Naziv originala:

Eloisa James
FOOL FOR LOVE
Copyright ©2003 by Eloisa James, Inc.
 1
U kom Sajmon Darbi prima
neprijatne vesti

Park lejn 28
London

Neki muškarci se, kada su ljuti, pretvaraju u morževe:

nakostreše se, pa frkću. Drugi liče na svinje sa naduvanim
obrazima i sitnim očima. Sajmon Darbi se pretvorio u Kozaka.
Oči su mu se iskosile. Visoke jagodice, nasleđene od generacija
Darbijevih, izgledale su strašno – postale su oštre i sasvim
čudne. Džerardu Bandžu je izgledao kao pravi divljak. Poslednji
put se sam uvaženi Džerard Bandž osećao tako razjareno kada
ga je njegov lekar obavestio da se zarazio boginjama. Samo
sećanje na taj trenutak izazivalo mu je mučninu. Bio je tu onaj
nelagodni osećaj nebeske odmazde, da se ne spominje neprijatno
lečenje koje ga je čekalo.
Ali još bi manje želeo da čuje da je njegovo nasledstvo
nestalo. Naposletku, bolesti dolaze i odlaze, ali život je tako
skup. Čak i maramice koštaju basnoslovno.
Darbi je verovatno bio u šoku. Pa je Bandž ponovio: „Nema
ni najmanje sumnje. Tvoja strina je sve krupnija.“
Kako mu Darbi i dalje nije odgovarao, Bandž je prišao leglu
pasa od porcelana na polici iznad kamina i iznova počeo da
poredi siromaštvo sa boginjama. Sifilis je definitivno bio
poželjniji.
 „Rekao sam, ledi Rolings je u blagoslovenom stanju. Hoću da
kažem da ju je grofica od Trenta posetila na selu i rekla da se
sada već gega. Da li si me čuo, Darbi?“
„Verovatno su te čuli u Norfoku.“
Tišina.
Bandž nije mogao da podnese tišinu, ali nije se dešavalo
svakog dana da čoveku ispred nosa nasledstvo ukrade nerođeno
dete. Sklonio je dugačke manžetne, pa poređao pse od porcelana
u uredan red. Mora da je bilo četrnaest ili petnaest napadno
obojenih životinja isplaženog jezika.
„Pretpostavljam da ovo pripada nekoj od tvojih sestara“,
dobacio je preko ramena. Pomisao na Darbijeve sestre u Bandžu
je izazivala blagu nelagodu. Naposletku, ako Ezme Rolings rodi
muško dete, izgubiće stričevinu.
„Zapravo, psi su pripadali mojoj maćehi“, prokomentarisao je
Darbi.
Stopa smrtnosti u Darbijevoj porodici bila je visoka,
razmišljao je Bandž: otac, maćeha, stric – svi mrtvi za manje od
jedne godine. „Voleo bih da tvoja strina nije sve krupnija, vraški
bih to voleo“, rekao je pokazujući redak nalet velikodušnosti.
Progutao je psovku kada ga je oštra ivica uštirkane platnene
kragne uštinula za vrat. Mora da ima na umu da ne sme tako
naglo da se okreće. Ove nove visoke kragne bile su neverovatno
neprijatne.
„To teško da može da se tumači kao tvoja krivica. Čini se da
su moji stric i strina imali neočekivano pomirenje pre njegove
smrti.“
„Načisto me je zabezeknulo kad sam čuo da je umro u
spavaćoj sobi svoje žene“, složio se Bandž. „Ne kažem da ledi
Rolings nije lepa žena. Ali tvoj stric sa svojom ženom nije živeo
godinama. Poslednji put kada sam ga video, sasvim ga je lepo
ledi Čajld motala oko prsta. Mislio sam da Rolings i njegova
žena ne razgovaraju.“
„Koliko znam, retko su razgovarali. Pretpostavljam da su se u
pravljenje naslednika upustili bez reči.“
„Neki kažu da dete nije Rolingsovo, znaš.“
„S obzirom na to da je moj stric umro u spavaćoj sobi svoje
žene, on i ona su se verovatno upustili u aktivnosti koje su
dovele do začeća ovog deteta. Udovoljićeš mi time što ćeš
ugušiti sve takve glasine.“ U Darbijevim očima sada se video
uobičajeni izraz uzdržane razonođenosti.
„Moraćeš da se oženiš“, istakao je Bandž. „Naravno, tebi
neće biti suviše teško da upecaš bogatu ženu. Čuo sam da jedan
trgovac vunom ove sezone izvodi ćerku na tržište – pričaju da je
plodna ovčica.“ Prasnuo je u prodoran smeh.
Darbi ga je pogledao sa gnušanjem. „Neprivlačna opcija.“
Blago se naklonio. „I premda silno uživam u tvom društvu,
Bandže, imam sastanak posle podne.“
Hladno kopile, pomislio je Bandž, ali je dozvolio da ga
povede prema vratima. „Hoćeš li reći sestrama po ocu?“
„Naravno. Njihova cenjena strina će dobiti dete. Džozefina će
biti oduševljena.“
„Zna li ona da će joj to dete oteti bogatstvo?“
„Ne vidim zašto bi pitanje nasledstva trebalo da uznemirava
dete koje još nije izašlo iz dečje sobe.“
„I nikad se ne zna. Ledi Rolings bi mogla da rodi devojčicu.“
„Prijatna misao u trenutnim okolnostima.“
„Smiren si. Ne znam šta bih ja radio da imam dve devojčice
koje moram da izvedem na tržište i...“
„Odlično bi se snašao.“ Darbi je pozvonio, a njegov batler,
Fening, pojavio se sa Bandžovim kaputom, šeširom i štapom.
Maska uzdržane razonode spala je Darbiju s lica dok se
vraćao u radnu sobu. Progutao je gnev pred nakićenim kicošem
koji je silno uživao što mu je saopštio vest o trudnoći njegove
strine. Ali gnev mu je sada stegnuo grlo.
„Prokleta kučka.“ Reči su ga kao otrov pekle u ustima.
Ma šta da je njegov stric radio u sobi svoje žene, to nije
podrazumevalo bludničenje. Rolings mu je prošlog jula, pre
nego što je umro, rekao da mu je lekar zabranio bračni čin – a
pošto je bio popio, dodao je da se ledi Čajld slaže sa tim. Nije
bilo potrebe da spominje suprugu, pa je nije ni spominjao.
Njegova ljubavnica, ledi Čajld, bila je jedina koja je makar i
izdaleka bila zainteresovana za Majlsovu sposobnost da izgužva
čaršave.
A ipak je nedelju dana kasnije umro u spavaćoj sobi Ezme
Rolings. Doživeo je srčani udar u spavaćoj sobi svoje žene. A
sada je ona postajala krupnija – čak se i gegala? Bez sumnje,
dete će se roditi ranije. Prijem je bio prošlog jula. Ako je dete
Majlsovo, njegova žena je u najboljem slučaja u šestom mesecu.
A zašto bi se otmeno vitka ledi Rolings gegala već u šestom
mesecu kada su pred njom još tri duga meseca?
Prokleta lažljiva preljubnica. Nije ni na trenutak verovao da
je Majls spavao u njenoj postelji. Najverovatnije je dete začela
sa drugim muškarcem, pa je namamila Majlsa u sobu da pomuti
pitanje očinstva.
Majls nikada nije zaslužio tu preljubnicu kojom se oženio.
Ali on je ostao uz svoju suprugu, ni trepnuo nije kada je počela
da niže skandale. Odbio je čak i da uzme u obzir razvod.
U Londonu su postojali ljudi koji su Darbija smatrali
bezosećajnim, hladnim čovekom. Proglasili su ga za izvrsnog na
osnovu njegove ekscentrične, otmene odeće. Primetili su lakoću
sa kojom je igrao moderne igre visokog društva i trag slomljenih
srca koji je ostavljao za sobom, sudili mu na osnovu šapatom
širenih glasina o razvratu i perverznim prijateljima. Govorili su
jedni drugima da je jedina emocija koju je ikad pokazao bila
taština.
Protivrečeći glasinama, Sajmon Darbi je u policu iznad
kamina zurio tako okrutno da je čudo što se psi od porcelana
nisu rasprsnuli na komade.
Muškarac koji je otvorio vrata radne sobe to kao da nije
primetio dok je dugačkim koracima grabio u sobu, pa se bacio u
fotelju ispred kamina. Bio je to širok, krupan, grub muškarac
maslinastog tena na kome je jedini znak aristokratskog porekla
bila izgužvana marama oko vrata i par lepih čizama.
Darbi ga je pogledao preko ramena. „Nisam raspoložen za
društvo.“
„Progutaj.“ Ris Holand, erl od Godvina, uzeo je čašu madere
od batlera uz grimasu koju je koristio umesto osmeha, pa iskapio
vino, samo da bi ga spopao kašalj.
„Dovraga, odakle ti ovo ogavno vino?“
„Ne bih da razgovaram o nevoljama domaćinstva.“
Ton u Darbijevom glasu naterao je Risa da trepne. „Čuo si“,
izgovorio je.
„Da je moja strina sve krupnija? Džerard Bandž je upravo
otišao. Predložio je da se oženim naslednicom stočara
poznatijom kao plodna ovčica.“
„Prokleto tračerske pseto.“
„Bandž kaže da se moja strina gega. Nema sumnje da je dete
začeto za života mog strica, ako ga nije i on sam začeo.“
Ris je posmatrao najbližeg prijatelja. Nije bio od neke koristi
u pogledu tešenja, a činjenica da poznaje Darbija od detinjstva
samo je sve još više pogoršavala. Tačno je znao koliko njegov
prijatelj prezire sažaljenje.
Darbi je stajao naslonjen na policu iznad kamina i zurio u
vatru. Njegovo visoko vitko telo, sazdano od napetih mišića,
bilo je odeveno u izvanrednu tkaninu. Izgledao je kao lord, od
razbarušene smeđe kose do sjajnih čizama, što je i trebalo da
postane ako nasledi stričevu titulu i posed.
Bez poseda, Darbiju je ostajala samo zarada od uvoza svile, a
to, prema Risovoj proceni, nije moglo biti mnogo. Darbi je
podizao dve mlađe sestre po ocu. Verovatno je čak i ova kuća
pripadala štenetu koje je raslo u stomaku ledi Rolings.
Istovremeno, sam Ris je predstavljao hodajući nered, sa
krojačke tačke gledišta, ali imao je tri ili četiri kuće i toliko
novca da nije znao šta će s njim.
Darbi se okrenuo. Imao je lice zbog koga su žene padale u
nesvest, sa udubljenjima na oba obraza koja su isticala njegove
jagodice, duboko usađene oči i usku bradu. Bilo je to izvanredno
aristokratsko lice, ali i opasno muževno. „Važno je da Ezme
Rolings ne nosi dete mog strica.“
„Ne verujem da je začeće bilo bezgrešno. A đavolski je teško
dokazati da je dete nezakonito.“
„Onda će štene prosta roda naslediti posed mog strica. Sam
bog zna ko je otac. Znaš li koliko je Majls – moj stric – želeo
naslednika?“ Ovo je izletelo iz njega.
Ris je trgao glavom. „Nikad nismo razgovarali o potomstvu.“
„To je bilo jedino što je želeo: naslednika. A ipak nije mogao
da natera sebe da se odrekne svoje žene. Majls je bio izuzetno
dobar čovek. Nije umeo da zauzme stav pred drskim prosjakom,
a kamoli pred svojom ženom.“
„Prelepa je žena ledi Rolings“, rekao je Ris. „Veoma je topla
u ophođenju. Nikada nisam razumeo kako je moguće da je jedna
od najboljih drugarica moje žene. Verovatno ima nešto u
suprotnostima.“
„Tvoja žena je svetica u poređenju s njom.“
 „Moja žena je svetica u poređenju sa bilo kim“, istakao je
Ris. „Nesrećna okolnost je to što je sa svecima teško živeti.
Jasno se sećam da sam rekao Rolingsu da je trebalo da izbaci
Ezme kao što sam ja Helen pre nego što joj je dozvolio da zadrži
kuću.“
„Majls nikada nije preduzeo korake protiv strine“, rekao je
Darbi. „Ništa. Nije tražio razvod. Ništa.“
„Imaš li predstavu ko bi mogao biti otac deteta?“
Darbi je odmahnuo glavom. „Bila je na prijemu kod ledi
Trubridž kada je Majls umro. To je mogao biti bilo ko.“
„Trubridž? Ona žena koja ima kuću u 1st Klifu i umišlja da je
ljubitelj umetnosti, pa okuplja oko sebe gomilu glumaca i
diletanata? Pokušala je da me namami tamo mašući mi pred
nosem operskim pevačicama.“
„Njeni prijemi su toliko puni skandala da je pravo čudo bilo
koga pronaći u sobi njegove žene“, rekao je Darbi. „Šta misliš,
zašto je Ezme Rolings zatrudnela?“
Ris je izvadio urolani papir iz džepa na grudima, pa počeo da
šara po njemu. Nije podigao pogled. „Poslednje što sam čuo,
valcer u spavaćoj sobi je i dalje glavni krivac za decu.“
„Dođavola, Rise, slušaj. Šta misliš zašto je baš sada
zatrudnela? Žena se bez stida vucarala po Londonu deset godina.
Zašto je sada iznenada zatrudnela kada je čitav svet znao da
mom stricu srce otkazuje?“
„Misliš da je to uradila da obezbedi posed?“
„Šta ako jeste?“
„Teško je reći. Morao bi da dokažeš nezakonitost, a to je
praktično nemoguće. Bolje se moli da je devojčica.“
Ris je opet počeo da piše, bez sumnje je sastavljao neki notni
zapis. „Nije valjda da misliš da je ona sredila tvog strica?“, pitao
je gotovo odsutno.
 „Molim?“
„Ubila ga da zamaskira trudnoću?“
„Ne verujem“, kazao je Darbi nakon jednog trenutka. „Ona je
namiguša. Ali ne mogu da kažem da ima u njoj istinskog zla.“
Risu su prsti leteli preko stranice, i Darbi je video da je
sasvim prestao da ga sluša. Kada bi Ris počeo da sledi zov
muzike, nije bilo načina da ga čovek vrati dok sve ne zapiše.
Naravno da Ezme Rolings ne bi ubila muža. Bila je dama, i
pored toga što je bila preljubnica. I ona i Majls su se, na čudan
način, sasvim lepo slagali. Ona nikada nije pravila problem oko
njegovih ljubavnica – pa, kako je i mogla – a on nijednom nije
trepnuo na njene partnere u postelji. Zapravo, činilo se da je njoj
Majls, na neki čudan način, drag.
Ali možda joj se nije dopala zamisao prepuštanja poseda. Svi
su znali da Majlsa izdaje srce. Možda je saznala da bi se mogla
preseliti u udovičku kuću, pa je izmislila trudnoću.
Možda uopšte nije bila trudna.
To bi mnogo toga objasnilo, na primer, zašto se Ezme
povukla na selo nakon sahrane njegovog strica. Ova dama je
retko odlazila iz Londona. Pa šta je onda radila na gotovo
zaboravljenom posedu u Viltširu?
Šetala naokolo sa jastukom pod haljinom, eto šta.
Pretraživala susedstvo u potrazi za detetom koje bi moglo da
prođe kao Majlsov naslednik.
„Šta ako nije trudna, Rise?“
Njegov prijatelj nije odgovorio.
„Rise?“
Na ovaj gotovo urlik, Risovo pero je zaškripalo i prsnulo
mastilo. „Dođavola“, progunđao je rukavom upijajući mastilo.
Darbi je gledao kako se Risovom belom manžetnom širi sve
veća fleka crnog mastila. „Kako tvoj sobar pere te fleke?“
 „Trenutno ga nemam. Moj stari sobar je dao otkaz u nastupu
gneva pre nekoliko meseci, a ja se nisam potrudio da pronađem
drugog. Domaćica će mi kupiti nove košulje.“ Dovršio je note
koje je prekrilo mastilo kada je prsnulo, pa počeo da maše
papirom da ga osuši. „Zašto sada vičeš?“
„Šta ako Ezme Rolings nije trudna? Šta ako namerava da
lažira porođaj i vrati se sa bebom koju je pronašla u Viltširu?
Mogla bi da kupi dete bez problema. Pa da ga donese i predstavi
kao Majlsovog naslednika.“
Risove guste obrve su se slagale sa grivom njegove kose.
Obično ih je mrštio; sada ih je nesigurno podigao. „Moguće je“,
progunđao je. „Pretpostavljam.“
„Koji bi bio drugi razlog da bude na selu?“, navaljivao je
Darbi. „Moja strina je otelotvorenje londonske velike dame, i
pored toga što je skandal-majstor. Teško ju je zamisliti daleko
od udobnosti Ganterove čajdžinice, a da ne spominjemo njenu
krojačicu. Zašto bi odabrala da živi na selu ukoliko to nije
nekakva varka.“
I ne sačekavši da mu Ris odgovori, otišao je na drugu stranu
sobe. „Nikada nisam poverovao u priču da je Majls bio u njenoj
sobi, nikada.“
„Rekao si da je tvoj stric želeo naslednika“, istakao je Ris.
„Zašto ne bi pokušao da ga dobije sa ženom ako je ona bila
voljna? Ne moraš da živiš sa ženom da bi dobio naslednika.“
„Majls ne bi toliko rizikovao. Doktor Ratborn mu je rekao da
izbegava aktivnosti u spavaćoj sobi da ga srce ne bi izdalo.“
„Pa...“
„Ne“, rekao je Darbi. Okrenuo se prema prijatelju. „Ezme
Rolings sprovodi nekakvu prevaru na posedu mog strica.
Spreman sam da se opkladim u dvesta funti da oko njenog
stomaka nema ničeg do gomile perja.“
 Ris je gledao u njega. Pa izgovorio: „Unajmi policajca iz
Ulice Bou. On će brzo saznati.“
„Idem lično u Viltšir.“ Darbijeve oči su sijale suzdržanim
gnevom, koji je osećao od trenutka kada je Džerard Bandž
afektiranim korakom u cipelama sa crveno obojenom
potpeticom ušao u njegovu radnu sobu i saopštio mu neprijatnu
vest. „Istrešću ja istinu iz nje. Dođavola, ako se zaista
raskrupnjava, želim da znam ko je otac. Čak i ako ne mogu da
dokažem, želim da znam istinu.“
„Kako ćeš objasniti svoj iznenadni dolazak?“ pitao je Ris.
„Pre nekoliko nedelja primio sam od nje poruku o vazduhu u
Londonu i njegovom škodljivom uticaju na zdravlje dece. Džozi
i Anabel su mi se činile sasvim zdrave, pa sam ignorisao njenu
poruku. Svi ćemo joj se pridružiti na selu.“
„Deca nisu nešto što lako možeš preseliti“, usprotivio se Ris.
„Za početak, uz njih ide ubistven broj posluge, da ne spominjem
odeću, igračke i ostalo.“
Darbi je slegao ramenima. „Kupiću još jednu kočiju i staviti u
nju devojčice i dadilju. Koliko teško to može biti?“
Ris je ustao, pa stavio sada suv list hartije u džep na grudima.
„Možda ću pronaći sebi suprugu u divljinama Viltšira“, rekao
je Darbi ćudljivo. „Ne mogu sam da podižem sestre.“
„Ne znam šta je tako teško u podizanju dece. Unajmi svakoj
dadilju. Nema potrebe da se opteretiš ženom.“
„Devojčicama je potrebna majka. Slugama je Džozi naročito
teška.“
Ris je podigao obrve. „Ne mogu da kažem da je moja majka
učinila mnogo za mene. A mislim da ni tvoja majka nije baš
mnogo učestvovala u tvom vaspitanju.“
„Dobro, potrebna im je dobra majka“, odgovorio je Darbi
nestrpljivo.
 „To i dalje nije dovoljan razlog da se uzme žena“, rekao je
Ris na odlasku. „Pa, srećno ti bilo sa strinom. Kako su je ono
nazvali? Ozloglašena Ezme, zar ne?“
„Biće ona ozloglašena nakon što završim s njom“, rekao je
Darbi namrgođeno.
 2
Šećer i začin, i sve na lep način

Glavna ulica
Limpli Stouk, Viltšir

Bilo je to nešto najlepše što je ikada videla. Oči su mu se

namreškale u znak dobrodošlice i nasmešio joj se... a njoj je srce
poskočilo u grudima i poneo ju je toliko silovit talas čežnje da
joj se činilo da će je oboriti. „Vo!“, rekao je. „Vo! Vo!“
„Ti si prelep dečak“, gukala je Henrijeta. „Imaš li zubić, mili?
Baš tu?“ Spustila je prst na bebinu bradu.
Uhvatio ga je talas kikotanja i on je zakoračio prema njoj, pa
ponovio: „Vo!“
„Vo?“, pitala je Henrijeta smejući se u odgovor.
„Vo-vo!“, vikalo je dete.
Devojčica je zgrabila bebu za ruku, pa je povukla nazad.
„Ona želi da kaže zdravo“, izgovorila je ozlojeđenim tonom.
„Anabel je devojčica, nije dečak. I nije lepa. Ćelava je, u slučaju
da niste primetili.“
Devojčica od pet-šest godina namrgođeno je pogledala
Henrijetu. Bundica joj je bila raskopčana i nije nosila rukavice,
premda to i nije bilo mnogo važno. Bilo je neuobičajeno toplo za
januar, i Henrijeta je svoju bundu ostavila u kočiji. Dete je
nosilo prljavu haljinu koja je verovatno tog jutra bila
bledoružičasta, ali je očigledno bila u dodiru sa ulicom.
Zapravo, niz prednju stranu se pružala smrdljiva pruga
stajskog đubriva kao da je pala pravo u balegu.
Devojčica je počela da odvlači bebu niz ulicu. Ta ružičasta
haljina je bila sašivena od finog sukna iako je zaudarala na štalu.
Henrijeta je stala pravo pred nju i nasmešila se kao da joj je
sasvim slučajno preprečila put. „Prozrela si me, zar ne? I
potpuno si u pravu. Ne znam gotovo ništa o deci. Naravno, znam
da si ti dečak.“
Devojčica se još jače namrgodila. „Nisam!“.
„Nemoj mi reči! Mora da se varaš. Sasvim sam uverena da
momčići od – o, četiri godine – ove godine nose ružičaste vrpce.
Potpuno sam sigurna.“
„Nisam dečak i imam pet godina. Ako biste se, molim vas,
pomerili, preprečili ste nam put.“
Izraz dubokog opreza na njenom licu naterao je Henrijetu da
trepne, pa se sagnula i pitala: „Kako se zoveš, mila? I gde ti je
dadilja?“
Na trenutak se činilo da devojčica neće odgovoriti, da će
nastaviti da trči glavnom ulicom vukući mlađu sestru za sobom.
„Ja sam Džozi“, izgovorila je najzad. A zatim dodala:
„Gospođica Džozefina Darbi. Ovo je moja mlađa sestra
Anabel.“
„Vo!“, povikala je Anabel. „Vo!“ Činilo se da je silno srećna
što se Henrijeta ponovo spustila na njen nivo.
„Ah“, rekla je Henrijeta, veselo gledajući dete. „Ja sam ledi
Henrijeta Maklelan. I neizmerno mi je milo što smo se upoznale.
Džozi, da nisi negde izgubila dadilju?“
„Ostavila sam je zbog boljeg nameštenja“, rekla je Džozi
oholo i prilično brzo.
„Molim?“
„Ostavila sam je zbog boljeg nameštenja“, ponovila je. „To je
kuvarica rekla pre nego što je prešla na drugu stranu ulice.“
 „Ah“, kazala je Henrijeta. „A šta misliš gde si ostavila
dadilju?“
„Tamo“, rekla je Džozi, pa tvrdoglavo ukrutila usnu. „Ali ne
vraćam se tamo. Neću ponovo da ulazim u kočiju. Neću!“
Pogledala je u niz bifora1 niz glavnu ulicu. „Pobegle smo i ne
vraćamo se. Tražimo prodavnicu koja prodaje sladoled, a onda
ćemo otići još dalje.“
„Misliš li da se dadilja brine za vas?“, pitala je Henrijeta.
„Ne. Sad joj je vreme za jutarnji čaj.“
„Ipak, mora da brine. Da li se nalazi u krčmi Zlatna košuta?“
„Neće primetiti“, rekla je Džozi. „Ponovo je jutros zapala u
histeriju. Ne voli da putuje.“
„Ako dadilja i nije zapazila da vas nema, tvoji roditelji će to
primetiti, i neizmerno će brinuti ako ne budu mogli da pronađu
tebe i tvoju sestru.“
„Moja majka je mrtva“, objavila je Džozi. Uputila je
Henrijeti pogled kojim je nagovestila da bi ta činjenica trebalo
da je očigledna.
„O bože“, izgovorila je Henrijeta prilično nevešto. Pa se
pribrala. „Šta kažeš da ponesem tvoju sestru, pa da krenemo u
tom smeru?“
Džozi nije odgovorila, ali je pustila Anabel ruku. Henrijeta je
pružila ruke i dete joj se dogegalo pravo u naručje. Bila je
punačka, rumena i ljupko ćelava.
Čitavo lice joj se ozarilo blistavim osmehom. Pomilovala je
Henrijetu po licu i izgovorila: „Mama?“
Henrijeti se srce zgrčilo u uobičajenom žalosnom naletu
zavisti. „Bože“, rekla je. „Baš si milo dete.“
„Dadilja kaže da je nesnosna koketa“, kazala je Džozi na
pomalo obeshrabrujući način.
„Pa“, rekla je Henrijeta, uspevši da ustane sa detetom u
naručju. „Mislim da ću morati da se složim sa dadiljom. Anabel
se čini sasvim srdačno za nekoga ko me prvi put sreće. Nije to
nešto što bi starija mlada dama uradila, zar ne?“ Nasmešila se
Džozi i pošla polako nazad prema Zlatnoj košuti moleći se u
sebi da njen slabi kuk uspe da izdrži teret. Anabel je bila mnogo
teža nego što je izgledala.
„Anabel radi mnogo toga što ja ne bih radila“,
prokomentarisala je Džozi.
„Da, mogu da zamislim“, odvratila je Henrijeta. Pažljivo je
gazila pločnikom. Bilo bi strašno da se saplete i ispusti dete.
„Ja nikada ne bljuckam, na primer.“
„Naravno da to ne radiš.“ Pred njima se nalazio neravan led
na putu. Henrijeta je snažnije stegnula Anabel.
„Jednom sam povratila večeru, za Uskrs prošle godine, i
dadilja Pivs je rekla da sam pojela previše ušećerenih šljiva. Što
je koještarija, pošto sam pojela samo sedam. Mislim da sedam
nije previše, slažete li se?“
„Svakako.“
„Anabel, s druge strane, ona...“
No Anabelina sklonost ka bljuckanju trenutak kasnije postala
je suviše očigledna. Henrijeta je uspela da pređe deo oštećenog
puta i zastala je da propusti kočiju koju su vukla četiri konja da
bi mogle da pređu ulicu do Zlatne košute, kada se Anabel
zakašljala.
„Pazite“, povikala je Džozi, pa uhvatila Henrijetu za suknje.
Henrijeta ju je zbunjeno pogledala. „Sve je u redu...“, počela
je.
I baš u tom trenutku Anabel je povratila Henrijeti niz leđa.
Topla – ne, vrela – tečnost slila joj se niz leđa i haljina ju je
smesta upila.
Sekund kasnije haljina je postala lepljiva i ledena.
 Instinktivno je odvojila Anabel od sebe. To je bila velika
greška jer Anabel želudac nije bio prazan, pa je talas blago
ukiseljenog mleka silovito pogodio Henrijetu u grudi i slio se niz
prednji deo njene haljine natapajući je. Zadrhtala je čitavim
telom, ali uspela je da ne ispusti dete.
Bila je neodređeno svesna da Džozi viče. Anabel je zgrčila
lice i počela da urla.
„O, mila“, rekla je Henrijeta, pa instinktivno privukla dete na
vlažnu haljinu i privila je na rame. „U redu je. Ne plači. Muči li
te stomačić? Ne plači, molim te, ne plači.“
Milovala je detetu leđa dok nije prestalo da plače i spustilo
glavu Henrijeti na rame.
Henrijeti se srce zgrčilo od čiste čežnje dok je gledala ćelavu
glavicu i jedno ružičasto uho. Moram da uradim nešto u vezi s
ovim, pomislila je trezveno. Ako sam toliko opijena čežnjom za
detetom da se divim stvorenju koje mi je upravo upropastilo
najbolji komplet za šetnju, onda zaista gubim razum.
Džozi je skakutala pored nje. „Žao joj je!“, vikala je glasom
toliko prodornim da je bio nalik na vrisak. „Žao joj je, žao joj
je!“
„I meni je“, rekla je Henrijeta osmehujući joj se. „Dobro je
što nisam od šećera, pa se neću istopiti.“
Nestalo je nešto nemira koji je grčio Džozino malo lice.
„Uništila je vašu lepu haljinu“, kazala je, prišavši da dotakne
Henrijetinu haljinu boje bledog ćilibara. „Dadilja kaže da je
Anabel trebalo da prestane do sada to da radi. Anabel ima
gotovo godinu dana, naposletku, i pije iz čaše. Ali čini se da ne
može da prestane sa tim. Mislim da ne zna kako to da učini.“
„Pretpostavljam da si u pravu“, rekla je Henrijeta privijajući
vlažni zamotuljak uz rame. „Možda bi bolje bilo da pronađemo
vašu dadilju jer je Anabel potrebno presvući.“
 Ali Džozi je odmahnula glavom. „O ne, ne može još da joj
promeni odeću. Dadilja Pivs kaže da Anabel mora da nosi
vlažnu odeću dok se ne osuši jer drugačije neće naučiti da ne
povraća.“
Henrijeta je skupila oči. „Molim?“
Džozi je ponovila. I dodala: „Možemo li, molim vas, da
sednemo i sačekamo da se haljina osuši? Zato što dadilja Pivs
neće znati da je povratila, a Anabel ne voli da je pljuska.“
„To mi se i učinilo da sam čula“, rekla je Henrijeta. „Neću
dozvoliti dadilji da pljuska Anabel, ali zahtevaću da je smesta
presvuče. Razgovaraću sa vašom dadiljom. I vašim ocem.“
Pružila je slobodnu ruku, a Džozi nije oklevala, već je pošla
pored nje preko ulice, pa ušla u krčmu.
Jedan punačak muškarac žurno je izašao iz Zlatne košute dok
su one išle prema ulazu. „Ledi Henrijeta! Veliko mi je
zadovoljstvo što vas vidim!“
„Dobar dan, gospodine. Kako ste vi i gospođa Giford?“
„Bolje čim sam vas čuo, ledi Henrijeta, i tako ću i reći svojoj
ženi. Ali zaboga, šta je ovo?“ Pokazao je dete. „To dete mora da
je suviše teško za vas. I čije je?“
„Nosim je bez problema, gospodine Giford.“ To je bila laž;
Henrijeta je osećala da počinje vući nogu. Ako uskoro ne spusti
Anabel, počeće da se naginje u jednu stranu kao brod u oluji.
Snažnije je stegnula dete.
„Nadala sam se da ćete vi meni reći kome ova deca
pripadaju. Pronašla sam ih kako lutaju glavnom ulicom. Džozi,
da li si...“
U tom trenutku Giford je spazio Džozi i razvedrio se. „One
su Darbijeve. On ima privatni salon. E sad, kako ste izašle iz
krčme, mlada damo?“
„Želela bih da razgovaram sa gospodinom Darbijem“, rekla
je Henrijeta odlučno. „Da li je to plavi salon, gospodine Giford?
Želim da porazgovaram i sa dadiljom devojčica.“
Krčmar je pošao ispred njih kroz lučni prolaz koji je vodio u
samu krčmu. „Pa, gospo, što se toga tiče, dadilja je upravo
otišla.“
„Otišla?“ Henrijeta je zastala u uskom hodniku.
„Pretpostavljam da to objašnjava zašto ova deca sama lutaju
glavnom ulicom.“
Gospodin Giford je klimnuo dok je otvarao vrata plavog
salona. „Otišla je nedavno, sa torbom i prtljagom, i bez reči
upozorenja. Rekla je da nije pristala da napusti London i da ne
voli da putuje. I još je bila sva uplakana i govorila da su deca za
nju previše, i da je ovde zlostavljaju i slično.
Henrijeta je smatrala da je sama dadilja bila okrutna ako je
verovati Džozinoj neizveštačenoj priči o povraćanju i vlažnim
haljinama. Činjenica da je mala Anabel pospano dremala na
njenom ramenu i da očigledno nije marila za vlažnu odeću samo
je dodatno ovo potvrđivala. Dete je moglo da dobije zapaljenje
pluća. Štaviše, s obzirom na to da u knjizi Pravila i uputstva za
dobro podizanje dece i vladanje njima Bartolomjua Bata stoji da
dadilja može ostvariti doživotan uticaj na dete, Anabelin otac je
pokazao razuzdani nemar kada je unajmio tako mrsku osobu da
brine o njegovoj deci.
„Uđite, ledi Henrijeta. Doneću vam šolju čaja. Nije vam
sigurno bilo lako da nosite to dete ulicom.“
„Mnogo vam hvala, gospodine Giford“, rekla je, pa ušla u
prostoriju. „Čaša vode će biti dovoljna.“
Soba je bila prazna. Plavi tepih se tiho pružao do prozora koji
je gledao na centralni trg Limpli Stouka. Henrijeta se osvrnula
da pita gde je otac dece, ali gospodin Giford se klanjao
muškarcu koji je upravo ušao na vrata.
 3
Kandže žalosti

Njena prva pomisao je bila da je on nalik na grčkog boga –

inteligentnog, ne onog nadurenog, nemoralnog. Ali ako je i bio
grčki bog, onda mora da je bio zaštitnik krojača jer je bio bez
sumnje najotmeniji muškarac koga je ikada videla. Umesto da
nosi tamnosmeđu boju kao većina muškaraca kada putuje, on je
nosio kaput sa dvostrukim kopčanjem sa detaljima
žućkastosmeđe boje i bledožute pantalone. Njegove čizme su se
isticale blistavim sjajem i izvijenim prstima, što nikada pre nije
videla. Dalje, marama oko vrata bila je opšivena čipkom i
našešurena oko vrata na veoma složen način.
Pogledom je preleteo preko njene izgužvane haljine i ona je
pomislila da je videla kako je trznuo nosem. Bez sumnje se
osećala na kiselo mleko i bljuvotinu. Njoj se stomak grčio od tog
zadaha.
Ali nije rekao ništa, prosto je pažnju prebacio na Džozi, čije
je namrgođeno lišće neobično bilo nalik licu njenog tate, i imala
je jednaku zlatnosmeđu kosu i iste izvijene obrve. Nije pokazao
nikakvo naročito zaprepašćenje činjenicom da se devojčica,
sasvim očito, prostrla po podu koliko je dugačka.
Samo ju je pitao sa blagom znatiželjom: „Da li si se tako
isprljala igrajući se u dvorištu, Džozi?“
Henrijetin tinjajući gnev izbio je u rečima: „Teško mi je da
poverujem, gospodine, da vi redovno pokazujete takav nemar
prema svojoj deci kakav ste pokazali danas. Ove dve devojčice
nisu se igrale u dvorištu, već su dospele podaleko odavde
glavnom ulicom i prešle su preko dve raskrsnice. A kako je u
Limpli Stouku pijačni dan, ima trenutaka kada ja strepim za svoj
život dok prelazim ulicu.“
Na čast mu služi što je izgledao donekle zaprepašćeno. „U
tom slučaju, vaš sam dužnik“, izgovorio je, pa se naklonio. Ali
zbog sledećeg pitanja je, prema njenom mišljenju, bio nalik
đavolu.
„Pretpostavljam da je to što držite u naručju Anabel?“, pitao
je.
Henrijeta je podigla obrve uz prezriv izraz. „Da li je suviše
nadati se da ćete prepoznati rođeno dete?“
„Nije za to potreban nikakav naročit trud“, istakao je.
„Žalosni zadah koji se širi oko nje govori da je to Anabel.
Giforde, nisam znao da ćeš uspeti tako brzo da pronađeš
odgovarajuću dadilju, pa makar i odavala utisak…“, lenjo se
nasmešio Henrijeti, „... da je donekle uzrujana. Sasvim sam
uveren da ćete biti kadri da držite pod kontrolom ova stvorenja,
gospođice. No, dozvolite da vas pitam za ranija nameštenja?“
Giford i Henrijeta su progovorili u isti glas.
„Nisam...“
„Nije ona dadilja“, rekao je Giford užasnutim glasom.
„Dozvolite da vam predstavim ledi Henrijetu Maklelan,
gospodine Darbi. Njen otac je erl od Holkama.“
Henrijeta je skupila oči dok se Darbi klanjao sa otmenom
nesputanošću. Nije imala želju da nastavi razgovor sa ulickanim
kicošem koji rođenu decu nije umeo da prepozna. Ova uglađena
verzije muškarca bila je jednako nesposobna kao i ostali
pripadnici njegovog roda.
On sam, sasvim očito, nije imao predstavu o svojoj grešnosti.
„Pretpostavljam da je Anabel povratila ručak sa uobičajenom
gracioznošću“, rekao je dok mu se lepo oblikovan nos blago
trzao. „Od srca se izvinjavam, ledi Henrijeta. I“, izgledao je
gotovo iskreno kada je ovo rekao, „zahvalan sam vam što ste
spasli ove dve male lutalice. Njihova dadilja jutros nije bila pri
sebi i pretpostavljam da su pobegle dok je ona doživljavala
napad histerije.“ Okrenuo se Gifordu sa šarmantnim osmehom,
pa se naklonio: „Da li bi mogao da mi pozajmiš jednu
konobaricu da nas otprati do kuće moje strine?“
Giford je zaboravio da zatvori vrata za sobom žureći da
posluša gospodina Darbija, pa je Darbi sam to učinio. Činilo se
da se kreće sa izvesnom suzdržanom otmenošću, kao velika
mačka koju je videla u putujućem cirkusu. Henrijeta je osetila
kako joj se trnci ljutnje spuštaju niz kičmu. Mora da je strašno
lako biti rođen takav, sa tim savršenim telom, od vitkih nogu do
dugačkih trepavica.
Iznenada je postala svesna kose koja joj je padala niz leđa i
fleka na haljini. Verovatno nikad u životu nije izgledala gore.
Ali dete koje je držala u naručju podsetilo ju je na istinski
značajno pitanje. Pred njom je stajao bezosećajni, nemarni
roditelj. Na njoj je bilo da mu pokaže koliko greši. Na sreću,
otkako je otvorila seosku školu, poručila je sve knjige o
podizanju dece koje je mogla da pronađe.
„Konobarica nije zadovoljavajući izbor“, rekla je. „Morate
pronaći odgovarajuću osobu koja će da brine o vašoj deci.“
Okrenuo se prema njoj. „Izvinite. Da li ste nešto rekli?“
„Čini se da ste spremni da predate decu svakoj ženi koja uđe
u prostoriju. Možda će ova konobarica biti jednako nemarna kao
i prethodna dadilja. Znate li da je ona prisiljavala malu Anabel
da nosi vlažnu odeću u izuzetno pogrešnom uverenju da će to
izlečiti detetovu sklonost da povraća? Jeste li to znali,
gospodine?“
 Trepnuo je prema njoj kao da je stablo zapevalo. „Ne, nisam.
I slažem se sa vama da je malo verovatno da bi to moglo da reši
problem.“
„Prema deci bi u svakom trenutku čovek trebalo da se ophodi
sa dobrim namerama“, kazala je Henrijeta, ponavljajući svoju
omiljenu rečenicu iz knjige Pravila i uputstva za dobro
podizanje i vladanje deco m Bartolomjua Bata. „Zaboga, cenjeni
stručnjak za podizanje dece, gospodin Bat, kaže da...“
Ali gospodin Darbi sasvim jasno nije obraćao pažnju na nju.
„Džozi, molim te, ne naslanjaj se na moju nogu. Strašno ću se
naljutiti ako tu svoju prljavštinu prebaciš na moje pantalone.“
Na Džozinom licu je, ako se Henrijeta nije prevarila, bio
đavolski nestašan izraz. I naravno, devojčica je namerno počela
da trlja obraz o očeve bledožute pantalone.
On je reagovao predvidivo i oštro je rekao: „Džozefina Darbi,
smesta prestani!“
Henrijeta mu je u sebi zamerila. Gospodin Bat je predlagao
da se prema deci ophodi sa poštovanjem. Suviše stroga grdnja
terala ih je da budu još više nepokorna.
Džozi se pokazala kao savršen primer Batove teorije. Jasno je
bilo da je i ranije bila grubo ukorena i zato se i ponašala kao
goropad, doduše mala. Povukla se, pa stavila ruke na bokove
kao general na paradi. „Podigao si glas!“
„I učiniću to ponovo ako se budeš ružno ponašala.“
„Ne smeš da vičeš na mene. Ja sam devojčica bez majke.“
„O, zaboga, ne započinji ponovo sa tim koještarijama“, rekao
je bezdušno. „Već znam da si bez majke. Ako se ne utišaš, daću
te konobarici.“
Bezdušan! Bio je načisto bezdušan u Henrijetinim očima.
Džozi mora da se slagala s njom jer se bacila na pod i počela
energično da udara nogama i da sve glasnije vrišti.
 Gospodin Darbi je izgledao napaćeno, ali ne i iznenađeno. I
nije pokazao nikakvu nameru da se pozabavi situacijom.
„Učinite nešto!“, prosiktala je Henrijeta.
Podigao je obrvu. „Da li ste imali nešto konkretno na umu?“
Ovo je izgovorio prilično glasno u naporu da nadglasa Džozinu
vrisku.
„Podignite je u naručje!“
„Od kakve bi to koristi bilo? Ima napad histerije. Zar se niste
zapitali zašto je njena dadilja otišla? Ovo je verovatno četrdeseta
takva epizoda otkako smo pre tri dana napustili London.“
Henrijeta je osetila oštar bol u desnoj nozi. Anabelina težina
ju je terala da se klati sa jedne na drugu stranu. Njen kuk prosto
nije mogao da podnese ovaj fizički napor. „Evo!“ Izručila je
bebu u naručje ocu.
Njegovim licem je preleteo gotovo komičan izraz
iznenađenja. Na trenutak se zapitala da li je ovo prvi put da drži
u rukama svoje dete.
„A sada“, kazala je Henrijeta. Džozina prodorna vriska terala
ju je da oseti neopravdan nivo iritacije. „Šta obično radite u
ovakvoj situaciji?“
„Čekam da završi“, rekao je Darbi ljubazno. „Pošto je ovo
moje prvo – istovremeno i poslednje – putovanje sa decom,
moje iskustvo je ograničeno na poslednja tri dana.“
Henrijeta je podigla glas. „Hoćete li da kažete da je Džozi
počela da se ponaša ovako za vreme putovanja iz Londona?“
„Zapravo je, koliko sam razumeo njenu dadilju, ovo
uobičajena pojava. U kombinaciji sa Anabelinim slabim
želucem, dadilja nije bila sposobna da ostane na svojoj poziciji, i
ja ne mogu da kažem da joj zameram.“
„Čini se da je dete u kandžama žalosti“, rekla je Henrijeta,
gledajući Džozi kako se baca po podu. Osetila je talas
saosećanja, umanjen sve istanjenijim nervima. Bilo je nečeg u
Džozinim kricima što je naročito uznemiravalo.
Bilo je jasno da je ovakvo ponašanje posledica očevog
nemara. „Možda bi trebalo manje da cenite odeću, a više ćerku“,
rekla je, pogledavši iskosa Darbijeve baršunaste revere.
Skupio je oči. „Da odeću kupujem u Limpli Stouku,
verovatno bih razmišljao kao i vi.“
„Anabel žvaće vašu maramu“, istakla je Henrijeta sa
izvesnim zadovoljstvom.
Izraz teškog užasa preleteo mu je preko lica. Čini se da nije
imao predstavu da se dete probudilo i da je sa uživanjem trljalo
lice njegovom uštirkanom maramom. Istrgao ju je iz njenih
ruku, ali je štirka nestalo, pa mu je marama sada mlitavo visila
oko vrata sa nekoliko fleka koje su se pružale čitavom dužinom.
„Kakva šteta“, izgovorila je Henrijeta medeno.
„Već sam ovu odevnu kombinaciju otpisao“, rekao je
odmeravajući je. „Mogu samo da vam predložim da i vi to isto
učinite sa svojom haljinom.“ Henrijeta je zaustila da otrovno
odbrusi ulickanom Londoncu što se podsmeva njenoj odeći, ali
su Džozini krici bili toliko iritantni da nije više ni trenutka
mogla da ih zanemari.
Ignorišući oštro sevanje bola u kuku, Henrijeta se sagnula i
uhvatila Džozi za ručni zglob, pa je odlučno podigla. Devojčica
se ispravila na noge pišteći kao irska frula. Henrijeta ju je na
trenutak držala podignutu, ali buka nije prestajala. „Džozi“,
naredila je, „smesta prestani sa tom bukom.“
„Neću!“, zaurlala je Džozi. „Neću da idem u dečju sobu!
Neću da jedem hleb i vodu! Neću da idem sa konobaricom! Ja
sam sirota devojčica bez majke!“ Njeno deklamovanje se
odlikovalo tečnošću koja je ukazivala na uvežbanost. Okrenula
se i uspela da šutne oca u nogu. Izgledalo je kao da boli, premda
je njegov bolni grč možda pre bio zbog tragova koje je ostavila
na njegovim čizmama.
„Dosta je bilo ovih besmislica“, rekla je Henrijeta, podigavši
glas da nadglasa vrisku.
Vriska je postala glasnija, a Henrijeta je osetila kako i njen
gnev raste zajedno sa njom.
Sagnula se, pogledala Džozi pravo u lice i izgovorila: „Ako
ne ućutiš, uradiću nešto vrlo neprijatno.“
„Nećete se usuditi!“ povikala je devojčica koliko je grlo nosi.
„Ja sam...“
„Miruj!“ rekla je Henrijeta onoliko pretećim tonom koliko je
to bilo u njenoj moći.
Džozi je pokušala da se otme i uspela je da uvrne Henrijeti
ručni zglob. To je bila kap koja je prelila čašu. Henrijeta je, ne
puštajući Džozi, zgrabila čašu vode koju joj je Giford doneo i
prosula je devojčici na glavu.
Usledio je gotovo komičan trenutak tišine, koji je remetilo
samo tiho Anabelino hrkanje jer se sada lepo umirila u očevom
naručju.
Džozefina je otvorenih usta zurila u nju dok joj se niz kosu
slivala voda.
Darbi je prasnuo u smeh. „Pa, to je upalilo. Ledi Henrijeta,
klanjam vam se. Potpuno sam potcenio vašu snagu. Verujem da
sam vas otpisao kao nežnu gospođicu.“
Henrijeti se stomak spustio u pete. „Gospodine Darbi, morate
mi oprostiti. Ne znam šta me je spopalo! Užasnuta sam svojim
ponašanjem“, glasno je udahnula. „Ono što sam upravo učinila
protivi se svakom principu podizanja dece koji uvažavam!“
Pustila je Džozi, koja se povukla prema ocu, sve vreme zureći u
Henrijetu.
Darbi je pružio ruku. „Džozi, ako mene skvasiš, doživećeš i
gore od ove vode. A sada bi ti bolje bilo da se izviniš ledi
Henrijeti.“
Voda je kapala sa Džozine prljave ružičaste haljine. Kosa joj
se skupila u mokre bičeve oko lica. U svakom pogledu je bila
otelotvorenje deteta bez majke. Henrijeti se srce steglo od
sramote. Kako je mogla da tako izgubi strpljenje?
„Ona me je polila vodom“, primetila je Džozi. Njen glas je
pre bio začuđen nego gnevan.
„Zaslužila si“, rekao je Darbi bezosećajno. „Žao mi je što se
ja toga nisam setio.“
„Gospodine Darbi, ja prosto ne mogu da pronađem reči da se
izvinim za svoje ponašanje“, ubacila se Henrijeta. Glas joj je
podrhtavao od siline stida. „Vidite“, pribrala se, „vidite, moja
narav je za svaku osudu. Morate mi dozvoliti da se iskupim.“
Izvio je jednu obrvu.
„Da se iskupite?“, ponovio je. U njegovom promuklom
baritonu osećao se tek nagoveštaj smeha.
„Pronaći ću vam odgovarajuću dadilju. To je najmanje što
mogu da učinim. Ako ćete ostati u krčmi još dan ili dva, ja ću
stupiti u vezu sa kancelarijom za zapošljavanje dadilja u Batu i
predstaviti vam kandidatkinje za to nameštenje. Uveravam vas
da sam, ako zanemarimo moje skandalozno ponašanje, savršeno
sposobna da pronađem dadilju za vas. Unajmila sam učiteljicu
za seosku školu i ona se pokazala kao veoma sposobna.“
Džozi je povukla Darbija za pantalone kao što bi neko
povukao uže za zvonce, pa rekla: „Moram na nokšir.“
Gospodin Darbi ju je ignorisao. I dalje je, podignute obrve,
gledao Henrijetu, kao da mu je pitanje „iskupljenja“ dalo
nekakvu ideju. Duhovitu, ako je suditi po njegovom osmehu.
„Ledi Henrijeta, smem li da još jednom ponovim koliko ste
me prijatno iznenadili?“
 Džozi je glasno ponovila: „Moram da koristim nokšir. Da ne
dođe do nezgode.“
Na sreću, gospodin Giford je baš u tom trenutku ušao u
prostoriju i ostao prilično iznenađen što se voda cedila sa Džozi
i još se više iznenadio kada je video da gospodin Darbi drži
Anabel. „Doveo sam Besi iz kuhinje“, objavio je. „Ona je
najstarije od šestoro dece i zna sve o njima.“
Trenutak kasnije su gospodin Giford i Besi izveli decu.
Henrijeta je čula Džozin glas kako se gubi niz hodnik dok je
prepričavala kako je ona, siroto dete bez majke, sasvim
nakvašena jer je...
Henrijeta je zadrhtala. Oduvek je imala preku narav, ali
nikada, nikada je nije iskalila na detetu. Naravno, nikada nije
bila u blizini dece uprkos činjenici da je znala knjige
Bartolomjua Bata napamet.
Možda je zapravo i bilo dobro što ona sama nije mogla da
ima decu.
 4
Istine na koje nam drugi ukažu
retko su prijatne

Darbi je zatvorio vrata za Anabel i Džozi sa oštrim osećanjem

olakšanja. Od trenutka kada je krenuo iz Londona njegov život
je bio pakao. Džozi je morala da boravi u njegovoj kočiji zbog
Anabelinog povraćanja, što je bio zahtev koji nije mogao da
odbije nakon što je zadah u kočiji kojom su se deca vozila
postao ubistven. Ali Džozino društvo nije bilo čist užitak.
Zapravo, nije bilo nikakav užitak. Kada nije kukala, ležala je
opružena na podu kočije i urlala do nebesa.
Ledi Henrijeta je i dalje izgledala izbezumljeno. Osećala je
krivicu, pomislio je nadmeno. Kada ju je prvi put video kako
drži Anabel, osetio je nalet straha: tako lepa dadilja će napraviti
pometnju među lakejima. Druga pomisao je već bila
odbacivanje takve mogućnosti. Žena je imala lepo lice, ali joj
držanje nije bilo otmeno, nije imala svest o svojoj ženstvenosti.
Uopšte ne bi bilo važno šta nosi. A i bilo je jasno da je bila
divljakuša u duši. Nije bilo čudo što je neudata.
„Molim vas da prihvatite moje izvinjenje u Džozino ime“,
rekao je. „Obe su bile neoprostivo nepristojne.“
Divljakuša se ugrizla za usnu. Bila je to izvanredno meka
ružičasta usna za ženu tako oštrog jezika. „Plašim se da je njeno
ružno ponašanje u vezi sa vašim nemarom“, odvratila je bez
uvijanja. „Deca kojoj se pokazuju ljubav i naklonost uvek su
poslušna i dobra.“ Nije morala da ističe da Džozi teško da je
odgovarala tom opisu.
Darbi nikada nije učestvovao u razgovoru u vezi sa veštinom
podizanja dece, niti je imao i najmanju nameru da se u takav
razgovor upušta. Ali je, kako ga je ovo pogodilo, odgovorio:
„Vaš zaključak je malo verovatan jer Džozi jedva da me i
poznaje. Unajmiću dadilju koja će joj pružiti nužnu naklonost.
Premda već žalim tu ženu.“
„Dadilja ne može da zameni roditelja“, izgovorila je strogo.
Možda je nedostatak visine objašnjavao njenu žestinu,
pomislio je Darbi. Sitna ili ne, ova prznica koja je spasla
devojčice imala je veličanstvene grudi. Zahvaljujući temeljnom
kvašenju, haljina joj se lepila za grudi tako da se svaka oblina
ocrtavala. Neka druga žena bi ili skrivala ovu činjenicu ili se
njome razmetala. No činilo se da ledi Henrijeta to i ne
primećuje.
„Činjenica je da vas vaša ćerka jedva poznaje. I to nije nešto
čime bi trebalo da se razmećete, gospodine!“
„Džozi mi je sestra po ocu“, odvratio je Darbi neuvijeno.
„Verujem da sam je sreo tri ili četiri puta pre nego što sam
neočekivano postao njen staratelj nakon što su moji otac i
maćeha poginuli u nezgodi sa kočijom. Moja maćeha ju je
verovatno pozvala iz dečje sobe da je predstavi za Božić kada
sam im bio u poseti, ali zaista nemam sećanje na taj događaj.“
Otkako je odrastao, Božić je, kako se od njega zahtevalo,
provodio sa porodicom i brojao je minute kada će moći da
napusti kuću.“
Henrijeta je trepnula. „Džozi vam je sestra po ocu? I
Anabel?“
„Da.“
„Zašto mi to, zaboga, niste odmah rekli?“
Slegnuo je ramenima. „Džozi svaki put počne da urla kada se
seti da je dete bez roditelja.“
„Njeno ponašanje verovatno ukazuje na žalost zbog majčine
rane smrti.“
„Ah, ali da li žali? Verujem da su Džozini izlivi besa mana
njenog karaktera. Njena dadilja je to svakako mislila, a ja sam
uveren da ju je ta žena poznavala mnogo bolje od mene.“
Video je nesigurnost u očima ledi Henrijete, što je samo
potvrdilo njegov osećaj da je i Džozi divljakuša u nastanku.
Zapravo, majušna verzija njene mile majke.
„Da li je njena majka dugo mrtva?“
„Nešto preko osam meseci“, odgovorio je Darbi. „A sada,
ako biste me izvinili, ledi Henrijeta, uveravam vas da ću narednu
dadilju birati pažljivije. Moja strina, ledi Rolings, živi u kući
Šantil, blizu Limpli Stouka, i ona će bez sumnje biti kadra da
pronađe primerenu dadilju za decu.“
Prišao je vratima salona.
Henrijeta je pošla za njim i pružila ruku u znak pozdrava.
„Verovatno ćemo se ponovo sresti, gospodine Darbi. Vaša strina
priređuje druženje večeras i moja porodica je prihvatila njen
poziv.“
Čovek se na njene oči pretvorio u gospodina prvoklasne
otmenosti. Počastio ju je naklonom dostojnim samog kralja. A
zatim uzeo njenu ruku u svoju i poljubio vrhove prstiju njenih
rukavica. „Biće mi izvanredno zadovoljstvo.“ U njegovom glasu
se čuo uvežbani promukli ton koji je obećavao užitak.
Henrijeta je trepnula i umalo se nije nasmejala, ali se
suzdržala. „Mora da ste čitavog života živeli u Londonu“, rekla
je znatiželjno.
Bilo je nečega u toplini njegovih smeđih očiju što je kod nje
izazivalo blagi nemir.
„Retko posećujem selo“, kazao je. „Plašim se da me
pastoralna zadovoljstva ne privlače mnogo.“
Henrijeta je lako u to mogla da poveruje. Čak i uprljan
susretom sa Anabel, bio je kao riba na suvom u Limpli Stouku.
„Hoćete li dugo ostati u poseti?“
„To zavisi“, rekao je gledajući je pažljivo u oči, „od
zadovoljstava sela. Moram da kažem da sam... iznenađen u tom
pogledu.“
Henrijeta se ponovo umalo nije nasmejala, ali je uspela da
zadrži kikot. Ne priliči uvrediti tako otmenog mužjaka,
pogotovo kada se ovako trudio da je zadivi manirima. Naravno,
nije imao predstavu da su njegovi maniri na nju protraćeni.
Dok se vraćala glavnom ulicom, pri svakom koraku vukući
desnu nogu, njena sestra Imodžen je doskakutala niz stepenice
trgovca štofom.
„O, Henrijeta“, pozvala ju je Imodžen. „Tu si! Svugde sam te
tražila.“ Naglo je stala. „Šta ti se, zaboga, desilo? Kakav je to
užasan zadah!“
„Nije se desilo ništa neuobičajeno“, odvratila je Henrijeta
penjući se u kočiju. „Premda se plašim da je haljina prilično
smrdljiva.“ Snažno je pesnicom u rukavici pritisnula bolni kuk.
Njen kuk je pulsirao na način koji je obećavao hramanje
narednih dan-dva.
„Kako se osećaš?“, pitala je Imodžen. „Zadaje li ti kuk
nelagodu?“
„Samo sam umorna. Upoznala sam jedno detence i plašim se
da je povratilo po mojoj haljini.“
„Pa, to bi trebalo da te izleći od naklonosti prema tim
stvorovima“, rekla je Imodžen vedro. „Zaista zaudaraš,
Henrijeta.“
Henrijeta je uzdahnula. Imodžen je svoj šesnaesti rođendan
shvatila kao podstrek da se upusti u iskrene primedbe koje je
smatrala primerene odraslima.
„Moraš se odmarati“, nastavila je Imodžen. „Ali čini mi se da
ti je ovaj izlet ipak godio. Nisi bleda kao obično.“
Henrijeta je znala da obično ima ten duha, i Imodžen nije
morala to da joj kaže. Barem bledilo nije imalo nikakve veze sa
njenom bolešću. Tata je uvek tvrdio da je Henrijeta nasledila
izgled svoje mame.
Kada je bila mala, Henrijeta je satima gledala minijaturu žene
koja je umrla rađajući je, i pitala se da li će se čudnovata
mešavina crta njenog lica ikada pretvoriti u nešto izvanredno
kao što je bilo lice njene mame.
Problem je bio u tome što je ona sada izgledala sasvim dobro,
ali to nije bilo važno. Bila je ukaljana hromošću i nesposobna da
se uda.
Od trenutka kada je postala svesna sebe, bila je svesna i svog
kuka. Nije to bilo zbog bola. Ukoliko nije dugo hodala ili nosila
težak teret, nije je mnogo boleo.
Njena majka je imala isti takav kuk i umrla je rađajući nju.
Henrijeta je to znala godinama. Kada bi rađala, i ona bi umrla,
baš kao njena majka.
Plakala je i plakala kada je prvi put shvatila istinu. Jednog
dana ju je otac zatekao kako plače i pitao je šta je muči. Kad je
najzad uspela jecajući da mu se poveri, on ju je privio u naručje i
obećao da joj njena slabost neće naškoditi jer se ona nikada neće
udati. „Ostaćeš kod kuće sa mnom. Kome je potreban muž?“
rekao je glumeći ljutnju i ona se, sa onih svojih nežnih devet
godina, složila s njim.
„Nikada ne bih poželela da te napustim, tata“, rekla je.
„I nikada nećeš“, kazao je nežno, pa je poljubio u čelo.
Sada je imala dvadeset tri godine. Njen tata je bio mrtav već
dve godine. A ne može se reći da su joj udvarači nadirali na
vrata.
Istina je bolela. Da, njen otac je jasno rekao da nema nameru
da joj dozvoli da se uda. Ali muškarci nisu ni želeli da imaju
ništa sa njom nakon što bi saznali za njen kuk. Ko bi želeo ženu
koja će sasvim sigurno umreti na porođaju i gotovo sasvim
sigurno odneti i dete sa sobom? Svi su rekli da je ona sama
preživela pukim čudom.
„Možda bi trebalo da odustaneš od sedeljke ako si previše
umorna“, rekla je Imodžen, proveravajući kakve su joj lokne u
ogledalcetu koje je nosila u tašni.
Obično bi se Henrijeta složila bez razmišljanja. Ali večeras
su bili pozvani u kuću ledi Rolings, a tamo je bio gospodin
Darbi. Premda on nije pokazao nikakvo interesovanje da se
ponovo sretne sa njom.
Ali bilo bi zabavno gledati ga kako se razmeće otmenošću
pred njihovim susedima. Vredi sedeti u prvom redu kada shvate
da je u njihovu malu zabit dolutao labud.
 5
Ozloglašena Ezme

Kuća Šantil
Limpli Stouk

Ledi Ezme Rolings nije se osećala naročito okretno. Zurila je u

svoje gležnjeve. Čitavog života oni su bili njen ponos. Kada je
izašla u društvo, bila je zanosno svesna da je gospoda stezala
vilice pri pogledu na njihovu vitku otmenost. Nakon što je na
britansku obalu stigla prva slika Francuskinje sa suknjama
podignutim sa strane, Ezme nije gubila ni časka, pa je odmah
podigla svoje suknje.
Ali sada... njeni gležnjevi su bili debeli i izbočeni. Uz tiho
stenjanje pružila je ruku i bocnula mesto gde su nekada bili njeni
gležnjevi. Prst joj je utonuo u oteklo meso. Bilo je to
neverovatno. Premda zapravo i nije bilo važno. Jedini deo tela
za koji su ljudi pokazivali interesovanje bio je njen stomak, što
je pokazivala činjenica da su ga redovno spominjali. „Jeste,
gospođo, stomak lepo napreduje, šta kažete?“
Niko nije razgovarao o njenom stomaku dok nije uzela na
sebe zadatak da rodi dete. Pod normalnim okolnostima stomaci
dama se nisu spominjali.
Uzdahnula je, pa se zavalila na naslon kanabeta i spustila
ruke na ćebe koje joj je bilo prebačeno preko stomaka. Kada je
ležala na leđima, njen stomak se podizao u vazduh kao ostrvo iz
reke. Slabo januarsko sunce sijalo je na njene spuštene kapke.
Ispod šaka je osećala blage pokrete.
Pa, Majlse, pomislila je, evo tvog deteta.
Možda.
U daljini je čula Helen kako je doziva. Ali nije želela da joj
se javi, pa je ostala da leži mirno i prstima opisuje dom svog
deteta, pokušavajući da oseti da li se unutra nalaze dve majušne
bebe.
Starica koja je vodila mlekaru na putu do sela volela je da
predviđa da nosi blizance. Ova pomisao joj se činila moguća jer
je bila tako krupna. I, za razliku od većine žena, tačno je znala
kada je dete začeto – pa, suzila je trenutak na dve noći, jednu za
drugom. To je značilo da je tačno u šestom mesecu; ni manje ni
više.
Ali svakog trenutka je bila krupnija. Njen stomak je izgledao
kao stomak nekih žena pred porođaj – a dete nije trebalo da se
rodi još tri meseca. Pomisao na blizance bila je intrigantna i
zastrašujuća. Kako je to moguće? Kako je moguće da ne budu
blizanci?
Dečak i devojčica, pomislila je. Ili dve devojčice. Ili dva
dečaka. Plesali su iza njenih sklopljenih kapaka na zlatnoj
toplini sunca, devojčice u dečjim keceljama sa vrpcama u kosi,
dečaci razbarušene kose...
Ne! Slučajno je dečacima dala zlatnu kosu. Nemate takvu
kosu, rekla im je nemo. Imate Majlsovu lepu smeđu kosu.
Barem neko vreme. Vašem ocu nije ostalo više od ponekog
pramena.
Ispremeštala je slike u glavi. Sada je imala dečake sa lepim,
okruglim licima i razbarušenom smeđom kosom koja je već bila
pomalo proređena na temenu, premda su imali svega jednu
godinu ili nešto malo više. Tako je bolje, pomislila je pospano.
Smeđa kosa, Majlsovi dečaci.
 Ledeni glas je prekinuo njen dremež. Bila je to njena
prijateljica Helen, grofica od Godvina, kako je bila poznata
ostatku sveta. „Imaš posetioce, Ezme.“
„Posetioce?“, izgovorila je, boreći se protiv nagona da utone
u pospano sanjarenje.
„Tvoj nećak je stigao u neočekivanu posetu.“
U Heleninom glasu se osećala oštrina koja joj je privukla
pažnju. S mukom se podigla u sedeći položaj. „Darbi je ovde?
Darbi? Stvarno?“
„Stigao je u kočiji sa sestrama. Čini se da su putovali
danima.“
„Šta, zaboga, on radi ovde?“
„Kaže da je deci bio potreban svež vazduh.“
Ezme je ustala tek uz malu Heleninu pomoć.
„Ezme!“, rekla je Helen. „Zar ne razumeš zašto ti je Darbi
došao u posetu?“
„Napisala sam mu poruku u kojoj sam rekla da je vazduh u
Londonu škodljiv za decu. Odbio je u početku da dođe na selo,
ali mora da je razmislio o mojim rečima.“ Pošla je uz padinu
prema kući.
„Zašto?“, pitala je Helen. „Zašto bi Darbi promenio mišljenje
u vezi sa posetom?“
„Zato što je vazduh u Londonu istinski nezdrav?“, odgovorila
je Ezme prilično zbunjeno. Činilo se da joj je trudnoća mozak
pretvorila u vunu. Osećala se kao neka od svojih rođaka, ona za
koju je njena majka tvrdila da umesto mozga ima slaninu.
„Mućni glavom. Sumnjičav je u vezi sa detetom koje nosiš.
Darbi je bio Majlsov naslednik, zar ne?“
„I dalje je“, rekla je Ezme.
„Ne ako ti rodiš dečaka.“
Ezme je stala i okrenula se prema prijateljici. Helen je nosila
ružičastu vunenu haljinu sa istom takvom bundom i rukavicama.
Savršenu za zimski dan na selu. Kosa joj je bila podignuta u
složeno gnezdo pletenica zbog čega se činilo da joj glava pluta,
kao labud, na nežnim ramenima. Nije izgledala kao da je čvršća
od gvožđa, ali bila je.
„Razgovarale smo o tome“, rekla je Ezme. „Darbi je i dalje
Majlsov naslednik. Neću prihvatiti posed.“
„Besmislice!“, kazala je Helen.
Bila je to najjača kletva koju je sebi dozvoljavala, pa je Ezme
znala da je bila istinski uznemirena.
„Ezme, ukoliko rodiš dečaka, on će biti naslednik Majlsovog
poseda. Ove kuće i one u kojoj Darbi živi u Londonu ako se ne
varam. Nećeš razbaštiniti svoje dete. Zapravo, sasvim sam
sigurna da ne možeš, s obzirom na zakone o pravu
nasleđivanja.“
Ezme je preplela prste preko stomaka u nesvesnoj podršci
nelojalnim rečima koje se spremala da izgovori. „Čini se da ne
razumeš da ovo dete možda nije Majlsovo.“
„Ti to ne znaš“, brecnula se Helen.
„Misliš da bih poturila dete drugog čoveka kao Majlsovo?“
„Zar bi uskratila Majlsovom sinu njegovo nasledstvo?“
„Naravno da ne bih!“
„Kako ćeš onda znati?“, pitala je Helen.
„Prosto ću znati.“ Ezme je osećala peckanje u očima. To je
bilo najgore u trudnoći. Ona, koja nije zaplakala otkako ju je
otac udao za neznanca, ovih dana je plakala četiri ili pet puta
dnevno.
„Čak i ja, koja ne znam ništa o deci, znam da nije moguće
proceniti očinstvo deteta“, objavila je Helen. „Seti se samo sve
one prašine koja se nadigla prošle godine kada je erl od
Nortamberlanda tvrdio da njegov prvorođeni sin nije mogao biti
njegov jer su ga po četvrti put vratili iz Oksforda?“
„Nortabmerland je budala“, progunđala je Ezme.
„Malo verovatno. Grofica je izašla u društvo iste godine kada
i ja i sigurna sam da nisam jedina koja se seća njenog očajničkog
obožavanja običnog vojnika. Otac ju je žurno udao da izbegne
mésalliance2, ili je barem tako on tvrdio. Ali njeno dete je
rođeno gotovo devet meseci nakon venčanja: možda se žurno
udala iz nekog drugog razloga.“
Ezme se namrštila. „Ne mogu da verujem da mi pričaš sve
ove gadne tračeve, Helen. To nimalo ne liči na tebe.“
„Pokušavam da ti utuvim malo razuma u glavu“, rekla je
Helen zajedljivo. „Nema načina da se proceni čije dete nosiš. Ti
imaš crnu kosu; Sebastijan Bonington ima žutu kosu; tvoj muž
je imao smeđu kosu. Čak i da dete ima smeđu kosu, to može biti
prosto kombinacija tvoje i Boningtonove boje kose.“
Ezme je prebledela.
Helen je nastavila dok je bila u prednosti: „Pokazala bi
nepoštovanje prema Majlsu kada bi namerno dozvolila da
njegov sin bude razbaštinjen. A nema načina da se utvrdi ko je
otac deteta.“
„Možda će biti devojčica“, rekla je slabašno.
„To bi bilo najbolje. Pogotovo sa Darbijeve tačke gledišta.“
Ezme je opet pošla prema kući. „Zaboravila sam na Darbija! I
na decu. Gde ćemo ih smestiti?“
„Devojčice su otišle u dečju sobu. Darbi je stigao bez dadilje,
pa je prava sreća što je tvoja stara dadilja stigla da tebi pomogne
oko deteta kada se rodi. Činilo se da je srećna što ima šta da
radi. Darbija smo smestili u plavu sobu, na kraju hodnika.“
„O ne“, rekla je Ezme. „Zar kamin u njoj ne dimi?“
„Zaslužio je“, odvratila je Helen sa izvesnim užitkom.
„Dotrčao je čak ovamo da proveri da li nosiš kopile, da stvari
nazovemo pravim imenom.“
Ezme je osetila kako je vedrina napušta. „Bolje da mu kažem
istinu.“
Helen je stala u mestu i uhvatila je za ruku. „Nećeš uraditi
ništa slično“, rekla je. „Priznati, makar i na sekund, da dete
možda nije Majlsovo bilo bi skrnavljenje uspomene na Majlsa i
propast za tvog sina – koji bi i mogao biti Majlsov. Ne želiš to.“
Ezme je gledala prijateljicu u oči. Činilo se da Helen uvek
zna kako da se najbolje postupi u svakoj situaciji. Ezme je sve
ovo delovalo zamagljeno.
„A sada se saberi“, posavetovala ju je Helen. „Čini se da si
zaboravila da večeras priređuješ sedeljku. Polovina okruga ti
dolazi u kuću za nekoliko sati, a ti dremaš na travnjaku.“
„O bože“, glasno je udahnula Ezme. „Zaboravila sam na to.“
„Onda si jedina“, primetila je Helen. „Još ne mogu da
dokučim zašto želiš da razjariš polovinu okruga pozivanjem
gostiju za vreme perioda žalosti.“
„To je samo mala sedeljka“, rekla je Ezme slabašno.
Helen je grizla donju usnu, i Ezme je instinkt, stečen
dugogodišnjim prijateljstvom, govorio da ima još nešto da joj
saopšti. „Šta je bilo?“, pitala je, pomirena sa lošim vestima.
„Da li bi ti jako smetalo da odem u posetu svojoj tetki
Kerolajn u Solzberi? Neću otići pre tvog okupljanja, razume se.“
Helenina tetka je živela nedaleko.
„Naravno da mi ne bi smetalo“, rekla je Ezme, osećajući
kako i te kako ima nešto protiv toga. Zapravo, mogla bi ponovo
zaplakati na samu ovu pomisao.
„Darbi je Risov najbolji prijatelj.“
„Zašto je to važno?“, pitala je Ezme, pokušavajući da
organizuje slabašnu odbranu. „Nije da je tvoj muž došao. Darbi
je samo njegov prijatelj, Helen. Ništa više. Ne možeš izbegavati
sve Risove prijatelje.“ Ali već je znala da će Helen otići u
tetkinu kuću već sutra ujutro. Kada Helen odluči koje korake bi
joj valjalo preduzeti, nemoguće je bilo razuveriti je.
„Ne osećam se prijatno sa Darbijem. Ris mu se oduvek
poverava. Kada smo bili u braku, Ris je umeo da nestane, a kada
sam zahtevala da mi kaže gde je bio, on je govorio: Sa
Darbijem. Samo što sam ja znala da je viđao operske pevačice.
Žene koje je posle doveo da žive u mojoj kući, ako ćemo pravo.“
Ezme je bolno zgrčila lice zbog oštrine u Heleninom glasu.
„To je bilo pre mnogo godina, Helen. Mnogo godina. Sam bog
zna da Darbi verovatno i nije znao da je Ris njega koristio da se
opravda pred tobom.“
„Možda“, rekla je Helen. „Ali ne verujem u to. Oduvek su
bili bliski njih dvojica. Čak i sada, kada smo se samo nakratko
pozdravili, spomenuo je nešto što mu je Ris rekao. I ja... ne
želim da slušam o Risu.“
„Ali ti i tvoj muž ste se odavno rastali, Helen“, kazala je
Ezme, svesna da joj je pametnije da štedi dah.
„Ne marim. Ne želim da slušam o njemu i ne želim da mislim
na njega, a Darbi me, nažalost, tera da o njemu mislim.“
„Bog zna zašto su prijatelji. Prave su suprotnosti, zar ne?
Darbi dominira visokim društvom kada je u pitanju muška
moda, ali Ris...“
„Ris se oblači aljkavo kao i uvek“, dovršila je Helen. „U
pravu si u vezi sa njihovim razlikama. Darbi je bez izuzetka
diskretan, ali Ris svoj prljavi veš kači da se suši u Hajd parku.“
„Zar ne bi mogla – molim te – da promeniš odluku?“, pitala
je Ezme gotovo očajno. „Ne bih to od tebe tražila da se ne
osećam neizmerno usamljeno ovde...“
„Ne mogu da podnesem da budem u njegovoj blizini.
Dovoljno je da pogledam Darbija, pa da poželim da zaurlam na
njega što je dozvolio Risu da useli onu opersku pevačicu u našu
kuću!“ Zastala je. „Što teško da je Darbijeva krivica. Ali prosto
ne mogu da podnesem da mislim na svog muža. Moraš mi
oprostiti.“
„Ja sam kriva što to uopšte tražim od tebe“, rekla je Ezme,
potresena bolom u Heleninom glasu. „Tako si uopšteno pribrana
da zaboravljam da gajiš snažna osećanja prema svom mužu.
Neoprostivo je to od mene.
Biću dobro. A i mislim da sam stekla novu prijateljicu.“
„Ledi Henrijetu Maklelan? Veoma mi se dopala. Pomislila
sam kako je pokazala mnogo zdravog razuma na čaju juče.“ To
je, od Helen, bila velika pohvala. „Hoće li doći večeras?“
„Nadam se“, rekla je Ezme kada su ponovo nastavile dalje.
„Hoćeš li ostati večeras, Helen, molim te? Ako zaista izazivam
skandal u okrugu time što sam za vreme žalosti priredila
sedeljku, bila bih ti zahvalna na društvu.“
Helen je klimnula stegavši usne, čime je rekla da bi silno
želela da ode, ali da će ostati jedno veče.
„Hvala“, rekla je Ezme, pa poljubila prijateljicu u obraz.
„Otići ću samo u kratku posetu“, kazala je Helen. „Vratiću se
mnogo pre nego što se dete rodi.“
„Verovatno me nećeš prepoznati kad se vratiš“, rekla je Ezme
zlovoljno. „Već izgledam kao slon.“
Helen se nasmejala. „Kao veoma mali slon, draga.“
 6
Mladost i prezir su veoma
bliski prijatelji

