„ZAŠTO SE SMEJEŠ?

“
„Setio sam se noći kad smo se upoznali, kada si mi pričala o neverovatnoj količini
nepročitanog materijala.“ Spustio je svoj dlan na njena leđa. Drugu ruku je zavukao iza
njenog vrata, nežno je stegnuvši. „Da li te je iko ikada poljubio, ljubavi moja?“
Pandora je iznenada osetila čudno treperenje u stomaku, kao da pada sa velike
visine. Nemo je zurila u njegove oči. Izgubila je sposobnost da izvuče jednu jedinu reč
iz svog enormnog rečnika. Glava joj je bila samo prazna kutija, puna nepoznatih
predmeta koji su se slobodno pomerali u prostoru.
Gabrijel se blago nasmešio zbog njene zatečenosti i tišine. „Pretpostaviću da to
znači da nije.“ Trepavice su mu prekrile oči dok je spustio pogled ka njenim usnama.
„Udahni duboko, inače možeš da se onesvestiš zbog gubitka kiseonika i sve to da
propustiš.“
Pandora ga je poslušala bez reči.

Činjenica broj 15, napisala je kasnije u svojoj knjizi. Danas sam otkrila zašto je
čovek izmislio pratilje.
 Za Keri Feron,
Hvala ti na neverovatnoj ljubaznosti,
napornom radu i mudrosti,
i hvala ti što su, zbog tebe, moj život i moje knjige
mnogo radosnije.
 Prolog

Ivangelina, vojvotkinja od Kingstona, podigla je iz kadice u dečjoj sobi svog tek

rođenog unuka i umotala ga udobno u mekani beli peškir. Likujući, bebica je ukrutila
svoje snažne noge u pokušaju da ostane da stoji na njenom krilu. Istraživao je njeno lice
i kosu svojim vlažnim rukicama, a Ivi se smejala njegovim radosnim poduhvatima.
„Budi nežan, Stivene.“ Poskočila je kad je uhvatio duplu nisku bisera oko njenog vrata.
„Oh! Znala sam da ne bi trebalo da ih nosim dok se kupaš. Iskušenje je p-p-preveliko.“
Ivi je oduvek mucala, mada je sad to mucanje bilo mnogo blaže nego u njenoj mladosti.
„Vaša visosti“, uskliknula je mlada pomoćnica dadilje, žureći ka njoj. „Ja bih
podigla gospodara Stivena iz kade umesto Vas. Nije baš lagan. Čvrst je to mališa.“
„Nije nikakav problem“, Ivi ju je ubedila, ljubeći bebine rumene obraščiće i boreći
se da mu izvuče perle iz ruke.
„Vaša visost je veoma ljubazna što je pristala da nam pomogne oko dece danas,
kada dadilja ima slobodan dan.“ Pomoćnica je pažljivo uzela bebu iz Ivinog naručja.
„Bilo koja od služavki bi rado pripomogla umesto Vas, Vi ipak imate mnogo važnije
stvari kojima morate da se posvetite.“
„Ne p-p-postoji ništa važnije od mojih unuka. Osim toga, uživam da provodim
vreme u dečjim odajama, to me podseća na vreme kada su moja deca bila mala.“
Ona se zacerekala kada je Stiven uhvatio njenu belu kapu sa volanima, koja joj je
bila na glavi. „Ja ću ga sada napuderisati i obući.“
„Ja ću da pospremim stvari za kupanje“, kazala je Ivi.
„Vaša visosti, ne smete“ Očito, mlada pomoćnica je želela da napravi efikasni
balans između strogoće i molbe. „Nemojte, u toj Vašoj prelepoj svilenoj haljini trebalo
bi da sedite u salonu i čitate knjigu ili vezete.“ Kada je Ivi otvorila usta da se pobuni,
dodala je značajno: „Dadilja će mi doći glave ako sazna da sam Vam dozvolila da mi
toliko pomažete.“
Šah-mat.
Znajući da će im dadilja obema doći glave, Ivi je rezignirano klimnula glavom, ali
se uspešno izborila sa mucanjem. „Nosim kecelju.“
Pomoćnica je izašla iz kupatila sa pobedonosnim smeškom, noseći Stivena u dečju
sobu.
I dalje klečući na kolenima na prostirci u kupatilu, Ivi je posegnula rukama iza leđa
da odveže flanelsku kecelju. Radosno se prisetila koliko je zapravo težak zadatak
zadovoljiti očekivanja sluga kad je u pitanju njihov stav o tome kako bi jedna
vojvotkinja trebalo da se ponaša. Bili su rešeni da joj ne dozvole da uradi išta napornije
od mešanja čaja srebrnom kašičicom, da se slučajno ne umori. I premda je već bila baka
dvoje unučadi, i dalje je bila vitka i u kondiciji – sa lakoćom je mogla da podigne
klizavo nedonošče iz kadice, ili da skakuće sa decom kroz baštu sa orhidejama. Evo,
koliko prošle nedelje, glavni baštovan joj je držao lekciju jer se usudila da se popne
preko niskog kamenog zida da pokupi igračke, nekoliko zalutalih dečjih strela.
Dok se mučila da razveže tvrdoglavi čvor na kecelji, Ivi je začula korake iza sebe.
Mada se nije čuo niti jedan drugi zvuk, niti je bilo ikakve naznake o identitetu posetioca,
znala je ko je to, čak i pre nego što se spustio na kolena iza nje. Snažni prsti su se očešali
o njene, i čvor je popustio za tren oka.
Duboko, svilenkasto mrmljanje joj je mazilo osetljivu kožu na zadnjem delu vrata.
„Vidim da smo uposlili novu dadilju. Zaista prekrasno.“ Snažne, muževne ruke su se
podvukle ispod razvezane kecelje, gipko se pomerajući od njenog struka ka grudima.
„Kakva nadarena mlada dadilja. Cenim da ćeš se ovde odlično snaći.“
Ivi je zatvorila oči i naslonila se leđima na njega, sedeći između njegovih raširenih
butina. Nežne usne, stvorene za greh i senzacije, lutale su tik pored njenog vrata.
„Verovatno bi bilo potrebno da te upozorim“, nastavio je zavodnički glas. „Trebalo
bi da se kloniš gazde. On je ozloglašeni razvratnik.“
Osmeh joj je ukrasio lice. „I ja sam to čula. Da li je zaista toliko nevaljao koliko
pričaju?“
„Ne. Još je mnogo gori. Posebno kad su u pitanju žene sa crvenom kosom.“
Izvukao je nekoliko ukosnica iz njene punđe, i dugačka pletenica joj je pala preko
ramena. „Jadna devojko… plašim se da te nikada neće ostaviti na miru.“
Ivi je drhtala od zadovoljstva, osećajući kako je ljubi duž vrata, krećući se sve niže
i niže. „K-k-kako bi trebalo da se pobrinem za njega?“
„Što češće“, rekao je između poljubaca.
Bespomoćni kikot joj je izleteo iz grla, i okrenula se u njegovom naručju da bi ga
gledala u lice.
Čak i nakon tri decenije braka, Ivino srce bi i dalje poskočilo kada bi ugledala svog
muža, ranije poznatog kao lord od Sent Vinsenta, a sada poznatijeg kao vojvoda od
Kingstona. Sebastijan je sazreo u veličanstvenog muškarca i njegova pojava je
istovremeno očaravala i ulivala strah. Nakon što je, pre deset godina, napredovao i
postao vojvoda, širio je oko sebe dostojanstvo koje je savršeno pristajalo čoveku
značajne moći. Ali niko ne bi mogao da pogleda u te fantastične svetloplave oči, u
kojima su tinjali i oganj i led, a da se odmah ne seti da je on nekada bio jedan od
najčuvenijih zavodnika u Engleskoj. I dalje je to bio – Ivi je mogla da potvrdi.
Vreme je bilo blagonaklono prema Sebastijanu, i uvek će tako i biti. Bio je izuzetno
lep muškarac, vitak i elegantan. Njegova gusta zlaćana kosa je bila blago prošarana
sedim vlasima na slepoočnicama. Izgledao je kao pravi zimski lav, i niko se nikad ne bi
usudio da ga naljuti, osim na sopstvenu štetu. Zrelost mu je pružila i neku dozu
opuštenog, ali oštrog autoriteta, ostavljao je utisak čoveka koji je mnogo toga video i
iskusio, i koga retko ko i retko kada, može da prevari. Ali kada bi ga nešto zabavljalo ili
dirnulo, njegov osmeh je bio istovremeno neodoljiv i opčinjavajući.
„Oh, to si ti“, rekao joj je Sebastijan s tonom blagog iznenađenja u glasu, naizgled
se čudeći kako se obreo na kolenima nasred kupatila, sa svojom suprugom u svom
naručju. „Spremao sam se da zaskočim služavku koja bi se branila, ali ti si teži slučaj od
nje.“
„Možeš mene da zaskočiš“, radosno mu se ponudila Ivi.
Njen suprug se nasmešio, i očima koje su sijale od ljubavi, nežno je prelazio preko
njenog lica. Zagladio je rukom nekoliko pobeglih uvojaka koji su goreli, prelivajući se
od rubin crvene do boje zrele kajsije. „Ljubavi moja, pokušavam to da učinim već
trideset godina. Ali uprkos svim mojim posvećenim pokušajima…“ Nežan, erotski
poljubac joj je okrznuo usne, „… ti i dalje imaš isti nevini pogled onog stidljivog cvetka,
sa kojim sam pobegao i venčao se pre tri decenije. Možeš li da izgledaš makar malo
iznureno? Ili razočarano?“ Nasmejao se tiho na njene pokušaje da odglumi takvo stanje,
i ponovo je poljubio, ovaj put strastvenije, sa više osećanja, od čega joj se odmah ubrzao
puls.
„Zašto si došao da me tražiš?“, upitala ga je Ivi usputno, zabacivši glavu unazad
kada je usnama dodirnuo njen vrat.
„Upravo sam primio vesti o tvom sinu?“
„Kom?“
„O Gabrijelu. Izbio je skandal.“
„Zašto je on tvoj sin kada si zadovoljan s njim, a moj sin kad god uradi nešto
neprimereno?“, upitala je Ivi Sebastijana, dok joj je on spretno skidao kecelju i
otkopčavao prednji deo haljine.
„Pošto sam ja roditelj prepun vrlina, jedina logična stvar je da je svu neposlušnost i
bezumlje nasledio od tebe“, rekao joj je.
„To si potpuno p-p-pogrešno shvatio“, obavestila ga je.
„Jesam li?“, Sebastijan ju je nežno milovao dok je razmišljao o njenim rečima. „Ja
sam nevaljac? Ne, ljubavi moja, to ne može biti istina. Siguran sam da si to ti.“
„Ti“, rekla je odlučno, a njen dah je postao sve ubrzaniji kako su njegovi pokreti
postajali intimniji.
„Hm. To moramo odmah da razrešimo. Vodim te pravo u krevet.“
„Čekaj! Ispričaj mi još malo o Gabrijelu. Da li taj skandal ima neke veze… sa
onom ženom?“ Bilo je, manje-više, opštepoznato u javnosti da Gabrijel ima aferu sa
ženom američkog ambasadora. Ivi se, naravno, od početka srčano protivila toj vezi, i
nadala se da će se skoro okončati. Od tada su prošle dve godine.
Podižući glavu, Sebastijan ju je pogledao blago se mršteći. Uzdahnuo je na tren.
„Uspeo je da napravi problem sa ćerkom jednog grofa. Jednom od Rejvenelovih
devojaka.“
Ivi se namrštila, trudeći se da se priseti tog prezimena koje joj je zvučalo poznato.
„Da li mi poznajemo njenu porodicu?“
 „Mene su upoznali sa prethodnim grofom, lordom Trenirom. Njegova supruga je
bila plitka, vrludava žena – jednom si je i ti upoznala na nekom sajmu cveća,
razgovarale ste o njenoj kolekciji orhideja.“
„Da. Sećam se.“ Nažalost, Ivi se ta žena nikako nije dopala. „Oni su imali ćerku?“
„Ćerke bliznakinje. Ovo im je prva javna sezona, ove godine su predstavljene
društvu. Izgleda da je idiot od tvog sina uhvaćen in flagrante delicto1 sa jednom od njih.“
„Povukao je na oca“, rekla je Ivi.
Praveći se da je jako uvređen njenom opaskom, Sebastijan je graciozno ustao sa
poda i povukao je sa sobom. „Njegov otac nikad nije uhvaćen na delu.“
„Osim kad sam te ja uhvatila“, rekla je Ivi pobedonosno.
Sebastijan se nasmejao. „Istina.“
„Šta znače te reći in flagrante delicto, zapravo?“
„Želiš li bukvalan prevod? Dok je zločin u toku.“ Lako ju je podigao u naručje i
rekao: „Verujem da je jedino prirodno da ti demonstriram to.“
„Ali šta ćemo u vezi sa tim s-s-skandalom? Šta ćemo sa Gabrijelom i
Rejvenelovom malom i…“
„Ostatak sveta može malo da čeka“, rekao je odlučno Sebastijan. „Sada će ovaj
razvratnik da te zadovolji, po desetohiljaditi put, Ivi…. I, ovaj put, želim da dobro
obratiš pažnju.“
„Da, gospodine“, rekla je poslušno i rukama obgrlila supruga oko vrata dok ju je
nosio u spavaću sobu.

1 In flagrante delicto (latinski) – na delu, prim. prev.

 Prvo poglavlje

London 1876. godine

Dva dana ranije…

Lejdi Pandora Rejvenel se dosađivala.

Bilo joj je strašno dosadno.
Bilo joj je više dosadno što joj je dosadno.
A društvena sezona u Londonu je tek počela. Moraće da izdrži još četiri meseca
balova, društvenih okupljanja, koncerata i večera, pre nego što se Parlament zatvori i
plemićke porodice iz visokog društva mogu da se vrate na svoja seoska imanja. Čeka je
još najmanje šezdeset večera, pedeset balova, i sam bog zna koliko raznoraznih
okupljanja.
Ona to nikada neće preživeti!
Očajnički je uzdahnula, i zavalila se u fotelju posmatrajući balsku dvoranu prepunu
ljudi. Tu je bilo gospode, odevene u standardno elegantnu kombinaciju crne i bele boje,
tu je bilo oficira u uniformama i svečanim čizmama, kao i dama prekrivenih svilom i
tilom. Zašto su se svi oni nalazili tu? Šta su uopšte mogli jedni drugima da kažu sad, što
nisu uspeli da ispričaju tokom prethodnog bala?
Najgora samoća je rezervisana za one osobe koje ne uživaju u provodu sa ostalima,
pomislila je tužno Pandora.
Negde u toj masi parova koji su plesali valcer se nalazila i njena sestra bliznakinja.
Graciozno je plesala u naručju mogućeg udvarača. Do ovog trena Kasandra je smatrala,
kao i Pandora, da je društvena sezona jednako dosadna i razočaravajuća, ali je ona bila
mnogo voljnija da se prepusti toj igri.
„Zar ti ne bi bilo lepše da se krećeš po prostoriji i pričaš s ljudima?“, upitala ju je
ranije te večeri Kasandra. „Umesto što samo sediš u uglu?“
„Ne. Barem dok sedim ovde mogu da razmišljam o interesantnim stvarima. Ne
znam kako uspevaš da budeš u društvu tih zamornih ljudi satima.“
„Nisu svi zamorni“, protestovala je Kasandra.
Pandora ju je skeptično pogledala. „Od sve gospode koju si upoznala do sad, da li
si srela makar jednog koga bi ponovo želela da vidiš?“
„Još uvek nisam“, priznala je Kasandra. „Ali ne želim da se predam dok ih sve ne
upoznam.“
„Kad upoznaš jednog“, rekla je mračno Pandora, „sve si ih upoznala.“
 Kasandra je pomirljivo slegnula ramenima. „Razgovor s ljudima čini da ti veče
brže prođe. Mogla bi to jednom da pokušaš.“
Nažalost, Pandora je bila užasavajuće loša u ćaskanju. Bilo je apsolutno nemoguće
da odglumi zainteresovanost kada bi neki pompezni krmak počeo da se hvali sobom i
svojim postignućima, time koliko ga samo svi njegovi prijatelji vole, i koliko mu se svi
ostali dive. Nije mogla da smogne snage da ima strpljenja da sasluša nekog plemića u
poodmaklim godinama koji traži mladu ženu da mu izigrava pratilju i medicinsku sestru,
ili da istrpi udovca koji je očito bio u potrazi za potencijalnom ženom koju će oploditi.
Pomisao da je bilo ko od njih ikada dodirne, čak i sa rukavicama, za nju je bila jeziva,
bukvalno joj se koža ježila pri pomisli na to. A sama ideja o tome da bi mogla da
razgovara sa njima, samo ju je podsećala na to koliko joj je strahovito bilo dosadno.
Zureći u ispolirani drveni parket, pokušavala je da smisli koliko drugih reči može
da napravi od reči dosada. Od sada… do sada… Sada do…
„Pandora“, začuo se oštar glas njene pratilje. „Zašto ponovo sediš u uglu? Daj da
vidim tvoju plesnu kartu.“
Pandora je pogledala u Elenor, lejdi Bervik, i nevoljno joj pružila malenu karticu na
kojoj je trebalo da pišu imena gospode koja čekaju na ples sa njom.
Grofica, visoka žena kraljevskog držanja i sa kičmom ravnom kao da je progutala
metlu, otvorila je biserne korice u kojima se nalazila kartica i zurila čeličnim pogledom
u tanane bele stranice.
Sve je bilo prazno.
Usne lejdi Bervik su se stegle u liniju, kao da ih je neko dete nacrtalo. „Ovo je sve
već trebalo da bude popunjeno.“
„Izvrnula sam članak na nozi“, rekla je Pandora, trudeći se da izbegne njen pogled.
Jedini način da bezbedno ostane da sedi u ćošku i time izbegne da napravi ozbiljnu
grešku u društvu, bilo je da se pravi kako je povređena. Sudeći po pravilima ponašanja u
visokom društvu, kada žena jednom odbije da pleše sa nekim zbog povrede ili zato što
joj se vrti u glavi, ne srne da prihvati nijedan drugi poziv na ples do kraja te večeri.
Neslaganje se čulo u glasu starije žene: „Znači, tako si rešila da se odužiš lordu
Treniru na njegovoj velikodušnosti? Sve te tvoje skupocene haljine i modni dodaci…
Zašto si mu dozvolila da ti sve to kupi, ako si unapred isplanirala da uludo protraćiš
svoju prvu društvenu sezonu?“
Zapravo, Pandora se osećala prilično loše zbog toga. Njen rođak Devon, lord
Trenir, koji je preuzeo grofoviju i titulu prošle godine nakon smrti njenog brata, bio je
neverovatno ljubazan i drag prema njoj i Kasandri. Ne samo da je platio da budu
izuzetno lepo obučene za celu sezonu, takođe im je obema obezbedio miraz dovoljno
veliki da garantuje interesovanje svakog potencijalnog neženje. Bilo joj je potpuno jasno
da bi njeni roditelji, koji su preminuli pre nekoliko godina, bili daleko manje darežljivi.
„Nisam planirala da uludo protraćim svoju sezonu“, promumlala je. „Samo nisam
znala da će biti ovoliko teško.“
Posebno plesanje.
 Određeni plesovi, poput velikog marša i kadrila, bili su prilično lako izvodljivi.
Mogla je čak da se snađe i u galopu2, sve dok je njen partner ne bi prebrzo vrteo. Ali
valcer je predstavljao opasnost na svakom koraku… bukvalno. Pandora bi izgubila
ravnotežu svaki put kada bi se okrenula oko sebe. Kad je već reč o tome, ona bi gubila
ravnotežu i u tami, čim ne bi mogla da se osloni na svoj vid koji bi joj pomogao da se
orijentiše u prostoru. Lejdi Bervik nije znala ništa o tom njenom problemu, a zbog
sopstvenog ponosa i sramote, Pandora joj to nikada ne bi ni rekla. Samo je Kasandra
znala tu njenu tajnu, kao i priču koja se krila iza toga, i godinama joj je pomagala da to
sakrije od ostatka sveta.
„Teško je samo zato što ti to činiš teškim“, strogo joj je rekla lejdi Bervik.
„Ne shvatam što bih morala ovoliko da se mučim da bih upecala muža kome se
nikada neću dopadati.“
„To da li ćeš se dopadati tvom mužu ili ne, potpuno je nebitno. Brak nema nikakve
veze sa ličnim osećanjima. To je unija zajedničkih interesa.“
Pandora se ugrizla za jezik, mada se nije slagala. Otprilike pre nekih godinu dana,
njena starija sestra Helen se udala za gospodina Risa Vinterborna, Velšanina skromnog
porekla, i bili su neverovatno srećni – kao i Devon i njegova žena Ketlin. Brak između
dvoje ljudi koji se vole je možda veoma redak, ali svakako nije bio neizvodljiv.
Bez obzira na to, Pandora nije mogla ni da zamisli takvu budućnost za sebe. Za
razliku od Kasandre, koja je bila romantična, ona nikada nije maštala da se uda i da rađa
decu. Nije želela nikome da pripada, a posebno nije želela da neko pripada njoj. Ma
koliko se trudila da se natera da želi ono što bi trebalo da želi, znala je da u
konvencionalnom životu nikada neće pronaći sreću.
Lejdi Bervik je duboko uzdahnula i sela pored nje. Kičma joj je stajala paralelno sa
naslonom stolice. „Mesec maj je upravo počeo. Da li se sećaš šta sam ti pričala o tome?“
„To je najvažniji mesec u čitavoj sezoni, kada se održavaju svi veliki i bitni
događaji.“
„Tačno.“ Lejdi Bervik joj je vratila plesnu karticu. „Nakon ovoga večeras,
očekujem od tebe da se potrudiš. Duguješ to lordu i lejdi Trenir, a duguješ to i sebi. Ako
smem da kažem, duguješ to i meni, nakon svih mojih napora da te popravim“
„U pravu ste“, rekla je Pandora tiho. „I žao mi je, zaista mi je iskreno žao, zbog
svih nevolja koje sam Vam priredila. Ali meni je postalo savršeno jasno da ja nisam ni za
šta od ovoga rođena. Ja ne želim da se udam ni za koga. Napravila sam planove na koji
način ću moći sebe da izdržavam, i da živim nezavisno. Uz malo sreće, biću uspešna i
niko više neće morati da brine zbog mene.“
„Govoriš o onoj budalaštini od društvene igre za salon?“, upitala ju je grofica s
prekorom u glasu.
„To nije budalaština. To je prava stvar. Upravo sam dobila svoj prvi patent. Pitajte
gospodina Vinterborna.“

2 Galop je tradicionalni brzi engleski ples, preteča polke – prim. prev.

 Prošle godine je Pandora, koja je oduvek volela igračke i razne društvene
zanimacije koje se koriste po salonima, dizajnirala svoju prvu društvenu igru. Uz
ohrabrenje gospodina Vinterborna, predala je dizajn igre Odeljenju za patente, sa
namerom da pravi i distribuira igru. Gospodin Vinterborn je vlasnik najveće robne kuće
na svetu, i već se složio da od nje poruči pet stotina komada. Igra je bila zagarantovani
uspeh ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što jedva da je imala bilo kakvu
konkurenciju. Dok je industrija društvenih igara cvetala u Americi, zahvaljujući
naporima kompanije Miltona Bredlija, u Britaniji je bila u povoju. Pandora je već razvila
dve nove igre i bila je skoro pa spremna da preda zahtev i za njihovo patentiranje.
Jednog dana će zaraditi dovoljno novca da može slobodno i sama da se kreće kroz svet.
„Ma koliko da mi je gospodin Vinterborn drag, nalazim da je on glavni krivac što te
je podržavao u toj gluposti“, rekla je lejdi Bervik kiselo.
„On smatra da posedujem sve kvalitete odlične žene biznismena.“
Grofica se trgla kao da ju je ubola osa. „Pandora, ti si ćerka jednog grofa. Bilo bi
dovoljno grozno da se udaš za nekog trgovca ili proizvođača, ali da sama postaneš nešto
takvo – to je nepojmljivo! Niko te nigde ne bi primao, bila bi odbačena od čitavog
društva.“
„Zašto bi ikog od svih ovih ljudi“, Pandora je nepoverljivo preletela pogledom po
mnoštvu sveta u balskoj dvorani, „bilo briga šta ja biram da radim sa svojim životom?“
„Zato što si ti jedna od njih. I to je činjenica koja svakako njih ne čini ništa
srećnijim od tebe.“ Grofica je odmahivala glavom. „Ja mogu da se pretvaram da te
razumem, devojčice moja. Tvoj mozak sam uvek doživljavala kao jedan od onih
vatrometa… kako se zovu oni koji se ludački brzo vrte?“
„Katarinin točak.“
„Da. Na taj sam mislila. Vrti se i varniči, na sve strane svetlost i buka. Ti nešto
osudiš, a ne potrudiš se da saznaš sve činjenice. Lepo je biti pametan, ali previše pameti
obično proizvede isti rezultat kao i neznanje. Da li smatraš da možeš svojom voljom da
utičeš na tuđe mišljenje? Da li očekuješ da ti se drugi ljudi dive zato što si različita?“
„Naravno da ne.“ Pandora je u rukama okretala svoju praznu karticu za ples,
otvarajući je i zatvarajući, neprestano. „Ali bi mogli makar da se potrude da me
prihvate.“
„Budalasta, nakrivo nasađena devojko, a zašto bi to učinili? Različitost nije ništa
drugo osim prikrivenog samoljublja.“ Premda je bilo očigledno da bi grofica volela da
joj održi jedno pošteno predavanje, ipak je zatvorila usta i ustala sa stolice.
„Nastavićemo tu raspravu kasnije.“ Okrenuvši se od nje, lejdi Bervik je krenula ka
gomili oštrookih, krvožednih miraždžika na drugoj strani dvorane.
U Pandorinom levom uvetu se začuo metalni zvuk. Nešto nalik na vibriranje
bakarne žice. To bi joj se ponekad dešavalo kad bi bila pod stresom. Na njen sopstveni
užas, osetila je kako joj se oči pune suzama. Oh, bože, to bi bilo vrhunsko poniženje:
ekscentrična, nespretna Pandora sama plače u ćošku balske dvorane. Ne, to se neće
dogoditi. Ustala je toliko naglo da se stolica iza nje umalo nije prevrnula.
„Pandora“, začula je glas blizu sebe. „Potrebna mi je tvoja pomoć.“
 Zbunjena, okrenula se taman kad je Doli, lejdi Kolvik, stigla do nje.
Doli, živahna, tamnokosa devojka, bila je mlađa od dve ćerke lejdi Bervik. Njihove
porodice su se dobro upoznale nakon što je lejdi Bervik preuzela na sebe odgovornost da
podučava Pandoru i Kasandru pravilima ponašanja u visokom društvu. Doli je bila lepa,
i svi su je voleli, a ona je bila ljubazna prema Pandori kad god bi je druge mlade devojke
začikavale ili se pravile da ona ne postoji. Prošle godine, tokom prve Doline sezone, svi
su o njoj pričali u Londonu. Gomila neženja bi se na svakom društvenom događaju
sjatila oko nje. Nedavno se udala za Artura, lorda Kolvika, koji je, mada stariji
dvadesetak godina od nje, imao poprilično bogatstvo i smeškala mu se titula markiza.
„Šta je bilo?“, upitala ju je Pandora zabrinuto.
„Prvo mi obećaj da nećeš reći mojoj mami.“
Pandora se suvoparno nasmešila. „Znaš da ja njoj najradnije ne bih ništa nikad
pričala kad bi to bilo izvodljivo. U čemu je problem?“
„Izgubila sam minđušu.“
„Oh, užas“, rekla je Pandora sa sažaljenjem. „Pa to može svakome da se dogodi. Ja
stalno gubim stvari.“
„Ne, ne razumeš. Lord Kolvik je insistirao da njegova majka iz sefa izvuče njene
minđuše od safira da bih ih ja nosila večeras.“ Doli je okrenula glavu da joj pokaže
masivnu minđušu sa velikim safirom i dijamantom koja je visila sa njenog uveta.
„Problem nije samo što sam izgubila jednu minđušu“, nastavila je nesrećno. „Problem je
gde sam je izgubila. Vidiš, izvukla sam se iz vile sa jednim od svojih bivših udvarača,
gospodinom Hejhurstom. Lord Kolvik bi bio jako ljut na mene kada bi to saznao.“
Pandorine oči su se širom raširile od šoka. „Zašto si to učinila?“
„Pa gospodin Hejhurst mi je oduvek bio omiljeni udvarač. Jadničku je srce i dalje
slomljeno jer sam se udala za lorda Kolvika. Insistira i dalje da mi se udvara. Zato sam
morala da mu udovoljim tako što sam pristala da se nađemo. Otišli smo do letnje kućice,
iza terasa na zadnjoj strani vile. Sigurno sam izgubila minđušu dok smo sedeli tamo na
divanu.“ Oči su joj sijale od suza. „Ja ne smem da se vratim da je potražim. Već me
predugo nije bio. A ako moj suprug otkrije da nema minđuše… ne smem ni da
razmišljam o tome šta bi moglo da se dogodi.“
Nastupio je trenutak očekivane tišine.
Pandora je bacila pogled na prozore balske dvorane. Sijali su od odsjaja stotine
upaljenih sveća. Napolju je bilo mračno.
Osetila je strah duž kičme. Nije volela nigde da ide noću po mraku, posebno ne
sama. Ali Doli je očito bila očajna i zbog sve njene ljubaznosti u prošlosti, Pandora nije
mogla da je odbije.
„Hoćeš da ti je ja potražim?“, nevoljno se ponudila.
„Da li bi mi to učinila? Možeš da otrčiš do letnje kućice, pronađeš minđušu i vratiš
se za tren oka. Lako ćeš pronaći kućicu. Samo prati popločanu stazu, odmah uz travnjak.
Molim te, preklinjem te, draga Pandora, biću ti dužna čitav svoj život.“
„Nema potrebe da me moliš“, rekla je Pandora, zbunjena i iznenada zabavljena
pustolovinom. „Daću sve od sebe da je pronađem. Ali, Doli, sad kada si udata, mislim da
ne bi trebalo da pristaješ da se nalaziš nasamo sa gospodinom Hejhurstom. Nemoguće je
da je vredan tog rizika.“
Doli ju je pogledala sa žaljenjem. „Drag mi je lord Kolvik, ali ga nikada neću voleti
kao što volim gospodina Hejhursta.“
„Zašto se onda nisi udala za njega?“
„Gospodin Hejhurst je treći sin po redu, i nikada ne bismo imali titulu.“
„Ali ako ga voliš…“
„Ne budi smešna, Pandora. Ljubav je za devojke iz srednje klase.“ Doli je napeto
očima prelazila preko balske dvorane. „Niko ne gleda“, rekla je. „Možeš sad da se
neprimetno izvučeš, ako budeš brza.“
Oh, biće ona brza kao planinski potok u martu. Nije imala nameru da se zadržava
napolju, po mraku, ni minut duže nego što je apsolutno neophodno. Kada bi samo uspela
da namami Kasandru, koja je uvek bila svojom voljom njen zaverenik, da krene sa njom.
Ali bilo je bolje da Kasandra nastavi da pleše, tako će makar okupirati pažnju lejdi
Bervik.
Opušteno je krenula duž ivice balske dvorane, prošla je pokraj društva koje je
pričalo o operi, o parku, i o najnovijoj novoj stvari. Dok se provlačila iza leđa lejdi
Bervik, delom mozga je očekivala da će se njena pratilja okrenuti i obrušiti na nju kao
orao koji je ugledao ribu. Na sreću, lejdi Bervik je nastavila da posmatra parove koji su
plesali u krug, krećući se po prostoriji u moru raznobojnih sukanja i nogu u
pantalonama.
Koliko je Pandora mogla da vidi, njen izlazak iz balske dvorane je prošao
neprimećeno. Požurila je niz veliko stepenište i kroz ogroman hodnik, sve dok nije stigla
do jarko osvetljene galerije, koja se protezala čitavom dužinom vile. Redovi uljanih
portreta su prekrivali zidove, generacije dostojanstvenih aristokrata su zurile s visine u
nju, dok je ona polutrčećim korakom tapkala po tepisima i parketu.
Našla je vrata koja su vodila ka terasi sa zadnje strane. Zastala je kraj vrata zureći
napolje poput putnika koji stoji na ogradi prekookeanskog broda. Noć je bila duboka,
hladna i mračna. Mrzela je što mora da napusti bezbednost kuće i balske dvorane. Ali su
je ohrabrile uljane baklje u vrtu, duž cele staze koja je vodila pored širokog travnjaka do
letnje kućice.
Fokusirajući se na svoju misiju, Pandora je odskakutala preko terase sve dok nije
stigla do travnjaka. Ogromna leja borova je ispunjavala vazduh prijatnim mirisom.
Pomagala je i da se zamaskira miris Temze, koja je prolazila tik uz ivicu imanja.
Grubi muževni glasovi i udarci čekićem su dolazili iz pravca reke, gde su radnici
ojačavali skele pripremajući ih za nastupajući vatromet. Na kraju večeri, svi gosti će se
skupiti na terasi, i balkonima na gornjim spratovima, kako bi uživali u pogledu na
vatromet.
Staza se kretala oko džinovske statue starog londonskog rečnog božanstva, oca
Temze. Masivna figura snažne građe i sa dugačkom bradom, stajala je naslonjena na
ogroman kameni stub, a u ruci je držala masivni trozubac. Bio je potpuno nag, ako
izuzmemo pelerinu, zbog koje je Pandora pomislila da izgleda prilično blesavo.
 „Au naturel3 u javnosti?“, našalila se, kao da pita statuu, dok je prolazila pored nje.
„Neko bi to možda očekivao od klasične grčke statue, ali Vi, gospodine, za Vas nema
izvinjenja.“
Nastavila je da se kreće ka letnjoj kućici, koja je bila delimično zaklonjena velikim
ružičnjakom. To je bila zgrada, otvorena sa jedne strane, sa zidovima od dasaka koji su
se podizali do polovine nosećih stubova. Bila je ukrašena obojenim staklenim
prozorima, a osvetljena samo sićušnom marokanskom lampom koja je visila sa plafona.
Oklevajući, popela se preko dva drvena stepenika i ušla unutra. Jedini nameštaj je
bio veliki divan, koji je izgledao kao da se klanja stubovima pored.
Dok je tražila izgubljenu minđušu, Pandora se trudila da ivicom suknje ne dodiruje
prljavi pod. Nosila je svoju najlepšu i najbolju haljinu, svečanu balsku haljinu
napravljenu od providne svile koja je iz jednog ugla delovala srebrno, a iz drugog kao da
je boje lavande. Prednji deo je bio jednostavnog kroja, sa uskim i ravnini korsetom i
dubokim dekolteom. Pozadi su talasi svile lelujali za njom, sijajući kad god bi se
pomerila.
Nakon što je pogledala iza jastuka, Pandora se popela na jedno sedište. Čkiljila je,
trudeći se da dobro pogleda prostor između divana i zida. Zadovoljni smešak joj se
razlio licem kada je ugledala nešto veliko i sjajno uz samu ivicu zida.
Sad je samo bilo pitanje kako da dohvati minđušu. Ako klekne na pod, vratiće se u
balsku dvoranu prljava kao odžačar.
Zadnji deo divana je bio izrezbaren, sa ugraviranim detaljima cveća i raznim
ornamentima. Između je bilo taman toliko prostora da uspe da uvuče ruku. Pandora je
skinula rukavice i stavila ih u skriveni džep na haljini. Zadigla je suknju i podsuknju,
kleknula na divan i zavukla ruku kroz jedan od proreza, sve do lakta. Ipak, nije uspevala
prstima da dodirne pod.
Nagnula se još više napred, gurnula glavu najdublje što je mogla i osetila kako joj
se punđa zakačila za nešto. Odmah zatim je usledio zvuk ukosnice koja je pala na pod.
„Užas“, promucala je. Iskrivila je telo, najviše što je mogla, da bi uspela da ugura
ramena u isti taj prolaz. Opipavala je u mraku tražeći minđušu, sve dok je napokon
prstima nije napipala.
Ipak, kad je pokušala da se izvuče odatle, naišla je na neočekivani problem.
Rezbarena drvenarija divana kao da se zatvorila oko nje, poput usta ajkule. Snažnije se
odupirala, i osetila je kad joj se haljina zakačila za nešto. Zatim je čula i kada su neki
šavovi popustili. Potpuno se umirila. Svakako ne bi nimalo valjalo da se vrati u balsku
dvoranu sa pocepanom haljinom.
Uvijala se i borila, pokušavajući da dohvati zadnji deo svoje haljine, ali se ponovo
zaustavila kada je čula kako nežna svila počinje da se čepa. Možda ako bi se nagnula još
malo napred, i pokušala da se izvuče pod drugim uglom… ali taj manevar ju je samo još
čvršće zarobio, i oštre ivice drvenih ornamenata su joj se zabijale u kožu. Nakon sigurno

3 Au naturel (francuski) kao od majke rođen – prim. prev.

čitavog minuta migoljenja i bacakanja, Pandora se potpuno umirila. Nije se pomerala ni
milimetar, osim što su joj se pluća brzo i histerično podizala.
„Nisam se zaglavila“, promrmljala je. „To ne može da se desi.“ Bespomoćno se
migoljila. „Oh, bože, jesam. Zaglavila sam se. Dođavola! Dođavola!“
Ako je ovako nađu, to je značilo da će je čitavog života svi ismevati. Možda bi
uspela nekako da živi sa tim. Ali to bi se odrazilo i na njenu porodicu. Uništilo bi
Kasandrinu prvu sezonu, a to je bilo potpuno neprihvatljivo.
Očajna i iznervirana, Pandora je pokušala da se seti najgore reči koju zna.
„Sranje!“
U sledećem trenutku, sledila se od užasa kada je začula iza sebe muškarca koji
pročišćava grlo.
Da li je to bio sluga? Baštovan? Molim te, dragi bože, molim te lepo, nemoj da to
bude neko od gostiju.
Začula je korake, kada je on ušao u letnju kućicu.
„Izgleda da imaš nekih problema sa tim divanom“, primetio je stranac. „Po pravilu,
ne preporučujem da mu se prilazi prvo glavom. To najčešće komplikuje sam proces
sedenja.“ Glas je zvučao nonšalantno i pomalo mračno, i to je prijalo njenim živcima.
Osetila je žmarce na svojoj goloj koži.
„Sigurna sam da je ovo veoma zabavno“, rekla je Pandora oprezno, mučeći se da ga
vidi kroz proreze na duborezu. Bio je odeven u formalnu večernju odeću. Dakle,
definitivno je bio gost.
„Zapravo, nije nimalo. Zašto bi mi bio zabavan pogled na mladu ženu koja pozira
naopako… nad komadom nameštaja?“
„Ja ne poziram. Haljina mi se zakačila za divan. I bila bih ti veoma zahvalna ako bi
mi pomogao da se ispetljam odavde!“
„Iz haljine ili iz divana?“, upitao ju je stranac, zvučeći zainteresovano.
„Iz divana“, rekla je Pandora iziritirano. „Potpuno sam upetljana u ove rezbarije..,“,
oklevala je, pitajući se kako tačno da nazove duboke i komplikovane drvene kružiće i
uvojke, urezane u zadnji deo masivnog divana, „…kružojaka“, završila je rečenicu.
„Rezbarije akantusa4“, rekao je muškarac u isto vreme kad i ona. Prošlo je nekoliko
sekundi, kada ju je otvoreno upitao: „Kako si ih ti to nazvala?“
„Nema veze“, rekla je Pandora žalosno. „Imam lošu naviku da izmišljam reči, i
rečeno mi je više puta da ne bi trebalo nikada da ih izgovaram u javnosti.“
„Zašto ne?“
„Ljudi bi mogli da pomisle da sam ekscentrična.“
Njegov tihi smeh je probudio nepoznato, golicajuće osećanje u njenom stomaku.
„Trenutno, draga moja, izmišljanje reči je jedan od tvojih najmanjih problema.“
Pandora je trepnula kada je čula taj usputni izliv nežnosti, i napela se kada je osetila
da je seo pored nje. Bio joj je dovoljno blizu da je mogla da oseti miris njegovog

4 Akantus je umetnički motiv, zasnovan na formi lista mediteranske biljke, koristi se od petog veka p.n.e. – prim.
prev.
parfema, nečeg orijentalnog sa daškom kedrovine, spakovanog u sveže zemljane mirisne
note. Mirisao je poput nekakve luksuzne šume.
„Hoćeš li mi pomoći?“, upitala ga je.
„Mogao bih. Ali za početak, želim da mi kažeš šta si, radila ovde na ovom divanu?“
„Da li ti je neophodno to da znaš?“
„Jeste“, uveravao ju je.
Pandora se snuždila. „Pokušavala sam nešto da dohvatim.“
Dugačka ruka se spustila u prorez pored nje. „Plašim se da ćeš morati da budeš
preciznija.“
Nije se ponašao veoma kavaljerski, pomislila je iznervirano. „Tražila sam
minđušu.“
„A kako si izgubila svoju minđušu?“
„Nije moja. Pripada prijateljici i moram brzo da joj je vratim.“
„Prijateljici“, ponovio je skeptično. „A kako se ta prijateljica zove?“
„Ne mogu to da ti kažem.“
„Šteta. Pa… srećno.!“ Učinilo joj se da se sprema da ode.
„Čekaj“ Pandora se promeškoljila, i začula zvuk šavova koji se paraju.
Momentalno se zaustavila i uzdahnula u očajanju. „To je minđuša lejdi Kolvik.“
„Pretpostavljam da je bila ovde s Hejhurstom?“
„Otkud ti znaš za to?“
„Svi znaju, uključujući i lorda Kolvika. Pretpostavljam da mu neće smetati Doline
afere kasnije u životu, ali je ipak malo prerano da se upušta u to dok mu ne rodi
legitimnog naslednika.“
Ni jedan jedini gospodin nikada ranije nije pričao s Pandorom tako iskreno, i to ju
je šokiralo. Takođe, to je bila prva istinski zanimljiva konverzacija koju je ikada imala s
bilo kim na ijednom balu.
„Ona nema aferu“, rekla je Pandora. „To je samo bio randevu.“
„Da li ti znaš šta je randevu?“
„Naravno da znam“, rekla je sa velikim dostojanstvom u glasu. „Imala sam časove
francuskog jezika. To znači imati s nekim sastanak.“
„U kontekstu“, rekao je suvoparno, „to znači mnogo više od običnog sastanka.“
Pandora se očajnički uvijala. „Baš me briga šta su Doli i gospodin Hejhurst radili
na ovom divanu, ja samo želim da se izvučem iz njega. Da li ćeš sad da mi pomogneš?“
„Pretpostavljam da moram. Uzbuđenje novinom što razgovaram s nepoznatom
zadnjicom lagano počinje da popušta.“
Pandora se ukrutila, a srce joj je poskočilo kada je osetila da se nagnuo preko nje.
„Ne brini“, rekao joj je. „Nemam nameru da te napadnem. Ne privlače me veoma
mlade devojke.“
„Ja imam dvadeset i jednu godinu“, rekla je ogorčeno.
„Stvarno?“
„Da, zašto zvučiš tako skeptično?“
„Ne bih očekivao da zateknem ženu tvojih godina u ovakvoj nevolji.“
 „Ja sam skoro stalno u nekakvoj nevolji.“ Pandora se trgla kada je osetila blagi
pritisak na svojim leđima.
„Ne mrdaj. Zakačila si haljinu na tri različita mesta.“ Lagano je vukao svilene
nabore i volane. „Kako si uopšte uspela da se uvučeš kroz ovako mali prostor?“
„Bilo je lako ući glavom nadole. Ali nisam znala da su svi ovi rezbarijuci… to jest,
akantus rezbarije, napravljene kao izvrnute bodlje.“
„Haljina ti je sad slobodna. Pokušaj da se izvučeš odatle.“
Pandora je počela da klizi unazad i vrisnula kada se drvo žarilo u nju. „I dalje ne
mogu. Oh, dođavola…“
„Nemoj da paničiš. Uvij ran… na… ne, ne na tu stranu, na drugu stranu. Sačekaj.“
Stranac je zvučao kao da se nevoljno ipak sjajno zabavlja. „Ovo je kao da pokušavaš da
otvoriš japansku kutiju-slagalicu.“
„Šta je to?“
„Drvena kutija, napravljena od delova koji uležu jedan u drugi. Može se otvoriti
samo ako znaš koje pokrete i kojim redosledom treba da ih napraviš, da bi je otvorio.“
Spustio je topao dlan na njeno golo rame, nežno pokušavajući da je usmeri u tom
pravcu.
Njegov dodir je proizveo talase šoka kroz njeno telo. Duboko je udahnula,
osećajući kako hladan vazduh struji kroz njena vrela pluća.
„Opusti se“, rekao joj je. „I oslobodiću te za čas.“
Glas joj je zvučao viši nego inače. „Ne mogu da se opustim kad ti je ruka tu.“
„Ako budeš sarađivala, ovo će ići brže.“
„Trudim se, ali je ovo veoma neprijatna pozicija.“
„Ta pozicija je tvojih ruku delo, nisam ja za to kriv“, podsetio ju je.
„Da, ali… joj!“ Vrh ornamenta joj je ogrebao nadlakticu. Čitava situacija je
postajala nepodnošljiva. Poterana hitnošću, nemirno se pomerala u moru oštrog
rezbarenog drveta. „Oh, ovo je užasavajuće.“
„Polako. Dozvoli mi da ti navodim glavu.“
Oboje su se zaledili u mestu kad su začuli glasan povik koji je dopirao odmah
ispred letnje kućice. „Šta se, kog đavola, ovde dešava?“
Muškarac koji je ležao preko Pandore je tiho opsovao sebi u bradu. Pandora nije
bila sigurna šta je značila reč koju je izgovorio, ali je zvučalo još gore od najgore reči
koju je ona znala.
Pobesneli glas je nastavio. „Vucibatino! Ovo nikad ne bih očekivao čak ni od tebe!
Da nasilnički napadneš bespomoćnu ženu, i pritom zloupotrebiš moje gostoprimstvo
tokom dobrotvornog bala!“
„Lorde“, Pandorin pratilac je oštro povikao, „pogrešno ste razumeli situaciju.“
„Siguran sam da je sasvim dobro razumem. Smesta je oslobodi.“
„Ali ja sam i dalje zaglavljena“, rekla je Pandora žalosno.
„Zbog sramote“ Svadljivi starac kao da se obraćao nekoj trećoj osobi kada je
rekao: „Izgleda da su uhvaćeni na samom delu.“
 Začuđena, Pandora je osetila kako je stranac vuče na slobodu, jednom rukom
zaklanjajući njeno lice, da je zaštiti od ogrebotina. Njegov dodir je bio nežan, ali ju je
potpuno poremetio, osetila je vrele drhtaje kroz čitavo telo. Čim se oslobodila
drvenarije, Pandora se hitro uspravila. U glavi joj se zavrtelo, nakon što je previše
vremena provela s glavom okrenutom nadole, i njena ravnoteža je bila slabašna.
Refleksno, stranac ju je uhvatio čvrsto i prislonio na sebe kada se zateturala. Osetila je
na tren ošamućujuće iskustvo zbog njegovih širokih grudi i čvrstih mišića, pre nego što
ju je pustio. Njena labava punđa joj je pala na lice kada je spustila pogled da vidi u
kakvom je stanju. Suknje su joj bile prljave i iscepane. Crvene ogrebotine su bile svuda
po ramenima i nadlakticama.
„Prokletstvo!“, promrmljao je čovek koji je stajao ispred nje. „Ko si ti?“
„Lejdi Pandora Rejvenel. Ja ću im reći…“ Njen glas je utihnuo kada je podigla
pogled i pred sobom ugledala to arogantno mlado božanstvo. Bio je visok i krupan, a
svaka linija na njegovom licu je odavala izgled opasnog predatora. Sićušna lampa iznad
njihovih glava je bacala zlatne zrake, nalik sunčeve, koji su se igrali uvojcima njegove
guste kose boje ćilibara. Oči su mu bile plave, hladne kao zima, jagodice visoke i
izbočene, a linija vilice kao da je bila isklesana od mermera. Njegove pune, senzualno
zakrivljene usne su dodavale notu erotskog naboja njegovim inače klasičnim crtama lica.
Jedan pogled na njega joj je bio dovoljan da se iznenada oseti kao da pokušava da diše
na jako velikoj nadmorskoj visini. Šta li čini muškom karakteru da bude ovoliko
nadljudski lep? To sigurno ne može biti ništa dobro.
Potresena, Pandora je gurnula ruke u džepove svoje haljine i hitro spustila minđušu
unutra. „Ja ću im reći da se ništa nije dogodilo. Uostalom, to je istina.“
„Istina neće biti važna“, kratko joj je odgovorio. Rukom joj je pokazao da krene
ispred njega van letnje kućice, i tu ih je odmah napao lord Čevort, domaćin večerašnjeg
bala i vlasnik imanja.
Pošto je bio prijatelj Bervikovima, on je bio bukvalno poslednja osoba koju bi
Pandora poželela da je uhvati u kompromitujućoj situaciji. Sa njim je bio tamnokosi
muškarac koga Pandora nikada ranije nije videla.
Čevort je bio nizak i nabijen, okrugao kao jabuka. Beli oreol ogromnih brkova i
brade je napeto poskakivao oko njegovog lica dok je govorio. „Grof i ja smo odlučili da
se prošetamo pored reke, da vidimo da li je sve spremno za vatromet, kada smo začuli
mladu damu kako vrišti tražeći pomoć.“
„Ja nisam vrištala“, protestovala je Pandora.
„Ja sam već išao tamo da razgovaram sa radnicima“, odgovorio je mladić pored
nje. „Kada sam bio na povratku ka kući, primetio sam da je lejdi Pandora u nevolji pošto
joj se haljina zakačila za divan. Samo sam pokušavao da joj pomognem.“
Snežni oblaci Čevortovih obrva su se podigli skoro do linije njegove kose kada se
okrenuo ka Pandori. „Da li je to istina?“
„Jeste, milorde.“
„Šta ste, moliću lepo, uopšte tražili ovde na prvom mestu?“
 Pandora je oklevala, ne želeći da otkrije dokaze protiv Doli. „Izvukla sam se
napolje, na malo svežeg vazduha. Unutra mi je bilo… dosadno.“
„Dosadno?“ odjeknuo je razjaren Čevortov glas. „Pored orkestra od dvadeset
muzičara i balske dvorane prepune potencijalnih neženja s kojima ste mogli da plešete?“
„Niko me nije pozvao na ples“, promumlala je Pandora.
„Možda bi Vas neko i pozvao, da niste bili ovde i provodili vreme u društvu
notornog zavodnika!“
„Čevorte“, progovorio je tiho tamnokosi muškarac pored njega. „Ako smem da se
ubacim.“
Govornik je bio grubo privlačan, sa upadljivim crtama lica i osunčanim tenom, kao
ljudi koji uživaju da vreme provode u prirodi. Iako nije bio mlad, njegovi crni uvojci su
bili samo tu i tamo prošarani sedim vlasima. Uprkos tome što je vreme urezalo poneku
boru oko njegovih očiju, kao i duboke bore između nosa i usana, svakako ga niko ne bi
nazvao starim. Ne bi, pošto je očigledno pucao od zdravlja i odavao je utisak čoveka sa
značajnim autoritetom.
„Znam ovog momka od kad se rodio“, nastavio je dubokim i prilično ozbiljnim
glasom. „Kao što znaš, njegov otac je moj blizak prijatelj. Ja ću da garantujem za njegov
karakter, i njegovu reč. Zbog ove devojke, predlažem da se svi zakunemo na ćutnju i da
rešimo ovaj problem diskretno.“
„I ja sam odlično upoznat s njegovim ocem“, brecnuo se lord Čevort. „Taj je obrao
mnogo nevinih cvetaka u svoje vreme. Očigledno je sin krenuo očevim stopama. Ne,
Vestklife, ja neću da ćutim. On mora da odgovara za svoje postupke.“
Vestklif? Pandora ga je pogledala sa iznenadnim zanimanjem. Čula je o grofu od
Vestklifa, koji je, nakon vojvode od Norfolka imao najstariju i najpoštovaniju titulu u
čitavoj Engleskoj. Njegovo ogromno imanje u Hempširu, Kros park, bilo je nadaleko
čuveno po mestima za pecanje i lov.
Vestklif je pogledao Pandoru ti šokirano ti osuđujuće. „Vaš otac je bio lord Trenir?“
upitao ju je.
„Da, moj lorde.“
„Poznavali smo se. Nekada je lovio na mom imanju.“ Grof je zastao. „Pozvao sam
ga više puta da povede i porodicu, ali je uvek više voleo da dolazi sam.“
To i nije bilo neko iznenađenje. Pandorin otac je smatrao da su njegove tri ćerke
obični paraziti. Uostalom, ni njihova majka nije bila preterano zainteresovana za njih.
Kao rezultat svega toga, Pandora, Kasandra i Helen su često provodile čitave mesece da
ne vide svoje roditelje. Ono što je bilo iznenađujuće je da ju je sećanje na to i dalje
bolelo.
„Moj otac je želeo da ima što manje veze sa svojim ćerkama“, rekla je Pandora
iskreno. „Smatrao je da mu samo predstavljamo smetnju.“ Spustila je glavu i
promrmljala: „Očigledno sam dokazala da je bio u pravu.“
„Ja ne bih to tako rekao.“ U toplom grofovom glasu je začula saosećanje i dašak
veselja. „Moje rođene ćerke su me uverile, i to više puta, da bilo koja energična i
živahna mlada dama, bez obzira na svoje najbolje namere, može lako da se nađe u
neobranom grožđu s vremena na vreme.“
Lord Čevort ih je prekinuo. „Ovo konkretno neobrano grožđe mora smesta da se
raščisti. Ja ću vratiti lejdi Pandoru njenoj pratilji.“ Okrenuo se ka muškarcu koji je stajao
pored nje. „Predlažem Vama da odmah krenete ka kući Rejvenelovih, da se susretnete sa
njenom porodicom i obavite odgovarajuće pripreme.“
„Kakve pripreme?“ upitala je Pandora.
„Misli na brak“, rekao je mladić hladnih očiju i ravnog glasa.
Naježila se od šoka. „Šta? Ne. Ne. Ja se za tebe ne bih udala ni zbog kakvog
razloga.“ Shvativši da bi on to mogao lično da shvati, Pandora je nastavila malo
pomirljivijim tonom. „To nema nikakve veze sa tobom, ja samo uopšte ne nameravam
da se udajem.“
Lord Čevort ju je nadmeno prekinuo: „Verujem da ćete prestati tako zdušno da se
bunite kada saznate da je mladić koji stoji pred Vama Gabrijel, lord od Svetog Vinsenta,
naslednik vojvodstva.“
Pandora je samo odmahnula glavom. „Ja bih radije bila nadničarka nego žena
nekog plemića.“
Lord od Sent Vinsenta je hladnim pogledom prešao preko njenih izgrebanih
ramena, iscepane haljine i polako se vratio na njeno napeto lice. „Činjenica je“, rekao je
tiho, „da si dovoljno dugo bila odsutna iz balske dvorane, i ljudi su to sigurno primetili.“
Pandora je napokon počela da shvata kako se nalazi u pravoj nevolji, onoj vrsti
problema koji se ne može rešiti njenim bučnim objašnjavanjem, novcem, tu čak ne može
da pomogne ni njena uticajna porodica. Puls joj je toliko jako tukao da joj je zaglušivao
uši. „Ne ako mi dozvolite smesta da se vratim. Niko nikada ne primećuje da li sam ja tu
ili ne.“
„Teško mi je da poverujem u to.“
Način na koji je to rekao, nije zvučao kao kompliment.
„To je istina“, rekla je Pandora očajnički, govoreći brzo i razmišljajući još brže. „Ja
sam potpuno neprimetna. Pristala sam da učestvujem u ovoj sezoni da bih pravila
društvo mojoj sestri Kasandri. Nas dve smo bliznakinje, ali ona je finija, lepša i ti si
upravo muž kakvom se ona nada. Ako mi dopustiš da brzo odem po nju, možeš nju da
dovedeš u neprijatnu situaciju, i onda ću ja moći da se izvučem iz svega ovoga.“ Videvši
da je on bledo gleda, objasnila je: „Ljudi sigurno ne očekuju da oženiš nas obe.“
„Plašim se da se držim pravila da nikada ne uništim više od jedne devojke za veče.“
Njegov glas je zvučao kao ruganje ljubaznosti. „Čovek mora negde da podvuče liniju.“
Pandora je rešila da pokuša još jednom. „Ti zaista ne želiš mene da oženiš, lorde. Ja
bih bila najgora moguća žena ikad. Zaboravna sam i tvrdoglava, i ne mogu mirno da
sedim duže od pet minuta. Uvek radim stvari koje ne bi trebalo. Prisluškujem razgovore
drugih ljudi. Glasno pričam i trčim u javnosti, i grozno i nespretno plešem. Usput,
uništila sam i unizila svoj karakter čitajući gomilu neprikladnih knjiga.“ Zaustavljajući
se da dođe do daha, primetila je da lord od Sent Vinsenta ne deluje dovoljno užasnuto
njenim spiskom mana. „Osim toga, imam mršave noge. Kao roda.“
 Na neprimereni pomen ženskih delova tela, lord Čevort je razjapio usta u šoku, dok
je lord Vestklif odjednom počeo da iskazuje neopisivo zanimanje za obližnji ružin grm.
Usne lorda od Sent Vinsenta su blago zadrhtale, kao da ga sve ovo, uprkos
sopstvenoj volji, zabavlja. „Zahvalan sam na tvojoj iskrenosti“, rekao je nakon nekoliko
sekundi. Zastao je i ledeno pogledao lorda Čevorta. „Ipak, u svetlu herojskog insistiranja
lorda Čevorta da se ostvari pravda, nemam drugog izbora osim da raspravim čitavu
situaciju sa tvojom porodicom.“
„Kada?“, napeto ga je upitala Pandora.
„Večeras.“ Lord od Sent Vinsenta je zakoračio napred, smanjujući razdaljinu
između njih. Spustio je glavu ka njoj. „Idi sa Čevortom“, rekao joj je. „Kaži tvojoj
pratilji da ja smesta krećem ka kući Rejvenelovih. I, za boga miloga, potrudi se da te
niko ne vidi. Ne bih voleo da ljudi pomisle da sam obavio toliko bedan posao kada sam
te obeščastio.“ Nakon kratkotrajne pauze, dodao je još tiše: „I dalje moraš Doli da vratiš
njenu minđušu. Zamoli nekog slugu da joj je odnese.“
Pandora je napravila grešku i podigla pogled. Nijedna žena ne bi mogla da ostane
hladnokrvna pri pogledu na lice ovog anđela iznad nje. Do sada, svi privilegovani
mladići koje je upoznala tokom sezone kao da su se trudili da teže ka istom idealu, da
zrače nekakvim hladnokrvnim aristokratskim samopouzdanjem, ali nijedan od njih nije
ni izbliza mogao da se meri sa ovim očaravajućim strancem, kome su svi, bez sumnje,
čitavog života ugađali i divili se.
„Ne mogu da se udam za tebe“, rekla je tupo. „Izgubiću sve.“ Okrenula mu je leđa,
uhvatila lorda Čevorta ispod ruke, i mirno s njim krenula ka kući, dok su druga dvojica
muškaraca ostala da razgovaraju nasamo.
Čevort je poskakivao likujući zbog ludačkog zadovoljstva. „Jova5 mu, jedva čekam
da vidim reakciju lejdi Bervik kad joj saopštim vesti.“
„Ubiće me na licu mesta“, Pandora je jedva prozborila, gušeći se od jada i očaja.
„Zbog čega?“, upitao ju je starac šokirano.
„Zbog toga što sam dozvolila da budem kompromitovana.“
Čevort se nasmejao glasno. „Draga devojko, iznenadiću se ako ne zaigra polku na
licu mesta. Upravo sam ti obezbedio brak godine!“

Drugo poglavlje

Gabrijel je opsovao i zario pesnice u džepove svog sakoa.

„Žao mi je“, iskreno mu je rekao Vestklif. „Da nije bilo Čevorta…“

5 Knjiga o Jovu pripada starozavetnoj jevrejskoj književnosti i spada u Stari zavet – prim. prev.
 „Znam.“ Gabrijel je koračao napred-nazad ispred letnje kućice, kao lav u kavezu.
Nije mogao da veruje šta mu se dešava. Od svih komplikovano smišljenih zamki da ga
neka namami u brak i koje je sa lakoćom uspevao da izbegne, napokon je ulovljen. I to
ne od neke svetske zavodnice, ili čuvene lepotice iz visokog društva, obučene u
najboljim školama. Umesto toga, za njegov poraz je kriva ekscentrična nevidljiva
devojka. Pandora je bila ćerka grofa, što je značilo, sve i da je dokazano luda – što
sigurno nije bilo toliko daleko od istine – njena čast mora biti neokaljana.
Njegov opšti utisak o njoj je bila neka konstantna, nervozna energija. Delovala mu
je poput čistokrvnog trkačkog konja koji samo čeka zastavicu za početak trke. Čak su i
njeni najmanji pokreti imali taj eksplozivni potencijal. Efekat je bio prilično
uznemirujući, ali istovremeno, zatekao je sebe kako priželjkuje da zarobi svu tu
neusmerenu vatru i iskoristi je za nešto dobro, sve dok je ne bi potpuno iscrpeo, dok ne
bi nemoćna ležala pod njim.
Spavanje s njom mu neće predstavljati nikakav problem.
Samo će sve ostalo u vezi sa njom da mu predstavlja problem.
Snužden i uznemiren, Gabrijel se okrenuo da nasloni leđa na jedan od potpornih
stubova letnje kućice. „Na šta li je mislila kada je rekla da će izgubiti sve ako se uda za
mene?“, rekao je naglas. „Možda je zaljubljena u nekog drugog. Ako je tako…“
„Postoje mlade žene“, suvoparno je istakao Vestklif, „koje u životu imaju druge
ciljeve, a ne samo da nađu muža.“
Gabrijel je prekrstio ruke preko grudi i pogledao ga podrugljivo. „Postoje li zaista?
Ja takvu još uvek nisam upoznao.“
„Verujem da si upravo upoznao jednu takvu.“ Grof j e pogledao u pravcu u kom je
nedavno otišla lejdi Pandora. „Nevidljiva devojka“, rekao je nežno, sa blagim smeškom
na licu.
Osim svog rođenog oca, nije postojao čovek kome je Gabrijel verovao više nego
Vestklifu, koji mu je oduvek bio kao rođeni stric. Grof je bio tip čoveka koji bi uvek
doneo visokomoralnu odluku, ma koliko ona bila teška.
„Već znam tvoje mišljenje o tome šta bi trebalo da učinim“, promumlao je Gabrijel.
„Devojka sa uništenom reputacijom je osuđena na milost i nemilost čitavog sveta“,
rekao je Vestklif. „Kao jedan džentlmen, svestan si svojih obaveza.“
Gabrijel je odmahnuo glavom, smejući se pomalo šokirano. „Kako ja mogu da se
oženim takvom devojkom?“ Ona se nikada ne bi uklopila u njegov život. Na kraju bi se
poubijali. „Ona je jedva polucivilizovana.“
„Smatram da se lejdi Pandora nije dovoljno kretala u društvu da bi bila upoznata sa
pravilima ponašanja“, priznao je Vestklif.
Gabrijel je nemo posmatrao velikog noćnog žutog moljca, očaranog svetlošću
lampe, kako leprša pored letnje kućice. „Nju nije briga za pravila ponašanja u visokom
društvu“, rekao je ubeđeno. Moljac je obletao oko lampe u sve manjim krugovima, svaki
put se sklanjajući od jarke vreline igrajući svoj fatalni ples sa plamenom. „Kakva
porodica su Rejvenelovi?“
 „Njihovo ime je staro i poštovano, ali su izgubili bogatstvo odavno. Lejdi Pandora
je imala starijeg brata Tea, koji je nasledio grofoviju nakon što je njihov otac preminuo.
Nažalost, on je nedugo nakon toga poginuo u nesreći na jahanju.“
„Upoznao sam ga“, rekao je Gabrijel mršteći se. „Pre dve… ne tri godine, u
Dženeru.“
Gabrijelova porodica je posedovala privatnu kockarsku kuću, takozvani klub za
gospodu, koji je podržavala kraljevska porodica, aristokratija i muškarci od uticaja. Pre
nego što je nasledio vojvodstvo, njegov otac Sebastijan, lično je vodio taj klub,
napravivši od njega najmoderniji i najčuveniji prostor za kockanje u Londonu.
Tokom prethodnih par godina, veći deo porodičnog biznisa je pao u Gabrijelove
ruke, uključujući i klub Džener. Uvek je pomno pratio sve što se tamo dešavalo, znajući
da je to bio očev omiljeni posao. Jedne večeri, Teo, lord Trenir, posetio je klub. Teo je
bio robustan, lep muškarac, plavokos i sa plavim očima. Spolja šarmantan, ali
eksplozivan po naravi.
„Došao je u Džener s nekim prijateljima jedne noći kada sam se i ja tamo zatekao“,
nastavio je Gabrijel. „Veći deo večeri je proveo kockajući se. Nije dobro igrao, bio je od
onih ljudi koji jure ono što izgube umesto da shvati kad treba da prekine. Pre nego što je
otišao, želeo je da se prijavi za članstvo. Upravnik je došao kod mene, prilično
iznerviran, i zamolio me da se ja pobrinem za Tea zbog njegovog privilegovanog statusa
i titule.“
„Morao si da ga odbiješ?“ upitao ga je Vestklif, vidljivo trepćući. Gabrijel je
potvrdno klimnuo glavom. „Njegova kreditna sposobnost je bila loša, a porodično
imanje se davilo u dugovima. Odbio sam ga privatno, nasamo, na najcivilizovaniji
mogući način. Ipak…“ Odmahnuo je glavom prisećajući se.
„Pobesneo je“, pretpostavio je Vestklif.
„Zapenio je poput bika u polju deteline“, žalosno se nasmešio Gabrijel, setivši se
kako se Teo bacio na njega bez upozorenja. „Nije hteo da prestane da zamahuje, dok ga
nisam srušio na pod. Upoznao sam mnogo muškaraca koji ne znaju da kontrolišu svoju
narav, posebno kad popiju. Ali nikada nisam video nikoga da tako eksplodira.“
„Rejvenelovi su oduvek bili poznati po svojoj eksplozivnoj naravi.“
„Hvala ti“, rekao mu je Gabrijel tužno. „Sad neću biti iznenađen kad se moji
potomci rode sa rogovima i repovima.“
Vestklif se nasmešio. „Po mom ličnom iskustvu, ključ leži u tome kako ih tretiraš.“
Grof je bio smireni, snažni centar svoje bučne porodice, a u to je spadala njegova vesela
i veoma raspoložena žena, kao i gomila izrazito živahnih i neobičnih potomaka.
Ali su svi oni u poređenju sa lejdi Pandorom delovali kao lenjivci.
Gabrijel je palcem i kažiprstom uštinuo sebe za koren nosa i rekao: „Ja nemam
prokletog strpljenja, Vestklife.“ Nakon nekoliko minuta tišine, primetio je da je moljac
napokon prišao isuviše blizu plamenu koji ga je dozivao. Delikatna krila je zahvatila
vatra i brzinom svetlosti, pretvorio se u prah. „Da li znaš išta o novom lordu Treniru?“
„Njegovo ime je Devon Rejvenel. Po svemu što sam čuo, njega prilično cene i vole
u Hempširu, takođe se iskazao jer veoma kompetentno vodi imanje.“ Vestklif je tu
zastao. „Izgleda da je oženio udovicu prethodnog grofa, što svakako nije nezakonito, ali
je mnoge začudilo.“
„Sigurno je imala ogroman miraz“, rekao je cinično Gabrijel.
„Možda. U svakom slučaju, ja ne bih očekivao da se Trenir buni oko braka između
tebe i lejdi Pandore.“
Gabrijelove usne su se izvile u žalostan osmeh. „Veruj mi, biće presrećan da mu je
neko skine sa vrata.“

Većina palata u srcu Mejfera, pripadala je standardnoj džordžijanskoj arhitekturi, sa

mnoštvom stubova. Međutim, palata Rejvenelovih bila je izgrađena u jakobijanskom
stilu, sa balkonima na sva tri sprata, krovom na četiri vode i tankim dimnjacima. Veliki
ulazni hodnik je bio obložen bogato rezbarenim hrastovim panelima, a beli gipsani
plafon su krasile mitološke figure. Po zidovima su bile raspoređene bogate tapiserije i
francuske vaze u kineskom stilu, prepune sveže ubranog cveća. Sudeći po tišini koja je
vladala, Pandora se još uvek nije vratila kući.
Batler ga je sproveo do odlično postavljene sobe za posete i najavio ga. Dok je
Gabrijel prilazio naklonivši se, Devon Rejvenel je ustao da mu otpozdravi.
Novi grof Trenir je bio vitak, širokih ramena, čovek koji nije mogao imati više od
trideset godina, sa tamnom kosom i oštroumnim pogledom. Osećalo se da je prijateljski
nastrojen, premda je bio zbunjen i u pripravnosti. Odavao je opušteno samopouzdanje
koje se Gabrijelu odmah dopalo.
Njegova supruga Ketlin, lejdi Trenir, ostala je da sedi na sofi. „Dobrodošli, lorde.“
Bilo mu je dovoljno da je jednom pogleda kako bi shvatio da nije bio u pravu kada je
spekulisao kako se Trenir oženio njom zbog finansijske dobiti. Ili barem, to sigurno nije
mogao biti jedini razlog. Bila je ljupka žena, nežna i ženstvena, sa blago iskošenim
bademastim očima. Način na koji su njene crvenkaste kovrdže bežale iz punđe ga je
podsetio na njegovu majku i stariju sestru.
„Izvinjavam se što narušavam vašu privatnost“, rekao je Gabrijel.
„Nema potrebe“, sa lakoćom mu je uzvratio Trenir. „Zadovoljstvo je naše što smo
Vas upoznali.“
„Možda nećete tako misliti nakon što vam objasnim razlog zbog kog sam ovde“,
Gabrijel je osetio kako crveni pred njihovim pogledima. Besan i zapanjen što se zadesio
usred dileme koja je bila apsolutna farsa, nastavio je rešen da istera sve na čistac.
„Upravo dolazim sa bala kod Čavortovih. Neočekivana situacija se… desila… i mora
biti brzo razrešena. Ja…“ Zaustavio se da se nakašlje i pročisti grlo. „Izgleda da sam
doveo lejdi Pandoru u kompromitujuću situaciju.“
U prostoriji je zavladala potpuna tišina.
U bilo kojoj drugoj situaciji, Gabrijela bi zabavljali zbunjeni izrazi lica ljudi
prekoputa njega.
 Lejdi Trenir je prva progovorila. „Kako to mislite, kompromitovali ste lejdi
Pandoru, lorde? Da li Vas je neko čuo kako flertujete s njom ili ste možda diskutovali o
nekoj neprimerenoj temi?“
„Otkriven sam nasamo sa njom. U letnjoj kućici koja se nalazi iza vile.“
Ponovo je nastupila tišina, pre nego što je grof iskreno upitao: „Šta ste tamo
radili?“
„Pomagao sam joj da se izvuče iz divana.“
Lejdi Trenir je izgledala sve zbunjenije. „Pa to je bilo veoma ljubazno sa Vaše
strane, zašto bi…“
„Kad kažem da sam joj pomagao“, nastavio je Gabrijel, „to znači da sam morao da
je izvučem otpozadi, kroz divan. Nekako je uspela da zaglavi gornju polovinu svog tela
u sredinu, između oštrih drvenih rezbarija na leđima divana, i nije mogla nikako da se
oslobodi a da potpuno ne iscepa svoju haljinu.“
Trenir je trljao svoje čelo i na tren čak pritisnuo dlanove na svoje oči. „To liči na
Pandoru“, promucao je. „Pozvaću da nam donesu brendi.“
„Tri čaše“, rekla mu je žena, i nastavila zabrinuto da posmatra Gabrijela. „Lorde
Sent Vinsente, dođite, molim Vas i sedite pored mene. Ispričajte nam šta se tačno
desilo.“ Dok je prilazio da je posluša, ona je pokupila nekoliko komada tkanine i
zavijutak konca, i gurnula ih odsutno u korpu pored nogu.
Gabrijel joj je objasnio razvoj događaja koliko god je precizno mogao, izostavivši
deo o Dolinoj minđuši. Mada nije imao nikakvu obavezu da čuva Dolinu tajnu, ali znao
je da bi Pandora želela da to nikome ne kaže.
Trenir je došao i seo pored svoje supruge, pažljivo ga slušajući. Nakon što se sluga
pojavio sa poslužavnikom noseći brendi, sipao ga je u tri niske čaše i jednu dodao
Gabrijelu.
Gabrijel je otpio veliki gutljaj i odmah osetio kako mu tečnost žari grlo. „Čak i da
se Čevort nije namerio na mene“, nastavio je, „reputacija lejdi Pandore je već bila
uništena. Nije trebalo da napušta balsku dvoranu.“
Lejdi Trenir je obesila ramena poput nekog žalosnog deteta. „To je sve moja
krivica. Ja sam ubedila Pandoru da učestvuje u predstavljanju ove sezone.“
„Ne počinji s tim, pobogu“, rekao je grof nežno, i uhvatio je za bradu da bi ga
pogledala. „Nije sve tvoja krivica, ma koliko ti misliš da jeste. Svi smo terali Pandoru da
bude društvenija i da učestvuje u sezoni. Alternativa je bila da joj dozvolimo da ostane
sama u kući dok Kasandra ide na balove i zabave.“
„Ako bude primorana da se uda, to će joj slomiti duh.“
Trenir je uhvatio malenu ruku svoje žene i ispreplitao prste sa njenima. „Niko je
neće primoravati da radi bilo šta. I da dođe do najgoreg, ona i Kasandra će uvek moći da
se oslone na moju zaštitu.“
Smeđe oči njegove supruge su bile blage i pune sjaja kada mu se nasmešila. „Ti
dragi divni čoveče. Nisi čak morao ni da razmisliš o tome, zar ne?“
„Naravno da ne.“
 Gabrijel je bio zabrinut – ne, zbunjen – načinom na koji su diskutovali o situaciji,
kao da mogu učiniti samo jedno, kao da nema drugog izbora. Gospode bože, hoće li
zaista on morati da im objašnjava da će to poniženje baciti senku na čitavu njihovu
porodicu? Da će svi preseći prijateljstva i poslovne veze sa Rejvenelovima? Da
Pandorina sestra bliznakinja neće imati nikakve šanse da se pristojno uda?
Lejdi Trenir je ponovo usmerila svoju pažnju na njega. Videvši njegov zbunjeni
izraz lica, pažljivo mu se obratila. „Lorde, trebalo bi da Vam objasnim da Pandora nije
obična devojka. Ona je slobodnog duha, i ima originalan um. I… pa… očigledno je,
pomalo je impulsivna.“
Taj opis je bio toliko daleko od idealne, pristojne i odgovarajuće engleske mlade da
je Gabrijel osetio kako ga je zaboleo stomak od muke.
„…ona i njene sestre su odgajane potpuno usamljenički, na porodičnom seoskom
imanju“, nastavila je lejdi Trenir. „Obrazovane su, ali ne znaju ništa o svetu oko njih.
Kad sam ih upoznala, na dan moje udaje za njihovog brata Tea, izgledale su mi kao tri…
šumska duha, ili neke drvene nimfe. U svakom slučaju, kao bića iz nekakve priče o
vilama. Helen, najstarija, bila je tiha i stidljiva, ali bliznakinje su bile napuštene i
ostavljene da trče naokolo po imanju, bez ikakve pažnje i brige, skoro čitavog svog
života.“
„Zašto bi njihovi roditelji to njima učinili?“, upitao je Gabrijel.
Grof je tiho odgovorio. „Nisu imali nikakve koristi od ćerki. Jedino dete koje su
smatrali važnim je bio njihov sin,“
„Ono što želimo da Vam objasnimo je“, iskreno je progovorila lejdi Trenir, „da
Pandora nikada neće moći da se razvija i napreduje sa mužem koji od nje očekuje da
bude… pa… konvencionalna. Njoj je potreban neko ko će ceniti njene jedinstvene
kvalitete.“
Gabrijel je lenjo vrteo tečnost u čaši, da bi nakon nekoliko trenutaka ispio sav
brendi u dva velika gutljaja, nadajući se da će mu pomoći da se opusti i ugasi jezu koju
je osećao u stomaku.
To se nije desilo.
Ništa nije moglo da mu pomogne da se oseća bolje u odnosu na nesrećni preokret
koji ga je upravo zadesio u životu.
On nikada nije očekivao da ima brak kakav imaju njegovi roditelji – malo ljudi na
planeti je imalo tako nešto. Ali, u najmanju ruku, Gabrijel se nadao da će se oženiti sa
ostvarenom i poštovanom ženom, koja će efikasno voditi njegovo domaćinstvo i odgojiti
lepo vaspitanu decu.
Umesto toga, izgleda da će morati da se oženi šumskom vilenjakinjom, sa glavom
punom originalnih ideja.
Gabrijel nije mogao ni da zamisli kakve će posledice to da ima na njegova
porodična imanja, na stanovnike u vojvodstvu, i na sluge. Da ne pominje svoje
naslednike. Gospode, ona nema nikakvu ideju kako da bude majka!
Spustivši praznu čašu na sto, u sebi je odlučio da će otići kući i popiti sam celu
flašu. Ili još bolje, posetiće svoju ljubavnicu, u čijem zagrljaju će barem privremeno naći
zaborav. Sve mu je zvučalo bolje od toga da nastavi da sedi ovde i sluša o određenoj
mladoj ženi, koja je za samo deset minuta uspela da mu uništi život.
„Treniru“, rekao je mračno, „ako uspete da nađete bilo kakvo drugo rešenje osim
braka, kunem se, zaigraću džig6 na stepenicama katedrale Svetog Pavla. Ali je mnogo
verovatnije da ću umesto toga plesati uz svadbeni marš.“ Zavukao je ruku u unutrašnji
džep svog sakoa i izvadio podsetnicu. „Čekaću vašu odluku u svojoj londonskoj
rezidenciji.“
Sa vrata se začuo prkosni glas. „To je moja odluka i ja sam već rekla ne.“
Gabrijel je automatski ustao, kao i Trenir, kada je Pandora uletela u sobu. Za njom
je išla njena sestra bliznakinja, lepa plavuša, i Elenor, lejdi Bervik.
Pandorina haljina je bila uništena, njen korset je bio iskrivljen, a izgleda da je
izgubila i rukavice. Na njenom ramenu je video nekoliko crvenih brazdi. Očigledno je
tokom vožnje u kočiji povadila ukosnice iz rasturene punđe, dozvoljavajući tako
mnoštvu gustih crnih uvojaka da se u talasima rasprostru sve do njenog struka. Ličila je
na ždrebe, drhtala je poput divljeg stvorenja koje je neko zavezao okovima. Odavala je
nekakvu… energiju… kao da nije bilo prave reči kojima bi se opisala, ali je Gabrijel
mogao da oseti struju između njih, kojoj nije mogao da se odupre. Naježile su mu se sve
dlake na telu od njenog vrelog, uzbudljivog prisustva.
Dođavola! Uz mnogo muke, uspeo je da skrene svoj fascinirani pogled sa nje, da bi
se naklonio lejdi Bervik. „Grofice“, promrmljao je. „Zadovoljstvo mi je što Vas vidim,
kao i uvek.“
„Lorde Sent Vinsente.“ Njeno likovanje i zadovoljstvo u očima se nije moglo
drugačije protumačiti nego kao pobeda, dok je posmatrala nekadašnjeg neuhvatljivog
neženju, uhvaćenog u zamku. „Poznajete lejdi Pandoru, očito.“ Pogurala je plavokosu
devojku napred i rekla: „Ovo je njena sestra, lejdi Kasandra.“
Kasandra se poklonila dražesnim, dobro uvežbanim pokretom. „Lorde.“ Bila je
lepa, stidljiva, a svaka kovrdža joj je bila na svom mestu. Skromno je spustila pogled,
vodeći računa da ga nijednog trenutka ne podigne više od njegove kragne na košulji.
Ljupka devojka, zaključio je, ali… nimalo ga nije zanimala.
Pandora je prišla Gabrijelu i stala tačno ispred njega. Nijedna mlada žena njenog
staleža se nikada ne bi usudila da učini tako nešto. Imala je fascinantne oči, tamnoplave,
uokvirene crnim krugom, poput safira oprljenog na ivicama. Par gustih crnih obrva jasno
se isticao na njenom licu, belom poput snega. Mirisala je na noćni vazduh, i belo cveće, i
naznaku ženskog znoja. Taj miris ga je uzbudio, čitavo telo mu se napelo kao struna.
„Znam da želiš da učiniš ispravnu stvar, lorde“, rekla je. „Ali zaista nije potrebno
da ti spašavaš mene ili moju reputaciju. Molim te, idi kući.“
„Pazi šta pričaš“, rekla je lejdi Bervik Pandori zlokobnim tonom glasa. „Jesi li
ostala potpuno bez pameti?“
Pandora se okrenula da je pogleda. „Nisam ništa loše uradila“, insistirala je. „Ili
barem ništa toliko užasno da zaslužim da se zbog toga udam.“

6 Jig (engleski) je živahan, skakutavi narodni ples popularan u Velikoj Britaniji – prim. prev.
 „Na tvojoj porodici je sada da odluči šta će se desiti sledeće“, brecnula se lejdi
Bervik.
„Ali reč je o mojoj budućnosti.“ Pandora je ponovo pogledala Gabrijela pravo u
oči. Glas joj je zvučao još paničnije. „Molim te, idi. Molim te“
Očajnički se trudila da kontroliše situaciju. Ili nije shvatala ili nije želela da prihvati
činjenicu da je to kao da pokušavaš da zaustaviš lokomotivu u punoj brzini.
Gabrijel je zbunjeno razmišljao kako da joj odgovori. Pošto ga je odgajala majka
puna ljubavi, a imao je i dve sestre, razumeo je žene onoliko koliko muškarac može da
ih razume. Međutim, ova žena je bila nešto što nikada nije iskusio u životu.
„Otići ću“, rekao je. „Ali ovo nije situacija koju nijedno od nas ne srne previše
dugo da ignoriše.“ Pružio je svoju podsetnicu Treniru. „Lorde, očigledno, Vi i Vaša
porodica imate o mnogo čemu da razgovarate. Možete se pouzdati u moju čast – ponuda
da oženim lejdi Pandoru stoji i nema nikakav rok trajanja.“
Ipak, pre nego što je Trenir stigao da reaguje, Pandora je otela podsetnicu iz
Gabrijelove ruke. „Neću se udati za tebe, da li razumeš? Radije bih sebe lansirala topom
pravo u sunce.“ Nastavila je da čepa podsetnicu na majušne delove.
„Pandora!“, lejdi Bervik je uzviknula od šoka kada su se komadići papira rasuli po
podu.
I Pandora i Gabrijel su je potpuno ignorisali. Kad su im se pogledi sreli, ostatak
sobe je prestao da postoji.
„Vidi“, rekla mu je Pandora poslovnim tonom, „brak ne dolazi u obzir.“
Vidi? Vidi? Gabrijel je bio istovremeno šokiran, ali se i zabavljao. Da li mu se ona
to zaista obratila kao da je običan potrčko?
„Ja nikad nisam htela da se udam“, nastavila je Pandora. „Svako ko me dobro
poznaje će ti reći isto to. Kada sam bila mala, nikad nisam volela priče o princezama
koje čekaju da ih neko spase. Nikad nisam ništa zamislila kad ugledam zvezdu padalicu,
niti sam čupala latice bele rade i igrala se voli me, ne voli me. Na venčanju rođenog
brata, dali su po komad svadbene torte svim neudatim devojkama, i rekli nam, ako ga
stavimo ispod jastuka, sanjaćemo svog budućeg muža. Ja sam umesto toga pojela svoju
tortu. Do poslednje mrvice. Imam planove za svoj život koji ne uključuju da budem ičija
žena.“
„Kakve planove?“ upitao ju je Gabrijel. Kako je devojka njenog staleža, s njenim
izgledom, mogla da pravi planove koji ne uključuju nikakvu mogućnost braka?
„To se tebe ne tiče“, rekla mu je praveći se pametna.
„Shvatam“, uverio ju je Gabrijel. „Postoji samo jedna stvar koju bih voleo da te
pitam. Šta si, dođavola, uopšte tražila na balu ako nemaš nameru da se udaješ?“
„Išla sam samo zato što sam mislila da će mi biti malo manje dosadno nego kod
kuće.“
„Za onoga ko se protivi braku kao što ti tvrdiš da se protiviš, nema mesta da
učestvuje u sezoni predstavljanja društvu.“
„Ne želi baš svaka devojka koja ode na bal da bude Pepeljuga.“
 „Ako je sezona lova na divlje kokoške“, otrovno je nastavio Gabrijel, „a ti se krećeš
u jatu divljih kokošaka, usred njihovog staništa, pomalo je neiskreno očekivati od lovca
da se pravi da ti nisi divlja kokoška.“
„Dakle tako vi muškarci gledate na to? Nije ni čudo što mrzim balove.“ Pandora ga
je gledala s prezirom. „Iskreno mi je žao što sam uletela na tvoje veselo lovište.“
„Ja nisam lovio ženu“, brecnuo se. „Mene apsolutno ne zanima ženidba, ništa
manje nego tebe udaja.“
„Zašto si onda ti bio večeras na balu?“
„Da vidim vatromet!“
Nakon kratke, naelektrisane tišine, Pandora je hitro spustila pogled ka podu. Video
je kako joj se ramena tresu, i u jednom kratkom i napetom trenutku, pomislio je kako je
počela da plače. Ali onda je začuo nežno graktanje, neki sitni, tanani zvuk i shvatio je da
se ona… smeje?
„Pa“, promrmljala je, „izgleda da si uspeo da ga vidiš.“
Pre nego što je Gabrijel shvatio šta radi, prišao joj je i prstima joj podigao bradu.
Borila se da se ne vidi koliko uživa u ovome, ali nije mogla. Smejala se glasno, pomalo
podrugljivo, poput nekakve dvorske lude, dok su joj varnice igrale po tamnoplavim
očima, poput zvezda na mračnom nebu. Od njenog osmeha mu se zavrtelo u glavi.
Prokletstvo!
Više nije bio ljut, umesto toga osećao je samo vrelinu i oduševljenje. Srce mu je
snažno udaralo, od siline njegove potrebe da bude nasamo s njom, da bude u središtu sve
te energije. U njemu se upravo upalila logorska vatra, lomača, i želeo ju je, želeo je nju,
sa svom bezobzirnom, samoživom željom koju je inače uvek uspevao odlično da
kontroliše. Ali sve to nije imalo nikakvog smisla. On je bio civilizovan muškarac,
iskusan, izuzetno istančanog ukusa, a ona je bila… blagi bože, šta je ona? Poželeo je,
dođavola, da ne oseća tu strahovitu potrebu da to i otkrije.
Pandora više nije izgledala kao da je sve to zabavlja. Šta god da je videla u
njegovom pogledu, nateralo ju je da pocrveni od stida. Njena koža je iznenada postala
vrela pod njegovim prstima.
Gabrijel je nevoljno sklonio svoju ruku sa njenog lica. „Ja ti nisam neprijatelj“,
uspeo je da promuca.
„Nisi mi ni verenik, takođe.“
„Nisam još uvek.“
„Niti ćeš ikada biti.“
Gabrijel je poželeo da se ustremi na nju. Želeo je da je zgrabi u naručje i da je ljubi
dok potpuno ne izgubi pamet. Umesto toga, obratio joj se smirenim glasom. „Reci mi to
ponovo za nekoliko dana, pa ću ti možda i poverovati. U međuvremenu…“, ponovo je
zavukao ruku u unutrašnji džep i izvukao još jednu izgraviranu podsetnicu, „…ja ću ovo
da dam lordu Trenira.“
Namerno ju je podrugljivo pogledao, onim pogledom koji bi uvek izludeo njegovu
braću i sestre… i stavio joj podsetnicu tik ispred nosa.
Kao što je i pretpostavio, Pandora nije mogla da odoli tom izazovu.
 Krenula je rukom da mu otme podsetnicu. Gabrijel je načinio da podsetnica
nestane, u vazduhu, pre nego što je uspela da je pipne. Kao mali je naučio razne trikove
sa kartama kada je posećivao sa ocem klub Džener.
Pandorin izraz lica se potpuno promenio, a oči raširile od šoka: „Kako si to
uradio?“
Gabrijel je uz par spretnih pokreta učinio da se podsetnica ponovo pojavi u
njegovoj ruci. „Nauči lepo da pitaš“, rekao joj je, „pa ću ti možda jednog dana
pokazati.“
Spustila je obrve i blago se namrštila. „Nema veze. I onako nisam zainteresovana.“
Ali on je znao da je to laž. Istina je mogla da se vidi u njenim očima. Bila je
zainteresovana, ma koliko se borila protiv toga.
A nek’ mu je bog u pomoći… bio je zainteresovan i on.

