~1~

Naslov originala:
Mary Balogh
Someone to Trust

Meri Balog

Verujem
u tebe
Prevod sa engleskog:
Milica Popić

~2~
 I

Ništa se ne može porediti sa Božićem u toplini porodičnog doma, iako ljudi

tada postaju pomalo zamišljeni i melanholični.
Ove godine, porodica se po prvi put okupila u dvorcu Brambldin u Viltširu:
od sedamdesetjednogodišnje starije grofice Eugenije, pa sve do najmlađeg
praunuka Džejkoba Kaningema, Kamilinog i Džoelovog sina. Odazvali su
se pozivu Aleksandra Vestkota, sadašnjeg grofa od Riverdejla i njegove supruge
Ren.
Kuća je bila zapuštena više od dvadeset godina, sve dok Aleksander nije
nasledio titulu grofa. Kada je prvi put posetio Brambldin, kuća je već bila oronula,
a park oko nje ukazivao je na višegodišnju zapuštenost. Aleksander je odlučio da
prihvati odgovornost, iako nije imao novca kojim bi mogao da reši sve probleme.
Međutim, problemi su rešeni brakom, jer je Ren bila veoma bogata. Njeno
bogatstvo im je omogućilo da poprave višegodišnji nemar i obnove kuću i park,
kao i farme, koje su nekada bile glavni izvor prihoda. Ali, kako je i sama rođaka
Eugenija rekla, ništa ne dolazi preko noći. Trebalo je još mnogo toga da se uradi.
Barem je kuća sada bila uslovna za život.
Osim Vestkotovih, bilo je tu još nekoliko gostiju: gospođa Kingsli iz Bata sa
svojim sinom i snahom, velečasnim Majklom i Meri Kingsli iz Dorsetšira. Oni su
bili porodica Viole Kingsli, bivše grofice od Riverdejla, koja je, nakon dvadeset
godina braka sa pokojnim grofom, saznala da je njihov brak nevažeći. Ta ružna
epizoda donela je sa sobom brojne komplikacije, ali se sve dobro završilo.
Ovo je bio dan njene udaje za Marsela Lamara, markiza od Dorčestera, a
novopečeni mladenci su poveli sa sobom i Dorčesterove osamnaestogodišnje
blizance.
I Kolin Hendrik, baron Hodžiz, Renin brat, bio je tu. Za svojih dvadeset i šest
godina, ovo je bilo prvi put da božićne praznike provodi u porodičnoj atmosferi.
Kuća je vrvela od aktivnosti počev od jutrošnjeg potpuno neočekivanog venčanja.
Markiz je stigao prethodne večeri, nenajavljen, i odmah zaprosio Violu, rekavši
joj da ima posebnu dozvolu za venčanje. Ali to je sasvim druga priča, kojoj Kolin
nije lično prisustvovao. Nakon venčanja usledio je svadbeni doručak koji su
Riverdejlovi na brzinu pripremili pod Reninim nadzorom.
Popodne je bilo ispunjeno smehom u dvorcu prepunom božićnih ukrasa.
Mirisne borove grančice, božikovina, bršljan i imela bili su postavljeni po čitavoj
kući: u salonu, na stepeništu, u holu, u trpezariji i po sobama. Božićni venčić, koji
~3~
je napravila lejdi Matilda Vestkot, najstarija ćerka grofice Eugenije, zauzimao je
počasno mesto na plafonu. Danas je trebalo da donesu jelku i postave je pored
ognjišta u velikoj sali, kako bi je uveče ukrasili.
Dok su kačili ukrase, iz kuhinje su dopirali primamljivi mirisi božićnog
pudinga, medenjaka i ostalih božićnih đakonija. Sneg koji je vejao izazivao je
neprestano čuđenje kod prisutnih, koji su se svaki čas približavali prozoru kako bi
proverili da li je prestao. Danima su ga iščekivali, i tog jutra je konačno počeo da
pada, ne zaustavivši se tokom čitavog dana.
Sneg je bio veoma redak u Engleskoj, pogotovo za Božić, zbog čega su
okupljeni čitavo popodne razgovarali samo o tome.
Te večeri su ih posetili seoski koledari kako bi im pevali božićne pesme.
Porodica se okupila oko osvetljene jelke, a koledari su pevali, otresajući sneg sa
šalova i rukavica i trljajući crvene nosiće.
Pevali su tridesetak minula, a publika ih je slušala i povremeno im se
pridruživala. Starija grofica i gospođa Kingsli sedele su u izrezbarenim stolicama
blizu velikog kamina, grejući se kraj vatre koja je pucketala u velikom ognjištu.
Zbog vatre je sala delovala još vedrije i toplije, dok su svi uživali u pesmi
koledara, oduševljeno aplaudirajući. Aleksander je održao kratak govor,
poželevši svima srećnu Novu godinu. Ostatak večeri su proveli u veselom
čavrljanju praćenom učestalim zdravicama, dok su tanjiri sa toplim pitama
posluženi prvo koledarima, a potom i zvanicama.
Posle nekog vremena Kolin je shvatio da uživa u toploj, prazničnoj atmosferi.
Činilo mu se da je sve savršeno skladno, osim starije grofice, koja je nervozno
odbijala šal koji je lejdi Matilda pokušavala da joj prebaci preko ramena.
Ovako treba da izgleda porodica.
Ovako izgleda Božić u krugu porodice.
Naravno, to je bila idealna porodica, a ideali su često bili teško dostižni, a čak
ni u tom slučaju nisu bili dugo održivi. Ni ova porodica nije živela sasvim srećno.
Ali ovo je sigurno bio jedan od srećnih trenutaka.
Bilo ga je lako prepoznati, budući da su svi uživali u njemu.
Zavideo im je na tome.
Uzvratio je osmeh mladim damama koje su mu se osmehivale i sramežljivo
ga posmatrale. To ga nije iznenadilo. Nije bio uobražen, mada je bio svestan
činjenice da je mlad i slobodan gospodin sa titulom i bogatstvom, što nije bilo
često u Brambldinu. On je bio jedini, ne računajući kapetana Harija Vestkota,
Violinog sina, koji se pre dva dana vratio iz rata na Poluostrvu. 1 Nažalost, kapetan
je bio u srodstvu sa ovim devojkama. Jedino lejdi Estel Lamar, ćerka markiza od
1
Misli se na Pirinejsko (Iberijsko) poluostrvu gde se britanska vojska, zajedno sa španskom i
portugalskom, borila protiv Napoleonove vojske u Španskom ratu za nezavisnost (1808-1814)
- prim. prev.

~4~
Dorčestera, nije bila u srodstvu sa njim, iako je jutros, nakon venčanja njihovih
roditelja, postala Harijeva polusestra.
Kada su shvatile da se Kolin osmehuje, sve tri su sagnule glavu, a Kolin je
primetio da se jedna od njih kikoće. Zašto ne bi bio polaskan njihovom pažnjom?
Sve su bile veoma lepe, mlađe od njega i neudate. Sve su bile slobodne, čak i
Abigejl Vestkot, vanbračna ćerka pokojnog grofa od Riverdejla. Kolin nije mario
za taj epitet. Lejdi Džesika Arčer je bila sestra vojvode od Nererbija i ćerka
pokojnog vojvode i njegove druge žene, najmlađe od sestara Vestkot.
Pre šest meseci Ren se udala za Aleksandra, a Kolin je u međuvremenu uspeo
da pohvata složene odnose u ovoj porodici.
Nameravao je da razgovara sa mladim damama koje su uživale u pesmi
koledara, ali se u tom trenutku pojavila njegova sestra koja je želela da nazdravi
sa njim.
„Moraćeš da ostaneš zbog snega, Koline”, rekla je uz prizvuk zadovoljstva u
glasu.
„Ali kuća je već puna gostiju, Ro”, pobunio se, iako je znao da bi bilo
nemoguće da se večeras vrati kući i sutra ponovo dođe.
Letos se uselio u vilu Vitington. Premda je imanje bilo u Reninom vlasništvu,
on je rado prihvatio njenu ponudu, ne želeći da ostane u Londonu, gde je živeo
prethodnih pet godina.
„Ro”, rekao je nežno. Rovena je bilo njeno kršteno ime, a Kolin ju je oduvek
zvao Ro, iako je promenila ime u Ren.
„Još jedan gost nam neće smetati, a usrećiće nas. Pogotovo mene. Zar koledari
ne pevaju divno?”
„Divni su”, složio se, iako su lepši bili pevači, nego pesme koje su izvodili.
„I jutrošnje venčanje je bilo savršeno”, rekla je. „Kao i svadbeni doručak. Da
li si ikada doživeo srećniji dan?”
Pretvarao se da razmišlja o tome, zamišljeno posmatrajući plafon i tapkajući
prstom po bradi. Potom je podigao prst. „Jesam. Kada me je Aleksander posetio
u Londonu i rekao mi da si još uvek živa. Tada sam te video posle dvadeset
godina.”
„Ah, da”, široko se osmehnula. „U pravu si. Kada sam te videla, shvatila sam
da si ti mali čupavi dečak kojeg sam se uvek sećala. To je bio zaista nezaboravan
dan.”
Kada je imao šest godina, rekli su mu da je desetogodišnja Rovena umrla
nakon što ju je tetka navodno odvela kod lekara na pregled zbog belega u obliku
jagode na levoj strani njenog lica. Zapravo nije otišla kod lekara i nije umrla.
Tetka Megan je odvela Rovenu iz kuće u kojoj je dane provodila pod ključem
kako je niko ne bi video. Tetka se udala sa Redžinalda Hejdena, svog bogatog
poznanika, a potom su njih dvoje usvojili Rovenu i nazvali je Ren Hejden,
odgajivši je kao svoje dete. U međuvremenu, Kolin je tugovao za sestrom. Istinu
~5~
je otkrio tek ove godine, kada ga je Aleksander posetio nakon što su se on i Ren
venčali.
Ren je bila prelepa uprkos ljubičastom belegu na levoj strani lica. Izgledala je
lepše nego inače, budući da je Aleksander dao sve od sebe da uskoro postanu
roditelji.
„Da li si uživao u Božiću kada si bio mali?” Zamišljeno ga je posmatrala.
Odrastao je sa majkom, ocem, starijim bratom i tri starije sestre. Roksingli
park je veliko imanje, gde je svega bilo u izobilju. Barem kada je reč o
materijalnim stvarima. Njegov otac je bio bogat čovek, baš kao i Kolin sada.
Božić je bio isti svake godine, čak i posle navodne Rovenine smrti, i stvarne smrti
brata Džastina, koji je umro devet godina kasnije. Međutim, nije pamtio Božić
kao topao porodični praznik. Nije bio poput ovog. Ni blizu.
„Žao mi je”, rekla je. „Izgledaš tužno. Tetka Megan i teča Redži su se trudili
da Božić bude poseban praznik. Naravno, bilo je potpuno drugačije od ovoga.
Bilo nas je samo troje, ali uvek je bilo divno. Tvoj život će biti bolji, obećavam
ti. A ostaćeš ovde i sutra, kao i za Dan darova. 2 Organizovaćemo proslavu
povodom Dana darova, iako neki gosti neće moći da dođu. Ovo će biti najbolji
Božić ikada Već sam odlučila i neću prihvatiti ne kao odgovor. Volela bih da su
tetka i teča živi i da su ovde. Sigurna sam da bi ti se dopali, kao i ti njima.”
Krenuo je da kaže nešto, međutim, ona je spazila Aleksandra i pošla prema
njemu kako bi poslužili koledare pre nego što odu.
Kolin se ponovo zagledao niz hodnik. Bio je srećan uprkos melanholiji koju
je osećao zbog svoje porodice, a možda i zbog spoznaje da je sada on glava
porodice i da više nema izgovor da se ponaša kao dečak. Nije preduzeo ništa da
spase ostale članove porodice, niti je posetio Roksingli park, otkako je njegov
otac umro. Nije se potrudio ni da stvori svoju porodicu, poput Vestkotovih, koji
su u prethodnom periodu imali mnogo problema. Jer to je život. Međutim, činilo
se da su ih porodične nedaće ujedinile, a ne razdvojile, kao što je bio slučaj sa
porodicom Hendrik.
Da li je to uopšte moguće? Da li bi bio spreman da učini nešto korisno sa
svojim životom, umesto što danonoćno luta i pokušava da se sakrije od te
neminovnosti? Ponovo je posmatrao mlade dame, kojima su se pridružili
sinovi lorda i lejdi Molenor. Sa njima je bila i Vinifred Kaningem, Abigejlina
sestričina, i nekoliko koledara. Svi su se ponašali kao da je ovo najsrećniji dan na
svetu.
Kolin se osećao kao da je duplo stariji od svih njih.
„Šta Vas muči?”, začuo se glas iza njega.
Bila je to lejdi Overfild.
2
Boxing day (eng.), Dan darova, praznik koji se slavi dan nakon Božića. Nastao je ka praznik
darivanja siromašnih, dok je danas prvenstveno poznat kao praznik kupovine zbog velikih
popusta - prim. prev.
~6~
 Nakon što ju je ugledao, raspoloženje mu se popravilo i odmah se nasmejao.
Divio joj se više nego bilo kojoj drugoj ženi, ili bolje reći, nego bilo kojoj osobi.
Postavio ju je na pijedestal, iznad svih ostalih smrtnika. Kada bi bila njegovih
godina, sigurno bi se zaljubio u nju. Iako to ne bi bilo prikladno. Za njega je ona
bila savršena žena.
Bila je Aleksandrova starija sestra, Renina snaha i najlepša žena na svetu, iako
je bio svestan da se drugi ljudi možda ne bi složili sa njim. Bila je vitka, svetle
kose i simpatičnog lica. Međutim, životno iskustvo ga je naučilo da ne
posmatra samo fizički izgled kako bi spoznao tuđe vrline ili mane. Lejdi Overfild
je verovatno bila najlepša žena koju je ikada upoznao. Bio je opčinjen njenim
nepokolebljivim spokojem, kao i žarom u njenim očima. Ali ona to nije
ljubomorno čuvala za sebe. Umesto toga, bila je posvećena drugim ljudima. Bila
je najbolji prijatelj svima u porodici; u njenom društvu su se svi osećali cenjeno i
prijatno, jer je uvek bila voljna da sasluša druge bez osuđivanja. Bila je Renina
prva prijateljica koju je ikada imala, ostavši dosledna u svojoj nameri da
se sprijatelji sa njom.
Dopala mu se otkako se ponovo zbližio sa svojom sestrom, ali od juče je imao
poseban razlog za to. Osećao se neprijatno među članovima uže porodice, iako je
bio lepo prihvaćen.
Međutim, lejdi Overfild mu je posvetila posebnu pažnju. Čitavo veče je
razgovarala sa njim o različitim temama o kojima obično nije razgovarao sa
ženama. Ubrzo se opustio. Takođe je bio polaskan, jer ga je verovatno smatrala
dečakom. Pretpostavljao je da ima tridesetak godina. Nije znao koliko dugo je
udovica, ali verovatno je bila veoma mlada kada je izgubila muža. Nije imala
dece. Živela je sa gospođom Vestkot u Aleksandrovom bivšem domu u Kentu.
Postavila mu je pitanje šta ga muči.
„Pokušao sam da odlučim”, rekao je, pokazavši glavom u pravcu devojaka,
„kojom damom bi trebalo da se oženim.”
Na trenutak je izgledala iznenađeno, a zatim se nasmejala, pogledavši prema
mladim damama.
„Zaista? Lorde Hodžize, zar niste čuli da se ljubav rađa na prvi pogled? Ako
pokušavate da odaberete između tri moguće kandidatkinje, onda verovatno
nijedna nije pravi izbor.”
„Oh! Da li ste sigurni?”
„Pa, ne baš”, priznala je. „Sve su veoma lepe, zar ne? Moram da pohvalim
Vaš ukus. A primetila sam da ni one nisu ravnodušne prema Vama. Abi i Džesika
Vas neprestano posmatraju. Estel je stigla tek danas, ali izgleda da nije ništa manje
oduševljena. Lorde Hodžize, da li zaista tražite suprugu?”
„Ne”, rekao je nakon kratkog oklevanja. „Ne baš. Ne tražim, ali mislim da bi
trebalo da počnem. Uskoro. Za nekoliko godina. Moj odgovor je baš odlučan, zar
ne?”

~7~
 „Sasvim zadovoljavajuć”, odgovorila je i ponovo se osmehnula. „Očekujem
da će mlade dame i njihove majke pohrliti ka Vama čim odlučite da se oženite. Vi
ste jedan od najpoželjnijih neženja u Engleskoj, i veoma ste lepi. Ren
je oduševljena što ćete ostati ovde večeras. Sinoć se razočarala kada ste insistirali
da se vratite kući.”
„Verujem da sneg i dalje pada”, rekao je. „Ako bih pokušao da se vratim kući,
pronašli biste me zavejanog u snegu. Čini mi se da ću biti zaglavljen ovde u
narednih nekoliko dana.”
„Bolje ovde nego tamo, čak i da možete bezbedno da se vratite kući. Bili biste
sami za Božić. Plače mi se od same pomisli na to. Mogao bi da me zoveš Elizabet.
Ili Lizi. Ipak su moj brat i tvoja sestra venčani, što znači da smo i mi u rodu. Mogu
li ja tebe da zovem Kolin?”
„Naravno, Elizabet”, rekao je, osetivši izvesnu nelagodu dok je izgovarao
njeno ime. Delovalo je nametljivo. Ali ona je tako želela. Sve je ukazivalo na to
da će ovaj Božić biti divan. Zašto je uopšte pomislio da će se osećati
melanholično?
„Trebalo bi da se raduješ zbog snega”, rekla je. „Sada nećeš morati da gubiš
vreme u putu. Božićno jutro je najlepše jutro u godini. Prava je retkost uživati u
snežnom Božiću, zar ne? Znam da smo već razgovarali o tome, ali ne mogu da se
setim kada se to poslednji put dogodilo. Nije to samo par pahulja kojima se raduju
deca. Ovo je pravi sneg. Kladim se da će se preko noći pojaviti različite verzije
Sneška Belića, kao i pregršt anđela u snegu. Deca će se grudvati i sankati. Aleks
kaže da su sanke koje imamo ovde toliko stare da bismo mogli da ih izložimo u
muzeju, ali uveren je da će služiti kao nove. A imamo i brdo. Nećeš zažaliti što si
ostao.”
„Mislim da ću se odlučiti za tradicionalnije božićne aktivnosti, uživajući u
hrani i vinu pored vatre.”
Iznenađeno ga je posmatrala. „Ne mogu da verujem da si toliko dosadan”,
rekla je, primetivši da su mu oči zaiskrile. „Bićeš predmet ismevanja. Izgnanik.
Sramno proteran iz Brambldina i nikada više nećeš biti dobro došao, iako si Renin
brat.”
„Da li to znači da tvoje rođake neće želeti da se udaju za mene?”
„Upravo tako”, složila se. „Ni ja ne bih htela.”
„Oh!” Prislonio je ruku na grudi. „To bi mi slomilo srce.”
„Ne bih se sažalila, ni kada bi prsten doneo.”
„Baš si surova.” Uzdahnuo je. „Onda bolje da budem spreman za snežne
anđele i grudvanje sa tobom. Upozoravam te da sam u školi bio najbolji u svom
kriket timu.”
„Kakva skromnost”, rekla je. „O galantnosti da i ne govorimo. Primetila sam
da lakeji pale lampe koledara. Uskoro odlaze. Hoćeš da ih ispratimo?”

~8~
 Prihvatila je njegovu ruku i pridružili su se ostatku porodice ispred vrata. Svi
su se zahvalili koledarima, koji su im zauzvrat poželeli srećan Božić.
Kolin je shvatio da je srećan jer je deo svega ovoga. Porodica Vestkot ga je
srdačno prihvatila. Elizabet je zapazila da su sada u srodstvu. Šalila se sa njim, a
on nije mogao da bude srećniji.
Radovao se sutrašnjem grudvanju i sankanju.
Kao i poklonima.
I punjenoj guski, i božićnom pudingu.
Osećao se sjajno u porodici koja zapravo nije bila njegova.

~9~
 II

Tih dana, Elizabet Overfild se borila protiv melanholije. Ovo će sigurno biti
najsrećniji Božić koji će provesti u krugu porodice. Radlijevi, porodica njene
majke, takođe bi došli da nisu imali obaveze, ali već su ih obavestili da će
doći sledeće godine.
Bilo je pravo čudo što su se Vestkotovi okupili u Brambldinu. Događaji od
pre dve godine su mogli da ih razdvoje i pretvore u ljute i ogorčene ljude. Ali to
se nije dogodilo. Umesto toga, porodica je bila na okupu.
Viola, razbaštinjena grofica od Riverdejla, ponovo se udala. Njena vanbračna
deca su takođe bila ovde. Kao i Ana, vojvotkinja od Neterbija, jedina legitimna
grofova ćerka. Činilo se da niko od njih nema ništa protiv Elizabetinog brata
Aleksa, koji je nasledio titulu.
Nije bilo razloga da bude depresivna. Nakon što su koledari stigli, Elizabet se
osvrnula oko sebe, želeći da vidi kako su ostali gosti raspoloženi. Tada je spazila
zamišljenog lorda Hodžiza, sa smrknutim izrazom na licu. A srce ju je vuklo ka
njemu, kao i juče, kada je osetila njegovu nelagodu jer se nalazio u društvu ljudi
koje ne poznaje. Tada ga je uzela pod svoje okrilje, oduševivši se njegovim
šarmom, veselim plavim očima i visokom, vitkom, mladalačkom figurom.
Uživala je u razgovoru sa njim, ali nije uspela da se oraspoloži. Poželela je da
ponovo bude mlada kao on, ispunjena energijom kojom je nekada odisala, sve dok
se nije udala.
Možda bi bilo najbolje da se večeras drži podalje od njega. Nije želela da
razvije nežnost prema njemu. To bi bilo zaista jadno. Međutim, ipak mu se
približila, oduševljena njegovim osmehom i smislom za humor. Ipak, osetila je
da je usamljen, kao i prethodne večeri, jer ovo nije bila njegova porodica. Osim
Ren.
Usamljenost je još izraženija kada je čovek okružen prijateljima i porodicom,
pogotovo kada niko od njih nije ljubav našeg života, odnosno osoba koja bismo
želeli da bude. Ona je jednom davno mislila da je pronašla ljubav. Čak se i udala
za tog čoveka. Ali ispostavilo se da je, uprkos svim svojim naporima, Dezmond
Overfild više voleo alkohol nego nju, a njena ljubav prema suprugu je umrla dok
je on još bio živ. Možda nikada nije umrla. Da li prava ljubav može da umre?
Jutros se osećala još usamljenije, nakon što se Viola udala za markiza od
Dorčestera. Želela joj je svu sreću, iako u životu nisu postojale garancije ni za šta.

~ 10 ~
 Naravno, Kolinova situacija je bila sasvim drugačija od njene. Još uvek je bio
mlad. Činilo joj se da ima dvadesetak godina. Posmatrala ga je dok se rukovao sa
koledarima, pohvalivši njihovo pevanje i poželevši im bezbedan povratak kući.
Dama koja se bude udala za njega biće prava srećnica.
Odjednom se osećala starije nego što jeste. Da li je ikada bila mlada poput
devojaka koje su se pre nekoliko trenutaka smejale i posmatrale mladog
gospodina, pune života i nade? Naravno da jeste.
„Ovo je bio divan dan!”, rekla je Ana. „Da li misliš da će sutra biti drugačije,
Elizabet?”
„Kako da bude drugačije kada imamo poklone, punjenu gusku i božićnu
službu u crkvi!” odgovorila je Elizabet. „A sneg nas mami da izađemo napolje.
Mislim da neće biti ništa manje divan nego današnji.”
Ejveri, vojvoda od Neterbija, duboko je uzdahnuo. „Nadam se da nas nećeš
terati da izađemo napolje da se igramo, Elizabet.”
„Naravno da hoće”, uveravao ga je Kolin. „Zapretila mi je da će me proterati
iz Brambldina ako je odbijem i odlučim da provedem dan pored kamina, kao svi
civilizovani ljudi na Božić. Ona ima moć, Neterbi! Ona je Riverdejlova sestra!”
Elizabet se nasmejala.
Ejveri je podigao monokl, posmatrajući je sa bolnom grimasom na licu. veselo
mu je uzvratila, i svi su usmerili pažnju na koledare koji su odlazili, probijajući se
kroz snežni pokrivač, ušuškani u šalove i kape, sa visoko podignutim fenjerima.
Talas hladnog vazduha je zapljusnuo sobu.
„Pošto je ostalo još vina”, rekao je Aleks glasno kako bi nadjačao vrevu, „a
prošlo je šest ili sedam sati od kako smo poslednji put nazdravili markizu i markizi
od Dorčestera, predlažem da ponovo nazdravimo pre spavanja. Ren, gde si?
Podeli čaše da ih ja napunim.”
Viola, bivša grofica od Riverdejla i novopečena markiza od Dorčestera,
delovala je veoma srećno. Markiz ju je oduševljeno posmatrao, zbog čega je
Elizabet bila pomalo ljubomorna.
Naravno, nikada ne bi zavidela Violi. Samo se ponovo osećala usamljeno.
U proteklih nekoliko godina u porodici je sklopljeno nekoliko brakova,
počevši od Ane i Ejverija. Po dolasku u London, Ana je živela sa Elizabet, koja
joj je pomagala da se prilagodi novom načinu života i pravila joj društvo. Ona i
Ejverijev sekretar bili su jedini svedoci na njihovom venčanju. A onda se Kamila,
Violina starija ćerka, udala za Džoela Kaningema u Batu, a Aleks se venčao sa
Ren u Londonu. Sada se Viola, koja je imala četrdeset godina, udala za markiza
u Brambldinu. Činilo se da su svi oni kao stvoreni jedni za druge.
„Dame?” Kolin im se približio, noseći u rukama čaše za Elizabet i Anu.
„Nemojte da pijete dok svi gosti ne budu posluženi i pre nego što nazdravimo.”
„Ti si tiranin”, rekla je Elizabet. „Čak ni gutljaj?”

~ 11 ~
 „Ni gutljaj”, rekao je veselo. „Aleksander je tako naredio, a on je vlasnik
imanja.”
„Pitam se kakva kazna sledi za neposlušnost?”, našalila se Ana.
„Ne želite da znate”, rekao je i namignuo, a potom nastavio sa deljenjem čaša.
„Drago mi je što su se lord Hodžiz i Ren ponovo našli”, rekla je Ana.
„Porodica ne bi trebalo da bude razdvojena.”
Elizabet se saosećajno osmehnula, primetivši Ejverijevu ruku oko Aninog
struka. Ponovo je osetila ljubomoru. I usamljenost. Morala je da učini nešto
povodom toga. Imala je trideset i pet godina. Nije bila mlada, ali nije bila ni
stara. Imala je šanse. Tokom protekle dve sezone, koje je provela u Londonu sa
majkom, upoznala je nekoliko muškaraca koji su pokazali interesovanje za nju.
Mogla je ponovo da se uda. Odlučno se protivila ponovnoj udaji nakon
Dezmondove smrti. Naučila je da ceni slobodu i nezavisnost. Ali nisu
svi muškarci bili poput njega. I nisu svi brakovi bili nesrećni. Neki od udvarača
su bili zaista privlačni.
Jedan od njih je bio posebno zainteresovan za nju. Ser Džefri Kodar ju je prvi
put zaprosio pre mnogo godina, pre nego što je upoznala Dezmonda. Tokom
protekle dve godine obnovio je poznanstvo sa njom. Bio je pristojno građen i
uljudan, ne preterano lep, niti živahan. On je bio tiho i prijatno društvo, neko na
koga bi mogla da se osloni. U poslednje vreme je sve više razmišljala o
prihvatanju njegove ponude. Zaprosio ju je još na proleće. Odbila ga je, ali
nakon njegovog insistiranja da se ponovo vide, ona je oklevala, a on ju je zamolio
da sačeka sa odgovorom na njegovo pitanje. Na tome se sve završilo.
Možda sledećeg Božića više neće biti sama. Možda će tada uspeti da se reši
melanholije. Možda će uspeti i da zatrudni, kao Ren. Ponekad je očajnički čeznula
za detetom.
Zamolili su velečasnog Majkla Kingslija, Violinog brata, da nazdravi.
Odjednom je zavladala tišina.
Elizabet je primetila da se Kolin pridružio mladima. Stajao je pored Džesike
i markizovog sina. U jednoj ruci je držao čašu, dok je druga bila spuštena na rame
desetogodišnje Vinifred. Izgledao je srećno. Bio je tamo gde pripada.
Velečasni Kingsli se nakašljao, a Elizabet je usmerila pažnju na zdravicu koju
se spremao da održi.

Božićni dan je počeo doručkom i razmenom poklona. Pozvali su Kolina da se

pridruži svojoj sestri, zetu, gospođi Vestkot i Elizabet u Reninom dnevnom
boravku, gde je dobio divnu šolju sa njegovim imenom iz Renine staklare,
novi lanac za sat od gospođe Vestkot i mekani, crveni vuneni šal od Elizabet. On
je Ren i Aleksandru poklonio kožni notes i držač za olovke, gospođi Vestkot šal
od kašmira, a Elizabet svesku u kožnom povezu sa malom olovkom. Shvatio je
da je oduševljen razmenom poklona, koja je bila praćena radosnim uzvicima i

~ 12 ~
zahvalnicama, pa čak i zagrljajima. To je za njega bilo nešto sasvim novo. Doneo
je poklone i za decu.
Većina porodice nalazila se na spratu, zajedno sa decom koja su otvarala
poklone i oduševljeno ih pokazivala odraslima. I Džejkob je ushićeno mlatarao
rukama, iako još uvek nije bio zainteresovan za nove plišane igračke ispred sebe i
zvečku koju su pokušavali da mu stave u ruku. S druge strane, jednogodišnja Sara
Kaningem jurcala je po sobi, vrišteći od uzbuđenja dok je spuštala novu lutku u
majčino krilo, a potom je otela kako bi je zagrlila i pomilovala. Vinifred
Kaningem se kulturno zahvalila na rajfovima za kosu, šalovima, rukavicama i
prstenju, a zatim utonula u jednu od tri nove knjige. Džozefina Arčer je sedela u
krilu vojvode od Neterbija, pokušavajući da odgrize jednu šapu plišanom psu.
Tri sina lorda Molenora, tinejdžeri, koji su, prema lordovim rečima, bili već
veliki za poklone, oduševljeno su se dovikivali preko palica za kriket, lopti,
čizama, šalova, teleskopa i knjiga. Boris je ljuljao Sarinu lutku, a Sara ga
je nagradila zagrljajem i poljupcem pre nego što je zgrabila lutku i bacila je na
svoju baku.
Nakon toga, svi su se sastali u salonu kako bi podelili poklone slugama, kao i
svake godine. Sneg je i dalje provejavao, ali to ih nije sprečilo da odšetaju do
crkve u selu, na službu koja se održavala u jedanaest časova.
Stare sanke, doterane i ukrašene zvončićima koji su zveckali dok su sanke
bile u pokretu, prevozile su starije članove porodice. Svi ostali su hodali. Na putu
ka crkvi, lord Molenor je strogo zabranio nestašluke. Glasno je izgrdio jednog od
dečaka, koji je bacio sneg bratu za vrat, dok je drugi dečak pokušavao da se
odbrani. Nije bilo drugih incidenata, osim što se Estel Lamar okliznula i pala.
Nakon što joj je brat blizanac pomogao da ustane, izgledala je kao
hodajući Sneško Belić. Kapetan Vestkot joj je pomogao da strese sneg sa odeće,
zbog čega se ona posramljeno smeškala, dok su se njeni hladni obrazi primetno
zarumeneli.
Kolin je hodao sa Kamilom i Džoelom Kaningemom, držeći u naručju malu
Saru i njenu lutku. Džoel je nosio sina, dok je Kamila držala Vinifred za ruku.
Pridružio im se i u crkvi prepunoj parohijana. Njegova porodica nije išla u
crkvu za Božić. Propuštali su najlepšu službu tokom godine, koja je veličala
rođenje, nadu, ljubav, radost i mir. Kamila je držala Saru koja je spavala u njenom
naručju, dok je Vinifred bila naslonjena na majčinu ruku, uživajući u porodičnoj
ljubavi i toplini. Džoel je ljuljuškao malog Džejkoba, koji mu se blago osmehnuo,
a potom zatvorio oči.
Kolin je shvatio da je vreme da razmišlja o porodici. Moraće da veruje u svoju
sposobnost da stvori porodicu i napravi mesta za članove porodice u kojoj je
odrastao. Ren je već bila deo porodice. Takođe i njegova sestra Rubi, i
njena porodica, uprkos činjenici da su živeli u Irskoj i da ih nije često viđao, a
Rubi nije bila sklona pisanju pisama. Ali tu su bile i njegova majka i najstarija
sestra Blanš. Međutim, danas ne želi da misli na njih. Nije želeo da se oseća loše.
~ 13 ~
 Tokom povratka u Brambldin, hodao je između lejdi Overfild i gospode Altee
Vestkot, koja se pridržavala za njega kako se ne bi okliznula i pala u sneg.
Međutim, ubrzo je sela na sanke, a Elizabet ga je uzela podruku, skinuvši
rukavice. Izgledala je veoma privlačno u svom crvenom kaputu i šeširu sa
crvenim obodom.
„Moram da ti kažem da moderne čizmice nisu adekvatne za hod po snegu”,
rekla je sa žaljenjem. „Nadam se da će se osušiti do večeras.”
„Još uvek želiš da se grudvaš, sankaš i uživaš u drugim zimskim čarolijama?”,
upitao je. „Iako ćemo uskoro večerati i prejesti se?”
„Upravo zbog toga”, rekla je. „Pretpostavljam da ti još uvek maštaš o udobnoj
stolici pored kamina.”
Osmehnuo se. Oči su joj oduševljeno zaiskrile na sam pomen zimskih čarolija.
„Elizabet, jesi li ikada razmišljala da se ponovo udaš?” neočekivano je upitao.
Brzo se okrenula prema njemu, podigavši obrve.
„Izvini”, rekao je. „Moje pitanje je verovatno neprimereno. Ali Božić je
praznik porodice, pa sam mislio... Izvini. Verujem da je i tebi neprijatno.”
Ali ona se ponovo osmehnula. „Nije mi neprijatno”, rekla je. „Da, razmišljala
sam da se ponovo udam. Dugo nisam razmišljala o tome. Mislila sam da ću biti
zadovoljna zbog mogućnosti da provedem ostatak života pored majke. Međutim,
ona to ne želi. I moram da priznam da mi je laknulo zbog toga. Počela sam da
razmišljam o sebi.”
Dvojica Molenorovih dečaka ukrstila su ruke kako bi napravila stolicu za
Vinifred, a ona je sela i prebacila ruke preko njihovih ramena. Smejala se, što je
retko činila. Bila je ozbiljna, zamišljena i pobožna devojčica, koja je živela
u sirotištu u Batu pre nego što su je Kamila i Džoel usvojili prošle godine, zajedno
sa Sarom. Kolin se zapitao da li je svesna da će je namerno ispustiti u sneg pre
nego što stignu do kuće.
„Da li si imala uspeha?”, nastavio je svoj razgovor sa Elizabet.
„Mislim da jesam”, odgovorila je nakon kratkog oklevanja. „Gospodin kojeg
već dugo poznajem zaprosio me je početkom godine. Tada sam ga odbila, ali je
on predložio da razmislim o njegovoj ponudi.”
„Zvuči kao velika ljubavna priča”, rekao je, okrenuvši glavu kako bi joj se
osmehnuo. Ali bio je u pravu; zašto bi se udala ako nije zaljubljena? Stvorena je
da bude voljena i obasipana pažnjom do kraja života.
„Daleko od toga”, rekla je. „Mislim da sam previše stara za romantičnu
ljubav. Ili možda ne verujem u ljubav kao nekada.”
„To zvuči veoma tužno”, kazao je. Rekla je da ne veruje u ljubav. Zar ju je
neko izneverio? Možda zato što je njen muž umro? „Misliš da si previše stara?
Reci to njima.”

~ 14 ~
 Pokazao je prema markizu i markizi od Dorčestera. Pored njih su koračale
Abigejl Vestkot i lejdi Estel Lamar. Sve četvoro su se držali za ruke.
Kolinu je bilo pomalo neprijatno zbog njihovog ponašanja, iako nisu radili
ništa neprimereno. Jednostavno nije mogao da opiše sjaj u njihovim očima.
„Izgledaju srećno”, složila se Elizabet, „nakon dvadeset i pet sati braka. I da,
oboje imaju više od četrdeset godina.”
„Oduvek sam mislio da neću morati da razmišljam o tako drastičnim
promenama, barem još nekoliko godina”, rekao je. „Tek sam napunio dvadeset i
šest.”
„Drastičnim?” Nasmejala se. „Misliš o doživotnim okovima, kako vi
muškarci volite da kažete?”
„I osnovanju porodice”, dodao je. „Nisam razmišljao ni gde bih želeo da se
nastanim. Niti o odabiru buduće supruge, iako znam da ću morati da živim sa
njom do kraja života, kao i ona sa mnom. Biću glava porodice i preuzeti brigu
o svemu. Postaću čovek.”
Iznenada se zaustavio, posramljen zbog svojih reči.
„Misliš da još uvek nisi čovek”, pitala je.
„Ne znam na šta sam mislio”, odgovorio je. „Voleo bih da sam odlučan. Da
zauzmem čvrst stav i da znam ko sam i gde idem. Gde želim da idem. Gde bi
trebalo da idem. Verovatno misliš da sam idiot. I verovatno si u pravu.”
„Naravno da ne mislim”, pobunila se. „Mnogi ljudi se žene mladi jer misle da
sve znaju. A onda nastavljaju da greše kroz život i nikada ne ostvare svoj puni
potencijal kao ljudska bića. Mislim da postoje određene prednosti u spoznaji
da ništa ne znamo i želji da naučimo nešto novo, promenimo se i prilagodimo se.
Oh, čuj ti mene! U stvari, ignoriši me. Kada razmišljaš o braku, da li imaš na umu
nekoga? Ili bi morao da bacaš novčić kako bi odabrao između tri mlade dame koje
su te sinoć posmatrale?”
„Nikada nisam video novčić sa tri strane”, rekao je. „Prošle sezone sam se
zbližio sa sestrom mog prijatelja. Bila je stidljiva i nije uspela da se uklopi u
visoko društvo. U nekoliko navrata sam se ponudio da joj pravim društvo i shvatio
sam da mi se dopada. Mislim da sam se i ja njoj dopao. Međutim, pre nedelju dana
sam primio pismo od njenog brata, u kojem me je obavestio da će se za Božić
veriti sa nekim farmerom kojeg poznaje čitavog života i koji je godinama
zaljubljen u nju. Ni ja nemam veliku ljubavnu priču.”
„Oh, bože... Da li ti je bilo teško?”
„Sramota me je da priznam da nije”, rekao je. „Bilo mi je drago zbog nje i
laknulo mi je jer nikada nisam želeo da moju pažnju protumači kao udvaranje.
Naravno, nije to ni učinila. Elizabet, ti i ja smo tužan i jadan par. Možda bi trebalo
da se spasimo bede i venčamo se.”
Rekao je to iz šale. Uprkos tome, osećao se posramljeno zbog svog predloga.
On i Elizabet?
~ 15 ~
 „Trebalo bi da razmislim o tome”, rekla je veselo. „Rekao si da imaš dvadeset
i šest godina? Ja imam trideset i pet. To je samo devet godina razlike. Da si ti
stariji od mene devet godina, niko ne bi ni primetio. Nažalost, ovako bi svi
primetili. Bolje da ne prihvatim tvoju bračnu ponudu. Međutim, staviću te na listu
potencijalnih mladoženja. Mogu da iskoristim svoju novu svesku i olovku.”
„Potencijalnih? Oh!”, rekao je.
Pogledali su se, a potom se nasmejali.
Sviđala mu se.
„Naravno da sam bio svestan razlike u godinama”, rekao je. „Zaprosio sam te
baš zato što si starija. I zato što uživam u tvom društvu. Postoje određeni ljudi sa
kojima se čovek oseća lepo i može da razgovara o svemu, a da to nisu
tipični razgovori o vremenu i zdravlju zajedničkih poznanika.”
„A ja sam jedna od njih?” pitala je.
„Da. Iskreno, jesi, Elizabet.”
„Polaskana sam”, rekla je. „Zaista, Koline.”
Nasmejali su se, ali su oboje mislili ozbiljno. Nikada nije bio prijatelj
sa ženom. Poznanice da, ali... Ipak nijedna nije bila kao Elizabet.
Pitao se da li je oduvek bila takva. Činilo se da je obavija spokoj. Čak i kada
se šali ili smeje, deluje spokojno. Možda je rođena sa sposobnošću da prebrodi
sve životne oluje ne podležući razočaranju ili očaju. Međutim, setio se da mu
je pre nekoliko minuta rekla da ne veruje u pravu ljubav, kao nekada. Setio se
onoga što je rekla o životu, učenju, promeni i prilagođavanju. Možda je morala
da stekne taj unutrašnji mir koji ju je krasio. Ali kako? Šta li joj se dogodilo u
prošlosti, osim što je izgubila supruga?
Kako je naučila da se nosi sa životom?
Nikada nije znao da se nosi sa svojim životom. Znao je jedino da nedaće
zakopa duboko u sebe. Znao je da beži i da se krije.
„Divno je videti porodicu koja se širi, zar ne?” rekla je, posmatrajući četvoro
ljudi koji su išli ispred njih. „Abigejl je pored Marsela, a Estel pored Viole.”
„Misliš da će Dorčester učiniti nešto kako bi pomogao Abigejl, sada kada je
ona njegova ćerka?”, pitao je Kolin. „Da će je uvući u društvo i prisiliti ljude da
zaborave da je vanbračno dete? I pomoći joj da nađe muža koji će biti dostojan
nje?”
„Sigurna sam da hoće”, rekla je. „Ako ona to želi.”
„Misliš da ne želi?”, upitao je.
„Mislim da je to vrlo moguće”, odgovorila je. „Svi smo pokušali, pa čak i
Aleks i Ejveri. Zaista nema razloga da je izopšte iz društva, iako će uvek biti onih
koji će je nazivati kopiletom. Ali mislim da Abigejl neće dozvoliti da joj
drugi pomognu da se vrati starom načinu života. Ona je Violina ćerka. Slatka je,
tiha i dostojanstvena. Ali verujem da je veoma jaka.”

~ 16 ~
 Kolin je pomislio kako je i Elizabet divna.
„Oh! Znala sam da će se to dogoditi!” uzviknula je Elizabet.
Nedaleko od njih začuo se vrisak, a potom i smeh, praćen Molenorovim
gnevom. Bertrand Lamar je izvlačio Vinifred iz snega, dok su Molenorovi dečaci
pokušavali da obuzdaju smeh, pod izgovorom da su je slučajno ispustili. Otac je
uhvatio dečake za kragnu kaputa i odvukao ih ka kući. Vinifred je oduševljeno
zurila u Lamara.
Kolin se nasmejao. „Volim ovu porodicu”, rekao je. „Zaista je tako, Elizabet.
Sviđa mi se i ovo mesto, i ovaj Božić! Ovo je jedini pravi Božić koji sam ikada
imao.”
„Stvarno?” upitala je. Oči su joj zaiskrile. „Budući da ima snega, potrudiću se
da ti ga još više ulepšam. Ali kasnije. Sada samo želim da skinem ove čizme pre
nego što mi se noge zalede.”
„Pretpostavljam da misliš na igre u snegu? Videćemo, lejdi Overfild. Umem
da se borim žestoko kada me isprovociraju.”
„Prazne priče”, rekla je sa osmehom, dok su se penjali uz stepenice i stresali
sneg sa obuće.
„Nije mi strana ni prljava borba”, rekao je.
„U snegu?” Ušla je u kuću, osmehnuvši se lakeju koji je stajao pored vrata.
„To je nemoguće, lorde Hodžize. A i zvuči kontradiktorno.”

~ 17 ~
 III

Elizabet nikada nije razumela zašto odrasli podetinje kada padne sneg. Činilo
joj se da se svi prejedaju isključivo zbog ukusne hrane: punjene guske, nadeva,
sosa, božićnog pudinga i krema od vanile. Nakon ručka svi su se osećali
iscrpljeno. Da nije bilo snega, verovatno bi se povukli u svoje spavaće sobe, pod
izgovorom da moraju da odmore. Snežni prizor ih je mamio da izađu.
Svi su izašli, osim Džozefine i Džejkoba koji su spavali, i starije grofice i
gospođe Kingsli koje su odmarale pored kamina, a lejdi Matilda Vestkot je
odlučila da ostane i pravi im društvo.
Elizabet je stajala sa Anom i Violom na stepeništu kod ulaznih vrata i
zadovoljno posmatrala prizor ispred sebe, željno iščekujući da se pridruži igri.
Morala je da sačeka da joj sobarica donese čizme koje su se sušile ispred šporeta
u kuhinji. Bile su veoma tople kada ih je obula.
„Kako je lepo videti Harija zdravog”, rekla je Ana.
„Jeste”, složila se Viola, mada je zvučala snuždeno dok je posmatrala sina
koji se tek nedavno oporavio od teških povreda zadobijenih u ratu. „Volela bih da
može da ostane sa nama barem još godinu dana. Znam da je to vrlo sebično jer su
i drugi momci izloženi opasnosti na Poluostrvu. Veoma je nestrpljiv da se vrati
svom puku. Da može, otišao bi danas. Ponekad se pitam da li će se ratovi ikada
završiti i da li to želi još neko osim sirotih žena.”
„Srećom, došao je kući na vreme i uspeo je da stigne na tvoje venčanje”, rekla
je Elizabet.
Kapetan Hari Vestkot je izdavao naređenja Molenorovim sinovima dok su svi
zajedno gradili snežnu tvrđavu sa bedemima, tamnicama i tunelima. Naravno,
morali su da imaju i zarobljenu princezu.
Desetogodišnja Vinifred se dobrovoljno prijavila za ovu ulogu, iako je više
ličila na dečaka, ali nije se protivila zatvaranju u tamnicu gde će čekati princa da
dođe i spasi je. Još uvek nisu odabrali princa. Hari je bio zadužen za izgradnju
tvrđave, trudeći se da zvuči kao inženjer, iako mu to nije polazilo za rukom.
Bertrand Lamar ga je posmatrao skrštenih ruku, a Džesika i Estel su pokušavale
da ga ohrabre.
Abigejl i Kamila su šetale delimično očišćenim putem, podruku sa Kolinom.
Ejveri i Džoel su vukli malu Saru na sankama, zajedno sa Meri Kingsli, suprugom
velečasnog Kingslija. Sara se oduševljeno smejala, pokušavajući da dohvati

~ 18 ~
zvončiće. Aleks i Ren su otišli da provere da li je brdo iza kuće pripremljeno za
sankanje. Marsel i velečasni Kingsli su otišli sa njima. Lord i lejdi Molenor su
stajali sa Mildredinom sestrom, starijom vojvotkinjom od Neterbija.
„Ja sam srećna žena”, rekla je Viola, odgovorivši Elizabeti. „Kamila je srećno
udata, a Hari je živ i zdrav. Bar za sada. A Abi... Bila je veoma usamljena. Nadam
se da više neće biti. Estel je oduševljena što ima polusestru i želela bi da se
sprijatelji sa Abi. Mislim da je Abi polaskana zbog toga.”
Elizabet je posmatrala Violine ćerke i Kolina dok su se približavali kući.
Činilo se da su dobro raspoloženi. Pokušala je da zamisli Kolina i Abi zajedno.
Sigurno bi bili veoma lep par, budući da su slični po karakteru. Možda bi ipak
bili previše savršeni? Da li je to uopšte moguće?
Možda bi trebalo da se spasimo bede i venčamo se.
Snuždeno se osmehnula setivši se onoga što joj je rekao dok su se vraćali iz
crkve. Naravno, znala je da se šalio. Ali ipak je bila srećna zbog saznanja da je
još uvek dovoljno mlada i privlačna da bi se neko barem našalio sa njom. Zašto se
osećala staro sa trideset i pet godina?
Začuo se krik iz pravca tvrđave, praćen vikom lorda Molenora.
„Rekao sam ti da će biti tako”, dovikivao je Hari, dok je Piter pokušavao da
prokopa tunel koji se upravo urušio. „Imaš sreće što je tvrđava sagrađena od
snega, a ne od cigala.”
Bertrand se smejao dok je skidao sneg sa dečaka.
„Da sam na tvom mestu, poslušao bih savet kapetana. On verovatno zna o
čemu govori”, rekao je.
„Veoma je lep, zar ne?”, rekla je Ana.
„Jeste”, složila se Elizabet, pretpostavivši da misli na Bertranda Lamara, koji
je bio izuzetno privlačan i ličio je na oca. Ali onda je shvatila da Ana i Viola misle
na Kolina.
„Veoma je ljubazan”, rekla je Viola. „Njegova majka je bila baš podla kada
mu je rekla da je Ren umrla. Tako mi je drago što ga je Aleksander pronašao.”
„Tetka Viola, pogledaj kako se on i Abigej smeškaju jedno drugom”, rekla je
Ana. „Možda... Šta misliš?”
„Mislim da te Božić čini sentimentalnom, Ana”, odgovorila je Viola. „Ipak...”
Obe su se nasmejale.
„Šta ti misliš, Elizabet?”, pitala je Ana. „Zar ne bi bili divan par? Zar nisu kao
stvoreni jedno za drugo?”
Kolin se okrenuo prema Kamili, široko se osmehujući.
„Mislim da Abi može sama da odabere čoveka koji je kao stvoren za nju, kada
ona bude spremna za to, bez obzira šta mi mislimo”, rekla je Elizabet. „Verujem
da će odabrati pravu ljubav. Iako je lord Hodžiz mlad i šarmantan, verovatno
još uvek ne razmišlja o braku.” Znala je da nije tako.
~ 19 ~
 „U pravu si, Elizabet”, rekla je Viola.
Elizabet je ponovo posmatrala tvrđavu kojoj su se Hari, Bertrand i Vinifred
posvetili zajedno sa trojicom Molenorovih sinova. Međutim, i dalje je razmišljala
o Kolinu. Nije znala mnogo o njegovoj porodičnoj situaciji. Ali znala je da je
lejdi Hodžiz, njegova majka, veoma teška žena koja je uništila Renino detinjstvo
zbog belega na njenom licu. Slutila je da ni druga deca nisu imala srećno
detinjstvo. O tome je govorila i činjenica da je Kolin živeo u vili Vitington, koja
je bila u Reninom vlasništvu, a ranije, u Londonu, iznajmljivao je kuću, umesto
da živi u sopstvenoj. Osim toga, odlučio je da provede Božić ovde umesto sa
svojom porodicom. Rekao joj je da nikada nije proveo Božić poput ovog.
Bila je srećna što je došao ovde. Jutros je bio u pravu kada je rekao da su se
međusobno povezali. S njim se osećala prijatno kao sa rođenim bratom. Osim što
je njeno prijateljstvo sa Kolinom bilo posebno. Znala je da ne bi trebalo, ali...
Odjednom je na licu osetila nešto hladno, belo i mokro, i duboko je udahnula.
Podigla je ruke i začula smeh oko sebe.
„Upozorio sam te da sam dobar u ovome”, rekao joj je dok je brisala sneg sa
lica.
„Sirota Elizabet”, rekla je Ana veselo.
„Lorde Hodžize, to nije bilo fer”, prekorila ga je Viola, iako se i ona smejala.
„Elizabet nije ni gledala.”
Kamila i Abigejl su se glasno smejale, kao i Luiza, Mildred i oni koji su
učestvovali u pravljenu tvrđave.
„Napad na moju sestru?” oglasio se Aleks. „Srećom, vratio sam se na vreme.
Ovo zahteva osvetu!”
„Veću i bolju grudvu”, predložio je Hari.
„Zar pretiš mom bratu, Aleksandre?” pitala je Ren veselo. „Ne mogu da
dozvolim tako nešto, iako si mi suprug. Krv nije voda!”
„Upozorio si me da ćeš igrati prljavo”, rekla je Elizabet, posmatrajući
Kolinovo lepo i nasmejano lice. „Upravo si to i potvrdio, što znači da je rat
objavljen. Odabraćemo članove naših timova, a pošto sam ja oštećena stranka,
mislim da imam pravo da biram prva. Biram Aleksa.”
„Ren”, rekao je Kolin bez oklevanja.
Džoel je uspavao Saru i odneo je unutra, vrativši se tačno na vreme da se
pridruži Kolinovom timu, nakon što je Elizabet odabrala Džesiku, ćerku rođake
Luize.
„Tomas”, kazala je Elizabet.
„Vinifred.”
„Kamila.”
„Bertrand.”
„Boris.”
~ 20 ~
 „Lejdi Estel.”
I tako su formirani timovi. Elizabet se odjednom osetila podmlađeno i srećno,
uprkos svojim godinama. Kolin se smejao dok je okupljao svoj tim.
A onda je bitka počela.
Kada se sve završilo, Kolin je rekao da bi njegov tim s lakoćom pobedio, na
šta se Elizabet samo nasmejala. Objasnio je da njen tim nije igrao pošteno jer su
koristili prljave ratne strategije, verovatno zato što su u svom timu imali kapetana
Harija Vestkota. Zadužili su stariju vojvotkinju od Neterbija i lorda Molenora da
prave grudve i slažu ih na gomilu, kako bi ostalim članovima bile na raspolaganju
u svakom trenutku.
Lejdi Molenor je odabrala da bude sudija i na taj način izbegla učešće u borbi.
Nakon deset minuta energične akcije izjavila je da je borba nerešena. Nijedan tim
nije bio zadovoljan presudom, zamenivši grudve glasnim smehom i bezazlenim
uvredama. Svi su bili prekriveni snegom.
A onda je mlada Sara Kaningem zaustavila svađu, vrativši se napolje,
ušuškana u toplu odeću. Svi su je nagovarali da siđe niz stepenice, pokazavši joj
kako se pravi anđeo u snegu. Pridružila im se, oduševljeno vrišteći zbog nove igre.
Kolin je primetio da Elizabet nije napravila snežnog anđela.
Tada je došao red na sankanje i svi su se zaputili ka brdu, gde su Aleksander,
markiz od Dorčestera i velečasni Kingsli napravili stazu. Tamo ih je sačekalo
petoro sanki, koje su, iako prilično stare, bile savršeno upotrebljive. Sanke su
jurišale niz brdo, prevozeći i po troje ljudi istovremeno. Međutim, takav pokušaj
se za Molenorove dečake završio neslavno, jer je jedan od njih skliznuo sa sanki,
a potom i njegova braća. Lord Molenor je zatvorio oči, pokušavajući da ne viče.
Kolin se dugo nije ovako zabavljao. Sasvim je zaboravio na svoju prvobitnu
ideju da provede Božić odmarajući ispred kamina. Ovakav sneg se retko viđao u
Engleskoj, a do sutra će se verovatno istopiti.
Pomogao je lejdi Džesiki Arčer da se spusti, a potom i lejdi Estel Lamar,
prethodno se uverivši da može da kontroliše sanke i ne osramoti se pred drugima.
U početku nije želeo da upravlja sankama, a onda je ponudio lejdi Molenor da
se spusti sa njim, iako je pretpostavio da je ona previše stara za takvu vrstu
zabave.
„To je veoma opasno”, rekla je lejdi Molenor, tonom koji se mogao očekivati
od majke trojice nestašnih dečaka. „Pogledajte, lorde Hodžize!”
Kamila Kaningem se spuštala sa Vinifred, dok se njen suprug spuštao iza njih,
zajedno sa Sarom koja je ushićeno vrištala, u poslednji čas izbegavši da udari u
Kamiline sanke.
Ali lejdi Molenor je ipak odlučila da pokuša. Smejala se dok su se spuštali.
„Nadam se da te nisam uvredio kad sam te pogodio u lice”, Kolin se obratio
Elizabet, koja se upravo spustila sa velečasnim Kingslijem.
„Samo da razmislim”, rekla je. „Da li misliš na prvu ili na četvrtu grudvu?”
~ 21 ~
 „Druga, treća i četvrta su bile deo poštene borbe”, rekao je. „Prva nije. Nadam
se da te nisam uvredio. Hteo sam da te pogodim u rame.”
„Molim? Znači ipak nisi tako uspešan?”
„Što se tiče druge, treće i četvrte grudve”, rekao je, ne obazirući se na njeno
podsmevanje, „treba da naučiš kako da se sagneš.”
„Treći put sam se sagnula”, rekla je, „ali ipak si me pogodio.”
Obrazi i nos su joj bili rumeni. Kosa ispod šešira sa crvenim obodom bila je
mokra. Oči su joj blistale i široko se osmehivala. Zaista je izgledala prelepo.
Delovala je mlado i živahno. Ali trebalo bi da bude uvređena. Većina
njegovih napada bila je usmerena na nju, verovatno zbog činjenice da je i ona
usmerila većinu svojih napada na njega, uživajući u tome. Promašila ga je skoro
svaki put, osim jednom, kada je grudva okrznula njegov lakat.
„Da, hvala”, rekao je nakon što mu je Dorčester, koji se upravo spustio sa
svojom suprugom, ponudio sanke. „Hoćemo li?”
„Mogu li da ti verujem?”, pitala je.
„Uvek.” Teatralno je dodirnuo grudi rukom, a potom su zajedno popeli uz
brdo.
Spustili su se dva puta. Prvi put je sve proteklo u najboljem redu. Kolinu je
bilo žao što nagib nije veći, mada je ovo brdo bilo najviše u čitavom parku, i
savršeno za sankanje. Drugo spuštanje nije bilo toliko uspešno. Bertrand Lamar,
koji je bio na sankama sa Abigejl, skrenuo je kako bi izbegao sudar sa
Molenorovim najstarijim sinom, a Kolin je morao da se skloni kako bi ih sve
izbegao. Sanke su skliznule u stranu, sletevši u sneg. Pokušao je da preusmeri
pravac kretanja, ali sanke su uspešno odolevale njegovim pokušajima, nastavivši
da vijugaju pre nego što su ih izbacile u sneg. Ispod snežne lavine začuli su
uzvike, mada nijedan nije zvučao zabrinuto. Elizabet se smejala, ležeći ispod
Kolina. Kolin je podigao glavu, pokušavajući da otrese sneg sa njenog šešira i
ramena.
„Nikada neću preživeti ovu sramotu”, rekao je.
„Zaboravila sam da te pitam kako mogu da ti verujem” rekla je. „Baš sam
blesava.”
„Možeš da mi veruješ u svakom trenutku”, rekao je uz smeh. „Barem nisi
povređena, iako smo zatrpani u snegu. Zapravo, nadam se da nisi.” Shvatio je da
joj je možda pretežak.
A onda se dogodilo nešto užasno.
Kasnije je neprestano razmišljao o onome što se dogodilo i svaki put mu je
bilo veoma neprijatno. Šta ga je to spopalo? Pitao se šta će ona misliti, iako ga je
uverila da uopšte neće razmišljati o tome.
Poljubio ju je.

