram da ti možemo verovati, i ništa te više nećemo pitati; a
kažem i da te nećemo izneveriti.“
Kad su nadzornik imanja i ostali radnici otišli, a njih trojica
ponovo ostali sami u atrijumu mračnom od dima, skupili su se oko
vatrice što im je Kuta založila na ognjištu, jer je kiša rashladila veče.
Antonije, koji je stajao po strani i čitav događaj ćutke pratio,
najednom je kazao: „Sreća tvoja te se možeš do kraja pouzdati u svoje
ljude.“ A sledećeg časa je dodao: „Koliko mi se čini, niko od njih nije
rob.“
Flavije ga je iznenađeno pogledao: „Rob? Ne, nikako, na ovom
imanju nema robova niti ih je ikad bilo. To su sve slobodni ljudi i žene
i — uistinu naši dobri prijatelji.“
„Zaista? Nešto mi kaže da je ovo mesto onda ispunjeno srećom“,
rekao je Antonije. Pogledao ih je jednog pa drugog, iskosio se malo u
stranu da bi desnom rukom, prebačenom preko kolena, mogao
nemarno da šara po belom pepelu ognjišta.
I Justin je video da crta ribu.
Taj mu znak beše poznat odranije, iz Judeje. Vezivali su ga za
nekog čoveka po imenu Hrist — čoveka kog su ubili pre više od dve
stotine godina: a on je očigledno i dalje imao sledbenike. Nema
sumnje da moraš biti dobar vođa, pomislio je najednom Justin, da bi

130
te ljudi sledili i dve stotine godina posle tvoje smrti: i to ne samo
sveštenstvo radi onoga što im to donosi, a ni šašava ženskadija, već i
muškarci kao što je Antonije.
Mladi centurion je ukrstio pogled s Justinom i neko vreme ga
posmatrao pomalo ispitivački; pogledao je i Flavija, koji se majao oko
pribadače na ramenu i ništa od toga nije primetio. Potom je počistio
rukom pepeo i riba je nestala.

131
 XIII
SREBRNA GRANA

T
og leta morski vukovi su uspevali da umaknu uspavanoj
straži sa galija i zadirali su duboko u kopno južnim
priobalnim rekama, paleći i pustošeći oblast Daunsa i
Vilda. Narodu se činilo da su se vratila vremena pre Karausijeve
vlasti; zapravo, bilo je još i gore jer su se po unutrašnjosti slobodno
šetkali Alektovi saksonski najamnici. Gusari i najamnici satirali su se
do smrti kad se sretnu, kao dva vučja čopora koja love na istom
parčetu zemlje. Jedino što je samoj lovini najčešće bilo svejedno koji
je čopor lovi.
A imanje, skriveno u udolini vapnenastog zabrežja, čudom je
ostajalo netaknuto. Leto je prošlo, a oni su poželi žito ispod Daunsa i
nastavili posao za koji je Paulin dao život. No, na prelasku leta u jesen
grančica žukve počela je da poprima sve širi značaj nego u početku.
Sve je počelo s tri mlada brata s Vidrinog gaza, kojima je krov nad
glavom zapalila družina pijanih najamnika, zbog čega su kod Flavija
potražili utočište i priliku da se s vremenom oduže Alektu.
„Ako njih primiš“ — u Servijevom glasu čula se opomena — „ima
ovde da ti se sjati čitava legija dok lupiš dlanom o dlan.“
A Flavije izvi riđe veđe kad je odgovorio: „Onda neka tako i bude.
Imaćemo legiju!“
Jedva je došlo vreme da se meso usoljava za zimu, a legija je već
brojala dvadeset duša, računajući i dečaka Mirona; sačinjavali su je

132
ljudi kojima je oduzeto imanje, i oni željni osvete za pretrpljena zla,
razne vrste odbeglica i, povrh svega, nekolicina legionara, vojnih
begunaca, koji su pravili skrovišta kilometrima unaokolo po šumi —
šumi koja je odvajkada bila saveznik prognanih. Kasnije je i Kindilan
došao kod Flavija sa svoja tri mlađa brata zemljoradnika i kazao:
„Gospodaru, moj otac, nadzornik tvog imanja, prestar je i suviše ga
muče stare boljke da bi mogao i nadalje da radi; ali zato nas četvorica,
njegov podmladak, želimo da znaš da smo ušiljili i spremili koplja i
kad ti zatrebamo, bićemo deo tvog čopora.“
A svega nekoliko dana kasnije, Justin je družini priključio i
odbačenog gladijatora.
Našao ga je u Venti, na dan igara, u senci glavnog ulaza u
amfiteatar; to mršavo i odrpano stvorenje svetina je gurala u stranu,
dok je on stajao zagledan u daleka svetla arene sa izrazom potpunog
beznađa, koje je, činilo se Justinu, pomračilo i blistav jesenji dan.
Justinov prvi poriv beše da ga upita: „Šta je s tobom? Mogu li ti
nekako pomoći? Samo reci šta ti treba“, ali ga je nešto u tom čoveku
odgovorilo od toga. „Danas će biti dobre borbe“, kazao je posle kraćeg
vremena. „U ovim krajevima se retko viđa libijski tigar. Ideš li?“
Čovek se lecnuo i osvrnuo. „Ne“, odgovorio je prkosno i kao da je
time podigao štit preko golog očajanja koji mu se video na licu.
Odnekud ispod njih, iza rešetkaste kapije na ulazu u jazbinu
divljih zveri, jedan vuk je počeo da zavija, divljim i žalosnim glasom,
nadjačavši dreku svetine s pretrpanih klupa. Na to je čovek kazao:
,Ja, čak i vukovi to osećaju.“
„Šta osećaju?“
„Ono što se širi dole po jazbinama. Ali otkud bi ti mogao da znaš
o čemu pričam?“ Čovek je prezrivo odmerio Justina. „Otkud bi
mogao da znaš kako izgledaju poslednji trenuci pre nego što se oglase
trube? Poslednji put pregledaš oružje, mada si ga već stoput proverio;
ali možda je drška mača počela da ti se kliza u znojavoj ruci, pa je
trljaš peskom kako bi imao veće izglede da izvučeš živu glavu. Staješ
na svoje mesto i sa ostalima obrazuješ kolonu, spremaš se da stupiš
u arenu; i čuješ kako se gledaoci skupljaju, hiljadu ili dvadeset hiljada
duša, tebi to isto dođe — dok ne popune sva mesta do jednog — jer
znaš da su svi oni došli da gledaju tebe. A hleb i luk koje si doručkovao

133
tog jutra behu ukusniji od najlepše gozbe za čoveka koji zna da će
sutradan ponovo jesti. A sunčevi zraci što prodiru kroz rešetku za
tebe su sjajniji nego za čoveka koji zna da će ih ponovo videti; samo
zato što si svestan da ćeš, po svoj prilici, umreti na tom pesku pred
očima dvadeset hiljada ljudi... Ako ne u ovoj borbi, a ono u sledećoj,
ili u stotoj po redu. Mada uvek postoji mogućnost i da dobiješ svoj
drveni mač.“
„Zdravo, cezare, pozdravljaju te oni koji će umreti“, tiho je izustio
Justin. „Ali t-ti si ipak dobio drveni mač.“
Čovek ga je kratko pogledao, očito preneraženo shvativši da se
skroz odao. „Ja, meni su zimus dali drveni mač, na igrama u čast
novog imperatora — gore u Londinijumu“, kazao je čas kasnije.
„Znači, ti si sad slobodan.“
„Slobodan?“, ponovio je ovaj. „Ja, slobodan sam. Slobodan od
ovog ovde, slobodan da skončam od gladi u jarku, slobodan da
krenem svojim putem. A svi putevi su pravi i sivi.“
Justin je zanemeo, dotučen strašnim rečima „svi putevi su pravi
i sivi“, ali i sopstvenom nemoći da to nekako ispravi.
Ovaj ga je pogledao i podrugljivo se nasmejao. „Tako je. Uputi mi
sad neki pametan savet. Evo ti denar; otidi kupi sebi nešto za jelo.
Eno, traže radnike u bojadisaonici, što ne odeš i ne nađeš posao? Ne
treba meni tvoj denar, a nisam ni čovek za stalan posao. Možeš li ti
meni da obezbediš posao za koji sam stvoren? Daj mi nešto opasno
da uradim. Da se kockam sa životom dok me smrt vreba iz prikrajka.
E, ako to možeš...“
Utom Justinu sinu. „Nisam baš siguran“, kazao je. „Ali možda bih
i mogao.“
Kako je proleće odmicalo, tako su glasine, koje su čitave zime
kolale po Britaniji, konačno dobile potvrdu. Cezar Konstancije
sprema u Gezorijakumu galije za prevoz vojske. Imperator
Maksimijan lično dolazi na sever da preuzme odbranu Rena!
Brodovlje je spremno za isplovljavanje — mnoštvo galija za prevoz
vojske i lađe u oružanoj pratnji čekaju u Gezorijakumu i na ušću
Sekvane! A onda je, ubrzo po striženju ovaca, divljim putevima stigla
vest da je Alekt iz svog sedišta u Rutupiju, zbog grupisanja vojske duž
jugoistočne obale, povukao preko polovine ljudstva sa Zida.

134
 Nekoliko večeri kasnije dobili su nove vesti. Justin je, ovoga puta
s Flavijem, otputovao u Kalevu radi nabavke oružja za legiju
propalica. Proteklih nedelja pridružilo im se mnoštvo novajlija, i
mada su neki od njih doneli svoje oružje, mnogi su imali samo laka
lovačka koplja, od kojih u borbi nije bilo mnogo vajde. Poneki
Saksonac, napadnut tu i tamo iz zasede, pomogao im je da povećaju
zalihe ratničke opreme, ali u celini i dalje behu slabo naoružani, zbog
čega su rođaci prodali draguljaru u Klauzencijumu i drugu narukvicu
od opala, dar baba-tetke Honorije, pažljivo čuvanu za slučaj preke
potrebe. Tih dana su radionice za kovanje mačeva i oružarnice u
Klauzencijumu, potom i u Regnumu i Venti, a na kraju i u Kalevi,
posetila dva neznanaca, pazareći ponegde prost ali zgodan mač, a
ponegde tešku glavu koplja. Pošto sve beše okončano, Justin i Flavije
su te večeri prvo upakovali poslednje kupljene komade u ćupove sa
uljem za lampe i spremili ih za tovarenje na dve tegleće mazge,
pozajmljene od dobrog prijatelja koji je živeo blizu južne kapije. Na
brzinu su prezalogajili nešto u gostionici koju je iza foruma držao
bivši jednooki legionar, i taman kad su se uputili po mazge, kraj njih
je protrčao neki čovek, u prolazu im dobacivši: „Jeste li čuli? —
Konstancijevi jedrenjaci viđeni kraj Tanatusa!“, i pohitao dalje da
raširi vest.
„Izgleda da smo na vreme nabavili ulje za lampe“, kazao je Flavije
kad je čovek odmakao, pa dodao: „Drago mi je što je tetka Honorija
na sigurnom u Akva Sulisu — ma šta da se desi, siguran sam da će
tamo biti sasvim bezbedna.“ Kad su ranije tog dana prošli kraj
Akviline kuće, primetili su da su kapci zatvoreni, što je bio jasan znak
da u kući nema nikog.
Nekoliko ljudi izašlo je na široku ulicu koja se pravo kao držalja
piluma spuštala od foruma do južne kapije, i uprkos tome što je već
bilo kasno i što je rosila kiša, okupili su se u grupama ispred vrata
radnji i po uličnim ćoškovima, donekle zabrinuti a donekle i
nestrpljivi, puni iščekivanja, kao pred početak oluje.
Rođaci su stigli do polovine ulice kad iznenada začuše galamu i
topot koraka, a onda iz mračne sporedne uličice pred njih ispade
jedna mala čudesna prilika a za njom skupina Saksonaca koji su drali
grla. Begunac se kretao hitro i lako kao mačka, ali goniči su mu već

135
disali za vratom, i baš kad se uz pobedonosni krik domogao ulice, prvi
za njim ga je ščepao za vrat i gotovo ga oborio na zemlju, da bi ga
potom i ostali opkolili.
Dok su ga obarali na zemlju, Justin je načas uspeo da osmotri lice
malog očajnika, obasjano svetiljkom nad vratima radnje; uzano,
ćosavo lice, sa ogromnim očima. Utom je Flavije dreknuo: „E, svih mi
bogova! Pa to je Kulen!“
Obojica se dadoše u trk. „Drži se, Kulene; stižemo!“, povikao je
Flavije i već sledećeg časa su uleteli u tuču. Iako su nasrnuli na četiri
Saksonca, na strani spasilaca bila je prednost iznenađenja, a osim
toga, i Kulen se borio kao planinska mačka. Flavije je prebacio jednog
napadača preko kuka — pravim zahvatom iz vežbaonice — i ovaj je
tako tresnuo da je sve zazvečalo, oborivši pride još jednog. Kad je pod
svetiljkom sevnuo nož, Justin se izmakao korak u stranu da izbegne
udarac, osetivši kako mu sečivo proleće kraj obraza... A onda su se
nekako izbavili — ni sam Justin nije znao kako — i sva trojica kao bez
duše pojurili niz mračnu sporednu uličicu, osluškujući za sobom bat
teških koraka svojih goniča.
„Skrenite ovamo“, zadihano je rekao Flavije, te su zalomili levo u
mračan prostor između kuća. Prošli su kroz jedan pouzani prolaz i
zaronili u sledeći, otud proleteli kroz živicu tihog vrta, pa se vratili i
promenili pravac, sve vreme slušajući kako za njima raste dreka
goniča. Flavije je hteo da ih dovede do severnog dela grada, u nadi da
će se za to vreme otresti goniča i prići s druge strane mazgama i
dragocenim ćupovima sa uljem. Ali kad su se dokopali ulice koja ih
je vodila tačno kuda treba, nedaleko ispred sebe spazili su nove
Saksonce s buktinjama, a čim su skrenuli u mračan procep između
dve radnje, na osnovu udvostručene snage urlanja zaključili su da su
otkriveni.
Nije njima toliko teško padalo što ih Saksonci jure, već što ih
gone da ih ubiju. Činilo se da izviru iza svakog ćoška u Kalevi i daju
se u lov, delom smrtno ozbiljni, a delom željni podjednako
smrtonosne razonode, stežući ih u obruč, potiskujući ih sve više ka
jugoistočnom kraku starog bedema. Da sve bude gore, siroti mali
Kulen, koji je i pre no što je nabasao na dva rođaka divljački bežao
pred hajkom, bio je sad na izmaku snaga. Kad su pred sobom u mraku

136
ugledali obrise hrama, skrenuli su ka njemu i sakrili se u debelu
tminu pod kolonadom, nekoliko trenutaka drhteći ukipljeni u
čučnju, dok ih goniči nisu uz dreku mimoišli; smesta su ustali i
pojurili, gotovo noseći Kulena, pravo u mračno zimzeleno grmlje i
zapušteni ružičnjak iza hrama. Zaronili su u umršeni šiprag, dopuzali
do najdubljeg dela i tu se pritajili. Iako su svakog časa očekivali
povratak goniča, u tom kratkom razmaku mogli su da predahnu;
graja hajke je zamirala u daljini i oko njih se sve razgovetnije čulo
šuštanje vetra kroz zimzeleno granje i osećao se miris starog satrulog
tamnomrkog lišća i nadzemnog korenja, čak je i rosulja bila utihnula.
Malecki Kulen se prostro ničice po zemlji, a leđa su mu se nadimala
i spuštala kao u progonjene zverčice. Justin je ležao sav pretvoren u
uho ne bi li i pored zaglušujućeg lupanja srca uhvatio i najtiši šum
povratka potere, svakog časa očekujući da ga čuje... Doduše, zaklon
je ipak dovoljno gust; možda i ima nade da će se izvući.
A onda su psi goniči najednom ponovo zakevtali i ispred i iza
šipraga, najmanje njih dvadesetak odjednom; zgrčen ispod
zamršenog granja božikovine, Justin je načas spazio crveni sjaj prve
buktinje, zatim i druge; a onda je čuo Flavijev duboki uzdah. „Sto mu
gromova! Okupili su sve sadrugove koje imaju da nas pronađu!“
Dakle, gotovo je. Justin je sasvim smireno pomislio: „Ovo je
valjda kraj. I mi ćemo proći kao i Paulin — ili kao imperator; svetlost
buktinja i oštre bridi saksova. Pitam se kako li će to zaista izgledati?“
Ali Flavije se čučećki nadneo nad njih i nestrpljivo prošaputao:
„Polazite — znam još jedan izlaz. Diži se, Kulene; to je poslednji krug
— znam da možeš, nema ti druge!“ Kraj njega je Kulen savijao noge,
promuklo zajecavši od iznurenosti. I nekako su se opet pokrenuli, na
stomacima otpuzali kroz žbunje prema starom bedemu.
„Kuda?“, žurno je prošaputao Justin.
„U našu kuću — prazna je...“. Zastao je, a ostatak se izgubio u
šuškanju grančica božikovine i povicima hajke iza njih.
U ulici su pred kućama plamtele buktinje, a potera je stezala
obruč i iz bašte hrama Sul Minerve kad su se oni dočepali zaklona
gustog rastinja u dnu Akviline bašte i odatle pošli ka kući.
Nekoliko časaka kasnije utrčali su pod kolonadu, skriveni od
dalekih baklji tamnim i tihim krilom kuće, koje se ispružilo između

137
njih i goniča kao zaštitnička ruka spremna da zadrži opasnost i
obezbedi im malo vremena. „Znam kako da uđemo unutra — kroz
kupatilo, ako nisu popravili kapke.“ Flavije je zadihano pošao niz
kolonadu.
„Ako su rešili da nas nađu — i isteraju iz zaklona — onda će
pretraživati i kuće“, brzo je primetio Justin.
„Postoji mogućnost da se neće setiti prostora za podno grejanje
— oni ne greju tako kuće s druge strane Rena. Idemo.“
Tad se otvoriše vrata atrijuma i u dvorište propustiše bledunjavi
snop svetlosti lampe, od kog su zasijale bele ruže u kolonadi; na
vratima se pojavila tetka Honorija, očigledno privučena sve jačom
grajom i spremna da preduzme sve što je potrebno jer je u jednoj
ručici držala svetiljku u obliku cveta, a u drugoj stezala stari vojnički
bodež.
Kad je svetlost pala na tri odrpana i zadihana begunca, odmerila
ih je pogledom, pa se ukočila i malčice izbečila oči. Ali Justin ju je
izgleda dobro pročitao pri njihovom prvom susretu. Sigurno nikad
nije gubila vreme na iščuđavanje i postavljanje suvišnih pitanja.
Obratila im se svojim prepoznatljivo promuklim glasom, britkim kao
dijamant: „Gle, moja dva unuka — i još jedan!“ A onda je trzajem
bodeža pokazala na sve jaču galamu, za koju se sa sigurnošću moglo
pretpostaviti da je proizvode lovci koji jure plen. „Vas progone?“
Justin je nemo klimnuo glavom, jer mu se grlo toliko osušilo da
ni reč nije mogao da procedi. Flavije je kazao: „Da. Saksonci.“
„Ulazite unutra.“ Izmakla se u stranu i smesta ih uvukla u
atrijum, pa zatvorila vrata za njima i navukla zasun. „U prostor za
podno grejanje“, kazala je tetka Honorija. „Hvala bogu te je leto i još
nismo raspalili vatru.“
„Ti i ja uvek isto razmišljamo“, kazao je Flavije i zadihano
zakreštao od smeha, leđima naslonjen na vrata, „mada smo bili
uvereni da je kuća prazna. Bolje nas ponovo pusti napolje kroz odaje
za robove da pokušamo da im umaknemo. Ako ostanemo ovde, samo
ćemo ti navući opasnost na vrat.“
„Flavije, dušo, nije pravi trenutak da pokazuješ plemenitost“,
kazala je tetka Honorija, a pogled njenih bistrih očiju preleteo je
preko male lude, koja se oklembesila između njih dvojice. „Osim