Treće poglavlje

Dve večeri nakon bala kod Čevorta, Gabrijel je vežbao zahvate na stolu za bilijar, u
privatnom apartmanu iznad kluba Džener. Luksuzne sobe, u kojima su nekada živeli
njegovi roditelji u početku njihovog braka, sada su bile rezervisane isključivo za članove
porodice. Rafael, jedan od njegove mlađe braće, obično je živeo tu u klubu, ali je
trenutno bio na prekookeanskom putu po Americi. Otišao je da izvidi i kupi veliku
količinu borovog drveta u ime kompanije za izgradnju železnice, koja je pripadala u
potpunosti porodici Čelon. Američki bor, čuven po svojoj čvrstini i elastičnosti, korišćen
je za pragove na prugama, i trenutno je vladala ogromna potražnja za njim pošto je
britanske borovine bilo sve manje.
Klub nije bio isti bez Rafaelovog bezbrižnog prisustva, ali mu je svakako više
prijalo da svoje vreme provodi ovde umesto u potpunoj tišini i urednosti njegove kuće
na Kvins gejtu. Gabrijel je uživao u prijatnoj atmosferi, začinjenoj mirisima skupocenih
pića, dima iz duvanskih lula, tapaciranog kožnog nameštaja, nauljenog marokanskim
uljem i kiselog mirisa zelene čoje na stolovima. Svi ti mirisi zajedno, podsećali su ga
uvek na dečačke dane kada bi ga otac vodio sa sobom u klub.
Godinama je vojvoda išao skoro jednom nedeljno u klub Džener, da se nađe sa
menadžerima i pregleda sve knjige. Njegova supruga Ivi je klub nasledila od svog oca,
Ajva Dženera, bivšeg profesionalnog boksera. Klub je bio nezaustavljiva mašina za
pravljenje novca. Ogromni profiti koje je stekao u klubu su omogućili vojvodi da
popravi stanje na imanjima, kao i da brzo umnoži svoje carstvo raznoraznih investicija.
Kockanje je bilo protivzakonito, naravno, ali pola Parlamenta su bili članovi kluba
Džener, što ga je faktički izuzimalo od bilo kakvog zakonskog gonjenja.
Dečak koji je živeo zaštićenim životom je uživao u uzbuđenju koje su donosile
njegove posete klubu sa ocem. Tu je uvek bilo mnogo novih stvari koje je mogao da vidi
i o njima nauči, a muškarci sa kojima se Gabrijel tu susretao su bili sasvim drugačiji od
sluga i građana u vojvodstvu, koji su uvek bili puni poštovanja. Pokrovitelji, zaštitnici i
osoblje kluba su koristili grub rečnik i psovke, a pričali su i prilično masne viceve.
Takođe su ga naučili razne trikove sa kartama. Ponekad bi se Gabrijel popeo na barsku
stolicu pored kružnog stola za kojim su se kockali, da gleda igre u veliki novac, dok bi
ga otac rukom zaštitnički držao oko ramena. Bezbedno ušuškan pored vojvode, Gabrijel
je video mnogo ljudi koji su dobijali ili gubili čitava bogatstva za jednu noć, samo zbog
toga koliko im je kockica bila naklonjena.
Kada je Gabrijel malo odrastao, krupijei su ga učili matematičke šeme o šansama i
mogućnostima. Takođe su mu pokazivali kako da primeti ako neko koristi kocke
punjene olovom, da bi se teže kotrljale, ili obeležava karte za igranje. Gabrijel je postao
prilično upoznat sa svim signalima igrača koji bi se udružili i nešto spletkarili da bi lakše
varali. Namigivali su, klimali glavom, slegali ramenima – a bilo je tu i suptilnih, jedva
vidljivih, tehnika koje su koristili oni najbolji. Znao je sve moguće načine na koje čovek
može da vara, video je obeležene karte, sakrivene ili spakovane drugačije. Tokom tih
poseta klubu, naučio je zaista mnogo toga o ljudskoj prirodi, a da toga nije bio ni
svestan.
Gabrijelu je tek mnogo godina kasnije palo na pamet da su odlasci u klub Džener
bili način njegovog oca da mu pomogne da se bolje upozna sa svetom koji ga okružuje,
da postane mudriji, da ga pripremi za sve buduće situacije kada će ljudi pokušati da se
okoriste o njega. On je sve te lekcije dobro zapamtio. Kada je napokon napustio
bezbedno okruženje svog porodičnog doma, brzo je otkrio da je bio svačija meta, kao sin
i naslednik vojvode od Kingstona.
Gabrijel je poređao pet belih kugli na sredinu bilijarskog stola, a crvenu kuglu je
pozicionirao na dnu, želeći da sve bele kugle pošalje u suprotni ugao. Metodično je
ubacivao kuglu po kuglu, i svaka je uredno upala u mrežicu sa strane stola. Oduvek je
voleo bilijar, sve te uglove i šeme, način na koji mu je pomagao da umiri svoj mozak u
trenucima kada je morao jasno da razmišlja.
Kada je udario poslednju kuglu, Gabrijel je postao svestan da neko stoji na vratima.
I dalje se naginjući preko stola, bacio je pogled i susreo se sa svetlim i živahnim
pogledom svog oca. Blago se nasmešio. „Pitao sam se koliko će potrajati dok ne
saznaš.“
Naizgled nonšalantno, Sebastijan, vojvoda od Kingstona, ušetao je u prostoriju. On
je nekako uvek znao sve što se događa u Londonu, bez obzira na to što je često provodio
i po nekoliko meseci na imanju u Saseksu. „Do sada sam čuo tri različite verzije priče.“
„Odaberi najgoru, i kladim se da je ta prava“, rekao je suvoparno Gabrijel,
spuštajući svoj bilijarski štap na sto. Osetio je olakšanje kada je video oca, koji nikada
nije propustio da mu pruži utehu i podršku. Čvrsto su se rukovali, a drugom rukom se
nakratko zagrlili. Takvo pokazivanje osećanja nije bilo uobičajeno između očeva i
sinova njihovog staleža, ali s druge strane, oni nikada nisu bili uobičajena,
konvencionalna porodica.
Nakon toplog tapšanja po leđima, Sebastijan je zakoračio unazad i pomno i
zabrinuto pogledao svog sina, što je Gabrijela podsetilo na njegova najranija sećanja.
Njegovom ocu nisu promakli znaci brige na Gabrijelovom licu, ali mu je svejedno
nehajno promrsio kosu, kao kada je bilo mali. „Nisi spavao.“
„Otišao sam u provod s prijateljima i zadržao se skoro čitavu noć“, priznao mu je
Gabrijel. „Završilo se kada smo svi bili toliko pijani da nismo mogli da hodamo.“
Sebastijan se nacerio i skinuo kaput. Taj luksuzni i savršeno krojeni komad odeće je
nemarno bacio na najbližu stolicu. „Uživaš u poslednjim danima života kao neženja, je
li?“
„Bilo bi tačnije reći da se uništavam kao pacov koji se davi.“
„Ista stvar.“ Sebastijan je skinuo dugmad sa manžetni i počeo da zavrće rukave na
košulji. Zbog aktivnog života na Herons pointu, porodičnom imanju u Saseksu, bio je
vitak i u kondiciji, kao muškarci upola mlađi od njega. Često izlaganje suncu je
potamnelo njegov ten i posvetlelo mu kosu, pa su se njegove svetloplave oči još više
isticale.
Dok su ostali muškarci njegove generacije postali ozbiljni i staloženi, Vojvoda je
bio živahniji nego ikad, delimično i zato što je njegov najmlađi sin imao tek jedanaest
godina. Vojvotkinja Ivi, neočekivano je ostala trudna dugo nakon što je mislila da su
njeni dani za rađanje prošlost. Kao rezultat toga, razlika između najmlađeg deteta i onog
pre njega, njegove sestre Serafine, čitavih je osam godina. Ivi je osećala popriličnu
sramotu kada je ostala trudna u njenim godinama, posebno u svetlu tvrdnji svog supruga
da je ona sada hodajuća reklama njegove potencije. Iskreno, Sebastijan se zaista ponašao
prilično prepotentno tokom čitave poslednje ženine trudnoće.
Njihovo peto dete je bio lep dečak, sa crvenkastom kosom, iste boje kao dlaka
irskog setera. Kršteno ime mu je bilo Majki Ajvo, ali mu je nekako to ratoborno srednje
ime mnogo više odgovaralo nego nadenuto ime Majki. Sada je to bio živahan, veseo
momčić, koji je skoro svuda pratio svog oca.
„Ti počni prvi“, rekao mu je Sebastijan, šetkajući se pored police sa bilijarskim
štapovima sve dok nije izabrao svoj omiljeni. „Potrebna mi je prednost.“
„Đavola ti je potrebna prednost“, istom merom mu je odgovorio Gabrijel,
postavljajući kugle za igru. „Jedini razlog što si poslednji put izgubio od mene je bio što
si dopustio Ajvu da previše puta udara umesto tebe.“
„Pošto sam odmah shvatio da ću izgubiti, odlučio sam da iskoristim dečaka kao
izgovor.“
„Gde je Ajvo? Ne mogu da verujem da si ga ostavio u Herons pointu sa
devojkama.“
„Malo je falilo da poludi od besa“, rekao je Sebastijan sa žaljenjem u glasu. „Ali
sam mu objasnio da tvoja trenutna situacija zahteva moju nepodeljenu pažnju. Kao i
obično, ja sam prepun saveta od velike pomoći.“
 „Oh, bože!“ Gabrijel se nagnuo preko stola da otvori partiju. Spustio se nisko,
udario kuglu, koja je udarila u žutu i ubacila je pravo u mrežu. Dva poena. Sledećim
udarcem je ubacio crvenu kuglu.
„Odlični potezi“, rekao je njegov otac. „Pravi si pametnjaković.“
Gabrijel je prezrivo frknuo. „Ne bi to rekao da si me video pre dve noći na balu kod
Čevorta. Nazvao bi me prvoklasnim idiotom – i to sa punim pravom – što sam dozvolio
da me naivna devojka upeca u brak.“
„Ah, pa, nijedan bik ne može zauvek da beži od jarma.“ Sebastijan je kružio oko
stola, namestio svoj udarac i savršeno ga izveo. „Kako se ona zove?“
„Lejdi Pandora Rejvenel.“ Dok su nastavili da igraju, Gabrijel mu je s gađenjem
objasnio sve. „Na prvom mestu, nisam hteo ni da idem na taj prokleti bal. Naterali su me
neki prijatelji koji su rekli da je Čevort potrošio pravo bogatstvo na ekipu samoukih i
samoproklamovanih umetnika vatrometa. Na kraju večeri je trebalo da sledi neverovatan
i nikad ranije viđen vatromet. Pošto me sam bal nije nimalo zanimao, šetao sam pored
reke i posmatrao radnike kako postavljaju skele i vatromet. Kad sam krenuo nazad“,
zastao je da zada sjajan udarac, kojim je simultano pogodio dve kugle i dobio za to tri
poena, „začuo sam devojku kako psuje u letnjoj kućici. Zaglavila se, glavom nadole, sa
zadnje strane velikog divana, a haljina joj se uplela u masivne i oštre rezbarije.“
Njegov otac je trepnuo od uživanja. „Đavolski pametan mamac! Koji muškarac bi
mogao tome da odoli?“
„I poput glupana, otišao sam da joj pomognem. Pre nego što sam uspeo da je
oslobodim, lord Čevort i Vestklif su se stvorili ispred nas. Vestklif je odmah ponudio da
sve ostane među nama, naravno, ali se Čevort nameračio da svima razglasi moje
nedelo.“ Gabrijel je popreko pogledao svog oca. „Kao đa je to bila neka njegova odavno
željena osveta.“
Sebastijan ga je pogledao s mrvom izvinjenja u očima. „Možda je, nekad davno,
bilo nečega s njegovom ženom“, priznao je. „Nekoliko godina pre nego što sam se
oženio tvojom majkom.“
Gabrijel je snažno udario kuglu, koja je nastavila da kreće besciljno po stolu. „I sad
je reputacija te devojke uništena, i ja moram da se njome oženim. A sama ta ideja je,
moram i to da dodam, odmah kod nje izazvala salvu protesta.“
„Zašto?“
„Verovatno zato što joj se ne sviđam. Kao što možeš da zamisliš, moje ponašanje
nije bilo preterano šarmantno, s obzirom na okolnosti.“
„Ne, pitam te zašto moraš da je oženiš.“
„Zato što je to jedini častan postupak.“ Gabrijel je zastao. „Zar nije to ono što od
mene očekuješ?“
„Nikako. Tvoja majka je ta koja očekuje da se poneseš časno. Ja bih, sa druge
strane, bio savršeno zadovoljan da postupiš izuzetno nečasno ako uspeš da se izvučeš s
tim.“ Spustivši se bliže stolu, Sebastijan je proučavao svoj sledeći potez, blago škiljeći, i
nakon toga stručno ubacio crvenu kuglu u mrežicu. „Neko mora da se oženi tom
devojkom“, rekao je usputno i opušteno, „ali to ne moraš da budeš ti.“ Izvadio je crvenu
kuglu, i vratio je na centralnu poziciju, nameštajući je za sledeći udarac. „Kupićemo joj
muža. Danas je većina plemićkih porodica u dugovima do guše. Za pravu sumu novca,
rado će da ponude jednog od svojih naslednika s pedigreom.“
Zapanjeno posmatrajući svog oca, Gabrijel je razmišljao o njegovoj ideji. Mogao bi
lako da prebaci Pandoru na nekog drugog muškarca, da bude tuđi problem. Ona ne bi
morala da živi odbačena od društva, a on bi bio slobodan da nastavi sa životom kakav je
vodio do sad.
Osim…
Osim što nikako nije mogao da prestane da razmišlja o Pandori. Bila je poput neke
muzike koja te nervira, ali ne možeš da je izbaciš iz glave. Postao je toliko opsednut
njom da čak nije otišao da poseti ni svoju ljubavnicu, znajući da čak ni Nolin veliki i
raznoliki repertoar neće biti dovoljan da mu skrene misli.
„Dakle?“ upitao ga je otac.
Ophrvan brigama, Gabrijelu je trebalo nekoliko sekundi da mu odgovori. „Ideja
ima smisla.“
Sebastijan ga je začuđeno pogledao. „Očekivao sam pre nešto nalik na: ’Da, dragi
bože, učiniću sve na svetu da izbegnem da provedem ostatak života u okovima pored
devojke koju ne mogu da podnesem.’“
„Nisam rekao da ne mogu da je podnesem“, odgovorio mu je Gabrijel osorno.
Sebastijan ga je pogledao s blagim smeškom. Nakon kratkotrajne ćutnje, pokušao
je da sazna više: „Je li devojka lepa?“
Gabrijel je otišao do obližnjeg šanka i sipao sebi brendi. „Prokleto je prekrasna“,
promumlao je.
Delujući sve više zainteresovano, njegov otac ga je upitao: „Koji onda problem
postoji s njom?“
„Ona je jedna savršena mala divljakuša. Apsolutno nesposobna da začuti kad treba.
Da ne pominjem koliko je čudna, odlazi na balove, ali nikad ne pleše, samo sedi u uglu.
Dvojica momaka sa kojima sam sinoć otišao na pijančenje su mi rekli da su je pitali da
pleše valcer s njima na prethodnim balovima. Jednom od njih je rekla da joj je kočija
nedavno prešla preko stopala, a drugom da joj je batler slučajno prikleštio nogu
vratima.“ Gabrijel je otpio brendi pre nego što je mrzovoljno nastavio: „Nije ni čudo što
je uvek sama.“
Sebastijan, koji je počeo da se smeje, odjednom je zastao ponesem sinovljevim
komentarom. „Ah“, rekao je nežno. „To sve objašnjava.“ Kratko je ćutao, zagledan u
daljinu, prisećajući se nekog davnog, prijatnog sećanja. „Opasna stvorenja su devojke
koje su uvek same. Moraš da im priđeš sa maksimalnim oprezom. One tiho sede po
ćoškovima, naizgled kao da su se uklopile u okolinu, zaboravljene i napuštene, kad su u
stvarnosti one prave sirene, koje mame muškarca u propast. Nećeš ni primetiti kada ti
otme srce pravo iz grudi – i onda će zauvek biti njeno. Devojka koja je uvek sama,
nikada ti neće vratiti tvoje srce.“
 „Da li si završio sa svojom zabavnom pričom?“ upitao ga je Gabrijel, nestrpljivo
posmatrajući očevo putovanje kroz prošlost. „Zato što ja moram da se pozabavim
stvarnim problemima.“
I dalje se smeškajući, Sebastijan je dohvatio malo krede i protrljao vrh svog
bilijarskog štapa. „Oprosti mi. Od tog izraza uvek postanem sentimentalan. Nastavi.“
„Zbog svih praktičnih razloga, meni Pandora ne može biti ni od kakve koristi osim
u krevetu. Ona je za mene novina. Nakon što to prođe, dosadila bi mi za nedelju dana.
Štaviše, ona po temperamentu nikako ne odgovara da bude moja buduća žena. Ili bilo
čija žena.“ Morao je da završi svoj brendi, pre nego što se naterao da promuklo prizna:
„Uprkos svemu tome…. Ja ne želim da je iko drugi ima.“ Čvrsto je rukama zgrabio
ivicu stola i besciljno gledao u zelenu čoju.
Reakcija njegovog oca je bila neočekivano optimistična. „Da izigravam đavoljeg
advokata, da li ti je ikada palo na pamet da će lejdi Pandora s vremenom da sazri?“
„To bi me veoma iznenadilo“, promucao je Gabrijel, razmišljajući o njenim
paganskim plavim očima.
„Ali, moj dragi dečače, naravno da bi te iznenadilo. Žena će te uvek iznenađivati
svojim sposobnostima Možeš da provedeš čitav vek trudeći se da otkriješ šta je uzbuđuje
i zanima, ali nikada nećeš zaista sve da znaš. Uvek postoji još nešto. Svaka žena je
misterija, i stvorena je ne da je razumeš, već da u njoj uživaš.“ Sebastijan je uzeo jednu
bilijarsku kuglu sa stola, bacio je u vazduh i spretno je uhvatio. „Tvoja lejdi Pandora je
mlada, a to će se promeniti s vremenom. Ona je devica, to je problem koji se lako da
rešiti. Ti očekuješ čamotinju i dosadu u braku, što je, izvini na ovim rečima, vrhunac
arogancije s kojim niko ne može da se meri, osim možda mene u tvojim godinama. Ta
devojka zvuči kao sve, osim dosadne. Ako bi joj pružio i najmanju šansu, velika je
verovatnoća da bi te zadovoljila mnogo više nego gospođa Blek.“
Gabrijel ga je upozoravajuće pogledao.
Njegov otac se nije trudio da sakrije svoje neslaganje sa izborom Gabrijelove
ljubavnice, čiji je suprug bio američki ambasador. Ta mlada, lepa žena bivšeg oficira
unije, koga su povrede stečene u ratu sprečavale da je zadovolji u spavaćoj sobi,
gospođa Nola Blek je uživala u zadovoljstvima gde god bi na njih naletela.
Tokom poslednje dve godine, Nola je potpuno okupirala Gabrijela, ispunjavajući
mu sve želje, dok su njihovi susreti bili nepomućeni ikakvim inhibicijama ili moralom.
Uvek je znala kako da pomeri limite, smišljajući nove trikove da ga iznova zainteresuje i
zadovolji njegove kompleksne želje. Gabrijel nije voleo što je ona udata, prezirao je njen
temperament i njenu posesivnost, a u poslednje vreme je počeo da shvata da ga ta afera
pretvara u najgoru moguću verziju sebe.
Ali se i dalje vraćao po još!
„Niko me ne zadovoljava više od gospođe Blek“, jedva je izgovorio Gabrijel. „U
tome je problem.“
Polako, njegov otac je spustio svoj štap na bilijarski sto, sa bezosećajnim izrazom
lica. „Misliš da si zaljubljen u nju?“
 „Ne. Bože dragi, ne! Samo… ja…“ Gabrijel je spustio glavu i protrljao zadnji deo
vrata, gde je počeo da oseća sve veću nelagodnost. Mada su on i njegov otac slobodno
razgovarali o raznim temama, retko su pričali o stvarima koje su se ticale seksa.
Sebastijan, hvala bogu, nije bio otac koji bi se mešao u privatne živote svoje dece.
Nije bilo lakog načina na koji je Gabrijel mogao da opiše mračnu stranu svoje
prirode, niti je bio preterano željan da se sa tim suoči. Kao najstariji sin porodice Čelon,
uvek se trudio da nadmaši visoka očekivanja – svoja sopstvena, kao i očekivanja drugih.
Još od malih nogu, bio je svestan da, zbog svog porodičnog imena, bogatstva i uticaja,
mnogi ljudi stalno priželjkuju da propadne i učini nešto strašno. Rešen da se dokaže,
zaradio je najviše ocene na Itonu i Oksfordu. Kada su drugi momci želeli da ga testiraju
započinjući tuče ili se trudeći da ga nadmaše u atletici, on je stalno morao da se
dokazuje. Kad god bi prepoznao neku slabost u sebi, radio je naporno na tome da je
prevaziđe. Nakon što je diplomirao, preuzeo je u potpunosti na sebe sve porodične
finansije, a i sam je investirao u razne biznise, što mu se višestruko isplatilo. U skoro
svim segmentima svog života, on je bio izrazito disciplinovana osoba koja naporno radi,
muškarac koji je sve svoje obaveze shvatao ozbiljno.
Ali tu je bila i ta druga strana. Bio je veoma privlačan, neumeren i prokleto umoran
od toga da stalno bude savršen. Zbog te strane se uvek osećao krivim.
Gabrijel još uvek nije pronašao način da pomiri te dve strane svoje prirode, anđela i
đavola. Sumnjao je da će mu to ikada i poći za rukom. Sve što je zasigurno znao je bilo
da je Nola Blek spremna da učini sve što bi on poželeo, a on nikada ni sa kim ranije nije
osetio takvo olakšanje.
Gabrijel je iznenada pocrveneo, trudeći se da objasni ocu, a da pritom ne zvuči kao
da je nekakvo užasno čudo prirode. „Problem je što mi je potrebno određeno…
zapravo… ona mi dopušta da…“ Prekinuo je na pola i opsovao sebi u bradu.
„Svaki muškarac ima sopstveni ukus“, rekao je razumno Sebastijan. „Sumnjam da
je tvoj ukus nešto što bi mene šokiralo.“
„Ono što je tvoja generacija smatrala šokantni je verovatno mnogo drugačije od
mojih shvatanja.“
Nastupila je kratka i napeta tišina. Kada je Sebastijan odgovorio, glas mu je zvučao
suvo i preko: „Bez obzira što sam ja jedan drevni i oronuli fosil, verujem da ruine mog
senilnog mozga ipak nekako mogu da shvate šta želiš da mi kažeš. Toliko si dugo uživao
u raznim telesnim zadovoljstvima da si izgubio svaku, meru. Stvari koje uzbuđuju druge
muškarce, na tebe nimalo ne deluju. Ne postoji nikakva šansa da skromne čari jedne
device mogu ikad da se takmiče sa razvratnim talentima tvoje ljubavnice.“
Gabrijel je zapanjeno podigao pogled.
Njegov otac ga je gledao podrugljivo. „Dozvoli mi da te uverim, momče, seksualni
razvrat je izmišljen mnogo pre tvoje generacije. Sladostrasnici iz vremena mog dede su
radili stvari zbog kojih bi i Satir7 pocrveneo od stida. Muškarci u našoj lozi se rađaju
žudeći za više zadovoljstva nego što je to dobro po nas. Očigledno, ni ja nisam bio
7 Satir je u antičkoj mitologiji bio šumski demon, pola čovek pola jarac, velikog seksualnog apetita – prim.
prev.
svetac pre nego što sam se oženio, a sam bog zna da nikad ne bih očekivao kako ću naći
ispunjenje u zagrljaju jedne jedine žene do kraja svog života. Ali se to dogodilo. Što
znači da ne postoji razlog zbog kog se to ne bi desilo i tebi.“
„Ako ti tako kažeš.“
„Ja tako kažem.“ Nakon tišine, tokom koje je razmišljao, Sebastijan je ponovo
progovorio. „Zašto ne pozoveš Rejvenelove u posetu na nedelju dana? Pruži toj devojci
sportsku šansu, i upoznaj se s njom pre nego što doneseš odluku.“
„Nema potrebe da pozivamo čitavu porodicu u Saseks zbog toga. Meni mnogo više
odgovara da je posećujem ovde u Londonu.“
Njegov otac je odmahnuo glavom. „Moraš da provedeš tih nekoliko dana što dalje
od svoje ljubavnice“ rekao mu je iskreno. „Čovek sa razvijenom paletom ukusa poput
tebe može da uživa u sledećem jelu mnogo više ako eliminiše sve druge ukuse.“
Gabrijel se namrštio i rukama se oslonio na bilijarski sto, razmišljajući o očevom
predlogu. Sa svakim sledećim danom, sve više ljudi će ga proganjati, želeći da čuju sve
o ovom skandalu. Posebno Nola, koja mu je već poslala pola tuceta poruka, zahtevajući
da zna da li su glasine istinite. Rejvenelovi se sigurno bore sa istim problemima i
pitanjima, i verovatno bi oberučke prihvatili priliku da pobegnu iz Londona. Imanje
Harons point, sa svojih četiri i po hiljade hektara šuma, obradivog zemljišta i
besprekorne obale, nudi potpunu privatnost.
Oči su mu se suzile kad je spazio očev blag izraz lica. „Zašto ohrabruješ sve ovo?
Zar ne bi trebalo da budeš izbirljiviji kada je u pitanju majka tvojih budućih unuka?“
„Ti si muškarac od svojih dvadeset i osam leta, koji još uvek nije dobio naslednika.
U ovom trenutku, ne brinem preterano o tome za koga ćeš se venčati. Samo od tebe
tražim da dobiješ neke naslednike pre nego što tvoja majka i ja postanemo previše stari
da ih podignemo u krilo.“
Gabrijel je polušaljivo pogledao oca. „Nemoj previše nade da polažeš u lejdi
Pandoru. Po njenom mišljenju, udaja za mene bi bila najgora stvar koja joj se ikada
dogodila u životu.“
Sebastijan se nasmešio. „Brak je obično najgora stvar koja može jednoj ženi da se
dogodi. Ali srećom, to ih nikada nije sprečavalo da se udaju.“

Četvrto poglavlje

Pandora je znala da je očekuju loše vesti kada je Devon poslao po nju, pozivajući je
da dođe u njegovu radnu sobu, ali bez Kasandre. Da stvari budu još gore, Ketlin, koja je
ublažavala probleme između Devona i Pandore, nije trenutno bila tu. Otišla je tog
popodneva da poseti Helen, koja je i dalje ležala nakon što je rodila zdravog sina pre
nedelju i po dana. Robusno, tamnokoso nedonošče, nazvano Teron, veoma je ličilo na
svog oca. „Samo je bio lepši, hvala bogu“, rekao je gospodin Vinterborn sa smeškom.
Dečakovo ime je nastalo od velške reči koja znači grom, i do sad je i te kako dokazao
više puta da zavređuje to ime, svaki put kada bi bio gladan.
Tokom porođaja, pored Helen je bila doktorka Garet Gibson, koja je u robnoj kući
gospodina Vinterborna bila lekar svih zaposlenik Jedna od prvih, i samo nekoliko žena
koje su imale diplomu lekara i hirurga u Engleskoj, doktorka Gibson je bila obučena i
vešta u raznim modernim tehnikama. Sjajno je brinula o Helen, koja je imala veoma
težak porođaj, nakon čega je dobila blagu anemiju zbog gubitka krvi. Doktorka joj je
prepisala pilule gvožđa i produženo ležanje, a Helen se svakog dana osećala sve bolje.
Ipak, gospodin Vinterborn, koji je bio izuzetno zaštitnički nastrojen po prirodi, do
sad je konstantno insistirao na tome da obleće oko svoje žene svakog minuta,
zapostavljajući gomilu obaveza koje su se nakupile u robnoj kući. Ma koliko da ga je
Helen uveravala da više nije u opasnosti da se razboli nakon porođaja od groznice ili
neke druge užasne bolesti, on je i dalje sedeo pored njene postelje, neprekidno motreći
na nju. Helen je većinu svog vremena provodila čitajući, dojeći bebu, i igrajući karte sa
Keris, njenom mlađom polusestrom.
Tog jutra Helen je poslala poruku, moleći Ketlin da je obiđe, ne bi li tako gospodin
Vinterborn otišao do kancelarije da se poštara za hitne poslovne probleme. Sudeći po
Heleninim rečima, Vinterbornovi zaposleni su poludeli bez njega, a ona je poludela
pored njega.
Kuća je bila nenormalno tiha kad je Pandora došla do Devonove radne sobe. Retki
popodnevni zraci sunca su se probijali kroz dvostruka stakla na prozorima, postavljenim
u okvire od tamne hrastovine.
Devon je stajao kad je ušla u sobu. „Imam neke vesti.“ Pokazao joj je glavom da
sedne ispred njegovog radnog stola. „Pošto ovo uključuje lorda Sent Vinsenta, pomislio
sam da je bolje da ti kažem pre nego što saznaju svi ostali.“
Njeno srce je počelo divljački da lupa kada je čula njegovo ime. Pandora se spustila
u stolicu i skupila ruke u svom krilu. „Šta je bilo? Da li je povukao svoju ponudu?“
„Upravo suprotno od toga.“ Devon je seo, gledajući je pravo u oči. „Sent Vinsent
nam je poslao pozivnicu da svi posetimo njegovo porodično imanje u Saseksu.
Ostaćemo tamo nedelju dana. To će dozvoliti obema porodicama da…“
„Ne!“, uzviknula je Pandora, hitro skočivši iz stolice dok su joj živci uplašeno
titrali. „Ja ne mogu to da uradim.“
Devon ju je pogledao zbunjeno, ali i namršteno. „To je prilika da ih sve bolje
upoznamo.“
Toga se upravo Pandora najviše i plašila. Vojvoda i vojvotkinja od Kingstona, kao i
njihovo leglo superiornih potomaka, sigurno će s visine, preko svojih elegantnih noseva,
gledati dole na nju. Njihov prezir će prekrivati samo tanak veo pristojne ljubaznosti.
Svako pitanje koje joj budu postavili će biti test, a svaka greška koju načini će biti
primećena, zabeležena i zapamćena za kasnije korišćenje.
 Pandora je uzrujano koračala po sobi, dok joj je suknja sekla vazduh, šaljući tananu
prašinu na sve strane. Svaki put kad bi prošla pored teškog stola, gomila papira bi
zalepršala u protestu. „Dok završe sa mnom, biću uništena, unižena i gotova, kao
pastrmka spremna za šotiranje,“
„Zašto bi se loše ponašah prema tebi kad su te pozvali da budeš njihov gost?“,
upitao ju je Devon.
„Možda žele da me zaplaše da odbijem prosidbu lorda Sent Vinsenta, pa onda on
neće morati da je povuče i niko neće misliti kako nije džentlmen,“
„Oni samo žele da se svi upoznamo“, rekao je Devon posebno strpljivo, od čega je
poželela da eksplodira kao puding na jakoj vatri. „Ni više ni manje.“
Pandora se zaustavila, a srce joj je lupalo u grudima poput divlje ptice u kavezu.
„Da li Ketlin zna za to?“
„Još uvek ne. Ali složiće se sa mnom da je ta poseta neophodna. Činjenica je da
više niko od nas ne može da se kreće po Londonu, a da ga ne zaspu pitanjima o tebi i
Sent Vinsenta. Ketlin i ja smo se sinoć složili da porodica mora da ode iz grada dok se
ova situacija ne razreši.“
„Onda ću se ja vratiti u Everzbi. Ne u Saseks. Moraćete da bacite moje telo u
okove, a čak i tad…“
„Pandora, dođi ovamo. Nemoj biti tvrdoglava. Hoću da razgovaram $ tobom.“
Devon ju je čvrsto spustio na stolicu. „Sad.“
To je bio prvi put ikad da je Devon upotrebio svoj autoritet na njoj, kao glava
porodice. Mada ona urođeno nije trpela niti volela autoritet, Devon je oduvek bio fer
prema njoj. Nikada joj nije pružio razlog da mu ne veruje. Polako ga je poslušala,
utapajući se u stolicu i grčevito se držeći za drveni naslon prstima koji su pobeleli od
pritiska. Začula je omraženu zvonjavu u levom uvetu. Prekrila ga je dlanom i nekoliko
puta udarila kažiprstom po zadnjoj strani glave, što je nekada uspevalo da zaustavi taj
iritantan zvuk. Na njeno veliko olakšanje, uspelo je.
Devon je posmatrao Pandoru očima koje su bile iste tamnoplave nijanse kao i
njene. „Mislim da razumem čega se plašiš“, rekao joj je polako. „Barem delimično. Ali
takođe mislim da ne razumeš moju perspektivu. U nedostatku oca ili starijeg brata koji
bi te štitio, sve što imaš sam ja. Bez obzira na to šta ti misliš ili bilo ko drugi, ja te neću
primoravati da se udaš za Sent Vinsenta. Zapravo, čak i ako budeš to želela, možda ne bi
dobila moje dopuštenje.“
Potpuno zbunjeno Pandora je rekla: „Lejdi Bervik mi je rekla da nemam izbora.
Ako se ne udam, jedina druga opcija je da se bacim u najbliži aktivni vulkan. Ma gde on
bio.“
„Na Islandu. A jedini način na koji ćeš da se udaš za Sent Vinsenta je ako me
ubediš da ti je on draži od vulkana.“
„Ali moja reputacija…“
„Gore stvari mogu ženi da se dese od uništene reputacije“
Žureći u Devona sa čudom, Pandora je osetila kako počinje da se opušta, i kako
njeni sprženi živci prestaju nervozno da trepere. On je bio na njenoj strani, shvatila je.
Bilo koji drugi muškarac bije na njegovom mestu naterao da se uda bez mnogo
razmišljanja.
„Ti si deo moje porodice“, nastavio je Devon ravnomernim glasom. „I nek’ sam
proklet ako ću te predati u ruke nekom strancu, a da se prethodno ne uverim da ćeš biti
bezbedna. Učiniću sve što je u mojoj moći da te sprečim da napraviš grešku kakvu je
napravila Ketlin kad se udala za tvog brata.“
Pandora je bila nema od iznenađenja. Teo je bio osetljiva tema, retko pominjana u
kući Rejvenelovih.
„Ketlin nije znala ništa o Teu pre venčanja“, nastavio je Devon. „Tek nakon što se
udala je otkrila kakav je on zaista. Tvoj brat nije dobro podnosio piće, a kad je bio pijan,
postao bi nasilan. Nekoliko puta su ga iznosili iz kluba, ili izbacivali silom sa nekog
drugog javnog mesta. To nije bila nikakva tajna među njegovim prijateljima, niti u
krugovima u kojima se kretao.“
„Kako užasavajuće“, promucala je Pandora, dok joj se vrelina penjala u lice.
„Da. Ali Teo je pažljivo prikrio svoju nasilničku prirodu dok se udvarao Ketlin.
Ako su lord i lejdi Bervik čuli neke glasine o njemu – a čisto sumnjam da to nisu znali –
nikada o tome nisu razgovarali sa Ketlin.“ Devon se namrštio. „Prokleto je trebalo to da
učine.“
„Zašto nisu?“
„Mnogi veruju da brak promeni temperament muškarca. Što je potpuna budalaština,
naravno. Ne može leopard da izgubi svoje pege“, Devon je ućutao. „Da je Teo poživeo,
Ketlinin život bi bio pakao. Ja nemam nameru da te bacim u ruke nasilnom mužu.“
„Ali ako se ne udam, skandal će načiniti problem svima. Posebno Kasandri.“
„Pandora, dušo, da li zaista veruješ da iko od nas može ikada biti srećan ako se
prema njemu neko loše ponaša? Vest ili ja bismo na kraju ubili to kopile.“
Preplavljena zahvalnošću, Pandora je osetila kako joj se oči pune suzama. Kako je
bilo čudno što više nije imala roditelje niti brata, a nikada se nije više osećala kao da
pripada porodici.
„Ne mislim da bi lord Sent Vinsent bio nasilan prema meni“, rekla je.
„On pre deluje kao neko ko bi bio hladan i dalek. Što bi naravno bilo takođe
strašno, ali bih to mogla da podnesem.“
„Pre nego što donesemo odluku, pokušaćemo da saznamo što više o tome kakav je
čovek lord Sent Vinsent.“
„Za nedelju dana?“, upitala je sumnjičavo.
„To nije dovoljno vremena da neko pokaže svoje pravo lice“, priznao je Devon.
„Ali možeš mnogo toga da naučiš o čoveku ako ga posmatraš kakav je dok je u krugu
svoje porodice. Ja ću takođe pokušati da saznam što više od ljudi koji ga poznaju.
Vinterborn ga poznaje, zapravo. Obojica su u izvršnom veću kompanije koja proizvodi
hidrauličnu opremu.“
Pandora nije mogla da zamisli njih dvojicu da razgovaraju – sin velškog vlasnika
male prodavnice hrane i sin jednog vojvode. „Da li se on dopada gospodinu
Vinterbornu?“, usudila se da pita.
 „Rekao bih da je tako. On kaže da je Sent Vinsent inteligentan i praktičan, i da se
ne ponaša nadobudno. To je veliki kompliment, ako dolazi od Vinterborna.“
„Da li će gospodin Vinterborn i Helen poći s nama na imanje Herons point?“,
upitala je Pandora s nadom u glasu. Osećala bi se mnogo bolje ako bi cela porodica bila
sa njom.
„Ne ovako brzo nakon rođenja deteta“, rekao joj je Devon nežno. „Helen mora da
se oporavi pre nego što bude smela da putuje. Osim toga, ja ću insistirati da nas lejdi
Bervik ne prati u Herons point. Ne želim da budeš opterećena njenim okvirima. Želim
da dobiješ priliku – ili dve – da se sretneš nasamo sa Sent Vinsentom.“
Pandora je širom otvorila usta. Nikada ne bi očekivala od Devona, koji je bio
izrazito zaštitnički nastrojen, da kaže tako nešto.
Devon je delovao kao da mu je pomalo neprijatno kad je nastavio: „Znam kako bi
trebalo da izgleda pristojno i prikladno udvaranje. Ipak, Ketlin nikada nije bilo
dozvoljeno da ostane nasamo sa Teom ni jednog jedinog trenutka pre nego što su se
venčali, a rezultat je bio katastrofalan. Nek’ sam proklet ako znam kako bi mogla žena
da proceni potencijalnog muža ako ne ostvari makar nekoliko razgovora nasamo s
njim.“
„Pa ovo je baš čudno“, rekla je Pandora nakon kratkotrajnog razmišljanja. „Meni
niko nikad nije dao dozvolu da uradim nešto neprikladno.“
Devon se nasmešio. „Hoćemo li da odemo svi zajedno kod njih u posetu na nedelju
dana, neka to bude naša mala ekspedicija da saznamo činjenice?“
„Pretpostavljam da bismo mogli. Ali šta ako se ispostavi da je lord Sent Vinsent
grozan?“
„Onda se nećeš udati za njega.“
„Šta će se dogoditi sa ostatkom porodice?“
„O tome ću ja da brinem“, rekao je Devon odlučno. „Za sada, jedino što ti treba da
učiniš je da se upoznaš bliže sa Sent Vinsentom. A ako odlučiš da ne želiš da se udaš za
njega, iz bilo kog razloga, nećeš morati.“
Oboje su ustali sa stolica. Impulsivno, Pandora je prišla i zarila lice u Devonove
grudi, zagrlivši ga. Bez sumnje je iznenadila njega koliko i sebe tim potezom. Retko je
tražila fizički kontakt sa bilo kim. „Hvala ti“, rekla je jedva čujno. „Mnogo mi znači što
ti je stalo do mojih osećanja.“
„Naravno da mi je stalo, dušo“, Devon ju je utešno stegnuo pre nego što se
odmakao da je pogleda u oči. „Da li znaš koji je moto kuće Rejvenelovih?“
„Loyalte nous lie.“
„Znaš li šta to znači?“
„Nemojte nikad da nas ljutite?“, nagađala je Pandora i za to je nagrađena njegovim
glasnim smehom. „Zapravo, sad znam“, rekla je. „To znači lojalnost nas spaja“
„Tako je“, rekao joj je Devon. „Šta god da se desi, mi Rejvenelovi uvek ostajemo
lojalni jedni drugima. Nikada nećemo žrtvovati jednog od nas, za dobrobit svih ostalih.“
 Peto poglavlje

Pandora je sedela na podu salona na spratu kuće Rejvenelovih, i češljala dva crna
koker španijela, koji su bili njihovi ljubimci već deset godina. Džozefina je poslušno
sedela dok joj je Pandora skidala mekane dlake sa velikih ušiju. Napoleon je ležao pored
njih, sa bradom spuštenom na pod između svojih šapa.
„Jesi li spremna?“, upitala ju je Kasandra kada se pojavila na vratima. „Ne smemo
da kasnimo na voz. Oh, pa nemoj sad to da radiš, bićeš prekrivena psećim dlakama!
Moraš da izgledaš reprezentativno, upoznaćeš vojvodu i vojvotkinju. Naravno, tu će biti
i lord Sent Vinsent.“
„Što da se mučim?“ Pandora je skočila na noge. „Već znam šta će da misle o
meni.“ Ali ipak je mirno stajala dok se Kasandra hitro i profesionalno kretala oko nje,
tresući joj suknju sa koje su se razletele crne pseće dlake svuda po vazduhu.
„Dopašćeš im se…“ Kakva glupost, „…samo ako…“ Zašto priča ove gluposti? „…
budeš fina prema njima.“
Pandorina haljina za putovanje bila je napravljena od najfinije vune, zelene poput
lišća. Imala je jaknu sašivenu kao prsluk i lepršavu i izrazito bogatu belu kragnu koja je
kruto stajala iza njenog vrata i spuštala se napred sve do vrha korseta. Bio je to
elegantan i moderan komplet, koji je upotpunjavao mali smaragdnozeleni šešir od pliša
sa perjem, koji joj se savršeno slagao sa torbicom. Kasandra je nosila sličan komplet,
samo svetloplave boje, sa šeširom boje safira.
„Biću onoliko fina koliko mogu“, rekla je Pandora. „Ali zar se ne sećaš šta se
dogodilo u Everzbiju kada je guska napravila gnezdo na teritoriji labudova? Mislila je da
dovoljno liči na njih, da joj to neće uzeti za zlo. Samo, njen vrat je bio previše kratak, a
njene noge previše dugačke, i nije imala odgovarajuću vrstu perja, pa su je labudovi
napadali i terali, sve dok jadnica na kraju nije pobegla odatle.“
„Ti nisi guska.“
Pandorine usne su se izvile u podrugljivi smešak. „Ja sam onda labud sa veoma
mnogo nedostataka.“
Kasandra je duboko uzdahnula i približila joj se. „Ne smeš ni slučajno da se udaš za
lorda Sent Vinsenta samo zbog mene“, rekla joj je po stoti put.
Polako, Pandora je spustila glavu na rame svoje sestre bliznakinje. „Nikad ne bih
mogla da živim sa sobom ako bi ti morala da ispaštaš zbog greške koju sam ja
napravila.“
„Neću ispaštati.“
„Ako ja postanem odbačena od društva, nijedan džentlmen plemićkog porekla se
nikad neće oženiti s tobom.“
„Svejedno bih bila srećna“, rekla je Kasandra odsečno.
 „Ne, ne bi bila srećna. Ti želiš jednog dana da se udaš, i da imaš svoj dom i svoju
decu.“ Pandora je uzdahnula. „Volela bih kada bi ti bila žena lorda Sent Vinsenta. Vas
dvoje biste bili savršeni jedno za drugo.“
„Lord Sent Vinsent me nije ni pogledao. Sve vreme je samo zurio u tebe.“
„Užasnut onim što vidi.“
„Mislim da si ti ta koja je bila užasnuta“, rekla je Kasandra. „On je samo
pokušavao da iskoristi situaciju.“ Nežnim prstima je zagladila Pandorinu kosu. „Oni svi
pričaju da je on ulov veka. Prošle godine, lejdi Bervik ga je ohrabrivala da se
Zainteresuje za Doli, ali on nije hteo ni da čuje.“
Kasandra je približila ruku preblizu Pandorinog uveta. Pandora se refleksno trgnula
i pomerila glavu unazad. Određeni delovi njenog uveta, spolja i iznutra, bili su bolno
osetljivi. „Otkud ti to znaš? Doli mi to nikad nije pomenula.“
„To su tračevi sa bala. A Doli ne priča o tome zato što je to za nju bilo ogromno
razočaranje.“
„Zašto mi to nisi ranije rekla?“
„Mislila sam da te to ne bi zanimalo pošto nas dve nikad nismo ni videle lorda Sent
Vinsenta, a ti si sama rekla da ne želiš ništa da čuješ o slobodnim neženjama…“
„Sad želim! Ispričaj mi sve što znaš o njemu.“
Nakon što je pogledala ka otvorenim vratima, Kasandra je tiho progovorila. „Priča
se da ima ljubavnicu.“
Pandora ju je pogledala razrogačenim očima. „Neko ti je to rekao na balu? Tokom
nekog standardnog plesa?“
„Ne otvoreno, takve stvari se pričaju šapatom. A šta si ti mislila, o čemu ljudi
tračare na balovima?“
„O stvarima poput vremenskih uslova.“
„To se ne naziva tračem ako je razgovor o vremenu, trač je samo kad se radi o
nečemu što znaš da ne bi trebalo da čuješ.“
Pandora je bila ogorčena pri pomisli koliko je zanimljivih informacija propustila
tokom tih grozomorno dosadnih balova. „Ko mu je ljubavnica?“
„Niko nije pomenuo njeno ime.“
Pandora je prekrstila ruke preko grudi i kiselo prokomentarisala: „Kladim se da ima
8
ospu .“
Kasandra ju je pogledala zbunjeno. „Šta si rekla?“
„I to svuda, na gomile“, dodala je mračno Pandora. „On je zavodnik, uostalom.
Kao u onoj pesmi.“
Kasandra je frknula i odmahnula glavom, znajući tačno na koju pesmu Pandora
misli. Jednom su naćule kada je jedan od konjušara zapevao, da ugodi svojim
prijateljima, nekoliko strofa balade koja se zvala Nesrećni zavodnik. Njene pomalo
prostačke reči su pričale priču o propasti jednog zavodnika usled neimenovane bolesti,
koju je zadobio kada je spavao sa ženom loše reputacije.

8 Pox (engleski) – izraz naširoko korišćen u staroj Engleskoj za obolele od sifilisa, prim. prev.
 Kasnije su Pandora i Kasandra gnjavile Vesta da im objasni kakva je to misteriozna
bolest, sve dok im nevoljno nije ispričao sve o ospi. Nisu to bile male boginje niti ovčje
boginje, već određeni soj ospica koji je napadao promiskuitetne muškarce i žene. Na
kraju bi od toga ili poludeli, ili bi im otpao nos. Neki su tu bolest zvali francuska ospa, a
neki engleska ospa. Vest im je rekao da nikada ne smeju nikome da ponove to što su čule
od njega, ili će ga Ketlin skratiti za glavu.
„Sigurna sam da lord Sent Vinsent nema ospu“, rekla je Kasandra. „Po onome što
sam videla pre neko veče, on ima potpuno savršen i lep nos.“
„Jednog dana će je negde zaraditi“, Pandora je mračno insistirala. „Ako taj dan već
nije došao. A onda će je preneti meni.“
„Sad si samo dramatična. I nemaju svi zavodnici ospu.“
„Pitaću ga da li je ima.“
„Pandora, ne bi valjda to stvarno uradila! Jadničak bi bio šokiran i užasnut.“
„Bila bih i ja, ako bih ostala bez nosa.“

Dok su se Rejvenelovi vozili privatnim vagonom prve klase u vozu od Londona,

preko Brajtona do Južne obale, Pandorini živci su postajali sve napetiji sa svakim
pređenim kilometrom. Kada bi se barem ovaj voz kretao u drugom smeru, bilo gde
drugo, samo ne u Herons point.
Nije mogla da odluči da li ju je više brinulo kako će se ona ponašati prema porodici
Čelon ili kako će se oni ponašati prema njoj. Nije bilo sumnje daju je lord Sent Vinsent
mrzeo zbog situacije u koju ga je dovela, mada je sve to bila samo nenamerna i slučajna
greška sa njene strane.
Gospode, toliko je bila umorna od toga da stalno upada u nevolje i da posle zbog
toga mora da oseća krivicu. Od sad, pa nadalje, ponašaće se po svim pravilima, kao
prava poštovana i pristojna mlada dama. Ljudi će se diviti njenom dostojanstvu i
odmerenosti. Možda se čak pomalo i zabrinula: „Da li je Pandora dobro? Uvek je tako
potčinjena.“ Lejdi Bervik bi likovala od ponosa, i savetovala drugim mladim devojkama
da imitiraju Pandorinu neverovatnu rezervisanost. Postala bi poznata po tome.
Dok je sedela pored prozora. Pandora je posmatrala krajolik pored kog je voz
prolazio i povremeno bi bacila pogled na Ketlin, koja je sedela prekoputa nje, sa malim
Vilijamom u svom krilu. Mada su sa sobom poveli i dadilju koja će im pomoći sa
bebom, Ketlin je više volela da on bude, što je moguće više, pored nje. Tamnokosa beba
se igrala, neumorno, konopcem na kom su bili nanizani mali valjci, ispitujući različite
veličine i teksture, stavljajući ih u usta. Devona je zabavljala igra njegovog sina, pa se
izvalio pored njih, a ruku je prebacio preko naslona klupe.
Dok se Kasandra zanimale pletući par čarapa od vune, Pandora je zavukla ruku u
utnu torbu i odatle izvukla svoj dnevnik, veliku i tešku svesku u kožnom povezu. Imala
je platnene stranice, koje su bile prepunjene raznim isečcima iz novina, crtežima,
presovanim cvećem, kartama, razglednicama i raznoraznim drugim sitnicama koje su joj
privukle pažnju. Sigurno je polovina dnevnika bila ispunjena idejama i nacrtima za
njene društvene igre.
Srebrna olovka je visila sa uzice koja je služila da se obmota oko sveske, da bi
dnevnik bio zatvoren.
Nakon što je odvila uzicu, Pandora je otvorila knjigu na jednoj od nasumice
izabranih praznih strana pozadi. Odvrnula je donji deo olovke sve dok se nije pojavio
vrh, i počela je da piše.

PUTOVANJE U HERONS POINT

ILI
Lebdeća bračna zla kob
lejdi Pandore Rejvenel

Činjenice i zapažanja

#1 Ako ljudi misle da si izgubila čast, to se zapravo ni po čemu ne razlikuje od toga

da zaista izgubiš čast, osim što u ovom slučaju ne znaš i dalje ništa.
#2 Kad si uništena i kompromitovana, imaš samo dva izbora: smrt ili brak.
#3 Pošto sam sjajnog zdravlja, prva mogućnost nije verovatna.
#4 S druge strane, ne može se još uvek odbaciti ideja samožrtvujućeg rituala na
Islandu.
#5 Lejdi Bervik savetuje da se udam i kaže da je lord Sent Vinsent odličnih gena’.
Pošto je jedanput isto to rekla za pastuva koga su ona i lord Bervik kupili za svoju štalu,
moram da se zapitam da li je pogledala i ovom konju u zube.
#6 Lord Sent Vinsent navodno ima ljubavnicu.
#7 Reč ljubavnica zvuči kao mešavina reči ’ljupka i ’tavanica.
„Prešli smo u Saseks“, rekla je Kasandra. „Još je lepše nego što sam očekivala
čitajući vodiče.“ Kupila je Popularni vodič sa svim znamenitostima za posetioce Herons
pointa na tezgi na železničkoj stanici, i insistirala je da neke delove čita naglas tokom
prvog sata njihovog putovanja.
Poznat kao zemlja zdravlja, Saseks je bio najsunčaniji region Engleske, sa
najčistijom vodom, pravo iz dubokih krečnjačkih bunara. Sudeći po knjizi, oblast je
imala oko osamdeset kilometara obale. Turisti su hrlili u gradić Herons point zbog
njegovog blagog, slatkog vazduha, kao i zbog zdravlja, ne samo zbog morske vode već i
mnogobrojnih lekovitih izvora.
Vodič je bio posvećen vojvodi od Kingtsona, koji je očigledno izgradio morski
nasip, da spreči eroziju i propadanje obale, kao i hotel, javno šetalište i javno pristanište
dugačko tri stotine metara, gde su bili ukotvljeni parni jedrenjaci, ribarski brodići, i lično
njegov privatni brod.
#8 Lokalna turistička knjiga ne uključuje ni jedan jedini loš detalj o Herons Pointu.
Dakle, to mora da je naj savršeniji grad koji postoji.
 #9 Ili je autor pokušavao da se dodvori Čelonovima, koji poseduju pola Saseksa.
#10 Blagi bože, oni će biti istinski nepodnošljivi.

Dok je Pandora zurila kroz prozor kupea, pažnju joj je privuklo jato čvoraka koje je
letelo nebom u sinhronizovanom letu. Prvo bi svi leteli u istom pravcu, da bi se u
trenutku razleteli poput kapi vode, i ponovo našli, nastavljajući zajednički let.
Voz se klackao kroz panoramu prepunu šarmantnih sela, malenih varoši sa kućama
od drveta, slikovitih crkava, bogatog zelenog obradivog zemljišta, i okoline neodređenih
oblika, prekrivene ljubičastom vreskom u cvatu. Nebo je bilo čisto i nežno, sa nekoliko
mekanih oblaka koji su izgledali kao da su sveže oprani i okačeni tu, da se osuše.
#11 Saseks je prepun slikovitih pejzaža.
#12 Gledanje u prirodu je dosadno.

Dok se voz približavao stanici, prošli su pored fontane, senica sa radnjama, pošte,
čitavog niza urednih magacina, stovarišta gde su mlečni proizvodi i hrana držani na
hladnom dok ne bi došlo vreme da se transportuju.
„Eno imanja Čelonovih“, promrmljala je Kasandra. Prateći njen pogled, Pandora je
ugledala belu vilu na udaljenom brdu, na ivici stena iznad okeana – impozantnu
mermernu palatu, nastanjenu nadmenim aristokratama.
Voz je napokon stigao u stanicu i zaustavio se. Vazduh je bio toliko vruć da je
mirisao na sveže ispeglani veš, i bio je prepun zvukova zvona, glasova železničkih
radnika, otvaranja vrata, i nosača koji su gurali kolica po peronu. Kada je porodica izašla
iz voza, sačekao ih je sredovečni muškarac, prijatnog glasa i žustrih pokreta. Nakon što
se predstavio kao gospodin Katbert, upravnik vojvodinog imanja, nadgledao je nosače i
sluge koji su skupljali prtljag Rejvenelovih, uključujući i prelepu Vilijamovu kolevku od
pruća.
„Gospodine Katberte“, upitala je Ketlin upravnika imanja koji ih je vodio kroz
natkriveni prolaz do druge strane zgrade u kojoj se nalazila železnička stanica, „da li je
uvek ovde ovako vruće u ovo doba godine?“
Katbert je obrisao znoj sa čela presavijenom belom maramicom. „Ne, lejdi, ovo su
neuobičajeno visoke temperature čak i za Herons Point. Južni vetar je naišao sa
kontinenta nakon perioda suvog vremena, i ne dozvoljava hladnom morskom vazduhu
da se probije. Štaviše, ovaj rt…“, pokazao je rukom ka visokoj litici koja kao da je
ulazila u okean, „…pomaže da grad ima svoju jedinstvenu klimu.“
Rejvenelovi i gomila njihovih sluga su nastavili do stajališta za kočije, odmah
pored kule sa satom u okviru stanice. Vojvoda je poslao tri velike crne kočije po njih.
Njihov luksuzni enterijer je bio tapaciran marokanskom kožom boje slonovače, uokviren
ružinim drvetom. Nakon što se popela u prvu kočiju, Pandora je ispitivala poslužavnik
napravljen po tačnoj meri, kišobran mudro smešten u unutrašnjost na vratima, i
pravougaoni kožni kovčežić smešten ispod naslona za ruke koji je mogao da se podigne.
U toj kožnoj torbi se nalazio dvogled, ali ne kao oni mali koje dame koriste kad odu da
gledaju operu, već pravi, sa moćnim uveličavajućim staklima.
Pandora je započela da zamuckuje puna krivice kada je naišao gospodin Katbert i
ugledao je sa dvogledom u rukama. „Izvinite…“, započela je.
„Upravo sam želeo da Vam skrenem pažnju na to, lejdi“, rekao je upravnik imanja
nimalo iznervirano. „Okean može da se vidi skoro većim delom puta do imanja
Čelonovih. Taj dvogled od aluminijuma je najnoviji dizajn, mnogo je lakši nego
prethodni mesingani. Sa njima možete jasno da vidite sa distance od oko sedam
kilometara. Možete da gledate morske ptice, a možda čak ugledate i jato pliskavica.“
Željno, Pandora je prinela dvogled svojim očima. Možda je gledanje u prirodu
dosadno, ali će biti sigurno mnogo zabavnije uz pomoć tehnoloških naprava.
„Možete ih podesiti tako što ćete okrenuti mehanizam na sredini“, savetovao ju je
gospodin Katbert s osmehom na licu. „Lord Sent Vinsent je rekao da se nada da ćete
uživati u gledanju kroz dvogled.“
Stakla su bila na tren ružičasta od mutnog Katbertovog lica, pre nego što je Pandora
hitro spustila dvogled. „On je ovo stavio ovde, za mene?“
„Tako je, lejdi.“
Nakon što je upravnik imanja otišao, Pandora se namrštila i predala dvogled
Kasandri. „Zašto bi lord Sent Vinsent pretpostavio da bi se meni ovo dopalo? Da li on
smatra da mene treba zabavljati, poput malog Vilijama i njegovih valjaka na konopcu?“
„To je samo znak pažnje“, rekla je Kasandra blago.
Stara Pandora bi uživala da koristi dvogled tokom vožnje do kuće. Nova,
dostojanstvena, uvažena, pristojna Pandora, s druge strane, sebe će da zabavlja
sopstvenim mislima, damskim mislima.
O čemu razmišljaju dame? O tome kako napraviti dobrotvornu organizaciju, o
posetama stanovnicima kraja, o receptima za blamanž – da, dame uvek nose blamanž
drugim ljudima. Šta je uopšte taj blamanž? Nije imao ni boju ni ukus. U najboljem
slučaju, moglo bi se reći da je to nenapadan puding. Da ii bi se to i dalje zvalo blamanž
ako bi na to stavili neki preliv? Neko bobičasto voće ili sos od limuna?
Shvativši da je skrenula misli sa zamišljene putanje, Pandora se hitro vratila
razgovoru sa Kasandrom.
„Poenta je“, rekla je svojoj sestri sa velikim dostojanstvom u glasu, „da meni nisu
potrebne igračke da mi okupiraju pažnju.“
Kasandra je gledala kroz otvoren prozor koristeći dvogled. „Vidim leptira na drugoj
strani puta“, divila se. „Vidim ga jasno kao što vidim svoj prst.“
Pandora se odmah uspravila u sedištu. „Daj mi da vidim.“
Cereći se, Kasandra joj je šaljivo branila da uzme dvogled. „Mislila sam da ga ne
želiš.“
„Sad ga hoću. Vrati mi ga!“
„Ja još nisam završila.“ Krajnje izluđujuće, Kasandra je odbila da joj vrati dvogled
još čitavih pet minuta, tokom kojih joj je Pandora pretila da će je prodati na aukciji
gusarima.
 Kad je Pandora napokon uspela da povrati dvogled, kočija je započela dugačko
uspinjanje uz brdo. Uspela je da vidi nakratko galebove kako lete, ribarski brodić koji je
plovio oko rta i zeca koji je umakao u žbun kleke. Povremeno bi hladan vazduh sa
okeana dunuo kroz jedan od otvorenih prozora, donoseći momentalno olakšanje od
vreline. Znoj je počeo da curi ispod njenog korseta, a tanka vunena tkanina njene haljine
je počela da joj pomalo žari kožu. Bilo joj je vruće i dosadno, pa je na kraju vratila
dvogled u kožnu torbu.
„Ovde kao da je leto“, prokomentarisala je, brišući čelo svojim dugačkim rukavom.
„Dok stignemo do kuće, biću crvena poput kuvane šunke.“
„Ja sam već takva“, rekla je Kasandra, trudeći se da se rashladi knjigom koju je
koristila kao lepezu.
„Skoro smo stigli“, rekla je Ketlin, premeštajući uspavanog Vilijama na svoje rame.
„Čim dođemo do vile, moći ćemo da se presvučemo u tanje haljine.“
Pogledala je zabrinuto Pandoru. „Pokušaj da ne brineš toliko, dušo. Sigurno ćeš se
ovde lepo provoditi.“
„Rekla si mi isto to kad sam polazila na bal kod Čevorta.“
„Jesam li?“, nasmešila se Ketlin. „Pa pretpostavljam da povremeno mogu i da
pogrešim.“ Nakon kratkotrajne pauze, nežno je dodala: „Znam da bi radije volela da si
bezbedna kod kuće, mila, ali mi je drago što si se složila da pođeš s nama.“
Pandora je klimnula glavom, uvijajući se neudobno dok je vukla dugačke rukave
svoje vunene haljine, koji su joj se pripijali uz kožu. „Ljudi poput mene bi trebalo da
izbegavaju nova iskustva“, rekla je, „To se nikad ne završi dobro.“
„Ne pričaj to“, protestovala je Kasandra.
Tada je Devon progovorio, nežnim glasom. „Svi imamo mane, Pandora. Ne budi
previše stroga prema sebi. Ti i Kasandra ste možda započele druženje sa drugima u
nepovoljnom položaju, jer ste predugo odrastale potpuno izdvojene od društva, ali obe
brzo učite.“ Nasmešio se Ketlin kad je dodao: „Kao što i sam mogu lično da garantujem,
grešiti je prirodan deo učenja.“
Kad je kočija prošla kroz glavnu kapiju, ugledali su vilu. Za razliku od Pandorinih
očekivanja, uopšte nije bila ni hladna ni impozantna. Bila je graciozna, niska dvospratna
kuća, koja je udobno čučala u okolišu. Njene klasične linije su smekšane gomilom
sjajnog zelenog bršljana koji se penjao po fasadi, kao i grmovima ružičastih ruža koje su
veselo krasile luk iznad ulaza u vrt. Dva velika krila kuće su uokruživala prednje vrtove,
kao da je kuća odlučila da napuni svoje ruke buketima cveća. U blizini, padina na kojoj
se nalazila tamna, sanjiva šuma, udobno se odmarala ispod prekrivača od sunčevih
zraka.
Pandora je odmah primetila muškarca koji je prilazio kući. Na ramenima je nosio
neko malo dete, a pored njega ga je u stopu pratio stariji, crvenokosi dečak. Verovatno je
to bio jedan od stanovnika, neki zemljoradnik, koji je izašao u šetnju sa svoja dva sina.
Mada, bilo joj je čudno da korača posred velikog travnjaka ispred kuće, na tako hrabar
način.
 Nosio je samo pantalone, tanku košulju i otkopčan prsluk, nigde nije bilo ni šešira
ni kravate na vidiku. Koračao je hitro i graciozno, poput nekoga ko provodi puno
vremena napolju u prirodi. Bilo je očigledno da ima neverovatnu kondiciju, jednostavna
odeća mu je jedva obavijala vitko i mišićavo telo. A nosio je dete na ramenima kao da
nema nikakvu težinu.
Kasandra se približila Pandorinom prozoru. „Je li to neki radnik?“ upitala je.
„Možda neki lokalni zemljoradnik?“
„Rekla bih da jeste. Tako obučen, ne može da bude…“ Pandora se zaustavila kada
je kočija prošla kroz veliki luk na kolskom prilazu, tako joj dozvolivši da bolje vidi.
Kosa tog muškarca je bila posebne boje, koju je videla samo jedanput u životu, boje
starog zlata, poput boje antičkih zlatnih poluga. Njena unutrašnjost kao da je počela da
se premešta sama od sebe po stomaku.
Muškarac je došao do kočije kad se zaustavila. Kočijaš mu je nešto rekao, a
Pandora je začula njegov opušteni odgovor, izrečen nonšalantnim, dubokim baritonom.
Bio je to lord Sent Vinsent.

Šesto poglavlje

Nakon što je s lakoćom spustio dete sa svojih ramena na zemlju, lord Sent Vinsent
je otvorio vrata kočije sa Pandorine strane. Snažno popodnevno sunce je pozlatilo
njegove savršene crte lica i raspršilo sjajne zrake po njegovoj bronzanozlatnoj kosi.
Činjenica #13 poželela je da napiše. Lord Sent Vinsent hoda unaokolo sa
sopstvenim oreolom.
Ovaj muškarac je prosto imao previše svega – njegov izgled, bogatstvo,
inteligencija, rodoslov i izuzetno dobro zdravlje.
Činjenica #14 Neki ljudi su živi dokaz koliko je univerzum nepravedan.
„Dobro došli!“, rekao je lord Sent Vinsent, pogledom obuhvatajući čitavu grupu.
„Izvinjavam se, otišli smo do obale da testiramo novi dizajn zmaja kog je napravio moj
mlađi brat, i to je potrajalo duže nego što sam očekivao. Nameravao sam da se vratim na
vreme da vas dočekam.“
„To je sasvim u redu“, uveravala ga je veselo Ketlin.
„Bitno pitanje je“, rekao je Devon, „kako je zmaj leteo?“
Crvenokosi dečak je došao do vrata kočije. Tužno je podigao gomilu tankih drvenih
štapova, koje je jedva držalo nešto tkanine i konopca, da bi Devon mogao da vidi.
„Polomio se na pola leta, gospodine. Moraću da napravim neke prepravke u svom
dizajnu.“
 „Ovo je moj brat, lord Majki“, rekao je Sent Vinsent. „Svi ga zovemo po njegovom
srednjem imenu, Ajvo.“
Ajvo je bio lepuškast dečak, star otprilike deset ili jedanaest godina. Imao je
tamnocrvenu kosu, nebeskiplave oči i pobednički osmeh. Poklonio im se nezgrapno, kao
neko ko je upravo naglo izrastao i još uvek se navikava na novu dužinu svojih ruku i
nogu.
„A ja?“, zahtevao je bosonogi dečak koji je stajao s druge strane Sent Vinsenta.
Bilo je to snažno, tamnokoso dete, sa ružičastim obrazima, ne starije od četiri godine.
Kao i Ajvo, bio je odeven u tuniku za kupanje, zakačenu oko struka za par kratkih
pantalona.
Usne lorda Sent Vinsenta su se izvile u osmeh kada je pogledao nestrpljivog
dečaka. „Ti si moj sestrić“, rekao je ozbiljnim glasom.
„Ja to znam!“ povikalo je dete šokirano. „To treba njima da kažeš.“
Savršeno ozbiljnog izraza lica, lord Sent Vinsent se obratio Rejvenelovima.
„Dozvolite mi da vam predstavim mog sestrića lorda Džastina Klera.“
Iz kočije se začuo žamor pozdrava i predstavljanja. Otvorila su se vrata sa druge
strane kočije i Rejvenelovi su počeli da izlaze dok su sluge prilazile da im pomognu.
Pandora je lagano poskočila kada se susrela sa pogledom lorda Sent Vinsenta. Oči
su mu bile svetle i probadajuće poput zvezda na noćnom nebu.
Bez reči joj je pružio ruku.
Pandora je odmah ostala bez daha, i zbunjeno se osvrtala pokušavajući da nađe
svoje rukavice, ali one su izgleda nestale zajedno sa njenom torbom. Sluga je pomagao
Ketlin i Kasandri da siđu iz kočije sa druge strane, a ona se okrenula opet ka Sent
Vinsentu i nevoljno mu pružila ruku kako bi joj pomogao da izađe iz kočije.
Bio je viši nego što se sećala, krupniji, njegova ramena su bila šira. Kada ga je
prošli put videla, bio je zarobljen u formalnoj večernjoj crno-beloj odeći, svaki
centimetar je bio besprekoran, savršen. Sada je bio šokantno neodeven, bez sakoa i
šešira, a košulja mu je bila raskopčana ispod grla. Kosa mu je bila zamršena, neki
pramenovi na vratu su bili tamniji, vlažni od znoja. Prijatan miris joj je zarobio nozdrve,
miris sunca i šume kog se dobro sećala, samo je sad osećala i slanoću morskog vazduha.
Na kolskom prilazu je postalo veoma užurbano. Sluge su izlazile iz ostalih kočija, a
pomagači su odnosili prtljag. Krajičkom oka, Pandora je videla svoju porodicu kako
nastavlja ka kući. Lord Sent Vinsent, s druge strane, kao da nije žurio da je uvede unutra.
„Izvini“, rekao je tiho, gledajući je. „Nameravao sam ovde da te čekam, prikladno
odeven, kada stigneš. Ne želim da pomisliš da mi tvoja poseta nije važna.“
„Oh, ali nije“, rekla je nezgrapno Pandora. „Odnosno, nisam očekivala fanfare kad
stignem. Nisi morao ovde da me čekaš, ili uopšte da se oblačiš. Mislim, da se prikladno
oblačiš.“ Ništa što je izgovorila nije zvučalo kako treba. „Očekivala sam odeću,
svakako.“ Pocrvenela je do korena kose, i spustila glavu. „Dođavola“, promucala je.
Začula je njegov tihi smeh iza leđa, a od tog zvuka joj se naježila koža na
oznojenim rukama.
 Ajvo se umešao, potpuno snužden. „Ja sam kriv što smo zakasnili, morao sam da
nađem sve delove mog zmaja.“
„Zašto se polomio?“, upitala ga je Pandora.
„Lepak nije izdržao.“
Pošto je naučila mnogo toga o lepku dok je pravila prototip svoje društvene igre,
Pandora je poželela da ga pita koji lepak je koristio.
Ipak, sprečio ju je Džastin pre nego što je išta uspela da kaže. „I ja sam kriv.
Izgubio sam cipele i morali smo da ih tražimo.“
Šarmirana, Pandora je čučnula da bi pogledala dečaka u lice, bez obzira na to što
joj je suknja pala u prašinu na putu. „Pa zar ih niste našli?“, upitala ga je sa sažaljenjem,
gledajući u njegove bose noge.
Džastin je odmahnuo glavom uz duboki uzdah. Minijaturne odraslo biće, smoreno
svetskim problemima. „Mama neće biti uopšte srećna zbog toga.“
„Šta ti misliš da se dogodilo?“
„Spustio sam ih na pesak i one su nestale.“
„Možda ih je ukrala hobotnica.“ Istog trenutka, Pandora je zažalila što je to rekla –
to je upravo bila vrsta ekscentričnog komentara od kakvog bi se lejdi Bervik užasnula.
Ali lord Sent Vinsent joj je odgovorio, namršten i zamišljen, kao da je to izrazito
ozbiljan problem. „Ako je hobotnica kriva, neće se smiriti dok ne bude imala osam
cipela.“
Pandora mu se nasmešila s oklevanjem.
„Ja nemam toliko cipela“, protestovao je Džastin. „Kako ćemo da je zaustavimo?“
„Možemo da izmislimo neki sprej koji tera hobotnice“, predložila je Pandora.
„Kako?“ Dečje oči su zasijale od interesovanja.
„Pa“, započela je Pandora, „sigurna sam da nam je potrebno malo… uh!“ Nikada
nije završila rečenicu, jer ju je preplašilo stvorenje koje je naletelo sa druge strane
kočije. Stigla je da vidi samo ogromne uši koje su letele po vazduhu i vesele smeđe oči,
pre nego što ju je oduševljeni pas toliko jako zaskočio da je pala unazad iz čučnja.
Sletela je pravo na zemlju, a od udarca joj je spao šešir sa glave. Gusta kosa joj se
razletela preko lica, dok je mladi smeđe-crni retriver skakao oko nje kao da je na
federima. Osetila je kučeći dah na svom licu i jezik na obrazu.
„Adžakse, ne!“, čula je kad je Ajvo povikao.
Shvativši da izgleda kao čudo, za samo nekoliko sekundi, Pandora je osetila nalet
očajanja, koji je pratilo prepuštanje. Naravno da će ovako nešto da se dogodi. Naravno
da će morati da upozna vojvodu i vojvotkinju nakon što se valjala po kolskom prilazu
kao karnevalska luda sa pola mozga. To je bila toliko užasavajuća pomisao da je počela
da se kikoće, dok je pas nastavio da gura njušku ka njenom licu.
U sledećem trenutku, Pandora je podignuta na noge i našla se u čvrstom zagrljaju.
Od toga joj se zavrtelo u glavi i ošamućeno se naslonila na Sent Vinsenta. Držao ju je
bezbedno, zagrlivši je rukom oko leđa.
„Miruj, idiote“, naredio mu je Sent Vinsent. Pas ga je poslušao, veselo dahćući.
„Sigurno se išunjao na prednja vrata“, rekao je Ajvo.
 Sent Vinsent je zagladio Pandori kosu sa lica. „Da li si povređena?“ Hitro je
preleteo pogledom preko nje.
„Ne… ne.“ Bespomoćno se kikotala, opuštajući tenziju. Pokušavala je da utiša te
zvuke tako što se naslonila licem na njegovo rame. „Ja sam… toliko sam se trudila da
budem prava dama…“
I on se zakikotao, i pomerio svoju ruku naviše ka njenim ramenima, pokušavajući
da je kružnim pokretima malo umiri. „Pretpostavljam da nije nimalo lako izigravati
damu kad te napadne veseli pas.“
„Lorde“, začuo se glas zabrinutog sluge koji je stajao u blizini, „da li je mlada
dama povređena?“
Pandora nije uspela da čuje odgovor lorda Sent Vinsenta koliko joj je srce divljački
tuklo. Njegova blizina, zaštitnička ruka oko nje, ta druga nežna ruka koja ju je
dodirivala… sve to kao da je budilo nešto u njoj, nešto što je čučalo negde duboko, nešto
što nikada ranije nije bilo budno. Čudno novo zadovoljstvo je protutnjalo kroz njeno
telo, paleći svaki nerv, poput gomile rođendanskih svećica. Spustila je pogled na
njegovu košulju, na taj tanani sloj platna koji nimalo nije uspevao da sakrije njegove
snažne mišiće. Kada je ugledala naznaku kovrdžavih malja ispod otkopčane dugmadi,
pocrvenela je i zakoračila unazad potpuno zbunjena.
Podigla je ruku ka svojoj kosi i rekla: „Moj šešir…“ Okrenula se da ga potraži, ali
je odmah videla da Adžaks drži njen maleni plišani šešir u zubima. Pas je veselo tresao
perje sa njega.
„Adžakse, dođi“, rekao je odmah lord Sent Vinsent, ali je nestašni retriver uspeo da
izbegne njegovu ruku i da skoči, tako da više nije mogao da ga uhvati.
Ajvo je polako prišao psu. „Adžakse, daj mi to“, rekao je naredbodavnim tonom.
„Hajde, maleni…“ Pas se okrenuo i počeo da beži. „Uhvatiću ga“, obećao je Ajvo i
otrčao za psom.
„I ja!“, pratio ga je Džastin, trčkarajući. „Ali biće sav nikakav!“ uputio joj je
upozorenje preko ramena.
Odmahujući glavom, lord Sent Vinsent je gledao kako retriver beži preko poljane.
„Dugujem ti novi šešir“, rekao je Pandori. „On će ovaj skroz da izgrize.“
„Ne smeta mi. Adžaks je još štene.“
„Taj pas je užasan“, rekao je blago. „Ne sluša nikakve komande, pokušava da kopa
rupe po tepihu, i koliko sam ja mogao da vidim, nije sposoban da hoda po pravoj liniji.“
Pandora se nasmejala. „I ja retko hodam po pravoj liniji“, priznala mu je. „Previše
mi sve odvraća pažnju da bih hodala pravo. Skrenem za čas na jednu stranu, pa na
drugu, da mi nešto ne promakne. Tako da, kad god se namerim da stignem na neko novo
mesto, završim na onom sa kog sam krenula.“
Lord Sent Vinsent se okrenuo ka njoj i pogledao je svojim prelepim plavim očima
kao da istražuje njen um. „Gde želiš da stigneš?“
Zbog tog pitanja je Pandora trepnula od iznenađenja. Ona je zapravo samo usput
komentarisala, kao što to često radi, izgovarala je svoje blesave komentare na koje niko
nikada ne obraća pažnju. „Nije bitno“, rekla je prozaično. „Pošto hodam u krugovima,
nikad neću stići na tu destinaciju.“
I dalje je zurio u nju. „Možda možeš da hodaš u Većim krugovima.“
Njegova primedba je bila istovremeno šaljiva i duboka, kao da je nekako znao kako
njen um funkcioniše. Ili joj se možda samo rugao.
Kada su prazne kočije krenule da odlaze sa prilaza, Sent Vinsent je Pandoru poveo
do ulaza u kuću. „Kako si putovala?“, upitao ju je.
„Ne moraš da ćaskaš sa mnom“, rekla mu je. „Ja to ne volim, i nisam baš dobra u
tome.“
Zastali su u hladu trema, pored ruža koje, su divno mirisale. Lord se opušteno
naslonio ramenom na stub. Lenji osmeh mu se pojavio na usnama kada ju je pogledao.
„Zar te lejdi Bervik nije to naučila?“
„Pokušala je. Ali ja mrzim da pričam o vremenu. Koga je briga koja je temperatura
napolju? Ja želim da pričam o stvarima nalik na… nalik na…“
„Da?“, pogurao ju je, kad je primetio da okleva.
„O Darvinu. Ženskim sufražetkinjama9. O fabrikama, o ratu, zašto smo živi, da li
veruješ u seanse i duhove, da li te je muzika ikada rasplakala, ili koje povrće najviše
mrziš…“ Pandora je slegnula ramenima i pogledala ga očekujući dobro poznati zaleđeni
izraz lica muškarca koji se sprema da pobegne ne bi li spasao život. Umesto toga, on ju
je netremice gledao, dok ih je tišina obavijala.
Nakon nekoliko trenutaka, lord Sent Vinsent je nežno rekao: „Šargarepe.“ Potpuno
zbunjena, Pandora se trudila da dođe sebi. „To je povrće koje najviše mrziš? Misliš na
kuvanu šargarepu?“
„Bilo koju šargarepu.“
„Od sveg povrća?“ Kada joj je klimnuo glavom, nastavila je da insistira. „A tortu
od šargarepe?“
„I to.“
„Ali to je torta“
Nasmešio joj se. „I dalje je od šargarepe.“
Pandora je želela da mu objasni superiornost šargarepe u odnosu na neko zaista
grozno povrće poput prokelja, ali njihov razgovor je prekinuo svilenkasti muževni glas.
„Ah, tu ste! Poslali su me da dođem po vas.“
Pandora se skupila kad je videla visokog muškarca koji im prilazi gracioznim
koracima. Odmah je znala da je to sigurno otac lorda Sent Vinsenta – sličnost je bila
neverovatna. Njegov ten je bio blago osunčan, a koža malo ogrubela od vremena, a i u
uglovima njegovih plavih očiju videle su se sitne bore. Imao je gustu kosu boje starog
zlata, prelepo išaranu sedim pramenovima na slepoočnicama i iznad čela. Pošto je čula
za njegovu reputaciju nekadašnjeg sladostrasnika, Pandora je očekivala vremešnog

9 Sufražetkinje su pripadnice pokreta za jednaka prava muškaraca i žena, i za žensko pravo glasa. Izraz je nastao
u Velikoj Britaniji krajem devetnaestog veka, prim. prev.
razvratnika pohotnog pogleda i ogrubelbg od starosti… a ne ovog prekrasnog muškarca,
koji je nosio svoj zastrašujući stav poput najelegantnije odeće.
„Sine moj, pa na šta misliš, zašto zadržavaš ovo predivno stvorenje napolju na
vrućini? I zašto je sva prljava i izgužvana? Je li došlo do neke nezgode?“
„Napadnuta je i oborena na zemlju“, počeo je lord da mu objašnjava.
„Sigurno se ne poznajete još uvek dovoljno za tako nešto.“
„Od strane psa“, lord Sent Vinsent mu je otrovno objasnio. „Zar ne bi trebalo da ga
dresiraš?“
„Ajvo ga dresira“, otac mu je hitro odgovorio.
Lord Sent Vinsent je pogledao u daljinu, gde je crvenokosi dečak jurio neumornog
psa. „Izgleda da pas dresira Ajva.“
Vojvoda se nacerio i klimnuo glavom da potvrdi njegove reći. Ponovo se okrenuo
ka Pandori.
Očajnički pokušavajući da se seti lepih manira, naklonila se i promrmljala: „Vaša
visosti.“
Bore oko njegovih očiju su se produbile. „Deluješ kao da ti je potrebno spašavanje.
Zašto ne uđeš sa mnom u kuću, što dalje od ove barabe? Vojvotkinja jedva čeka da te
upozna.“ Pošto je Pandora oklevala, potpuno preplašena, on je nastavio da je
razuverava: „Meni zaista možeš potpuno da veruješ. Zapravo, ja sam skoro pa anđeo.
Zavolećeš me za čas posla.“
„Bolje se sakrij u zaklon“, savetovao je lord Sent Vinsent sarkastično Pandori,
zakopčavajući svoj prsluk. „Moj otac je pravi šaptač10 svim lakovernim ženama.“
„To nije istina“, rekao je vojvoda. „Prate me slepo i one žene što nisu lakoverne.“
Pandora nije mogla da se ne zakikoće. Pogledala je u njegove srebrnoplave oči koje
su sijale od smeha i veselja. Bilo je nečega razoružavajućeg u njemu, nekako se osećalo
da ovaj muškarac zaista voli žene.
Kada su ona i Kasandra bile male, maštale su o tome da imaju zgodnog oca koji bi
ih obasipao pažnjom i savetima, a možda ih malo i razmazio, ali nepreviše. Maštale su o
ocu koji bi im dozvolio da stanu na njegova stopala i da tako uče da plešu. Ovaj čovek je
izgledao upravo kao otac kakvog je Pandora zamišljala.
Prišla mu je i uhvatila ga ispod ruke.
„Kako si putovala, draga?“, upitao ju je vojvoda dok ju je pratio u kuću.
Pre nego što je Pandora uspela da mu odgovorio, začuo se lord Sent Vinsent iza
njihovih leđa. „Lejdi Pandora ne voli da ćaska, oče. Radije bi razgovarala o temama kao
što su Darvin ili ženski suffažetski pokret.“
„Potpuno je prirodno da inteligentna mlada žena želi da preskoči besmisleno
ćaskanje“, rekao je vojvoda, pogledavši Pandoru sa toliko odobravanja da je bukvalno
zasijala od sreće. „Ipak“, nastavio je dubokoumno, „većini ljudi je potrebno da se osete
bezbedno pre nego što se usude da otkriju svoje stavove i mišljenje nekome koga su tek
upoznali. Uostalom, sve ima svoj početak. Svaka opera ima uvertiru, svaki sonet svoj
10Pied piper (engleski) – izraz je nastao po legendi iz XIII veka, o sviraču u frulu koji je svirajući spasao selo od
najezde pacova tako što su ga svi pacovi pratili dok je svirao, sve do reke gde su se udavali, prim. prev.
uvodni katren. Ćaskanje je samo način da pomogneš nepoznatoj osobi da ti poveruje,
tako što ćete se prvo oboje složiti oko neke uobičajene teme.“
„Niko mi to nikada ranije nije tako objasnio“, rekla je Pandora začuđeno. „Zapravo,
to sasvim ima smisla. Ali zašto moramo uvek pričati o vremenu? Zar ne postoji nešto
drugo oko čega se možemo složiti? Kašičice, njih svi vole, zar ne? I vreme za čaj. I
hranjenje pataka.“
„Plavo mastilo“, dodao je vojvoda. „I kad mačka prede. I letnje oluje, mada
pretpostavljam da nas to vraća opet na vreme.“
„Ne bi mi smetalo da razgovaram o vremenu sa Vama, visosti“, rekla je Pandora
oduševljeno.
Vojvoda se nežno nasmešio. „Kakva divna devojka.“
Stigli su do glavnog hodnika koji je bio prozračan i svetao, sa poliranim hrastovim
parketom i gipsanim ukrasima na plafonu. Dvostruke stepenice sa kolonadama su vodile
na gornji sprat, a rukohvati su bili široki i glatki, savršeni za klizanje. Mirisalo je na
pčelinji vosak i svež vazduh, kao i na miris svežih velikih belih gardenija aranžiranih u
vazama na stubovima.
Na Pandorino iznenađenje, vojvotkinja ih je čekala u hodniku. Sijala je poput
plamena u ovom čistom i belom okruženju, sa svojim zlatnim tenom prepunim pega i
gustom bakarnom kosom podignutom u neurednu punđu. Njeno bujno, ali vitko telo
prekrivala je plava haljina od muslina, a oko uzanog struka je imala uredno vezanu belu
traku umesto kaiša. Sve na njoj je odavalo toplu, pristupačnu i nežnu osobu.
Vojvoda je prišao svojoj ženi i spustio ruku na dno njenih leđa. Izgledalo je da
uživa u njenom prisustvu poput nekog velikog mačora. „Draga“, promrmljao je, „ovo je
lejdi Pandora.“
„Napokon!“ vojvotkinja je veselo uskliknula, uzevši Pandorine ruke u svoje.
„Pitala sam se šta su učinili sa tobom.“
Pandora bi se naklonila, ali joj je vojvotkinja i dalje držala ruke. Da li je trebalo da
se nakloni svejedno?
„Zašto si je zadržao napolju, Gabrijele?“, upitala ga je vojvotkinja, nežno stegnuvši
Pandorine ruke pre nego što ih je pustila. Pandora se hitro naklonila, kleknuvši kao patka
posred blatnjave bare.
Lord Sent Vinsent joj je objasnio nezgodu sa psom, naglašavajući kako pas uopšte
nije dresiran i disciplinovan kako bi je dodatno nasmejao.
Vojvotkinja se smejala. „Jadna devojka! Dođi, opustićemo se i popićemo hladnu
limunadu u letnjem salonu. To mi je omiljena prostorija u kući. Povetarac nam dođe sa
okeana i protutnji pravo k-k-kroz prozore.“ Zamucnula je i to je poremetilo ritam njenog
govora, mada se jedva primetilo, a ona kao da ga i nije bila svesna.
„Da, Vaša visosti“, prošaputala je Pandora, rešena da ne načini ni jednu jedinu
grešku. Želela je da bude savršena pred ovom ženom.
Krenule su kroz hodnik, ka zadnjem delu kuće, dok su ih muškarci pratili. „Sad,
ako postoji bilo šta što bi ti ovu posetu učinilo prijatnijom, odmah mi reci čim pomisliš
na to“, rekla je vojvotkinja Pandori. „Stavili smo vazu punu ruža u tvoju sobu, ali ako
imaš svoj o-o-omiljeni cvet, sve što treba je da nam kažeš. Moja najmlađa ćerka,
Serafina, izabrala je neke knjige iz biblioteke za tvoju sobu, ali ako ti se nešto drugo više
dopada, odmah ćemo ih zameniti.“
Pandora je tupo klimala glavom. Nakon mučnog razmišljanja, napokon se setila šta
može da kaže, a da zvuči damski. „Vaša kuća je baš ljupka, gospođo.“
Vojvotkinja joj se toplo nasmešila. „Ako želiš, mogu kasnije da te povedem u
obilazak. Imamo mnogo sjajnih umetničkih dela, interesantnog starog na-na-nameštaja, i
prelep pogled sa drugog sprata.“
„Oh, to bi bilo…“, Pandora je započela, ali na njeno nerviranje, prekinuo ih je lord
Sent Vinsent koji je išao iza njih.
„Ja sam već planirao da danas po podne izvedem lejdi Pandoru.“
Pandora je bacila pogled na njega preko ramena, i blago se namrštila. „Više bih
volela da obiđem kuću sa vojvotkinjom.“
„Ne verujem ti u blizini nepoznatog nameštaja“, rekao je lord Sent Vinsent. „To
može biti katastrofalno. Šta ako budem morao da te izvlačim iz ormara, ili ne daj, bože,
iz kredenca?“
Postiđena podsećanjem na to kako su se upoznali, Pandora mu je kruto odgovorila:
„Ne bi bilo pristojno da izađem s tobom bez pratilje.“
„Nije valjda da se brineš da ne budeš kompromitovana, zar ne?“, zapitao je. „Pošto
sam ja to već uspeo da ti uradim.“
Zaboravljajući svoju rešenost da bude dostojanstvena, Pandora se zaustavila i na
peti okrenula ka muškarcu koji ju je provocirao. „Ne, nisi. Kompromitovao me je divan.
Ti si se samo slučajno zadesio tu.“
Lord Sent Vinsent kao da je uživao u njenom nerviranju. „Bez obzira, sad više
nemaš ništa da izgubiš“, rekao je.
„Gabrijele…“ zaustila je vojvotkinja, ali je ućutala kada ju je pogledao s veseljem u
očima.
Vojvoda je i dalje mislio da je njegov sin ozbiljan. „Ako pokušavaš da budeš
šarmantan, moram ti reći da ti to ne polazi za rukom“, kazao mu je.
„Nema potrebe da ja budem šarmantan“, odgovorio mu je lord Sent Vinsent. „Lejdi
Pandora se samo pravi da je nezainteresovana. Ispod sve te glume, ona je luda za
mnom.“
Pandora je pobesnela. „To je najnedobudenija stvar koju sam ikada čula!“ Pre nego
što je uspela da završi rečenicu, primetila je da se Gabrijelove oči smeju. On ju je
žačikavao, shvatila je. Pocrvenela je od zbunjenosti i spustila glavu ka podu. Za samo
nekoliko minuta od kad je stigla na Herons point, uspela je da se kotrlja po kolskom
prilazu, da izgubi šešir, da pokaže svoju eksplozivnu narav i da upotrebi izmišljenu reč.
Sva sreća pa lejdi Bervik nije bila tu, jer bi je sigurno streho šlog.
Kad su nastavili da hodaju, lord Sent Vinsent je hodao pozadi pored Pandore, dok
je vojvotkinja koračala pored vojvode. „Najnedobudenija“, promrmljao je sa osmehom
u glasu. „Ta mi se sviđa.“
 „Volela bih da mi se ne rugaš“, promucala je Pandora. „Teško mi je da izigravam
damu.“
„Pa ne moraš to da radiš.“
Pandora je uzdahnula, i njena trenutna iznerviranost je prešla u pomirenje sa
sudbinom. „Ne moram, zar ne“, rekla je iskreno. „Ionako nikad neću biti dobra u tome,
ali je važno da se stalno trudim.“