~ 22 ~
 To možda i ne bi bilo toliko strašno da ju je samo okrznuo usnama, ili da ju
je poljubio u obraz, u znak izvinjenja što su sleteli u sneg. Iako bi i to bilo
nepristojno, do te mere da...
Nije mogao da smisli pogodnu reč kojom bi upotpunio svoju misao.
Međutim, ovo nije bio kratak, prijateljski poljubac. Nije samo ovlaš prešao
preko njenih usana. Na trenutak je osetio neizdrživu toplotu, kao da ga je neko
umotao u veliko ćebe koje se prethodno grejalo pored kamina. Činilo mu se da sve
oko njega gori. U tom trenutku je shvatio da je želi.
Elizabet. Udovica lejdi Overfild. Žena u srednjim tridesetim. Staložena, zrela
i spokojna, toliko daleka njegovom inferiornom svetu prepunom neizvesnosti
i nesigurnosti.
Šta će ona pomisliti?
Kada je podigao glavu, nije izgledala zamišljeno. Oči su joj bile zatvorene i
delovala je pomalo ošamućeno.
„Dođavola!”, rekao je. Bilo je to veoma neobično izvinjenje. Izgleda da mu
je mozak promrzao od hladnoće. Bio je i više nego nepristojan.
„Da li je neko slomio nogu?”, upitao je Aleksander vedro.
„Vaše spuštanje je bilo spektakularno”, rekao je Hari, pruživši ruku Elizabet
kako bi joj pomogao da ustane.
„Da smo se takmičili”, rekla je Ren dok je skidala sneg sa Kolinovog kaputa,
„vas dvoje biste osvojili trofej za najspektakularniji pad.”
„Nažalost, ostaje vam samo uspomena”, rekao je Hari.
„Izgledaš ošamućeno, Lizi”, rekla je gospoda Vestkot. „Nisi se povredila, zar
ne?”
„Nisam”, uverila ju je Elizabet, osmehujući se. „Čak ni moj ponos nije
povređen, jer nisam ja upravljala.”
„Trebalo je da pretpostavim da ću ja biti kriv”, rekao je Kolin. „Samo napred.
Prihvatam krivicu.”
„U životu nisam video nešto tako zabavno”, dovikivao je jedan od
Molenorovih dečaka, koji je stajao nedaleko od njih.
Očigledno je preuveličavao, kao i Ren.
„Posluženje stiže u pravo vreme”, rekao je Aleksander. „Taman da se
ugrejemo.”
Nekoliko nasmejanih slugu, veselo je nosilo velike posude sa toplom
čokoladom i punčom, uz teglu sa keksom i posudu punu tople pite sa mesom. Svi
su prišli da se posluže, kao da su postili ceo dan, čvrsto stežući šolje kako bi
ugrejali ruke.
„Baš smo šašavi”, rekla je starija vojvotkinja. „Odlučili smo da provedemo
popodne smrzavajući se, umesto da uživamo u toplom i prijatnom salonu.”

~ 23 ~
 „Ne bih propustila ovo ni za šta na svetu”, zavapila je lejdi Džesika, dok je
pokušavala da ohladi toplu čokoladu. „Ovo je najbolji Božić ikada! Zar ne, Abi?
A čeka nas i proslava sutra uveče i nekoliko novih lica.”
„Tako je”, složila se njena najdraža rođaka. „Nadam se da će zalutati i neki
gospodin.”
„Oh, kako je lepo biti mlad!”, rekla je starija vojvotkinja. „Idem unutra. Altea,
hoćeš li mi se pridružiti?”
„Hoću”, kazala je gospođa Vestkot. „Iako se slažem sa Džesikom. Božić u
krugu porodice je divan, ali je još bolji uz sneg i večernju zabavu na Dan darova.”
Kada je rođaka Altea otišla, Kolin je zauzeo njeno mesto pored Elizabet.
Plašio se da će izgubiti strpljenje i da će morati da je izbegava do kraja života.
„Elizabet, hoćeš li mi oprostiti?”
Nije se pretvarala da ne zna o čemu govori. „Zbog poljupca?” pitala je,
osmehujući se. „Nemam šta da ti oprostim.”
„Ne znam šta me je spopalo”, rekao je. „Nisam... Nisam nameravao da te
uvredim. Ko zna šta ćeš misliti o meni.”
„Ništa”, uverila ga je. „Osim da si brzo shvatio da je bolje da upadnemo u
sneg, nego da se sudarimo sa drugim sankama. I da si me posle utešio poljupcem.
Iako sam veoma polaskana zbog poljupca, od ovog trenutka ćemo zaboraviti na
to.”
„Nikada se nisam toliko osramotio.”
Nasmejala se, spustivši ruku preko njegove. „Nadam se da ti nisam pokvarila
dan”, rekla je, milujući ga po ruci. „Moja majka je bila u pravu što se tiče Božića
u krugu porodice sa snegom. Nadam se da nas doživljavaš kao svoju porodicu.”
„Hvala ti”, rekao je. „Zaista je tako. Drago mi je što sam ovde sa vama, iako
volim i svoj dom. Da li si videla vilu Vitington? Divna je.”
„Videla sam je prošle godine, još dok je Ren živela tamo”, rekla je. „Pre nego
što se udala za Aleksa. Čim smo se upoznale, otišla sam da je posetim u nadi da
ćemo se sprijateljiti. I od tada smo prijateljice.”
„Nadam se da ćeš ponovo doći pre nego što se vratiš kući”, rekao je. „Možeš
da dođeš sa Aleksandrom, Ren i tvojom majkom. Pretpostavljam da ćete ostati još
neko vreme nakon što se ostali gosti vrate svojim kućama.”
„Da”, rekla je. „Da li nameravaš da se skućiš u Vitingtonu?”
Kuća je bila u Reninom vlasništvu, ali ona ju je ustupila Kolinu kada je
saznala da on živi u Londonu. Hteo je da je otkupi od nje, ali ona je insistirala da
provede tamo godinu dana pre nego što donese konačnu odluku.
„Rekao bih da hoću, ali nisam siguran.”
Zbunjeno ga je posmatrala.
„Moraću da razmislim o tome”, rekao je uzimajući praznu šolju iz njenih
ruku.”
~ 24 ~
 Bilo bi mu najlakše da se zauvek sakrije u kući koja je bila idealna za njega.
Aleksander i Ren su živeli u blizini, a komšije su bile vrlo ljubazne. Međutim,
problem je bio upravo u sakrivanju. On je baron Hodžiz, glava porodice. Ima
svoje dužnosti i odgovornosti. Da Džastin, njegov stariji brat, nije umro, mogao
bi zauvek da se krije. Iako tada ne bi postojao razlog za sakrivanje. Ali Džastin je
umro, kao i njihov otac. Kolin je ostao sa majkom i sestrama, nasledivši titulu,
kao i sve što je sa njom dolazilo.
„Biće mi drago da dođem sa Aleksom i Ren”, rekla je Elizabet. „Verujem da
će se i moja majka složiti.”
Činilo se da je sve rečeno. Da li mu je stvarno oprostila? Nije se naljutila? Da
li će ga posetiti? Zar ju je zaista poljubio? Kolin je spustio pogled, vrteći šolju sa
gustim ostacima tople čokolade. Nije znao da li će moći da oprosti samom
sebi. Shvatio je da je i dalje želi.
Srećom, Aleksander je predložio da se vrate u kuću kako bi se ugrejali.
Elizabet se pridružila Abigejl i Ani. Kolin se vratio sa Kamilom i Harijem.
Elizabet je zaista prelepa.

~ 25 ~
 IV

Savršen božićni dan završen je laganom večerom, kartanjem i pevanjem.

Nikome se nije spavalo, iako su imali naporan dan i svi su priznali da su umorni.
„Aleksandre, mislim da će se ovo pretvoriti u porodičnu tradiciju, i da ćemo
se navići da ovde provodimo Božić svake godine”, upozorila ga je Luiza, starija
vojvotkinja od Neterbija.
„Iskreno se nadamo tome, zar ne, Ren?”, rekao je.
„Naravno”, složila se. „Sigurni smo da ćemo do sledeće godine srediti kuću,
premda ne možemo da garantujemo za sneg. Ali još uvek možemo da se radujemo
sutrašnjem danu i opuštanju pre zabave. Ako gosti budu mogli da dođu.”
„Koledari su uspeli da dođu”, podsetio ju je lord Molenor. „Zašto ne bi i
gosti?”
„Ne možemo obećati venčanje svake godine”, dodala je Ren, osmehnuvši se
Violi i Marselu.
Elizabet se složila da je Božić bio skoro savršen. Popela se uz stepenice sa
majkom i gospođom Kingsli, poželela im laku noć i zatvorila vrata svoje sobe za
sobom.
Zaista je bilo skoro savršeno.
Osim što nije mogla da zaboravi užasnu sramotu koju je doživela ovog
popodneva. Do kraja dana pokušavala je da se pribere i zadrži dobro raspoloženje.
Njena reakcija je bila zaista šašava, jer bio je Božić, a oni su se sankali i
smejali nakon što su upali u sneg. Nije ni čudo što su se na kraju poljubili.
Da li je zaista tako?
Poslednji čovek koji ju je poljubio bio je Dezmond, ali to je bilo toliko davno
da se više nije ni sećala kada se to dogodilo. Dezmond je umro pre šest godina, a
ona ga je napustila godinu dana pre toga. Imala je trideset i pet godina, a danas
popodne ju je poljubio prelepi mladić. Shvatila je da preteruje i da ga potcenjuje.
Nije bio mladić. Imao je dvadeset i šest godina i bio je muškarac. Ali bio je prelep.
I ona mu je uzvratila poljubac. Nije se tome nadala. Sigurno nije učinila ništa da
izazove taj poljubac. Bilo bi ponižavajuće ako bi on pomislio da je ona namerno
izazvala taj poljubac. Odložila je sveću na stočić, ne želeći da se pogleda u
ogledalo. Bila je srećna jer je sluškinja imala slobodan dan. Prijalo joj je da bude
sama.

~ 26 ~
 Strastveno je odgovorila na taj poljubac. Želela ga je kao što nije želela
nijednog muškarca još od prvih godina braka sa Dezmondom. To nikada nije
osetila sa ser Džefrijem Kodarom, iako je rešila da prihvati njegovu bračnu
ponudu, ukoliko je na proleće bude ponovo zaprosio.
Ostatak njenog dana je bio potpuno uništen. Na porodičnom okupljanju
trudila se da izbegne Kolina koliko god je bilo moguće, a da ne bude previše
očigledno. Ali posmatrala ga je iz prikrajka. Juče je bio rezervisan i pomalo
stidljiv. Danas se opustio i uživao je. Oduševljeno je učestvovao u razgovorima.
Pevao je sa ostalim članovima porodice, posmatrajući rođaku Mildred kako svira.
Poljubio je Meri Kingsli u toku od jedne od igara i nije izgledalo kao da mu je
neprijatno. Svi su se smejali, a on joj se naklonio dok su ostali članovi porodice
oduševljeno pljeskali i zviždali.
Imao je svetlu i gustu talasastu kosu koja je nestašno štrcala, čak i kada bi se
očešljao. Oči su mu bile plave, a zubi beli, pomalo razmaknuti, zbog čega je
izgledao još atraktivnije. Bio je visok, vitak, zgodan i mlad. Elizabet je zadrhtala,
skinuvši šal i haljinu. Obukla je spavaćicu, nezadovoljno posmatrajući vodu u
bokalu pored umivaonika. Voda je verovatno bila hladna. Razmišljala je da
preskoči umivanje, ali je na kraju ipak smogla snage da se umije i opere ruke.
Iskreno govoreći, dopustila je sebi da se zaljubi u Kolina Hendrika, lorda
Hodžiza. Znala je da ne može da nastavi sa tim. Bila je sredovečna žena i zaista
bi bilo užasno kada bi neko shvatio šta se događa. Ali niko neće shvatiti jer će
se sutra ponašati kao i obično. Odnela je sveću na stočić pored kreveta, nevoljno
skinula ogrtač i ušuškala se u krevet.
Umor ju je savladao.

Narednog dana nije bilo snega, ali proći će još nekoliko dana pre nego što se
sve otopi. Putevi će sigurno biti bljuzgavi, blatnjavi i klizavi. Kolin se pomirio sa
činjenicom da će morati da ostane u Brambldinu bar još jedan dan. Nije mu palo
teško. Uživao je.
Na Dan darova, jutro je proveo napolju, praveći Sneška Belića. Mala Sara je
kasnije naletela baš na njegovog Sneška i srušila ga, dok su svi drugi ostali
netaknuti. Uzeo ju je u naručje i podigao je iznad glave, nateravši je na glasan
smeh, a potom je spustio i pojurio sa grudvom snega u ruci. Namerno ju je
promašio.
Veći deo popodneva je proveo u salonu, razgovarajući sa Harijem Vestkotom
i vojvodom od Neterbija o ratovima i posmatrajući Džoela Kaningema, koji je
skicirao stariju groficu, a zatim lejdi Matildu Vestkot, bez njihovog znanja. Bio je
neverovatno vest. Ne samo da je verno predstavio njihov izgled, već je uspeo da
dočara njihovu suštinu.
„Verovatno je korisno kada čovek ima takav talenat”, rekao je Kolin kada je
Džoel zatvorio blok za crtanje.

~ 27 ~
 Kaningem se okrenuo, pogledavši ga preko ramena.
„Jeste”, složio se, „iako se ne hvalim time, već samo koristim svoj talenat. Ali
svako ima svoj talenat. Nažalost, mnogi ljudi ne mogu da ga prepoznaju ili ga
smatraju običnim ili beznačajnim.”
„Sada ćemo se do kraja dana pitati koji su naši talenti”, rekao je Hari kroz
smeh. „Jesi li siguran da smo svi talentovani za nešto, Džoele?”
Kolin se zapitao kako su gubitak titule i saznanje da je rođen u vanbračnoj
zajednici uticali na kapetana Harija Vestkota. Njegov svet se preko noći
promenio. Ali, i dalje je delovao jednako vedro kao i ranije. Njih dvojica su
se upoznali pre nego što se to dogodilo. Međutim, činilo mu se da sada poseduje
izvesnu čvrstinu, koju nije imao dok je bio bezbrižni mladi grof i švrljao okolo.
Kolin je zaustavio pogled na Elizabet. Činilo mu se da ga izbegava. Duboko
se pokajao zbog kratkog, nepromišljenog poljupca u snegu, zbog kojeg ga je sada
izbegavala. Iako je bila ljubazna i prihvatila njegovo izvinjenje, verovatno ga
je zamrzela, ili je želela da mu jasno stavi do znanja da takvo nepoštovanje ne
treba podsticati.
Shvatila je da je posmatra i srdačno mu se osmehnula. Međutim, nije mu se
približila, a bilo je jasno da se i on se držao podalje od nje.
Bertrand Larnar i njegova sestra bliznakinja, lejdi Estel, nameravali su da
igraju mikado sa lejdi Džesikoin Arčer na drugom kraju salona i tražili su nekoga
ko bi im se pridružio kako bi igrali u timovima. Kolin se ljubazno ponudio.
Igraće zajedno sa lejdi Estel. Bila je u isto vreme i stidljiva i živahna. I veoma
lepa. Ali i vrlo mlada. Premlada. Imala je osamnaest godina; znači, osam godina
manje od njega. Osmehnula mu se i pocrvenela.
Lejdi Džesika mu se takođe osmehnula. Ali primetio je da nije ostala imuna
na šarm mladog Bertranda.
„U školi sam bio šampion u mikadu”, rekao je Kolin osmehnuvši se. „Pazite
se, vas dvoje!”
Lejdi Estel se nasmejala, dok su mu se članovi drugog tima rugali.

Ren i Aleksander su odlučili da organizuju zabavu povodom Dana darova u

balskoj dvorani, iako su priznali da je ta dvorana previše velika za tu priliku.
„A to nešto govori”, dodao je Aleks uz smeh.
Pozvali su skoro sve plemiće u selu i okolini, a salon ne bi mogao da primi
sve goste, čak i kada bi došla samo polovina pozvanih. Jedan deo plesne dvorane
bio je namenjen za stolove sa osveženjem, dok su stolice bile poređane po
obodu prostorije ukrašene cvećem, trakama i mašnama. Nameravali su da je
osvetle stotinama sveća kako pripadnici visokog društva ne bi prekorno
posmatrali njihov još uvek skromni dom. Njihova božićna proslava nije ličila na
bal.

~ 28 ~
 Vatra je danima gorela u dva kamina, koji su bili okrenuti jedan prema
drugom. Uspeli su da zagreju prostoriju, koju će dodatno ugrejati veliki broj
prisutnih.
Angažovali su trojicu muzičara koji su svirali uoči svih seoskih svečanosti,
da zabavljaju okupljene goste i pruže im priliku da plešu, ukoliko budu želeli.
Elizabet je pomislila kako sve izgleda vrlo prijatno. Stajala je na ulazu u
plesnu dvoranu, ogrnuta vunenim šalom koji je dobila za Božić od majke. Skoro
svi članovi porodice su već bili u dvorani, a muzičari su tiho svirali. Na stolu su
stajale dve činije punča i veliki poslužavnici puni hrane.
Gosti su počeli da pristižu.
Došli su u iznenađujuće velikom broju, s obzirom na vremenske prilike, a i
prilično rano. Ovde kašnjenje nije bilo moderno. Dolazili su peške ili na sankama,
a neki od njih i u kočijama, donoseći sa sobom jezive priče o klizavim putevima.
„Zabave u Brambldinu su zaista retke, gospodaru.” Elizabet je čula kako se
vikar obraća Aleksandru. „Mnogi stanovnici ne pamte kada su poslednji put
prisustvovali nekoj proslavi. Ne možete očekivati da će ih malo snega sprečiti da
dođu.”
„Drago mi je što to čujem”, rekao mu je Aleksander. „I vidim.” Pokazao je
rukom na plesnu dvoranu.
Mnogi novopridošli gosti bili su zajapureni od hodanja, ušuškani u svoje
kapute, šalove i kape. Nisu bili elegantno obučeni poput gostiju u londonskim
salonima, iako su mnogi od njih nosili svoju najbolju garderobu. Ništa od toga
nije bilo važno jer su svi bili oduševljeni, kao i porodica Vestkot, koja je srdačno
dočekivala pomalo stidljive i uplašene goste. Šetali su po salonu i razgovarali sa
njima, vodeći računa da svi imaju mesto za sedenje i dovoljno hrane i pića.
A potom su zaplesali.
To su uglavnom bili seoski plesovi, otplesani vešto i sa entuzijazmom.
Elizabet je pomislila kako će Ren posle zabave moći da se pohvali da je veče
obeleženo tužnim plesovima, što je bio najveći kompliment koji bi jedna
domaćica iz Londona mogla da dobije nakon bala organizovanog u toku sezone.
Elizabet je plesala sa vikarom i dvojicom Aleksandrovih poljoprivrednih
zakupaca.
Jedan od njih je bio sin Aleksandrovog zakupca, mladić koji je nekoliko
meseci boravio u Londonu, zbog čega je umislio da je pravi kosmopolita, i
očajnički je molio Elizabet da pleše valcer sa njim. Učinio je to nakon kratke
pauze tokom koje su se gosti osvežili i počastili punčom, kobasicama, božićnom
tortom i drugim đakonijama.
Aleksander je razgovarao sa muzičarima, zamolivši ih da odsviraju određenu
melodiju. Većina gostiju je iz prikrajka uživala u osveženjima, dok je nekoliko
hrabrih parova zakoračilo na plesni podijum, izvodeći plesne korake koji do tada
još uvek nisu izvedeni na selu.
~ 29 ~
 Sin zemljoposednika je vukao Džesiku po podijumu.
Elizabet je primetila da se Aleksander osvrće okolo, tražeći Ren, koja je bila
zauzeta posluživanjem starijeg bračnog para kraj kamina.
„Lizi”, rekao je, ne osvrćući se prema njoj, „ne možemo da dozvolimo da
valcer prođe bez nas, zar ne? Hajde da pokažemo svima kako se to radi.”
Odlučno je pružila bratu ruku. Naučili su korake pre mnogo godina i dobro su
plesali zajedno. Mogla je da se seti kako su pokazivali plesne korake Ani nakon
što je iz Bata stigla u London, premda ju je Ejveri otrgnuo iz kandži nervoznog
učitelja i naučio je da se opusti i uživa u valceru. Njih dvoje su sada bili na
plesnom podijumu, čekajući da muzika počne. Kao i Viola i markiz od
Dorčestera, Kamila i Džoel i još nekoliko članova porodice. Aleksander ju je
izveo na podijum, toplo joj se osmehujući.
„Veče je divno”, rekla je. „Svi će ga dugo pamtiti. To znači da ćete morati da
ponovite zabavu.”
„Naravno”, složio se. „Verujem da ćemo Ren i ja u narednim godinama
uživati u veselim zabavama koje ćemo organizovati za naše komšije.”
Oboje su se okrenuli i značajno posmatrali muzičare.
Ali neko je spustio ruku na Aleksandrovo rame pre nego što je muzika počela.
„Zašto bismo plesali ovako romantičan ples sa našim sestrama, kada postoji
zanimljiviji način?” pitao je Kolin, držeći Ren za ruku.
„U pravu si”, Aleksander se složio sa njim i prepustio mu Elizabet.
„Nadam se da ti ne smeta”, rekao je Kolin, na neki način se izvinjavajući
Elizabet. „Ali Ren se snuždila kada je videla da Aleks već ima partnerku za ples.”
„Oduševljena sam”, uverila ga je Elizabet. „Plesaću sa najlepšim mladićem
na balu.”
Nasmejao se. „Zar je ovo bal? U stvari, nije ni bitno jer se sjajno zabavljamo.
Baš lepo što su Ren i Aleksander odlučili da pozovu sve komšije. Takve zabave
su sasvim prikladne za ovo doba godine. Božić je zajednički praznik i svi treba da
uživaju zajedno.”
Naravno, sluge su morale da rade. Ali nijedan sistem nije bio savršen.
Međutim, Elizabet je saznala da će im Aleks za ova dva dana platiti duplo više
novca, a dobiće i četiri slobodna dana.
Muzika je počela, a Kolin je spustio ruku na njen struk i uzeo je za ruku.
Neprestano je razmišljala o onome što je odlučila, trudeći se da njen stisak ne
bude čvrst. Pokušala je da se koncentriše na svoje korake, ali on je očigledno
umeo da pleše. Jednostavno se prepustila.
Bilo je veoma romantično.
Oduvek je priželjkivala da pleše valcer sa posebnom osobom koja će učiniti
da taj ples bude najromantičnije iskustvo u njenom životu. Kolin je zaista bio
najlepši mladić na zabavi. Kosa mu se pod svetlošću sveća presijavala u

~ 30 ~
zlatnim nijansama, dok su je njegove plave oči nežno posmatrale. Osećala je
toplinu njegovih ruku i blagu notu kolonjske vode koju je nosio. Nakon nekoliko
trenutaka, postala je svesna ruku koje su aplaudirale u ritmu muzike, nogu koje su
lupale o drveni pod kako bi dodale ritam uspavanoj melodiji valcera. Primetila je
da neko podvikuje i nasmejala se. Shvatila je da gosti okupljeni oko plesnog
podijuma uživaju u njihovom plesu.
„Toliko o romantičnom trenutku”, rekla je.
„Nisam siguran da je ovo romantično”, rekao je, uzvrativši joj osmeh. „Samo
slušaj. Valcer je jedno veliko, usamljeno zadovoljstvo, u kojem uživa samo par
koji ga pleše. A ovi ljudi su od njega napravili zajedničko zadovoljstvo.
Oseti njegovu radost, Elizabet.”
Osetila je.
Zavrteo ju je sa više entuzijazma, ne menjajući ritam. Pretpostavila je da će i
još neko to primetiti, a onda je neko od posmatrača zazviždao i oboje su se
nasmejali. Međutim, nisu bili jedini. Ejveri i Ana, Aleks i Ren, Tomas i Mildred,
sin Aleksovog zemljoposednika i Džesika takođe su učestvovali u radosnom
božićnom plesu koji je sasvim slučajno podsećao na valcer.
Nikada nije toliko uživala u plesu. Kolin ju je radosno posmatrao. Završetak
valcera bio je praćen burnim ovacijama, a Elizabet je shvatila da nikada nije bila
toliko srećna.
„Pravi sam srećnik”, rekao je Kolin, uzevši je za ruku dok su išli ka stolovima
sa osveženjem. „Izveo sam nezaboravan ples sa najlepšom damom u prostoriji.
Kada ga sledeći put budem plesao pred članovima visokog društva, delovaće mi
dosadno.”
„Laskavče!” Osmehnula mu se.
„Ali nisam te nazvao najlepšom damom samo zato što si mi rekla da sam
najzgodniji mladić ovde.”
„U redu”, rekla je. „Hvala na komplimentu.”
Ponudio joj je čašu punča.
„Čini mi se da mi ne veruješ”, rekao joj je, zbunjeno je posmatrajući. Otpila
je gutljaj iz čaše. „Ali zaista je tako. Ti si divna i staložena dama i počastvovan
sam što si pristala da plešeš sa mnom. Da li sam te juče uvredio?”
„Naravno da nisi”, brzo ga je uverila. „To je bio običan poljubac, kao i svaki
drugi.”
„Zaista? Uvredila si me. I dalje mislim da bi trebalo da se udaš za mene i
spasiš nas bračnog tržišta tokom naredne sezone.
„To su besmislice”, rekla je, pitajući se šta bi se desilo kada bi pokušala da
otpije još jedan gutljaj svog punča. Da li bi joj ruka zadrhtala? Odlučila je da ne
rizikuje. „Kao prvo, ne nameravam da se pojavljujem na tržištu. Ako neko želi da

~ 31 ~
me zaprosi, može to da učini, možda ću i prihvatiti. Ih ću odbiti i nastaviti sa
svojim životom. Sa zadovoljstvom ću to učiniti.”
„A ako bih te ja zaprosio?”, pitao ju je. „U Londonu, u toku sezone. Na
kolenima i sa crvenom ružom?”
„Ponovo bih ti rekla da su to besmislice”, rekla je. „Ali prihvatila bih ružu.”
„Zar stvarno misliš da su to besmislice?”
„Da”, rekla je, „jer sam devet godina starija od tebe.”
„A za tebe je to nepremostiva prepreka, zar ne?”, upitao je.
„Naravno da jeste. Koline, pogledaj šta si uradio. Ne mogu da uživam u svom
punču jer mi ruke drhte zbog tvojih besmislica.”
„Da li će ta reč obeležiti ovo veče?” pitao je, uzevši čašu iz njene ruke i
spustivši je na sto. „Besmisleno? Besmislica? Zar sam ja za tebe samo luckasti
dečak?”
„Ti nisi dečak”, rekla mu je.
„U redu, čovek. Da li me posmatraš kao luckastog čoveka?”
„Da”, odgovorila je. „Onda kad pričaš besmislice.”
Sve vreme ju je gledao pravo u oči i blago se osmehivao. Možda se osećao
drugačije. Bila je previše uznemirena i nije mogla da protumači izraz na njegovom
licu. Ako je želeo da se našali, trebalo bi da zna da takve šale ponekad mogu
da budu veoma surove. Možda bi trebalo da mu kaže.
„Koline, nemoj”, rekla je.
Osmeh je iščeznuo, a on joj se približio. Gledao ju je u oči.
„Žao mi je”, rekao je. „Nisam želeo da te uvredim. Samo sam se šalio.”
Eto. Dobila je odgovor. Samo se šalio. Da li se osećala bolje?
„Nisi me uvredio”, rekla je, odlučno podigavši čašu kako bi otpila gutljaj
punča. „Ako zaista želiš da budeš koristan, donesi mi dve kobasice.”
„U redu, gospođice”, rekao je.
„Elizabet”, Ejveri, vojvoda od Neterbija, obratio joj se svojim jednoličnim
tonom, „plašim se da je valcer neslavno propao. Mislim da više nikada nećeš moći
da ga otplešeš tako veselo. Zar ne?”
Nasmejala se. „Verujem da je bilo divno”, rekla je.
„Slažem se”, rekao je sa uzdahom.
„Rekla sam ti, Ejveri”, kazala je Ana.
„Jesi, ljubavi” složio se. „Ali mislio sam da govoriš o dijamantima koje si mi
poklonila za Božić.”
„U obliku srca”, rekla je Elizabet, zureći u dijamante koji su se presijavali na
naborima njegove marame. „Kako si ih pronašla, Ana?”
„Verujem da su napravljeni po porudžbini”, rekao je Kolin.

~ 32 ~
 „U pravu ste, lorde Hodžize”, potvrdila je Ana. „Da li ste uživali u valceru?”
„Naravno”, odgovorio je. „Zao mi je što nakon lejdi Overfild više neću moći
da pronađem adekvatnu partnerku za ples.”
„Morate je naterati da Vam obeća da će plesati sa Vama na svakom balu
tokom naredne sezone.”
„Sjajna ideja!” rekao je.
„Lejdi Overfild”, obratio joj se jedan gospodin, a Elizabet se okrenula da mu
se nasmeši i prepoznala ga. Upoznali su se prilikom njene prve posete
Brambldinu, ali nije mogla da se seti njegovog imena. „Da li ću imati tu čast da
plešem sledeći ples sa Vama?”
„Naravno”, rekla je, spustivši čašu. „Biće mi zadovoljstvo, gospodine.”
Okrenula se prema njemu, prepustivši se živahnom seoskom plesu u kojem
su učestvovali gotovo svi mlađi od pedeset godina, ali i nekoliko starijih.
I tako se zabava nastavila skoro do ponoći, a mnogi gosti su tvrdili da su se
sve seoske proslave završavale do pola deset. Ali bilo je zaista divno...
Komplimenti su pljuštali sa svih strana, dok su gosti navlačili kapute, čizme,
kape i šalove, a zvuči sanki i kočija ispred vrata dopirali su čak do plesne dvorane.
Kada su poslednji gosti otišli, bilo je pola dvanaest.
Elizabet je otišla u svoju sobu. Nije znala da li je srećna zbog ove divne zabave
i nezaboravnog Božića ili tužna zbog činjenice da su je zadirkivali.
Ali ne. Odbila je da bude tužna i da se brine zbog zadirkivanja. Zabava je bila
divna, a najbolji deo večeri je bio valcer i stajanje pored stola za osveženje
nakon zadirkivanja. Zadirkivanje je istovremeno bilo najbolji i najgori deo večeri.
Kako je to moguće? Ali bila je preumorna da bi razmišljala. A imala je pregršt
tema za razmišljanje. Zašto bi se odrekla sna?
Utonula je u san, prisećajući se melodije valcera i oduševljenih ovacija gostiju
koji su ih posmatrali.
I mirisa njegove kolonjske vode.
I njegovih reči... Ti si divna i staložena dama i počastvovan sam što si pristala
da plešeš sa mnom.
Sve su to besmislice.
Zaspala je sa osmehom.

~ 33 ~
 V

Sutradan je Kolin napustio Brambldin, iako stanje na putevima još uvek nije
bilo idealno, zbog čega je putovao sat vremena duže nego inače.
Bilo mu je drago što je kod kuće. Tokom naredne nedelje je mnogo čitao i
odgovorio na pisma, svojih prijatelja. Odgovorio je i svojoj sestri Rubi, kao i
jednom od svojih komšija iz Roksinglija. Nije poznavao čoveka koji mu je
napisao pismo, žaleći se na kućnu zabavu održanu u Kolinovom domu za vreme
njegovog odsustva.
Pozvao je neke ljude iz susedstva da ga posete, a i sam je primio nekoliko
poziva. Odazvao se pozivu na novogodišnju večeru, počastvovan zbog činjenice
da su ga domaćini i ostali gosti željno iščekivali. Nakon večere, usledio je
neformalni ples, a on je plesao sa svakom mladom damom. Činilo mu se da ga je
komšiluk dobro prihvatio.
To saznanje mu je ulepšalo početak nove godine.
Nikada nije pravio razliku između poslednjeg dana decembra i prvog dana
januara, osim što su prošla dvadeset i četiri sata, ali Nova godina je bila
simbolična prilika za promenu razmišljanja i navika, kao i za verovanje da čovek
može da promeni ili poboljša svoj život. Uvek je postojala ta dodatna svest, novi
procvat nade i vera da će se svi problemi rešiti u narednoj godini.
Kada bi to zaista želeo, mogao bi da preuzme kontrolu nad svojim životom i
zaista postane lord Hodžiz. Iako to ne bi bilo pravedno prema njemu. On je
ozbiljno shvatao svoje odgovornosti. Zauzeo je mesto u Domu lordova pre pet
godina i odgovorno se pojavljivao na svim zasedanjima.
Ali to nije bilo dovoljno. Trebalo bi da se vrati u Roksingli i napravi nešto od
te kuće. To bi trebalo da bude ugledno i poštovano mesto, a ne nešto čega će se
stideti i na šta će se komšije žaliti.
Dok je odrastao, nikada nije doživljavao Roksingli kao svoj dom. Međutim,
to je moglo da se promeni. Ipak je sada pripadao njemu i nije postojao nijedan
problem sa kućom, parkom i okolnim farmama. Ako zaista želi da se pobrine za
Roksingli, trebalo bi da smogne hrabrosti i suoči se sa majkom i Blanš i jasno im
stavi do znanja da će se sve promeniti. Da li to znači da će im se suprotstaviti?
Plašio se potvrdnog odgovora.
A mogao je da uradi nešto još odlučnije, o čemu je već razmišljao. Mogao je
da se oženi i osnuje svoju porodicu o kojoj je oduvek sanjao i koja bi verovatno

~ 34 ~
ličila na Vestkotove. Kada bi se oženio, bilo bi mu lakše da ostvari sve
svoje planove.
Barem je on tako mislio. Možda bi bilo sasvim suprotno.
Da li bi zaista želeo da živi u Roksingliju? Ovde je bio srećan. Da li je želeo
da se oženi? Voleo je svoju slobodu.
Zašto su se želje toliko razlikovale od mogućnosti?
Poslao je poruku u Brambldin, pozvavši Ren i Aleksa da dođu na čaj drugog
dana nove godine. Takođe je pozvao i gospođu Vestkot i Elizabet, pod
pretpostavkom da su još uvek tamo.
Međutim, gajio je oprečna osećanja prema Elizabetinom dolasku. Uprkos
činjenici da mu se dopadala i da joj se divio, plašio se da je zaljubljen u nju.
Možda ju je jednostavno voleo kao sestru? Međutim, znao je da nije tako. Čeznuo
je za njenim prijateljstvom, odobravanjem, osmesima, šalama, optimizmom i
vedrinom. Za njom. Osećao se prijatno u njenom društvu. Mogao je da razgovara
sa njom o bilo kojoj temi. Otkako se vratio kući, shvatio je da mu nedostaje.
S druge strane, već dva puta je pogrešio kada je reč o njoj. Prvo ju je poljubio,
a onda ju je uvredio, učinivši da se oseća neprijatno kada joj je na zabavi predložio
da se uda za njega. Kada se valcer završio, pomalo se snuždio, poželevši da
zaista može da se oženi njom. Poštovao ju je više od svih žena koje je poznavao,
a ipak ju je uvredio. Iako je ona volela da se šali.
Život je nekada zaista umeo da bude veoma komplikovan.
Premda se jedan deo njega nadao da se već vratila kući u Kent, drugi deo je
žarko želeo da je još uvek tu.
Život je zaista veoma komplikovan.

Elizabet je došla u Vitington, budući da su ona i njena majka ostale u

Brambldinu nakon Nove godine. Radovala se ponovnom susretu sa Kolinom,
uprkos posramljenosti zbog činjenice da je dopustila sebi da se zaljubi u
njega. Srećom, niko nije ništa primetio. Bila je stručnjak za duboko potiskivanje
osećanja i lažno osmehivanje pred svetom.
Dočekao ih je ispred kuće, iako je bio hladan januarski dan. Zagrlio je Ren,
Elizabet i gospodu Vestkot i rukovao se sa Aleksom.
„Poželeo bih vam dobrodošlicu u svoj dom, međutim on je i dalje u Reninom
vlasništvu”, rekao je uz osmeh, dok je pomagao gospođi Vestkot da skine ogrtač.
„Ali, to ne znači da niste dobrodošli. Čini mi se da se kuvarica zaista trudi
oko ručka. Nadam se da nećete morati da večerate kada dođete kući. Hajdemo u
salon, da se ugrejemo. Upravo sam ubacio još uglja u kamin.”
Soba je izgledala prijatno, ali pomalo muški. Fotelja u uglu bila je zatrpana
brdom jastuka. Nekada su bili lepo raspoređeni po prostoriji. Stočić pored kamina
bio je prekriven hrpom knjiga, koja je pretila da se sruši svakog trenutka. Bila je

~ 35 ~
tu i neuredna gomila papira, a na samoj ivici stočića i bočica sa mastilom i pero.
Ostatak sobe delovao je uredno.
Elizabet je posmatrala Kolina, pokušavajući da shvati šta oseća prema njemu.
Izgledao je opušteno i vedro. Zagrlio ju je bez ustručavanja. Nije izbegavao njen
pogled. Dakle, zaboravio je oba poljupca i neprijatnost sa zabave. Osetila je
olakšanje.
„Sedite. Gospođo Vestkot, sedite pored vatre. Dozvolite mi da premestim ove
stvari. Planirao sam da to učinim pre nego što stignete, ali zaboravio sam.”
Sklonio je knjige, papire i mastilo na pod pored fotelje sa jastucima. „Gde li sam
ostavio milje koje je stajalo na stolu?”
Ubrzo je poslužen čaj. Bila je to prava gozba sa sendvičima, želeom i
kolačima, iako nisu bili posluženi u trpezariji.
„Nadam se da vam ne smeta”, rekao je. „Ovde je mnogo prijatnije.”
„Drago mi je što ovde pijemo čaj, lorde Hodžize”, rekla je Elizabetina majka.
„Sigurna sam da se i ostali slažu.”
Ren je natočila čaj dok je Kolin nudio hranu, insistirajući da probaju sve što
je posluženo. „Moja kuvarica će se uvrediti ako ne budete probali sve”, rekao je.
„Ona je tiranin, zar ne, Ro?”
„I odlična kuvarica”, rekla je, „bez obzira da li priprema slano ili slatko.”
„Zašto mi se čini da su zimski dani manje hladni onda kada sunce sija?”
upitala je gospoda Vestkot. „Nažalost, to je redak slučaj, pogotovo u januaru ili
februaru.”
„Ali u martu ćemo moći da se radujemo prolećnom cveću i pupoljcima”, rekla
je Ren. „Ponekad se to dogodi i pre nego što mislimo.”
„Jednom prilikom si mi pokazala polje narcisa”, rekao je Aleks. „Nazvala si
ih žutim trubama prepunim nade.”
„Nikada me nećeš ostaviti na miru zbog toga, zar ne?” rekla je.
„Još uvek nisam video narcise”, rekao je Kolin, „ali jedva čekam da
procvetaju. Ali, park je prelep i bez njih. Imamo šumu, potok, most, kao i poljanu
izvan parka.”
„Tetka Megan je volela ruže”, rekla je Ren. „Ali meni su uvek bili draži
narcisi.”
„Da li želite da prošetamo?” pitao je Kolin, spustivši praznu šolju na tanjirić.
Aleksander se usprotivio. „Možda drugi put. Kad procvetaju narcisi i malo
otopli?”
„Vetar je prilično snažan”, rekla je Ren. „A ti si upravo naložio vatru, Koline.
Bila bi šteta da se ugasi.”
„Kukavice”, rekao je uz osmeh.
„Priznajem”, složio se Aleksander.

~ 36 ~
 „Moram da priznam da sam se lepo smestila ovde u ćošku”, rekla je gospoda
Vestkot. „Ponovo ćemo se smrznuti kada se budemo vraćali kući.”
„Elizabet?” Kolin se okrenuo prema njoj. „Jesi li i ti kukavica?”
Pitanje je moglo da se protumači na različite načine. Nije želela da po
ovakvom vremenu seta parkom, samo da bi videla poljanu bez narcisa. I nije
želela da ostane sama sa Kolinom. Još uvek nije bila spremna. Mogla je samo da
se složi sa ostalima. Verovatno ne bi bio ni uvređen, ni razočaran. Nemoguće je
da zaista želi da šeta po ovakvom vremenu. Ali nedostajali su joj njihovi
razgovori.
„Nisam”, rekla je. „Hajdemo!”
„Prehladićeš se, Lizi”, pobunila se njena majka.
„Neće”, rekao je Aleksander. „Oduvek je volela da luta bez obzira na
vremenske prilike i nikada joj ništa nije falilo.”
„Odgajila sam čudovište”, rekla je. „Zdravo čudovište.”
„Nadam se da neću biti kriv ako se prehladiš”, rekao je Kolin nekolike minuta
kasnije dok je Elizabet navlačila svoj ogrtač i vezivala trake šešira ispod brade.
Pozajmio joj je crveni šal koji mu je poklonila za Božić. „Kako bih živeo od
srama!”
„Male su šanse da će se to desiti”, rekla je.
„Verovatno”, složio se i otvorio ulazna vrata dok je ona navlačila rukavice, a
potom zavukla ruke u muf.
Zbog mufa nije mogla da ga uhvati podruku. Koračali su jedno pored drugog
preko livade na zapadnoj strani parka, prošavši pored kuće, staja i kočija. To nije
bio veliki park, mada je izgledao veličanstveno. Bio je veći od vrta.
„Ovo je lepo imanje”, rekla je. „Drago mi je da ga Ren nije prodala kada se
udala za Aleksa.”
„Verujem da je za imanje veže mnogo lepih uspomena”, odgovorio je. „Živela
je ovde sa tetkom i tečom koji su joj pružili ljubav, sigurnost i porodičnu toplinu
koji su joj nedostajali tokom prvih deset godina njenog života. Voleo bih da sam
ih poznavao. Video sam tetku Megan kada je došla po Ren, ali ne sećam se ni
njenog lika, ni glasa. A teču nikada nisam upoznao. Udala se za njega nakon što
je odvela Ren.”
„Mislim da je to deo Vitingtonovog šarma. U njemu se čovek uvek oseća
srećno.”
Nije znala mnogo o onome što je Ren preživela. Ona i Aleks nisu govorili o
tome. Međutim, bila je tužna zbog sudbine devojčice koja je rano detinjstvo
provela bez porodične topline, koju je Elizabet uzimala zdravo za gotovo.
„Slažem se.” Osmehnuo joj se. „Ren je u pravu, ovo je najlepši deo parka.
Često boravim ovde. Ovde se osećam spokojno. Ne znam da li je to zbog prirode
ili zbog činjenice da se i Ren ovde osećala srećno, sigurno i spokojno.”

~ 37 ~
 Prošli su kroz drvored i stigli do obale potoka koji je i dalje tekao, iako
obgrljen ledom uz obalu. Levo od potoka protezao se kameni most.
„Da li ti je hladno?”, pitao je kada je izvukla ruku iz mufa kako bi pritegla šal.
„Šal me greje”, rekla je. „Nije mi mnogo hladno.”
„Verovatno se smrzavaš”, rekao je.
„Kako znaš?” pitala je.
„Zato što se i ja smrzavam”, odgovorio je i oboje su se nasmejali.
„Kad smo već stigli dovde”, rekao je, „mogli bismo da pređemo most i
pogledamo polje narcisa. Kada budu procvetali, moći ćeš da ih zamisliš, ako ne
budeš u Brambldinu.”
„Hajdemo”, rekla je, zavukavši opet ruke u muf.
„Ne moramo da silazimo”, rekao je kada su stigli do vrha travnatog uzvišenja.
„Ali stigli smo čak dovde!” Ponovo je izvadila ruku kako bi podigla rub
haljine i ogrtača i potrčala dole. Nasmejala se kada joj je ograda preprečila put,
okrenuvši se da sačeka Kolina.
Zašto su muškarci u kaputu, sjajnim čizmama i sa šeširom izgledali tako
privlačno? To možda nije važilo za sve muškarce, ali definitivno se odnosilo na
lorda Hodžiza.
„Vidiš”, rekao je pokazavši rukom prema brdu. „Nema ničega osim trave.”
„Ali ja imam maštu.” Mogla je da zamisli livadu prekrivenu narcisima koji se
njišu na vetru, šum drveća pored obale i nebesko plavetnilo. „Posle zime uvek
dođe proleće.”
„To zvuči kao neka životna filozofija. Da li ti se ikada dogodilo nešto
strašno?” upitao je, naslonivši se na ogradu pored nje. „O! Baš bezobzirno od
mene. Naravno da jeste. Izgubila si muža. Da li si bila zaljubljena u njega?”
„Jesam”, potvrdila je. „Bila sam ludo zaljubljena u njega kada smo se
venčali.”
„Ali ne i kasnije, zar ne?”, nasmejao se.
„Nisu ti rekli da u trenutku njegove smrti nismo živeli zajedno?” Bila je
iznenađena što mu Aleks i Ren nisu to ispričali, mada nije ličilo na njih da
otkrivaju detalje iz tuđih života.
Njegov osmeh je nestao. Naslonio se na ogradu i prekrstio ruke na grudima.
„Izvini, nisam znao.”
„Volela sam ga zbog onog što je bio”, rekla je. „Još uvek ga volim. Ali mislim
da je bolovao od neizlečive bolesti, mada se mnogi ne slažu sa mnom. Koline,
zašto devedeset devet od sto muškaraca - i žena, pretpostavljam - mogu da piju do
mile volje, pa čak i da preteruju, a da to ne utiče na njihov karakter? Zašto mogu
da biraju da li će piti ili neće? Zašto to ne uništava njihove živote i živote njihovih
najmilijih? I zašto samo jedan od njih padne u kandže alkohola? Zašto mora da
pije, uprkos zdravom razumu i slobodnoj volji? Zašto ga alkohol obuzima poput
~ 38 ~
demona i uništava njegov karakter? Zašto ga tera da bude zloban prema osobi
koju voli najviše na svetu u retkim trenucima kada je trezan?”
Okrenuo je glavu prema njoj. Imala je osećaj da je posmatra, premda nije
uzvratila pogled.
„Da li te je povređivao?”, pitao je nakon duže pauze.
„Oh, tako mi je žao”, rekla je. „Ne znam šta mi se dogodilo. Nikada ne pričam
o takvim stvarima. Oprosti mi, molim te. Odabrala sam najgori mogući način da
ti se zahvalim što si me pozvao na čajanku.”
„Da li te je povređivao?”, ponovio je pitanje.
Uzdahnula je. „Obično sam sakrivala ogrebotine i modrice”, rekla je.
„Povremeno sam izmišljala prehlade ili glavobolje kako bih ostala kod kuće
ukoliko su modrice ili posekotine bile vidljive. Dva puta sam se vraćala kući,
u Rajdings park. Kada je Dezmond prvi put došao po mene, otac mi je naredio da
pođem sa njim, i nisam se usprotivila. Bio je trezan i iskreno se pokajao. Zakleo
mi se da se tako nešto više neće ponoviti. Bila sam lakoverna i poverovala sam
mu, iako mi je i ranije to obećavao. Znam da je stvarno tako mislio, a ja sam ga
volela. Tačnije, volela sam ga kada je trezan. Drugi put sam se vratila kući nakon
što mi je otac umro, a Aleks mi nije dozvolio da se vratim sa Dezmondom, iako
je dvaput dolazio - prvi put sam, a kasnije i sa sudijom. Čak je i udario Dezmonda.
Nikada ga nisam videla takvog. Verovatno zato što sam došla u Rajdings park sa
slomljenom rukom i crnom, krvavom modricom na oku. Od tada živim u
Rajdingsu. Dezmond je umro godinu dana kasnije, u kafanskoj tuči.”
Kolin je primetio da se pomerila i da sada stoji ispred njega. „Žao mi je zbog
bola koji si preživela”, rekao je. „Ne mislim samo na povređenu ruku i oko.
Elizabet, kako ti polazi za rukom? Kako uspevaš da budeš tako vesela sve
vreme? Zadovoljna, spokojna, zrela, dobroćudna, ljubazna... Kako ti to uspeva
kada si preživela takav košmar?”
Zar je tako izgledala? Bilo joj je drago što je tako doživljava. Dugo je radila
na tome. Nije uvek bila ovakva.
„Da li je to samo maska?”, pitao je. „Da li još uvek patiš?”
Skinula je muf i prislonila ruke na njegove grudi. Znala je da to nije mudar
potez, ali bio joj je potreban ljudski kontakt, kao i njemu. Njena priča nije bila
prijatna, i činilo joj se da je pogrešila što mu je ispričala.
„Svi patimo, Koline”, rekla je. „To je u ljudskoj prirodi. Niko ne može da
pobegne od toga, čak ni oni koji se trude da žive savršenim životom. Ali svi
imamo pravo na izbor da li će nas definisati negativne stvari koje su nam se
dogodile ili ćemo urediti našu sadašnjost ili budućnost onako kako mi to želimo.
Iako znam da je Dezmonda obuzela ta užasna bolest, uverena sam da joj se
prepustio i da se nije trudio da se spasi. Možda sam nepravedna. Možda za njega
nije bilo spasa. Ne osuđujem ga i još uvek žalim za njim, premda sumnjam da je
moja porodica toga svesna. Ali volela sam ga, iako sam odbila da budem deo

~ 39 ~
mračnog vrtloga koji ga je odvukao u sunovrat. Na početku sam mislila da je to
prolazno, i krivila sam sebe za njegove napade besa i zaista sam se trudila da
se promenim. Postala sam suzdržana i sve vreme sam se trudila da ga ne
isprovociram. Kada sam ga napustila, odlučila sam da budem ono što želim.
Trebalo mi je vremena. Zarekla sam se da ću ga voleti u bolesti i zdravlju, ali sam
ga napustila. Krivica je moćna sila. Međutim, snaga moje volje ju je nadjačala.”
Barem je ona tako mislila. Možda samo nije testirala snagu svoje volje.
Stresla se od same pomisli na to.
Spustio je ruke preko njenih i približio joj se. Osećala je toplinu njegovih ruku
i utešnu snagu.
Mogla je da oseti njegovu blizinu.
„Voleo bih da imam čvrst karakter poput tebe”, rekao je, približivši joj se još
malo. Elizabet je verovala da pod rukom može da oseti bol u njegovom srcu.
„Dakle, i tebi se dogodilo nešto strašno?” pitala je, podigavši pogled prema
njemu.
Zatvorio je oči i oborio glavu.
„Jeste, zbog Ren” priznao je. „Imala je grozan beleg u obliku jagode koji je
prekrivao levu stranu njenog lica. Niko nije mogao ni da je pogleda. Članovi moje
porodice nisu mogli da podnesu pomisao da bi neko od gostiju mogao da je vidi.
Veći deo detinjstva provela je u svojoj sobi. Često su je zaključavali da ne bi lutala
kućom. Branili su joj čak i da ide u školu. Pored slugu koje su joj donosile hranu
i druge potrepštine, ja sam bio jedini koji je provodio vreme sa njom. Voleo sam
je i drage volje sam delio igračke sa njom. Kada sam naučio da čitam, čitao sam
joj priče. Mislio sam da je bolesna. Kad god bih odlazio iz njene sobe, poljubio
bih beleg na njenom licu, nadajući se da će ozdraviti. Međutim, tada nisam bio
svestan njene neobične situacije, kao ni užasne nepravde i okrutnosti. Prihvatio
sam ono što se dešavalo. Da tetka Megan nije došla... Ali ona je ipak došla i
Renina zima se pretvorila u proleće.”
„A da li se tvoja zima pretvorila u proleće?”, pitala je Elizabet. Osećala je da
nije. Bol u njegovom glasu nije bio prisutan samo zbog Ren.
„Dok ona nije otišla, sve je bilo u redu”, rekao je. „Rekli su mi da ide da se
leči, ali bio sam neutešan jer sam izgubio najboljeg prijatelja. Nadao sam se da će
se uskoro vratiti i da će je izlečiti kako bismo mogli da se igramo napolju. A
onda su mi rekli da je umrla i plakao sam sve dok nisam ostao bez suza. Zar dete
može da bude neutešno? Poljubio sam je barem sto puta, ali nije joj bilo bolje.
Tetka ju je odvela kod lekara kako bi je izlečio, ali ona je umrla. Nepravda me
je pogodila tek kada sam stasao. Ne mislim na nepravdu zbog načina na koji su je
izolovali, već nepravda sudbine. Da smo bili religiozna porodica, okrivio bih
Boga. Ali nismo. Pitao sam dadilju zašto nije bilo sahrane. Rekla mi je da ne
budem dosadan. Ali žalio sam za njom tokom čitavog detinjstva. Tuga za njom je

~ 40 ~
postala deo mene. Nije imala priliku da živi, ali meni nije preostalo ništa drugo
nego da nastavim sa životom.”
Elizabet ga je zaprepašćeno slušala. Jedno dete u njegovoj porodici bilo je
zaključano jer je imalo ružan beleg, a emocionalne potrebe drugog deteta bile su
zanemarene. Ali zašto su ga lagali?
Namršteno ju je posmatrao. „Zašto su me lagali?” pitao je.
O, bože... Šta da odgovori...
„Odveli su je u drugi dom”, rekla je, „gde je bila jedino dete i gde su je voleli.
Tvoji roditelji su verovatno mislili da ćeš je brže zaboraviti ako budeš mislio da
je mrtva.” Njen odgovor je bio smešan. Kada ju je tetka Megan odvela, njegovi
roditelji su jedva dočekali da je proglase mrtvom.
„Žao mi je”, rekao je. „Ne bih smeo da postavljam pitanje na koje je
nemoguće odgovoriti. Na trenutak sam ponovo postao taj tužni dečačić. Zašto
ljudi kažu da je detinjstvo najlepši period ljudskog života? To nije tačno, zar ne?”
„Za neke ljude jeste”, rekla je.
„Da li se ti slažeš sa tim?”, pitao je.
Klimnula je glavom. „Da. Imala sam sreće.”
„A onda si se udala za pijanca”, rekao je.
Duboko je udahnula. „Ne volim da ga ljudi tako zovu”, odgovorila je. „On je
bio bolestan. Sigurna sam da je bio bolestan. A ja sam ga volela.” Međutim,
istovremeno ga je i mrzela zbog svega onoga sa čime nije želela da se suoči.
„Izvini”, rekao joj je. „Razumem te. I moj brat je pio. Život nije jednostavan,
zar ne?” Odjednom se osmehnuo i ponovo je podsećao na dečaka. „Možda bi
trebalo da napišem knjigu. Duboko filozofsko delo pod nazivom Život nije
jednostavan.”
Elizabet se nasmejala. „Ali ne zaboravi na originalnu analogiju. Posle zime
uvek dolazi proleće, a nakon proleća leto. Ren ima lepe uspomene vezane za tetku
i teču, kao i na vreme provedeno sa njima. Postala je snažna i nezavisna žena, iako
se do prošle godine skrivala iza vela. A onda je upoznala Aleksa i očigledno je
srećna sa njim. I što je najbolje od svega, preživela je i ponovo ste se sreli.”
To, naravno, nije bio srećan kraj. Postojao je i ostatak njegove porodice,
odnosno, preživeli članovi koji su bili okrutni prema Ren i Kolinu. Ko zna šta se
sve dogodilo tokom njegovog detinjstva, kada je odlučio da živi zasebno od svoje
porodice u Londonu, a Božić provodio sa porodicom Vestkot.
Ponovo joj se osmehnuo, i dalje stojeći sasvim blizu. „Tvoje prisustvo me
smiruje”, rekao je. „Hvala ti. Ali predugo smo ovde. Verovatno si se već zaledila.”
„Nisam”, odgovorila je. „Sigurna sam da još uvek mogu da se krećem.” Bio
joj je tako blizu, nasmejan i veoma ljubazan.
„Prelepa si”, rekao joj je. Spustio je pogled na njene usne, približivši joj se.
Međutim, podigao je pogled i ponovo se osmehnuo. Istovremeno je osetila i

~ 41 ~
olakšanje, i razočaranje. „Ako stvarno nameravaš da pronađeš muža tokom ove
sezone, verujem da će čovek za kojeg se budeš udala biti pravi srećnik.”
Nikada nije bila natprosečno lepa, ali osećala se polaskano. Ovo nije bilo prvi
put da joj je uputio kompliment.
„Hvala ti”, rekla je.
„Ali moraš da mi obećaš da ćeš na svakom balu plesati sa mnom”, rekao je,
gotovo dodirujući njene usne svojima.
Kao da će se muškarci otimati da plešu sa njom. „Obećavam ti”, potvrdila je.
„Bilo bi poželjno da to bude valcer, kao što je vojvotkinja od Neterbija
predložila.” Zadrhtala je od same pomisli na valcer sa Kolinom. „U stvari, to mora
da bude valcer.”
„Dogovoreno.” Shvatila je da se njen glas pretvorio u šapat. „Ali verujem da
će u Londonu biti puno mladih dama koje će se takmičiti sa mnom za tvoju
pažnju.”
„Ali nijedna od njih neće biti Elizabet, lejdi Overfild.”
Nameravao je da je poljubi. Predosetila je da će se to dogoditi. Brzo se
odmakla od njega, prekrivši usne šalom pre nego što je ponovo zavukla ruke u
muf.
Odmakao se unazad, posmatrajući je. „Hajde da se trkamo! Siguran sam da
ću pobediti”, rekao je.
„Ne sumnjam u to”, složila se, ali ipak je pojurila uz brdo i stigla na vrh
nasmejana i zadihana, odmah posle njega. Ispružio je ruku kako bi joj pomogao
da se popne.
Bez reči su se vratili kući, ali to je bila prijatna tišina.
Skoro prijatna.
Premda se nisu osećali sasvim prijatno zbog poljupca koji se nije dogodio i
reči koje nisu izgovorene.
Ali moraš da mi obećaš da ćeš na svakom balu plesati sa mnom... Bilo bi
poželjno da to bude valcer... U stvari, to mora da bude valcer.

~ 42 ~
 VI

Kolin se vratio u London nakon Uskrsa, nevoljno priznavši sebi da ipak neće
ostati u Vitingtonu. Morao je da se vrati u Roksingli. Njegova majka je brinula o
imanju, a sudeći po žalbama komšija, to nije bila baš najpametnija odluka.
Njegova majka je oduvek volela da priređuje raskošne proslave, ali dok je
Kolinov otac bio živ, povremeno je proveravao šta se na njima događalo, kao i ko
su zvanice. Sada nisu postojala ograničenja. Znao je da njegova majka i
tokom sezone organizuje zabave u Londonu. Jednom prilikom je čuo kako ih je
neko opisao kao užasne.
Bilo je krajnje vreme da preduzme nešto po tom pitanju.
Da je Džastin živ... Odmah se zaustavio, jer mu je ponavljanje te misli postalo
zamorno.
Napustio je Vitington nakon što se Ren porodila.
Rodila je bucmastog i zdravog, tamnokosog dečačića, kojeg su nazvali Nejtan
Danijel Vestkot, vikont od Jardlija. Gospođa Vestkot se vratila u Bramblin kako
bi pomogla snahi tokom poslednjih nedelja trudnoće, ali Elizabet je ostala u
Rajdings parku. Otac njene prijateljice je bio na samrti, i ona je odlučila da ostane
i da joj pomogne. Kolin se razočarao jer se nadao da će doći u London, kao što je
i planirala. Možda ipak nije trebalo da se nada. Zaista bi trebalo da se ozbiljno
posveti svojoj misiji i odabere buduću suprugu među mladim damama koje su
ispunjavale sve uslove i koje će doći u grad kako bi tokom sezone pronašle
budućeg supruga.
Pitao se da li se Elizabet seća da mu je obećala da će plesati valcer sa njim na
svakom balu u Londonu.
Vratio se u iznajmljenu kuću u blizini kluba Vajt. Tamo je živeo još otkako je
završio studije na Oksfordu, premda bi većina njegovih vršnjaka odlučila da se
sakrije od letnjih vrućina na svojim seoskim imanjima. Boravio je u Londonu i
tokom zime, iako u njemu nije bilo mnogo ljudi.
Nastavio je sa životom na koji je navikao. Imao je obaveze u parlamentu, kao
i redovne sastanke sa sekretarom u Roksingli parku. Posećivao je klubove i
razgovarao sa svojim vršnjacima, dugogodišnjim i bliskim prijateljima. Išao je
u bokserske i mačevalačke klubove. Šetao je parkovima.
Međutim, ovde godine, moraće da odgovori na brojne pozivnice koje su mu
svakodnevno pristizale. Uveče je prisustvovao različitim zabavama, privatnim

~ 43 ~
koncertima, večerama, baštenskim zabavama, doručcima. Ali izbegavao je balove
kad god je to bilo moguće. Uživao je u plesu. Voleo je da boravi medu ljudima,
premda mu se činilo da balovi služe isključivo za udvaranje i da nadobudne majke
pronađu muževe za svoje ćerke. Bio je baron, deo visokog društva, mlad, bogat,
a često je dobijao komplimente i da je lep. Nikada nije želeo da bude žrtva
ambiciozne mlade dame ili još ambicioznije majke. Poznavao je muškarce koji su
bili žrtve tako agresivnog lova na muževe.
Ali više neće moći da izbegava velike balove.
Stavio je na sto ispred sebe četiri pozivnice i pažljivo ih posmatrao. Pitao se
kojem balu bi prisustvovala Elizabet Overfild. Znao je da se vratila u London sa
gospođom Vestkot. Ren mu je to spomenula u svom poslednjem pismu. Ali nije
znao kojim će se pozivima na bal odazvati. Verovatno će njeno prisustvo na
takvim događajima biti izuzetno retko. Na kraju krajeva, nije bila toliko mlada i
već je bila primećena na bračnom tržištu. A već je imala i udvarača, čiju je
ponudu razmišljala da prihvati.
Nadao se da će taj čovek biti dostojan braka sa njom, da će je ceniti i čuvati.
I voleti je. I da će moći da je nasmeje. Da će joj pomoći da zaboravi na sve što joj
se desilo. I...
Na kraju krajeva, to nije bio njegov problem.
Posmatrao je pozivnice, razmišljajući o Elizabet, kako uživa u zimskim
čarolijama. Moraće da je nauči kako da bude precizna prilikom bacanja grudvi.
Lagao je kada joj je rekao kako je želeo da je pogodi u rame. Namerno je napravio
mekanu grudvu, usmerivši je upravo tamo gde je i pala. Ponovo je poželeo da
zapleše sa njom, kao što su plesali na zabavi organizovanoj za Dan darova.
Da li će se udati do kraja sezone?
Da li će se on oženiti?
Umočio je pero u mastilo i prihvatio sve četiri pozivnice.

