~1~

Naziv originala:
Eloisa James
MY AMERICAN DUCHESS

Prevela
Branislava Maoduš

Beograd, 2021.

~2~
Ova knjiga posvećena je paru mladih Engleza, Džou i Lin, koji su došli
iz Jorka, u Engleskoj, u naš stan u Njujorku, u posetu. Džo je četiri
dana nosio dijamantski prsten u džepu pre nego što je pronašao savršeno
mesto u Central parku. Želim vam da vaš zajednički život bude
romantičan kao i ovaj roman - i Džoova prosidba koja je, iskreno, bila san
pisca ljubavnih romana.

~3~
 Poglavlje 1

6. april 1803.
Bal ledi Portmedou u čast izgradnje
Dobrotvorne bolnice u Ist Endu
Trg Golden br. 15

Tačno u 9 sati, lord Sedrik Alardajs otmeno je pao na kolena nagovestivši time
svoju nameru da zatraži ruku gospođice Meri Pelford.
Meri je zurila u njegove svetle lokne ne verujući da se ovo dešava njoj. Morala
je da potisne nervozni kikot kada je Sedrik pohvalio vitkost njenog prsta pre nego
što je na njega stavio dijamantski prsten.
Osećala se kao da je na pozornici i igra ulogu nežne, ženstvene Engleskinje.
Ta se glumica nije pojavila, pa je njeno mesto zauzela dugonoga Meri Pelford.
No u 9:02, nakon što se Sedrikova prosidba približila kraju, potisnula je sve
nervoze i sumnje i pristala da bude njegova nevesta.
U balskoj dvorani, Merina starateljka, njena strina Bes, očigledno ne
shvatajući da njih dvoje nisu jedno za drugo, rekla je: „Vas dvoje ste izvanredno
prikladan par, kao dan i noć.“ Odmeravajući Sedrikovu plavu kosu, ispravila se:
„Ne, ponoć i zora. To nije loše; moraću to da zapišem.“
„Moja strina je pesnikinja“, rekla je Meri Sedriku.
Pre nego što je Bes stigla da ga u to i uveri izbacivši stih ili dva, njen stric
Tadeus - grubo neblagonaklon prema ma kakvim stihovima - odvukao je Sedrika
u sobu za kartanje. Meri je smesta svukla rukavicu i pokazala dijamantski prsten.
„Sedrik je prijatelj sa princom od Velsa“, prošaputala je.
Bes je podigla obrvu. „Uvek je korisno poznavati one na vlasti, premda ne
mogu reći da princa njegove vrline čine čovekom vrednim poznavanja.“
Merina strina je odrasla u kolevci američkog visokog društva poznatom kao
Bikon Hil; njen otac je bio od Kabotovih, a majka od Saltonstalovih. Njeno čvrsto
uverenje da predstavlja sâm vrh društva ostalo je nepokolebljivo i u prisustvu
najvišeg plemstva.
„Sedrik veruje da je Njegovo veličanstvo nepravično prikazano“, rekla je
Meri odlučno. Udavala se za Engleza, a to je značilo da mora usvojiti engleske
ideje.
~4~
 „Jedini princ koga sam ja srela je onaj Rus što se udvarao tvojoj rođaci Kejt“,
rekla je Bes. „Nema ništa gore od muškarca koji se previše klanja. Skakutao je
gore-dole kao pajac u kutiji; glava me je zabolela dok sam ga gledala.“
„Knez Jevgenij“, rekla je Meri klimajući glavom. „On je uvek nosio bele
rukavice.“
„Postoji vreme i mesto kada muškarac može nositi bele rukavice. Ali je sa tim
rukavicama i svim onim klanjanjem bio kao zec, od onih što zabelasaju repom pre
nego što odmagle.“
Strina Bes je svakako imala veoma izražen dar za metaforu.
„Kakvo divno veče“, nastavila je. „Bolje bi bilo da je i tvoj otac s nama, ali
sam uverena da on i tvoja majka svetica bdiju nad tobom. Verovatno ti je on u
glavu usadio ovu ideju o poseti Engleskoj!“
Meri je klimnula glavom. Premda nije bila baš tako sigurna u očev blagoslov.
Gospodin Pelford bio je patriota do srži, i naposletku, bio je izabran za
predstavnika Masačusetsa u Ustavotvornoj skupštini.
Sâm se probio u svetu, profit koji je stekao od uspešnog patenta za mašinu za
tkanje iskoristio je za spekulacije na berzi, a zatim se kandidovao za Predstavnički
dom. I Meri je bila uverena da bi, da nije podlegao bolesti srca, njen otac mogao
postati predsednik Sjedinjenih Američkih Država.
Njena strina mora da je upravo to pomislila jer je dodala: „Premda, kad malo
bolje o tome razmislim, tvom ocu se ta ideja ne bi dopala. Štaviše, verovatno je
to bila tvoja majka. Oduvek je volela zemlju svog rođenja.“
Meri je ovlaš usnama dotakla strinin rumeni obraz. „Moj otac ne bi imao ni
jednu jedinu primedbu. Ti i stric Tadeus ste bili najbolji mogući staratelji.“
„Tako si milo dete bila, od prvog dana kada si došla kod nas“, rekla je Bes
čije su oči počele da se magle od suza. „Desetostruko si mi nadomestila nedostatak
rođene dece. Ne mogu da verujem da će moja nećaka biti engleska ledi.“
Meri nije to mogla ni sama da zamisli.
„Bože svemogući, ova prostorija je pregrejana!“ Njena strina je počela toliko
energično da se hladi da se perje u njenoj kosi nadulo kao brodska jedra. „Cvrčim
kao krvavica.“
„Hajde da izađemo na balkon?“, predložila je Meri. Vrata balkona su bila
otvorena u bezuspešnom pokušaju da se prostorija rashladi.
„Ako je kiša stala“, rekla je Bes sumnjičavo. Brzo se oporavila kada su se
našle na svežem vazduhu. „Tvoj Sedrik je zanosan“, uzviknula je pa zatvorila
lepezu. „Nije titula za bacanje, mila moja, ali mislim da je bolje muža proceniti
na osnovu njegovih vrlina - sagledati golog čoveka, ako me razumeš.“
„Strina Bes!“ Meri ju je povukla sa vrata. „Moraš paziti šta pričaš. Engleske
plemkinje teže čednosti.“

~5~
 Teško da je moralo da se kaže da Bes nije delila njihove težnje. „Ova balska
dvorana je prepuna žena koje se pretvaraju da nikada nisu zevale u muški jadac“,
istakla je, „a zapravo se šetkaju prostorijom kao mesareve žene na ribljoj pijaci.“
„Engleskinje imaju prefinjene manire“, usprotivila se Meri.
„To one vole da misle. Ali o tome ćemo suditi prema dokazima, mila moja.
Pogledaj ti modu. One svilene čakšire mi se dopadaju koliko i svakoj ženi.“
Meri je zakolutala očima. „Strina Bes!“
„Ponovo si verena pa mogu da kažem šta mislim“, odgovorila je Bes ni
najmanje potreseno. „Pazi, kad smo kod čakšira, tvoj Sedrik je svakako dobro
građen momak.“ Grleno se nasmejala. „To me je podsetilo - obećala sam tvom
stricu da ću igrati kadril s njim. Ima dve leve noge, ali voli dobrano da se istrči po
balskoj dvorani. Hajdemo, mila.“
„Ako nemaš ništa protiv, strina, radije bih ostala ovde još nekoliko minuta.“
Strina joj je stegla ruku. „Kako volim taj tvoj smešak! Tvoj Sedrik je savršen
drug za igru za jednu damu. Čim dođe prva bračna noć, bićete veseli kao dva
cvrčka u ognjištu.“
Nakon ovih reči njena strina se povukla sa balkona mašući perjem i lepezom.
Meri se umotala u šal da se zaštiti od svežeg aprilskog vazduha, zabacila glavu
i zagledala se u nebo.
Stalno je zaboravljala da zvezde ne sijaju nad Londonom, padala kiše ili ne.
Mrak se zbog magle i dima spuštao na ulice već u četiri sata.
Ali Sedrik je voleo ovaj grad, pa će živeti ovde. Nje bilo svrhe čeznuti za
svetlošću zvezda. Ili vrtovima, kad je već kod toga.
Meri je gajila strast prema vrtovima koja je prevazilazila uživanje njenih
drugarica u aranžiranju buketa. Volela je da se „igra u blatu“ kako je to njen stric
nazivao, da vadi biljke sa korenom i premešta ih dok ne postavi savršen vrt.
Baš u tom trenutku jedan muškarac poleteo je preko balkona do ograde i
promrmljao niz psovki koju nijedna mlada dama nije trebalo da čuje.
Približila mu se za korak srećna što ima priliku da uveća svoj vokabular
zabranjenih izraza. Avaj, jedina reč koju je uspela da čuje bila je „muda“, a tu je
već znala. Gledala je kako kontrolisano, ali razjareno savija prste oko ograde.
Najverovatnije ga je neko uvredio pa je došao ovamo da se pribere. Engleske
aristokrate, kako je otkrila nakon dolaska u London, imale su smisla i dara za oštre
primedbe. Nekoliko puta videla je i svog milog Sedrika kako deli uvrede, premda
samo kada je bio silno isprovociran. Zaboga, kada bi ona bila od onih što se
vređaju, bila bi srdita na polovinu zvanica večeras ovde, s obzirom na to kako su
se podsmevali njenom bostonskom akcentu.
Muškarac koji je streljao pogledom nedužnu glogovu živicu verovatno je bio
na nižim prečkama društvene lestvice, neko kroz koga bi većina ljudi u toj
prostoriji gledala kao da ne postoji.

~6~
 U Americi bi bio slobodan da se probija u svetu, sudili bi mu prema zaslugama
a ne rođenju. Ali ovde? Čovek se rađao u određenom društvenom sloju i tu je
ostajao do smrti.
Muškarac svakako nije bio bogat. Sedrikova odeća sijala je zlatnom niti i
pozlaćenom dugmadi, ali kaput ovog čoveka je bio neukrašen i crn kao kaput
kakvog kvekera.
Čak i sa mesta na kom je stajala videla je da je njegova kravata tek neznatno
uštirkana i da je vezana jednostavnim čvorom. Zapravo, možda čak ni sobara nije
imao, jer mu je kosa bila kratko podšišana i nije bila ni najmanje po modi.
Možda je bio Amerikanac. To bi objasnilo frizuru koja nije pratila modu, i
kaput. Gonjena naletom patriotskih osećanja, prišla mu je i dotakla njegov rukav.
Kada se okrenuo prema njoj, u trenu je shvatila da je pogrešno procenila ne
samo njegovu nacionalnosti već i njegov položaj. Čvrsta linija vilice i nadmeno
držanje govorili su da je on, bez sumnje, pripadnik britanskog plemstva. Čak mu
je i kosa, a bila je boje potamnelog zlatnika, izgledala aristokratski.
„Izvinite?“ Glas mu je bio dubok - i učinilo joj se da je čula prezir. Pogledao
je njenu ruku koja je i dalje počivala na njegovom rukavu, i ona ju je povukla.
O bože.
Engleske dame se nikada nisu obraćale strancima, pa je verovatno očekivao
da i ona ustukne kao kakva sobarica. U tom slučaju će se razočarati. Nijedna
Amerikanka se nije trzala od straha pred Englezom, bio on plemenita roda ili ne.
Visoko podignute glave srela je njegov pogled i njemu je, naravno, preko lica
preleteo jasan izraz iznenađenja. „Molim vas, oprostite mi što vas uznemiravam,
gospodine“, rekla je pa se spustila u naklon. „Od vas sam greškom pomislila da
je neki moj sunarodnik.“
Nije mogla da veruje da je žalila ovog čoveka jer je sada imala utisak da deli
skučeni prostor sa grabljivicom. Povukla se za korak sa ciljem da se vrati u balsku
dvoranu, ali je on iskoračio i onemogućio joj beg.
„Mnogo je Amerikanaca u Londonu ove sezone, zar ne?“, pitao je.
Zaboga, čovek je izgledao surovo. Teško je bilo zamisliti da bi neko imao
hrabrosti njega da razljuti; u poređenju sa njim, njen ratoborni bivši verenik Berti
Pajk bio je krotak kao krava.
Toliko ju je uznemirio da je progovorila pre nego što je promislila. „Prema
Tajmsu, tri puta je više Amerikanaca u Londonu nego pre decenije.“
Njena bivša guvernanta, gospođica Ferfaks, uvek je govorila da nijedan čovek
ne želi da se za njega misli da je neuk, ali Meri je bila uverena da ovaj čovek ne
bi za to mario - jer je bio potpuno siguran u ono što je znao.
I naravno, on je samo podigao obrvu i upitao: „Da li je Tajms objasnio taj
porast?“

~7~
 „Nije. Ali da li ste znali da Amerikanci često uče u vašoj Advokatskoj
komori? Pet muškaraca koji su potpisali Deklaraciju nezavisnosti su obrazovani
u društvu pravnih studenata Srednjeg hrama.“
Umalo da poklopi usta rukom. Njeno ponašanje nije više bilo samo
neprimereno, sada je postalo i neprijatno: američka nezavisnost teško da je bila
tema o kojoj su engleske aristokrate rado razgovarale.
Spustila se u žuran naklon. „Ako biste me izvinili, gospodine, idem da
dopremim svog partnera za naredni ples.“
Smeh mu je zasjao u tamnim očima. „Ako smem da vam ponudim savet,
nijedan engleski gospodin ne želi da bude ’dopremljen’.“
Njegova očigledna veselost ublažila je njenu neprijatnost. „Nemam mnogo
iskustva u Londonu, ali sam do sada ipak otkrila da izvestan broj engleske
gospode jedva čeka da bude ’dopremljen’“, rekla je pa mu se široko nasmešila pre
nego što se setila da mlade dame smeju samo smerno da izviju usne.
„Nagađam da na umu imate gospodu koja žele da se obogate ženidbom
imućnom ženom. Zar nema takvih avanturista u Americi?“
Njegov ton joj je jasno stavio do znanja da on nije lovac na bogatstvo. Meri
je dosadilo da sluša kako joj gospoda suptilno nagoveštavaju da njeno bogatstvo
odnosi prevagu nad njenom „nesrećnom“ nacionalnošću.
„Naravno“, rekla je. „Ali oni kod kuće nisu tako snishodljivi. Ovde se
ponašaju kao da vam čine uslugu, a u mojoj glavi je istina sasvim obrnuta.“
„U pravu ste“, složio se.
„Premda nisam sasvim pravična. Engleska gospoda imaju titule na prodaju, i
čak moji rođaci - Kabotovi, koji su i sami vrlo moćni - nemaju ništa uz ime što bi
nagovestilo ljudima da bi trebalo da se klanjaju i puze pred njima.“
„Ako sam dobro razumeo, vi niste skloni da se klanjate i puzite pred
gospodinom sa titulom?“
Nije kod njega bilo ni najmanje osude, što je predstavljalo olakšanje. „Nisam.
Više volim da čoveka procenjujem na osnovu njegovih postignuća i karaktera.
Ako i vi sami imate titulu, gospodine, izvinjavam se što sam tako neposredna.“
Nasmešio se, što je shvatila kao znak da on titulu nema. „Da li ste sreli mnoge
plemiće... nekog vojvodu, na primer?“
„Srela sam vojvodu od Vilijersa i, sinoć, princa od Velsa“, Meri je spustila
glas u šapat. „Iskrena da budem, čini se da su obojica mislili da su zbog titule
posebni kao dvoglavo tele. Premda, ako ćemo pravo, vojvoda bi mogao očekivati
obožavanje samo zbog svog kaputa.“
Nagli smeh koji mu se oteo je, čini se, iznenadio i njega koliko i nju.
„A sada, ako ćete me izviniti, gospodine, moram da se vratim u balsku
dvoranu.“ Meri je bila prilično sigurna da Sedrik ne strepi zbog njene vernosti, ali

~8~
nije bilo razloga da izaziva skandal koji bi sigurno izbio kada bi je uhvatili u
intimnom razgovoru sa muškarcem.
Nije se pomerio. „Recite mi, da li vi smatrate sebe tipičnom američkom
damom?“
„U nekom pogledu“, rekla je, oklevajući.
Njegov osmeh je postao širi. „Kakve su američke dame u poređenju sa
engleskim damama?“
„Pa, američke dame pričaju pre nego cvrkuću“, rekla je Meri sa nestašnim
smeškom. „Nikada ne padamo u nesvest, i daleko smo snažnije građe od ovih
krhkih engleskih plemkinja. Oh, i mi dodajemo čaj u mleko, a ne obrnuto.“
„Stekli ste utisak da je ’krhkost’ odlika pripadnica lepšeg pola koje su večeras
prisutne u balskoj dvorani ledi Portmedou?“
Meri je skupila usne razmišljajući o damama oštrog pogleda koje su vladale
londonskim društvom. „Možda bi preciznije bilo reći da Engleskinje streme
krhkosti, a Amerikanke ne. Smatram da je temperament žene nešto što žena sama
bira. Ne nameravam da podlegnem slabosti sada, niti ću joj podleći u budućnosti.“
„Čuo sam za te ’slabosti’, ali još nijednom nisam video da se neka žena
onesvestila“, rekao je pa prekrstio ruke preko grudi.
Imao je lepe grudi. Spustila je pogled na njegove snažne butine pre nego što
se pribrala i žurno se vratila na njegovo lice. Njegov izraz je ostao neizmenjen pa
se nadala da nije primetio ovu nepristojnost.
Ipak je, u skrivenom kutku vuna, zaključila da je strina Bes u pravu: nije se
moglo poreći da su na pravom muškarcu pripijene svilene čakšire bile oku prijatan
modni izbor.
Strpljivo je čekao da mu odgovori. Iz njega je isijavala moć koja nije imala
nikakve veze sa modom. Kada malo bolje razmisli, već je viđala tu vrstu
pribranosti: kod jednog ratnika plemena Mohok koga je srela kao dete.
Odmahnula je glavom potiskujući ovu misao. „Nijednom? U tom slučaju ste
vi ili veoma srećni ili izvanredno nepažljivi prema dešavanjima u okolini. Zar
niste primetili metež koji je nastao večeras kada se gospođica Serni srušila?“
„Stigao sam tek pre četvrt sata. Zašto se gospođica Serni onesvestila?“
„Tvrdila je da joj je miš ustrčao uz nogu.“
„U to je krajnje teško poverovati“, prokomentarisao je sa podrugljivim sjajem
u očima. „Ledi Portmedou je ozloglašena po svojoj štedljivosti, a čak ni miševi
ne vole da gladuju.“
„Ne radi se ovde o njenoj tvrdnji“, objasnila je Meri. „Verovatno ju je lord
Ma... neko pipkao pa se onesvestila od čistog šoka. Ili je možda glumila nesvesticu
da bi izbegla dalje poniženje. Kako bilo, dajem vam reč da bi američka dama
preduzela konkretne mere.“

~9~
 Raspleo je ruke i skupio oči. „Da li bi trebalo da na osnovu ovog zaključim
da znate ko je taj nitkov jer je i vas pipkao?“
„’Pipkanje’ je možda suviše snažna reč“, rekla je Meri primetivši naglu
pretnju u tim snažnim ramenima. „Preciznije bi bilo reći ’pomazio’.“
Njeno pojašnjenje nije poboljšalo stvar. „Ko je to bio?“, pitao je. Obrve su
mu bile tamna linija.
Svakako nije želela da bude odgovorna za neprijatni sukob. „Nemam pojma“,
rekla je besramno slagavši.
„Čini se da se vi niste onesvestili.“
„Nikako. Branila sam se.“
„Razumem“, rekao je zainteresovano. „Kako ste to tačno izveli?“
„Ubola sam ga iglom za šešir“, objasnila je Meri.
„Vašom iglom za šešir?“
Klimnula je i pokazala mu jednu od dve dijamantima ukrašene igle za šešir
koje su ukrašavale nadlanice njenih rukavica. „U Americi na nadlanicama
rukavica napravimo nabor pa kroz njega provučemo iglu za šešir. Ona drži formu
rukavice, ali može da se koristi i da drži na odstojanju ruku koja zaluta gde joj
mesto nije.
„Veoma dovitljivo“, rekao je klimnuvši.
„Da, pa, dotični lord je možda glasno zacičao“, rekla mu je vragolasto. „I
možda su se svi okrenuli da pogledaju u njega. I ja sam ga možda potapšala po
ruci i rekla mu da čirevi umeju ljudima da zadaju strašne muke. Da li ste znali,
uzgred budi rečeno, da se pripravak hajdučke trave koristi za čireve, ali da ona
može sprečiti opadanje kose kod muškaraca?“
Osetila je kako rumeni. Njemu taj lek nije bio potreban. Premda kratko
podšišana, njegova kosa je bila veoma gusta, koliko je mogla da vidi na mračnom
balkonu.
Ali on se zasmejao i Meri se opustila shvativši da je ovo prvi put čitave nedelje
- možda čak i čitavog meseca - da se oseća slobodno da bude to što jeste. Činilo
se da se ovom muškarcu dopada kada iz usta izleti poneka informacija.
„Na sreću, nemam iskustva sa čirevima“, rekao je, „Da li se sve američke
dame razumeju u takve stvari?“
„Ne mogu da se ne sećam činjenica“, priznala je. „Za mene je to veliko
iskušenje, jer mi je teško da se setim na vreme da ne bi trebalo da ih delim sa
ljudima.“
„Zašto?“
Uglovi muškarčevih usana su se podigli na nadasve zanosan način. Zapravo,
uhvatila je sebe kako se naginje prema njemu pre nego što se zaustavila.
„U Londonu je malo prihvatljivih tema za razgovor. Vrlo je zamorno setiti se
o čemu sme da se priča“, rekla je strastveno.
~ 10 ~
 „O šeširima, ali ne i čirevima?“
Mora da je pravi razvratnik, zaključila je Meri. Način na koji su mu se oči
smešile bio je veoma zavodljiv.
„Upravo tako“, rekla je klimajući glavom. „Britanske dame su prefinjene
sagovornice.“
„Nemojte mi reći da imate ambicije da ovladate umetnošću ispraznog
razgovora.“
Meri se nasmejala. „Plašim se da nikada neću postati stručnjak za pomodne
brbljarije. Ono što mi je istinski mrsko“, rekla je uhvativši sebe kako mu se
poverava bez nekog naročitog razloga, osim činjenice da je delovao iskreno
zainteresovano, „je...“.
Zastala je jer je shvatila da tema vodi ka vređanju njegovih sunarodnika. I
dalje je ona bila gost u njegovoj zemlji, barem dok se ne uda za Sedrika; trebalo
bi nepovoljno mišljenje da zadrži za sebe.
Izraz u njegovim očima je bio opojan, ako ni zbog čega drugog, onda zato što
niko drugi koga je srela nije bio zainteresovan za utiske jedne Amerikanke o
njihovoj zemlji. Dopadao joj se London, premda samo zbog svojih čudesnih
javnih vrtova, ali neki su je aspekti učtivog društva zamarali.
„Način na koji se ljudi obraćaju jedni drugima“, objasnila je pažljivo birajući
reči. „Vrlo je dovitljiv, ali se čini da ta dovitljivost često poprima oblik uvrede.“
Meri je osetila kako joj se obrazi žare. Mora da misli da je potpuna, glupača.
„Nije da ne cenim dovitljivost. Ali previše je primedbi na nečiji račun.“
Namrštio se na ovo. „Takvi ljudi pričaju samo besmislice i trebalo bi da ih
ignorišete“, naredio je.
„Ne mogu, ali učim da zauzdavam svoju narav.“
„Verujem da bih voleo da vas vidim kada ste ostrašćeni.“
„Možete da mi se podsmevate ako želite, gospodine, ali mogu vam reći da je
jednoj Amerikanki smrtno teško da se preobrazi u englesku damu! Trebalo bi vi
to da pokušate.“
Imao je veoma ljupku jamicu u obrazu kada se smešio. „Sasvim sam siguran
da mi to ne bi pošlo za rukom. Za početak, ne bih ni izdaleka bio privlačan u
haljini kao što ste vi.“
Tu je bio u pravu. Bio je neuobičajeno krupan. Naravno, bila je i ona: mnogo
viša nego što je dama smela da bude, što je gospođica Ferfaks često isticala.
„Da li znate zašto Amerikanci dodaju čaj u mleko a ne obrnuto?“, pitao je
vraćajući se na njenu raniju tvrdnju.
„Jer je to ispravan način, naravno“, rekla je smešeći mu se.
Odmahnuo je glavom. „Evo vama jedne činjenice. Vaši sunarodnici dodaju
vreo čaj u mleko da ga ošure, u slučaju da se ukvarilo.“

~ 11 ~
 „Oh, zaboga“ povikala je. „Nemojte mi reći da ne znate ništa o Amerikancima
kao ni svi ostali na ovom balu! Domaćica moje strine bi umrla od srama kada bi
poslužila mleko koje nije savršeno sveže.“
„Zašto onda Amerikanci najpre u šolju sipaju mleko?“
„Ima bolji ukus. Razlog zašto Englezi postupaju suprotno je da pokažu da je
njihov porcelan najboljeg kvaliteta i da neće pući. Loš porcelan odmah puca ako
sipate vrelu vodu u njega a da ga najpre ne rashladite mlekom. I pre nego što
pitate, mi u Bostonu pijemo čaj iz najboljeg porcelana.“
Dođavola. Mahala je rukama, što je bila navika koju je bila rešena da suzbije.
Sedrik je spomenuo jednom prilikom da dame ne bi trebalo da liče na italijanske
operske pevačice.
Način na koji je ovaj gospodin umeo da se smeši samo očima bio je vrlo...
Zaista bi trebalo da se vrati u balsku dvoranu pre nego što uradi nešto
budalasto. „Ako biste me izvinili, gospodine, moram dozvoliti mom plesnom
partneru da me pronađe.“ Nasmešila mu se. „Odnosno, da me dopremi. Želim
vam prijatno veče.“
Kako se i dalje nije pomerao, krenula je da ga zaobilazi.
„Zadovoljite moju znatiželju“, rekao je tiho. „Zašto li su američka gospoda
dozvolila da imate slobodu da putujete u Englesku i uživate u našoj klimi?“
Nije imao prava da verenu ženu gleda sa takvim sjajem u oku, premda on,
naravno, nije znao da je ona verena jer je rukavica skrivala njen dijamant. Približio
joj se, dovoljno da oseti toplinu njegovog tela.
A zatim je njegov pogled prešao na njene usne, i to kao da ga je obuzela
požuda kao nekada Bertija.
To je bilo besmisleno poređenje jer je on bio engleski plemić, i čak je i budala
mogla videti da je on potpuno vladao sobom i svojim osećanjima.
Pogled je spustio još niže, na njene ruke u rukavicama. Namrštio se. „Da li
ste udati?“
„Nisam!“, rekla je žurno, „Istina je... Istina...“ Mogla bi da mu kaže da se te
večeri verila sa Sedrikom. Ali je iz nekog razloga rekla drugačiju istinu.
„Stekla sam izvesnu reputaciju.“
Zurio je sekund u nju. „Iznenađujete me.“
„Ne takvu reputaciju! Samo, ja - pa - iskrena da budem, zaljubila sam se više
nego jednom. Ali to nije bila istinska ljubav, jer sam svaki put uvidela da je to bila
strašna greška. Morala sam da raskinem dvoje zaruka.“
Slegao je ramenima. „Naučili ste dragocenu lekciju o tom precenjenom
osećanju, o ljubavi. Zašto biste zbog toga stekli ma kakvu reputaciju?“
„Užasno sam nedosledna“, objasnila je. „Istinski. Moj drugi verenik bio je
naročito nesrećan izbor, i njega je više zanimalo moje bogatstvo od mene same.
Tužio me je za kršenje date reči pa su svi za to saznali.“
~ 12 ~
 „To svakako govori loše o njemu, ne o vama“, rekao je očigledno se
zabavljajući.
„Nema tu ničeg smešnog“, rekla je kiselo. „Dermot je pozajmio novac na
osnovu svojih očekivanja, očekivanja da će se oženiti mnome.“
„Da li je tužba stigla na sud? Ne mogu da zamislim da bi porota odobrila
odštetu takvom jednom k...“, stao je. „Takvoj hulji.“
„Oh, nije otišlo tako daleko. Moj stric je rešio stvar. Ali plašim se da se glas
proširio i pošto sam rasturila i prethodne zaruke, bilo je onih koji su tvrdili da sam.
„Hronično nepouzdana?“
A na njeno potvrdno klimanje glavom, pitao je: „Šta se desilo sa vašim prvim
verenikom?“
„Berti je imao ljubak nos, ali je bio užasno ratoboran“, priznala je.
„Nikada nisam mnogo razmišljao o nosevima“, primetio je gospodin. Blago
se pognuo da pogleda njen nos, gotovo je dotakavši.
Meri su se usta osušila. Mirisao je predivno, na uštirkano platno i sapun od
zimzelena. Oblizala je donju usnu i on je na sekund primetio taj pokret pa se naglo
uspravio. Izgledao je potpuno pribrano dok je Meri srce počelo divlje da tuče u
grudima.
„Vaš nos je sasvim ljubak“, rekao je.
„Kao i vaš“, izlanula se. I jeste bio. Meri je mogla da se nazove znalcem, a
njegov nos nije bio suviše oštar ni suviše uzak ni suviše širok. Bio je taman.
„No, i ja umem da budem ratoboran“, rekao je.
Meri je osetila zadovoljstvo koje ju je gotovo ostavilo bez daha i umalo je
nateralo da se zakikoće. „Da li ste učestvovali u dvobojima?“, pitala je nabacivši
ozbiljan izraz lica.
„Ni u jednom.“
„Berti je učestvovao u dva.“
„Pa, to se čini...“
„U prvom mesecu veridbe“, pojasnila je.
„Možda je bio isprovociran?“ Bilo je nečeg uzbudljivog u njegovim očima.
„Mogu da zamislim zašto muškarac veren sa vama ne bi blagonaklono gledao na
pažnju druge gospode.“ Pogled mu je, sasvim primereno, ostao na njenom licu,
ali je čitavo njeno telo zabridelo od vreline. „Slutim da privlačite mnogo pažnje“,
rekao je tiho. „Ne bih zamerao Bertiju što je želeo da vas zadrži samo za sebe.“
Meri je puls toliko brzo tukao da ga je čula u ušima, nalik na reku koja juri
nizbrdo. „Oba protivnika su ga slučajno gurnula na ulici“, uspela je da kaže.
„Dvoboji nisu imali nikakve veze sa mnom.“
„Odista, ratoboran“, promrmljao je.

~ 13 ~
 Njegov glas obmotao se oko nje kao topli ogrtač, i Meri se iznenada javila
vrtoglava ideja da se balkon odvojio od ostatka kuće, i da plutaju sami u tamnom,
toplom moru.
„Kada sam mu vratila cvetni prsten1, mislila sam da će i mene izazvati na
dvoboj“, rekla je pokušavajući da razvedri atmosferu.
„Dao vam je cvetni prsten? U Engleskoj to prstenje razmenjuju devojčice.
Šegrt bi ga možda mogao dati svojoj dragani.“
„Bio je baš lep“, rekla je braneći Bertija. „Cvećem je bilo ispisano moje ime.“
„Zaista“, otegao je. Nekako, nije bila sigurna kako, uspeo je da joj se još više
približi. Osećala je njegov topli dah na obrazu. „Kako, dovraga, cvećem može da
se ispiše neko ime?“
„Jezikom cveća“, rekla je i počela da brblja. „Svaki cvet ima neko značenje
pa komunicirate kao da govorite francuski.“ Izgubila je glas jer su njegove tamne
oči bile strašno prodorne. „Ili već nešto“, prošaputala je jedva čujnim glasom.
Iz balske dvorane je iznenada odjeknula muzika i Meri je poskočila. „Trebalo
bi da...“
„Ali mi najpre morate reći ostatak priče.“
Nešto u njegovom glasu zahtevalo je poslušnost, i premda Meri nikada nije
dozvoljavala da joj naređuju, uhvatila je sebe kako odgovara. „Nije to samo
priča“, rekla je i namrštila se. „Srce mi je prepuklo kada sam morala da vratim
prsten Bertiju. I Dermotu.“
„Znači i njegov cvetni prsten ste vratili.“
„Nije mi dao cvetni prsten“, rekla je Meri potiskujući smešak. „Bio je silno
ponosan na svoju zlatnu kosu pa je naložio da mi od nje naprave prsten.“
Usledio je trenutak mrtve tišine, a zatim je gospodin zabacio glavu i zaurlao
od smeha.
Dermotova tužba bila je toliko neprijatna da se Meri trudila da ne misli o
zarukama, ali zbog smeha joj je bilo lakše da podnese trunku poniženja.
„I zato ste došli u London“, rekao je najzad.
„Moja strina je strepela da niko neće želeti da se oženi mnome.“ Ne bi trebalo
da je na balkonu, u mraku, da ovako razgovara sa muškarcem. Trebalo bi da mu
kaže da ju je jedan gospodin zaista i zaprosio i da je pristala.
„Vaša strina potcenjuje vaše draži. Uveren sam da bi većina muškaraca u
Americi prosto pretpostavila da samo još niste sreli pravog muškarca. I da ćete se,
kada ga sretnete, skrasiti srećno kao ptica u gnezdu.“

1
Prsten sa stihovima je prsten popularan u to vreme u kom su bili ugravirani stihovi ili poruka.
(Prim. prev.)

~ 14 ~
 Pogled mu je počivao na njenim nimalo pomodnim punim usnama, a zatim se
spustio do njenih jednako nimalo pomodnih grudi, prekrivenih sa tek nešto više
od malo nabora ružičaste svile.
Duboko je udahnula što nije pomoglo jer je ponovo udahnula miris uštirkanog
platna, a ispod toga, nešto još neuhvatljivije, neodoljivije. Muško. Boja joj se
podigla u obraze, pa je prikovala pogled na njegovu vilicu.
„Moje je mišljenje da ne bi bilo važno da li ste odbacili tri ili trideset
verenika“, izjavio je.
Kada se usudila da pogleda u njegove oči, videla je da je gleda u čelo kako je
i red. Ipak, grubost u njegovom glasu izazvala je bludno ushićenje Meri između
nogu. Iznenada ga je zamislila izgužvanog i znojavog i uzburkanih grudi.
Njena ludost je bila poput hladnog tuša. Šta je to ona, zaboga, radila? „Hvala“,
rekla je divlje klimajući glavom. „To je lepo od vas, i bilo je zadovoljstvo
razgovarati s vama.“ Bez i reči više ga je zaobišla i skrenula prema balskoj
dvorani.
Jedna krupna ruka obmotala joj se oko struka i uredno je okrenula pa je
privukla.
Mnoštvo senzacija je prostrujalo kroz nju na pritisak čvrstih muških grudi uz
njene. Gospođica Ferfaks bila bi zgrožena. Ali, umesto da se povuče, Meri se
zaledila, i pogledala ga osećajući kako joj srce tuče u ušima.
„Ko vas je pipkao?“, upitao je.
„Ko je vas toliko naljutio pre nego ste izašli na balkon?“, usprotivila se. „Šta
je - ili ko - zaboga mogao tako da razjari čoveka?“
„Moj budalasti brat. A sada bih želeo da mi odgovorite na pitanje.“
Već je bila zaboravila šta ju je pitao. Njegov pogled bio je toliko intenzivan
da se sva zbunila i porumenela. Nikada ne bi dozvolila muškarcu - potpunom
neznancu - da je poljubi, ako je o tome razmišljao.
„Koje je bilo pitanje?“, pitala je trgnuvši se u sebi kada je čula svoj glas nalik
na pištanje trube.
„Ko vas je pipkao?“, ponovio je.
Imao je pogled ratnika koji je Meri smatrala besmisleno privlačnim. Iznela je
istinu i pre nego što je dobro razmislila. „Lord Mamzberi... Lord Mamzberi pušta
da mu ruke zalutaju gde ne bi smele.“
„Držite se podalje od njega“, rekao je, mršteći se.
„Zahvalna sam vam na brizi“, rekla je Meri dostojanstveno dok se oslobađala
i povlačila, „ali nema nužde da mi naređujete. Već sam odlučila da izbegavam
njegovo lordstvo - nije pokazao ni najmanju sklonost da produbi naše poznanstvo,
zahvaljujući mojoj igli za šešir.“

~ 15 ~
 „Pored vašeg oružja i njegovih čireva, sumnjam da će rizikovati novi susret.“
Ponovo se nasmešio. „Verujem da ću nakon što nas zvanično predstave moći da
vas zamolim za ples, ako obećam da vas neću pipkati.“
Meri je pomislila kako bi volela da je ovaj muškarac pipka. Ova spoznaja bila
je užasavajuća. Bila je verena.
Izveo je savršen naklon.
I ona se spustila u naklon, i ovog puta osvetlala obraz gospođici Ferfaks,
umalo dotakavši tlo kolenom.
Meri se vratila u balsku dvoranu ne osvrćući se; ma šta njena guvernanta
mislila, imala je ona samokontrolu. Mnogo samokontrole.
Umalo je stigla do druge strane prostorije pre nego što se okrenula i osvrnula.
Nije ga bilo nigde na vidiku.
Sela je pored zida i dobro sebe izgrdila. Šta je, zaboga, mislila? Da li je zaista
bila nestalna kao što su tračare kod kuće verovale? Možda je pogrešila pri izboru
prva dva verenika, ali nikada nije bila istinski kapriciozna.
Zaista je verovala da je zaljubljena i u Bertija i u Dermota. Nikada nije
flertovala sa muškarcem dok je bila verena za drugog.
Premda nije baš flertovala sa ovim muškarcem.
Dobro, jeste flertovala.
Meri je tiho zaječala. Zašto ga nije ošamarila kada ju je uhvatio oko struka, ili
barem objavila da će uskoro postati udata žena? Već ga je samo pogledala kao
kakva budalasta guska koja čeka da je poljubi.
Nije ni čudo što se toliko zabavljao. Verovatno je mislio da je prava
žutokljunka opčinjena veličanstvenošću njegovog u crno obučenog prisustva.
Sve je to bilo strašno sramno.
Sledeći put kada ga sretne, moraće da naglasi da je zaljubljena, i da o
njihovom razgovoru nije mnogo razmišljala. Možda će reći nešto poput: Oh, sreli
smo se, zar ne? Časna reč, načisto sam zaboravila!
„Izvoli, mila“, njena strina pojavila se pred njom. „Sedrik je doneo čašu vina
za tebe.“ Bes je gurnula do vrha punu čašu Meri u ruku. „Mladić je beskrajno
obazriv, moram da kažem.“
„Hvala“, rekla je Meri.
„Vratio se u sobu za kartanje sa tvojim tečom“, rekla je Bes. „Videćeš ga
kasnije; povešćemo tvog dragana kući našom kočijom, jer je njegova ostala bez
osovine ili tako nešto. Trebalo je da vidiš kako je samo ljubazno prihvatio ponudu
tvog teče. Njegovi maniri su naprosto čudesni! Zaboga, uglađen je kao vosak.“
„’Uglađen kao vosak’“, ponovila je Meri pa se pribrala. Onaj razgovor na
balkonu nije značio ništa. Verovatno nikada više neće sresti tog čoveka. „Strina
Bes, to nema nikakvog smisla. Vosak se koristi da se stvari uglačaju.“

~ 16 ~
 „Znaš na šta mislim“, rekla je Bes nimalo zabrinuto. „Mladić sija kao
mesing.“
Meri se namrštila.
„O, ćut’!“, rekla je njena strina. „Imaš sreće što si ga uhvatila, mila moja, to
je sve što ću reći o tome.“
Kada je Meri počela da objašnjava (ne prvi put) koncept izmešanih metafora,
jedan od njenih udvarača, izvesni gospodin Kestril, prišao je i, nakon što ih je obe
pozdravio, rekao: „Gospođice Pelford, verujem da ste pristali da sa mnom
odigrate sledeći ples.“
„Svakako“, rekla je Meri smešeći mu se. Sedrik je rekao Meri da drži
gospodina Kestrila na distanci jer on nije bio „dobro visoko društvo“, ma šta to
značilo.
Ali Meri se on dopadao; gospodin Kestril ne samo da je bio viši od nje, već
je i znao mnogo o baštovanstvu.
„Sija kao zlatni grumen iz vilinskog brda“, rekla je njena strina naglo.
Gospodin Kestril je nabrao čelo. „Molim?“
„Opisala sam Merinog verenika, lorda Sedrika, i rekla da sija kao mesing, ali
pokušavam da pronađem nešto bolje“, objasnila je Bes uredno ubacivši u razgovor
činjenicu da je Meri sada verena. „Moja muza je predložila poređenje sa vilinskim
grumenom.“
„Moja strina je pesnikinja“, rekla je Meri gospodinu Kestrilu koji je skupio
usta na Besinu vest.
„Ništa tako veličanstveno“, rekla je Bes hladeći se. „Pesnik nagoveštava
suptilnost i genijalnost. Ja samo koketiram s rečima.“
„Ima genijalnosti u vašem poređenju lorda Sedrika sa vilinskim zlatom“,
rekao je gospodin Kestril.
Meri se namrštila. „Vilinski grumen je zlato, zar ne?“
„A kosa lorda Sedrika je zlatne boje“, objasnila je Bes.
Začuli su se zvuci narodnog plesa. „Gospođice Pelford“, rekao je gospodin
Kestril klanjajući se duboko i pružajući ruku. „Ako smem?“
Spustila je ruku u njegovu. I zatim su krenuli skakućući niz dvoranu i smešili
se svaki put kada su se sreli i rastali i sreli i ponovo rastali.
Meri je pogled prikovala partneru za lice i nije gledala ni levo ni desno. Mada
u balskoj dvorani i nije bilo nikoga koga bi želela da vidi.
Osim svog verenika, razume se.

~ 17 ~
 Poglavlje 2

Oktavije Mortimer Džon Alardajs, šesti vojvoda od Trenta, vratio se u balsku

dvoranu osećajući se kao da je primio oštar udarac u stomak.
Ranije te večeri je Trent, tek što se pojavio na balu ledi Portmedou, poljubio
domaćicu u ruku i ušao u balsku dvoranu, kada se njegov brat blizanac, Sedrik,
pojavio i objavio, dovoljno glasno da bi svi u okolini mogli čuti, da je sada veren
čovek.
Premda je Trentov prvi impuls bio da se radosno nasmeje, potisnuo je smeh i
bratu klimnuo glavom.
Spremao se da zamoli da upozna svoju buduću snahu kada je Sedrik dodao -
nemarno kao da razgovara o vremenu - da je verenici dao dijamantski prsten.
Prsten njihove majke, da bude precizan. Prsten je vredeo više od ma kog
komada nakita koji su posedovali, ali je njegova vrednost pre simbolična koliko i
finansijska: nosila ga je ne samo njihova majka, već i majka njihovog oca pre nje.
Drugim rečima, njegov brat je dao prsten koji tradicionalno nose vojvotkinje
od Trenta, prsten koji bi, prema porodičnoj tradiciji, trebalo da krasi prst njegove
neveste. Možda je Trent trebalo da ga zaključa, ali nikada mu nije palo na pamet
da bi ga Sedrik mogao uzeti.
Kod nekog drugog muškarca bi krađa dijamantskog prstena mogla oslikavati
gramzivost. To nije bio slučaj sa Sedrikom; on je bio ljubomoran na Trentovu
titulu, ali nije bio gramziv. Sedriku su oči sijale od veselja. Namera mu je bila,
veoma promišljeno i jednostavno, da provocira.
Sasvim jasno, Sedrik je svoju vest saopštio na balu s nadom da će Trent
izgubiti strpljenje pred publikom u kojoj je bio veći deo otmenog Londona. O
skandalu koji bi nastao kada bi nekoj dami s prsta svukao verenički prsten
raspravljalo bi se godinama.
Đavo da ga nosi ako bratu priušti zadovoljstvo rasprave u javnosti, premda je
prsten pripadao njegovim potomcima, ne Sedrikovim. Sama pomisao da od snahe,
koja je bila nedužna u čitavoj ovoj stvari, zahteva prsten bila je krajnje neukusna.
Bez reči se okrenuo i izašao na balkon. Zurio je u mračni vrt kada je osetio
dodir na ruci, okrenuo se - i sreo nju.
Sada se vratio u balsku dvoranu i stajao na rubu kovitlaca muzike i boja i
razmišljao o onome što se upravo desilo.

~ 18 ~
 Nije čak ni voleo Amerikance.
Bili su preterano samopouzdani, prema njegovom iskustvu - i ona nije bila
ništa drugačija. Pogledala ga je u oči kao da je ona sama član kraljevske porodice:
pravo i bez kolebanja, bez nagoveštaja poštovanja prema tituli.
A ipak je bila nešto najlepše što je ikada video, sa prkosnim loknama boje i
sjaja zrelog kestena, i ustima poput sočne ruže, bez dodatka lepljive šminke.
Njena figura bila je u isti mah raskošna i vitka, i bila je dovoljno visoka da je
poljubi a da ne mora bolno da savija vrat.
Ali on je ravnotežu izgubio zbog njenih očiju. Bio je prilično siguran da su
bile maglenosive boje, ali teško je bilo proceniti na senovitom balkonu. Znao je
samo da sijaju smehom i inteligencijom. I menjale su se sa svakom njenom
emocijom i svaka njena misao bila je jasna.
Njena otvorenost bila je dobrodošla promena od podmuklosti njegove
porodice. Njegov otac, kao i svako ko pije previše, gajio je tajne nad tajnama. Šta
je njegova majka o tome mislila, to niko nije znao. Trent se nije sećao da je ona
ikada izrazila neko mišljenje ili osećanje osim opšteg, razornog nezadovoljstva.
A sve što je Amerikanka osećala i mislila bilo je ispisano u njenim očima i -
koliko je mogao da proceni - silazilo joj neposredno sa usana. Ona nikada neće
skrivati misli: verovatno će onaj za koga će se udati dosta vremena provoditi
smejući se dok ga ona bude obaveštavala, i suviše neposredno, šta tačno misli.
Trent nikada nije razmišljao o mogućnosti da se smeje sa ženom. Koliko je
razmišljao o svojoj vojvotkinji, zamišljao je rezervisanu ženu koja neće praviti
nikakve scene. Neće se lepiti za njega, neće remetiti njegov mir, i neće imati
beskrajne zahteve, pogotovo emocionalne prirode.
Ali bio je navikao da donosi brze odluke kada se nađe pred publikom.
Oženiće se ovom damom jer mu se sve kod nje dopadalo, od njenog
promuklog smeha do činjenica, koje je tako mnogo volela.
Neće biti propisno ugledna žena, čak ni poslušna. Ali nikada se neće oslanjati
na lukavost. Biće veoma drugačija vojvotkinja od njegove majke - što će biti
dobro.
Nije znao da čeka određenu ženu, ali ispostavilo se da je čekao Amerikanku
sjajnih lokni koja ga gleda pravo u oči i ne mari što je on vojvoda.
Sedrikova nevesta može da zadrži dijamantski prsten. Trent će svojoj
Amerikanki kupiti novi prsten. Ipak je ona bila iz nove zemlje.
Kupiće joj prsten koji vredi dvostruko više od ukradenog prstena. Započeće
novu tradiciju, i njegov prsten će krasiti prst budućih vojvotkinja od Trenta.
Sada je samo trebalo da otkrije njeno ime, udesi propisno upoznavanje i
obavesti njenu pratilju da namerava ujutro da joj dođe u posetu. Zahtev će govoriti
za sebe: svako ko ga čuje pomisliće kako će ona postati naredna vojvotkinja. Do
jutra će sve glasine obići London.

~ 19 ~
 Trent je shvatio da se smeši tek kada je sreo zbunjeni pogled muškarca sa
kojim je išao u školu.
„Izvanredan šampanjac, zar ne?“, rekao je lord Rojston podigavši čašu.
„Da.“
„Nemaš ga.“
„Ali ću ga imati“, rekao je Trent. „Ako ćeš me izviniti Rojstone, moram da
pronađem našu domaćicu.“
„Trebalo bi da uzmeš šampanjac pre nego što ga nestane. Poslednji put sam
ledi Portmedou video kako vreba pored stola sa osveženjima, bez sumnje se stara
da niko ne uzme previše.“
„Dobro. Pa...“
„Šteta, način na koji je iznela poslužavnik ili dva sa sendvičima od krastavca
i pokušala da se pretvara da je to posluženje“, nastavio je Rojston zureći toliko
snažno da su mu se oči malčice iskolačile.
Zar je odista bio toliko turoban da su poznanici smešak na njegovom licu
smatrali šokantnim? Čovek ga je gledao kao da je dvoglavo tele, kako je to
Amerikanka rekla. Sećanje mu je ponovo izmamilo smešak.
Njegovo lordstvo je nesigurno trepnulo. „Čuo sam da je tvoj brat pronašao
ženu.“
„Obojica smo“, izjavio je Trent.
„Odista! Ko je tvoja buduća vojvotkinja?“
„Nisam je još zaprosio, pa bi bolje bilo da to zadržim za sebe.“
Zajedljiv smešak preleteo je Rojstonu preko očiju. „Od svih muškaraca u
Londonu, ti ne moraš brinuti da ćeš biti odbijen, vojvodo“, podigao je čašu. „Piću
u čast mogućnosti braka, pošto te on toliko veseli. Godinama te nisam video da se
smešiš.“
Trent se naklonio i krenuo prema stolu sa osveženjima u foajeu. Verovatno se
nije često smešio, ne kada je svake minute svog dana bio opsednut spašavanjem
poseda koji je njegov otac gotovo doveo do bankrota.
Ali to će se promeniti nakon što se oženi Amerikankom koja je obećala da
nikada neće padati u nesvest, ali koja je ostala blago omamljena nakon što ga je
odmerila od glave do pete.
Pogotovo nakon što je odmerila njegov središnji deo.
Njegovo telo je na njen pogled odgovorilo naletom sirove požude. Da nisu
bili tako blizu balske dvorane, poljubio bi je. Dođavola, zgrabio bi je i obeščastio
je... nakon što bi dobio njenu dozvolu, razume se. Sama pomisao poslala je talas
vreline kroz njegove prepone.
Više nego jednom u toku razgovora morao je da se bori sa nagonom da uzme
njene usne. Da je čitavu uzme, istini za volju. Da je nasloni na ogradu balkona i

~ 20 ~
ljubi je dok joj se one inteligentne oči ne zamagle od požude, i njen pametni
mozak ne zaboravi svaku činjenicu koju je ikada sadržao.
I naravno, kako je Rojston predvideo, ledi Portmedou lebdela je pored stola
sa osveženjima i gledala kako sendviči sa krastavcem nestaju u ždrelima njenih
zvanica.
Poslužio se sendvičem, čisto zabave radi, i pojeo ga dok je njeno gospodstvo
zaobilazilo sto idući prema njemu. Pa je uzeo još jedan i njega pojeo.
„Tako sam počastvovana što ste uspeli da nam se pridružite večeras“, rekla je
ledi Portmedou sa stegnutim smeškom. „U ovakvim trenucima, nedostaje mi vaša
mila majka.“
Trent nije imao predstavu o čemu ona priča. Uzeo je još jedan sendvič. Bili
su mali, ali iznenađujuće dobri.
„Kako ste, ledi Portmedou?“, pitao je.
„Isto, isto. Moja kćerka Edvina je... oh, verovatno to znate. Naposletku, došli
se na bal povodom njenog izlaska u društvo.“
Trent se zbunjeno namrštio. Zar ovo nije bio bal u čast nove bolnice za koju
je njegov brat bio pokrovitelj?
„Nisam videla razlog da se izlažem trošku organizovanja dva bala“, objasnila
je ledi Portmedou. „Edvina večeras izlazi u društvo, što je primereno jer je vaša
majka bila njena kuma.“
Trent se blago naklonio.
„Odvešću vas do Edvine“, rekla je ledi Portmedou pa ga uzela za ruku i
povukla ga nazad u salon. Dalje od sendviča, nije mogao da ne primeti. „Mnogo
se promenila otkako ste je poznavali kao dete. Srećna sam što vam mogu saopštiti
da su one nesrećne pegice sasvim nestale.“
„Uveren sam da je vrlo lepa“, promrmljao je Trent. Sećao se Edvine bez
naročitog žara. Bila je zanimljiva koliko i puding od hleba.
Pošten da bude, u to vreme je imala svega deset godina.
„Vaš brat mi je rekao da ste imali mnogo posla u Domu lordova otkako je
sezona počela“, rekla je ledi Portmedou dok su prelazili predvorje i išli prema
balskoj dvorani. „Da li ste večeras videli lorda Sedrika? Mora da vam je rekao
srećnu vest.“
„Jeste“, Trent je klimnuo glavom poznaniku.
Ledi Portmedou spustila je glas. „Tako mi je milo zbog njega. Mora da znate,
naravno, koliko je vaša majka brinula. U poslednjih nekoliko godina pomislila
sam na nju sto puta gledajući vas kako postajete muškarci. Mlađi sinovi često
prave probleme. Veliki je teret kada muškarac odrasta bez nasledstva.“
Trent je ćutao. Činjenica da je Sedrik prokockao posed na svu sreću nije bila
opštepoznata.

~ 21 ~
 „Ima izvesnih nesrećnih aspekata u vezi sa njegovim budućim brakom“,
prošaputala je Ledi Portmedou. „Razboritost nameće vašem bratu veoma
ograničen izbor.“
Dođavola. Sedrik mora da je pronašao naslednicu sa izbačenim prednjim
zubima ili zrikavu.
Trent je pokušao da oseti sažaljenje prema njemu, ali nije mogao da se
usredsredi na to. Stalno je razmišljao o Amerikanki. Nemali broj engleskih deva
bi se smatrao kompromitovanim samo zbog dugačkog razgovora sa muškarcem
na senovitom balkonu. Ali njegova Amerikanka nije bila zainteresovana za
prefinjene igre kojima su se pripadnici engleskog društva zabavljali.
Prišla mu je i dotakla mu ruku - ali ne zato što je bio vojvoda. Nije imala
predstavu ko je on. Zapravo, imao je snažan osećaj da bi, da je znala da ima titulu,
odmarširala u suprotnom smeru.
Trent se nasmešio sebi u bradu radujući se trenutku upoznavanja, tituli i
svemu.
„E sad, gde bi moja kćerka mogla biti...“, pitala se ledi Portmedou zastavši na
ulazu u balsku dvoranu i držeći se za Trentovu ruku stiskom koji je nagoveštavao
da ona smatra da bi Edvina mogla da bude dobra vojvotkinja. „Ah, eno je, pleše
sa vikontom Bernom.“
Trent je iskoristio priliku. „Rado ću plesati sa gospođicom Portmedou kasnije
večeras. Ali u međuvremenu se pitam da li bih mogao da vas zamolim za uslugu?“
„Svakako, vaša milosti.“
„Bio bih vrlo srećan kada biste me upoznali sa mladom damom koju sam
video u balskoj dvorani na časak.“
„Svakako“, ponovilo je njeno gospodstvo manje spremno dok su se u njoj
borili nevoljnost sa znatiželjom.
Trent je pretpostavljao da joj je majčinski instinkt rekao da obezbedi vojvodu
za zeta, ali da bi volela da bude i domaćica koja je jednog od najpoželjnijih ali i
najneuhvatljivijih neženja na tržištu upoznala sa njegovom budućom
vojvotkinjom. Kakvu bi samo priču mogla da istka oko trenutka upoznavanja.
Nemarno se u glavi oslobodio ove misli i osvrnuo po prepunoj prostoriji u
potrazi za svojom Amerikankom. Pronašao ju je za svega nekoliko sekundi,
srećan što je video da je jednako sočna pod lusterima koliko i na balkonu.
Stajala je na svega nekoliko metara, sa čašom limunade u ruci pored koščate
plavokose devojke sa stisnutim usnama. Plavokosa devojka klimala je glavom na
nešto što im je Najdžel Hamster govorio.
Sočna nije bila odgovarajuća reč. Amerikanka je imala srcoliko lice i prćast
nos. Na pravi način: ljupko. Verovatno bi odbacila tu karakterizaciju, ali mu se
ona učinila kao tačna. Bila je predivna.

~ 22 ~
 Ali ni ta reč nije bila odgovarajuća, jer je jasnije video obline sada kada je
stajala direktno ispod lustera. Nije nosila belo, kao većina mladih dama oko nje;
na njenoj ružičastoj haljini nije bilo ni nagoveštaja devičanske čednosti.
Bila je stegnuta pod punim grudima i privijala se uz telo kao da je imala vlažne
podsuknje. Gornji deo je imao dubok izrez, na samoj granici pristojnosti.
Izgledala je skupoceno. Senzualno. Komplikovano.
Nevino.
I predivno - sve odjednom.
Hamster je pričao šale plavokosoj devojci, premda je svaka budala mogla da
vidi da je zapravo želeo da privuče pažnju devojke koja je stajala pored nje.
Gledala je pravo kroz njega sa fiksiranim smeškom na usnama.
Trent je otkrio da se ponovo smeši. Biće ona veličanstvena vojvotkinja.
„Koga biste želeli da upoznate, vaša milosti?“, podsetila ga je ledi Portmedou
prateći njegov pogled. „Oh, razumem - ledi Kerolajn! Ima divnu kosu, i smatraju
je velikom lepoticom. Ona je Vutonova kćerka, premda glasine kažu da njen
miraz nije srazmeran njenom položaju.“
Njeno gospodstvo je pošlo ne sačekavši potvrdu i spustivši glas malčice tako
da je samo deset najbližih ljudi moglo da je čuje.
„Kažu mi da ne govori francuski. Zapravo, zlobnici su se šalili da se ne zna
ni da li govori engleski. Teško da je potrebno da se kaže da čovek vašeg položaja
mora pronaći damu koja poznaje jezike, možda tri ili četiri.“
Edvina mora da je govorila jezike, s obzirom na silinu sa kojom je njena majka
zastupala ideju vojvotkinje lingviste.
„Zapravo, nisam govorio o ledi Kerolajn nego o mladoj dami pored nje“,
rekao je Trent.
Leri Portmedou je začkiljila. „Oh, naravno“, rekla je na Trentovo iznenađenje.
„E sad, gde vam je brat?“
„Molim?“
„Gde sam poslednju put videla lorda Sedrika?“ Podigla se na prste i pogledala
preko glava mase.
„Moj brat je verovatno u sobi za kartanje“, rekao je Trent. Javila mu se jedna
nedobrodošla misao.
„Verovatno“, rekla je ledi Portmedou. „Rado ću vas predstaviti gospođici
Pelford i onda ću vas odvesti da upoznate Edvinu. Da li sam vam rekla da je prošle
godine počela da uči nemački, čisto iz radosti govorenja tog jezika? Premda mi
nije namera bila da nagovestim da ima književnih ambicija...“
Trent je prestao da sluša.
Pelford. Već je čuo to ime.
Od svog brata.

~ 23 ~
 Nije on bio od onih što psuju, bilo u sebi bilo drugačije. Vulgarnosti je
smatrao znakom gubitka kontrole.
Jebote.

~ 24 ~
 Poglavlje 3

Ranije te večeri...

Meri je, sa nemirnim srcem u grudima, gledala lokne lorda Sedrika Alardajsa dok
je klečao pred njom i nadasve rečito iznosio svoju bračnu ponudu. Ispred
biblioteke lorda Portmedoua, kišni april držao je London u snažnom, vlažnom
stisku - ali Meri je bila nesvesna toga, jer ju je Sedrik upravo uporedio sa „letnjim
danom“.
Meri nije odustala od nade da postoje muškarci dobri koliko i naočiti, ali je
odustala od nade da će ga pronaći. Naposletku se zarekla da će, čak i ako ne
pronađe savršenog muškarca, njen treći verenički prsten biti poslednji.
Ali sada je razumela da se obistinila ona stara: treća je zaista bila sreća.
Nije mogla da zamisli da se predomisli u vezi sa Sedrikom. Bio je naočit kao
i njen drugi verenik, Dermot Poplvel, ali je bio dobar čovek, što je bilo mnogo
važnije od lepog profila. Neposredno nakon što ga je prošlog meseca srela, otkrila
je da je Sedrik bio ključna osoba u prikupljanju sredstava za građenje dobrotvorne
bolnice u Spitalfildsu, u Istočnom Londonu.
Štaviše, beskrajno je ljubazan. Primetio je njene amerikanizme, ali nikada je
nije korio zbog njih. Svaka njegova reč bila je tečna. Čisto poređenja radi, nakon
što ju je njen prvi verenik, Berti, zaprosio, rekao joj je da je „lepa kao crvena
kola“.
Crvena kola! Trebalo je od tog trenutka da zna da nije stabilan, ali bila je
očarana.
Sedrik ju je, međutim, upravo uporedio sa „dražesnim majskim pupoljkom“.
Da li bi se Berti zakleo da je voli do zanosa?
Nezamislivo. Jedino što je Bertija dovodilo do zanosa bio je novi rapir u
izlogu.
Sedrik nije mario za njen novac. Bio je sin vojvode, zaboga. Stric Tadeus joj
je rekao tog poslepodneva - dok je govorio da lord Sedrik ima njegovu dozvolu
da je zaprosi - da njegovo gospodstvo nema potrebe za njenim bogatstvom.
Iskreno, Sedrik je bio gotovo suviše dobar da bi bio istinit. Osećala je žalac
brige, ali ga je potisnula.
Bio je savršen za nju.

~ 25 ~
 Dok ga je oduševljeno gledala, uzeo je njenu levu ruku, nežno joj svukao
rukavicu i stavio joj dijamantski prsten na prst. Osećanja su toliko snažno stiskala
Meri grlo da nije uspela čak ni da grakne „da“, pre nego što joj je usnama dotakao
prste i ustao jednako otmeno kao što je kleknuo.
Sedrik joj se nasmešio i prešao prstom niz njen obraz. Meri je shvatila da se
sprema da je prvi put poljubi. Nagnuo se napred i nju je potresao drhtaj.
„Moralno se protivim ljubljenju mladih dama sa kojima nisam veren, Meri.
Hoćeš li pristati?“
Bio je tako moralan, tako različit od onih pohotljivih momaka koje je
poznavala kod kuće. „Pristajem“, rekla je šapatom. Ponovo se nagnuo prema njoj
i Meri je sklopila oči. Usnama je dotakao njene, jednom, pa još jednom.
Zanela se prema njemu, nagnula glavu da primi poljubac, pravi ovog puta,
onaj u kom će je privući u snažno naručje i poljubiti je kao da jedva može da se
suzdrži.
Poljupca nije bilo.
Otvorila je oči. Njen verenik bio je okrenut prema stolu biblioteke i uzimao
je čašu koju je doneo sa sobom iz balske dvorane.
Meri se uz trzaj setila naloga njene guvernante. Engleski lord nikada ne bi bio
tako neumestan kao Berti, koji je krao poljupce kad god mu se ukazala prilika. Još
gore, ako bi uspeo da je uhvati nasamo, milovao bi je na nadasve neprimerene
načine.
Ne bi želela da se Sedrik ponaša na tako neprimeren način. Pa, možda bi to
želela, ali to se neće desiti jer je Sedrik pravi gospodin, principijelan koliko i
naočit.
„Pretpostavljam da kao devojčica nikada nisi zamišljala da ćeš se udati u
engleski plemićku kuću.“
„Nisam“, priznala je Meri. Nakon kraćeg susreta sa Mohok ratnikom u
jedanaestoj godini, uvek je zamišljala sebe kao obožavanu nevestu muškarca sa
visokim jagodicama i izvesnom divljinom u očima - svakako ne engleskog
plemića.
Ova devojačka ludost dovela je do toga da odmah prihvati Bertijevu prosidbu.
Očigledno, Sedrik je bio sasvim različit od Bertija, kao labud od krompira.
Lord Sedrik je ovaplotio britansku aristokratiju. Ako je ona bila letnji dan, on
je bio sjaj sunca na snegu.
Blistav kao i prsten koji joj je stavio na prst. „Da li si znala da je prvi
dijamantski prsten u čast veridbe nadvojvoda Maksimilijan Austrijski dao Meri
od Burgundije?“, pitao je Sedrik pokazujući glavom njenu ruku. „Odabrao sam
ovaj prsten jer si ti jednako ljupka kao ta dama.“

~ 26 ~
 „Počastvovana sam“, rekla je Meri tiho. Ma koliko volela Dermotovu kosu,
njegov prsten od upletene kose je bio odvratan u poređenju sa ovim. „Izvanredan
je. Volim dijamant sečen u stilu ruže.“
„Tvoj prstenjak je savršen, kao i sve ostalo na tebi.“ Nasmešio joj se. „Samo
zamisli šta će tvoji prijatelji pomisliti kada čuju da si postala ledi Sedrika
Alardajsa. Mora je da najveća želja svake školarke u Americi da postane dama.“
Meri se ugrizla za usnu. Bila je uverena da nije želeo da bude snishodljiv. Ali
pre nego što je stigla da iznese svoje mišljenje o ambicijama školarki čitave nacije,
Sedrik je dodao: „Da se nisam zaleteo? Da li si imala guvernantu? Ne znam da li
u Sjedinjenim Državama postoje guvernante, zbog sve te divljine i takvih stvari.
Zaista se izvinjavam.“
Briga da je ne uvredi govorila je koliko je on mio. Njegovo poznavanje Nove
Engleske bilo je vrlo ograničeno, ali to je bila istina za svakoga koga je srela u
Londonu.
Ranije te večeri, na primer, ledi Prunela Smiters ostala je zatečena kada je
saznala da Bostonci piju čaj. „Iz nekog razloga sam mislila da ste ga sveg bacili u
luku“, rekla je zbunjeno. „Jasno se sećam da mi je guvernanta pričala da se
Amerikanci užasavaju čaja.“
„Boston je sasvim civilizovan“, obavestila je Meri Sedrika. „Premda sam, eto,
imala englesku guvernantu.“
„Odista? Ah, pa to onda objašnjava tvoje ljupke manire. Mora da je veoma
ponosna na svoju štićenicu“, rekao je Sedrik vraćajući joj rukavicu.
Zapravo, gospođica Ferfaks bi se vrlo verovatno onesvestila od šoka kada bi
čula vest.
Još letos se njena guvernanta žestoko protivila odluci strine Bes da odvede
Meri u London za sezonu, tvrdeći da engleska gospoda neće želeti da se ožene
njenom štićenicom, koju je ona smatrala sasvim lišenom svake damske ljupkosti.
„Dozvolite mi da budem prva koja će priznati da sam, nakon što sam život
provela podučavajući najotmenije mlade dame, zakazala“; rekla je im je
guvernanta reskim glasom. „Zakazala sam!“
„Merina reputacija je narušena dvema raskinutim zarukama“, istakla je strina
Bes. „Gospodin Pelford i ja verujemo da bi bilo mudro proširiti polje delovanja.“
Nije baš da je Meri ostavila Bertija i Dermota pred oltarom. Okončala je stvari
čim je uvidela svoje greške, premda, nažalost, za Bertija nije bila sigurna do dan
pre nego što je trebalo da se uda za njega.
Tračare kod kuće su je iza leđa nazivale „Meri, Meri naopaka2“. Koji bi joj
razboriti muškarac verovao da će održati reč!

2
Dečja pesmica Mary, Mary quite contrary. (Prim. prev.)

~ 27 ~
 „Pa, čovek od prosidbe ožedni“, rekao je Sedrik dok je Meri pažljivo navlačila
rukavicu preko ruke ukrašene dragim kamenom. „Hajdemo po limunadu.“
Meri je ranije te večeri otkrila da ponuđena limunada izgleda kao mokraća i
ima ukus vode. Premda tu primedbu nije iznela, jer - hvala, gospođice Ferfaks! -
bila je savršeno sposobna da bude taktična.
Limunada koja se služila na balovima u Londonu nikada i nije imala neki
ukus, što je nagoveštavalo da je to bio ukus svojstven Englezima, ili barem
prefinjenom delu londonskog društva u kom se obrela.
Sedrik je verovatno pio nešto drugo; gospoda su obično imala drugačija, i
verovatno bolja, pića od dama.
„Mogu li da probam tvoju?“, pitala je pruživši ruku prema njegovoj čaši.
Sedrik se povukao za korak. „Draga, ne otimaš čašu muškarcu iz ruke. Ali ne
brini; provešću te kroz gustiš engleske etikecije i ukazivati ti na sve te sitne
pogreške pre nego što ih neko drugi primeti.“
Meri je osetila kako joj se obrazi žare od stida. „Žao mi je. Biću vam zahvalna
na savetu.“
„Britanske dame se ne odaju konzumaciji brendija, no to ne znači da ne
saosećam sa vama. Uveren sam da vam mogu pronaći nešto bolje od limunade.“
Okrenuo se i pošao prema mnoštvu kristalnih boca koje su stajale na komodi.
„Ne mogu da zamislim zašto ljudi veruju da je limun primerena zamena za
grožđe.“ Baš kao da je domaćin, počeo je da izvlači zatvarače iz boca i njuši ih.
„Verujem da će ti se ovo dopasti“, rekao je Sedrik pružajući joj jedno drugo
bledožuto piće.
Zahvalila mu je pa oprezno otpila gutljaj. Bilo je nalik na vino, ali oštrije i
cvetnije. „Ovo je lepo“, rekla je i nasmešila mu se.
„Kanarsko vino izgleda kao limunada pa niko neće znati“, rekao je
zaverenički pa kucnuo njenu čašu svojom. „U tvoje zdravlje!“
Dopunio je svoju čašu pa je poveo prema kauču i časno seo naspram nje. Meri
nije mogla da veruje da se njoj ovo dešava.
Bila je verena za engleskog lorda koji joj je svojim predivnim akcentom
govorio gde će živeti kada se venčaju. Prirodno, posedovao je kuću u
najotmenijem delu grada. Suviše očarana - i iskreno, suviše neupućena u
geografiju Londona - da bi doprinela razgovoru, ona je u tišini popila vino.
Sedrik je ustao i nasuo joj još. Seo je ponovo na naspramni kraj kauča i počeo
da joj prepričava prethodni dan, kada je ratovao protiv princa od Velsa u kartama
i pobedio.
„Obavestio sam princa da razmišljam da se oženim unukom lorda Merika“,
rekao je. „Isto to sam sinoć rekao i svom bratu.“
„Još nisam upoznala tvog brata“, rekla je Meri primetivši priliku da promeni
temu. „Oduvek sam želela da imam bliznakinju.“

~ 28 ~
 „Kasnije ću vas upoznati. Njegova milost se retko viđa u balskoj dvorani“,
rekao je Sedrik pa uzdahnuo. „Vojvoda se ne oseća kao kod kuće u prefinjenom
okruženju. Nije imao sreće da nasledi... recimo, moje samouvereno držanje. Već
sam ti rekao koliko mi zavidi. Činjenica da sam osvojio ruku tako lepe žene još
više će ga ozlovoljiti.“
Lepa žena! Meri je sebe smatrala lepuškastom, ali nikada lepom. „Lepa“ je
bila reč rezervisana za žene sa plavim loknama i smaragdnim očima.
Merina kosa bila je gusta, nimalo pomodno tamna i suviše kovrdžava da bi
joj prerasla ramena. Njene oči nisu bile nalik na zvezde, njene usne nisu bile
rubini, a njena visina značila je da često gleda muškarce u oči - i zato je, kada je
čula da je lepa, osetila talas zadovoljstva kako je obliva sve do nožnih prstiju.
Bertijevo poređenje sa crvenim kolima naškodilo je njenom samopouzdanju.
Ali Sedrikovi komplimenti bili su sasvim drugačiji - udaljeni otmeno i sa tako
dubokom iskrenošću. Nije mogla da prestane da se smeši.
„Osećam da moram da te upozorim: ne smeš očekivati da te njegova milost
prihvati raširenih ruku“, rekao je Sedrik. „Plašim se da moj brat ne voli ni
Ameriku ni Amerikance. Uvek glasa protiv vas u Domu lordova.“
O bože. Pa, bolje je biti unapred upozorena. Meri je na licu mesta donela
odluku da će izbegavati vojvodu kad god to bude moguće. Poslednje što je želela
bilo je da prouzrokuje Sedriku sukobe zbog svoje nacionalnosti.
„Njegovo mišljenje je nevažno“, rekao je Sedrik približivši joj se sa veselim,
razuzdanim sjajem u očima.
Merino srce je smesta počelo brže da tuče. Poljubiće je - zaista će je poljubiti.
Privući je u naručje i...
Spustio je poljubac na njene usne.
„Izgledaš baš rumeno“, rekao je povukavši se. „Možda je vino suviše jako za
tebe?“
„Oh, ne“, povikala je Meri. „Dopada mi se. Dopada mi se kanarsko vino!“
Žurno je iskapila čašu pa je spustila i uzela lepezu. Verovatno je mislio da je
seljančica „Da li znaš da se laudanum ponekad pravi sa kanarskim vinom?“
Prekasno, setila se da je njena guvernanta osuđivala ovu njenu sklonost da
nabraja činjenice kad se postidi.
Ako gospodin nešto ne zna, ponavljala je gospođica Ferfaks, nije na tebi da
ispraviš to neznanje. A i činjenice su dosadne.
Sedrik je podigao obrvu, ali je taktično ignorisao njeno neprikladno pitanje.
„Dozvoli mi da ti dopunim čašu“, rekao je i ustao.
„Ne bi trebalo da nastavim da pijem vino“, rekla je Meri ne želeći da prizna
da joj se u glavi vrtelo. Ali, pa, jeste. Vrtelo joj se.
Osećala se jasno pripito.

~ 29 ~
 „Ali moramo da nazdravimo u privatnosti našoj veridbi“, rekao je Sedrik i
okrenuo se sa bocom u ruci. Sa talasastim loknama koje su mu pale preko očiju
bio je naočit toliko da je ženi srce moglo da stane.
Klimnula je, pitajući se da li bi prosto trebalo da prizna koliko se nespretno
osećala. Venčaće se i on će biti njen najbolji prijatelj na svetu. I bio je tako mio
da će smesta razumeti. Zaustila je...
Sedrik je rekao: „Mora da se osećaš strašno neprilagođeno.“
Znao je.
Razumeo ju je!
„Amerikanci se često osećaju neprilagođeno kada tek dođu u London“,
nastavio je ponovo se smestivši na kauč.
Meri se namrštila. Nije smatrala to pitanjem nacionalnosti.
„Princ je to najbolje rekao“, nastavio je Sedrik zamišljeno. „Princ je pre neki
dan prokomentarisao da je duh Engleza sasvim drugačiji od duha Amerikanaca.
To možda najbolje može da se vidi kod posluge; naša posluga ne samo da je
učtivija i marljivija već i zadovoljnija i srećnija.“
„Pa“, počela je Meri, ne znajući odakle da krene.
„Ti si poreklom iz moje zemlje“, rekao je Sedrik. „Princ me je u tom pogledu
utešio. Možda si sada Amerikanka, ali za kratko vreme će prevladati krv tvoje
majke, i videćeš kako će te i sâm vazduh u Engleskoj učiniti prefinjenijom.“
Meri se činilo kao da je pre nekog vremena izgubila niz razgovora.
„Vazduh?“, ponovila je.
„Uskoro ćeš naučiti sitnice koje odlikuju engleske plemkinje. Navike uma
koji i bez reči ispoljava otmenost. Na primer, čuo sam da u Americi muškarac
može sasvim da izbegne korišćenje hvataljki za šećer i uzme grudvu šećera
prstima.“
„Svakako je prihvatljivije koristiti hvataljke“, usudila se da kaže Meri koja je
počela da se pita koliko bi trebalo da brani svoje zemljake.
„Ali Amerikanci su oslobođeni optužbe za mrskost“, rekao je Sedrik iskreno.
„Kada nema pravila, čovek ne može biti gnevan zbog takve grozote, ali u
Engleskoj su stvari sasvim, sasvim drugačije.“
Meri je dobro znala - jer joj je gospođica Ferfaks redovno ponavljala - da ne
poseduje primerenu nežnost duha. Očigledno je ovo bio znak toga, jer je ona često
grabila šećer prstima i bacala ga u čaj ne razmišljajući mnogo o tome. Zapravo,
ponekad je to isto radila i kada je čaj služila svom stricu.
Panika joj je buknula u stomaku. Nadala se da će vazduh u Engleskoj početi
da deluje na nju pre nego što Sedrik shvati kakva je zapravo. Šta ako magija
Londona ne uspe da je civilizuje?
Nije mogla - prosto nije mogla - da raskine još jedne zaruke.

~ 30 ~
 „Samim životom u ovom veličanstvenom gradu, čovek stiče otmene manire“,
zaključio je Sedrik spustivši praznu čašu pored sebe. „Hoćemo li se vratiti i
objaviti radosnu vest da si prihvatila moju prosidbu?“
Kada su se vratili u balsku dvoranu, Meri je odmah videla da nema potrebe
za zvaničnom objavom zaruka; dvadeset ili više glava se okrenulo prema njima.
Podigla je pogled i videla kako joj se njen verenik nežno smeši, kao da je
Julija a on Romeo.
Njeno srce je ponovo snažnije zakucalo.
Treća sreća, zaista. Sedrik je bio idealan.
Sada joj je ostalo samo još da postane savršena kao on.

~ 31 ~
 Poglavlje 4

U sadašnjosti...

Najdžel Hamster3, zaključila je Meri, vrlo je nesrećno nalikovao na krznenu

životinjicu čije je ime nosio. Nos mu se trzao kada je bio uzbuđen, a pošto je ledi
Kerolajn njegove dosadne priče ohrabrivala kikotanjem, on se praktično migoljio
od iznenađenja.
Pokušavala je da sluša, a onda je ponovo hvatala sebe kako podleže još
jednom drugom talasu nemira vezanog za njen predstojeći brak.
Njene sumnje mora da su proistekle iz činjenice da ju je Sedrik zaprosio, a
zatim je napustio da bi otišao u sobu za kartanje. Nije to imalo nikakve veze sa
zadovoljstvom koje je osećala nakon što je zasmejala neznanca na balkonu.
To je bila ludost, simptom nestalne prirode koju je razvila u poslednjih
nekoliko godina. Kakva je to ona žena postala? Žena koja ne ume da održi reč?
Kapriciozna blebetuša?
Njen otac bi se strašno stideo.
Ona se stidela.
Dermota je upoznala osam meseci nakon što je vratila Bertiju prsten; a zatim
je prošlo još trinaest meseci između raskida sa Dermotom i susreta sa Sedrikom.
Ovog puta jedva da se verila s jednim muškarcem pre nego što je počela da
razmišlja o drugom. Zadrhtala je razmišljajući o svojoj nedoslednosti.
Trenutak ludosti na balkonu bio je oprostiv. Ali odbijala je da bude površna,
kolebljiva mala budala koja razmatra da okonča veridbu sa Sedrikom iz tako
glupog razloga.
Sa tom mišlju je odlučila da pronađe svog verenika u sobi za kartanje ili gde
li se već nalazio i pokaže mu koliko joj je stalo do njega.
Ne, obožavala ga je. Da mu pokaže koliko ga obožava.
Dama ne bi smela da izražava osećanja u javnosti, ali će on prosto morati to
da istrpi. Pogledala je u ledi Kerolajn i gospodina Hamstera, ali oni nisu obraćali
pažnju na nju. Udaljila se za korak ili dva da bi spustila čašu s vinom na stočić. A

3
Hrčak. (Prim. prev.)

~ 32 ~
zatim svukla levu rukavicu, pa verenički prsten, pa ih vratila, ali je ovaj put prsten
stavila na rukavicu.
Nije joj se dopadalo kako to izgleda, ali neke žene su to volele. Neke su čak
na rukavice gurale pet ili šest prstenova.
Prsten je svetlucao na svetlosti koju su bacali lusteri. Zaista je bio lep. Žena
koja nosi dijamantski prsten, podsetila je sebe, nije odbacivala verenika koji joj je
dao takav prsten.
„Gospođice Pelford.“
Meri je uzela piće i okrenula se, uz uzdah olakšanja, da pozdravi svoju
domaćicu. Glava je počinjala da je boli od nabrajanja njenih karakternih mana.
„Gospođice Pelford“, rekla je ledi Portmedou, „imam čast da vam predstavim
vojvodu od Trenta, koji je izrazio želju da upozna svoju buduću snahu. Vaša
milosti, ovo je gospođica Pelford, koja potiče iz Bostona. U Americi, razumete.“
Meri je podigla pogled. I zaledila se.
Trebalo bi da se spusti u naklon. Trebalo bi da kaže nešto - bilo šta! Ali ona
je samo nemo zurila, a zatim je, kao da sklapa slagalicu, počela da prepoznaje
njegovo lice.
Pred njom je stajao strogo odeveni muškarac sa balkona. Ili, kako su ga
predstavili, vojvoda od Trenta.
Sedrikov brat blizanac.
„Radujem se plesu sa vašom kćerkom kasnije večeras, ledi Portmedou“, rekao
je vojvoda čiji je ton snažno govorio njihovoj domaćici da se udalji. Pogled ove
dame željno je šarao između njih dvoje kao da hvata beleške za petparačku
štampu.
Nije bilo potrebe da bude neučtiv prema domaćici prosto zato što je bila
malčice znatiželjna, pa je Meri vojvodi to i saopštila pogledom. „Očekujem da
ćete gospođicu Portmedou pozvati da sa vama otpleše menuet, vaša milosti. Ona
je jedna od najobrazovanijih mladih dama koje poznajem, i predivno pleše.“
„Kažete to vojvodi kao prava snaha koja ćete uskoro postati!“, povikala je
ledi Portmedou. „Sada, kada je vaš brat pronašao ženu, vaša milosti, morate i vi
potražiti vojvotkinju. Zaboga, jedva da vas viđamo u društvu.“
„Ne uživam u plesu“, izjavio je vojvoda.
„Ah, ali gospođica Portmedou je božanstveno graciozna“, navaljivala je Meri.
Ako je u nešto bila sigurna, onda je to bilo da ne želi da vojvoda pomisli kako je
ona zainteresovana da pleše s njim.
„Gospođice Pelford, kada ćete se udati za lorda Sedrika?“, pitala je vedro ledi
Portmedou.
Meri se u sebi zgrčila. Duboko je udahnula pa podsetila sebe da će joj treća
veridba biti poslednja.
„Nismo još ništa isplanirali“, prisilila je sebe da se nasmeši.
~ 33 ~
 Vojvodin izraz se smračio kao da bi mogao da eksplodira. Izgleda da on to
nije odobravao. Sedrik je svog brata opisao kao diktatora, da se ne spominje da
nije bio naklonjen Amerikancima. Kao glava porodice, možda je verovao da ima
moć nad odlukama svog brata.
Ako je to bio slučaj, njegova milost će iznenaditi. Američke žene nisu
dozvoljavale da im muškarac naređuje prosto zato što ima titulu.
Meri je ispravila ramena i okrenula se domaćici. „Morate vojvodu ubeležiti
za ples sa gospođicom Portmedou pre večere“, rekla je medeno. „Kako sam sada
član porodice, jedan od mojih prvih zadataka biće da se postaram da njegova
milost pronađe suprugu.“
Ledi Portmedou je izgledala iznenađena ovim predlogom, ali kako je Meri
nagađala, ona nije bila od onih što poklonu gleda u zube. Ako vojvoda od Trenta
povede gospođicu Portmedou na večeru, poželjna gospoda će to primetiti.
Nasmešila se, promigoljila prstima pa pobegla pre nego što je njegova milost
stigla da pristane ili da odbije.
Stajali su i nemo se gledali. Vojvoda je na licu imao srdit izraz. Ali čak i tako
je bio opasno naočit - jednako kao i Sedrik.
U tom trenutku shvatila je zašto nije bio oduševljen idejom što će se Sedrik
oženiti njome. Nije to imalo nikakve veze sa njenom nacionalnošću ili njegovim
pravom da odobri suprugu svog brata.
Već zbog njihovog razgovora na balkonu. Vojvoda je mislio da je ona
razvratnica, žena koja je prilazila potpunim neznancima i flertovala s njima u
gotovo potpunom mraku.
Bila je to nesrećna okolnost - odista, bilo je ponižavajuće - što su se sreli pod
tako nepristojnim okolnostima. Ali desilo se i nije se to moglo poništiti željom.
Morali su to priznati i nastaviti dalje.
Sa ovim na umu ugurala mu je u šaku svoju netaknutu čašu vina. Uzeo ju je
blago iznenađeno.
A zatim je spustila ruke na kukove, baš kao strina Bes kada je bila srdita.
„Zašto ste, zaboga, tako neugledno odeveni? Ne izgledate kao vojvoda.“
„Kako biste vi to mogli znati, gospođice Pelford? Mogu vas uveriti da, ako
već to sami niste dokučili, krojačke slabosti vojvode od Vilijersa nisu svojstvene
ljudima njegovog položaja.“
„Nije moguće da sam prva osoba koja je donela pogrešan zaključak o vašem
položaju. Izgledate kao kveker - svakako ne kao vojvoda.“
„Ne moram da se oblačim na takav način da to na sve strane razglasim“, rekao
je suvo. „Ljudi mi se dive kao da sam dvoglavo tele i bez poziva.“
Pa, dođavola. Bio je živi primer zašto se ljudi klanjaju i puze pred vojvodama.
Bilo je nečeg toliko moćnog i jednostavno značajnog da je čak osetila potrebu da
pokuša da umiri njegovu narav.

~ 34 ~
 Sklonila je ruke sa kukova jer joj taj položaj nije bio prirodan.
„Smem li sada da vam vratim vašu limunadu?“, pitao je sa podrugljivim
pogledom u očima.
Poslednje što je želela bilo je da pomisli kako je na nju ostavio utisak kao i na
sve ostale. Kao pripadnik visokog plemstva, njegova milost je navikao da mu
laskaju. Biće mu potrebno vreme da se navikne na snahu koja se prema njemu
ponaša kao da i on hoda po zemlji, kao i ostatak ljudskog roda.
Meri je vratila ruke na kukove ne bi li time bolje pokazala ravnodušnost prema
njegovoj tituli. „Ne izgledate srećni što ću se pridružiti vašoj porodici“, primetila
je.
„Nisam.“
Glas mu je bio nalik na režanje.
Da je Merin glas bio kadar za takav registar i ona bi zarežala na njega.
Izazivao joj je blagu nervozu, pa joj je dah zapinjao u grudima i govorila je gotovo
šapatom. „Smatrate da vaš brat nije dobro odabrao?“
Skupio je oči ali nije odgovorio.
Morala je da kaže. „Uživala sam u našem ranijem razgovoru, vaša milosti.
Žalila bih kada biste vi smatrali da sam neprimerena supruga za lorda Sedrika u
svetlu tog razgovora. Dozvolite da vas uverim da nemam naviku da razgovaram
sa neznancima.“
„Ne razumete me.“ Nešto gotovo nasilno, neka vrsta kontrolisanog gneva,
obojila je njegove reči i prešla Meri preko kože kao dodir njegovog prsta.
„Svesna sam da vi i vaš brat niste u dobrim odnosima“, primetila je hvatajući
se ukoštac sa problemom.
Vojvoda je ponovo ćutao.
„Pretpostavljam da ga potcenjujete“, predložila je Meri. „I on potcenjuje vas.“
Stegao je vilicu. Možda vojvoda nije znao da je Sedrikov opis bio tako oštar.
„Primetila sam da su braća i sestre često slepi za najbolje osobine onog drugog“;
dodala je žurno. „Ali mora da ste svesni da je vaš brat veoma ljubazna i pažljiva
osoba.“
Vojvoda je dugo zurio u pod. Sedrik je bio u pravu; podelila ih je gorka zavist.
Kakva šteta. Kap zbunjenosti joj se poput leđne vode spustila niz kičmu. Vojvoda
je bio potpuno drugačiji od slike koju je Sedrik prikazao.
Ali istina je bila da su bili drugačiji. Ako je Sedrik blistao, njegov brat je bio
mračan, i možda čak i opasan.
Pa, to je bilo malo preterano.
„Pretpostavljam da je to moguće“, rekao je vojvoda najzad susrevši njen
pogled.