To je bila izjava mlade žene koja je bila svesna svojih ograničenja, ali je bila rešena
da je to ne porazi. Gabrijel nije morao ni da pogleda svoje roditelje da bi znao da ih je
Pandora potpuno šarmirala. A što se tiče njega…
Jedva je prepoznavao samog sebe pored nje. Ona je bila puna života, gorela je
poput suncokreta usred jesenjeg mraza. U poređenju sa mlitavim i nesigurnim
londonskim devojkama, Pandora kao da je bila potpuno druga vrsta. Bila je prelepa, kao
što je i zapamtio, i isto toliko nepredvidiva. Smejala se kada je pas skočio na nju, a
svaka druga devojka na njenom mestu bi se naljutila ili bi se osećala poniženo. Dok je
stajala tu, čekajući da se raspravlja s njim oko šargarepe, Gabrijel je samo mislio na to
koliko želi da je odnese negde, na neko hladno, tamno i tiho mesto, gde će biti samo
njegova.
Ah uprkos Pandorinoj privlačnosti, nije bilo sumnje da ona nije prikladna za jedini
život koji može da joj ponudi. Život za koji je rođen. Nije mogao da se odrekne titule,
niti je mogao da okrene leđa porodici i zaposlenima na imanju koji su zavisili od njega.
Bila je njegova obaveza da brine o nasleđenim zemljama koje pripadaju porodici Čelon i
da očuva to nasledstvo za buduće generacije. Njegova žena će morati da brine o
mnoštvu imanja i domaćinstava, moraće da odlazi na dvor, da vodi dobrotvorne
organizacije i fondacije, i još mnogo toga.
Pandora bi to mrzela – sve to. Čak i da nauči kako da obavlja sve te dužnosti,
nikada se ne bi osećala prijatno.
Ušli su u letnji salon, gde su Rejvenelovi prijatno ćaskali s njegovim sestrama Fibi i
Serafinom.
Fibi, najstarija od sve dece Čelonovih, nasledila je majčinu toplinu i divnu prirodu,
kao i očev hitar um. Pre pet godina se udala za svoju školsku ljubav Henrija, lorda
Klera, koji je skoro čitavog svog života patio od hronične bolesti. Simptomi su bili sve
gori, dok uskoro nije postao senka čoveka kakav je nekad bio, a na kraju je i preminuo
dok je Fibi bila trudna sa njihovim drugim detetom. Mada je prošla godina žalosti, Fibi
još uvek nije bila ista kao pre. Veoma retko je izlazila napolje, čak su joj i pegice nestale,
a izgledala je umorno i mršavo. Duh žalosti je još uvek bio vidljiv u njenom pogledu.
Njihova mlađa sestra Serafina, živahna osamnaestogodišnjakinja sa plavom kosom,
upravo je pričala sa Kasandrom. Mada je Serafina bila dovoljno stara da se predstavi u
društvu, vojvoda i vojvotkinja su je nagovarali da sačeka još godinu dana. Devojka
njene mile prirode, njene lepote i ogromnog miraza, postaće meta svakog neženje u
Evropi, pa i šire. Za Serafinu, londonska sezona će biti prava borba, i što više bude
pripremljena za to, tim bolje po nju.
Svi su se upoznali, Pandora je prihvatila čašu hladne limunade i zaćutala dok su svi
oko nje razgovarali. Kada je grupni razgovor prešao na teme koje su se ticale ekonomije,
turizma i ribarske industrije, Gabrijelu je bilo očigledno da su Pandoru misli odvele na
mesto koje nije imalo nikakve veze sa trenutnim dešavanjima oko njih. Šta li se kuva u
tom nemirnom mozgu?
Prišao joj je bliže i tiho je upitao: „Da li si ikada bila na plaži? Da osetiš okean i
pesak pod prstima?“
Pandora ga je pogledala, i praznina je nestala s njenog lica. „Ne, ja… ovde imate
peščanu plažu? Mislila sam da će biti samo šljunak.“
„Imanje ima privatnu peščanu uvalu. Do nje dolazim preko potopljenog prolaza.“
„Štaje potopljeni prolaz?“
„Tako nazivaju potopljeni put, ovde u južnom delu zemlje.“ Gabrijel je uživao
gledajući je kako nemo formira usnama reči… potopljeni prolaz… i kako uživa u njima,
kao da je bombona. „Odvešću danas po podne lejdi Pandoru do uvale. Verujem da će i
Ajvo da pođe s nama. Hoćeš i ti da nam se pridružiš?“
Pandora se namrštila. „Ja nisam rekla…“
„To bi bilo divno“, uzviknula je Serafina i okrenula se ka Kasandri. „Moraš da
pođeš s nama. Zaista osvežava kad se okvasiš u okeanu po ovako toplom danu.“
„Zapravo“, rekla je Kasandra izvinjavajući se, „ja bih radije da odremam.“
„Kako je moguće da želiš da spavaš?“, zahtevala je Pandora odgovor, šokirana
njenom izjavom. „Ništa nismo radile ceo dan, samo smo sedele.“
Kasandra je odmah počela da se brani. „Jako je iscrpljujuće ne raditi ništa. Moram
da se odmorim ako se dogodi da opet ne radimo ništa.“
Pandora se odjednom iznervirano okrenula ka Gabrijelu. „Ni ja ne mogu da idem.
Nemam kupaći kostim.“
„Možeš da obučeš jedan od mojih“, ponudila joj je Serafina.
„Hvala ti, ali bez pratilje, ne bih mogla…“
„Fibi je pristala da nam bude pratilja“, prekinuo ih je Gabrijel.
Njegova starija sestra, koja je slušala njihov razgovor, podigla je obrve. „Jesam li?“
upitala ga je hladno.
Gabrijel ju je značajno pogledao. „Jutros smo o tome pričali, sećaš se?“
Fibine sive oči su se suzile. „Zapravo, ne sećam se.“
„Rekla si da u poslednje vreme provodiš previše vremena u kući“, rekao joj je.
„Rekla si da ti je potrebna šetnja i malo svežeg vazduha.“
„Gospode, izgleda da sam baš bila pričljiva“, rekla je Fibi sarkastično, pogledom
mu obećavajući da će mu to kad-tad vratiti. Ali nije se dalje raspravljala.
Gabrijel se smeškao kad je video Pandorin pobunjenički izraz lica. „Nemoj da si
tvrdoglava“, ubeđivao ju je tiho. „Obećavam ti da ćeš uživati. A ako ne budeš uživala…
imaćeš to zadovoljstvo da kažeš kako nisam bio u pravu.“
 Sedmo poglavlje

Nakon što su joj pokazali njenu lepu sobu, sa nežnim ružičastim zidovima i širokim
prozorima sa kojih se video okean, Pandora se presvukla u kupaći kostim koji joj je
donela Serafinina služavka. Kostim se sastojao od haljine sa kratkim, nabranim
rukavima i šokantno kratkom suknjom, a ispod toga su se nosile šalvare. Pošto je bio
sašiven od tankog plavog flanela, sa belim paspulima, kupaći kostim je bio neverovatno
lagan i u njemu se slobodno kretala.
„Kada bi samo žene mogle stalno ovako da se oblače“, veselila se Pandora,
isprobavajući da se vrti u krug. Izgubila je ravnotežu i pala dramatično na krevet, a njene
noge u belim čarapama su poletele u vazduh. Izgledala je kao čajni stočić, prevrnut
naopačke. „Osećam se toliko slobodno bez groznog, škripavog korseta.“
Njena lična služavka, punija devojka svetle kose po imenu Ajda, sumnjičavo joj je
odgovorila: „Damama je korset neophodan, da podrži njihova slaba leđa.“
„Ja nemam slaba leđa.“
„Trebalo bi da se pretvarate da ih imate. Džentlmeni više vole delikatne dame.“
Ajda, koja je gutala na stotine časopisa o ženama, nastavila je da je podučava, kao veliki
autoritet. „Poslušajte moj savet i smislite neki razlog da padnete u nesvest na plaži, da
može lord Sent Vinsent da Vas uhvati.“
„Da padnem u nesvest, zbog čega?“
„Recite da ste se uplašili raka.“
I dalje ležući na krevetu, Pandora je počela naglas da se smeje. „Juri me!“, povikala
je teatralno, dok je širila i skupljala ruke poput klešta.
„Nemojte glasno da se smejete, molim Vas“, rekla joj je Ajda kiselo. „Zvučite kao
trubački major.“
Pandora se izdigla na laktove i pogledala je sa podrugljivim smeškom. Ajdu su
zaposlili na početku sezone, kada je bilo odlučeno da svaka od bliznakinja mora da ima
sopstvenu sluškinju. I Ajda, kao i Meg, druga sluškinja, željno su se borile za mesto
Kasandrine lične služavke, koja je imala divnu, zlatnoplavu kosu i bila je mnogo mirnije
naravi od Pandore.
Kasandra je ipak odabrala Meg, što je primoralo Ajdu da prihvati poziciju
Pandorine služavke. Ajda nije nimalo krila svoje razočaranje. Pandoru je zabavljalo što
je Ajda odbacila većinu uobičajenih prigodnih ljubaznih izraza i reči, već je umesto toga
nastavila nabusito da se ponaša. Zapravo, kada su njih dve bile same, njene primedbe su
bile na ivici uvredljivih. Ipak, Ajda je bila efikasna i vredna, a takođe je rešila da uspe u
svojim namerama. Mnogo se trudila da Pandorina odeća bude u savršenom stanju, a bila
je izrazito sposobna da očešlja njenu tešku, svilenu kosu tako da ne ispada iz ukosnica.
„U tvom glasu fali malo poštovanja, Ajda“, kazala joj je Pandora.
 „Ponašaću se prema Vama sa svim poštovanjem na svetu, lejdi, ako uspete da
nahvatate lorda Sent Vinsenta. Priča se među poslugom da će Vas Čelonovi udati za
nekog drugog, ako ne budete odgovarali lordu.“
Momentalno iznervirana, Pandora je ustala sa kreveta i namestila kupaći kostim.
„Kao da je ovo igra prosledi paket? A ja sam u toj igri paket?“
„Nije to rekao lord Sent Vinsent“, prekinula ju je Ajda. Držala je u rukama ogrtač
sa kapuljačom, koji joj je takođe dala Serafinina služavka. „To sam čula od njegovih
sluga, a oni samo nagađaju.“
„Otkud ti znaš šta pričaju njegove sluge?“ Pandora je kiptela od besa. Okrenula se
ka Ajdi i gurnula ruke u rukave ogrtača. „Ovde smo tek sat vremena.“
„Dole, u odajama za poslugu, samo se o tome priča.“ Ajda joj je zavezala ogrtač
oko struka. Slagao se sa ostatkom kupaćeg kostima i naizgled, ogrtač je izgledao poput
prave haljine. „Eto, sad ste pristojno odeveni.“ Kleknula je i navukla Pandori na noge
male papuče od platna. „Pazite da ne postanete preglasni i divlji tokom izlaska. Lordove
sestre će sve to da primete i preneće vojvodi i vojvotkinji.“
„Prava dosada“, pobunila se Pandora. „Sada mi se uopšte ne ide.“ Mršteći se,
natukla je slamnati šešir s niskim obodom preko punđe i izašla iz sobe.
U grupi koja je krenula ka plaži nalazili su se lord Sent Vinsent, Serafina, Ajvo,
Fibi i njen sin Džastin, Pandora i Adžaks, koji je išao ispred svih i lajao, kao da ih tera
da požure. Dečaci su bili veseli, noseći sa sobom mnoštvo stvari, kolica, lopatica, a
poneli su i zmajeve.
Potopljeni prolaz je bio tek toliko širok da njime mogu da prođu kolica ili
jednokolice, a na nekim mestima je toliko utonuo da su ivice koje su ga okruživale bile
više od Pandore. Po njima je rasla trava, izmešana sa cvećem na dugačkim drškama, kao
i trnovitim žbunjem sa sjajno narandžastim bobicama. Srebrnasti galebovi su leteli
nošeni povetarcem sa okeana, širili su svoja krila presecajući čisto nebo iznad njih.
I dalje delimično ljuta zbog ideje da je na nekoj vrsti probe – da je lord Sent
Vinsent sad procenjuje i da će najverovatnije rešiti da je prebaci nekom drugom –
Pandora je govorila što je manje moguće. Što je bilo još gore, ostatak grupe kao da se
trudio da se što više udalji od njih dvoje. Fibi se nije trudila da ih nagleda, umesto toga
je koračala skroz napred, držeći Džastina za ruku.
Primorana da prati sporiji tempo lorda Sent Vinsenta, Pandora je shvatila da se
razmak između njih i ostatka grupe sve više povećava. „Trebalo bi da se potrudimo da
sustignemo ostale“, rekla je.
Njegov lenji hod se nije nimalo ubrzao. „Znaju oni da ćemo ih na kraju stići.“
Pandora se namrštila. „Zar lejdi Kler ne zna ništa o pravilima za pratilje? Ona
uopšte ne obraća pažnju na nas.“
„Zna da je poslednje što nam je sad potrebno da nas neko pažljivo gleda, pošto se
trudimo da se bolje upoznamo.“
„To je zapravo gubljenje vremena, zar ne?“, Pandora nije mogla da izdrži a da ga
ne pita. „U svetlu tvojih planova.“
Lord Sent Vinsent ju je pogledao preneraženo. „Kakvih planova?“
 „Da me uvališ nekom drugom muškarcu“, rekla je. „Tako ne moraš da me oženiš.“
Lord Sent Vinsent se zaustavio nasred puta, primoravajući i nju da stane. „Gde si to
čula?“
„To je trač koji kruži domaćinstvom. I ako je istina…“
„Nije istina.“
„Ne moraš ti da mi dovlačiš ko zna odakle nekog nevoljnog mladoženju i da ga
sateraš u ćošak da se oženi sa mnom, samo da ti to ne bi morao da uradiš. Rođak Devon
kaže da ne moram da se udam ni za koga, ako to ne želim. A ja ne želim. Štaviše,
nemam nameru da provedem svoju posetu ovde pokušavajući da dobijem tvoj pristanak,
tako da se nadam da…“
Zaćutala je, preplašena, kada se lord Sent Vinsent u samo dva koraka stvorio ispred
nje. Instinktivno je krenula unazad, sve dok ramenima nije udarila o bočnu stranu
nasipa.
Lord Sent Vinsent se nadvio nad njom, i uhvatio se rukom za granu drveta iznad
njihovih glava. „Ja ne planiram da te predam drugom muškarcu“, rekao je smireno.
„Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što zaista ne mogu da se setim nijednog svog
poznanika koji bi ikada umeo da se nosi sa tobom.“
Njene oči su se oštroumno suzile. „Ali ti umeš?“
Lord joj nije odgovorio, ali su mu se usne iskrivile u osmeh koji je govorio da je
odgovor na to pitanje očigledan. Kada je video da je stegnula pesnice u džepovima svog
ogrtača, nešto se na njegovom licu smekšalo. „Ti nisi ovde da bi dobila moj pristanak.
Pozvao sam te kako bih te bolje upoznao i saznao više o tebi.“
„Pa to neće dugo potrajati“, promucala je Pandora. Kao odgovor na njegov upitni
pogled, nastavila je: „Ja nikada nisam nigde putovala, niti sam radila išta od silnih stvari
o kojima sam maštala. Nisam do kraja postala osoba koja jesam. A ako se udam za tebe,
nikada neću biti ništa drugo osim čudne žene lorda Sent Vinsenta, koja prebrzo priča i
nikad ne zna kojim redom treba da pozdravi uvažene goste na večeri.“ Pandora je
spustila glavu i progutala knedlu u grlu.
Nakon kratkotrajne ispitivačke tišine, njegovi dugački tanki prsti su obuhvatili
njenu vilicu, podižući joj glavu. „Šta kažeš na to da malo spustimo gard?“, upitao ju je
nežno. „Da privremeno spustimo oružje.“
Migoljeći se, Pandora je skrenula pogled s njegovog lica i ugledala pored svoje
glave veliku živicu sa ogromnim ružičastim cvetovima nalik na kupu, sa belom zvezdom
u sredini. „Kakav je to cvet?“
„Peščarski ladolež.“ Lord Sent Vinsent joj je okrenuo lice ka sebi. „Da li ti to
pokušavaš da mi skreneš pažnju, ili ti je to pitanje tek tako palo na pamet?“
„Oba?“, ponudila mu je duhovito odgovor.
To ga je razveselilo i razvuklo mu usne u osmeh. „Šta treba da učinim da se
koncentrišeš samo na mene?“
Pandora se ukrutila kada je prstima krenuo da prelazi po liniji njene brade,
ostavljajući za sobom golicavi trag vreline. Osetila je kako se guši, kao da je upravo
progutala punu kašiku meda. „Evo, skoncentrisana sam na tebe.“
 „Nisi sasvim.“
„Jesam, gledam u tebe i…“ Iz grudi joj se oteo drhtavi uzdah kada se setila da je
lord Čavort ovog čoveka nazvao notornim zavodnikom. „Oh, ne! Nadam se da ovo
nije… nećeš valjda pokušati da me poljubiš, zar ne?“
Upitno je izvio jednu obrvu. „Da li to želiš?“
„Ne“, brzo mu je odgovorila. „Ne, hvala ti, ali ne.“
Lord Sent Vinsent se nežno nasmešio. „Dovoljno je jednom da me odbiješ, draga.“
Prstima joj je mazio vrat, osećajući kako joj se ubrzao puls. „Činjenica je da nas čeka
odluka koju bi trebalo da donesemo do kraja nedelje.“
„Meni nije potrebna cela nedelja. Ja mogu sad odmah da ti kažem.“
„Ne, ne dok ne saznaš više o tome šta možda želiš sad da odbiješ. Što znači da
ćemo morati da zguramo šest meseci udvaranja u samo šest dana.“ Odahnuo je veselo
kada je video njen izraz lica. „Izgledaš poput pacijenta kome su upravo rekli da mora da
ide na operaciju.“
„Ja radije ne bih da mi se udvaraš.“
„Možeš li da mi pomogneš da shvatim zašto?“ upitao ju je opušteno i strpljivo.
„Prosto znam da bi se loše završilo jer…“ Pandora je oklevala razmišljajući kako
da mu objasni onu stranu sebe koju nikada nije volela, ali nekako nije uspevala da je
promeni. Stranu koja je svaku intimnost doživljavala kao pretnju, i strah od toga da je
neko kontroliše, da neko s njom manipuliše i da je povredi. „Ne želim da saznaš više o
meni, kada je toliko toga kod mene pogrešno. Ja nikada nisam mogla da razmišljam, niti
da se ponašam, kao druge devojke. Potpuno se razlikujem čak i od svoje sestre
bliznakinje. Ljudi su nas oduvek nazivali nestašnim, ali prava istina je da sam ja
nestašna. Trebalo bi me staviti na povodac. Moja sestra je kriva samo zato što je pored
mene. Jadna Kasandra.“ Glas joj je pukao od tuge. „Kriva sam za ovaj skandal, i sad će i
ona biti uništena, završiće kao usedelica. A čitava moja porodica će patiti takođe. I sve je
to moja krivica. Volela bih da se ništa od ovoga nije desilo. Volela bih…“
„Polako, devojko. Gospode bože, nema potrebe da se spališ. Dođi ovamo.“ Pre
nego što je Pandora shvatila šta se dešava, bila je u njegovom naručju, naslonjena na
njegovo toplo, čvrsto telo. Kada je spustio njenu glavu na svoje rame, šešir joj je spao s
glave na zemlju. Šokirana i zbunjena, osetila je kako se njegovo muževno telo privija
potpuno uz njeno, a alarm joj je zazvonio u glavi. Šta on to radi? Zašto mu ona to
dopušta?
Ali on joj je nešto govorio, dubokim i umirujućim glasom, i to je bilo toliko utešno
da je osetila kako se njena napetost otapa poput leda na jarkom suncu. „Tvoja porodica
nije toliko nemoćna. Trenir je više nego sposoban da se pobrine za sve vas. Tvoja sestra
je privlačna devojka, dobrog porekla i velikog miraza, čak i uz senku porodičnog
skandala iznad njene glave, sigurno će se lako udati.“ Rukom ju je mazio po leđima,
sporim, hipnotičkim pokretima, sve dok Pandora nije počela da se oseća kao mačka čije
je krzno neko gladio na najlepši mogući način. Polako je spustila obraz na meku tkaninu
njegovog prsluka. Oči su joj bile poluzatvorene dok je udisala svež miris parfema na
vreloj muškoj koži.
 „Naravno da se ne uklapaš u londonsko visoko društvo“, nastavio je. „Većina njih
ima manje mašte i originalnosti u sebi od obične domaće ovce. Izgled i prikladnost je
sve što oni razumeju, stoga – ma koliko te to izluđivalo – moraćeš da poštuješ barem
neka pravila i rituale, da bi njima bilo ugodno pored tebe. Nesrećna činjenica je nažalost
ta, da je jedina gora stvar od toga da budeš deo visokog društva je kada si izopšten iz
njega. I zbog toga bi mogla da mi dozvoliš da ti pomognem da izađeš iz ove situacije,
isto kao što sam te izvukao iz divana.“
„Ako pod pomoći podrazumevaš brak, lorde“, Pandora je progovorila, ali su njene
reči bile utihnute jer ih je izgovarala naslonjena na njegovo rame, „ja radije ne bih.
Imam svoje razloge o kojima ti ne znaš ništa.“
Lord Sent Vinsent je proučavao njeno poluskriveno lice. „Veoma sam
zainteresovan da ih saznam.“ Prstom je uhvatio jedan njen uvojak na čelu, i sklonio joj
ga nežno sa lica. „Hajde da se od sad obraćamo jedno drugom po imenima“, predložio
joj je. „Imamo mnogo tema o kojima bi trebalo da popričamo, za jako kratko vreme. Što
više budemo otvoreni i iskreni jedno prema drugom, to će biti bolje. Bez tajni, bez
izbegavanja. Da li se slažeš s tim?“
Pandora je nevoljno podigla glavu i sumnjičavo ga pogledala. „Ne bih volela da
ovo bude jednostrani dogovor“, rekla je. „Da ti ja ispričam sve svoje tajne, a ti tvoje da
prećutiš.“
Nasmešio joj se. „Obećavam da ću ti reći sve.“
„I sve što ispričamo će ostati među nama?“
„Gospode, iskreno se nadam“, rekao joj je. „Moje tajne su mnogo šokantnije od
tvojih.“
Pandora u to nije ni sumnjala. On je bio zreo, samouveren muškarac, dobro upoznat
sa svetom i svim porocima. U njemu je skoro pa bilo neke roditeljske zrelosti, nekakvog
autoriteta koji nije mogao biti drugačiji od ponašanja njenog oca i brata i njihovog
zapaljivog temperamenta.
Osetila je da se po prvi put zaista opustila nakon što je mnogo dana osećala krivicu
i napetost. On je bio tako krupan i snažan da se pored njega osećala poput malenog,
divljeg stvora koji je upravo našao svoj zaklon. Ispustila je duboki drhtavi uzdah
olakšanja, kao dete, i on je ponovo počeo da je mazi po leđima. „Jadno malo
stvorenjce“, mrmljao je. „Zaista si se napatila, zar ne? Opusti se. Više ne treba ni zbog
čega da brineš.“
Pandora naravno nije mogla da poveruje u to, ali osećaj je bio tako divan, da se
neko ovako ponaša prema njoj, da je teši i ljulja, želeći iskreno da joj bude bolje. Trudila
se da zapamti svaki pokret, dodir i reč, svaki najmanji detalj, da može kasnije toga da se
seti.
Njegova koža je svuda bila glatka, osim na bradi gde se brijao. U osnovi njegovog
vrata je bilo intrigantno trouglasto udubljenje, odmah pored ključne kosti. Njegov goli
vrat je delovao veoma snažno – osim na tom jednom skrivenom mestu, koje je delovalo
ranjivo, bez obzira na snažne mišiće i kosti koji su ga okruživali.
Pala joj je apsurdna ideja na pamet. Kako bi bilo kada bi ga tu poljubila?
 Osećaj bi bio kao da je usnama dodirnula saten. A njegova koža je sigurno bila
sjajnog ukusa, kao što je i mirisala.
Usta su joj se napunila pljuvačkom.
Iskušenje u njoj je raslo sa svakom sekundom, i bilo je nemoguće da ga ignoriše. To
joj se nekada dešavalo, kada je neko osećanje toliko ponese i preplavi, da mora da
posluša taj impuls ili će umreti. Kao da je to skriveno udubljenje imalo sopstveno
gravitacione polje koje ju je privlačilo sve bliže i bliže. Pandora je osetila kako se njeno
telo naginje ka njemu.
Oh ne! Nagon je bio prejak i ona više nije mogla da izdrži. Bespomoćno se
naslonila na njega, zatvorila oči i prosto to uradila, poljubila ga je baš tu, i to ju je još
više zadovoljilo nego što je očekivala. Usnama je pronašla nežnu toplinu i ubrzani puls.
Gabrijel je ostao bez daha, a čitavo telo mu se trgnulo. Zario je prste u njenu punđu
i polako joj odmakao glavu, zureći u nju u potpunom čudu, široko raširenih očiju. Usne
su mu se razdvojile dok se borio da dođe do reči.
Pandorino lice je potpuno pocrvenelo od stida. „Toliko mi je žao.“
„Ne, ja…“ Zvučao je skoro isto onoliko zadihano kao i ona. „Ne smeta mi. Ja…
samo sam iznenađen.“
„Ne mogu da kontrolišem svoje impulse“, brzo je progovorila. „Ja nisam
odgovorna za ovo što se desilo, imam nervno oboljenje.“
„Nervno oboljenje“, ponovio je Gabrijel i belim zubima zagrizao svoju donju usnu,
spremajući se da se nasmeši. Na tren je izgledao toliko mlado, poput školarca, da joj se
srce istopilo od miline. „Je li to zvanična dijagnoza?“
„Ne, ali sudeći po knjizi koju sam jednom pročitala Fenomeni koje proizvode
oboljenja nervnog sistema, najverovatnije imam hipersenzitivnost ili periodičnu maniju,
ili oba.“ Pandora je zaćutala i namrštila se. „Zašto se smeješ? Nije lepo smejati se
oboljenjima drugih ljudi.“
„Setio sam se one noći kad smo se upoznali, kada si mi rekla o neprihvatljivim
knjigama koje si čitala.“ Spustio je dlan niže niz njenu kičmu. Drugu ruku joj je zavukao
iza vrata, i nežno je uhvatio. „Da li si ikada poljubljena, ljubavi?“
Pandora je momentalno osetila slabost u stomaku, kao da će da se sruši. Nemo je
zurila u njega. Zaboravila je svaku reč koju je ikada znala. Glava joj je bila prazna kutija
po kojoj su se nevoljno pomerali slobodni delovi.
Gabrijel se blago nasmešio na njenu tišinu. „Pretpostavljam da to znači da nisi.“
Njegove trepavice su se spustile kada je pogledao u njene usne. „Udahni duboko ili ćeš
se onesvestiti zbog gubitka kiseonika i propustićeš čitavu stvar.“
Pandora ga je poslušala.
Činjenica #15 kasnije će napisati u svom dnevniku. Danas sam saznala zašto su
izmišljene pratilje.

Čuo je kako joj dah škripi od napetosti i nežno je počeo da joj masira vrat. „Ne boj
se. Neću te sad poljubiti ako ti to ne želiš.“
 Pandora je nekako uspela đa progovori. „Ne. Ja… ako će to da se desi, više bih
volela da to uradiš sad. Onda ćemo to skloniti s dnevnog reda i ja se više neću plašiti.“
Shvatila je kako je to zvučalo, pa se izvinila: „Ne da bi trebalo toga da se plašim, jer sam
sigurna da se ti ljubiš daleko bolje od proseka, i mnogo dama bi bilo veoma uzbuđeno
zbog same mogućnosti da ih poljubiš.“
Osetila je drhtaje kada je pokušao da uguši smeh. „Moji poljupci možda jesu bolji
od prošeka, ali ne bih rekao da su daleko bolji. To je možda malo preterano za moje
sposobnosti, ne bih voleo da se razočaraš.“
Pandora ga je pogledala sumnjičavo, pitajući se da li je on to opet začikava. Njegov
izraz lica je bio savršeno ozbiljan. „Sigurna sam da se neću razočarati“; rekla je i
ispravila se. „Ja sam spremna“, rekla je hrabro. „Sad možeš to da uradiš.“
Gabrijel namerno nije krenuo odmah da je poljubi. „Koliko se sećam, tebe zanima
Čarls Darvin. Da li si čitala njegovu poslednju knjigu?“
„Nisam.“ Zašto je sad pričao o knjigama? Ona se tresla od nervoze, a sad je već
bila pomalo i besna što on ovako razvlači čitavu stvar.
„Izražavanje emocija kod čoveka i životinja“, nastavio je Gabrijel. „Darvin tu piše
da se ljubljenje ne može smatrati urođenim ljudskim ponašanjem, s obzirom na to da se
ne susreće u svim kulturama. Na primer, ljudi sa Novog Zelanda se trljaju nosom o nos
umesto ljubljenja. Takođe pominje i neka plemena u kojima ljudi umesto pozdrava jedni
drugima nežno dunu vazduh u lice.“ Pogledao ju je krajnje nevino. „Mogli bismo sad da
počnemo, ako želiš“
Pandora nije imala pojma kako da mu odgovori na to. „Da li se ti meni rugaš?“,
zahtevala je odgovor od njega.
U očima mu je zaiskrio osmeh. „Pandora“, pokorno joj je rekao, „zar ne znaš da
prepoznaš kada neko flertuje s tobom?“
„Ne. Sve što znam je da gledaš u mene kao da sam neverovatno zabavna, kao da
sam nekakav dresirani majmun koji svira daire.“
Gabrijel ju je i dalje držao rukom oko vrata. Prineo je svoje usne njenom čelu i
poljubio je da prestane da se mršti. „Flertovanje je kao da se sa nekim igraš. To je
obećanje koje možda hoćeš, a možda i nećeš da održiš. To može biti provokativni
pogled… osmeh… dodir vrhom prsta… ili šapat.“ Njegovo lice je bilo tačno ispred
njenog, mogla je da vidi zlatne vrhove njegovih tamnih trepavica. „Da li želiš da sad
protrljamo noseve?“, prošaputao je.
Pandora je odmahnula glavom. Osetila je iznenadni poriv da ga zadirkuje, da ga
ulovi potpuno nespremnog. Skupila je usne i nežno dunula u njegovu bradu.
Na njeno ogromno zadovoljstvo, Gabrijel je reagovao iznenađenim treptanjem.
Pocrveneo je u licu, od čega su mu se svetle oči, raširene od veselja, još više isticale.
„Pobedila si u flertovanju“, rekao joj je i uhvatio je za bradu, prstom joj nežno milujući
obraz.
Pandora je bila napeta kada je približio svoje usne. Dodirnuo ju je usnama toliko
nežno, poput dodira svile ili blagog povetarca. U početku, kao da ju je isprobavao. Ništa
nije zahtevao, samo je lagano dodirivao konture njenih usana svojim. Mekano i nežno…
njegove usne su senzualno prelazile preko njenih, i taj dodir je utišavao uobičajeni haos
u njenoj glavi. Potpuno očarana, odgovorila mu je oklevajući. Prihvatio je njen odgovor,
igrajući se s njom, sve dok nije počela da se topi od tog sporog, beskrajnog zadirkivanja.
Za nju je prestalo sve da postoji, više nije bilo prostora niti vremena, prošlosti ni
budućnosti. Postojao je samo ovaj trenutak, njih dvoje koji su zajedno stajali na putu,
ispod sunčevih zraka, okruženi cvećem, puzavicama i mekom osušenom travom.
Nežno je hvatao njenu donju, a zatim i gornju usnu, i to meko grickanje je slalo
talase šoka kroz čitavo njeno telo. Pritiskajući snažnije, rastvorio je njene usne, sve dok
nepoznati ukus nije preplavio sva njena čula. Osetila je vrh njegovog jezika, upad čiste
vreline u njen privatni prostor koji je oduvek pripadao samo njoj. Potpuno zbunjena,
drhteći od iznenađenja, raširila je usne pred njim.
Uhvatio ju je rukom za glavu, držeći je ispod potiljka i prestao da je ljubi, da bi se
skoncentrisao na njen vrat. Počela je da dahće kada je osetila njegove usne na
najosetljivijim mestima, na najtanjoj koži. Naježila se od uzbuđenja. Izgubila je svaki
osećaj o svom telu, utonula je u njega dok joj se strast spuštala u dno stomaka poput
sunca koje se topilo.
Kada je došao do mesta gde se njen vrat spajao sa ramenom, Gabrijel je zastao,
dodirujući ga samo svojim jezikom. Nežno je zario zube u nju, a ona se bespomoćno
stresla. Sitnim poljupcima je krenuo ka njenom licu. Kada je ponovo stigao do usana,
ona više nije mogla da izdrži. Glasno je zajecala od želje. Osećala je da su joj usne
natekle, i kada ih je ponovo čvrsto zarobio, osetila je neopisivo olakšanje. Snažno ga je
zagrlila oko vrata, povukla mu glavu niže, terajući ga da je ljubi jače, duže. Usudila se
da istražuje unutrašnjost njegovih usta, isto kao što je on to činio njoj, zbog čega je
ispustio dubok zadovoljan zvuk iz grla. Bio je toliko ukusan i svilenkast da nije mogla
da se zaustavi, već mu je stavila dlanove na lice i agresivno ga nadvladala. Ljubila ga je
sve snažnije, strastvenije, gostila se njegovim usnama sa pohlepom koju nije mogla da
kontroliše.
Gabrijel je odmakao glavu, nasmejao se i zavukao ruku u njenu kosu. Kao i ona,
borio se da dođe do daha. „Pandora, ljubavi“, rekao joj je, dok su mu oči sijale od strasti
i radosti, „ljubiš se kao gusarka.“
Nije je bilo briga. Želela ga je još. Osećala je pulsiranje u čitavom telu, previše toga
je osećala u isto vreme, tresla se od gladi koju nije znala kako da zadovolji. Čvrsto ga je
uhvatila za ramena, našla je njegova usta i sasvim se naslonila na njegovo čvrsto i
mišićavo telo. To nije bilo dovoljno… želela je da je on smrvi, da je baci na zemlju i
poklopi svom svojom težinom.
Gabrijel ju je nežno ljubio, trudeći se da je umiri. „Polako, divlja moja devojčice“,
šaputao je. Kada je odbila da uspori, i dalje drhteći, popustio je i pružio joj ono što je
htela. Duboko i strastveno ju je ljubio, osećajući kako uzbuđenje plovi kroz njihova tela.
„Oh, pobogu!“ Sa male udaljenosti, začuo se razdraženi ženski glas, i Pandora se
uplašila kao da je neko upravo bacio kofu hladne vode na njih.
To je bila Fibi, koja se vratila stazom da ih nađe. Skinula je ogrtač i stajala je tu
samo u kupaćem kostimu, sa rukama spuštenim na tanke kukove. „Da li dolaziš na
plažu?“, upitala je besno svog brata. „Ili planiraš da zavedeš jadnu devojku tu nasred
puta?“
Dezorijentisana, Pandora je iznenada osetila neke lagane dodire po nogama. Adžaks
je trčao napred-nazad po putu, skakao oko njih i šapama joj grebao ogrtač.
Gabrijel je osetio da se ona trese, i čvrsto ju je držao, dok joj je dlan stavio na leđa
između lopatica. I njegove grudi su se vidno podizale prateći ubrzani ritam disanja, ali je
zvučao potpuno smireno i sabrano kad joj je odgovorio. „Fibi, činjenica da sam te pitao
da budeš pratilja je trebalo jasno da ti stavi do znanja da uopšte nisam želeo nikakvu
pratilju.“
„Ja nemam nikakvu želju da je izigravam“, odgovorila mu je Fibi. „Ipak, deca me
pitaju gde ste toliko dugo, a ja ne mogu da im kažem da si ti jedan pohotan jarac.“
„Naravno da ne“, odgovorio joj je Gabrijel. „Onda bi ti zvučala kao škrta
cepidlaka.“
Pandora je bila zbunjena kada su brat i sestra, nakon ovih grubih reči, razmenili
osmehne i poglede pune ljubavi.
Fibi je prevrnula očima, okrenula se i odšetala odatle. Adžaks je poleteo za njom –
sa sve Pandorinim šeširom u zubima.
„Taj pas će me koštati bogatstva u šeširima“, rekao je veselo Gabrijel. Rukom ju je
mazio po leđima i vratu, sve dok njeno srce nije počelo sporije da kuca.
Potrajalo je sigurno dobrih pola minuta pre nego što je Pandora mogla da
progovori. „Tvoja sestra… videla nas je…“
„Ne brini, neće ona reći nikome ni reč. Nas dvoje volimo da se začikavamo, to je
sve. Dođi.“ Podigavši joj bradu, ukrao joj je poslednji kratak poljubac, i povukao je za
sobom niz stazu.

Osmo poglavlje

Sa staze su zakoračili u pejzaž kakav Pandora nikada u životu nije videla, osim na
fotografijama i grafikama… širok pojas belog peska je ulazio u okean ukrašen penom, a
nebo je bilo plavlje nego što je mislila da je moguće. Obala je bila sva u peščanim
dinama, koje je spajala trava, žbunje i šiljato cveće. Ka zapadu, pesak je prelazio u
šljunak i kamenje, pre nego što se zemljište uspinjalo ka krečnjačkim liticama koje su
okruživale rt. Vazduh je bio prepun ritmičkih udaraca talasa i mekanog klizanja vode po
pesku. Tri srebrna galeba su se, izgleda, posvađala oko hrane, ispunjavajući okoliš
visokim i oštrim kricima.
Ovo nije ličilo ni na Hempšir, niti na London. Ovo uopšte nije ličilo na Englesku.
 Fibi i dva dečaka su stajali uz obalu, trudeći se da odmotaju kanap i puste zmaja.
Serafina, koja je šetala po vodi, prva je primetila Pandoru i Gabrijela, i odskakutala ka
njima. Skinula je cipele i čarape, a pantalone njenog kupaćeg kostima su bile zavrnute
do kolena. Njena crvenkastoplava kosa skupljena u jednu pletenicu spuštala se preko
jednog ramena.
„Da li ti se dopada naš zaliv?“, upitala ju je Serafina, rukom joj pokazujući
okruženje.
Pandora je klimnula glavom, očarano gledajući oko sebe.
„Pokazaću ti gde da spustiš svoj ogrtač.“ Serafina ju je odvela do mašine za
kupanje, koju su ostavili pored peščane dine. To je bila mala, zatvorena sobica, na
visokim točkovima, sa stepenicama kojima ulaziš unutra.
„Viđala sam ovo na slikama“, rekla je Pandora, zamišljeno posmatrajući napravu.
„Ali nikada nisam bila unutra.“
„Mi je nikada ne koristimo, osim ako imamo neku gošću koja insistira. Onda
moramo ovde da dovučemo konja, da je izvuče iz vode do dubine struka, a dama i onako
uđe u okean sa druge strane i niko je ne vidi. Mnogo je to posla, i prilično je smešno,
pošto kupaći kostim prekriva skoro sve što i obična svakodnevna haljina.“ Serafina je
otvorila vrata mašine za kupanje. „Možeš ovde da ostaviš stvari.“
Pandora je zakoračila unutra, a prostorija je bila puna polica i kukica. Skinula je
svoj ogrtač, čarape i papuče od platna. Kada se pojavila na suncu odevena u kupaći
kostim, sa kratkom suknjom i pantalonama, i bosim nogama, pocrvenela je kao da je
potpuno gola. Jedino olakšanje je osećala što je Gabrijel već otišao da pomogne
dečacima oko zmaja, i stajao je prilično udaljen od nje.
Serafina se nasmešila, noseći malu limenu koficu. „Idemo da tražimo školjke.“
Dok su se kretali ka okeanu, Pandora je bila oduševljena suncem koje ju je grejalo i
peskom koji joj je udobno masirao pete i prste na nogama. Bliže vodi, pesak je postao
čvrst i vlažan. Zaustavila se da baci pogled na otiske svojih stopala. Probe radi,
odskakutala je nekoliko metara na jednoj nozi, pa se opet okrenula da pogleda svoje
tragove.
Ubrzo je do nje dotrčao Džastin, krijući nešto u zatvorenoj ruci, a za njim je
skakutao Adžaks. „Pandora, ispruži ruku!“
„Šta je to?“
„Kraba.“
Oprezno je ispružila ruku, a dečak joj je na dlan stavio nešto okruglo, ne veće od
vrha njenog palca. Polako se pojavio set minijaturnih klješta, a za njim i tanane antene i
crne male okice veličine vrha čiode.
Pandora je izbliza ispitivala maleno stvorenje, pre nego što ga je vratila Džastinu.
„Ima li ih mnogo u vodi?“, upitala je. Iako joj je jedna kraba bila zaista preslatka, ne bi
volela da hoda preko gomile njih.
Ugledala je senku ispred sebe, i par golih muških stopala. „Ne“, uveravao ju je
Gabrijel. „Ovi rakovi žive ispod stena i šljunka, sa druge strane zaliva.“
 „Mama kaže da kasnije moram račića da vratim u vodu“, rekao je Džonatan. „Ali
ću prvo da napravim zamak od peska za njega.“
„Ja ću da ti pomognem“, uskliknula je Serafina i kleknula da napuni kofu mokrim
peskom. „Idi donesi lopatice i druge kofice. Pandora, hoćeš li da nam se pridružiš?“
„Da, ali…“ Pandora je bacila pogled na talase koji su se razbijali o obalu,
ostavljajući za sobom belu morsku penu. „Prvo bih želela malo da istražujem okolinu,
ako smem.“
„Naravno.“ Serafina je obema rukama punila kofu peskom. „Sigurno ti nije
potrebna moja dozvola.“
Pandora se osećala istovremeno srećno i pomalo razočarano. „Nakon godinu dana
svakodnevnih instrukcija lejdi Bervik, osećam se kao da moram od nekoga da tražim
dozvolu.“ Bacila je pogled na Fibi, koja je bila sigurno desetak metara udaljena od nje,
zagledana u okean. Bilo je očigledno da tu ženu nimalo nije zanimalo šta Pandora radi.
Gabrijel je pratio njen pogled. „Imaš Fibinu dozvolu“, rekao je šaljivo. „Ja ću
prošetati s tobom.“
I dalje osećajući sramotu zbog njihovog pređašnjeg susreta, Pandora ga je pratila
hodajući po hladnom pesku. Njena čula su bila preplavljena slikama, zvucima i
osećanjima. Svaki udah joj je punio pluća nekakvim živahnim, jakim vazduhom,
ostavljajući joj ukus soli na usnama. Malo dalje, okean se kretao u velikim talasima koje
je stvarao vetar, uokvirenim paperjastom belom penom. Zaustavila se da zuri u to
beskrajno plavetnilo, pokušavajući da zamisli šta li se krije u njegovim misterioznim
dubinama, kakvih tu samo ima olupina nasukanih brodova, kitova i egzotičnih stvorova.
Stresla se od uživanja. Sagnula se da podigne malenu školjku u obliku čaše, koja je
delimično bila sakrivena u pesku. Protrljala je palcem njenu grubu sivu površinu. „Šta je
ovo?“, upitala je, pokazujući je Gabrijelu.
„Prilepak.“
Pronašla je još jednu školjku, veliku, oblu sa reckavom ivicom. „A ova? Jakovljeva
kapica?“
„Ne, to je obična školjka. Vidi se razlika ako pogledaš linije na njoj. Jakovljeva
kapica ima trougao sa svake strane.“
Pandora je sakupljala još raznih školjki i davala ih je Gabrijelu koji ih je nosio
umesto nje u jednom od svojih džepova na pantalonama. Primetila je da je zavrnuo
pantalone do polovine listova.
„Da li ti imaš kupaći kostim?“, usudila se da ga pita.
„Imam, ali nije za mešovito društvo.“ Na njen upitni pogled, odgovorio joj je
objašnjenjem. „Kupaći kostim za muškarce nije kao onaj koji nose Ajvo i Džastin. On se
sastoji samo od flanelskih tankih pantalona, koje se oko struka vezuju učkurom. Jednom
kada se skvase, ostavljaju veoma malo toga mašti na volju. Praktično, muškarac bi
mogao i da bude go, koliko se sve vidi. Većina nas sa imanja se i ne muči da ih oblači
kad idemo na plivanje.“
„Plivate goli?“, upitala je Pandora, toliko usplahirena da joj je školjka ispala iz
ruku.
 Gabrijel se sagnuo da je dohvati. „Ne kada su dame prisutne, naravno.“ Nasmešio
se njenom pocrvenelom licu. „Ja obično plivam ujutru.“
„Voda je tada sigurno ledena.“
„Jeste. Ali ima dobrih strana kada plivaš u hladnom okeanu. Između ostalog,
odlično je za cirkulaciju.“
Zamisao o njemu kako pliva bez ičega na sebi je svakako učinila čuda za njenu
cirkulaciju. Odlutala je do ivice vode, gde je pesak sijao pod suncem. Bio je previše
mokar da bi ostavila otisak. Čim bi napravila sledeći korak, udubljenje bi se ispunilo
vodom. Naišao je talas i razvukao se dok nije došao do nožnih prstiju. Zapanjila se
koliko je voda hladna, ali je ipak napravila još nekoliko koraka ka dubini. Sledeći talas
joj je prešao preko članaka i skvasio je skoro do kolena, noseći sa sobom ledenu radost i
uzbuđenje. Vrisnula je i nasmejala se od iznenađenja. Talas se raspršio o obalu i završio
svoje kretanje.
Kada je voda počela da se povlači, noseći sa sobom i pesak, Pandora je imala
osećaj da klizi unazad, mada je bila ubeđena da stoji u mestu. U isto vreme, pesakje
počeo da joj izmiče ispod nogu, kao da je neko izvukao tepih na kom je stajala.
Tlo se potpuno promenilo i ona se zateturala, gubeći ravnotežu.
Par snažnih ruku ju je zgrabio otpozadi. Pandora se našla naslonjena na Gabrijelove
čvrste, tople grudi, a njegove butine su stajale oko njenih nogu. Začula je njegov bariton,
ali sa te strane ga je loše čula, jer jezvuk talasa bio preglasan.
„Šta?“ upitala ga je, okrećući glavu na drugu stranu.
„Rekao sam da te držim“, promrmljao je Gabrijel u njeno drugo uvo. Kada je
usnama očešao nežnu spoljašnju ivicu njenog uha, izgubila je tlo pod nogama. „Trebalo
je da te upozorim. Kad se talasi povlače, pomisliš da se pomeraš, mada u stvari stojiš u
mestu.“
Naišao je još jedan talas i Pandora se ukočila i naslonila još više na njega. Malo se
iznervirala kada je čula da se on kikoće.
„Neću dozvoliti da padneš.“ Ramenima ju je obgrlio oko struka. „Samo se opusti.“
Držao ju je čvrsto kada se talas razbio o njene noge. Kada je voda počela da se
povlači, Pandora je pomislila da bi bilo bolje da pobegne iz dubine, ali se tako dobro
osećala naslonjena na Gabrijelovo snažno telo da je oklevala. Ponovo je osetila kako joj
noge tonu. Čvrsto ga je uhvatila za ruku, a on ju je još jače stegao oko struka što je
delovalo razuveravajuće. Voda se dizala i spuštala, noseći zvuke razbijenih kristala, koje
su pratili zvuci nalik šuštanju lišća. To se ponavljalo u hipnotišućem ritmu. Postepeno
njeno disanje je postalo ponovo duboko i normalno.
Čitavo to osećanje joj je ličilo na san. Svet se pretvorio u hladnoću vode, vrućinu
sunca, pesak i miris morske trave i minerala. Gabrijelov torzo je bio zid od mišića iza
njenih leđa, koji se povremeno malo pomerao da bi zadržao ravnotežu. Znala je da je
drži i osećala se bezbedno. Kroz glavu su joj prolazile razne misli, kao što bi bio slučaj
rano ujutru, na prelazu između sna i jave. Povetarac je nosio zvuke dečjeg smeha,
psećeg laveža, Fibine i Serafinine glasove, ali je sve to bilo jako daleko od nje.
 Pandora je potpuno zaboravila na sve i naslonila glavu na Gabrijelovo rame.
„Kakav lepak koristi Ajvo?“, upitala ga je lenjo.
„Lepak?“, zazvučao je kao eho, zatim je zaćutao i usnama joj nežno poljubio
slepoočnicu.
„Za zmajeve.“
„A!“ Ponovo je zaćutao dok se talas povlačio. „Stolarski lepak, rekao bih.“
„Taj nije dovoljno jak“, rekla je Pandora, potpuno opuštena i zamišljena. „Trebalo
bi da koristi lepak od hroma.“
„Gde to da nađe?“ Jednom rukom ju je sporo mazio po butini.
„Apotekar može da mu ga napravi. Neka pomeša jedan deo kiselog hromata od
kreča i pet delova želatina.“
U glasu mu se čulo da ga sve to zabavlja. „Da li tvoj um ikada miruje, draga?“
„Ne, čak i kad spavam.“
Gabrijel ju je stegao jer je nailazio još jedan talas. „Kako znaš toliko toga o lepku?“
Prijatni trans je počeo da bledi dok je Pandora razmišljala kako da mu odgovori na
to pitanje.
Nakon njenog dugotrajnog oklevanja, Gabrijel je nakrivio glavu i gledajući je,
nastavio: „Pitanje lepka je komplikovano, izgleda.“
U nekom trenutku ću ionako morati da mu kažem, pomislila je Pandora. To onda
može biti i sad.
Nakon što je duboko udahnula vazduh, rekla je: „Ja dizajniram i pravim društvene
igre za zabavu u salonima. Istražila sam sve vrste lepka koje su potrebne za njihovu
proizvodnju. Ne samo za sklapanje kutija, već i koji je lepak najbolji da se zalepe
litografije na tablu i poklopac. Registrovala sam patent za svoju prvu igru, i uskoro
planiram da predam zahtev za registrovanje patenta za još dve.“
Gabrijelu nije trebalo dugo da upije tu informaciju. „Da li si razmišljala o tome da
prodaš svoje patente izdavaču?“
„Ne, želim da pravim igre u sopstvenoj fabrici. Imam već raspored za proizvodnju.
Prva će biti gotova pre Božića. Moj zet, gospodin Vinterborn, pomogao mi je da
napišem poslovni plan. Tržište za društvene igre je prilično novo, i on misli da će moja
kompanija biti veoma uspešna.“
„Siguran sam da će biti. Ali mlada žena tvog staleža ne mora da zarađuje za život.“
„Moram, ako želim sama sebe da izdržavam.“
„Svakako je lepša bezbednost dobrog braka od tereta koji nosi sa sobom vlastita
kompanija.“
Pandora se sasvim okrenula ka njemu. „Ne ako bezbednost znači da te neko
poseduje. Kako sad stvari stoje, ja imam slobodu da radim i da zadržim svu svoju
zaradu. Ali, ako se udam za tebe, sve što posedujem, uključujući moju kompaniju,
automatski bi postalo tvoje. Imao bi potpunu vlast nada mnom. Svaki šiling koji zaradim
bi automatski išao tebi – ne bi čak ni prošao kroz moje ruke. Nikada ne bih mogla da
potpišem nijedan ugovor, niti da zaposlim radnike, ni da kupim neku nekretninu. U
očima zakona, muž i žena su jedna osoba, a ta osoba je muž. Ne mogu da podnesem ni
pomisao na to. Zbog toga nikad ne želim da se udam.“

Njen mali govor je bio zapanjujući. To je bio najrevolucionarniji stav koji je ikada
Gabrijel čuo od neke žene. Na neki način, to ga je više šokiralo od svih najpohotnijih
reči i dela njegove ljubavnice.
Šta li je, za ime boga, mislila Pandorina porodica kada su ohrabrivali takve njene
ambicije? Svakako, nije bilo nečuveno da neka udovica iz srednje klase vodi posao koji
je nasledila od pokojnog muža, ili da krojačica ili modistkinja imaju svoju radnju, ali je
bilo nezamislivo da svoju kompaniju ima ćerka jednog aristokrate.
Snažan talas je naleteo na Pandoru sa strane, primoravajući je da se još više osloni
na njega. Gabrijel ju je zadržao, rukama je jako stegnuvši za struk. Kada se voda
povukla, stavio joj je ruku na leđa i poveo je nazad do obale, gde su sedele njegove
sestre.
„Žena menja svoju nezavisnost, a za uzvrat dobija muževljevu zaštitu i podršku“,
rekao je, dok su mu se u glavi rojila pitanja i argumenti. „To je bračna pogodba.“
„Mislim da bi bilo budalasto, ne, glupo bi bilo sa moje strane da pristanem na
pogodbu u kojoj bi mi bilo gore nego pre njenog prihvatanja.“
„Kako može da ti bude gore? Dugački radni sati pružaju tako malo dragocene
slobode, a tek beskrajne brige oko profita i troškova. Kao moja žena, živela bi bezbedno
i udobno. Dao bih ti pravo bogatstvo, da ga trošiš i koristiš kako god poželiš. Imala bi
sopstvenu kočiju i kočijaša, kao i kuću punu sluga kojima bi naređivala. Imala bi
poziciju u društvu na kojoj bi ti svaka žena zavidela. Nemoj sve to da zaboraviš zato što
si se fokusirala na tehnikalije.“
„Da se radi o tvojim zakonskim pravima, ne bi ih se tek tako odrekao i nazvao ih
tehnikalijama“, rekla je Pandora.
„Ali ti si žena.“
„I zbog toga sam inferiorna?“
„Ne“, hitro joj je odgovorio Gabrijel. Odgajan je da poštuje žensku inteligenciju, u
domaćinstvu u kom je autoritet njegove majke bio jednako veliki kao i autoritet
njegovog oci.. „Bilo koji muškarac koji bira da veruje da je ženski um inferiorniji od
njegovog, potcenjuje ih na sopstvenu propast. Ipak, priroda nameće određene uloge time
što žene rađaju decu. Moram da dodam i da nijedan muškarac nema prava da se ponaša
u svom braku kao diktator.“
„Ali oni to rade. Sudeći po zakonu, muž može da se ponaša kako god želi.“
„Svaki pristojni muškarac tretira svoju suprugu kao partnerku, kao što je slučaj sa
mojim roditeljima.“
„Ne sumnjam u to“, rekla je Pandora. „Ali to je duh njihovog braka, ne zakonska
regulativa. Ako tvoj otac odluči da se ponaša loše prema tvojoj majci, niko ne bi mogao
u tome da ga zaustavi.“
Osetio je kako mu se trzaju mišići vilice. „Ja bih ga zaustavio, dođavola!“
 „Ali zašto bi dobrobit tvoje majke zavisila od tvoje milosti? Zašto ona nema prava
da odluči kako želi da se drugi ponašaju prema njoj?“
Gabrijel je želeo da raspravlja o Pandorinim stavovima, i da naglasi rigidnost i
nepraktičnost njenih ideja. Takođe, na vrhu jezika mu je bilo pitanje zašto onda milioni
žena voljno pristaju na brak, ako ona to smatra tako uvredljivim za njih.
Ali nije mogao to da joj kaže. Ma koliko mu je bilo mrsko to da prizna… njena
logika je imala smisla.
„Ne grešiš potpuno“, primorao je sebe da kaže, a reči su ga umalo ugušile. „Bez
obzira na zakon, na kraju krajeva, sve se svodi na poverenje.“
„Ali ti mi govoriš da bi trebalo da verujem muškarcu i da mu dam večnu moć da u
moje ime donosi sve odluke koje me se tiču, kada bih ja radije volela sama da ih
donosim.“ Iskreno zbunjena, Pandora ga je upitala: „Zašto bih ja pristala na to?“
„Zato što je brak mnogo više od zakonskog ugovora. Brak označava zajedništvo,
bezbednost, želju, ljubav. Zar ti ništa od toga nimalo ne znači?“
„Sve mi to znači“, rekla je Pandora i spustila pogled ka zemlji. „I baš zato, ne bih
nikada mogla da zavolim muškarca ako sam već njegovo vlasništvo.“
Pa prokletstvo!
Njeni prigovori protiv braka su bili mnogo dublji nego što je mogao da zamisli. On
je pretpostavio da je ona samo nekonformistički nastrojena. Pa ona je bila prokleti
pobunjenik.
Skoro su stigli do njegovih sestara, koje su sedele na plaži, dok su Ajvo i Džastin
otišli da napune kofe sa još mokrog peska.
„O čemu ste pričali?“, Serafina je zapitala Gabrijela.
„O nekim privatnim stvarima“, odsečno joj je odgovorio Gabrijel.
Fibi se nagnula ka Serafini i rekla joj tiho: „Mislim da je naš brat upravo doživeo
prosvetljenje.“
„Je li?“, Serafina je pogledala u Gabrijela kao da je neki posebno uzbudljivi
primerak divlje životinje koja pokušava da proviri iz svoje ljušture.
Gabrijel ih je obe prekorno pogledao pre nego što se okrenuo ka Pandorinom
buntovnom licu. Nežno joj je dodirnuo lakat i povukao je u stranu da joj još nešto kaže.
„Proveriću šta kaže zakon“, promrmljao je. „Možda postoji neka rupa u zakonu koja
dozvoljava udatoj ženi da poseduje sopstvenu kompaniju koju ne mora da kontroliše
njen muž.“
Iznervirao se kad je shvatio da Pandora ne deluje nimalo impresionirano, niti shvata
veličinu njegove ponude. „Ne postoji“, rekla je bezizražajno. „Čak i da postoji, opet bi
mi bilo gore nego da se nikada nisam udala.“
Tokom narednih sat vremena, tema Pandorine kompanije za društvene igre je
zamrla, a grupa je pravila zamak od peska. Povremeno su prekidali s poslom da utole
žeđ hladnom vodom ili limunadom koju bi im poslali iz kuće. Pandora se bacila sa
entuzijazmom na taj projekat, konsultujući se sa Džastinom, koji je odlučio da zamak
mora da ima rov, četvrtaste kule na ćoškovima i kućicu na kapiji, i sa mostom koji se
spuštao, kao i borbene zidove sa kojih bi stanari zamka mogli da bacaju ledenu vodu ili
istopljeni katran na neprijatelja.
Gabrijel, koji je dobio zadatak da iskopa rov, povremeno bi pogledao u Pandoru,
koja je imala energije za desetoro ljudi. Njeno lice je sijalo ispod raskupusanog
slamnatog šešira, koji je nekako uspela da otme iz Adžaksovih zuba. Bila je znojava i
prekrivena peskom, a nekoliko pobeglih lokni joj je padalo niz leđa. Igrala se s
nesvesnom lakoćom deteta, ta žena radikalnih misli i ambicija. Bila je prelepa.
Kompleksna. Frustrirajuća. Nikada nije upoznao ženu koja je bila toliko potpuno i
odlučno svoja.
Šta će, dođavola, da radi s njom?
„Želim da ukrasim zamak sa školjkama i morskom travom“, rekla je Serafina.
„Onda će izgledati kao ženski zamak“, pobunio se Džastin.
„Možda je tvoj rak u stvari žensko“, istakla je Serafina.
Džastina je ta pomisao zgrozila. „Nije! On nije žensko!“
Ajvo je hitro intervenisao kada je video da je njegov mlađi sestrić poludeo. „Ta
kraba je definitivno muškog roda, sestro.“
„Otkud znaš?“, upitala ga je Serafina.
„Zato što… pa… on…“ Ajvo je zastao, tražeći objašnjenje.
„Zato što“, Pandora se umešala, i konspirativno, tihim glasom počela da priča, „dok
smo planirali kako bi zamak trebalo da izgleda, taj rak me je diskretno pitao da li bismo
mogli da mu napravimo prostoriju za pušenje. Blago sam se šokirala, jer sam mislila da
je prilično mlad za taj porok, ali to svakako ne ostavlja ni trag sumnje u njegovu
muževnost.“
Džastin je očarano zurio u nju. „Šta ti je još rekao?“, zahtevao je. „Kako se zove?
Da li mu se dopada njegov zamak? A rov?“
Pandora je nastavila detaljno da objašnjava razgovor koji je vodila sa rakom,
prenoseći im da se rak zove Šeli, po pesniku čijim delima se divio. On je bio svetski rak,
preleteo je pola planete viseći na ružičastoj nozi srebrnastog galeba, koji pak nije voleo
da jede rakove, više je voleo lešnike i mrvice hleba. Jednog dana, taj srebrnasti galeb,
koji je posedovao dušu pokojnog elizabetanskog glumca, odveo je Šelija da vidi
Hamleta u pozorištu Druri Lejn. Tokom predstave, umešali su se u scenografiju i glumili
tokom čitavog drugog čina. Šeli je uživao u tom iskustvu, ali nije imao želju da nastavi
karijeru u pozorištu jer su ga vrela svetla pozornice skoro spržila.
Gabrijel je prestao da kopa i slušao je ponesen Pandorinom maštom. Tek tako,
stvorila je neki izmišljeni svet u kom su životinje mogle da govore i sve je bilo moguće.
Bio je potpuno očaran dok ju je gledao, tu sirenu iscepanog šešira, prekrivenu peskom,
koja je pričala najlepše priče, i koja kao da mu je već pripadala, a opet, nije želela da
ima ništa s njim. Njegovo srce je lupalo nekim čudnim ritmom, kakav nikada ranije nije
osetio.
Šta mu se to događalo?
Pravila logike po kojima je uvek živeo, nekako su ga navela da misli da je venčanje
sa lejdi Pandorom Rejvenel sada za njega jedini mogući cilj. Nije bio spreman za ovu
devojku, za sva ta osećanja, za ovu frustrirajuću nesigurnost i mogućnost da možda neće
završiti sa jedinom osobom sa kojom apsolutno mora zauvek da bude.
Ali kako, dođavola, njoj da približi pitanje braka? Nije imao želju da je tera da se
uda za njega, a ionako je sumnjao da je to uopšte moguće. Niti je želeo da joj oduzme
mogućnost izbora. Želeo je da to bude njen lični izbor.
Prokletstvo, pa on nema dovoljno vremena. Ako ne budu vereni kad se ona bude
vratila u London, skandal će eksplodirati svom snagom i Rejvenelovi će morati da se
ponašaju shodno tome. Pandora će verovatno morati da napusti Englesku i da se preseli
negde gde će moći da proizvodi svoje društvene igre. Gabrijel nije imao želju da je juri
preko pola kontinenta, ili možda čak do Amerike. Ne, on mora sad da je ubedi da se uda
za njega.
Ali šta pobogu može da joj ponudi što bi joj više značilo od njene slobode?
Kada je Pandora završila svoju priču, zamak je isto tako bio gotov. Džastin je s
divljenjem gledao u majušnog raka. Zahtevao je da čuje još o Šelijevim avanturama sa
galebom, i Pandora se nasmejala.
„Ispričaću ti jednu drugu priču, dok ga budemo nosili nazad na stene gde si ga
našao. Sigurna sam da mu sad već užasno nedostaje njegova porodica“, rekla je. Ustali
su i Džastin je pažljivo podigao krabu. Dok su hodali ka vodi, Adžaks je skočio iz
hladovine i krenuo za njima.
Kada su dovoljno odmakli, Ajvo je glasno rekao: „Ona mi se sviđa.“ Serafina se
nasmešila svom mlađem bratu. „Prošle nedelje si rekao da si sa devojkama završio.“
„Pandora je drugačija devojka. Nije kao one koje se plaše da dodirnu žabe i stalno
pričaju o svojoj kosi.“
Gabrijel ih je jedva slušao, zureći u Pandoru u daljini. Otišla je do svetlucavog
peska i zastala da podigne zanimljivu školjku. Onda je videla još jednu iza, pa je
pokupila i nju, pa još jednu. Nastavila bi tako da je Džastin nije uhvatio za ruku i vratio
na pravac ka stenama.
Gospode bože, ona je stvarno hodala u krug! Osetio je ubod nežnosti posred grudi,
toliko snažan da ga je zabolelo.
Želeo je da svi njeni krugovi vode nazad do njega.
„Trebalo bi uskoro da krenemo“, rekla je Fibi. „Moraćemo da se okupamo i
obučemo za večeru.“
Serafina je ustala sa peska i napravila grimasu kada je pogledala svoje ruke. „Sva
sam lepljiva i puna peska. Idem da isperem šta mogu u moru.“
„Ja ću da pokupim zmajeve, kofe i lopate“, kazao je Ajvo.
Fibi je sačekala da mlađi brat i sestra odu pre nego što je progovorila Gabrijelu.
„Čula sam deo tvog razgovora s Pandorom“, rekla je. „Glasovi su se pronosili vodom.“
Gabrijel je bio zamišljen. Pružio je ruku da popravi obod njenog šešira. „I, šta
misliš, crvenperka?“ To je bio nadimak kojim su je zvali samo on i njihov otac.
Mršteći se dok je razmišljala, Fibi je dlanom izravnavala zidove peščanog zamka.
„Mislim da, ako si hteo miran brak i sređeno domaćinstvo, trebalo je da zaprosiš bilo
koju od plemićkih, dobro odgojenih glupača s kojima ti godinama mašu ispred nosa.
Ajvo je u pravu, Pandora je drugačija vrsta devojke. Čudna i veličanstvena. Ne bih se
usudila da predviđam…“ Zastala je kad je videla da on zuri u Pandoru u daljini. „Blento,
ti me i ne slušaš. Već si odlučio da je oženiš, bez obzira na posledice.“
„To čak nije bila ni odluka“, rekao joj je nabusito Gabrijel, i sam zbunjen. „Ne
mogu da se setim ni jednog jedinog dobrog razloga zašto je želim toliko prokleto
mnogo.“
Fibi se nasmešila, gledajući preko vode u daljinu. „Da li sam ti ikada ispričala šta je
Henri rekao kad me je zaprosio, mada je znao koliko malo vremena ćemo imati skupa?
’Brak je previše važna stvar, da bismo se na njega odlučili razumom.’ Naravno, bio je u
pravu.“
Gabrijel je uzeo šaku punu peska i pustio ga da mu klizi niz prste. „Rejvenelovi će
pre podneti skandal nego što će je primorati da se uda. A kao što si verovatno čula, ona
se ne protivi meni, već čitavoj instituciji braka.“
„Kako bi iko mogao tebi da odoli?“, zapitala ga je Fibi, polupodrugljivo,
poluiskreno.
Pogledao ju je mračno. „Očigledno, njoj to nije problem. Titula, bogatstvo, imanje,
pozicija u društvu…. Za nju, to su sve samo razlozi protiv. Nekako moram da je ubedim
da se uda za mene uprkos svemu tome.“ Potpuno iskren, dodao je: „A nek’ sam proklet
ako uopšte znam ko sam ja bez svega toga.“
„Oh, dragi moj…“, rekla je Fibi nežno. „Ti si brat koji je naučio Rafaela da jedri,
koji je Džastinu pokazao kako da veže pertle. Ti si čovek koji je na rukama nosio
Henrija do potoka s pastrmkama kada je poželeo poslednji put da peca.“ Glasno je
progutala knedlu iz grla i uzdahnula. „Da ti kažem koji je tvoj problem?“
„Je li to pitanje?“
„Tvoj problem je“, nastavila je njegova sestra, „što previše dobro glumiš da je sve
uvek u savršenom redu. Uvek si mrzeo kada bi neko video da nisi bog, da si običan
smrtnik. Ali ovu devojku nećeš tako osvojiti.“ Otresla je pesak s ruku. „Pokaži joj neki
od svojih pomilovanih poroka, dragi. Voleće te mnogo više zbog toga.“

Deveto poglavlje

Tokom čitavog sutrašnjeg dana, i onog nakon toga, lord Sent Vinsent – Gabrijel –
nije ponovo pokušao da poljubi Pandoru. Bio je savršeni džentlmen, pun poštovanja,
brižan, trudio se da ih neko prati i da budu uvek i u svakom trenutku okruženi drugim
ljudima.
Pandori je zbog toga bilo veoma drago.
 Uglavnom joj je bilo drago.
Bilo joj je manje-više drago.

Činjenica #34 Ljubljenje je kao jedan od onih električnih eksperimenata, u kome

neko načini fascinantno novo otkriće, ali tokom tog procesa biva spržen poput
krmenadle.

Ipak, nije mogla da ne razmišlja o tome zašto to Gabrijel više nije ponovo
pokušavao.
Istina, ona na prvom mestu nije smela to da mu dozvoli. Lejdi Bervik joj je jednom
rekla da če gospodin nekada testirati damu tako što će pokušati nešto nemoralno i
neprikladno, i da će je žestoko osuditi ako se ona tome ne odupre. Iako joj je takav potez
delovao previše nesportski za Gabrijela, Pandora nije znala dovoljno o muškarcima da bi
mogla da isključi tu mogućnost.
Ali najverovatniji razlog zbog kog Gabrijel nije ponovo pokušao da je poljubi je
bilo taj što se ona loše ljubi. Nije imala pojma kako bi trebalo da se ljubi, šta da radi s
usnama i jezikom. Ali taj osećaj je bio toliko neverovatan da je njena lako uzbuđujuća
priroda preuzela stvar, i ona ga je bukvalno napala. A onda je još on rekao ono o gusarki,
što ju je mučilo od prvog dana. Da ii je on to mislio podrugljivo? To nije sasvim zvučalo
kao kompliment, ali da li bi neko mogao da pomisli da je kompliment?

Činjenica #35 Ni na jednom spisku idealnih ženskih kvaliteta nigde ne piše ’ljubi se
kao gusarka’.

Mada se Pandora osećala poniženo i željna odbrane kad god bi pomislila na tu

njenu ljubostrofu, Gabrijel je bio toliko šarmantan ova dva prethodna dana da nije mogla
da ne uživa u njegovom društvu. Mnogo vremena su provodili zajedno, pričajući,
šetajući, jašući, igrajući tenis, kriket i sve druge sportske igre, ali uvek u društvu ostalih
članova porodice.
U neku ruku, Gabrijel ju je podsećao na Devona, sa kojim je zasnovala iskreno
prijateljstvo. Obojica su bili inteligentni i pomalo nestašni, i imali su običaj da
posmatraju svet na pragmatično-ironičan način. Ali dok je Devonova priroda bila
spontana i ponekad silovita, Gabrijel je bio pažljiviji i brižniji. Njegov karakter je
posedovao zrelost retku za relativno mladog muškarca.
Pošto je bio vojvodin prvorođeni sin, Gabrijel je predstavljao budućnost porodice
Čelon, on je bio taj koji će naslediti imanje, titulu i brigu o porodici. Bio je veoma
obrazovan, imao je kompleksno znanje o finansijama i trgovini, kao i o vođenju imanja.
U ovo doba industrijskog i tehnološkog napretka, nijedan plemić više nije mogao da se
pouzda samo u ubiranje novca od nasleđenog imanja. Sve češće je čula o nekom
potpuno osiromašenom plemiću koji nije umeo da se adaptira na nov način mišljenja, pa
je na kraju morao da napusti imanje i proda sve što ima.
Pandora nije nimalo sumnjala da će se Gabrijel snaći pred izazovima sveta koji se
brzo menjao. Bio je mudar, inteligentan, hladne glave, prosto rođeni vođa. Ipak,
pomislila je da sigurno nijednom čoveku ne može biti lako da živi pod teretom takvih
velikih očekivanja i odgovornosti. Da li se on ikada brine da će načiniti grešku, da će
ispasti glup, ili da može u nečemu da bude neuspešan?
Trećeg dana Pandorine posete, proveli su poslepodne u delu imanja predviđenom
za vežbanje streličarstva sa Kasandrom, Ajvom i Serafinom. Kada su shvatili da je došlo
vreme da se spreme za večeru, grupica je krenula da pokupi strele iz meta koje su se
nalazile na poljani.
„Nemoj da zaboraviš, večeras bi trebalo da se obučemo malo formalnije nego inače
za večeru“, upozorila ih je Serafina. „Pozvali smo dve lokalne porodice da nam se
pridruže.“
„Koliko formalno?“, upitala je Kasandra momentalno zabrinuta. „Šta ćete vi da
obučete?“
„Pa“, otpočeo je Ajvo nakon kraćeg promišljanja, kao da je pitanje bilo njemu
namenjeno, „ja sam mislio da obučem moje crne plišane pantalone i prsluk sa
elegantnim dugmićima…“
„Ajvo“, uzviknula je Serafina poluozbiljnim glasom, „ovo nije trenutak da nas
zadirkuješ. Moda je ozbiljna stvar.“
„Ja stvarno ne znam zašto devojke stalno menjaju tu modu svakih nekoliko meseci,
i prave toliku dramu oko toga“, rekao je Ajvo. „Mi muškarci smo imali sastanak pre
mnogo mnogo godina i svi smo odlučili: nosićemo pantalone. I od tad ih i nosimo.“
„A šta je sa Škotima?“, upitala ga je prevejano Serafina.
„Oni nisu mogli da se odreknu kiltova“, odgovorio joj je Ajvo potpuno razumno.
„Zato što su se toliko navikli da im vazduh ćarlija oko njihovih…“
„Kolena“, prekinuo ga je Gabrijel cereći se i mrseći mu crvenu kosu. „Ja ću da
izvučem tvoje strele, razmaženko. Idi u kuću i presvući se u te tvoje plišane pantalone.“
Ajvo se nacerio svom starijem bratu i otrčao.
„Požuri za mnom“, rekla je Serafina Kasandri. „Imaćemo taman dovoljno vremena
da ti pokažem moju haljinu.“
Kasandra je zabrinuto bacila pogled ka svojoj meti, koja je i dalje bila prepuna
nepokupljenih strela.
„Ja ću da se postaram za to“, rekla joj je Pandora. „Meni nikad ne treba više od
nekoliko minuta da se presvučeni za večeru.“
Kasandra se nasmešila i poslala joj poljubac kroz vazduh, i potrčala za Serafinom u
kuću.
Cerekajući se zbog brzine kojom je njena sestra otrčala, Pandora je stavila ruke oko
usta i povikala za njima, imitirajući lejdi Bervik najbolje što je mogla: „Dame ne
galopiraju okolo kao obične kobile!“
Kasandra joj je odgovorila iz daljine: „Dame ne vrište kao lešinari!“
 Smejući se, Pandora se okrenula i našla licem u lice sa Gabrijelovim prodornim
pogledom. Delovao je kao da je nečim fasciniran, mada ona nije mogla da pretpostavi
šta je moglo njemu da bude toliko interesantno u vezi sa njom. Odjednom svesna sebe,
prstima je obrisala obraze, pitajući se da nema možda neke fleke na licu.
Gabrijel se odsutno nasmešio i blago odmahnuo glavom. „Da li zurim u tebe?
Izvini. Jednostavno, obožavam tvoj smeh.“
Pandora je pocrvenela do korena kose. Prišla je najbližoj meti i počela da vadi
strele iz nje. „Molim te, nemoj da mi udeljuješ komplimente.“
Gabrijel je prišao meti pored nje. „Ne voliš komplimente?“
„Ne, zbog njih se osećam čudno. Nikada mi ne zvuče iskreno.“
„Možda tebi tako ne zvuče, ali to ne znači da nisu iskreni.“ Nakon što je svoje
strele ubacio u kožnu futrolu, Gabrijel je prišao da joj pomogne.
„U ovom slučaju“, nastavila je Pandora, „to definitivno nije iskreni kompliment.
Moj smeh zvuči kao žaba koja peva serenadu, ljuljajući se na zarđaloj kapiji.“
Gabrijel se nasmejao. „Kao srebrna zvonca na letnjem povetarcu.“
„Moj smeh uopšte tako ne zvuči“, Pandora je rekla ismevajući ga.
„Ali ja se tako osećam kad ga čujem.“ Neki intimni prizvuk u njegovom glasu kao
da je momentalno zaljuljao sve njene napete nerve u telu.
Pandora se mučila da izvuče neke od zbijenih strela, odbijajući da ga pogleda. Sve
su pogodile u središte mete i snažno se zabile, a bile su toliko blizu jedna druge da su im
se pera ukrštala. Naravno, to je bila Gabrijelova meta. Gađao je skoro sa nonšalantnom
lakoćom, svaki put pogađajući pravo u centar.
Pandora je pažljivo okrenula strele dok ih je izvlačila, da ih ne polomi. Nakon što je
izvukla i poslednju strelu i predala je Gabrijelu, krenula je da skida svoju rukavicu za
gađanje. Bila je od kože i prekrivala je prste, a tračicama je bila zakačena na kožni kaiš
oko njenog ručnog zgloba.
„Odlično gađaš“, rekla je, malo se mučeći da otkopča rukavicu.
„To su godine vežbanja.“ Gabrijel je uzeo njenu ruku i otkopčao joj vezicu na
rukavici.
„I prirodni talenat“, rekla je Pandora, ne dozvoljavajući mu da bude skroman.
„Zapravo, izgleda mi da ti sve radiš savršeno.“ Ispravila se kada je uhvatio za drugu
ruku i počeo da joj otkopčava kaiševe na kožnom štitniku. Oklevajući je nastavila:
„Pretpostavljam da ljudi to od tebe očekuju.“
„Moja porodica ne. Ali ostatak sveta…“ Gabrijel je oklevao. „Ljudi imaju običaj da
primećuju moje greške, i da ih pamte.“
„Ljudi od tebe imaju previsoka očekivanja?“, zapitala ga je Pandora. „Zbog tvoje
pozicije i prezimena?“
Gabrijel ju je neobavezno pogledao, i znala je da nije preterano voljan da joj kaže
nešto što će zvučati kao da se žali. „Shvatio sam da je bolje paziti da ne otkriješ drugima
svoje slabosti.“
„Ti imaš slabosti?“, upitala ga je lažno iznenađeno Pandora, samo se delimično
šaleći.
 „Imam ih mnogo“, rekao je Gabrijel podrugljivo skrhan. Pažljivo joj je skinuo
štitnik sa ruke i spustio ga u torbu sa strelama.
Stajali su toliko blizu jedno drugom da je Pandora videla tanane srebrne linije koje
su sekle prozirnu plavu dubinu njegovih očiju. „Reci mi nešto najgore o sebi“,
impulsivno je kazala.
Njegovim licem je preleteo čudan izraz, kao da mu je bilo neprijatno i da se…
postideo? „Hoću“, rekao joj je tiho. „Ali bih više voleo o tome da pričamo kasnije,
nasamo.“
Istog trenutka je osetila težinu u stomaku. Da li će se ispostaviti da su njene najgore
sumnje u vezi sa njim istinite?
„Da li to ima neke veze sa… ženama?“, usudila se Pandora da ga upita dok joj je
puls udarao kao lud u grlu i na zglobovima ruku.
Pogledao ju je iskosa. „Da.“
Oh, gospode, ne, ne! Previše uznemirena da bi mogla da ćuti, eksplodirala je:
„Znala sam. Imaš ospu.“
Gabrijel ju je pogledao preplašeno. Torba sa strelama je pala na zemlju uz glasan
zvuk. „Šta?“
„Znala sam da si sigurno to zakačio do sada“, nastavila je Pandora odsutno, dok ju
je on vukao ka najbližoj meti, i iza malog zemljanog brdašca na kom se meta nalazila.
Tu su bili sakriveni od pogleda iz kuće. „Bog zna koliko ih imaš. Englesku ospu,
francusku ospu, bavarsku ospu, tursku…“
„Pandora, stani!“ Prodrmao ju je da povrati njenu pažnju, ali su reči nastavile da
kuljaju iz nje.
„…špansku ospu, nemačku ospu, australijsku ospu…“
„Nikada nisam to imao“, prekinuo ju je.
„Koju od njih?“
„Sve njih.“
Oči su joj se raširile od šoka. „Imao si sve njih?“
„Ne, dođavola…“ Gabrijel je ućutao i okrenuo se delimično od nje. Počeo je glasno
da kašlje, ramena su mu se tresla. Jednom rukom je prekrio oči, i na njen užas, pomislila
je da on plače. Ali već u sledećem trenutku, shvatila je da se u stvari smeje. Svaki put
kad bi pogledao njeno zapanjeno lice, krenuo bi iznova da se guši od smeha. Morala je
da čeka, iznervirana što je bila predmet njegovog smeha dok se on borio da povrati
kontrolu nad sobom.
Napokon, Gabrijel je uspeo da dođe do vazduha: „Nisam nikad imao nijednu ospu.
Uostalom, postoji samo jedna vrsta ospe.“
Talas olakšanja je preplavio Pandoru i izbrisao svu njenu uznemirenost. „Zašto
onda postoji toliko različitih imena?“
Prestao je potpuno da se cereka, duboko udahnuo i obrisao oči od suza. „Englezi su
počeli tu bolest da nazivaju francuska ospa dok smo bili u ratu. Naravno, oni su uzvratili
uslugu tako što su je nazvali engleska ospa. Čisto sumnjam da ju je iko ikad zvao
bavarska ili nemačka ospa, ali ako neko i jeste, to mora da su bili Austrijanci. Poenta je
sledeća, jaje nikada nisam imao jer uvek koristim zaštitu.“
„Šta to znači?“
„Preventiva. Utroba od ovis ariesa11“ Njegov glas je poprimio šaljiv ton.
„Francuska koverta, engleski šešir, baudruches12. Izaberi sama naziv.“
Pandoru je zbunila francuska reč, koja joj je zvučala donekle poznato. „Zar
baudruche nije tkanina koja se pravi od… ovčijih iznutrica… i od toga prave balone?
Kakve veze ima ovčiji balon sa prevencijom od ospe?“
„To nije ovčiji balon“, rekao je. „Objasniću ti ako misliš da si spremna za taj nivo
detalja iz anatomije.“
„Nema veze“, brzo mu je odgovorila, nemajući želje da se još više sramoti.
Uz sporo odmahivanje glavom, Gabrijel ju je upitao: „Otkud ti, dođavola, uopšte
ideja da ja imam ospu?“
„Jer si ozloglašeni zavodnik.“
„Ne, nisam.“
„Lord Čavort je rekao da jesi.“
„Moj otac je bio ozloglašeni zavodnik“, odgovorio joj je Gabrijel ne uspevajući da
prikrije svoje ogorčenje. „To je bilo u danima pre nego što se venčao sa mojom majkom.
Mene su svi tako procenili zato što ličim na njega. I zato što sam nasledio njegovu staru
titulu. Ali čak i kada bih želeo da nanižem gomilu ljubavnih pobeda, što ne želim, čisto
sumnjam da bih imao dovoljno prokletog vremena za to.“
„Ali upoznao si mnogo žena, zar ne? U biblijskom smislu.“
Gabrijelove oči su se suzile. „Koliko je to mnogo?“
„Nemam neki određeni broj u glavi“, protestovala je Pandora. „Ne bih čak ni
znala…“
„Reci neki broj.“
Pandora je prevrnula očima i uzdahnula, da mu stavi do znanja da zna da ga
zabavlja. „Dvadeset i tri.“
„Upoznao sam manje od dvadeset i tri žene u biblijskom smislu“, odmah joj je
odgovorio Gabrijel, kao da je mislio da će time okončati tu diskusiju. „A sad, mislim da
smo dovoljno vremena proveli vodeći besprizorne razgovore na strelištu. Vratimo se
nazad u kuću.“
„Da li si bio sa dvadeset i dve žene?“, upitala ga je Pandora, odbijajući da se
pomeri.
Njegovim licem su proletala osećanja… iznerviranost, zabava, želja, upozorenje.
„Ne.“
„Dvadeset i jednom?“
Nastupio je trenutak potpune tišine pre nego što je nešto puklo u njemu. Skočio je
na nju poput tigra i poljubio je. Ciknula je od iznenađenja, migoljeći se, ali ju je s
lakoćom zarobio svojim snažnim i mišićavim rukama. Ljubio ju je posesivno, u početku
11 Ovis aries (latinski) – ovca, prim. prev.
12 Baudruches (francuski) – baloni, prim. prev.
skoro grubo, pa sve nežnije i dublje. Njeno telo mu se predalo, a da njen mozak nije ni
imao priliku da se pobuni. Željno se naslanjala na svaki centimetar njegovog tela. Ta
luksuzna muževna vrelina i čvrstina su zadovoljavale njenu neutoljivu glad, koje i nije
bila svesna do sada. Takođe je ponovo osetila to blisko, ali ne tako blisko osećanje koje
je zapamtila od njihovog prethodnog susreta. Oh, koliko je sve ovo bilo zbunjujuće,
pomislila je. Ova izluđujuća potreba da se uvuče u njegovu odeću, praktično da mu se
uvuče pod kožu.
Pustila je da joj prsti odlutaju po njegovim obrazima i vilici, milujući mu ušne
školjke i napetu mekoću vrata. Kada se nije pobunio, zarila je prste u njegovu gustu,
jaku kosu i uzdahnula od zadovoljstva. On je istraživao unutrašnjost njenih usana,
zadirkujući je jezikom, mazeći je toliko intimno sve dok njeno srce nije počelo da tuče
od žudnje, dok se slatka bol nije razlila čitavim njenim telom. Kroz izmaglicu je postala
svesna da će ponovo izgubiti kontrolu, da je na ivici da se onesvesti ili da ga opet
napadne. Uspela je da prekine poljubac i okrene svoje lice uz uzdah.
„Nemoj“, rekla je slabašnim glasom.
Njegove usne su dodirivale njenu bradu, a njegov dah je pržio njenu kožu. „Zašto?
Da li se i dalje brineš zbog australijske ospe?“
Polako je shvatila da oni više ne stoje. Gabrijel je sedeo na zemlji, leđima naslonjen
na brdašce prekriveno travom, a – neka joj je bog u pomoći – ona mu je sedela u krilu.
Zaprepašćeno se osvrnula oko sebe. Kako se ovo desilo?
„Ne“, rekla je, zbunjena i uznemirena. „Ali upravo sam se setila da si mi rekao da
se ljubim kao gusar.“
Gabrijel je delovao zapanjeno u trenutku. „Oh, to! To je bio kompliment.“
Pandora se našalila: „To bi bio kompliment jedino da imam bradu i drvenu nogu.“
Gabrijel ju je poljubio u čelo i nežno joj zagladio kosu. „Oprosti mi na lošem
izboru reči. Želeo sam tada da ti kažem da smatram da je tvoj entuzijazam potpuno
šarmantan.“
„Jesi li?“ Pandora je pocrvenela od glave do pete. Spustila je glavu na njegovo
rame i tiho rekla: „Zato što sam se poslednja tri dana brinula da sam to uradila
pogrešno.“
„Ne, nikada, draga.“ Gabrijel se uspravio malo i zagrlio je još jače. Ljubeći je
nežno po obrazu, prošaputao je: „Zar nije očigledno da mi sve u vezi sa tobom izaziva
zadovoljstvo?“
„Čak i kad pljačkam i otimam kao Viking?“, upitala ga je mračnim glasom.
„Gusar. Da, posebno tad.“ Usne je sporo približio njenoj desnoj ušnoj školjci.
„Divoto moja, na ovom svetu ima previše smernih dama. Količina naveliko nadmašuje
potražnju. Ali, takođe, vlada užasavajuća nestašica privlačnih gusarki, a ti izgleda zaista
imaš talenta za pljačkanje i otimanje. Mislim da smo pronašli tvoje pravo zanimanje.“
„Rugaš mi se“, rekla je Pandora rezignirano, i poskočila kada joj je gricnuo ušnu
školjku.
Smejući se, Gabrijel joj je obema rukama obgrlio lice i pogledao je pravo u oči.
„Tvoj poljubac me je uzbudio više nego što sam mogao da zamislim“, prošaputao je.
„Svake noći, do kraja svog života, maštaću o tom poslepodnevu na stazi, kada me je
saterala u ćošak tamnokosa lepotica, koja me je spržila vrelinom hiljade zvezda, i
ostavila moju dušu u pepelu. Čak i kad budem starac, i moj mozak počne da popušta,
pamtiću slatku vrelinu tvojih usana, i reći ću sebi: E, to je bio poljubac“
Slatkorečivi đavo, pomislila je Pandora, nemoćna da sakrije iskrivljeni smešak.
Koliko juče je čula kada se Gabrijel šaljivo rugao svom ocu, koji je voleo da se izražava
u detaljnim frazama. Očigledno je taj talenat preneo na sina.
Osećajući potrebu da napravi neko rastojanje između njih, izvukla se iz njegovog
krila.
„Drago mi je što nemaš ospu“, rekla je ustajući i ispravljajući donji deo haljine
koliko je mogla. „A i tvoja buduća žena, ma ko ona bila, sigurno će takođe biti srećna
zbog toga.“
Nije propustio da primeti njen ciljani komentar. Oštro ju je pogledao i s lakoćom, u
jednom pokretu, ustao sa zemlje. „Da“, rekao je suvoparno, čisteći svoje pantalone i
provlačeći ruku kroz bujne slojeve svoje kose. „Hvala bogu na ovčijim balonima“

Deseto poglavlje

Lokalne porodice koje su došle na večeru su bile prilično brojne, svaka je imala
mnogo dece različitog uzrasta. To je bilo veselo okupljanje sa puno živahne
konverzacije, koja je neusiljeno tekla preko dugačkog stola gde su odrasli sedeli.
Najmlađa deca su jela gore, u dečjim odajama, dok su starija deca imala sopstveni sto u
prostoriji spojenoj sa trpezarijom. Atmosfera je bila ulepšana tihom muzikom harfe i
flaute, koju su svirali lokalni muzičari.
Kuvari i celokupno kuhinjsko osoblje Čelonovih su nadmašili sebe sa raznovrsnim
jelima punim prolećnog povrća, ribe i divljači. Mada je i njihova kuvarica u Everzbiju
bila odlična, hrana u Heronsu je bila za nijansu bolja. Bilo je tu šarenog povrća sečenog
na tanke trake, nežnih srca artičoka dinstanih u puteru, rakova kuvanih na pari sa sosom
od crnog vina i tartufa, i nežnih fileta ribe list pohovanih u prezlama. Fazan prekriven
šnitama slanine, dimljen i pečen do savršenstva, poslužen je sa kuvanim krompirom koji
je uz dodatak pavlake i putera umućen u ukusnu penu koja se topila u ustima. Juneće
pečenje začinjeno biberom je izneseno na ogromnim ovalima, zajedno sa minijaturnim
pitama od divljači sa zlatno smeđom koricom, kao i tart od makarona sa zapečenim
sirom.
Pandora je bila tiha, ne samo zato što se plašila da ne kaže nešto pogrešno, već i
zato što je rešila da pojede što je moguće više ove ukusne hrane. Nažalost, korset je bio
prava muka za bilo koga ko voli da jede. Ako bi pojela samo jedan zalogaj više, nakon
što bi osetila sitost, to bi prouzrokovalo oštar bol iza rebara i bilo bi joj teško da diše.
Nosila je svoju najbolju večernju haljinu, napravljenu od svile i obojenu u trenutno
najmoderniju nijansu koja se zvala bois de rose, ružino drvo, duboku zemljanu ružičastu
boju koja je isticala njen svetao ten. Bila je veoma jednostavnog kroja, sa dubokim
kvadratnim izrezom i prilično uzana što je otkrivalo oblik njenog struka i bokova.
Na njeno nezadovoljstvo, Gabrijel nije sedeo pored nje, kao što je to bio slučaj
prethodnih večeri. Umesto toga, bio je pored vojvode, a pored njih su sedele žena i ćerka
večerašnjih gostiju. Žene su se smejale i ćaskale sa lakoćom, oduševljene što uživaju
pažnju dvojice tako očaravajućih muškaraca.
Gabrijel je bio vitak i zgodan u crnoj večernjoj odeći, sa belim svilenim prslukom i
belom košuljom. Bio je potpuno bez i jedne jedine mane, hladnokrvan, potpuno
zaokupljen sobom. Svetlost sveće se igrala sa njegovom bujnom kosom, bojeći je u
zlatno, odbijajući se o njegove visoke jagodice i čvrste i pune usne.
Činjenica #63 Ne bih mogla da se udam za lorda Sent Vinsenta, ako ni zbog čega
drugog, onda zbog njegovog izgleda. Ljudi bi mislili da sam plitka.