Gospodin Skot je umro neposredno pre Uskrsa, tačnije, nedelju dana nakon
rođenja Renine i Aleksove bebe. Araminta Skot, njegova ćerka i Elizabetina
prijateljica, pokušavala je da se oporavi nakon što je posvećeno negovala
oca tokom njegove bolesti. Elizabet je predložila da odloži poseru Londonu i
ponudila Araminti da ostane sa njom, ali njena prijateljica to nije dozvolila.
„Već si propustila rođenje svog sestrića zbog mene, Lizi”, rekla je. „Neću
dozvoliti da propustiš novu bračnu ponudu ser Džefrija Kodara.”
Elizabet se pobunila na njen predlog, ali Araminta joj je zapretila da će je
silom izbaciti iz svog doma ako bude insistirala da ostane. Zato se vratila u grad
ubrzo nakon početka sezone. Ona i njena majka su boravile u vili Vestkot, u Saut
Odli ulici koja je nakon smrti grofa od Riverdejla pripala njegovoj ćerki Ani,
vojvotkinji od Neterbija. Nasledila je očevo bogatstvo, a Aleksander titulu. Ana

~ 44 ~
je ubedila Aleksa da boravi tamo kad god je u gradu, budući da nije uspela da ga
ubedi da je prihvati kao poklon.
Ren i Aleksander će doći u London kasnije, kada se Ren oporavi od porođaja
i kada beba bude mogla da putuje. Elizabet je jedva čekala da ga vidi. Aleksov
sin! Njen nećak. Prvo dete iz naredne generacije njihove porodice. Ona
nije uspela da rodi nijedno od dvoje dece začete tokom braka sa Dezmondom.
Nakon Nejtanovog rođenja postala je svesna svojih godina i činjenice da
mogućnost začeća ima ograničen rok trajanja. Međutim, želela je barem da
pokuša da dobije svoje dete. Prošle godine je imala nekoliko udvarača, među
kojima se posebno istakao ser Džefri Kodar svojom bračnom ponudom i jasnom
namerom da je u budućnosti ponovo zaprosi. Budućnost je stigla, a njoj preostaje
samo da se nada da će je ponovo zaprositi. Ovoga puta ne sme da okleva. Bio
je dobar čovek kojem je mogla da veruje i pruži mu odanost i naklonost. Sa njim
bi mogla da bude srećna zbog činjenice da će imati dete pre nego što bude
prekasno.
Elizabet je oduvek uživala u Londonu. Imala je priliku da poseti porodicu i
prijatelje koji su živeli daleko od nje. A tu su bile i prodavnice, pozorišta, galerije
i biblioteke. Mogla je da prisustvuje koncertima i privatnim večerama
i proslavama, a povremeno i balovima, iako Elizabet uglavnom nije posećivala
takve događaje. Balovi su bili namenjeni mladim dama koje su bile u potrazi za
muževima.
Međutim, ove godine je pažljivo posmatrala pozivnice. Možda će upoznati
nekog novog. Ili možda... Možda on nije zaboravio na njihov dogovor da će
plesati zajedno na svakom balu. Kolin, lord Hodžiz, mlad, živahan i prelep.
Smatrala je da je smešno što žena njenih godina mašta o plesu sa njim na balu u
visokom društvu. I zašto je uvek posmatrala sebe kao stariju ženu kad god je
razmišljala o Kolinu? To joj se nije dopadalo.
Pitala se da li je zaista odlučio da ove godine započne ozbiljnu potragu za
budućom suprugom. Ako je tako, sigurno je već zaboravio na ono što joj je obećao
uoči Božića.
Ali to nije bitno.
Možda će na balu sresti ser Džefrija Kodara. Moraće da se nada da će ga sresti
na nekom društvenom događaju. Kolin je stigao u London. Aleksander joj je to
rekao u jednom od svojih pisama. Da li će biti razočarana kada shvati da
je zaboravio na obećanje koje joj je dao?
Znala je da hoće.
Sedela je za radnim stolom i posmatrala pristigle pozivnice. Znala je da će svi
balovi biti dobro posećeni.
Pitala se na koji bal će on otići? Na sve? Na neke? Na jedan? Nijedan?
Uzdahnula je.

~ 45 ~
 „Da li smo primile neke zanimljive pozive koje bi trebalo da prihvatimo?”,
pitala je majka, podigavši pogled sa svog pletiva. Plela je Nejtanu čarapice.
„Dobile smo četiri pozivnice za balove koji će se održati u naredne dve
nedelje”, rekla je Elizabet. „Ne mogu da se odlučim na kojem bi trebalo da
prisustvujemo. Možda bi trebalo da odemo na sva četiri.”
„Stvarno tako misliš?” Majka je podigla glavu. „Lizi, da li si napokon odlučila
da kreneš u potragu za mužem?”
„Oh, bože”, odgovorila je Elizabet. „U mojim godinama?”
„Dušo, da sam ja u tvojim godinama pojavila bih se na svakom balu.”
Obe su se nasmejale, a Elizabet je rešila da prihvati sva četiri poziva.

Kuća ser Randolfa Danmora na Grosvenor trgu bila je mesto održavanja

prvog velikog bala, kako ga je lejdi Danmor opisala svojim prijateljicama, koje
su vest razglasile ostalim pripadnicima visokog društva, ugušivši pretenzije
drugih domaćica koje su najavljivale eksluzivnije balove koji su prethodili balu
Danmorovih.
Lejdi Danmor je imala ćerku koju je želela da predstavi visokom društvu. Ona
je bila druga po redu. Prva ćerka se udala za bogatog barona tri meseca nakon
prvog pojavljivanja u visokom društvu, a lejdi Danmor nije očekivala ništa
manje od Lidije, za koju se pričalo da je najlepša od Danmorovih pet ćerki. Nisu
štedeli na organizaciji bala. Pod balske dvorane bio je uglačan do savršenstva.
Svećnjaci su blistali i pre postavljanja sveća. Cvetni buketi i viseće korpe učinile
su da prostorija izgleda poput zatvorene bašte. Za tu priliku angažovali su armiju
kuvara, koji su tri dana pravili različite poslastice. Za muziku je bio zadužen
osmočlani orkestar.
Kolin je prisustvovao balu u društvu svojih prijatelja, Rosa Parmitera i Džona
Krofta. Džon je morao da izdržava dve sestre i majku, ali to ga nije sprečilo da se
baci u potragu za budućom suprugom. Želeo je da njihova osećanja
budu obostrana. Oduvek se nadao da će je pronaći, iako su njegovi prijatelji
primetili da je Džon zaljubljive prirode i da nikada nije uspeo da usmeri svoje
interesovanje na jednu kandidatkinju. Ros je voleo ples i žensko društvo i mogao
je da uživa i u jednom i u drugom, bez bojazni da će upasti u zamku. Iako je
njegov otac bio bogat, nije posedovao titulu ili imanje koje bi mogao da nasledi.
Kolin Hendrik, baron Hodžiz, spadao je u potpuno drugu kategoriju.
Lejdi Danmor se ljubazno osmehnula mladićima dok je prolazila pored njih,
budući da su joj sva trojica bili simpatični, potencijalni kandidati za ples sa
njenom ćerkom i ostalim mladim damama. Nijedna domaćica nije želela da vidi
mlade devojke bez plesnih partnera. Međutim, pokazala je posebnu naklonost
prema lordu Hodžizu dok ga je predstavljala posramljenoj ćerki, veselo se
osmehujući, kao da ih zamišlja pred oltarom na dan njihovog venčanja.

~ 46 ~
 Kolin je očekivao tako nešto. Gospođica Lidija Danmor bila je lepa,
tamnokosa, izuzetno vitka devojka koja je odavala utisak da je najveći deo svog
života provela u školskoj učionici. Nosila je belu haljinu, kao većina devojaka
tokom prvog pojavljivanja u sezoni. Nije imala više od osamnaest godina. Nije
mogao da vidi boju njenih očiju. Uputila mu je kratak stidljiv pogled ispod obrva
pre nego što se zagledala u njegove cipele.
„Gospođice Danmor, nadam se da ću večeras imati priliku da plešem sa
Vama?” pitao je Kolin, budući da je njena majka željno iščekivala to pitanje.
„Oh”, gospođa Danmor je požurila da odgovori pre nego što je njena ćerka
uspela da otvori usta. „Osim uvodnog plesa, koji će Lidija plesati sa vikontom
Feteringom, njenim rođakom, nije obećala ples nijednom gospodinu, iako
je dobila pregršt ponuda pre bala. Nije želela da razočara svoje goste. Lidija, dušo,
lord Hodžiz te je nešto pitao.” Široko se osmehivala.
„Biće mi drago da plešem sa Vama, gospodine”, odgovorila je devojka.
„Plesaćete za vreme drugog seta”, odlučila je lejdi Danmor.
„Počastvovan sam”, rekao je Kolin, pridruživši se svojim prijateljima u
plesnoj dvorani.
Plesnom dvoranom je odzvanjao žamor mnogobrojnih zvanica. Muzičari su
pripremali svoje instrumente, i to je bio znak da će ples uskoro početi. Kolin je
prepoznao skoro sve goste, što je bilo očekivano, s obzirom da je poslednjih pet
godina neprestano boravio u Londonu tokom prolećne sezone. Bilo je tu i
nekoliko novih lica, uglavnom mladića koji su tek završili fakultet ili su živeli na
selu, kao i nekoliko mladih dama koje su nedavno izašle iz učionice i došle u
grad kako bi se upoznale sa članovima visokog društva i što pre pronašle bogate
muževe.
Sve je bilo kao i obično.
„Izgleda da je ove godine ponuda prilično izdašna”, rekao je Džon Kroft
veselo i pomalo nepristojno, držeći u ruci monokl koji bi se našao blizu njegovog
oka kad god bi ugledao damu koja bi probudila njegovo interesovanje.
„Već si se zaljubio, Džone?”, pitao je Ros Parmiter, namignuvši Kolinu.
„Nisam”, rekao je Džon kroz smeh, spustivši monokl. „Ali svidela mi se ona
smeđokosa devojka sa punđom. Čini mi se da je došla sa Bejkerom. Verovatno je
jedna od njegovih sestara ili rođaka. Rekao mi je da ih ima najmanje deset. Ha!
Mislim da ću se malo prošetati i zamoliti Bejkera da nas upozna.”
Kolin je pretpostavio da su devojke nosile visoke punđe kako bi izgledale
više. Imala je lepo, nasmejano lice i rupice na obrazima, koje su oduvek smatrane
veoma privlačnim.
„Pridružiću ti se”, rekao je Ros.
I Kolin je nameravao da im se pridruži, ali je u tom trenutku spazio gospodu
Vestkot koja je razgovarala sa grupom starijih dama. I ona je njega primetila,
osmehnuvši se i klimnuvši glavom. Pored nje je stajala Elizabet, lejdi Overfild, i
~ 47 ~
razgovarala sa jednim bucmastim gospodinom. Nosila je haljinu boje jagorčevine,
sa kratkim pufnastim rukavima, pristojnim dekolteom, visokim strukom i
talasastim rubovima. Imala je elegantnu frizuru, ali bez upadljivih punđi, uvojaka
i perja. Činilo se da se ne trudi da se podmladi i izgleda glamurozno. Nikada nije
bila takva. Međutim, njena jednostavna haljina joj je davala mladalački izgled. I
lepotu, mada je bila lepa i bez te haljine.
Nije ga videla. Ali, gospoda Vestkot joj je dodirnula ruku, iako je Elizabetin
sagovornik nešto govorio. Njen pogled je lutao prostorijom sve dok ga konačno
nije ugledala. Mahnuo joj je, a ona se osmehnula. I gospodin je okrenuo glavu.
Kolin ga je poznavao, ali nije mogao da se seti njegovog imena.
Bio je pošten čovek, uprkos činjenici da je bio jedan od dosadnjakovića koji
su se skupljali kod Vajta i vodili beskrajne razgovore o usevima, drenaži, stoci i
drugim poljoprivrednim temama. Kolin se uvek trudio da ih izbegne. Ali možda
je to čovek koji ju je...
Verovatno nije.
Kada je skrenuo pogled, Kolin je primetio i stariju vojvotkinju od Neterbija i
lejdi Džesiku Arčer, njenu ćerku. Približio im se kada su završile razgovor sa
jednim bračnim parom. Izgledalo je da se obe raduju što ga vide, a on je zamolio
lejdi Džesiku da pleše sa njim tokom trećeg seta.
„Vaši rođaci nisu u gradu?”, pitao je Kolin.
Lejdi Džesika se namrštila. „Abi je užasno tvrdoglava. Ejveri i Ana su
joj ponudili da organizuju bal u njenu čast. Mama joj je ponudila. Aleks i Ren su
joj ponudili, iako oni još uvek nisu stigli. Čak su se i teča Tomas i tetka Mildred
ponudili. Kao i njen očuh, markiz od Dorčestera, koji joj je predložio da
organizuju zajednički bal na kojem bi se ona i Estel predstavile visokom društvu.
Lorde Hodžize, Abi i njegova rođena ćerka! Abina polusestra. Estel ima
osamnaest godina i čovek bi pomislio da jedva čeka da dođe ovde. Ali, ne.
Odlučila je da odloži svoj dolazak za sledeću godinu. Želi da provede ovu godinu
kod kuće zajedno sa ocem i novom maćehom. A to me užasno nervira.
Pretpostavljam da Abi ionako ne bi došla, čak i da je Estel rešila da dođe. Lorde
Hodžize, ona je moja najbolja prijateljica, ali ponekad mi dođe da je prebijem.”
Lejdi Džesika je bila prelepa iako je izgledala zajapureno i živahno, kao i uvek
I nije bila princeza na zrnu graška.
„Jedva sam naterala Džesiku da dođe u London”, požalila se starija
vojvotkinja, odmahujući glavom dok je nežno posmatrala svoju ćerku.
„Oh, mama”, uzdahnula je lejdi Džesika. „Imam devetnaest godina. Ne mogu
zauvek ostati kod kuće, zar ne? Mada, možda bih i mogla kada bih rešila da čekam
Abi. Možda bismo mogle da ostarimo zajedno kao tužne usedelice na nekom
udaljenom seoskom imanju.” Primetila je da se Kolin smeje, a potom se i sama
nasmejala.

~ 48 ~
 Zaista je bila veoma lepa. I bila je vojvodina ćerka. Ali možda njegova titula
barona ne bi bila dostojna njene...
Prekinuo ih je dolazak njenog partnera sa kojim će plesati prvi ples, a Kolin
se osvrnuo oko sebe, pokušavajući da pronađe partnerku za ples. U ovakvim
situacijama uvek je bilo više slobodnih dama nego džentlmena, i bilo bi
besmisleno stajati po strani i odmeravati devojke koje stoje same. Spazio je
gospođicu Kauli, mladu damu sa kojom se jednom prilikom upoznao, osmehnuo
joj se i prišao. Devojka je uzvratila osmeh uz primetno olakšanje.
Kolin je primetio da je Džon Kroft već bio na plesnom podijumu sa
smeđokosom devojkom koja je nosila punđu. Ros je takođe imao partnerku,
visoku devojku koja se cerekala sa svojom drugaricom.
Zdepasti gospodin i Elizabet su se takođe pridružili parovima na podijumu.
Dakle, rešila je da pleše. Kolinu je bilo drago zbog toga. Ipak je bila previše mlada
i privlačna da bi provela veče pored majke. Nameravao je da je zamoli za ples
kasnije, kada budu svirali valcer, uprkos prisustvu određenog broja mladih dama
kojima neće biti dozvoljeno da učestvuju sve dok, kasnije u toku sezone, ne
dobiju odobrenje. Neizmerno se radovao što će moći da ispuni svoje obećanje. Na
trenutak je osetio da je večeras došao samo zbog toga.
Međutim, sada je imao drugu partnerku. Shvatio je da ju je zanemario. Široko
joj se osmehnuo. Ovo nije bilo njeno prvo pojavljivanje u sezoni.
Činilo mu se da se pojavljuje na balovima više od dve godine. Delovala je
zabrinuto zbog činjenice da je niko nije odabrao. Život je bio prilično
okrutan prema devojkama koje ne bi uspele da pronađu muža u roku od godinu
dana nakon što napuste školske učionice. Društvo bi brzo zaboravilo na njih i one
su uglavnom skupljale prašinu na balovima. To je bilo zaista užasno. Možda... Ali
ne. Nije osećao privlačnost prema gospođici Kauli i pogrešio bi kada bi odlučio
da se oženi nekom devojkom zato što mu je bio žao i zato što je želeo da je spasi
usedeličkog života.
Shvatio je da ne oseća privlačnost ni prema lejdi Džesiki Arčer, iako je bila
veoma lepa, živahna devojka i zaista mu se dopadala. Sa osmehom se prisetio
trenutka uoči Badnje večeri, kada su ga ona, Abigejl Vestkot i lejdi Estel
Lamar stidljivo posmatrale. Sve tri su bile prelepe, međutim ni prema jednoj nije
osetio privlačnost. Bio je uveren da nijedna od njih nije patila zbog toga. Pogledao
je u Elizabet. Ona je već gledala u njega. Podigla je obrve i veselo se osmehnula,
a on je shvatio da se i ona osmehuje zbog uspomena.
Gospođica Lidija Danmor se pridružila okupljenim parovima zajedno sa
vikontom Feteringom, a orkestar je zasvirao. Gospođica Danmor je bila veoma
lepa i skromna i Kolin se radovao što će plesati drugi ples sa njom.
Posvetio je pažnju gospođici Kauli, osmehnuvši se i naklonivši se. Ona je
uzvratila naklon.
Ples je počeo.

~ 49 ~
 VII

Ser Džefri Kodar je stigao na bal nakon Elizabet i njene majke. Odmah se
zaputio u balsku dvoranu, značajno prelazeći pogledom preko svih prisutnih
gostiju sve dok ih nije uočio. Naklonio im se i objasnio da je preksinoć stigao u
London i da je došao na bal čim je saznao da će i njih dve prisustvovati.
„Ali kako ste saznali, ser Džefri?”, pitala je gospođa Vestkot.
„Lejdi Danmor je moja rođaka”, objasnio je. „Sinoć sam je posetio kako bih
saznao da li ćete Vi i lejdi Overfild prisustvovati balu. Uverila me je da hoćete.”
„Počastvovane smo”, odgovorila je. Razgovarala je sa njim par minuta, pre
nego što je nastavila razgovor sa svojom snahom i drugim poznanicama.
Elizabet ga je kritički posmatrala. Izgledao je pristojno, kao i obično. Osetila
je olakšanje kada ga je ugledala, iako je to olakšanje više ličilo na očaj. Bilo joj je
drago kada je saznala da je došao samo zbog nje.
To znači da je i dalje zainteresovan za nju.
„Oduševio sam se kada sam čuo da ćete večeras biti ovde”, rekao je, okrenuvši
se prema Elizabet. „Znam da ne posećujete mnogo balova. Nadam se da nisam
stigao prekasno i da ćemo moći da plešemo zajedno tokom prvog seta.”
„Niste”, uverila ga je. Otkako je došla, niko je nije zamolio za ples, a činilo
joj se da neće imati ni partnera za valcer. Kolin nije došao.
„Onda Vas molim da prvi set plesova rezervišete za mene”, rekao je ser
Džefri, ali ona je upravo u tom trenutku ugledala Kolina.
Ipak je došao.
Posmatrala ga je kako se klanja mladoj i ljupkoj gospođici Lidiji Danmor, dok
ih je Lidijina majka oduševljeno posmatrala. Njena pomisao da će plesati valcer
sa Kolinom izgledala joj je besmisleno. Plesna dvorana je bila prepuna mladih
dama. U svom crnom-belom smokingu i sa svojom zlatnom kosom delovao je
mlado i zaista privlačno.
„Hoću”, odgovorila je ser Džefriju. „Hvala.”
Ostao je pored nje. Pitao ju je za njenog brata i snahu, a onda počeo da priča
o inovacijama koje je primenio na svojim farmama prošlog leta, uprkos
neodobravanju komšija, ali i samog upravnika. Zbog toga se prinos na njegovim
poljima značajno uvećao, nasuprot prinosima njegovih komšija. A tek njegovi
pašnjaci...

~ 50 ~
 „Lizi, eno lorda Hodžiza”, rekla je njena majka, klimnuvši glavom.
Elizabet ga je ponovo videla. Mladići sa kojima je došao su se udaljili. Na
trenutak je ostao sam, zureći u nju.
Osmehnula mu se i osetila da gubi dah. Iznenada se setila da se na Badnje
veče našalila sa njim da čovek uvek može da oseti kada ga neko posmatra, čak i
u prostoriji prepunoj ljudi.
„Hodžiz?”, upitao je ser Džefri. „Ah, da, on je brat lejdi Riverdejl, zar ne?”
„Jeste”, potvrdila je Elizabet. „Proveo je Božić sa našom porodicom u
Brambldinu i svi smo bili veoma srećni zbog toga. Vrlo simpatičan i zabavan
mladić.” Čak i kada je gađao dame snežnim grudvama. Nije poverovala da je
želeo da je pogodi u rame.
Spazila je dve dame koje su mu išle u susret. Bile su to rođaka Luiza i Džesika.
Sirota Džesika. Prošle godine je prekinula svoju izuzetno uspešnu sezonu jer
Abigejl nije mogla da bude sa njom. Ipak, Abi je i ove godine odbila da dođe u
London, iako je Marsel, markiz od Dorčestera, njen novi očuh, bio uveren da će
moći da joj obezbedi prisustvo na svim zabavama u toku sezone. Džesika će
morati da nauči da živi svoj život i da ne brine zbog nepravde koju je život naneo
njenoj najboljoj prijateljici. Abi će pronaći svoj put, bez obzira na sve.
Život je ponekad bio surov i prema mladima, a ne samo prema starijima.
Možda Džesika i Kolin...
Ples je trebalo da počne. Članovi orkestra su završavali sa štimanjem
instrumenata i počele su da se stvaraju dve kolone za uvodni set. Lejdi Danmor je
predstavila svoju ćerku i njenog plesnog partnera.
„Hoćemo li?” Ser Džefri je pružio ruku, a Elizabet je prihvatila poziv. Kolin
je već imao partnerku za ples, ali to nije bila Džesika. Već ju je ispratio do reda u
kojem su stajale dame i zauzeo svoje mesto prekoputa nje. Bio je nasmejan, ali
nije se osmehivao devojci sa kojim je plesao. To nije bio onaj učtivi osmeh. Činilo
joj se da razmišlja o nečemu. Da je stajao bliže, Elizabet bi ga pitala o čemu
razmišlja, kao onomad, uoči Badnje večeri.
Okrenuo je glavu i uhvatio njen pogled. Podigla je obrve, kao da želi da mu
postavi pitanje, a njegov osmeh je nestao. Sada je izgledao pomalo posramljeno.
Ali Lidija Danmor je stigla na plesni podijum zajedno sa svojim partnerom,
a orkestar je najavio početak plesa.
Elizabet se naklonila ser Džefriju Kodaru.

Nakon prvog seta, Kolin je otkrio da će na ovom balu biti samo dva valcera,
što je bilo i očekivano. Veče je bilo posvećeno mladoj dami koja još neko vreme
neće moći da ga pleše, kao i mnoge devojke u dvorani. Ipak, nijedan bal nije
mogao da prođe bez valcera. Novi ples je brzo stekao popularnost širom plesnih
dvorana u Engleskoj. Prvi valcer bi trebalo da bude pre, a drugi posle večere.
Kolin je nameravao da sačeka završetak večere.
~ 51 ~
 Međutim, iznenada se predomislio. Šta ako Elizabet ode ranije? Ili je neko
drugi zamoli za ples pre njega? Zašto bi čekao da se večera završi? Uživao bi u
njenom društvu tokom večere. Nadao se da ga neće odbiti. Ali ona je obećala da
će plesati valcer sa njim na svakom balu kojem budu prisustvovali.
Prišao joj je čim se set pre valcera završio. Setio se da se Elizabetin partner
preziva Kodar, ubrzavši korak kako bi što pre stigao do nje. Palo mu je na pamet
da bi mogla da se razočara ako ne bude plesala sa Kodarom. Ali nije
usporio. Moći će da pleše sa njim posle večere.
„Lorde Hodžize”, rekla je gospođa Vestkot. „Niste propustili nijedan set.
Sigurno ste najtraženiji mladić na zabavi.”
„Imam sreće što postoje dame koje žele da plešu sa mnom”, rekao je.
Udarila ga je lepezom po ruci. „Njihove majke bi ih postrojile u red da plešu
sa Vama”, kazala je. „A ćerke bi bile presrećne zbog toga. Možda sam pomalo
pristrasna jer ste brat moje snahe, ali zaista mislim da ste najlepši mladić u plesnoj
dvorani. Zar ne, Lizi?”
Kolin se nasmejao, nadajući se da nije pocrveneo.
„Izgledaš veoma elegantno u crno-belom odelu”, rekla je Elizabet, a oči su joj
zaiskrile.
„Kako suptilan način da mi kažeš da nisam najzgodniji muškarac ovde”, rekao
je. Setio se da mu je na zabavi organizovanoj za Dan darova, rekla da je najlepši
mladić na zabavi.
„Videla sam dvojicu ili trojicu koji bi mogli da se takmiče sa tobom”, rekla
je. „Lejdi Danmor će sutra moći da se pohvali da je bila domaćica prvog velikog
bala tokom sezone, zar ne?”
„Ko bi se usudio da joj protivreči?” upitao je. „I sama je to rekla, još prošle
nedelje. Sledeći ples je valcer. Elizabet, hoćeš li plesati sa mnom?”
„Oh, hajde, Lizi!” nagovarala ju je gospođa Vestkot. „Znam koliko voliš
valcer. A siroti lord Hodžiz bi mogao da se rastuži ako ga odbiješ, jer većina
mladih dama nema dozvolu da pleše valcer.”
„Upravo ste izložili moj najgori strah, gospodo”, rekao je, a gospođa Vestkot
se ponovo nasmejala i lupila ga po ruci. Značajno je posmatrala svoju ćerku.
„Izgleda da ću morati da učinim dobro delo i prihvatim ples”, rekla je
Elizabet.
Zapitao se zašto nije rekla majci za njihov dogovor. Činilo mu se da su njih
dve baš bliske.
„To je ples pre večere”, podsetio ju je dok su se kretali ka podijumu.
„Stvarno? Da li to znači da ćemo tokom večere morati da razgovaramo?
Nadam se da imaš dovoljno komentara o vremenu kako bi nas poštedeo neprijatne
tišine.”

~ 52 ~
 „U slučaju da nemam, uvek mogu da pribegnem komentarisanju gostiju”,
rekao je.
„Ah, čovek sa beskonačnim mogućnostima!” Ona se nasmejala, a on je osetio
radost. Voleo je njen smeh.
Zaustavili su se na plesnom podijumu i okrenuli se jedno prema drugom.
Obuhvatio ju je oko struka i uzeo je za ruku. Elizabet je spustila levu ruku na
njegovo rame. Lepo je mirisala; bile su to cvetne note sa primesama nečeg
ljutkastog. Nije bio dobar u prepoznavanju parfema. Većina devojaka sa kojima
je plesao nosile su cvetne parfeme.
„Pitam se da li će i večeras ljudi aplaudirati uz oduševljene ovacije”, rekao je.
„Sirota lejdi Danmor bi pala u nesvest i više nikada se ne bi pojavila u
javnosti”, rekla je.
Muzika je počela da svira, a on ju je zavrteo, isto kao kada su plesali za Dan
darova. Bila je lagana, i Kolin je osetio kako se izvija pod njegovom rukom i sledi
njegovo vodstvo bez straha da će je on nagaziti ili da će se spotaći preko
njegovih nogu.
Bilo je i drugih parova koji su plesali, ali nisu bili toliko brojni kao tokom
prethodnih plesova. Većina mladih ljudi je stajala po strani i posmatrala parove
na plesnom podijumu. Ros Parmiter je plesao sa lejdi Džesikom Arčer, a Džon
Kroft sa gospođicom Kauli, posmatrajući je kao da se zaljubljuje u nju. Plesna
dvorana je mirisala na baštu. Kroz otvorene prozore prodirao je hladan vazduh.
Svetlost sveća je treperila u ritmu muzike.
Ali nakon nekoliko minuta Kolin je prestao da primećuje okolinu. Čak je
zaboravio i na lakoću sa kojom su plesali. Osećao je samo radost zbog plesa sa
partnerkom koja je volela ples kao i on, i koja je bila kao salivena za njegovo
naručje. Kao da je tamo pripadala. Nežno se osmehivala, a Kolina je njen osmeh
podsetio na Mona Lizin. Pomislio je da ovako treba da izgleda pravi ples. Što se
njega tiče, mogao bi da pleše sa njom do kraja večeri. Utonuli su u svoj svet,
zaneseni muzikom i plesom. Ali ples se bližio kraju.
I kad se završio, Kolin nije puštao Elizabet iz naručja. „Lejdi Overfild,
dogovorili smo se da ćemo plesati valcer na svakom balu tokom sezone.”
„Jesmo, lorde Hodžize”, odgovorila je, a njen nežan osmeh je počeo da bledi.
„Ispuniću svoje obećanje. Plešeš bolje od bilo kog drugog partnera kog sam ikada
imala. Ali nemoj da kažeš mom bratu.”
„Ćutaću kao zaliven.” Pružio joj je ruku da je odvede u trpezariju. Bilo mu je
drago što je odabrao ovaj valcer, a ne onaj posle večere. Nije bio toliko srećan još
otkako je napustio selo. Barem je privremeno mogao da zaboravi na odluku da
sredi svoj život i uživa u društvu staložene, lepe žene.
Ispuniću svoje obećanje. Bio je počastvovan.
„Hajde da plešemo prvi valcer na svakom balu!” predložio joj je iznenada.
Toplo mu se osmehnula. „Neka bude tako.”
~ 53 ~
 ***
Lejdi Danmor je verovatno veoma zadovoljna, pomislila je Elizabet dok su
ulazili u trpezariju. Stolice su bile zbijene sa obe strane dva dugačka stola i, koliko
je mogla da primeti, svaka je bila zauzeta. Čak su morali da postave
nekoliko manjih stolova kako bi mogli da smeste preostale goste. Kolin je odlučio
da se smeste za jedan od manjih stolova, a Elizabet je bila srećna zbog toga.
„Nikada nisam uživao u valceru na londonskim balovima”, rekao je, raširivši
platneni ubrus u krilo.
„Ali ipak si mi obećao da ćemo plesati valcer na svakom balu u toku sezone?”
Začuđeno ju je pogledao, a zatim se nasmejao. „Nikada nisam toliko uživao u
valceru. Uvek sam razmišljao o pravilnom izvođenju koraka, o vođenju partnerke.
Osim toga, moram da pazim da je ne zgazim, da ne naletim na drugi par, i
naravno, da razgovaram sa njom.”
„Ali nisi razgovarao sa mnom”, rekla je, dok je birala đakonije sa sredine
stola.
„Nisam? Eto, vidiš. Ja sam beznadežan slučaj. Ali sa tobom mi je bilo prijatno
i uživao sam u plesu. Znao sam da će biti tako. Zbog toga sam te zamolio da na
svakom balu plešeš valcer sa mnom.”
Shvatio je da njegove reči nisu preterano romantične. Ali zašto bi i bile?
„I nisi me nijednom zgazio”, rekla je.
Napravio je grimasu. „Jednom prilikom mi se to dogodilo”, rekao joj je.
„Kada sam prvi put plesao valcer u javnosti. Međutim, moja partnerka se ponela
kao prava dama. Uz osmeh me je uverila da nema potrebe da joj se
izvinjavam, iako je u narednih pola sata stiskala zube od muke.”
Oboje su se nasmejali. Prekinula ih je lejdi Danmor, koja se žurno približavala
njihovom stolu.
„Lorde Hodžize”, rekla je zvučeći ozlojeđeno, „zaista ne bi trebalo da sedite
za jednim od ovih stolova, daleko od naših ostalih gostiju. Imamo prazno mesto
u blizini začelja stola. Dozvolite mi da Vas premestim tamo.”
Kolin je pogledao Elizabet. „Zadovoljan sam ovde sa lejdi Overfild,
gospođo”, uverio ju je.
Okrenula se prema Elizabet, praveći se da je nije primetila. „Gde ćemo sa
Vama, lejdi Overfild? Možda želite da sednete kod gospođe Vestkot?” Pogledala
je duž dugačkog stola.
„Ne opterećujte se, gospođo”, rekao je Kolin odlučno. „Lejdi Overfild i ja
uživamo u međusobnom društvu. Na kraju krajeva, mi smo porodica. Moja sestra
je udata za njenog brata.”
„Ah, da, naravno”, složila se. „U redu, ali trebalo je da vas smeste na malo
prikladnije mesto kada ste ušli u trpezariju.” A onda se okrenula i otišla, vidno
uznemirena zbog reakcije svojih slugu.

~ 54 ~
 „Mislim da bi lejdi Danmor volela da zaprosiš njenu ćerku. Jesi li srećan zbog
toga?”
Nakratko se zamislio. „Čini mi se kao simpatična mlada dama, premda je
malo stidljiva”, rekao je. „Dok sam plesao sa njom, morao sam da joj čupam reči
iz usta.”
„Ali veoma je lepa”, rekla je Elizabet.
„Jeste, zaista je lepa.”
„Dakle, nameravaš da se posvetiš traženju buduće supruge?”, pitala ga je.
„Verovatno. Znam da zvuči hladnokrvno, ali da bih se oženio, moram da
pronađem ženu.” Pogledao je u Elizabet.
Na trenutak je osetila nalet ljubomore. Da je samo deset ili petnaest godina
mlađa... Ali i dok je bila mlađa, nije bila poznata po svojoj lepoti. Nikada ne bi
mogla da se takmiči sa nekim kao što je gospođica Danmor. Iznenadila se kada ju
je Dezmond zaprosio, jer je bio privlačan muškarac za kojim su čeznule mnoge
dame.
„Šta je sa ser Džefrijem Kodarom?”, pitao je. „Plesala sa si sa njim tokom
prvog seta, a onda sam te ja ukrao zbog valcera. Čini mi se da se zaista potrudio,
ali ja sam ga prekinuo.”
„Naravno da nisi”, pobunila se uz osmeh. „Uvek stavljaš sebe u prvi plan.”
Uvek je izgledao mladoliko i neodoljivo privlačno, pogotovo kada bi se
nasmejao, kao i sada. Međutim, ponovo se uozbiljio. „Hoćeš li se udati za njega?”,
pitao je.
„Oh, bože! On me je jedini zaprosio.” Pogledala je ser Džefrija, koji je
razgovarao sa ser Randolfom Danmorom za susednim stolom. Shvatila je da i on
nju posmatra i osmehnula se.
„I ponovo će te zaprositi, zar ne?” pitao je Kolin. „Da li te je on zaprosio i
prošle godine? Izvini ako sam previše direktan. Znam da ne bi trebalo da se
mešam.”
„Zaprosio me je prošle godine”, priznala je. „Ne znam da li će me ponovo
zaprositi. Možda će ipak odustati i zadovoljiti se činjenicom da smo prijatelji.”
„Da li bi se razočarao?”, pitao je.
Zapitala se da li bi je to pogodilo? Nije znala kojim još mogućnostima
raspolaže. Činilo joj se da je jedan gospodin koji se zainteresovao za nju prošle
godine izgubio interesovanje. Večeras je nije ni pogledao. Ostali nisu došli na bal,
a verovatno nisu ni bili u gradu. Osim toga, niko od njih nije pokazao konkretno
interesovanje za brak.
„On je čovek od poverenja”, rekla je.
„To ti je veoma bitno”, zaključio je.
„Jeste”, odgovorila je. „To mi je najvažnije. Ako se ponovo udam za nekoga,
to mora biti neko kome ču verovati.”
~ 55 ~
 „Kako to misliš?”, pitao je, dok im je sluga sipao čaj.
Elizabet je sačekala da sluga prede na sledeći sto. „Da mi bude veran do kraja
života”, rekla je. „Plašim se da ne mogu drugačije da ti objasnim.”
„Dakle, želiš da živiš jednoličnim načinom života”, rekao je Kolin.
„Da.” Duboko je udahnula. „Zvuči dosadno, zar ne? Ali i ta dosadna
jednoličnost ima svoje prednosti, Koline. Pogotovo kada žena ima trideset i pet
godina i kada je iskusila sve negativne strane nepredvidivosti. Želim da znam u
šta se upuštam i šta mogu da očekujem.”
„Ne želiš smeh? Ili radost?” pitao je.
„Zašto ne bih bila srećna sa njim?” Nije mogla da zamisli da se ona i ser
Džefri smeju. Niti da se oseća radosno sa njim.
„Stvorena si za radost, Elizabet”, kazao je Kolin. „Da li se sećaš Božića?”
Odlično se sećala svega. Zbog Božića je uspela da zaboravi sve ono što joj se
prethodnih godina dešavalo.
„Ne može svaki dan da bude Božić”, rekla je.
„Možda bi trebalo da bude”, rekao je, a ona se setila njihovog grudvanja,
sankanja i poljupca u snegu.
„A šta je sa tobom?” pitala je. „Plesao si sa mnogo devojaka. Da li si pored
gospođice Danmor upoznao još nekoga ko je pobudio tvoje interesovanje?”
„Uživao sam u svakom plesu, iako mi je sa tobom bilo najlepše. Kupidonova
strela me nije pogodila kada sam video gospođicu Danmor. Jedina posebna osoba
koju sam večeras video si ti.”
Oboje su se nasmejali, ali Elizabet je osetila neobjašnjivu tugu jer se ona
osećala isto kada je shvatila da je ipak došao. Kao da je njegovo prisustvo i valcer
koji će plesati jedino što je bitno. Kao da je došla samo zbog toga.
Večeras bi trebalo da misli na ser Džefrija i na svoju budućnost. Trebalo je da
razmišlja o sigurnosti i poverenju, a ne da žali što nije rođena petnaest godina
kasnije.
„Koje osobine su tebi bitne?”, pitala je. „Lepota i blaga narav?”
„Bitniji mi je snažan karakter”, rekao je. „Život sa mnom neće biti lak.”
„Dakle, planiraš da budeš zlovoljni tiranin?”, pitala je.
„Nadam se da neću. Mislio sam na to da mojoj budućoj supruzi neće biti lako
da bude baronica. Ni pod kojim okolnostima.”
Pretpostavila je da misli na svoju majku i na činjenicu da još uvek nije preuzeo
svoje nasledstvo.
„Osam godina nisam bio u Roksingliju”, rekao je. „Moja majka živi tamo.”
Da. Devojci koju bude odabrao neće biti lako. Biće joj potreban snažan
karakter. Nije mogla da joj zavidi ni na čemu, osim na mladoženji.

~ 56 ~
 „Elizabet.” Lagano joj se približio. Sada je bio ozbiljan. „Reci mi kako da
pronađem ženu kao što si ti?”
Srce joj je ubrzano kucalo. U njegovim očima je primetila iskrenost. Spustila
je šolju na tacnu, vodeći računa da ne bude bučna. Imala je sreće što nije mnogo
jela i pila.
„Samo da razmislim”, rekla je. „Kao prvo, ne možeš da pronađeš nijednu ženu
poput mene. Ja sam jedinstvena.”
Šta li je video u njoj? Zrelu ženu koja je znala odgovore na sva životna
pitanja? „Međutim, istina je da imam dugogodišnje životno iskustvo koje se ne
može očekivati od mladih dama među kojima tražiš buduću suprugu. Niko od nas
ne može pobeći od životnih uspona i padova, a svi dobijamo mnogo više od
samog iskustva, nego od saveta koje možemo da dobijemo od voljenih osoba ili
pročitamo u knjigama.”
Pre nego što joj je odgovorio, dugo ju je posmatrao.
„Roditelji vaspitavaju devojke za brak, zar ne?”, rekao je. „Uče ih da budu
dobre supruge i obavljaju bračne dužnosti koje podrazumevaju i vođenje doma.”
„Tako je”, složila se.
„Ali zašto se ne pobune?”
„Zato što smo vaspitane da verujemo da je brak ono što želimo”, odgovorila
je.
„Da U je zaista tako?” Namrštio se. „Šta si ti želela, Elizabet?”
„Brak” Osmehnula se. „I srećan kraj!”
„Žao mi je što ti se želja nije ispunila”, rekao je dok ju je posmatrao. „A sada
želiš brak sa dosadnim čovekom?”
Zvučalo je pomalo ludo jer su na svetu postojale hitnije stvari od smeha i
radosti. Ali to su bile prolazne i često nedostupne stvari. Snažan karakter je bio
pouzdana osobina.
„Želim svoj dom”, rekla je. „Želim da imam partnera da se ne bih osećala
usamljeno na porodičnim proslavama. Želim decu.”
„Tvoje potrebe su emotivne prirode. Ipak tražiš sigurnost i pouzdanost. Moje
potrebe su praktične, ali i ja sanjam o ljubavi. Voleo bih da se zaljubim u ženu
kojom ću se oženiti. Ali ima toliko drugih stvari koje su verovatno važnije.
Maštam o savršenstvu, Elizabet. Ti uopšte ne maštaš.”
Osećala se povređeno. Naravno da mašta. Zar ne razume da se njeni skromni
snovi neće ostvariti ako je niko ne zaprosi?
„Ja sam bezosećajna budala, zar ne?”, rekao je nakon što nije dobio odgovor.
„Pretpostavljam da bi i ti volela da se zaljubiš u Kodara. Naterao sam te da se
osećaš nesrećno na balu, umesto da te nasmejem. Hajde da razgovaramo o nečem
drugom. Jutros sam dobio pismo od Ren. Rekla mi je da Aleks misli da mu se
beba neprestano osmehuje, iako zna da su to samo grčevi.”

~ 57 ~
 „To je zaista divno”, rekla je Elizabet. „Tako im zavidim.”
„Zato što su venčani i zaljubljeni?”, pitao ju je. „Ili zato što imaju dete?” Zar
nije trebalo da promene temu?!
„Imala sam dva pobačaja tokom braka”, rekla je. Obično nije govorila o tome.
Nikome. Pa čak ni gospodi Vestkot.
Nakratko je zaćutao, a potom spustio ruku preko njene. „Možda ćeš imati više
sreće sa gospodinom Kodarom, ili sa nekim drugim udvaračem. Večeras si imala
mnogo plesnih partnera. Nadam se da svi ti samci shvataju koliko si dragocena.”
„Stvarno tako misliš?” Osmehnula mu se.
„Naravno”, uverio ju je. „Ja sam samac i plesao sam sa tobom. I shvatio sam
to.”
„Veoma si ljubazan i galantan”, rekla je uz osmeh, iako joj se činilo da joj se
srce slama.
„Oduševljen sam tobom, Elizabet! Što te više upoznajem, sve te više poštujem
i divim ti se. Imaš neverovatno snažan karakter. I dalje mislim da bi trebalo da se
venčamo. To bi rešilo sve naše probleme. Mogli bi da verujemo jedno drugom,
zar ne?”
Kada je podigla pogled, primetila je radost u njegovim očima. „Kada si mi
poslednji put rekao da mogu da ti verujem, sleteli smo sa sanki u sneg.”
„Da li si se tada smrzla ili polomila sve kosti u svom telu?”
„Nisam.”
„Pa eto!”
Posmatrali su jedno dugo sa osmehom na licu i... Da li je tokom te kratke
tišine na površinu isplivalo neobično osećanje? Nešto veoma primamljivo i
seksualno? Nešto nezamislivo. Ali njegova starija sestra je bila udata za
njenog mlađeg brata.
„Imaću na umu tvoju ponudu”, rekla je, „dok budem čekala neku bolju
ponudu do kraja sezone.”
„To je užasan udarac za moje samopouzdanje”, rekao je, sklonivši ruku sa
njene i zavalivši se u stolici. „Moraću da nastavim da plešem sa tobom i koristim
svoj šarm sve dok te ne ubedim da sam savršen izbor za tebe. Zar nisi to
osetila kada si me ugledala u plesnoj dvorani? Zar nisi osetila kako je vreme stalo?
Zar nisi čula kako violine sviraju?”
„Zar misliš da je vreme zaista stalo? Da su violine svirale romantičnu
melodiju samo zbog nas?”
Međutim, vreme večere je prošlo. Ples je morao da se nastavi. U proteklih
pola sata pojela je jedan zalogaj paštete od jastoga i popila gutljaj čaja. Kao i on.
Pružio joj je ruku.
„Dozvoli mi da te otpratim do plesne dvorane”, rekao je.

~ 58 ~
 Na vratima ga je sačekala lejdi Danmor. Uzela ga je za ruku. „Sigurna sam da
ste završili sa sestrinom porodicom za večeras, lorde Hodžize”, rekla je,
naklonivši se Elizabet. „Dođite, hoću da Vas upoznam sa jednom mladom
damom pre nego što počne sledeći set.”
Elizabet je primetila da Kolin namerava da se pobuni i pustila je njegovu ruku.
„Idi”, rekla je. „Eno i moje majke!” Uprkos svojim godinama, i ona je morala
da se kreće sa pratnjom.
Posmatrala ga je dok se sa gospođom Danmor približavao devojci koju je
trebalo da upozna.
I dalje mislim da bi trebalo da se venčamo. To bi rešilo sve naše probleme.
Mogli bismo da verujemo jedno drugom, zar ne?
Oh, Koline...

~ 59 ~
 VIII

Kolin je ubrzo otkrio da se pročulo da lord Hodžiz traži buduću suprugu. Dve
nedelje nakon bala kod Danmorovih, imao je osećaj da neprestano intervjuiše
kandidatkinje, praćene oduševljenim majkama.
Sve to je bilo izuzetno iscrpljujuće, i što je više razmišljao o odluci da se
oženi, sve više je verovao u ono što je rekao Elizabet na balu. Njegova supruga
mora da bude mlada žena snažnog karaktera, jer njegova majka neće biti obična
svekrva. Neće lako prihvatiti činjenicu da će druga žena zauzeti njenu titulu i
položaj u vili Roksingli.
Naravno, i on će morati da bude izvanredan suprug i zaštiti svoju ženu od
majčinog zlostavljanja. Moraće da bude snažniji od svog oca u tim godinama.
Na zabavi u vrtu Ričmond prošetao je sa jednom mladom damom, na nagovor
njene majke. Neko vreme je sedeo u otvorenom letnjikovcu sa drugom mladom
damom, čija je majka hitno morala da popriča sa domaćicom. Kasnije je ostao
sam sa još jednom mladom damom, na terasi ispred kuće, jer je njena majka
primetila bliskog prijatelja kojeg je morala da pozdravi.
Nakon što se njena majka vratila, upoznao je gospođicu Medison tokom
vožnje čamcem. Bila je lepa devojka, smeđe kose, i delovala je inteligentno i
razumno. Za razliku od mnogih mladih dama, smatrala je da devojke treba
da razgovaraju o aktuelnim događajima u visokom društvu ili o knjigama koje su
pročitale. Kolin se opustio i uživao u njenom društvu, zadržavši se na reci i duže
nego što je trebalo, budući da su mnogi gosti čekali svoj red na vožnju čamcem.
Svidela mu se gospođica Medison i zapitao se da li se i on njoj svideo. Njena
starija sestra, zadužena za njeno pojavljivanje u visokom društvu, čekala ju je na
obali. Uputila je Kolinu dug i znatiželjan pogled.
Sledeće večeri je u dva navrata ostao sam sa mladim damama. Kasnije je
okretao stranice notne sveske za gospođicu Danmor koja je svirala klavir. Bila je
prava lepotica, a nakon što se rešila stidljivosti posle njenog prvog pojavljivanja
u visokom društvu, Kolin je shvatio da je i veoma šarmantna Njena majka ih je
posmatrala izdaleka, zadovoljna što Kolin boravi u društvu njene ćerke.
Sestra Rosa Parmitera, sa kojom se Kolin sprijateljio prošle godine, boravila
je u Londonu sa majkom i gospođicom Eglington, svojom budućom zaovom, zbog
kupovine venčanice. Kolin ih je jednog popodneva otpratio do galerije portreta, a
potom su otišli na sladoled. Gospođica Eglington je bila ljubazna, skromna mlada

~ 60 ~
dama. Rekla mu je da bi trebalo da ostanu u gradu još nekoliko nedelja. Bilo mu
je drago što će je ponovo videti.
Tokom te dve nedelje prisustvovao je na još nekoliko balova i na svakom je
plesao sa Elizabet. Uživao je u tim setovima više nego u ostalima. Bilo je divno
plesati sa njom. Mogli su da razgovaraju o različitim stvarima. S obzirom
da nijedan valcer nisu plesali pre večere, propustio je priliku da duže razgovara sa
njom.
Jednog popodneva, između dva bala, prošetao je do vile Vestkot u Saut Odli
ulici, nadajući se da će ih zateći kod kuće, iako je znao da Ren i Aleks još uvek
nisu stigli u grad. Bile su kod kuće iako je gospođa Vestkot bila zauzeta
zabavljanjem gospođe Radli, bratove supruge i još dve starije dame. Elizabet je
oduševljeno prihvatila Kolinov poziv za šetnju.
„Mogla sam da propustim prelep zalazak sunca”, rekla je nakon što su izašli
napolje. Uzela ga je za ruku.
Šetali su obalom pored serpentina. Sunce se pomaljalo iza jezera, a deca su se
igrala na obali čamčićima koji su plutali po vodi. Neki su uznemireno dozivali
svoje guvernante, dok su drugi potapali ruke u vodu.
„Nadaju se da će uhvatiti ribu”, rekao je Kolin.
„Možda su oduševljeni načinom na koji njihove ruke menjaju oblik i veličinu
pod vodom”, kazala je. „Deca uživaju u istraživanju svog sveta.” Osmehnula se,
a Kolinu se učinilo da deluje zamišljeno.
„Šta se dogodilo sa tvojom decom?”, pitao je, odmah se pokajavši što je
postavio to pitanje. Okrenula je glavu i začuđeno ga pogledala., Rekla si mi da si
pobacila dva puta.”
Svaki put kada je boravio sa njom, trebalo je da se ugrize za jezik. Pitanje koje
je postavio bilo je veoma intimno. Shvatio je da je pocrveneo. Skrenuli su sa
glavnog puta da bi se približili vodi. Srećom nije bilo nikog u blizini. Ali ipak...
„Prvi put se dogodilo neposredno nakon što sam saznala da sam trudna. Drugi
put je bilo drugačije. Prerano se rodio. Nije mogao da preživi. Tačnije, nikada nije
živeo. Van materice. Živeo je u meni. Osećala sam ga sve vreme.”
„On?”, nežno je rekao.
„Da, on”, odgovorila je.
Nameravao je da se izvini, ali bilo je prekasno. Nije bila vidno uznemirena.
Delovala je veoma suzdržano. Međutim, činilo se da nosi bol u sebi.
„To su bili nesrećni slučajevi”, rekla je.
Međutim, posumnjao je zbog načina na koji je to rekla. Zvučala je kao da se
brani.
„Da li je zaista bilo tako?”, pitao je.
„Drugi put jeste”, rekla je. „Pala sam niz stepenice, slomila ruku i izgubila
dete.”

~ 61 ~
 Kolin se zapitao koliko puta je slomila ruku?
„A onda si otišla kod majke i brata”, rekao je.
„Da”, odgovorila je. „Nekoliko dana kasnije sam izgubila dete.”
„Elizabet...”
„Nemoj”, rekla je, povukavši ga na nazad na stazu. Okrenula se u pravcu kuće.
„To je bila nesreća. Pokušavala sam da pobegnem od njega i trčala sam prebrzo.
Nije me gurnuo.”
„A prvi put si otišla kod oca?”
„Da. Ali on nije znao da sam u drugom stanju. Niko osim nas dvoje nije znao.
Bilo je prerano. Tek sam saznala.”
Nije mu objasnila kako je došlo do prvog pobačaja, niti da li se zbog toga
vratila kući. Ali nije ni morala. Sve mu je bilo jasno.
„Žao mi je što sam pitao. To se mene ne tiče” rekao je.
„Nisam morala da ti ispričam”, odgovorila je, namrštivši se. „Ne znam zašto
sam ti rekla. Izvini. Ali drugi put je stvarno bio nesrećan slučaj. Kada sam se
oporavila, posetila sam lekara u Londonu i on me je uverio da još uvek mogu
da imam decu. To je bilo pre sedam godina. Ali... Ne bi trebalo da razgovaramo
o tome. Hajde da promenimo temu. Verovatno si čuo da si postao najpoželjniji
neženja u gradu.”
„Osećam se opkoljeno”, priznao je. „I pomalo poniženo. U gradu ima divnih
mladih dama.”
„Ali koja je posebna?”, pitala je. „Često te povezuju sa gospođicom Danmor.
Da li je ona posebna? I ko još?”
„Gospođica Medison je pametna”, rekao je. „A gospođica Eglington je
skromna. Ali nijedna nije posebna. Možda sam samo previše izbirljiv.
Pretpostavljam da ni ja nikome nisam poseban.” Zastao je i uzdahnuo. „Elizabet,
sanjam o porodici poput tvoje. Želim da slavim Božić sa svojom porodicom,
kao što sam ga slavio sa Vestkotovima. Imam majku i tri sestre, koje su sve udate.
Imaju decu. Ipak, mi nismo porodica i nisam siguran da li ćemo ikada biti. Mislim
da nećemo. Znam da moram da se potrudim da bih to postigao. A to uključuje i
odabir prave žene. Ali mlada devojka ne bi mogla da se izbori sa mojom majkom.”
Duboko je udahnula, ali nije ništa rekla.
„Ali dosta priče o meni”, rekao je. „Šta je sa tobom? Čini mi se da je Kodar
veoma uporan. Da li je on taj, Elizabet?”
„Veoma je pažljiv”, rekla je. „Prija mi njegova pažnja.”
Ali nije odgovorila na njegovo pitanje.
A onda je Kolin ugledao kočiju koja je upravo ušla u park.
Kočija se presijavala u belim i zlatnim nijansama, a vukla su je četiri bela
konja. Ličila je na kočiju iz bajke u kojoj su se vozile kraljice.

~ 62 ~
 „Lejdi Hodžiz”, rekla je Elizabet.
„Da.”
Pomislio je kako su je njegove reči prizvale. Bila je daleko od njega. Mogao
je da se sakrije iza kočija ili medu prolaznicima. Na svakom konju se nalazio po
jedan konjanik, a iza njih su jahali mladići na crnim konjima, odeveni u crno.
Njeno pojavljivanje je ličilo na cirkusku paradu. Osećao se posramljeno. Kao i
uvek, privlačila je pažnju, premda je znao da se u poslednje vreme retko pojavljuje
u javnosti.
Tokom poslednjih pet godina Kolin je retko viđao majku, budući da je
boravila u Londonu isključivo u toku sezone. Uvek bi je video izdaleka. Nije
razgovarao sa njom još od očeve sahrane. Kolin je tada imao osamnaest godina.
Još tada je rešio da više nikada ne želi da je vidi, niti da razgovara sa njom.
Pokušao je da prekine sve veze sa majkom, da je zaboravi i da nastavi svoj život
bez nje. Naravno, znao je da to ne može da traje zauvek. On je bio baron Hodžiz,
jedini naslednik Roksinglija, vlasnik celokupne imovine i bogatstva. Glasine su
neprestano kružile i neizbežno dolazile do njega, poput pisma koje je primio posle
Božića. Bila je tu i njegova savest koja mu je govorila da mu je ona majka i da
dete treba da poštuje svoje roditelje.
Lejdi Hodžiz je bila veoma društvena žena. Oduvek je volela da bude
okružena mladim ljudima, uglavnom muškarcima, koji su joj se divili i odavali
počast njenoj lepoti. Kružile su glasine da je lord Ede njen ljubavnik, ali
Kolin nikada nije želeo da sazna istinu. Volela je da organizuje velike zabave na
selu, kojima je ponekad prisustvovao sa bratom i sestrama, osim Ren, isključivo
da bi se gosti divili njihovoj lepoti. Kada je odrastao, Kolin je shvatio da gosti na
njenim zabavama nisu bili veoma ugledni u visokom društvu.
Naravno, vremena su se menjala. Sada je izbegavala balove i zabave na
kojima bi bila izložena svetlosti sveća. Umesto toga, birala je mesta i događaje na
kojima bi mogla da boravi u polumraku i na izvesnoj udaljenosti od posmatrača.
Najviše je volela pozorište i operu. Tamo je mogla da se pojavi kasno, nakon što
su svi ostali već stigli i smesti se u svoju privatnu ložu. Uvek su je pratili mladići
koji su se međusobno nadmetali za njenu pažnju. Uvek se pojavljivala u pratnji
Kolinove najstarije sestre, Blanš, i ser Nelsona Elvuda, Blanšinog muža. Blanš je
bila izuzetno važan deo čitave scenografije, budući da je bila plava i veoma lepa.
Naravno, nije bila lepša od svoje majke. Kada bi ih posmatrali iz daljine, ljudi su
često mislili da je Blanš starija.
Jednom prilikom Kolin je bio svedok njenog teatralnog pojavljivanja u
javnosti. Izazvala je komešanje prisutnih. Jer, iako je imala preko šezdeset godina,
izgledala je kao devojčica. Međutim, čak i izdaleka je bilo primetno da je njena
kovrdžava i bujna plava kosa lažna, kao i mladalačko rumenilo na njenim
obrazima i usnama, ali i dugačke tamne trepavice. Sve je bilo lažno.