Kuća Holkam
Limpli Stouk

„Prosto ne mogu da verujem da je gospodin Darbi došao u

Viltšir!“ rekla je ledi Imodžen Maklelan svojoj sestri po ocu.
„Ko bi to pomislio? Emilija Piglton mi je rekla sve o njemu.
Videla ga je u Almakovom klubu jedne večeri, ali on naravno
nije tražio da ga upoznaju sa njom. Misliš li da bi trebalo da
obučem novu haljinu, Henrijeta? Juče su mi je isporučili. Sećaš
se, onu od indijskog muslina sa desenom lišća. Samo što je
gospođa Pinok...“
Na vratima se pojavila njena majka i prekinula razgovor.
„Dobro veče, drage moje“, rekla je Milisent Maklelan, udova
grofica od Holkama. „Verovatno bi trebalo da krenemo na
večeru.“
„Mama, znaš li ko je odabrao baš istu haljinu kao i ja?“,
pitala je Imodžen na afektiran, prilično razdražljiv način, koji je
u poslednje vreme usvojila. „Naša voljena prva komšinica,
Selina Davenport! Gospođa Polok mi je rekla.“
„O bože!“, rekla je Milisent. Selina Davenport je bila nešto
najbliže ambicioznoj ženi iz visokog društva. Bila je udata za
vlastelina koji je više mario za svoje pse nego za svoju ženu. Ne
da je to bilo neobično, nego je kružila glasina da čopor pasa
spava u postelji predaka, pa su svi bili znatiželjni da saznaju gde
Selina spava.
„To je sramota“, rekla je Imodžen prezrivo. „Ne znam zašto
Selina prosto ne može da prihvati činjenicu da je udata dama, i
završi s tim. Verovatno je spustila dekolte na haljini i sedeće
tamo u najtanjem gornjem delu haljine sa ove strane Londona.
Verovatno će insistirati da sedi pored mene čitave večeri.“
„Samo da bi delila tvoju popularnost, najdraža“, kazala je
Milisent. „I ne dopada mi se tvoj svadljivi ton. Žene će ti za
vreme sezone biti najveći saveznici, ali neće ako zaključe da si
mrva oštrog jezika.“ Imodžen je tek krenula na lokalne prijeme i
već se čitava falanga lokalnih dečaka borila za njenu pažnju. To
je imalo vrlo nepovoljan uticaj na njenu narav.
„Niko me neće dva puta pogledati kada Selini prsa budu na
videlu čitavom svetu kao komad opranog veša!“
„Ta primedba nikako ne priliči dami“, rekla je njena majka.
„Obuci večeras haljinu od gaze boje slonove kosti umesto
ljubičaste haljine sa desenom lišća?“
„Pretpostavljam da bih mogla“, progunđala je Imodžen. „Šta
ćeš ti obući, Henrijeta?“
„Haljinu od italijanskog krepa.“
Imodžen se zagledala u nju. „Mislila sam da nju čuvaš za
nešto baš posebno.“
„Predomislila sam se.“
„Ledi Rolings je u žalosti, Henrijeta. Neće biti plesa.“
Henrijeta je zaustila da kaže nešto, ali se Imodžen ispravila:
„Premda žalost nije važna jer ti ne plešeš. Zašto bi onda, zaboga,
nosila haljinu od italijanskog krepa? Mislila sam da je čuvaš za
sledeće okupljanje u Tilberiju.“
Henrijeta je slegla ramenima. „Zašto bih? Kao što kažeš, ne
umem da plešem. Zašto ne bih nosila ono što želim? Nema
nikakve razlike.“
„Niko ne zna šta mu budućnost sprema, draga“, rekla je
Milisent, pa obgrlila Henrijetu oko ramena.
Henrijeta se nežno nasmešila maćehi. „U mom slučaju to ne
podrazumeva ples. Ni udvarače.“
„Lepša si od Seline Davenport u svakom trenutku“, rekla je
Imodžen sa izvesnim zadovoljstvom.
Henrijeta se nasmešila. „Kakva je to besmislica!“
„Istina je. Nijedna od ovdašnjih devojaka nije ti ni do kolena.
Da nisi hroma, ne bi imale nijednog udvarača. Čula sam kako
gospođa Bernel kaže kako postaješ opasno lepa, Henrijeta.
Zamisli to: opasno lepa! Niko to nikada neće reći za mene.
Pogotovo kada nemam modernu frizuru.“
Imodžen je stala iza Henrijete i složila lice u grimasu
ogledajući se u ogledalu. Henrijetina kosa je bila boje ćilibara sa
pramenovima blede boje limuna i medeno zlatne. Imodženina
kosa je bila manje otmena griva crnih lokni.
„Besmislice“, rekla je Henrijeta neuvijeno. „Niko ne mari za
boju tvoje kose ako ne možeš da imaš dece.“
„Gospodin Gel je čuo za novog lekara“, podsetila ju je
Imodžen. „Onog lekara za kosti u Svindonu. Možda će on znati
šta da radi.“
„Tata me je vodio kod svih lekara u krugu od šezdeset
kilometara, i svi su rekli isto. Ako budem ostala u drugom
stanju, verovatno ću umreti na porođaju i dete će verovatno
umreti sa mnom. Bolje je suočiti se sa istinom i ne sanjati o
novom lekaru koji bi mogao reći nešto drugo.“
Imodžen je stisnula usne i na trenutak izgledala zapovednički
kao rimska boginja. Ili njen pokojni otac. „Neću to prihvatiti“,
rekla je. „Pronaći ćeš lekara koji može da te izleći. Videćeš.“
Henrijeta se nasmejala. „Ne želim muža.“
 „Uvek kokodačeš oko beba“, rekla je Imodžen, ne delujući
kao da joj je poverovala.
„Nije istina“, odvratila je Henrijeta, koju je obuzela
poprilična mučnina zbog slike usedelice. Da li je zaista provela
život kokodačući nad tuđim bebama? Poznati osećaj očajanja
stegnuo joj je srce. Bilo je tako nepošteno.“
Kad bi samo bila kao one otmene žene koje se nisu
interesovale za svoje potomstvo. Ledi Ferbern se hvalila da
svoju decu viđa svega dva puta godišnje. Rekla je da je to
najbolji način da se deca podižu. A veličanstveni gospodin Darbi
nije ni prepoznao svoju milu sestru.
To je bila srž problema: ona, Henrijeta Maklelan, bila je
prokleta strašću prema deci i kukom koji joj nije dozvoljavao da
ih rodi. Uprla je sve snage da ubedi sebe kako je upravljanje
seoskom školom adekvatna zamena. I bila je blagoslovena –
kako je često pokušavala da podseti sebe – sa dovoljno mozga
da vidi koliko muževi umeju da budu zamorni.
„Da imam muža, moj život bi bio načisto dosadan“, istakla je.
„Morala bih da se pretvaram da mislim kako su njegove priče o
lasicama i lovačkim psima zanimljive. Muškarci su idioti
opčinjeni samim sobom. Uzmite Darbija na primer. On je bio
toliko opčinjen sopstvenim značajem da je pokušao da primeni
svoje londonske manire na meni – meni!“
„Zato nosiš krep“, zagukala je Imodžen. „Trebalo je smesta
da pogodim! Da li je naočit? Emilija mi je rekla da su sve
devojke u Londonu želele da plešu s njim. Jednim jedinim
komplimentom je mogao da te pretvori u jednu od najpoželjnijih
dama u Londonu.“
„Nikada uobraženijeg muškarca nisam videla“, otreznila ih je
Henrijeta. „Trebalo je da vidite kako je napaćeno izgledao kada
je shvatio da mu je marama oko vrata izgužvana.“
 „Darbi mora da je video kako si lepa. Je li ti udelio
kompliment? Da li zato nosiš svoju najbolju haljinu?“
Henrijeta je prasnula u smeh. „O, Imodžen, odustani! Zašto
bih, zaboga, menjala odeću zato što je jedan pofrancuženi
londonski kicoš rešio da dođe na selo, u Viltšir? Ne zanimam ga
ja. A – što je još važnije – ne zanima ni on mene. Juče sam
odlučila da ću nositi haljinu od krepa. Kao što sam ti rekla,
odlučila sam da ništa neću čuvati za bolju priliku.“
„Ne verujem ti“, rekla je Imodžen tvrdoglavo.
„Moj kuk je zapravo skriveni blagoslov“, kazala je Henrijeta
skeptičnoj sestri. „Tata bi me udao još one godine kada sam
izašla u društvo...“
„Nisi izašla u društvo.“
„Izašla bih da nije ove slabosti. I udali bi me za onog ko
ponudi najviše, verovatno za muškarca koji ne bi mogao da mi
upamti ni ime i koji bi prosto želeo tatin posed, s obzirom na to
da njegov veći deo, sreća naša, ne pripada prvom najbližem
muškom srodniku. Do sada bi mi bilo žalosno dosadno.“
„Ja sam se udala pre nego što sam izašla u društvo“, ubacila
je Milisent. „I meni nije nimalo dosadno. Imala sam da se
staram o dve najlepše ćerke i štaviše, Henrijeta, oduvek sam
smatrala razgovor sa tvojim ocem vrlo zanimljivim. Nije
razgovarao samo o lasicama; bio je pravi rudnik informacija na
tu temu.“
Henrijeta se nasmešila maćehi. „Tebi je to fascinantno, draga,
jer si ti žena najblaže naravi u okrugu. Ali ja ne mogu da
tolerišem monotoni razgovor o lovu ujutro, samo da bi mu
parirao zamor u vidu spiska pogubljenih životinja za večerom.
Plašim se da ne bih mogla da obuzdam svoju narav.“
„Samo zato što se nisi zaljubila“, rekla je Milisent.
„Da si izašla u društvo, zaljubila bi se još prve sezone“,
kazala je Imodžen sneno. „Naočiti vojvoda bi te oborio s nogu i
oženio se tobom iz cuga.“ Kada bi Imodžen zaboravila da bude
iritantna, bila je strastveni romantik.
„Nema naočitih vojvoda“, rekla je Henrijeta smejući se. „Svi
su stari.“ Pokušala je da zamisli sebe kako odlazi u London, gde
je veliča stara gospoda. I svi lovci na miraz, istakao je oštar
glasić u njenoj glavi. Naposletku, titula njenog oca je otišla
daljem rođaku, ali je zbog delova imanja koji nisu bili zakonom
obavezni da pređu u ruke prvom muškom srodniku bila bogata
naslednica.
Vreme bi provela primajući cveće i darove i plešući sa
gospodom naočitom kao sam Darbi. Gotovo se nasmejala na ovu
pomisao. Darbi je i sam bio opasno lep. Ko bi želeo takvog
muškarca da razmotri za muža?
Imodžen je i dalje bila duboko u fantaziji koju je plela. „Sada
bi bila udata za vojvodu, Henrijeta, i ne bi imala šta da radiš
osim da ideš na balove i plešeš sa mužem. Možda sa
gospodinom Darbijem!“
„Darbi nije vojvoda“, usprotivila se Henrijeta. „Štaviše, ne
bih volela da se zaljubim u muškarca kome je više stalo do
marame oko vrata nego do sestrice.“
Imodžen je slegla ramenima. „On je londonski plemić,
Henrijeta. Nije on čovek koji ne izbiva iz kuće kao ti. Zamisli da
si izašla u društvo, pa se udala za Darbija. Ta deca bi bila tvoja!“
Henrijeti se srce gotovo preokrenulo na ovu pomisao. Deca –
i još ne bi rizikovala život da ih rodi. Mala ćelava Anabel i
namrgođena Džozi.
„Priča se da nema ni prebijene pare“, nastavila je Imodžen.
„Barem će tako biti ako ledi Rolings rodi dečaka, pošto će u tom
slučaju Darbi izgubiti stričev posed. Za sada je on samo prvi u
redu za nasledstvo.“
 „Ne dopadaju mi se ti tračevi“, rekla je grofica udova.
„Nije on baš u ritama“, primetila je Henrijeta.
„Moram da budem u najboljem izdanju“, objavila je
Imodžen. „Pomisli kako bi veličanstveno bilo kada bi obratio
pažnju na mene. Silvija Farli bi umrla od ljubomore. Misliš li da
bi trebalo da kažem Krejsovoj da mi ukovrdža kosu?“ Sestre su
imale jednu sobaricu, Krejsovu.
„Zašto bi, zaboga, to uradila?“, rekla je Henrijeta. „Tvoja
kosa se i sama lepo kovrdža.“
Imodžen se pogledala u ogledalo, pa se namrštila. „Nisu
ravnomerne lokne. Silvijina kosa je očešljana u najlepše lokne i
čitavi redovi lokni spuštaju joj se niz leđa. Rekla je da to njena
sobarica radi vrelim gvožđem.“
„Ne bih se trudila. Moramo da krenemo za dvadesetak
minuta, a Krejsova ume da bude vrlo zlovoljna kada je
požurujemo. Ja možda i nisam izašla u društvo“, kazala je
Henrijeta sa vragolastim smeškom, „ali ti ćeš to učiniti na
proleće, Imodžen. Možda će se Darbi zaljubiti u tebe i oženiti se
tobom iz cuga.“
Imodžen je izgledala iznenađeno. „Lepo je plesati sa
muškarcem i volela bih kompliment zbog koga bih bila tražena.
Ali ne bih želela da se udam za njega.“
„Zašto, zaboga, ne?“, pitala je Henrijeta, zamišljajući
Darbijevu otmenu pojavu i široka ramena.
„On je suviše star. Zaboga, mora da ima preko trideset godina
– možda čak i četrdeset! Majčinih je godina, nije mojih.
Zapravo, verovatno mora da se povuče u svoju sobu odmah
posle večere.“ Uputila je mračan pogled majci, koja je počinila
ovaj neoprostivi zločin odvukavši Imodžen sa gala večeri ledi
Viplsir pre nego što je prvo svetlo zarumenelo na istoku.
„Nije mi se činio star“, rekla je Henrijeta. Ali je razmišljajući
o njegovoj uvežbanoj galantnosti, dodala: „Mislim da si u pravu.
Prevelik je on... bludnik da bi bio dobra prilika za brak. Oprašta
se ljubeći same vrhove prstiju.“
„Čekaj da upozna Selinu“, rekla je Imodžen sa srećnim
sjajem nestašluka u oku. „Njoj će šavovi na haljini popucati ako
joj poljubi vrhove prstiju.“
„Imodžen!“ kazala je njena mama. „Pazi kako se ponašaš!“
Imodžen se samo zakikotala.
 7
Ledi Rolings priređuje sedeljku
kod kuće

Prva osoba koju je Ezme videla kada je ušla u salon te večeri bio
je njen nećak Darbi u društvu jedne od lokalnih žena, Seline
Davenport. Gospođa Davenport je stajala okružena slušaocima
pored velikih prozora na kraju prostorije i zabacila je glavu na
takav način da su joj grudi praktično ispale iz haljine i ponudile
se na dar Darbiju.
„O bože“, zaječala je.
„Gospođa Davenport se odmah ustremila na njega“,
promrmljala je Helen uz blagi kikot. „Čini mi se da je odlučna
da uhvati otmenog gospodina koji je srećnim slučajem zalutao
među nas.“
Ezme je iziritirano primetila da je Darbi potpuno zanet. Nije
ga mogao razgovor sa Selinom toliko okupirati. Činilo se da
Selina ume da razgovara samo na dve teme: o sebi i svojim
veštinama u različitim aktivnostima. Od kojih su neke čak bile i
izvan spavaće sobe.
„Darbi!“ rekla je Ezme prišavši mu s leđa.
Okrenuo se iznenađeno, pa se naklonio i poljubio joj ruku.
„Mila strina“, promrmljao je.
Glas mu je bio hladan. Helen je u pravu, pomislila je Ezme.
Jeste došao da proveri nosim li kopile.
Selina se spustila u naklon koji je izložio njene grudi čitavom
svetu. Nije važno što je sama Ezme bila sklona veličanstvenom
prikazivanju svojih prsa. To je bilo pre nego što se upustila u
karijeru cirkuskog slona.
„Bože“, izgovorila je Selina uz prepreden osmeh. „Nadam se
da se ne ljutite što sam rekla, draga moja ledi Rolings, da svakog
dana postajete sve“, zastala je, „lepši.“
Ezme joj se nasmešila, osmehom oštrim poput bodeža koji je
izoštrila plivajući u opasnim strujama londonskog društva u
proteklih osam godina. „To je tako lepo od vas“, gukala je,
„pogotovo kada se u obzir uzme činjenica da ste sreli mnogo
lepih žena u godinama pre nego što sam ja izašla u društvo.“
Selenin osmeh se skupio kao lepeza.
Ezme se okrenula nećaku. „Da li bi želeo da prošetamo po
sobi? Nadam se da ćeš moći da ostaneš duže kod mene i ovo je
savršena prilika da te predstavim svojim ovdašnjim
poznanicima.“
Pošli su prema drugoj strani prostorije.
„Ledi Rolings, nadam se da vam se ne namećemo“, rekao je
Darbi. „Nadam se da će deci prijati seoski vazduh, ali ne
moramo da se oslanjamo na vašu gostoljubivost.“
„O, molim te, zovi me Ezme“, kazala je. „Daleko smo od
londonskih formalnosti i, naposletku, rod smo.“
Na ovo je izgledao pomalo zatečeno. „Naravno“, promrmljao
je. „A onda ti mene moraš zvati Sajmon.“
„Kako je mala Džozi? Majls mi je rekao da je ona jako teško
prihvatila smrt tvoje maćehe, sirotica.“
„Rekao ti je?“, Darbi je izgledao blago iznenađeno.
„Pa, jeste“, kazala je Ezme. „Mnogo su ga potresale misli na
teškoće sa kojima ćeš morati da se suočiš jer si tako
neočekivano postao roditelj. Mogu samo da se nadam da ću se
snaći kao i ti, s obzirom na to da ću morati da podižem ovo dete
bez Majlsa.“
 Darbi je pogledao ruku ledi Rolings, koja je počivala na
velikom bregu njenog stomaka.
Bila je trudna, to je bilo jasno. Nikada u životu nije video
nikoga toliko očigledno trudnog. Otmena predvodnica visokog
društva bila je nabrekla kao neko ko samo što se nije porodio.
Mora da je dete bilo nezakonito. Majls sigurno nije spavao sa
svojom ženom pre nego što je otišao na taj vraški prijem u julu.
Nešto mora da se videlo na njegovom licu jer ga je izvela u
hodnik, pa u biblioteku.
„Zašto si došao, Sajmone?“, pitala je Ezme sedajući na
baršunom presvučeni kauč. Gledao ju je na trenutak, zbunjen
promenom u njenom izgledu. Pamtio ju je kao senzualnu
boginju, svu u zanosnim oblinama i sjajnim crnim loknama.
Sada je izgledala naduto, umorno i sasvim neprivlačno.
Iznenada je, pre nego što je stigao da progovori, rekla:
„Zaista nosim Majlsovo dete.“
Darbi se naklonio. „Nisam u to ni na trenutak sumnjao.“
„Jesi.“ Oči su joj zasjale i Darbi je na momenat osetio
privlačnost veličanstvene žene koju je čitav London zvao
Afrodita kada je izašla u javnost. „Ne zameram ti. Ali nosim
Majlsovo dete. Želeo je naslednika, znaš.“
„Znam to“, kazao je Darbi.
„Pa smo pristali na pomirenje“, rekla je i nesvesno
ponavljajući njegove reči Džerardu Bandžu. „Ali nisam znala –
nisam znala! – da mu je srce toliko slabo.“ Pogledala ga je i oči
su joj se iznenada napunile suzama. „Moraš mi verovati. Nikada
ne bih pristala da... začinjemo naslednika da sam pomislila da će
mu to ugroziti zdravlje.“
Darbi je trepnuo. Možda se prevario i možda je dete bilo
zakonito.
Njegova strina je govorila: „Čak i ako bude dečak, neću te
razbaštiniti. Nekako ćemo zaobići zakon nasleđivanja. Majls bi
to želeo.“
Darbi je iznenada video kroz auru senzualnosti koja je večito
okruživala njegovu strinu kao oklop. Video je njene oči pune
strepnje, čuo njene reči i shvatio da nije znao ništa o njenom
braku sa njegovim stricem. Surova istina je bila da je dete koje
je nosila verovatno bilo dete njegovog strica.
Seo je i glatko rekao: „Dugujem ti izvinjenje, ledi Rolings.
Na moju sramotu, došao sam jer sam sumnjao da je Majls otac
deteta. Iskreno mi je žao što sam sumnjao u tebe.“
„Molim te, zovi me Ezme“, rekla je, pa spustila ruku na
njegovu. „Potpuno razumem tvoje sumnje. I ja bih sumnjala.
Činjenica je da je to bio nedavni dogovor između Majlsa i mene.
I ja prosto ne razumem zašto mi nije rekao za svoje srce. Znam
da smo bili otuđeni, ali da rizikuje život na takav način...“
„Očajnički je želeo dete“, ubacio je Darbi. „Ako je Majls
smatrao da postoji način da obezbedi naslednika, ne bi smatrao
takav rizik prevelikim.“
Ezme je stegla njegovu ruku. Njen pogled je bio bolno iskren
i, Darbi je uplašeno primetio, u njenim očima još su plivale suze.
„Zar zaista tako misliš? Ne mogu da prestanem da razmišljam o
tome kako bi, da mi je prosto rekao za svoje stanje, sada bio
ovde.“ Suze su joj potekle.
Darbi ju je potapšao po ramenu. „U redu je“, kazao je.
„Ne, nije u redu“, odvratila je stegnutim glasom. „Nije u
redu! Sasvim sam uverena da je te noći preopteretio srce i zato
ga je izdalo kada, kada...“
„Nesrećna je okolnost što je markiz Bonington greškom ušao
u tvoju sobu. Čini se da je šok izazvao srčani udar. Ali sam
Majls mi je rekao da mu je lekar dao ultimatum...“
„Znam!“, zajaukala je. „Otišla sam do doktora nakon što je
Majls umro i rekao je da Majls nije trebalo da... da... da... ali
Majls mi nije rekao!“ Sručila se Darbiju na rame.
Izrazito je čudnovato bilo osetiti ogromnu loptu njenog
stomaka kako mu pritiska bok. „Čak i da ti je kazao, to ne bi
ništa promenilo. Lekar mu je prognozirao da neće poživeti duže
od kraja leta.“
„I meni je to rekao. Prosto ne mogu da verujem da mi Majls
nije kazao – to.“
„Majls nikako“, rekao je Darbi. „Nije voleo da žalosti ljude.
Nije ti to kazao jer nije želeo da budeš nesrećna.“
Ovo je izazvalo novi nalet suza. Glas joj se sada raspadao i
Darbi je uspevao samo da čuje zamršene isečke o tome kako je
Majls bio suviše dobar za nju, zaista, i da ona nikada, nikada ne
bi... nešto... i...
Nemo ju je tapšao po ramenu. On bi nedvosmisleno izjavio
da oni nisu imali nikakav brak, da su jedva razgovarali i da nisu
trpeli društvo onog drugog. Ali bilo je jasno da se varao.
Ezme je žalila za Majlsom, premda nisu živeli zajedno na
uobičajeni način. I pored toga što je flertovala sa svim
privlačnim muškarcima u Londonu. I pored toga što je Majlsova
veza sa ledi Čajld bila opštepoznata.
Nakon što je još jedan trenutak tapšao strinu po ramenu,
njegove misli su odlutale do žene koja je spasla Džozi i Anabel,
ledi Henrijete Maklelan. Koliko je znao, nikad je nije video u
Londonu. Možda je njen otac zaključio da je bila suviše oštrog
jezika za brak. Sasvim sigurno je njemu u jednom dahu dala do
znanja da on ne zaslužuje njenu pažnju. Nikada u životu nije
video tako prezriv izraz na licu neke žene.
Ali nikada nije video ni tako lep osmeh. Kada mu se
nasmešila na rastanku, pretvorila se u izvanrednu lepoticu, i to
tako da mu je srce stalo: bila je kao ptica u letu, nežna i tanana.
 Ezme se uspravila i obrisala suze maramicom. „Ž-ž žao mi
je“, rekla je štucnuvši malo. „Plašim se da sam ovih dana
neizmerno osetljiva, i zaista mi nedostaje Majls, i prosto tako...
tako..
„Znam na šta misliš“, kazao je Darbi žurno, videvši kako se
njene plave oči iznova pune suzama. „Da pozovem tvoju
sobaricu? Plašim se da će tvoji gosti početi da se pitaju gde si.“
Ezme je trepnula. „O bože. Pretpostavljam da mi sleduje još
pudera od pirinča. Moram mnogo vremena da provodim
skrivajući dokaze svog poremećenog stanja duha. Ne možeš ni
da zamisliš.“
Na trenutak su se samo gledali – besprekorno doteran plemić
sa vlažnim ramenom i trudna plemkinja crvenih očiju i
neurednog izgleda, a zatim su prasnuli u smeh.
„Saznaćeš ti šta je plačljivo stanje kada tvoja žena počne da
se raskrupnjava, Sajmone.“
„Radujem se tome i zadržavam dah u iščekivanju“, odvratio
je ozbiljno, pa joj poljubio same vrhove prstiju.
 8
U Ružičastom salonu je poslužena
lagana večera

Henrijeta je, uz veliku pažnju, uspela da bez hramanja dođe do

malog stola u Ružičastom salonu, u kom je poslužena lagana
večera. Bila je to otmena, pravougaona prostorija sa lepim
lučnim prozorima koji su gledali na staklenu baštu. Upravo se
zbog tih prozora smatralo da je staklena bašta dovoljno izložena
pogledima pratilja da se blagonaklono na nju gleda kao na
prijatno mesto za ugovorene sastanke zaljubljenih parova. Ledi
Rolings je udesila da stolovi budu raspoređeni u ljupkom
neredu, a komoda za posluživanje na drugom kraju prostorije
bila je prepuna đakonija. Henrijeta se pridružila maćehi i njenoj
prsatoj prijateljici, ledi Vinifred Tompson.
Kada je gospodin Darbi najzad ušao u prostoriju, svi su
instinktivno ućutali. Ako je u Zlatnoj košuti bio otmeno odeven,
u večernjem odelu je bio veličanstven. Nosio je odelo od
tamnocrvenog baršuna sa čipkanom maramom oko vrata složene
izrade i čipka mu je padala i preko šaka. Henrijeti je izgledao
zastrašujuće skupoceno.
„Bože mili“, izgovorila je ledi Vinifred slabašnim glasom.
„Sećam se da je moj otac nosio velike čipkane manžetne koje su
dugmićima bile pričvršćene za košulju. Ali ne mogu se više
videti muškarci koji nose tako nešto. Čovek bi pomislio da će to
izgledati zastarelo, ali uopšte nije tako, zar ne? Pretpostavljam
da će moj muž to smatrati ženstvenim.“ Zakikotala se. „Moj
muž nema oko za detalje.“
Henrijeta se složila s njom. Čipka na gospodinu Darbiju
uopšte nije izgledala ženstveno. Godinama je primala mlade
dame koje su se vraćale sa prijema nakon izlaska u društvo i,
bilo da su se vraćale verene ili ne, sve su, bez izuzetka, bile
prepune priča o tome koliko su izvanredni londonski kicoši,
koliko blistavo pristojni, i veličanstveno drugačiji od seoskih
klipana iz Viltšira. Henrijeta je oduvek smatrala da su te priče
bile preterane.
U glavi je stvorila slike nalickanih, nežnih muškaraca koji
sitnim korakom gaze londonskom kaldrmom u cipelama na
visoke potpetice. Ali istina je bila sasvim drugačija. Nije
verovala da takvi muškarci postoje, muškarci kojima je kosa
sijala na svetlosti sveća, a odeća gospodina Darbija je sasvim
očigledno napravljena u Londonu. On je, međutim, svemu tome
dao muževnu otmenost, i nije bio preterano tašt. Nije nosio
rukavice, na primer. I njegova kosa je bila duža od kose
muškaraca u Viltširu i vezana vrpcom na vratu.
Ledi Vinifred ga je bestidno gutala pogledom. „On je nećak
ledi Rolings, zar ne? Mislim da sam ga srela u Londonu prošle
sezone. Znate li da je Darbi bio Rolingsov naslednik, barem dok
ledi Rolings nije pokazala znake da se raskrupnjava. Ni
najmanje ne sumnjam da je došao na selo da sačeka njen
porođaj.“
„To je neprijatno tumačenje njegove posete“, rekla je
Henrijeta ravnim glasom dok se čitavo jato udatih žena stuštilo
na Darbija.
Žena kose očešljane u visoku kulu na glavi koju je uspevao
da zaseni samo nos, koji je dominirao njenim licem, izdigla se
ispred njega poput ledenog brega pred brodom. „Ja sam gospođa
Baret-Dukrork iz Baretskog parka“, objavila je. „Verujem da
smo se sreli prošle sezone na koncertu kod gospođe Krošej.“
Darbi se naklonio. „Plašim se da nismo, madam, jer nemam
zadovoljstvo da poznajem gospođu Krošej.“
„Pa, mora da je bilo negde!“, zakreštala je. „Možda je to bilo
u Besinoj kući – odnosno kući ledi Panton.“
Ta žena nije mogla poznavati ledi Panton jer se ova toliko
kruto držala da je na prosti koncert nosila perje u kosi;
nemoguće je bilo zamisliti je da se odaziva na ime Besi. Ali
čemu tako nešto opovrgavati?
„Verovatno ste u pravu“, promrmljao je, pa joj poljubio ruku.
„Moram da podsetim – ah, Besi – sledeći put kada je vidim.“
Gospođa Baret-Dukrork počela je sipati zbrkanu bujicu reči,
presrećna što je uspostavila poznanstvo sa jednim od
predvodnika visokog društva. Darbi ju je pustio da priča i prosto
je klimao glavom u odgovarajućim intervalima i krišom
posmatrao prostoriju: stameni seoski plemići i njihove čipkom
ukrašene supruge koje su sedele i žustro se hladile lepezom.
Jedine mlade žene koje je video bile su od onih bolešljivih sa
oborenim ramenima i vlažnim nosem. I bludna udata žena koju
je upoznao odmah po dolasku, gospođa Davenport. Odnosno
Selina, pošto je minut nakon upoznavanja insistirala da joj se
obraća krštenim imenom.
Najzad je ugledao svoju poznanicu od tog poslepodneva. Čak
i izdaleka je video da je ledi Henrijeta loše odevena kao što je
bila i tog poslepodneva. Boja njene haljine njenoj kosi kao da je
davala neobičan, zelenkasti ton. No ipak je osećao izvesno blago
interesovanje za dalje poznanstvo sa njom.
Gospođa Baret-Dukrork je pozivala druge dame, manirom
žene koja na javno nadmetanje stavlja prvoklasni primerak
morke, i predstavljala ga kao svog prisnog prijatelja: gospođa
Kolvil, gospođa Kejbl (odakle li joj ova groteskna pelerina?),
gospođa Gauer. Uskoro je Darbija okružio krug udatih žena,
koje su ga pitale za „dešavanja“ u gradu, i najnoviju modu.
Nažalost, pretekla ga je njegova reputacija modnog arbitra.

„Plašim se da nemam neko naročito mišljenje o biserima“, rekao

je Darbi klanjajući se po stoti put. „Čizme? Pa, ženske čizme...
da svakako se ove sezone usklađuju sa bundom.“
Baš u tom trenutku Selina Davenport uspela je da se probije u
krug i nagne se prema njemu na takav način da su joj grudi
blago poskočile.
„Gospodine Darbi, ja prosto žudim za nekim tračem iz
Londona“, izgovorila je razigrano. „Usled bolesti i smrti u mojoj
porodici, prvi put nakon mnogo godina posetiću London na
proleće.“ Žustro se hladila lepezom i pogledom mu uputila nemi
poziv preko ivice lepeze.
„Uverena sam da možete da mi kažete poneki zanimljiv trač
o Risu Holandu, erlu Godvinu, na primer.“ Nagnula se, a grudi
joj umalo nisu ispale iz haljine i ovlaš su dotakle njegov kaput.
„Da li je zaista istina da je doveo opersku pevačicu da živi u
njegovoj kući?“
„Ris i ja smo toliko dugo prijatelji da smo načisto izgubili
interesovanje jedan za drugog“, kazao je Darbi. „Nikada ga
nisam pitao.“
„Njegova supruga je ovde.“ Selina je pokazala glavom na
drugi kraj prostorije. I naravno, grofica je sedela za klavirom.
„Insistiram da podelite sa mnom istinu o stanju u njegovom
domu. Ali trebalo bi da se sklonimo odavde da ne uznemirimo
groficu u slučaju da čuje naš razgovor.“ Čvrsto ga je uzela
podruku i povela ga dalje od grupe omađijanih žena.
Prokletstvo, poslednje što je želeo bilo je da luta naokolo sa
raskalašnom ženom koja mu nudi aferu, ne brak, s obzirom na to
da je gotovo bio sasvim rešio da traži suprugu.
Ne razmišljajući previše, poveo je gospođu Davenport prema
stolu za kojim je sedela ledi Henrijeta. „Veliko mi je
zadovoljstvo što vas ponovo srećem“, rekao je klanjajući se.
„Zaista“, odvratila je Henrijeta. „Kako su vaše sestre?“
„Bezbedne u rukama dadilje ledi Rolings, koja je, čini se,
nadasve sposobna i vrlo verovatno neće ostaviti Anabel u
vlažnoj odeći. Znam da ćete zbog toga biti zadovoljni, ledi
Henrijeta.“
Bio je u pravu. Zaista je imala divan osmeh.
„Upravo smo krenuli u šetnju“, rekla je Selina sa nestašnim
smeškom. „Gospodin Darbi je obećao da će mi ispričati
londonske tračeve.“
Možda bi trebalo da mu pokažete staklenu baštu“, rekla je
ledi Henrijeta. „Vrlo je verovatno da gospodin Darbi nikada u
ovo doba godine nije video tako izvanredne ruže.“
Skupio je oči. Mala rospija ga je bacala vukovima. Gledala
ga je jasnim, nedužnim očima sa tek nagoveštajem smeška, a
ipak – ipak. Imala je sasvim zanimljive oči. Uglovi očiju bili su
joj blago podignuti i bile su uokvirene najdužim trepavicama
koje je ikada video. A on ih je video mnogo.
Okrenuo se Selini i žurno pogledao njene zaista veličanstvene
grudi. Žena je nosila devojačku haljinu, ali ona joj je pristajala.
Pamuk je izgledao krto, kao da će pući pod težinom tih divnih
grudi. Darbi je osetio meškoljenje u predelu prepona. Selina
Davenport je bila lepa, sočna i sasvim jasno dostupna. Haljina
ledi Henrijete je bila od maslinasto-zelenog krepa i oduzimala je
sjaj njenoj kosi. Štaviše, ne samo da nije isticala njene grudi već
je i dekolte bio toliko smeran da su joj nabori čipke gotovo
dodirivali uši. Naklonio se nad njenom rukom. „Vaš sluga“,
promrmljao je.
Izraz u njenim očima je bio efikasan koliko i leden tuš.
Zabavljala se. Nije u to bilo sumnje. Tačno je znala kakva će biti
njegova reakcija na grudi Seline Davenport, očekivala ju je i
zabeležila, i sada je pokazivala zadovoljstvo što je psetance
skočilo kroz predviđeni obruč.
Darbi je i nesvesno stegnuo zube.
„Verujem da prisnije poznajem izvanrednu lepotu nego što
mislite, ledi Henrijeta“, kazao je sa osmehom grabljivice.
„Zaista bih najviše želeo da prošetam staklenom baštom sa
gospođom Davenport.“ A zatim je otišao.
Henrijeta je bila razočarana. Nije bilo ni najmanje sumnje u
to. Iz nekog razloga je očekivala da će Darbi malo prefinjenije
reagovati na Selinino očigledno lukavstvo. Ali čim se Selina
Davenport ustremila prema njemu, on se okrenuo prema njoj
kao pčela koja traži cvet. Ako možete da zamislite mesnati cvet
sa parom belih grudi, vrlo nesigurno vezanih ljubičastom
vrpcom. Činilo se da su nabrekli brežuljci izloženih ženskih
grudi čak i izvanrednu sortu londonskih muškaraca pretvarali u
kašu.
Darbi se nije vratio u Ružičasti salon više od dvadeset
minuta, a kada se vratio, nije čak ni pogledao prema njoj. Činilo
se da je udubljen u razgovor sa jednim sedokosim gospodinom,
no ona ga, naravno, nije sve vreme gledala. A zatim je, sasvim
iznenada, podigao glavu i sreo njen pogled. Telo joj je oblila
vrelina. Najpre je pomislila kako je to stid – naposletku, uhvatio
ju je kako ga gleda. Ali vrelina se nije gubila. Nastavio je da je
gleda, i bilo je nečega u njegovim očima zbog čega je osetila
vrtoglavicu. Da je stajala, noga bi je bez sumnje izdala.
Na njene oči učtivo se oslobodio gospodina sa kojim je
razgovarao i pošao pravo prema njoj. Kao da ga je dozvala,
pomislila je utrnulo.
Kao da je ona – ona – imala Selininu moć. Malo je
nedostajalo da pogleda niz svoju haljinu, ali znala je dobro da su
njene grudi iste onakve kao i tog jutra. Sasvim lepe na svoj
način, ali ni nalik poletnosti Selininog vimena.
Mora da ne zna za njen kuk. Njen zdrav razum popunio je
ostatak praznina. Ako je bio pčela, odabrao je pogrešan cvet.
Ovaj konkretni cvet nije imao polen koji bi mogao da mu da.
 9
O lovu na lisice i... drugim
vrstama lova

„Smem li da vam se pridružim.“

„Razume se da morate da činite ono što vama čini
zadovoljstvo.“
Darbi je ostao načisto zapanjen slikom koja mu je iskočila u
glavi u odgovor na pitanje zadovoljstva. Nije moguće. Navikao
je da žene progone njega, nije on žudeo za njima. I svakako nije
žudeo za mladim – prilično mladim – devicama obdarenim
čestitošću koja nije mogla da se dovede u pitanje i vatrenim
temperamentom.
To mora da je izazvano nagomilanim šokovima koje je imao
tog dana. Pomerio ga je razgovor sa strinom. Trebalo bi da se
povuče u svoju sobu i legne.
Premda bi time odbio pažnju najmanje petnaest plemića koji
su imali savršeno dobre ćerke na tržištu. Ćerke koje bi po svim
pravilima trebalo da procenjuje na osnovu njihovih materinskih
kvaliteta. Henrijeta Maklelan nije bila kandidat za suprugu, s
obzirom na njenu sklonost da malu decu poliva vodom. Ta
konkretna crta podsetila ga je na njegovu majku.
Ipak je seo.
Nije da je Henrijeta bila neprijatna. Gledala ga je savršeno
veselo, kao da joj se pridružila njena tetka usedelica. U njenom
pogledu je bio tek nagoveštaj ironije, pogledu koji ga je izazivao
da ispuni očekivanja koja ona ima kada su muškarci u pitanju.
Nije ga gledala sa pomalo gladnom svesnošću na koju je bio
navikao.
Zaslužena kazna te je stigla, pomislio je Darbi razonođeno.
„Uživate li u Limpli Stouku?“, pitala je. Možda je pomislio
kako su njene plave oči bistre jer u njima nije bilo ni nagoveštaja
magle strasti. Inteligentna znatiželja – i ništa više.
„Više zbog vašeg društva“, rekao je Darbi, iznenada shvativši
da zaista uživa.
„Pretpostavljam da smo svi mi za vas ruralni, ako ne i nešto
gore.“
„Do izvesne mere.“ Tapete su bile ukrašene buketima cveća,
ali nijedan nije bio toliko veseo kao lica oko njega. U Viltširu su
ljudi bili srdačni i veseli, zainteresovani za zemljoradnju i lov i,
u manjoj meri, za London i londonska pitanja. A ta pitanja su
pokrivala mnoštvo grehova, od parlamenta, do samog regenta.
„Pa, barem smo vas dočekali dobrodošlicom“, kazala je
Henrijeta, nakostrešivši se na ovo njegovo drsko slaganje, pa
dodala: „Koliko čujem, grad ume da bude veoma neprijatno
mesto.“
„Zapravo, nisu me svi ovde dočekali dobrodošlicom“, rekao
je Darbi. „Ni najmanje me ne zanimaju odvodi ni zemljoradnja, i
plašim se da je nekoliko plemića zaključilo da sam za njih
sasvim nedokučiv... čak prezira vredan.“
„Uverena sam da je to suviše snažna reč“, kazala je Henrijeta,
snažno podozrevajući da je sasvim u pravu.
„Gospodin Kejbl je naročito ostao zatečen kada sam izrazio
divljenje zbog njegovog prsluka.“
Henrijeta se blago nasmešila. „Gospodin Kejbl pati od žutice
i uverena sam da to utiče na njegov sud. Štaviše, njegovu
suprugu je nedavno jedan putujući metodistički sveštenih
preobratio u prilično krepak oblik hrišćanstva, pa ona u
poslednje vreme samo citira stihove iz Biblije. Plašim se da je
njegov dom trenutno prilično neprijatan.“
„U budućnosti neću ni reč reći o naporima njegovog
krojača“, obećao je Darbi.
Henrijeta je ostala fascinirana kada je otkrila da on ume da se
smeje a da čak i ne otvori širom usta. Smeh mu se čuo u glasu i
video u očima.
„Šta očekujete ako nosite čipku oko vrata?“, pitala je. Pošto
se činilo da njega ni najmanje ne pogađaju uvrede viltširske
gospode. Kako je moguće da je toliko samouveren, a opet toliko
da odskače?
„Volim čipku“, rekao je Darbi. Bila je u pravu: ništa ga nije
pogađalo. „Čipka ima simetriju, savršenstvo, koje mi je po
volji.“
„Simetriju? Ja mislim da je čipka ženstvena.“ No nije se
mogla zanemariti činjenica da na njemu čipka nije izgledala
nimalo ženstveno.
Darbi je slegao ramenima. „Meni godi. Simetrija je odlika
lepote, ledi Henrijeta. A sada vi... vi ste vrlo prijatno simetrični.
Vaše oči su savršeno postavljene u odnosu na nos. Jeste li svesni
činjenice da je lepota neodvojivo povezana sa prostorom između
očiju?“
„Nisam“, odvratila je Henrijeta. U izvesnoj meri ga je
rasrdilo što nije čak ni shvatila da on pokušava da flertuje.
Umesto da se zakikoće oduševljeno i ushićeno, ona mršti čelo.
„U selu je jednoj mlekarici jedno oko plavo, a drugo zeleno,
gospodine Darbi. I nju smatraju veoma lepom. Zapravo, svi
seoski momci se silno trude da privuku njenu pažnju. Zar ova
činjenica ne nagoveštava da grešite u pogledu privlačnosti
fizičke simetrije?“
„Verujem da ne. Tu bi primat mogla da preuzme suprotna
teorema. Sreća se obično vezuje za pitanje nesimetričnosti kao u
slučaju deteline sa četiri lista.“
„Detelina sa četiri lista je veoma simetrična“, istakla je.
„Simetrična je i detelina sa tri lista. Ali detelinu sa četiri lista
njena jedinstvenost čini nesimetričnom.“
„Vaša teorema je nepouzdana. Moja mlekarica je lepa zato
što je nesimetrična, ali samo ako reči iskrivimo, pa odlučimo da
ona zapravo znači neobična.“
„Hajde da se vratimo na vašu ličnu simetriju“, izgovorio je
svilenim glasom.
Ali ona je promenila temu kao da on nije progovorio.
„Gospodine Darbi, želela sam da vam se izvinim što sam
pretpostavila da su Džozi i Anabel vaša deca i što sam postupila
u skladu sa tom pretpostavkom. Nije trebalo da vam se obratim
na onako direktan način.“
„Molim vas, ne razmišljajte o tome previše. Vaš savet je bio
izvrstan. Kancelarija za zapošljavanje iz Bata šalje mi dve
dadilje sutra ujutro na razgovor, i svakako ću ih pitati kakav je
njihov stav po pitanju vlažne odeće.“
Nagnula se prema njemu očiju živih od interesovanja. „Džozi
je potrebna naročito topla žena, gospodine Darbi. Uverena sam
da to znate, ali možda bi bilo dobro da pronađete nekoga ko je i
sam doživeo gubitak.“
„Džozi...“, ućutao je.
„Čini se da silno pati od žalosti za majkom.“
„Džozi svoju majku nije ni poznavala. Mislim da moja
maćeha nije činila za nju ništa do da je pozdravi za Božić i
možda za rođendan – premda i u to sumnjam jer Džozin
rođendan pada u vrlo nezgodno doba godine.“
Na Henrijetin upitan pogled odgovorio je: „To je 16. april,
početak sezone. Džozi je, verujem, majku srela četiri ili pet puta
u životu, a i tada je bila suviše mala da bi mogla da doživi te
susrete na pravi način.“
„Zašto je onda tako utučena?“
„Đavo će ga znati. Možda je zbog šoka što se preselila u
London nakon što je moja maćeha umrla.“
Darbi je spustio pogled i shvatio da dobuje prstima po stolu.
Mora da pronađe suprugu. Možda udovicu koja već ima decu i
koja će znati zašto se Džozi ponaša kao divlja životinja. Činilo
se da ledi Henrijeta o deci ne zna ništa više od njega.
„Pretpostavljam da je moguće da Džozi prosto reaguje na
promenu. Dozvolite da ponovim koliko mi je silno žao što sam
se ponela onako nečuveno? Mogu samo da se nadam da nisam
kod Džozi prouzrokovala trajni bol.“
Darbi se nasmešio. „Nema potrebe da brinete zbog toga.
Džozi se nikada bolje nije provodila nego kada je slugama
prepričavala pojedinosti vašeg zanimljivog susreta. Na sreću,
nije dobro čula vaše ime, pa vas je opisala kao ledi Hebi, tako da
nećete biti ocrnjeni među vašim susedima.
Ljutilo ga je što su Henrijetine usne bile tako preterano
senzualne: tamnoružičaste boje, koja je bila sasvim prirodna.
Štaviše, bile su pune, meke i izgledale su spremne za poljupce. I
on je želeo da ih ljubi. Da se nagne preko stola i zaboravi
iritantni problem koji su za njega predstavljale njegove sestre
tako što će okusiti ledi Henrijetu.
Zaista mu je bila potrebna žena, pa što da ne Henrijeta?
Činilo se da je sasvim posvećena deci, premda nije znala kako
da brine za njih, i bila je izuzetno lepa.
Iz nekog razloga to je bila prilično zastrašujuća misao. Istina,
bila mu je potrebna žena. Ali on je ženu uvek smatrao
dekorativnim dodatkom koji bi mogao da stekne u nekom
trenutku u budućnosti. Morala je da bude lepa, naravno. I
plemenitog porekla. Ali, osim toga, pretpostavljao je da je
njegov jedini zahtev bio da ona ne bude razdražljive naravi. U
svojim ranim godinama video je dovoljno da zazire od žena koje
vrište.
A teško se moglo reći da je Henrijeta blage naravi, pomislio
je, setivši se izraza iznenađenja na Džozinom licu kada joj se
voda slila niz lice. Zapravo, bilo je to upravo nešto što bi i
njegova majka uradila.
„Džozi će sazreti i uskoro se pridružiti ostatku ljudskog
roda“, rekao je. „Mislim da joj seoski vazduh već godi. Mogu li
da vam donesem nešto da jedete?“
„Ali, gospodine Darbi...“
„Ledi Henrijeta, bio sam neoprostivo neučtiv. Dovoljno vam
dugujem što ste jutros spasli Džozi i Anabel. Ne bih smeo da
vam dosađujem svojim porodičnim nevoljama.“
Trepnula je na njegovo oštro odbijanje da nastavi razgovor,
ali činilo se da se nije uvredila. Njegovo iskustvo je bilo da su se
žene kostrešile kada bi se odbacila neka tema razgovora.
Henrijeta Maklelan ga je gledala jednako srdačno kao i dotad.
Ali tada je pogledala preko njegovog ramena.
„O bože, evo gospođe Kejbl. Organizujemo crkveni bazar i
moramo o mnogo čemu da razgovaramo. A i ne smem da
monopoliziram vaše društvo.“ Uputila mu je prelep osmeh, onaj
koji joj je obasjavao oči. A zatim se okrenula da pozdravi
gospođu Kejbl.
Kako je bio otpušten, nije imao izbora nego da se okrene i
ode.
Mlade dame u Londonu osetile bi slabost kada bi njima
uputio kompliment. Tamo su svi znali da on smatra da je
simetrija prirode najveći dar.
Nije to pitanje taštine, rekao je sebi. Samo neumesne
privlačnosti s njegove strane.
Pored njegovog lakta se pojavila stamena žena koja je tvrdila
da je prijateljica ledi Paton. „Gospodine Darbi!“ zapevušila je.
„Žudim da vas upoznam sa mojom milom nećakom,
gospođicom Ejken.“ Uzela ga je za lakat, sve mu šapatom
govoreći: „Moja sestra se udala iz ljubavi, gospodine, iz
ljubavi.“
Očigledno se sestra gospođe Baret-Dukrork udala za čoveka
nižeg položaja.
„Moja mila sestra je preminula prošle godine, pa je srećni
teret izvođenja njene ćerke u društvo pao na moja pleća“,
nastavila je prodornim šapatom. „Ona je najmilija, najposlušnija
devojka na svetu: prosto ne možete da zamislite. A njen otac...“,
spustila je glas, „... pa, on je u trgovini, premda sada poslove
prepušta partnerima. Ali težak je gotovo milion dostupnih
obrtnih sredstava.“
Darbi se naklonio pred mladom ženom. Imala je svetlu kožu
posutu bledim tačkicama koje su mogle biti pegice pre nego što
su pretrpele usrdnu primenu limunovog soka. Njena kosa boje
rđe bila je očešljana u krupne lokne, koje su svedočile o upotrebi
gvožđa za uvijanje. Sve u svemu, izgledala je kao osoba koja
daje sve od sebe da se prikaže kao roba za prodaju.
Uputila mu je primereno smeran pogled. Ali je iza njene
lepeze i nemirnih trepavica jasno video proračunatu žensku
procenu njegove vrednosti i njegove robe.
„Moja nećaka prosto voli decu“, govorila je gospođa Baret-
Dukrork. „Naprosto ih obožava, nije li tako, Lusi?“
„Vrlo su mi draga“, složila se gospođica Ejken.
Ovaj odgovor je iznervirao gospođu Baret-Dukrork, koja je
očigledno želela da čuje ushićen odgovor lepoj ribi koju je
upecala za nećaku. Sasekla je gospođicu Ejken pogledom, pa
dodala: „I obožava da pleše.“
Gospođica Ejken ga je i dalje gledala iza lepeze. Ukoliko se
nije grdno varao, naslednica milion dostupnih obrtnih sredstava
bila je na iskušenju da kupi ponuđeno.
„Lusino držanje na konju...“
Ali reklama je prekinuta. „Sasvim sam uverena da gospodina
Darbija ne zanimaju moje konjarske veštine, draga tetka“, rekla
je naslednica, dobacivši Darbiju prilično grozničav osmeh.
Imala je šiljate male sjajne zube. „Koliko sam razumela, vi ste,
što je zaista žalosno, postali staratelj vašim dvema malim
sestrama. Kako samo mora da su medene! Morate, prosto
morate da me upoznate sa njima. Zaista obožavam decu.“
„Sa oduševljenjem“, kazao je Darbi. U glavi mu se javila
prijatna slika kako Anabel povraća na prednji deo haljine od
satena boje breskve gospođice Ejken i kako žvaće ruže iz njenog
cvetnog venca.
„Mislim da ćete uvideti da će vam moja nećaka dati divan
savet u vezi sa vašim malim sestrama“, ubacila je gospođa
Baret-Dukrork.
„Rado ću razgovarati o njima. Savet mi je sasvim sigurno
potreban. Da li biste želeli da pređemo u salon i dozvolili mi da
vam donesem nešto da se osvežite, gospođice Ejken?“
Pre nego što su zašli više od deset koraka u salon, bilo je
jasno da je ova konkretna naslednica spremna da trguje svojom
aktivom na otvorenom tržištu. Zatreptala je trepavicama boje
peska na način kojim mu je poručila da su njena fizička i
materijalna dobra njegova ukoliko ih poželi.
Darbi je znao da mora da se oženi. Svi su mu to rekli. On sam
je to rekao. Kako da podiže dve devojčice bez ženske ruke?
Pogledao je gospođicu Ejken i sreo plameni pogled divljenja.
U salonu nije bilo slobodnih stolova. Njegova strina je
podigla pogled i nasmešila se. Bilo je jasno da bi ga primila za
svoj sto, ali je on izopačeno krenuo prema stolu ledi Henrijete,
kojoj su se pridružile dve sredovečne dame, koje su čavrljale
kao dve zebe. Verovatno su razgovarale o crkvenom bazaru.
Lusi Ejken, na sreću, nije delovala da joj je mrsko da se
pridruži ledi Henrijeti. Spustila se u stolicu i pridružila
razgovoru o bazaru. Darbi je turobno otišao na drugu stranu
prostorije da donese hranu. Uzeo je dva tanjira. Ledi Henrijeta
nije pred sobom imala ništa osim čaše vina, a bilo je potrebno da
se malo ugoji.
Gospođica Ejken je njegov povratak dočekala sa sjajem u
očima koji ga je asocirao na razdraganu lisicu koja vreba
mesnato pile.
Ledi Henrijeta je prihvatila tanjir sa jarebicom uz iznenađeno
„Hvala!“ i jedan od onih njenih osmeha, pa se vratila živoj
raspravi o tome da li je mudro postaviti tezgu sa jabukama u
vodu na bazaru.
Darbi je neko vreme slušao, pa je odlučio da sazna nešto više
o potencijalnoj supruzi. Naposletku, ako će provesti ostatak
života sa devojkom, mora da zna šta radi kada se ne kikoće.
„Kako se čovek zabavlja na selu, gospođice Ejken?“
Toliko silovito je mahnula lepezom da je pramen Henrijetine
kose poleteo u vazduh i pao joj na obraz. Bio je zanosne boje,
poput meda zagrejanog na suncu.
„Prosto... prosto svime, gospodine Darbi! Ja sam istinski
vesela duša, barem to svi moji prijatelji kažu! Zaboga, savršeno
sam srećna i kad sedim u staklenoj bašti i kidam latice ruža –
suvih, razumete.“
„Korisno“, promrmljao je Darbi.
„Ali vi, gospodine, šta je s vama? Znam, naravno, da ste vi
londonski gospodin i da radite ono što“, mahnito se zakikotala,
„gospoda u Londonu već radi.“
Da li ona to misli na neku vrstu razvratnih aktivnosti? Ne
može biti.
„Boksujete li?“, pitala je bez daha.
„Ne“, odgovorio je Darbi. „Plašim se da nikada nisam
zavoleo umetnost mlaćenja pesnicama svojih bližnjih.“
„O“, bila je vidno razočarana, ali se brzo oporavila. „Čitala
sam da gospoda boksuje sa samim gospodinom Džeksonom3,
no, pretpostavljam da vi vreme provodite na jednako zanimljiv
način.“
„Zapravo ne“, odvratio je obeshrabrujuće.
Baš tada su dve pratilje ledi Henrijete otišle. Gospođica
Ejken se smesta okrenula Henrijeti i uključila je u razgovor.
Činilo se da zaista ima besprekorne manire. Konkretno, nije
pokazala ni trunku ljubomorne posesivnosti koju bi većina
mladih žena ispoljila u prisustvu žene lepe kao što je to
Henrijeta Maklelan.
„Mora da si strašno uzbuđena zbog izlaska u društvo, Lusi“,
rekla je Henrijeta. Bilo je prilično prijatno primetiti da nije samo
na njega uticao Henrijetin osmeh. Gospođica Ejken je smesta
živnula i izgledala kao devojčica na rođendanskoj zabavi.
„Ako možete da zamislite, ledi Henrijeta, moja haljina za
izlazak u društvo je sva ukrašena dragim kamenjem. I nosiću tri
bela pera. Zamislite to: tri.“
Darbi je neraspoloženo otpio malo vina.
„Prelazimo u grad prvog februara. Hoćete li biti u Londonu
za početak sezone?“, pitala ga je gospođica Ejken.
„Gotovo sigurno“, rekao je. Otpio je još vina.
Pogled joj je postao oštriji. Imala je sjajne crne oči, a kosa joj
je definitivno bila crvenkasta. Baš kao krzno lisice, pomislio je
Darbi.
 „Zar niste uzbuđeni zbog sezone, gospodine?“
„Iskren da budem, nisam.“
„Zaboga, zašto? Meni to zvuči kao nešto najprijatnije na
svetu!“ Ruke je sklopila u zanosu iščekivanja. „Ples u
Almakovom klubu, jahanje u parku, salon njenog veličanstva!“
„Ne volim da guram žene po prostoriji uz muziku
raštimovanog orkestra. A jedini koji idu na jahanje u park su
šeširdžije“, otegao je.
„Sezona nije za gospodina Darbija novo iskustvo kao za tebe,
Lusi draga“, rekla je Henrijeta, uskočivši u prilično neprijatnu
tišinu koja je usledila.
Gospođica Ejken se očigledno predomislila u vezi sa
zanosom kupovine koji ju je bio obuzeo. „Zaboga“, zapevušila
je, „moram da pronađem milu tetku. Pitaće se gde sam nestala!“
A zatim se žurno udaljila, ali ne pre nego što je bacila pogled
preko ramena prema Darbiju kojim mu je jasno stavila do znanja
da, ukoliko želi da potrči za njom kao konjić na povocu, neće
imati ništa protiv da ga zadrži. I zapravo će zažmuriti na njegov
izliv neotesanosti i nedostatak oduševljenja sezonom.
Ostao je gde je bio.
„E, to je bilo budalasto“, izgovorila je Henrijeta Maklelan
jasnim glasom.
„Molim?“
„Što ste bacili Lusi Ejken niz vetar“, kazala je žurno. „Lusi je
izuzetno mila devojka koja bi bila veoma dobra majka vašim
sestrama. Gaji strast prema Londonu i lako bi je bilo zadovoljiti
životom u Londonu i jahanjem na stazi Roten rou nekoliko puta
nedeljno. Ne biste mogli bolje proći.“
Trepnuo je. Zar nije znala da u pristojnom društvu mlade
dame ne raspravljaju o izgledima za brak drugih mladih dama?
Drugim rečima – u prisustvu muškarca?
 Pre nego što je stigao da promisli, rekao je: „Verujem da
nisam sasvim navikao na ideju da procenjujem žene kao bračnu
robu.“ Zbog ovoga je zvučao nepodnošljivo nadmeno, pa je
dodao: „Naravno, do procene dolazi sa obe strane.“
„Možda ste tako zaprepašćeni zbog vašeg pola. Mi žene smo,
po nuždi, dobro upoznate sa konceptom bračnog tržišta.
Podozrevam da nije problem u tome što niste sebe ranije videli
kao deo tog tržišta, već što ste navikli da budete predmet velike
vrednosti, a sada vas je srećno stanje vaše strine učinilo blago –
tek blago, gospodine Darbi – pristupačnijim.“
U njenim očima nije bilo podsmeha. I imalo je smisla što je
verovala da on mora da se oženi naslednicom.
„Pretpostavljam da je to“, rekao je. Ispio je vino. „Vi ste
izvanredno iskreni, ledi Henrijeta.“ Nije mogao da se seti je li
ikada čuo da je neko za njega u prošlosti rekao da je pristupačan.
„Plašim se dami je to mana“, složila se ni najmanje skrušeno.
„Možda je to aspekt života u malom gradu. Čovek ne mora
toliko da skriva.“
„Kako nikada nisam proveo ni dana na selu“, rekao je Darbi,
„teško da mogu da izrazim neslaganje s vama. Pretpostavljam da
ste čuli glasinu da sam došao u ovu konkretnu posetu da
sačekam da se moja strina porodi ne bih li ustanovio jesam li
naslednik svog strica?“
„Da li je to istina?“
Darbi je klatio čašu vina i posmatrao poslednjih nekoliko
kapi crvene tečnosti kako se stapaju na dnu. „Verujem da biste
moj odgovor smatrali za istinski sablažnjiv, ledi Henrijeta.“
„Ne verujem“, rekla je smireno. „U malom selu je jednako
mnogo gramzivosti kao i u velikom gradu.“
Podigao je pogled, a bledi smešak mu je izvio uglove usana.
„Sada sam i pristupačan i gramziv?“
 „Nisam to rekla. I nisam tako ni mislila.“ Bilo je u njenim
očima neke pouzdanosti.
„Jesam posetio strinu da ustanovim nosi li dete mog strica“,
rekao je, pa skrenuo pogled. „To je bila ružna misao.“
„Jeste“, složila se.
„Prevario sam se. Verovao sam da su moji stric i strina bili
otuđeni, ali čini se da sam se prevario.“ Nije razumeo brak svog
strica, ali nije moglo da se porekne da je on bio stvaran.
Njegova sagovornica nije rekla ništa, verovatno je bila
zapanjena do dna svoje male seoske duše.
„Brak je nešto neobično“, promrmljao je Darbi. „Pijete li
šampanjac?“
Darbi je pozvao lakeja. „Da li biste želeli još jedan?“
„Ne, hvala. Retko pijem više od jedne čaše. Uživam u
mehurićima, ali ne i u posledicama.“
Kao neko ko je preduzeo, za njega neobičan korak da se opija
dok ne padne pod sto najmanje četiri puta otkako je nasledio
sitnu decu, Darbi je razumeo. Razumeo i nije se slagao sa tim.
„Molim te, donesi mi još jednu madeiru“, kazao je lakeju, „a
ledi Henrijeti donesi još jednu čašu šampanjca. Još jedna čaša
neće na vas ni najmanje uticati“, rekao joj je. „Ja ću se pićem
ohrabriti, i možda i prihvatiti vaš savet, pa opet prići gospođici
Ejken.“ Nije to ni na trenutak iskreno mislio.
„Mislim da ćete, ako se ponovo obratite Lusi, otkriti da će
rado razgovarati s vama“, odgovorila je Henrijeta. „Ne vidi vas
kao robu, gospodine Darbi. Lusi je prosto mlada. Ah mislim da
je bila vrlo zanesena vašom simetrijom.“
Pogledao ju je oštro, i u njenim očima je video tek nagoveštaj
smeška.
Lakej je spustio vino ispred njega i on je uzeo gutljaj, pa ga
valjao poput moćne vatre na jeziku. Pošto je ona sama bila vrlo
odvažna u govoru, pretpostavljao je da neće ostati zapanjena
jednakom neposrednošću.
„Zašto vi niste na tržištu, ledi Henrijeta Maklelan?“ pitao je
namerno. „Posmatrao sam vas kako razgovarate sa starijim
damama, i mladim damama, ali ne i sa gospodom.“
„Nije istina!“, usprotivila se. „Lord Dardžis i ja smo vodili
dugačak razgovor o njegovim živicama i...“
„Da li je ono lord Dardžis?“ Klimnuo je glavom prema
stamenom plemiću u cvetnom satenskom prsluku. „Muškarac u
ljubičastom prsluku?“
„Ne, to je njegov sin, Frederik. Frederik nema baš ukusa kada
su prsluci u pitanju, zar ne? Vidite, misli da je sledeći lord
Bajron. Piše grozne stihove mojoj sestri Imodžen već nekih
mesec dana ili otprilike toliko.“
„A zašto ih ne piše vama? Vi ste mnogo simetričniji od Lusi
Ejken, i pored svih njenih hiljada.“ Nagnuo se tek malo bliže i
na trenutak zadržao njen pogled pre nego što ga je oborila.
„Izvanredni ste. Vaša kosa je sasvim neobična, a evo vas ovde u
ruralnoj zabiti.“
Hotimice ju je uzeo za ruku. Bila je majušna, sitna u
njegovoj. Krajičkom uma bio je svestan da mu srce divlje tuče,
što je bila budalasta reakcija na lepo lice i tamne trepavice.
Progutala je pljuvačku. Grlo joj se ustalasalo. Bože, imala je
čak i lepo grlo.
„Zato što nisam simetrična“, izgovorila je najzad. Uzela je
gutljaj šampanjca, pa se zagledala u mehuriće pre nego u njega.
„Kako to mislite?“
„Ne mogu da imam decu.“ Podigla je glavu i pogledala ga.
Njene oči su bile tamnoplave boje i savršeno razmaknute. Bila je
poput najlepše matematičke teoreme koju je ikada video:
razorno jednostavna spolja i očaravajuće složena iznutra.
 Nije zapravo slušao šta je rekla. „Ne možete – šta?“
„Da imam decu“, rekla je obzirno kao da je ovo razgovor koji
čovek redovno vodi sa nekim koga je tek upoznao.
Šta, dođavola, da joj kaže na to? Nikada nije čuo neku
plemkinju da u javnosti raspravlja o svojim cevovodima.
Njen pogled je i dalje počivao na njegovom licu, a u očima
joj se ponovo pojavio onaj blago podsmešljiv izraz. Izvukla je
ruku. „Izvinjavam se ako sam vas užasnula neposrednošću,
gospodine Darbi. Plašim se da su svi svesni da se morate oženiti
naslednicom da biste izdržavali ljupke sestre. Igrom slučaja, ja
jesam naslednica, ali s obzirom na okolnosti, nisam aktivna na
tržištu.“
Bukvalno nije razumeo šta je htela da kaže.
Ispila je šampanjac i spustila čašu uz blago zvečanje. Smešila
se ljubazno. „Ne želim da se mučite u zabludi da bih mogla da
stupim u boj i sama vas kupim.“
Nasmejao se tek kada je prošlo podosta vremena nakon što ga
je napustila.
 10
Henrijeta kod kuće,
nakon što je napustila Ezminu sedeljku

Neobično je bilo da Henrijeta oseća nemir nakon što se povukla

u svoju sobu. Obično bi prebacila pletenicu preko ramena,
pomolila se i spokojno zaspala. O, bilo je noći kada ju je kuk
boleo. Poneka noć kada joj se život bez dece i muža činio kao
nešto što se ne može podneti, pa je plakala u jastuk. Ali imala je
prijatelje, osećala je da je cene i uglavnom je silno volela svoj
život. Tokom godina, Henrijeta je tiho preuzela mnoge dužnosti
svoje maćehe, na njihovo obostrano zadovoljstvo. Dane je
provodila u poseti bolesnima i starala se da nove porodice dobiju
odgovarajući smeštaj, išla na sastanke sa vikarom kada je za tim
bilo potrebe, i planirala raznovrsne proslave koje su obeležavale
godinu na selu.
I bila je sasvim srećna, osim u trenucima kada bi se neka
budalasta osoba naljutila jer je ona, Henrijeta, govorila iskrenije
nego što je bilo mudro. Nije joj mnogo smetalo što nikada nije
doživela sezonu u Londonu. Čemu?
Ali noćas se činilo da ne može da se opusti. Šetala je po sobi,
pa uzimala ovu ili onu knjigu poezije i ponovo je spuštala.
Videla je gravire grčkih statua u časopisu Lejdiz žurnal i on je
na boga ličio samo iz profila. Spreda je izgledao suviše
inteligentno. Njegove jagodice su bile čisto engleske, kao i
njegove oči.
Šteta je bila što je morala da mu kaže za svoj kuk, premda bi
mu, kada bi nastavio da joj posvećuje toliko pažnje, neko
nesumnjivo već došapnuo neki nagoveštaj. Jasno je videla
zamišljeni sjaj u njegovom oku kada je ponudila da mu
pomogne da pronađe dadilju, i lako je mogao otkriti da je ona
naslednica. Kako lepo po njega: naslednica i majka u paketu.
Naravno da je bila u pravu što mu je ukazala na njegovu
zabludu. Nije želela da pokrene glasine.
Njegova pažnja je bila sasvim očita. Nije mogla da se ne
nasmeši na prijatno sećanje na trenutak kada se okrenuo i pošao
pravo prema njenom stolu. Ili sećanje na način na koji se vratio
u pratnji Lusi Ejken. Način na koji joj je doneo tanjir sa hranom.
I držao je za ruku.
Godinama je posmatrala muškarce i žene kako flertuju. Ali
nikada nije bila svesna koliko je prijatno sresti pogled muškarca
koji se nalazi na drugoj strani prostorije i znati da vas on želi.
Pogotovo kada je on bio prvi plemić iz Londona koji se pojavio
u Viltširu u proteklih godinu dana otkako je lord Fastlbajnder
ostao mesec dana i zaveo služavku gospođe Pidkok.
Fastlbajnder je bio preterano punačak i nije bio privlačan, barem
ne njoj. Ali Darbi je bacao senku na sve lokalne muškarce.
Gospođa Pidkok joj je prišla sinoć i prodornim šapatom je
pitala: „O čemu je gospodin Darbi pričao sa vama, ledi
Henrijeta? Ne želim da vam londonski lovac na miraz probudi
lažne nade. Zato što on to jeste.“ Što je bio blago zaobilazan
način da podseti Henrijetu da Darbi ne zna da ona nije sposobna
da ima decu jer u protivnom ne bi traćio vreme u pokušajima da
nju zavede.
Henrijeta ju je potapšala po ruci i rekla joj, u najstrožem
poverenju, da joj se čini da je gospodin Darbi bacio oko na Lusi
Ejken.
Ali sama Henrijeta nije mogla da prestane da se smeši zbog
činjenice da je Darbi razmišljao o njoj kao o potencijalnoj
supruzi. Zašto bi joj inače delio komplimente? Zašto bi se
zadržavao za njenim stolom? Zašto bi pričao o njenoj kosi i
njenoj simetriji, i držao je za ruku? Zašto bi je gledao sa onim
lenjim, opuštenim smeškom, kao da razmišlja...
Na trenutak je osetila pulsirajući talas očajanja koji je umeo
da je preplavi kada je bila mlađa, otupljujuća čežnja da bude
normalna. Da bude devojka kao i svaka druga, slobodna da se
uda i ima decu a da ne mora za to da plati životom.
Ali vešto je umela da potisne misli takve prirode, pa je to i
sada učinila. Nije u tome bila suština. Suština je bila da je srela
istinski privlačnog muškarca koji nije znao za njenu
obogaljenost – i on je razmatrao mogućnost da joj se udvara.
Kako je čitav život provela u Limpli Stouku, gde su svi znali da
ona nije za udaju, ovo je za nju bilo novo iskustvo. A nova
iskustva su, rekla je Henrijeta sebi usiljeno, uvek korisna.
Prišla je prozoru, ali noć je skrivala negovane travnjake kuće
Holkam. Ako Darbi zaista odluči nekome da se udvara, ta žena
će biti prava srećnica. Imao je divne oči. Čak je pokušao da joj
kaže nešto, samo što ona nije verovala u sve te gluposti. Da se
zaista njoj udvarao...
Tokom godina razne njene drugarice primale su ljubavna
pisma koja su obično prethodila prosidbi. Pismo gospodina
Darbija bilo bi mnogo uglađenije i prefinjenije od trapavih
izjava ljubavi viltširske gospode. Njegovo pismo bi bilo puno
nežnosti, i revnosti i...
Ne. Bio je suviše lep, i jasno je bilo da je navikao da se žene
utrkuju i preklinju ga da im posveti pažnju. Njegovo ljubavno
pismo bilo bi nadmeno, samouvereno, i jasno bi govorilo da je
on siguran da će postići uspeh.
Ali on nije nju gledao na taj način: kao da očekuje od nje da
mu bude žena. Pre je to bilo kao da misli da ima nečeg zanosnog
na njoj, njenim usnama i nosu ili... nije čak mogla ni da odredi.
Bio je to pogled koji je kod žene izazivao nemirno talasanje
topline.
Nije to bilo osećanje koje je ona, ledi Henrijeta Maklelan,
ikada osetila. Nikada.
Osećanja na stranu, Darbi bi napisao pismo zbog koga bi se
žena osećala poželjno. Prelepo, pa makar bila i hroma. Poželjno,
premda nije mogla da ima decu. Željeno. Imao je onaj lenji,
proračunati smešak koji je ženi govorio da je lepa. Čak i od
same pomisli na njega Henrijeta je osećala neobične trnce niz
leđa.
Prišla je stolu za pisanje i sela. Gotovo da je mogla da vidi
pismo u glavi.
„Najdraža Henrijeta“, napisala je, pa zastala i na trenutak
počela da grize ivicu pera. Koliko je čitala, citiranje poezije u
ljubavnim pismima bilo je de rigeur.
„Sa letnjim danom ne znam da li da te poredim?“4 Nije da joj
je Šekspir bio omiljeni pesnik. Henrijeta je potajno gajila strast
prema Džonu Donu. Štaviše, Darbi je bio suviše tašt da prisvoji
Šekspirov ponizni pristup. Nikada ne bi ni pomislio da njegova
voljena misli da je on suviše star ili da nije dovoljno lep.
Zgužvala je papir i bacila ga u stranu. Darbi bi pismo napisao
samo ako bi bio primoran da se rastane od žene koju voli. Jer da
je sa njom, samo bi je ljubio.
Počela je pisati na novom listu hartije, razmišljajući o svojoj
omiljenoj pesmi Džona Dona. „Ne odlazim ja što sam se
zamorio od tebe, ni u nadi da će svet otkriti bolju ljubav za
mene“ Snenih očiju je stala, pa zastala da umoči pero u mastilo.
Vreme da sa Dona pređe na svoje reči. Ili pre, na Darbijeve reči.
„Nikada neću sresti nekoga koga ću obožavati kao što
obožavam tebe. Premda nas je sudbina okrutno rastavila,
čuvaću uspomenu na tebe u srcu. Odbacio bih zvezde i mesec za
samo jednu noć u tvom naručju...“
Oklevala je. Pismo bi imalo istinsku snagu ako bi Darbi
morao da je ostavi nakon što provedu noć zajedno. Svi su beg
Sesili Vejt sa Tobijem Ditlsbijem smatrali za tragediju jer ih
njen tata nije pronašao sve do sledećeg jutra.
Ubacila je reč, pa je sada rečenica glasila: „Odbacio bih
zvezde i mesec za samo još jednu noć u tvom naručju. Nikada
neću uzdahnuti...“ Izdahnuti? Ova pisma je bilo teže pisati nego
što je mislila. Nemo se izvinila gospodi čije je književne napore
ismevala u prošlosti.
„Nikada neću sresti drugu ženu sa kosom kao što je tvoja,
obasjanom svetlošću zvezda, najdraža moja Henrijeta. Opasna
lepota tvoje kose će zauvek ostati u mom srcu.“
Na trenutak se zagledala u svoju glavu u ogledalu. Kosa je
sasvim očigledno bila njena najlepša odlika. Osim možda grudi.
Premda nije nosila haljine slične haljinama Seline Davenport,
smatrala je da su njena prsa gotovo jednako bujna, pogotovo
kada bi se uvukla u korset kakav je Selina nosila.
Ponovo je umočila pero u mastilo. Ako bude pisala sebi još
jedno pismo, moraće da nabavi zeleno mastilo. Obojeno mastilo
je bilo tako otmeno.
Vreme je da dovrši pismo.
Nisam poznavao ljubav dok nisam sreo tebe: nisam video
lepotu dok nisam video tebe; nisam poznavao sreću dok nisam
okusio tvoje usne.
Pod drugačijim okolnostima uživala bi u sezoni i primanju
ljubavnih pisama. I pisanju ljubavnih pisama, pomislila je sa
nevaljalim malim naletom ushićenja. Odgovoriti na pismo
gospodina smatralo se neoprostivo nemoralnim, ali mora da je
verenicima bilo dozvoljeno da razmene pismo ili dva.
Bez tebe nemam razlog da živim. Možda je to bilo malo
preterano napaćeno. O, dobro, naposletku, bilo je ovo samo
pretvaranje.
Bez tebe se nikada neću oženiti. Pošto ti ne možeš da se udaš
za mene, mila Henrijeta, ja se nikada neću oženiti. Deca mi ne
znače ništa; ionako ih imam višak. Želim samo tebe. U ovom
životu i posle njega.
Oči su je zapekle od suza. Bilo je to tako tužno. Da se Darbi
vrati u London i živi sam do kraja života i nikada se ne oženi
zbog ljubavi prema njoj. Zadrhtala je kada joj je nalet vetra sa
prozora poljubio vrat.
Tada joj se probudio zdrav razum i sa usana joj se oteo kikot.
Pred očima joj je lebdela slika hladnog, rezervisanog Darbija.
Onaj šampanjac mora da joj je udario u glavu! Sručio bi se od
šoka kada bi znao za njeno pismo.
I zaslužio bi. Na prvi pogled je bilo jasno da se gospodin
Darbi iz Londona nikada neće zaljubiti. Bio je suviše okupiran
sobom da bi voleo ženu onako kako žena želi da bude voljena:
odano.
Henrijeta je bila potpuno sigurna da će jednog dana sresti
muškarca koji neće mariti za decu. Koji će je voleti toliko da mu
to neće biti važno. Neće biti lovac na miraz kao Darbi.
Muškarca koji će je voleti zbog nje same, toliko da sve ovo sa
decom neće biti značajno.
Ruke su joj se umirile dok je presavijala pismo koje je
napisala sama sebi. Šteta je bila što je Darbi bio takav. Bio je
savršen za nju, u smislu da je imao decu koju je ona tako
očajnički želela. Ali nikada je neće voleti onako kako ona
zaslužuje da bude voljena. Bukvalno je ostao da zeva kada mu je
rekla da ne može da ima decu. Bilo je na neki način čak prilično
prijatno što je uspela da zbuni otmenog Londonca.
On će se verovatno oženiti Lusi Ejken, ili nekom drugom
naslednicom, pošto se činilo da mu se Lusi nije dopala. Lusi bi
bila dobra prema Džozi i Anabel, premda bi ih verovatno
ostavila na selu na staranje dadilji i guvernanti.
Henrijetu su ponovo oči zapekle kada se setila kako je samo
milo Anabel rekla mama glave naslonjene na njen vrat. Možda
će nova dadilja terati Anabel da nosi vlažnu odeću, pa će
nazepsti i umreti. Dozvala se pameti.
To je bilo smešno: naravno da Darbi neće unajmiti još jednu
dadilju sklonu da ostavlja Anabel u mokroj haljinici. I nije da je
ona sama bila mnogo bolja – polila je vodom malu Džozi! Sama
pomisao na gubitak kontrole izazivala joj je slabost. Nakon što
je toliko vremena provela čitajući knjige o podizanju dece i
nakon što je toliko vremena provela u seoskoj školi.
Ali mogla je da pomogne gospodinu Darbiju sutra ujutro
prilikom odabira dadilje. Nije on bio sposoban za to. Svima je
bilo jasno da on ne zna ništa o deci. A pošto je znao za njen kuk,
neće njenu ponudu proceniti kao suviše nametljivu. Napisala je:

Dragi gospodine Darbi,

Pišem da vas podsetim na moju ponudu da vam pomognem
u odabiru dadilje za Anabel i Džozi. Rado ću vam se
pridružiti na razgovoru sa dadiljama. I, naravno, potpuno
ću razumeti ako ne želite da prihvatite moju pomoć.
Iskreno vaša,
Ledi Henrijeta Maklelan

Presavila je pismo i odložila ga u stranu da bi sluga sutra

mogao da ga odnese. Nije mogla da suzdrži smešak pri pomisli
koliko su različita bila dva pisma koja je napisala. Verovatno bi
trebalo da baci ljubavno pismo. Samo što je to verovatno bilo
jedino takvo pismo koje će primiti. Ostavila ga je na noćnom
stočiću. Pokazaće ga Imodžen, pa će se zajedno smejati.
 11
San zimske noći

Ezme je sanjala. Došao bi iza nje, sasvim nemo, i spustio šake

na njena ramena. Naravno, znala je ko je on, i znala je da su
sami u dnevnoj sobi ledi Trubridž. Naposletku, mnogo je već
puta sanjala ovaj san. A samo jednom je to doživela u realnosti.
Bile su to prelepe šake, velike i otmene. Divno je bilo prosto
se nasloniti na njegove grudi, dozvoliti njegovim rukama da
kliznu napred i oko njenih grudi. Ali mora da mu kaže. Barem
ovog puta.
Okrenula se i njegove su šake spale sa njenih ramena.
„Nisi slobodan, lorde. Zapravo, veren si sa mojom
najprisnijom drugaricom.“
„Samo nominalno“, odgovorio je nimalo uznemireno. „Džina
se zaljubila u svog muža. Čak i ja to vidim. Očekujem da mi
sutra kaže da je odlučila da ne poništi svoj brak.“
„Moram da istaknem da ni ja nisam slobodna.“
„Nisi?“ Markiz Bonington ju je uzeo za ruku i prineo njen
dlan usnama. Zadrhtala je čak i od tog blagog dodira.
Proklet bio što je tako lep, što mu se sva osećanja vide u
očima, zbog načina na koji ona u njegovim rukama drhti od
čežnje. „Igrom slučaja rešila sam da se vratim u postelju svog
muža“, rekla je žustro. „Pa se plašim da si propustio priliku.
Danas preljubnica, sutra supruga.“
Skupio je oči. „Vraćanje ne podrazumeva trenutne korake.“
Zastao je.
 Nije rekla ništa.
„Da li sam u pravu kada mislim da se još nisi pomirila sa
cenjenim lordom Rolingsom?“
Na njeno blago klimanje glavom, on je pružio ruku i
zaključao vrata. „Onda bih bio budala da propustim ovu malu
priliku koja mi se pruža, zar ne?“
Prešao je dlanovima niz njene ruke, a njoj se činilo kao da
ostavlja trag vatre na njima. Nešto je zaboravila da mu kaže. Ali
on je već svukao odeću. Nekad ga je u ovom snu gledala kako se
svlači, a ponekad bi iznenada stajao pred njom nag među
otmenim nameštajem.
„Zar se nećeš razodenuti?“, pitao je. Glas mu je bio
promukao. Imao je krupno telo, telo jahača, i ona je osećala
slabost požude pri samom pogledu na njega.
„Sebastijane“, izgovorila je, pa zastala. San je doživljavala na
dva nivoa: njena verzija u snu je percipirala san kao da se sve
ponovo istinski dešava, a njena verzija koja je sanjala trudila se
da upozori Sebastijana. Da mu kaže da se već naredne noći
vraća u postelju svog muža. Pa Sebastijan ne sme da dođe u
njenu postelju nikada. Ne sme da misli da je ovo... ovaj susret
nešto što će se ponoviti.
Poljubio ju je u vrat, i ona je na trenutak osetila jezik kako joj
dodiruje kožu. Kosa mu je na svetlosti sveća sijala zlatom.
Pogledala je njegovo strogo, poznato voljeno lice. Ljubiti ga
bilo je kao piti vode nakon duge žeđi. Usta su mu bila tako
slatka, tako vatrena, i ona je čitavu večnost žudela za njim.
Prešla je rukama uz njegove mišićave ruke, posute zlatnim
maljama, sve do širokih ramena.
„Mogu li da obavim dužnost sobarice?“, pitao je.
Na trenutak je spustila lice na njegove grudi uživajući u
lepoti trenutka, u blagoj grubosti njegovih grudi na koži. Mirisao
je kao da je bio na suncu, kao da je jahao. Mirisao je na
muškarca, na sebe.
Vešto je počeo da otkopčava njenu haljinu, nežno je milujući
vrhovima prstiju nakon što bi jedno dugme otkopčao. „Zar ti ne
smeta što ovo prvi put radiš?“, pitala je donekle znatiželjno.
Na trenutak je prestao da vesto otkopčava dugmiće. „Ne. Čini
se da je to za većinu muškaraca prilično jednostavno, pa zašto
onda ne bi tako bilo i za mene? Čini mi se da ono što se od mene
zahteva nije ni složeno ni teško.“ Smešak mu je zaigrao u uglu
usana. „Na glasu sam kao atleta, Ezme. Verujem da te neću
izneveriti u ovom pogledu.“
Ezme u snu primetila je njegovu neverovatnu nadmenost. Zar
njemu zaista nije manjkalo samouverenosti?
Ali prava Ezme je već bila u salonu ledi Trubridž i znala je da
je on neće izneveriti. Da je njegova veština bila veća, čak i tog
prvog puta, od veštine većine muškaraca sa kojima je bila
intimna.
Svukao joj je haljinu sa ramena, ostavljajući je u svega
nekoliko komadića francuske čipke koji su na okupu držale
mašnice i vezice što su nežno molile da ih razveže.
Oči su mu postale crne. „Izvanredna si.“
Udaljila se od njega uživajući u njihanju svojih kukova,
činjenici da ga je čula kako ubrzano diše. Podigla je ruke, pa
počela da vadi ukosnice dok joj kosa nije blago kliznula sve do
veša. A zatim se spustila na kauč uz izvanredan osećaj
prepuštanja. Pa pružila ruku.
„Hoćete li mi se pridružiti, gospodaru?“
Bio je pored nje i pre nego što je udahnula. Činilo se da mu
se ne dopada njena francuska čipka jer ju je svlačio dok nije
ostala sasvim naga, nožnih prstiju ukopanih u tepih.
A tada ju je samo pogledao.
 Kada je progovorio, njegov glas ju je naterao da poskoči.
„Volim te, Ezme.“ Povukao ju je do sebe, podigao je u naručje.
U nekom delu uma, prava Ezme je znala da je njen san
skrenuo s puta, odstupio od istine. Sebastijan je nije voleo.
Ali Ezme u snu je rekla: „Jednako koliko i ja tebe,
Sebastijane?“
Prešao je rukom preko njenog kuka i butine, pa se priljubio
uz nju.
„Šta je sa Džinom?“ pitala je, grozničavo svesna da je Džina
njena najbolja drugarica i njegova verenica.
„Džina je zaljubljena u svog muža. Ostaviće me“, kazao je
ljubeći joj rame, a zatim se spustio niže. Za njega je ovo bilo
čisto otkriće jer Sebastijan Bonington nikada nije razumeo
ludost uzimanja ljubavnice, i nikada nije sreo ženu koja bi ga
dovela u iskušenje da se ponese budalasto. Dok nije sreo Ezme.
„Ne možeš...zastala je. „Ne smeš...“ Prava Ezme se silno
trudila da se seti šta mora da mu kaže.
Ali jezikom je opisivao uzavrelu stazu od ključne kosti
naniže... klečao je. I ono što je radio usnama...
Kolena su joj se pretvorila u vodu, no činilo se da je on baš
želeo da se ona sruči na kauč.
„Želim te od trenutka kada sam te video. Bože, tako si lepa,
Ezme. Svaki... svaki delić tvog tela“, izgovorio je promuklim
glasom.
Čitavim telom je zadrhtala. Te ruke nikada nisu dotakle telo
druge žene, no činilo se da tačno znaju šta rade. Prešle su preko
njenih kolena dodirom nalik na šumski požar.
„Moram nešto da ti kažem“, glasno je prodahtala.
„Ne sada“, rekao je, pa ponovo spustio glavu. Vatra joj je
skliznula telom, a zadovoljstvo joj je projurilo sve do vrhova
prstiju.
 „Seb... Sebastijane.“
Nije joj odgovorio, i Ezme u snu je načisto izgubila
pribranost, izvijala se napred da spusti ruke na njegovo krupno
telo, da mu pokaže ono za šta je znao, ali što nikada nije osetio,
za šta je čuo, ali šta nije doživeo. Dah joj je zastao u grudima
nemoćan da se oslobodi u suvislim rečima.
Ali sama Ezme, Ezme Rolings, udovica Majlsa Rolingsa,
grčila se i prevrtala u postelji, i to ne zbog strasti. Bila je
zarobljena u snu, i očajnički je pokušavala da kaže onoj koja je
živela san nešto... da je natera da...
Probudila se.
Probudila se u svom telu, ne u vitkom, senzualnom telu koje
je Sebastijan Bonington milovao, već u svom okruglom,
trudnom telu. I opet se probudila pre nego što je stigla da mu
kaže.
Suza joj se spustila niz obraz. Znala je savršeno dobro zašto
iznova i iznova sanja to veče od prošlog juna. Pa, bilo je mnogo
razloga. Jedan je bio što bi dete u njenom stomaku moglo da
bude plod te noći.
Drugi je bio što dete možda i nije moglo da bude
Sebastijanovo jer je naredne noći delila postelju sa mužem prvi
put u nekoliko godina upravo iz nade da će začeti naslednika.
Nemirno je rukama gladila stomak. Činilo se da i dete spava.
Nije bilo malih udaraca u bočnu stranu stomaka da bi se Ezme
osećala manje usamljeno.
Bilo je tako ponižavajuće što je u snu uvek govorila
Sebastijanu da ga voli, ali nije uspevala da mu kaže da te noći ne
dolazi u njenu sobu. Nije uspela da ga obavesti da njihova afera
mora da započne i završi se te noći.
Zato što je Sebastijan došao u njenu sobu naredne noći. Trgao
ih iz sna i naveo njenog muža da pomisli da je lopov. I Majlsa je
srce, kada je skočio na uljeza, izdalo.
Bile su to poznate suze. Bile su poznate kao i ukus hleba, te
suze žalosti i krivice.
Da nije samo podlegla Sebastijanovim dražima i izneverila
supruga. Da je samo izašla iz salona kada je počeo da se svlači.
Da se nije prepustila čežnji...
Sedela je u krevetu i puštala da joj jecaji potresaju telo kao da
bi fizički mogla da izbaci osećaj odgovornosti.
Nije da nije za to bila kažnjena. Ostala je udovica. Trudna.
Nije bila sigurna čije dete nosi.
Sama.
Uvek je držala gomilu maramica pored kreveta, pa je barem
propisno brisala suze. Uklonila ih, opravdala, razumela.
Volela je Majlsa, na isti blag način na koji je on voleo nju, uz
potpunu svest o slabostima onog drugog. Nisu živeli zajedno
deset godina, ali su bili dragi jedno drugom. Pa je plakala i zato
što joj on nedostaje.
I zato što je osećala krivicu što je doprinela njegovoj smrti –
da, velikim delom je i zbog toga plakala. Želela je da je rekla
Sebastijanu da će se vrlo uskoro pomiriti sa Majlsom. Naravno
da je pretpostavio da će se to desiti u nekom neodređenom
trenutku u budućnosti. Imalo je smisla: svi gosti ledi Trubridž
znali su da su Majls i ledi Randolfa Čajlda imali spojene sobe.
Ko bi pomislio da će se ona i Majls pomiriti samo zato da
začnu dete? Da će Majls poželeti da to smesta uradi? Sebastijan
je verovatno mislio da će se pomiriti kada se vrate u London.
Da je, da je, da je... Dobovalo je ovo u njenoj glavi uz svaki
udah.
Nove suze, toliko teško izvojevane da su je grudi bolele sa
svakim jecajem. I sve te suze nisu mogle da prikriju osećaj koga
se stidela.
 Nedostajao joj je Sebastijan.
I ne zbog one jedne noći. Nedostajala joj je njegova snažna,
zdravorazumska, aristokratska ličnost. Sve ono iritantno što je
njenu prijateljicu Džinu dovodilo do ludila kada je bila verena za
njega: njegova čast, krutost, snaga karaktera i uma. Način na
koji je uspevao da vidi srž problema. Način na koji je uvek bio
pribran i praktičan osim kada – pomislila je sa izmešanim
osećanjem zadovoljstva i krivice – kada je ona bila u pitanju.
Samo ga je u njenom prisustvu proždirala strast, i samo je zbog
nje odbacio društvena ograničenja.
Nedostajao joj je jer je otišao. Otišao je u Evropu nakon
ogromnog skandala. Svima je rekao da je greškom ušao u
Ezminu sobu, da je mislio da ulazi u sobu svoje navodne
supruge: Džine.
Samo što nije bio istinski oženjen Džinom i pokušao je da
nasamari vojvotkinju od Gertona lažnim venčanim listom jer je
želeo da legne s njom u postelju, ali ne i da se oženi njome.
To je baš ličilo na njenog milog, časnog Sebastijana: jednim
je udarcem spasao njenu reputaciju i omogućio Džini da se vrati
suprugu, koga je zaista želela. Džina je otplovila u Grčku sa
svojim voljenim Kamom, a Ezme se povukla na selo da žali. A
Sebastijan je, kruti i pristojni Sebastijan, otplovio u Evropu
razorenog ugleda. Čitava Engleska je verovala da je raskrinkan
kao najgori zlikovac, toliko očajan da legne u postelju sa
vojvotkinjom da ju je prevario da poveruje kako su dobili
posebnu dozvolu za venčanje.
Visoko društvo se mesecima hranilo srećnim okolnostima
koje su spasle vojvotkinju: zaboga, da Sebastijan Bonington nije
greškom umesto u sobu vojvotkinje od Gertona ušao u sobu
lorda i ledi Rolings. Zaboga... uspeo bi da legne u postelju sa
vojvotkinjom premda nisu bili venčani.
 U tome je ležala ironija. Ezme je bila raskalašna žena, ona
čiji je ugled trebalo da bude uništen, koja je trebalo da živi
prognana i sama na kontinentu.
Ili možda ne sama. Sada kada je upoznao požudu, i kada je
spoznao zadovoljstvo, moraće da pronađe neku lepu ženu kojom
će se oženiti.
Ženu koja će smesta razumeti da je on častan, i razumeti
zašto je izmislio priču o dozvoli za venčanje, onu zbog koje je
otišao u egzil.
Ženu koja će se verovatno radovati zbog toga jer ga je
skandal doveo do nje.
I ako se i seti ozloglašene Ezme Rolings, biće to samo uz
zgađeno skupljanje usana zbog svoje gluposti, zato što ju je
zaveo, i uništio sebi život.
Ove suze su bile gorke, i imale su ukus slomljenog srca.
 12
Narednog jutra
Suze i tajne su najbolji prijatelji