Setivši se erotskog pritiska njegovih usana, pre samo dva sata, Pandora je počela da
se migolji u stolici i hitro sklonila pogled s njega.
Smestili su je da sedi blizu vojvotkinje, između jednog mladića koji nije delovao
mnogo starije od nje, i drugog starijeg gospodina koji je očigledno bio očaran
vojvotkinjom i davao sve od sebe da je potpuno okupira. Bilo je malo nade da započne
razgovor sa Fibi, koja je sedela prekoputa Pandore sa odsutnim izrazom lica i jela svoju
hranu u majušnim zalogajima.
Rizikujući, Pandora je bacila pogled na mladića pored nje… kako se beše zvao….
Gospodin Arturson, Arterton? Rešila je da pokuša da ćaska sa njim.
„Danas je bilo veoma lepo vreme, zar ne?“, rekla je.
On je spustio escajg i obrisao se po uglovima usana pre nego što joj je odgovorio:
„Da, bilo je lepo“
Ohrabrena, Pandora je upitala: „Kakve oblake više volite – kumuluse ili
stratokumuluse?“
Pogledao ju je blago namršteno. Nakon dugačke pauze, pitao ju je: „U čemu je
razlika?“
„Pa kumulusi su penastiji, okrugliji oblaci, poput ovog krompira u mom tanjim.“
Koristeći viljušku, Pandora je raširila i izuvijala krompir pire. „Stratokumulusi su ravniji
i mogu da stvore linije ili talase, poput ovih, i mogu da formiraju veliku grudvu ili da se
razbiju u manje oblike.“
Gledao ju je potpuno bezizražajno. „Više volim ravne oblake koji liče na ćebe.“
„Altrostratuse?“, rekla je Pandora iznenađeno i spustila viljušku. „Ali to su dosadni
oblaci. Zašto ih volite?“
„Oni obično označavaju da će padati kiša. Ja volim kišu.“
 Ovo je obećavalo da će se zaista pretvori u konverzaciju. „I ja volim da šetam po
kiši“, uzviknula je Pandora.
„Ne, ja ne volim da se kvasim. Ja volim da ostanem u kući.“ Nakon što je odmerio
njen tanjir sa neodobravanjem, muškarac je nastavio da jede.
Kažnjena, Pandora je ispustila nečujni uzdah. Podigla je viljušku i pokušala da vrati
krompir pire u prvobitni izgled.
Činjenica #64 Nikad ne pokušavaj da oblikuješ hranu na svom tanjiru da bi opisala
nešto tokom ćaskanja. Muškarci to ne vole.

Kada je Pandora podigla pogled, videla je da je Fibi gleda. Pripremila se na neku

sarkastičnu opasku.
Ali Fibin glas je bio nežan kad je progovorila. „Henri i ja smo jednom videli oblak
koji je plovio iznad Lamanša i bio je oblika kao savršeni cilindar i toliko veliki da mu
nismo videli kraj. Kao da je neko zarolao ogromni beli tepih i stavio ga na nebo.“
To je bio prvi put da čuje Fibi kako pominje svog pokojnog muža. Obazrivo ju je
pitala: „Da li ste ti i Henri nekad pokušali da nađete oblake nekih oblika na nebu?“
„Oh, stalno smo to radili. Henri je bio veoma pametan, mogao je na nebu da nađe
delfine, brodove, slonove i petlove. Ja nikad ne bih videla oblik sve dok mi ga ne bi
pokazao. I onda bi mi se stvorio pred očima kao neka magija.“ Fibine sive oči su
zasuzile od nežnosti i tuge.
Mada je Pandora iskusila tugu i žalost, s obzirom na to da je izgubila oba roditelja i
brata, razumela je da je ovo bila drugačija vrsta gubitka, da je bol bio veći. Ispunjena
saosećajnošću i sažaljenjem, usudila se da kaže: „Zvuči kao da je bio divan čovek.“
Fibi joj se blago nasmešila, i njihovi pogledi su se sreli stvarajući vezu punu
topline. „Bio je“, rekla je. „Jednog dana ću ti pričati o njemu.“
I tako je napokon Pandora shvatila gde može da odvede ćaskanje o vremenu.

Nakon večere, umesto da se muškarci i žene razdvoje, kao što je bio običaj, svi su
se zajedno povukli u veliki salon na drugom spratu, prepun stolova i mesta za sedenje.
Kao i letnji salon na prvom spratu, i ovaj je gledao na okean i imao je ceo zid u
prozorima, spremnim da prihvate povetarac. Doneseni su poslužavnici sa čajem, tanjiri
prepuni slatkiša, porto, brendi, kao i kutije sa cigarama koje su iznesene na balkon za
gospodu koja želi da zapali jednu. Sada, kada je formalna večera bila gotova, atmosfera
je bila prelepo opuštena. S vremena na vreme, neko bi prišao klaviru i odsvirao nešto
veselo.
Pandora je otišla da se pridruži grupi žena među kojima je bila Kasandra i druge
mlade žene, ali je morala da se zaustavi kada je osetila muževni čvrsti stisak na svom
zglobu.
Gabrijelov glas je nežno zapevao u njenom uvetu. „O čemu si pričala sa uvaženim
gospodinom Artersonom dok si muljala strastveno po krompiru?“
 Pandora se okrenula i pogledala ga, želeći da ne oseća takvu radost zato što ju je
potražio. „Kako si ti primetio šta sam ja radila, skroz sa drugog kraja stola?“
„Umalo sam se povredio, napinjući se da vidim i čujem šta radiš tokom cele
večere.“
Dok je zurila u njegove nasmešene oči, osetila je kao da njeno srce otvara sve svoje
prozore. „Demonstrirala sam formacije oblaka sa svojim pireom“, rekla mu je. „Mislim
da se gospodinu Artersonu nije dopao moj stratokumulus.“
„Plašim se da smo svi mi za njega pomalo površni.“
„Ne, niko ne može njega da krivi. Ja znam da nije trebalo da se igram sa svojom
hranom, i rešila sam da to više nikada ne radim.“
U njegovim očima je zaiskrio nestašluk. „Kakva šteta! Upravo sam hteo da ti
pokažem jedinu stvar za koju su dobre šargarepe.“
„Šta je to?“, upitala je momentalno zainteresovana.
„Pođi za mnom.“
Pandora ga je pratila do druge strane salona. Hodali su sporo jer bi ih povremeno
prekidalo petoro, šestoro dece koji su se ušunjali da kradu slatkiše.
„Nemojte da mi uzmete šargarepu“, rekao im je Gabrijel, dok je mnoštvo malenih
ruku hvatalo bademe, kolačiće od ribizle, kocke od dunja, bele puslice i čokoladni keks.
Ajvo se okrenuo i odgovorio mu, sa čokoladnim keksom u ustima. „Niko i ne
pomišlja da uzme šargarepu“, rekao je svom starijem bratu. „To je najbezbednija
šargarepa na svetu.“
„Ne zadugo“, odgovorio je Gabrijel, grabeći rukom jedinu svežu šargarepu sa
desertnog poslužavnika, preko gomile dece koja su uživala u gozbi.
„Oh, to ćeš da uradiš“, rekao je Ajvo. „Možemo li da ostanemo da gledamo?“
„Samo izvolite.“
„Šta će da uradi?“, zapitala je Pandora Ajva, luda od znatiželje, ali Ajvo nije stigao
da joj odgovori jer im je prišla matrona, starija dama zadužena za decu, terajući ih od
stola sa slatkišima.
„Smesta odlazite odavde!“, povikala je. „Nestanite! To je previše slatko za vas, zato
ste i dobili običan patišpanj na kraju večere.“
„Ali patišpanj je samo običan vazduh“, požalilo se jedno dete, krijući u džepu kolač
od badema.
Trudeći se da sakrije osmeh, Gabrijel se obratio svom mlađem bratu ozbiljno:
„Ajvo, zar nije trebalo ti da vodiš računa o ovoj gomili dece? Vreme je da im pokažeš ko
je vođa.“
„Ja sam vođa“, obavestio ga je Ajvo. „Ja sam taj koji ih je ovde doveo.“
Pandora i Gabrijel su se pogledali i razmenili osmehe. „Niko ne voli suvi
patišpanj“, Pandora je stala u odbranu Ajva. „To je kao da jedeš sunđer.“
„Izvešću ih odavde za minut“, obećao je Ajvo. „Ali prvo moram da odem po lorda
Trenira, on će želeti da vidi trik sa šargarepom.“ Otrčao je pre nego što je iko mogao da
mu odgovori. Dečaku se dopao Devon, njegov iskren muževan karakter i uvek spreman
smisao za humor.
 Nakon što je umirio stariju matronu i upozorio decu da ne pojedu baš sve slatkiše,
Gabrijel je odveo Pandoru do uskog stola naslonjenog uza zid, u uglu salona.
„Sad, za šta će ti to?“, zapitala je, gledajući ga kako vadi džepni nožić i otkida vrh
šargarepe.
„To je deo trika.“ Gabrijel je opušteno stavio šargarepu u srebrni svećnjak na stolu.
„U odsustvu pravog talenta, kao što je pevanje ili sviranje klavira, ja sam morao da
razvijem neke druge veštine koje posedujem. Naročito, pošto sam veći deo svog
detinjstva…“, podigao je glas taman toliko da njegov otac, koji je igrao karte za
obližnjim stolom sa ostalom starijom gospodom, može da čuje, „…proveo prepušten na
milost i nemilost najgorem mogućem društvu kriminalaca i prevaranata koji su dolazili u
klub mog oca.“
Vojvoda je bacio pogled preko ramena i upitno izvio obrvu. „Mislio sam da će ti
značiti da saznaš iz prve ruke kakav je svet oko nas, da znaš šta bi trebalo da izbegavaš u
budućnosti.“
Gabrijel se okrenuo ka Pandori, a oči su mu podrugljivo i pobednički zasijale. „I
sad ja nikad neću znati da li sam mogao sam da protraćim mladost, umesto što su mi sve
to sažvakali i doneli na srebrnom poslužavniku.“
„Šta ćeš da radiš sa šargarepom“, zahtevala je Pandora odgovor.
„Strpljenja“, upozorio ju je, uzimajući nov špil karata sa obližnjeg stola. Otvorio ga
je i spustio sa strane. Nije mu bilo mrsko da se pravi važan i da mesa karte u vazduhu,
praveći kaskade i mostove.
Pandorine oči su se raširile od iznenađenja. „Kako to radiš bez stola?“, pitala ga je.
„Sve je u načinu na koji držiš špil.“ Jednom rukom je podelio špil na pola i
prevrnuo obe polovine na gornji deo svog dlana. Sa spretnošću koja je oduzimala dah,
odbacio je te dve gomilice karata u vazduh tako da se potpuno okrenu i padnu u
savršenom redu na njegov otvoreni dlan. Nastavio je da se pokazuje, karte su u njegovim
rukama pravile nestvarne oblike u vazduhu, letele su u krugovima iznad njegove glave. I
sve to savršeno graciozno i brzo.
Devon, koji je došao sa Ajvom da posmatra predstavu, zviznuo je od divljenja.
„Podseti me da nikad ne igram karte s njim“, rekao je Ajvu. „Izgubio bih čitavo svoje
imanje za nekoliko minuta.“
„Ja sam, u najboljem slučaju, osrednji igrač“, rekao je Gabrijel, vrteći jednu kartu
na vrhu svog prsta, kao da je vetrenjača. „Moj talenat sa kartama se svodi na besmislenu
zabavu.“
Devon se nagnuo ka Pandori, kao da mora da podeli s njom neku veliku i važnu
tajnu: „Svaki pravi kartaroški prevarant započinje partiju tako što te uljuljka u lažni
osećaj nadmoći.“
Pandora je bila toliko omađijana Gabrijelovim trikovima da je jedva čula Devonov
savet.
„Možda mi trik ne uspe iz prve“, upozorio ih je Gabrijel. „Obično mi je potrebno
malo vežbe.“ Udaljio se od stola oko četiri i po metra, što je čak i gospodu koja su igrala
karte nateralo da privremeno stanu da bi posmatrali predstavu.
 Držeći jednu kartu između kažiprsta i srednjeg prsta, zamahnuo je rukom kao da se
sprema da baci loptu. Začkiljio je da bi se bolje fokusirao na šargarepu. Ruka mu je
poletela napred i karta je poletela kroz vazduh. Vrh šargarepe, od nekih tri centimetra,
otkinuo se i pao na sto. Brzinom munje, Gabrijel je bacio i drugu kartu i ostatak
šargarepe presekao napola.
Smeh i aplauz su se začuli širom salona, a deca su vrištala od oduševljenja.
„Impresivno“, rekao je Devon Gabrijelu sa osmehom. „Ako bi uspeo to da uradim
u taverni, više nikad ne bih morao da platim piće. Koliko je potrebno vežbati da bi to
uspelo?“
„Nažalost, tokom niza godina, stradali su kilogrami nevine šargarepe.“
„Rekao bih da je vredelo“, Devon je bacio pogled ka Pandori dok su mu oči sijale.
„Sa tvojim dopuštenjem, vratio bih se svojoj igri dok me nisu izbacili iz deljenja.“
„Naravno“, rekla mu je.
Ajvo je posmatrao grupicu dece, koja su i dalje stajala pored stola s desertima i
duboko uzdahnuo. „Potpuno su van kontrole“, rekao je. „Pretpostavljam da ću morati
nešto da učinim povodom toga.“ Naklonio se savršeno ka Pandori. „Izgledate veoma
lepo večeras, lejdi Pandora.“
„Hvala ti, Ajvo“, rekla je skromno i nasmešila se kad je Ajvo pojurio da izvede
svoje stado iz salona. „Kakav mali nestaško“, kazala je.
„Mislim da bi naš deda, njegov imenjak, bio ponosan na njega“, odgovorio joj je
Gabrijel. „U njemu ima više Dženerove krvi nego Čelonove, što znači, više vatre nego
leda.“
„Rejvenelovi su previše vatreni“, rekla je žalosno Pandora.
„Čuo sam.“ Gabrijel ju je pogledao zainteresovano. „Da li to uključuje i tebe?“
„Da, ali ja nisam besna često, ja sam više… lako uzbudljive prirode.“
„Obožavam živahne žene.“
„Lepo si to rekao, ali ja nisam samo živahna.“
„Da, ti si i prelepa.“
„Ne…“, Pandora je progutala knedlu i nasmejala se uznemireno. „Bez
komplimenata, sećaš se. Nisam rekla da nisam samo živahna kako bih naglasila da imam
i druge kvalitete. Mislila sam da sam ekstremno, krajnje neprijatno živahna, na način da
je užasno teško živeti sa mnom.“
„Ne i za mene.“
Nesigurno ga je pogledala. Nešto u njegovom glasu je nateralo leptiriće u njenom
stomaku da se probude.
„Da li bi volela sa mnom da odigraš jednu partiju vista?“, upitao ju je.
„Samo nas dvoje?“
„Za malim stolom pored prozora.“ Kada je video da ona okleva, istakao je: „U
društvu smo sa barem dvadesetak ljudi.“
Nije videla u tome ništa loše. „Da, ali moram da te upozorim. Moj rođak Vest me je
naučio da igram vist, pa sam jako dobra u tome.“
Nasmešio se. „U tom slučaju, očekujem da ćeš me odrati.“
 Nakon što je Gabrijel uzeo zapečaćeni špil karata, otišli su do prozora. Pandori je
pokazao da sedne za maleni sto sa intarzijama od prelepog drveta na kom su bili
prikazani japansko drveće bonsai i pagode sa lampionima.
Gabrijel je otvorio špil, stručno ga promešao i podelio im po trinaest karata.
Ostatak špila je stavio slikom nadole na sto pored njega, i okrenuo gornju kartu da je
vide. Vist je bila igra licitacije, u dve faze. U prvoj fazi, igrači su se trudili da sakupe
najbolje karte za sebe, a u drugoj su se takmičili ko će pobediti u više licitacija.
Na Pandorino zadovoljstvo, dobila je odlične karte. Uživala je neopisivo, rizikujući,
dok je Gabrijel bio mnogo oprezniji i konzervativniji, što je i očekivala. Dok su
razgovarali, zabavljao ju je pričama o klubu svoje porodice. Pandori se naviše dopala
priča o jednom kockaru prevarantu, koji je uvek naručivao tanjir sendviča tokom partije.
Ispostavilo se da je neželjene karte ubacio među sendviče. Njegov plan je razotkriven
kada je drugi igrač pokušao da pojede sendvič sa sirom i šunkom, a završio sa dva keca
između svojih zuba.
Pandora je morala da pokrije usta da bi malo utišala svoj smeh. „Kockanje je
nezakonito, zar ne? Zar u vašem klubu nema nikad racija?“
„Obično ugledne klubove na Vest endu ostavljaju na miru. Posebno Džener, jer
polovina tužilaca i advokata u zemlji su članovi kluba. Ipak, preduzeli smo neke mere
ako dođe do racije.“
„Kakve mere?“
„Instalirali smo metalna vrata koja se zaglave iznutra, što je dovoljno da se uklone
svi dokazi dok ih neko ne probije. Takođe, postoje tuneli za beg članova kluba koji ne
smeju sebi da dozvole da ih neko tu vidi. Osim toga, ja redovno podmazujem ljude u
policiji da bih bio siguran kako ćemo dobiti adekvatno upozorenje pre nego što do toga
dođe.“
„Podmićuješ policiju?“, Pandora je zabezeknuto prošaputala, plašeći se da ih neko
ne čuje.
„To je potpuno uobičajeno.“
Ta informacija nije nimalo bila prikladna za jednu mladu damu, što ju je naravno
činilo još fascinantnijom. To joj je bio skriveni pogled na svet koji je njoj bio potpuno
stran.
„Hvala ti što si bio iskren prema meni“, rekla je spontano. „Lepo je kad se neko
ponaša prema meni kao da sam odrasla.“ Nasmejavši se uznemireno, dodala je: „Mada
se ja često tako ne ponašam.“
„To što si maštovita i razigrana ne čini te ništa manje odraslom“, rekao joj je
Gabrijel nežno. „To te samo čini interesantnijom.“
Niko joj nikada ranije nije rekao ništa slično. Niko nikada nije hvalio njene mane
kao da su vrline. Da li je on to zaista mislio? Pandora je zbunjeno pocrvenela i spustila
pogled na karte.
Gabrijel je zastao. „Kad smo već kod Dženera“, rekao je sporo, „postoji još nešto
što bih želeo da ti kažem. Nije važno, ali imam osećaj da moram to da ti pomenem.“
Suočen sa njenom zbunjenom tišinom, objasnio je: „Upoznao sam tvog brata pre
nekoliko godina.“
Zapanjena njegovim rečima, Pandora je samo mogla nemo da zuri u njega.
Pokušala je da zamisli Tea u društvu ovog muškarca. Bili su slični na očigledan način,
obojica su bili visoki, iz plemićkih porodica, zgodni, ali u svemu drugom nisu mogli biti
više različiti.
„Posetio je naš klub s nekim prijateljem“, nastavio je Gabrijel. „Odlučio je da
zatraži članstvo. Menadžer ga je poslao kod mene.“ Zastao je, ali ona nije mogla da
pročita njegov izraz lica. „Plašim se da sam morao da ga odbijem.“
„Zbog njegovih dugova?“, Pandora je rekla. „Ili zbog njegovog temperamenta?“
Pošto je njemu dugo trebalo da odgovori, nervozno je kazala: „Zbog obe stvari. Oh,
bože, Teo to sigurno nije dobro podneo, zar ne? Da li je došlo do svađe?“
„Tako nekako.“
Što je značilo da je njen nasilni brat sigurno postupio veoma loše.
Njeno lice je bilo crveno od stida. „Žao mi je“, rekla je. „Teo je uvek napadao ljude
koje nije mogao da uplaši. A ti si upravo tip čoveka kakav se on pravio da jeste.“
„Nisam ti to ispričao da bi ti bilo neugodno“, Gabrijel je iskoristio trenutak
uzimanja karte da joj pomazi ruku. „Sam bog zna da njegovo ponašanje nema nikakve
veze sa tobom.“
„Ja mislim da se on iznutra osećao kao prevarant“, rekla je zamišljeno. „I to ga je
ljutilo. Bio je grof, ali njegovo imanje se raspadalo, imao je dugove na sve strane, i nije
znao bukvalno ništa o tome kako bi trebalo da vodi grofoviju.“
„Da li je ikada o tome razgovarao s tobom?“
Pandora se tužno nasmešila. „Ne. Teo nikada nije ni o čemu razgovarao sa mnom,
ili sa Kasandrom ili sa Helen. Moja porodica nimalo nije bila nalik tvojoj. Mi smo
bili…“ Oklevala je dok je razmišljala šta da kaže. „Pa jednom sam negde nešto
pročitala…“
„Reci mi“, kazao je Gabrijel nežno.
„Bila je to neka knjiga iz astronomije u kojoj je pisalo da u većini sazvežđa zvezde
zapravo ne stoje zajedno. Samo nam tako izgleda. Deluje nam da su blizu, ali neke od
njih su u potpuno drugoj galaksiji. Eto, takva je bila moja porodica. Delovalo je kao da
pripadamo istoj grupi ljudi, ali smo svi bili veoma udaljeni. Osim mene i Kasandre,
naravno.“
„A lejdi Helen?“
„Ona je uvek bila puna ljubavi i mila, ali je živela u nekom svom svetu. Sada smo
mnogo bliže, zapravo.“ Pandora ga je gledala netremice, razmišljajući kako bi mogla
satima da pokušava da mu opiše svoju porodicu, ali i dalje ne bi mogla to da mu dočara.
Njeni roditelji su se voleli kao da su na bojnom polju, zatim njena nedodirljiva majka,
koja bi mesecima bila u Londonu i njena šljašteća lepota, otac sa nepredvidivim spojem
nasilja i ravnodušnosti, Helen, koja je veoma retko izlazila iz svoje sobe, i Teo, sa
svojim retkim trenucima bezbrižne ljubaznosti…
„Tvoj život u Everzbiju je bio veoma usamljenički“, prokomentarisao je Gabrijel.
 Pandora je odsutno klimnula glavom. „Nekad sam maštala o tome da se krećem u
društvu. Da imam stotine prijatelja, da idem svuda i da vidim sve. Ali kada toliko dugo
živiš u izolaciji, to postane deo tebe. I onda kada pokušaš to da promeniš, to je kao da
gledaš direktno u sunce. Ne možeš predugo da podneseš.“
„To je samo pitanje prakse“, rekao je nežno.
Nastavili su da igraju prvu partiju, koju je Pandora dobila, i prešli su na drugu, koju
je izgubila od Gabrijela. Nakon što mu je srdačno čestitala, upitala ga je: „Hoćemo li sad
da stanemo, da bude nerešeno?“
Podigao je obrve. „Bez pobednika?“
„Bolji sam igrač od tebe“, rekla mu je ljubazno. „Pokušavam da te spasem
neizbežnog poraza.“
Gabrijel se nasmejao. „Sad moram da insistiram na još jednoj partiji.“ Gurnuo je
karte ka njoj. „Tvoj je red da deliš.“ Dok je Pandora mešala karte, on se zavalio u svoju
stolicu i gledao je kao da nešto smišlja. „A da načinimo ovu partiju zanimljivijom tako
što će gubitnik morati da plati kaznu?“
„Kakvu kaznu?“
„Pobedhik odlučuje o tome.“
Pandora je zagrizla donju usnu, razmišljajući o mogućnostima. Pogledala ga je
nevaljalo. „Da li zaista tako loše pevaš kao što si rekao?“
„Moje pevanje je uvreda za svačije uši.“
„Onda, ako pobedim, tvoja kazna će biti da pevaš himnu usred ulaznog hola.“
„Gde će da odjekuje nemilosrdno?“ Gabrijel ju je pogledao šaljivo. „Blagi bože,
nisam imao pojma da si toliko nemilosrdna.“
„Pirat“, podsetila ga je Pandora, i počela da deli.
Gabrijel je podigao svoje karte. „Ja sam hteo da predložim mnogo lakšu kaznu za
tebe, ali sad vidim da moram da smislim nešto mnogo ozbiljnije.“
„Daj sve od sebe, budi najgori“, rekla je Pandora veselo. „Ja sam već navikla da
pravim gluposti. Ništa što predložiš me neće uplašiti.“
Ali, kao što je trebalo da očekuje, ispostavilo se da to nije istina.
Gabrijel je polako podigao pogled sa karata gledajući je tim svetlim očima toliko
prodorno da je koža počela da joj se ježi. „Ako ja pobedim“, rekao je dubokim i tihim
glasom, „ti ćeš se naći ovde sa mnom večeras u pola jedan noću. Sama.“
Odjednom nervozna, Pandora ga je pitala: „Zbog čega?“
„Zbog ponoćnog randevua.“
Gledala ga je ne shvatajući.
„Pomislio sam da bi možda želela i ti to da iskusiš“, dodao je.
Zapanjila se kad se setila da su se prve noći, kad su se upoznali, raspravljali oko
Dolinog randevua sa gospodinom Hejhurstom. Krv joj je jurnula u obraze. Bio je tako
fin, i ona se osećala tako udobno pored njega – da bi sad izneo predlog koji bi svaka
pristojna žena smatrala uvredljivim.
„Ti bi trebalo da si džentlmen“, prošaputala je oštro.
Gabrijel je pokušao – mada mu nije uspelo – da izgleda kao da se kaje.
 „Ponekad pogrešim.“
„Svakako ne očekuješ da se ja složim s tim.“
Na njen užas, ponašao se prema njoj kao da ima iskustvo pileta koje se tek izleglo.
„Shvatam“.
Njene oči su se suzile. „Šta shvataš?“
„Plašiš se.“
„Ne plašim se!“ Uz sve dostojanstvo koje je uspela da prikupi, dodala je: „Ali ja
bih želela neku drugu kaznu.“
„Ne.“
Pandora ga je besno prostrelila pogledom, dok je narav Rejvenelovih buktala u
njoj. „Mnogo sam se trudila da mi se ne dopadneš“, rekla je mračno. „I napokon, to je
počelo da deluje.“
„Možeš da otkažeš igru, ako želiš“, rekao je. „Ali ako odlučiš da igraš, to je tvoja
kazna.“ Zavalio se u stolicu i gledao je kako se bori da se sabere.
Zašto ju je tako izazivao? I zbog čega je ona oklevala?
Nekakav ludački nagon ju je sprečavao da odustane. To nije imalo nikakvog smisla.
Nije razumela samu sebe. Ispunjavala ju je konfuzija. Bacila je pogled ka Gabrijelu, i
videla da on deluje potpuno opušteno. Promućurno ju je gledao, upijajući svaki dokaz
njene reakcije. Nekako je znao da će imati problem da ga odbije.
Prostorija je bila prepuna zvukova ambijenta, tuđih razgovora, muzike s klavira,
smeha, zveketanja šoljica za čaj, kuckanja kristala, mešanja karata za obližnjim stolom,
opreznog mrmljanja posluge, džentlmena koji izlaze i ulaze sa balkona. Borila se da
poveruje kako ona i Gabrijel diskutuju o nečemu toliko nepojmljivom usred pristojnog
porodičnog okupljanja.
Da. Plašila se. Njih dvoje su igrali pravu igru za odrasle, sa pravim rizicima i
posledicama.
Pandora je pogledala kroz prozor, i shvatila da je balkon prazan i prepun senki, dok
se noć spuštala na obližnji rt. „Možemo li da izađemo napolje nakratko?“, tiho ga je
upitala.
Gabrijel je ustao i pomogao joj da ustane sa stolice.
Izašli su na natkriveni balkon, koji je išao čitavom dužinom kuće, a sa strane je bio
prekriven ružama puzavicama. Kao da su se dogovorili, otišli su što je dalje moguće od
prozora salona. Povetarac je donosio zvuke talasa i povremeni krik nekog galeba, a sa
sobom je odnosio ostatke duvanskog dima.
Pandora se naslonila na jedan od potpornih stubova i prekrstila ruke na grudima.
Gabrijel je stao pored nje gledajući u suprotnom pravcu, a ruke je naslonio na
ogradu balkona i zagledao se u more. „Bliži se oluja“, rekao je.
„Po čemu znaš?“
„Po oblacima na horizontu, po načinu na koji se kreću. Noćas će zahladiti.“
Pandora je posmatrala njegov profil, u kontrastu sa plamtećom pozadinom
sumraka. Bio je nalik figuri iz mašte – poput princa koji postoji u snovima drugih
devojaka, ali ne u njenim. Pre nego što je došla u ovu posetu, znala je tačno šta želi, a šta
ne želi. Ali sad je sve bilo zbrkano. Pomislila je da Gabrijel možda pokušava samog sebe
da ubedi kako mu se ona dovoljno dopada da bi je oženio. Ipak, u međuvremenu je
naučila dovoljno o njegovim obavezama prema svojoj porodici, i sad je znala da on
sigurno nikad ne bi dobrovoljno pristao da oženi nekoga kao što je ona. Ne osim ako to
nije pitanje časti, kako bi spasao njenu uništenu reputaciju, čak i ako ona nije želela da
bude spasena.
Uspravila se hrabro i okrenula ka njemu. „Hoćeš li pokušati da me zavedeš?“
Gabrijel je morao da se nasmeje njenoj iskrenosti. „Možda ću pokušati da te
zainteresujem. Ali će izbor morati da bude na tebi.“ Zastao je. „Da li se brineš da ćeš
možda želeti da ne prestanem?“
Pandora je odmahnula rukom. „Nakon što mi je moja sestra Helen objasnila šta
znači bračna obaveza, ne mogu ni da zamislim zašto bi i jedna žena svojevoljno pristala
na to. Ali pretpostavljam da ako ijedan muškarac može to da načini malo manje
odvratnim, onda si to ti.“
„Hvala ti“, rekao je Gabrijel, zvučeći zbunjeno. „Bar mislim.“
„Ali… ma koliko ti to učinio neodvratnim, i dalje nemam nikakvu želju to da
probam“, nastavila je Pandora.
„Čak ni sa mužem?“, tiho ju je pitao.
Pandora se nadala da će senke prikriti njeno crvenilo. „Da sam udata, ne bih imala
drugog izbora osim da ispunim svoje bračne obaveze. Ali i dalje to ne bih želela.“
„Ne budi tako sigurna. Ja imam razne veštine ubeđivanja za koje još ne znaš.“ Usne
su mu se šaljivo iskosile. „Hoćemo li da uđemo unutra da dovršimo partiju?“
„Ne kad ti od mene zahtevaš kaznu koja se kosi sa svim načelima.“
„Tebe ne brinu načela“, Gabrijel joj je prišao bliže i nežno je naslonio na stub iza
njenih leđa. Njegov zajedljivi šapat joj je ulazio u desno uvo poput dima. „Ti se brineš
da ne uradiš nešto nevaljalo, i da ti se to ne dopadne.“
Pandora je zanemela, tresući se izmučena iznenađujućim uzbuđenjem koje je
počelo da se budi u njenim najintimnijim delovima tela.
„Neka sudbina odluči“, rekao je Gabrijel. „Šta je najgore što može da se desi?“
Njen odgovor je bio iskren. „Moglo bi da se desi da ostanem bez ikakvog izbora.“
„Ostaćeš devica. Samo malo manje nevina.“ Vrhovima prstiju ju je mazio po
unutrašnjoj strani zgloba. „Pandora, nisi verna svojoj reputaciji problematične
bliznakinje. Rizikuj. Pridruži mi se u maloj avanturi.“
Pandora nikad nije mogla ni da zamisli da bi bila ranjiva pred ovakvim
iskušenjima, nikada nije pretpostavila koliko je teško odupreti se. Ako se nađe sa njim
tajno, usred noći, to će definitivno biti najsramotnija stvar koju je ikada učinila, a čak
nije bila sigurna ni da će on održati svoje obećanje. Ali njena savest nije imala nikakve
šanse da se odbrani pred željom koja je bila sramotno parališuće jaka. Slabih živaca,
gladna i žedna, prebrzo je donela odluku, kao što je činila inače.
„Završićemo partiju“, rekla je odsečno. „I pre nego što se veče završi, ulazni hol će
odzvanjati od tvog mučnog izvođenja nacionalne himne. Svih šest strofa.“
 Njegove oči su sijale od uživanja. „Znam samo prvu strofu, pa ćeš morati da se
zadovoljiš da je slušaš šest puta.“
Sad kad se osvrne na to, Pandoru nije trebalo da iznenađuje što je poslednja partija
vista izgledala potpuno drugačije od prve dve. Gabrijelov stil igre se drastično izmenio,
više nije bio oprezan već agresivan i brz. Dobijao je iz ruke u ruku, bez ikakve muke.
To nije bilo čerupanje. To je bio masakr.
„Da li su te karte označene?“, upitala ga je iznervirano, trudeći se da ih proveri sa
zadnje strane, a da pritom ne otkrije svoje karte.
Gabrijel je izgledao povređeno njenim pitanjem. „Ne, to je bio novi špil. Videla si
kada sam ga otvarao. Želiš li da uzmem nove karte?“
„Nemoj da se mučiš.“ Jedva je odigrala poslednju ruku, znajući vrlo dobro kako će
se završiti.
Nije bilo potrebe da sabiraju poene. Pobedio je sa toliko velikom razlikom da bi to
bilo zaista besmisleno činiti.
„Rođak Devon je bio u pravu kad me je upozorio“, promucala je Pandora s
gađenjem. „Prevarena sam. Ti uopšte nisi osrednji igrač, zar ne?“
„Dušo“, rekao je nežno, „učio sam da igram karte od najboljih kockara u Londonu
još dok sam nosio kratke pantalone.“
„Zakuni mi se da ove karte nisu bile označene“, zahtevala je odgovor. „I da ne
kriješ nijednu u svom rukavu.“
Pogledao ju je iskreno. „Kunem se.“
Preplavljena napetošću, ljutnjom i krivicom, Pandora se pomerila od stola i ustala
pre nego što je on stigao da reaguje. „Za sad mi je dosta igara. Idem da sednem pored
sestre i ostalih devojaka.“
„Nemoj da se ljutiš“, zamolio ju je Gabrijel, ustajući. „Možeš da se povučeš iz
dogovora, ako želiš.“
Mada je znala da je ta ponuda zamišljena kao pomirenje, Pandora je svejedno bila
jako uvređena što joj je to predložio. „Ja igre shvatam veoma ozbiljno, moilorde.
Plaćanje duga je pitanje časti, ili ti možda smatraš da zato što sam žena, moja reč vredi
manje od tvoje?“
„Ne“, smesta je odgovorio.
Hladno ga je pogledala. „Naći ću se kasnije s tobom.“ Okrenuvši se na peti, otišla
je od njega, trudeći se da korača ravnomerno, bezizražajnog lica. Ali je u sebi bila
strahovito preplašena pri pomisli na ono sa čim će uskoro morati da se suoči.
Randevu… nasamo s Gabrijelom… usred noći… u mraku.
Oh, bože, šta sam to učinila?
 Jedanaesto poglavlje

Pandora je čvrsto držala mesingani svećnjak u ruci, i polako se penjala na sprat.

Crne senke kao da su klizale preko poda, a ona je ignorisala osećaj da se pomeraju,
rešena da ni slučajno ne izgubi ravnotežu.
Jedan jedini plahoviti plamen sveće je bio sve što je stajalo između nje i potpune
katastrofe. Sva ostala svetla su pogašena, uključujući i veliku viseću lampu u centralnom
holu. Sa izuzetkom povremene munje koja je u daljini cepala nebo, jedina svetlost je bio
zrak koji je dolazio ispod vrata porodičnog salona.
Kao što je Gabrijel i predvideo, oluja se razbuktala iznad okeana. Prvi udar je bio
jak, oluja se rvala sa drvećem i nosila zalutale i otkinute grančice na sve strane. Kuća,
koja je sagrađena nisko i stameno, da bi podnela obalske vremenske neprilike, izdržala
je stoički taj nalet, tresući gomilu kiše sa svojih krovova napravljenih od hrastovine.
Ipak, zvuk gromova je bio toliko jak da je Pandora zadrhtala.
Bila je odevena u spavaćicu od muslina i običan flanelski ogrtač koji se obavijao
oko nje vezan kaišem. Mada je želela da obuče neku običnu dnevnu haljinu, nije bilo
načina da izbegne noćni ritual kupanja i rasplitanja kose, a da Ajda nešto ne posumnja.
Na nogama je imala platnene papuče koje joj je Kasandra napravila, i koje su, zbog
greške u krojenju bile različite veličine. Papuča za desnu nogu je bila savršena, ali joj je
leva spadala. Kasandra se toliko izvinjavala da ih je Pandora stalno nosila, govoreći da
su to najudobnije papuče koje je ikada imala.
Kretala se što bliže zidu, povremeno pružajući ruku da ga dodirne vrhom prstiju.
Što je mrak oko nje bio veći, to je bilo gore po njenu ravnotežu. Signali u njenom telu su
odbijali da se povinuju onome što joj je telo govorilo. Pod, zidovi i tavanica su u svakom
trenutku mogli bez ikakvog razloga da zamene mesto, zbog čega joj se vrtelo u glavi.
Uvek se oslanjala na Kasandru da joj pomogne ako su negde morale po mraku da idu, ali
definitivno nije mogla od svoje bliznakinje da traži da je isprati na zabranjen sastanak sa
muškarcem.
Dišući sve teže, Pandora se fokusirala na slabu svetlost koja je dopirala ispod vrata,
na kraju hodnika. Tepisi prostrti po hodniku su joj se činili poput tamnog okeana, koji je
stajao između nje i porodičnog salona. Držeći sveću daleko pred sobom, koračala je
korak po korak, mučeći se da išta vidi kroz senke. Negde je bio otvoren prozor. Vlaga i
vazduh koji je mirisao na kišu su joj dodirivali lice i nage članke na nogama, kao da je
kuća disala oko nje.
Ponoćni randevu je trebalo da bude romantičan i smeo, nešto što bi radile devojke
koje ne sede same u uglu. Ali ovo je bilo pravo mučenje. Bila je iscrpljena i zabrinuta,
boreći se da sačuva ravnotežu u tami. Jedino što je sad želela je bilo da bude na
bezbednom, u svom krevetu.
 Kada je zakoračila napred, labava papuča je taman toliko spala da posrne, i umalo
padne na kolena. Nekako je uspela da ostane na nogama, ali joj je svećnjak ispao iz
ruke. Sveća se momentalno ugasila kada je pala na pod.
Boreći se za vazduh, dezorijentisana, Pandora je stajala okružena mrakom. Nije se
usuđivala da se pomeri, samo je podigla ruke i raširila prste u vazduhu, poput mačjih
brkova. Senke su plovile oko nje, nežno je izbacujući iz ravnoteže, i ona se sasvim
ukrutila boreći se protiv tog kretanja u svojoj glavi.
„Oh, prokletstvo“, prošaputala je. Kapi ledenog znoja su joj orosile čelo, dok se
trudila da se odupre prvom napadu panike.
Zid joj je bio sa leve strane. Morala je da dođe do njega. Bila joj je neophodna
stabilnost. Ali kada je napravila prvi oprezni korak, izgubila je tlo pod nogama i svet se
iznenada preokrenuo naopačke. Zateturala se i sletela na pod uz glasan udarac… ili je to
bio zid? Da li je stajala uspravno ili ležala vodoravno? Ipak se samo naslonila na pod,
pomislila je. Izgubila je levu papuču, i njena bosa noga je stajala na čvrstoj površini. Da,
to je bio pod. Prislonila je vlažni obraz uz zid i zatvorila oči, trudeći se da povrati
smirenost, dok joj je u levom uhu zvonio poznati visoki ton.
Srce joj je lupalo kao ludo. Nije mogla da diše od tolikih udaraca u grudnom košu.
Njeni bedni pokušaji da udahne vazduh su zvučali kao jecaji. Iznenada, nešto veliko i
mračno joj je prišlo takvom brzinom da se od straha pribila sasvim uz zid.
„Pandora.“ Muške ruke su je obgrlile. Tresla se kad je začula Gabrijelov duboki
glas, ali je osetila olakšanje kada ju je prislonio uz svoje telo. „Šta se dogodilo?
Gospode, pa ti drhtiš. Da li se plašiš mraka? Oluje?“ Poljubio je njeno vlažno čelo i
mrmljao utešne reči u njenu kosu. „Polako. Samo lagano. Bezbedna si u mom naručju.
Ništa ti se neće desiti, ništa te neće povrediti, devojčice moja mila.“ Skinuo je formalni
crni sako i otkopčao kragnu na košulji. Mogla je da namiriše miris sapuna za brijanje na
njegovoj koži, oštrinu štirka na košulji i tek naznaku duvanskog dima koji je upio njegov
svileni prsluk. Taj miris je bio muževan i utešan, i ovoga puta se stresla od olakšanja.
„Ja… ispustila sam svoju sveću“, zamuckivala je.
„Ne brini se zbog toga.“ Jednom rukom ju je uhvatio za zadnji deo vrata, nežno ga
masirajući. „Sada je sve u redu.“
Njeno srce je počelo ravnomernije i mirnije da lupa, više se nije plašila da će joj
iskočiti iz grudi. Osećanje polubudnog košmara je počelo da nestaje. Ali kako se njen
strah topio, njegovo mesto je zauzeo stid koji ju je preplavio. Samo ona je mogla ovako
strašno da upropasti ponoćni randevu.
„Da li se sad osećaš bolje?“, upitao ju je i drugom rukom je uhvatio za ruku i čvrsto
stegnuo. „Dođi, idemo u porodični salon.“
Pandora je poželela da umre. Nije se pomerila, samo je glasno uzdahnula
prihvatajući svoj poraz. „Ne mogu“, promucala je.
„Šta je problem?“ nežno ju je pitao.
„Ne mogu uopšte da se pomerim. U mraku izgubim osećaj za ravnotežu.“
Ponovo joj je usnama dodirnuo čelo, i tu ih je dugo zadržao. „Stavi ruke oko mog
vrata“, progovorio je nakon duge pauze. Nakon što ga je poslušala, podigao ju je sa
lakoćom, držeći je u naručju visoko, na svojim grudima. Pandora je držala zatvorene oči
dok ju je nosio duž hodnika. Bio je snažan i imao je neverovatnu koordinaciju pokreta.
Koračao je kao mačka, i ona je osetila ubod zavisti zbog toga. Nije mogla da se seti
kakav je osećaj moći da se tako samouvereno krećeš po mraku, ničega se ne plašeći.
Porodični salon je osvetljavala samo vatra koja je dopirala iz kamina. Gabrijel ju je
doneo do niske, debelo tapacirane sofe sa iskrivljenim naslonima za ruke, i spustio je
sebi na krilo. Njen ponos se duboko protivio načinu na koji je drži, kao da je nekakvo
uplašeno dete. Ali bilo je utešno nasloniti se na njegove čvrste grudi. Rukama ju je
polako mazio, uklanjajući nervnu napetost koju je osećala u rukama i nogama, i to je
bilo najlepše, najtoplije osećanje koje je ikad osetila. To joj je bilo potrebno. Još samo
nekoliko minuta.
Gabrijel je ispružio ruku do stola od mahagonija iza nje, i podigao ugraviranu
kristalnu čašu, dopola ispunjenu tamnom tečnošću. Bez reči, pritisnuo je čašu na njene
usne, kao da joj nije verovao da može sama da je drži u ruci, a da ne prospe sadržinu.
Pandora je oprezno otpila gutljaj. Piće je bilo jako prijatno, bogatog ukusa
karamele i šljiva, i ostavljalo je neku meku vrelinu na njenom jeziku. Otpila je još jedan,
veći gutljaj, otimajući mu čašu iz ruku. „Šta je ovo?“
„Porto. Popij ostatak.“ Rukom joj je obgrlio savijene noge.
Pandora je pila polako, osećajući kako se opušta dok ju je porto grejao sve do
prstiju na nogama. Oluja je i dalje nestrpljivo divljala, tresući prozore, boreći se sa
morem, pretvarajući ga u bučne i tečne planine. Ali njoj je bilo toplo, bila je suva,
odmarala se u Gabrijelovom naručju dok se svetlost vatre iz kamina igrala s njihovim
oblicima.
Zavukao je ruku u džep svog prsluka i izvukao mekanu i uredno složenu maramicu
kojom je obrisao poslednje kapi znoja sa njenog lica i vrata. Nakon što ju je spustio sa
strane, zagladio je pobegle uvojke njene tamne kose i zakačio ih iza njenog levog uha.
„Primetio sam da ne čuješ dobro sa ove strane“, rekao joj je tiho. „Je li to deo
problema?“
Pandora je trepnula iznenađeno. Za samo nekoliko dana, uspeo je da primeti nešto
što čak ni njena porodica, ljudi koji su živeli s njom, nisu nikad primetili. Svi oni su
samo prihvatili, bez ikakvih sumnji, da je ona prirodno nepažljiva i da ne vodi računa
kuda se kreće.
Klimnula je glavom. „Na ovo uvo čujem samo polovično, mnogo manje nego na
drugo. Noću… kad padne mrak… svi oblici počnu da mi se krive, i više ne znam šta je
gore, a šta dole. Ako se previše naglo okrenem, završim na podu. Ne mogu to da
kontrolišem, kao da me gurnu neke nevidljive ruke.“
Gabrijel ju je dlanom mazio po obrazu, ponašajući se prema njoj sa toliko nežnosti
da ju je to zbunjivalo. „Zato ne plešeš.“
„Mogu da izvedem neki ples, ako je u veoma sporom ritmu. Ali valcer je za mene
nemoguć. Sve to okretanje…“ Osetila se bespomoćno i okrenula da ispije porto do kraja.
Uzeo joj je praznu čašu iz ruke i spustio je na sto. „Trebalo je da mi kažeš. Nikad
ne bih od tebe tražio da se nađemo ovde po mraku da sam to znao.“
 „Salon nije daleko. Mislila sam da će biti sve u redu ako ponesem sveću.“ Pandora
se igrala kaišem svog flanelskog ogrtača. „Nisam računala da ću se saplesti na sopstvene
papuče.“ Ispružila je svoje golo levo stopalo i namrštila se dok ga je gledala. „I sad sam
jednu papuču izgubila.“
„Ja ću je kasnije pronaći.“ Uzeo ju je za ruku i prineo je svojim usnama. Nežno joj
je ljubio svaki prst. „Pandora… šta se dogodilo sa tvojim uhom?“
Njena duša se zgrčila pri pomisli da o tome priča.
Gabrijel joj je okrenuo ruku, poljubio joj dlan i stavio ga na svoj obraz. Njegova
obrijana brada je bila glatka u jednom pravcu i blago hrapava u drugom, poput mačjeg
jezika. Od svetlosti koja je dopirala iz kamina ceo je sijao poput zlata, osim tih njegovih
očiju, svetloplavih kao severna zvezda. Čekao je, prokleto strpljiv, dok je Pandora
skupljala hrabrost da inu odgovori.
„Ja…ne mogu o tome da pričam dok te dodirujem.“ Povukla je ruku sa njegovog
obraza i izvukla se iz njegovog krila. Visoki ton koji joj je zujao u ušima nikako nije
hteo da stane. Lagano je prekrila levo uvo dlanom, i prstima blago dobovala po zadnjoj
strani glave. Na njeno olakšanje, trik je uspeo.
„Tinitus, zujanje u ušima“, rekao je Gabrijel, posmatrajući je izbliza. „Jedan od
starijih članova porodice to ima. Da li ti to često smeta?“
„Samo ponekad, kad sam uznemirena.“
„Sad nema potrebe da budeš uznemirena.“
Pandora mu se kratko i odsutno osmehnula, stegnuvši jako pesnice. „Sama sam
kriva za ovo. Da li se sećaš kad sam ti rekla da volim da prisluškujem? Zapravo, više to
ne radim toliko često. Ali kad sam bila mala, to je bio jedini način da saznam šta se
dešava u našem domaćinstvu. Kasandra i ja smo jele u dečjim odajama i same se igrale.
Ponekad bi prošle nedelje pre nego što bismo videle bilo koga osim Helen ili posluge.
Mama bi otišla za London, ili bi otac bio na nekom putovanju i lovu, ili bi Teo bio u
internatu, a nikada se ne bi ni pozdravili sa nama. Kada su moji roditelji bili u kući,
jedini način da privučem njihovu pažnju je bio da pravim neke nevolje i zvrčke.
Naravno, ja sam bila najgora. Uvlačila sam Kasandru u svoje nevaljale planove, ali su
svi znali da je ona fina bliznakinja. Jadna Helen je skoro sve vreme provodila čitajući
knjigu u ćošku i trudeći se da bude nevidljiva. Ja sam više volela da napravim nestašluk
nego da me ignorišu.“
Gabrijel je podigao njenu pletenicu i igrao se njom dok ju je slušao.
„Imala sam dvanaest godina kad se to desilo“, nastavila je. „Ili možda jedanaest.
Moji roditelji su se raspravljali u glavnoj spavaćoj sobi, a vrata su bila zatvorena. Kad
god bi se svađali, to je bilo strašno. Vrištali su i razbijali stvari. Naravno, ja sam gurala
nos gde mu nije mesto i prisluškivala sam ih. Svađali su se zbog nekog čoveka s kojim
je moja mama… imala vezu. Moj otac je vikao na nju. Svaka reč je zvučala kao da se
nešto lomi. Kasandra se trudila da me odvuče od vrata. Ali u tom trenu vrata su se
otvorila širom i moj otac je tu stajao, potpuno besan. Sigurno je video neki pokret ispod
vrata. Dohvatio me je, i brzo poput munje, iz sve snage udario u oba uha. Samo se
sećam da je ceo svet eksplodirao. Kasandra kaže da mi je pomogla da odemo u našu
sobu, i da je iz mog levog uveta curila krv. Desno uvo se zalečilo za dan ili dva, ali sam
na levo uvo mogla jako malo da čujem, i duboko, negde u dnu sam osećala neprekidni
bol. Nedugo nakon toga sam se razbolela i dobila groznicu. Mama je rekla da to nema
nikakve veze sa uvetom, ali sam ja mislila da ima.“
Pandora je zastala, nevoljna da sa njim podeli neukusne detalje otoka na uvetu, a
kasnije i curenja iz njega. Oprezno je pogledala Gabrijela, koji je gledao negde u stranu.
Više se nije igrao njenom pletenicom. Stegnuo ju je toliko čvrsto da su mu iskočili
mišići na nadlaktici i oko zgloba.
„Čak i nakon što sam se oporavila od groznice“, nastavila je Pandora, „sluh mi se
nije sasvim povratio. Ali najgore je bilo što sam stalno gubila ravnotežu, posebno noću.
Zbog toga sam počela da se plašim mraka. I od tad…“ Zaćutala je kad je Gabrijel
podigao glavu.
Lice mu je bilo kao isklesano u kamenu, tvrdo i sa ubilačkim i ledenim pogledom u
očima koji ju je mnogo više uplašio nego što je to ikada činio bes njenog oca.
„Taj prokleti kučkin sin“, rekao je tiho. „Da je još uvek živ, do krvi bi ga pretukao.“
Pandora je ispružila ruku, kao da je htela da pomiluje vazduh oko njega. „Ne“,
rekla je bez daha. „Ne, ja to ne bih želela. Dugo sam ga mrzela, ali sad ga samo žalim.“
Gabrijel joj je uhvatio ruku, brzim, ali nežnim pokretom, kao da je ptica koju je
želeo da drži, a da je ne povredi. Njegove oči su se toliko raširile da je mogla da vidi
svoj odsjaj u njegovim zenicama. „Zašto?“, prošaputao je nakon dugačke ćutnje.
„Zato što je jedini način da sakrije svoj bol bio da mene povredi.“

Dvanaesto poglavlje

Gabrijela je zapanjilo Pandorino saosećanje prema čoveku koji joj je naneo toliko
bola. U čudu je odmahivao glavom dok je zurio u njene oči, tamne poput senke koju je
napravio oblak iznad polja prepunog ljubičica. „To nije nikakav izgovor“, rekao je
mračno.
„Nije, ali je meni pomogao da mu oprostim.“
Gabrijel nikad ne bi oprostio tom skotu. Želeo je osvetu. Želeo je da skine sve meso
sa leša tog kopileta i da okači njegov skelet da plaši vrane. Prsti su mu blago drhtali kad
je podigao ruku da je pomazi po licu. „Šta su doktori rekli za tvoje uvo? Kakve lekove
su ti dali?“
„Nije bilo potrebno slati po doktora.“
Novi, sveži nalet besa je protutnjao kroz njegove vene kad je shvatio šta mu je
rekla. „Tvoja bubna opna je probušena. Kako to pobogu misliš, nije bilo potrebno poslati
po doktora?“ Mada je uspevao da se suzdrži od vikanja, ton glasa mu je bio sve samo ne
civilizovan.
Pandora je zadrhtala od neugodnosti i povukla se malo od njega.
To je bilo dovoljno da shvati kako je poslednje što joj je sad potrebno da on
pobesni. Suzbijajući divlje emocije koje je trenutno osećao, rukom ju je blago privukao
ka sebi. „Nemoj da se sklanjaš od mene. Reci mi šta se desilo.“
„Groznica je prošla“, nastavila je posle dugog oklevanja, „i… pa… moraš da
razumeš nešto u vezi sa mojom porodicom. Ako bi se nešto neprijatno desilo, oni su to
ignorisali, i to se više nikada ne bi pomenulo. Posebno ako se radilo o nečemu što je moj
otac uradio kada bi izgubio živce. Nakon nekog vremena, više se niko ne bi sećao šta se
zapravo dogodilo. Istorija naše porodice je brisana i ponovo pisana hiljadu puta. Ali
ignorisanje problema s mojim uvetom nije učinilo da problem nestane. Kad god nešto ne
bih čula, ili kad bih se saplela i pala, moja majka bi se jako naljutila. Govorila je da sam
nezgrapna jer žurim ili ne vodim računa o nečemu. Nije nikad htela da prizna da nešto
nije u redu sa mojim sluhom. Čak je odbijala da razgovara o tome.“ Pandora je zastala i
razmišljala, dok je nesvesno grickala donju usnu. „Po mojoj priči čovek bi zaključio da
je bila grozna, a nije. Ponekad je umela da bude brižna i ljubazna. Niko nije potpuno
ovakav ili onakav.“ Iznenada ga je pogledala sa strahom u očima. „O, bože, nećeš valjda
sad da me sažaljevaš, zar ne?“
„Ne.“ Gabrijel je bio tih zbog nje, mada je u sebi ključao od besa. Morao je da da
sve od sebe da umiri svoj glas. „Zbog toga se trudiš da to ostane tajna? Plašiš se da će te
neko sažaljevati?“
„To i… u pitanju je sramota. Radije bih da to ostane među nama.“
„To nije tvoja sramota, već sramota tvog oca.“
„Ja je osećam kao da je moja. Da nisam prisluškivala, moj otac ne bi izašao iz sobe
da me nauči disciplini.“
„Bila si mala, dete“, rekao je oštrim glasom. „Ono što ti je on učinio nije bila
disciplina već brutalnost.“
Na njegovo iznenađenje, Pandorine usne su se izvile u blagi osmeh, kao da je nešto
veoma zabavlja. I delovala je veoma zadovoljno sobom. „To me čak nije ni sprečilo da
prisluškujem. Samo sam naučila da to radim mnogo pametnije.“
Bila je toliko draga, toliko nesavladiva, da je Gabrijel bio preplavljen osećanjem
koje nikad ranije nije osetio. Kao da su se najveća sreća i najveći očaj spojili u neko
novo osećanje koje je pretilo da mu zgnječi srce.
Pandora se nikada neće povinovati ničijoj volji, nikada se neće predati… ona jedino
može da se slomi. Video je već šta svet može da učini pametnim i ambicioznim ženama.
Morala je da mu dozvoli da je zaštiti. Morala je da ga prihvati za muža, ali on nije znao
kako da je ubedi u to. Uobičajena pravila nisu važila za nekog ko je živeo po sopstvenoj
logici.
Pružio je ruke ka njoj i privio je uz svoje srce koje je lupalo. Preplavilo ga je
uzbuđenje kad je osetio da se odmah opustila.
„Gabrijele?“
 „Da?“
„Kako si dobio poslednju partiju vista?“
„Brojao sam karte“, priznao joj je.
„Je li to varanje?“
„Nije, ali ipak nije bilo fer.“ Sklonio joj je zalutale pramenove kose s lica. „Moj
jedini izgovor je što sam želeo da budem nasamo s tobom, danima. Nisam smeo ništa da
prepustim sreći.“
„Zato što želiš da učiniš časnu stvar“, rekla je Pandora ozbiljnim glasom.
Zbunjeno je podigao obrve i pogledao je sa strane.
„Želiš da spaseš mene i moju porodicu od skandala“, objasnila mu je na šta je
mislila. „Zavođenje je očigledna prečica.“
Gabrijelove usne su se izvile u sarkastičan osmeh. „I ti i ja znamo da ovo nema
nikakve proklete veze sa čašću.“ Kada je video da ga ona zbunjeno gleda, dodao je:
„Nemoj da se praviš da ne znaš kad te neki muškarac želi. Čak ni ti nisi toliko naivna.“
Nastavila je nemo da zuri u njega, a između obrva joj se pojavila zabrinuta linija.
Kao da je znala kako bi trebalo nešto da zna, da bi trebalo nešto da razume. Isuse! Ona
je stvarno bila toliko naivna. Nikada se nije susrela sa flertovanjem ili sa romantičnim
znacima pažnje koji bi je podučili kako da interpretira signale kada je muškarac
seksualno zainteresovan za nju.
On sigurno neće imati problem da joj to demonstrira. Spustio je glavu da je poljubi,
lagano prelazeći usnama preko njenih, sve dok joj usne nisu zadrhtale i blago se
razdvojile. Njihovi jezici su se susreli u mekoći nalik na vlažnu svilu. Kad je poljubac
postao strastveniji, bio je sve slađi i ukusniji. Njene usne su bile sočne, podatne i nevino
erotične.
Pažljivo ju je spustio na jastuke od plišanog brokata, sve vreme je držeći nežno iza
vrata. Njegovo telo je gorelo ispod slojeva odeće, toliko se uzbudio da je morao da
spusti ruku i da se udobnije namesti. „Draga… kad sam s tobom, poludim od strasti kao
jelen u vreme parenja. Mislio sam da ti je to očigledno.“
Pandora je pocrvenela do korena kose i zabila lice u njegovo rame. „Ništa u vezi sa
muškarcima za mene nije očigledno“, začuo je njen tihi glas.
Nežno se nasmešio. „Onda zaista imaš sreće što sam ja tu da te uputim u sve što je
potrebno da znaš o toj temi.“ Svestan njenog migoljenja, spustio je glavu i video da se
bori da spusti ogrtač niže pošto joj se popeo do kolena. Kada je uspela to da uradi, ležala
je na jastucima, nije se pomerala, poput neke prigušene vatre koja tinja ispod mirne
površine.
Primakao je usne bliže njenom uvetu i tiho progovorio: „Očaravaš me, Pandora.
Svaki tvoj prelepi, fascinantni, pokretni molekul me oduševljava. One noći kad smo se
sreli, osetio sam kao da si električna munja. Nešto u tebi iz mene izvlači đavola. Želim
da te odvedem u krevet i da te ne puštam danima. Želim da obožavam svaki centimetar
tvog tela, dok se minuti tope poput moljca koji pleše previše blizu vatre. Želim da
osetim tvoje ruke na sebi, da… šta je bilo, dušo?“ Zaustavio se kad je čuo da mu nešto
govori.
 Pandora se prevrnula na leđa, delujući iznervirano. „Kažem, govoriš u moje loše
uvo. Ne mogu da čujem ništa što mi pričaš.“
Gabrijel ju je belo pogledao, a onda spustio glavu i nasmejao se. „Izvini, trebalo je
to da primetim.“ Duboko je udahnuo da povrati smirenost. „Možda je tako i bolje.
Smislio sam dugi način da ti pokažem šta sam hteo da kažem.“ Ustao je sa sofe i
povukao Pandoru za sobom. Podvukao je ruke ispod njenog vitkog tela i s lakoćom je
podigao.
„Šta to radiš?“, upitala ga je zbunjeno.
Umesto odgovora, spustio ju je na svoje krilo.
Pandora se namrštila i neudobno migoljila. „Ne shvatam zašto moraš da…“
Iznenada, oči su joj se širom raširile i potpuno se umirila. Njenim licem su,
brzinom munje, preletale različite emocije: zapanjenost, znatiželja, strah… i svest o
masivnoj muškoj erekciji ispod nje.
„A rekla si da muškarci nisu dovoljno očigledni“, nežno ju je zadirkivao Gabrijel.
Dok se migoljila, trudeći se da se udobnije namesti, on je sve teže podnosio njene
dodire. Ukočio se, trudeći se da podnese ta prejaka osećanja, svestan da mu nije
potrebno mnogo više od ovoga da eksplodira od uživanja. „Draga, da li možeš, molim
te… da se ne pomeraš… toliko?“
Pandora ga je gnevno pogledala. „Jesi li ti ikad pokušao da sediš na palici za
kriket?“
Ugrizao se za jezik da se rie nasmeje, i premestio je da sedne na jednu stranu. „Evo,
nasloni se na moje grudi i stavi svoju… da, tako je.“ Kada ju je namestio udobnije,
odvezao joj je kaiš na ogrtaču. „Izgledaš kao da si se pregrejala“, rekao je. „Dozvoli mi
da ti pomognem oko ovoga.“
Pandoru njegov naizgled zabrinut ton glasa nije nimalo prevario. „Ako sam se
pregrejala“, rekla je, izvlačeći ruke iz rukava, „to je zbog toga što si me postideo.“
Presekla ga je pogledom i dodala: „I to namerno.“
„Samo sam hteo da ti pokažem koliko te želim.“
„Sad mi je jasno.“ Bila je rumena i usplahirena.
Gabrijel je izvukao ogrtač ispod nje i bacio ga u stranu. Sada je na sebi imala samo
tanku spavaćicu od muslina. Pokušao je da se seti kada je poslednji put neka od njegovih
seksualnih partnerki bila toliko stidljiva. Nije mogao da se seti kakav je osećaj da se
stidiš tokom intimnog čina, i bio je potpuno opčinjen Pandorinom skromnošću. Zbog
njenog ponašanja mu je nešto potpuno poznato odjednom delovalo sasvim novo.
„Zar ti sestra nije objasnila šta se dogodi sa muškarčevim telom kada se uzbudi?“,
upitao ju je.
„Da, ali mi nije rekla da to može da se desi u salonu, od svih mesta.“
Usne su mu se izvile u smešak. „Plašim se da to može da se dogodi bilo gde. U
salonu, u sobi za crtanje, u kočiji… ili u letnjoj kućici.“
Odjednom šokirana, Pandora ga je pitala: „Znači ti misliš da su Doli i gospodin
Hejhurts radili ovo u letnjoj kućici?“
 „U to nema sumnje.“ Počeo je da joj otkopčava gornje dugmiće na spavaćici,
ljubeći usput novootkrivene delove njenog vrata.
Pandora, međutim, još uvek nije završila sa temom randevua u letnjoj kućici. „Ali
gospodin Hejhurst ne bi mogao da se vrati u balsku dvoranu sa tom… takvom
izraslinom. Kako je nateraš da splasne?“
„Ja obično skrećem sebi pažnju tako što razmišljam o poslednjoj analizi stranih
menica na berzi. To obično odmah reši problem. Ako to ne upali, prosto zamislim
kraljicu.“
„Stvarno? Pitam se šta bi princ Albert mislio o tome? Nemoguće da je razmišljao o
kraljici… oni ipak imaju devetoro dece.“ Dok je Pandora nastavila da priča, Gabrijel je
rastvorio njenu otvorenu spavaćicu i ljubio nežnu udolinu između njenih grudi. Ona ga
je, potpuno nesvesno, prstima mazila po vratu. „Da li misliš da je možda razmišljao o
reformi školstva? Ili o parlamentarnim zasedanjima ili…?“
„Tiho.“ Ugledao je plavičasti trag vene na njenoj beloj koži boje alabastera, i
dodirnuo je svojim jezikom. „Ja želim da pričam o tome koliko si lepa. O tome kako
mirišeš na belo cveće i otvorene prozore i prolećnu kišu. O tome kako si mekana i
slatka… toliko slatka…“ Usne su mu odlutale do delikatne krivine njene dojke i Pandora
se trznula, i prestala da diše. Preplavio ga je nalet ushićenja kada je osetio da se u njoj
budi strast. Usnama je leteo preko njenih grudi, ovlaš ih dodirujući. Kada je došao do
ružičastog pupoljka na vrhu, razdvojio je usne i usisao ga u vlažnu vrelinu svojih usta.
Kružio je i zadirkivao vrhom jezika, sve dok nije postao krut i mek kao pliš.
Umom su mu letele misli i slike na koje sve načine je želeo da je ima, želje koje je
želeo da ispuni. Bila je potrebna sva njegova samokontrola da je polako miluje,
namerno, kada je samo želeo da je rastrgne od strasti. Ali njoj je sve ovo bilo potpuno
novo, svaka intimnost ju je plašila, i on mora biti strpljiv makar ga to ubilo. Dok ju je
lizuckao i povremeno uvlačio u usta, začuo je tihi uzdah koji joj je pobegao iz grla. Sa
oklevanjem mu je dodirnula ramena, kao da nije znala gde da spusti svoje ruke.
Podigao je glavu, propeo se iznad nje i gladno je poljubio. „Pandora“, rekao je kada
se razdvojio od nje, „možeš da me dodiruješ kako god želiš. Možeš da radiš šta god te
zadovoljava.“
Pogledala ga je prodorno i znatiželjno. Prstima je lagano uhvatila njegovu belu
kravatu, koja je stajala oko raskopčane košulje. Kada je videla da se ne buni, izvukla ju
je i spustila ruke niže da mu otkopča svileni prsluk. Pomerio se da joj pomogne, svukao
ga sa sebe i bacio na pod. Nakon toga, krenula je da mu otkopčava plastron na košulji i
spustila ga da visi na polovini grudnog koša. Zureći u trouglasto udubljenje u njegovom
vratu kao da je opčinjena, nagnula se da ga poljubi tu.
„Zašto ti se to mesto toliko dopada?“, zapitao ju je Gabrijel, dok mu je srce ludački
udaralo u rebra kada je osetio nežni dodir njenog jezika.
„Ne znam.“ Osmehnula se. „Deluje mi kao da je napravljen za moje…“ Zaćutala je.
„Za poljupce.“
 Snažno je zgrabio za kosu i podigao joj glavu, dok im se pogledi nisu sreli. „Za
tvoje poljupce“, rekao je promuklim glasom, priznajući joj vlasništvo nad tim delom
svog tela, želela ga ona ili ne.
Njene ispitivačke ruke su istraživale konture njegovog torzoa i grudnog koša.
Pažljivo je uvukla prste ispod tregera na njegovim ramenima i svukla ih. Ovo je bilo
najerotičnije mučenje koje je Gabrijel ikada iskusio. Davao je sve od sebe da ostane
miran dok je Pandora dodirivala novootkrivenu mušku teritoriju. Ljubila je njegov vrat i
igrala se s maljama na njegovim grudima. Kada je ugledala njegovu bradavicu, protrljala
ju je palcem, sve dok se nije ukrutila. Iznenada ohrabrena, skočila je na njega,
pomerajući svoje vitke udove nalik ždrebetu, da bi mu prišla bliže. U tom naletu strasti,
kolenom ga je ubola opasno blizu prepona. Hitro je spustio ruke i čvrsto je uhvatio za
kukove. „Pažljivo, ljubavi. Ne želiš da ostatak večeri provedem plačući na sofi.“
„Da li sam te povredila?“, nervozno ga je upitala Pandora, i sela mu u krilo.
„Ne, ali za muškarce, to mesto je…“ Gabrijel je zaćutao i ispustio urlik kada je
osetio da ga je opkoračila raširenih nogu. Taj osećaj je bio toliko snažan, neopisivo
predivan i neočekivan, da je bio na korak od toga da eksplodira. Čvršće ju je zgrabio za
kukove da se ne bi pomerala, dok je zatvorenih očiju tiho psovao sebi u bradu. Bilo
kakav njen pokret, makar to bilo da ustane sa njega, rezultirao bi njegovom erupcijom,
toliko snažnom kao da je nevino momče koje je prvi put sa ženom.
„Oh“, začuo je kad je Pandora tiho uskliknula. Njene butine su se čvršće pribile uz
njegove noge. „Nisam mislila da…“
„Ne mrdaj“, procedio je kroz zube. „Blagi milostivi bože, ne pomeraj se. Molim
te.“
Na njegovo ogromno olakšanje, ostala je da sedi mirno. Jedva je uspevao da misli
na bilo šta, osim na svoju ludačku želju. Svaki mišić u njegovom telu se borio da se
suzdrži. Mogao je da oseti koliko je vrela čak i kroz tkaninu svojih pantalona. Moja,
vrištala je njegova krv. Morao je da je ima, da spava s njom. Disao je duboko,
pokušavajući da se smiri, drhtao je i gutao knedle, sve dok napokon nije uspeo da
povrati kontrolu nad sobom.
„Da li sad razmišljaš o kraljici?“, čuo je kad ga je Pandora pitala, dok je njegova
ogromna muškost i dalje pulsirala između njih. „Jer ako to radiš, izgleda mi da ne
deluje.“
Gabrijelove usne su se iskrivile na njenu primedbu koja mu nimalo nije pomagala.
Odgovorio joj je, i dalje zatvorenih očiju. „Pošto sediš na meni, u toj slatkoj maloj
spavaćici, ne bi mi pomoglo ni da kraljica sad stoji ovde usred sobe sa gomilom stražara
pod punom uniformom.“
„Šta ako bi te grdila? Ili ako bi ti prosula hladnu vodu na stopala?“
Zabavljale su ga njene ideje, i otvorio je jedno oko da je pogleda. „Pandora, imam
neki osećaj da sad ti pokušavaš da učiniš sve da splasne moja izraslina.“
„Šta ako bi svi stražari izvukli svoje mačeve i uperili ih u tebe?“, nastavila je
uporno.
„Uverio bi ih da kraljica apsolutno nema čega da se plaši pored mene.“
 „Da li ja imam razloga da se plašim?“, zapitala ga je Pandora oklevajući, s obzirom
da to svakako nije bilo prikladno pitanje koje bi jedna devica trebalo da postavlja
polugolom muškarcu u čijem krilu sedi.
„Naravno da ne“, odgovorio joj je Gabrijel, mada nije bio ubeđen da i jedno od njih
potpuno veruje u to. „Najbezbednije mesto za tebe je u mom naručju.“ Obgrlio ju je
rukama i privukao bliže k sebi. Kada se naslonila napred, njegova nabrekla muškost se
poravnala sa njenim mekanim bregom, i ona je momentalno ostala bez daha. On ju je
potapšao po bokovima, trudeći se da je razuveri. „Da li si uznemirena kad osećaš koliko
te želim? Jedina svrha ovoga“, pokazao je rukama ka svojim preponama, „jeste da ti
pruži zadovoljstvo.“
Pandora je pogledala naniže između njih krajnje sumnjičavo. „Helen kaže da to
služi za više od toga.“
Tiho se nasmejao. Nije nikada pomislio da bi bilo moguće da u isto vreme bude
uzbuđen i da se ovoliko zabavlja. „Ne večeras“, jedva je uspeo da kaže. „Obećao sam da
ti neću oduzeti pravo na sopstveni izbor. A ja uvek ispunim sva obećanja tebi data.“
Gledajući ga svojim začuđenim plavim očima, Pandora se spustila niže na njega,
trepavicama ga golicajući po nagoj koži osetila je kako se njegova tvrda muškost trznula
sama od sebe. „Šta ćemo sad da radimo?“ prošaputala je.
„Šta ti želiš da radimo?“, prošaputao je i on, gledajući je fascinirano.
Proučavali su jedno drugo pogledima, oboje nepomični i uzbuđeno napeti, kao dva
nevidljiva upaljena fitilja. Veoma pažljivo, kao da eksperimentiše sa nekom jako
zapaljivom supstancom, Pandora ga je poljubila, isprobavajući razne uglove, istražujući
i uživajući u njegovom ukusu sa sve većom željom.
Nijedna žena nikada nije Gabrijela poljubila kao ona, nežno, a opet zapaljivo, kao
da isisava svež med iz saća. Međutim, što je to duže trajalo, ona je postajala sve više
divlja. Jedno od njih dvoje je moralo da zadrži kontrolu, a bilo je sasvim očigledno da to
neće biti ona. Nimalo mu nije olakšavala. Ispustio je zvuke nalik režanju kada je počela
da se migolji u njegovom krilu. Nimalo mu prokleto nije olakšavala.
Uhvatio je njeno lice sa obe ruke, povukao je sa sebe i pokušao da je umiri.
„Polako, ljubavi. Opusti se. Pružiću ti sve što…“
Pre nego što je uspeo da završi rečenicu, Pandora se bacila na njega i zarobila mu
usne entuzijazmom osobe koja nema nameru da uzima zarobljenike. Dahtala je,
pokušavajući da se jače priljubi uz njegove grudi, grabeći dugmiće njegove košulje, ali
je sva dugmad već bila raskopčana. Uhvatila je plastron sa obe strane i vukla ga snažno,
pokušavajući da ga pocepa. Možda bi joj i pošlo za rukom sa običnom košuljom, ali
prednji deo večernje košulje je bio pojačano zašiven i dva puta uštirkan da bi stajao
nepomično na mestu.
Uprkos tome što je bio nepojmljivo uzbuđen, Gabrijel je osetio neodoljivi nagon da
prasne u smeh dok ju je gledao. Njegovog malog i odlučnog pirata, koji je naleteo na
neočekivani problem sa cepanjem odeće. Ali nije mu padalo na pamet da rizikuje da joj
povredi osećanja u ovakvom trenutku. Nakon što je brutalno uspeo da sakrije smeh,
uspravio se malo da izvuče košulju iz pantalona i skine je preko glave, i tako potpuno
razgoliti svoje grudi.
Čim je skinuo košulju, Pandora se bacila na njega sa srceparajućim uzdahom,
rukama lutajući po njegovoj goloj koži sa nezaustavljivom pohlepom. Gabrijel se
zavalio u mekane jastuke. Kasnije će je naučiti kako da se kontroliše, da polako
raspaljuje svoje uzbuđenje, ali za sad, dozvoliće joj da slobodno vlada bez ikakvih
smetnji. Njena pletenica se raspala, a dugačke crne lokne su se rasule po njemu, sjajne
poput mesečine na površini tamne vode. Njena kosa je mazila i golicala njegovo telo
dok se kretala po njemu, kukovima se trljajući u kružnim i hitnim pokretima.
Gabrijelovo čitavo telo je bilo napeto kao kod muškarca na srednjovekovnoj spravi
za mučenje. Rukama se čvrsto uhvatio za jastuke na sofi, sve dok mu prsti umalo nisu
probili rupe kroz brokatnu tkaninu. Borio se da nekako fokusira misli, suzbijajući svoju
želju dok je Pandora nastavila da ga ljubi i da se podiže i spušta na njegovom krilu.
Ona je odjednom naglo odvojila usne od njegovih i spustila glavu na njegovo rame.
Jedva je disala od uzbuđenja, očigledno ne znajući šta je to što želi. Znala je samo da je
njena želja protkana uznemirenošću, i da joj je od svega što je činila da je zadovolji,
samo bilo sve gore.
Bilo je vreme da on preuzme kontrolu. Sa saosećajnim, tihim rečima, Gabrijel joj je
mazio leđa vlažna od znoja i skupljao kosu u konjski rep. „Želim da učinim nešto za
tebe, ljubavi moja. Da li možeš da mi veruješ na nekoliko minuta?“

Trinaesto poglavlje

Pandora je razmišljala o njegovom pitanju, ne pomerajući se. Bilo joj je vruće i

osećala se nezadovoljno, živci su joj bili napeti, morilo ju je nešto nalik na glad, samo
mnogo gore. Nešto oštro i drhtavo i moćno. „Šta ćeš da mi radiš?“, upitala ga je.
Gabrijel je pomerao ruke preko nje, lagano je mučeći još više. „Znaš da te nikada
ne bih povredio.“
Nije joj promaklo da joj nije direktno odgovorio na pitanje. Podigla se iznad
njegovih grudi i gledala dole u njega. Bio je nehumano lep, dok je ležao ispod nje, sav u
napetim mišićima, kao preliven zlatom. Lice mu je bilo poput nekakvog sna. Zarumeneo
se po obrazima i vrhu nosa, kao da je bio predugo na suncu. Njegove svetloplave oči su
sijale, pune nestašluka i tajni, skrivene pod velom dugačkih trepavica. Pravi živi Adonis,
pomislila je, i osetila kako je iznenada postala neraspoložena.
„Mislim da bi sad trebalo da se zaustavimo“, rekla je s oklevanjem.
 Gabrijel je odmahnuo glavom, žmirkajući pomalo, kao da ga je ta izjava uhvatila na
prečac. „Tek smo počeli.“
„Ovo ne može da vodi ni do čega. Princ iz bajke ne može da pripada devojci koja
sama sedi po ćoškovima, on ide uz devojku koja zna da pleše valcer.“
„Kakve veze valcer ima s ovim, dođavola?“
„To je metafora.“
„Za šta?“ Gabrijel ju je pomerio sa svog krila, uspravio se na jastucima i rukama
prolazio kroz kosu. Uprkos njegovim pokušajima da je dovede u red, zlatne lokne su i
dalje letele na sve strane, neke su mu padale na čelo, i to je izgledalo prelepo. Prebacio
je ruku preko naslona sofe i netremice je gledao.
Pandori je njegov napeti mišićavi torzo toliko odvraćao pažnju, kao i nežne malje
na grudima, da se jedva setila šta je htela da mu odgovori. „Za sve ono što ja ne umem
da radim. Tvoja supruga će morati da se ponaša kao domaćica na raznim večerama i
silnim događajima, moraće da odlazi s tobom na balove i druženja, a koja to žena, sa dve
savršeno zdrave noge, neće da pleše sa svojim mužem? Ljudi će postavljati pitanja. Šta
da im odgovorim?“
„Reći ćemo svima da sam ja ljubomorni muž. Da ne želim da ikada budeš u bilo
čijem zagrljaju osim u mom.“
Pandora se namrštila i pokušala da namesti svoju spavaćicu. Osećala se ožalošćeno,
a čak i pomalo samosažaljivo – a ona ništa nije prezirala više od samosažaljenja. „Kao
da bi nam iko u to poverovao“, promrmljala je.
Gabrijel ju je čvrsto uhvatio za mišice. Oči su mu bile svetle poput upaljenih šibica
dok je zurio u nju. „Ja ne želim da ikad budeš u naručju i jednog drugog muškarca, osim
u mom.“
Svet je prestao da se okreće. Pandora je bila zabezeknuta i uplašena, nije smela ni
da pomisli da u njegovim rečima ima makar zrnce istine. Ne, on to sigurno nije mislio.
Sve je ovo samo njegova manipulacija.
Prislonio ju je uz svoje grudi. Bile su čvrste poput kamenog zida. „Nemoj to da
govoriš“, prošaputala je.
„Ti pripadaš meni.“
„Ne.“
„I ti to osećaš“, insistirao je. „Svaki put kad smo zajedno. Želiš da…“
Pokušala je da ga prekine poljupcem, što će kasnije shvatiti da i nije bila mudra
taktika. Gabrijel joj je odmah odgovorio, ljubeći je sve dublje i strastvenije.
Već u sledećem trenutku ležala je na leđima, ispružena ispod njega. Podigao se na
laktove i kolena, i tako veći deo njegove težine nije bio na njoj, da je ne bi zdrobio, ali je
i dalje bila bezbedno zarobljena, naslonjena na meke jastuke dok ju je ljubio sporo i sa
uživanjem. Delovao je kao da je rešen da joj nešto dokaže, kao da ga ona već nije želela,
kao da već nije bila luda od gladi za njim. Otvarala je usne, upijajući njegov ukus koji ju
je potpuno opijao, tu glatku muževnu mekoću i erotična istraživanja njegovog jezika.
Nije mogla da prestane rukama da prelazi po snažnim mišićima njegovih leđa. Njegova
koža je bila poput nečeg najluksuznijeg što je ikada dotakla, deblja i mekša od njene.
 Raširenim usnama je polako prelazio preko njenog vrata, sve do grudi. Izvila se
kada je tvrdu bradavicu usisao u svoja usta, dodirujući je jezikom, lagano je hvatajući
između zuba. Ruka mu je bila na njenoj drugoj dojci, prstima je oblikovao pre nego što
ju je ispustio i nastavio da putuje dalje, niz krivinu njenog struka sve do kukova. Ivica
njene spavaćice je već bila podignuta do butina, što mu je samo olakšalo da je podigne
skroz do struka. Šokirana njegovim potezom, čvrsto je stisnula noge.
Prsti na nogama su joj se zgrčili kada je začula njegov tihi smeh. Đavolski,
senzualan, sveznajući. Gabrijel je legao na kuk i polako je prstima dodirivao po
stomaku, sve do pupka, mazeći je sporim i lenjim pokretima. U isto vreme, ljubio je i
sisao ružičasti vrh njene dojke dok nije postao neverovatno osetljiv.
Prstima je nastavio da putuje sve do mekanih kovrdža između njenih nogu. Pandora
je uzdahnula, nije uspevala da fokusira pogled. Oh, hoće li mu ona zaista dopustiti da joj
to radi? Da, hoće. Uzdišući od stida i zabrinutosti, osećala je kako se i dalje nežno
poigrava s njom. Vrh njegovog srednjeg prsta je lagano skliznuo u nežne brazde njene
mekoće. Osetila je kako mu se prst pomera i ostala je bez daha. Još snažnije je stisnula
svoje noge.
Sklonio je usne sa njene dojke. „Raširi noge za mene“, prošaputao je.
Ugrizla se za donju usnu dok ju je i dalje mazio po skrivenim kovrdžama, a od
njegovih povremenih dodira prstom, bila je sve slabija. Njeno telo je sada bilo samo
vrelina vođena otkucajima srca. Ništa više nije bilo jasno. Ništa joj nije bilo bitno osim
onoga što joj je on radio. Noge su joj se zatresle i jecala je pokušavajući da ih drži
sklopljene.
„Pandora…“ Njegov glas je bio mek i zavodljiv. „Raširi noge za mene.“ Vrhom
prsta je ponovo zašao u vrelinu njene ženstvenosti i blago ga pomerao. Taj osećaj je
prostrujio čitavim njenim telom poput vatre. „Tako si tvrdoglava“, prošaputao je. „Oh,
Pandora, nemoj da me iskušavaš. Nateraćeš me da ti uradim nešto nevaljalo.“ Prstom je
krenuo između njenih stisnutih butina. „Samo ih malo rastavi. Za mene.“ Osetila je vreo
vazduh kada se nasmejao uz njenu kožu. „Čak ni centimetar?“
„Sramota me je“, protestovala je. „To smeta mom nervnom stanju.“
„Ovo je dobro poznat lek za ženske nervne probleme.“
„Ali ne pomaže. Ti mi… ahh!… samo pogoršavaš…“
Gabrijel se spuštao sve niže, ljubeći njenu kožu, nežno je grizući, koristeći zube…
usne… jezik… Pokušala je da se izvuče ispod njega, ali ju je čvrsto uhvatio za bokove i
držao na mestu. Osetila je vlažne dodire njegovog jezika po pupku, punio ga je tečnom
vatrom pre nego što je nastavio da se spušta još niže. Njeno srce je počelo bolno da tuče
kad je osetila njegov dah na najintimnijem mestu svog tela. Zario je glavu u njene
kovrdže, razdvajajući ih jezikom. Vrelina je bila nepodnošljiva.
Zapanjena, pokušala je da se udalji od njega, ali je on i dalje bio na njoj, ližući
njeno vlažno središte, zadirkujući ga jezikom da mu se otvori. Njegov jezik je pronašao
najmekši tajni pupoljak, i lagano kružio oko njega, polako i nežno, dok je rukama mazio
njene meke butine.
 Zadovoljstvo se širilo svuda po njoj, ispod njene kože i čak i u pauzama otkucaja
srca. Sva njena čula su bila fokusirana na čaroliju koju je izvodio, na tu magiju vatre
umotanu u tamu. Prestao je da pomera svoj jezik ina njenu apsolutnu sramotu, gurnula je
kukove bliže ka njemu. Nakon nekoliko pokreta, jezik je ponovo bio nepomičan. Nije
mogla da prestane da se izvija, migolji, mada je osećala vrelinu njegovog daha među
svojim nogama dok se kikotao tiho. Igrao se s njom, terao ju je da radi sramotne stvari.
Ispružila je ruke i pokušala da mu odgurne glavu, ali je on uhvatio njene drhtave
zglobove i pribio ih snažno uz sofu. Nastavio je da je draži laganim i ravnomernim
dodirima, ne menjajući ritam, a od njegovog jezika osetila je kako iznutra pulsira, kao da
još jedno srce kuca u njoj. Znao je odlično šta radi, nemilosrdno ju je podizao u visine,
sve više i više, dok nije počela da se topi i teče, kao da se u njoj otvorila nekakva brana.
Pokušavala je to da spreči, ali joj je od toga bilo samo još gore, tresla se iz dubine svog
tela misleći da to nikada neće prestati. Osetila je da su joj se oči izvrnule naopačke, a
noge podigle uvis, od primitivne potrebe da se zatvore oko muškog tela.