~ 63 ~
 Muškarci su je pozdravljali zvižducima, uzvicima, naklonima i poljupcima.
Neki su bili zgroženi njenom pojavom, dok su joj se drugi istinski divili. Ili se bar
tako činilo njenom posramljenom sinu. Izgledala je kao karikatura mlade devojke.
U retkim prilikama, kao danas, vozila se kočijom po parku, raskošno ogrnuta
belim velom, mašući poznanicima, a sa nekima od njih je i razgovarala kroz
prozor. Blanš je obično sedela pored nje.
Nije znao da li je i sada tu. Kočija je produžila dalje, a Kolin je osetio
olakšanje.
„Uopšte ne razgovarate?”, pitala je Elizabet.
„Već osam godina ne razgovaram sa njom”, rekao je. „Ubrzo nakon što su
gosti napustili kuću posle sahrane mog oca, skinula je crninu i pojavila se u salonu
u svojoj beloj haljini, zahtevajući od mene da joj pomognem da napiše pozivnice
za zabavu. Kada sam se pobunio, rekla mi je da treba da se oraspoložim. A kada
sam je pitao kako je nije sramota da organizuje zabavu odmah nakon očeve
smrti, pomilovala me je po obrazu i rekla mi da sam još uvek dete. Nije
nameravala da provede godinu dana svoje mladosti u crnini. Pozvao sam se na
zakon, ali zakon nije bio na mojoj strani. Bio sam lord Hodžiz, vlasnik imanja i
titule, ali bio sam maloletan. Tri čuvara su se pobrinula da više ne smetam majci.
Postupio sam kao i svaki osamnaestogodišnjak. Odlučio sam da ne budem deo
toga i otišao od kuće, rešen da se više nikada ne vratim.”
„Ali sada si doneo drugačiju odluku”, rekla je dok su prelazili ulicu i kretali
se duž Saut Odli ulice.
„Neće biti lako”, rekao je.
„Hoćeš li da uđeš?” pitala je kada su stigli do kuće.
„Neću, hvala ti. Oduzeo sam ti dovoljno vremena. Žao mi je ako sam te
uznemirio zbog starih uspomena. I žao mi je što sam se prevario misleći da zbog
svoje vedrine nisi patila u životu. Moram mnogo toga da naučim. Pitam se kako
me trpiš.”
Stavila je ruku na njegovu, a on ju je prineo svojim usnama.
„To radim zato što ti je stalo”, odgovorila je. „Mogao bi da budeš arogantan,
Koline. Imaš sve preduslove koji ukazuju na oholost. Ali ti brineš za druge. Čak i
za svoju majku, jer ne želiš da joj se usprotiviš i nametneš joj svoju volju, iako si
u mogućnosti da to učiniš. Umesto toga, želiš da pronađeš rešenje koje će
odgovarati svima.”
„Pretpostavljam da je to nemoguće, zar ne?” rekao je žalosno. „Neki problemi
su jednostavno nerešivi, zar ne, Elizabet?”
„Ne znam”, odgovorila je. „To je preteško pitanje. Hvala ti na šetnji. I hvala
što si me saslušao. Koline...” Nakratko je oklevala. „Odaberi devojku do koje ti
je zaista stalo. Devojku koju ćeš voleti, a ne onu za koju misliš da je dorasla ulozi
baronice.”
„A ti si ipak odlučila da poslušaš razum, a ne svoje srce.”
~ 64 ~
 „Moj slučaj se razlikuje od tvog”, rekla je.
„Zato što misliš da si starija i da ljubav više nije za tebe?” pitao je.
Tiho se nasmejala. „Tako nekako”, odgovorila je.
„Ponekad si baš luckasta, uprkos iskustvu i mudrosti. Uopšte nisi stara. I
stvorena si za ljubav.”
„I za smeh i radost, zar ne?”, rekla je, a on se setio da joj je to rekao na balu
kod Danmorovih.
„Naravno. Molim te nemoj da uradiš nešto zbog čega ćeš zauvek žaliti samo
zato što misliš da si stara.”
Sigurno bi se kajala kada bi se udala za Kodara. Bio je matori dosadnjaković.
Iako je mislila da je savršen za nju. Kolin je samo želeo da ona pronađe i iskusi
sve dobre stvari koje joj život pruža. Da je on na Kodarovom mestu, skinuo bi joj
sve zvezde sa neba.
Ponovo joj je poljubio ruku. Sačekao je da uđe u kuću i tek onda otišao. Da je
Overfild još uvek živ, sa zadovoljstvom bi se suočio sa njim. Elizabet je mislila
da je njegovo nekontrolisano opijanje bolest. Možda i jeste. Ali ona je bila
previše blaga u svom rasuđivanju. Ne postoji izgovor za zlostavljanje supruge i
ubistvo dva nerođena deteta.
Nije zaslužio takvu ženu.

„Nažalost, pogrešio sam”, rekao je lord Ede, otvorivši poklopac svoje

burmutice. „Promašio sam za jedan dan.”
„Ali ipak si pogrešio, Ede”, rekla je lejdi Hodžiz, zvučeći pomalo nervozno.
„Sada ću morati da izlazim dva dana zaredom. Ljudi će primetiti.”
„Naravno da hoće. Biće oduševljeni. Koliko često izlazite dva puta u toku
nedelje?”
Vitkom belom rukom sklonila je lepezu kojom su je hladili. „Ede, da li si
siguran da je to sutra?”
„Jesam”, odgovorio je. „Naravno, ukoliko vreme to dozvoli. Simpatična
gospođica Danmor. U uobičajeno vreme. U njegovom rasporedu aktivnosti.”
„Da li je zaista simpatična?” upitala je. „Da li je besprekorno lepa? Najlepša
devojka u sezoni?”
„Kažu da je najlepša devojka u poslednje dve sezone”, rekao je, koncentrišući
se na sadržaj svoje burmutice. „Priča se da je postojala samo jedna devojka koja
je bila lepša od nje. Kada ste se Vi pojavili u visokom društvu?”
„Pre nekoliko godina”, rekla je.
„Onda do pre nekoliko godina”, rekao je pre nego što je ušmrknuo sadržaj iz
burmutice.

~ 65 ~
 „Kada sam se prvi put pojavila, svi su govorili kako je moja lepota
nenadmašna. Neki su govorili da je nikada niko neće nadmašiti.”
Lord Ede je kinuo u svoju maramicu. „Bili su u pravu”, rekao joj je.
Drugi mladić je spremio maramicu u slučaju da joj zatreba.
„A da li je ta gospođica Danmor veoma lepa?”, pitala je. „Koliko puta ju je
posetio? I da li će je sutra odvesti u park? Da li zaista traži suprugu, Ede?”
„Samo da razmislim”, rekao je lord Ede. „Sva četiri pitanja imaju isti odgovor.
Da. Da li zaista mislite da bih pogrešio ili da bih Vas slagao?”
„Danas si pogrešio”, podsetila ga je. „Bio je u parku. Videla sam ga. Zar ne,
Blanš? Ali ne sa gospođicom Danmor ili nekom drugom mladom damom koja
ispunjava sve uslove da bude njegova buduća supruga. Prepoznala sam je. To
je Riverdejlova sestra, zar ne, Blanš?”
„Lejdi Overfild, majko”, rekla je Blanš.
„Lejdi Overfild”, ponovila je lejdi Hodžiz. „Zašto bi gubio vreme na nju sada
kada traži suprugu?” Lupkala je prstima po ružičastom plišu sedišta, nezadovoljno
posmatrajući svoj salon u ružičastim tonovima.
Danas ne moramo da prisustvujemo nijednom događaju. A sutrašnje
okupljanje će morati da se otkaže, jer moj sin bira suprugu i potrebna mu je moja
pomoć. Mora da odabere najlepšu devojku. Ne mogu da dopustim ništa manje od
toga. To bi bilo ponižavajuće. A nakon što se venčaju, Blanš, nas tri ćemo biti
najlepše žene u gradu i živećemo ovde u Roksingliju. Bićemo poznate.”
„Mislite još poznatije”, rekao je lord Ede. „Ako je to uopšte moguće.”
„Verujem da jeste”, dodala je lejdi Hodžiz. „Pretpostavljam da će mi se ljudi
još više diviti i da će misliti da je gospođica Danmor moja sestra.”
„Tako je”, složio se lord.
„Vaša starija sestra”, dodao je mladić sa maramicom.
„A moj najdraži Kolin će se konačno vratiti tamo gde pripada”, rekla je
zamišljeno. „Oduvek je bio lepši od Džastina. Ali previše tvrdoglav. Dopustila
sam mu da upravlja svojim životom, ali sada će se vratiti. Biće divno. Kasno
prolećno venčanje u Crkvi svetog Džordža i velika zabava u Roksingliju.”
„Sa Vama na čelu?”, pitao je lord Ede.
„Tako je. Ovo će biti zabava o kojoj će se pričati godinama, Ede, i svi će znati
za nju i unapred tražiti pozivnice.”
„Nadam se da ću i ja biti među zvanicama?” pitao je lord Ede.
„Ne bi trebalo”, rekla je, okrenuvši se prema njemu i prekorno ga pogledavši.
„Stariš, Ede. Lice ti je prepuno bora, a kosa seda. Volela bih da ofarbaš kosu i
počneš da koristiš neku diskretnu šminku. Međutim, još uvek si zgodan.”
„Ne možemo svi da budemo mladoliki kao Vi”, rekao je uz naklon.

~ 66 ~
 „Tako je”, složila se. „A sada idi. Dosta mi te je. Moram da se odmorim pre
večere. Ne bih želela da izgledam izmučeno, iako večeras ne organizujemo
zabavu.”
„Izmučeno?”, mladi gospodin sa maramicom je zvučao šokirano.
„Nemoguće”, promrmljao je drugi mladić.
Lord Ede se povukao.

~ 67 ~
 IX

Ser Džefri Kodar bio je predusretljiv kad god bi se on i Elizabet sreli. Ponekad
se to dešavalo slučajno, kao kada su se sreli u Bond ulici jednog popodneva dok
su ona i njena majka bile u kupovini, a on ih je nagovorio da mu se pridruže na
čaju i kolačićima u obližnjoj čajdžinici. Ponekad bi ugovorili svoj susret, kao kada
ju je jedne večeri pozvao na večeru sa svojim komšijom sa sela koji je boravio u
Londonu sa suprugom.
Bio je na svim balovima na kojima je Elizabet prisustvovala i plesao je sa
njom na svakom balu. Elizabet ga je uvek smatrala uljudnim i predvidljivim.
Nikada nije želeo da joj smeta. Nije zadržao nju i gospođu Vestkot u čajdžinici
duže od pola sata, jer je znao da moraju da dovrše svoju kupovinu pre nego što se
vrate kući. Kada su išli na večeru, došao je po nju i vratio je u dogledno
vreme. Nikada joj nije nudio da plešu dva puta u toku jedne večeri, iako bi joj
ponekad pravio društvo kada ona nije plesala sa nekim drugim. Sve više je osećala
da bi trebalo da prihvati njegovu bračnu ponudu, ako je ponovo zaprosi.
Upoznala je još nekoga. Jedne večeri, ujna Lilien ju je predstavila gospodinu
Frenku na jednom privatnom koncertu. Sedeo je pored nje i razgovarao sa njom
tokom pauze. Doneo joj je osveženje dok su njena majka i ujna otišle da pozdrave
prijatelje na drugoj strani prostorije. Bio je udovac i imao je dva sina. Mlađi sin
se prošle godine pridružio starijem bratu i krenuo u školu, a otac se neprestano
brinuo zbog njih. Zbog toga je odlučio da provede nekoliko meseci u Londonu,
iako godinama nije dolazio. Bio je to čovek prijatnog izgleda, Elizabetin vršnjak,
izuzetno ljubazan i skroman. Posetio ju je dva dana kasnije, nakon njene šetnje sa
Kolinom. Gospodin i gospođa Latvik, komšije iz Kenta, takođe su bili tamo.
Gospodin Frenk se dopao svim posetiocima i bio je u centru pažnje sve dok se
nije pojavio ser Džefri Kodar. Ubrzo nakon toga, gospodin Frenk je otišao, ali je
stigao da pita lejdi Overfild da li namerava da prisustvuje balu lejdi Arbinger
te večeri, i da li bi plesala sa njim uvodni set.
Ser Džefri je popio čaj, a potom pitao Elizabet da li bi kasnije prošetala
parkom sa njim, u toku dana. Oklevala je, jer je morala da se spremi za večerašnji
bal, a popodne je već bilo dovoljno naporno. Ali vreme je bilo divno i ceo dan
nije izašla napolje.
„Uživaću u tome”, rekla je. „Hvala Vam.”
Vratio se u dogovoreno vreme i pomogao joj da uđe u kočiju ispred ulaznih
vrata.
~ 68 ~
 „Dan je predivan”, rekla je dok su se kretali prema obližnjem parku.
„Jeste”, složio se. „Latvikovi su zaista divan par.”
„Jesu”, odgovorila je. „Mnogo volimo sve naše susede u Rajdings parku.”
„Dobri odnosi sa komšijama su veoma važni”, rekao je. „I ja imam sreće u
tom pogledu. Frenk takođe deluje kao prijatan čovek. Verujem da je pomalo
usamljen i slomljen otkako mu je žena umrla.”
„Slomljen?” Podigla je obrve.
„Tako mi ga je opisala supruga mog poznanika”, rekao je. „Bilo bi veoma
tužno kada bi se neka dama poigrala sa njegovim osećanjima, jer on zaista želi da
se ponovo oženi. Dama koja mi je to ispričala je čvrsto uverena da još uvek nije
spreman da se ponovo oženi, i sumnja da će ikada biti. Očigledno je mnogo voleo
svoju ženu.”
Elizabet se namrštila dok su se vozili prema Hajd parku. Zašto joj je to rekao?
Da li je želeo da je upozori da ne bi trebalo da povredi gospodina Frenka? Da li
je želeo da je upozori da bi trebalo da se zaštiti od njega, jer još uvek pati zbog
smrti svoje supruge?
Okrenuo je glavu i oštro je pogledao, uznemiren zbog njenog ćutanja.
„Upravo sam shvatio šta sam rekao”, kazao je. „Zvučim kao ljubomorna budala.
Izvinite. Ja nisam takav. Nisam ljubomoran. Premda je na Vama da procenite da
li sam budala.”
„Nikada Vas ne bih tako opisala”, rekla je.
„Hvala Vam”, odgovorio je. „Laknulo mi je.”
Nasmejala se.
Narednih dvadeset minuta proveli su u laganoj vožnji po parku koji je u ovo
doba uvek bio prepun kočija, konja i pešaka. Neprestano su se zaustavljali kako
bi se pozdravili sa prijateljima i poznanicima i saznali najnovije vesti i
tračeve. Elizabet je obećala još dva plesa na večernjem balu.
„Trebalo bi da Vas zamolim za ples pre nego što Vas još neko drugi pita”,
rekao je ser Džefri dok se njihova kočija udaljavala od gužve. „Lejdi Overfild,
hoćete li plesati prvi valcer sa mnom?”
Nakratko je oklevala. „Nažalost, već sam obećala nekome”, rekla je.
„U redu”, odgovorio je. „A drugi?”
.„Naravno. Biće mi drago da plešem sa Vama.”
Uzdahnuo je. „Voleo bih da nekada i ja plešem prvi valcer sa Vama”, rekao
je. „Da li ste prvi valcer obećali lordu Hodžizu? Čini mi se da uživa u plesu sa
Vama. Pretpostavljam da nema dovoljno mladih dama koje smeju da plešu
valcer.”
Ali on je u tom trenutku bio zaokupljen drugim stvarima, a ona se iznenadila
kada je ugledala čuvenu belu kočiju i jahače u crnim uniformama. Kočija ser

~ 69 ~
Džefrija je morala da se skloni sa puta, a Elizabet je primetila lejdi Hodžiz,
lica prekrivenog belim velom.
Shvatila je da ju je videla drugi dan zaredom.
„Na trenutak sam pomislio da je to kočija kraljevske porodice”, rekao je ser
Džefri kada se kočija udaljila.
„Nije, to je lejdi Hodžiz”, odgovorila je.
„Oh, ona je čuvena po svojoj ekscentričnosti. Majka lejdi Riverdejl i lorda
Hodžiza.”
„Da” potvrdila je.
Kočija se zaputila ka mirnijoj aveniji, ali Elizabet je želela da se što pre vrati
kući kako bi se spremila za bal. Međutim, kočija je usporila, a ona je shvatila šta
sledi. Nije bila sigurna da li je spremna. Ali kada će biti, ako nije sada?
„Koliko se sećam, još prošle godine sam Vas nešto pitao”, rekao je. „Tada mi
niste odgovorili, ali ja sam smatrao da još uvek ima nade. Molim Vas da mi kažete
ako ne želite da nastavim.”
Nije mogla da ga drži u neizvesnosti. Ako odluči da ga odbije, trebalo bi da
mu kaže da se njen odgovor nikada neće promeniti. Neće je zauvek čekati. To bi
bilo veoma nepravedno prema njemu. Zaslužio je bolje.
Razmišljala je o ovom trenutku čitave zime, ali i ovde u Londonu, nakon što
ga je ponovo videla i provela neko vreme u njegovom društvu. Neće imati bolju
priliku. Imao je sve osobine koje je očekivala od budućeg supruga, iako je
znala da u njihovom braku neće biti strasti i romantike. Niti ljubavi. Imala je sve
to u prvom braku, koji ipak nije uspeo. Ponekad je bila zaista luckasta... Ponekad
si baš luckasta... Stvorena si za ljubav... Ne donosi odluke zbog kojih ćeš se
kasnije kajati. Još uvek je mogla da čuje Kolina kako izgovara te reči.
„Neću Vam reći da ne nastavljate”, odgovorila je.
Pogledao ju je u oči. „Dakle, mogu da nastavim? Hoćete li se udati za mene?
Veran sam Vam svih ovih godina i biću do kraja života.”
Nikada nije zvučao tako strastveno, a Elizabet je osetila da je obuzima panika.
Ali već je otišla predaleko i nije mogla da odustane. Znala je da će kasnije, kad
bude imala vremena da razmisli o svemu, biti zadovoljna što je učinila
pravu stvar. Njena budućnost bi bila sređena. Uskoro će ponovo biti udata dama
sa sopstvenim domom, a možda će dobiti i dete. Ili decu. Život joj je pružio drugu
priliku i zaista bi bila luda da je ne iskoristi. I ovoga puta će to učiniti hladne
glave i bez žurbe, uprkos onome što je Kolin rekao.
„Hoću. Biće mi čast da budem Vaša supruga, ser Džefri.”
Nastavio je da je posmatra. Srećom, u blizini nije bilo nikoga.
„Nećeš se pokajati”, rekao je. „Elizabet, bićeš moja supruga, a ja ću se dobro
brinuti o tebi. Mogu li da te zovem po imenu?”
„Naravno.” Osmehnula mu se. „I ja ću brinuti o tebi, Džefri.”

~ 70 ~
 „Mislim da bi trebalo da se vratimo u vilu Vestkot i zatražimo blagoslov tvoje
majke”, rekao je. „Da li misliš da će se složiti?”
„Hoće. Ima lepo mišljenje o tebi.”
„A Riverdejl? Hoće li i on dati svoj blagoslov?”, upitao je.
Znala je da Aleks neće biti oduševljen. Ipak je on romantična duša. Pre godinu
dana je skoro odustao od potrage za bogatom suprugom jer je to značilo da bi
možda morao da se odrekne prave ljubavi. Srećom, sa Ren je dobio i jedno i
drugo.
I ona je imala svoju pravu ljubav i nije se dobro završilo. Aleks je to znao.
Nadala se da će mu biti drago jer će se ovaj čovek lepo ophoditi prema njoj i
pružiti joj sigurnost i zadovoljstvo.
„Naravno da hoće”, rekla je. „Složiće se sa mojim izborom.”
„Onda sam ja najsrećniji čovek na svetu”, rekao je. „Iako večeras neću moći
da plešem prvi valcer sa tobom.”
To je bio njegov najbolji pokušaj duhovitosti. Međutim, dopalo joj se.
Ali, nije joj se dopadalo to što ju je srce zabolelo od same pomisli na čoveka
sa kojim će plesati taj ples.

Kolin je upravo stigao u park zajedno sa gospođicom Danmor. Spazio je

Kodarovu kočiju koja se kretala u suprotnom smeru. Shvatio je da je Elizabet sa
njim, i bilo mu je žao što je propustio priliku da je pozdravi. Međutim, ako dođe
na večerašnji bal, plesače sa njom i saznaće da li je uznemirena zbog činjenice da
mu se nedavno poverila u vezi sa gubitkom svoje dece. Bio je siguran da ju je
uznemirio. Sinoć je sanjao čudne snove i imao je nekoliko noćnih mora.
Prestao je da razmišlja o njoj kako bi posvetio pažnju svojoj saputnici.
Nalazili su se u parku, gde će ih svi videti i pozdravljati, a on će možda napokon
doneti odluku. Možda će to ipak biti najbolje. Verovatno mu je potreban
podsticaj u pravom smeru. Ali nije bio siguran koji je pravi smer?
„Oh, pogledajte!”, rekla je gospođica Danmor, pokazujući na put kojim je
Kodar upravo prošao. „Ova kočija je kao iz bajke”
Kolin je shvatio da je zarobljen. Njegova majka se već drugi dan vozila
parkom i spremala se da se pridruži prisutnima. Nije mogao da je izbegne, kao ni
druga vozila i ljude na konjima. Nije mogao da se sakrije. Ubrzo je shvatio da se
bela kočija namerno kreće prema njegovoj. Svi su se sklanjali sa puta kako bi
propustili veliku kočiju sa četiri konjanika. Da nije poznavao svoju majku, ovaj
prizor bi ga zaista iznenadio.
I tako se, posle osam godina, ponovo sreo lice u lice sa svojom majkom. Vitka
ruka u belim rukavicama naslonila se na otvoren prozor. Glava i lice su joj bili
prekriveni čipkastim velom. Bila je sama u kočiji.

~ 71 ~
 „Dragi moj”, rekla je slatkim glasom devojčice kojeg se tako dobro sećao.
„Kakvo divno iznenađenje! Drago mi je što sam te srela i to baš danas kada sam
rešila da udahnem malo svežeg vazduha. Upoznaj me sa mladom damom.”
Naravno da nije bilo iznenađenje. Znao je da je isplanirala sve ovo. Zapitao
se kako je saznala, a onda se setio da njegova majka uvek sve zna, iako je juče
verovatno pogrešila.
„Gospođica Danmor”, rekao je nevoljno. „Lejdi Hodžiz, moja majka.”
Gospođica Danmor je pocrvenela i oborila pogled, izgledajući još lepše nego
inače.
„Veoma je lepa”, rekla je lejdi Hodžiz, posmatrajući devojku kroz veo.
„Izuzetno lepa. Ona je ćerka ser Randolfa Danmora, a njegova porodica je zaista
besprekorna. Kao i porodica njegove supruge. Dragi moj, moraš dovesti
gospođicu Danmor da me poseti. Drago mi je što imaš oko za lepotu. Naravno, to
sam i očekivala od svog sina.”
Nije znao šta da kaže. Ništa mu nije padalo na pamet, a oko njih je bilo previše
ljudi koji bi mogli da ga čuju i podele ono što su čuli sa onima koji nisu imali tu
priliku. U salonima bi se razgovaralo samo o tome.
„Neću vas više zadržavati, dragi moji”, rekla je pošto ni on, ni gospođica
Danmor nisu ništa rekli. „Mladi parovi moraju da uživaju u zajedničkom
društvu.” Kucnula je rukom o spoljašnji deo kočije i nastavila dalje. Put pred njom
se magično otvorio, uz malu pomoć jahača.
Kolin je nakratko zatvorio oči. Njegova majka se pojavila na javnom mestu
kako bi odobrila njegovo udvaranje gospođici Danmor. Da ga natera da je zaprosi
i ispuni svoja očekivanja. Oduvek je umela da manipuliše ljudima kad god joj je
to bilo u interesu, a to je učinila i sada, nakon osam godina koje je provela bez
njega. Odlučila je da mu se umeša u život pre nego što se on pojavio u njenom
životu.
„Kako je lepa”, rekla je gospođica Danmor sa strahopoštovanjem kada je
kočija nestala sa vidika. „Ali ne razumem kako je moguće da je to Vaša majka.
Sigurno je bila veoma mlada kada vas je rodila.” Izgleda da nije znala za
njegovog brata i sestre, koji su bili znatno stariji od njega.
Dragi moj.
...tvoja mlada dama.
Drago mi je što imaš oko za lepotu.
U glavi mu je odzvanjao njen slatki mladalački glas.

Kada je Kolin stigao na bal, uvodni set je već počeo. Zakasnio je jer se zadržao
na večeri sa prijateljima u Vajtu. Odveo je gospođicu Danmor kući ranije i nije
želeo da je pozove da pleše sa njim tokom prvog seta i na taj način pošalje još
jasniju poruku. Bila je uzbuđena zbog susreta sa njegovom majkom.

~ 72 ~
 Plesao je drugi set sa mladom damom sa kojim ga je upoznala lejdi Arbinger,
a nakon toga sa lejdi Džesikom Arčer, kojoj je uvek bilo drago što ga vidi, premda
mu je jasno stavila do znanja da je ne interesuje u ljubavnom pogledu, kao ni drugi
muškarci koji su se pojavljivali na balovima. Razgovarali su o sezoni.
„Mrzim kada me muškarci posmatraju kao predmet, lorde Hodžize”, rekla je.
„Drago mi je što me Vi ne posmatrate tako. Vi ste pravi džentlmen.”
Usledio je prvi valcer. Video je Elizabet čim je ušao u plesnu dvoranu. Ponovo
je nosila haljinu boje jorgovana. Izgledala je sveže, poput proleća, rumenih obraza
i radosnog pogleda, dok je plesala sa Kodarom. Kolin je bio posramljen zbog
činjenice da je pre nekoliko dana posumnjao u njen izbor. Ne bi trebalo da se meša
u njen odabir. Kako je mogao da zna ko će je usrećiti?
Sada je stajala pored balkona sa majkom i grupom ljudi kojoj ga je gospođa
Vestkot predstavila kada je prišao. Bila je to porodica gospođe Vestkot. Elizabet
je i dalje blistala, premda se Kolinu učinilo da je suzdržana prema njemu. Možda
ju je zaista uvredio. Pitao ju je da li bi želela da pleše sledeći set sa njim.
„Da”, odgovorila je. „To bi bilo divno!”
„Ceo dan sam se radovao ovom trenutku”, rekao joj je sasvim iskreno kada
su zakoračili na plesni podijum.
Osmehnula mu se. Ali i dalje mu se činilo da je uzdržana. Ili se dogodilo nešto
što on nije znao?
„Da li sam juče rekao nešto što te je uvredilo?” pitao ju je. „Oprosti mi, ako
je tako. Siguran sam da ti najbolje znaš šta treba da radiš sa svojim životom.”
„Nisam se uvredila”, rekla je. „Žao mi je zbog onoga što sam rekla. Ali zaista
bi trebalo da odabereš devojku sa kojom bi želeo da se venčaš, a ne da slušaš
savete onih koji misle da znaju bolje od tebe.”
„Moja majka je danas ponovo bila u parku”, rekao joj je.
„Namerno je došla. Želela je da me vidi i pred drugim ljudima izrazi
odobravanje zbog mog udvaranja gospođici Danmor.” Primetio je da se Kodar
pridružio gospođi Vestkot i njenoj porodici. Verovatno nije nameravao da pleše.
„Ne znam kako je saznala za nas ili za činjenicu da ćemo biti tamo. Pitam se da li
je očekivala da će nas tamo zateći juče.”
„Bio si u parku danas?” pitala je. „Videla sam lejdi Hodžiz. Bila sam sa ser
Džefrijem Kodarom.”
„Da”, rekao je. „Otišli ste baš kad smo mi došli.”
„Da li se udvaraš gospođici Danmor?” pitala je.
„Plašim se da da”, rekao je.
„Plašiš se?” Podigla je obrve.
Ali orkestar je u tom trenutku odsvirao uvodni akord i on ju je uzeo u naručje,
zanemarivši pitanje. U sledećih nekoliko minuta nije želeo da razmišlja o
gospođici Danmor, braku i svojoj budućnosti.

~ 73 ~
 „Čeznuo sam za ovim još od poslednjeg bala”, rekao je nakon nekoliko
minuta. „Nadam se da si i ti.”
Osmehnuo se, pokušavajući da povrati uobičajenu udobnost koju je osećao u
njenom društvu. Međutim, nije uspevao. Delovala je pomalo odsutno.
Nakratko je oklevala pre nego što je odgovorila. „Jesam. Sjajno plešeš,
Koline!”
„A da li bi propustila naš ples da ja nisam došao?” pitao ju je pun nade.
Sada je zaista oklevala.
„Koline”, rekla je dok su se okretali ukrug u uglu plesne sale. „Za sada je
nezvanično. Ništa neće biti objavljeno dok Aleks i Ren ne dođu u grad i dok ne
pošaljemo nekoliko pisama. Ali ja sam verena.”
Učinilo mu se da mu je neko čekićem slomio srce. Na trenutak je ostao bez
daha. Naravno da se verila. Zbog toga je došla u grad, a sezona je počela još pre
par nedelja. Očekivao je to.
„Za Kodara?”, pitao je.
„Da, za ser Džefrija Kodara”, rekla je. „Danas popodne me je zaprosio i
pristala sam.”
Usiljeno se nasmejao. „Da li si srećna?”
„Jesam. To sam želela.”
„Onda ti želim svu sreću!” rekao je. „Sa čovekom kojem možeš da veruješ i
koji će brinuti o tebi onako kako zaslužuješ.”
„Hvala ti. I ja ću tebi poželeti isto, Koline. Sa gospođicom Danmor, ukoliko
se odlučiš za nju. Ili za neku drugu. Nadam se da ćeš pronaći sreću koju
zaslužuješ.”
„Da li uvek dobijemo ono što zaslužujemo?”, upitao je, privukavši je bliže
kako se ne bi sudarili sa drugim parom.
„Ne”, odgovorila je. „Život nije uvek tako savršen. Ali Aleks i Ren su pronašli
sreću koju zaslužuju. Sigurna sam da ćeš i ti.”
„Dakle, možeš da prorekneš budućnost?” pitao je.
„Naravno da ne”, rekla je. „Hvala bogu! Ali uvek se nadam da će ljudi koje
volim biti srećni.” Shvatio je da je posramljena.
...ljudi koje volim.
„Volim te kao da si mi rođeni brat, Koline.”
Žalosno se nasmejao, a ona je uzvratila osmeh. A potom su zaćutali, uživajući
u ostatku valcera. Uživanje je bilo samo prividno. Nijedno od njih nije uživalo.
Možda im je to poslednji valcer. Kolin nije bio siguran da će ona želeti da ponovo
pleše sa njim. Nije bio siguran da li će on moći.
Volim te kao da si mi rođeni brat.
Zašto su ga te reči povredile?

~ 74 ~
 Kada se ples završio, Kodar je i dalje stajao sa njenom porodicom. Kolin mu
je pružio ruku. „Želeo bih da Vam čestitam. Vi ste srećan čovek!”
Kodar mu je pružio ruku, ali nije uzvratio osmeh. „Zaista jesam”, rekao je.
„Odlučili smo da saopštimo samo najužoj porodici, dok brat lejdi Overfild i moja
porodica ne budu obavešteni.”
Kolin je shvatio da nije trebalo da pominje veridbu, jer on nije bio deo najuže
porodice. „Čuvaću vašu tajnu”, rekao je.
„Lord Hodžiz je Renin brat”, rekla je Elizabet, „a samim tim i moj brat.”
Kodar je pustio Kolinovu ruku.
„Lorde Hodžize, uskoro ćemo objaviti vest”, rekla je gospoda Vestkot. „Ne
mogu da dočekam. Organizovaćemo zabavu povodom veridbe, a kasnije i
venčanje. Već sam obavestila ser Džefrija da je za pripremu venčanja
zadužena isključivo mladina porodica.” Blistala je od sreće.
„A ja sam Vas obavestio da se neću protiviti, jer samo želim da Elizabet bude
moja supruga”, rekao je Kodar.
Kolin se osetio suvišnim dok su se članovi porodice smejali i ushićeno
posmatrali Elizabet i Kodara. Naklonio se i otišao. Izašao je iz plesne dvorane,
shvativši da ne želi da se vrati tamo. Sišao je niz stepenice, iako je još uvek bilo
rano, uzeo šešir i ogrtač od lakeja i napustio bal. Bilo mu je drago što je došao
peške i što nije morao da čeka kočiju.
Dakle, Elizabet će se udati za čoveka kojeg je sama odabrala.
Bio je srećan zbog nje.
Gospođica Danmor je još uvek bila na balu. Kao i gospođica Medson. Na
trenutak se zaustavio. Budući da nije zatražio ples nijednoj od njih, nije bio dužan
da ostane. Naravno, obaveza nije bila isto što i očekivanje, a on je bio siguran da
će lejdi Danmor očekivati da on pleše sa njenom ćerkom nakon onoga što se danas
dogodilo u parku.
Zapitao se da li treba da se vrati.
Nije bilo razloga da se ne vrati. Elizabet mu je rekla za svoju veridbu jer je i
on deo porodice, i bilo je sasvim normalno što je čestitao Kodaru nakon završetka
plesnog seta. Razumeo je da je čovek bio uznemiren, ali Kolin nije uradio ništa
zbog čega bi posramljeno napustio bal.
Dakle, verena je. Bio je srećan zbog nje.
I on je imao kandidatkinje za veridbu. Zapitao se da li zaista ima više njih ili
se sad sve svelo na gospođicu Danmor, zahvaljujući lejdi Danmor i njegovoj
majci.
Da, zaista je trebalo da se vrati.
Međutim, odlučio je da ode.

~ 75 ~
 X

Aleksander i Ren su stigli u grad narednog dana i, kako se i očekivalo, sva

pažnja je bila posvećena bebi, koju gospođa Vestkot nije videla otkako se rodila,
a i Elizabet ju je prvi put videla. Na kraju su odneli malog Nejtana u kolevku, na
zasluženi odmor, a Elizabet je mogla da obavesti brata i snahu o veridbi.
Ren, koja nije upoznala ser Džefrija Kodara, čestitala je Elizabet uz topao
zagrljaj, rekavši da će ga voleti kao brata, ukoliko je taj čovek osvojio njeno srce.
Ali Aleksander se setio da je njegova sestra prošle godine odbila Kodara i zapitao
se zašto se ove godine predomislila.
„Tada nisam bila sigurna da li uopšte želim da se ponovo udam”, objasnila je
Elizabet.
„Ali razmišljala sam o tome tokom leta i preko zime, posebno na Božić, kada
je čitava porodica bila zajedno u Brambldinu. I shvatila sam da želim. Razmišljala
sam o Džefriju i njegovim dobrim osobinama. Mislila sam da bi bilo najbolje da
prihvatim ponudu, ako me ponovo zaprosi.”
„Onda sam srećan zbog tebe, Lizi”, rekao je njen brat, iako se činilo da ga još
uvek nije ubedila.
Zvanična objava veridbe se pojavila u jutarnjim novinama sledećeg dana i
dovela brojne posetioce u vilu Vestkotovih. Džefrijeva porodica se nije pojavila.
Elizabetini ujak i ujna su došli sa Suzan i Alvinom Kolom, njihovom ćerkom
i zetom, iako su već saznali za veridbu na balu kod Arbingera. Starija grofica od
Riverdejla je došla sa lejdi Matildom Vestkot. Kao i Aleksander i Ren, i one su
stigle u London prethodnog dana. Tomas i Mildred, lord i lejdi Molenor, došli su
bez svojih sinova, koji su bili u školi. Među ostalim gostima nalazili su se i Luiza,
starija vojvotkinja od Neterbija, Džesika, Ejveri i Ana, vojvoda i vojvotkinja od
Neterbija.
„Upozorila sam te da će čitava porodica doći čim se pročuje”, promrmljala je
Elizabet ser Džefriju kada je stigao. Oči su joj sijale od radosti.
„Drago mi je zbog toga”, rekao je tiho. „Manja je verovatnoća da ćeš se
ponovo predomisliti.”
Ponovo? Kada se predomislila? Pretpostavljala je da je tako jer se
prošlogodišnje ne ove godine pretvorilo u da.
„Zar sam zaista toliko neodlučna?” pitala ga je.
„Sve i da jesi”, rekao je, gledajući je pravo u oči, „ti dani su iza tebe.”
~ 76 ~
 Njihov razgovor je morao da se okonča. Morali su da se uključe u razgovor
sa porodicom. Oduvek je uživala u porodičnim okupljanjima i planiranjima
porodice Vestkot. Sve je počelo pre tri godine, kada je Ana stigla iz sirotišta u
Batu u kojem je odrasla i radila. Nakon Aninog dolaska u London, otkrilo se ne
samo da je ona ćerka nedavno preminulog grofa od Riverdejla, već i njegovo
jedino zakonito dete. Grof se tajno oženio Aninom majkom, a potom je napustio
i oženio se Violom, dok mu je prva žena još uvek bila živa. Ostatak porodice je
saznao i to da su Violina deca vanbračna.
Nakon iznenađenja, usledile su brojne zavere i planiranja, tokom kojih je
porodica razmišljala šta da uradi sa Anom, Violom i njenom decom. Ejveri je
rešio problem sa Anom, tako što se oženio njom, dok su Viola i njena deca sami
rešili svoje probleme. Ali ništa od toga nije sprečilo porodicu da nastavi da se
okuplja i u dobru i u zlu. Iako možda nikome nisu pomogli, činilo se da je njihovo
okupljanje svima pružilo ono što im je bilo najpotrebnije - podršku i razumevanje.
Sada je došao red na Elizabet. Kuća je bila puna Vestkotovih, ali i Radlijevih,
rođaka njene majke. Zavalila se u stolici, rešena da prati razvoj događaja. Nije
želela zabavu povodom veridbe, ali nije nameravala da se pobuni. Nije želela
veliko venčanje u Crkvi svetog Džordža, ali htela je da usreći porodicu tako što
će im pružiti ono što žele. Veliko venčanje možda nije bilo sasvim prikladno jer
joj je ovo bio drugi brak, ali nije smela da zaboravi da se Džefri prvi put ženi.
Bilo je nekih rasprava oko toga da li bi zabava povodom veridbe
podrazumevala malo porodično okupljanje ili bi uključivala i bal. Rođaka Suzan
je istakla da salon zbog svoje veličine nije pogodan za ples.
„Ali balska dvorana jeste”, rekla je Ren.
„Ali to onda ne bi bila zabava, već bal”, istakla je rođaka Matilda.
Elizabet je okrenula glavu i veselo pogledala Džefrija. Barem se dobro
zabavljala. Međutim, on joj je uputio ozbiljan pogled, a ona se zapitala da li se on
oseća uzbuđeno. Na trenutak je zažalila što među njima nema romantike,
niti uzajamnog razumevanja koje postoji između dvoje ljudi koji su međusobno
bliski.
Kao, na primer, između nje i Kolina.
Ali, čim je pomislila na Kolina, osetila je neobjašnjivu tugu. Imala je čudan
osećaj da ga je sinoć povredila kada mu je saopštila da je verena, premda je to,
naravno, bilo apsurdno. Zašto bi bio povređen? Znao je da očekuje Kodarovu
ponudu i da namerava da je prihvati. I sam je bio u potrazi za suprugom i već je
izdvojio brojne potencijalne kandidatkinje. Sigurno mu je bilo neprijatno zbog
Džefrijeve reakcije i zbog činjenice da mu je rekla da su se verili, iako su se složili
da saopšte samo bliskim članovima porodice, sve do objave zvaničnog saopštenja.
Ali to je bila njena greška.
Misli su joj odlutale. Ponovo je pogledala u Džefrija, a on je slegnuo
ramenima, dok je ona pokušavala da se uključi u razgovor.

~ 77 ~
 Proslava veridbe se već pretvorila u bal, koji se, po svemu sudeći, neće održati
u vili Vestkot, iako su se Aleks i Ren žustro protivili tome. Porodica je istakla da
su tek stigli u grad, a Ren se i dalje oporavljala od porođaja. Nameravali su da
organizuju venčanje i doručak, a pripreme su bile izuzetno zahtevne. Činilo se da
će venčanje biti održano uskoro. Tačnije, čim dobiju dozvolu.
Predložili su da se bal povodom proslave veridbe održi kod Ane i Ejverija u
vili Arčer na Hanover trgu.
„U protekle tri godine smo organizovali nekoliko balova”, objasnio je Ejveri
svojim karakterističnim tonom. „Ubeđen sam da bih i ja mogao da organizujem
jedan za tren oka.”
„Naravno da ne bi”, ogorčeno je rekla starija vojvotkinja. „Ti samo pucneš
prstima i tvoj sekretar organizuje sve umesto tebe, do najsitnijih detalja. Pored
njega, Ana i ja smo suvišne.”
„Edvin Godar planira i izvršava, a ja mirno spavam.”
Rođaka Luiza je prevrnula očima i odmahnula glavom, nezadovoljno
posmatrajući svog sinovca.
„Ali uvek spavaš sa jednim otvorenim okom”, rekla je.
„Vila Arčer je zaista savršena za velike balove”, rekla je Ana. „Elizabet, želim
da vas ugostim. Bila si veoma ljubazna prema meni kada sam prvi put stigla u
London. Pravila si mi društvo u ovoj kući i sprečila si me da ne pobegnem nazad u
Bat i sakrijem se u mojoj učionici.”
„Kako god ti želiš, Ana”, rekla je Elizabet, osmehujući joj se. „Mislim da
nemam pravo glasa. Ja sam samo mlada.”
„Ser Džefri, kako se Vi osećate povodom velikog bala?”, pitala je Elizabetina
ujna. „Muškarci imaju čudna shvatanja povodom ovakvih događaja.”
Ujka Ričard se pobunio.
„Pošto će Elizabet biti moja supruga, rado ću prisustvovati svim događajima
koje porodica Vestkot isplanira za nas.”
„Obožavam ovog čoveka, Lizi”, rekla je njena tetka. „Čuvaj ga!”
„Divno!” Ana je prislonila ruke na grudi. „Onda će bal biti održan u vili Arčer.
Zapravo, ako se Aleks, Ren i rođaka Altea slože.”
„Mislim da je divno što ću moći da prisustvujem balu povodom veridbe moje
ćerke, a da neću morati da ga planiram.”
I tako je sve bilo rešeno. Bal će se održati već sledeće nedelje, a venčanje za
manje od mesec dana. A onda... Onda će provesti ostatak svog života u srećnom
braku sa ser Džefrijem.
Međutim, znala je da neće biti baš tako.
Barem će biti zadovoljna. Bila je sigurna u to. A zadovoljstvo nekada može
da bude bolje rešenje od preterane radosti. Radost nikada nije bila trajna.

~ 78 ~
Zadovoljstvo je oduvek bilo stabilnije, a i žudela je za tim još otkako je napustila
Dezmonda.
Sreća i nada da će trajati zauvek bila je za mlade ljude.
Kao što je Kolin.
Zaista je želela da bude srećan sa budućom suprugom i ponovo se osetila
potišteno.

Kolin je bio pomalo tužan zbog bala u vili Arčer. Plašio se da je Elizabet
pogrešila i da će izgubiti svoju životnu energiju i elan koji su je krasili u
Brambldinu tokom Božića, zbog mirnog braka sa dosadnim čovekom. Ali on ne
bi trebalo da se meša u to. Ipak, Elizabet mu je bila draga. Postavio ju je na
pijedestal kao savršenu ženu tokom Božića i od tada je ostala na tom mestu. On
ju je... Pokušavao je da pronađe pravu reč. Cenio? Obožavao? Čuvao? Želeo je da
bude srećna u drugom braku, iako ga je sama pomisao na to tištala, jer bi ih to
razdvojilo.
Nije bio zadovoljan načinom na koji su se odvijale stvari u njegovom životu.
Osećao je da drugi upravljaju njime i činilo mu se da ne može da učini ništa
povodom toga. Pokušavao je. Odveo je gospođicu Eglington na koncert, zajedno
sa Rosom Parmiterom i njegovom sestrom. On i gospođica Medson su se vozili
do Kju gardensa i uživali u pikniku na travi u društvu njegove sestre i zeta.
Ali plašio se da mu je suđeno da se oženi gospođicom Danmor. Iako je
smatrao da to nije prava reč koja je opisivala celokupnu situaciju. Sviđala mu se.
Bila je lepa i draga i činilo se da ima sve osobine koje bi jedan gospodin mogao
da poželi od svoje buduće supruge. Njena majka ga je sve vreme ubeđivala u to.
Kada bi bio prepušten sam sebi, mogao bi da se zaljubi u devojku, zaprosi je
nakon razgovora sa njenim ocem, oženi se njom i živi sa njom srećno do kraja
života. Ali on nije bio prepušten sam sebi.
Činilo mu se da se ona i njena majka pojavljuju na svim društvenim
događajima kojima je on prisustvovao. Bile su čak i na koncertu, a lejdi Danmor
je sa prezirom posmatrala gospođicu Eglington. Očekivao je da će ih videti i u
Kju gardensu, ali to se nije dogodilo. Neprestano je zamišljao sebe kako sedi
pored gospođice Danmor, donosi joj hranu i piće, okreće stranice notne sveske za
nju, prati je do kočije ili pleše sa njom.
A onda je stiglo pismo od njegove majke. Nije prepoznao njen rukopis, ali
uspeo je da prepozna parfem koji se zadržao na papiru. Želela je da dođe na
čajanku. Čim bude odabrao dan, ona će pozvati lejdi Danmor i njenu ćerku.
Gospođica Danmor je zaista divna. Predivna je! Vi ste prelep par. Moraću
da pazim da me ne zasenite, premda mnogi kažu da je to nemoguće. Kažem im da
su laskavci, ali oni to stalno ponavljaju.

~ 79 ~
 Nakon kratkog razmišljanja, Kolin je rešio da odgovori. Obavestio ju je da se
ne udvara gospođici Danmor, niti nekoj drugoj dami, zbog čega bi bilo
neprimereno da pozove nju i njenu majku na čajanku.
Nadao se da je njegovo pismo dovoljno jasno. Nije mu se dopadala činjenica
da lejdi Hodžiz pokušava da se vrati u njegov život, i to pod njenim uslovima.
Oduvek je bila okružena lepim ljudima koje je kontrolisala i koristila kako bi
skrenula pažnju na sebe i na svoju večnu lepotu.
Neće dopustiti da mu se to dogodi.
Ali, da li bi to značilo da mora da prestane da se udvara gospođici Danmor?
Shvatio je da je to nepravedno i prema njemu, i prema njoj. Činilo mu se da se i
on njoj dopao, i to ne samo zbog pritiska njene majke. I dalje je mislio da
postoji mogućnost da se zaljubi u nju.
Iako je odlučio da neće dopustiti da drugi upravljaju njegovim životom, otkrio
je da će dva puta plesati sa njom na balu organizovanom u čast Elizabetine
veridbe. Plesaće zajedno uvodni ples i drugi valcer, pošto joj je nedavno odobreno
da ga pleše. Njena majka je bila pomalo ogorčena što neće plesati zajedno prvi
valcer, ali objasnio joj je da je već obećao lejdi Overfild da će plesati sa njom.
„U redu”, rekla je nevoljno, „razumem da osećate dužnost da plešete sa njom
jer je ona sestra vašeg zeta. Ali, pretpostavljam da Vam je žao zbog toga sada
kada znate da Lidija ima dozvolu da pleše valcer.”
Kada je stigao u vilu Arčer, bio je neraspoložen. Džon Kroft je došao sa njim.

Vila Arčer na Hanover trgu predstavljala je idealno okruženje za veliku

zabavu. Plesna dvorana je bila velika i prostrana, luksuzno uređena i smeštena na
vrhu širokog stepeništa.
Elizabet je i ranije prisustvovala balovima u ovoj dvorani: kada je Ana
predstavljena visokom društvu i prošle godine, kada je Džesika imala svoj
debitantski bal. Ali ovaj bal je bio organizovan u njenu čast.
Ona i Džefri su dočekivali goste sa Anom, Ejverijem, gospodom Vestkot,
Aleksom i Ren. Tek tada je shvatila šta se odvija oko nje. Činilo joj se da su se
svi odazvali pozivu, što je bilo i očekivano s obzirom na to da su vojvoda i
vojvotkinja od Neterbija organizovali bal.
Shvatila je da je činjenica da se verila stvarna, i kako sada nema povratka. Ali
ona nije želela da se povuče.
Dočekivala je goste sa osmehom, u svojoj novoj haljini od zlatne čipke i
bronzane svile, sa talasastim vezovima na porubima, visokim strukom i kratkim
rukavima. Iako je više volela pastelne nijanse, Ren i Ana su je nagovorile da
odabere ovu kombinaciju zbog svog vereničkog bala, a Elizabet je odmah pristala.
„Gore ste od moje majke”, rekla im je.

~ 80 ~
 „Ne možemo da dozvolimo da te neko drugi zaseni na sopstvenom balu ili
venčanju. Zar ne, Ren?”
„A ti se uvek povučeš nakon što se uveriš da su svi ostali dobro”, rekla je Ren.
„Sada je tvoj red da budeš u centru pažnje. Izgledaćeš prelepo!”
Elizabet je morala da prizna da se zaista osećala prelepo dok se pozdravljala
sa gostima koji su čestitali njoj i Džefriju. Okrenula je glavu da mu se osmehne.
Izgledao je ukočeno i krupno u svom svečanom odelu. Otkrio joj je da
nije očekivao toliku pometnju zbog njihove odluke da se venčaju.
Odjednom je poželela da može da ga zavoli i da ovaj događaj bude prožet
romantikom. Shvatila je da je njeno razmišljanje veoma glupo. Mogla je da poželi
da ponovo ima osamnaest godina, ali to ne znači da bi joj se želja ostvarila.
U svakom slučaju, ne bi želela da ponovo ima osamnaest godina i bude ludo
zaljubljena. Osim toga, postojale su različite vrste ljubavi. Osećala je poštovanje
prema Džefriju, a i to je bila neka vrsta ljubavi. Možda je tako najbolje.
Okrenula se da pozdravi sledećeg gosta i ugledala Kolina. Na trenutak joj je
izgledao kao stranac, a onda je primetila njegovu vitku figuru i zlatan sjaj njegove
mladosti i lepote. Osetila je nalet nežnosti i pružila mu ruku.
„Koline, drago mi je što si došao.” Plašila se da neće doći jer se verovatno
osećao posramljeno na balu kod Arbingera, nakon što je Džefri iskazao
nezadovoljstvo zbog činjenice da zna za njihovu veridbu.
Uzeo ju je za ruku, prinevši je svojim usnama. „Lepo izgledaš, Elizabet. Ne
bih smeo da propustim ovaj bal, zar ne? Nadam se da si slobodna za prvi valcer.”
„Sačuvala sam ga za tebe”, uverila ga je. „Kao i uvek.”
Pretpostavila je da će nakon večerašnjeg bala morati da prekinu sa svojom
tradicijom. Možda je trebalo da prekinu i tokom prethodnog bala. Pružio je ruku
Džefriju.
Elizabet se okrenula da pozdravi gospodina Krofta, Kolinovog prijatelja.
Nekoliko trenutaka kasnije, došlo je vreme za ples. Elizabet i Džefri su
otvorili bal staromodnim kvadrilom. Nasmešila mu se, uživajući u večeri. Ovo je
bio zvanični početak njenog novog života, a ovoga puta ga je mudro isplanirala.
Zdrav razum je bio mnogo bolji od ljubavi.
„Nadam se da ćeš plesati drugi valcer sa mnom, jer je prvi već rezervisan”,
rekao je Džefri kada su završili sa plesom. „Pod uslovom da si još uvek slobodna.”
„Naravno da jesam. Plesaću sa tobom”, rekla mu je. „To je neka vrsta šaljivog
dogovora koji smo Kolin i ja sklopili uoči Božića. Plesali smo zajedno na zabavi
za Dan darova i naš ples je ličio na veseli valcer. Pošto smo oboje planirali da za
vreme sezone boravimo u Londonu, dogovorili smo se da plešemo valcer na
svakom balu kom budemo prisustvovali.”
„Ne treba da mi se pravdaš, Elizabet”, rekao je. „Možeš da plešeš sa kim god
želiš.”

~ 81 ~
 Očekivala je da će se nasmejati, ali nije to učinio. Bilo joj je žao što se nije
češće osmehivao, ili smejao. Možda je bio previše ozbiljan i nije imao smisla za
humor. I to je bilo u redu. Bio je dobar čovek.
Stajao je pored nje sve dok sledeći partner nije došao.
Kolin je plesao kvadrilu sa gospođicom Danmor, koja ga je posmatrala kao
da je njeno vlasništvo, isto kao i njena majka, koja ih je posmatrala iz prikrajka,
ljubazno klimajući glavom. Kasnije je plesao sa smeđokosom gospođicom
Medson.
Prvi valcer je usledio sat vremena kasnije. Kada je Kolin došao po nju,
Elizabet je stajala sa Džefrijem, Ren i rođakom Sidnijem.
„Zašto si tako popularan, Hodžize?” pitao je Sidni, praveći se da je ogorčen.
„Došao sam pre pet minuta da zamolim Lizi za ples, ali ona mi je rekla da ti je
već obećala da će plesati sa tobom.”
„To je zbog mog izgleda”, rekao je Kolin kroz smeh. „Osim toga, ja sam
Renin brat.”
„Lord Hodžiz ima nepravednu prednost, zato što je još pre Božića rezervisao
valcer sa Elizabet na svakom balu”, objasnio je Džefri. „Moraću da prekinem tu
tradiciju nakon što se venčamo.”
Svi su se nasmejali, osim Džefrija. Elizabet ga je pogledala, pitajući se da li
se šalio. Bila je uverena da jeste.
„Sidni, možemo da plešemo zajedno za vreme trećeg valcera. Drugi valcer ću
plesati sa Džefrijem. Uživam u opsadi od strane plesnih partnera na mom
vereničkom balu.” Pružila je ruku Kolinu i izašla na plesni podijum.
„Da li si srećna?”, pitao je dok su čekali da se drugi parovi okupe.
Naravno da je bila srećna. Ali ponovo se zapitala da li je ovo poslednji put da
pleše valcer sa Kolinom i pomisao na to ju je rastužila. Podigao je obrve. Nije
odgovorila na njegovo pitanje.
„Naravno da jesam”, rekla je. „Ali svaki početak me rastuži, jer označava kraj
jedne ere. Kraj onoga što je bilo pre toga.”
„Dakle, mogu da očekujem da ću te zateći u suzama na dan venčanja?”, upitao
je.
„Nadam se da ne”, rekla je kroz smeh. „Hoćeš li doći?”
„Naravno da hoću. Već sam prihvatio vaš poziv.”
„Zaista?” Već nekoliko dana nije proverila listu zvanica. Zašto je pomislila
da neće doći? I zašto se nadala da će biti tako. „Odužiću ti se i doći ću na tvoje
venčanje.”
„Stvarno?”
„Ako budem pozvana”, dodala je.
„Bićeš na vrhu liste”, rekao joj je.

~ 82 ~
 „Kako napreduje tvoja potraga?” pitala je. „Da li ćeš odabrati gospođicu
Danmor? Veoma je lepa. Ili gospođicu Medson? Deluje pametno i prijatno. Ili
možda gospođicu Eglington? Ili neku drugu?”
„Mislim da bismo ti i ja trebali da pobegnemo”, rekao je i oboje su se
nasmejali.
A onda ga je pogledala u oči. Uprkos osmehu, nije više bio onaj bezbrižni
mladić sa kojim je razgovarala u Brambldinu. Tada mu nije bilo lako da se odluči
na promene za koje je zaključio da su neophodne. Ali iznenada se setila
Badnje večeri, porodice i koledara, kao i Kolina koji je stajao sa njima i izgledao
snuždeno. Njeno srce je tada uspelo da dopre do njega, kao i sada.
„Mislim da će valcer uskoro početi”, rekao je. „Hajde da uživamo!”
Neko vreme su ćutali, a Elizabet je potpuno uživala u plesu sa svojim
partnerom.
Bio je nasmejan i posmatrao ju je. Shvatila je da je ovaj trenutak izuzetno
dragocen. Osetila je očaj.
„Nedostajaće mi ples sa tobom”, rekao je, kao da je znao o čemu je razmišljala
pre nekoliko minuta.
„Dakle, nećeš plesati sa mnom nakon ove večeri?” upitala je.
„Mislim da se ser Džefri neće složiti sa tim”, odgovorio je.
„To je bila samo šala”, pobunila se.
„Da li si sigurna?” I dalje ju je posmatrao.
„Naravno da jesam. Ali možda je tebi dosadilo da plešeš valcer sa mnom. I to
je u redu. Uskoro ću biti stara udata dama, a ti ćeš biti mladi oženjen čovek.”
„To je nemoguće”, kazao je. „Nikada se neću umoriti od plesanja sa tobom,
Elizabet.” Zavrteo ju je ukrug dva puta zaredom. Oboje su se nasmejali, dok je
ona pokušavala da se koncentriše na plesne korake, iako nije bilo potrebe za tim.
Bio je vrhunski partner. Namerno je nastavio da se razmeće veštim pokretima
nogu, široko se osmehujući. Ponovo se setila Božića i svih bezbrižnih, radosnih
aktivnosti na otvorenom, njegovog pretvaranja da ne želi da učestvuje i
mladalačke energije koju je sneg budio u njoj.
Bile su to dragocene male uspomene, urezane u njeno sećanje, znajući da se
više nikada neće ponoviti.
Došlo joj je da zaplače.
„Ona grudva je bila namenjena mom licu, zar ne?” pitala je.
Na trenutak je izgledao iznenađeno, a potom se osmehnuo, shvativši o čemu
se radi. „Ne bih priznao to podlo delo čak ni u najgorim mukama”, rekao je. „Da
li bi gospodin namerno pogodio damu u lice dok ona ne gleda?”
„Ali, da li si ti gospodin?”, pitala je.
Odgovorio je još jednim osmehom i ponovo je zavrteo.

~ 83 ~
 Trebalo bi da prestane da se okreće i počne da gleda ispred sebe.
„Da li još uvek nameravaš da živiš u Roksingli parku?” pitala je.
„Vreme je da se suočim sa duhovima iz prošlosti”, odgovorio je. „Možda ću,
kada odem tamo, otkriti da su konačno nestali.”
„Možda”, složila se. „Ali duhovi mogu da budu veoma uporni.”
„Znam.” Nasmejao se, posmatrajući je pravo u oči. „Da li si se ti rešila svojih
duhova iz prošlosti?”
„Mislim da je to nemoguće”, rekla je. „Čovek mora da ih prihvati, pomiri se
sa njima i prestane da obraća pažnju na njih.”
Još uvek nije mogla da veruje da mu je rekla za svoje pobačaje. Nikada nije
govorila o njima. Pokušavala je da ne misli na to. Čak je uspela da ih izbaci iz
svojih snova. Ali Kolinu je otkrila sve. Njen sin bi sada imao sedam godina,
a drugo dete bi bilo tri godine starije.
„Kako se postiže mir?” pitao je Kolin.
„Tako što oprostiš samom sebi”, rekla je.
„Čak i kada niko nije kriv za ono što se dogodilo?” Osmeh na njegovom licu
je bio zamenjen zbunjenim krštenjem. Približio joj se.
„Da. Jer uvek krivimo sebe, čak i kada znamo da smo nevini. Umesto da
čuvamo u sebi osećaj krivice, bolje je da oprostimo sebi. Ili bar da shvatimo da
nismo bili žrtve čistog zla, već nepravde koju su protiv nas činili ljudi koji su
povređivali sebe, dok su povređivali nas. Ne treba da pravdamo zlodela drugih,
već samo da shvatimo zašto su to učinili i oprostimo im. Ogorčenost i mržnja su
otrov koji više šteti osobi koja ih skriva, nego nekom drugom.”
Tek kada je završila sa govorom, shvatila je da je njihova nagla promena teme
neprimerena. Za samo nekoliko minuta prešli su iz srdačnog smeha u ovo.
Primetila je da su prestali da plešu. Svi su se sklonili sa podijuma, jer se valcer
završio. Ali njih dvoje su i dalje mirno stajali na podijumu, kao da i dalje plešu.
Glave su im se gotovo dodirivale i bili su potpuno zaokupljeni svojim
razgovorom.
Nisu mogli čak ni da se nasmeju svojoj ozbiljnosti. Nisu mogli da se odvoje i
napuste podijum kao što su to učinili svi ostali. Iza Elizabetinih leđa začuo se glas
koji je privukao pažnju brojnih gostiju u blizini.
„Oprostite što prekidam tako dirljiv prizor”, rekao je ser Džefri Kodar, „ali
proveli ste dovoljno vremena sa mojom budućom suprugom, lorde Hodžize.
Dovoljno za večeras, i za još mnogo godina. Molim Vas da se odmaknete od
nje kako bih mogao da je odvedem do njene majke.”