138
toga, ovaj treći nema više snage za trčanje. Bolje požurite.“ Nije još
ni završila rečenicu a već ih je izgurala na vrata u dnu atrijuma i
povela prolazom do sledećih vrata, odakle su sišli niz tri stepenika u
uzanu ložionicu bez prozora. Svetlost lampice pala je na cepanice i
drveni ugljen naslagan uz krečnobele zidove, kao i na četvrtasta
gvozdena vrata peći. Imali su utisak da se povici hajke još ne
približavaju kući; goniči su verovatno pretraživali i dalje bašte hrama
ili su počeli da pretražuju neku od susednih kuća. Flavije se pognuo
i otvorio gvozdena vratašca.
„Ti prvi, Justine.“
U Justinu se najednom povampirio stari strah od zatvorenih
prostora, prostora iz kojih ne može da izađe po svojoj volji, i počeo
da ga davi, te je ovaj na jedvite jade kleknuo i upuzao u mrak kroz
četvrtasti otvor, sličan ulazu u zamku, ulazu u grobnicu.
„Sad ti“, kazao je Flavije, a Justin je prvo čuo kako se malecki
Kulen uvlači iza njega, pa potom opet i Flavija, kako šapatom brzo
govori: „Tetka Honorija, ostaću napolju da ti pomognem ako zatreba
— za svaki slučaj.“
„Je l’ ti stvarno hoćeš da nas sve poubijaš?“, upitala je tetka
Honorija odrešito.
„Ulazi za ostalima, i da se nijedan nije usudio da izađe pre nego
što siđem po vas.“
I tako su njih trojica ostali zatočeni. Kad su se za njima zalupila
gvozdena vrata, utonuli su u mrak kakav je Justin tad prvi put
spoznao. Mrkli mrak im je pritisnuo oči kao jastuk. Čuli su kako tetka
Honorija tiho slaže cepanice na vrata. „Pomeri se malo napred“,
prošaputao je Flavije.
Justin je osetio da se prostor proširio. Mora da su se našli tačno
ispod poda atrijuma. Napipao je stubić od vatrostalne gline na kojima
je počivao atrijum, snažan stubić, ali toliko nizak da je udario
ramenima o strop kad je pokušao da sedne. Justin se trudio da ne
misli o tome. Pokušao je da se usredsredi na slušanje. Prepoznao je
tetka Honorijine korake iznad glave, a odnekud se začulo još ženskih
glasova. Takođe je čuo da se hajka sad sasvim primakla. Čudno mu
beše što čuje sve te zvukove kad mu se činilo da se nalazi kilometrima
ispod sveta živih. Zaključio je da zvuk verovatno stiže kanalima u

139
zidovima, kuda inače prolazi topao vazduh koji zagreva prostorije.
Dovoljno vazduha struji tim kanalima; nema potrebe da uobražava
kako ne može da udahne. „Ne budi lud“, prekorio je sebe besno.
„Savršeno dobro možeš da dišeš; samo si se malo zadihao od trčanja,
i to je sve; a ni pod atrijuma neće ti pasti na glavu. Diši samo duboko
— duboko. Ne smeš da paničiš, Justine, bedna kukavice; ovoj dvojici
je dovoljno teško i bez tvoje panike.“
Ni sam nije tačno znao koliko je dugo ležao u znoju, dok se tama
razmekšavala i postajala sve odvratnija i neprijatnija za disanje, ali
sigurno nije moglo potrajati, jer je malecki Kulen jedva prestao da
dahće od iscrpljenosti kad se začulo razbesnelo treskanje na jedna ili
na druga vrata atrijuma, pa nekakva lomnjava, trupkanje nogu tačno
iznad njihovih glava, praćeno iskidanom grajom, toliko brojnih i
grlenih glasova da je do skrovišta trojice begunaca stizala samo
nerazgovetna rika. Potom se čuo tetka Honorijin glas, malčice
povišen, bridak i zapovednički: „Hoće li mi neko od vas objasniti šta
ovo znači?“
Odgovorio joj je jedan dubok glas, zadebljao gotovo do
nerazumljivosti. „Aha, tražimo tri čoveka koja su pobegla u ovom
pravcu. Možda si ih ti sakrila?“
„Tri čoveka?“, hladno je ponovila tetka Honorija. „Ovde sam
samo ja i moje robinje, nas četiri starice, kao što vidite.“
„Možda samo tako kažeš, ti mršava matora kravo! Sad ćemo
videti.“
Utom je Justin primetio da Kulen više nije kraj njega. Međutim,
tog časa ništa nije mogao da preduzme u vezi s tim, osim da se pomoli
da taj čovečuljak ne napravi nikakvu glupost.
Ponovo se oglasila tetka Honorija, kao i uvek hladna kao led.
„Onda pogledajte, ali unapred vam kažem, ako hoćete da pronađete
te ljude, onda ih morate potražiti na nekom drugom mestu.“
Čulo se režanje i grubi smeh, potom i brzo trupkanje stopala
iznad glava begunaca. Upravo tad je odnekud iz mraka, iz samog
prostora za podno grejanje doprlo tiho škripanje nepoznatog porekla,
izuzev što se Justinu učinilo da je izazvano nekakvim pomeranjem.
Za ime Eskulapa, šta radi taj Kulen? Napregnuo se, iščekujući šta će
se sledeće desiti, ali iz mraka se više ništa nije čulo. Jedna žena je

140
piskutavo zacičala; koraci su se iznenada raštrkali, a grleni režeći
glasovi stali da se dozivaju uz divljački smeh. Ubrzo je Justin ponovo
kraj sebe osetio Kulenovo šćućureno telašce.
Noge su šetkale tamo-amo preko poda atrijuma, proizvodeći dole
u zatvorenom prostoru prigušenu i potmulu tutnjavu; koraci
Saksonaca koji su pretraživali kuću nestajali su i ponovo se vraćali,
podsećajući na čopor lovačkih pasa koji njuškaju po gustom šipragu.
Odnekud se začula lomljava, pa gromoglasan smeh; zatim i sve jače
žamorenje novih glasova, piskavih i uplašenih, koji su po svemu
sudeći pripadali kućnim robinjama. I još jednom se oglasila tetka
Honorija. Ali trojica begunaca koji su napregnuto osluškivali u
mraku jedva da su nešto uspeli da razumeju.
A onda se sasvim neočekivano sve okončalo.
Do njih je i dalje stizao slabašan, udaljeni žamor uznemirenih
ženskih glasova, ali grleni saksonski govor izgubio se u noći, kao i
trupkanje stopala iznad njihovih glava. Malo-pomalo sasvim se
utišala i prestravljena jeka robinja; a oni su nastavili da čekaju.
A onda su kroz gvozdena vrata čuli tiho premeštanje cepanica.
Gvozdena vrata su se otvorila; snop zaslepljujuće svetlosti pao je
preko begunaca, i začu se glas tetka Honorije: „Žao mi je što ste se
ovoliko načekali. Ali prvo sam morala da umirim ovu moju šašavu
ženskadiju i sve ih bezbedno smestim u njihove odaje.“
Nekoliko časaka kasnije sva trojica su stajali u ložionici,
prekriveni pepelom i ugljenisanim prahom cigala; osetivši svu
blagodet postojanja prostora iznad glave i dovoljne količine čistog
vazduha, Justin ga je gladno gutao kao da je dotad trčao. Flavije je
brzo kazao: ,Jesu li te povredili, tetka Honorija?“
„Nisu. Jesam se doduše malo uplašila, ali to je sve.“
Kad su se čas-dva kasnije vratili u atrijum, zatekli su dokaze
prolaska Saksonaca u polomljenom nameštaju i strgnutim zastorima,
raznetom blatu po kockicama mozaika, uzduž i popreko bodežom
išaranom oslikanom gipsu na jednom zidu, iz čistog obesnog uživanja
u lomljenju i uništavanju. Tetka Honorija nije gubila vreme na
utvrđivanje štete, već je prišla svetilištu posvećenom kućnim
božanstvima i na žrtvenik spustila svetiljku u obliku cveta.

141
 „Sva sreća te su kućna božanstva od bronze“, kazala je. „Svetiljka
na žrtveniku bila je od srebra.“ Potom se okrenula odrpanim i
smrknutim prilikama iza sebe. „Kad ste se vratili iz Galije?“
„Nismo ni stigli do Galije“, kazao je Flavije. „Tvoje narukvice smo
pametnije upotrebili na ovoj strani mora, tetka Honorija.“
Ispitivala mu je lice svojim prelepim očima, još bistrijim usled
boje kojom je namazala naborane kapke. „Znači, sve vreme ste u
Britaniji? Koliko, godinu — godinu i po? I za to vreme niste našli za
shodno da mi se javite barem jedanput?“
Flavije je odmahnuo glavom. „Imali smo posla preko glave, i
Justin i ja i još neki; a uvalili smo se u onu vrstu posla u koju nije
pametno mešati članove porodice.“
„Tako?“, reče tetka Honorija, a pogled joj je pao na maleckog
Kulena u odrpanoj odeći dvorske lude, koji je stajao na ivici
osvetljenog kruga. „I on je jedan od tih?“
Justin i Flavije se na to okrenuše prema maleckoj dvorskoj ludi,
kao da su tek tad primetili da je i on prisutan. Nakon prvobitnog
iznenađenja i neverice kad su pod uličnom svetiljkom prepoznali
Kulenovo lice dok se otimao napadačima, nisu više imali vremena za
iščuđavanje. No, tog časa su najednom uvideli koliko je neverovatno
ono što se dogodilo. Našli su Kulena, Karausijevu dvorsku ludu, za
kog su bili uvereni da više nije među živima pošto mu je gospodar
pogubljen.
Ali prvi je Kulen odgovorio. „Aja, gospo, ja sam Kulen, verni pas
imperatora Kuroja. I mada ovu dvojicu tražim ko zna otkad, našao
sam ih tek večeras, zahvaljujući srećnom rasporedu zvezda na
nebesima, i to baš kad mi je bilo najpreče.“
„Ti si nas tražio?“, upitao ga je Flavije.
Čovečuljak je žestoko zaklimao glavom. „Tražio i tražio, zato što
mi je gospodar Kuroj tako naložio.“
„Imperator ti je naložio? Kad... šta hoćeš da kažeš?“
„Pre dve godine u vreme poslednje setve napisao je pismo i
poverio ga meni, i naredio mi da vam ga uručim u slučaju da on umre.
A meni ga je dao zato što je znao da mi može verovati; tvrdio je da
sam ja njegov najverniji lovački pas. Ali onda su njega ubili“, Kulen

142
je ogolio zube kao pravi pas, „a mene su uhvatili i dugo držali u
zatočeništvu da ih zasmejavam. A kad sam im naposletku pobegao,
otišao sam na sever — gospodar je kazao da ću vas naći na Zidu.“
Zvučao je prekorno. „Ali vas tamo nije bilo, a onda dugo ništa nisam
mogao da doznam o vama dok mi jedna žena u Ulici zlatnog skakavca
u Magnisu nije kazala da ste otišli na jug na putu za Galiju. Tad sam
i ja na jug pošao — da bi me večeras moji nekadašnji čuvari prepoznali
na ulicama Kaleve.“
Flavije je klimnuo glavom. „A pismo? Imaš li ga kod sebe?“ „Zar
bih izašao pred vas bez njega?“, upitao je Kulen. Iz odrpanog odela
dvorske lude izvadio je dugačak izuvijani predmet, čvrsto umotan u
krpe, koje je razvio nežno kao majka kad raspovija dete, otkrivši svoju
srebrnu granu.
Justin se čudio kako je bešumno premešta po rukama, dok nije
primetio da iz otvora najveće jabuke viri pramen ovčijeg runa; i
shvatio je kako je Kulen, osim što je čitavu granu uvio, u svaki
praporac dodatno nagurao runo da ih utiša. „I druge sam stvari ovako
prenosio za Kuroja, mog gospodara. Zgodno je ovo skrovište“,
govorio je Kulen. Izveo je nešto s krajem gleđosane drške, pa izvukao
iz nje svitak papirusa malo tanji od prsta. „Eh, evo ga, na sigurnom,
otkad sam ga ovde pohranio pre dve godine.“
Flavije je uzeo svitak i odmotao ga sa izuzetnom brižnošću,
okrenuvši se ka lampici na oltaru. Papirus beše toliko tanak da se
kroz njega provideo crvenkasti plamičak, te ga je Flavije tako iskosio
da mu svetlost pada odozgo. Bacivši pogled preko Flavijevog ramena,
Justin je prepoznao Karausijev odlučan rukopis, koji se crneo na
tananom listu.
„Centuriona Marcela Flavija Akvilu i kohortinog ranara Tiberija
Lucija Justinijana pozdravlja Marko Aurelije Karausije, imperator
Britanije“, čitao je. „Ako ikad ovo pročitate, to će značiti da je čovek
na koga ste me upozoravali na kraju ipak uspeo da mi se provuče kroz
odbranu. I — mada to ništa neće promeniti — ako mi se više nikad ne
pruži prilika da s vama razgovaram na ovom svetu, želeo bih da znate
kako vas nisam udaljio od sebe iz besa. Vi mlade lude, da vas nisam
tad poslao na Zid kao da mi više niste potrebni, za tri dana bili biste
mrtvi. Pozdravljam vas, deco moja. Zbogom.“

143
 Nastupila je dugačka tišina. Čuli su se samo tihi šapat kiše i
udaljeni zvuci usnulog grada. Graja hajke beše sasvim utihnula.
Flavije je pustio svitak tankog papirusa da se smota, vrlo pažljivo.
Justin je zurio u plamičak svetiljke; u tanki plam u obliku koplja, u
srcu modar a izuzetan. Osetio je u grlu malu bolnu knedlu, ali i
slabašnu bolnu radost.
„Znači ipak nam je p-poverovao“, kazao je na kraju. „Sve vreme
je znao.“
„Kakav veliki čovek, taj naš mali imperator“, promuklo je kazao
Flavije, pa zavukao svitak u prevoj odrpane tunike.

144
 XIV
DREVNO OBELEŽJE

B
aš u tom času negde ispod njihovih nogu začuo se tup
udar, a za njim i šuštanje okrunjenog gipsa.
„Šta to bi?“, upitao je Flavije, pošto su načas
prepadnuto zaćutali.
Malecki Kulen se blago uzvrpoljio, kao što se kuče pokajnički
vrpolji kad zna da je učinilo nešto nedozvoljeno. „Možda je pao
kamen što se pomerio u jednom od stubića koji drže pod. Dok smo
čučali dole, otpuzao sam malo napred da bolje čujem šta se događa, i
kad sam pipao po mraku, pomerio mi se pod rukom. Možda sam
nešto pokvario.“
Dakle, to je bilo ono šuškanje koje je Justin čuo u mraku prostora
za podno grejanje.
„A, pa bolje i kuća da se sruši nego da stignu novi Saksonci“,
kazao je Flavije i pružio ruku da uzme svetiljku sa žrtvenika. „Tetka
Honorija, smem li da je ponesem?
Možda je pametnije da proverim šta se zaista dogodilo. Kulene,
pođi i ti da mi pokažeš to mesto.“
Tetka Honorija, koja se spustila na jedinu čitavu stolicu, takođe
je ustala. „Dok vi proveravate, ja ću vam potražiti nešto za jelo.“
Justin nije pošao ni sa baba-tetkom ni sa Flavijem. Nije imalo
svrhe vući se za njima, osim toga, najednom ga obuze neka tromost i

145
slutnja da se nešto vrlo neobično sprema. I tako je ostao da stoji kraj
malog žrtvenika i čeka ono što se već mora desiti. Kad su svetiljku
odneli, ostao je gotovo u istom mraku kao što je bio onaj u prostoru
za podno grejanje. Čuo je vetar i kišu, ali i napetu tišinu sirote
nagrđene kuće. Čuo je onu dvojicu kako se kreću ispod poda, kao i
gunđanje, sasvim svojstveno Flaviju, te tihi, neuobličeni zvuk
pomeranja, praćen prigušenim uzvikom; potom i tihe zvuke kretanja
što su se približavali ka vratima.
Zatim su se ova dvojica vratila i senke su opasale krug oko
svetiljke u Kulenovoj ruci, povlačeći se pred njom. I Flavije je nosio
nešto, nekakav bezobličan zamotuljak, i kad je Kulen ponovo spustio
lampu na oltar i plamičak se umirio, Justin upitno pogleda rođaka i
opazi uzbuđenje na njegovom licu.
„Je li sve u redu?“, upitao ga je.
Flavije je klimnuo glavom. „Neće nam se srušiti kuća. Odronila
se bočna strana starog skrovišta u jednom od stubića — mora da se
gips iskrunio. A unutra smo našli ovo.“
„Šta je to?“
„Ne znam još.“ Flavije se okrenuo ka lampi i vrlo pažljivo
razgrnuo krajeve mrke tkanine što je zaudarala na buđ, odmotavajući
njen sadržaj. „Vuneno sukno je trulo kao trud“, kazao je. „Ali obrati
pažnju pod svetlošću na izgled krajeva koji su pri umotavanju ostali
unutra. Gle, Justine, tačno se vidi da je tkanina nekad bila skerletne
boje!“
I Justin je obratio pažnju; potom je pružio ruke da prihvati hrpu
trulog sukna kad ga je Flavije do kraja odmotao — i zaista je bio
skerletne boje: skerletne boje kao vojnički ogrtač.
Flavije je izvadio orla od pozlaćene bronze. Na pojedinim
mestima gde se pozlata ogulila pojavile su se zelenkaste mrlje patine,
a izlupana ptica bila je osakaćena — jer tamo gde su joj se nekad iz
ramena izvijala velika srebrna krila sad su zjapile rupe, kao prazne
očne duplje; ali nije bilo sumnje da je posredi orao, prpošan u svom
ponosnom gnevu.
Justin je duboko udahnuo. „Pa to je orao!“, prošaputao je u
neverici. „Mislim, to je orao neke legije.“
„Ja, to je orao neke legije“, kazao je Flavije.

146
 „Ali — samo jedan je orao nestao u Britaniji.“
Dok su oni zanemelo blenuli u orla, malecki Kulen je, kao neko
ipak nakon svega izrazito zadovoljan sobom, mahao svojim psećim
repom, lako mrdajući zadnjicom, i osvrtao se oko sebe. Orao
izgubljene Devete legije, izgubljene Hispane, koja je odmarširala u
magleni sever i nikad se odatle nije vratila... „Ali otkud baš taj orao?“,
Justin je naposletku prošaputao. „Ko li ga je doneo nazad na jug?
Nijedan legionar se nikad nije vratio.“
„Ne znam“, kazao je Flavije. „Ali Markov otac jeste nestao sa
Devetom legijom, sećaš se, a u porodici je oduvek kolala priča o
nekakvoj pustolovini na severu... Možda je on otišao da utvrdi istinu
i vrati orla. Rimski orao bi u rukama Iscrtanog naroda bio moćno
sredstvo za okupljanje istomišljenika. Justine, sećaš se kako smo se
onomad — one večeri na imanju — obojica pitali kako je sve počelo;
otkud njemu nadoknada za islužene legionare i imanje od Senata?
Zar ne vidiš da se sve uklapa?“
„Ali — ali ako je on vratio orla, zašto ga je sakrio? Zašto l-legija
nikad nije p-ponovo obrazovana?“
„Pa, pre bi se moglo reći da je sahranjen ispred oltara, a ne
sakriven“, kazao je Flavije. „Možda je bio obeščašćen. To nikad
nećemo saznati. Ali objašnjenje sigurno postoji.“ U osvetljenom
krugu, krugu blage žućkaste svetlosti koju je bacala lampa u obliku
ruže, usred kuće utonule u mrak, rođaci su se zgledali, obuzeti sve
jačim uzbuđenjem i sve jačom uverenošću; a malecki Kulen je za to
vreme stajao kraj njih i mahao psećim repom na leđima. „Kladim se
svim što imam da je ovo izgubljeni orao Devete legije!“
Tetka Honorija, koja se nešto ranije neopaženo vratila, spustila
je zavežljaj hrane na sto i rekla: „Znači, pronašli ste izgubljenog orla
ispod poda. Neki drugi put ću odvojiti vreme da se čudim i padam na
teme i bavim se odgonetanjem, ali čini mi se da sad nije najbolji
trenutak za otkrivanje izgubljenih orlova. Evo vam hrana — potera
može da se vrati svakog časa, osim toga, ostalo je sat vremena do
svanuća, a posle ovolike pometnje samo Suđaje znaju kad će se
Volumnija i ostale žene probuditi — uzmite hranu i odlazite.“
Flavije kao da nije čuo poslednji deo njenog govora. Podigao je
glavu, a oči su mu se najednom užagrile pod živim riđim veđama.