~ 35 ~
 „Ja sam jedinica, ali pretpostavljam da je to sasvim uobičajeno. S vremenom
ćete uvideti dobre osobine onog drugog“, rekla je ohrabrujuće. „Zaboga, nemate
predstavu da je lord Sedrik duboko romantičan.“
Usledio je trenutak tišine. „U pravu ste, odista ne znam za tu njegovu crtu“,
rekla je njegova milost.
Šta je o njenom karakteru govorila činjenica da nije mogla baš najjasnije da
se seti zašto je pristala da se uda za Sedrika? U ovom trenutku bilo joj je teško da
se seti da pravilno diše; njoj je vojvodin srditi pogled bio besmisleno uzbudljiv.
Želela je ponovo da ga nasmeje. Želela je da se nagne napred i dovede ga u
iskušenje da se zagleda u njene grudi.
Želela je...
„Mislim da sam se zaljubila u njega kada me je uporedio sa letnjim danom“,
povikala je požurivši da nastavi razgovor. „Letnjim danom“, ponovila je odlučno.
Iz nekog razloga to nije zvučalo jednako romantično kao kada je Sedrik prvi put
promrmljao ove reči klečeći pred njom.
Ponovo tišina. A zatim: „Svakako nisam znao da je moj brat kadar da citira
Šekspira“, otegla je njegova milost.
Naravno da je Sedrik citirao poeziju. Kako je glupa što nije to prepoznala.
Englezi su uvek izbacivali stih ili dva velikog barda, a zatim čekali da ona to
pozdravi aplauzom. Postajala je sita čovekovog imena.
„’Sa letnjim danom ne znam da li da te poredim?’“, izrecitovao je vojvoda
ravnim glasom, „’kad si - lepša, čari tiše’?4“
Njegov glas joj je rekao da je ne smatra ni lepom ni tiših čari, ma šta to
značilo.
„Sedrikova pesnička priroda olakšava da se razume zašto sam se zaljubila u
njega tako brzo!“ Ovu rečenicu je izgovorila cvrkutavim glasom koji nije zvučao
ni najmanje uverljivo.
„’Sedrik’?“, ponovila je njegova milost.
„Mi u Americi nismo zvanični“, rekla je braneći svoju neformalnost. „Odista,
pošto ćemo uskoro biti porodica, možete mi se obraćati sa Meri, ako želite. E se
ne izgovara kao ime Meri, kraljice Škotske, već je kratko, kao u Srećan Božić.5
Moja majka je bila buntovnica.“
Pogledao ju je upitno.
„Bila je Engleskinja, a na Božić se nije blagonaklono gledalo u Bostonu kada
je ona stigla“, objasnila je Meri. „Slavljenje engleskog praznika smatralo se
prilično zapaljivim u to vreme. Nisam upoznala majku, ali mi je otac rekao da je
želela da nosim ime koje ju je podsećalo na dom.“
4
Prepev Stevana Raičkovića. (Prim. prev.)
5
Merry (prim. prev.)

~ 36 ~
 „Pretpostavljam da bi ona bila zadovoljna što se udajete za Engleza.“ Meri je
klimnula. „Bio je to jedan od razloga što sam - što sam došla ovamo. Osim onih
koje sam vam rekla, hoću da kažem.“
Vojvoda je zaboravio da je čaša koju drži njena jer je, pre nego što je stigla
da ga upozori, otpio gutljaj pa počeo da pljuje: „Dovraga, šta je ovo?“
„Kanarsko vino“, rekla je Meri žurno. „Ali nisam ga još okusila, vaša milosti.
Možete ga popiti.“
Spustio je čašu na sto. „Pričali ste mi da ste se zaljubili u mog brata nakon što
je citirao Šekspira.“
„Moram priznati da nisam prepoznala citat. Nikada nisam mogla da nateram
sebe da čitam poeziju, a kamoli da je pamtim.“
„Šekspir je tu pesmu napisao kao mladić“, primetila je njegova milost. Meri
nije bila sasvim sigurna šta da pomisli. „Moja guvernanta je bila očajna“, rekla je
pokušavajući da razvedri atmosferu. „Ne mogu da zadržim poeziju u glavi.
Uspevala sam da upamtim samo stih ili dva, a i njih netačno.“
„Vi, koja može da upamtite sve one činjenice, a ne može da upamtite dva stiha
poezije?“
„Ni toliko. ’Ptičice što sedite i pevate međ senovitim dolinama’... nešto,
nešto... ’idite ptičice lepe do njenog letnjikovca, pevajte ptičice lepe, ona možda
neće...’ nešto... pa zatim sledi mnogo cvrkutanja.“ Nabrala je nos.
Na sekund je videla sjaj smeha u njegovim očima, ali ga je zatim nestalo. „A
ipak je Sedrikovo recitovanje poezije na vas ostavilo utisak. Da li su i vaši drugi
verenici bili sličnih književnih sklonosti?“
Meri se borila sama sa sobom jer se činilo da joj se, suprotno njenom ranijem
uverenju, zaista dopadaju mišićavi muškarci, barem onaj pred njom. Drhtaj joj je
potresao čitavo telo na sam pogled na njegovo snažno grlo dok je pio. Nikada pre
nije to osetila - ni sa Bertijem, ni sa Dermotom ni sa Sedrikom. Pokušala je da
otera ovu misao čim se pojavila, ali panika je počela da se širi njenim telom kao
nafta preko lokve.
Štaviše, vojvoda je bio dovoljno blizu da ponovo oseti miris sapuna od
zimzelena koji ju je načisto opijao.
Mnogo više od Sedrikove mošusne kolonjske vode.
Dokazi su bili neporecivi. Ona je istinski bila užasna osoba, nestalna na svaki
mogući način. Privlačio ju je brat njenog verenika, što je verovatno kršilo nekakav
crkveni zakon.
Mogla je da kontroliše ove odvratne nagone. Bilo je to prosto pitanje
polaganja bračne zakletve. Nakon što se ona i Sedrik venčaju, biće to drugačije.
Izbegavajući pitanje književnosti - Bertijeva „crvena kola“ su govorila sama
za sebe - odgovorila je na njegovo pravo pitanje. „Kao što sam vam rekla na

~ 37 ~
balkonu, i ranije sam bila uverena da sam zaljubljena, ali mi se čini da je ovog
puta to mnogo, mnogo drugačije.“
Nije izgledao uvereno.
„Pogledajte moj verenički prsten“, zacvrkutala je podigavši ruku tako da je
dijamant zasjao na svetlosti lustera. „Sedrik - mili Sedrik“, ispravila se, „odabrao
ga je za mene jer ga je, rekao je, podsetio na - pa, neku vojvotkinju kojoj je neki
nadvojvoda dao dijamantski prsten.“
Vojvoda je svojom krupnom šakom podigao njenu malu šaku ka svetlosti
sveća. Na trenutak su oboje zurili u svetlucavu skupinu dijamanata na njenom
prstu. „Bio je to nadvojvoda Maksimilijan Austrijski.“
„Poznajete priču?“ bila je iznenađena. Sedrika su zanimala umetnička dela,
nakit i moda, ali činilo se da njegova milost nije takav muškarac. Njega je smatrala
stručnjakom za konje, politiku, nauku... takve stvari.
„Naš otac je ovaj dijamantski prsten dao našoj majci i voleo je da priča tu
priču o prvom takvom simbolu.“
Meri je osetila kako joj se usne izvijaju u iskren osmeh. „Vidite kako je Sedrik
romantičan? Mora da mi je dao ovaj prsten jer je vaš otac njega dao vašoj majci.
Moja majka je umrla kada sam se rodila, ali…“ ućutala je.
„Ali?“ vojvoda ju je ponovo pogledao.
„Moj otac je moju majku sahranio sa njenim venčanim prstenom. Rekao mi
je da je bila toliko srećna na dan njihovog venčanja da je znao da bi ga njena sen
opsedala kada bi joj ga oduzeo, pa makar i da ga dâ meni.“
Njegova milost nije ništa rekla, pa mu se Meri nasmešila jednom stranom
usta. „Vidite, to je bio brak iz ljubavi. Mezalijansa.“
„Kako?“
„Oh, moja majka je bila poreklom iz ugledne engleske porodice, bila je u
poseti rođacima u Bostonu kada je srela mog oca. On nije imao male ambicije, ali
nije bio bogat kada su se venčali.“
Vojvoda je prikovao pogled za njeno lice, zbog čega je njeno srce preskočilo
otkucaj.
„Pretpostavljam da je vaš otac postao izuzetno uspešan čovek“, primetio je.
„Bio je član Ustavotvorne skupštine“, podigla je Meri bradu, ponosna na oca
kao i na goluždravu republiku svoje zemlje, u kojoj nije bilo Doma lordova i niko
nije moć sticao rođenjem.
„Ako je bio iole nalik vama, podozrevam da je mogao postati predsednik.“
Nešto kod vojvode ju je pretvaralo u ženu koju ne bi prepoznala. Nečasnu
ženu, koja je smatrala da bi bilo pametno smešiti se bratu njenog verenika.
Ne samo smešiti se, već smešiti se.

~ 38 ~
 „Volim tako da mislim“, rekla je žustro. „Vaša milosti, samo što nije došlo
vreme za vaš ples sa gospođicom Portmedou. Nisam videla vašeg brata neko
vreme, pa moram da ga pronađem.“
Pokušala je da joj se u glasu oseti obožavanje prema Sedriku, ali je naposletku
samo zvučala kao koza.
Vojvoda je stegao usne pa rekao: „Naravno. Teško je ljubavnicima da budu
dugo razdvojeni.“
Svakako je u njemu bilo neke grubosti. Kao da je onaj ratnik plemena Mohok
obukao kaput i ušetao u balsku dvoranu u Londonu. Nije mu bilo mesto među
ovom uglađenom gospodom. Sedrik je barem s tim u vezi bio u pravu.
„Znate li“, rekao je vojvoda razgovorljivo, „da mi se niko osim vas već
godinama nije suprotstavio?“
Nije mogla da obuzda smešak. „To je isuviše očigledno, vaša milosti. Jasno
je da ste sramno razmaženi. Verovatno je vaša majka za to kriva.“
Njegova majka mora da je bila presrećna što ima blizance. Meri je mogla da
ih zamisli, kose boje sjajnih zlatnika, plavih, plavih očiju, i slatkih osmeha.
Na njeno iznenađenje, izraz na vojvodinom licu postao je turoban. Lakej je
prošao sa poslužavnikom sa čašama limunade i ponudio je. Meri je odmahnula
glavom.
„Ne volite limunadu?“
„Ne, hvala“, rekla je oprezno. Nešto se promenilo u vazduhu. Vojvoda je
izgledao kao da je došao do nekog zaključka - koji mu nije bio po volji, ali sa
kojim se natmureno pomirio.
„Kanarsko vino koje pijete nije uobičajeno piće engleskih dama, čega ste,
podozrevam, svesni.“
Bio je hladniji, udaljeniji. Nije ni bila svesna da su njegove oči tople dok... to
više nisu bile.
„Limunada je, po mom mišljenju, neprefinjena“, rekla je Meri uspevši
nemarno da se nasmeši. „Više volim nešto jače.“
„Nisam znao da je ledi Portmedou ponudila damama neki drugi izbor.“
„Nije. Ali Sedrik mi je doneo posebno piće. Nadasve je pažljiv.“
„’Posebno piće’“, ponovio je vojvoda neutralnim glasom.
Počela je da se ljuti. „Zar se Engleskinje ograničavaju na limunadu? Jer je
moja engleska guvernanta sasvim neobjašnjivo propustila da me poduči tom
pravilu.“
„Da li bi trebalo da razumem da američke dame piju desertna vina u svakoj
prilici?“
„I šta ako je tako?“, odgovorila je Meri podigavši bradu. „Koji biste mogući
razlog imali da osudite ili pohvalite ovu praksu?“

~ 39 ~
 Prešao je pogledom preko nje, ne na onaj prijatan, oduševljen način na koji ju
je gledao pre. Nešto je bilo drugačije kod njega. Izgledao je kao pravi aristokrata.
„Kao što ste rekli, gospođice Pelford, očito je potrebno da vas neko uputi u
načine vladanja u engleskom društvu. Dozvolite mi da istaknem pravilo koje je
vaša guvernanta previdela: mlade dame ne piju žestinu. Moraćete paziti da ne
pokažete da ste se opili.“
„Nikada nisam bila opijena“, rekla je vatreno.
„Laknulo mi je što to čujem. Moram još nešto da istaknem, a zatim ću vas
otpratiti do mog brata.“
Meri ja zaškripala zubima. „Molim vas“, uspela je da kaže.
„Moj brat prekomerno voli brendi.“
Meri na trenutak nije mogla da zamisli o kome on to priča. Da li je postojao
još jedan Alardajs brat koga joj Sedrik nije spomenuo? Ne, naravno da nije.
Vojvoda je mislio na Sedrika. Bila je to kleveta, i pokazivala je da je njihova
otuđenost gora nego što je mislila.
Morala je da brani svog verenika. „Grešite“, rekla je dozvolivši da joj se u
glasu čuje jasna oštrina. „Nikada nisam videla Sedrika pripitog.“
Savršeno smireno se zagledao u nju. „Hoćete.“
Na svoje zaprepašćenje, Meri je shvatila da vojvodina tvrdoglava istrajnost
znači da je jedna od tvrdnji njenog verenika vezanih za njegovog brata odista bila
istinita. Sedrik joj je jednom prilikom rekao da je vojvoda širio laži o njemu po
gradu, pa i izmišljenu priču kako je Sedrik jednom umalo pogodio iz oružja
biskupa.
A sada joj je njegova milost govorila da je njegov brat - njen verenik - bio
pijanica. Izvinila se nemo Sedriku, rešivši da mu to i kaže kad ga sledeći put vidi.
Stidela se što mu nije sasvim verovala u priče o bratu.
Njegove tvrdnje su smešne, rekao joj je Sedrik, ali znaš kako je. Neki ljudi
veruju sve što im se kaže.
Nije mogla da podnese nepoštene muškarce, ne nakon što je Dermot
podmuklo pozajmljivao novac na ime venčanja sa njom.
Dozvolila je da se nešto od prezira koji je osećala uvuče u njen pogled.
Njegovoj milosti se ne sme dozvoliti da pomisli da će svi poverovati u laži koje
priča o svom bratu. Ona će, ako niko drugi ne bude hteo, uvek stati na Sedrikovu
stranu.
„Čini mi se da mi ne verujete“, rekao je.
Meri nije znala kako da mu odgovori. Teško da je mogla da kaže vojvodi da
ju je Sedrik upozorio da će njegov brat pokušati da uništi njegov ugled.
Vojvoda ju je na trenutak pogledao u oči, pa pored nje u prepunu balsku
dvoranu. Bilo je neverovatno da ih niko nije prekinuo, no činilo se da bal nastavlja
da se kovitla i da niko ne obraća pažnju na njih dvoje. Naravno, svi su znali da će

~ 40 ~
uskoro biti članovi porodice, pa nije bilo ničega zanimljivog između devera i
snahe.
„Da li vam je rekao kako su naši roditelji umrli?“, pitao je, naglo promenivši
temu.
„Nije.“
„Onda ću vam ja reći. Pre sedam godina, jedne lepe proletnje večeri, moj otac
podveo je moju majku na svež vazduh u lakim otvorenim kočijama.“
Meri je osetila lagani priliv užasa.
„Lake otvorene kočije zahtevaju veštu ruku i mogu biti opasne čak i u
najboljim okolnostima.“ Glas mu je bio odmeren, ali mu je u očima zatreperilo
nešto što je mogao biti samo bol. „I lako su mogle biti smrtonosne ako bi kočijaš
popio više od polovine boce brendija pre nego što uzme uzde u ruke.“
Sasvim joj je jasno bilo šta želi da kaže. „Recite mi da vaša majka nije
poginula prilikom prevrtanja kočije“, prošaputala je.
„Oboje su poginuli.“
Stomak joj se zgrčio. „Ne“, rekla je tiho. „Tako mi je žao.“
„Nažalost, otac je često prekomerno pio, a Sedrik je u tom pogledu na njega.“
Ton njegovog glasa nije ostavljao prostora za sažaljenje; bez sumnje bi za drskost
optužio svakoga ko bi mu sažaljenje ponudio.
Prsti su joj se trzali od silovite želje da spusti dlan na njegov obraz i ublaži
bol koji je osećao. Nije ni čudo što je njegova milost toliko brinula što Sedrik pije.
Porodica je doživela užasnu tragediju, i ona je proistekla iz jedne večeri
bahanalskog preterivanja.
Ali nije bilo na njoj da vojvodi nudi utehu. Mogla je samo da pokuša da
premosti jaz.
„Grešite u vezi sa Sedrikom“, rekla je Meri blago. „Uveravam vas da on neće
prouzrokovati nesreću kao što je vaš otac učinio jer se on ne odaje prekomerno.
Udvarao mi se duže od mesec dana, i nikada nisam videla nijedan znak
neumerenosti.“
Gledao je u pod, ali ju je sada presekao pogledom. „Moram vas zamoliti da u
blizini mog brata ne pijete ni kanarsko vino. Vašem budućem mužu potrebna je
žena koja će mu pomoći da zauzda svoje najgore navike, ne da mu se pridruži u
njima.“
Pre nego što je stigla da odgovori, čula je dobrodošli Sedrikov glas iza sebe.
Meri se okrenula sa olakšanjem. Premda su bili okruženi ljudima, nekako je ovaj
razgovor postao neprimereniji, intimniji od onog koji su ona i vojvoda vodili na
balkonu.
„Lorde Sedriče“, rekla je vedro, „vaš brat i ja smo se upoznali.“
„Uveren sam da je to bilo ljupko iskustvo“, rekao je.

~ 41 ~
 „Bilo je nadasve zanimljivo“, rekla je njegova milost bezizražajno. „Odlično
si odabrao. Buduća Sedrikova ledi će nam svima osvetlati obraz.“
„Ne mogu opisati koliko sam srećan što imam tvoj pristanak“, odgovorio je
Sedrik.
„Nije ni postojala mogućnost da odbijem“, rekao je vojvoda „Znam koliko
žudiš da zasnuješ svoje domaćinstvo.“
Meri se osećala kao da mali noževi lete oko njene glave i toliko munjevito
seku vazduh da ne može da ih vidi.
„Gospođica Pelford mi je pokazala prsten“, nastavila je njegova milost.
„Skupinu dijamanata za vrhunski dijamant.“
Sedrik je raširio usne. Niko ne bi taj izraz mogao nazvati osmehom, premda
je u njemu bilo nečeg zadovoljnog. „Da li to znači da ti pozdravljaš mudrost moje
odluke?“
Meri se namrštila. U pitanju je bila još jedna nema razmena, koju nije mogla
ni da počne da tumači.
„Što se prstena tiče“, rekao je vojvoda, „svakako.“ Slegao je ramenima.
„O čemu to, zaboga, vas dvojica pričate?“, pitala je Meri.
„O tvom prstenu“, rekao je Sedrik. „Nosiš prsten koji je pripadao našoj majci,
pokojnoj vojvotkinji od Trenta. Ali kao što vojvoda zna, ona bi želela da ga dobije
moja žena, a ne njegova.“
Meri je pogledala u vojvodu čije je lice bilo potpuno bezizražajno. „Molim?“,
povikala je i okrenula se ka Sedriku. „Ali... rekao si...“
„Rekao sam da sam ga odabrao za tebe“, rekao je svilenim glasom, „i jesam.“
„Pretpostavila sam da si ga kupio za mene.“ Obuzdala se. Nije želela da zvuči
kao razočarano dete. Žurno je povukla prsten i svukla ga s prsta. „Ovaj prsten nije
namenjen meni, vaša milosti, već vašoj nevesti. Morate ga sačuvati za nju.“
„Moj brat je dovoljno bogat da kupi prstenja koliko želi.“
Meri je nejasno registrovala da joj se Sedrikov ton ne dopada. Zvučao je blago
pakosno, što nije volela ni kod žena, a još manje kod muškaraca.
To u ovom trenutku nije bilo važno.
Vojvoda je promenio položaj. Stajao je naslonjen na zid oborenog pogleda
kao da su podne daske pod njegovim nogama fascinantne. „Verujem da bi moja
majka bila sasvim srećna da vidi prsten na ruci buduće Sedrikove ledi“, složio se.
Pa, da pljuneš. Bilo je ovde nečega što nije razumela, nečega u vezi sa
vojvodom i njegovom majkom.
Njegova milost izgledao je savršeno mirno, ali ga je ona prozrela. Neka tajna
bila je vezana za vojvotkinjin prsten.

~ 42 ~
 „Vas dvojica se možda i ne volite“, rekla je značajno se namrštivši na jednog
pa na drugog, „ali bih vam bila zahvalna da prestanete sa tom detinjastom igrom
međusobnog vređanja u mom prisustvu. Osećam se kao da mi izbija koprivnjača.“
„Koprivnjača?“, ponovio je Sedrik sa opipljivim gnušanjem.
„Koprivnjača ili čirevi?“, promrmljao je vojvoda razonođeno.
Meri je u glavi izmenila sliku majke koja se s ljubavlju smeši svojim milim
dečacima. Sirota vojvotkinja se verovatno obrela usred žučne rasprave od trenutka
kada su progovorili prvu reč.
Problem je bio što su obojica bili tvrdoglavi, svojevoljni, i Englezi. Biti
Englez imalo je svoj značaj, otkrivala je, baš kao što je i biti Amerikanac imalo
svoj značaj.
Razumela je karakterne crte svojstvene Amerikancima: bili su otvoreni,
ambiciozni, nezavisni i hrabri - ponekad do tačne nepromišljenosti.
Britanci, s druge strane? Možda je pečat njihove nacionalnosti bio upravo
tvrdoglavost koju su ova dvojica muškaraca pokazivala i koja je bila tolika da bi
mogla da ih uguši.
Osetila je kako je preplavljuje talas iscrpljenosti pa je spustila šaku u prevoj
Sedrikove ruke. „Želela bih da idem kući, molim te. Strina Bes je rekla da ćeš
poći s nama, jer je osovina na tvojoj kočiji slomljena, zar ne?“
Da nije gledala pravo u Sedrika ne bi videla kako mu je pogled poleteo prema
bratu da bi ga zatim oborio. „Tako nekako“, promrmljao je.
„Gospođice Pelford“, rekla je njegova milost pa se veličanstveno naklonio.
„Vaš prsten“, rekla je Meri i pružila mu ga.
„Oh, zaboga, zadrži ga“, rekao je njen verenik oštro.
„Ovo je prsten buduće vojvotkinje“, izjavila je Meri. „I premda cenim
osećanje koje te je nagnalo da ga odabereš za mene, lorde Sedriče, ne mogu nositi
prsten koji bi, po pravu, trebalo da pripada mojoj zaovi.“
„Dajem ga vama, gospođice Pelford“, rekao je vojvoda. „Zaljubljeni ste u
mog brata. Biće to moj svadbeni poklon.“
„Ne, hvala“, rekla je, čime je dokazala da Amerikanci mogu biti jednako
tvrdoglavi kao i Englezi, pa mu ponovo pružila prsten.
„Mogli bismo ga prodati“, ubacio se Sedrik - neobično pun nade, pomislila
je.
Vojvoda je promrmljao nešto sebi u bradu pa uzeo prsten.
Meri je samo želela da ode kući. Deo nje želeo je da ode kući u Boston, gde
braća nisu režala jedan na drugog kao medvedi u suviše maloj pećini.
Ledi Portmedou se pojavila. „Moj batler će za nekoliko minuta najaviti ples
pred večeru!“, rekla je vedro. „Smem li reći da je bilo pravo zadovoljstvo videti
vas troje kako veselo čavrljate! Znam da bi moja mila prijateljica, pokojna

~ 43 ~
vojvotkinja, bila vrlo srećna.“ Nasmešila se Meri. „Nama ženama je u prirodi da
budemo mirotvorci, slažete li se?“
Njeno gospodstvo je odvuklo vojvodu pre nego što je njegova milost stigla da
izrazi mišljenje o Merinim mirotvoračkim veštinama, premda ne pre nego što joj
je uputio pogled koji ju je podsetio da nije on od svoje volje odlučio da večera sa
gospođicom Portmedou.
„Potrebno nam je piće“, rekao je Sedrik prekidajući tišinu. „Uvek mi je
potrebno piće nakon što sa bratom provedem više od pet minuta. Premda moram
reći da si se ti lepo držala s njim. Mislio sam da ćete se dohvatiti za gušu.
„Zašto?“, pitala je zatečeno. „Nije valjda da misliš da sam kadra za takvu
neučtivost.“
„Vojvoda prezire Amerikance. Rekao sam ti već. Čudno je što sam stekao
utisak da mu se zapravo dopadaš. Doneću ti čašu vina iz biblioteke.“
„Radije bih išla kući.“ Bila je sita bala, veridbe i svih ovih iscrpljujuće napetih
razmena.
„Samo još jedno piće“, navaljivao je Sedrik hvatajući je za ručni zglob i
vukući je prema vratima. „Ne mogu da se suočim sa vožnjom do Portmanskog
trga u zatvorenoj kočiji sa tvojom strinom a da ne pokušam nečim da ublažim taj
udarac.“
Meri je i pre osetila brigu; kada je, na primer, shvatila da će život sa Bertijem
značiti da će morati da gleda svog muža kako mačem probija sebi put kroz
četrdeset ili pedeset dvoboja, ako uopšte preživi do tridesete. Kasnije se grizla
zbog neizmerne Dermotove privrženosti novcu - i njegovog neizmernog žara
prema trošenju njenog novca.
Ali tek u tom trenutku, kada je čula kako njen verenik prezrivo govori o osobi
koju je volela najviše na svetu - osobi koja ju je podigla i žrtvovala mnogo da se
postara za nju - iskusila je istinsku paniku.
Zaustila je da kaže nešto - Ne misliš to?- ali se zaustavila. On to jeste mislio.
Sreo je Bes svega nekoliko puta, no sud je očito doneo.
„Meni je strina veoma draga“, rekla je energično.
Ton njenog glasa očigledno je dopro do njega.
„Ona je vrlo živopisna“ rekao je Sedrik. „Ali živopisno ume da bude
iscrpljujuće u velikim dozama. Sav taj poetski žar... nije to naročito nobles.“
„Moja strina je oličenje ’noblesa’“, izbacila je kao da nije morala da pita
batlera šta ta reč znači. „Njena pristojnost i dobrota su značajniji od bilo kog
pedigrea.“
„Svestan sam da je tvoja strina predstavnik najboljih ljudi koji u Americi
mogu da se nađu“, rekao je Sedrik žurno.
Njen verenik je ponekad umeo da bude pravi glupan, pomislila je Meri. Ali
zar nije povremeno svaki muškarac bio takav?

~ 44 ~
 Bila je turobno uverena da odgovor na to zna. Njen stric Tadeus je imao
zabrinjavajuću sklonost ka ratobornosti bez konkretnog povoda; on i Berti su
kvočke iste sorte. Zapravo, bilo koji od njih bi izazvao na dvoboj muškarca koji
bi ih nazvao kvočkama.
Njena strina je večito odvlačila strica Tadeusa pre nego što stigne da baci
rukavicu nekome u lice. Brak je to podrazumevao: trpeti muškarce i smirivati
njihove budalaste svađe.
Meri je ponovo videla vojvodu sat kasnije u predvorju, nakon što je najzad
ubedila Sedrika da krenu. Njegova milost se naklonila toliko kruto da se njena
strina vidno uvredila na ovo i u kočiji je objavila da se čini da Merin budući dever
nije fin čovek.
„Izvinjavam se što sam preterano iskrena u vezi sa članom vaše porodice“,
rekla je Bes Sedriku, „ali njegova milost nema razloga da bude neučtiva. Ne mogu
na to da gledam blagonaklono. Da li je uvek takav?“
Sedrik se zavalio u ugao kočije i pružio noge između njih. Umesto odgovora
je pitao: „Da li ste čuli za automat Žake-Droa?“
Merin stric je dremao u uglu kočije, ali je na ovo otvorio oči. Kao i njen otac,
Tadeus je bio izumitelj, i nije postojala poznata mašina koju on nije istražio.
„Sastoji se u celosti od komada žice i sličnih stvari, a ipak može da piše mastilom
i perom.“
„Moj brat je takav“, rekao je Sedrik. „Muškarac od žice i mesinga. Samo što
mislim da bih ga ja pre poredio sa tvrdokrilcem od drveta Džona Dija. Taj
tvrdokrilac je zaista mogao da leti, znate.“ Zasmejao se sebi u bradu.
Da nije već shvatila, Meri bi sada bila sasvim sigurna. Sedrik je svog brata
voleo koliko i đavo svetu vodicu: to jest, nimalo.
„Ne znam za te automate“, rekla je Bes, „ali vojvoda nije naročito ljubazan s
obzirom na to da je upoznao buduću rodbinu.“
Meri je potisnula potrebu da brani njegovu milost. Vojvoda nije bio mašina
ni bezosećajan, kao što je Sedrik dao naslutiti. Odista, Meri je imala utisak da je
on sav živa vatra ispod ledene spoljašnjosti.
Šta bi se desilo s njom da je u porodici došlo do takvog razdora da su njeni
stric i strina odbili da prime u svoj dom siroče nakon smrti njenog oca? Napetost
između Sedrika i njegovog brata bila je neprihvatljiva, makar samo zarad dece
koju se nadala da će imati.
„Nećete ga često viđati“, uverio je Sedrik njenu strinu. „Sutra odlazi - čini se
da namerava da protraći tri nedelje u rudniku škriljca koji je kupio u Velsu.“
To je bilo dobro. Na balkonu je reagovala na vojvodu na sasvim neprimeren
način, a stvar je postala još gora kada su razgovarali o smrti njegovih roditelja.
Ovo je bilo najbolje rešenje.

~ 45 ~
 U naredne tri nedelje će se još više zbližiti sa svojim verenikom i još se više
zaljubiti u njega. Kada se vojvoda vrati u London, ona će moći da ga pozdravi bez
i trunke stida.
Ona ludost na balkonu će biti zaboravljena i oni će moći da grade odnos brata
i sestre, baš kao što je i red.

~ 46 ~
 Poglavlje 5

Kevendiški trg br. 7, London

Kuća vojvode od Trenta

Trent se popeo stepenicama do svoje spavaće odaje u satima neposredno pred

zoru, umoran do kosti. Ostao je napolju čitave noći da bi izbegao brata, što je bio
prokleto budalast razlog.
Tokom godina se navikao na blizanačke osobenosti. On i Sedrik su bili
različiti koliko je to moguće za dvojicu ljudi - a ipak su do ključnih životnih
prekretnica stizali gotovo u istom trenutku. Zajedno su napravili prve korake; prve
reči su rekli jedan drugom; istog dana su izgubili nevinost, doduše u različitim
okruzima.
Ali nikada pre se nije desilo ništa nalik ovome.
Mora da je u pitanju bio nekakav čudan raspored planeta. Ili su možda braći
Alardajs Amerikanke naročito odgovarale. Da, to je najverovatnije bio razlog.
Prosto je morao da pronađe drugu Amerikanku, neku koja nije prihvatila
prsten od Sedrika.
Kada bi muškarac mogao samo da ode na pijacu konja i odabere suprugu. A
onda je Trentu na iscrpljeni um palo da su, zapravo, ekskluzivni saloni u Ulici
King bili ekvivalent pijace za prodaju konja. Nažalost, on je te vraške salone
prezirao.
Ušao je u spavaću odaju i zastao. Sedrik je zaspao čekajući ga.
Njegov brat je spavao u fotelji pored kamina, pijan i neuredan. Usta su mu
bila otvorena i naginjao se u stranu kao drvo jele pod teškim snegom. Kravata mu
je bila izgužvana, a plave lokne pre zamršene nego otmeno razbarušene.
„Sedriče“, rekao je Trent umorno, „probudi se.“
Prebacio je kaput preko fotelje i strgao maramu koju je nosio oko vrata.
Njegov crni kaput, neugledne čakšire i čizme bez ijedne kićanke bile su u izrazitoj
suprotnosti sa svetlobraon čakširama njegovog brata i njegovim ružičastim
kaputom.
Morao je da ponovi ove reči nekoliko puta, i još se svukao do pojasa i počeo
da se pere pre nego što se njegov brat najzad probudio.

~ 47 ~
 „O, zaboga“, otegao je Sedrik iza njegovih leđa, „nemoj mi reći da se i dalje
svako veče pereš iza ušiju kao svaki dobar dečak.“
Trent se uspravio i okrenuo dok je peškirom brisao ramena. „Šta radiš u mojoj
sobi?“
„Boli me što to moram da ti kažem, ali sada već pretiš da postaneš kršan“,
rekao je Sedrik sa odbojnošću posmatrajući Trentove grudi. „Izgledao bi daleko
otmenije kada bi se kočijom vozio gradom kao i svaki drugi plemić. Jasno je da
se izlažeš prevelikom telesnom naporu.“
Sedrik je afektirano zadrhtao što je Trenta razdražilo. Njegov brat nije bio
ovakav kada su bili dečaci. Ovih dana se činilo kao da je svakog dana izmišljao
nove oblike izveštačenog ponašanja samo da bi njega iritirao.
„Ne zanima me razgovor o vrlinama vitke građe“, odgovorio je, „pogotovo
nakon što sam čitavo prokleto po podne slušao rasprave o propasti Amijenskog
mira, nakon čega je usledio onaj ljupki incident na balu. Šta je, dođavola, to bilo?
Morao si ukrasti majčin prsten meni iza leđa?“
„Plemić bi barem trebalo da se potrudi“, rekao je Sedrik sasvim ignorišući
njegovo pitanje. „Predstavljaš porodicu, vojvodo - premda bog zna da se ne trudiš
da tu ulogu igraš, a ni da izgledaš kako joj dolikuje.“
Trentu se brat uvek obraćao sa Džek, premda mu se niko drugi nije tako
obraćao - dok im otac nije umro. Otkako je nasledio titulu, Sedrik ga je
oslovljavao isključivo sa vojvodo i uvek sa očiglednim prezirom.
Sedrik se namrštio kada mu brat nije odgovorio. „Zaboravi dijamant. Morao
sam da te uhvatim pre nego što odeš za Vels. Ledi Portmedou je poslala ni manje
ni više nego pet pisama u vezi sa Dobrotvornom bolnicom u Ist Endu, a ti joj nisi
ukazao ljubaznost i udostojio je odgovora.“
„Šta hoće?“ Trent se sagnuo da svuče čizmu. Pisma mora da su u hrpi koju je
njegov sekretar smatrao ličnom - i nikada se nije trudio da ih otvori. Pre mnogo
godina on i njegov brat blizanac uredno su podelili dužnosti engleskog lorda, i
Sedrik je prisvojio sve one koje podrazumevaju društvena dešavanja - naročito
one na kojima su žestoka pića tekla kao voda.
„Nisi ih ni pogledao, zar ne?“, pitao je Sedrik frknuvši. „Da li si uopšte bio
svestan da si ti večeras sa njenim gospodstvom bio domaćin bala u čast bolnice?“
Trent se uspravio sa čizmom u ruci. „Molim?“
„Znaš, dva domaćina, jedan prijem. Ona je prava tvrdica pa je oberučke
prihvatila tu zamisao. Platio si šampanjac.“
„Kako je do toga došlo, s obzirom na to da ja ništa o tome ne znam?“
„Uveren sam da sam ti rekao pre nekoliko nedelja. Ili sam možda zaboravio.
Bila je to jedna od mojih genijalnijih ideja, da ti i ledi Portmedou podelite
troškove, premda ne i dužnosti.“

~ 48 ~
 Sedrik je ustao iz fotelje i nestabilno prišao Trentovom toaletnom stočiću na
koji se naslonio jednom rukom pa se nagnuo prema ogledalu. „Sada kada se bal
završio, ledi Portmedou želela bi da uplatiš sredstva za jedno krilo bolnice.
Sledeće nedelje kopaju temelje.“
Trent je uz tresak ispustio čizmu. „Ja gradim krilo bolnice?“
„Ja sam godinu dana uložio u nastojanja da se temelji iskopaju. Nisi valjda
mislio da naša porodica neće doprineti gradnji bolnice?“ Sedrik se okrenuo sa
podrugljivim smeškom. „Vojvoda od Trenta gradi krilo bolnice u znak sećanja na
svoje voljene roditelje. To je svega nekoliko hiljada funti.“
„Nemaš prava nikome da obećaš hiljade funti“, rekao je Trent.
„Lord Portmedou“, otegao je njegov brat, „glava je onog plemenitog Odbora
o poslovniku na koji se ti večito žališ.“
Trentu se u grlo podigla suviše dobro poznata frustracija. Nakon što je sedam
godina ranije nasledio vojvodstvo, uspeo je da osiromašeni posed svojih predaka
pretvori u uspešno preduzeće koje je zapošljavalo stotine ljudi, ali njegov brat
blizanac bio je jedina osoba sa kojom nije uspevao da se izbori.
„Trebalo bi da ti je drago što će tvoje blago biti upotrebljeno u dobre svrhe“,
rekao je Sedrik smešeći se široko. Najsrećniji je bio kada bi uspeo da isprovocira
Trenta - i znao je tačno kako to da uradi. Čini se da je trezan smišljao nove načine
da primora Trenta da pristane na jedan od njegovih planova.
Trent je podigao čizmu koja mu je ispala i bacio je prema zidu. Sedrik je bio
u pravu: bilo je prekasno da povuče sponzorstvo a da ne uvredi pomenutu gospu
i njenog muža, koji je bio jedan od najmoćnijih ljudi u Domu lordova.
Što je bilo još važnije, uvek je i želeo da pomogne izgradnju bolnice, premda
bi više voleo da su se konsultovali sa njim u pogledu donacije. Dobrotvorni rad
bio je jedino što je Sedrik radio u protekloj godini, osim što je poručivao nove
kapute i opijao se do tuposti.
Bog je samo znao zašto je njegov brat preuzeo na sebe taj zadatak, ali uspeo
je da nagovori impresivan broj ljudi da podrže projekat.
„Krilo je u čast naših roditelja?“, pitao je Trent.
„Da“, rekao je Sedrik neiskreno sladunjavim glasom koga se Trent gnušao.
„Pomislio sam da bi možda trebalo da bude samo u čast majke, ali sam mislio da
bi ti mogao tome da se protiviš.“
Trent nije odgovorio. Pokojna vojvotkinja se nikada nije pretvarala da joj
mlađi sin nije miliji. I da ne prezire starijeg.
„Krilo će biti posvećeno nezi siromašne siročadi“, nastavio je Sedrik.
„Naposletku, i mi smo siročići.“
„Mislim da bismo teško prošli kao siročići jer smo imali dvadeset godina kada
su vojvoda i vojvotkinja poginuli“, rekao je Trent svlačeći drugu čizmu.
„Ja sam, na primer, praktično sasvim osiromašen“, rekao je Sedrik.

~ 49 ~
 „Imaš lep prihod i kuću na Berklijskom trgu“, rekao je Trent pa dodao, „da
ne spominjem činjenicu da si veren sa bogatom naslednicom.“ Budalasto je bilo
osećati bolan trzaj na sećanje na smeh Meri Pelford na račun engleskih lovaca na
bogate udavače.
Trent bi trebalo da je srećan zbog veridbe svog brata blizanca; to je značilo
da će Sedrik najzad osnovati svoje domaćinstvo. Pre nekoliko godina mu je Trent
predao tapiju na kuću u gradu koja je pripadala nekoj tetki, ali Sedrik je odbio da
napusti kuću na Kevendiškom trgu. Previše je voleo da izigrava vojvodu.
Na primer, na bal ledi Portmedou otišao je u vojvodskoj gradskoj kočiji, zbog
čega je Trent morao da ide u dvokolicama. Ali Sedrik će sada morati da kupi svoju
kočiju. Dođavola, moraće da kupi i verenički prsten; osećao se kao da mu
vojvodski dijamant pali rupu u džepu.
„Nisi mi rekao šta misliš o mojoj verenici“, rekao je Sedrik. „Znam da je
Amerikanka, ali Merina majka bila je kćerka lorda Merika.“
„Merika?“
„Barona iz Hartfordšira koji je pobegao u Boston nakon što je pobedio u
dvoboju u kom je ubio svog protivnika. Nije baš najpoželjnija veza, ali navodno
je bogata kao Krez, pa ko mari! Naložio sam našem advokatu da proveri novac.
Proklet da sam ako se oženim mačkom u džaku. Želim da svaki peni bude
dokumentovan pre nego što je vidim u crkvi.“
„Čemu advokat?“, pitao je Trent. „Zar ti otac gospođice Pelford nije dao sve
pojedinosti pre nego što ti je dao dozvolu?“
„Dao mi dozvolu? Kao da bi se neki Amerikanac premišljao oko udaje svoje
kćerke za lorda! U svakom slučaju, on je mrtav, a stric upravlja tim njenim
navodnim bogatstvom.“
Sedrik se ponovo bacio u fotelju. „Nisam uveren da je dovoljno dobra da mi
bude supruga. Šta ona ima osim prljavog novca? Jenki je, i niko je ne bi opisao
kao prvoklasnu lepoticu. Za početak je kao monolit. Osećam se kao da plešem sa
muškarcem.“
Trentu se pred očima iznenada pojavila slika Merinog sočnog tela, i pesnica
mu se instinktivno zgrčila. Nije ga se to ticalo.
„Ja sam sin vojvode. Ona potiče iz jedne od najboljih porodica tamo, ali da li
je to zaista neki ugled?“ Sedrik je izvio usne. „Čuo sam glasine da se njen stric
obogatio izumom nekakve drangulije za seoska dvorišta. U tom slučaju se
konačno jeftino prodajem.“
Njihova majka je oduvek smatrala da Trent mora naučiti da bude velikodušan
prema bratu jer će čitav posed jednog dana pripasti njemu. Sedrik je dobijao sve
što je želeo: a za jedan rođendan koji je posebno ostao upamćen, čak i olovne
vojnike koji su bili namenjeni Trentu.
I stoga je Sedrik odrastao na život gledajući kao na takmičenje u kojem on,
onaj koji je dobio manje značajnu titulu, uvek zaslužuje više.
~ 50 ~
 „Ti znaš najbolje“, rekao je Trent.
„Sada kada razmišljam o tome, suviše sam mlad da se oženim“; rekao je
njegov brat zlovoljno pa izvukao čuturicu iz unutrašnjeg džepa kaputa i potegao
gutljaj. „Možda kada napunimo trideset godina. Ti nisi razmišljao o pitanju
naslednika, zar ne? Ne bi bio prvi koji ima mahunu umesto kurca.“
Dođavola. Sedrik mora da je već popio bocu brendija. U učtivom društvu su
ga smatrali za čoveka izvanrednih manira, ali se, kada je bio pijan, njegov način
izražavanja šetao od neotesanog do uvredljivog.
Čovek bi mogao pomisliti kako je Trent mogao da pomogne bratu da prestane
da pije, ali ne. Ispraznio je vinske podrume koje je osnovao prvi vojvoda. Sâm je
prestao da pije. Uskratio je Sedriku džeparac. Razgovarao sa njim, rvao se s njim
i davao mu ultimatume.
Ništa nije urodilo plodom.
„Možda ću, ako sačekam, pronaći bakalinovu kćerku“, rekao je Sedrik,
prasnuvši u graktav smeh koji nije imao nikakve veze sa veseljem. „Zar nije to
divna zamisao? Da bakalinova kćerka postane dama?“
„Zapravo, meni se javila ista misao kao i tebi“, rekao je Trent. „I ja
nameravam da se oženim do kraja sezone.“
„Kako planiraš da upoznaš damu?“, pitao je Sedrik. „Da li se poželjne
gospođice mogu pronaći u rudnicima škriljca ovih dana?“
„Tek je april“, rekao je Trent pa slegao ramenima. „Ima dovoljno vremena
nakon što se vratim iz Velsa.“
„Biće ti lako, jer ti nije potreban miraz. Samo siromašna kopilad kao što sam
ja moraju da prodaju svoje telo i titule onom ko najviše ponudi da bismo imali
hleba. Pretpostavljam da bih baš i mogao da se držim bogate naslednice koju
imam.“
Trent je ponovo navukao košulju. U ovakvom stanju je njegov brat bio kadar
da satima brblja, na ivici pijanstva, pre nego što se onesvesti. „Idem da pronađem
nešto za jelo“, rekao je Trent krenuvši prema vratima. „Da li bi želeo da mi se
pridružiš?“
„Zaboga“, rekao je njegov brat zgađeno, „zašto ne pozvoniš kao svi ostali
ljudi našeg položaja? Sluge nemaju posla dok ne zatražiš da ti pripreme obrok.“
Dečak zadužen za brigu o noževima spavao je u kuhinji. Kada bi zvono
zazvonilo, on bi probudio batlera koji bi se žurno obukao i probudio kuvaricu,
gospođu Baton, koja bi zatim probudila domaćicu da bi mogla da uzme ključeve
od ostave. Služavka u kuhinji bi ustala da podloži zagaslu vatru - i dva sata kasnije
bi se na poslužavniku pojavila veličanstvena večera koju bi doneo lakej, tek
delimično budan, ali zato u livreji.
„Samo želim hleb i sir“, rekao je Trent. „Otpratiću te do tvoje sobe.“

~ 51 ~
 „Kao da mi je potrebna prokleta pratnja“, rekao je njegov brat pa se naglo
podigao iz fotelje. „Mogu da pronađem moju prokletu spavaću odaju.“
Išli su hodnikom dok je Sedrik brbljao o hlebu i siru, što - prema njegovom
mišljenju - niko na položaju višem od momka u krčmi ne bi jeo osim ako nije
ostao zarobljen u mećavi. „Možda čak ni tada. Prefinjeno nepce je potrebno
tetošiti. Napad gorkim ukusima i grubim žitaricama će ga oštetiti, pa neće biti
podesno da ceni nežnije ukuse.“
Zvučao je toliko iskreno da je Trent progunđao nekakav odgovor.
„To je razlika između pijuckanja vina iz kristala, i iskapljivanja piva iz glinene
krigle u pabu.
Trent nije imao pojma kakva je glinena krigla. Ali pab? Voleo je mračan pab
i snažno pivo. Što je samo pokazivalo da su on i njegov brat nekako zamenili
uloge u materici: on je imao titulu, ali ne i ukus, a Sedrik je imao svu uglađenost
i gospodstvenost koje su ukazivale na najplavlju aristokratsku krv.
Kada je njegov brat odlutao do svoje sobe, Trent se stražnjim stepenicama
spustio do kuhinje.
Gospođa Baton, blagoslovena bila, znala je šta on voli pa je ostavila veknu
hrskavog hleba, komad čedra oštrog ukusa i staklenku najboljeg ukiseljenog
paradajza.
Seo je za sto u kuhinji i počeo da jede, osluškujući ravnomerno disanje dečaka
za brigu o noževima koji je sklupčan spavao u uglu tople prostorije.
U poslednjih nekolikog godina Sedrik je izgubio zavidno bogatstvo na
kartama i izbačen je iz bogoslovije nakon što je upucao mitru biskupa od
Vinčestera sa pedeset koraka. Bio je izvanredan strelac i nije povredio biskupa,
ali to nije opravdavalo ovaj ispad; mogao je da ubije čoveka.
Zbog ove veštine Trent mu je kupio nameštenje u Kraljičinom puku lake
konjice - bacio je novac, jer je Sedrik za godinu dana nimalo časno otpušten zbog
pijanstva i poslat kući.
Ovo je navelo Trenta da se zamisli kako će život izgledati kada se Sedrik
oženi i preseli u drugu kuću.
Mislio je da bi to bio raj.
Čisti raj.
Ali... ne ako je Sedrikova žena gospođica Meri Pelford, Amerikanka iz
Bostona.

~ 52 ~
 Poglavlje 6

Trent se narednog jutra probudio sa đavolskom glavoboljom i u još gorem

raspoloženju. Meri Pelford bila je zaljubljena u njegovog brata.
Kraj.
Tačka.
Dobro je bilo što ide u Vels. Za početak, ne bi trebalo da o njoj razmišlja kao
o Meri, premda mu je dala dozvolu. Pripadala je njegovom bratu i morao je sasvim
prestati da misli na nju.
„Kočija je spremna, vaša milosti“, obavestio ga je njegov sobar dok se Trent
brisao nakon kupanja.
Klimnuo je. „Reci Vudsu da najpre moram obaviti neki posao u Londonu, pa
ću odatle otići na Holihed roud. Nema potrebe da zamara konje londonskim
ulicama; uzeću fijaker.“ Želeo je smesta da krene za Lanberis, ali za jednu je stvar
morao da se pobrine pre nego što ode iz grada.
Lord Mamzberi imao je stan u palati Olbani za koji je Trent znao jer je
pokušao, uzalud, da zainteresuje svog brata da se preseli u jedan od luksuznih
stanova ovog gospodina.
Trent je imao neodređenu svest o tome kako je Mamzberi veoma poželjan
neženja. Bio je krupan i mlitav muškarac bledih očiju koji se večito smeškao i
laskao i bio tačno onakav tip muškarca za kakvog Trent nije imao vremena, tip
koji je popunjavao broj na večeri i na koga se moglo računati da će igrati sa
neuglednom daljom rođakom.
I koji je, očigledno, za naplatu, davao sebi za pravo da devojci pomiluje
stražnjicu.
Nije prošlo dugo i kočija je stala ispred palate Olbani. Rekao je kočijašu da
sačeka, jer se neće zadržati duže od deset minuta, ako i toliko.
Sedrik se uvek žalio kako Trent nema pristojnosti, ali Trent je smatrao da je
ima sasvim dovoljno. Pošto jeste bio učtiv, sačekao je da sluga lorda Mamzberija
napusti prostoriju pre nego što je svukao kaput.
„Vaša milosti?“, promucao je Mamzberi kada je Trent bacio kaput na stolicu.
Trent je prišao hulji, zgrabio ga za maramu oko vrata pa ga gurnuo uza zid.
„Koliko sam razumeo, zabavljaš se tako što dodiruješ mlade dame na način koji
ne dolikuje gospodinu.“

~ 53 ~
 „Nikada!“, borio se Mamzberi za dah.
„Nikada nisi pipkao neku ženu, recimo, sinoć na balu ledi Portmedou?“
Pogled mu je poigravao; Meri je bila u pravu u vezi s njim. Trent ga je još
jednom gurnuo uza zid.
Mamzberi je rekao nešto nerazumljivo, ali opet, teško je govoriti razgovetno
kada ti neko preseče dotok vazduha.
„Počeo si da dolaziš na popriličan glas zbog štipkanje devojaka, odvratna
bačvo loja“, rekao je Trent. Pustio je Mamzberija da padne na pod.
Stvari se nisu poboljšale kada je čovek uspeo da progovori; počeo je da brblja
nešto o tome kako Elizabet Debldon nije bila baš uzor vrline. Debldon? Trent je
znao za njegov pokušaj približavanja Meri i gospođici Serni koja je lako gubila
svest. Ovo je značilo da je za jedno veče uznemiravao tri dame... najmanje.
Trent je pesnicom tresnuo Mamzberija u vilicu, na šta se on okrenuo pa uz
tresak udario u zid. Trent se nagnuo prema njemu. „Ako ikada dodirneš neku
mladu damu - ne, bilo koju ženu - koja nije tvoja žena, možeš očekivati da te
ponovo posetim.“
„Nemam ženu!“ zacičao je Mamzberi držeći se za vilicu na kojoj je crvena
fleka pokazivala gde će izbiti modrica.
„Onda nemaš koga da pipkaš, zar ne?“
Negde u nekom udaljenom kutku uma Trent je bio iznenađen svojom
reakcijom na pomisao da je ovaj nitkov dodirnuo Meri.
Ali je ponajviše u ovome uživao.
„Ako vidim da si se približio gospođici Pelford na deset metara, pronaći ću te
i ja ću dodirnuti tebe, Mamzberi. Posle toga ćeš pevati soprano, ako me razumeš.
Muškarci nikada bez dozvole ne dodiruju dame.“ Iskezio je zube kao podivljali
pas. „Ne bi trebalo da te to učim.“
„Neću je dirati“, brbljao je Mamzberi. „Neću je dirati. Nikada je nisam
taknuo.“
„Dobro“, izjavio je Trent pa spustio rukave platnene košulje. Uzeo je kaput i
obukao ga. Da se pridržavao Sedrikove ideje o modi, nikada ne bi mogao da zada
onakav udarac, jer bi kaput bio suviše tesan da ga skine bez pomoći sobara.
Mamzberi je držao ruku preko vilice i jecajući gutao vazduh. Mlada služavka
ušla je sa poslužavnikom na kom su se nalazile čaše i kristalna boca pa stala
otvorenih usta.
„Nemam vremena za piće“, rekao je Trent dok je prolazio pored nje. „Ali ipak
hvala.“
Zastao je na vratima i osvrnuo se prema Mamzberiju. „Ako ikada čujem da je
neko uštinuo neku ženu u balskoj dvorani ili ma gde drugde, znaću koga da
potražim.“
„Nisam“, zacvileo je hrapavo. „Dovraga, slomio si mi vilicu!“
~ 54 ~
 Služavka nije rekla ni reč, ali se na njenom licu jasno videlo zadovoljstvo.
Trent nije mogao da se seti nijednog pravog razloga da kaže Meri šta se
upravo desilo, ali je uhvatio sebe kako kočijaša bez obzira na to upućuje na kuću
Pelfordovih na Portmanskom trgu.
Imao je utisak da je njegovo ponašanje prethodne večeri uvredilo gospođu
Pelford. Pogled na Meri kako drži njegovog brata podruku bio je udarac; jedva je
uspeo da se obuzda da je ne otrgne od njega. Ali je odbijao da se upušta u
detinjasto nadmetanje s bratom.
Svratiće do Pelfordovih i svima dati do znanja da je veoma srećan što je
Sedrik pronašao tako ljupku nevestu. Mogao bi baš i da obavesti svoju buduću
snahu da je Mamzberi nikada više neće uvrediti, ni najsitnijim gestom.
Štaviše, rešio je da Meri mora uzeti prsten nazad. Na prvom mestu, posed je
donosio mnogo novca i mogao je da priušti da svojoj nevesti kupi novi prsten.
A i Sedrik je bio potpuno u pravu. Pokojna vojvotkinja je obožavala svog
mlađeg sina, i bila bi veoma srećna da vidi prsten na ruci Sedrikove žene.
Ova besramna pristrasnost njegove majke mu je tokom detinjstva zadavala
mnogo bola ali, sa ove distance, uviđao je da je to bila dobra stvar. Rano ga je
naučila da ne zavisi od žene.
Ova lekcija će mu omogućiti da suprugu odabere koristeći racionalne
kriterijume. Očigledno je na Meri reagovao toliko snažno jer je došlo vreme da se
ženi; dešavanja u njegovom i Sedrikovom životu su se ponovo uskladila.
Pronaći će on damu njenog temperamenta. A možda je čak i preterano
osećajna za njegov ukus. Njegova poslednja ljubavnica, Elsa, bila je sasvim
prijatna u prvim mesecima njihovog odnosa, ali je nakon nekog vremena postala
preterano osetljiva i plačljiva, i počela je da spominje venčano prstenje.
Kada je odbio, Elsa je gorko plakala, premda su uslovi njihovog sporazuma
utvrđeni još na samom početku. Dao joj je rubin kao dar za rastanak, ali gaje
sećanje na nju i dalje peckalo, kao da ju je na neki način izdao.
Nije želeo drugu ljubavnicu; i zato je morao da pronađe suprugu. Koja mu
neće prirediti takvu scenu. Meri je rekla da je London prepun Amerikanaca, pa ne
bi trebalo da bude teško pronaći drugu nezavisnu, tvrdoglavu i direktnu
Amerikanku. I lepu, razume se.
Trent je prišao gradskoj kući Pelfordovih rešen da ovo brzo završi i krene na
put.
Pogled na Meri mu je prostrelio telo vrelinom i silinom munje.
Sedela je pored strine u haljini koja je bila smernija od one koju je nosila
prethodne večeri. Bila je bledoružičasta, ništa posebno, ali su se njene grudi ipak
gotovo prosipale iz gornjeg dela, blistave i bele kao najbolji šećer.
Slatke, kao šećer. Voleo bi da...

~ 55 ~
 Mora da gubi razum. Verovatno bi trebalo da uzme ljubavnicu čim se vrati u
London, dok ne pronađe odgovarajuću damu kojom bi se oženio.
„Gospođo Pelford“, rekao je naklonivši se. „Gospođice Pelford. Nadam se da
ćete mi oprostiti što sam svratio nenajavljen. Spremam se da otputujem za Vels,
ali sam želeo da iskažem poštovanje budućoj snahi na mestu koje nije krcata
balska dvorana.“
„Vaša milosti“, rekla je Meri ljupko se smešeći, „kakvo zadovoljstvo. Molim
vas, pridružite nam se.“
Nije bio svestan koliko joj je puna donja usna. Bila mu je potrebna
Amerikanka sa takvim usnama. I grudima.
Ništa drugačije ne želi.
Trent se spustio u fotelju držeći krutu kontrolu nad svojim izrazom da se
postara da se drži prijatno i srdačno. I naravno, gospođa Pelford ga je posmatrala
oprezno kao da je u salon primila krokodila.
„Prijatno iznenađenje“, rekla je ne sasvim ubedljivo. „Smem li da vam
ponudim čaj, vaša milosti?“
Trent nikada nije pio čaj. Dan je bio kratak, i on bi trebalo da je već uveliko
na putu za Vels. Ali prihvatio je šolju čaja, i još i pogačicu, premda nije bio
gladan.
„Pričale smo o našim vrtovima u Masačusetsu“, rekla mu je gospođa Pelford.
„Moja nećaka je dizajnirala mnogo ljupkih elemenata na posedu.
„Da li su vrtovi veoma veliki?“, pitao je Trent razmišljajući šta ona smatra
posedom. Vrtovi na njegovom seoskom posedu, Hoksmidu, pokrivali su
devetnaest jutara.
„Oh, da“, rekla je gospođa Pelford. „Veoma.“
Činilo se da nije voljna da dalje pojašnjava, pa se Trent okrenuo Meri.
„Možete li mi reći nešto o elementima koje ste dizajnirali?“
„Prošlog leta sam napravila dve male terase na kraju velike staze, izdignute
za po dvanaest stepenika“, rekla je Meri. Počela je da maše rukama i da priča o
ružama penjačicama i merdevinama za ruže penjačice i paviljonu sa jonskim
stubovima.
„Moj muž nije bio oduševljen paviljonom“, ubacila se gospođa Pelford.
„Dvesta dolara za građevinu koja čoveka ne štiti od kiše!“
„Da ima zidove, oni bi zaklanjali vidik“, odgovorila je njena nećaka,
očigledno ne prvi put. Okrenula se ponovo Trentu. „Ne možete zamisliti koliko je
pogled veličanstven. Gleda na voćnjak a iza njega na šumu i reku. Nema drugog
mesta na posedu koje je u toj meri pogodno za otvorenu građevinu.“
Trent je polako shvatao da bi posed Pelfordovih mogao biti ravan njegovom.
Pokušao je da se seti ima li „pogleda“ u njegovim vrtovima, ali ništa mu nije
padalo na pamet.

~ 56 ~
 Ali je znao da uz gradsku kuću koju je prepisao Sedriku ide tek zanemareno
parče zemlje iza kuće. Možda će kupiti kuću na selu.
„Moraćete da mi oprostite što sam se ovoliko raspričala“, rekla je Meri
postiđeno pružajući mu tanjir sa debelom kriškom medenjaka. „Proleće je, i ja,
naravno, razmišljam o vrtovima. Imam jedno drvo kajsije koje nikada nije
cvetalo; nadala sam se da će se to desiti ovog proleća, jer sam naložila da se
podigne zid da ga zaštiti.“
„Dođite, molim, videti ljupko ovo mesto“, iznenada je odrecitovala gospođa
Pelford. „Tako okrepljujuće, srećno i celovito.“
„Moja strina je pesnik“, rekla je Meri spremno. „Njena specijalnost su
pomeni.“
„Divan kuplet“, rekao je Trent. „Rado bih čuo ostatak.“ Nije ni primetio kada
je pojeo pogačicu, pa je prešao na medenjak.
„U tom slučaju, uzmite još jednu šolju čaja, dok ja odem po čitavu pesmu“
rekla je gospođa Pelford pa skočila i široko mu se nasmešila. „Odmah ću doći.“
Naravno, Meri i Trent su takođe ustali. Čim je njena strina izašla, Meri se
okrenula prema njemu dražesno nabranog nosa. „Morate se smesta predomisliti i
otići“, prošaputala je. „Poezija moje strine nije za svakoga.“
„Mogu da odvojim nekoliko minuta“, rekao je misleći kako ne bi trebalo.
Kako je krenuo, dobrano će pasti mrak kada stigne do krčme u kojoj je planirao
da prenoći.
„Njena pesma posvećena mom paviljonu ima nekoliko stotina stihova! Ne
brinite, mogu da se izvinim u vaše ime.“
„Jutros sam bio u poseti lordu Mamzberiju“, rekao je Trent. Čim je
progovorio, setio se da dame ne vole da se priča o pesničenju. Njegova majka
umela je da prebledi na sam pomen sukoba između njega i Sedrika, premda je bilo
godina kada su se mlatili svakodnevno.
Raširila je oči. „Da li vam je on prijatelj?“
Trent je pokušao da se doseti kako da svoju priču sroči delikatno. „Lord
Mamzberi je tek poznanik. Nakon našeg jutrošnjeg razgovora, on neće biti željan
da naše poznanstvo produbi.“
Meri mu se oduševljeno nasmešila. „Molim vas, recite mi da ste ga tresnuli?“
Na njegovo klimanje glavom je pljesnula. „Bravo! Kakva je on lasica. Kasnije
sam pomislila kako je trebalo snažnije da ga bocnem iglom za šešire. Trebalo je
da mu pustim krv.“
Američke dame, činilo se, nisu bile preterano osetljive u pogledu pesničenja.
„Nikada vas više neće dotaći“, obećao je Trent kome se u glasu potkrala
trunčica ledenog gneva koju je osećao na ovu pomisao.
„Rekla bih da neće, ne nakon što ga je nalupao vojvoda.“

~ 57 ~
 „Vrlo ste se otmeno izrazili“, rekao je Trent osećajući ponovo onaj nepoznati
smešak na usnama. „Možete li da parirate strini u pesničkim veštinama?“
„Nemam takvih ambicija.“ Uzela ga je za ruku i počela da ga vuče prema
vratima. „Zaista morate da odete, vaša milosti, pre nego što se strina vrati. Biće
toliko srećna što ima publiku da možda nećete moći da odete čitav sat. A Gospod
neka vam je u pomoći ako zaključi da bi mogla da vam se dopadne njena pesma
kojom opisuje čitav park.“
„Veoma dugačka?“, pitao je Trent.
„Preko hiljadu stihova.“
Nije mogao da potisne jecanje.
„U kupletima!“
„Istina je da je zaista nužno da krenem za Vels“, rekao je.
Njen smešak je zasvetlucao. Bio je to budalast izraz, ali je to bila istina.
„Mislim da je vaš brat rekao da posedujete rudnik tamo?“
„Da, rudnik škriljca blizu gradića Bleno Festiniog.“
Meri je ponovila naziv mekim glasom komadajući velške glasove. „Velški je
tako zanimljiv jezik. Šta ćete raditi tamo?“
„Nisam zadovoljan bezbednošću“, rekao je Trent pitajući se zašto iznosi
pojedinosti koje nijedna dama.
„Naravno, pre nekoliko meseci došlo je do one užasne nezgode u Jorkširu“,
rekla je klimajući glavom.
„Barmbi Fursko“, potvrdio je. „Neki izveštaji kažu da je smrtno stradalo
trideset rudara.“
„Šta izazove takvu eksploziju?“
Oči su joj bile sjajne i zainteresovane. Da je Trent katastrofu spomenuo
Sedriku, on bi ga samo belo pogledao. „Taj rudnik je otvorila kompanija Lou
Mur“, objasnio je. „Koliko sam čuo, nisu uveli dobra pravila i neko je u okno
spustio otvoreni plamen.“
„Pa ćete vi uspostaviti pravila vezana za vrste lampi koje smeju da se spuštaju
pod zemlju?“
„I postarati se da postoji adekvatna ventilacija u tunelima i da oni budu dobro
poduprti. Ali pre nego što odem, želeo sam da vam vratim prsten.“ Trent je
izvadio dijamant iz džepa.
Meri se namrštila. „Nikako.“
„Pogrešio sam što sam ga sinoć uzeo.“
„Jednog dana ćete ga dati ženi koja će vam postati supruga. Zamislite šta će
pomisliti kada čuje da je prsten koji je pripadao njenoj prethodnici poklonjen
drugoj ženi.“

~ 58 ~
 Sunčeva svetlost se prosipala kroz prozore otkrivajući da je Merina koža bila
boje slonove kosti, izuzev onih nekoliko pegica koje su joj bile rasute preko nosa.
Nije mogao da joj se ne nasmeši. „S obzirom na to da se tako revnosno bavite
baštovanstvom, čudi me da nemate više pegica.“
„Zahvaljujući šeširima“, rekla je Meri prezrivo. „Imam ih mnogo koji mi
naležu na lice kao naočnjaci konju. Strina je uvek brinula da će se pegice umnožiti
i da se nikada neću udati.“
„Dopadaju mi se“, rekao je Trent.
Stajala je pred njim i sijala kao najsočnija kajsija koja je izrasla na nekoj grani
u Americi - ili Engleskoj, kada smo već kod toga - a njena strina je brinula da li
će biti privlačna? Ma gde da ode, muškarci će joj padati pod noge.
Uzeo ju je za ruku i spustio prsten na njen dlan.
Odmahnula je glavom. „Vaša milosti, moram insistirati da uzmete prsten.“
Pre nego što je stigla da ga spreči, navukao je prsten na njen prst.
„Želim da ga vi nosite“, rekao je pa smotao njene prste i stegao ih svojom
šakom. „Moja majka bi želela da ga vi nosite.“
Nije pokušala da se oslobodi, samo ga je gledala zbunjeno se mršteći. „Zar
niste rekli da su taj prsten uvek nosile vojvotkinje?“
„Moja majka je vrlo jasno bila naklonjenija Sedriku“, rekao je Trent vedro.
„Uveravam vas da posed može podneti i više od cene još jednog takvog prstena
za moju suprugu.“
Meri se ukrutila. „Vaša majka je imala miljenika?“
„Sedrik je bio dete kakvo prija damama“, objasnio je Trent. „Kada je mene
pozivala u budoar, sasvim je izvesno bilo da će nešto stradati, a na Sedrika je
mogla da računa da se zainteresuje za njenu frizuru ili njenu odeću. Ili i za jedno
i za drugo.“
Njena šaka mu se činila malom u njegovoj, kao da je zarobio pticu.
„Njena milost je grešila što je tako postupala“, rekla je Meri otvoreno. „Majka
bi trebalo da svoju decu voli jednako.“
Trent je slegao ramenima. „Nije me povredilo.“ Zapravo je smatrao da je
Sedrik gore prošao jer se njihova majka svojom večitom sekiracijom zbog
njegovog položaja drugog sina postarala da on to nikada ne zaboravi.
Meri se očigledno nije slagala s njim. Nastavila je da veze na temu majki, ali
Trent je nije slušao. Imala je najzrelije usne koje je ikada video.
Voleo bi da ih ljubi dok ne oteknu, dok ne zaliče na usne žene koja je snažno
i divlje uzeta u postelji, koja je...“
Prokletstvo. Morao je da se obuzda.
„Vaša milosti?“, pitale su usne.
„Izvinite, gospođice Pelford. Izgubio sam nit razgovora.“

~ 59 ~
 U Merinim očima se pojavilo naglašeno saosećanje. „Žao mi je! Naravno,
mora da vam je teško da razgovarate o vašoj majci, trebalo je da pokažem više
obzira.“
Mogao je da joj objasni da nije mario za svoju majku, i to još od svojih mladih
osam godina, kada je potpuno shvatio svoje mesto u hijerarhiji njene naklonosti.
Ali nije bilo svrhe. „Da, pa, možete da razumete zašto sam odlučio da bih više
voleo da moja supruga nosi drugačiji prsten“, rekao je žustro pa pustio njenu ruku.
Baš kao i prethodne večeri, zagledali su se u dijamant na njenom vitkom prstu.
„Ne znam“, rekla je Meri oklevajući.
Nije mogao da se obuzda; prešao je prstima lako niz njenu nadlanicu dok nije
stigao do prstena. „Pripada vama. Savršeno vam pristaje.“ Duboko u utrobi osećao
je da je ovo ispravno.
Pogledi su im se sreli i on je uz treptaj iznenađenja primetio da su njene oči
sive, ali da dužice na samom obodu imaju ljubičasti prsten. Nikada nije video
takve oči.
Oblizala je donju usnu i Trent se zaledio. Nije mogao da je poljubi. Samo zato
što je stajao toliko blizu da je mogao da oseti miris njene kože i zato što je imala
prsten na ruci, i što je u njenom pogledu bilo zbunjenosti ali ne i odbijanja...
Sranje.
Umalo da poljubi verenicu svog brata. Ponovo.
„Dobro“, rekao je pa se povukao za korak. „Onda je to rešeno. Ponovo je
prsten kod vas.“
Meri je žurno okrenula glavu, ali je video blesak rumenila na njenim
obrazima.
Ne. Prevario se.
Volela je Sedrika. Rekla mu je to nekoliko puta prethodne večeri, a Meri nije
bila lažov.
Trent je pročistio grlo. „Moram da krenem. Ali...“ Reči su mu zastale u grlu,
ali ih je on silom istisnuo. „Samo želim da znate da mi je veoma milo što ćete mi
vi biti snaha. Verujem da ćete biti izvrsna supruga mom bratu.“
„Hvala“, rekla je Meri polako.
„Uveren sam da će Sedrik smanjiti piće kada se venčate. Moji komentari sinoć
bili su neprimereni i ja se izvinjavam.“
„Vaša milosti, želela bih da smatrate da je vaša briga neosnovana. Lord Sedrik
je spomenuo u jednom trenutku da su vama mrski i vino i žestina, i ja sam sigurna
da ste vi u vašem vladanju razboriti.“
„Ne uvek“, rekao je Trent zajedljivo, razmišljajući kako je bio budala što je
došao njoj u posetu.
„Većina mladića se ne uzdržava od pića, ali to ne znači da piju prekomerno.“

~ 60 ~
 „Svestan sam toga“, rekao je Trent. Nije znao šta drugo da kaže. Moraće sama
da se uveri.
„Sedrik, na primer, savršeni je gospodin.“ Glas joj je obojila trunka prkosa.
„Kao što sam vam rekla, nikada ga nisam videla ni pripitog.“
Niko nikada nije Trenta branio onako kako je Meri branila Sedrika. Premda
nije postajala ni najmanja potreba da njega neko brani.
Ali Meri je pripadala njegovom bratu i postaraće se da se Sedrik ne povredi u
pijanstvu. Trent je poznaje manje od jednog dana i može to sasvim pouzdano da
tvrdi.
Ona je bila najbolja moguća supruga za njegovog brata.
Primorao je sebe da se nasmeši i ponovo se naklonio. „Napuštam London na
nekoliko nedelja, gospođice Pelford, ali se radujem susretu sa vama i vašom
porodicom nakon povratka.“
Baš u tom trenutku u sobu je utrčala gospođa Pelford. Činilo se da pesnikinja
ne može da pronađe svoju sedamsto stihova dugačku pesmu spevanu u čast
paviljona, ali je tražeći je nabasala na seriju soneta koji opisuju trostranu kinesku
kuću.
„Žalim što moram reći da ću to zadovoljstvo morati da odložim“, rekao je
Trent klanjajući se nad daminim prstima umrljanim mastilom. „Odlazim u Vels, i
trebalo je već pre nekoliko sati da napustim London.“
„Odlazite iz grada?“, sneveselila se gospođa Pelford. „Ali vratićete se uskoro,
zar ne?“
„Za nekoliko nedelja.“
„Pretpostavljam da vam je lord Sedrik rekao, vaša milosti, ali moj suprug i ja
želimo da se vratimo kući u Boston. Tražili smo da veridba traje svega nekoliko
meseci.“
Osećao je kako je nešto u njemu blago napuklo, ali je potisnuo ovo osećanje.
Želeo je Meri, više od ma koje žene koju je ikada video, ali ona će spasti njegovog
brata blizanca. To je bilo mnogo značajnije od njegove reakcije na nju.
„Srećan sam što to čujem“, rekao je odlučnije nego što je možda trebalo. Što
se pre Meri uda za Sedrika, to će pre početi da rešava problem njegovog brata.
Gospođa Pelford ga je potapšala po nadlanici. „Doći ćete na čaj ponovo čim
se vratite, vaša milosti, a ja ću vam pročitati čitavu seriju soneta.“
„Biće mi zadovoljstvo“, promrmljao je i pobegao.
Sedrik će, a ne on, morati da odsluša devetsto stihova, ili čak i više, koji slave
njihovo venčanje. Imao je snažan osećaj da će gospođa Pelfrod napisati tu pesmu
za nedelju dana, možda već na brodu kojim će se vratiti u Boston.
Takođe je imao užasan osećaj da bi on sâm poslušao svih devetsto stihova ako
bi to usrećilo Meri.

~ 61 ~
 Dođavola, poslušao bi i deset hiljada stihova ako bi mogao da sedi pored nje
i preplete prste sa njenima. I razmišlja šta će joj raditi u njihovoj spavaćoj sobi
nakon što se čitanje poezije završi.
Trent se sa olakšanjem bacio u kočiju.
Rudnik škriljca mogao je da bude opasan.
Ali u tom trenutku mu se činio mnogo manje opasnim od jarko osvetljenog
salona iz koga je upravo izašao.

~ 62 ~
 Poglavlje 7

U danima koji su usledili, varnica nemira koju je Meri osećala zbog

oplemenjivanja svog uma - ili nedostatka istog - postajala je sve veća. Svaki put
kada bi se okrenula, neko ju je gledao užasnuto.
Smejala se suviše glasno. Sedela je pogrbljena u stolici. Zevala je kada joj je
bilo dosadno. Nazovite je buntovnikom, ali sedam jela za vreme jednog obroka
bilo je nepodnošljivo, pogotovo kada je čoveku bilo dozvoljeno da razgovara sa
ljudima sleva i zdesna, ali nikada, nikada sa fascinantnom osobom preko puta.
Činilo se da nije kadra ni za kakav napredak. Bilo je to dovoljno da pomisli
kako je njena guvernanta bila u pravu. I dalje je mogla da čuje jadikovke
gospođice Ferfaks: „Meri nema takta, skromnosti niti suzdržanosti koje se traže
od onih koje se udaju u učtivo društvo.“
Strina Bes se samo nasmejala i rekla da, kada je brak u pitanju, bogatstvo
odnosi prevagu nad taktom.
„To je američko verovanje“, odgovorila je gospođica Ferfaks. „Damsko
obrazovanje je mnogo važnije od svetovnih dobara, a vaša nećaka ga nema.“
„Pa, da pljuneš“, usprotivila se Meri. „Naučili ste me kako da vezem i kako
da pravim voštane cvetove.“
Krik bola gospođice Ferfaks se verovatno čuo do samog Londona. „Nijedna
dama ne bi sebi dozvolila da joj vulgarnost kakva je ’pljuneš’ padne sa usana!“
Kritike njene guvernante su obično klizile sa Meri kao kiša sa limenog krova.
Ali ova ju je pogodila, i ona je noćima ležala budna i pitala se hoće li ona i Sedrik
biti srećni. Jasno je bilo da je on očekivao da se njegova žena ističe u nečem
prefinjenijem od oblikovanja cvetova od voska.
Ponekad je hvatala sebe, što je bilo besmisleno, kako se pita kako bi bilo biti
vojvotkinja. Sama pomisao bila je smešna: vojvoda može da flertuje na balkonu,
ali ne bi ni pomislio da se oženi ženom kao što je ona. Oženiće se nekom kao što
je ledi Ketrin, plemkinjom koja poznaje sva društvena pravila.
A opet, činilo se da vojvoda ne mari toliko za etikeciju koliko je za nju mario
Sedrik. Čak je pomislila da bi mogao da se upusti u razgovor sa njom preko stola,
premda su to verovatno bile samo njene želje.
I bilo je nevažno, naravno. U očajanju je počela da pravi spisak pravila
etikecije među kojima je bila pravilna upotreba hvataljki za šećer, kao i podsetnik

~ 63 ~
da nikada ne kaže „pljuneš“. Jedna mlada dama na koncertu se praktično zanela
od slabosti kada je Meri režeći ovo rekla nakon što je pocepala porub suknje.
Dve nedelje nakon veridbe, spisak se produžio na četiri strane. Kada je imala
pitanja - zašto se jutarnje posete često obavljaju posle podne - Sedrik je uvek bio
rad da joj pravilo pojasni.
„Niko nije budan ujutro“, objasnio je. „Osim posluge, naravno, što me je
podsetilo da ne smeš pozdravljati batlera tako prisno. Svestan sam da ceniš
Dženkinsa. Ali mi poštovanje pokazujemo držeći određenu distancu.“
Čak je i sat sa verenikom umeo da za posledicu ima jedno ili dva nova pravila.
Premda nije Sedrika viđala vrlo često. Da je bilo po njenom, volela bi da
provede deo svakog dana s njim. Na njeno zaprepašćenje, Sedrik je retko bio
slobodan, a kada je i bio, često se činilo da kasni na neki važan sastanak.
No ipak se upisivao za dva plesa sa njom na svakom balu. Nikada nije
propustio da joj donese čašu kanarskog vina sa zaverenički nestašnim sjajem u
očima. Činilo se da ga zabavlja pomisao da je njegova verenica suviše prefinjena
za limunadu. Sedrik je imao čudesno ciničan, podrugljiv manir koji je Meri
pokušavala, premda neuspešno, da imitira.
Posmatrala je verenika i tražila znake opijenosti, ali ih nikada nije videla. Što
je značilo da je više nego što je trebalo provodila vremena razmišljajući o
vojvodinom povratku iz Velsa, ali samo zato što se radovala što će mu dokazati
da se prevario u vezi sa svojim bratom.
I samo je iz osećanja porodične dužnosti prema budućem deveru svakog dana
pregledala novine svog strica da se uveri da nije bilo nezgoda u rudnicima u Velsu.
Nakon nelagodnih četrnaest dana, morala je priznati da žaoke sumnje koje je
osećala ne mogu više da se nazovu „žaoke“. Bila je na raskršću. Mogla bi postati
sebična, kolebljiva žena koja se zaljubljivala jednako usputno kao što je birala
rukavice, i odbacivala muškarce kao dosadni roman.
Ili bi mogla postati prava supruga Sedriku, odana i nežna onako kako je to
strina Bes bila stricu Tadeusu.
Nije za Meri izazov predstavljalo oponašanje engleske dame. Ne: morala je
da postane bolja osoba. Vojvoda samo što se nije vratio - premda njegov povratak
nije bio važan - i onda će se, u nekom trenutku nakon toga, ona i Sedrik venčati.
U nekom trenutku? Sada je već i datum bio određen: u junu. Lako je to bilo
zaboraviti, jer je Bes unajmila sekretaricu da se bavim ovim pojedinostima. Ipak,
Meri je trebalo da ide na drugu probu venčanice, zbog čega je osećala blagu
slabost.
Naposletku je napisala oštru poruku Sedriku, kojom ga je zamolila da joj se
pridruži na jutarnjem jahanju u Hajd parku. Morali su da provedu više vremena
zajedno pre nego što se zavetuju da će voleti jedno drugo do kraja života.
A i tako će imati priliku da vežba da bude bolja osoba.

~ 64 ~
 Narednog jutra se Sedrik pojavio u dogovoreno vreme u izvanredno otmenom
kaputu za jahanje, pa su krenuli prema stazi Roten Rou u Hajd parku. Nije bio baš
vedar - Sedrik očigledno nije bio od onih što najbolje funkcionišu ujutro - ali je
cenila činjenicu da se potrudio.
Kiša koja je padala preko noći oprala je dim uglja s neba i London je mirisao
sveže i čisto. Nebo je imalo boju i sjaj sedefa, kao da je i sâm vazduh bio od vode.
Jedini zvuk koji se čuo bio je zvuk kopita u lokvama kojima je staza bila prošarana
i povremeno kapanje kišnih kapi sa lišća iznad tla.
Meri nije mogla da prestane da se smeši premda je Sedrik gunđao jer ga je
njen „poziv“, kako ga je on nazvao, podigao iz postelje. Nikoga uglednog nije
bilo na stazi ovako rano, i odista, prošli su pored svega dva konjušara koji su izveli
konje da se istrče.
Po Sedrika je strašno nesrećna okolnost bila što je mali nalet vetra dunuo baš
kada su jahali ispod naročito niske grane pa mu se kišnica obrušila na šešir i
prsnula na sve strane i izgledao je kao da mu je glava mala fontana. Meri se
nasmejala, ali je smesta prestala jer je, razume se, ova sramota Sedriku pogoršala
glavobolju.
„Možda bi trebalo nekoliko minuta da galopiramo“, predložila je. „Nismo
videli žive duše, osim onih konjušara, pa nema ko da se uvredi ako me vidi da
jašem korakom bržim od kasa.“
„To je zato što niko značajan nije još ustao iz postelje. Varaš se ako misliš da
ću ponovo jahati sa tobom u ovo doba. Ponižava me svest da sam se našao u
društvu posluge.“
Pa, da pljuneš. Zaista je bio ljut.
„Hoćemo li pokušati da galopiramo, Sedriče?“, ponovila je Meri.
„Ono što se čini da ne razumeš, gospođice Pelford“, rekao je Sedrik strašno
naglasivši ove poslednje reči, „jeste da je dama uvek dama, ne samo kada je u
vidnom polju otmenog društva. Otmenost mora da potiče iznutra. I premda se
nalazimo u rulji posluge, nužno je da se ponašamo sa krajnjom razboritošću.“
Teško da su bili u „rulji“; zapravo, konjušari su se očigledno vratili nazad u
štale i u parku više nije bilo ni žive duše.
Sedrik se zagrejao za ovu temu dok je Meri podsećala sebe da je njegova
razdražljivost sasvim razumljiva. Tražio je da mu se u javnosti obraća titulom, a
ona je to uporno zaboravljala.
Klimnula je, pa ponovo klimnula. A zatim se namrštila, prosto zato što je čula
nešto drugo osim Sedrikovih razdražljivih - premda učtivih - tonova. Zaustavila
je kobilu, Desi, i oslušnula. Sedrik nije primetio, nastavio je da jaše i maše rukom
u rukavici, naglašavajući suštinu svoje priče o nežnosti britanskog temperamenta.
Ponovo se začuo zvuk - cviljenje, kao da je neka životinja u nevolji.
„Zašto si stala?“, rekao je Sedrik okrenuvši se. „O muko moja, marama mi se
načisto skupila od ove vlage! Izgledaću kao mlekadžija.“
~ 65 ~
 Meri je sjahala i prebacila uzde preko sedla. Desi je zatresla glavom i nekoliko
puta udarila kopitom, ali je ostala u mestu, pa je Meri krenula prema živici koja
je oivičavala južnu stranu staze.
„Šta, zaboga, radiš? Ne diraj te grane, skvasićeš se.“
„Mislim da sam nešto čula“, objasnila je Meri pa povukla grane u stranu.
Kišnica je skliznula s lišća i isprskala je.
„Šta sam ti rekao?“, pitao je Sedrik. „Pretpostavljam da ćemo morati da se
vratimo kući da se presvučeš.“
Pre nego što je stigla da odgovori, ponovo se začulo grebanje i molećivo
cviljenje koje je zvučalo bolno. Ignorisala je Sedrika, sagnula se i povukla još
jednu granu u stranu.
Kroz lišće je videla mali prostor u živici, a u njemu crno-smeđe kuče veličine
vekne hleba. Mora da mu se ogrlica zakačila jer mu se obla stražnjica migoljila u
vazduhu dok je pokušavalo da se oslobodi.
Oprezno je gurnula ruku kroz gusto granje dok nije dotakla vlažno krzno. Pod
prstima je osetila rolnice labave kože. Kučence je ponovo zacvilelo i okrenulo se
da lizne Meri ručni zglob.
„Zdravo, malecki“, rekla je tihim glasom. „Ne smeš brinuti. Oslobodićemo te
iz ove živice za čas posla.“
Uspela je čvrsto da ga uhvati za stomak i povukla. Na ovo je kuče zacvilelo
od bola pa je stala i pomilovala ga. Ramenom je pomerila grane iznad sebe sa
kojih joj se kišnica izlila na šešir koji je izgubio oblik i neprijatno joj se priljubio
uz vrat.
„Sedriče“, doviknula je. „Potrebna mi je pomoć. Ovde je kuče!“
Nije mogla daleko da okrene glavu jer joj je ruka bila u živici, ali joj se za
nekoliko časaka Sedrik pojavio u vidnom polju. Sjahao je i vezivao uzde za granu.
„Kuče“, rekao je zgađeno. „Zvučiš kao školarka.“
Kučence je počelo da joj njuška ruku i klempavo uvo, meko kao kašmir, palo
je Meri na ručni zglob. „Spasićemo te“, obećala je milujući brežuljke mekog krzna
na leđima životinje. „Koliko dugo si zaglavljeno ovde, siroče?“
„Kako je zarobljen?“, pitao je Sedrik i ne pokušavajući da joj pomogne.
Polako je pomerila ruku napred i dotakla parče kanapa koje je bilo toliko
čvrsto vezano za vrat kučeta da nije mogla ni prst da zavuče ispod njega. Mora da
mu se strašno bolno usecalo u kožu.
„Kanap mu je vezan oko vrata“, rekla je pa još jednom pomilovala kuče pre
nego što je povukla ruku iz žbunja. „Možeš li pokušati da ga pokidaš, Sedriče? Ja
nisam dovoljno snažna.“
Sa natopljenog šešira kišnica joj se slivala niz leđa i kvasila je do kože. I
premda su joj prsti bili promrzli, uspela je da ga razveže i baci na živicu. Moderni
talasasti obod šešira bio je uništen, i izgledao je kao stara kuhinjska krpa.