Jutarnji salon ledi Rolings bio je načisto ljubak i, prema svim

pravilima, oni koji su se u njemu nalazili trebalo je da se osećaju
razigrano, ako ne i radosno. Henrijeta je zastala na trenutak i
uživala u načinu na koji je sunce poigravalo kroz ružičaste
zavese i bacalo rumene pruge svetlosti preko poda. To je bilo
pre nego što je pogledala samu ledi Rolings. Otmena
predvodnica društva bila je bleda, imala je tamne senke ispod
očiju i nimalo joj nisu laskale limun-žute tapete.
„Izabrala sam pogrešan trenutak da vas posetim“, rekla je
Henrijeta. „Ponudila sam da pomognem gospodinu Darbiju da
odabere dadilju, ali mogla bih lako...“
„Nikako!“ Njena domaćica je pokušala da se nasmeši, ali nije
u tome uspela. „Molim vas, sedite, ledi Henrijeta. Uverena sam
da će Sajmon uskoro sići. Mogu li da vam ponudim čaj?“
Henrijeta je sela pored svoje domaćice, pa pogledala suzu
koja je kliznula niz lepo oblikovani nos ledi Rolings.
„Kada je gospođa Radl u selu bila enceinte“, rekla je
neformalno, „njen muž se zakleo da joj nikada neće dozvoliti da
ima drugo dete. Sve vreme je vrištala na njega kao prodavačica
ribe.“
„Zaista?“ Ledi Rolings joj je pružila šolju sa čajem i obrisala
odbeglu suzu vlažnom maramicom.
„Ja sam je čula“, rekla je Henrijeta. „Siroti gospodin Radi je
bio pomalo korpulentan, i najpre mu je rekla da je alavi
proždrljivac, a zatim ga je optužila da je veprov tur. Bilo je to
pre nekih šest godina, ali nikada nisam zaboravila veličanstveni
izraz veprov tur.“ Spustila je čaj. Suze su sve brže tekle niz lice
ledi Rolings.
„O bože.“ Njena domaćica se nasmešila prilično očajno.
„Plašim se da sam, ako je gospođa Radi bila prodavačica ribe, ja
plačljivica. Iskrena da budem, uglavnom plačem. Moja dadilja
kaže da ću naškoditi bebi.“
Henrijeta je izvadila iz džepa čistu maramicu, kojom je
obrisala lice ledi Rolings. A zatim je rekla: Nemam predstavu o
plakanju u blaženom stanju, premda mislim da je malo
verovatno da to može da naškodi vašem detetu. Ali mislim da
plakanje nije najbolji izbor za jutro.“
„Zašto... zašto nije? Šta bi moglo da bude bolji izbor?“ Ledi
Rolings očigledno nije bila pri sebi.
„Od suza će vam čaj biti slan. Evo, popijte ovo.“ Henrijeta je
otkrila da aktivnost ume da suzbije histeriju.
Ezme Rolings je otpila čaj, ali činilo se da to nije zaustavilo
suze.
„Pretpostavljam da vam suprug neizmerno nedostaje“, rekla
je Henrijeta. „I žao mi je.“
Progutala je pljuvačku i kazala: „Naravno, nedostaje mi...
nedostaje mi moj muž, Majls, naravno da mi nedostaje.“
Bilo je u njenom tonu nečeg čudnog. Henrijeta je bila svesna
kao i svi ostali da Majls i Ezme Rolings godinama nisu živeli
zajedno. Štaviše, kako je čitav život provela u Limpli Stouku,
često je sretala lorda Rolingsa u društvu izvesne ledi Čajld. Svi
su znali za tu vezu. Ali opet, Darbi je prošle noći nagovestio da
su se njegovi stric i strina pomirili pre nego što je lord Rolings
umro.
 „Kažu da bol s vremenom popusti“, izgovorila je prilično
nevešto.
„Samo je teško nositi dete pod ovakvim okolnostima. A sada
kada su Darbi i deca ovde, osećam se tako... tako...“, glas joj se
izgubio.
„Možda ćete se osećati bolje ako budete razmišljali o bebi.“
„Ne mogu da zamislim“, kazala je Ledi Rolings, a sada se u
njenom glasu zaista čula histerija. „Ne znam kako će moja beba
izgledati!“
„Pa, niko to ne zna, zar ne? Ali čini se da to nije važno. Mogu
da vas uverim da ćete biti zadovoljni njenim izgledom ma kako
on ružan bio.
Sin gospođe Radi je okrugao kao repa, ali mu ona nikada nije
rekla da je alavi proždrljivac. A uveravam vas da jeste. Prošlog
proleća je pobedio na nadmetanju u jedenju pita, a jedva da mu
je sedam godina!“
Ezme Rolings je zajaukala: „Ne razumete. Ne razum... ne
razumete... nisam sigurna kako će moja beba izgledati!“
Henrijeta je trepnula. „Ali, ledi Rolings...“
„Nemojte me tako zvati, molim vas, samo nemojte koristiti to
ime!“
Ezme je očigledno zapadala u stanje histerije. Henrijeta se
osvrnula. Ovako nešto trebalo je da leče jelenov rog ili snažna
žestoka pića. Nikada nije nosila sa sobom mirišljave soli.
Na sreću, činilo se da ledi Rolings nije u opasnosti od
konvulzivnog napada. „Moje ime je Ezme“, izgovorila je
prilično divlje, pa uzela punu kašiku šećera i stavila je u čaj.
„Molim vas da me zovete Ezme. Vidite...“
Prinela je nežnu šolju usnama i srela Henrijetin pogled preko
ivice. „Činjenica je da nisam sigurna ko je otac deteta.“
Henrijeta je uz snažan napor volje uspela da ne pokaže
nijedan znak šoka. Prinela je svoju šolju usnama, pa uzela
gutljaj. „Ah, da li je... ima li mnogo kandidata?“
„Zvučite kao moja prijateljica Džina. Vojvotkinja od
Gertona. To je nešto što bi ona rekla. Tako je praktična. Džina
se nikada ne bi našla u ovoj situaciji.“ Ezme je ponovo
zaplakala. „Bila sam joj loša prijateljica.“
Henrijeta je pokušala da se doseti praktičnijih reči, onih što
bodre. I nije mogla jer nije imala nikakvu predstavu o onome šta
je ledi Rolings govorila.
„Vidite, Džina je trebalo da se uda za lorda Boningtona, ali
nije“, Ezme je grcala. „A ja se plašim da bi on mogao da bude
otac mog deteta.“
Henrijeta je raširila oči. Čula je, naravno, za podmuklog
markiza, i njegov podli način da prevari vojvotkinju od Gertona.
„Isti onaj markiz koji je pokušao da primora vojvotkinju na...
na…“
„Ne, ne. Čitava priča je bila ništa drugo do laž. Ušao je u
moju sobu jer je tražio mene. Jer je... tražio mene.“
„A pronašao je vašeg muža“, rekla je Henrijeta. „To je bila
prava nesreća.“ Bilo je u njenom glasu neke nežnosti, koja je
Ezme neprimetno umirila i čak je navela da pomisli kako joj je i
oprošteno.
„Henrijeta – smeta li ti da te tako zovem?“ Ezme je, nakon
što se nasmešila, nastavila: „Ja sam bedno ljudsko biće. Ali
volim ga, i to je nemoguće!“
Henrijeta je pokušavala sve ovo da razume. „Voliš lorda
Boningtona...“
„Zaista nisam raskalašna žena, i pored moje reputacije“,
prekinula ju je Ezme. „Provela sam jednu noć sa Sebastijanom,
samo jednu. Ali je to igrom slučaja bila noć pre nego što smo se
Majls i ja pomirili zbog odluke da začnemo dete. Moj muž je
rekao da mora najpre da razgovara sa ledi Čajld...“ Pogledala je
Henrijetu otečenim očima. „Znaš li za ledi Čajld?“
Na njeno klimanje glavom rekla je: „Mora da misliš da smo
veoma nemoralna grupa ljudi. Ali nismo, zaista. Majls i ja smo
se venčali greškom, a onda je on nekoliko godina kasnije
pronašao kakvu-takvu sreću sa ledi Čajld. Samo što je očajnički
želeo naslednika, pa je, razume se, morao da je obavesti…“,
ućutala je.
„A noć pre toga ste ti i markiz, ah...“
„Upravo tako“, odvratila je Ezme očajno.
„Markiz je otišao na kontinent, zar ne?“ Henrijeta se bledo
sećala da joj je Imodžen uzbuđeno prepričavala gadnu priču o
Boningtonovom skandalu sakupljenu iz izveštaja iz gradskih
novina.
„Da. I ja ne znam da li je dete njegovo ih Majlsovo.“
„Onda nemaš problem“, kazala je Henrijeta, vedro se smešeći
Ezmi. „Zato što je beba tvoja, i ničija više.“
„Pa, pretpostavljam da je to istina...“
Henrijeta je spustila ruku na njenu nadlakticu. „Zaista to
mislim, ledi Rolings – Ezme. Ovo dete je tvoje. Kada se rodi,
biće to stvorenje prekriveno crvenim pečatima koje ćeš samo ti
moći da voliš. Da li si ikada videla novorođenče?“
Ezme je odmahnula glavom.
„Sasvim su neugledna. I, koliko čujem, vraški je teško doneti
ih na svet, i onda se još rode bez ijedne dlake i pride još i
prljava. Ali biće tvoje. Ako ga budeš želela.“
Ezme je obuhvatila rukama stomak. „O, želim, želim! Želim
ga. Ili nju.“
„Onda ne vidim problem. Dete će se roditi pod okriljem tvog
braka.“
„Da sam samo ja u pitanju, ne bih osećala tako strašnu
krivicu“, rekla je Ezme. „Ali tu je i Darbi.“
„Darbi je odrastao muškarac“, odvratila je Henrijeta oštro.
„Da, ali zar ne razumeš. Darbi je pre godinu dana bio veoma
imućan. A onda mu je otac umro, i Darbi je postao staratelj
sestrama. Ali je bio Majlsov naslednik.
„Pretpostavljalo se da je naslednik. Ne saosećam mnogo sa
savršeno zdravim muškarcima kao što je gospodin Darbi. Put
pred njim je jasan i očekujem da će on njime poći. Mora da se
oženi naslednicom. Na sreću po njega, ima lice i figuru koji mu
pomažu da to izvede.“
„Ali to je tako nepošteno“, usprotivila se Ezme.
„Ne vidim u tome ništa nepošteno.“
„Ali zar ne vidiš...“
„Ne vidim šta je tu nepošteno.“
„Ali zar ne vidiš...“
„Ne. Dala bih sve da sam gospodin Darbi sa dvoje predivne
dece koje bi valjalo podići. Može da se oženi nekim – bilo kim!“
Nastupio je trenutak tišine. „Žao mi je“, rekla je Ezme.
„Znala sam, naravno, da ne možeš da imaš decu. Ali nisam
oklevala da te opteretim svojom turobnom pričom. Bilo je to
neoprostivo nepristojno od mene.“
Henrijeta joj se donekle bledo nasmešila. „Nemam šta da ti
oprostim.“
„Imaš. Brbljala sam o nečemu što mora da se, sa tvoje tačke
gledišta, čini trivijalnim.“
„Istina je da bih volela da sam na tvom mestu.“
Ezmi se oteo kratak smeh. „Zar ne razumeš usred kakvog
sam ja skandala? Kako sam užasna supruga bila Majlsu? Da sam
praktično odgovorna za njegovu smrt!“
„To mi se čini kao iracionalan zaključak. Prema svim
izveštajima koje sam čula, lorda Rolingsa je izdalo srce.
Nažalost, to je moglo da se desi u bilo kom trenutku. Ovako bar
ima naslednika kog je želeo, a ti ćeš dobiti dete. Dobićeš prelepo
čudo od deteta.“ Oklevala je, pa dodala: „Ne bih marila ni pet
para da moje dete uopšte nema oca!“
Ezme je uzela Henrijetinu nežnu ruku u svoju. „Da li si
potpuno sigurna da ne možeš da nosiš dete?“
„Da. Ali ne želim da misliš kako sam slomljena od tuge, jer
nisam, uglavnom nisam. No ako bi mi neko dao dete, ne bih
mnogo cepidlačila oko okolnosti njegovog rođenja.“
„Pa“, kazala je Ezme zamišljeno, „mislim da si ti verovatno
najbolja osoba na svetu kojoj sam mogla da poverim moju
prljavu malu tajnu.“
„Plašim se da čovek, kada se nađe u stanju kakvo je moje,
postane nemilosrdan. Mnogo vremena provodim gledajući ljude,
pa sam razvila veoma ekscentrična uverenja. Moja sestra se
večito žali da postajem čudna.“
„Svakako bi većina žena koje poznajem mislila da sam
čudovište zbog onoga što sam tebi priznala“, rekla je Ezme
gledajući Henrijetu znatiželjno. „Iskrena da budem, ne mogu da
verujem da sam ti sve to ispričala.“
„Neću reći nikom. I preklinjem te da ne razmišljaš više o
mogućnosti da gospodin Darbi izgubi nasledstvo. Naposletku,
odrastao je muškarac.“
„Ti bi trebalo da se udaš za njega“, izgovorila je Ezme
iznenada. „Ima decu koju želiš, a ti... ti si izvanredno lepa,
Henrijeta, što je njemu od najvećeg značaja.“
„A zašto bih želela da se udam za muškarca sa čipkanim
manžetnama koji je opsednut lepotom?“
Sada kada je obratila pažnju, Ezme je primetila da je
Henrijetin osmeh bio zadivljujuće lep. „On zaista nije takav.
Znam da je na glasu kao probirljiv, i zaista vodi računa kako se
oblači. Ali Darbi je veoma razborit. Molim te da barem
razmotriš mogućnost da se udaš za njega!“
„Nije me zaprosio“, istakla je Henrijeta. „I neće. Muškarci
žele svoju decu. Neću se udati.“
„Ne Darbi! Darbi prezire decu. Trebalo je da ga čuješ kako je
o njima govorio pre nego što je preuzeo staranje o sestrama.
Možeš li da zamisliš Darbija istinski zainteresovanog za jedno
od tih pegavih, ćelavih stvorenja, kako si ih opisala?“
„Teško je to zamisliti“, odvratila je Henrijeta uz kikot.
Ezme je žurno okrenula glavu. „Evo ga! Darbi, reci mi šta
misliš o deci?“
Na jutarnjoj svetlosti Darbi je bio otmeniji nego prethodne
noći, ako je to moguće. Prsluk mu je bio sav ukrašen vezom sa
prednje strane, a zglobove su mu krasili talasasti komadi čipke.
Zastao je i naklonio se. Čak i najmanji njegov gest odlikovao
se hotimičnom otmenošću. „Da li će ti dovoljan odgovori biti
ako ti kažem da mi je ovo druga odevna kombinacija od jutros
zbog Anabeline nesrećne sklonosti da prska doručak u svim
pravcima? Dobar vam dan, ledi Henrijeta.“ Naklonio se pred
Ezme i Henrijeta je videla da je primetio njeno suzno lice.
„Možda bi se, da je Anabel tvoja ćerka, osećao drugačije“,
predložila je Ezme.
Darbi je zadrhtao. „Verujem da ne bih. Ne želim ni
odgovornost ni napore koje deca iziskuju.“ Izgledao je istinski
napaćeno.
Henrijeta nije mogla da sakrije osmeh. „Ne mora nužno biti
naporno podizati decu. Većina očeva retko vidi svoje potomstvo
i nimalo se ne muči oko njihovog podizanja.“
„Ne“, kazao je odlučno. „Rado mogu da vas obavestim da
nisam zainteresovan za reprodukciju.“
Da nije imao tako jasno definisanu bradu, Henrijeta bi
pomislila da je pomodar i ništa više. Ali osetila je kako je
podilaze trnci zbog svesti o suzdržanoj snazi njegovih nogu.
Pantalone nisu tako lepo pristajale viltširskoj gospodi!
Ezme je počela da ustaje i Darbi joj je smesta priskočio i
pomogao joj. „Da li si dobro?“ pitao je.
Ezme je izgledala pomalo postiđeno. „Plašim se da sam
pričala svoju dosadnu priču Henrijeti. I tebi sinoć. Upozorila
sam te.“ Nasmešila se Darbiju jednom stranom usana. „Ovih
dana sam neviđena plačljivica.“
Henrijeta je pomislila kako je njegov osmeh mio.
Ezme je nameštala šal. „Verujem da ću na trenutak da se
vratim u svoju sobu. Ne, molim te, nemoj da me pratiš. Vratiću
se odmah jer očekujemo svakog časa dadilje, zar ne? I ne samo
to, iz agencije su obećali da će poslati i najmanje jednog
kandidata za baštovana. Molim te, izvini me, Henrijeta. Ostaviću
te bez pratilje na minut ili dva.“ A zatim se sagnula, pa joj
šapnula: „Vidiš? Neće decu!“ A zatim je otišla.
„Mogu li da vam ponudim čaj, gospodine? Plašim se da se
možda ohladio.“
Darbi je seo preko puta Henrijete i odmerio njenu odeću.
„Ne, hvala. Da li je ta haljina šivena u selu?“
„Jeste“, odgovorila je. „Da li je vaša odeća šivena u
Londonu?“
„Šili su je proterani Parižani“, rekao je.
„U tom slučaju se neću truditi da vam dam adresu gospođe
Pinok. Mislim da biste zaključili da ne ume dovoljno dobro da
govori francuski.“
Nasmešio se. „Ili to ili da ne ume najbolje da se služi iglom.
Istinski sam vam zahvalan, ledi Henrijeta, na pomoći oko ovog
projekta. Imam osećaj da sam žalosno nepodesan da biram
dadilju.“
 Batler ledi Rolings, Sloup, ušao je i objavio: „Dadilje su
stigle, gospodine Darbi. Da li da ih uvodim jednu po jednu?“
Darbi je pogledao Henrijetu. „Bolje nego da ih primimo sve
odjednom, zar ne mislite i vi tako?“
„Apsolutno.“
Sloup se naklonio, a zatim se vratio sa zdepastom ženom sa
velikim nosem i grudima nalik na greben. Bila je strogo odevena
u čisto crnu odeću. Činilo se da joj Darbijev prijatan pozdrav
izaziva nelagodu; temeljno je i pažljivo odmerila njegove
čipkane manžetne, glasno šmrknula, pa sve odgovore od tog
trenutka davala isključivo Henrijeti.
Henrijeta je na prvi pogled videla da gospođa Brambl nikako
nije odgovarajuća osoba, pa ju je samo delimično slušala dok
nije shvatila šta dadilja govori: „Vidite, madam, verujem da
život deteta mora da se organizuje i rukovodi prema najboljim
hrišćanskim principima. Zapravo, koliko se sećam jedne od
najboljih metodističkih porodica Gornjeg Glimptona, mogu da
vas uverim, madam...
Henrijeta je porumenela kada je shvatila da je gospođa
Brambl pala u zabludu da je ona udata za gospodina Darbija.
Mora da je pretpostavila da „ledi Henrijeta“ zapravo znači da je
„gospođa Darbi“ zadržala porodičnu titulu nakon udaje.
Naravno da je to pretpostavila. Nijedna mlada neudata žena ne
bi bila sa gospodinom Darbijem bez pratilje.
Darbi je na trenutak pogledao u nju. U njegovom pogledu je
jasno videla da joj se smeje. „Ah“, rekao je, „zvučite baš kao
žena kakvu sam tražio za svoju decu, gospođo Brambl. Vidite,
naša poslednja dadilja je bila naklonjena papi.“
Gospođa Brambl je uvukla vazduh.
„Zaista“, izgovorio je turobno. „Istinski sam strepeo za duše
moje dece.“
 Henrijeta se žurno ubacila: „Gospođo Brambl, jedno od dece,
Džozi, teško se nosi sa žalošću usled majčine smrti. Da li ste već
imali iskustva sa takvom decom?“
„Jesam. Jesam. Zapravo, žalim smrt moje mile majke, kao što
možete da vidite po mojoj odeći.“ Lice joj je smekšalo i
Henrijeta je prvi put pomislila da možda gospođa Brambl i nije
tako kruta kao što se činila.
„Dobro znam koliko bolan može da bude gubitak roditelja.“
Nasmešila se melanholično. „Mislim da bez ustezanja mogu da
kažem da ću ja biti najbolja pomoć sirotom detetu. Možemo da
delimo žalost.“
„Primite moje saučešće“, rekla je Henrijeta. „Kada je vaša
majka umrla?“
„Sledećeg utorka će biti pet godina i četrnaest dana.“
Gospođa Brambl je zagladila krutu crnu suknju od češljane vune
i, kao da je sve rešeno, izgovorila: „Mogla bih da se uselim do
subote, madam, i veoma će mi biti milo da se staram o sirotom,
ožalošćenom, detetu. Pronaći ćemo utehu u gospodu.“
„Gospođo Brambl“, rekao je Darbi, pa ustao i pomogao njoj
da ustane, „ovo je bilo retko zadovoljstvo.“
Sloup se vratio dva minuta kasnije sa ženom oštrih crta lica
koja je izgledala kao da je tek izašla iz učionice. Nosila je
haljinu od deseniranog muslina sa pet ili šest slojeva volana po
obodu i još nekoliko volana oko ramena.
Ovog puta je Darbi mnogo jasnije objasnio svoje rodbinske
veze sa decom i činjenicu da je Henrijeta prosto došla da mu
pomogne u odabiru dadilje. Ali gospođicu Penelopi Ekersal
njihov odnos nije naročito zanimao.
Objasnila je odlučnim, prilično piskavim glasom da je kuća
zaista lepa, ali da ona nije bila spremna za tako dugačku vožnju
od Bata, gde se nalazi agencija za zapošljavanje, do kuće.
„Prosto ne mogu da verujem da je tako daleko od grada“, kazala
je iskreno.
„Limpli Stouk je svega jednu milju odavde“, rekla je
Henrijeta.
„Pa, što se toga tiče“, kazala je gospođica Ekersal, „prošli
smo kroz selo usput. Veoma je malo, zar ne? Ima samo glavnu
ulicu i krčmu, to je sve. Da ima vojni logor ili nešto što donosi,
pa, malo živosti u okolinu – ali iz kočije smo na putu dovde
videli samo krave, i to je činjenica!“
„Ovo je zemljoradnička zajednica“, složila se Henrijeta,
„ali...“
Spremala se da istakne da Darbi živi u Londonu, ali se on
umešao: „Slažem se da bi vama ovde moglo da bude dosadno.
Naposletku, mlada žena kao što ste vi voli ponekad da doživi
neko uzbuđenje.“
„Upravo tako“, rekla je gospođica Ekersal. Kada je klimnula
glavom, tri reda volana na njenim ramenima su zadrhtala u znak
slaganja. „Rekla sam mami da bih volela da pronađem
nameštenje u Londonu. To zaista želim. Ali mama ne želi da mi
dozvoli, nipošto. Pa mi ne dozvoljava da se javim na oglase u
gradu.“
„Kakva šteta“, rekao je Darbi saosećajno.
Kao ni gospođa Brambl, ni gospođica Ekersal nije delovala
preterano impresionirana njegovom odećom. Stalno je krišom
gledala u njegove manžetne, pa skretala pogled kao da je videla
nešto sramno.
Okrenula se Henrijeti, ne odgovorivši Darbiju, i rekla:
„Mlada dama ponekad mora da stekne prijatelje, sigurna sam da
razumete.“ Iskočila je iz stolice. „Veoma mi je žao što sam vam
traćila vreme, zaista jeste. Ali sasvim sam uverena da ovo
nameštenje nije za mene.“
 Kada je Darbi pozvonio batleru, gospođica Ekersal se
okrenula prema Henrijeti i kazala: „Mogu li na trenutak da
razgovaram sa vama?“
Darbi se naklonio i otišao na drugu stranu salona, a Henrijeta
je ustala i ohrabrujuće klimnula dadilji.
Gospođica Ekersal je glasno prošaputala: „Nemojte mu
dozvoliti da unajmi onu drugu ženu što je putovala sa mnom.
Gospođu Brambl, ili se bar tako predstavlja.“
„O“, izustila je Henrijeta, prilično uznemirena njenim
savetom.
„Znate da ne želim nameštenje, pa ne govorim ovo zarad
sebe. Ta gospođa Brambl mi je rekla da je naložila da se šaka
njene pokojne majke sačuva i drži je na polici iznad kamina! Na
polici iznad kamina“, ponovila je devojka treperavim šapatom.
„Nisam joj verovala, a ona je rekla da je to šaka na kojoj je
burma – nije li to nešto najčudnije što ste čuli?“ Pa se okrenula i,
praćena talasanjem volana, pošla prema vratima.
Darbi ju je ozbiljno ispratio iz prostorije, pa se vratio
Henrijeti. „Pretpostavljam da nijedna kandidatkinja nije
zadovoljila vaše kriterijume, ledi Henrijeta.“ Oči su mu se
nabrale u uglovima, a ona je pri pogledu na te bore osetila
ključanje u stomaku, premda je savršeno dobro znala da je on
pomodar i ništa više.
„Ispovest je dobra za dušu“, nastavio je. „Da li vas je
gospođica Ekersal upozorila na mene?“
Henrijeta je trepnula. „Na vas?“
Nasmešio se. „Ako je suditi prema njenom prekornom
pogledu na moju odeću, rekao bih da je rešila da vas upozori da
se klonite gospode moje sorte.“
Henrijeta ga je namerno odmerila od glave do pete. „Nosite li
čipku?“ pitala ga je milo. „Nisam primetila. I ne, moram da vas
razočaram priznanjem da nije rekla ništa o vama. Da li ste zaista
sigurni da je primetila vašu odeću? Plašim se da vam kažem,
gospodine, da izvan Londona ljudi pitanja odeće ne shvataju
tako ozbiljno kako se čini da ga vi shvatate.“
Prasnuo je u smeh, na šta se Henrijeti vrelina iz stomaka
prosula niz noge.
„Raznela me je moja petarda, zar ne? Mislim da ste vi dobri
za moju taštinu, ledi Henrijeta.“ Podigao je njenu ruku, pa ovlaš
usnama prešao preko njenog dlana. „Za vas sam ja tek puki
paun.“
Nije mogla da odoli da mu se ne nasmeši. „Možda ne paun,
ali...“
„Kicoš? Gizdavac?“
„Nisam sigurna u gradski sleng, gospodine, s obzirom na to
da nikada nisam putovala u London. Da li možda hoću da kažem
lala?“
Zaječao je. „Jeste li me videli u čarapama boje višnje, ledi
Henrijeta? Kako možete da me ovako zasečete do kosti?“
Podigla je jednu nežnu obrvu. „Kažu da je samospoznaja
vrlina. Vi jeste kaćiper, zar ne?“
„Avaj, nemam dovoljno jastučića na ramenima i moje
potpetice nisu dovoljno visoke.“
„Koliko jastučića imate na ramenima?“, pitala je
zainteresovano, zagledavši se u njegov kaput kao da je svima
jasno da njegova pojava ničim nije doterana.
Darbi je sa blagim smeškom rekao: „I premda bih bio rad da
zadovoljim vašu znatiželju u pogledu mog punjenja, ledi
Henrijeta, strepim da je vaš zahtev suviše intiman s obzirom na
to da bi baštovan mogao da nam se pridruži svakog časa.
Uveravam vas da takav zahtev nikada ne bih odbio u
privatnosti.“
 Nije ni trepnula. „Sasvim sam svesna da se vi osećate
prijatnije u intimnim krugovima“, odvratila je. Dođavola, kada
to tako kaže, zvuči kao da je on nije ni za šta drugo nego za
pitanja spavaće sobe. „Ali mene ne zanima naročito vaše
punjenje. Prosto je to bila prolazna znatiželja. Čovek čuje svašta
o londonskim pomodarima, ako smem da upotrebim tu reč a da
vas ne uvredim, gospodine Darbi. A opet, čovek retko ima
priliku da vidi pomodara izbliza.“ Pogledala ga je kao da je
gušter u kavezu sa blago odbojnim oboljenjem kože.
Darbi je osetio neobjašnjiv žalac zadovoljstva. Nije znao da li
mu se više dopadaju njene oštre primedbe ili njeno izvanredno
lice. Svaki put kada bi Henrijeta spustila pogled, on se gotovo
osećao zaslepljeno izvanrednim oblikom njenog lica i kao za
poljupce stvorenom donjom usnom. Ali tada bi podigla pogled i
prikucala ga u mestu kao da je insekt.
„Uveravam vas da se većini ljudi moja odeća dopada“, rekao
joj je. Kakav tupav komentar. Dođavola, još malo, pa će zbog
nje početi da zamuckuje kao idiot!
Odmahnula je glavom. „Nemam prava da procenjujem vašu
odeću.“ Pogledala je svoju čvrstu haljinu za šetnju. Po rubu je
imala izvezene klipove kukuruza. Pogledala ga je ponovo sa
sjajem u oku. „Ako biste se predali u ruke gospođe Pinok, zaista
bi mogli da vas prozovu lala.“
„Imaću to na umu“, odvratio je ozbiljno. „Da li je gospođa
Pinok odgovorna za vaše rukavice?“
Zbunjeno je spustila pogled. „Naravno. Gospođa Pinok je
dovoljno dobra da isporuči sve što ukrašava odeću. Tako čovek
uopšte ne mora da razmišlja pre nego što se obuče.“
Vidno je zadrhtao i počeo da svlači rukavicu boje pšenice sa
njene desne ruke.
„Šta to radite?“, pitala je Henrijeta gledajući kako se njena
ruka pojavljuje. „Sloup će se svakog časa pojaviti sa
baštovanom. Premda bi možda trebalo da mu kažemo da najpre
pozove ledi Rolings. Ne mogu da zamislim da bi ona želela da
mi obavimo razgovor sa njenim baštovanom.“
„Mene je zamolila da razgovaram sa njim“, rekao je Darbi.
„A ja samo proveravam da vam prsti nisu zadebljali od bolesti.
Oblik vaših rukavica naterao me je da se zabrinem za vaše
zdravlje.“ Pomilovao je jedan vitki prst. „Otečeni prsti ukazuju
na ozbiljnu bolest.“
Definitivno je flertovao s njom. S njom, premda mu je
otvoreno rekla da ne može da ima decu. Henrijeta nije znala šta
da misli o tome. Stajao je pred njom, krupan, muževan i lep, i
držao je za golu ruku.
„Vidite“, kazao je ozbiljno. „Prelepa. Vitki prsti su…“, lako
je dotakao njen drugi prst.
„Simetrični?“, dodala je podigavši obrvu.
„Mislim da možemo da se saglasimo u tom pogledu. Ne
nosite prstenje?“
„Nisam zainteresovana za dekoracije.“
„Kakva šteta“, dodao je blago. „Ja lično sam tako lepa
dekoracija.“
Da li je mislio ono što je mislila da je možda mislio? Da je on
– lično – dekoracija? Mora da ga je pogrešno razumela. Prešao
je prstom do vrha njenog prsta ostavljajući za njim vreo trag, a
zatim spustio dlan na njen. „Vidite“, izgovorio je ozbiljno,
„postoje trenuci kada je ruka žene potpunija zbog prisustva
muške.“
Njen dlan je brideo, što je bilo smešno. Povukla je ruku pre
nego što je stigao ponovo da je dotakne i rekla: „Gospodine
Darbi, moju rukavicu, molim vas.“
Ali joj on nije odmah vratio rukavicu. Već ju je pogledao
zlatnosmeđim očima u kojima se video sjaj pakosnog smeha.
„Postoje trenuci – sati, zapravo – kada su i usne žene potpunije
iz istog razloga, Henrijeta.“
Trepnula je. S kojim pravom joj se obraćao...
Sagnuo je glavu.
Usne su mu bile vrele. To je bio prvi šok. Stajala je kruto i
pitala se šta bi trebalo da radi dok je on spuštao usne na njene.
Jasno je bilo da ju je ljubio. Sama ova svest predstavljala je
drugi šok. Činilo se da on u tome uživa. Krupnom šakom ju je
uhvatio za potiljak, pa ju je privukao bliže. Misli su joj mahnito
jurile. Da li uživa? Ovo je možda jedini poljubac u njenom
životu – da li bi trebalo da uživa više?
Verovatno bi trebalo da ga odgurne. Usne su mu se pomerale
na njenima i bilo je to... osećaj je bio gotovo...
Povukao se. „Da li je ovo bio tvoj prvi poljubac?“, pitao je.
„Jeste.“ Oklevala je. No činilo se da Darbiju njena čudnovata
iskrenost nije smetala.
„Ljubljenje je prilično precenjeno, zar ne?“ Nasmešila mu se.
„Nije mi ni najmanja namera da osporim vaše veštine,
gospodine Darbi. Ja sama nikada nisam bila naročito dobra u
fizičkim aktivnostima.“
Činilo se da ga je ovo ućutkalo. Mogla je samo da se nada da
nije bio čuven po svojoj veštini ljubljenja kao što je bio čuven
po svom ukusu za odevanje. „Mogu li da dobijem svoju
rukavicu nazad?“
Vratio joj je rukavicu.
„Hvala vam mnogo.“
Tek što ju je navukla, Sloup je otvorio vrata i izgovorio:
„Baštovan, gospodine Darbi. Zove se Bering.“
Darbi se nije čak ni okrenuo. Samo ju je gledao sa blagim
smeškom i upitnim izrazom, koji je Henrijetu uzrujavao. Njen
nemir je verovatno bio posledica neobične činjenice da joj neki
gospodin posvećuje tako neuobičajenu pažnju. Nije bilo razloga
da oseća ovo ubrzano lupanje srca. Da hvata sebe kako se pita
da li će pokušati da skine obe njene rukavice. Ili je... ponovo
poljubiti.
Okrenula se i pozdravila Beringa. Bio je krupan muškarac,
visok koliko i Darbi. I bio je naočit na način na koji su naočiti
muškarci koji provode mnogo vremena na otvorenom. Imao je
zlatne lokne i svetlo-plave oči i, da nije imao prilično tupav izraz
lica, smatrala bi da je kadar da napreduje do bolje pozicije.
Darbi se okrenuo i video baštovana, i na trenutak mu se
čitavo telo zaledilo. Desilo se to toliko brzo da se zapitala da joj
se nije učinilo, jer je već u sledećem trenutku opušteno govorio:
„Bering, kažeš? Ledi Henrijeta, sedite, pa ćemo proveriti ima li
Bering iskustva u baštovanstvu.“
Henrijeti se ovo činilo kao čudno pitanje. Naravno da mora
da je vešt u baštovanstvu. Ali šta je ona znala o razgovoru sa
poslugom koja radi izvan kuće? Njena maćeha je uvek tako
nešto prepuštala zastupniku, jer je ona bila zainteresovana samo
za odabir svoje sobarice.
Darbi je poveo Henrijetu do dvoseda i seo pored nje. Navalio
na naslon, pa nemarno prebacio ruku preko njega. Henrijeta je
sela uspravno, kako i inače sedi. Sedeo je toliko blizu da je
ramenom dodirivao njeno. Povukla se.
„Pretpostavljam da vas je agencija za zapošljavanje
obavestila da tražimo stručnjaka za ruže?“, rekao je Darbi.
„Jeste“, odgovorio je Bering. „Okružen sam ružama od
detinjstva.“
Henrijeta je razmišljala kako ledi Rolings žalosno zanemaruje
svoje dužnosti pratilje. Zanimljivo je bilo otkriti da je sve to u
vezi sa pratiljama imalo svoje prednosti. Jasno je bilo da su
muškarci bili skloni da ljube svaku ženu koja bi im se našla
nadohvat ruke.
Na sreću, činilo se da na nju poljupci nisu imali uticaja. Imala
je prilike da čuje priče drugih devojaka o ljubljenju. Moli
Mejpltorp se klela da se istopila u lokvu pudinga od vanile kada
ju je njen muž prvi put poljubio. Henrijeta je bila zbunjena tom
slikom neko vreme, dok nije zaključila da je Moli bila izuzetno
kreativna u izražavanju. Ali druge devojke su govorile to isto.
Ipak. Nije joj bilo teško da se oseća zadovoljno, premda ona
nije osetila da se rastapa. Doživela je poljubac muškarca! Sada
nije morala da se oseća kao usedelica kada devojke budu
razmenjivale priče.
Darbi je tražio od baštovana da mu navede tehnike obrade
zemljišta. Gde li je, zaboga, to naučio? Imala je snažan utisak da
je čitavu godinu provodio u Londonu. Pa, možda u Londonu ga
je ruže, premda joj se to nije činilo moguće, pored sveg onog
dima.
„A kako ćeš izlečiti rđu ruže?“, pitao je Darbi razonođenim
glasom kao da samo što nije prasnuo u smeh. Čudnog li čoveka.
Prestala je da sluša i vratila se razmišljanju o poljupcu.
Tačnije: zašto ju je Darbi poljubio? Jasno mu je rekla da ne
može da ima decu, ali se činilo da njega ta činjenica nije nimalo
odbila.
Zapravo, njegova pažnja je postala naglašenija. Možda,
pomislila je zbunjeno, on zaista ne želi decu.
Darbi i baštovan su završili razgovor. Muškarac je klimnuo
glavom u znak pozdrava i otišao sa Sloupom.
„Mislite li da je ledi Rolings dobro?“, pitala je uzimajući
tašnu. „Hoćete li joj preneti moje izvinjenje, molim vas,
gospodine Darbi? Šteta što nijedna dadilja nije odgovarala.
Možda bi trebalo da pošaljemo hitno pismo agenciji za
zapošljavanje i zamolimo da pošalju još kandidatkinja? Plašim
se da sam dogovorila sastanak u selu, pa sada moram da
pođem.“
„Ne brinite za dadilje. Imamo sreće što je Ezmina dadilja već
u kući. I unajmili smo baštovana, pa jutro nije sasvim
protraćeno.“ Način na koji mu je u očima poigravao smešak, dok
je ovo govorio, kod Henrijete umalo nije izazvao vrtoglavicu.
„Imate li sastanak u Limpli Stouku?“, nastavio je Darbi. „Ja
ću poći s vama, ledi Henrijeta, ako biste bili tako ljubazni da me
povedete sa sobom u kočiji. Činilo se da je selo ljupko. Možda
bi trebalo da proverim da li je gospođica Ekersal ispravno
procenila da mu nedostaje živosti.“
„Planirate li da se duže zadržite na selu?“ pitala je Henrijeta,
ne mogavši da se obuzda.
„Ne, ne planiram“, odvratio je Darbi zamišljeno. Pogledao ju
je – o, kako samo! Henrijeta nije znala šta da misli o tome. Na
trenutak je pomislila da ga pita zašto zaboga flertuje s njom. Ali
i pored toga što se u životu, otkako je odrasla, trudila da bude
što je moguće neposrednija... ovo joj se nije činilo kao ispravan
trenutak.
 13
U kom ledi Rolings obavlja razgovor
sa svojim novim baštovanom

Ezme je sišla niz stepenice tek nakon što je sa prozora na spratu

videla da njena nova prijateljica Henrijeta i njen nećak Darbi
izlaze iz kuće zajedno. Sišla je pevušeći, bila je vedrija nego u
poslednjih nekoliko nedelja.
Nešto u Henrijetinom mirnom prihvatanju njene nesrećne
situacije bilo je neizmerno utešno. Henrijeta je bila u pravu što
je insistirala da Ezmina beba ne pripada nijednom muškarcu.
Naposletku, Sebastijan je ponudio da se oženi njome iz
osećanja odgovornosti što je skrivio smrt njenog muža. A Majls
teško da je bio uzoran suprug s obzirom na to da je poslednje tri
ili četiri godine živeo sa ledi Čajld. Zašto da oseća takvu krivicu
zbog bilo koga od njih?
Da se Sebastijan potrudio da se oprosti od nje nakon što ju je
zaveo u salonu, otkrio bi da će se ona i Majls pomiriti naredne
noći. Ali on se prema njoj poneo kao prema bludnici, za kakvu
ju je očito smatrao, i prosto je posetio njenu sobu naredne noći
kao da je ona otvorena svim posetiocima.
Plamen gneva joj je buknuo u grudima. Zašto li je protraćila
toliko suza na njega? Sebastijan Bonington je bio podlac koji je
nije čak ni zamolio za dozvolu pre nego što je ušao u njenu sobu
usred noći. Šta je on mislio da je ona? Namiguša, dostupna za
laganu zabavu kad god on to poželi? Tim je veća budala. Nije
ona bila taj tip žene. Istina, nije bila verna bračnim zavetima, ali
nije ni Majls. To nije značilo da je kurtizana. Nije godinama
imala ljubavnika, sve do one večeri sa Sebastijanom.
I ništa – baš ništa – u tom susretu nije Sebastijanu dalo za
pravo da pretpostavi da je njena spavaća soba njegova teritorija.
Odsutno je milovala stomak zureći kroz stražnji prozor u
cvetni vrt. Od sada više neće plakati. Neće više pričati o tome
kako će razbaštiniti svoje dete. Henrijeta je bila u pravu. Nikada
neće moći da proceni čije dete nosi.
Postaraće se da se Henrijeta uda za Darbija i tako obezbedi
Darbiju nasledstvo koje će biti i više nego ravno Majlsovom.
Gospođa Pidkok je sinoć bez kraja i konca torokala o posedu
koji je Henrijeta nasledila od oca, čistih dvadeset hiljada funti
godišnje, koje nisu testamentom određene drugom. Naravno,
gospođa Pidkok je brbljala i kako Henrijeta ne može da se uda s
obzirom na to da ne može da ima decu, ali Ezme je smatrala da
je to budalast zaključak. Tako nešto se možda ne spominje na
selu, ali ona je poznavala parove koji su se odrekli potomstva
nakon što su dobili zahtevanog naslednika i rezervu. Ona sama,
pre nego što ju je Sebastijan Bonington uhvatio nespremnu,
nikada nije rizikovala da ostane trudna.
Postojali su načini... i ona će se prosto postarati da se
Henrijeta upozna sa njima. Čovek bi mogao zaključiti da je sam
Darbi već uveliko iskusan.
U dnu vrta kretao se krupan muškarac, što je govorilo da je
Darbi unajmio baštovana koga je poslala agencija. Nadala se da
će moći da uradi nešto sa senicom sa ružama penjačicama.
Starac koji je bio zadužen za vrt očito je odavno kontrolu
prepustio prirodi. Kada je stigla prošlog leta, na svakom
ružinom žbunu nalazio se jedan, možda najviše dva cveta.
Pupoljci su se razvijali, ali ih je plesan zahvatala i pre nego što
bi se otvorili, što ju je nadasve uznemiravalo.
 Još malo je posmatrala muškarca. Ponašao se prilično čudno.
Definitivno je nešto radio sa biljkama, ali šta? Možda je imao
lek za ono što ih je napalo.
Bilo joj je potrebno dobrih pola sata da se toplo obuče i krene
nizbrdo. Travnjaci kuće Šantil bili su na blagoj padini, a senica
sa ružama se nalazila na samom dnu padine. Bilo je to Ezmino
omiljeno mesto.
Neki davnašnji Rolings napravio je luk od belih letvi, pa
pustio ruže da se penju uz njih. Kada se udala za Majlsa pre
deset godina, ruže su rasle tesno zbijene, guste i krupne, a njihov
divlji miris opijao je svakoga ko bi sedeo u senici. Nafavno,
usred zime senica je bila tek kržljavi tunel grana i trnja. Pa šta je
onda, zaboga, radio ružama?
Stigla je do podnožja padine a da nije iskrenula gležanj i
zastala da dođe do daha. Mnogo je napornije bilo nositi ovo dete
nego što je mogla i da pomisli. Pre trudnoće je imala neodređenu
ideju da se dete „nosi“ dok ne odluči da se rodi... i to je bilo to.
Niko je nije upozorio na histerične napade plača, na otekle
gležnjeve, ni na nesposobnost da hoda a da se blago ne klati sa
jedne na drugu stranu.
Muškarac se nalazio na polovini senice. Bio joj je okrenut
leđima, ali videla je šta radi. Čitao je knjigu.
Kako čudnovato.
Nikada nije čula za pismenog baštovana. Zapravo, Moziz,
čovek koji je bio zadužen za vrtove, vrlo jasno je izrazio da ne
odobrava učenje iz knjiga.
Ali ovaj baštovan je gledao ruže, pa knjigu, pa ponovo ruže.
„Izvinite“, rekla je Ezme najljubaznijim glasom gospodarice
kuće. „Prosto sam želela...“
Glas joj je zamro.
Koža mu je poprimila toplu preplanulu boju. Nije bio odeven
sa uobičajenom besprekornošću. Nije bio uglađen i doteran, i
nije ličio na markiza.
Ali nije bilo moguće ne prepoznati čoveka koji je svojim
bliskim prijateljima bio poznat kao Bonington, a ostalom svetu
kao markiz od Boningtona.
Čoveka koji je za nju bio Sebastijan.
Ostalo je pitanje da li bi ga prijatelji prepoznali jednako brzo
kao što ga je prepoznala ona. Nosio je grubu radnu košulju,
raskopčanu oko grla, i debelu kožnu kecelju. Izgledao je
mišićavije, vitalnije, i življe nego ikada pre.
Ezme ga je prepoznala bez muke. „Haluciniram“, izgovorila
je prijatnim, neformalnim tonom zureći u utvaru.
„Oprosti mi što sam te uplašio.“
Čim je čula njegov razboriti glas, krv joj se povukla iz glave i
vid joj se zamaglio. Zanela se, pa instinktivno pružila ruku da ne
padne. Dotakla je toplo telo. Već je bio tu, podigao ju je u
naručje, privio je na grudi. Sekund kasnije sa njom u naručju seo
je na klupu od kovanog gvožđa.
Ezme nikada u životu nije izgubila svest. Prosto nije bilo u
njenoj prirodi da izbegava sukob. Čak i u najtežim trenucima
njenog gorkog braka, kada bi bilo divno inscenirati otmeno
padanje u nesvest, ona to nije uspevala.
Ali Sebastijan je očigledno pomislio da je krenula da pada.
Milovao joj je obraz i izgovarao bezumne zapovesti kao što je:
„Molim te, probudi se.“
Odlučila je da drži oči sklopljene. Šta li je, zaboga, Sebastijan
radio u njenoj senici? Morala je da razmisli, premda joj je svaki
instinkt govorio da se smesti u njegovo snažno naručje i na
trenutak se pretvara da svet nije hladno mesto u kom je ona
trudna udovica.
„Ezme!“ Sada je postajao nestrpljiviji. Tikvan.
 Otvorila je oči i ugledala njegovo lice tik iznad svog. Strašno
je bilo otkriti da je imao istu moć nad njom kao nekada. Bilo je
nečega u strastvenim plavim očima i kosi boje zlatnika od čega
je njoj, plitkoj ženi, srce brže kucalo. Baš kao što je bilo nečega
u njegovom krutom izrazu i pedantnim manirima što ju je teralo
da poželi da pokida odeću s njega i...
Čak i kada je bio verenik njene najbolje drugarice. Čak i tada.
Čak i sada.
Javila joj se zastrašujuća misao. Kada ju je Sebastijan
poslednji put video, bila je vitka. Istina, imala je obline. Nikada
nije bila tanana kao njena prijateljica Džina. Ali te obline su se
zaoblile. Sada je bila samo okrugla lopta, sva obla bez struka.
Ova misao joj je sasvim povratila svest.
„Šta ti radiš ovde?“, brecnula se, pa sela. Sklonio je kapuljaču
njene bunde u naporu da je povrati iz navodne nesvesti, a ona ju
je ponovo navukla. Bila je mišljenja da belo krzno odvlači
pažnju od činjenice da joj je lice okruglo kao breskva. Možda bi
trebalo da mu ustane iz krila pre nego što shvati koliko je
otežala.
„Došao sam da te vidim, razume se. Ah, bože, Ezme.
Nedostajala si mi.“ Spustio je hladne ruke na njene obraze i
jednostavno je poljubio. Milo. Kao da mu je zaista bilo stalo do
nje.
Ezme je trepnula. „Rekla sam ti da ne želim više nikada da te
vidim“, istakla je prilično neuverljivo.
„Ne moraš da me gledaš. Ako ostaneš u kući, ja ću se truditi
da me nikada više ne sretneš. Znam da me mrziš zbog Majlsove
smrti. Ne očekujem da će se tvoja osećanja promeniti.“
Žalosni smešak mu je podigao uglove usana. „Prosto sam se
našao u kandžama jednako nepromenljivih osećanja.“
Zurila je u njega. „Mislila sam da si otišao u Italiju.“
 „Jesam.“
„Pa, zašto...“
„Morao sam da te vidim.“
„Evo me“, odvratila je zlovoljno, odupirući se želji da još
snažnije obmota bundu oko sebe. Postaraće se da je nikada više
ne vidi. Barem dok ne rodi ovo dete i ne vrati normalnu figuru.
„Zašto se ne vratiš u Italiju, pa više nećemo o tome misliti.“
„Ne želim da živim u Italiji, ne dok ti živiš ovde.“
„Ono što ti želiš nije važno u poređenju sa činjenicom da će
moja reputacija biti razorena ako neko otkrije da si u ovom delu
zemlje.“
„Niko neće otkriti“, kazao je. Ova izjava se odlikovala
smirenom samouverenošću koja je karakterisala sve
Sebastijanove izjave. Činilo se da on tačno zna kako svet
funkcioniše – i obično je to išlo u prilog Sebastijanu, markizu od
Boningtona.
„Ne vidim razlog za tvoj dolazak.“ Namrštila se. „Kako ćeš
uspeti da se kriješ pod maskom baštovana? Šta znaš o
baštovanstvu?“
„Veoma malo. Učim, zahvaljujući neprocenjivoj monografiji
Henrija Endruza o ružama.“ Njegov ton je bio vedar, ali u
njegovim očima nije bilo sreće.
„Ne razumem zašto si ovde“, rekla je tvrdoglavo. „Neću
promeniti mišljenje i udati se za tebe.“
Gledao ju je toliko prodorno da je osećala kako joj koža gori.
„Zaljubljen sam u tebe, Ezme. Mislim da sam zaljubljen u tebe
od prvog trenutka kada sam te sreo.“
„Ti si lud!“
Odmahnuo je glavom. „Nažalost, nisam muškarac koji bilo
šta radi polovično.“
„Ne možeš biti zaljubljen u mene. Ti si – bio – veren sa
Džinom. Mi smo prosto imali nesrećnu...“ Glas joj se izgubio.
Nije bila potpuno sigurna kako da objasni veče koje su proveli u
salonu ledi Trubridž.
„Zaljubljen sam u tebe“, izgovorio je smirenim, sigurnim
glasom. „Tebe, Ezme, ne Džinu. Ne osećam tu vrstu ljubavi
prema Džini, ma koliko ona bila lepa. I ona to zna. Draga mi je,
ali volim tebe.“ Sagnuo se bliže njoj, toliko da je osetila njegov
dah na obrazu. „I želim tebe, Ezme, nijednu drugu ženu. Tebe.
Shvatio sam, dok sam živeo u Italiji, da je trebalo prosto da te
ukradem od muža. Ali bio sam suviše vezan za svoj ponos i
položaj. Sada znam da je ponos šupalj i bezvredan.“
Mora da je poludeo od osećanja krivice, pomislila je Ezme.
Zato misli da je zaljubljen u mene. Izgubio je razum kada je
Majls umro.
Pročistila je grlo. „O nečemu bi trebalo da razgovaramo,
gospodine.“
„U prošlosti si me zvala Sebastijan.“
„To je bilo u prošlosti“, prasnula je.
Blago se zakoprcala, pa uspela da spusti stopala na tlo i
ustane. Činilo se da ju je nevoljno pustio, premda mora da je bio
srećan što mu se tako veliki teret sklonio s nogu.
Bilo je nečeg toliko svojstvenog njemu u načinu na koji je
skočio kada je ustala da joj zamalo nisu potekle suze. Čak i u
odeći baštovana, Sebastijan je imao najotmenije manire od svih
muškaraca koje je srela.
Sela je na stolicu od kovanog gvožđa preko puta njega i
zagledala se negde pored njegovog ramena. „Doktor mi kaže da
je Majls mogao da umre svakog časa“, izgovorila je bez uvoda.
„Znam da mora da okrivljuješ sebe za njegovu smrt. Pisala bih
ti, ali nisam imala adresu.“
„Hvala što si mi to rekla.“ Da li je zvučao kao da mu je
laknulo? Možda je već čuo za Majlsovo slabo srce od nekog
drugog.
„Pogrešila sam što sam te okrivila za smrt svog muža“,
kazala je nemarno kao da se izvinjava zbog zanemarljive
omaške. Ali u glavi su joj odjeknule gorke reči koje mu je bacila
u lice poslednji put kada ga je videla: Misliš da bih se udala za
tebe? Čoveka koji je ubio mog muža? Ne bih prihvatila tvoju
ruku čak i da nisi uštogljena – dosadna – devica!
„Nije trebalo da te optužim da si ubio mog muža“, ponovila
je. „Majls je mogao da umre svakog časa. Navodno je te nedelje
već imao dva manja srčana udara.“
Sebastijan je ćutao. Najzad se odvažila i pogledala ga u lice,
ali nije mogla da vidi njegov izraz. Zurio je u šake.
Tada ju je pogledao, i njoj je šok potresao telo. „Ubio bih
ga“, izgovorio je tiho. „Ubio bih ga u sekundi da sam mislio da
mogu da se oženim tobom.“
Reči su visile između njih u hladnom vazduhu.
Ezme je iznenađeno zaoblila usne. „Bio si veren sa Džinom“,
prošaputala je.
„Mogao sam ga ubiti zbog načina na koji je koketirao sa ledi
Čajld pred tobom.“
„Ali mi nismo... on nije...“
„Da li si mislila da niko nije primetio? Znam da ti je bilo
stalo, Ezme.“ Glas mu je bio tih i žestok. „Video sam kako si se
trzala kada je u javnosti ljubio obraz ledi Čajld. Gledao sam
kako ga izbegavaš, bol u tvojim očima kada si ga videla s njom.“
„Imali smo dogovor i bio je uzajaman, veruj mi“, rekla je
Ezme zamuckujući. „Zapravo sam se ja ogrešila o njega.
Ostavila sam ga, nije on ostavio mene.“
Ali nije bila sigurna da ju je čuo. „Rolings te je pozivao da
mu se pridružiš dok je sedeo sa ljubavnicom, kao da uopšte
nemaš osećanja.“
Ezme je progutala pljuvačku setivši se toga. „Bolelo me je
samo zato što je ledi Čajld imala decu, a ja nisam“, prošaputala
je. „Prosto sam bila budalasta, ljubomorna...“
„Ne marim. Mogao sam ga ubiti što te je tako povredio. Što
te nije cenio kako dolikuje.“
Nastupio je trenutak tišine, a zatim se Ezme nasmešila, blago
iskrivljenim smeškom. „Drago mi je što ga nisi ubio.“
Klimnuo je. „I meni je. Ali ne mogu da se pretvaram da mi je
savest besprekorna.“
„Darbi... Darbi mi je rekao da je Majls znao da će umreti do
jeseni“, kazala je Ezme. Lice joj se zgrčilo. „Nije mi rekao,
Sebastijane. Nije mi rekao!“
„Ah, nemoj, ljubavi, nemoj.“ Bio je tu i ponovo je bila u
njegovom naručju i ležala mu na grudima, i plakala kao da će joj
srce prepući, i pokušavala da napipa džep kaputa da uzme
maramicu. Ali on joj je stavio maramicu u ruku, veliku platnenu
sa grbom, koja nimalo nije ličila na nešto što bi baštovan mogao
da poseduje.
„Ne obraćaj pažnju na mene“, izgovorila je najzad plačljivo.
„Takva sam ovih dana, to je sve.“
Nije joj odgovorio, i ona je najzad obrisala oči, pa još jednom
štucnula i podigla pogled.
Na licu je imao najčudniji izraz. I – shvatila je sekund kasnije
– držao je ruku na njenom stomaku.“
„Hriste“, prošaputao je.
Ezme je pokušala da se doseti šta da kaže, ali nije uspela.
„Ti si trudna!“
 14
Brzina je veličanstvena zavisnost

Henrijeta se, čim su izašli iz kuće, pokajala što je dozvolila

Darbiju da je prati. Kako je mogla da zaboravi da je došla
svojim trkaćim dvokolicama? Niko nije voleo da se vozi sa njom
u dvokolicama, čak ni Imodžen.
„Žao mi je“, rekla je okrenuvši se Darbiju. „Jutros sam došla
pogrešnim kolima.“
Oči su mu se raširile kada je konjušar doveo Henrijetine
razigrane sivce upregnute u predivne male trkaće dvokolice, sa
sve visokim točkovima i malim sedištem na koje jedva da su
mogle da stanu dve osobe. Imale su malu prečku za njenog
konjušara i to je bio jedini ustupak za ženu koja je kočije vozila.
„Kako vam se čine moji sivci?“, pitala je Henrijeta, milujući
njušku desnog konja, koji je zabacivao glavu, loptao nogama i
pokazivao da je živa vatra. „Ovo je Paškanat, a ovaj drugi je
Peršun.“ Peršun je frknuo kada je čuo svoje ime, pa zaigrao
dovoljno da mu oprema zazvecka. „Zar nisu divni? Nažalost,
moram da ih lečim od žalosne sklonosti da naglo pojure, zato svi
u porodici odbijaju da se voze sa mnom.“
„Da li su braća?“
„Da, iz odgajivačnice Plavi porcelan, potomci Čuda, ako vas
tako nešto zanima.“
„Ne naročito.“ Ali osmeh mu je izvio uglove usana. Točkovi
na Henrijetinim dvokolicama bili su jarkocrveni i oivičeni
tamnoplavom bojom.
 Kočija je bila jarkocrvena sa srebrnim detaljima. „Da li ste
dvokolice kupili od Berča?“
„Jesam.“
„Sasvim slučajno sam prošlog leta kupio ista ovakva kola.
Ako se dobro sećam, mogli ste da birate jarkocrveno platno sa
resama.“ Ali je sedište bilo presvučeno praktičnom smeđom
bojom.
„Meni se činilo da je to suviše kitnjasto.“ Oči su joj
svetlucale. „Da li ste vi odabrali jarkocrvenu presvlaku,
gospodine Darbi?“
„Sa zlatnom čipkom i resama.“ Nasmešio joj se.
„Volite li dvokolice?“
„Hoćete li me smatrati za žalosno nesportski nastrojenog ako
ponovim ’ne naročito’?“
„Načisto“, nasmejala se Henrijeta. „Ona uvažena gospoda sa
kojom ste sinoć razgovarali o odvodima ne bi na to
blagonaklono gledala.“ Nije trebalo da pogreši i sretne njegove
oči. Bile su tako pune nestašluka da je na trenutak zaboravila da
drži Paškanatov oglav. Konj je smesta to iskoristio, zabacio je
glavu, pa se propeo kao nevaspitana zver, kakav je i bio.
Darbi je bio neverovatno brz za nekoga ko je delovao kao da
lenjo pregleda kočiju. U sekundi je spustio konja i zaslužio
odobravajući smešak od Džema.
„Rekao sam vam ne jednom, već stotinu puta“, grdio je Džem
Henrijetu prisnošću dugogodišnjeg sluge. „Ova dva konja su
suviše hirovita da biste ih milovali kao da su štalske mačke.“
„U pravu si“, rekla je pokajnički. „Plašim se da sam se toliko
zanela razmetanjem Paškanatom da sam zaboravila na njegovu
narav.“ Zaobišla je konja i pošla prema malom sedištu
dvokolica. Darbi je iznenađeno primetio da blago ali uočljivo
hramlje. Da li je tako hodala i kada ju je prvi put sreo? Nije
mogao da se seti da ju je ikada pre video da hoda.
„Mogu li da vam pomognem da se popnete u kočiju?“ pitao
je.
„Ne, hvala“, odvratila je. „Džem i ja se vozimo zajedno od
dana kada sam dobila prva kola i ponija, i navikao je da mi
pomaže.“
Džem je podigao sitnu gospodaricu, pa je spustio na sedište
kočijaša i pružio joj dugački bič čim je uredila suknje.
„Konji su brzi, gospodine Darbi. Verujem da vas brzina ne
uznemirava?“
Darbi se popeo u kočiju. „Ni najmanje.“
Trenutak kasnije je bio malo manje samouveren. Konji su bili
izvanredno odmorni ili su bili prijatelji samog đavola. Pojurili su
prilazom kuće Šantil uz usklađeno zabacivanje glave.
Nije ni čudo što je Henrijeta hramala. Bilo je čudo što nije
poginula, a ne samo ostala hroma. Činilo se da nju ni najmanje
ne uznemirava činjenica da su konji izvan kontrole i poterala ih
je da skrenu i izbiju na glavni put kao da je vozila kola s
ponijem.
Tek su pojurili glavnim putem, i Darbi je shvatio da se ceri
kao budala. Pretila je opasnost da će mu šešir spasti, pa ga je
skinuo. Kosa mu se izvukla iz vrpce kojom je bila vezana na
potiljku i bio je spreman za verovatno izvrtanje u jarak, ali se
široko osmehivao. A ledi Henrijeta Maklelan? Pa, ona je sedela
prava kao strela, smerna kao i uvek, ali je na njegove oči
zamahnula, pa pukla bičem kao bonvivan u ukradenoj
poštanskoj kočiji nakon što je položio opkladu u Vajtovom
klubu.
„Gde ste, dođavola, naučili tako da vozite kočiju?“, povikao
je nadglasavajući se sa vetrom.
Ledi Henrijeta je okrenula glavu i nasmešila mu se dok je
vešto skretala dvokolicama uz samu ivicu krivine na putu. „Moj
otac je bio član kočijaškog kluba Četiri konja. Kako nije imao
sina, mene je naučio da vozim kočije.“
„Nadasve neobično“, rekao je Darbi.
Usporila je tek neznatno da sa leve strane ostavi prostora
teškoj kočiji koja se sporo vukla putem. Kočijaš je mahnuo,
očigledno navikao da vidi ledi Henrijetu kako sama upravlja
kočijom. „Moj otac je bio jedan od onih koji su podmićivali
kočijaše fijakera da im dozvole da se divlje zanose putem nasmrt
plašeći putnike, ni najmanje ne sumnjam. Silno je voleo brzinu.“
Pokajnički se nasmešila Darbiju. „Plašim se da sam ja to
nasledila. Moja porodica smatra da sam opasno sklona izlaganju
rizicima.“
Darbi se ponovo nasmejao. Bila je tako smerno klupko
ženstvenosti, sićušna žena u šeširu i sa rukavicama.
Henrijeta je usporila konje do koraka. „Bližimo se Limpli
Stouku“, objasnila je, „a ja se trudim da ne sablažnjavam nikoga
u selu. Neki seljani imaju tako ograničeno poimanje o onome što
bi žena trebalo da radi i ne bi trebalo. Obično ostavim Džema
ispred sela sa opremom.
„Učinilo mi se da ste rekli da vam fizičke aktivnosti ne idu od
ruke, ledi Henrijeta“ primetio je Darbi, poželevši da ga ona
pogleda.
Stigli su do oboda sela, gde se put sužavao i prelazio u
kaldrmu. Henrijeta je zaustavila dvokolicu dok je putnička
kočija teško kloparala sredinom puta. „Ne idu mi sportovi od
ruke, verujte mi.“
„Da li ste se okušali u streljaštvu?“
Klimnula je glavom smešeći se. „Ne umem da gađam pravo.
Strepeli biste za svoj život da stojite pored mene.“
„To bi značilo da sada ne strepim za svoj život“, rekao je
smešeći se jednom stranom usana.
Dvokolice su stajale jer je putničku kočiju pratila kolona
drugih kočija puna kofera i kutija. Darbi je pogledao
Henrijetinog konjušara, Džema, i trgao glavom.
Džem je trepnuo i rekao: „Da pridržim konje, gospođice?“
Na njeno potvrdno klimanje, Darbi je iskočio i zaobišao
dvokolice. Podigao je ruke. „Dozvoljavate li?“
Đavolski mu je smešak bio na usnama, pomislila je Henrijeta.
Stajao je na suncu, zlatno-smeđa kosa mu se prosipala oko lica, i
imao je onaj pogled u očima!
Ali nije imala izbora: svakako nije mogla sama da siđe sa
sedišta. Neko mora da je spusti, Džem ili neki drugi muškarac.
Nagnula se i lako spustila ruke na njegova ramena. „To je
veoma ljubazno od vas, gospodine“, rekla je.
Njegovo lice je bilo tik ispred njenog. Spustio je velike šake
na njen struk i Henrijeta je zadrhtala. Bilo je nečeg opojnog u
načinu na koji mu se koža oko očiju borala kada joj se smešio.
„Šta vam to znači?“, pitala je nevoljno. Čim je izgovorila ove
reči, poželela je da povuče pitanje, ali sada joj se o glavu obilo
to što je čitav život govorila tačno ono što joj je na umu.
Spustio ju je na tlo prilično polako, ali nije sklonio ruke.
Zadržao ih je na njenom struku na vrlo drzak način. Čak i kroz
bundu osetila je njegove prste na struku.
„Šta?“, pitao je.
„Način na koji me gledate.“
„Pretpostavljam“, kazao je, a glas mu je bio promukao i
mračan, da razmišljam o vašoj veštini u fizičkim aktivnostima,
ledi Henrijeta.“
„O“, glasno je udahnula Henrijeta. Njegova primedba je bila
daleko izvan granica za nju uobičajenog razgovora. Štaviše,
shvatila je kako on to nju tačno gleda.
 Kao da je gladan.
Kao da umire od gladi, ako ćemo pravo.
Videla je kako spušta glavu prema njoj, i trebalo je, prema
svim pravilima, da se skloni. Ali ostala je da stoji, nepomično
kao kamen, i dozvolila je da njegove usne ponovo dotaknu
njene.
Ovog puta joj je bilo teže da jasno razmišlja. Za početak, još
je držao ruke oko njenog struka. Činilo se da su se smestile na
oblini njenog kuka, kao da je ona njegovo vlasništvo.
A usne su mu bile grublje nego ranije, manje nežne, manje je
bilo poštovanja u njegovom poljupcu. I njegov jezik!
Definitivno je pomislila da se usprotivi, čim joj se malo razbistri
u glavi.
Darbi se nikada, kada bi se našao u kandžama požude, nije
trudio da formuliše reči ili misli, pa nije patio od ove
zbunjenosti. Bog zna zašto je osećao potrebu da poljubi bučnu
ženu koja je vozila kao đavo seoskim putevima i izgovarala
svaku neprimerenu opasku koja bi joj pala na pamet.
Ali eto. Potreba da to uradi bila je gotovo nesavladiva.
Bila je sitna, zbunjena, i mirisala je na poljsko cveće. I
nevinost. Pritisnuo je grube usne uz njene meke kao da može da
ukrade tu nevinost i zameni je svojim cinizmom.
Njena donja usna je bila puna i lepo izvijena. Liznuo ju je, a
ona je zadrhtala. Darbi je osetio kako joj blagi drhtaj potresa
telo. Pa ju je privukao bliže i ponovo liznuo njenu usnu,
privukao ju je toliko blizu sebi da je osećao njene grudi na
svojima.
Do svesti mu je doprla misao da je ledi Henrijeta imala telo
stvoreno za sport. Đavola nije bila vešta u fizičkim
aktivnostima.
Istina je bila da se impresivno loše ljubila. Usne je držala
zatvorene kao gvozdenu kapiju. Prešao je ponovo jezikom preko
njenih usana, izazivao je – ne, preklinjao je – da ih otvori.
Pokušao je da je izaziva. Pokušao da je miluje. Pokušao je da
nagne usne preko njenih u grubom milovanju zbog koga su
njegovim ranijim partnerkama kolena klecala, a one mu se
mlitavo rušile u naručje.
No jedini na koga je njegova tehnika imala uticaja bio je, čini
se, on sam. Srce mu je tuklo, a prepone – pa, to bi je sablaznilo
kada bi spustila pogled.
„Henrijeta“, izgovorio je, zbunjen kad je shvatio da mu se
glas pretvorio u promukli šapat.
„Da, gospodine Darbi?“
Otvorio je oči i video da ga ona posmatra veselo, naoko ni
najmanje pogođena.
Jedino što mu je davalo treptaj nade bilo je divlje rumenilo
visoko na njenim obrazima. To, i činjenica da je osetio kako
drhtaj potresa njeno vitko telo.
„Jesi li uživala u drugom poljupcu?“
„O, da“, odgovorila je spremno. „Svakako jesam jer...“
To je čekao. Sajmon Darbi se nije libio da pribegne sramnim
taktikama da bi dobio šta želi.
Sagnuo je glavu, pa zarobio njene reči i ispio nevinost sa
njenih usana. Zaboravio je da Džem stoji dvadeset metara dalje i
drži konje, zaboravio na činjenicu da ih izlaže pogledima pored
javnog puta.
Zaboravio je na sve. Glasno je udahnuo dok je pustošio njene
usne i, čuda li nad čudima, njeno kruto telo se malo opustilo.
Nekoliko trenutaka kasnije, jedna vitka ruka mu se obavila oko
vrata.
Ispostavilo se da se Henrijeta Maklelan u ljubljenju snašla
kao patka u vodi. I umesto da drži usta zatvorena kao da čuva
krunske dragulje u njima, počela je jezik da prepliće s njegovim
u laganom plesu od koga je Darbiju krv palila vene. Iznenađenje
koje je gotovo mogao da okusi na njenim usnama je nestalo,
zamenilo ga je blago, željno dahtanje, osećaj daha koji izbija iz
grudi stegnutih od požude.
Kada se povukao poželevši da okusi njen obraz, nije otvorila
oči. Nije bilo vesele opaske. Ispustila je zvuk razočaranja, pa se
okomio ponovo na slast koju je nudila, na zanosne pune obline
njenih usana.
Darbi je sada gledao... gledao je dugačke trepavice na njenim
obrazima, nežne kao niti najfinije svile. Jasni oblik njenog čela,
belinu njene kože, jamicu na desnom obrazu. U senci dvokolica
njegova ruka je kliznula na lepo zaobljenu zadnjicu, i premda ju
je smesta vratio na njen struk, ona je uzdahnula na njegovim
usnama i on je osetio kako joj novi drhtaj potresa telo.
Neki daleki deo njegovog mozga čuo je kako pored njih
klopara kočija čiji su putnici bez sumnje bili zaintrigirani
prizorom. U mozak mu se uvukla urođena nit opreza,
podsećajući ga da ljubi devicu plemenitog roda – ćerku erla –
pored puta.
Kao da je osetila taj nalet hladnoće, Henrijeta je sklonila ruku
s njegovog vrata i otvorila oči. Njene oči su bile boje letnje noći,
prelepe tamnoplave boje. Na trenutak ga je nemo gledala. Usne
su joj bile otečene od poljubaca. Ali njene oči su ga iznenadile.
Gde je nestala smerna ledi Henrijeta, usedelica oštrog jezika
puna neoprobanih saveta o podizanju dece i sa sklonošću da
govori sve što joj je na umu?
Žena koja je stajala pred Darbijem izgledala je potpuno
prepušteno požudi, čulna kao i svaka devojčura ispred opere.
Ova nova Henrijeta se zanela prema njemu bez reči i on ju je
uhvatio, privio je uza se, stežući je što je snažnije mogao.
 Tek kada je počela da mu uzvraća poljubac, Darbi je spojio
dva i dva. Spojio je jedno podivljalo srce (svoje), i par drhtavih
ruku (svojih), jedne slasne usne (njene).
To troje zajedno budilo je sve snažnije uverenje – koje mu se
nije javilo za njegovih trideset i nešto godina života – da mora
da legne u postelju sa ženom koju je držao u naručju. Ili da umre
pokušavajući da to učini.
Sabrao je dva i dva.
I dobio brak.
Ovo je bila njegova buduća žena, i ako ne bude pazio,
razdevičiće je tu pored njenih potpuno novih dvokolica.
 15
Uhvaćeni na delu

Kao član uglađenog sveta, čovek nauči u startu da se bračne

ponude ne iznose pored dvokolica, gde ste izloženi pogledima
konjušara i putnika iz svih kočija u prolazu. Otprilike drugo što
muškarac nauči jeste da rođaci žena ne vole da vide svoje ćerke
u takvoj situaciji.
Darbi tek što je shvatio da ljubi svoju buduću suprugu, kada
je osetio trnce između lopatica, pa se osvrnuo i sreo plameni
pogled svoje buduće tašte.
„Ledi Holkam, kako je divno što vas vidim“, izgovorio je,
nevoljno se odmakavši od Henrijete.
„Gospodine Darbi“, brecnula se. „Henrijeta!“
Darbi je sa velikim ličnim zadovoljstvom primetio da je
Henrijeta delovala prilično omamljeno, sasvim u neskladu sa
njenom uobičajenom autoritativnošću.
„Bože moj“, izgovorila je tiho. „Nisam znala da si u selu,
Milisent.“
„Svesna sam toga“, odgovorila je njena maćeha prilično
natmureno. „Upravo sam krenula kući.“
„Pošla bih s tobom, ali imam sastanak sa gospođicom Petigru
u školi.“
Henrijeta nije gledala u Darbija. On sam je osećao kako mu
se grudi nadimaju od radosti. Zabrinjavajuće radosti. Nikada nije
ništa slično osetio u životu. Znao je samo da će žena koja je
stajala pred njim, a koja je kosu nalik na zlatne niti sklonila na
ramena i kojoj su se obrazi divlje rumeneli od njegovih
poljubaca – ovo prelepo otelotvorenje prirode – biti njegova.
Štaviše, biće njegova premda nije ni znala ni marila za
njegovu moć u visokom društvu. Nije znala za njegovo
bogatstvo, i zapravo je mislila da je siromah. Kako bi mogao
odabrati bolju suprugu? Udaće se za njega zbog njegovih
poljubaca i ničeg više.
Pogledao ju je i bio prilično siguran da su sve njegove misli
bile očigledne jer je ona još više porumenela i izgledala ljupko
zbunjena.
„Gospodine Darbi“, prodorno je zapovedila ledi Holkam.
„Tražim da me otpratite do moje kuće, ako biste bili ljubazni.“
„Naravno“, rekao je. „A vas ću videti – za pola sata?“ Spustio
je pogled na Henrijetu.
Uglovi njenih usana su se tek neznatno podigli. „Sa
gospođicom Petigru uglavnom razgovaram najviše sat vremena,
gospodine. Bilo bi veoma lepo od vas da me otpratite kući.“
„Da ne spominjem hrabro“, izgovorio je pogledavši
dvokolice.
Osetio je lizanje plamena u stomaku kada mu se nasmešila. „I
hrabro“, složila se, pa se okrenula.
„Gospodine Darbi!“ Okrenuo se i trgao kada je shvatio da ga
ledi Holkam gleda pogledom kakvim terijer gleda pacova.
„Ledi Holkam“, kazao je. „Želeo sam da zamolim prijem kod
vas čim ostavim Henrijetu u školi.“
Stisnula je usne kada je čula da koristi kršteno ime njene
ćerke. „Želela bih da razgovaram sa vama, gospodine Darbi.
Čekaću vas u kući Holkam za dvadeset minuta, ako biste bili
ljubazni.“ Bez ijedne reči više udaljila se glavnom ulicom.
Zurio je zbunjeno za njom. Mora da je ledi Holkam srećna
što se pojavio prosac koji ne mari što Henrijeta nije sposobna da
ima decu? A tada je shvatio da ona možda misli da on tu
činjenicu ne zna.
Naravno, kada sazna da on ne želi decu, raširenih ruku će
dočekati njegovo udvaranje.
Izvio je usne u ironičan smešak. Rekao je Risu da će u
viltširskoj divljini pronaći suprugu i upravo je to i učinio.
Otišao je u Zlatnu košutu, pa uzeo list hartije od gospodina
Giforda. A zatim Risu napisao poruku: Pronašao suprugu.
Ženim se njom bez oklevanja. Mislim da će ti biti milo što tebi
prvom javljam. Darbi je zurio u pismo na trenutak, a zatim
dodao postskriptum: „Naslednica je.“ Naslovio je pismo na Risa
Holanda, erla Godvina, i predao ga Gifordu za poštansku kočiju
kada naiđe.
A zatim je zviždućući pošao u kuću Holkam. Morao je samo
da raščisti ovaj mali problem sa Henrijetinom maćehom i može
da se vrati do škole, gde će ga čekati njegova buduća nevesta.
Zaprosiće je i zadržati se da ukrade poljubac ili dva.
Razgovor sa direktorkom seoske škole – sastanak koji je
Henrijeti obično pričinjavao zadovoljstvo – pokazao se kao
izuzetno težak. Za početak se smešila uvek u neprimerenom
trenutku.
Gospođica Petigru je rekla nešto o Rejčel Pander, a Henrijeta
se nasmešila u odgovor, samo da bi shvatila da je gospođica
Petigru zbunjeno gleda. Ali ma koliko se trudila, Henrijeta nije
imala predstavu koja je bila tema razgovora. A kada je postalo
jasno da je Rejčelina kosa bila dom nekoliko vrsta živahnih
stvorenja, Henrijeta nikako nije mogla da objasni svoj smešak.
„Strašno mi je žao, gospođice Petigru“, kazala je najzad.
„Nisam svoja danas.“
Gospođica Petigru je imala bistre sive oči, koje su efikasno
obuzdavale i najneposlušnije učenike. „U redu je, ledi
Henrijeta“, rekla je gospođica Petigru. Henrijeta je zadrhtala i
nemo se zahvalila gospodu što nije više u školi.
Ali i dalje nije mogla da natera sebe da prati razgovor. Darbi
ju je poljubio na način koji su njene prijateljice opisivale kao
prag prosidbe. Zapravo, nije mogla da se seti prijateljice koja je
dobila takav poljubac a da nije posle njega usledila i prosidba.
Štaviše, Moli Mejpltorp nije preterivala kada je opisala
ljubljenje kao topljenje u lokvi pudinga. Zapravo, Moli je
ublažila ovo iskustvo. Od same pomisli na Darbijeve poljupce
osećala je opasnost da joj se kolena pretvore u puding.
Gospođica Petigru ju je pogledala znatiželjno, ali je nastavila
da iznosi plan nastave za narednu nedelju. Henrijeta nije ni na
koji način učestvovala. Prosto nije mogla da natera sebe da mari
za to da li će učenici učiti brojeve. Razmišljala je samo o tome
kako će je Darbi čekati ispred škole za jedan sat, a zatim je
zaprositi.
Nameravao je to da uradi. Bila je u to potpuno sigurna. Bila
je spremna da se opkladi u život da je malo nedostajalo da je
zaprosi pored dvokolica, ali desilo se da je Milisent naišla u tom
trenutku.
Možda će čekati do večeri. Ili bi možda trebalo da ih svojim
dvokolicama odveze na neko romantično mesto. Ali kako da ona
tako nešto predloži? I gde bi, zaboga, mogli da odu a da to
koliko-toliko bude romantično s obzirom na hladno vreme koje
se spremalo?
Henrijeta je neprestano bacala pogled na prozor učionice, i
ako se nije grdno varala, mećava će ih zahvatiti za sat ili dva.
Najzad je mećavu iskoristila kao izgovor da umakne.
Čudno – oduvek joj se dopadala gospođica Petigru. Poštovala
ju je zbog njene posvećenosti obrazovanju dece. Ali danas joj se
gospođica Petigru činila, sa onim odsečnim načinom govora i
šaljivim upadicama, kao usamljena, neželjena usedelica u sivoj
odeći sa visokom kragnom i kosom upletenom u pletenice. Nju
niko nikada nije poljubio. Nije razumela način na koji se svet
činio siv kada bi se Henrijeta osvrnula na dane pre nego što je
Darbi stigao u Limpli Stouk, i kako je juče i danas sav bio
ispunjen bojama.
Tečna toplina se Henrijeti iz stomaka razlila još malo više
kada je izašla iz škole i pogledala niz ulicu. Darbija nigde nije
bilo, ali naravno, rekla mu je da će se možda zadržati jedan sat.
Srce joj je poskočilo kada je pomislila na njega. Bio je tako lep.
Bilo je zapanjujuće pomisliti da mu je stalo do nje. Da je želeo
da je poljubi.
Najbolja od svih je bila činjenica da mu nije smetalo da se
oženi njom premda je znao da ne može da ima decu. Čim je
zaprosi, odjuriće u Ezminu dečju sobu i počeće da se upoznaje
sa Džozi i Anabel – kao njihova majka. Zato što će to biti:
supruga i majka.
Srce joj je pevalo od sreće koja ju je čekala.
 16
Nije pristojno razgovarati o biologiji

„Gospodine Darbi, moram da podelim sa vama vrlo nesrećne

informacije“, kazala je ledi Holkam neuvijeno.
„Svestan sam da Henrijeta ne može da rađa“, rekao je da je
umiri. „Uveravam vas da to mene ni najmanje ne zabrinjava.
Nikada nisam želeo potomstvo, a i podižem dve male sestre.
Uveren sam da će Henrijeta biti divna majka Džozi i Anabel.“
„Ne razumete“, odgovorila je ledi Holkam. „Nije u pitanju
tek puka nesposobnost rađanja.“ Ućutala je.
Namrštio se jer nije uspevao da nasluti šta želi da mu kaže.
Sedela je pravih leđa i gledala ga kao da mu je rekla nešto od
velikog značaja.
„Nije u pitanju tek puka nesposobnost rađanja“, ponovila je.
„Da!“, brecnuo se.
„Žao mi je“, izgovorio je najzad. „Ne pratim tok vaših misli,
gospo.“ Očito je bilo da je u pitanju bilo nešto što grofica udova
nije želela da izgovori naglas.
Pročistila je grlo. „Henrijeta ne može da rodi dete.“
„Da, znam.“
„Ali ne znači da nije kadra da ostane u blagoslovenom
stanju“, izgovorila je najzad brižno. „Želim da kažem da bi je
dete, u slučaju da ostane u drugom stanju, ubilo. I vrlo je
verovatno da bi i dete umrlo. Čudo je što je Henrijeta preživela
rođenje; njena majka nije imala toliko sreće.“
Progutao je pljuvačku. „Kako možete da predvidite tako
nešto? Priča njene majke je nesrećna, ali nije neobična.“
„Mora da ste primetili da Henrijeta hramlje?“
Klimnuo je.
„Njena majka je patila od istog stanja. Upravo je ta
izmeštenost kuka Henrijetinoj majci onemogućila da rodi dete
koje je nosila. Svi lekari sa kojima smo razgovarali predvideli su
da će Henrijeta imati isti problem.“
„Da li ste bili kod lekara u Londonu?“
„Nismo bili u Londonu, ali smo posetili nekoliko lekara iz
okoline. I svi su se saglasili. Ovo je delom moja krivica“,
nastavila je ledi Holkam. „Henrijeta zna, naravno, da neće moći
da rađa. No ja sam tek danas shvatila da ona ne razume
kompleksnost svog stanja. Drugim rečima, činilo se da je
činjenica da vi ne želite decu rešenje problema. Nije svesna da
brak donosi određene odgovornosti.“ Reč odgovornosti
izgovorila je sa turobnim gnušanjem, koje mu je sve reklo.
Jasno je bilo da je imala na umu polno opštenje. Jednim
delom mozga Darbi je primetio da je gnušanje ledi Holkam
prema bračnom činu verovatno i dovelo do nejasnoća u
razgovoru sa Henrijetom.
Ali drugi deo njegovog uma teturao se od šoka i odbijao da
prihvati ono što je ovaj razgovor nagoveštavao.
„Hoćete da kažete da Henrijeta ne zna da trudnoća proističe
iz snošaja“, izgovorio je.
Ledi Holkam je pokazala vidan prezir prema njegovom
grubom rečniku. „Upravo tako.“ Ustala je. „Žao mi što sam
morala da vam saopštim ove razočaravajuće vesti, gospodine
Darbi.“ Pogledala ga je s visine. „Mislim da ćete otkriti da u
okolini postoje i druge naslednice ukoliko poželite da ostanete u
Limpli Stouku.“
Darbi se naklonio. Ono što se upravo desilo bilo je sastavni
deo njegovog života u poslednjih godinu dana. Naravno da će,
kada sretne ženu kojom će planirati da se oženi, ona biti
nepodesna. Naravno. Ovo je bilo sasvim u skladu sa smrću
njegovih roditelja, smrću njegovog strica i neočekivanim
starateljstvom nad dvema devojčicama.
„Verujem da ćete se vi u moje ime izviniti ledi Henrijeti?
Setio sam se da sam zaboravio na zakazani sastanak i ne mogu
da se nađem s njom danas posle podne.“
„Hoću.“
Ženi su u očima sijale suze, ali Darbi nije mario. On je želeo
jedan jak brendi.
Ili pet.
Za svega jedan sat od ove spoznaje našao se u pabu Pastrmka
okružen muškarcima koji su raspravljali upravo o odgovarajućoj
temi: suprugama.
„Nije da mi se ne dopada“, govorio je pažljivo muškarac
pored njega. Bio je to mladić svežeg lica sa telom fizičkog
radnika i tolerancijom prema alkoholu koja je zadivila čak i
Darbija. „Dopada mi se. Ali udarila me je tiganjem. Ko bi joj to
oprostio?“
Darbi je klimnuo glavom. „Niko“, rekao je, progutavši
poslednji gutljaj brendija. Zaboravio je koji mu je to bio.
„Nijedan muškarac joj to ne bi oprostio“, kazao je momak,
zvučeći kao da mu je potrebno da ga neko u to uveri.
„Ti si je barem imao“, promumlao je Darbi.
„Šta kažeš, čoveče?“
„Ništa.“ Nije vredelo razgovarati o tome, a i gospodin nikada
o tako nečemu nije razgovarao, pogotovo ne u društvu ljudi koji
su se tukli posuđem.
 17
Bračna intimnost koja se ponekad naziva i
bračni kongres, a ponekad i nepotrebnom

Gospođica Petigru je izašla iz učionice navlačeći tople rukavice.