147
Privio je pohabanog orla na grudi. „Ovo je upravo savršeni čas da se
otkrije izgubljeni orao! Mi imamo našu smetlarsku legiju — a sad su
nam bogovi poslali i obeležje koje ćemo slediti, i kako sad da
odbijemo dar bogova?“
„Pa onda ga nosite sa sobom. Samo učinite to smesta i krenite već
jednom!“
Umesto ka njoj, Flavije se okrenuo ka svetilištu, i dalje držeći orla
na grudima, zagledan u plamičak šafranske boje ili u bronzane
statuice kućnih božanstava u njihovim nišama, ni sam Justin nije
mogao sa sigurnošću da odredi; a možda je gledao kroz njih u nešto
sasvim drugo. „Uzimam ga nazad u staru vojnu službu“, kazao je.
Kao da mu vetar donosi odgovor, iz daljine su se začuli slabašni i
otegnuti, nezaboravni tonovi budnice iz prolaznog logora daleko od
Zidova.
„Flavije, srećo“, kazala je tetka Honorija sasvim blago. „Stvarno
sam imala prilično tešku noć i osećam da će me živci izdati svakog
časa. Hoćeš li, molim te, krenuti pre nego što načisto poludim i
podelim vam ćuške?“
I tako su nekoliko trenutaka kasnije stajali spremni za polazak;
Flavije je pod miškom nosio orla, ponovo zavijenog u ostatke
nekadašnjeg vojničkog ogrtača, a Justin zavežljaj hrane. Tetka
Honorija je sklonila svetiljku u susednu sobu, da im se na vratima ne
ocrtaju obrisi, i prva se išunjala napolje da proveri je li sve čisto, pa
ih tek onda pozvala da izađu. Dok ih je na vratima atrijuma prskala
po licu sitna kišica, Flavije ju je upitao tren pre no što će se rastati:
,Jesi li čula da su Konstancijevi jedrenjaci viđeni kod Tanatusa?“
„Jesam, čula sam. Ima li nekog da nije?“
„A mi smo mislili da si ti otišla u Akva Sulis i da si na sigurnom.“
„A ja sam, zamisli, oduvek mrzela da sedim na bezbednom kad se
nešto dešava.“
„Pa, budi sigurna da će se ubrzo svašta događati“, kazao je Flavije,
pa se uozbilji i poljubi je u obraz. „I nek bogovi čuvaju i tebe i
Volumniju kad sve to počne.“
Justin, koji je poslednji izlazio, zastao je neodlučno, a onda se i
sam pognuo i na obraz joj spustio poljubac, trapav zato što se

148
postideo, ali ona se na to nasmejala neočekivano toplim i
mladalačkim smehom dok je zatvarala vrata za njima.
Prijatelja što živi kraj južne kapije zatekli su kako ih nestrpljivo
iščekuje s natovarenim mazgama, i čim se kapija u praskozorje
otvorila, izašli su bez ikakvih nevolja, vodeći između sebe životinje i
maleckog Kulena, koji je smerno oborio glavu i čvrsto se uvio u ženski
ogrtač, prebačen preko šarenog odela dvorske lude, koje nije pristao
da presvuče.
Dve večeri kasnije, zaustavili su se na slemenu brega u Daunsu,
odakle je njihov put skretao ka imanju. Pošto je nekoliko dana duvao
na mahove, vetar se sad ustalio i snažno je šibao iz pravca
jugozapada, goneći maglu i niske oblake kao pas ovce. Sitna kiša
zasipala ih je po licu — kiša s jedva primetnim ukusom soli — a
svetlost je već gasnula; i ma koliko da je napregnuto zurio u
zamagljenu i lelujavu daljinu, Justin nikako nije mogao da razabere
svetionik s Vektisa.
Zagledan u istom pravcu, Flavije je kazao: „Gadno je vreme oko
ostrva. Čini mi se da će brodovlje s Vektisa debelo morati da zapne
ako namerava da zaustavi one koji noćas pokušaju da se domognu
ovog dela obale.“
Onda su okrenuli leđa moru i sišli niz poslednju okuku ka kući,
terajući umorne mazge ispred sebe. Antonije ih je presreo na dnu
stepenasto raspoređenih zaravni pod vinovom lozom, zajedno s
dečakom Mironom, koji se retko kad dragovoljno odvajao od njega.
„Je li sve dobro prošlo?“, upitao ih je.
„Jeste, mada je bilo uzbudljivih trenutaka. A ovde?“
„Još nam se devetorica pridružila u poslednjih nekoliko dana, a
pristiglo je nešto starog društva iz Regnuma i Adurnija. ’Ulje za
lampe’ nikad nam nije bilo potrebnije, posebno ako se i polovina
glasina koje kruže šumom ispostavi kao istinita.“
Mladi Miron je prišao da preuzme mazge, a kad ih je odveo,
Flavije je kazao: „Ovo nam je još jedan član bratstva. Jedan od
Karausijevih vernih pasa, koji ne voli Alekta.“
„Tako! Iz časa u čas sve više ličimo na pravu legiju“, kazao je
Antonije. Potom je dodao: „Pandar i ja smo već pozvali bratiju da se
ulogori pored imanja. Rekosmo, pametnije je ne čekati na vaša

149
naređenja, da se posle ne ispostavi kako nemamo dovoljno vremena
da ih okupimo.“
Flavije je klimnuo glavom. „Lepo! Hajde onda da jedemo.
Zaboravio sam ukus hrane.“
Idući pored njih, Antonije se osvrnuo. „Neki čovek vas čeka na
kućnom ognjištu — tu je od juče, ali nikom neće da kaže kojim poslom
je došao.“
„Kakav čovek?“
„Neki lovac. Krupan, vrlo naočit čovek s velikim kopljem.“
Justin i Flavije su u sumrak ćutke razmenili poglede i obojica
načas pomislili isto. Potom je Flavije rekao: ,Ja, onda odosmo gore da
vidimo tog lovca. Antonije, ti povedi Kulena da jede; mi ćemo vam se
uskoro pridružiti.“
„Ostavićemo vam malo srnetine“, kazao je Antonije. „Idemo,
Kulene, Karausijev verni psu.“
I kad su Antonije i malecka dvorska luda skrenuli u pravcu
ograđenog dvorišta ispod stepenaste zaravni, gde su pekli srndaća
kog je Kindilan ustrelio, Flavije i Justin su se uputili ka kući da
potraže neznanca s kopljem.
Prilika koja je čučala u tami zaravni ispred kuće izašla je iz senke
kad ih je spazila kako prilaze i stala na slabašno svetlo pred ulazom,
od koje mu je lavlja griva zasijala bronzanim sjajem, a niska belih
labudovih pera oko grlića velikog koplja na koje se naslonio posula se
najnežnijim mesečinastim zlatom.
„To je stvarno Evikat!“, kazao je Flavije, naglas izgovorivši ono što
su obojica ćutke pomislili. „Evikate, svih mi bogova!“ Pođe ka njemu.
„Svega mi najlepšeg na svetu, šta tebe dovodi ovamo?“
Justin u tome nije video ništa posebno začuđujuće. Nakon
susreta s Kulenom, činilo mu se nekako prirodno i očekivano;
okupljaju se svi oni koji su od početka upleteni u čitavu stvar, i to sad
kad je kraj konačno na pomolu.
„Alekt je povukao pola posade sa Zida, i vresom kolaju svakakve
priče, ali baš svakakve“, kazao je Evikat. „Stoga sam opet ostavio
lovačke pse kod kovača Kuskrida i krenuo s kopljem na jug, da se

150
borim u poslednjem okršaju protiv Alekta, kako nikad ne bi mogao
da se udruži s Piktima protiv mog naroda.“
„A, tako. Ali kako si znao gde da nas nađeš? Kako si znao da
nismo u Galiji?“
„Čovek svašta čuje“, neodređeno je kazao Evikat. „Čovek svašta
čuje u vresištu.“
„Ma, kako god da si nas našao, drago nam je što te vidimo!“,
kazao je Flavije lovcu, prebacivši mu ruku preko ramena. „I tebe i
tvoje veliko koplje. Ali ti si nas podugo tražio, potom i dugo čekao, a
dole peku srndaća. Posle ćemo pričati o koječemu; a sad — pođi s
nama da zajedno jedemo.“
Međutim, pre no što je i sam seo da večera sa ostatkom bratije,
Flavije je iz skladišta uzeo novu kopljaču od belog jasena; posle jela
je pošao da pronađe starog kovača Tuana i tražio je od njega da
razgori kovačko ognjište i napravi mu gvozdenu prečku sa
udubljenjem za vrh kopljače i četiri bronzana klinca. A kasnije te
noći, kad je ostatak družine polegao po stajama i žitnicama i sobama
u krilima kuće, on je sve to doneo u atrijum. Tamo je čučeći kraj slabe
vatre, pred maleckim Kulenom, koji je odbio da se odvoji od Justina
i njega i kao pas se sklupčao u ćošku držeći sjajnu srebrnu granu
očišćenu od zaptivnog ovčijeg runa, uz Justinovu pomoć nasadio
izlupanog bronzanog orla na kopljaču i kroz kandže namestio četiri
bronzana klinca u rupice da ga učvrsti.
Mada je Justin od samog početka u potpunosti verovao u tačnost
Flavijeve pretpostavke u vezi sa orlom, sve i da je imao kakvih sumnji,
te noći bi mu se sigurno razvejale dok je radio kraj sve slabije vatre
uz tihi jugozapadni vetar koji je napolju osvajao noć. Pod prstima je
osećao čudesnu moć orla. Kakvim li je sve događajima — gorkim i
mračnim i veličanstvenim — svedok bila ta osakaćena ptica od
pozlaćene bronze, koja je predstavljala život i čast izgubljene legije.
A sada, pomislio je, sigurno oseća da se vraćaju stari dani. Dok je
radio, ponovo mu se javilo staro osećanje krvnog srodstva s mladim
vojnikom koji se skućio u dolini zabrežja, s onim mladim vojnikom
koji je nesumnjivo vratio nestalog orla nestale legije nazad svom
narodu, pa mu se činilo kako između orla i imanja postoji veza i kako
je sasvim prirodno da staro vojničko obeležje u svoj poslednji boj

151
krene upravo iz te kuće. Osećanje njihove krvne povezanosti beše
toliko snažno da je Justin, taman kad su privodili posao kraju i jedna
prilika se pojavila na otvorenim vratima, podigao glavu ubeđen da na
njima stoji onaj Marko leđima okrenut vetru i mraku.
Ali u sobu je ušao Antonije, otresajući kišu sa čupave, tamne
kose.
„Pojavilo se svetlo — nekakva vatra gori na kredastom stenju“,
kazao je Antonije. „Dođite da vidite.“
Noćno nebo se donekle razvedrilo, pa su se popeli do ćoška tora
poviše imanja, odakle su videli crveni list vatre na slemenu kredastog
stenja, daleko na jugoistoku.
„Da“, kazao je Flavije. „Prizemni požar ili signal, pitanje je.“
Podigao je ruku i sklonio kosu sa očiju. „Mada, ionako ništa ne
možemo preduzeti da to utvrdimo; taj plamen je na čitav dan hoda
od nas.“
Justin se napregnuto zagledao ka istoku i razaznao još jednu
iskru, dosta dalju od prve, sićušnu i slabašnu, ali nesumnjivo
prisutnu. „Signal je“, kazao je. „Eno još jednog. To je lanac signala.“
Kad su se vratili u kuću, od vatre što je tinjala ostala je žeravica,
pa se atrijum našao gotovo u potpunom mraku, ali čim je Flavije
podigao orla na kopljači i prineo ga Antoniju, ovaj ga je i pod
slabašnim crvenkastim odsjajem sa ognjišta odmah prepoznao.
Bez reči ga je pažljivo osmotrio. Potom je kazao: „Vojničko
obeležje za sutrašnji dan?“
„Da, vojničko obeležje za sutrašnji dan.“ Flavije se blago
osmehivao.
Antonije načas pogleda u predmet koji je držao Flavije. „A rekao
bih i da je to obeležje stiglo iz jučerašnjice... i to davne“, naposletku
je kazao. „Neka, neću više ništa da pitam, a neće ni ostali, mada
mislim — neki od nas možda mogu da naslute... Imamo vojničko
obeležje koje ćemo nositi na čelu, što je dobro. Uvek je dobro.“
Okrenuvši se da izađe iz atrijuma, podigao je ruku i vojnički
pozdravio orla, kao što čini svaki pravi vojnik.
U sivilu praskozorja Justina je iz sna prenuo topot razletelih
kopita, pošto se iz pravca kredastog stenja jedan konjanik u punom

152
galopu stuštio ka imanju. Zbacio je ponjavu sa sebe i zabatrgao se da
ustane. Flavije je stigao do vrata pre njega, a ostali ih dočekali na
nogama kad su izjurili na rominjavu kišicu. Trenutak kasnije jahač je
na zapenušalom brdskom konjiću uleteo na imanje i, pritegnuvši
uzde tako da se životinja propela na zadnje noge, skočio na zemlju.
Konjić se posle proklizavanja ukopao u mestu, oborivši glavu i
snažno napinjući bokove, a Fedar s Berenike se razvikao i pre no što
je stopalima dodirnuo zemlju. „Stigli su, momci! Napokon su stigli!“
Sa svih strana su iz polutame iznicali ljudi i zbijali se oko njega.
On se okrenuo ka Flaviju i Justinu, teško dišući. „Stigao je
Konstancije s legionarima! Mora da su po sinoćnoj pomrčini
promakli brodovlju s Vektisa. Gledao sam kako u ponoć pristaju lađe
za prevoz vojske na ulazu u regnumsku luku, a red galija im štiti
leđa!“
Justin se setio vatre od prošle večeri. Imao je pravo, to zaista
behu signali. Viđeni su s Tanatusa, da bi se potom iskrcali u
regnumskoj luci. Šta li to znači? Hoće li napasti iz dva pravca? Možda
i iz više od dva? Pa, uskoro će se sve razjasniti.
Načas je zavladao muk; ljudi su se gledali gotovo nesigurno.
Godinama čekanja došao je kraj. Kraj se nije više samo nazirao, već
je zaista došao, sve se završilo. I tih prvih nekoliko trenutaka ljudi su
se jednostavno borili da to prihvate.
A onda su se razularili. Okružili su Fedra, sjatili se oko Flavija,
štekćući kao čopor lovačkih pasa. „Cezar Konstancije! Cezar je
stigao! Šta čekamo? Povedi nas da mu se pridružimo, Flavije Akvila!“
Tresli su male okrugle štitove, bacali koplja u sivo praskozorje. Justin
se iznenada okrenuo i izvukao iz gužve, pa pošao ka kući. Zgrabio je
beskrilnog orla ostavljenog između škrinja za stvari i hrpe
poljoprivrednih alatki u ćošku, umalo ne zaplakavši kroz smeh, pa
krupnim koracima pošao nazad, noseći ga visoko iznad glave.
„Gledajte, sreće moje! Uistinu ćemo p-poći, a evo nam i vojničkog
obeležja koje ćemo slediti!“
Zaustavio se na vrhu stepenica, držeći visoko izlupanog orla na
kopljači. Krajičkom oka je opazio da su Flavije i Antonije najednom
stali pored njega i video glave kako se okreću ka njima, i more divljih
lica. Bilo je tu onih što su predugo pratili orla da smesta ne

153
prepoznaju pravo značenje vojničkog obeležja, obeležja koje je za
njih označavalo izgubljenu čast i stare navike vojničke službe; ali bilo
je i onih što su bez dubljeg razmišljanja prihvatili orla kao obeležje
oko koga se treba okupiti i koje treba burno pozdraviti. Beše to jedna
nemarna, odrpana družina legionara pobeglih iz vojske,
zemljoradnika i lovaca rešenih da se osvete za nanete nepravde; bio
je tu još i sitan lopov, vlasnik broda, gladijator, ali i imperatorova
dvorska luda... Justin je osetio kad ga je njihova graja udarila kao
pravi zvučni talas, kad ga je opkolila i gotovo ga sasvim preplavila.
Ali Flavije je zamahnuo rukom kroz vazduh i povikao da nadjača
dreku. „Ja, ja, ja! Nema više čekanja, pridružićemo se cezaru
Konstanciju, ali prvo da doručkujemo. Ja svakako hoću ako vi nećete!
Lakše! Lakše, malo, momci! Krećemo za sat vremena.“
Vika se polako stišavala i ljudi su počeli da se razilaze u pravcu
spremišta za hranu. Gladijator Pandar zastao je kraj ružinog grma
ispod zaravni da otkine žuti cvetić i uputio im osmeh. „Pre nego što
sam kao mačevalac zaslužio drveni mač, imao sam naviku da
obavezno nosim ružu u areni!“, pa je zatakao cvetak za pribadaču na
ramenu ogrtača i kočoperno krenuo za ostalima.
Flavije ih je posmatrao kako se udaljavaju sa sumnjičavim sjajem
u očima. „E, bogova mi, kakav ološ!“, kazao je. „Prava izgubljena
legija, u to nema sumnje! Legija sastavljena od ljudskih olupina. I
pristaje nam da sledimo beskrilnog orla!“ I smeh mu je malčice
zadrhtao.
Antonije mu je na to sasvim blago kazao. „Zar bi ih zaista da
možeš radije zamenio za najbolju kohortu pretorijanske straže?“
„Ne bih“, kazao je Flavije. „Ne, tako mi svih bogova, ne bih. Mada
me to ne opravdava što sam umalo zacmizdrio kao kakva curica.“
Prebacio je tešku ruku preko Justinovog ramena. „To je bilo
veličanstveno, staro momče. Izneo si orla u savršenom trenutku, i
sad su spremni da ga prate i u vatre Tofeta, ako ustreba... Hajde,
idemo nešto da prezalogajimo.“

154
 XV
POVRATAK MEĐU LEGIJE

S
ipljiva kiša konačno je stala, a vetar je popustio; nebo se
razvedravalo kad je odrpana ratnička družina prešla
priobalni put i okrenula se ka poslednjem niskom
šumovitom grebenu koji se isprečio između njih i mora. Na vrhu
grebena hrastovi i trnovo drveće oblikovano vetrom naglo su
posustali, a zemljište se odatle blago spuštalo ka priobalnim
močvarama; dalje na zapadu, gde se tlo neznatno izdizalo iznad
slatine, među razmrljanim i lelujavim linijama močvare, nazirali su
se savršeno pravilni četvrtasti obrisi rimskog logora, a iza njega, kao
kakva skupina ukroćenih morskih nemani nasukanih duž obale,
tamni oblici lađa za prevoz vojske, a dalje iza njih, i odbrambene
galije usidrene daleko u luci. I dok je Justin pogledom pretraživao
uljano more što se nemirno talasalo izvan plićaka, jedva je uspeo da
razazna, sasvim u daljini, iza ulaza u luku, dve izviđačke galije, jedva
veće od tamnih mrljica, za koje je pretpostavio da čuvaju stražu za
slučaj da se pojavi Alektovo brodovlje.
„Eno ih“, kazao je Flavije. „Eno ih!“ Kroz družinu propalica iza
njega proneo se tihi žamor.
Na stotinak koraka pred desnom logorskom kapijom dočekala ih
je predstraža s pilumima uperenim u njih. „Ko ide?“
„Prijatelji, u ime cezara!“, doviknuo je Flavije.
„Neka prva dvojica priđu bliže.“