~ 66 ~
 Sedrik je provirio kroz grane. Kuče je ponovo počelo da cvili.
„Ne brini, mili“, rekla je Meri. „Neću te ostaviti. Spasićemo te.“ Videla je
jedno smeđe oko puno poverenja kako gleda u nju: bilo je prilično buljavo, ali na
sladak način.
„Mora da se sakrio u živicu da se skloni od kiše“, rekla je okrenuvši se prema
Sedriku. „I sada je zapeo. Možeš li da ga oslobodiš?“
„Ne ako mu je uže vezano oko vrata“, rekao je Sedrik. „Verovatno bih ga
zadavio. Obavestićemo pozornika ove parohije, a on će poslati nekoga s nožem.
Hajdemo. Platiću mu da se postara da pronađe dom životinji nakon što je
oslobodi.“
„Oh, Sedriče, ne možemo ga ostaviti!“, povikala je Meri.
Njen verenik je stisnuo usne i ona se setila - ponovo - da bi u javnosti trebalo
da ga oslovljava sa lord Sedrik. „Naravno da možemo“, rekao je pa se uspravio.
„Kiša samo što nije ponovo počela da pada, a mi ništa ne možemo učiniti za
životinju.“ Iz živice se ponovo začulo cviljenje. „Samo joj produžavamo agoniju.“
„Ja ću ostati, ti idi“, rekla je Meri pa okrenula glavu prema konju koji se
iznenada pojavio i galopom im se približavao. „Ili možda možemo ovoga, ma ko
to bio, poslati po pomoć. Verovatno je to još jedan konjušar koji je izveo konja da
ga istrči.“
Sam bog je znao da se niko osim konjušara ne bi usudio da konja potera
korakom bržim od kasa, zbog svih onih pravila koja joj je Sedrik izneo u vezi sa
galopiranjem u Hajd parku i kako nikada, ni po koju cenu, ne bi trebalo da konja
vodi na povocu.
Ništa od ovoga nije rekla naglas jer je vežbala razboritost i uzdržljivost.
„Ako insistiraš, naložićemo konjušaru da ostane sa životinjom dok ne stigne
pozornik.“
„Ne, ostaću ovde dok ne bude slobodan.“ Ponovo je pružila ruku u živicu i
uhvatila jedno kuče za uvo.
„Moram te zamoliti da ne čučiš na putu“, rekao je Sedrik kruto. „Ne mogu da
te ostavim ovde nezaštićenu.“
„Nemoj biti smešan!“, povikala je Meri razdraženo. „Kakvo zlo može da me
snađe usred bela dana?“ Topli jezik ponovo joj je liznuo ruku. „Oh, tako si mio,
zar ne“, rekla je tiho. „Izaći ćeš odatle za čas posla, a ja ću zamoliti kuvaricu da ti
da komadiće junetine. Dopalo bi ti se to, zar ne?“
Konj i jahač su i dalje jurili stazom prema njima. Meri je ponovo pokušala da
zavuče prste pod kanap, ali mora da je to zabolelo kuće jer je ponovo tiho
zacvilelo.
„Lorde Sedriče!“, povikala je. „Da li vidiš nešto oštro čime bismo mogli da
presečemo kanap? Možda neki kamen?“

~ 67 ~
 „Kamen?“, odgovorio je njen verenik kome je pošlo za rukom da u isti mah
zvuči razdraženo i smoreno - što je bio pravi poduhvat, premda mu je u tome
akcenat mnogo pomagao. Meri je primetila da je aristokratski akcenat pogodan za
izražavanje razdražljivosti.
„Uništavaš suknje valjanjem u pesku“, dodao je Sedrik. „Ustani.“
„Ako ga pustim, ponovo će početi da cvili“, odgovorila je Meri kojoj je glas
i nevoljno postao oštar.
Sedrik je pogledao preko njene glave. „Vidi, vidi, kakvo iznenađenje. Čini se
da to nije konjušar jahao tako nepromišljeno.“
Čula je udar čizama o peščanu stazu kada je jahač sjahao, premda nije mogla
da okrene glavu dovoljno da ga vidi i nastavi da miluje kuće. „Može li onaj ko je
upravo stigao da, molim, dovede pozornika kako bismo mogli da oslobodimo ovu
sirotu životinju?“, doviknula je.
„To je vojvoda“, rekao je njen verenik otrovno. „Da li sam zaboravio da
kažem da je njegova milost ponovo počastila London svojim prisustvom? Ko bi
drugi galopirao na tako neprikladno velikom konju?“
Meri se okrenula i podigla pogled.
Vojvoda od Trenta išao je prema njoj, visok i naočit, tamnoplavih očiju
prikovanih za njeno lice. U tom trenutku joj se stomak stegao i srce joj je snažno
zaigralo... i tada se setila.
Dever.
Dever.

~ 68 ~
 Poglavlje 8

Trent je izašao da se razgiba nakon brutalnih nedelju dana na putu iz Velsa, kada
je ugledao prepoznatljivi lik svog brata na polovini staze.
To ga je iznenadilo, s obzirom na to da je Sedrik bio pijan kao bačva kada je
stigao kući prethodne noći. Još više ga je iznenadilo što je Sedrik stajao naslonjen
na svog konja i gledao u ženu pruženu na tlu pored njega.
Zaustavio je konja, sjahao i prišao paru, osetivši kako mu se stomak grči kada
je prepoznao da je žena na tlu Meri. Nije ležala pružena na tlu, već je klečala
okrenuta leđima prema njemu i jednu ruku držala uguranu u ogradu.
Kada je prišao, nije ni pokušala da ustane, čak ni da izvuče ruku iz živice, već
se okrenula i podigla pogled. „Dobro jutro, vaša milosti.“
Bio je hipnotisan prizorom. Merina kosa se kovrdžala na vlažnom vazduhu
kao da ima zasebnu volju, oslobađala se od ukosnica koje je stavila tog jutra.
Nosila je pripijeno - i vlažno - odelo za jahanje, kom su se dugmići spuštali niz
prednji deo i naglašavali njene veličanstvene grudi.
Na njenom licu, kao i na njenom kaputu, videli su se tragovi kiše, a usne su
joj bile vlažne. Osetio je silovit nagon da se sagne i podigne je. Zavukao bi ruke
u tu sjajnu kosu i ljubio je do iznemoglosti. Ljubio je dok joj obrazi ne porumene
i usne joj se ne ugreju.
Požuda se valjala preko njega poput magle sa okeana.
Progutao je psovku i opustio pa stegao šake. Ti naleti požude bili su izuzetno
nepogodni.
Zakasnelo se kroz maglu požude probio Sedrikov glas: „Klečiš u prašini kao
sobarica u pepelu kamina. Ustani!“
Trent je bez razmišljanja zarežao: „Ne obraćaj joj se na taj način.“
Sedrik je skupio oči. „Ti da mi držiš predavanje o ponašanju?“
„Gospodo!“ doviknula je Meri. „Bila bih vam zahvalna kada biste odložili
koškanje.“
Trent se spustio u čučanj pored nje. „Šta se nalazi u živici, gospođice
Pelford?“
Izvukla je ruku i pomerila granje da proviri unutra. „Kuče sa kanapom oko
vrata. Kada prestanem da ga mazim, počne da vuče kanap i ja strepim da će se
ugušiti.“

~ 69 ~
 Trent je pružio ruku u gusto žbunje i nakon malo manevrisanja uspeo da dopre
do vrata kučeta. „Buldog, rekao bih.“ A zatim je vrlo iskreno rekao: „Dođavola,
to je vlažno“, kada je sa živice preko njega pljusnula hladna voda.
„Predlažem da odemo“, rekao je Sedrik kratko, „i da pošaljemo pozornika
koji će osloboditi životinju. Do sada je već mogla da bude slobodna“, rekao je
Meri.
Posluga je drhtala od straha pred Sedrikovim ukorima, ali se činilo da njegovo
nezadovoljstvo ne pogađa Meri.
„Molim vas, da li bi jedan od vas dvojice mogao da ode po pomoć? Ja ću
ostati ovde.“ Dodala je ovo poslednje odlučno, bez i najmanje skrušenosti u glasu.
„Ne mogu pokidati kanap a da ga ne povredim“, rekao je Trent pa se uspravio.
„Ali imam nož.“ Prišao je svom konju. Kao i svaki muškarac koji je provodio
vreme u prirodi, nosio je nož u futroli u sedlu. Otkopčao je jezičak i izvadio sečivo
slušajući kako se Sedrik i Meri prepiru oko onoga šta da se dalje radi sa psom.
Ostavio ih je da se svađaju pa ponovo čučnuo i počeo da seče kanap na mestu
gde se upleo oko grane.
Sedrikova i Merina razmena prerastala je u pravu svađu. Mogao je da joj kaže
da ne vredi truda; njegov blizanac imao je Herkulovu izdržljivost kada su u pitanju
bile svađe.
U tom trenutku je Sedrik Meri okarakterisao kao „okrutnog neprijatelja svih
životinja“, jer je odbila da ostavi psa.
Kanap je najzad popustio i Trent je uhvatio nemirno kuče i izvukao ga,
vlažnog, ali nepovređenog, iz njegovog lisnatog zatvora.
Meri je ispustila čaroban cijuk oduševljenja.
„Uspeli ste!“ Pružila je ruku i uzela kuče pa ga prinela licu. „On je najmiliji
pas koga sam ikada videla!“
Štene je podsećalo na buldoga zbog kratke njuške i labave, izgužvane kože.
Ali moglo je u njemu biti još poneke rase. Krzno mu je bilo duže i oštrije nego
krzno buldoga; možda je u porodičnom stablu imao i nekog terijera.
„Pogledaj taj rep“, rekao je Sedrik s gađenjem. „Savijen je kao rep praseta.“
„Pogledaj mu lice!“, povikala je Meri. „Jedna polovina je bela, druga je
smeđa. Pa, crno-smeđa. I ima fleku preko jednog oka! Nije presladak!“
U balskoj dvorani Portmedouovih, one večeri kada su se sreli, zaključio je da
je Meri lepa. Ali dok ju je sada gledao, kose rasute po ramenima, kaputa za jahanje
prilepljenog za grudi...
Blago je dovodila Trenta do ludila.
„Mislim da ću ga nazvati Džordž. Zar ne izgleda kao neki Džordž?“
„Izgleda kao ulični mešanac“, izjavio je Sedrik. „Verujem da ne nameravaš
da ga zadržiš“, dodao je, pokazavši očiglednu genijalnost da kaže pogrešnu stvar
u pogrešnom trenutku.
~ 70 ~
 Meri je sklonila masu sjajnih lokni iza uha. „Naravno da ću ga zadržati. Ne
misliš valjda da bih ga ostavila sada kada je oslobođen? Vaša milosti, mislite li da
možete da mu uklonite kanap oko vrata?“
Razmakla je nabore kože štenetu oko vrata otkrivajući suviše stegnut kanap.
„Ne dajte mu da se vrpolji“, rekao je Trent.
Meri je klimnula i privila psa uza se.
Trent je pažljivo zavukao sečivo pod kanap i počeo da ga seče što je nežnije
mogao.
„Siroče“, rekla je Meri kučetu koje je cvilelo i stražnjim nogama joj grebalo
grudi. „Biće gotovo za časak.“
„Ako taj kaput do sada nije bio uništen, sada jeste“, rekao je Sedrik. „Zaboga,
gospođice Pelford, spusti tu životinju i dozvoli mom bratu da se postara za nju.
Vojvoda se diči činjenicom da se dobro snalazi u seoskom dvorištu; on večito
pomaže ovcama pri jagnjenju ili gradi poljski klozet iz čiste zabave.“
U tom trenutku Trentovo sečivo preseklo je kanap i on je spao.
„Oh, hvala vam!“, povikala je Meri široko se smešeći Trentu. Uzela je kuče
u naručje kao bebu i sagnula se da ga poljubi u njušku. „Tako je bolje, zar ne?“
„Životinja nije odojče“, istakao je Sedrik nepotrebno. „Najozbiljnije ti
savetujem da spustiš tog uličnog psa. Osećam njegov zadah odavde, a mogla bi i
buve da dobiješ.“
Meri je ledeno pogledala verenika. „Džordž nije kriv što se nije okupao.“
Trent je pogledao brata zainteresovano. Bilo je očigledno da Meri od kučeta
može da odvoji samo božja sila. Sedrik bi prosto trebalo da se pomiri sa psom u
bračnoj postelji.
Pomisao na tu postelju izazvala mu je veću jezu od kišnice. Trebalo bi prosto
da ponovo uzjaše konja i vrati se na svoj seoski posed.
Smesta.
Pre nego što mu se Meri još jednom nasmeši.
Ili pre nego što mu pogled ponovo padne na njena prsa jer je, dođavola, taj
kaput za jahanje napravio sâm đavo koji je želeo da obori muškarce na kolena.
Rado bi on pao na kolena. Uzeo bi vlažni rub njenih sukanja i polako ga
podigao. Morao bi, razume se, da joj zagreje noge poljupcima. Mora da je
promrzla.
Bleda gde bi trebalo da je ružičasta.
„To nije damski pas“, izjavio je Sedrik. „Držiš u naručju buldoga. Izrašće u
čudovište.“
Njegov brat je pravio grešku za greškom.
Meri se, sevajući očima, uspravila poput statue razjarene Junone.

~ 71 ~
 Da je on veren sa Meri, preklinjao bi je da nosi to jahaće odelo svaki put kada
pada kiša. Ma nikako. Ne bi je izvodio po kiši. Odneo bi je do kade...
Prokletstvo. Trent je ponovo silom izvukao misli iz ponora.
„Oduvek sam želela psa kao što je Džordž“, objavila je Meri.
„Nisi ni znala kako buldog izgleda“, odgovorio je Sedrik.
„Moguće je da nemamo tu rasu u Sjedinjenim Američkim Državama“,
priznala je Meri. „Da li bi koža trebalo da mu je ovako labava ili je strašno gladan?
Pogledaj taj mili izraz lica. Tako je tužan.“ Spustila je još jedan poljubac na
okruglu glavu kučeta. „Nema potrebe da budeš tužan, Džordže. Ja ću se brinuti o
tebi. Hraniću te dok ne izgubiš sve bore.“
„Ne možeš da zadržiš tog psa“, rekao je Sedrik, a u njegovom glasu osećala
se istinska zabrinutost.
Kako nije bilo glupo, kuće se okrenulo i liznulo Meri bradu.
„Ne samo da će biti velik kada odraste, nego će još i balaviti i šmrktati. Buldog
nije damski pas; oni su odgajani za borbe sa bikovima.“
Meri je golicala životinju, šlepa za njegovu smešno spljoštenu njušku i
prljavštinu zbog koje su beli delovi njegovog krzna sasvim izgubili boju. „Voliš
da te zovem, Džordž, zar ne?“, šaputala je. „Da, voliš. Zdravo, Džordže.“
„Zašto Džordž?“, pitao je Trent. Bilo je to ime vladara, i jednog od njegovih
školskih drugara, i lokalnog biskupa... nije mu ličilo na ime za debelo kuće.
Vragolasto mu se nasmešila. „Džordž, kao Džordž Vašington.“
„Nazvaćete psa po vašem prvom predsedniku?“
Klimnula je. „Mi Amerikanci volimo generala Vašingtona.“ Sagnula se i
poljubila Džordža. „A volim i tebe“, rekla mu je.
Činilo se da psić ima milu narav jer je on na ovo degradirajuće držanje u
naručju reagovao tako što je lizao Meri ruku kad god bi mu se ukazala prilika.
„Mislim da bi mnogi to smatrali uvredom osnivača vaše države“, istakao je
Sedrik, „no, pretpostavljam da se to mene ne tiče.“
„Pretpostavljam da te se ne tiče“, promrmljao je Trent.
„Ako insistiraš, daćemo ga mom konjušaru“, objavio je Sedrik. „Tako ćeš
moći da ga obilaziš u štalama.“
Trent je uzdahnuo u sebi. Njegov brat je imao mnogo toga da uči o ženama.
Čak i on - koji je uvek izbegavao komplikovane veze sa ženama - znao je da će
Sedrik stradati u boju.
„Ne misliš to“, izjavila je Meri.
„Mislim. Sada se moramo vratiti do tvoje kuće pre nego što te neko vidi. Tvoj
izgled je neprihvatljiv.“
Meri je ljubila spljoštenu njušku psa, ali je polako u tom trenutku podigla
glavu.

~ 72 ~
 Trent se pripremio za udar. Nije dobro poznavao svoju buduću snahu, ali
procenio je da je ona bila žena snažne volje i da neće oćutati na uvredu.
Ali iznenadila ga je. Nije izgubila strpljenje.
Fascinirano je gledao kako joj se gnev topi s lica. „U tom slučaju, podozrevam
da nećeš želeti da pridržiš Džordža dok ja uzjašem Desi.“ U glasu joj se čak čuo i
blagi ton razonođenosti.
Zaboravio je da je zaljubljena u Sedrika. Ljubav je umela čoveka da učinim
slepim i za najgore osobine - a to je bio jedan od mnogih razloga što je smatrao
sebe srećnim što je sasvim izbegao to osećanje.
„Nikako“, odgovorio je Sedrik.
Trent je uzeo kuče iz njenog naručja. Džordž je počeo žustro da mu liže šaku.
„Šarmer je. Dopadaju mi se tamni krugovi oko očiju. Osvajaju.“
„Kao i bludnice u Vajtčepelu“, ubacio se Sedrik.
Meri je gledala svoju kobilu. Premda je bila visoka za ženu, bez sumnje je
koristila klupicu za uzjahivanje.
Trent je pogledao brata, ali Sedrik je izvadio maramicu i brisao je njome kišu
sa svojih sjajnih kićankama ukrašenih čizama. Trent je mogao da spusti Džordža,
ali nije želeo da mora da ga vija stazom.
Zato je prebacio kuče preko ramena, uhvatio Meri oko struka i podigao je na
konja.
Mirisala je na parfimisani sapun i vlažnu ženu, kombinaciju toliko moćnu da
ga je umalo oborila. Uklapala se u njegove šake kao da je pravljena za njih.
Ovo je bilo smešno. Jedan pogled, jedan dodir i on se osećao načisto
posesivno.
Nije bila u pitanju samo činjenica da je pripadala njegovom bratu, a pripadala
je. Niti činjenica da je samo ona mogla da Sedrika izvuče iz kandži alkohola.
Što je bilo još važnije, Trent nije želeo da oseća ovako nešto prema ženi kojom
se oženi. Ne bi on bio neverni suprug, ali nije imao nameru ni da juri po Londonu
kao ljubomorna budala i upozorava ljude da se drže podalje od njegove koketne
supruge.
Džordžu se dopadalo da leži Trentu preko ramena. Malo je zagrebao
šapicama, dohvatio Trentovu maramu zubima pa zatresao glavom režeći tiho.
„Ne“, rekao je Trent glasom koji je predstavljao režanje odrasle osobe.
Kuče se zaledilo. Dok ga je spuštao sa ramena, Džordž je oborio glavu i
izgledao kao mače kada ga majka uzme u zube.
„Koji đavo“, povikao je Trent osećajući kako mu se nešto toplo sliva niz leđa.
Sedrik se glasno nasmejao.
„Žao mi je!“, povikala je Meri pružajući ruke. „I Džordžu je žao. On je tek
beba.“

~ 73 ~
 Trent je predao psa. Pomislio je da maramicom pokupi urin, ali čemu! Fleka
se na crnom kaputu nije videla, ali je zaudarao na nokšir.
Odvezao je konja i skočio u sedlo. „Otpratiću vas nazad jer moram da
promenim kaput pre prvog sastanka.“
„Mora da je ova epizoda rešila stvar“, rekao je Sedrik dok su okretali konje
nazad ka Portmanskom trgu. „Pas je za štalu, ako i za to.“
Meri je spustila kuče u prevoj ruke. Smešila se Sedriku bez i najmanjeg traga
ljutnje na licu. „Zove se Džordž.“
Trent je bio impresioniran njenom samokontrolom. Nije izgledala ni najmanje
potreseno Sedrikovom kolosalnom nepristojnošću. Zapravo, imao je utisak da je
njegov brat najzad sreo nekoga ko je bio jednako tvrdoglav kao i on.
Snažnije je stegao uzde jer je postao svestan da je srce, na necivilizovan način,
počelo da mu tuče u rebra. Jedva je poznavao Meri Pelford, pa zašto je onda
osećao ovaj nalet posesivnosti? Činilo mu se da mu je požuda utetovirana u kožu,
da je vidljiva svima.
Pogledao je i video Meri kako vitkom rukom pridržava psa, i osetio novi udar
ljubomore.
Ljubomoran je na prokletog psa. To mu se još nikada nije desilo.
Iznenada ga je podišla jeza: gubio je razum, verovatno od neke izopačene
ljubomore na brata. A činjenica da je upoznao Meri ne znajući da je ona Sedrikova
verenica - i za svega nekoliko minuta rešio da će se oženiti njome - stvar je činila
samo još izopačenijom. One priče koje su ljudi pričali o blizancima počinjale su
da se ostvaruju.
Ali nisu.
Jer proklet da je ako dozvoli sebi da oseti ma šta prema ženi kojom je njegov
brat odabrao da se oženi. To je bilo nastrano. Meri je do kuće nežno šaputala
Džordžu, a Sedrik se zabavljao nipodaštavajući koncert kome su oboje
prisustvovali prethodne noći, od osveženja koje je domaćica ponudila, do njenih
gostiju.
Kako su počeli da se približavaju kući Pelfordovih, Sedrik je još jednom
pokušao da odvoji Meri od Džordža. „Ako želiš psa“, objavio je velikodušnim
tonom, „kupicu ti nekog primerenijeg. Naposletku, neke dame imaju pse.“
Zvučao je kao da pokušava da ubedi sâm sebe, pomislio je Trent cinično.
„Kneginja Fon Ašeberg ima psa“, čuo je sebe kako kaže.
Sedrik se namrštio.
„Podseća na dlakavog pacova“, pojasnio je Trent.
„Naravno!“, Sedrik se okrenuo Meri. „Princezin maltezer može da ti bude
smernica. Mislim da bi trebalo da na psa gledaš kao na deo kostima, kao na šešir
ili torbicu.“

~ 74 ~
 Nalet pakosnog užitka naterao je Trenta da ubaci: „Verujem da kneginja
usklađuje vrpcu koju stavlja psu na glavu sa svojom odećom.“
„Kao one kojima se kiti majski stub?“ Meri je zvučala sumnjičavo.
Trent je sjahao da se pozdravi, a sjahao je i Sedrik.
Lakej je pritrčao i stao pored glave Merinog konja. Dok je čekala da konjušar
donese klupicu, golicala je kuče ispod brade. „Džordžu bi vrpca lepo pristajala.“
„Gde, na repu?“, podsmehnuo se Sedrik.
Trent je potisnuo kez. Rep baš i nije bio nešto najlepše na kučetu.
Dah mu je zastao kada je video kako se Meri velikodušno smeši. Da je ona
bila njegova verenica i da se njemu smešila tako neobuzdano kao da je rekao nešto
strašno budalasto ali mu ona oprašta, ljubio bi je do iznemoglosti.
Gledao je kako se naginje da bi konjušar mogao da joj pomogne da sjaše. Njen
kaput je još bio vlažan i prianjao joj je za bujne grudi.
On bi je svukao sa sedla i odneo je unutra gde niko ne može da ih vidi. A
zatim bi pokidao dugmad kaputa, pokrio njene dojke šakama i polizao svaku kap
kiše sa njene kože.
„Posetiću te sutra“, govorio je Sedrik Meri. „Doneću ti psa, primerenijeg psa.“
Meri se namrštila. „Imam psa.“
„Sada kada znam da želiš ljubimca“, primetio je Sedrik, sa skoro sat vremena
zakašnjenja, „pronaći ću ti životinju koja će doprineti tvojoj pojavi, a ne uniziti
je, što je sa ovom džukelom neizbežno.“
„Džordž…“ počela je.
„Pas će urinirati po tebi ako mu pružiš priliku. Štaviše, držiš životinju na način
koji bi se mogao smatrati uvredljivim, s obzirom na to da joj je stomak u celosti
izložen.“
Meri se ugrizla za usnu. Od samog pogleda je udar požude pogodio Trenta u
prepone. Morao je da ode odatle.
„Želim vam prijatan dan“, rekao je Trent. Naklonio se Meri. „Gospođice
Pelford, bilo mi je zadovoljstvo. Sedriče... Džordže.“
Meri se spustila u površan naklon pa nestala sa kučetom u kući.
Sedrik je smrknuto pogledao Trenta. „Čak i ti moraš da razumeš da lepo
odgojena dama ne može doneti tog mešanca u učtivo društvo.“
Trent je slegao ramenima. „Zašto da ne diktira modu umesto da je prati?“
„Gospođica Pelford još nije u poziciji da diktira modu“, rekao je Sedrik.
„To mi se čini kao oštra procena“, primetio je Trent.
„Mučan je posao naučiti Amerikanku da bude prava dama. Voleo bih da se
toga nikada nisam prihvatio.“
„Ne misliš tako zaista.“

~ 75 ~
 Sedrik je provukao ruku kroz kosu. „Ne moraš brinuti da li ćeš ponovo morati
da deliš novac sa mnom. Obavezao sam se da ću se oženiti njome. Njeni instinkti
su prosto bez izuzetka pogrešni“, nastavio je, dok su obojica uzjahivali.
„Kako to misliš?“
„Čovek bi gotovo mogao da kaže da je instinktivno drska. Dođavola, u tome
ja nalik tebi. Pretpostavljam da bi ti smatrao da je savršeno prihvatljivo da ona
vuče za sobom mešanca i prikazuje njegovu štipaljku. I to još psa koji piša gde
stigne.“
„Kuće je bilo uplašeno, bilo mu je hladno, bez sumnje je bilo gladno bogzna
koliko dugo“, istakao je Trent. „Upiškio se jer sam ga uplašio. A ko mari za to
kako će ona nositi životinju?“
Sedrik je slegao ramenima. „Pas je prosto simptom celine. Meri Pelford nema
damske instinkte.“ Na Trentovo iznenađenje, njegov brat je izgledao iskreno
pogođeno.
„Siguran sam da ćeš već uspeti da uputiš gospođicu Pelford u pravom smeru.“
„Naporno je. Ko bi to pomislio! Naposletku, imala je englesku guvernantu.“
Trent nije imao odgovor, pa su krenuli nazad ka Kevendiškom trgu. Ovaj
razgovor mu je izbistrio glavu. Odbijao je da bude kopile koje će ukrasti verenicu
svom bratu. Zapravo, kao član porodice, trebalo bi da pokuša da smiri buru.
Kada su se vratili kući i kada su konjušari pritrčali da preuzmu konje, rekao
je: „Mislim da se gospođica Pelford neće odreći Džordža, čak i ako joj doneseš
drugog psa.“
I pored činjenice da je bio kicoš, Sedrik je bio izvanredan konjanik. Okrenuo
se nakon što je naložio konjušaru da pripremi toplu zobenu kašu.
„Besmislice. Znam gde da pronađem pravog psa, belog maltezera. Kupiću joj
psa koji neće urinirati po kući, a kamoli po njoj.
„Neće vredeti.“
„Ne poznaješ ženu, mogao bih da istaknem.“
„Vodio sam poduži razgovor s njom na balu ledi Portmedou pre nego što sam
shvatio da je tvoja verenica“, rekao je Trent.
„Odista?“, rekao je Sedrik oštro. „A gde je to bilo?“
„Na balkonu. Nijedno od nas nije znalo da ćemo se uskoro oroditi“, Trent je
klimnuo glavom konjušaru koji je uzeo njegovog konja ali je osećao bratovljev
pogled na leđima.
„Doneću sutra novog psa, a ovog ću uzeti“, rekao je Sedrik nakon što su otišli
iz štala. „Ne razumeš: žene su nepostojane, da ne kažem prevrtljive. Mora da si
čuo glasine o mojoj verenici?“, pitao je jureći napred ne bi li se pre Trenta popeo
stepenicama.
„Nisam ništa čuo o gospođici Pelford, ali mi je ona sama rekla da je dva puta
raskidala zaruke.“
~ 76 ~
 Sedrik je izvukao čuturicu koju je nosio u kaputu ali se pokazalo da je prazna.
„Mislim da je preciznije reći da je u prošlosti imala dva muškarca.“
Vrata su se otvorila, ali je Trent trgao glavom prema batleru i poslao ga žurno
nazad u kuću, odakle neće moći da ih čuje. Pridružio se Sedriku na pragu i režeći
ga pitao: „Da li ti to želiš da kažeš da se Meri - gospođica Pelford - sa prethodnim
udvaračima nije ponašala neporočno?“
„Ti baš ne znaš ništa o ženama, zar ne?“
Trent je počinjao da misli kako zna vraški više od svog brata. Meri je bila
devica; bio je spreman da se opkladi u svoj život.
„Bez sumnje se zabavljala između čaršava. Ali ja sam pametniji od one druge
dve budale koje su bile pre mene. Nisam je propisno ni poljubio - samo ovlaš sam
joj dotakao usne - i veruj mi, vrele je krvi kao i ma koja devojčura koju si sreo u
Kovent Gardenu.“
Trent je potisnuo nagon da pokida brata na komade. „Grešiš“, rekao je najzad
stegnutim, kontrolisanim glasom. „Tvoja verenica je čedna.“
Sedrik ga je pogledao snishodljivo. „Ne smeš verovati onome što vidiš,
vojvodo. Jasno je da su joj ti drugi dosadili kada je nisu zadovoljili.“
„Grešiš.“
Sedrik je prešao preko praga i dobacio mu preko ramena: „Trudim se da joj
ne zadovoljim požudu i jede mi iz ruke.“
Trent je negovao gvozdenu kontrolu još od osme godine i ta kontrola mu se
sada pokazala korisna. Ništa ne bi postigao - Meri ništa ne bi postigla - ako bi
patosirao brata.
No ipak je prišao i uhvatio Sedrika za ruku. „Da nikada više na taj način nisi
govorio o svojoj budućoj ženi“, procedio je kroz stegnute zube.
Sedrik se uplašeno nakašljao.
„Meri Pelford je zaljubljena u tebe. Zaslužuje tvoje poštovanje u javnosti i u
privatnosti. Nikada se ne bi upustila u intimnosti van bračne postelje i ako ti ne
vidiš njenu duboko ukorenjenu vrlinu, onda je uopšte ne poznaješ.“
Sedrik je počeo da se otima.
„Ona je čedna i moraćeš to da imaš na umu prve bračne noći. Da li me
razumeš?“ Trent nije prepoznavao svoj glas, bio je toliko snažno, duboko
razjaren.
„Ti si obična životinja“, rekao je Sedrik grčeći usne u zlovoljan, neprijatan
smešak. „Čovek bi pomislio da braća - blizanci - mogu da budu iskreni jedan
prema drugom, ali to nije slučaj s nama, zar ne? Evo te kako mi govoriš da te
lažem, i da lažem još i sve ostale.“
„Nema tu nikakve laži, prosto zahtevam minimum poštovanja prema ženi
koja će ti roditi decu.“ Trent je spustio ruku.

~ 77 ~
 „Potrebno mi je piće“, rekao je Sedrik otresajući rukav. „Nakon što je moja
verenica zahtevala moje prisustvo u ranu zoru i nakon što si ti naprasno pokazao
ljubav prema etikeciji, imam glavobolju kao devojčura iz pozorišta Druri lejn
nakon naporne noći.“
Nije moglo biti više od deset sati ujutro. Sedrik se podrugljivo nasmešio
Trentu. „Pretpostavljam da ne želiš da mi se pridružiš u okrepljujućem piću,
vojvodo? Ne? Pitam se šta imaš od toga što uskraćuješ sebi taj užitak.“
„Nemoj da si magarac“, rekao je Trent ravnim glasom. Zastrašujuće je bilo
shvatiti koliko je olakšanje osećao što je saznao da Sedrik još nije poljubio Meri.
Što je bio još jedan znak da je izgubio razum.
Trebalo bi da izbegava Meri dok ne prođe venčanje. Dok ne postane
Sedrikova, na onaj najniži i najprimitivniji način.
To će promeniti sve. Prestaće da oseća ovaj bezbožni nagon koji ga tera da se
popne na konja i vrati na Portmanski trg.
Da traži da je vidi. Da vidi Džordža. Da kuće iskoristi kao izgovor da flertuje
sa svojom budućom snahom.
Trent je stegao zube i svukao urinom isflekani kaput pa odlučio da ne misli
na Meri.
Uspeo je - do mnogo kasnije te večeri. U snu se okrenuo na bok i otkrio da
Meri leži pored njega razbarušenih, sjajnih lokni.
Dok mu je krv treperila dubokom radošću, podigao se iznad nje i oslonio se
na ruke i kolena, i obasuo je poljupcima.
Prelazio je rukom niz njen glatki bok, spremao se da pređe oblinu njene bujne
dojke, kada je ona nešto promrmljala.
Otvorila je oči, prelepe... pune suza?
„Meri?“, prošaputao je. „Šta je bilo?“
„Sedrik?“, pitala je drhtavim glasom.
Ovo ime je poput metka pokidalo Trentov san. Probudio se boreći se za
vazduh i stežući pesnice. Ništa nije mrzeo toliko kao gubitak kontrole.
Pripadala je Sedriku, dođavola. Otići će u pakao pre nego postati čovek koji
ju je ukrao od rođenog brata. Pomislio je kako je požuda prema snahi i bila pakao,
ali je odgurnuo tu misao.
Da, bilo je nezgodno što je osećao takvu sirovu strast prema Meri. Ali je to
zapravo samo značilo da je vreme da pronađe ženu.
Verovatno je bilo isto i divljim zverima. Došlo je vreme, a on i Sedrik su,
kako su bili bliznaci, na to reagovali baš u istom trenutku i baš na istu ženu.
Zurio je u tamu i pokušavao da ubedi sebe da, pošto ima brata blizanca, mora
prihvatiti ekscentričnosti.
Nije vredelo.

~ 78 ~
 Poglavlje 9

Kao i svaki pas koji drži do sebe, Džordž je očigledno smatrao da kupanje i
čišćenje od buva nisu bili nužni, ali nije im to zamerio.
„Pogledaj samo kako je dobar“, rekla je Meri strini. Nadzirale su konjušara
koji je kupao Džordža. „Ne protivi se, premda mu u očima vidiš da je strašno
uvređen.“
Kada je bio čist i mirisan, Džordž je bio još ljupkiji nego pre. Na kupovinu
predmeta koji su potrebni svakom predsedničkom psu - posudu za hranu, ćebe,
ogrlicu od španske kože - otišlo je čitavo posle podne, nakon čega je porodica
veče provela pokušavajući da ga nauči da seda na zapovest. Činilo se da ne može
da sedi i da se prevrće svaki put kada bi gurnuli njegovu malu stražnjicu prema
tlu.
Nakon što je pao više od dvadeset puta, počeo je da se prevrće svaki put kada
bi rekli „sedi“. Nakon još deset puta počeo je da se prevrće čim bi sreo pogled
nekoga od njih.
„Mora da misli da smo poremećeni“, istakla je Bes. „Zašto bismo želeli da se
prevrće toliko puta?“
Meri je podigla kuče pa ga ponovo obasula poljupcima. „Toliko je blage
naravi da bi bio spreman da se čitav dan prevrće samo da nam udovolji.“
„Uradio bi on sve za one komadiće mesa“, rekao je Tadeus razdražljivo. Avaj,
Džordž je otkrio da su Tadeusove čizme bile korisno sredstvo za ublažavanje
neprijatnosti rasta zubića, a Tadeus to nije dobro podneo.
Čizme nisu bile jedini Džordžov prestup; desila mu se i nezgoda u dnevnoj
sobi. Posle toga je momak za brigu o noževima dobio u zadatak da ga izvodi u vrt
na svakih sat vremena.
Narednog jutra je sekretarica, koju je Bes preotela jednoj grofici, došla da
utanače pojedinosti vezane za priprema za venčanje. Meri je poletno planirala
svoje prvo venčanje, bila je mnogo trezvenija kada je planirala drugo, a pristup
planiranju trećeg venčanja mogao bi se nazvati samo mlakim pa ju je Bes poslala
da uči Džordža da hoda na povocu.
„Bio je to potpuni promašaj“, rekla je strini za vreme čaja.
„Naučiće“, rekla je Bes sagnuvši se da pozdravi Džordža koji je bio toliko
srećan što je vidi da se tresao čitavim telom. „Ne mogu da zamislim zašto pre
nismo imali psa.“
~ 79 ~
 „Mogu da pronađem razlog: tri meseca mi je bilo potrebno da razgazim one
čizme“, rekao je Tadeus. „Nemam vremena za čaj jer se nalazim sa čovekom koji
tvrdi da je uspeo neverovatno da unapredi toalete. Nešto što ima veze sa
samopunećom cisternom, ma šta to bilo. Nemam sumnji da su to sve besmislice,
ali baš bih mogao i da proverim.“
Merin stric se prvi put obogatio tako što je izumeo mehaničku hranilicu za
živinu, a drugi i treći put se obogatio tako što je ulagao u tuđe izume. Još nije
pronašao upotrebljivu mašinu u Londonu, ali je bio beskrajno znatiželjan i
smatrao je da je izgubio dan ako nije otišao da pogleda neki novi uređaj.
„Kakva je bila ona mehanička četka koju si juče išao da pogledaš?“, pitala je
Meri.
„Prenosiva rotirajuća mašina za češljanje kose? Ludost, draga moja, čista
ludost. Nijedna dama ne bi želela da joj se to okreće oko glave, a gospoda se ne
češljaju duže od nekoliko sekundi. Predložio sam da možda može da se upotrebi
kao četka za odeću u rudniku uglja ili tako negde.“
„Možda kao četka za pse?“, predložila je Meri.
„Pse bi uplašio zvuk drobljenja koji dopire iz mehanizma.“ Tadeus je na ovo
natukao šešir na glavu i pobegao napolje.
Bes je pružila Meri šolju sa čajem. „Mila, da li si primetila da nas dve ove
nedelje nismo imale nijednog posetioca?“
Primetila je, ali čemu da se sekira zbog svog društvenog neuspeha? „Stižu
nam pozivnice za sve važne događaje. Možda ljuti ne izlaze napolje po kiši.“
„Niko ne priča ni o čemu osim o bolnici“, rekla je Bes, „što govori veoma
lepo o tvom Sedriku, moram da kažem. No, manje sam bila zadovoljna kada sam
od gospođe Plesel čula za večeru u čast bolnice na koju nismo pozvane.“
„Ko priređuje večeru?“
„Gospođa Benet.“
„Pretpostavljam da je to možda uvreda“, rekla je Meri. Nije mogla da natera
sebe da previše za to mari. Džordž je ležao učtivo kraj njenih nogu, ali je njegov
pogled govorio da bi rado pojeo pogačicu sa maslacem.
„To je zaista uvreda. Ne dopada mi se ta žena, i pretpostavljam da je
netrpeljivost uzajamna.“
Meri je pokušala da se seti kako gospođa Benet izgleda. „Da li je to ona žena
koja nosi krzno čak i kada sunce sija?“
„Ne, ti misliš na gospođu Radlsbi. Gospođa Benet uvek nosi bisere i uspeva
da to prikaže kao smerno“, frknula je Bes. Ona je smatrala da žena izgleda starije
kada nosi bisere, ali da dijamanti skidaju deset godina sa lica žene.
„Ne mogu da je se setim“, rekla je Meri naprežući pamćenje. London je bio
pun dama sa pobožnim izrazima i biserima.

~ 80 ~
 „Ona je jedna od onih žena što žive u košnici u kojoj druge žene zuje oko nje
i to, bogami, nisu komplimenti. Gleda me kao da sam baštovanova žena. Ne: kao
da sam žena baštovanovog pomoćnika.“
„O, znam ko je ona! Gospođa Benet je kćerka vikonta!“, objasnila je Meri. U
sklopu priprema za venčanje, Meri je pokušavala da upamti Debretovu knjigu
plemstva Engleske, Škotske i Irske. Išlo je polako, ali je stigla do plemića čija se
kćerka udala za običnog gospodina Beneta.
„Ne marim ni da je sultanova kćerka“, odgovorila je Bes. „Gotovo sam
uverena da su njeni biseri lažni, a ipak su se ona i njene prijateljice podsmevale
mojim smaragdima kao da sam odabrala ogrlicu od balsamovanih mrava.“
„’Balsamovanih mrava’?“, ponovila je Meri. „Mravi čak nisu ni zeleni, strina
Bes.“ Džordž se okrenuo na leđa i tražio je hranu, ali je ona odmahnula glavom.
„Nema pogačica za tebe, gospodaru Džordž! Nema potrebe da budeš još
punačkiji.“
„Misli da nosim staklo oko vrata. Kao da ti nisi prava bogata naslednica, već
nekakva spletkarošica koja nosi veštački nakit da bi uhvatila muškarca sa
titulom.“
„To je smešno.“
„Reći ću ti ja šta je smešno“, rekla je njena strina ćudljivo. „Način na koji se
sve ove Engleskinje umotavaju kao pahuljice i lebde po obodu prostorije.“
Meri joj se nasmešila. „Po toj analogiji, ledi Kerolajn bila bi mećava.
Zavetovala se da će nositi samo belo dok se ne uda.“
„Eto još jedne koja mi se nikako ne dopada, ma koliko se ja trudila da mi se
dopadne. Rekla mi je da su Amerikanci nezahvalni, nerazumni, i nepravični, a
kada sam je pogledala, rekla je da je to samo njeno mišljenje i da je samo želela
da iznese korisno opažanje.“
„Uverena sam da misli da je nepravedno što sam došla u London i ugrabila
Sedrika sa tržišta. Verujem da bi ga ona želela za sebe.“ Meri je uzela još jednu
pogačicu. Postajala je razdražljiva kada su je vređali, a to nije bilo dobro za njenu
dušu.
„Nema ona sredstava da ga privuče“, rekla je njena strina ravnim glasom.
„Molim?“ Meri je pogačica ispala na poslužavnik.
„Tvoj verenik je drugi sin“ rekla je Bes. „Mora da si svesna da se Sedrik mora
oženiti bogatom naslednicom?“
„On nije Dermot. On je sin vojvode!“
„Ovde u Engleskoj, najstariji sin nasleđuje posed.“ Strina je potapšala Meri
po ruci. „To ne znači da Sedrik neće biti odličan suprug.“
„Nisam to znala“, rekla je Meri potreseno. Kako je moguće da Sedrik mora
da se oženi bogatom naslednicom? Oblačio se... pa, mnogo bolje od svog brata,
vojvode.

~ 81 ~
 Kod kuće u Bostonu Pelfordovi su živeli u velikoj kući okruženoj kućama
rođaka i prijatelja. Kabotovi su bih Kabotovi, i bili su prijatelji sa Pibodijevima, i
to je bilo sve što je imalo da se kaže.
U Londonu su se svakakvi ljudi pretvarali da su bogatiji ili plemenitijeg roda
nego što su bili. Ili čak i nižeg roda, kao na primer vojvoda u svom neuglednom
kaputu.
To je samo nateralo Meri da kaže sebi - po stoti put - da nije njeno da misli
na vojvodu. Trebalo bi da misli na svog verenika, svog naočitog, velikodušnog
verenika.
Sedrika, čoveka njenog srca.
Krenula je da uzme pogačicu koju je ispustila kada su se vrata otvorila i
Dženkins najavio: „Vojvoda od Trenta. Lord Sedrik Alardajs.“
„Oh, zdravo“, povikala je Meri pa zaobišla stolicu. Vojvoda je zastao i
naklonio se, najpre se okrenuvši prema njenoj strini, koja je ostala da sedi, a zatim
i Meri.
Sedrik je zastao korak iza njega pa se spustio u otmen naklon. Pošto nije
mogao da je vidi iz dubokog naklona, Meri je žurno olizala maslacom zamašćene
prste pa podigla suknje i spustila se u naklon.
Vojvoda ju je video. U njegovim očima je bio čudan izraz, ali to sasvim
sigurno nije bila osuda.
Džordž je jurio oko i između njihovih nogu, toliko uzbuđen da nije čak ni
kevtao.
„Što se psa tiče“, počeo je Sedrik, „doneo sam ti poklon.“
„Kako pažljivo!“, povikala je Meri.
Kada je prvi put videla vojvodu, smatrala je njegov pogled hladnim, čak
okrutnim; sada se pitala kako je mogla to da pomisli. On se očigledno uzdržavao
da se naglas ne nasmeje.
Sedrik se vratio do ulaza, a Meri se okrenula vojvodi. „Vaša milosti!“, rekla
je sa lažnom strogošću. „Kakav je to nestašan izraz na vašem licu?“
„’Nestašan’?“, ponovio je. „Znate li da me za to niko nije optužio već
godinama?“
„Veoma nestašan“, rekla je odlučno. „Jasno je da znate nešto.
Ućutala je jer se Sedrik pojavio noseći psa.
Ili bi možda trebalo da kaže polovinu psa ili trećinu psa. Na njegovoj ruci,
nalik na prevelikog papagaja, stajao je maleni beli pas sa sjajnim crnim očima.
Dugačka dlaka na glavi bila mu je skupljena u perčin i vezana vrpcom.
„Ne!“, rekla je Meri instinktivno pogledavši u vojvodu. „To nije ono što
mislim da jeste.“
„Ovo je Pahulja“, rekao je Sedrik. „Ona će te uvesti u modu. Uverili su me da
ona svoje manire ne zaboravlja.“
~ 82 ~
 „Pahulja?“, ubacila se strina Bes najzad ustavši da im se pridruži. „Ko joj je
nadenuo to smešno ime?“
„Ja“, rekao je Sedrik ledenim glasom. Okrenuo se prema Meri. „Možda nisi
očekivala da ću ispuniti svoje obećanje? Obećao sam ti savršen damski detalj.“
Meri je gledala Sedrika, pa psa, pa ponovo u vojvodu. A zatim je pogledala
Džordža koji je trčao ukrug u mahnitom uzbuđenju.
„Upozorio sam mog brata da su mu izgledi da vas odvoji od tog kučeta ravni
nuli“, rekao je vojvoda. Sjaj u njegovom oku je pokazivao da on u ovome uživa,
premda ona nije.
Nije joj se dopadala činjenica što je njen verenik zanemario njenu izričitu
želju, ali nije želela da to iznese pred vojvodom. „Pretpostavljam da Pahulja može
praviti društvo Džordžu da se ne oseća usamljeno kada nismo kod kuće.“
„Džordž će biti srećniji u štalama“, rekao je Sedrik. „Pahulja ne samo da je
bolja rasa već je njena baka pripadala kraljici Šarlot.“
Vojvoda je frknuo. „Džordž će možda biti sjajan lovac na pacove, a ona ima
samo pedigre.“
Bes je odmahnula glavom prema vojvodi. „Nemamo potrebe za lovcima na
pacove u kući, vaša milosti.“
„Nema prostora za lovca na pacove u domaćinstvu nijedne dame“, ubacio se
Sedrik. „Ovo upravo dokazuje ono što sam želeo da istaknem.“ Spustio je Pahulju
na pod. „Potrebno je da se ove dve životinje samo pogledaju pa da se vidi koja je
plemenitija.“
Džordž je smesta dojurio sa svojim neobičnim radosnim izrazom, pa
poslednjih nekoliko centimetara kliznuo na prevelikim šapama. Pahulja je
priljubila uši uz glavu i zavukla rep između nogu. Dozvolila je da je temeljno
onjuši, držeći se kao kraljica koja trpi nužnu, ali upitnu posetu lekara.
„Psi nemaju prefinjen um“, prokomentarisala je Bes. „Ne bih baš volela kada
bi se ljudi pozdravljali njuškanjem.“
Meri je bila navikla na razmišljanja svoje tetke i nije ni trepnula, ali Sedrik je
skupio usne.
U tom trenutku Pahulja je ispustila iznenađujuće glasan lavež, na šta se
Džordž smesta povukao i seo.
„Vidite to!“, povikala je Meri. „Ume da sedi!“
„Svaki pas ume da sedi“, izjavio je vojvoda.
„Mislile samo da su mu možda stražnje noge suviše kratke da bi seo. Ili da
mu je stražnjica suviše punačka. Obično se prevrne.“
Džordž se nije prevrnuo, premda se nagnuo unazad i povukao pred Pahuljom,
koja mu je prišla šepureći se i tiho zarežala.
Ovo je Džordža toliko uplašilo da mu je punačko telo čitavo zadrhtalo. Meri
se sagnula i podigla ga u naručje. „Plašim se da nikada neće biti prijatelji.“
~ 83 ~
 „Pahulja je Amazonka, uprkos veličini“, rekao je vojvoda sa divljenjem.
„Nema potrebe da budu prijatelji, jer će Džordž živeti u štalama“, dobacio je
Sedrik.
Meri je odmahnula glavom.
„Tepisi u mojoj kući na Berklijskom trgu nisu nakvašeni urinom“, rekao je,
pa otrovno dodao, „a želeo bih da tako i ostane.“
Meri je primorala sebe da ćuti. Nije to mislio. Sedrik će s vremenom shvatiti
koliko je Džordž mio.
Pahulja je u međuvremenu počela da se šepuri oko vojvodinih stopala i
koketno se njiše. Kako ju je ignorisao, ona je sela, podigla crnu njuškicu u vazduh
i zalajala.
„Verujem da je to bila zapovest“, primetila je Meri.
„Gospođice Pelford, preklinjem te da spustiš tu životinju i da podigneš
Pahulju u naručje da ne bi bila zbunjena i da bi znala ko joj je vlasnik“, rekao je
Sedrik.
Pahulja je spustila šapu na čizmu njegove milosti i zacvilela.
„Nije ona zbunjena“, istakla je Meri privivši Džordža još bliže sebi. „Ona je
zaljubljena. U vojvodu.“
„Suđeno joj je slomljeno srce“, rekao je vojvoda ne obraćajući pažnju na nju.
„Ona i Džordž ne bi bili srećni u istoj kući“, rekla je Meri, „ali mogli biste vi
da uzmete Pahulju pa bi mogli povremeno da se posećuju.“
„Ne bi bila srećna ni sa mnom“, izjavio je vojvoda.
„Pahulja bi mogla da učini čuda za vašu pojavu“, rekla je nestašno
odmeravajući pogledom njegov crni kaput i neukrašene crne čizme. „Mislim da
ćemo se svi složiti da bi dašak mode mogao da učini čuda u vašem slučaju.“
Sedrikov izraz je postao još ledeniji za vreme ove razmene; okrenuo se
donekle naglo i prišao Bes koja se vratila do poslužavnika za čaj. Kruta ramena
su ukazivala na povređena osećanja.
„Da li ste zaista mislili da će me ta vaša jamica u obrazu ubediti da usvojim
psa, koji ne samo da ne lovi pacove već izdaleka i liči na pacova?“, pitao je
vojvoda tiho.
Meri se ugrizla za usnu da se ne nasmeje. „Mogla bi da jaše sa vama u sedlu.
Pomislite samo kako biste zajedno jurili Hajd parkom u proleće, Pahulja ukrašena
novom vrpcom... Možda u boji lavande?“
Pahulja je sada stala tačno ispred vojvode i sa obožavanjem se zagledala u
njega.
„Nema prostora u mom vozilu za životinju“, izjavio je vojvoda.
Pod Besinim nadzorom, Dženkins je doneo sveže skuvan čaj i pogačice
zamenio sa nekoliko vrsta kolača.

~ 84 ~
 „Vaša milosti, Meri“, pozvala ih je Bes, „mislim da je dosta bilo razgovora o
psima. Molim vas, pridružite nam se na čaju.“
Meri je klimnula i pogledala u vojvodu. „I mačka cara gleda, ili barem tako
kažu...“
„Mogu da kažu šta žele.“
„Vašeg brata bi mnogo rasrdilo kada biste je uzeli...“
Nasmešio joj se onim svojim iskošenim smeškom, u kom je bilo i više od
trunke gorke razonode. „Vidim da se upoznajete sa politikom naše porodice,
gospođice Pelford. No, nije me lako namamiti.“
Prišao je Bes nijednom više ne pogledavši sirotu Pahulju.
Meri je klekla i ponovo spustila Džordža. Nije joj bilo druge, postaće vlasnik
dva psa. „Pahuljo, želim da budeš dobra devojčica, jer je Džordž tek beba.“
Pahulja je zarežala divlje podigavši sićušnu gornju usnu.
Džordž je zadrhtao i upiškio se. Na obisonski tepih i, na njenu sekiraciju, i na
porub Merine haljine.
U izlivu nezadovoljstva koji je usledio, Pahulja je trijumfalno paradirala
naokolo dok je Dženkins počeo da pokazuje prve znake nervnog sloma. Bes je
saosećala s njom. Sedrik naglašeno nije pokazivao saosećanje.
„Taj pas nije za život u kući“, zagrmeo je. „Okrutna si što ga navikavaš na
udobnosti ove kuće jer će živeti u štalama.“
„On nikada neće živeti u štalama“, povikala je Meri pa ponovo podigla
Džordža.
Usledila je značajna tišina.
Meri je pogledala vojvodu nadajući se pomoći, ali je on prišao kaminu i
zagledao se u drvo u ognjištu kao da u plamenu čita drevne rune.
„Neću da delim kuću sa inkontinentnom životinjom“, objavio je Sedrik.
„Džordž je gotovo sasvim obučen za život u kući“, rekla je Meri. Kučence je
izgledalo temeljno postiđeno.
Pahulja se, u međuvremenu, zabavljala kruženjem oko Merinih stopala
iskrivljene glave i sjajnih očiju prikovanih za Džordža.
„Dajem ti reč da više neće biti nezgoda“, dodala je Meri.
Sedrik je pogledao Bes. „Gospođo Pelford, žalim što moram reći da je ovaj
incident sasvim prevladao moje interesovanje za kolač.“
„Potpuno razumem“, rekla je strina Bes. „Ja...“
„Moraćeš da biraš“, rekao je Sedrik presekavši Bes i okrenuvši se prema Meri.
„Ledi Sedrika Alardajsa mora biti otmena žena, a žena koja vuče za sobom
inkontinentnog buldoga ne zadovoljava taj standard.“
Naklonio se površno, bez kitnjaste teatralnosti. Izašao je na vrata gnevno i
dramatično kao da je uvređeni car koji silazi sa pozornice.

~ 85 ~
 Vojvoda je prešao prostoriju i podigao Meri bradu. Uprkos želji da se obuzda,
oči su joj se napunile suzama.
„Ah, dođavola“, rekao je tiho. „Zaista ga želiš, zar ne?“
Meri je progutala jecaj. „Želim.“
„Imaćeš ga.“ Bilo je to obećanje. A svima je bilo jasno da vojvoda svoju reč
drži.
Tek kasnije, nakon što je otišao, Meri je shvatila da njegova milost možda
nije mislila na Džordža, kao što je ona pretpostavila.
Možda je pitao da li zaista želi Sedrika.

~ 86 ~
 Poglavlje 10

Postojao je samo jedan način da privoli Sedrika da pristane na venčanje i Trent je

turobno odlučio da to uradi.
„Ja ću uzeti psa“, rekao je naglo bratu mnogo kasnije te večeri. Sedeli su za
stolom nakon što su upravo obavili kasnu večeru, ponajviše u tišini - tokom koje
je, smatrao je Trent, Sedrik popio mnogo više nego što je pojeo.
„Molim?“
„Kada se venčate, uzeću Džordža, i belog psa.“
„Zašto bi to uradio?“ Sedrik je pokušao da skupi oči ali nije uspeo pa je
zatvorio jedno.
Trent je slegao ramenima i zaobišao sto. „Ako je ne želiš, uzeću i Meri.“ Reči
su mu umakle s usana kao da su se same oblikovale.
„Ona je moja“, rekao je Sedrik ravnim glasom.
To je bio odgovor koji je Trent pokušavao da izmami od njega. Naravno da
jeste. Podigao je brata i vesto zavukao rame pod Sedrikovu ruku; ovaj ritual je
dobro uvežbao. „Vreme je za postelju.“
„Znaš“, rekao je Sedrik kada su prešli polovinu trpezarije, „moje najranije
sećanje na ovu sobu je pogled na oca kako se ruši i pada na pod. Malo je
nedostajalo da udari glavom o rešetku u kaminu.“
Trent je zastenjao. Njegov brat je bio izuzetno težak za tako vitkog čoveka.
„Pijan kao zemlja“, promrmljao je Sedrik.
Ove reči su pokrenule užasan sled misli u Trentovoj glavi. Meri bi mogla
umreti na isti način kao i njihova majka, mogla bi ispasti iz prevrnute lake,
otvorene kočije. Njegov otac nije ni shvatio šta je uradio; on je pretrpeo tešku
povredu mozga i podlegao je dva dana nakon nezgode, nikada ne povrativši svest.
Sedrik je jednom rekao Trentu, u jednom kasnom noćnom pijanstvu koje
nijedan nikada više nije spomenuo, da je preklinjao majku da te večeri ne seda u
kočiju. „Rekao sam joj da ne ide ako me voli“, rekao je Sedrik čiji je pijani glas
postao mračniji. „Rekla je da postajem dosadan. Potapšala me je po obrazu kao
da mi je pet godina.“
Nalet užasa koji je prostrujio Trentu kroz vene se umirio. Sedrik nije vozio
nikakve kočije, a kamoli lake otvorene kočije, od nezgode njihovih roditelja.
Uvek je vodio kočijaša.

~ 87 ~
 Meri će biti bezbedna.
Njegov brat se nije pojavio do ručka narednog dana, kada se pridružio Trentu
za stolom nalik na živi leš iz kog je izbijao slatkasti zadah alkohola, uprkos
činjenici da mu je kosa bila mokra od kupanja.
„Vraćam se nazad u krevet“, rekao je Sedrik nešto kasnije prekidajući tišinu.
„Dobro.“
„Ne sećam se mnogo od onoga što se desilo sinoć.“ U njegovom glasu nije
bilo stida; bio je trezven, kao da komentariše izgubljeni par rukavica.
Trent nije smatrao da bi trebalo da odgovori.
„Ali se sećam da si obećao da ćeš uzeti pse nakon venčanja“, nastavio je
Sedrik.
„Da.“ Trent je uzeo još jedno parče isečene junetine.
„Misliš li da će ona na to pristati?“
Trent je bio uveren da se Meri nikada neće odreći Džordža. Ali s obzirom na
to kako je reagovala na mogućnost da izgubi Sedrika, moguće je da će se pomiriti
sa činjenicom da će pas imati dobar dom.
Uvek će moći da ga posećuje. U glavi je prizvao sliku svoje snahe kako ulazi
na vrata njegove kuće sa onim sjajnim očima i onom kosom i prsima i...
Ne, neće moći da posećuje psa.
„Poslaću obe životinje u Hoksmid“, rekao je.
Sedrik je izvio usnu. „Moraćemo da podignemo sve tepihe, za svaki slučaj.
Zaudaraće kada dođe leto.“
„Mogu da žive u kućici čuvara kapije sa gospođom Planket i njenim mužem.“
„To nije loša ideja“, dozvolio je Sedrik. Nestabilno se odgurnuo od stola.
„Dođavola, baš sam se nalio sinoć.“
Trent nije mogao da se doseti primerenog odgovora.
Rumenilo se podiglo u obraze njegovog brata. „Kakav si ti licemerni snob.“
Trent je bez odgovora nastavio da žvaće junetinu.
„Odvešću Meri u šetnju u Hajd park danas posle podne“, rekao je Sedrik
nakon jednog trenutka. „Objasniću joj da ima jasan izbor. Može da zadrži pse, ili
može da ih dâ tebi i uda se za mene.“
„Ona te voli“, rekao je Trent pa podigao pogled sa tanjira.
„Voli me, zar ne?“, razmišljao je Sedrik. „Pretpostavljam da ti smatraš da je
to užasna greška.“
„Ne, ako bi ti prestao da piješ“, rekao je Trent.
„Možda i hoću nakon što se venčamo“, rekao je Sedrik na Trentovo
iznenađenje. „Imam vrašku glavobolju. Nije piće toga vredno.“

~ 88 ~
 Možda će za Sedrika brak biti spas. „U tom slučaju, zašto ne dozvoliš
gospođici Pelford da zadrži psa?“, predložio je. „Džordž je štene, a kučići brzo
rastu. Zar se ne sećaš Blosom?“
Kao dečaci su imali zajedničkog psa, krvoslednika sa srcem velikim kao
zemlja. Nekoliko naročito bednih godina Blosom je bila jedina svetla tačka u
Trentovom životu.
Sedriku je zaigrao mišić u vilici. A zatim je rekao: „Pretpostavljam da si u
pravu. Reći ću Meri da može zadržati psa, ali samo pod uslovom da je niko ne
vidi s njim izvan kuće.“
Trent nije verovao da će verenica njegovog brata poslušati njegova naređenja
na način na koji je njegov brat to očekivao, ali nije ga se to ticalo. „Džordž može
da bude u špajzu kada imate goste.“
Sedrik je umorno protrljao lice. „Nisam još ni oženjen, a već osećam proklete
bukagije.“
Uz ovu ljupku primedbu izašao je iz sobe i, verovatno, otišao u postelju.

~ 89 ~
 Poglavlje 11

Meri je poverila Džordža dečaku zaduženom za brigu o noževima kada je Sedrik

došao da je povede u šetnju u Hajd park.
„Pas će morati da bude zaključan kada budemo imali goste“, objavio je Sedrik
kada su krenuli stazom. „I još zahtevam da ne ulazi u salon dok ne bude moglo da
mu se veruje.“
„Svakako“, povikala je Meri pitajući se šta je, zaboga, nateralo Sedrika da se
predomisli. Verovatno se vojvoda umešao. „Džordž uči da čeka da izađe u vrt,
osim ako ga nešto uplaši.“
Nakon što su rešili pitanje Džordža, nastavili su dalje u tišini, a Meri je
razbijala glavu tražeći prihvatljivu temu za razgovor.
„Rado bih videla tvoju bolnicu kada se završi gradnja“, rekla je najzad.
„Zaista si veličanstvenu stvar uradio.“
„Nažalost, zgradu nećeš moći da posetiš jer se nalazi u delu Londona koji
ugledne dame ne posećuju. Poručiću crtež da bi stekla barem neku sliku o
građevini.“
„Mora da mogu bar na kratko da je vidim“, rekla je Meri zatečena
kategoričnim glasom kojim je Sedrik izrekao ovu naredbu.
„Ne samo da je kraj opasan, već će i pacijenti biti grublji svet. No, kada malo
bolje razmislim, vi Amerikanci ste toliko bezobrazni i direktni; nije da si nežna
kao engleska dama. Pretpostavljam da bi sasvim sama mogla da odbiješ napad
Indijanaca.“
Nasmejao se pa mu se Meri pridružila, ali njen smeh bio je šupalj. „Ne
verujem da bih iglom za šešire mogla da se odbranim od tomahavka.“
„Toma-čega?“
„Tomahavka. To je oružje koje indijanska plemena koriste i ono je veoma
slično sekiri. U svakom slučaju, Spitalfilds ne može biti opasniji od ma kog
velikog grada“, tvrdila je Meri. „Čitala sam u Tajmsu da najokoreliji zločinci žive
u kraju koji se zove Đavolje jutro, blizu Vestminsterske opatije, a tamo sam bila
mnogo puta.“
„Ne dolazi u obzir“, izjavio je Sedrik. „Još sam jednu stvar želeo bih da
predložim. Mislim da bi trebalo da unajmimo učitelja koji se bavi dikcijom.“

~ 90 ~
 Neće prečišćavanjem njenog akcenta rešiti veći problem: konkretne reči koje
je Meri izgovarala. Gospođica Ferfaks je tvrdila da su engleske dame poput
dubokih, mirnih jezeraca. „Mišljenja su mrska“, ponavljala je njena guvernanta.
„Gospoda cene mirnu prirodu.“
Meri je bila mnogo toga - i odista je umela da pravi cvetove od voska ako bi
to neko od nje tražio - ali nije bila duboko, mirno jezerce. Na primer, imala je
veoma negativno mišljenje o Sedrikovoj izjavi da joj je zabranjen pristup u čitave
delove Londona.
„Oh, želeo sam da ti kažem da sam u tvoje ima prihvatio poziv na večeru kod
gospođe Benet“, rekao je Sedrik. „Kao i u ime tvog strica i strine.“
„Tako kasno?“, pitala je Meri pomalo zatečeno. „Moja strina je stekla utisak
da nismo pozvani.“
„Večera je u čast onih koji su donirali sredstva za izgradnju bolnice“, rekao
je Sedrik. „Gospođa Benet je rado pozvala tebe, gospodina i gospođu Pelford
nakon što sam joj ukazao na njen previd. Čak i moj brat bi trebalo da prisustvuje
jer on finansira Alardajs krilo.“
Vojvoda će biti tamo.
Vojvoda bi mogao biti tamo.
Premda to njoj nije bilo važno. On je njoj bio samo budući dever.
„Hoćemo li se vratiti? Kosa ti se kovrdža od magle i počinje da podseća na
mahovinu.“ Sedrik se nasmejao svojoj šali.
Meri je dotakla šiške kada su se okrenuli. Krivo je bilo gvožđe za kovrdžanje
kose koje je njena služavka Lusi koristila svako jutro da oblikuje otmene spiralne
lokne. Tog jutra je stavila slamnati šeširić ukrašen malim resama, a verovatno je
trebalo da uzme šešir širokog oboda.
Istina je bila da je počinjalo da joj se čini da ona nikada neće postići nivo
prefinjenosti koji se očekuje od ledi Sedrika Alardajsa. Časovi dikcije joj neće
pomoći. Tvrdoglavo se svakog dana osećala sve više kao Amerikanka, ne manje.
Sedrik joj je potapšao ruku dok su se penjali mermernim stepenicama gradske
kuće strica Tadeusa. „Ne smeš to uzeti k srcu.“
Meri se okrenula prema njemu zahvalna što razume nemir koji je osećala. „O,
Sedriče... mislim, lorde Sedriče - zaista sam očajna.“
„Sve se dâ ispraviti“, rekao je utešnim glasom.
„Zaista misliš tako?“
„Moraćemo da otpustimo tvoju sobaricu i unajmimo Francuskinju.“
„Ali...“
Sedrik se nasmešio. „Šekspir je hvalio ’crne žice’ na glavi svoje voljene.“
„Zaista?“ Ako još jednom čuje glupo mišljenje ovog dramskog pisca, zaista
će početi da pljuje.

~ 91 ~
 „Nažalost, mi, u ovo civilizovano doba, očekujemo mnogo više od toalete
nežnijeg pola.“
Da li je Sedrik upravo rekao da kosa kao njena nije u modi već čitava dva
veka?
Da se Meri nije zaklela - ne, zavetovala - da nikada više neće odbaciti nekog
muškarca, na licu mesta bi se rastala sa Sedrikom.
Ali nije mogla. Dala je reč.
Oprostila se od Sedrika i otišla da pronađe strinu, sve vreme se trudeći da
ignoriše uporan glasić u glavi koji je govorio da joj ni časovi dikcije ni francuska
sobarica neće pomoći. Ništa joj neće pomoći da postane prihvatljiva engleska
dama.
Bes je sedela u malom salonu sa psima.
Pahulja je prisvojila Džordžov novi baršunasti jastuk i ostavila ga da leži na
podu. Toliko je žurno ustao kada je Meri ušla da se sapleo o sopstvene šape pre
nego što je ponovo skočio pa joj dotrčao u susret.
„Dobar dan“, doviknula je Meri pa čučnula da počeška Džordža iza ušiju.
„Dobar dan, mila.“ Bes je skupila oči. „Kada malo bolje razmislim, ne dopada
mi se taj šešir. Perje se razletelo na sve strane, kao kod kokoške u napadu
histerije.“
Meri se uspravila pa dala ogrtač i mrski šešir Dženkinsu koji se povukao u
hodnik. A zatim je uzela Džordža u naručje i odnela ga na kauč.
„Pozvoniću da donesu još pogačica“, rekla je Bes pa pozvonila. „Čini se da
sam ih sve pojela.“
Meri je očajnički pokušavala da odluči da li da prizna svoje sumnje u vezi sa
predstojećim brakom. „Strina Bes“, rekla je najzad, „imam problem o kome želim
da razgovaram s tobom.“
„Tvoj problem je tvoja kosa“, rekla je Bes gledajući je. „Ta frizura nije oku
prijatna. Mislim da ćemo morati da pošaljemo Lusi nazad u Boston i unajmimo
nekoga iz Pariza.“
Dženkins se vratio pa je Meri škripala zubima dok je čekala da Bes tačno
navede koliko pogačica želi.
„Moja kosa je ućebana jer insistiraš da je Lusi oblikuje u lokne“, rekla je kada
su ponovo ostale same.
„Moda je surova gospodarica“, rekla je Bes nemarno. „Lusi bi trebalo da
primeni tretman. Lediz magazin predlaže da se na kosu stavi tinktura seskvi-
nečega.“
„Seskvi-nečega? Šta je, zaboga, to?“
„Nešto kao gvožđe. Očigledno sam pogrešno upamtila naziv.“ Namrštila se.
„Možda i efekat. Možda je to bilo za bojenje kose.“

~ 92 ~
 „Moja kosa će zadržati svoju boju, strina Bes, jer me je Sedrik upravo
obavestio da je ubedio gospođu Benet da nas pozove na večeru sutra uveče.“
„Tako sam i pretpostavila“, rekla je njena strina pokazujući stočić sa kartama
pored nje. „Pozivnica je stigla pre sat vremena.“
„Veruje da je izostanak poziva bio previd.“
„Najverovatnije“, rekla je Bes veselo.
Meri se nagnula napred, pa uhvatila hvataljkama kocku šećera i uredno je
spustila u šolju. Ovo je barem bila finesa etikecije kojom je ovladala. „Uverena
sam da je gospođa Benet bila prilično nezadovoljna kada joj je Sedrik ukazao na
njen propust.“
„Otići moramo, to je sasvim jasno“, uzdahnula je Bes. „Piše da će doći ledi
Kerolajn. Mislim da ta mlada dama ne može sebi priuštiti Sedrika, no čini se da
se ona ne slaže s tim; volela bi da ti ukrade verenika. Ne smeš to dozvoliti, Meri.“
„Dobro, ali...“
Njena strina je podigla ruku i uputila joj strog pogled kojim joj je nagovestila
da naslućuje njene sumnje i ne odobrava ih. „Hvala nebesima pa si privukla
Sedriku pažnju pre nego što ti je kosa dospela u to stanje“, dodala je. „Treće
raskinute zaruke bile bi katastrofalne, draga moja, kao što smo se složile pre nego
što smo stigle na ovu obalu.“
Nešto kasnije, Meri se povukla na sprat razmišljajući o sutrašnjem danu. Da
je bila sklona dramatičnim izrazima, rekla bi da se čini da će se večera pretvoriti
u gladijatorsko nadmetanje između nje i ledi Kerolajn.
Savršena engleska dama naspram Amerikanke sa obiljem mana.
Poželela je da mari više za to. Teško je bilo odrediti šta je pošlo po zlu sa
njenom veridbom. Nije u pitanju bio nedostatak prefinjenosti njenih manira.
Sedrik je nikada nije gledao sa sjajem koji je sijao u Bertijevim očima - i da, u
Dermotovim.
Nemilosrdno je potisnula sećanja na vojvodin pogled. Osećanja u njegovim
očima, ma kakva ona bila, bila su čudovišno neprimerena. Toplota ju je oblivala
do vrhova nožnih prstiju od same pomisli.
Naposletku je Meri odlučila da duguje Sedriku - ali i sebi - da još jednom
pokuša da postane bolja. Veći deo narednog dana posvetila je pripremama za
večeru kod gospođe Benet, sedela je na niskoj stolici i čitala knjigu o vladanju za
stolom dok joj je Lusi krotila ukovrdžane uvojke.
Bistra konzome supa pila se iz činije; druge supe se nisu pile. Trebalo bi nežno
podići činiju za pranje prstiju sa tanjira i postaviti je sa leve strane. I tako dalje.
Može ona to. Američke žene su redovno krčile put kroz divljinu. Londonska
trpezarija teško da je bila divljina, premda je njen stric Tadeus došao do zaključka
da Englezi u grupi podsećaju na čopor šakala. „Krvoločni i nemilosrdni“,
ponavljao je, mračno odbijajući da sa njima pođe na večeru kod gospođe Benet.

~ 93 ~
 Može li šakal da se otera iglom za šešir? Meri se oslobodila ovih misli pa se
posvetila poglavlju pod nazivom „O osobenostima odevanja uz napomenu o
društvenom položaju onoga ko odeću nosi.“
Nekoliko minuta kasnije ispustila je knjigu na pod.
Ona i Bes su provele tri meseca u Parizu pre dolaska u London. Dok su bile u
Francuskoj, provele su mnoge prijatne sate pažljivo proučavajući modne
ilustracije, holandsku čipku i italijansko platno - i to vreme i pažnja su se
odražavali u odeći koju je Meri prenela preko kanala.
Haljina od moare svile koju je nameravala da nosi te večeri bila je ukrašena
biserima i srebrnom čipkom. Koštala je čitavo bogatstvo, ali je vredela svakog
penija.
Bila je bolja od igle za šešire.
Bila je kao oklop.

~ 94 ~
 Poglavlje 12

Večera kod gospođe Benet

Meri i Bes su ušle u salon gospođe Benet te večeri i otkrile da je već nastanjen
milosrdnom gospodom i damama. Lakeji su se kretali među gostima i nudili piće
na srebrnim poslužavnicima.
Ledi Kerolajn stajala je u sredini prostorije, premda nikoga nije bilo pored
nje. Držala se poput grčke boginje koja se neočekivano obrela bez poklonika.
„Pogledaj to“, promrmljala je Bes. „Nisu Englezi budalasti kao što bi čovek
mogao pomisliti. Radije bi razgovarali jedan s drugim nego slušali vrskanje te
žene.“
„Veoma je privlačna“, odgovorila je Meri imajući na umu da se zavetovala
sebi da će biti bolja osoba.
„Šta to pa privlači? Stanovnike močvare? Eno tvog Sedrika.“ Strina Bes je
pokazala glavom ka muškarcu na drugoj strani prostorije koji im je bio okrenut
leđima.
„Ne, to je vojvoda“, odgovorila je Meri bez oklevanja. Njegova milost je bila
vidno krupnija od svog blizanca; vojvodina ramena mora da su bila tri puta šira
od Sedrikovih. Zapravo, bio je krupniji od glave do pete.
„Baš volim čakšire“, promrmljala je strina Bes kada se vojvoda od Trenta
okrenuo i pokazao sivu svilu zategnutu preko moćnih butina.
Drugi muškarci su nosili vezene kapute u vrtoglavom mnoštvu boja, ali
vojvodin crni kaput nije čak bio ni uzak kako je moda nalagala. Izgledao je kao
da ga može obući bez pomoći sobara.
Meri je potisnula smešak razmišljajući o bitkama koje Sedrik mora da vodi sa
bratom u pogledu odeće. Njen verenik je umetnost odevanja shvatao veoma
ozbiljno. A vojvoda je, s druge strane, davao sve od sebe da jasno pokaže svoju
nezainteresovanost za čitavu tu rabotu. U poslednje vreme većina mladih ljudi
prestala je da puderiše kosu, ali su koristili pomadu da je oblikuju u talase koji su
oponašali lokne na perikama. Ne i njegova milost, na čijoj se razbarušenoj kosi
nisu videli napori sobara.
Sreo je njen pogled i u znak pozdrava podigao obrvu.
Podrugljivo je podigao tu tamnu obrvu, pa nastavio razgovor.

~ 95 ~
 „Nije učtiv“, rekla je Bes frknuvši. „Ume da bude šarmantan ako to želi, ali
ne ponaša se kao vojvoda, ma koliko da gospođa Benet izgleda srećno kao udav
koji je progutao kozu.“
Njihova domaćica nije omilila Bes kada ih je pozdravila šapnuvši im kako će
u njenom salonu zateći jednog vojvodu i jednu kćerku vojvode. „Veoma je
unižavajuće hvalisati se gostima“, dodala je Bes.
„Tiho“, rekla je Meri odbivši čašu limunade. Rešila je da bude otmena u
svakom pogledu.
Njena strina je to ignorisala. „Sve to ulagivanje navelo je njegovu milost da
pomisli da je glavni kokot u dvorištu.“
„Molim te, nemoj koristiti tu reč u javnosti, strina“, procedila je Meri kroz
zube.
„Pretvaraš se u pravu puritanku“, odgovorila je njena strina pa otpila gutljaj
limunade. „Zaboga, kuvarica gospođe Benet mora da je upotrebila jedan limun za
čitavu činiju za punč. Razvodnjeno kao vino za pričest. Oh, eno gospođe Avedon.
Moram pohvaliti njenu elegiju mrtvom zecu.“
„Mrtvom zecu?“
„Veoma tužnu i tešku: sto stihova, svi u rimovanim kupletima. Šta se,
naposletku, rimuje sa ’zec’?“
Meri je uzdahnula i otišla da pozdravi ledi Kerolajn. „Nadam se da ste
dobro?“, pitala je spustivši se u dubok naklon kojim je izrazila poštovanje poreklu
ove dame. Stala je tako da je leđima bila okrenuta vojvodi i da je gledala u vrata
koja vode u predvorje. Bila je uverena da će se Sedrik svakog časa pojaviti.
Leri Kerolajn ju je pozdravila sa prezrivim smeškom i tek blagim povijanjem
kolena. „Ne mogu da se požalim.“ Zbog akcenta u kombinaciji sa blagim
vrskanjem zvučala je kao papagaj koji je naučen da govori. Ne mogu se pretvorilo
u piskavo ne mougu.
„Haljina vam je veoma lepa“, primetila je Meri ne mogavši da se seti šta drugo
da kaže. „Mnogo volim beli vez.“
„Nosim samo belo“, prokomentarisala je ledi Kerolajn. Spustila je glas pa
dodala: „U Engleskoj se to smatra obeležjem položaja; zapravo, moja majka je
otpustila služavku jer je nosila belu haljinu.“
„To mi se čini kao nepravično, s obzirom na to da su gospoda slobodna da se
oblače kao paunovi“, rekla je Meri.
„Dama mora da pazi da izbegne vulgarno razmetanje.“
Njen značajan pogled je nagovestio da su biseri na rukavu upravo takvo jedno
vulgarno razmetanje.
„Drago mi je što se mi Bostonci ne pridržavamo istih pravila“, rekla je Meri
sa smeškom. „Belo je tako teško nositi jer koža izgleda žućkasto. Ali, razume se,
ne i vaša.“

~ 96 ~
 Lakej je ponovo došao. „Sok je škodljiv po struk“, izjavila je ledi Kerolajn.
„Uzeću čašu ali neću dozvoliti ni kap da mi pređe preko usana.“
Meri je žurno promenila mišljenje i prihvatila limunadu. Barem će tako imati
šta da radi.
„Vidite da je ovde vaš budući dever, zar ne?“, prošaputala je ledi Kerolajn.
„Šteta je što se vojvoda nije udostojio da vas pozdravi, no, ne mouže čovek da mu
zameri, zar ne?“
„Mouže“, rekla je Meri ne mogavši da se obuzda.
Leri Kerolajn nije primetila. „Njegova milost retko prisustvuje društvenim
događajima, ali moj otac već dugo želi da poveže naše kuće. Zamislite, gospođice
Pelford, postale bismo sestre.“
Nije prizvala smešak na ovu pomisao, a nije ni Meri.
„To bi svršetak bio da ga čovek najpobožnije poželeti može“, začuo se duboki
glas iza Meri.
Stvarno?
Zar su svi u Londonu smatrali za nužno da počnu da se razbacuju učenim
rečima?
Ledi Kerolajn se raskošno nasmešila. „Vaša milosti!“
Meri se okrenula. Vojvoda se klanjao pa se spustila u naklon u odgovor pazeći
da ne prospe limunadu.
„To nije bilo naročito otmeno“, rekla je ledi Kerolajn kikoćući se. „Izgledate
kao sobarica uhvaćena u hodniku sa gomilom čaršava u naručju. Premda mi
namera nije da nagovestim nikakvu stvarnu sličnost.“
„Naravno da nije“, složila se Meri. „Vaša milosti, mogu li da vas zamolim da
mi prevedete vaš pozdrav? Šta je ’svršetak’?“
Ponovo je podigao obrve i Meri je osetila kako joj se obrazi žare kada se
iznenada setila da su svršeci prirodne posledice venčanja.
Ledi Kerolajn se zasmejala pa raširila lepezu. „Zaista, gospođice Pelford! Vaš
neposredan američki način govora izaziva nelagodu nama koji smo navikli na
diskretniji govor.“
„Nisam ja pokrenula tu temu“, rekla je Meri pa prostrelila vojvodu pogledom.
„Citirao sam Hamleta“, rekao je on pokajnički.
Zar su britanski podanici morali da upamte sva bardova dela? Ledi Kerolajn
se upustila u govor kako ona mnogo, mnogo voli Šekspirove drame dok je Meri
razmišljala o vojvodinom citatu.
Zar je zaista mislio da bi bilo dobro kada bi ona i Kerolajn postale jetrve? To
je nagoveštavalo da namerava da se oženi ovom damom. Srce joj je potonulo.
Kada se ona i Sedrik venčaju, ledi Kerolajn će, po svoj prilici, postati deo njenog
kruga poznanika, ali bilo bi užasno kada bi postala deo porodice.

~ 97 ~
 Ledi Kerolajn počela je da cvrkuće kako vreme nije mouglo biti bolje na nekoj
kućnoj zabavi na kojoj je bila - što joj je omogućilo da naglasi krugove u koje
Meri nije imala pristup.
„Zaista je trebalo da dođete, vaša milosti!“, povikala je. „Ne mougu da vam
kažem koliko je lepo bilo, mnogo, mnogo prijatno jer su tu sve bili ljudi kao mi
što smo, ako me razumete.“
Smešak je zatezao ugao vojvodinih usana, što mu je pristajalo. Činilo se da
na ledi Kerolajn ne gleda ni sa kakvim romantičnim žarom. Ali ako je Meri
interpretirala njegov citat pravilno, mora da je razmatrao brak sa njom.
Ukoliko nije ispalio stih i ne razmišljajući o njemu.
„’Svim srcem svojim samo poželeti može’?“, oblikovala je usnama
pokazujući glavom Ketrin. „Sestre?“
Meri je gledala kako mu reči dopiru do svesti. Stegao je vilicu. Očigledno je
da nije razmišljao da bi ona i Kerolajn mogle da postanu bliske kao sestre samo
putem braka u kom je i on morao da učestvuje.
Nasmešila se. „’To bi svršetak bio da ga čovek najpobožnije poželeti može’“,
razmišljala je koristeći trenutnu stanku u monologu ledi Kerolajn. „Svesni ste
značaja citata njegove milosti, zar ne, ledi Kerolajn?“
„Svakako“, frknula je dama. „Šekspirove besmrtne reči teku venama svakog
engleskog podanika. Čak i više u mom slučaju jer je te komade napisao jedan od
mojih daljih rođaka. Svi znaju da je erl od Eseksa bio pravi autor tih komada.“
Vojvoda je streljao pogledom Meri jer se plašio da će objasniti čitavu rabotu
sa „svršetkom“, što bi ledi Kerolajn smesta protumačila kao prosidbu.
Da je vojvoda nosio prsten, verovatno bi ga smesta svukla s njegove ruke i
stavila na svoju.
„Šekspir nije bio erl od Eseksa“, izjavio je vojvoda.
O teško meni. Njegova milost je bila malčice razdražljiva.
Meri se široko nasmešila, očima mu govoreći koliko uživa u činjenici da joj
je na milosti. „Mi Amerikanci smo žalosne neznalice. Sećam se samo da mi je
guvernanta rekla da je Šekspir bio sin rukavičara. Nije li postojala neka priča kako
je njegov otac kažnjen novčanom kaznom jer je ispred kuće imao bunjište?“
Ona i gospođica Ferfaks su s mukom prošle kroz Romea i Juliju nakon čega
je Meri dramu svrstala u istu kategoriju u koju je svrstala i voštane cvetove:
odnosno, u kategoriju stvari koje bi najbolje bilo izbegavati.
Ledi Kerolajn je zadihano rekla: „Odista, gospođice Pelford, moram vas
zamoliti da se uzdržite od priče o bunjištima. Razumem da su svakakve
vulgarnosti prihvatljive u kolonijama, ali ovde nisu.“
Kolonijama? Rat se završio pre dvadeset godina, zaboga.
„Šekspira su, za vreme njegovog života, svi u Londonu poznavali“, rekao je
vojvoda. „Videli su ga kako piše po pabovima i pričali su o njemu.“

~ 98 ~
 Ledi Kerolajn se očigledno kolebala da li da uvredi poželjnog vojvodu ili da
istakne svoje pravo na bardovsku krv. Priroda je odnela prevagu nad politikom.
„Nijedan čovek niskog roda ne bi mogao da napiše tako besmrtne stihove“,
izjavila je. „Zaboga, mogli biste baš i reći da je bio...“, ućutala je.
„Da je bio Amerikanac?“, predložila je Meri. Prstom se potapšala po bradi.
„Zašto se nisam toga setila! Možda sam i ja potomak barda!“
Otpila je gutljaj limunade koja je lako mogla biti i obična voda, baš kao što je
Bes rekla.
„Da li je to kanarsko vino?“ pitao je vojvoda prilično turobno.
„Kanarsko vino?“ ponovila je zbunjeno ledi Kerolajn.
Meri se nasmešila vojvodi podrugljivo. „Zar me smatrate za Veselu Meri,
vaša milosti?“
„Vesela Meri?“ ponovila je ledi Kerolajn svakog časa sve više zvučeći kao
papagaj.
„Pijana“, objasnila je Meri. „Kada sam bila mala, ljudi su me zadirkivali kada
bih se spotakla i nazivali me Vesela Meri.“
Ledi Kerolajn je frknula i podigla nos. „Srećna sam što mogu da kažem da
nikome nikada na pamet palo nije ni da pomisli da bih ja mogla biti opijena
alkoholom.“

~ 99 ~
 Poglavlje 13

Nije se Trenta ticalo i da je Meri Pelford bila pijana kao zemlja, što očigledno nije
bila. A zatim mu je ponovo uputila onaj smešak, onaj od koga mu je požuda uz
riku pojurila niz noge - i bilo je nečeg pijanog u tome. Prokletstvo.
Oteo joj je čašu iz ruke i otpio gutljaj, ne zato što je istinski verovao da je
njegova buduća snaha zavisna od grožđa, već zato što - pa, želeo je da vidi kako
iznenađeno otvara usta i širi oči.
Bio je on kadar da bude spontan kao i svako drugi.
„Nisam znala da ste tako žedni“, povikala je ledi Kerolajn. „Morate i moju
čašu uzeti, vaša milosti. Uveravam vas da moje usne nisu dotakle obod čaše.“
Tada je shvatio da je njegov pravi motiv bio upravo to što su Merine usne
dotakle obod čaše.
Upravo je skupila usne da oduva zalutali uvojak iz očiju, i morao je da stegne
grlo i potisne jecanje zbog onoga što se desilo njegovom telu pri pogledu na nju.
„Vratiću moju praznu čašu da biste mogli da popijete još ovog osvežavajućeg
pića“, rekla je Meri veselo.
Ovo je bilo načisto pakosno jer je limunada imala ukus vode za pranje sudova,
ali nije mu bilo druge. Uzeo je i čašu ledi Kerolajn pa i nju ispraznio.
„Vaša milosti?“, ponovo je rekla ledi Kerolajn.
Na čudan način je vrskala pri govoru. Trent je na lice nabacio nešto blisko
smešku. „Da?“
„Mora da ste mnogo, mnogo ushićeni što je gospođica Pelford pristala da se
uda za vašeg brata.“
„Jesam, jesam“, složio se Trent.
Želeo je da vidi kako Meri nestaje smešak sa usana.
„Uopšteno govoreći, ljudi našeg položaja ne vide mnogo brakova iz ljubavi“,
nastavila je ledi Kerolajn. „Ali bilo je mnogo, mnogo romantično posmatrati kako
lord Sedrik osvaja srce i ruku gospođice Pelford.“
„Odista“, odgovorio je Trent.
„Treća sreća!“, rekla je ledi Kerolajn vedro uspevši da nagovesti mnogo stvari
tom jednom rečenicom.