A zatim se okrenula, pa zaključala vrata škole.
Ostala je pomalo iznenađena kada je ugledala Henrijetu na
pragu, i to s pravom, pošto je Henrijeta prekinula razgovor
izgovarajući se strahom od mećave čak pre dobrih deset minuta.
Henrijeta je gledala kako se gospođica Petigru udaljava
krutih leđa i oštrog koraka i osetila kako je zapljuskuje talas
olakšanja. Nikada nije sebi dozvolila da oseti koliko je nerada
bila da ostane neudata. Čemu čitati knjige o podizanju dece pod
izgovorom da pomaže školi, kada je ona zapravo samo želela da
podiže svoju decu? Ali ako će biti iskrena, gnušala se pomisli na
život bez dece i muža.
I bila je to žalosna misao, rekla je sebi. Gospođica Petigru joj
je otvoreno rekla, kada su se prvi put srele, da ona ne vidi svrhu
muževa. „Oni preuzimaju neopravdanu kontrolu nad ličnim
životom žene“, rekla je. „Moja rođena sestra...“ Ali tu je stisnula
usne i nije nastavila.
Henrijeta je klimnula glavom i složila se, pokušavajući da
pronađe bliskost u društvu istomišljenika. Samo što ona nije bila
sasvim tog mišljenja. Želela je Darbija, i njegove tople smeđe
oči i naglašene jagodice, njegovu čipku i izvanrednu odeću.
Zakikotala se sebi u bradu razmišljajući o njegovim
dvokolicama ukrašenim zlatnom čipkom i resama.
 Ali petnaest minuta kasnije postalo joj je veoma hladno i
počela je da se brine. Velike pahulje su počele lenjo da se
spuštaju iz uljanog sivog neba. Počinjao je da pada sneg, a
Džem ju je čekao na obodu sela. Mora da se srdi što mora da
drži konje napolju po ovakvom vremenu. Ugrizla se za usnu, pa
sačekala još pet minuta. Sneg je padao sve gušče, i premda je do
kuće imala svega pola milje, nije mogla više da čeka. Paškanat i
Peršun nisu bili radni konji navikli da budu napolju po
svakakvom vremenu. Morali su da budu u toploj štali, sa vrelom
kašom i mnogo sena.
Najzad je krenula ulicom, polako, u slučaju da Darbi dotrči.
Sama pomisao je bila smešna – da Darbi trči?
Zbog osećanja koja su je preplavila na samu pomisao na
Darbija, reči njene maćehe bile su tim nerazumljivije.
„Kako to zaboga misliš?“
„Mislim“, počela je. Kao što je počinjala već tri ili četiri puta.
„Mislim da ne možeš – ne možeš da se udaš.
„Darbi ne želi decu, Milisent“, ponovila je Henrijeta strpljivo.
„Ne mari nimalo što nisam kadra da rađam. Sam mi je rekao da
decu smatra izvanrednim napastima.“
„O, za sve sam ja kriva!“ povikala je Milisent. „Trebalo je
odavno o ovome da razgovaram sa tobom! To je zbog mog
glupog ustezanja da budem direktna.“
Henrijeta se umirila. Osećaj praznine ugnezdio joj se u dnu
stomaka. Skupila je šake u krilu i, što je mirnije mogla, pitala:
„Postoji li još neki razlog zašto ne smem da se udam?“
„Da. Pa, da i ne“, izgovorila je Milisent očajno.
Činilo se da Milisent nikako nije kadra da pojasni svoje reči.
Henrijeti se javila nova, prilično užasna ideja.
„Da li ti je Darbi rekao da ne želi da se oženi mnome? Da
ima nekih zamerki na moj račun?“
 Milisent je odmahnula glavom.
Henrijeta je trepnula od olakšanja. „Onda mi moraš reći zašto
ne mogu da se udam za nekoga čak i ako on ne želi decu.“
„Ne mogu!“
„Da, možeš.“
„Zbog – bračnog kongresa. Da li... da li imaš predstavu šta to
znači?“
Skupila je oči. „Da li pričaš o bračnoj intimnosti?“
Milisent je klimnula.
„Razumem“, rekla je na Milisentino ogromno olakšanje.
Naravno da će Henrijeta, onako sposobna, znati tako nešto.
Samo su praznoglavice kao Milisent neupućene ulazile u bračnu
postelju, pa ostale užasnute.
Ali tada je Henrijeta zastala. „Barem mislim da znam. Postoji
li razlog iz kog ja ne mogu da obavljam tu dužnost jednako
dobro kao i svaka druga žena? Kuk me povremeno boli, ali čini
se da je uopšte istog oblika kao i tvoj.“
„U pravu si. Ali ta intimnost dovodi do začeća. Iskreno, zato
žene uopšte na nju i pristaju. Trebalo je odavno da ti to
objasnim.“
Henrijeta je trepnula i polako izgovorila: „Naravno, ono što
kažeš ima savršenog smisla s obzirom na ono što znam o tom
pitanju u štali.“
Milisent je porumenela i pogledala svoje šake. Toliko ju je
razgovor na ovu temu postideo da se osećala kao da joj je neko
sasuo vrelu vodu niz vrat.
„Objasnila bih ti sve to u slučaju braka. Odnosno, objasniću
to Imodžen noć pred venčanje i...“
„Onda – onda – hoćeš da kažeš da Darbi odbija da se oženi
ako ne može da ima tu neobičnu vrstu intimnosti?“ U
Henrijetinom glasu se čuo turoban ton, koji je njenoj maćehi
bilo mrsko da čuje. „Premda ne želi da ima decu?“
Milisent je klimnula jer nije bila kadra da progovori. Suze su
joj iznenada stegnule grlo. Zašto li je njena lepa, mila pastorka
morala da se suoči sa ovako strašnom istinom?
„Muškarci su svinje. Svinje!“, povikala je Henrijeta. „Moli –
Moli Mejpltorp – čitav događaj je opisala kao prilično neprijatan
i bolan.“
„Ali je nužan da bi se začela deca.“
„Darbi je povukao prosidbu jer ne mogu da budem intimna s
njim, premda bi to za mene čak i u najboljim okolnostima bilo
bolno?“
„Muškarci na to drugačije gledaju od žena“, rekla je Milisent.
„Oni u tome zapravo uživaju.“
„Svinje“, kazala je Henrijeta ravnim glasom.
Milisent je počela da krši ruke. „Plašim se da nisam to dobro
objasnila. Većina žena to vidi onako kako jeste: kao prilično
neprijatnu proceduru koja je nužna da bi se začela deca. Bolno je
samo jednom ili dva puta. Posle toga je prosto nametljivo,
iskrena da budem. Ali, o, deca su vredna svega, Henrijeta!
Nakon što se Imodžen rodila, shvatila sam da…“ Ućutala je
shvativši da teško da je obzirno pokretati ovu temu.
Henrijeta je slegnula ramenima. „Znam, naravno, da
muškarci uživaju u toj strani života. Ali, iskrena da budem, zar
ne drže oni ljubavnice upravo iz tog razloga?“
„Henrijeta!“
Njena pastorka se ni najmanje nije stidela svojih reči. „Imaju
ljubavnice, Milisent. Znaš da ih imaju.“
„Ne pričamo o tome.“
Ali Henrijeta nikada nije naročito dobro umela da prećuti ono
što bi joj palo na pamet. „Zašto Darbi prosto ne uradi isto?“
Zurila je u Milisent. „Zašto? Zašto Darbi ne može da uzme
ljubavnicu za tu konkretnu dužnost?“
„Muškarci vole tu vrstu intimnosti sa svojim ženama“, rekla
je Milisent očajno. „Tvoj otac…“ Ućutala je. „Ovo je veoma
teško.“
Henrijetin pogled je bio dovoljno vatren da izvuče istinu iz
špijuna.
„Tvoj otac je imao ljubavnicu. Ako se sećaš, retko je bio kod
kuće utorkom uveče. I nekim drugim večerima. Ali to nije
uticalo na naš odnos. Oženio se mnome jer mu se dopadao – moj
izgled.“
„Sećam se. Došao je u dečju sobu i rekao da je upoznao
najlepšu devojku u pet okruga, i da namerava da je dovede kući
da bude moja mama. Ja sam mislila da izgledaš kao vilinska
princeza, časna reč.“
„Hvala ti, draga“, rekla je pomalo suznih očiju. „U svakom
slučaju, kada muškarac uzme ženu... on želi da... to je prosto deo
pogodbe, Henrijeta. Ne mogu da budem jasnija, prosto ne
mogu!“
Nastupio je trenutak tišine koji je remetilo samo tiho šuštanje
vetra koji je nosio sneg oko kuće.
„Verujem da te razumem. Muškarac se ženi jer ga žena
privlači.“ U mislima je čula Darbijev glas, promukao i tih, kako
joj govori da ima lepu kosu. „I zato očekuje bračnu intimnost,
bilo da to žena želi ili ne. Pa, mislim da je to idiotski!“
„Šta je idiotski?“
„Zašto par ne može da bude srećan i izbegne određeni
događaj?“
„Muškarci imaju nagon. Ne mogu to bolje da objasnim.“
Henrijeta je skupila oči. „Šta je tačno Darbi rekao nakon što
si ga obavestila da nisam kadra da ga... zadovoljim u tom
pogledu?“
 „Izgledao je načisto žalosno, draga. Mislim da gaji istinsku
naklonost prema tebi. To je prava šteta.“
„Ali šta je rekao?“
„Rekao je da je zaboravio jedan ranije zakazan sastanak i
zamolio me da ti se izvinim u njegovo ime što te neće sačekati
ispred škole.“
„Tako lako?“ pitala je Henrijeta zapanjeno. „Tako je lako
odustao?“
U očima njene maćehe nije bilo utehe. „Istinski mi je žao ako
sam te navela da pomisliš kako bi muškarac mogao... da previdi
tvoje stanje.“
„Glupo je od mene što nisam shvatila da je to dvoje
povezano. Mislila sam da ću sresti muškarca koji neće želeti
decu“, prošaputala je Henrijeta. Milisent se srce steglo kada je
čula njen poražen ton.
„O, nemoj, mila, ne plači“, rekla je, pa sela pored Henrijete
na dvosed i zagrlila je.
„Ne plačem.“ I nije plakala, premda joj je lice bilo bledo i
napeto.
„Darbi je budala što te se odrekao iz tog razloga“, rekla je
Milisent. „U pravu si, muškarci su budale.“
„Nije budala“, izgovorila je Henrijeta sumorno. „Pohotljivac,
čini se. To misle kada kažu da je neko pohotljivac, zar ne?“
Okrenula se i pogledala Milisent u oči i tamo pronašla odgovor.
„Muškarcu nije dovoljno da zavede ljubavnicu; mora i suprugu
da ima.“ Nastupio je trenutak tišine koji je remetio samo zvuk
sve snažnijeg vetra.
„O, sve bi ovo bilo mnogo lakše da sam to saznala pre mnogo
godina!“ Činilo se da se ovo Henrijeti otelo iz srca.
Milisent je potražila maramicu, ali upotrebila ju je ona, ne
Henrijeta.
 „Znam da se Darbi činio kao poželjna partija“, rekla je udova
nekoliko trenutaka kasnije. „Naposletku, nije rad da ima decu, a
njegove sestre nemaju majku.“
„U redu je“, kazala je Henrijeta. Okrenula je glavu prema
Milisent. „Biće meni dobro i bez muža. A naposletku, ja Darbija
jedva da poznajem. Gospođica Petigru je istakla koliko je muž
škodljiv u životu žene.“
„A koliko znamo, gospodin Darbi je zločinac. Da li bi želela
da razgovaraš sa gospodinom Fečamom o ovome?“
Henrijeta je trepnula. „Gospodinom Fečamom? Zašto bih,
zaboga, želela da razgovaram sa vikarom o braku? Ako se ne
udajem?“
„Možda može da ti pomogne da se pomiriš sa svojom
nesrećom.“
„Nikakva priča o božjoj neće volji me pomiriti sa budućnošću
kakvu vidim pred sobom.“ Glas joj je bio neumoljiv i pogodila
je pravo u srž. „Glupo sam se, čini se, nadala da ću se jednog
dana udati.“
„Nisam znala“, prošaputala je njena majka.
„Mislila sam da ću pronaći udovca ili nekoga ko ne želi decu
ili već ima potomstvo. Nadala sam se da će se taj muškarac
zaljubiti u mene... da će to biti brak iz ljubavi.“ Gotovo se
nasmejala koliko je ovo zvučalo glupo kada se izgovori naglas.
„Ne znači da istinski plemenit čovek neće naići, neko ko nije
toliko rob niskih strasti.“
„Imaću to na umu“, izgovorila je Henrijeta ravnim glasom.
„Drago mi je što je Darbi požurio da objavi svoje namere.
Nisi imala previše vremena da se vežeš za tu ideju.“
„Da, naravno.“ Bilo je neverovatno koliko je brzo izgradila
ideju da će se udati za Darbija. Istinski nije znala o njemu ništa
osim da voli čipku. Šta ako joj se zgadi muškarac koji je
verovatno imao kuću punu resa i zlatne čipke? I bio je lovac na
miraz, što je i u najboljim okolnostima sumnjiv osnov za brak.
„Bolje ti je ovako. Veoma si brzo otkrila njegovu pravu
prirodu.“
„Da.“
„Vidiš“, nastavila je Milisent, očajnički želeći da dokaže da
je u pravu i da prosto ukloni taj izraz sa Henrijetinog lica.
„Darbi mora da je sasvim... pohotljiv muškarac, draga moja.
Zato što te je onako ljubio... pa još na javnom mestu!“
„Zaista“, odvratila je Henrijeta tupo.
„Bio bi strašno neprijatan muž.“ Milisent je sada bila na
sigurnom tlu. „On bi... mogao čak želeti da zatraži tvoje društvo
češće nego jednom nedeljno, draga. A to bi s godinama postajalo
sve zamornije. Prosto ćeš morati da mi veruješ na reč.“
Henrijeta je ustala i poljubila maćehu u obraz. „Mislim da ću
leći u kadu. I obećavam da više nećemo pričati o gospodinu
Darbiju.“
Milisent je otkrila da se kosa njene pastorke, kada je gleda
kroz suze u očima, pretvara u zlato. „Strašno mi je žao što sam
morala da ti saopštim ove neprijatne vesti. Srce mi se slama što
ne možeš da se udaš i imaš decu.“ Suze su joj ponovo navrle.
„Tako si lepa, i imala bi prelepu decu, i...“
Henrijeta se sagnula i obrisala joj suze. „Sve je to za moje
dobro, Mili“, rekla je, obraćajući se maćehi nadimkom koji joj je
dala kada je bila dete. „Nikada ne bih odgovarala gospodinu
Darbiju na duže staze. Suviše je otmen, a ja govorim suviše
neuvijeno. Verovatno bi me nervirao, pa bismo se neviđeno
svađali.“
„Nadam se da ti neće biti neprijatno ponovo da ga vidiš.“
Na ovo se Henrijeta nasmešila i taj smešak je tek malo
zadrhtao. „Zašto bi mi bilo neprijatno? Naposletku, jedva da se
poznajemo.“ Izašla je iz salona visoko podignute glave.
Ušla je u svoju sobu misleći kako je sada pravi trenutak da
zaplače, ako tako nešto postoji. Ali zdrav razum ju je zadržao da
se ne baci na krevet u napadu plača. Jedva da ga je poznavala.
Zašto da, zaboga, plače zbog njega?
Ono što je najsnažnije osećala, shvatila je, bio je stid što nije
znala da nije podobna za brak. Bilo je ponižavajuće razmišljati o
tome kako je priljubila telo uz Darbijevo. Nije ni bilo čudo što je
smatrao da je zrela za razvrat, ako je to bio pravi izraz.
Premda ju je razmišljanje o ovom iskustvu nateralo da
posumnja u Milisentino poimanje intimnosti. Činilo se da pored
Darbija bračna intimnost ne bi bila baš toliko gnusna. Sigurno bi
joj sa njim, više nego sa bilo kim drugim, ona predstavljala
zadovoljstvo.
Ali nije mogao da pronađe to zadovoljstvo sa njom. Sela je za
toaletni stočić. Bila je prava šteta što je nasledila lice i kosu
svoje mame. Da je neugledna, ih čak ružna, onda je gospodin
Darbi uopšte ne bi primetio.
Sama ova činjenica pokazivala je koliko je plitak bio, da je
bio muškarac koga je zanimala samo kosa boje meda, da se
izrazi njegovim rečima. Pa, možda i neki drugi deo tela,
pomislila je setivši se kako su mu ruke lutale.
I ako će biti iskrena, nije najgore bilo to što je izgubila
gospodina Darbija. Njoj se srce pretvorilo u komad gvožđa u
grudima zbog činjenice da nijedan muškarac neće želeti da se
oženi njom, čak ni udovac. Nijedan muškarac se neće zaljubiti u
nju. Jedino ljubavno pismo koje će ikada primiti je ono što je
sama sebi napisala. I svi oni snovi koje je sanjala, o muškarcu
koji ne želi decu, bili su ništa više do prašina.
Progutala je pljuvačku, pa snagom volje sebi zabranila da
zaplače. Pismo koje je napisala sebi bilo je presavijeno na
njenom noćnom stočiću. Dotakla ga je vrhom prsta. Sada je
poznavala Darbija mnogo bolje nego kada je napisala to pismo.
Kada bi on pisao ljubavno pismo, ono bi bilo mnogo prizemnije,
i mnogo duhovitije. U isti mah i vatrenije i nežnije.
Gotovo da je uzela pribor za pisanje. Ali time bi samo na
nekoliko minuta produžila fantaziju koju je sama stvorila.
Nikakva količina pisama ne bi mogla da natera muškarca da
pristane da se oženi njom. Bilo je vreme da se odrekne svoje
detinje ideje da će je i vitez na belom konju. To se neće desiti.
Jedna suza kliznula je Henrijeti niz obraz. Obrisala ju je i
pozvonila sobarici.
U kadi je vežbala stari ritual: nabrajala je sve ono zbog čega
je zahvalna. Bila je savršeno srećna pre nego što je Darbi ušetao
u selo, i ponovo će biti srećna. Imala je drage prijatelje, i bila je
potrebna ljudima, i osećala je...
Osetila je kako joj još jedna suza kapa sa nosa, pa još jedna.
 18
Ezme Rolings otkriva da je
neke istine teško sakriti

„Dete nije tvoje“, rekla je Ezme, pa ustala blago se zateturavši.

„Dete je Majlsovo.“ Sebastijan se zagledao u nju ostavši da sedi,
što je bio znak koliko je zaprepašćen. „O bože“, prošaputao je.
„Ti si trudna.“
„I dete je Majlsovo“ ponovila je, pokušavajući da svom glasu
da autoritativan ton.
Nije rekao ništa, pa je otkopčala bundu. „Vidi!“ Priljubila je
tkaninu haljine uz stomak. Pogledao je.
Čekala je da izvuče očigledan zaključak.
Kada nije izgovorio ništa, ona mu je sama rekla istinu: „Da je
dete tvoje, bila bih trudna svega šest meseci, gospodine
Boningtone. Jedva da bi se moje stanje videlo.“
Otrgao je pogled, pa je pogledao u oči. „Obraćaj mi se
imenom, Ezme.“
Bilo je u njegovim očima nečega čemu nije želela da se
suprotstavi, barem ne kada je u pitanju bilo nešto toliko
trivijalno. „Sebastijane“, izgovorila je nevoljno. „U svakom
slučaju, trudna sam duže od šest meseci.“
„Kada će se dete roditi?“ pitao je.
Trudila se da izgleda nemarno i nezainteresovano. „Možda
narednog meseca.“
Iznenada je shvatio da ona stoji, pa je skočio na noge. Bez
reči ju je odmerio od glave do pete. Ezme je istrpela njegov
pogled. Shvatila je da bi baš i mogao da vidi koliko je postala
punačka. To će ga ubediti da dete nije njegovo već Majlsovo. A
to je bilo od suštinskog značaja, jer... jer... nije bila sigurna
zašto. A on će izgubiti taj zaljubljeni pogled kada shvati da ona
više nije jedna od najlepših žena u visokom društvu, već
punačka, okrugla žena sklona da svaki čas plače i koja nema
više ni trunke zdravog razuma u glavi.
Činilo se da mu nije prva reakcija bila odbojnost. Pružio je
ruke, i dalje ne progovarajući ni reč, pa ih je spustio na njena
ramena i počeo nežno da ih masira, i njoj je to toliko prijalo da
je malo nedostajalo da se mlitavo nasloni na njega.
„Pa“, rekla je, „bolje da se vratim u kuću. Imam mnogo
obaveza. Sutra je okupljanje Ženskog kruga švalja.“
Frktavo se nasmejao. „Ti si domaćica Ženskog kruga švalja?
Ti, ozloglašena Ezme?“
„Nemoj tako da me zoveš“, odvratila je mršteći se.„Ja sam
udovica, i ponašam se časno, zar ne vidiš?“
„Umeš li da šiješ?“
Ne bi mu odgovorila, ali delovao je iskreno znatiželjno više
nego sarkastično. „Ne baš“, priznala je. „Ali šijemo samo
porube čaršava za sirotinju. Vikar svrati da nas obodri.“
„Zvuči izvanredno dosadno“, prokomentarisao je Sebastijan.
„Gospodin Fečam je mio čovek, istinski. I veoma naočit“,
rekla je uz tek nagoveštaj samozadovoljnosti u glasu.
Snažnije ju je stegao, ali je nastavio da je gleda smireno kao i
do tada. „Vikar tebe, draga, nikada ne bi mogao da obuzda.“
„Nije mi potrebno da me neko obuzda“, izrekla je gnevno. „U
svakom slučaju, Sebastijane Boningtone, pokušavam da ti
kažem da sam zauzeta i srećna. I bila bih ti sasvim zahvalna
kada bi se vratio u Italiju. Zaboga, sledeće nedelje na večeru
stižu ljudi koji te poznaju.“ Zastala je razmišljajući kako nije
naročito ljubazno pred njim spominjati okupljanje na koje on
očigledno nije bio pozvan.
„Moraš se odreći ove budalaste ideje da budeš baštovan“,
rekla je gledajući senicu. Stare stabljike i grane ruža bile su
toliko gusto prepletene između letvica da je malo verovatno bilo
da ih je neko video u senici. A i niko ni pomislio ne bi da bi
mogla da zakaže tajni sastanak sa baštovanom među ružama.
Barem ne zimi.
„Ako odeš, niko neće znati ono najgore. Pisaću agenciji za
zapošljavanje u Batu i tražiti da smesta pošalju drugog
baštovana.“
„Ne idem nikuda“, rekao je. Glas mu je bio gotovo nemaran
kao da ga čitava ta stvar ne zanima.
„Hoćeš!“, kazala je Ezme, koja je sada već bila pomalo ljuta.
„Kao što sam rekla, priređujem večeru, Sebastijane. Karola
dolazi, i njen muž, Tapi – znaš Karolu. Helen će biti ovde.“
„Možeš da otkažeš večeru.“ Ruke je spustio niz njena leđa i
milovao je malim kružnim pokretima koji su joj toliko prijali da
je malo nedostajalo da je kolena izdaju.
„Nikako. Zašto bih, zaboga, otkazala večeru zato što si ti
rešio da napustiš Italiju i dođeš da živiš na mestu na kom nisi
dobrodošao?“
Sada je ruke spustio na njen struk – ili na mesto gde je
nekada bio njen struk – i polako ih prevukao napred.
„Ovo je sasvim neprimereno“, istakla je. Ali nije se povukla
ni sklonila njegove ruke.
„Ah, bože, Ezme“, prošaputao je. „Sada si četrdeset puta
lepša, znaš. Telo ti je sasvim drugačije.“
„To je istina“, rekla je prilično turobno, razmišljajući o
svojim nekada vitkim udovima.
„Majčinstvo ti prija“, kazao je. „Ovo ti prija.“ Na trenutak je
spustila pogled i videla kako preplanulim rukama miluje njen
stomak. Osetila je izdajnički talas topline u kolenima, pa se oštro
povukla i zakopčala bundu.
„Volela bih da pronađeš drugo nameštenje“, izgovorila je
oštro. „Ne! Hoću da kažem, molim te da se smesta vratiš u
Italiju. Mora da vidiš koliko je po mene neprijatno što si ovde.
Moju reputaciju teško narušava i sama činjenica da si na mom
posedu.“
Stajao je sa rukama na bokovima i smešio joj se. „Ne mogu
da odem, Ezme“, kazao je jednostavno. „Tek sada ne mogu da
odem.“
„Rekla sam ti“, izgovorila je oštro. „Dete je Majlsovo!“
„Ne sumnjam u to“, kazao je. „Ne znam mnogo o tome,
naravno, ali ovako slično je izgledala moja rođaka neposredno
pred porođaj.“
Klimnula je. „Zato, vidiš, moraš otići.“ Progutala je
pljuvačku i pogledala ga pogledom u koji je izlila sva svoja
osećanja. „Ne želim više da budem ozloglašena Ezme,
Sebastijane. Samo želim da budem prosta ledi Rolings, udovica
koja podiže dete. Zato te molim... idi.“
Odmahnuo je glavom. „Ne moraš da dolaziš u vrt da me
vidiš, ali ostajem.“
„Uništićeš mi reputaciju!“, izgovorila je glasom koji je sada
postajao prilično prodoran. „Neko bi te mogao prepoznati.“
„Ne verujem“, odvratio je smireno. „Postaraću se da mi niko
ne priđe. Ne mogu da kažem da sam ikada imao prilike da
sretnem baštovana, ako se ne računaju baštovani na mom
posedu.“
Morala je da prizna istinitost njegovih reči.
„Prijatan dan, ledi Rolings.“ Čak je i kapu dotakao, onako
kako bi to baštovan učinio. A zatim se okrenuo i posvetio knjizi
i granama ruža.
Sloup je požurio da otvori vrata dok se njegova gospodarica
mučno uspinjala uz padinu od senice. Ledi Rolings je bazala po
posedu i kad se činilo da bi mogla svakog časa da se porodi.
Učtivo je skrenuo pogled kada je postalo jasno da ponovo pati
od potištenosti.
Sve te suze su za njega bile čudnovate. Za deset godina
koliko je lord Rolings bio oženjen, njegova žena je posed
posetila najviše dva ili tri puta. Rolings je ovde dolazio sa
svojom ženom za razonodu, što je ona bila, ma koliko čovek
morao da joj se obraća sa ledi. Ledi Čajld, zaista. Bila je to žena
sumnjivog morala.
I s obzirom na stanje stvari, nije očekivao da će gospođa
toliko suza prosuti zbog smrti gospodara. Više nego što će to
učiniti gospođa Sloup, pomislio je Sloup turobno. Moja žena će
verovatno igrati na mom grobu.
Gospođa Sloup je tog jutra izazvala neodobravanje svog
muža objavivši da se pridružila Udruženju za obrazovanje žena
koje je osnovala gospođica Petigru, učiteljica. Svaki punokrvni
muškarac u selu i okolini znao je da to udruženje nije ništa do
prilika da se izazovu nevolje.
Sloup je uzeo bundu svoje gospodarice, pa joj pružio sveže
opranu maramicu.
„Hvala, Sloupe“, rekla je suznih očiju.
„Želite li čaj u salonu, madam?“
„Mislim da ću posetiti dečju sobu, Sloupe.“
„Možda ćete tamo zateći ledi Henrijetu“, rekao je Sloup
prilično ledeno. Njegovo mišljenje je bilo da nije primereno da
odrasle osobe često posećuju dečju sobu. Deci je bilo mesto u
dečjoj sobi, a odraslim osobama u salonu. Gospodin Darbi se
činio kao uzor pristojnosti kada je tek bio stigao u kuću. Ali
razvio je sklonost koja je uznemiravala – da u vrlo čudno vreme
zaviri u dečju sobu.
„Da li da kažem da vam se deca pridruže na čaju u salonu,
madam?“ To je, njemu samom, bilo daleko prihvatljivije.“
„Sama ću ih zamoliti, Sloupe.“
Odmahnuo je glavom dok je posmatrao ledi Rolings kako se
penje uz stepenice. Nije mario za novokomponovane ideje.
A poseta dečjoj sobi – pa, ako to nije bilo
novokomponovano, šta jeste?
Pored ideje gospođe Sloup da se obrazuje.
 19
Moj brat Sajmon

„Došla sam da ti se izvinim, Džozi.“

Džozi ju je pogledala, načisto zanemela. Niko se nikada nije
njoj izvinjavao. Uvek je bilo obrnuto.
Ali ledi Henrijeta je stajala pred njom sklopljenih ruku i sa
izrazom strepnje i krivice na licu. Da je Džozi mogla da vidi
svoj izraz, primetila bi da su njen i izraz lica ledi Henrijete bili
veoma slični.
„Nije trebalo, nikada, da te polijem vodom. Izgubila sam
strpljenje.“
Džozi je znala kako je to. To je njihova stara dadilja, dadilja
Pivs, radila, a zatim bi grdila Džozi što ju je naterala da izgubi
strpljenje. Dalje, dadilja Pivs je rekla da je Džozi imala narav
đavola, i isti takav karakter. Pa se Džozi povukla, oprezno, u
slučaju da ledi Henrijeta oseti potrebu da je udari što je bila tako
nevaljala.
Džozi ni nakon nekoliko trenutaka nije rekla ništa jer nije
znala šta bi trebalo da kaže.
Ledi Henrijeta se sagnula i rekla: „Znam da sam te strašno
uvredila, Džozi. Hoćeš li mi oprostiti?“
Džozi se zamislila. „I ja imam nezgodnu narav“, rekla je, pa
prilično nesigurno dodala, „gospo.“
Od osmeha na licu ledi Henrijete, Džozi je osetila toplinu u
dnu stomaka. „Kako je lepo što si mi to rekla. Hoćeš li me zvati
Henrijeta? Mislim da bi ljudi kojima je nezgodna narav
zajednička crta trebalo da se oslovljavaju imenom.“ Osvrnula se
po prostoriji koja je bila vedro oslikana pačićima. Ezme je
očigledno preuredila dečju sobu za svoje dete. „Ovo je lepa
dečja soba, zar ne? Da li ti se dopada ovde?“
Džozi je žustro klimnula glavom. Život se znatno poboljšao
za gospođicu Džozefinu Darbi otkako ih je brat doveo u posetu
strini Ezme.
„Dadilja je divna.“ Dadilja strine Ezme mirisala je na
prženice sa cimetom, a Džozi je taj miris najviše volela. „Ne
smeta joj što Anabel povraća.“
„To je znak istinske plemenitosti, zar ne?“, složila se
Henrijeta.
„A i brat Sajmon nam dolazi u posetu. Nikada me pre nije
posećivao u dečjoj sobi. A jutros se sa mnom igrao vojnika!“
Sajmon? Henrijeta se zamislila. Zaboravila sam da se Darbi
zove Sajmon.
Ledi Henrijeta je izgledala pomalo čudno, a Džozi je
pomislila kako joj možda nije verovala. „Klečao je baš tu“, rekla
je pokazujući ledi Henrijeti gde se to tačno desilo, „i pokazao mi
je kako da napravim bataljon i kako da poređam vojnike. A onda
je postao malo mrzovoljan – tako je dadilja to nazvala – jer su
mu na kolenima ostale pruge od poda, ali sada znam kako da
sama napravim bataljon. I strina Ezme je dolazila da se igra, ali
ona ne može da kleči jer joj smeta stomak.“
Henrijeta je otresla trzaj ljubomore na pomisao na Ezmin
stomak i nasmešila se devojčici pred sobom. Zastrašujuće je bilo
koliko je ličila na svog starijeg brata. „Znaš li da ti je kosa boje
jesenjeg lišća, Džozi?“
Džozi nije mnogo marila za to. „Da li biste želeli da vidite
moje vojnike, ledi Henrijeta? Mogla bih vam pokazati kako je
moj brat Sajmon složio bataljone.“
 „Henrijeta“, podsetila ju je. Istini za volju, više bi volela da
ne sluša o mom bratu Sajmonu. „Nisam raspoložena da se danas
igram sa vojnicima. Šta kažeš da ti ispričam priču?“
Džozi je srce malo potonulo. Istina je bila da je ona žudela da
se upusti u ljuti boj sa svojim vojnicima. Dame su obično pričale
priče o mačićima i rukavicama, i ponekad pačićima, a ništa od
toga nije naročito interesovalo Džozi.
„Naravno“, odgovorila je učtivo. Zato što je, kada je bila
srećna, bila sasvim učtivo dete.
„Ovo je priča o paru čizmica od najfinije teleće kože“, rekla
je Henrijeta smestivši se pored vatre. „Imale su dvanaest
dugmića spreda i dugmići su bili boje čokolade, boje tvoje
kose.“
Pa, barem čizmice nisu bile mačići. Džozi se smestila na
jastuče pored Henrijetinih nogu.
„Mislim da nikada nisi videla ove čizme, Džozi, jer nisu
pripadale devojčici. A nisu pripadale ni dečaku. Zapravo, ove
čizme nisu pripadale nikome jer su, kada ova priča počinje, bile
izgubljene. U dubokoj, mračnoj šumi punoj senki i drveća sa
vretenastim granama.“
Džozi je udahnula. „Kako su dospele tamo?“
„Niko ne zna. Jednog dana su se obrele usred mračne, mračne
šume.“
Džozi je zadrhtala razmišljajući o tome.
„Pa je par čizama lutao vijugavom stazom i plakao.
„Da li su plakale za mamom?“ Džozi je silno zanimalo
pitanje mama.
„Da“, rekla je Henrijeta. „Kako si znala? Upravo su zato
plakale.“
Kako je priča napredovala, čizme su se pokvasile. Bilo im je
hladno. Uplašila ih je sova. Najzad su pronašle mamu, premda je
ona bila krava, jer su čizme bile od najfinije teleće kože. Ali sve
je bilo dobro, zato što je bila zima i mami kravi je prijalo da ima
čizme, pa su svi bili srećni.
Do trenutka kada se krava plešući udaljila zbog toga što ima
nove čizme sa dvanaest dugmića boje čokolade, Džozi je bila
naslonjena Henrijeti na noge sasvim obuzeta zadovoljstvom
zbog priče.
„Ponovo? Hoćeš li mi ponovo ispričati ovu priču?“
„Ne sada“, rekla je Henrijeta. Ali smešila se.
Strina Ezme je u tom trenutku ušla u dečju sobu. „Moraš doći
sutra na čaj, Henrijeta. A pozvaću i decu u salon.“
„Da, dođi“, rekla je Džozi.
„Rado ću posetiti dečju sobu. Nema potrebe da remetimo
deci raspored.“
Ali Ezme je sasvim jasno delila Džozino mišljenje.
„Besmislice“, kazala je žustro. „Sutra se sastaje Ženski krug
švalja. Zar si zaboravila? Obećala si da ćeš mi pomoći da ne
izgubim finiju poruba. Štaviše, i gospodin Fečam i Darbi su
obećali da će svratiti da nam pomognu da prevaziđemo dosadu.“
Na ovo je ledi Henrijeta izgledala kao da će odbiti, ali Džozi
je usna zadrhtala. Upravo se zagrevala za strašan napad plača,
kada je ledi Henrijeta popustila, pa je Džozi počela da pleše
ukrug.
 20
Vrt zemaljskih zadovoljstava

Da li je bilo moguće ne razmišljati o vrtu. Privlačio ju je kao

sever iglu kompasa. Sebastijan je radio u vrtu. Radio je... ono što
baštovani već rade. Šta baštovani rade u januaru?
Bilo je prosto neodoljivo: pomisao da uštogljeni, dosadni
markiz od Boningtona kopa rupe u ledenom tlu ili vezuje grane
voća. Ezme je danima o tome razmišljala, pitala se gde
Sebastijan živi. Da li je odustao i otišao. Čitava situacija joj se
činila neverovatnom. Većina njihovih razgovora u vreme kada je
bio veren sa Džinom svodila se na ukore zbog njenog
nepromišljenog ponašanja. Ali šta bi moglo biti nepromišljenije
od onoga što on radi sada?
Šta se desilo odmerenom, promišljenom markizu koji nikada
nije donosio odluku a da ne se konsultuje sa svojom savešću?
Možda ga je uništenje reputacije pretvorilo u drugačijeg čoveka.
Oslobodilo ga tereta mišljenja društva.
Stajala je na prozoru svoje spavaće sobe – nije želela da misli
koliko je često dolazila do njega i gledala u vrtove – kada je na
trenutak ugledala visokog muškarca širokih ramena kako ide
prema voćnjaku. Posmatrala ga je sve dok joj se nije izgubio iz
vida.
Bilo je nečeg potpuno drugačijeg kod Sebastijana. Mogla je
da se zakune da ga je čula kako zvižduće, premda nije mogla da
mu vidi lice ni da ga čuje. Hodao je drugačije, nije u njegovim
pokretima bilo krutosti markiza, već slobode. To ju je nateralo
da se zapita i za druge aspekte njegove ličnosti. Na primer, da li
bi se poljupci markiza koga obavezuju društvene norme
razlikovali od poljubaca baštovana?
Nije da joj se Sebastijanovi poljupci nisu dopadali... ni
najmanje. Ali jedna misao je vodila do druge: da li bi činjenica
da spava u kolibi baštovana umesto na mekim čaršavima
promenila način na koji vodi ljubav?
I dalje joj je osmeh mamila pomisao da je bila jedina žena na
svetu koja zna kako Sebastijan Bonington vodi ljubav. Zbog te
svoje krute moralnosti je i ostao nevin.
Sebastijan je stigao do voćnjaka i činilo se da orezuje grane.
Bilo je to prosto preveliko iskušenje. Morala je da ode da vidi
šta on to radi. Naposletku, gospodarica bi trebalo da pokaže
primereno interesovanje za svoj vrt.
Morala je pažljivo da se spusti niz padinu pored senice jer se
na suvoj travi uhvatio krti mraz. Nekoliko puta joj se čizma
okliznula, i jedino što ju je sprečilo da se vrati bila je svest da joj
je verovatno bila potrebna nečija ruka da bi se vratila uz padinu.
Nije zviždukao. Pevao je – i nije to bila crkvena pesma, što je
i ne bi iznenadilo.
„Pesma moje gospodarice mila je, kao pesma slavuja.“
Zastao je, pa odsekao još jednu granu jabuke koju je orezivao.
Imao je dubok, bogat bariton. „A ona sama lepa je, kao kći
kralja.“
„To je divno!“, kazala je.
Okrenuo se i licem mu se raširio lenji osmeh. „Gospo.“
Sagnuo je glavu kako i dolikuje radniku na posedu.
„Prestani“, rekla je Ezme ne mogavši da se ne nasmeši.
„Zaboravio si da povučeš kapu“, istakla je.
Podigao je obrvu. „Kapu povlačim samo kad pozdravljam
muške članove domaćinstva, zaista. Ne slušam žene koje
pokušavaju da me ometaju u poslu.“
„O, ćuti“, odvratila je Ezme. „Znaš li još neki stih te pesme,
Sebastijane? Lepa je.“
„Nije to pesma za damu.“
„Jeste!“ Ezme je imala dobro pamćenje i zapevala je visokim,
jasnim glasom. „A ona sama lepa je kao kći kralja. Prelepo. Da
li je to pesma sa dvora Henrija VIII? Zvuči pomalo kao jedna od
tih balada.“
Nikada ni pomislila ne bi da bi izuzetno pristojan markiz
mogao da bude tako nevaljao. Naslonio se na jabuku i prekrstio
ruke preko grudi. Glas mu je bio gladak kao med. „A ona sama
lepa je kao kći kralja. A u noći ona voli u mrak da se skloni, i na
đoku nasloni.“
Ezme je glasno udahnula.
Nasmešio se. „Rekao bih da je iz nešto kasnijeg perioda.
Naučio sam je u pabu u selu. Da li bi želela da čuješ drugi stih?“
Zapevao je i ne sačekavši odgovor: „Moja gospodarica je
blistavi mesec; voleo bih je osvojiti.“
Ezme je pokrila uši. „Ne želim da znam“, zaječala je.
„Nikada ne hoda, no u noći...“, odmakao se od stabla jabuke i
približio joj se, „ume čoveka u sebe da primi.“
„To je strašno!“
„Koji deo?“, pitao je razgovorljivo. „Mesto kada kaže da bi
želeo da osvoji svoju gospodaricu ili pitanje onoga šta ona radi
noću?“
„Čitav stih! Zar nemaš bolja posla nego da ponavljaš
nepristojne stihove koje si naučio u pabu? Nikada ne bi otpevao
takvu pesmu pre nego što si postao baštovan!“, optužila ga je.
Oči su mu sijale od smeha. „Istina. I u pravu si, gospo, imam
posla.“ Povukao je kapu i okrenuo joj leđa da okreše još jednu
granu.
 „Da li bi trebalo da orezuješ voće zimi?“, pitala je
sumnjičavo.
Slegnuo je ramenima. „Ne, ali ovo drveće nije orezano već
jako dugo, tako da mislim da mu ovo neće mnogo naškoditi.“
Pružio se da odseče granu iznad glave.
Jedan trenutak ga je nepomično posmatrala, ali je otkrila da je
zapravo gledala način na koji su mu se leđa sužavala prema
struku. I način na koji su gamašne naglašavale snagu njegovih
butina.
Lice joj se zažarilo kada je ovo shvatila, pa je navukla
kapuljaču kaputa, ali u tom trenutku grana je pala na tlo, pa se
on okrenuo.
Sebastijan je oduvek umeo da čita izraz njenog lica. Kretao se
polako, ali sa samouverenošću koja je odlikovala svaki njegov
pokret. Spustio je ruke na donji deo njenih leđa i polako je
privukao sebi.
Stao je kada je čvrsti krug njenog stomaka dotakao njegovo
telo. Ezme nije skrenula pogled sa njegovih očiju. Vraški je
dobro znala da će, ako skrene pogled, početi da razmišlja o
onome – o čemu nije želela da razmišlja.
Sagnuo je glavu i nežno prešao usnama preko njenih. Usne su
mu bile vrele i slatke. Nisu ništa zahtevale.
Jednu ruku je spustio i lako, kao što pero lebdeći pada na tlo,
prešao preko njenog stomaka. „Voleo bih da je ovo naše dete,
Ezme“, rekao je usana prislonjenih uz njene.
„Nije“, odvratila je žurno.
Ali nije se pomerila, pa je ponovo spustio usne na njene, i baš
kao i uvek, ovlašan dodir njegovih usana kod nje je izazvao
slabost. Topio je njenu moralnu odlučnost.
Želela je da se odmakne. Zaista jeste. Ali nekako su se njena
usta otvorila ne zato što je on to tražio, već zato što se sećala... I
sećala se ispravno. Ukus njegovih usana je bio raj i pakao u
jednom.
Jezici su im se sreli, pa zaplesali, i svi snovi su joj se u trenu
vratili. Nije kao da su istinski bili ljubavnici, ali toliko je verzija
noći koju su proveli zajedno sanjala da joj se činilo kao da su
zajedno godinama. Toliko je lako bilo. Ljubili su se sa slašću
bliskosti i dubokom žudnjom ljubavnika razdvojenih mesecima.
Kretao se kao da poznaje svaki treptaj njenog tela, kao da su ga
godine uskladile sa njenim žudnjama.
Drhtala je na njegovim čvrstim grudima i jedna njegova
krupna šaka se spustila niže, kliznula pod njenu bundu i sklopila
se oko njene dojke. Izvila se, tek neznatno, prema njegovom
dlanu.
Nije rekao ništa osim njenog imena, ali njegov glas, obično
kontrolisan i urban, zvučao je promuklo i prigušeno.
U tom jednom napetom slogu nalazila se dragocena lekcija.
Iznenada je Ezme shvatila da nije nužno loše što se toliko
ugojila. Naravno, imala je obline i pre trudnoće. I u prolazu je
primetila da su joj se grudi povećale jednako obilno kao i
ostatak tela. Ali prednosti svog položaja uvidela je tek kada je
čula koliko mu je glas promukao, videla kako je iznenada
zadrhtao samo nakon što je dotakao tešku oblinu njene dojke.
Stopila se s njim kao da nije postojalo dete u njenom
stomaku, kao da su se ljubili u spavaćoj sobi. Odgovarao joj je
na poljubac grubim, posesivnim usnama, a prstima je prelazio
preko njene dojke tako da je njoj čitavim telom goreo plamen
koji je još više slabio njenu rešenost. Osećala je žudnju. Žudnju
za njim, Sebastijanom, žeđ koja je samo postala snažnija za tih
šest meseci koliko su bili razdvojeni.
„Sanjao sam o ovome“, izgovorio je glasom promuklim od
požude. Povukao se. „Sanjao sam te dok nisam pomislio da ću
poludeti, Ezme. Vratio sam se jer sam odlučio da je bolje vratiti
se nego trpeti te snove.“
Njegove reči su joj vratile malo zdravog razuma. „Ne
možemo ovo da radimo!“, glasno je udahnula, pa se povukla
toliko žurno da umalo nije pala. Posmatrao ju je.
„Zašto?“
Gledala ga je otvorenih usta. „Šta ti se desilo, Sebastijane
Boningtone? Kada si bio veren sa Džinom, zvala sam te svetac.
Ponekad sam mislila da živiš za trenutak kada ćeš me uhvatiti u
grehu i očitati mi lekciju!“
„I jesam“, rekao je. „Zato što sam želeo da razgovaram sa
tobom, Ezme. Želeo sam da gledam kako ti se rumenilo širi
obrazima, i želeo sam da tvoje predivne oči gledaju mene, ne
druge muškarce. Nisam nikada želeo da flertuješ sa glupakom
kao što je Berni Berdet. Želeo sam da gledaš samo mene.“
„Ali ti si bio veren sa Džinom.“
Slegnuo je ramenima. „Bili smo prijatelji godinama i to mi se
činilo kao sasvim razborit brak.“
Namrgodila se. „To je budalasta ideja – razborit brak.“
„Ti si bila udata“, izgovorio je tiho.
„Da, i bila sam u razboritom braku.“
„Mislim da bismo Džina i ja bili ljubazniji jedno prema
drugom nego ti i Majls. Iskreno volim Džinu i silno je
poštujem.“
„Majls je voleo mene!“
Podigao je obrvu.
„Pa, iskreno sam mu bila draga“, brecnula se.
„Nije te poštovao.“
Skrenula je pogled i nemarno slegnula ramenima. „Pa, ko bi
mogao? Na samom početku braka ponašala sam se kao
preljubnica... Ali volela sam Majlsa. Istina je da nisam bila
zaljubljena u njega, ali malo je brakova iz ljubavi ovih dana.“
„Nikada nisi bila preljubnica“, rekao je Sebastijan gledajući
je.
Srela je njegov pogled. Bile su nalik na plav letnji dan bez
oblaka. „Ne želim da pogrešno tumačiš život kakav sam vodila,
Sebastijane, iz budalastih romantičnih poimanja koje si stekao u
Italiji. Spavao si samo sa jednom ženom u životu, ali ti si bio
samo još jedan u nizu muškaraca koji su legli u moju postelju.
Istina, taj niz nije naročito dugačak, ali znaš jednako dobro kao i
ja da na svetu postoje svega četiri vrste žena: devica, supruga,
udovica, kurva. Rekla bih da sam ja pokrila ove poslednje dve
kategorije.
Obuhvatio je njeno lice rukama. „Da li si uživala prvi put
kada si bila neverna mužu?“
Progutala je pljuvačku i podigla bradu. „Nisam, ali sam to
uradila. A uživala sam svaki sledeći put“, izgovorila je prkosno.
„Da se Majls vratio u tvoju postelju; da je pokazao da su ga
tvoja besramna javna zavođenja pogodila; da je pokazao želju da
te on sam zadovolji, da li bi se okretala tim muškarcima?“
Nastupilo je nekoliko trenutaka tišine.
Podigla je lice, u očima su joj sijale suze. „Okrenula bih se
tebi, Sebastijane.“
Nije rekao ništa, samo ju je privio u naručje i zagrlio je
snažno kao nikada. Mirisao je na stablo jabuke i dim. Priljubio
je njeno lice uz kaput koji je bio grublji od svega što je jedan
markiz ikada stavio na svoje telo, a ona se samo privila uz njega.
Nakon nekoliko trenutaka podigao je njenu bradu i spustio
poljubac na njene usne. S mukom je progutala pljuvačku.
„Moram da idem.“
Klimnuo je. „Ne govorim ovo iz pohotljivosti, ali uvek možeš
da me pronađeš u baštovanovoj kolibi u dnu jabučnjaka, Ezme.“
 „Živiš u kolibi? Ti?“
Klimnuo je. „Uživam. Ali važno je da sam tamo ako ti budem
potreban. Iz bilo kog razloga.“
Nije mogla da se nasmeši jer samo što nije ponovo zaplakala.
Gledao ju je nemo, a zatim je kazao: „Hvala bogu da se nisam
oženio Džinom. I da sam se oženio njom, živeo bih u dnu tvog
jabučnjaka. A kakav bi to samo skandal bio.“
Sama se popela mrazom prekrivenom padinom.
 21
Krug švalja se sastaje u kući ledi Rolings

Naredno poslepodne je došlo suviše polako. Do četiri sata Džozi

je bila toliko uzbuđena da jedva da je znala šta da radi. Trčala je
po sobi za igranje sa malom korpom na ruci i pokušavala da sve
vojnike stavi u nju da bi mogla da ih ponese u prizemlje.
„Misliš li da je moj brat već u salonu?“, vrištala je. Ova
pomisao je bila toliko uzbudljiva da nije prestajala da juri po
sobi. Ovakvo nimalo damsko ponašanje dadilju Pivs bi načisto
izludelo, ali dadilja ju je samo potapšala po glavi kada bi
projurila pored nje i pitala je da li želi da sedne na nokšir pre
nego što siđe u prizemlje.
Njena nova prijateljica Henrijeta sedela je sa strinom Ezme
kada su sišle u salon i Džozi je bila toliko uzbuđena da je morala
da optrči jedan krug pre nego što je izvela dva naklona i rekla:
„Dobar dan“, baš kako su je učili.
Henrijeta joj je tada ponovo ispričala priču o čizmicama, i
Džozi je pojela sedam kolačića s limunom i nije osetila ni
najmanji nagoveštaj mučnine, pa je, kada su odneli Anabel na
sprat da spava, molila da ostane u salonu. Tiho je sela ispred
Henrijete i počela je da vadi vojnike iz korpe, jednog po jednog,
i postavlja ih u redove.
„Gde si pronašla te igračke?“ Glas strine Ezme je bio oštar,
baš kao i glas dadilje Pivs kada bi Anabel povratila na nju.
Džozi ju je žurno pogledala, pa se primakla malo bliže
Henrijeti i rekla: „Bile su na spratu. Dadilja je rekla da mogu da
se igram sa njima.“
Strina Ezme nije više ništa rekla, a Henrijeta ju je nakon
jednog trenutka potapšala po glavi i kazala: „Hajde, vrati
vojnike u dečju sobu. Sigurna sam da nedostaješ Anabel.“
Džozi je znala, kao i svi ostali, da Anabel još spava. Počela je
veoma polako da vraća vojnike u korpu, jednog po jednog. A
zatim pogledala prema dvosedu i videla da strina Ezme ponovo
plače.
Džozi je ostala zbunjena, gotovo uplašena, kada je prvi put
videla strinu da plače. Međutim, sada je poznavala strinu Ezme
dovoljno dobro da zna da ona često plače, pa je samo strpljivo
vratila vojnike u korpu i spustila se u naklon pred strinom. Ali
je, nakon što se naklonila Henrijeti, prošaputala: „Možeš li da
me posetiš sutra posle podne? I ponovo mi ispričaš priču o
čizmicama?“
Henrijeta joj se nasmešila i rekla možda, pa Džozi nije mnogo
smetalo što mora da ode na sprat.
Zbog čega je Henrijeta ostala u salonu sama sa Ezme. Pružila
joj je maramicu. Počela je da nosi dodatne maramice u tašni.
Ezme je zapala u onaj stadijum plača kada joj je bilo teško da
diše, ali na sreću, Henrijeta je videla najmanje dva takva napada
u protekloj nedelji i nije strepela za nju.
„Ž-žao mi je“, rekla je Ezme. „To su... vo-vojnici mog brata,
to je sve. Dadilja mora da joj ih je dala. Nisam ih videla
godinama.“
„Nisam znala da si imala brata.“
„Zvao se Bendžamin.“
Henrijeta je ustala i sela pored Ezme na kauč, pa je utešno
zagrlila oko ramena. „Žao mi je.“
„Umro je kada je imao p-pet godina. Bilo je to davno. Ne bi
trebalo sada da plačem zbog toga. Ali rasplakala sam se zato što
sam ponovo videla vojnike.“ Prepustila se jecanju Henrijeti na
ramenu. „N-nikada ne plačem“, jaukala je. „Nikada! Nisam
plakala ni na sahrani, premda je on bio moj mili Bendžamin,
moja lutka, i niko ga nije voleo kao ja. Bio je samo moj.“
„O, Ezme, strašno mi je žao“, ponovila je Henrijeta. I nju su
oči pekle od suza. „To je užasno.“
Ali Ezme se uspravila. „Tako sam umorna od sve ove
žalosti“, izgovorila je drhtavim glasom. „Zaista nisam mnogo u
životu plakala. Znam da mi verovatno ne veruješ, jer se
poznajemo svega jedan mesec, ali istina je. Nisam plačljivca.
Barem to nisam u normalnom stanju.
„Nema ničeg neprimerenog u plakanju pri sećanju na brata.
Smrt svakog deteta je žalosna.“
Ezme je izduvala nos, koji je već bio prilično crven, pa
krenula da uzme parče kolačića s limunom, ali ih je Džozi sve
pojela. Henrijeta joj je pružila poslužavnik sa žele bombonama.
„Sve me rasplače. Jutros sam prosula toplu čokoladu po
krevetu i umalo nisam počela zbog toga da plačem. Samo jedem
i plačem. Hvala nebesima, pa bar u ovom prvom uživam. Žao mi
je, Henrijeta. O čemu smo razgovarale pre nego što se ovo
desilo?“
„Ni o čemu značajnom.“
„O nečemu jesmo“, kazala je Ezme. „Pokušavala sam da
izvučem iz tebe šta se desilo sa Darbijem. Zbog toga što ste iz
kuće u ponedeljak otišli sasvim zadovoljni jedno drugim, ali u
poslednjih nekoliko dana niste razmenili ni dve reči?“
„Naravno da smo povremeno progovarali“, rekla je Henrijeta
svojim najrazboritijim glasom. „Nemamo mnogo toga da
kažemo jedno drugom, ali to je prirodno kada ljudi imaju tako
različita interesovanja.“
„Prosto ne mogu da razumem. Prilično dobro umem da
procenim ljude. Istinski sam mislila da ste vas dvoje siguran
spoj, ako mi ne zameraš što to kažem.“
Henrijeta joj nije zamerala. Ali šta da joj kaže? „Naravno da
ti ne zameram“, požurila je da izgovori. „Mislim da si prosto
pogrešno protumačila naše interesovanje za ono drugo.“
„Možda ne umem da držim bod kad šijem, ali sam stručnjak
za tumačenje muškaraca“, rekla je Ezme. „Štaviše, poznajem
Darbija. Kada sam vas ostavila u salonu, izgledao je kao
muškarac koji se sprema da ukrade poljubac. Draga, toliko sam
godina provela u visokom društvu da ih više i ne pamtim, i
poljubila sam ogroman broj muškaraca i, veruj mi, taj izraz
dobro poznajem.“
Na sreću (ili nesreću u zavisnosti kako ko na to gleda)
Henrijeta nije morala da odgovori jer su žene iz Kruga švalja
ušle u sobu sve uglas pričajući. Ezme se podigla, pa mahnula
Sloupu da skloni prazan poslužavnik na kom su se nekada
nalazili kolačići s limunom: Henrijeta je ustala da pozdravi ledi
Vinifred, gospodu Baret-Dukrork i, na njeno veliko iznenađenje,
svoju maćehu Milisent.
Henrijeta je smesta shvatila zašto se Milisent pridružila
Krugu švalja. Njena majka nikada nije učestvovala u
dobrotvornim okupljanjima nakon što je pre mnogo godina
izjavila da su dosadna kao prašina. Ali Darbijevo prisustvo u
kući sve je promenilo. Bez sumnje je želela da vidi kako će se
on ponašati u Henrijetinom prisustvu. Ili možda Henrijeta u
njegovom.
Gospođa Kejbl je žurno ušla nešto kasnije, nakon što su
ostale dame već poslužene čajem. „Zdravo! Zdravo!“, rekla je
prodorno, pa pojurila naokolo da podeli poljupce. Stala je ispred
Henrijete, pa rekla: „Pa, ledi Henrijeta.“
Henrijeta se spustila u naklon. „Milo mi je što vas vidim,
gospođo Kejbl.“
„Videla sam ja vas, ali niste vi videli mene“, izgovorila je
gospođa Kejbl značajno, pa zapretila Henrijeti prstom.
Henrijeta je osetila mučan osećaj tonjenja u stomaku.
„O da“, nastavila je gospođa Kejbl sa piskavim
zadovoljstvom žene koja zna sočan trač. „Bila sam tamo.“
„Tamo? Gde?“
„Pa, zapravo sam bila u kočiji“, rekla je gospođa Kejbl. „Išli
smo u posetu mojoj sestri, koja je udaljena svega osam
kilometara, ali meni muž uvek kaže: „Gospođo Kejbl, slobodno
sebi ugodi kad god ti je volja.“ Pa sam to i učinila, draga. Uzela
sam kočiju za tako kratku udaljenost.“
Kako je Henrijeta i dalje belo gledala u nju, kazala je: „Bila
sam u kočiji. I ako mi ne zamerate što kažem, istinski mislim da
bi možda trebalo da budete diskretniji, ledi Henrijeta. Kao što u
Poslanici Titu stoji, dobra žena je diskretna, neporočna i dobra
domaćica.“ U ovoj rečenici se osećala oštrina. „Moglo je sa
mnom biti dete. Na primer, jedna od mojih nećaka.“
„Plašim se da ne...“, počela je Henrijeta, ali ju je njena
maćeha prekinula.
„Gospođo Kejbl, usudiću se da pretpostavim da ste videli
poljubac kojim je gospodin Darbi izrazio divljenje prema mojoj
ćerki?“
„Zaista“, rekla je gospođa Kejbl sručivši se u stolicu.
„Upravo to sam videla, draga moja gospo, ali ako smem da
kažem, taj poljubac je izražavao više od divljenja!“, zakikotala
se.
Henrijeta se zaledila na dvosedu, ali Milisent je preuzela.
„Sirotan je zatražio njenu ruku, dame.“
Svi su pogledali Henrijetu, pa skrenuli pogled kao da je
pokazala simptome boginja.
 „Naravno, gospodin Darbi nije razumeo okolnosti“, dovršila
je Milisent.
Ledi Vinifred je Henrijetu, kako je sedela pored nje,
potapšala po ruci. „Mora da ti je bilo jako teško, draga. Da su
samo stari običaji prevladali, i da gospoda ima pristojnosti da se
najpre obrati roditeljima i starateljima pre nego što izrazi
osećanja! U moje vreme se ovo nikada ne bi desilo.“
„Istina, istina“, rekla je gospođa Baret-Dukrork piskavo.
„Naložila sam ledi Lusi da uopšte ne sme da reaguje na
navaljivanja gospodina ukoliko se on najpre ne obrati meni i ako
ja ne pristanem.“
Henrijeta je oblikovala usne u nešto, nadala se, nalik na
osmeh nekoga na koga su navalili protiv njene volje. Sada je
znala zašto se Milisent pridružila Krugu švalja. Nije da bi videla
kako će Henrijeta razgovarati sa Darbijem. Već da bi mogla da
je brani od posledica njenog skandaloznog poljupca.
Ezme se pridružila boju. „Moj nećak je prosto razoren
vešću“, rekla je sa uverljivim stezanjem grla. „Plašim se da mu
je Henrijeta otela srce. Rekao mi je da je to ishod kada čovek ne
dobije nimalo ohrabrenja, dame. Ne prikazuje li to mlade žene u
lepom svetlu? Usudila bih se reći da je moj nećak vrlo uticajan u
visokom društvu. Tolike su mlade dame pokušale da privuku
njegovu pažnju. Ali tek nakon što je sreo Henrijetu, i nakon što
se uverio da ona uopšte ne gaji interesovanje za njega, osetio je
želju da se oženi.“
Milisent je klimnula. „Videla sam da je vest o Henrijetinom
stanju za njega bila strašan udarac.“
Svi su izgledali saosećajno.
„Rekla bih da će se oporaviti“ izgovorila je Ezme žalosno.
„Ali neće uskoro. Mogu samo da se nadam da ću za svog života
doživeti da vidim njegovo dete.“
 Ovo je bilo čisto preterivanje, pomislila je Henrijeta, ali dame
su klimale glavom.
„Mora da je to bilo strašno razočaranje“, promrmljala je
gospođa Kejbl. „Videla sam po načinu na koji je... držao
Henrijetu da je svim srcem predan. I sve to zato što vi niste
pokazali interesovanje! To je istinska šteta što više mladih dama
nema predostrožnost naše drage ledi Henrijete.“
„Morala sam mojoj nećaki više nego jednom da kažem da
bude razboritija u ponašanju“, primetila je gospođa Baret-
Dukrork pomalo kiselo. „Molim vas, Lusi nije ohrabrivala
gospodina Darbija. Rekla je da misli kako on nije naročito
prijatan. Ali eto, oduvek smo bili veoma perceptivna porodica.“
Darbi je sedeo u svojoj maloj sobi i rvao se sa savešću.
Apsolutno nije bilo razloga da silazi na čaj. Trebalo bi da se
vrati u London. Došao je u Limpli Stouk da proveri da li
njegova strina nosi dete njegovog strica, i to je ustanovio.
Zapravo, stideo se svoje sumnjičavosti. Činjenica da Ezme ima
ljubavnika na posedu, s obzirom na to da se Sebastijan
Bonington predstavljao kao baštovan, njega se nije ticala. Ništa
ga nije držalo ovde.
Problem je bio u tome što nije mogao da se seti da je ikada
želeo nešto kao što je želeo Henrijetu Maklelan. U poslednja dva
dana se činilo da razmišlja samo o tome kako je trebalo da
preuzme kajase onih smešnih malih dvokolica i vrati ih kući i...
i...
Usta su mu se osušila na samu pomisao na nju. Prepone su
mu skočile u stav mirno na samu pomisao na drhtaj koji ju je
potresao kada je spustio ruku niz njena leđa i uhvatio je za
zadnjicu. Sećanje na tiho, grleno ječanje kada je prekinuo
poljubac navelo ga je da pomisli da bi ona, da je uspeo da je
odvede u postelju, bila partnerka za ceo život.
 To je bio problem. Nikada nije o nekoj ženi razmišljao kao o
partnerki za ceo život. Kao o jedinoj ženi u svojoj postelji.
Nikada.
Gospodin nikada ne govori o tako nečemu, naravno, ali znao
je da su on i Ris delili mišljenje na ovu temu. Obojica su volela
divlje i nepokorne žene. U Risovom slučaju se činilo da te žene
imaju i glasove koji mogu da pariraju njihovim grudima; u
njegovom slučaju trebalo je samo da imaju britak smisao za
humor. Da odeću nose senzualno i da se tako i kreću. I da imaju
pogled koji bi sreo njegov preko prostorije i rekao jasno kao
dan: dođi.
Henrijeta je imala smisla za humor – ali ništa ostalo sa ovog
spiska. Nosila je svilu kao da je džak, i kretala se kao da joj je
telo drveno.
Naravno, mogao je on da osmisli novi spisak na kom bi se
našla otvorena iskrenost koja mu je oduzimala dah. Iskrena
strast, ali ograničena na senzualne gestove i svilenu odeću.
Način na koji mu se smejala, a koji je bio nežan, inteligentan i
zbog koga se osećao kao da mu se divi zbog njega samoga. Ne
zbog njegove moći u visokom društvu, ni zbog njegovih telesnih
atributa. Njega samoga.
Čitav ovaj tok misli naterao je Darbija da se oseti kao da mu
mravi mile po leđima. Nije da nije razmišljao o ženi. Naravno da
jeste. Želeo je ženu koliko i svaki muškarac: odnosno, na onaj
neodređeni način jednog dana u budućnosti. Imao je nejasnu
predstavu o tome da bi njegov brak mogao da bude bolji od
braka njegovih roditelja. Bilo bi najbolje osećati naklonost
prema bračnom drugu. I moći uživati u zajedničkom vremenu.
Ali dok nije sreo Henrijetu, nije nikada zamišljao kako
godine svog života provodi sa jednom ženom. Nikada nije čak ni
razmišljao o zadovoljstvu da uputi ženu u seksualno
zadovoljstvo. Bio je sklon ženama iskusnim u postelji, veštim u
pitanjima spavaće sobe koliko i u upravljanju poslugom.
Ali sa Henrijetom... sve je moglo da bude drugačije.
Nakon snažnog kucanja na vratima, pojavio se Sloup sa
porukom od Ezme.

Videli su te kako ljubiš Henrijetu; mislim da bi bilo

najbolje da nam se ne pridružiš na čaju danas.

Najbolje za sve bi bilo da se vratim u London.