155
 „Sačekajte ovde“, poručio je Flavije ostatku družine, pa s
Justinom krenuo napred.
Opcio ih je dočekao na predstražarskom položaju kraj
potkovičasto nabijene zemlje i zahtevao da mu kažu zašto su došli.
„Dolazimo kao pojačanje“, kazao je Flavije s dirljivom
ubeđenošću. „Izuzetno je važno da razgovaram s cezarom
Konstancijem.”
Opcio je pogledao iza njega, blago prevrnuvši očima. „Pojačanje,
ma šta kažeš? E sad nam pobeda ne gine.“ Vratio je pogled na
Flavijevo lice. „A što se tiče cezara Konstancija — došli ste na
pogrešno mesto. Mi smo zapadna vojna snaga.“
„Pa? Ko je onda vaš zapovednik?“
„Asklepiodot, njegov pretorijanski prefekt.“
„Onda moram da razgovaram s Asklepiodotom.“
„Ma šta kažeš?“, uzvratio je opcio. „Pa, nisam baš previše siguran
u to“, ali pošto ih je obojicu još jednom ispitivački odmerio, pa se
ponovo pažljivo zagledao u ljude koji su stajali iza njih, dodao je: „A
ipak, odvedi tu tvoju lopovsku družinu do kapije. Poslaću jednog od
mojih ljudi sa vama.“
Na kapiji ih je zaustavio opcio iz straže na kapiji, takođe
prevrnuvši očima, da bi zatim pozvao svog centuriona, koji je pozvao
jednog tribuna; na kraju su ih ipak propustili u logor ispod
podignutih glava katapulta nalik na skakavce, što su štitili kapiju u
okviru jedinice za dalekometno dejstvo.
Unutar snažne utvrde od kolja — logor se očigledno spremao da
svakog časa odbije napad — mnoštvo vojnika obavljalo je svoje
dužnosti kao pod konac. Pod nadzorom opcija grupice ljudi su slagale
sledovanja hrane ili vojne zalihe; poljski oružari su radili svoj posao;
konje, i dalje ošamućene od putovanja, vojnici su iskrcavali iz
pristalih galija i pripinjali pored priobalne kapije, a u jutarnje nebo
sukao je dim brojnih vatri založenih za kuvanje; neprestano su tamo-
amo šetale crvene perjanice centuriona koji su nadgledali rad. No, i
pored sve te užurbanosti središte logora bilo je gotovo pusto u času
kad su oni naišli. Duž široke, prave staze od nabijene zemlje poređana
su stajala vojnička obeležja kohorti i centurija u plavoj, ljubičastoj,
zelenoj i crvenoj boji, privezana za pobodena koplja, i blago se njihala

156
na vetriću koji je još pirkao preko močvare. A blizu zapovedničkog
šatora, pred kojim su se zaustavili, raširio je krila orao legije.
Tribun se obratio zapiljenom stražaru na ulazu šatora, potom
ušao unutra; njih su ostavili napolju da čekaju.
Justin je podigao pogled ka velikom pozlaćenom orlu i pročitao
broj i naziv legije. Trideseta, Ulpija Viktriks; legija s Donjeg Rena
koja je u jednom trenutku potpala pod Karausijev uticaj, ali ga se
pažljivo oslobodila — sad očigledno beše izmešana, sastavljena od
ljudi sakupljenih iz nekoliko različitih legija. Pored broja mešovite
legije, na vojničkom obeležju stajao je i kentaur, oznaka galske legije
koja je pratila malog imperatora u njegovim prvim danima. Justinu
je i to delovalo nekako prikladno.
Tribun se vratio. „Vođe mogu da uđu.“
Flavije je brzo pogledao u Antonija i poručio mu kroz smeh, mada
se nije šalio: „Za ime bogova, drži ih u redu!“ A onda je kazao Justinu:
„Krenimo sad!“
Rođaci su zajedno prošli pored stražara i zaustavili se u smeđoj
senci na samom ulazu šatora, pa podigli glave i sastavili pete s
vojničkom uvežbanošću. Krupan čovek, sav u ružičastom i zlatnom,
sedeo je za stolom na rasklapanje, sa svitkom papirusa u jednoj ruci
i dopola pojedenom rotkvom u drugoj, i kad su ušli, podigao je glavu
i kazao blago ljubopitljivim glasom, koji je Justina pomalo podsetio
na Paulina: „Tražili ste da razgovarate sa mnom?“
Dva mladića su stala mirno i vojnički ga pozdravila; potom je
Flavije, koji je kao i obično uzimao reč u ime čitave družine, kazao:
„Prefekte, kao prvo da vas obavestim, ako već niste čuli vest,
jedrenjaci cezara Konstancija primećeni su pre nekoliko dana blizu
Tanatusa; a prošle noći su signalne vatre gorele duž kredastog
stenja.“
„Da prenesu vest o našem iskrcavanju, to hoćeš da kažeš?“,
upitala je ljudina s blagim zanimanjem.
„Da, rekao bih tako.“
Ljudina je jedanput duboko klimnula glavom. „Za to prvo što si
rekao jesmo čuli; a za drugo nismo. Šta još imate da mi kažete?“

157
 „Doveli smo i družinu“ — Flavije je u deliću sekunde zastao,
dvoumeći se oko prave reči — „saveznike, prefekte, da vam
pomognemo u ovom pohodu.“
„Tako?“ Asklepiodot ih je ćutke odmerio. Beše to jedan krupan
čovek, visok, pogrbljen, gotovo debeo, pomalo lenjog držanja, za koje
se kasnije ispostavilo da je samo privid. „Kako bi bilo da mi — na
početku pregovaranja — kažete ko ste vi i šta ste, za ime Tifona —
evo, ti budi prvi.“
„Marcelo Flavije Akvila“, kazao je ovaj. „Do pre godinu i po dana
bio sam centurion Osme kohorte, Druge Avgustinove legije, u
Magnisu na Zidu.“
„Hm“, izustio je zapovednik, a onda je pogled ispod
poluzatvorenih kapaka usmerio na Justina.
„Tiberije Lucije Justinijan, ranar u istoj k-kohorti u to isto vreme,
prefekte.“
Asklepiodot je podigao obrve. „Tako? Krajnje neobično. A šta ste
radili proteklih godinu i po dana?“
Kratko i otvoreno, držeći se kao da podnosi zvaničan izveštaj,
Flavije je izneo čime su se bavili proteklih godinu i po dana, dok je
pretorijanski prefekt sedeo i gledao ga kao da je utonuo u blago
sanjarenje, ne ispuštajući rotkvu iz ruke.
„Znači, povremena obaveštenja i — pojačanje — koji su nam s
vremena na vreme stizali iz provincije vaše su maslo?“
„Ponešto svakako, prefekte.“
„Veoma zanimljivo. A ta družina — koliko broji ljudi i ko je
sačinjava?“
„Ima nas preko šezdeset. Većinom pripadnici plemena, pojačani
s nekolicinom legionara, vojnih begunaca.“ Najednom se Flavije
iskezio. „Imamo još jednog centuriona kohorte, pa bivšeg gladijatora
i Karausijevu vernu dvorsku ludu pride... O, to je vrlo neobična legija,
prefekte. A svi umemo da se tučemo i uglavnom svi imamo razloga
za borbu.“
„Tako! Pa, pokažite mi je onda.“
„Neka prefekt samo priđe ulazu u šator i videće je u svem njenom
sjaju.“

158
 Asklepiodot je spustio dopola pojedenu rotkvu na tanjir kraj
hlepčića i sira, što je očigledno kasno doručkovao kad su oni ušli,
spustio je i svitak papirusa uredno i tačno preko drugog, pa ustao.
Njegovo krupno telo gotovo je sasvim ispunilo ulaz šatora, ali je
Justin, koji mu je uzrujano virio preko ramena, ipak uspeo da vidi
bratiju zbijenu napolju u klinasti poredak. Antonije kruto uspravan
kao i svaki centurion imperijine kohorte na vojnoj smotri; Pandar sa
žutom ružom i očajničkom razmetljivošću starog gladijatora kojom
je odisao čitav njegov stav; malecki Kulen sa srebrnom granom
zadenutom za pojas odrpanog odela dvorske lude, držao je beskrilnog
orla ponosno visoko, ali čučeći na jednoj nozi kao čaplja, čime je
donekle kvario sveopšti utisak; kraj njega Evikat, naslonjen na veliko
ratničko koplje s niskom belih labudovih pera, koja su lelujala i
lepršala na povetarcu oko grlića. A iza njih, i ostali borci — čitava
odrpana, raspojasana, prljava družina.
Kad ih je sve odmerio, Asklepiodotov pogled kao da se nekoliko
časaka zadržao na izlupanom orlu, posle čega se vratio do tovara
mazge na kome je sedeo. „Da, razumem šta hoćete da kažete.“
Ponovo je podigao rotkvu, načas je pogledao kao da će nastaviti
prekinuti doručak, ali onda se predomislio. Najednom je širom
otvorenih očiju pogledao dva mladića pred sobom, i kao da je načas
gola oštrica munjevito sevnula iz krznenih korica. „Ali dajte mi
makar jedan dokaz da ste oni za koje se izdajete. Dajte mi dokaz da u
toj vašoj priči ima barem zrnce istine.“
Flavije je pomalo tupo kazao: „Kakav dokaz da damo? Šta bismo
drugo bili?“
„Koliko ja znam, vi možete biti obična družina lopova i otpadnika
u potrazi za lakim plenom. Ili... možda ste trojanski konj.“
U smeđoj senci ispod šatora zavladao je potpuni muk; čak je i
veliki logor oko šatora utonuo u onu neobičnu tišinu koja ponekad
bez ikakvog objašnjenja zavlada na mestu punom graje. Justin je iz
daljine čuo šum nemirnog mora i podrugljivo zveckanje zvončića
ispred šatora kad se Kulen prebacio s jedne umorne noge na drugu.
„Mora postojati nešto ubedljivo što se može reći ili uraditi“, pomislio
je. „Mora postojati nekakav odgovor. Ali ako ga Flavije ne zna, ja ga
tek ne mogu smisliti.“

159
 Utom se spolja začuše koraci i jedna prilika se ukaza na ulazu u
šator. Mršav, smeđokos muškarac u uniformi starijeg centuriona
kohorte ušao je i vojnički pozdravio zapovednika, pa spustio pločice
pred njega na sto. „Spisak je gotov, prefekte. Pretpostavljam da
prefekt zna da mu u forumu ispred šatora stoji nekakva smešna
ratnička družba sa obeležjem na prostoj kopljači koje neverovatno
podseća na rimskog orla.“ A onda, pošto je brzo pogledom obuhvatio
dva momka u dubljoj senci, iznenađeno je uzviknuo: „Sunčeve mi
svetlosti! Justine!“
Justin nije sklanjao pogled s pridošlice još od časa kad je ovaj ušao
u šator. „Evo ga i treći...“, pomislio je. „Kulen i Evikat i sad... Tri stvari
uvek idu vezano — bilo da je reč o ljudima, bilo da je reč o
događajima. O, pa ovo je predivno, stvarno predivno!“
„Da, centurione!“, odgovorio je.
„Poznajete li ovu dvojicu, centurione Licinije?“, ubacio se
zapovednik.
Licinije je već držao Justinovu ruku. „Ovog svakako poznajem,
mada izgleda kao pravi raščupani varvarin. On je bio ranar-početnik
u mojoj kohorti u Biršebi. Roma dea! Zar si i ti pripadnik one
razbojničke družine?“
Justin je izvio krajeve širokih usana u osmeh, a istaknute uši
zažarile su mu se od zadovoljstva. „Jesam, centurione. Kao i moj r-
rođak.“
„Tako?“ Licinije je pogledao Flavija, pa brzo zaklimao glavom na
njegov vojnički pozdrav.
„Kad završite sa zdravljenjem“, kazao je Asklepiodot, „reci mi
jedno, primus piluse: može li se verovati ovoj dvojici?“
Mršav smeđokosi centurion spustio je pogled na svog
zapovednika, a oči su mu se blago osmehnule. „Ovome što ga
poznajem poverio bih i vlastiti život. A pošto on jemči za drugoga,
kako stvari stoje, i njemu bih smeo da verujem.“
„Onda neka bude tako“, kazao je Asklepiodot. „Potrebni su nam
izviđači koji dobro poznaju okolinu, a ni konjanici nam nisu
naodmet. Zar je ikad postojalo vreme kad su legije imale dovoljno
konjice?“ Privukao je tablice i stilus ka sebi, pa nažvrljao nekoliko
reči na svež vosak. „Odvedite ovu vašu razbojničku družinu do konja

160
u povodu, neka zaduže životinje i opremu dva eskadrona dačanskih
konja, koje nam je sinoć poslala posada iz Portus Adurnija; evo vam
ovlašćenja. I čekajte dalje naredbe.“
„Razumem.“ Flavije je prihvatio tablice, ali se nije mrdnuo.
„Ima li još nešto?“
„Nek i naš orao ostane u središtu logora sa ostalima, prefekte.“
„A, da, taj orao“, zamišljeno je kazao Asklepiodot. „Gde ste ga
uopšte pronašli?“
„Pronađen je u skrovištu pod svetilištem moje porodične kuće u
Kalevi.“
„Tako? Ti, naravno, znaš njegovo poreklo?“
„To su ostaci legionarskog orla, prefekte.“
Asklepiodot je podigao spisak koji mu je stariji centurion ostavio
na stolu. „Samo je jedan orao nestao u ovoj provinciji.“
„I to znam. I jedan od mojih rođaka je nestao s njim. Ja... mislim
da je Senat u ono vreme saznao za povratak orla.“
Zgledali su se oprezno. Potom je Asklepiodot klimnuo glavom.
„Iznenadna pojava izgubljenog orla je ozbiljno pitanje, zapravo, do te
mere ozbiljno da mislim da je najbolje da ništa ne znam o tome...
Zahtev vam je odobren, pod uslovom da ta stvar da kažemo ponovo
’nestane’ kad se sve okonča.“
„Slažem se, i hvala, prefekte“, kazao je Flavije, uz vojnički
pozdrav.
Okrenuli su se ka izlazu iz šatora kad ih je zapovednik ponovo
zadržao. „O, centurione Akvila, sazvao sam sastanak saveta ovde u
podne. Kao ljudi koji poznajete okolinu, ali i kao vođe, ovaj,
savezničkih snaga, očekujem i vas dvojicu.“
„Onda u podne, prefekte“, odvratio je Flavije.
Pronašli su dekuriona zaduženog za sapete konje, pokazali mu
zapovednikovo ovlašćenje i u skladu s nalogom preuzeli fine
poluarapske konjiće iz dačanske konjice. Krivonogi vojnik pomoćne
jedinice kome beše naloženo da im pokaže opremu i zalihe stočne
hrane bio je druželjubiva duša, i na sreću, mnogo je radije pričao
nego što je postavljao pitanja. Ni on, kao ni polovina vojnika u logoru,
nije se sasvim oporavio od teškog prelaska mora.

161
 „Moja glava!“, kazao je krivonogi vojnik pomoćne jedinice. „Kao
da sam spavao u oružarnici. Dang-dang-dang! A tlo se ljulja gotovo
kao i paluba te proklete lađe. Kad sam takve sreće da plovim sa
zapadnim vojnim snagama, koje su duže putovale jer smo dolazili od
Sekvana — i to ja, najgori mornar u celoj imperiji!“
Flavije, koga je kretanje vojske neuporedivo više zanimalo od
patnji krivonogog vojnika pomoćne jedinice, upitao je:
„Pretpostavljam da su cezar Konstancije i istočne vojne snage
doplovili pravo iz Gezorijakuma?“
„Ja, Konstancije je isplovio pre nas, tako kažu, a sa njim i galije
da izviđaju put i pokrivaju jedrenjake s vojskom iza. Stoga
pretpostavljam da on jeste bio na moru duže od nas, ali jedrenjaci s
vojskom su plovili svega možda nekoliko sati, a mene upravo
jedrenjaci s vojskom zanimaju...“
Sve u svemu, Justin i Flavije su bili mnogo bolje obavešteni o
sveukupnim prilikama kad su se u podne obreli u uzvišenom društvu
šestorice vojnih tribuna, nekoliko starijih centuriona i legata Ulpije
Viktriks, okupljenih oko sklepanog stola ispred zapovedničkog
šatora.
Asklepiodot je otvorio zasedanje mirno sedeći s rukama
sklopljenim na stomaku. „Verujem da ste svi čuli da su Konstancijevi
jedrenjaci viđeni kraj Tanatusa pre nekoliko dana. Međutim, ne
verujem da znate da je Alekt po svoj prilici lancem signala već
upozoren da smo se mi iskrcali. Složićete se da nam to kao nužno
nameće da bez odlaganja krenemo ka Londinijumu.“ Okrenuo se ka
starijem centurionu. „Primus piluse, koliko vremena je potrebno da
se pripremimo za pokret?“
„Potrebna su nam dva dana, prefekte“, kazao je Licinije. „Imali
smo gadan prelazak i sad nam se i ljudi i konji loše osećaju.“
„I mislio sam da ću to čuti“, kazao je Asklepiodot žalosno.
„Naprosto ne razumem zašto ljudi dobijaju morsku bolest.“ (Utom je
legat Ulpije Viktriks, i dalje malo zelen u licu, upadljivo slegnuo
ramenima.) ,Ja je nikad nisam dobio.“
„Mi ostali nemamo tu snagu uma, prefekte“, kazao je Licinije, a
na strogom licu mu se ukazao nagoveštaj osmeha. „Trebaju nam dva
dana.“

162
 „Svaki sat odlaganja povećava između ostalog i opasnost da nas
napadnu ovde u logoru. Imate jedan dan.“
Nastupio je kratak muk, a onda je Licinije kazao: „Razumem,
prefekte.“
Savet se nastavio prema uobičajenom toku svih sličnih saveta,
dok se skraćena popodnevna senka orla legije Ulpije Viktriks lagano
premeštala preko družine okupljene pred zapovedničkim šatorom.
Justin i Flavije nisu učestvovali u sastanku sve dok Asklepiodot nije
pokrenuo pitanje puta kojim će se vojska kretati. „Postoje dva puta
kojima možemo napredovati; taj izbor smo odlagali sve do sada,
budući da je on zavisio od okolnosti. Sad je vreme da razmotrimo i to
pitanje; međutim, pre nego što se odlučimo za naš put, mislim da bi
bilo pametno da poslušamo šta će nam reći neko ko dobro poznaje
kraj.“ Na to je savijenim debeljuškastim prstom pokazao na Flavija,
koji je ćutke stajao sa Justinom sa strane.
Flavije je s trzajem podigao glavu. „Je l’ ja, zapovedniče?“ „Da, ti.
Priđi ovamo i posavetuj nas.“
Flavije se probio u krug i stao kraj sklepanog stola; najednom se
pod njegovom varvarskom spoljašnjošću sasvim jasno ukazao
centurion kohorte, trezven i upadljivo bled dok je pogledom prelazio
preko ozbiljnih lica visokih starešina u bronzanim i crvenim
uniformama okupljenim oko njega. Jedno beše predvoditi družinu
otpadnika koje je tog dana doveo da se pridruže rimskoj vojsci;
sasvim drugo biti iznenada pozvan da nekome daš savet, koji može
dovesti do vojne propasti ako se pokaže kao pogrešan.
„Postoje, kao što prefekt veli, dva puta odavde do Londinijuma“,
počeo je Flavije, posle kratkog ćutanja. „Jedan vodi preko Regnuma
neka tri kilometra istočno odavde, a drugi ide preko Vente i Kaleve.
Lično bih odabrao put preko Vente i Kaleve, iako je on nekoliko
kilometara duži.“
Licinije je klimnuo glavom. „A zašto?“
„Evo zašto, centurione; zato što posle prvog dana marša preko
kredastog stenja, put za Regnum ulazi u šumu Anderida. To je gusto
pošumljeno, neprohodno zemljište, savršeno za napade iz zasede, što
posebno pogoduje Alektovim najamnicima, koji su inače navikli da
ratuju po šumama u svojoj domovini. A tako je sve do dela gde se

163
severno kredasto stenje podiže kao strmi bedem na samo dan marša
do Londinijuma. Put preko Vente, s druge strane, gotovo smesta
zalazi u šumovito zabrežje, i glavna opasnost od zasede krije se u
prvih šezdesetak kilometara — a taj je deo najudaljeniji od glavnice
Alektovih snaga i stoga verovatno poslednji gde mogu napasti.“
„A nakon tih prvih šezdeset kilometara?“, upitao je Asklepiodot.
„Kaleva“, odvratio je Flavije. „A na pola puta iza Kaleve već se
duboko ulazi u dolinu Tamezisa. Doduše, i to je jednim delom šuma,
ali otvorena šuma; veliko drveće, a ne vlažno hrastovo šipražje — i
pregledna žitna polja. A tad ste i u samom srcu provincije i nema te
odbrane koja vam se može odupreti.“
„Da, imaš dobro oko za raspored zemljišta“, kazao je Asklepiodot,
pa je nastupila tišina. Jedan ili dvojica oko stola zaklimali su glavom
kao da se slažu. Potom se zapovednik ponovo oglasio. „Hvala,
centurione; to će biti sve zasad. Ako nam opet bude potrebna tvoja
pomoć, pozvaćemo te.“
I na tome je ostalo.
Ali kad su zapadne snage sutradan ujutru krenule ka
Londinijumu, pošli su putem preko Vente i Kaleve.
Budući da je izuzetno dobro poznavao kraj, Flavije je pozvan da
jaše sa Asklepiodotom, tako da su Justin i Antonije ostali na čelu dva
konjička eskadrona, u šta se družina propalica pretvorila; kad se
okrenuo da ih pogleda, Justin je pomislio da čak i odrpani i nedolični
kakvi jesu, istini za volju, izgledaju dobro, jer su konačno zajahali
konje i dobili propisno oružje u vidu dugačkih konjičkih mačeva —
svi izuzev Evikata, koji je odbio da se odrekne svog voljenog koplja, i
maleckog Kulena, nosioca njihovog orla. Načas je zadržao pogled na
dvorskoj ludi što je jahala ispred družine i sa zapanjujućom lakoćom
jednom rukom upravljala konjem, dok je drugom držala visoko
podignutog beskrilnog orla, čiju je kopljaču sad krasio venac žute
žukve, gde ga je Pandar okačio iz sprdnje, kako bi oponašali zlatne
vence i ordenje Ulpije Viktriks.
Zemljište postepeno poče da se diže i već su se bili izvukli iz
močvara kad je Antonijev poklič naterao Justina, koji je jahao rame
uz rame s njim, da se osvrne na napušteni logor. Spazio je vatru;