Kada su se poslednji drhtaji pretvorili u smirenost, Gabrijel je ustao i povukao je u

svoje naručje. Protegla se i ugnezdila pored njega, prebacivši butinu preko njegove
noge. Njeni udovi su bili prijatno teški, kao da se probudila nakon dugačkog sna, i po
prvi put u životu, njen um je bio potpuno fokusiran. Osećala je reči koje su joj milovale
uvo. Bile su to iste reči, iznova i bez kraja, sve dok se Pandora nije promeškoljila i rekla
mu: „To je moje loše uvo.“
Usne su mu se izvile u osmeh koji je obasjao celo njegovo lice. Podigao je glavu i
rekao joj: „Znam.“
Šta li joj je to šaputao? I dalje zbunjena, Pandora je pustila svoju ruku da luta po
njegovim grudima, igrajući se sa svetlim, sjajnim maljama, opipavajući njegove čvrste
mišiće. Stomak mu je bio drugačiji od njenog, tvrd i talasast, a koža se sijala kao
ispolirani mermer.
Fascinirana, stidljivo je pomerila nadlanicu ka prednjem delu njegovih pantalona,
gde se nalazilo veliko uzvišenje, tamo gde je njegova uzbuđena muškost stajala uvijena
u crno platno. Okrenula je ruku, i usudila se da ga obgrli dlanom, i da prati njegovu
liniju sve do dna, i ponovo gore do vrha. Bilo je zastrašujuće, i uzbudljivo i praktično
nemoguće da je smela ovako da ga dodiruje. Počeo je brže da diše, a nesvestan drhtaj je
prošao njegovim stomakom kada ga je čvrsto uhvatila u ruku.
Pod njenim prstima, njegova muškost kao da je posedovala sopstveno pulsiranje i
odgovor na njene dodire. Želela je da vidi taj misteriozni deo njegovog tela. Želela je da
sazna kakav je osećaj držati ga. Prednji deo njegovih pantalona je bio sašiven po
klasičnom kroju za večernja odela, imao je sa obe strane po red dugmadi pomoću kojih
je središnji deo stajao na mestu. Stidljivo je rukom krenula ka dugmićima.
Spustio je ruku na njenu, zarobivši njene dodire, a usnama ju je poljubio u
slepoočnicu. „Bolje nemoj to da radiš, dušo.“
 Pandora se namrštila. „Ali nije fer da se ti pobrineš za moje nervno stanje, a da ja
ništa ne učinim za tebe.“
Njegov nežni smeh joj je promrsio kosu. „Kasnije ćemo se pobrinuti za mene.“
Nagnuo se iznad nje i poljubio je kratko i čvrsto. „Dozvoli mi da te sad odnesem u
krevet“, prošaputao je. „I da te ušuškam kao dobru malu devojčicu.“
„Ne još“, protestovala je. „Želim da ostanem ovde s tobom.“ Oluja je divljala oko
kuće, a kiša je padala toliko jako kao da padaju novčići po krovu. Ušuškala se još čvršće
u toplinu Gabrijelove ruke. „Osim toga… još mi nisi odgovorio na pitanje koje sam ti
postavila kad smo išli na streličarstvo.“
„Koje pitanje?“
„Rekao si da ćeš mi reći nešto najgore o sebi.“
„Gospode! Moramo li sad o tome da pričamo?“
„Rekao si da želiš o tome da pričaš nasamo. Ne znam hoćemo li imati drugu
priliku.“
Gabrijel se namrštio i ućutao, preokupiran mislima koje su izgledale kao da nimalo
nisu prijatne. Možda nije bio siguran kako da počne.
„Da li to ima neke veze sa tvojom ljubavnicom?“, upitala ga je, želeći da mu
pomogne.
Gabrijel ju je pogledao oštro, kao da ga je to pitanje zbunilo. „Znači, čula si za to.“
Klimnula je glavom.
Duboko je uzdahnuo. „Sam đavo zna da se time ne ponosim. Ipak, mislio sam da je
to bolje nego da se okrenem ka prostitutkama ili da zavodim nevine devojke. Ja nisam
baš baždaren za celibat.“
„Ja nemam loše mišljenje o tebi zbog toga“, Pandora ga je brzo uverila. „Lejdi
Bervik kaže da gospoda to često rade, a da dame moraju da se prave da ne znaju ništa o
tome.“
„Sve je to veoma civilizovano“, promrmljao je Gabrijel. Njegov izraz lica je bio
mračan kada je nastavio. „Nema tu ničeg lošeg u tom dogovoru, osim ako jedna ili obe
uključene strane nisu već u braku sa nekim drugim. Uvek sam smatrao da su bračni
zaveti svetinja. Leći u krevet sa ženom drugog čoveka je… neoprostivo.“
Njegov ton glasa je ostao smiren i ravnomeran, osim te poslednje reči kada se jasno
čulo da prezire samog sebe.
Na tren, Pandora je bila toliko zapanjena da nije mogla da progovori. Delovalo joj
je nemogućim da ovaj muškarac, koji je izgledao poput zlatnog princa, jednako
prefinjen, muškarac koji je na svaki način bio potpuno savršen… može da oseti sramotu
zbog bilo čega. Onda se njeno iznenađenje pretvorilo u toplinu i nežnost kada je shvatila
da on nije neko stvorenje nalik na božanstvo, već čovek sa svim ljudskim manama. To je
bilo otkriće koje je raširenih ruku dočekala.
„Tvoja ljubavnica je udata“, rekla je, umesto da ga pita.
„Ona je žena američkog ambasadora.“
„Onda, kako ti i ona…“
„Kupio sam kuću gde se viđamo kad god smo u mogućnosti.“
 Pandora je osetila da ju je nešto zabolelo u grudima, kao da je neko zario kandže u
njeno srce. „Tamo niko ne živi?“, upitala je. „Ta kuća služi samo za randevue?“
Gabrijel ju je šaljivo pogledao. „Mislio sam da je tako bolje nego da se krijemo iza
cveća u saksiji po društvenim događajima.“
„Da, ali da kupiš celu kuću..“ Pandora je znala da preteruje, ali ju je to na neobičan
način zabolelo. Sama pomisao na to da je on kupio privatno, posebno mesto za njega i
njegovu ljubavnicu – njihovu kuću – verovatno neku lepu i modernu vilu u centru
Londona, sa lukovima na prozorima, ili možda neku kolibicu sa sopstvenom kuhinjom i
baštom, veoma ju je zabolela.
„Kakva je gospođa Blek?“ pitala ga je.
„Živahna. Samopouzdana. Svetska žena.“
„Pretpostavljam da je i lepa.“
„Veoma.“
Nevidljive kandže su se upravo žarile još dublje. Kakvo grozomorno osećanje.
Skoro kao da je bila… ljubomorna? Ne. Da! To je bila ljubomora. Oh, kakav apsolutni
užas!
„Ako ti smeta ideja što ti je ljubavnica udata žena“, upitala ga je, trudeći se da ne
zvuči sarkastično i podrugljivo, „zašto nisi potražio neku drugu ljubavnicu?“
„Nije baš da možeš da daš oglas u novinama da tražiš ljubavnicu“, rekao je Gabrijel
suvoparno. „Osim toga, ne desi se uvek da se privlačnost rodi među onim ljudima sa
kojima bi to bilo lakše izvodljivo. Mnogo mi je smetalo što je Nola udata. Ali to nije bilo
dovoljno da me spreči da joj se udvaram, jednom kad sam shvatio…“ Zaćutao je i
protrljao zadnji deo vrata, a usne su mu se obesile kao da je za nešto kriv.
„Šta si shvatio?“, zapitala ga je Pandora plašeći se njegovog odgovora. „Da je
voliš?“
„Ne. Draga mi je, ali ništa više od toga.“ Gabrijel je porumeneo u licu,
primoravajući se da nastavi da joj priča. „Shvatio sam da se ona i ja dobro slažemo u
krevetu. Retko sam nalazio žene koje su mogle da me zadovolje kao ona. Pa sam
odlučio da previdim činjenicu da je udata.“ Usne su mu se grčevito iskrivile. „Kada je u
pitanju moj karakter, izgleda da sam spreman da pregazim sve da bih dobio seksualno
zadovoljenje.“
Pandora je bila zbunjena. „Zašto je toliko teško ženama da te zadovolje?“,
zahtevala je da čuje odgovor. „Šta tačno tražiš od njih da ti rade?“
Njeno smelo pitanje kao da je trznulo Gabrijela iz samosažaljenja i lošeg
raspoloženja. Uzvratio joj je pogled, sa blagim smeškom. „Ja od žene samo tražim da
bude raspoložena za to, željna… i da nema zadrške.“ Njegovu pažnju su privukla
dugmad na Pandorinoj spavaćici, i počeo je skoncentrisano da ih zakopčava. „Nažalost,
većina žena je naučena da nikada ne uživa u seksualnom činu, rečeno im je da to služi
samo za produžetak vrste.“
„A ti misliš da bi trebalo da uživaju?“
„Ja mislim da ima veoma malo užitaka koje žena sebi može da dozvoli na ovom
svetu. Mislim da bi samo sebični idiot uskraćivao svojoj partnerki isto zadovoljstvo koje
ona njemu pruža, posebno jer njeno zadovoljstvo može samo da uveća njegovo. Da, ja
verujem da bi žene trebalo da uživaju u tome, ma koliko to radikalno zvučalo. Nola je
jedinstvena zato što nema zadršku kada je seks u pitanju, i to je čini veoma poželjnom.“
„Ja nemam zadršku“, protrtljala je Pandora, osetivši želju da se takmiči sa tom
ženom. Zažalila je zbog svojih reči čim ih je izgovorila i čim je videla u Gabrijelovim
očima da ga to zabavlja.
„Drago mi je“, rekao joj je nežno. „Vidiš, postoje stvari koje džentlmen ne bi
trebalo da traži od svoje supruge. Ali ako se mi venčamo, ja bih to morao da zahtevam
od tebe.“
„Ako se mi venčamo, pretpostavljam da mi to ne bi smetalo. Ali mi nećemo…“
Morala je da začuti jer nije mogla da se odupre nagonu da zevne, i prekrila je usta
svojom rukom.
Gabrijel se nasmešio i privio je bliže, kao da pokušava da upije njeno telo u svoje.
Pandora je mirno ležala, bezbedno umotana u njegovu toplinu i satensku zlatnu kožu.
Bila je okružena njegovim svežim mirisom, sa notama zemlje i začina. Koliko joj je taj
miris postao prepoznatljiv za samo nekoliko dana. Nedostajaće joj. I nedostajaće joj da
je ovako drži.
Na trenutak, osetila je ujed zavisti kad je zamislila Gabrijela kako se vraća u
London i odlazi u intimnu malu kućicu koju je kupio za sebe i svoju ljubavnicu.
Gospođa Blek bi ga tamo već čekala, namirisana i obučena u predivni negliže. On bi je
odveo u krevet, i radio bi joj bezobrazne stvari, i mada Pandora nije imala nikakvu ideju
šta bi to moglo da bude, nije mogla da se ne zapita kako bi bilo provesti sate u krevetu s
njim. Istog trenutka je osetila leptiriće u stomaku.
„Gabrijele“, rekla je nesigurno, „ja ti nisam rekla celu istinu.“
Rukom se igrao sa njenom kosom. „O čemu, ljubavi?“
„Nije trebalo da ti kažem da nemam zadrške. Istina je da ja uglavnom nemam
zadrške, ali mislim da ih ipak imam nekoliko. Samo još uvek ne znam koje su.“
Mračan, ali nežan šapat joj je zagolicao uvo. „Mogu ja da ti pomognem da ih
otkriješ.“
Njeni otkucaji srca su bili glasniji od jake kiše. Bilo je nelojalno želeti ga ovoliko…
bilo je nelojalno prema njoj samoj… ali izgleda da nije mogla to da spreči.
Gabrijel ju je pustio na tren i dohvatio njen odbačeni ogrtač, nameravajući da je
ponovo obuče. „Moram da te odnesem u krevet sad, Pandora“, rekao je tužno. „Ili će se
naš randevu pretvoriti u čist razvrat.“
 Četrnaesto poglavlje

„Jeste li bolesni, lejdi?“ upitala ju je Ajda sledećeg jutra, gledajući u Pandoru koja
je i dalje ležala u krevetu.
Osećajući kako joj se polako budi svest, uz vrisku i ciku, i otima je od udobnog
zaborava, koji joj je pružao san, Pandora je prekorno pogledala svoju glavnu služavku.
„Ležim u krevetu u zamračenoj sobi“, rekla joj je namrgođeno. „Glava mi je na
jastuku, a oči su mi čvrsto zatvorene. Ljudi se obično tako ponašaju kada spavaju.“
„Ali svakog jutra, u ovo doba, Vi obično skakućete i trtljate kao neki cvrčak usred
polja kokošaka.“
Pandora je okrenula lice da je ne gleda. „Nisam dobro spavala sinoć.“
„Ostatak domaćinstva je odavno ustao. Propustićete doručak ako ne uspem da Vas
barem delimično upristojim u narednih pola sata.“
„Nije me briga. Reci koga god to da zanima, da se odmaram.“
„Šta ćemo sa spremačicama? Želeće da uđu u Vašu sobu da je pospreme i očiste.“
„Soba je već čista.“
„Apsolutno nije. Tepih mora da se pomete, i… zašto Vaš ogrtač leži prebačen preko
kreveta, umesto da je okačen u garderoberu?“
Pandora se uvukla još dublje među prekrivače jer je pocrvenela od glave do pete.
Setila se kako ju je Gabrijel nosio sinoć do njene sobe, i kako ju je nežno spustio na
krevet. Bilo je toliko mračno da nije mogla ništa drugo da vidi, ali je Gabrijel imao
savršen vid i video je po mraku odlično.
„Ruke napolju ili unutra?“, upitao ju je, efikasno nameštajući prekrivače preko nje.
„Napolju.“ Pandora je uživala gledajući ga, mada je bila potpuno zbunjena. „Nisam
znala da je jedna od tvojih veština u spavaćoj sobi da ušuškavaš ljude.“
„Do sad sam ušuškavao samo male ljude. Džastin mi redovno da je veoma loše
ocene za to, kaže da ga previše labavo prekrijem prekrivačima.“ Dušek se ulegao od
Gabrijelove težine kada je ispružio ruku na njega i nadneo se nad njom. Kada su njegove
usne dodirnule njeno čelo, Pandora ga je uhvatila rukama oko vrata i potražila njegove
usne. Odupirao se tome, ali kratko, nasmejavši se toplo, s usnama na njenom obrazu.
„Bilo je dosta ljubljenja za jedno veče.“
„Još jedan“, insistirala je.
Ispunio joj je želju, i nije imala predstavu koliko dugo je ostao u njenoj sobi,
igrajući se njenim usnama dok mu je ona odgovarala svom svojom snagom, čak i iz
polusna. Na kraju ju je napustio i nestao u mraku poput nekakve velike mačke.
Pandora se naglo otrgla od tih uzbudljivih sećanja kada je začula da se otvara
poklopac na limenoj kutiji za papuče.
„Ovde je samo jedna papuča“, čula je kako Ajda sumnjičavo kaže. „Gde je druga?“
„Ne znam.“
„Zašto ste ustajali iz kreveta?“
 „Tražila sam neku knjigu jer nisam mogla da zaspim“, Pandora joj je iznervirano
odgovorila, krijući svoju zabrinutost. Šta ako se Gabrijel nije setio da uzme njenu
papuču iz hodnika? I šta li se dogodilo sa njenom svećom koja joj je ispala? Ako je neko
od posluge pronašao i jednu od te dve stvari…
„Sigurno je tu negde“, kazala je Ajda uznemireno, gledajući ispod kreveta. „Kako
tako lako uspete da izgubite stvari? Rukavice, maramice, ukosnice..“
„Tvoja neprekidna priča mi razbuđuje mozak“, rekla joj je Pandora. „Očekivala
sam da će te radovati da me vidiš onesvešćenu duže nego inače.“
„To je istina“, odgovorila joj je Ajda, „ali imam ja druge stvari koje moram da
radim, a ne samo Vas da dvorim čitavo jutro, lejdi ienjivice.“ Još malo je tu stajala,
uzdišući glasno, a onda je izašla iz sobe i zatvorila za sobom vrata.
Pandora je protresla svoj jastuk i zabila glavu u njega. „Jednog dana ću da zaposlim
neku glavnu služavku“, gunđala je. „Neku koja me ne naziva raznim imenima i ne drži
mi lekcije ovako rano ujutru.“ Okrenula se da legne na leđa, a zatim na drugi kuk,
pokušavajući udobno da se namesti u krevetu. Nije bilo svrhe. Bila je potpuno budna, i
to je bilo to.
Da li bi vredelo da sad pozove Ajdu, da pokuša da se obuče kako bi stigla na
doručak? Ne, nimalo nije želela nigde da žuri. Zapravo, nije ni znala šta tačno želi. U
njoj se komešao spoj nekakvih čudnih osećanja… bila je nervozna, uzbuđena,
melanholična, osećala je žudnju i strah. Sutra je njen poslednji dan ovde, na imanju
Herons point. Bila je prestravljena što će morati da ode odavde. Posebno se plašila stvari
koje će morati da budu izrečene.
Neko je tiho pokucao na njena vrata. Pandorino srce je poskočilo pri pomisli da je
to možda Gabrijel, koji dolazi da joj vrati papuču. „Da?“, upitala je tihim glasom.
Ketlin je ušla u njenu sobu, a njena crvena kosa je sijala čak i u polumraku. „Izvini
što ti smetam, draga“, rekla je nežno i prišla njenom krevetu. „Ali želela sam da te
upitam kako se osećaš. Da li si bolesna?“
„Ne, ali mi je mozak umoran.“ Pandora se pomerila bliže u svom krevetu kada je
osetila Ketlininu hladnu ruku kako joj mazi kosu i na tren proverava temperaturu na
čelu. Od prvog trenutka kada je Ketlin došla na njihovo imanje, bila je nešto najbliže
majci što je Pandora ikada osetila, uprkos činjenici da je i ona sama bila veoma mlada
žena.
„Znam da moraš o mnogo čemu da razmišljaš“, promrmljala je Ketrin, a na licu joj
se videlo saosećanje.
„Šta god da odlučim, imaću osećaj da grešim“, Pandora je jedva izgovarala reči
kroz stisnuto grlo. „Volela bih da je lord Sent Vinsent odvratni, zli starac. Tada bi sve
bilo lako. Umesto toga, on je poražavajuće privlačan i šarmantan. Kao da se namerno
trudi da mi, što je više moguće, zagorča život. To je razlog zbog kog nikad nisam
shvatala zašto ljudi misle da je đavo nekakva grozomorna zver sa rogovima, kandžama i
zubatim repom. Takvo stvorenje nikog ne bi moglo da dovede u iskušenje.“
„Kažeš da je lord Sent Vinsent prerušeni đavo?“, upitala ju je Ketlin, zvučeći kao
da je sve to pomalo zabavlja.
 „Mogao bi da bude“, rekla je Pandora tužno. „Zbog njega mi je sve pomešano, sve
me zbunjuje. Osećam se kao neki štiglić, koji razmišlja: ’Oh, taj maleni kavez deluje
toliko lepo, sa svojim zlatnim žicama i udobnom ljuljaškom od pliša, a tu su i moje
omiljene, najukusnije semenke… možda sve to vredi dovoljno da pristanem da mi
potkrešu krila.’ I onda, kada se vrata kaveza zatvore, biće prekasno za sve.“
Ketlin ju je utešno tapšala po leđima. „Ničija krila ne moraju da budu potkresana.
Ja ću te podržati, koju god odluku da doneseš.“
Čudno, ali Pandoru je njeno razuveravanje zapravo plašilo, umesto da je uteši. „Ali
ako se ne udam za njega, hoće li naša porodica biti zauvek uništena? Šta će biti sa
Kasandrom?“
„Ne. Naravno, jedan period ćemo biti glavni predmet tračeva, ali nakon izvesnog
vremena ljudi će zaboraviti na to, i svaka moguća mrlja na reputaciji naše porodice biće
zapravo naš plus, jer će ljudi misliti da smo interesantni i pozivaće nas češće na večere.
A ja ti obećavam da ćemo Kasandri naći savršeno finog supruga.“ Ketlin je oklevala,
kao da je želela još nešto da joj kaže. „Ipak, ako ti u budućnosti odlučiš da se udaš, ovaj
skandal bi mogao da predstavlja problem nekim muškarcima. Ne svim, ali nekim da.“
„Ja se neću udavati dok sve žene ne budu imale pravo glasa i dok zakoni ne budu
fer. Što znači nikad.“ Pandora je zabila svoje lice u jastuk. „Čak je i kraljica protiv
sufražetkinja“, dodala je jedva čujnim glasom.
Osetila je Ketlininu nežnu ruku na svojoj glavi. „Potrebno je vreme i strpljenje da
bi ljudi promenili način mišljenja. Nemoj da zaboraviš da ima puno muškaraca koji
takođe dižu glas tražeći ženska prava i jednakost, uključujući i gospodina Dizraelija.“
Pandora se prevrnula u krevetu da bi mogla da je pogleda u oči. „Onda bih volela
da on govori malo glasnije o tome.“
„Čovek mora da se obraća drugim ljudima na način na koji će moći da ga čuju“,
rekla joj je Ketlin promišljeno. „U svakom slučaju, zakon se neće promeniti u naredna
dva dana, a tebe čeka ozbiljna odluka. Da li si apsolutno sigurna da lord Sent Vinsent ne
bi podržavao tvoju kompaniju za izradu društvenih igara?“
„Oh, podržavao bije on, na način na koji svaki muž podržava hobi svoje supruge.
Ali bi to uvek moralo da bude na drugom mestu, od svega ostalog. Ne bi bilo prikladno
imati ženu koja će otići da obiđe svoju fabriku umesto da planira društvenu večeru.
Plašim se da ću, ako se udam za njega, završiti tako što ću činiti jedan kompromis za
drugim, a svi moji snovi će polako umreti jer ću biti previše zauzeta trudeći se da
skrenem pogled na drugu stranu.“
„Razumem te.“
„Da li me zaista razumeš?“, upitala ju je iskreno. „Ali ti nikad ne bi donela takvu
odluku, zar ne?“
„Ti i ja imamo različite strahove i različite potrebe.“
„Ketlin… zašto si se udala za rođaka Devona nakon što te je Teo toliko povredio?
Zar se nisi plašila?“
„Jesam, mnogo sam se plašila.“
„Zašto si onda to učinila?“
 „Previše sam ga volela da bih mogla da živim bez njega. Osim toga, shvatila sam
da ne mogu da dopustim da moj strah donosi odluke umesto mene.“
Pandora je skrenula pogled, a melanholija ju je prekrila poput nekakve senke.
Ketlin je izravnala izgužvani prekrivač. „Vojvotkinja i ja planiramo da povedemo
devojke u izlazak, na promenadu pored obale u gradu. Želele smo usput da posetimo
neke prodavnice i pojedemo zaleđeni voćni sok. Da li bi volela da pođeš s nama?
Sačekaćemo te dok se spremiš.“
Pandora je tiho uzdahnula i navukla meki pamučni čaršav preko svoje glave. „Ne,
ne želim da se pravim da sam vesela kada se osećam ovako skrhano.“
Ketlin je presavila čaršav i nasmešila joj se. „Onda radi šta god da ti se radi. Svi su
se raštrkali u različitim pravcima, i kuća je tiha i mirna. Devon je otišao do doka sa
vojvodom i Ajvom, da pogledaju da li je oluja načinila neku štetu na njihovom
porodičnom brodu. Lejdi Kler je izašla da se prošeta sa njenom decom.“
„A šta je sa lordom Sent Vinsentom? Znaš li možda gde je on?“
„Verujem da je u svojoj radnoj sobi, morao je da se pozabavi nekom poslovnom
korespondencijom.“ Ketlin se sagnula da poljubi Pandoru u čelo, ostavljajući za sobom
prijatan miris ruža i mentola. „Draga, dozvoli mi da te ostavim sa ovim u mislima:
veoma malo toga u životu ne zahteva ovakav ili onakav kompromis od tebe. Šta god da
odlučiš, znaj da neće i ne može biti savršeno.“
„Toliko o rečima i živeli su zauvek srećno do kraja života“, rekla je Pandora kiselo.
Ketlin joj se nasmešila. „Ali zar ne bi bilo pomalo dosadno ako bi i živeli su zauvek
srećno značilo da čovek upozna samo sreću u životu, bez ikakvih teškoća i nevolja koje
bi morao da reši? Život je mnogo zanimljiviji od toga.“

Kasnije tog jutra, Pandora se spustila stepenicama u haljini boje lavande, od nežno
nabrane tanane svile. Imala je podsuknju koja je bila pokupljena pozadi, tako da je
padala u talasima do poda. Ajda, uprkos svom ranijem gunđanju i lošem raspoloženju i
stavu, ipak joj je donela čaj i tost za doručak, a takođe se posebno namučila da joj
napravi veoma lepu frizuru. Nakon što joj je uvila tamne i guste pramenove, Ajda ih je
pažljivo zakačila na vrhu Pandorine glave poput krune od krugova i kovrdži. Kad god bi
neki pramen Pandorine izrazito i tvrdoglavo ravne kose odbijao da se uvije u koVrdžu,
Ajda bi ga poprskala tonikom od semenki dunje, i to bi rezultiralo uvojkom čvrstim
poput gvozdene opruge. Na kraju je, da bi je dodatno ulepšala, njena glavna služavka
doterala frizuru tako što je na nekoliko mesta stavila po biser, zakačen na srebrnu
ukosnicu.
„Hvala ti, Ajda“, rekla joj je Pandora kada je videla rezultat njenog napornog rada u
ogledalu. „Ti si jedina osoba koju je moja kosa ikada slušala.“ Nakon kratke pauze,
dodala je ponizno. „Žao mi je što gubim stvari. Sigurna sam da bi svakoga izludelo da
mora da brine o meni.“
 „To me drži uposlenu“, rekla je Ajda filozofski. „Ali nemojte da se izvinjavate,
lejdi, ne bi nikada trebalo da govorite posluzi da Vam je žao zbog nečega. To remeti
poredak stvari.“
„Ali šta ako mi je zbog nečega toliko žao da ću da puknem ako to ne kažem?“
„Ne smete.“
„Da, smem. Evo, ako se tako nešto ponovi, pogledaću te i udariću svoje čelo sa tri
prsta, evo ovako. To će biti naš signal za žao mi je.“ Oduševljena tom idejom, Pandora
je nastavila: „Mogu da smislim i neke druge signale, imaćemo naš sopstveni jezik!“
„Lejdi“, preklinjala ju je Ajda, „molim Vas, nemojte biti toliko čudni.“
Kuća je bila svetla, sunčevi zraci su se probijali kroz nju, sad kad je oluja raščistila
nebo. Iako nigde nije bilo nikog, Pandora je mogla da čuje buku posluge po različitim
sobama dok je prolazila hodnikom. Čuo se zveket iz ostave za ugalj i mekani zvuci metli
za čišćenje. Sva ta uposlenost oko nje je samo navela Pandoru da poželi da se što pre
vrati svojoj kući i nastavi da radi na proširenju svog posla sa društvenim igrama. Bilo je
krajnje vreme da pogleda potencijalne lokacije za malenu fabriku, kao i da se sastane sa
štamparom i da započne da intervjuiše moguće zaposlene.
Vrata radne sobe su bila širom otvorena. Kad je Pandora prišla vratima, puls joj se
momentalno ubrzao, osetila je kako joj srce lupa u grlu, na zglobovima i u kolenima.
Nije znala kako da priđe Gabrijelu, kako da mu se obrati posle svega što su radili sinoć.
Zastala je kraj vrata i pokušala da proviri unutra da je on ne vidi.
Gabrijel je sedeo za masivnim stolom od orahovine, a profil mu je bio obasjan
sunčevim zracima. Čitao je neki dokument, blago namršten, skoncentrisan, prekidajući s
vremena na vreme samo da bi nešto zapisao u svoj notes. Bio je odeven u jutarnje odelo,
kosa mu je bila uredno začešljana i bio je tek obrijan. Izgledao je kao vladar neke
zemlje.
Mada se Pandora nije pomerala, niti je ispustila ikakav zvuk, Gabrijelov pogled je
poleteo ka njoj. Polako joj se nasmešio od čega se njoj zavrtelo u glavi. „Uđi“, rekao je i
ustao od svog stola.
Osećajući se izrazito samosvesno, Pandora mu je prišla dok su joj obrazi goreli.
„Krenula sam ka… zapravo, samo sam lutala okolo, ali… htela sam da te upitam za
moju papuču? Da li si je našao? Da li je kod tebe?“
Stajao je i posmatrao je. Oči su mu bile poput užarenog noćnog neba, i na trenutak,
jedino o čemu je mogla da razmišlja je bio odsjaj vatre na njegovoj nagoj koži. „Imam
papuču“, rekao je.
„Oh, hvala bogu! Zato što je moja glavna služavka na ivici da slučaj prijavi
Skotland jardu.“
„Baš šteta. Već sam odlučio da je zadržim.“
„Ne, to smeš da uradiš samo ako je u pitanju staklena cipelica, a ako je reč o
prevelikoj, širokoj papuči, napravljenoj od vune, moraš da je vratiš.“
„Razmisliću o tome.“ Nakon što je bacio pogled na vrata, da bi bio siguran da ih
niko ne posmatra, Gabrijel se nagnuo ka njoj i ukrao joj jedan kratki poljubac. „Hoćeš li
da se prošetaš malo sa mnom. Postoji nešto važno o čemu bih voleo da porazgovaram s
tobom.“
Pandorin stomak se prevrnuo naopačke. „Nećeš valjda da me zaprosiš, zar ne?“
Usne su mu se iskrivile u sarkastični osmeh. „Sada neću.“
„Onda da, rado bih prošetala s tobom.“
„Napolju? Kroz vrtove?“
Potvrdno mu je klimnula glavom.
Dok su izlazili iz kuće i krenuli stazom od finih sitnih kamenčića, Gabrijel joj je
delovao opušteno. Njegov izraz lica je bio smišljeno neutralan, ali nije mogao da sakrije
određenu napetost, nakupljenu između njegovih blago namrštenih obrva.
„O čemu si želeo da razgovaramo?“, zapitala ga je Pandora.
„O pismu koje sam jutros dobio. Stiglo je od gospodina Čestona Ličfilda, advokata
iz Brajtona. On je predstavljao Fibi u njenom suđenju sa roditeljima njenog muža, po
pitanju neke njegove zaostavštine. Ličfild je čuveni advokat za imovinsko pravo, pa sam
mu pisao čim sam saznao za tvoju fabriku za pravljenje društvenih igara. Tražio sam od
njega da pronađe način da legalno zadržiš kontrolu nad svojom fabrikom kao udata
žena.“
Iznenađena i usplahirena njegovim rečima, Pandora je odjednom počela da gleda u
stranu. Zainteresovao ju je grm visok skoro dva metra, sa prelepim velikim cvećem,
poput kamelije. „Šta ti je odgovorio gospodin Ličfild?“
Gabrijel joj je prišao otpozadi. „Nije mi dao odgovor koji sam želeo.“
Pandorina ramena su se blago povila, ali je nastavila da čuti, a on je nastavio da
govori.
„Kao što je Lečfild to istakao, jednom kad se žena uda, postaje manje-više zakonski
mrtva za društvo“, rekao je Gabrijel. „Ne može legalno da potpiše nikakav ugovor ni sa
kim, što znači da čak i u slučaju da poseduje neko zemljište, ne može da ga izdaje niti da
gradi na njemu. Čak i da je zemljište sigurno, na njenom odvojenom imanju, i da
zakonski njoj pripada, njen suprug je taj koji dobija sve kamate i profit od imanja.
Zakonski, u očima vlade, žena koja pokuša da poseduje bilo šta odvojeno od svog muža,
zapravo krade od njega.“
„To sam ja sve već znala.“ Pandora je odlutala do druge strane staze, i nemo je
zurila u sitno žuto cveće jagorčevine. Šta je jagorčevina značila? Čednost? Ne, to je bio
cvet narandže… Da nije bila doslednost?…
Gabrijel je i dalje govorio. „Ličfild veruje da će zakon o imovini nastaviti da se
menja i razvija u budućnosti. Ali, kako stvari sada stoje, u trenutku kada izgovoriš
bračne zavete, ti gubiš svoju zakonsku nezavisnost i kontrolu nad sopstvenim
poslovima. Ipak…“ Zaćutao je. „Nemoj sad da mi odlutaš. Sledeći deo je veoma važan.“
„Nisam nigde odlutala. Samo sam pokušavala da se setim šta znači jagorčevina. Da
li ona označava nevinost, ili to važi za bele rade? Mislim daje…“
„Ne mogu da živim bez tebe.“
Pandora se oštro okrenula ka njemu, širom raširenih očiju.
„To je značenje jagorčevine“, rekao joj je Gabrijel kao da je to opštepoznata stvar.
 „Otkud ti to znaš?“
Izgledao je kao da se šali s njom. „Moje sestre su često pričale o takvim stvarima,
kao što je značenje cveća. Ma koliko da sam se trudio da ih ignorišem, nešto od toga
sam zapamtio. A sad, da se vratimo na Ličfilda. Rekao je da, sudeći po najnovijem
amandmanu dodatom u Zakonu o imovini udate žene, ako zarađuješ platu, imaš prava da
je zadržiš.“
Pandora je trepnula od iznenađenja i fokuslrala se u potpunosti na njega. „Bilo
koliko da zarađujem?“
„Sve dok obavljaš posao kojom ta plata može da se opravda.“
„Šta to tačno znači?“
„U tvom slučaju, moraćeš da budeš aktivno uključena u vođenje fabrike. Takođe
imaš prava da zadržiš i godišnji bonus. Raspitaću se kod Ličfilda kakvo je stanje u vezi
sa procentom od prodaje i penzionim fondom, možda i to možeš da zadržiš. Evo kako
sam ja mislio da bismo mogli to da uradimo: nakon što se venčamo, tvoja kompanija će
automatski preći u moje ruke, ja čuje umesto tebe registrovati u udruženje velikih
proizvođača, a tebe imenovati za upravnika.“
„Ali… šta ćemo sa svim legalnim ugovorima? Ako nemam prava ništa da
potpisujem, kako mogu da uđem u pregovore sa dostavljačima i radnjama, i kako bih
mogla da zapošljavam ljude ako…“
„Možemo da zaposlimo nekog ko će ti pomagati, pod uslovom da se uvek povinuje
tvojim željama.“
„Šta će biti sa profitom? Taj novac bi išao tebi, zar ne?“
„Ne ako ga ti vratiš nazad u kompaniju.“
Pandora je netremice zurila u njega, a mozak joj je radio kao sat, pokušavajući da
raščlani tu ideju i da shvati kakva bi to budućnost bila i kako bi njoj izgledala.
Takav dogovor bi joj svakako dao mnogo više nezavinosti i autoriteta nego što je
zakon ikada predvideo da udata žena srne da ima. Ali i dalje ne bi mogla nikoga da
zaposli niti da nekome da otkaz, ne bi mogla da potpisuje čekove, ili da samostalno
donosi odluke koje bi se ticale njene kompanije. Morala bi da traži od svog pomoćnika,
muškarca, da potpisuje ugovore i ugovara poslove u njeno ime, kao da je beba. A njoj bi
bilo veoma teško da pregovara oko usluga i robe, jer bi svi znali da ultimativna moć nije
u njenim rukama, već u rukama njenog muža.
To ne bi bilo pravo vlasništvo, ali bi svakako tako izgledalo. Bilo bi to kao kada bi
nosila tijaru i tražila od svih da se pretvaraju da je kraljevskog roda, a svi oko nje bi
znali da je to samo prevara.
Pandora je odvojila pogled od njega i stresla se. „Zašto ja ne mogu da posedujem
fabriku kao što muškarac to može, na način da niko ne može da mi je uzme jednog
dana?“
„Ja neću nikom dozvoliti da ti je ikada uzme.“
„To nije isto. Sve je iskrivljeno. Biće ugroženo.“
„Nije savršeno“, Gabrijel se smireno složio s njom.
 Pandora je koračala u malom, uzanom krugu. „Da li želiš da znaš zbog čega volim
društvene igre? Tamo sva pravila imaju smisla, i ista su za sve. Svi igrači su jednaki.“
„Život nije takav.“
„Svakako nije za žene!“, rekla je otrovno.
„Pandora… mi ćemo postaviti sopstvena pravila. Nikada se neću ponašati prema
tebi kao da mi nisi jednaka.“
„I ja ti verujem. Ali za ostatak sveta, ja zakonski ne bih postojala.“
Gabrijel je pružio ruku i lagano je uhvatio za mišicu, prekinuvši njeno hodanje u
krug. Mogla je da oseti oštre ivice oko njegove smirenosti, kao šav na košulji koji je
počeo da se para. „Moći ćeš da radiš posao koji voliš. Bićeš bogata žena. Prema tebi će
se ophoditi sa poštovanjem i ljubavlju. Ti ćeš… dođavola, neću sad ovde da te
preklinjem kao prosjak koji drži kapu da mu ubaciš koji šiling. Postoji način da dobiješ
skoro sve što želiš. Zar ti to nije dovoljno?“
„Šta bi bilo da je naša situacija obrnuta?“, uzvratila mu je. „Da li bi ti bio spreman
da se odrekneš svih svojih zakonskih prava i da sve što imaš predaš meni? Nikada ne bi
smeo da pipneš ni peni svog novca, osim jednog dana kad me više ne bude bilo.
Razmisli o tome, Gabrijele. Zamisli da je poslednji ugovor koji ćeš ikada potpisati, papir
s tvojim imenom na venčanju. Da li bi u tom slučaju i dalje vredelo oženiti se?“
„To nije zdravorazumsko poređenje“, rekao je gledajući je mrko.
„Samo zato što je u jednom slučaju žena ta koja se svega odriče, a u drugom bi to
bio muškarac.“
Oči su mu opasno sevnule. „Znači li to da misliš da time ništa ne bi dobila? Zar
ideja o tome da živiš kao moja žena tebe nimalo ne privlači?“ Zgrabio ju je obema
rukama i privio k sebi u naručje. „Reci mi da me ne želiš. Reci da ne želiš još onoga što
smo sinoć radili.“
Pandora je pocrvenela do korena kose, a puls je počeo da joj preskače. Poželela je
tu, odmah, da se nasloni potpuno na njega, da podigne glavu i da ga pusti da je ljubi sve
do zaborava. Ali neki tvrdoglavi, pobunjenički deo njenog mozga nije mogao da se
smiri.
„Da li ću morati da se povinujem tvojim željama?“ začula je sebe kako ga pita.
Nagrnuo je na nju, jednom rukom je hvatajući iza vrata. „Samo u krevetu“, nežno
je zarežao. „Van toga… nećeš.“
Isprekidano je udahnula vazduh, svesna čudnih probadanja i vreline koja se širila
čitavim njenim telom. „Onda, hoćeš li da mi obećaš da me nikada nećeš zaustaviti u
donošenju sopstvenih odluka, čak i ako budeš mislio da grešim? A ako jednog dana
odlučiš da moj posao nije dobar po mene, da predstavlja rizik za moje zdravlje, za moju
dobrobit, ili čak za moju bezbednost, možeš li da mi garantuješ da mi nikada nećeš
zabraniti da ga radim?“
Gabrijel ju je odmah pustio iz svog naručja. „Dođavola, Pandora, ne mogu da ti
obećam da te neću štititi.“
„Zaštita se lako pretvori u kontrolisanje.“
„Niko nema potpunu slobodu. Čak ni ja.“
 „Ali ti je imaš toliko mnogo. Kad neko ima nečega malo, mora da se bori žestoko
da i to ne izgubi.“ Shvativši da je na ivici da se rasplače, Pandora je spustila glavu ka
zemlji. „Ti želiš da nastavimo da se raspravljamo, a ja znam ako to uradimo, ti ćeš
nastaviti da pobeđuješ i sve ćeš da prevrneš tako da ispadne da sam nerazumna. Ali mi
nikada ne bismo mogli da budemo srećni zajedno. Neki problemi se nikada ne mogu
rešiti. Neke stvari kod mene se ne mogu popraviti. Venčanje sa mnom bi i za tebe
značilo nemoguć kompromis, kao i za mene.“
„Pandora…“
Otišla je odatle, ne slušajući ga više. Skoro da je potrčala.

Čim je Pandora stigla do svoje sobe, bacila se na krevet, potpuno obučena i nije se
pomerala satima.
Više ništa nije osećala, što bi trebalo da joj donese olakšanje. Ali nekako je to bilo
mnogo gore nego da se oseća užasno.
Nije joj pomagalo ni da razmišlja o stvarima koje bi je inače razveselile. Nije joj
pomagalo da zamišlja svoju budućnost punu nezavisnosti i slobode, sliku koja je ličila
na uredno naslagane kutije društvenih igara u vitrinama radnji i robnih kuća. Nije bilo
ničega čemu bi se radovala. Više ništa joj nikada neće pružiti zadovoljstvo.
Možda joj je bio potreban nekakav lek… bilo joj je užasno hladno… možda ima
groznicu?
Ketlin i ostali su se sigurno do sad vratili iz svoje šetnje. Ali Pandora nije mogla
nikome da se obrati za pomoć i utehu. Čak ni svojoj bliznakinji. Kasandra bi pokušala
da joj ponudi neka rešenja ili da joj kaže nešto puno ljubavi i ohrabrenja, i onda bi
Pandora morala da se pretvara da joj je bolje kako ne bi nju zabrinula.
Užasno ju je bolelo grlo, a bolelo ju je i u grudima, i ta bol nikako da prođe. Možda
bi joj bilo bolje ako bi dozvolila sebi da zaplače.
Ali suze nikako da krenu. Bile su zaključane u zamrznutom sefu u njenim grudima.
Ovo joj se nikada ranije nije desilo. Počela je ozbiljno da se brine. Koliko dugo će
ovo trajati? Osećala se kao da će se pretvoriti u kamenu statuu, i to i iznutra i spolja.
Završiće na nekom mermernom postolju, a ptice će da joj sede na glavi…
Kuc, kuc, kuc. Vrata spavaće sobe su se malo otvorila. „Lejdi?“
Ajdin glas.
Njena glavna služavka je ušla u delimično zamračenu sobu, noseći sa sobom mali
okrugli poslužavnik. „Donela sam Vam čaj.“
„Ne želim čaj.“
„Poslao Vam ga je lord.“
„Lord Sent Vinsent?“
„Poslao je po mene i zamolio me da Vas pozovem, a kada sam mu rekla da se
odmarate, rekao je: ’Onda joj odnesi malo čaja. Sipaj joj ga u grlo ako bude neophodno.’
I predao mi je ovu cedulju za Vas.“
 Kako je nervira. I koliko je neverovatno arogantan. Trzaj stvarnog osećanja je
proleteo kroz njenu umrtvljenost. I dalje ošamućena, Pandora se mučila da sedne u
krevetu.
Nakon što joj je dala šoljicu čaja, Ajda je otišla da razgrne zavese. Pandora se
trgnula kada je jarko sunce uletelo u njenu sobu.
Čaj je bio vruć, ali nije imao nikakav ukus. Terala je sebe da ga popije, a zatim je
prstima istrljala svoje suve oči, koje su i dalje iznutra gorele.
„Izvolite, lejdi.“ Ajda joj je predala malu zapečaćenu kovertu, a od nje uzela šoljicu
i tacnicu.
Pandora je bleđo gledala u crveni pečat od voska po sredini koverte, na kom je bio
utisnut njihov porodični grb. Ako joj je Gabrijel napisao nešto lepo, ona to nije htela
sada da čita. Ako je napisao nešto što nije lepo, ni to sad nije htela da čita.
„Svih mi svetaca“, uzviknula je Ajda, „samo je otvorite više!“
Oklevajući, Pandora ju je ipak poslušala. Dok je izvlačila malu savijenu poruku iz
koverte, sitan, čupavi predmet joj je pao u krilo. Refleksno je odskočila, pomislivši da je
u pitanju neki insekt. Bolje ga je osmotrila i shvatila da je to komad tkanine. Prstima ga
je podigla i shvatila da je to jedan od ukrasnih listova od filca sa njene nestale papuče.
Bio je pažljivo odsečen.

Moja lejdi,
Tvoja papuča je zadržana kao talac. Ako ikada
želiš ponovo da je vidiš, dođi sama u salon za
crtanje. Za svaki sat koji budeš kasnila, otfikariću
po jedan dodatni ukras.
Sent Vinsent

E sad je Pandora zaista poludela od ljutnje. Zašto je radio sve ovo? Da li je hteo
ponovo da je uvuče u novu svađu?
„Šta piše?“, pitala ju je Ajda.
„Moram da siđem dole, imamo talačku krizu i moramo da obavimo pregovore“,
rekla joj je Pandora britko. „Možeš li da mi pomogneš da se sredim?“
„Da, lejdi.“
Svilena haljina boje lavande je bila potpuno izgužvana, bila je poput hrpe nabora i
samim tim, potpuno neupotrebljiva. Pandora je morala da se presvuče u novu dnevnu
haljinu, ovaj put od deblje žute svile. Ta haljina nije bila lepa kao ona pre nje, ali je bila
lakša i u njoj se osećala udobnije, nije imala toliko puno podsuknji. Na sreću, njena
komplikovana frizura je bila toliko čvrsto zakačena da su joj bile potrebne samo
minimalne prepravke.
„Hoćeš li da mi izvadiš ukosnice sa biserima iz kose?“, zapitala ju je Pandora.
„Previše su elegantne za ovu haljinu.“
„Ali izgledaju veoma lepo“, protestovala je Ajda.
 „Ja ne želim da izgledam lepo.“
„Šta ako Vas njegova visost lord zaprosi?“
„Neće. Već sam mu jasno stavila do znanja da, ako to učini, ja neću prihvatiti.“
Ajda je zapanjeno zanemela. „Vi… ali… zašto?“
Naravno, to pitanje je bilo potpuno neprimereno, i Ajda je jasno prešla granicu sa
pitanjem koje jedna glavna služavka nikada ne bi smela da postavi, ali joj je Pandora
svejedno odgovorila. „Zato što bih onda morala da budem nečija žena, umesto da imam
sopstvenu kompaniju za društvene igre.“
Ajda je iz labavih prstiju ispustila četku za kosu. Njene oči su bile toliko raširene
od šoka da su ličile na tanjire. Susrela je Pandorin pogled u ogledalu. „Odbijate da se
udate za naslednika vojvode od Kingstona zato što biste radije da radite?“
„Ja volim da radim“, rekla je Pandora odsečno.
„Samo zato što ne morate to da radite stalno!“ Mračna grimasa je iskrivila Ajdino
okruglo lice. „Od svih besmislica koje sam Vas slušala da pričate, ovo je najgora stvar
ikad. Potpuno ste poludeli. Da odbijete takvog muškarca?! Šta li je u Vašoj glavi?
Muškarca koji je gotovo prelep da bi postojao… mladog, zanosnog muškarca, u svojim
najboljim godinama, to i da ne pominjem… A povrh svega, bogat je kao kraljica. Samo
bi ga guska s glavom magarca odbila!“
„Ne slušam te“, rekla je Pandora.
„Naravno da me ne slušate jer pričam stvari koje imaju smisla!“ Ajda je strahovito
glasno uzdahnula i ugrizla se za usnu. „Nek’ sam prokleta ako Vas ikada budem
razumela, lejdi.“
Izliv emocija njene previše slobodne glavne služavke nije puno toga učinio da
popravi Pandori raspoloženje. Sišla je u prizemlje, osećajući se kao da ima ciglu u
stomaku. Šta bi samo dala da nikada nije upoznala Gabrijela! Ne bi sad morala da se
suočava sa svim ovim. Da samo nikad nije pristala da pomogne Doli i uspela da se
upetlja u onaj divan. Uostalom, da Doli nije izgubila tu minđušu, na prvom mestu. Da
samo nije nikada otišla na taj bal. Da samo, da samo…
Dok se Pandora približavala salonu, začula je klavirsku muziku kroz zatvorena
vrata. Da li je to bio Gabrijel? Da li je on umeo da svira klavir? Potpuno zbunjena,
otvorila je jedno krilo vrata i ušla unutra.
Porodični salon za crtanje je bila lepa i prostrana prostorija, sa lakiranim drvenim
parketom prepunim divnih šara. Zidovi su bili okrečeni u nežnu krem boju, a mnoštvo
prozora su krasile mekane poluprozirne draperije od svile. Svi tepisi su bili zarolani i
stajali su u uglu prostorije.
Gabrijel je stajao, pored velikog koncertnog klavira od mahagonija, gledajući neke
note, dok je njegova sestra Fibi sedela na klavirskoj stolici ispred dirki. „Pokušaj sa
ovom“, rekao joj je, pružajući joj notni list. Okrenuo se kada je čuo da se vrata zatvaraju,
i susreo se sa Pandorinim pogledom.
„Šta to radiš?“, zapitala ga je Pandora. Prišla mu je opreznim koracima, napeta kao
životinja na početku trke. „Zašto si poslao po mene? I zašto je lejdi Kler ovde?“
 „Zamolio sam Fibi da nam pomogne“, rekao je Gabrijel prijateljskim glasom. „I
ona se ljubazno složila.“
„Ja sam na ovo naterana“, ispravila ga je Fibi.
Pandora je zbunjeno odmahivala glavom. „Da nam pomogne oko čega?“ Gabrijel
joj je prišao, ramenima blokirajući pogled na sestru. Progovorio je tišim glasom. „Želim
da plešeš valcer sa mnom.“
Pandora je osetila kako je potpuno prebledela od bola, zatim je pocrvenela od stida,
i nakon toga ponovo pobledela. Nikada ne bi mogla da zamisli da je sposoban da joj se
toliko opako podsmeva. „Znaš da ne mogu da plešem valcer“, jedva je prozborila.
„Zašto bi rekao nešto tako?“
„Samo pokušaj, sa mnom“, terao ju je. „Razmišljao sam mnogo o tome, i verujem
da postoji način na koji mogu da ti olakšam da plešeš valcer.“
„Ne, ne postoji“, Pandora mu je odgovorila šapatom. „Da li si rekao sestri za moj
problem?“
„Samo da ti je teško da plešeš. Nisam joj objasnio zbog čega.“
„Oh, hvala ti, sad samo misli da sam šeprtlja.“
„Mi smo u velikoj i praktično praznoj prostoriji“, rekla je Fibi sedeći za klavirom.
„Nema nikakve svrhe da šapućete, sve vas čujem.“
Pandora se okrenula da pobegne, ali joj je Gabrijel blokirao prolaz.
„Pokušaćeš ovo sa mnom“, rekao joj je.
„Koji je tvoj problem?“, zahtevala je Pandora odgovor. „Ako si namerno smišljao
koja bi to bila najneprijatnija, najsramotnija, frustrirajuća aktivnost za mene, u mom
trenutnom nestabilnom emotivnom stanju, to bi svakako morao da bude valcer.“
Potpuno besna, pogledala je u Fibi i raširila ruke s dlanovima okrenutim ka plafonu, kao
da je pita šta uopšte može da se učini sa ovako nemogućim ljudskim stvorom kao što je
bio njen brat.
Fibi ju je sapatnički pogledala. „Imamo dvoje savršeno normalnih i finih roditelja“,
rekla je. „Nemam pojma kako se on pretvorio u ovo.“
„Želim da te naučim da plešeš kao što su moji roditelji naučili da plešu valcer“,
Gabrijel je rekao Pandori. „Mnogo je sporiji i graciozniji od valcera koji je trenutno u
modi. Ima manje okreta, a koraci bi pre mogli da se nazovu klizanjem umesto
skakutanjem.“
„Nije bitno koliko ima okreta. Ja ne mogu da napravim nijedan.“
Gabrijelov izraz lica je bio potpuno odlučan. Očigledno nije imao nameru da je
pusti da ode iz salona dok mu ne udovolji.

Činjenica #99 Muškarci su kao čokoladne bombone. One spolja najlepše, imaju
najgore punjenje iznutra.

„Neću previše da te mučim“, rekao je nežno.

 „Već me previše mučiš!“ Pandora je shvatila da drhti od besa. „Šta želiš od mene?“
upitala ga je kroz stisnute zube.
Puls joj je toliko snažno bubnjao u ušima, skoro da nije mogla da čuje njegov tihi
odgovor. „Želim da mi veruješ.“
Na Pandorin užas, suze koje ranije nikako nisu htele da krenu, napunile su joj oči i
pretile da joj se sliju niz lice. Nekoliko puta je progutala knedlu iz grla ne bi li ih
zaustavila, i ukrutila se kada je počeo da joj utešno mazi leđa. „Zašto ti ne veruješ
meni?“ upitala ga je ogorčeno. „Već sam ti rekla da je to nemoguće, ali očigledno,
moram to i da ti dokažem. Onda dobro. Ne plašim se da se ritualno ponizim pred vama.
Uostalom, preživela sam tri meseca londonske sezone. Igraću valcer sa tobom, i padati,
samo da bi se ti zabavio, i da bi me na kraju ostavio na miru.“
Pogledala je u Fibi. „Možda je najbolje da ti kažem o čemu se radi. Moj otac me je
strahovito izudarao po ušima kad sam bila mala, i sad sam uglavnom gluva na jedno uvo
i lako gubim ravnotežu.“
Na njeno olakšanje, Fibi nije delovala kao da je sažaljeva, bila je zabrinuta. „To je
grozno.“
„Samo sam želela da znaš zašto moje plesanje podseća na mlataranje poremećene
hobotnice.“
Fibi ju je pogledala sa nežnim i toplim osmehom na licu. „Sviđaš mi se, Pandora. I
to nijedna stvar neće promeniti.“
Pandorin neprijatni stid je donekle nestao, i duboko je udahnula vazduh. „Hvala ti.“
Oklevajući, okrenula se opet prema Gabrijelu, koji nije nimalo izgledao kao da mu
je krivo zbog toga što joj radi. Uglovi usana su mu se izvili u ohrabrujući osmeh kada je
pružio ruke ka njoj.
„Nemoj da mi se smeškaš“, rekla je Pandora. „Ljuta sam na tebe.“
„Znam“, rekao je nežno. „Žao mi je.“
„Biće ti još više žao kad sve što sam danas jela završi na tvojoj košulji.“
„Vredi tog rizika.“ Gabrijel je stavio svoju desnu ruku na njeno levo rame,
dodirujući joj kičmu vrhovima svojih dugačkih prstiju. Pandora je nevoljno zauzela
poziciju za valcer koju su je učili, i spustila svoju levu ruku na njegovu mišicu.
„Ne tako, stavi mi ruku direktno na rame“, rekao je. Kada je video da okleva,
dodao je: „To će ti pružiti veću sigurnost.“
Pandora mu je dozvolila da ih namesti kako je on mislio da treba, i desnom rukom
ga uhvatila za dlan leve ruke. Kada su stali jedno naspram dugog, nije mogla da se ne
seti onih strašnih trenutaka, kada je bila izgubljena u mraku, i kada ju je on čvrsto
zagrlio i prošaputao joj: Nikada ti se ništa loše neće dogoditi, moja slatka devojčice.
Kako je moguće da se taj čovek pretvorio u ovog mučitelja bez srca?
„Zar ne bi trebalo da smo više udaljeni jedno od drugog?“, upitala ga je, očajna što
mora da zuri u njegove grudi.
„Ne za ovakav stil valcera. A sad, na prvo odbrojavanje, čim ja započnem okret, ti
kreni napred svojom desnom nogom, tako da ti noga dođe između mojih nogu.“
„Ali saplešću te.“
 „Nećeš ako budeš pratila moje vođstvo.“ Klimnuo je glavom ka Fibi da započne da
svira, i polako je uveo Pandoru u prvi okret. „Umesto standardnog brojanja jedan-dva-
tri, treći korak će biti dugačko klizanje poput ovoga.“
Pandora je pokušavala da se kreće sa njim, mada je bila veoma kruta. Posrtala je,
gazila ga po nogama i ispuštala očajničke uzdahe. „Sad sam te osakatila.“
„Hajde da probamo ponovo.“
Gabrijel ju je vodio kroz sve korake ovog valcera, koji je zaista bio drugačiji od
uobičajenih krugova koji su se ponavljali u nedogled. Pri prvom pokušaju, uspeli su da
izvedu samo tri četvrtine okreta, koji je pratila uobičajena promena strane, i završili su
opet sa tri četvrtine okreta u suprotnom smeru. Bio je to lep ples, zaista su klizali, i bez
sumnje je izgledao veoma graciozno kad se izvodi kako dolikuje. Međutim, čim je
nastupio okret, Pandora je izgubila osećaj šta je gore, a šta dole, i prostorija je počela da
se okreće oko nje. Čvrsto ga je stegnula zbog napada panike.
Gabrijel se zaustavio i zagrlio je.
„Vidiš?“, rekla mu je Pandora boreći se da povrati dah. „Sve mi se iskrivi i ja
počnem da padam.“
„Nisi počela da padaš. Samo si se tako osećala.“ Uzeo ju je za ruku i snažnije joj
pritisnuo dlan za svoje rame. „Osećaš koliko je ovo čvrsto? Da li osećaš moju ruku na
tvojim leđima, i drugu ruku oko tvog struka? Zaboravi na sopstveni osećaj za ravnotežu
i koristi moj. Ja sam čvrst kao stena. Neću te pustiti da padneš.“
„Nemoguće mi je da ignorišem šta mi govore moja čula, čak i kad greše.“
Gabrijel ju je ponovo sproveo kroz korake. On je bio jedina stabilna stvar na svetu
koja se okretala i ljuljala. Premda je ovaj oblik valcera bio mnogo mirniji i kontrolisaniji
od onog koji su nju učili da pleše, njen centar za ravnotežu joj nije dozvoljavao da pređe
čak ni prva tri koraka. Uskoro je osetila kako je obliva hladan znoj i kako joj se prikrada
dobro poznata mučnina.
„Pozliće mi“, zavapila je.
Gabrijel se momentalno zaustavio i povukao je ka sebi u zagrljaj. Bio je
blagosloveno stamen i miran, dok ju je tako držao, a ona se borila da kontroliše svoju
mučninu. Polako se oporavila i više joj nije bilo zlo.
„Da bih ti objasnila rečima koje ćeš možda razumeti“, napokon je Pandora
progovorila, brišući svoje vlažno čelo o njegovo rame, „valcer je moja šargarepa.“
„Ako možeš da izdržiš još samo malo duže“, rekao joj je Gabrijel, „obećavam da ću
pojesti celu šargarepu pred tobom.“
Presekla ga je pogledom. „Da li ću ja moći da biram šargarepu?“
Grudi su mu vibrirale od dubokog smeha. „Da.“
„U tom slučaju, možda sve ovo ipak vredi, samo da bih to mogla da vidim.“
Odmaknula se malo od njega i stavila svoju ruku ponovo na njegovo rame, zauzevši
osnovnu poziciju za valcer.
„Ako odabereš neku statičnu tačku negde u prostoriji i zuriš u nju Što je duže
moguće tokom okreta…“, započeo je Gabrijel, ali ga je ona prekinula.
„Ne, to sam već pokušala. Nije mi pomoglo.“
 „Onda gledaj pravo u mene i neka okolina samo preleće pored tebe, trudi se da se
ne fokusiraš na nju. Ja ću biti tvoja statična tačka.“
Dok ju je još jednom vodio kroz korake valcera, Pandora je morala namrgođeno da
prizna da, kada je prestala da se orijentiše prema svom okruženju i kada se fokusirala
samo na Gabrijelovo lice, nije osećala toliku mučninu. Bio je neumorno strpljiv, vodeći
je kroz sve okrete, klizanja i promenu koraka, vodeći računa o svim detaljima, o svemu
što bi učinila ili rekla. „Nemoj toliko da odižeš svoje noge“, u jednom trenutku joj je
savetovao. A kada bi se opasno zanjihala pri kraju okreta, rekao bi: „Kad se to dogodi,
dozvoli meni da te vratim na pravi put.“
Problem je bio u tome što se borila protiv svog instinkta, koji joj je vrištao iznutra
da se nagne na pogrešnu stranu svaki put kad bi izgubila ravnotežu, što je bilo skoro
uvek. Pri kraju poslednjeg okreta, ukočila se i pokušala da se stabilizuje kad joj se
učinilo da će pasti napred. Završilo se tako što se saplela preko Gabrijelove noge. Taman
kad je pod počeo opasno da joj se približava, on ju je sa lakoćom uhvatio i zagrlio.
„U redu je“, mrmljao je. „Držim te.“
„Budalaštine’, iznervirano je viknula.
„Nisi mi verovala.“
„Ali osećala sam se kao da ću da…“
„Moraš meni da dozvoliš da te vodim.“ Jednom rukom joj je mazio leđa. „Ja mogu
da čitam tvoje telo. Osetim tačno pre nego što izgubiš ravnotežu, i ja mogu da te vratim
na mesto.“ Spustio je lice bliže ka njoj i slobodnom rukom joj pomilovao obraz.
„Pomeraj se sa mnom“, rekao joj je nežno. „Oseti signale koje ti dajem. Ovde se radi
samo o tome da dozvolimo da naša tela komuniciraju. Hoćeš li, molim te, da se opustiš i
da mi učiniš to?“
Njegov dodir na njenoj koži… taj dubok, satenski glas… kao da je umirio sve
ostale glasove u njenoj glavi. Čvorovi straha i gneva su se istopili u tečnu toplotu koja
joj je prolazila čitavim telom. Kada su ponovo zauzeli početnu poziciju, imala je osećaj
da rade zajedno, da streme ka zajedničkom cilju.
Imala je osećaj da su postali partneri.
Valcer za valcerom, diskutovali su o različitim teškoćama. Da li je okret lakši kada
urade ovo ili ono? Da li je bolje ako prave duže korake ili ako su koraci kompaktniji i
manji? Možda se Pandori to samo činilo, ali je imala osećaj da joj se više ne vrti toliko u
glavi tokom okreta i da više nije toliko dezorijentisana kao u početku. Činilo se da je, što
je više okreta pravila, postajala naviknutija na njih.
Nerviralo je kad god bi je Gabrijel pohvalio… dobra devojka… da, to je
savršeno…. A još ju je više nerviralo što bi zbog tih reči pocrvenela od zahvalnosti.
Osećala je kako mu se, malo po malo, sve više predaje, fokusirajući se na jedva primetne
čvršće dodire njegovih ruku. Bilo je nekoliko zapanjujuće zadovoljavajućih trenutaka,
kada su im se koraci potpuno poklopili. Takođe je bilo i nekoliko umalo katastrofalnih
trenutaka, kada bi izgubila pravac, ali bi Gabrijel ubrzo popravio taj prekid u njihovom
ritmu. Bio je fenomenalan plesač, naravno, i vesto je navodio svoju partnerku, brinući o
ritmu njihovih koraka. „Opusti se“, povremeno bi joj šapnuo. „Opusti se.“
 Postepeno, Pandorin mozak se sasvim umirio i prestao da se bori protiv okruženja i
konstantnog prevrtljivog osećaja da će da padne. Prepustila mu se i verovala mu. Ne
može se reći da je sasvim uživala u tom iskustvu… ali je bilo interesantno osećanje biti
potpuno bez ikakve kontrole, a opet shvatati da je istovremeno potpuno bezbedna.
Gabrijelovi koraci su se usporili pre nego što se sasvim zaustavio i spustio njihove
spojene ruke. Muzika je stala.
Pandora je podigla pogled ka Gabrijelovim nasmejanim očima. „Zašto smo stali?“
„Ples je gotov. Upravo smo dovršili trominutni valcer bez i jednog jedinog
problema.“ Privio ju je bliže uz sebe. „Sad ćeš morati da nađeš neki drugi izgovor zbog
kog sediš sama u ćošku“, rekao joj je u njeno zdravo uvo. „Zato što umeš da plešeš
valcer.“ Zaćutao je. „Ali ti svejedno još uvek neću vratiti papuču.“
Pandora je stajala potpuno nepomično, boreći se da sve ovo shvati. Nijedna reč joj
nije izlazila iz usta, čak ni slog. Osećaj je bio kao da je neko povukao ogromnu crnu
zavesu koja ju je gušila i otkrio joj drugu stranu sveta, pogled na mesta za koja i nije
znala da postoje.
Očigledno zbunjen njenom ćutnjom, Gabrijel je opustio svoja ramena i pogledao je
tim očima nalik na čisto zimsko jutro, a uvojak boje starog zlata mu je pao na čelo.
U tom trenutku Pandora je shvatila da će umreti ako ga ne bude imala. Možda bi joj
zaista puklo srce. Postajala je neko nov, sa njim – zajedno su postajali nešto drugo – i
ništa se neće završiti kao što je ona očekivala. Ketlin je bila u pravu – šta god da
odabere, to neće biti savršeno. Nešto će morati da izgubi.
Ali čega god drugog da se odrekne, ovaj muškarac je bio ono što ne bi podnela da
izgubi.
Suze su same potekle. I to ne skromne ženstvene suze, već neuredna eksplozija
jecaja od koje je potpuno pocrvenela u licu. Najužasnije, najlepše, zapanjujuće osećanje
koje je ikada upoznala se sručilo na nju poput ogromnog talasa, i ona se davila u njemu.
Gabrijel ju je uplašeno gledao, pipajući slepo po svom sakou u pokušaju da joj da
maramicu. „Ne, ne… nije trebalo ovo da se desi… moj bože, Pandora, nemoj to da radiš.
Šta je sad bilo?“ Brisao joj je lice sve dok mu ona nije uzela maramicu iz ruke i izduvala
nos u nju, dok su joj se ramena strahovito tresla. On je nastavio da obleće oko nje i da
zabrinuto postavlja pitanja, pa je Fibi, videvši to, napustila klavir i prišla im.
Gabrijel je čvrsto držao Pandoru u svom zagrljaju i zabrinuto pogledao svoju
sestru. „Ne znam šta nije u redu“, promucao je.
Fibi je odmahnula glavom i nežno mu promrsila kosu. „Sve je u redu, tupane. Ušao
si u njen život poput udara munje. Svako bi se osećao pomalo sprženo.“
Pandora je jedva bila svesna da je Fibi izašla iz salona. Kad je oluja suza napokon
stala, dovoljno da može da se natera da podigne pogled ka Gabrijelu, susrela se sa
njegovim nepomičnim pogledom.
„Plačeš zato što želiš da se udaš za mene“, rekao je. „Da li je o tome reč?“
„Ne.“ U isto vreme je štucnula i zajecala. „Plačem jer ne želim da se ne udam za
tebe.“
 Gabrijel je duboko udahnuo vazduh. Poljubio ju je toliko naglo i grubo da ju je
umalo zabolelo. Dok ju je gutao gladno, njeno celo telo je vibriralo od uzbuđenja.
Pandora je prekinula njihov poljubac, spustila mu ruke na obraze i zurila
zaljubljeno u njega. „Koja bi žena pri zdravoj pameti ikad poželela muža koji izgleda
kao ti?“
Ponovo ju je poljubio, strastveno i zahtevno. Zatvorila je oči, predajući se tom
mračnom i neopisivom zadovoljstvu.
U jednom trenu, Gabrijel je podigao glavu i upitao je promuklim glasom: „Šta nije
u redu sa mojim izgledom?“
„Zar to nije očigledno? Previše si lep. Druge žene će da flertuju s tobom, da se
trude da ti privuku pažnju, i da te jure doveka’’
„One su oduvek to radile“, rekao je, ljubeći joj obraze, bradu, vrat. „Ja to i ne
primećujem.“
Izvila se da izbegne njegove pohotne usne. „Ali ja ću to primećivati, i nerviraće me.
Osim toga, biće užasno monotono da gledam savršeno lepog muža svaki dan. Mogao bi
barem da probaš da se ugojiš, ili da ti izrastu neke dlake iz ušiju, ili da ostaneš bez
prednjeg zuba… Ne, čak i tad bi bio previše lep.“
„Mogao bi da počnem da ćelavim“, ponudio joj je rešenje.
Pandora je razmislila o tome i rukom podigla njegove teške zlatne lokne koje su mu
pale na čelo. „Ima li u tvojoj porodici ćelavih muškaraca? Sa bilo čije strane?“
„Ne, da ja znam za njih“, priznao joj je.
Snuždila se. „Onda nemoj da mi daješ lažnu nadu. Samo mi priznaj, uvek ćeš biti
lep i zgodan, i nekako ću morati da nađem način da živim sa tim.“
Gabrijel ju je čvršće zagrlio kad je probala da se izvuče iz njegovog naručja.
„Pandora“, prošaputao je, grleći je. „Pandora.“
Kada bi barem nekako mogla da zaustavi ta užasno predivna osećanja koja su je
preplavila. Bilo joj je vruće. Hladno. Bila je srećna. Uplašena. Nije mogla da shvati šta
joj se to dešava. Gabrijel je nešto mrmljao, sipajući prelepe reći u njeno uvo. „Toliko si
lepa… toliko si mi dragocena. Ja od tebe ne tražim da mi se predaš, nudim ti svoju
predaju. Učiniću sve za tebe. To moraš biti ti, Pandora… samo ti… do kraja mog života.
Udaj se za mene… reci da ćeš se udati za mene…“
Usnama je zarobio njene usne, strastveno je ljubeći. Njegove ruke su se kretale
svuda po njenom telu. Raširio je prste na rukama kao da ne može dovoljno da je dodirne,
da želi još. Čvrsti mišići njegovog tela su se napinjali i opuštali dok ju je grlio,
pokušavajući da je namesti da mu bude što bliže. Onda se potpuno umirio, sa usnama na
njenom vratu, kao da je shvatio beskorisnost svih njegovih reći. Bio je potpuno tih, osim
isprekidanog daha. Njen obraz je bio prislonjen uz njegovu kosu, a njegove sjajne lokne
su mirisale na sunce i so iz okeana. Njegovi mirisi su je ispunjavali. Njegova toplota je
bila svuda oko nje. Čekao ju je, sa nemilosrdnim, razarajućim strpljenjem.
„U redu“, izgovorila je.
Zaustavio je dah i trznuo glavu nagore. „Udaćeš se za mene?“ Pažljivo je izgovarao
reč po reč, kao da želi da bude siguran da nije došlo do neke zabune.
 „Da.“ Ona je jedva uspevala da govori.
Obrazi su mu naglo pocrveneli i na njegovim usnama se lagano obrazovao smešak,
toliko sjajan da ju je umalo zaslepeo. „Lejdi Pandora Rejvenel… načiniću te toliko
srećnom da te neće brinuti to što ćeš ostati bez svog novca, bez slobode i celokupne
zakonske egzistencije.“
Pandora je zarežala. „Nemoj ni da se šališ u vezi sa tim. Imam uslove. Na hiljade
uslova.“
„Pristajem na sve njih.“
„Počevši sa… želim svoju ličnu spavaću sobu.“
„Osim toga.“
„Naviknuta sam na privatnost. I mnogo vremena provodim sama. Potrebna mi je
soba u kući koja će biti samo moja.“
„Možeš da imaš nekoliko privatnih soba u kući. Kupićemo ogromnu kuću. Ali
ćemo da delimo isti krevet.“
Pandora je zaključila da će kasnije da se raspravlja s njim oko kreveta. „Najvažnije
je što neću na venčanju da obećam da ću se povinovati svakoj tvojoj želji. Ja to bukvalno
ne mogu. Te reči moraju da nestanu iz bračnih zaveta.“
„Dogovoreno“, rekao je spremno.
Pandorine oči su se raširile od iznenađenja. „Stvarno?“
„Moraćeš samo da ih zameniš nekim drugim rečima.“ Gabrijel se nagnuo iznad nje,
i vrhom nosa dodirnuo njen nos. „Nekim dobrim.“
Bilo joj je teško da misli kada su se njegove usne nalazile tako blizu.
„Povinovaću se da te mazim?“, predložila je bez daha.
Nasmejao se pokazujući joj koliko ga to zabavlja. „Ako to želiš.“ Kada je ponovo
krenuo da je poljubi, izvila je glavu unazad.
„Čekaj, imam još jedan uslov. Radi se o tvojoj ljubavnici.“ Pandora je osetila da se
sasvim umirio i da je pomno posmatra. „Volela bih da… to jest, ja ne mogu…“ Zaćutala
je, nestrpljiva od uzbuđenja, sve dok reći nisu same od sebe izletele iz njenih usta.
„Neću da te delim.“
Sjaj u njegovim očima je bio poput središta vatre u ognjištu. „Rekao sam samo ti“,
podsetio ju je. „To sam i mislio.“ Lagano je sklopio oči, a usnama je prekrio njene usne.
I dugo nakon toga, više nije bilo nikakve rasprave.