~ 100 ~
 Meri je zamišljeno na trenutak spustila pogled na damu, a zatim je rekla:
„Istini za volju, pogrešila sam ta prva dva puta. Mislim da su muškarci kao orah:
nikada ne znaš ima li nešto trulo unutra dok ih ne razbiješ.“
Bože, bila je veličanstvena.
„A ja mislim da je brak kao religija ili lek“, usprotivio joj se Trent dok je
pružao lakeju praznu čašu ledi Kerolajn, a zatim uzeo i Merinu pa i nju predao
lakeju. „Za sve troje je potrebna šlepa vera.“
Leri Kerolajn gledala je čas jedno čas drugo. Mora da su je učili da ljupkost
podrazumeva večito smeškanje.
„Vi niste bili ni venčani ni vereni, da li sam u pravu, vaša milosti?“, pitala je
Meri susrevši njegov pogled iznad lepeze koju je upravo raširila.
„Tako je“, dozvolio je. Ona neposlušna lokna ponovo je pala Meri na čelo.
Imala je toliko kose da ju je muškarac prosto instinktivno zamišljao raširenu preko
jastuka.
Ne.
O čemu on to razmišlja? Snaha.
Snaha.
Bilo je vreme da se promeni tema. „Zašto, zaboga, moj brat još nije stigao?“
Leri Kerolajn se osvrnula očigledno željno zatreptavši. Može biti da se Sedrik
odista jeftino prodao. Možda je trebalo da se oženi kćerkom vojvode.
„Možda je njegova kočija zarobljena u nekoj pretrpanoj ulici“, rekla je Meri
poigravajući se narukvicom od bisera i dijamanata na ruci.
Zaboga, koliko je ta žena bila bogata? Nije da je mario, osim u pogledu njene
sposobnosti da izdržava Sedrika. Da se on ženi njome, naterao bi je da svoj novac
stavu u fond za njihovu decu.
On će sam izdržavati svoju ženu.
Ne bi trebalo da o ovome razmišlja.
I ne bi trebalo da gleda Merine obline. No i nadbiskupa bi dovela u iskušenje.
Nemoguće da nosi korset; haljina je bila tako krojena da bi joj gornji deo haljine
na i najmanji dodir spao ispod grudi.
Svima je bilo jasno da su joj grudi oble i visoke, kao da se prirodno nude za
poljupce. Za obožavanje.
„Ako je brak odista kao religija, onda mislim da će biti raj“, zacvrkutala je
ledi Kerolajn.
Trent i Meri su se u istom trenutku okrenuli prema njoj.
„Kako je to sanjarski od vas“, rekla je Meri.
„Zapravo, verujem da je ljubav sasvim moguća u svakodnevnom životu“,
rekla je ledi Kerolajn tiho dok je prelazila pogledom preko Trentovog lica pa ga
spustila niz njegov vrat i ruke.

~ 101 ~
 Možda Sedrik i nije imao šanse.
„Za ljude našeg položaja brak je, razume se, pitanje krvne linije i porodičnih
veza“, nastavila je dama. „No ljubav je svakako moguća unutar tog sporazuma.
Zapravo, mislim da naši brakovi imaju mnogo više šansi za uspeh nego brakovi
među slugama koje se uparuju samo na osnovu životinjskog instinkta.“
Činilo se da Meri stiska zube. Zanimljivo.
„Zar se ne slažete sa mojim širim viđenjem braka, vaša milosti?“, pitala je
ledi Kerolajn.
„Do izvesne mere“, rekao je, misleći na romantičnu crtu koju je Meri mislila
da je videla kod Sedrika. „Verujem da je veća verovatnoća da će muškarac i žena
živeti u harmoniji ako emocije ne igraju ulogu u izboru bračnog partnera. Ni sa
jedne strane.“
Spustio je pogled i video da je ledi Ketrin spustila ruku na njegov rukav.
„Pravo je zadovoljstvo uvideti koliko nam se mišljenja poklapaju, vaša
milosti. Tako ste mudri u poređenju sa nama dvema budalastim ženama.“
Meri je ponovo stegla vilicu.
„Oh, ne bih baš rekao da ste budalaste“, rekao je Trent izazivajući zver.
„Kako je to lepo od vas“, rekla je Meri. „Pretpostavljam da samo tako
delujemo u svetlu vaše mudrosti.“
Ledi Kerolajn je ponovo zatreptala. Sklonila je ruku sa njegovog rukava
sekund pre nego što je namerio da je se oslobodi.
„Znači, ljubavi nema mesta u tim brakovima koje smatrate tako uspešnim?“,
pitala je Meri.
Sa drugog kraja prostorije začulo se tiho komešanje i Trent je znao, a da nije
morao da pogleda, da je njegov brat najzad stigao. Sedrik nikada nije neprimetno
ulazio u prostoriju. Udeljivao je pozdrave i komplimente onako kako sveštenik
deli Svetu pričest. Svi su stajali u redu i svi su primali blagoslov.
Zanimljivo je bio što Meri nije pomerila pogled sa Trentovog lica, premda se
ledi Kerolajn naginjala u stranu da bi provirila preko njegovog ramena.
„Čvrstog sam mišljenja da nema. Nikada je nisam osetio i ne bih ni želeo.“
„Ljubav nije nužna da bi brak bio uspešan“, složila se ledi Ketrin smešeći mu
se toliko široko da je mogla da joj vidi desni. Znači slušala je, premda je zevala u
Sedrika.
„Šta vi mislite o braku i ljubavi, gospođice Pelford?“, pitao je Trent u kratkoj
pauzi pre nego što se Sedrik, koji je išao prema njima, približio dovoljno da ih
čuje.
„Kako možete to da me pitate kada sam verena za vašeg brata?“, pitala je.
Njene reči su možda bile razigrane, ali pogled nije.
„Pitam u načelu“, rekao je, „ne aludirajući na konkretnu situaciju. Svestan
sam da se vi volite.“
~ 102 ~
 „U tom slučaju bih, u načelu“, odgovorila je, „strepela da bi brak koji je
zasnovan čisto na temelju odgovarajuće krvne linije i ugovora o imovini bio nalik
na cirkus: radostan i sjajan spolja gledano.
„A iznutra?“
„Dosadan, u najboljem slučaju, mučan u najgorem. Barem sa tačke gledišta
životinja koje su primorane da igraju za večeru.“
Sedrik je stigao do njih i toliko se duboko naklonio da je bradom umalo
dotakao koleno. Trent je uhvatio sebe kako prazno zuri u ruku kojom je njegov
brat izvodio kitnjaste pokrete u vazduhu dok se klanjao.
Gospođica Meri Pelford imala je gvozdenu kičmu. Preživeće brak sa
njegovim bratom, i pored svih Sedrikovih mana. Ako iko može da spase Sedrika,
onda je to Meri.
Ali on je sada prvi put pomislio kako bi taj brak mogao da utiče na nju.
Kakav bi to brak bio? Šta medved misli o večeri nakon što ga nauče da igra
da bi je dobio?
„Vaša milosti“, rekla je ledi Kerolajn ponovo spustivši ruku na njegov rukav.
„Gospođa Benet dala je znak da bi trebalo da pređemo u trpezariju.“
I naravno, njihova domaćica je ćurlikala kako je zvanični redosled ulaska u
trpezariju prema položaju zastareo i staromodan i da bi svi trebalo da pređu u
trpezariju shodno svome nahođenju.
„Da, naravno“, rekao je Trent. Gospođa Benet je zgrabila Sedrika; zajedno su
izlazili iz prostorije, a on je nagnuo glavu prema njoj.
Ledi Kerolajn ga je snažnije uhvatila za ruku. „Uverena sam da mi ta pravila
ne smatramo zastarelim.“
Trent nije mario ko će prvi ući u trpezariju. Nije odgovorio već je počeo da je
vuče prema vratima.
„Verujem da ne strepite da će vaš brat biti ostavljen pred oltarom, vaša
milosti“, rekla je dama menjajući temu. Iz nekog razloga je rešila da pokrene
kampanju protiv Meri.
„Sedrik bi trebalo da brine zbog toga, ne ja“, istakao je Trent.
„Ali, vaša milosti, svesni ste da se gospođica Pelford verila po treći put?“
Trent je slegao ramenima.
Meri je uzela Kestrila pod ruku. Bio je on pristojan momak, premda mlad i -
sada kada je Trent malo bolje razmislio - prilično tup. Njegov posed se pružao
duž zapadne granice Trentovog seoskog poseda i njihov odnos je uvek bio
srdačan.
No ipak je način na koji je Kestril gledao Meri naterao Trenta da suzi oči.
Da je ona bila njegova verenica, nikada ne bi dozvolio da sedi za drugim
krajem stola. Dođavola, ne bi mu se dopalo ni da se smeši drugom muškarcu kao
što se smeši Kestrilu.
~ 103 ~
 Mogao bi postati i bestidan i držati je za ruku u javnosti. Ljubiti je u javnosti.
Čak i nešto gore.
U kočiji.
Trent je prilagodio korak naglašeno sitnim koracima ledi Ketrin namerno
puštajući da ga đavo iskušava. Između parova ispred njih je povremeno uspevao
da vidi Merina leđa.
Leđa?
Ko je mario za leđa?
On. Ispostavilo se da je mario i za vratove, jer je kosa bila podignuta i
pričvršćena sa strane u loknama koje su otkrivale njen vrat. Bio je to zanosan vrat.
Vrat koji je mamio poljupce.
Ispod njega se videla površina nežnih leđa, a ispod nje stražnjica, zaobljena i
savršena.
„Slažete li se, vaša milosti?“, pitala je ledi Kerolajn.
Nije imao predstavu šta ga je pitala. Pogledao ju je, video njen željan pogled,
ogradio se. „Pretpostavljam.“
„Vaš brat je mnogo, mnogo milosrdan i nesebičan.“
Promrmljao je nešto.
„Vidi se to u i njegovom izboru neveste“, rekla je pomalo pakosno.
Trent je podigao pogled taman na vreme da vidi Meri kako se smeši Kestrilu
a zatim nestaje niz hodnik, verovatno ka toaletu za dame. I naravno, kada su stigli
do vrata trpezarije, ugledao je porub njene suknje kako nestaje uz stepenice.
Uvukao je ledi Kerolajn u prostoriju i automatski krenuo prema čelu stola, pa
zastao. Kao gospodin i dama najvišeg ranga, njih dvoje bi obično sedeli pored
domaćice.
Kao i u slučaju većine starih običaja, iza pravila prvenstva vezanog za ulazak
u trpezariju stajao je dobar razlog: odnosno, on je diktirao redosled sedenja za
stolom.
Zbog odluke gospođe Benet da odbaci uobičajeni red, zvanice su sedale za
sto nasumično. Sedrik je seo na mesto koje je, strogo govoreći, bilo namenjeno
gospodinu najvišeg ranga u prostoriji: odnosno, njemu. Prazno mesto pored
Sedrika će odgovarati ledi Kerolajn.
Jedina još slobodna mesta nalazila su se pred kraj, na drugoj strani stola -
ispod soli, kako je stara izreka govorila. Na trenutak se pozabavio idejom da
otprati ledi Kerolajn do jednog od tih mesta, čisto da vidi njen skandalizovan
izraz.
Gospođa Benet je skočila na noge, „O, ne“, povikala je suviše kasno uvidevši
problem.
„Sasvim je u redu“, rekao je Trent vedro pa smestio ledi Ketrin pored Sedrika
bez ikakve dalje ceremonije. „Kao što kažete, prvenstvo je izašlo iz mode, i rado
~ 104 ~
ću sesti na prvo slobodno mesto. Ako biste me izvinili na trenutak, odmah ću se
vratiti.“
Trudio se da ne pokaže neprimerenu žurbu dok je izlazio iz prostorije. Batler
je krenuo prema njemu, ali mu je Trent mahnuo da ne prilazi.
Šta on to, dođavola, radi?
Popeo se stepenicama kunući sam sebe. Pratio je Meri Pelford kao prokleto
pseto.
Kada je stigao do vrha stepeništa, glava mu se izbistrila. Pratio ju je jer ga je,
od svih ljudi u Londonu, Meri gledala pravo u oči i nije skretala pogled. Nije se
trzala i nije se ulagivala.
Zapravo je pokazala nepoštovanje. Živela je u svetu u kom se muškarcima
nije dodvoravalo zbog slučajnosti njihovog rođenja.
Niko koga je do sada sreo nije u njemu video ništa osim njegovog vojvodstva,
koje je, poput medalje na njegovim grudima, definisalo svaku njegovu
interakciju. Čak je i Sedrik video samo titulu koja mu je oteta slučajnošću rođenja,
a ne brata blizanca koji je stajao pred njim.
Skrenuo je za ugao na vrhu stepeništa i naleteo na nju kako zatvara vrata za
sobom. Nanela je tamnoružičastu boju na usne.
Nije bilo potrebe. S druge strane, izgledala je nevaljalo... i besmisleno
zavodljivo.
„Vaša milosti“, rekla je glasom jasnim kao zvono u poređenju sa glasom ledi
Kerolajn. Merine guste, crne trepavice uokvirivale su oči koje su izgledale
promenjivo kao i vreme. U njima su se jasno mogla videti sva njena osećanja.
Sada je bila iznenađena.
Proklet da je ako je zaljubljena u njegovog brata kao što je tvrdila.
„Želeo sam u četiri oka da vam zahvalim što niste obavestili ledi Kerolajn o
svršetku koji svakako ne želim“, rekao je prilazeći joj. „Progovorio sam
nepromišljeno.“
„Pokušavate da budete dovitljivi izbacujući citate“, nasmešila mu se. „C-c-c,
vojvodo. Vaše pretvaranje moglo je imati ozbiljne posledice.“
„I više nego ozbiljne“, rekao je iskreno. „Smrtonosne.“
Nabrala joj se koža oko očiju. Otkada je nabrana koža oko očiju slala udar
požude kroz telo muškarca?
„Sita sam Šekspira“, poverila mu se. „Iskrena da budem, volela bih da nikada
nije napisao ni retka. Počinjem da ga mrzim.“
„Mnogi se školarci slažu s vama“, rekao je Trent pa joj se, odustavši od
svakog opreza, približio za još jedan korak. „Odsada ću zauzdati svoju
dovitljivost.“
„To je žrtva koja će promeniti svet“, rekla je sa smehom u glasu. Taj njen
smeh bio je opojna stvar.
~ 105 ~
 Nešto mora da mu se videlo na licu jer se umirila.
„Neverovatno je lako napraviti budalu od sebe kada pokušavaš da se razmećeš
pred damom“, priznao je. I samog ga je iznenadila promuklost njegovog glasa.
„Čovek bi pomislio da sam tu lekciju naučio u mladosti.“
Počinjao je da zuri u nju na način na koji mlado momče zuri u prsatu
krčmaricu, ne kako bi gospodin - vojvoda - trebalo da gleda damu. Ali činilo se
da ne može da skrene pogled. Bistre oči Meri Pelford rušile su sve njegove zidove.
Najzad je skrenula pogled prema podu, a rumenilo joj je oblilo obraze. Nije
to znači bilo samo jednostrano. I ona je osetila.
„Ako biste me izvinili, vaša milosti, moram se vratiti u trpezariju.“
„Moram i ja.“ Ponudio joj je ruku i suviše uživao kada ga je dotakla.
Veliko, preterano kitnjasto ogledalo stajalo je na dnu stepeništa, verovatno
postavljeno tu da bi gospodarica kuće mogla još jednom da se pogleda pre izlaska.
Nemoguće je bilo izbeći pogled na njihov odraz.
Nikada nije provodio vreme u posmatranju svog lica i kada bi i uhvatio svoj
odraz u ogledalu, navikao je da u njemu vidi ravnodušno, cinično lice.
Tog izraza sada nigde nije bilo.
Zapravo, da je imao poetske sklonosti - koje nije imao - mogao bi svoj izraz
opisati kao užaren. To je kod njega probudilo čudan osećaj ošamućenosti.
Kada su zajedno ušli u trpezariju, javio mu se nelagodan osećaj da je lice iz
ogledala pokazivalo stvari o kojima on nije želeo da razmišlja.
Osećanja.
Ova pomisao je bila toliko uznemirujuća da je dozvolio da lakej izvuče Meri
stolicu dok je on sedao pored nje.
„Vaša milosti“, rekao je jedan ženski glas sa njegove leve strane. Milost, samo
da nije mlada žena stasala za udaju.
Bendžamin Trevel, pristojan momak koga je poznavao sa univerziteta,
klimnuo mu je glavom sa druge strane stola. „Moja supruga.“
Trent joj se nasmešio. „Gospođo Trevel, zadovoljstvo mi je.“
Razgovarali su kratko pre nego što se lakej umešao da natoči vino. Okrenuo
se prema Meri i u sebi zaječao. Mogao je nesmetano da gleda u gornji deo njene
haljine. Protivrečeći njegovom ranijem utisku, nosila je korset; i njega je video.
Pritiskao joj je grudi i podizao ih još više i činio da izgledaju punije nego što bi
bile prirodno.
Promeškoljio se u stolici proklinjući svoje proklete svilene čakšire.
Plemkinja pored njega nije prestajala da priča o psu koga je dresirala. Ili je to
možda bilo dete; promakla mu je ključna pojedinost.
Zgađenost mu se kiselila u stomaku. Šta li je, zaboga, radio na ovoj večeri?
Ako će biti iskren prema sebi, došao je samo da bi video Meri Pelford.

~ 106 ~
 Odnosno: svoju buduću snahu.
Dobro.
Pa, video ju je.
I osetio požudu prema njoj.
Bila je predivna. Njegova kita je pretila da pocepa čakšire. Ako ne bude pazio,
mogao bi najzad videti neku damu kako gubi svest - nakon što pogleda u njegovo
krilo.
Dođavola sve. Naglo je pružio ruku i udario čašu s vinom koja se prevrnula i
iz koje se klaret prosuo na stolnjak i njemu u krilo.
Gospođa Trevel je ciknula; Meri nije rekla ništa, ali se blago povukla. Bio je
dovoljno pregrejan da mu hladna tečnost pruži olakšanje. I natera ga da ovlada
sobom.
„Moram se izviniti“, rekao je ustajući sa stolice i pružajući nakvašeni ubrus
lakeju koji je požurio da mu pomogne. Svi za stolom su zurili u njega, svaki
razgovor je stao. „Moraću da se vratim kući i presvučem se. Nemam drugog
izbora.“
Na drugom kraju stola, njegova domaćica skočila je sa svog mesta sa
užasnutim izrazom na licu; prekasno je Trent shvatio da će ona - kao i svi ostali -
pretpostaviti da odlazi sa večere jer je uvređen što je morao da sedi među manje
uvaženim zvanicama.
„Voleo bih da ostanem“, rekao je klanjajući se svojoj domaćici. Njegova laž
neće ništa značiti; već je video kako ljudi počinju da se došaptavaju, a gospođa
Benet izgledala je duboko potreseno.
Zanemario je ovo i naklonio se zvanicama za stolom.

~ 107 ~
 Poglavlje 14

Meri je zapanjeno gledala kako vojvoda izlazi iz trpezarije gospođe Benet.

„Čini se da se njegovoj milosti nije dopalo da sedi među običnim smrtnicima“,
prokomentarisao je gospodin Kestril.
Da li je vojvoda namerno prevrnuo čašu? Da li je odista mogao biti toliko
srdit što mu nije ukazano prvenstvo da je smatrao kako ima pravo da napusti
večeru pre nego što ona i počne?
Nabrala je nos od razočaranja. Nije joj se činio kao takav čovek, ali ipak je on
bio vojvoda.
„Prilično sam iznenađen“, rekao je gospodin Kestril izgovarajući njene misli
naglas. „Moj posed je pored njegovog i nikada se nije držao visoko. Ali
pretpostavljam da se udvara ledi Ketrin i možda je smatrao da ovaj obrok nije
vredan njegove pažnje ako već ne sedi pored nje.“
Nakon vojvodinog naglog odlaska, društvo joj se činilo zamorno i dosadno.
Sedrik je sedeo daleko od nje, pri čelu stola. Ledi Kerolajn je flertovala s njim sa
razmetljivom silinom koja je trebalo kod Meri da izazove ljubomoru. Nije.
Na sreću, Kestril je bio raspoložen za razgovor. Ispostavilo se da je bio
ljubitelj ptica i mogao je da joj navede sve ptice koje bi mogla da vidi u Hajd
parku a nikada ih ne bi videla kod kuće u Bostonu.
Sedam jela kasnije, Meri je postala stručnjak za krilate stanovnike Londona,
i najzad su poslužili desert, mnogo poslastica i slatkiša. Kušala je svaku, kako
etikecija nalaže, ali je ona zapravo samo želela parče ananasa koje je stajalo na
sredini stola. Žudela je za ukusom ananasa otkako je ušla u prostoriju i videla ga
kao krunu složenog tornja mnogo običnijeg voća, neočekivanog i egzotičnog, u
vlažnom, čađavom Londonu kao što bi bio i Mohok ratnik u punoj ratničkoj
opremi.
Prvi ananas okusila je onog dana kada je došla da živi kod strica i strine. Bila
je devojčica, žalosna, umorna i usamljena. Bes joj je rekla da su ananasi stizali
brodovima koji su plovili iz Bostona do ostrva gde je sunce uvek sijalo, i ljudi
nosili samo komad platna oko struka i plesali od jutra do noći.
Prvi put nakon očeve smrti podigao se teški, sivi oblak koji se lepio za Meri
kao druga koža. Do dana današnjeg sećala se prvog zalogaja, kako je imao ukus
meda i sreće, što je bilo osećanje na koje je u svojoj žalosti zaboravila.

~ 108 ~
 Na red je došlo voće i lakej je obilazio oko stola i pitao ljude šta bi želeli.
Kada je došao red na nju, zamolila je za parče ananasa.
Kada se lakej povukao da iseče voće, čula je jednog veoma starog čoveka koji
je sedeo preko puta nje kako govori: „Tražila je ananas!“
Da Merine knjige o etikeciji nisu naglašavale da je neučtivo obraćati se
ljudima preko stola, pitala bi ga zašto ga to čudi. Ali samo je nemo posmatrala
kada je on pozvao lakeja da se vrati pa i on zamolio za parče ananasa a zatim su
to uradili i svi ostali na njenom kraju stola.
„Užasno ih je teško uzgojiti u severnom podneblju“, obavestio ju je gospodin
Kestril. „Kao što možda znate, potiču iz tropa, gde su dani dugi.“
„Čudi me da ih je moguće uzgajati u Engleskoj“, rekla je Meri uzimajući
zalogaj navodno engleskog ananasa.
„Moraju se uzgajati u stakleniku uz peć za ananas. Verujem da Apotekarski
vrt u Čelsiju ima izvestan broj rodnih stabala.“
„Peć za ananas?“, ponovila je Meri baš kada je domaćica dala znak damama
da bi sada trebalo da se povuku u salon.
„Ako ste zainteresovani mogao bih da udesim posetu vrtu“, rekao je gospodin
Kestril dok su ustajali.
„To bi bilo lepo“, rekla je Meri smešeći mu se široko. „Zanimaju me sve vrste
biljaka i baš bih volela da vidim tu peć.“
Sedrik joj je prišao. „Kestrile“, rekao je blago povijajući ramena pre nego
klanjajući se u struku.
„Alardajse“, odgovorio je njen sagovornik naklonivši se, premda ledeno.
„Gospodin Kestril je ljubazno ponudio da udesi posetu Apotekarskom vrtu u
Čelsiju“, rekla je Meri Sedriku.
„Možda ćeš imati vremena za to kada se vratimo sa svadbenog putovanja“,
rekao je Sedrik ravnodušno.
Meri je prvi put čula za svadbeno putovanje, ali znala je da ne bi trebalo da
ga propituje u javnosti. A i strina Bes je stigla i uhvatila Meri podruku da je
povede; batler je čekao da otprati dame u salon.
Čim su ušle u salon, strinu Bes je presrela jedna ljubiteljka poezije i uvukla je
u raspravu o formi soneta, zbog čega je Meri morala da sedne između ledi
Kerolajn i gospođe Benet. Kako divno.
Tek što je sela, kada je ledi Kerolajn pogledala Merin stomak i rekla: „Nadam
se da je ananas bio vaš, gospođo Benet jer je gospođica Pelford bila mnogo
gladna.“
Neobična dikcija ledi Kerolajn je proste samoglasnike pretvarala u gotovo
neprepoznatljive glasove - ali čak i nakon što je Meri uspela da raščivija šta je
„aunaunas“ nije uspela da dokuči o čemu to ova dama priča.

~ 109 ~
 „Nikada ne bih kupila ananas“, rekla je gospođa Benet lako. „Njihov izgled
mi je prijatan oku, pa ga zato iznajmljujem kao ukras, ali većina ljudi ne može da
podnese njegov ukus.“
Na ovo su sve dame požurile da kažu kako i one ne podnose ukus ananasa i
da su krišku ananasa uzele iz čiste učtivosti.
Iznajmljuje se?
Ananas je morala da iznajmi?
Ko iznajmljuje hranu?
„Šta je sledeće?“, smejala se ledi Kerolajn. „Hoće li gosti početi da gutaju
ljubičice iz činije za pranje prstiju?“
Ko bi pomislio da domaćica može da iznajmi ananas za večeru? No činilo se
da su londonske domaćice to radile i da je Meri postupila nadasve netaktično kada
je tražila krišku ananasa.
Stid ju je preplavio sve do vrhova prstiju. „Nisam svesna da je ananas puka
dekoracija“, izvinila se. „Kod kuće ih jedemo. Zapravo, gospodine Kestril mi je
rekao da je kralj Čarls Drugi pojeo prvi ananas uzgojen u Engleskoj još 1675.
godine.“
Tišina koja je usledila bila je poznata, činilo se da niko nikada nije bio
zainteresovan za informacije koje su se zadržavale Meri u pamćenju.
„Zaista mi je žao što sam pojela vaš ukras“, dodala je žurno.
Ledi Kerolajn se nagnula prema njoj i potapšala je po ruci. „Niko ne može da
vam zameri neupućenost u pravila učtivog društva.“
Meri je rekla sebi da je ledi Kerolajn tako otrovna verovatno zato što je
gladna. Izgladnjivanje je umelo to da uradi; pretvaralo je inače pristojne ljude u
ljudoždere.
„Ako mi ne zamerate na savetu, gospođice Pelford, predlažem vam da se
držite podalje od slatkog voća. Uverena sam da želite da izgledate što je bolje
moguće na dan venčanja, a održavanje vitkosti zahteva snažnu volju.“ Ledi
Kerolajn je sa zadovoljstvom pogledala svoje poput motke tanko telo.
Možda je dama zaista gladovala. Da li joj je to zaista davalo za pravo da bude
tako nepodnošljivo gnusna?
Bes joj je priskočila u pomoć pre nego što je Meri rekla nešto zbog čega bi
mogla da zažali. „Gospođo Benet“, rekla je smešeći se domaćici, „moram da
ponovim izvinjenje moje nećake. Uveravam vas da ću naložiti da vam se sutra
ujutro dostavi ananas u zamenu za vaš.“
Gospođa Benet je skupila oči, a Meri je srce potonulo. Njena strina je bila
dobronamerna, ali prećutni podsetnik da Besini smaragdi nisu bili tek zeleno
staklo nije dobro prihvaćen.

~ 110 ~
 „Imam divnu zamisao“, nastavila je Bes smešeći se sad čitavom krugu.
„Poslužićemo ananas na svadbenom doručku moje nećake. Uverena sam da ćete
se predomisliti kada kušate to voće. Neverovatno je korisno po kožu.“
O, ne.
Ledi Kerolajn se uvredila, a crvene fleke oko njene vilice postale su tamnije.
„Zaista, gospođo Pelford“, rekla je piskavo, „čovek bi gotovo pomislio da mislite
da bi nekoliko ananasa moglo da posluži kao predjelo za učtivo društvo.“
Strina je vaspitala Meri da okrene drugi obraz i da se nikada ne unižava
odgovorom na uvredu. Ali sada je ona osetila kako tiho ključanje gneva izbija na
površinu zbog ove uvrede na račun njene strine. Jedna je stvar bila trpeti
neučtivost ledi Kerolajn na račun Amerike - no sada je ona bila okrutna prema
osobi koju je Meri volela najviše na svetu.
„Nisam to imala na umu“, rekla je Bes mirno pa uzela šolju s čajem. „Bilo bi
lepo biti deo britanskog plemstva, naravno, ali nemaju svi ambicije da stignu do
te uzvišene pozicije. Sigurna sam da znate da smo mi u Americi naklonjeniji
demokratiji nego konstitucionalnoj monarhiji.“
Kao osoba najvišeg roda u prostoriji, ledi Kerolajn je očigledno Besinu
ravnodušnost prema plemstvu shvatila kao ličnu uvredu. Zabacila je glavu, kao
konj koji se sprema da se propne. „Oprostićete mi ako istaknem da zadah
trgovinske razmene koji se širi oko veridbe vaše nećake ukazuje da ona ima baš
takve ambicije. Koliko sam razumela, krojač lorda Sedrika već slavi, premda do
venčanja još nije došlo.“
Ovu drsku izjavu propratio je dugački trenutak mrtvačke tišine - trenutak u
kom je Meri otkrila da je prosvećujući uticaj londonskog vazduha imao svoja
ograničenja. Ljutnja koju je uporno potiskivala pretvorila se u gnev koji ju je
obuzeo kao groznica.
„Koliko sam ja razumela, lord Sedrik je na raspolaganju imao širok izbor
naslednica“, rekla je trudeći se da govori umilnim glasom. „Znam da svi
saosećamo, ledi Kerolajn, sa razočaranjem koje možda osećate.“
„Gospođo Benet“, rekla je Bes blago povišenim glasom. „Ovaj čaj je odista
čudesan. Hoćete li mi reći gde vaša domaćica kupuje ovu mešavinu?“
Obraze ledi Kerolajn oblilo je rumenilo boje cigle. „Barem neću morati da
podmićujem ljude ananasom da dođu na moj svadbeni doručak!“
„Da pljuneš“, odgovorila je Meri, „ne mogu reći da mi je palo na pamet da bi
ananas ili dva mogli čoveku da otvore vrata visokog društva. Zamislite šta bi se
moglo uraditi sa sandukom pomorandži.“
Sve dame su se znatiželjno okrenule prema ledi Kerolajn - sve osim strine
Bes, koja je uputila Meri pogled koji ju je postideo do srži.
„Izvinjavam se“, povikala je Meri u trenutku kada joj je ledi Kerolajn
okrenula rame i glasnim šapatom rekla domaćici: „Čovek ne može očekivati da
osobe iz kolonija razumeju civilizovano ponašanje.“
~ 111 ~
 „Na časnu reč, na smrt bih se plašila da putujem u divljinu gde ne važe pravila
učtivog društva“, složila se gospođa Benet. „Zaboga, ne bih se iznenadila da
vidim kako nag divljak poslužuje za stolom umesto lakeja u livreji! Ne bih imala
predstavu kako da se ponašam kao što to ne umeju, odista, sasvim očigledno ni
oni koji doputuju do naše obale.“
Na ovo je strina Bes ustala, pa uzela šal i torbicu. „Dobila sam strašno
neprijatnu glavobolju, i plašim se da moram da odem.“
Svaka pomisao o daljem izvinjenju izletela je Meri iz glave. Nagnula se i
nasmešila domaćici. „Uveravam vas, gospođo Benet, da biste, kada biste posetili
moju zemlju, otkrili da je lako navići se na naše običaje. Na primer, u Americi na
stolu neće stajati ni jedna jedina špargla ukoliko domaćica ne želi da je pojedete.
I ukoliko domaćica ne poseduje pomenuto povrće.“
„Nećako“, rekla je Bes sa užasnim naglaskom.
Meri je osećala blagu vrtoglavicu - premda nije bila sigurna da li od osećanja
trijumfa ili stida. Skočila je na noge dok je njena strina učtivo zahvaljivala
gospođi Benet izbegavajući svaki pomen ukrasnog voća.
Njihov odlazak je na odlazak podstakao i druge zvanice; kada su stigle do
vrata, dame su se već razišle i počele su da oblače ogrtače; i naterale muževe da
ostave cigare i porto.
„Bila si isprovocirana“, rekla je njena strina čim su se vrata kočije zatvorila a
one ostale same. „No strašno si me razočarala, Meri. Nadam se da sam te naučila
kako je ljubaznost uvek bolja opcija.“
„Znam to“, rekla je Meri. Gnev ju je napuštao, i sada je osećala oštar stid. Da
li se zaista podsmevala ledi Kerolajn zato što je Sedrik nije odabrao za nevestu?
„Pazi, komentari ledi Kerolajn su bili izuzetno nevaspitani“, dozvolila je Bes.
„Nagovestila je da sam debela i bila je neoprostivo nepristojna prema tebi.“
„Želela je da te isprovocira i ti si joj dozvolila.“
„Znam da to nije opravdanje za moje reči. Umorna sam od ćutanja dok ljudi
govore neistine o Americi.“
„Engleska je tvoja domovina“, istakla je Bes. „Štaviše, dala si svečano
obećanje Englezu da ćeš se udati za njega i živeti ovde do kraja života. Tvoja deca
će biti Englezi, Meri. Zarad tvog mira, moraš prestati da se vređaš na takve
besmislice. Komentar gospođe Benet je više rekao o njenom karakteru nego o
našoj zemlji.“
Meri je klimnula glavom.
„Nažalost, prilično sam sigurna da je ananas iznajmljen da bi se stvorila iluzija
da gospođa Benet može priuštiti da ponudi svojim gostima egzotično voće.“
„Zar nije on bio dekoracija? Rekla je da sam pojela centralnu dekoraciju.“

~ 112 ~
 „Stekla sam utisak da je gospođa Benet skrivala suroviju realnost i da je tvoja
greška možda i nesvesno dovela tu damu u finansijske poteškoće. Pogledala sam
pažljivo i zaključila da su njeni biseri bez sumnje veštački.“
Kočija je oštro skrenula i Bes je izgubila ravnotežu pa se uspravila gunđajući.
„Nikada se neću navići na ove engleske ulice! U svakom slučaju ću poslati sutra
ananas. U Bostonu su skupi, ali ovde mora da su čista neumerenost.“
„Napisaću izvinjenje gospođi Benet“, rekla je Meri nimalo oduševljeno.
Bes je klimnula glavom u znak odobravanja.
„Pretpostavljam da ledi Kerolajn mogu da se izvinim u živo.“ Meri se tom
razgovoru nije radovala.
„Uvek postoji sreća u nesreći, mila moja“, rekla je Bes veselije. „Gospođa
Benet nas više neće zvati na prijeme.“
Sedele su u tišini dok je Meri razmišljala o razgovoru. „Imam jedno pitanje“,
rekla je najzad. „Komentar ledi Kerolajn o mojoj veridbi se činio vrlo direktan.“
„Brak jeste komercijalna transakcija za ljude našeg položaja“, odgovorila je
strina Bes. „Ti si bogata naslednica, Meri, i ne vredi pretvarati se da muškarci to
ne uzimaju u obzir. Premda je, kao što znaš, tvoj stric sve udesio tako da tvoj
verenik nema prava na tvoj novac dok do braka ne dođe.“
„Ali ledi Kerolajn je stvari postavila tako da se čini da je Sedrik primio novac
u zamenu za svoju prosidbu“, rekla je Meri. „Znači, mislila je samo na miraz?“
Bes je oklevala, što je kod nje izazvalo nemir.
„Ne“, prošaputala je Meri.
„Nije onako kako zvuči“, požurila je da kaže njena strina. „Ni peni tvog
bogatstva nije dat tvom vereniku, i ništa neće preći u njegove ruke dok se ne
venčate.“
„Onda?“
„Tvoj stric je platio neke račune lorda Sedrika.“
„Račune? Kakve račune?“
„Oh, tek neke račune kod krojača i slično.“ Bes je nemarno odmahnula rukom.
„Da biste vas dvoje bračni život započeli čisti.“
„Koliko je novca Sedrik dugovao?“
„To zaista ne bih mogla da kažem. Ako stric želi da ti dâ poklon za venčanje,
on na to ima pravo.“
„Dugovi mora da su bili značajni, ako svi znaju da su otplaćeni.“ Meri se
uspravila pa vatreno pitala: „Kada je tačno stric Tadeus platio te račune? Koji su
uslovi moje veridbe?“
„Oh, zaboga, ne!“, povikala je njena strina. „Nikada nemoj to da misliš, mila.
Tvoj stric je pre nedelju ili nešto više otkrio da Sedrik ima dva iritantno uporna

~ 113 ~
poverioca. Otplatio je dugove pa njegovo gospodstvo posavetovao da se ne upušta
u dugovanja.“
To je ličilo na njenog strica: velikodušan preko svake mere, ali sklon da deli
savete koji možda i nisu bili dobrodošli.
U Bostonu se francuske haljine nisu poručivale ako niste imali spreman novac
da se krojačica plati. Sedrik je, činilo se, imao mnogo nemarniji odnos prema
poravnavanju svojih računa.
„Uverena sam da je suma bila beznačajna“, zaključila je njena strina.
„Ne smatraš da sam se ponovo verila sa čovekom koji nema novca?“, pitala
je Meri. Javilo joj se mučno osećanje.
Bes je odlučno odmahnula glavom. „Tvoj stric se za to postarao. Lord Sedrik
nije bez novca. Premda trenutno ne živi tamo, poseduje kuću na Berklijskom trgu,
što je izvanredna lokacija. Ima prihod koji je nasledio od majke. Tvoj stric je želeo
da mu učini otplaćivanjem nekog manjeg duga, i ja to odobravam.“
Gospoda tek što su popila porto kada su ona i njena tetka odlazile, pa je Meri
samo klimnula Sedriku i nasmešila mu se. Do sada je već saznao za fijasko sa
ananasom; zapravo, verovatno je saznao čim su se vrata za njima zatvorila.
Ledi Kerolajn će mu, ako niko drugo to ne učini, do tančina preneti povrede
etikete koje je Meri počinila te večeri, i još bez sumnje objaviti kako su činije za
pranje prstiju u opasnosti.
Nije važno šta je njena strina mislila; njena veridba je očigledno bila na
samrtnim mukama.
Njihova kočija je usporila naišavši na teretna kola, pa se Bes nakon nekog
vremena povukla u ćošak i zaspala.
Meri je ostala da sedi pravih leđa i razmišlja o Sedriku.
Problem je bio što se u mislima stalno vraćala na način na koji ju je vojvoda
gledao kada su se sreli na spratu.
Malo je nedostajalo da je poljubi. Ali to nije značilo da ima opciju da se uda
za njega.
Niko se nikada ne bi oženio ženom koja je bila verena sa njegovim bratom. I
nijedan se vojvoda ne bi oženio ženom kao što je ona. Ne samo da je bila
Amerikanka već je njena reputacija već bila narušena; a šta bi se samo desilo kada
bi odbacila još jednog verenika.
Imala je samo dve mogućnosti.
Mogla je da se uda za Sedrika, ili je mogla da ga ostavi i vrati se u Boston.

~ 114 ~
 Poglavlje 15

Te noći je Meri sanjala da se ananas pretvorio u džinovsko jaje koje je sedelo na

stolu ženke džina koja je povikala: „Fi, faj, fo!“, i zapretila da će samleti njene
kosti i ispeći hleb ukoliko ne pretvori jaje u omlet. Probudila se sa odjekom glasa
te gnevne ženke džina.
Džordž je skočio sa kreveta i poigravao je oko nogu njene sobarice i mahao
repom.
Lusi je stajala pored prozora. „Morate ustati, gospođice“, rekla je boreći se da
skloni teške baršunaste draperije. „Vaša strina je strašnu dreku nadigla, da ne biste
verovali. Poslala je lakeja da pronađe anus i nije bila srećna kada se vratio bez
njega. Na sreću, najzad je uspeo da pronađe dva.“
„Ne anus, već ananas“, rekla je Meri prebacivši noge preko ivice kreveta.
„Tako je, ananas. Čovek bi pomislio da su od zlata. Toliko koštaju.“
„To sam shvatila“, rekla je Meri pa uzdahnula. Džordž je doskakutao do nje
pa se okrenuo na leđa.
„Dečak čeka u hodniku da izvede kuče.“
„Gde je Pahulja?“
„Gospodin Pelford ju je odveo sa sobom kočijom. Taj pas bestidno koketira.
Čak pokušava da se umili i gospodinu Dženkinsu!“
Lusi se Pahulja dopadala, ali Džordžovom šarmu nije podlegla, vero vatno
zato što je Dženkins večito bio na oprezu i strepio od nove nezgode. Domaćinstvo
se uvek ravnalo prema batleru.
Meri je navukla ogrtač pa otvorila vrata i predala dečaku nemirno kuče.
„Vaš stric nije srećan što su oba ananasa poslata u nečiju kuću s obzirom na
to koliko koštaju, ali je gospođa rekla da je to učinila u znak izvinjenja.“ Lusine
oči su sijale znatiželjom.
Nije bilo potrebe da čuva tajnu; Meri je pretpostavljala da je veći deo otmenog
Londona do sada već čuo za njenu povredu etikete. „Sinoć sam, u kući gospođe
Benet, tražila od lakeja krišku ananasa.“
Njena služavka je raširila oči. „Da li su otrovni?“
„Nipošto; ukusni su. Problem je bio u tome što je gospođa Benet iznajmila
ananas. On je samo privremeno ukrašavao sto dok čeka da ga odnesu na neku
drugu večeru.“
~ 115 ~
 Meri nije bila jedina koja nije čula za iznajmljivanje hrane. Lusi je samo
ponavljala: „Zaboga, nikada ne bih pomislila.“
Dok je čekala da se kada napuni, Meri je spisku za etikeciju dodala „izbegavaj
ledi Ketrin“ i podvukla to. Ispod toga je dodala i „izbegavaj ananas“.
Razmišljala je o tim novim pravilima dok je ležala u kadi. Nisu to bila, strogo
gledano, pitanja etikecije. Mogla su se nazvati i smernice za preživljavanje.
No ona je ipak gubila veru u svoj spisak. Bila je iscrpljena od nastojanja da
postigne savršenstvo. Gospođica Ferfaks je verovatno bila u pravu: nije ona bila
kadra za prefinjenost uma.
Istina je bila da Sedrik nije želeo nekoga kao što je ona za suprugu. Ako bi se
venčali, nju bi njegovo neodobravanje pokidalo na komadiće pre prve godišnjice
braka.
Morala je da vrati prsten koji joj Sedrik nije kupio. Srce joj je preskočilo
otkucaj na ovu pomisao - ali nije puklo. Zapravo je osećala olakšanje.
Priznanje sopstvene nestalne prirode najbolnije joj je stezalo srce. Dva puta
je već zaključila da ne može naterati sebe da se uda za nekog muškarca nakon što
je svečano obećala da će to uraditi.
A sada je po treći put došla do tog zaključka?
Možda je bila bezdušna i možda nije bila sposobna istinski da voli.
Ili možda nije bila sposobna da čitavog života voli jednog muškarca. Istinski
je verovala da je zaljubljena u Bertija. Volela je njegov entuzijazam, i kako ju je
nazivao svojom „najboljom devojkom“. A zatim ju je zanela Dermotova zlatna
kosa, kao i sve devojke. Pa Sedrik... Ali u svakom slučaju je kasnije otkrila da joj
se njen budući suprug nije čak ni dopadao, a da ne spominje da ga nije volela.
Možda je u tome bio problem. Njeno srce je bilo ledeno jer je bila siroče. Ali
to je zvučalo kao izgovor, stvar kakvu bi neka nestalna žena govorila sebi da
ublaži grižu savesti.
Nije mogla ostati u kadi doveka, a i voda je počela da se hladi. Bilo je vreme
da se obuče i suoči sa danom pred sobom.
Ne bi se iznenadila kada bi stigli posetioci koji su njenoj strini nedostajali -
premda bi oni sada došli iz sasvim pogrešnih razloga.
Za svaki slučaj se spremila za porotu sebi jednakih pa je obukla rumenu
jutarnju haljinu kopiranu sa pariškog modnog postera. Nakon debakla prve
raskinute veridbe, otkrila je da je francuska moda od velike pomoći u ublažavanju
bola.
Haljina je bila osmišljena da se nosi ujutro, ali je bila od svile pre nego od
muslina, i padala je otmeno od visokog struka i malčice joj se vrtložila oko
gležnjeva. Ali su coup d’éclat bile cipele u istoj boji. Bile su od ružičaste jagnjeće
kože, sa usečenim trakama iste sjajne svile od kojih je bila sašivena haljina.

~ 116 ~
 Ne samo da su bile izvanredne, nego su imale i potpeticu. Mislila je kako
njene grudi izgledaju proporcionalnije kada ih je nosila.
Meri se zagledala u ogledalo i shvatila da je ponovo svoja, više nego što je to
bila poslednjih mesec dana. Sinoć je izgubila strpljenje, ali je ipak povukla
granicu.
U Bostonu i Njujorku se ljudima dopadala. Smatrali su je sasvim duhovitom
i ljubaznom, i nisu je smatrali neprivlačnom.
Ali u Londonu...
Englesko učtivo društvo je vrednost čoveka merilo prema kriterijumima u
kojima se Meri nikada neće isticati. Nekako se činilo da su njeni neuglađeni
maniri i ukovrdžana kosa bili potpuno ista stvar. U tom trenutku donela je odluku
da neće više biti uvijanja kose grožđem. Moraće da se zadovolji svojim prirodnim
loknama.
Nakon što je sišla, učinilo joj se da je uzalud obula ružičaste cipele. Stric
Tadeus ju je obavestio da neće primati posetioce jer se zbog jutarnjeg uzbuđenja
- najpre nemogućnosti da se pronađe ananas, nakon čega je lakej uspeo da
obezbedi čak dva ananasa - Bes povukla u postelju sa strašnom glavoboljom.
Nakon što je stric otišao u klub, Meri je obavestila Dženkinsa da je „kod kuće“
za lorda Sedrika Alardajsa.
Stric Tadeus nije odobravao da Meri provodi vreme sa verenikom bez pratnje.
Ali za razliku od Bertija, koji bi je srušio na kauč za pet minuta, Sedrik nikada ne
bi zloupotrebio tu priliku. A bilo je nužno da razgovaraju.
Osećala se mnogo bolje nakon što se igrala sa Džordžom u dvorištu. Sedrik
možda nije smatrao da je ona savršena, ali joj je Džordž jasno stavio do znanja da
on smatra kako je ona načisto sjajna.
Kada su se vratili u salon, sela je za pisaći sto, a Džordž se sručio na stomak,
spustio glavu na njene cipele i zaspao.
Meri je neko vreme samo zurila kroz prozor u Portmanski trg. Sedrik će joj
verovatno uskoro doći u posetu. Ako ne dođe, moraće da ga pozove. Grlo joj se
stezalo dok je razmišljala o razgovoru koji ju je čekao.
Ponavljala je sebi da je Sedrik ne želi. Neće biti kao sa Bertijem kome su se
oči napunile suzama. Ili sa Dermotom, koji je ispljunuo da namerava da je tuži i
koji je upravo to i uradio. Sedrik će se obradovati što će je se osloboditi.
Najzad je primorala sebe da uzme plan za novi vrt u stričevom letnjikovcu
koji je ostavila po strani usled uzbuđenja zbog dolaska u London. Želela je da
cveće u slapovima pada niz padinu ispred paviljona koji je podignut prethodnog
leta.
Bila je to jedina prijatna stvar u vezi sa raskidanjem treće veridbe: mogla je
da napravi novi vrt. Mogla je da gleda svoje drvo kajsije kako raste. Možda čak i
nabavi jednu od tih peći za ananas, ma šta to bilo, i ponese je sa sobom.

~ 117 ~
 U tačno jedanaest sati, kočije su počele da pristižu pred kuću. Konjušari su
izletali sa posetnicama u rukama; ulazna vrata su se otvarala i zatvarala nakon što
ih je Dženkins sve učtivo odbio.
Kada je Meri najzad čula da Dženkins nekoga uvodi u kuću, skočila je od
stola. Drhtala je, ali je očajnički želela da sve što pre okonča.
Savila je prste oko naslona stolice dok je govorila sebi da može raditi na
stričevim vrtovima do kraja života. Nije joj bio potreban muž. Koliko je snažno
stegla stolicu da su joj zglavci pobeleli.
Bila je gotovo sigurna da neće morati ni reč da kaže. Sedrik je svakako bio
očajan zbog njenog poslednjeg i najvećeg kršenja etikecije. Kao gospodin, nije
mogao da otkaže veridbu, ali mogli su da raskinu zaruke sa svega nekoliko reči.
Kada je Sedrik ušao, ona je s mukom progutala pljuvačku. Da li da ona
pokrene temu? Hoće li on nešto reći?
Čim je Dženkins stavio Džordža pod mišku i izašao, Sedrik je pružio ruku i
povikao: „Zar nisam poznavalac najboljeg što civilizovani svet može da ponudi?“
Meri je srce preskočilo otkucaj. „Izvini?“
Prišao joj je, pa se povukao za korak i spustio se u veličanstven naklon.
„’Draga nimfo, Spomeni se u iskanju svome svih mojih greha!’“
„Molim?“, povikala je Meri.
Uspravio se pa slegao ramenima: „Analogija nije baš primenjiva, ali nije ni
važno.“
„Šta je ’iskanje’?“
„Pogled. Ne, ne šta ja to pričam? Molitva.“ Uzeo ju je za ruku pa prineo njenu
ruku usnama držeći je zatočenu pogledom. „Imaš moć da oprostiš moje grehe.“
„Šta imam?“
„Meri, ti ne samo da si u modi“, povikao je Sedrik, „u ovom trenutku, ti si
moda!“
Osećala se kao da se svet okreće oko nje. „Molim? Nije valjda zato što sam
pojela ananas gospođe Benet?“
„Upravo zato!“ Smešio se pokazujući sve zube... pobedonosno. „Neću se
pretvarati da nije bilo trenutaka u kojima sam sumnjao u svoj sud, strepio da mi
se nećeš pridružiti na samom vrhu društva. Trenutaka kada sam se pitao da li će
se uloga ledi Sedrika Alardajsa pokazati kao suviše zahtevna za jednu
Amerikanku.“
Meri se spustila u stolicu za koju se držala.
Seo je u stolicu pored njene i okrenuo je tako da su im se kolena dodirivala.
„Ukazala si na isprazno uobražavanje domaćinstava kao što je domaćinstvo
gospođe Benet. Zaprepašćen sam kada pomislim da sam prihvatio njen poziv.“
Činilo se da Sedrik ne primećuje da je Meri zanemela. „Sinoć si se ponela
kako i dolikuje supruzi vojvodinog sina. Svi o tome pričaju. Sâm princ - princ od
~ 118 ~
Velsa - čestitao mi je što sam pronašao suprugu sa tako jasnim osećajem
pristojnosti, da ne spominje veštinu da uputi oštar ukor ravan Bramelu. Posebno
mu se dopao tvoj komentar o ’ukradenom ananasu’.“
„Molim? Nisam ništa slično rekla!“ povikala je Meri najzad uspevši da
progovori.
„Nevažno“, izjavio je Sedrik mašući rukom. „Svi kažu da si rekla. Priča o
tvojoj pobedi kruži gradom.“
„Mislila sam da ćeš se ljutiti na mene.“
„Ne može se čovek uvek kruto pridržavati pravila“, objavio je Sedrik. „To
ostavljamo nižim klasama.“
To nije bilo ono što su joj on, i drugi, govorili pre današnjeg dana. Srce joj je
toliko snažno tuklo da se osećala loše.
„Jednim malim gestom, molbom da ti iseku ananas - iznajmljeni ananas -
otkrila si pravo lice uniženog plemstva gospođe Benet.“ Sedrik je iskočio iz
stolice i prešao preko prostorije da bi u venecijanskom ogledalu namestio kravatu.
„Žena se probila u najviše krugove preko odbora bolnice, ali veruj mi, niko više
neće nasesti na njenu razmetljivost.“
„Zar svi tako govore o gospođi Benet?“ Meri se stomak zgrčio.
Sedrik se okrenuo prema njoj. „Posebno me zanima kako će biti primljena
večeras na balu kod Verekerovih. Ako se usudi da se pojavi. U budućnosti
nameravam da tražim krišku ananasa svaki put kada vidim to voće na
trpezarijskom stolu. Moraju se na svoje mesto postaviti svi oni koji prikazuju
ispraznu razmetljivost koja oponaša naš rang.“
„O, ne“, povikala je Meri. „Ne bih želela da reputacija gospođe Benet pretrpi
štetu zbog mog neznanja.“
„Sama je to izazvala.“ Sedrik je zastao. „Možda je malčice bilo preterano
poslati pet ananasa na njenu adresu. Čovek mora izbegavati vulgarnu
razmetljivost čak i kada je u službi i više nego zasluženog ukora.“
„Moja strina nije želela da je time ukori“, glasno je udahnula Meri. „Poslala
je ananase gospođi Benet uz najiskrenije izvinjenje, i poslala je svega dva.“
Sedrik se nasmejao. „Genijalno! Mudrost nevinih i tako to.“ Ponovo je
mahnuo rukom. „Na tu temu, moram reći da sam bio prijatno iznenađen kada se
moj brat poneo kao čovek njegovog ranga i napustio sto gospođe Benet nakon što
gaje domaćica onako propisno uvredila. Očekivao sam od njega da se drži donjeg
dela stola i traži da mu donesu kriglu piva.“
Meri je skočila. „Ne mogu dozvoliti da gospođa Benet trpi zbog moje
budalaste greške!“
„Bila je to njena budalasta greška. Ona je posadila vojvodu na mesto za ljude
nižeg položaja i razmetala se da ananas nije njen. Sada je izopštenik zbog
ananasa.“ Nasmejao se. „’Izopštenik zbog ananasa’. Zabavljam se.“

~ 119 ~
 „Ali, Sedriče...“
„Odbijanje poseta jutros je takođe bila genijalna strategija. Čitav London će
večeras na balu pokušavati očajnički da se sprijatelji s tobom.“ Zamišljeno je
skupio usne. „Moraš izvesti još jedan takav kontranapad. Možda ću uputiti
Aldžernona Veblinga na tebe. On strašno smešno zamuckuje. Avaj, žalim što
moram da odem, ali sam uveren da će ti na pamet pasti već neki lukav odgovor.
Možeš danas u toku poslepodneva da ga osmisliš.“
„Ne, nemoj ići“, povikala je Meri hvatajući ga za rukav premda ga je smesta
pustila kada je Sedrik pogledao njenu ruku. „Moramo da razgovaramo.“
„Imam termin kod krojača za pola sata“, rekao je. „Poručio sam novi kaput
za bal.“
Meri nije mogla da razmišlja. Morala je da pronađe način da se iskupi za
uvredu gospođi Benet. A i morala je da reši pitanje svoje veridbe. „Da li bi mogao
da odložiš posetu krojaču?“
„Avaj, ne“, rekao je Sedrik odlučno. „Moj kaput je bio gotov još juče, ali su
mesingana dugmad postala suviše uobičajena. Kao što si možda primetila, čak i
Kestril ih je nosio sinoć, a on je seljačina. Rekao sam krojaču da mora da promeni
dugmad ili mu neću platiti ni pola penija za kaput.
„Dugmad“, ponovila je Meri.
„Dugmad bi trebalo da bude iznenađenje“, obavestio ju je Sedrik. „Nova su
od slonove kosti sa intarzijom u vidu mesinganih cvetova. Moj krojač se zakleo
na majčin grob da su to jedina takva dugmad u čitavoj Engleskoj.“
Verovatno je i tu dugmad platio njen stric - ili je, što je bilo verovatnije, novi
kaput kupljen na kredit i čeka da prođe venčanje da bi bio plaćen.
„Sedriče, moramo da razgovaramo“, navaljivala je Meri.
Ali njen verenik je samo otvorio vrata hodnika gde je Dženkins čekao.
„Ponosan sam što se ženim ženom kojoj se čitav London divi“, rekao je Sedrik
klanjajući se.
„Nisam želela da uništim reputaciju gospođe Benet!“
„Stil je, ne iskrenost, ono što je važno.“ A zatim ju je ovlaš poljubio u obraz
naoko ne primetivši da se Meri povukla.
Dženkins je pomogao Sedriku da obuče svoj tesni kaput. Uz teatralni pokret
rukom i još jedan naklon, njen verenik je natukao šešir i otišao.
Tokom jutra stiglo je toliko posetnica da je srebrni poslužavnik u predvorju
bio prepun. Meri se vratila u salon baš kada se ponovo začuo zvekir na ulaznim
vratima.
Bilo je sasvim ironično što joj se Sedrik najzad divio onako kako se nadala...
Ali iz pogrešnih razloga. Sada je, suviše kasno, po svemu sudeći, bio njen, u dobru
i zlu - barem dok ne uspe da raskine zaruke u četiri oka ili mu ne pošalje pismo
kojim ih raskida.

~ 120 ~
 Meri je odmahnula glavom. Nije bio problem ostaviti Sedrika; sâm bog zna
da je imala iskustva u tome.
Pravi problem bila je gospođa Benet. Meri je utonula u stolicu osećajući se
istinski loše. Obzir koji se ne spominje nikada u knjigama o etikeciji je, činilo se,
bio redak u Londonu kao i ananas - ali to nije značilo da je trebalo da se unizi i
bude pakosna kao ledi Kerolajn.
Šta li sirota gospođa Benet sada misli? Talas mučnine obuzeo je Meri i ona je
potisnula suze.
Njen otac bi je se stideo iz više razloga. Ali to nije značilo da ne može
popraviti stvar.
Mora popraviti štetu koju je nanela gospođi Benet. Sačekaće da se otarasi
Sedrika, ali ne može čekati ni časka da se iskupi gospođi Benet za svoju
nepristojnost.
Samom posetom ovoj dami ništa neće postići. Mora izneti neku javnu objavu,
večeras, na balu Verekerovih.
A posle toga će raskinuti treću veridbu.

~ 121 ~
 Poglavlje 16

Bal ledi Vereker

Trent je odlučio da balu Verekerovih prisustvuje samo iz jednog razloga: da

pronađe sebi Amerikanku kojom bi se oženio. Njegova opčinjenost verenicom
svog brata je bila sasvim neprimerena i mora prestati.
Razume se, prva osoba koju je video po dolasku bio je Sedrik, koji je držao
slovo u skupini gospode i dama oštrih lica i grabljivih očiju, besprekorno obučenih
lešinara koji su, činilo se, uvek mrmljali nešto, u isti mah dovitljivo i neprijatno.
Ukratko, Sedrik je bio u svom elementu.
Trent je krenuo u suprotnom smeru. Kretao se polako jer su ga dame sa kojima
su bile kćerke za udaju zaustavljale na svakih nekoliko koraka. Sve te devojke su
nosile belo; izgledale su kao jato vestalki koje su kod kuće ostavile svetiljke.
Njihova tela su se stapala u belinu pa su im se samo glave isticale.
Gospođica Častikl sa crvenom kosom - bože, ne. Zrikava gospođica Petunija
- malo verovatno. Ledi Sisi Rojal, sa širokim nosom - čak ni da na vrbi rodi
grožđe.
Upravo je razmišljao kako nije sreo nijednu ženu dostojnu ozbiljnog
razmatranja - gde su večeras bile dame iz Amerike? - kada se iz čopora izdvojila
ledi Kerolajn sa smernošću gladnog šakala.
Možda taj kiseli izraz na njenom licu nije imao nikakve veze s njim, možda
je prosto bila gladna. Njena bela haljina je imala dubok izrez zbog čega su, vrlo
zlosrećno, njene ključne kosti ličile na grebene na leđima morskih čudovišta
prikazanih na srednjevekovnim mapama.
Ovde ima zmajeva, pomislio je nimalo oduševljeno.
„Vojvodo!“, povikala je ledi Kerolajn sa razigranošću koja je bila prihvatljiva
i prisnošću koja to nije bila. „Takvo je zadovoljstvo videti vas dve večeri zaredom.
Da li da se usudimo nadati se da nameravate da zauzmete mesto u društvu koje
vam po pravu pripada?“
Trent je taman na vreme progutao, O bože, nikako, koje mu je u tom trenutku
palo na pamet. Umesto da joj odgovori, naklonio se i poljubio njenu pruženu ruku
pitajući se šta bi pomislila kada bi rekao istinu: došao je na bal da pronađe
Amerikanku kojom bi se oženio.

~ 122 ~
 Ali još dok je formirao ovu misao, znao je da laže samog sebe.
Došao je na bal da pronađe jednu određenu Amerikanku i nijedna druga žena,
ma koje nacionalnosti i osobina - ma koliko ljupka bila - neće moći da ga
zadovolji.
Bestraga.
Sedrik je već smatrao da je Trent ukrao titulu koja mu nije pripadala, a sada
namerava da mu ukrade i verenicu.
„Bila sam mnogo, mnogo užasnuta zbog uvrede koju su vam sinoć naneli“,
rekla je ledi Kerolajn spustivši glas i približivši mu se. Kosom mu je ovlaš dotakla
obraz, svaka je vlas bila na svom mestu, kao da su njene lokne bile uštirkane. „I
premda sam u prošlosti bila u prijateljskim odnosima sa gospođom Benet, ja sam,
prirodno, preispitala svoja osećanja čim sam videla kako se prema vama ponela.“
„Ne znam o čemu pričate.“
„Tako besprimerna uvreda, da se vojvoda postavi u dno stola! Hvala nebesima
pa niste otrpeli takvo nepoštovanje. Ispričala sam to ocu po povratku kući, i on se
složio da mi, pripadnici visokog plemstva, moramo insistirati na našim pravima i
privilegijama na koje imamo pravo. Uveravam vas da sam sa svih strana čula
samo komentare podrške.“
„Otišao sam jer sam prosuo vino po odeći“, izjavio je Trent.
Oči ledi Kerolajn su zasvetlucale. „Naravno, vaša milosti. Vi ste oličenje
diskrecije. Ali zanemarivanje prava prvenstva nije bila jedina omaška na sinoćnoj
večeri. Pretpostavljam da ste već čuli za incident sa ananasom?“
Trent je pogledao preko njene glave u prostoriju. Nije da je on tražio
pogledom Meri. Oh, dođavola, tražio je pogledom Meri.
„Nisam“, rekao je. „Ako biste me izvinili, ledi Kerolajn.
Spustila je ruku na njegov rukav i ponovo mu se približila. Trent je osetio
bockanje u ramenima, što je značilo da ih je veći deo prisutnih u balskoj dvorani
pomno posmatrao. Večeras će se u Vajtovoj knjizi opklada pronaći opklade u
korist izgleda da ledi Kerolajn postane vojvotkinja.
„Vaša buduća snaha je sinoć izazvala pravu nepriliku“, prošaputala je dama.
Trent se zaledio. „Gospođica Pelford?“
„Ne bih poverovala da poseduje takvu prefinjenost, ali to samo pokazuje da
čovek ne može suditi po pojavi, kao što me je moja baka svetica često podsećala
pre nego što je preminula.“
Trent je čekao dok je ledi Kerolajn pričala neku glupost o iznajmljenom
ananasu.
„Sada su svi u zanosu zbog gospođice Pelford, ponavljaju sve njene dosetljive
primedbe.“ Izraz joj je postao malko kiseliji. „Što se mene tiče, mislim da nije
primereno da se ljudi našeg položaja šale na račun onih nižeg statusa.“
To nije zvučalo kao Meri.
~ 123 ~
 „Gospođica Pelford je, koliko čujem, gospođu Benet okarakterisala kao
’izopštenika zbog ananasa’. To nije baš blagonaklono, znate, ali čini se da ima
onih koji taj izraz smatraju zabavnim i svi pričaju o tome.“ Ledi Kerolajn je sa
prezrivim izrazom povila jedno mršavo rame.
„Da li ste videli gospođicu Pelford večeras?“, pitao je. „Trebalo bi da je
pozdravim.“
„Poslednji put sam je videla kod limunovog šumarka na kraju balske
dvorane“, rekla je dama pa frknula. „Svesna sam da vlada pomama za biljkama iz
staklenika, ali ledi Vereker je pogrešila što je donela toliko stabala u prostoriju.
Balska dvorana nije dovoljno velika.“
Na Trentovo olakšanje, pored nje se pojavio jedan gospodin i naklonio se.
„Ledi Kerolajn, verujem da ste meni obećali ovaj ples.“
Trent se oslobodio ruke koja je stezala njegovu, ali pre nego što je stigao da
umakne, ponovo se nagnula prema njemu i promrmljala nešto o plesu pred večeru.
A zatim se snishodljivo nasmešila svom partneru i otišla pre nego što je Trent
stigao da odgovori.
Šuma perja koja se njihala iznad glava dama nije dozvoljavala Trentu da vidi
da li je Meri još blizu „limunovog šumarka“. Još gore, jedna krupna dama je
smesta zauzela mesto koje je ledi Kerolajn oslobodila i gurnula svoju kćerku
napred kao da je devojka buket belih karanfila koji se dele ispred muzičke
dvorane.
Trent je uspeo da se nakloni, čak i u skučenom prostoru. Jednim delom uma
procenjivao je priču ledi Kerolajn.
Ukoliko se nije silno prevario u pogledu njenog karaktera, Meri nije krila
zlobu u sebi. Čak i da je izgubila strpljenje, bio je spreman da se opkladi da se ne
bi toliko unizila da vređa ljude. Verovatno bi izvukla činjenicu, ili šest, da dokaže
zašto je u pravu.
Ova pomisao izmamila mu je zajedljiv smešak i prekasno je shvatio da je
mlada gospođica Randal-Barkli, sa kojom su ga upravo upoznali, taj smešak
shvatila kao ohrabrenje. Počela je da maše trepavicama kao da je pod udarima
snažnog vetra.
„Oprostite mi“, rekao je, „plašim se da nisam čuo šta ste rekli.“
„Pitala sam da li uživate u sezoni?“, rekla je zadihano. „Meni je ovo prva.“
Nije moglo da joj bude lako trpeti da je majka prikazuje potencijalnim
muževima i dopadala mu se optimistična hrabrost na njenom licu.
„Nemam sestru“, rekao je, „ali sam svestan da je prva sezona za jednu damu
mučna pustolovina.“
Osmeh joj se raširio. „Uveravam vas da se, da ste bili zarobljeni u učionici
četrnaest godina, ne biste žalili što idete na balove i jedete sladoled.“

~ 124 ~
 Nekome će biti divna supruga, samo ne njemu. Bio je on suviše... suviše divlji.
Začule su se prve note muzike, a njoj je u očima na trenutak blesnula nada.
„Smem li da vas zamolim da mi ukažete čast ovim plesom?“, pitao je.
Gospođica Randal-Barkli se ozarila i naklonila, a zatim ju je poveo u dugački
red žena koje su stajale naspram svojih plesnih partnera, što mu je dalo slobodu
da nastavi da misli na svoju Amerikanku.
Meri nikada ne bi osmislila pakostan izraz kao što je „izopštenik zbog
ananasa“. Ako je i bila uvređena, bila bi uzbuđena, i mnogo bi mahala rukama, i
porumenela bi. Možda bi odgovorila nešto oštro. Mogao je da se opkladi da bi je
poljupcima bilo lako oraspoložiti.
Najzad je razmišljao jasno. Da, postojala je mogućnost da Meri njegovog
brata privoli da se otrezni ako ga voli. Bio je spreman da se opkladi u desnu ruku
da Meri nije volela Sedrika.
Možda je mislila da ga voli, ali nije.
Kad se ples približio kraju, on se ponovo sastao sa gospođicom Randal-
Barkli. Plave lokne su joj poskakivale na ramenima i sijala je od sreće.
Bila je lepa.
Meri nije bila lepa.
Meri je bila suviše inteligentna, suviše raskošna, i suviše duhovita da bi bila
tek lepa.
Dođavola, stalno se vraćao na isti zaključak do koga je došao one prve večeri
na balkonu ledi Portmedou.
Nije želeo da ga druga žena gleda onako kako ga je gledala ledi Kerolajn. Nije
želeo da mu dodiruje ruku.
Želeo je da ga Meri drži podruku.
Želeo je Meri u svojoj postelji.
Gospođa Randal-Barkli prihvatila je nazad svoju kćerku sa suzdržanim
trijumfom žene koja je uverena da će njena kćerka imati sjajnu sezonu, ako ni
zbog čega drugog, a onda zato što je najneuhvatljiviji neženja u Londonu pokazao
interesovanje.
Trent je obema damama poljubio ruku, rešen da ne dozvoli da ga ponovo
uhvate u zamku, pa pošao u potragu za Meri. Stigao je do dna balske dvorane baš
u trenutku kada su se glavni akteri melodrame od prethodne noći, gospođa Benet
i Meri, našle licem u lice.
Sinoć je gospođa Benet imala samopouzdani stav žene koja uživa u
društvenom trijumfu. Večeras je izgledala kao miš sa kojim se sprijateljila
razigrana mačka.
Očigledno je bilo da je bila savršeno svesna svog novog položaja društvenog
izgnanika.

~ 125 ~
 Meri mu je uputila izmučen pogled pa se spustila u naklon pred gospođom
Benet pre nego što je stigao da je pozdravi.
„Gospođo Benet“, rekla je kada se uspravila, „molim vas da mi dozvolite da
se ponovo izvinim što sam vam, iz nedostatka takta, pojela centralni ukras.“
„Ne smatram to nedostatkom takta“, skiknula je gospođa Benet.
Trent je zaječao u sebi. Dama bi trebalo ili da se našali na račun čitave stvari
li da se brani; ako ne pokaže duh, zaista će postati društveni izopštenik.
„Dajem vam reč da nema potrebe da strepite da ću pojesti vaš ukras ako
budete toliko ljubazni da me ponovo pozovete u svoju kuću“, rekla je Meri
pokušavajući ponovo.
Gospođa Benet je promrmljala nešto ne podižući pogled. Ako ne pokaže malo
kičme, pozivi koje prima presušiće kao lokva u avgustu.
„Pretpostavljam da ledi Vereker strepi da ću ugrabiti limun sa ovog lepog
drveća“, navaljivala je Meri ne odustajući, premda joj je u očima bio izraz
očajanja. „Obavestila me je da je drveće iznajmila iz Apotekarskog vrta u
Čelsiju.“
Usne gospođe Benet su se drhtavo raširile u smešak, ali u tom momentu se
pojavio Sedrik skidajući nevidljivi končić sa svoje prelepo izvezene manžetne.
Trent je stegao vilicu kad je video da se oči njegovog brata cakle. Sedrik je
bio pripit. Ne sasvim pijan, ali je bio na putu da to postane.
„Hoćemo li sada početi da iznajmljujemo odeću?“, otegao je. „Možda baš u
ovoj prostoriji ima onih čija oprema potiče iz tuđe garderobe.“
Meri je skupljenih očiju pogledala verenika. „Vaše gospodstvo, ovo nje
primerena tema razgovora.“
„Već imamo izopštenika zbog ananasa.“ Sedrik je zastao dovoljno dugo da
dozvoli da veseli kikot zamre. „A sada ja, za početak, počinjem da podozrevam
da bismo lako mogli otkriti da postoji jednako mrska praksa iznajmljivanja
večernjih haljina. Ukratko, lažne večernje haljine.“
„Lorde Sedriče!“, povikala je Meri dok je jarko rumenilo natapalo obraze
gospođe Benet.
Sedrik je izvadio uveličavajuće staklo iz džepa pa svoje jezivo uvećano oko
usmerio prema kostimima oko njih, zastavši na trenutak na nabranom porubu
gospođe Benet.
U Trentovim očima, Meri je izgledala kao razjarena Venera. Glavu je držala
visoko, pogled joj je bio olujan, a svaki centimetar njenog veličanstvenog tela
treperio je od gneva.
„Lorde Sedriče!“, ponovo je prasnula.
Ne, preciznije bi bilo reći, povikala.
Sve glave u blizini, pa i Trentova, okrenule su se da vide kako će Sedrik
reagovati.
~ 126 ~
 „Gospođice Pelford“, rekao je umorno uzdahnuvši pa spustio uveličavajuće
staklo. Izgledao je kao biskup čiju je propoved prekinula.
„Zar se ne biste složili da je mrskije očekivati da vam žena plati odeću nego
da je iznajmite?“ pitala je.
Užasna tišina koja je usledila bila je poput stanke koja prati udar groma.
„Naposletku, da ste iznajmili taj veličanstveni kaput koji nosite, barem biste
ga delom platili svojim novcem, pre nego da se oslanjate na mog strica da se
postara da plati vaš dug krojaču.“
Pored Sedrikovih usana pojavila su se udubljenja.
„Kao pridošlica u londonsko društvo“, nastavila je Meri naoko ne zastavši ni
da udahne, „nisam bila svesna da neplaćeni ananas može da ukrašava sto. Ali
takođe nisam znala ni da čitav orman neplaćene odeće može da se nosi bez trunke
sramote. Nemamo visoko mišljenje o takvom ponašanju u Bostonu, premda
pretpostavljam da se vama u tom trenutku to činilo sasvim prihvatljivim.“
Sedrikove oči su sijale ledenim sjajem ali su mu usne ostale čvrsto zatvorene.
Prostrelio je Meri razjarenim nadmenim pogledom pa se bez reči okrenuo i otišao.
Trent je pogledao prema Meri i video prazan pogled u njenim očima. Ona je
u tom trenutku ili shvatila da joj je potreban muž, ili da njena žustra rasprava sa
Sedrikom neće uspeti da popravi ugled gospođe Benet.
Imao je čvrstu nameru da reši njen prvi problem, a mogao je da počne da
rešava i drugi. Prišao je i naklonio se. „Mila moja gospođo Benet, dobro veče.“
Svesno je obogatio svoje reči raskošnim, kitnjastim tonom vojvode.
„Vaša milosti“, prošaputala je gospođa Benet.
„Moram ponovo da se izvinim što sam tako naglo otišao sa vaše večere.“
Oklevao je kao da se pita da li da otvoreno govori sa njom, a zatim je spustio glas
dovoljno da svi u blizini mogu da ga čuju. „Jedna veoma čudnovata spoznaja
oterala me je od vašeg stola.“
Meri je divlje klimala glavom. „Oh, molim vas, recite nam, vaša milosti“,
zapevušila je. „Šta je to bilo?“
„Odlučio sam da zaprosim jednu damu“, objavio je Trent.
„Oh!“, jauknula je gospođa Benet. „Jeste? Odnosno, zaista? Damu koja je
sedela za mojim stolom?“
„Kada sam spoznao dubinu svoje strasti“, rekao je Trent, „nisam mogao da
ostanem za tim stolom. Morao sam da... sanjarim o njoj.“
Čuo se hor uzdaha. Trent je pogledao Meri čije je lice ostalo potpuno
zbunjeno. Mora da je bila svesna da sve ovo izmišlja nje radi.
„Počastvovana sam!“, povikala je gospođa Benet.
„Molim vas, recite nam nešto više o vašim razmišljanjima, vaša milosti!“,
pitala je žena koja je stajala pored nje.

~ 127 ~
 „Ne mogu podeliti svoje misli sa vama jer još nisam stigao da se obratim dami
o kojoj je reč“, rekao je Trent ozbiljno. „Do ovog trenutka ja ne znam hoće li
dotična dama pristati da postane moja vojvotkinja. Ali na vašoj sam večeri,
gospođo Benet, spoznao istinu u svom srcu.“
Ponovo se začuo žamor.
Pogled na Meri rekao mu je da se sada obuzdavala da potisne kikot. Barem je
jedna osoba bila svesna da on nije bio od onih što se preterano odaju sanjarenju o
strasti.
„Uverena sam da ćete uspeti da privolite damu“, rekla je gospođa Benet
željno. „Možda bih ja...“
Prekinuo ju je. „Da sam ostao za vašim stolom, draga moja gospođo Benet,
verujem da sam mogao sprečiti da vaši gosti proždru centralni ukras sa vašeg
stola. Znam da bi moja domaćica bila užasnuta, gospođice Pelford, da ste brstili
njene kitnjaste ukrase.“
„Brstila?“ ponovila je Meri nastavljajući se na njegove reči kao iskusna
glumica. „Molim, vaša milosti! Koze brste. Dame, kao što sam ja, to ne čine.“
„Nadam se da vas ovo poređenje sa blagom nije uvredilo.“
„Nisam srdita“, rekla je pobožno, „samo povređena.“ Teatralno je uzdahnula.
„Moj batler je iznajmio ananas mnogo puta“, slagao je Trent. „Moraću ga
upozoriti na vašu ljubav ka voću pre nego što dođete na večeru u kuću na
Kevendiškom trgu.“
Njegov batler će propasti u zemlju od stida na nagoveštaj da je vojvodsko
domaćinstvo ikada iznajmilo i komadić hrane - ili ma čega drugog - ali avaj,
reputacija domaćinstva morala je da se žrtvuje na oltaru iskupljenja gospođe
Benet.
„Znam da vi Amerikanci smatrate da je limunada bljutava“, zaključio je Trent.
„No moram vas zamoliti da ne oberete drveće naše domaćice. Apotekarski vrt u
Čelsiju svakako želi da mu drveće vrate sa svim plodovima. „
Pročistio je grlo i osvrnuo se oko sebe. „Mora da je vreme za ples pred
večeru.“ Masa koja ih je pažljivo posmatrala se istopila.
Dve dame su skočile na gospođu Benet i odvukle je ćaskajući živo sa njom.
Pretpostavio je da će čitavo veče pretresati dame za udaju koje su bile na njenom
spisku zvanica. Njegova je procena bila da reputacija ove dame neće svenuti, već
procvetati.
Okrenuo se prema Meri.

~ 128 ~
 Poglavlje 17

Vojvoda ju je spasao - odnosno, spasao je gospođu Benet.

Na trenutak je Meri osećala samo srećno olakšanje. Ali joj je sekund kasnije
duh potonuo kad se setila Sedrikovog sitničavog, okrutnog postupka. Nikada ga
ne bi smatrala kadrim za tako gnusno ponašanje. Gospođa Benet je samo priredila
večeru u Sedrikovu čast, a on joj se podsmevao. Kako je mogla tako strašno
pogrešno da proceni još jednog muškarca? Bila je budala, savršena budala.
Glavom su joj proletele reči koje nijedna dama ne bi trebalo da zna, a kamoli
izgovori.
„Predstava je završena“, rekao je duboki glas pored nje.
Pogledala je vojvodu. Lice joj se žarilo i bila je vrela i osećala je mučninu,
kao da ju je obuzimala groznica. „Trebalo bi da se izvinim vašem bratu što sam
bila tako nepristojna, ali neću“, rekla je vatreno. „Znam da je moja reputacija
uništena, i efikasno sam raskinula i treću veridbu, ali ne marim.“
„Ne verujem da je vaša reputacija sasvim uništena“, odgovorio je. Nije
izgledao ni najmanje zabrinuto. „Ali još jedna javna scena bi mogla da joj zada
smrtni udarac.“ Uzeo ju je za ruku i poveo je kroz šumarak limuna do izolovanog
prostora između drveća i zida. Sa druge strane, bal se nastavljao bez njih.
„Nije da moram da mu vratim prsten“, prasnula je Meri. „Mogu da ga dam
vama, pošto je vaš!“ Počela je da svlači rukavicu, ali je vojvoda spustio ruku na
njenu.
„Sutra.“
„Moram da pronađem strinu“, rekla je Meri odustavši od bitke oko prstena.
„Možda mogu da je ubedim da nam obezbedi putovanje brodom koji smesta
kreće.“
„Ne, nećete“, odgovorio je vojvoda.
Meri ga nije ni čula. „Nikada se neću vratiti. Način na koji su se svi smejali
sirotoj gospođi Benet bio je dostojan prezira.“
Premda su bili odvojeni od balske dvorane redom drveća, zamišljala je
plesače kako se sudaraju dok pokušavaju da vide njih dvoje umesto da paze na
korake. Nije gajila iluzije u vezi sa činjenicom da su je smatrali javnim
spektaklom; gospođica Meri Pelford i njeni američki maniri biće predmet
razgovora godinama. Izneverila je i sebe i svoju naciju.

~ 129 ~
 „Moram da idem“, rekla je Meri. Bila je razorena. „Moja strina će čuti tračeve,
ako već nije.“
„Moj brat je bio pijan“, rekao je vojvoda.
Meri se okrenula prema njemu. Njegova milost se naslanjala na zid pored nje
držeći se nemarno kako je to ponekad činio, kao da je ravnodušan prema
osećanjima ljudi koji ga okružuju. A ipak je bio jedina osoba, pored nje, koja je
stala u odbranu gospođe Benet.
„Pijan?“, ponovila je mršteći se.
„Trešten. Možda čak i oduzet. Obično Sedrik čeka da stigne kući pre nego što
sebi dozvoli da se toliko opije.“
„Ako pokušavate da ga opravdate, ne vredi vam“, rekla je Meri neuvijeno.
Vojvoda je slegao ramenima. „Samo kažem, gospođice Pelford, da će moj
brat, kada je toliko opijen, zarad šale reći sve što mu padne na pamet.“
„Nisam primetila nikakve znake opijenosti.“ Zar nije pijani ljudi trebalo da se
teturaju i zapliću jezikom? No ipak nije više bila nepokolebljivo uverena u
Sedrikovu umerenost.
„Da li vam je večeras doneo kanarsko vino? Uveravam vas da Sedrik nije u
ruci držao čašu limunade.“
„Kažete da pije prekomerno, čak i ovde, ali da ne pokazuje nikakve očigledne
znake opijenosti?“
„Pokušao sam da vas upozorim.“
To je bila istina, a ona je njegove pokušaje odbacila kao laži ljubomornog
brata. Bal ledi Portmedou mogao je biti i pre jednog veka, toliko se toga otada
desilo.
Meri je zurila u sjajno lišće drveta limuna ispred sebe pokušavajući da
razmisli. Bilo je nekog čudnovatog nemira kod Sedrika, neke sirove žestine koja
joj se nije dopadala.
„Ali igrali smo i nije se teturao“, rekla je navodeći jedan znak pijanstva koji
je njoj bio poznat.
„Sedrik se tetura samo kada dobrano otpije iz druge boce brendija.“
„Druge boce“, rekla je tiho. „Niste rekli - nisam razumela.“
„Malo ljudi to razume.“
Njegov izraz je bio toliko hladan da je mogao da priča i o vremenu. Meri ga
je pogledala namrgođeno. „Zašto niste ništa uradili? Vi ste mu brat. Bio je okrutan
prema gospođi Benet.“
„Postavljate zanimljivo pitanje. Šta mogu da uradim za mog brata? Da
sakrijem brendi? To sam već radio. Sedrik ne pokazuje želju da ograniči svoje
pijančenje, i verujte mi, odlično zna šta ja o tome mislim.“

~ 130 ~
 Ponovo je ućutala. Bio je u pravu. Sedrik je odrasla osoba. „Da li se to dešava
redovno?“
„Sedrik je počeo da pije manje-više nakon što su naši roditelji umrli“, rekao
je vojvoda nemarno kao da razgovaraju o sklonosti ka nečem neškodljivom kao
što su retke knjige. „Nakon nekoliko sramnih epizoda je manje-više naučio kako
da kontroliše svoje ponašanje u javnosti - premda večeras u tome nije uspeo.“
„Imam užasan ukus kada su muškarci u pitanju“, rekla je Meri tiho.
„Čini se da je tako“, složio se vojvoda. Bio je on strašno iritantan čovek jer
su njegove plave oči u jednom trenutku bile ledene, a u sledećem toliko tople da
je čovek - pa čak i neko kao ona, u dubini očajanja - poželeo da mu se nasmeši.
„Ovaj bal ću napustiti u još većoj sramoti nego kuću gospođe Benet sinoć“,
rekla je Meri turobno. „Mogla bih baš i završiti s tim.“
Izašli su iz delimičnog zaklona drveća i krenuli preko balske dvorane.
Jednim delićem uma bavila se činjenicom da je vojvoda očigledno odabrao
nevestu - ili možda nije? Očajnički je želela da ga pita da li je izmislio svoje
priznanje samo da bi podstakao znatiželju okupljenih... ali nije mogla da smisli
kako da sroči takvo pitanje.
Nije moguće da je govorio o ledi Kerolajn.
Meri nije mogla da zavarava sebe u vezi sa čistom, slepom ljubomorom koju
je osećala u odgovor na ovu pomisao. Bila je najveća budala na svetu. Koja to
devojka može biti najpre zanesena jednim muškarcem i odmah potom ostati
opčinjena njegovim bratom?
Vojvoda je možda bio Sedrikov blizanac, ali sve u vezi s njim je bilo mračnije.
Pričali su drugačije; kretali se drugačije. Sedrik je bio gibak i graciozan, njegov
korak u kadrilu bio je prelep. Okretao se i uvijao, a drugi parovi na podijumu su
se pomerali u stranu da bi mogli da ga gledaju.
Nikada nije videla vojvodu da pleše, ali pretpostavila je da bi on damu držao
na odstojanju i žurno je proveo preko podijuma, kao da ne može da dočeka da se
muzika završi. Nije mogla da ga zamisli kako teatralno maše rukom pri
poslednjem naklonu, ili okreće partnerku poslednji put dok se muzika utišava.
Stigli su do velikih vrata koja su vodila iz balske dvorane, a da nisu sreli ni
njenu strinu ni strica. Ako je i gajila neke sumnje o brzini širenja glasina, činjenica
da su se svi u balskoj dvorani okrenuli da ih posmatraju dok su prelazili prostoriju
po dužini razvejala bi joj sve sumnje.
„Moram da odem“, prosiktala je. „Ne mogu da prolazim kroz prostorije u
potrazi za strinom. To je nepodnošljivo.“
Vojvoda je klimnuo pa je povukao u hodnik u kom je otvorio jedna vrata pa
je žurno uveo u prostoriju i zatvorio vrata za njima. Prostorija u kojoj su se obreli
je bila sasvim mračna ako se izuzme svetlost koju je odavala dogorela vatra u
kaminu; ledi Vereker bez sumnje nije upalila lampe u pokušaju da obeshrabri
pustolovnije zvanice od ulaska u privatne odaje.
~ 131 ~
 Nakon što su joj se oči privikle na tamu, Meri je uspela da vidi zidove duž
kojih su se pružale police sa knjigama, veliki sto u sredini, i mnogo udobnih
tapaciranih fotelja smeštenih u skupine.
Vojvoda ju je pogledao. „Meri, ostaviću te ovde i otići da potražim tvog strica
i strinu.“
„Ne mogu da verujem da sam to ponovo uradila“, prošaputala je Meri
napuklim glasom. „Ode i moja treća veridba. Kakva sam ja budala.“
Vojvoda je seo u veliku kožnu fotelju, a zatim ju je, pre nego što je stigla da
reaguje, privukao u krilo.
„Vaša milosti!“
„Tiho“, odgovorio je i privio je na grudi. Bile su to široke i udobne grudi.
Spustila je obraz na njegovo rame, premda je to bilo strašno neprimereno.
„Mislite li da nešto nije u redu sa mnom?“, pitala je. „Nije važno, bilo je to
besmisleno pitanje.“
„Ti si mogla da spaseš Sedrika“, rekao je njegova milost prelazeći utešno
rukom preko njenih leđa.
„U to već ne verujem“, rekla je Meri. „Jasno mi je stavio do znanja da me ne
poštuje.“ Svukla je rukavicu i obrisala njome suzu. Vojvodi je ruka na trenutak
zastala, a zatim je nastavio polako da je miluje.
„U suštini sam kupila prosidbe dva verenika“, rekla je Meri brišući suzu. „To
je tako ponižavajuće.“
Nove suze su joj stezale grlo, pa je svukla i drugu rukavicu koncentrišući se
na taj zadatak da bi ih sprečila da poteku.
„Znam da se nije večeras prikazao u najboljem svetlu“, rekao je vojvoda, „ali
moj brat je kadar za veliku velikodušnost. Podstakao je izgradnju dobrotvorne
bolnice.“
„Nemojte ni pomišljati da me uverite da ga uzmem nazad!“, povikala je Meri.
„Vratiću se u Boston i nikada se neću udati jer nemam dara za izbor muža.“
„Udaćeš se“, rekao je vojvoda sa mirnom sigurnošću. Stavio joj je veliku
platnenu maramicu u ruku.
„Vi ste takav muškarac“, rekla je plačljivo.
„Za ženidbu?“
„Muškarac koji uvek ima maramicu kad je ona čoveku potrebna“, objasnila
je pa prislonila maramicu na oči. „Moj prvi verenik, Berti, bio je takav.“
„O bože“, zaječao je vojvoda.
„Šta je bilo?“
„Nisi valjda jedna od onih žena koje večito tupe o bivšim muževima?“
„Nisam do sada imala nijednog muža!“, usprotivila se Meri.