~ 84 ~
 XI

Kolin je pustio Elizabet, sa čuđenjem posmatrajući ser Džefrija Kodara, koji

je stajao nekoliko metara iza nje. „Zaboga, budite tiši”, rekao je ljubazno, iako je
bio svestan šaputanja okupljenih. Povukao se unazad, osmehnuo se i naklonio se
Elizabet. „Hvala na plesu, lejdi Overfild.”
Trebalo je da se okrene i ode, ali shvatio je da je šteta već učinjena. Za
nekoliko minuta će skoro svi u balskoj dvorani saznati za taj kratak incident.
Sutradan će biti glavna tema u svim salonima. Ser Džefri je ponovo progovorio.
„Zar moram da trpim prekorevanje jednog žutokljunca koji je osramotio moju
verenicu?” pitao je, a glas mu je treperio od besa. „Zloupotrebili ste čast koju Vam
je ukazala i izvrgli ste je ruglu.”
„Džefri”, Elizabet se okrenula, želeći da ga uzme za ruku. I ona je govorila
tiho, ali bilo je prekasno da spreči skandal. U sali je zavladao muk, a svi prisutni
su se okrenuli prema njima kako bi mogli da vide šta se dešava. „Sramotiš
lorda Hodžiza i mene. Pusti nas da se pridružimo mami.”
„Zar mislite da Vi mene niste osramotili?” pitao je, okrenuvši se prema njoj.
Kolin je primetio da je Elizabet zatvorila oči i da namerava nešto da kaže.
„Mali nesporazum, zar ne?”, upitao je novi umirujući glas. Svi prisutni su
usmerili pažnju na njega, kao i uvek kada je govorio. Vojvoda od Neterbija je
nosio srebrno-sivo odelo, a njegove ruke krasilo je brojno prstenje. U ruci je držao
monokl. Nije bio ni visok ni krupan čovek, a Kolin ga nikada nije video
uznemirenog. Jednom je čuo kako ga neki gospodin opisuje kao čoveka koji je
previše lenj da izađe iz sopstvene senke. Ali njegova pojava je bila veoma
upečatljiva.
Svi su se okrenuli prema njemu.
„Lorde Hodžize, moram da priznam da sam i ja mislio da nameravate da
prisvojite lejdi Overfild za sledeći set, a upravo sam nameravao da je zamolim da
ga pleše sa mnom.”
Zbunjeno je zurila u njega. „Tako je, Ejveri”, složila se.
„Naravno, odmah sam shvatio da grešim. Ti si samo završavala svoj razgovor
sa lordom Hodžizom.”
„Neterbi...”, Kolin se oglasio.
„Moja verenica...” ubacio se Kodar.

~ 85 ~
 „Tako je”, složila se Elizabet. „I...”
Svi su govorili u isto vreme.
Vojvoda je približio monokl svom oku. Svetlost sveća je obasjala dragulje na
monoklu.
„Lizi?” I Aleksander se pojavio na podijumu. „Šta...?”
„Lorde Hodžize, verujem da Njena visost očekuje da joj se pridružite u
sledećem setu”, rekao je vojvoda. „Elizabet, ser Džefri, hajde da preskočimo
sledeći set i popijemo čašu vina u jednom od salona. Ples ume da bude veoma
zamoran, zar ne? Riverdejle, hoćete li nam se ti i gospoda Vestkot pridružiti?”
I tako je sprečio da situacija postane još gora. Čak ni Neterbi nije bio
čudotvorac. Ništa nije moglo da izbriše ono što su videli i čuli. Ništa nije moglo
da spreči tračeve koji će uslediti. Da li je tokom valcera osramotio sebe i Elizabet?
Iako je bio ubeđen da je on kriv za sve, setio se Elizabetinih reči da ljudi
uglavnom krive sebe za loše stvari koje se dešavaju čak i kada znaju da su nevini.
Nijedno od njih nije učinilo ništa što bi moglo da opravda Kodarov katastrofalni
ispad.
Kolin se okrenuo kada je Elizabet uzela brata za ruku. Kodar je krenuo za
njom, dok se Neterbi približio zapanjenoj gospođi Vestkot i poveo je u istom
pravcu. Poželeo je da propadne u zemlju od sramote. Nisu ga pozvali da pođe
sa njima, a pretpostavio je da ga je Neterbi namerno izostavio. Želeo je da udari
Kodara. Kako se usudio da ponizi Elizabet u javnosti?
Nakon što se okrenuo, ispred njega se našla nasmejana vojvotkinja.
„Volela bih da je i sledeći set valcer”, rekla je Ana, uzevši ga podruku.
„Odlično plešete valcer, lorde Hodžize.”
Polako ga je odvela sa mesta na kojem je stajao i razgovor u dvorani se
ponovo nastavio. Kolin se osmehnuo.
„Vojvoda me je obavestio da ću sledeći set plesati sa Vama”, rekao je. „Da li
će Vam smetati ako ga preskočimo?”
„Da biste mogli da pobegnete glavom bez obzira?” rekla je. „Naravno da
hoće, lorde Hodžize. Osim ako već niste rezervisali set za nekog drugog. Ser
Džefri Kodar je užasno osramotio Elizabet. Ne znam šta ga je snašlo. To ne liči
na njega. Možda je ljubomoran? Veoma ste zgodni, a i mlađi ste od njega.” Nežno
ga je posmatrala. „Hajde, pridružite mi se! Ne nameravam da budem ukras na
sopstvenom balu.”
Plesao je sa njom. Bila je to jedna od najtežih stvari koju je ikada uradio,
svestan činjenice da su svi pogledi usmereni prema njemu. Znao je da ni
vojvotkinji nije lako. Ovo je bila njena kuća i njen bal. Njen suprug je pokušao da
izbegne mogući skandal, a to je bilo nemoguće. Niko od njih se nije ponovo
pojavio.

~ 86 ~
 Šta je to učinio? Da li je bio barem delimično kriv? Kako je mogao da popravi
situaciju? Da li bi trebalo da nastavi da pleše i da se osmehuje? Da li bi trebalo da
ode? Ali još uvek nije plesao sa gospođicom Eglington, iako joj je obećao, kada ju
je jutros sreo u Oksford ulici. Da li će ona želeti da pleše sa njim? Da li bi Ros to
želeo? Drugi valcer je bio rezervisan za gospođicu Danmor. Da li njena majka i
dalje želi da on ispuni svoje obećanje? Da li bi gospođica Danmor to želela?
Ovo je zaista ličilo na košmar.
I bilo je zaista nepravedno prema Elizabet. Za nekoliko nedelja je trebalo da
se uda za Kodara. Toliko se nadala tome. Kakav će biti njen brak? Da li će biti
bolji od prvog braka? Da li će biti gore? Ako je čovek tako lako gubio strpljenje i
ponizio je u javnosti, ko zna na šta je sve sposoban.
Ali to nije bio njegov problem.
Međutim, ipak ga je pogodilo. On je bio kriv zbog scene koja će se
prepričavati po salonima u narednih nekoliko dana. A tračevi su već kružili. Bilo
je očigledno. Svi su izbegavali da ga pogledaju.
Nije obraćao pažnju na svoje korake, kao ni na partnericu.
„Hvala Vam, lorde Hodžize”, rekla je vojvotkinja nakon što se ples završio.
Povela ga je u pravcu njegove sestre koja je takođe plesala.
Kolin je netremice posmatrao svoju visoku, lepu i elegantnu sestru. Međutim,
kada joj se približio, primetio je ljubičasti beleg na levoj strani njenog lica.
Uglavnom nije primećivao taj beleg, kao i svi ostali koji su je voleli. Pogledao bi
je i video bi samo Ren. Ali sada se zapitao da li je i dalje morala da skuplja
hrabrost kada bi napuštala svoj dom kako bi se srela sa ljudima koji bi mogli da
je posmatraju i izbegavaju je.
Zaista je užasno kada se čovek oseća upadljivo.
„Da li treba da ostanem?”, pitao je sestru kada je vojvotkinja otišla.
„Nažalost, moraš”, rekla je uzevši ga podruku. „Kao i ja. Hajdemo do stolova
sa osveženjem.”
„Da li sam ja kriv? Da li sam je osramotio? Da li sam je ponizio?”
„Naravno da nisi”, uverila ga je. „Iako nisam videla šta se dogodilo. Plesala
sam sa Aleksom. Ali Elizabet je večeras u centru pažnje. Ovo je njen bal i bilo bi
čudno da svi pogledi nisu uprti u nju. Ana i ja smo je nagovorile da obuče
ovu haljinu jer skreće pažnju na njenu lepotu. Ali sada se pitam da li bi trebalo da
se uda za ser Džefrija? Moram da priznam da sam zabrinuta otkako sam ga
upoznala. Tačnije, razočarana, jer deluje previše staloženo, ozbiljno i dosadno.
Razumem zašto ga je Elizabet odabrala, ali možda je trebalo da odabere nekoga
ko je vedar, veseo ili duhovit? Nekoga sa kime će moći da ispolji vedrinu koji
nosi u sebi, iako je ne pokazuje često. Kada je rekla da će joj miran život najviše
odgovarati, pomislila sam da zavarava samu sebe. Naravno, ona zna šta će je
usrećiti, ali... Šta će biti sada, Koline? Kako se usudio da ti se tako obrati u
javnosti?”
~ 87 ~
 Uzeo je dve čaše sa poslužavnika i pružio joj jednu.
„Ne znam”, rekao je, osetivši još veću uznemirenost zbog sestrinih reči. „Ali
da se Neterbi nije umešao, verujem da bih udario Kodara. Znam da zvuči
nepromišljeno, ali optužio je Elizabet da ga je osramotila. Zašto? Zato što se
smejala dok je plesala sa mnom? Zato što je uživala?”
„Drago mi je što je Ejveri stigao na vreme”, rekla je.
Kolin je primetio da su gosti nastavili sa plesom, ali vojvoda od Neterbija,
Kodar i Vestkotovi još uvek se nisu pojavili. Međutim, primetio je da njegov
prijatelj Ros pleše sa gospođicom Eglington.
„Šta li se dešava tamo, Ren?”, pitao ju je. „Da li bi trebalo da odem i
proverim? Da se izvinim? Ali kome? Znam da ne bi trebalo da se izvinim Kodaru,
ali ako će se Elizabet osećati bolje, ja...”
Primetio je Neterbija koji je upravo ušao u plesnu dvoranu. Osvrnuo se oko
sebe, a potom se pridružio gostima koji nisu plesali. Aleksander se pojavio
nekoliko trenutaka kasnije. Primetio je Kolina i Ren i zaputio se ka stolovima sa
osveženjem, veselo se osmehujući.
Gospođa Vestkot, Elizabet i Kodar se nisu pojavili.
Ejveri ih je proveo pored salona koji je bio otvoren za goste. Smestili su se u
biblioteci. Lakeji su požurili da zapale sveće, zatvorivši vrata za sobom kada su
odlazili.
Ejveri je gospođi Vestkot ponudio jednu od udobnih kožnih stolica pored
kamina, a potom se smestio u ugao, kao da želi da se udalji od sukoba koji je bio
na pomolu. Aleksander je stajao pored kamina, a Elizabet je odbila da sedne na
stolicu naspram gospođe Vestkot. Ser Džefri je stajao na sredini prostorije.
Podigao je ruku pre nego što su ostali uspeli da progovore.
„Voleo bih da kažem nešto”, rekao je. „Tiče se Elizabet, ali drago mi je što
ćete i vi to čuti. Znam da su gospođa Vestkot i Riverdejl zabrinuti, a Neterbi i
vojvotkinja su bili veoma ljubazni dopustivši nam da ovde organizujemo
proslavu naše veridbe.”
Zastao je, iako ga niko nije prekinuo ili ponudio da ostane sam sa Elizabet.
„Veoma mi je žao”, rekao je. „Bio sam zabrinut šta će ljudi pomisliti i nisam
shvatio da sam preglasan i da gosti mogu da me čuju.”
„Lord Hodžiz Vas je zamolio da budete tiši, ali niste ga poslušali.”
„Bio sam uzrujan, gospođo”, rekao je. „Sve u svemu, veoma mi je žao.”
Okrenuo se prema Elizabet, namršteno je posmatrajući. „Molim te da mi
oprostiš.”
„Da li postoji dobar razlog zbog kojeg bi trebalo da Vam oprosti?” pitao je
Aleksander, nakon što Elizabet nije ništa odgovorila.
Ser Džefri je protrljao čelo, kao da pokušava da ukloni nabore između obrva.
„Nijedan”, rekao je. „Oduvek sam te duboko poštovao, Elizabet. Prošle godine

~ 88 ~
sam se nadao da ćeš nagraditi moje strpljenje. Bio sam veoma razočaran kada si
odbila moju ponudu, ali ohrabrilo me je tvoje oklevanje kada sam te pitao da li je
to tvoj konačan odgovor. Ove godine si prihvatila moju ponudu, a ja sam bio
presrećan zbog saznanja da ćeš konačno biti moja. Moja supruga. Moje blago. Ali
ne mogu da dočekam taj trenutak. Samo sam pokušao da zaštitim ono što je moje,
pre nego što sam dobio pravo na to. Međutim, uvredio sam vašu porodicu
i napravio sam problem. Uveravam vas da se to više nikada neće ponoviti, čak i
nakon što se venčamo. Nikada vas više neću izložiti javnoj sramoti.”
„Dakle, to ćete činiti samo kad budete sami?” Ejveri se umešao.
Ser Džefri se okrenuo ka njemu. „Niste me razumeli, Neterbi”, rekao je. „Ja
sam pošten čovek. U svakom trenutku se trudim da se ponašam primereno.
Priznajem da mi to ponekad ne polazi za rukom. Želeo bih da se izvinim
svima vama. Neterbi, izvinite što sam napravio scenu u Vašoj kući. Gospodo
Vestkot, izvinite što sam uznemirio Vašu ćerku. Elizabet, izvini što sam te optužio
da se ponašaš neprimereno dok si plesala sa lordom Hodžizom.” Okrenuo se
prema njoj. „Molim te, oprosti mi. Ako želiš, izviniću se lordu Hodžizu, budući
da je brat lejdi Riverdejl. A ako želite, mogu da se izvinim i gostima u dvorani.”
Stajao je na sredini prostorije, držeći ruke iza leda. I dalje je bio namrgođen.
Činilo se da je završio sa svojim izlaganjem.
„Baš lepo od Vas, gospodine Kodare”, rekao je Ejveri, ali niko nije mogao da
proceni da li zaista misli ozbiljno.
„Javno izvinjenje bi samo pogoršalo situaciju”, rekla je Elizabetina majka.
„Izazvalo bi dodatnu neprijatnost i podstaklo tračeve. Trebalo bi da se vratite na
bal sa osmehom i nastavite da uživate u njemu kao da se ovaj užasan incident nije
dogodio. Lizi, da li možeš da se vratiš na bal?” Činilo se da niko nije zadovoljan
njenim predlogom.
„Elizabet?” Ser Džefri je zakoračio ka njoj, ispruživši ruku.
„Neću se vratiti u balsku dvoranu”, rekla je. „Ejveri, žao mi je što smo
upropastili tvoj bal.”
„Ne brini, rođako”, rekao je, odmahnuvši rukom. „Naš bal će biti glavna tema
ove sezone. To bi svaki domaćin poželeo. Niko neće moći da nas nadmaši.”
Ovoga puta nije bio ironičan.
„Elizabet...” Ser Džefri joj se obratio.
„Neće biti veridbe, kao ni venčanja”, rekla je.
„Elizabet?” Spustio je ruku. Izgledao je kao da ga je neko upravo ošamario.
„Zbog jedne beznačajne greške? Zar bi uništila i bal i veridbu, kao i planove za
venčanje zbog jedne greške?”
Bila je previše umorna da bi se upuštala u rasprave. Nije želela da razgovara.
Rekla je samo jednu reč.
„Da.”

~ 89 ~
 „Kako se usuđujete da pretpostavite da je moja sestra odgovorna za večerašnji
skandal?” pitao je Aleksander.
Ser Džefri je prestao da se mršti. Zanemario je Aleksandrovo pitanje.
„Prevario sam se u vezi sa tobom, Elizabet”, rekao je. „Mislio sam da si u tim
godinama davno ostavila po strani svoj neozbiljan karakter koji je naterao tvog
prvog muža da se propije i da si dostigla stepen zrelosti koji se očekuje od starije
žene.”
Elizabet nije videla kada se Aleksander pomerio, ali uspela je da vidi kako je
oborio ser Džefrija jednim udarcem.
Začuo se prigušeni vrisak gospode Vestkot.
„Bravo, Riverdejle”, rekao je tiho Ejveri.
Elizabet se nije ni pomerila.
Srećom, nije bilo mnogo nameštaja i ser Džefri nije mogao da se povredi.
Nekoliko trenutaka je ležao na tepihu, ali nije bio u nesvesti. Protrljao je bradu
rukom i nespretno se podigao na noge, ignorišući ruku koju mu je
Aleksander pružio da mu pomogne. Odmahnuo je glavom kako bi mu stavio do
znanja da mu nije potrebna njegova pomoć.
„Želiš da uživaš, Riverdejle?” upitao je ukočeno.
„Već sam uživao”, odgovorio je Aleksander. „Šteta što ovo nije moja kuća.
Još više bih uživao kada bih mogao da te zamolim da izađeš.”
„To zadovoljstvo pripada meni”, rekao je Ejveri, ustavši sa stolice. „Ali ne bi
bilo pristojno ispratiti gosta bez njegovog šešira, kaputa i kočije.”
Približio se vratima, zaobilazeći Elizabet, koja nije mogla da se pomeri,
naredivši slugi da pozove ser Džefrijevu kočiju. Ser Džefri je prošao pored
Elizabet ni ne pogledavši je i pridružio se Ejveriju u hodniku.
Ejveri je zatvorio vrata.
„Trebalo bi da vam se izvinim”, rekao je Aleksander. „Nije trebalo da ga
udarim u vašem prisustvu, niti u Neterbijevoj biblioteci.”
„Žao mi je samo što si ga udario pre mene”, rekao je Neterbi.
Gospođa Vestkot je zagrlila svoju ćerku. „Oh, Lizi, tako mi je drago što nisi
prihvatila njegovo izvinjenje. Sirota moja devojčica.”
Elizabet nije bila u stanju da razmišlja. Od trenutka kada je čula Džefrijev glas
iza sebe nakon završetka valcera, znala je samo jedno: ipak neće moći da se uda
za njega. Nije se predomislila ni nakon što joj se izvinio.
Do sutra će već svi znati da je njena veridba okončana na samom početku, na
njenom vereničkom balu. Verovatno su gosti već shvatili šta će uslediti.
Osramotila je Anu i Ejverija, koji su bili ljubazni da joj ustupe svoj dom. Kao
i svoju majku, Aleksa i Ren, koje je mnogo volela.
Ali i Kolina.

~ 90 ~
 Do sada je uspevala da ne misli na njega.
Ovog proleća je odlučio da pronađe buduću suprugu kako bio mogao da
započne sa svojim novim životom, koji je planirao još od Božića. Skoro svi
pripadnici visokog društva su prisustvovali ovom debaklu. Pitala se kako će
kružiti glasine u modernim salonima, kao i šta su ljudi videli i čuli, i da li je sve
to istina. Iako nije bio kriv, postojala je mogućnost da stekne reputaciju
bezdušnog srcolomca koji rastura tuđe veridbe.
Možda su njihovi pokreti i osmesi bili pomalo neprimereni, ali zašto bi to bilo
pogrešno? Oni su samo iskreno razgovarali, zagrljeni i propustili su kraj seta.
Nije mogla da se seti o čemu su razgovarali. Ali kako bi drugi mogli da
protumače njihovu bliskost? Da li će je svi smatrati starijom ženom koja se
poigrava sa mladićevim osećanjima? Ili će njega smatrati mladićem koji
namerno provocira starijeg muškarca, udvarajući se njegovoj verenici? Da li će
neko pripisati njegovo ponašanje činjenici da mu je lejdi Hodžiz majka? Da li će
neko pomisliti da je zbog nje Dezmond počeo da pije i prerano napustio ovaj svet?
Džefri je tako mislio tokom svih ovih godina.
„Dobro sam, mama”, rekla je. „Ejveri, mnogo mi je žao zbog svega.”
„Samo trenutak.” Prislonio je monokl na bradu i pogledao prema gore. „Zbog
čega mi se izvinjavaš, Elizabet? Nisi uradila ništa loše i ne želim da slušam
priznavanje izmišljenih nedela.”
„Mama, da li sam se ponašala neprimereno?”
„Naravno da ne, Lizi”, uverila ju je majka. „Svi znaju da ste ti i lord Hodžiz
veoma bliski. On je Renin brat i jedina porodica koju ima otkad su joj tetka i teča
preminuli. Nisi uradila ništa loše.”
„Trebalo bi da se vratimo na bal”, rekao je Aleks. „Mama je u pravu, Lizi.
Nisi kriva ni za šta. Kao ni Kolin.”
„Ne želim da se vratim tamo”, rekla je. „Žao mi je, Ejveri.”
„Odvešću te kući, Lizi”, rekla je gospoda Vestkot, ponašajući se prema
Elizabet kao da je dete.
„Pridružiću se svojim gostima”, rekao je Ejveri, „i ponašaću se kao da se ništa
nije dogodilo. Jer to se ne tiče nikoga osim najuže porodice. Riverdejle, da li ćeš
se vratiti sa mnom u zmijsko leglo?”
„Prvo moram da ispratim mamu i Lizi”, rekao je.
Međutim, gospođa Vestkot je zahtevala od njega da se vrati u dvoranu čim je
pozvao kočiju. „Ren će biti zabrinuta”, rekla je. „Idi kod nje, Alekse.
Pretpostavljam da je lord Hodžiz još uvek sa njom. Uveri ga da ništa od ovoga
nije njegova krivica i da ne srne da preuzme krivicu.”
Kočija je napokon stigla, a one se smestile unutra.
„Lizi”, rekla je majka, uzevši je za ruku.

~ 91 ~
 „Mama, nisam spremna da razgovaram”, rekla je Elizabet, naslonivši glavu
na sedište. Zatvorila je oči. „Izvini.”
Majka je čvrsto stezala njenu ruku.
Elizabet je osetila nalet razočaranja. Veridba je okončana. Neće biti venčanja,
niti će imati brak i sopstveni dom. Pa čak ni decu. Nije želela da se ponovo uda.
Kako bi uopšte mogla da želi tako nešto? Prvo je odabrala Dezmonda, koji je
umesto nje odabrao alkohol. A onda se odlučila na brak sa Džefrijem zbog
njegovog staloženog karaktera, a na kraju se ispostavilo da je on posesivan i
ljubomoran čovek.
Setila se njegovih reči. Moje blago.
Smatrao ju je svojim vlasništvom.
Ipak nije mogla nikome da veruje.
Čak ni samoj sebi.
Usamljenost se obrušila na nju, ne dozvolivši joj da dođe do daha.

~ 92 ~
 XII

Kolinu se činilo da se veče nikada neće završiti.

Međutim, odlučio je da ostane, ljubazno se osmehujući gostima. Odgovarao
je na pitanja. Govorio je gostima da je lejdi Overfild imala glavobolju i otišla kući
sa majkom, kao i da ne zna gde je ser Džefri Kodar.
Plesao je, ali ne sa gospođicom Medson. Kada je otišao da je zamoli za
ples, njena starija sestra ga je obavestila da će gospođica Medson biti zauzeta do
kraja večeri. Na osnovu njenog tona, Kolin je shvatio da će verovatno biti zauzeta
do kraja sezone. Plesao je sa gospođicom Eglington nakon što mu je Ros
Parmiter to odobrio. Bila je izuzetno ćutljiva tokom plesa, premda ga je na
trenutak pogledala, a njen pogled mu je govorio da mu ne veruje ni reč. Na kraju
plesa joj se zahvalio. Plesao je i sa gospođicom Danmor. Njena majka mu je
ljubazno klimnula glavom kada je otišao da je zamoli za ples, iako se potajno
nadao da će ga odbiti.
„Lorde Hodžize, bili ste veoma ljubazni kada ste odlučili da plešete sa zaovom
lejdi Riverdejl. Nadam se da je zadovoljna. Zaista je neprimereno što Vas je ser
Džefri Kodar uvukao u tu vulgarnu scenu, koja se Vas nije ticala, kao
ni Riverdejla i Neterbija. Međutim, lejdi Overfild je toliko žarko želela da se uda,
da je morala da prihvati njegovu ponudu. Ukoliko neko u mom prisustvu bude
barem pokušao da nagovesti da ste se ponašali neadekvatno, budite sigurni da ću
uveriti tu osobu da greši. A sada idite da plešete, inače ćete propustiti početak
valcera.”
Činilo se da je Lidija Danmor bila presrećna zbog njihovog plesa. Bila je
rumena i nasmejana i nije pominjala njegov ples sa Elizabet. Bila je vitka i
lakonoga i sledila ga je bez greške. Činilo se da je postala još lepša, nego što je
bila na svom debitantskom balu. Blistala je od sreće dok je razgovarala sa njim.
Ali on nije mogao da joj se divi, a kamoli da se zaljubi u nju. Razmišljao je o
drugim stvarima.
Elizabetina veridba je okončana. Nije mu bilo žao, jer mu se Kodar nikada
nije dopadao. Ali zapitao se šta će biti sa njom? Sigurno će biti predmet tračeva.
Imala je trideset i pet godina i sve što je želela bilo je da uživa u braku
sa dostojanstvenim gospodinom. To nije bilo nemoguće. Ali njeni snovi su sada
bili uništeni.
Međutim, lejdi Overfild je toliko žarko želela da se uda, da je morala da
prihvati njegovu ponudu.
~ 93 ~
 Da li bi zaista mogao da trpi lejdi Danmor kao svoju taštu?
Kada se bal završio, otišao je kući, praćen osećajem krivice koji ga je izjedao,
iako je u poslednjih nekoliko sati pokušavao da ubedi sebe da nije kriv. Znao je
da ga Kodar ne voli i da mu nije bilo drago što je Elizabet plesala sa njim. Gde je
pogrešio? Plesao je sa njom, kao i na zabavi povodom Dana darova. Smejali su se
i uživali. A onda su se zaneli u razgovoru, ostavši na plesnom podijumu nakon što
se ples završio. Nije mogao da se seti o čemu su uopšte razgovarali.
Pitao se kako se ona oseća. Znao je da ne spava. Život je zaista bio
nepravedan. Izgledala je presrećno. Bila je to njena noć. I nije učinila ništa loše.
Znao je da će se večerašnji tračevi sutra pretvoriti u pravi skandal. A tračevi
su uglavnom podrazumevali preterivanje, a ponekad i potpuno izmenjivanje
događaja.
Poželeo je da može da provede jutro kod kuće. Želeo je da se sakrije.
Međutim, znao je da će mu, ako se sada sakrije, kasnije biti teško da se pojavi
ponovo. A tračevi će svakako stići do njega putem njegovog osoblja, prijatelja ili
novina. Drugim rečima, nije mogao da se sakrije.
Otišao je kod Vajta, koji se nalazio u blizini njegove kuće, i tamo se sreo sa
vojvodom od Neterbija i lordom Molenorom. Srećom, barem neće biti sam.
Muškarci okupljeni u čitaonici bili su zaokupljeni razgovorom, razmenjivali
vesti i stavove. Mogao je da ih čuje iz susedne prostorije.
„Srećom, uspeo sam da pobegnem”, čuo je nekoga kako govori.
„Imate moju podršku”, rekao je drugi muškarac.
„Zar su se stvarno grlili na plesnom podijumu nakon što se ples završio?”,
pitao je treći muškarac. „Ser Džefri, sigurno nisu bili toliko nepristojni.”
Kolin je pokušavao da prati razgovor, dok su lord Molenor i vojvoda od
Neterbija stajali pored njega.
„To je živa istina”, rekao je ser Džefri Kodar. „Overfild mi je uvek govorio
da je ona drolja, ali nikada mu nisam verovao. A trebalo je. Isto tako, trebalo je
da udarim onog žutokljunca, premda mi je on učinio uslugu. Za tri nedelje bih
oženio tu ženu. Ne mogu ni da pomislim na to.”
„Ne biste mogli da živite sa...” neko je dodao nakon što je Kolin prestao da
sluša.
Vojvoda od Neterbija se približio vratima prostorije. Kao i obično, bio je
nadmen i u ruci je držao svoj monokl. Kolin je spustio ruku na Neterbijevo rame
i stao pored njega. Kada ih je Kodar primetio, podigao je obrve.
„Kad smo već kod toga”, rekao je Kodar.
Grupa muškaraca ih je bez reči posmatrala.
„Sada ćeš se izviniti”, rekao je Kolin tiho, ne želeći da ometa muškarce u
čitaonici, iako nijedan nije čitao. „Za sve laži koje si izneo o meni i dami i našem
ponašanju tokom valcera. Naravno, i zbog činjenice da si uvredio damu.”

~ 94 ~
 „Hodžize, da li si joj ti otac ili brat?”, pitao ga je Kodar.
„Ja sam brat njene snahe”, rekao je, „ali sam, pre svega, džentlmen.”
Začuo se kolektivni uzdah svih prisutnih muškaraca.
„Hoćeš da kažeš da ja nisam?”, pitao je Kodar.
„Potrudiću se da budem malo jasniji”, rekao je Kolin. „Ti nisi džentlmen. A
sada ćeš se izviniti.”
„Ili?” Kodar ga je ponovo pogledao podigavši obrve.
„Ili će ova gospoda proširiti vest da nisi jedan od njih”, odgovorio je Kolin.
„I zamoliću te da odabereš svog svedoka.”
Okupljeni su ponovo uzdahnuli.
Kodar je zurio u njega. Odjednom je pocrveneo. „Ja nisam nasilan čovek”,
rekao je.
„Postoji jednostavan način da se izbegne nasilje”, rekao je Kolin.
Nastala je duga tišina tokom koje su se dvojica džentlmena nakašljali.
„Ali zaista je izgledalo kao zagrljaj”, rekao je Kodar.
„To nije bio zagrljaj”, rekao je Kolin odsečno.
„Onda se izvinjavam”, kazao je Kodar. „Iako smatram da nisam jedini koji je
to video.”
Kolin nije ništa rekao. Pitao se da li vojvoda od Neterbija i lord Molenor stoje
iza njega. Nije se okrenuo da proveri.
Ponovo je usledila neprijatna tišina, praćena veselim glasovima novopridošlih
gostiju iza vrata.
„Overfild je rekao da je drolja”, kazao je Kodar. „Ja sam samo ponovio
njegove reči. A on više nije živ.”
Kolin je i dalje čekao.
„Ja je nikada nisam tako nazvao”, dodao je Kodar. „Ova gospoda su mi
svedoci da nisam. Ako sam rekao...”
Zaćutao je, ali niko ga nije podržao.
„Žao mi je ako su moje reči ukazivale na to”, rekao je ljubazno.
„Lejdi Overfild je plesala sa mnom jer sam je zamolio za ples u prisustvu
njene majke i drugih rođaka”, rekao je Kolin. „Razgovarali smo prilikom plesa i
nismo se povukli zajedno sa ostalim parovima jer nismo završili razgovor. Da li
su to istinite činjenice?”
„Mislim da...”
Kolin je podigao ruku kako bi ga prekinuo. „Da li su to istinite činjenice?”
ponovio je.
„Pretpostavljam”, rekao je Kodar.
„Pretpostavljaš?”

~ 95 ~
 „Jesu”, složio se Kodar, „ali...”
„Šta?”
„Ništa. Mislim da ljudi u ovoj sobi pokušavaju da čitaju.”
„Siguran sam da jedva čekaju da napuste klub kako bi preneli detalje našeg
razgovora”, rekao je Kolin. „Vesti se brzo šire. Ako ponovo budem čuo da si širio
neistine o prošloj večeri, ili o lejdi Overfild, budi siguran da ću te pronaći.
I sledeći put ti neću pružiti priliku da se izviniš. Savetujem ti da na neko vreme
napustiš grad. Neću insistirati na tome, ali voleo bih da me izbegavaš u narednih
nekoliko meseci. Ne bih voleo ni da se lejdi Overfild sretne sa tobom.”
Okrenuo se da izađe iz sobe. Lord Molenor je stajao na vratima, klimnuvši
glavom u znak odobravanja. Neterbi je sedeo na stolici pored vrata, izgledajući
kao da mu je dosadno. Ustao je i krenuo za Kolinom.
„Nadao sam se da me nećeš imenovati za svedoka”, rekao je Neterbi. „Ne bih
znao šta da obučem za takvu priliku.”
„Bravo!” Oglasio se i lord Molenor, potapšavši Kolina po ramenu. „Sirota
Elizabet. Uspela je da se spasi, ali verujem da je veoma razočarana. Mildred se
jutros sastala sa svojim sestrama. Kovale su zaveru. Uvek se držim po strani
kada žene prave planove. Hajdemo da doručkujemo. Ogladneo sam dok sam
slušao tebe i Kodara. Neterbi, hoćeš li nam se pridružiti?”
Kolin ih je pratio do trpezarije, iako nije bio gladan. „Kodar je kukavica.
Duplo je teži od mene, a imao bi pravo i da bira oružje.”
„Ali nije nasilan čovek”, rekao je vojvoda od Neterbija.

Porodica Vestkot je učinila ono što joj je najbolje polazilo za rukom. Držali
su se zajedno u teškim trenucima. Okupili su se kako bi pružili utehu, razmotrili
problem i pronašli praktično rešenje. Okupljanje se održalo u vili Vestkot
u popodnevnim časovima.
Elizabet je shvatila da je to bilo sasvim očekivano. Bilo je prekasno da
pobegne u svoju sobu. Međutim, svakako to ne bi učinila. To bi bilo veoma
nezahvalno. I nepristojno. Dobro je znala da bi i ona sama priskočila u pomoć
nekom drugom članu porodice koji bi se našao u nevolji.
Kada su stigli, sedela je u fotelji pored kamina. Vatra je bila zapaljena, jer je
dan bio hladan i siv. Bilo je pravo čudo što kiša nije padala. Sedela je tamo već
neko vreme, odbijajući hranu i piće. Ubeđivala je majku i Ren da se oseća dobro
i da nema potrebe da se brinu, jer samo želi da se vrati u Rajdings park. Zaista je
to želela. Tamo je uvek bila srećna. Nije želela da se drugi brinu za nju.
Osećala se prazno. Bila je previše umorna da bi osećala ili razmišljala. Nije
želela da joj smetaju, niti da je sažaljevaju. Nisu joj bili potrebni zabrinuti pogledi.
Samo je želela da bude sama. Kada bi imala snage, stavila bi im to do znanja
i zatvorila se u svoju sobu pre nego što stigne ostatak porodice.

~ 96 ~
 Ali nije imala snage ni za šta. Ona je bila kriva za sve. Dobila je ono što je
zaslužila. Nije trebalo ni da pomišlja na ponovnu udaju. Njen život je bio sasvim
u redu. Sada je sve propalo. Ponovo. Nije smela da prihvati ponudu muškarca kog
ne samo da nije volela, već joj se nije ni dopadao. Džefri Kodar joj je oduvek bio
dosadan. Nije trebalo da pleše sa Kolinom. Trebalo je da prekine taj glupi dogovor
čim se verila. Nije trebalo da se smeje sa njim i dozvoli mu da tako slobodno pleše
sa njom. Nije trebalo da započne taj prokleti razgovor. Još uvek nije mogla da se
seti o čemu su razgovarali. Nije trebalo...
Nije trebalo, nije trebalo, nije trebalo...
Zar je trebalo da se odrekne svega? Ili je postupila ispravno? Samo zato što je
želela. Želela je da vrisne, ali nije imala snage.
Nisu došli samo Vestkotovi. Bili su tu i Radlijevi: ujka Ričard, ujna Lilien,
kao i njeni rođaci Suzan i Sidni, i Suzanin suprug Alvin Kol.
Pre samo nedelju dana svi su bili okupljeni na istom mestu i razgovarali o
tome kako će proslaviti njeno venčanje. Želela je da ih usreći, zbog čega ih je
pustila da prave planove. Nije želela verenički bal, pogotovo ne onaj koji će se
završiti sa katastrofalnim posledicama. Nije želela ni veliko venčanje u Crkvi
svetog Džordža, ali je ipak pristala. Osetila je toplinu porodice i radost. Ali, njena
veridba je bila okončana, i oni su došli da pronađu način kako bi sprečili da je
skandal uništi. Došli su jer im je stalo.
Ona nije imala snage da brine o tome.
Nije razumela zašto su svi mislili da je ono što se dogodilo skandal?
Ona i Kolin nisu učinili ništa loše.
Ali ona je bila punoletan član visokog društva i znala je da tračevi mogu da
unište tuđu reputaciju, čak i kada nisu istiniti. Da li je ser Džefri bio u pravu? Da
li ga je osramotila svojim ponašanjem? Da li je njegov ispad bio opravdan? Sve i
da jeste...
Bila je previše umorna za razmišljanje o krivici.
Samo je želela da se vrati kući, kao i onda kada ju je Dezmond poslednji put
istukao i nakon njenog slučajnog pada niz stepenice. Zar se u njenom životu ništa
nije promenilo? Da li je i dalje stajala u mestu?
„Moramo da preduzmemo nešto”, objavila je rođaka Eugenija, starija grofica
od Riverdejla, nakon što se smestila u fotelju prekoputa Elizabet. „Očigledno je
da Elizabet nije u stanju da odlučuje. Siroto dete, deluje ošamućeno i bledo. A
Altea, Aleksander i Ren su previše uznemireni kako bi razmišljali praktično. Tako
da ćemo mi morati da odlučimo umesto njih.”
„U pravu si mama”, rekla je rođaka Luiza, starija vojvotkinja od Neterbija.
„Pretpostavljam da Elizabet želi da se što pre vrati u Rajdings park. Jesam li u
pravu, Altea? Ali to nije mudra odluka.”
„Ali šta bi trebalo da uradi?”

~ 97 ~
 Elizabet ih nije slušala. Zurila je u vatru dok ju je gospoda Vestkot milovala
po leđima.

Kolin je stigao u vilu Vestkot u toku popodneva, a napolju se spremala oluja.

Sivi oblaci su se nadvili nad gradom, praćeni vetrom koji je bio neobično hladan.
Uskoro će početi kiša.
Pred kućom je zatekao tri kočije, shvativši da su se Vestkotovi okupili. Ako
je ne poseti sada, nikada neće i zauvek će morati da živi sa krivicom iako je znao
da ne bi trebalo da se oseća krivim. Nažalost, nije mogao da utiče na to. Krivica
se često useljavala u srce pogrešnog čoveka, odbijajući da iščezne, čak i kada
osoba u kojoj se nastanila nije bila kriva.
Svi su bili u salonu. Starija grofica je sedela pored kamina, a lejdi Matilda
Vestkot je stajala iznad nje i držala u ruci aromatične soli. Verovatno je želela da
bude u pripravnosti ukoliko se njena majka onesvesti. Lord i lejdi Molenor
su sedeli na dvosedu, a starija vojvotkinja od Neterbija na trosedu, dok su pored
nje bile lejdi Džesika Arčer i Ren.
Vojvotkinja od Neterbija zauzela je mesto na stolici kraj troseda, a vojvoda u
uglu sobe. Aleksander je stajao ispred kamina, a Elizabet je sedela na fotelji
pored. Gospođa Vestkot se smestila na ivicu fotelje i milovala ćerku po leđima.
Među okupljenima su bili i rođaci gospođe Vestkot - njen brat, snaha, sin i ćerka
sa suprugom.
Čim je zakoračio u sobu, Kolin je shvatio da ne pripada tu. Pretpostavljao je
da nikome nije drago što ga vidi, osim možda Ren, koja je odmah ustala i ispružila
ruke kako bi ga zagrlila.
„Koline”, rekla je nakon što ga je uhvatila za ruke. „Baš lepo što si došao.
Vreme je užasno, zar ne?”
„Kiša će početi svakog trenutka”, rekao je, čvrsto stežući Renine ruke.
Elizabet mu je uputila nezainteresovan pogled. Sedela je na fotelji, ruku
sklopljenih u krilu. Bila je odevena jednostavno i uredno. Takva je bila i njena
kosa. Lice joj je bilo bledo, a pogled bezizražajan.
„Žao mi je...” progovorio je, ali su se Vestkotovi odmah pobunili.
„Lorde Hodžize, Vi ste žrtva jučerašnjeg skandala”, rekla je starija
vojvotkinja. „Nemate zbog čega da se izvinjavate.”
„Svi smo se složili oko toga i pre nego što ste Vi došli”, dodala je lejdi
Molenor. „Niste učinili ništa loše.”
„Lepo od Vas što ste došli, lorde Hodžize”, složila se lejdi Matilda. „Znala
sam da ćete doći. Rekla sam im da će lord Hodžiz postupiti ispravno.”
„Niko ti nije protivrečio, Matilda”, oštro je rekla njena majka.
„Pretpostavljam da siroti momak oseća krivicu jer je plesao sa Elizabet. A to je
sasvim normalno na jednom balu. Volela bih da su izmislili valcer dok sam ja bila
devojka.”
~ 98 ~
 „Kodar se užasno poneo prema Elizabet”, rekao je gospodin Radli, Elizabetin
ujak. „Mogu da kažem to i u Lizinom prisustvu, jer je ona raskinula veridbu sa
njim i siguran sam da se slaže sa mnom. A Molenor nam je ispričao šta se
jutros dogodilo u klubu. Svaka čast!”
„Svi se slažemo sa tobom, tata”, potvrdila je Radlijeva ćerka. „Ali sirota Lizi
je povređena. Lorde Hodžize, razgovarali smo o tome šta bi trebalo da učinimo.
Lizi je odlučila da se vrati kući u Kent. Ali svi mislimo da je to najgore moguće
rešenje. Tako bi priznala da je počinila neki neoprostiv prekršaj, a zapravo ni za
šta nije kriva. Bilo bi mnogo bolje da ostane u gradu i ponaša se kao da se ništa
nije dogodilo. Neće biti sama. Svi ćemo biti uz nju.”
„Ali nismo se usaglasili oko rešenja”, rekla je gospođa Vestkot. „Razumem
Lizinu želju da se vrati kući i sigurna sam da je razlog za to slomljeno srce, a ne
skandal, koji nije izazvan njenom krivicom.”
„Sedite ovde, lorde Hodžize”, kazala je vojvotkinja od Neterbija. „Ja ću sesti
pored Ejverija. Ne treba da krivite sebe zbog onoga što se desilo. Vi ste Renin brat
i sasvim je prirodno što ste Vi i Elizabet plesali zajedno tokom njenog vereničkog
bala. Niko normalan ne bi smatrao da ste krivi. Samo ste bili ljubazni.”
„Dođi”, rekla je Ren, pruživši mu ruku.
„Ne”, rekao je. „Hvala Vam. Ne mogu da ostanem. Došao sam da pitam lejdi
Overfild da li želi da prošeta sa mnom. Hoćeš li, Elizabet?”
„Ne bi trebalo da idete. Kiša će početi svakog trenutka”, rekla je lejdi
Molenor.
„Osim toga, duva vetar”, dodala je starija vojvotkinja.
„Morali biste da idete zatvorenom kočijom kako biste mogli da uđete u park”,
rekla je gospođa Radli. „Pretpostavljam da ste došli peške jer niko nije čuo kada
ste stigli.”
„Elizabet, prehladićeš se”, upozorila ju je tetka Matilda. „Možda si se već
prehladila. Izgledaš loše, premda je to normalno, ako uzmemo u obzir trenutnu
situaciju.”
„Lorde Hodžize, Lizi mora da odmori”, ljubazno je rekla njena majka.
„Podrška porodice joj mnogo znači i zahvalna je svima koji su došli zbog nje.
Odvešću je gore.”
„Čini mi se da je pitanje bilo upućeno Lizi” rekao je vojvoda od Neterbija.
Svi su ućutali kako bi čuli šta želi da e.
„A Elizabetina porodica ima pravo da odgovori umesto .je, onda kada ona nije
u mogućnosti da sama odgovori na tanje”, rekla je starija grofica. „Altea, odvedi
je gore.”
„Hvala, lorde Hodžize”, rekla je Elizabet dok je bezizražajno posmatrala
Kolina. „Idem da se presvučeni.”
„Elizabet, zar stvarno misliš da bi trebalo da ideš?”, pobunila lejdi Matilda.

~ 99 ~
 „Dušo...”, gospođa Vestkot je pokušala da se umeša. „Uzmi kišobran”,
posavetovao ju je Aleksander.

~ 100 ~
 XIII

Zaputili su se prema Hajd parku. Elizabet nije prihvatila Kolinovu ruku kada
joj je ponudio. Poželela je da dozvoli porodici da tokom ovog popodneva donosi
odluke o njenom životu, a ona se ušuška u topao i udoban krevet. Kao da je još vek
dete. Ponekad bi to zaista poželela. Ali ona i njena majka u nameravale da se sutra
vrate u Kent, a ona se nadala da ga više nikada neće napustiti. Želela je da Kolinu
da priliku da razgovara sa njom, budući da je bio nepravedno uvučen u ono što se
dogodilo sinoć. Bio je dovoljno pristojan i hrabar da se pojavi u vili Vestkot, iako
je znao da će tamo biti i ostatak njene porodice. Znala je da mu nije lako.
Vetar ih je pratio, probijajući se kroz njih dok su se približavali parku. Njen
otac je često govorio da je to letnji vetar koji je previše lenj da zaobiđe ljude, zbog
čega duva pravo kroz odeću, kožu i kosti, sve dok ne prede na drugu stranu. Svaki
put bi se nasmejala njegovim rečima. Ali danas je bilo drugačije. Dan je bio siv i
tmuran, baš kao i njeno raspoloženje.
Park je bio skoro pust, za razliku od dana kada su sreli kočiju lejdi Hodžiz.
Danas nije bilo pešaka na vidiku; svi posetioci su se vozili zatvorenim kočijama
koje su prolazile glavnim putem. Iako je bilo oblačno, kiša još uvek nije
počela. Skrenuli su sa puta, zaputivši se prema udaljenom drvoredu.
„Elizabet, žao mi je”, rekao je.
„Ne”, prekinula ga je, „nisi uradio ništa loše, Koline. Neću dozvoliti da kriviš
sebe zbog onog što se dogodilo. A ako si zabrinut zbog činjenice da se ipak neću
udati za ser Džefrija, ne bi trebalo da budeš. Imala sam sreće što sam otkrila
važnu istinu o njemu dok smo bili vereni, a ne nakon što smo se venčali. Nije
čovek kakav sam mislila da jeste. Uopšte mi nije žao što ga je Aleks udario.”
Brzo je okrenuo glavu prema njoj. „Voleo bih da sam ja mogao to da uradim,
ali balska dvorana nije prikladno mesto za to. Nisam mogao da podnesem način
na koji te je vređao i ponižavao pred svim tim ljudima.”
„Mogao si da se boriš sa njim u duelu”, rekla je. „Rođak Tomas nam je jutros
ispričao. Drago mi je što do toga nije došlo. Što se tiče onoga što se dogodilo,
najbolje bi bilo da zaboravimo na sve to.” Znala je da niko neće moći da zaboravi.
„Dok smo plesali, setio sam se našeg valcera na zabavi povodom Dana
darova”, rekao je. „Ali nisam smeo da učinim tako nešto na tvom vereničkom
balu. Nisam smeo da te nasmejem dok nas tvoj verenik i ljudi iz visokog
društva posmatraju. Nisam razmišljao o posledicama i kriv sam za to. A da stvar

~ 101 ~
bude još gora, ne mogu da se setim o čemu smo razgovarali. Da li se ti sećaš?
Nisam primetio da se ples završio.”
„Koline, ne smeš da kriviš sebe. Nisi uradio ništa loše. Kao ni ja. Ser Džefri
je kriv. Balovi služe za uživanje, a mi smo upravo to i činili. Samo smo
razgovarali. Čitav incident je rešen u Ejverijevoj biblioteci. Raskinula sam
veridbu, Aleks ga je udario kada je postao nepristojan, a Ejveri ga je izbacio iz
kuće, premda nije bio nasilan. Moglo bi se reći da je ser Džefri sam otišao. Sutra
će u novinama biti objavljeno ono što svi već ionako znaju. Mama i Ren su
obavestile sve goste da je venčanje otkazano i nas dve ćemo se vratiti u
Rajdings park. I tu će se sve završiti. Nadam se da ovo neće imati negativne
posledice za tebe. Muškarcima i ženama se obično sudi po različitim standardima.
Mislim da si sada još poželjniji neženja u visokom društvu, ako je to uopšte
moguće.”
Neko vreme su koračali u tišini, praćeni hučanjem vetra. Dan nije bio prijatan,
ali je njoj prijao boravak u prirodi i šetnja. Iako je osećala grizu savesti, shvatila
je da joj prija što je barem nakratko uspela da pobegne od porodice, čak i od Ren,
Aleksa i svoje majke.
Međutim, shvatila je da je ovo oproštaj od Kolina. Znala je da će biti još
porodičnih okupljanja zbog kojih će morati da napusti Rajdings, ali bila je uverena
da ga više neće viđati toliko često. Nikada više neće plesati valcer sa njim, a
ova besmislena pomisao ju je ostavila bez daha.
„Nisu svi muškarci kao Kodar”, rekao je. „Ili kao tvoj prvi muž.”
Okrenula se prema njemu kako bi ga je pogledala. „Da li želiš da kažeš da bi
trebalo da pokušam ponovo?”, pitala ga je. „Znam da nisu svi muškarci zlikovci.
Niti svi muževi. Aleks, Ejveri, moj ujak Ričard, Džoel Kaningem i Alvin Kol su
dokazali suprotno. Problem je u muškarcima koje ja biram. Bila sam sigurna da
je Dezmond čovek za mene. Volela sam ga svim srcem. Ali on je bio slab i
bolestan i nešto u njemu me je mrzelo, a ta mržnja se kasnije pretvorila u
zlobu. Nakon svih ovih godina bila sam sigurna da je Džefri čovek za mene jer je
snažan i stabilan, odan i strpljiv i još mnogo toga. Ali on je posesivan i autokratski
ljubomoran i nešto u njemu me je mrzelo, jer sam odabrala Dezmonda umesto
njega. Čak je smatrao da se Dezmond propio zbog mene.”
„Ako je stvarno to rekao, onda je zaista zaslužio udarac koji je dobio”, rekao
je.
„Ne verujem ni samoj sebi”, rekla mu je. „Očigledno ne znam da procenim
čoveka. Sigurna sam da ima nešto u meni zbog čega me muškarci mrze.”
„Ja te ne mrzim”, rekao je oštro. Shvatila je da su prestali da hodaju. „Draga
si mi, poštujem te i divim ti se.”
„Zvučim kao da se samosažaljevam, zar ne?”, rekla je, žalosno se
osmehnuvši. Činilo mu se da se dugo nije nasmejala. „Ali hvala ti, Koline. Stvarno

~ 102 ~
si divan! Drago mi je što si došao, iako znam da ti nije bilo lako da se pojaviš i
zatražiš da razgovaraš sa mnom. Cenim to.”
Lagano se okrenuo kako bi otvorio veliki crni kišobran koji je uzeo iz
hodnika. Elizabet je primetila da je počela kiša. Podigao je kišobran, ali i dalje su
stajali u mestu.
„Da li mi veruješ?”, pitao je.
„Naravno da ti verujem.” Ponovo se osmehnula. „Ali ne nameravam da se
udam za tebe.”
„Možda bi mogla da razmisliš o tome kada bih te zaprosio”, rekao je.
Shvatila je o čemu se radi. Delovala je zaprepašćeno. Sada joj je bilo jasno
zašto je došao i pozvao je u šetnju. Uzela ga je za ruku i približila mu se.
„Zbog onoga što se sinoć dogodilo? Osećaš se dužnim da me zaprosiš, jer se
plašiš da si me ugrozio? Ne, Koline. Ali hvala ti na ponudi.”
„Zato što ti je potreban neko kome možeš da veruješ i mislim da sam ja taj
čovek”, rekao je. „Oboje znamo da nisam snažan i stabilan. Tačno je da imam
probleme koje moram da rešim, da otkrijem svoj identitet, izgradim svoju
budućnost putem neminovnih promena i još mnogo toga. Znam da nikada ne bi
razmišljala o tome da se udaš za mene, ali, kako si i sama rekla, do sada nisi imala
sreće sa svojim izborima. Ali možeš da mi veruješ i mogu ti ponuditi ugled i
sigurnost. Nikada te ne bih izneverio. I uvek bih brinuo o tebi. Tačnije, vek bih se
brinuo za tebe. Nikada se ne bih ponašao kao da si moje vlasništvo bez obzira što
država i crkva tvrde suprotno, vek bih te poštovao i radovao se tvome društvu. Da
li ćeš i verovati? Da li ćeš se udati za mene?”
Elizabet je trepnula nekoliko puta. Da nisu imali kišobran, mislila bi da joj je
kiša pokvasila obraze.
„Nemoj da plačeš”, rekao je tiho. „Da li sam te rasplakao?”
„Koline.” Spustila je ruku na njegove grudi. „Dragi moj! Zainteresovan si za
nekoliko mladih dama iz uglednih porodica. Možda ti je neka od njih već draga.
Recimo, gospođica Danmor? Ne bi me čudilo da si već zaljubljen u nju. Ona
bi bila odličan izbor.”
„Ne”, odgovorio je. „I dalje ih ima nekoliko, što znači da nisam zaljubljen ni
u jednu od njih, iako ne znam šta podrazumeva taj pojam. Stalo mi je do tebe više
nego do svih devojaka koje sam upoznao ovog proleća.”
„Zaista si divan”, rekla je ponovo sa uzdahom. „Ali, Koline, sam skoro deset
godina starija od tebe.”
„Sve se svodi na to, zar ne?” rekao je. „I Kodar je stariji d tebe. To je
očigledno. Koliko je stariji?”
Rekao joj je koliko ima godina onog dana kada ju je prosio, nakon što je
prihvatila njegovu ponudu. „Devet odina”, rekla je. „Ima četrdeset i četiri
godine.”

~ 103 ~
 „A kada si prihvatila njegovu bračnu ponudu, da li se pobunila zato što je
skoro deset godina stariji od tebe?”
„Nisam.”
„Da li ti je uopšte palo na pamet da to učiniš?”, pitao je. „Da li si se osećala
neprijatno zbog razlike u godinama?”
„Nisam, ali...”
„Ni meni nije neprijatno zbog razlike među nama”, rekao je. „Sada još manje,
nego na Božić. Tada sam mislio da vedrinu kriješ u sebi. Mislio sam da si dostigla
vrhunac zrelosti kojem verovatno svi težimo, iako ga retko ko dostigne. Mislio
sam da nemam pravo čak ni da ti se divim, a kamoli da izdaleka čeznem za tobom.
Ali ljudski život je prepun promena kojima se treba prilagoditi. Ti si još uvek na
svom životnom putu, zar ne? Kao i ja, kao i svi ostali. Iako verovatno težimo
nečemu što zapravo ne postoji. Iako se nadamo da ćemo biti zreliji i mudriji. Baš
kao što si se ti nadala. Kao što se i ja nadam. Ali mi nismo toliko udaljeni jedno
od drugog. U pitanju su kilometri.”
„Devet kilometara?” predložila je.
„To nije daleko, zar ne? Brambldin je udaljen od Vitingtona devet kilometara.
Sve što nas razdvaja je devet godina. Ali to nije nepremostiva prepreka. Osim
ukoliko me ne smatraš previše mladim i nezrelim.”
„Koline.” Pomilovala ga je po grudima i pogledala ga u oči, koje su zbog
šešira, tamnog kišobrana i gustih oblaka delovale tamnije. Strpljivo ju je
posmatrao. Bila je u iskušenju. Želela je da spusti glavu na njegovo rame
i prepusti mu se. Žarko je to želela. Bila je previše umorna od života, borbe, nade,
groznih grešaka i gubitaka. Kao i poverenja. Međutim, uspela je da smogne snage.
„Neću ti dozvoliti da to učiniš”, rekla je. „O tome bi trebalo dugo i pažljivo
razmišljati. Ne možeš da me zaprosiš samo zato što si nežan, ljubazan i savestan.”
„Zaboga, Elizabeti”, rekao je, gotovo besan. „Ne razumeš, zar ne? Uopšte me
ne poznaješ. Misliš da sam nesiguran i slabašan dečačić. Misliš da treba se
zaštitim od sopstvene slabosti. Možda sam devet godina mladi od tebe, ali ja
sam muškarac.”
Čvrsto ju je stegnuo oko struka i privukao je ka sebi. Iako je pokušavala da
ga spreči, naslutivši šta će da uradi, spustio je glavu i strastveno je poljubio. Za
razliku od prethodnog poljupca, ovaj se nije završio nakon nekoliko sekundi.
Umesto toga, postao je još strastveniji kada ga je zagrlila. Privila se uz njega,
osetivši njegovo čvrsto telo, kao i toplotu, praćenu bolnom čežnjom.
Shvatila je da prolaznici mogu da ih vide i udaljila se od njega. Kiša je padala
po njenom licu. I dalje je držao kišobran, koji se sada nakrivio i gotovo dodirivao
tlo. Međutim, u blizini nije bilo nikoga.
Tada ju je pogledao u oči, i dalje je držeći oko struka. Činilo se da je još uvek
ljut. Izgledao je starije nego inače, a na njegovom licu više nije bilo mladalačke
vedrine.
~ 104 ~
 Nikada ga nije videla ovakvog. Shvatila je da ga je uvredila zbog njegovih
godina i dobrote, iako je samo želela da mu ukaže na činjenicu da ona ne bi bila
odgovarajuća supruga za njega. Naročito kada su mu izbor nametale trenutne
okolnosti. Bilo je zaista nepravedno.
Bio je nasmejan i srećan dok je plesao sa gospođicom Danmor. Bili su divan
par.
Ponovo je prislonila ruke na njegove grudi.
„Nisam pitao iznenada”, rekao je. „Pitao sam te više puta.”
„Ali tada si se šalio.”
„Možda je tebi tako izgledalo. Ali nisam.”
Zamišljeno ga je posmatrala. Da li je to tačno? Verovatno se samo zavaravao.
Bila mu je draga, kao i on njoj, ali nikada ne bi razmišljao o njoj kao o svojoj
budućoj supruzi. Čak i taj poljubac na Božić... Ah, taj poljubac! Ponekad ga
je oživljavala, i to ne samo u snovima, kada nije bila u stanju da kontroliše svoje
misli, već i na javi. A sada ju je ponovo strastveno poljubio. Ali strast nije ljubav.
Činilo joj se da potiče iz besa.
Nije mogla da podnese... „Koline...”
„Mogli bismo da zamenimo tračeve nečim još senzacionalnijim, ali mnogo
vedrijim”, rekao je. „Mogli bismo da se venčamo već sutra. Ili da objavimo
veridbu i detaljno isplaniramo venčanje. Mogli bismo da se venčamo u
Roksingliju, ili u Brambldinu, ili u Rajdings parku. Ili ovde. Hajde da učinimo to!
Možda se ovaj grozni incident dogodio sa razlogom. Upravo zbog ovoga. Zar
ćemo propustiti priliku samo zbog razlike u godinama?”
Elizabet je znala da se ne radi samo o tome. Došao je u London da pronađe
buduću suprugu među mladim damama koje su tek nedavno izašle iz učionice.
Bio je omiljen među njima. Mogao bi da odabere bilo koju. I sve one su bile
barem petnaest godina mlađe od nje.
Dok ga je gledala u oči, bila je u iskušenju da zaboravi na zdrav razum i
razmotri njegov predlog. Zdrav razum joj ionako nije doneo ništa dobro. Možda
bi trebalo da postupi impulsivno, iako bi to bilo veoma opasno i neodgovorno,
jer bi joj ova odluka promenila život. Možda je bilo vreme da učini ono što je želi,
a ne ono što bi trebalo.
Provela je čitavo prošlo leto i zimu razmišljajući o svojoj mudroj i razumnoj
odluci da se uda za ser Džefrija.
Ali možda je i dalje bila pod utiskom zbog njihovog poljupca. Možda bi
trebalo da razmisli još malo.
„Ne”, rekla je. „Ne, Koline. Zahvaljujem ti i cenim tvoju dobru volju. Ali ne
mogu to da dozvolim. Previše mi je stalo do tebe.”
Ponovo se razbesneo. Dugo ju je posmatrao bez reči. „Stalo ti je do mene, ali
ne dovoljno da bi se udala za mene”, rekao je naposletku.