Ostatak dana je bio poput apstraktne slike razlivenih boja u Pandorinom sećanju.
Samo se nekoliko trenutaka izdvajalo iz te prekrasne izmaglice nalik na san. Prvo su
otišli da podele vesti sa njenom porodicom, koja je bila neopisivo srećna. Dok su Ketlin
i Kasandra na smenu grlile Gabrijela i zasipale ga gomilom pitanja, Devon je prišao
Pandori.
„Ovo je ono što želiš?“ upitao ju je nežno, zureći u njene plave oči okružene
tamnom ivicom, potpuno nalik na njegove.
„Da“, rekla mu je i dalje zvučeći zapanjeno. „To je ono što želim.“
 „Sent Vinsent je došao danas po podne da mi ispriča za pismo njegovog advokata.
Rekao mi je, ako uspe da te nagovori da se udaš za njega, učiniće sve što je u njegovoj
moći da te podržava u tvojim poslovnim poduhvatima i da se neće mešati u to. On
shvata koliko ti to znači.“ Devon je zastao i bacio pogled ka Gabrijelu, koji je i dalje
pričao sa Ketlin i Kasandrom, pre nego što je nastavio tišim glasom. „Čelonovi su
porodica sa tradicijom u kojoj je reč džentlmena čvršća od gvožđa. I dalje poštuju
dogovor sa ljudima iz kraja koji su načinili pre čitavog veka i uz koji su se samo
rukovali.“
„Onda mislim da možemo da se pouzdamo u njegovo obećanje.“
„Da. Ali rekao sam mu još i da, ako ga pogazi, izlomiću mu obe noge.“ Pandora mu
se nasmešila i spustila glavu na njegove grudi.
„…želeli bismo da se to desi što pre…“ Čula je kako Gabrijel kaže Ketlin.
„Da, ali toliko toga treba da se isplanira…, ceremonija u crkvi i samo venčanje,
svadbeni doručak i medeni mesec, i naravno stvari poput cveća i odeće za deveruše…“
„Ja ću da pomognem“, uzviknula je Kasandra.
„Ja ne mogu sve to da radim“, napeto je uskliknula Pandora, okrećući se ka njima.
„Zapravo, ja ne mogu ništa od toga da radim. Moram da predam još dva patenta, i da se
sastanem sa svojim štamparom. Moram da potražim mesto za fabriku koje ću da
iznajmim i… ne, ne može venčanje da mi stoji na putu, ispred svih važnih stvari koje
moram da obavim.“
Gabrijelove usne su se trznule kada ju je čuo kako poredi venčanje sa svojom
fabrikom za društvene igre.
„Radije bih da pobegnemo i da se venčamo, tako mogu odmah da se vratim da
radim“, nastavila je Pandora. „Medeni mesec bi bio suludo trošenje vremena i novca.“
Naravno, bila je savršeno svesna da je medeni mesec postao tradicija među sveže
venčanim bračnim parovima visoke i srednje klase, ali strašno se plašila da je njen novi
život potpuno ne proguta i da će svi njeni planovi i snovi ostati negde u zapećku. Neće
moći da uživa ako ode negde, sve vreme će razmišljati o svemu što je čeka kad se vrati
kući.
„Pandora, dušo…“ pokušala je Ketlin nešto da joj kaže.
„Kasnije ćemo da pričamo o tome“, rekao je Gabrijel opušteno i poslao Pandori
jedan odobravajući osmeh.
Okrenuvši se opet ka Devonu, Pandora je promrmljala: „Jesi li video ovo? Već mi
govori šta da radim. I dobar je u tome.“
„Odlično sam upoznat s tim“, uveravao ju je Devon, nežno gledajući u Ketlin.
Te večeri, Čelonovi i Rejvenelovi su se okupili u porodičnom salonu pre nego što
su se spustili na večeru. Donesen je šampanjac i nizale su se zdravice da čestitaju
verenicima i da proslave ujedinjenje njihove dve porodice. Gabrijelova cela porodica je
vesti primila sa toplinom i iskrenim prihvatanjem, što je umalo preplavilo Pandoru
osećanjima.
Vojvoda je nežno spustio ruke na Pandorina ramena, nasmešio joj se i toplo je
poljubio u čelo. „Koliko smo radosni što ćeš postati deo naše porodice, Pandora. Ali
moram da te upozorim – od sad pa nadalje, vojvotkinja i ja ćemo te smatrati našim
detetom, i samim tim ćemo te razmaziti kao što smo razmazili svu našu decu.“
„Ja nisam razmažen“, protestovao je Ajvo koji je stajao pored njih. „Mama kaže da
sam ja dragulj.“
„Mama misli da je svako dragulj“, rekla je Fibi šaljivo, kada se sa Serafinom
pridružila ostalima.
„Moraćemo odmah da pošaljemo telegram Rafaelu“, uskliknula je Serafina. „Da
stigne da se vrati iz Amerike na vreme za venčanje. Ne bih volela da ga propusti.“
„Ja se ne bih brinula zbog toga“, rekla joj je Fibi. „Za ovoliko venčanje potrebni su
meseci priprema.“
Pandora se povukla u neprijatnu tišinu dok su ostali ćaskali oko nje. Ništa od svega
ovoga joj nije delovalo stvarno. Za samo nedelju dana, promenio joj se ceo život. Glava
joj je bila prepuna misli, i bilo joj je potrebno da ode negde gde će moći na miru da ih
razvrsta. Ukočila se kad je osetila nežnu ruku na svom ramenu. Bila je to vojvotkinja.
Gledala ju je plavim očima prepunim ljubaznosti i sa mrvom zabrinutosti, kao da
potpuno razume koliko joj je bilo zastrašujuće da donese najvažniju odluku u svom
životu nakon samo nekoliko dana poznanstva. Ali nije bilo šanse da bi ova žena ikako
mogla da razume šta znači udati se praktično za stranca.
Bez reči, vojvotkinja je povela Pandoru kroz jedna vrata koja su vodila na spoljni
balkon. Mada su već više puta bile zajedno u društvu, nikada nisu imale priliku da
popričaju nasamo. Vojvotkinja je, manje-više, stalno bila zauzeta oko nečega. Svi, od
njenog najmanjeg unuka do vojvode, želeli su njenu pažnju. Na svoj tihi način, ona je
bila središte oko koga se okretalo čitavo imanje i svi na njemu.
Na balkonu je bilo hladno i mračno, a od povetarca se Pandora pomalo stresla.
Nadala se da je vojvotkinja nije dovela ovde da joj priča sa čim se sve ne slaže. Nešto
nalik na: Ti svakako moraš mnogo toga da naučiš, ili ti nisi neko koga bih ja odabrala za
svog sina, ali izgleda da ćemo morati da te istrpimo.
Dok su stajale uz ogradu u tišini, jedna pored druge, gledajući mračni okean ispod
njih, vojvotkinja je skinula šal sa svojih ramena, raširila ga i prebacila preko njih obe.
Pandoru je taj potez potpuno šokirao i razoružao. Kašmir je bio lagan i topao, mirisao je
na ljiljane i pomalo na talk. Vezanog jezika, Pandora je stajala uz nju dok su slušale kako
noćna lasta prede u daljini i pesmu tri slavuja.
„Kad je Gabrijel bio otprilike istog uzrasta kao Ajvo sad“, započela je priču
vojvotkinja, skoro pa sneno, zureći u nebo boje šljive, „pronašao je dve tek rođene male
lisice u šumi, na imanju u Hempširu, koje sada dajemo u zakup. Da li ti je pričao već o
tome?“
Pandora je odmahnula glavom, širom otvorenih očiju.
Smeh joj je ukrasio pune usne, dok je uživala prisećajući se. „To su bile dve
ženkice, sa velikim ušima i očima poput sitnih i sjajnih crnih dugmića. Ispuštale su jako
čudne zvuke, kao neke male ptice. Njihova majka je umrla, nastradala u zamci nekih
lovokradica, pa je Gabrijel j-j-jadnice umotao u svoju jaknu i doneo ih kući. Bile su
previše male da bi mogle same da prežive u šumi. Prirodno, molio nas je da mu
dozvolimo da ih zadrži. Njegov otac je pristao da mu dopusti da ih odgaja uz pomoć
čuvara lovišta, koji je na našem imanju brinuo o divljači. Ali samo dok dovoljno ne
porastu da može da ih vrati nazad u š-š-šumu. Gabrijel ih je nedeljama hranio na
kašičicu, mešavinom mesa i mleka. Kasnije ih je učio da love i prate plen u njihovom
kavezu.“
„Kako?“, upitala ju je Pandora fascinirana pričom.
Starija žena ju je pogledala sa potpuno neočekivanim šaljivim osmehom. „Vukao je
mrtve miševe kroz njihov boks na uzici.“
„To je jezivo“, uzviknula je Pandora smejući se glasno.
„Jeste“, složila se vojvotkinja s njom kikoćući se. „Gabrijel se pravio da mu to ne
smeta, naravno, ali je bilo p-p-prilično grozno. Ipak, mladunci su nekako to morali da
nauče.“ Vojvotkinja se zaustavila i razmislila, pre nego što je nastavila. „Mislim da je
Gabrijelu najteže palo, dok ih je odgajao, što je morao da se drži na distanci, ma koliko
da ih je voleo. Nije smeo da ih p-p-pomazi niti da se s njima igra. Nije smeo ni da im
nađene imena. Nisu smele da izgube svoj urođeni strah od ljudi, inače ne bi preživele.
Kao što mu je i rekao čuvar lovišta, bolje bi mu bilo da ih ubije ako će da ih pripitomi.
To je mučilo Gabrijela, mnogo je želeo da ih zagrli.“
„Jadan dečak.“
„Da. Ali kad ih je Gabrijel napokon pustio na slobodu, odskakutale su i mogle su da
žive u šumi i da love svoju hranu. To je bila dobra lekcija za njega, drago mi je što ju je
naučio.“
„Koja lekcija?“, zapitala ju je Pandora trezveno. „Nemoj da voliš nešto što znaš da
ćeš izgubiti jednog dana?“
Vojvotkinja je odmahnula glavom, gledajući je toplim i ohrabrujućim pogledom.
„Ne, Pandora. Naučio je kako da ih voli, a da ne pokuša da ih promeni. Da im dozvoli da
budu ono za šta su rođene.“

Petnaesto poglavlje

„Trebalo je da ostanem pri svom mišljenju u vezi sa medenim mesecom“, jauknula

je Pandora i prebacila skoro celu glavu preko ograde na palubi parobroda.
Gabrijel je skinuo rukavice, stavio ih u džep svog kaputa i nežno joj masirao zadnji
deo vrata. „Diši kroz nos, a izdahni vazduh na usta.“
Venčali su se tog jutra, samo dve nedelje nakon što ju je zaprosio. Sad su se nalazili
u brodu koji je plovio preko Solenta, uskog moreuza između Engleske i ostrva Vajt.
Samo putovanje dugo oko pet kilometara nije trajalo više od dvadeset pet minuta, koliko
je parobrodu bilo potrebno da dođe od Portsmuta do lučkog grada Raj da. Nažalost,
Pandora je bila sklona morskoj bolesti.
„Uskoro stižemo“, mrmljao je Gabrijel. „Ako podigneš glavu, možeš da vidiš dok.“
Pandora je rizikovala, i bacila pogled ka Rajdu kom su se približavali sve više.
Videla je dugačku liniju belih kuća i visokih i uzanih tornjeva, koji su se isticali u
odnosu na pozadinu šumovite obale i malenih morskih uvala. Ipak je ponovo spustila
glavu preko ograde i rekla: „Trebalo je da ostanemo u Everzbiju.“
„I da prvu bračnu noć provedemo u tvom dečjem krevetu?“, upitao ju je Gabrijel
zamišljeno. „Sa kućom prepunom svih naših rođaka?“
„Rekao si da ti se sviđa moja soba.“
„Izgledala mi je šarmantno, ljubavi, ali ne mogu reći da savršeno odgovara
aktivnostima koje sam zamislio.“ Gabrijel se blago nasmešio kada se prisetio njene sobe.
Bila je prepuna uokvirenih vezova i goblena, tu je bila i njena obožavana lutka sa
umršenom kosom i bez jednog staklenog oka, a tu se, naravno, nalazila i polica sa
knjigama, kojima se po koricama videlo da su čitane često. „Osim toga, tvoj krevet je
previše mali za mene. Noge bi mi visile preko ivice.“
„Pretpostavljam da ti imaš veliki krevet u svojoj kući?“
Nežno se poigravao sa tamnim kovrdžama na dnu njenog vrata. „Mi, gospođo“,
promrmljao je. „Mi imamo veoma veliki krevet u našoj kući.“
Pandora još uvek nije videla njegovu kuću u Kvins gejtu, koja se nalazila u
ekskluzivnom kraju gde su živeli članovi kraljevske porodice, u Kensingtonu. Ne samo
da bi takva poseta bila potpuno neprikladna, čak i u prisustvu pratilje, već prosto za to
nije bilo vremena u ludilu brzinskih priprema za njihovo venčanje.
Gabrijel je utrošio skoro čitave dve nedelje da pronađe način da iz bračnih zaveta
uklone reći obećavam da ću se povinovati svim tvojim željama jer Pandora nije želela da
ih izgovori. Glavni biskup Londona ga je obavestio da, ukoliko se mlada tokom
ceremonije venčanja ne obaveže da će se povinovati svim željama svog supruga, brak će
biti proglašen nevažećim po pravilima sveštenog suda. Gabrijel je onda stigao čak do
nadbiskupa kenterberijskog, koji se nevoljno složio da mu pruži poseban i krajnje
neuobičajen božiji oproštaj, sve dok se on pobrine da izvesni uslovi budu omogućeni.
Jedan od tih uslova je naravno bio ogromna ’privatna donacija’, tolika da je mogla da se
nazove i podmićivanjem.
„Uz božji oproštaj, proglasiće naš brak zakonskim i punomoćnim“, Gabrijel je
objasnio Pandori. „Sve dok dozvolimo svešteniku da ’pred tobom’ objasni neophodnost
ženine potpune potčinjenosti.“
Pandora se namrštila. „Šta to tačno znači?“
„Znači da ćeš morati da stojiš tamo i da se pretvaraš da slušaš, dok ti sveštenik
objašnjava zbog čega bi trebalo da se povinuješ svakoj želji svog supruga. Sve dok se ti
tome javno ne usprotiviš, smatraće se da si se složila s njim.“
„Ali neću morati da obećam da ću se povinovati? Neću morati da izgovorim te
reči?“
„Nećeš.“
 Nasmešila mu se, istovremeno zadovoljno i pokajnički. „Hvala ti, žao mi je što si
morao toliko da se namučiš zbog mene.“
Gabrijel ju je obgrlio rukom oko ramena i pogledao je sa nevaljalim smeškom na
usnama. „Šta bih ja radio sa smernom i pokornom Pandorom? U tome ne bi bilo ni
trunčice zabave.“
Očigledno, njihova veridba nije bila nimalo uobičajena, a potreba da se venčanje
ubrza, što je najviše moglo, bila je takođe očigledna. Ali ma koliko da je bila
primamljiva ideja da pobegnu i venčaju se sami, Gabrijel se nije složio sa tim. Uz sve
novine i nesigurnosti sa kojima se Pandora suočavala, bila joj je neophodna uteha i
udobnost njene voljene porodice i poznatog okruženja na dan njenog venčanja. Kada su
im Devon i Ketlin ponudili da se venčaju u kapeli na njihovom imanju, Gabrijel je
odmah na to pristao.
Bilo je savršeno logično da se ceremonija venčanja obavi u Hempširu, a da svoj
medeni mesec provedu na ostrvu Vajt, odmah pored južne obale. Često su ga nazivali
baštom Engleske. Ostrvo je bilo malo, prepuno cveća, vrtova, šuma, malenih obalskih
sela, ali je tu bilo i mnoštvo krčmi i luksuznih hotela.
Međutim, dok su prilazili ostrvu, izgledalo je da je njegova nestrpljiva mlada
izgubila svaku želju da tu provede neko vreme.
„Nije mi potreban nikakav medeni mesec“, rekla je Pandora, gledajući s broda
slikovit grad koji kao da se uzdizao iz same vode. „Moja društvena igra mora da stigne
na vreme u sve radnje, pre Božića.“
„Svako bi na našem mestu otišao na barem čitavih mesec dana“, istakao je Gabrijel.
„Ja sam od tebe tražio samo jednu nedelju.“
„Ali nećemo imati tu šta da radimo.“
„Trudiću se da te zabavim“, rekao je Gabrijel šaljivo. Stao je iza njenih leđa, i
rukama se uhvatio za ogradu na palubi, zarobivši je tako. „To što ćemo nekoliko dana
provesti zajedno sami, pomoći će nam da lakše skliznemo u naš novi zajednički život.
Brak ume da predstavlja prilično veliku promenu, posebno za tebe.“ Spustio je usne
bliže njenom uhu. „Živećeš u nepoznatoj kući, sa nepoznatim muškarcem – koji će raditi
veoma nepoznate stvari tvom telu.“
„A gde ćeš ti da budeš sve to vreme?“, upitala ga je Pandora i jedva sakrila vrisak
kad joj je gricnuo ušnu školjku.
„Ako promeniš mišljenje posle nekoliko dana našeg medenog meseca, možemo
lako da se vratimo u London“, rekao joj je. „Popećemo se na parobrod koji ide za luku u
Portsmutu, odatle ćemo se voziti direktnim vozom do Vaterlo stanice, i bićemo na pragu
naše kuće za manje od tri sata.“
Ta izjava kao da ju je malo umirila. Dok je parobrod nastavljao svoj put duž
moreuza, Pandora je skinula levu rukavicu kako bi mogla da se divi svom venčanom
prstenu, kao što je činila već desetak puta u toku tog dana. Gabrijel je odabrao safir iz
kolekcije Čelonovih porodičnih dragulja, i dao ga draguljaru da ga postavi u središte
prstena od zlata, i uokviri dijamantima. Cejlonski safir, isečen i ispoliran kao glatka
polulopta, bio je izuzetno redak kamen koji je svetleo poput zvezde sa dvanaest krakova,
umesto sa šest, koliko je bilo uobičajeno. Na njegovo ogromno zadovoljstvo, Pandora je
bila neverovatno srećna sa izborom prstena, i bila je fascinirana načinom na koji se
odsjaj pomerao po površini safira. Taj efekat, poznatiji kao asterizam, bio je posebno
uočljiv pod sunčevim zracima.
„Kako nastaje ovaj odsjaj zvezde?“, zapitala ga je Pandora, dok je okretala ruku na
sve strane.
Gabrijel ju je poljubio iza uha. „Usled nekoliko sitnih nesavršenstava koje ga čine
samo još lepšim“, promrmljao je.
Okrenula se i ugnezdila u njegov zagrljaj.
Njihovo venčanje je trajalo tri dana, a prisustvovali su Čelonovi, Rejvenelovi, i
mali broj bliskih prijatelja, uključujući lorda i lejdi Bervik. Na Gabrijelovo žaljenje, nije
bilo dovoljno vremena da se njegov mlađi brat Rafael na vreme vrati iz Amerike kako bi
prisustvovao ceremoniji. Rafael im je, međutim, poslao telegram u kom je obećao da će
proslaviti s njima kada se vrati kući kasnije tog proleća.
Kada je Pandora povela Gabrijela na privatnu turu po porodičnom imanju, Gabrijel
je tek tada počeo da shvata koliko su izolovano ona i njene sestre živele skoro čitavog
svog života. Everzbi je bio svet u malom. Ta vremešna jakobijanska vila je zapravo bila
ogromna palata, smeštena usred prastarih šuma i udaljenih zelenih brda, i uglavnom se
nije menjala tokom poslednja dva veka. Devon je započeo neophodne popravke na
imanju čim je preuzeo titulu i grofoviju, ali će svakako potrajati dok ne uspe da renovira
čitavu kuću. Instalirali su moderne vodoinstalacije pre samo dve godine. Pre toga,
koristili su spoljašnje toalete i metalne posude za spavaće sobe, zbog čega mu je
Pandora u šali jednom rekla: „Ja sam jedva naviknuta na normalnu kuću.“
Slavlje je Gabrijelu pružilo priliku da upozna dvoje Rejvenelovih koje još uvek nije
imao prilike da sretne, Devonovog mlađeg brata Vesta, i Pandorinu stariju sestru lejdi
Helen. Gabrijelu se Vest momentalno dopao, taj šarmantni nestaško oštrog uma koji nije
mario za manire. Vest je takođe upravnik imanja u Everzbiju, a ispostavilo se da je i te
kako uključen u sve njihove brige i probleme.
Lejdi Helen, koja je došla zajedno sa svojim suprugom gospodinom Risom
Vinterbornom, bila je mnogo rezervisanija nego što su to bile bliznakinje. Umesto
Pandorine neukroćene i blještave energije, ili Kasandrinog živahnog šarma, ona je
posedovala očigledan kvalitet divne smirenosti i strpljenja. Helen je, sa svojom plavom
kosom i tananim stasom poput vile, izgledala potpuno eterično, kao neka figura koju je
naslikao Bugro.
Jako malo ljudi je moglo da zamisli spoj tako delikatnog i nežnog stvorenja sa
muškarcem kako što je Ris Vinterborn, velikim crnokosim Velšaninom, čiji je otac bio
vlasnik obične prodavnice hrane. Vinterborn je, međutim, sad bio vlasnik najveće robne
kuće u čitavoj Engleskoj i na celom svetu, i bio je čovek ogromne finansijske moći,
čuven po svojoj prodornoj i odlučnoj prirodi. Mada, od kad se oženio, Vinterborn kao da
je postao mnogo opušteniji i zadovoljniji, smeškajući se s lakoćom koju Gabrijel ranije
nije primećivao kod njega.
 Gabrijel se susreo sa Vinterbornom nekoliko puta tokom prethodne četiri godine, na
dvogodišnjim sastancima odbora kompanije za proizvodnju hidraulične opreme.
Vinterborn se pokazao kao pragmatičan i pošten čovek, sa neverovatnom intuicijom i
izuzetnom oštroumnošću kada je posao bio u pitanju. Gabrijelu se Velšanin dopadao,
iako mu je nedostajalo malo uglađenosti, ali su se nažalost kretali u različitim
društvenim krugovima i nikada se nisu sreli osim na poslovni rn sastancima odbora.
Sad je izgledalo da će se Gabrijel i Vinterborn poprilično često susretati. Ne samo
da su se obojica oženili sa devojkama iz blisko povezane porodice, već je Vinterborn bio
i Pandorin mentor. Tokom poslednjih godinu dana, on je ohrabrivao i savetovao Pandoru
po pitanju njene kompanije za proizvodnju društvenih igara, čak joj je i obećao da će
njene igre prodavati u svojoj robnoj kući. Pandora nije krila svoju zahvalnost i
privrženost koju je osećala prema tom čoveku. Zapravo, upijala je svaku njegovu reč i
sijala kada bi joj posvetio pažnju.
Kada je Gabrijel video koliko su prisni jedno prema drugom, borio se sa
iznenadnim naletom ljubomore. To saznanje ga je zgrozilo. Nikada nije bio ljubomoran,
niti posesivan prema bilo kome u svom životu, smatrajući da je on iznad takvih
trivijalnih osećanja. Ali kada je bila reč o Pandori, nije bio ništa bolji od primitivne
zveri. Želeo ju je samo za sebe, želeo je svaku njenu reč i svaki pogled, svaki dodir
njene ruke, svaki odsjaj na njenoj kosi i svaki dah s njenih usana. Bio je ljubomoran na
vazduh koji joj je dodirivao kožu.
Nije pomagalo ni to što je Pandora insistirala da ostane nezavisna od njega, poput
nekakve male nezavisne države koja se plaši da će je njen moćni sused porobiti i
pripojiti sebi. Svaki dan je dodala nove uslove na spisak njenih bračnih zahteva, kao da
je morala da se zaštiti od njega.
Kada je Gabrijel o tome nasamo razgovarao sa Fibi, njegova sestra ga je preko
pogledala i rekla: „Postoji hrana u ostavi koja je starija od tvoje veze sa Pandorom. Ne
možeš očekivati večnu ljubav i posvećenost od žene nakon samo dve nedelje
poznanstva.“ Nasmejala se s ljubavlju kada je videla njegov tužan izraz lica. „Oh,
zaboravila sam! Ti si Gabrijel, lord Sent Vinsent! Naravno da si to od nje i očekivao.“
Njegove misli su se vratile u sadašnji trenutak kada je video kako je Pandora blago
podigla svoje lice i okrenula ga prema prijatnom povetarcu.
Pitajući se šta li se sad dešava u njenom nemirnom mozgu, Gabrijel je zagladio
pramen njene crne kose koja joj je pala na obraz. „O čemu sad razmišljaš?“, upitao ju je.
„O venčanju? O svojoj porodici?“
„O rombu“, rekla je Pandora odsutno.
Zbunjeno je podigao obrve. „Govoriš o paralelogramu sa jednakim suprotnim
pravim uglovima?“
„Da. Rođak Vest mi je rekao da je ostrvo Vajt istog oblika kao romb. Pomislila sam,
da je romb pridev…“ Pandora je podigla ruku u rukavici do svoje brade i kažiprstom
kuckala po svojim usnama. „Zvao bi se rombastičan“
Gabrijel se igrao sa sićušnim svilenim cvetom na njenom šeširu. „Rombofobija“,
rekao je, uključivši se u njenu igru. „Strah od rombova.“
 Za to je zaradio spontani osmeh. Njene duboke plave oči su bile mesto u koje je
želeo da utone i uživa. „Rombolicizam. Obožavanje romba kao božanstva.“
Gabrijel joj je lagano mazio obraz i promrmljao odsutno: „Ja bih voleo tebe da
obožavam kao božanstvo.“
Pandora ga je jedva čula, misli su joj i dalje bile odsutne jer je bila preokupirana
igrom rečima. Smeškajući se, Gabrijel ju je obgrlio oko ramena dok se brod približavao
doku.
Nakon što je pristao, a oni se iskrcali, nastavili su tramvajem koji su vukli konji, i
koji će ih odvesti tačno do moderne promenade udaljene dva kilometra od luke. U
međuvremenu, Gabrijelov lični sluga Ouks, uputio je nosače i obezbedio prenošenje
prtljaga sa broda. Sluga je nakon toga odvojeno putovao do hotela, zajedno sa
Pandorinom glavnom služavkom.
Čim su stigli do promenade, odatle je vožnja kočijom trajala manje od pet minuta
do Empajera, raskošnog hotela smeštenog na peskovitoj plaži. Veličanstveni hotel je bio
opremljen svim mogućim modernim uslugama, poput hidrauličnog lifta za slanje paketa
i poslužavnika na sve spratove, i apartmana sa sopstvenim kupatilom.
Pošto nikada ranije nije odsela ni u jednom hotelu, Pandora je bila očarana lepim i
bogatim okruženjem. Hodala je unaokolo u krugovima, trudeći se da upije svaki detalj
enterijera plave, zlatne i bele boje, fantastičnih mermernih stubova, ručno slikanih tapeta
i italijanskih gipsanih ukrasa. Menadžer hotela, koji nije mogao da ne primeti Pandorino
ogromno interesovanje, ponudio je mladom bračnom paru da ih odvede na ličnu turu
javnim prostorijama hotela.
„Hvala vam, ali…“, započeo je Gabrijel.
„Mi bismo to zaista obožavali“, uskliknula je Pandora, skakućući veselo na petama
pre nego što se sabrala i smirila, pokušavajući da povrati svoje dostojanstvo. Gabrijel se
trudio da se ne nasmeje.
Zahvalan na njenom entuzijazmu, menadžder hotela joj je ponudio svoju ruku i
poveo je u obilazak, dok ih je Gabrijel pratio u stopu. Prvo su otišli do galerije sa
slikama, gde im je njihov vodič ponosno pokazao lepe portrete članova porodice
vlasnika hotela, kao i Tarnerove pejzaže i uljane slike dece i pasa koje je naslikao
holandski slikar Jan Sten.
Nakon toga su obišli francuski restoran, gde se Pandora šokirala i oduševila kada je
videla da je u glavnom restoranu dozvoljeno mešovito obedovanje, umesto da smeštaju
žene u odvojene male prostorije. Upravnik hotela je uveravao Pandoru da u Parizu već
odavno muškarci i žene zajedno obeduju u finijim hotelskim restoranima. Savršeno
diskretan i u najdubljem poverenju, pokazao joj je sto za kojim su sedeli indijski princ i
njegova supruga, kao i još jedan za kojim je obedovao čuveni američki finansijer sa
suprugom i decom.
Tura se nastavila kroz široku galeriju okruženu zatvorenom baštom sa
veličanstvenim krovom od gvožđa i stakla. Menadžer hotela joj je detaljno objašnjavao
šta sve hotel poseduje… voda se crpi iz sopstvenog bunara… tu je bio vrt za uživanje u
morskom povetarcu, u kom se svaki dan služio popodnevni čaj… balska dvorana
standardne veličine, sa panelima od crvenog mermera na zidovima iz Verone i osvetljena
ogromnim kristalnim lusterima iz doba Luja XIV… A Gabrijel je polako počeo da gubi
strpljenje.
„Hvala Vam na turi po hotelu“, napokon ga je Gabrijel prekinuo kad su se približili
glavnom stepeništu sa masivnom ogradom ukrašenom bronzanim kipovima uvezenim iz
Brisela, na kojima su prikazane scene iz Dvanaest Herkulesovih zadataka. Nije bilo
nikakve sumnje da upravnik hotela namerava da im objašnjava sliku po sliku svakog
Herkulesovog zadatka, do najsitnijih detalja. „Veoma smo Vam zahvalni. Ipak, plašim se
da smo lejdi Sent Vinsent i ja već potrošili previše Vašeg dragocenog vremena. Sada
ćemo se povući u naš apartman.“
„Ali lorde… Nisam vam još ispričao priču o tome kada je Herkules pobedio
Lernejsku hidru“, rekao je menadžer hotela, pokazujući rukom na jednu od scena na
stepeništu. Kada je pročitao u Gabrijelovom pogledu da nije zainteresovan, nastavio je
uporno: „Ovde vidite Herkulesa i Diomedove konje…?“
Ignorišući Pandorin čežnjivi pogled ka stepeništu, Gabrijel se još jednom zahvalio
čoveku i odvukao Pandoru uz stepenište za sobom.
„Ali upravo se spremao da nam ispriča dvanaest priča“, protestovala je Pandora
šapatom.
„Znam.“ Gabrijel se nije zaustavio dok nisu stigli do njihovog apartmana, gde su
njegov lični sluga i njena glavna služavka upravo završili raspakivanje prtljaga. Mada je
Ajda bila spremna da pomogne Pandori da skine svoju odeću za putovanje, Gabrijel je
odlučio da je oslobodi toga. „Ja ću se pobrinuti za lejdi Sent Vinsent. Ti i Ouks neko
vreme neće biti potrebni.“
Mada njegova izjava nije bila nimalo provokativna, ni po sadržaju niti po načinu na
koji ju je izrekao, svetlokosa glavna služavka okruglog lica je pocrvenela do korena kose
i jedva uspela da se nakloni. Zastala je samo da kratko razmeni nekoliko tihih reći sa
Pandorom pre nego što je izašla iz apartmana zajedno sa Gabrijelovim ličnim slugom.
„Šta ti je to ona upravo rekla?“, zapitao je Gabrijel Pandoru, hodajući iza nje dok je
istraživala po apartmanu koji se sastojao iz dnevne sobe, sobe za poslugu, spavaće sobe,
kupatila, i privatnog balkona sa pogledom na okean.
„Rekla mi je da spustim haljinu preko stolice umesto da je bacim na pod. Takođe se
požalila jer sam spustila šešir na stolicu jer neko kasnije može da sedne na njega.“
Gabrijel se namrštio. „Njeno ponašanje prema tebi je previše prisno i slobodno.
Razmišljam o tome da je otpustim.“
„Ajda je Džingis Kan svih glavnih služavki“, odgovorila mu je Pandora. „Ali
odlično obavlja svoj posao kada je potrebno da me podseti na stvari koje ja često
zaboravljam, kao i da nađe stvari koje sam izgubila.“ Njen glas je pomalo odjekivao
kada je ušla u mermerno kupatilo. „Takođe, rekla mi je da sam guska s glavom magarca
ako se ne udam za tebe.“
„Zadržaćemo je“, rekao je odlučno. Ušao je u kupatilo i zatekao Pandoru kako se
naginje iznad velike porcelanske kade, igrajući se sa dve različite česme. Jedna je bila
obložena srebrom, a druga od ispoliranog mesinga.
 „Zašto su ovde postavljene dve različite česme?“, zapitala ga je.
„Jedna je za svežu vodu, a druga za morsku vodu.“
„Stvarno? Mogla bih ovde da se okupam u morskoj vodi?“
„Tako je.“ Gabrijel se nasmejao kada je video njen izraz lica. „Da li si sada malo
manje ljuta zbog odlaska na naš medeni mesec?“
Pandora mu se stidljivo nasmešila. „Možda malo“, priznala mu je. U sledećem
trenutku se impulsivno bacila na njega, i čvrsto ga zagrlila oko vrata.
Osećajući sitne drhtaje koji su prolazili čitavim njenim telom, Gabrijel ju je zagrlio
još snažnije i iznenada se malo zabrinuo. „Zašto drhtiš, ljubavi?“
Pandora je zarila lice u njegove grudi. „Užasno se pribojavam ove večeri.“
Naravno. Ona je bila mlada koju je čekala prva bračna noć. Trebalo je da legne u krevet
sa muškarcem koga je jedva poznavala, znajući da će joj ono što sledi doneti bol i
sramotu. Preplavio ga je talas nežnosti koju je osećao prema njoj, ali je istovremeno
osetio teško razočaranje, koje ga je pritiskalo kao da mu je neko stavio gomilu cigala na
grudi. Najverovatnije večeras neće konzumirati svoj brak. Moraće da bude strpljiv
prema njoj. Moraće da ide polako, da radi samo ono što mu ona dozvoli, i onda možda,
za dan ili dva, biće voljna da…
„Ja bih radije da to uradimo odmah sad“, rekla je. „Da mogu da prestanem da se
brinem.“
Ta njena izjava je toliko pomela Gabrijela da nije mogao da progovori.
„Nervozna sam kao ćurka pred božićnu večeru“, nastavila je Pandora. „Neću moći
da jedem, niti da čitam, niti da bilo šta drugo radim dok ne završimo s tim. Čak i da se
ispostavi da je to čista agonija za mene, više mi se to sviđa nego da moram da čekam.“
Njegovo srce je poskočilo od olakšanja i želje, i duboko je uzdahnuo. „Draga moja
ljubavi, to neće biti agonija. Obećavam ti da ćeš uživati.“ Zastao je pre nego što je
nastavio šaljivim tonom: „Makar ćeš uživati u većini toga.“ Spustio je glavu, usnama
poljubio nežnu kožu njenog vrata i osetio kada je progutala knedlu iz grla. „Dopao ti se
naš ponoćni randevu, zar ne?“, nežno ju je upitao. Ponovo je progutala knedlu i
potvrdno klimnula glavom. Mogao je da oseti koliko se trudila da se opusti, da mu
bezrezervno veruje.
Potražio je njene usne, i najnežnijim dodirima svog jezika molio ih da se rastvore.
U početku je njen odgovori bio smeran, dok mu je nevino mazila usta svojim dodirima.
Opustila se i naslonila na njega, i mogao je da oseti da je postao centar sve njene pažnje,
da je sva njena snaga počela da se preliva u njega. Dlačice na njegovom vratu su se
naježile od uzbuđenja, dok je vrelina zaplesala svoj pobednički ples u najdubljim
delovima njegovog tela. Bilo mu je veoma teško da prekine taj predivni poljubac, nežno
joj držeći lice među svojim rukama i gledajući njene dugačke tamne trepavice kako se
polako podižu i otkrivaju ošamućene plavo-crne oči.
„Zašto ne bih pozvonio za malo šampanjca?“, predložio joj je. „Pomoći će ti da se
opustiš.“ Mazio joj je obraze svojim prstima. „A onda želim da ti dam jedan poklon.“
Pandorine obrve su se skupile od iznenađenja. „Pravi pravcati poklon?“
 Gabrijel joj je odgovorio sa zbunjenim osmehom na usnama. „Da. Kakav drugi
poklon postoji?“
„Mislila sam da je to metafora, kada si rekao da ćeš mi dati poklon.“ Očima mu je
pokazala ka spavaćoj sobi. „Za ono“
Počeo je glasno da se smeje. „Ne bih se usudio da laskam sebi do te mere i nazivam
sebe poklonom. Moraćeš kasnije da mi kažeš da li misliš da su moje veštine u spavaćoj
sobi vredne tog naziva.“ I dalje se cerekajući, nagnuo se da je još jednom kratko poljubi.
Obožavao ju je. Nije postojao niko poput nje, a ona je potpuno pripadala njemu…
mada je bio dovoljno pametan da zna kako to nikada ne srne naglas da kaže.

Bilo kakvu neprijatnost koju je Pandora možda osećala povodom činjenice da je

svlači muškarac, bila je pomračena Gabrijelovim očiglednim uživanjem u zabavi. I dalje
je, na svakih nekoliko minuta, prsnuo u smeh, sve dok nije zahtevala da joj kaže zbog
čega. „I dalje se smeješ zbog moje metafore?“
To ga je opet nasmejalo. „To nije bila metafora.“
Mada je Pandora želela da mu naglasi kako je sigurna da sve mlade ne bi uživale u
tome da im se muževi smeju poput hijene dok im skidaju odeću, bila je sasvim sigurna
da šta god da mu kaže, on će se samo još više zabavljati. Sačekala je dok joj nije skinuo
korset, ostajući samo u majici i gaćicama, a onda se bacila na krevet i hitro podvukla
pod prekrivače. „Gabrijele?“, zapitala ga je, navlačeći prekrivač do svoje brade.
„Umesto šampanjca… mogu li da dobijem čašu porta? Ili je to piće samo za muškarce?“
Njen muž je prišao ivici kreveta i sagnuo se da je poljubi. „Ako ti se sviđa porto,
ljubavi moja, to ćeš i dobiti.“
Kada je otišao da pozvoni posluzi, Pandora je ispod prekrivača skinula sve sa sebe.
Spustila je majicu i gaćice na ivicu dušeka i stavila još jedan jastuk ispod svojih leđa.
Za nekoliko minuta Gabrijel se vratio i seo na ivicu kreveta. Uzeo je njenu ruku i
spustio joj na dlan kožnu kutijicu pravougaonog oblika.
„Nakit?“, zapitala ga je Pandora, iznenada osetivši stid. „Nije bilo potrebe za tim.“
„Uobičajeno je da mladoženja pokloni nešto svojoj supruzi na dan venčanja.“
Nakon što je otkopčala malenu zlatnu zakačaljku, Pandora je otvorila kutiju i
ugledala ogrlicu od dva niza bisera, na jastučetu od crvenog pliša. Raširila je oči kao
dete i izvadila nežno nisku, polako prebirajući prstima po sjajnim belim biserima.
„Nikada nisam ni pomislila da ću nekada imati nešto ovoliko lepo. Hvala ti.“
„Da li ti se dopadaju, dušo?“
„Oh, mnogo mi se sviđaju…“, započela je Pandora i zaustavila se kada je ugledala
zlatni mehanizam za zatvaranje ogrlice, posut dijamantima. Sastojao se od dva dela koji
se spajaju i bio je dizajniran kao dva izuvijana, duboko rezbarena lista. „Akantus“, rekla
je sa nevaljalim smeškom na usnama. „Kao one rezbarije na divanu kod Čevorta.“
„Nekako su mi drage te rezbarije akantusa.“ Njegov pogled ju je milovao dok je
stavljala ogrlicu oko vrata. Dvostruka niska bisera je bila toliko dugačka da nije morala
da je otkopčava. „Zadržale su te u mestu taman dovoljno da mogu da te uhvatim.“
 Pandora mu se nasmešila, uživajući u hladnoj, senzualnoj težini bisera dok su se
naslanjali na njen vrat i njene grudi. „Mislim da si ti taj koji je na kraju uhvaćen,
milorde.“
Gabrijel je ispružio ruku, prstima dodirnuo krivinu njenog nagog ramena i nastavio
da klizi naniže, prateći nisku bisera, sve do njenih grudi. „Ti si uhvaćena do kraja života,
lejdi.“
Pandora se nagnula da ga poljubi. Njegove usne su bile tople i čvrste i savršeno su
nalegnule na njena usta. Zatvorila je oči i razdvojila usne. Bila je nesvesna svega na
svetu, osim slatkog mučenja njegovih usana i svilenkastih dodira njegovog jezika.
Zavrtelo joj se u glavi od slatkoće njegovog poljupca, a pluća su joj se širila kao da udiše
vrelu rosu. Nije ni shvatila da su čaršavi i prekrivač spali sa njenog tela, dok nije osetila
njegovu ruku na svojim grudima. Nežno je prelazio niskom bisera preko njenog
osetljivog ružičastog pupoljka na vrhu dojke. Stresla se od uživanja, a srce joj je lupalo
sve jače i jače dok nije počela da oseća te udarce u svojim obrazima, u grlu, u grudima i
na zglobovima.
Ljubio ju je polako, jezikom putujući sve dublje i dublje dok od strasti nije glasno
zajecala. Pokušala je da se potpuno oslobodi prekrivača i čaršava, zaboravljajući na sve
osim na neutaživu potrebu da mu bude bliže. U sledećem trenutku, ispružio ju je na
dušek i legao preko nje. Njegovo potpuno obučeno telo je prekrivalo njenu nagost.
Muževna težina ju je zadovoljavala i uzbuđivala, a njegova nabrekla muškost se trljala
uz njen stomak i između njenih butina.
Dok se izdizala, stimulišući pritisak, osetila je kao da joj leptirići plešu po
unutrašnjosti stomaka.
Gabrijel je disao kao da se muči, grabeći njene usne dugačkim, grozničavim
poljupcima, mrmljajući nerazgovetne reči dok je rukama prelazio preko njenog tela.
„Tvoje telo je toliko izvanredno… tako snažno, a opet mekano… i ove obline ovde… i
ovde… Gospode, koliko te samo želim… Voleo bih da imam više ruku da te svuda
dodirujem u isto vreme.“
Da je imala dovoljno daha da mu nešto kaže, rekla bi mu da je dovoljno opasan i sa
samo te dve ruke.
Želeći da oseti njegovu kožu, počela je da mu vuče odeću. Odvojio se od nje da bi
joj pomogao, mada je sam proces bio veoma komplikovan jer nije bio voljan da prestane
da je ljubi na duže od nekoliko sekundi. Komad po komad odeće je leteo sa kreveta, sve
dok njegovo telo nije bilo nago, zlatno i moćno, a torzo mu je bio potpuno gladak sa
izuzetkom malja na jednom delu grudi i na preponama.
Nakon što je rizikovala i usudila se da pogleda njegovu nabreklu muškost, Pandorin
stomak se zgrčio od straha i zabila je lice u njegovo rame. Jedanput, tokom njihovih
lutanja po imanju, Kasandra i ona su ugledale dva mala dečaka koja su se kupala u
plitkom potoku, dok ih je majka, žena jednog farmera, posmatrala sa obale. Dečaci su
bili goli i bez ikakvih malja, a njihovi intimni delovi su bili toliko nevino mali da su
jedva uspele da ih vide.
Međutim, ovo, bilo bi primetno i sa udaljenosti od sto metara.
 Gabrijel ju je uhvatio za bradu i podigao joj glavu da bi je pogledao u oči. „Nemoj
da se plašiš“, rekao joj je dubokim glasom.
„Ne plašim se“, brzo mu je odgovorila. Možda i previše brzo. „Samo sam
iznenađena jer… pa… nije isti kao kod malih dečaka.“
Gabrijel je trepnuo od iznenađenja i videlo se da uživa u njenim rečima. „Nije“,
složio se. „I hvala bogu na tome.“
Pandora je duboko udahnula vazduh i trudila se da prevaziđe napad straha. On je
bio njen muž, i bio je prelep muškarac, a ona je već odlučila da će voleti svaki deo
njega. Čak i ovaj prilično zastrašujući deo. Nema sumnje da bi njegova bivša ljubavnica
tačno znala šta da radi s tim. Ta pomisao je probudila Pandorin takmičarski duh. Pošto
mu je rekla da mora da se reši svoje ljubavnice, ne bi bilo u redu da se pokaže kao
veoma loša zamena.
Preuzimajući inicijativu, dodirnula mu je ramena, pokazujući mu da želi da legne
na leđa. Nije se bunio, samo ju je zbunjeno pogledao.
„Želim da te gledam“, rekla je, gurajući ga.
Ovaj put je odmah legao, i savio jednu ruku iza svoje glave. Izgledao je poput lava
koji se sunča. Pandora se podigla na jedan lakat i spustila ruku na njegov stomak
istražujući. Bio je gladak i prepun mišića. Izdigla se iznad njega i počela da ljubi
svilenkaste malje na njegovim grudima. Počeo je drugačije da diše kada je vrhom jezika
pomilovala njegovu bradavicu, sve dok se vrh nije ukrutio poput dijamanta. Pošto se nije
bunio, nastavila je da istražuje njegovo telo, nadlanicom dodirujući njegovu kožu sve do
kukova, i još dalje, do njegovog međunožja, gde je njegova osunčana koža bila
svilenkastija i toplija. Kad je stigla do ivice mekanih kovrdža, oklevala je i podigla glavu
da ga pogleda. Više se nije smeškao. Blago je porumeneo, a usne su mu bile razdvojene,
kao da želi nešto da kaže, a ne može.
Za tako rečitog čoveka, pomislila je Pandora šaljivo, njen muž je svakako odabrao
pogrešan trenutak da ostane bez teksta. Nekoliko uputstava, tu i tamo neki predlog, sve
to bi joj sada puno značilo. Ali Gabrijel je samo zurio u njenu ruku kao da je začaran, a
njegov dah je zvučao poput pokvarenog bojlera na paru. Delovao je kao da umire od
iščekivanja.
U nekom nevaljalom uglu svog srca Pandora je uživala u otkriću da ovaj veliki,
savršeni muškarac toliko strahovito priželjkuje njen dodir. Grebala je noktima nežno
kožu ispod svilenkastih dlačica, sve dok nije došla do korena njegove muškosti koja je
ležala prislonjena uz njegov stomak. Iznad svoje glave je začula grub uzdah, a moćni
mišići na njegovim nogama su se grčili, toliko snažno da se videlo ispod kože. Osećajući
se ohrabreno njegovom reakcijom, spustila se niže u krevetu i nežno ga obuhvatila
celom rukom. Bio je vreo poput užarenog gvožđa, i gotovo isto toliko tvrd. Koža na
njemu je bila glatka kao svila, i neke grozničave, purpurne boje, a sudeći po tome kako
je zadrhtao, bila je veoma osetljiva. Fascinirana, usudila se da rukom prelazi gore-dole
po čitavoj dužini njegove muškosti, i da prstima nežno opipava njegove čvrste mošnice.
 Disao je sve teže. Mirisao je na čisto, na sapun, ali se osećao i dah nečeg slanog.
Pandora se približila tom primamljivom mirisu. Prateći sopstveni impuls, skupila je usne
i dunula hladan vazduh po njegovoj muškosti.
Gabrijel je pružio ruke ka njenoj glavi, ispustivši neki nerazgovetan zvuk. Prišla mu
je još bliže i dodirnula ga jezikom, pa nastavila da prelazi preko njega odozdo ka vrhu,
kao da je lizalica. Njegova tekstura je bila raskošna i svilena, nije bila ni nalik na bilo šta
što je okusila u životu.
Gabrijel ju je iznenada uhvatio ispod mišica i povukao gore, sve dok ga nije
zajahala, a njegova nabrekla muškost se nije našla između njih. „Izluđuješ me“,
promucao je pre nego što ju je snažno poljubio. Jednom rukom ju je držao za glavu,
izvlačeći nekoliko ukosnica koje su i dalje držale kovrdže na svom mestu, dok je
drugom rukom počeo da miluje njenu nagu zadnjicu.
Dok se Pandora izvijala iznad njega, borio se da njen užareni ritam uspori što više,
dok je njegova čvrsta muškost blago razdvajala i dodirivala njene intimne delove.
Dlačice na njegovim grudima su dražile vrhove njenih dojki, i slale vatrene munje duž
njenog tela. Pomerao se sve brže, trljajući se o nju. Bilo je to čudno i lascivno osećanje,
to klizanje prepuno vreline i vlage…
Iznenada je trznula glavu nagore i zamrzla se, a lice joj je potpuno pocrvenelo od
stida.
„Ja… mokra sam…“, prošaputala je prestrašena.
„Da.“ Gabrijelovi kapci su bili teški, njegove trepavice su zaklanjale senovite i
ošamućene dubine njegovih plavih očiju. Pre nego što je uspela bilo šta drugo da kaže,
podigao ju je dovoljno visoko da usnama može da uhvati njenu dojku. Zastenjala je kad
je nastavio da se pomera u istom ritmu ispod nje, terajući je da jaše njegovu klizavu,
užarenu tvrdoću, dok je obema rukama širio njenu zadnjicu. Bio je spor i neumoljiv,
zadirkujući je sve dok nije poludela od strasti, dok očajnički nije poželela da ova tenzija
nestane i nastupi olakšanje.
Gabrijel ju je pažljivo prevrnuo na leđa i počeo da obasipa njeno čitavo telo vrelim
poljupcima, lakim kao pero. Rukama ju je vešto dodirivao svuda, a ona se ježila od
uzbuđenja koje joj je priređivao. Prstima je putovao po unutrašnjosti njene butine, sve
više i više, dok napokon nije došao do mekanog središta između njenih nogu koje se
topilo od vreline. Bio je neopisivo nežan. Osetila je blagi pritisak kada je gurnuo unutra
prst, i stegla se kada ga je osetila dublje u sebi. Malo ju je zabolelo jer su se njeni
unutrašnji mišići stegli u pokušaju da izbace uljeza. Mrmljao je tiho uz njen stomak, i
mada nije mogla da razazna reči, njegov dah i dubok glas su je umirivali.
Prst je otišao još dublje, nalazeći osetljiva mesta i terajući je da se bori za vazduh.
Spustio je usne na trougao njenih kovrdža, tražeći nemilosrdno među navojima mekane
kože. Držao ju je na ivici neverovatnog zadovoljstva, ljubeći je i šišajući maleni
pupoljak na vrhu, dok se prstom igrao unutar nje. Nije odolela da se kukovima ne
pomera ka njegovom prstu, preklinjući nemo da joj pruži neko olakšanje. Na trenutak je
više nije dodirivao, a zatim se vratio sa jačim pritiskom, i ona je shvatila da je unutra
stavio još jedan prst. Otvorila je usta da se pobuni, ali su tada njegove usne uradile nešto
potpuno neopisivo i ona je zavapila i širom raširila noge.
Strpljivo, nežno, milovao ju je, dok ju je jezikom dražio ne menjajući ritam,
dovodeći je lako do ivice vrhunca. Zastenjala je nabijala se sve brže na njegove usne.
Odjednom je sve oko nje zamrlo i osetila je poplavu strasti kako je obuzima. Izvijala se,
vikala, dahtala, jecala, izgubila svaki osećaj za sramotu u naručju svoga muža. Nakon
što su i poslednji drhtaji zamrli u njoj, bila je previše ošamućena da bi se pomerala.
Njegovi prsti su iskliznuli iz nje, ostavljajući za sobom čudnu prazninu, dok se ulaz u
nju širio i pulsirao.
Gabrijel se nadneo nad nju i smestio između njenih butina. Stavio je ruku iza
njenog vrata. „Samo ostani tako opuštena, dušo“, prošaputao je. „Upravo tako kao sad.“
Pandora nije imala izbora – njeno telo je bilo mlitavo kao odbačena prazna
rukavica.
Spustio je ruku niže i osetila je kako njegova svilena muškost klizi uz njen ranjivi
otvor, kružeći polako. Užareni, tvrdi, tupi vrh je ušao u njenu meku pećinu. Ispunjavao
ju je postepeno, pritisak je bio ogroman i od njega nije mogla da pobegne, a bol joj je
oduzeo dah kad je shvatila da se raširila više nego što je mislila da je moguće. Njena
unutrašnjost je oštro pulsirala oko njegove vrele čvrstoće.
Gabrijel se nije pomerao, zurio je u nju zabrinuto, čekajući da se ona prilagodi
njemu. Sklanjao je vlažnu kosu s njenog lica i ljubio je u čelo.
„Ne moraš da čekaš“, rekla je Pandora, zatvarajući oči pred iznenadnim naletom
suza.
Osetila je kako joj je usnama dodirnuo zatvorene kapke. „Želim da čekam“,
prošaputao je. „Želim da ostanem u tebi što je duže moguće. Zadovoljstvo koje mi
pružaš… to je kao da sam po prvi put iskusio vođenje ljubavi.“ Poljubio ju je, a nežni
erotski poljubac je ponovo probudio leptiriće u dnu njenog stomaka. Njeni mišići su se
zgrčili oko njegove tvrde muškosti, i osetila je kako se svaki put pomera sve dublje i
dublje. Nekako je njeno telo pravilo mesta za njega, popuštalo je pred njegovim
pritiskom. Više je nije toliko bolelo, osetila je suptilne drhtaje uzbuđenja koji su se
budili duboko u njoj i odagnavali svu neprijatnost. Pomerao se veoma polako, ulazeći
duboko u nju, uklizavajući unutra svilenim pokretima.
Pandora ga je obgrlila rukama oko vrata, i iskrivila glavu unazad dok ju je ljubio po
vratu. „Šta bi trebalo ja sad da radim?“, zapitala ga je boreći se da dođe do daha.
Gabrijel je tiho zarežao od strasti. Spustio je čelo kao da ga nešto strašno boli.
„Samo me drži“, rekao joj je promuklim glasom. „Drži sve moje delove na istom mestu.
Gospode, ja nikad nisam…“ Zaćutao je i snažno se zabio u nju, i počeo da se trese.
Drhtao je iz svog središta toliko snažno da su nju potresali njegovi drhtaji. Obavila je
ruke i noge oko njega, držeći ga čitavim svojim telom.
Nakon dugo vremena, prestao je da drhti i kolabirao je od zadovoljstva. Pomerio se
malo u stranu da je ne bi zdrobio svojom težinom.
Pandora se igrala sa vlažnim uvojcima na njegovom vratu, i prstom mazila ivicu
njegove usne školjke. „Tvoje vođenje ljubavi“ obavestila ga je, „i jeste poklon.“
 Osetila je, tik uz tanku kožu na svom ramenu, kada su mu se usne izvile u osmeh.

Šesnaesto poglavlje

„Nikada nisam ovoliko vremena provela u krevetu!“, rekla je Pandora četiri dana
kasnije, dok se kasno jutarnje sunce probijalo kroz proreze u draperijama. „Čak ni kad
sam bila bolesna.“ Osim što su nekoliko puta izašli iz sobe, jedanput u obilazak starih
saksonskih statua, a drugi put da popiju čaj u zatvorenoj bašti hotela – sve vreme su
provodili u privatnosti svog hotelskog apartmana. „Neophodno mi je da radim nešto
produktivno.“
Lenja muška ruka se savila oko njenog struka, i povukla je nazad na čvrste, maljave
grudi. Gabrijelov glas je zvučao poput tamnog pliša prislonjenog uz njeno ulio. „Ja sam,
na primer, bio izrazito produktivan.“
„Mislila sam, nešto korisno.“
„Ti si bila korisna.“ Spustio je dlan na njen goli kuk.
„Šta sam to korisno radila?“
„Zadovoljavala si moje potrebe“
„Izgleda da i nisam baš dobro uradila taj posao, ili ne bi stalno tražio još.“ Pandora
je počela da puzi po dušeku, kao da će da pobegne iz kreveta, i glasno se zakikotala kada
je skočio na nju.
„Ti to previše dobro radiš. Zbog toga te želim sve više.“ Gabrijel se spustio preko
nje, i zarobio je na krevetu. Usne je približio njenom ramenu i blago je ugrizao.
„Opsednut sam tobom, tvojim slatkim usnama i pametnim malim rukama… tvojim
prelepim leđima… i nogama…“
„Tebi je potreban hobi“, rekla je Pandora ozbiljnim glasom kada je osetila njegovu
nabreklu muškost uz svoju pozadinu. „Da li si ikada probao da pišeš poeziju? Da praviš
brodić u boci?“
„Ti si moj hobi.“ Pritisnuo je usne uz zadnji deo njenog vrata, pošto je u poslednjih
nekoliko dana otkrio da joj je to posebno osetljivo mesto.
Gabrijel je bio nežan i strastven ljubavnik, istraživao je svaki centimetar njenog tela
sa nemilosrdnim strpljenjem. Naučio ju je kako da polako gradi svoje uzbuđenje, kao i
mnogo načina da pojača želju. Tokom neprekidnih sati u krevetu, vodio ju je od jedne do
druge erotske senzacije, sve dok ne bi završila preplavljena talasima zadovoljstva.
Ponekad bi se poigravao grubo s njom, zadirkujući je sve dok ne bi podivljala od strasti,
nakon čega bi je zadovoljio dubokim i snažnim potezima. Uvek bi bila pomalo
dezorijentisana nakon vođenja ljubavi, euforična i drhtava, ali on bije držao u naručju i
mazio sve dok ne bi zaspala opušteno i sanjala bez snova. Nikada u životu nije tako
spavala, celu noć bez prekida i kasno se budila.
Kada bi se približilo veče, naručili bi da im donesu večeru u apartman. Par
hotelskih stjuarda, obojica obuveni u posebne papuče koje ublažavaju svaki zvuk
njihovih koraka, došli bi u njihovu dnevnu sobu apartmana i prekrili okrugli sto
besprekornim belim stolnjakom, a na njemu bi aranžirali kineski porcelan, srebrni escajg
i čaše od kristala. Ostavili bi im i male činije sa vodom, a u svakoj bi se nalazila
grančica limunove trave, kako bi mogli da očiste prste između svakog obroka. Nakon što
bi doneli i vrele poklopljene poslužavnike od srebra, prepune najlepše hrane, otišli bi i
ostavili ih da uživaju u svojoj privatnosti.
Tokom večere, Gabrijel je bio zabavan sagovornik, zabavljao ju je svojim
nepresušnim pričama. Bio je spreman da razgovara o svakoj mogućoj temi, i ohrabrivao
ju je da iskreno priča i da pita sve što je zanima o bilo čemu. Kad god bi ona počela da
skače sa teme na temu, koje naizgled nisu bile nimalo povezane, to njemu uopšte nije
smetalo. Izgledalo je da je, ma kakve mane ona da ima, bio spreman da prihvati nju
takvu kakva jeste, i kakva nije.
Na kraju obroka, stjuardi bi se vratili da uklone posuđe i da im donesu malene
šoljice pune turske kafe, tanjir francuskog sira i poslužavnik sa flašama likera. Pandora
je obožavala likere koji su bili istih boja kao dragulji i služili su se u minijaturnim
kristalnim čašama, istog oblika kao naprstak za šivenje sa izvijenim ivicama. Ipak, oni
su bili prevrtljivo jaki, kao što je otkrila jedne večeri kada je načinila grešku i probala tri
različite vrste. Kad je pokušala da ustane sa stolice, noge su joj se opasno klimale, i
Gabrijel je hitro prišao da je povuče na svoje krilo.
„Izgubila sam ravnotežu“, rekla je zbunjeno.
Gabrijel se nasmešio. „Pretpostavljam da je to zbog one poslednje čašice likera.“
Pandora je zbunjeno pogledala polupraznu čašu sa likerom od badema. „Ali nisam
je čak ni popila do kraja.“ Uz mnogo truda, nagnula se da je dohvati, ispila je sve u
jednom gutljaju i spustila praznu čašu na sto. „Eto, sad je bolje!“, rekla je zadovoljno.
Špijunirajući Gabrijelovu čašicu s likerom, koju je jedva liznuo, krenula je rukom da
dohvati i nju, ali ju je zaustavio glasan smeh. „Nemoj, dušo, ne želiš da te ujutru boli
glava.“
Pandora je podigla ruke oko njegovog vrata i zurila u njega naizgled zabrinuto.
„Jesam li popila previše? Zbog toga se osećam tako šašavo?“ Kada je Gabrijel otvorio
usta da joj odgovori, prekinula ga je poljupcem i obavila se strastveno oko njega.
Ujutru se probudila, jedva se sećajući da je radila neverovatno nepristojne stvari sa
njim na stolici… odeća je bila razbacana i bačena na pod… i u nekom trenutku se sećala
da je skakala na njegovom krilu dok ga je gutala poljupcima… oh, poželela je da umre
od stida.
Takođe, imala je i glavobolju.
Gabrijel je, milostivo, nakon što je shvatio koliko joj je teško, nije zadirkivao, mada
je videla nekoliko puta na njegovim usnama skriveni smešak. Pružio joj je čašu vode sa
pepermintom i prašak protiv glavobolje, kao da je samo čekao da se probudi. Nakon što
je popila sve što joj je dao, smestio ju je u toplu mirišljavu kupku.
„Osećam kao da mi je glava košnica“, gunđala je Pandora.
Gabrijel ju je kupao nasapunanim sunđerom dok je ona naslonila glavu na ivicu
kade. „Nemci to zovu katzenjammer“, rekao joj je. „Način na koji se neko oseća ujutru
nakon mnogo pića, mamurluk. Prevedeno doslovno, to znači zavijanje mačaka.“
Pandora mu se blago nasmešila, i dalje sa zatvorenim očima. „Ja bih sad zavijala
glasno, kad bih znala da će od toga da mi bude bolje.“
„Trebalo je da te zaustavim nakon druge čaše. Ali sam precenio tvoju toleranciju na
alkoholna pića.“
„Lejdi Bervik kaže da dama uvek pije vino ili neko drugo alkoholno piće u
razumnoj meri. Bila bi razočarana kada bi znala kako sam se ponela.“
Osetila je da se Gabrijel nadneo iznad nje i usnama joj očešao obraz vlažan od
vode. „Onda joj nećemo reći“, prošaputao je. „Jer si ti očaravajuća kad se ponašaš
nevaljalo.“
Nakon što se okupala, umotao ju je u debeli flanelski peškir i odneo u spavaću
sobu. Seo je na krevet pored nje i pažljivo joj izvukao češljiće od kornjačinog oklopa,
koji su joj držali kosu na glavi da se ne pokvasi. Pandora se okrenula i spustila glavu na
njegove grudi dok je masirao nežnim prstima. Od te spore masaže se osećala mnogo
bolje, niz vrat joj se širila toplina. Ipak nije mogla sebi da dozvoli da potpuno uživa u
tome.
„Šta te brine?“, upitao ju je Gabrijel, masirajući je posebno nežno oko njenog
bolesnog uha.
„Deo mene ne želi da se vrati u London“, priznala mu je.
Umirujuća masaža nije prestajala. „Zašto ne, draga?“
„Čim se vratimo, moraćemo da pošaljemo obaveštenje o venčanju, tako da ljudi
znaju da mogu da nas pozovu u posetu, ili da nam za uzvrat dođu u posetu. Onda ću
morati da naučim imena svih sluga i da se upoznam sa svim troškovima u domaćinstvu,
kao i da se uverim da se stanje ostave za meso u potpunosti slaže sa računom koji je
mesar poslao. A onda, jednog dana, moraću da organizujem svečanu večeru“
„Je li to toliko loše?“, upitao ju je saosećajno.
„Radije bih da me odvedu na giljotinu.“
Gabrijel ju je podigao još bliže svojim grudima i počeo da je mazi po kosi.
„Odgodićemo slanje obaveštenja o venčanju dok se ti udobnije ne smestiš u kući. Ljudi
mogu da sačekaju da nas vide dok ti ne budeš spremna. Što se tiče posluge – oni neće
očekivati od tebe da odmah sve to znaš. Štaviše, kućepaziteljka je toliko efikasno vodila
domaćinstvo godinama, pa ako ne želiš da ulaziš u detalje, ona će nastaviti sve da radi
kao i do sada, dok joj ti ne kažeš da nešto promeni.“ Prstima je crtao nevidljive linije po
njenim nagim leđima, izazivajući prijatnu drhtavicu u njoj. „Osećaćeš se bolje kad
načiniš neki ozbiljan pomak sa svojom fabrikom za društvene igre. Kada se vratimo u
London, imaćeš svoju kočiju, kočijaša, i ličnog slugu, da možeš sama da ideš gde god
poželiš.“
 „Hvala ti“, rekla mu je Pandora zadovoljno. „Mada zaista nema potrebe da
zapošljavaš posebnog slugu zbog mene. Ako bude neophodno, imam tvog drugog slugu
koji može da me prati, kao što to Ketlin radi.“
„Ja bih više voleo da zaposlim posebnog slugu, zbog tvoje bezbednosti i zbog
sopstvenog mira. Postoji određeni čovek koji mi pada na pamet, on je predostrožan,
sposoban i čovek je od poverenja, takođe mu je potrebno novo radno mesto.“
Pandora se namrštila. „Mislim da bih trebalo i ja da učestvujem u odabiru, ako će
svuda da me prati.“
Gabrijel se nasmešio, nežno je milujući po obrazu. „Kakve kvalitete ti imaš na
umu?“
„Volela bih da moj sluga bude vesele naravi i da mu sijaju oči, kao Deda Mrazu.
Morao bi da bude ljubazan i da ima izražen smisao za humor. Takođe, da bude strpljiv i
da ima odlične reflekse, jer ako sam napolju, hodam, a mnogo razmišljam o nečemu,
možda neću primetiti da mi u susret ide veoma brza kočija.“
Gabrijel je prebledeo kada je čuo njene reči, i čvršće je zagrlio.
„Nema potrebe da se plašiš“, rekla je Pandora šaljivo se smeškajući. „Još mi se nije
desilo da me pregaze točkovi kočije.“
Gabrijel nije izgledao nimalo razuvereno, niti manje uplašeno, već je nastavio da je
drži previše čvrsto. „Čovek koga ja imam na umu poseduje sve te kvalitete, i još njih.
Siguran sam da ćeš biti zadovoljna s njim.“
„Verovatno hoću“, pristala je Pandora. „Uostalom, vidi šta sve trpim od svoje
glavne služavke. Taj sluga bi morao da bude potpuno nemoguć da se meni ne dopadne.“

Sedamnaesto poglavlje

„Moj sluga je nemoguć“, uzviknula je Pandora nedelju dana nakon što su se vratili
u London. „Moram smesta da nađem nekog novog.“ Tek što se vratila iz svog prvog
izlaska nasamo, u novoj kočiji, činilo se da to nije prošlo baš dobro. Zatvarajući vrata
spavaće sobe za sobom, namrgođeno je koračala u susret Gabrijelu koji je u tom
trenutku otkopčavao svoj sako.
„Postoji neki problem?“, zapitao ju je zabrinuto Gabrijel. Odbacio je svoj sako i
nastavio da odvezuje svoju kravatu.
„Neki problem? Ne. Postoji mnogo problema. Postoji mnoštvo problema. Otišla
sam da obiđem Helen i njenu bebu, a onda sam svratila do Vinterbornove robne kuće i…
Gospode bože, kakav je to miris?“ Pandora je stala ispred njega, mirišući izbliza njegove
grudi i grlo. „Svuda je po tebi. Nekakav miris paste za poliranje metala, i još nečega što
miriše kao pokvareno meso.“
„Upravo sam došao iz plivačkog kluba“, rekao joj je Gabrijel smejući se njenom
izrazu lica. „Dodaju hlor i druge kemikalije u bazen, da se voda ne bi usmrdela.“
Pandorin nos se namreškao. „U tom slučaju, rešenje je možda gore od problema.“
Povukla se do kreveta i spustila na dušek, posmatrajući njega kako se skida.
„Pričala si mi o slugi“, podsetio ju je Gabrijel, otkopčavajući dugmad na
manžetnama košulje.
Očekivao je da će se ona buniti malo oko Draga, bivšeg zaposlenog iz kluba
Džener, koji je definitivno bio čudan izbor za slugu neke gospođe. Drago je počeo da
radi u klubu kada je imao samo dvanaest godina, i uzdigao se od potrčka do noćnog
čuvara, a na kraju je bio i upravnik glavnog primajućeg salona. Nije imao svoju
porodicu o kojoj je pričao, s obzirom na to da je ostavljen u sirotištu samo sa porukom
na kojoj je pisalo njegovo ime.
Gabrijel ga je poznavao godinama. Nije postojao čovek u Londonu kome je više
verovao, pa je bilo logično da mu poveri da brine o Penelopi tokom njenih izlazaka po
gradu. Zbog toga je morao da plaća pravo malo bogatstvo da bi uspeo da ga nagovori da
se zaposli kao sluga njegove žene.
Ipak, on nije bio toliko neprimeren za tu poziciju koliko je to delovalo na prvi
pogled. Jedan od osnovnih zahteva za slugu pratioca je da bude dobro upoznat sa
Londonom, a Drago je znao bukvalno svaki ćošak ovog grada. Bio je fizički impozantan
muškarac, krupan i mišićav, i delovao je pomalo zlokobno i zastrašujuće, što bi uplašilo
bilo koga ko bi i pomislio da priđe Pandori. Njegova narav je bila stabilna, možda nije
imao smisla za humor, ali ga je bilo teško isprovocirati. Njemu je bilo potpuno prirodno
da kod ljudi primećuje razne detalje, nečiju odeću, stav, izraze lica i da identifikuje
potencijalne rizike pre nego što do problema uopšte i dođe.
Mada je Drago veoma nevoljno prihvatio radno mesto, manjak njegovog
entuzijazma nije mogao da se sakrije.
„Lejdi Sent Vinsent nimalo ne obraća pažnju na vreme“, rekao mu je Gabrijel.
„Zato ćeš ti morati da vodiš računa o njenom rasporedu. Ima tendenciju da lako gubi
stvari. Pripazi na ispuštene rukavice, maramice, knjige, bilo šta što može slučajno da
ostavi negde za sobom. Jako je draga i impulsivna, pa te molim, drži je što dalje od
muljatora, uličnih prevaranata i prodavaca, džeparoša i prosjaka. Takođe, često odluta u
svojim mislima, pa povedi računa da se negde ne saplete na pločniku i ne padne na
ulicu.“ Gabrijel je zastao pre nego što je dodao: „Ne čuje dobro na svoje desno uvo, i
zbog toga ponekad pati od vrtoglavice, posebno ako je negde mračno i ne može dobro da
se orijentiše. Otkinula bi mi glavu kada bi znala da sam ti ovo rekao. Sad, imaš li ti neko
pitanje za mene?“
„Da. Je l’ ja treba da budem sluga ili prokleta dadilja?“
Gabrijel ga je netremice gledao pravo u oči. „Razumem da smatraš da je ovo
ponižavajuće za tebe nakon što si radio u klubu, ali za mene ne postoji ništa vrednije od
njene bezbednosti. Lejdi Sent Vinsent je mlada, znatiželjna, izrazito aktivna žena koja ne
razmišlja na konvencionalan način. Mora mnogo toga tek da nauči o svetu – a i svet
mora mnogo toga da nauči o njoj. Zaštiti moju suprugu, Drago. To neće biti tako lako
kao što ti se sad čini.“
Drago mu je kratko klimnuo glavom, i Gabrijel je osetio da je njegova ljutnja
popustila.
Vratio se mislima u sadašnji trenutak, slušajući Pandoru kako mu se žali.
„Želela sam veselog slugu, kome oči sijaju kao Deda Mrazu, nisam htela slugu sa
pogledom poput vikinškog plaćenika. Sluge bi trebalo da budu sveže obrijane i prijatne
za oko, i da imaju neka fina imena poput Pitera ili Džordža. Ali moj je stalno namrgođen
i zove se Drago, i ima crnu bradu. Trebalo je da vidiš scenu kad sam svratila do dečjeg
odeljenja u Vinterborn robnoj kući.
On je stao kraj vrata i prekrstio ruke na grudima, a sva deca su se unervozila i
počela da se osvrću tražeći svoje majke. Sumnjičavo je pogledala Gabrijela. „Da li on
uopšte zna kako bi trebalo sluga pratilac da se ponaša?“
„Ne baš“, priznao je. „Drago je radio u klubu Džener na različitim pozicijama. Ali
batler ga je podučavao i on brzo uči.“
„Zašto ne mogu da imam običnog slugu kao sve druge žene?“
„Zato što ti nećeš uvek odlaziti na rnesta na koja idu druge žene.“ Gabrijel je seo na
stolicu da skine cipele i čarape. „Ići ćeš u potragu za mestom gde će se nalaziti tvoja
fabrika, odlazićeš na sastanke sa dobavljačima, preprodavcima i tako dalje. Ako budeš
vodila Draga sa sobom, ja ću biti mnogo mirniji.“ Kada je video da se Pandora sprema
da mu odgovori, odlučio je da nastavi da je ubeđuje. „Naravno, možemo da ga
zamenimo ako je to ono što ti želiš“, rekao je naizgled opušteno, kao da mu je svejedno.
Počeo je da otkopčava dugmad na svojim tregerima. „Ali to bi zaista bila šteta. Drago je
odrastao u sirotištu i nema porodicu. Oduvek je živeo u malenom sobičku u klubu.
Radovao se što će po prvi put u svom životu živeti u pravoj kući, u nečijem
domaćinstvu, gde će moći da se upozna sa porodičnim životom.“ Poslednja rečenica je
bila potpuna izmišljotina, ali izgleda da je delovalo.
Pandora ga je tugaljivo pogledala i duboko uzdahnula. „Oh, u redu. Pretpostavljam
da ću morati ipak da ga zadržim. I da ga naučim da ne plaši druge ljude.“ Dramatično se
bacila leđima na krevet, sa raširenim rukama i nogama. Njen tihi, mrzovoljni glas je
odzvanjao do tavanice. „Moje lično slugočudovište“
Gabrijel je posmatrao tu malu, raširenu figuru na krevetu. Delom je uživao
zabavljajući se njenim opaskama, a delom je osećao toliku požudu da se borio da udahne
vazduh. Pre nego što je prošlo pet sekundi, popeo se na nju i strastveno je poljubio.
„Šta to radiš?“ upitala ga je Pandora smejući se i izvijajući ispod njega.
„Prihvatam tvoj poziv.“
„Kakav poziv?“
„Onaj koji si mi uputila kada si legla na krevet u toj zavodničkoj pozi.“
„Bacila sam se na krevet poput mrtve pastrmke“, protestovala je, migoljeći se kad
je počeo da joj zadiže suknju.
„Znala si da neću moći da ti odolim.“
 „Prvo se okupaj“, zamolila ga je. „Nisi za kuću! Trebalo bi da te odvedeni dole u
štalu i da te izribam kao jednog od konja, tvrdom četkom i sapunom.“
„Oh, ti bezobraznice… da, hajde to da uradimo.“ Njegova ruka je neumoljivo
nastavljala da istražuje ispod njene suknje.
Pandora je ciknula od smeha i počela da se rve s njim. „Stani, kontaminiran si!
Dođi u kupatilo i ja ću da te okupam.“
Zarobio ju je na krevetu ispod sebe. „Bićeš moja služavka?“ upitao ju je
provokativno.
„To bi voleo, zar ne?“
„Da, voleo bih“, prošaputao je i jezikom dodirnuo sredinu njene donje usne.
Njene tamne plave oči su sijale od nestašluka. „Okupaću Vas, milorde“, ponudila
je, „ali samo ako obećate da ćete ruke držati k sebi, i da ćete ostati mirni i kruti poput
kamene statue.“
„Ja sam već krut poput statue.“ Spustio je svoje prepone na nju da joj demonstrira
na šta je mislio.
Pandora se otkotrljala ispod njega uz osmeh i krenula ka kupatilu, dok ju je on
spremno pratio.
Gabrijel je i dalje bio šokiran što je, pre tako malo vremena, bio uveren da ga
nijedna žena nikada neće zadovoljiti kao Nola Blek, sa svojim ’razvratničkim talentima’
kako ih je šeretski nazivao njegov otac. Ali čak i u svojim najstrastvenijim trenucima sa
Nolom, uvek je ostajao gladan nečega što nije mogao ni da imenuje, niti da objasni,
nečeg što mu je bilo neuhvatljivo – neke intimnosti koja je prevazilazila obično fizičko
spajanje dva tela. Kad god bi Nola i on pokušali da spuste svoj gard jedno prema
drugom, makar i nakratko, njene oštre ivice – a i njegove – ostavile bi ih u ožiljcima.
Nijedno od njih dvoje nije moglo, niti želelo, da rizikuje da se ogoli i podeli svoje mane
i slabosti, koje su toliko dragoceno čuvali samo za sebe.
Ali sa Pandorom je sve bilo potpuno drugačije. Ona je bila sila prirode, nesposobna
da se pravi da je drugačija nego što jeste, i nekako je zbog toga i njemu bilo nemoguće
da izigrava bilo koga drugog pred njom. Kad god bi joj priznao da ima neku manu ili da
je načinio neku grešku, izgledalo je da ga ona zbog toga još više voli. Ona mu je
otključala srce sa zastrašujućom lakoćom, i bacila ključ da ga niko nikad ne nađe.
Voleo ju je više nego što je to bilo zdravo, za njih oboje. Ispunjavala ga je
neopisivom radošću, koju nikada ranije nije povezivao sa seksualnim činom. Nije ni
čudo što je konstantno žudeo za njom. Nije ni čudo što je bio toliko posesivan, i brinuo
za nju u svakom trenutku kada nije bila pored njega. Pandora nije bila ni svesna koliko
je sreće imala što nije insistirao da je svuda šalje sa ličnim obezbeđenjem, koje bi se
sastojalo od nekoliko probranih nišandžija, konjicom, škotskim bacačima strela i
nekoliko japanskih samuraja, da se nađu za svaki slučaj.
Bilo je čisto ludilo dozvoliti stvorenju tako savršeno prelepom, neizveštačeno
živahnom i ranjivom, kao što je bila njegova supruga, da samo luta po svetu koji je može
zdrobiti svojom slučajnom nebrigom i nepažnjom. Ali nije imao drugog izbora nego da
joj to dozvoli. Mada… nije gajio nikakve iluzije da će se ikada osećati udobno sa tim
izborom. Do kraja svog života, osećaće strah i jezu svaki put kad bude izašla iz kuće,
ostavljajući ga samog, sa svojim potpuno otvorenim srcem.

Pre nego što je Gabrijel narednog jutra krenuo na poslovni sastanak sa arhitektom i
građevincem – radilo se o dozvoli za moguću izgradnju na zemljištu koje je posedovao u
Kensingtonu – spustio je pred Pandoru hrpu pisama.
Podigla je pogled; sedeći za svojim pisaćim stolom u salonu, gde se mučila izvesno
vreme, pokušavajući da napiše pismo lejdi Bervik. „Šta je to?“, upitala ga je blago
namrgođena.
„Pozivnice.“ Gabrijel se nasmešio kad je video njen izraz lica. „Londonska sezona
još nije završena. Pretpostavljao sam da ćeš želeti da ih odbiješ, ali možda ima jedna ili
dve koje bi te zanimale.“
Pandora je posmatrala gomilu koverata kao da su izuvijana zmija. „Pretpostavljam
da ne mogu zauvek očekivati da budem neprimetna“, rekla je.
„To je pravi borbeni duh.“ Gabrijel se nasmešio njenom tonu glasa. „Uskoro će biti
prijem u Gildholu za princa od Velsa, sad kad se vratio sa svoje ture po Indiji.“
„Možda bih razmislila o tako nečemu“, rekla je. „To bi svakako bilo bolje nego da
idemo na neku malu večeru, sa mnogo ljudi, gde bih se osećala da svi gledaju samo u
mene kao da sam bradata žena na seoskom vašaru. Kad smo već kod brade, postoji li
neki razlog zbog kog se Drago još uvek nije obrijao? Zaista bi trebalo da obrije bradu,
sad kad je moj sluga.“
„Plašim se da o tome nema rasprave“, rekao joj je tužno Gabrijel. „Oduvek ju je
imao. Zapravo, kad god nešto obeća, zakune se u svoju bradu.“
„Pa to je prosto smešno. Niko se ne kune u bradu. Šta ako se zapali i izgori?“
Gabrijel se nasmejao i nagnuo ka njoj. „Ako želiš, raspravi o tome sa Dragom. Ali
upozorena si, veoma je vezan za nju.“
„Pa naravno da je vezan za nju, to je njegova brada.“
Usnama je nežno dotakao njene, želeći više, sve dok nije otvorila usta, i spremno
prihvatila njegovu vrelinu i slatkoću. Nežno joj je prstima milovao vrat, sve dok nije
primetio da se zacrvenela od požude. Ljubio ju je sve strastvenije, a svaki dodir
njegovog jezika je budio erotski plamen u dnu njenog stomaka. Zavrtelo joj se u glavi i
ispružila je ruke i uhvatila ga za mišice, da bi ostala na nogama. Polako je završio
poljubac, kušajući je još jednom pre nego što se nevoljno odvojio od nje. „Budi dobra
devojčica danas“, promrmljao je.
Pandora mu se nasmešila dok su joj obrazi goreli, i kada je otišao, mučila se da se
ponovo sabere. Podigla je stakleni teg za papir, sa rezbarenim cvetićima, i odsutno ga
vrtela između svojih dlanova, slušajući zvuke domaćinstva koji su se rojili oko nje.
Prozori su otvarani i zatvarani, tepisi su se tresli, stvari su se polirale i brisale, sobe su
čišćene i provetravane.
Mada se Pandora složila sa Gabrijelovom idejom da bi uskoro trebalo da kupe veću
kuću, volela je ovu njegovu kuću, koja nije bila nimalo pusta, niti se osećala kao da u
njoj živi neženja, kao što je zamišljala pre nego što je ovde došla. To je bila kuća na
uglu, u nizu kuća širokim i visokim prozorima, visokim tavanicama i balkonima sa
balustradama od kovanog gvožđa. Kuća je posedovala sve moguće moderne dodatke,
uključujući popločani ulazni hol koji se grejao uz pomoć radijatora kroz koje je tekla
vruća voda, kao i lifta za hranu koji je išao iz podruma do vrha kuće. Dok je Pandora
bila na medenom mesecu, Kasandra i Ketlin su došle i donele nekoliko predmeta iz kuće
Rejvenelovih, da bi joj njeno novo okruženje bilo poznatije i prijatnije. Između ostalog,
tu je bilo njeno jastuče sa ružama, mekano ćebe za krilo sa kićankama, neke njene
omiljene knjige i kolekcija sićušnih staklenih svećnjaka u različitim bojama. Od Helen i
Vinterborna je dobila prelepi novi pisaći sto, sa mnoštvom fioka i kutija za odlaganje,
kao i ugrađenim zlatnim satom na gornjoj polici stola.
Kuća je bila sjajno održavana, i o tome je brinula grupa predusretljivih i ljubaznih
sluga, koji su u osnovi bili poprilično mlađi od posluge u Everzbiju kao i Herons pointu.
Svi su se zaista trudili da zadovolje standarde gospođe Bristou, kućepaziteljke, koja im
je svakodnevno zadavala zadatke sa neverovatnom efikasnošću. Prema Pandori se
ponašala sa mešavinom prijateljskog ponašanja i poštovanja, premda je bila prirodno
zbunjena što je nova grofica pokazivala potpuni nedostatak interesovanja za bilo kakva
pitanja koja su se ticala domaćinstva.
Zapravo, bilo je nekoliko sitnih stvari koje je Pandora želela da pomene,
popodnevni čaj, na primer: Vreme popodnevnog čaja je oduvek bilo dragocen ritual u
kući Rejvenelovih, čak i u danima kada nisu mogli to da priušte. Svakog poslepodneva
uživali bi u širokom asortimanu torti i kolača, tanjira prepunih raznog keksa, malih
korneta, minijaturnih slatkih pudinga, dok bi se u propisnim intervalima donosili novi
čajnici prepuni čaja koji se još uvek pušio.
S druge strane, čaj se u ovom domaćinstvu pio uz običan prepečeni kolač ili jednu
jedinu rolnicu od kupine, serviranu uz puter i teglicu džema. To je bilo savršeno
zadovoljavajuće, da bude iskrena, ali kad god bi Pandora pomislila na dugačke i bogate
čajanke Rejvenelovih, ovo je bilo prilično dosadno i sirotinjsko u poređenju s tim.
Problem je bio u tome što, ako bi se umešala u jedan segment vođenja domaćinstva, to
bi možda vodilo do veće umešanosti, a samim tim i veće odgovornosti. Stoga, bilo je
mudrije ćutati i jesti svoj kolač u tišini. Osim toga, sada kada ima sopstvenu kočiju,
mogla je da poseti Ketlin kad god poželi da uživa u čaju.
Pomisao na kočiju ju je podsetila na njenog slugu.
Pandora je podigla mesingano zvonce na svom stolu i pozvonila, pitajući se da li će
joj Drago odgovoriti. Za manje od jedne minute, stvorio se na vratima.
„Lejdi.“
„Uđi, Drago.“
On je bio krupan, mišićav muškarac sa širokim ramenima. Bio je građen savršeno
za jednog slugu, ali iz nekog razloga mu dugačak kaput, pantalone do kolena i svilene
čarape zaista nisu pristajale. Izgledalo je da se u tome oseća zaista loše, kao da mu odeća
od tamnoplavog pliša, izvezena zlatnim detaljima, na neki način kalja dostojanstvo. Dok
ju je posmatrao svojim, pronicljivim crnim očima, primetila je maleni ožiljak na
njegovom licu, koji se spuštao od kraja leve obrve do ugla njegovog oka. Stalni
podsetnik na neki opasan događaj koji se davno odigrao. Njegova crna brada, kratka i
uredno podšišana, delovala je neprobojno, poput dabrovog krzna.
Pandora ga je posmatrala razmišljajući o njemu. Tu, ispred nje je bila osoba koja je
davala sve od sebe u situaciji koja je bila izrazito neprijatna za njega. Razumela je to
osećanje. A njegova brada… predstavljala je simbol, bez obzira da li je on toga bio
svestan ili ne. To je bio znak da postoji granica do koje je spreman da kompromituje ono
što jeste. I to je mogla da razume.
„Kako želiš da izgovaram tvoje ime?“, upitala ga je. „Lord Sent Vinsent ga
izgovara na jedan način, ali sam čula da ga batler drugačije izgovara.“
„Obojica greše.“
Kao što je već shvatila iz njihovog jučerašnjeg kratkog i neprijatnog izlaska, više je
voleo da se izražava sa što manje reći.
Zbunjeno ga je pogledala. „Zašto im nisi ništa rekao?“
„Niko me nije ništa pitao.“
„Pa evo ja te pitam.“
„Izgovara se kao dragon, bez slova N.“
„Oh’’Na Pandorinom licu se pojavio smešak. „To mi se mnogo više sviđa. Ja ću te
zvati Dragon13.“
Spustio je obrve. „Zovem se Drago.“
„Da, ali ako dodamo jedno slovo više, ljudi će uvek tačno da ga izgovaraju, a što je
još važnije, svi vole zmajeve.“
„Ja ne želim da me svi vole.“
Sa tom njegovom kosom crnom poput uglja i tamnim očima – i trenutnim izgledom
kao da zaista može da bljuje vatru – ime mu je savršeno pristajalo. „Da li bi makar bio
voljan da razmisliš…“, započela je Pandora.
„Ne.“
Zurila je u njega i premišljala se. „Ako obriješ bradu, da li će da se ispostavi da si
zapravo veoma zgodan?“
Iznenadna promena teme kao da ga je malo zbunila. „Neće.“
„Pa, u svakom slučaju, sluge pratioci ne mogu da imaju bradu. Mislim da je tako po
zakonu.“
„Nije tako po zakonu.“
„U svakom slučaju, takva je tradicija“, rekla je mudro. „A ponašati se protiv
tradicije je skoro jednako kao ne poštovati zakon.“
„Kočijaš ima bradu“, istakao je Drago.
„Da, kočijaši mogu da imaju bradu, ali sluge ne mogu. Plašim se da ćeš morati da
je obriješ. Osim ako…“
Suzio je oči kada je shvatio da ga je upravo uplela u zamku. „Osim ako?“

13 Dragon na engleskom znači zmaj, prim. prev.

 „Bila bih spremna da previdim tvoje neprikladne dlake na licu, ako bi mi dozvolio
da te zovem Dragon“, ponudila mu je Pandora. „Ako se ne slažeš, brada mora da ode.“
„Brada ostaje“, brecnuo se.
„Odlično!“ Pandora mu se zadovoljno nasmešila. „Biće mi potrebna kočija u dva
sata posle podne, Dragone. To bi bilo sve za sada.“
Snuždeno joj je klimnuo glavom i pošao da izađe iz sobe, ali je zastao na vratima
kada mu se Pandora ponovo obratila. „Želela sam još nešto da te pitam. Da li ti se
dopada da nosiš livreju?“ Dragon se okrenuo ka njoj. Pošto je veoma dugo oklevao da
joj odgovori, Pandora je nastavila: „Imam ozbiljan razlog zbog kog te to pitam.“
„Ne, ne volim je. Ima previše materijala koji leluja okolo…“ Podigao je ivicu na
dugačkom kaputu s prezirom. „Osim toga, previše je uska u ramenima i čovek ne može
normalno da pomera ruke kada je obučen u to.“ Bacio je pogled naniže i rekao s
gađenjem u glasu: „Svetle boje. Zlatni kanapi. Izgledam kao ogromni paun.“
Pandora ga je pogledala saosećajno. „Činjenica je“, rekla je iskreno, „da ti nisi
zapravo sluga, ti si telohranitelj koji ponekad izvršava dužnosti jednog sluge. Unutar
kuće, dok pomažeš batleru oko večere i slično, pretpostavljam da će oni insistirati da
nosiš livreju. Ali kada god me budeš pratio van kuće, mislim da bi bilo najbolje da budeš
odeven u sopstvenu odeću, kao što i dolikuje telohranitelju.“ Zastala je i dodala, još
iskrenijim glasom: „Viđala sam kako ulični banditi i lopovi zadirkuju i muče livrejisanu
poslugu, posebno u opasnijim delovima grada. Nema potrebe da te podvrgavamo
takvom nerviranju.“
Ramena su mu se vidno opustila. „Da, lejdi.“ Pre nego što se okrenuo da ode,
mogla je da se zakune da je videla blagi smešak, sakriven u dubine njegove brade.