~ 132 ~
 „Znaš na šta mislim.“ A zatim je, nabacivši koknijevski akcenat rekao.
„’Gospo’n Votson, taj mi je bio prvi muž, i bijo je tako dobar čovek, jeste baš,
uvek me je vodijo na pantomimu za Božić. Al’ je bio gadne naravi.’“
Meri se zasmejala. Ko bi pomislio da vojvoda od Trenta može da zvuči kao
prodavačica cveća iz Ist Enda?
Vojvoda ju je snažnije privio na rame. Trebalo bi da potraži strinu. Nije se
pomerila; ostala je naslonjena na njega razmišljajući o uštirkanom platnu i sapunu
od zimzelena.
„’A moj drugi muž, e to bi bio gospodin Taker’“, rekao je vojvoda veselim
falsetom. „’Taj je bio na svoj način dobar, ali kratak s novcem. Zapravo siroma’
kô crkveni miš.’“
„Imam Džordža“, rekla je Meri prelazeći prstom preko jednog od vojvodinih
dugmadi. Nije bilo mesingano, ni intarzirano. Bilo je to obično, crno dugme. „S
vremenom ću zaboraviti na sve moje verenike.“
„Barem prvu trojicu.“
Meri je uspela slabašno da se nasmeši. „Ako biste bili tako ljubazni, mislim
da je najbolje da sada potražite moju strinu.“
Trent je dobro znao da bi sada trebalo da saoseća sa njom, ne da oseća požudu
prema njoj.
Ali osećao je požudu.
Držao je Meri u krilu, i ona ga je ispunila mekim oblinama. Osećaj je bio
čudesan, i mirisala je divno, i štaviše, nije više bila verena, stoga je mogao da je
poljubi.
Razume se, bila je povređena i uznemirena; biće joj potrebno vreme da se
oporavi. Može on da čeka. Da nije upravo preživela prezira dostojnu scenu sa
njegovim bratom blizancem, poljubio bi je toliko vatreno da ne bi gajila ni
najmanje sumnje u pogledu svoje budućnosti.
„Udaćeš se“, ponovo ju je uverio popustivši pred željom i privukavši je toliko
da je mogao da nasloni bradu na oblak njene mirisne kose. „Drago mi je što nisi
stavila gomilu perja na glavu. Ne bih mogao da te zagrlim.“
„Ne bi trebalo da me ovako grlite.“ Ali nije se povukla. „Neću se udati jer se
olako zaljubljujem i prestajem da volim svoje izabranike. Istina je da je moja duša
plitka.“
„Mislim da nisi plitka.“ Čuo je tihi žamor otmenih glasova kroz debela vrata
biblioteke.
„U početku sam strašno zaljubljena. A onda mi se ukaže istina kako to uopšte
nije ljubav i kako mi se, zapravo, moji verenici uopšte i ne dopadaju. Ako ću biti
potpuno iskrena, već neko vreme znam šta osećam prema Sedriku.“

~ 133 ~
 „Dokazujete ono što sam rekao na večeri“, rekao je Trent sa zadovoljstvom.
„Brak nikada ne bi trebalo da se zasniva na osećanjima. To je izuzetno
nepouzdana mera valjanosti potencijalnog bračnog partnera.“
„Slažete li se onda sa ledi Kerolajn da bi brak trebalo da bude stvar krvnih
linija, kao da gajite zečeve?“
„Kako se tu zečevi uklapaju?“, pitao je Trent.
„Jedan moj rođak, onog leta kada smo oboje napunili devet godina, odlučio
je da uzgoji smeđeg zeca.“
„Zašto, zaboga? Smeđi zečevi su izuzetno uobičajena stvar.“
„Želeo je da uzgoji svog smeđeg zeca uz pomoć crnog zeca i belog zeca. Ideja
mu je pala na pamet jer njegov otac uzgaja konje za trke.“
„Da li je upalilo?“
„Ne baš, ali nakon nekoliko generacija su zečići, ako biste se odmakli i
začkiljili, skoro pa bili smeđi.“
Trent je odlučio da će poljubiti Meri, i dođavola ideja da joj dâ vremena da se
oporavi. Može on da bude pun poštovanja. Nežan.
„Zašto razgovaramo o smeđim zečevima?“, pitao je.
„Logika ledi Kerolajn vezana za brak ravna je logici sparivanja zečeva po boji
krzna.“
„U tom slučaju, nju privlači moje krzno. Obavestila me je ranije da će sačuvati
za mene ples pred večeru i imao sam snažan osećaj da će objaviti našu veridbu
ukoliko budem dovoljno budalast da se pojavim za taj ples.“
„Možda biste želeli da izbegnete da budete ljubazni prema njoj kao što ste
prema meni“, rekla je Meri klimajući glavom. „Rekla mi je da ste vas dvoje
idealan par.“
„Niko mene neće na prevaru uvući u brak“, odgovorio je smireno. „To je
jedna dobra stvar kada si vojvoda. Ne marim za ono što drugi kažu: neću se oženiti
nekom ženom samo da bih zadovoljio diktat društva, kao što se ne bih oženio ni
iz ljubavi, čak i da je osetim.“
Meri se okrenula da ga pogleda. „Ne bi trebalo da smo sami. Vaša buduća
nevesta neće biti zadovoljna. Ali samo da znate, vaša milosti, ja nikada ne bih
donela neosnovanu pretpostavku samo zato što ste bili ljubazni prema meni.“
Ponovo se naslonila na njega i nastavila prstom da opisuje krugove.
Njegova buduća žena bila je strašno tupa ako je mislila da on često - ili ikada
- grli mlade žene da bi ih utešio.
„Vi ste dobar prijatelj“, rekla je.
Trent je uspeo da se obuzda da ne frkne.
„Nikada pre nisam imala muškog prijatelja.“ Nalet požude koji je potresao
Trentovo telo kada su im se pogledi sreli nije imao nikakve veze sa prijateljstvom.
Ali Meri ga je pogledala iskreno i rekla: „Zaista sam vam zahvalna što ste spasli
~ 134 ~
gospođu Benet u balskoj dvorani, vojvodo. Volela bih da mogu nešto učiniti za
vas. Pre nego što se vratim u Ameriku, hoću da kažem.“
„Zar ne mislite da bismo, kao skoro porodica, mogli da se otarasimo titule?“
„Koliko sam razumela, obraćati se vojvodi titulom i jeste neformalan način
obraćanja rezervisan samo za porodicu i bliske prijatelje. Računam sebe među
vaše prijatelje, premda nisam više verena za vašeg brata.“
„Uvek ćete biti član moje porodice“, rekao je Trent.
„Mogu biti dalja rođaka. Jednog dana ćete dovesti svog sina - onog koji će
naslediti vašu titulu - u Boston i ja ću ga naučiti da bude Amerikanac.“
„Hoće li zbog toga biti bolji vojvoda?“
„Oh, svakako.“
Meri je, najzad zvučeći manje potišteno, počela da ga uveseljava mnoštvom
činjenica o američkim muškarcima. Zar je moguće da je zaista pretpostavljala da
će biti samo prijatelji u budućnosti? Ova ideja bila je toliko neprijatna da je Trent
podlegao impulsu i prekinuo njen monolog poljupcem.
Obećao je sebi da će biti nežan kada je poljubi. Prevario se.
Bio je to gramziv poljubac. Nije ni bio svestan da usne jedne dame mogu da
budu čulne kao usne kurtizane - ali da će mešavina iznenađenja i nevinosti
predstavljati daleko opojnije iskustvo od svakog pređašnjeg.
Do ovog trenutka Trent nije naročito uživao u ljubljenju. Bilo je ono suviše
prisno. Nikada nije bio sebičan u pogledu pružanja zadovoljstva jer je uživao u
telesnoj bliskosti. No ipak mu ljubljenje nikada nije prijalo.
Sve do sada.
Kada je Meri počela da mu uzvraća poljubac od šoka su mu zatreperili svi
ekstremiteti i javilo se neobično osećanje, kao da svet podrhtava oko njih.
Jednu ruku je podigla uz njegov vrat i zavukla je u njegovu kosu. Njene usne
su bile slatke, ali sada su bile svila i vatra. Njena nevinost je i dalje bila tu, ali uz
nju je išla i užarena želja.
Trent se izgubio. Njihovi jezici su plesali i on je osetio kako drhtaj potresa
Merino telo. Ispustila je grlen jecaj a njemu je niz kičmu eksplodirala želja.
Tek kada je postao svestan da je jednu ruku spustio na njenu butinu, i da je
izvesni deo njegovog tela pokazao, nimalo gospodstveno, nezavisnu volju, uspeo
je da povrati određenu dozu razuma.
Sklonio je usne sa njenih, taman toliko da i dalje oseća erotsku vrelinu njenog
daha. Gledao je njeno lice, osećajući kako mu srce ubrzano kuca, dok je otvarala
oči.
Muškarac je mogao da se izgubi u tim očima. Požuda je treperila između njih
kao izmaglica vrelog avgustovskog dana.
Da li je bila gnevna? Iznenađena?

~ 135 ~
 Bila je zbunjena.
„Prezirem samu sebe“, promumlala je pa sklopila oči u očajanju.
„Nije to bio loš poljubac.“ Trent je u svom glasu čuo struganje kakvo nikada
pre nije čuo.
Ponovo je otvorila oči. „Imate vrlo čudan smisao za humor“, rekla je mršteći
se.
„Da li si uživala u poljupcu?“
„Bio je to veoma lep poljubac. Zapravo.
Progutala je ono što se spremala da kaže.
„Ja sam prezira vredna osoba“, rekla je hrapavim glasom.
Potisnuo je smešak. „Ne slažem se nimalo.“
Iz nje su pokuljali opisi i pojedinosti - o Bertiju koji ju je ljubio na kauču (ako
ga Trent ikada sretne, zbog toga će morati da ga ubije), o Dermotu, o Sedriku...
Ukratko, čitava žalosna priča Merinog dosadašnjeg ljubavnog života.
Trent nije želeo da razgovara o trojici muškaraca u koje je uobražavala da je
zaljubljena. Nije želeo da zamišlja da su je dodirivali. Ili ljubili.
Dok je Meri nabrajala svoje navodne grehe, Trent je obuhvatio njeno lice
dlanovima i spustio usne do njenih, toliko blizu da je svojim nosom dotakao njen.
Ućutala je. „Nikada nisi poljubila Sedrika kao što si upravo poljubila mene“,
rekao je.
Njene ga oči nisu izneverile. Video je istinu u njima. „Ne“, rekla je i blago
udahnula. „Ne - odnosno, neću o tome da razgovaram. Ovo nikada više ne sme da
se ponovi, vaša milosti. Ja sam.
Uzeo je njene usne žednim, strastvenim poljupcem.
Pre ovoga, prvi, drugi i treći poljubac su bili tek puki znaci na putu ka postelji.
Sve njegove ljubavnice su bile kurtizane, prefinjene žene koje su birale svoje
ljubavnike i uživale u njegovom društvu koliko i on u njihovom.
Poljubac sa Meri nije bio putokaz. Bio je nalik vođenju ljubavi, nečemu što
je mogao da radi čitave noći. Ona je bila sve što je želeo kod žene i što se nikada
nije nadao da će pronaći u dami.
Njihov poljubac postao je izgladneo i divlji, njen jezik je klizio preko
njegovog sa strašću koja nije mogla da se odglumi, pogotovo kada je u mračnu
prostoriju izleteo jecaj i kada je on u odgovor na njega zaječao. Ovo je bio
poljubac od koga se možda nikada neće oporaviti.
Najzad se povukao, jer je bilo ili to, ili da uzme svoju buduću nevestu na balu,
što je odbijao da uradi. Merine usne su bile jarkorumene i otečene, a kapci teški.
Očajnički je želeo ono što nije mogao da ima... još.
„Pronaći ću tvog strica i strinu“, rekao je hrapavim glasom pa ustao i podigao
i nju. „Reći ću im gde si. Mislim da je najbolje da te kući ne pratim ja.“

~ 136 ~
 Ne bi se ni najmanje iznenadio kada bi svi u balskoj dvorani znali da su se oni
osamili u ovoj prostoriji.
Sjaj zadovoljstva joj je smesta nestao s lica. „Mislite li da neko zna da smo
ovde? To bi bilo užasno.“
Gotovo... gotovo da je mogao da saoseća sa njenim užasnutim izrazom.
„Svakako ne želim da smatrate da ste u zamci i da morate da se oženite
mnome, vaša milosti.“
Prestao je da saoseća s njom. Nije bilo potrebe da tako kategorično tvrdi da
nije kompromitovana. On je smatrao da je jedino mogla da bude više
kompromitovana da je podlegao želji i podigao joj suknje.
„Niko ne bi mogao prevarom da me natera na brak ukoliko ja to ne želim“,
rekao joj je. „Kao što sam već rekao.“
Olakšanje joj se rašilo licem. Zapravo, drugog muškarca bi njeno olakšanje
obeshrabrilo.
Ali on ju je samo poljubio. Drhtala je pod njegovim dodirom, i naglas
zaječala. Želela ga je.
Trent se naklonio pa zastao kod vrata. „Doći ću ti u posetu sutra ujutro“, rekao
je. Promrmljala je nešto pa oborila pogled tako da su joj guste lokne prekrile oči
i lepu liniju vilice.
Meri je bila njegova, i to je bilo sve.
Moraće na to da se navikne.
Trent je izašao iz zgrade bez dame i bez staklene cipelice u džepu. Ali je baš
kao i princ u bajci bio rešen da, kada jutro svane, pronađe svoju princezu.

~ 137 ~
 Poglavlje 18

Meri su se misli kovitlale dok je tonula nazad u fotelju gledajući kako se vrata
zatvaraju za vojvodom od Trenta. U jednom trenutku je razgovarala s njim o
svojim neuspešnih veridbama, a u sledećem ju je ljubio strastvenije nego što ju je
iko ikada ljubio.
Prinela je ruku usnama, kao da su njegove usne ostavile otisak na njima. U
početku ju je tešio. Ali u njegovim poljupcima nije bilo ničeg umirujućeg.
Bili su neobuzdani, divlji, gladni.
Od same pomisli na njih puls joj je zadobovao u ušima. Čim su njegove usne
dotakle njene, osećala se kao da se sve u njoj topi. Kao da bi mogla da otvori usta
i osramoti se.
Ne.
Bili su to samo poljupci. Bio je on vojvoda, čovek koji se nikada ne bi oženio
nekom kao što je ona. Trebalo je da je oraspoloži nakon neprijatnosti sa Sedrikom.
Dok je pokušavala da dokuči da li muškarci ljube nekoga u pokušaju da ga
uteše - imala je snažan osećaj da se gospođica Ferfaks ne bi složila - uplašila ju je
buka.
Pogledala je u smeru iz kog je dopirao zvuk, ka delu prostorije najudaljenijem
od vrata i ostala zapanjena kada je videla Sedrika kako izranja iza fotelje.
Ruka joj je pala s lica. Usta su joj ostala otvorena od zaprepašćenja, ali nije
bila kadra da progovori. Sedrik joj je prišao laganim korakom i seo preko puta
nje, postaravši se da su mu čakšire savršeno glatke pre nego što je prekrstio noge.
„To je izuzetno neprivlačan izraz“, primetio je. „Trebalo bi da zatvoriš usta.“
Nakon ove uvrede pronašla je glas. „Šta radiš ovde?“, zapištala je. Bilo je to
najmanje važno pitanje ali joj je prvo palo na pamet. Čuo je sve. Mora da je čuo
sve. O bože, mora da je čuo kako ljubi Trenta.
„Povukao sam se da razmislim o tvojim dražesnim primedbama u balskoj
dvorani. Nisam mogao da verujem kada ste ti i moj brat ušli. Čovek okleva da
prekine ljude koji su se tako strastveno upustili u tananu veštinu izdaje.“
Da, čuo je kako ljubi Trenta.
„Izdaja!“, povikala je Meri premda teško da je mogla da je porekne. Izdala ga
je. Ipak, morala je da pokuša da odbrani sebe. „To bi nagovestilo da smo i dalje
bili vereni, a svi u balskoj dvorani će potvrditi da to nije bio slučaj.“

~ 138 ~
 Nije to bilo veoma ubedljivo, čak ni njoj samoj. Prezira je bilo dostojno ljubiti
drugog muškarca pet minuta nakon raskidanja veridbe.
Sedrik je ustao, izvadio cigaru iz džepa, i zapalio je trščicom koju je uzeo iz
kamina.
„Nisam znala da pušiš!“
„Čini se da mnogo stvari nijedno od nas nije znalo o onom drugom.“ Okrenuo
je leđa vatri. „Na primer, znao sam da si pohotljiva devojčura, ali sam se ipak
iznenadio kada sam video koliko oduševljeno odgovaraš na, nazovimo to,
obraćanje mog brata. Premda bi možda zavođenje bilo primerenija reč.“
„Samo je želeo da me uteši“, rekla je Meri svesna da su njeni izgovori
slabašni.
„Nije“, izjavio se Sedrik pa se navalio na naslon fotelje. „Pre nekoliko dana
sam obavestio mog brata da te nikada nisam propisno poljubio, i on je ugrabio
priliku da osvoji poen na moj račun.“
Mora da ga nije ispravno čula. „Razgovarao si o ljubljenju sa mnom? Sa
svojim bratom?“
Slegao je ramenima. „Verovatno ne razumeš odnos između braće. Time što
te je poljubio, osvojio je poen. Kasnije će likovati kako me je pretekao.“
Meri je glasno udahnula. „To je odbojno.“
„Mi smo blizanci.“ Dim se uvijao iznad Sedrikove glave. Zbog sjaja vatre iza
njega, izgledao je kao otmeni đavo. „Nema ničeg bližeg od krvi, i pored toga što
večito škljocamo zubima jedan na drugog. Rekao sam Trentu da ne nameravam
da te odvedem u postelju pre prve bračne noći. Nisam želeo da ti dosadim, kao
što su ti dosadili oni pre mene.“
Poniženja koja je Meri osetila nakon okončanja veridbi sa Bertijem i
Dermotom nisu bila ništa u poređenju sa ovim. Na trenutak nije mogla da diše.
Kroz glavu joj je proletelo užasno sećanje na trenutak kada se zanela prema
Sedriku sklopljenih očiju, u iščekivanju poljupca.
„Otvoren da budem“, rekao je nestrpljivo, „bilo je očigledno da si nakon što
si kušala robu, brzo došla do zaključka da ti je dosta i da nema potrebe da se udaš
za sirotane. Držao sam se podalje od tebe da bih zadržao tvoje interesovanje.
Mislim da ćemo se složiti da je moj brat uživao što je zauzeo moje mesto.“
„Ako sam te pravilo razumela“, rekla je Meri stegnutog glasa od neverice,
„nikada nisam pristala na - kušanje robe nekog muškarca!“
„To je Trent rekao.“ Sedrik je zabacio glavu i izbacio savršen krug dima.
„Skoro pa mi je uputio izazov da pokušam, ali sam ja smatrao da je bolje da
slušam svoje instinkte i držim se podalje od tvoje postelje.“
Oni su - da li su se smejali zbog načina na koji je...

~ 139 ~
 „Vojvoda te je savetovao da se držiš podalje od moje postelje?“ Pitanje je bilo
prašina u Merinim ustima. Nikada ne bi mogla ni da poveruje da poniženje može
da bude ovako živo, kao da joj je neko svukao odeću i izvukao je pred masu.
„Ne, ne“, rekao je Sedrik veselo. „To sam sam dokučio.“
Nešto u vezi sa ovom pričom bilo je pogrešno. Vojvoda je bio postojan.
Častan. Bila je sigurna u to.
„Ne verujem ti“, rekla je, a svaka reč je pala u tišini kao drvena klada. „Ne
verujem da bi tvoj brat razgovarao o intimnim stvarima. Ni s tobom, niti sa ma
kim drugim. Njegova milost nije vulgarna ni nečasna.“
Sedrik je frknuo. „Draga moja, tako malo znaš o muškarcima. Mada bi to
svako mogao da zaključi na osnovu tvoje romantične prošlosti, zar ne?“
„Ne može samo neznanje da objasni moj loš izbor“, rekla je prilično oštro.
„Trent i ja smo upravo o tome razgovarali - o intimnosti sa tobom - onog dana
kada si pronašla onog užasnog psa u Hajd parku“, rekao je Sedrik. „Vratili smo
se na Kevendiški trg i stajali na pragu, samo što nismo ušli u kuću. Ako ćeš se
osećati bolje, Trent je poslao batlera nazad u kuću kada je razgovor počeo.“
Ovaj njegov izveštaj bio je toliko grubo trezven da je Meri osetila kako joj se
u grudima stvara grudva leda.
„Razgovarali ste o meni na pragu kuće?“ I protivno svemu što je verovala,
gotovo mu je poverovala. Gotovo.
„Rekao sam mu da ne nameravam da te zaskočim pre braka i da te nisam
poljubio jer sam smatrao da si od onih što gube interesovanje. Kako sam samo bio
u pravu. Moram priznati da ti neveru dovodiš do ekstrema“, dodao je pa toliko
snažno uvukao dim da je cigareta zašištala.
Meri je imala iracionalan osećaj da joj drobi srce, fizički pritiskajući njene
grudi. Želela je da mu kaže da stane, ali je ostala samo kruto da sedi u mestu.
„Moraš razumeti, mi smo strašno takmičarski nastrojeni“, nastavio je Sedrik.
„Naša majka nas je okretala jednog protiv drugog, što nije pomoglo. Trent je čak
pokušao da pretvori moju veridbu sa tobom u takmičenje, ali meni je bio potreban
tvoj miraz jer on, kao vojvoda, ne može da se oženi nekom tvoje nacionalnosti i
položaja. Premda je ipak pokušao da te preotme pre nego što sam ga sprečio.“
Meri se osećala kao da je utonula u košmar u kom niko nije bio onakav kakav
je ona mislila da je. „Misliš... na balkonu?“
„Nisi valjda zaista mislila da nije znao ko si kada ste se prvi put sreli, zar ne?
Veče pre bala na kom si ga srela, ja sam vojvodi rekao da nameravam da zaprosim
gospođicu Pelford.“
„Oh.“
„Upozorio sam ga da ti ne prilazi“, rekao je glasom u kome se čuo nagoveštaj
sažaljenja. „Rekao sam bratu da si toliko zaljubljena u mene da nema šanse. Ali

~ 140 ~
on je, kao što vidiš, sačekao da dođe do sukoba između nas i skočio je i ugrabio
te kao lisica kokošku.“
U tom trenutku je Meri shvatila da se njeno srce slama - premda to nije imalo
nikakve veze sa raskidanjem zaruka.
Sedrik je primetio izraz na njenom licu i pogrešno ga shvatio. „Vojvoda te ne
bi uništio niti te, ne daj bože, kompromitovao. Nije on baš tako zao, a i ne bi
rizikovao da mora da se oženi tobom. Svestan je da njegova supruga mora biti
plemkinja. Samo je želeo da osvoji poene na moj račun.“
Zar je Sedrik mislio da će ona pozdraviti okrutnost koja je ipak imala granicu?
Ništa između nje i vojvode nije bilo stvarno, ni način na koji joj se smešio, ni
razgovarao sa njom ili je zadirkivao. A ipak joj se njihovo prijateljstvo činilo
stvarnije od ma kod odnosa koji je do tada imala sa nekim muškarcem.
Sedrik je slegao ramenima i ponovo izbacio oblak dima. „Tu rundu je osvojio.
U sportu izdaje, kako ga igraju braća.“
Pogledao ju je neobično saosećajno. „Ako će ti pomoći, nema to nikakve veze
sa tobom. Iz utrobe smo izašli svađajući se oko iste igračke. Posed mu nikada nije
bio dovoljan. Želi sve što je moje: čak mi je rekao da želi i pse. Ponudio je da
usvoji oba.“
Meri je pokušala da se seti nečeg oštrog, ali čak i kada je bila gnevna, nije
umela da osmisli dobre uvrede.
Uradila je jedino čega je mogla da se seti: počela je da svlači prsten sa
dijamantom. „Vratiću ti ovo.“
„Nema potrebe.“
„Ima“, rekla je pokušavajući da se obuzda da ne zaplače. „Ne želim tvoj
prsten. Mislim, naravno, neću zadržati prsten koji pripada tvojoj porodici.“
„Ne prihvatam raskid naše veridbe“, rekao je Sedrik nemarno.
„Molim?“, Meri je podigla glavu. „Šta si upravo rekao?“
Sedrik je otresao pepeo sa cigare. Pao je na tepih pored fotelje. „Venčaćemo
se kako smo i planirali. Izuzetno je neprimereno bilo što si naše privatne stvari
iznela javno u balskoj dvorani, ali reći ćemo da je to bila svađa zaljubljenih.“
„Nećemo se venčati!“, Meri ga je prostrelila pogledom. „Mora da si mnogo
pijan. Ili to, ili su pukao.“
„Zapravo, ni jedno ni drugo“, odgovorio je Sedrik pomalo iznenađeno. „Bio
sam zarobljen u onoj fotelji sa tek jednim gutljajem brendija, činilo mi se, satima,
dok ste se ti i vojvoda plazili jedno po drugom.“
Meri su misli bile toliko pobrkane da nije mogla da ih smisleno pretoči u
govor. Trebalo bi da ustane i pronađe strinu i neka svi zevaju u nju. Mora da su
svi znali, premda ona to nije znala, da je bila tek pion između sukobljene braće.
Ne, još i gore. Videli su je kao bludnu američku naslednicu koja je isprobavala
i odbacivala muškarce onako kako su to druge žene činile sa šeširima. Nije ni

~ 141 ~
čudo što je Bes bila toliko zabrinuta da će odbacivanje trećeg verenika naškoditi
njenoj reputaciji. Meri njena naivnost nije dozvolila da uvidi kakve su ružne
zaključke ljudi izvlačili.
Meri je osetila tako oštar žalac čežnje za ocem da je gotovo ostala bez daha.
Njen otac nikada ne bi dozvolio da se veri sa trojicom prezira vrednih muškaraca
zaredom. Pa, dvojicom prezira vrednih muškaraca; Berti je bio samo usijana
glava.
Otac bi zagrlio Meri i sve bi ispravio, kao što je činio kada je bila devojčica i
kada bi pala i oderala koleno.
Sedrik je ponovo otresao pepeo ne mareći gde će pasti. „Zapravo, došao sam
do zaključka u vezi sa našim brakom. Znam da bi trebalo da se venčamo u junu,
ali mislim da ćemo se venčati za dva dana.“
„Ne!“
„Ne verujem ti da ćeš održati reč ako budeš imala toliko vremena na
raspolaganju. Ovo mora da ti se čini zamorno dosadno, ali ako odbijaš da se udaš
za mene, mogu da te tužim, i to ću i uraditi, za kršenje date reči.“
„Trebalo bi da te je stid!“ prošaputala je Meri. Ali ispravila je leđa i srela
njegov pogled. „Nemoralan si što mi ovo radiš. I ti i tvoj brat.“
„Nisam se ja zamalo valjao po senu sa nekim sa kim nisam veren, u biblioteci
Verekerovih - u koju je svako mogao da uđe.“ Sedrik je uperio cigaru u nju. Ovog
puta je pepeo pao na fotelju i on ga je otresao.
„Zapravo, dovoljno je sramote. Udaćeš se za mene, Meri Pelford, jer si mi u
trenutku kada si prihvatila moju prosidbu, obećala sav taj novac. Štaviše, kada si
svima iznela neprijatnu istinu o mojim dugovima, prikazala si me kao magarca.
Oštetila si mi izglede da u budućnosti sklopim zadovoljavajući brak.“
Osećanje da je zarobljena u nekakvom čudnom izvitoperenom košmaru
postajalo je samo još jače. Meri je stisnula usne da ne kaže nešto neopozivo
neprilično dami. Možda je onaj spisak etikecije ipak nečemu vredeo.
„Tako da se moraš udati za mene, ili ću ja tužiti i tebe i tvog strica“, rekao je
đavo preko puta nje. „No moram mu odati priznanje: čim je uvideo da se
premišljam, Pelford je izneo ponudu da otplati sve moje dugove. Evo šta ja
mislim: možda i jesi grubo brašno, ali moguće je od tebe napraviti pristojnu
pogaču. Ili kako li već izreka ide.“
„Ti si odvratna osoba“, rekla je Meri kameno. „Nisam ja grubo brašno. A
samo bi prostak i parazit dozvolio drugom muškarcu da mu otplati dugove.“
„Mislim da ne bi još trebalo da počnemo da razmenjujemo uvrede, slažeš li
se? To je tako supružnički, a mi još nismo dotle stigli.“
„Zašto moraš da se predstaviš kao pametan koristeći velike reči?“, povikala
je Meri.

~ 142 ~
 Podigao je obrvu. „Tvoj bedni vokabular teško da opravdava takav
antagonizam. Usudio bih se da ga nazovem - oprosti mi - trunčicu nevaspitanim.“
„Ako i uđem sa tobom u crkvu“, izjavila je Meri, „neću reći da. Ukoliko to ne
bude u odgovor na pitanje biskupa da li neko ima opravdan razlog da spreči
venčanje.“
Sedrik je izvio usne u blagi osmeh. „Verujem da ćeš odgovoriti primereno -
drugim rečima, da ćeš reći da.“
„Već me je jedan gramzivi muškarac tužio“, istakla je. „Već imam advokata.“
Kako je ikada mogla da pomisli da Sedrik ima tople oči? Bile su hladne kao
led. „Činjenica je da ćeš se udati za mene.“
Meri je skočila na noge. „Izgubio si razum, možda zbog prekomernog
uživanja u alkoholu. Vratiću se u Boston čim uspem da dogovorim prevoz.“
Da je mislila na činjenicu da su vojvoda i njegov brat razgovarali o njoj; na
činjenicu da ju je vojvoda poljubio samo da bi osvojio poen na račun brata; na
činjenicu da je bila tek igračka oko koje su se gložila dvojica nadmenih Engleza
sa titulom, zaplakala bi.
Ne, naglas bi zajecala.
Potisnula je ovu misao i pošla prema vratima. Već su je jednom obmanuli.
Preživeće ona ovo.
Kada je uhvatila rukom kvaku, Sedrik ju je sustigao i okrenuo. Približio joj se
i Meri se trgla udarivši glavom o vrata.
„Udaćeš se za mene“, izjavio je gledajući je u oči. „Moja tužba protiv tebe
neće biti samo tužba za prekršen bračni sporazum. Nakon tvog ne tako prijatnog
ispada večeras, tužiću te i za klevetu.“
Meri nije mogla da veruje u ono što čuje. „Niko neće poverovati u tu
budalaštinu!“
„O, hoće.“ Nasmešio se. „Imam prostoriju punu svedoka koji će potvrditi da
si ocrnila moj karakter. Raskinula si prethodne zaruke; jasno je da ti se ne može
verovati. Svi znaju da si jednom od muškaraca platila da se povuče. I svi sada
misle da si mene kupila. Ti si Amerikanka. Ljudi će o tebi poverovati sve.“
Suza joj je skliznula niz obraz uprkos želji da se obuzda. „Ti si običan lažov
i prevarant“, uspela je da kaže.
Sedrik ju je uhvatio za bradu i primorao da ga pogleda. „Draga, zar zaista
misliš da marim za uvrede verenice koju sam uhvatio kako se pipka sa mojim
rođenim bratom?“
„Tuži me. Uništi me!“, povikala je Meri pa prigušila jecaj i uspela ponovo da
ovlada sobom. „Pre bih dozvolila da mi ugled bude načisto uništen, nego se udala
za tebe.“
„A šta je sa tvojim stricem?“, pitao je Sedrik tiho. „Tvojim dobrodušnim
stricem usijane glave. Čak ni gospodin Pelford nema neiscrpne izvore sredstava.“

~ 143 ~
 Meri je zurila u njega. Njen stric će izgubiti bogatstvo zbog njene
nesposobnosti da održi obećanje. Jer je bila kolebljiva budala.
Srce joj je poskočilo. Tadeus će biti razjaren.
Izazvaće Sedrika na dvoboj.
„Možda bi bilo dobro da dodam da sam vrhunski strelac i veoma dobar sa
mačem“, rekao je Sedrik nemarno.
„Zašto bi uradio nešto tako užasno? Ko si ti?“
„Nema potrebe da zapadaš u histeriju. Ne želim da te tužim; želim da se
oženim tobom. Dužna si mi novac i narušila si mi ugled. Jedini način da se izgladi
večerašnja vulgarna javna predstava jeste da dođeš do oltara u katedrali Svetog
Pavla držeći se kao da sam ja ispunio sve želje tvog srca.“
Meri je čvrsto stisnula usne. Košmar u kom se našla je svakog trenutka
postajao sve gori.
„Nije da imaš ikakve šanse da postaneš vojvotkinja. Pomislio sam da bi moj
brat mogao biti malčice učtiviji kada je rekao da se nikada ne bi oženio tobom“,
rekao je Sedrik. „Zar se ne slažeš? Naposletku, tek što te je poljubio, i to kao da
je iskreno zainteresovan za tebe. Možda i jeste bio; njegove ljubavnice su sve
imale bujno poprsje.“
Meri je možda i bila igračka oko koje su se gložila dvojica zavađene braće,
ali činilo da oni imaju neki svoj čudni kodeks časti. Vojvoda ju je vrlo precizno
obavestio - dva puta - da neće dozvoliti da ga neko silom natera na brak. Nikada
joj nije dozvolio da se zavarava da njegovi poljupci nešto znače.
„Ne želiš da se oženiš mnome“, rekla je očajnički.
„To je istina. Ono što si rekla u balskoj dvorani bilo je toliko vulgarno da mi
se trenutno čak mnogo i ne dopadaš. No, nužda ne bira. Tužba bi mi možda
obezbedila novac, ali bih ostao bez neveste i moja reputacija bi bila razorena.
Neću moći da pronađem odgovarajuću suprugu mog ranga. Stoga ćemo se
venčati.“
„Daću ti deset hiljada funti“, ponudila je Meri. „Pet hiljada dolara sam platila
da se otarasim Dermota; ovo je i više nego dvostruko više.“
„Vredim barem dvostruko više. Imam titulu, i ne krasi me smešno ime kao
što je Dermot Poplvel. Zaista, kako si mogla! Meri Poplvel. Zvuči kao ime za
dojilju. U najboljem slučaju guvernantu.“
„Daću ti petnaest hiljada funti“, rekla je Meri očajno. „Za godinu ili dve niko
neće mariti što sam platila tvoj dug krojaču.“
Sedrik je provukao prste kroz kosu. Sa gađenjem je gledala kako lokna pada
tačno na pravo mesto na njegovom čelu. „Meri, Meri, Meri. Ti i dalje ne razumeš,
zar ne?“
„Očigledno.“

~ 144 ~
 „Moj brat te želi. Želi te prosto zato što sam te ja prvi pronašao, ali to nije
važno.“
Meri je osetila mučninu. Pomerila se u stranu. „Pusti me.“
„Pod uslovom da shvatiš da ćemo iz ove prostorije izaći držeći se podruku i
da ćeš se ti smešiti sa devojačkim zadovoljstvom dok budeš svima govorila da
nisi razumela prirodu poklona tvog strica Tadeusa i da smo se potpuno izmirili. A
ja ću objaviti da smo odlučili da kupimo posebnu dozvolu sutra i da ćemo se
venčati odmah narednog jutra.“
„Ne“, glasno je udahnula Meri.
„O, da“, rekao je smireno. „Venčanje će biti spektakl, sećaš se; sasvim sam
siguran će veći deo Londona uspeti da pronađe izgovor da se pojavi, bez obzira
na kratak vremenski rok. Ali imam jednu molbu. Ono ti je bio poslednji poljubac
sa mojim bratom, moliću. Mislim da je bolje da na neko vreme otkažemo sve
porodične večere, zar ne misliš i ti tako?“
Srce joj je bilo slomljeno, ali to nije bilo važno. Morala je da zaštiti strica.
Tadeus ne može da izgubi bogatstvo, a moguće i život, zbog njenih grešaka i
sukoba dvojice bezdušnih aristokrata.
„Dobro“, rekla je tupo. Niz hodnik su se približavah glasovi. Sedrik ju je
uhvatio za ručni zglob i odmakao je od vrata.
„Jedna jedina pritužba stricu i strini ili mom bratu i baciću rukavicu, što će za
posledicu imati dvoboj“, zapretio je. „Možeš mi verovati na reč, Meri.“ Svako ko
bi susreo njegov ledeni pogled ne bi imao ni najmanje sumnje da je to iskreno
mislio.
Otvorila su se vrata i u sobu je ušla Bes. Na Merin užas, za njom je ušla ledi
Vereker. „Mili bože!“, povikala je ledi. „Mislila sam da je sa vama njegova
milost, gospođice Pelford.“
„Dobro veče, dame“, rekao je Sedrik naklonivši se. „Moj brat je bio i otišao
je. Imao je ulogu mirotvorca jer je dopratio gospođicu Pelford do mene nakon što
smo se nadasve budalasto sporečkali.“ Zagrlio je Meri oko struka i pogledao je
zaljubljeno.
„Čini se da je delovalo“, rekla je strina Bes sa odobravanjem. „Drago mi je
što to vidim. Nažalost, glasine teku balskom dvoranom kao voda. Ne mogu da
razumem zašto su ljudi toliko uvereni da bi vojvoda mogao pokušati da preotme
verenicu svom bratu. Sama pomisao na tako nešto!“
„Te priče se temelje na činjenici da su ih ljudi posmatrali kako odrastaju,
razumete“, rekla je Vereker. „Oduvek su...“, obazrivo je zastala.
„Jedan drugog gledali kao suparnike“, rekla je Meri tupo.
„Htela sam da kažem da su bili takmičarski nastrojeni“, pojasnila je dama.
„Samo kada su u pitanju sitnice“, rekao je Sedrik. „Nikada zbog nečega toliko
značajnog kao što je brak, ledi Vereker.“

~ 145 ~
 „Naravno“, rekla je tetka Bes. „Naposletku, samo na porodicu možeš da se
osloniš.“
„Ledi Vereker“, rekao je Sedrik, „možemo li da računamo da ćete vi razrešiti
ovu malu zabunu koja možda vlada u balskoj dvorani u vezi sa namerama mog
brata? Svakako ne želim da njegova buduća nevesta stekne pogrešan utisak. Kao
što možda znate, odabrao je vojvotkinju za sebe.“
„Lorde Sedriče, znate li vi identitet srećne neveste?“ pitala je željno ledi
Vereker.
„Nije na meni da bilo šta potvrđujem. Ali mogu reći da sam primetio da se
čini da ga je prilično očarala ledi Kerolajn“, rekao je Sedrik.
Ni godinama kasnije, Meri nije mogla da se seti kako su uspeli da odu iz
gradske kuće Verekerovih.
Sećala se samo trenutka u kom ju je Sedrik povukao i naglo je zaustavio ispred
njihovog domaćina i domaćine, i žalosno rekao: „Moja verenica i ja vam
dugujemo najponiznije izvinjenje zbog nesuglasice do koje je među nama došlo
na vašem balu. Kakve smo samo budale od sebe napravili! Svađa zaljubljenih.
Čovek mora da se seti Šekspirovih besmrtnih reči: ’Što su ludi, Gospode, ti smrtni
ljudi!’6“
Pogledao ju je vatreno. „Moja draga je pogrešno razumela značaj poklona
njenog strica. Na svoju sreću, uspeo sam da je prosvetlim.“
Meri se nasmešila.
Slabašno, ali se nasmešila.

6
Prevod Milana Bogdanovića. (Prim. prev.)

~ 146 ~
 Poglavlje 19

Dragi lorde Sedriče,

Čitave noći nisam mogla da spavam. Svesna sam da nisam ništa drugo
do teniska loptica između vas i vašeg brata, ali vas molim da ovo ne
pogoršavate dodatno svojim insistiranjem na sprovođenju ceremonije
koja je sasvim sigurno nepodnošljiva i Bogu i ljudima.
Verujte mi,
S poštovanjem,
Gospođica Meri Pelford

Draga Meri,
Zaboga, nema kraja novinama koje nas čekaju. Nisam znao da imaš toliko
vere u mudrost Svemogućeg. Ili prosto veruješ da ću završiti na mračnom
i trnovitom mestu? Ne, zaista, draga moja, moram insistirati na braku.
Uvek tvoj,
Lord Sedrik Alardajs

Dragi lorde Sedriče,

Daću vam 20.000 funti. To je čitavo moje bogatstvo, ali sam spremna da
vam ga predam da bih se izvukla iz ove situacije. Molim vas.
Iskreno i s poštovanjem,
Meri

Draga Meri,
Novac je samo jedan od razloga zbog kojih se ženim tobom, i daleko
najmanje važan, ako baš želiš istinu. Zamisli: vojvoda se izvinio zbog
čitave stvari. Čini se da se iskreno kaje što se poneo neprimereno prema
mojoj verenici.
Nadam se da će ovaj brak predstavljati novi period za mene i mog
brata. Verujem da bi mogao da zaceli porodične odnose.
Uvek tvoj,
Lord Sedrik Alardajs
~ 147 ~
Dragi Sedriče,
Preklinjem te da me oslobodiš moje reči. Sutra ujutro bih se ukrcala na
brod za Ameriku da je moguće. Ne moraš da strepiš za nadmetanje sa
svojim bratom; ne bih imala ništa s njim ni da mi neko plati 20.000 funti.
I stoga nema potrebe da ideš u ekstreme.
Tvoja najiskrenije,
Meri

Draga Meri,
Raduje me što mogu da te obavestim da sam nabavio posebnu dozvolu od
Udruženja pravnika građanskog prava. Dalje, potvrdio sam sa
arhivarom u katedrali Svetog Pavla da ćemo moći da se venčamo sutra
ujutro u deset sati. Premda se venčavamo sa, neki bi to
nazvali, neumesnom žurbom, ne dopada mi se ideja venčanja koje ne
priliči našem dostojanstvu i srećan sam što mogu potvrditi da će nas
venčati londonski biskup. Lakeji žurno obilaze London i šire radosne
vesti.
Uvek tvoj,
Lord Sedrik Alardajs

Dragi Sedriče,
Ne možeš želeti suprugu koja bi radije završila na dnu mora nego s tobom
u svetoj bračnoj zajednici.
Meri

Draga Meri,
Večito se nešto novo sazna. Ko bi pomislio da tvrdoglava američka dama
ima tako poetsku dušu?
A sad nešto manje poetično: kao što sam siguran da si svesna, tvoj
stric i ja smo na zadovoljavajući način okončali poslednje pregovore u
vezi sa bračnim ugovorom. Nisam siguran da li te je stric obavestio, ali
moj brat se uključio u čitavu stvar. Insistirao je da tvoje namirenje bude
velikodušno - nije da ja ne bih na tome insistirao ali priznajem da osećam
trunku ljutnje zbog tvog ponašanja prema njemu.
On i ja smo danas nadugačko razgovarali o tome i u pravu je: ljutnji
nema mesta u braku. Pišem da ti kažem, Meri, da ti opraštam. Možeš biti
uverena da nikada više neću spomenuti tvoje poljupce sa vojvodom.
To je sada u prošlosti; krećemo iznova.

~ 148 ~
 Uvek tvoj,
Sedrik.

Meri je neko vreme zurila u Sedrikovu poslednju rečenicu. Većinu noći je

provela budna plačući nekontrolisano, i čitav dan je pisala pisma s nadom da će
uspeti da privoli Sedrika da popusti. Ali sada je bilo deset sati uveče i za dvanaest
sati trebalo je da se venčaju.
On popustiti neće.

Vojvoda... vojvoda je insistirao da njeno namirenje bude velikodušno. Razumela

je zašto: stideo se što ju je poljubio - ne samog poljupca, već motiva koji je stajao
iza poljupca. I trebalo bi.
Bes i Tadeus su izgledali načisto ushićeno što će njihova nećaka najzad stići
do oltara. Bes nije čak ni pitala Meri da li zaista želi da obavi venčanje. Meri je
žurno prekorila sebe zbog te samosažaljive misli. Morala je da ojača kičmu i
pregura ovo.
U postelju je otišla osećajući se kao zatvorenik koga čekaju vešala, iscrpljena
i užasnuta. Ma koliko vatreno terala sebe da zaspi, to nije bilo moguće.
Neprestano se uz trzaj budila uzburkanih misli.
Imala je osećaj da se ženama njihovi muževi nisu dopadali i da ih nisu
poštovale. Ali da li je neka žena osećala tako strašnu požudu za svojim deverom
da je, čim bi oči sklopila, sanjala da ga ljubi? I to još deverom čije je ponašanje
bilo tako prezira vredno?
Kako da pogleda u vojvodu i ne seti se njegovog poljupca?
Bolje pitanje: kako će pogledati svog muža bez gađenja?
Kada je zora svanula, ona je, na sreću, uspela da plačem sebe dovede do stanja
utrnulosti. Osećala se kao da je obavijena oblakom koji se kretao sa njom ma kuda
ona išla. Prigušivao je svet i potiskivao ćaskanje njene strine.
Prolebdela je kroz kratku ali informativnu raspravu o prvoj bračnoj noći strine
Besi, i registrovala taman dovoljno informacija da zaključi da će morati da se
pridruži Sedriku u lokanju brendija da bi to preživela.
Tokom svoje noći očajanja nekako je došla do nekoliko važnih odluka.
Prva je bila da će, prvi put u životu, održati obećanje. Postupiće časno, ako
ništa drugo. Dovoljno je dobro razumela englesko društvo da zna da bi, kada bi
ostavila Sedrika i odjurila nazad za Ameriku, on bio upropašćen.
Koja bi se devojka udala za njega! Podozrevala je da su očevi poželjnih
engleskih devojčuraka na njega već gledali kao na pijanicu i lovca na miraz.
Kada će se ponovo pojaviti nova američka bogata naslednica, spremna da
bude očarana pozajmljenom poezijom i neupućena u činjenicu da je moguće da
muškarac bude pijan od brendija ali da i dalje može da odigra kadril?
~ 149 ~
 Nikada.
Ne, donela je poslednju, fatalnu odluku, kad je prihvatila Sedrikovu prosidbu,
i sada mora da je se drži.
Dalje, dozvoliće da prođe godina ili dve pre nego što počne da ohrabruje muža
da se pomiri sa bratom blizancem. Poštedeće sebe društva muškarca koji ju je
poljubio iz tako užasnih razloga, bilo da se njegova milost pokajala ili ne.
I poslednje, ali svakako ne manje važno, Sedrik će morati da se odrekne
brendija. Zapravo, insistiraće da se odrekne i vina i žestokih pića u potpunosti.
Odbijala je da prihvati pijanicu za muža, pa makar morala da ga odvede na ostrvo
blizu obala Velsa i zadrži ga tamo dok ne zaboravi miris brendija.
Njen život će biti dobar. Čak će i njen brak biti dobar jer će se ona potruditi
da bude dobar. Imaće decu, i voleće svoju decu, i provodiće vreme u vrtu.
Planovi su joj previrali u glavi kada je kočija prošla kroz kapiju Ladgejt i u
dvorište katedrale Svetog Pavla, koje je bilo prepuno svakojakih kočija. Sedrik je
bio u pravu: i pored toga što je venčanje žurno organizovano, većina otmenog
Londona je uspela da se okupi.
Nekoliko minuta kasnije, dok je stajala sa stricem na velikim vratima na
zapadnoj strani crkve, izmaglica je najzad isparila i smenila ju je panika. U
postelju je otišla osećajući se kao osuđeni zatvorenik; kraj oltara su je čekala
vešala.
Pre nego što je stigla da se obuzda, u glavi joj se javila slika vojvode koji se
smeje njenoj analogiji. Mislio bi da je smešna. Ali nije se on venčavao sa pijanim,
neprijatnim prostakom.
Led joj se spuštao niz kičmu i ruke i noge su počele da joj bride. Njena stopala
su želela da beže, što je brže moguće.
Za početak, iz crkve, a zatim i iz Engleske.
Kako je mogla da završi u ovoj situaciji? Poslednja dva dana prošla su u
pomami, a svaki trenutak ju je sve više približavao ovom trenutku. No ipak je
jedan delić njenog uma bio uveren da do toga neće doći.
Da li je prekasno da se predomisli? Meri je stegla stričev lakat i kroz veo
provirila prema oltaru. Veo je bio od belgijske čipke, optimistično kupljen za
vreme njihovog boravka u Parizu, i bilo je toliko teško kroz njega videti da je baš
mogao poslužiti i kao stolnjak.
„Striče Tadeuse“, prošaputala je.
Naravno da je bilo prekasno. Njen stric nije čak mogao ni da je čuje od žamora
stotina ljudi koji su se okupili da vide venčanje.
Da li su Englezi uvek bili tako bučni? U Bostonu su gosti čekali u
dostojanstvenoj tišini da stigne nevesta, tek uz tiho šuštanje ili povremeno žurno
prigušeno šaputanje.
„Striče!“, Meri je snažnije stegla prste kojima ga je držala za lakat.

~ 150 ~
 Kroz veo je videla da je okrenuo glavu da je pogleda. Možda se i nasmešio,
ali čipka joj je toliko zaklanjala pogled da je mogla da nosi i povez preko očiju.
Osećala se kao da stoji u veoma maloj i vreloj beloj pećini.
Tadeus se nagnuo prema njoj donoseći joj utešni dašak najboljeg duvana i
snažne kafe. „Nemaš razloga za brigu“, promrmljao joj je na uvo.
Meri je snažno progutala. „Samo.
Razlegao se zvuk orgulja gušeći njen glas razdraganom objavom pojave
neveste. Tadeus je počeo polako da je vodi napred dok je ona drhtala od glave do
pete u pećini svog vela.
Nema povratka. Ove reči su joj nemilosrdno odzvanjale u glavi prateći ritam
laganog koraka njenog strica.
Brod crkve činio joj se beskrajan. Njen veo se pomerao malčice sa svakim
korakom, ali ne toliko da je mogla da vidi ma šta osim crno-belih ploča pod
papučama, a redovi i oni koji su sedeli u njima bili su tek izmaglica. Nije mogla
da razazna lica koja su bila najbliža prolazu.
Osećala se kao pion koji prelazi beskrajnu šahovsku tablu. Njen stric je igrao
njenom figurom, ne ona - ali opet je morala da kaže sebi da se okane
samosažaljenja. Ona je odlučila da se uda za Sedrika, sama je kriva što se našla u
ovom žalosnom položaju.
Šahovska tabla je naglo promenila šaru ustupajući mesto zrakastim
krugovima crno-belih kvadrata. Bila je prilično sigurna da je to značilo da su ušli
u poprečni brod. Nema još mnogo. Svakim korakom joj je srce tuklo sve brže, a
ruke su joj drhtale.
Katedralu je ispunio talas žamora i ona je primetila neki pokret na ivici vidnog
polja; činilo se da joj Sedrik ide u susret.
Njen stric je stao i na trenutak je čula samo odjek uzbuđenog žamora u
ogromnom prostoru oko sebe.
„Striče?“, upitala je okrećući glavu.
Poveo ju je još dva koraka napred. „Meri“, rekao je Tadeus spustivši glas.
„Moraš mi verovati, mila moja. Bićeš srećna.“
Kako se samo varao, strašno se varao. Srce joj se raspuklo na komadiće. No
ipak je istorija bila puna nevesta kao što je ona. Preživele su. Preživeće i ona.
Meri je okrenula glavu prema mladoženji, ali joj prokleti veo nije
omogućavao da vidi ništa osim obrisa osobe pored nje. Bez reči je od njenog strica
uzeo njenu ruku i stao pored nje ispred biskupa.
Sedrik barem jutros nije zaudarao na kolonjsku vodu. Činilo se da poseduje
više bočica mirisa od nje, ali jutros je mirisao sasvim lepo, tek sa nagoveštajem
mirisa sapuna od zimzelena.
„Uvažene zvanice“, rekao je biskup, a Meri je srce bolno poskočilo. Ovo je
bilo nepodnošljivo.

~ 151 ~
 „Okupili smo se ovde u očima Boga i ove zajednice, da spojimo ovog
muškarca i ovu ženu u svetom braku.“
Čula je kako Sedrik pored nje duboko udiše. Panika je ponovo buknula.
Biskup je nastavio dalje sa ceremonijom, ali ona nije mogla da se usredsredi.
Trebalo je da ostane sa Bertijem. Istina, uporedio ju je sa crvenim kolima, ali
obožavao ju je. Istinski ju je obožavao.
Trgla se shvativši se da biskup obraća Sedriku. „Uzimate li ovu ženu za svoju
zakonitu suprugu, da živite s njom po Božjoj zapovesti u svetoj bračnoj zajednici?
Hoćete li je voleti, pružati joj podršku, poštovati je i... „
Poštovati?
Ona Sedrika nije ni volela ni uvažavala. Kako da ga poštuje? Ili, kada je već
kod toga, kako da mu se pokorava? Srce joj je tuklo toliko da od šuma u ušima
nije čula Sedrikov odgovor.
Mora da je rekao: „Hoću“, jer je svega nekoliko trenutaka kasnije čula sebe
kako se zaklinje da će poštovati svog muža i pokoravati mu se, uz dodatak da će
se samo njemu predati, i sve ostalo.
Biskup se ponovo okrenuo prema Sedriku i počeo žurno da mu govori kako
bi trebalo da je voli i bdi nad njom.
Prigušeni vrisak pritisnuo je Meri grlo. Ali umesto da vrisne kada je njegova
ruka obuhvatila njenu, ona je poslušno ponovila sve što joj je biskup rekao da
kaže, a reči su izlazile iz njenih usta kao dim, kao da ništa ne znače.
Da li su zaveti koje žena ne čuje važeći?
Biskup je rekao još nešto. Jedan drugi glas je prekinuo njenu histeriju. „Ovim
te prstenom venčavam“, rekao je njen mladoženja, „i telom svojim obožavam i
svim svojim zemaljskim dobrima darivam: u ime Oca, Sina i Duha Svetoga.“
Kakav je on lažov bio.
Kakav je ona lažov bila.
Prsten joj je kliznuo na prst. „O, ne“, prošaputala je tiho. „O, ne.“
Ali njena molitva je ostala neuslišena, jer su je nečije ruke okrenule, a zatim
podigle njen veo.
Svetlost joj je obasjala lice, ali Meri je gledala u mermerni pod, u vrhove
svojih otmenih papučica.
Polako je podigla glavu prikupljajući snagu za ono što sledi.
I srela pogled svog supruga.

~ 152 ~
 Poglavlje 20

Trent je bio spreman da, ukoliko se ukaže nužda, uhvati suprugu ako počne da
gubi svest kada shvati za koga se udala. Kada je ušla u katedralu, nije očekivao
da njen veo bude toliko gust da ne može da nazre njeno lice - zbog čega je
podozrevao da ona nije videla njegovo lice.
Ukratko, možda misli da se udala za Sedrika. Na pamet mu je palo da je njena
strina upravo na to računala.
Podigao je veo i sreo njen pogled. I naravno, raširila je oči od šoka. Otvorila
je usta, možda da vrisne.
Trent je, instinktivno, zakoračio prema njoj i pokrio njene usne svojima.
Želeo je tek ovlaš da dotakne njene usne, ali je poljubac postao strastveniji, i
on je snagom volje pokušavao da je privoli da se ne protivi. Snažno osećanje ga
je prostrelilo čitavim telom.
Meri je sada bila njegova žena. Nije je ukrao; samo je uzeo ono što je njegov
brat odbacio. Obuhvatio je rukama njen struk i nakrivio glavu pamteći obris
njenih usana, a kada je glasno udahnula, i njihov ukus.
Ma kako da je do toga došlo, sada je bila njegova.
Merin veo je nestao i umesto Sedrika...
Vojvoda.
Njen muž?
Nemoguće. Nemoguće.
A ipak ju je vojvoda ljubio, a Sedrika nigde nije bilo. Poljubac njegove milosti
bio je lenj, kao da njih dvoje ništa drugo ne bi trebalo da rade. Nije u njemu bilo
ni stida, premda je crkva bila puna posmatrača pred njima i premda je biskup
stajao iza njih.
Nije je privukao neprimereno blizu sebi, ali je osećala snagu njegovih ruku
kroz haljinu.
Meri je osetila kako joj se oči sklapaju. Vojvoda nije ispustio ni glasa, ali je
njegovo odobrenje prostrujilo njome. Na sekund je njihov poljubac postao nešto
potpuno drugačije: senzualan, izazovan, skandalozan.
Zajednica! Biskup!
Otvorila je oči i povukla se.

~ 153 ~
 Muškarac za koga se nehotice udala gledao ju je nedokučivim pogledom.
„Moj brat se odrekao svog prava na tvoju ruku“, rekao je glasom koji je samo ona
mogla da čuje. Sasvim nesvesno podigla je ruke i zgrabila ga za podlaktice.
„Šta je uradio?“
„Razglasićemo da sam se ja ludo zaljubio u tebe, i da te se moj brat odrekao
iz dobrote svog srca. Ljudi takve stvari očekuju od bliznaca.“
„Odrekao me se“, ponovila je Meri.
Pa, očigledno, jer Sedrik nije stajao pred njom. Olakšanje koje joj je naglo
preplavilo telo bilo je toliko oštro da su joj kolena zadrhtala.
Vojvodi je preko lica preletela briga. „Dobro si se držala do sada. Molim te,
nemoj biti prva žena koja će se onesvestiti u mom prisustvu.“
„Neću“, rekla je Meri, snagom volje terajući kolena da ne pokleknu.
„Zaboravio sam da Amerikanci nikada ne padaju u nesvest“, promrmljao je,
a ona je videla blesak razonode u njegovim očima.
Nekako je njena molitva uslišena. Nije otvorila oči i otkrila da je postala ledi
Sedrika Alardajsa.
„Gde je on?“, prošaputala je.
Njen muž ju je okrenuo prema okupljenima - što je izazvalo metež koji bi se
u rimskom amfiteatru smatrao urlikom - i nagnuo se da joj šapne na uho.
„Ukrcao se za Bahame za vreme sinoćne plime.“
Meri jedva da ga je čula od graje. Sklopila je prste oko njegovog lakta. Disala
je brzo... Od šoka? Od poljupca?
Rekla je sebi da se nasmeši, i pošla nazad niz prolaz crkve. Njihov brak mora
da je zakonit. Inače bi skandal bio preveliki.
Njegova milost je klimao glavom ljudima pored kojih su prolazili. Kao da
nema ničeg neobičnog u ženidbi bratovljevom verenicom.
Meri je imala čudan osećaj da je upala pravo u roman, u jedan od onih koji
imaju tri toma i sa posebnim koricama. Gospođica Ferfaks je uvek kiselo isticala
da život nije nalik na roman.
Činilo se da je gospođica Ferfakas pogrešila.
Ne samo u jednom pogledu.
Devojka koja je bila previsoka i nije imala manire, kojom nijedan Englez ne
bi želeo da se oženi... ta Amerikanka sada je bila vojvotkinja.

~ 154 ~
 Poglavlje 21

Tadeus Pelford je sreo Trentov pogled sa odsečnim klimanjem glavom kojim mu

je jasno dao do znanja, kao da je zapeo oroz pištolja, da bi Trentu bilo bolje da
usreći njegovu nećaku.
Hoće.
Nadao se.
Pogledao je u Meri. Metri ustalasane čipke isticali su je kao dragi kamen,
naglašavali njenu svilenu kosu, raširene oči, rumene usne. Šlep joj je bio dovoljno
dugačak da prekrije najširu stazu u Hajd parku. Kao paun koji vuče rep za sobom,
izgledala je veličanstveno, premda malčice smešno.
Na velika vrata su izašli na majsko sunce, gde ih je dočekao povik uzbuđenja
okupljene mase. Grupa novinara iz tračerskih listova poletela je prema njima
glasno dovikujući pitanja. Jasno je bilo da se vest o zameni mladoženje raširila.
Lakej i u vojvodskoj livreji stajali su rame uz rame u dva reda stvarajući
prolaz do vrata kočije. Masa se protezala sve do Vorik lejna, tiskala se i krivila
vratove da vidi lepu bogatu naslednicu iz Amerike koju je vojvoda preoteo svom
bratu.
Meri je ispustila tihi krik i snažnije stegla njegovu ruku. A zatim se nasmešila
i podigla desnu ruku pa mahnula.
Jasno je bilo da je potrebno da pokaže neki romantični gest, pa ju je Trent
podigao u naručje. Obline Merinog tela su mu pristajale u rukama kao da je bila
stvorena za njih. Na suncu je ljubičasta boja u njenim očima bila boje
nezaboravaka.
Masa je ovo uz urlik pozdravila.
Klimnuo je glavom lakeju koji je pojurio napred i sakupio metre čipke koja
se širila po tlu iza njih. Trent se na vratima kočije nagnuo i spustio nevestu na
sedište, a zatim ušao za njom i seo preko puta nje.
Svakog muškarca bi uzbudile Merine obline. Svaki muškarac bi osetio
posesivno ushićenje. Verovatno je to bio nužan deo svadbene ceremonije izazvan
zavetima koji su je vezali za njega.
Lakej je ugurao naramak čipke na vrata pa ih zatvorio. Kočijaš je smesta
popustio kajase i masa se razišla kada je kočija polako krenula napred.

~ 155 ~
 Kao da su već stotinu puta bili sami, Meri je podigla ruku i počela da izvlači
ukosnice i slaže ih na malu hrpu na sedištu dok najzad nije uspela da se oslobodi
vela.
Trent ju je nemo posmatrao osećajući pulsiranje u preponama. Želeo je da je
privuče u krilo, da izvuče sve i jednu ukosnicu, i gleda kako joj tamna kosa pada
na ramena. Dođavola, voleo bi da počne da otkopčava tu haljinu, i otkriva meku
kožu koju nijedan muškarac osim njega nikada neće videti.
Činilo se da je u čipki od glave do pete. Da li možda nosi samo čipku ispod
haljine? Nikada nije video čipkanu potkošulju, ali mogao je da zamisli kako se
igra žmurke sa ružičastim bradavicama.
Voleo bi...
„Vojvodo“, rekla je.
Pogledi su im se sreli.
„Ili da kažem, mužu?“
„Da li je to istinsko pitanje?“
„Da li je ova ceremonija bila farsa? Kako je to moglo biti zakonito venčanje?“
„Bila je to legitimna ceremonija. Ti si sada, uz posebnu dozvolu, vojvotkinja
od Trenta.“ Oklevao je. „Svestan sam da ti je veo zaklanjao pogled, ali biskup je
rekao Oktavije Mortimer Džon Alardajs, umesto Sedrik Mortimer Alardajs.“
Podigla je obrvu. „Imena su vam veoma slična.“
„Svaki muškarac u mojoj porodici nosi ime Mortimer, ime prvog vojvode.“
„Nisam znala da ćeš zameniti brata“, rekla je potvrdivši njegov utisak. „Da li
to znači da si pobedio u takmičenju, ili je Sedrik pobedio, a ja sam utešna
nagrada?“
Takmičenje?
„Nije bilo takmičenja“, rekao je Trent pa iskreno dodao, „ali priznaću da
smatram da sam pobednik jer sam uspeo tobom da se oženim.“
Usledio je trenutak tišine u kom je Meri smotala veo u razumno uredan
smotuljak pa ga odložila na sedište. „Sedrik mi je rekao za razgovor koji ste vodili
na pragu vaše kuće“, rekla je najzad.
Trent se namrštio.
„U kom ste raspravljali činjenicu da Sedrik nije legao sa mnom u postelju“,
pojasnila je. „Verujem da je to izraz koji je upotrebio. Mogla bih dodati da
smatram da je prekora dostojno što ste razgovarali o meni, ili ma kojoj drugoj
ženi, na takav način.“
Mora da je u sebi nosio crtu perverznosti, jer je on svoju novu vojvotkinju
želeo tim više jer ga je ona sada mrgodno gledala. „Potpuno se slažem s tobom.“
„Pretpostavljam da je Sedrik načeo temu“, rekla je došavši na ispravan
zaključak nakon što on nije ništa više rekao.

~ 156 ~
 „Da li ti je rekao da smo se takmičili za tvoju ruku?“ dodao je Trent, pitajući
se šta joj je tačno njegov brat - koji je bio nadasve vešt u saopštavanju delimičnih
istina - rekao. „Koliko se sećam, Sedrik je objavio da se uzdržao da te ne poljubi
da bi zadržao tvoje interesovanje.“
Trgla se i oborila pogled u krilo. „Ne mogu da verujem da sam mislila da sam
zaljubljena u muškarca koji je toliko neotesan i hladnokrvan. Kakva sam ja
budala.“
Trentu se nije dopao bol usled poniženja koji je osetio u Merinom glasu, pa
je sa više žestine nego što je želeo, rekao: „Bila je to sušta suprotnost takmičenju.
Pokušavao sam da ubedim sebe da nemam prava da zavodim verenicu mog brata.“
Podigla je glavu.
„Nije vredelo“, rekao je gledajući je pažljivo. „Jedino čega se sećam od tog
razgovora je zahvalnost što te nije dotakao.“
„Sedrik mi je rekao da si me na balu poljubio samo da bi osvojio poen protiv
njega.“
Osetio je trnce iritacije. „Zar zaista misliš da ja marim za osvajanje poena?
Nikada nisam poljubio ženu ni iz kog drugog razloga osim očiglednog.“ Uputio
joj je prodoran pogled u kom je bilo toliko požude da je njegova Amerikanka, ma
koliko nevina bila, morala da zna tačno šta on oseća.
I naravno, obrazi su joj se blago zarumeneli. Ali njen izraz nije smekšao.
„Mislila sam da ti nikada ne razgovaraš sa drugima o odlasku u postelju sa nekom
damom. Ali pogrešila sam.“
Trent je stegao vilicu. Osećao se kao da je život proveo gacajući kroz blato
koje je pred njima širio njegov brat.
„I zato sam“, rekla je Meri žestoko, „smatrala da je sasvim moguće da se ti i
tvoj brat upustite u oblik bratskog suparništva koji bi podrazumevao nekakav
sistem bodovanja.“
„Grešiš.“ Iako to nije želeo, u glas mu se uvukla hladnoća. Meri je donela
ispravnu pretpostavku, s obzirom na to da ga nije dobro poznavala. Ali ga je to
ipak grizlo. „Sedrik je bio namerno neiskren. Častan muškarac smatra verenicu
svog brata zabranjenom, i to bez uzimanja u obzir činjenice da si mi rekla da si
zaljubljena u njega.“
„Želeo si - razmišljao si da mi se udvaraš?“
Klimnuo je.
„Zašto?“, pitala je sa karakteristično američkim nedostatkom takta. „Nemaš
potrebe za mojim nasledstvom. Sedrik je smatrao da bi moja nacionalnost i
nedostatak otmenosti ukaljali njegovu titulu; zamisli samo šta će uraditi tvojoj. Ili
te je možda brat primorao da staneš pred oltar?“
Dođavola, većina dama bi volela da se uda za njega. Izgleda da je završio sa
onom kojoj bi sramota bila milija od titule vojvotkinje.

~ 157 ~
 „Da je venčanje otkazano, pogotovo nakon Sedrikovog ponašanja na balu
Verekerovih, svet bi sasvim prirodno pretpostavio da si ga ostavila, baš kao i
Bertija. Tvoja reputacija se nikada ne bi oporavila.“
„Pa si ti žrtvovao sebe za moje dobro?“ U trenu je od srdžbe prešla u čistu
jarost. Svukla je burmu koju joj je stavio preko rukavice u katedrali. „Pridrži mi
ovo za časak, molim te.“ Spustila je prsten u njegovu šaku pa počela zubima da
svlači rukavice.
„Šta je bilo?“ rekla je, susrevši njegov pogled. „Imaš li ti ikakvu ideju koliko
čipkane rukavice svrbe?“
„Nikada pre nisam video čipkane rukavice.“
„Nikada me više nećeš videti da ih nosim.“ Bacila je rukavice pored vela.
Imala je pravo da bude ljuta. Dođavola, da je njega neko domamio pred oltar
lažima, on bi bio van sebe od besa.
„Zašto mi prosto nisi rekao, kada si već toliko strepeo za moju reputaciju?“,
pitala je. „Izvini, ali koji to muškarac smatra da je prihvatljivo oženiti se ženom a
da je pre toga ne pita da li ona to želi?“
Znao je da će ovaj trenutak doći. Samo nije zamišljao bol u njenim očima.
Dođavola, trebalo je da sluša instinkt, ne njenu strinu.
„Juče sam tražio da razgovaram s tobom. Ali gospođa Pelford je smatrala...“
„Strina Bes je znala?“, podigla je glas. „Svesna sam da je stric morao znati,
ali i strina?“
„Gospođa Pelford je bila potpuno sigurna da se ti ne bi udala za mene da sam
ti se juče obratio“, rekao je Trent glatko. „Bila je uverena da venčanje mora biti
svršen čin da se ti ne bi vratila u Boston. Odbila je da mi dozvoli da razgovaram
s tobom.“
Stegla je usne. „To zvuči dovoljno iracionalno da bude moguće.“
„Ona tvoju reputaciju shvata vrlo ozbiljno.“
„U Bostonu, čoveka reč obavezuje“, Meri je privukla nabor vela u krilo i
počela da ga savija. „Moju strinu boli odsustvo doslednosti kod mene. Moja
porodica...“ Ućutala je.
„Moja porodica - Sedrik - takođe je odigrala ulogu.“
„Zašto se Sedrik zabavljao pisanjem onih pisama verovatno u trenutku kada
si ti išao po dozvolu za venčanje sa tvojim imenom?“
„Smatrao je da je vaša svađa na balu Verekerovih uništila sve njegove izglede
na ugledan brak.“
„Takvim me je argumentima i primorao da stanem pred oltar“, rekla je
sevajući očima.
„Tvrdio je da postoje samo dva načina da se sačuva i tvoja i njegova
reputacija. Ili da se vas dvoje venčate - što ja nisam želeo da dozvolim - ili da ti i

~ 158 ~
ja napravimo javni incident i venčamo se, i da Sedrik u tom slučaju postane poznat
po tome što je žrtvovao sebe na oltaru moje iskrene ljubavi.“
„Ti nisi dozvolio brak“, rekla je polako.
„Naravno da nisam.“
„Zašto mi prosto nisi poslao poruku u kojoj bi rekao: ’Izvini, moj brat je
zbrisao, tako da ipak nećeš biti Sedrikova žena. I uzgred, ja ću zameniti
mladoženju, ako želiš’?“
Trent je sklopio prste oko Merine burme iznenađen koliko je snažna njegova
potreba bila da joj ga vrati na prst.
„Gospođa Pelford rekla je da ćeš se vratiti u Boston. Nisam želeo da moram
da te jurim preko okeana. Želeo sam da se oženim tobom.“ Glas mu je bio tih,
grub. „Želeo sam da se oženim tobom od trenutka kada sam te sreo, ali sam se
borio protiv toga jer si pripadala mom bratu. A kada se ukazala prilika da se
venčamo, premda obmanom, ja sam je iskoristio.“
Otvorila je usta, očigledno od zaprepašćenja. „Od trenutka kada si me sreo na
balkonu?“
Zar nije primetila da je malo nedostajalo da je poljubi?
„Da li si znao ko sam?“, pitala je.
„Ne, niti sam znao da si verenica mog brata. Bila si potpuni neznanac. Ali
sam rešio da se oženim tobom.“
„To je čudnovato“, promrmljala je trljajući čelo. „Mislila sam da se takve
stvari dešavaju samo u knjigama.“
Osetio je nalet brige. „Možda bi trebalo da pojasnim da ne govorim o ljubavi
na prvi pogled“, rekao je sa trunkom izvinjenja u glasu.
„Mislim da ćemo se oboje složiti da je bilo dosta priče o ’ljubavi’ u mom
životu“, rekla je zajedljivo. „Nisam se ni ja zaljubila u tebe na prvi pogled.“
„Odlučio sam da se oženim iz daleko racionalnijih razloga. Veoma si lepa, i
još bolje, inteligentna, i zabavna.“ Oklevao je, pa dodao: „I privlačno mi je što te
je iskustvo naučilo kakva je prava priroda romantične ljubavi: da je ona plitko
osećanje.“
Nevoljan smešak izvio joj je ivice usana. „Ne verujem da je ljubav plitka. Ali
se slažem da je nepouzdana.“ Meri je odmahnula glavom. „Nikada ne bih
verovala sebi pri izboru novog verenika, na primer.“
„Duboko se nadam da neće biti potrebe da stavljaš sebe na proveru“, rekao je.
„Zašto se toliko plašiš ljubavi?“, pitala je.
„Ne plašim se. Ali smatram da je ljubav, po svojoj definiciji, privremena. Naš
brak će se nastaviti na temelju naše međusobne naklonosti, naše kompatibilnosti.
Nadam se da ćemo uspostaviti doživotnu vezu zasnovanu na uzajamnom
poštovanju, ne na slabašnom osećanju koje ispari poput lokve leti.“
„Ovo je ubedljiv argument“, rekla je polako.
~ 159 ~
 Jednim delićem uma, Trent je bio u čudu što mora da objašnjava nekoj ženi
prednosti života vojvotkinje. Od dvanaeste godine znao je da je jedan od
najpoželjnijih muškaraca u Engleskoj.
Ali u tome i jeste bila stvar, zar ne? Odlučio je da se oženi Amerikankom jer
ona nije marila za njegovu titulu već za njegove vrline. Samo nikada ni pomislio
nije da njegove vrline možda neće biti dovoljne.
Trent se nagnuo napred, ali je nije dotakao. Ako je uzme za ruku, mogao bi
da bukne u plamen, da je privuče u krilo i pohara te njene pune usne. „Daću ti
poništenje braka, ako želiš. Ah bih više voleo da ostaneš moja vojvotkinja.“
Pročistio je grlo. „U biblioteci si mi rekla da smatraš da smo prijatelji.
Verujem da bismo mogli imati veoma dobar brak. Za mene si ti
daleko fascinantnija od svake druge žene koju sam sreo.“
„Počastvovana sam“, rekla je pomalo zbunjeno.
Uprkos ranijoj rešenosti, uzeo je njenu levu ruku i okrenuo je pa joj poljubio
dlan. „Oboje smo svesni da je romantična ljubav glupost. Imaćemo čvrst brak,
racionalan, pun poštovanja, srećan brak.“
Gledao ju je kako razmišlja o ovome. „Imam dva pitanja“, rekla je. „Prvo, da
li bi mi dozvolio da odem u Istočni London ako bih to želela?“
„Svakako, premda ne bih želeo da ideš na neko opasno mesto bez mene.
Zašto...“
Podigla je ružičasti prst. „Drugo. Hoćeš li me otpratiti do Apotekarskog vrta
u Čelsiju da vidim peć za ananase?“
Šta je to, dođavola, bilo? „Moram te upozoriti da je moja kuvarica starija žena.
U kuhinju na mom seoskom posedu, Hoksmidu, stavio sam Ramfordov šporet i
rešetku za ognjište a ona je čitavu nedelju odbijala da spremi večeru.“
„Ta peć nije za spremanje hrane“, rekla je Meri, a na obrazu joj se pojavila
ona jamica. Dođavola, dopadala mu se ta jamica.
„Čemu služi?“
„Za uzgoj biljaka ananasa.“
Smatrao je to sasvim donkihotovskim poduhvatom s obzirom na klimu u
Engleskoj, ali nije mario. „Moja kuća ima devetnaest jutara šuma i vrtova. Mogla
bi na svakom od njih da imaš po jednu peć za ananas, ako želiš.“
„Mito“, promrmljala je. Ali Trent ju je poznavao dovoljno dobro da prepozna
svetlost u njenim očima.
Ponovo joj je poljubio dlan. „Smem li da ti vratim prsten na ruku, Meri?“
Pitanje je ostalo da visi u vazduhu.
„Da“, prošaputala je. „Smeš.“
Stavila je prsten na prst. „Hoćeš li ostati moja vojvotkinja? U dobru i zlu, i
sve ostalo?“

~ 160 ~
 Pitanje je ostalo da visi u vazduhu kočije, a tišinu je razbijalo samo kloparanje
točkova po kaldrmi.
A zatim je klimnula. „Održaću svoje zavete, vojvodo. Biću ti prijatelj i ti ćeš
biti moj. Odvešćeš me da vidim peć za ananas i neću...“ Nasmešila mu se
vragolasto. „Neću se zaljubiti u tebe.“
Kočija se zanela i stala; stigli su do Trentove gradske kuće i Meri je dodala:
„Moram priznati da je zabavno što veruješ da si toliko neodoljiv da moraš
upozoravati žene da ne dozvole sebi da ih tvoja lepota očara.“
Vrata su se otvorila i na njima se pojavio lakej. Njegova supruga je izašla iz
kočije u oblaku čipke.
Kikoćući se.

~ 161 ~
 Poglavlje 22

Meri je ušla u predvorje vojvodine gradske kuće i stala u mestu. Ne vojvodine

kuće: njene kuće. Bila je vojvotkinja.
Ovo su bili njeni lakeji što su zevali u nju ispod trepavica. Njena gradska kuća,
njena ulazna vrata.
Njen muž.
Ova reč je u njoj izazvala ushićenje koje je bilo potpuno drugačije od užasa
sa kojim je zamišljala svoj život kao Sedrikova žena.
Trent je stao iza nje i spustio toplu ruku na donji deo njenih leđa. „Tvoja
sobarica te čeka u tvojoj spavaćoj sobi, ako bi želela da se presvučeš.“
Meri je bila umorna od vucaranja brda čipke ali nije prosto mogla da uđe u
nepoznatu sobu i objasni Lusi... šta? Osećala se kao da se njen život rascepio u
milion komadića i ona je očajnički želela da barem neke delove ponovo sklopi.
Znala je šta su Englezi radili u trenucima neodlučnosti. Nasmešila se
Trentovom batleru - njenom batleru. „Hvala, ali najpre bih popila šolju čaja.“
Dve sekunde kasnije sedela je na kauču u malom salonu, njen šlep je ležao na
gomili kraj nogu, a pored nje je sedeo njen muž.
Sâm pogled na njega pogodio ju je kao udarac. Trent nije bio lep. Imao je
izgled anđela izlivenog od greha oholosti, ali je u isti mah bio muškarac od glave
do pete.
Pročistila je grlo. „Kako da te zovem?“
Na trenutak je izgledao zbunjeno. A onda je rekao. „Moja majka je mog oca
oslovljavala njegovom titulom.“
„Obraćam ti se sa vojvodo?“
„Zapravo, obraćala mu se sa Trente, u smislu vojvoda od Trenta. Voleo bih
da me tako zoveš, ali možeš koristiti i neko od mojih ličnih imena, ako želiš.“
„Trent zvuči kao reka“, primetila je. „A ne dopada mi se Mortimer.“
Jedna ivica vojvodinih usana se podigla u iskrivljen smešak i on joj se
približio dovoljno da je poljubi u vrat.
Meri je i nevoljno zadrhtala.
Ponovo ju je poljubio, ovog puta u bradu. „Moje kršteno ime je Oktavije.“
Zagrlio ju je i privukao bliže sebi. „Ja sam šesti vojvoda, ali osmi Mortimer.“

~ 162 ~
 „Ne bih mogla da budem udata za cara“, rekla je Meri trudeći se da zadrži
smiren glas premda joj se puls ubrzao. „Ja sam Amerikanka, a mi se ne
dodvoravamo kraljevskim porodicama.“
Pakostan smešak zasjao je duboko u njegovim očima. „Ne bih želeo da mi se
neko dodvorava. Ali hoćeš li se pokoriti, Meri?“ Glas mu je postao dublji. „Hoćeš
li se pokoriti svom caru?“
Drhtaj se razlio Meri preko kože. Kako li je vojvoda učinio tu reč tako
privlačnom? „Ne“, rekla je tiho jer ma koliko njen muž bio zanosan, ona se neće
pokoriti nikome.
Prasnuo je u smeh. „Ovaj brak će biti zanimljiv.“
Meri je otkrila da joj se prsti grče u njegovoj kosi i da se bori protiv želje da
se utopi u njega. Bila je prilično sigurna da dame nisu radile takve stvari - barem
ne u salonima. „Teško mi je da poverujem da si rešio da se oženiš mnome prvi
put kada smo se sreli“, rekla je. „Jedva da sam te videla u onom delimičnom
mraku.“
„Obraćala si mi se kao da si već vojvotkinja.“
„Dopao ti se način na koji sam govorila?“
„Da. I tvoje činjenice, i tvoj smeh. Tvoja haljina je možda takođe igrala
ulogu.“
Namrštila se pokušavajući da se seti šta je nosila te noći kada su se sreli.
„Na balkonu je bilo mračno, ali je tvoja koža sijala na ono malo svetlosti.“
Jednim prstom je pratio liniju njenog vrata, pa ga spustio niže preko brežuljka
njene dojke. „Pogotovo ovde. Prosipala si se iz haljine. Nije bilo muškarca u onoj
balskoj dvorani koji te nije želeo.“
„Želeli su moje bogatstvo“, ispravila ga je. „Moja prsa su možda bila poželjan
dodatak.“ Vojvodine ruke su bile žuljevite, verovatno od jahanja, ali joj je njegovo
milovanje toliko prijalo da je zadrhtala.
„Nije mi potrebno tvoje bogatstvo. I moram priznati da mi je pričinilo
zadovoljstvo kada sam saznao da nemaš ambicija da postaneš vojvotkinja.“
„Nisam ih imala“, rekla je. Nije bila potpuno iskrena. Bilo je trenutaka kada
je sanjala da se uda za njega - uloga njegove vojvotkinje bila je neizbežna
posledica toga - ali žena mora zadržati dostojanstvo. Njen muž je već imao previše
samopouzdanja za svoje dobro.
„Tvoje bogatstvo i tvoja prsa su poželjni dodaci tebi, gospođice Meri Pelford,
Amerikanko iz Bostona.“
Njegov odgovor je u njoj pokrenuo talas sreće. Bolna glad iskočila je među
njima, ludilo od koga su njoj noge drhtale toliko da joj je Iako bilo da zamisli kako
se spušta na leđa, a njegova težina i sirova glad je slede...