~ 105 ~
 „Previše mi je stalo do tebe da bih se udala za tebe”, rekla je nesrećno.
„To su gluposti”, rekao joj je. „Prihvatila si ponudu čoveka do kojeg ti nije
stalo, ali si odbila moju.”
Nije mogla da odgovori na njegovo pitanje, jer bi svaki odgovor bio
besmislen. Duboko je udahnula.
„Da”, rekla je.
Klimnuo je glavom, i dalje je posmatrajući. „Mislio sam da mi veruješ.”
Kao da bi poverenje rešilo sve i zacelilo njeno slomljeno srce. To je mogla
samo ljubav.
Kiša se pretvorila u pljusak, praćen snažnim udarima vetra.
Nije se vratio u vilu Vestkot sa njom. Niti je poneo kišobran, iako je kiša
pljuštala. Stajao je posmatrajući je kako se penje uz stepenice i ulazi unutra.
Sklopila je kišobran, a potom pogledala u njega. Okrenuo se i otišao dok se
kiša slivala niz obod njegovog šešira.
Elizabet ga je gledala kako odlazi, osetivši kako joj se srce slama. Želela je
da ga pozove da se vrati, da pojuri za njim. Ali nije uradila ništa. On je bio mladić
sa snovima, a ona... Njeni snovi su propali, kao i praktični planovi za
sopstvenu budućnost. Ali preživeće. I prošli put je preživela. Međutim, osećala je
da više nikada neće biti srećna. Nije želela da ga povuče sa sobom samo zato što
je on bio ljubazan i pokušao da je ubedi da zaista želi da učini ono na šta ga je
savest nagovarala.
Bila je u iskušenju da ode pravo u svoju sobu. Stajala je ispred vrata nekoliko
trenutaka, duboko udahnula, nasmešila se i ušla.
„Nebo se otvorilo”, rekla je, skinuvši šešir. Pokušavala je da namesti kosu
koja je bila skroz mokra.
„Kolin nije došao sa tobom?” pitala je Ren, vidno razočarana.
„Ne. Mislim da je pokisao jer je držao kišobran iznad mene i nije hteo da ga
ponese sa sobom.” Približila se kaminu kako bi se ugrejala. Zavladala je tišina.
„Baš ljubazno od njega što je došao da te poseti”, rekla je ujna Lilien.
„Da”, složila se Elizabet, otkrivši im ono što nije nameravala. „Zaprosio me
je. Ali morala sam da ga odbijem.”
„Naravno da jeste”, rekla je rođaka Luiza. „I naravno da si ga odbila.”
„Osećao je obavezu da te zaprosi”, složila se rođaka Mildred, „naročito posle
onoga što se sinoć dogodilo kod Vajta. Iako je to besmisleno, lord Hodžiz je
postupio ispravno, kao i ti.”
„Elizabet, žao mi je što vas je ser Džefri doveo u tako neprijatnu situaciju”,
rekla je starija grofica. „Ti i lord Hodžiz ste veoma bliski. Primetila sam to dok
smo bili u Brambldinu. Nadam se da nećete dozvoliti da pređašnji događaji
pokvare vaše prijateljstvo. Uostalom, vi ste porodica.”

~ 106 ~
 „Uveravam vas da se tako nešto neće dogoditi”, rekla je Elizabet, ponovo se
osmehnuvši.
Shvatila je da je rođaka Matilda posmatra. Kao i obično, stajala je pored majke
koja je sedela na stolici pored kamina. Elizabet je znala o čemu razmišlja.
Ljudi su Matildu često doživljavali kao staru usedelicu koja je svoj život
posvetila negovanju svoje majke. Ali, Matilda je svojevremeno odbila mnoge
udvarače koje je otac odabrao za nju jer se zaljubila u čoveka koji nije imao
istaknutu titulu i bogatstvo. Elizabet nije znala šta se tačno dogodilo, ali Matildin
izraz lica ju je naveo da joj poveruje.
Matilda je natočila šolju čaja, ubacila dve kašičice šećera i donela ga
Elizabeti.
„Matilda, čaj se do sada već ohladio”, rekla je njena majka.
„Lizi ne pije čaj sa šećerom”, rekla je gospođa Vestkot.
Elizabet je uzela šolju i osmehnula se. „Odlično, to je upravo ono što mi je
potrebno. Hvala ti, Matilda.”
„Mama uporno tvrdi da želiš da se vratiš u Rajdings”, rekao je Aleksander.
„Ako želiš, možeš da odeš u Brambldin, a mi ćemo ti se pridružiti na leto.”
„Voleli bismo da dođeš”, dodala je Ren.
„Ne idem nikuda”, rekla je Elizabet nakon što je otpila gutljaj čaja, trudeći se
da ne pokaže gađenje prema mlakom, užasno slatkom napitku. „Ostajem ovde i
nastavljam sa svojim životom. Zašto ne bih mogla? Tračevi će potrajati još
nekoliko dana, i ljudi će uskoro zaboraviti na ono što se dogodilo.”
„Oh, Elizabet, to sam i očekivala od tebe!”, rekla je Ana. „Hajdemo u
kupovinu sutra ujutru?”
„Pretpostavljam da će mi biti isporučen račun za još jedan šešir”, rekao je
Ejveri.
„Ništa ti neće biti isporučeno, Ejveri”, oštro je odgovorila rođaka Luiza.
„Isporučićemo ga tvom sekretaru.”
„Svejedno”, složio se.
„Mogu li i ja da pođem?”, pitala je Džesika. „Naravno, ako Ejveri pristane da
mi kupi jedan šešir.”
„Ponosan sam na tebe, Lizi”, rekao je ujak Ričard namignuvši joj.
Mislio sam da mi veruješ.
U njegovom glasu je čula bol. Činilo mu se da nije verovala njegovim
motivima niti njegovoj sposobnosti da prepozna šta želi ili njegovoj nameri da
bude nepokolebljiv u svojoj odanosti prema njoj, ako se uda za njega.
Da li je bilo istine u onome što je rekao? Nemoguće je da želi da se oženi
njom. Ne bi mogao da bude srećan sa njom. Ali to ne bi potrajalo. Potreban mu je
neko...

~ 107 ~
Ali šta je ona znala o njegovim potrebama?
Možda je bio u pravu. Možda mu nije verovala.
Ili je možda samo želela njegovu sreću više nego svoju.

~ 108 ~
 XIV

Kada je lord Ede stigao u kuću u Kurzon ulici, bio je potpuno mokar zbog
vožnje kroz Hajd park. Kiša je počela da pada pre nego što je očekivao. Sluga mu
je peškirom trljao sedu kosu sve dok se nije osušila.
Popeo se uz stepenice i bez najave ušao u odaje lejdi Hodžiz. On je bio jedini
muškarac kojem je to bilo dozvoljeno, iako mu je uvek prebacivala zbog činjenice
da je došao dok je njena mala armija sluškinja, vlasuljara, krojača, manikira i
kozmetičarki jurila oko nje, trudeći se da je ulepša za predstojeće veće, tokom
kojeg će zajedno sa svojim gostima uživati u muzici, poeziji, razgovorima i
laskanju.
„Ede”, rekla je svojim slatkim glasom devojčice, „šta si saznao? Nadam se da
se neće doći do dvoboja. Da li ga je odbila? Mada je to malo verovatno, jer su on
i gospođica Danmor savršen par, a i dopustili su joj da pleše sa njim i nakon tih
smešnih skandala. Kako bi neko, čak i glupan poput ser Džefrija Kodara, mogao
da poveruje da je moj sin koketirao sa tom starom udovicom?”
„Grlio je tu staru udovicu u parku pre samo sat vremena”, rekao joj je.
„Molim?” Izvukla je ruku iz stiska mlade žene koja joj je turpijala nokte i
naglo okrenula glavu zbog čega je perika skliznula sa njene glave. Vlasuljarka je
podigla periku, nastavivši sa pravljenjem savršenih lokni koje će krasiti lice lejdi
Hodžiz.
„Da li želite da Vam ispričam šta sam video?”, pitao ju je.
„On je budala”, rekla je nakon što je nekoliko trenutaka zurila u njega.
„Verovatno misli da bi trebalo da se oženi njom nakon skandala koji je sinoć
priredio. Odnosno, skandala koji je ona izazvala. Sigurna sam da je bilo tako. Ne
krivim je, jer ko bi želeo da se uda za dosadnog farmera? Ali kako se usuđuje!”
„Smiri se, ljubavi moja”, rekao je lord Ede, otvorivši palcem burmuticu.
„Nadam se da mu neće pasti na pamet da se oženi njom.”
„Oženi?!”, užasnuto je vrisnula. „To se neće dogoditi. Pogotovo ne sada kada
sam tako blizu da ga vratim kući zajedno sa lepom i bogatom suprugom. Sigurno
mu neću dozvoliti da se oženi starom i ružnom udovicom samo zato što oseća
obavezu da glumi džentlmena. Šta znamo o njoj, Ede?”
„Ono što i svi ostali. Bila je udata za pijanca kojeg je ostavila nakon što ju je
u nekoliko navrata pretukao. Umro je u kafanskoj tuči godinu dana kasnije. Od
tada živi dosadnim i mirnim životom. Kodar je jutros u Vajtu spomenuo da ju je

~ 109 ~
prvi suprug nazivao droljom. I da ga je neko naterao da pije. Prekršila je svoje
bračne zavete tako što je pobegla kući, odbivši da mu se vrati. Ali to svi znaju.”
„I svi su verovatno već zaboravili na sve to”, rekla je. „To se verovatno
dogodilo pre mnogo godina.”
„Uvek je moguće osvežiti uspomene”, rekao je. „A društvo jedva čeka da čuje
uzbudljive priče o udovici koja se nedolično ponašala na svom vereničkom balu
sa mladim muškarcem, pokušavši da ga zadrži u svom zagrljaju nakon što se ples
završio.”
„Da li ga je zaista grlila na javnom mestu?”, pitala je lejdi Hodžiz. „Kako se
usuđuje, Ede? Da li ćeš se pobrinuti za sve to?”
Vratio je svoju burmuticu u džep, približivši se toaletnom stočiću gde je stajao
nakit koji je nameravala da nosi te večeri. Dodirnuo je dijamantsku ogrlicu koju
joj je poklonio pre mnogo godina.
„Naravno.”
„A šta ja mogu da učinim da spasim mog dragog Kolina?” Međutim, nije
sačekala njegov predlog. „Moje srce je za njega odabralo gospođicu Danmor. Gde
je Blanš?” Pogledala je jednu od sluškinja. „Dovedi lejdi Elvud.” Sluškinja je
žurno izašla iz sobe. „Reći ću joj da pošalje pozivnice za čajanku. Ne. Zamoliću
je da pozove dame da se provozamo po parku, pod uslovom da vreme bude lepše
nego danas. A Blanš će pozvati Kolina. U stvari ne! Lejdi Danmor će ga pozvati.
Šta misliš, da li će sijati sunce?”
„Sijače samo za Vas”, rekao je.
„Tako i treba da bude. Nosiću svoj novi čipkasti veo. Odličan je. Svi će reći
da dolikuje osobi koja ga nosi, ali navikla sam na njihova laskanja. Ne verujem ni
polovini onoga što kažu.”

Sledeće jutro Kolin je proveo u Domu lordova, pokušavajući da se bavi

državnim poslovima, umesto samim sobom. Nije bilo lako.
U jutarnjim novinama je video kratko obaveštenje o okončanju veridbe lejdi
Overfild i ser Džefrija Kodara, shvativši da više žali zbog sebe nego zbog nje.
Zašto je prihvatila Kodarovu ponudu, a odbila njegovu? Rekla mu je da joj je
previše stalo do njega i da zbog toga ne može da prihvati da se uda za njega. I
dalje je smatrao da je to besmisleno. Možda je bilo tačno da ju je zaprosio jer nije
uspeo da se oslobodi krivice i da se zbog toga osećao dužnim da se oženi njom.
Ali on je to zaista želeo. Zadrhtao je od same pomisli na venčanje sa Elizabet.
Povredilo ga je to što ga je odbila.
Po podne se vratio u svoje odaje gde je zatekao uobičajenu gomilu pozivnica
i druge pošte, kao i poruku lejdi Danmor. Namrštio se pre nego što ju je otvorio.
Morao je da nastavi sa potragom. Naravno, ukoliko njegovo srce bude imalo
snage da to učini. Ali život mora da se nastavi.

~ 110 ~
 Otvorio je pismo.
Pozvala ga je na čajanku sa porodicom i nekoliko prijatelja. Danas. Pogledao
je na sat na kaminu. Za sat i po vremena. Sa porodicom i prijateljima. Zvučalo je
pomalo zloslutno, kao da je primljen u neki ekskluzivni uži krug. Da li je želeo
da bude deo tog kruga? Gospođica Danmor je bila simpatična i izuzetno lepa,
mada to nije bilo od presudnog značaja za njegov izbor. Nije postojala nijedna
devojka koja mu se više dopala. Osim... Ne. Ona je bila jedina.
Razmišljao je o Elizabet. Pitao se da li se vratila u Rajdings park. Bio je tužan
zbog spoznaje da bi se pre vratila tamo, nego što bi se udala za njega.
Stigao je u kuću Danmorovih u dogovoreno vreme, otkrivši da su ga umesto
prijatelja i porodice tamo čekale samo lejdi Danmor i njena ćerka. Bile su same u
salonu. Lejdi Danmor je graciozno ustala, a gospođica Danmor mu se naklonila.
„Lorde Hodžize, dan je naprosto divan, pravo osveženje posle jučerašnjeg
nevremena. Bilo bi šteta da ga provedemo unutra. Kada smo Lidija i ja dobile
poziv da se provozamo parkom u otvorenoj kočiji, odlučile smo da prihvatimo
i zamolile smo naše prijatelje da sačekaju do sutra.”
„Nema veze”, rekao je Kolin, zapitavši se da li su ga greškom pozvali. „Neću
vas zadržavati. Posetiću vas sutra, zajedno sa ostalim gostima.”
„Ali i Vi ste pozvani”, kazala je. „Biće nam zadovoljstvo da se provozamo sa
Vama i lejdi Hodžiz.”
„Sa mojom majkom?” pitao je. Nadao se da nije dobro čuo. Dobro je znao da
njegova majka voli da manipuliše ljudima oko sebe na ovaj način. Očigledno je
rešila da ga vrati kući, zajedno sa suprugom koja će postati još jedan ukras
u njenom svetu mladosti i lepote.
„Stići će za pet minuta”, rekla je lejdi Danmor pogledavši na sat. „Hajde da
siđemo u hodnik, kako bismo mogle da pripremimo šešire i rukavice, i spremne
dočekamo kočiju.”
Kolin je shvatio da nema izbora. Zapitao se da li je čajanka sa porodicom i
prijateljima zaista bila isplanirana, ili je lejdi Danmor sledila naređenja njegove
majke. Trebalo je da ode pre nego što se ona pojavi i jasno joj stavi do znanja da
ne može da upravlja njegovim životom, jer će se celokupna imovina vratiti u
njegovo vlasništvo kada on bude odlučio.
Ali bio je svestan činjenice da je lejdi Hodžiz u ovo uključila i gospođicu
Danmor i njenu majku.
Uzeo je lejdi Danmor pod ruku i osmehnuo se njenoj ćerki dok su izlazili iz
salona u koji je bezbrižno ušao samo nekoliko minuta ranije.
Njegova majka je, kao i obično, bila odevena u belo, sa veličanstvenim
čipkastim velom, koji je krasio rubove njenog šešira i prekrivao njeno lice. Sedela
je u belo-zlatnoj otvorenoj kočiji.

~ 111 ~
 Delovala je mladoliko, krhko i veoma ljupko. Četiri jahača odevena u crno,
jahala su u blizini kočije. Prizor je bio zaista neobičan i užasno neprijatan za
Kolina, dok su dame oduševljeno posmatrale kočiju.
„Majko”, rekao je klimnuvši glavom.
„Dušo!” Prešla je rukom preko slobodnog mesta pored sebe. „Lejdi Danmor,
pridružite mi se. Neka deca sednu na drugo sedište. Dan je predivan, zar ne?”
Kolin je pomogao damama da se smeste, a zatim se i on popeo, nakon kratkog
oklevanja, razmišljajući da se okrene i ode. Ali nije mogao da ponizi gospođicu
Danmor, koja ga je oduševljeno posmatrala.
I tako je izdržao jednočasovnu vožnju Hajd parkom, tokom koje su ga svi
primetili, dok je njegova majka mahala prolaznicima poput kraljice koja je
pozdravljala svoje podanike. Hvalila je lepotu gospođice Danmor, rekavši joj da
bi joj se svideo Roksingli. Pozvala je lejdi Danmor da sa ćerkom dođe kod nje na
čajanku i čestitala Kolinu na njegovom odabiru, ali i na dobroti, jer je pristao da
pleše sa starom lejdi Overfild na njenom vereničkom balu.
„Sramotno je što je ser Džefri Kodar bio ljubomoran na tebe”, rekla je. „To je
velika sramota i za nju, jer sada kada ju je ostavio, teško će naći nekog drugog.
Ali znam da nisi koketirao sa njom, dragi moj. Ne treba da me ubeđuješ. Smešna
mi je i sama pomisao na to.”
Kolin je primetio da njegova majka neprestano ističe da je Elizabet koketirala
sa njim.
„Lord Hodžiz zaista nije flertovao”, uverila ju je lejdi Danmor. „To je
besmislica. Videla sam svojim očima, i bilo je sasvim suprotno. Sinoć sam čula
da je lejdi Overfild sklona koketiranju, pogotovo nakon što pronađe muškarca za
brak. Žao mi je ser Džefrija, koji nije bio spreman da trpi njene trikove, već se
odmah suočio sa njom. Ali, ne želim da širim tračeve. Prestala sam da obraćam
pažnju na to kada sam shvatila da se ne pominje lord Hodžiz, koji se ponašao
prikladno.”
Sinoć sam čula... Bio je svestan glasina koje će kružiti o tom prokletom balu
i očekivao je gomilu izmišljotina. Ali nije mu bilo jasno zašto je sva krivica
svaljena na Elizabet, dok su Kodar i on bili oslobođeni odgovornosti.
Lejdi Overfild je sklona flertovanju. Ko je kopao po njenoj prošlosti i smišljao
tako besmislene optužbe? Kodar?
„Želim da napomenem da je lejdi Overfild bila ta koja je raskinula veridbu sa
ser Džefrijem Kodarom. I da nikada nije koketirala sa mnom. Niti sa nekim
drugim muškarcem. Veoma je poštujem.”
„Lorde Hodžize, pravi ste džentlmen”, rekla je lejdi Danmor. „Damin brat
oženjen je Vašom sestrom, a odanost porodici i porodičnim vezama je uvek
vredna divljenja.”
Mogao je da se svađa, objašnjava, pravda, gubi živce, ispravlja zablude i
opovrgava otvorene neistine, ali u čemu bi bila poenta? Glasine i tračevi su bili
~ 112 ~
poput požara i bilo ih je teško obuzdati. Kolin je shvatio da je trebalo da
udari Kodara kada su se sreli u klubu. Ako glasine nastave da se šire, možda će
morati ponovo da ga potraži.
Nije bio svestan senzacije koju je izazivala njihova pojava, pogotovo nakon
što su se približili krugu gde su se svakodnevno okupljale kočije, jahači i pešaci.
Lord Hodžiz se vozio u otvorenoj kočiji, zajedno sa gospođicom Danmor, dok
su njihove majke sedele prekoputa njih, ljubazno se osmehujući i klimajući
glavom.
Kipeo je od besa, osećajući se bespomoćno, kao onda kada je njegova majka
organizovala veliku zabavu dan nakon očeve sahrane. Shvatio je da je ponovo
uvučen u mrežu svoje majke.
Kada se kočija konačno vratila u kuću Danmorovih, Kolin je pomogao
damama da siđu, odbivši poziv lejdi Danmor da uđe unutra.
„Ne, hvala”, rekao je. „Otpratiću majku kući.”
„Kao i svaki dobar sin”, rekla je lejdi Danmor, blistajući od zadovoljstva.
„Baš lepo od tebe, dragi moj”, promrmljala je lejdi Hodžiz.
Tokom putovanja do Kurzon ulice razmenili su svega nekoliko reči.
Nije želeo da razgovara o čarima gospođice Danmor. Nije želeo da se upušta
u razgovor pred kočijašem i jahačima. Pomogao je majci da siđe, ušavši u kuću
po prvi put posle mnogo godina. Sačekao je u hodniku dok je ona skinula šešir sa
velom, a potom prihvatila njegovu ruku dok su se penjali do salona. Bez vela,
njeno lice je izgledalo kao vešto naslikano umetničko delo, zajedno sa pažljivo
ukovrdžanom plavom perikom, zbog čega je više ličila na porcelansku lutku
nego na pravu ženu.
Ušli su u salon, gde su ih dočekali Blanš i ser Nelson Elvud. Blanš je odmah
ustala i približila im se, dok je ser Nelson spustio knjigu i polako ustao.
„Blanš?”, Kolin je prihvatio sestrinu ruku i naklonio se. I dalje je bila veoma
lepa uprkos svom beživotnom izgledu i činjenici da nije bila našminkana.
„Koline”, pozdravila ga je.
Nelson je pomogao njihovoj majci da se smesti u ružičastu plišanu stolicu,
vešto skrivenu od dnevne svetlosti, u senci ružičastih zavesa koje su prilagođavale
svetlost njenom licu. Njena stolica je bila izdignuta u odnosu na ostala mesta
u prostoriji i do nje su vodila dva stepenika koja su služila kao oslonac za noge
kada bi sela. Izgledalo je kao da dominira prostorijom i ljudima u njoj.
Četiri muškarca koja su jahala na konjima, odevena u crno, žurno su ušla u
salon kako bi je poslužila.
„Napolje!” rekao je Kolin, pokazavši prstom prema vratima iza sebe.
Svi su ga zaprepašćeno posmatrali, osim njegove majke, koja je sedela
zavaljena u stolici i posmatrala ga sa osmehom.
Četvorica prelepih mladića su zbunjeno zurila u nju.

~ 113 ~
 „Podsećam vas da ste u mojoj kući”, rekao je Kolin. „Možete se povući negde
drugde dok vas lejdi Hodžiz ne pozove.”
„Dragi moji, gospodar kuće je konačno progovorio”, rekla je njegova majka
veselo, a četvorica muškaraca su prošla pored Kolina, posmatrajući ga kao da žele
da ga uplaše.
„Majko”, rekao je kada je čuo kako se vrata zatvaraju, „verujem da si već čula
da tražim buduću suprugu. Upoznao sam nekoliko dama i zainteresovan sam za
neke od njih. Možda su i one zainteresovane za mene. Još uvek nisam odlučio.
Dok to ne učinim, neću obećavati ono što ne mogu da ispunim niti ću ukazivati
pažnju onima koji bi mogli da budu povređeni zbog toga. Gospođica Danmor je
divna mlada dama. Bilo bi zaista čudno da ne uživam u njenom društvu i verujem
da bi ona mogla da bude dobra supruga. Ne znam da li ona oseća isto. Ne
poznajem je dovoljno dobre da bih je pitao, a ona je lepo vaspitana mlada dama
koja ne govori o svojim osećanjima. S druge strane, lejdi Danmor bi očigledno
želela da uda svoju ćerku, što je sasvim očekivano, jer ima nekoliko ćerki za
udaju. Sada mi je još teže zbog toga Ne dopada mi se činjenica da si bez moje
dozvole odlučila da se mešaš u moj život i izigravaš provodadžiju. Odmah ćeš
prestati sa tim.”
„Koline!” Blanš ga je opomenula.
Nelson je ponovo uzeo svoju knjigu i počeo da čita.
„Kakav karakter, dragi moj!”, rekla je njegova majka. „Znala sam da ćeš biti
dobar i veoma lep mladić. Ali mladi ponekad znaju da skrenu sa puta i potrebna
im je mala pomoć. Gospođica Danmor je savršena žena za tebe. Ona je najlepša
od svih devojaka u ovoj sezoni, a moj sin mora da odabere samo najbolje. Bilo bi
zaista sramno kada bi ti je neko odlučniji preoteo, kao što je to učinio tvoj
otac. Imala sam mnogo udvarača, a neki od njih su bili mnogo bolji izbor od tvog
oca. Ali tvoj otac je shvatio da mu je blago na dohvat ruke i zgrabio ga je, ne
čekajući da ga neko drugi preduhitri.”
„Ja nisam moj otac”, rekao je Kolin. „I ne mogu da nateram gospođicu
Danmor da se uda za mene, iako je zaista divna. Ako se odluči za nekog drugog,
podržaću je u tome. Ne želim da je prisiljavam ni na šta. Ne želim da upravljaš
mojim životom u skladu sa svojim interesima. Oženiću se kada budem spreman
za to i to devojkom koju ja budem želeo. Dovešću je u Roksingli i živeće ovde sa
mnom. Živećemo onako kako ja budem smatrao da treba. Nadam se da ti je
to jasno. Ne želim nikakve neprijatnosti medu nama. Ne želim da se udaljimo. Ali
ja nisam samo tvoj sin. Ja sam odrastao čovek. Ja sam ljudsko biće. Ja sam lord
Hodžiz.”
„Dragi moj”, rekla je, hladeći se lepezom od nojevog perja, „sedi da
porazgovaramo. Dugo nismo razgovarali. Predugo. Blanš, reci slugama da donesu
čaj.”
„Neću ostati, majko”, rekao je. „Imam još jedan sastanak.”

~ 114 ~
 Slagao je, jer nije mogao da podnese zatamnjenu ružičastu prostoriju.
„Onda dođi drugi put”, rekla je, pruživši mu ruku.
Približio joj se i poljubio joj ruku, osećajući se kao podanik kojem je kraljica
ukazala posebnu čast.
„Reci mojim ljudima da mogu da se vrate. Ne mogu sama da mašem lepezom.
Jesi li čuo da mi je lejdi Danmor rekla da si veoma lep i da ličiš na mene?
Verovatno nisi jer si razgovarao sa gospođicom Danmor. Rekla je i da je
bila uverena da si moj brat, a ne sin. Da li misliš da izgledam dovoljno staro da ti
budem majka?”
„Znam da si mi majka”, rekao je, posmatrajući Blanš i Nelsona. Ser Nelson
mu je učtivo klimnuo glavom.
Nekoliko trenutaka kasnije, žurno je napuštao Kurzon ulicu, pokušavajući da
zaboravi ovo popodne, svoju majku i pojavljivanje u parku posle uspešnog
udvaranja. Nije želeo da misli ni na lejdi Danmor i njenu ćerku. Gospođica
Danmor je bila veoma draga i ljupka i verovatno je očekivala da će Kolin uskoro
posetiti njenog oca. Razmišljao je o lejdi Hodžiz, njenom glasu i beskrajnoj sujeti.
Vešto je upravljala ljudima i događajima u svoju korist.
Pomislio je na Elizabet.
Kružile su užasne glasine i tračevi. Kodar je bio oslobođen krivice. Umesto
toga, svi su pričali o njenom izgledu i neprimerenom ponašanju na balu, posebno
tokom njihovog valcera. Njena prošlost je okrenuta protiv nje. Da li se
visoko društvo naslađivalo gadostima koje su kružile? Da li će glasine prestati
kada se vrati u Rajdings park?
Da li je otišla?
Bez nje će London biti zaista sumoran.
Pomislio je na jučerašnji poljubac u parku i ponovo se rastužio. Shvatio je da
ju je zavoleo. Međutim, znao je da ne sme da se prepušta tom osećanju, jer ona
nije bila žena za njega. Previše mi je stalo do tebe.
Ne, Elizabet; da ti je stalo, prihvatila bi moju ponudu, pomislio je.

~ 115 ~
 XV

Elizabetin dan je započeo objavom o raskidu njene veridbe koju je pronašla u

jutarnjim novinama, zbog čega je izgubila apetit. Sve je bilo veoma neprijatno,
premda nije bilo ni približno uznemirujuće kao što je očekivala da će biti
kada bude ugledala objavu u novinama. Pogrešila je što je prihvatila bračnu
ponudu muškarca prema kojem nije osećala ništa osim zahvalnosti. Moglo bi se
reći da je zaslužila sve što joj se dešavalo.
Tog jutra je primila pismo od Viole, markize od Dorčestera koja joj je čestitala
na veridbi sa ser Džefrijem Kodarom. Napisala joj je da ga je upoznala pre
nekoliko godina i da ga pamti kao dostojanstvenog gospodina blage naravi, kao i
da joj želi svu sreću sa njim. Međutim, i Viola je imala lepe vesti.
Napoleon Bonaparta je bio zarobljen i prognan na ostrvo Elba, čime je
okončan dugogodišnji rat. Hari je preživeo poslednju veliku bitku u Tuluzu, u
južnoj Francuskoj. Marsel je uspeo da je nagovori da dođu u London i proslave
divne vesti na Elizabetinom venčanju.
Ti zaslužuješ sreću više od svih ostalih u porodici Vestkot, napisala je. Kako
ne bih došla da proslavim taj veliki dan sa tobom? I ti si prisustvovala mom
venčanju za Badnji dan.
Ali sada je verovatno kasno da spreči Violu da dođe. Moraće da pronađu neki
drugi povod za slavlje.
Jutro se nastavilo kada se Aleksander pridružio njoj i gospođi Vestkot za
stolom. Pitao je Elizabet da li je čitala novine.
„Misliš na vest o mojoj veridbi?”, pitala je. „Jesam, drago mi je da je
objavljena, iako već svi znaju za to. Sigurna sam da će se glasine napokon stišati.”
„Ne mislim na obaveštenje”, rekao je, spustivši novine pored njenog tanjira.
Otvorio je na stranicu sa vestima iz visokog društva. „Mislim da ću morati ponovo
da porazgovaram sa Kodarom.”
Podigla je novine i pročitala vest. Pouzdani izvor je izvestio da se lejdi
Overfild nije pojavila na dobro posećenoj sedeljki koja se održala sinoć, nakon
što je besramno ponizila verenika i izneverila mnoge članove visokog
društva kada je bacila oko na daleko mlađeg čoveka, kojeg nisu želeli da imenuju
iz poštovanja prema njemu. Želeli su samo da obaveste čitaoce da je njen verenik
bez razmišljanja okončao veridbu.

~ 116 ~
 Znala je da će se to dogoditi. Tračevi su oduvek bili zlonamerni i retko kad
tačni.
„Nemoj da se raspravljaš sa Džefrijem”, rekla je. „To će samo pogoršati stvari
i produžiti agoniju. Preživeću ovu nepravdu.”
„Da li želiš da se vratiš u Rajdings ili Brambldin?” pitao je Aleks. „Ako želiš,
narediću da spreme kočije.”
„Lizi, možda bi to bilo najbolje”, rekla je njihova majka. „Viola će razumeti.”
„Ne”, odgovorila je Elizabet. „Ostaću. Moram da se spremim. Ana i Džesika
će uskoro stići, a Ana nikada ne kasni.”
Bilo je i više nego očigledno da će glasine potrajati barem još neko vreme.
Kao i obično, žena je uvek bila kriva za sve, a muškarac bezgrešan. To je bilo
dobro za Kolina, ali ne i za Džefrija. Možda će biti zadovoljan ako ga budu
predstavljali kao žrtvu nepravde i tragičnog junaka. Ostaje joj samo da čeka da se
glasine smire, što će se sigurno i dogoditi za nekoliko dana.
U međuvremenu, morala je da ispuni sebi želju i pronađe šešir kojem neće
moći da odoli.

Sledećeg jutra, pojavilo se mnoštvo izmišljenih priča o Elizabet, koje su

kružile po svim modernim salonima, balskim dvorana i džentlmenskim
klubovima u Londonu. Mnogi članovi visokog društva su rado zaboravili da su
do pre samo nekoliko dana smatrali lejdi Overfild dostojanstvenom, skromnom i
ljubaznom udovicom. Neki su čak tvrdili da su nerado prihvatili poziv na njen
verenički bal, jer su se sećali kako je koketirala sa drugim muškarcima tokom
svog prvog braka, zbog čega su se plašili da će na ovom balu doći do nekog
nepriličnog ispada. Drugi su govorili da su bili ubeđeni da će siroti ser Džefri
Kodar zažaliti što ju je oženio.
Bilo je i onih koji su se dobro sećali kako je lejdi Overfild koketirala sa bratom
svoje snahe na dan Aleksovog venčanja. Pričalo se da je ona insistirala da ga
pozovu da provede Božić u Brambldinu, iako su svi ostali gosti bili članovi
porodice Vestkot. Čak je prisilila lorda Hodžiza da joj obeća da će plesati sa njom
na svakom balu. Anonimni izvor je tvrdio da je nakon vereničkog bala viđena
kako pokušava da se baci u zagrljaj lordu Hodžizu u Hajd parku, nagovorivši ga
da prošetaju. Srećom, lord se nije prehladio. Naravno, odbio je njeno koketiranje.
Kolin je bio zgrožen novim glasinama. Najgore od svega je bilo to što ih je
bilo nemoguće zaustaviti. Osećao se nemoćno. Pomislio je da bi trebalo da negira
glasine na svakom koraku, ali znao je da to neće doneti ništa dobro. Samo bi dolio
ulje na vatru.
Iako je znao da su sve to besmislice koje će biti zaboravljene u roku od
nekoliko nedelja nije uspeo da se smiri. Nadao se da je otišla kući u Rajdings park,
kako ne bi saznala za grozne glasine koje se šire o njoj, ali nije bilo tako. Kada su

~ 117 ~
se sreli u Domu lordova, Aleksander mu je rekao da je odlučila da ostane i pokuša
da nastavi sa svojim životom kao da se ništa nije dogodilo.
„Teško mi je da poverujem u sve ovo”, rekao je Aleksander. „Svi smo
upoznati sa glasinama i znamo da umeju da budu veoma mučne. Ali ne sećam se
ničeg ovako zlobnog i nemilosrdnog. Pitam se od koga dolaze?”
„Možda od Kodara?”, procedio je Kolin. „Potražiću ga. Ovo je previše!”
„Nemoj da gubiš vreme”, rekao je Aleksander. „Napustio je London nakon
vašeg susreta u Vajtu.”
Kolin se zapitao da li može nešto da učini. Odbila je da se uda za njega. Nije
imao pravo da je štiti.
Ali onda se dogodilo još nešto.
Vratio se kući u ranim popodnevnim časovima, gde ga je dočekao lični sluga
sa vestima da ga očekuju posetioci - džentlmen i dama. Rekao mu je da nikada ne
bi primio damu u njegove odaje da nije došla sa mužem i da se nije predstavila kao
sestra lorda Hodžiza. Čekali su ga duže od sat vremena.
Blanš i ser Nelson? Kolin se zapitao šta se dešava.
Ušao je u dnevni boravak i zatvorio vrata.
Njegova sestra je sedela na ivici stolice, ruku sklopljenih na krilu. Nelson je
stajao pored prozora. Verovatno je video Kolina kako se vraća kući.
„Blanš? Nelsone? Čemu dugujem ovu čast? Da li su vas poslužili?”
„Nismo želeli ništa”, rekla je Blanš, ustavši. „Nećemo se zadržavati. Koline,
moram nešto da ti kažem. Majka je poslala obaveštenje koje će se pojaviti u
sutrašnjim novinama. To je objava tvoje veridbe sa gospođicom Danmor.”
„Molim?” Zbunjeno ju je posmatrao.
„Dobro si čuo”, rekla je. „To je sve što sam želela da ti kažem. Hajdemo,
Nelsone!”
„Čekaj!” Kolin je podigao ruku. „Moja veridba? Ali nisam se verio. Nisam ni
zaprosio gospođicu Danmor. Nisam čak ni... Da li te je majka poslala? Da li ona
zna da si ovde?”
„Naravno da ne zna”, rekla je. „Nelsone?”
Ser Nelson je pozdravio Kolina u prolazu i otvorio vrata svojoj supruzi.
Blanš je otišla bez reči, a Kolin je ostao i nemo zurio u zatvorena vrata.
Šta se to dogodilo?
Do pre nekoliko dana nije razmenio nijednu reč sa Blanš u proteklih osam
godina.
Blanš je bila dvanaest godina starija od njega, zbog čega nikada nisu bili
bliski. Činilo se da ga nikada nije volela, a ni on nije mogao da se pretvara da mu
je bila draga. Odlučila je da ostane verna njihovoj majci i živi u njenoj senci, čak
i nakon što se udala za Nelsona. Nije imala dece, kao ni smisla za humor, što je

~ 118 ~
za Kolina bilo logično. Ali ipak je odlučila da dođe ovde i upozori ga na još jedan
od majčinih trikova. Spremala se da objavi njegovu veridbu i spreči ga da
odustane.
Zapitao se da li lejdi Danmor zna za to? Pretpostavio je da se njegova majka
ne bi odvažila na takav korak, a da prethodno nije obavestila lejdi Danmor. Da li
je gospođica Danmor znala? Da li se slagala sa tim? Ali Kolin je stekao utisak da
mlada dama nije imala pravo da odlučuje o sopstvenoj budućnosti.
Šta će sada da preduzme?
I zašto je Blanš odlučila da prekine tišinu koja je trajala godinama i dođe da
ga upozori? Pretpostavio je da je to upozorenje. Da li je njihova majka konačno
učinila nešto što ju je razbesnelo? Možda nije želela da je mlada i ljupka
snaha zaseni? Međutim, nikada nije primetio da je Blanš sujetna.
Nije mario za razlog.
Objava će se naći u sutrašnjim novinama. Zapitao se da li je kasno da je
zaustavi? Naravno da nije. Ali...
Koračao je dnevnim boravkom, ruku prekrštenih na leđima i zatvorenih očiju.
Osetio je da gubi kontrolu nad sopstvenim životom. Njegove odluke od pre
nekoliko meseci bile su uništene, a snovi su se pretvorili u noćne more. Odlučio je
da preuzme kontrolu nad svojim životom, napravi nešto od njega i postane
muškarac na kojeg će svi biti ponosni. Usput se nadao da će biti srećan.
Trebalo je da pretpostavi da to neće biti moguće. Da će mu se lejdi Hodžiz
umešati u život čim joj se pruži prilika za to, pogotovo ako i ona sama bude imala
koristi od toga.
Spustio je ruke i stisnuo pesnice. Oči su mu još uvek bile zatvorene.
Neće joj to dozvoliti.
Znao je da niko nikada nije pobedio njegovu majku. Da li bi mogao da
poveruje da će on biti izuzetak?
Da li je trebalo da misli suprotno?
Istog trenutka je shvatio šta se dešava sa Elizabet, tačnije sa njenom
reputacijom.
Možda je od samog početka pretpostavljao da je njegova majka odgovorna za
to, budući da je ser Džefri Kodar napustio London neposredno nakon njihovog
sukoba kod Vajta. Sada je bio siguran.
Da li će se predati bez borbe?
Da li će dozvoliti da Elizabet bude žrtva zlobnog napada protiv kojeg je bilo
gotovo nemoguće odbraniti se, jer je njime upravljao stručnjak koji nikada nije
izgubio?
Naravno da ne!

***
~ 119 ~
 Elizabet je prihvatila Renin poziv da zajedno posete prodavnicu u kojoj su bili
izloženi najnoviji modeli iz staklare Hejden.
Bila je srećna zbog predstojećeg obilaska prodavnice. Iako je odlučila da ne
obraća pažnju, bila je uznemirena zbog glasina koje su kružile. Zašto se to
dešavalo? Ko ju je toliko mrzeo? Džefri? Ali uprkos njegovoj neočekivanoj
ljubomori i preziru sa kojim joj se obratio u Ejverijevoj biblioteci, bila je uverena
da nikada ne bi širio užasne glasine koje su joj svakodnevno zagorčavale život i
boravak u Londonu.
Nije napustila kuću od jučerašnje kupovine, kada su ona i Ana kupile po jedan
šešir, a Džesika dva. Vlasnik prodavnice im je posvetio pažnju, uveravajući ih da
su njegovi šeširi najprodavaniji u Londonu. Nisu srele nikoga koga je
Elizabet poznavala. Vratile su se kući pre ručka, baš kada je Nejtan ogladneo.
„Rekao bih da je ljut”, rekao je Aleksander, ljuljajući bebu u naručju. Poljubio
je Ren, koja je uzela Nejtana i otišla da ga nahrani.
Aleksander se okrenuo prema Elizabet. Bio je namrgođen.
„Šta je bilo?”, upitala je. „Pretpostavljam da ima još.”
„Ne znam odakle im ove informacije”, rekao je nervozno. „Ima svakakvih
priča iz tvog braka sa Overfildom, kao i događaja od prošle godine, pa čak i za
vreme božićnih praznika. Neki od njih su delimično tačni. Neko kopa po prošlosti
i zlonamerno izvrće sve što se dogodilo.”
„Ne želim više da slušam”, rekla je. „Muka mi je od svega toga. Nije trebalo
da prihvatim Džefrijevu bračnu ponudu.”
„Nije on”, rekao je Aleks. „Napustio je grad odmah posle bala.”
Dakle, bila je u pravu. Ali ko je to radio? Ili se radilo o čitavoj grupi ljudi koja
se naslađivala gadostima? Ali zašto bi uživali u tome?
„Pretpostavljam da možemo očekivati porodično okupljanje ovog
popodneva”, rekla je.
„Ne bi me iznenadilo”, složio se Aleks.
Ubrzo nakon ručka, umesto članova porodice Vestkot, stigao je Kolin.
Elizabet je sedela u salonu i pisala pismo Araminti Skot, prijateljici iz Kenta
koja je nedavno izgubila oca. Obavestila ju je da više nije verena i da je veoma
srećna što je ponovo sama. Odložila je olovku i brzo ustala. Kolin je bio poslednja
osoba koju je želela da vidi. Njena osećanja su već bila uzburkana, i nije imala
snage da se suoči sa bolnim emocijama prema njemu.
Nije delovao srećno, niti vedro. Ali bio je izuzetno lep. Nije bila spremna da
se suoči sa njim.
„Izvinjavam se”, rekla je, osmehnuvši se. „Verujem da si došao da vidiš Ren.
Ona i Aleks su sa bebom.”
„Ne, došao sam da vidim tebe”, odgovorio je.

~ 120 ~
 „Zaista? Pretpostavljam da si čuo glasine. Bilo bi pravo čudo da nisi. Ne treba
da brineš za mene, Koline. Možda će se uskoro dogoditi novi skandal koji će
odvratiti pažnju sa mene. Ne nameravam da bežim. Odbijam da pristanem na to.
Ne bi trebalo da brineš za mene.”
„Žao mi je, Elizabet”, rekao je, a Elizabet je shvatila da je prebledeo. „Ja sam
kriv za sve. Sve se dešava zbog mene. Nije Kodar. To je moja majka. Uveren sam
u to. Samo bi ona mogla da učini ovako nešto.”
Zbunjeno ga je posmatrala. „Lejdi Hodžiz? Ali to nema smisla. Zašto?”
„Postoji nešto što bi trebalo da znaš, a tiče se moje majke”, rekao je, prošavši
prstima kroz kosu. Okrenuo joj je leda kako ne bi morao da je gleda u oči. „Uvek
mora da bude po njenom. I uvek će dobiti ono što želi. Niko ne srne da joj
se suprotstavi. Iako ja upravo to i nameravam. Saznala je da tražim buduću
suprugu i rešila je da moram da se oženim gospođicom Danmor, koju smatra
najlepšom od svih mladih dama koje su se ove godine pojavile u visokom
društvu. Moja majka je navikla da bude okružena lepotom i odlučila je da u svoju
kolekciju uvrsti i mene i moju suprugu. Ona neće popustiti. Objasnio sam joj da
još uvek nisam odlučio i da ću, kada budem spreman, odabrati devojku koja
mi odgovara. Posle onoga što se dogodilo na balu, plaši se da ću se oženiti tobom.
Zbog toga čini sve što je u njenoj moći da me zaustavi. A ona je izuzetno moćna.
Iako to nikada nisam razumeo, ona zna da je tako.”
Elizabet ga je zaprepašćeno posmatrala. „Ona me doživljava kao pretnju?”,
pitala je.
Okrenuo je glavu kako bi je pogledao. „Ali ona je u pravu. Zaprosio sam te i
tako sam te izložio ovim glasinama. Nije joj dovoljno to što pokušava da me
natera da odlučim onako kako njoj odgovara. Mora da uništi i tebe kako bi se
osigurala da ću učiniti ono što ona želi.”
„Sigurna sam da preteruješ”, rekla je. „Govoriš o svojoj majci, Koline.”
„A deca ne smeju da govore loše o svojim roditeljima”, rekao je približivši se
prozoru. „Zar misliš da mi je lako da govorim o svemu ovome? Donela je odluku
i sada je nemilosrdno sprovodi, ali bez očiglednog učešća. Niko ne može da je
optuži za širenje glasina. Ne postoje dokazi, ali siguran sam da ona stoji iza svega
što ti se dogodilo u proteklih nekoliko dana.”
„Ali kako zna šta se dešavalo tokom mog prvog braka?” pitala ga je.
„Ona sve zna”, rekao joj je, pogledavši je preko ramena. „A i da ne zna,
izmisliće. U njenom svetu ne postoji razlika između istine i laži. Postoji samo
nesporna istina da je ona centar sveta, dok ostali ljudi služe da je hvale i
obožavaju. Dozvoljava samo mladim i lepim ljudima da budu deo tog sveta.”
Ponovo je okrenuo glavu. Pretpostavila je da je zatvorio oči u pokušaju da
zadrži suze. Osećala se kao da je ušla u tuđu noćnu moru. Ali sve je zvučalo
smešno.

~ 121 ~
 „Očigledno ne zna da si me zaprosio i da sam ja odbila tvoju ponudu. Kada
bi to znala, ne bi morala toliko da se trudi. Možda bi trebalo da joj napišem pismo
i sve joj objasnim.”
„Naravno da ne!”, uzviknuo je, naglo se okrenuvši.
Približila mu se. „Šta ćeš uraditi sa gospođicom Danmor? Da li želiš da se
oženiš njom?”
Uzeo ju je za ruke i čvrsto ih stegnuo. „Moja majka je poslala obaveštenje o
našoj veridbi, koje će biti objavljeno u sutrašnjim novinama. Pretpostavljam da je
lejdi Danmor pristala.”
Srce joj se spustilo u pete. Zapitala se zašto je njegova majka poslala
obaveštenje umesto njega.
„Kada sam se vratio iz Doma lordova, kod kuće sam zatekao Blanš”, rekao
je. „Došla je da me upozori. Nikada ranije mi nije pomogla. Nisam siguran zašto
je to učinila. Možda ne želi da joj gospođica Danmor bude konkurencija. A možda
samo misli da je nepravedno i da je majka ovoga puta zaista preterala.”
„Primoraće te da se oženiš? Koline, da li si siguran da je to ono što želiš?”
pitala je.
„Siguran sam da je to ono što ne želim”, odgovorio je. „I još uvek mogu to da
sprečim. Učiniću to uskoro. Elizabet, želim da objavim drugačije obaveštenje u
novinama. Želim da obavestim javnost o našoj veridbi.”
Još čvršće je stegnuo njene ruke.
„Našoj?” Iznenađeno je zurila u njega. „Tvojoj i mojoj?”
„Da”, rekao je. „To je jedini način, Elizabet. Moraš to da shvatiš. To je jedini
način da zaustavimo laži i glasine. Brak je jedino rešenje da te zaštitim od toga.”
Namrštila se. „Nije mi potrebna zaštita nijednog muškarca”, rekla mu je.
„Znam”, rekao je. „Ali osećam potrebu da ti ponudim svoju zaštitu. To je
jedini način da izbegnem zamke koje će moja majka nastaviti da mi postavlja sve
dok se ne oženim ženom po njenom izboru i ne padnem pod njen uticaj. Ako se
oženim tobom, doživotno ću se osloboditi njenog uticaja. Osam godina je vešto
izbegavam, ali ovo je jedini način da pobegnem.”
Nestrpljivo ju je posmatrao. Želeo je da se oženi kako bi se oslobodio
majčinog inata i odlučnosti da upravlja njegovim životom.
Shvatila je da se plaši. A ona je mogla da ga spasi. Mogli bi da spasu jedno
drugo. Ali to nije dobra osnova za brak.
Nije ni spomenuo naklonost i ljubav.
Ali znala je da mu je draga, a ona je osećala prema njemu mnogo više od
naklonosti. Ipak, ne može to da učini.
Morala je da razmisli. Ali razmišljala je i o braku sa Džefrijem. Mesecima je
razmišljala o tome. Sada je imala priliku da vidi gde ju je to razmišljanje dovelo.

~ 122 ~
 „Ponovo me tako posmatraš”, rekao je tiho. „Deluješ uvređeno, Elizabet. Zar
zaista ne želiš da se udaš za mene? Zato što sam mlad? Ili nezreo? Da li je to zbog
moje majke?”
„Oh, Koline!” Počela je da trepće kako bi zadržala suze.
Pustio joj je ruke kako bi je zagrlio. Čvrsto ju je privio u naručje.
„Ne mogu da te gledam kako patiš”, rekao je dok je njegov dah milovao
Elizabetine obraze. „Ne mogu da podnesem činjenicu da sam ja kriv za to. Nisam
nimalo bolji od Kodara. Oprosti mi, Elizabet! Molim te, oprosti mi!”
„Koline, ne radi to sebi. Ne moraš da žrtvuješ ostatak svog života kako bih ti
oprostila.”
„Zaista to misliš?” Spustio je ruke na njena ramena, udaljivši je od sebe. „Da
te doživljavam kao slomljenu igračku koja se može popraviti samo ako se oženim
njom? Ne znam da li si bila slomljena tokom braka sa Overfildom ili nakon što si
ga napustila. Pretpostavljam da jesi. Ali učinila si nešto neverovatno i sama si
zalečila svoje rane. Zato ništa ne može da te slomi. Pokazala si to u prethodnih
nekoliko dana. A sada i dalje insistiraš da nastaviš da se boriš sama protiv
svog besa i inata moja majke, jer ne želiš da se oslanjaš na mene.
Ne mogu da ti opišem koliko te cenim i koliko ti se divim. Ali želim da budem
pored tebe. Nije mi cilj samo da te zaštitim, uprkos svemu što sam rekao pre
nekoliko minuta.”
Mogla je da oseti njegov bol, poput aure koja je lebdela oko nje. Znala je da
mu je stalo. Znala je da je poštuje kao ljudsko biće. Znala je da može da mu veruje.
„Ali...“
„Elizabet”, rekao je dok ju je posmatrao svojim plavim očima. „Da li ćeš se
udati za mene? Nije mi potreban razlog, dovoljno je da ti to želiš. Kao što ja želim
da se oženim tobom.”
Izgovorio je reči koje su srušile sve zidove oko nje.
Nije mi potreban razlog, dovoljno je da ti to želiš. Kao što ja želim...
„Hoću”, rekla je, primetivši da mu se oči pune suzama.
„Hvala ti.” Shvatila je da nešto govori, ali nije čula njegove reči. Razmišljala
je o onome što je upravo učinila.
„Da”, ponovila je. „Udaću se za tebe, Koline, zato što to želim.”

~ 123 ~
 XVI

Dok je stajala na vratima salona, Elizabet je pomislila kako joj je sve ovo
dobro poznato, zapitavši se da li bi trebalo da pobegne u svoju sobu. Trebalo joj
je vremena da razmisli. Ili da bude kukavica. Bilo je prekasno za razmišljanje, ako
pod tim podrazumeva preispitivanje da li je donela ispravnu odluku.
Uzalud se nadala da su Ren, Aleksander i njena majka i dalje sa Nejtanom.
Mogla je da čuje glasove, zapitavši se koliko ih je došlo. Čitava porodica? Zar se
nisu umorili od pokušaja da se bore sa njihovim problemima?
Zatekla je Anu, Ejverija, rođaku Luizu i Džesiku. Sigurno su svi došli
zajedno. A tu je bila i Džozefina, koja je sedela u Reninom krilu i igrala se njenom
ogrlicom.
„Elizabet!”, uzviknula je Ana, raširivši ruke kako bi je zagrlila. „Došli smo
da te oraspoložimo, ako je to moguće i uverimo te da su to sve besmislice. Ne
mogu da verujem šta se dešava. Ti si najbolja osoba koju poznajem i žena
kakva sam oduvek želela da budem.” Zagrlila je Elizabet i zaplakala.
„Baš se trudiš da je razveseliš, ljubavi”, primetio je Ejveri. „Doveli smo
Džozefinu da te oraspoloži i pomogne ti da zaboraviš na sve.”
„Organizovaćemo zabavu u Voksholu”, rekla je Džesika. „Biće muzike, plesa
i vatrometa, kao da smo u zemlji čuda. Pretpostavljam da će mama i Ana to
organizovati. Mada sam uverena da će se Ejverijev sekretar pobrinuti oko toga.
Ali moraš da dođeš i možeš da pozoveš koga god poželiš. Možda će doći i Abi,
Estel i Bertrand. Mama je rekla da možeš da pozoveš gospodina Frenka. Upoznala
sam ga i sviđa mi se.”
„Dušo, dozvoli sirotoj Elizabet da kaže nešto”, rekla je rođaka Luiza.
„Elizabet, ako se ne vratiš kući u Rajdings, kao što Altea misli da treba da uradiš,
možeš da nastaviš da vodiš normalan život. Budi sigurna da ćemo te svi podržati.
Neću dopustiti nikome da kaže nešto loše o tebi u mome prisustvu. A Ejveri treba
samo da podigne monokl, i sve glasine će se istopiti u ogromnoj lokvi pred
njegovim nogama.”
„Oh, bože”, promrmljao je Ejveri. „Nadam se da mi ta lokva neće uništiti
čizme. Moj sluga ne bi bio srećan zbog toga.”
Ana je čvrsto držala Elizabet za ruku.
„Elizabet, da li si završila sa pismom za gospođicu Skot?” pitala je Ren. „Ne
bih želela da ti smetamo, jer znam da si planirala da završiš pismo danas.”

~ 124 ~
 „Nisam”, rekla je Elizabet. „Tek sam počela. Došao je Kolin.”
„Kolin?” Ren je izvadila privezak svoje ogrlice iz Džozefininih usta. „On je
bio ovde? Dok smo bili sa Nejtanom? Zašto mu nisi rekla da si zauzeta i poslala
ga gore? Zašto je otišao bez pozdrava? Baš nepristojno od njega.”
„Imao je neodložne obaveze i nije mogao da ostane”, rekla je Elizabet. Osetila
je da joj usne trnu.
Pre nego što je uspela da kaže nešto više, na vratima se začulo kucanje batlera
koji je najavio dolazak starije grofice od Riverdejla, zajedno sa lejdi Matildom
Vestkot i lordom i lejdi Molenor.
„Stigli smo”, nepotrebno je konstatovala starija grofica.
„U životu nisam bila ovako ljuta. Ko širi sve ove smešne priče o našoj
Elizabet koja je vredna poštovanja i divljenja? Elizabet je najveselija i najbolja
osoba u našoj porodici. Matilda, ako si izvadila aromatične soli, možeš slobodno
da ih skloniš. Obavestiću te kada mi budu potrebne.”
Zaputila se prema stolici na kojoj je obično sedela. Nakon što su se
međusobno pozdravili sa novopridošlima, svi su se vratili na svoja mesta. Osim
Elizabet, koja je i dalje stajala na sredini prostorije, osećajući se kao da je u centru
pažnje.
„Mimoišli ste se sa Kolinom”, rekla je Ren. „Zapravo, i mi smo. Razgovarao
je sa Elizabet, a zatim otišao zbog neodložnih obaveza. Pitam se zašto je uopšte
došao. Elizabet, da li ti je nešto rekao?”
„Jeste”, odgovorila. „Došao je da me zaprosi.”
„Ponovo?” Aleksander se namrštio. „Zar ne može da prihvati činjenicu da nije
kriv za ono što se dogodilo? Zašto i dalje muči sebe mišlju da te je ugrozio kada
je plesao sa tobom? Nadam se da si mu objasnila da nije kriv.”
„Prihvatila sam”, rekla je.
Zavladala je tišina.
„Hvala ti, bože!” rekla je Matilda, koja je prekinula tišinu. „Elizabet, sledila
si svoje srce.”
„Matilda! Kakve su to gluposti? Starija je od njega barem deset godina”, rekla
je rođaka Luiza.
„Devet”, kazala je Elizabet.
„Elizabet...” Ren je prislonila ruku na grudi. Džozefina je sedela u očevom
krilu, bezuspešno pokušavajući da stavi monokl u usta. „Ne, ne... Mogu da
razumem njegovu ponudu. Ali ne možeš... Nemoguće je da si prihvatila.”
„Dušo”, rekla je gospoda Vestkot, požurivši prema njoj kako bi je zagrlila.
„Znam da si uznemirena i verujem da je ser Džefri Kodar kriv za sve glasine koje
kruže, bez obzira na to da li je učestvovao u tome. Žao mi je zbog lorda
Hodžiza, jer je sve počelo nakon vašeg plesa. Ali ideja da se vas dvoje venčate je

~ 125 ~
besmislena, što ćeš i sama shvatiti kada se smiriš. Lizi, ti si četiri godine starija
od Aleksa, a on je stariji od Ren, koja je lordova starija sestra.”
„Kasnije ćemo ga pozvati ovde”, rekao je Aleksander, nakon što je ustao i
približio joj se. „Rešićemo ovo jednom zauvek. Ubedićemo Kolina da nije dužan
da se oženi tobom, a u međuvremenu ćemo se potruditi da uverimo tebe
da udajom za njega nećeš rešiti svoje probleme. Vaš brak bi bio potpuni
promašaj.”
Čvrsto ju je zagrlio, dok ju je gospoda Vestkot milovala po leđima.
„Žao mi je zbog svega ovoga”, rekao joj je. „Voleo bih da mogu da te zaštitim.
Osećam se bespomoćno. Ali slažem se sa...”
„Nećete pokušavati da nagovorite Elizabet da se predomisli”, rekla je Matilda,
prekinuvši ih. „Nismo svi bili slepi za vreme Božića. Devet godina nije ništa kada
se dvoje ljudi vole.”
„Ko se voli?”, nestrpljivo ju je prekinula starija vojvotkinja. „Saberi se,
Matilda. O kakvom Božiću govoriš? Umislila si romansu koja se nije dogodila.
Ne možeš od ovoga da praviš ljubavnu priču. Verujem da lord Hodžiz i
Elizabet pokušavaju da uteše jedno drugo. Ali venčanje je najgore moguće
rešenje. Elizabet, ne smeš to da učiniš.”
„Elizabet.” Jednoličan glas vojvode od Ejverija ih je ućutkao. Dopustio je
ćerki da se igra njegovim satom. „Zar moraš? Zar moraš da se udaš za lorda
Hodžiza?”
Nije nameravao da je osuđuje. Samo je postavio pitanje.
„Ne”, rekla je. „Ne moram, a ne mora ni on. Pristali smo na to jer je to ono
što oboje želimo.”
„Svejedno”, promrmljao je.
A onda se oglasila Ana, vojvotkinja od Neterbija: „Dakle, sve je rešeno i nema
potrebe da nastavljamo sa raspravom” rekla je. „Preostaje nam samo da
mladencima poželimo svu sreću!”
„Sve je rešeno?” rekla je rođaka Mildred. „Ana, uz dužno poštovanje, mislim
da nismo završili. Elizabet, moraš da razmisliš...”
Prekinulo ih je kucanje na vratima i dolazak Radlijevih, porodice gospođe
Vestkot, zbog čega su morali da počnu ispočetka.
„Lord Hodžiz je malopre bio ovde”, objasnila im je Džesika. „Ponovo je
zaprosio Elizabet, ali je sad prihvatila.”
Elizabet je povukla konopac zvona koje je služilo da pozove poslugu. Činilo
se da je svi članovi porodice Vestkot prekorno posmatraju. Predlagali su joj kako
da okonča veridbu, a da ne povredi lorda Hodžiza, izuzetno prijatnog i savesnog
mladića, koji nije trebalo da oseća krivicu zbog onoga što se dogodilo. Bio je
nevin kao i Elizabet.

~ 126 ~
 „Večeras ćemo pozvati Kolina”, rekao je Aleksander, pokušavajući da ućutka
ostale članove porodice.
„Ren, pošalji mu pismo i reci mu da dođe. Razgovaraćemo o svemu i
ubedićemo ga da je odluka da se venča sa Lizi nepotrebna i pogrešna. Ne brini,
Lizi, već imaš...”
„Prekasno je za to”, rekla je. „Otišao je da preda obaveštenje o našoj veridbi
kako bi se pojavilo u jutarnjim novinama.”
U narednih nekoliko trenutaka pomerale su se samo dve osobe u prostoriji;
Džozefina, koja je sedela u Ejverijevom krilu i rođaka Matilda, koja je stajala
pored majčine stolice. Prislonila je ruke na grudi, zadovoljno se osmehujući
Elizabet.