Najbolje za Henrijetu da je nikada više ne vidim.
Ali kako da tako senzualna žena čitav život provede bez
muškarca? Sećanje na način na koji je njen jezik plesao s
njegovim nateralo je njegovo telo da se ukruti.
Međutim, Ezmina poruka je rešila goruće pitanje silaska na
druženje sa Krugom švalja. Vratiće se u London što pre bude
moguće da se udesi put.
 22
Ratno veće

Dame su skupljale pribor za šivenje dok je Sloup odnosio

omanju hrpu porubljenih čaršava (suviše je uzbuđenja bilo da bi
se kako dolikuje posvetile šivenju). Henrijeta je zahvalno ustala,
ali Ezme ju je uzela za ruku.
„Mogu li da pozajmim vašu pastorku na sat ili nešto više?“,
pitala je ledi Holkam.
Henrijeta je, silovitije nego što je nameravala, izgovorila:
„Ne!“
„Ne na večeri“, rekla je Ezme, poslavši nemu poruku obema
ženama da će Darbi biti na večeri. „Moja prijateljica, ledi
Perivinkl, i njen muž dolaze u kratku posetu i bila bih silno
zahvalna Henrijeti kada bi mi pomogla da priredim malu večeru
u njihovu čast. Naravno, biće to veoma intimna, tiha večera jer
sam u žalosti.“
Henrijeta je izgledala kao da će ponovo odbiti, pa je Ezme
spustila ruku na stomak. „Teško je pronaći snagu ovih dana“,
izgovorila je žalosno.
„Henrijeta će vam pomoći koliko je god to moguće“, uverila
ju je Milisent. „Poslaću kočiju po nju za jedan sat, da li je to u
redu?“
„Pa“, rekla je Ezme kada je zatvorila vrata za njima. „Ti i
Darbi nemate ništa zajedničko, hmmm?“ Oči su joj sijale
smehom.
„Ne mogu ni za koga da se udam“, odvratila je Henrijeta
nelagodno. Plašila se da će briznuti u plač ako objasni situaciju.
„Želela sam da razgovaram sa tobom o tome“, kazala je
Ezme, pa se teško ponovo spustila na kauč. „Pretpostavljam da
ne možeš da se udaš jer ti se ne savetuje da začneš dete usled
problema sa kukom, da li sam u pravu?“
„Upravo tako“, potvrdila je Henrijeta. Činilo se da joj na
grudima sedi teška potištenost. Slegla je ramenima. „Nakon što
je moja maćeha objasnila situaciju Darbiju, on je sasvim
primereno povukao prosidbu – ako je uopšte nameravao da me
zaprosi.“
„Naravno da je nameravao. Gospoda – a Darbi je gospodin –
ne prikuca ženu za kočiju usred bela dana ukoliko nema brak na
umu. Barem ako je žena o kojoj se radi dama.“
„Pa“, izgovorila je Henrijeta tupo, „pretpostavljam da je
uspeh što je Darbi razmišljao da se oženi mnome.“
Ezme se nagnula prema njoj. „Biću potpuno iskrena,
Henrijeta.“
Henrijeta je klimnula.
„Ono što ću ti reći je nečuveno u pristojnom razgovoru, ali
veruj da je to praktično pa uobičajeno. Postoje načini da se
ograniči potomstvo, i ne mislim samo na ustezanje od deljenja
postelje.“
„Stvarno?“
„Raznovrsni metodi. Imaš li nešto protiv da te još malo
sablaznim?“
Na ovo se Henrijeta nasmešila, premda donekle drhtavo.
„Nisi me do sada suviše sablaznila. Videla sam žene kako plaču
i pre nego što si se ti preselila u Limpli Stouk, znaš.“
„Nevaljalice! Pa, istina je da Sebastijan Bonington nije bio
prvi muškarac u mojoj postelji – osim mog muža, razume se.“
„O.“
 Ezme je osetila kako je obuzima stid, ali je nastavila: „Kada
je Majls otišao, bila sam razjarena. Želela sam njegovu pažnju i
pokušala sam da je dobijem na sve moguće načine. Flertovala
sam sa svakim plemićem u visokom društvu koji je pokazao
spremnost na to. Nisam odlazila u postelju sa njima. Ali davala
sam nagoveštaje da to činim. Razumeš li me, Henrijeta?“
„Mislim. Pokušavala si da razljutiš muža. Da li je uspelo?“
„Nije“, rekla je Ezme pomalo tužno. „Nije uspelo. Vidiš,
nismo bili jedno za drugo. Moj otac je insistirao na tome da se
udam za Majlsa, a Majls je znao da su me primorali na udaju.
Bio je najdobroćudniji čovek na svetu. Moje ponašanje je kod
njega izazvalo samo još naglašeniji osećaj krivice i smatrao je da
ima sve manje prava da me ukori zbog mog raskalašnog
ponašanja. Bio je izuzetno ljubazan kad god bi me sreo.“
„Pretpostavljam da te je to još više ljutilo.“
„Da... bila sam veoma mlada i budalasta. Naposletku sam se
obrela u postelji jednog starijeg gospodina koji je bio iskusniji
od mene u tome. On se obezbedio sredstvima za sprečavanje
začeća.“
Henrijeta je raširila oči.
„Godinu, ili nešto više, posle toga umorila sam se od afera.
Ali za to vreme sam koristila nešto što se zove navlaka. Vrlo je
jednostavno. Iskreno, mislim da je savet koji si dobila da ne bi
trebalo da se udaš čista ludost. S obzirom na to da postoje druge
metode sprečavanja začeća, tvoje stanje nije prepreka za brak.
Čudi me da Darbi nije to rekao tvojoj maćehi.“
Nada koja je buknula u Henrijetinim grudima ponovo je
zamrla. „Mora da nije zaista želeo da se oženi mnome. Mora da
zna za te metode.“
„Razume se da zna. Činjenica je da muški mozak funkcioniše
na sasvim nerazuman način. Pretpostavljam da misli da
plemkinja nikada ni pomislila ne bi da tu temu načne. Ili da su
osećanja dame previše nežna da makar za to i čuje. Ali ja nikada
nisam oklevala da koristim navlaku, i čvrstog sam uverenja da
druge plemkinje to isto rade. Naposletku, koliko žena poznaješ
koje nisu rodile više dece od naslednika i zamene? Jasno je da
metod deluje. Svakako je delovao u mom slučaju.“
„Zašto mi onda niko to nije spomenuo pre?“
Ezme ju je žalosno pogledala. „Možda je potrebno da svoje
tajne sa tobom podeli posrnula žena. Nijedna od žena u Krugu
švalja ne bi želela da pokrene tu temu, Henrijeta. To prosto nije
tema za pristojan razgovor.“ Oklevala je. „A i postoji ideja da
žene svakako ne uživaju u vođenju ljubavi, ili da ne bi u tome
trebalo da uživaju.“
„Znam da je to neprijatna procedura.“
Ezme se iznenada nasmejala grlenim smehom od koga su
muškarcima od Londona do Limpli Stouka klecala kolena.
„Prepustiću mom otmenom nećaku da te navede da promeniš
mišljenje o tome, Henrijeta. Veruj mi, postoji nelagoda i postoji
čisto zadovoljstvo. Ali ako se damama kaže da bi čin trebalo da
je neprijatan, pretpostavljam da je njima teško da priznaju da se
u njega upuštaju iz bilo kakvih drugih razloga osim začeća.“
„To se čini logično.“
Ezme se ponovo nasmejala. „Ne mogu da verujem da vodimo
ovaj razgovor! Moje bliske prijateljice su udate, ali donedavno
nijedna nije živela sa mužem, pa nismo imale prilike za ovakvu
iskrenost.“
„Nijedna od tvojih prijateljica ne živi sa mužem?“
„Nisam ni ja živela sa Majlsom, očigledno. A muž moje
prijateljice Džine je napustio zemlju pre dvanaest godina, kada
su se venčali. Tako da ne samo da nije živela s mužem već njen
brak nikada nije ni konzumiran.“ Zastala je, pa se nasmešila.
„Naravno, to se promenilo. Džina i Kam su se vratili u Grčku
zajedno nešto posle Božića.“
„Džina je vojvotkinja od Gertona“, rekla je Henrijeta
povezujući priče. „Žena koja je bila verena za tvog – za markiza
Boningtona.“
„Upravo tako. A već sam ti rekla za Karolu i njenog muža
Tapija. Sada su zajedno i sutra dolaze u kratku posetu. Upoznala
si Helen, groficu Godvin. Njen muž je načisto raskalašan“,
izgovorila je tužno. „Ris sada deli porodični dom sa mladom
operskom pevačicom. Neko vreme je sa njim živelo šest ruskih
balerina. O, i on je Darbijev najbliži prijatelj.“
„Bože mili“, rekla je Henrijeta prilično slabašno. „Da li je i
Darbi tako bezočan u ličnom životu kao i njegov prijatelj?“
„O ne, Darbi je diskretan u svemu što radi. On i Ris su
prijatelji od detinjstva. Mislim da ste ti i Darbi veoma dobar par.
I pošto smo sasvim iskrene, njemu je potrebno tvoje nasledstvo,
a Džozi si potrebna ti da joj budeš majka. Moram da priznam da
je ona priča koju si pričala Džozi o čizmicama koje traže mamu
srceparajuća. Malo je nedostajalo da počnem da plačem usred
priče.“
„To bi bila promena“, odvratila je Henrijeta sa trunčicom
ironije. „Ali što se tiče udaje za Darbija, neće me zaprositi. Mora
da veruje da sam suviše dama da makar i razmislim o toj
navlaci. A teško da mogu da mu kažem šta o tome znam!“
„Pravo pitanje“, kazala je Ezme, „jeste da li ti želiš da se udaš
za njega.“ Prekrstila je ruke u krilu i čekala.
Henrijeta je progutala pljuvačku. „Naravno da bih želela da
budem majka Džozi i Anabel. Zapravo, sasvim očajnički.“
U Ezminim očima se videla istinska dobrota, ali nije rekla
ništa.
„I imam bogatstvo“, dodala je Henrijeta trapavo.
 „Istina. Ali brak je težak. Kada sam spomenula Karolu i
Helen, setila sam se te činjenice. Da li si sasvim sigurna da bi
želela da se udaš baš za Darbija? Zato što bi, kad bi došla u
London na sezonu, mogla da pronađeš sasvim finog udovca sa
decom. Zapravo, već mi na pamet pada jedan cenjeni gospodin,
gospodin Šats. Mora da ima najmanje troje male dece i...“
Henrijeta je otkrila, na svoje zaprepašćenje, da je samo ime
Šats iritira, pa je požurila da kaže: „Volela bih da se udam za
Darbija. Volela bih... baš bih volela da se udam za tvog nećaka.“
Ezme nije izgledala iznenađeno. Maleni smešak joj je
poigravao na usnama. „U tom slučaju nam je potreban plan.“
„Kakav plan?“
„Muškarci su suštinski budalasti i lako ih je usmeriti u
pravom smeru.“ Ezme je odbacila misli o Sebastijanu, koji je
ignorisao njen eksplicitni zahtev da se vrati na kontinent.
„Sećam se da je tvoja prijateljica ledi Perivinkl zavela svog
muža, ali ja ne mogu da zavedem Darbija. To ne bi promenilo
situaciju.“
„Ne“, rekla je Ezme sa snenim izrazom u očima. „Možda i ne
možeš da ga zavedeš, ali možemo nešto da osmislimo. Samo mi
daj trenutak.“
Henrijeta je čekala.
Ezme je grizla usnu. „Vidiš“, kazala je, „Darbi je rođeni
spasilac. Znaš li na šta mislim? Nikada nije obraćao pažnju na
svoje polusestre – pa, ko bi? – ali kada su ostale siročad, smesta
ih je doveo u svoju kuću.“
„Da li je imao drugog izbora?“
„Jeste, svakako. Mnogo je tetki i stričeva koji bi, barem
prividno, mogli da pruže bolji dom devojčicama od samca koji
živi neurednim životom neženje u Londonu. Ali Darbi nije želeo
ni da čuje.“
 „Ne vidim kako on može mene da spase“, usprotivila se
Henrijeta.
„Muškarac će biti prisiljen da se oženi ženom ako joj je
uništio reputaciju. Zato Darbi mora da uništi tvoju reputaciju.“
„Ali svi znaju, međutim, i pored toga... zašto bi on želeo da
spase moju reputaciju kada svi znaju da ne mogu da rodim dete?
To dvoje je povezano!“
Ezme je slegla ramenima. „Ne zapravo. Naravno, svi će biti
sablažnjeni idejom da si sa njim bila indiskretna, a pod tim
mislim da si legla s njim u postelju, Henrijeta. Ali ako se
venčate izvanrednom brzinom, biće to čudo kratkog veka, ništa
više.“
Henrijeta je progutala pljuvačku. „Kako ću ga naterati da...
legne sa mnom?“, prošaputala je. „Još jednim poljupcem,
možda.“
„O, ne želimo da idemo toliko daleko“, rekla je Ezme na
Henrijetino olakšanje. „Prosto moramo da udesimo da tvoja
reputacija bude uništena, ako razumeš šta hoću da kažem. Tada
će se Darbi umešati i spasiti te!“ Nasmešila se blistavo.
„Kako ćemo, zaboga, to uraditi? Čula sam da je indiskrecija
uništila nečiju reputaciju ili nekakav dokaz, ali...“
„Iznećemo dokaze“, rekla je Ezme strpljivo. „Veruj mi, često
nema mnogo veze između dokaza i istine. Ako predstavimo
dokaz da ste ti i Darbi proveli noć zajedno, na primer gospođi
Kolbi, ona će vas venčati pre nego što stigneš da se okreneš, i
neće joj ni trunku biti važno što tebe rađanje može da dovede u
opasnost. Njoj je važno da skandal bude lepo upakovan.“
„Ne vidim šta, pod trenutnim okolnostima, može da se pruži
kao dokaz.“
„O, pismo“, izgovorila je Ezme nemarno, „pismo ili pesma.
Pesma bi imala izvesnu otmenost kakva dolikuje Darbiju.“
 Henrijeta je raširila oči, a Ezme je nešto primetila. „Pisao ti
je!“
„Nije.“
„Ali imaš nešto, zar ne? Nešto što može da se upotrebi kao
dokaz?“
„Pa...“
„Šta je u pitanju?“, pitala je Ezme.
„Sramota me je“, priznala je Henrijeta.
„Koliko sramno može da bude? Upravo sam ti ispričala sve o
mojoj ružnoj prošlosti!“
Henrijeta je morala da prizna da u njenoj izjavi ima istine.
„Napisala sam sama sebi pismo“, rekla je. „Od Darbija, ako me
razumeš;“
„Ti si sebi napisala pismo? Zašto nisi pisala Darbiju ako si
već bila raspoložena da pišeš pisma?“
„Mislim da sam popila previše šampanjca. Razmišljala sam o
pismima koja su moje prijateljice primile. I... pa, malo je
verovatno da ću primiti ljubavna pisma, zar ne?“
Ezmi su se oči zamaglile. „To je tako tužno.“
„Pa sam napisala sebi pismo!“, dodala je Henrijeta vedro pre
nego što njena prijateljica ponovo dobije napad plača. „I veruj
mi, bolje je od svakog pisma koje bi mi muškarac napisao.“
Ezme se, zaustavljena na ivici suza, zakikotala. „Nije li to
istina? Ja sam primila stotine pisama, i nijedno nije bilo vredno
papira na kom je bilo napisano.“ Osim možda poruke koju je
držala pod jastukom, one koju je napisao baštovan. U kojoj nije
bilo nijedne reči koja bi govorila o ljubavi.
„Smatram moje pismo za uzor takvoj vrsti pisma“, rekla je
Henrijeta takođe se smejući. „Čak sam citirala i poeziju...“
„Koga? Šekspira?“
„Džona Dona.“
 „Donove ljubavne sonete? Drago mi je što sam na selu pored
tebe! Ne bih nikada pomislila da postoji živ čovek u Limpli
Stouku koji je pročitao Donove rane pesme.“
„Pa, ja jesam.“
„I potpuno sam uverena da ih je i Darbi pročitao. Nadam se
da si to uradila propisno i da si aludirala na noć koju ste proveli
zajedno?“
Rumenilo je oblilo Henrijeti obraze. „Jesam.“
„Dobro! Onda će ovo biti lako. Plan ćemo sprovesti u delo za
vreme večere, razume se. Najvažniji su gosti i raspored
sedenja.“
Na trenutak je sedela u tišini.
„Pozvaću Kejblove“, izgovorila je najzad.
„Mirtu Kejbl?“ pitala je Henrijeta u neverici. „Mora da se
šališ! Čak i moja maćeha, a ona je najmilija žena na svetu, neće
da je zove na intimnu večeru. Svaka druga reč koju izgovori je
neki citat iz Biblije, zar nisi primetila?“
„Savršeno“, rekla je Ezme sa zadovoljstvom. „Pozvaću i
vikara. Imaćemo manje muškaraca jer se Helen sutra vraća. Kao
glava porodice, Darbi će biti na jednom čelu stola, a to tebe
ostavlja bez partnera. Vikar može da prati tvoju maćehu. I on
neće blagonaklono gledati na nezakonite rabote u svojoj
parohiji.“
„Nisam sigurna“, kazala je Henrijeta. „On nije od onih vikara
što se u sve mešaju.“
„Šteta“, rekla je Ezme. „Ipak, uverena sam da će gospođa
Kejbl i više nego nadoknaditi njegovu uzdržanost. Što se pisma
tiče, Karola će tu biti od naročite koristi. Evo šta ćemo uraditi.
 23
Ostrvo, nimfa i ti

Trebalo je da isplanira meni. Kuvar je zatražio još jedan

sastanak, jer nije mogao da pronađe dovoljno pastrmke, pa je
trebalo da menja meni. Morala je da razgovara o starešinstvu sa
batlerom, i o pozivnicama za večeru sa domaćicom. Zašto li je,
zaboga, pozvala makar ijednog gosta u kuću? Trebalo bi da je u
osami, ne da priređuje zabave. Ali bilo je prekasno. Gonjena
usamljenošću u prvom mesecu nakon Majlsove sahrane, pozvala
je Karolu da je poseti čim prođe prvih šest meseci žalosti. Ezme
je uzdahnula i ponovo legla na krevet, pa se zagledala u spisak
zvanica. Možda je imala vremena za kratku dremku.
Naposletku, Karola stiže tek sutra.
Mozak joj je bio tako usporen. Činilo se da ne može da
razmišlja šta da radi u vezi sa činjenicom da je primila poruku
od Risa Holanda, Heleninog omraženog muža. Darbi mora da ga
je pozvao u goste, a to je bila katastrofa jer Helen samo što nije
stigla. Ako Helen nije želela da ostane u kući zbog Darbijevog
prisustva, Ezme je mogla samo da zamisli kako će se osećati
kada se sam Ris pojavi.
Možda je trebalo da siđe do jabučnjaka. Markiz Bonington je
bio izvanredno svestan složenosti ličnosti i prvenstva. Svakako
je bio najbolja osoba sa kojom bi mogla da se posavetuje o
ovako nečemu. Ukoliko nije bio zauzet kopanjem jarka,
pomislila je uz pospani kikot.
Nije. Ezme je kolibu pronašla bez problema. Činila se sasvim
udobna, mala jednosobna građevina u samom dnu vrtova. Bila je
napravljena od grubo tesanog drveta, a iz malog, krivog
dimnjaka izbijao je dim. Gotovo da i nije pokucala. Bog zna,
gospodarice kuće nije trebalo da posećuju baštovane. To se
prosto nije radilo.
Pred očima joj je preletela slika Sebastijanovog prekornog
izraza pre nego što je postao baštovan, pa je gurnula vrata bez
kucanja.
Ležao je opružen na gruboj klupi pored vatre, glave
naslonjene na ruku, i čitao. Ova slika joj se zadržala u mislima:
udobnost i opuštenost njegovog dugačkog tela. Pažnja sa kojom
je čitao. Sreća koja kao da se lepila za njega.
„Pastoralni prizor“, rekla je šaljivo.
Podigao je pogled i nije odmah skočio na noge. Uzdahnuo je,
odložio knjigu, pa natenane spustio stopala na pod. Nestalo je
pristojnog markiza, pomislila je Ezme začuđeno.
Nakon što je baštovan širokih ramena ustao, koliba se
iznenada činila mnogo manjom. Uspela je da se zaustavi da mu
se ne približi i ne dotakne njegove grudi da vidi da li su
mišićave kao što se činilo ispod košulje.
„Ezme. Kakvo divno iznenađenje.“
„Šta to čitaš?“, pitala je, odustavši od ideje da mu postavi
pitanje u vezi sa prvenstvom. Prišla je klupi i sela. Uzela bi
njegovu knjigu, ali nije mogla od stomaka.
„Odiseju“, rekao je, pa dodao još jednu cepanicu u kamin.
„Bože, Homera? Zašto zaboga čitaš te stare stvari?“
„Nisu to stare stvari – prosto priča o čoveku koji pokušava da
se vrati kući. Ali ga u tome večito ometaju preljubnice.“
Prostrelila ga je pogledom. Da li je zaista aludirao na ono što
je ona pročitala u njegovim rečima? Ne. To bi se graničilo sa
nepristojnošću, a markiz Bonington nikada nije bio nepristojan.
 „Preljubnice?“ pitala je. „To je Odisej, zar ne? Zar nije
njegov brod naleteo na Kiklopa? Ja sam stekla utisak da je
Kiklop jednooko – sasvim jasno muško – čudovište.“
„Istina. Ali ja trenutno čitam o vremenu koje je proveo
zarobljen na ostrvu kao rob nimfe Kalipso.“ Nije je čak ni
pogledao, samo je gledao u vatru. Spustio je ruku na policu
iznad kamina i Ezme se divila snazi njegove ruke. Bože, bio je
prelep.
„Šta je radio na ostrvu?“, pitala je, čitajući sebi nemu bukvicu
o gresima požude.
„O, čini se da je bio rob nimfe“, odvratio je Sebastijan sneno.
Sada ju je pogledao i taj pogled je bio načisto nevaljao. „Slušao
je svaku njenu zapovest. A ako sam dobro razumeo Homera,
uživala je u njegovom prisustvu u postelji. Čovek može samo da
zamisli...“
„Da“, izgovorila je Ezme zamišljeno. „Srećnica Kalipso.“
„Ili srećnik Odisej. Naposletku, ona je bila njegova
gospodarica i nije morao da brine ni za šta. Njegov jedini
zadatak je bio da ispunjava njene želje.“ Glas mu je bio protkan
smehom i još nečim. Nečim grubljim što ju je uznemiravalo
mnogo više od smeha.
„Pa, bolje da sad krenem“, rekla je vedro, pa ustala. „Samo
sam želela da se uverim da ti je udobno i vidim...“
Stao je ispred nje i reči su joj zamrle na usnama. „Da li bi mi
nešto naredila, gospodarice?“
Ezme su se usta osušila. Ovaj prelepi varvarin joj se nudio.
Jednom rukom je, grubom od fizičkog rada, dotakao njen obraz
milovanjem nežnim kao večernji povetarac. A zatim se povukao,
pa se naslonio ramenom na zid i čekao.
„Sebastijane…“, započela je, pa stala.
Okrenuo se i otvorio vrata. Napolju je bilo mračno. U kolibi
je iz svega isijavala toplina. Svetlost vatre je treperavom
zlatnom svetlošću lizala grubo tesane zidove i poigravala preko
stola i kreveta u uglu, one klupe, jedne stolice. Ogromnog tela
naslonjenog na zid.
Njen prst kao da se od svoje volje podigao i opisao šaru
svetlosti vatre na njegovim grudima.
Dah joj je zastao u grudima. Činilo joj se da se on pretvorio u
tečno zlato pod njenim prstima.
„Moram da idem!“
„Otpratiću te do vrata“, rekao je ozbiljno.
Dotakao joj je ruku baš kada se okrenula.
„Kako god ti kažeš, nimfo.“
 24
U kom gospođa Kejbl prima
poziv na večeru

Gospođa Kejbl je divno provodila jutro. Smatrala je da je

načisto skandalozno što ledi Rolings priređuje večeru tako brzo
nakon smrti lorda Rolingsa. Kako je podsetila svoju blisku
prijateljicu, gospođu Pidkok, Ezme Rolings jedva da je izašla iz
perioda žalosti. „Kada gospodin Kejbl umre“, uverila je gospođu
Pidkok, „žaliću za njim pristojan vremenski period, i to sam i
njemu rekla. Mislim da sam u selu izgradila izvestan ugled koji
se temelji na mom razumevanju primerenosti. Dve godine ću
nositi crninu, i ni na pamet mi neće pasti da priredim zabavu kao
što je ova.“
Gospođa Pidkok je imala svoje ideje o tome šta će gospođa
Kejbl raditi kada njen suprug premine. Verovatno će zaplesati na
njegovom grobu. Ali nije vredelo raspravljati se sa Mirtinim
osećanjem za doličnu dužnost. Plesaće u crnini, u to nije bilo
sumnje.
Razume se, gnev gospođe Kejbl nije bio dovoljan da je spreči
da prihvati poziv ledi Rolings. „Prisustvovaću večeri“, uverila je
gospođu Pidkok, „ako ni zbog čega drugog a onda da se uverim
da naša draga Henrijeta nije podlegla smicalicama onog
gospodina Darbija. Taj smera nevaljalštinu, ako mene pitaš.
Osećaću se lagodnije kada ona bude imala pet godina više, i to
je činjenica.“
Gospođa Pidkok nije delila njen nemir. Imala je trezven
osećaj da nijedan muškarac ne želi da se oženi ženom samo zato
što je lepa ako neće sa njom moći da dobije naslednika.
„Ledi Henrijeta ima pameti“, rekla je gospođa Pidkok. „Neće
ona podleći laskanju pomodara iz Londona.“
„Ali svi kažu da je njemu očajnički potreban novac. A znaš
da je Henrijeta imućna.“
„Nije on toliko očajan da se oženi ženom koja će od njega
napraviti udovca. Znam da je gizdavac. Džordž je van sebe, ne
prestaje da gunđa o Darbijevim čipkanim manžetnama. Ali nije
budala. Istina, nesrećna je okolnost što je poljubio Henrijetu u
selu gde su svi mogli da ga vide. Ali sada kada ga je ledi
Holkam uputila u stanje stvari, ne verujem da će nastaviti da se
udvara.
„Pretpostavljam da si u pravu“, kazala je gospođa Kejbl. „A
Henrijeta je rekla da je zavodio Lusi Ejken.“
„Pa eto ti. Ledi Henrijeta je tako dobrodušna devojka da je
verovatno utabala put Lusi – i znaš, draga, verujem da bi Lusi
volela da se uda baš za pomodara kakav je gospodin Darbi.“
Gospođa Kejbl gotovo da je u ovo poverovala. Ali i dalje se
radovala što će imati priliku da drži Darbija na oku.
 25
Ledi Rolings prima goste

„Ne mogu da verujem! Izgledaš tako veličanstveno –

materinski!“ povikala je Karola Perivinkl. Sa kratkim zlatnim
loknama i šiljastim licem izgledala je kao savršen anđeo.
Ezme se nasmejala. „Dobro je što te toliko volim“, rekla je,
pa joj uzvratila poljubac. Pružila je ruke lordu Perivinklu,
Karolinom tihom mužu milog lica. „A kako ste vi, gospodine?
Zadovoljstvo je ponovo vas videti.“
Poljubio joj je ruku. „Koliko čujem, vama imam da zahvalim
što se Karola vratila u moje domaćinstvo, madam. Smem li da
kažem koliko sam vam na tome zahvalan?“
I pored sve njegove opsednutosti pecanjem i izrazite
nerečitosti, Tapi Perivinkl je imao divne plave oči. Nije bilo
čudo što se Karola zaljubila u njega. „Bilo mi je zadovoljstvo,
gospodine“, kazala je, pa mu se nasmešila, pokazujući jamice u
obrazima.
Karola se ubacila kikoćući se: „Mislim da je njemu bilo
zadovoljstvo!“
Tapi je zakolutao očima. „Ne mogu da sprečim ovaj prtljag
da ne iznosi neprimerene opaske, ledi Rolings. Morate nam
oprostiti.“
„Molim vas, zovite me Ezme“, kazala je. „Vaša supruga i ja
smo stare prijateljice, znate.“
„Biće mi čast“, rekao je.
„Odlazi, Tapi, hajde“, kazala je njegova supruga. „Moram da
razgovaram sa Ezme. Postaraj se da sve naše torbe odnesu u
sobu.“
Ezme je primetila osmeh koji je uputio Karoli i ostala
iznenađena dubokim bleskom ljubomore. Bilo je nečeg toliko
zavodljivog u načinu na koji su im se pogledi sreli, sadržali su
tako moćnu mešavinu ljubavi, privlačnosti i požude. Progutala je
napad samosažaljenja.
Karola se spustila pored nje na dvosed kao da su takvi
pogledi njenog muža bili sasvim uobičajeni, pa se zagledala u
Ezmin stomak.
Ezme ga je takođe pogledala. Nosila je modernu haljinu za
period žalosti od belog satena ukrašenu oko grudi i na rukavima
crnom čipkom. I premda je haljina izgledala očaravajuće kada je
birala materijal, nije mogla da zaobiđe činjenicu da se činilo da
saten dodatno vizuelno uvećava njen stomak. Dok je sedela
pored Karole, stomak joj je izgledao kao svetlucavo, sjajno
brdašce koje zahteva da se na njega obrati pažnja.
„Odakle li je to došlo?“, pitala je Karola začuđeno.
Ezme se nasmejala. „Ako još ne znaš, ostaviću tvom mužu da
ti objasni.“
„Nisam to mislila! Razmišljam kako sam te videla pre svega
šest meseci i bila si tanka kao... kao grana!“, rekla je Karola. „Ja
sam kukala zbog moje figure, sećaš se?“ Spustila je pogled na
Ezmin struk.
„Ako se dobro sećam, mislila si da su ti grudi prevelike. Pa,
čekaj da začneš.“
Karola je porumenela i nagnula se bliže njoj. „Imam
najdivnije vesti – jesam!“
„O, Karola“, rekla je Ezme, pa je poljubila u obraz. „Tako
sam srećna zbog tebe, i Tapija.“
„Ne zna još.“ Karola se samozadovoljno smešila. „I sama
sam se uverila tek pre nekoliko dana, i čekam pravi trenutak da
mu kažem. Možda nakon sledeće svađe.“
„Da li se i dalje svađate? Mislila sam da je sada sve med i
mleko.“
Karola je slegla ramenima. „Kako bilo ko može da živi sa
muškarcem i ne svađa se sa njim? Prva svađa koju smo imali,
nakon što sam se doselila nazad u kuću, razorila me je. Bila sam
nasmrt preplašena. Mislila sam da bi mogao da se okrene i ode,
ili meni kaže da odem, i prosto to ne bih mogla podneti.“ Glas
joj se izgubio.
Ezme joj je stisnula ruku. „Šta se desilo?“
Smešak je izvio uglove Karolinih usana. „Odjurio je u štalu i
ja sam koračala po salonu, ne preduzimajući ništa, samo sam
pokušavala da razmislim. Zato što sam se plašila da ću, ako
budem morala da razmislim, morati da ga ostavim, razumeš.“
Ezme je klimnula.
„Pa, došao mi je“, rekla je prosto. „Naposletku smo“, spustila
je glas, „vodili ljubav u dnevnoj sobi – da li si ikada čula nešto
tako nemoralno?“
Ezme je potisnula smešak. „Jesam“, odgovorila je ozbiljno.
„Pretpostavljam da nismo prvi par na svetu koji je tu vodio
ljubav, ali za mene je to bilo otkriće.“ Pogled joj je smekšao na
samo sećanje. „Mislim da sam tog dana začela.“ Spustila je ruku
preko savršeno ravnog stomaka.
Ezme je dozvolila sebi da se na trenutak zapita da nisu
dnevne sobe naročito pogodne za začeće, a zatim je potisnula tu
misao. Njena beba je bila Majlsova – ili, zapravo, njena.
„To je lepo“, rekla je, trudeći se da zvuči racionalno.
„Znam“, odvratila je Karola sa veselom grimasom na licu.
„Postala sam strašno dosadna otkako smo se Tapi i ja pomirili.
Čini se da ne mogu da razmišljam ni o čemu osim o njemu.“
 „Pa, imam plan koji će te interesovati“, rekla je Ezme. „Sećaš
se plana koji smo skovale za tvoje pomirenje sa Tapijem? Imam
prijateljicu, Henrijetu, kojoj je potrebna slična pomoć.“
Karoli su oči zasjale od interesovanja. „Prevara u postelji!“
povikala je. „Ja sam stručnjak na tu temu!“
„Ne sasvim“, rekla je Ezme. „Složenije je od toga, premda je
suštinski isto. Moramo da ubedimo muškarca da je
kompromitovao Henrijetinu čednost. Moramo da stvar izvedemo
tako da on nikako ne može da odbije brak.“
Karola je raširila oči. „Ovaj muškarac je kompromitovao
tvoju prijateljicu i odbija da se oženi njome? Kakav nitkov!“
„Nije sasvim“, kazala je Ezme.
„Kako to misliš nije sasvim? Ili jeste ili nije.“
„Nije.“
„Pa, onda, onda bi morao da bude velika budala“, rekla je
Karola.
„To je drugi problem“, kazala je Ezme. „Muškarac o kome
govorimo je moj nećak Darbi.“
„Darbi? Sajmon Darbi? Mora da se šališ!“
„Ne, ne šalim se. Udesićemo tako da mora da se oženi
Henrijetom. Potrebna mu je, ali on to prosto još ne razume. Za
početak, zbog mog deteta će, ako je dečak, ostati bez nasledstva,
a Henrijeta ima bogatstvo. A druga stvar je što bi ona bila divna
majka njegovim malim sestrama. Jesi li znala da Darbi podiže
svoje sestre?“
„Pa naravno“, odgovorila je Karola, „čitav London to zna.
Ali kako zaboga...“
„Iznašle smo dokaz“, rekla je Ezme ozbiljno, „i veruj mi kad
kažem da je prilično osuđujući. Moramo samo da ga iznesemo i
sve će sesti na mesto. Darbi će morati da se oženi njom.“
Karola je odmahivala glavom, ali u tom trenutku je došao Ris
Holand i naklonio se.
„Ledi Rolings“, rekao je, pa joj nestrpljivo poljubio ruku.
„Veoma ljubazno od vas što ste me primili. Gde je Darbi?“
Karolu je pozdravio samo pukim spuštanjem glave.
„Lorde Godvine, dozvolite da vam predstavim ledi
Perivinkl“, rekla je Ezme, prešavši preko Risove krajnje
neučtivosti. Naposletku, nije bila usmerena prema njoj. Ponašao
se ovako prema svetu uopšte.
„Milo mi je što sam vas upoznao“, zarežao je eri, pa se kratko
naklonio Karoli. „Da li se Darbi pojavio?“
„Nije još“, rekla je Ezme obuzdavajući razdražljivost. Nije ni
čudo što Helen nije mogla da ostane u braku s njim. Izgledao je
kao da su ga pozvali u lov na jazavca. O, kaput mu je bio
kvalitetan, a košulja bela, ali kosa mu je bila čak i duža od
Darbijeve. I još je imao fleke od mastila na prstima.
„U tom slučaju ću ga izvući iz njegove sobe“, izgovorio je
Ris sa grubom razonodom u glasu. „Kakav je paun, verovatno se
ogleda u ogledalu i pokušava da odluči koji kaput da obuče.“
Udaljio se bez ijedne reči više.
„Helenin muž je skandalozno nepristojan“, rekla je Karola
srdito. „Časna reč, srela sam ga najmanje šest puta, i svaki put se
ponaša kao da me nikada pre nije video.“
„Ne smeš to lično da shvataš“, primetila je Ezme. „Mene
prepoznaje samo zato što sam Darbijeva strina.“
„Šta ti je bilo da njega pozoveš na večeru?“, pitala je Karola.
„Helen je ovde, zar ne?“
„Nisam ga pozvala“, usprotivila se Ezme. „Prosto je najavio
da dolazi. Pretpostavila sam da ga je Darbi pozvao, ali Darbi se
kune da mu je samo poslao poruku i da ga nije pozvao da nam se
pridruži.“
Karola se osvrtala. „Da li je Helen sišla? Biće ljuta zbog
Risovog prisustva, znaš. Od nje smirenije osobe na svetu nema –
dok ne izgubi strpljenje.“
Ezme je imala bolna sećanja na trenutak kada je Helen sa
njom izgubila strpljenje. „Znam“, rekla je turobno. „To je način
na koji gleda čoveka.“ Trenutak kada ju je Helen suočila sa
činjenicom da je spavala sa Džininim verenikom bilo je jedno od
najgorih sećanja u njenom životu.
„Pa, ja ću te zaštititi“, kazala je Karola tapšući je po ruci. Bila
je to smešna izjava. Karola je bila onoliko divno sitna koliko je
Ezme bila krupna.
„Mislim da ću se snaći“, rekla je Ezme. „Poslala sam poruku
Helen u sobu i upozorila je da je njen muž stigao.“
„O, onda je sve u redu“, kazala je Karola. „Sasvim sam
uverena da će odlučiti da večera u sobi.“
„Ne može“, rekla je Ezme. „Potrebna mi je zbog plana.“
Tapi se pojavio pored Karole. „Moram da se presvučeni“,
kazala je Karola.
„Znaćeš tačno o čemu pričam, Karola, kada se desi“, rekla joj
je Ezme, značajno se mršteći.
Karola je očigledno zaboravila na Ezmin plan jer se činilo da
joj muž ljubi uho u javnosti.
„Naravno!“, odvratila je žurno. „Možeš računati da ću te
podržati.“
„Ne smeš kasniti na večeru“, rekla je Ezme, pa je
upozoravajući pogledala.
„Nećemo!“, doviknula je Karola sa takvom odlučnošću da je
bilo jasno da su ona i njen muž umeli ponekad i ranije da se
povuku u svoju sobu.
 26
Muškarac u baršunu i čipki

Ledi Holkam i njena ćerka su dva sata kasnije stigle na večeru.

Sloup ih je odveo do domaćice, koja je sedela na kauču.
„Da li si dobro?“ pitala je Henrijeta.
„Prosto sam uzela odmor od stajanja“, rekla je Ezme smešeći
im se. „Kako je lepa vaša ćerka večeras, madam!“
Milisent je pogledala Henrijetu. „Nadam se“, odvratila je
prilično srdito. „Obično mogu da računam da ću zbog Imodžen
kasniti, ali večeras je Henrijeta tri puta presvlačila haljinu!“
Ezme se nasmešila Henrijeti. „I vredelo je. Izgledaš
veličanstveno.“ Henrijeta je nosila haljinu od bledozelenog
krepa ukrašenu vezom oko vrata.
Henrijeta je sela pored Ezme, a Milisent je otišla da pozdravi
gospođu Baret-Dukrork.
„Mislim da ova haljina nije dobar izbor. Darbi je tako...“
Henrijeta je ućutala.
„Čovek ne može da se nadmeće sa Darbijem“, kazala je
Ezme trezveno. „Samo da te upozorim, nosi večeras smeđi
baršun. Dame su, kada bi obukao to odelo, umele da izgube
svest.“
„Ovo je nemoguće“, Henrijeta je očajno pogledala Ezme.
„Ne znam zašto sam pomislila da je moguće. On je paun, a ja
sam obična vrana!“
„Vrana?“, izgovorila je Ezme smešeći se. „Mislim da nisi.
Hajde da vidimo.“ Odmerila je Henrijetu od glave do pete.
„Čekaj, moram da se setim svih onih kitnjastih pisama koja su
mi slali. Tvoja kosa je boje mesečevih zraka – ne, sunčevih jer
imaš pramenove boje meda. Oči su ti boje mačuhica: usne kao
rubini; obrazi su ti kao mleko beli, a kao breskva jedri – da li da
nastavim? Ponestaje mi boja.“
Henrijeta je zakolutala očima. „Znaš na šta mislim. Hroma
sam, Ezme. Ne mogu da imam decu. I nisam navikla da
izgledam otmeno, niti tako nešto želim da postignem. Videla
sam juče Darbija kako ide glavnom ulicom. Nikada nisam
upoznala nekoga poput njega.“
„Ni u Londonu mu niko ne nalikuje“, rekla je Ezme, nežno
lepezom hladeći lice. „Nemoj se zavaravati, Henrijeta. London
nije pun muškaraca koji nose čipku i baršun. Pogledaj Risa, na
primer.“ Glavom je pokazala prema obodu prostorije gde je
muškarac, koji je izgledao kao da je maramu oko vrata stavio i
vezao za dve sekunde, naiskap pio nešto.
Henrijeta je izgledala pomalo zbunjeno, pa je Ezme dodala:
„Ris Holand, erl Godvin, muž moje prijateljice Helen. Mislim da
si je srela, zar ne?“
„O, naravno“, kazala je Henrijeta. „Ona je ljupka.“
„Pa, on nije“, odvratila je Ezme bez uvijanja. „Naravno,
njegova neuredna odeća nije ni prineti njegovom neurednom
privatnom životu.“
„Ipak, hoćeš da kažeš da muškarac u ružičastom kaputu...“
„Ružičastom?“, zakikotala se Ezme. „Darbi je nosio ružičastu
boju na glavnoj ulici? Silno mi je žao što mi je to promaklo.“
„Ružičastu. Moja maćeha mu je udelila kompliment zbog
izbora boje, a on je rekao da se ta boja zove devojačko rumenilo.
Kako da se udam za čoveka koji zna da se određena nijansa
ružičaste boje naziva devojačko rumenilo, a ja se nikada ne
provodim duže od dvadeset minuta?“
 Henrijeta je preko Ezminog ramena videla Darbija kako ulazi
u sobu. I naravno, bio je blistav. Verovatno bi boju svog kaputa
nazvao topaz pre nego smeđa jer je imala zlatni ton. Henrijeti je
važnije bilo da mu je kaput pristajao kao rukavica, i uz kakvo se
samo telo privijao! Široka ramena, uzak struk, moćne noge,
otmena, nemarna opuštenost. Prišao je Risu, i njih dvojica su bili
kao lepotan i zver.
„Znaš li zašto bi trebalo da se udaš za njega?“ pitala je Ezme
smejući se. „Zato što su ti se oči upravo zamaglile i poprimile
najtamniju plavu boju koju sam videla. A to mi, draga moja,
kaže da je moj nećak upravo ušao u prostoriju.“ Osvrnula se
preko ramena. „Eno ga. Otmen potpuno odeven kao što je
nesumnjivo i bez odeće.“
„Ezme!“, izgovorila je Henrijeta zaprepašćeno.
Samo se nasmejala. „Ne brini. Ne pokušavam da ga
zamislim. Ne želim ga; nikada se ne upuštam u veze sa
inteligentnim muškarcima. A Darbi je za mene suviše
inteligentan.“
Henrijeta je zakolutala očima. „Pretpostavljam da si
zaboravila da mi kažeš da je markiz Bonington slabouman.“
„To je drugačije“, rekla je Ezme. „Pripiši to činjenici da je
mene pamet napustila. U svakom slučaju, draga moja, vreme
je.“
Henrijeta ju je molećivo pogledala. „Ovo neće upaliti,
Ezme.“
Ezme ju je ignorisala. „Idi sedi u ugao, Henrijeta“, kazala je.
„Daj mu znak da ti se pridruži, u redu?“
„Ne mogu ja to“, rekla je Henrijeta očajno.
Ali Ezme je skočila na noge. Želela je da još jednom
porazgovara sa Sloupom u vezi sa rasporedom za stolom. Vrlo
je pažljivo odabrala četvoro ljudi koji će sedeti pored nje. Vikar,
gospodin Fečam zdesna, i gospodin Baret-Dukrork sleva. Baret-
Dukrork je izgledao dovoljno uštogljeno da odigra genijalnu
ulogu u njihovoj maloj predstavi i da to učini bez sugestije.
Karola pored gospodina Baret-Dukrorka, a njen muž pored nje.
Tapi nikada nije mnogo pričao, pa je računala na njegov
blagotvoran uticaj i podršku koju će pružiti supruzi.
Henrijeta je sedela pored vikara, a Darbi sa njene druge
strane. Helen je bila pored Tapija, pa je Ris sedeo preko puta
nje, a ledi Holkam je sedela između Darbija i Risa. Ris je bio
nepredvidiv – naposletku, muškarac koji je pre mnogo godina
napustio svoju ženu i živeo sa operskom pevačicom teško da je
mogao da se smatra za borca za pristojnost, i malo je verovatno
bilo da će on promovisati brak. Ali u svom protraćenom životu
otkrila je da ponekad najmanje uštogljeni ljudi reaguju kruto, i
obrnuto. Naposletku, pogledajte ko glumi baštovana.
Jedino je Sebastijan nedostajao. O, kako bi on dobro odigrao
– barem ovaj novi Sebastijan koji je imao duha da se smeje sam
sebi. Sa njegovom nepopustljivom pristojnošću i strogom
primenom društvenih normi... pa, prava je šteta bila što je bio u
baštovanovoj kolibi. Naravno, verovatno mu je bilo daleko
udobnije nego njoj, i verovatno je ležao na svojoj klupi, pio
viski i čitao Homera.
Ona je jedva čekala da ode u toalet – četrnaesti put je morala
večeras da ode tamo – i osećala je mnogo veću nervozu u vezi s
planom nego što je dozvolila da Henrijeta vidi. Upravljanje
planom ovih razmera bilo je teško. Bilo je mnogo lakše prosto
poslati Karolu u prevaru u postelji. Karola je tu obavila sav
prljav posao.
Ali ovo je zaista bilo umetničko delo.
Ustala je. „Mogu li da vas sve pozovem da mi se pridružite u
trpezariji?“
Predstava samo što nije počela.
 27
Raskoš odeće ne može da reši
sve probleme

Darbiju je bilo dosadno. Bilo mu je dosadno i bio je razdražljiv,

kao da mu je tesno bilo u sopstvenoj koži. Što je bilo smešno, jer
je po svim pravilima ovako veličanstveno odelo trebalo da
doprinese da se bar u tom fizičkom pogledu oseća veoma
zadovoljno. Za početak, morao je da se nosi sa Risom, koji je
dojurio u Limpli Stouk u odgovor na Darbijevu poruku. Ne da je
Darbi izrazio i najmanju želju za društvom, ali kako je Ris to
lakonski objasnio, kada muškarac objavi da namerava da se
ženi, njegovi prijatelji su dužni da ga razuvere. Pa, stigao je
prekasno da ga razuveri, pošto brak više nije bio opcija.
Darbi je, najpre, bio nepodnošljivo svestan Henrijetinog
prisustva u prostoriji. Večeras je bila primereno odevena,
premda njena bledozelena haljina nije ničim isticala njenu kosu.
Neko vreme je o tome razmišljao, pa je zaključio da bi rubin-
crvena verovatno na njoj izgledala najbolje.
Zelena haljina je padala ravno do poda kao da Henrijeta nije
imala nijednu oblinu, premda je on dobro znao da jeste. Sama
pomisao na to naterala ga je da popije čašu vina suviše brzo da
uguši sliku kose boje meda kako se prosipa niz nežna, naga leđa.
Klizi preko jedne dojke.
„Sutra se vraćam za London sa tobom“, rekao je naglo Risu.
„Moram da se sastanem sa svojim poslovnim zastupnikom.“
„Hoćeš li putovati sa decom?“ pitao je Ris, koji je jasno
ostavljao utisak da se sprema da ga odbije.
„Ezme je ponudila da ostanu ovde. Veruje da ću unajmiti
pristojnu dadilju u Londonu i dovesti je ovamo. U međuvremenu
mogu da ostanu na brizi kod Ezmine dadilje, koja je, čini se,
dobra duša. Džozi je zahvaljujući olovnim vojnicima razvila
krvoločnu crtu, ali ne zapada toliko često u histeriju, hvala
bogu.“
Ris je ustao. „Ne mogu da dočekam da svane da krenem“,
prokomentarisao je. „Zašto nisam pomislio da bi Helen mogla
biti ovde? Hriste.“
Obojica su pogledala u drugi ugao salona, gde je Risova
supruga sedela za klavirom. Helen nije svirala, samo je listala
note. Izdaleka je izgledala suviše mršavo da bi bila zdrava,
jagodice su joj se isticale na licu uokvirenom složenim
pletenicama.
„Možda će nam kasnije nešto i odsvirati“, progunđao je Ris.
„To bi bilo jedino što bi ovo stanje poboljšalo.“ Prezrivo se
osvrnuo oko sebe.
„Nisam čuo Helen da svira otkako je otišla iz tvoje kuće“,
rekao je Darbi. „Kako znaš da i dalje voli muziku?“
„Čuo sam je prošle godine, kod gospođe Kitlblis. Svratio sam
nakratko. U svakom slučaju, svira i bolje nego što je svirala
kada smo se venčali. Morao sam na silu da se nateram da odem
da joj se ne bih obratio.“ Ris je izgledao začuđeno.
„To i ne iznenađuje. Koliko se sećam, vi se niste svađali
samo kada ste zajedno pisali muziku.“
„Onda grešiš“, rekao je Ris žurno. „Svađali smo se kao pas i
mačka i oko muzike. Ali te svađe su bile prilično zabavne. Uvek
je imala spremnu kritiku na moj rad.“ Izgledao je iskreno
zapanjeno zbog ovog priznanja.
„Na tvoj rad?“, podsmehnuo mu se Darbi. „Kritikovala je rad
najistaknutijeg londonskog pisca komične opere?“
„Umukni“, zarežao je Ris.
„Da li je zaista kritikovala tvoja dela?“
Ris je klimnuo. „I time ih poboljšala, to joj moram priznati.
Helen ima savršen sluh. Instinktivno je umela da proceni kad je
nešto bilo tek trunčicu neskladno.“
Henrijeta je sela na kauč veoma blizu njih, pa je Darbi
shvatio da gleda način na koji se ona smeje.
„Problem u vezi sa brakom je u tome što ne uspeš sasvim da
preboliš ženu“, izgovorio je Ris naglo. „To sam došao da ti
kažem. Brakovi se raspadaju na sve strane, ali niko ti ne kaže da
je supruga kao trn u peti. Ne možeš da je se otarasiš.“
„Tebi je pošlo za rukom“, rekao je Darbi odvraćajući pažnju
od Henrijete. „Koliko dugo ste ti i Helen živeli zajedno, godinu
ili otprilike toliko?“
„Ne baš“, progunđao je. „Nije važno. Supruge ti se zavuku
pod kožu. Još hvatam sebe kako se pitam šta bi ona mislila o
ovom ili onom notnom zapisu.“ Izgledao je razjareno.
„Hmmm“, izgovorio je Darbi. „Zašto onda ne odeš da joj
odsviraš neku melodiju?“ Udaljio se kao da da je Risu dozvolu
da ode, a zapravo je samo želeo da priđe Henrijeti, što naravno
nije nameravao da uradi.
Sedela je na kauču postavljenom pod čudnim uglom, gotovo
zaglavljenom u ćošku sobe. Učinilo mu se malopre da je
hramala naglašenije nego inače. Razmislio je o tome i rešio da
joj priđe i pita je, onako susedski, kako je.
Nije bio siguran da će to uraditi dok ona nije podigla pogled.
Nasmešila mu se bez upozorenja.
Henrijeta Maklelan možda nije imala mnogo iskustva u
veštini privlačenja muškaraca u svoju blizinu, ali to nije značilo
da nije imala božji dar za to. Darbi je često bio meta pogleda
koji su predstavljali otvoren poziv, i uživao je kada bi ih video.
Oči je raširila tek neznatno, a zatim se nasmešila. Nije se čak
nasmešila ni usnama. Sve je bilo u očima. Razume se, prišao joj
je kao mornar sireni.
Pored Henrijete je sedela Karola Perivinkl. Ona mu se
oduvek dopadala, onako drska kakva je bila, a još više mu se
dopalo što je ustala kada je prišao, pa mu se provokativno
nasmešila, te razmetljivo otišla sa mužem u trpezariju.
Razume se, seo je. Malo bliže Henrijeti nego što je bilo
potrebe. „Kako ste, ledi Henrijeta?“ pitao je najzad.
Henrijeta je imala izraz potpunog spokoja kao da se nije
desilo ništa što bi moglo da poljulja njenu srdačnost. „Sasvim
dobro, hvala na pitanju“, rekla je.
Kada ju je pažljivije pogledao, video je da je nervozna. No
nije se odmakla od njega. Pružio je nogu tako da je tek ovlaš
dodirnuo njenu. Nije se trudio da razmišlja o tome zašto flertuje
sa nepodesnom ženom. Samo je želeo da flertuje s njom, ništa
više. Zapravo, želeo je da pređe jezikom preko male školjke
njenog uha. Kosa joj je bila u loknama i podignuta, ali tako da
su joj uvojci padali preko ušiju. Sklonio bi ih u stranu i pronašao
njeno uho kao neko ko traži kupine u cestaru.
„O čemu razmišljate, pobogu?“, pitala je najzad.
„O kupinama“, izgovorio je lenjo.
„Stvarno?“ Izgledala je iznenađeno.
„Kako ih berem sa žbuna, znate kada morate da gurnete ruku
među bodljikave grane. Kada ih zagrizete, kisele su kao đavo,
ukoliko nisu zrele, a božje su savršenstvo ako su zrele.“
Gledala ga je sumnjičavo.
„Voleo bih“, rekao je nežno, da zakotrljam jednu među
zubima. Znate li da je to najbolji način da se proveri... zrelost?“
Nije mogao da obuzda, pa je pružio ruku i nemarno dotakao njen
potiljak.
Zatresla je glavom.
„Samo je zakotrljate među zubima i sklopite jezik oko
kupine. Ako je savršeno zrela, usta će vam biti puna slasti.“
Progutala je pljuvačku, što je njemu pružilo neizmerno
zadovoljstvo. „Mislim da ne pričate stvarno o kupinama“,
izgovorila je najzad.
Milovao joj je uvo, prstima klizio niz njen vitki vrat. Hvala
nebesima, pa je kauč na kom je sedela bio iskošen u odnosu na
ostale prisutne, a činilo se da se oni svi pripremaju da pređu u
trpezariju.
„Mogu li da vas otpratim do stola?“, pitao je. Glas mu je bio
pomalo napet, ali to je bilo samo zato što je ova nepodobna žena
izazvala ružno ispupčenje na njegovim pantalonama, prosto
samo zato što je sedela pored njega i dozvolila mu da joj
dotakne vrat.
Uputila mu je onaj iskrivljeni smešak, kakav je imala kada ju
je noga bolela.
„Nešto nije u redu“, rekao je, pa skupio oči. „Da li ste juče
povredili kuk?“
„Ne, naravno da nisam.“
Oči su joj bile prilično iskrene. Ali bio je tu taj smešak.
Očigledno nije imala predstavu koliko ju je bilo lako čitati.
„Šta je onda u pitanju?“ Krenula je da ustaje, ali je on kliznuo
rukom preko njenih leđa načisto neprimerenim gestom. Žurno se
osvrnuo. Svi ostali su izašli iz prostorije. Sloup ih izgleda nije
video jer su bili skrajnuti na tom kauču.
O, zašto da ne? Nagnuo se prema njoj i okusio je. Spustio
usne na njene. Tek ih dotakao.
Ali taj dodir... pa, na taj dodir je ona obavila ruke oko
njegovog vrata, a on prešao rukom uz njen vrat. Dodir je značio
da nije čuo Ezminog batlera Sloupa dok čovek nije glasno
pročistio grlo tik iza kauča.
Očekivao je da se Henrijeta povuče kao da je jure furije i da
odjuri u trpezariju. Ali ona je samo zurila u njega, a zatim
podigla ruku, pa mu sklonila pramen kose iza uha. A zatim je
izvila usne u sasvim drugačiji smešak.
Moram sutra da odem, pomislio je Darbi utrnulo. U velikom
sam problemu.
„Ledi Henrijeta, gospodine Darbi“, govorio je Sloup. „Plašim
se da gosti čekaju vas.“ Izgledao je neobično zadovoljno.
Darbi je ustao i pružio Henrijeti ruku. A zatim se zamislio, pa
joj pomogao da ustane.
Blago rumenilo na njenim obrazima zbog ovoga je postalo
malo intenzivnije.
„Hvala“, kazala je.
Sloup im je okrenuo leđa, pa veličanstveno pošao prema
vratima.
„Polako“, rekao je Darbi zadržavajući je. „Da li ste spremni
za ulazak?“
Klimnula je gledajući ga u oči.
Ulazak nije ni izdaleka adekvatno opisao ono što je usledilo.
Darbi je obično voleo da bude u centru pažnje. Uvek je smatrao
da je njegova čipka dobijala više prostora u modnim kolumnama
što je on više pažnje privlačio. To je prosto bio sled stvari.
Ali nikada mu se nije desilo da se ljudi zalede u pokretu kada
uđe u prostoriju, i nikada nije čuo da prostorija puna prodornih
glasova načisto utihne.
Sloup je očigledno uživao dok je kraljevski obilazio oko
stola. „Ledi Henrijeta, izvolite“, rekao je. „Gospodine Darbi.“
Sedeo je pored nje. Darbi je shvatio da je u pomami
seksualne pažnje kakvu nije osetio još otkako je bio školarac i
zaljubio se u treću služavku, Moli. Tada ju je vrebao u
hodnicima dok je ne bi ugledao, i živeo za trenutak kada će se
očešati u prolazu o njega i promrmljati: „Izvinite, gospodaru
Sajmone.“
Sada se osećao baš tako. Približio je stolicu njenoj toliko
polako da niko ne primeti. Do trenutka kada je posluženo prvo
jelo, uspeo je da nasloni nogu na njenu.
Pomerio je nogu kada ga je preneraženo pogledala, ali je
trenutak kasnije dotakao njenu ruku svojom.
A ono rumenilo – na njenim jagodicama – postalo je tamnije.
O, i ona je osećala. Odlazim sutra, pomislio je Darbi bezobzirno.
Odlazim sutra i neću se vraćati.
Ponovo se smešila. Očima. Njen smešak je bio obećanje.
Svaki pogled ulevo govorio mu je da se nije prevario kada je
pomislio da je Henrijeta izvanredna.
Usne su joj se izvile u smešak koji je mogao – možda mogao
– biti sarkastičan. Ali ta bleda izvijena linija njenih ružičastih
usana slala mu je vrelinu u prepone onako kako to nije mogao ni
širok osmeh uz oblizivanje usana neke druge žene.
 28
Zadovoljstvo koje pruža
učinjeno dobro delo

Gospođa Kejbl je bila presrećna kada je shvatila da ju je ledi

Rolings smestila pored Risa Holanda, erla Godvina. On je
verovatno bio najsablažnjiviji erl od sve aristokratije, što je
značilo da će zbog ovog susreta još godinama biti zvezda
brojnih večera i okupljanja. Da ne spominje činjenicu da će
moći da pomogne sirotanu da uvidi svoje grehe.
Sačekala je da posluže supu pre nego što je načela temu:
„Lorde Godvin, zadovoljstvo je videti vas i vašu milu suprugu
na istom mestu“, rekla je svesna svoje ishitrenosti. No
naposletku, ako će čovek ozbiljno da se prihvati službe Bogu,
onda mora da dela odvažno. Ne kao vikar, gospodin Fečam, koji
je razgovarao sa ledi Holkam kao da nema nijedne brige na
svetu. Premda je načisto bio opkoljen grešnicima.
Ris Holand se okrenuo i prvi put je pogledao. Do sada je
prilično iritantno ignorisao njeno prisustvo. Erl je bogami imao
zapanjujuće plave oči. Nije ni čudo što su svi za njega tvrdili da
je izopačen. Izgledao je tako sa onim divljim obrvama. „Da li da
kažem isto to za vas, gospođo... gospođo...“
Oklevao je jer je očigledno zaboravio njeno ime. Nije ni
trebalo da očekuje nešto drugo.
„Ja sam gospođa Kejbl, gospodine. A gospodin Kejbl sa
mnom ide na sva okupljanja“, obavestila ga je.
„Hrabar čovek“, otegao je. „Oduvek me opčinjava hrabrost
koju ljudi pokazuju u svakodnevnom životu.“ A zatim je
skrenuo pogled i progutao malo supe.
Gospođa Kejbl je bila prilično sigurna da ju je uvredio. Ili nju
ili gospodina Kejbla. „Greh je…“, izgovorila je prilično
prodorno, pa se setila gde je i spustila glas: „Greh je napustiti
bračnu postelju.“
Godvin ju je odmerio. Oči su mu bile ledene. „Postelju?
Želite da razgovarate o posteljama? Načisto ste me zapanjili,
gospođo Kejbl.“
No grešnici i njihove pakosne šale nisu zanimali Mirtu Kejbl.
„Pavlova poslanica Kološanima savetuje muškarcima da ljube
žene svoje“, objavila je.
„Kaže i da bi supruge trebalo da slušaju svoje muževe“,
odvratio je Godvin. Delovao je razdražljivo i smoreno, ali
gospođa Kejbl nije na to obraćala pažnju. I đavo citira Sveto
pismo u svoju korist, podsetila je sebe, pa uzvratila napad.
„Čovek ima posla van kuće svoje, ali se uveče vraća ženi
svojoj. Psalam 104“, brecnula se.
Zastao je na trenutak sa kašikom na pola puta do usta.
„Zamalo. Uživao bih u verbalnoj razmeni sa vama, gospođo
Kejbl“, rekao je podsmešljivo, „ali ne ako ćete menjati tekst.
Psalam 104: Izlazi čovjek na posao svoj, i na rad svoj do
večera5. U tekstu se nigde ne spominje žena.“
„Vi poznajete psalme?“, pitala je, pa ga pažljivije pogledala.
Izgledao je kao tek lenji, razmaženi aristokrata, premda je bio
izrazito manje otmen od obične sorte Londonaca. Kosa mu je
bila neprivlačno duga, i nije bio sveže izbrijan.
„Za 104. često pravim muzičku pratnju“, rekao je.
„Veličanstveni stihovi: Oblake načinio si da su Ti kola, ideš na
krilima vjetrnijem6. Ko bi mogao to da zaboravi?“
Gospođa Kejbl je bila impresionirana. Pali anđeo, možda.
Nešto ju je u njegovoj nemarnoj nadmenosti iritiralo. „Za to će
ostaviti čovek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće se k ženi
svojoj, i biće dvoje jedno telo“,7 rekla je smerno. „Prva knjiga
Mojsijeva.“
„Priče Solomunove: Bolje je živjeti u zemlji pustoj nego sa
ženom svadljivom i gnevljivom“,8 rekao je. Oboje su instinktivno
pogledali u njegovu ženu, koja je sedela preko puta.

Gospođi Kejbl grofica uopšte nije delovala kao svadljiva žena.

Naravno, gospođa Kejbl nije mnogo cenila modu jer je moda
očito bila đavolji mamac. Ali nije bila ni slepa. Grofica je nosila
divnu haljinu od krepa sa izvezenim školjkama na grudima. Bila
je otmena, ali suzdržana, i nije imala dubok izrez kakav su ovih
dana žene birale. Štaviše, kosa joj je bila upletena u glatke
pletenice ukrašene samo biserima. I to je bilo pristojnije od
onoga što je nosila većina današnjih žena.
„Izgleda kao prava grofica“, rekla je lordu Godvinu.
„Moralno, ne kao većina žena danas.“
Uzeo je zalogaj ribe i izgovorio: „O, moralna je ona, tu nema
spora.“
Gospođa Kejbl se osećala nesigurno. Iznela je mišljenje.
Koliko još da naglašava? Možda bi trebalo da pusti da seme
božje ljubavi klija u njegovom jalovom srcu. No još jedan udar
mudrosti ne može da škodi.
„Ko će naći vrsnu ženu jer vredi više nego biser“,
prokomentarisala je.
Lord Godvin ju je pogledao pravo u lice i gospođa Kejbl je
osetila neobično treperenje u stomaku.
Žurno se okrenula drugom susedu za stolom. Lord Godvin je
bio opasan muškarac, ma koliko izgledao suviše neuredno da bi
bio privlačan mladim devojkama. Nije ni čudo što je bio na tako
očajnom glasu. Verovatno jeste živeo sa operskom pevačicom,
baš kao što su glasine tvrdile.

Sloup je svoju ulogu odigrao savršeno. Ezme je sačekala da se

supa posluži i odnese i da se riba pojede. Dobro je pazila da se
uveri da Helen i Ris neće buknuti u oblak crnog dima jer bi u
tom slučaju morala malo da improvizuje, no osim činjenice da
će se Helen vrat ukočiti jer toliko oštro okreće glavu od muža,
oboje su se ponašali primereno.
Stiglo je pečenje, a Ezme je poslala Sloupa da donese još
vina. Želela je da se uveri da se na njenom delu stola nalazi
dovoljno alkohola da svi reaguju instinktivno. Gospodin Baret-
Dukrork je bio rumen u licu i govorio je štošta bombastično o
regentu, pa je smatrala da je dobrano spreman. Henrijeta je bila
bleda, ali nije pobegla iz sobe, a Darbi je pokazivao sve znake
da žudi za Henrijetom. Ezme se nasmešila sebi u bradu.
Baš kao što je tražila, Sloup je ušao sa srebrnim
poslužavnikom. I rekao je dovoljno glasno da privuče pažnju
svih prisutnih: „Molim vas da mi oprostite, gospo, ali pronašao
sam ovo pismo. Na njemu piše da je hitno, pa sam, strepeći da
sam i nesvesno odložio isporuku važnog obaveštenja, pomislio
da bi trebalo smesta da vam ga isporučim.“
Malo je preterano, prema Ezminom mišljenju. Sloup je
očigledno bio glumac amater. Uzela je poruku i otvorila je.
„O, ali, Sloupe!“, povikala je. „Ovo pismo nije naslovljeno na
mene!“
„Na koverti nije bilo imena“, rekao je Sloup, „pa sam,
razume se, pretpostavio da je za vas, gospo. Da li da ga
preusmerim?“ Zadržao se pored nje.
Bolje bi joj bilo da preuzme kontrolu. Njen batler je pretio da
će privući previše pažnje na sebe.
„U redu je, Sloupe“, kazala je. A zatim se blistavo nasmešila.
„Čini se da nije ni na koga naslovljeno. Što znači da mogu da ga
pročitam.“ Zakikotala se. „Obožavam da čitam privatnu
prepisku!“
Samo je Ris izgledao potpuno nezainteresovano i nastavio je
da jede pečenu junetinu.
„Ne odlazim ja što sam se zamorio od tebe“, izgovorila je
Ezme milozvučnim glasom. „Ni iz nade da će svet otkriti bolju
ljubav za mene. Pa to je ljubavna pesma, nije li to divno?“
„Džon Don“, rekao je Darbi, „i nedostaju prve dve reči.
Pesma počinje sa: „Najmilija ljubavi, ne odlazim ja što sam se
zamorio od tebe.“
Ezme je s mukom skrivala veselje. Nije mogla da zamisli
komentar koji bi bolje nagovestio da je Darbi autor pisma.
Pesma mu je bila poznata! Nije se usudila da pogleda Henrijetu.
Dovoljno je teško bilo pretvarati se da niko u čitavom selu ne
čita sporije od nje.
„Nikada neću sresti nekoga koga ću obožavati kao što
obožavam tebe. Premda nas je sudbina okrutno rastavila,
čuvaću uspomenu na tebe u srcu.“
„Mislim da to pismo ne bi trebalo da se čita naglas“, rekla je
gospođa Kejbl, „ako je to zaista pismo. Možda je samo pesma?“
„Nastavite“, rekao je Ris. Činilo se da je razvio izrazitu
netrpeljivost prema susetki. „Želeo bih sve da čujem. Ukoliko
možda pismo nije vama namenjeno, gospođo Kejbl?“
Nakostrešila se. „Verujem da nije.“
„Ako nije, zašto onda vi marite hoće li se stihovi ove nimalo
inspirativne pesme čitati naglas?“
Stisnula je usne.
Ezme je sneno nastavila: „Odbacio bih zvezde i mesec za
samo jednu noć u tvom naručju...“, glasno je udahnula, pa
ućutala i presavila pismo moleći se da ne preteruje sa glumom.
„Pa?“, rekla je gospođa Kejbl.
„Zar nećete završiti?“ pitao je gospodin Baret-Dukrork
pijanim glasom. „Baš sam razmišljao kako bih i sam možda
mogao da pročitam nešto od tog Džona Dona. Premda nikako
ako njegova dela nisu primerena damama“, dodao je žurno.
„Verujem da nisu“, rekla je Ezme, pa ispustila pismo sa svoje
leve strane, ispred gospodina Baret-Dukrorka.
„Ja ću!“, izgovorio je veselo. „Da vidimo. Odbacio bih
zvezde i mesec za samo jednu noć u tvom naručju...“, zastao je.
„Vatreni su mu ovi stihovi. Da znate da mi se dopadaju.“
„To više nije Džon Don“, prokomentarisao je Darbi. „Autor
sada improvizuje.“
„Hmmm“, rekao je gospodin Baret-Dukrork.
„Da li je pismo govorilo o noći u tvom naručju?“, pitala je
gospođa Kejbl kao da nije dobro znala šta je čula.
„Plašim se da je tako“, kazala je Ezme, pa uzdahnula.
„Onda nećemo više slušati o tom pismu“, rekla je gospođa
Kejbl, smelo presekavši gospodina Baret-Dukrorka dok se
spremao da pročita još jedan redak.
„Ah, um, tačno, tačno“, složio se.
Ezme je pogledala Karolu, koja se okrenula prema Baret-
Dukrorku, pa mu ljupko izvukla list iz zdepastih prstiju. „Mislim
da to zvuči baš kao poruka koju bi moj mili, mili muž poslao
meni“, izgovorila je tonom glatkim kao med i pogleda odlučno
prikovanog za poruku pre nego za svog muža. „Zapravo, sasvim
sam uverena da je on ovu poruku napisao meni, i da je ona
prosto zalutala.“
Ezme je videla da gospođa Kejbl samo što nije popucala po
šavovima. Henrijeta je bila smrtno bleda, ali nije pobegla iz
prostorije. Tapi Perivinkl se kolebao između smeha i
zaprepašćenja. Darbi je izgledao blago zainteresovano, a Ris
uopšte nije bio zainteresovan.
Helen je podigla glavu. Veći deo obroka je provela zureći u
svoj tanjir. „Pročitaj pismo svog muža, Karola“, rekla je. „Za
mene je uvek zanimljivo da otkrijem da postoje muževi koji
priznaju postojanje svojih žena.“
Ezme se bolno trgla, ali Ris je samo u usta stavio još jedan
zalogaj junetine.
Karola je poslušno pročitala: „Nikada neću sresti drugu ženu
sa kosom kao što je tvoja, obasjanom svetlošću zvezda, najdraža
moja Henri...“ ućutala je.
Sve oči su bile uprte u Henrijetu.
„Žao mi je! Prosto mi se omaklo!“, zacičala je Karola.
„Zaista sam mislila da pismo mora da je od mog muža.“
Henrijeta je zadržala divljenja vredan mir, premda je mahnito
ružičasto rumenilo zamenilo ledenu belinu njene kože.
Ezme je, na svoje ogromno zadovoljstvo, videla da je Darbi
potpuno beo.
Gospođa Kejbl je pitala: „Ko je potpisao pismo?“
Karola nije ništa rekla.
Gospođa Kejbl je ponovila: „Ko je potpisao pismo?“
Nastupio je trenutak ledene tišine.
Ezme je nežno izgovorila: „Plašim se da je prekasno za
izbegavanje istine, Karola. Moramo sada voditi računa o
budućnosti najdraže Henrijete.“
Gospođa Kejbl je klimnula potvrdno.
„U potpisu stoji ’Sajmon’“, rekla je Karola, pa pogledala
pravo u njega. „Sajmon Darbi, naravno. Veoma poetično pismo,
gospodine Darbi. Naročito mi se dopada kraj, ako ćete mi
oprostiti što to ističem.“
 „Pročitaj ga“, rekla je ledi Holkam neumoljivim glasom.
„Bez tebe se nikada neću oženiti. Pošto ti ne možeš da se
udaš za mene, mila Henrijeta, ja se nikada neću oženiti. Deca mi
ne znače ništa; ionako ih imam viška. Želim samo tebe. U ovom
životu i posle njega“, uzdahnula je Karola. „Kako romantično!“
Henrijeta je tada uradila nešto što Ezme nije očekivala, a što
je bilo apsolutno najbolje što je mogla da uradi.
Kliznula je udesno i pala pravo Darbiju u naručje.
Onesvestila se.
 29
Plodovi greha

U godinama koje su usledile, Darbi nikada nije mogao da

razmišlja o onih pola sata koji su usledili a da ne zadrhti.
Henrijetin gubitak svesti smesta je prihvaćen kao priznanje
krivice. Činjenica da se onesvestila udesno – drugim rečima
pravo Darbiju u krilo – bila je još jedan pokazatelj, očito.
Darbi jedva da je uspeo da zatvori usta, kada se Henrijetina
maćeha okrenula prema njemu i ošamarila ga toliko snažno da
mu je glava poletela unazad.
„Ovo je zato što moj muž nije ovde da to uradi umesto
mene!“, povikala je Milisent.
Darbi je pomislio kako ni njen muž to ne bi mnogo bolje
izveo. Čitava vilica ga je bolela.
„Pretpostavljam da ste ovaj prezrivi čin sproveli pre nego što
sam vam rekla za Henrijetino stanje i da je ovo bila vaša ideja
oproštajnog pisma?“
Samo je zurio u nju.
„Zavodnik mladih žena!“, izgovorila je divlje. „Sada ćete se
oženiti Henrijetom. Hoćete. I kazna će vam biti da nećete imati
ni nju ni dete.“
Darbi se osećao kao da se suočava sa Meduzom. Žena koju je
doživljavao majčinski blagom preobrazila se u gorgonu.
Streljala ga je pogledom kao majke osvetnice iz grčke tragedije.
Henrijeta je na sreću trepnula i činilo se da se oporavlja.
Darbi još nije ni reč rekao, nije porekao da je napisao pismo i
nije porekao da je proveo noć s njom. Kao da mu se mozak
zaledio.
Grofica udova je preusmerila pažnju na pastorku. „Kako si
mogla to da uradiš, Henrijeta“, siktala je. Činilo se da je ledi
Holkam iznenada shvatila da je posmatra sedamnaest opčinjenih
parova očiju. Ustala je i uspravila se u punoj visini.
„Dame i gospodo, radosna sam što mogu da objavim veridbu
moje voljene ćerke ledi Henrijete sa gospodinom Sajmonom
Darbijem“, izgovorila je. Užarenim pogledom sevnula je oko
stola.
Ezme je osećala zadovoljstvo uspešnog režisera, pa nije
oklevala da podrži glavnu glumicu. Pljesnula je rukama i dala
znak Sloupu, koji je smesta počeo da otvara šampanjac i šalje
podređene oko stola sa do vrha punim čašama.
Milisent je još jednom prostrelila Darbija pažljivo
proračunatim pogledom kojim mu je obećala da će mu odstraniti
muškost ako ne bude igrao kako ona svira, pa ponovo sela
uzburkanih grudi.
Darbi se osećao kao da sve posmatra sa strane, i ako se nije
varao, Henrijeta je bila u donekle sličnom stanju. Nije ni na
trenutak poverovao da je zaista izgubila svest. Ukoliko nije bila
u stanju da izgubi svest, ali da zadrži prava leđa.
Nagnuo se prema njoj. „Šta želiš da uradim?“, pitao je tihim
glasom.
Pogledala ga je naoko sasvim zanemela.
„Bog mi je svedok da ja nikada nisam napisao to pismo.“ Iz
nekog razloga se činilo značajno da ona zna da on nikada ne bi
nemarno uništio njenu reputaciju.
Klimnula je.
„Pa, moramo samo da otkrijemo ko ga je napisao“, izgovorio
je uz nelagodan osećaj zahvalnosti. Jasno je bilo da mu je
Henrijeta bez oklevanja poverovala. Nemoguće bi bilo da one
njene plave oči nešto sakriju. „Nema razloga za brigu. Naravno
da će vaša maćeha povući svoj zahtev kada shvati da vi i ja
nismo bili intimni. Predlažem da se povučemo u salon i
razgovaramo o ovome barem sa prividom privatnosti. Ali imate
li barem ideju ko je napisao pismo?“
Ponovo je klimnula potvrdno.
„Ko?“
„Ja“, prošaputala je.
 30
Priznanja su nešto privatno

„Napisala si ljubavno pismo sama sebi?“

„Da“, rekla je. „Bila sam usamljena.“ Kršila je ruke u krilu.
„Nikada nisam izašla u društvo, očigledno. Nije bilo razloga, s
obzirom na okolnosti. No to ne znači da nikada nisam stekla
prijatelje, pa ne idem na prijeme i slično. Samo sam želela...“
„Pismo.“
„Ne. Ljubavno pismo. Nisam verovala da ću ga ikada primiti,
pa sam ga napisala sama sebi.“
Nije mogao to da joj zameri. Bilo je to žalosno, ali teško da je
bilo podmuklo.
„Ali napisala sam ga za sebe“, insistirala je Henrijeta. „Kako
sam znala da će zalutati? Bila je to samo igra mašte.“
„Ta igra mašte mi je uništila život“, istakao je Darbi.
Henrijeta je progutala pljuvačku. „Nije valjda da ti je život
zaista uništen“, kazala je. „Zar ne misliš da je to donekle
surovo? Istina, imaćeš suprugu, ali većina muškaraca se u
nekom trenutku oženi.“
Podigao je glavu i pogledao je. Njegove tople smeđe oči su
potamnele gotovo do crnila. Jasan glasić duboko u njenom umu
zabeležio je ovu promenu i pomislio: ovo je znak upozorenja.
„Prosto mi se to čini kao suviše snažna reč“, istrajala je.
„Ne slažem se. Imam nameru da se oženim u nekom trenutku
u budućnosti, ali bih radije sam birao datum.“
„Pa, da li je toliko loše oženiti se sada umesto kasnije?“
Molećivo ga je pogledala u oči. Nikada nije osećala takvu
mučninu.
Kratko se nasmejao, bilo je to više nalik na režanje.
„Nameravao sam da oženim…“, provukao je ruku kroz kosu.
„Nameravao sam da se oženim nekim s kim mogu da legnem u
postelju.“
Obraze joj je oblilo rumenilo.
„Da li razumeš šta govorim?“
Klimnula je.
„Šta će mi, dođavola, žena sa kojom ne mogu da legnem?
Verovala ili ne, smatrao sam sebe za čoveka vernog svojoj ženi,
kada je budem imao. Ali ovo je nemoguće.“
„Žao mi je“, rekla je. „Napisala sam pismo pre nego što sam
saznala. Pre nego što sam potpuno razumela tu stranu braka.“
Očajnički je razmišljala kako da spomene navlaku, ali to prosto
nije bila pristojna tema razgovora. „Moraš nastaviti sa
aktivnostima van braka. To je jedino održivo rešenje.“
Nasmejao se brutalnim neveselim smehom. „Održivo rešenje,
zar ne? Želiš da imam ljubavnicu.“
„Ne vidim kako je to važno. Da smo se venčali pod
normalnim okolnostima, pretpostavljam da ne bi bilo mnogo
drugačije. Mnogi muškarci…“, oklevala je. „Mnogi muškarci
imaju ljubavnice.“
„O da“, rekao je. „Ali nisam mislio da ću i ja da stupim u
njihove redove.“
Njoj se to činilo kao beznačajna sitnica. Možda se plašio da
će njegova supruga izazvati neprijatnu scenu, onakvu kakvu je
napravila ledi Viderspun na regentovom balu prošlog proleća.
„Nikada ne bih pravila problem oko tako nečeg“, izgovorila je
najutešnijim tonom. „Časna reč, ja sam zaista veoma razumna.“
„Razumna? Ti?“
 Porumenela je. „Veoma sam razumna u odnosima. I biću
dobra majka tvojim sestrama. I ni reč neću reći o tvojoj
ljubavnici...“
„Čak ni ako se budem razmetao njome pred tobom? Šta ako
uzmem ženu iz tvog kruga poznanica? Šta ako budem plesao s
njom pre nego s tobom?“
„Ne umem da plešem. I časna reč, neću se potresti nimalo.
Istinski se izvinjavam zbog pisma. Ali nikada ni pomislila nisam
da će ga videti ma ko osim mene. No i pored toga, možda je tako
najbolje za sve.“
Pogledao je lepi oval njenog lica uokviren svilenom kosom i
poželeo da je protrese. „Ništa ne razumeš“, izgovorio je divlje.
„Ništa!“
„Šta ne razumem? Svesna sam da si razočaran.
„Ne postoji čedan brak. Ne mogu da živim sa tobom pod
takvim okolnostima, Henrijeta.“
Gledao je kako joj se oči magle od suza. Progutala je
pljuvačku, ali joj nijedna suza nije kliznula niz obraz.
„Maćeha mi je objasnila da gospoda ima izvesna očekivanja
u vezi sa intimnim odnosima“, rekla je najzad.
„Ne mogu da zamislim da živim s tobom a da ne mogu da
legnem sa tobom u postelju“, izgovorio je divlje.
„Razumem.“ Snažno je grizla usnu, ali i dalje nije plakala.
Njena samokontrola ga je dovodila do ludila, terala ga da poželi
da razori njenu pribranost.
Nije bio siguran gde je nestalo njegove uravnoteženosti.
Progutali su je vrtoglavi izgledi da se oženi Henrijetom... da ne
legne sa Henrijetom u postelju... da legne sa Henrijetom u
postelju...
„Zašto nisi razmišljala pre nego što si me uplela u svoj
smešni splet laži?“, zarežao je svom silinom svoje zbunjenosti.
„Da li si razmišljala o ma kome osim o sebi?“
Trepnula je. „Naravno da nisam. Naposletku, bilo je to moje
pismo. Nisam očekivala da će ga neko osim mene čitati.“
„Kada je ledi Rolings spomenula pismo u trpezariji, mogla si
priznati“, rekao je. „Mogla si me spasti ove... ove farse od
braka!“
„Potpuno si u pravu“, odvratila je smireno. „Nisam to učinila
jer sam bila gramziva. Nikada nisam imala nikoga ko je samo
moj.“
„Znam“, izgovorio je umorno. „Pa si uzela mene i moje
sestre.“
Video je da je snažno stezala male pesnice u rukavicama.
„Nije mi žao što sam napisala pismo i nije mi žao što je
dospelo u javnost. Voleću tvoje sestre. Voleću ih kao da su moja
deca. Niko ih neće voleti više od mene.“
Njen ton je bio žestok. Sada su joj i oči bile pune strasti.
Sada... kada je govorila o deci, ne o njemu.
„Ne vidim razlog za dalju raspravu“, rekao je polako.
Pretpostavljam da ćemo sažeti naš budući život na ovaj način: ti
ćeš biti dadilja mojim sestrama. Ja ću imati ljubavne veze izvan
kuće. Povremeno ćemo se sretati u hodnicima i za vreme
večere.“
„Veoma si okrutan“, kazala je.
„Praktično je to prokletstvo moje porodice.“
„Ne vidim zašto ne bismo bili prijatelji.“
„Prijatelji?“
„Želela bih da ti budem prijatelj, gospodine Darbi. Želela bih
da budem nešto više od dadilje u tvojoj kući.“
„Nikada ne sklapam prijateljstva sa ljudima koji kradu od
mene“, rekao je.
Henrijeta je nekako uspela da pronađe talas gneva i oseti
kako joj se penje uz kičmu. „Meni se čini da si se ti ovde mnogo
uvredio. Naposletku, ako ću biti dadilja, isplaćivaćeš me od mog
nasledstva. Ukoliko se ne varam, tebi je očajnički potreban moj
miraz da bi izdržavao sestre. Barem sam ja to tako razumela.“
Čekala je, potresena. Hoće li prasnuti od gneva, ili, ili...
No on je podigao ugao usne u zajedljiv smešak.
Nastavila je: „Znao si da postoje velike šanse da dete ledi
Rolings bude dečak. Možda je samo glasina, ali ljudi kažu da
posed tvog oca nije bio.
„Nije profitabilan“, rekao je. „Glasine u vezi sa kockarskim
dugovima moga oca su istinite.“
„Morao bi da se oženiš“, izgovorila je gledajući ga. „Ne bi
imao izbora.“
„Da sam odlučio da lovim miraz, voleo bih da sam odaberem
naslednicu.“
„Engleski plemići se često žene da se reše dugova“, odvratila
je sa onom zajedljivom ironijom koja je odlikovala njene
opaske. „Verovatno bi morao da se oženiš ženom čiji je otac bio
trgovac.“
Slegao je ramenima. „Potpuno si u pravu, gospo. Možda bih
morao da se oženim nekim nižeg roda. Ali bih barem mogao da
legnem sa njom u postelju.“
Ovo je ućutkalo Henrijetu.
„Najvažnije u vezi sa čini tvoje glasine greše jeste moja
finansijska situacija“, prokomentarisao je. „Moja imovina je
dvostruko veća od poseda tvog oca.“
Zurila je u njega otvorenih usta.
„Ja posedujem čipku u ovoj zemlji“, izgovorio je nežno. „Da
si poručila zlatnu čipku za nove dvokolice, poručila bi je od
mene. Čipku na tvojoj marami sam verovatno uvezao ja, a čipka
na torbici tvoje maćehe napravljena je u fabrici u Kentu. Mojoj
fabrici, igrom slučaja.“
„Niko ne zna... Ezme to ne zna!“
Njena opaska mu se činila neprimerenom, ali je klimnuo. „U
pravu si. Nisam video korist od razmetanja svojim bogatstvom.
Ljudi su pretpostavljali da me je stric izdržavao. Zapravo sam ja
izdržavao njega poslednjih pet godina.“
„U tom slučaju je sve drugačije“, izgovorila je polako.
Podigla je bradu još više. „Obavestiću moju maćehu da nisam
kompromitovana, i reći ću joj da sam ja napisala pismo. U pravu
si: smesta će povući zahtev da se oženiš mnome.“
Na trenutak nije rekao ništa, samo je gledao njeno sitno lice
sa šiljatom bradom. Kako može neko ko izgleda tako krhko da
bude tako neustrašiv? Sretao je žene koje su izgledale kao vojni
zapovednici a bile slabašne kao mačići. Bilo je čudnovato
erotično sresti ženu koja je izgledala kao mače a bila
nemilosrdna kao vojnik.
Ustala je. „Smesta ću je obavestiti. Primi moje izvinjenje,
gospodine Darbi.“
Nije se trudio da ustane, samo je pružio ruku i povukao je
nazad na dvosed. „Verovatno si u pravu“, kazao je. „Razjaren
sam – ali ću prevazići to.“
„To nije važno. Poštena trampa bi bila da je tebi potrebno
moje bogatstvo a meni tvoja deca. Ali nema razloga da stupiš u
brak ako ti nije potrebno bogatstvo. Majku za Džozi i Anabel
možeš da pronađeš čim sezona počne, ako ne i pre. A tada, kao
što kažeš, moći ćeš da legneš u postelju sa svojom ženom.“
„Ponudiću ti drugačiju trampu“, rekao je. „Moja deca za...“
„Nemam šta da ti ponudim“, izgovorila je Henrijeta tiho.
Ruke je stezala u pesnice u krilu. „Ne mogu da prihvatim
ponudu koja znači da ćeš ti izgubiti mnogo toga što ti je važno.“
Iznenada je srce počelo da joj snažno tuče u grudima. Ponovo
su mu oči postale tamne. Opasnost, pomislila je. Opasnost. Ali
bila je to opasnost druge vrste.
Darbi je prstom prešao preko čistine njenog čela, pa niz
otmeni nos – pa stao. Na njenim usnama.
„Mislim“, rekao je, a iz njegovog glasa je nestalo
bezizražajnosti. „Da bih poludeo u braku sa tobom, Henrijeta.“
Zadrhtala je.
Prešao je prstom, pomalo drhtavo, preko obline njene donje
usne.
„Razumeš li šta hoću da kažem?“
Tiho je udahnula. Prstom je podigao njenu bradu, primorao je
da ga pogleda u oči. Osetila je kako joj se jeza spušta niz kičmu.
„Ne možeš osećati to – prema meni“, izgovorila je ishitreno.
„O? Zašto da ne?“
Prstom je palio put niz njen vrat.
„Mislim da si htela da kažeš da to ne bi trebalo da osećam. I
zaista, ne bi trebalo.“ Ali nagnuo se bliže njoj. Osećala je njegov
miris, čisti muški miris. Iznenada je sklonio ruku sa njenog
vrata, pa je uhvatio za potiljak.
„Misliš da ne bi trebalo – zašto?“
Henrijeti su usta bila otvorena, pa je zadihano, na način koji
je prezirala, rekla: „Zato što sam... hroma.“
„Istina.“ Bila je izvanredna, netaknuta, čista.
Morao je da je ostavi takvu.
Biće njegova dadilja, zaboga. Nikada se ne bi nametao
služavki.
Slaba odbrana.
Imala je najlepše usne koje je ikada video: izvijene, pune i
izgledale su kao da preklinju da ih poljubi. Zapravo, čitavo
njeno biće kao da je to tražilo. Problem je bio što je upravo
vezao za nju čitavu večnost žudnje. Zapravo, večnost u kojoj će
da gleda svoju ženu, rođenu ženu, sa tim pojačanim osećanjem
erotične želje koja ga je gotovo pekla u venama.
I on je, ne razmišljajući dalje, sagnuo glavu i spustio usne na
njene.
Na trenutak je zadržao sposobnost racionalne misli. Osetio je
iznenađenje na njenim usnama. Sedela je veoma mirno, onako
kako je sedela kada se plašila da će pasti i osramotiti se.
Pa je, čisto da je opusti, prešao rukom niz njena leđa. Imala je
leđa nalik na krilo ptice: vitka, krhka i sazdana od tananih
kostiju i izvanredno nežnih oblina. Zadržao je ruku tu, veliku
mirnu ruku koja je gotovo jednim stiskom mogla da obuhvati
čitava njena leđa. Da ne bi ova njegova ptičica mogla da odleti.
A zatim je okrenuo glavu i počeo ozbiljno da je ljubi. I
potpuno je zaboravio na svaku racionalnu misao.
Otvorila je usta i dočekala ga dobrodošlicom. Hteo je da je
nauči lekciju. Ali kad je otvorila usta kao da žudi za njim – kao
da je osetila makar polovinu zaglušujućih talasa požude koji su
mu zagorčavali život otkako ju je sreo.
Njen jezik je sreo njegov. Vrelina mu je grmeći liznula uz
kičmu.
Glasno je udahnula. Vrelina mu se slila u prepone, zagrmela
mu u ušima. Uzeo je njena mala usta kao da su svet koji valja
osvojiti. A ona mu je dozvolila... kako mu je samo dozvolila!
Zaječala je. Okusio je taj jecaj na njenom jeziku.
Glasno je udahnula; on joj je svojim dahom ukrao dah.
Istopio se u ključaloj požudi kojoj nije mogao da se odupre,
divljoj želji da je okusi, da je dodirne. Raširio je šaku na njenim
leđima. Nije se zanela prema njemu kako su to žene inače činile.
I dalje je sedela uspravno kao kip.
Disala je ubrzano, kratkim udasima. Sklopila je oči. A ipak je
sedela ne dodirujući ga. Nije čak ni ruke iz krila sklonila.
 „Henrijeta“, rekao je.
Polako je otvorila oči. Bile su boje večernjeg neba,
zamagljena jezera požude.
„Zagrli me oko vrata.“
Trepnula je, pa pogledala u svoje šake kao da je zaboravila da
su tu.
„Naravno“, promrmljala je. Pa ga je zagrlila kako je naložio.
Leđa su joj bila toliko uska da je osećao svaki njen pokret.
Pa se samo zagledala u njega.
Ovo je bilo prokletstvo. Nikada nikoga nije ovoliko želeo.
Čak i sada je bez oklevanja mogao da izlista crte njenog lica:
uzak nos, najinteligentnije oči koje je video na ženi, obrve koje
su izvijale u nežni luk, tamnocrvene usne.
Obično joj je koža bila boje porcelana. Ali sada je na svakom
obrazu cvetala ruža.
„Imam...“, izgovorila je, pa stala.
Poljubio ju je u nos, prešao usnama na njene oči. „Razaraš
me“, rekao je tiho. „To je vraški problem, Henrijeta. Ne mogu sa
tobom, ne mogu bez tebe.“
„Ezme mi je rekla za predmet koji se naziva navlaka“,
izustila je u dahu.
Zastao je na sekund, a zatim nastavio da joj ljubi jagodicu.
„Sprečava začeće“, prošaputala je Henrijeta opijena njegovim
poljupcima i postiđena rečima koje su joj padale s usana.
„Čuo sam za njih“, rekao je neutralno. Ali misli su mu
divljale. Henrijeta – njegova smerna i čedna Henrijeta – potezala
je pitanje koje je nameravao da sačuva za brak. Za pravi trenutak
u bračnoj noći, pa makar morao na kolenima da je moli da
pokušaju.
„Ona je...“, Henrijeta je glasno udahnula. Činilo se da joj liže
vrat, pa je zaboravila šta je govorila.
 „Imaš li navlaku?“ pitao je nešto kasnije. „Znaš li kako se
koristi?“
Porumenela je još više. „Ezme će mi objasniti kako se
koristi.“
„Ozloglašena Ezme“, rekao je.
„Nije ona ozloglašena“, odvratila je Henrijeta oštro.
„Mmm“, prstima je poigravao po izrezu njene haljine, pa ga
veoma polako, gledajući je u oči, spustio. Henrijeta je na
trenutak pomislila da se usprotivi, ali svaki delić njenog tela
slavio je činjenicu da se on predaje.
Možda će hteti da se oženi njom.
Velika šaka se sklopila oko njene dojke. Za prstima su
usledile usne, zavukle su se ispod izreza njene haljine.
Henrijeta je bila suviše zauzeta razmišljanjem da li da mu
dozvoli da se toliko žrtvuje da bi obraćala pažnju na to. Premda
je bila svesna da velikim šakama istražuje njeno telo, u glavi joj
se vrtelo od onoga što je njegovo carstvo čipke nagoveštavalo.
Nije mu bio potreban njen novac.
Nije mu bila potrebna ona. Može da pronađe drugu – dadilju
– bilo gde. A žena kojom se bude oženio moći će da mu rodi
decu.
Očaj je pretio da je proguta, ali osećala je upornu, zanosnu
žudnju koju nije zaista primetila.
Mnogo toga nije primetila.
Darbi je spustio izrez njene haljine toliko da je jedna njena
dojka – njena naga dojka – bila vidljiva. I držao je ruku na njoj,
kao da je slatko voće koje namerava da pojede.
Dok je gledala, toliko zaprepašćena da nije mogla da natera
sebe da reaguje, on je spustio glavu i prešao ovlaš usnama preko
bele površine njene dojke, protrljao bradavicu, prešao na drugu
stranu.
 Henrijeti se čitavo telo ukrutilo. Preko stomaka ju je presekao
oštar talas zadovoljstva.
Ponovo je prešao usnama preko njene dojke, pa opet nežno
dotakao bradavicu.
Henrijeta je shvatila da joj se vrti u glavi od zadržavanja
daha, ali je dah, kada ga je ispustila, zvučao užasno, promuklo,
kao da će se razboleti.
Taj zvuk njega kao da je samo dodatno ohrabrio. Pogledao ju
je sa pakosnim smehom u očima, pa iznova pomerio glavu i
zadržao usne na... na njenoj bradavici, milovao je, lizao, grickao
i Henrijeta je načisto ostala bez daha. Nije mogla ni da se
pomeri. Samo je sedela i pokušavala da povrati dah, i osećala
kako joj zadovoljstvo potresa telo sa svakim pokretom njegovih
usana i sa svakim dodirom njegovih ruku.
A Darbi se gostio njome. Otkrio je da njene grudi imaju
zanosnu oblinu kakvu nije u životu video, da je sočna baš kao
što je i mislio. Čuo je glasić u glavi koji mu je govorio: ovo
želiš. A u nekom skrivenom kutku njegovog srca rascvetalo se
olakšanje.
„Želim te“, izgovorio je usana priljubljenih uz belinu njene
dojke. „Dođavola, Henrijeta, čak mi se i dopadaš.“
Na ovo se u onim prelepim očima pojavio blagi smešak.
„Oženiću se tobom“, rekao je blago promuklim glasom. „O,
da, oženiću se tobom.“
 31
Majčinstvo je savršeno stanje... Ponekad