164
crvenu, besnu vatru koja je sukala u nebo iz ukotvljenih lađa za
prevoz vojnika, dok se mrki dim bočno širio nošen morskim vetrom.
Imao je utisak da je prefekt Asklepiodot na taj način želeo da
poruči svojim legionarima: „Napred u pobedu. A pobedu moramo
izvojevati, jer se u ovom pohodu neće svirati znak za povlačenje.“

165
 XVI
„KARAUSIJE! KARAUSIJE!“

V
esti su kupili u hodu, vesti koje su im donosili izviđači,
lovci-meštani, vojni begunci iz jedinica otimača vlasti; a
pojedine nisu bile dobre. Lađe za prevoz istočnih vojnih
snaga po gadnom vremenu nisu uspele da stupe u vezu s
Konstancijem; znajući da se mladi cezar ne može na silu iskrcati bez
svog ljudstva, Alekt je usmerio sve svoje snage na bezumni pokušaj
da dokrajči Asklepiodota pre časa kad će se razračunati sa onim
drugim. Žurio je na zapad starinskim putem od Durovernuma, ispod
strmine severnog kredastog stenja, dajući sve od sebe da stigne pre
rimskih osvetničkih snaga do tesnaca u zabrežju, vukući sa sobom
svako čeljade sposobno da drži oružje. Najmanje dvanaest hiljada
duša, glasio je izveštaj; uglavnom najamnika i pomoraca. I tek šest ili
sedam kohorti redovnih legija.
Kohorte sa Zida još nisu bile stigle do njega, a čak i kad bi stigle
na vreme, legionari mu behu do te mere nenaklonjeni da se nije znalo
da li će uopšte smeti da ih upotrebi.
Bar nešto dobro, mislio je Justin, dok je dve večeri kasnije
razmatrao dobre i loše vesti i posmatrao iz daljine vojsku okupljenu
oko logorskih vatri u plitkom tesnacu zabrežja gde se stara staza
ukrštala s putem za Kalevu. Uopšte nije sumnjao u ishod sutrašnje
borbe, jer je imao poverenja u Asklepiodota i u snagu legija.
Međutim, neosporno beše da će sutra, budući da Konstancije nije

166
uspeo da se iskrca, moći da računaju samo na polovinu snaga u
obračunu sa svom silesijom koju je Alekt uspeo da sakupi protiv njih;
hladne glave je zaključio da ih čeka teška pobeda.
Vojska je napredovala brzim tempom, prešavši za tri sata
dvadeset pet kilometara od Vente, što je od vojnika iziskivalo velike
napore po junskoj toploti. Ali uspeli su, i sad im je preostajalo da
čekaju — a čekanje beše dugo i jednolično — oko logorskih vatri, dok
je i Alekt, pobeđen u očajničkoj trci za strateški važan tesnac, takođe
podizao logor nekoliko kilometara dalje da odmori iznurene
životinje, a možda i u nadi da će mu poći za rukom da izmami rimske
snage iz njihovog uporišta.
Asklepiodot, koga ni najmanje nije svrbelo da napušta uporište,
vreme je koristio da dodatno ojača svoj odbrambeni položaj, slažući
oborena trnova debla na ulaz u tesnac odakle je nameravao da
upravlja sutrašnjom bitkom. Radovi na logoru behu privedeni kraju;
logorske vatre plamtele su crvenim sjajem u tami obasjanoj
mesečinom i vojnici se baškarili oko njih, mada je svaki nosio opasan
mač i pri ruci držao pilum, spremno iščekujući sutrašnji dan. Justin
je sa ostalim vojnicima nestale legije sedeo oko njihove vatre na maloj
uzvisini iznad glavnog logora, odakle je mogao da razazna trvenik
koji je vijugao do Kaleve, na mesečini sličan srebrnastom tragu puža.
Ali onaj drugi, stari put, koji se penjao iz nizije, skrivala je sve jača
sumaglica — sumaglica koja je kao senka zaboravljenog mora već
nalegla na nizinske doline Tamezisa; i na veliki logor gde je Alekt
čekao sa svojom vojskom.
Između Justina i logorskih vatri prilike su promicale tamo-amo
poput senki, lozinke se razmenjivale šapatom. Konji bi s vremena na
vreme zatoptali ili se meškoljili, a jednom je čuo i ljutito njištanje
mazge. Ali izuzev logorskih šumova, samo veče bilo je izuzetno
mirno. Divno veče, na bregu iznad sumaglice; paprat na padini
zamrzla se u srebrnastoj nepomičnosti ispod mračnog, runastog
trnovog žbunja koje je sa obeju strana pokrivalo vrhove kosina, a
mesec je i dalje lebdeo nisko na svetlucavom nebu, kao okrznutom
zlatnom prašinicom leptirovih krila. Daleko ispod, gde se dolina
širila, lisica je pozvala svog lisca, i od tog zvuka tišina je ostala nekako
prazna.

167
 Justin je pomislio: „Ako sutra poginemo, lisica će i dalje dozivati
preko doline svog mužjaka. Možda je sakrila mladunce negde među
čvornovatim korenjem u šumi. Život teče dalje.“ I taj ga je zaključak
donekle utešio. Flavije je otišao u pretorij po novi odziv i sutrašnji
ratnički poklič; ostatak družine se širio oko vatre i čekao njegov
povratak.
Kulen je sedeo ispod izlupanog orla pobodenog u travu, a lice mu
je imalo odsutan i zadovoljan izraz dok je gotovo bešumno dodirivao
jabuke na svojoj voljenoj srebrnoj grani; kraj njega — iako behu
nesvakidašnji par, dvojicu zemljaka u stranoj zemlji povezala je
zajednička hibernijska krv — sedeo je Evikat, obgrlivši savijeno
koleno, lica okrenutog ka severozapadu, kao da gleda svoja
izgubljena brda. Kindilan i jedan legionar igrali su se bacanja koščica.
Pandar je za pribadačom ogrtača i dalje nosio jučerašnju usahlu žutu
ružu, i na zgodnom kamenu koji je pronašao oštrio je bodež, dok mu
je na usnama titrao onaj njegov sumorno-veseli osmejak. „A hleb i
luk koje si doručkovao tog jutra behu ukusniji od najlepše gozbe za
čoveka koji zna da će sutradan ponovo jesti. A sunčevi zraci što
prodiru kroz rešetku za tebe su sjajniji nego za čoveka koji zna da će
ih ponovo videti“, jednom je Pandar rekao Justinu. Što se Justina
ticalo, utvrdio je da je saznanje da će sutra verovatno izgubiti život
previsoka cena koju treba platiti za iznenadnu i bolnu spoznaju sveta
okupanog mesečinom i noćnog vazduha ispunjenog slabim mirisom
orlovih noktiju, kao i zova lisice upućenog njenom liscu. „A ruku na
srce, ja sam vazda bio kukavica — možda je to pravi razlog što nikad
nisam čeznuo da postanem vojnik. Otud i nije čudo što predstavljam
toliko razočaranje za oca“, mislio je siromah Justin.
U prolazu posle obilaska predstraža neko je zastao tiho
zvižduckajući. Justin je podigao pogled i pred njim se ocrtala
perjanica kacige, pa je već hteo da skoči na noge, kad začu Licinijev
glas: „Prijatno je ovde iznad logora; mogu li da ti se pridružim
nakratko?“
„Naravno, centurione. Sedi ovde.“ Justin mu je pokazao na ovčiju
kožu koju je prostirao preko konja kad jaše i primus pilus se uz reči
zahvalnosti spustio na nju, a onda je poručio i onima iz družine, koji
su, poštujući stare vojničke običaje, poskakali ili pokazali nameru da

168
ustanu: „Aja, nastavite šta ste dosad radili. Nisam došao radi neke
zvanične dužnosti već sam tek onako svratio.“
Justin je kazao posle nekoliko minuta: „Sve deluje potpuno
mirno, baš kao što će i sutra u ovo vreme opet biti mirno.“
„Ja, a dotad će po svoj prilici biti razrešena i sudbina provincije.“
Justin je klimnuo glavom. „Drago mi je što su legije Partika i
Ulpija Viktriks ovde.“
„Zašto?“
„Zato što je njima nekad zapovedao K-Karausije. Ima neke
pravde u tome što će ga njegove stare legije osvetiti.“
Licinije ga je pogledao postrance ispod oboda kacige. „Sutra kad
kreneš u boj, za koga ćeš se boriti, za Rim ili za Karausija?“
„Ja... ne znam“, kazao je Justin obazrivo. „Pretpostavljam da ću
se boriti za provinciju Britaniju. A opet, nešto mi govori da neću biti
jedini koji će setiti malog imperatora među ljudima koji su mu
služili.“
„Dakle, za Britaniju i za malog imperatora polu-gusara, samo ne
za Rim“, kazao je Licinije. „Da, da, veličina Rima pripada prošlosti.“
Justin je privukao list paprati i počeo pažljivo da čupka sićušne
reske sa stabljike. „Jednom je i Karausije rekao nešto slično Flaviju i
meni. Kazao je da bi se posle pada Rima nešto i m-moglo spasti od
mraka kad bi se Britanija dovoljno osnažila da opstane samostalno, u
suprotnom — svugde će zgasnuti svetlo. Kazao je da bi on mogao
toliko da osnaži Britaniju ako mu dovoljno dugo niko ne bi zabio nož
u leđa. Ali na kraju ga ipak n-nije izbegao; a mi se sad ponovo borimo
u redovima rimske vojske.“
Ćutali su neko vreme, a potom se Licinije spremio da ustane. „Ah,
dobro. Mislim da se ovo o čemu smo pričali računa kao izdaja. A sad
moram da krenem.“
Kad je Licinije otišao, Justin je još neko vreme zurio u vatru.
Nekoliko reči koje je razmenio sa starim zapovednikom probudile su
živo sećanje na Karausija, na tog strašnog malog imperatora koji se
ipak setio da napiše pismo koje Flavije i dalje nosi u odrpanoj tunici.
Kad je ponovo podigao glavu, video je Flavija kako prilazi kroz
paprat. „Jesi li dobio odziv?“

169
 „I odziv i bojni poklič su isti“, kazao je Flavije. Prešao je pogledom
preko ljudi okupljenih oko vatre, a oči su mu gorele jače nego ikad
pod divljom plamenocrvenom kosom. „Braćo, odziv za večeras i bojni
poklič za sutra su ’Karausije’!“
Prvi tračak svetlosti sinuo je sutradan ujutru iznad šume bledo
kao voda, kad su Justin, Flavije i ostatak družine krenuli kroz paprat
i mladi naprstak visok do struka, koji se uvijao oko konjskih nogu, ka
utvrđenom mestu na desnom krilu pomoćne konjice. Teška rosa
letnjeg jutra posivela je listove paprati i razletala se pri prolasku kao
sjaktava prašinica, da bi najednom, i pre no što je sunce izašlo,
vazduh zasijao i ševa prhnula u jutro, zasuvši titravom pesmom
okupljene legije dok je nedolična družina postrance ređala svoje
konje iza galskog konjičkog eskadrona.
Nakon toga je ponovo nastupilo čekanje — i čekanje.
A onda je Flavije najednom podigao glavu. „Oslušni! Čuješ li?“
Justin je oslušnuo, a srce mu je zadobovalo kao ludo. Čuo je samo
zveckanje žvala kad se u blizini pomerio konjić i nešto dalje na
borbenoj liniji glasno izdavanje naredbe, zatim je ponovo zavladao
muk. A onda je daleko ispred njih, iz magle koja se još valjala preko
nizinskog tla, stigao i slab, prigušeni žamor, sličan udaljenoj
grmljavini koja se oseti i pre nego što se čuje. Prošao je tren dok se
zvuk nije izgubio u nekom zavoju; potom, kad su već svi načuljili uši,
a zbijenom kohortom prostrujala napetost kao vetrić kroz stabljike
kukuruza, ponovo se pojavio, samo sad jasnije, bliže: zvuk najezde
velike vojske s mnogo konja.
„Sad je još samo malo ostalo“, kazao je Flavije.
Justin je klimnuo glavom, pa vrhom jezika prešao preko suve
usne.
Sve bliže i bliže razlegalo se stopljeno gruvanje kopita i nogu u
stroju; utom je daleko ispred njih, na prvoj liniji odbrane koju su
držali čarkaši iz pomoćnih jedinica, zasvirala truba, a onda joj druga
odnekud odgovorila, kao što petao kukurikanjem začikava drugog
petla u zoru.
Justin je sam početak bitke posmatrao iz daljine sa uzvisine, kao
što bi je Jupiter gledao, pa mu se činila potpuno nestvarnom; velike
skupine ljudi uređeno su se premeštale, podsećajući ga pre na veliku

170
i smrtonosnu igru šaha nego na bitku za provinciju. Igrom je sa
suprotne padine brda upravljala sitna prilika ne veća od dečje
igračke, u kojoj je Justin prepoznao prefekta Asklepiodota okruženog
njegovim visokim starešinama. Izdaleka je video ustalasanu liniju
gde su se spojile lake čarkaške jedinice dve vojske; video je, nešto
bliže, čvrste, sive i oklopljene kockaste kohorte, svaku s njenim
vojničkim obeležjem na čelu i orlom Ulpije Viktriks ispred svih.
Video je i pomoćne jedinice kako igraju svoju ulogu, i zaostaju,
polako, postojano, da bi se glatko provukle kroz razmake za njih
otvorene između dve kohorte; video je i kako se ti razmaci zatvaraju
kao vrata. Utom je truba zasvirala da se krene napred, i sa sporom i
odmerenom izvesnošću što je delovala strašnije od svakog divljačkog
napada, čitava borbena linija se zakotrljala u susret drugoj vojsci,
koja se mračno valjala ka njima starinskim putem, krilima prelazeći
visoko preko obe padine brda pod paprati.
I ponovo su trube zapevale, zaorile se sve do jutarnjeg neba, ali
ovog puta konjičke trube, što je značilo da je dugo čekanje završeno.
„Idemo, junaci moji! Sad je na nas red!“, viknuo je Flavije. I dok su
im uši bridele od vatrenog zova truba, naterali su konje u galop i
pohitali napred da zaštite bokove kohorti onamo gde se dolina širila
i vojnici sa obeju strana izbijali iz zaklona od trnovog granja. Sunce
je sad sasvim izašlo; daleko ispred njih bleskalo je na vrhovima
kopalja, na obodima štitova i oštricama sekira i sivim gvozdenim
kacigama, rasipajući iskrice svetla s konjskih ukrasa od uglačane
bronze. Justin je opazio crne veprove na saksonskim zastavama i
rojeve konjičkih odreda. Mogao je da razazna i gušće grupisanje
zastava usred neprijateljske vojske, čvrste redove pomoraca i
legionara i svetlucanje zlata i carskog purpurnog ogrtača, tamo gde
je Alekt jahao među hordom divljih varvara. Kroz izmaglicu sve jačeg
meteža, uočio je kako se dve borbene linije kotrljaju jedna prema
drugoj; uši mu je ispunio dotad nepoznat zvuk: treštavi pakleni
zveket i škripa borbe koja se zahuktavala.
Bitka čije je početne poteze Justin isprva posmatrao kao igru šaha
sad se premetnula u bleštavu i zastrašujuću zbrku i svela samo na
njegovo učešće u njoj, dok je sve ostalo izgubilo značaj. Za njega je
velika bitka za britansku provinciju, koju su vojevali tog lepog letnjeg
dana, postala iskeženo, plavooko lice s lepršavom zlatnom kosom,

171
pupak štita optočen koralima i munjeviti probodi oštrog koplja i
podignuta rasuta konjska griva. I tutnjava kopita i kretanje i
skretanje divlje konjice kroz paprat, i crvena mrlja koja mu se širila
na maču. I Flavije uvek za konjsku glavu ispred njega, i beskrilni orao
u srcu najveće gužve i ime malog imperatora koje je kao ratni poklič
nadjačavalo huk: „Karausije, Karausije!“
Potom se bitka sve više kidala i raštrkavala i širila po okolini, pa
čak više i nije bila jedna bitka već njih dvadesetak. A onda najednom,
kao da se probudio iz omamljujuće i teške groznice, Justin je ugrabio
trenutak predaha i uočio da sunce zalazi na večernjem nebu za bele
paperjaste letnje oblake. A oni su zašli duboko na sever, napredujući
po obodu rasutog boja; na jugu su legionari stezali obruč oko
potučenog neprijatelja kao psi ovčari kad sateruju ovce.
Zatresao je glavu kao plivač kad izranja na površinu i okrenuo se
oko sebe da proveri stanje nestale legije. Broj im se smanjio u odnosu
na to jutro, a neki koji su i dalje jahali s njim behu povređeni.
Malecki Kulen, koji je i dalje ponosno visoko držao orla, mada mu
je venac od žute žukve odavno bio strgnut, imao je posekotinu na
oku; a Kindilan je terao konja jednom rukom, dok mu je druga
nepomično visila uz bok.
Sređujući zaostale čarke, doklipsali su do dugačkog šumovitog
grebena; odatle su ugledali put za Londinijum.
A duž londinijumskog puta i svud po poljima ispod njih, kao reka
izlivena posle oluje, kuljala je podivljala bujica neprijateljskih
begunaca, među njima verovatno najbrojniji vojnici iz rezerve i
čuvari konja; najamnici su napuštali bitku i bežali; razbijena
varvarska rulja je, što na konjima što pešice, jurila da izbavi živu
glavu.
Justinu najednom pripade muka. Teško da na svetu ima šta
svirepije od poražene vojske slomljenog duha; a svega nekoliko
kilometara niz londinijumski put nalazi se Kaleva!
Flavije prekinu tišinu gotovo zaječavši. „Kaleva! Ološ će mačem i
ognjem satrti grad ako uđe u njega!“ Okrenuo je konja ka ljudima iza
sebe. „Moramo spasti Kalevu! Moramo pojahati s njima i pouzdati se
u sreću da ćemo uspeti da ih zaustavimo na kapiji. Nemamo vremena
da čekamo naređenja. Antonije, vrati se do Asklepiodota i objasni mu

172
šta se zbiva, i traži mu, za ime svih bogova, da pošalje nekoliko odreda
konjice!“
Antonije je zamahnuo rukom da obrne konja i poleteo, gotovo ne
čekajući da Flavije završi rečenicu.
„Kulene, sakrij orla. Krenimo sad, i zapamtite da smo i mi
begunci kao i oni, sve dok ne stignemo do kapija“, viknuo je Flavije.
„Pođite za mnom — i držite se zajedno!“
Justin je kao i obično bio kraj njega; Kulen sa orlom sakrivenim
ispod iscepanog ogrtača, tako da mu je kopljača virila otpozadi,
Evikat i stari gladijator, kao i ostatak družine tik iza njih, izleteli su
na konjima iz šumskog zaklona kao jato divljih gusaka i pohrlili
nizbrdo, gazeći paprat i naprstak, navodno pritisnuti ludačkom
željom da sačuvaju goli život, iz daljine zalamajući pravo ka središtu
reke varvara koji su jurcali napred kao bez duše.