~ 163 ~
 Privukao ju je snažno u naručje i silovito pritisnuo njene grudi uz svoje. A
zatim je pognuo glavu i poljubio je prvi put od onog poljupca pred oltarom. Čak
i sâm dodir njihovih usana joj je poslao trnce niz noge.
Trent je voleo da u ljubljenu zapoveda i namešta joj glavu u tačno određeni
položaj. Ali zar je to bilo važno kada su mu usne bile tako čvrste i slatke, a on bio
tako dobar u tome? Nije bio agresivan i vlažan. Više je to bilo nalik na razgovor,
na smenu požudno pa nežno i milo.
Kada se najzad povukao, promuklo je rekao: „Znači, ne može Oktavije. A
Mortimer?“
„Molim?“, pitala je Meri, zvučeći kao zadihana luda.
„Mortimer.“
Odmahnula je glavom. „Mortimer mi je ime za ujaka koga nikada ne pozivaš
na večeru.“
„Oklevam da ti kažem da će, u skladu sa tradicijom, naši sinovi biti
Mortimeri.“
„Možda ću ipak morati da se zamislim nad tim poništenjem braka“, rekla je
smerno. To je izazvalo reakciju. Dah joj je zastao kada se nagnuo prema njoj sa
grešnim sjajem u očima, i poljubio je toliko snažno da joj je zadovoljstvo sevnulo
čitavim telom.
„A šta je sa imenom Džon?“, rekao je nešto kasnije. „To mi je treće ime.“
Meri ga je iskušala u glavi. Mogla bi biti udata za Džona. Premda bi bolje
bilo...
„Džek“, rekla je odlučno.
Njen muž je nabrao obrve.
„Zar ti se ne dopada?“ pitala je. „Sedrik me je zvao Džek“, rekao je Trent
glasom bez ikakvih osećanja. „Zvuči detinjasto. Mnogo bih više voleo da me
zoveš Džon.“
Meri je čula Sedrika da se bratu obraća samo sa vojvodo i uvek sarkastično.
Podigla je ruke i zavukla prste u njegovu kosu. „Džek zvuči Američki.“
„Imaš li ti ikakvu predstavu koliko me to uznemirava?“
„Upravo tako. Molim te? Makar samo u privatnosti? Ti mene možeš zvati
Meri.“
„Voleo bih da te odvedem u Hoksmid, Meri“, rekao je Trent. To je svakako
bio prećutni pristanak da ga zove kako god želi.
„U tvoju kuću na selu“, promrmljala je Meri. Ruke su mu lutale preko njenih
leđa i ostavljale za sobom predivnu toplotu. Zar je trebalo da se pretvara da pod
njegovim milovanjima nije osećala kao da će se sručiti na pod kao marioneta bez
žica? Naslonila se na njegovo čvrsto telo koketirajući sa njegovim jezikom, kušala
ga je i osećala.

~ 164 ~
 „Moj dom“, rekao je Trent nešto kasnije. „Da li si ikada posetila neku veliku
kuću?“
„Moj otac je živeo u velikoj kući u Bostonu. Kuća mog strica na selu je još
veća. Ali imam osećaj da je Hoksmid sasvim drugačiji.“
„Stariji je, za početak.“
„Nema mnogo veoma starih zgrada u Bostonu“, složila se. „Živiš li u trošnom
zamku kakav je opisao gospodin Redklif?“
„Ne. Ali moja majka ga je zvala, i to ne s ljubavlju, ’stara hrpa kamenja’.
Malo je savremenih udobnosti u njemu.“
Meri je klimnula. „Znači, nema toaleta?“
„Toaleta?“, Trent je ostao zatečen. „Moja majka je dala da se napravi kupatilo,
što se smatralo preko svake mere progresivnim. Lakeji i sluge što donose vodu
nam pomažu da ostanemo čisti i da nam bude toplo.“
„Ali imaš vrtove“, rekla je Meri jednostavno. „Koliko je udaljeno od
Londona?“
„Svega tri sata, ako nije gužva na putevima. Mislio sam da pozovem tvog
strica i strinu da nam dođu u posetu na nekoliko dana. Kažu da kapelu opseda duh
gnevnog monaha; siguran sam da to može biti inspiracija za najmanje hiljadu
stihova.“
To je bilo veoma pažljivo s njegove strane. Želela je da vidi Bes, ako ni zbog
čega drugog, onda zbog toga što je njena strina imala štošta da objasni, kao što je
dadilja govorila kada je Meri bila nevaljala.
„A Džordž i Pahulja? Mogu li i oni da dođu?“
„Naravno. Premda bih, ako nemaš ništa protiv, više voleo da putuju sa tvojom
sobaricom i mojim sobarem. Pretpostavljam da će Džordžu ovo biti prvo
putovanje kočijom.“
„Naučiće“, rekla je trunčicu defanzivno. „Već je mnogo bolji.“
Trent ju je poljubio u usta. „On je pametno kuče. Ne sumnjam. Šta kažeš da
danas pođemo na selo?“
Želeo je svoju nevestu tamo, u staroj raštrkanoj gomili kamenja koju je osećao
kao svoju, za razliku od blistave gradske kuće u kojoj je živeo Sedrik.
„Dobro“, rekla je Meri lako. „Biće mi potrebno pola sata, ili nešto više da
obučem haljinu za putovanja i spakujem manju torbu.“
Otvorio je usta.
„Da li je to previše?“, pitala je.
„Mojoj majci su uvek bili potrebni sati, ako ne i dani, da se spremi za
putovanje.“
„Meni nisu“, rekla je Meri trudeći se da njeno objašnjenje bude jednostavno
da dalje ne zbunjuje muža. „Volim da putujem.“

~ 165 ~
 Trent ju je ponovo zagrlio. „Meri“, rekao je onim promuklim glasom koji joj
je topio utrobu. „Nećemo konzumirati brak u kočiji u pokretu.“
Obavila je ruke oko njegovog vrata. „Nećemo?“, prošaputala je. Oči su joj se
raširile dok su joj se usne razvlačile u smešak.
„Premda bi to... svršetak bio da ga čovek najpobožnije poželeti može?“, rekla
je smejući se.
„’Najpobožnije’ ne oslikava moja osećanja u ovoj stvari“, odgovorio je Trent
prevlačeći ovlaš usne preko njenih. „Odvešću te kući, na mesto gde su moji preci
prvi put legali sa svojim ženama. Ova gradska kuća je suviše nova.“
„Nova?“ uspela je da pita. „Koliko je stara?“
„Moj pradeda ju je sagradio 1720. godine.“
„Čisto da znaš“, rekla je Meri pa se povukla da bi ga pogledala u oči, „ti i ja
imamo veoma različito poimanje ’novog’. Moja zemlja je nova. Ima dvadeset
sedam godina.“
„Ova kuća je nova“, odgovorio je smešeći se jednom stranom usta. „Ima
osamdeset tri godine.“

~ 166 ~
 Poglavlje 23

Sat kasnije, Meri se smestila u vojvodsku kočiju sa pletenom torbom u kojoj su

se nalazila dva romana koja je pozajmila iz biblioteke gradske kuće. Torbu nije ni
otvorila jer su ona i Trent počeli da se svađaju oko blaga mikenskih kraljeva o
kojima je Trent čitao u novinama, a za koje je Meri čula od prijateljice supruge
lorda Elgina.
„Ledi Elgin je morala da puzi na sve četiri da bi ušla u unutrašnju komoru“,
rekla mu je Meri. „A kasnije je videla grad koji su izgradili Kiklopi! Da li želiš
još jedno parče piletine?“ Otvorili su sjajnu korpu u kojoj se nalazilo dovoljno
hrane da nahrani najmanje tri para mladenaca.
„Možda je i videla grad“, rekao je Trent prihvatajući piletinu. „Ali ne verujem
da postoji mnogo dokaza da su ga sagradili Kiklopi. Kako to može da se vidi u
arhitekturi?“
Meri je nagnula glavu u stranu i nasmejala se, priznajući da ima pravo.
„Poluprozori?“
Sedela je preko puta njega, ali Trent ju je povukao na svoju stranu.
„Pretpostavljam da bi kuće mogle da budu prizemne. Čuo sam da je teško penjati
se stepenicama bez oba oka.“
„Homer je bolji pisac od Šekspira“, rekla je pa se privila uz njega. „Očigledno
je verovao u Kiklope pošto je pisao o njima.“
„Da, pa, Šekspir je pisao o vilama koje plešu u šumi“, rekao je Trent nudeći
joj kolač s limunom.
„Ne, hvala. Negde sam pročitala da su Kiklopi sagradili veličanstvenu
civilizaciju na ostrvu blizu grčke obale. Oh! I kažu da su oni Zevsu dali munju.“
„To dokazuje moje stanovište, zar ne? Oni su proizvod nečije mašte. Nije da
ministar ide naokolo i deli munje.“ Privukao ju je snažnije uza se.
„Izgledaš pospano.“
„Priznaću da su poslednje dve noći bile očajne“, priznala je Meri. Tobože ga
je ljutito pogledala. „I sve to zahvaljujući činjenici da si dozvolio da verujem kako
ću postati Sedrikova žena.“
Trent je osetio kako mu se krv hladi na sam pomen toga. Pomerio se do ugla
kočije i privukao je u krilo. Slobodnom rukom je ispod klupe izvukao ćebe pa je
pokrio.

~ 167 ~
 „Ovo je tako meko“, rekla je Meri pospano. „Nemamo kašmir u Bostonu.
Znaš li odakle je kašmir?“
Osetila je, pre nego čula njegov smeh. „Reci mi kasnije“, prošaputao je.
„Mislim da ću dremnuti, ako nemaš ništa protiv.“ Glavu je naslonila na
Trentove grudi, a ruku je lako položila na njegov stomak.
Nosio je prsluk i košulju ispod njega, ali ipak... Meri je polako raširila prste.
Koža mu je bila toliko topla da je njenu toplinu osećala kroz slojeve odeće.
Osećala se bezbedno prvi put otkako joj je Sedrik zapretio na Verekerovom balu.
„Želiš li da popustiš korset?“, rekao je tiho. „Mogu da ti pomognem.“
Otvorila je jedno oko i pogledala ga. „Šta ti znaš o korsetima?“
„Dovoljno.“ Trentove oči su gladno sijale.
„Ha“, rekla je Meri pa se ponovo spustila na njegovo rame. „Savršeno mi je
udobno, hvala. Nikada ne nosim korset kada putujem.“
Prigušeno je zakrkljao, ali su se njoj oči već sklapale. Činilo se da je prošlo
svega nekoliko minuta pre nego što je čula: „Meri“, a zatim glasnije; „Meri.“
„Da?“, pitala je omamljeno.
„Vreme je da se probudiš.“
„Radije ne bih“, rekla je sneno. „No, hvala mnogo.“
Probudio ju je Trentov smeh.
Meri se uspravila. Napolju je nebo bilo crno, ali su treperave baklje nesigurno
osvetljavale prostor oko kočije. Stigli su.
Trent je izašao. Kada se pojavila na vratima posle njega, bez napora ju je izneo
iz kočije.
„Čini se da me često obaraš s nogu“, rekla je pažljivo ga gledajući u oči.
„Volim da te držim u naručju.“ Snažnije ju je stegao. „Moja vojvotkinjo iz
Amerike“, prošaputao je dahom joj grejući čelo. Spustio ju je, ali je zadržao njenu
ruku u svojoj.
Kada se Meri osvrnula, videla je da je kočija stajala u velikom dvorištu. Baklje
su na pravilnim razmacima bile pričvršćene za zidove, ali i pored toga nije videla
mnogo više od kamenih zidova koji su se podizali u tami.
Iz mraka je izašao dostojanstven muškarac i predstavio se kao Osvald, batler
iz Hoksmida.
„Konjušar kog ste poslali kao glasnika rekao je da će vašar verovatno usporiti
vaše putovanje“, rekao je Osvald nakon razmene pozdrava.
„Da, proveli smo pet sati na putu“, odgovorio je Trent. „Osvalde, molim te,
postaraj se za vojvotkinjinu sobaricu i njene pse, a ja ću uvesti moju ženu u kuću.“
Meri je čkiljila pokušavajući da vidi ima li tornjeva - nadala se da ih ima, jer
joj se veoma dopadala ideja o ukletom tornju - kada se Trent okrenuo prema njoj
i uputio joj vragolast smešak pa je podigao u naručje.

~ 168 ~
 Meri je glasno udahnula pa ispustila torbicu i mrežastu torbu koje su uz tihi
udar lupile o kamene ploče.
Trent nije obratio pažnju na to već je pošao prema osvetljenim vratima kuće.
„Ovo je veoma romantično od tebe“, rekla je nakon trenutka neprijatne tišine.
„To je efikasno. Ti si putovanje prespavala, ali sam ja sate proveo trudeći se
da razmišljam o ma čemu osim o činjenici da ne nosiš korset. A, iskreno, i
domaćinstvo misli da sam zaljubljen, pa još i potvrđuje ideju da sam te zbog strasti
ukrao bratu.“
Pre nego što je Meri stigla da odgovori, on je prošao kroz vrata. Na ulazu su
lakej i čekali da prime instrukcije, ali ih je ona jedva videla jer je Trent pošao
pravo na stepenice bez ikakvog vidnog napora preskačući po dva stepenika sa
njom u naručju.
Stigao je na vrh stepenica, skrenuo levo, pa prošao kroz veličanstvena
dvokrilna vrata pored kojih je stajao još jedan lakej, koji je uz tiho škljocanje reze
zatvorio vrata za njima.
Njen novi muž ju je spustio na postelju i nagnuo se preko nje, toliko blizu da
je mogla da vidi njegove uvijene čađave trepavice. Bile su dugačke - verovatno
dugačke kao i njene.
Procenila je da je Sedrik naočit, ali Trent je imao sirovu muževnu lepotu koja
je bacala u zasenak lepotu njegovog brata. Sa onim sjajem u očima je bio čisto,
izazovno iskušenje. Prešao je pogledom preko njenog tela kao da je on izgladneo,
a ona prepuna trpeza, zadržavajući se na oblinama njenih grudi, i oblini njenih
kukova.
„Zdravo, Džek?“, pitala je ne mogavši da zadrži smešak. „Ovde gore sam.“
Bio mu je potreban trenutak da vrati pogled na njen. Bez odgovora je pognuo
glavu i uronio jezik u njena usta. Ljubio ju je dovoljno dugo da požuda proključa
u njenoj krvi, pre nego što se spustio preko nje.

~ 169 ~
 Poglavlje 24

Trent je oduvek ljubavnice birao prema lepoti i inteligenciji; no nijedna nije bila
prineti Meri. Zbog lica i tela svoje supruge osećao se više kao divljak nego kao
plemić. Voleo bi da je prebaci preko ramena i odnese je u pećinu i liže je od glave
do pete. Pogotovo sada, kada su joj obrazi bili rumeni a usne otečene od
poljubaca.
Žene sa kojima je do sada legao u postelju su bile vešte kurtizane. On je sebe
smatrao pažljivim ljubavnikom koji je zadovoljavao njih jednom ili dva puta pre
nego što bi dozvolio sebi da svrši, uvek zaštićen kondomom da spreči rođenje
vanbračnog deteta.
Ovog puta nije morao da navlači nagužvanu francusku kapu, a kamoli je
vezuje toliko snažno da mu je posle nje još satima ostajao crveni trag.
Štaviše, dopadala mu se njegova žena. Ko bi pomislio da to može napraviti
takvu razliku?
„Konzumiraćemo ovaj brak“, rekao je, „a onda ćemo ostati u braku još
šezdeset ili sedamdeset godina.“ Poljubio joj je vrh nosa. „Želim da nešto bude
jasno. Da si bila verena za bilo koga drugog osim za Sedrika, ukrao bih te od
verenika još one prve noći kada smo se sreli. Moja si od trenutka kada smo se sreli
na balkonu.“
Meri ga je poljubila. „Onda si ti moj po pravu“, rekla mu je sa ljupkim
smeškom koji joj se ogledao u očima. „Polažem pravo na tebe.“
Njegova dugačka, obla kita ležala je prislonjena uz njenu nogu i on je bio
čvršći nego ikada pre. Još jedan pogled na njene rumene usne i nasmešene oči
samo je produbio bol u preponama.
„Kakva je to buka?“, pitala je Meri okrećući se prema zvuku.
„Lakeji pune kadu u kupatilu, iza onih vrata.“ Njena sobarica mora da je
pretpostavila da će ona želeti da spere prašinu od puta. Želeo je da vodi ljubav sa
njom baš takvom kakva je bila, sa mirisom koji se zadržao na njoj posle spavanja.
Najerotičnijim mirisom na svetu.
Ali bila je dama i devica. U njenom pogledu se sada videla požuda, ali i
oprezna stidljivost.
Trent se žurno oprao u drvenoj kadi koju su doneli u njegovu sobu. Novina je
bila - i bilo je divno - čuti vedre glasove žena iz kupatila sa druge strane vrata.
Merin smeh zvučao je kao muzika.
~ 170 ~
 Sat kasnije su zvukovi sa druge strane vrata najzad zamrli. Odlučio je da je
dovoljno vremena prošlo i da može posetiti spavaću sobu svoje supruge. Vezao je
ogrtač lako, pokucao dva puta pa prošao kroz vrata koja su povezivala sobe.
Meri je ležala na boku na snežnobelim čaršavima, mastiljava kosa joj je bila
raširena preko jastuka. Upozorio je sebe deseti put da mora ići polako i
disciplinovano. Ova divlja požuda koju je osećao mora da se kontroliše.
„Dobro veče“, rekla je dok joj je prilazio.
Kroz tanani materijal njene spavaćice video je tamnu ružičastu boju njenih
bradavica, senku koja je grlila oblinu njene dojke, pa još jednu zanosnu senku
između njenih nogu.
„Bože“, rekao je a ova reč mu je iz grla izašla kao izmučeni šapat. „Izvanredna
si.“
Šire se nasmešila.
„Želeo bih da svučem ogrtač, ali ako želiš, mogu to da uradim i ispod
čaršava.“
„Šta nosiš ispod, milosti?“
„Ništa.“
Video je kako joj se grlo talasa dok je gutala pljuvačku. „Rekao si da ćemo
biti u braku šezdeset godina. Pretpostavljam da ću se navići na pogled na tvoja
kolena.“ Izgledala je ljupko stidljivo, ali spremno.
„Ne samo kolena“; rekao je pa odbacio u stranu ogrtač. Njegova supruga ga
je polako odmerila. Teško je bilo proceniti šta misli. Njegovo telo nije bilo nalik
telu većine gospode, i svakako nije bilo nalik Sedrikovom telu, premda nije mislio
da je ona Sedrika ikada videla nagog.
No ipak, nije podsećao na grčke kipove koji su se viđali u muzejima. Voleo
je žustru fizičku aktivnost, čitave dane je provodio na konju jašući po nekom od
svojih poseda. Njegove butine su bile mišićave... dođavola, ništa na njegovom
telu nije bilo glatko.
Bio je sav u čvorovima i kvrgavim mišićima, sa još ponekim ožiljkom: belim
ožiljkom preko desne noge, jednim tamnijim na stomaku koji je ostao nakon što
se kao dečak spotakao o kosu.
Požuda mu je pulsirala kroz vene grubim ritmom koji mu je rekao da njegove
kontrole više nema, spala je tokom putovanja koje je Meri prespavala. Milovao je
njen obraz, njenu kosu, oblinu kuka dok je spokojno sanjala na njegovom ramenu.
Sada je pratio njen pogled do mesta na kom se njegova velika teška kita
napinjala prema njoj. „Sav si prpošan“, prošaputala je.
Trent nije imao predstavu šta to znači, ali je razumeo razuzdanu požudu u
njenom glasu, pogotovo kada je vrh njenog jezika provirio između ružičastih
usana.

~ 171 ~
 Zakoračio je prema krevetu, ali je pre nego što je stigao do nje, Meri sela i
počela da svlači spavaćicu. Njene bujne grudi su se pomerale, blago se klatile, i
on se zaledio u mestu.
Migoljila se dok nije izvukla spavaćicu ispod zadnjice. A onda ju je, jednim
naglim pokretom, svukla preko glave. Lice joj je porumenelo, ali je ostala mirna.
Nešto iskonsko mu se probudilo u utrobi kada ju je prvi put video nagu; Trent
je iznenada razumeo podmukli jezik daminih sukanja.
Meri se drhtavo zasmejala. „Izgledaš kao da nikada pre nisi video ženska
kolena - ni ostale delove tela.“
„Nikada pre nisam video kolena moje žene - ni ostale delove njenog tela“,
rekao je Trent promuklo najzad se spustivši na krevet. Legao je preko nje
osećajući kako mu se čitavim telom, poput šumskog požara, širi osećaj kako je
samo ovo ispravno.
Meri je glasno udahnula, pa obavila ruke oko njegovog vrata i uputila mu svoj
neustrašivi američki osmeh, otvoren izraz kakav nikada nije video ni u jednoj
engleskoj balskoj dvorani.
„Strina Bes mi je rekla da se bračni parovi prepuštaju ludorijama kada je
vreme za počinak“, prošaputala mu je na usne.
Najpre bi trebalo da o ovom činu razgovaraju na uzdržan, gospodstven način.
Dobro. Pročistio je grlo pa se pomerio legavši na bok pored nje. „Da li razumeš
šta ćemo sada uraditi?“ Njegov glas je bio nalik na režanje, ali Meri se nije trgla.
I ona se okrenula na bok i ponovo se nasmešila iznenadivši ga. Dođavola,
verovatno će ga uvek iznenađivati, ma koliko dugo živeli zajedno.
„Znam. Premda strina Bes baš nije bila izvor obilja informacija osim što mi
je objasnila...“, mahnula je rukom, „osnovno. Da li si znao da patke mogu da opšte
samo u tekućoj vodi?“
Kada je bila nervozna, Meri je razbacivala činjenice kao hrast žir. „Ne brini“,
rekao je pa spustio ruku na njen bok i ostavio je tu. „Koliko sam razumeo, prvi
put možda neće biti sjajno. Ali biće bolje.“
Pogledom je prešla preko njega kao da ga miluje, premda na njemu nije bilo
ničeg mekog, ničeg prefinjenog ni gospodstvenog. Bio je sav od mišića i tetiva,
od sirove snage. Iznenada se setio Sedrikove odbojnost prema njegovim
„mesnatim“ grudima.
Činilo se da se Meri ne plaši njegove veličine i snage. Posmatrala ga je
opčinjeno i sitnim zubima grizla donju usnu do jarkog rumenila.
Bilo je nečeg živog i prisutnog kod nje, možda zbog njenog porekla ili možda
samo zbog neustrašive ličnosti.
Ova pomisao mu je izmamila smešak i on joj se približio da bi mogao da je
poljubi u usta. Čak i ovlašni dodir njenih svilenih usana mu je niz telo poslao
tečnu vatru.

~ 172 ~
 Prešao je rukom preko njenog stomaka. Zadrhtala je na njegov dodir, a on se
sagnuo da je okusi, prelazeći usnama preko obline njene dojke. „Tvoje grudi su
veličanstvene“, promrmljao je.
„Moja guvernanta, gospođica Ferfaks, rekla je da svetlucam kao jeftina
drangulija. Mislila je da su prevelike.“
„Gospođica Ferfaks je budala“, rekao je Trent stegnutog grla. Stigao je do
ružičastog vrha i nije imao izbora nego da ga lizne.
Meri je glasno udahnula i okrenula se na leđa. Prigušeno je, stegnutog grla,
zaječala pa ju je ponovo liznuo.
„Da li ti se to dopada?“, uspeo je prilično smisleno da izgovori.
Meri je u odgovor zaječala zbog čega je on, neverovatno, još više nabrekao.
Podigao je glavu da je pita koje je informacije strina uspela da joj prenese, ali je
ona uplela prste u njegovu kosu i zadržala ga.
Posle toga se Trent prepustio nagonskom delu sebe i činilo se da nije više
kadar da oblikuje reči. Ili možda reči prosto nisu više bile važne. Poigravao se
njenim bradavicama osluškujući kako Meri dah zastaje i ubrzava.
Kada su prsti koji su mu milovali grudi počeli da se spuštaju niže, podigao joj
je ruku iznad glave i zadržao je tamo.
„Ne smeš da me dodirneš“, rekao je promuklo. „Ludorije će se završiti i pre
nego što počnu.“
Meri je klimnula, očiju punih poverenja, nesvesna koliko je njemu njeno
potčinjavanje bilo provokativno. Bio je prvi koji je dodiruje... svuda.
Prvi koji ljubi njene dojke. Njen stomak. Malo niže. Raširila je oči, ali nije se
pomerila. Zapravo, telo joj je potresao drhtaj kada se njegova kita trznula na
njenoj nozi.
Moja, pomislio je, osećajući se omamljeno opojnim zadovoljstvom, i željan
da položi pravo na svoju ženu - toliko da mu je u glavi ponovo zazvonilo
upozorenje. Ipak nije bio divljak. Od ključnog je značaja bilo da spavaću odaju -
ludiranje - učini svojoj nevesti prijatnom.
Meri je ležala pod njim, kože nalik na med i mleko. Sve u vezi sa njom mu je
bilo po volji, svako udubljenje i oblina, boja i tekstura. Bila mu je potrebna svaka
trunka samokontrole da ne padne na nju, raširi njene meke noge i zarije se u njenu
mekoću.
Pustio je njenu ruku, pa počeo da je ljubi niz stomak i niže.
„Džek!“, kriknula je kada je dotakao nosom uvojak između njenih nogu.
„Džek, šta ti to misliš da radiš dole? Uverena sam da su te stvari neprimerene!“
„Neprimerenosti su primerene u braku“, rekao joj je milujući jezikom sočni
delić ružičastog mesa. Meri je počela da ga vuče za kosu, ali se sada zaledila.
Pa je ponovo liznuo tu meku tačku. Mirisala je u isti mah na cveće i
zadovoljstvo i greh.

~ 173 ~
 Njegova žena je zacičala, i taj zvuk je bio toliko očaravajući, toliko nedužan
a opet sa toliko zadovoljstva, da se jedan deo njegovog srca koje se zaledilo pre
mnogo godina, malčice otopio.
„Dopada li ti se ovo, vojvotkinjo?“ prošaputao je trenutak kasnije. Meri je
grčila noge ispod njega, a rukama ga, koje je još grčila u njegovoj kosi, držala uza
se pre nego ga je gurala od sebe.
„Da se nisi usudio da staneš“, prošaputala je. Nežno je dunuo u njen medeni
ćup i ona je ispustila promukao jecaj.
„I dalje mislim da je ovo…“ počela je zadihano, ali Trent nije želeo da misli
na pristojnost niti na ma šta drugo. Zavukao je prst u njeno najintimnije,
najprivatnije mesto i Meri je očajnički, grleno, zaječala. Mošnice su mu se zategle
do tačke bola.
Dođavola, ne može sada da izgubi kontrolu, zar ne?
Telo mu je odgovorilo na pitanje. Prosuće se kao dečak pri prvom pogledu na
ženu ako ne uspostavi kontrolu.
Meri je otvorila oči.
„Meka si i ružičasta i sve što ja nisam“, rekao je Trent.
Pomerio se nagore, dovoljno da ponovo uzme njenu dojku u usta, a u isti mah
je spustio ruku niz svilenkasti busen. Meri se sa usana oteo glasan udah kada je
ugurao široki prst u nju.
Polako ju je milovao malim, nežnim krugovima, gledao kako belim zubima
grize usnu tiho, grleno ječeći, i neodoljivo počinje da pomera kukove sve snažnije
rukama stežući njegove podlaktice.
„Džek“, prošaputala je.
Alatka mu nikada nije bila čvršća, ali je čekao da se ona uz krik slomi,
zarivajući nokte u njegovu kožu snagom talasa zadovoljstva koji su trzali njeno
telo. Gutao je njene krike poput izgladnelog čoveka i polovinom tela pritiskao
njeno da bi osetio svaki drhtaj i trzaj.
Trent nije ni prst pomerio dok su se njeni bespomoćni drhtaji smirivali, čekao
je da bi ona mogla da uživa u poslednjim žmarcima zadovoljstva. Koža joj je bila
vlažna i lokne su joj se lepile za čelo. Noge je razuzdano raširila, kosa joj je bila
rasuta po jastuku, a tamne trepavice na sklopljenim kapcima su se isticale naspram
jarkog rumenila obraza.
Nikada nije imao ništa što je bilo istinski njegovo. Sedrik se borio s njim za
kuću, za posed, za roditeljsku ljubav. Kada su njegovi majka i otac umrli, odnos
sa njim bio je identičan onom koji je imao sa batlerom - zapravo, moglo bi se reći
da je bolji odnos imao sa Osvaldom.
Ali Meri je bila njegova. Na čudan način mu je bilo drago što nije znala za
koga se udaje.

~ 174 ~
 Sada je bila njegova, u njegovoj postelji, jer je to želela, ne zato što je želela
da bude vojvotkinja. Da ga nije želela, otputovala bi u besu za Boston.
To je znao o Meri; nije lagala. Njeni krici zadovoljstva bili su stvarni kao i
ukori kojima ga je obasula u kočiji.
Dugo joj je bilo potrebno da otvori oči, ali bila je njegova nevesta, njegova
nevesta-devica, i on je odbijao da joj upropasti to zadovoljstvo time što će skočiti
na nju. Uroniti u nju.
Kada je najzad otvorila oči, zagledala se u njega i rekla: „Ukoliko se strina
Bes nije grdno prevarila, veče ne bi trebalo da se završi ovde.“
Prigušeni prasak smeha mu se oteo iz grla.
„Kada sam te prvi put videla, pomislila sam kako izgledaš kao muškarac koji
se nije godinama smejao.“
Smestio je jednu nogu između njenih, milujući joj nosom vrat i upijajući blagi
miris cveća koji joj se zadržao na koži. „I nisam.“
„Večeras si se nasmejao tri puta“, rekla je zadovoljno.
Nije mogao da se obuzda: vratio je ruku između njenih nogu i grubo, grleno
zastenjao, jer je bila natopljena i spremna za njega.
„Na mene je red“, prošaputala je Meri pa ga blago gurnula. „Rekao si mi da
te ne dodirujem, ali to nije pošteno. Želim da te dodirnem i prosto ćeš to morati
da trpiš.“
Trent nikada nije osetio ništa ni nalik potrebi da se nađe u svojoj ženi. Nekako
ga je pomisao da je prvi dovodila do ludila, terala da pomahnita. Ali primorao je
sebe da legne i dozvoli Meri da spusti poljubac na njegove grudi.
Prsti kojima ga je milovala bili su nalik na baršun, zavodljiviji i od dodira
najčuvenije kurtizane. Meri je dotakla njegovu bradavicu i telom mu se proširio
drhtaj, u talasima nalik na talase na jezeru kada ga pogodi kamen.
Gledao je kako prstima prati mišiće na grudima a zatim i one na stomaku,
isklesane teškim fizičkim radom, kakvim nijedan vojvoda ne bi trebalo da se bavi.
A kojim se on oduvek bavio u nastojanju da se odvoji od mirisnog budoara svoje
majke i brendijem natopljenih noći svog oca.
„Ovo će zvučati budalasto“, rekla je Meri podigavši glavu. Kapci su joj bili
teški, a na licu nepogrešivi izraz zadovoljene žene. „Dopada mi se tvoj izgled.
Muževan je.“
„Američki?“, predložio je podigavši uglove usana.
„Nacionalnost nema nikakve veze s tim“, promrmljala je. Spustila se usnama
do neposredne blizine njegove kite i sada opčinjeno zurila u nju.
„Dodirni me“, rekao je uspevši, jedva, da potisne notu molećivosti iz glasa.
Obavila je ruku oko njega zbog čega je njegovim telom liznula vrelina koja
ga je naterala da instinktivno izvije leđa i razvuče usne i promuklo zareži. Svaka

~ 175 ~
dama koju je poznavao bi zacičala i ispustila ga uplašena njegovom grubom
reakcijom.
Ne i Meri.
Snažnije je stegla ruku i spustila je. Trentu se um ispraznio i on je tek nejasno
čuo svoje gladno jecanje.
Ali oči je držao otvorene da bi video kako ga gleda dok malom šakom čvrsto
klizi gore-dole. Olizala je usne i to je bilo to.
Izgubio je svu kontrolu.
Skočio je i okrenuo je tako da je čvrsta dužina njegove kite srela njenu
mekoću.
„Želim...“, glasno je udahnuo i pokušao da se sabere. Nikada nije bio ovakav,
nikada.
Ali Meri je zavukla ruke u njegovu kosu. Privukla njegovo lice svome i olizala
donju usnu. Bilo je to toliko zanosno da se sagnuo i gricnuo je u odgovor.
„Džek“, prošaputala je. „Želim te.“
Zarežao je nešto boreći se da zadrži kontrolu nad sobom. Stajao je nad njom
oslonjen na ruke, glavu je oborio i oči sklopio da ne može da je vidi. Ali nije mu
to pomoglo jer su mu se druga čula izoštrila, a mišići zadrhtali, opasno blizu da
se zarije u nju.
„Ovaj deo će boleti, Meri“, uspeo je da kaže. „Ili barem tako kažu.“
Ponovo ga je šokirala kada se izvila prema njemu i na usne mu prošaputala:
„Želim te, Džek.“ Pa podigla kukove trljajući se o njega.
Poslednjim dahom zdravog razume se povukao, raširio joj noge i zagledao se
u njene lepe nabore. Lizao je jezikom kao mačka i držao je dok se izvijala pod
njegovom rukom i ječala.
Njegova žena Amerikanka bila je glasna. Ova misao je bila nejasna jer se
usredsredio da joj pruži zadovoljstvo, učio koje dodire voli dok nije planula u
njegovim rukama i ponovo svršila.
Dosta. Presekao je krhke niti svoje samokontrole.
Nadvio se nad svoju ženu i polako ugurao nabreklu glavu svoje kite u nju.
Meri mu je snažnije stegla ramena, raširila oči i prošaputala nešto što nije
mogao da čuje.
Bila je toliko uska da ga je smesta oblio znoj. Nikada nije osetio ništa nalik
tome. Zarivao se u istopljeni med. Počeo je da drhti. Kako je moguće da je ovo ne
boli? Oči su joj bile sklopljene, izgledala je zbunjeno, nije delovala kao da oseća
bol.
Duboko je udahnuo i hrapavim šapatom upitao: „Da li te boli?“
Meri je otvorila oči i odmahnula glavom. „Ne, ali je baš čudno.“

~ 176 ~
 „Tako mi prijaš“, rekao je glasom koji mu je zatutnjao u grudima. „Voleo bih
da ostanem ovako zauvek. Da se nikada ne pomerim.“ I mislio je to. Premda se u
isti mah ponovo zario u nju.
Meri je duboko udahnula i promeškoljila se pod njim nateravši ga da ponovo
zaječi. Pa podigla kukove i smotala noge oko njegovog struka. Čvrsti stisak
njenog tela je popustio i dozvolio mu da uđe.
I tek tako, vrela žudnja iz prepona mu je udarila u glavu. Zadovoljstvo mu je
oduzelo razum, bio je samo telo, znoj mu je izbijao na grudima u naporu da ne
prodre silovito u nju.
A ipak je nejasno bio svestan oštrog zarivanja njenih noktiju u ramena, njenog
promuklog jecanja. Prešao je usnama preko jasne linije njene vilice, povukao se i
sačekao sekund, dovoljno da ona ponovo otvori oči.
Nije bilo ničeg lepšeg na svetu od pogleda Merinih očiju. Omamljenog,
čežnjivog. „Džek“, prošaputala je.
Džek je bio novi on, on koji je najzad imao nekog svog, nekoga koga može
da voli i štiti i usreći. Neobično osećanje mu se razlilo čitavim telom, neka
treperava silovita vrelina koja mu je lizala kožu i razgorevala u njemu sirovo...
nešto.
„U redu?“, prošaputao je.
„Mmmm.“
Počeo je da se kreće, ravnomerno i polako. Reči su mu navirale bez svesne
misli, neotesane, grube reči koje je stenjući izgovarao dok je prodirao u nju. Meri
nije mogla da oseća prevelik bol jer su joj kapci bili delimično spušteni preko
iskošenih očiju, očiju punih užitka, i držala se za njega rukama i nogama.
Davala mu je dozvolu.
Najzad se Trent potpuno prepustio - ili je to učinio Džek? Obuzelo ga je
ludilo, njegovo telo je obavijalo Merino, njeno je obavijalo njegovo, topla,
mirisna Meri koja je bila njegova žena, koju će voleti i uvažavati, i poznati, kao
što u Bibliji piše.
Počela je da se podiže u susret njegovim naletima, u početku nespretno,
primoravajući ga da sa svakim naletom prodre sve dublje. Osećao je kako se oluja
gomila u njegovim preponama. Šakama je stezala njegove podlaktice, toliko
čvrsto da je ponovo osetio kako mu se njeni nokti zarivaju u kožu.
Stegao je zube, nije želeo da se odrekne deliričnog zadovoljstva, zarivao se u
nju kratkim, dubokim udarima, gledao kako se rumenilo širi preko njene vlažne,
svetle kože. Lizao je njenu dojku, osećao ukus njenog slano-slatkog znoja, uživao
u načinu na koji se uvijala pod njim.
Bio je obliven znojem, grudi su mu se nadimale dok je bedrima udarao u ženu
koja se grčevito privijala uz njega. Dahtala i ljubila ga mekim, senzualnim
usnama.

~ 177 ~
 Zaledio se kada se njeno telo najzad zgrčilo oko njegove kite i oslobodilo ga.
Trent je dozvolio da mu glava padne pa se uz promukli jecaj ispraznio u nju.
Iznova i iznova.
Bila je njegova i samo njegova.
Njegova jedina, prva i poslednja.
Nešto se slomilo u njemu. Ili rastočilo. Nešto čvrsto i hladno. Završio je... ali
nije smekšao. Umesto da se povuče, pogledom je pratio kap znoja kako se spušta
Meri niz slepoočnicu i nestaje u njenoj bujnoj kosi.
„Da li je bolelo?“, pitao je. „Da li da se povučem?“
Meri je trepnula, pa otvorila oči širom i pogledala ga. Njene oči su bile indigo-
plave. Pohranio je to u sećanje: sive kada je bila ljuta, ljubičasto-modre kao more
kada sunce prekriju oblaci kada je bila zadovoljna.
Ne, ne samo zadovoljna: srećna.
Pogled u njenim očima ga je pogodio pravo u koren kičme i on se pomerio
malo unapred. Još je bio sa njom, u njoj.
„Ne“, rekla je veselo. „Odnosno, bilo je neprijatno na trenutak, ali onda je
postalo i više nego prijatno, ako me razumeš.“ Mrdnula je kukovima, a on je to
osetio u tabanima. Iz grla mu se oteo još jedan jecaj.
Pritisnuo ju je bokovima u nemom pitanju, gledao je kako krivi glavu u stranu
i smeši se, a zatim je savila kolena i podigla se prema njemu, uputila mu poziv,
izazov.
„Da li si sigurna da možeš ponovo da me primiš?“ Zario se, pohotljivo kliznuo
malo dublje i osetio kako mu vatra zahvata čitavo telo. „Trebalo bi da sačekamo,
dan ili dva. Nedelju.“
Nije to mislio. Poludeo bi da je ne dodirne čitavu nedelju. Ali bio je kavaljer;
ako je bolna, neće je ni dotaći.
Odgovorila je na njegovo nadiranje, i dalje nevešto, ali je to učinila. „Peče,
ali u isto vreme i prija. Pogotovo kada to uradiš.“
Vrelina se raširila njegovim telom kao da je popio gutljaj žestokog brendija.
„Ovo?“ Zario se ponovo, uživao u načinu na koji su joj se usta otvorila kada je
pogodio žicu, kako joj se pogled zamaglio, prsti se skupili u pesnice pre nego što
je malo podigla kukove i odgovorila mu.
Zvuk koji joj se oteo bio je toliko pun požude, toliko senzualan, da je Trent
potpuno izgubio glavu. Ponovo.
Krenuo je iznova, kao da se poslednji sat nije ni desio, mošnice su mu bile
napete kao da joj nije dao sve - zapravo, mora da i nije, jer je već osećao vrelinu
u kolenima i preponama. Ispustila je još jedan krik i ugrizla ga za vrat. Ugrizla.
Ga. Za. Vrat. Trent je osetio kako mu se lice grči i izgubio se, zarivao se u nju,
toliko brzo da je gladno udisala svaki put kada bi se zario, zabacivala je glavu,
bledim rukama klizila preko njegove kože.

~ 178 ~
 „Ti si...“, zarežao je naposletku.
Otvorila je oči natopljene užitkom. „Džek.“
Privijala se uz njega i on je uz trzaj shvatio da joj suze klize niz obraze.
Smesta je stao i prošaputao. „Reci mi da ne plačeš zato što te boli.“
„Ne boli me“, prošaputala je u odgovor. „Ne boli. Nisam o ovome ni sanjala.“
Bože, imala je najlepše oči koje je ikada video: oči koje je mogao da gleda
svakog minuta svog života.
„Nisam ovo očekivala“, rekla je glasno udahnuvši jer, premda je govorila, on
nije mogao da prestane da nadire, polako i nežno.
Spustio je laki poljubac na njene usne. „Nisi?“
„Ne.“
Trenutak tišine. Sada je hvatala ritam, podizala mu se u susret. Ponovo se
oslonio na jednu ruku pa prodro plitko poigravajući se jednom ružičastom
bradavicom, uživao u rumenilu na njenim obrazima i njenom kratkom,
isprekidanom dahu.
A tada je Meri rekla: „Ako ovo ikada uradiš sa nekom drugom ženom, moraću
da te ubijem, Džek.“
„Neću“, rekao je jednostavno. Nije bilo potrebe da joj kaže da se osećao u
duši bolno i novo, kao da nikada pre nije bio sa ženom u postelji. Nije mogao da
zamisli drugu ženu u svojoj postelji. Ne nakon ovoga.
Zagledala se prodorno u njegove oči pa klimnula. Upozoravajuća vrelina u
korenu kičme pretvarala se u čistu vatru, pa se Trent spustio i zavukao drhtave
ruke u Merine lokne, privukao njeno lice svom i poharao njene usne.
Ne bi mogao da stane ni da je pokušao. Usredsredio se na poljupce, gladne i
vlažne. Usne su im se stopile, poljupci se slivali, a on se sve vreme kretao.
„Džek!“
Zadovoljstvo je preletelo preko Merinog lica, oči je čvrsto sklopila a srce joj
je toliko brzo kucalo da je video udare pulsa na njenom grlu. Zabacila je glavu i
kriknula i on je osetio kako joj se telo ukrućuje.
Dole ga je njena baršunasta mekoća iznenada stegla toliko čvrsto da je
zastenjao i izgubio se, i poleteo unapred, u poslednjem udaru... u ludilo. Razuma
je nestalo. Kamenje mu se zateglo, mlaz je poleteo iz njega i on joj je dao sve.
Sve što je imao.
Osećao se kao da je udario glavom a zatim shvatio da je oslepeo. Za sve osim
za drhtavu ekstazu svog tela.
Kada je najzad podigao lice iz njene kose, sa zadovoljstvom je shvatio da se
još oslanja na laktove - barem se nije sručio na nju kao vodeni bizon.
Da li je Meri primetila da ga je razum napustio? Da je urlao kao ludak?

~ 179 ~
 Ono što su njih dvoje uradili nije bilo ni nalik svrsishodnom, srdačnom
odnosu kakav je imao sa ljubavnicama. Njegov um se povlačio od ovih sećanja.
Te žene su bila njegova prošlost.
Povukao se pažljivo i legao na bok, pa privukao njenu glavu na svoju ruku,
snagom volje je terajući da otvori oči i kaže... nešto. Kaže mu da se ne gadi znoja
koji je sa njega kapao na nju. Da nije zgađena njegovim stenjanjem i gubitkom
kontrole. Načinom na koji mu je dah još testerisao u grudima.
Nije rekla ni reč, a kada je spustio pogled video je da se priljubila uz njegovo
rame i zaspala. Nije bila toliko preplavljena osećanjima da nije mogla ni reč da
izgovori...
Spokojno je spavala držeći jednu šaku raširenu na njegovim grudima. Kosa
joj je bila vlažna i on je, kada su mu se otkucaji srca usporili, čuo odjek njenog
glasa kako doziva njegovo ime.
Probudila se dok ju je nežno prao, ali je odmah ponovo zaspala. I nije se
pomerila kada je zaključio da je njen krevet suviše uzak za njih dvoje, pa je
podigao i odneo u svoj.
Te noći je Trent ležao budan satima i gledao nežni filigran Merine kose, njenu
snažnu vilicu, oblinu njene ušne školjke. Njene pune dojke.
Oko njega se svet okretao, ali se i njegov unutrašnji svet okretao.
Sve je menjalo mesto.
Vodio je računa o vojvodstvu jer je to bila njegova dužnost. Bilo je to pravo
koje je stekao rođenjem i koje je preoteo bratu jer je prvi požurio da stigne na svet.
Bila je to nagrada - svi su mu rekli da je to nagrada.
Nikada nije imao takav osećaj. Osećao je da su ga otac i majka zbog toga
prezirali. Ništa nije bilo vredno toga.
Opisivao je spirale na glatkom ramenu svoje žene i shvatio da se Meri sada
nalazi u središtu njegovog sveta, a da se vojvodstvo pomerilo u stranu.
Kada je najzad utonuo u san, u svetu je vladao novi poredak.

~ 180 ~
 Poglavlje 25

Meri se narednog jutra probudila sa osećanjem da je nešto zaboravila. Protegla se,

um joj je još bio snen, telo bolno... Telo bolno?
Tada se setila. Džek. Trent. Muž. Ono... ma kako da se to zvalo, što su radili
prošle noći.
Okrenula je glavu...
Ništa osim prostranstva platnenih čaršava pored nje. Nije više bila u svom
krevetu.
Vojvodina spavaća odaja bila je duboko muževna, sa tamnim baldahinom
vezanim za četiri stuba kreveta, teškim draperijama na prozorima, i tamnocrvenim
tepihom na podu.
A zatim joj je srce snažnije zakucalo kada je, malo sa strane i za stepenik više
ugledala nišu, dovoljno veliku da se u nju smesti sto i stolica.
I Džeka.
Meri se polako uspravila u postelji i podigla čaršav da pokrije grudi. Videla
je profil svog muža. Sedeo je samo u donjem vešu i bio usredsređen na ono što je
pisao. Ramena su mu se tečno pomerala dok je pisao, jedva zastajkujući da umoči
pero u mastilo.
Svako malo bi podigao list hartije da ga pogleda, pa nastavio da piše.
„Džek“, rekla je tiho.
Nije se okrenuo. Nikada nije videla takvu usredsređenost. Pulsirao je životom
i odlučnošću.
Pošto joj nije odgovorio, premestila se do ivice kreveta pa ustala i povukla
čaršav za sobom. Podigao je glavu tek kada je kročila u nišu vukući za sobom
čaršav kao uspomenu na šlep venčanice.
Zagledao se u nju.
„Ja sam tvoja vojvotkinja“, podsetila ga je Meri smešeći se zbunjenom izrazu
u njegovim očima. „Sećaš se mene?“
Trent je ustao iz stolice i pre nego što je stigla ponovo da udahne, podigao ju
je i vratio nazad u postelju.
„Bože!“, ciknula je.
„Da li te nešto boli?“, pitao je.

~ 181 ~
 „Ne“, rekla je tiho. Nije to baš bila cela istina, ali nije bilo važno, ne kada joj
se krv iznenada zagrejala i kada je usled čežnje osećala prazninu.
Sagnuo je glavu i vatreno je poljubio. „Ništa što se pre ovoga desilo nije
važno“, rekao je malo kasnije. „Čuješ li me, Meri?“
„Da“, prodahtala je podižući grlo prema njemu da bi je on ponovo poljubio.
„Sada ću te uzeti.“ Glas mu je bio mračan i tih, ali u njemu se čulo pitanje.
„Molim te“, preklinjala je. Njene grudi su žudele za njegovim dodirom.
Kao da joj je čitao misli, jednom rukom obuhvatio je njenu desnu dojku, a
drugom razdvojio njene butine.
„Vlažna si od mog semena“, promrmljao joj je na uho. Zavukao je prste u
njene nabore, šaljući talase senzacija kroz njeno telo.
„Trebalo bi da se okupam“, glasno je udahnula Meri koju je iznenada obuzela
nesigurnost.
„Kasnije“, nemarno joj je zapovedio muž. Široka glava njegove kite se probila
u nju i ona se ukrutila.
Deo nje je želeo da se otrgne, da pobegne u drugu sobu. Drugi deo joj je
naredio da obmota noge oko njega.
Nevoljno joj se oteo krik kada se probio u osetljivi deo njenog tela.
Usnama joj je milovao uho. „Volim kako reaguješ na mene“, rekao je.
Meri je reagovala, još kako. Svaki delić topline u njenom telu je nestao i samo
ju je čisti instinkt terao da se grčevito drži za njega, steže ga i rukama i nogama.
Morala je da mu kaže istinu. Bolelo je.
„Dođavola“, zaječao je. „Tako si vrela i tesna.“
Zagnjurila je lice u njegovo rame. Zaustila je da mu kaže, ali je on spustio
ruku na njenu dojku i nekako je zadovoljstvo prevagnulo nad bolom. Trent je
krenuo da je poljubi i ona je, bez razmišljanja, izvila leđa pa je kliznuo dublje u
nju.
„Tako je“, rekao je pa uhvatio rukom njenu nogu i podigao je više sebi na
kuk.
Probio se dublje i nešto u tom uglu je sve promenilo.
Nestalo je oštrog osećanja neprijatnosti. Kliznula je rukama niz njegova leđa,
uhvatila ga za stražnjicu i ostala tako. Osećala se okruženo njime, njegovim
mirisom, režanjem, snagom njegovih ruku i nogu.
„Zadivljujuća si“, promrmljao joj je Trent na uho. Počeo je da prodire brže i
to je bolelo i nije bolelo. Peklo je, ali je bilo i blaženstvo. Drhtaj se pokrenuo
negde duboko u Merinom telu.
Jecaj joj se oteo iz grla, nedostojanstven zvuk, ali je on veliku šaku spustio na
njen bok i pomilovao je, i podigao još malo više, i napravio novu vrstu pritiska...

~ 182 ~
 Vrelina joj je sevnula niz kičmu. Ali je u isto vreme i bolelo. Um joj je išao
čas na jednu, čas na drugu stranu.
Snažnije joj je stegao bokove, toliko da je postojala mogućnost da joj ostanu
modrice, i nekako je taj sićušni bol ublažio osetljivost i omogućio priliv
zadovoljstva.
Telo joj je iznenada buknulo vrelinom, od obraza do nožnih prstiju, i ona je
povikala: „Džek!“, uplašena i zaprepašćena zbog užitka.
Grudi njenog muža su se nadule kada mu se sa usana oteo urlik.
„Jao“, prošaputala je Meri za sebe, suviše tiho da bi je on čuo. Kada se
povukao, oči su joj se napunile suzama. Peklo je kao đavo.
„Šta je bilo?“, prošaputao je Trent brišući palcem suze koje su joj kliznule niz
obraze.
„Malo sam bolna“, priznala je.
Namrštio se. „Trebalo je da mi kažeš.“
Meri je osetila kako joj se rumenilo penje na obraze. „Nisam želela da staneš.“
Nije znala kako da ga pogleda u oči. Čak i sećanje na zvuke koje je ispustila joj
je žarilo obraze.
Činilo se da Trent nije primetio. Privukao ju je u naručje i nosom joj
pomilovao vrat. „Pozvoniću da napune kadu, šta kažeš?“
Trenutak kasnije se ponovo umotala u čaršav i krenula kruto u svoju sobu.
Kratko posle toga se pojavila Lusi a za njom i lakeji sa kofama vrele vode.
Meri se sat kasnije osećala mnogo bolje. Lusi je diskretno sipala soli u vodu
za kupanje i ona je dugo ležala u vodi i razmišljala o prethodnoj noći. Nije više
bila ista osoba od juče; sve je bilo drugačije.
Njena strina je tvrdila da je intimni bračni čin prijatan i bila je u pravu.
Ali brak se nije svodio samo na postelju. Premda je istina bila da bi volela da
se vrati u spavaću odaju i zatekne svog muža u kadi i vidi kako voda zapljuskuje
sve one mišiće...
I dok je sedela za toaletnim stočićem osetila je kako rumeni. Na sreću, Lusi
nije primetila. Naravno, neće ići da traži Trenta u kadi, premda on i ne bi bio u
kadi. Gotovo sasvim sigurno je već radio.
Sići će u prizemlje i upoznati poslugu, a zatim će početi da istražuje vrtove.
Dani će joj biti potrebni da se temeljno upozna sa posedom; zapravo joj je sama
pomisao na devetnaest jutara na kojima može da se radi mamila osmeh.
Dani? Biće joj potrebne godine!
Ustala je sa iznenadnom rešenošću i obavestila Lusi da želi da obuje čvrste
cipele za hodanje ispod žute jutarnje haljine, ne svilene papučice koje je Lusi
spremila.

~ 183 ~
 Kada se obukla, spremila se da izađe iz sobe kada je čula grebuckanje noktiju
i ugledala Džordža kako uleće iz hodnika, gubi oslonac na podu i klizi prema zidu
u koji je uz tresak udario.
Sinoć je potpuno zaboravila na Džordža. Kako je mogla? „Zdravo, srce!“,
povikala je pa se sagnula da ga uzme u naručje. „Gde je Pahulja?“
„U vojvodinoj radnoj sobi“, odgovorila je Lusi. „Njegova milost je naložila
lakeju da je izvede, ali ona je grebala na vrata dok je nije pustio nazad.“
„O, ne“, rekla je Meri pa se zasmejala. „Plašim se da vojvoda ne voli pse, ili
barem ne voli Pahulju.“
U prizemlju je Meri poželela Osvaldu dobro jutro i dozvolila mu da je otprati
do trpezarije za doručak. Bilo joj je potrebno pet minuta, ali je uspela da od njega
izvuče da je čitavog života, na ovoj ili onoj poziciji, služio vojvode od Trenta.
„Moj suprug je izvanredno srećan što te ima“, rekla je najzad. „I ja sam veoma
zahvalna što si ovde da mi pomogneš da se prilagodim na ulogu vojvotkinje.“
Nasmešila mu se.
Osvald se naklonio. „Biće mi zadovoljstvo, vaša milosti.“ Oklevao je. „Da li
ćete svakog dana obedovati u jutarnjoj trpezariji, vaša milosti? Bivša vojvotkinja
je tražila da joj se donese lagani obrok u postelju.“
„Ne volim da jedem u krevetu“, rekla je Meri gledajući jaja, kobasice, tost i
krvavice na komodi. „Ako bi bio tako ljubazan, Osvalde, želela bih jaja, paradajz,
jednu kobasicu i parče sira.“
A zatim je sela i nasmešila se u znak zahvalnosti kada joj je Osvald doneo
tanjir. „Gospođa Hanidjuks pita da li bi mogla da vas vidi posle obroka“, rekao je
batler.
„Uz dobru domaćicu“, rekla je strina Bes Meri jednom prilikom, „čovek može
da preživi i božje pošasti.“ A zatim je, kada ju je Meri pogledala upitno, rekla:
„Oh, znaš na šta mislim. Na rojeve skakavaca. Reke krvi... ne mogu da se setim
ostalog.“
Osvald se naklonio i povukao, ostavljajući mladog lakeja po imenu Piter koji
je brzo prevazišao svoju rezervisanost i počeo da ćaska o lokalnom
selu, Ajlsberiju. Opisivao je seoskog pekara - koji je nosio jarkožuti prsluk i
gajio ambicije da će postati glumac - kada ga je prekinulo grebanje na vratima.
Piter je stao usred reči i priljubio se uza zid poput statue. Gospođa Hanidjuks
je tiho ušla u sobu. Imala je možda pedeset godina, i odlikovala se urođenom
ozbiljnošću koja joj je bila utisnuta u same kosti lica.
Meri je ustala i zaobišla sto. „Dobro jutro“, rekla je pa pružila ruku.
Domaćica je izgledala sumnjičavo, ali je prihvatila Merinu ruku i rukovala se
i u isti mah se spustila u naklon. „Dobro jutro, vaša milosti. Želela bih da vam
izrazim čestitke domaćinstva.“

~ 184 ~
 „Hvala“, rekla je Meri. „Radujem se upoznavanju domaćinstva u narednih
nekoliko dana, ali bih vam u međuvremenu bila zahvalna kada biste im preneli
moju zahvalnost. U ovom trenutku, gospođo Hanidjuks, verujem da imate mnogo
toga da mi kažete o kući, pa ćemo provoditi zajedno deo dana svakog dana. Da li
biste, molim vas, seli?“
„Ne priliči mi, vaša milosti“, rekla je domaćica očigledno potresena do srži.
Meri se nasmešila i rekla: „Gospođo Hanidjuks, znate li nešto o meni, osim
činjenice da sam nova vojvotkinja od Trenta?“
„Ne, ne znam, madam.“
„Najvažnija činjenica je da sam Amerikanka.“
I gospodarica domaćinstva.
Dvadesetogodišnja vojvotkinja je i dalje bila vojvotkinja, podsetila je Meri
sebe.
Gospođa Hanidjuks je rekla: „U to sam se uverila na osnovu vašeg akcenta,
madam.“
„Kao nacija, mi smo otvoreni. I nismo navikli na formalnosti kakve se mogu
sresti u aristokratskom domaćinstvu u Engleskoj.“
Tišina.
Naposletku je domaćica rekla: „Ah“. Sela je.
Meri je, dva sata kasnije, smatrala da ima jasnu sliku domaćinstva. Gospođa
Hanidjuks je štedljivo koristila reči, „kao da su srebrnjaci“, rekla bi strina Bes.
Ali činilo se da izvanredno obavlja posao domaćice i kako vreme bude
odmicalo, verovatno će se navići da sedi u Merinom prisustvu dok razgovaraju o
danu pred njima.
Kuvarica, gospođa Morisi, takođe je čitav život bila član domaćinstva. Meri
je počinjala da uviđa da su engleske aristokrate imale odgovornosti koje manje-
više nisu bile poznate u Bostonu: ukratko, zapošljavali su ljude čiji su rođaci
generacijama služili porodicu.
„Ne znam kako da spravim američku hranu, vaša milosti“, priznala je gospođa
Morisi. „Ne ide mi ni francuska hrana, iskrena da budem.“
„Važno je da umete da spremite jak čaj i vrele pogačice i ja ću biti srećna“,
rekla je Meri. „Otkrila sam pogačice kada sam došla u Englesku pre dva meseca
i mogla bih da ih jeden ujutro, u podne i uveče.“
Gospođa Morisi se ozarila. „Moje pogačice su lake kao vazduh.“
Posle toga su sele uz šolju čaja i razgovarale o važnim stvarima kao što je
koliko brzo začini gube svežinu, i gde u Londonu može da se nabavi najbolji čaj.
Nakon četiri pogačice i dve šolje čaja, ona i gospođa Morisi postale su bliske
prijateljice.

~ 185 ~
 Nakon što je angažovala Pitera da se postara da Džordž redovno izlazi napolje
i nakon što je Osvaldu rečeno da psima nije dozvoljen ulazak u salon, Meri je
smatrala da je sve u redu.
Što je značilo da je najzad slobodna da istražuje vrtove.

~ 186 ~
 Poglavlje 26

Ubrzo nakon što je nasledio titulu, Trent je shvatio da mu je potrebna dovoljno

velika radna soba kako bi mogao da upravlja operacijama vezanim za nekoliko
poseda vojvodstva. Njegov otac je ovaj problem resio tako što je pustio svog
sekretara da skakuće za njim i preklinje ga da se potpiše na dokumenta.
Trent je u ove svrhe uzeo biblioteku, odredio jedan veliki sto za administraciju
Hoksmida, drugi za administraciju kuće u Londonu, i parlamentarna pitanja i treći
za manje posede i razne druge poslove kao što je rudnik škriljca.
U poslednjih sedam godina čitave nedelje provodio je u toj prostoriji, radeći
od jutra do večeri. U neko vreme još u danima Stjuarta, kada je porodica bila
relativno mlada, prozori su bili ukrašeni zelenim baršunastim draperijama
izvezenim po rubu prepletenim malim metalnim medaljonima.
Jutro posle venčanja Trent je uhvatio sebe kako novim očima posmatra
prostoriju. Draperije su bile izbledele, a metalni medaljoni su izgubili sjaj.
Mnogih više nije bilo. Prišao je prozoru i oprezno povukao draperiju da vidi da li
će pasti, ali ostala je da visi.
Osim Sedrika, njegovi rođaci su retko kupovah novu odeću, a kamoli
draperije i nameštaj.
Dok su on i njegov sekretar, Brikl, napadali gomilu pošte koja se nakupila
otkako je poslednji put bio na posedu, Trent je osluškivao tešku tišinu kuće.
Zamišljao je da će biti drugačije kada bude imao ženu, ali nigde nije čuo Meri.
Do sada je već morala završiti kupanje. Stalno je mislio o tome, i dok je
potpisivao ugovore i čitao dugačko pismo koje je opisivalo kanal koji bi mogao
da donese mnogo novca vojvodstvu - a možda i ne bi, zaključio je pa ga odložio
u stranu.
Tog poslepodneva će pronaći svoju ženi i odvešće je u krevet.
Tokom dana.
Trent, po pravilu, nikada nije želeo da provede noć sa ljubavnicom nakon
sastanka sa njom, i nikada nijednu nije dovodio kući. Stoga nikada i nije vodio
ljubav osim uveče, premda je, kao i mnogi muškarci, o tome razmišljao po čitav
dan.
Sada je bilo drugačije. Imao je ženu. Štaviše, imao je ženu koja je, činilo se,
imala zdrav pozitivan odnos prema aktivnostima u postelji.

~ 187 ~
 Stalno je gubio koncentraciju razmišljajući o njoj, dok najzad nije to više
mogao da podnese. Mora da je bilo blizu podneva.
„Koliko je sati, Brikl?“, pitao je.
„Gotovo jedanaest sati, vaša milosti.“
Odgurnuo je stolicu. „Dobro. Vreme je da napravimo pauzu za ručak. Ne,
hajde da za danas završimo.“
Brikl je zinuo u čudu, ali je Trent krenuo prema vratima pre nego što je on
stigao da odgovori.
Meri nigde nije bilo. Prošao je kroz salon osvrćući se oko sebe sa trzajem
nezadovoljstva. Zidovi su bili ukrašeni slikama zamagljenim slojevima laka i
dima sveća. Slika dva mrtva fazana je lako mogla da prikazuje i gomilu pernatog
cveća.
Njegova supruga je došla u novu zemlju. Imao je snažan utisak da su Bes i
Tadeus Pelford živeli u velikoj kući čije su prostorije bile okrečene u belo od poda
do krovnih greda, i strogo nameštene novim nameštajem koji nije bio prenošen sa
kolena na koleno generacijama.
Da nije pronašao Meri, u nekom trenutku bi ušao u balsku dvoranu i odabrao
ženu ne mnogo drugačiju od ledi Kerolajn, ali podnošljiviju. Ona bi došla iz iste
ovakve kuće gde je sve bilo staro i ništa nije bilo besprekorno.
Hoksmid je imao četrdeset osam soba i gotovo sve su imale toliko visoke
tavanice da su se gubile u tami maglovite večeri. Skrenuo je prema salonu.
Gledajući sve oko sebe novim, kritičkim okom, primetio je da su tamne hrastove
stolice poređane duž dva zida bile umorne i izgrebane, kao vojska koja se vraća
iz izgubljene čarke. Većina je verovatno poticala iz vremena vladavine Henrija
VIII pa su s razlogom izgledale istrošeno.
Bila su tu dva ormarića i tri komode, stalci za lampe i dva kamina. Bio je tu
oklop kome je nedostajala desna ruka, i stajao je naslonjen na kovčeg egipatske
mumije, bez mumije. Kovčeg je bio najživopisnija stvar u prostoriji, jarko obojen,
sa slikom nekadašnjeg korisnika, dame koja je po svemu sudeći volela da iscrtava
oči pomadom za cipele.
Jedan od njegovih stričeva poneo ga je iz Aleksandrije sa sve mumijom, ali je
posada, kada je na moru izbila oluja, bacila telo u more uz opravdanje da je žena
ipak žena, premda je već neko vreme mrtva. Hiljadama godina, morao je čovek
da pretpostavi.
I tako je oslikani kovčeg stigao prazan, i pridružio se oklopu; naslanjali su se
jedan na drugi kao da su udubljeni u prijatan razgovor.
Zgrozio se kada je video punjenog krokodila kako proviruje ispod stola. Kada
je bio dete, bio je pričvršćen za zid, ali se neodređeno sećao da ga je neki živahni
narodni ples koji se održavao u balskoj dvorani iznad salona u nekom trenutku
srušio sa zida.

~ 188 ~
 Na stolu koji je zaokruživao prostoriju sijale su dve mesingane figure;
priljubljene jedna uz drugu: orao raširenih krila i sfinga. Moć carstva srela je moć
Egipta i nijedna sila nije odnela pobedu.
Hoksmid je bio pun stvari koje je njegov navrdeda kupio, a njegov čukundeda
koristio, i njegov pradeda osuđivao, ali je nastavio da ih koristi jer su bile
kvalitetne i nekada skupe.
Prosleđene su novim generacijama zajedno sa žeđi za brendijem.
Još nije pronašao Meri, a kuća je počela da mu liči na ubuđalo gnezdo drevne
ptičurine koja je trebalo da ima pristojnosti i ugine još pre mnogo godina. Barem
je pronašao batlera, koji mu je rekao da je vojvotkinja izašla.
„U stražnjim je vrtovima, koliko sam razumeo, vaša milosti“, rekao je Osvald.
Trebalo je da nasluti.
Bilo je mnogo bolje biti napolju nego u kući, jer je sunce sijalo i mirisalo je
na sveže pokošenu travu. Ušao je u vrtove, zaobišavši stari lavirint živice, premda
nije mogao da ne primeti kako nije samo bio zapušten već i izbrazdan šupljinama
na mestima gde su se tise osušile. Promarširao je kroz ružičnjak otkrivši da su
grmovi ruža bili prerasli i da su pocrneli od starosti i nemara.
Dođavola, trebalo je da bolje vodi računa o posedu. Plaćao je barem jednog
baštovana; u to je bio siguran. Ali nije se sećao da je ikada, za ovih sedam godina
otkako je postao vojvoda, izašao da prošeta iza kuće.
U dnu ružičnjaka nalazio se staklenik, i tu je najzad pronašao svoju ženu. Meri
je ćaskala sa jednim starcem - pretpostavljao je baštovanom - dok je presađivala
biljku za koju je bio spreman da se zakune da je nepovratno uginula.
Nosila je dugačku platnenu kecelju i rukavice koje su izgledale kao da su od
satena. Pružale su se do iznad laktova i bile su ulepljene zemljom.
„Dobro jutro“, rekao je Trent kada je ušao.
Baštovan se žurno okrenuo i počeo da zamuckuje, a Meri ga je uhvatila za
ruku da ga zadrži da ne izgubi ravnotežu.
„Vaša milosti“, graknuo je povlačeći pramen kose na čelu.
„O bože, si ti Butbi, zar ne?“, rekao je Trent prepoznavši isturenu gornju usnu
muškarca. Kada su on i Sedrik bili dečaci, Butbi je bio jedan od baštovanovih
pomoćnika.
„Tako je, vaša milosti.“
„Lepo je videti da si još sa nama.“
„Zdravo, dragi“, rekla je Meri. Nasmešila mu se dok je svlačila rukavice i
spuštala ih na drveni sto.
Sve u Trentu se na trenutak zaledilo. Niko ga nikada nije zvao „dragi.“
„Vojvotkinjo“, rekao je klanjajući se. Jer je tako bio naučen.
Butbi je pročistio grlo pa rekao: „Idem ja svojim poslom, vaša milosti.“

~ 189 ~
 „Oh, čekaj, Butbi“, rekla je Meri skidajući kecelju. „Trente, smem li da
unajmim još baštovana?“ Pogledala ga je sa strašno ozbiljnim izrazom na licu.
„Baštovani se isplate očas posla, uveravam te. Butbi mi kaže da je nekada ovde
postojao toliko velik kuhinjski vrt da je snabdevao ne samo kuću već i celo selo
kupusom.“
„Nisam to znao“, rekao je Trent. „Koliko je bilo baštovana u vreme mog dede,
Butbi?“
„Ukupno petnaest, vaša milosti“, rekao je čovek s vrata. „Sada sam ja sâm, a
mene stižu godine. Vaš otac je ostale otpustio.“
Nije ga to iznenadilo. Pokojni vojvoda bio je suviše zauzet pražnjenjem
podruma da bi se baktao kupusom.
„U tom slučaju, potrebno nam je još četrnaest baštovana“, rekao je Trent
prilazeći Meri razmišljajući kako bi voleo da je poljubi. Ali, naravno, to bi bilo
nedolično.
Činilo se da njegova žena nije bila svesna tog pravila - ili nije marila. Na
njegovo neizmerno zadovoljstvo, ona se podigla na prste i poljubila ga. Baš tu
pred baštovanom.
Trent je pročistio grlo. „Znaš li neke dobre ljude koje bismo mogli da
primimo?“, pitao je okrenuvši se Butbiju.
„Znam.“ Baštovan se široko osmehivao.
„Ja sam Amerikanka“, rekla je Meri Butbiju vragolasto. Jasno je da su već
postali najbolji prijatelji.
Okrenula se Trentu. „Nameravam da korenito izmenim dizajn vrtova i poseda,
ukoliko nemaš primedbi? Možemo ići polako, da se trošak rasporedi na nekoliko
godina.“
„Nema potrebe za tim.“ Jasno je bilo da će Trent morati da obavi sa svojom
ženom razgovor o finansijama. „Butbi, bio bih ti zahvalan da pronađeš Osvalda i
obavestiš ga o svemu što ti je potrebno. Spomeni mu imena ljudi koje imaš na
umu.“
Butbi je ponovo dotakao čelo, uputio vojvotkinji prisan smešak zbog koga bi
ga njegova majka otpustila na licu mesta, pa se udaljio.
„Gde je Džordž?“ pitao je Trent osvrćući se.
Meri se sagnula i provirila ispod jednog od stolova za presađivanje. „Spava.“
I naravno, kučence je ležalo sklupčano na prašnjavom džaku.
„Ponovo će mu biti potrebno kupanje“, rekla je uspravljajući se. „Butbi je
rekao da je sigurno delimično terijer jer se iscrpeo pokušavajući da izvuče stanara
jedne rupe u zemlji.“
Trent je smatrao da Džordž izgleda kao mešanac nekoliko pasmina. Prišao je
vratima i čvrsto ih zatvorio. Bio je sasvim siguran da niko ne može da ih vidi;
staklenik je bio toliko star da je bio ustakljen debelim, gotovo neprovidnim

~ 190 ~
krunskim staklom. Nikada nije bilo providno, ali je dugogodišnja nakupljena
prljavština zaklanjala sve osim najsnažnije sunčeve svetlosti.
Skinuo je kaput i bacio ga na sto pored Merinih rukavica. Pa je podigao i
smestio njenu zaobljenu zadnjicu na njega.
„Gde je Pahulja?“ , pitala ga je sa jamicom na obrazu.
„Odmara se od napora. Jutros je uspela da izgrize porub jedne zelene draperije
u radnoj sobi.“
„Izuzetno je agresivna za tako malog psa“, rekla je Meri. „Prilično mi se
dopada način na koji kompenzuje svoj sitan rast.“
Trent nije želeo da razgovara o Pahulji. Njegova žena je izgledala kao cvet,
dekorativna, pravih leđa i sa lepim gležnjevima koji su provirivali ispod poruba
njene suknje. Spustio je šake na njena kolena i polako ih razdvojio tražeći na
njenom licu znake protivljenja.
Ali umesto toga je video kako se rumenilo na Merinim obrazima produbljuje
i kako malim, pravilnim zubima grize donju usnu, zbog čega ga je prostrelio takav
nalet vreline da je gotovo zaječao.
Hvala bogu pa nije nosila jednu od onih uskih haljina koje su sputavale žene,
bila je dovoljno široka da se smesti između njenih nogu, blizu samog njenog
središta.
Kada je pognuo glavu, smesta je otvorila usta i zavukla šake u njegovu kosu.
Ljubili su se kao da se ljube godinama, a on je spustio ruke i uhvatio je za bokove.
Meri je drhtavo udahnula vazduh koji je delila s njim jer on nije sklonio usne
sa njenih. Ali je pretpostavljao da mora da diše pa je prešao sa njenih usana na
liniju njene vilice pa niz vitki vrat.
Zabacila je glavu, a sa usana joj se otelo tiho mumlanje, nešto između molitve
i pesme.
„Ponovo te želim“, zarežao joj je na uvo pre nego što ju je poljubio.
Dugo kasnije se povukao. Oči njegove žene su bile teške, usne tamnocrvene,
otečene od njegovih poljubaca. Izgledala je kao kurtizana na nepristojnoj
francuskoj slici, zadovoljena žena koja još treperi od požude.
„Želeo bih da te odnesem nazad u spavaću odaju“, rekao je glasom koji je
postajao dublji kako je govorio.
Video je kako joj se grlo pomera dok je gutala pljuvačku i šaputala nešto
toliko tiho da nije mogao da je čuje. Ponovo je sagnuo glavu i prešao usnama
preko blede kože njenog čela.
„Dobro“, rekla je Meri pročistivši grlo tihim kašljucanjem što je nateralo
njegovo srce da poskoči jer je to bilo u isti mah stidljivo i požudno. Ponovo su joj
se obrazi zažarili.
Odmahnuo je glavom. „Ne možemo. Potrebno ti je vreme da zaceliš.“ Lebdeo
je usnama nad njenim jagodicama. Da li je ikada postojala ovako lepa žena?

~ 191 ~
 Nije ni čudo što je Adam sledio Evu, i što je Abelard sledio Eloiz, i što su svi
oni budalasti muškarci sledili svoje žene kroz vekove. Trzaj usana žene bacao ih
je na kolena.
„Nije nepodnošljivo“, rekla je Meri stidljivo, ali i požudno. „Nije li neobično
pomisliti da smo muž i žena?“
Trenta nije zanimala rasprava o filozofskim implikacijama njihovog
neočekivanog braka. „Ne znam“, rekao je nemarno pa počeo da joj podiže suknje.
Meri ga je smesta uhvatila za ručni zglob. „Trente, okruženi smo staklom!“
„Džek“, ispravio ju je.
„U privatnosti, rekao si“, sevnula je. „Ovo teško da je privatnost!“
„Mora da si primetila da niko ne može ništa da vidi kroz ova stara okna?“
„Naravno da jesam. Plašim da ćemo u nekom trenutku morati da sagradimo
novi staklenik, ali ne dok ne pronađem savršeno mesto. Ovaj je malo daleko od
kuće.“
„Dok sam se približavao, znao sam da je neko unutra samo zato što sam
nazirao da se neko kreće.“
„A šta ako neko drugi vidi kretanje?“
„Još nemamo baštovane, a Butbi nije budala. Neće se vratiti satima.“
Prestala je da se protivi, jer je Trent zavukao jednu ruku pod njene suknje i
prstima je milovao njena privatna mesta. Nabreklo, čulno tkivo.
Njegova žena je rukama stegla njegove podlaktice i oči su joj potamnele.
Otvorila je usta ali nije pustila ni glas.
Trent se nagnuo bliže i ovlaš usnama prešao preko njene desne jagodice, i
poljubio joj svako oko, a zatim i njene slatke, napućene usne.
Molećivi zvuk se začuo Meri iz grla.
„Da li ti se ovo dopada?“, pitao je. Bilo je nečeg u njenom požudnom šapatu
što mu se probilo u grudi i steglo mu srce: njegovu zabavnu, rečitu ženu obuzela
su osećanja, iskustvo, koje nije mogla da objasni.
Izgubila se u požudi - prema njemu.
„Moja si“, prošaputao je dok je jednim prstom klizio kroz svilenkasto,
zanosno, vlažno tkivo tako da je vidno zadrhtala i još ga snažnije stegla rukama.
„Moraš stati, Džek. Ne možemo ovo raditi ovde.“ Glas joj je bio slab, tanak.
Merino telo je zauzelo prostor koji je nekada zauzimao mozak: svet se skupio
na Trentove nasmešene oči i način na koji ju je milovao žuljevitim prstima. „Ne
mogu“, prošaputala je pa pala unapred i spustila lice na njegove gudi. „Ne
smemo.“
Ovo sirovo osećanje, vatra ispod kože, iznenađenje i očajanje - niko nije o
tome pričao. Strina Bes nikada nije rekla da bi se mogla naći u stakleniku

~ 192 ~
podignutih sukanja i sramno raširenih nogu i osećati kako joj vazduh hladi kožu,
a ona je nemoćna da se izmakne.
Razuzdana zabava nije imala nikakve veze sa toliko moćnim osećanjem da se
drhtavo sve više približavala svom mužu, osećajući kako joj srce grmi u grudima
kao da je pretrčala osminu milje najvećom brzinom.
Lica zagnjurenog u njegov prsluk, osećala je njegov miris, kafu i uštirkano
platno, dašak znoja konja i muškarca, trunčicu njegovog mirisa i mirisa sapuna.
Sada je bio pognut nad njom, jednu ruku je smotao iza njenih leđa, obraz je
spustio na njenu kosu. Pružio joj je zidove koji su joj bili potrebni, gurnuvši i
drugi, široki prst u nju, pored otečenog mesa koje je trebalo biti bolno, ali to nije
bilo.
Držao ju je u privatnosti svog naručja, štitio je i držao zarobljenu u isti mah,
pretvarao ono što su uradili - što su radili - u strogo privatnu stvar koja nije bila
za otvoren vazduh i zelene travnjake koji su se pružali u svim pravcima.
Orgazam ju je udario silovito, naterao je da krikne i zadrhti od glave do pete,
naletevši u oluji požude i vreline.
„Držim te, Meri“, rekao je Trent mračnim, utešnim glasom. „Držim te.“
Jedva da ga je čula; opijena čistim, fizičkim zadovoljstvom privijala se uz
njega, uma usredsređenog na poslednje drhtave tragove zadovoljstva koje je
osećala. Njegovi prsti su klizili u tečnoj vrelini i on je režeći izgovorio njeno ime.
Odgovorila je zvukom, ne rečju, čak ni slogom. Samo notom, kao ptica u
gnezdu.
„Ponovo“, zapovedio je i pomerio ruku pohotljivo dlanom trljajući njen
najosetljiviji deo, prsti su sada lako klizili, snažno i polako i sasvim kontrolisano.
„Ne mogu“, povikala je ali je medovina na njegovim prstima sve promenila.
Glasno je udahnula i odmahnula glavom, ali je on bio nemilosrdan, njegovi prsti
su posedovali njeno telo.
„Možeš.“ Njegov glas je bio poput čelika obmotanog baršunom. Slobodnu
ruku je zavukao u njene lokne i nežno joj povukao glavu unazad da bi mogao
ponovo da je poljubi.
Meri je izgubila iz vida sve, sve osim čežnjivog, praznog osećanja koje je
izazivao pokret njegove ruke; dah joj je bio isprekidan, a jezik se očajnički
preplitao sa njegovim.
Nejasno je bila svesna da on levom rukom otkopčava svoje čakšire. Spremali
su se da vode ljubav u stakleniku u koji svako može da uđe. Ali nije marila.
Privukla gaje bliže i raširila noge kao bludnica.
„Želiš li me?“, pitao je grubim glasom.
Mogla je samo da zaječi zbog veštog pritiska njegovih prstiju. Krv je
pokuljala kroz njeno telo, izazvala joj vrtoglavicu kao da se sve brže i brže

~ 193 ~
okretala ukrug dok joj se misli najzad nisu zavrtele poput nesigurne čigre, noge je
raširila, telo joj se trzalo, drhtao, napinjalo dok je on gutao njene krike.
Usred te oluje, rukama ju je uhvatio za kukove i zario se u nju. Instinktivno
je savila noge oko njegovih kukova i privukla ga bliže sebi. Bila je toliko vlažna
da je ušao u nju jednim glatkim pokretom.
Bio je on nalik na udar čekića koji ju je slomio i preoblikovao joj telo i dušu.
„Džek“, povikala je milujući ga i dodirujući ga gde god je mogla tražeći usnama
njegove. „Džek“, ječala je na njegovim usnama, jer se on toliko snažno zarivao u
nju da je sto pod njom škripao. Nije osećala bol, samo ispunjenost, divlju
ispunjenost gde je nekada bila praznina.
Zadovoljstvo se u vatrenim talasima probijalo kroz nju, i nije je napuštalo
koliko se smeštalo u njene kosti kao odjek zaostalog zadovoljstva. Trent se
rukama oslonio na sto pored nje, kukovima je udarao u kolevku njenih nogu. Na
licu mu se pojavila žestoka oštrina, lepota usredsređena samo na jednu tačku.
Njegove oči su bile tako lepe, gustih trepavica, inteligentne, pogled muškarca
na vrhuncu snage. Ali učinilo joj se da je videla još nešto: svest o njoj, Meri, sa
svim slabostima i snagama, svim samopouzdanjem koje je imala, i svim
slabostima koje je mrzela.
„Meri“, rekao je glasom dubokim kao zdenac. „Moja žena.“ Prevarila se u
pogledu odjeka zadovoljstva: zapravo su ti trzaji bili glasnici novog zadovoljstva.
Planuli su na pogled u njegovim očima i lagano, ritmično kretanje njegovih
kukova, pa čak i na zvuk isprekidanog daha u njenom grlu.
Prstima ga je zgrabila kao kandžama. Zaječao je i još jednom se zario u nju
gurajući je na neko drugo mesto gde nije bilo gospode i dama, nije bilo država ni
učtivog društva, i gde su postojali samo Meri i Džek i stari drveni sto.
Sklopila je ruke i noge oko njega, i svršila u pulsiranju koje je njemu oduzelo
kontrolu baš kao što je i on njoj.
Kada je svršio, trnuo se napred uz tihi krik koji mu se oteo kroz stegnute zube,
lice je zagnjurio u prevoj njenog vrata dok mu je telo podrhtavalo, iznova i iznova.
I iznova.