Henrijeta od Ezmine večere, pet dana ranije, nije videla svog

budućeg muža. Narednog jutra je primila poruku u kojoj joj je
rekao da ide po posebnu dozvolu od biskupa od Solzberija; otad
ga nisu videli.
„Darbi se privikava na šok“, posavetovala ju je Ezme.
„Muškarci umeju da se ponašaju budalasto kada im se rutina
poremeti. Samo imaj na umu da ćeš, kada se udaš, morati da ga
držiš u neizvesnosti time što ćeš menjati mišljenje – i planove –
jednom nedeljno. Ne želiš da neguješ ovu vrstu nepristojnosti.“
Henrijeta je ležala budna noću razmišljajući o poraženom
izrazu na Milisentinom licu kada je shvatila da je njena pastorka
učinila nešto tako gnusno kao što je odlazak u postelju sa
muškarcem izvan bračnog okrilja.
Njena maćeha nije to otad spominjala. U kočiji na putu do
kuće rekla je: „Uverena sam da si svesna koliko sam razočarana,
Henrijeta. Nema potrebe da dalje raspravljamo na ovu temu.“
Henrijeta se prevrtala u postelji razmišljajući kako će reći
maćehi istinu, kako mora da je kaže. Ali Milisent je imala čvrst
stav u pogledu moralnosti i Henrijeta je bila potpuno uverena da
bi njena maćeha smatrala za nužno da obavesti Darbija o
Ezminom hotimičnom iznošenju pisma u javnost. Jedno je bilo
priznati Darbiju da je ona, Henrijeta, napisala pismo. Ali sasvim
je drugo bilo priznati da je učestvovala u zaveri da ga primora da
je zaprosi. Ovako je on pretpostavio da je pismo greškom stiglo
sa porukom koju mu je poslala u vezi sa unajmljivanjem dadilje.
Da li je bilo užasno započeti brak sa takvom laži? Ali šta bi
bilo da kaže istinu, a on je proglasi da spletkari i odbije da se
oženi njom?“
Problem je bio u tome što je ona očajnički želela da se uda za
njega. Očajnički. Svakim delićem tela, i to nije imalo mnogo
veze sa Džozi i Anabel. Morala je da se suoči sa tom istinom
usred noći. Manipulacijom je primorala muškarca da se oženi
njom jer ga je želela i bila je to prezira vredna istina o sebi
samoj.
Želi me, pomislila je, ali bila je to slabašna odbrana. Darbi –
otmeni pomodni predvodnik visokog društva – nikada se ne bi
oženio nepoznatom ženom sa sela da nije bio primoran na to.
Samo kada ne bi bio toliko bogat! Nije imala problem sa etikom
kada su ona i Ezme mislile da Darbi nema novca i da mu je
potrebno njeno nasledstvo. Čak je smatrala, prilično nadmeno,
da mora da se oženi da bi Anabel i Džozi imale miraz. Ali
Darbiju nije bilo potrebno njeno nasledstvo. Nije mu bila
potrebna ona.
Čula je razgovor između Darbija i njegovog prijatelja Risa
Holanda, koji je potvrdio njenu procenu. Bilo je to posle večere,
kada su svi oblačili kapute i spremali se za povratak kući.
Ljubila je Ezme na rastanku, kada je iz salona do njih dopro
Holandov urlik: „Zašto bi se, zaboga, oženio ženom ako je još
nisi prevrnuo?“ Nije čula Darbijev odgovor.
Ali erl se nije tu zaustavio: „Nemoj to da radiš samo zato što
je žena prokleto bogata. Ja ću dati miraz Džozi. I bebi.“
Henrijeta je naglo prestala da navlači rukavice. Ezme je
podigla obrve, ali su obe ostale potpuno mirne.
„Đavola hoćeš“, Darbijev glas je Henrijeti zvučao smireno i
nezainteresovano.
 „Nisam rekao da mogu“, odgovorio je Ris. „Rekao sam da
hoću. Imam i više nego dovoljno za sebe, zar ne? A pošto je
malo verovatno da će mi žena roditi naslednika...“
„Miraz nije problem.“
„Zar nije posed Rolingsovih podložan zakonu o redu
nasleđivanja?“
„Bez sumnje.“
„Onda... Možeš?“
„Da nisi i ti, Rise, poverovao u opšte uverenje da ne umem
ništa drugo osim da se lepo obučem?“, izgovorio je nežno, ali je
u njegovom glasu bilo oštrine. Henrijeta je mogla samo da
zamisli pogled u Darbijevim očima.
„Nemoj da si magarac“, brecnuo se Ris na njega. „Mislim da
si tačno onakav kakav se činiš otkako smo obojica bili deca.
Kicoš i naduvenko lepog lica i još lepše veštine rukovanja
sečivom. Nemoj mi reći da si na berzi obrtao novac? Za to bih
čuo.“
„Čipka, Ris, čipka.“
„Mislio sam da je to samo hobi. I nisi li već uvozio iz
Francuske? Mora da je ovih dana to nemoguće.“
„Otkako je rat sprečio snabdevanje iz Francuske, postao sam
najveći uvoznik čipke iz Belgije. U poslednjih pet godina sam se
raširio. Posedujem butik Madam Franšon u Ulici Bond. Madam
de Lak u Ulici Lamli...“
„Butik Franšon“, prekinuo ga je. „Ti si vlasnik butika koji
prodaje donji veš? Pretvorio si čipkane manžetne u bogatstvo,
zar ne?“
„Upravo tako...“
„Dođavola, koliko novca žene troše na odeću, mora da si
bogatiji od mene. Ti, oličenje mode, petljaš se u trgovinu.“
„Novac nema nikakve veze sa mojom odlukom da se
oženim“, rekao je Darbi i na biblioteku se spustila tišina.
Ezme je pogledala Henrijetu nasmejanim očima. „Ris
verovatno razmišlja o ubistvu prosto da spase Darbija od samog
sebe“, prošaputala je. „Bože, kako taj čovek mrzi brak!“
„Nisam sigurna da Darbi ima bolje mišljenje“, promumlala je
Henrijeta.
„Ne bih bila suviše sigurna“, odgovorila je Ezme.
Ali Henrijeta je znala istinu: Darbi je u braku loše prošao.
Neće dobiti decu. Neće dobiti novac jer mu nije bio potreban.
Otprilike četrnaest puta dnevno Henrijeta je rešavala da piše
Darbiju pismo i raskine veridbu, ako je to tako moglo da se
nazove.
I četrnaest puta je menjala mišljenje metaforički kezeći zube
sudbini i pomišljala: Uzeću ono što želim. Dovoljno je teško što
ne mogu da imam decu; zaslužujem da imam Džozi i Anabel.
Žudela je za njima čežnjom koja joj je natapala kosti. Nije
mogla da se odupre maštanju o tome kako će da nauči Džozi da
čita, ili kako će otpevati Anabel uspavanku pre nego što zaspi.
Potrebne su mi, rekla je sebi.
To se pokazalo kao utešna misao. Džozi i Anabel je bila
potrebna majka. I ona je bila sasvim sigurna da ih niko drugi
neće voleti kao ona jer bi druga žena verovatno imala svoju
decu. A tada bi ona mogla da zanemari Džozi i Anabel, ili da da
prednost svom detetu.
Na samu ovu pomisao Henrijeta je zadrhtala. I pored toga što
je imala sreće da odrasta uz maćehu koja ju je volela, nije bila
slepa za ovakvu mogućnost.
Svaki dan je odlazila u Ezminu dečju sobu i igrala se sa
devojčicama. Anabel je bila savršen anđelak, uvek se gegala
naokolo i pružala ruke da je zagrli.
Džozi nije bila anđelak ni sa najvelikodušnije tačke gledišta,
ali je bila zanimljiva. Dan je provodila u napadima histerije i
igranju sa olovnim vojnicima koji su pripadali Ezminom bratu.
Problem je bio što je Henrijeta, premda je Džozi i Anabel bila
potrebna majka, počela da gubi pouzdanje u svoje majčinske
sposobnosti. O, nije više polivala Džozi vodom. Ali to ne znači
da nije imala želju da to uradi. Jeste. I užasno je bilo o tome
razmišljati. Hoće li Džozi biti bolje sa drugom majkom?
Ezmina dadilja je samo blago tapšala Džozi po ramenu, kada
bi ova počela da vrišti, i govorila: „Razgovaraću sa tobom kada
budeš malo mirnija, pačence.“
Henrijeta je pokušala da je imitira. Ali osećala je kako steže
zube svaki put kada bi Džozi zapala u svoj „ja sam devojčica
bez majke“ obrazac ponašanja. Šta ako se ispostavi da je ona
Džozi loša majka?
Mahnito je listala savete Bartolomjua Bata o podizanju dece
u mlađim godinama, ali ju je otkriće koliko su njegovi saveti
delovali beskorisno kada je pokušala da ih primeni na Džozine
napade histerije uznemiravalo. Ko je mario da li gospodin Bat
misli da su dojilje sklone da previše piju, pa prenose sklonost ka
alkoholu na decu? Nije ona dojila Džozi, ali ju je briga o njoj
lako mogla naterati da se okrene alkoholu.
Džozi nije volela priče o vilama. Možda je to bilo prosto
pitanje međusobnog privikavanja.
Petog poslepodneva nakon večere Henrijeta je sedela na
hoklici okružena olovnim vojnicima u bataljonima koji su
pokušavali da odbiju napad neprijateljskog špijuna koji se
uporno krišom uvlačio u rovove (njene suknje) i napadao njene
trupe, kada je Darbi ušao u sobu.
Nosio je jutarnji kaput boje žalfije sa jednim redom kopčanja
i dugmićima sa dvostrukim slojem pozlate, i pripijene pantalone
blede žućkastosmeđe boje.
 Džozi je skočila i vrisnula: „Sajmone!“ Pojurila je preko
sobe. Darbi je izgledao kao da mu je neizmerno laknulo i kao da
je izuzetno zadovoljan što se zaustavila svega nekoliko
centimetara od njegovih pantalona.
„Mnogo ti hvala, Džozi“, rekao je sagnuvši se. „Cenim tvoju
strpljivost.“
Namrgodila se i činilo se da ne zna šta dalje da radi.
Darbi je uzdahnuo, pa je podigao pažljivo izbegavajući svetle
pantalone. Činilo se da je njegova sestra viša nego što je bila
prošle nedelje, ako je to bilo moguće. Jedna štrokava noga joj je
visila ispred njega, a mala čizma zašiljenih prstiju opasno je bila
blizu njegovih prepona.
Zagledala mu se pravo u oči na način koji je uznemiravao.
„Ti si mi brat, Sajmone“, objavila je.
„Oboje smo toga svesni.“ Darbi je pogledao u Henrijetu.
Zašto mu nije pritekla u pomoć? Zašto on to drži dete u naručju?
Nije voleo decu. Zapravo, šta on uopšte radi u dečjoj sobi?“
„Ja sam sirota devojčica bez majke...“
„Znam to“, prekinuo ju je.
Džozi je donja usna zadrhtala.
„Šta će ti majka?“ pitao je. „Imaš brata.“
Nabrala je čelo, pokušavajući da dokuči da li to po nju ima
značaja. Video je da nema.
„U redu. Ledi Henrijeta će ti postati majka. Kako ti se to
čini?“
Džozi je okrenula glavu da vidi Henrijetu, koja je i dalje
sedela na hoklici i izgledala prilično zatečeno. Premda Darbi
nije znao zbog čega je Henrijeta mogla biti iznenađena. Teško
da je ovo bilo neko otkriće.
„Ledi Heni me je polila vodom“, podsetila ga je Džozi. Pa se
nagnula bliže njemu i bučno šapnula: „Nisam sigurna da se
dopada Anabel.“
Darbi je razmotrio Anabelinu sklonost da ljubi potpune
neznance i obraća im se sa mama. „Anabel će se navići“,
posavetovao je Džozi.
„Polila me je vodom, Sajmone. Zar se ne sećaš?“
„Zaslužila si.“
„Zašto strina Ezme ne bi bila moja majka?“ prošaputala je
Džozi glasno. „Dadilja kaže da će dobiti bebu. Onda ćemo imati
novu bebu u dečjoj sobi. Bebu koja neće povraćati!“ Prostrelila
je Anabel pretećim pogledom.
Anabel je krenula prema Darbiju teturavim korakom.
Izgledala je dovoljno čisto, ali nikad se ne zna. Njegov sobar je
bio veoma pesimističan u pogledu uklanjanja fleka od bljuvotine
sa čizama.
„Pa“, izgovorio je žustro. „Moram da idem.“ Spustio je
Džozi. „Prijatan dan, deco. Ledi Henrijeta, mogu li da
porazgovaram sa tobom?“
Henrijeta je nevoljno pošla za njim. Otpratio ju je u prizemlje
u dnevnu sobu, a ona je sve vreme dok je silazila niz stepenice
razmišljala vuče li nogu. Držao ju je za ruku kao da ne
primećuje klaćenje u njenom koraku. Čim su ušli u dnevnu sobu,
bez mnogo ceremonije rekao je: „Dobio sam posebnu dozvolu.
Možemo da priredimo venčanje kad god želiš.“
Ali Henrijeta je u trenutku kada je ušao u dečju sobu znala da
ne može da se uda za njega.
Bio je suviše lep. Prosto suviše lep. Izgledao je kao grčka
statua, a ona je bila samo niska, hroma devojka sa sela. Same
njegove jagodice, i način na koji su mu se obrazi uvlačili pod
njima, bile su previše za nju. Suviše lep, suviše zlatan, suviše
savršen. Kod njega nije bilo ni nagoveštaja hramanja, niti ma
kakvog drugog deformiteta.
 Mora da pronađe sebi ženu bez mane, baš kakav je i on.
Nekoga ko će mu roditi decu, ko će kao i on biti otmene, vitke
pojave i imati duboke oči.
Sela je pravih leđa na dvosed ignorišući bol u kuku. Pogrešila
je što je sela na hoklicu da bi se igrala sa Džozi. Ali bol joj je
razbistrio um. Bila je deformisana. On nije. Sama ova činjenica
dovoljno je govorila. Morala je da ga oslobodi da bi mogao da
pronađe nekoga ko je savršen kao on.
„Reći ću maćehi istinu“, kazala je. Ostatak izjave je zadržala
za sebe jer se u njenom glasu čula neprilična oštrina.
Činilo se da on to ne primećuje. „To bi bilo prijatno. Osećaću
se mnogo prijatnije ako tašta ne bude režala na mene svaki put
kada se sretnemo.“
„Htela sam da kažem da ću joj reći istinu i time ukloniti
razlog za venčanje.“
Nabrao je obrve. „Imamo dogovor. Nabavio sam posebnu
dozvolu. Zašto sada povlačiš reč, ledi Henrijeta?“
„Zato što ne zaslužuješ ovo.“
Stajao je na poslednjim zracima poslepodnevnog sunca koji
su se uvlačili kroz prozore. Henrijeta nije želela da razmišlja o
njegovoj lepoti. Zaista nije. Bio je zamorno privlačan; pa, može
da ode u London i pronađe nekog primerenog sebi.
„Ne razumem šta hoćeš da kažeš“, prokomentarisao je.
Podigao je štap sa drškom od ćilibara i pregledao ga naoko
tražeći ogrebotine. Nije bilo nijedne.
„Nećemo biti dobar par“, rekla je Henrijeta.
„Verujem da hoćemo.“
Šta da kaže na to? Nije rekla ništa.
Prišao joj je, oličenje pribranosti. „Sklopila si dogovor,
Henrijeta. Očekujem da ga ispuniš.“ Trgao je glavom prema
tavanici. „Ona dva stvorenjca su tvoja od dana kada izgovorimo
zavete. Rekla si da ih želiš: dobila si ih.“
„Možda ćeš jednog dana želeti da imaš svoju decu.“
„Verujem da ću ja to najbolje da procenim. Odlučio sam da
mi se dopada odnos koji si prikazala. Čini mi se da smo sklopili
sporazum u kom oboje dobijamo. Premda se čini drugačije,
sestre su mi veoma drage.“ Oklevao je.
„To vidim.“
„Naučićemo, pretpostavljam, da budemo iskreni jedno prema
drugom“, rekao je. „Moja majka je imala vrašku narav,
Henrijeta. Najpoznatija je bila po koleričnom napadu za vreme
večere u Bakstonu, u društvu regenta, ako me razumeš.“ Zastao
je kao da bi ona trebalo da zna za incident koji je pomenuo.
Henrijeta je gledala upitno, ali ne preterano znatiželjno.
„Bacila je parče pečene junetine preko stola na mog oca.
Nažalost, na njemu se nalazio ren“, izgovorio je Darbi
monotonim glasom. „Ren je dospeo u desno oko gospodina po
imenu Kol, mlađeg sina nadbiskupa Kola. I vid mu je neko
vreme nakon toga bio ozbiljno oštećen.“
„Ah“, rekla je Henrijeta.
Zaklatio se na petama čizama. „Sa mojom majkom je bilo
zapanjujuće nelagodno živeti. Nije umela da kontroliše svoju
narav, i redovno je bacala predmete po sobi. Ovo očigledno
mom ocu nije smetalo jer se kratko nakon smrti moje majke
oženio još jednom ženom neprijatne naravi koja je imala jaku
ruku. Poslednji Božić u svom životu moja maćeha je ukrasila
tako što je bacila činiju za supu na vikara. Brinem za Džozi u
tom pogledu. Na dobrom je putu da razvije majčinu narav.“
Henrijeta je progutala pljuvačku. „Seti se, gospodine, da sam
ja prosula vodu Džozi na glavu. Sumnjam da ću umeti da je
naučim poslušnosti.“
„Upravo suprotno. Čini se da ti bez problema uspevaš da
održiš osećaj pristojnosti. Mogla bi prosto da naučiš Džozi da na
umereniji način postigne šta želi. Seti se samo svog otmenog
gubitka svesti za vreme večere, na primer.“ Uputio joj je onaj
lenji smešak od koga joj se utroba istopila.
Porumenela je. „Tada mi se to činilo primereno.“
„Nauči Džozi nekoliko bešumnih tehnika. Biću zahvalan ako
samo budem morao da slušam refren sirotica bez majke samo
jednom ili dva puta godišnje.“
„Mogu da pokušam.“ Na sreću, Bartolomju Bat je objavio
novu knjigu i ona je nameravala da je poruči prvom prilikom.
Možda će ova biti korisnija u pogledu napada histerije.
„Dobro.“ Izraz mu se toliko brzo razvedrio da se Henrijeta
iznenada zapitala da li je zaista bio nepažljiv kao što se činio.
Još je pokušavala da proceni pravičnost situacije. „Da li si
sasvim siguran da želiš da se oženiš mnome, gospodine Darbi?
Čini mi se da to nije pošteno prema tebi. Naposletku, ja ću dobiti
decu udajom za tebe. Ali sam sasvim uverena da možeš da
unajmiš dadilju da nauči tvoju sestru lepom ponašanju, i da bi
ona to verovatno uradila bolje od mene. Pogledala je svoje šake.
„I ja imam prilično nezgodnu narav.“
Seo je na kauč pored nje. Krajičkom oka je videla način na
koji se tkanina pantalona napela preko moćnih mišića njegovih
butina. „Ali i ja dobijam nešto iz ovog braka“, rekao je. „Ti si
izvanredno lepa, inteligentna i čak mi se i dopada brutalna
iskrenost koju povremeno izražavaš. Nadam se da i ti smatraš da
bi trebalo da me zoveš Sajmon?
Kako nije rekao ništa više, najzad ga je pogledala.
Oči su mu sijale tako pakosnim sjajem da joj se talas vreline
popeo sve do vrata. Kako može da je želi? Niko nije želeo...
Poljubio ju je nežno kao što povetarac nosi maslačak, ali je
ona imala utisak da ju je spalio plamen.
Želeo ju je.
 32
Med... nektar bogova

Nije bilo drugog načina. Ezme neće moći da spava. Krevet joj se
nikada nije činio većim, ni samotnijim. I bila je gladna. Bila je
stalno gladna, pa to i nije bilo veliko iznenađenje. Ali ovo je bila
nagrizajuća glad koja joj se ugnezdila u kičmi i govorila joj da
neće zaspati dok ne pojede tost sa maslacem.
Naravno, trebalo bi da pozvoni, i to će probuditi nekog
sirotog slugu koji će morati da se popne ovamo, pa da siđe u
kuhinju po njen tost. No ona nikada nije bila takva vrsta
gospodarice.
Nije znala zašto se uopšte trudila da se svađa sama sa sobom.
Naposletku, imala je roba, zar ne?
Bila je nimfa Kalipsa, a na onom majušnom ostrvu od
baštovanove kolibe... pa, baštovan bi mogao da joj napravi tost.
On ne može da se žali što ga je probudila ili joj iza leđa kaže da
je stroga gospodarica. On bi mogao da leti sa ostrva ako se ne
bude ponašao kako dolikuje.
Bio joj je potreban trenutak da pronađe bundu pod svetlošću
sveće, ali uspela je. Još teže joj je bilo da obuje čizme – počela
je da dozvoljava sobarici da ih zakopča, pošto ona više nije
mogla da se sagne, ali uspela je, i to tako što je ostavila dugmad
raskopčanu.
Najzad se išunjala iz sobe. Kuća je bila velika i svaki zvuk u
njoj odjekivao je u noći. Prošla je hodnikom do predvorja. Crno-
beli mermer je sijao sablasno belo na mesečini. Pogledala je
ulazna vrata, ali Sloup ih je zaključao. Okrenula se, pa prošla
kroz Ružičasti salon i izašla kroz bočna vrata kroz staklenu
baštu tiho poput miša.
Napolju nije bilo potpuno mračno jer je mesec sijao kao
izobličeni limun. Travnjak se pružao pred njom, niz padinu
prema senici obrasloj ružama i izgledao potpuno neobično i
magično na mesečini. Negde je ptica prilično promuklo pevala,
zastajala, pa ponovo počinjala kao da je gubila nit pesme.
Ezme je krenula niz padinu ostavljajući male tamne tragove u
rosi.
Koliba je bila u mrklom mraku, naravno. Na trenutak je
osetila grižu savesti. Sebastijan verovatno nije navikao da čitav
dan radi kao baštovan. Bio mu je potreban san. Ali nije došla
čak ovamo da bi otišla bez tosta sa maslacem.
Prišla je vratima i pokucala. Nije bilo odgovora. Naravno,
spavao je. Ponovo je pokucala. Opet nije bilo odgovora.
Da nije bio u selu? Ali pab se zatvorio nekoliko sati ranije.
Šta bi mogao da radi? Skupila je oči. Možda je pronašao neku
uličarku koja mu je proširivala obrazovanje.
Bez daljeg premišljanja otvorila je vrata i ušla.
Prilično ju je zabrinulo olakšanje koje je osetila kada je
videla telo ispod pokrivača u uglu. Mesečina je dopirala kroz
otvorena vrata preko njenog ramena i videla je pramen
razbarušene plave kose kako viri ispod grubog ćebeta i primerak
Odiseje raširen pored kreveta.
Pošla je prema njemu ne trudeći se da hoda na prstima.
„Sebastijane“, rekla je. „O, Sebastijane.“
Pokrivači su zašuštali, ali on se samo okrenuo u snu.
Pa ga je dotakla po ramenu. „Sebastijane! Budi se, gladna
sam!“
„Mmm“, bilo je sve što je izgovorio.
 Protresla mu je rame. Zaista, ovo je bilo gore nego da je
budila dete. „Sebastijane, budi se!“
Najzad je seo, pa zatreptao na mesečini. Nije spavao u noćnoj
košulji, i mesečina mu je obasjavala grudi pune savršeno
definisanih mišića. Ukopala se u mestu i zagledala u njega.
A on je trepnuo, pa pružio jednu ruku i privukao je sebi. „O,
dobro“, izgovorio je sneno. I bez mnogo priče ju je podigao, sa
sve velikim stomakom, na krevet, nadvio se nad nju, pa zavukao
jezik u njena usta pre nego što je stigla da udahne.
Nezakopčane čizme su joj spale. Jedna je tresnula o pod.
Obmotala je ruke oko njegovog vrata.
Naravno da nije želela tost sa maslacem. Želela je
Sebastijana, želela je da ga okusi, želela da oseti te široke grudi
kako pritiskaju njene, žuljevite ruke kako se kreću preko njenog
tela kao da ne mogu da ga se zasite. Ljubio ju je dok nije počela
da se uvija uz njega, dok joj telo nije bilo natopljeno požudom, a
svaki nerv pevao od želje da mu bude bliže.
Zatim se povukao i pogledao je. Izgledao je ozbiljno,
naravno. Na trenutak je pomislila da će reći nešto o
primerenosti, ili neprimerenosti, ali ovo je bio Sebastijan,
baštovan, ne markiz.
„Moram da skinem bundu“, rekla je. „Držaću te, Ezme.“
Pogled mu je bio vreo, i ona je osetila kako joj plamen liže noge.
„Ljubiću te. Čitavu.“ Svukao joj je bundu u sekundi.
Nosila je jednu od onih lepih spavaćica koje je Helen donela
iz Londona, sašivenu od mnoštva najbleđe ružičaste svile. Činilo
se da je ne primećuje, samo je počeo da je podiže, kao da želi da
joj je svuče preko glave.
Ezme se žurno osvestila. „Šta to radiš?“, pitala je. Nije bilo
šanse pod kapom nebeskom da dozvoli Sebastijanu da vidi njeno
telo u sadašnjem stanju. Držala je svilu čvrsto preko kukova da
se poštara da on ne može da razodene njeno nezgrapno telo.
Prestao je da vuče njenu spavaćicu. „Moram da te imam,
Ezme“, izgovorio je promuklim glasom. „Moram da...“, glas mu
je utihnuo. Gledao je njene grudi koje su se oštro ocrtavale ispod
svile. Ezme je osetila nalet stida. Zbog trudnoće su njene
bradavice pre štrčale kao kamenčići nego što su se stapale sa
njenom kožom kao nekada.
I njene su grudi izgledale teško. Nisu bile otmeno zaobljene
kao kada ih je izlagala pogledima u balskim haljinama sa
dubokim dekolteom. Tada je makar i pogled na njene blede
bradavice sasvim sigurno umeo da dovede muškarca do ludila.
Ali sada su njene bradavice bile tamnocrvene i otečene, i štrčale
su sa grudi nalik na vime. Nikada ne bi mogla da ih zadrži u
onim tananim haljinama koje je nekada nosila.
Ezme je progutala pljuvačku. Šta je, zaboga, radila u
baštovanovoj kolibi? Da li je poludela? Ovo je bilo
ponižavajuće. Krenula je da ustaje, ali ju je on zaustavio jednom
moćnom rukom.
„Sebastijane“, izgovorila je što je odlučnije mogla. „Veoma
mi je žao, ali pogrešno si protumačio moju posetu.“
„Tiho.“
Ezme nije bila žena koja voli da je ućutkuju. Počela je da se
otima. Ali sada je zagladio svilu preko jedne njene dojke i
spustio usne ni najmanje ne obraćajući pažnju na njenu
očiglednu želju da ustane iz kreveta.
Nevoljno, Ezme je zadrhtala. Sklopio je usne oko njene
bradavice i ona je ispustila zatečeni krik. Podigao je glavu i
nasmešio joj se, pa ponovo zagladio svilu preko njene bradavice.
Sada je bila vlažna, tamna fleka na bledoružičastom svetlucanju
tkanine. Ta vlažna fleka joj je poslala udar vreline niz noge.
Prešao je palcem, lenjo, preko njene dojke i dalje je gledajući u
oči.
Otvorila je oči, ali nije mogla da se seti šta da kaže.
„Ezme?“, pitao je nežno. „Da li si nešto htela?“
Trljao je vlažnu tkaninu preko njene dojke, a ona se osećala
kao da sa kože mora da joj se podiže para. Pre nego što je stigla
da odgovori, ponovo je sagnuo glavu i opet uzeo njenu
bradavicu u usta.
Osećaj je bio izvanredan. Sisao je njenu dojku, i ono što su
njegove usne izazivale, uz grubo uvlačenje bradavice i klizanje
vlažne svile preko nje, izluđivalo ju je. Kriknula je, promukla od
zadovoljstva, pa se privila uz njega.
„Želim da te ljubim bez spavaćice, Ezme“, rekao je, a ona je
nejasno primetila da mu je glas promukao.
Nije želela da razmišlja, pa je snagom volje naterala sebe da
ne primećuje da se njena spavaćica podiže uz noge koje su
nekada bile vitke, a sada su bile debele i mestimično modre,
pored njenog velikog stomaka, sa srebrnasto-belim prugama
koje su se pojavile pre nekoliko nedelja.
Kada joj je svukao spavaćicu preko glave, bila je već ukočena
od poniženja i stida. Nikada se nije ovako osećala pred
muškarcem. I pored sve njene reputacije, nije imala mnogo
afera, ali u svakom od tih susreta, bilo sa njenim mužem ili
nekim drugim muškarcem, njeno telo bilo je sočan dar koji im je
nudila da mu se dive. Oduvek je bila svesna činjenice da je
muškarca sa kojim je bila u tom trenutku dovela u stanje
nesuvislog divljenja.
Osim možda, sad kada razmisli, kada je bila sa Sebastijanom,
jer je on bio tako neviđeno lep.
Razume se, još je to bio. Bio je na kolenima u krevetu i
gledao njeno telo, bez sumnje u kandžama kajanja što se obreo u
krevetu sa kitom. Ezme je progutala pljuvačku i pogledala
njegovo telo da ne bi morala da razmišlja o ovome. Na
njegovom masivnom, muževnom telu nigde nije bilo ni grama
viška, svaki centimetar je bio moćan i gladak.
Nije se čak ni pomerao. Možda je bio toliko užasnut da je
pokušavao da se doseti kako da napusti prostoriju. Ezme je
očajnički pogledala u stranu. Gde je pala njena spavaćica? Da bi
mogla da je navuče, i ode tiho, i poštedi ih oboje nelagode da o
ovome razgovaraju.
Htela je da sedne, ali je on spustio ruke na njen stomak. Bilo
je nečeg fascinantnog u krupnim šakama muškarca na njenom
stomaku.
„Prelepo je, Ezme“, glas mu je bio tih, pobožan. „Ti si
prelepa.“
„Nisam“, rekla je srdito, ali bila je zadovoljna. Čak i u
trenutnom stanju prezira prema svom telu, potajno je volela svoj
veliki stomak.
„Jesi. Ovo je nalik na zvezde padalice, kao zraci mesečine.“
Pratio je srebrne zrake preko njenog stomaka. „Smeta li ti moj
dodir?“
„Naravno da ne“, odvratila je, sada se sasvim predavši.
Naravno da će se veliko zavođenje pretvoriti u čas anatomije.
Šta je očekivala? Nijedan muškarac zdrave pameti ne bi
senzualno razmišljao o ženi u njenom stanju.
Rukama je kliznuo niz njen stomak, a njena koža je,
zategnuta na stomaku, zabridela pod njegovim rukama, pa je sve
do prepona nastavio sa blagim šapatima prstiju, koji su joj rekli
da ona sama ne bi imala ništa protiv da nešto radi, čak i u tom
stanju. Nežno ju je milovao kada se tik pod njegovom rukom
pojavila mala izbočina.
Izraz zaprepašćenja na njegovom licu bio je toliko komičan
da se Ezme nasmejala naglas. „To je beba“, rekla je.
 „Razumem“, izgovorio je sa takvim divljenjem i radošću u
glasu da se time umalo iskupio za činjenicu da ga njeno telo više
ne privlači.
„Kuda je nestala?“
„To je bilo samo ritanje“, rekla je uživajući što mu to govori.
Naposletku, i za nju je sve ovo bila novina, i do sada je samo sa
Helen razgovarala. „Ali to znači da je beba budna, i možda...“
Naredni udarac je osetila bolje nego inače jer je on držao ruke
na njenom stomaku. Ostali su, njih troje, da leže petnaestak
minuta, a Sebastijan je lenjo opisivao krugove preko njenog
stomaka pokušavajući da namami bebu da se ponovo ritne.
„Ne udara tebe, ludo“, zasmejala se Ezme. „Prosto se čini da
je on, ili ona, aktivna beba.“
Najzad je beba prestala da se rita, umirena (ako ćete verovati
Sebastijanu) njegovim nežnim dodirima. Nevoljno je sklonio
ruke i pogledao je.
Sasvim iznenada se u njegovim očima pojavio provokativan
pogled. „A sada“, izgovorio je glasom dubokim i glatkim poput
meda, „gde smo ono bili pre nego što se beba probudila?“
„O ne“, odmahnula je glavom. „Nigde nismo bili.“ Negde u
poslednjih petnaest minuta izgubila je svaki stid pred njim, pa je
samo ležala nabreklih grudi i punih butina.
Spustio je šaku na njenu dojku, položio pravo na nju,
obuhvatio je sasvim, pa grubim palcem protrljao bradavicu.
Njen um je smesta bio opijen požudom, što mora da je razlog iz
kog nije smesta ustala i obukla spavaćicu.
Požuda nikada nije napustila Sebastijana; bio je u istom
nezasitom, očajničkom stanju u kom je uvek bio kada je Ezme
bila u blizini. Njegova lepa Ezme.
„Želim te, Ezme“, rekao je.
Liznuo joj je uho, pa preko njenog obraza stigao do rumenih
usana, a onda šakama napao njeno telo. Po načinu na koji su im
se jezici lenjo valjali jedan preko drugog znao je da je njegova.
Ponovo i u ovom trenutku, ali trenutak je bio dovoljan.
To je bila lekcija koju je naučio kao baštovan i izopštenik.
Provukla je prste kroz njegovu kosu i privukla ga bliže sebi.
Najzad se poljupcima spustio niz njen vrat sve do bujnih grudi.
Nije mogao da odoli da se ne podigne na kolena da ih bolje vidi,
da uživa u njihovoj lepoti. „Izgledaš drugačije“, izgovorio je
bolno neposredno pre nego što je usne položio pravo na njih.
Nekoliko minuta je bio u zanosu, opijen njihovom belom
mekoćom sa koje su tamni pupoljci preklinjali da im posveti
pažnju, uz isprekidano dahtanje sa njenih usana.
Spustio je ruke niže, obuhvatio njene lepe kukove, pronašao
zanosnu oblinu zadnjice za koju je muškarac mogao da se drži
dok tone između butina žene. Samo je jedna misao uspela da se
probije kroz izmaglicu u njegovom mozgu, ali bila je važna.
Kako da uroni u nju a da joj ne pritisne stomak?
Muškarac u ovako ekstremnoj situaciji obično uspe da se seti
nečega. Obuhvatio je oblu punoću njene lepe zadnjice šakama,
pa ju je blago izdigao i povukao prema ivici kreveta, te se vratio
do nje. Nije bio spreman da propusti gozbu i posveti se desertu.
Prešao je rukom preko njenih nogu, zavukao je između njih i
sada nije bio siguran da bi mogao da stoji. Krv mu je jurila
venama. Govorila mu da ustane i zarije se između tih prelepih
nogu, i da nastavi da se zariva dok oboje ne zamole za milost.
Usne je spustio na njenu dojku, ruku uvukao između njenih
nogu, dah mu je bio poput vatre u grudima, a njegove prepone
su nametljivo zahtevale da im se posveti pažnja, a ipak... a ipak.
Uporna briga mu se uvukla u misli. Nije bila pri sebi, nije to bila
njegova veličanstvena, pohotljiva Ezme, Ezme koja je prišla
kauču samo u francuskom korsetu i uputila mu pogled koji ga je
oborio na kolena.
Nije to bila ista Ezme koja mu je rekla gde da stavi ruke i
naučila ga kako da se kreće i kako da je dodiruje, a zatim ga,
dodirima, naučila kako da preklinje. Nije gledala njihova tela sa
onim iskrenim užitkom koji je pokazala prvi put. Ležala je
sklopljenih očiju, i premda joj je dah zastajao u grlu, i njeno telo
se kretalo pod njegovim dodirom kao da je žudelo za njim, nije
radila ništa osim što mu je milovala grudi.
Zadržao se nesigurno nad njom na trenutak.
A zatim je legao na bok i oslonio se na lakat, pa sačekao da
ona otvori oči. Nakon trenutka iznenađenja, to je i učinila. Slepo
je pogledala u tavanicu, a zatim na stranu, u njega. Smešio se,
lenjim smeškom grabljivice.
„Sebastijane?“ Bio je silno zadovoljan što čuje promuklost u
njenom glasu.
„Moram da znam šta ti pričinjava zadovoljstvo, o, nimfo?“,
rekao je ozbiljno.
Trepnula je pomalo zbunjeno.
„Živim da tebi pričinim užitak.“ Glas mu je bio mračan od
požude, kapci teški, a na usnama je imao tek nagoveštaj smeška.
„Čuti zapovest znači izvršiti je.“
Ezme se nasmešila, pridigla se na lakat i u tom trenutku
osetila pomeranje teškog tereta grudi, pa osetila još jedan nalet
stida.
A ipak je očigledno bilo da ju je želeo. Njegovo krupno
muževno telo ležalo je pruženo pored nje poput tela tigra. Prešla
je pogledom preko snažnih nogu, zastala kod njegovih butina.
Bože mili, zaboravila je na to u vezi sa njim.
„Smeš da dodirneš, nimfo“, izgovorio je, a u njegovom glasu
je sada bilo neke hitnje. „Tvoj sam rob. Moje telo je tvoje.“ Reči
su ostale da vise u vazduhu.
 Pružila je ruku. Činilo joj se gotovo kao skrnavljenje spojiti
sa njenim telom lepo telo kao što je njegovo.
Ali ona je ipak pružila ruku, a on je poskočio kada ga je
dotakla. Prešla je prstima preko njegovih bradavica, a on je tiho,
grleno zarežao. Prešla je rukom niz njegov ravan stomak i čula
kako mu dah zastaje u grudima. Sklopila je šaku oko njega...
vrelog, glatkog, muževnog.
Posmatrao ju je, gledao njeno telo, i ona se trudila da ne
dozvoli da je to uznemiri.
„Lepša si nego prošlog leta.“ Nežno je prešao rukom preko
njene noge. Prstima počeo da se igra između njenih nogu,
poigravao se njima provokativno u njenim oblinama.
Polako je pomerila ruku u nemoj zahvalnosti.
Sklopio je oči, na mukama, spustio tamne trepavice na
obraze.
„Nastavi da pričaš“, naredila je.
Otvorio je oči. „Mora da si videla promene na svojim
grudima, Ezme.“ U očima mu je videla istinu. Što se njega
ticalo, raskoš njenih grudi nije pokretala pitanje tanane tkanine
haljina. Bila je razlog za slavlje. Oči su mu poprimile
tamnoplavu boju dok je gledao kako se bela punoća njene dojke
nadima oko njegovih prstiju.
Izvila je leđa i iz grla joj se oteo promukao krik. Sklopio je
prste oko tamnocrvenih bradavica i ona je zaječala.
„Još“, zahtevala je.
„Potreban mi je bolji pogled“, rekao je, pa vesto ustao i stao u
podnožje kreveta.
Dok ga je gledala, osetila je nalet stare zavodničke moći.
Lenjo je podigla jednu nogu, pa prešla prstima niz svoju butinu.
Njena koža je bila glatka poput satena... savršena. Oči su mu
sada bile crne od gladi.
 „Dakle?“, podstakla ga je, pa tek neznatno sklonila nogu u
stranu.
„Smem li da te dodirnem, o, nimfo?“ Glas mu je bio stegnut.
„Mislim da ne.“ Spustila je prste bliže kovrdžama između
nogu, mestu koje je žudelo za njim.
Odbio je poslušnost, pa uhvatio šakama njenu punu, čvrstu
zadnjicu, i privukao je bliže ivici kreveta. „Nemoj mi reći da ćeš
izgubiti ove obline, Ezme“, izgovorio je promuklo, paleći joj
kožu prstima.
Upamtila je da muškarci ne misle da je puna, obla zadnjica
nešto loše. Premda bi izgledala užasno u haljini visokog struka.
Činilo se da on za to ne mari. Za nagradu je pustila nogu da još
malo padne u stranu.
Činilo se da on drhti.
Prstima je dotakla samu sebe. „Neke obline se nikada ne
menjaju. prošaputala je.
Ali snažne ruke su joj razdvojile noge, a njenu ruku je
zamenila glava puna zlatnih lokni. Nije mogla da razmišlja, nije
mogla da diše, pretvorila se u plamen.
Gorela je obuzeta ljubavlju.
I znala je to dok je uplitala prste u njegove lokne i tražila da
se podigne i pokrije njene usne svojima.
Poljupcima je terao njeno srce da zapeva, i terao ga da zapeva
razmičući njene noge, ne nežno. A tada... izvila se da ga primi,
čitavog, jer je to bilo jedino što je bilo važno na svetu.
Zaboravila je na sve osim na prigušeni zvuk njegovog glasa dok
je izgovarao njeno ime i njegov ritam, bože, za nekoga ko jedva
da je znao kako...
Ali misao je nestala u sve većoj vrelini i načinu na koji je
prodirao u nju držeći ruke na njenim grudima, i ona se spremila
da zavrišti, zaista zavrišti – nikada nije vrištala; to nije bilo
damski.
Ponekad čak i dama prekrši pravila.
„Samo sam želela hleb sa maslacem“, rekla je nešto kasnije,
lenjo prelazeći prstom preko njegovog stomaka.
„Čuti zapovest znači izvršiti je“, odvratio je, a lenjo
zadovoljstvo u njegovom glasu nateralo ju je da ponovo sva
zadrhti.
Podstakao je vatru i napravio joj tost ne trudeći se da se
obuče, pa je imala neprocenjivo zadovoljstvo da ga posmatra.
„Baštovani ne jedu maslac“, rekao je donoseći joj tost.
Razvedrila se. „Džem?“
„Ne mogu da priušte takve đakonije. Zaboga, gospodarica
kuće je strašno stroga. Radnike bedno plaća.“
„Šta baštovani mažu na hleb?“, pitala je.
„Med“, rekao je, pa uzeo malu drvenu kašiku u obliku
vretena iz zemljane teglice i podigao je iznad parčeta hleba tako
da se tanka nit meda u spirali spustila na tost.
Jeli su tost, jedno pored drugog na krevetu. On je držao ruku
na njenom stomaku, premda je dete i dalje spavalo, iako Ezme
nije bilo jasno kako mu je to pošlo za rukom u toku poslednjeg
sata.
„Zašto to radiš?“, pitala je najzad u dubokom miru
zadovoljenog i sitog tela.
„Pretvaram se da je moje“, rekao je Sebastijan. Nasmešio joj
se. „Ne brini: znam da je dete Majlsovo. Samo se pretvaram.“
Sagnuo se i poljubio joj uho, tek ovlaš.
Grlo joj se steglo, i jedva je uspela da pojede tost, ali je
uspela, a zatim je morala da pronađe način da ode da ne bi
zaplakala.
I tako joj je, zahvaljujući lošoj sreći koja ju je pratila
poslednjih nekoliko meseci, na pamet pala ideja kojom je
postigla upravo suprotno.
Sklonila je njegovu ruku sa stomaka i gurnula ga nazad na
krevet. Legao je bez pogovora, no gledao ju je iznenađeno.
A zatim je uzela onu malu zemljanu posudu, onu sa
majušnom kašikom u obliku vretena. Pa, smešeći se smeškom
ozloglašene Ezme, smeškom kojim je zavela najuštogljenijeg
markiza u Londonu, podigla malu kašiku u vazduh.
Zlatne kapi meda koje su bile zalepljene za vreteno polako su
padale na nešto glatko, vrelo i muževno.
Dobro je bilo što je uvek bila gladna.
Trudnoća ume to da uradi ženi.
 33
Lek za greh i blud

Venčanje je trebalo da bude intimno, u kući Holkam, gde se

nalazila veoma mala kapela iz XIV veka u kojoj su bili smešteni
majušan oltar i hrastove klupe sa visokim naslonom. Bilo je to
prilično mračno i vlažno mesto, ali ledi Holkam je insistirala.
„Neću da dozvolim da seljani zevaju u vas, što će se desiti
ako venčanje bude u Crkvi Svete Marije“, rekla je.
Milisent priču o pismu nije dobro prihvatila, premda se činilo
da joj je laknulo što njena pastorka nije bacila pristojnost u
vetar. „Naravno da Darbi mora da se oženi tobom,“ brecnula se.
„Nije važna istina: tvoja reputacija je uništena.“
Henrijeta nije spavala više od sat ili dva noć pred venčanje.
Ležala je budna u agoniji neodlučnosti, uverena da pravi najveću
grešku u životu. Ali najzad je zora svanula i sa njom tupi osećaj
da više nema izbora.
Prvo što je videla kada je ušla u kapelu bio je Darbi kako
razgovara sa gospodinom Fečamom. Razume se, bio je oličenje
otmenosti od glave do pete. Henrijeta je pogledala svoju haljinu.
Nosila je haljinu od satena krem boje čija je gornja suknja
otkrivala svilu boje slame. Bila je to njena najbolja haljina,
premda nije ni izdaleka bila londonska haljina.
Darbi joj je poljubio ruku, pa na trenutak stajao i gledao je. A
zatim je rekao: „Da li si spremna, Henrijeta?“
Klimnula je, na trenutak nemoćna da progovori.
„Jesi li sigurna da želiš da pođeš sa mnom u London nakon
venčanja? Moram da se vratim, ali ne želim da te otimam od
porodice.“
„Naravno.“ Mali deo njenog uma žudeo je da ode na jedno od
onih modernih svadbenih putovanja o kojima joj je sestra
pričala. Ali nisu oni bili takav par, a i odlučila je da ne ostavlja
devojčice dok ne pronađe pouzdanu dadilju.
„Nisam znao da ti i sestra imate zajedničku sobaricu“, nabrao
je Darbi čelo.
Henrijeta je potisnula osmeh. Darbi očigledno nikada ne bi
delio slugu sa nekim onako kako je ona uvek delila Krejs sa
sestrom.
„Mislio sam da će tvoja sobarica putovati sa decom pošto
smo sasvim ostali bez dadilje“, nastavio je Darbi. „Ali zamoliću
ledi Holkam da...“
„Ja ću putovati sa Džozi i Anabel“, rekla je Henrijeta čvrsto.
„Nema ni najmanje potrebe da pozajmljujemo sluge moje
maćehe.“
„Znam da želiš da budeš posvećena majka deci, Henrijeta, i
ja te poštujem zbog toga. Ali Anabelini stomačni problemi su
prava muka u zatvorenom prostoru. I plašim se da putovanje ni
najmanje ne ublažava Džozinu narav.“
Henrijeta je podigla bradu. „Biću sa decom.“
Pojavio se njegov osorni prijatelj. Henrijeta se spustila u
naklon. „Dobro jutro, lorde Godvine.“
„Dobro jutro“, progunđao je. A zatim uhvatio Darbija za
ruku, pa ga poveo prema zadnjem delu kapele, i Henrijeta ga je
jasno čula kako govori: „Nije prekasno da...“
Talas olakšanja koji je osetila kada je čula Darbija kako se
smeje bio je prilično zastrašujući.
Mala kapela se punila svetom, premda je Milisent insistirala
da ne pozivaju nikoga. Deca su sedela u prednjem redu, pored
Ezmine dadilje, a ledi Holkam i Imodžen sedele su u
naspramnom redu. Helen i njen muž, lord Godvin, sasvim
očekivano, sedeli su na naspramnim krajevima kapele. Vikar,
gospodin Fečam, klimnuo je i Henrijeta je ušla u malu kriptu sa
strane. Trebalo je da čeka na znak da se pojavi.
Naslonila se na kamenu kriptu i pokušala da ne razmišlja o
onome što sledi. Kripta je bila ukrašena kipom onoga ko je u
njoj bio sahranjen, kip je ležao na leđima i kruto držao ruke
podignute u molitvi. U kripti je bilo ledeno. Polako joj se vlaga
uvlačila u kosti, pa se i ona osećala kruto poput kipa.
Najzad su se vrata otvorila i lord Godvin se pojavio na
vratima čekajući da je odvede do oltara.
„Ris mi je najbliži prijatelj“, rekao joj je Darbi. „Pošto je tvoj
otac mrtav, zamolio sam Risa da ga zameni.“
Henrijeta je na trenutak pomislila kako će možda lord Godvin
njoj reći da nije prekasno, ali on je samo pružio ruku.
Svi su ustali kada je pošla iz zadnjeg dela kapele. Hladnoća je
učinila svoje: naglašeno je hramala. Zašto nije razmišljala o
prilasku oltaru? Imaće sreće ako se Darbi ne okrene i ne
pobegne s obzirom na to da se gotovo klatila pri hodu, u
trenutku u kom je žena trebalo da je najgracioznija.
Gospodin Fečam je izgledao veselo kao da ne sklapa brak
između grešnika, a mora da je na nju i Darbija tako gledao.
„Okupili smo se da spojimo ovog muškarca i ovu ženu u svetoj
zajednici braka.“
Henrijeta je mogla samo da se nada da njena porodica može
da čuje sveštenikove reči pored Džozinog glasnog šapata.
Prebacila je težinu s noge na nogu pitajući se da li će noga
prosto popustiti pod njom, a ona završiti na podu kapele.
Vikar je isticao da brak ne bi trebalo da se sklapa da
muškarac zadovolji telesnu požudu i apetit, kao divlja zver bez
svesti. Smesta je shvatila zašto su te konkretne reči korišćene u
službi. Premda se činilo da njen budući muž ne mari što je brak
bio određen kao lek protiv greha i bluda. Zapravo, blud je bila
primerena reč: ružna, oštra.
Vikar je nastavio da govori monotonim glasom, ali Henrijeta
je prestala da sluša kada je rekao da brak služi za rađanje dece.
Činilo se da se ova služba ne odnosi na nju s obzirom na to da je
posavetovala muža da uzme ljubavnicu, i da se ne spominje
činjenica da nije mogla da rađa. Zato je pokušala da razume
Džozine prodorne komentare iz prvog reda. Naslućivala je šta
devojčica govori. Džozi je želela da joj Ezme bude majka, ne
ledi Heni, koja ju je polila vodom. Henrijeta se trudila da ne
bude povređena. Džozi će je zavoleti.
Bol joj se spuštao niz desnu nogu sve do kolena. Darbi mora
da je primetio da prebacuje težinu jer ju je pogledao blago se
mršteći. Henrijeta je pokušala da se smiri.
Kada su se okrenuli od oltara, kao muž i žena, teško bi bilo
proceniti da li je bila nezadovoljnija Džozi ili Ris. Samo je Ezme
izgledala oduševljeno.
„Čestitam, Darbi“, rekao je Ris rukujući se s njim.
Pretpostavljam, pomislila je Henrijeta potišteno, da je, sad
kad je kasno da spase prijatelja od užasne sudbine, lord Godvin
odlučio da situaciju iskoristi najbolje što može.
„Da li si sasvim sigurna da želiš da putuješ sa decom?“
ponovo ju je pitao Darbi nakon čestitki zvanica. „Kočija nije
najbolje mesto da se produbi poznanstvo sa Anabel.“
„Ne“, ponovila je Henrijeta uporno. „Ne želim da deca putuju
sa neznancima, i bolje da započnem onako kako nameravam da
nastavim.“
„U tom slučaju, možda bi trebalo da povezem Risa u mom
fijakeru. Kupio sam putničku kočiju neposredno pre nego što
sam napustio London, pa bi tebi i deci trebalo da bude prijatno.“
„Naravno“, rekla je Henrijeta sa svim dostojanstvom koje je
uspela da prikupi. Podozrevala je da će Ris put provesti
opisujući Darbiju užasnu budućnost koja ga čeka u braku, ali
teško da je to mogla da spreči.
Henrijeta je bacila pogled na putničku kočiju, pa pošla prema
konjima. Bili su to jaki, teretni konji, primereni za kočiju koja je
izgledala dovoljno veliko da se u nju smesti putujuća pozorišna
trupa. „Kako se zovu?“, pitala je Darbija.
„Nemam pojma“, odgovorio je. „Kupio sam ih samo za ovu
svrhu.“ Bio je veoma veseo, bez sumnje jedva čekajući da se
smesti u udobnost svog fijakera sa muškim društvom.
Džozi nije htela da se odvoji od Ezmine dadilje, koja ju je
donela, i vikala je koliko je grlo nosi. „Ne želim da idem! Mrzim
London, mrzim London, mrzim London.“ Ugledala je Darbija,
pa malo promenila tekst. „Mrzim Sajmona! Mrzim Sajmona!“
Malo lice joj je bilo prekriveno crvenim flekama, i činilo se da
gubi glas.
„Putovaćemo brže od vas“, rekao je Darbi, bezbrižno
ignorišući sestru. „Sve će biti spremno za vas kada stignete u
krčmu Medved i sova, koja nam je prva stanica.“
„Ne sumnjam da ćete stići pre nas.“ Henrijeta je gledala
moćne konje upregnute u drugu kočiju.
„Trebalo bi da vam bude udobno.“ Džozini krici su se čuli iz
putničke kočije. „Premda ćeš možda želeti često da staješ jer se
čini da pauze pomažu da se Anabel umiri želudac. Henrijeta...“
Presekla ga je: „Putovaću s decom.“
Sagnuo se i žurno je poljubio u obraz. „Izuzetno sam
zadovoljan ovom situacijom.“
„Pod situacijom’ misliš na naš brak, ili na organizaciju
putovanja?“ pitala je sa tek neznatnim otrovom u glasu.
 „Brakom, naravno!“ A zatim se, veštinom koju svi muškarci
pokazuju u situacijama kada su za dlaku izbegli krizu, ponovo
naklonio. „Čekaću te u krčmi Medved i sova.“
Henrijeta je, nakon što joj je muž pomogao da uđe u kočiju,
sela. Džozi je ležala na podu između sedišta i neutešno jecala.
Henrijeta je tek povremeno razaznavala poneku reč, ali reči bez
majke jasno su se čule, i to ju je sprečilo da postavlja dalja
pitanja.
Anabel je, s druge strane, sasvim zadovoljno sedela na
sedištu preko puta Henrijete. Male noge je pružila pravo preda
se i sa užitkom jela pogačicu s mesom. Lice joj je bilo umazano
filom. Ezmina dadilja je stavila ogromnu korpu na pod između
sedišta, pa se obratila Henrijeti, koja se uplašila kada je videla
jasno saosećanje u njenim očima. „Imate ovde lepu korpu s
hranom, gospo.“
Spustila je glas: „Nakon što gospođica Anabel povrati ručak,
verovatno će malo dremnuti. Pa će ponovo ogladneti. U korpi
imate peškire, mnogo pelena i dva rezervna odelca za bebu.“
„Dva?“
„Gospodin Darbi je rekao da je na putu iz Londona mnogo
puta povratila, gospo. Naravno, moguće je da je preterivao,
muškarci umeju to.“ Nasmešila joj se ohrabrujuće. „Prava je
šteta što još nemate dadilju za decu.“
Bartolomju Bat je rekao da, iznad svega, čovek mora sa
decom da bude odlučan, čvrst i brižan. S obzirom na to,
Henrijeta bi trebalo da uradi nešto u vezi sa uplakanom
devojčicom na podu između sedišta.
Kočija se uz trzaj pokrenula i zagrmela pošljunčanim putem.
Kretala se i sporije nego što je Henrijeta mogla da zamisli.
Mislila je kako konji čak i ne kaskaju. Prosto su išli korakom.
Džozi je, pokazujući izvanrednu istrajnost, nastavila da jeca.
Henrijeta se sagnula. „Da li bi želela da sedneš pored mene?“
Džozi je podigla suzama izbrazdano lice i prilično kreštavo
izgovorila: „Želim... želim... želim da se vratim! Želim da se
vratim u dečju sobu. Volim dadilju. Želim da ostanem tamo.“
„Žao mi je. I meni se mnogo dopala Ezmina dadilja. Da ti
pronađemo dadilju kao što je ona?“
Džozi ju je prostrelila pogledom čistog prezira. „Strina Ezme
je rekla da je ona jedinstvena.“ Suze su joj se iznova prosule niz
obraze. „Mrzim putovanje. I bila sam s-s-srećna kod strine
Ezme. Mrzim Sajmona što nas je preselio. Želim da idem kući!“
Henrijeta nije čak ni znala na šta misli. Verovatno na Ezminu
dečju sobu jer sirotica verovatno nije mogla da ima na umu
dečju sobu u domu svoje majke, pošto je za nju tamo bila
zadužena jeziva dadilja Pivs sa metodom vlažne odeće.
„Molim te, sedi pored mene, Džozi“, rekla je što je uverljivije
mogla.
Džozi je nastavila da jeca.
Henrijeta se pitala šta bi Bat uradio. Nažalost, služavke su
njegovu knjigu spakovale u jedan od kofera. Ali ona je već znala
da nije rekao ništa korisno o napadima histerije. Bog zna da je
pažljivo tražila neko rešenje.
Sagnula se, pa pokušala da podigne Džozi na sedište, ali se
pokazalo da je njeno malo telo bilo žilavo i da je pružalo snažan
otpor. Džozi je samo glasnije zaplakala.
Najzad je Henrijeta uspela da uhvati Džozi i podigne je na
sedište. Nažalost, morala je da osloni noge o pod kočije, zbog
čega ju je prostrelio bol u nozi, pa je glasno udahnula. Ali uspela
je da zadrži Džozi. Činilo se da devojčica gubi snagu, i bio je i
red nakon pola sata plakanja.
„Znam da brineš da li ćemo pronaći brižnu dadilju“, kazala je
Henrijeta utešno. „Veruj mi da ćemo tvoj brat i ja učiniti sve što
možemo...“
„Ne dopadaš mi se“, rekla je Džozi sva očajna. „Ne dopadaš
mi se i ne želim da mi ti budeš majka.“
Kočija se klatila sporim korakom dok je Henrijeta grlila
Džozi i pitala se šta dalje da radi. Džozi je taj problem rešila
tako što se istrgla Henrijeti iz naručja, pa otpuzila na naspramno
sedište. Henrijeta je podigla bradu i trudila se da ne mari.
Okrenula se prema Anabel taman na vreme da primeti da
beba izgleda pomalo bledo. I naravno, Anabel se nakašljala na
onaj neobičan suv način koji je Henrijeti bio poznat i, bez
odlaganja, povratila ostatke pogačice po podu kočije i
Henrijetinim cipelama.
Džozi je, kao po komandi, povratila snagu. „Ne želim da mi
ti budeš majka!“, vrištala je. „A ne želi ni Anabel!“
 34
O bebama u korpama i
porodicama u kočijama

Darbi i Ris su stigli u krčmu Medved i sova negde oko tri sata
posle podne. Ris je putovanje proveo zamotan u uglu
nemelodično pevušeći ispod glasa muzičke odlomke. Bilo je to
dovoljno da čoveka natera da počne da pije. I čim je kočija stala,
on se udaljio ulicom mrmljajući nešto o orguljama i seoskoj
crkvi.
Darbi je unajmio sobe, pronašao ženu koja će paziti na
Anabel i Džozi u toku noći, pa otišao napolje i pogledao put
kojim su došli. Poslednjih sat ili nešto više obuzelo ga je
podmuklo osećanje krivice.
Loše je organizovao ovo putovanje. Istina je bila da je bio
povređen Henrijetinim insistiranjem da je ovo bio brak iz koristi
koji je njoj omogućio da prisvoji njegove sestre kao da su one
nasledstvo koje je on uneo u brak. No ipak nije bilo u redu da je
ostavi samu u kočiji sa dvoje dece, ma koliko ona pričala o tome
kako želi da bude majka.
Iskusna dadilja nije mogla da se nosi sa Anabelinim slabim
stomakom i Džozinim napadima histerije. Putovanje iz Londona
je bilo pakao; nije bilo razloga da očekuje da putovanje nazad
bude išta drugačije. Uzdahnuo je, pa se okrenuo krčmaru i počeo
da pregovara s njim oko iznajmljivanja konja. Pet minuta kasnije
kaskao je nazad putem kojim je došao.
Pola sata kasnije ugledao je kočiju. Nežno se klatila putem, i
izgledala baš kao ono što je i bila: kočija u kojoj se nalazila
porodica jednog muškarca. Zaustavio je kočiju, vezao konja za
nju, pa ušao u kočiju sa osećanjem straha, koji je dodatno
pojačao zadah koji ga je dočekao. Prvo što je ugledao bila je
velika korpa između sedišta u kojoj se nalazila gomila
izgužvanih čaršava i dečja odeća. Očigledno je bilo da Anabel
nije više bila u odeći koju je nosila tog jutra. Ali sve u svemu,
dočekao ga je izvanredno miran prizor.
Henrijeta je sedela u uglu, Anabel joj je ležala na grudima i
obe su čvrsto spavale.
Po Anabelinim očima, koje su bile otečene čak i u snu,
naslutio je da je dobrano plakala pre dremke. Džozi je sedela na
drugom sedištu, jednu je nogu zavukla poda se, i sisala palac.
Čim ga je ugledala, izvadila je palac iz usta i rekla: „Ššš! Anabel
spava!“
„Vidim“, odvratio je Darbi, pa seo pored nje i klimnuo
glavom lakeju koji je zatvorio vrata. Kočija je nastavila teškim,
sporim ritmom dalje. „Pomislio sam da vam se pridružim, u
slučaju da Henrijeti zatreba pomoć. Da li je putovanje bilo
prijatno?“
Nešto u načinu na koji je Džozi posvećeno sisala palac i
zurila u čizme kod njega je probudilo sumnju. „Putovanje je bilo
prijatno, zar ne?“
Nije odgovorila. „Džozi?“
Najzad je njegova sestra izvadila palac iz usta i rekla: „Mogu
da je zovem Henrijeta jer se udala za mog brata.“
Darbi je trepnuo. „Dobro.“
„Ima preku narav“, nastavila je Džozi nemarno. „Vidi.“
Pokazala je jednu od malih lampi koja je bila pričvršćena za zid
kočije. Darbiju je delovala sasvim normalno, ali je Džozi u nju
zurila sa zadovoljstvom. Činilo se da je abažur pretrpeo nekakvu
štetu.
Pa, pomislio je Darbi, moja majka je bacala pečenu junetinu.
Pretpostavljam da mogu da budem spreman na poneki leteći
abažur. Džozi nije izgledala ni najmanje uznemireno. Verovatno
se zbog ispada gneva osećala sasvim lagodno. Imao je
neodređen osećaj da je bila prisutna pretprošlog Božića – pa,
jasno je bilo da su Džozi pozvali u prizemlje u nekom trenutku,
ali da li je bila u prizemlju kada je njegova maćeha bacila činiju
za supu na vikara? Njegov otac je samo rekao: „Dovraga,
odlomila si ćošak.“
Mogu da negujem istu tu letargiju, rekao je Darbi sebi. Sada
kada je proveo nekoliko trenutaka u kočiji, jedva da je mogao da
oseti neprijatan zadah. Štaviše, Henrijeti je kosa ispadala iz
mrežice za kosu, i izgledala je neobično razbarušeno, što ga je
navelo da pomisli kako svako putovanje ima kraj – i da se na
kraju ovog putovanja nalazi njegova prva bračna noć.
Džozine oči su bile teške, i Darbi je pretpostavio da će
svakog časa zaspati. Oklevao je na trenutak, pa podigao Anabel i
spustio je u delimično praznu korpu na podu. Mogla je biti
osmišljena upravo u tu svrhu – dete jedva da se pomerilo u snu.
A zatim je seo pored svoje žene i privukao je sebi na rame. Na
trenutak je otvorila oči, pa ga omamljeno pogledala i rekla:
„Upozorila sam te!“, te ponovo nastavila da spava.
Pa se Darbi naslonio u ugao i gledao Džozi kako tone u san.
Kada je sklopila oči, on je već odlučio da udovolji sebi i ukloni
mrežicu koja je držala Henrijeti kosu. Polako je, lagano uklonio
što je mogao više ukosnica iz kose svoje žene a da je ne probudi.
Nije ni čudo što je njena kosa delovala tako poslušno. Nosila je
mnogo više ukosnica nego što bi mogao da pretpostavi da je
ženi potrebno. Najzad je uspeo da ukloni mrežicu koju je nosila
na glavi i baci je u stranu. Neće se njegova žena oblačiti kao
baba.
Dva minuta kasnije tačno je znao zašto se Henrijeta odlučila
za mrežicu i zašto je nosila više ukosnica nego što je moglo da
se pronađe kod trgovca u radnji. Kosa joj se prosula preko
ramena kao griva, prošarana zlatom i ćilibarom. Nije se
kovrdžala: reč kovrdže ga je podsetila na lokne, i devojčice.
Padala je u vatri, neposlušna i nesputana, sve do njenog struka.
Provlačio je prste kroz masu grube svile.
Razume se, nosila je haljinu za putovanja čiji kroj nije
odavao dužno poštovanje ženskom telu. Bila je debela i činilo se
da na nekim delovima nije čak ni prianjala uz telo. Darbi je
prešao rukom niz prednji deo Henrijetinog tela, ali nije osetio
ništa osim lošeg kroja. Pa, bile su tu izbočine koje su verovatno
skrivale grudi, ali proklet da je ako je mogao da oseti njihov
oblik. Premda mu dodir nije bio potreban da ga na njih podseti,
pomislio je pomalo mrgodno. Oblina njenih grudi ga je
progonila u snovima. Prešao je prstima preko čvrste vune
gornjeg dela haljine. Ispod ove vune njene grudi su bile nalik na
najfiniju belu čipku, ali mnogo mekše. A iz beline se
rascvetavala bradavica rumena kao kasna ruža.
Džozi je zahrkala u snu, a Darbi se zaledio. Nije bilo veoma
gospodstveno dodirivati grudi svoje žene u prisustvu dece, čak
ni usnule. Spustio je šaku na toplu oblinu Henrijetine desne
dojke, ili barem na izgužvani štof koji je verovatno pokrivao
njenu dojku. A zatim je prestao da razmišlja i počeo da oseća
obrise njenog tela pod rukom. Osećao se kao da pokušava u
mraku da pogodi koju voćku drži u ruci.
Samo što je on pod rukom osećao samo odeću. Osećao je
svaku zasebnu kost korseta, što je značilo da je njegova nevesta
nosila donji veš koji je bio težak i sputavao je kao i onaj koji je
njegova baka verovatno nosila. Lenjo je prelazio prstima preko
svake kosti korseta, osećao slojeve izgužvane vune. Nije ni čudo
što je Henrijeta držala leđa pravo. Nije imala izbora.
Što se Henrijete tiče, ona je suviše uživala da bi otvorila oči.
Neobično je utešno bilo probuditi se iz sna i osetiti kako
Darbijevi dugački prsti poigravaju na njenim grudima i spuštaju
joj se niz telo. Malo je nedostajalo da zadrhti, toliko joj je
prijalo, samo što bi se time odala. Čak i kroz slojeve vune,
korset i donji veš, njeno telo je znalo da je njegova ruka tu.
Činilo se da sada dodiruje korset. Henrijeti su kapci zadrhtali
i malo je nedostajalo da otvori oči napeta od želje da ga pita šta
to radi. Opojan je bio način na koji su njegovi prsti klizili preko
njenih dojki. Od same pomisli na to srce joj je zagrmelo u
grudima, i drhtaj ju je potresao i spustio se naniže, između
njenih nogu. Kao da se nalazila tik ispod površine vode. Žudela
je da on probije površinu. Grudi su joj bridele i gotovo
preklinjale da ih on dotakne.
Otvorila je oči uz blagi udah. Smesta je prestao da je
dodiruje, prsti su mu se opustih i umirili kao da je tek pridržavao
usnulu ženu, pa je slučajno prebacio ruku preko njenih grudi.
„Uživaš, draga?“, prošaputao je sagnuvši se tako da je dahom
pomerio kovrdže na njenom čelu.
Trebalo bi da porekne... da tvrdi da je spavala... trebalo bi da
se ponaša kao dama. Sela je i pomislila šta bi želela sledeće da
uradi.
„Da li ti je udobno?“ pitao je, a njegov promukli, gotovo
sneni glas naterao ju je da se ponovo sruči na njegovo rame. Kao
da je čuo njene misli. „Nasloni se, Henrijeta.“
Ona se nikada, nikada, nije naslanjala ni rušila. „Drži leđa
pravo, pa će tvoj deformitet biti manje vidljiv“, savetovao je
jedan lekar. Henrijeta nikada nije zaboravila taj savet.
Iznenada je skočila. „Deca!“, glasno je udahnula.
 „Obe spavaju“, rekao je, pa je povukao nazad na sebe.
Izgubila je ravnotežu i pala mu pravo u krilo. Dahom joj je
milovao vrat.
„Šta se, zaboga, desilo mojoj kosi?“ Dok se iskretala u stranu
da uhvati tešku zavesu kose, čula je krajnje čudan, gotovo
prigušen zvuk iz Darbijevog grla.
„Da li je sve u redu?“
Darbi je morao da razmisli kako na to da odgovori. Okrutni
bogovi koji su dizajnirali korsete zaboravili su da pokriju
Henrijetinu zaobljenu zadnjicu kitovom kosti. Ugnezdila se u
njegove prepone, opojno obla, meka i nežna. Verovatno nije
imala predstavu šta mu je štrčalo između nogu.
Ali je bogami nešto primetila. Nastavila je da se migolji
pokušavajući da pronađe prijatan položaj.
Spustio je ruke na njen struk, pa je premestio pored sebe na
sedište. Njegova žena se osvrtala oko sebe, očigledno se pitala
gde je nestala njena mrežica.
A zatim je raširila oči kada je shvatila da nečega nema. „Gde
je Anabel?“
„Ovde“, odvratio je Darbi, pa ponosno podigao poklopac
korpe za piknik. Bila je odlična za nošenje dece.
„Stavio si Anabel u korpu za piknik? A onda si... stavio
poklopac!“
„Nije mogla da se uguši“, istakao je Darbi. „Korpa je pletena,
ima dovoljno vazduha.“
Henrijeta je zurila u njega otvorenih usta, i Darbi je bio
prilično siguran da bi, da je u blizini bio pečeni juneći but, on
sada leteo u njegovom smeru. Pa je prvi reagovao.
Nije to bio poljubac gospodina.
Bilo je to upozorenje, smernica i pokazatelj onoga što
predstoji uveče. Ako nije znala zašto je njegovo krilo naglo
postalo tako kvrgavo mesto za sedenje, Darbi je svakako znao.
Iz nepoznatog razloga, zbog svoje monotono odevene ženice
osećao je bolnu požudu kakvu nije osetio čak ni kada je bio
opčinjen trećom služavkom. Bila je to duboka, gladna potreba
koju je osećao, primitivna koliko i glad ili žalost.
Jezikom je prodro u njena usta onako kako su kozaci
prodirali u sela: najpre su napadali, posle postavljali pitanja. Taj
poljubac je govorio o nagosti, grudima bez korseta i krilima bez
pantalona.
A njegova žena, njegova mala žena pravih leđa, jasno je
razumela poruku. Spustila je ruke na njegova ramena i rekla
nešto nerazumljivo. Mora da ga je ukorila. Ali on je osećao njen
ukus... osećao strast u njoj, i pored toga što je odgurivala
njegova ramena. On ju je prosto zgrabio i ponovo je spustio sebi
u krilo, i plamen vatre mu je oprljio prepone kada se njena
zadnjica smestila na njegove noge. A zatim je uzeo njene usne,
duboko jezikom zašao u njih, rukama je snažno privijajući uza
se.
Sasvim nenadano, njen jezik je sreo njegov, možda stidljivo,
ali svakako željno. Sirova požuda koja mu je prostrujila telom
bila je pravo otkriće.
Sajmon Darbi nikada nije gubio pribranost. Nikada. Rano u
životu je presekao da su sirova osećanja neprivlačna i
nepreporučljiva. Gledao je svoju maćehu kako pada u ekstazu
gneva, a njegov otac jedva da se, i dalje očaran lepotom svoje
žene, na to žalio. Kasnije je Darbi gledao kako njegov otac
podleže groznici kocke, i kako ne može da prestane da stavlja
sve veće i veće uloge čak i na karte koje nisu imale vrednost.
Darbi je rano uspeo da suzbije svoje reakcije na primerenu
meru.
Ali sada je, u udaljenom kutku uma, Darbi bio svestan da bi
njegova rođena žena za njega mogla da predstavlja propast.
Drhtao je – bukvalno drhtao. Nikada u životu nije drhtao držeći
ženu u naručju. Bilo je to ponižavajuće.
Morao je da razgovara sa njom, objasni joj da nije...
„Šta to radiš Henrijeti?“, pitao je uz izvesno interesovanje
glasić sa druge strane kočije.
Njegova žena je promuklo zaječala, pa se odmakla od njega
toliko brzo da umalo nije pala na pod kočije.
Darbi se uspravio i zagledao se u sestru. Koliko je dugo
Džozi bila budna? Sedela je na naspramnom sedištu, sisala palac
i gledala ih upitno.
„Pozdravljao sam Henrijetu“, rekao je.
Džozi je skupila oči. „Mene tako nikada nisi pozdravio“,
kazala je.
„Ti mi nisi žena.“
Džozi je smesta stisnula usne u tanku liniju. Darbi se spremio
za eksploziju životinjskih krikova i vriske, ali Henrijeta je
presekla vrisak baš kada se spremao da izbije.
„Upamti šta sam ti rekla, draga“, rekla je pokazujući glavom
abažur.
Na njegovo silno iznenađenje, Džozi je trepnula i umirila se.
Jasno je bilo da je za abažur bila vezana neka opasna pretnja.
„Gospodin Darbi ne želi da bude grub prema tebi“, nastavila
je Henrijeta. Uvijala je debelo uže kose dok je ovo govorila i
žurno je podizala, premda nije mogao da proceni kako je
nameravala da je zadrži na glavi bez mrežice (koja je sada bila
prijatno smotana u Darbijevom džepu).
Na sreću, činilo se da se kočija kotrlja preko kaldrme, što je
bio siguran znak da su najzad stigli do krčme Medved i sova.
„Tvoj brat i ja smo razmenjivali pozdrave“, rekla je
Henrijeta. Odustala je od pokušaja da namesti kosu i prosto je
natukla šešir na nju. „Venčane osobe se pozdravljaju poljupcem
kada se neočekivano sretnu.“
Džozi nije izgledala kao da joj veruje, ali Henrijeta joj je
smireno rekla da stavi šešir jer su bez sumnje stigli do krčme.
Darbi je bio jednako sumnjičav kao i njegova sestra.
Pogledao je svoje krilo. Ako je ovo bio običan pozdrav, šta će
njegova supruga misliti o noći?
Pogledao je Henrijetu i sa zadovoljstvom video rumenilo na
njenim obrazima, punoću njene donje usne, koja je govorila o
njegovim strastvenim poljupcima.
Male pahulje snega počele su provejavati pored kočije kada
je Darbi izašao iz nje. Bilo je rano veče, ali nebo je bilo mračno i
nisko, obećavalo je mećavu. Henrijeta mu je pružila delimično
usnulu Anabel. Osvrnuo se u potrazi za lakejom, ali jedini ko je
bio tu da ponese bebu izgledao je kao trapavi grubijan koji bi
mogao da je ispusti. Pa je, na svoje iznenađenje, uhvatio sebe
kako nosi dete prema krčmi. Probudila se i uputila mu jedan od
onih bezubih osmeha i rekla mu mama. Bila je prijatan mali
zamotuljak, pogotovo kada nije zaudarala suviše primetno.
Male pahulje su padale na vatrenu masu Henrijetine kose.
Smesta su nestajale, isparavale od vreline, bez sumnje.
„Mislim da sutra nećemo moći da nastavimo sa putovanjem“,
rekao je sustigavši ženu dok je uvodila Džozi u krčmu.
„O bože“, rekla je Henrijeta gledajući u nebo.
Predao se slatkom iskušenju. „Možda ćemo morati da
provedemo dan u postelji“, kazao je sagnuvši se do njenog uha.
„Čisto da se zagrejemo, naravno.“
Pogledala ga je usana otečenih od poljubaca i ponovo ga
iznenadila. U očima joj se na trenutak pojavio smešak, čak je i
izvila uglove tamno-ružičastih usana. Pahulje su se nakupljale
na njenoj kosi i trepavicama, ali nije bila snežna kraljica
zaleđena do srži.
Nemo ju je pratio kroz vrata krčme jer bukvalno nije znao šta
da kaže. Pomisao da je puki smešak mogao da pošalje talas
vreline koji se širio kao kuga njegovim telom zaprepastila ga je.
 35
Večera za troje