173
 XVII
ORAO U PLAMENU

B
ujica begunaca prihvatila ih je i povukla sa sobom.
Bujica puna očajnih i zlih ljudi. Justin je osećao svud
oko sebe beznađe i zlo, dok je iznova i iznova zarivao pete
u kobiline sapi, nagnut napred da je rastereti, u
očajničkom pokušaju da se probije kroz gužvu i pretekne smrtonosnu
reku koja je iznenada pokuljala ka Kalevi, kako bi pre nje stigao do
kapije.
Kapije — kad bi samo na vreme zatvorili gradske kapije, možda
bi gradić ipak bio spasen, jer ovaj krvoločni ološ sigurno neće gubiti
vreme da ih razvaljuje, svestan da im ni svi bogovi neće pomoći ako
ih Asklepiodot i legionari stignu. Kad bi samo na vreme uspeli da
zatvore kapije!
Ali kad se put popeo navrh poslednjeg brega i Kaleva pružila pred
njima na blagoj uzvišici, Justin je s bolom u srcu video da su vratnice
širom otvorene i da varvari hrle u grad. Već je čitava okolina vrvela
od begunaca; senke očajnika odmicale su napred šumom; a najgušći
deo bujice odvojio se od matice i ustremio ka otvorenoj kalevskoj
kapiji, jureći za prilikom za pljačku, što je tim ljudima nesumnjivo
bilo važnije i od bekstva.
Jašući rame uz rame s legionarima nestale legije i vičući u isti glas
sa ostalima, Justin i Flavije su proleteli kroz gradsku kapiju. Tela
petorice-šestorice legionara i meštana ležala su u kapiji, koju su

174
očigledno u poslednji čas pokušali da zatvore. Alekt je još ranije
povukao ostatak straže.
Široku glavnu ulicu što se od kapije pružala ka severu već su
zakrčili lopovi; pojedine kuće zahvatio je požar, a odbegli konji,
prestrašeni pometnjom i mirisom paljevine obezglavljeno su trčali
kroz rulju što je vrištala. Ali najveći deo ološa zastao je da opljačka
veliko mesno svratište odmah kraj kapije, koje je zbog svoje veličine
i upadljivog izgleda obećavalo bogat plen.
„Ovamo!“, dreknuo je Flavije. „Da stignemo pre njih...“ Desnom
je rukom skrenuo konja u uzani prolaz pored svratišta. Justin i ostali
požuriše za njim; i grupica Saksonaca pošla je tuda, ali se družina
obračunala s njima po kratkom postupku i potom nastavila dalje.
Uzani prolazi između kuća behu opusteli; većina meštana se po svoj
prilici sklonila u baziliku. U vrtu hrama Sul Minerve Flavije je
zadržao konja iz punog trka i skočio na zemlju a ostali za njim. „Ovde
ostavite konje. Ako se vatra proširi, tu će verovatno biti na
sigurnom“, kazao je zadihano. „Kindilane, ti kreni sa mnom, i ti, i ti.“
Brzo je izdvojio njih desetak iz grupe, sve ljude koji su dobro
poznavali Kalevu.
„Justine, ti pođi sa ostalima i zadržite te đavole što duže možete.
Izgleda da je većina meštana već stigla do foruma — ali moramo biti
sigurni za svaki slučaj. Obezbedite nam što možete više vremena...“
Krenuli su natrag ka središtu grada, gde se pojačao zapah
paljevine i vika i dreka Saksonaca. Justin se kasnije setio, mada je tad
jedva na to obratio pažnju, kako je Pandar u prolazu odlomio crvenu
ružu s grma kraj stepeništa hrama i u trku je zadenuo za pribadaču
na ramenu ogrtača. Pandar, koji nikad ne ide bez ruže u arenu!
Uličica koju su pratili izbila je na sledeću širu, i tu su skrenuli
levo, pa opet levo dok im je u ušima iza časa u čas narastala ružna
pometnja; a onda su se ponovo obreli u glavnoj ulici. Justin je
letimice spazio sjajnu belu kolonadu foruma na vrhu ulice, ali
okrenuo joj je leđa kad je družinu poveo prema okršaju koji je besneo
niže niz ulicu.
„Prijatelji! Mi smo prijatelji! Prijatelji smo!“, vikao je Justin dok
su se umuvavali u proređene odbrambene redove. „Karausije!
Karausije!“

175
 Tek mali broj meštana imao je mačeve; većina je držala ono što
im je prvo palo šaka: bodeže i noževe i teške zanatske alatke. Justin
je ugledao magistrata u tunici s purpurnom prugom, seljaka u
šafranskom kiltu, a između njih i jednog smeđokosog diva kako
mlatara mesarskom satarom. Iako su se junački opirali, znao je da
neće izdržati još dugo. Već ih behu potisnuli do pola ulice.
Neočekivani dolazak Justina i njegove družine s dugačkim konjičkim
mačevima ojačao im je odbrambene redove i načas pomogao da
zadrže nasilnike, ali tek bi nekoliko kohorti moglo da zaustavi tu
rulju, još mahnitiju od silnog vina iskapljenog u podrumu Srebrnog
venca, zbog kog su zaboravili da im opasnost visi nad glavom,
zaboravili sve drugo na svetu i prepustili se radosti divljačkog
pustošenja. Ulicu je ispunio dim zapaljenih kuća iz kog su iskakali
razvikani Saksonci i bacali se kao divlje zveri na branioce grada; uz
to je i svakog časa pretila opasnost da novi varvari prodru sporednim
ulicama — nije više imao ko da ih zadrži — i preseku braniocima
grada put do foruma.
Justin nije imao ni najblažu predstavu koliko su dugo odolevali
najezdi varvara, postepeno uzmičući i pored očajničkog otpora,
povlačeći se od kuće do kuće, od jednog uličnog ćoška do drugog.
Najednom su se našli na brisanom prostoru pred forumom, i tad je
već postalo izvesno da neće zaustaviti varvare, i jedino su se mogli
nadati da će se i oni domoći foruma pre nego što im odseku
odstupnicu.
Utom se odnekud stvorio Flavije sa ostatkom družine i doviknuo
mu je iz neposredne blizine: „Glavni ulaz — ostale smo zatvorili.“
Našli su se pod svodom glavnog ulaza, ponosno i raskošno
obloženog mermerom i ukrašenog bronzanim kipovima, i Flavije je
doviknuo meštanima među njima: „Bežite! Sakrijte se u baziliku. Mi
ćemo držati kapiju dok se ne sklonite — a vi nama otvorite vrata kad
dođemo!“
I vojnici nestale legije stali su rame uz rame u duboku
nadsvođenu kapiju, da zadrže hordu razvikanih varvara dok meštani
ne stignu do bazilike.
Justin je čuo kako u pozadini zamire struganje njihovih stopala
preko suncem obasjanog pustog foruma. Kraj njega je malecki Kulen

176
visoko podigao izlupanog orla usred ustalasane stiske; tu je bio i
Pandar s crvenom ružom zadenutom za pribadaču na ramenu;
Flavije, koji je odavno ostao bez okruglog štita, duboko je zarivao
svoju oštricu; kao stena postojana grudvica junaka tukla se da zadrži
najezdu razularenih, plavokosih đavola što su lomili i rušili sve pred
sobom.
Borba beše kratka ali očajnička, i čim bi neko pao, prvi do njega
odmah je popunjavao upražnjeno mesto, dok nisu začuli poklič:
„Pozadi je sve čisto!“
I Flavije je tad povikao: „Rasturajte se! Bežite u baziliku —
smesta!“, na šta su se svi okrenuli i kao bez glave pojurili.
Justin se dao u trk zajedno sa ostalima; trčao je i saplitao se, srce
mu se otimalo u grudima dok je hitao preko naizgled beskrajno
širokih kamenih ploča obasjanih suncem, ka zaklonu iza velikih
istočnih vrata, kojima nikako nije uspevao da se primakne. Družina
očajnika stekla je nekoliko trenutaka prednosti kad se divljački dala
u beg, pošto su se nedisciplinovani Saksonci zaglavili u svodu kapije
i u ludačkoj pometnji stali da se dernjaju, koprcaju i gaze, pa su stigli
čak do polovine foruma kad su Alektovi vukovi pokuljali za njima kao
bujica kad probije branu. Već su dospeli u senku bazilike, ali varvari
su smanjivali rastojanje. Pred njima su se rastvarala velika vrata,
ljudi se zbijali da podupru krila i propuste branitelje unutra; na
stepeništu portika vojnici sa začelja nestale legije okrenuli su se
prema varvarima i spojili štitove da odbrane drugove u odstupanju.
Stojeći rame uz rame s Flavijem, Justin je video zamućeno kako
talas varvara hrli ka njima, video je njihove krilate i iskežene glave i
večernje svetlo na kopljima i oštricama saksova i podignutim
sekirama. Vrh talasa već je stigao do njih, i Justin je preko oboda svog
štita zadao udarac čoveku i video ga kako pada niz stepenice portika
u času kad je uzmičući napipao petom najviši stepenik.
„Ja, ja! Uspećemo!“, povikao je Flavije.
Vratnice su ostale samo još trećinu otvorene, što je bilo taman
dovoljno da i njih dvojica prođu, te su rođaci spustili mačeve i
uskočili unatraške u baziliku. Sledećeg časa velika izrezbarena
drvena krila, pritisnuta udruženom snagom najmanje dvadesetak
ramena, treskom su se zatvorila, a teške zasovnice legle na mesto.

177
 Na forumu ispred bazilike prolomila se vriska, a na vrata se
sručili siloviti udarci, odjekujući po visokim šupljinama prostrane
zgrade iznad glava zbijene svetine. Jedan krupan čovek sa starinskim
vojničkim mačem u ruci, inače njihov saborac u uličnoj borbi,
okrenuo je ružno lice prema Flaviju, koji se načas zadihano naslonio
na vrata. „Za ime svih bogova, ko ste vi?“ A onda je dodao: „Roma
dea! Pa to je mladi Akvila!“
Flavije se odlepio od vrata. „Da, gospodine. Ali kasnije ćemo se
pobliže upoznati. Sad naprosto nemamo dovoljno vremena za to.
Pomoć će nam, doduše, ubrzo stići, ali do tada sami nekako moramo
odbraniti baziliku.“
Flavije je sasvim prirodno i neizbežno preuzeo zapovedničku
ulogu; čak i u času rastrojenosti Justin se namah osmehnuo kad mu
je kroz glavu proletela misao kako će Flavije, samo ako sačuva život
u predstojećih nekoliko sati, jednog dana svakako dobiti svoju legiju.
Budući da je građu bazilike i njene slabe tačke poznavao
podjednako dobro kao i ostali prisutni, Flavije je počeo da
raspoređuje branitelje na glavni ulaz i mala bočna vrata, kao i u
gradska odeljenja i odaje riznice, koji behu poređani čitavom dužom
stranom dvorane nasuprot ulazu; decu i žene sklanjao je od slabih
tačaka. „Dalje, povucite se još dalje. Potrebno nam je što više
prostora za borbu.“ Postavio je stražare na galerije iznad pobočnog
krila velike dvorane, da na oku drže visoke prozore u slučaju da
Saksonci pokušaju da se uvuku preko krova iznad kolonada.
Dok je živ, Justin nikad neće zaboraviti taj prizor. U bazilici se
šćućurilo najmanje hiljadu osamsto duša, što slobodnih ljudi što
robova. Žene i deca, stari i bolesni, zbijali su se oko podnožja stubova
i na uzdignutim podijumima oba magistratova sedišta, odakle su u
mirnodopska vremena magistrati delili pravdu, kao i na stepeništu
same dvorane zbornice; za to vreme su muškarci s priručnim oružjem
stajali kraj vrata zatvorenih zasovnicom, iza kojih je narastala rika
saksonskih najamnika poput čopora vukova. Video je pogurene
prilike i zapeta bleda lica u senci; neka mati je tamo pokušavala da
uteši preplašeno dete, onamo je stari trgovac stiskao vreću s

178
draguljima koju je u trku dograbio. Onde su ostavili kućne ljubimce,
ali i svoje jadne male porodične dragocenosti. Sitna, tamnooka
devojčica držala je u kavezu pticu pevačicu i sve vreme joj se tiho
obraćala, a ova je uznemireno skakutala i povremeno cvrkutala po
nekoliko tonova, nadjačavajući dreku i sporadično gruvanje na
ulaznim vratima u duborezu.
Ali Justin je imao malo slobodnog vremena za razgledanje. Osim
što je bio Flavijev zamenik, bio je takođe i ranar; a tog časa je
ranjenicima — mnogobrojnim — bio neuporedivo potrebniji no
Flaviju; i stoga je odložio mač i okrugli štit da bi im pomogao najbolje
što zna i ume. A nije mogao mnogo da učini; nije imao ni vodu, ni
platno za previjanje rana, a trebala mu je i pomoć. Osvrnuo se žustro
po velikoj dvorani i u sklupčanoj prilici u senci prepoznao glavnog
mesnog lekara. Pozvao ga je. „Balbuse, dođi, čoveče, i pomozi mi.“
Kako se šćućurena prilika nije odazvala, Justin je pomislio da je čovek
možebiti ogluveo, pa je ustao od ranjenika kraj koga je klečao i brzo
mu prišao. No, kad se sagnuo i spustio čoveku ruku na rame, ovaj se
uplašeno trgnuo i podigao glavu orošenu znojem i bledu kao kreč, a
onda se zaljuljao napred-nazad. Justin je sklonio ruku i okrenuo mu
leđa i zgađen i pun sažaljenja. Od njega neće imati pomoći.
Ali istog časa su dve žene preprečile Justinu putu i on je tad
primetio da je prva tetka Honorija, a ona iza nje ogromna Volumnija.
„Kaži nam šta da radimo i mi ćemo ti pomoći“, kazala je tetka
Honorija, koja mu se tad učinila prelepom.
„Iscepajte tunike“, kazao je. „Treba mi platno za previjanje; ima
ranjenika koji će preživeti ako im zaustavim krvarenje, a um-mreti u
suprotnom. I ranjenike treba grupisati. Ne mogu da vidim kome
treba kako da pomognem ako leže raštrkani po čitavoj dvorani.“
I pre nego što je završio rečenicu, javilo se još dobrovoljaca da im
pomogne; prišla je zdepasta vlasnica vinarije; rob iz bojadisaonice s
mrljama boje po koži i odeći; devojka slična belom cvetu, koja je
izgledala kao da nikad u životu nije videla kap krvi, i još mnogi drugi.
Dok su okupili sve ranjenike ispred severnog podijuma, Justin je
već imao sasvim dovoljno platna za previjanje rana; od domaćeg
grubo predenog sukna do najfinije letnje tkanine u cvetnim bojama,
jer su žene skidale gornje tunike i cepale ih da posluže boljoj svrsi, a

179
onda mu priskakale u pomoć i laćale se posla. Većina je umela da
obradi posekotinu od mača ili ranu na glavi, utvrdio je Justin, pa je
on mogao da se postara za ozbiljnije ranjenike. Hvala bogovima te je
imao svoju kutijicu sa instrumentima!
Tek što je izvadio vršak koplja iz ramena jednog brata s Vidrinog
gaza, u čemu mu je pomogla plavokosa devojka, a glavna vrata
ponovo su se zatresla od desetostruko jače lupnjave, koja je nakratko
bila utihnula kad su varvari otkrili menjačnice novca i vinarije na
forumu. Spolja se ponovo podigla graja, nadzemaljska u svojoj
svireposti i ludačkom slavlju, da bi već sledećeg časa nebo u
prozorima klerestorije, dotad pomračeno dimom, sad obasjala vatra.
Moćna vrata zatresla su se i povila pod novim napadom varvara —
prestali su nasumice da zakivaju ratničkim sekirama i lakim gredama
odlomljenim sa obližnjih radnji i doneli su nešto mnogo razornije.
Saksonski đavoli su bez sumnje ušli u obližnje skladište drvne građe
i pronašli deblo dovoljno snažno da njime probiju vrata.
Justin tog časa ništa više nije mogao da učini za ranjenike što
tetka Honorija i ostale žene nisu mogle. Stoga se obratio svetlokosoj
devojci: „Ostani kraj njega ma šta da se desi i ako ponovo počne da
krvari, pritisni kako sam ti pokazao.“ Potom je dograbio mač i okrugli
štit i pojurio da zauzme mesto među braniocima glavnog ulaza.
Nadjačavši udarce debla i krckanje drveta Flavije mu je doviknuo da
se popne na galeriju i proveri šta se zbiva. Preskačući po dva
stepenika, Justin nije ni primetio kad se nekoliko časaka kasnije
popeo uzanim stepeništem iza podijuma sa magistratovim sedištem i
našao na galeriji, visoko iznad broda bazilike. Sumporasta dnevna
svetlost tamnela je iza dimnog kovitlaca; a kad je provirio kroz divnu
rešetku na najbližem nezastakljenom prozoru, učinilo mu se da je
čitav forum pretvoren u lomaču. Saksonci pijani kao letve posle
pražnjenja i poslednje vinarije u Kalevi i gladni ne samo pljačke već i
krvi, onako mahniti i svirepi poput divljih zveri kakvi su vazda bili,
dovlačili su delove drvne građe iz zapaljenih zgrada i jurcali tamo-
amo s priručnim bakljama, iza kojih se otezao paperjasti plameni
dim, u nameri da rašire požar. Gađali su baziliku zapaljenim
predmetima, ne hajući ako usput opeku i nekog svog. Gomilali su po
forumu oteti plen, prolivali po kamenim pločama vino iz razbijenih
krčaga i probušenih mešina i prepuštali radnje crvenim buktinjama.