Muškarac koji je pratio Pandoru do njene kočije je bio mnogo drugačija verzija
Dragona od onog čudnovatog i nezgrapnog sluge, stisnutog u šarenu livreju. Kretao se
sa lakoćom i samopouzdanjem, u odelu koje se sastojalo od dobro sašivenog crnog
sakoa i pantalona, i tamnosivog prsluka. Brada koja je toliko odudarala od sluge, sada je
delovala sasvim prikladno. Neko bi možda rekao i da izgleda veoma elegantno, da nije
toliko bio bez ikakvog šarma. Ali s druge strane, zmajevi i ne moraju da budu šarmantni.
„Gde želite da idete, lejdi?“, Dragon ju je upitao, nakon što je spustio stepenice
kočije na pod.
„U štampariju O’Kereovih, u Faringdon ulici.“
Oštro ju je pogledao. „U Klerkenvelu?“
„Da. Ona se nalazi u poslovnoj zgradi Faringdon, odmah iza…“
„U Klerkenvelu se nalaze tri zatvora.“
„Takođe se u Klerkenvelu nalaze cvećare, prodavnice gde se izrađuju sveće, kao i
ostale ugledne radnje. Taj deo grada preuzimaju radnici i biznismeni.“
„Lopovi i Irci“, rekao je Dragon mračno dok se Pandora penjala u kočiju. Predao
joj je njen mali kožni kofer, prepun papira, crteža i prototipova njenih igara, i ona ga je
spustila na sedište pored sebe. Nakon što je zatvorila vrata kočije, on se popeo i seo gore
pored kočijaša.
Pandora je pregledala spisak svih mogućih štamparija, dok nije suzila izbor na
finalne tri. Štamparija O’Kerijevih ju je posebno zanimala, zato što je vlasnik bila
udovica, koja je vodila posao od kada joj je muž umro. Pandori se dopadala ideja da
podrži neku drugu ženu u poslu.
Klerkenvel teško da je bio najopasniji deo Londona, mada mu je reputacija uništena
kada je pre devet godina bombardovan lokalni zatvor. Fenijci, tajno udruženje koje se
borilo za nezavisnost Irske, neuspešno su pokušali da oslobode jednog od svojih članova
tako što su dinamitom probušili rupu u zidinama zatvora, što je rezultiralo smrću
dvanaestoro ljudi i javnom negativnom reakcijom i oziojeđenošću većine ljudi prema
Ircima, koja još uvek nije u potpunosti izbledela. A to je bila šteta, barem je Pandora
tako mislila, zato što na stotine hiljada mirnih stanovnika Londona, koji su rođeni u
Irskoj, ne bi trebalo da ispaštaju zbog dela koje je načinila nekolicina njihovih zemljaka.
Nekad ugledni deo grada u kom je živela srednja klasa koja je u međuvremenu
mnogo toga izgubila, Klerkenvel je bio pun visokih, gusto građenih zgrada, koje su se
nalazile između napola srušenih straćara. Izgradnja novih puteva će jednog dana olakšati
gužvu u uzanim i zakrčenim ulicama, ali za sad su ti novi radovi samo napravili još veću
gužvu, jer da bi neko došao do Faringdon ulice, morao je nekoliko puta da zaobilazi, a i
tada, do određenih delova je bilo veoma teško doći. Flit Dič, rečica koja se pretvorila u
kanalizaciju, bila je prekrivena novim putem, međutim, njeno zlokobno šuštanje se i
dalje čulo – a nažalost i mirisalo – kroz rešetke na pločniku. Buka i zvižduci vozova koji
su tuda prolazili, ječali su vazduhom dok su se približavali privremenom stajalištu i i
velikom depou koje je tu izgradila železnička kompanija.
Kočija se zaustavila ispred velikog skladišta, izgrađenog od crvenih i žutih cigala.
Pandorino srce je poskočilo od uzbuđenja kada je ugledala veliku radnju sa prostranim
izlogom i izrezbarenim štokom iznad ulaza. Na velikom znaku je ukrasnim zlatnim
slovima pisalo O’Karijeva štamparija.
Dragon joj je brzo otvorio vrata kočije i pružio ruku da izvadi Pandorin mali kožni
kofer, pre nego što joj je spustio stepenice da može da izađe iz kočije. Vodio je računa da
Pandorina suknja ne dodirne točak dok je izlazila. Efikasno joj je otvorio vrata radnje, i
zatvorio ih nakon što je ušla unutra. Ipak, umesto da sačeka ispred radnje, kao što bi
svaki sluga uradio, on je ušao unutra i stao pored vrata.
„Ne moraš da čekaš sa mnom u radnji, Dragone“, promrmljala je Pandora kada joj
je predao njen kožni kofer. „Moj sastanak će trajati najmanje sat vremena. Možeš da
odeš negde, da popiješ neko pivo ili nešto slično.“
On je ignorisao njen predlog i ostao na istom mestu gde je do tada i bio.
„Došla sam da obiđem štampare“, Pandora nije mogla da odoli da mu to ne naglasi.
„Najgore što može da mi se desi je da se posečem na papir.“
Nije bilo odgovora.
Pandora je duboko uzdahnula i prišla prvoj tezgi, u nizu ostalih tezgi koje su se
nalazile širom prostrane unutrašnjosti radnje, i vidljivo se delile na nekoliko različitih
odeljenja. Štamparija je bila prekrasno natrpana, bilo je to najšarenije mesto na kom je
ikada bila, osim možda ako se izuzme Vinterborn robna kuća, koja je bila poput
Aladinove pećine prepune šljaštećeg stakla, dragulja i luksuznih predmeta. Ali ovo je za
Pandoru bio fascinantni novi svet. Po zidovima su slobodno bile nabacane razne
karikature, karte, računi, gravure, kao i karte za ulazak u pozorište igračaka. Vazduh je
prekrasno mirisao na svež papir, mastilo, lepak i hemikalije, a taj miris je nagonio
Pandoru da smesta sa nekog stola ukrade olovku i ushićeno počne nešto da crta. U
zadnjem delu radnje, čuo se rad mašina koje su bile mehaničke i radile na dugme, kao i
ručnih presa kojima su rukovali šegrti.
Iznad njihovih glava, visili su otisci nakon štampe, ostavljeni tu da se suše. Bili su
zakačeni na konopcima širom prostorije. Svuda su bili naslagani sanduci i kutije, kao i
visoke kule papira u većoj količini i varijacijama boja i teksture nego što je Pandora
ikada videla na jednom mestu. Ostale tezge su bile prepunjene poslužavnicima na
kojima su se nalazili metali spremni za štampu, sa ugraviranim slovima, životinjama,
pticama, ljudima, zvezdama, mesecima, božićnim simbolima, vozilima, cvećem i
stotinama drugih najrazličitijih slika.
Obožavala je ovo mesto.
Mlada žena joj je prišla. Bila je uredna, vitka sa izraženim grudima, crnom
kovrdžavom kosom i očima boje kestena ispod dugačkih trepavica. „Lejdi Sent
Vinsent?“, upitala ju je i duboko joj se naklonila. „Ja sam gospođa O’Ker.“
„Zadovoljstvo mi je da Vas upoznam“, rekla je Pandora sijajući od sreće.
„Nikada me ništa nije toliko zaintrigiralo kao Vaše pismo“, rekla je gospođa O’Ker.
„Vaša društvena igra zvuči veoma inteligentno, lejdi.“ Bila je obrazovana žena, koja se
lepo izražavala, i imala je muzikalan glas. Takođe je bila živahna i puna entuzijazma, što
je Pandori dodatno dopalo. „Da li biste želeli da sednete sa mnom da popričamo o
planovima koje imate za nju?“
Otišle su da sednu za sto u sakrivenom uglu prostorije. Tokom narednih sat
vremena, razgovarale su o Pandorinoj društvenoj igri i o komponentama koje je
zahtevala, dok je ona pokazivala svoje nacrte i prototip koji je ponela sa sobom. Igra je
za glavnu temu imala kupovinu, sa pionima koji su se kretali po stazi koja je prolazila
kroz razna odeljenja neverovatno detaljne robne kuće. Bile bi joj potrebne kartice za
kupovinu, novac za igranje i kartice sreće, koje će ili pomoći ili uništiti napredak igraču.
Gospođa O’Ker je odmah pokazala entuzijazam za njen projekat, predlažući
različite materijale koji bi mogli da se upotrebe kao delovi igre.
„Najvažniji deo je velika osnova, igračka tabla koja se savija. Možemo da uradimo
litografiju i da štampamo direktno na tablu koristeći presu. Ako želite da tabla bude iz
više boja, mogli bismo da načinimo metalnu ploču za svaku boju ponaosob – pet do
deset različitih boja bi bilo dovoljno – i da stavljamo mastilo i boju direktno na tablu u
slojevima dok slika ne bude kompletna.“ Gospođa O’Ker je promišljeno posmatrala
Pandorinu rukom oslikanu tablu. „Bilo bi mnogo jeftinije kad bismo samo uradili sliku,
u crnoj i beloj boji, a onda možete da unajmite ženu koja bi rukom obojila ostatak slike.
Ali naravno, to bi išlo mnogo sporije. Ako bude vladala velika potražnja za Vašom
društvenom igrom, a sigurna sam da će tako i biti, imaćete mnogo veći profit ako
proizvodnju čitave igre prepustite mašinama.“
„Ja bih više volela opciju ručnog bojenja“, rekla je Pandora. „Želim da stvorim
dobra radna mesta za žene koje pokušavaju da se izdržavaju same ili koje moraju da
izdržavaju svoju porodicu. Neke stvari su važnije od profita.“
Gospođa O’Ker je dugo zurila u nju, toplim pogledom. „Divim se tome, lejdi.
Zaista se iskreno tome divim. Većina dama Vašeg staleža, ako uopšte i razmišlja o
sirotinji, to se svodi na pletenje čarapa i kapica za dobrotvorne organizacije. Vaša
kompanija bi mnogo više pomogla sirotinji od pletiva.“
„Iskreno se nadam“, rekla joj je Pandora. „Jer, verujte, moje pletenje ne bi nikad
nikom pomoglo.“
Žena se srčano nasmejala. „Stvarno mi se sviđate, lejdi.“ Ustala je i odsečno
protrljala ruke. „Ako biste bili ljubazni, pođite za mnom pozadi, do skladišta, želim da
Vam dam gomilu uzoraka koje ćete poneti kući i prostudirati koliko Vam volja.“
Pandora je brzo pokupila svoje papire i delove igre, i strpala ih u svoj mali kožni
kofer. Bacila je pogled preko ramena na Dragona, koji ju je i dalje gledao dok je stajao
nepomično kraj vrata. Zakoračio je unapred kada je video da je krenula ka zadnjem delu
radnje, ali ona mu je odmahnula glavom i gestom pokazala da ostane na mestu. Blago se
namrštio, ali ju je poslušao i prekrstio ruke preko svojih grudi.
Pandora je pratila gospođu O’Ker pored tezgi koje su joj bile visoke do struka, gde
je nekoliko dečaka bilo uposleno sakupljanjem papira. Sa leve strane, šegrt je radio na
velikoj presi sa slovima, dok je neki drugi čovek radio na mašini sa ogromnim bakrenim
valjcima, koje su štampale slike neprekidno na dugačkoj rolni papira.
Gospođa O’Ker ju je uvela u sobu sa uzorcima, prepunu najrazličitijih materijala.
Kretala se hitro pored zida sa policama i fiokama, i počela je da sakuplja različite papire,
karte, table, fascikle od platna i muslina, i mnoštvo tabli sa uzorcima slova. Pandora ju
je pratila u stopu, preuzimajući sve to od nje i spuštajući u svoj kožni kofer.
Obe su se zaustavile kada su čule diskretno kucanje.
„To je verovatno mali koji pomaže u skladištu“, rekla joj je gospođa O’Ker i
krenula ka drugom delu prostorije. Dok je Pandora nastavila da luta među policama,
vlasnica štamparije je otvorila vrata taman dovoljno da može da vidi dečaka,
tinejdžerskog uzrasta, sa kapom navučenom preko glave. Nakon kratke i tihe razmene
reci, gospođa O’Ker je zatvorila vrata. „Lejdi“, rekla je, „molim Vas, izvinite, ali moram
da dam instrukcije dostavljaču. Da li bi Vam smetalo da ostanete ovde nasamo nekoliko
minuta?“
„Svakako mi ne bi smetalo“, rekla joj je Pandora. „Srećna sam kao školjka u
dubokoj vodi.“ Zastala je i bolje osmotrila ženu, koja joj se i dalje smeškala… ali se
videlo da je zbog nečega odjednom napeta i uznemirena. „Da li je sve u redu?“, zapitala
ju je brižno Pandora.
Ženino lice se smesta promenilo. „Da, lejdi, nema nikakvih problema. Samo ne
volim da me prekidaju kada sam sa mušterijom.“
„Nemojte zbog mene da se brinete.“
 Gospođa O’Ker je prišla fioci i iz nje izvukla otvorenu kovertu. „Vraćam se pre
nego što se okrenete.“
Dok je vlasnica štamparije izlazila kroz vrata skladišta, čvrsto ih zatvarajući za
sobom, nešto je palo na pod za njom. Komad papira.
Mršteći se, Pandora je spustila svoj kožni kofer i prišla da ga podigne. Sa jedne
strane je bio prazan, a sa druge strane je na njemu bio odštampan niz slova, kao da je bio
niz različitih tipografskih uzoraka, ali nije bio organizovan poput uzoraka koje je ona
viđala. Da li je ispao iz koverte gospođe O’Ker ili ga je samo izvukla iz fioke slučajno?
Da li joj je bio bitan?
„Bezveze“, promrmljala je. Otvorila je vrata i krenula za vlasnicom, dozivajući
njeno ime. Kada joj niko nije odgovorio, Pandora je oprezno nastavila da se kreće kroz
slabo osvetljeni prostor koji je vodio u radno odeljenje skladišta. Red prozora blizu
krova je delimično propuštao svetlost koja je padala na litografske i metalne ploče za
štampu, na rolere, delove mašina i naslagane filtere i bačve. Težak miris ulja i metala se
mešao sa dobrodošlim daškom drvenih opiljaka.
Kada je Pandora zakoračila u skladište, ugledala je gospođu O’Ker koja je stajala sa
nekim muškarcem, odmah uz ogromnu mašinu koja je radila na paru. Bio je visok i
solidno je izgledao, sa četvrtastom vilicom i širokom bradom, toliko širokom kao da ih
je dve. Imao je veoma svetlu kosu i bio je izrazito bled, a obrve i trepavice su mu bile
toliko plave da su se jedva videle. Mada je bio odeven u ni po čemu sumnjivu crnu
odeću, njegov moderni cilindar je mogao da nosi samo neki bogati džentlmen. Ko god
da je bio, ovaj čovek sigurno nije bio dostavljač.
„Izvinite“, rekla je Pandora dok im se približavala. „Želela sam da Vas pitam…“
Zastala je kada se gospođa O’Ker okrenula ka njoj. Neskriveni užas koji je isijavao iz
očiju te žene je toliko prepao Pandoru da joj se blokirao mozak.
Skrenula je pogled ka strancu, čije su je oči, nalik na kobrine, posmatrale tako da
joj se čitava koža naježila od straha.
„Dobar dan“, rekla je Pandora tiho.
Zakoračio je prema njoj. Nešto u vezi sa njegovim pokretima je u njoj izazvalo
reakciju kao da je ugledala pauka ili zmiju koja joj prilazi.
„Lejdi“, uzviknula je gospođa O’Ker, hitro mu presekavši put i hvatajući Pandoru
za ruku. „Skladište nije mesto za Vas… i Vašu finu haljinu… svuda po podu je prašina i
ostaci ulja. Dozvolite mi da Vas odvedem nazad unutra.“
„Izvinite“, rekla je zbunjeno Pandora, dozvoljavajući ženi da je hitro odvede kroz
prolaz pravo do kancelarije u okviru radnje. „Nisam želela da prekinem Vaš sastanak,
samo sam…“
„Niste.“ Žena se na silu nasmejala. „Dostavljač mi je samo objašnjavao kakav
problem ima sa porudžbinom. Plašim se da moram odmah da se pobrinem za to. Nadam
se da sam Vam dala, dovoljno informacija i uzoraka.“
„Da. Da li sam Vam možda prouzrokovala neki problem? Žao mi je…“
 „Ne, ali bi bilo najbolje da odmah sad odete. Ovde me čeka puno posla.“
Požurivala je Pandoru kroz kancelariju, usput hvatajući s poda njen kožni kofer, bez
zaustavljanja. „Evo Vaše torbe, lejdi.“
Zbunjena i pomalo ogorčena, Pandora je išla kroz radnju za njom, sve do vrata gde
ju je čekao Dragon.
„Plašim se da ne znam koliko će mi vremena ovo oduzeti“, kazala jć gospođa
O’Ker. „Mislim na problem sa porudžbinom, to sam htela da kažem. Ako se ispostavi da
smo previše zauzeti da štampamo Vašu društvenu igru, mogu da Vam preporučim drugu
štampariju. Pikersgilove u Marliboun ulici. Oni su zaista odlični.“
„Hvala Vam“, odgovorila joj je Pandora, i dalje je zabrinuto gledajući. „Još jednom,
izvinjavam se ako sam uradila nešto neprikladno.“
Vlasnica štamparije joj se blago nasmešila, mada se i dalje videlo da je u velikoj
žurbi. „Budite blagosloveni, lejdi. Želim Vam svako dobro.“ Njen pogled je skliznuo ka
Dragonovom nečitljivom licu. „Bilo bi najbolje da odete što pre. Zbog radova je gužva
sve veća kako se bliži veće.“
Dragon joj je odgovorio kratkim klimanjem glave. Uzeo je kofer iz Pandorine ruke,
otvorio vrata i bez ikakvih formalnosti, izgurao je odatle. Nastavili su da hodaju po
drvenim skelama ka kočiji koja ih je čekala. „Šta se dogodilo“, oštro ju je upitao
Dragon, rukom je navodeći da zaobiđe trulo drvo na skeli.
„Oh, Dragone, sve je bilo toliko čudno.“ Pandora mu je brzo opisala čitavu
situaciju, neke reči kao da je izgovarala jednu preko druge, ali joj je izgledalo da je prati
bez ikakvih problema. „Nije trebalo da odem u to skladište“, završila je svoju priču.
„Ali…“
„Ne, nije trebalo.“ Nije je grdio, samo je tiho potvrdio njene reci.
„Mislim da je loše što sam videla tog čoveka. Možda postoji neka romantična veza
između njega i gospođe O’Ker, i oni ne žele da se za to sazna. Ali mi nije tako
izgledalo.“
„Da li ste videli još nešto? Bilo šta u skladištu što tamo ne pripada?“
Pandora je odmahnula glavom dok su prilazili kočiji. „Ništa mi ne pada na pamet.“
Dragon je otvorio vrata i izvukao stepenice za nju. „Želim da me Vi i kočijaš ovde
sačekate pet minuta. Moram nešto da obavim.“
„O čemu se radi?“, upitala ga je Pandora dok se penjala u kočiju. Sela je i uzela
kofer iz njegovih ruku.
„Priroda zove.“
„Sluge obično nikad ne zove priroda. Ili barem ne bi trebalo to da pominju.“
„Spustite roletne na prozorima“, rekao joj je. „Zaključajte vrata i ne otvarajte
nikome.“
„Šta ako si to ti?“
„Ne otvarajte nikome“, Dragon joj je strpljivo ponovio.
„Trebalo bi da smislimo neki tajni signal. Poseban način kucanja…“
Zatvorio joj je vrata čvrsto ispred nosa pre nego što je stigla da završi rečenicu.
 Nezadovoljna time. Pandora se zavalila na sedište. Ako je postojalo bilo šta gore od
toga da joj bude dosadno ili da se oseća napeto, to je bilo da oseća obe te stvari
istovremeno. Prekrila je dlanom uvo i nekoliko puta blago udarila prstima po svojoj
glavi, trudeći se da odagna neprijatni visoki ton koji joj je zvonio u uhu. To je potrajalo
nekoliko minuta, dok se ton nije utišao. Napokon je začula Dragonov glas ispred kočije i
osetila kako se vozilo trgnulo kada se popeo da sedne pored kočijaša. Kočija je krenula i
nastavila duž Faringdon ulice, odlazeći iz Klerkenvela.
Dok su stigli do kuće u Kvins gejtu, Pandora je bila skoro van sebe od nestrpljenja i
znatiželje. Maksimalno se uzdržavala da ne eksplodira iz kočije kada joj je Dragon
otvorio vrata i izvukao stepenice.
„Da li si se vratio unutra u štampariju?“ zahtevala je odgovor od njega, i dalje
sedeći u kočiji. Bilo bi krajnje neprikladno da stoji napolju i raspravlja se s njim nasred
ulice, a kada uđu u kuću, više neće imati nikakvu privatnost. „Da li si razgovarao sa
gospođom O’Ker? Da li si video muškarca o kom sam ti pričala?“
„Ušao sam unutra da malo razgledam“, priznao joj je Dragon. „Ona nije bila
previše srećna zbog toga, ali tamo nije bilo nikog ko bi mogao da me zaustavi. Nisam
video tog čoveka.“
Stajao je sa strane, čekajući da Pandora izađe iz kočije, ali ona se nije pomerala.
Bila je ubeđena da se desilo nešto što joj je prećutao. Ako je tako, on će razgovarati sa
Gabrijelom o tome, i onda će ona to morati da sazna iz druge ruke.
Kada se pomerio do vrata i upitno je pogledao, Pandora mu je iskreno rekla: „Ako
je važno da ti verujem, Dragone, ne možeš da kriješ stvari od mene, ili nikada neću biti
potpuno sigurna u tebe. Osim toga, prećutkivanjem važnih informacija me ne štitiš.
Upravo suprotno od toga. Što više znam, manja je verovatnoća da ću uraditi nešto
budalasto.“
Dragon je razmišljao o tome i poklekao. „Prošao sam kroz sve prostorije, i ušao u
skladište. Video sam… razne stvari, tu i tamo. Staklo, gumene tube, metalne cilindre,
tragove praška hemijskih supstanci.“
„Ali sve te stvari su uobičajene u štampariji, zar ne?“
Obrve su mu se zabrinuto spojile i kratko je klimnuo glavom.
„Zašto si onda zabrinut?“, upitala ga je.
„Takođe se koriste i za pravljenje bombi.“
 Osamnaesto poglavlje

Čim je Gabrijel stigao kući nakon dugog dana provedenog na sastancima, sačekao
ga je Drago u ulaznom holu.
„Lorde“, prišao mu je Drago da mu pomogne, ali ga je blago odgurnuo prvi sluga
koji je pokupio Gabrijelov šešir i rukavice. Gabrijel je jedva suzbio smešak, znajući da
Drago još uvek nije naučio redosled kad su u pitanju bili sitni rituali u domaćinstvu.
Neki zadaci su određivali status sluge i niko nije bio spreman da ih se lako odrekne.
Nakon što je osvetnički ošinuo pogledom leđa prvog sluge, Drago je ponovo svu
svoju pažnju usmerio na Gabrijela. „Mogu li da popričam s Vama, lorde?“
„Naravno.“ Gabrijel ga je uveo u obližnji jutarnji salon, gde su obojica stali pored
velikog prozora.
Dok mu je Drago ukratko prepričavao današnju posetu štampariji u Klerkenvelu,
uključujući i njihov iznenadni odlazak kao i sumnjive predmete koje je video u
kancelariji i skladištu, Gabrijel ga je pomno slušao mršteći se sve više. „Šta je bilo to
hemijsko jedinjenje? Možeš li da pretpostaviš?“
Umesto odgovora, Drago je iz unutrašnjeg džepa svog sakoa izvukao malenu
staklenu epruvetu sa čepom od plute i predao mu je. Gabrijel ju je držao okrenutu ka
svetlosti i polako je okretao u ruci, posmatrajući nekoliko zrna nalik na so kako se
okreću.
„Kalijum hlorid“, rekao je Drago.
To je bila uobičajena i lako prepoznatljiva kemikalija, koja se koristila u pravljenju
sapuna, deterdženata, šibica, vatrometa i mastila. Gabrijel mu je vratio epruvetu. „Većina
ljudi ne bi videla razlog za zabrinutost kada bi pronašli to u jednoj štampariji.“
„Ne bi, milorde.“
„Ali tebi se nešto tu nije dopalo.“
„To je bio opšti utisak. Način na koji se ponašala gospođa O’Ker. Muškarac kog je
videla lejdi Sent Vinsent. Nešto na tom mestu nije kako treba.“
Gabrijel je jednu ruku spustio na okvir velikog prozora i posmatrao mirnu ulicu
napolju, prstima udarajući po drvenom okviru prozora. „Verujem tvojim instinktima“, na
kraju je rekao. „Video si dovoljno nevolje da prepoznaš kad se nešto kuva. Ali policija
će odbiti da to istraži zbog nedostatka jasnih dokaza. A ja ne poznajem ni jednog jedinog
detektiva u čitavoj policiji koji nije korumpiran ili nije idiot.“
„Ja znam s kim treba popričati.“
„Sa kim?“
„Ne voli da mu se spominje ime. Kaže da je većina londonskih detektiva previše
poznata po tome kako izgledaju i po svojim navikama, da bi ikome mogli da budu od
koristi. Uskoro će napraviti veliku čistku u policiji i stvoriće posebnu jedinicu. Usput, to
je tajna.“
Gabrijelove obrve su se upitno izvile. „Otkud ti znaš za sve to ako ja ne znam?“
 „Nije Vas bilo neko vreme“, rekao je Drago. „Ima neke veze sa venčanjem.“
Smešak se razlio Gabrijelovim licem. „Popričaj sa svojim kontaktom što je pre
moguće.“
„Otići ću večeras do njega.“
„Samo još jedna stvar.“ Gabrijel je oklevao, skoro se plašeći odgovora na pitanje
koje je želeo da postavi. „Da li si imao neke probleme sa lejdi Sent Vinsent? Nije se
svađala s tobom ili pokušala da pobegne?“
„Ne“, odgovorio mu je Drago, kao da je to jasno kao dan. „Zapravo, ona je prava
stena.“
„Oh!“, rekao je Gabrijel iznenađeno. „Odlično.“ Krenuo je uz stepenice da pronađe
svoju ženu, i dalje zbunjen zbog Dragove izjave. U londonskom uličnom slengu, nazvati
nekoga stenom je bila najveća moguća čast. Tako su nazivali samo muškarce koji su bili
ne samo jaki, već i izuzetno lojalni i dobrog srca. Gabrijel nikada nije čuo da je Drago
bilo koga nazvao stenom. Zapravo, nikad nije čuo da je bilo ko neku ženu nazvao
stenom sve do sada.
Pandorin glas se začuo iz pravca njene spavaće sobe, koju je koristila da bi se u njoj
presvlačila i sređivala frizuru. Na njegovo insistiranje, svake noći je spavala u njegovom
krevetu. U početku se pomalo bunila, ističući kako ona nemirno spava, što je bila istina.
Ipak, kad god bi ga probudila svojim okretanjem i guranjem, on bi lako rešio njen
problem – a i svoj – time što bi vodio ljubav s njom sve dok ne bi bila toliko iscrpljena
da bi spavala nepomično nakon toga.
Dok se približavao sobi, Gabrijel je zastao sa osmehom kad je začuo Ajdu kako joj
drži predavanje o tome kako prava dama mora da bude nežna. To mu je zvučalo kao
nešto što je, bez sumnje, pročitala u nekom najnovijem časopisu.
„…dame ne smeju da trče iz sobe u sobu, trudeći se da pomognu ljudima“, govorila
je glavna sobarica. „U članku još piše da morate da sedite zavaljeno pozadi, i da
izgledate lomljivo i bledo, i tako će svi želeti da pomognu Vama“
„Pa da se svi brinu zbog mene?“, upitala ju je Pandora sad već besno.
„Svi se dive nežnim damama“, obavestila ju je njena glavna sobarica.
„U tom članku su čak citirali lorda Bajrona: Trna slatkoće u ženi koja pati.“’
„Čitala sam ja mnogo toga što je Bajron napisao“, rekla je Pandora ogorčeno, „i
potpuno sam sigurna da nikada nije napisao takvu budalaštinu. Pati, kako da ne. U kom
je to časopisu pisalo? Dovoljno je užasno što savetuju savršeno zdravim ženama da se
ponašaju poput invalida, ali da navode lažni citat tako velikog pesnika da bi dokazali
svoje…“
Gabrijel je pokucao na vrata, i glasovi su momentalno utihnuli. Namestio je
nonšalantni i nezainteresovan izraz lica i ušao unutra, gde ga je dočekao šarmantni
prizor njegove žene odevene samo u korset, majicu i gaćice.
Zureći u njega širom raširenih očiju, Pandora je pocrvenela od glave do pete.
Pročistila je grlo i rekla bez daha: „Dobro veče, lorde. Ja se… presvlačim za večeru.“
„Vidim.“ Njegov pogled se polako spuštao niz njeno telo, zaustavljajući se na
njenim grudima koje su bile izrazito podignute i isturene zbog korseta.
 Ajda je hitro podigla haljinu koja je bila na podu i rekla Pandori: „Lejdi, doneću
Vam ogrtač…“
„Nema potrebe“, rekao je Gabrijel. „Ja ću se postarati za svoju ženu.“
Iznenada izgledajući potpuno smeteno, Ajda se brzo naklonila i pobegla,
zatvarajući vrata za sobom.
Pandora je i dalje stajala mirno, vidno uznemirena čim je ugledala Gabrijela u sobi.
„Ja… pretpostavljam da ti je Dragon sve ispričao.“
Izvio je iznenađeno obrvu kada je čuo njegov nadimak, ali nije ništa komentarisao.
Gledao je u njeno zabrinuto čelo, u prste koje je kršila, i oči okrugle kao kod kažnjenog
deteta. Odjednom je osetio nalet neverovatne nežnosti prema njoj. „Zašto ti je toliko
neprijatno preda mnom, ljubavi?“, upitao ju je tiho.
„Mislila sam da ćeš se možda ljutiti, jer sam otišla sama u skladište.“
„Nisam ljut. Samo me malo muči pomisao da bi nešto loše moglo da ti se desi.“
Gabrijel ju je uzeo za ruku i poveo do obližnje stolice. Seo je, a nju je povukao na svoja
kolena. Opustila se od olakšanja, i obgrlila ga rukama oko vrata. Nosila je parfem koji se
jedva osećao, miris nečeg cvetnog i čistog, ali on je više voleo svilenkasto slani miris
njenog znoja, za njega je to bilo moćnije od bilo kog afrodizijaka. „Pandora, ne smeš da
rizikuješ odlazeći na nepoznata mesta bez zaštite. Ti si meni previše važna. Osim toga,
ako ukloniš svaku priliku Dragu da zastrašuje i plaši ljude, demoralisaćeš ga.“
„Zapamtiću to za idući put.“
„Obećaj mi.“
„Obećavam.“ Spustila je glavu na njegovo rame. „Šta će se sad desiti? Hoće li
Dragon da ispriča policiji šta je tamo video?“
„Da, a dok ne saznamo da li je to vredno policijskog istraživanja ili ne, više bih
voleo da se neko vreme ne udaljavaš od kuće.“
„Gabrijele… gospođa O’Ker je fina žena. Bila je veoma ljubazna i ohrabrivala me
je u vezi sa mojom društvenom igrom. Sigurna sam da nikad nikog ne bi svesno
povredila. Ako se upetljala u nešto opasno, to svakako ne može biti njena greška.“
„Dozvoli mi da te nešto naučim i upozorim, ljubavi. Ponekad će te ljudi, kojima
želiš da veruješ, duboko razočarati. Što više budeš naučila o svetu koji te okružuje, to
ćeš imati manje iluzija o tome kakav je.“
„Ja ne želim da postanem cinična.“
Gabrijel se nasmejao dodirujući joj licem kosu. „Ako postaneš samo malkice
ciničnija, bićeš mnogo bezbedniji optimista.“ Poljubio ju je u vrat. „A sad, hajde da
odlučimo kako ću da te kaznim.“
„Da me kazniš?“
„Mmm.“ Ruke su mu odlutale ka njenoj tankoj nagoj nozi. „Ne možeš ispravno da
naučiš lekciju ako se ne potrudim da te na to primoram.“
„I kakav izbor ja imam?“
„Tvoji izbori započinju tako što ćeš skinuti gaćice.“
 Osmeh je ukrasio njeno lice dok je on pohotno tražio njene usne. „Nemamo
dovoljno vremena pre večere“, rekla je, migoljeći se kad je dohvatio uzicu koja je držala
gaćice oko struka.
„Možda se iznenadiš kad vidiš šta sve ja mogu da postignem za samo pet minuta.“
„Sudeći po dosadašnjim iskustvima, to me nimalo ne bi iznenadilo.“
Gabrijel se glasno nasmejao, uživajući u njenom izazivanju. „Izazov. Pa… sad
možeš slobodno da zaboraviš na večeru.“
Pandora se borila i cičala dok joj je skidao gaćice. Povukao ju je na svoje krilo, dok
su joj gole noge bile oko njegovog struka. Zbog korseta, napravljenog od ojačane
tkanine i žica, nije mogla da savije leđa, stajala su potpuno uspravno. Spustio je bretele
njene bluze i izvukao joj grudi iz okvira korseta. Ljubio ih je nežno, polako hvatajući
usnama ružičaste pupoljke, jezikom se poigravajući s njima. Njeno disanje je postajalo
sve dublje, svakako i zbog stezanja korseta, i ona je krenula rukom ka prednjim
zakačaljkama.
Gabrijel ju je zaustavio, nežno ju je uhvatio za zglobove i prebacio joj ruke oko
svog vrata. „Ostavi ga na sebi“, mrmljao je, ne objašnjavajući joj ništa više. Umesto
objašnjenja ponudio joj je strastveni poljubac. To je bio mamac kome nije mogla da
odoli, i vrelina je momentalno obuzela, poput plamena koji se nezaustavljivo širio
njenim telom.
Nameštajući je u svom krilu, spustio je njenu zadnjicu između svojih raširenih
kolena, ostavljajući je tako otvorenu i izloženu. Jedna njegova ruka je ostala na njenim
leđima, dok je drugu zavukao između njenih butina. Prstima je golicao i opipavao put
kroz njenu svilenkastu vrelinu sve dok Pandora nije počela da se izvija u njegovom
krilu. Znao je šta joj se dešava. Korset ju je stezao i stoga svaku senzaciju slao direktno
ispod struka, na njoj potpuno nepoznati način. Pritisnuo je vrh prsta odmah iznad njenog
najskrivenijeg pupoljka i nežno ga protrljao. Pandorini uzdasi su postajali sve glasniji.
Kružio je oko njega, povremeno uvlačeći prst u malenu uvalu ispod, sve dok ne bi
potonuo duboko u njoj. Osećao je kako joj se butine i kukovi stežu, kako se mišići trude
da spoje njihova dva tela, da se zatvore oko nadražaja koji ju je tako slatko mučio.
Prekinuo je tu čarobnu invaziju i nastavio lenjo da se poigrava s njom. Terao ju je
da čeka, da se izvija i migolji zbog sve jače želje. Mazio ju je veštim, kružnim
pokretima, izbegavajući mesto koje je najviše želela da dodirne. Gledala ga je, kroz
poluspuštene kapke, očigledno mučeći se da se fokusira, dok joj je lice gorelo od želje.
On ju je mnogo puta doveo do same ivice, ali je svaki put prekidao svoje erotske dodire
neposredno pre nego što bi ona eksplodirala od zadovoljstva.
Slobodnom rukom ju je uhvatio za glavu i približio je ka sebi, a ona ga j e poljubila
skoro nasilno, trudeći se da usisa njegov jezik svojim ustima. Dao joj ga je, i prekrio
njene intimne delove čitavim dlanom, uživajući u njenoj vlažnoj i vreloj mekoći.
Pandora je uz uzdah prekinula poljubac i pala unapred kruto, i dalje u korsetu, sve
dok nije naslonila glavu na njegovo rame.
On ju je neumorno podigao i odneo do kreveta. Spustio joj je noge na pod i savio je
preko dušeka. Vidljivo je drhtala čekajući ga tako izložena, dok je on otkopčavao svoje
pantalone. Njegova muškost je bila tvrda i skoro opsceno nabrekla, prepone su mu
gorele od divljačkog bola pri pogledu na nju, koja ga je raširenih nogu čekala, puna
poverenja i nepomična. Bila je toliko nevina. Pomislio je na ono što joj je jednom rekao,
da postoje stvari koje džentlmen nikad neće tražiti od svoje žene. Ona mu je odgovorila
da je voljna na sve, ali je bilo očigledno da nije imala pojma na šta je on zapravo mislio.
Spustio je ruku na njena leđa, i dalje u korsetu, oklevajući kad je dotakao jake
uzice. Erotske misli su mu letele kroz glavu, a on nije želeo da ih krije od nje. Nije bio
siguran da li će ona promeniti mišljenje o njemu, ako joj otkrije svoje najskrivenije želje.
Ali ako je ikada postojala žena koja može biti i supruga i ljubavnica, koja može da
prihvati njega celog, uključujući i kompleksnost njegovih tajnih želja i blesavih
fantazija, onda je to bila ona.
Pre nego što je razmislio još jednom o tome, odvezao je uzice njenog korseta. Bez
reći je uhvatio Pandorine ruke, spuštajući ih polako iza njenih leđa. Osetio je da je malo
napeta, ali se nije bunila. Namestio ju je tako da su joj ramena bila izvijena unazad, a
zadnjica isturena. Srce mu je udaralo kao ludo dok joj je spretno vezivao zglobove ruku
za korset, vodeći računa da ne zategne uzice previše jako.
Kada ju je video tako uvezanu na krevetu, prostrelile su ga munje požude.
Neravnomerno je disao dok je mazio i milovao njenu zadnjicu. Osetio je da je
znatiželjna i zbunjena, a video je kako joj se zglobovi automatski grče, instinktivno se
boreći protiv uzice. Bila je polugola, a on je bio i dalje potpuno odeven, ali se nikada
nije osećao više ogoljenim pred njom. Čekao je da vidi njenu reakciju, spreman da je
smesta oslobodi ako se pobuni. Ali ona je bila nema, nije se ni pomerala, osim što su joj
se grudi podizale i spuštale u brzom ritmu.
Polako je zavukao ruku između njenih nogu i raširio ih još više. Zgrabio je svoju
bolno nabreklu muškost i vrhom je mazio po njenoj istopljenoj sredini, napred-nazad, u
sporom ritmu. Leđa su joj se još više izvila, a njeni prsti su počeli da se grče i ispravljaju
poput nežnih kraka morske anemone. Ispuštala je duboki, vibrirajući zvuk, i pomerala se
unazad ka njemu, signalizirajući mu time ne samo dozvolu, već i svoj užitak. Očigledno
je bila željna da mu dozvoli ovo, kao i druge intimne igre u budućnosti, sve dok mu
veruje.
Prožet olakšanjem i strašću, naslonio se na nju i gotovo zarežao nekoliko reči, neke
su bile nežne, neke nepristojne, ali on više nije mogao ništa da kontroliše. Iste sekunde
kada je ušao u nju, povikala je i njeni unutrašnji mišići su počeli da se grče i stežu, dok
je on sve snažnije udarao svojim kukovima, toliko da su joj noge skoro odskočile sa
poda. Duboko se zabijao u njenu vlažnu pulsirajuću intimu, i nastavio iz sve snage, sve
dok se njen vrhunac nije raspršio, i dok poslednji drhtaji nisu prestali da joj potresaju
telo. Kada se potpuno umirila, boreći se za vazduh, tek tad je povukao uzice i oslobodio
joj ruke.
Povukao se na krevet s njom i odvezivao joj korset divljačkim potezima. Nakon što
ga je skroz raširio, iscepao je tanku tkaninu njene potkošulje tačno po sredini. Nagnuo se
i lizao je od pupka sve do grudi. Migoljila se kao da želi da mu pobegne, i smejala se
bez daha kad je zarežao i pribio joj bokove na krevet. Ali on je već predaleko otišao da
bi ga bilo šta zabavljalo, bio je polulud od strasti. Legao je na nju i njegova muškost je
sama tražila put, sve dok nije našla pravi ugao. Kada je ušao u nju, njeni intimni mišići
su ga čvrsto zgrabili, uvlačeći ga do korena.
Pandorino lice se potpuno promenilo, postala je iznenada krajnje pitoma, kao što
divlje stvorenje prihvati svog mužijaka pri parenju. Samo je izdizala kukove ka njemu,
pokazujući mu dobrodošlicu. Prekrio je njene usne svojim i duboko ulazio u nju,
ubrzavajući ritam sve dok nije počela da se bori za vazduh. Kružio je svojim kukovima,
bez stajanja, vodeći je do drugog vrhunca. Grizla mu je rame, zarivala nokte u leđa, a
sve to što mu je činila, taj mali bol koji je zbog toga osećao, raspaljivao ga je do ludila.
Zarivao se najdublje što je mogao i dozvolio je svom zadovoljstvu da eksplodira, da ga
rasturi dok je i dalje bio izgubljen u njoj. Predao joj se potpuno, znajući da nikada neće
poželeti nijednu drugu ženu, nijednu drugu sudbinu.

Devetnaesto poglavlje

Narednog dana, Dragon ih je obavestio da je njegov kontakt u detektivskom

odeljenju policije pristao da ode i obiđe štampariju u Klerkenvelu i ispita gospođu
O’Ker. U međuvremenu, Pandora je mogla slobodno da nastavi sa svojim planiranim
aktivnostima jer detektiv nije video nikakav razlog za paniku.
Te vesti su bile dobrodošle jer su se Pandora i Gabrijel već složili da idu u pozorište
te večeri sa Helenom i gospodinom Vinterbornom, i nakon toga na kasnu večeru.
Komedija, po imenu Naslednik, igrana je u Kraljevskom teatru Hajmarket> a to je bilo
najmodernije pozorište trenutno u Londonu.
„Radije te ne bih vodio na javna mesta dok se ne završi policijska istraga“, rekao je
Gabrijel mršteći se od brige dok je oblačio košulju u spavaćoj sobi. „Deo grada oko
Hajmarketa je ozloglašen po opasnosti.“
„Ali biću sa tobom“, istakla je Pandora. „Takođe, tu će biti i gospodin Vinterborn.
Štaviše, i Dragon je insistirao da pođe sa nama, mada ima slobodno veče. Šta bi uopšte
moglo da mi se desi?“ Bacila je pogled ka ogledalu koje se nalazilo iznad njenog
toaletnog stola od mahagonija, i namestila svoju nisku od dva reda bisera preko
čipkanog korseta svoje večernje haljine u bojama lavande i slonovače.
Gabrijel je ispustio neki neobavezujući zvuk, dok je zavrtao manžetne na košulji.
„Možeš li molim te da mi dodaš dugmad za manžetne, nalaze se na toaletnom stolu?“
Donela mu ih je. „Zašto ne dozvoliš Ouksu da ti pomogne? Posebno kad se oblačiš
za svečanu priliku. Sigurno mu to teško pada.“
„Verovatno. Ali radije ne bih da mu objašnjavam odakle mi povrede.“
 „Kakve povrede?“
Umesto odgovora, rastvorio je svoju košulju, i otkrio male crvene tragove po
svojim ramenima koje su napravili njeni zubi kad ga je ugrizla.
Pandora se pokajnički popela na prste da izbliza vidi tragove, a lice joj je postajalo
sve crvenije od stida. „Mnogo mi je žao. Da li misliš da bi on tračario o tome?“
„Blagi bože, nikada! Kako Ouks često voli da kaže, diskrecija je najbolja osobina
glavnih sobara. Ipak…“, nagnuo je svoju zlatno-bronzanu glavu bliže ka njoj, „postoje
neke stvari koje bih radije da ostanu samo među nama.“
„Jadničak. Izgledaš kao da te je napala neka divlja zverka.“
Promuklo se nasmejao. „Samo malena lisica“, rekao joj je. „Koja se neustrašivo
zaigrala.“
„Trebalo je i ti nju da ugrizeš, da joj vratiš“, rekla je Pandora sa glavom
naslonjenom na njegove grudi. „To bije naučilo da bude nežnija prema tebi.“
Spustio je ruku na njeno lice i podigao joj glavu ka sebi. Nakon što joj je Gabrijel
nežno gricnuo donju usnu, prošaputao je: „Ja je želim upravo takvu kakva je.“

Enterijer pozorišta je bio luksuzan i bleštav. Tapacirana sedišta i lože su bile

ukrašene skulpturama antičkih lira i vencima od hrastovine obojenim u zlatnu boju.
Kupola iznad njihovih glava je bila ružičasta i prekrivena komplikovanim ornamentima i
rukom oslikanim prizorima Apolona, dok su stakleni lusteri bacali bogatu svetlost na
moderno odevene ljude ispod njih.
Pre nego što je predstava počela, Pandora i Helen su sedele u svojoj loži i
razgovarale, dok su se njihovi muževi družili sa grupicom drugih muškaraca u obližnjem
lobiju koji je služio samo za gledaoce u ložama. Helen je sijala, bila je odličnog zdravlja
i puna vesti, i delovalo je da je rešila da ubedi Pandoru da se pridruži časovima
mačevanja za dame, na koje je ona išla.
„Moraš i ti da naučiš da mačuješ“, insistirala je Helen. „To je veoma dobro za
držanje i disanje, a moja prijateljica Garet, odnosno doktorka Gibson, kaže da je to
izrazito uzbudljiv sport.“
Pandora nije sumnjala da je sve to istina, ali je takođe bila ubeđena da smeštanje
žene koja pati od gubitka ravnoteže toliko blizu oštrih predmeta nikako ne može biti
dobra ideja. „Volela bih da mogu da ti se pridružim, ali previše sam nespretna“, rekla joj
je. „Znaš da ne umem lepo ni da plešem.“
„Ali učitelj mačevanja bi te naučio kako da…“ Helenin glas je utihnuo kad je
pogledom preletela preko sedišta na balkonu, koja su se nalazila u istoj visini kao i
njihove lože. „Gospode. Zašto ona žena onako besno gleda u tebe?“
„Gde?“
„Sa leve strane balkona. Brineta u prvom redu. Da li je poznaješ?“
Pandora je pratila njen pogled dok nije ugledala tamnokosu ženu, koja je naizgled
bila zainteresovana za svoj pozorišni program. Bila je tanka i elegantna, sa klasičnim
crtama lica, duboko usađenim očima i ekstravagantnim trepavicama, i izrazito tankim
nosom koji je savršeno stajao iznad punih crvenih usana. „Nemam nikakvu ideju ko bi
to mogao da bude“, rekla je Pandora. „Prilično je lepa, zar ne?“
„Pretpostavljam da može tako da se kaže. Sve što ja vidim je njen pogled koji
ubija.“
Pandora se zacerekala. „Izgleda da se moja veština nerviranja ljudi sad raširila i na
ljude koje ne poznajem.“
Ta upadljiva žena je sedela pored bucmastog starijeg gospodina sa ogromnim
brkovima i čudnom bradom, u dve boje. Na obrazima i vilici je bila tamnosiva, dok je na
vrhu brade bila snežnobela. Njegovo držanje je bilo vojničko, uspravno, kao da su mu
leđa zavezana za stub. Žena mu je dodirnula ruku i nešto šapnula, ali on kao da to nije
primetio. Njegova pažnja je bila usmerena na pozorišnu binu, kao da posmatra neku
nevidljivu predstavu.
Pandora je osetila neprijatan šok kada ju je brineta direktno pogledala. Niko nikada
nije zurio u nju sa takvom otvorenom mržnjom u očima. Nije mogla da se seti nikoga ko
bi imao razloga da je tako gleda, osim…
„Mislim da možda znam ko je to“, prošaputala je.
Pre nego što je Helen mogla išta da joj odgovori, Gabrijel je ušao i seo na prazno
mesto pored Pandore. Okrenuo se tako da su je njegova ramena delimično zaklanjala od
tog ženinog ubojitog pogleda. „Ono je gospođa Blek i njen muž, američki ambasador“,
tiho je rekao s ledenim izrazom lica. „Nisam imao pojma da će i oni biti ovde.“
Shvativši odmah da je u pitanju privatna stvar, Helen se hitro okrenula i započela
razgovor sa svojim mužem.
„Naravno da nisi mogao da znaš“, promrmljala je Pandora, iznenađena kad je
videla sićušne mišiće na Gabrijelovoj vilici kako se grče. Njen muž, uvek tako smiren i
siguran u sebe, sada je bio na ivici da izgubi živce usred Kraljevskog teatra.
„Da li želiš da odemo odavde?“, upitao ju je mračno.
„Nikako, želim da gledam predstavu.“ Pandora bi radije umrla nego što bi bivšoj
ljubavnici priuštila to zadovoljstvo da uspe da je natera da ode iz pozorišta. Provirila je
preko Gabrijelovog ramena i videla da gospođa Blek i dalje zuri netremice u nju, kao da
se Pandora nečim o nju ogrešila. Pobogu, pa pored te žene je sedeo njen suprug. Zašto
joj ne kaže da prestane da se ponaša tako u javnosti? Ta mala drama je sada počinjala da
privlači pažnju drugih ljudi, koji su sedeli na prvom balkonu, kao i onih iz loža u
parteru.
Sve je to sigurno bilo poput najgoreg košmara za Gabrijela, čije je svako
dostignuće, i greška, čitavog života bilo pod lupom javnosti. Oduvek je vodio računa da
zaštiti svoju privatnost i da održi svoju nepovredivu spoljašnju fasadu. Alije gospođa
Blek, očigledno, nameravala da čitavom londonskom društvu… i njegovoj ženi… stavi
do znanja da su oni bili ljubavnici. Znajući koliko se Gabrijel stideo toga što je spavao
sa ženom drugog čoveka… i još da to, na ovaj način, postane poznato svima… Pandoru
je srce zabolelo zbog njega.
„Ona ne može da nas povredi“, rekla mu je nežno. „Može da zuri ovamo dok joj oči
ne ispadnu, ali mene to ni najmanje ne sekira.“
 „Ovo se neće ponoviti, kunem ti se bogom. Još koliko sutra ću otići kod nje i reći
ću joj…“
„Ne, ne smeš. Sigurna sam da ne postoji nijedna jedina stvar koju bi gospođa Blek
više volela nego da je ti posetiš. Ali ja ti to zabranjujem.“
U Gabrijelovim očima je nešto opasno sevnulo na tren. „Zabranjuješ mi?“ Bilo je
vrlo moguće da mu niko nikada u životu nije rekao te reci. Svakako je delovao kao da
mu se nimalo ne dopada to što čuje.
Pandora mu je dodirnula lice rukom u rukavici, blago mazeći njegov obraz. Znala
je da je javno pokazivanje osećanja, čak i između muža i žene, bilo strogo zabranjeno,
ali ovog trenutka, jedino što joj je bilo važno je da ga nekako uteši. „Da. Zato što si ti
sada moj.“ Nežno mu se nasmešila ne skidajući pogled s njega. „Ceo si moj, i ja ne
želim da te ni sa kim delim. Njoj nije dozvoljeno da ima ni pet minuta tvog vremena.“
Na njeno olakšanje, Gabrijel je duboko udahnuo vazduh i kao da se opustio. „Ti si
moja žena“, rekao joj je tiho i uhvatio je za ruku pre nego što je stigla da je spusti.
„Nijedna druga žena nema prava na mene.“ Držao je njenu ruku i namerno otkopčao tri
biserna dugmeta na zglobu njene dugačke rukavice, koja je išla do laktova. Pandora ga
je upitno pogledala. Zureći neprekidno u njene oči, Gabrijel je povukao prste njene
rukavice, jedan po jedan. Ostala je bez daha kad je osetila da se rukavica olabavila.
„Šta to radiš?“, prošaputala je.
Gabrijel joj nije odgovorio, samo joj je polako povlačio rukavicu, dok joj potpuno
nije spala sa ruke. Svaki centimetar Pandorinog tela je pocrveneo od stida. Senzualan
način na koji ju je skinuo, pred toliko tuđih očiju, naterao ju je da zadrhti od uzbuđenja.
Gabrijel je podigao u vazduh njenu golu ruku, okrenuo je i pritisnuo svoje usne na
osetljivu unutrašnjost njenog zgloba, pre nego što je nastavio i poljubio joj dlan. Iz
gužve se začulo nekoliko srećno skandaloznih uzvika i mrmljanja. To je bio gest koji je
dokazivao vlasništvo, dokazivao intimnost, namenjen ne samo da pokaže strast koju je
osećao prema svojoj mladoj ženi, već i da javno prekori svoju bivšu ljubavnicu. Do
sutra, u svim modernim salonima širom Londona, pričaće se o traču kako je lord Sent
Vinsent viđen da otvoreno ljubi svoju suprugu u pozorištu u Hajmarketu, pred očima
njegove bivše ljubavnice.
Pandora nije želela da bude iskorišćena da bi ikoga povredila, čak ni gospođu Blek.
Međutim, kada ju je Gabrijel pogledao sa upozorenjem u očima, izazivajući je da se
pobuni, zaćutala je i odlučila da će to da raspravi sa njim kasnije.
Srećom svetla su se uskoro pogasila, i predstava je počela. Bilo je to svedočanstvo
kvalitetu produkcije i glumačkom talentu, pa je Pandora mogla da se opusti i da se smeje
duhovitim dijalozima. Ipak, sve vreme je bila svesna da Gabrijel pre podnosi ovu
komediju nego što u njoj uživa.
Tokom pauze, kada su se Gabrijel i Vinterborn pridružili nekim poznanicima u holu
ispred njihovih loža, Pandora i Helen su popričale nasamo.
„Draga moja“, promrmljala je Helen, prekrivajući Pandorinu ruku svojim rukama,
„mogu da ti kažem, iz ličnog iskustva, da nije prijatno saznati da je tvoj muž imao druge
žene pre tebe. Ali jako mali broj muškaraca vodi čestit život pre braka. Nadam se da
nećeš…“
„Oh, ne krivim ja Gabrijela što je imao ljubavnicu“, prošaputala je Pandora.
„Možda mi se to ne dopada, naravno, ali teško da mogu da se bunim zbog bilo čijih
mana kada ih i sama imam dovoljno. Gabrijel mi je ispričao sve o gospođi Blek još pre
nego što smo se venčali. Obećao je da će okončati tu aferu, što je očigledno i učinio.
Međutim, izgleda da ona to nije podnela baš dobro.“ Zastala je. „Mislim da joj nije
saopštio tu vest na pravi način.“
Helenine usne su se razvukle u osmeh. „Mislim da ne postoji nijedan način na koji
možeš srećno da okončaš aferu, ma koliko dobro odabereš reči.“
„Pitanje je, zašto bi njen muž tolerisao njeno ponašanje? Pokušavala je da napravi
scenu usred pozorišta, pred njim, a on nije ništa uradio povodom toga.“
Helen je bacila pogled oko sebe, da se uveri da je loža potpuno prazna, i visoko
podigla svoj program praveći se da čita šta će se dogoditi u sledećem činu. „Ris mi je
rekao malo pre pauze da je ambasador Blek bio general u vojsci Unije, tokom
Američkog građanskog rata“, rekla je jedva čujno. „Priča se da je zadobio povrede
tokom neke bitke, zbog kojih ima poteškoće da…“ Helen je pocrvenela i samo slegnula
ramenima.
„Šta da radi?“
„Da obavlja svoje bračne dužnosti“, prošaputala je Helen, i pocrvenela još više.
„Gospođa Blek je njegova druga žena, bio je udovac kada su se upoznali, a ona je
očigledno još uvek mlada. Zbog toga on svesno gleda na drugu stranu kad su u pitanju
njene afere.“
Pandora je uzdahnula. „Sad mi je pomalo žao nje.“ Uz sarkastični osmeh, dodala
je: „Ali svejedno ne može da ima mog muža.“

Kada se predstava završila, Pandora i Gabrijel su se sporo probijali kroz hodnike

pune sveta. Produžili su kroz foaje, predvorje ispred loža, sve dok nisu došli do samog
ulaza sa kolonadama, Helen i Vinterborn su bili nekoliko metara ispred njih, ali bilo im
je teško da ih vide od tolike gužve. Predstava je bila rasprodata, i ljudi su se toliko gusto
stiskali da je Pandora počela da oseća napad panike.
„Još malo pa smo napolju“, promrmljao je Gabrijel, zaštitnički držeći ruku oko
nje-.
Dok su izlazili iz pozorišta, gužva je postala još gora. Ljudi su mileli, naslonjeni
jedni na druge, praveći zastoj između šest korintskih stubova koji su se protezali do
pločnika. Dugačak red privatnih kočija je bio duž ulice, praveći tako gužvu i u
saobraćaju. Da bi stvari bile još gore, ovo okupljanje pozorišnih gledalaca je privuklo
džeparoše, prevarante, lopove i prosjake iz svih susednih ulica i parkova. Tu je bio samo
jedan usamljeni policajac, koji je pokušavao da uvede neki red, očigledno bez ikakvog
uspeha.
 „I moj i tvoj kočijaš su zaglavljeni“, rekao je Vinterborn Gabrijelu, jedva se
proguravši kroz masu. Pokazao je rukom ka južnom delu Hajmarketa. „Stali su tamo.
Moraće da sačekaju neko vreme, da se raščisti saobraćajna gužva, pre nego što budu
mogli da se pomere.“
„Možemo da prošetamo do kočija“, odgovorio mu je Gabrijel.
Vinterborn ga je pogledao kao da ga te njegove reči izrazito zabavljaju. „Ja to ne
bih preporučio. Čitavo jato Kiprijanki je upravo stiglo ovde i morali bismo da prođemo
kroz njih.“
„Misliš na prostitutke, gospodine Vinterborne?“ zapitala ga je Pandora,
zaboravljajući da utiša glas.
Nekoliko ljudi iz gužve se okrenulo da je pogleda popreko.
Gabrijel se zacerekao po prvi put tokom čitave večeri, i povukao Pandorinu glavu
na svoje grudi. „Da, mislio je na prostitutke“, promrmljao je i nežno joj poljubio uvo.
„Zašto ih nazivaju Kiprijankama?“, pitala ga je Pandora. „Kipar je ostrvo u Grčkoj,
a sigurna sam da nisu sve tamo rođene.“
„Objasniću ti kasnije.“
„Pandora“, uzviknula je Helen. „Želim da te upoznam sa mojim prijateljicama iz
Ženskog književnog kluba, uključujući i gospođu Tomas, pokroviteljku kluba. Eno ih
tamo, stoje kod poslednjeg stuba.“
Pandora je podigla pogled ka Gabrijelu. „Da li ti smeta da odem sa Helen na
trenutak?“
„Više bih voleo da ostaneš pored mene.“
„Ali to je odmah tu pored“, pobunila se. „Svejedno ćemo morati da čekamo da nam
dođu kočije.“
Gabrijel ju je nevoljno pustio. „Ostani na svetlu, gde mogu da te vidim.“
„Hoću“, Pandora ga je pogledala s upozorenjem u očima. „Nemoj da pričaš s tim
grčkim ženama.“
Nasmešio se i gledao je dok je prolazila kroz gužvu sa Helen.
„Gospođa Tomas radi na tome da osnuje čitalačke prostorije širom Londona, za
siromašne“, rekla je Helen Pandori. „Neverovatno je darežljiva i fascinantna. Vas dve
ćete obožavati jedna drugu.“
„Može li bilo ko da se učlani u književni klub?“
„Svako ko nije muškarac.“
„Savršeno, znači da sam kvalifikovana“, uskliknula je Pandora.
Zastali su kraj male grupice žena, i Helen je čekala pravi trenutak da prekine njihov
razgovor.
Stojeći iza njih, Pandora je skinula mekani beli šal sa ramena i igrala se
dvostrukom niskom bisera oko njenog vrata.
Bez upozorenja, tihi glas joj je progovorio pored uveta – ženski glas sa američkim
naglaskom. „Ti nisi ništa drugo sem običnog mršavog, čudnog deteta, baš kao što te je
on i opisao. Posetio me je nakon venčanja, znaš. On i ja smo se smejali tvojoj
mladalačkoj opčinjenosti njime. On umire od dosade s tobom.“
 Pandora se okrenula i našla se oči u oči sa gospođom Nolom Blek. Žena je bila
očaravajuće lepa, njene crte lica su bile bez mane, a oči tamne i mračne ispod tako
savršeno oblikovanih obrva da su izgledale kao tanke pruge od pliša. Mada je gospođa
Blek bila otprilike iste visine kao Pandora, njena figura je imala neverovatan oblik
peščanog sata, sa toliko uzanim strukom da si mogao oko njega da vežeš ogrlicu za
mačku.
„To samo govori ogorčenost iz tebe“, rekla joj je Pandora smireno. „Nije te posetio,
jer bi mi to rekao.“
Gospođa Blek je očigledno nameravala da zapodene svađu, što bi rekao Ris
Vinterborn. „Nikada ti neće biti veran. Svi znaju da si ti samo neka neobična devojčica
koja ga je na prevaru uvukla u brak. Istina, on uživa u novitetima, ali to će proći, i onda
će te poslati da živiš u nekoj udaljenoj kući na selu.“
Pandora je bila ispunjena zbunjujućim osećanjima – ljubomorom, zato što je ova
žena poznavala Gabrijela intimno, i značila mu je nekad, nešto… i neprijateljstvom, ali
je takođe osećala i sažaljenje, jer je bilo neke duboke povređenosti u njenim očima. Iza
te zadivljujuće fasade, krila se užasno nesrećna žena.
„Sigurna sam da ti misliš da bi toga trebalo da se plašim“ rekla joj je Pandora. „Ali
mene zapravo to nimalo ne brine. Usput, ja ga nisam prevarom uvukla u brak.“ Zastala
je pre nego što je nastavila. „Priznajem da sam neobična. Ali izgleda da se njemu upravo
to sviđa.“ Videla je zbunjeni trzaj između tih savršenih obrva, i shvatila da je ta žena
očekivala drugačiju reakciju, možda suze ili bes. Gospođa Blek je želela bitku, jer je, po
njenom mišljenju, Pandora njoj ukrala muškarca do kog joj je stalo. Koliko li ju je
bolelo svaki put kad bi shvatila da više nikada neće zagrliti Gabrijela. „Žao mi je“, rekla
je Pandora tiho. „Ove poslednje nedelje su ti sigurno teško pale.“
Gospođa Blek ju je pogledala s otrovom u očima. „Nemoj da si se usudila da mi se
obraćaš s visine.“
Helen je postala svesna da Pandora priča s nekim, okrenula se i zaledila se kada je
videla Amerikanku. Zaštitnički je ispružila ruku ispred Pandore.
„U redu je“, rekla je Pandora sestri. „Nema nikakvog razloga za brigu.“
Nažalost, to nije bila potpuna istina. U sledećem trenutku Gabrijel se stvorio kraj
njih, sa ubilačkim pogledom u očima. Jedva da je primetio Pandoru ili Helen, sva
njegova pažnja je bila usmerena na gospođu Blek. „Jesi li potpuno poludela?“, upitao je
Amerikanku tihim, ali besnim glasom da se Pandora naježila od straha. „Da prilaziš tako
mojoj ženi…“
„Ja sam savršeno dobro“, uskočila je brzo Pandora.
Sada ih je već opkolila grupica iz Ženskog čitalačkog kluba, gledajući napetu
scenu.
Gabrijel je čvrsto uhvatio gospođu Blek za zglob ruke i procedio kroz zube: „Sa
tobom moram da razgovaram.“
„A šta će biti sa mnom?“, pobunila se Pandora.
„Idi u kočiju“, rekao joj je odsečno. „Sada se nalazi ispred stepeništa.“
 Pandora je bacila pogled na čitav niz kočija. Njihova je zaista bila odmah pored
trotoara, a na tren je pored nje videla i Dragona, odevenog u livreju. Ipak, nešto se u njoj
pobunilo protiv ideje da ode u kočiju poput nekakvog psa kome je naređeno da se vrati u
svoju štenaru. A da bude još gore, gospođa Blek ju je pobedonosno pogledala preko
Gabrijelovog ramena, nakon što je uspela da dobije njegovu pažnju za kojom je žudela.
„Čekaj malo…“, započela je Pandora, „mislim da nije…“
Iznenada se još jedan muškarac umešao u njihov razgovor. „Sklanjaj ruku s moje
žene!“ Taj strahoviti glas je pripadao američkom ambasadoru. Gledao je Gabrijela sa
neskrivenim neprijateljstvom, kao da su dva pevca koji odmeravaju snage pre borbe.
Situacija je brzo postajala sve gora. Pandora je uplašeno pogledala ka Helen.
„Pomaži“, prošaputala je.
Helen, blagoslovena bila, uletela je pravo u akciju i stala između dvojice
muškaraca. „Ambasadore Blek, ja sam lejdi Helen Vinterborn. Oprostite na mojoj
slobodi, ali pomislila sam da smo se možda već upoznali na večeri kod gospodina
Disraelija prošlog meseca?“
Stariji muškarac je zbunjeno zatreptao, očigledno pometen iznenadnim
pojavljivanjem mlade i lepe žene sa srebrnoplavom kosom i anđeoskim očima. Nije
smeo da se usudi da bude nepristojan prema njoj. „Ne sećam se da sam imao tu čast.“
Na Pandorino zadovoljstvo, videla je da je Gabrijel pustio ruku gospođe Blek.
„A tu je i gospodin Vinterborn“, rekla je Helen, ne krijući olakšanje kada je njen
suprug prišao da joj pomogne da ublaži situaciju.
Vinterborn je značajno pogledao Gabrijela, neme poruke su letele kroz vazduh
poput nevidljivih strela. Potpuno sabran i sposoban, Vinterborn je započeo razgovor sa
ambasadorom koji mu je kruto odgovarao na postavljena pitanja. Bilo bi teško zamisliti
neprijatniju scenu od ove, u kojoj su se Helen i Vinterborn ponašali kao da se ništa
čudno ne dešava, dok je Gabrijel stajao pored njih kipteći od besa. A gospođa Blek je
nemo uživala u gužvi koju je stvorila, dokazujući tako – barem sebi – da je i dalje bitna
u Gabrijelovom životu. Bukvalno je sijala od oduševljenja.
Bilo kakva mrva saosećanja koju je Pandora osećala prema toj ženi je nestala u
trenu. Bila je prilično iznervirana što je Gabrijel naseo na podmukli plan gospođe Blek,
reagujući besno kada je samo trebalo da je ignoriše. Bilo je poražavajuće lako bivšoj
Gabrijelovoj ljubavnici da ga, zbog njegovog osnovnog muškog instinkta, spusti na
veoma nizak nivo.
Pandora je uzdahnula i shvatila da je možda najbolje da ode do kočije. Njeno
prisustvo nije nikome nimalo pomagalo, a osećala se sve očajnije iz minuta u minut. Čak
su i Dragonove oskudne veštine razgovora bile bolje od ovoga. Zakoračila je unazad od
grupe i okrenula se da pogleda koji je najkraći put do pločnika.
„Lejdi“, neko joj se obratio sa oklevanjem. „Lejdi Sent Vinsent?“
Pandora je ugledala usamljenu žensku figuru koja je stajala pored korintskog stuba
na dnu stepeništa. Nosila je običan šešir, tamnu haljinu i plavi šal prebačen preko
ramena. Kada se žena nasmešila, Pandora ju je prepoznala.
 „Gospođo O’Ker“, uzviknula je zabrinuto, smesta krenuvši ka njoj. „Šta radite
ovde? Kako ste?“
„Ja sam dosta dobro, lejdi. A Vi?“
„I ja sam dosta dobro“, odgovorila joj je Pandora. „Žao mi je zbog toga što je moj
sluga uleteo juče onako u Vašu radnju. Veoma je zaštitnički nastrojen. Nije bilo načina
da ga zaustavim, osim da ga gađam nečim teškim u glavu. Mada, nije da mi to nije palo
na pamet.“
„Ništa strašno“, osmeh gospođe O’Ker je pomalo splasnuo, a njene jasne oci boje
lešnika su potamnele od brige. „Ali danas je u radnju došao neki čovek i postavljao
razna pitanja. Nije hteo da mi kaže svoje ime, niti o čemu se radi. Izvinite što Vas ovako
otvoreno pitam, ali da niste možda razgovarali sa policijom?“
„Nisam.“ Pandora ju je sve obazrivije posmatrala, primetivši znoj na njenom čelu i
poprilično raširene ženice. „Gospođo O’Ker, da li ste Vi u nekakvoj nevolji? Da niste
bolesni? Recite mi, kako mogu da pomognem.“
Žena je nakrivila glavu, gledajući Pandoru skoro kao da je sažaljeva. „Vi ste jedna
divna duša, lejdi. Oprostite mi.“
U blizini se začula vika nekog muškarca, i taj promukli zvuk je odvukao Pandorinu
pažnju. Bacila je pogled na gužvu i uplašila se kada je videla kako Dragon gura ljude,
jureći ka njoj. Izgledao je kao da je potpuno poludeo. Šta mu se to desilo?
Stigao je do njih pre nego što je Pandora uspela da udahne vazduh. Šokirala se kada
je osetila da ju je ramenom i zglobom svoje ruke udario u ključnu kost, kao da pokušava
da je slomi. Uzdahnula je od straha pri snažnom udarcu, i poletela unazad. Uhvatio ju je
i privukao na svoje široke grudi.
Potpuno zbunjena njegovim ponašanjem, naslonjena na mekani pliš njegovog
kaputa, upitala ga je: „Dragone, zašto si me udario?“
Kratko joj je odgovorio, ah ga nije čula od vriske i cike koja se začula svuda oko
njih. Kada se razdvojila od njega, videla je da mu je rukav isečen, kao da ga je neko
isekao makazama, a tkanina je bila mokra i tamna. Krv. Zbunjeno je odmahivala glavom.
Šta se, pobogu, dešavalo? Njegova krv je bila svuda po njoj. Bilo je previše. Miris bakra
joj je punio nozdrve velikom brzinom. Zatvorila je oči i okrenula glavu.
U sledećoj sekundi, postala je svesna Gabrijelovih ruku oko sebe. Učinilo joj se da
viče i naređuje nešto ljudima oko njih.
Sada već sasvim zbunjena i izgubljena, Pandora se promeškoljila i pogledala okolo.
Šta je sve ovo bilo? Ležala je na zemlji, polupodignuta, u Gabrijelovom krilu. A Helen je
klečala pored njih. Ljudi su se gurali oko njih, nudeći kapute, dovikujući savete, dok se
policajac trudio da ih zadrži na distanci. Bilo je veoma čudno i zastrašujuće probuditi se
usred ovakve situacije.
„Gde smo to mi?“, upitala je.
Helen joj je odgovorila, potpuno bleda u licu od brige, ali smirena. „I dalje smo na
Hajmarketu, draga. Onesvestila si se.“
 „Jesam?“ Pandora je pokušavala da dođe sebi. Nije joj bilo lako da razmišlja, pošto
ju je muž stezao previše snažno za rame. „Gabrijele, previše jako mi stežeš rame. Boli
me. Molim te…“
„Draga moja ljubavi“, rekao joj je tihim glasom, „samo budi mirna. Ja pritiskam
ranu.“
„Kakvu ranu? Ja imam ranu?“
„Ubodena si nožem. Ubola te je tvoja gospođa O’Ker.“
Pandora je šokirano podigla pogled ka njemu, a njen mozak se trudio da obradi tu
informaciju. „Nije ona moja gospođa O’Ker“, rekla je nakon par trenutaka, a zubi su joj
cvokotali. „Ako će da ide okolo i nožem da ubada ljude, odričem je se.“ Rame ju je
bolelo sve više i više, a podmuklo pulsiranje se pretvaralo u jak bol koji se širio duž
njene kičme. Imala je osećaj da joj se ceo skelet trese, kao da je bacakaju neke nevidljive
ruke. „Šta je bilo sa Dragonom? Gde je on?“
„Otišao je za njom.“
„Ali njegova ruka.;, povređen je…“
„Rekao je da rana nije duboka. Biće on dobro.“
Imala je osećaj da joj je rame poliveno vrelim uljem. Ulica na kojoj je ležala je bila
hladna i tvrda, a ceo njen korset je bio mokar. Spustila je pogled, ali ju je Gabrijel
prekrio svojim kaputom. Pomerila je ruku da bi podigla kaput i videla šta se dešava.
Helen ju je zaustavila i spustila svoju ruku na njene grudi. „Draga, ne pomeraj se.
Moraš ostati pokrivena.“
„Haljina mi je mokra“, rekla je Pandora iznervirano. „Pločnik je tvrd. Sve ovo mi
se nimalo ne dopada. Želim da idem kući.“
Vinterborn se progurao kroz gužvu i stao pored njih. „Da li se krvarenje dovoljno
usporilo da možemo da je pomerimo?“
„Mislim da jeste“, odgovorio mu je Gabrijel.
„Poći ćemo mojom kočijom. Već sam obavestio doktore koji rade za mene –
sačekaće nas u Kork ulici. U zgradi pored moje robne kuće sam napravio novu kliniku i
operacionu salu.“
„Ja bih je radije odveo kod našeg porodičnog lekara.“
„Sent Vinsente, nju mora hitno neko da pogleda. Ulica Kork je udaljena samo jedan
kilometar odavde.“
Čula je kako je Gabrijel tiho opsovao. „Pođimo tamo, onda.“
 Dvadeseto poglavlje

Nijedna jedina stvar koja se Gabrijelu dogodila u životu nije ga pripremila za ovako
nešto. Osećao se kao da je ovo stvarnost, a opet i nije. Nikada se u životu nije ovoliko
uplašio. Zureći dole u svoju ženu, poželeo je da arlauče od bola i besa.
Pandorino lice je bilo zgrčeno i belo, a usne već poplavele. Mnogo je klonula zbog
velikog gubitka krvi. Bila je uzdignuta u njegovom krilu, a noge su joj bile ispružene na
sedištu kočije. Iako je bila prekrivena kaputima i ćebadima, nije prestajala da drhti.
Ogrnuo ju je još čvršće kaputima, i proverio zavoj koji je napravio na licu mesta od
čistih maramica. Uvezao ih je kravatama, koje su išle oko njene ruke, ukrštale se oko
vrata i ramena, a bile su čvrsto svezane oko njene druge ruke. Nije mogao iz glave da
izbriše sliku kada je kolabirala u njegovom naručju, dok je krv liptala iz njene ubodne
rane.
Sve se desilo za samo nekoliko sekundi. Podigao je pogled da se uveri da je
Pandora prešla malu distancu do kočije. Umesto toga, video je kako Dragon juriša kroz
masu i trči iz sve snage ka uglu Zgrade, gde je Pandora stajala sa nekom njemu
nepoznatom ženom. Žena je vadila nešto iz svog rukava, i odmah je prepoznao pokret
kada je cimnula ruku i otvorila džepni nož. Kratka oštrica noža je sevnula pod svetlima,
kada ju je podigla uvis.
Gabrijel je stigao do Pandore samo nekoliko sekundi posle Dragona, ali je do tog
trenutka nož već bio zariven u njeno rame.
„Zar ne bi bilo potpuno čudno da umrem zbog ovoga?“, pričala je Pandora, dok je
neprestano drhtala u njegovim rukama. „Naši unuci ne bi uopšte bili impresionirani.
Radije bih da me neko probode tokom nekog herojskog čina. Dok spašavam nekog.
Možda bi mogao da im kažeš… oh, ali… Pretpostavljam da i nećemo imati unuke ako
umrem, zar ne?“
„Nećeš umreti“, rekao joj je kratko Gabrijel.
„Još uvek nisam pronašla štampariju za sebe“, iznervirano je rekla Pandora.
„Šta?“, upitao ju je, misleći da je u delirijumu.
„Ovo bi moglo da uspori raspored proizvodnje… za moju društvenu igru… za
Božić.“
Vinterborn, koji je sedeo zajedno sa Helen prekoputa njih, nežno ju je prekinuo.
„Ima još dovoljno vremena za to, malena. Ne brini sad o tome.“
Pandora se opustila i prepustila, i čvrsto se uhvatila za Gabrijelovu košulju, kao da
je beba.
Vinterborn je bacio pogled ka Gabrijelu, kao da je želeo nešto da ga pita.
Praveći se da samo mazi Pandoru po kosi, Gabrijel je nežno spustio svoj dlan preko
njenog zdravog uveta, i upitno pogledao drugog muškarca.
„Da li je krv prskala?“, tiho ga je pitao Vinterborn. „U ritmu otkucaja srca?“
Gabrijel je odmahnuo glavom.
 Vinterborn se vidno opustio, trljajući donji deo svoje vilice.
Gabrijel je sklonio ruku sa Pandorinog uveta i nastavio da je mazi po kosi. Video je
da su joj oči zatvorene, i malo ju je više podigao uz sebe. „Draga, nemoj sad da zaspiš.“
„Hladno mi je“, rekla je tužno. „Rame me boli, a Helenina kočija je neudobna.“
Jauknula je kada je kočija zašla za ugao ulice i poskočila.
„Upravo smo ušli u Kork ulicu“, rekao je, ljubeći njeno hladno i vlažno čelo.
„Uneću te unutra i daće ti malo morfijuma.“
Kočija se zaustavila. Dok je Gabrijel pažljivo podizao Pandoru i unosio je u zgradu,
osetila se zastrašujuće lakom u njegovom naručju, kao da su joj kosti šuplje poput
ptičjih. Spustila je glavu na njegovo rame, polako je okrećući dok je on hodao. Poželeo
je da može da ulije svoju snagu u nju, da joj ispuni vene sopstvenom krvlju. Poželeo je
da preklinje, podmiti, pripreti, da nekoga povredi.
Unutrašnjost zgrade je bila nedavno renovirana, i imala je dobro provetren i
osvetljen ulaz. Prošli su kroz mnoštvo vrata koja su se za njima automatski zatvarala,
sve dok nisu stigli do niza velikih prostorija od kojih je svaka imala iznad vrata velikim
slovima napisan naziv. Tu su se nalazile ambulanta, dispanzer, administrativne
kancelarije, ordinacija i soba za konsultacije, kao i operaciona sala na dnu dugačkog
hodnika.
Gabrijel je već bio upoznat sa činjenicom da je Vinterborn zaposlio dvoje stalno
zaposlenih doktora koji su se brinuli o stotinama muškaraca i žena koji su radili za
njega. Ipak, najbolji doktori su uglavnom bili rezervisani da brinu o pacijentima iz viših
plemićkih staleža, dok su srednja klasa i radnička klasa morale da se zadovolje sa
doktorima slabijeg talenta i znanja. Gabrijel je zamišljao nekoliko starih soba i osrednju
operacionu salu, u kojoj je radilo nekoliko nezainteresovanih lekara. Trebalo je da zna
da Vinterborn nije štedeo ni pare da bi napravio najsavremeniju bolnicu za svoje ljude.
U hodniku ispred operacione sale, susreo ih je sedokosi doktor srednjih godina, sa
gustim obrvama, prodornim pogledom i lepim licem. Izgledao je upravo onako kako bi
hirurg i trebalo da izgleda, sposobno i dostojanstveno, sa decenijama znanja iza sebe,
potkrepljenim ogromnim iskustvom.
„Sent Vinsente“, rekao mu je Vinterborn, „ovo je doktor Hejvelok.“
Vitka smeđokosa medicinska sestra je hitro ušetala u čekaonicu. Rukom je
odmahnula na Vinterbornov pokušaj da ih upozna. Bila je odevena u suknju i bluzu,
oboje od neke vrste belog hirurškog platna, a na glavi je imala istu kapu kao i Hejvelok.
Imala je mlado lice, bila je elegantna i uredna, a njene zelene oči su bile oštre dok je
preletala pogledom preko njih.
„Lorde“, rekla je Gabrijelu bez ikakvih nepotrebnih ljubaznosti, „molim Vas,
donesite lejdi Sent Vinsent ovamo.“
Pratio ju je do ordinacije, koja je bila jarko osvetljena hirurškim lampama i
reflektorima. Takođe je bila je besprekorno čista, zidovi su bili popločani staklenim
panelima. Na podu su se nalazile keramičke pločice, sa uredno postavljenim odvodima
za tečnost. U vazduhu se osećao miris hemikalija, kiseline, alkohola i trunke benzina.
Gabrijel je hitro osmotrio asortiman metalnih činija i aparata za sterilizaciju vodenom
parom. Tu je bilo i stolova sa velikim metalnim posudama za pranje, kao i poslužavnika
sa raznim instrumentima, a u uglu je stajala ogromna kamena sudopera.
„Moja žena je u agoniji zbog bola“, rekao joj je oštro, gledajući preko njenog
ramena i pitajući se zašto doktor još uvek nije ušao za njima.
„Već sam pripremila injekciju sa morfijumom“, odgovorila mu je medicinska
sestra. „Da li je jela nešto tokom poslednja četiri sata?“
„Nije.“
„Odlično. Spustite je nežno na ovaj sto, molim Vas.“
Glas joj je bio jasan i odlučan. Malo mu je smetalo što se ponaša tako autoritativno,
što nosi hiruršku kapu, i ceo njen način pretvaranja da je doktor.
Mada su Pandorine usne bile čvrsto stisnute, ispustila je tihi jauk kad ju je spustio
na kožni sto. Taj sto je bio napravljen od delova koji su se nezavisno pomerali, i bio je
trenutno namešten tako da je njen gornji deo tela bio na blagom uzvišenju. Medicinska
sestra je hitro sklonila kaput koji je prekrivao Pandorinu belu haljinu od čipke,
natopljenu krvlju, i prekrila ju je flanelskim ćebetom.
„Oh, zdravo“, rekla joj je Pandora jedva čujno, boreći se da dođe do daha,
isprekidanim i plitkim udasima. Pogledala je u ženu očima prepunim bola.
Sestra joj se kratko nasmešila, i uhvatila Pandoru za ručni zglob da joj proveri puls.
„Kada sam Vas pozvala da me posetite u novoj operacionoj sali“, promrmljala je, „nisam
očekivala da mi dođete u posetu kao pacijent.“
Pandorine suve usne su se nasmešile dok je žena pratila širenje njenih ženica.
„Moraćete da me zakrpite“, rekla joj je.
„Svakako ću to da učinim.“
„Vas dve se poznajete?“, upitao je Gabrijel zbunjeno.
„Tako je, lorde. Ja sam porodični prijatelj.“ Medicinska sestra je podigla sa stola
slušalice. Prinela ih je do svog uha osluškujući Pandorino disanje i otkucaje srca
pažljivo.
Sve zbunjeniji, Gabrijel je bacio pogled ka vratima, pitajući se gde je, dođavola,
doktor Hejvelok.
Sestra je uzela komad vate, nakvasila ga nekim rastvorom iz malene staklene
bočice i očistila deo kože na Pandorinoj levoj ruci. Okrenula se ka poslužavniku,
ispunjenom instrumentima, i uzela napunjen stakleni špric. Podigla je špric uvis i
pritisnula donji deo, da izbaci suvišni vazduh iz njega.
„Da li ste ikada ranije primili neku injekciju?“, upitala je nežno Panduru.
„Nisam.“ Pandora je slobodnom rukom krenula ka Gabrijelu, i on je zgrabio njene
hladne prste svojom rukom.
„Osetićete ubod“, rekla je sestra. „Ali to će brzo da prođe. Nakon toga ćete osetiti
talas topline, i sav bol će nestati.“
Dok je tražila venu na Pandorinoj ruci, Gabrijel ju je oštro upitao: „Zar ne bi
trebalo doktor to da radi?“
Medicinska sestra mu nije odmah odgovorila, pošto je već zabola iglu. Polako je
pritiskala donji deo šprica, dok je Pandora još snažnije zgrabila Gabrijelovu ruku.
Gledao je njeno lice, potpuno bespomoćan, i borio se da ostane smiren i jak, mada je sve
u njemu eksplodiralo od nemoći i bola. Sve što mu je bilo važno u životu se nalazilo
unutar ovog krhkog tela, koje je ležalo na ovom kožnom, tapaciranom stolu. Video je
kada je morfijum počeo da deluje. Njeni udovi su se opustili, a nestalo je i napetosti oko
očiju i usta koju je prouzrokovao bol. Hvala bogu!
Spustivši prazan špric na sto pored nje, mlada žena je rekla: „Ja sam doktorka Garet
Gibson. Ja sam lekar sa svim potrebnim dozvolama i diplomama, studirala sam kod ser
Džozefa Listera njegove antiseptične metode. Zapravo, asistirala sam mu na svim
njegovim operacijama na Sorboni.“
Gabrijela je to potpuno izbacilo iz koloseka, nije to očekivao. „Ženski doktor?“
Nasmešila mu se sarkastično. „Za sada, jedini licencirani u čitavoj Engleskoj.
Britanska asocijacija lekara je dala sve od sebe da se poštara da nijedna druga žena ne
može da pođe mojim stopama.“
Gabrijel nije želeo da ona asistira Hejveloku. Nije nikako mogao da zna šta može
da očekuje od žene doktora u operacionoj sali, a nije nikako želeo da bilo šta u vezi sa
operacijom njegove žene bude neobično niti drugačije. Želeo je odlučne, smirene,
iskusne muške doktore. Želeo je da sve bude konvencionalno, bezbedno i normalno.
„Želim da razgovaram sa Hejvelokom pre nego što počne operacija“, rekao je.
Doktorka Gibson nije delovala nimalo iznenađeno. „Naravno“, rekla mu je bez
uzbuđenja u glasu. „Ali bih Vas molila da odgodite taj razgovor dok ne budem mogla da
u potpunosti procenim stanje lejdi Sent Vinsent.“
Doktor Hejvelok je ušao u prostoriju i prišao stolu za preglede. „Medicinska sestra
je stigla i upravo dezinfikuje ruke“, promrmljao je obraćajući se doktorki Gibson, a
zatim se okrenuo ka Gabrijelu. „Lorde, imamo čekaonicu pored operacione sale. Da li
želite tamo da sačekate, zajedno sa Vinterbornovima, dok ne pogledamo rame ove mlade
žene.“
Nakon što je utisnuo poljubac u hladne Pandorine prste i utešno joj se nasmešio,
Gabrijel je napustio ordinaciju.
Pronašao je čekaonicu i prišao Vinterbornu koji je tu sedeo. Lejdi Helen nije bila u
blizini.
„Ženski doktor?“ Gabrijel ga je očigledno grdio.
Vinterborn je izgledao kao da mu je žao. „Nisam se setio da te upozorim na to. Ali
ja ti garantujem za nju, ona je nadgledala Helenin porođaj i brinula o njenom zdravlju
nakon toga.“
„To je potpuno drugačija stvar od operacije“, rekao je Gabrijel oštro.
„U Americi imaju žene doktore već duže od dvadeset godina“, istakao je
Vinterborn.
„Nije me prokleto briga šta rade u Americi. Želim da Pandora dobije najbolju
moguću medicinsku negu.“
„Ser Lister je javno rekao da je doktorka Gibson jedan od najboljih hirurga koje je
ikada obučavao.“
 Gabrijel je odmahivao glavom. „Ako ću da prepustim Pandorin život u ruke nekog
stranca, to mora biti neko sa velikim iskustvom. Ne žena koja jedva da izgleda dovoljno
staro da je izašla iz školske klupe. Ne želim da ona asistira tokom operacije.“
Vinterborn je otvorio usta da nastavi da se raspravlja s njim, ali onda kao da je bolje
razmislio. „I ja bih verovatno isto tako razmišljao da sam na tvom mestu“, priznao mu
je. „Potrebno je da prođe neko vreme da bi se čovek navikao na ideju da žena bude
doktor.“
Gabrijel se iz sve snage spustio u susednu stolicu. Postajao je svestan finih
vibracija koje su mu prolazile kroz udove, poput nekakve konstantne nervne napetosti.
Lejdi Helen je ušla u čekaonicu noseći sa sobom mali, umotani, beli peškir.
Tkanina je bila vlažna i pušila se od vodene pare. Bez reči je prišla Gabrijelu i obrisala
mu obraz i vilicu. Kada je sklonila peškir s njegovog lica, video je da je umrljan krvlju.
Podigla mu je jednu po jednu ruku, i krenula da briše prste i između prstiju. On to nije ni
primetio. Pošao je da joj uzme peškir iz ruke, ali ga je ona samo čvršće uhvatila.
„Molim te“, rekla je tiho Helen. „Moram da uradim nešto za nekoga.“
Opustio se i dozvolio joj da nastavi. Kada je završila, doktor Hejvelok je ušao u
čekaonicu. Gabrijel je ustao, a srce mu je divlje lupalo od napetosti.
Doktor je bio veoma ozbiljan. „Lorde, nakon što smo stetoskopom ispitali stanje
lejdi Sent Vinsent, otkrili smo snažan zvuk pored mesta povrede, što znači da negde ima
krvarenje iz arterije. Ta arterija je zakačena, a možda delimično i presečena. Ako
pokušamo da zašijemo samo ranu, postoji rizik od komplikacija opasnih po njen život.
Dakle, najbezbednije rešenje je da podvežemo arteriju na dva mesta. Ja ću asistirati
doktorki Gibson tokom operacije, koja će možda trajati i čitava dva sata. U
međuvremenu…“
„Stanite“, rekao je Gabrijel uplašeno. „Mislite, doktorka Gibson će asistirati
Vama.“
„Ne, lorde. Doktorka Gibson će obaviti operaciju. Ona je upoznata sa najnovijim i
najnaprednijim hirurškim tehnikama.“
„Želim da Vi to uradite.“
„Lorde, ima jako malo hirurga u čitavoj Engleskoj koji bi uopšte pristali da urade
takvu operaciju. Ja nisam jedan od njih. Povređena arterija lejdi Sent Vinsent je
smeštena duboko i delimično je prekrivena ključnom kosti. Čitav taj deo, u kom je
potrebno obaviti operaciju je veličine tri i po centimetra. Život Vaše žene će zavisiti
bukvalno od nekoliko milimetara. Doktorka Gibson je nepogrešiv hirurg. Hladnokrvna
je. Ima potpuno mirne i tanke ruke, ali i osetljive… što je savršeno za delikatne
operacije poput ove. Štaviše, ona je upoznata sa modernom antiseptičnom hirurgijom,
što znači da je u njenim rukama podvezivanje arterije mnogo manje opasno od načina na
koji smo mi ranije obučavani to da radimo.“
„Želim drugo mišljenje.“
Doktor je smireno klimnuo glavom, ali ga je i dalje prodorno gledao.
„Dozvolićemo pristup u našu operacionu salu svakome koga Vi odaberete, i pomoći
ćemo mu najbolje što možemo. Ali bolje bi Vam bilo da veoma brzo dovede drugog
lekara. Upoznat sam sa samo pet-šest slučajeva u poslednjih trideset godina rada, sa
povredama sličnim ovima koje je pretrpela lejdi Sent Vinsent, koji su uopšte stigli do
operacionog stola. Nju dele minuti od potpunog otkazivanja srca.“
Svi mišići u telu su mu se zgrčili i Gabrijelovo grlo se steglo, nemoćno da ispusti
bilo kakav zvuk. Nije mogao da prihvati ovo što se dešava, ali nije imao nikakvog
izbora. Tokom života koji je bio ispunjen beskonačnim prilikama, mogućnostima i
alternativama, više nego što je većina drugih ljudi ikada bila blagoslovena da ima… on
nije imao izbora, i to sada, kada mu je bilo najvažnije.
„Od tih pet-šest slučajeva koji su stigli do operacionog stola“, upitao ga je
promuklim glasom, „koliko je njih preživelo?“
Hejvelok je pogledao u stranu kada mu je odgovorio. „Prognoze za preživljavanje
pored ovakve povrede su izuzetno loše. Ali doktorka Gibson će dati sve od sebe da Vašoj
ženi pruži priliku da se izvuče.“
Što je značilo, nijedan.
Gabrijelove noge nisu bile potpuno stabilne. Na trenutak je pomislio da će se srušiti
na kolena.
„Recite joj da nastavi“, jedva je uspeo da prozbori.
„Slažete se sa tim da doktorka Gibson obavi operaciju?“
„Da.“