„Da li su vam seoske orgulje bile po volji, lorde Godvin?“,

pitala je Henrijeta, odlučno se trudeći da ignoriše muža. Ponašao
se na krajnje budalast način, prislanjao je nogu uz njenu i smešio
joj se kao da... kao da... Otrgnula se od te misli. Krčmar je ušao i
lično nadzirao odnošenje fileta iverka i serviranje ovčjeg
paprikaša.
„Nisu bile strašne.“ Ako lord Godvin i nije baš groktao,
zvučao je tako. Henrijeta je počinjala da se vređa. Već gotovo
trideset minuta se trudila da vodi prijatan razgovor sa
muškarcem koji je tvrdio da je najbliži prijatelj njenog muža, a
on je sve vreme bio vrlo nepristojan prema njoj. To je bila jedina
reč koju je mogla da upotrebi.
Čak ni sada nije pokazao ni trunku interesovanja da nastavi
njihov razgovor, već je samo bockao ovčetinu kao da nije
dovoljno kuvana. Uzela je gutljaj vina upozoravajući sebe da ne
dozvoli da joj se otme neki nerazuman komentar. Nije se nje
ticalo što je on bio ćutljiv, osoran i sve u svemu...
Dala mu je još jednu šansu.
„Lorde Godvine, šta mislite o Napoleonovom izgnanstvu na
Elbu? Verujete li da će ostati na ostrvu?“
„Ne marim šta će biti s njim.“
Henrijeta je pogledala muža.
„Ne bih se trudio“, savetovao ju je. „Ris toliko dugo nije
razgovarao sa uglednom ženom da ne zna ni kojim jezikom da
joj se obrati.“
Ali Henrijeta je bila poznata po svojoj istrajnosti. „Nije li
protekla godina bila od silnog značaja za Francusku, lorde
Godvine?“
„Možda za Austriju.“
„Austriju?“
„U jesen je priređeno izvođenje Betovenove opere Fidelio za
članove Bečkog kongresa“, izrekao je Ris savršeno ravnodušno.
„Gospođo Darbi, ako pokušavate da impresionirate muža
ispoljavanjem obimnog poznavanja unutrašnjih odnosa, molim
vas da tu demonstraciju sačuvate za privatne odaje.“ Iskapio je
vino, pa uz tresak spustio čašu. „Uveravam vas da sam ja sasvim
dovoljno impresioniran sposobnostima koje ste ispoljili u
postizanju trenutnog bračnog stanja.“
Henrijeta je skupila oči. Čovek je očigledno želeo da je
navede da izgubi strpljenje, verovatno da dokaže neki moronski
stav o naravi žena koji je izneo Darbiju. Znala je da će vožnja
kočijom sa njim dovesti do nevolje.
Na sekund je razmislila, pa vrelim pogledom ošinula Risa
ispod delimično sklopljenih trepavica. „Kakvo je zadovoljstvo,
lorde Godvine, čuti tako neočekivanu rečitost od vas.“
Pogledao ju je oprezno. Verovatno je mislio da koketira s
njim. Ris je najbliži prijatelj tvog muža, rekla je sebi. Budi
ljubazna prema njemu.
„Plašim se da sve do sada, dok mi Darbi nije rekao, nisam
bila svesna da je vama toliko teško da razgovarate sa udatim
ženama. Premda sam primetila da ste imali poteškoća da
razgovarate sa gospođom Kejbl za vreme večere kod ledi
Rolings.“ Ljubazno mu se nasmešila. „Učinićemo ovo što je
moguće jednostavnijim. Svakako ne bih želela da vas
uznemirim, pogotovo sada kada sam svesna da su teme kojima
se bavite tako ograničene.“
Darbi se zagrcnuo.
„Uverena sam da razgovor sa uglednom ženom ume da bude
zahtevan. Koja bi tema vama bila prijatnija? Da vidimo... Koliko
čujem, vaša poslednja gošća bila je operska pevačica. Mora da je
to zanimljivo? Da li redovno razgovarate o Betovenu?“
Ris Godvin je nastavio da žvaće komad mesa, ali videla je da
mu je privukla pažnju. Henrijeta je potisnula smešak. Osećala je
nalet ushićenja.
„Jeste, operska pevačica je“, najzad je odgovorio Godvin.
Baš kada je Henrijeta primetila proračunati sjaj u njegovom oku,
on je skandalozno dodao: „Sa žalosnom sklonošću da peva u
postelji.“
„To mora da je posledica njene mladosti“, odgovorila je
Henrijeta smireno. „I ja sam u jednom trenutku volela da pevam
nakon što bih se probudila. Verujem da sam tada najviše volela
pesmicu Piter što bundeve jede. Čekajte da se setim... kako je
glasio onaj drugi stih pesmice Di-di-da, moga sina Džona?“
„Ima neke veze sa odlaskom u postelju bez određenih delova
odeće, zar ne?“, rekao je njen muž. U glasu mu se čuo smeh.
„Otišao je u postelju u čarapama – ili ne, mislim da nije imao
čarape. Ne mogu da se setim.“
„Pretpostavljam da od toga pati i prijateljica lorda Godvina.
Ah, kakvo je zadovoljstvo biti dovoljno mlad da se probudiš sa
pesmom u mislima!“
„Nije baš toliko mlada!“ zarežao je Godvin, ali Henrijeta je
videla treptaj – tek treptaj – poštovanja u onim njegovim
zlovoljnim očima.
„Nema potrebe da se pravdate“, rekla je utešno. „Za nekoga
ko toliko silno pati tokom razgovora sa odraslom ženom,
pretpostavila bih da je razlika u godinama između vas sasvim
utešna. Mora da ste trideset godina stariji od vaše pratilje, ne?
Deca su tako zabavna.“
„Razlika u godinama između nas ne iznosi trideset godina!“
riknuo je Godvin. „Ja sam u tridesetim!“
Henrijeta je stavila ruku na srce. Uživala je silno. „Bože mili,
nadam se da vas nisam uvredila!“ Odmerila ga je od glave do
pete. Bio je neuredan kao i uvek, kosa mu se kovrdžala na
ramenima, a košulja mu je bila isflekana mastilom. „Potpuno ste
u pravu: sada vidim da niste toliko stari.“ Zastala je kao da
sumnja u sopstvenu procenu.
„U svakom slučaju, vreme ume da reši ove probleme, lorde!
Samo pomislite: za koliko? Pet godina ili otprilike toliko? Vaša
prijateljica će biti punoletna i vi ćete moći da se upustite u čitavu
tu tešku rabotu vođenja razgovora.“
Uzela je gutljaj vina i uputila blistavi smešak pun
zadovoljstva koje je osećala. Bilo je tako prijatno obedovati sa
dva odrasla muškarca pre nego sa sestrom i maćehom. Nikada ni
pomislila ne bi da će razmenjivati blago dvosmislene žaoke sa
muškarcima. Način na koji ju je Darbijev prijatelj gledao gotovo
je bio dovoljan da je natera da se naglas nasmeje.
„Plašim se da je lordu Godvinu i ovaj neobavezni razgovor
teško pao“, rekla je okrenuvši se mužu. „Darbi, hoćemo li
sirotanu pokazati kako izgleda učtiv razgovor? Molim vas, lorde
Godvine, slušajte pažljivo, i možda ćemo uspeti da vam
objasnimo Pariški mir.“
Ali Ris ju je prekinuo. „Proklet da sam ako nisi sebi učinio
uslugu, Darbi“, rekao je nasmejavši se grubo. Pa se nagnuo
preko stola i uzeo Henrijetu za ruku. Na njeno zaprepašćenje
prineo ju je usnama galantnim izrazom učtivosti kakav je viđala
samo kod najuglađenijih muškaraca. „Iznenadili ste me. Bolje
me zovite Ris, uzgred. Ne podnosim titulu.“
 Povukla je ruku i stavila je preko srca. „Darbi, molim te da
mi pomogneš da se povratim ako izgubim svest. Osećam kako
svakog časa postajem sve mlađa. Erl mi se obratio. Verujem da
sam upravo ušla u počasne redove kurtizana!“
Darbi se nagnuo bliže njoj. „Mislim da tu titulu nećeš istinski
moći da zaslužiš dok ne prođe ova noć, draga.“
Njegov duboki glas smesta ju je od neprimerenog humora
bacio u neku vrstu vrtoglave, vrele uzbuđenosti. Zapravo,
osećala je rumenilo kako joj se širi obrazima dok ga je gledala u
oči. Bile su grešne. Načisto grešne.
Ris se zacerekao sa druge strane stola. „Proklet da sam, ali
skoro da ti zavidim, Darbi.“
„Hmmm-ham“, rekao je Darbi. Držao je Henrijetinu ruku u
svojoj i prineo ju je usnama. Čudno – kada joj je Ris poljubio
ruku, nije osetila ništa osim veselog zadovoljstva, ali Darbi je
trebalo samo da pređe usnama preko njenih prstiju, pa da joj se
stomak uskomeša u zbunjenom, pregrejanom haosu. „Hoćemo li
se povući za večeras, suprugo?“
Henrijeta je povukla ruku. „Svakako ne! Nismo još ni... stiže
još jedno jelo“, izgovorila je sa izvesnim olakšanjem. Krčmar je
otvorio vrata i uveo lakeje koji su doneli žele, lisnato testo sa
jabukama i tanjir sa slatkim kolačima.
Ris se ponovo nasmejao, ali na sreću nije ništa komentarisao.
Kada su se vrata za lakejima zatvorila, rekao je: „Pretpostavljam
da učtivost nalaže da ja odaberem temu razgovora.“
Henrijeta mu je uputila osmeh. „Vidite kako je lako!“
Frknuo je. „Kako ste preživeli u kočiji? Moram da kažem da
mi se želudac uzburka od same pomisli na putovanje sa malom
Anabel. Posetio sam dečju sobu neposredno nakon što su
devojčice prešle u London, a ona mi je bljucnula na čizme u
znak pozdrava.“
 „O, bilo je lepo...“, počela je Henrijeta, pa stala. Nije bilo
svrhe da izbegava istinu. „Zapravo, bilo je načisto užasno i
očajno.“ Presekla je lisnato testo sa jabukom na četiri jednaka
komada. „Džozi je vrištala kao poremećena, do te mere da sam
pomislila da će joj pući rebro, ako je tako nešto moguće.“
Osetila je na leđima Darbijevu toplu ruku. „Ona je
nezahvalna zverčica“, rekao je.
„Ne, nije“, kazala je Henrijeta. „Ona je potpuno... očajna. I ja
ne znam kako da joj pomognem.“
„Mislio sam da je problem Anabelin želudac?“, rekao je Ris.
„Zašto je Džozefina vrištala?“
Henrijeta se trudila da ne razmišlja o toplini Darbijeve ruke
na leđima. „Plakala je i podsećala me je da je dete bez majke.“
„I? Recite joj da ste joj vi sada majka“, kazao je Ris.
„Ali ja joj nisam majka“, istakla je Henrijeta. „Obavestila
sam je da ću, pošto sam se udala za njenog brata, preuzeti ulogu
njene majke. Gospodin Bartolomju Bat, istaknuti stručnjak o
podizanju dece, kaže da decu ne bi trebalo lagati.“
„To je budalaština“, kazao je Darbi. „Ja sam od svoje majke
čuo previše istine. Samo reci Džozi da si joj majka i završi s
tim.“
Henrijeta ga je pogledala blago se mršteći, ali nije ništa dalje
rekla.
„Slažem se“, kazao je Ris. „A onda joj reci da prestane sa
galamom jer tako nikada neće uhvatiti muža. Ništa muškarcu
nije toliko mrsko kao žena koja stalno ciči.“
„O bože, da. Moram joj to reći. Ipak je muž imovina dostojna
zavisti. Samo pogledajte vas, erle.“
Ris se nasmejao i ustao od stola. Iznenadio ju je kada se
spustio u naklon. Na trenutak je izgledao gotovo naočito, a
sumorno lice mu se opustilo u smešak. „Ledi Henrijeta, stvarno
mi je bilo zadovoljstvo. Darbi, povlačim sve što sam rekao u
kočiji.“
Čim je napustio prostoriju, Henrijeta se okrenula Darbiju.
„Znala sam da ti je govorio nešto užasno u kočiji!“
Muž ju je podigao na noge pre nego što je odgovorio. „Nisam
ga slušao“, rekao je, pa je pogledao u oči. Henrijeta je iznenada
postala svesna da je ostala sama s njim. Da im nije bila potrebna
pratilja. Da su venčani. „Razmišljao sam o nečemu drugom.“
 36
Bračna noć

Bračne noći su mnogo toga mnogim ljudima: zastrašujuće

nevoljnima, suviše kratke željnima.
Henrijeta je čitala dovoljno poezije, naročito one pesme koje
su govorila o iščekivanju ove noći, da bi znala da su neke žene
željne da je dožive. Pogledajte samo Juliju, koja ne prestaje da
priča o tome kako Romeo leži na njoj kao sneg na leđima
gavrana. Naravno, Julija je to rekla pre nego što se Romeo
popeo u njenu sobu – što je bila znatna razlika, barem za
Henrijetu. Julija nije znala šta bračni čin podrazumeva, a ona,
Henrijeta, znala je to.
Problem je bio što je ona, Henrijeta, znala suviše o ovoj
proceduri da bi joj se radovala. Zapravo, da su sa njenog prozora
visile merdevine od užeta, ona bi se u tren oka spustila njima
napolje. Nije bilo važno što je bez sumnje bilo teško spuštati se
njima. Čežnjivo je pogledala kroz prozor, ali nije videla ništa
osim zida od cigle preko koga je vetar nosio sneg.
„Samo lezi mirno“, rekla joj je Milisent tog jutra. „Brže će se
završiti ako budeš ležala mirno. Razmišljaj o nečemu korisnom.
Ja sam često pravila spisak posteljine. Tako te sve, to manje
iritira.“ A zatim je dodala praktične, premda mučne pojedinosti
kako da se nosi sa curenjem – što Henrijeta uopšte nije
razumela. Zvučalo je kao da je procedura neuredna koliko i
mesečno krvarenje, što je igrom slučaja Henrijeti bio najmanje
prijatan deo meseca. Zapravo, da je imala makar i slutnju da
bračna intimnost zahteva da žena sutradan nosi uloške od krpa,
nikada ne bi pristala na brak.
Ali Anabel joj je rekla mama kada je otišla da im poželi laku
noć. A Džozi je imala samo mali napad plača pre odlaska u
postelju, i razlog je bila činjenica da joj je Anabel povratila na
spavaćicu. Henrijeta je smatrala da je povraćanje prihvatljiv
razlog za napad ljutnje. Sada su obe devojčice čvrsto spavale, a
čuvala ih je prijatna devojka po imenu Dženi. Još bolje, Dženi je
pristala da pođe sa njima za London.
Zbog čega se tek udata Henrijeta Darbi obrela u najvećoj
spavaćoj sobi koju je krčma Medved i sova mogla da ponudi.
Sama.
Henrijeta nije mogla da se odluči da li da se razodene ili ne.
Nije imala sobaricu dok ne stignu u London i dok je tamo ne
pronađe, pa je nosila jednostavnu putnu haljinu koju je lako
mogla sama da raskopča. Naposletku se okupala (da ukloni
podsetnike na Anabelinu večeru), pa obukla spavaćicu i ogrtač.
Sedela je pored prozora i turobno razmišljala o sposobnosti
Zlatokose da svoju kosu pretvori u lestve, kada su se vrata
otvorila i pojavio se Darbi.
„Dobro veče!“, rekao je. Nosio je bocu vina i dve čaše.
Henrijeta ga je pogledala prilično ogorčeno. Zbog njegove
neprimerene požude sedela je ovde i čekala jedan tako
neprijatan događaj.
Činjenica da je on bio tako otmen činila je sve posebno
neprijatnim. Dan je bio dug, ali on je bio besprekorno odeven.
Kosa mu je bila razbarušena na takav način da se činilo da je baš
tako želeo da je očešlja, i sada je dugačkim, otmenim prstima
vadio čep iz boce. Zašto je ona morala da trpi curenje i bol i krv
kada će on bez sumnje ostati jednako izvanredan i doteran kao i
uvek?
 Darbi joj je pružio čašu i ona je uzela gutljaj. No uprkos
svemu, bila je prilično znatiželjna da vidi svog muža bez odeće.
Što je bez sumnje bila neprimerena misao.
„Bio sam u prizemlju i krčmar je potvrdio da smo zavejani“,
nepotrebno je, činilo joj se, naglasio.
Otpila je još malo vina.
„Boli li te kuk?“, pitao je, pa seo preko puta nje.
Osećala je kako je obliva rumenilo. Je li ovo bio bračni život?
Da li to znači da muž može bez stida da spominje delove vašeg
tela?
„Kao i obično“, rekla je ne ostavljajući prostor za dalji
razgovor na tu temu.
Darbi je pogledao svoju ženu i zapitao se kako da, dođavola,
nastavi. Nije se razumeo u device s obzirom na to da se Moli,
treća služavka, opirala njegovim laskanjima. Henrijeta je sedela
uspravno kao marioneta. Leđa su joj bila savršeno poravnata sa
naslonom stolice na kojoj je sedela, glava uspravna kao
mermerna kugla u podnožju stepenica.
Trebalo je da pretpostavi da će joj maćeha napričati gomilu
koještarija o prvoj bračnoj noći. Ledi Holkam je vrlo jasno
pokazala svoje gađenje prema ovom činu. Ako bude sledio svoju
želju i prosto joj svuče spavaćicu i baci je na krevet, Henrijeta će
se zalediti.
A opet, Henrijeta nije ledi Holkam. Želela ga je. Mislio je da
čak i sada pogled zadržava na njemu. Ustao je. „Otpustio sam
sobara za večeras“, rekao je, pokušavajući da govori nemarnim
tonom. Nije očekivao da skoči i ponudi mu pomoć, ali ona nije
ništa rekla. Samo ga je sumnjičavo posmatrala, kao da će
pocepati odeću sa sebe.
„Da li bi želela da započneš sa svojim supružničkim
dužnostima?“, pitao je. Uprkos njenom očiglednom nemiru, nije
mogao da se odupre mislima kako je ovo zabavno. Verovatno se
ovako dobro nije zabavljao otkako je izvesna madam Belini
odlučila da mu pokaže svih sedam zadovoljstava Afrodite.
Henrijeta je bila takvo klupko kontradiktornosti: divlja kosa
nalik na lavlju grivu (sada uredno upletena u frizuru koju je
nameravao da rasplete što je pre moguće), nežno malo lice,
čelična odlučnost u očima i bradi. Strast koja je ležala ispod tog
krutog tela. Pretpostavljao je da ne nosi korset, ali sedela je
kruto kao da ga je nosila ispod spavaćice.
Jedan delić njegove duše ju je žalio, ali istina je bila da ga je
želela. Osećao je tu požudu kako kola njenim telom. Ona prosto
još nije razumela svoje telo. Ni njegovo telo, ako će iskreno.
„Supružničke dužnosti“, izgovorila je polako. „Razumem.“
Ustala je i svukla ogrtač. Ali pre nego što je Darbi stigao da
pogleda u zanosno nestabilno njihanje grudi ispod tanke
spavaćice, ona se okrenula, popela se na krevet i navukla čaršav.
Na trenutak je samo zapanjeno stajao u sredini sobe.
Prišao je krevetu i pogledao svoju ženu. Bila je prilično bleda
i ležala je kao da je spremna za uzimanje mere za kovčeg sa
čaršavima navučenim pod bradu.
„Henrijeta“, pitao je, „šta to radiš?“
Otvorila je oči. „Spremam se da izvršim svoju dužnost,
Darbi. Možeš da nastaviš.“ Ponovo je sklopila oči.
„Spremna“, rekao je uživajući. Ovo je bilo suviše zabavno.
Izgledala je kao rani hrišćanski mučenici. Spustio je prst niz
njen beli vrat, sve do ivice čaršava. A zatim je seo na ivicu
kreveta gurnuvši je blago. Raširio je šaku, pa je spustio preko
njene dojke. Jedva se suzdržavao da prosto ostavi ruku da tu
miruje. Ali učinio je to. Čekao je nju, snagom volje terao sebe
da miruje, pretvarao se da ne primećuje da mu je pod rukom
jedna od najlepše oblikovanih dojki koje je ikada milovao.
 Henrijeta je imala čvrstu narav. Činilo se da joj je bila
potrebna čitava večnost da ponovo otvori oči i pogleda ga.
Sakrio je smešak zbog njenog zbunjenog pogleda. No ipak je,
da bi je nagradio, dozvolio da mu palac pređe preko njene
bradavice. Pa još jednom. I još jednom, dok joj se puls na vratu
nije ubrzao, i dok on čitav nije treperio od nagona da je poljubi.
Pa stao.
Trepnula je. Nije se pomerila, nije rekla ništa. Bio je spreman
da se opkladi da Henrijeta neće odoleti da nešto ne
prokomentariše, s obzirom na svoju razornu iskrenost.“
Morala je najpre da umiri glas, što mu je pričinilo silno
zadovoljstvo. „Da li bi nešto trebalo da radim?“, pitala je.
„Imala sam utisak da ćeš prosto... ah... nastaviti.“
„Moraćeš da mi pomogneš.“
Namrštila se. Jasno je bilo da je mislila da nije baš pošteno
što još mora da pruža pomoć u nečemu tako neprijatnom. „Šta
želiš da uradim?“, pitala je rezignirano.
„Pomozi mi da se razodenem“, rekao je sa taman primerenom
dozom patosa. Pogledala ga je sumnjičavo, ali je ustala iz
kreveta. S obzirom na to da se neko vreme koprcala ispod
čaršava, slutio je da ju je maćeha savetovala da podigne
spavaćicu do struka. Bio je spreman da se opkladi da joj je ta
žena rekla da će njen muž skočiti na nju kao divlja zver.
„Vidiš, Henrijeta“, izgovorio je opuštenim tonom, „muškarci
ne mogu da obavljaju svoje bračne dužnosti bez izvesne
saradnje.“
Trepnula je. „Zašto?“, pitala je, pa pognula lepu glavu nad
njegovim dugmadima za manžetne. „Mislila sam da je ovo... da
je...“ Zastala je, pa se ispravila. „Muškarci uvek pronalaze
zadovoljstvo u ovoj aktivnosti.“ Kako je to bila Henrijeta, nije se
potrudila da sakrije nagoveštaj prezira u glasu.
 „Ne svaki muškarac“, rekao je. „Zašto bih uživao u tome da
priredim bol mojoj ženi?“ Izraz na njenom licu ga je ohrabrio.
„Zar misliš da želim da te postidim? Ili da ti priredim
nelagodu?“
„Ne, naravno da ne!“, odgovorila je očigledno s olakšanjem.
„Znala sam da Milisent mora da greši u vezi s tvojim namerama,
Darbi.“ Licem joj se raširio ogroman, blistav osmeh. „Pokušala
sam da joj kažem da nisi…“, zastala je ne znajući kako da se
izrazi, „razvratan koliko ona to misli.“
„Zar me nećeš zvati Sajmon?“, pitao je, ignorišući riku zveri
u preponama koja mu je govorila da postupi u skladu sa
smernicama njene maćehe. „Već sam ti to rekao.“
Porumenela je. „Žao mi je. Moja maćeha se mom ocu
obraćala titulom do njegove smrti. Takva neformalnost mi se
čini neprirodna.“
„Možeš da me zoveš Darbi u javnosti, ako želiš“, rekao je.
„Pa šta ćemo raditi umesto toga?“, pitala je Henrijeta. Jasno
je bilo da je ishitreno zaključila da je on preveliki kavaljer da bi
zahtevao bračni odnos. Lice joj je zasjalo od sreće.
Darbi je strogo podsetio sebe da se ne smeje. „Ako bi mi
pomogla da svučem odeću“, izgovorio je ozbiljno. „Mogao bih
da se pripremim za postelju. Neću tražiti od tebe pomoć svake
večeri, razume se. Ovo je samo zato što sam otpustio sobara za
večeras.“
Ali Henrijeti je toliko laknulo što je oslobođena bračnih
dužnosti da bi ispraznila i nokšir da je to tražio od nje. „Plašim
se da trenutna moda zahteva da nosim veoma tesne kapute“,
rekao je.
Smesta se stvorila pored njega skoncentrisano grizući malu
ružičastu usnu. „Moj sobar ga prosto svuče s mene“, objasnio je.
Počeo je polako – tako polako – da izvlači jednu ruku. Njene
željne male ruke smesta su se spustile na njegove rukave i
pomogle mu da svuče štof niz ruke.
Pretvarao se da je sramno nevešt, ovlaš je dodirivao njene
grudi dok se borio da se oslobodi kaputa.
„Jao!“, jauknuo je kada je smotala kaput.
„Šta se desilo?“
„Mora da me je povredilo dugme“, jaukao je. „Moraćemo da
svučemo košulju da bismo videli ima li traga. Ako bi mogla...“
Dozvolio je da mu ruke nemoćno kliznu sa dugmadi. Morala je
da mu se približi da bi mogla da otkopča dugme na kragni.
Osećao je slabašni miris začinskog ružinog parfema. Malo je
nedostajalo da ga potpuno savlada, ali je uspeo da obuzda
požudu i ostane smireno da stoji dok je ona otkrivala da on nije
u svoje kapute stavljao naramenice jer za tim nije bilo potrebe.
Činilo se da raskopčava dugmad polako, prstima je ovlaš
dodirivala njegove grudi, pa se on zagledao u naspramni zid kao
da je zapao u trans.
Kada je raskopčala košulju, svukao ju je preko glave i bacio u
stranu.
„Gde te boli?“, pitala je, pa se zagledala u njegove grudi.
„Nisam siguran. Ti počni da me dodiruješ, a ja ću ti reći gde
me boli.“
Pogledala ga je. „Zašto ti ne možeš da pronađeš povredu na
tvojim grudima, ali ja mogu? Mora da te mnogo boli.“
Uzdahnuo je, odustavši od ideje da oseti njene prste na
grudima. Pa joj je pokazao da mu pomogne da svuče pantalone.
Oči su joj se raširile, ali je poslušno počela da povlači pojas
pantalona. Vitkim prstima je ovlaš dotakla njegov stomak, i on
je zadrhtao. Rumenilo joj je oblilo obraze, ali činilo se da je bila
rešena da nastavi. Verovatno je mislila da bi mogao da se
predomisli ako ga ne razodene i odluči da traži bračno
zadovoljstvo.
Darbi umalo nije zaječao dok se borio da oslobodi pantalone
od neočekivane prepreke između nogu. Zagledao se u njenu
pognutu glavu pitajući se da li ona zna šta ta grudva u njegovom
donjem vešu predstavlja. A pošto je njeno rumenilo postalo
vatrenocrveno, mogao je samo da pretpostavi da jeste. Uspela je
da mu svuče pantalone do poda, i ustane držeći se kao da je
učinila sve što je mogla da zadovolji muža.
Gledao je kako prebacuje njegove pantalone preko stolice.
Video je dugačku, vitku liniju njene butine ispod tanke
spavaćice.
„Henrijeta“, izgovorio je nežno, „ja spavam bez odeće.“
Skupila je oči. „To je veoma neprimerena navika.“
Darbi je morao da prizna da bi, da ima zrno savesti u telu,
mogao gotovo... gotovo... da je žali. Slegao je ramenima.
Počela je da grize usnu, a zatim mu je svukla donji veš toliko
brzo da se bolno trgao i poleteo napred. „Prokletstvo!“, rekao je,
pa se uhvatio za porodične dragulje. „Pazi malo.“
Njegova mila ženica je očigledno počinjala da gubi strpljenje
gonjena (nadao se Darbi) požudom. „Oni koji nisu kadri da se
sami razodenu moraju da očekuju nelagodu“, brecnula se.
Nasmejao se tome, nije uspeo da se suzdrži. A zatim je
sklonio pesnicu, da joj ništa ne promakne. Raširila je oči.
„Kako sam mogla da znam da si ti... da taj deo tebe štrči na
takav način?“, pitala je.
„Isto je kao ovaj deo tebe“, rekao je. Činilo se da se njegova
ruka prirodno sklapa oko njene dojke, a palac mu je ponovo
poleteo prema njenoj bradavici. A ona je već bila otečena,
čekala ga je. Na trenutak se u sobi nije čulo ništa osim nežnog
šuštanja njegovog palca preko njene bradavice.
„Zavodiš me, zar ne?“, Henrijeta je zvučala iznenađeno. No
svaki idiot je video da nije mogla da skloni pogled s njega.
Odnosno, dela njega. Dobrog dela.
„Apsolutno“, složio se, pa stegao njenu dojku. Bila je toliko
bujna da nije mogao da kaže šta će se desiti ako uskoro ne spusti
usne na nju.
Čitavim telom je zadrhtala, a on ju je privukao u naručje.
Uklapala se kao da su stvoreni jedno za drugo, svi nežni glatki
delovi njenog tela nalegali su na čvrste, muževne delove
njegovog tela. Pognuo je glavu i liznuo joj uho, nežne male
spirale i prelepe zavojite linije, i ona je zadrhtala.
„Učinićeš to, zar ne?“, rekla je, iznenadivši ga, kao i uvek,
neposrednošću.
„Šta ako ti se dopadne?“ Dah mu je bio vreo na njenom uhu.
Spustio je usne niz njen vitki vrat. Prsti su mu poigravali preko
njenih dojki, spuštali se na teške obline pored njenih ruku, pa se
ponovo na njih vraćali.
„Nemoguće“, izgovorila je napetim glasom.
„Obećavam da neću uraditi ništa što ne budeš od mene
otvoreno tražila“, obećao je.
„Zašto bi žena to tražila? Prosto ne razumem svrhu, osim
ukoliko nije u svrhe rađanja dece, razume se.“
Otkrio je nežnu krivinu ispod njene vilice. „Zbog
zadovoljstva“, izustio je prilično teško. „Žene mogu da uživaju u
tome, Henrijeta.“
Na trenutak je nastupila tišina dok je usnama, sitnim
poljupcima lakim kao pero, išao do ugla njenih usana. O,
poznavala je njegova Henrijeta zadovoljstvo. Prosto nije bila
svesna da ga je poznavala. Zato što mu je, kada je usne približio
njenima zadirkujući je lakim dodirima, ona bez oklevanja
ponudila slast svojih usta dokazujući da je čekala njegov
poljubac.
 Uzdahnula mu je na usnama, pa je njen jezik susreo njegov.
Gurnuo ga je duboko, položio pravo na nju, pa mračno položio
pravo i na njen jecaj. A ona ga je pratila. Nije se povukla kada je
privukao njeno vitko telo uza se i željne ruke spustio niz njena
leđa, privijajući svaku njenu oblinu uz svoju čvrstinu. A zatim
joj zahtevnim talasanjem tela nagovestio svoju nameru i jasno
joj stavio do znanja na šta polaže pravo.
„Da li bi ti smetalo da sada legnemo u postelju, Henrijeta?“
jedva je procedio iz stegnutog grla.
„Pa, ne, ne bi mi smetalo“, rekla je mu je obzirno, čime mu je
poručila da se ne oseća još sasvim prijatno. Zapravo, još je
previše razmišljala. Teško je smešiti se kada u naručju čovek
drži mirisno klupko ženstvenosti, ali ipak je uspeo.
Spustio ju je na krevet. Prvo što je morao da skloni bila je
pletenica. Oslobađanje njene kose je potrajalo, jer joj je
pletenica padala gotovo do struka. Darbi je video o čemu
razmišlja, pa je stao između njenih nogu da bi mogao telom da
je dodiruje.
„Nećeš uraditi ništa što ne budem tražila od tebe?“, pitala je
najzad.
Podigao je pogled sa pletenice. Spustio je poljubac na svaki
njen kapak. „Dajem ti reč“, izgovorio je promuklo. „Ako ne
budeš tražila, neću to uraditi.“
„Nikada neću tražiti da... da...“, stala je očigledno nesigurna
kako da mu prenese ideju snošaja.
„Razumem. Ali čisto u slučaju da zatražiš, da li si ponela
navlaku koju ti je Ezme dala?“
Još više je porumenela. „Nije bilo potrebe jer mi je prvi put“,
prošaputala je.
„Jesi li sasvim sigurna?“
Klimnula je. „Ezme je rekla da nijedna žena ne zatrudni prve
noći. A možda neću... izgleda da tu postoji neka prepreka.“ Reči
su joj se izgubile, jasno je bilo da ju je bilo stid da priča na tu
temu.
Darbi se zamislio. Navlaka verovatno nije mogla da se
upotrebi jer je devica. Ali bi verovatno trebalo da obave iskren
razgovor pre nego što sve postane suviše užareno za razgovor.
Čekao je da joj rasplete pletenicu, a zatim je provukao prste
kroz grubu svilu njene kose jednom ili dva puta, iz čistog
zadovoljstva. Bože, bila je prelepa. Na svetlosti sveća njena kosa
je izgledala kao sjajno zlato, meka i skliska kao maslac.
A zatim je ustao, pa iz torbe izvadio bočicu. Podigao ju je.
Henrijeta je uzela plavu staklenu bočicu, pa ga pogledala upitno.
„Ovo je biljka po imenu metvica. Ona je navodno lek protiv
rađanja“, rekao joj je.
„Kako to, zaboga, znaš?“
„Ukoliko začneš, i pored Ezmine navlake, dovoljno je da
popiješ ovaj lek i neće biti trudnoće. Da se osiguraš, Henrijeta.“
Na trenutak se namrštila. „Nikada to ne bih mogla da
uradim.“
„Ne moramo o tome da razmišljamo“, rekao je utešno.
„Nije lako zatrudneti ako ne budemo radili ono, Darbi.“
U to je verovao.
Uzeo je bočicu i stavio je na noćni stočić. „Prosto ne želim da
se plašiš intimnosti zbog trudnoće, Henrijeta.“
„O, ne plašim se. Nemam strah.“ Zastala je. „Prosto nisam
voljna. Ne volim neurednost, Darbi.“
Već je i ranije koristila taj izraz, kada je govorila o svom
kuku, pomislio je neodređeno. Nežno ju je gurnuo nazad,
podigao njenu široku spavaćicu i bez mnogo rasprave zavukao
glavu pod nju. Smesta je spustila prste na njegova ramena da ga
odgurne, ali su njegove usne pronašle njenu dojku pre nego što
je to uspela. Bila je sočna. Imala je savršene grudi,
veličanstveno teške, oble sa onom nestabilnom mekoćom koja je
izazivala eksploziju u preponama muškarca.
Čuo ju je kako se protivi, ali bilo je prekasno. Pljačkaš je
ušao u selo. Bio je u mračnom šatoru njene spavaćice, gostio se
njenim telom. Prelazio je sa jedne dojke na drugu. Njene
bradavice su bile otečene i tamnoružičaste. Njegova ruka je
poigravala preko njene kože, i za nekoliko trenutaka prestala je
da ga gura od sebe i počela da se uvija da mu ponudi svoju
dojku. Nije više bilo protivljenja, čuli su se samo jecaji u sobi
obasjanoj svetlošću sveće.
Nasmešio se. Dođavola i sedam zadovoljstava Afrodite – ili
čitavih četrnaest, kada je već kod toga. Nije bilo mesta na kom
bi radije bio nego skriven ispod njene široke spavačice, i slušao
kako njegova mala Henrijeta otkriva da njeno telo nije neuredno,
već izvor zadovoljstva.
Darbijevo prisustvo pod njenom spavaćicom zbunilo ju je
kao nijedno dotadašnje iskustvo. Kada se zavukao pod nju,
osetila je kratki nalet straha i činilo joj se to gotovo kao nasilje.
Milisent je rekla da će njen muž svoj prljavi posao obaviti ispod
pokrivača, ali nikada nije spomenula da će da gleda njeno telo
ili... da spušta usne na njega! Mora da je ovo bila neka nova
londonska nastranost, poznata samo bludnicima.
Ali kada je spustio usne na njene grudi, ona je izgubila
sposobnost razmišljanja. Zbog grubog poigravanja bradavicom
poželela je da cvili, sva je omlitavila i nije mogla da se pomera.
I što se duže tu zadržao, to je ona postajala slabija, dok joj se
noge i stomak nisu pretvorili u vodu, a ona jedva uspevala da
diše. Čitavo telo drhtalo joj je krajnje sramno.
Posledica je bila da se nije usprotivila kada je izronio ispod
njene spavačice i počeo da je podiže, malo-pomalo, prelazeći
snažnom rukom uz njene noge. Dozvolila mu je da joj sasvim
razotkrije noge jer je bila suviše zauzeta borbom sa sve
snažnijom vatrom u stomaku, sa sramnim nagonima koji su je
obuzeli. Želela je, ne da pravi spisak posteljine, već da dodiruje
njega. Još gore, da spusti usne na njega, da lizne njegovu zlatnu
kožu.
Bila joj je potrebna odvažnost da ne potone u same dubine
izopačenosti. Da drži ruke pored tela kada je načisto žudela da...
„Izgledaju potpuno jednako, zar ne?“, rekao je.
Henrijeta je podigla glavu i otkrila da njene spavačice više
nema, da ju je svukao preko njene glave i odbacio u stranu. Njen
muž je bio na kolenima iznad nje, mišićavim tamnoputim
nogama opkoračio je njene bele noge. Milovao je prstima njen
desni kuk kao da time želi da ublaži bol.
Ona nije mogla da razmišlja jasno. Njegovi prsti su prelazili
preko njene kože, i bio je to sasvim jednostavan pokret, ali je
izazivao osećaj zjapeće otvorenosti između njenih nogu.
Malaksalost, mlitavost i nemogućnost da se pomeri. Pa je samo
ležala i puštala ga da... pa, uradi ono što je radio. Da joj dodirne
rame, pa spusti poljubac na njena rebra i pređe joj jezikom preko
stomaka. Znatiželjno pređe rukom uz njenu nogu, i čak je u
svom omamljenom stanju tačno znala šta traži od nje, jer je
žudela da to uradi.
Raširila je noge da dozvoli njegovoj ruci da joj priđe i jedva
je registrovala njegovo „Bravo“, zato što ju je dodirivao – tamo
– i toliko joj je prijalo da je uhvatila sebe kako se izvija prema
njegovoj ruci, dahće i glasno, grleno ječi.
Ali on je otišao... otišao je. Činilo se da je očaran njenom
kosom. Njom je milovao njene grudi, prevlačio pramen preko
njenih bradavica dok ne bi sva zadrhtala i kriknula želeći da
oseti čvršći dodir. Još jednom je grubo prešao preko njene dojke,
pa je ostavio.
„Ne možeš...“, uspela je da kaže zaprepašćeno, ali je on to
već učinio. Osećaj između njenih nogu bio je grub i mek, i
nepodnošljivo uzbudljiv, pogotovo kada je iznenada sagnuo
glavu i počeo da je liže, a zatim i da trlja...
Sada je podigla kolena, onako kako ih je on namestio, i nije
ni razmišljala da li je kuk boli (nije), prosto je ostala u položaju
koji joj je rekao da zauzme.
„Sajmone“, ječala je, nesvesna da je prvi put upotrebila
njegovo kršteno ime. „Sajmone, molim te, molim te...“ Između
nogu je osećala bolnu prazninu, a njegovi poljupci su
razgorevali tu vatru, nisu je gasili. Zapravo je glad bila tolika da
je otvorila oči i obmotala ruke oko njegovog vrata. Oslonio se na
ruke, nadvijao se nad njom, a ona je samo uspela da primeti da
nije izgledao pribrano – ni najmanje. Kosa mu je bila
razbarušena, a pogled divlji.
„Moja žena“, izgovorio je promuklo. Nije ga slušala jer je
bila suviše zauzeta trljanjem o njega, trljala se kao mačka
pokušavajući da ublaži svrab koji nije ni znala da ju je mučio.
„Henrijeta, reci mi“, kazao je i do nje je dopro bol u
njegovom glasu.
Sklonila je ruke sa njegovih grudi i glasom koji nije čak ni
zvučao kao njen izgovorila: „Da?“
„Reci mi, Henrijeta!“ Oči su mu bile crne i pomerio se
napred tek neznatno. Uhvatila ga je za ruke i izvila se prema
njemu prateći osećaj.
„Molim te“, izustila je beznadežno. „O bože, molim te.“
„Šta me moliš?“
Henrijeta Maldelan je imala mnogo hrabrosti. Svakog dana se
sa povređenim kukom suočavala sa svetom. Suočavala se sa
prezirom dama i jednom čak i sa pijanim muškarcem u selu. Ali
ništa se nije poredilo sa trenutkom kada je sklonila ruke kojima
je divlje stezala vrat svog muža i spustila ih između njegovih
nogu. „Daj mi ovo, Sajmone“, rekla je glasom koji se lomio od
žudnje. On je pulsirao, vreo i gladak u njenoj maloj ruci. Ljubila
mu je bradu i rame i izvijala se prema njemu. „Daj mi sebe.“
Ruka joj je spala sa njega i Darbi je oborio glavu, pa spustio
još jedan mučno zavodljiv poljubac na njene usne. A zatim je,
kada je počela da drhti, ušao jednim dugačkim, glatkim
pokretom moleći se da zadrži kontrolu. Ali bila je devica, nije
bilo sumnje. Udario je u prepreku i stao.
Sagnuo se i poljubio njene slatke usne otečene od poljubaca.
„Ovaj deo će boleti“, prošaputao je.
Zaječala je u odgovor, ali ne od bola. Toliko je snažno stezala
njegove podlaktice da će mu verovatno ostati modrice.
„Kakav je osećaj, Henrijeta?“, prošaputao je. Nije mnogo
mario kako se osećala neka od njegovih drugih partnerki, dok
god je on osećao adekvatno zadovoljstvo, ali nije mogao da
prestane da gleda Henrijetino lice; način na koji ga je gledala sa
čistom požudom. Kada je u pitanju bila njegova žena, želeo je
da zna sve o njoj.
Otvorila je oči i ono što je u njima video natopilo ga je
požudom. Prodro je dalje ne čekajući odgovor, dočekao njen
krik usnama, pa joj odgovorio ječanjem.
Na trenutak je nastupila stanka u komunikaciji, ako to tako
može da se nazove, dok je Darbi pokušavao da se prilagodi
najslađem, najtešnjem iskustvu u svom životu.
„O bože, Henrijeta, tako mi prijaš“, izgovorio je stegnutog
grla.
„Ti meni ne.“ Umalo se nije nasmejao na njenu iskrenost.
„Ali...“, promeškoljila se malo, a njemu je dah stao u grlu,
„možda...“
 Povukao se, pa kliznuo nazad do njene srži.
„Da li ti se to dopada?“, prošaputao je spuštajući poput pera
lake poljupce na ugao njenih usana.
Učio ju je nešto. Henrijeta je toga nejasno bila svesna. Mogla
je samo da pokuša da juri osećaj koji je kolao njenim telom kada
se on pomerao. Nije to bilo nešto što bi opisala kao
zadovoljstvo. Bilo je suviše vatreno da bi bilo zadovoljstvo,
suviše sveobuhvatno, previše intenzivno. Budilo je u njoj bolnu
žudnju.
„Ponovi“, povikala je. Držala ga je za podlaktice, ali nije joj
bilo dovoljno – ništa joj se nije činilo dovoljno. Prešla je rukama
niz njegova leđa, preko divnih mišića, a zatim – šta su dva guza
bila u poređenju sa onim što je već dodirnula? Bila su mišićava i
čvrsta, i ona ih je stegnula i izgovorila nešto divlje, nešto što je
nateralo njenog muža da joj priđe bliže, do kraja.
Zadrhtao je kada ga je dodirnula. Neodređeno je Henrijeta
bila svesna da može da ga natera da zaječi, da ga natera da gori
kao što je ona gorela.
Pa ga je privukla bliže sebi, i izvila se dok nije osetila svaki
njegov centimetar, dok nije ispunio onaj prazan prostor koji je
goreo požudom, i ispunio njeno naručje i njeno srce...
Pa, i ono je bilo puno.
 37
U kom se ledi Rolings seća da engleskim
društvom vladaju etikecija, pristojnost i čast

Sedeo je pored vatre i oštrio baštenski alat. Skočio je kada je

ušla. „Ezme.“
„Da li si znao da se moja prijateljica Henrijeta udala za
Sajmona Darbija?“, pitala je bez uvoda, pa sela na grubo tesanu
klupu preko puta njega.
Ponovo je uzeo alat i pogledao je oprezno. „U selu se pričalo
o venčanju.“
„Da li si u poslednje vreme imao prilike da čuješ obred
venčanja, Sebastijane? Tako je lep.“ Ovladala je glasom pre
nego što je zadrhtao. „Mislim da nisam slušala kada sam se
udavala za Majlsa. Postoji jedan deo – nisam tačno upamtila, ali
vikar je rekao da je brak lek protiv greha, i da se izbegne, da se
izbegne blud.“
„Ti nisi više udata, Ezme.“
„Nikada ga nisam poštovala dok sam bila u braku“, rekla je, a
suza joj je pobegla niz obraz. „Najmanje što mogu da uradim je
da se ponašam kako dolikuje nakon njegove smrti.“
Sebastijan je odložio alat. Kleknuo je pored klupe potpuno
svestan onoga što radi. „Udaj se za mene, Ezme. Molim te.
Ukazi mi čast. Ja ću tebi ukazati čast kakvu ti tvoj muž nikada
nije ukazao. Naš brak će biti lek protiv greha, ako iko može da
ljubav prema tebi nazove grehom.“
Odmahnula je glavom grla stegnutog od suza. „Ne mogu.
Sanjala sam noćas Majlsa“, kazala je pokušavajući da objasni.
„U mom snu je bio jako srećan zbog bebe. I bio je živ i zdrav.“
„Ne mogu da kažem da bih voleo da je živ, ali mi je žao što
te je to sećanje ražalostilo.“
„Nije to sećanje na njega, ne u celosti. Mrzim sebe zbog
onoga što radim sećanju na njega. Još sam u žalosti. U žalosti! A
evo nas... mrzim sebe!“
„Zašto mrziš sebe?“
„Jer izdajem Majlsa, muža.“
„Ne slažem se“, rekao je, a u glasu mu se osećala sva krutost
koja je odlikovala izjave markiza od Boningtona. „Lord Rolings
je mrtav. Ti nemaš muža. Udovica si, a ja nisam oženjen. I
premda je naš odnos nekonvencionalan, ne vidim kako može na
njega da se gleda kao na izdaju mrtvog čoveka.“
„Još je živ u mom srcu“, izgovorila je Ezme polako. „Ne
mogu da prestanem da mislim na njega. I bebu. I o bebi stalno
razmišljam.“
„Strašno mi je žao zbog smrti tvog muža. Ali mi ga nismo
ubili, Ezme. Imao je slabo srce. Mogao je da umre u svakom
trenutku. Ti si mi sama rekla da je te nedelje imao dva napada, i
da mu je lekar rekao da će poživeti do kraja leta.“
„Nije u tome stvar, Sebastijane. Ne mogu ja ovo. Ne mogu da
budem ovakva osoba.“
Otvorio je usta da nešto kaže, ali ga je prekinula:
„Prošlog leta si u kući ledi Trubridž ušao u moju sobu kao da
sam kurtizana dostupna svakom posetiocu.“ Nije to rekla
gnevno, bila je to prosta činjenica. „Došao si jer sam se ja
ponašala kao kurva.“
„Ne!“
Ali ponovo ga je zaustavila. „Kao kurva“, ponovila je
smireno. „Pala sam ti u naručje u salonu. Nije ni čudo što si
pomislio da možeš da uđeš u moju sobu bez upozorenja i da ću
te dočekati raširenih ruku. Predstavila sam sebe kao laku ženu.“
Čuda li velikog, nije plakala. Njen bol je bio suviše dubok za
suze.
„Molim te, idi Sebastijane. Vrati se u Italiju. Već dva puta
sam se zbog tebe pretvorila u kurvu; molim te, nemoj me terati
da to ponovo uradim.“
„Nikada to nemoj da kažeš za sebe“, rekao je. Njegove oči su
bile divlje oči orla.
„Samo kažem istinu“, odvratila je. „To će biti procena sveta
ako sazna šta se zaista desilo između nas. Tvoje prisustvo ovde,
na mom posedu, preti da obznani tu istinu svima. A ta reč –
kurva – uništiće budućnost deteta.“
Oči su mu bile plavo-crne, palile su njene pogledom, ali je
videla da je sluša.
„Kada smo se Majls i ja dogovorili da se pomirimo, samo je
to tražio. Rekao je da moramo da živimo zajedno, i da moramo
da budemo diskretni. Zato što je to bilo važno za dete. Stalno
sanjam da je ovde, i da traži od mene – preklinje me – da budem
dobra majka.“
Pogledala je u Sebastijana, koji je klečao pored nje. Majls
nije bio jedini muškarac u njenom srcu.
„Učini to zbog Majlsa, ako ne zbog mene“, rekla je Ezme
stegnutog glasa. „Duguješ toliko ovom detetu.“
Spustio je glavu na njenu ruku, i Ezme je prvi put videla da
pokazuje očajanje.
Spustila je ruku na njegovu glavu, zlatni uvojak joj se uvio
oko prsta kao da želi da je zadrži tu. Izašla je ne osvrćući se.
 38
Gađanje hranom nije samo za decu

Mećava je trajala tri dana. Anabelin stomak je izbacio nekoliko

obroka. Džozi je imala napad histerije u kom je divlje počela da
ponavlja svoj refren:„Ja sam sirotica bez majke“, ali je prestala
jer je shvatila da Henrijeta priča Anabel priču i da bi mogla da je
propusti. Bila je to njena omiljena priča o gnevnom malom
abažuru koji je putovao sve do Pariza. Henrijeta se pretvarala da
ne primećuje ono što se zamalo desilo, i prosto je dozvolila
Džozi da joj sedne u krilo.
Zapravo, Džozi je bila gotovo zapanjujuće dobra. Najgori
trenutak je bio kada je bacila kašiku krompir-pirea na sestru, no
nije bila jedina koja se igrala sa hranom tokom ona tri dana koja
su proveli u krčmi.
Drugo veče su, na primer, Henrijeta i Darbi večerali u svojoj
privatnoj sobi. Bez upozorenja je istresao kašiku deserta u
duboki dekolte njene haljine.
Henrijeta je na trenutak samo sedela i otvorenih usta zurila u
njega dok joj je hladni kolač sa kremom klizio između grudi, pa
zastao na vrhu njenog korseta.
Ustao je, otmeno i prefinjeno kao i uvek. „Da li ti se desila
nezgoda, draga? Evo, dozvoli da ti pomognem.“ A zatim je
počeo vešto da joj otkopčava haljinu dok se ona pitala da li ga je
pogrešno razumela. Možda je kolač sam izleteo iz kašike – ali
ne.
Tek kada je ustala i kada je počeo žurno da razvezuje njen
korset, pažljivo ga je pogledala u lice. Svilena zlatnosmeđa kosa
mu je ispadala iz vrpce kojom je bila vezana na vratu. Bio je
nevaljao – nevaljao! Poigravao se prstima dok je razvezivao
korset i pratio lepljivi, hladni trag kolača.
„Kakva šteta“, rekao je. „Verujem da ćeš morati da putuješ
bez korseta.“
Pogledala ga je skupljenih očiju. „Imam ja i druge korsete,
gospodine.“
„Ali zbog ovog užasa“, podigao ga je u vazduh, „izgledaš kao
marioneta, i haljine na tebi zbog njega vise kao da ovi sočni
delovi tvog tela ne postoje.“ Prstima je ostavljao trag vatre na
njenim grudima.
„Ne možeš da me pretvoriš u nekoga kao što si ti“, kazala je.
„Kakav sam to ja?“, pitao je svileno.
„Otmen“, rekla je Henrijeta otvoreno. „Haljine na meni
nikada neće izgledati dobro. Hramljem i niska sam.“
Nasmejao se sa iskrenim veseljem u glasu. „Odeća postoji da
bi muškarac mogao da gleda kroz nju i zamišlja ženu bez nje.
Visina s tim nema nikakve veze, a nema ni tvoj slabi kuk.“
„Darbi, odeća postoji da pristojno pokrije telo“, primetila je.
„Sinoć si me zvala Sajmon“, bilo je sve što je rekao svlačeći
joj potkošulju.
Porumenela je od samog sećanja na prethodno veče. „Nisam
svoja.“
Nasmešio joj se, sa grešnim nestašlukom na licu. „Čovek
kaže štošta u naletu strasti što ne bi trebalo da se spominje
ujutro.“
Pronašao je sam početak lepljivog traga slasti, na njenoj
ključnoj kosi, i lizao ga je. Spuštao se sve niže, a njegova žena
nije rekla ni reč čak ni kada se našao na kolenima pred njom i
dalje ližući trag kolača. Niže... niže nego što je zalutalo parče
kolača stiglo. Kada su joj kolena popustila, a ona rekla:
„Sajmone! Nismo u spavaćoj sobi!“ on je samo ustao, zaključao
vrata i vratio se.
Ali iskoristila je njegovo odsustvo da uzme tanjir. Okrenuo se
i video je kako stoji i smeje se, sva ona veličanstvena kosa joj se
prosipala preko ramena, a haljina, korset i potkošulja ležali su u
hrpi na podu pored nje. Bila je naga, ako se ne računaju
bledoplave papuče i nežne čarape vezane urednim mašnama
ispod kolena. Naga je bila najotmenija žena koju je ikada video.
Držala je u ruci tanjir sa kolačem ali on to nije ni primetio.
„Oduzimaš mi dah“, izgovorio je polako. „Ne mogu da
verujem da si me čekala da te pronađem. Mora da su čak i
glupači Limpli Stouka videli koliko si izvanredna.“
Nasmešila se – ko ne bi? Spustila je tanjir na trenutak i
razvezala mu maramu oko vrata, pa je uredno sklonila u stranu.
A zatim je raširila njegovu košulju na vratu i istresla punu
kašiku kolača u nju pre nego što je stigao da se osvesti.
Strašan šok je bio otkriti da je osveta bila nemilosrdna: hladni
prsti, na kojima se zadržalo nešto zašećerene, hladne slasti
sklopili su se oko najtoplijeg mesta na njegovom telu.
A to je izazvalo osećaj vrtoglavice... dovoljan da natera
čoveka da legne na pod.

Tek kada su se vratili u London i smestili u Darbijevoj kući u

gradu, shvatila je kakav je brak zapravo. Svodio se na svlačenje
svih slojeva koje je čovek nosio, i nije mislila samo na odeću.
Svi njeni zidovi su srušeni. Bila je istinski naga pred Darbijem.
Njen muž je voleo da po bračnoj sobi hoda bez odeće – ko bi
to pomislio? On, koji se obično propisno oblačio u svilu i čipku,
bio je gotovo srećan bez ijedne krpice na sebi. Ali nije on samo
želeo da bude nag. Želeo je da mu se i ona pridruži u tom nagom
stanju. A čitava stvar sa navlakom otkrila je još jedan sloj
intimnosti.
Razgovarali su o njoj, za početak. Nikada tako nešto nije
mogla da zamisli. Kada su stigli u London, Henrijeta se
povlačila na sprat posle večere, diskretno natapala navlaku u
sirce i stavljala je. Nije joj se to dopadalo, ali nije joj ni smetalo.
Na neki način je volela navlaku jer joj je ona omogućavala da se
upusti u divne intimnosti sa Darbijem.
Ali jedne večeri zadržao ju je za večerom i završila mu je u
krilu. Nosila je večernju haljinu bez korseta jer je njen muž
počeo da uništava donji veš koji mu nije bio po volji. Za
Henrijetu je bilo pomalo čudno da otkrije da je vosak u
muževljevim rukama. Trebalo je samo da je pogleda
nasmejanim smeđim očima i ona – ona koja je vodila
domaćinstvo i školu već sa sedamnaest godina – popustila bi
pred svakim njegovim razvratnim zahtevom.
U svakom slučaju, šapatom joj je nevaljalo predlagao da
podigne haljinu i sedne mu u krilo i ona je bila gotovo dovoljno
sluđena njegovim dodirima da to i uradi, kada se iznenada setila
i odgurnula njegovu ruku.
„Ne, Sajmone. Moja navlaka!“
Podigao ju je u naručje i odneo na sprat. A zatim ju je spustio
na krevet i rekao: „Daj da ja to uradim večeras.“
Trepnula je, iskreno šokirana. „Nikako!“
„Zašto?“ nagovarao ju je. Njegovi prsti su bili svugde, haljinu
joj je podigao do struka. „Sasvim sam uveren da mogu da je
stavim pravilno.“
S obzirom na to gde su mu prsti bili, verovatno je mogao. I
nevoljno je zaječala. „Ne“, prodahtala je, „to je nešto intimno.“
„Tvoje telo je moje“, kazao je nadvijajući se nad nju.
Trepavice su mu bile toliko dugačke da su bacale senke na
njegov obraz. „U braku smo, Henrijeta, sećaš se? Zar nisi slušala
šta je sveštenik rekao? Moram da priznam da je to meni prilično
privuklo pažnju, pogotovo onaj deo koji je govorio kako
muškarci moraju da vole svoje žene kao svoja tela.“
Zurila je nemo u njega.
Darbi se smešio, zajedljivo i sa iščekivanjem u isti mah. „Jer
koji ljubi svoju ženu, sebe samog ljubi. Jer niko ne omrznu kad
na svoje tijelo, nego ga hrani i grije...“9
Nije sačekao odgovor. Ustao je i prišao stolu gde je njena
nova sobarica ostavila čašu sirćeta i njenu navlaku.
„Mislim da bračni zaveti ne podrazumevaju baš to!“, uspela
je da kaže. „Zar nema nimalo privatnosti?“
„Ne!“ Ponovo je bio pored nje. Jednu ruku je spustio na
njenu dojku zbog čega joj je bilo teško da govori. A drugu ruku
je... pa, jeste poznavao njenu anatomiju onoliko dobro koliko se
razmetao.
Kasnije su ležali zajedno prepletenih udova. Crtao je prstom
po njenom belom boku. „Da li te kuk boli kada vodimo ljubav?“
Odmahnula je glavom.
„Kada te boli? Danas posle podne te je boleo, zar ne?“
„Samo malo“, rekla je iznenađeno. Bila je uverena da je
dobro sakrila bol. „Bila sam umorna.“
„Trebalo je da mi kažeš. Madam Hamfriz je toliko
oduševljena što te oblači da te je terala da stojiš čitavo
poslepodne.“
Henrijeta se nasmešila. I dalje nije marila ni pet para za
odeću, ali bilo je prilično zapanjujuće otkriti koliko je drugačije
izgledala u odeći koju nije dizajnirala i šila gospođa Pinok.
„Zanimljivo je što ovaj tvoj bolni kuk izgleda potpuno isto
kao i drugi“, kazao je Darbi. „Ne razumem zašto lekari veruju
da ne možeš da nosiš dete, Henrijeta. Nema razlike između ovog
kuka…“, ponovo ga je pomilovao, „i kuka drugih žena.“
Henrijeta se namrštila. Nije volela da razmišlja o kukovima
drugih žena koje je njen muž mogao da vidi.
Znao je on to, naravno. „Premda mi nije namera da tvoj
zanosni kuk poredim ni sa čijim“, rekao joj je na uho. „Hajde da
posetimo lekara u Londonu, Henrijeta? Jedan čuveni lekar u
Ulici Sent Džejms u isti mah je i akušer. Mislim da se zove
Ortolon.“
„Bilo da ti problem vidiš ili ne, on postoji. Istina, pravo je
čudo što sam preživela“, odvratila je iskreno. „Moja majka nije
bila te sreće.“
„Da li su ljudi bili okrutni prema tebi kada si bila dete?“
„Nisu bili okrutni“, izgovorila je polako. „Pre je realnost
moje situacije bila okrutna. Zato što sam odrastala u malom selu
i svačija je budućnost tu bila savršeno jasna. Bili Lent je bio
problematičan u školi i svi su govorili da mu ne gine izlazak
pred porotu. I naravno, poslali su ga na sud pre nego što je
napunio osamnaest godina. Ja sam bila hroma i svi su rekli da se
nikada neću udati.“
Pogledala ga je sa blistavim smeškom. „Smatrala bih to za
okrutnu sudbinu da sam zamislila nekoga kao što si ti kako hoda
glavnom ulicom Limpli Stouka.“ Topla smeđa kosa padala mu
je preko savršeno oblikovanog uha. A platneni čaršav prebačen
preko kuka pretvarao ga je u rimskog senatora.
„Zar nikada nisi maštala o braku? Mora da jesi!“
„Naravno da jesam. Ali sam mislila da ću pronaći nekog
starijeg muškarca jednog dana, možda udovca sa decom.
Nekoga kome će biti potrebna pratilja, ne...“
Prineo je usne njenoj dojci. „Ne partnerka u krevetu.“
„Nisam to baš najbolje razumela“, rekla je Henrijeta.
„Tako je. Nisi povezala bračno zadovoljstvo i decu, zar ne?“
 Odmahnula je glavom, a zatim, zadirkujući ga, dodala: „I još
ne mogu da opravdam zašto je to toliko važno gospodi!“
„Verovatno ne bi bilo važno izlapelom starcu za koga si
razmišljala da se udaš.“
„Nisam ga zamišljala izlapelog. Ali kakvog sam drugog
izbora imala?“
„Imao sam sreće da budem prvi gospodin koji je ušao u selo,
Henrijeta. Nema nijednog muškarca među mojim prijateljima
koji ne bi skočio na tebe, bez obzira na kuk.“
„Ris ne bi“, istakla je.
„Ah, bi. Zapravo, teško mu je da prihvati činjenicu da smatra
da si zabavna, i inteligentna i lepa“, rekao je Darbi ostavljajući
usnama vrele tragove na njenoj koži. „Načisto si mu preokrenula
svet.“
„Nije istina!“, glasno je udahnula Henrijeta.
„Sirotan. Zakasnio je. Moja si.“ Privukao ju je bliže sebi,
poda se.
Uhvatila ga je za podlaktice. „Ali šta sa decom? Zar ne bi sva
ta londonska gospoda želela decu?“
„Ne ukoliko nije prvorođeno“, rekao je Darbi, očigledno se u
mislima baveći nečim drugim. „Ja nemam posed koji po zakonu
pripada prvom muškom nasledniku. Znaš, ima nas dosta kao što
sam ja. A sada, ako bi me izvinila, ljubavi...“
Ali je uspela, dok se spuštao između njenih nogu a njoj se
telom širila ona poznata vrela žudnja, da glasno udahne: „I dalje
mislim da bi želeli decu.“
Mišići na ramenima su mu se napeli. Henrijeta je liznula
jedan jezikom.
„Ne bi marili“, rekao je Darbi. „Ne bi marili kada bi samo
mogli da budu ovde s tobom.“ Pogledao ju je toliko žestoko da
je znala da govori istinu – barem onako kako ju je on video. „Ali
ne mogu“, izgovorio je na njenim usnama. „Niko te nikada neće
imati osim mene. Ti si moja, Henrijeta.“
Nije joj preostalo ništa drugo nego da se nasmeši.
 39
Poznavati neprijatelja

„To nije pravilan način pomeranja trupa“, rekla je Džozi

beskompromisno, pa pružila ruku i zaustavila Henrijetin
kontingent olovnih vojnika. Jedan je pao na nos, pa ga je
pažljivo vratila nazad u formaciju. „Ako ih povedeš iza ovog
brda ovde, ugledaće te moj čuvar. Ne smeš biti viđena, to je
pravilo.“
Henrijeta je trepnula. Nije se sećala da su igre koje je igrala
sa sestrom bile toliko uređene pravilima. „Trebalo bi da me
pustiš da igram svoju ulogu, pa makar i grešila“, istakla je. „Pre
ćeš pobediti.“ Džozine trupe su uvek pobeđivale jer je Henrijeta
najviše vremena provodila razmišljajući kako da što brže žrtvuje
svoje ljude i pobegne iz bitke.
„To ne bi bilo zabavno. Ako povedeš svoje ljude na zapad,
mogu da pokušaju da izvrše napad sa zadnje strane zamka.“
Henrijeta je uzdahnula i počela da pomera trupe oko
ljubičastog jastučića na „zapad“ za napad sa zadnje strane
zamka. Bilo joj je dovoljno dosadno da sa nadom pogleda prema
Anabelinoj kolevci. Mora da će uskoro da se probudi iz
poslepodnevne dremke.
Olovni vojnici su izgledali prilično izlizano u odnosu na pre
nekoliko meseci, kada ih je Džozi pronašla u Ezminoj dečjoj
sobi. Crveni vojnici su se mogli prepoznati samo po bledom
ružičastom tragu koji se zadržao oko pojasa; sva ostala boja je
spala sa njih. Plavi vojnici su prošli bolje jer se nisu mnogo
dopadali Džozi. Nekima su čak i uniforme ostale. Naposletku,
njih nije kupala svaki dan, i nisu morali da spavaju sa
zapovednikom kao crveni vojnici. Henrijeta je navikla da traži
čvrste metalne grudve vojnika oko Džozinog usnulog tela noću.
Koliko je Henrijeta znala, Džozi nikada nije pitala kako su njene
trupe uspevale da se svake noći sa kreveta prebace na noćni
stočić.
„Ako napadneš sa zadnje strane“, govorila je Džozi, sada
žurno ređajući vojnike na bedemima zamka (poznatijeg kao
crveni jastučić), „verovatno ću da sipam vrelo ulje na tebe.“
Pogledala ju je ozbiljno. „Ne želim da te obeshrabrim, ali mislim
da bi trebalo da te upozorim.“
„Kakva krvoločna ideja!“, rekla je Henrijeta. „Gde si,
zaboga, naučila taj odbojni običaj?“
„Rekao mi je brat Sajmon. On upravo iz tog razloga nikada
ne napada sa zadnje strane. Ali on zna mnogo toga o svemu.“
Džozi je sažaljivo pogledala Henrijetu.
„Hmm“, rekla je Henrijeta. „A kada te je brat Sajmon naučio
tu fascinantnu praksu kuvanja neprijatelja?“
„Jutros“, rekao je duboki glas tik iznad njene glave.
Henrijeta se trgla i pogledala ga. „Nisam očekivala da se
razumeš u ratne strategije“, kazala je, odupirući se upornom
nagonu da se baci mužu u naručje i ljubi ga do iznemoglosti.
„Mnogo toga ne znaš o meni“, rekao je Darbi čučnuvši pored
sestre. „Zašto si poređala vojnike u dvostruke redove, Džozi?
Ako sa bedema ovde doleti zapaljena strela izgubićeš sve ljude
jednim udarcem.“
Džozi se na trenutak zagledala u vojnike. „Staviću ih iza
stuba“, rekla je pokazujući prazan prostor.
„Dobra ideja“, odvratio je Darbi, pa je Džozi počela pažljivo
da pomera vojnike.
 „Zar ne bi mogao sirotanima da osmisliš nekakvu odeću?“
pitala je Henrijeta lenjo svog muža. Podigla je plavog vojnika.
„Sirotan je sasvim nag.“
„Zamišljaš ga u lepoj čipkanoj košulji, zar ne?“, rekao je
Darbi. „To je ratnik, zaboga, ženo. A ja ne pravim odeću.“
„Bolje i čipka nego ništa“, istakla je Henrijeta.
„Ris mi je poslao poruku da pita želimo li da prisustvujemo
premijeri njegove nove opere. To je kompliment tebi. Nikada
me nije zvao ni na jednu premijeru.“
„Divno! Kada?“
„Večeras“, rekao je smešeći se. „Imam osećaj da nas se
naknadno setio.“
Henrijeta se oneraspoložila. „Večeras? Nisam sigurna da
mogu da idem.“
Darbi je podigao obrvu. „Mora da ti je madam Hamfriz
isporučila barem jednu večernju haljinu među svom onom
odećom?“
„Henrijetu danas boli noga“, ubacila je Džozi trezveno. „Nije
mogla da ide u šetnju sa nama. Ulje sada ključa.“
Što je bio nimalo suptilan poziv da dođe i bude skuvana.
Henrijeta je poslušno počela da pomera vojnike u domet
plamene tečnosti sa bedema.
Velika ruka je pomerila poslednje žrtvene jagnjiće na
pozicije. „Žao mi je što trpiš bol“, kazao je Darbi pod okriljem
Džozinih ratnih pokliča. Vrelo ulje je sipala uz urlike gneva.
„U redu je“, rekla je Henrijeta pomažući Džozi da obori i
poslednje vojnike u njenim redovima. „Džozi, ne viči toliko
glasno. Ne želimo da probudimo Anabel.“
Henrijeta je ustala uz Darbijevu pomoć. „Da li da kažem
Faningu da pomeri večeru da bi mogao da stigneš na vreme?“
„Zar misliš da bih išao bez tebe?“ upitao je začuđeno.
 Namrštila se. „Moraš. Premijera je veoma važna Risu,
pogotovo ako je to prva na koju si pozvan.“
„Zar veruješ da želim da idem bilo gde bez moje žene?“
Počeo je da joj ljubi vrhove prstiju.
„Nije u tome stvar“, rekla je Henrijeta pokušavajući da
govori strogo. „Moraš ići na Risovu premijeru jer ću se ja u
protivnom osećati kao još veći invalid.“
Sada je na Darbija bio red da se mršti.
„Moraš ići“, izgovorila je odlučno. „Čekaću da se vratiš kući
da čujem da li je opera dobro prihvaćena.“
Nagnuo se bliže. „Ne brini ako zaspiš. Volim da budim
usnulu ženu.“ Kakav mu se samo smešak krio u očima!
Henrijeta se žurno okrenula da Džozi ne vidi.
Nekoliko sati kasnije Henrijeta se pridružila mužu u salonu.
Njegov jedini pozdrav bila je psovka.
Henrijeta je uz blagi nemir pogledala svoju odeću.
Ambiciozno je bilo pokušati parirati veličanstvenosti njenog
muža, ali je u ona u bezbednosti svoje sobe bila sasvim sigurna
da je uspela. „Zar ti se ne dopada haljina?“, pitala je.
Odmerio ju je pogledom od glave do papuča. „Pretpostavljam
da je to praznična haljina koju smo poručili od madam
Hamfriz?“
„Jeste“, rekla je. A zatim se, jer je videla u njegovim očima
nešto što joj je ulilo hrabrost, zavrtela ukrug. Njena haljina je
bila prilično kratka, preko podsuknje od belog satena i lepo je
pokazivala njene gležnjeve dok se kretala. Ali bez sumnje
najbolji deo haljine bio je gornji deo od bledog krepa. Čvrsto se
vezivao uzicama spreda i bio je veoma duboko sečen i napred i
nazad.
„Dođavola“, ponovio je.
„Kada sam te upoznala, nisam znala da umeš tako rečito da
se izražavaš.“ Zategla je rukavice od bele jagnjeće kože tako da
su ostale priljubljene uz njen lakat. „Kako ti se čini veo? Madam
Hamfriz me je uverila da je napravljen od tvoje čipke.“ Madam
Hamfriz je koristila Darbijevu čipku za svaku haljinu koju je
osmislila za Henrijetu. Ova konkretna haljina nije bila ukrašena
čipkom, pa je napravila mali veo koji je padao sa potiljka i nosio
se kao ogrtač preko ruke.
Pošao je prema njoj korakom koji je podsećao na pantera.
„Veoma je lep. Dopadaju mi se biserne perle.“
„Neobično je pronaći ih u obliku lista, ili je barem tako
madam Hamfriz rekla.“
„Vidim da se obrazac ponavlja na rukavima.“
„Ako mogu da se nazovu rukavima“, rekla je Henrijeta.
„Mnogo su manji od svega što sam pre nosila.“
„Gornji deo je mnogo uži od svih odevnih predmeta u kojima
sam imao zadovoljstvo da te vidim.“
Henrijeta je progutala osmeh. „To je zbog vezica“, istakla je.
„Vidiš da ima vezice napred.“
Prešao je prstom preko vezica između njenih grudi. „Vidim.“
„Čini se da ti se haljina dopada“, rekla je Henrijeta kada je
zadržao prste na vezicama. „Zašto si onda opsovao kada sam
ušla?“
Glava mu je bila povijena; iznenada ju je podigao i pogledao
je pravo u oči. „Ovo nije haljina zbog koje bi čovek poželeo da
ostavi ženu kod kuće“, kazao joj je.
Noga joj je pulsirala od napora koji je ulagala da stoji, i činilo
se da Darbi to zna jer ju je podigao i odneo je do stolice pored
prozora.
„Žao mi je“, rekla je. Nije postojao način da mu jasno pokaže
koliko joj je žao što je toliko obogaljena da ne može da
prisustvuje premijeri Risove opere. Ili da mužu saopšti
ljubomoru i očajanje u srcu kada je pomislila na operu punu
prelepih žena. Ta ljubomora ju je podstakla da obuče prazničnu
haljinu na prostu večeru sa mužem.
Seo je, a ona mu se smestila u krilo kao da su bili stvoreni da
budu zajedno. „Razmišljao sam, Henrijeta, verujem da tvoj kuk
ne voli kada mi staviš noge na ramena.“
„Ne smeš govoriti tako nešto naglas“, izgovorila je prilično
slabašno. Počela je da se navikava na njegov bezbrižni nemar
prema pravilima ponašanja.
Slegao je ramenima. „Ovo je naš salon, draga, i nema
nijednog lakeja u blizini.“ U očima mu se opet pojavio vragolast
sjaj. „Mnogo je drugih položaja koji su jednako zadovoljavajući,
a koje možemo da isprobamo. Kad te vidim sa tim vezicama,
drago mi je što ne ideš sa mnom u operu. Ne mogu da dozvolim
da svaki muškarac u Londonu mašta o tome kako ti razvezuje
haljinu.“
„Ali nikada neću biti lepa kao ti“, izlanula je. Rumenilo joj je
navrlo na obraze. Zar nikada neće naučiti da drži jezik za
zubima?
„Zašto kažeš to?“ Zaustavio je prste na njenim grudima i
pogledao je znatiželjno.
To ju je iritiralo. „Čini se da nikako da upamtiš da sam
hroma. Deformisana. Ti si savršen. Na tvom telu je sve
savršeno.“
„Ne vidim ni kod tebe deformitet.“
Progutala je pljuvačku. „Zar ne razumeš, Darbi? Nije samo
moj kuk u pitanju. Ako žena ne može da rodi, ona je – ništavna.
Bartolomju Bat kaže da su deca najveći uspeh žene.“
„Postaje mi mrzak.“
„Pa, slažem se s njim. Biti majka je... je....“ Nije čak mogla
rečima da izrazi šta je to značilo.“
 „Kada je moj otac izgubio posed na kom sam odrastao“,
rekao je Darbi ljubeći joj uho. „Nisam mogao da zamislim šta ću
sa sobom. Naposletku, učili su me samo da vodim veliki posed. I
ja sam mislio samo taj konkretni posed: onaj koji je moj pradeda
podigao. A njega više nije bilo.“
„Izgubio? Kako ga je tvoj otac izgubio?“
„Na kocki.“ Darbi je sklonio usne sa njene kože ostavljajući
za njima neželjenu hladnoću. „Na kocki. Izgubio je kuću i
zemlju na paru kockica. Još imam taj par kockica, doneo ga je
kući zaklinjući se da će se ubiti. Nije to uradio, ali me je
probudio, dao mi kockice i rekao mi da je to sve što ću od njega
naslediti.“
„Koliko si imao godina?“
„Četrnaest.“
„O, Sajmone, to je užasno.“ Henrijeta se okrenula i poljubila
ga. Počela je da ga zove Sajmon u intimnim trenucima, premda
još nije mogla da natera sebe da mu se tako obraća u javnosti.
„Ali sada imam svoj posed“, rekao je. „Nije to posed na kom
je živeo moj deda, ali je moj. I srećan sam tamo. Da li si ti
srećna u dečjoj sobi, Henrijeta?“
Trepnula je.
„I kako je ono tvoje nemoguće dete danas?“, poljubio joj je
uho. „Da li je Anabel povratila na tebe ili samo u tvom
prisustvu?“
Nasmešila se zajedljivo da mu pokaže da je dobro pogodio.
„Porodica je ono što od nje napravimo“, kazao je Darbi.
„Imam dva brata, Henrijeta, da li si to znala?“
Odmahnula je glavom iznenađeno. „Nisam imala predstavu.
Gde su oni sada? I kako se zovu?“
„Mislim da ti nisi od onih što napamet znaju Debretovu
knjigu plemstva i baronetstva. Zovu se Džajls i Tobajas.
Blizanci su. E sad, gde su... niko ne zna.“
„Kako to misliš?“, pitala je Henrijeta. „Gde bi mogli da
budu?“
„Širok je svet.“ Prešao joj je prstima preko ramena, pa ih
spustio niz njena leđa. „Napustili su Englesku kada su napunili
osamnaest godina.“
„Ali mora da imaš neku ideju gde su!“
„Nikakvu. Moj otac se raspitivao svake godine i ja sam
nastavio to da radim. Otac je bio sasvim siguran da nisu stradali
na moru. Ja nisam baš tako optimističan. To je jedan od razloga
zašto sam rešio da nemam decu. Ovo mi je dalo prilično snažan
osećaj da niko ne zna šta bi moglo da se desi sutra.“
Prebacila je ruku oko njegovog vrata, pa spustila obraz na
njegovo rame. „Tako mi je žao. Mora da ti braća jako nedostaju.
Nadam se da nisu stradali na moru.“
„I ja“, rekao je njen muž. „I ja.“
Sedeli su jedno uz drugo u sumraku, a Henrijeta je
razmišljala o izgubljenoj braći i pronađenoj deci. A zatim je
odlučila da uloga supruge nalaže da oraspoloži muža u
trenucima potištenosti.
Pa je ustala, nasmešila se gospodinu Sajmonu Darbiju i
počela polako, promišljeno, da razvezuje vezice koje su krasile
prednju stranu praznične haljine madam Hamfriz.
Naposletku je Sajmon Darbi propustio kompozitorski debi
komične opere prijatelja. U poruci koju je narednog dana poslao
Risu stajalo je da je nenadano oboleo od iznenadne bolesti koja
je zahtevala da nekoliko dana ostane vezan za postelju.
Ris je pročitao poruku i frktavo se nasmejao. Čovek je samo
mogao da se nada da se Darbi osuo morbilama. Ali nije se
mnogo nadao da je zaraza ospama koje su izazvale strašan svrab
oborila Darbija u postelju.
 40
O ledenim vilama i drugim iznenađujućim bićima