180
A tačno ispod, delimično skrivena od Justinovog pogleda krovom
portika, grupa od dvadesetak ljudi nasrtala je iznova i iznova na
glavna vrata, zajedničkim snagama njišući veliki balvan — gotovo
celo stablo — kojim su pokušavali da probiju vrata.
I ponovo je skupina varvara pohrlila napred i ponovo se začuo
tresak balvana o vrata. Drvene vratnice neće još dugo odoleti
njihovim nasrtajima; ali pomoć će svakako ubrzo stići — pomoć koja
je udarala putem prema njima i možda već došla do gradske kapije...
„Sigurno će uskoro stići“, uputio je te reči i sebi i Pandaru, koji
je čuvao stražu u dnu galerije.
„Eh, kako god bilo, uskoro će doći kraj“, kazao je Pandar;
osvrnuvši se brzo prema njemu, Justin uvide da je stari gladijator
srećan — zapravo, toliko srećan bio je možda jedino kad je dobio
drveni mač.
Sam Justin, međutim, ni najmanje nije bio srećan. Borba pod
vedrim nebom zabrežja beše jedna stvar, a ova sasvim nešto drugo.
Možda su prisustvo glatkog mermera i fino iskovane bronze, kao i
duh čitavog mesta namenjenog uzvišenim i uređenim i pristojnim
poslovima, uticali da Justin, koji se inače užasavao boravka u
prostoru iz kog ne može sam da se oslobodi, doživi trenutno zbivanje
kao nešto grozomorno i izopačeno. Hitro je dobacio Pandaru nešto
šaljivo — ni sam nije znao šta mu je tačno rekao — pa se okrenuo i
stuštio se nazad niz stepenice.
Nije bilo ni potrebe, a ni prilike, da izvesti Flavija o onome šta je
video. U času kad je stupio u dvoranu, glavna vrata su popustila;
usred cepanja i pucanja drveta, lavine divljačkih povika i iznenadnog
zveckanja oružja kad su napadači posle oštrog prodora u dimu
ukrstili oštrice s braniteljima, Justin je čuo izbezumljeni krik da
Saksonci provaljuju u glavnu sudnicu i na stražnji ulaz.
Bez jasno uobličene odluke u glavi, vođen samo mišlju da on
mora otići da brani drugu opasnu tačku ako Flavije već nadgleda
odbranu prve, pojurio je ka mestu odakle je stizala nova opasnost, u
pratnji šačice vojnika nestale legije.
Spoljna vrata velike sudnice zahvatio je plamen, a vatreni dim je
poput izmaglice lebdeo iznad glava boraca. Dok je jurišao u pomoć
žiteljima grada, proletelo mu je kroz glavu da se požar brzo širi

181
bazilikom. Utom se na Justina ustremio jedan gorostas svetle kose
koja se kao plamen baklje vijorila za njim, i iz sve snage zamahnuo
na njega bojnom sekirom. Justin je uspeo nekako da izbegne putanju
sečiva i nastavio pognuto dalje, u pratnji mlađanog Mirona i Evikata,
koji je kraj njega duboko zarivao svoje veliko koplje.
Borba među razvaljenim komadima teškog nameštaja sudnice, u
dimu koji se neprekidno zgušnjavao iznad njihovih glava kako se
pojačavao crveni odraz vatre na krilatim kacigama i podignutim
oštricama, beše očajnički krvav posao. Dok su mnogi branioci
pokošeni još u prvom naletu, činilo se da na mesto svakog oborenog
Saksonca stižu dvojica novih kroz zjapeći otvor na vratima ili prazne
prozorske rupe. A Justin je bespoštednom borbom naplaćivao svaki
milimetar prostora koji je bio prinuđen da ustupi neprijatelju, sve
jasnije uviđajući da neće još dugo moći da zadrže varvare izvan
glavne dvorane, podalje od žena i dece i ranjenika, kad je usred
meteža razabrao tiho i podrugljivo zveckanje slatkih zvončića; Kulen,
dvorska luda, bacio se gotovo preko Justina pod noge gužvi. I
najednom nad ustalasanom tamom blesnu njihov beskrilni orao
zlatnocrvenim sjajem Kaleve u plamenu.
Samo bogovi znaju šta je podstaklo maleckog Kulena da podigne
orla, ali priliv sveže snage opio ih je kao vino, zapalio ih kao vatra,
utičući ne samo na družinu već i na žitelje grada koji se do tog časa
nisu ni borili za slavu izlupanog legionarskog obeležja; branioci su
zbili redove kao da im je kohorta legionara stigla u pomoć.
Ali već sledećeg časa, Justin je video kako se Kulen bori za orla
prsa u prsa sa zlatokosim varvarinom! I pre no što je stigao da
čovečuljku priskoči u pomoć, ovaj je potpuno nestao u gunguli; onaj
Saksonac je uz besan urlik zafrljačio uvis kopljaču od belog drveta,
sve sa nedirnutom poprečnom pločicom, samo što od orla ne beše ni
traga.
Justin je hladno zaključio da su se razjedene kandže sigurno
polomile pod pritiskom dodatne težine. I tek što su njegovi ljudi
zaurlali od besa, viku je nadjačalo zveckanje zvončića i malecka
prilika je iskočila iz gužve, doskočila na prevrnuti sto i odatle se opet
odrazila uvis — Kulen se našao iznad njih na glavnoj gredi dvorane,
držeći orla u rukama! Zakoprcao se na kolenima duž grede, a onda

182
čučnuo i podigao ga visoko, tako da ga obasja crvenkasti sjaj
plamena, pa se činilo da mu se vatrena ptica zapalila u rukama. I tad
se ljutita graja branilaca premetnula u niz vatrenih, pobedonosnih
pokliča, da bi potom ljudi iznova zbili proređene redove i krenuli u
napad.
No, već sledećeg časa je jedno hitnuto koplje pogodilo malecku
ludu u rame. Kulen se zaljuljao i sklupčao kao kakva sićušna,
razmetljivo šarena ptičica pogođena kamenom, pretvorivši se u
klupko perja živih boja; nekim čudom se ipak zadržao dovoljno dugo
na svom uzvišenom položaju da stigne bezbedno da posadi orla na
ravnu površinu grede. Potom se strmoglavio pravo u središte bitke.
U naletu borbene snage za koju do tog časa ni sam nije znao da
je poseduje, Justin se bacio napred i u krajnje očajničkom nasrtaju
povukao i ostale za sobom. „Kulen! Spasimo Kulena!“ Ali pretekao
ga je Evikat s velikim kopljem, na kome se niska labuđeg perja
zacrvenela od krvi, i počeo da razgrće samo neprijateljsko jezgro da
dođe do sklupčanog telašca, a ostali su pošli za njim.
I baš je tog časa huk borbe nadjačala, još sasvim daleka ali
potpuno jasna i milozvučna jeka rimskih truba!
I varvari su je čuli i krenuli da uzmiču; Justin je gotovo zajecao
kad je poveo ljude u napad, napred pored Evikata.
Pošto se sve okončalo, Evikat je i dalje stajao opkoračke iznad tela
malecke lude, pod glavnom gredom na kojoj je stajao orao;
veličanstvena i strašna prilika, od glave do pete oblivena krvlju od
zadobijenih rana, kao pravi Konal pobednik, junak iz pustolovnih
legendi njegovog naroda.
Uspravio se i poslednjim izvanrednim naporom hitnuo svoje
voljeno koplje za neprijateljem u begu. Ali njegova sigurna ruka već
je drhtala i veliko koplje je umesto u metu tresnulo o kameni stub iza
vrata u dimu, i na pločnik su pali parčići gvožđa i drveta i krvavog
perja.
„Tako. Sve je dobro“, kazao je Evikat. Zabacio je glavu a glas mu
je pobednički zagrmeo: „Zajedno se vraćamo našem narodu, moje
koplje i ja.“
I kao proštac se srušio među pobijene.

183
 Malecki Kulen je ostao sasvim neokrznut, izuzev proboda od
koplja na ramenu i posekotine iznad oka, i već je stenjući dolazio k
sebi kad su ga izvukli ispod Evikatovog tela.
Justin ga je podigao — toliko je bio mali da ga nije ni osetio u
naručju — i poneo ga ka vratima dvorane. U magnovenju je čuo kako
se neko raspituje za orla, pa je odmahnuo glavom. „Ostavite ga.
Časno je poslužio i sad ga moramo vratiti u mrak.“ I izneo je Kulena
u dvoranu.
Brod bazilike ispunio je dim, a krovne grede na suprotnom kraju
već je progutala vatra. I tu su borbe bile okončane, pa je Flavije, s
krvavom posekotinom na obrazu, zapeo bio da opozove svoje borce
kao što lovac doziva natrag svoje pse goniče. „Ostavite ih konjici!
Ostavite ih, momci! Ovde imamo preča posla!“
Justin je preneo ludu do severnog podijuma i spustio je među
ostale ranjenike. Tetka Honorija se smesta stvorila kraj njega; a
odmah iza nje devojka nalik belom cvetu i dalje je klečala kraj
zemljoradnika s Vidrinog gaza i držala mu glavu na krilu.
Bazilika se brzo praznila, žene i deca su izvođeni na razoreni
forum, međutim, kako se bučanje vatre iz časa u čas pojačavalo,
visoki čovek koji je prepoznao Flavija već je obrazovao lanac ljudi da
vade vodu iz obližnjeg bunara i pokušaju da sačuvaju od požara
odeljenje sa spisima i riznicu dok su gradske bogove iznosili napolje;
nije imalo svrhe pokušavati nešto više — vatra je uzela previše maha
da bi je mogli obuzdati. Obmotavajući zavoj oko Kulenovog ramena,
Justin se obratio lekaru, koji se po okončanju bitke prizvao k sebi i
došao da mu pomogne: „Postaje prevruće. Mislim da je vreme da ove
ljude iznesemo napolje.“
U pomoć im je spremno priteklo dosta ruku i zadatak je brzo
završen; pošto je ostao unutra dok i poslednji ranjenik nije iznet,
Justin je stajao na vratima kad mu je s galerije, odande su se stražari
već bili povukli, nešto lupnulo pravo pred noge. Spustivši pogled
opazio je crvenu ružu koju je Pandar ubrao u vrtu hrama jedva sat
vremena ranije. Bez razmišljanja se sagnuo i podigao je — a na
prstima mu je ostao krvavi trag.
Sledećeg trena jurnuo je uz stepenište galerije, dozivajući
gladijatora po imenu.

184
 Učinilo mu se da čuje ječanje, a utom je već izbio na uzanu
galeriju. Kroz prozore na zapadnoj strani broda ulivao se crvenkasti
sjaj vatre i mešao sa svetlošću zalazećeg sunca, pretvarajući dim u
talasastu, mrku maglu. Najbliža prozorska rešetka beše slomljena, a
ispod nje je ležao mrtav Saksonac s kratkim mačem u ruci, kose
rasute po umrljanom podu, a kraj njega se Pandar, koji je očigledno
bio zaostao za ostalima, oslonio na ruku, dok mu je kroz crvenu ranu
pod rebrima isticao život.
Kad mu je Justin prišao, podigao je glavu i iskrivio usta u osmeh,
a onda je prostenjao: „Habet! Konačno su i meni pokazali oborene
palčeve.“
Justinu beše dovoljan jedan pogled da zaključi da je stari
gladijator smrtno ranjen i da će svakog časa skončati. Pandaru nije
bilo pomoći i Justin je jedino mogao da ostane uz njega u tim
poslednjim trenucima, pa je čučnuo i naslonio Pandara leđima na
svoje koleno. „Ma kakvi oboreni palčevi! To dobija poraženi borac“,
kazao je vatreno. Spustio je pogled na mrtvog Saksonca i dodao:
„Euge! E to je bio dobar ubod.“
Vatreni jezici lizali su sve bliže, vrelina se iz časa u čas pojačavala.
Justinovo lice obavio je dim i počeo da ga štipa, davi; bacivši pogled
preko ramena, utvrdio je da je požar zahvatio i pod galerije i da im se
vatra primiče. Pod prozorom je pucketao zapaljeni krov kolonade;
ako i stepenice planu, neće moći da se izbavi preko krova... Srce mu
je ludački zalupalo i oblio ga je znoj, mada ponajmanje od vrućine. U
pravom se smislu našao na mestu odakle mu nema izlaza. Barem ne
dok je Pandar živ.
Pognuo se do samog gladijatora na izdisaju, trudeći se da ga
sopstvenim telom zaštiti od jare i zapaljenih parčića krova koji su
padali na sve strane, pokušavajući da rastera dim skutima ogrtača.
Učinilo mu se da čuje još nešto osim hučanja zapaljene pećnice. Čuo
je tutnjanje konjskih kopita.
Pandar je malčice iskrenuo glavu. „Smrkava se. Kakva je to
strašna buka?“
„To narod tebi kliče!“, kazao je Justin. „I svi su oni došli da te
gledaju kako p-pobeđuješ u svojoj najvećoj borbi!“

185
 Na Pandarovom licu pojavio se trag smeha, trag stare dike. Kao
pravi gladijator pobednik podigao je ruku da zahvali gledalištu na
bodrenju; na pola puta ruka mu se skljokala na Justinovo koleno a on
je otišao uistinu izvojevavši svoju najveću i konačnu pobedu.
Justin ga je položio na pod, a kad je ustanovio da i dalje drži
njegovu crvenu ružu, spustio je cvet u prevoj na ramenu poginulog
gladijatora, s mišlju da Pandar mora poneti sa sobom ružu za arenu.
Kad se uspravio, prvi redovi Asklepiodotove konjice ujahavali su
na razoreni forum.
Učinilo mu se da ga neko doziva. Odazvao se i zateturao ka
stepeništu, a u glavi mu se zavrtelo. Uzane stepenice već su plamtele
kad se sjurio niz njih, štiteći lice rukom. Rasuti vatreni jezičci lizali
su kroz dim, povučeni uvis vazdušnom strujom; jara je kuljala uz
stepenište, pritisnuvši Justina sa svih strana, pržeći mu pluća, dok se
nije doteturao do dna stepenica gde je nabasao na Flavija, koji je s
mokrom krpom preko usta pošao da ga traži.
Začuo se grcaj olakšanja, mada Justin nije bio siguran da li
Flavijev ili njegov. „Koga još ima gore?“, graknuo je Flavije.
„Nikog osim Pandara, a on je mrtav.“ Justin je udahnuo, iskidano
i drhtavo, a utom su već nekako sišli sa stepenica i pognuli se do
zemlje da udahnu talas čistijeg vazduha. „Orao je ostao, u potkrovlju
sudnice, u redu?“
„U redu je“, zagrcnuo se Flavije.
Čitavu baziliku zagadio je uskovitlani dim, a njen donji kraj
pokrio je zastor razbesnele vatre; jedna zapaljena greda srušila se na
dužinu koplja od njih, sejući na sve strane užarene otpatke. „Moramo
napolje! Ovde više ništa ne možemo da uradimo“, zakreštao mu je na
uho Flavije.
Bočna vrata u nastavku stepeništa zatrpali su zapaljeni ostaci
radionice za pletenje venaca, pa su rođaci pojurili ka glavnom izlazu.
Činilo im se da put do drugog kraja plamenog tunela traje dugo,
isuviše dugo...
Najednom su ih okružili Antonije, i Kindilan i ostali — izvukli su
se napolje, pa su mogli da udahnu vazduh; pravi vazduh, a ne crni
dim i crvenu vatru. Justin ga je udisao napaćenim plućima, teturajući
se napred, dok nije nabasao na nekakvu rasturenu balu i seo na nju.

186
Kao kroz maglu video je ljude i konje, veliku svetinu, krš na
pocrnelom forumu, i čuo zvuke borbe u zapaljenom gradu i sve
udaljeniji topot konjice koja je ganjala saksonske vukove. Čuo je i
kako neko viče da je izdajnik Alekt zarobljen, ali bilo mu je svejedno.
Sa iznenađenjem je opazio da je još suton — i da ptičica peva negde
iz kaveza svoju slatku milozvučnu pesmu, kao da sama zvezda peva.
Ali čitav prizor se lelujao i okretao oko njega kao veliki točak.
U vidno polje mu je uplovilo Mironovo ušiljeno i preplašeno
mišije lice kad se ovaj nadvio nad njim, a onda ga je Flavije obgrlio
oko ramena i prineo mu krnju činiju na usta. U činiji beše voda, koju
je Justin iskapio. Nekoliko trenutaka kasnije izbacio je iz stomaka sve
što je imao, mada osim vode i nije imao mnogo šta, jer od zore ništa
nije okusio; a onda je svet lagano počeo da se smiruje.
Sabrao se i ustao. „Moji ranjenici — moram d-da se pobrinem za
njih“, promrmljao je.

187
 XVIII
POBEDNIČKI VENCI

P
rošlo je malo više od mesec dana kada se po vrelom julskom
danu čitav Londinijum sjatio da dočeka cezara
Konstancija. Londinijum su okitili kako i dolikuje proslavi
carske pobede, narod je odenuo najlepša i najsvečanija odela. A duž
čitave ulice popločane kamenom što se od reke protezala do foruma
a od foruma prolazila kroz središta grada, postrojili su se legionari,
vojnici iz Druge Avgustove legije i iz ostalih britanskih legija koji su
došli da ponovo prihvate rimsku vlast. Dva proređena reda vojnika u
bronzanom i rđavocrvenom sa obe strane ulice obezbeđivala su
prazničnu gomilu, od početka do kraja istovetni izuzev na jednom
mestu — počasnom mestu — gde su na pola puta između rečne kapije
i foruma, stajali Flavije i Justin i Antonije zajedno s hrabrom šačicom
preostalih propalica nestale legije.
Sva trojica su na sebi imali grubu varvarsku odeću koju odavno
nisu skidali. Flaviju su oprljene obrve tek počele ponovo da rastu;
Justin je gotovo sasvim ostao bez kose iznad čela, a na desnoj
podlaktici mu se i dalje poznavalo parče mlade sjajne kože, još
osetljive i ružičaste. I ostali članovi male neugledne bratije takođe su
nosili ožiljke od požara u Kalevi i izgledali su jednako odrpano i
zapušteno kao i ova trojica. Ali na svoj neobičan način tog dana su
činili najponosniju jedinicu na ulicama Londinijuma.

188
 Stojeći oslonjen na koplje, Justin je uspevao da dobaci pogledom
i izvan rečne kapije do dugačkog drvenog mosta odakle se put
nastavljao ka Rutupiju i saksonskoj obali, do reke koja je bleskala i
sjaktala na suncu, i pramca pomorske galije okićene zelenim
vencima. Doduše, tog dana su venci krasili čitav Londinijum. Stoga
je s čuđenjem pomislio kako je i Londinijum sasvim lako mogao
doživeti istu sudbinu kao Kaleva — Kaleva kako je poslednji put
pamti, spaljena i poharana na letnjoj kiši.
Asklepiodot je ostavio grupicu graditelja poljskih utvrđenja da
pomognu u raščišćavanju grada, a on se sa ostatkom snaga stuštio
najvećom brzinom ka Londinijumu. No, Saksonci koji su se odlivali
iz bitke behu već dobrano odmakli, a družine najamnika nadirale su
i iz šume i utvrđenja rasutih duž obale; na kraju bi legije, i pored
najveće žurbe, ipak zakasnile da zaštite najbogatiji i najveći grad u
provinciji od ognja i mača. Međutim, Konstancijeve zalutale vojne
galije, koje je oluja bezbedno pogurala pored Tanatisa u rukavac
Tamezisa, probile su se uz reku i stigle u Londinijum taman kad je
prvi talas varvara navalio na zidine grada. Tako su skončali Alektovi
vukovi.
Da, Rim je propisno osvetio Karausija. Justin se prisetio
smaknuća na razorenom kalevskom forumu. Prvo Alektovog, pa za
njim i ostalih neprijatelja, uključujući i Serapiona. Iako nije bio
osvetoljubive prirode, Justinu beše drago kad je Serapion pogubljen.
No tog časa mu se ta sećanja učiniše nestvarnim; delovala su mu
nestvarno u poređenju sa onim što im je prethodilo. Setio se kako je
podigao glavu i prekinuo posao, osetivši na licu nesnosnu jaru koja
je sunula kao iz otvorene pećnice, kad je krov bazilike utonuo poput
zapaljenog platna, i iznenadnog muka, zbog kog je pomislio da se
čitav svet zamrznuo, zadržao dah, a onda i jezive tutnjave pošto se
krov slomio i propao u baziliku, koja je Justina podsetila na crnu
školjku punu vatre kao putir vina; setio se kako se Flavije najednom
stvorio kraj njega, oprljen i garav od glave do pete, i povikao preko
buke: „Vidiš li! Gde ćeš lepše lomače za nestalog orla!“ E, to je bilo
stvarno. Setio se i velike kuće nedaleko od foruma, koja je izbegla
najgori požar, gde su smestili ranjenike. Setio se i glasa tetke
Honorije, kojoj se boja za ulepšavanje razmrljala po posivelom licu,
kako onima koji su joj javili da joj je kuća izgorela odgovara kao i

189
obično britko poput dragulja: „Nazdravlje, inače sam oduvek čeznula
da se preselim u Akva Sulis, pa ću sad udovoljiti svojoj želji.“ Setio se
ljudi koji su mu te noći izdahnuli na rukama, ali i onih koji su
preživeli. Setio se kako su Alekta sproveli kroz grad do prolaznog
logora, gde su ga smestili na sigurno; prisetio se i kako su se tinjajuća
zgarišta po Kalevi namah razgorela dok je on prolazio, kao da
ruganjem pozdravljaju čoveka koji ih je podmetnuo; setio se i
njegovog purpurnog carskog ogrtača pretvorenog u dronjke, i bledog,
izbečenog lica na kome se nekadašnji dražesni osmeh pretvorio u
veštački, ukočeni kez, iza koga su goreli bes i očaj zbog zgaženog
ponosa.
Setio se prevrnutih i polomljenih ćupova s ružama u kolonadi
velike kuće i odlomljene grančice s crvenim cvetom na pločniku,
načas obasjane sjajem zaljuljane svetiljke, zbog čega ga je najednom
presekla razdiruća misao za koju dotad nije imao vremena — da je
Pandar mrtav. Pandar i Evikat, kao i mali punašni Paulin, što je život
dao još pre godinu dana, kao i mnogi drugi; ali zbog ove trojice su ga
najednom zaslepele suze.
Kad mu je prugasta osa prozujala kraj uha, trgnuo je glavu i
vratio se u sadašnjicu. Ponovo se našao na ulici okićenoj vencima u
čast dolaska cezara Konstancija, koji je zbog nemogućnosti da stupi
u vezu s galijama za prevoz vojnika bio primoran da se vrati u
Gezorijakum, te je sad lično dolazio da preuzme upravu nad otetom
provincijom, ponovo pod okriljem Rima.
Prebacivši se s noge na nogu Justin je pomerio tanak svitak
papirusa koji je čuvao u prevoju na grudima odrpane tunike. Njegovo
prvo pismo od kuće posle gotovo dve godine. I prvo pismo koje mu je
otac napisao posle kog se nije osetio kao promašaj. „S olakšanjem
sam primio novosti od tebe“, pisao mu je otac. „U poslednjem
javljanju uveravao si me da ne činiš ništa čega bih se ja mogao
postideti, te sam s radošću dočekao potvrdu tvojih reči u izveštaju
koji mi je o tebi podneo moj stari prijatelj i tvoj nekadašnji
zapovednik Flavije Licinije. No, ipak mi veruj da nikad ni najmanje
nisam strepeo da ćeš me obrukati. Istina je da sam jedno vreme bio
razočaran što nećeš da nastaviš porodičnu tradiciju, ali i tad sam bio
potpuno uveren da mi nikad i ni pod kakvim uslovima nećeš dati