~ 194 ~
 Poglavlje 27

Meri je zaključila da i pored činjenice da joj je staklenik drag, nije preterano

uživala u onome što je usledilo nakon vođenja ljubavi na mestu koje gotovo da je
bilo na otvorenom.
Trent joj nije bio od velike koristi kada je rekla da joj je rukav pocepan.
„Verovatno se to desilo dok si me grabila kao posednuta.“ Zakopčao je otvor
na čakširama, provukao ruku kroz kosu i spustio se na staru drvenu stolicu. Sada
je izgledao jednako kao što je izgledao kada je ušao u staklenik, premda svakako
zadovoljnije.
A Meri se na čelu video nimalo damski sjaj znoja, kosa joj se izvukla iz
ukosnica i haljina joj je bila pocepana.
„Dođi, sedi pored mene“, nagovarao ju je Trent. Pomerio se. „Kada malo
bolje razmislim, bolje nemoj. Stolica to neće preživeti.“
Zatresla je glavom i pošla da traži ukosnice. Kosa joj je bila toliko gusta da je
znala da je dve ukosnice - koje je jedine uspela da pronađe - neće držati.
„Dopada mi se kada ti je kosa raspuštena“, rekao je njen muž lupeški.
Meri je pronašla još jednu. Tri će morati da budu dovoljne.
„Obožavam tvoje grudi u toj haljini.“ Glas mu je bio dubok i pun divljenja.
„I ne pomišljaj“, rekla mu je. „Ne znam kako ću pogledati Lusi a da se ne
onesvestim od čistog stida.“
„Ti nikada ne gubiš svest.“
„Pa, da pljuneš!“, povikala je.
„Molim?“
„Ovde je…“ zastala je. Bili su intimni, ali ovo je bila privatna stvar.
Ustao je i prišao joj i poljubio joj uho. „Šta?“
„Nešto vlažno“, promumlala je. Okrenula mu je leđa i potkošuljom obrisala
nogu.
Trent ju je zagrlio s leđa pre nego što je shvatila šta se dešava. A zatim joj je
na uho rekao: „Volim kako mirišeš. Ali sada još više volim kako mirišeš jer
osećam moj miris na tebi.“
„O, uh!“, povikala je Meri migoljeći se. „Trčaću čitavim putem do kuće i
okupati se.“

~ 195 ~
 Iz staklenika su izašli praćeni vojvodinim grohotnim smehom, pa pošli oko
kuće neravnom stazom od cigle. Džordž je trčao ispred njih povremeno se
spuštajući u čučanj da bi zatim skočio na nešto što je samo on mogao da vidi.
„Nisam znao da su vrtovi do te mere propali i podivljali“, izvinio se Trent.
„Uživaću u obnovi. Vidiš li onaj deo tamo?“, Meri je mahnula prema
kamenom zidu obraslom puzavicama pored koga je raslo čvornovato drveće ruže.
U polukružnom udubljenju u zidu stajali su ostaci mahovinom prekrivene kamene
klupe koja se slomila nadvoje i pala, premda su kamene žardinijere i dalje stajale.
„One ruže nisu mrtve“, rekla je ozareno. „Gospodin Butbi i ja smo ih obišli
sa džepnim nožićem i on mi je dokazao da u njima još ima života. Najjače ruže su
zapravo napredovale zbog nemara.“
Povukla ga je sa staze i povela ga do velikog klupka grana koje su visile preko
zida. Pokazala je svežu zelenu mrlju odakle je Butbi sastrugao koru.
„Do leta će ovo biti fontana ruža“, rekla mu je. „Glavni baštovan mog strica
imao je veoma uvrežene stavove i uglavnom nije želeo da me sluša.“
„A Butbi ti jede iz ruke“, rekao je Trent pa se predao želji i privukao je u
naručje.
Meri nije mogla to da porekne; već je znala da će ona i Butbi biti veliki
prijatelji. Nije mario što je bila Amerikanka, a nije naročito mario ni što je bila
vojvotkinja. „Tvoj jedini baštovan nije mogao da uradi mnogo više od održavanja
malog kuhinjskog vrta“, rekla je Trentu, „ali imamo velike planove.“
„Možeš da unajmiš koliko god baštovana želiš.“
„Želela bih i arhitektu, čoveka koji se bavi pejzažnim baštovanstvom. Veoma
mi se dopao rad Hamfrija Reptina u Kensingtonskim vrtovima, na primer; možda
bismo mogli da ga namamimo ovamo. Mogla bih svojim novcem da...“
„Ne. Tvoje nasledstvo će ići u fond za našu decu.“
Stala je. „Ali...“
„Ja ću sam izdržavati svoju ženu“, rekao je Trent iznenada izgledajući kao
pravi vojvoda. „Tvoje nasledstvo će obezbediti našem drugom sinu zaseban
posed, što bi“, dodao je sa blagim žaljenjem, „moglo sprečiti ljutnju koju je Sedrik
oduvek osećao. Prošle godine sam prestao da plaćam njegove račune, što ga je
samo još više razljutilo.“
„Pokušao si da ga primoraš da se ponaša razborito u pogledu novca?“
„Da je Sedrik odlučio da živi u skladu sa svojim primanjima, živeo bi udobno,
i mogao bi da izdržava suprugu. Ako bi se oženio bogatom naslednicom, bio bi
izuzetno imućan.“
Meri je ovo varila. „Ali on ima ekstravagantne navike.“
„Možda će se bolje ponašati daleko od Engleske. Neprestano poređenje sa
mojim posedom ga je ljutilo. Izjedalo ga je.“
„Kuda si rekao da je otišao?“, pitala je Meri.
~ 196 ~
 „Na Bahame“, rekao je Trent. „Nadam se će tamo biti uspešan.“
Meri nije bila baš tako sigurna, a ako je suditi prema rezervi u Trentovim
očima, nije ni on, ali poslednje što je želela bilo je da im upropasti pôpodne
razgovorom o Sedriku. „Ja nemam ekstravagantne navike“, obećala je vraćajući
ga nazad na stazu. „Najveći trošak u vrtu je glavni baštovan, a ja bih želela da taj
posao obavljam sama. Gospodinu Butbiju ne smeta“, dodala je pomalo prkosno.
„Ti si vojvotkinja od Trenta. Možeš da radiš tačno ono što želiš.“
Sunčeva svetlost je sijala na kosi njenog muža, dajući njegovim vlasima
iznenađujuću dubinu i otkrivajući ovde-onde nagoveštaj ćilibara.
„Smem li, dakle, da zaključim da imaš toliko novca da ti moje nasledstvo nije
potrebno?“
Grohotom se nasmejao, a oči su mu zasjale. „Pretpostavljam da ću se navići
na tvoju američku neposrednost.“
„Nadam se“, primetila je Meri hvatajući ga podruku.
„Muškarci mog ranga trebalo bi da žive od prihoda poseda. Ali kada sam
nasledio posed, video sam da sama polja nikada ne bi mogla da nam pomognu da
se izvučemo iz duga pa sam uložio prihod pre nego da ga iskoristim za posed. Tek
sam u poslednje dve godine uspeo da ponovo uložim novac u zemlju.“
„Naravno.“
„Nema tu ’naravno’. Moj brat je bio van sebe od besa.“
Meri je na trenutak pomislila kako bi Sedrik reagovao na njene planove za
obnovu vrtova: razjareno, najverovatnije. Nameravala je svakog dana da prlja
ruke. No činilo se da Trentu to ne smeta. On je bio nalik na mračnu melodiju koju
nije nigde mogla da smesti: nepredvidiv, nedokučiv. Fascinantan.
„Pretpostavljam da si redovno zgražavao brata. Sedrik mi je rekao da niko
osim prodavača ne nosi mesinganu dugmad, a evo tebe, imaš takvu dugmad.“
Smesta joj je uputio razigran pogled pa je privukao u naručje ne trudeći se da
joj odgovori pre nego što joj je poharao usne.
Kada je najzad stao, bila je zadihana i ponovo je drhtala. Uspela je da ga
odgurne. „Ne smeš... u javnosti!“
„’Javnost’ bi bila gradski trg“, istakao je. Ali ponovo ju je odveo sa staze do
još jedne, identične niše u zidu. Kamena klupa u ovoj, jednako prekrivena
mahovinom, nije bila slomljena. Seo je i povukao je sebi na krilo.
„Trente!“, glasno je udahnula. „Ovo je strašno neprimereno.“
„Klupa baš nije besprekorno čista“, rekao je pomerajući se unazad dok se nije
naslonio na zid da bi ona udobno mogla da mu se smesti u krilu. Podigao je njenu
bradu i rekao. „Imam dva zahteva za naš brak - ne, dve molbe. Hoćeš li mi ih
ispuniti?“

~ 197 ~
 „Milosti, sigurna sam da znaš jednako dobro kao i ja da čovek nikada ne bi
trebalo da pristane na zahtev a da najpre ne čuje kakve je on prirode“, rekla je
Meri tobože ozbiljno ga pogledavši.
„Biće to tri molbe.“
Uzdahnula je. „Vi Englezi strašno volite pravila. Morala sam da napravim
spisak samo da bih preživela sezonu.“
„Molba nije isto što i pravilo“, rekao je Trent.
„Postaće nakon što pristanem.“
Zamislio se. „Šta bi bilo kada bih ti rekao da ću pribeći nasilju ako mi se ikada
ponovo obratiš sa ’Vaša milosti’? Da li bi to bio zahtev, molba ili pravilo?“
„Nasilju? Ti?“ Nabrala je nos. Očigledno je znala da bi pre odsekao sebi desnu
ruku nego počinio nasilje nad ženom, a kamoli svojom suprugom. „Moraćeš da
mi pokažeš na kakvo nasilje misliš... milosti.“
Pomerio se munjevito kao i svaka divlja životinja i presamitio je preko ruke i
počeo da je ljubi dok nije ostala bez daha. One tri ukosnice su odustale od borbe
i kosa joj se ponovo rasula.
„Takvo“, zarežao je.
„Uzeću to u razmatranje“, glasno je udahnula.
„Moja druga molba je da se nikada ne zaljubiš u nekog drugog.“
Reči su ostale da vise u vazduhu a ona je u tišini čula cvrkut ptica i udaljeni
topot kopita konja po zemljanom putu.
Mislio je da bi mogla da mu bude neverna? Mislio je da je ona takva žena?
Kroz glavu joj je preletela njena žalosna prošlost. Nikada nikome nije dala
povoda da veruje u njenu postojanost, tako da teško da je mogla da se vređa zbog
ove neprijatne istine.
„Neću“, obećala je trudeći se da iz tona potisne povređenost. „Možda i ne
znam kome sam se zavetovala na venčanju, ali jesam, i ja nikada ne kršim datu
reč.“
Njegov smešak je ublažio neprijatnost između njih. „Oh, znam to. Ne govorim
o odlasku u postelju sa drugim muškarcem; pre, ne želim da nekome pokloniš
srce.“ Njegove usne su se smešile, ali mu je pogled bio oprezan. „Naše
prijateljstvo mi mnogo znači.“
„Neću se zaljubiti“, obećala je. „Čini mi se da osećaš ljubav onda kada se to
očekuje od tebe, drugim rečima, kada naočit muškarac klekne pred tebe i
izrecituje delove Šekspirovog soneta.“
„Ako vidim da se neki muškarac spušta na tlo u tvojoj blizini, izbaciću ga
napolje“, obećao je Trent.
„Nemam nameru da se ikada ponovo zaljubim“, rekla je glatko. „Do sada
smatram da su tvoji zahtevi sasvim razumni. Koji je treći?“

~ 198 ~
 „Kada se sagradi novi staklenik, želim da se u jedan ugao smesti kauč.“
„Zaboga, zašto?“
Sagnuo je glavu sasvim do njene i zubima joj na trenutak gricnuo usnu resicu
poslavši talas uzbuđenja pravo u njen stomak. „Imam snažan utisak da će moja
supruga provoditi mnogo vremena u stakleniku, zar ne?“
„Hoće“, prošaputala je Meri pa zabacila glavu tako da joj je usnama prešao
preko vilice sve do usana.
„Čitavo jutro imam erekciju, Meri. Imaš li ti predstavu koliko je to
neprijatno?“
Odmahnula je glavom.
„Želim da uđeš u staklenik i vidiš kauč i setiš se da si bila na njemu sa mnom.
Želim da žudiš za mnom onako kako sam ja žudeo za tobom čitavo jutro. Možda
će te sećanje naterati da uđeš u kuću i potražiš me.“
„Nikada te ne bih prekinula iz tog razloga!“ povikala je osećajući kako joj lice
rumeni.
„Čak i ako ja to tražim od tebe?“ promrmljao joj je na uho.
„Intimnostima je mesto u spavaćoj sobi“, rekla mu je. „Dok ti... Na kauču?“
Nadvio se nad nju i poljubio je šapućući kako bi voleo da vodi ljubav sa njom
u polju belih rada, na rečnom brodu. Meri je bila sasvim sigurna da je crvena kao
jabuka kada ju ponovo podigao na noge.
Ali pružio joj je ruku da je vrati u kuću kao da nisu radili ništa nepristojnije
od rasprave o kresanju žbuna ruže.
„Džordže!“, pozvala je.
Nije se čuo čak ni lavež u odgovor.
Trent jedva da je podigao glas. „Džordže.“
Kuće je izletelo iz prerasle trave izgledajući još prljavije nego pre. Otrčao je
pravo do vojvode i počeo manje-više poslušno da kaska njemu za petama.
„To me baš iritira“, primetila je Meri. „Pahulja se načisto zaljubila u tebe, a
sada ti se i Džordž pokorava.“ Sagnula se i počeškala kuče iza uha. „Zar ne
razumeš, Džordže, da se Amerikanci nikada ne pokoravaju Englezima?“
Osetila je ruke oko struka i vragolast glas kako kaže: „Baš nikada?“
Kada su ponovo nastavili da hodaju, Džordž je nestao.
„Kada smo kod rečnih brodova, bavim se idejom da uložim novac u novi
kanal“, rekao je Trent kao da do poljubaca i nije došlo.
Meri gotovo da ga nije čula; pokušavala je da se sabere dovoljno da ponovo
uđe u kuću. Postajalo joj je jasno da je bračni život značio da čovek mora da se
navikne na oluje požude. „Zašto bi neko kopao kanal?“, pitala je snagom volje
pokušavajući da potisne rumenilo sa lica. „Da li je za prevoz robe, kao reka? Na

~ 199 ~
reci Čarls, u Bostonu, brodovi plove iz luke, ali mislim da se većina robe šalje
poštanskom kočijom.“
„Reke ne teku uvek kuda roba mora da ide, a za poštu su potrebne kočije,
kočijaši, konji, sveži konji za zamenu, usputna stajališta, hrana za konje. Kanal, s
druge strane, može da ide direktno između dve tačke, a brod nosi mnogo težu robu
nego što bi kočija mogla.“
„Stric Tadeus je zainteresovan za razvoj parnih mašina“, rekla je Meri. „Da li
si znao da je prvu parnu mašinu 1698. godine napravio jedan engleski inženjer?
Moj stric je uložio u mašinu koju je dizajnirao jedan Amerikanac, Piter Evans;
Tadeus je siguran da će se roba kretati od Bostona do obe Karoline u kolima koja
pokreće para pre nego konji.“
„Čitao sam nešto o njima“, rekao je Trent polako. „Verujem da para već
pokreće brodove.“
Stigli su do kuće i kasnije tog dana su - nakon što je Meri iznenadila
domaćinstvo okupavši se po drugi put - uživali u prvoj večeri kao bračni par. Jeli
su za malim stolom u jutarnjem salonu jer je Trent rekao Osvaldu da je trpezarija
u redu kada ih je četvoro ili više na večeri, ali da je zaista previše turobna za
intiman obrok.
Za vreme prvog jela razgovarali su o pojedinostima parnih mašina. Pošto
Tadeus nije pričao ni o čemu drugom osim o izumima koji bi mogli, ili ne bi
mogli, postati značajni, Meri je, ispostavilo se, znala mnogo više od svog muža o
ovim novim mašinama.
Kada su doneli treće jelo, Trent je prineo list hartije i počeo da hvata beleške.
„Znaš li šta mi se dopada kod tebe?“, pitao je nešto kasnije sklanjajući papir.
„Nemam pojma“, rekla je Meri smireno, ali se zatim nasmejala i dodala, „ali
kao što možda i slutiš, čeznem da saznam.“
„Inteligentna si koliko i lepa“, rekao je Trent trezveno. „Nameravam da
prihvatim tvoj savet. Neću podržati kanal; proveriću ko u Engleskoj radi na
parnim mašinama.“
„Moji stric i strina sutra dolaze u kratku posetu“, podsetila ga je.
Trent je žurno podigao pogled. „U slučaju da se pitaš, vojvotkinjo, ne možeš
da se vratiš u Boston. Ovaj brak je konzumiran nekoliko puta.“ Meri je prasnula
u smeh. „Htela sam da kažem da će moj stric tačno znati ko u ovoj državi radi na
parnim mašinama. Ali trebalo bi da očekuješ da će te on savetovati da uložiš u
američku mašinu gospodina Evansa.“ Trent nikada pre nije razmišljao o ulaganju
u neki američki izum, ali sada, kada je imao Amerikanku za suprugu... zašto da
ne!

~ 200 ~
 Poglavlje 28

Nakon doručka narednog jutra, Meri se dogovorila da sa gospođom Hanidjuks

posle podne pregleda u kakvom je stanju posteljina u kući. A zatim je krenula u
obilazak poseda sa Džordžom za petama. Odnosno, on je skakutao ispred nje.
Držala se pošljunčane staze koja je iz podnožja zvaničnih vrtova zavijala
preko blagog brda i pored polja pšenice gde je umalo udarila u krupnog čoveka u
odelu od domaće tkanine. Predstavio se kao gospodin Gogin, jedan od farmera
zakupaca.
Gogin je očigledno bio užasnut što je zatekao svoju gospodaricu - vojvotkinju
- na svom polju, ali se pribrao dovoljno da je pozove u kolibu.
„Imam mleko od jutrošnje muže“, rekao je dovevši je do stolice pored vrata
pre nego što je ušao u kuću.
Meri je pružila noge i pokušala da ubedi Džordža da želi da i on sedi gde mu
je naložila.
On se nekoliko puta prevrnuo pa ostao da leži na leđima i moli je da ga
počeška. Baš u tom trenutku je iz kolibe istrčala žena koja je nosila kapu vezanu
ispod isturene brade, stala u mestu pa podigla ruke u vazduh. „Zaboga, ni
pomislila ne bih!“, povikala je.
Meri je trljala Džordžov punački stomačić, ali je ustala i nasmešila se.
„Izvinjavam se što sam došla nenajavljena, gospođo Gogin. Srela sam vašeg muža
u polju i on me je pozvao na šolju mleka.“
Gospođa Gogin se spustila u toliko nizak naklon da su joj kolena zaškripala.
„Nikada nisam ni sanjala takvu čast. Samo da nije dan za pranje veša!“ povikala
je pa sva očajna pogledala na donji veš koji se sušio na žbunju oko kolibe.
Meri je stegla ruku svoje domaćice. „Znala bih i bez ovih dokaza da ste
izvanredna pralja, gospođo Gogin, samo kad pogledam tu vašu snežnobelu kapu.“
Farmerova žena je zurila u svoju ruku u njenoj raširenih očiju. „Doneću
mleko!“, povikala je pa utrčala u kolibu.
„Nikada nismo sreli staru vojvotkinju“, objasnio je gospodin Gogin koji se
pojavio po odlasku svoje supruge. „Molim vas, sedite, vaša milosti.“
„Živite li dugo ovde?“, pitala je Meri.
„Ja sam zakupac vašeg... vojvodin“, potvrdio je gospodin Gogin. „Kao što su
bili i moj otac i njegov otac pre njega. Oduvek obrađujemo ovu zemlju.“

~ 201 ~
 Meri se još navikavala na ideju da je većina ljudi koje je srela u Hoksmidu i
oko njega bila na ovaj ili onaj način čitavog života vezana za vojvodstvo. Gospođa
Gogin se vratila sa vrčem iz kog je sipala hladno, penušavo mleko u šolju. Meri
ga je pijuckala dok je razgovarala o vremenu, i činjenici da bi proizvodnja pšenice
mogla da opadne za trećinu u slučaju preobilnih padavina.
Gospođu Gogin je zanimala činjenica da Merin stric misli da bi izdignute leje
mogle da zaštite kupus od potapanja. Nije znala ništa o pšenici ali je otkrila da
salata voli kišu, ah da je kupus ne voli.
Meri je, ponovo se vrativši u Hoksmid, uz lakejevu pomoć sišla sa lakih kola
gospodina Gogina. Oterala je Džordža u štale dok ne bude mogla da ga okupa i
ušla u kuću gde je zatekla svog muža na vratima radne sobe sa Pahuljom za
petama.
„Koliko sam čuo, moja žena se vozila sa drugim muškarcem“, rekao je Trent
potiskujući smešak. Rub Merine suknje bio je prljav, šešir je nosila u ruci, a kosa
joj se ponovo rasula, ali je sijala. Od sreće.
Ovo mu je probudilo neobičan osećaj u stomaku. Možda ponos. Da, bez
sumnje ponos. Bio je vraški sretan.
Meri mu je prišla plešući. „Gospodin Gogin mi je pričao priče o tebi i Sedriku
kada ste bili dečaci“, rekla je podižući se na prste da ga poljubi ignorišući tri lakeja
koji su se motali oko ulaza i pretvarali se da ih ne gledaju.
Trent ju je uvukao u radnu sobu. „Gogin je dobar čovek. Uzgred, moram da
se izvinim zbog ove prostorije.“
Meri se osvrnula. „Šta nije u redu sa njom?“
„Decenijama se nije poklanjala pažnja njenom izgledu.“
„Ako gajiš nadu da ću preurediti čitavu kuću u egipatskom stilu, plašim se da
ćeš se razočarati. Nemam neko naročito mišljenje o nameštaju.“
„Ali ćeš u vrtovima pregledati svaku lukovicu pre nego što se ona zasadi.“
„To je mera“, rekla je veselo.
„Da li bi želela da boraviš ovde čitave godine, pre nego da živiš u Londonu
za vreme sezone?“
„Pretpostavljam da ti moraš biti u Londonu zbog parlamenta, zar ne?“
„Trudim se svim silama da odavde pratim dešavanja, sekretar mi pomaže“,
rekao je Trent. „Ali da, moram povremeno da prisustvujem.“
„Pa, onda ću biti tamo gde ti budeš“, rekla je pa prišla da pogleda kamin.
Na Merinu ležernu izjavu da će ga pratiti ma gde da bude osetio je oštro
uvrtanje u predelu grudi. Morao je da uloži napor da se ne pomeri s mesta.
Posmatrala je bistu Henrija VIII koju je njegov otac ukrasio povezom za oko
jer je tvrdio da je stari Tjudor bio gusar, onoliko koliko je to jednom monarhu
moguće.
„Imam novo bračno pravilo“, rekao je Trent kada se setio kako da govori.
~ 202 ~
 „Bože sveti, Engleska je sva ograničena pravilima.“
Trent joj je prišao, ne mogavši da se obuzda, i obuhvatio njeno lice rukama.
„Smrtno sam ozbiljan, Meri. Želim da mi obećaš da nikada nećeš sesti u kočiju
ako znaš da je onaj ko njome upravlja pio.“
„Ukoliko mleko gospodina Gogina nije opojno…“ zastala je kada je videla
pogled u njegovim očima. „Obećavam.“
Uzeo ju je za ruku i poveo prema vratima. „Zapravo, voleo bih da nikada ne
sedaš u kočiju kojim ne upravljamo ja ili Roberts, moj kočijaš.“
„To obećanje mi se čini nepraktično. Ali ne vidim zašto bih bilo gde išla uveče
bez tebe. Nije valjda da planiraš da ideš na dugačak put bez mene?“
„Da li bi ti smetalo da povremeno putuješ za Vels?“
„Naravno da ne bi.“ Minut ranije su stajali ispred kamina u njegovoj radnoj
sobi; sada su se penjali stepenicama. „Džek, kuda me vodiš? Obećala sam gospođi
Hanidjuks da ću pregledati posteljinu sa njom.“
„Vidim čemu nužda“ rekao je dok je otvarao vrata svoje spavaće sobe i nežno
je gurao da uđe.
Vrata su se zatvorila kada se Meri prilično iznenađeno okrenula: „Zaista?“
Svlačio je kaput.
„Vaša milosti“, rekla je smejući se, „vi čitav dan samo svlačite i oblačite taj
kaput.“
„Sada znam da samo pokušavaš da me isprovociraš. Pretpostavljam da želiš
poljubac... vojvotkinjo.“
Već je svlačio košulju preko glave; nadula se i pala na pod. Laganim korakom
je krenuo prema njoj prodorno je gledajući i petljajući nešto oko struka svojih
čakšira.
„Ne možemo se vratiti u postelju“, rekla je povlačeći se za korak.
„Ja imam drugačije mišljenje. Želim da pregledam posteljinu, i želim da
vodim ljubav na takav način da i ti imaš priliku da je pažljivo osmotriš.“
„Ne znam šta pod tim mislite, vaša milosti“, povikala je Meri povukavši se za
još jedan korak i još ispruživši ruku. „Juče sam se kupala dva puta. Ne mogu tražiti
od sirotih ljudi da ponovo donose kofe s vodom!“
„Ljudi koji donose vodu su unajmljeni za to“, rekao je pa ju je podigao.
„Moraću da uvedem cevi.“ Prešao je usnama uz njen vrat i Meri je i nevoljno
zadrhtala.
„Ne ako to znači da ćeš morati da otpustiš ljude koji donose vodu“, rekla je
pokušavajući da umiri glas. „Verovatno tebe i tvoju porodicu snabdevaju vodom
čitavog života.“
„Tako je“, rekao je i slegao ramenima. „Ne bih ih otpustio. Mogli bi da
postanu baštovani; uvek negde ima poneko slobodno mesto. Ali sad nameravam

~ 203 ~
da naskočim na svoju ženu i jedino što bi moglo da te spase jeste ako mi kažeš da
si još suviše bolna da bi to dozvolila.“
Vojvotkinja od Trenta nikada nije lagala i njen muž je to znao. Pa je on u
njenim očima otkrio tačno ono čemu se nadao.
Nemilosrdno je stegao ruke oko nje.
Gospođa Hanidjuks je sedela u sobi domaćice i čekala, ali tog dana posteljinu
nisu pregledali ni u jednoj drugoj prostoriji osim u vojvodinoj spavaćoj sobi.

~ 204 ~
 Poglavlje 29

Trent je u četiri sata narednog poslepodneva pogledao kroz prozor radne sobe
kada je na prilazu stala kočija ukrašena blistavim mesingom. Pelfordovi su stigli.
Pre braka, Trent nije bio čovek koji je redovno razmišljao o svom postojanju,
ako je uopšte o njemu i razmišljao. Ali novim okolnostima svog života sada je
posvećivao neobično mnogo vremena i odlučio je da Merinim rođacima jasno
stavi do znanja da je brak odista konzumiran, i da ne bi trebalo ni da sanjaju da je
vode kući sa sobom.
Nekoliko minuta kasnije, vrata radne sobe su se otvorila i u sobu je provirila
Meri. „Džek!“, povikala je. „Pretpostavljam da nisi čuo kočiju, ali moji stric i
strina su stigli. Dođi da ih pozdraviš!“
Vojvoda nije dočekivao goste na vratima. Ali nije se ni klanjao, pozdravljao
nove rođake, a zatim grlio nevestu kao da brine da bi mogli da mu je ukradu.
Njegov gest nije prošao nezapaženo. Gospođa Pelford se ozarila i rekla:
„Nisam li ja rekla da ćete biti srećni kao pčele u detelini? Nisam li, Tadeuse?“
,Jesi“, potvrdio je gospodin Pelford.
„Tadeus i ja smo suviše stari i previše smo mi Amerikanci da bismo se
prilagodili engleskom stilu života“, rekla je gospođa Pelford. „Nijedno od nas ne
voli da je u blizini ljudi a da ih ne pozdravlja, i to je činjenica.“ Sa iščekivanjem
je pogledala Trenta, ali je on nije razumeo.
„Moja strina veruje da se prema ljudima ponašaš kao da su tapete kada uđeš
u prostoriju i ne pozdraviš prisutne.“
„To je izuzetno napredno razmišljanje, gospođo Pelford. Smem li da vam
predstavim mog batlera, Osvalda, kao i Alberta, Tomasa i Olivera?“
Osvald se pokazao fleksibilniji nego što bi Trent mogao i da pretpostavi, s
obzirom na to da je bio batler već nekih tridesetak godina. Rukovao se usrdno s
njima i rekao da smatra da je Amerika čudesna zemlja.
„Zaista“, rekla je gospođa Pelford. „Zašto, Osvalde?“
Ispostavilo se da se Osvald divio američkom naučniku po imenu Bendžamin
Frenklin, koji je pre mnogo godina dobio orden Kraljevskog društva.
„On je jedan od osnivača naše nacije“, rekao je Tadeus Pelford klateći se. „Da
sam se ja pitao, držao bih ga podalje od politike i poslao bih ga da osmišljava
izume. Politika je gubljenje vremena!“

~ 205 ~
 „Nije li on čovek koji je leteo na zmaju u pokušaju da uhvati munju?“, pitala
je Meri pridruživši im se.
Gospođa Pelford nije obraćala pažnju na ovaj razgovor već se okrenula prema
Trentu i rekla: „Vojvodo, ne brinite za naš odmor; ja ću malo prileći, a mislim da
će i Tadeus.“
Trent je pokušao da zamisli odgovor njegovog oca na uveravanje da ne bi
trebalo da brine za udobnost svojih gostiju, ali nije u tome uspeo. Niko ni pomislio
ne bi da bi vojvodu tako nešto moglo da brine.
„Gospođa Hanidjuks je pripremila divnu sobu za tebe“, rekla je Meri
okrenuvši se. „Strina Bes, osećaćeš se kao da si u romanu. Odvešću te.“
Trent je smatrao da se njegova supruga izuzetno dobro prilagodila promeni
mladoženje, ali je pretpostavljao da njenoj strini sledi prilično neprijatan sat.
„Radujem se što ćemo se videti uveče, gospođo Pelford.“
„Sad smo rod“, rekla je potapšavši ga po ruci. „Možete me zvati Bes, a
gospodina Pelforda Tadeus. Ali ne brinite, nismo neradi da mi vas oslovljavamo
sa vaša milosti.“
Trent je osećao opčinjene poglede trojice lakeja i batlera. „Mene članovi
porodice zovu Trent“, rekao je klanjajući se. „Bio bih počastvovan kada biste me
i vi tako oslovljavali.“
Trent je zapravo bilo prihvatljiva opcija: Oktavije je zvučalo carski, Mortimer
je bilo ime za neprijatnog ujaka... a Džek je bilo ime koje je njegova supruga
koristila u privatnosti.
„Trent“, pokušala je Bes. „Zvuči kao reka, ali to je dobro, snažno ime.“
„Tvoja nećaka je rekla istu stvar“, primetio je Trent.
„Strina Bes mi je zaista kao majka“, ubacila se Meri, „pa ćeš morati to da
očekuješ. Kada ostarim, mogla bih početi da vezem stihove. Kuplete pre čaja,
takve stvari.“
Trent je gledao u Bes i video da su joj se oči zamaglile, ali ona se žurno
okrenula i okomila se na Osvalda kao dobrodušna opsadna naprava i obavestila
ga da giht od kog pati njen suprug zahteva spisak hrane koji je išao od špargli do
haringe.
„Strina Bes“, rekla je Meri, „dozvoli da te sada povedem u tvoju sobu.“
Dok ih je Trent posmatrao kako se penju stepenicama, Tadeus se uz drhtaj
okrenuo prema njemu. „Ne bih želeo da sam na Besinom mestu i da moram da
objašnjavam čitavu tu stvar sa venčanjem“, rekao je iskreno. „Moja žena voli
kreativna rešenja. Ali njena intuicija je uglavnom ispravna.“ Pažljivim pogledom
posmatrao je Trenta.
Vojvoda se retko kada smeši.
Trent nije mogao da prestane da se smeši.

~ 206 ~
 „Dobro“, rekao je Tadeus pa klimnuo glavom. „Pa, to je onda rešeno. Šta
kažeš da mi pokažeš svoje štale, vojvodo? Najbolje je da ih ostavimo da to same
reše.“
Čim su ušle u Besinu sobu, Meri je spustila ruke na bokove. „Strašno sam,
strašno ljuta na tebe, strina“, izjavila je. „Podigla si me, da budem iskrena i
otvorena, ali ja tvoje ponašanje mogu samo da nazovem prepredenim.“
„Žao mi je, mila.“ Bes je izgledala očajno - ali odlučno. „Ti bi se naljutila i
odjurila nazad u Boston. A zatim bi se sakrila u vrt, uništene reputacije, ili bi se,
što je još gore, zaljubila u još jednog neprijatnog momka.“
„To ti ne daje pravo da se igraš sa mojim venčanjem!“
„Tvoj stric ima puno pravo da ti bira muža“, istakla je Bes. „Tri puta smo te
pustili da biraš sama.“
Meri se sručila na kauč kao izduvan balon. „I svaki put sam baš loš izbor
načinila.“
„Jesi“, rekla je Bes odvažno. „Da si ostavila i trećeg verenika, skandal bi ti
ukaljao život. Vojvodina ponuda je bila božji dar.“
„Mogao je, a da ti to ne znaš, samo hteti da osvoji poene na račun svog brata“,
rekla je Meri.
Bes je dunula pa sela pored nje. „Da li ti zaista veruješ da bi brat, ili ma kao
drugi, mogao prisiliti njegovu milost na nešto protiv njegove volje?“
„Ne“, priznala je Meri.
„Možda nisi zaljubljena u svog muža, ali za mene je to prednost. Iskrena da
budem, mila moja, ima u tebi prevrtljivosti. Čim ti se neki muškarac prostre pod
noge, ti počneš da o njemu razmišljaš kao o truloj ribi.“
Bila je to istina. Meri je znala da je to bila istina. Njena strina je rekla isto ono
što je rekao vojvoda - i zbog čega je ona sama brinula nedeljama.
„Kažem to kao neko ko te voli kao što bih volela kćerku svoje krvi.“ Bes se
nagnula i poljubila je u obraz. „Možda i više.“
„Volim i ja tebe.“ Meri je glas zapeo u grlu.
„Vojvoda ne samo da je ponudio da se oženi tobom, već je poveo i advokata
koji je napisao najpovoljnije namirenje koje sam ikada videla. Dopada mi se
Trent, Meri. Mnogo više od lorda Sedrika, iskrena da budem.“
„I meni“, prošaputala je.
Bes je pročistila grlo. „Vojvoda mi je takođe dao naslutiti da je došlo do
neprimerenog ponašanja koje nagoveštava da ćete biti srećan par.“ Podigla je
ruku. „Nemoj mi pričati pojedinosti, Meri. Drhtim od pomisli šta bi tvoja
guvernanta rekla na tvoje ponašanje.“
„Gospođica Ferfaks bi se srušila na samu pomisao da mi se vojvoda obratio“,
istakla je Meri.

~ 207 ~
 „Ne bi on to nikada rekao, naravno, ali rekla bih da je njegova milost skoro
očajnički želela da se oženi tobom“, rekla je Bes sa očiglednim zadovoljstvom.
Reč „očajnički“ se poput toplog meda raširila Merinim venama.
„Naravno, rekli smo da može poći za tobom u Ameriku i tamo ti se udvarati.
Ali on te je želeo sada, ne za godinu dana. I to je, drago moje dete, pravi razlog
zašto Tadeus i ja verujemo da ćete vas dvoje biti srećni.“
Meri se naslonila na rame svoje strine. „Kako je moguće da sam pre svega
mesec dana bila zaljubljena u Sedrika, a sada sam udata za njegovog brata?“
„Zašto da ne! Vojvoda bi se lepo snašao u Bostonu, a lord Sedrik, i pored sve
njegove uglađenosti, ne bi.“
Do kraja prve nedelje, Trent se navikao na novo osećanje koje je ispitivao u
tihim trenucima u kadi, ili usred noći, i za koje je zaključio da je sreća.
On i Meri su dane provodili razdvojeno, ona napolju, a on u radnoj sobi ili
čak i dalje u obilasku poseda sa upravnikom poseda. Ali često su se sretali u
podne, i uvek na kraju dana.
On je oduvek ispoljavao bezbrižnu ravnodušnost prema vremenu određenom
za obroke i zato je osoblju u kuhinji prešlo u naviku da mu ostavlja nadohvat ruke
hleb i sir. Sada je zapanjio domaćinstvo pažnjom koju je posvećivao obrocima.
Njegov sobar se bio navikao da se on vraća kući u čakširama i suknenom
kaputu nakon čega bi pojeo nešto u radnoj sobi pa se okupao i legao u postelju.
Ne više.
Dešavalo se da Trent ne može da ruča kod kuće, ali se uvek vraćao na vreme
da se okupa, i presvuče i pridruži porodici na večeri. On, koji je retko doručkovao,
sada se svakog jutra pridruživao vojvotkinji i Pelfordovima.
„Bio bi to skandal da nisu tako lep par“, rekla je kuvarica, gospođa Morisi,
domaćici.
Vojvotkinja Amerikanka je omađijala čak i osornu domaćicu svojom
srdačnošću i iskrenošću, poznavanjem čudnovatih i zanimljivih činjenica - koje je
proisticalo iz žive znatiželje za sve oblasti znanja - i lakoćom sa kojom je vladala
domaćinstvom.
Ona im je naklonost uzvraćala: Trent je bio sasvim uveren da nijedan član
domaćinstva neće nikada više biti otpušten, pod uslovom da ne počini zločin koji
povlači smrtnu kaznu. Čak i kada je jedna od služavki „postala sva čudna“ i
ispustila dve posude iz perioda vladavine dobre kraljice Bes, njegova žena je
imala objašnjenje.
„Ona je u tim godinama“, rekla mu je Meri kada je istakao da je devojka
razbila šolju za čaj nedelju dana ranije. „Vrti joj se u glavi jer raste. Znaš li da je
njen otac mlekar vlastelina Montdžoja? Zamoliću gospođu Hanidjuks da je stavi
u mlekaru, videćemo kako će se tamo pokazati.“

~ 208 ~
 „Nije ona preterano slobodna“, čuo je Trent upravnika štala kako govori
potkivaču. „Ona je Amerikanka, znaš. Oni tamo stvari ne rade na isti način kao
mi ovde.“
Činjenica da je bila Amerikanka služila je, činilo se, kao opravdanje za mnoge
stvari koje bi kod ljudi inače izazivale neprijatnost. Deo njega - onaj neizbrisivo
engleski deo - i dalje se trzao kada bi njegova supruga plešući ušla u sobu i zagrlila
ga s leđa oko vrata i pre nego što bi stigao da ustane i počela da mu šapuće na
uho.
Ali onaj žedni deo njega je dobrodošlicom pozdravljao svaki poljubac i dodir
i smešak i dozvoljavao im da hrane tlo koje je pre mnogo godina postalo jalovo
zbog nedostataka ljubavi.
Obroci su postali živahni. Pelfordovi su nakon nedelju dana objavili da
moraju da odu, ali Meri nije želela ni da čuje, i naposletku su njeni stric i strina
pristali da odlože povratak u Boston.
Za večerom su Bes i vikar razmenjivali stihove, a Tadeus je redovno
analizirao način rada još jednog novog izuma, kao što je parna štamparska presa
koja je bila u izradi. Nije još bila funkcionalna, ali Tadeus je bio siguran da će
uskoro ispraviti sve njene nedostatke.
„To će sve promeniti“, rekao je prisutnima. „Danas može da se odštampa
svega dvesta stranica za jedan sat, ali kada para preuzme, taj broj će skočiti na
više od hiljadu!“
„Ko će čitati sve te stranice!“, usprotivila se Bes. „Jedva da imam vremena da
čitam knjige i kako sada stvari stoje.“
Tadeus nije mario za to. „Ljudi će početi da štampaju svakakve stvari“, rekao
je neodređeno. „Ne bi me iznenadilo da počnu da štampaju i pozivnice za venčanja
i slične stvari.“
„Nikada“, rekla je njegova žena odlučno. „Kakva užasna zamisao.“

~ 209 ~
 Poglavlje 30

Negde oko četrnaestog dana posete njenog strica i strine, Meri je pozvala najbliže
susede - gospodina Kestrila, vlastelina i ledi Montdžoj, lorda i ledi Pil - na večeru
u znak zahvalnosti što su je posetili nakon što je Morning post objavio njihovo
venčanje.
Meri je verovala da će gospodin Kestril prestati da joj se udvara nakon njene
udaje; ali on je nastavio da je gleda čežnjivo kad god bi se sreli. No ipak je bio
njihov najbliži sused i njegov izostanak sa večere bi smesta pokrenuo tračeve.
Trpezarija u Hoksmidu bila je tamna i sumorna, ali to jedva da se primećivalo
zahvaljujući impresivnoj količini sjajnog srebra koje je Osvald stavio na sredinu
stola. Nekoliko masivnih srebrnih poslužavnika, posuda koju su pridržavala dva
Kupidona, a otmenosti trpeze je doprinosila čak i posuda za šećer iz vremena
kralja Čarlsa II u obliku svetionika.
Između srebrnine nalazili su se fino brušeni komadi kristala kitnjaste izrade,
od para staklenih vaza do posude sa postoljem ukrašenim pozlatom. Kristal je
bacao iskrice svetlosti zbog kojih su okupljeni izgledali onozemaljski - kako je to
strina Bes njoj svojstveno prokomentarisala - kao da su svi oni bili „pomazani“
vilinskom prašinom.
Ledi Pil, koja je bila suviše stara da bi se upuštala u laskanje, ugušila je polet
mašte strine Bes rekavši da ona misli da zbog pegica reflektovane svetlosti sveca
svi oni izgledaju kao da imaju boginje. „Puder od pirinča ne može da prekrije
ožiljke od velikih boginja“, obavestila ih je. „Kraljica Elizabeta je svoje mazala
mešavinom belog olova i sirćeta, što objašnjava zašto na svim portretima izgleda
kao leš.“
Ovo je bila vrsta informacija kakve je Meri volela, pa se povela živa rasprava
o kozmetici. Gospodin Kestril je izneo mišljenje da kozmetički preparati ukazuju
na sebičnu taštinu. Ovo je propratio zanesenim pogledom na Merino neukrašeno
lice.
Ledi Pil je frknula - pa mu se obratila preko stola - i strogo mu rekla da će,
ako želi, da stavi belu pastu na vrh nosa i da on može da zadrži svoje mišljenje za
sebe.
I premda se nije baš sasvim slagao sa gospodinom Kestrilom, vlastelin
Montdžoj otkrio je da više voli kada dame izgledaju prirodno.

~ 210 ~
 Ledi Pil se naglas nasmejala vlastelinu i izjavila da on ne bi umeo da prepozna
„prirodan izgled“ ni da ga pogodi u lice.
Meri je uspela da se uzdrži da ne pogleda vlastelinovu ženu koja je obilno
koristila pirinčani puder, pored drugih preparata.
„Pretpostavljam da mislite da sam prirodno ovako lepa“, objavila je ledi Pil.
Meri je srela Trentov pogled i videla da nije bila jedina koja pokušava da
potisne silovit napad smeha.
Bes je pokazala da je dorasla situaciji i izrazila je mišljenje da je ledi Pil, ako
je i koristila kozmetiku, to činila na izvanredno pridodan način.
„Bojim kosu“, rekla je ledi Pil pobedonosno. „Već godinama. Koristim seme
kima, šafran i rosopas. Preporučujem vam to, gospođo Pelford. Dama ne može
dozvoliti da joj kosa pobeli kao što se čini da se vama dešava.“
Meri je ustala kako bi dala znak damama da se povuku u salon, procenivši da
su gospoda saznala taman onoliko intimnih pojedinosti o toaletama svojih supruga
koliko su mogli da podnesu.
Bes je svoje nezadovoljstvo spominjanjem sedih u njenoj kosi pokazala tako
što je povukla vlastelinovu ženu da sedne na dvosed sa njom, ostavljajući Meri sa
ledi Pil.
„Mladi Kestril zeva u vas kao pastrmka koja se nada da će uhvatiti insekta“,
primetila je ledi Pil. „Bože mili, taj je budalast da budalastiji biti ne može.“
„Mislite li da on možda očekuje da ću mu uzvratiti naklonost?“ , pitala je
Meri.
„O, ne. Svestan je on da ste sveže udati i svima je jasno da je ovo brak iz
ljubavi, čak iako to nije pisalo u novinama. Vidite li kako se opija do obamrlosti?
Probudiće se jednog dana, suv kao barut, i shvatiti da je venuo za udatom ženom
koja nije ni najmanje bila zainteresovana za njega. Ne bih se iznenadila da ode u
Indiju na neko vreme.“
„To mi se čini donekle ekstremno“, rekla je Meri zatečeno.
„Svi kažu da su mu posed preuzeli poverioci. Kockar, ali ne klasičan, jer je
on sav novac uložio u ekspediciju da donese orhideju veliku kao tanjir.“ Frknula
je. „Kao da tako nešto postoji!“
To je imalo smisla. Trent je uložio novac u rudnik škriljca i sada u parnu
mašinu u Filadelfiji, dok je Kestril novac stavio na san iz snova veći od njegove
glave koji možda postoji u zemlji u kojoj nikada nije bio.
„Dopada mi se šta radite sa posedom“, rekla je ledi Pil skačući sa egzotične
na domaću hortikulturu. „Rekla sam baštovanu da želim izdignute leje s
kupusom.“
„Vi ste treća osoba koja večeras spominje kupus“, rekla je Meri donekle
razonođeno. „Svakako se nadam da će leje ispuniti očekivanja.“
„To ostaje da se vidi“, rekla je ledi Pil „Bogzna kakva je zemlja u Americi.“

~ 211 ~
 Meri je počela da brani zemlju svoje otadžbine kada se ledi Pil nasmejala i
potapšala je po ruci. „De, de, vaša milosti. Samo sam htela da kažem da tlo u
Bakingemširu sadrži velike količine gline. Kao sokolovi ćemo pratiti kako će se
vaši eksperimenti pokazati.“
„Oh“, rekla je Meri zatečena idejom da njene baštovane tako pomno prate.
Ledi Pil ju je saosećajno pogledala. „Pretpostavljam da će vam biti potrebno
vreme da se naviknete, s obzirom na to da ste Amerikanka i tako to. Vojvoda i
vojvotkinja od Trenta su nešto najbliže kraljevskoj porodici što ovde imamo. Ako
rešite da za doručak pojedete kosa, u krugu od petnaest kilometara nećete moći da
pronađete nijedno crno pero. Svi će želeti da još te iste večeri za večeru dobiju
pticu pevačicu.“
„Zašto bih, zaboga, pojela kosa?“, pitala je Meri preneraženo.
„Nemojte“, izjavila je dama. „Pojela sam jednog jednom prilikom, same kosti.
Bolje da je u žbunju napolju i što dalje od oka - kao i pijani mladići, kada bolje
razmislim. Nadajmo se da će vaš vojvoda oteti Kestrilu brendi. Mislim da je dosta
takvog ponašanja otrpeo od oca i brata.“
Zar su ovde na selu svi sve znali?
Naredna opaska ledi Pil potvrdila je da selo odista zna sve o svemu.
„Odobravam što toliko vremena provodite napolju. Verovatno već nosite
naslednika, a moja majka je uvek tvrdila da je svež vazduh najbolji za ženu u tom
stanju. Ni čuti da se dame zatvore u zagušljive sobe kao što čine u Londonu.“
Podigla se iz fotelje. „Porumeneli ste“, primetila je. „Pretpostavljam da je to
zbog mladalačke ljubavi. Nisam je sama iskusila, hvala nebesima. Čini mi se da
je to neprijatno stanje, barem ako je suditi prema romanima gospodina Redklifa.
A sada, ako biste me izvinili, moram posetiti odaju za dame.“
Meri je uzela njeno gospodstvo podruku i povela je hodnikom.
„Gajila sam sumnje u vezi s vama“, rekla je dama nekoliko koraka kasnije.
„Amerikanka i sve ostalo. Kao vojvotkinja... naša vojvotkinja!“
Meri je pročistila grlo. „Izvinjavam se.“
„Ali bićete dobri“, nastavila je ledi Pil. „Pogledajte kako me samo držite za
ruku, na primer.“
„Da?“
„Pokojna vojvotkinja ne bi prste prljala.“ U njenom tonu nije bilo ni trunke
ljutnje. „Držala se visoko kao sama kraljica. Moja porodica potiče iz vremena
debelog Henrija - znate, Osmog - ali njoj to nije bilo dovoljno daleko.
Pretpostavljam da vi ne znate u čemu je razlika, zar ne?“
I ponovo Meri nije mogla da proceni koji bi bio primeren odgovor, ali to nije
bilo važno jer je ledi Pil nastavila da govori.
„Vojvotkinja od Trenta ne bi umela da razlikuje Debretovu knjigu plemstva
od knjige propovedi. Svet je čudnovato mesto.“

~ 212 ~
 Činilo se da ništa ne bi stekla time što bi rekla da je upamtila podatke iz
Debretove knjige plemstva sve do slova H, pa je Meri na ovo oćutala.
„Vi niste vojvotkinja prema starom kalupu“, rekla je ledi. „Ali đavo da me
nosi ako mi se novi kalup ne dopada više!“
Trent je posmatrao kako se Kestril za vreme obroka sve više opija. Posle
svake čaše bacao je sve čežnjivije poglede prema Meri, dok Trenta nije obuzela
gotovo neodoljiva želja da ga izbaci napolje.
Posle obroka je Trent istrpeo Kestrilovo predavanje o orhidejama dok sat
najzad nije pokazao vreme kada je mogao poželeti laku noć svojim gostima.
Kada su ih sve ispratili, i kada su se Pelfordovi povukli u svoje odaje, on je
pošao za Meri na sprat pazeći kako hoda jer mu je bilo teško da korača nakon
četvoročasovne erekcije. Hodnikom. Pa kroz vrata spavaće sobe.
Zatvorio je vrata trudeći se da ih ne zalupi.
Kao namagnetisani, poleteli su jedno prema drugom, Meri se smejala, a
Trenta su osećanja bila suviše obuzela da bi se smejao, i dugmići su se razleteli
na sve strane i zid je dobro došao.
Posle se nadvijao nad njom znojav i zadihan. Bila je tako prokleto lepa. Nije
mogao da odluči koje su joj boje oči, jer se njihova boja večito menjala, drugačija
je bila na svetlosti sveca, drugačija posle vođenja ljubavi, drugačija kada se
smejala.
Kasnije su ležali okrenuti jedno drugom, prepletenih nogu, i razgovarali.
„Kakav je bio tvoj otac?“, pitala je Meri prateći neki tok misli u svojoj glavi.
Trentu se pitanje nije dopalo. Prešao je rukom niz leđa svoje supruge pa uz
nežnu padinu njene zadnjice ali nije odgovorio.
„Džek, pitala sam te nešto!“ rekla je Meri strogo, ali je on video sjaj u njenim
očima i osetio kako se njena zadnjica migolji pod njegovim rukama.
„Moj otac je bio pijanica“, rekao je cedeći reči iz misli koje su se maglile od
požude. „Pijanice su...“,slegao je ramenima.
„Šta?“
„Svi su oni isti“, rekao je, nastavivši da objašnjava, jer je želeo da što pre to
obavi. Legao je preko nje i oslonio se na laktove koje je spustio pored nje. „Sedrik
i moj otac su veoma različiti kada su trezni, ali ne i kada su pijani. Jedan opijeni
muškarac je nalik na drugoga: nepristojan, svadljiv i često vulgaran.“
„Sedrikovo ponašanje na balu Verekerovih svakako nije bilo divljenja
vredno“, rekla je Meri.
„On u najgorem izdanju“, rekao je Trent. „Moj otac je bio isti takav kada je
bio pijan.“
Meri je nemirno pomerila noge pod njim i bez reči izražavajući želju. „Kakav
je osećaj?“, pitao je.
„Šta?“, odgovorila je boreći se za dah kada se priljubio uz nju i zaljuljao.
~ 213 ~
 „Ovo.“
„O.“ Nabrala je čelo. Ponovo se priljubio. Rumenilo joj je oblilo obraze i ona
je zgrčila prste snažno se držeći za njegova ramena.
„Prazno“, prošaputala je. „Iznenada se osećam prazno, kao da se sećam da
nisi tu, a ja te strašno želim.“
Trentu se čitavo telo ozarilo. „Dozvoli da ti u tom pogledu izađem u susret“,
rekao je promuklo.
Naredne noći su reči pokuljale iz Meri kao bujica, nešto o biljci po imenu
Campanula portenschlagiana o kojoj je čitala u Kertisovom botaničkom časopisu.
„Nekakva retka biljka?“, razbudio se i pitao je. Teško mu je bilo da razmišlja
posle vođenja ljubavi sa Meri, a ona je postajala pričljivija. Ispostavilo se da priča
o zvončićima koji mogu da se pronađu pored svakog puta.
Nakon što godinama nije imao koga da sluša, otkrio je da voli da sluša nju.
Neki ljudi nisu voleli američki akcenat, ali je on smatrao da njen glas zvuči kao
voda u reci, bio je vedar i svetlucav.
Njihova rasprava prešla je na upotrebu šljunka (za zvončiće je potrebna
izvanredna drenaža), a odatle su prešli na metode obrade zemlje u Velsu u
poređenju sa onima u Masačusetsu. Pa na inovacije u sistemu cevi za vodu i da li
bi mogle da se koriste za navodnjavanje vrtova - pa dalje i za navodnjavanje polja.
To je dovelo do kanala, ne kao načina transporta već načina kontrole
plavljenja.
Jedne noći su ponovo počeli da pričaju o njegovom ocu, ali je Trent uspeo da
preokrene razgovor na njenog oca. Meri je ležala preko njegovih grudi a kosa joj
je padala preko ivice kreveta.
„Bio je izumitelj i diplomata“, rekla je, „ali sam ja o njemu razmišljala samo
kao o mom ocu. Znaš li šta mi najteže pada u vezi sa njegovom smrću?“
Trent je odmahnuo glavom.
„Nismo se oprostili. Videla sam ga za ručkom i razgovarali smo o glupim
stvarima. Imala sam lutku koja se zvala Peni i pokušavala sam da ga ubedim da
mi napravi mali brod kako bih mogla da je smestim u njega da plovi u jezeru u
Bostonskom parku. Svi dečaci su imali brodiće, a devojčice nisu.“
„Da li je bio dobar u izradi brodova?“
„Mogao je da napravi šta je želeo“, rekla je Meri glasom hrapavim od
iskrenosti. „Mislim da je bio genije, Džek.“ Podigla je glavu sa njegovih grudi da
bi mogla da ga pogleda u oči. Nastavila je da priča o ocu, ali je Trent izgubio nit...
jer je bila tako prokleto lepa.
„Lepa“ nije bila prava reč. Zvučala je kao puka fizička odrednica, a sve na
Meri sijalo je iznutra. Razmišljao je o tome kada je shvatio da je stala i da ga je
gledala sa iščekivanjem.
„Ah.“

~ 214 ~
 Poljubila ga je u nos. „Poslednje što mi je otac rekao bilo je da će se vratiti da
me ušuška pred spavanje. Sećaš li se šta je tebi tvoj rekao?“
Jeste se sećao. Njegov otac je bio pijan, veoma pijan. Osvaldu je rekao da je
razvratna krtola, a zatim je kočijašu rekao da je tikvan. Sedrik je pokušao da spreči
majku da sedne u kočiju, a njihov otac se okomio na njega i nazvao ga slinavcem.
I još i gore.
„Ne“, rekao je. „Ne mogu da se setim.“
Video je u njenim očima trenutak kada je odlučila da ga ne prozove za laž.
„Mora da je bilo teško izgubiti oba roditelja odjednom. Ne mogu ni da zamislim.“
Sedrik se upuštao u javne izlive plača. Trent nije.
Prešao je rukom preko njenih vitkih leđa. „Moj otac je bio pijanica, Meri.
Niko nije žalio za njim.“
U njenim očima video je blesak saosećanja, ali odlučila je da ne kaže ništa
već da ga poljubi da prođe.
Trent nikada nije voleo piće. Ali da je piće bilo nalik na Merine poljupce, bio
bi pijan. U glavi mu se zavrtelo kada su im se jezici prepleli i kada je ona ispustila
onaj čežnjivi zvuk u grlu...
Bio je opijen njome.
Očaran poljupcima.
Početkom jula, Tadeus je odlučio da bi odlaganje putovanja značilo da će
putovanje biti rizično, jer se francuska mornarica ponovo aktivirala. Pa su on i
Bes otišli za London i odatle u Ameriku, obećavši da će se vratiti narednog
proleća. Kasnije je Meri plakala, a Trent je poljupcima brisao njene suze i zaveo
je da joj zaleči tugu.
Ona je otkrila Trentu kompleksnost staklenika, a on je nju naučio da
mesečnica nije razlog da se izbegavaju intimnosti, posle čega je Meri naučila svog
muža da smeh pomaže da se i najneprijatnije situacije lakše podnesu.
Bilo je trenutaka za pamćenje: trenutak kada se njegova žena pojavila u radnoj
sobi i zamolila ga da odvoji nekoliko minuta da dođe u staklenik da iznese
mišljenje o novim sadnicama. Ili veče kada su se vrata spavaće sobe zatvorila, a
Meri se spustila na kolena i otkopčala mu čakšire.
Bilo je blago ponižavajuće shvatiti da je želeo više od njenog tela. Vrednost
muškarca meri se svešću o sebi. Ili njegovom titulom. Nikada prema onome šta
njegova žena misli o njemu. A ipak je otišao u staklenik da je potraži kada je došao
na novu ideju da lokalnu šljunkaru pretvori u trajno poslovanje.
Naravno, bili su prijatelji, pa je to moglo time da se objasni. Trent je hvatao
sebe kako se pita da li je pre Meri imao iskrenog prijatelja; čak joj je ispričao za
nesigurne godine kada je nasledio vojvodstvo, kada je bio primoran da napusti
Oksford i bori se da ponovo posed učini profitabilnim.

~ 215 ~
 Meri je, koliko je Trent mogao da primeti, veselost dolazila prirodno. Jednog
dana su uzeli ćebe i mala kola i otišli taman dovoljno daleko od kuće da ih niko
ne vidi - što je bilo nasred polja lana u cvatu, plavog kao nebo.
Plavog kao ljubičasta boja očiju njegove žene.
Raširio je ćebe i posvetio se obožavanju njenog tela. Pokušao je da upamti
čulnu oblinu njenog kuka, plitko udubljenje njenih leđa iznad stražnjice, savršeno
oblikovane kosti stopala.
„Gležnjevi su ti lepi i krhki kao slonova kost“, rekao joj je kasnije dok su
ležali na tom istom ćebetu u izmaglici sunca i zadovoljstva. Stavljao joj je
plavoljubičaste cvetiće lana između nožnih prstiju.
„To me golica!“, usprotivila se. A zatim: „Da li znaš da mislimo da slonova
kost potiče samo od slonova, ali ista reč se koristi i za kljove morža? Ili divljeg
vepra?“
„Nisam to znao“, rekao je Trent. Bilo mu je teško da se koncentriše jer je
njena vitka ruka kliznula ispod njegovog struka.
Nagnula se bliže. „Da si ti slon, imao bi veličanstvenu kljovu.“
Takav je bio život sa Meri: u jednom trenutku su se smejali, a u sledećem
ljubili, gladni jedno drugog, željni i u žurbi da se sjedine.

~ 216 ~
 Poglavlje 31

Te večeri je Meri ležala u kadi i zurila u nožne prste. Poslednjih nekoliko dana
mučilo ju je užasno uznemirujuće osećanje.
U prvim nedeljama braka često je hvatala sebe kako mnogo razmišlja o
trenucima kada će je Trent provesti kroz vrata spavaće sobe, uzeti je u naručje, pa
nagnječiti njene usne svojima. Ludorije, kako je to strina Bes zvala, bile su sasvim
nova aktivnost i vrlo su joj brzo postale omiljene.
Ponekad su joj bile zanimljivije od izdignutih leja koje je Butbi pravio u
kuhinjskim vrtovima, premda joj se to priznanje, makar i samoj sebi, činilo kao
izdaja.
Ali ovih dana nije mislila samo na odlazak u postelju sa svojim mužem;
razmišljala je o njemu.
Sve vreme.
Pre nekoliko dana ju je usred noći odveo u kuhinju. Sedeli su za kuhinjskim
stolom i jeli tvrdi crni hleb koji je bio ukusniji čak i od pogačica gospođe Morisi,
i cedar sir koji je bio oštar na jeziku.
Čak je otpila i gutljaj njegovog piva. Penilo se i golicalo je po nosu i imalo
ukus tečnog hleba. Ali dopalo joj se jer se njemu dopadalo.
To je bio problem.
Imala je čudnovat osećaj da pada u bezdan i pretvara se u nekog drugog. U
novu osobu.
Narednog jutra se probudila rano, premda ne ranije od Trenta, i gledala ga
kako radi za stolom u spavaćoj sobi. Savršeno je dobro znala zašto sedi tu samo u
donjem vešu.
Čekao je da se probudi. Usne bi mu se opustile kada bi video da se probudila
i ustao bi od stola kao da ono na čemu je radio nije bilo važno. Neće čak ni
rečenicu završiti.
A zatim bi promuklim jutarnjim glasom rekao: „Dobro jutro, lepotice.“ Dok
bi on prišao krevetu, ona bi već sva bridela.
Rešila je da proveri svoju pretpostavku pa je sela i sklonila lokne iza ramena.
I naravno, Trent je spustio pero i krenuo prema njoj. Njegovo telo...

~ 217 ~
 Mogla bi da napiše hiljadu stihova o načinu na koji mu se stomak mreškao
dok je svlačio donji veš, kao što je činio sada. O načinu na koji ju je obavijao
svojom toplinom i strašću tako da nije mogla da uradi ništa osim da zaječi.
Pola sata kasnije okrenuo se na leđa i prešao prstom niz njeno znojno i, bez
sumnje, crveno lice i pitao je kako je.
Kao da to nije bilo očigledno.
„Vrlo dobro“, nasmešila mu se. „Ti?“ Pogledala je niz njegovo telo. „Da li si
svestan da nikada nemam priliku da te vidim umornog? Mnogo je manji u ovom
stanju.“
„Manji?“ Izgledao je zatečeno. Na njene oči je taj njegov deo ponovo oživeo.
„Da li ga zoveš svoje koplje?“, pitala je. „Strina Bes se jednom našalila na taj
račun. Ili bi više voleo žarač? Čula sam tu reč u štalama.“
Trent je frknuo, a Meri ga je bocnula u grudi. „Mlade žene niko ne podučava
o muškom telu, znaš.“
„Ja mogu da te naučim“, rekao je. Pogled u njegovim očima bio je čista
provokacija, namera mu je bila da izazove ženi slabost u kolenima. „Kako bi ovo
nazvala?“ Sklopio je ruku oko sebe. Dva dela sebe.
Meri je osetila kako rumeni, što je bilo smešno s obzirom na to šta su upravo
uradili. Ali otkrila je da razgovor može biti intimniji od same intimnosti, što je
bila činjenica koja je izgleda i Trenta iznenadila. „Ogrozdi.“
„Mora da se šališ.“ Smeh mu je zagrmeo iz grudi. Odmahnula je glavom.
„Možda postoje i druge reči, ali ja znam samo za ogrozde.“
„Imam problem s tim“, primetio je Trent. „Nisam zelen i nisam veličine
graška.“
„Ali si maljav“, zakikotala se.
Zakolutao je očima.
„Koju bi ti reč upotrebio?“ pitala je.
„Testisi, ako želiš da bude precizna. Jaja. Muda.“
„Muda!“, povikala je. „Znala sam da je to prosta reč, ali nisam nikoga mogla
da pitam šta znači.“
Trent je pomerio ruku. „Penis. Kurac. Koplje.“ Pogled na tu veliku, mušku
ruku kako kruži i povlači samog sebe, bio je nešto najerotičnije što je ikada videla.
„Nema ničeg ženstvenog u toj reči jer nema ničeg ženstvenog u vezi sa ovim.“
Meri je zakolutala očima, a on ju je okrenuo na leđa i obuhvatio rukom njenu
dojku. „Držim li neku voćku?“
„Smejaćeš se.“
„Verovatno.“
Jedna od stvari koje su Meri najviše radovale bila je da zasmejava svog muža.
„Moja guvernanta je moje grudi nazivala Mlečni put.“

~ 218 ~
 To je bilo dovoljno; grohotom se nasmejao. „To je jedan od najbudalastijih
naziva za grudi koje sam ikada čuo. A bradavice?“
Meri je nabrala nos. „Čudna je to reč bra-bra-bradavica. Nije romantična.“
„Da sam poetičniji, pisao bih ode tvojim medenim borovnicama.“ Pognuo je
glavu pa poljubio jednu.
„Medenim borovnicama? Kako je to bolje od ogrozda?“
„Zato što si slatka kao med, a ne zelena. Da sam takav čovek, mogao bih se
meriti sa tvojom strinom sa trista rimovanih kupleta i doneti ti još i mnoštvo
buketa cveća pride.“
Od ove pomisli joj se zavrtelo u glavi, premda ne zato što je želela cveće ili
pesmu ili ma šta od toga.
Mislila je...
Ne može ponovo to da pomisli.
Ali mislila je.
Ljubav je bila kao kanarsko vino: penušalo joj je u venama i pretvaralo svet
u lepše mesto. Napravila je grimasu pa prebacila ruku preko očiju.
„Meri?“
Osetila je kako Trent spušta još jedan poljubac na oblinu njene dojke, ali na
trenutak se samo koncentrisala da ne dozvoli da joj reči izlete sa usana. Nije želeo
da ih čuje. Ona nije želela da ih čuje.
Izgovorila ih je i pre, previše puta. Obezvredila ih je preteranom upotrebom,
jer nije razumela osećanje.
Ovog puta joj je poljubio usne. „Da li si dobro, moja Meri?“
Trent ju je ponekad tako zvao. Jer je bio posesivan. Jer je bila njegova, umom
i telom i dušom.
Meri je zaječala shvativši šta je upravo rekla sebi. Otvorila je oči. „Sedrik je
mislio da sam laka žena jer sam se toliko puta verila.“
„Zašto misliš na njega?“ U Trentovom glasu se osećala oštrina koju je
smatrala uzbudljivom. Njen vojvoda nije voleo da razmišlja o njenim drugim
proscima; svaki put kada bi joj se gospodin Kestril približio, Trent bi stegao
vilicu.
„Nisam mislila na Sedrika. Pitala sam se da li si i ti iz istog razloga mislio da
sam preljubnica.“
„Nikako.“
Odgovorio je brzo i njegov odgovor je trebalo da je zadovolji, ali nije. „Nisam
mislila na odlazak u postelju“, rekla je boreći se da pronađe prave reči. Najzad je
izvalila istinu: „Trojici muškaraca sam rekla da sam zaljubljena u njih. Da li misliš
da sam se zavaravala? Da nikada nisam bila zaljubljena?“
Znala je odgovor. Nije znala šta je ljubav... do sada.

~ 219 ~
 „Ti si osećajna osoba“, rekao je Trent prelazeći prstom niz njen nos. „Mislim
da nisi zavaravala sebe ništa više nego što se zavaravaju drugi ljudi koji daju
ishitrena obećanja.“
Meri je sela i povukla čaršav za sobom jer se nije osećala prijatno bez odeće
kao Trent što se osećao; ležao je naslonjen na uzglavlje, nag kao od majke rođen.
„Ljubav je prevrtljivo osećanje“, rekao je. „Danas je tu, sutra je nema. Samo si
imala tu nesreću da tu istinu otkriješ pred očima javnosti.“
„Ne slažem se u potpunosti“, rekla je Meri zamišljeno. „Majke vole svoju
decu. Moj otac je voleo mene. Strina Bes i stric Tadeus me vole. Ja sam
prevrtljiva.“
„Pričaš o drugačijem osećanju od osećanja romantične ljubavi.“
„Ne vidim zašto je razlika važna.“
„Kada muškarac kaže ženi ’volim te’, on obično želi nešto od nje. Većina tih
izjava vodi u postelju, što znači da je zapravo u pitanju požuda, a ne ljubav.“
Meri se ugrizla za usnu. „Misliš da je požuda jedino osećanje između
muškarca i žene?“
„Ne, nije. Pogledaj nas.“ Njegov osmeh ublažio je pustoš u njenom srcu. „Ti
si mi prijatelj, Meri. Dođavola, nikada nisam zamišljao ništa nalik ovome. Ti si
mi prijatelj i zbog tebe ne želim da ustanem iz ove postelje.“ Spustio je glas
izgovarajući poslednjih nekoliko reči pa svukao njen čaršav.
Zaboravila je o čemu su razgovarali.
Ali ponovo se naredne noći pokrenula ista tema.
Trent je za večerom pitao za njenog oca i ona je nizala priče o njegovoj
ekscentričnosti i genijalnosti, i kao izumitelja i kao političara.
Trent je u odgovor govorio sve što je bio red, ali Meri je proučavala svog
muža. Nešto se promenilo kada mu je pričala o veoma primernoj dami - Merinoj
majci - koja je stigla iz Engleske i osvojila srce njenog oca.
Trentu su se ramena ukrutila i kasnije te večeri, prvi put nakon venčanja, nije
pošao za njom uz stepenice iz salona.
Poljubio ju je i rekao da mora da radi. Deset sati je došlo i prošlo; kuća se
umirila i utihnula.
Najzad je ustala iz kreveta, navukla ogrtač, i sišla niz stepenice, grčeći bose
prste na svilenom drvetu velikog stepeništa.
Očekivala je da Trenta zatekne za jednim od tri velika stola u radnoj sobi, ali
on je sedeo na kauču na drugoj strani prostorije i zurio u žar koji je dogorevao u
kaminu. Prišla mu je i sela.
Nije držao papire, ni knjigu, pa čak ni piće u ruci. Meri mu se približila i
protrljala glavu o njegovo rame. „Zdravo“, rekla je tiho.
Trent ju je zagrlio i nasmešio joj se jednom stranom usana. „Nije trebalo da
silaziš; krenuo sam u postelju.“
~ 220 ~
 „Svako malo, dama može da ode po muškarca“, rekla je pruživši se da ga
poljubi u bradu.
Privukao ju je u krilo ali je nije poljubio, samo ju je grlio držeći bradu
oslonjenu na njenu glavu.
„O čemu si razmišljao?“, pitala je.
„O tvom ocu.“
„Volela bih da si ga upoznao. Veoma ste slični.“
„Teško mi je da u to poverujem.“
Naslonila se na njega tako da je mogla da mu vidi lice. „Jesi. Zbog svih tvojih
investicija i načina na koji si posed podigao na noge? I moj otac bi to uradio.“
„Kao i svaki razuman čovek.“
„Svaki muškarac koji je za to sposoban, a ti su retki. Znam da si se u Domu
lordova zalagao za kvekerski zakon zabrane ropstva, Sedrik mi je rekao, i otac bi
to isto uradio. Štaviše, sagradio si krilo bolnice.“
„To je Sedrikov projekat.“
„Bez tvog novca - novca koji si ti stekao, ne nasledio - to krilo ne bi
postojalo.“ Zvučala je ponosno, jer jeste bila ponosna.
Sve više je Meri shvatala da nikada ne bi bila istinski srećna sa nekim kao što
je Sedrik, muškarcem koji je nasledio nešto novca i onda ženidbom stekao više.
Ne bi razvila duboko poštovanje kakvo je gajila prema Trentu.
„Ne slažem se, ali to nije važno. Poredio sam tvog oca sa mojim.“
„Tvoj otac bi možda bio drugačiji čovek da ga je život iskušao“, predložila je
Meri. „Moj otac je morao da uspe, kao i ti.“
„Zapravo, razmišljao sam o načinu na koji je tvoj otac zaveo tvoju majku.“
Nasmešila se i naslonila na njegove grudi. „Bio je pomalo ludak, zar ne?“
„Ljubavne pesme... „
„Sve ih je Bes napisala, ako smem da istaknem. Nije to majci priznao duže od
godinu dana.“
„Cveće, nakit, čak i serenada. Zbog tebe sam poželeo da sam drugačiji.“
„Pa, izvini ako se ne slažem s tobom“, rekla je Meri smejući se. „Zadovoljna
sam tobom takvim kakav si. Drugačiji muškarac možda ne bi imao tvoje koplje.“
Trent je zaječao na njen komentar pa ponovo utonuo u tišinu.
Bio je vraški loše volje i verovatno bi trebalo da odvede svoju suprugu u
postelju.
„Ni tvoje ogrozde“, dodala je Meri sa nestašnim smeškom.
„Dok sam slušao priče tvog strica, osećao sam se kao da sam te prevario.“
„Jer mi niko nije recitovao poeziju koju je zapravo napisala nečija snaha? Ili
Šekspira pretvarajući se da su osećanja njegova? Dao mi prsten napravljen od
svoje kose?“
~ 221 ~
 Trgao se. „Razumem šta hoćeš da kažeš.“
„Trojica muškaraca su mi se udvarala. Dijamanti su toliko beznačajni da se
Sedrik nije čak ni potrudio da mi ga kupi.“ Prećutno su se dogovorili da
dijamantski prsten pokojne vojvotkinje drže u sefu u Trentovoj radnoj sobi; suviše
je tu bilo zamršenih osećanja da bi ga Meri nosila.
Njegova supruga nije zvučala ogorčeno, no ipak... Nije li svaka žena želela te
stvari - da se ne spominje propisna prosidba? Meri nije čak ni znala za koga se
udaje. Ponekad ga je to budilo usred noći.
„Pretpostavljam da je to razlog zašto smo tako dobri prijatelji“, rekao je.
„Razumemo ispraznost tih gestova.“
Imao je nelagodan osećaj da pokušava da uteši samog sebe.
„Znam zašto ja ne volim poeziju i nakit“, rekla je Meri, „ali zašto ih ti ne
voliš?“
Trentova ruka je kliznula niz oblinu njenog boka. „Jednom sam doneo majci
cveće“, rekao je kada je niotkuda izronilo sećanje.
„Koliko si imao godina?“
„Šest ili sedam.“ Godinama nije razmišljao o tom poslepodnevu. Bio je
dovoljno star da posumnja da majka za njega ne mari, dovoljno mlad da se nada
da je može ubediti da promeni mišljenje.
„Šta se desilo?“, pitala je Meri.
„Ništa posebno. Doneo sam joj cveće u odaju.“
„Nije joj se dopalo?“
„Pretpostavljam da jeste. Volela je ruže i ja sam pažljivo ubrao najveće
cvetove koje sam mogao da pronađem.“
Namrštila se. „Nešto se desilo.“
Osetio je ukus kiseline u ustima. Bio je tako mali.
„Zamolio sam služavku da veže buket vrpcom“, rekao je okrenuvši se prema
Meri jer je želeo da skrene sebi misli. Gledao je svoje prste kako prelaze preko
doline njenog struka da ne bi morao da susretne njen saosećajan pogled. „Posle
toga sam otišao u majčinu sobu.“
„O bože! Posle ove rečenice mogu da zamislim nekoliko scenarija koji su
pošli naopako. Moraćemo da počnemo da zaključavamo vrata nakon što dobijemo
decu.“
„Nije bilo baš tako loše.“
Preplela je prste s njegovima i prinela njegovu šaku usnama da je poljubi.
„Brat i ja nije ni trebalo da idemo u njen budoar, naravno. Što se mene ticalo,
naša majka nije pokazivala nikakvo interesovanje za nas, osim u retkim prilikama
kada nas je pozivala u salon pre čaja.“
Meri je klimnula.

~ 222 ~
 „Želeo sam da joj poklonim cveće pre nego što svene pa sam pokucao na
njena vrata i ona je doviknula ’Uđi’ verovatno misleći da je to njena služavka.“
„I?“
„Sedela je na niskoj stolici i bila mi okrenuta leđima. Nije se okrenula, ali je
Sedrik gledao preko njenog ramena. Sedeo joj je u krilu.“
„Nisi znao da je tvoj brat tu?“ U njenom glasu se čulo kruto neodobravanje.
„Ne, nisam ni slutio.“
„Pretpostavljam da tebe nije zvala u svoju odaju.“
„Nikada.“
„To mora da je bio duboko bolan trenutak“, Meri je stegla njegovu ruku.
„Molim te, nemoj mi reći da se Sedrik držao pobedonosno.“
„Ne, ne, bilo mu je žao. Odmah sam znao da je on mnogo puta bio u sobi naše
majke, ali da to nije spominjao, jer nije želeo da me povredi.“
„Šta si uradio?“
„Stajao sam u mestu. On je rekao: ’Mama, Džek ti je doneo cveće.’ Tada sam
bio Džek jer nam je otac još bio živ.“
„Šta je tvoja majka rekla?“, pitala je Meri.
„Poljubila je Sedrika u teme, promrsila mu kosu i spustila ga na zemlju. Meni
je zahvalila na cveću i obojicu nas je poslala u dečju sobu.“
Neko vreme nijedno od njih nije progovaralo i jedino što je Trent čuo bilo je
Merino tiho disanje.
„Žao mi je što ovo kažem jer je preminula, ali prilično mrzim tvoju majku“,
rekla je najzad.
„Imala je razloga da više voli, Sedrika, veruj mi. Bio sam od onih dečaka što
su večito prljavi i krvavi, i musavi, bez sumnje. Načisto neprivlačan.“
Vrpoljila se dok mu nije sela u krilo opkoračivši ga i poljubila ga. „Nije ni
čudo što nisi želeo da te zovem Džek. Neću to više uraditi, obećavam.“
Slegao je ramenima. „Nije važno. Tog poslepodneva naučio sam nešto
dragoceno. Mislio sam da mogu kupiti osećanja kojima je obasipala Sedrika ako
budem više nalik njemu.“
„Kitnjastiji?“
Klimnuo je i susreo njen pogled jer je želeo da razume. „Beskoristan gest.
Zato nemam ništa više poverenja u prazne reči i poklone u vidu nakita od tebe.
Ali činjenica da smo prijatelji, Meri? To je nešto veoma retko i znači mnogo više
od praznih tričarija.“
„Prijatelji?“, prošaputala je toliko tiho da ju je jedva čuo.
Počeo je da izvlači ukosnice iz njene kose i baca ih na pod.
„Da, prijatelji“, ponovio je glasom hrapavim od požude.

~ 223 ~
 Blago se odgurnula od njega spustivši šaku na njegovu nadlakticu. „Želim da
ti budem više od prijatelja, Džek.“
Osećao je kako mu se misli umiruju dok ju je posmatrao kako skuplja
hrabrost.
„Volim te, Džek. Zaljubljena sam u tebe.“ Obuhvatila je njegovo lice šakama.
„Volim te više nego što sam smatrala da je moguće.“
Trentu je srce na trenutak stalo. Meri ga je volela... i gledala ga je sa
iščekivanjem. Na trenutak se prepustio užarenom naletu čiste sreće.
Ali za njim je stiglo još nešto. Nešto mračnije. Koliko li je puta osećala isto
to što je osećala u tom trenutku - i to za čitav spisak muškaraca sa kojima je bila
verena?
Drugi muškarac bi joj rekao ono što je želela da čuje. Da i on voli nju. Jednako
koliko i ona njega, ako ne i više.
Ali on nije bio takav muškarac. Neće je lagati.
Nije je voleo. Ne, nije hteo da dozvoli sebi da je voli.
Ljubavi, romantičnoj ljubavi, prosto neće dozvoliti da mu pomuti razum.
Umesto da nešto kaže, podigao ju je u naručje i odneo je na sprat u postelju.
Pohotno će je uzeti i to će morati da joj bude dovoljan odgovor, ulazak u njenu
tesnu vrelinu uz uzdah zadovoljstva. Nemo se zarivao u nju, upijao izraz u njenim
očima. Puštao da je njeno stenjanje i jecanje hrani i čekao, čekao...
Meri je stegla glatke butine oko njega i zabacila glavu. Kriknula je, reči su joj
isprekidano padale s usana. „Dublje, sada, da...“
A zatim: „Volim te.“
I premda to nije želeo, njegova reakcija na ove njene reči je bila instinktivna,
sirova, isterala mu je vazduh iz pluća. Duboko zadovoljstvo mu je zatreperilo u
kostima. Prepleo je prste sa Merinim i izgubio se, prepustio blaženstvu koje se
valjalo preko njega kao plima, i ostavljalo ga, čistog i svežeg, nasukanog na nekoj
nepoznatoj obali.

~ 224 ~
 Poglavlje 32

Prvi put se desilo da se Meri probudi pre Trenta. Ležao je na leđima raširenih ruku
i zauzimao veći deo kreveta. Sa bolnim srcem pogledala je svaki delić njegovog
tela.
Užasna je bila ova ljubav.
Uvek se radovala što vidi nekog od svojih verenika. Ali kada je gledala svog
muža, osećala se izloženo i ranjivo.
Ova vrsta ljubavi bila je drugačija. Bila je složena i sastojala se od milion niti
osećanja. Bolelo je osećati samo nju. Tačno je znala zašto je njen otac poručivao
pesme od svoje snahe, i pevao nemelodično, i obasipao njenu majku draguljima.
Učinila bi sve da ubedi Trenta da je zavoli. Bio je deo nje koji nedostaje; on
ju je upotpunjavao.
Sa njim nije bila Amerikanka, ni vojvotkinja, čak ni Meri.
Bila je kod kuće.
Sa ovom misli pognula je glavu i ovlaš dotakla njegove usne svojima. „Volim
te“, rekla je tiho pa ga ponovo poljubila i uvukla jezik u njegova usta.
Nije joj odgovorio na poljubac. Zapravo je, kada je otvorila oči i pogledala
ga, videla da on čeka da ona završi.
Spustio ju je nežno na bok i seo. „Moramo da razgovaramo, Meri.“
„Zvučiš kao strina Bes“, rekla je. „Nisam htela da tražim od tebe da mi
odgovoriš na isti način, Džek. Zaista nisam.“
Na trenutak je zaćutao. A zatim rekao: „Istina je da sam se nadao da se neću
pridružiti tom konkretnom klubu: odnosno, Bertiju, Dermotu i Sedriku.“
Meri je duboko udahnula. Naravno da Trent nije razumeo. Bila je zanesena
svojim bivšim verenicima, što je bilo osećanje tanko poput kožice grožđa. Ljubav
koju je osećala sada je bila utisnuta duboko u njene kosti i srce. „Ovog puta je
drugačije“, pokušala je da objasni.
Oči su mu sevnule osećanjem koje ju je ohladilo kao i ledena kupka. „Upravo
si te reči upotrebila na balu ledi Portmedou - kada si pričala o mom bratu. Uverila
si me da su tvoja osećanja prema njemu bila ’drugačija’!“
„Ovog puta jeste drugačije“, Meri se pokolebala kada je videla izraz na licu
svog muža. Razume se, Trent nije želeo da ga podseća da je bila zaljubljena u

~ 225 ~
njegovog brata - premda ona Sedrika nikada nije iskreno volela. „Nikada nisam
osećala prema njemu ništa ni blizu ovome što osećam prema tebi.“
Trebalo je da svoju ljubav zadrži za sebe, dozvoli da joj raste dok se oboje
navikavaju na nju. Ah reči i osećanja su se prosuli bez upozorenja. I ona nije
mogla, ili nije htela, da ih povuče.
Činjenica je bila da je sve što je osećala prema njemu svakog dana postajalo
sve moćnije. Ako bi se zatekla u prostoriji sa svojim mužem, okretala se prema
njemu kao da je on njen sever. Ako bi podigla pogled za trpezarijskim stolom i
ugledala samo na trenutak njegove tamne oči i punu donju usnu, srce bi joj
preskočilo otkucaj i kolena bi joj klecnula.
Čak i kada je bila u vrtovima, njene misli su se večito vraćale njemu.
Nedostajao joj je i kada je bio u susednoj sobi.
„Čini ti se drugačije jer smo telesno intimni“, rekao je ravnim glasom. „Nisi
spavala sa svojim verenicima; da jesi, razumela bi koliko snažna požuda može
biti.“
Meri je razumela požudu. Ako će biti iskrena, živela je za trenutak kada će se
zajedno popeti stepenicama uveče. Dah joj je sa svakim korakom postajao sve
brži, a opojna putenost ju je nosila kao plimni talas. Do ulaska u sobu već je
mahnito želela da oseti njegovu kožu na svojoj, njegovu kitu u svojoj ruci, ili
ustima ili u sebi.
Ali to ludilo nije bila ljubav.
Ljubav je bila nešto nežnije i mirnije. Terala ju je da proviri u Trentovu radnu
sobu i odvuče ga od posla. Terala ju je da razbija glavu da pronađe inteligentne i
zanimljive teme za razgovor. Terala je da poželi da spava u luku njegovog tela,
prstiju prepletenih sa njegovim.
„Ljubav nije bolest!“ rekla je pronašavši reči da se odbrani. „Čovek bi
pomislio da sam ti priznala da imam boginje.“
Trent je ustao i prišao prozoru, sasvim nag. Stajao joj je okrenut leđima kada
je rekao: „Svaki ekstrem osećanja mi je neprijatan. Prema mom iskustvu - a i
prema tvom - ljudi se redovno zaljubljuju i odljubljuju.“
Meri je sasvim pouzdano znala da neće prestati da voli Trenta. Bio je njena
druga polovina, jedini muškarac na svetu za nju. Ono što je postojalo među njima
činilo joj se stvarno kao glad i hladnoća. Kao radost.
No ipak joj je užas kiselinom ispunio želudac: strah da nije dovoljno lepa, da
nema damske manire. Da nije dostojna ljubavi. Ni Sedrik ni Dermot je nisu voleli,
a Trent ju je uzeo umesto svog brata. Nije joj se udvarao.
Nije mogla da očekuje da će je voleti kao što je ona volela njega.
„Nemoj da se ljutiš“, rekla je mrzeći što zvuči tako očajno. „Molim te, vrati
se u krevet.“

~ 226 ~
 „Naravno da nisam ljut.“ Uzdahnuo je i okrenuo se, pa se vratio i seo na ivicu
kreveta. Izraz na licu mu je, na njeno olakšanje, smekšao. „Moja jedina briga je
što kada prestaneš da me voliš, Meri, nećeš biti voljna da mi budeš žena, u svakom
smislu te reči.“
„Ne!“, povikala je divlje. „Kako možeš da kažeš tako nešto! Nikada neću
prestati da te volim.“
„Ja sam brutalno racionalan. Koliko si dugo gajila osećanja prema zloglasnom
Bertiju?“
Meri je s mukom progutala pre nego što je odgovorila. „Dva meseca.“ Ovo je
bilo tako ponižavajuće, ovo uspostavljanje dijagnoze kao da pati od morbila.
Izlistala je žalosnu evidenciju da ne bi više morala da trpi pitanja. „Šest nedelja
prema Dermotu, a prema tvom bratu svega nedelju ili dve.“
To nije bila istina. Trenta je srela kratko nakon što je prihvatila Sedrikovu
prosidbu, i duboko u srcu je za upokojenje svoje zanesenosti smatrala trenutak
kada je srela neznanca na balkonu.
„Kada se to tako sabere, delujem plitko kao lokva“, rekla je Meri trudeći se
da se našali, ali ne uspevajući.
Nije ni čudo što Trent nije čak ni želeo da razmotri mogućnost da je jednog
dana zavoli. Ko bi mogao da voli nekog takvog! Niko pri pameti se ne bi na to
odvažio.
Trent se nagnuo prema njoj i poljubio je. „Mislim da si zaljubljena u ideju
ljubavi“, rekao je blagonaklono. „Ne bi bila vojvotkinja Amerikanka da nisi
poletna i osećajna.“
„Misliš, prevrtljiva.“ Srce ju je bolelo jer, s obzirom na njenu zasluženu
reputaciju, nije znala kako da ga uveri u svoja osećanja. „Ono što osećam prema
tebi zaista nije isto.“
Na trenutak je ćutao. „Ne želim da te lažem, Meri.“
„Molim te, nemoj“, odgovorila je. Ali stomak joj se zgrčio. Nije želela da čuje
istinu.
„Ne osećam to prema tebi. Ni prema kome. Verujem da to osećanje nema
vrednost.“
Reči su je pogodile poput udarca, i ona se na trenutak borila za dah. Zurio je
u svoje šake i pažljivo birao reči.
„Cenim te, poštujem te kao moju vojvotkinju. Postala si mi najbliži prijatelj
na svetu. Ali ljubav, romantična ljubav...“ Slegao je ramenima. „To se neće
desiti.“
„Kako možeš biti tako siguran?“, pitala je Meri svesna da zvuči kao
cmizdrava luda. „Šta ako bih želela da ovo pretvorim u pravi brak, u svakom
smislu?“ Oči su je pekle od suza, ali je odbijala da im dozvoli da poteku.
„Onda bi se razočarala“, rekao je grubo.

~ 227 ~
 Sklopila je oči govoreći sebi da to prihvati.
Ali nije mogla; tvrdoglavost, koja je bila njena prednost, bila je i njena mana.
Njome je upravljao bol u srcu, onaj koji je šaputao da bi Trent voleo drugačiju
ženu, otmeniju ženu od nje. Odbijala je to da prihvati.
„Zašto? Zašto to čak nije ni mogućnost?“, navaljivala je.
Trent je na licu imao izmučen izraz. „Ja sam vojvoda, Meri. Ja se ne upuštam
u emotivne ispade.“
Namrštila se. „Tvoja titula ne dopušta nežna osećanja?“ Gnev joj je pomogao,
dao joj hrabrosti. Gnev i ljubav zajedno. „Ne slažem se. Zašto ne bi mogao da se
zaljubiš u mene? Zar sam toliko nepoželjna? Previše pričljiva? Preterano
osećajna? Previše Amerikanka?“
„Ništa od toga nije važno“, odgovorio je.
„Đavola nije.“ Meri je skočila s kreveta i stavila ruke na bokove. „Stojim pred
tobom, Trente. Upravo sam ti rekla da te volim, a ti si mi rekao da nikada ne bi
mogao isto da osećaš prema meni. Zašto?“
Plamičci ljutnje počeli su da mu gmižu uz kičmu. Nije ovo bio dogovor koji
su sklopili u vezi sa njihovim brakom. Došli su do racionalnog sporazuma koji
nije dopuštao upravo ovakvu vrstu histeričnih napada, a sada ga je ona ignorisala.
„Dođavola, Meri“, rekao je pa ustao. „Ja sam četvrti po redu muškarac u koga
si se zaljubila.“
„I poslednji“, rekla je prkosno.
„Čovek tome samo može da se nada. Kako si krenula, očekujem da ćeš se
zaneti sa još petnaestoricom za moga života.“
Prebledela je, ali je nastavio jer nije nikada više želeo da vodi ovaj razgovor.
Morali su sve ovo da raščiste, jednom zasvagda.
„Moraćeš da prihvatiš da se neću zaljubiti u tebe. Mislim da nema toga u
meni.“ Zastao je, a zatim primorao sebe da kaže: „Ne volim te, Meri, ne na taj
način, i nikada te neću tako voleti.“
„Zbog onoga što sam“, rekla je njegova žena glasno udahnuvši. U očima su
joj sijale suze.
„Ne, zbog onoga što sam ja.“ Trent je osetio mali nalet krivice, ali dođavola,
ona je pokrenula ovu temu. „Upravo je ovo naš razgovor u kočiji trebalo da
spreči“, zarežao je.
„Mora da sam pogrešno razumela ono što ti smatraš brakom.“
Provukao je ruku kroz kosu. „Moraš li biti tako dramatična? Osećam silno
poštovanje i naklonost prema tebi, Meri. Žudim za tobom kao da sam
petnaestogodišnjak. Nije li ti to dovoljno, zaboga?“
Trent je molio boga da Meri ne zaplače. Mrzeo je kada žene plaču. Na balu
Verekerovih ga je kidalo kada ju je video da plače, a sada mu je, svih ovih nedelja
kasnije, bila mnogo milija. Bila mu je draga.
~ 228 ~
 Osećaj poraženosti iščupao je reči iz njega. „Brak se ne svodi na veo ili na
haljinu; već na dane koje provodimo zajedno. Naš brak neće preživeti ako počneš
da serviraš emotivne besmislice.“
„Za ’besmislice’ smatraš moju nadu da ćeš me jednog dana voleti? Ili misliš
na moju ljubav prema tebi? Šta je u pitanju?“ Dođavola, suza joj je klizila niz
obraz. No ipak je njen glas zadržao gnevnu silinu. „Šta ti hoćeš od našeg braka?“
Jedna stvar koju je želeo bila je da izađe iz proklete sobe. Reči su mu poletele
sa usana kao led kojim je ona njega zasipala. „Mislim samo na besmislicu vezanu
za ljubav koju si ti pokrenula. Ne želim je. Ne želim ništa sa njom da imam.“
Trgla se. „Da“, rekla je slabašno. „Razumem.“
Trent je snagom volje terao Meri da ga razume. „Gajim beskrajno uvažavanje
i poštovanje prema tebi, kao prema mojoj vojvotkinji i kao prema ženi. Naš brak
je do sada bio onoliko prokleto savršen koliko sam to mogao poželeti. Možemo li
ovo da ostavimo po strani, Meri?“
„Naravno.“ Uspravila se i klimnula. „Daću sve od sebe.“ Glas joj je
podrhtavao ali se vidno pribrala. „Neću više pokretati ovu temu.“
„Mislim da je to bolje nego raspravljati na temu tačnog trenutka kada si
prestala da me voliš, zar ne? Mislim da je bolje da se ponašamo kao da se ovo nije
desilo. Svakako ne želim da me obavestiš kada se tvoja osećanja promene, a
hoće.“
„Dobro“, rekla je. „Razumem. Zaista.“
Klimnuo je, ali je ostao zatečen duboko u sebi što njeno obećanje nije u njemu
probudilo osećaj trijumfa. Pobedio je u raspravi, zar ne?
Dva sata kasnije, Trent je bio u radnoj sobi i zurio je u zeleni brokat na
prozorima. Pahulja je uspela da pokida porub dve draperije i radila je na porubu
treće pa je prostorijom odjekivalo tiho režanje.
Nije mogao prestati da misli na Kestrila, suseda koji je bio silno zaljubljen u
Meri. Bio je dobrano na putu da prezre čoveka, a ponajviše ga je prezirao kada se
na večeri pojavio sa onom pričom o baštovanstvu iz neke knjige za koju Trent
nikada nije čuo.
Verovatno je bilo mnogo takvih knjiga u biblioteci. Mogao bi početi da sipa
dobro poznate činjenice o drveću oraha, samo što bi svi znali šta radi. Ako bi
makar i otvorio usta da kaže nešto o hortikulturi, svi bi pretpostavili da se
nadmeće sa Kestrilom za pažnju svoje žene.
Proklet da je ako to uradi.
Kestril nije čak ni poznavao Meri. Kako je mogao da tvrdi da je voli?
Sâm Trent možda nije bio sposoban da oseti romantičnu ljubav, barem onakvu
kako su je ljudi definisali, ali nije bio nesposoban za posesivnost.