Henrijeta nije razmišljala o rutinama. Ciklusima. Danima u

mesecu. Ali jednog jutra je sneno u postelji razmišljala o
Milisentinom bračnom savetu i kako je tužno bilo, istinski, što je
to iskustvo za njenu maćehu bilo toliko neprijatno, i što je
Milisent pre razmišljala o neurednosti nego o zadovoljstvu.
Pomisao na neurednost naterala ju je da se sva ukoči.
Nije imala ciklus. Osećajući se kao da joj neko istiskuje sav
vazduh iz tela, počela je da računa. Bili su venčani gotovo četiri
nedelje. To je značilo da je prošlo više od šest nedelja otkako je
poslednji put imala mesečno krvarenje. Ciklus joj je kasnio.
Legla je, olovnih ruku i nogu, i pokušala da povrati dah.
Kako je ovo moglo da se desi? Verno je sledila Ezmina uputstva
u vezi sa navlakom. Brojala je i prebrojavala dane, kao da je
mogla da pogreši. Sobarica je došla i donela joj predlog odeće za
taj dan. Mahnula joj je da ode. Zašto da se oblači kada je upravo
dobila smrtnu presudu?
Bilo je to najgore jutro Henrijetinog života. Darbi je bio na
sastanku sa svojim poslovnim zastupnikom. Deca su se igrala sa
živahnom novom dadiljom.
Nikada se u životu nije osećala usamljenije. Jutro je provela
zureći u čipkani baldahin. Nije plakala. Samo je pokušavala da
diše.
Najzad je ustala, pa skinula spavaćicu i pogledala svoje telo u
ogledalu. Izgledalo je potpuno isto. Nije bilo znakova da joj
stomak raste. Pogled su joj uzvraćale njene oči uokvirene
tamnim krugovima. Koliko je ona znala, njen stomak je svakog
časa mogao da iskoči. Bilo je nekoliko žena u selu koje su,
činilo se umele da sakriju trudnoću i nekoliko meseci, ali sitne
žene kao što je ona od samog početka izgledale su krupno.
Raširila je ruke preko stomaka i počela da se bavi opasnim
mislima. U njoj je počeo da se razvija pupoljak. Beba. Njeno
dete. Možda devojčica sa Darbijevom mračnom lepotom. Telo
joj je zadrhtalo od čežnje na ovu pomisao. Kad bi samo...
Ali čim njen muž sazna, spomenuće onu bočicu koju joj je
dao prve bračne noći – metlicu ili metvicu, ili kako se već zvala
biljka. I biće u pravu, pomislila je pokušavajući samu sebe da
ubedi u to. Svi su rekli da je čudo što je ona preživela. Da li bi se
odrekla života samo da bi pritom izgubila i život deteta? Od
kakve bi to bilo koristi?“
Nikakve, kucalo je njeno srce. Nikakve. Nikakve. Nikakve.
Krv joj je kolala telom, govorila joj svakim talasom da nema
izbora. Čula ju je kako joj grmi u ušima. Da je Henrijeta bila
kadra za to, dobila bi napad histerije. Ali njeno srce je samo
nastavilo da kuca, a misli nastavile mahnito da se nižu.
Te noći je tražila privatnost, pretvarala se da je nazebla.
Darbi je spavao u drugoj sobi. Pitao ju je šta je muči toliko milo,
da mu umalo nije rekla – ali to bi značilo kraj. Nije mogla to da
uradi, ne još. Nije mogla da uzme bočicu i odrekne se deteta. Ne
još.
Sat ili nešto više nakon što se on povukao u drugu sobu, ona
je shvatila da je idiotski provesti makar i jednu noć u samoći
sada kada se njen život meri mesecima. Uvukla se u postelju
pored njega u ekstazi zahvalnosti zbog poznatog dodira njegovih
snažnih nogu prepletenih sa njenima i pospanog načina na koji
se okrenuo i privio je u naručje. Sklupčala mu se u naručju kao
orah u ljusci.
Utonula je u neprijatne snove. Najpre je mislila da još sanja.
Dodirivao ju je nežno, snažnim rukama je okrenuo na leđa.
Sneno je pomislila da se usprotivi, ali bilo je nečega kod njenog
muža zbog čega mu je dozvoljavala svakakve slobode. Njena
maćeha ne bi to odobrila. Ali tada je shvatila šta on radi. Zar u
bračnom životu nije bilo nimalo privatnosti?“
„Sajmone Darbi!“, brecnula se, pa sela. „Šta to misliš da
radiš?“
Nasmešio joj se. „Postarao sam se za navlaku, draga. I sada
kada smo to rešili…“, podigao ju je i odneo do prozora koji je
gledao na vrt.
Na to se jeste usprotivila. Soba nije bila hladna zbog velikog
kamina u kom je još gorela vatra, ali bila je zima i ona je bila
naga jer joj je neko svukao spavaćicu dok je spavala.
Ali on ju je ignorisao, i doneo ju je do sedišta u prozoru i
rekao: „Pogledaj, Henrijeta.“
Zadnji deo kuće pretvorio se u vilinski svet. Vrt je obično bio
nežno prostranstvo drveća i ruža. Ali sada je led sijao sa svake
grane, čak i najmanje grančice. Mesečina je poigravala i klizila
sa jednog srebrnog šiljka na drugi. Čak je i prozor bio ukrašen
belim papratima i cvetovima od leda.
„Ledene vile su bile u poseti“, rekla je Henrijeta dodirujući
jedan od njih prstom. „O, Sajmone, kako je lepo.“
„Mmm“, rekao je ljubeći nežnu kost na njenom ramenu.
„Dođe mi da zaplačem“, prošaputala je. Vrt je izgledao
nestvarno, kao svadbena torta koju su ukrasili džinovi.
Toplim telom ju je štitio s leđa. Sada joj je ta čvrstina bila
poznata i ona se naslonila na njega, dočekala ga željno kao
proždrljivac gozbu.
„Plakanje mi se čini kao nepotrebno turobna reakcija na
hladnu noć“, rekao je. Glas mu je bio protkan požudom, i sada je
spustio ruke na njene grudi, toliko sigurno i samouvereno da je
naslonila glavu na njegovo rame, a iz grla joj se u noć oteo jecaj.
Protrljao je prstima ledeni prozor, pa opisao ledeni krug oko
njene bradavice. Glasno je udahnula i počela da se izvija. Osećaj
je bio suviše dobar. Ponovo je protrljao prozor, pa spustio ledene
prste niz njen stomak, sve do svilenih nabora koji su goreli za
njim i izvijali se prema njegovom prstu.
Na mestu gde je prstima otopio mraz, prozor je bio crn kao
gar i oslikavao je samo dugačku liniju njene noge u sobi.
Kleknula je na sedište u prozoru trudeći se da ne probudi čitavu
kuću dok je on ledene prste zavlačio svugde. Prislonio je usne na
staklo, a zatim joj poljubio vrat, pa se nasmejao kada je iznova
počela da se izvija.
Kasnije više nije čula smeh, samo struganje daha u grudima,
kada je čvrsta toplina zamenila ledene prste. Njegovo snažno
telo se savijalo iza njenog. U jednom trenutku je udarila
obrazom o ledeno staklo, ali to nije bilo važno jer je gorela,
osećala ga u sebi i taj osećaj ju je gutao, a stotine strelica tečne
vatre letele su joj telom na svaki njegov nalet.
Kasnije ju je odneo u toplo gnezdo postelje. Dok je ležala
sklupčana uz njega, osetila ga je kako se ponovo podiže uz njen
stomak. Spustila je ruku da ga dodirne, da oseti tu snagu i
toplinu.
Ljubio ju je, držao njeno lice između dlanova, ljubio joj oči,
usne i obraze.
„Volim te“, udahnula je između poljubaca. „Volim te,
Sajmone.“ Pokrio je njene usne svojima i ugušio njen glas, ali
njeno srce je pevalo ovom istinom.
Sanjala je da je rodila dete, dečaka. Imao je lokne kao njene, i
Anabelin visoki, veseli smeh. Pila je čaj sa vikarom, a dame iz
Kruga švalja šetale su po sobi i nosile cveće za sahranu. Najzad
je vikar otišao, a ona je otišla po bebu u dečju sobu, ali dadilja
nije videla dečaka. A Henrijeta nije mogla da se seti da ga je tog
jutra ostavila tamo. Počela je da trči, da pretražuje gomile stare
odeće, očajnički pokušavala da ga pronađe, ali bio je tako mali.
Nije mogla da ga pronađe. Srce joj je tuklo u grudima. Bila je
suviše uplašena da bi plakala, suviše zadihana da vrisne.
Probudila se. Rebra joj je pritiskao nedostatak vazduha.
Jutro je provela zureći u čipkani baldahin. Kada je čula
grebanje na vratima, oprezno je sela očekujući svoju novu
sobaricu, Kiz, sa toplom vodom za kupanje. Ali nije to bila
sobarica. Bila je to Džozi.
„Zdravo“, prošaputala je Džozi glasno, uvukavši se u sobu.
„Zdravo!“, rekla je Henrijeta smešeći se.
„Dadilja Mili kaže da si bolesna. Hoćeš li povratiti?“, pitala
je Džozi držeći se blizu vrata.
Henrijeta nije razumela Džozino oklevanje. Za ovih mesec
dana koliko je bila Anabelina majka, videla je dovoljno
bljuvotine za čitav život.
„Nema šanse“, rekla je utešno, pa pružila ruku. „Malo sam
nazebla. Dođi, reci mi šta ste vas dve juče radile.“
Džozin osmeh je zagrejao Henrijeti srce. „Došla sam da te
posetim jer je Anabel povratila mleko od doručka, pa dadilja
čisti za njom.“ Popela se na krevet.
Henrijeta ju je zagrlila oko ramena. „Misliš li da je Anabelin
želudac sada malo snažniji?“
„Ne“, rekla je Džozi nakon što se malo zamislila.
„Pa, uskoro će morati da stane. Ne poznajem nijednu odraslu
osobu sa njenim čudnovatim navikama.“
„Ne bih bila tako sigurna“, rekla je Džozi sa svečanom
mešavinom ponašanja odrasle osobe i dečjeg glasa, zbog čega je
Henrijeta poželela da se nasmeje.
Kiz je pokucala na vrata, pa ušla u pratnji dva lakeja koji su
nosili toplu vodu.
Džozi je povukla Henrijetu za rukav. „Mogu li da ostanem?
Molim te, ne teraj me da se vratim u dečju sobu.“
„Dok se kupam?“
Džozi ju je pogledala i isturila donju usnu. „Ja sam dama.
Dadilja Mili kupa Anabel i mene zajedno jer smo obe dame.“
Ali Henrijeta tek što se oporavila od muževljevog nemarnog
remećenja vremena određenog za kupanje. „Mislim da to nije
dobra ideja, Džozi“, izgovorila je nežno. „Veoma mlade dame,
kao što ste ti i Anabel, mogu da se kupaju zajedno. Ali odrasle
dame se kupaju u privatnosti.“
Henrijeta je naposletku okupala Džozi. Na kraju, bilo je
nečeg privlačnog u kadi punoj vrele vode, i nakon što je Kiz
ubacila ulje ružinih latica u vodu, Džozi je počela da poskakuje
na jednoj nozi i preklinje da joj dozvoli da uđe u kadu.
Imala je jedro malo telo sa tek nagoveštajem dečjeg
stomačića. Henrijeta je pokušala da je okupa, ali je najviše
vremena provodila pokušavajući da obuzda izlivanje vode preko
ivice kade. Džozi je sve vreme pričala, nije zastajala ni da
udahne. Pokazala je Henrijeti ožiljak na kolenu koji je bio
posledica pada niz stepenice za poslugu („Dadilja Pivs je rekla
da sam sama kriva jer nije ni trebalo da silazim niz te
stepenice“). Tri puta joj je rekla da želi mamu kuče za rođendan.
Henrijeta je pokušala, i nije uspela da joj objasni nesklad između
reči mama i kuče.
U nekom trenutku se pojavila dadilja Mili nakon što je otkrila
gde je njena štićenica nestala. Henrijeta joj se izvinila i poslala
je nazad u dečju sobu. Džozi je ostala u kadi dok se voda nije
ohladila, a ona se sva naježila. Pričala je... pričala... i pričala.
 Čak i kada ju je Henrijeta podigla iz kade i umotala u peškir,
Džozi je i dalje pričala. Pričala joj je o žabi koju je videla u
jezercetu u dnu vrta prošlog leta, i patkama koje su rođene tamo
i odlučile da žive u štali. Prepričala je Henrijeti događaj sa
božićne večere, kada je njena majka bacila poslužavnik na
vikara. Rekla je Henrijeti da je Anabel izgledala kao očerupano
pile kada se rodila, i da je njena majka poslala bebu u dečju sobu
i rekla da je ne donose dok joj ne izraste kosa. Džozi se ta priča
dopadala; Henrijeti je bila odbojna.
Tek kada je Džozi utihnula, iscrpljena, Henrijeta je tačno
znala šta mora da uradi. Popiće sadržaj plave bočice jer je
potrebna Džozi i Anabel. I zbog toga što ih je volela. Imala je
odgovornost, i nije mogla da dozvoli sebi da misli na svoju
bebu, prosto nije. Ništa nije mogla da uradi za tu bebu.
Neće spasti život svom detetu ako umre na porođaju. Neće,
neće, neće. Možda će joj se ovo činiti stvarno ako to ponovi
hiljadu puta.
„Vreme je da se vratiš u dečju sobu“, rekla je Džozi kada ju
je očešljala.
Džozi je donja usna zadrhtala. „Ne želim.“
„Nedostajaćeš Anabel.“
„Nije me briga!“
Henrijeta je dosad već poznavala sve znake upozorenja. I
naravno, za trideset sekundi Džozi je plakala toliko glasno da su
je verovatno čuli dve ulice dalje. I njen refren je bio izvanredno
dosledan: „Ja sam sirotica. Jecaj koji joj se oteo iz grudi ugušio
je onaj deo gde kaže bez majke, ali je Henrijeta znala da je on tu.
Iznenada se sagnula i podigla Džozi i spustila je na krevet.
Dosta je bilo.
„Džozefin Darbi“, rekla je, pa spustila ruke na bokove, „ćuti i
slušaj me.“ Džozi nikada nije obraćala pažnju na takve
zapovesti, pa nije to učinila ni sada. Zaplakala je za nijansu
glasnije.
„Ja sam ti majka.“
Džozi je nastavila da plače.
„Ja sam ti majka!“ vrisnula je Henrijeta.
Džozi je raširila oči kao klikere, pa ućutala.
„Zar nisi primetila, Džozi?“, pitala je Henrijeta. „Imaš majku:
mene.“
Džozi je trepnula. Pa se zagledala u nju.
Henrijeta je kleknula ispred Džozi i sklonila joj vlažnu kosu
sa lica. „Volim te, Džozefin Darbi. Biću ti majka htela ti to ili
ne.“
Džozino zašiljeno malo lice bilo je zaleđeno od
zaprepašćenja. Henrijeta ju je uzela za ruku i krenula prema
vratima. „Ja sam ti majka, a Sajmon će ti biti otac. Ne moraš da
me zoveš mama, ali ja tako sebe doživljavam.“
Džozi i dalje nije ništa govorila, a Henrijeta je naterala sebe
da nastavi da hoda prema dečjoj sobi.
Kada su stigle u hodnik na drugom spratu, Henrijeta je osetila
miris prepečenog sira, a Džozi joj se iznenada otela i odjurila u
dečju sobu.
„Anabel!“, vrisnula je. „Bila sam u prizemlju i okupala sam
se!“ Obišla je trčeći krug oko dečje sobe nekoliko puta kao da
razgovor nisu vodile.
Henrijeta je stajala na pragu. Šta je očekivala? Da će joj
Džozi iznenada reći mama i da će sve biti u redu? „Nadam se da
je nisam zadržala previše, Mili“, rekla je dadilji devojčica. „Bilo
nam je lepo.“
„Niste“, odgovorila je Mili. „Gospođica Džozefina uvek
pokušava da se iskrade i pronađe vas. Ima smisla što joj je to
najzad pošlo za rukom.“
 „Stvarno?“
„O, da“, rekla je dadilja popustljivo. „Trči ukrug oko mene i
nasmrt mi dosađuje, zaista. Želim da idem da vidim mamu!
Želim da idem da vidim mamu! Bože mili, često to čujemo!“
Uspela je da uhvati vrpcu na Džozinoj haljini dok je Džozi trčala
pored nje. „A sada sedi, mlada damo, i pokaži mami da te učim
manirima.“
Osmeh koji se širio Henrijetinim srcem bio je toliki da za
njega nije bilo mesta u njenom telu. „Moram sada da se okupam,
deco“, rekla je. „Slušajte Mili.“
Džozi je podigla pogled sa stolice za malim stolom za kojim
je sedela i sasvim solidno glumila pristojnu mladu damu. „Hoćeš
li doći da nas poljubiš za laku noć?“
Henrijeta se nasmešila. „Uvek dođem.“
„I ispričaš nam priču?“
„Naravno.“
Vratila se u svoju sobu, pa pozvonila da joj spreme novu
kupku. Drugačije se osećala dok je sapunom trljala ruke i noge
sada kada je Sajmon bio njen muž. On je poljubio ovaj lakat, i
on je obožavao njena ramena. Nije mogla da pređe peškirićem
preko dojki a da ne pomisli na njega.
Henrijeta se uvek ponosila svojim razboritošću. Umela je da
vidi samu srž problema. Ali koja je bila srž ovog problema?
Navlaka je imala manu, to je bilo jasno. Zar ona i Darbi nikada
više neće moći da vode ljubav? Da li da ispije sadržaj bočice a
da mu ne kaže? To joj se činilo nepošteno, da ne spominje i
beskorisno. Ako navlaka nije delovala, prosto će se narednog
meseca suočiti sa istim problemom. A to nije mogla a da ne
poludi.
Ili bi Darbi mogao da uzme ljubavnicu. Vratiće se planu na
koji su prvobitno pristali, po kome će ona biti veličanstvena
dadilja, a on će uzeti ljubavnicu. Ili više njih. Na samu pomisao
na Darbija sa drugom ženom osetila je previranje u stomaku.
Ali celibat nije bio za Darbija. Nije on bio muškarac koji je
mogao da živi bez žene. Zamrzeće me, pomislila je. Oštar bol joj
je prostrelio srce.
Mora da uzme ljubavnicu. Mora. Zato što će, ako je bude
imao, ona bar moći da ga viđa, da živi u istoj kući s njim. A
mrvice će joj biti dovoljne – održavaće je u životu. Ako je
zamrzi...
Radije bih umrla, pomislila je Henrijeta i u tom trenutku kao
da je sav vazduh iz prostorije nestao.
Dobro je bilo što je sada otkrila da navlaka ima manu jer je
trebalo da uđe u visoko društvo. Sezona nije bila u punom jeku,
ali Darbi joj je objasnio da je London već pun i da će gotovo svi
prisustvovati balu koji te večeri priređuje vojvotkinja od
Sejvingtona.
Ali sada će Darbi verovatno želeti da ona ostane kod kuće.
Mora da će supruga ometati njegovu potragu za ljubavnicom? S
obzirom na to kako je njoj dolazio svake noći čak i (porumenela
je na ovu pomisao) dva puta noću, njena maćeha je bila u pravu.
Bio je muškarac jakih apetita. Možda uzme i dve ljubavnice.
Mučila je sebe na trenutak zamišljajući nežne ženske ruke
kako prelaze preko Darbijevih grudi, dodiruju ih – pa je otrgla
misli od te slike.
 41
Još jedno ljubavno pismo

Verovatno je to bila oproštajna poruka. Oproštajna poruka i

izjava ljubavi. To je bio problem sa neotvorenim pismom: može
da kaže sve ili ništa.
Ezme ga je prevrtala u ruci, pa polako otvorila kovertu.
Henrijeta je žalila što je primila samo jedno ljubavno pismo u
životu – i to ga je sama napisala. Ezme ih je primila mnogo,
možda čak i stotinu, a ipak je ovo bilo jedino važno. Rekla mu je
da ide, istina. Ali će njegovo pismo čuvati do smrti.
Ali čak ni želja ne može da uspori proces otvaranja koverte.
Pismo je bilo ispisano na gruboj hartiji, onakvoj kakvu bi
baštovan mogao da koristi kada bi imao sreće da bude pismen.
Rukopis je bio rukopis markiza, samouveren i jasan.
Ezme, pisalo je. Pogled joj je tu zastao, nije napisao Draga
Ezme?

Ezme,
Pre nego što sam postao baštovan, bilo mi je teško – ne,
nemoguće – da odbijem zahtev dame. Jedan od razloga
zašto nikada nisam uzeo ljubavnicu bio je taj što sam
prezirao svoje prijatelje: ukoliko bi podlegli nerazumnim
zahtevima, bili su budale. Ako ne bi, nisu bili kavaljeri.
Sada kada više nisam markiz, mnogo mi je lakše da rešim
ovaj problem.
Odbijam tvoj zahtev, gospo. Neću od svoje volje
 napustiti nameštenje kod tebe. Svestan sam da moje
prisustvo ugrožava tvoju reputaciju. Moj jedini izgovor je
da ja reputaciju nemam, i stoga sam svestan njene prolazne
vrednosti. Reputacija je bezvredna.
Ne mogu da te ostavim, Ezme. Možda, da nisi trudna...
ali jesi.
A ja nisam glup, Ezme. Sećam se svake pojedinosti iz
noći koju smo proveli zajedno u kući ledi Trubridž. Rekla si
da se nisi još pomirila s mužem; iskoristio sam tu činjenicu.
Dete koje nosiš moglo bi biti moje.
Pošalješ li batlera da mi da otkaz, oplešću vrbov
kućerak pred tvojim vratima10, kako Viola preti u
Bogojavljenskoj noći. To će bez sumnje izazvati skandal.
Možda ćeš mi posle skandala dozvoliti da odvedem tebe i
dete odavde. Pronaći ćemo Kirkino ostrvo i živeti od nara i
banana.
Tvoj Sebastijan

Ezme je uvukla vazduh. Ako će žena primiti samo jedno

ljubavno pismo u životu, onda je ovo pismo koje bi trebalo da
primi. U srcu joj se rascvetao mali smešak. Odbio je da ode.
Sebastijan je odbio da je napusti.
Teško da je mogla da ga primora da se vrati u Italiju. Ja sam
slaba žena, pomislila je. A zatim je ponovo pročitala svoje –
prvo – ljubavno pismo.
 42
Neprijatna otkrića za večerom

Te večeri joj je Kiz obukla potkošulju koja je bila laka kao

paukova mreža, ukrašena toliko finom čipkom da se cepala na
dodir nokta. Henrijeta nije nosila korset. Darbi je bacio sve
njene korsete. Preko potkošulje je obukla belu satensku
podsuknju, sasvim kratku, poruba izvezenog srebrnim štrasom.
Najzad je obukla haljinu od čipke koja je u lakim naborima
padala do tla kao grčka haljina. Ovaj kostim je bio izvanredno
otmen. Bio je sve što Henrijeta nije bila. Čak i pored hramanja,
čipka je lepršala oko nje na takav način da se činilo da klizi pri
hodu.
Henrijeta je utrnulo gledala kako Kiz veštim prstima kupi
njenu kosu. Umesto da je sakupi na glavi kako je Henrijeta inače
činila, Kiz ju je očešljala u svetlucavi slap koji joj se spuštao niz
leđa, a sa lica ju je sklonila srebrnim ukrasom koji se slagao sa
štrasom.
„Da li si sigurna?“, pitala je Henrijeta sumnjičavo
pokušavajući da vidi preko ramena. „Mislila sam da trenutna
moda nalaže da se kosa podigne i da se ostavi samo jedna lokna
sa strane.“
„Madam ima tako lepu kosu da bi trebalo da ignoriše modu.“
Henrijeta se namrštila svom odrazu. Sama sebi je izgledala
kao naduveni neven.
Kiz se nagnula prema njoj. „Vaš muž uvek ignoriše modu
kada je u pitanju čipka, madam.“
 „O, onda dobro“, rekla je Henrijeta, premda to nije videla kao
opravdanje za kosu nalik na maslačak. Ali zašto bi to bilo
važno? Nije mogla da zamisli da Darbi želi da prikaže svoju
hromu ženu u javnosti, s obzirom na nuždu da pronađe
ljubavnicu. Od sada će ona biti tek nešto malo više od dadilje.
Kao što je i rekao.
Svest da se ponaša detinjasto nije joj bila od koristi. Osećala
je kako je uvlači nesavladivo mračno raspoloženja kakvo nije
osetila otkako je bila devojčica, nakon što je postala svesna svog
položaja.
Darbi je želeo da batler, Faning, napusti prostoriju nakon što
posluži drugo jelo. Nakon što je Faning još jednom okom
sokolovim pogledao sto i otišao, Henrijeta je progutala veliki
gutljaj klareta. Bilo je to mnogo snažnije vino od onog koje je
inače pila, pa joj se od njega mutilo u glavi. Ali večeras joj je
ulilo hrabrost.
Crne misli su je privlačile u zagrljaj. Bilo je dana kada je kao
devojčica po čitav dan besnela zbog svog stanja. Kada nije
mogla da podnese pomisao na život kojim upravlja greška
prirode. Sada je, kada je poznavala užitak Darbijevog naručja,
zbog toga osećala još veću gorčinu.
„Moram nešto da ti kažem“, rekla je.
Izgledao je posebno naočito. Sveće na stolu između njih
naglašavale su udubljenja ispod jagodica, zbog čega je izgledao
razuzdano, gotovo istočnjački, nimalo nalik na otmenog,
uglednog engleskog plemića. Podigao je obrvu.
Prezirala je činjenicu da je osećala njegov pogled na sebi kao
da je on sunce, a ona ljubičica. Duboko je udahnula. Pa uzela još
jedan gutljaj vina.
„I ja tebi nešto želim da kažem, Henrijeta. Sinoć si rekla da
me voliš.“
 Na hladnoj svetlosti jutra poželela je da je zadržala tu
činjenicu za sebe. Nije baš morala da se liši svakog dostojanstva.
„Ne znam mnogo o ljubavi. Mislim da ne volim nikoga,
iskren da budem. Prosto nisam odgojen da osećam. Ali želim da
znaš da poštujem tvoja osećanja prema meni. Koliko sam...
koliko sam zadovoljan zbog tvoje privrženosti.“
Divno, pomislila je Henrijeta. Barem ne mora da brine da će
njen muž biti emotivno razoren kada mu ona više ne bude mogla
biti partnerka u postelji. Moći će da pronađe privrženost na
drugom mestu. Ona će provoditi noći svog života u praznoj
postelji. Crni izvor u njenom srcu nabujao je i prosuo se u vidu
gneva.
„Nosim dete“, izgovorila je neuvijeno.
Poigravao se sa čašom i gledao je nedokučivim izrazom na
mračnom licu, gotovo kao da je čekao da ona kaže nešto
šokantno – ali ne to.
„Molim?“
Sve mu je rekla. „Nisam imala ciklus otkako smo se venčali.“
„Venčani smo tri nedelje.“
„Sutra četiri. A ja sam veoma redovna u tom pogledu.“
Nastupila je pauza, a zatim je usledilo: „Dovraga.“
Činilo se da to ukratko opisuje i Henrijetino stanovište.
Darbi je ustao, prišao komodi i uzeo bocu klareta. Pa im
oboma napunio čaše.
Henrijeti je zadrhtala ruka dok je uzimala čašu.
„Gde je lek koji sam ti dao?“, rekao je Darbi. Glas mu je bio
smiren, naoko ga nije dotakla vest koju mu je saopštila. Kratki
blesak gneva nestao je kao da ga nikada nije ni bilo.
„Na polici iznad kamina u mojoj spavaćoj sobi.“
Srela je njegov pogled i ostala iznenađena dubokim
saosećanjem koje je videla u njegovim očima. „Žao mi je,
Henrijeta. S obzirom na tvoju ljubav prema deci, ovo za tebe
mora da je pakleno.“
„Nemam izbora“, rekla je žestoko, pokušavajući da samu
sebe u to uveri. „Imam obavezu prema Džozi i Anabel. Ali zar
to nije pakleno i za tebe?“
Trepnuo je. „Razume se, mrska mi je pomisao na tvoju
patnju.“
„To je tvoje dete“, izgovorila je oštro.
„Nisam…“, stao je. „Henrijeta, nikada se nisam pretvarao da
sam porodičan čovek. Ali svestan sam toga koliko želiš dete.
Hajde da posetimo lekara pre nego što donesemo neku odluku?
Možda nekoga sa Kraljevskog koledža lekara. U Londonu su
najbolji lekari na svetu, ili bar tako kažu?“
„Bila sam kod raznih lekara“, ispljunula je. „Zagledali su moj
kuk sa svih strana i odmahivali glavom. Čuli su priču o smrti
moje majke i pogledali me – sa obećanjem smrti u očima.“ Glas
joj je zabrinjavajuće podrhtavao, pa je prestala da priča.
Odgurnuo je tanjir. „Onda predlažem da kao starci
izostanemo sa bala.“ Očigledno je na umu imao onu malu plavu
bočicu.
„Ne!“ Histerija joj se podigla u grudima. „Ne mogu da
popijem travu koja će uzeti život detetu. Ne mogu. Pre bih sama
umrla. Čitavog života sam želela ovo dete!“
„Neću...“, stao je, pa rekao: „Možda bi trebalo da o ovome
razgovaramo ujutro.“
„Postoji nešto o čemu moramo da razgovaramo sada.“
Pogledao ju je smireno. U Henrijetinoj glavi su gubitak deteta
i činjenica da nikada više neće spavati sa Darbijem bili
neodvojivi. Osećala se kao da joj tigar kandžama kida srce. Ali
njen muž nije bio ni najmanje uznemiren. Zaista su muškarci bili
potpuno druga vrsta. „Navlaka očigledno nije dovoljna zaštita“,
rekla je.
„Čini se da okolnosti potvrđuju tvoj zaključak.“
„Šta ćemo da radimo?“ Ovo pitanje joj se istrglo iz srca.
Ćutao je.
„Sajmone, šta ćemo da radimo?“
„Razmišljam.“ Ton mu je bio grub.
Plemiću sa visokim standardima u pogledu manira kao što je
Darbi bilo bi mrsko da obavesti suprugu da je degradirana na
položaj dadilje. „Mislim da nemamo mnogo opcija“, rekla je.
Glas joj je bio visok i odjekivao je oštro poput lomljave stakla.
„Jasno je da smesta moramo da prestanemo sa svim
aktivnostima koje dovode do začeća.“
Progutao je gutljaj vina. I dalje na njegovom licu nije bilo ni
naznake osećanja.
„Moraš uzeti ljubavnicu“, izgovorila je divlje.
„Mogao bih predložiti druge...“
Ali ona ga je presekla. „Prisilila sam te na ovaj brak.“
„Prihvatio sam ga potpuno svestan njegovih ograničenja“,
rekao je Darbi.
„Ne razumeš“, brecnula se. „Napisala sam pismo...“ Stala je.
Istina je bila suviše strašna. I pored toga što je nije istinski voleo
i što je samo poštovao njenu privrženost. Od kakve bi koristi
istina bila? Ako želi ljubavnicu, uzeće je.
„Znam“, rekao je strpljivo. „Veruj mi, Henrijeta, bio sam
potpuno svestan rizika koji podrazumeva brak sa tobom kada
sam to učinio.“
Nastavila je, gonjena nekakvim slepim, razornim jadom. „Ne
razumeš šta govorim. Napisala sam pismo, a onda smo Ezme i ja
udesile da se ono razotkrije za vreme one večere.“ Izraz na
njegovom licu se nije promenio. „Zar ne vidiš? Odlučila sam da
želim da se udam za tebe i uhvatila sam te u zamku. Nisi imao
izbora nego da se oženiš mnome.“
Trpezariju je pritisnula olovna tišina, koju je prekinuo samo
Faningov ulazak u prostoriju. Kao i sve dobre sluge, instinktivno
je osetio da bi trebalo da im pruži privatnost, pa se povukao ne
donevši naredni obrok. Darbi mu je trzajem glave dao do znanja
da će pozvoniti ako mu bude potreban.
Henrijeta je ispila ostatak vina. „Namerno sam te
kompromitovala.“
„Zašto si išla toliko daleko da bi se udala za mene?“ pitao je
najzad.
„Želela sam decu“, rekla je Henrijeta. Ali bilo je to suviše
lako i nije bilo istinito. „Želela sam tebe“, dodala je. Bila je puna
gneva. Bila je gnevna na sudbinu, na svoje telo, na svog muža,
ali ponajviše na sebe. Da nikada nije uradila nešto tako glupo i
udala se za njega, ne bi ni razmišljala o plavoj bočici.
„Ah“, rekao je. „Zašto?“, zvučao je blago zainteresovano.
„Bio si drugačiji od muškaraca iz Limpli Stouka“, prasnula
je. „Poljubio si me. Želela sam tvoju decu. Tebi je bilo potrebno
moje nasledstvo.“ Slegla je ramenima. „Da li je zaista važno?“
„Pretpostavljam da nije. Mogu li da pitam kako će ovo
prilično neprijatno otkriće uticati na naš budući bračni život?“
Ako je i bio ljut, nije to čula u njegovom tonu: nije bilo
gneva, samo gnušanja. Teškog, umornog gnušanja.
U stomaku joj se javio užasan osećaj, kao da uništava nešto
nežno i osetljivo, nešto što je jednako lako uništiti kao i niti
mraza na prozoru. A opet – koliko je njihov bračni život bio
važan u poređenju sa ispijanjem sadržaja bočice?
„Odmah nakon Ezmine večere, pre nego što smo razgovarali
o navlaci, predložio si brak u kom ćeš ti imati ljubavnicu, a ja
biti nešto nalik na dadilju tvojoj deci.“
„Koliko se sećam, ti si potegla pitanje ljubavnice.“
 Ignorisala ga je. „Vratićemo se toj ideji. Ne mogu da tražim
od tebe da se žrtvuješ s obzirom na to da sam ti ja prevarom
nametnula ovaj brak.“
Pogledala ga je visoko podignute glave i bez suza. „Nakon
ove večeri“, mislila je nakon što popije tu bocu vina, „više
nećemo deliti jedno telo, kako si ti to rekao. Moje telo će
ponovo biti moje.“ To je gotovo bilo najgore od svega. Nakon
što je iskusila Darbija, nakon što je bila deo njega, nije mogla da
se bez očajanja vrati u svoju kožu.
„Čini se da si ljuta na mene, Henrijeta. I nudiš mi razloge da i
ja budem ljut na tebe. Zašto?“
Gledala ga je i mrzela – mrzela – njegovu smirenost. Zašto
nije bio ljut na nju što ga je prevarom uvukla u brak? Zato što
nije mario, eto zašto. I ako ne bude spavao sa njom, imaće
dadilju koja mu je potrebna.
Henrijeta je oduvek bila užasno loš lažov. „Nisam ljuta na
tebe.“ Čula je gnev u svom glasu.
„Moja majka je davala sve od sebe da navede mog oca na
ispad gneva sličan njenom. Neću se u tom pogledu pokazati kao
ništavniji od njega, Henrijeta. Neću plesati kako ti sviraš. Ako
sam te na neki način uvredio, rado ću razgovarati o svom
prestupu.“
„Tvoja majka je verovatno pokušavala da natera tvog oca da
pokaže neku reakciju“, rekla je Henrijeta prilično prodorno.
„Meni se uvek činilo da pokušava da upravlja njegovim
osećanjima.“ Dugačkim prstima se poigravao drškom čaše.
Nema načina da razbije njegov mir, pomislila je Henrijeta.
Mora da ne oseća ništa prema meni. „Ne sumnjam da se oboje
kajemo zbog ovog braka“, rekla je svesna svoje grubosti. „Ja se
svakako kajem zbog moje... ishitrenosti u pisanju onog pisma.
Ali neću praviti scene, Darbi. Neću se ponašati kao tvoja majka,
uveravam te. Savršeno sam spremna da priznam da imaš druge...
da imaš interesovanja izvan kuće.“
Oči su mu na svetlosti sveća bile crne. „A šta je sa ljubavlju
koju si mi izjavila? Toliko brzo si je odbacila, dakle, da možeš
mirno da me gledaš sa ljubavnicom?“
„Čovek u naletu strasti kaže svašta o čemu ujutro ne bi
trebalo da se priča. Sam si to rekao.“ Glas joj je bio grub, i
ispljunula je ove reči sa svim gnevom koji je osećala u duši.
„Istina.“ Spustio je čašu. „Da li da pozovem kočiju?
Pretpostavljam da ćeš želeti da napuderišeš nos pre nego što
krenemo na bal.“
„Bal?“
„Razume se. Prihvatili smo poziv.“
„Ali ja sam mislila da nećeš želeti da ja idem s obzirom na to
da...“
„Moram da pronađem sebi ljubavnicu? Nikako, draga moja.
Ne vidim razlog da te lišim zadovoljstva.“ Odmakao je njenu
stolicu, i da je to bio bilo ko drugi a ne Darbi, pomislila bi kako
je tim gestom ispoljio gnev.
 43
Plesati kao budala

Ledi Felisija Sevil je osetila blagi sjaj zadovoljstva. Prema svim

razumnim procenama bila je najvažnija gošća bala vojvotkinje
od Sejvingtona. Od svih sedam pokroviteljici Almakovog kluba
– mladih udatih žena koje su bile kadre da nekome stvore ili
unište reputaciju – ona je bila jedina koja je na samom početku
sezone bila u Londonu.
Samo je na njoj bilo da li će stvoriti ili uništiti reputaciju
provincijalki koje su želele da uđu u visoko društvo. Do sada je
bal bio razočaravajuće lišen ovih gusenica. Odbila je samo jedan
zahtev za poziv u Almakov klub, i on nije podrazumevao
suptilno odmeravanje pregovora i usluga. Gospođa Selina
Davenport se pozvala na njihovo veoma površno poznanstvo, ali
Felisija nije osetila čak ni trunku interesovanja kada je odbila
njen zahtev. Žena je bila praktično naga; nije bilo potrebe da
nagađa šta bi druge pokroviteljke pomislile o gospođi
Davenport, i ona nikada više ne bi dobila poziv čak i da joj ga je
Felisija sada uputila.
Njen rođak se razmetljivo probijao kroz masu do nje.
„Bandž“, rekla je, pa pružila ruku. „Kakvo zadovoljstvo.“ Nije
bilo, ali uvaženi Džerard Bandž je obično raspolagao obiljem
kleveta, zbog čega je bio veoma zanimljivo društvo.
„Felisija, draga, Sajmon Darbi se oženio!“
Lenjo je mahala lepezom kao da joj je ova vest već poznata.
A zapravo ju je kidala znatiželja. Ako je sedam mladih
pokroviteljici kontrolisalo žensku stranu visokog društva,
Sajmon Darbi je bio njihov muški pandan. Njegova telesna
lepota i izvanredan osećaj za oblačenje značili su da je njegova
pažnja (ili nedostatak pažnje) prema nekoj mladoj ženi bila
jednako značajna kao i Bramelova, kao pozivi u Almakov klub.
„Priznajem da sam iznenađena. Mislila sam da je Darbi
odavno odlučio da se neće ženiti“, izgovorila je lenjo.
„Prihvatio je moj savet.“ Bandž je naduo grudi. „Rekao sam
mu da se oženi naslednicom i on je to i uradio. Nisam je još
video. Trebalo bi da dođu večeras.“
„Naravno“, rekla je Felisija sabravši dva i dva. „Čula sam za
srećno stanje ledi Rolings.“
„Upravo tako.“ Bandž je ispravio šav jarkocrvenih čarapa. „U
Vajtovom klubu je opklada sedamdeset naprema jedan da će
dete biti dečak.“
„Budalaštine. Ko može da zna pol deteta?“
„Mnogo je zanimljivija opklada na detetovo očinstvo.
Poslednji put kada sam pogledao u knjigu opklada, sam Rolings
je vodio tek neznatno i to nakon što je umro u spavaćoj sobi
svoje žene!“
„Pretpostavljam da Darbiju nije bilo teško da pronađe
naslednicu“, rekla je Felisija. „Kakva šteta što nije sačekao
sezonu. Bilo bi tako zanimljivo posmatrati to udvaranje. Da li
misliš da se njegov novi tast bavi trgovinom?“
„Predložio sam mu odgajivača ovaca“, kazao je Bandž
prasnuvši u kikot. „Ali ne. Oženio se ćerkom pokojnog erla od
Holkama. Izgleda da joj je otac ostavio posed u Viltširu koji nije
zaveštan muškim naslednicima.“
Felisija je smatrala da njena dužnost domaćice Almakovog
kluba zahteva da napamet zna Debretovu knjigu plemstva i
baronetstva. „Da vidimo“, izgovorila je polako, „mora da je to
starija ćerka, ukoliko Darbi nije mlađu uzeo iz učionice.“
„Nisam čuo da se priča o njenim godinama, rekao je Bandž.
„Ali mora da je starija jer je nasledila posed.“
„Ali ta devojka ima deformitet“, izgovorila je Felisija
zaprepašćeno. „Nikada je nisu doveli u London da je prikažu
društvu, znaš.“
„Možda je u pitanju brak iz ljubavi“, rekao je Bandž. „Strast
ga je naterala da previdi njen deformitet. A ako ne strast... onda
valuta.“
„Prestani da se kikoćeš“, kazala je Felisija sa svom slobodom
bliske rođake. „To je tako neprivlačna navika. Volela bih da
mogu da se setim šta nije bilo u redu sa starijom ćerkom.
Ali svi su se okretali i gledali u ulaz u balsku dvoranu, gde je
batler upravo objavio: „Ledi Henrijeta Darbi i gospodin Darbi.“
„Ništa što ja mogu da vidim“, primetio je Bandž. „Sočna je.“
Ledi Henrijeta je stajala pored svog muža u haljini čije su suknje
lebdele oko nje kao paučina. Zlatni pramenovi su joj se nežno
uvijali oko lica. Čak i sa druge strane prostorije bilo je očigledno
da su njene oči bile zanosno plave. Bandž je osećao ukus zavisti
u ustima. „I liči na Darbija da preokrene sve u svoju korist.“
Ledi Felisija se udala rano i, pa, nekoliko godina je visoko
društvo smatralo da je sklopila dobar brak. Ali sada su svi znali
da je Henri Sevil bio načisto lud. Odao se kada je konjem
dojahao uz stepenice Katedrale Svetog Pavla insistirajući da je
konj njegov brat i da bi trebalo da ga krste bez odlaganja.
Pa je Felisija skupljenih očiju posmatrala Darbijeve. Nije joj
bio problem da prizna da joj je teško padalo društvo zanosno
srećnih parova. Ali nakon što ih je nekoliko minuta posmatrala,
znatiželja je smenila nemir.
„Nešto je tu čudno“, rekla je Bandžu.
„Molim? Šta?“ Bandž je uvek žudeo da čuje dobar trač, ali
njeno mišljenje je bilo da on ništa nije zapažao.
„Mladenci“, izgovorila je polako. „Ledi Henrijeta ne
izgleda... pogledaj! Darbi ju je upravo ostavio i otišao da pleše
sa gospođom Rejvensklan. Kako je samo strašno uvredio svoju
ženu. Ne mogu da verujem.“ Felisija je osetila kako je obuzima
veselje. „Hajdemo, Bandže“, izgovorila je nestrpljivo, „hajde da
se sprijateljimo sa siroticom.“
Darbiju je bilo teško da potpuno ignoriše svoju ženicu oštrog
jezika. Imao je okvirni plan kada su stigli na bal. Nameravao je
da je napusti na najnepristojniji mogući način, čak i da na njene
oči neumereno flertuje sa drugim ženama. Nadao se da će je to
naterati da oseti makar i trunku crnog jada koji je njega obuzeo
tokom večere. Kako se usuđuje da veruje da je on čovek sa tako
malo časti da bi uzeo ljubavnicu, nakon onoga što je... rekla.
Niko ne može da govori o ljubavi i veruje kako on nema časti.
Ipak ga nije poznavala. Ni volela.
Stegao je vilicu.
Godiće njegovoj ženi da shvati da je on sila u visokom
društvu. Nije on bio seoski prostak da ga neko prevarom uvuče u
brak. Bio je ugledan. Njegov uticaj se osećao u čitavom
Londonu, ili civilizovanom svetu, što je bilo isto.
Vodio je partnerku kroz korake narodnog plesa i sa užitkom
gledao nelagodu svoje žene.
Progutao je kletvu. Felisija Sevil se pojavila niotkuda i
upoznavala je Henrijetu sa onim idiotom, lordom Belingtonom.
Ples se završio. Možda bi trebalo da se vrati Henrijeti. Nije
bilo sumnje da će polovina balske dvorane primetiti njegovo
ponašanje s obzirom na to da je ledi Sevil vršila ulogu koja je
trebalo da pripada njemu. Skupio je oči. Henrijeta je pozdravila
lorda Belingtona onim svojim osmehom, onim koji je topio
muškarcu kosti. Okrenuo se na peti i obreo se pred prsatom
Selinom Davenport. Pozdravila ga je sa onim zavodljivim
pogledom koji je želeo samo od svoje žene.
Sat kasnije se pokazalo da je njegova žena postigla ogroman
uspeh u društvu. Poznanici su prilazili da mu čestitaju na njenoj
izvanrednoj lepoti, bistrini i osećaju za modu. Oči su im sijale
pakosno kada su komentarisali da su iznenađeni što nije pored
nje. Načisto su mu se u lice smejali kada nije mogao da natera
sebe da učtivo odgovori na njihove zajedljive komentare.
Džerald Bandž je bio najgori od svih, lebdeo je oko njega kao
insekt, neprestano zujao kako Darbi nije mogao da pronađe
bolju ženu. I sve vreme je njegovo malo telo treperilo od požude
da sazna zašto je on na jednoj strani prostorije, a njegova žena
na drugoj.
Darbi je osećao kako se njegova reputacija večito učtive
smirenosti ruši u prah. Uspela je, časna reč. Pretvorila ga je u
nešto nalik njegovoj majci. Njegova samokontrola je bila krta
poput hartije.
U jednom trenutku u toku večeri počeo je da pije. Mnogo. Ris
se na balu pojavio oko jedan sat noću i video Darbija kako luta
balskom dvoranom sa čašom viskija u ruci.
Kako je poznavao Darbija otkako je bio u kratkim
pantalonama, Ris je smesta povezao zamagljeni očaj u
prijateljevim očima sa nadmenim obilaskom plesnog podijuma.
Izgledao je kao prokleti divljak. Poslednji put kada je Ris video
Darbija ovakvog bilo je kada ga je njegova majka – potpuna
kučka kakvoj nije bilo ravne – odmerila od glave do pete
neposredno pre njegovog prvog bala u Londonu, a zatim iznela
neki podsmešljiv komentar o kicošima pre nego što se okrenula.
Te večeri se Darbi naklonio toliko oštro da je gotovo sekao
vazduh, pa se toliko napio da se veče završilo tako što mu je Ris
u štalama držao glavu. Naravno, tada je imao petnaest godina i
ponosio se svojim žutim pantalonama jednako koliko je zamerao
svojoj surovoj majci. Oduvek se Risu činilo kao vrlo nesrećna
okolnost što je Darbijeva majka umrla nekoliko meseci nakon te
epizode.
Bez sumnje ga je ponovo žena dovela u ovo stanje. „Gde
je?“, pitao je Ris odvlačeći Darbija sa podijuma balske dvorane.
„Moja žena?“, pitao je Darbi nemarno. „Bog zna.“
Ris se osvrnuo.
„Razgovara sa Henrijem Pidlertonom već pola sata“, rekao je
Darbi, otkrivajući da je tačno znao gde je Henrijeta bila.
„Sirotan zuri u njene oči kao da su Sveti gral. A i u njen
dekolte.“
Ris je uzdahnuo, pa ga odvukao u prostoriju za kartanje pored
biblioteke. „Šta se, dođavola, dešava?“, pitao je naslonivši se na
vrata, u slučaju da Darbi pokuša da pobegne.
„To je sasvim uobičajeno. Trebalo je da prihvatim tvoj savet i
izbegnem brak“, rekao je Darbi ne gledajući ga u oči. Koračao je
po sobi, uzimao sitnice u ruke, pa ih vraćao na mesto dovoljno
silovito da ih ošteti. „Žene su đavo.“
Ris je otvorio vrata i poslao lakeja po lonče jake kafe.
Potrajalo je dok je izvukao iz Darbija stanje stvari. Tek nakon
tri šolje kafe postao je suvisao.
„Slažem se s tobom“, rekao je Ris polako. „U najmanju ruku
njen kuk bi trebalo da pogleda stručnjak.“
„Definitivno želi dete. Verujem da Henrijetino hramanje ne
bi trebalo da joj onemogući da nosi dete.“
„Ne znaš ništa o porođajima“, usprotivio se Ris.
„Njen kuk izgleda kao i kuk svake druge žene. I ko zna šta se
desilo tokom porođaja njene majke? Gomila seoskih lekara je
ishitreno donela zaključak da je uzrok tragedije slab zglob kuka.
To za mene nisu dovoljni dokazi. Ali ona veruje – ona istinski
veruje – u ono što su joj rekli.
„Onda joj moraš reći drugačije.“
„Kako? Očekuje da odem i pronađem ljubavnicu. Odlučila je
da više ne dolazi u obzir da leže sa mnom u postelju – i čini se
da misli da od mene nema nikakve druge koristi! Misli da sam
muškarac koji će je izdati.“ Darbi je zastao. Nije hteo da kaže
Risu baš tu istinu.
„Gluposti“, odvratio je Ris, pa se okrenuo od police iznad
kamina i namrgođeno pogledao Darbija. „Ti si budala što
veruješ u te budalaštine. Isti si kao i ona. Verovatno su joj rekli
da muškarci moraju da prevrnu ženu na svakih sat vremena ili
da umru pokušavajući i ona u to veruje; ti veruješ da ona ne mari
što ćeš uzeti ljubavnicu. Oboje ste budale.“ Zastao je na
trenutak. A zatim je dodao: „Nikada nisam imao priliku da
imam brak kao što je tvoj. To znaš.“
Darbi je zurio u prijatelja. Ris je izgledao kao veliki gnevni
medved.
„Ne znam šta bih sa ženama. Ali da je Henrijeta moja žena...“
Ris se okrenuo prema vratima i preko ramena rekao: „Nemoj...“
Zastao je, okrenuo se i pogledao prijatelja pravo u oči.
„Nemoj je izgubiti.“
Darbi je iz sobe za kartanje izašao potresen. Risa je poznavao
godinama i nikada ga nije video takvog. Gotovo... gotovo kao da
je usamljen.
Bio mu je potreban minut da pronađe Henrijetu. Sedela je na
okruglom kauču u jednom uglu balske dvorane u društvu dva
gospodina.
Podigla je pogled kada je prišao. „Smem li da zamolim da mi
ukažete zadovoljstvo i plešete sa mnom?“ rekao je, pa se
kitnjasto naklonio.
Muškarci oko nje su uglas zaprepašćeno udahnuli i on se
prekasno setio da je Henrijeta hroma. Da njegova supruga ne
može da pleše. Nikada nije razmišljao o njoj na taj način.
Raširila je lepezu, ali je on osećao gnev koji je sijao iza nje.
„Mora da si nešto pogrešno upamtio“, prela je. „Ne plešem.
Predlažem da pronađeš drugu partnerku. Meni će biti sasvim
prijatno i ovde.“ Mahnula je lepezom i blistavo se nasmešila
uvaženom Džejmsu Landou, koji joj je sedeo sleva. Sirota
omađijana budala uzvratila joj je smešak kao da mu je obećala
mesec. „Upravo smo razgovarali o starinskom običaju u kome
su dame pozivale gospodu u budoar da im pomognu da se
obuku.“
Gnevna Henrijeta je bila otkriće. Nestalo je seoske mišice.
Sijala je blistavom, senzualnom dovitljivošću koja je terala
svakog muškarca u njenoj blizini da obrati pažnju na nju.
„Rekao sam ledi Henrijeti da bi bilo ljupko ponovo oživeti tu
tradiciju“, rekao je Landou žurno se nasmešivši Darbiju.
„O, ne brinite za mog muža, dragi gospodine“, rekla je
Henrijeta sa vragolastim smeškom, pa udarila Darbija po ruci
sklopljenom lepezom. „Imamo načisto moderan brak. Zapravo,
jedva da znamo nešto jedno o drugom. Upravo me je zamolio za
ples!“, nasmejala se, ali u njenom smehu nije bilo ni trunke
veselja.
Dva gospodina koji su sedeli pored nje takođe su se
nasmejali, premda nijedan nije sreo Darbijev pogled.
„Ah, gospo“, rekao je grof Freskobaldi, spuštajući lice
ukrašeno brkovima da joj poljubi ruku, „uveren sam da je vaš
muž prosto izrazio svoje najdublje želje. Kao što bih ja to učinio
da sam vas molio da mi se pridružite na plesnom podijumu.“
Glas mu je bio dubok i raskošan poput čokolade.
Darbi je stegao pesnice. Ali zašto da udari Freskobaldija?
Henrijeta je izgledala pomalo zatečeno. Možda je shvatila šta su
Freskobaldijeve najdublje želje.
„Mislim da potcenjuješ naše poznanstvo“, rekao je Darbi
Henrijeti kroz stegnute zube.
„U kom pogledu, mili mužu? Prosvetli nas.“
Darbi je sreo požudni pogled Freskobaldija i Landoua i znao
da je razbijena njegova pažljivo negovana reputacija čoveka
izvanredne smirenosti. Mišić u obrazu počeo je da mu poigrava.
Malo je nedostajalo pa da počne da riče. I nije mario.
„Mislim da precenjuješ svoju nesposobnost u pogledu plesa.“
Muzičari tek što su zasvirali valcer. Pre nego što je njegova žena
stigla da se pomeri, podigao ju je i privukao u naručje i odveo na
plesni podijum daleko od dva gospodina.
Henrijeta je bila suviše zaprepašćena da bi reagovala. Čitao je
to u njenom krutom telu, i načinu na koji se suzdržavala. Ali
poznavao ju je.
Intimno je poznavao njeno telo, poznavao ga kao svoje.
Večeras jedva da je hramala. U koraku joj se videlo tek blago
oklevanje. Mogla je da pleše, dođavola. Mogla je da pleše sa
svojim mužem.
Raširio je šaku oko njenog uskog struka i poveo je u valcer.
Naposletku, on je bio tek nešto više od šetnje. Šetnje uz velike
prelepe zamahe muzike, šetnje u ritmu koji ga je podsećao na
njihovu postelju.
Prvih nekoliko minuta je nije čak ni gledao. Samo ih je nosio,
butina uz butinu, kružio je i klizio niz prostoriju nošen
muzikom. Kada je najzad pogledao u svoju ženu, njoj su obrazi
bili rumeni, a oči sjajne – ne od gneva, već od divljenja.
„Plešem“, prošaputala je i taj potreseni mali uzdah pogodio
ga je u srce.
Poveo ju je u zanosni niz krugova dok se muzika vrtložila u
vazduhu oko njih.
 „O, Sajmone, plešem!“
Muzika se utišala u usporeno jedan, dva, tri; jedan, dva, tri.
„Suviše si dugo verovala onome što su ti ljudi govorili“, rekao
je. Istina ove izjave je njegovom glasu dala žestinu. „Slušala si
ljude koji su govorili da se nikada nećeš udati i da nikada nećeš
plesati.“
„Ja sam udata...“
„Za mene“, prekinuo ju je. „Za mene si udata. Moja si,
Henrijeta. A ja sam tvoj. Da li razumeš šta ti kažem? Ne možeš
me prosto vratiti u reku kao pastrmku koju ne želiš“, izgovorio
je promuklim glasom. „Mi smo jedno, Henrijeta. Prekasno je.
Zar ne vidiš?“
Nije mogao da protumači njen izraz.
„Nisam... nisam muškarac koji bi ikada izdao svoju ženu“,
rekao je. „Ne bih to uradio. Nisam...“ A tada je video sjaj suza u
njenim očima.
„Ja sam budala, Sajmone.“ Dotakla mu je obraz. „Opraštaš li
mi?“
Klimnuo je potvrdno. Na trenutak su lebdeli zajedno, u
okrilju muzike koja je bila toliko nežna da je smekšala vazduh
oko njih.
„Rekli su da se nikada nećeš udati, Henrijeta. Udata si.“
Klimnula je, bilo je to tek podrhtavanje brade.
„Rekli su da nikada nećeš plesati. Plešemo.“
U onim plavim očima se pojavila iskra nade. Video je to.
„I rekli su da nikada nećeš roditi. Ali znam te. Znam da želiš
ovo dete. Ići ćemo sve do zadnjeg lekara u Engleskoj ako
moramo. Možemo da pronađemo nekoga ko će spasti bebu. I
tebe.“
„Osećam se kao da mi čitaš srce“, prošaputala je.
Pogledao ju je ispod tamne kose koja mu je padala preko
čela, bio je najlepši muškarac koji je hodao zemljom. „Zar ti ne
možeš onda da pročitaš moje?“
Progutala je pljuvačku zarobljena njegovim očima, uplašena
da nije razumela.
„Volim te.“
Muzika je stala i oni su prestali da plešu, premda je on
nastavio da je drži u naručju.
„Volim svoju ženu“, izgovorio je njen muž, a pogled mu je
bio pun strasti koliko i glas. „I, Henrijeta...“
„Volim te“, odvratila je slomljenim glasom.
Ledi Felisija Sevil je baš tada pogledala u njih, pa zastala.
Bila je prava šteta što je već ponudila ledi Henrijeti poziv za
Almakov klub. Inače bi bila u teškom iskušenju da odbije njenu
molbu. Istina je da bi to učinila. Kakav primer ledi Henrijeta
pruža mladim, naivnim devojkama time što dozvoljava mužu da
je ljubi u javnosti?
Ali bilo je nečega u načinu na koji je Darbi grlio svoju ženu,
tako divlje i tako nežno kao da je beskrajno dragocena i mnogo
voljena, zbog čega se Felisiji pogled zamaglio. Okrenula se uz
pomalo gadljivo skupljanje usana.
 44
Savet stručnjaka

Doktor Ortolon je znao da je najbolji akušer u Londonu. Ne, u

privatnim trenucima noći smatrao je sebe najboljim na svetu.
Imao je diplome sa Oksforda i učio je na Medicinskom fakultetu
Univerziteta u Edinburgu. Bio je jedini akušer koji je bio član
Kraljevskog koledža lekara. Retko je gubio pacijente: nije to
želeo da dozvoli.
Bio je sasvim svestan da su njegov impozantni stomak,
četvrtasta vilica i istureno čelo (jer se iza njega nalazio vrhunski
Ortolonov mozak) u velikoj meri uveravali druge u njegovu
vrednost na ovom svetu. Štaviše, bio je blagosloven glasom
nalik na lavež psa, što je bez sumnje doprinosilo utisku.
„Činjenice su činjenice“, zarežao je na par pred sobom.
„Činjenice su jedino što slušam. Ja o tome mislim kao o
izvlačenju naučnih istina iz zdenca neznanja. E sad, činjenice su
u ovom slučaju slabe. Najvažnija je da vi, ledi Henrijeta, nosite
dete. Mislim da to možemo jasno da izvedemo kao zaključak.“
Dama je klimnula glavom, očigledno zadivljena načinom na
koji je njegov glas odzvanjao neukim vazduhom.
„Činjenica da je vaša majka umrla rađajući vas može ili ne
mora da bude značajna za pitanje pred nama. Nije imala sreće,
ako ćete mi oprostiti što to kažem, u tome što je vaš pokojni otac
nije doveo u London. Da sam ja video vašu pokojnu majku, čak
i u cvetu mladosti, njena priča bi možda imala sasvim drugačiji
završetak. Ukratko, možda bi sedela u ovom trenutku pored
vatre okružena čoporom dece koja je obožavaju.“
Ortolon je oštro pogledao daminog muža, koji je ispoljavao
neprimerenu sklonost da se smeši. No znao je da nervoza
ponekad ume da se manifestuje kao neprilična lakoumnost.
Viđao je to i ranije.
„Okružena čoporom dece“, ponovio je, pa isturio bradu još
malo. „Druga činjenica vredna pomena je da vi, ledi Henrijeta,
patite od slabosti zgloba kuka, kao i vaša majka, premda to nije
nužno značajno za njeno upokojenje.“ Zamišljeno se namrštio,
pa napravio nekoliko koraka.
„Na osnovu pregleda vaših ekstremiteta, ledi Henrijeta,
mogu, bez ikakve sumnje, da kažem da, premda postoji slabost
zgloba, nema deformiteta. Ne vidim zašto ne biste rodili ovo
dete izloženi istim rizicima kao i svaka druga žena.“
Zastao je da se uveri da je njegova poruka shvaćena.
„Moje je mišljenje da je nesreća vaše majke posledica uslova
njenog porođaja, a ne stanja njenih ekstremiteta. Zapravo,
smatram važnom činjenicu da ste vi, ledi Henrijeta, rođeni
naopačke. Smatram sebe jednim od malobrojnih lekara koji su
kadri da pomognu u tako teškom porođaju, premda sam pokušao
da svoje znanje podelim u nedavno objavljenom tomu
Postupanje prema trudnim ženama uz raspravu o ljubavi, braku
i nasledno poreklo.“
Darbi je pustio misli da lutaju. Matora mešina će pristati da
bude Henrijetin lekar, i činilo se da ima dovoljno iskustva da zna
o čemu priča. Ortolon je bio neobično utešan. Zapravo, Darbi je
imao osećaj da lekar neće dozvoliti da Henrijetu snađe ma kakvo
zlo, iz prostog razloga što bi smrt mogla da naškodi ugledu
dobrog doktora.
„Da“, završio je Ortolon, „ako ja budem nadzirao vaš
porođaj, ledi Henrijeta, nećete pretrpeti nikakve škodljive
posledice, a neće ih pretrpeti ni Darbijev naslednik.“ Nasmešio
se oboma sa takvim samozadovoljstvom da je malo nedostajalo
da Darbi počne da aplaudira.
Henrijeta je pogled prikovala za Ortolonovo lice kao da je on
proročica iz Delfa. Darbi je slutio da su Bartolomju Bat i
njegovo delo upravo svrgnuti sa trona u kući Darbijevih i da ih
je zamenio Džeremi Ortolon i njegovo delo Postupanje prema
trudnim ženama. Osmeh se ušunjao na Darbijevo lice. Nije da je
on lično želeo dete, ali Henrijeta ga je želela. A ovako ludo
zaljubljen, on je želeo da Henrijeta bude srećna.

Darbi nije bio toliko optimističan sedam meseci kasnije. Kako

su se bližili kraju krajnje nezanimljive trudnoće, njega je sve
jače obuzimala nelagoda. Nije bilo razloga za nju. Ortolonovi
dnevni izveštaji o stanju njegove žene bili su teatralno pozitivni.
Beba je bila u pravilnom položaju, i Ortolon nije očekivao
nikakve komplikacije.
Dete je moglo da se rodi svakog časa. Ako Darbi ne pronađe
način da ga spreči.
Iskren da bude, Darbi je suviše kasno shvatio da je doneo
najgoru odluku u životu. Nije trebalo da sluša Ortolona. Trebalo
je da preklinje Henrijetu da ispije sadržaj plave bočice. Možda
nikada nije trebalo da poseti Limpli Stouk. Ako je za njega bila
turobna pomisao da je mogao nikada da ne sretne Henrijetu,
pomisao da je izgubi bila je nepodnošljiva.
Nelagoda nije bila prava reč. Nije on osećao nelagodu, već
strah: ogroman, neukusan i ružan. Gospoda nije osećala tako
nešto. Ne kao osećanje od koga se čoveku grčio stomak i koje ga
je budilo noću okupanog znojem, spremnog da ispusti krik.
Osećao se kao da bi mogao da pukne od očajanja zbog želje
da vrati vreme. Noći su mu bile obeležene snovima u kojima je
polagao cveće na grob i jednom čak, uz naročito osećanje užasa,
na dva groba: jedan veliki i jedan mali. U snu je stalno
proživljavao trenutak u kom mu je Henrijeta rekla da nosi dete.
Jednom je sanjao da se nasmejala, vedro, i rekla da je to sve bila
šala. Malo je nedostajalo da zaplače od olakšanja.
Počeo je pomno da posmatra svoju ženu, kao što umetnik
posmatra predmet koji slika, šunjao se hodnikom dok se
oblačila, gledao je kako se kupa, jedva joj dozvoljavao da sama
ide u toalet. Pretvarao se da je pored nje da bi joj pomogao da
ustane i starao se da se ne oklizne niz stepenice. Prozrela ga je –
o, video je u njenim bistrim očima da ga je prozrela. Ali ga je
volela, pa je odlučila da ne kaže ništa o njegovom budalastom
ponašanju.
Kako se porođaj bližio, počeo je da šeta noću i pali sveće da
bi mogao da je gleda kako spava. Henrijeta je bila lepša trudna
nego što je mogao da zamisli. Sijala je čistom, izvrsnom radošću
madone, kao da se sva očajna čežnja njene mladosti pretočila u
zahvalnost za novi život koji je rastao u njoj. Svakog dana je
postajala sve bezbrižnija, sigurnija da porođaj neće predstavljati
problem.
Za razliku od nje, Darbi nije mogao da sedi mirno ni pet
minuta. Režao je i brecao se na domaćinstvo dok služavke nisu
uplašeno počele da žure pored njega u hodnicima. Nije mario.
To bi mogla biti poslednja nedelja – ne, poslednji dan – života
njegove žene, i činilo se da to niko drugi nije primetio.
Jedne večeri uopšte nije mogao da spava. Gde mu je pamet
bila? Dozvolio je Henrijeti da žrtvuje život zbog deteta koje
možda neće preživeti. Šta će Džozi bez njegove žene? Sirotica
bez majke je obožavala Henrijetu. Anabel nije više neznancima
govorila mama. Tačno je znala ko je najviše voli. Da li će deca
preživeti gubitak još jedne majke?
 Najzad je prestao da pokušava da spava i seo u postelji.
Udahnuo je istinu sa ledenim noćnim vazduhom. Zamišljati svet
bez Henrijete bilo je kao razmišljati o svetu bez toplote. Ležala
je pored njega, siva svetlost joj je ukrala svu boju, pa joj je koža
bila bela kao porcelan, kao da je.. kao da je...
Dotakao ju je nežno po obrazu. Disala je. Usne su joj se na
njegov dodir izvile u blagi smešak, i ona je u snu ugnezdila
obraz na njegov dlan. To je bila Henrijeta: toliko puna ljubavi
prema Džozi, Anabel, njemu, nerođenom detetu da se činilo da
ljubav oblikuje struju života u njoj.
Otvorila je oči i zaustila, ali je naglo stala, reč joj je zamrla na
usnama i pre nego što je izgovorena.
Darbi je skupio oči. „Šta se upravo desilo?“, pitao je
iznenađen što čuje da mu je glas smiren.
Henrijeta mu se vedro nasmešila. Ali ona nikada nije umela
da krije tajne.
„To je bio porođajni bol“, rekao je.
„Možda.“
„Poslaću po Ortolona“, prasnuo je Darbi, pa prebacio noge
preko ivice kreveta.
Henrijeta ga je zgrabila za ruku. „Ne, Sajmone, želim da
čekam. Jedva da sam nešto osetila. Bio je to tek blago
probadanje.“
„Budalaštine.“
Ispostavilo se da Ortolon nije mogao ništa da uradi. Zapravo
je, sa Darbijeve tačke gledišta, bio krajnje beskoristan, jer je
rekao svega nekoliko besmislica o tome kako sve teče dobro, pa
krenuo nazad u svoj klub.“
Darbi ga je pratio do vrata, pa mu blago stegnuo ruku. „Ne
bih pio ništa u klubu, Ortolone.“ Nije mario koliko je nepristojan
bio. Razmišljao je da ne dozvoli lekaru da napusti kuću.
 Ortolon se oslobodio njegovog stiska i zarežao: „Saberite
se!“, pa otišao.
Henrijeta se vratila u krevet. Činilo se da je bol ne muči
previše.
„Znaš, Sajmone“, izgovorila je najzad prilično pospano.
„Navikla sam na određeni stepen nelagode.“ A zatim je, na
njegovo potpuno zaprepašćenje, ponovo zaspala.
Ležao je na boku i posmatrao njeno lice. Nije bila baš toliko
lepa. Nije imala klasično lep rimski nos. Ali svaki damar
njegovog tela bio je vezan za njen: za njen mali engleski nos, i
one plave oči koje nisu umele da sakriju misao.
Svaki čas se mrštila i nelagoda joj je preletala preko lica.
Usred noći se probudila i omamljeno ga pozvala po imenu.
„Ovde sam.“
„Zašto si, zaboga, budan?“
„Razmišljam o pesmi koju si napisala u onom budalastom
ljubavnom pismu.“
„Pesmi Džona Dona“, rekla je, pa mu se nasmešila. „Kako
bih mogla da zaboravim pesmu kojom sam te uhvatila u zamku i
prisilila na brak?“ Prilično snažno mu je stegnula ruku. „Bože,
čini se da je... o, prošlo je.“
„Poslaću po Ortolona.“
„On ništa ne može da uradi, Sajmone. Prosto moramo da
čekamo. Zašto razmišljaš o Donovoj pesmi?“
„Samo je se sećam. Najmilija ljubavi, ne odlazim ja što sam
se zamorio od tebe“, rekao je Darbi privijajući je uza se. „Vidiš,
pesnik se plaši jer mora da ostavi svoju voljenu: Kad uzdahnula
si, nisi vazduh uzdahnula, već moju dušu odnela. Jer ako joj se
nešto desi, njegova duša je kod nje.“
Henrijeta je trepnula. „Ništa mi se neće desiti! Zar nisi slušao
Ortolona sve ove mesece?“
 Darbi ju je ignorisao. „Kaže: Ti si moje najbolje. I to je istina.
Ti jesi moje najbolje.“
„Mislila sam da u ovoj porodici ja pišem ljubavna pisma“,
prošaputala je Henrijeta, pa okrenula lice prema njemu.
Spustio je usne na njene. „Kaže voljenoj da se pretvara da je
vreme koje su proveli razdvojeni samo dugačak san. O bože,
Henrijeta, ako ti se nešto desi, moj život neće biti ništa više od
sna.“
„Sna? Izgledaš užasno, Darbi!“ Zagledala se u njega. „Zar
nisi spavao?“
Provukao je ruku kroz već razbarušenu kosu. „Nisam.“
„Zašto?“ Trgla se bolno, pa mu ponovo stegnula ruku. „Bože.
Bol postaje jači. Zašto nisi spavao?“
Rekao je usana spuštenih u njenu kosu. „Ako zaspim, mogao
bih da propustim sat ili dva pored tebe. I...“, nije mogao da
završi.
„Budalaštine!“ Ali pretvorila je reč u poljubac. „Ne osećam
sav taj strašni bol na koji se žene žale. Mislim da je to zato što
sam navikla na nelagodu. Zaista mislim, Sajmone, da uopšte
neću osetiti jak bol...“
Stegnula je ruku i trepnula.
„JAO!“
 45
Necivilizovano ponašanje

Doktor Ortolon nije znao šta mu je bilo teže: sam porođaj ili
muž. Naravno, često je tako bilo. Kao najistaknutiji akušer u
Londonu, otkrio je da muškarci umeju da budu jednako naporni
kao i njihove žene. Ali ovaj je nadmašio sav svoj pol, čak i
vojvode kraljevskog roda koje su kombinovale sentimentalnost
sa tvrdoglavošću.
Gospodin Darbi se tokom trudnoće činio kao razuman čovek.
Delovao je razborito na konsultacijama na koje je dolazio,
izražavao odmerenu brigu za svoju ženu.
Ali u poslednjih nedelju dana ili nešto više, čovek je pomerio
pameću. Zapravo, izgleda da se predomislio u vezi sa
trudnoćom.
„Malo je kasno za to“, rekao je doktor Ortolon zakikotavši se
promuklo. Naravno, samo se on smejao. Gospodin Darbi je
koračao predvorjem kao divlja zver. A kada je Ortolon krenuo
uz stepenice, čovek je besneo pored njega i izgovarao pretnje i
iznosio uopštene neprijatne primedbe.
A zatim ušao za Ortolonom u porođajnu sobu!
Ledi Henrijeta je trpela bolove, premda se dobro kontrolisala.
Gospodin Darbi je odjurio do uzglavlja i počeo da se obraća
svojoj ženi. Kada je Ortolon predložio da gospodin Darbi ode da
bi mogao da obavi pregled, čovek se okrenuo i pogledao ga sa
najnecivilizovanijim izrazom koji je Ortolon ikada video na licu
plemića.
 „Nemojte na to ni da aludirate“, zarežao je.
Ortolon je pomislio kako ga je video da kezi zube. Popustio
je. Činilo se da pacijentkinji prisustvo muža okupira pažnju i to
je bilo dobro.
Porođaj je lepo tekao, a ledi Henrijeta je grdila muža zbog
neuglađenosti i opšte nepristojnosti jer je ostao sa njom.
Kasnije se, kada je porođaj poodmakao, njegova pacijentkinja
zabavljala vičući na muža. Obično su buduće majke imale običaj
da ruže lekara, i Ortolonu je to uvek izazivalo nemir nerava. Da,
pomislio je, muževi mogu da budu sasvim korisni na porođaju,
ako bi čovek morao ga proguta neprimerenost čitave situacije.
Naposletku je porođaj bio sasvim normalan. Gotovo
razočaravajući. Kao umetnik svoje profesije, Ortolon je uživao u
nasilnoj utrci protiv smrti koju je nudio težak porođaj.
„Sasvim uobičajen porođaj“, rekao je pacijentkinji.
Pogledala ga je. Prizor mu je bio poznat. Kosa joj je bila
tamna od znoja i zalepljena za čelo. Bila je bleda od iscrpljenosti
i imala je tamne kolutove ispod očiju.
Ali njene oči su sijale dok je gledala smotuljak u naručju,
modru grudvu ljudskosti koja je već poletno sisala.
„Kako ćete zvati dečaka?“, pitao je Ortolon, još jednom
perući ruke i spremajući se da ode.
„Zvati ga?“
Ledi Henrijeta kao da je izgubila nit pitanja dok je pratila
prstom spirale bebinog uha.
Otac deteta je odgovorio: „Džon“, rekao je. „Zvaće se Džon,
po pesniku Džonu Donu.“
Da detetu da ime po pesniku! Kakva bezbožna zamisao.
Doktor Ortolon je bio užasnut kada je video da čoveku suze
sijaju u očima. Zatvorio je naglo svoju crnu torbu, pa otišao što
je brže mogao.
 46
Džoniju za ljubav

Henrijeta je čula devojčice u hodniku. Glasovi su im odjekivali,

uzbuđeni kako su to inače bili glasovi devojčica. Anabel je
vrištala od smeha, a tada je čula Mili kako kaže: „A sada se
umirite. Ne želite da nasmrt uplašite malog polubrata. On je tek
beba.“
Beba je upravo popila toliko mleka da mu je mali stomak bio
napet kao bubanj. Spavao je u prevoju majčine ruke i izgledao
opijeno kao mornar na odsustvu.
Njegov otac je ušao iz susedne garderobe baš kada su Anabel
i Džozi uletele u sobu. Anabel je bila nesigurna na nogama kada
je trčala, ali je stabilnost nadomestila brzinom. Prva je stigla do
stolice na ljuljanje.
„Mama!“, vrisnula je.
„Nemoj da probudiš bebu!“, grdila ju je Džozi, ali bilo je
prekasno.
Džon Darbi je otvorio oči i pogledao oko sebe omamljeno.
Tek što je počeo da prepoznaje lica ljudi. Devojčice su se
nadvile nad njim sudarajući se glavama dok je Džozi gugutala:
„Džoni! Džoni! Nasmeši se! Osmeh za mene!“
I on se, naravno, nasmešio. Ko ne bi? Bile su to njegove dve
sestre kojima su lica sijala od radosti i ponosa. Stomačić mu je
bio pun. A njegova majka je bila tu. Čak je čuo i duboki glas
kako kaže nešto – i prepoznao je i njega.
Otvorio je usta u radosnom, bezubom osmehu i podrignuo.
Nastavio je da se smeši dok mu je iz usta curio potočić mleka.
Bio je pomalo iznenađen kada su se dva lica nad njim naglo
povukla i kada se vazduh ispunio cičanjem. Ali mama ga je
obrisala.
„Tek malo je bljucnuo“, rekla je, a zatim je čovek dubokog
glasa došao i uzeo ga u naručje.
Džon je pokušao da usredsredi zamagljeni pogled, ali nije
bilo šanse da dete vidi otmenost muškarca koji ga je držao.
„O, Darbi, nemoj!“, rekla je Henrijeta donekle uplašeno. „Ne
kada nosiš formalnu odeću za dvor, dragi! Znaš da...“
„Budalaštine!“ rekao je Darbi, pa poljubio sinovljev punački
nosić. „Džon je upravo podrignuo, zar ne? Sada je završio tim
ludostima.“
„Ne verujem“, primetila je njegova majka. „I želim da te
obavestim da si za to ti kriv. Niko u mojoj porodici nije bio
sklon da redovno povraća.“
„Ja jesam!“, povikala je Anabel skakućući pored kreveta.
„Još to radiš!“, rekla je njena sestra.
Anabel je, uvređena, glasno zaplakala.
Henrijeta joj se nasmešila. „Tvoj stomak u poslednjih šest
meseci nije više onako jako nemiran, zar ne, Anabel? Taj
problem je ostao u prošlosti.“
„Anabel je imala više od jedne godine kada se njen stomak
smirio“, rekla je Džozi pokazujući britku pamet koja je već
predstavljala izazov za njenu guvernantu. „To znači da Džoni
ima još mnogo meseci ovakvog ponašanja pred sobom. Bljak.“
Sajmon Darbi se nasmešio sestrici, pa se okrenuo ženi.
„Trebalo bi da pođem“, rekao je. „Regent je...“
Ali u tom trenutku Džon je osetio neprijatan pritisak u grlu.
Trepnuo je i otvorio usta. Izbio je neobičan kašalj.
„Sajmone!“ upozorila ga je Henrijeta.
 „O, sranje!“ zarežao je Džonov otac.
Izbilo je mleko, sada već malo zgrušano, i izletelo silinom
đuleta, pa se zaustavilo tek kada je naletelo na prsluk ukrašen
zlatnim izvezenim lišćem.
Njegova majka se smejala; devojčice su vrištale; njegov otac
je psovao. Mleko je kapalo s kaputa postavljenog svilom i
izvezenog koncem boje trešnje.
Džon se namrštio. Stomak mu se činio prazan. Bio je gladan.
Skupio je male obrve i namrgodio se, pa ispustio urlik.
„Zar ti se ne čini da je to prilično nepravično?“, pitala je
Henrijeta.
Darbi joj je pružio dete i podigao obrvu nežno otresajući kapi
mleka sa čipkanih manžetni. „Šta je nepravično? Činjenica da je
moj sobar proveo četrdeset pet minuta oblačeći me za dvor i da
sada mora ponovo da krene iz početka?“
„Ne. Činjenica da je Džon očigledno nasledio Džozin glas i
Anabelin osetljivi stomak.“
Njen muž se sagnuo i sklonio joj pramen kose iza uha. „Ima
tvoje mile oči“, rekao je, pa usnama dotakao njene.
Henrijeti je srce poskočilo. „Volim te“, prošaputala je.
Darbi je prešao prstom preko njenog obraza. „Ne onoliko
koliko ja volim tebe.“
 Beleška o onome što se moglo očekivati od
tek prohodale dece oko 1815. godine

Verovala sam da je doba bestselera o roditeljstvu počelo sa

doktorom Spokom. Svakako sam odrasla u uverenju da je Spok
bio najveći stručnjak za odgoj dece u istoriji. Jedna od često
pričanih priča u mojoj porodici je ona o noći kada je moj otac
otišao na protest protiv rata u Vijetnamu i obreo se u zatvorskoj
ćeliji sa dobrim doktorom. Porodična legenda kaže da moje
izvanredne navike spavanja potiču iz tog kratkog perioda
zatočeništva, za vreme kog je moj otac izvukao savet kako da
natera ćerku da duže spava.
Ali knjige doktora Spoka o odgoju dece zapravo su prosto
deo dugačke tradicije. Još iz vremena renesanse, knjige koje su
nudile savete o podizanju dece imale su višestruka izdanja.
Knjiga Bartolomjua Bata The Christian Man’s Closet (puna
korisnih saveta za očeve) i knjiga Tomasa Triona A New Method
of Educating Children, or Rules and Directions for the Well
Ordering and Governing Them During Their Younger Years bila
su dva prva bestselera. No možda je najbolji savet došao od
razuzdanog drugog erla od Ročestera, koji je živeo od 1647. do
1680. „Pre nego što sam se oženio“, izjavio je žalosno, „imao
sam šest teorija o podizanju dece. Sada imam šestoro dece i
nijednu teoriju!“
 I poslednja beleška

Za sve one koji nameravaju da mi kažu, vodeći se knjigom dr

Spoka Kako negovati i odgajati dete, da deca ne bljuckaju nakon
prva tri meseca: Anabelin problem je primer iz života. Moja
ćerka Ana dokaz je da dete može da ima slab stomak i duže od
jedne godine.
 Zahvalnice

Zahvalna sam na pomoći dobijenoj dok sam pisala ovu knjigu.

Franses Druin i Melisa Lin Džouns na moja očajnička pitanja u
vezi sa istorijskim informacijama odgovorile su savršeno
smireno. Pit Denet i Henfordov porodični cirkus, kao i Toni
Ašer i Ornitološko društvo Natsforda dali su mi izuzetno korisne
odgovore na posebna pitanja.
 O autorki

Autorka nagrađivanih ljubavnih romana, Eloiza Džejms profesor

je engleske književnosti i živi sa porodicom u Nju Džerziju. Sve
knjige mora da je napisala u snu jer joj dani odlaze na brigu o
dvoje dece koja su doktorirala cmizdrenje, zahtevno morsko
prase, smrdljivu žabu i trošnu kuću. Pisma čitalaca pružaju joj
predah! Pišite Eloizi na eloisa@eloisajames.com, ili idite na
njen sajt www.eloisajames.com
 napomene
[←1] Tip prozorskog okvira uspravno podeljenog na dva dela.
(Prim. prev.)

[←2] Brak sa osobom nižeg društvenog položaja. (Prim. prev.)

[←3] Britanski bokserski šampion. (Prim. lekt.)

[←4] Prepevao Stevan Raičković (Prim. prev.)

[←5] Prevodi Starog zaveta Đura Daničić. Psalmi Davidovi

104:23 (Prim. prev.)

[←6] Prevodi Starog zaveta Đura Daničić. Psalmi Davidovi

104:3 (Prim. prev.)

[←7] Prevodi Starog zaveta Đura Daničić. Prva knjiga

Mojsijeva 2:24 (Prim. prev.)

[←8] Prevodi Starog zaveta Đura Daničić. Priče Solomunove

2:19 (Prim. prev.)

[←9] Prevod Novog zaveta Vuk Stefanović Karadžić. Efescima

poslanica 5:28 (Prim. prev.)

[←10] Prevod Velimir Živojinović. (Prim. prev.)