Kolin je stigao u pravom trenutku i uspeo da zaustavi objavljivanje veridbe sa

gospođicom Danmor. Međutim, nije bilo lako ubediti urednika da povuče objavu,
jer ju je platila druga osoba. Ali, Kolin mu je objasnio da će platiti advokatu da
tuži novine zbog objavljivanja lažnih informacija, pa je urednik bez pogovora
pristao da izmeni objavu.
Kada je napustio štampariju, nije bio siguran da li oseća olakšanje ili paniku.
Da su stvari nastavile da se razvijaju prirodnim tokom, kao pre nedelju dana,
verovatno bi se oženio gospođicom Danmor i bio srećan sa njom. Međutim, znao
je da ne bi mogao da bude srećan jer su ih njihove majke prisilile na venčanje, sa
jasnom namerom da nastave da im se mešaju u život.
Zapitao se da li je njegov i Elizabetin brak zaista spontan? Da li su imali
dovoljno vremena da razmisle o svemu? Bio je iskren prema njoj kada joj je rekao
da želi da se oženi njom i očekivao je da mu ona iskreno odgovori da li želi da se
uda za njega. Ali šta je to značilo?
Da li su se spremali da naprave najveću grešku u svom životu?
Međutim, sada je bilo prekasno da učine bilo šta po tom pitanju. Osim toga,
osećao je izvesno olakšanje. Nije voleo da donosi važne odluke koje će promeniti
njegov život, ne znajući da li će se promeniti nabolje ili nagore.
Osim toga, sama pomisao na venčanje sa Elizabet ga je ostavljala bez daha.
Planirao je da se te večeri vrati u vilu Vestkot, jer je želeo da razgovara sa
svojom verenicom. Znao je da će gospođa Vestkot, Ren i Aleks želeti mnogo toga
da mu kažu. Odlučio je da ode tamo čim preda objavu.
Bio je uzbuđen i želeo je da vidi da li se porodica Vestkot ponovo okupila, ne
iznenadivši se kada je u Saut Odli ulici zatekao tri kočije. Vestkotovi i Radlijevi
su bili predvidljivi, ali, uprkos tome, bili su mu izuzetno dragi. Brinuli su jedni za
druge i nikada se nisu okupljali kako bi likovali nad tuđom nesrećom. Uvek su
bili tu da uteše, podrže i ponude rešenje.
Sirota Elizabet. Pitao se kako su reagovali na njene vesti. Znao je da je imala
dovoljno hrabrosti da im saopšti.
~ 127 ~
 Nije trebalo da se pojavi ovako. Ali, da nije došao, osećao bi se kao kukavica.
Osim toga, morao bi da se suoči sa njima pre ili kasnije. Vestkotovi i Radlijevi su
još uvek bili tu.
Nekoliko minuta kasnije, najavljen je u salonu. Nakon što je ušao u salon,
nakratko se zagledao u prizor, ne rekavši ništa.
„Koline”, rekla je Elizabet. Dok mu se srdačno osmehivala, činilo mu se da
ponovo izgleda staloženo i spokojno. Približila mu se i uhvatila njegove ruke.
„Drago mi je što si se vratio. Dođi i sedi. Sipaću ti čaj. Nadam se da je još uvek
topao. Svi su saznali.”
Primetio je da se Elizabet ponaša neobično, kao da pokušava da prikrije svoju
ranjivost. Bilo mu je drago što ju je tako dobro poznavao. Naterala je sebe da se
ponaša spokojno, kako bi se zaštitila od sopstvenih i tuđih osećanja.
Činilo se da su se svi oporavili od šoka. Ren ga je zagrlila, ništa ne rekavši.
Aleksander mu je pružio ruku i uputio mu oštar pogled dok mu je čestitao.
Gospođa Vestkot ga je takođe zagrlila, rekavši mu da će ga od sada zvati Kolin,
jer će uskoro postati njen zet. Ana, vojvotkinja od Neterbija ga je čvrsto zagrlila,
kao i lejdi Matilda Vestkot, što ga je veoma iznenadilo. Svi ostali su se rukovali
sa njim, čestitajući mu zbog venčanja.
Seo je pored Elizabet, pitajući se kako su reagovali kada im je rekla. Znao je
da se poneo kukavički zato što nije ostao da je podrži, iako je imao dobar razlog
zbog kojeg je morao da odsustvuje.
„Gospođa Radli je upravo pitala Elizabet za vreme i mesto”, rekla je lejdi
Molenor. „Nije imala prilike da odgovori jer ste je prekinuli svojim dolaskom.”
Kolin je izgledao zbunjeno.
„Vreme i mesto venčanja”, objasnila je.
Da se on pitao, venčali bi se kao vojvoda i vojvotkinja od Neterbija, sami, uz
prisustvo svedoka. Želeo je da se ova besmislena situacija što pre okonča.
„Još uvek nismo odlučili”, rekla je Elizabet staloženo. „Kolin je morao da
ode. Treba da razgovaramo o tome.” Na osnovu njenog tona, Kolin je shvatio da
želi da im stavi do znanja da će o tome odlučivati samo njih dvoje, premda
to ostali članovi porodice nisu primetili.
Nastavili su da razgovaraju o venčanju. Neki su mislili da bi trebalo što pre
da se venčaju, dok je drugi deo porodice smatrao da bi trebalo da sačekaju da
glasine nestanu, pretpostavivši da će se još više rasplamsati zbog sutrašnje objave
u novinama. Smatrali su da im treba vremena da isplaniraju venčanje.
Mišljenja su bila podeljena i po pitanju mesta. Lord Molenor je predložio
mirnu crkvu u Londonu, dok su ostali predložili crkvu u kojoj su se Ana i Ejveri
venčali pre tri godine. Aleksander je predložio Brambldin, a gospoda Vestkot
Rajdings park. Za razliku od njih, lejdi Matilda je predložila Roksingli, dom lorda
Hodžiza.

~ 128 ~
 Kolin nije mogao da podnese spoznaju da drugi pokušavaju da upravljaju
njegovim životom. Osećao je da gubi kontrolu nad sopstvenim životom.
„Nećemo čekati”, rekao je. Svi su ućutali kako bi čuli šta budući mladoženja
ima da kaže. Pogledao je u Elizabet. „Zatražićemo posebnu dozvolu za venčanje
i venčaćemo se u naredne dve nedelje.” A venčanje se neće održati u Roksingliju,
Brambldinu, Vitingtonu ili Rajdings parku. „Ovde u Londonu.”
„U Crkvi svetog Džordža na Hanover trgu”, dodala je Elizabet, baš kada je
Kolin želeo da predloži malu crkvu u koji su se Neterbijevi venčali. Iznenađeno
ju je pogledao, shvativši da je ponosno podigla glavu.
„Oh, bože!”, uzdahnula je gospođa Radli. „Lizi, da li si sigurna? Možda će ti
biti neprijatno jer ćeš biti izložena prekornim pogledima visokog društva.”
„Naravno da je sigurna”, rekla je starija grofica. „Oboje su sigurni. Nema
potrebe da se kriju i organizuju tajno venčanje jer ne rade ništa loše. Naravno da
će se venčati u Crkvi svetog Džordža. Pozvaćemo sve članove visokog društva.”
Elizabet je odlučila da neće pozvati nikoga ko se naslađivao okrutnim pričama
o njoj. „Pozvaćemo samo prijatelje”, rekao je Kolin.
„I porodicu”, dodala je Elizabet. „Biće pozvani svi članovi moje i Kolinove
porodice.”
I dalje ju je posmatrao. I dalje je izgledala ponosno. Primetio je i njen odlučan
pogled. Sigurno nije mislila na... Ali kada mu je uzvratila pogled, znao je da je
namerno istakla da će pozvati obe porodice.
„Svadbeni doručak će biti održan ovde”, rekla je Ren. „U balskoj dvorani.”
Kolin je i dalje gledao u Elizabet, kao i ona u njega. Iznenada se osmehnuo.
Da su bili sami, glasno bi se nasmejao.
Očigledno joj nije bilo neprijatno. I ona se nasmejala.
Ponovo je bila ona stara Elizabet sa kojom je proveo Božić: blistava, vesela,
nasmejana, nestašnog pogleda i rumenih obraza.
„Upravo sam shvatila da tetka Viola, markiz i njihova deca dolaze na naše
venčanje. I stižu tačno na vreme.” Ushićeno se nasmejala.
„Biće veoma zbunjeni kad stignu”, rekao je Alvin Kol veselo. „Pitaće se da li
su dobro pročitali ime mladoženje.”
Elizabet je prestala da se smeje sa ostalim članovima porodice.
Kolin je vrhovima prstiju prešao preko njenog dlana, a ona se osmehnula
samo njemu.
Kolin je shvatio da će se oženiti ženom koju je želeo. Biće mu žena. Njegov
životni saputnik i prijatelj. Majka njegove dece.

Kolin je sutradan opet došao u vilu Vestkot i ponovo zatekao Elizabet za

pisaćim stolom. Gospođa Vestkot i ujna Lilien otišle su u kupovinu, a Ren i
Aleksander su odveli Nejtana u šetnju. Srdačno se osmehnula, osetivši se
~ 129 ~
neobično zbog činjenice da su vereni. Sada je bilo zvanično. Obaveštenje se
pojavilo u jutarnjim novinama. Približio joj se i privio je uz sebe kako bi je
poljubio.
Osećala se divno. Podigla je glavu i susrela se sa njegovim plavim očima.
Pažljivo je odložila pero, iako ga nije očistila od mastila.
„Da li si videla?”, pitao je.
„Obaveštenje? Jesam.”
Izgledao je uzbuđeno. „Drago mi je da je to rešeno. I drago mi je što ne možeš
da se predomisliš.”
Zapitala se da li mu je drago što on ne može da se predomisli? Pola noći je
provela budna, obuzeta panikom. Uspela je da zaspi tek kada je shvatila da je
kasno da odustane. Nije mogla da raskine dve veridbe u roku od dve nedelje.
„O čemu razmišljaš?”, pitao je.
„O tome kako zloglasna Elizabet Overfild ne može da otkaže dve veridbe u
roku od nedelju dana.”
„Da li si bila u iskušenju da odustaneš?”, pitao je.
„Jesam”, priznala je. „Tačnije, pitala sam se šta bih uradila da mi nije toliko
stalo do tebe.”
„I šta si odlučila?” Radoznalo ju je posmatrao.
„Shvatila sam da sam donela pravu odluku. Kao i ti.”
„U pravu si”, složio se. „Ali ponovo sam te prekinuo. Da li i dalje pišeš istoj
osobi?”
„Araminti Skot? Ne, završila sam pismo sinoć. Ona je moja najbolja
prijateljica i komšinica iz Kenta. Pozvala sam je na naše venčanje. Sada pišem
Kamili i Džoelu. Volela bih da dođu i da čitava porodica bude na okupu, pod
uslovom da nemaju druge planove.” Odjednom se nečega setila. „Jutros sam
dobila pismo od ser Džefrija.”
„Stvarno?” Prekrstio je ruke, naslonivši se na radni sto. „Da li ti se izvinio?”
„Jeste”, rekla je. „Iskreno mi se izvinio. Moram da priznam da sam pomalo
dirnuta zbog njegovog pisma. Priznao je da ga je savladala ljubomora i uverio me
da će se potruditi da se reši te ružne osobine, ako mu oprostim i pristanem da
se venčamo. Obećao je da će učiniti sve što je u njegovoj moći da popravi moju
reputaciju koju je on nepravedno ukaljao.”
„Mogu li da vidim?” Uzeo je pismo koje mu je pružila i na brzinu ga pročitao.
„Ako se vratio kući, verovatno ne zna koliko je moja reputacija ukaljana.”
„Dirnuta si ovim?”, pitao je, spustivši pismo na sto.
Svi ljudi greše. Niko nije savršen. Ali nisu svi spremni da zamole za oproštaj
i zatraže novu priliku. Nisu svi bili spremni da se promene. „Žao mi ga je”, rekla
je.

~ 130 ~
 A potom se setila da ju je optužio da je svojim neozbiljnim ponašanjem
naterala Dezmonda da se propije.
„Da li se plašiš da si odreagovala impulsivno?”, pitao je Kolin.
„Zato što sam prihvatila tvoju ponudu? Ne. Čak i da nisam prihvatila, ne bih
mu oprostila. Žao mi ga je jer je uradio nešto zbog čega se sada kaje. Ali ne
možemo da vratimo vreme. On nije loš čovek.”
Ali bio je tvrdoglav i ljubomoran. Zar je zaboravila na sve pogrdne reči
kojima ju je opisao u Vajtu. Zaista ga nije poznavala, iako su se znali godinama.
„Da li misliš da bi se promenio kada bi mu pružila drugu priliku?”, pitao je
Kolin.
„Srećom, nikada to neću saznati.” Ali, već je znala odgovor. Zatvorila je oči
i setila se Dezmonda koji joj se iznova i iznova zaklinjao da će prestati da pije i
da je nikada više neće zlostavljati. Ljudi se ne menjaju preko noći.
„Odgovoriću mu, ako nemaš ništa protiv. Ne bih da ostanemo u lošim odnosima.”
„Ako nemam ništa protiv?” Namršteno ju je posmatrao. „Elizabet, kada bih
imao nešto protiv, ne bih se razlikovao od njega. Zar ti nijedan muškarac nije
verovao?”
„Kakve veze poverenje ima sa tim?”, pitala je.
„Ako bi mu pisala bez mog znanja, ja bih kasnije saznao i pitao bih se šta si
mu napisala i šta si rekla o meni. Da li bih pomislio da ćeš mi prećutati i bitnije
stvari i postao sumnjičav? Da li bih zahtevao od tebe poslušnost? To ne bi bio
brak, Elizabet, jer u njemu ne bi bilo poverenja. Ne tiče me se da li ćeš pisati
Kodaru. Na tebi je da odlučiš. Ne treba da me pitaš kome možeš da pišeš. Ili sa
kim možeš da plešeš Bićeš moja supruga, a ne moje vlasništvo.”
Primetila je da je ljut. Ispružila je ruku kako bi ga pomilovala po ruci. „Sada
mi je jasno zašto sam prihvatila tvoju ponudu. Pisaću mu i prihvatiću njegovo
izvinjenje.”
Ponovo ju je zagrlio i nežno je poljubio.
„Da li planiraš da se kriješ do našeg venčanja?”, upitao je.
„Mislim da neću moći”, rekla je kroz smeh. „Rođaka Eugenija i Matilda
organizuju čajanku danas po podne, kao i Radlijevi. Pozvana sam i u pozorište sa
Anom, Ejverijem, Aleksom i Ren. Rođaka Luiza i Džesika planiraju zabavu
u Voksholu, a rođaka Mildred i Tomas su nas pozvali na večeru. Sigurna sam da
pokušavaju da organizuju događaje za pažljivo odabranu publiku. U
međuvremenu ću otići u kupovinu ili u obilazak galerije, po mogućnosti sa nekim
ko ne misli da mi je potrebna zaštita.”
„Sviđa mi se kada tvoje oči sijaju”, rekao je. „Imaš predivne oči, Elizabet.”
„Ali samo kada sijaju, zar ne?” Shvatila je da je pocrvenela.
„Moraš da učiniš nešto mnogo smelije od obilaska galerije, ili posećivanja
čajanki i sedeljki. Treba da se pojaviš na balu.”

~ 131 ~
 „Mislim da ne bi trebalo”, brzo je odgovorila. „Trenutno nisam raspoložena
za balove.”
„Čini mi se da sam već prihvatio poziv na jedan bal. Mislim da se održava
večeras. Kod Ormsbridžovih. Venčali su se prošle godine nakon što je ona imala
uspešnu debitantsku sezonu. Porodica Ormsbridž nema titulu, ali veoma su
bogati, a njihova loza je besprekorna. On je dobar momak i moj prijatelj. Studirali
smo zajedno na Oksfordu. On tvrdi da se gospođa Ormsbridž sjajno snašla, iako
smatra da je on prošao još bolje. Organizuju raskošan bal kako bi svima pokazali
koliko su srećni. Prošle godine sam nekoliko puta plesao sa njegovom suprugom
i čini mi se da je ljubazna i šarmantna. Da li si prihvatila poziv? Pretpostavljam
da si ga dobila. Svi su pozvani.”
„Koline, zar stvarno želiš da idemo na bal? Večeras?”
„Zašto da ne? Ako izuzmemo činjenicu da ti se ne ide, ne postoji razlog zbog
kojeg ne bi trebalo da prisustvuješ.”
„Zato”, odgovorila je.
„Hmmm.” Namrštio se. „To nije odgovor. Pokušaj ponovo.”
„Koline!” Ogorčeno ga je posmatrala. „Seti se kako se završio poslednji bal
kojem sam prisustvovala.”
„Da li si upoznala gospođu Ormsbridž? Da li ti se svidela?”
„Ne poznajem je lično”, rekla je, „iako se sećam da se pojavila u javnosti
zajedno sa Džesikom prošle godine. Pamtim je kao prijatnu i dobru devojku. Ove
godine smo se srele u nekoliko navrata. Deluje srećno.”
„Učini je još srećnijom”, rekao je. „Neka njen bal bude najuspešniji bal ove
sezone. Siguran sam da će biti, ako se budemo pojavili. Bićemo glavna atrakcija.
Posle jutrošnje objave, visoko društvo željno iščekuje da nas vidi zajedno, kao
par.”
„Oh, bože...” rekla je. Ugrizla se za donju usnu pre nego što se nasmejala.
„Bojim se da si u pravu.”
„Uglavnom jesam”, složio se i osmehnuo se. „Da li ćeš pokušati da vratiš
svoju reputaciju tako što ćeš posećivati čajanke i sedeljke? Ili ćeš to učiniti uz
muziku i ples?”
„Oh, bože!”, rekla je, ponovo se zagledavši u njegove oči. Iznenada se setila
Viole kada za Aleksovo venčanje nije želela da bude viđena u visokom društvu
nakon što se ispostavilo da je njen brak sa rođakom Hemfrijem nevažeći. A Ren
nije želela da je vide jer je čitavog života nosila veo zbog belega na levoj strani
lica. Ali njih dve su izazvale jedna drugu i zajedno otišle u pozorište. Ako su one
uspele, uspeće i ona.
„Pisaću gospođi Ormsbridž i pitati je da li mogu da dođem”, rekla je. „Ne
želim da joj uništim bal.”
Izgledao je savršeno dok je sa osmehom netremice gledao u nju.

~ 132 ~
„Ovo je ludilo”, rekla je.
„Hoćeš li sačuvati prvi valcer za mene?” pitao je.

~ 133 ~
 XVII

Lejdi Hodžiz je sa osmehom ispraćala goste koji su odlazili. Tokom

popodneva ugostila je mnogo ljudi, uključujući nekoliko mladih dama kojima su
majke dopustile da prisustvuju njenim popodnevnim sedeljkama bez pratnje i
nekoliko džentlmena koji su došli da odaju počast boginji lepote i smelo flertuju
sa njom, ali i sa ostalim damama. Razgovor je bio veseo i živahan. Mladi
pesnik, guste i duge kose, odeven u lagani kaput sa izlizanim rukavima čitao je
sonet o lepoti lejdi Hodžiz, tvrdeći da ga je upravo sastavio.
„Ne sumnjam da je tako”, promrmljao je lord Ede, otvorivši svoju burmuticu.
„Budi pristojan, Ede”, odgovorila je lejdi Hodžiz nežnim glasom, pruživši
pesniku ruku, kao da mu ukazuje posebnu čast. Ljubazno mu se osmehnula.
Učestvovala je u razgovoru, provodila vreme sa svojim gostima, ljubazno se
osmehujući rumenim mladim damama, dok su smeli osmesi bili namenjeni
džentlmenima sa kojima je koketirala. Neprestano se doterivala, praveći se da ne
veruje komplimentima i laskanjima koji su joj bili upućivani. Čak je i šaljivo
udarila lepezom jednog džentlmena, zaprepašćenog zbog saznanja da je lejdi
Elvud ćerka, a ne starija sestra lejdi Hodžiz.
„Odmah se izvinite lejdi Elvud zbog uvrede”, rekla je, „iako svi pogreše kada
nas upoznaju. Svi su laskavci. Hajde, priznajte da je divna!”
Kada je napokon ostala sama, lejdi Hodžiz je utonula u svoju stolicu. Blanš
je sedela pored nje, dok je ser Nelson Elvud, koji je propustio veći deo zabave,
stajao iza nje. Lord Ede je sedeo pored prozora, ali nije mogao da prati šta
se dešava napolju, jer ružičaste zavese koje su stvarale prigušenu svetlost, nisu
smele da se pomeraju. Četvorica mladića, koji nisu živeli i radili u kući, okružili
su lejdi Hodžiz. Prvi je bio zadužen za hlađenje lepezom, drugi je držao
maramicu sa čipkastim rubovima, u slučaju da joj zatreba, treći joj je dodavao
čašu limunade, dok je četvrti mladić samo stajao pored nje, jer nije bilo drugih
zaduženja.
Lejdi Hodžiz je bila neraspoložena. Svi prisutni su to shvatili, očekujući napad
besa koji je bio neizbežan.
„Ede, pretpostavljam da si pročitao obaveštenje o veridbi mog sina?” pitala
je.
To je bilo retoričko pitanje. Naravno da je pročitao. U toku sedeljke, jedan
džentlmen je spomenuo veridbu i čestitao lejdi Hodžiz. Glasno se nasmejala,

~ 134 ~
rekavši mu da je ljubazan, a potom ga udarila po obrazu sklopljenom lepezom.
Drugi gosti su odustali od čestitanja kada su primetili crveni trag na obrazu
nesrećnog mladića.
„Jesam”, rekao je lord Ede. „Lejdi Overfild je dama sa kojom treba biti
oprezan. Nije pobegla na selo kao što bi to učinile sve ostale dame na njenom
mestu.”
„Baš me zanima zašto je veren za udovicu umesto za gospođicu Danmor?”
„Očigledno je neko ko je dokon razgovarao sa njim”, rekao je.
„Možda si to bio ti. Možda nisi bio dovoljno pažljiv”, kazala je.
„Uvek sam na oprezu”, obavestio ju je. „Možda će Vam udovica biti
saveznik.”
Pažljivo ga je posmatrala dok ju je jedan od momaka hladio lepezom.
„Videćemo”, rekla je. „Koliko je starija od Kolina?”
„Barem deset godina”, rekao je momak koji je besposleno stajao pored nje.
Pogledala ga je. „Sigurno grešiš”, rekla je ljubazno. „Rekla bih da je starija
barem dvadeset godina.”
„Sigurno je tako”, složio se.
„Treba da ubedimo visoko društvo da je ona poslala obaveštenje o veridbi”,
rekla je.
„Svi veruju da je ono što piše u novinama istinito i tačno. Pametna je. Tako
se ružne udovice ponovo udaju. Malo je patetično, zar ne? Ali vrlo nepošteno. Ne
mogu da podnesem nepoštenje. Jadan moj Kolin. Verovatno nije ni znao šta se
dešava.”
Lord Ede ju je iznenađeno posmatrao. „Plesao je sa njom na balovima.
Smejali su se tokom bala koji je okončao njenu veridbu. Sutradan ju je poljubio u
Hajd parku.”
„Moram da priznam da je pametna. S druge strane, lejdi Danmor je vrlo glupa
i nevaspitana, i drago mi je što se Kolin neće venčati sa njenom ćerkom.
Gospođica Danmor je nesposobna, zar ne, Ede? Njena lepota je precenjena.”
„Pretpostavljam da je lejdi Danmor bila uzrujana kada je napisala to pismo”,
rekao je.
„Nije ni čudo, kada je očekivala da će u novinama videti obaveštenje da je
njena ćerka zgrabila najbolju priliku ove sezone. Bila je drska. Kada me je okrivila
za ono što se desilo, prevršila je svaku meru. Nikada nisam rekla ništa što
bi podstaklo njene nade. Naprotiv.”
Lord Ede je već navikao na njene očigledne laži, kao i ostali ukućani, koji
nisu ni obraćali pažnju na njih.
„Moj dragi Kolin je veren za udovicu”, rekla je. „Ali još uvek se nisu venčali.
Pitam se...”
Mladić sa maramicom se nakašljao, a ona je usmerila pažnju na njega.
~ 135 ~
 „Priča se da su lord Hodžiz i gospodin Ormsbridž prijatelji, i da će lord
prisustvovati na njegovom balu koji se održava večeras. Kažu da će to biti jedan
od najvećih balova ove sezone. Verovatno će se pojaviti sa svojom novom
verenicom”, rekao je mladić.
„Naravno da neće”, odgovorio je momak zadužen za limunadu. „Pogotovo ne
sada kada je dama osramoćena u visokom društvu.”
„Verujem da lejdi Overfild ipak ima hrabrosti”, rekao je lord Ede.
„Zaista? Svaka joj čast!” rekla je lejdi Hodžiz. „Ali, da li će se zaista usuditi
na tako smeo potez? Pitam se da li će lejdi Danmor i njena ćerka prisustvovati
balu? Verovatno hoće, jer je sezona pri kraju, a sirota devojka još uvek
nema adekvatnog prosca.” Okrenula je glavu, posmatrajući svoju ćerku, koja je
sedela nedaleko od nje.
„Lejdi Overfild bi mogla da bude opasan protivnik”, rekao je lord Ede,
izvadivši iz džepa svoju burmuticu. „Kao i Hodžiz.”
„On je samo tvrdoglav”, rekla je, odmahujući rukom. „Namerno mi se inati,
pod uslovom da zna za objavu koja se pojavila u novinama. Zna da mi je oduvek
bio najdraže dete i zato oseća potrebu da bude nezavistan, iako to znači da će
učiniti nešto brzopleto, poput veridbe sa ženom koja je starija od njega barem
dvadeset godina. Ali pokajaće se. On me voli.”
Lord Ede joj se podrugljivo naklonio, ušmrknuvši sadržaj iz burmutice.
Lejdi Hodžiz je ponovo posmatrala svoju ćerku, koja je upravo saznala da nije
miljenica svoje majke.
„Deco, večeras idete na bal!”, rekla je. „Pojavljivanje u javnosti će vam dobro
doći.”

Ren i Aleksander su se vratili iz šetnje parkom, pomislivši da je Elizabet

poludela. A onda ju je Ren čvrsto zagrlila, rekavši joj da je očekivala tako nešto
od nje.
„Nikada nisam upoznala hrabriju ženu”, izjavila je, zaboravivši na sopstvenu
hrabrost zahvaljujući kojoj je prestala da vodi usamljenički život i postala
društveno aktivna kao grofica od Riverdejla.
Aleksander je i dalje mislio da je poludela i okrivio je Kolina za tako
nesmotren predlog.
Gospođa Vestkot se vratila iz kupovine sa ujnom Lilien. I ona je bila
zapanjena, ali ipak je čvrsto zagrlila svoju ćerku.
„To baš liči na tebe”, rekla je. „To je nepromišljeno, Lizi. Moramo da
obavestimo ostatak porodice.”
Ujna Lilien se složila sa njom. „Ričard i ja nismo nameravali da idemo, iako
smo prihvatili poziv. Altea, moram da se vratim kući i obavestim ga da ćemo ipak
ići. Nisam sigurna da će Suzan, Alvin i Sidni doći, ali ipak ću ih obavestiti.”

~ 136 ~
 „Ali to je ludost”, rekao je Aleksander. „Čak ni porodica neće moći da te spasi
od poniženja, Lizi. Kolin je trebalo da postupi drugačije. Pretpostavljam da je to
bio njegov predlog.”
„Jeste”, rekla je kroz smeh. „Mučio me je dok nisam prihvatila.”
Prevrnuo je očima i odmahnuo glavom. „Čime sam zaslužio ovako tvrdoglavu
sestru?” promrmljao je.
„Ili ovako nesmotrenog šuraka?” zapitala se Ren.
Duboko je udahnuo i ponovo odmahnuo glavom.
Ujna Lilien je odmah otišla, a gospođa Vestkot se povukla kako bi odgovorila
na nekoliko pisama.
Elizabet je pomislila da bi večeras mogla da očekuje podršku pojedinaca koji
će prisustvovati balu. Međutim, u nekoliko navrata ju je oblio hladan znoj, iako
je gospođa Ormsbridž odgovorila na njeno pismo, ljubazno joj poručivši da je
dobro došla na večerašnji bal.
Za tu priliku je odabrala svoju tirkiznu večernju haljinu. Haljina je bila stara
i jednostavna, za razliku od modernih haljina koje su nosile pripadnice visokog
društva, premda je imala visok struk, usku suknju i sasvim primeren dekolte.
Ali na rubovima nije bilo poruba, kao ni neobičnih ukrasa i vezova. Elizabet ju je
oduvek smatrala privlačnom zbog svog kroja. Isticala joj je grudi, spuštajući se
niz telo u tankim naborima. Haljina je blistala pod svetlošću sveća. Sluškinja joj
je napravila frizuru koju je svakodnevno nosila, upotpunivši je uvojcima. Nije
nosila mašne i šnale koje bi joj smetale tokom bala.
Bila je zadovoljna svojim izgledom, uprkos činjenici da su joj se dlanovi
preznojavali dok je prelazila preko nabora na haljini. Plašila se da će ljudi
pomisliti da pokušava da izgleda mlađe. Imala je trideset i pet godina i bila je
ponosna zbog toga. Nije želela da deluje neprimereno.
Međutim, to nije bila jedina misao koja ju je mučila. Mogla je da napiše knjigu
o svim problemima. Već nekoliko dana je predstavljaju kao užasnog i opakog
zlikovca. A što je najgore od svega, verila se sa najpoželjnijim neženjom ove
sezone koji je bio bogat, šarmantan, zgodan i mlađi od nje gotovo deset godina.
Osetila je kako joj ruke trnu i kako ostaje bez daha. Srce joj je ubrzano kucalo.
Uzela je šal i lepezu, spustivši se u hodnik gde su je čekali Aleks, Ren i
gospođa Vestkot, koji su je posmatrali kao da je prate na pogubljenje. Svi su joj
se osmehnuli. Nije volela da bude u centru pažnje poput mladih devojaka koje
su upravo debitovale u visokom društvu. Međutim, znala je da će večeras biti još
gore.
Neće dozvoliti da bude tako. Imala je trideset i pet godina i bila je zrela žena
koja je mogla da se suoči sa neprijatnostima i otvorenim napadima. Ona je
Elizabet Overfild i njena savest je čista. Nije učinila ništa zbog čega bi se
sramila. Znala je da u visokom društvu postoje ljudi koji su jedva dočekali da
prokomentarišu brzinu njene veridbe sa drugim čovekom. Oni će tvrditi da je ser

~ 137 ~
Džefri bio u pravu. Ali oni nisu učinili ništa pogrešno. Zašto bi čekali, mesec, dva
ili čak godinu dana pre nego što objave svoju veridbu? Znala je da ljudi misle da
je to ispravno. Ali, imali su pravo na svoje mišljenje. Ona će se pojaviti na balu
sa svojim verenikom, koji ju je zaprosio jer je on to želeo, a ona je prihvatila. I
to je bila njihova privatna stvar.
Iako joj je bilo teško, uspela je da se nasmeje.
Nekoliko minuta kasnije, bili su u kočiji na putu do vile Ormsbridž, a kočija
se ubrzo zaustavila pred kućom. Lakej je otvorio vrata i oni su zakoračili na crveni
tepih. Ušli su u hodnik, u kojem je vrvelo od zvanica. Ljudi su stajali u redu kako
bi pozdravili svoje domaćine pre nego što udu u balsku dvoranu. Svi pogledi su
bili usmereni prema njima.
Elizabet je očekivala takvu reakciju. Ali, bilo je prekasno da se predomisli i
odjuri kući kako bi se sakrila ispod najvećeg prekrivača. Umesto toga, osmehnula
se, oslonivši se na svoju vedrinu.
Kolin ih je čekao u hodniku. Izgledao je zapanjujuće zgodno u svom
večernjem odelu. Zakoračio je napred sa osmehom, naklonio joj se i prineo njenu
ruku svojim usnama.
„Još uvek ne mogu da verujem da ćeš biti moja žena”, rekao je tiho.
Ni ona nije mogla da veruje.
„Da li je to kompliment?” pitala je. „Molim te, nemoj da odgovoriš ukoliko
nije.”
Ispravio se, i dalje je držeći njenu ruku. Nakratko je razmislio. Da nije bilo
osmeha na njegovom licu, pomislila bi da zaista razmišlja o odgovoru. „Ne mogu
da pronađem prave reči”, rekao je. „Ti si oličenje lepote. Pravi sam srećnik. Da
okolnosti nisu ovakve, verovatno ne bih imao priliku da te osvojim.”
Elizabet je shvatila da je zaista iskren.
„Koliko ti je trebalo da uvežbaš te reči? To su besmislice.”
„Dobro”, složio se. „Neka bude milion i po godina.” Nagnuo je glavu u stranu.
„Da li si nervozna?”
„Srećom pa žene nose dugačke haljine”, rekla je. „Kolena mi klecaju.
Verovatno ni ti nisi sasvim opušten.”
Tiho se nasmejao i okrenuo se da poljubi Ren, a potom se pozdravio sa
Aleksom i gospođom Vestkot. Pružio je Elizabet ruku i poveo je uz stepenice.
Mlada gospođa Ormsbridž je uzbuđeno dočekivala goste na svom prvom
balu. Kada ih je sluga najavio, lice joj se ozarilo od zadovoljstva.
„Lejdi Overfild”, rekla je, stegnuvši Elizabet ruku.
„Majki i ja smo prisustvovali balu kod vojvotkinje od Neterbija i moram da
Vam kažem da mi je žao zbog svega. Ono što se dogodilo je užasno nepravedno
prema Vama. Nadam se da ste svesni da se mnogi slažu sa mnom. Čini mi se da
ljudi iz drugog tabora prave najveću pometnju, ali njih treba ignorisati. Bila sam

~ 138 ~
veoma srećna kada mi je Majki pročitao objavu Vaše veridbe. Drago mi je zbog
Vas i lorda Hodžiza, kojeg smatram našim prijateljem.” Osmehnula se Kolinu.
„Bila sam ganuta kada sam jutros primila Vašu poruku. Čula sam da ste veoma
obazriva žena. Zahvaljujući Vama moj bal će biti najpopularniji ove sezone, što
je dobro za mene, ali ne i za Vas. Međutim, smatram da ste veoma hrabri jer ste
odlučili da dođete i mnogo Vas poštujem. Dragi, vidi ko je došao.”
Gospodin Ormsbridž se naklonio Elizabet i uputio joj lepe reči, dok je njegova
supruga posvetila pažnju Kolinu, a nakon toga i Elizabetinoj majci, Aleksu i Ren.
Došao je trenutak da uđu u salu. Elizabet je prihvatila Kolinovu ruku i zaputili
su se prema plesnoj dvorani. Žamor je nakratko utihnuo, a potom se nastavio
jednakim žarom. Elizabet je shvatila da su prisutni već bili obavešteni o njihovom
dolasku i da su svi nestrpljivo iščekivali ovaj trenutak.
Pomislila je kako je ovo najstrašniji trenutak u njenom životu. Međutim, bila
je svesna da je sve ovo bilo smešno. Bilo je daleko gorih trenutaka. Zašto je ovo
trebalo da bude strašno? Zbog čega je morala da se oseća ovako? Okrenula je
glavu prema Kolinu i shvatila da je on ponosno posmatra svojim plavim, radosnim
očima. Čvrsto ju je držao za ruku.
Znala je da je lako mogao da izbegne sve ovo. Nije morao da je zaprosi. Nije
učinio ništa što bi je ugrozilo, ništa zbog čega bi morao da se žrtvuje zbog nje.
Iako je prihvatila njegovu ponudu, nije morao da se pojavi sa njom u javnosti.
Verovatno mu nije bilo lako da se pojavi sa najozloglašenijom ženom u Londonu,
bez obzira na nepravedne optužbe. Nije mu bilo lako ni da se suoči sa mladim
damama koje su se verovatno nadale da im se udvara. Bilo bi mu još teže da su
gospođica Danmor i njena majka bile ovde, budući da nisu očekivale objavu koja
se jutros pojavila u novinama.
Ali on je pristao na sve. Zbog nje i zbog svoje ljubaznosti, časti, stabilnosti,
pravednosti i dobrote. Pogrešio je kada je sebe predstavio kao nezrelog mladića.
Setila se da je na Božić rekao da bi trebalo da postane muškarac. Ali već je bio
muškarac. Jedan od najboljih koje je poznavala. I bio je dostojan njenog
poverenja. Oduvek je želela da se uda za čoveka kojem će moći da veruje, i uprkos
svemu, uspela je da ga pronađe.
Osmehivali su se jedno drugom, a ona je shvatila da više ne može da poriče
da je ludo zaljubljena u njega. A i zašto bi? Uskoro će postati njen muž.
Gospoda Vestkot, Ren i Aleksander su im se pridružili. Ali Kolin joj se
približio, kako bi samo ona mogla da ga čuje.
„Porodice Vestkot i Radli će uskoro stići i napraviće neprobojni štit oko nas”,
rekao je. „Da li želiš da ih sačekamo? Ili ćemo preći na drugu stranu sale i
pridružiti se Rosu Parmiteru?”
Ugledala je Kolinovog prijatelja koji ih je posmatrao, podigavši ruku u znak
pozdrava. Zašto ne bi sačekali da on dođe i pozdravi ih? Zašto se plašila da se
kreće kroz balsku dvoranu?

~ 139 ~
 „Hajde da prošetamo”, rekla je.

I tako je započelo veče prepuno teških iskušenja. Naravno, svi su bili svesni
njihovog prisustva, premda su mnogi gosti bili lepo vaspitani i nisu želeli da zure
u njih.
Kolin se uglavnom osećao prijatno na velikim okupljanjima, znajući da nije
dovoljno fascinantan da privuče pažnju svih prisutnih. Iako se ove godine pročulo
da traži suprugu, nakon što je pokazao interesovanje za gospođicu Danmor, nije
se osećao neprijatno. Smatrao je da će mu dodatno interesovanje samo olakšati
ponudu. Neprestano je upoznavao mlade dame koje su želele da se udaju za njega.
Večeras mu je bilo veoma neprijatno. Međutim, znao je da se Elizabet oseća
još gore i da su svi pogledi upućeni njoj, a ne njemu. Čvrsto ga je držala za ruku,
a kada mu se pre nekoliko trenutaka osmehnula, uočio je upravo ono što
je očekivao od nje - mirno dostojanstvo, topao osmeh i blagi sjaj u očima žene
koja se osećala savršeno u svojoj koži. Obuzeo ga je nalet nežnosti; bio je ponosan
što je ta žena njegova verenica i što svi to znaju.
Za razliku od Božića, sada je razumeo da je godinama pokušavala da postigne
tu uravnoteženost. Ali, duboko u sebi, i dalje je bila krhka. To mu je bilo veoma
simpatično, jer je ipak bila osećajna žena. Oduvek se divio njenoj vedrini. Sada
je, zahvaljujući njenoj krhkosti, video i drugu stranu. Za razliku od savršene,
staložene Elizabet, upoznao je ranjivu Elizabet kojoj je mogao nešto da pruži.
Razlika u godinama je odjednom izgledala nebitno.
Koncentrisao se samo na njih dvoje.
Dok su se probijali kroz plesnu dvoranu, pokušavajući da stignu do mesta gde
je stajao Ros Parmiter, zaustavili su se nekoliko puta. Kratko su razgovarali sa
prijateljima i poznanicima koji su želeli da ih pozdrave, razgovaraju sa njima i
čestitaju im na veridbi. Niko ih nije otvoreno osudio.
Iako su članovi visokog društva bili skloni ogovaranju, retko su pokazivali
neprimereno ponašanje u javnosti. Zbog toga je Kodarovo ponašanje na
vereničkom balu bilo tako šokantno. Pozdravili su ih i neki od najkonzervativnijih
članova društva, kratko klimnuvši glavom, ne pokazujući nameru da im se približe
i razgovaraju sa njima. Ali kako bi neko mogao da osudi Elizabet Overfild?
Videvši je večeras, elegantnu, dostojanstvenu i nasmejanu, verovatno su skoro svi
shvatili da su priče o njoj besmislene. Verovatno je većina zvanica shvatila da su
glasine pokrenute namerno, od strane osobe koja je želela da je povredi.
Činilo se da je Kolinu neprijatnije nego njoj. Primetio je gospođicu Medson,
a on i Elizabet su morali da prođu pored nje. Bila je okružena porodicom,
prijateljima i mladim džentlmenima, koji su pokušavali da mu stave do znanja
da ona nikada nije bila zainteresovana za njega. Kolin nije uspeo da čuje nekoliko
zalutalih komentara, međutim, mogao je da nasluti njihovu nameru.

~ 140 ~
 Gospođica Danmor je takođe bila prisutna i stajala je u blizini grupe Rosa
Parmitera. Oko nje se okupilo još više ljudi, predvođenih njenom majkom, koja
ih je samo pogledala preko ramena, prokomentarisavši neprijatan miris koji
dopire sa balkona, iako su vrata i prozori bili zatvoreni. Ostali članovi njene grupe
komentarisali su jednostavnost nečije haljine, neprimerenu frizuru, i kako će neka
žena sahraniti i drugog muža, isto kao i prvog. Gospođica Danmor je bila bleda
i delovala je potišteno. Kolinu se činilo da svi optužuju Elizabet umesto njega.
Osim ukoliko se komentar u vezi sa neprijatnim mirisom nije odnosio na njega.
Barem Kodar nije bio prisutan.
Ros je radoznalo pogledao Kolina kada su mu prišli. Naklonio se Elizabet,
čestitao joj na veridbi i rezervisao ples sa njom za kasnije u toku večeri.
A onda je najavljen uvodni set i Kolin je izveo Elizabet na plesni podijum.
Osmehnuo joj se dok je zauzimao svoje mesto naspram nje, a ona mu je uzvratila
osmeh. Niko ih nije izbegavao. Punačka mlada devojka, koja je stajala
pored Elizabet, okrenula se da joj čestita i uz osmeh je obavestila da joj zavide
sve neudate dame u gradu, a verovatno i neke udate.
Majki Ormsbridž i njegova supruga su se pridružili gostima na plesnom
podijumu i ples je počeo.
Kolin je shvatio da se njihov ples nije razlikovao od onog na Elizabetinom
vereničkom balu. Ništa se nije dogodilo. Bila je zajapurena i vesela i činilo se kao
da zaista uživa u plesu.
Ispunili su želju gospođi Ormsbridž. Njen bal će sigurno biti proglašen
najboljim balom ove sezone i o njemu će se najviše pričati tokom čitavog proleća.
Gospođa Ormsbridž je očarala goste svojom lepotom i osmehom, dok se njen
suprug ponosno osmehivao. Nisu im bili potrebni ozloglašeni gosti kako bi bili u
centru pažnje.
Radlijevi i Vestkotovi su se pripremili da im se pridruže nakon završetka
uvodnog seta. Kolin je primetio rođaku Luizu, stariju vojvotkinju od Neterbija,
koja je blistala u veličanstvenoj ljubičastoj haljini i sa dugačkim perjem u
kosi. Bila je okružena Vestkotovima i Radlijevima. Ali, Elizabet nije primetila
svoju porodicu. Uhvatila ga je za ruku i klimnula glavom nekome ko je stajao u
blizini vrata.
„Koline, vidi”, rekla je, a lice joj se ozarilo od sreće.
Već drugi put zaredom sreo je Blanš i ser Nelsona. Nije mogao da se seti kada
ih je poslednji put video na balu, ili bez lejdi Hodžiz u blizini, sve dok se juče nisu
pojavili u njegovim odajama. Kolin je primetio da lejdi Hodžiz nije sa njima.
„Upoznaj me sa njima”, rekla je Elizabet, uzevši ga za ruku. „Sigurno su došli
zbog tebe.”
Njegova sestra i Nelson su posmatrali kako im idu u susret. Oboje su bili
upečatljivog i elegantnog izgleda, ali nisu se smejali. Kolin se zapitao da li su
zaista pozvani na bal.

~ 141 ~
 „Lejdi Elvud”, rekla je Elizabet, toplim i prijatnim glasom. „Ser Nelsone.
Drago mi je da sam Vas konačno upoznala.” Pružila je ruku Kolinovoj sestri, a
Kolin je shvatio da se njih dve nikada nisu zvanično upoznale.
„Divno”, promrmljala je Blanš hladnokrvno. „Majka je rekla da će ti biti
drago.”
Naravno, ljudi oko njih su mogli da čuju njihov kratak razgovor, dok su ostali
mogli da vide šta se događa. Elizabet se srdačno osmehivala, pruživši Blanš ruku,
koju je ova hladnokrvno odbila. Ser Nelson ju je bezizražajno posmatrao,
sklopivši ruke iza leđa, dok je Kolin izgledao poput nasmejanog idiota.
Shvatio je da se ne osmehuje.
Zapitao se šta se dešava. Juče su iznenada došli da ga upozore da će njegova
majka pokušati da ga natera da se veri sa gospođicom Danmor. Ali zašto su došli
na bal?
Da osramote njega i Elizabet?

~ 142 ~
 XVIII

Elizabet je shvatila šta se dešava. Naravno da nisu došli da pruže podršku

Kolinu, kao što je ona pomislila kada ih je primetila na ulazu u balsku dvoranu.
Kako naivno od nje. Iako su ga juče upozorili da lejdi Hodžiz želi da ga natera da
se oženi gospođicom Danmor, nisu došli da proslave Kolinovu veridbu sa njom.
Verovatno su bili zgroženi, kao i lejdi Hodžiz.
Večeras su došli kao njeni izaslanici. Došli su da naprave probleme, kako bi
pokušali da nagovore Kolina da odabere suprugu koju bi njegova majka želela.
Elizabet se zapitala da li će u roku od dve nedelje raskinuti dve veridbe, sa
dva različita muškarca? Čitava situacija je delovala bizarno i zastrašujuće. Zašto
joj se sve ovo dešava? Do pre nekoliko dana bila je obična žena, koja je živela
dosadnim životom za koji su se interesovali samo članovi njene porodice. Ali
sada...
Zar je ponovo izgubila kontrolu nad svojim životom?
Sledila se od same pomisli da bi ponovo mogla da izgubi kontrolu nad svojim
životom, kao onda kada je bila mlada i naivna. Neće dopustiti da se to dogodi.
Odlučila je da neće dozvoliti sebi da se povuče zbog prezira ljudi koji je nisu
ni poznavali.
Činilo joj se da ih svi gosti posmatraju. Znala je da njena pretpostavka deluje
uobraženo, ali sve oči u prostoriji su zaista bile uprte u njih. Posmatrali su ih i pre
dolaska ser Nelsona i lejdi Elvud. Sada su pogledi prisutnih bili prikovani za njih.
Shvatila je da ih nikada nije videla na nekom javnom okupljanju. Zapitala se da li
su uopšte bili pozvani na bal. Verovatno su i prisutni shvatili da su došli zbog
iznenadne objave o Kolinovoj veridbi koja se pojavila ovog jutra.
Postavljalo se pitanje šta su nameravali da urade?
Majka je rekla da će ti biti drago. Setila se šta joj je lejdi Elvud rekla.
„Lejdi Hodžiz je bila u pravu”, rekla je Elizabet, toplo se osmehujući. „Lejdi
Elvud, hajde da prošetamo po dvorani pre nego što počne sledeći set. Moramo da
se upoznamo, jer ćemo uskoro biti porodica.” Uzela je iznenađenu lejdi
Elvud podruku i povela je u obilazak dvorane.
Elizabet je rizikovala, znajući da joj je omogućila da učini ono zbog čega je
došla. Lejdi Elvud je mogla da napravi scenu, čak i da samo lagano izvuče ruku
iz Elizabetinog stiska i izgovori nekoliko hladnih i nepristojnih reči pre nego što
se vrati pored svog muža. Plamen skandala bi se rasplamsao i progutao Elizabet.

~ 143 ~
 Elizabet je znala da su ona i Blanš vršnjakinje. Bile su iste visine, iako je
Blanš bila vitkija. I ona je bila plavokosa, lepa, uspravnog držanja i elegantna. Na
sebi je nosila modernu ledenoplavu haljinu, koja je savršeno odgovarala
njenom karakteru.
„Lejdi Hodžiz nije mogla da dođe?”, ljubazno je upitala Elizabet.
„Večera sa lordom Edeom”, odgovorila je lejdi Elvud. „Osim toga, ne voli
balove.”
Elizabet je poznavala lorda Edea. Bio je stariji muškarac, visok i elegantan,
uprkos izraženim znacima starenja.
„Drago mi je što ste Vi i lord Nelson došli”, rekla je Elizabet. „Nisam imala
priliku da Vas upoznam.”
„Nikada nisam osetila želju da Vas upoznam”, lejdi Elvud je hladnokrvno
odgovorila. Čvrsto je stegnula ruku koja se nalazila u Elizabetinom stisku, kao da
je upravo shvatila da je nadmudrena.
Dok su prolazile dvoranom, svi su zurili u njih.
„Moram da priznam da ni ja Vas nisam želela da upoznam. Ali okolnosti su
se promenile. Uskoro ću se udati za Kolina. Imam veliku i srdačnu porodicu, o
kakvoj je Kolin oduvek maštao. On i Ren su veoma bliski, a takođe je u dobrim
odnosima sa vašom sestrom Rubi i njenom porodicom u Irskoj, iako ih ne viđa
često. Znam da je tužan zato što nije blizak sa Vašom majkom, kao ni sa Vama i
Vašim suprugom. Njegova tuga je i moja tuga. Volela bih da se situacija
promeni.”
Osmehnula se rođaki Suzan i njenom suprugu Alvinu, koji su pokušavali da
je ohrabre.
„On je taj koji je otišao odmah posle očeve sahrane”, rekla je lejdi Elvud.
„Niko ga nije naterao da ode.”
„Osim Ren”, podsetila ju je Elizabet, shvativši da je to nepromišljen potez.
„Ne”, rekla je Blanš. „Rovenu je odvela moja tetka, nakon što ju je naš otac
poklonio. Baš kao što je Kolina poslao u internat, a kasnije i na Oksford, čim je
stasao za školu. Majka nije kriva za to. Otac je to učinio kako bi joj napakostio.”
Elizabet je zurila u Blanš. Nije znala ništa o Kolinovom ocu. Nikada ga nije
pitala, a on nikada nije govorio o njemu. Pitala se da li Blanš govori istinu.
Parovi su počeli da se pripremaju za sledeći ples, a one su obišle skoro čitavu
dvoranu. Zapitala se šta bi trebalo da učini. Do sada je vešto izbegavala katastrofu,
ali znala je da to nije bilo dovoljno.
„Verovatno mnogo volite Kolina”, rekla je. „čim ste ga juče obavestili da
Vaša majka pokušava da ga prevari. Zahvaljujući Vama je uspeo to da izbegne i
verio se sa mnom. Blanš, da li postoji mogućnost da uspostavimo dobre odnose?
Nadam se da mogu da te zovem po imenu, jer ćemo uskoro biti rod. Zaista mi je
stalo do tvog brata. Ja nisam tvoj neprijatelj, kao ni neprijatelj tvoje majke.”

~ 144 ~
 „Ti si lukava oportunistkinja”, rekla je Blanš. „Svi znamo zašto ćeš se udati
za mog brata. Osim toga, ti ne znaš ništa o mojim osećanjima prema njemu, niti
zašto sam odlučila da ga posetim juče. Moja majka te nikada neće prihvatiti
kao njegovu ženu. Ako se udaš za njega, zagorčaće ti život. To nisu samo pretnje.
Ona je izuzetno vešta u tim stvarima, a ti joj se nimalo ne dopadaš.”
Hladnokrvno je izgovorila sve to. Ali Elizabet se i dalje osmehivala. Kolin je
još uvek stajao sa ser Nelsonom, a pridružili su im se i ujka Ričard i rođak Sidni.
„Blanš”, rekao je Kolin, pruživši joj ruku. „Vratile ste se taman na vreme.
Plesaćeš sa mnom, a Elizabet sa Nelsonom.”
Elizabet nije znala šta su Blanš i ser Nelson nameravali. Verovatno su želeli
da je ponize u javnosti neprimerenim izjavama pred svim prisutnim zvanicama.
Brzo bi uspeli u svojoj nameri, jer je njen obraz već bio ukaljan. Sigurno su se
nadali da će je sprečiti da se uda za Kolina, ili da ostane u Londonu. Međutim,
bila je uverena da je uspela da im pokvari plan, uzevši Blanš podruku kako bi
zajedno prošetale po dvorani, pre nego što je Blanš shvatila da ju je
nadmudrila. Ali, nije smela da zaboravi na Vestkotove i Radlijeve. Čim se set
završio, Alvin Kol je zamolio Blanš za ples, a rođaka Luiza, gospođa Vestkot i
gospođa Radli su se pridružile ser Nelsonu, dok je Elizabet plesala sa gospodinom
Parmiterom, a Kolin sa Džesikom.
Blanš Elvud nije bila vesta poput svoje majke, pomislila je Elizabet, a njen
suprug nije pokazao interesovanje da preuzme inicijativu. Kada se set završio,
napustili su bal. Elizabet ih je gledala kako odlaze, pitajući se kako će društvo
protumačiti njihovo pojavljivanje. Kao znak odobravanja Kolinove odluke da se
oženi njom, iako je to bilo sasvim suprotno od onoga što su nameravali?
„To je bilo zanimljivo”, rekla je gospoda Vestkot. „Jesu li došli da vam
čestitaju? Sirota Ren.”
Ren se držala podalje od svoje sestre. Bila je uznemirena zbog pojavljivanja
Elvudovih na balu. Ali kad su se ona i Aleksander pridružili ostatku porodice
Vestkot, bila je nasmejana.
„Da li su došli da ti zagorčaju život?”, upitala je. „Ako jesu, odlično si se
snašla, Elizabet. Kao i Kolin. Nadajmo se da neće nastaviti da nam smetaju. Vas
dvoje ste već preživeli dovoljno neprijatnosti. Ali, uprkos svemu, ti se veoma
dobro držiš.”
„Shvatila sam da moram da uspostavim prijateljski odnos sa Blanš i lejdi
Hodžiz. Moram to da učinim. Zbog Kolina, jer zbog titule i poseda mora da se
pomiri sa njima. Znam da to nije pravedno prema tebi. Da li postoji način...”
Ali prekinuo ju je poznanik koji je spustio ruku na njeno rame.
„Lejdi Overfild, da li želite da plešete sledeći set sa mnom?”
„Hvala Vam. Sa zadovoljstvom.”
Kolin je nameravao da pleše sa mladom devojkom čijeg imena nije mogla da
se seti.
~ 145 ~
 Da li sada mogu da se opuste? Da li je najgore prošlo?
Da li će se ovo veče ikada završiti?

Kolinu se učinilo da je vreme usporilo. Međutim, isplatilo se što su došli.

Produktivno su iskoristili to vreme. Elizabet je iskoristila svoju staloženost i šarm
da pokaže ljudima da su glasine koje su kružile o njoj poslednjih nekoliko
dana besmislene. Plesala je, razgovarala sa gostima, osmehivala se, i ni u jednom
trenutku se nije oslanjala na porodicu. Bio je zapanjen njenim ophođenjem prema
Blanš i načinom na koji je izbegla katastrofu prilikom povratka u visoko društvu.
Proveo je veče družeći se sa prijateljima, besramno šarmirajući dame i
razgovarajući sa muškarcima. Kada su neki od njegovih prijatelja izrazili čuđenje
zbog jutrošnje objave, on se samo nasmejao, rekavši im da od Božića pokušava da
nagovori lejdi Overfild da se uda za njega, i da je sada konačno uspeo, zbog čega
je sada najsrećniji čovek na svetu.
Međutim, pre početka drugog valcera, obuzela ga je tuga. Njegova majka je
pokušala da ga natera da se oženi gospođicom Danmor. Pošto u tome nije uspela,
poslala je Blanš i Nelsona da mu unište veridbu koja je tog jutra objavljena. Nije
joj bilo važno što će morati da uništi Elizabet, koja nije zaslužila da se tako ponaša
prema njoj. Njegova majka nikada ne bi prihvatila Elizabet zato što ima trideset i
pet godina, zato što ne poseduje vrstu lepote koja je njoj bila bitna i zato što joj
nikada ne bi dozvolila da manipuliše njome, kao što bi mogla gospođicom
Danmor ili nekom drugom mladom devojkom. A Blanš je došla u njeno ime, iako
se juče usprotivila planu njihove majke.
Razmišljao je o gospodi Vestkot i Aleksanderu, ali poređenje Elizabetine i
njegove porodice bilo je previše bolno za njega.
Možda je trebalo da predloži Elizabet da se vrati u Kent, dok se glasine ne
slegnu, što bi bilo neizbežno čim bi njegova majka poverovala da je pobedila i da
ne treba da troši vreme na pronalaženje lažnih glasina iz njene prošlosti kojima
bi ukaljala njen ugled. Možda nije pomogao Elizabet nagovorivši je da se uda za
njega.
Možda je njegov postupak bio sebičan.
Resio je da sutra poseti majku i obračuna se sa njom, iako je znao da neće
uspeti u tome, kao i svi ostali koji su joj se ikada našli na putu.
Uvek je pobeđivala. Ali pokušaće da joj stane na put. Odustajanje i
izbegavanje lejdi Hodžiz mu neće pomoći. Sutra će se konačno obračunati sa njom
bez obzira na posledice. Nije želeo da razmišlja o mogućem ishodu.
Moraće to da uradi jer nema drugog izbora.
Potom se naklonio svojoj verenici, primetivši da drugi parovi izlaze na plesni
podijum. „Lejdi Overfild, verujem da ste rezervisali ovaj valcer za mene”, rekao
je.

~ 146 ~
 Osmehnula mu se svojim najlepšim osmehom koji bi ga uvek oduševio i
pružila mu ruku. „Tako je, lorde Hodžize”, odgovorila je.
Ni sada nisu mogli da se opuste. Svi su se sećali šta se dogodilo tokom valcera
kod Neterbijevih pre manje od nedelju dana. Zar je moguće da je od toga prošlo
samo nedelju dana? Činilo im se kao da je prošla čitava večnost.
Izašli su na plesni podijum, a on ju je uzeo u naručje.
„Nisam verovala da ću ponovo biti na lošem glasu”, rekla je sa uzdahom.
To mu je slomilo srce.
„Zbog toga smo odlučili da dođemo”, podsetio ju je. „Da se suočimo sa
visokim društvom i ostavimo sve besmislice iza sebe. Ali, da bi naš plan uspeo,
moramo da plešemo.”
Tako će pripadnici visokog društva moći da vide kako su izgledali neposredno
pre izbijanja skandala i shvate da je sve bilo trivijalno i smešno.
Muzika je počela, a oni su zaplesali. Zavrteo ju je ukrug, pomno je
posmatrajući. Uzvratila mu je pogled, primetivši da se ne osmehuje.
„Šta je bilo?”, upitala je.
Podigao je upitno obrve.
„Ne smeješ se”, pojasnila je.
„Budući da su svi pogledi usmereni ka nama, brojim korake jer se plašim da
se ne spotaknem.”
Veselo ga je pogledala, a Kolin je osetio neobjašnjivu toplinu, prepustivši se
plesu, iako su ih svi još uvek posmatrali.
Muzika i ples su stvarali sopstvenu magiju, obuzimajući njegovo telo i
umirujući mu dušu, dok su se boje cveća i večernjih haljina, obasjanih svetlošću
sveća kovitlale njegovim mislima, pomešane sa razgovorom i smehom. Nakratko
je uspeo da zaboravi da su izloženi pomnom posmatranju gostiju, njihovim
nagađanjima i mogućim prekorima.
Obrazi su joj bili rumeni, usne blago razdvojene, a oči snene. Izgledala je...
„Moram nešto da ti kažem”, rekao je, a ona je podigla obrve.
„Prošle nedelje si izgledala prelepo u svojoj srebrno-zlatnoj haljini i sa onom
elegantnom frizurom. Ali, u tirkiznoj haljini koju sada nosiš i sa svojom
jednostavnom frizurom, ponovo si Elizabet.”
Zapitao se zbog čega joj je uputio tako besmislen kompliment.
Veselo ga je pogledala, a zatim se ponovo nasmejala.
„Da li je to kompliment?”
„Rekao sam da je druga haljina prelepa, zbog čega nisam mogao ponovo da
iskoristim superlativ.”
Ponovo se nasmejala.