~ 229 ~
 Meri je bila njegova. Doživotno. Trebalo je da izbegne pitanje ljubavi, kaže
joj koliko je želi, da naglasi činjenicu da ju je želeo toliko snažno da je osećao
slabost.
Istina o tome stegla mu je želudac. Ako ne bude pažljiv, počeće da joj donosi
bukete cveća da je usreći.
Tokom večere su bili preterano ljubazni jedno prema drugom. Meri nije rekla
ni reč o izveštaju u novinama da se Napoleon priprema za invaziju na obalu
Engleske, premda su živo o tome razgovarali svake večeri. Meri se izvinila nakon
svega dva jela i rekla da će rano leći.
Nekoliko sati kasnije, Trent je prošao kroz vrata između njihovih soba. Žar u
njenom kaminu je još goreo i obasjavao prostoriju ružičastim sjajem.
Njegova žena bila je tamna grudva na krevetu, ležala je sklupčana na boku.
Da je zaspala posle vođenja ljubavi, kosa bi joj se umrsila u lokne koje su pod
rukom bile nalik na kukuruznu svilu.
Noćas je kosu uplela u debelu pletenicu.
Trent je pažljivo pomerio pokrivač i neprimetno se zavukao, nadajući se da
se ona neće probuditi.
Nadajući se da hoće.
Nije se ni pomerila, čak ni kada je oprezno raspleo njenu pletenicu pa je
privukao uza se i prebacio jednu nogu preko njene obe, da je zadrži tu gde je.
Ne, da je zaštiti.
Teško da je to bilo važno. Osećaj stezanja u grudima je popustio čim ju je
zagrlio i kada je ona uzdahnula u snu pa udobnije smestila zadnjicu u njegovom
krilu.
Trent je prigušio jecaj pa potisnuo ideju da bi trebalo da je okrene na stomak...
zavuče ruke pod njenu spavaćicu.
Ne.
Meri je bila varljiva svetlost, ali vratiće mu se. Pčele su išle sa cveta na cvet,
ali su se uveče vraćale kući.
Snažnije ju je zagrlio i zagnjurio lice u njenu mirisnu kosu sve dok se najzad
i vojvoda i vojvotkinja nisu predali snu.

~ 230 ~
 Poglavlje 33

Meri je narednog jutra probudio dodir Trentove ruke na nozi, prstima joj je
postavljao pitanje. I bez razmišljanja je raširila butine, a na usnama joj je
zatreperio nemi uzdah kada je prihvatio njen poziv.
Ali nije se okrenula i poljubila ga. Osećala je bol u grudima, kao da je
pretrpela fizički udarac. Ponašala se smešno. Vojvoda je ležao u njenoj postelji, i
svu svoju nemirnu muževnost usmerio na njeno zadovoljstvo: koja bi žena imala
prava da se žali!
Trent se poljupcima spuštao niz njeno telo, polako i nežno, a koža mu je na
prvim zracima jutarnjeg sunca sijala kao med. Pustila je da se njena ljubav prelije
preko njega nemo kao kiša, izražena samo poljupcima, dodirima, jecanjem.
Naposletku je svršila u mećavi varnica koje su joj pevušile u krvi, i vratila se
sebi uz zvuk dahtanja - sopstvenog - u ušima.
Trent ju je okrenuo i podigao joj kukove, na njegov dodir je njeno telo ponovo
postalo meko, spremno za svaku intimnost. Milovao ju je dok nije počela da ječi,
bezumno, razorena plimom požude.
Tek kada je počela da drhti od iščekivanja zario se u nju, savršeno im
poravnavši tela rukama kojima ju je držao za kukove, a zatim je njegovo krupno
telo počelo ritmički da se izdiže nad njenim, iznova i iznova.
Vodili su ljubav tako, u potpunoj tišini. Meri je zabacila glavu dok su joj suze
polako tekle niz jagodice i, kap po kap, nestajale u kosi.
A u isto vreme se u njoj nakupljala ona divna napetost, napinjala je sve
snažnije i snažnije dok nije bila slepa za svaki drugi osećaj osim za neizbežnu
vrelinu koja joj se širila telom. Podigla se prema njemu žudno, gladno.
„Tako je“, režao je Trent.
„Molim te“, rekla je glasom koji je zvučao kao jecaj. „Džek, molim te. Jače.“
Odgovorio je divljačkom muškošću, divljom snagom koja ju je gurnula u
najdublje zadovoljstvo. Nije stigla ni da se oporavi pre nego što je spustio ruku
između njenih nogu.
Kukovi su mu se ponovo pomerali, telo mu se povijalo nad njom dok nije
ponovo kriknula i zgrčila se pod naletom tako silovite vreline da jedva da je
primetila duboko jecanje koje mu se otelo iz grudi, i način na koji je stegao
prstima njene kukove dok se poslednji put zarivao u nju.

~ 231 ~
 U sledećem trenutku se Meri spustila na stomak, mlitava i malaksala. Kosa
joj je pala preko lica, ali ona se nije pomerila da je skloni, samo je ležala mirno i
uvlačila kiseonik u pluća.
Čula je hrapavo disanje svog muža kada se sručio na leđa pored nje.
Osećala se nežno i ranjivo kao ptić koji je ispao iz gnezda. Ljubav prema
njemu činila joj se kao žig utisnut u kožu koji je on mogao da pročita ma koliko
se prefinjena pretvarala da je. Ležala je nemo i molila se da on ode bez reči.
„Meri“, rekao je nakon nekog vremena. Naravno da neće otići bez reči. To ne
priliči gospodinu. Njen muž je uvek bio kavaljer.
„Da?“ Trudila se da zvuči kao da tone u san, ali je zvučala budno, čak
zabrinuto. „Umorna sam“, dodala je žurno.
„Žao mi je zbog naše svađe od prošle noći.“
„I meni je“, rekla je.
„Možemo li da zaboravimo na to?“
Da zaboravi činjenicu da je njen muž nikada nije voleo? Prethodnog dana je
čitav sat plakala zbog čvrstog uverenja da je samo Trent, od svih koji su je
poznavali, znao sve što joj leži u srcu.
Verovala je da je on bio jedini koji je nije smatrao prevrtljivom i plitkom.
Bila je glupa: znala je da je to bilo glupo. Ali sve njene nesigurnosti projurile
su joj glavom u toku noći, podsećajući je na sve ono u čemu je bila beznadežna,
čak i na način na koji ju je ledi Kerolajn gledala.
A ipak, kada su vodili ljubav, kao sada... Mogao je on da kaže da je ne voli,
ali način na koji ju je uzimao govorio je drugačije. Bio je zavodljiv, da, ali uvek
nežan.
Ova misao joj je ulila snagu. To je bio način da mu pokaže da je on već voli,
zbog nežne intimnosti koju su delili. Sela je i pogledala ga u oči. „Kako bi nazvao
ovo što smo upravo radili? Da li je to bilo vođenje ljubavi?“
Trentovo lice je bilo savršeno bezizražajno. A zatim je rekao: „Vođenje
ljubavi je samo prijatniji naziv za snošaj, Meri. Kao i ’ogrozdi’, zapravo, što je
reč koja u svakom pogledu navodi na pogrešan zaključak. Isto kao i ’vođenje
ljubavi’.“
„Kako bi ti nazvao ono što smo radili? Kako ti o tome razmišljaš?“
Odgovorio je bez oklevanje i nije štedeo njena osećanja. Trgla se kada je
izgovorio reč. Čula ju je nekoliko puta, ali je uvek nosila neprijateljski naboj. Nije
odgovarala onome što su njih dvoje radili.
Nije mogla da natera sebe da je ponovi. „Znači da za tebe nema razlike da li
si sa mnom ili sa svojim ljubavnicama?“
„Ne želim o tome da razgovaram“, rekao je sa naglašenom učtivom
suzdržanošću.

~ 232 ~
 „Zašto da ne? U suštini kažeš da je voditi ljubav sa njima isto što i voditi
ljubav sa mnom. Premda ja možda nisam vešta kao one.“
„Ne možete da se poredite ti i moje... te žene.“ Najzad je u njegovim očima
videla osećanje: odbojnost.
„Ali kažeš da ne vodiš ljubav sa mnom.“ Ustala je iz kreveta i zgrabila ogrtač.
„Pretpostavljam da ni sa njima nisi vodio ljubav. Ako ljubav ne igra ulogu u
intimnosti, onda nema razlike između odlaska u postelju sa mnom i s njima.“
Ako je odbijao da to naziva ljubav, ona će pokušati da to poštuje. Ali nije to
bilo ni prijateljstvo. Čovek nije vodio ljubav sa prijateljem onako kako je njen
muž vodio ljubav s njom. Bila je to jedina municija koju je imala, i tako joj boga,
upotrebiće je.
„A s obzirom na to da tako stoje stvari, želela bih da znam kakva sam u
postelji u poređenju sa tvojom poslednjom ljubavnicom, onom koju si imao pre
mene“, rekla je Meri. „Onom kojoj si poklonio rubin.“
Trent je skupio oči. „Otkud ti znaš za to?“
„Sedrik mi je rekao.“
Tama mu je prekrila lice kao da je oluja udarila sa mora. „Smatram za
nepodnošljivo što ste ti i moj brat razgovarali na tu temu.“
„Saosećam sa tobom“ odgovorila je. „Nisam ni ja bila srećna što ste ti i Sedrik
razgovarali o mojim navodnim erotskim iskustvima. Ali skrećem sa teme. Ne
voliš me, i ne postoji ’vođenje ljubavi’. Druga osećanja osim požude ne igraju
nikakvu ulogu u ovoj stvari. Stoga si verovatno više uživao s njom jer ona,
pretpostavljam, ima više iskustva?“
„Ti si moja žena, Meri. To sve menja.“ Usne su mu se jedva pomerale, i svaki
mišić na telu mu je bio napet.
Meri se osećala kao da je izvan svog tela, kao da posmatra samu sebe kako
čačka lava u kavezu. Zašto ga provocira? A ipak je njeno srce tuklo bolnim
gnevom, besnelo na samu pomisao da mu činovi njihovog sjedinjenja nisu značili
ništa više od onih koje je imao sa ljubavnicama.
„Dao si joj rubin, zar ne?“, pitala je. „Sedrik je smatrao da si je u strašnoj meri
preplatio.“
Sreo je njen pogled, bez trunke osećanja. „Izjavila je da je zaljubljena u mene.
Uzrujala se kada joj nisam uzvratio osećanja.“
I baš tako se, navodno poređenje koje je postavila - između njegove ljubavnice
i nje - razletelo na komade. Volela je Trenta. Baš kao što ga je i ljubavnica volela,
a on se svakako nije zaljubio u siroticu.
Istini za volju, nije bilo razlike između odnosa koji su one imale sa njim. Ni
ona ni njegova ljubavnica nisu ga iskusile onako kako ga je on iskusio.
„Oženio sam se tobom, i u dobru i u zlu“, rekao je sada, „i nikada neću
prekršiti svoj zavet. Naše prijateljstvo mi mnogo znači, Meri. Verujem da ćemo

~ 233 ~
imati - već imamo - odličan brak. Sve je to stvar kontrole. Ja ću obuzdavati svoju
narav, a ti ćeš ignorisati ovu zanesenost dok ona ne nestane.“
Meri se plašila da je glas ne izda pa je samo klimnula. Bila ja zarobljena. Nije
verovao u ljubav, a njena romantična istorija je samo potvrđivala njegov
skepticizam. Morala je da prihvati ono što on kaže jer ona nije imala nikakvu
verodostojnost.
Nije bilo smisla tražiti reči koje nije mogao ili nije hteo da joj da. Duboko je
udahnula. Dokazaće mu se s vremenom. Vodili su ljubav svake noći; moraće da
mu pokaže, bez reči.
Voleće ga nemo.
No jedan deo nije mogla da izbaci iz glave: Trentova ljubavnica, žena koju je
otpustio poklonivši joj rubin, ona koja ga je volela.
Meri je želela da Trent misli kako je odlazak u postelju sa njom - Meri - bio
najbolje iskustvo koje je ikada imao. Kasnije te noći, nakon kupanja, uvukla se u
njegovu postelju sa planom. Odlučila je da primeni sve što je naučila o njegovom
telu i dovede ga do ludila od požude.
Dođavola, ako je postojalo takmičenje između nje i njegove ljubavnice - pa
makar samo u njenoj glavi - bila je rešena da pobedi. Nije nikada više morala da
mu kaže da ga voli jer to nije želeo da čuje. Ali mogla je da mu pokaže to. Može
da vodi ljubav sa njim kao nijedna žena pre.
A ipak se za svega nekoliko minuta pretvorila u testo u njegovim rukama,
ječala je, a srce joj je tuklo ludim, blaženim ritmom. Trent nikada nije mnogo
govorio u postelji, osim što je režeći izražavao divljenje prema njenom telu, ili
psovao dok ga je milovala, učila da ga zadovolji. Kada je lizala njegovo koplje,
na primer...
Ali morala je da ga natera da progovori s njom. „Da li bi želeo da nešto uradim
drugačije?“, pitala je spustivši glas u svilen, zavodljiv šapat.
Namrštio se. „Izvini?“
„Pitala sam da li bi želeo da nešto uradim drugačije“, prošaputala je gledajući
ga ispod trepavica. U isti mah je snažnije stegla prste oko njegovog „kurca“ kako
ga je on zvao.
Možda će reći da nikada nije imao tako čudesno iskustvo u postelji. Nikada.
Počela je da se smeši, njeno srce je pevalo, a on je klimnuo.
Klimnuo je?
Pa, da pljuneš.
Pre nego što je stigla da razmisli, Trent je glatko preuzeo ulogu učitelja, i
namestio je njeno telo kao da je model. „Volim kada mi se miliju mošnice“, rekao
joj je.
Kao da kaže da voli pivo više od limunade.

~ 234 ~
 Sve vreme je on milovao nju, i dođavola, znao je sve o njenom telu. Gorela
je, ruke su joj drhtale dok je pratila njegova uputstva dok ih nije zgrabio i podigao
ih iznad njene glave telom i zubima je terajući da počne da se migolji pod njim.
Mračan glas joj je šapnuo na uho. „Preklinji me, Meri.“
„Molim te“, prodahtala je bez razmišljanja. Tokom nedelja njihovog braka
ovu reč pretvorila je u himnu koja je odjekivala u vazduhu između njih.
Noćas ju je terao da je stalno ponavlja, stručno nameštajući njeno telo dok je
nije zabolelo od nezadovoljene požude. Počela je da se protivi, ali u tom trenutku
joj je razdvojio noge i zario se u nju.
Prvi put te večeri pomislila je kako je na ivici da izgubi kontrolu. Pomahnitao
je od požude, a duboko iz grla mu se oslobodio snažan jecaj. Ali je uskoro shvatila
da je menjao ritam svaki put kada bi vatra krenula da joj se penje uz noge. Kada
joj je dozvolio da doživi orgazam, znojila se i dahtala.
Zadovoljstvo ju je poklopilo sa brutalnom, usijanom žestinom kakvu nikada
pre nije osetila.
Trent je stajao nad njom i dahćući rekao: „Postoje neke druge stvari koje
možemo da probamo... možda sledeći put.“
Nije se tome nadala.
Ni najmanje.

~ 235 ~
 Poglavlje 34

Meri je dan provela radeći u vrtu sa gospodinom Butbijem, ali čak ni jednostavno
zadovoljstvo presađivanja mladica salate koje je sama posejala pre mesec dana
nije umanjilo njen bol.
Kada je i poslednja mladica presađena, otišla je do kamene klupe na kojoj je
sedela s Trentom prvog dana posete vrtu. Pesmu pčela prekidalo je samo glasanje
lastavica visoko na nebu.
Trent je imao svoju čudnovatu logiku koje se od početka čvrsto držao.
Upozorio ju je da ne voli prekomerne izlive osećanja.
Osećala se i poniženo i budalasto. Kako je mogla i da sanja da će joj uzvratiti
istom merom na to divlje osećanje koje je iskusila? Kako je mogla i da pomisli da
će njene bedne veštine u postelji moći da se mere sa, bez sumnje, izvanrednom
ženom koja je Trentu bila ljubavnica?
Svim srcem je želela da nikada nije otkrila glupu, glupu činjenicu da je
zaljubljena u Trenta. To je sve upropastilo... ali je promenilo stvari. Ranije se
osećala lepo i poželjno.
Nije se više tako osećala. Nije mogla da ne misli da bi se on možda zaljubio
u nju... da je lepša, talentovanija, zabavnija, bolja u postelji. Ne bi mogao da se
obuzda.
Ne, to nije imalo smisla, jer se nije zaljubio u svoju ljubavnicu.
Odbijala je da se preda. Ova pomisao isterala je na površinu svu tvrdoglavost
koja je naterala njenog oca da se udvara mladoj engleskoj dami koja je drhtala od
same pomisli na siromašnog Amerikanca.
Ako je njen otac uspeo, uspeće i ona.
Sinoć je dobro započela, pitala ga je kako da mu vreme u postelji učini
prijatnijim. Zapravo, stidela se što ga to nije pitala pre. Uzimala je i uzimala toliko
savladana njegovim veštinama da je izgubila iz vida sve osim svog zadovoljstva.
Neće to više raditi.
Neće biti sebična u postelji.
A izvan spavaće sobe?
Trent joj se nije obratio sa spiskom zahteva, ali je ipak želeo nešto što nije
bilo tako daleko od onoga što je Sedrik želeo.
Duboko u duši, Trent je želeo da ona bude više Engleskinja.
~ 236 ~
 Ponašala se kao dete, jurcala unaokolo i ljubila muža pred drugima i nazivala
ga detinjastim imenom - Džek - koje mu se nije dopadalo. Bilo bi joj mrsko da on
počne da joj peva „Meri, Meri, naopaka“. A ipak se nikada nije protivio kada ga
je zvala kako god je želela.
Od sada će on za nju biti Trent, baš kao što je želeo.
Videla je da ne voli da ga ljubi u javnosti. Osećala je kako mu se telo ukrućuje.
I to će prestati da radi.
Najzad, ne može nastaviti da ga opseda izjavama ljubavi, i ne sme gajiti nadu
da će osvojiti njegovu ljubav boljim veštinama u postelji. Samo je tražila od njega
nešto što on nije osećao.
Prihvatio ju je takvu kakva je. Možda mu se ne dopada sve u vezi s njom, ali
bio je pravi kavaljer. Isto tako je morala ona njega da prihvati kakav je bio - ali to
nije značilo da mora prihvatiti sebe.
S vremenom može dokazati da njena ljubav nije bila plitka. Engleske
plemkinje se nisu zaljubljivale i odljubljivale kao zečevi. Nisu se ljubile u javnosti
i nisu tepale svojim muževima.
Ljubav je značila da želiš sreću druge osobe više nego svoju. Ako voliš
nekoga, gledaš da ti postaneš bolji.
Spustila je pogled i videla da sve vreme crta štapom po zemlji, plan koji bi
obuhvatio i žbunove malina u Butbijeve proširene kuhinjske bašte. Obrisala ga je
vrhom cipele.
Tog dana i svih ostalih dana Meri se držala svakog pravila koje joj je
gospođica Ferfaks usadila. Bila je nežna prema mužu, ali ne nametljivo. Nekoliko
puta joj je ruka zadrhtala od želje da mu skloni zalutali pramen kose s čela, ali se
obuzdala.
Više nego jednom potisnula je nepoželjnu potrebu da zaplače, ali je stalno
podsećala sebe kako želi da usreći Trenta. Volela ga je.
Ljude koje voliš usrećuješ.
Strina joj je jednom prilikom, kada je bila devojčica i kada joj je nedostajao
otac, rekla: „Smeši se čak i ako ti se srce slama. Žalost će i dalje biti tu, ali joj
daješ dozvolu da popusti. I jednog dana će zaista i popustiti i ti ćeš se osećati
bolje.“
Meri je tada davala sve od sebe, a i sada je to činila.
Pravi izazov je bio vođenje ljubavi. Poneta strašću i sva ustreptala, morala je
divlje da se ugrize za usnu da ne izgovori reči ljubavi koje Trent nije želeo da
čuje. Bila je rešena da mu se više nikada ne nameće.
Na sreću, uglavnom se trudila da milovanja koja ju je Trent naučio izvodi na
pravi način i pravilnim redosledom. Ako je i nedostajalo spontanosti, činilo se da
samo ona to primećuje.
Naravno, bračni parovi ipak zapadaju u prijatnu rutinu.

~ 237 ~
 Poglavlje 35

Trent je dane koji su usledili nakon Merine izjave ljubavi proživeo u magnovenju.
Još nije tačno znao šta se desilo između njih. Hvala bogu pa je brzo prošlo, ili je
barem tako govorio sebi.
Na površini se ništa nije promenilo. Premda nije znao zašto je zbog toga želeo
da škripi zubima.
Činilo se da je njegova žena brzo prešla preko njihovog nesporazuma i da mu
nije ništa zamerala.
Ali promenila se. Nije bila svoja. Za ručkom ju narednog dana čuo kako se
trudi da reči izgovara kao Engleskinja.
Nasmejala se kada joj je ukazao na to i rekla da će njihova deca biti Englezi.
Trent se namrštio.
„Dobro, neću pokušavati da usvojim engleski akcenat“, rekla je pa spustila
ruku na njegovu. „Ali ne želim da naša deca osećaju da duguju odanost dvema
državama. To bi ih zbunjivalo.“
Bila je u pravu... Zar ne? Nije znao. Ah nije želeo da Meri spušta ruku na
njegov rukav kao da je ledi Kerolajn.
Večernji obrok je bio iznenađujuće dosadan, jer nije prigovarala zbog
propusta engleske vlade kao što je obično činila. Novine su izvestile o prezira
vrednom ophođenju istočnoindijske kompanije prema begumima Ouda, ali Meri
je samo prokomentarisala da se čini da će žetva biti dobra. Činilo se da se
sprijateljila sa svim njegovim farmerima zakupcima.
Druge večeri je shvatio da mu čitav dan, a ni dan pre, nije rekla nijednu
činjenicu. Srce mu se stezalo na pomisao da ga njegova žena neće više
obaveštavati, iznenada, da je kralj Henri III imao polarnog medveda koji je plivao
u Temzi.
Čitavo jutro provela je vozeći se u onim dvokolicama. Držala bebe u naručju
i razgovarala sa zakupcima.
„O čemu ste pričali?“, pitao je.
Zakolutala je očima. „Raspravljali smo se. Gospodin Midlbrajer podržava
zakon lorda Elenboroua koji za nasilne zločine predviđa smrtnu kaznu. Poznato
je da kazne ne sprečavaju kriminalnu aktivnost.“
Sve činjenice koje je držala u glavi delila je sa drugima, ali ne sa njim.

~ 238 ~
 Mora da je videla kao mu preko lica preleće senka jer je dodala: „Ne brini,
Trente. Nisam ga uvredila, oboje smo uživali.“
„Zašto me zoveš tako?“, pitao je.
Video joj je zbunjenost na licu. „Jer ti je to ime?“
Osećao se kao prostak, ali nije mogao da se obuzda. „Rekla si da Trent zvuči
kao reka i da više voliš da me zoveš Džek kada smo sami. Sada smo sami.“
Meri mu se ljupko nasmešila, onako kako se smešila lakejima i rekla: „Zvala
sam te Džek iz pogrešnih razloga, prosto zato što je to američko ime.“ Nije to bio
smešak za njega. Smešak koji je čuvala za Džeka.
Trent je pokazao glavom psa koga je milovala i rekao: „A Džordž? On je
dobio ime po vašem predsedniku.“
„Džordž je ime koje može da krasi i kralja“, rekla je pa počeškala glavu
kučetu. „Džordž, Treći. Uverena sam da je Džordž ipak kralj među psima.“
„Možeš da me zoveš Džek“, rekao je tupo.
„Rekao si mi da su te tako zvali u detinjstvu, ali nisam znala koliko ti je mrsko.
Izvinjavam se“, rekla je iskreno, očigledno tako i misleći.
Trent je najzad uspeo da identifikuje oluju osećanja koja mu je izazivala
mučninu.
Osećao se krivim kao da je ubio pticu u gnezdu.
Ispostavilo se da ima savest. Ali šta je tačno uradio? Nije nikada tražio od
Meri da postane slatkorečiva, ni Engleskinja.
Dopadala mu se onakva kakva je bila. Voleo je da ga zove Džek.
Sada je bila vojvotkinja do srži: prijatna prema svima, besprekorno ljubazna,
učtiva prema svom mužu. Domaćinstvo se vrtložilo oko nje kao lišće u reci i činilo
se da ona bez napora upravlja njime.
Ova pomisao ga je naterala da se zamišljeno zatvori u svoju radnu sobu.
Podozrevao je šta se dešava: Meri je, u svom odvažnom, vedrom maniru, rešila
da stvari iskoristi na najbolji mogući način. Gotovo da joj je rekao da je nezrela i
plitka, ali bio je budala.
Naposletku, ona je bila na milosti svojih osećanja. Nije da je rekla sebi Mislim
da ću se zaljubiti u Sedrika danas. Ili Bertija, ili onog drugog idiota u Bostonu.
Ili njega.
Koliko je on mogao da vidi, osećanja su je nosila kao uragan i jednako brzo
je napuštala. Teško je bilo ignorisati oštri bol u grudima; želeo je da vrati vreme.
Zašto li, dođavola, nije uživao u njenoj ljubavi dok ju je imao? Bio je prokleto
siguran da je Berti bio divlje srećan ona dva veličanstvena meseca dok ga je Meri
volela.
Podsetnik da je prestala da voli Bertija naterao je Trenta da se oseti kao
razjareni pas vezan za drvo. Nešto nekontrolisano mu se probudilo u utrobi i

~ 239 ~
tražilo je pažnju. Neko... osećanje. Gore od njegovog napada savesti, gore od
požude, gore od gneva.
Bila mu je potrebna disciplina koju je čitav život gradio da gurne to osećanje
nazad u zaključanu kutiju, gde mu je i bilo mesto.

~ 240 ~
 Poglavlje 36

Nakon nekoliko dana Meri je bila prilično sigurna da Trent nije cenio njene napore
da postane više nalik engleskim damama. Stiskao je usne svaki put kada bi
pokušala da prilagodi akcenat. Režao na nju kada je hvalila britansku politiku.
Možda je želeo nju, pravu nju.
Nažalost, ona je sada bila zbunjena u vezi sa tim ko je zapravo bila.
Uloga vojvotkinje zahtevala je mnogo truda. Činilo se sebičnim da vreme
provodi berući cveće kada je tolikim ljudima koji su živeli na zemlji njenog muža
bila potrebna pomoć: ponekad ne više od tople reči, ali često se dešavalo, nakon
što bi sela da porazgovara, da otkrije da mama ima reumu, ili da krov prokišnjava,
ili da im je jedina krava uginula i da nisu imali mleka za decu.
Ko će slušati, ako ne vojvotkinja?
Danas je morala da poseti ženu koja je nedavno postala udovica i obećala je
da će svratiti do sveštenikove kuće. Sirotištu pokojne vojvotkinje očajnički su bili
potrebni kreveti; najmlađa deca su spavala po troje ili četvoro u jedom krevetu.
Kod kuće je gospođa Hanidjuks želela da joj pokaže uzorke serža za novu livreju
lakeja.
Meri je uzdahnula i okrenula se od prozora. Bilo je vreme da se okupa i obuče.
Želela je samo da radi u vrtu, ali to nije dolazilo u obzir. Možda će noćas pronaći
malo vremena za dizajn novog lavirinta od živice umesto sasušenog starog.
Ne, večeras vlastelin i njegova žena priređuju večeru da proslave činjenicu da
im je sin jedinac diplomirao na Kembridžu sa najvišim ocenama. Srce joj je još
više potonulo: Kestril će biti prisutan.
Kestril je prosipao svoje preterano divljenje prema njoj lako kao što se žito
prosipa iz pocepane vreće, a njena udaja je, činilo se, stvar samo još više
pogoršala. Postalo je nepodnošljivo. Večeras će morati da zauzme stav i jasno mu
kaže da će morati da promeni svoje ponašanje jer ona u protivnom neće imati
izbora nego da ga isključi iz svog društvenog kruga.
Te večeri je obukla haljinu čija se svetlozelena suknja videla kroz providnu
svilenu gazu ukrašenu vrpcama boje trešnji, i obula je italijanske cipele na visoku
potpeticu koje su se slagale sa vrpcama. Možda se nije ponašala kao savršena
vojvotkinja, ali bila je prilično uverena da izgleda kao vojvotkinja.

~ 241 ~
 Vrpoljila se nemirno u salonu i pijuckala šeri kada joj je Osvald rekao da
njegova milost ima neizbežnih obaveza, da ju je zamolio da ode bez njega i da će
im se on čim uzmogne pridružiti.
Meri je spustila čašu. Da li je moguće da Trent izbegava da se vozi kočijom
sa njom? „Naravno“, rekla je Osvaldu uspevši da se nasmeši. „Moj ogrtač, molim
te. Kočija može da se vrati po njegovu milost.“
Napravila je strašno budalastu grešku kada je rekla Trentu da ga voli. Vršeći
pritisak na njega, uništila je sve što su imali.
Ne, to nije moglo biti istina.
Voleće je jednog dana. Prosto mu je morala dati vremena.
Posebno ako se uzme u obzir priča koju joj je ispričao o svojoj majci. Štaviše,
njegov jedini brat bio je Sedrik. Zadrhtala je na ovu misao. Trent nikada nije bio
voljen; kako je mogla da očekuje da prepozna ono što je osećao?
Samo da mu nije rekla. To je izazvalo ovu bolnu neprijatnost među njima.
Ona je sada uvek bila u prostoriji sa njima. On je smatrao da je ona nestalna i
plitka, a onda je ona tražila od njega nešto što on prema njoj nije osećao.
Njegove reči su joj odjekivale u glavi i stvarale sećanje jednako moćno i bolno
kao onda kada ga je prvi put čula. Ne volim te, Meri, ne na taj način, i nikada te
neću tako voleti.
Na silu se otrgla od ovih misli. Dosta. Dokazaće svoju doslednost time što će
ga voleti i ona će nakon godinu dana, ili nakon pet godina, ili koliko god godina
da je potrebno da prođe, ponovo to isto reći.
A u međuvremenu će morati da ga voli nemo dok postaje žena kakvu je želeo.
Zaljubiće se on u nju. Samo mu je potrebno malo vremena.
Učila je da bude vojvotkinja što je brže umela. Već je bila bolja u postelji,
svaki put se trudila da ga miluje na pravi način. Nijednom ga nije nazvala Džek,
premda se činilo da on to i ne primećuje.
Štaviše, nije dozvolila sebi da plače pred Trentom ma koliko da je teskobna
bila, jer je znala koliko je to njemu mrsko. Ispostavilo se da žena, ako snažno
stegne pesnice i zarije nokte u dlanove, može da zaustavi suze. A zatim može da
uzme rukavice i sakrije bele tragove na koži.
Deo nje je želeo da utrči u biblioteku i odvoji ga od stola i natera ga da pođe
sa njom na večeru. Zar nije mario što će Kestrel njen dolazak bez njega shvatiti
kao otvoreni poziv?
Ali jedna vojvotkinja nije radila takve stvari. Vojvotkinja nije vikala kao što
bi Amerikanka mogla povikati. Vojvotkinja je sela u kočiju i nemo stiskala zube.
Salon vlastelina bio je neuobičajeno pun: pored uobičajenih suseda, sin ledi
Montdžoj doveo je i četvoricu mladića sa Kembridža. Jedan pogled bio je
dovoljan Meri da zaključi kako su sva petorica mladića bila dobrano pijana.

~ 242 ~
 Kestril se pojavio pored nje čim se okrenula od domaćice. Meri je
raspoloženje svenulo kada ju je pozdravio pripitim smeškom.
„Veče je veoma lepo, vaša milosti, i naša domaćica je otvorila vrata koja vode
u vrt. Prema istoku se pruža veličanstven pogled i ja sam uveren da ćete otkriti da
je ravan i najlepšem pogledu u Americi.“
Meri je oklevala, ali mogla bi baš i to da obavi. Mora da obavesti Kestrila da
neće više razgovarati ako ne prestane da je obasipa strastvenim komplimentima,
da se ne spominju grozničavi pogledi.
„Montdžoj je sagradio posebno stepenište, pravo kao Jakovljeve merdevine,
iza kuće“, rekao je Kestril. „Prosto ga morate videti, vaša milosti. Da li ćete mi
priuštiti zadovoljstvo da vas otpratim do tamo?“
Ovo joj je bila prilika.
Dah mu se toliko osećao na brendi da je verovatno bio zapaljiv. Nagnuo se
bliže i zaplićući jezikom rekao: „Uvek ću najveću pažnju posvećivati ženi koja
ima deo moga srca.“
Kestril je razumeo ljubav gotovo jednako dobro kao i ona pre braka. Mogla
bi da mu objasni da ljubav - prava ljubav - dolazi tiho u noći, kao lopov koji ti
ukrade srce.
Nije to bilo jeftino osećanje da bi se tek tako dalo lepoj susetki. Ili trojici
muškaraca kojima je bila budalasto zanesena.
„Dobro“ rekla je uz uzdah. „Rado ću dozvoliti da me otpratite da vidim
stepenice.“
Stepenište se nalazilo sa druge strane niske uzvisine, sklonjeno od pogleda iz
salona. Kestril nije preterivao; zaista je bilo veličanstveno. Pružalo se do kraja
brda bez ma kakve druge svrhe osim da zadovolji posmatrača.
„Sastoji se od ukupno sto stepenika“, rekao joj je.
„Zašto je mermer vlažan?“, pitala je. „Danas nije padala kiša.“
„Hidraulika“, objasnio je pa je poveo niz nekoliko stepenika do malog otvora
na vrhu. „Kada vlastelin povuče polugu, voda se sliva niz stepenice i čisti lišće i
prašinu.“
„To je baš genijalno“, rekla je Meri smesta pomislivši na tri ili četiri mesta u
Hoksmidu gde bi stepenište ne samo izgledalo lepo već i bilo korisno. Njen stric
će verovatno imati neke ideje o hidraulici. „Znate li...?“
Stala je jer je Kestril pao na kolena sve vreme je držeći za ruku i trapavo
održavajući ravnotežu na stepeniku iznad nje.
Ona je blago povukla ruku, ali je on samo prineo njenu ruku u rukavici
usnama i počeo da je ljubi.
„Gospodine Kestril“, prekorila ga je pa povukla ruku snažnije. „Ponašate se
sasvim neprimereno.“

~ 243 ~
 „Podsećate me na orhideju, zanemarenu orhideju koja cveta u najdubljoj
šumi“, rekao je obasipajući poljupcima njene rukavice. „Da li ste vi američka
orhideja?“
„Prestanite ovog časa da mi ljubite ruku!“, povikala je Meri.
„Nikada neću voleti drugu ženu kao što volim vas“, rekao je vatreno. Za
razliku od Sedrika, kod njega se jasno videlo da je prekomerno popio. Reči su mu
se stapale pri govoru.
Meri je ponovo povukla ruku, silovitije. „Pustite mi ruku, gospodine!“ Možda
bi trebalo da ga šutne. Cipele su joj bile prilično zašiljene. Pomerila se za stepenik
prema gore tako da su sada stajali na istom nivou. „Ako me ne pustite, nogom ću
vas gurnuti niz ove stepenice, gospodine Kestril!“
Prosto ju je pogledao, raširenih, staklastih očiju. „Znam da me želite koliko i
ja vas, Meri. Vidim vam to u očima.“
„Kako se usuđujete da upotrebite moje ime?“ Najzad je oslobodila ruku i
obrisala je o haljinu.
Kestril je požurio da ustane. „Nameravam da otputujem u džunglu gde ću
otkriti novu orhideju koju ću nazvati po vama. Možda Comparettia merriana. Ili
Phalaenopsis americana, u zavisnosti od toga šta otkrijem.“
„Vi ste hulja“, brecnula se Meri, „i izvanredno ste srećni što moj muž nije
pošao sa mnom.
„Šta ja marim za muževe! Vaša ruka je bela, bela orhideja. Volim vas,
obožavam vas, moje srce je u vašim rukama!“
Pre nego što je stigla da ga spreči, on ju je zgrabio za ruku i pao na kolena.
Ali jedno koleno se okliznulo o vlažan kamen i on je posrnuo prema Meri. Ona je
počela da se klati na visokim potpeticama, a ravnotežu je održala ruka kojom je
Kestril držao njenu.
Dugo se klatila na vrhu kamenog stepeništa vlastelina Montdžoja, ali
naposletku joj je ruka, usled težine njenog tela, iskliznula iz Kestrilove i ona je
poletela niz stepenice.
Nije imala vremena da vrisne.

~ 244 ~
 Poglavlje 37

Trent je znao da je poganog raspoloženja. Ne bi trebalo da ide na večeru kod

vlastelina jer bi mogao da odalami Kestrila po vilici ako on makar i pogleda Meri.
Nije sinoć u postelji spominjala ljubav, a nije je spominjala ni prethodne
večeri. Možda je već prestala da ga voli. Naposletku, to je bio obrazac.
Zaljubljivala se; pa prestajala da voli.
Možda će se sada zaljubiti u Kestrila. Udar munje čiste ljubomore koju je
osetio naterao ga je da se pokrene. Uskočio je u kočiju kao da juri u požar.
Njegova kočija nije mogla da uđe u dvorište vlastelina jer mu je drugo vozilo
preprečilo put; iznenadio se kada je video uznemirene konjušare kako viču i lakeje
kako zbunjeno jure unaokolo.
Nečija ruka ga je zgrabila za rame kada je izašao iz kočije. Okrenuo se i
ugledao svog kočijaša kako stoji iza njega. „Vaša milosti“, povikao je
Džon, „kažu da je vojvotkinja... vojvotkinja...“ Glas mu se izgubio u žamoru.
U tom trenutku je Trent primetio da je kočija koja je blokirala dvorište bila
kočija lokalnog lekara koji vrlo verovatno nije bio gost u kući. Srce je počelo da
mu tutnji u ušima.
Nije sačekao da razjasni šta je Džon pokušao da mu kaže: pojurio je punom
brzinom prema ulaznim vratima pa pratio zvuke glasova kroz otvorena vrata u
stražnji vrt.
Izleteo je iz kuće i video goste na vrhu vlastelinove čuvene kaskade stepenica
kako gledaju prema dole. Dok je jurio pored njih i trčao niz brdo, njegov mozak
je sklapao sliku prizora pred njim: ljudi su klečali pored nekoga... i lekar je bio na
kolenima... na travi je ležala žena.
Trentu su se pluća skupila u nemom jauku. Bila je to Meri. Lice joj je bilo
belo, oči sklopljene, čelo krvavo.
Užas nije bio osećanje; bio je više od toga. Oduzimao je muškarcu kolena i
trovao vazduh u njegovim plućima.
Kada je stigao do okupljenih, Trent je gurnuo vlastelina u stranu, pao na
kolena i spustio dlan na obraz svoje žene. „Meri, šta se desilo, draga? Da li si
dobro? Možeš li da otvoriš oči?“
Otvorila je oči. Hvala bogu, otvorila je oči. Čelo joj je bilo oderano, ali nije
video naznake neke ozbiljnije povrede.

~ 245 ~
 „Trente“, rekla je drhtavim glasom.
Osetio je toliko snažan nalet olakšanja da gotovo nije bio kadar da progovori,
kao i bolnu potrebu da podigne svoju suprugu u naručje i zagrli je. Ali najpre je
morao da otkrije šta se desilo i da li je nešto slomila. „Da li si povređena? Šta se
desilo? Da li si se okliznula na stepenice?“
„Nisam sigurna“, rekla je slabašno.
„Vojvotkinja pati od commotio cerebri.“
Trent je podigao pogled prema mladom neznancu sa retkom bradom koji je
čučao preko puta njega. Važno je nastavio: „Da se izrazim na način koji ćete
razumeti, ima potres mozga izazvan silovitim udarcem. Ali nije ništa slomila.“
Trent je prešao pogledom na seoskog lekara koji je rekao: „Njena milost se
ne seća događaja koji su doveli do povrede, ah gospodin Kestril nas je obavestio
da se okliznula i pala niz stepenice dok joj je on objašnjavao vodeni mehanizam
stepenica.“
„Gde je on?“, pitao je Trent trudeći se da mu glas zvuči mirno. Prokleti
Kestril.
„Doživeo je napad histerije“, rekao je mladić. „Ledi Montdžoj ga je odvela
da mu dâ gorke soli.“
„Njena milost se skotrljala do polovine stepeništa“, rekao je lekar. „Nakon što
smo se uverili da joj vrat i kičma nisu povređeni, pomerili smo je ovamo dok
konjušari na naprave priručna nosila.“
Trent je oprezno, ne mogavši da se suzdrži, privukao svoju ženu u naručje.
Spustila je obraz na njegove grudi bez ijedne reči. Stegao ju je rukama toliko da
joj je verovatno zadavao bol. Bez reči je zagnjurio lice u njenu kosu s mukom
gutajući pljuvačku, svestan da svi vide da je grli, ali za to nije bio kadar da mari.
„Vaša milosti, ja sam eskvajer Sajmon Svonzdaun, na usluzi“, rekao je mršavi
neznanac premda ga niko nije pitao. „Pohađao sam Kembridž, a zatim godinu
dana učio medicinu na Univerzitetu u Edinburgu. Sada idem u London gde ću
diplomirati. Uveravam vas da je gubitak pamćenja uobičajen slučaj kod svake
povrede mozga.“
„’Povrede mozga’ „, ponovio je Trent. Meri je bila bleda, ali nije izgledala
povređeno, ako se ne računa ogrebotina na čelu. Prešao je rukom preko njene
glave, pridržavajući je drugom. Nije osećao nikakvu čvorugu.
„Ne mogu da se setim ničega u vezi s padom“, rekla je slabašno.
„Pokušavam... ali ne mogu.“
„Možda se nikada ničega nećete setiti, vaša milosti“, rekao je lekar. „No
važnije je da ste preživeli sa veoma blagom povredom.“
„Commotio cerebri može da izazove gubitak pamćenja događaja unazad
nekoliko sati, dana ili čak i nedelja“, rekao je Svonzdaun. „Pacijenti često izgube

~ 246 ~
pamćenje na izvestan vremenski period pre nezgode. Vaša milosti, znate li gde
ste?“
„Na travi“, rekla je Meri umorno i sklopila oči. „Trente, možemo li, molim
te, da idemo kući?“
„Možete li da nam kažete koji je dan?“, pitao je Svonzdaun.
„Hoće li joj se sećanje s vremenom vratiti?“, pitao je Trent lekara ignorišući
Svonzdauna.
„Prema mom iskustvu, može da se vrati, a ne mora. Nemoguće je proceniti;
mnogo toga još ne znamo o ovoj vrsti povrede.“ Okrenuo se prema Meri: „Vaša
milosti, ponovio bih pitanje mog kolege. Da li znate koji je dan?“
„Najnovija terapija za vraćanje pamćenja je injekcija terpentinove esencije“,
rekao je Svonzdaun važno.
Meri je skupila obrve. „Nisam sigurna koji je dan“, prošaputala je.
„Subota“, rekao je Trent. „Ali nije važno. Nije značajno.“
„Nekoliko dana ćete trpeti povremene glavobolje“, rekao joj je lekar.
„Terpentinova esencija možda i jeste najnovija terapija, ali sam čvrstog uverenja
da je najbolje ograničiti intervencije na najmanju moguću meru. Savetujem strogo
mirovanje u zamračenoj prostoriji narednih nekoliko dana.“
„Čega se poslednjeg sećaš“, pitao je Trent Meri blago je njišući. Bila je
savršen smotuljak meke žene i svilene kose i svega što je želeo u životu.
„Uopšte ne mogu da se setim nezgode.“
„Došla si na večeru u vlastelinovu kuću“, rekao je Trent.
„Došla sam sama?“ izgledala je zbunjeno. „Gde si ti bio?“
Grudi su mu se zgrčile od kajanja. „Nisam došao sa tobom. Rekli su mi da si
pošla u šetnju sa gospodinom Kestrilom.“ Kestrilom koji će odgovarati što je
dozvolio da Meri padne niz stepenice, premda to Trent nije rekao naglas.
„Ne razumemo dobro posledice potresa mozga“, rekao je lekar. „Ali jasno je
da vaša supruga zna ko je, vaša milosti, i ko ste vi. Jedino je to važno.“
Trent je klimnuo i ustao sa Meri u naručju. „Odvešću je kući.“
„Ne navaljujte na njenu milost da povrati pamćenje, i nemojte joj dozvoliti da
se sekira zbog onoga što je zaboravila“, rekao je lekar ustajući. „U ovim
slučajevima, važno je da pacijent ostane smiren. Neće joj goditi da napreže
pamćenje, a moglo bi da joj škodi.“
„Zaista vam svetujem injekciju terpentinove esencije“, ubacio se Svonzdaun.
„Mirovanje u najvećoj mogućoj meri“, odlučno je rekao lekar.
Montdžojevi su ih čekali na vrhu stepeništa. Trent je klimnuo i zahvalio im
što su pozvali lekara. Spremao se da pita za Kestrila kada je pogledao bledo lice
svoje žene i odlučio da Kestril može da čeka.

~ 247 ~
 Trent je uspeo da uđe u kočiju ne ispuštajući Meri iz naručja. Seo je i naslonio
se u ugao držeći bezbednu u naručju njemu najmiliju osobu na svetu. „Šta je
poslednje čega se sećaš?“, ponovo je pitao.
Nekoliko trenutaka tišine, a zatim: „Ručka.“
To nije bilo loše. Poljubio ju je u kosu. „Nisam bio u kući pa ne znam kako si
provela posle podne. Zaboravila si nekoliko dosadnih sati. Možda bi sobarica
mogla da te podseti, ali možda je bolje da se ne trudiš.“
Podigla je glavu i namrštila se. „Nisi bio van kuće, Džek. Bili smo na pikniku
u polju lana.“
Trentu je srce preskočilo otkucaj. To je bilo pre gotovo nedelju dana. Raširili
su ćebe i vodili ljubav pre pet... šest dana.
„Zar se ne sećaš ničega posle toga?“, pitao je oprezno. „Neslaganja?“ Grlo
mu je bilo rđavo i suvo.
„Neslaganja?“ Licem joj je preletela nezgoda. „Danas posle podne? Da li sam
zaboravila više od jednog poslepodneva?“
„Nije bilo važno“, odgovorio je žurno ovlaš joj poljubivši usne.
„Oko čega smo se svađali?“
„Ni oko čega“, rekao je. „Oko sitnice.“
Ponovo se ugnezdila na njegove grudi. „Nikada nisam imala ovakvu
glavobolju.“
„Kako ti se čini?“
„Kao stisak oko glave. I tako sam umorna.“
„Spavaj, draga“, rekao je tiho. Dok je sklapala oči, nežno joj je milovao leđa,
kao da joj peva uspavanku koju njemu majka nikada nije pevala.

~ 248 ~
 Poglavlje 38

Meri je narednih nekoliko dana provela u postelji kako je lekar i naložio. Prvi dan
je bio najgori, jer ne samo da joj je u glavi nepodnošljivo pulsiralo već se
probudila sa mučninom zbog koje je gotovo poželela da ju je pad dokrajčio.
„Ovo je tako ponižavajuće“, ječala je nakon što je izgubila još jednu bitku sa
potrebom da povrati.
„Lekar me je uverio da je nemir u stomaku sasvim uobičajen“, rekao je Trent
trezveno. Pružio je sud njenoj sobarici pa seo na ivicu kreveta i počeo peškirom
da joj briše lice.
Meri je tonula u san. Svaki put kada bi se probudila, Trent je bio tu, sedeo
pored nje i čitao ili radio za stolom u niši.
Nije bio sâm u sobi. Pahulja je grebala na vrata dok je nisu pustili da uđe.
Džordž, koji je obično bežao u strahu od malog belog psa, sasvim ju je ignorisao
i vrteo se dok mu nije dozvoljeno da se sklupča pored Meri na krevet.
Drugi i treći dan su prošli na isti način dok se mučnina polako povlačila. Trent
joj je doneo bistru supu i nagovarao je da pije šolju za šoljom jer je lekar smatrao
da je unos tečnosti dobra ideja. Naglas joj je čitao novine, jer su njoj reči plivale
pred očima i nije mogla da preleti čak ni naslove.
Četvrtog dana se Meri probudila u zoru i otkrila kako je muž snažnom rukom
grli oko struka i privija uza se.
Glava je nije bolela, soba se nije vrtela. Nije osećala ni mučninu ni letargiju.
Zapravo, osećala se odlično, sasvim normalno. Samo što nije sve bilo kao pre,
zar ne? Izgubila je nekoliko dana - nije bila sigurna koliko - i nikada ih neće
vratiti. Najčudnije joj je bilo što je deo nečijeg postojanja mogao prosto da
nestane.
No da li je to bilo važno? Važno je bilo da je njen muž ovde i da ga ona voli...
I tek tako, sve joj se vratilo. Sve. Pa, sve do trenutka kada je Kestril kleknuo
pred nju i nazvao je „svojom američkom orhidejom“.
Potresao ju je nevoljni drhtaj. Verovatno je bilo dobro što se ne seća ostatka.
Svađa - ona za koju ju je Trent pitao u kočiji - i to sećanje se vratilo. S mukom
je progutala setivši se da je njen muž rekao da je njihova svađa bila nevažna.
Sitnica, rekao je.

~ 249 ~
 Nije želeo da se ona seti svađe jer ga je postidela izrazivši osećanja na koja
joj on nije uzvraćao.
Ukratko, dobila je čudo za koje se tako pobožno molila.
Kada je Kestril rekao „volim vas“ on je položio pravo na njena osećanja. Prvi
put je razumela kako je biti zarobljen tuđim osećanjem, nerazumnim zahtevom za
odgovorom koji ona nije mogla dati.
Trentu se ona nije gadila kao što se Kestril gadio njoj. Ali nije čudo što su mu
se oči mračile od neprijatnosti kada je insistirala na tome da izrazi svoja osećanja.
Imajući u vidu njenu žalosnu prošlost, on je pokazao veliku trpeljivost u ovoj
njihovoj svađi.
Jeste ga volela, ali to nije bilo važno.
Nezgoda, ma kako zastrašujuća bila, za nju je bila dar: mogla je da vrati
vreme. Neće više brbljati o ljubavi i izazivati svom mužu neprijatnost. S
vremenom će mu dokazati da nije plitka ni nestalna.
Za sada će sve to zakopati duboko u srcu. Možda će ponovo ljubav spomenuti
za pet godina. Ili deset.
Nije marila hoće li joj Trent ikada reći volim te.
Pa, ne mnogo.
Protegla se srećna što oseća da njeno telo peva od zdravlja... i požude. Njen
brak je bio ponovo rođen, svež i nov, i ovog puta ga ona neće upropastiti.
Kada se Trent probudio, bilo joj je potrebno nekoliko minuta da ga ubedi da
joj nije potrebna supa, i da je glava više ne boli i da je sasvim zdrava.
Ali kada se smirio, predao pse lakeju i vratio se u postelju, Meri je naslonila
glavu na njegovo rame i rekla: „Moram da ti zahvalim što si me negovao posle
nezgode.“
„U bolesti i zdravlju“, rekao je pa je zagrlio.
„To je bilo više od onoga što bi muž uradio“, istakla je Meri. „To je bio
postupak istinskog prijatelja i ja sam ti silno zahvalna.“
Iz nekog razloga nije delovao zadovoljno što mu je zahvalila. Skupio je oči i
stegao vilicu.
Ali Meri je bila sigurna da će uspeti da ga odobrovolji. Naposletku, imala je
sve one nove veštine koje ju je naučio.
U danima nakon svađe, Trent je zamišljao kako mu Meri otvoreno govori da
je prestala da ga voli. U najturobnijim trenucima je čak zamišljao kako mu govori
kako namerava da se prvim brodom vrati u Ameriku.
Ali nikada nije zamišljao da će zaboraviti da ga voli.
A ipak se to desilo. Njena ljubav prema njemu je nestala zajedno sa sećanjem
na nezgodu.

~ 250 ~
 Ma koliko puta da ju je posedovao, reč „ljubav“ joj nikada nije sišla s usana.
Vrištala je od zadovoljstva, jecala, dahtala, gubila glas, rastakala se. Pretvorio ju
je u sliku raskalašne ženstvenosti, sjajnu od znoja, još uzburkanih grudi, otečenih
usana sjajnih od poljubaca.
Požuda, ne ljubav.
Kap gorke ironije mu se probila do uma: nije želeo ženu koja ga voli i sada je
imao takvu ženu - Meri, bez neprijatnih osećanja i neizgovorenih očekivanja.
Čak mu je zahvalila što je brinuo o njoj kao da su poznanici. Kao da su samo
to. Prijatelji.
Mrzeo je tu reč.
No, ako ga je nezgoda i lišila Merine ljubavi, ona sama je i dalje bila njegova.
Bila je u njegovom naručju, u njegovoj postelji, u njegovoj kući.
Ironija je bila što je on do srži svog bića znao da posedovanje i prijateljstvo
više nisu dovoljni. Nakon što ga je volela, želeo je više.
Bio je u radnoj sobi, ali nije mogao da radi i najzad je odlučio da je rešenje na
njemu. Mora da je navede da se ponovo zaljubi u njega.
Udvaraće joj se kao što se njegov otac udvarao njenoj majci. Kao i njeni drugi
verenici, Berti i Sedrik i ona druga budala.
I Kestrel, sada kada razmišlja o tome.
Ako je verovati vlastelinu, mlada budala je otišla u bankrot zbog orhideje i
pobegao je iz zemlje na noć Merinog pada.
Trent je bio prilično uveren da je većina okruga ubedila Kestrila da je bolje
da napusti Englesku nego se suoči sa Trentovim gnevom.
Instinkt mu je rekao da je Kestril nekako izazvao nezgodu. Možda je pokušao
da poljubi Meri. Trent je shvatio da steže šake u pesnice i da treperi od gneva.
Nekoliko dana kasnije, kada je bio potpuno siguran da se njegova žena
oporavila - nakon što je počela da zamahuje rukom prema njemu svaki put kada
bi je pitao da li je boli glava - probudio se rano ujutro i vodio ljubav sa njom toliko
strastveno da se jedva pomerila kada ju je poljubio u nos i otišao za London.
U Londonu je imao dve stvari da obavi. Prva je bila kratka poseta Randelu i
Bridžu. Odabrao je izvanredan dijamantski prsten značajno veći od onoga koji je
Sedrik ukrao.
Kada je već bio tu, kupio je i smaragdnu dijademu, smaragdnu kopču za
ogrtač, minđuše i narukvicu. Razmišljao je da li da kupi i bisernu ogrlicu koja ga
je podsećala na Merinu kožu, ali je naposletku rešio da se vrati s njom i pusti je
da sama odabere šta bi želela.
Drugi posao nije mogao da obavi tako brzo. Ali moć njegove titule - i
vojvodske kese - naposletku je odnela pobedu.

~ 251 ~
 Vratio se na put i uspeo da stigne u Hoksmid u šest sati uveče. Njegov batler
je ostao zapanjen. „Ima puna tri sata do Londona, vaša milosti“, ponavljao je.
„Konji mora da su sve vreme jurili.“
„Brzo smo putovali“, rekao je Tent pružajući mu šešir i rukavice. „Dao sam
baštovanima zadatak koji smesta mora da se obavi, Osvalde. Bio bih ti zahvalan
kada bi poslao dvojicu lakeja napolje da vide da li mogu da im pomognu. Gde je
vojvotkinja?“
„Jedan od konjušara ju je odvezao dvokolicama u selo, vaša milosti.“
Trent je uzeo svoj šešir od batlera.
„Verujem da je u poseti vikaru“, doviknuo je Osvald dok je Trent izletao
napolje.
I naravno, zatekao je Meri kako ćaska sa vikarevom ženom uz mrvice čajnih
kolačića. Vojvotkinja je trepnula na njegovo potpuno neočekivano pojavljivanje
na vratima. Na jedan uzbudljiv trenutak pomislio je da će Meri skočiti i baciti mu
se u naručje.
Ali nije. Bila je ljupka i srdačna, ali prestala je da ga ljubi u javnosti.
Kada se ponovo zaljubi u njega, tražiće to od nje. Moraće da ga ljubi svaki
put kada se sretnu ili rastanu. Bez izuzetka.
Kasnije te večeri, nakon što su se vratili kući, presvukli se za večeru i ponovo
sastali u salonu, jedva da joj je poželeo dobro veče pre nego što joj je poklonio
smaragde.
„Prelepi su!“, povikala je Meri. Oči su joj zasjale od zadovoljstva; sa
oduševljenjem je pogledala svaki komad nakita; plešućim korakom je prišla
ogledalu pa stavila sve na sebe, čak i dijademu koju je nosila sve vreme večere.
Zahvalila mu je od srca, ali nije ljubav spominjala. Niti je ubacila duhovitu
opasku o Amerikanki koja nosi krunu, što je, iskren da bude, delom bio razlog što
je odabrao taj set. Mislio je da će je to nasmejati.
Drugi poklon nije mogao da joj da dok ne bude spreman. A odlučio je da
dijamantski prsten čuva dok se ona ponovo ne zaljubi u njega.
Kasnije te večeri su jedva uspeli da se popnu uz stepenice pre nego što su
svukli odeću jedno drugom. Zavodio ju je sa grozničavošću koja se graničila sa
ludilom... ali ona i dalje nije spominjala ljubav.
Posle nije mogao da spava. Ležao je na leđima, privijajući Meri uza se, i na
smenu osećao kako ga obliva hladan znoj na sećanje na pogled na nju, naoko
beživotnu, na travnjaku Montdžojevih, i obuzima užareni strah da je propustio
priliku.
Povreda glave nije umanjila njenu požudu prema njemu, ali je izbrisala njenu
ljubav i ostavila samo naklonost. Ali ne i ljubav.
Ko bi i sanjao da te reči mogu toliko da znače?
Svakako ne on.

~ 252 ~
 Ljutilo ga je što je tačno znao šta oseća. Naposletku, nikada nije prestao da
voli svoju majku, čak ni nakon što je postao svestan da ona očito više voli Sedrika.
Ujutro je Trent čekao doručak pre nego što je uzeo Meri za ruku i pitao je da
li bi mogla da pođe s njim u vrtove.
Pogledala ga je iznenađeno. „Vrtove? Nemam vremena, Trente. Obećala sam
gospođi Hanidjuks da ću.
„Želim nešto da ti pokažem“, rekao je tvrdoglavo. Meri je i dalje izgledala
kao da bi mogla da se usprotivi, pa je Trent morao da je ljubi dok nije popustila.
Ako neće ona njega da ljubi u javnosti, moraće on da ljubi nju.
Napolju je Meri zaboravila na gospođu Hanidjuks i počela da mu pokazuje
šta je sve sada drugačije u vrtovima.
Jutro je bilo vlažno i ona se držala za njega dok se spuštala niz oronulu
kamenu stazu. Trent je napravio mentalnu zabelešku da ponovo poploča stazu do
sledeće nedelje, ma koliko kamenorezaca morao da dovede iz Londona. Odbijao
je da razmišlja o tome da bi ona mogla ponovo da padne.
Ušli su u staklenik.
„Šta je to?“, glasno je udahnula Meri zureći u ogromnu rupu koja je zamenila
dva stara stola.
Butbi im je prišao. „Jutro, vaše milosti! To je jama“, rekao je potvrdivši
očigledno.
„Da, ali šta tvoji ljude rade sa njom?“
„Oblažu je hrastovom korom“, odgovorio je.
„Za uzgoj mladica ananasa“, ubacio je Trent.
Meri se uz glasan uzdah okrenula prema njemu. „Uspeo si!“
Trent se nasmešio i okrenuo je prema naspramnom uglu u kom je stajala sjajna
crna peć sa mesinganim ananasom na vratima. „Moraćemo da sagradimo novi
staklenik za biljke koje ne vole toplotu u onoj meri kao ananasi, ali čini se da
Butbi sve drži pod kontrolom. Doveo sam čoveka iz Apotekarskog vrta u Čelsiju
koji će zasaditi mladice čim ljudi završe s jamom.“
„Oh, Trente!“, povikala je Meri smejući se i plačući u isti mah. „Ovo je tako
divno!“ Podigla se na prste i poljubila ga. „Tako me usrećuješ. Mislim da sam
najsrećnija vojvotkinja u Engleskoj.“
„I Americi?“
„To se podrazumeva“, rekla je sa sjajem u očima. „Ja sam jedina američka
vojvotkinja.“
Ništa o ljubavi.
Gledao je kako Meri istrčava napolje da razgovara sa Butbijem o mladicama
ananasa. Njeno ćutanje bilo je rana na njegovom srcu.

~ 253 ~
 Nije bilo moguće da udarac u glavu odstrani nečiju ljubav, zar ne? Jednako
efikasno kao što hirurg uklanja pokvaren zub?
Bilo mu je potrebno nekoliko minuta da shvati šta mora uraditi. Nije prosto
mogao da joj uruči peć za ananas - ili smaragde, kada smo već kod toga - i očekuje
da oni odrade sav posao umesto njega.
Morao je sam da izgovori reči.
Dobro.
Može on to.
Poslednja dva dana osećao je kako mu prokleta rečenica nadolazi u grudi kao
da se bori da ga natera da je izgovori. Izašao je napolje i otarasio se Butbija i
njegovih ljudi jednim pokretom glave.
Zatim je poveo Meri nazad u staklenik i podigao je na svoj omiljeni sto, pa
spustio ruke pored nje tako da ne može da pobegne i rekao: „Volim te, Meri.“
Zinula je. „Šta?“
„Obožavam te.“ Čuo je Merin glas u sećanju kako mu govori iste ove reči.
Obuhvatio je njeno lice rukama. „Volim te više nego što sam mislio da je
moguće.“
„Trente, da li mi ovo govoriš zato što sam povredila glavu?“, pitala je
gledajući ga skupljenim očima.
„Ne. Kažem to jer je istina.“ Zgrabio ju je i zagnjurio lice u njenu kosu.
„Volim te.“ Glas mu je bio promuklo režanje. „Nisam mogao da se obuzdam ma
koliko da sam se pretvarao da to ne osećam. Pretvarao sam se i da ne vodim ljubav
s tobom, ali to sam radio.“
Odmakla se i pažljivo ga pogledala u oči. „Ranije si više voleo to da opišeš
jednom drugom reči.“
„Je...“, stao je.
Ovo se desilo tokom svađe - svađe koju je ona navodno zaboravila. I sada,
kada razmisli o tome, nije ponovo počela da ga zove Džek kada su bili sami kao
što je činila pre svađe.
Odmakao se od nje i zagledao se u nju.
Stid je preplavio Meri poput ledenog talasa kada je srela pogled svog muža.
Reči koje je upravo izgovorio izletele su joj iz glave. Osećanja krivice i stida su
se borili za mesto u njenom srcu.
„Meri, da li si nešto zaboravila da mi kažeš?“, rekao je Trent tiho. „I reč
’zaboravila’ koristim sasvim hotimice.“
S mukom je progutala. „Žao mi je. Setila sam se naše svađe.“
„Da li si je se od početka sećala?“

~ 254 ~
 „Ne, ne! Čitavog dana kada se nezgoda desila želela sam da ti zaboraviš šta
sam rekla da bismo mogli da se vratimo na staro. U početku se zaista nisam sećala
ničega posle piknika u polju lana. Ali četvrtog dana sam se iznenada svega setila.“
„Zašto mi nisi rekla?“
„Jer nisi želeo da ti spominjem ljubav.“ Ugrizla se za usnu, ali je zadržala
pogled na njegovom. „Nikada nisam osetila ovo ni prema jednom od mojih drugih
verenika. Znam da mi ne veruješ, ali tako je. Pa sam malo iskrivila istinu - ne,
lagala sam, ali imala sam najbolje namere. Samo želim da budeš srećan, a ti nisi
želeo da čuješ za to - za ljubav.“
„Nisam srećan.“
„Žao mi je“, prošaputala je Meri oborivši pogled. Počela je da gužva nabor na
haljini.
Prišao joj je za korak. „Trebalo bi ti da budeš srećna.“
Nije valjda da je ponovo sve upropastila?
„Znam“, rekla je iskreno. „Trente, obećavam da nikad više neću...“
„Džek“, rekao je. „Mrzim kada me zoveš Trent.“ Usne su im se sastale;
jezikom je zadirkivao njen, koketirao, obećavao, zavodio... voleo.
Kada je podigao glavu, jedva da je mogla da diše, a kamoli da govori.
„Volim te“, rekao je njen muž. Džek je izgovorio ove reči. „Molim te, Meri,
hoćeš li mi reći da nisi zaboravila da me voliš?“
Znala je da joj suze sijaju u očima. „Da li si to pomislio?“
Trentov smešak bio je žalostan, ali iza njega se krio stvaran bol. „Smaragdi,
peć za ananas... nisam mogao da se setim ničeg drugog što bih ti dao. Imaš sve
cveće koje bi mogla poželeti.“
Njen vojvoda ju je gledao sa izrazom koji kao da je ispunjavao svako obećanje
za kojim je ikada žudela.
„Čak i dok se nisam sećala svađe, nisam zaboravila šta osećam prema tebi“,
rekla mu je.
Ruke su joj bile zarobljene između njihovih tela i nije se povukla iz poljupca
dok nije osetila kako mu srce divlje kuca pod njenim dlanovima. Zagnjurio je lice
u njenu kosu. „Plašio sam se da te je nezgoda urazumila.“
„Nikada neću prestati da te volim“, prošaputala je.
„Ali tada sam shvatio da ću, čak i ako ti više ništa ne osećaš, čak i ako si
prestala da me voliš, ja tebe voleti do kraja života.“
Suza joj je kliznula niz obraz. „Oh, Džek.“
„Moraš imati na umu da je meni sve ovo novo.“
„Ovo?“
„Ljubav.“

~ 255 ~
 Iskreno je to mislio, videla je Meri. Bio je ozbiljan. Osećala je duboki bol u
srcu zbog izvesnosti u njegovim očima.
„Grešiš“, rekla mu je. „Ako ćeš mi oprostiti na otvorenosti, tvoja majka je bila
čudovište. Ali ti si je ipak voleo.“
Oči su mu bile toliko tamne da teško da je mogla da ih čita, ali on je ponovo
jednim naglim pokretom spustio usne na njene.
„Džek“, prošaputala je nešto kasnije, „ne smeta ti što sam Amerikanka, zar
ne?“
„Dođavola, ne.“
„A ako te osramotim poljubivši te u javnosti?“
„Ti me nikada ne možeš osramotiti. Nikada. Samo ne želim da prestaneš da
me voliš, kao što si prestala da voliš Bertija.“ Privukao ju je toliko blizu sebi da
je osećala čvrste obrise njegovog koplja između njih.
„Uvek ću te voleti“, obećala je Meri. „Ti si moj jedini.“
Smešak mu je ozario pogled.
„Nikada nisam volela Bertija, ni Sedrika. Nisam čak ni znala šta je ljubav dok
je nisam otkrila s tobom. Volim Bes i Tadeusa, ali oni su mi porodica. Moja ljubav
prema tebi... veća je od reke.“ Porumenela je. „To zvuči glupo.“
„Ne, ne zvuči.“ Trent ju je ponovo poljubio, gotovo opsesivno, kao da ne
može da stane. „Moja je dublja od jame u štavaonici.“
Zagrcnula se od smeha.
„Viša od - biljke lana“, završio je shvativši da je njegova poetska veština
smešna kao što je i očekivao.
Još je jedno preostalo da se uradi.
Trent se povukao pa se spustio na jedno koleno pred njom, baš tu na pod
staklenika. „Meri Pelfrod, da li bi mi učinila veliku čast i postala moja žena?“
Izgledalo je kao da je njegova žena zaboravila da govori - iako bi prosto da
bilo dovoljno. Pokrila je rukom usta a niz obraze su joj klizile suze.
Pa ju je podsetio; „’Dublja od jame štavionice’ je poezija. Spustio sam se na
koleno i imam dijamant za tebe. Te dve stvari znače, gospođice Pelford, da ćeš se
ludo zaljubiti uz mene i obećati mi da ćeš se udati za mene. Na moju sreću, mogu
da te vežem za krevet, ako pokušaš da mi se odupreš.“
Sklonila je ruku s usta. „Zadirkuješ me?“, pitala je.
„Da“, rekao je smesta.
„Usred prošnje?“, blago je podigla glas.
„Da“, rekao je. „Zasmejavaš me, Meri. Ali da li bi mogla da mi odgovoriš?
Cigla mi se usekla u koleno.“
Njegova žena se nagnula napred zbog čega su njene grudi bile na vrlo
pogodnoj udaljenosti od njegovih usana. Ali je on pogled držao iznad njene brade.

~ 256 ~
 „Hoću“, prošaputala je. „O, hoću, Džek, hoću. Voleću te do vrha jasena i do
dna te jame i sve do Londona i nazad. Već sam tvoja žena i nikada se neću
predomisliti.“
Ustao je pa uzeo njenu levu ruku u svoju. A zatim joj na prst stavio dijamant
koji je svetlucao na svetlosti sunca koja se probijala kroz debela staklena okna.
„Ti si moja američka vojvotkinja“, rekao je Trent osorno opisujući prstima
liniju njenog obraza. „Sipaš mleko u čaj u pogrešnom trenutku, ali sve drugo radiš
ispravno. Volim kako govoriš. I volim šta kažeš. Nikada nisam sreo tako
fascinantnu ženu.“
Meri je sklopila oči dok je slušala reči svog muža.
Da bi upamtila sve što je govorio.
Spustio je ruku preko njene dojke zastavši na trenutak nad njenom
bradavicom a zatim je nastavio dole niz oblinu njenog stomaka.
„Kada budeš nosila naše prvo dete“, rekao je Trent dubljim glasom, „nadam
se da će biti devojčica, jer će držati mlađu braću pod kontrolom.“
Meri je izvila usne u najširi smešak u životu. Otvorila je oči.
„Nisam vešt u ovome, ljubavi, ali daću ti sve što imam. Nadam se da će naša
deca imati tvoj smeh i tvoju znatiželju i tvoj dar za ljubav.“
Još jedna suza kliznula joj je niz obraz.
Mirisao je na sapun od zimzelena i čisti znoj i sve što je volela najviše na
svetu. Imao je ukus sreće.
Nešto kasnije je otvorila oči i promuklo rekla: „Ne bih bila tvoja vojvotkinja
da nije bilo iznajmljenog ananasa. Slažeš li se da bismo mogli poslati sanduk
ananasa gospođi Benet nakon što dospe prvi rod?“
Licem mu se polako širio smešak. „Verujem da je vreme za postelju“, rekao
je neobavezno.
„Nije još ni vreme za ručak“, usprotivila se.
U smešku njenog muža nalazio se trag one tihe tame koju je obično nosio sa
sobom.
„To je bilo naređenje vojvode“, pojasnio je sjajnih očiju.
Bilo je bezumno dati mu do znanja koliko je volela taj njegov zapovedni ton,
pa je samo skliznula sa stola. Zgrabio ju je za ruke. „Sve ono što sam te naučio da
radiš u postelji?“
Meri se nasmešila. „Postajem sve bolja, zar ne?“
Trent je zatresao glavom. „To je sranje.“
Njenog smeška je nestalo.
„Vođenje ljubavi s tobom nema ništa zajedničko sa onim što sam iskusio sa
drugim ženama. Ništa. Nema potrebe za tim stvarima; dovoljno je da me pogledaš

~ 257 ~
i ja sam čvrst. Promeškolji kukovima i ja želim da svršim, ponekad u čakšire kao
mladić.“
„Oh“, rekla je Meri.
Snažno ju je poljubio. „A sada ćemo voditi ljubav i sve će biti podređeno tvom
zadovoljstvu.“
Koja bi žena to odbila?
Kada su ušli u kuću, Trent je otpratio Meri do njene sobe i poljubio je na oči
služavke koja je žurno pobegla. Meri ga je povukla za ruku ali je on odmahnuo
glavom. „Vraćam se za pet minuta.“ Njegov pogled je obećavao svašta nevaljalo.
Meri je uspela da se izvuče iz haljine - jer bi pre umrla od stida nego pozvala
sobaricu - pa legla na krevet naga pretvarajući se da je odvažna kao što je njen
muž uvek bio.
Vrata između soba su se otvorila i Trent je ušao sa činijom prekrivenom belim
platnom.
„Šta je, zaboga, to?“, pitala je i sela.
Stao je u mestu a u očima mu je buknula takva požuda da joj je čitavo telo
zabridelo. Ponajviše grudi u koje je gledao.
Uz vidan napor vratio je pogled na njeno lice. „Smem li da kažem koliko sam
neverovatno srećan što te imam?“ Glas mu je bio promukla grmljavina.
Meri mu se nasmešila tek malčice stidljivo. Osećala se čudno što je naga na
dnevnoj svetlosti ali u tom trenutku je shvatila da bi prošetala čitavom kućom bez
i jedne krpice na sebi kada bi znala da će je Trent gledati tako uzbuđeno.
Prešao je preko sobe - lakim korakom grabljivice - i seo na ivicu kreveta.
„Noćas ćemo spavati u mom krevetu?“
Meri je bilo teško da diše. Ne sme nikada da pokaže svom mužu kako se topila
kada bi joj izdao naređenja. Barem kada je izdavao ova intimna naređenja.
„Hoćemo?“
„Da. Jer ćemo se sada u ovom igrati. Posle će čaršavi biti prilično lepljivi.“
Sklonio je platno sa činije.
Činija je bila puna komada slatkog, zrelog ananasa.
„Nisam ja iz Londona doneo samo peć“, rekao je sa paklenim smeškom. „A
sada lezi, vojvotkinjo.“
„Džek! Šta nameravaš da uradiš?“
Uzeo je kocku voća i iscedio kap soka u činiju. „Pojedi“, rekao je lenjo. Prineo
je komadić slasti njenim usnama. „Zapravo, ja ću te hraniti.“
„Vrlo sam gladna“, rekla je Meri promuklo. Zinula je a on joj je u usta ubacio
komadić voća pa se sagnuo da lizne kap koja joj je se zadržala na usnama.
„I ja sam.“

~ 258 ~
 Uzeo je drugo parče, ali joj ga nije dao. Povukao se unazad pa se zagledao u
njeno telo kao da je umetničko delo.
Raširila je oči.
A zatim zacičala. Komad ananasa koji joj je kliznuo preko bradavice bio je
leden. Ali je jezik koji ga je sledio bio blaženo topao.

~ 259 ~
 Poglavlje 39

Pismo je stiglo šest meseci kasnije, dok su vojvoda i vojvotkinja sedeli za

doručkom. Tog jutra je Meri zaključila da sigurno nosi dete jer joj je - između
ostalih nagoveštaja - miris sapuna od zimzelena izazivao mučninu.
Nešto očigledno nije bilo u redu.
Pila je čaj i grickala parče tosta dok je Trent naglas čitao članke iz novina da
bi kasnije mogli da raspravljaju o njima.
Usred članka koji je predviđao Napoleonovu invaziju - čega se Meri plašila,
a čemu se Trent podsmevao - počela je da se pita da li da kaže svom mužu svoje
sumnje sada ili da oteže što duže bude mogla.
Imala je ideju da bi mogao postati nepodnošljivo zaštitnički nastrojen kada
sazna da nosi dete. Nikada nije upoznala nikoga kao što je Trent, ko je bio
spreman da uradi bukvalno sve za onoga koga je voleo.
Ovo je bilo iznenađenje: ovaj muškarac, koji se zaklinjao da nikada neće
voleti, voleo je snažnije i strastvenije nego što je Meri mogla i da zamisli.
Meri je živnula kada je Osvald doneo poštu. „Da li je to pismo od moje
strine?“
„Plašim se da nije, vaša milosti.“
Trent je uzeo pismo pa se namrštio. „Od Sedrika je“, rekao je. „Poslao ga je
pre mesec dana.“
Meri je glasno udahnula i uspravila se. Dever se nije javljao otkako je otišao
iz Engleske. Nisu o tome razgovarali, ali je ona znala da njen muž brine za svog
brata blizanca, premda je stalno gunđao na pomen njegovog imena.
„Ovo je čudo“, prokomentarisao je Trent otvarajući pismo.
„Da li si mu pisao otkako je otišao?“, pitala je Meri.
„Jednom ili dva puta.“
Naravno. Trent nikada ne bi digao ruke od svog budalastog brata. Uzela je
poslednji zalogaj tosta razmišljajući o porodici. A zatim je začula duboki smeh i
podigla pogled.
„Da li sam ti rekao da je nadmenost nasledna?“
„To sam i sama utvrdila“, rekla je Meri staloženo.
„Pročitaj ovo“, dobacio joj je pismo.

~ 260 ~
 Njegovoj milosti, vojvodi od Trenta

Dragi Džek,
Biću kratak jer izvinjenja smatram za nevaspitanje. Svestan sam da to
govori da plemenit odgoj ne dopušta vulgarnosti, što očigledno nije istina
u mom slučaju.
Primio sam tvoje pismo i premda mnogo cenim bankovnu menicu
koju si mi poslao, ona mi neće biti potrebna. Pretpostavljam da te to
iznenađuje, ali činjenica je da sam stao na svoje noge. Nema potrebe za
novcem, pa ti uz pismo šaljem i menicu, zajedno sa delom novca koji ti
dugujem.
Verovatno si zaprepašćen do srži, ali moraćeš sačekati da se vratim
u Englesku da čuješ priču: nisam siguran kada će to biti jer krećem za
Indiju večeras sa plimom. Možda se neću neko vreme javljati.
Ali jedno sam želeo da ti kažem. Znam da misliš da te ne volim, ali
grešiš. Zapravo, ti si jedina osoba na svetu koju volim, premda sam retko
to pokazivao. Ali jednom jesam. Imao sam samo jednu stvar u životu koja
je nešto vredela i dao sam je tebi.
Mislim, naravno, na Meri.
Bilo mi je potrebno vreme da shvatim da ste vas dvoje stvoreni jedno
za drugo. I bilo mi je potrebno nekoliko noći pijanog kovanja planova da
zaobiđem činjenicu da ćeš ti sve upropastiti, i da će ona otići u Ameriku
i sresti nekog tipa na brodu koji će joj staviti četvrti prsten na prst i da će
ih kapetan, dok je ti ponovo pronađeš, već venčati.
Pa sam udesio sve. Jedan od mojih retkih trijumfa!
Poštedite sinove onog užasnog imena, Mortimer, molim te.
Tvoj brat,
Sedrik

~ 261 ~
 Epilog

Meri je porođaj istrpela na svoj jedinstven američki način, sa Trentove tačke

gledišta. Imao je neodređenu ideju da engleskim damama daju laudanum i da one
uglavnom čitavo iskustvo prespavaju.
No vojvotkinja od Trenta je pročitala članak u kom se nagoveštavalo da bi
laudanum mogao imati škodljive posledice po dete i odbila je da ga uzme.
Pa je urlala i držala se za ruku svog muža i psovala babicu kada je žena
predložila da je vreme da njegova milost izađe iz prostorije.
Stoga je Trent bio prvi muškarac u svom krugu poznanika koji je prisustvovao
krvavom, zapanjujućem iskustvu rođenja deteta.
Iskren da bude, više bi voleo da nije bio prisutan. Ali je to značilo da je imao
prilike da u naručju drži sina minut nakon rođenja.
Trent je prihvatio zabrinjavajuću strast koju je osećao prema svojoj ženi, ali
je i dalje brinuo da neće biti kadar da zavoli dete. Ali čim je pogledao u gnevno,
crveno lice sedmog vojvode - koji je, sirotan, imao njegov nos - znao je da će
učiniti sve za Tomasa, koji je dobio ime po ocu njegove žene. Tomas Sedrik Džon
Alardajs, budući sedmi vojvoda od Trenta. Čitavim srcem se vezao za ovo sićušno
ljudsko biće jednako snažno kao i za Meri.
Podigao je pogled, punog srca, i video da mu se ona smeši.
„Liči na tebe, zar ne?“, pitala je tiho.
Toliko radosti mu je ispunilo srce da mu se činilo da bi moglo pući. Seo je
pored nje pa podigao Tomasa tako da vidi majku. Ili bi mogao da vidi majku da
je želeo da otvori oči.
„Volim te“, prošaputao je Trent. „Oh, Meri, mnogo te volim.“
Podigla je glavu, a on je glavu oborio i usne su im se srele u sredini. Bio je to
poljubac koji je nosio muža i ženu kroz dobra i loša vremena. Ili je to možda činila
ljubav koju su osećali.
Ta ljubav im je pomogla da dobiju i drugo dete, Fani, a zatim i treće, Pitera.
Nakon što je Fani naučila da hoda, ništa više na svetu nije volela nego da vuče
mala crvena kola u kojima se nalazio Piter.
Ta ljubav im je pomogla da prežive tužan dan kada je Pahulja uginula, i kada
je sve troje dece bilo neutešno. Džordž se svim silama trudio da ih uteši, uz pomoć
tri debeljuškasta kučeta nazvana Džon, Tomasina i Džejms, po naredna tri

~ 262 ~
predsednika Amerike. Meri je decu podizala da poštuju i englesku i američku
tradiciju.
I najzad, snažna ljubav Meri i Trenta dočekala je dan kada se na vratima
gradske kuće na Kevendiškom trgu pojavio lord Sedrik Alardajs, zdrav i snažan,
plavih očiju naglašenih toliko preplanulim tenom da mu je koža bila boje tamnog
meda.
Podruku je vodio nasmešenu mladu crnokosu ženu čija je koža bila još
tamnija, i bila je boje koju nijedna engleska dama - ma koliko puta da zaboravi da
stavi šešir - nije mogla da stekne.
Ali to je priča za neku drugu priliku.

~ 263 ~
 Beleške autorke

Beleška o Amerikancima u Londonu

Ovaj roman započeo je kao jednostavna priča, pripovetka o Amerikanki koja se

udala za britanskog lorda. Zaplet sam osmislila jer sam godinu dana sa porodicom
živela u Londonu i vodila londonski program Univerziteta Fordam. Ali Meri i
Trent su tražili više prostora od tričavih sto strana, pogotovo nakon što se pojavio
iznajmljeni ananas.
Otkrila sam taj fascinantni fenomen tokom obilaska jedne čudesno očuvane
gregorijanske gradske kuće, kuće u Rojal kresentu br. 1, u Batu u Engleskoj.
Muzej je postavio trpezariju za otmeni prijem - i nekako je moja porodica došla
na razgovor sa vodičem na temu počasnog mesta koje je ananas zauzimao na
stolu. Posle toga sam se pretvorila u stručnjaka za ananas, čak sam bila i na
predavanju o istoriji Apotekarskih vrtova u Čelsiju, da bih dobila što je moguće
bolje informacije o pećima za ananas.
Ako su ananasi bili retki 1803. godine, onda su retke bile i američke bogate
naslednice; fenomen udaje ovih mladih dama za pripadnike plemstva pojavio se
tek dvadesetak godina kasnije. Najpoznatija američka vojvotkinja je Konsuelo
Iznaga, koja je postala vojvotkinja od Mančestera 1876. godine. Ali ona nije bila
prva; 1828. godine se američka naslednica Luiza Kejton udala za vojvodu od
Lidsa. Luizin deda je potpisao Deklaraciju nezavisnosti.
I premda ovaj roman mnogo duguje istorijskim lokalitetima koje sam posetila
u Engleskoj, jednako mnogo duguje i dragim prijateljima koje sam stekla tokom
te godine. Rejčel, Sesil i Džesi neumorno su slušale priče o Meri, pozajmljujući
svoje priče o sukobu kultura mojim iskustvima. Hvala vam, drage moje!

~ 264 ~
 Zahvalnice

Moje knjige su poput male dece; potrebno je čitavo selo da ih dovede u stanje
pismenosti. Želela bih da izrazim duboku zahvalnost svom selu: mojoj urednici,
Kari Feron; mom agentu, Kim Viderspun; mom partneru u zločinu, Lindi Fransis
Li; dizajnerima mog sajta, dizajnerskoj kući Veks krijejtiv; i poslednjem, ali ne
manje važnom, mom timu: Kim Kastiljo, En Konel, Franziki Druin i Šarlin Martin
Mur. Dalje, ljudi u mnogim odeljenjima izdavačke kuće Harper Kolins, od
umetničkog i marketinškog odeljenja do odeljenja za odnose sa javnošću, sjajno
su odradili posao i uspeli da stave ovu knjigu u ruke čitalaca: od srca hvala
svakom od vas.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

~ 265 ~