Dvadeset prvo poglavlje

Tokom naredna dva sata, Gabrijel je sedeo u uglu čekaonice sa svojim kaputom
prebačenim preko kolena. Bio je tih i povučen, gotovo jedva svestan da su Devon,
Ketlin i Kasandra došli u čekaonicu da sede sa njim i Vinterbornovima. Hvala nebesima,
izgleda da su razumeli da nije želeo da mu iko prilazi. Zvuk njihovih tihih glasova ga je
iritirao, kao i Kasandrino šmrcanje. Nije želeo nikakve emocije oko njega, plašio se da
se i sam ne raspadne. U jednom od džepova svog kaputa pronašao je Pandorinu ogrlicu.
Držao je u svojoj ruci bisere prekrivene bojom rđe, propuštajući ih kroz svoje prste.
Izgubila je toliko mnogo krvi. Koliko je uopšte potrebno vremena da ljudsko telo
proizvede još?
Zurio je dole u pločice na podu, iste onakve kakve su bile u ordinaciji, osim što su
tamo imali i odvode za tečnost na podu. Sigurno postoje i na podu operacione sale.
Njegov um se bespomoćno vraćao na pomisao da je njegova žena u besvesnom stanju i
trenutno na operacionom stolu. Nož je probio njenu glatku kožu boje najfinije
slonovače, i sada na njoj koriste još više noževa da bi je spasli.
 Pomislio je na trenutke koji su vodili do njenog ubadanja, na najmračniji bes koji je
osetio kada je ugledao Nolu sa Pandorom. Znao je Nolu dovoljno dobro da bude siguran
da će pokušati da kaže nešto otrovno njegovoj ženi. Da li će to da bude poslednje
sećanje koje Pandora ima na njega? Rukom je snažno stisnuo ogrlicu, sve dok se jedna
niska nije prekinula, a biseri se razleteli po podu.
Gabrijel je nepomično sedeo kada su Ketlin i Helen krenule da skupljaju bisere, a
Kasandra se rastrčala po čitavoj čekaonici da vidi da neki nije negde pobegao.
„Gabrijele“, čuo ju je da mu se obratila. Stajala je odmah ispred njega, pružajući
svoje skupljene ruke. „Ako ih daš meni, postaraću se da budu očišćeni i ponovo
nanizani.“
Nevoljno ih je pustio da skliznu u njene ruke. Napravio je grešku i bacio pogled na
njeno lice. Uplašio se kada je video njene oči pune suza, plave i okružene crnim krugom.
Gospode bože, ako Pandora umre, on više nikada neće moći da pogleda ove ljude. Ne bi
mogao da podnese da gleda u te proklete oči koje su svi Rejvenelovi imali.
Ustao je i otišao iz čekaonice. Izašao je u hodnik i naslonio leđa uza zid.
Nekoliko minuta kasnije, Devon je naišao iza ugla i prišao mu. Gabrijelova glava je
i dalje bila pognuta. Ovaj čovek mu je poverio Pandorinu bezbednost, njen život koji je
stavio u njegove ruke, a on je potpuno omanuo u tome da je zaštiti. Jedva je podnosio
krivicu i stid koju je osećao.
Ispred njegovih očiju se pojavila srebrna čuturica. „Moj batler, u svojoj
beskonačnoj mudrosti, pružio mi je ovo dok sam izlazio iz kuće.“
Gabrijel je uzeo čuturicu, otvorio je i otpio dobar gutljaj brendija. Vrela vatra se
probila do njegovog stomaka i uspela da zagreje za koji stepen njegovu zamrznutu
unutrašnjost. „Ja sam kriv za sve“, rekao je nakon kratkotrajne tišine. „Nisam je
nadgledao dovoljno oprezno.“
„Ne budi idiot“, rekao mu je Devon. „Niko ne bi mogao svakog minuta da gleda šta
Pandora radi. Ne možeš je držati u zaključanom kavezu.“
„Ako preživi ovo, prokleto ću morati upravo to da radim.“ Gabrijelov glas je
pukao, grlo mu se steglo, i morao je da popije još gutljaj brendija pre nego što je ponovo
mogao da progovori. „Nismo bili venčani ni jedan jedini prokleti mesec, a ona je već na
operacionom stolu.“
„Sent Vinsente…“ Devonov glas je bio tužan, ali nekako optimističan u isto vreme.
„Kada sam nasledio titulu, nisam nikako bio spreman da preuzmem odgovornost za tri
nevine mlade devojke i udovicu sa nezgodnom naravi. One su stalno bežale u različitom
smeru, ponašale su se kako im dune, i upadale u raznorazne nevolje. Pomislio sam kako
nikada neću moći da ih kontrolišem. Ali onda sam jednog dana nešto shvatio.“
„Šta je to bilo?“
„Da nikada neću moći da ih kontrolišem. One su to što jesu. Sve što mogu je da ih
volim, i da dam prokleto sve od sebe da ih zaštitim, znajući da to neće uvek biti
moguće.“ Devon je zvučao pomalo šaljivo. „To što napokon imam porodicu je od mene
načinilo srećnog čoveka. Takođe sam zajedno s tim potpuno izgubio svoj mir, verovatno
zauvek. Ali sve u svemu… mislim da nisam loše prošao.“
 Gabrijel je zatvorio čuturu i nemo mu je vratio.
„Zadrži je za sada“, rekao mu je Devon. „Ja ću se vratiti tamo da čekam sa
ostalima.“
Nešto pre nego što se završio treći sat operacije, iz čekaonice je dopro neki zvuk,
praćen tihim uzvicima.
„Gde je lord Sent Vinsent?“ začuo je doktorku Gibson kako pita.
Gabrijel je naglo podigao glavu. Stajao je tu, poput duše proklete zauvek, gledajući
kako mu se približava vitka ženska figura.
Doktorka Gibson je skinula kapu i kiruršku haljinu. Njena kosa boje kestena je bila
upletena u sitne pletenice koje su išle oko njene glave i na kraju formirale punđu. Njena
uredna frizura ga je na trenutak podsetila na devojčice u školi. Zelene oči su bile
umorne, ali oštre i jasne. Kada ga je pogledala, bledi osmeh se probio kroz njenu
zastrašujuću ljušturu.
„Prošli smo uspešno prvu prepreku“, rekla je. „Vaša žena je preživela operaciju i
nalazi se trenutno u odličnom stanju.“
„Isuse“, prošaputao je. Prekrio je oči jednom rukom, pročistio grlo i stisnuo vilicu,
trudeći se da ostane na nogama pred naletom emocija.
„Uspela sam da doprem do povređenog dela arterije, a da ne moram da presecam
ključnu kost“, doktorka Gibson je nastavila. Kada nije dobila nikakav odgovor od njega,
nastavila je da mu objašnjava, kao da mu pruža dovoljno vremena da se i sam oporavi.
„Umesto da podvežem arteriju svilom ili konjskom dlakom, upotrebila sam specijalno
tretirane podveze od ovčijih creva, koje će se vremenom potpuno spojiti sa njenim
tkivom. Ti podvezi su još uvek u poslednjoj fazi razvoja, ali ja više volim njih da
koristim kod ovako komplikovanih slučajeva kao što je operacija Vaše supruge. Nećemo
morati kasnije da joj uklanjamo konce, što umanjuje rizik od infekcije i krvarenja.“
Napokon uspevši da kontroliše nalete svojih osećanja, Gabrijel ju je pogledao kroz
natekle oči. „Šta je sledeće?“, upitao ju je odsečno.
„Glavna preokupacija je da je održimo u stanju potpunog mirovanja. Mora biti
opuštena da bismo umanjili rizik od kidanja podveza, što bi izazvalo ponovno krvarenje.
Ako postoji ikakav problem, to ćemo znati u prvih četrdeset i osam sati.“
„Je l’ zbog toga niko od njih nije preživeo? Zbog krvarenja?“
Pogledala ga je upitno.
„Hejvelok mi je ispričao o prethodnim slučajevima poput Pandorinog“, rekao joj je.
Pogled doktorke Gibson je iznenada smekšao. „Nije trebalo to da uradi. Barem ne
na taj način, bez jasnog i potpunog objašnjenja. Ti slučajevi su bili neuspešni iz dva
razloga: doktori su se oslanjali na starinske operativne metode, i operacije su obavljane u
lošim uslovima. Pandorin slučaj je potpuno drugačiji. Svi naši instrumenti su sterilisani,
svaki centimetar operacione sale je dezinfikovan, a ja sam poprskala rastvorom
karbolinske kiseline sve u okolini, uključujući i sebe. Pažljivo i detaljno smo očistili
ranu i prekrili je antiseptičkim zavojem. Ja sam veoma optimistična kada je u pitanju
Pandorin oporavak.“
Gabrijel je drhtavo uzdahnuo. „Želim da Vam verujem.“
 „Lorde, nikada ne pokušavam da ubedim ljude u nešto, krijući istinu, samo da bi se
osećali bolje. Samo Vam iznosim jasne činjenice. Kako ćete reagovati na njih je
isključivo Vaša odgovornost, ne moja.“
Njene odlučne i nesentimentalne reči su ga skoro navele da se nasmeši. „Hvala
Vam“, odgovorio joj je iskreno.
„Zaista nema na čemu, lorde.“
„Mogu li sad da je vidim?“
„Uskoro. I dalje se oporavlja od anestezije. Uz Vaše dopuštenje, želim ovde da je
zadržim naredna dva ili tri dana, u jednoj od privatnih soba. Naravno, ostaću pored nje
sve vreme. U slučaju da dođe do ponovnog krvarenja, moći ću odmah da je operišem. A
sad moram da asistiram doktoru Hejveloku oko nekih postoperativnih…“ Doktorkin glas
je utihnuo kada je primetila dva muškarca koji su ušli kroz ulazna vrata i upravo koračali
predvorjem. „Ko su oni?“
„Jedan od njih je moj sluga“, rekao joj je Gabrijel, prepoznavši odmah Dragovu
snažnu figuru. Drugi muškarac mu je bio potpuno nepoznat.
Dok su se približavali, Dragov pogled je bio fokusiran na Gabrijela. Gledao ga je
mračno i intenzivno, pokušavajući da pročita u njegovim očima šta se događa.
„Operacija je završena uspešno“, rekao mu je Gabrijel.
Sluginim licem je proleteo izraz olakšanja. Ramena su mu se odmah opustila.
„Da li si našao gospođu O’Ker?“, upitao ga je Gabrijel.
„Jesam, milorde. Drže je u Skotland jardu.“
Shvativši da nije nikoga predstavio, Gabrijel je rekao: „Doktorka Gibson, ovo je
moj sluga, Dragon. Odnosno, Drago.“
„Sada se zovem Dragon“, rekao mu je sluga, kao da je to jasno kao dan. „Tako se
Vašoj supruzi više dopada.“ Pokazao je na muškarca koji je stajao pored njega. „Ovo je
moj poznanik o kom sam Vam pričao, milorde. Gospodin Itan Rensom, iz Skotland
jarda.“
Rensom je bio neverovatno mlad za muškarca u svojoj profesiji. Obično dok dođe
vreme da nekoga u policiji unaprede u detektiva, taj muškarac je već služio mnogo
godina, i bio je izmoren i samleven fizičkim naporima koje nosi sa sobom policijski
posao. Ovaj čovek je bio vitak i visok, mnogo viši od sto sedamdeset i dva centimetra,
kolika je bila propisana granica za zapošljavanje u policiji u glavnom gradu. Imao je ten
poput svakog tamnokosog Irca, tamnu kosu i crne oči, a koža mu je bila svetla sa
čekinjama na bradi koje su se nazirale nakon dugačkog radnog dana.
Gabrijel je pronicljivo zurio u detektiva, razmišljajući kako mu je nešto poznato u
vezi sa njim.
„Da li smo se sreli nekada ranije?“, upitala ga je doktorka Gibson zahtevajući
odgovor. Očigledno je pomislila isto što i Gabrijel.
„Jesmo, doktorka“, odgovorio joj je Rensom. „Pre godinu i po dana, gospodin
Vinterborn me je zamolio da pripazim na Vas i na lejdi Helen, kada ste imale neka posla
u opasnom delu grada.“
 „Oh, da!“, doktorka Gibson je začkiljila. „Vi ste muškarac koji nas je pratio i
skrivao se u senkama, i bespotrebno se umešao kad smo poželele da zaustavimo
nepoznatu kočiju na putu.“
„Napala su vas dva radnika sa dokova“, Rensom joj je nežno rekao.
„Imala sam situaciju pod kontrolom“, odsečno mu je odgovorila. „Već sam oterala
jednog muškarca, i borila se i sa drugim, kada ste Vi uskočili da nas spasavate, a da Vam
niko to nije tražio.“
„Zaista mi je žao zbog toga“, rekao joj je Rensom ozbiljnim glasom. „Pomislio sam
da vam je možda potrebna pomoć da se odbranite. Očigledno je moja pretpostavka bila
pogrešna.“
Pomalo krotkija, doktorka Gibson mu je odgovorila tonom u kom se i dalje naziralo
zameranje: „Pretpostavljam da zaista ne mogu da očekujem da će muškarac da stoji sa
strane i dopusti ženi da se bije sa nekim. Uostalom, muški osećaj za ponos je veoma
krhka stvar.“
Osmeh je sevnuo u Rensomovim očima, ali je brzo i nestao. „Doktorka, možete li
ukratko da mi opišete rane koje je zadobila lejdi Sent Vinsent?“
Nakon što joj je Gabrijel potvrdno klimnuo glavom da može da nastavi, doktorka
Gibson mu je odgovorila. „To je samo jedna ubodna rana, sa desne strane vrata. Nož je
ušao na udaljenosti od tri i po centimetra od ključne kosti, a sama rana je duboka oko
osam centimetara. Probio je prednji skalenski mišić i zasekao arteriju ispod ključne
kosti. Da ju je potpuno presekao, to bi prouzrokovalo gubitak svesti za deset sekundi i
smrt za otprilike dva minuta.“
Gabrijelov stomak se stegao pri samoj pomisli na to. „Jedini razlog što do toga nije
došlo je zato što je Dragon svojom rukom blokirao ženu da povuče nož gore“, rekao je
Gabrijel. Pogledao je zbunjeno u svog slugu. „Kako si znao šta planira da uradi?“
Dragon je nastavio da govori, dok je uvlačio izvučeni kraj na brzinu sklepanog
zavoja oko svoje ruke. „Čim sam video da gospođa O’Ker nožem kreće ka vrhu ramena
Vaše supruge, pomislio sam da će povući naglo nož nakon što ga zarije, baš kao ručicu
pumpe za vodu. Jednom sam video kada su tako ubili jednog čoveka, u uličici blizu
kluba, još kada sam bio dečak. Nikada to nisam zaboravio. Čudan način da nekoga
ubodeš nožem. Samo se srušio na zemlju, a nigde nije bilo krvi.“
„Sva krv bi se spustila u unutrašnjost grudnog koša i izazvala bi otkazivanje pluća“,
rekla mu je doktorka Gibson. „Prilično efikasan način da nekoga ubijete.“
„To nisu metode uličnih kriminalaca“, prokomentarisao je Rensom. „To je…
profesionalno ubistvo. Ta tehnika zahteva ozbiljno poznavanje fiziologije ljudskog tela.“
Kratko je uzdahnuo. „Saznaću ko je obučio gospođu O’Ker da tako postupi.“
„Možete li da je ne ispitujete?“, zapitala ga je doktorka Gibson.
„Nažalost, stariji detektivi su zaduženi za ispitivanja kriminalaca, a oni toliko loše
to obavljaju da mi skoro deluje kao da to rade namerno. Jedina prava informacija koju
ćemo imati na kraju svega je ono što je gospođa O’Ker rekla Dragonu kada ju je
uhvatio.“
„A to je?“, upitao ga je Gabrijel.
 „Gospođa O’Ker i njen pokojni muž su pripadali grupi irskih anarhista, čiji je cilj
bio da zbace vladu. Nazivaju se Caipini an Bhais, i zapravo su otcepljena grupacija
Fenijanaca.“
„Muškarac koga je lejdi Sent Vinsent videla u skladištu je njihov kolaborator“,
dodao je Dragon. „Gospođa. O’Ker mi je rekla da je on muškarac na visokoj poziciji.
Kada se uplašio da je njegova anonimnost ugrožena, rekao je gospođi O’Ker da nožem
ubije lejdi Sent Vinsent. Gospođa O’Ker kaže da joj je bilo žao što je to morala da uradi,
ali da nije mogla da ga odbije.“
U tišini koja je nastupila, doktorka Gibson je bacila pogled na Dragonovu uvijenu
ruku i rekla: „Da li Vam je neko pogledao tu posekotinu?“ Nastavila je da govori, ne
čekajući njegov odgovor. „Pođite za mnom, ja ću je pregledati.“
„Hvala Vam, ali mi nije potrebno…“
„Ja čuje dezinfikovati i staviti odgovarajući zavoj. Možda su Vam potrebni i
šavovi.“
Dragon je nevoljno krenuo za njom.
Rensomov pogled se zadržao na doktorki nekoliko trenutaka duže dok je odlazila,
gledajući kako joj suknja obavija bokove i noge. Uskoro je ponovo svu pažnju usmerio
na Gabrijela. „Lorde, oklevam ovo da Vas pitam u ovako teškom trenutku. Ali najranije
što možete, bio bih Vam zahvalan da mi pokažete materijale koje je lejdi Sent Vinsent
donela kao uzorke iz štamparije.“
„Naravno. Dragon će vam pomoći oko svega što je potrebno.“ Gabrijel ga je
neumoljivo pogledao. „Želim da neko plati za ovo što se dogodilo mojoj ženi.“

Dvadeset drugo poglavlje

„I dalje je dezorijentisana zbog anestezije“, upozorila ga je doktorka Gibson kada je

uvela Gabrijela u Pandorinu sobu. „Dala sam joj još jednu dozu morfijuma, ne samo
zbog bola već i da ukloni mučninu nakon hloroforma. To znači, nemojte da Vas
prepadne šta god da bude govorila. Verovatno neće obraćati previše pažnje na Vas, a
možda se desi da skače sa teme na temu usred rečenice, ili da kaže nešto zbunjujuće.“
„Do sad ste opisali uobičajen razgovor s mojom Pandorom.“
Doktorka se nasmešila. „Pored kreveta se nalazi činija sa sitnim komadićima leda.
Pokušajte da je navedete da uzme koji. Oprali ste ruke karboličnim sapunom? Odlično.
Želimo da sve u njenoj okolini bude sterilno što je više moguće.“
Gabrijel je ušao u sobu sa veoma malo nameštaja. Glavno osvetljenje je bilo
ugašeno, pa je jedina svetlost dopirala od male staklene lampe na stolu pokraj kreveta.
 Pandora je delovala sićušno. Njeno nepokretno telo je bilo namešteno tako da su joj
noge bile savršeno ravne, a ruke su stajale sa strane. Ona nikada nije tako spavala. Noću
bi se uvek skupila u stranu, ili bi se cela raširila, ili bi grlila jastuk, ili bi zbacila
prekrivače sa jedne noge dok bi joj druga i dalje bila pokrivena. Njena koža je bila
neprirodno bleda, poput poredana.
Gabrijel je seo na stolicu pored kreveta i pažljivo je uhvatio za ruku. Njeni prsti su
bili lagani i potpuno opušteni, imao je osečaj kao da drži zavežljaj drvenih grančica.
„Ostaviću Vas nekoliko minuta nasamo sa njom“, rekla mu je doktorka Gibson sa
vrata. „Onda, ako Vam ne smeta, pustila bih da je članovi porodice vide na tren, da
možemo sve da ih pošaljemo kući. Ako želite, Vi večeras možete da spavate u slobodnoj
sobi u rezidenciji Vinterbornovih…“
„Ne, ostaću ovde.“
„Onda ćemo Vam doneti krevet na rasklapanje.“
Skupivši Pandorine prste oko svoje ruke, Gabrijel je pritisnuo njenu ruku na svoj
obraz, držeći je tako. Njen poznati miris je nestao, njegovo mesto je zauzeo neki
bezličan i previše sterilan. Usne su joj ispucale i bile su suve. Ali njena koža više nije
bila onako zastrašujuće hladna, i disanje joj je bilo ravnomerno. Odahnuo je od
olakšanja što može tu da sedi i da je dodiruje. Spustio je drugu ruku na njenu glavu,
palcem joj nežno mazeći liniju svilenkaste kose.
Njene trepavice su se zatresle, i promeškoljila se. Polako je okrenula lice ka njemu.
Pogledao je u njene ponoćnoplave oči, i probola ga je takva neopisiva nežnost da je
poželeo da se rasplače.
„Eto moje devojke“, prošaputao je. Uzeo je komadić leda iz činije i stavio joj ga
među usne. Pandora ga je držala u ustima, puštajući da se tečnost upije u suvu
unutrašnjost njenih usta. „Uskoro ćeš se osećati mnogo bolje“, rekao joj je. „Da li te
mnogo boli, ljubavi?“
Pandora je blago odmahnula glavom, i dalje ga netremice gledajući. Na čelu joj se
pojavila bora zabrinutosti i zbunjenosti. „Gospođa Blek…“ jedva je prozborila.
Srce mu se iskrivilo u grudima poput prljave krpe koju je cedila sobarica. „Šta god
da ti je rekla, Pandora, to nije istina.“
„Znam.“ Razdvojila je usne, i on je hitro iz činije dohvatio još jedan komadić leda.
Sisala je led dok se nije rastvorio. „Rekla je da sam ti dosadna.“
Gabrijel ju je bledo pogledao. Od svih nenormalnih gluposti koje je Nola mogla da
smisli..; Zabio je glavu u svoju ruku i zavapio od zapanjenosti, dok su mu se ramena
tresla. „Nisam se dosađivao“, napokon je uspeo da joj kaže, gledajući je. „Ni jedne
jedine sekunde od kad sam te upoznao, Iskreno, ljubavi, nakon svega ovoga, prijalo bi
mi nekoliko dosadnih dana.“
Pandora mu se blago nasmešila.
Nemoćan da se odupre iskušenju, Gabrijel se nagnuo i poljubio je nežno, jedva joj
dodirujući suve usne. Naravno, pre toga je bacio pogled na vrata, da proveri da li ga
gleda doktorka Gibson. Naterala bi ga sigurno i usne da steriliše.
 Tokom naredna dva dana, Pandora je uglavnom spavala, budeći se samo nakratko i
pokazujući veoma malo interesovanja za svoju okolinu. Mada je doktorka Gibson
uveravala Gabrijela da su ti simptomi potpuno normalni nakon opšte anestezije, bolelo
ga je da gleda svoju energičnu mladu ženu u takvom stanju.
Pandora je pokazala svoju uobičajenu živahnost samo dva puta. Prvi put kad je njen
rođak Vest došao i seo pored njenog kreveta, nakon što je vozom doputovao iz
Hempšira. Bila je oduševljena što ga vidi i deset minuta je pokušavala da ga ubedi da
pogrešno peva reči čuvene dečje pesme.
Drugi put je bilo kad je Dragon došao do vrata da je vidi. Njegov uobičajeno stoički
izraz lica je zamenila duboka briga, dok ju je Gabrijel hranio komadićima leda sa
voćem. Kada je primetila njegovu krupnu figuru na vratima, Pandora je ošamućeno
uzviknula: „To je moj zmaj čuvar!“ Zahtevala je da joj priđe bliže da može da pogleda
zavoj na njegovoj ruci. Međutim, pre nego što je on stigao do njenog kreveta, ona je
ponovo pala u san.
Gabrijel je bio pored nje skoro svake minute, povremeno se povlačeći na krevet
koji su mu rasklopili pored prozora, da kratko odrema. Znao je da članovi Pandorine
porodice željno čekaju da dođu da je obiđu, i da ih verovatno nervira što on nevoljno
napušta njenu sobu i ostavlja je sa bilo kim drugim. Ipak, ostajao je pored nje i zbog
sebe, a ne samo zbog nje. Kada bi proveo pet minuta sam, napetost bi ga toliko samlela
da je praktično očekivao kako će je, kad se vrati u njenu sobu, zateći gde krvari nasmrt.
Bio je potpuno svestan da deo njegove napetosti potiče iz okeana krivice u kom se
trenutno davio. Nije bilo bitno što su se svi trudili da mu ukažu na to da on ni za šta nije
bio kriv – isto tako je on mogao da smisli hiljadu razloga koji bi njih uverili u suprotno.
Pandori je bila potrebna zaštita, a on je nije zaštitio. Da je doneo drugačije odluke, ona
ne bi sad ležala u bolničkom krevetu sa podvezanom arterijom i rupom od osam
centimetara u svom ramenu.
Doktorka Gibson je često dolazila da pregleda Pandoru, proveravajući da li ima
temperaturu ili neke znake gnoja u rani. Tražila je i moguće otekline na ruci ili oko
ključne kosti, slušala joj je pluća. Rekla je da misli da Pandora dobro napreduje. Ako ne
bude nikakvih problema, za dve nedelje će moći da nastavi sa svojim uobičajenim
aktivnostima. Ipak, i dalje će morati da bude veoma obazriva narednih nekoliko meseci.
Snažan udarac ili trzaj, kao na primer pri padu, mogao bi da prouzrokuje aneurizmu ili
ponovno krvarenje.
Meseci brige, meseci truda da zadrži Pandoru kod kuće, da vodi računa o tome da
miruje i da bude bezbedna.
Sve to ga je tek čekalo, a košmari koji su ga mučili svake noći kad god bi pokušao
da zaspi, i najviše od svega, Pandorina letargija i konstantna zbunjenost, činili su da se
oseća mračno i povučeno. Da bude još gore, ljubaznost prijatelja i rođaka ga je još više
nervirala. Najviše su mu smetali cvetni aranžmani. Dostavljali su ih skoro svakih sat
vremena na kliniku, a doktorka Gibson bi odbijala da ih primi i zahtevala da ih ostave u
predvorju. Gomilali su se kao na sahrani, a od njih je vazduh bio gust i slatkast toliko da
mu je to izazivalo mučninu.
 Dok se približavalo treće veče sedenja uz Panđorin krevet, Gabrijel je podigao
pogled kada je dvoje ljudi iznenada ušlo u sobu.
Njegovi roditelji.
Pogled na njih ga je ispunio ogromnim olakšanjem. Istovremeno, njihovo prisustvo
je oslobodilo sve skrivene emocije koje je do sad uspevao duboko da zakopa u sebe.
Trudeći se da umiri svoje disanje, stajao je tu potpuno nepomično, noge su mu se
ukrutile od svih sati koje je proveo sedeći na stolici pored njenog kreveta. Prvo mu je
prišao otac. Povukao ga je u snažan zagrljaj, mrseći mu kosu, pre nego što je prišao
Pandorinom krevetu.
Sledeća je bila majka, koja ga je zagrlila s dobro poznatom nežnošću i snagom. Ona
je bila ta kojoj bi se uvek obraćao kada bi napravio neku grešku, znajući da ga ona neće
nikada kritikovati niti osuđivati, čak i kada je to zaslužio. Ona je bila izvor beskrajne
topline, njoj bi poverio svoje najgore misli i strahove.
„Obećao sam da joj se nikada ništa loše neće desiti“, rekao je Gabrijel s licem
zabijenim u majčinu kosu, a glas mu je pukao na pola rečenice.
Ivi ga je nežno tapšala po leđima.
„Skinuo sam pogled s nje kad nisam smeo“, nastavio je. „Gospođa Blek joj je prišla
nakon predstave, ja sam povukao tu kalašturu u stranu, i bio sam previše rastrojen da
primetim…“ Prestao je da govori i glasno pročistio grlo, trudeći se da se ne uguši od
osećanja koja su ga preplavila.
Ivi je sačekala da se on smiri, pre nego što mu je tiho rekla: „Sećaš se kad sam ti
pričala o situaciji kada je tvoj otac bio teško povređen zbog mene.“
„To nije bilo zbog tebe“, dobacio je Sebastijan iznervirano, sedeći pored
Pandorinog kreveta. „Ivi, da li ti godinama ubeđuješ sebe u tu suludu ideju?“
„To je najgore osećanje na čitavom svetu“, promrmljala je Ivi Gabrijelu. „Ali nisi ti
za to kriv. I ako nastaviš sebe da ubeđuješ da jesi, to neće ništa dobro doneti ni tebi, a ni
njoj. Najdraži sine, da li me slušaš?“
Gabrijelovo lice je i dalje bilo zabijeno u majčinu kosu, ali joj je potvrdno klimnuo
glavom.
„Pandora neće tebe kriviti za to što joj se desilo“, rekla mu je Ivi. „Ništa više nego
što je tvoj otac krivio mene.“
„Nijedno od vas nije krivo ni za šta“, rekao je njegov otac. „Osim što me nervirate s
tim glupostima. Očigledno, jedina osoba koja je kriva za povrede ove jadne devojke je
žena koja je pokušala da je natakne na ražanj.“ Izravnao je prekrivače preko Pandore,
sagnuo se da je nežno poljubi u čelo, i vratio se da sedne na stolicu pored kreveta. „Sine
moj… krivica u odgovarajućoj meri može biti korisno osećanje. Ipak, kada joj se previše
prepustiš, ona će te savladati, ili još gore, uništiti.“ Ispružio je svoje dugačke noge i
prekrstio ih opušteno. „Nema nikakvog razloga da sebe toliko mučiš brinući o Pandori.
Ona će se potpuno oporaviti.“
„Ti si sad i doktor?“, upitao ga je Gabrijel sarkastično, mada je delić njegove tuge i
brige nestao istog trenutka nakon te samouverene očeve izjave.
 „Usuđujem se da kažem da sam se, za života, poprilično nagledao bolesnih i
povređenih ljudi, uključujući i one koji su bili ubodeni nožem, da mogu sad već precizno
da predvidim ishod. Osim toga, znam kakvog je duha ova devojka. Ona će se oporaviti.“
„I ja se slažem“, rekla je Ivi ubeđeno.
Gabrijel je ispustio glasan uzdah olakšanja i čvrsto zagrlio majku.
Nakon duge tišine, začuo je kako šaljivo kaže: „Ponekad mi nedostaju dani kada
sam sve probleme svoje dece mogla da rešim uz pomoć keksa i popodnevnog spavanja.“
„Keks i popodnevno spavanje mu ni sad ne bi nimalo škodili“, prokomentarisao je
šaljivo Sebastijan. „Gabrijele, idi nađi negde pravi krevet i odmori se nekoliko sati. Mi
ćemo paziti na tvoju malenu lisicu.“

Dvadeset treće poglavlje

Nedelju i po dana nakon što se Pandora vratila kući, više nego jednom se zapitala
da li su iz bolnice sa njom poslali kući pogrešnog muža.
Gabrijel nije bio nezainteresovan niti hladan… zapravo, nijedan muškarac nije
mogao biti pažljiviji. Insistirao je da brine o njoj, da udovoljava i njenim najmanjim
željama i činio je zaista sve da bi joj ugodio. Menjao joj je povoje, kupao je, čitao joj i
dugo joj masirao stopala i noge kako bi joj poboljšao cirkulaciju.
Insistirao je i da je hrani, pažljivo joj je kašikom davao goveđu supu i čaj, ali i voće
i kašu; ispostavilo se da joj ona najviše prijala. Sve što je ranije mislila da ne voli, njenu
mekoću, belinu i nedostatak teksture, sada joj baš prijalo. Iako je Pandora mogla sama
da uzima hranu, Gabrijel joj nije dao da uzme kašiku. Prošla su duga dva dana pre nego
što je uspela da mu je otme.
Pribor za jelo joj je bio najmanja briga. Gabrijel je najdivniji muškarac na svetu, ali
sada kao da su iščezle njegova veselost i duhovitost. Više nije bilo zadirkivanja,
flertovanja, šale… samo tiha izdržljivost koja je polako postajala naporna. Bilo joj je
jasno da je bio strahovito zabrinut za nju i plašio se mogućih posledica, ali nedostajao joj
je onaj stari Gabrijel. Nedostajala joj je njegova energija i duhovitost koji su ih spojili
nevidljivim vezama. Sada, kada joj je bilo bolje, čelična kontrola i pažnja kojom ju je
obasipao svakog trenutka, počele su da joj smetaju. Osećala se zarobljenom.
Kada se požalila Garet Gibson, koja je svakodnevno nadzirala njen oporavak,
doktorka ju je iznenadila činjenicom da je stala na Gabrijelovu stranu. „Iskusio je
ogroman mentalni i emocionalni šok“ objasnila joj je Garet. „Na neki način i on je
povređen i potrebno mu je vreme da se oporavi. Nevidljive rane ponekad su opasne
koliko i fizičke.“
 „Ali biće kao što je nekada bio?“, sa nadom je upitala Pandora.
„Očekujem da hoće. Međutim, iskusio je da je život vrlo tanan i osetljiv. Bolest
koja može biti smrtonosna menja naša shvatanja i pogled na svet.“
„Kaša?“, naslutila je Pandora.
Garet se osmehnula. „Vreme.“
Pandora je uzdahnula. „Potrudiću se da budem strpljiva sa njim, ali do
neizdržljivosti je pažljiv. Ne dozvoljava mi da čitam uzbudljive romane jer se plaši da bi
mi mogao skočiti pritisak. Sve u kući je naterao da hodaju na prstima i šapuću, da mi
buka ne bi smetala. Svaki put kad neko dođe u posetu, on gleda na sat kako bi bio
siguran da me ne zamaraju. Neće čak ni da me poljubi kako treba, samo me dotakne
usnama kao da sam mu tetka.“
„Verovatno preteruje“, zaključila je Garet. „Prošle su dve nedelje, a ti se lepo
oporavljaš. Nema više potrebe za lekovima protiv bolova, a i apetit ti se vratio. Mislim
da bi ti neka blaga aktivnost prijala. Neprestano ležanje u krevetu može dovesti do
slabosti mišića i kostiju.“
Začulo se kucanje na vratima. „Napred“, kazala je Pandora, a u sobu je ušao
Gabrijel.
„Dobar dan, gospođice Gibson.“ Pogledao je Pandoru. „Kako joj je?“
„Brzo se oporavlja“, kazala je Garet zadovoljno. „Nema znakova aneurizme,
hematoma, otoka ili groznice.“
„Kada ću moći da izlazim napolje?“, upitala je Pandora.
„Od sutra. Mislim da je prihvatljivo da malo vremena provedeš napolju. Mogla bi
da počneš od laganih aktivnosti, recimo da posetiš sestru ili da odeš na čaj kod
Vinterbornovih.“
Gabrijel se natuštio. „Vi joj predlažete da izlazi iz kuće? Da odlazi na javna mesta
prepuna virusa, bakterija^ đubreta…?“
„Zaboga“, pobunila se Pandora, „ne nameravam da trčim niti da se valjam po
trotoaru.“
„A šta je sa njenom ranom?“, pitao je Gabrijel.
„Rana je zatvorena“, odgovorila je Garet. „Lorde, iako je Vaša briga razumljiva,
Pandora ne može večno ostati u sterilnom okruženju.“
„Ja mislim…“, Pandora je htela nešto da kaže, ali njen suprug nije obraćao pažnju.
„Šta ako padne? Šta ako neko slučajno naleti na nju? A šta je sa gadom koji je
naredio da je napadnu? To što je gospođa O’Ker u pritvoru ne znači da je Pandora
bezbedna. On će poslati nekoga.“
„Na to nisam pomislila“, priznala je Garet. „Očigledno ne mogu da pričam o zaveri
ubistva.“
„Dragon će biti sa mnom“, istakla je Pandora. „On će me zaštititi.“ Pošto Gabrijel
nije ništa rekao, samo ju je pogledao, kazala je najrazumnijim glasom kojim je mogla:
„Ne mogu još dugo da ostanem zarobljena u kući. Mnogo kasnim sa rasporedom
proizvodnje. Kada bih povremeno mogla da izađem…“
 „Već sam rekao Vinterbornu da društvena igra neće biti spremna do Božića“, kazao
je Gabrijel i prišao krevetu. „Moraćeš da napraviš novi raspored proizvodnje. Kasnije,
kada ti zdravstveno stanje bude dozvolilo.“
Pandora ga je zaprepašćeno posmatrala.
Njegova kontrola prelila se i na njen posao. On je nameravao da odlučuje kada i
koliko će ona moći da radi i zahtevaće od nje da od njega traži dozvolu za sve što bude
želela, a sve u ime zaštite njenog zdravlja. Osećala je kako u njoj sve kipti.
„Nemaš prava to da radiš“, uzviknula je. „Nije na tebi to da odlučiš“
„Jeste, ako je tvoje zdravlje u pitanju.“
„Doktorka Gibson je upravo rekla da mogu ograničeno da izlazim.“
„Prvi put kad si izašla naišla si na grupu radikalnih političkih terorista.“
„To je svakome moglo da se desi!“
Njegov izraz lica bio je nepromenjen. „Ali desilo se tebi.“
„Hoćeš da kažeš da sam ja kriva?“, Pandora je s nevericdm posmatrala tog stranca
hladnog pogleda koji je stajao pored njenog kreveta i od supruga se najednom pretvorio
u neprijatelja.
„Ne, već samo hoću… dođavola… Pandora, smiri se.“
Borila se da dođe do daha, treptala je od ljutnje, a vid joj se zamaglio. „Kako da se
smirim kada kršiš obećanja koja si mi dao? Toga sam se i plašila. Rekla sam ti da
upravo ovo ne želim!“
Njegov glas se promenio, postao je uzbuđen i tih. „Pandora, duboko udahni, molim
te. Doživećeš napad histerije.“ Okrenuo se ka doktorki Gibson i tiho opsovao. „Možete
li nešto da joj date?“
„Ne“, nezaustavljivo je viknula Pandora. „On neće biti miran dok ne budem na
tavanu pod sedativima i vezana za pod.“
Doktorka ih je zamišljeno posmatrala, skrećući pogled od jednog do drugog, kao da
je gledala tenis. Prišla je krevetu, gurnula ruku u svoju lekarsku torbu i izvadila blok sa
receptima i olovku. Vrlo profesionalno napisala je recept i pružila ga Pandori.
Namrštena, Pandora je pogledala papir.

Pruži svom uznemirenom suprugu obavezan odmor u krevetu. Primeni onoliko

zagrljaja i poljubaca koliko je potrebno dok simptomi ne nestanu. Ponavljaj po potrebi.

„Ne misliš, valjda, ozbiljno?“, kazala je Pandora i pogleda ozbiljno lekarkino lice.
„Predlažem da postupiš po receptu.“
Pandora se namrštila. „Radije ću pristati na klistir.“
Lekarka se okrenula, ali ne pre nego što je Pandora uspela da primeti njen osmeh.
„Svratiću sutra, kao i obično.“
Njih dvoje su ćutali dok Garet Gibson nije izašla i zatvorila vrata.
„Daj mi recept“, kruto je rekao Gabrijel. „Daću ga Dragonu da ode u apoteku.“
„Ja ću mu ga dati“, odgovorila je Pandora kroz stisnute zube.
 „U redu.“ Otišao je da namesti predmete koji su se nalazili na stolu blizu kreveta –
šolje, knjige, pisma, olovke i papire, karte za igranje i malo zvono kojim je Pandora tek
trebalo da se koristi jer do sada nije ostala sama dovoljno dugo, pa nije bilo potrebe da
poziva nekoga.
Smrknuto je pogledala svog supruga. Nije bio naporan, bio je neizdrživ. Međutim,
kad ga je pažljivije pogledala, primetila je tamne podočnjake oko njegovih očiju i bore
oko usana koje su odavale brigu i napetost. Gabrijel je izgledao umorno i nervozno iako
je spolja bio smiren. Pomislila je kako mu je nakon dve nedelje brige za nju i celibat
teško padao.
Setila se onih kratkih, uzdržanih poljubaca koje joj je upućivao. Koliko bi joj
prijalo da je uzme u naručje, da je zagrli i ljubi onako kako je to nekada činio. Kao da ju
je voleo…
Ljubav… često je koristio tu reč da se našali. Pokazivao je svoja osećanja na
hiljade načina, ali dve određene reči nikada nije izgovorio. A ona… ona je bila devojka
koja je nekako uspela da privuče pažnju zgodnog muškarca na jednom balu, muškarca
koga su sve želele. Očigledno nije bilo fer da ona preuzme inicijativu.
Ali neko je morao.
Dok je posmatrala Gabrijela kako namešta kašike, rešila je da uhvati bika za
rogove. „Verovatno već znaš“, jednostavno je izgovorila, „da te ja volim. Tačnije, toliko
te volim da mi ne smeta tvoja dosadna lepota, predrasude prema određenom povrću, niti
čudna obuzetost hranjenjem kašikom. Nikad ti se neću povinovati. Ali uvek ću te
voleti.“
Njena izjava nije bila romantična, ali je upravo bila ono što mu je bilo potrebno da
čuje.
Kašike su zazvečale na stolu. U nar ednom trenutku već je sedeo na krevetu i držao
je u naručju. „Pandora“, rekao je tiho i držao je na srcu koje je divlje udaralo. „Volim te
više nego što mogu da podnesem. Ti si mi sve. Ti si razlog zbog koga se zemlja okreće i
sviće novi dan. Ti si razlog što poljupci postoje. Ti si razlog zbog koga moje srce kuca.
Neka mi je bog u pomoći, jer nisam dovoljno jak da preživim bez tebe. Previše si mi
potrebna… potrebna si mi…“
Okrenula je svoje lice ka njegovom. To je konačno bio njen suprug koga je
poznavala, a usne su mu bile vrele i željne. Od dodira njegovih grudi njene su se
učvrstile. Zabacila je glavu, a on se obrušio na njen nežan vrat, milujući ga jezikom,
grickajući vrhovima zuba sve dok nije počela da drhti od zadovoljstva.
Teško dišući, Gabrijel je podigao glavu i blago je prodrmao. Osećala je borbu koja
se u njemu vodila, strahovitu želju i svesno opiranje.
Kada se pomerio da odmakne, snažnije ga je zagrlila oko vrata. „Ostani u krevetu
sa mnom.“
Glasno je progutao knedlu. „Ne mogu, jer ću te celu pojesti. Neću moći da se
zaustavim.“
„Lekarka je rekla da je to u redu.“
„Ne smem da rizikujem da te povredim.“
 „Gabrijele“, ozbiljno je kazala, „ako ne budeš vodio ljubav sa mnom ja ću trčati uz
stepenice, pa niz stepenice i pevati iz sveg glasa.“
Namrštio se. „Samo probaj, pa ću te vezati za krevet.“
Pandora se osmehnula i gricnula ga za bradu, uživajući u izrazu njegovog lica.
„Da… to i čekam.“
Zaječao je i pokušao da se odmakne, ali ona je u tom trenutku gurnula ruku u
njegove pantalone. Rvali su se, ali borba nije bila fer jer se plašio da je ne povredi, a bio
je suviše uzbuđen da bi racionalno razmišljao.
„Bićeš nežan“, mazno je kazala Pandora, otkopčavajući dugmad i zavlačeći ruke
pod njegovu odeću. „Ti ćeš sve da radiš, a ja ću samo mirno da ležim. Nećeš me
povrediti. Videćeš, to je savršen način da me zadržiš u krevetu.“
Opsovao je, očajnički se trudeći da se pribere, ali ona je osetila kako ga preplavljuje
uzbuđenje, a otpor se slama. Pomerila se niže na krevetu, obgrlila ga rukama i nogama, a
on je uzdahnuo. Otkopčao joj je spavaćicu. Spustio je glavu na njene grudi i usnama
dotakao bradavicu, jezikom se poigravajući sa njom. Sanjivo je zaronila prste u njegovu
gustu kosu. Prešao je na drugu stranu grudi i ritmično je milovao jezikom dok su njene
ruke prelazile po njegovom telu.
Oh, bio je dobar u tome, njegov dodir bio je iskusan i nežan, osećala je kako joj se
žmarci spuštaju niz kičmu. Dotakao ju je između nogu, a ona je zaječala i izvila se od
želje. Poigravao se prstima u njenom međunožju i usnama istraživao. Drhtala je, lagano
se izvijala dok je u njoj raspaljivao vatru čije je plamenove osećala svuda po telu. Mišići
njenog najosetljivijeg dela bespomoćno su se stiskali i opuštali, dok je u stomaku i
preponama osećala vrelinu. Osetila je vrh njegovog jezika u središtu svoje ženstvenosti,
kako je izaziva, mami, uzbuđuje i budi u njoj neslućeno zadovoljstvo.
Bilo je trenutaka kada bi tako umeo da je drži satima, da je muči raspaljujući
uzbuđenje u njoj i odlažući zadovoljenje. Ali sada, na njeno olakšanje, nije je pustio da
čeka. Drhtala je u ekstazi.
Nakon toga opušteno je ležala uživajući u njegovom telu. Polako je prodirao u nju,
ali ipak snažno. Oslonjen o laktove nad njom, ispunjavao ju je mada se nije silovito
pokretao, a njegove oči prepune strasti gledale su pravo u njene. Znala je da je njegovo
telo teško i snažno, a znala je i da je spremno da oseti i prepusti se užitku. Ali ostao je
nepomičan i zadržavao je dah svaki put kad bi se njeni unutrašnji mišići stisli oko njega.
„Reci mi još jednom“, prošaputao je dok su mu oči sjajile.
„Volim te“, rekla je i poljubila ga. Osetila je da je snažno zadrhtao kad se konačno
prepustio oslobođenju strasti dok ga je nosila plima osećanja.

Iako Pandorina društvena igra te noći nije došla na red da se o njoj razgovara, znala
je da joj se Gabrijel neće isprečiti na putu kada konačno bude odlučila da se vrati poslu.
Jednostavno će shvatiti da što pre prihvati činjenicu da ona mora biti slobodna, to će mu
biti bliža i privrženija.
 Oboje su bili svesni da je za njega bio preveliki rizik da izgubi njenu naklonost. Ali
nikada neće njegovu ljubav iskoristiti kao mač protiv njega. Njihov brak će biti brak dve
ravnopravne jedinke, baš kao i njihov valcer… ne savršen, ne uvek graciozan, ali naći će
svoj način.
Gabrijel je tu noć proveo u njenom krevetu i sutradan ujutru kad se probudio
mnogo je više ličio na onog nekadašnjeg Gabrijela. Ležao je privijen uz nju, noge su im
bile ispreplitane, a rukom ju je lagano grlio oko struka. Blago se promeškoljila od
užitka. Pomilovala ga je po obrazu i osetila njegove usne na svom dlanu.
„Kako se osećaš?“, upitao ju je promuklim glasom.
„Sasvim dobro.“ Zavukla je svoju nemirnu ruku između njih i dotakla njegovu
muškost, prijatnu i toplu. „Samo da proverim…“
Odmakao se i okrenuo na drugu stranu. „Ne počinji opet, lisice. Imamo posla
danas.“
„Tako je.“ Posmatrala ga je dok je prilazio garderobi. „Ja ću biti vrlo zauzeta. Prvo
ću da doručkujem, a zatim planiram neko vreme da gledam u zid. Posle toga ću, da
razbijem jednoličnost tako što ću verovatno ležati i gledati u plafon…“
„Šta misliš o tome da ti neko dođe u posetu?“
„Ko?“
„Gospodin Rensom, inspektor. Želeo je da te ispita još onda kad si se vratila sa
klinike, ali sam mu rekao da sačeka dok ne budeš dovoljno dobro.“
„Oh.“ Pandorina osećanja su se pomešala, znala je da će je inspektor pitati o poseti
štampariji, kao i o noći kada je zadobila ubod, a nije bila sasvim spremna da oživljava ta
sećanja. S druge strane, ukoliko pomogne pravdi da bude izvršena – i u tom postupku
sebi obezbedi sigurnost – biće vredno. Sem toga, imaće čime da se bavi. „Kaži mu da
dođe kad god želi“, rekla je. „Moj raspored je krajnje fleksibilan, samo je jutarnja kaša
izvesna i ne bih je se odrekla ni iz kog razloga.“

Dvadeset četvrto poglavlje

Pandori se Itan Rensom odmah dopao. Bio je privlačan mladić, pomalo uzdržan, ali
duhovit, mada je tu svoju osobinu potiskivao. Posedovao je nešto dečačko u sebi, što se
primećivalo po načinu govora, pažljivo je naglašavao reči, poput ozbiljnog školarca. Ili
mu je možda njegova prava, tamna kosa, koja je padala preko čela, davala taj dečački
izgled.
„Ja sam iz jedinice tajne službe“, objasnio je Rensom kad je seo u salon sa
Pandorom i Gabrijelom. „Mi smo deo istražiteljskog odeljenja, ali se bavimo uglavnom
političkim pitanjima i odgovaramo direktno Ministarstvu unutrašnjih poslova umesto
nadređenima u policiji.“ Oklevao je razmišljajući koliko će reći. „Ovde nisam zvanično.
Zapravo, želeo bih da ova poseta ostane među nama. Moji nadređeni ne bi bili
oduševljeni, blago da se izrazim, kada bi znali da sam ovde. Ipak, nedostatak
interesovanja za napad na lejdi Sent Vinsent, kao i smrt gospođe O’Ker bio je…
neverovatan. Ja ne mogu samo da posmatram i ništa ne radim.“
„Gospođa O’Ker je mrtva?“, ponovila je Pandora iznenađeno. „Šta se desilo?
Kako?“
„Desilo se pre nedelju dana.“ Rensom je pogledao Gabrijela. „Nisu Vas
obavestili?“
Gabrijel je odmahnuo glavom.
„Samoubistvo, tvrde“, kazao je Rensom i napravio grimasu. „Mrtvozornik je
pozvao lekara da obavi obdukciju, ali telo je pokopano pre nego što je to obavljeno.
Mrtvozornik sada ne daje dozvolu da se izvrši ekshumacija. Što znači da nema ni
istrage. Policija želi da se cela stvar gurne pod tepih.“ Pažljivo ih je pogledao pre nego
što je nastavio. „Isprva sam mislio da je u pitanju nezainteresovanost ili obična
nestručnost, a ispitivanje kojem su podvrgli gospođu O’Ker bilo je beskorisno. Otišao
sam kod inspektora koji je bio prisutan na saslušanju i rekao mu za posetu lejdi Sent
Vinsent štampariji. Takođe sam im skrenuo pažnju na čoveka koga je videla u skladištu.
Gospođi O’Ker nijedno pitanje o njemu nisu postavili.“
„Moja žena umalo nije ubijena ispred Hajmarketa, a oni se nimalo ne uzrujavaju?“,
ljutito je upitao Gabrijel. „Kunem se da ću otići u Skotland jard i rasturiti to osinje
gnezdo.“
„Slobodno možete da pokušate, lorde, ali samo ćete izgubiti vreme. Neće reagovati.
U tom odeljenju ima toliko korupcije da je nemoguće znati kome se može verovati.“
Rensom je zastao. „Ja sam pokrenuo sopstvenu istragu.“
„Kako ja mogu da pomognem?“, upitao je Gabrijel.
„Zapravo, potrebna mi je pomoć lejdi Sent Vinsent. Pre nego što objasnim, želeo
bih da vam kažem da postoji jedna začkoljica.“
Gabrijel ga je poduže ćutke posmatrao. „Nastavite.“
Rensom je iz džepa izvadio malu beležnicu u kojoj se nalazilo nekoliko dodatih
listova. Izvadio je jedan od njih i pružio ga Pandori. „Prepoznajete li ovo, lejdi? Nalazilo
se u torbi sa materijalom koji ste doneli iz štamparije?“
„Da, to je beleška koju sam našla u štampariji. Izgleda kao tipografski uzorak. To je
bio razlog zbog kog sam gospođu O’Ker pratila do skladišta. Ispustila ga je i pomislila
sam da bi joj mogao zatrebati.“
„Ovo nije tipografski uzorak“, kazao je Rensom. „Već šifrirani ključ. Kombinacija
slova koja se koriste za dešifrovanje poruka.“
Pandora ga je zainteresovano pogledala. „Uzbudljivo!“
Njena izjava izmamila je osmeh Rensomu. „Zapravo, u mom svetu je vrlo
uobičajeno. Svi koriste šifrovane poruke, i policija i zločinci. Naše odeljenje ima dva
zaposlena kriptografska stručnjaka koji nam pomažu da razumemo ono na šta u
istragama naiđemo.“ Ponovo se uozbiljio. „Juče sam imao priliku da vidim šifrovani
telegram koji nije bilo moguće dešifrovati sa poslednjim šifrovanim ključem koji smo
imali u centrali. Ali probao sam sa ovim…“, pokazao je na list papira, „i uspelo je.“
„Šta je stajalo u telegramu?“, upitala je Pandora.
„Bio je poslat poznatom vođi Kapa smrti, grupi radikala sa kojom je gospođa
O’Ker povezana. Tiče se prijema koji će se sutra uveče održati u Gildholu u čast princa
od Velsa.“ Zastao je i pažljivo vratio šifrirani ključ u notes. „Telegram je poslao neko iz
Ministarstva unutrašnjih poslova.“
„Gospode“, kazao je Gabrijel i razrogačio oči. „Kako ste to saznali?“
„Telegrami koji se šalju iz Ministarstva obično se štampaju sa posebnim brojevima
koji ukazuju da su oslobođeni poštarine. Tako se izbegava nadzor, a poštanskim
službenicima je naređeno da strogo vode računa da li je sve u redu sa telegramima koji
sadrže te brojeve. Službenik u pošti je primetio taj broj na šifriranoj poruci, što je
protivno zakonskoj proceduri, i prosledio ga meni. Onaj ko je poslao telegram napravio
je sitnu grešku jer ga je poslao sa tim brojem.“
„Zašto bi se, zaboga, neko iz Ministarstva udružio sa tim irskim zaverenicima?“,
pitao je Gabrijel.
„Postoje ministri u vladi njenog visočanstva koji se snažno protive ideji o irskoj
autonomiji. Znaju da ukoliko irski zaverenici uspeju da izvrše čin nasilja, poput ubistva
princa, to bi bio kraj irskoj autonomiji. Irska bi se suočila sa represijom i deportacijom
na hiljade Iraca iz Engleske, što upravo protivnici irske autonomije žele.“
„Kakve to veze ima sa mnom?“, upitala je Pandora.
Rensom se narnrštio i nagnuo napred, spojivši vrhove prstiju. „Mislim da će čovek
koga ste videli u skladištu biti na prijemu. Mislim da je on iz Ministarstva unutrašnjih
poslova. Sada, pošto je gospođa O’Ker mrtva, Vi ste jedina osoba koja može da ga
prepozna.“
Gabrijel je odgovorio pre nego što je Pandora stigla da odreaguje. Njegov tihi glas
je bio krajnje odlučan. „Idite dođavola, Rensome! Ako mislite da ću svoju suprugu da
izložim opasnosti, Vi ste sasvim ludi.“
„Ona bi trebalo samo vrlo kratko da se pojavi na prijemu i kaže da li je on tamo“,
rekao je Rensom. „Čim pokaže ko je on, možete je odvesti.“
„To je kratkotrajni izlazak, ako te to brine“, kazala je Pandora Gabrijelu.
Suprug ju je s nevericom pogledao. „Pomaganje u traženju potencijalnog ubice
princa od Velsa nije samo kratak izlazak!“
„Lorde“, rekao je Rensom, „ukoliko zavera ode daleko koliko mi smatramo da
može, lejdi Sent Vinsent neće biti sigurna dok se taj čovek ne identifikuje i ne uhapsi.
Moraćete svakog trena da bdite nad njom i zauvek je držite daleko od javnosti.“
„To mi nimalo neće biti teško“, brecnuo se Gabrijel.
„Ali meni hoće“, mirno je kazala Pandora. Pogledala je supruga pravo u oči
shvativši njegovu rasplamsala ljutnju, i osmehnula mu se kao da se izvinjava. „Znaš da
bi mi smetalo.“
 „Ti u tome nećeš učestvovati“, oštrim tonom joj je kazao Gabrijel. „Šta god rekla ili
uradila, to se neće desiti.“

***

„Ko bi pomislio da će moj prvi izlazak biti susret sa princem od Velsa?“, veselo je
prokomentarisala Pandora kada je izašla iz kočije ispred Gildhola.
„Upravo tako“, šturo joj je odgovorio Gabrijel. Pomogao joj je da siđe, dok se
Dragon pobrinuo da njena haljina ne dotakne vrata. Bila je obučena u haljinu od
svetlucavog ružičastog satena čiji je donji deo bio izvezen zlatnim nitima. Sloj gaze,
takođe ukrašene zlatnim nitima, prekrivao je prsluk i pomogao joj da sakrije mali zavoj
preko rane.
Pogledala je Dragona koji nimalo nije bio srećniji od njenog supruga.
Uprkos Dragonovom sumornom raspoloženju, bio je zvaničan i elegantan u
izvrsnom odelu koje je bilo ekspresno sašiveno u Vinterborn robnoj kući. Dogovorili su
se da će Dragon pratiti Gabrijela i Pandoru i da će privlačiti manje pažnje ako bude bio
odeven kao i ostali prisutni.
„Nema razloga za brigu“, samouvereno je kazala Pandora, mada se nije tako
osećala. „Ući ćemo u Gildhol, ja ću pokazati čoveka iz skladišta ako bude bio prisutan, a
zatim ćemo se vratiti kući.“
„Ovo je suludo“, prošaputao je Gabrijel.
Dragon je ćutao, ali po izrazu njegovog lica bilo je jasno da se slaže sa Gabrijelom.
„Kao što je gospodin Rensom rekao“, kazala je Pandora Gabrijelu, „biću mnogo
bezbednija kada se taj zaverenik uhapsi. Gospodin Rensom se složio da ti da nekoliko
minuta sa njim, mada mi nije jasno zašto uopšte hoćeš da razgovaraš ta tako groznim
čovekom.“
„Nećemo da razgovaramo“, kruto je rekao Gabrijel.

Prošli su kroz popločan vrt do ogromnog ulaza u Gildhol, veličanstveno kameno

zdanje podignuto u petnaestom veku. Najskorijim renoviranjem Gildhol je dobio i
primesa gotskog duha, a inače je bio savršena mešavina stilova i ukrasa. U njemu su se
organizovali razni javni događaji, poput banketa i godišnjih javnih okupljanja koja je
organizovao gradonačelnik, kao i balovi i prijemi plemstva.
Velika masa sveta hrlila je u vrt i kretala se ka ulazu koji je bio smešten sa južne
strane.
Pandora je oduševljeno posmatrala. „Ovde sigurno ima dve hiljade gostiju.“
„Pre bih rekao da je bliže tri hiljade“, kazao je Gabrijel. „Zaboga! Ako te neko
slučajno gurne…“
Uhvatila ga je podruku. „Držaču se za tebe.“
 Narednog trenutka su ugledali Itana Rensoma kako stiže, vitak i elegantan u
večernjem odelu. Pandora je piljila u njega shvativši da joj je odnekud poznat. Način na
koji je hodao, oblik glave. „Čudno“, prošaputala je.
„Šta je bilo?“, upitao je Gabrijel.
„Imam osećaj da sam ovo već negde videla… kao da ponovo proživljavam nešto
što se već desilo.“ Napravila je grimasu. „Doktorka Gibson me je upozorila da to mogu
da očekujem tokom nekoliko nedelja jer sam doživela gubitak pamćenja.“
Rensom im je prišao i naklonio se Pandori. „Dobro veče. Prelepi ste, lejdi.“
Osmehnula se i pozdravila ga. „Gospodine Rensome.“
Dok su išli ka ulazu, Gabrijel je upitao: „Zar ne bi trebalo ovde da bude više
uniformisanih oficira kad je ovoliko sveta? Ja sam dosad video samo dvojicu.“
„Trebalo bi“, sarkastično je odgovorio Rensom. „Primetan nedostatak prisustva
policije, zar ne?“ Pogledao je pripadnike počasne straže i prokomentarisao: „Nemaju
pravo oružje. Ali, hvala bogu, imaju pregršt zlatnog ordenja, epoleta i medalja. Ako
anarhisti napadnu, možemo da ih zaslepimo svojim sjajnim ukrasima.“
Ušli su u Gildhol i krenuli dugim, širokim hodnikom koji je vodio do velike sale.
Bila je zadivljujuće lepa, sa visokom tavanicom obloženom hrastovim drvetom i
elegantnim panelima na zidovima u obliku gotskih prozora. Privremeni drveni pod
postavljen je preko kamenog, samo zbog događaja koji se odigravao te večeri, kako bi
prostoru dao izgled starog baroknog zdanja. Pravougaona sala bila je podeljena na osam
delova, orkestar je svirao u zapadnom delu sale, a ogroman podijum se nalazio na
istočnom kraju prostorije. Imitacije mermernih stubova, ukrašenih raznolildm cvećem,
formirale su prolaz ka podijumu, na kom su stajale dve teške, zlatne stolice.
Pandora je nesigurnim pogledom prešla preko mase sveta. Sala je bila prepuna, a
još gostiju je pristizalo. Čak i da je čovek iz skladišta bio prisutan, kako će ga primetiti
među toliko ljudi? Parovi su se kretali u ritmu valcera koji je svirao orkestar. Okupljeni
su pričali, smejali se. Kada joj je visok ton zaparao uvo, podigla je ruku da ga zaštiti.
Gabrijel je sve vreme bio pored nje. „Pokušaj da pogledaš u najskrivenijim
delovima“, šapnuo joj je na uho.
Polako su se kretali po sali, često zastajući da bi se pozdravili sa poznanicima.
Gabrijel ju je upoznao sa bar stotinu ljudi. Pokazao je izvanredno pamćenje kada su
imena i detalji bili u pitanju, nije zaboravio ni da se raspita za zdravlje nečije tetke koja
je bila bolesna, niti je propustio da starijeg gospodina upita kako napreduju njegovi
memoari. Glavna tema razgovora, razumljivo, bilo je ono što se desilo Pandori pre dve
nedelje. Napad, za koji se verovalo da je obična ulična pljačka, pošao je po zlu i izazivao
je veliko interesovanje i saosećajnost. Pandora se zbog te priče osećala neprijatno i bila
je stidljiva, ali je zato Gabrijel vrlo opušteno komunicirao.
Orkestar je prelepo svirao, muzika se prostirala salom kao da ima krila, a parovi su
plesali. Počela je nova melodija, a Pandora i Gabrijel su se pogledali kad su prepoznali
kompoziciju Sali iz naše ulice, koja je bila izvođena kao valcer. Oboje su prasnuli u
smeh.
 Preko Gabrijelovog ramena, u istočnom delu ogromne sale, Pandora je krajičkom
oka ugledala muškarca sa kosom boje žita i njeno raspoloženje je istog trena nestalo.
Preplašena, privila se uz Gabrijela, sakrivši se iza njega, pa je još jednom provirila.
Prepoznala je široko, kockasto lice, naglašenu bradu, bledunjav izraz.
„Videla si ga?“, upitao ju je Gabrijel.
Pandora je klimnula glavom. „Prvo se pojavio kod podijuma.“ Uzdahnula je pre
nego što je nastavila. „Sada je pošao ka severnom kraju sale.“
Gabrijel se okrenuo da ga pogleda. Bio je namršten.
Rensom im se pridružio, učtivo se osmehujući. „To je on?“, upitao je dok je
pogledom pratio plavokosog muškarca.
Pandora je klimnula glavom.
„To je gospodin Neš Preskot“, tiho je kazao Rensom. „Niži sekretar u Ministarstvu
unutrašnjih poslova. Obično mi on izdaje naređenja.“
Pandora je ponovo pogledala muškarca. Pošao je ka vratima koja su se nalazila sa
suprotne strane ulaza u salu i izašao.
„On odlazi“, kazao je Gabrijel.
„To ćemo još videti“, prošaputao je Rensom i pošao za njim, probijajući se kroz
masu parova koji su plesali valcer.
„Pitam se šta li radi tamo“, kazala je Pandora.
„Saznaću.“ Gabrijel se okrenuo ka Dragonu koji im je prilazio. „Pazi na nju“, rekao
mu je. Ugledao je kamenu klupu koja se nalazila smeštena u jednom od osam separea.
„Pandora, sedi tamo mirno nekoliko minuta.“
„Radije bih…“ kazala je, ali Gabrijel je već odlazio.
Namrštena, gledala je za njim. „Ovo nije u redu“, kazala je Dragonu dok ju je
pratio do kamene klupe. Duboko je uzdahnula. „Ponovo sedim u ćošku.“
Dragon joj nije odgovorio, samo je nervozno stajao pored nje.
Pandora je posmatrala parove kako plešu, divila se njihovoj gracioznosti i umeću
plesa. Dopadalo joj se kako se raskošne haljine upliću među noge muškaraca. Jedna
graciozna žena se blago saplela o sitnu izbočinu na podu tik do njih, a partner ju je
pridržao. To je učinilo da se Pandora mnogo bolje oseća zbog načina na koji je sama
plesala. Ako jednoj takvoj dami može da se omakne greška…
U mislima ju je prekinuo Dragon koji je stao bliže klupi. Lagano je prešao dlanom
preko panela na zidu, čak je nekoliko puta kucnuo.
„Šta tražiš?“, uplašeno ga je upitala.
„Ne znam“. Nastavio je nervozno da seta.
„Zašto ne sedneš?“
„Ne mogu.“
„Zašto?“
„Stomak mi radi.“
„Dragone, nije da te ne razumem, ali sluge ne treba da pokazuju svoja lična…“
„Stomak mi radi od nervoze, a nije razlog ono na šta ste pomislili. Večeras sam
telohranitelj, a ne sluga.“
 „U pravu si“, složila se Pandora. „Zapravo, izgledaš kao pravi gospodin.“ Primetila
je da je drugi par imao isti problem sa podom. Ovog puta se gospodin spotakao, kao da
je cipelom nagazio izbočinu. „Možda će te neka lepotica ugledati sa drugog kraja sale“,
nastavila je Pandora, „i pomisliti ’Ko je taj neznanac? Volela bih da me zamoli za ples.“’
„Ja ne plešem.“
„Ni ja.“ Parovi su prolazili pored njih. Pandora se namrštila kada je primetila da se
još jedna žena spotakla. „Dragone, da li bi bio veliki problem podići jednu od ovih
obloga na podu?“
„Ne bi. To je privremeni pod. Ali nikome se ne bi dopalo kada bih je podigao usred
plesa.“
„Kada bude pauza mogao bi da mi pomogneš da nešto proverim. Primetila sam da
su se tri para spotaklo na istom mestu. Ovde, blizu nas, iako verujem da je samo obloga
loše postavljena.“
Zvuci valcera su utihnuli, a zamenila ih je melodija himne Bože, spasi kraljicu,
koja je najavljivala dolazak princa od Velsa. Kao što protokol nalaže u sali su svi ustali i
zapevali himnu.
Dragona, međutim, nije interesovao protokol. Muvao se među parovima koji su
pevali i pogledom ispitivao obloge na podu. Pandora mu se pridružila. Svojim tananim
cipelama mogla je da oseti da li se neka obloga pomerala… kao i ivicu koja nije pravilno
nameštena.
„Ova je“, prošaputala je ispitujući je stopalom. Nekoliko osoba ju je pogledalo – sa
negodovanjem jer nije pevala himnu.
Dragon je iz svog večernjeg odela izvadio uzan, kožni zamotuljak, a iz njega
metalnu spravu i kleknuo na pod.
Četiri trubača su ušla u salu, a za njima kvartet sa srebrnim štapovima. Orkestar je
svirao dok su gradonačelnik i njegova supruga išli ka podijumu, praćeni gradskim
oficirima, starešinama i članovima Gradskog veća.
Dok je Dragon podizao oblogu ljudi oko njega su protestovali.
„Smem li da Vas pitam šta radite?“, ljutito je pitao jedan čovek. „Kvarite
gradonačelnikov govor i ne samo to…“ Zaćutao je kad je Dragon podigao podnu oblogu
i odložio je u stranu.
Pandora je pogledala u otvor i ugledala uredno složene mesingane cilindre
uklopljene u prostor između privremenog poda i originalnog kamenog poda. „Šta je
to?“, upitala je Dragona, mada se plašila da je već znala odgovor. „Nadam se da su
uređaji za ventilaciju.“
„Jesu“, prošaputao je Dragon i podigao još jednu oblogu koja je otkrila nov red
sjajnih cilindara. „Ventilacija koja vodi na krov.“
„Bomba!“, uzviknuo je muškarac pored njih. „Bombe se nalaze u podu!“
Muzika je stala, a u prostranoj sali zavladao je haos. Masa je pojurila ka glavnom i
pomoćnim izlazima. Pandora je ostala da stoji, skamenjena, dok ju je Dragon štitio
svojim telom da je neko ne obori u tom stampedu.
„Gde je lord Sent Vinsent?“, upitala je. „Vidiš li ga?“
 Od buke nije mogla da čuje šta joj je Dragon odgovorio.
Dok se prestravljena masa gurala, sudarala i laktala jureći ka izlazima, Pandora je
stajala oslonjena na njega. Istog trena kada je osetila zagrljaj Gabrijelovih ruku okrenula
se ka njemu. Bez reči ju je podigao i poneo u sam kraj prostorije dok je Dragon
sprečavao ostale da ih guraju.
Njih troje su našli zaklon ispod jednog svoda, a Garbrijel je spustio Pandoru.
Uhvatila ga je za revere sakoa i očajnički ga pogledala.
„Gabrijele, smesta moramo otići odavde.“
„Sve je u redu.“
„Ništa nije u redu“, insistirala je. „Ispod poda se nalaze bombe, zbijene kao sardine
u konzervi. A konzerva će eksplodirati na milion delova.“
Gabrijel je gurnuo ruku u džep i izvadio jedan predmet… nešto nalik satu
prikačenom za malu metalnu kutiju. „Ovo sam našao ispod klimave podne obloge iza
podijuma.“
„Šta je to?“
„Alarmni mehanizam sa udarnom iglom zakačenom za detonator. On je trebalo da
aktivira eksploziju.“
„Ali sada neće?“, zabrinuto je upitala Pandora.
„Neće, jer sam ga, hvala bogu, onesposobio.“ Gabrijel je pogledao Dragona. „Masa
se gura kod severnog izlaza. Hajdemo! Pazi da je neko ne gurne.“
„Više me brinu bombe nego da li će me neko slučajno gurnuti“, kazala je Pandora
ne odmičući se od njega. Gabrijel ju je zagrlio jednom rukom, a Dragon ju je štitio sa
druge strane, pa su uspeli da izađu u vrt koji je izlazio na Besinghol ulicu. Pandora je
osetila veliko olakšanje kada su izašli na otvoreno. Pronašli su privremeni zaklon pored
zgrade suda.
Ljudi su jurili u panici, dok su policijska vozila, kočije i konji neprestano stizali.
Vazduh su parali oštri zvuci pištaljki kojima su se pripadnici policije sporazumevali.
Pandora je stajala oslonjena na Gabrijelove grudi kad je on progovorio: „Jeste li izgubili
Preskota?“
Okrenula se i ugledala Itana Rensoma. Bio je umoran, ali napet. Dragon mu je bez
reči pružio mehanizam sa satom. Rensom je uskliknuo kada ga je uzeo.
„Pratio sam ga do Greshem ulice, do ćoška gde se nalazi skladište robe sa
železnice. Međutim, pre nego što sam ga sustigao, on je…“ Rensom je zaćutao i
odmahnuo glavom. „Popio tablete“, dovršio je. „Uzeo ih je meni ispred nosa. Zao mi je,
lorde, ali nećete imati svojih pet minuta sa njim.“ Stavio je mehanizam u džep. „Sam
bog zna koliko daleko je sve ovo otišlo i ko je još umešan iz Ministarstva i policije.
Preskot nije radio sam.“
„Šta ćete da preduzmete?“, upitao je Gabrijel.
Rensom se tužno osmehnuo. „Još ne znam. Ali šta god da je u pitanju, moraću da
budem oprezan.“
„Ukoliko ja ikako mogu da pomognem…“ kazao je Gabrijel.
 „Ne“, prekinuo ga je Rensom, „bolje je da se zauvek rastanemo. Sada kada je
Preskot mrtav, lejdi Sent Vinsent je bezbedna. Što manje posla imate sa mnom, to bolje.
Nikome ne pričajte o ovome što se večeras desilo. Ne spominjite da sam vas posetio u
vašoj kući.“
„Više Vas nikada nećemo videti?“ iznenađeno je upitala Pandora.
Pogledao ju je toplim i iskrenim pogledom pre nego što joj je odgovorio. „Ne, ako
se ja pitam, lejdi.“
Rensom se rukovao sa Dragonom, ali oklevao je pre nego što se okrenuo ka
Gabrijelu. Muškarci se rukuju obično kad pripadaju istom društvenom sloju.
Gabrijel je pružio ruku i snažno stisnuo Rensomovu. „Srećno, Rensome.“ Policajac
mu je odgovorio klimnuvši glavom i okrenuo se da pođe.
„Želim još nešto da Vas pitam“, zaustavio ga je Gabrijel.
Rensom se okrenuo i blago podigao obrve.
Gabrijel je bio ozbiljan i odlučan. „U kakvoj ste Vi vezi sa Rejvenelovima?“
Pandora je zaprepašćeno gledala čas u supruga, čas u Itana Rensoma koji je duže
oklevao sa odgovorom nego što bi bilo pristojno. „Ni u kakvoj. Zašto pitate?“
„Kada sam Vas prvi put sreo“, rekao je Gabrijel, „mislio sam da imate crne oči. Ali
one su tamnoplave sa crnom spoljnom ivicom dužice. Jedino sam kod Rejvenelovih
viđao tu boju očiju.“ Zastao je. „Sad ste Vi na redu.“
Rensom je odgovorio nervoznim smehom. „Moj otac je bio čuvar zatvora. Profesiju
svoje majke ne bih da spominjem u pristojnom društvu. Ja nisam Rejvenel, milorde.“

„Šta misliš da će biti sa gospodinom Rensomom?“, upitala je Pandora dok su se

kočijom vozili kući. Dragon je sedeo na kočiji, pored vozača, ostavivši ih nasamo.
Naslonila se na rame svog supruga dok ju je on milovao svojom nežnom rukom.
„U teškoj je poziciji“, odgovorio je Gabrijel. „Nikome ništa dobro ne može doneti
ako optuži zvaničnike vlade za terorističku zaveru sa nasilnim radikalnim grupama.“
Pandora se zabrinuto namrštila. „Gabrijele…’’Zastala je jer ju je nadglasao glasan
jauk. „Zaista misliš da postoji neka veza između gospodina Rensoma i moje porodice?“
„Bila bi to neobična slučajnost“, priznao je. „Ali ima trenutaka kada u njegovom
izrazu lica i pokretima primetim nešto poznato.“
„Da, i ja sam isto primetila.“ Protrljala je oči. „Dopada mi se. Uprkos onome što je
rekao, i dalje se nadam da ću ga još koji put videti.“
„Moguće.“ Gabrijel ju je podigao u krilo. „Nasloni se na mene. Uskoro ćemo biti
kod kuće i smestiću te u krevet.“
„Samo ako mi se pridružiš u njemu.“ Vrhovima prstiju je dotakla njegove usne i
zavodljivo kazala: „Potrudiću se da ne zažališ.“
„Hvala ti na tome“, veselo je rekao, „ali samo što nisi zaspala.“
„Nisam umorna“, insistirala je Pandora, najednom toliko silno osetivši ljubav da
njeno telo to nije moglo da izdrži. On je bio njen partner, ljubavnik i suprug – sve što je
oduvek želela. „Moj mozak želi da ostane budan.“
 „Jedva oči držiš otvorene“, nežno ju je zadirkivao. „Radije bih sačekao do jutra
kada ćemo oboje moći da učestvujemo.“
„Pokazaću ti ja učestvovanje“, zapretila je. „Oguliću ti meso s kostiju.“
„Polako, mala gusarko.“ Gabrijel se osmehnuo i pomilovao je po kosi dok je sedela
oslonjena na njega. „Imamo dovoljno vremena za to. Tvoj sam i noćas i zauvek, da
delimo dobro i zlo.“ Glas mu je bio neodoljivo nežan, poput pliša. „Sada samo želim da
te držim u naručju, Pandora… ti si moja ljubav, moj lagani valcer, moja slatka sudbina.
Dozvoli da noćas bdim nad tvojim snovima… a ujutru ću ti pružiti ono što si zaslužila.
Šta kažeš na to?“
Da. Oh, da! Pružanje lepo zvuči. Pandora je bila toliko umorna da nije imala snage
da odgovori. Čula je kako joj nežno šapuće na uho i taj put je znala šta joj je pričao…
zaspala je sa osmehom.
 Epilog

6. decembar 1877.

„Ne mrdaj“, kazala je Garet Gibson, nežno povlačeći Pandorinu usnu resicu dok joj
je postavljala vrh čelične cevi u uho. Pogledala je kroz okular u mikroskopske sočivo,
dok je Pandora sedela pognute glave naslonjene o sto.
Do sada su, tokom lekarskih pregleda, ustanovili da Pandora na levo uvo može da
čuje otkucaje sata na centimetar i po od uha, kao i podignut glas na udaljenosti od dva
metra, mada šapat nije mogla čuti ni na kojoj udaljenosti.
I dalje držeći otoskop, Garet je uzela olovku i na brzinu nacrtala dijagram.
„Posmatram bubnu opnu“, prošaputala je. „Vidim staru perforaciju, verovatno od
povrede u detinjstvu, kao i ožiljke od hronične upale. Bubna opna se neprestano
obnavlja reprodukcijom ćelija, baš kao i koža, pa se te vrste perforacija obično lako
zaleče. Međutim, postoje slučajevi kao što je tvoj, gde se ne zaleče, posebno kad
ozbiljna infekcija prati početnu povredu.“ Garet je polako izvukla cevčicu iz Pandorinog
uha, a Pandora se okrenula ka njoj.
„Može li nešto da se učini?“, upitala je Pandora.
„Pošto takvo stanje traje godinama, ne očekujem da se u potpunosti može sanirati.
Ipak, mislim da možemo da postignemo značajno poboljšanje, kao i drastično da
smanjimo, ili čak otklonimo, zujanje i vrtoglavice.“
Pandora je skoro poskočila od uzbuđenja. „Zaista?“
„Počećemo svakodnevnim ispiranjem uha antiseptičkim rastvorom kako bismo
podstakli izlečenje. Nakon nedelju dana, moraćeš da dođeš na još jedan pregled i
nanećemo nitrat srebra na ivice perforacije kako bismo podstakli rast novog tkiva.“
„Kako ćeš ga naneti?“
„Otopiću kapljicu nitrata na vrhu srebrne žice i za čas ću ga naneti. Nimalo neće
boleti. Ukoliko se iz nekog razloga taj tretman ne pokaže delotvornim kako očekujem,
posavetovaću se sa kolegom koji je uspešno koristio deliće kolagenske membrane da
prekrije perforisanu bubnu opnu.“
„Ako bi to moglo da uspe, bilo bi…“, Pandora je zastala tražeći pravu reč. „Bilo bi
čarobno“
Garet se osmehnula. „Čarolija ne postoji. Samo veština i znanje.“
„Odlično, možemo to zvati kako god hoćeš.“ Pandora joj se osmehnula. „Ali
rezultat je isti,“
 Nakon završenog pregleda, Pandora je otišla u robnu kuću, a Dragon ju je u stopu
pratio. Tog dana je bio Sveti Nikola i u centralnom holu robne kuće tradicionalno se
nalazila božićna jelka. Ljudi su dolazili izdaleka da vide zimzeleno drvo visoko skoro
dvadeset metara čije su sve grane bile okićene figuricama, ukrasima i sjajnim trakama.
U Kork ulici vrvelo je od božićnih kupaca natovarenih ogromnim paketima i
vrećama, i musave dece od šećernih šljiva, kolačića i drugih slatkiša. Mnoštvo ljudi se
skupilo oko raskošnih izloga robne kuće, najednom od njih umetnik je slikao božićne
čestitke koje su se prodavale unutra, a drugi je bio ukrašen vozićima oko minijaturnih
staza. U jednom od isturenijih izloga stajale su poslastice, a među njima ogromni
ringišpil od medenjaka s krovom popločanim bombonama, ispod koga su jahači, takođe
od medenjaka, sedeli na liciderskim konjima.
Kada su ušli u robnu kuću Dragon je uzeo Pandorine rukavice i ogrtač i sklonio se
u ćošak. Nosio je svoju livreju, kao i uvek kad je prilika zahtevala. Danas, nedelju dana
nakon što je Pandorina društvena igra počela da se prodaje u robnoj kući, smatrao je
važnim da obuče omraženu odeću u plavoj i zlatnoj boji. Pandoru je o prodaji trebalo da
izvesti upravnik na odeljenju za igračke.
Pandora je osećala nervozu u stomaku dok je pretraživala rafove. Odeljenje dečjih
igračaka bilo je veličanstveno. U njemu su se prodavali radni stolovi i vitrine, prave
vage i igračke u obliku voća i povrća. Pogled su joj privlačili porcelanski servisi za čaj,
kućice za lutke, knjige, kolica za igračke, puške i lutke. Osmehnula se dok je posmatrala
nekoliko devojčica kako se igraju šporetom sa minijaturnim loncima, šerpama i
priborom.
Pandora je već planirala da do narednog Božića pusti u prodaju još dve društvene
igre, kocke sa slovima abecede na kojima će biti oslikanje i životinje pored slova i karte
za decu sa motivima iz bajki. Imala je još jednu želju koju nije poverila nikome osim
Gabrijelu – da napiše knjigu za decu. Jednostavnu, veselu i zabavnu. Pošto nije bila
dovoljno vešta sama da je ilustruje, moraće da nađe slikara…
Pažnju joj je privukla grupa dece koja se motala oko Dragona pokušavajući da dođe
do knjiga koje su stajale iza njega. Dragon ništa nije znao o deci i ponašao se prema
njima kao prema nepristojnim i neobuzdanim odraslim osobama. Mala grupa okupljena
oko njega, tri dečaka i dve devojčice, bili su visoki tek do njegovog struka. Izvijali su
vratiće zbunjeni snažnom figurom koja je nepomično stajala u uniformi, sa ožiljkom i
bradom.
Pandora im je prišla, kleknula i šapatom ih upitala: „Znate li ko je to?“ Okrenuli su
se ka njoj sa izrazima radoznalosti na svojim malim licima. „To je kapetan Dragon –
najhrabriji i najsmeliji gusar koji je ikada plovio morima.“ Kada je videla da su se deca
zainteresovala, nije obraćala pažnju na Dragonov iznenađen pogled i dodala: „Njemu su
sirene pevale uspavanke i borio se protiv ogromne lignje. Ima ljubimca kita koji
neprestano prati njegov brod i moli za morske kolačiće.“
Jedan dečačić je pogledao Dragonovo namršteno lice pre nego što je upitao
Pandoru: „Zašto je obučen u uniformu sluge?“
 „Imao je morsku bolest“, tužno je odgovorila Pandora. „Dugo. Više nije mogao da
izdrži život na moru. Sada je lakej, a danima kad ne radi je gusar.“
Deca su oprezno okružila krupnog čoveka ozbiljnog izraza na licu. „Imaš li drvenu
nogu?“ jedno dete ga je pitalo.
„Nemam“, brecnuo se Dragon.
„Teraš li ljude da hodaju po dasci?“
„Ne.“
„Kako se zove tvoj kit?“
Dragon je delovao nervozno. Pre nego što je stigao išta da kaže, Pandora je
odgovorila: „Ona se zove Mehurić.“
„On se zove“, ispravio ju je Dragon, „Prskalo.“
Oduševljena, Pandora se odmakla, a deca su nastavila da ispituju Dragona… Da,
jednom je video sirenu sa zelenom kosom, sunčala se na steni i pevušila. A što se ticalo
škrinje sa blagom, pa… ako ju je i imao, svakako to ne bi priznao. Samo su se
praznoglavi gusari hvalili svojim plenom. Dok je Dragon zabavljao decu – a možda je
bilo i obrnuto – Pandora je odlučila da proveri kako se prodaje njena društvena igra.
Uspravila se i obišla božićnu jelku… zastala je kad je ugledala dugu, vitku figuru
svog supruga u elegantnoj fotelji, nonšalantno prekrštenih nogu. Gabrijel je posedovao
aristokratsku lakoću i uzdržanost, a svetla raskošnih lustera naglašavala su zlatne
pramenove njegove kose. Ugledao ju je i osmehnuo joj se dok su njegove plave oči
odavale nežnost.
Pored ushićenja i došaptavanja prisutnih dama koje su ga posmatrale, bilo je pravo
čudo kako se nijedna nije onesvestila. Pandora mu je prišla osmehujući se. „Lorde?“
„Znao sam da ćeš doći ovamo nakon lekarskog pregleda. Dok sam te čekao… čuo
sam govorkanja o izvesnoj poslovnoj ženi čija se društvena igra do poslednjeg komada
prodala za samo nedelju dana.“
Pandora je zbunjeno zatreptala. „Sve se prodalo? Svih pet stotina?“
Gabrijel je ustao i odmakao se od stočića na kome je stajao samo natpis na malom
štafelaju.

Društvena igra sezone,

zbog velike potražnje
uskoro će ponovo biti dostupna u prodaji

„Maločas sam razgovarao sa Vinterbornom“, nastavio je Gabrijel. „Nije mu lako

palo što na stanju nema toliko tražen proizvod. Želi što pre svu količinu koju tvoja mala
fabrika može da proizvede.“
Pandora je rasejano prevrtala brojeve po glavi. „Uh! Moraću da zaposlim još žena i
Ajdu unapredim u šefa.“
„Služavku?“
 „Da, ona je mesecima želela taj posao, ja sam bila uzdržana, ali sada je neizbežno.“
Primetivši da se zbunio, Pandora je objasnila. „Još u septembru sam prokomentarisala
kako ona voli da mi priča šta treba da radim i kako bi bila odlična da upravlja armijom
žena i nadgleda ih… a njoj se ta ideja dopala“
„Je li to neki problem?“
Pandora ga je tužno pogledala. „Moja kosa je ravna i nema nijednu loknu. Jedino
Ajda može da je uvije, a da se lokne ne opuste. Nisam pomislila da ću morati da biram
između frizure i posla.“
Gabrijel joj je prišao bliže i sklonio loknu sa njene slepoočnice. „Dopada mi se
tvoja frizura“, prošaputao je. „Klizi u mojim rukama.“
Odmakla se i nasmejala. „Nemoj da mi se udvaraš nasred odeljenja sa igračkama.“
„Ne uspeva mi?“
„Uspeva, u tome je problem.“
Gabrijel ju je pratio kada je zaobišla stočić. „Šta ti je rekla doktorka Gibson?“
Pandora se osmehnula. „Kaže da će stanje biti bolje uz pravi pristup lečenju. Više
ne osećam zujanje u uhu, a ne gubim ni ravnotežu. Čak se ni mraka ne plašim.“
Pogledi su im se sreli, ushićeni i srećni. Pre nego što je Pandora stigla da se pomeri,
Gabrijel je obišao stočić i zagrlio je oko struka, brzo poput leoparda. „Dođi kod mene“,
prošaputao je i nežno privio uz sebe.
Pocrvenela je kada je videla izraz u njegovim očima i pokušala da se izmigolji iz
njegovog zagrljaja, dok joj je srce zadovoljno tuklo. „Lorde“, šapatom ga je molila, „ne
pred ovolikim svetom.“
Njegove usne izvile su se u osmeh. „Ako je tako, nađi neki ćošak u kome ću moći
da te poljubim kako treba.“
Pandorini obrazi bili su rumeni dok je kroz masu sveta išla zagrljena sa svojim
mužem. Kad su zastali da propuste kupce koji su se zatekli pred njima, Pandora je čula
šapat blizu svog zdravog uha. „Šta god da se desi, ljubavi, znaj da se nikada više nećeš
plašiti mraka. Ja ću uvek biti uz tebe da te pridržim da ne padneš.“
Dok su im se prsti preplitali, Pandora se setila reči doktorke Garet Gibson i shvatila
je da doktorka nije bila u pravu. Čarolija je postojala, ogledala se u svakom novom danu,
i kao što je kontrolisala plimu i oseku, tako je upravljala i ritmom ljudskog srca.
Oduševljena tom mišlju, Pandora, lejdi Sent Vinsent – žena koja je teško
obuzdavala svoje nagone – okrenula se i poljubila svog muža usred robne kuće. A on –
gospodin koji je očigledno obožavao svoju suprugu – uzvratio joj je poljubac.