190
povoda da te se stidim...“ U nastavku je pisao: „Verujem da će nam
se prilikom našeg sledećeg susreta pružiti prilika da upoznamo jedan
drugoga bolje nego što se sada znamo.“
I Justin je vrteo po glavi te krute i učtive izraze, svestan da je otac
ipak prestao da ga doživljava kao promašaj; obuzela ga je toplina zbog
koje je morao da se nasmeje obojici, doduše, ponajpre samom sebi,
što do nedavno nije mogao.
Utom je daleko preko reke počelo nekakvo komešanje; zvuk se
ponavljao u pravilnim razmacima kao bilo, i rastao je i jačao iz časa
u čas, da bi Justin naposletku prepoznao zveckavi bat nogu legionara
u stroju. Svetinu na ulicama zahvatilo je uzbuđenje, i pripadnike
plemena u kockastim pantalonama kao i žitelje grada u rimskim
tunikama koji su se veselo gurkali ne bi li što bolje videli događaj. Sad
se most zatresao od kretanja — sevala je bela i treperele su razne jarke
boje — pa su se legionari postrojeni duž ulice uhvatili za ruke da
dodatno ojačaju zid. Čelo kolone prošlo je kraj džinovskog
Hadrijanovog kipa s bliže strane mosta; povorka se sad kretala ispod
svoda rečne kapije okićene vencima, i okupljeni su već stali da
pozdravljaju gromoglasnim klicanjem prve redove koji su stupili na
široku ulicu popločanu kamenom, predvođeni glavnim magistratima
koji su izašli pred vojsku kilometar i po ispred grada.
Koračali su napred, uzvišeni magistrati u togama oivičenim
purpurnim trakama, a bat stopala legionara narastao je u ritmično
treskanje koje više nije mogla da priguši ni graja svetine. Narod je
bacao zelene grančice na stazu, naginjući se preko vojnika. Justin se
izvio da ga ne odgurnu nasred puta, držeći se s Flavijem i Antonijem
za ruke, a jedan ga je ushićeni sugrađanin silovito opaučio po plećki,
drugi mu u levo uho dreknuo blagoslove upućene spasiocu Britanije.
Magistrati su prošli kraj njih, a za njima su stupali trubači, njih
četvorica u vrsti, sa ogromnim zavijenim rimskim trubama od
ovnujskog roga, koji su bleskali na suncu. A onda je propet na
visokom vrancu, okružen zapovednicima i visokim starešinama,
projahao cezar Konstancije lično.
Justin je iznad guste crne grive cezarovog vranca uspeo načas da
vidi prilično upečatljivo lice ispod imperatorske kacige ukrašene
orlovim perjem, gotovo jednako bledo kao Alektovo, pa se setio da su

191
vojnici ovog čoveka prozvali Hlor ili Zeleni, zbog njegove boje kože.
Potom je prošao i cezar Konstancije, a onda se začuo talas klicanja
kojim su ga pozdravili na forumu. Justin je načas spazio i
Asklepiodota, koji je kao i obično delovao napola usnulo, i mršavog,
tamnokosog Licinija.
A za njima je naišao i veliki orao srebrnih krila, vojničko obeležje
Sedme Klaudijeve legije, čvrst kao stena pod teškim pozlaćenim
odlikovanjima u rukama krutog i ponosnog orlonoše ogrnutog
lavljom kožom, što je koračao između svoje pratnje. Videvši njegova
raširena bleštava krila pod letnjim nebom, Justin se načas živo setio
onog beskrilnog ostatka nekad ponosnog vojničkog odličja pod kojim
je Evikat izgubio život, setio se njihovog izlupanog orla kog su zauvek
izgubili u zgarištu kalevske bazilike. Sećanje mu je zbrisao gromki
bat stopala legionara koji su tutnjali kraj njega.
Letnji dan je protekao u proslavama. Žitelji Londinijuma jedva su
dočekali priliku da velikim pirom iskažu svoju zahvalnost i radost, ali
cezar Konstancije ih je unapred obavestio da ovom prilikom ne može
da prisustvuje slavlju. „Previše nas posla čeka na severu, a vojnici
sporije stupaju punih stomaka“, glasila je njegova poruka. „Počastite
nas kad se vratimo.“ I tako se cezar, posle govora magistrata u bazilici
i žrtvovanja bika pred Jupiterovim oltarom, povukao u smiraj dana u
tvrđavu na severozapadnom uglu gradskih zidina, zajedno sa svojim
zapovednicima i visokim starešinama.
Pod tvrđavom je ispod gradskih zidina podignut prostrani
privremeni logor za legije; po mirnom letnjem sutonu jedna za
drugom razgorevale su se logorske vatre, a vojnici se veselili uz
dodatno sledovanje vina koje im je dato za tu priliku. Oko jednog
takvog kresa, blizu dela s konjima u povodu, razbaškarila se preostala
šačica nestalih legionara; svi izuzev Justina i Flavija. A dva rođaka,
koje su odvojili od njihovih drugova, stajala su u pretoriju osvetljene
tvrđave pred čovekom krajnje izmučenog lica, zaogrnutog
purpurnim carskim ogrtačem.
Cezar Konstancije je odložio sa strane pozlaćeni prsni oklop i
veliku kacigu sa orlovim perima koja mu je ostavila crvenu brazdu
posred čela. Sedeo je na klupi prekrivenoj jastucima okrenut s boka i
razgovarao s Licinijem, koji mu je stajao gotovo sasvim iza leđa, ali

192
se ispravio kad su njih dvojica stali pred njega i pozdravili ga.
Okrenuo im je lice, koje ni pored izrazitog bledila nije odavalo čoveka
odraslog u mraku, što je ružilo Alektove crte, i odgovorio im na
pozdrav brzim pokretom ruke. „Jesu li to ta dvojica, centurione
Licinije?“
„Da, to su ta dvojica, cezare“, kazao je Licinije kraj prozora.
„Pozdravljam vas. Koji od vas je centurion Akvila?“
Flavije je prišao propisanim korakom. „Ave, cezare.“
Konstancije je skrenuo pogled ka Justinu. „A ti si onda Tiberije
Justinijan iz vojnog bolničkog korpusa?“
„Kako cezar kaže.“
„Pozvao sam vas zato što sam se naslušao priča u vezi sa izvesnom
grupicom neredovne vojske, pa sam hteo da upoznam njene
starešine, i da im zahvalim na obaveštenjima i — pojačanju koje ste
mi tokom proteklih godinu i po dana s vremena na vreme slali iz
provincije.“
„Hvala, cezare“, rekli su Flavije i Justin u isti glas. A Flavije je još
brzo dodao: „Ali posao je počeo nekadašnji Karausijev zapisničar,
koji je i život dao za njega. Mi smo samo preuzeli posao, i to je sve.“
Konstancije je ozbiljno sagnuo glavu, ali Justinu se učinilo da se
iza njegove ozbiljnosti nazire titraj veselja. „Ne strahujte da ću vam
pripisati zasluge koje pripadaju drugom čoveku... Kako bilo, ipak ste
se s najboljom namerom prihvatili posla, i za to vam imperija duguje
zahvalnost. Nekom drugom prilikom zahtevaću od vas pun izveštaj o
tim mesecima; to je priča koju svakako vredi čuti. Ali to će morati da
sačeka.“ Nagnuo se napred skrštenih ruku i stao da ih proučava
jednog pa drugog, dugim i nemim ispitivačkim pogledom koji je u
Justinu u najmanju ruku probudio nelagodu, pošto mu se činilo da
taj bledoliki čovek lepog lica ljušti s njega sloj po sloj kao da je glavica
luka, u nastojanju da proceni od čega je tačno sazdan i koliko vredi.
„Da“, kazao je naposletku cezar Konstancije pošto je video šta ga
je zanimalo i uverio se u svoju odluku, pa je ustao, spustivši ruku na
sto. „Zaslužili ste jedno dugačko odsustvo, i ja ne sumnjam da vam je
potrebno. Međutim, sever se ponovo zapalio; sam Zid je ugrožen. Ne
sumnjam da i vi to znate. Mada je bilo neizbežno, s obzirom na to da

193
je Alekt povukao polovinu vojske da mu se bori u ratu. Za dva dana
krećemo na sever da gasimo požar i — potrebni su nam ljudi.“
Stajao je ćutke i gledao čas jednog čas drugog rođaka, kao da čeka
odgovor na zadato pitanje. I Justin je najednom spazio na pisaćem
stolu kraj njegove ruke dve zapečaćene tablice na kojima behu
ispisana njihova imena.
U osvetljenoj prostoriji visoko u tvrđavi beše tiho. Čuli su odziv
stražara na bedemu, kao i narastanje i splašnjavanje prigušenih
gradskih šumova, kao da daleko ispod njih leži more. Potom je i
Flavije primetio tablice, pa podigao pogled i upitao: ,Jesu li to naše
naredbe za polazak, cezare?“
„Ne moraju nužno biti. U vašem slučaju neću izdavati nikakve
naredbe; izbor prepuštam vama. Zaradili ste svoje pravo da odbijete
šta se traži od vas.“
„A šta se događa ako odbijemo?“, čas kasnije upitao je Flavije.
„Šta ako kažemo da smo cezara Karausija služili svim srcem i da više
ne možemo ponoviti tako odanu službu?“
Cezar Konstancije je podigao jednu tablicu. „U tom slučaju ću ih
ja otvoriti, razmekšati vosak iznad svetiljke i izglačati ono što je
napisano. I to je sve. A vi ćete moći da napustite orlove uz sve počasti.
Doduše, nadam se da mi nećete tako odgovoriti. Nadam se u ime
provincije Britanije, a pomalo, čini mi se, i u svoje lično ime.“
Dok je govorio, oči su mu se jedva primetno nasmešile. Gledajući
ga, Justin je osetio da je reč o čoveku koga treba slediti.
Flavije je još jednom koraknuo i podigao tablicu sa svojim
imenom. „Što se mene tiče, spreman sam da pođem na sever za dva
dana“, odvratio je.
Ali Justin je i dalje ćutao. Njemu je često bilo potrebno malo više
vremena nego Flaviju kad treba doneti čvrstu odluku, a u ovu je
morao biti sasvim, sasvim siguran. A onda je uvideo da jeste siguran.
„I ja, t-takođe“, kazao je, pa i sam koraknuo napred da podigne
tablicu sa svojim imenom.
„Tako. Onda je sve dobro“, kazao je Konstancije. Pogledao je prvo
jednog pa drugog. „Rekoše mi i da ste rođaci; meni se čini da ste i
prijatelji, što je neuporedivo važnije. Naravno, to mi je kazao primus

194
pilus. Stoga se nadam da ćete se obradovati što ćete opet zajedno
služiti na istom mestu.“
Justin i Flavije se pogledaše. Najednom je primetio kako je Flavije
sazreo — verovatno kao i on sam — od onog dana kad su naleteli jedan
na drugog pred velikim svetionikom u Rutupiju. Daleki put prešli su
zajedno, što je samo produbilo vezu između njih.
„Cezar je izuzetno milostiv“, kazao je Flavije.
„Rekao bih da vam Rim, kad se sve uzme u obzir, ništa manje ne
duguje“, uzvratio je Konstancije, a u očima mu je ponovo zaigrao
smešak. Podigao je neke spise sa stola. „Mislim da smo za večeras
rekli sve što smo imali.“
„Ima još nešto, cezare“, nestrpljivo je kazao Flavije.
Konstancije je ponovo spustio spise. „Da, centurione?“
„Cezare, s nama su još četvorica legionara i još jedan centurion
kohorte. I oni su cezarovi ljudi podjednako kao i oni što su prebegli
u Galiju.“
„Onda ih ujutru pošaljite do nadležnog centuriona.“ Osmeh koji
je dotad lebdeo na cezarevom licu sad je sinuo i ozario mu bledo lice,
najednom ga podmladivši i osveživši. „U međuvremenu, prenesite im
— nezvanično — da se i oni spreme da za dva dana krenu na sever...
Tako! Sve je utanačeno. Pođite sada, skupite opremu i spremite se da
rasturite te vaše ubice. Svi ćemo imati mnogo posla narednih
nekoliko sati. Pozdravljam vas i želim vam laku noć.“ Kad su izašli
napolje, Justin i Flavije su kao po prećutnom dogovoru zastali kraj
nenatkrivenog stepeništa na vrhu bedemske staze, u rukama i dalje
držeći zapečaćene tablice s novim odredištem, i zadržali se tu
nekoliko časaka, kao da im je potrebno da naprave predah između
onog što su čuli i onoga što će reći. Justin je pomislio: „Bolje bi bilo
da se vratimo družini. Osim što to više nije družina, ili barem od sutra
više neće biti. Samo grupa ljudi — slobodnih da pođu kud im je volja.“
Izuzev stražara koji je obilazio tvrđavu, bili su sami na bedemskoj
stazi. Grad u tami ispod njih prošarale su niske svetiljki — mračni
četvrtasti prozori sinuli su kao ćilibar, a svetiljke i lampe na ulicama
ukrašenim vencima ozarile se kao zlatne kaplje. Jedna za drugom
iskrsavale su sjajne tačke sve do izmagličaste reke. „Londinijum

195
slavi“, kazao je Flavije. „Unutar gradskih zidina večeras očigledno
nema kuće u mraku.“
Justin je samo zaklimao glavom, i dalje nespreman za razgovor,
u mislima se vrativši na ishodište svih događaja: na onaj razgovor s
Licinijem, od koga je prošlo više od tri godine; setio se vitica peska u
ćoškovima zapovedničke prostorije od naboja i zavijanja šakala. Te
noći je sve počelo. A ove večeri se završava.
Sve će se okončati, baš kao i Karausijeva kratka vladavina na
severu koju je uništila ruka ubice Alekta. Britanija je još jednom
postala deo Rima, bezbedna dokle god Rim bude imao dovoljno snage
da joj pruži sigurnost — i samo toliko... Pa, za Britaniju je svakako
bolje da okuša sreću s Rimom nego da je razore Alekt i njemu slični.
Dok je te večeri stajao iznad bleštavog slavljeničkog Londinijuma i
legija ulogorenih iza zidina, u kojima je za pisaćim stolom u
osvetljenom pretorijumu sedeo osvajač ispijenog i bledog lica,
Justinu je pomisao da će doći vreme kad Rim više neće biti snažan
delovala, u krajnjoj liniji, neuverljivo i daleko.
Kad je reč o njima dvojici — oni su ostali verni svom malom
imperatoru; a poznati svet, koji su napustili pre gotovo dve godine po
jesenjoj izmaglici kad su otišli sa Zida i pošli na jug, čeka ih da mu se
vrate; život je ipak dobar.
Taman je hteo da se odlepi od zida kad se prilika koja je dotad
neprimetno čučala u senci uspravila i uz slabašno zveckanje zvončića
izašla na svetlost ispred ulaza u kulu tvrđave.
„Kulene!“, kazao je Flavije. „Šta radiš ovde?“
„Pratio sam gospodare za svaki slučaj, kao što dolikuje vernom
psu“, odgovorio je Kulen.
„Za kakav slučaj?“
„Za svaki slučaj“, kazao je Kulen, pa opipao mali bodež zataknut
za pojas kraj srebrne grane. „I šta ćemo sad?“
„Mi legionari prekosutra ujutru krećemo na sever“, kazao je
Flavije. „A ostali... nestala legija se raspušta — svako odlazi svojim
putem.“
„Tako. Ja idem za mojim gospodarima; ja sam verni pas mojih
gospodara“, rekao je Kulen zadovoljno.

196
 „Ali ti si sad slobodan“, odvratio je Flavije.
Kulen je vatreno odmahnuo glavom. „Kuroj je kazao da u slučaju
njegove smrti ja postajem vaš verni pas.“
Nastupila je kratka tišina, a onda je Flavije bespomoćno kazao:
„Kulene, ali mi nismo ni carevi ni vrhovni kraljevi Erina da nam treba
dvorska luda.“
„Ne moram ja biti samo luda; mogao bih vam glačati oružje,
služiti vas za stolom, prenositi vam poruke i čuvati tajne.“
„Zar ne bi radije bio slobodan?“
„Slobodan? Pa ja sam rođen kao rob, i otac mi je bio rob. Za mene
reč sloboda“ znači samo da nemam gospodara — a možda i opasnost
da crknem od gladi.“
Pod svetlom sa ulaza njegovo uzano, neobično lice pretvorilo se
u mrlju, ali nešto u Kulenovom glasu doprinelo je da njegove reči
zazvuče neporecivo.
Justin je tad prvi put progovorio, obrativši se Flaviju preko glave
malecke lude. „Ti i ja nikad nismo bili bez gospodara, a ni gladni.“
„Nikad bez gospodara, kad se sve uzme u obzir“, odvratio je
Flavije, i Justin je znao da su obojica načas pomislili na čoveka sa
kojim su se rastali u pretorijumu. Obojica su shvatila da svojim činom
nisu izneverili Karausija, uvidevši tad prvi put da čovek može služiti
dva gospodara a da pri tome ne izda ni jednog ni drugog.
Najednom je Flavije trgnuo glavu uvis i nasmejao se. „Pa, sreća
te smo premešteni na isto mesto, inače bismo morali da podelimo
našeg vernog psa.“
„Znači, ipak idem s mojim gospodarima?“, upitao je Kulen.
„Tako, to je dobro!“
„Tako je“, kazao je Justin.
Flavije je prebacio tešku ruku preko rođakovog ramena. „Idemo,
staro momče. Treba reći Antoniju i ostalima s koje strane vetar duva,
a onda ugrabiti barem malo sna. Do polaska na sever imaćemo dosta
posla.“
Pošli su ka bedemskom stepeništu i otklepetali niz njega, a onda
pošli ka kapiji tvrđave, te večeri širom otvorene zbog velikog
prolaznog logora; malecki Kulen se kočoperio između njih i pri

197
svakom koraku zamahivao kučećim repom, pobedonosno zveckajući
jabučicama na srebrnoj grani.

198
 NAZIVI MESTA
U DOBA RIMSKE BRITANIJE

MANOPEJA — Ostrvo na ušću reke Šelde

GEZORIJAKUM — Bulonj sir Mer
SKALDIS — Šelda
RUTUPIJE — Ričboro
TANATUS — Tanet
AKVA SULIS — Bat
VENTA — Vinčester
LIMANIS — Lajmn
LAIGIN — Lenster
DUBRIS — Dover
MAGNIS — Postaja na Zidu
EBURAKUM — Jork
KALEVA — Silčester
PORTUS ADURNI — Portčester
REN — Rajna
REGNUM — Čičester
KLAUZENCIJUM — Bitern
VEKTIS — Ostrvo Vajt
SEKVANA — Sena
LONDINIJUM — London
TAMEZIS — Temza
ANDERIDA — Pevensi
DUROVERNUM — Kenterberi

199
 O AUTORKI

R
ouzmari Satklif je rođena u Sariju, kao kći pomorskog
oficira. U drugoj godini dobila je Stilovu bolest,
progresivno oboljenje praćeno slabljenjem telesnih
funkcija, zbog čega je najveći deo života provela u invalidskim
kolicima. Kao sasvim mala morala je da miruje na leđima, pa joj je
majka čitala dela pisaca poput Dikensa, Tekerija i Trolopa, ali i grčke
i rimske mitove. Izuzev čitanja, slabo je napredovala u školi i u
četrnaestoj godini se upisala u umetničku školu, na odsek za izradu
minijatura. Četrdesetih godina prošlog veka održala je prvu izložbu
minijatura u Kraljevskoj akademiji, a posle rata je primljena u
Kraljevsko društvo minijaturista.
Prvu knjigu za decu, Kraljičine priče, objavila je 1950. godine, a
posle toge se posvetila pisanju istorijskih romana i stekla izuzetan
ugled i poštovanje među piscima za decu.
Na spisku dobitnika odlikovanja našla se 1957. godine i tom
prilikom joj je dodeljen Orden oficira Britanske imperije, a 1992. i
Orden komandanta Britanske imperije.
Rouzmari Satklif je preminula 1992. u sedamdeset drugoj godini.

200
201