~ 147 ~
 „Zato sam upotrebio reč Elizabet, jer je to superlativ koji nadmašuje sve
superlative”, rekao je.
Glasno se nasmejala. „Odličan potez”, kazala je. „Vešto si se izvukao.”
„Jezik je nepouzdan saveznik”, rekao joj je. „Izneveri nas baš kada nam je
najpotrebniji.”
„Ali ovoga puta te nije izneverio”, uverila ga je. „Možda bih se oduševila da
si koristio druge prideve, kao što su zapanjujuće ili neuporedivo. Ali najviše od
svega volim to što sam Elizabet.”
„Nisam se toga setio. Ali nikada ne bih zaboravio da si ti Elizabet.” Osmehnuo
joj se. „Sigurno se pitaš da li će ovako izgledati naši razgovori u narednih nekoliko
decenija.”
„Da li će zaista tako izgledati?” pitala je, razrogačivši oči.
„Ti ćeš uvek biti Elizabet”, rekao je.
„A ti ćeš to ponavljati u narednih nekoliko decenija”, rekla je tiho.
„Da”, složio se.
Ponovo se osmehnula i prepustili su se svetu u kojem je bilo mesta samo za
njih dvoje.
Muzika se prerano završila. Prestali su da plešu, posmatrajući jedno drugo.
Setili su se kako se završio njihov ples na prethodnom balu, svesni činjenice da je
pažnja prisutnih usmerena isključivo na njih. Približio joj se, osetivši iskušenje da
je poljubi. Nije pokušala da se pomeri.
„Hajde da pokažemo svima da se nismo poljubili! Hoćemo li?” predložio je.
„Hoćemo!” Lice joj se ponovo ozarilo od sreće.
„Dozvoli mi da te ispratim do tvoje majke”, rekao je, nakon što se udaljio od
nje i učtivo joj se naklonio.
„Hvala ti.” Prihvatila je njegovu ruku.
Iznenada je osetio da je želi.

~ 148 ~
 XIX

Eiizabet je tek sutradan po podne napustila kuću. Bila je veoma besna što
mora da čeka toliko dugo. Bes nije bio karakterističan za nju. Bila je ljuta zbog
sebe, Kolina i svoje porodice, čiji su članovi trošili svoje slobodno vreme na
nju, umesto da se opuste i uživaju u gradu.
Shvatila je da to nije pošteno i da bi trebalo da uradi sve što je u njenoj moći
kako bi to sprečila.
„Ne.” Odbila je Ren nakon što joj je ponudila da pode sa njom, iako joj nije
rekla gde ide. „Hvala ti, Ren. Brzo ću se vratiti.”
„Ne”, bio je odgovor i na majčino pitanje da li će povesti sluškinju sa sobom.
„Nema potrebe. Ja sam odrasla žena. Ne treba mi pratnja na svakom koraku.”
Dok je kočija napuštala Saut Odli ulicu, shvatila je da su se gospođa Vestkot
i Ren verovatno uvredile. Nikada nije bila odsečna i nezahvalna. Obe su je
namršteno pogledale kao da bi želele da kažu još nešto, ali se ne usuđuju. Obično
nije reagovala tako naglo. Već odavno nije bila takva.
Za doručkom su se svi složili da je bal protekao u najboljem redu.
Ormsbridžovi su ih ljubazno dočekali i većina gostiju je bila srećna što ih vidi.
Naravno, bilo je i onih koji nisu bili oduševljeni njenim prisustvom, kao, na
primer, lejdi Danmor i grupa njenih sledbenika koje je okupila oko sebe i
gospođice Lidije Danmor, ali to je bilo očekivano. Barem su se ponašale uljudno.
Neočekivano pojavljivanje ser Nelsona i lejdi Elvud joj je išlo u prilog, iako su
oboje delovali hladnokrvno.
„Drago mi je da su se pojavili zbog Kolina”, rekla je gospođa Vestkot,
milujući Elizabet po ruci. „Baš lepo što je lejdi Elvud prošetala sa tobom i što ste
ti i ser Nelson plesali zajedno. Lejdi Hodžiz je verovatno videla obaveštenje o
vašoj veridbi i naredila im da se pojave na balu i čestitaju Kolinu. N ikada joj neću
oprostiti za ono što je uradila Ren, ali možda se ipak pokajala. Ljudi se menjaju,
zar ne?”
Ren nije obraćala pažnju na zapažanja gospođe Vestkot, a Elizabet im nije
rekla o čemu su razgovarale ona i lejdi Elvud. Rešila je da se sama izbori sa tim.
Međutim, prekinuli su je kada je sinoć pokušala da razgovara sa Ren, a sada
je smatrala da se taj razgovor završio.
„Kolin se nada da će uspeti da popravi odnose sa Blanš i lejdi Hodžiz”, rekla
je. „Želimo da ih pozovemo na venčanje. Ali, i ti ćeš biti tu, Ren. Ne znam šta se

~ 149 ~
dogodilo kada si posetila majku prošle godine nakon venčanja, ali
pretpostavljam da se nije dobro završilo. Da li će ti smetati...”
„To je vaše venčanje, Elizabet”, prekinula ju je Ren.
„Postupite onako kako želite i ne brinite za mene. Ali ako ih pozovete na
venčanje, onda ih morate pozvati i na doručak.”
„Ren.” Aleksander se namrštio.
„Ne”, rekla je, podigavši ruku. „Ja nisam slabić. Neću primorati Kolina i
Elizabet da biraju između mene i majke. Ne želim da raspravljamo o tome. Ne
gledajte me tako. Ni reči više.”
Više nisu progovorili ni reč na tu temu.
Kada se kočija zaustavila ispred kuće u Kurzon ulici, Elizabet je bila ljuta,
premda je znala da će je bes uskoro proći. Podne je već prošlo, a lejdi Hodžiz još
uvek nije primala posetioce.
Elizabet je odlučno zakoračila preko praga, obavestivši batlera da će je
sačekati.
„Molim Vas, obavestite gospođu da je lejdi Overfild očekuje”, rekla je.
Sigurno je prepoznao njeno ime, jer ju je uveo u salon umesto da je ostavi da
čeka u hodniku. Čekala ju je skoro sat vremena. Kada je ponovo pogledala na sat
na kaminu, vrata su se konačno otvorila.
Nakon što je stigla, smestili su je na dvosed, ali ona je ustala već posle deset
minuta. Prvo se približila prozoru i pokušala da pomeri jednu od ružičastih
zavesa. Uprkos jakom suncu, svetlost u sobi je bila prigušena zahvaljujući
zavesama. Batler je zapalio sveće u pozlaćenom svećnjaku na kaminu, pored sata.
Elizabet se zapitala zašto su sveće upaljene kada je tek prošlo podne i još uvek je
bio dan.
Zavese su ostale na svom mestu. Spoljne ivice su bile čvrsto zakačene i bilo
je nemoguće pomeriti ih.
Elizabet je tumarala prostorijom, primetivši da je sve u njoj, od tepiha do
nameštaja i tapeta bilo u srebrnim, sivim i ružičastim nijansama. U salonu je bilo
mnoštvo stolica, sofa i dvoseda, na koje je bilo moguće smestiti pozamašan broj
ljudi. Odmah je prepoznala stolicu lejdi Hodžiz. Bila je veća i raskošnija od
ostalih, postavljena na višem položaju u odnosu na ostale stolice. Da su okolnosti
drugačije, Elizabet bi se verovatno nasmejala ovom zapažanju.
Kada su se vrata napokon otvorila, stajala je pred kaminom i posmatrala
veličanstveni sat. Okrenula se.
Lejdi Hodžiz je bila sama. Izgledala je poput krhke stidljive devojke koja je
stajala na ulazu kao da nije sigurna da li joj je dozvoljeno da uđe. Bila je odevena
poput devojke, u belu haljinu od muslina sa visokim strukom, niskim dekolteom i
kratkim lukavima, premda je Elizabet primetila i prsluk, koji joj je prekrivao grudi
i završavao se malim kamerom oko vrata. Tu su bili i špicasti rukavi od istog

~ 150 ~
materijala koji su prekrivali njene ruke. Bila je srednje visine i vrlo vitka. Njena
plava kosa bila je besprekorno ukovrdžana, a Elizabet je shvatila da je perika
izuzetno realistična. Šminka na njenom licu je bila uočljiva, premda vešto
nanesena, zbog čega je šezdesetogodišnja dama izgledala neprirodno mlado. Bila
je lepa, ali je više ličila na umetničko delo, nego na pravu ženu.
„Lejdi Overfild.” Lagano je zakoračila u sobu i nečujno zatvorila vrata za
sobom. „Baš divno što ste me posetili, iako je prošao tek jedan dan otkako ste
objavili veridbu sa mojim sinom. Dozvolite mi da Vas pogledam.” Imala je glas
poput deteta. Elizabet je zadrhtala.
Nije je odmah pogledala. Prvo se smestila na svoju stolicu. Nakon što je sela,
delovala je još vitkije i mlađe. Elizabet je shvatila da je stolica imala upravo tu
svrhu. Lejdi Hodžiz je naslonila ruke na plišanu stolicu i pogledala Elizabet,
blago se osmehujući. Neko vreme ju je pažljivo posmatrala.
„Moj dragi Kolin”, rekla je. „Teško mi je da shvatim da više nije dete, iako
izgleda mladoliko. Veoma je zgodan. Ali, čula sam da je povodljiv. Još uvek nije
odrastao. Sigurna sam da ćete mu Vi pomoći u tome, budući da ste žena u
godinama. Koliko ste rekli da imate godina?”
„Nisam Vam rekla”, odgovorila je Elizabet. „Vrlo dobro znate koliko imam
godina. Znate o meni mnogo više, a ukoliko postoji nešto što ne znate, ne oklevate
da izmislite.
Ako mislite da me je sramota jer sam znatno starija od Vašeg sina, varate se.
Nemam zbog čega da se stidim.”
„Oh, draga moja”, rekla je lejdi Hodžiz, podigavši lepezu sa stočića. „Zar
neko izmišlja priče o Vama? To je užasno i izuzetno zlonamerno. Možda onda
niste stariji od mog sina skoro deset godina? Tačnije, devet godina i pet
meseci. Nadam se da ste se sinoć lepo proveli. Poslala sam Blanš i Nelsona da
Vas podrže. Rekli su mi da ste uživali, pogotovo zato što imate mladog i lepog
verenika, kojeg ste preoteli mladim, neiskusnim devojkama koje su bile dovoljno
glupe da se nadaju da će ih odabrati. Oduševljeno sam slušala Blanš, premda mi
je bilo žao kada sam čula da je gospođica Danmor bila tamo. Ona je izuzetno
ljupka, zar ne? Kažu da je njena majka bila toliko odlučna da je uda za mog sina
da je pokušala da ga prisili da se oženi njom. Čula sam da je pokušala da objavi
njihovu veridbu u novinama, ali ne mogu da poverujem da je sposobna za tako
nešto. Međutim, ona nije prijatna žena. Pretpostavljam da niste ni primetili nju
i njenu ćerku, za koju kažu da je izuzetno lepa.”
Elizabet je u nekoliko navrata poželela da je prekine, pobuni se i opravda se;
međutim, shvatila je da bi to bilo uzaludno.
„Lejdi Hodžiz, nisam došla ovde da igram igre”, rekla je.
„Drago mi je što to čujem. Igre su mi dosadile. Nikada nisam shvatala šta je
zabavno u šaradama, balovima i ostalim događajima. Dođite i sedite pored mene!
Želim da Vam ispričam kako ću Vam poželeti dobrodošlicu u našu

~ 151 ~
porodicu. Organizovaćemo proslavu u našem letnjikovcu u Roksingliju. Već
imam spisak gostiju. To su mladi i veseli ljudi koji uživaju u zabavama. Svideće
Vam se. Oni će Vas podmladiti. Verujem da Vam je Vaš tragični prvi brak oduzeo
mladost i da ste sada, nakon toliko godina, previše stari da biste je ponovo oživeli.
Ali, nikada nije kasno. Kada se udate za mog sina, moraćete da se borite protiv
brojnih lepotica kojima će biti okružen. Dođite i sedite.”
Elizabet je ostala na svom mestu. Osećala se kao da je upala u neki vrtlog iz
kojeg nije mogla da se izvuče, niti da iznese svoje mišljenje. Pokušavala je da
ostane smirena.
„Ne želim da sednem, hvala Vam”, rekla je. „Neću Vas zadržavati. Lejdi
Hodžiz, nakon što sam raskinula veridbu sa ser Džefrijem Kodarom, započeli ste
kampanju protiv mene jer ste se plašili da ću ubediti Kolina da bi trebalo da se
venča sa mnom. Tačno je da me je zaprosio, i ja sam ga odbila. Mogli ste da
izbegnete probleme. Ali, Vi ste imali drugačije namere. Niste uspeli da me slomite
i nisam pobegla na selo, a Kolin se vratio i ubedio me da se udam za njega,
rekavši mi da zaista želi da se oženi mnome.”
„Neko Vas je očigledno slagao”, rekla je lejdi Hodžiz. „Ja...”
„Molim Vas da me ne prekidate”, kazala je Elizabet. „Kolin i ja ćemo se
venčati, svidelo se to Vama ili ne. Nije nam bitno da li ćete nastaviti sa svojim
planovima. Volela bih da odustanete od toga, ali spremna sam da Vam
se suprotstavim ukoliko odlučite da nastavite. Takođe, želim da Vas obavestim da
neću bežati od Vas. Nakon venčanja, ja ću postati lejdi Hodžiz, a Vi ćete biti
starija baronica. Ja ću biti gazdarica Roksinglija, i nameravam da od njega
napravim dom za Kolina, mene i našu decu. Naravno, Vi možete da ostanete ovde.
Ali u ovom domu ima mesta samo za jednu gazdaricu i to ću biti ja. Ako želite da
organizujete zabavu u letnjikovcu, ispunićemo Vam želju, ali organizovaćemo
je Kolin i ja. Takođe, mi ćemo sastaviti i odobriti spisak gostiju. Dopustićemo
Vam da pozovete nekoliko prijatelja.”
„Pitam se da li će moj sin i dalje želeti da se oženi starijom ženom, koja pritom
nije ni lepa, kad sazna da ima kandže”, rekla je lejdi Hodžiz. „Moraću da ga
upozorim. Možda mu se neće svideti činjenica da neće moći da donosi odluke
u sopstvenom domu. Bio je divno dete, lejdi Overfild. Sladak, nevin i najlepši od
sve moje dece, iako su svi bili divni.”
„Osim Ren”, rekla je Elizabet.
„Tako je.” Lejdi Hodžiz je odmahnula rukom. „Rovenina nakaznost je bila
užasna i prilično groteskna. Nismo mogli da je gledamo. Pretpostavljam da je za
sve okrivila mene. Iako sam se lepo pobrinula za nju. Dala sam je Megan i
njenom bogatom suprugu, koji je dozvolio Roveni da živi sa njima i ostavio joj
svoje bogatstvo. Trebalo bi da mi se zahvali, iako to do sada nije učinila.”
„Mislim da ćete još dugo čekati na to. Premda sam čula da je Ren veoma
zahvalna tetki i teči za ljubav koju su joj pružili, jer je bila lišena roditeljske
ljubavi.” Nije želela da se prepusti besu i inatu i dozvoli lejdi Hodžiz da je
~ 152 ~
uznemiri. „Želim Vam prijatno popodne. Međutim, pre nego što odem, moram
da Vam kažem još nešto. Kolin bi voleo da ima porodicu koja će ga voleti kao
moja porodica. A njegove želje su i moje želje. Nadam se da ćete doći na naše
venčanje. Poslaćemo pozivnice Vama, ser Nelsonu i lejdi Elvud. Nadam se da
ćete doći i odlučiti da budete deo našeg života, kao što mi želimo da budemo deo
Vašeg.”
Lejdi Hodžiz je odložila svoju lepezu i po prvi put nije ništa rekla.
„Prijatan dan, gospođo.” Elizabet je učtivo klimnula glavom i izašla iz sobe.
Izašla je iz kuće, osetivši kako joj ruke trnu i kako gubi dah. Stajala je na
stepeništu ispred kuće, navlačeći rukavice i pokušavajući da se smiri, dok je
pogledom pokušavala da pronađe svoju kočiju.
Međutim, nije bila tamo. Na njenom mestu je stajala Kolinova kočija. Vrata
su bila otvorena, a Kolin ju je čekao naslonjen na kočiju, prekrstivši ruke na
grudima.

Tokom jučerašnjeg bala, Kolin je shvatio da je došlo vreme da se suprotstavi

svojoj majci. Uništila je živote mnogih ljudi, među kojima su bili i Ren, Džastin i
njihov otac. Nakon očeve smrti, Kolin je odlučio da se drži podalje od nje, što je
bilo sasvim razumljivo, jer je imao osamnaest godina. Ali, odnedavno je počeo da
se oseća nelagodno zbog toga, saznavši da je Ren živa i zdrava, iako je skoro
dvadeset godina verovao da je mrtva. Nameravao je da ove godine preduzme
nešto po tom pitanju i zaista je pokušavao, iako su rezultati bili neizvesni.
Najveći uspeh bila je njegova veridba sa Elizabet, iako je taj događaj ostao
zasenjen opakim planom njegove majke, koja je poslala Nelsona i Blanš na bal. U
međuvremenu je povredila gospođicu Danmor, nedužnu mladu devojku.
Shvatio je da je njegova majka preterala. Znao je da deca treba da poštuju
svoje roditelje, ali postojale su granice, koje je njegova majka već odavno prešla.
A sada se okomila na Elizabet.
Znao je da ga neće primiti pre podneva. Zbog toga je otišao do Saut Odli ulice,
gde je zatekao Ren kako se igra sa bebom. Kolin je pomilovao dečaka po glavi i
poljubio sestru u obraz.
„Pretpostavljam da si sinoć bila izuzetno uznemirena?”, pitao je.
„Zbog bala?” Podigla je obrve. „Zbog Blanš? Zbog čega je došla, Koline? Da
li je želela da nas uznemiri? Pretpostavljam da ju je majka poslala da napravi
pometnju. Ali sirota Blanš nikada nije bila spretna poput majke. Ne, nisam
bila uznemirena.”
„Elizabet i ja želimo da je pozovemo na naše venčanje”, rekao je. „I na
svadbeni doručak. Ali nećemo je pozvati ukoliko ti to ne želiš. Ne...” Podigao je
ruku, ne dozvolivši joj da progovori. „Već znam šta ćeš da kažeš, Ren. Reci šta
god hoćeš. Znam da će Elizabet poštovati tvoje želje i osećanja, kao i ja.”

~ 153 ~
 „Već je to učinila”, rekla mu je. „Razgovarale smo o tome jutros. Koline, to
je vaše venčanje i biće onako kako vas dvoje želite. Tvoj odnos sa majkom se
razlikuje od mog; ja mogu da je ignorišem, ali ti ne možeš, budući da nameravaš
da živiš u Roksingliju i izvršavaš sve obaveze koje te očekuju na tom položaju.
Naša majka je jedna od tih obaveza. Moraš je pozvati na venčanje. Da li misliš da
će doći?”
„Nemam pojma”, rekao je. „Gde je Elizabet?”
„Izašla je. Mislim da će se uskoro vratiti.”
„U međuvremenu, voleo bih malo da držim svog nećaka. Baš je bucmast, zar
ne? Pogledaj te obraze.”
Otišao je pre nego što se Elizabet vratila kući. Želeo je da stigne u Kurzon
ulicu pre nego što se salon njegove majke napuni gostima. Stigao je tamo u jedan
sat, primetivši da Elizabetina kočija stoji ispred vrata. Kočijaš ga je obavestio da
je lejdi Overflld stigla pre sat vremena i da je došla sama.
Kolin je poželeo da odjuri u salon i spasi svoju verenicu od lejdi Hodžiz.
Srećom, razmislio je o toj ideji. Namerno je došla sama. Nekoliko puta ju je uverio
da bi trebalo da živi onako kako ona misli da treba. Naglasio joj je da nikada
neće biti posesivan, niti će pokušavati da kontroliše svaki njen pokret, niti će se
mešati u njene odluke pre nego što mu se obrati za pomoć.
Elizabet je bila hrabra žena, a Kolin je bio siguran da će uspeti da se
suprotstavi njegovoj majci. Shvatio je da mora da joj dopusti da završi sa onim
zbog čega je došla, bez obzira na krajnji ishod.
Skupio je pesnice, kao da želi nekoga da udari, ali pred njim su stajala samo
dva kočijaša, koja nisu učinila apsolutno ništa da ga isprovociraju, a čak i da jesu,
ne bi imao opravdanje da pribegne nasilju. Odlučio je da čeka. Posle deset
minuta naredio je njenom kočijašu da se vrati kući. Kočijaš je oklevao, ali nakon
što je Kolin podigao obrve, čovek je shvatio da bi bilo najbolje da ga posluša.
Kolin je čekao u svojoj kočiji, a zatim napolju, prekrstivši ruke na grudima i
pažljivo posmatrajući vrata.
Bilo mu je veoma teško da poveruje da će sve biti u redu, budući da mu je
instinkt govorio da bi trebalo da je zaštiti. Možda joj je ipak potrebna pomoć koju
nije mogla da zatraži, jer nije ni znala da je on čeka ispred.
Deset minuta kasnije, pomislio je da joj se zaista nešto dogodilo. Pitao se
koliko će još moći da čeka pre nego što upadne u kuću, ne nameravajući da se
zaustavi na ulazu i pokuca na vrata. Dok je razmišljao o svemu tome, vrata su se
otvorila i ona je izašla, izgledajući smireno i staloženo, kao i obično.
A onda je primetila njega. Na prvi pogled, njeno raspoloženje se nije
promenilo. Ali, on ju je dobro poznavao. Primetio je ranjivost u njenim očima,
raširivši ruke kako bi je zagrlio. Ali, Elizabet je uspela da se pribere pre nego što
se približila kočiji. Prihvatila je njegovu ruku i bez reči ušla u kučiju.

~ 154 ~
 Kolin se tiho obratio kočijašu i ušao u kočiju. Zatvorio je vrata i navukao
zavese sa obe strane. Smestio se pored nje i čvrsto je zagrlio pre nego što joj se
obratio. Odvezao je učkure na njenom šeširu, bacivši ga na suprotno sedište.
Prislonio joj je glavu na svoje rame i naslonio obraz na nju. Nije znao da li joj je
potreban zagrljaj. Međutim, njemu je bio potreban.
„Idiote”, rekao joj je. „Elizabet, ti si najlepši idiot!”
„Hvala ti”, odgovorila je.
„Pošao bih sa tobom.”
„Znam”, kazala je.
„Ionako sam nameravao da dođem.”
„Nisam iznenađena.”
Uzdahnuo je, prislonivši obraz na njenu glavu. „Došla si sama.”
„Jesam.”
„Pretpostavljam da je ona sve vreme govorila i prekidala te dok si ti
odmahivala glavom”, rekao je.
„Rekla sam joj da me ne prekida.”
Na trenutak je ućutao, a onda prasnuo u smeh. „Da li je vredelo?”
„Jeste.”
Poželeo je da je mogao da prisustvuje tom trenutku.
„Pozvala sam je na naše venčanje”, rekla je.
„Zaista? I hoće li doći?” pitao je.
„Nije ništa rekla”, odgovorila je Elizabet.
„Zato što joj nisi dopustila da te prekine”, rekao je, ponovo prasnuvši u smeh.
„Kada bi damama bilo dozvoljeno da se klade, kladila bih se da će doći.”
„Stvarno?”
„Mislila je da blefiram”, rekla mu je. „Planirala je da organizuje veliku zabavu
u Roksingliju u našu čast. Ali, mislim da to nisu njene prave namere. Verovatno
je mislila da će posle venčanja uspeti da me otera. Međutim, podsetila sam je da
ću, nakon što se venčamo, ja biti lejdi Hodžiz i gazdarica Roksinglija, i da ćemo
ti i ja biti zaduženi za zabave i spiskove gostiju. Rekla sam joj da može da pozove
nekoliko svojih prijatelja. Jasno sam joj stavila do znanja da će Roksingli i dalje
biti njen dom, ali dodala sam da u svakom domu ima mesta samo za jednu
gazdaricu i da ću, nakon našeg venčanja, to biti ja. Rekla sam joj da će biti starija
baronica, kako bih je podsetila na njenu predstojeću titulu.”
I dalje ju je čvrsto grlio, kao da je krhka žena kojoj je potrebna podrška
svemoćnog muškarca.
„Nije se pobunila?” upitao je.
„Odgovorila mi je, ali nisam je slušala. Otišla sam da joj objasnim kako će
izgledati naš život i uspela sam. Žao mi je ako sam te uvredila zbog razgovora sa
~ 155 ~
tvojom majkom. Ako je tako, moraću da odbijem tvoju bračnu ponudu. Ako se
venčamo, neću dozvoliti da tvoja majka upravlja našim životom.”
„Raskinula bi dve veridbe za nedelju dana?”, pitao ju je. „Ljudi bi vekovima
pričali o tebi. Bila bi jedna od retkih žena koje su se pojavile u istorijskim
knjigama, kao kraljica Budika.”3
„Da li sam te uvredila?”, pitala ga je, a glas joj je zvučao pomalo neobično,
kao da pokušava da se suzdrži od razgovora.
Shvatio je da nije toliko smirena kao što izgleda. Možda joj je ipak bila
potrebna njegova zaštita.
Sagnuo je glavu i poljubio je, a potom se odmaknuo od nje i zagledao joj se u
oči. „Neću joj dozvoliti da živi u Roksingliju. Pogotovo ne nakon onoga što je
učinila Ren i načina na koji je pokušala da te uništi. I sama znaš da će nastaviti da
pokušava i nakon što se venčamo. Ili te je možda njena pretnja naterala da se
predomisliš u vezi sa našim venčanjem? Siguran sam da je tako. Ali ona te ne
poznaje, zar ne? Kao ni mene. Neću joj to dozvoliti, Elizabet. Vratiću se kasnije i
obavestiću je da nije pozvana na venčanje. Reći ću joj da može da zadrži kuću i
kupiću drugu za nas. To sam odlučio sinoć i došao sam da joj to saopštim.”
Odmaknula se od njega, pomerivši se na drugi kraj sedišta. Namršteno ga je
posmatrala.
„Ne”, pobunila se.
„Elizabet, ona može samo da nas uništi. To je ono što ona radi da bi sve u
njenom svetu bilo usmereno na nju. Ona ne može da se promeni. Takva je kakva
je. Ne možeš je uvući u naš život i očekivati da reaguje kao normalno ljudsko
biće. Poznajem je čitavog života i uvek je bila ovakva. Ona je narcis, a narcisoidne
osobe se ne mogu promeniti. U njihovom životu postoji samo jedna osoba koja je
bitna, a svi ostali moraju da im se dive i odaju im počast. Takva je i moja majka.”
Tada se dogodila zaista užasna stvar. Zatvorio je kočiju i naredio svom
kočijašu da ih vozi po gradu dok mu ne kaže drugačije. Očekivao je da će Elizabet
biti uznemirena i nameravao je da je uteši. Međutim, bilo je obrnuto. Osetio je
stezanje u grudima i bol u grlu. Shvatio je kako mu suze naviru na oči i očajnički
je pokušavao da se obuzda. Mislio je da će uspeti, međutim, usledio je
neočekivani jecaj, a nakon toga još jedan.
„Dođavola!” rekao je. „Oh, bože...” Mislio je da će propasti u zemlju od
sramote. A onda mu se ponovo približila i on ju je čvrsto zagrlio i spustio glavu
na njeno rame.
„Ona je moja majka”, kazao je, poželevši da nije ništa rekao. Glas mu se
promenio.
„Da”, rekla je.

3
Budika je bila kraljica Icena i drugih britanskih plemena. Predvodila je pobunu protiv rimskih
zavojevača u Britaniji 60. 61. godine, u doba vladavine cara Nerona - prim. prev.
~ 156 ~
 Bilo je to sve što mu je rekla, a Kolin se okrenuo kako bi obrisao oči
maramicom.
„Dođavola!” ponovio je. „Žao mi je.”
„I meni”, rekla je. „Žao mi je što toliko patiš, ali, nažalost, ne mogu ništa da
promenim. Lepo si je opisao, Koline. Ona je narcis. Verujem da je to neka vrsta
bolesti, baš kao i Dezmondov alkoholizam. Nemoguće je boriti se protiv toga. Na
nama je da odlučimo da li ćemo to prihvatiti. Napustila sam Dezmonda jer me je
povređivao i jer je bio odgovoran za moje pobačaje. Ipak, ti ne treba da napuštaš
majku. Ne može nas povrediti ako joj to ne dozvolimo. Neću joj dozvoliti da
upravlja nad nama. Ali želim da bude prisutna u našim životima zbog tebe.”
„Ali zašto kada znamo da se nikada neće promeniti?”
„Ali ti hoćeš”, rekla je. „Možeš da oprostiš sebi za sve loše odluke koje misliš
da si doneo otkako je tvoj otac umro. Možeš da oprostiš i njoj, iako znaš da se ona
nikada neće promeniti. Veruj mi.”
Iznenađeno je zurio u nju. „To je to, Elizabeti”, rekao je. „O tome smo
razgovarali na tom prokletom balu, kada nismo primetili da se valcer završio.”
Osmehnula mu se. „Tako je. I sada čvrsto stojim iza svojih reči.”
Uzeo ju je za ruku. „Možemo da joj dozvolimo da bude deo našeg života
isključivo pod našim uslovima”, rekao joj je. „Mada, se ona nikada neće složiti sa
tim.”
„Ah ona mora da donese tu odluku. Ako vrata između tebe i tvoje majke
moraju trajno da se zatvore, ona je ta koja mora da ih zatvori. Nisam sigurna da
će to učiniti. Sve što je učinila ovog proleća, bilo je zbog tebe. Želela je da joj
se vratiš, iako je pokušala da ti nametne brak sa devojkom koju je ona odabrala.
Ipak...”
„Elizabet, pokušala je da ti uništi život jer si joj ugrozila planove za
budućnost.”
„Ali zašto bih želela da se osvetim?” pitala je. Prineo je njen dlan svojim
usnama. „Osim toga, stalo mi je do tebe. Hvala ti što si me sačekao. Gde se
nalazimo? Nisam ni znala da živim ovako daleko.”
„Rekao sam kočijašu da nastavi da vozi”, rekao je. „Mislio sam da će ti biti
potrebna uteha.”
„Bio si u pravu. Ti si me utešio.”
„Tako što sam jecao na tvom ramenu?” upitao je.
„Preteruješ”, rekla je, prešavši rukom preko ramena. „Pozvaćemo ser Nelsona
i lejdi Elvud na naše venčanje.”
„Pretpostavljam da bi se kladila da će doći”, rekao je.
„Tako je”, složila se.
Nije imao razloga da oseća naklonost prema svojoj najstarijoj sestri, osim što
ga je spasila od neželjenog braka sa gospođicom Danmor. Ali, bila mu je sestra.
~ 157 ~
Nije imao vremena da piše Rubi i Šonu i pozove ih na venčanje. S druge strane,
Vestkotovi i Radlijevi su bili u Londonu, a markiz i markiza od Dorčestera trebalo
bi uskoro da stignu sa Abigejl Vestkot. Pozvali su i Abigejlinu sestru i njenu
porodicu da dođu iz Bata.
On je imao samo Ren.
„Nisam siguran da li želim da Blanš, Nelson i moja majka budu tamo.”
„Naravno da želiš.”
Tada se nasmejao, shvativši da prolaznici ne mogu da ih vide, zahvaljujući
zavesama. Ponovo ju je zagrlio i poljubio. Ovoga puta, poljubac je bio duži i
strastveniji. Želeo ju je. Želeo je da mogu da se venčaju odmah; ili sutra.
Uskoro. Želeo je da Elizabet bude deo njegovog života.

~ 158 ~
 XX

Porodica i prijatelji su potvrdili svoj dolazak na venčanje. Bez izuzetka. U

crkvi neće biti mnogo ljudi, ali, uprkos tome, bili su sigurni da im svi gosti žele
dobro, i to im je bilo dovoljno.
Nisu dobili odgovor od lejdi Hodžiz niti od njene najstarije ćerke i zeta. Kolin
je protumačio njihovu tišinu kao odluku da mu okrenu leda. Ako su odlučili da se
ne odazovu ovom pozivu i da ne dođu na venčanje, znači da ne žele da budu deo
njegovog života. Nameravao je da poseti majku nakon bala kod Ormsbridžovih,
ali se iznenadio saznanjem da ju je Elizabet posetila pre njega. Sada će morati da
ide sam.
Posetio ju je dan pre venčanja. Kao što je očekivao, njegova majka se
zabavljala sa svojim gostima. Nakon što su ga najavili u salonu, naklonio joj se,
kao i sestri i zetu. Klimnuo je glavom lordu Edeu, zanemarivši četvoricu mladih
džentlmena, tri mlade dame, kao i poslugu koja je bila raspoređena oko njegove
majke. Nije pokušala da se izvini gostima zbog ove iznenadne posete; samo
je odmahnula rukom, rekavši da želi da razgovara sa sinom. Naravno, neki gosti
su se iznenađeno pobunili, tvrdeći da Kolin nikako ne može biti sin lejdi Hodžiz,
već njen mladi brat. Za nekoliko minuta, salon se ispraznio. Ostali su samo Kolin,
lejdi Hodžiz, Blanš i Nelson.
Dok je čekao, Kolin je razmišljao o snu o kojem je maštao uoči Božića, kada
je počeo da pravi planove za narednu godinu. Želeo je da osnuje svoju porodicu,
zajedno sa već postojećim članovima njegove porodice. Neki od snova su se
ostvarivali. Uskoro će se oženiti. Rubi i Šon su odmah odgovorili na pismo u
kojem ih je obavestio da će se oženiti i pozvao ih da dođu u Roksingli tokom leta.
Obavestili su ga da će doći zajedno sa decom. Ostatak sna mu se verovatno
nikada neće ostvariti. Njegova majka se nikada neće promeniti.
„Majko, da li ćeš prisustvovati mom venčanju? Elizabet i ja se nadamo da
hoćeš”, rekao je.
Podigla je lepezu sa stola pored sebe da bi ohladila lice. „Doneo si ispravnu
odluku kada si odlučio da odbiješ gospođicu Danmor”, rekla je. „Ona je
jednolična gospođica koja ne poseduje ništa osim lepote. Međutim, njena
lepota neće potrajati. Za deset godina će ličiti na svoju majku. Okončaj i ovu
glupost sa tom bezličnom udovicom. Još uvek nije kasno. Isplati je ako moraš.
Mogu da pošaljem Edea da je isplati umesto tebe. Pomoći ću ti da odabereš
savršenu suprugu.”
~ 159 ~
 „To sam već uradio”, rekao je. „Lejdi Overfild će sutra biti lejdi Hodžiz i ja
ću biti najsrećniji muškarac na svetu.” Znao je da zvuči otrcano, ali govorio je
istinu.
Odmahnula je rukom. „Sedi”, rekla je. „Izgledaš kao tužna vrba.”
Kolin je ostao na istom mestu.
„Dragi, propašćeš ako odlučiš da ostaneš u braku sa tom starom udovicom”,
nastavila je. „Kada nas vide na okupu, ljudi misle da smo ti, Blanš i ja brat i sestre.
Očarani su našom lepotom. Pomisliće da nam je udovica majka. Zar ne bi
bilo ponižavajuće kada bi svaki put morao da ih ispravljaš?”
Kolin je prekrstio ruke iza leđa i mirno je posmatrao. Nije želeo da odgovori
na njeno izrugivanje.
„Da li ćeš prisustvovati venčanju?” pitao je nakon kratke pauze, tokom koje
se lejdi Hodžiz hladila lepezom. Blanš i Nelson su podsećali na kipove. „Ti si
moja majka. Nemam oca koji bi mogao da dođe.”
„Bila sam veoma ljuta na tvog oca”, rekla je, spustivši lepezu u krilo. „Oduzeo
mi je moju najmlađu decu. Prvo je rekao da nisam u stanju da se brinem o mojoj
maloj Roveni i zamolio je Megan da je odvede i pruži joj dom, zajedno sa onim
dosadnim matorcem koji je Roveni ostavio bogatstvo koje nije zaslužila. Trebalo
je da ga podeli medu svom mojom decom. Pretpostavljam da si razočaran što se
to nije dogodilo. Znam da Blanš jeste, ali ne krivim je.”
„Grešiš, majko”, rekla je Blanš.
Lejdi Hodžiz je samo odmahnula rukom. „I poslao te je u školu, iako sam ga
molila da mi ne slomi srce. Zato se i odlučio na taj korak. Tvoj otac je bio veoma
osvetoljubiv čovek.”
Ja sam ga zamolio da me pošalje u školu”, rekao je Kolin.
„Jednostavno te je naveo da misliš da je to tvoja odluka”, rekla je. „On je već
doneo odluku umesto tebe.”
Kolin se zapitao da li je to tačno. Možda mu nije ispunio želju zato što ga je
voleo, već zato što je želeo da naudi njegovoj majci. Ali da li je pozvao tetku
Megan da zauvek odvede Ren? Verovatno su odlučili da to bude zauvek jer su
Kolinu rekli da je umrla. Ali sigurno nije uradio to kako bi povredio majku. Lejdi
Hodžiz nikada nije marila za Ren i nije joj dozvoljavala da napusti svoju sobu.
„Tvoj otac je bio težak čovek”, rekla je lejdi Hodžiz. „Ali ipak me je voleo.
Želeo je da se oženi mnome, iako moj dragi otac nije mogao da ponudi miraz.
Uvek mi je govorio da vredim više od najvećeg bogatstva na svetu. Naravno da
sam mogla da pronađem boljeg supruga, ali, da sam ga odbila, slomila bih mu
srce, a moje srce je oduvek bilo nežno.”
Kolin je ubrzo napustio kuću u Kurzon ulici, shvativši da neće dobiti odgovor
na postavljeno pitanje. Još uvek nije znao da li će njegova majka, Blanš i Nelson
prisustvovati venčanju.

~ 160 ~
 Kada je pitao Blanš i Nelsona, lejdi Elvud je slegnula ramenima, odgovorivši
mu da još uvek ne zna šta planira za sutra.
Nije znao šta donosi budućnost. Pitao se da li će njegova majka odlučiti da
ostane u Londonu, tokom čitave godine? Da li će se on složiti sa tim? Da li će
odlučiti da ostane u Roksingliju tokom čitave godine i tamo organizuje
zabave? Da li će morati da sagradi kuću za nju negde u parku? Da li je to uopšte
izvodljivo? Kako će Elizabet podneti njeno prisustvo? Da li će se suočiti sa njom?
Ili će ipak insistirati da njegova majka zauvek napusti Roksingli? Nije mogao
da zamisli da bi mu Elizabet ikada tražila tako nešto. Međutim, znao je da nikada
neće dopustiti svojoj budućoj svekrvi da upravlja njenim životom. Nije očekivao
da će se Elizabet predati, ali znao je da njegovoj majci još niko nije uspeo da se
suprotstavi.
Zapitao se da li svi muškarci osećaju nelagodnost u stomaku uoči venčanja?
Ros Parmiter i Džon Kroft su mu organizovali momačko veče, a Elizabet je
nameravala da večera sa porodicom. Sutra u ovo vreme će već biti venčani i to ga
je tešilo.
Elizabet Overfild će biti njegova supruga. Da mu je neko pre šest meseci
rekao da će se venčati sa Elizabet Overfild, ne bi mu verovao.
Ali sutra će postati njegova supruga.

Viola i Marsel, markiz od Dorčestera, stigli su u London pre venčanja.

Međutim, bili su zaista zbunjeni kada su otkrili da će se venčanje održati ranije
nego što su očekivali, kao i da se mladoženja promenio.
„Dakle, Elizabet, zamenila si Kodara mlađim muškarcem?”, rekao je Marsel
nakon što je Elizabet stigla u njihov dom.
Viola ga je prekorno pogledala, a mladi ljudi koji su upravo ušli u hodnik,
prasnuli su u smeh.
„Mnogo mlađim muškarcem”, složila se Elizabet. „Mlađi je od Kodara
osamnaest godina.”
„Mogu li da zagrlim srećnu mladu?” upitao je.
„Neću biti mlada do sutra”, rekla mu je. „Ali večeras možeš da zagrliš buduću
mladu.”
I Viola ju je zagrlila. „Zaista si me iznenadila. Bila sam srećna zbog tebe, jer
mi je ser Džefri Kodar ostao u sećanju kao veoma dostojanstven gospodin...”
„I dosadan poput stenice”, rekao je Marsel, prekinuvši je. „Dosađivao bi ti na
svakom koraku, Elizabet.”
„Ali nikada ga nisam smatrala privlačnim”, nastavila je markiza od
Dorčestera. „Ali lord Hodžiz! Draga moja, ne bih mogla ni da naslutim!”
„Mama, rekla sam ti da sam bila u pravu”, kazala je Abigejl sa osmehom,
zagrlivši Elizabet. „Dok smo se Džesika, Estel i ja divile lordu Hodžizu zbog

~ 161 ~
njegovog izgleda i divnog osmeha, primetila sam da se trudio da bude u
Elizabetinom društvu kad god bi mu se ukazala prilika. Izgledali su savršeno
kada su plesali zajedno na Dan darova.”
„Verujem da tvoja majka nije obratila pažnju, jer je bila oduševljena mojim
izgledom dok smo plesali valcer”, rekao je Marsel dok je Viola odmahivala
glavom, ignorišući njegov smeh.
„Drago mi je zbog Vas, lejdi Overfild”, rekla je Estel Lamar, pruživši joj ruku.
„Mislim da je bilo vrlo zlobno što Vas je ser Džefri optužio za nedolično
ponašanje u javnosti. Sigurna sam da se Vi nikada ne biste ponašali nedolično.”
„Hvala Vam”, rekla je Elizabet, osmehnuvši se devojci.
„Čestitam, gospođo”, rekao je njen brat Bertrand, rukujući se sa Elizabet.
„Hajdemo do dečje sobe”, rekla je Abigejl, uzevši je za ruku. „Kamila i Džoel
su gore sa decom. Verovatno nisu čuli kada si stigla. Da li si čula da pored
Vinifred, Sare i Džejkoba imaju još jedno dete? Nedavno su usvojili Robija. Ima
četiri godine i imao je užasan problem sa ponašanjem. Ali Džoel nije želeo da
prihvati da je Robi beznadežan slučaj. Uspeo je da ubedi i Kamilu, i odlučili su
da mu pruže ljubav. Vinifred im mnogo pomaže, jer mu neprestano govori da ga
nikada neće nazvati nestašnim dečakom, iako neprestano koluta očima u njenom
prisustvu i plazi joj se.”
„Oh, bože!”, rekla je Elizabet.
„Moj novi unuk je divan dečak”, uključila se Viola. „Odlučili su da ga usvoje,
iako je Kamila nedavno saznala da je ponovo trudna. Ko bi rekao da će se Kamila
tako promeniti?”
Lejdi Kamila Vestkot je bila izuzetno konzervativna i ozbiljna dama pre nego
što je otkrila da je brak njenih roditelja nevažeći i da je ona vanbračno dete. Njen
život je bio uništen, a izgubila je i verenika, koji je raskinuo veridbu sa
njom. Međutim, uspela je da se promeni i postala je mlada bucmasta domaćica sa
troje dece, iako je delovala pomalo neugledno. Bila je ludo zaljubljena u svoju
porodicu, a posebno u Džoela, blistajući u njegovom prisustvu. Ali i Violin svet
se promenio do neprepoznatljivosti.
Više nije bila hladnokrvna i dostojanstvena supruga omraženog grofa. Njena
porodica je sada delovala bučno i neorganizovano, mada prepuna porodične
topline i naklonosti. Ko je to mogao da predvidi? Violina porodica obuhvatala je
njenu i Marselovu decu, kao i usvojenu i biološku decu Kamile Vestkot.
Čak je i Violina mlađa ćerka Abi delovala vedrije nego u protekle tri godine.
Kada su ušli u dečju sobu, deca su ih okružila, pokušavajući da govore u isto
vreme. Ali, Elizabet je primetila dečaka u uglu koji je ležao na leđima i udarao
petama po podu, dok je Džoel sedeo pored njega i smireno razgovarao sa
njim. Veselo je mahnuo Elizabet.
Elizabet je uživala u večeri sa svojom porodicom, bez obzira što je večera na
koju je pozvana poslužena kasnije nego što je to najavljeno.
~ 162 ~
 Bila je srećna, iako je bio prisutan samo jedan deo njene porodice. Ostatak je
bio zauzet planiranjem i pripremama za venčanje u njeno ime.
„Gde je Hari?”, pitala je Violu.
„Njegov puk je otišao u Ameriku”, rekla je Viola, „ali on nije pošao sa njima.
Ne znam zašto. Mislim da je ranjen u Tuluzu, ali da ne želi da mi kaže. Marsel
me neprestano podseća da nije na samrti. U Parizu je. Oh, Elizabet, nadam se da
će se ratovi uskoro završiti! Da li misliš da će se to dogoditi? Verujem da se sve
majke, supruge i ćerke slažu sa mnom. Ali dosta o tome! Živ je i u Parizu je. Ne
treba da razgovaramo o tome. Ispričaj mi kako te je zaprosio? Da li je kleknuo?
Da li je doneo cveće?”
„Bilo je divno”, rekla je Elizabet.
Ali Sara je želela da pokaže nešto baki, a Vinifred je nameravala da kaže nešto
Elizabet. Pridružila im se i Kamila, zajedno sa dečakom koji je namršteno
posmatrao Vinifred dok je govorila Elizabet da ima novog brata kojeg će uvek
voleti, iako se on neprestano trudio da je uveri u suprotno.
„Jer porodica je najvažnija na svetu, zar ne, rođako Elizabet?” rekla je.
„Tako je”, složila se Elizabet. Čestitala je Vinifred i nasmešila se Robiju, a
potom pozdravila Džoela, pruživši mu ruku.
Shvatila je da će se sutra udati. Nije mogla da dočeka da vidi Kolina.
I da se uda za njega.

Elizabet je obukla novu bež haljinu sa visokim strukom, upotpunivši svoju

odevnu kombinaciju šeširom sa porubima od veštačkog jorgovana, kao i cipelama
i rukavicama boje senfa. Svi odevni predmeti su bili jednostavni, i nije
dozvolila da drugi utiču na njen izbor, iako su Ren i gospoda Vestkot pokušavale
da je savetuju kada su otišle u kupovinu. Želela je da se oseća prijatno, što nije
bio slučaj na vereničkom balu sa ser Džefrijem Kodarom, kada je nosila prelepu
zlatnu haljinu i imala elegantnu frizuru.
Danas joj je sluškinja napravila jednostavnu punđu, koja je bila napravljena
tako da može da stavi šešir.
Uzela je svoju torbicu i ponovo se pogledala u ogledalo. Bacila je pogled na
sat, shvativši da bi trebalo da side, iako je još uvek bilo rano.
Preplavila su je sećanja. Razmišljala je o Ani, koja je živela u ovoj kući nakon
što je došla iz Bata, pokušavajući da se snađe u novoj ulozi bogate dame
Anastasije Vestkot. Setila se da je nakon veridbe sa Ejverijem bila zbunjena i
preplašena dok je porodica planirala veliko venčanje u Crkvi svetog Džordža.
Jednog jutra Ejveri je stigao u vilu Vestkot, saopštivši Ani da je dobio posebnu
dozvolu za njihovo venčanje. Njegov sekretar ih je sačekao u crkvi, a Elizabet je
pošla sa njima kao drugi svedok.

~ 163 ~
 Na trenutak je poželela da i njeno venčanje bude takvo. Ali, to nije bilo
moguće. Dugovali su to sebi i njenoj porodici, koja nikako ne bi prihvatila
venčanje u tajnosti.
A potom se setila Aleksandrovog i Reninog venčanja koje se održalo prošle
godine. I Ren je krenula na venčanje iz ove kuće, dok je Aleks proveo veče kod
rođaka Sidnija, a Viola, Abigejl i Hari su boravili ovde.
Danas je red na nju. Zatražila je od majke, Aleksa i Ren da pođu sa njom.
Želela je da je Aleks odvede do oltara. Kada je sišla niz stepenice, oni su već bili
tamo.
„Bila si u pravu, Elizabet”, rekla je Ren. „Mama i ja bismo pogrešile. Uprkos
jednostavnosti, izgledaš veoma lepo. Ti si jedna od retkih kojoj to polazi za
rukom.”
„Imaš svoj stil, Lizi”, priznala je gospođa Vestkot, „i drago mi je da nisi
odstupila od njega.”
„Uprkos mojoj reakciji na vašu veridbu, ipak sam srećan zbog tebe i Kolina.
Verujem da ste savršen par, a Ren se slaže sa mnom”, dodao je Aleks.
„Slažem se”, rekla je Ren sa suzama u očima. „Želim sve najbolje tebi i
Kolinu. Zašto ne biste bili srećni zajedno? Naravno da ćete uspeti.”
„Ako me rasplačete pre nego što stignem do crkve, neću razgovarati sa vama
mesec dana”, upozorila ih je Elizabet, pridruživši im se u hodniku.
Sunce se pomaljalo iza oblaka dok se kočija približavala Hanover trgu,
zaustavivši se ispred Crkve svetog Džordža. To nije bila najveća, niti najlepša
crkva u Londonu, ali bila je omiljeno mesto za venčanja u visokom društvu tokom
sezone i uvek je privlačila mnoštvo znatiželjnika, koji su dolazili da posmatraju
dolazak mlade i novopečeni par, koji će provesti zajedno ostatak svog života.
„Kasnimo pet minuta”, rekao je Aleks, pomogavši joj da izađe iz kočije.
„Tačnije, četiri i po. Sačekaćemo da mama i Ren uđu.”
Elizabet je mogla da oseti otkucaje svog srca dok je posmatrala Ren i gospođu
Vestkot kako ulaze u crkvu.
„Jesi li nervozna?”, pitao je Aleksander.
„Naravno da jesam”, rekla je nakon što mu se osmehnula i uzela ga za ruku.
„Zar ti nisi bio nervozan?”
„Jesam”, složio se, uzvrativši joj osmeh. „Nisam zažalio ni na trenutak.
Nadam se da ni ti nećeš.”
„Hvala ti. Ne udajem se za Kolina samo zato što mislim da je to najbolje
rešenje.”
„Znam”, rekao je, a potom su se zajedno popeli uz stepenice i ušli u crkvu.
Obuzela ju je sumnja u najgorem mogućem trenutku. Šta ako je prihvatila
Kolinovu ponudu samo zato što su njeni planovi propali? Šta ako ju je zaprosio

~ 164 ~
jer misli da ju je ugrozio i na nju navukao gnev svoje majke? Šta ako ne
budu mogli da budu srećni zbog razlike u godinama? Šta ako...?
Nakon što su Ren i gospođa Vestkot ušle, orgulje su počele da sviraju, a svi
prisutni su se okrenuli prema vratima kako bi je posmatrali dok korača ka oltaru.
Videla je prijatelje, poznanike i članove porodice koji su joj se osmehivali.
A videla je i lejdi Hodžiz, u beloj haljini i sa čipkastim velom koji joj je prekrivao
lice, kao i lejdi Elvud, ser Nelsona i lorda Edea.
Ipak su došli.
A onda je ugledala Kolina, pred oltarom, ispred majke i sestre, u zlatnom
odelu. Bio je visok, vitak i lep. Delovao je uznemireno i pomalo bledo, a onda su
im se pogledi sreli i on se osmehnuo.
Iako mu se na licu nije pojavio osmeh, spazila ga je u njegovim očima.
Odjednom je shvatila da je sve u redu i zaboravila na sumnje iz prošlosti i
strahove iz budućnosti. Prepustila se ovom magičnom trenutku. Ovo je najlepša i
najispravnija odluka koju je ikada donela.
Znala je da i on misli isto.
Aleksander ju je predao Kolinu, i potom se pojavio sveštenik koji ih je venčao.
Iako je venčanje trajalo kratko, znala je da će njihov brak biti večan.
Bili su muž i žena.
Bila je uverena da su postupili ispravno. Venčali su se jer su oboje to želeli i
ona mu je verovala. Udala se za njega zato što je to želela, a Kolin je znao da je
bila iskrena prema njemu. Sve je bilo savršeno.
Venčali su se.
Lice mu se ozarilo, iako se nije osmehivao. Međutim, ona mu se široko
osmehnula, uverena da su postupili ispravno.
Došlo je vreme da odu u kancelariju i potpišu papire, a Aleksander i Ren su
pošli sa njima. Elizabet se poslednji put potpisala kao Elizabet Overfild.
Dok je Kolin potpisivao papire, Aleks i Ren su je zagrlili. Potom je Ren čvrsto
zagrlila Kolina, zadržavši ga u zagrljaju nekoliko trenutaka pre nego što ga je
prepustila Aleksu, koji mu je pružio ruku i potapšao ga po ramenu.
A onda su se okrenuli jedno prema drugom. Kolin ju je uzeo za ruku kako bi
se ponovo pridružili prisutnima pred oltarom. Naklonili su se porodici i
prijateljima i svima koji su došli da uživaju u njihovom venčanju, osim lejdi
Hodžiz i lordu Edeu, koji su otišli. Ser Nelson i lejdi Elvud su odlučili da ostanu,
sedeći odvojeno od ostalih gostiju.
Nekoliko trenutaka kasnije, dočekali su ih aplauzi ljudi okupljenih ispred
crkve, medu kojima se nalazilo i nekoliko poznatih lica, kao što su gospodin
Parmiter, gospodin Kroft i gospodin Ormsbridž, kao i rođak Sidni, Bertrand i
Estel Lamar i Vinifred Kaningem.

~ 165 ~
 „Namerno su izašli ranije”, upozorio ju je Kolin sa osmehom. „Da li želiš da
potrčimo?”
„Razočaraće se ako to ne učinimo”, rekla je Elizabet. Uzela ga je za ruku i
potrčala niz stepenice zajedno sa njim, dok su ih prisutni obasipali laticama ruža,
aplaudirali i smejali se. Neko je i zviznuo.
Kada su stigli do kočije, bili su nasmejani i zadihani. Kolin joj je pomogao da
se smesti u otvorenu kočiju, a potom zauzeo mesto pored nje, pre nego je vozilo
krenulo.
Crkvena zvona su veselo zvonila iza njih, dok je grubo zveckanje metala
privezanog za zadnji deo kočije kvarilo melodiju crkvenih zvona. Napustili su trg
držeći se za ruke, zavaljeni u sedišta kočije ukrašene cvetnim laticama.
„Ako budemo izgledali zabrinuto, ljudi nam neće verovati da smo se tek
venčali”, rekao je Kolin. Oboje su se nasmejali, a ona se ponovo zapitala da li
sanja. Ovo je dan njenog venčanja.
Venčali su se.
„Lejdi Hodžiz”, rekao je.
„Da.”
Nagnuo se prema njoj i poljubio je pre nego što je kočija skrenula sa trga i
nestala iz vidika onima koji su stajali pred crkvom.
Nisu mogli da čuju ovacije, aplauze i zvižduke.

~ 166 ~
 XXI

Svadbena gozba nakon venčanja se oduvek nazivala doručkom, iako je taj

naziv bio sasvim pogrešan. Prvenstveno zbog činjenice da posluživana hrana nije
bila ni nalik doručku, ali i zbog svog trajanja. Proslava je trajala čitavog dana;
započinjala je u balskoj dvorani gde su tokom jela bile održavane zdravice i
govori, a potom se nastavljala u salonu, uz manje okupljanje.
Tokom prelaska iz jedne prostorije u drugu, Kolin je zamolio sestru da
porazgovaraju, pretpostavivši da će ona i ser Nelson uskoro otići.
„Blanš”, rekao je, dodirnuvši joj ruku, „hajde da prošetamo?”
Pogledala je kroz prozor, ali nije uspela da pronađe opravdanje kako bi ga
odbila. Sunce je sijalo, nebo je i dalje bilo vedro, a topli vazduh je ulazio kroz
otvorene prozore. Nelson je razgovarao sa Džonom Kroftom i Sidnijem Radujem.
Elizabet je otišla u salon zajedno sa gospođicom Skot i starijom vojvotkinjom
od Neterbija.
„U redu, ali samo kratko”, rekla je Blanš, uzevši ga za ruku. „Uskoro bi
trebalo da krenemo.”
„Drago mi je što si došla na venčanje”, rekao joj je kada su izašli u dvorište.
„Kao i majka. Pa čak i lord Ede. Hvala ti što si došla na doručak. Pretpostavljam
da ti nije bilo lako da to učiniš.”
Ipak je ovo bio Renin dom, a njih dve su se udaljile otkako je Ren napustila
Roksingli pre skoro dvadeset godina.
„Nije”, odgovorila je nakon kratkog oklevanja. „Koline, da li bi bilo bolje da
nisam došla da te upozorim na lažnu veridbu sa gospođicom Danmor? Da li si
odlučio da se venčaš sa lejdi Overfild kako bi se inatio majci?”
„Postoje dve stvari koje nikako ne mogu da zamislim”, rekao je. „A jedna od
njih je želja da se inatim majci. Voleo bih da budemo bliski, iako znam da se to
nikada neće dogoditi. Isto tako, nikada se ne bih oženio iz inata. Brak vredi
doživotno, a ja se nadam da ćemo biti srećni. Ne, Blanš. Učinila si nešto zbog
čega ću ti uvek biti zahvalan. A venčao sam se sa Elizabet jer sam ja to želeo. Jer
se nadam da ću biti srećan sa njom.”
„Ali ona je moja vršnjakinja”, pobunila se.
„Jeste”, složio se Kolin. „I poštujem je više od bilo koje druge žene koju sam
upoznao. Mislio sam da je naš brak nemoguć, ali ona me je uverila da želi da se
uda za mene. I verujem joj.” Nakratko je zaćutao. „Ali nisam o tome želeo da
~ 167 ~
razgovaram sa tobom. Moram nešto da te pitam. Blanš, zašto si ostala sa majkom
tokom svih ovih godina? Zašto je Nelson to prihvatio?”
„Neko je morao”, odgovorila je. „Rovena je otišla, a Rubi je pobegla u Irsku
kada je imala samo sedamnaest godina. Džastin se ubio, a ti si se udaljio od majke.
Bili smo joj potrebni. Ali ostala sam joj samo ja i imala sam osećaj odgovornosti.
Ipak sam ja najstarija.”
„Bili smo joj potrebni?”, pitao je, privukavši je da sedne pored njega na staru
klupu ispod vrbe koja ih je zaklanjala od sunca.
„Naravno. Uvek su joj potrebni drugi ljudi, a posebno porodica. Njen san je
bio da je svi okružimo ljubavlju i lepotom do kraja života.”
Iznenađeno je zurio u nju.
„A Nelson je prihvatio zato što me voli”, dodala je.
„Drago mi je što imaš njega”, rekao je.
„Misliš da ne primećujem istinu”, rekla je, po prvi put ga pogledavši. „Ja sam
najstarija, ali uvek je postojao neko koga je volela više od mene. Pogotovo tebe.
Kada si se ti rodio, prestala je da nas primećuje. Ali otac je bio surov prema njoj i
poslao te je u školu. Napustio si Roksingli posle njegove smrti, a majka je
planirala veliku zabavu u čast novog barona Hodžiza. Ja sam jedina ostala.
Odrekla sam se sopstvenog života zbog nje, ali ti si joj i dalje najdraže dete.”
Glas joj je zvučao veoma hladno i bezizražajno, ali Kolin je mogao da primeti
da je povređena. Zapitao se zašto se nikada nije osećala voljeno? Da li je i dalje
to priželjkivala. Ona je imala drugačiji pogled na svet. Da li je propustio sve to
zato što je bio mlad i zato što je dosta vremena proveo u školi? Rešio je da
pobegne, umesto da pokuša da ostane i razume. Da li je kasno da sada
pokuša? Nagovarao je sebe da pokuša još od Božića. Elizabet je mislila da nije
prekasno.
„Blanš”, uzeo ju je za ruku, „da li želiš da budeš moja sestra?”
„Već jesam”, rekla je, pokušavši da izvuče ruku iz njegovog stiska. Međutim,
čvrsto ju je držao.
„Ne znam kakvi su tvoji planovi za leto”, rekao je. „Pretpostavljam da obično
boraviš sa majkom u Roksingliju. Možda se plašite da nećete biti dobrodošle kada
se Elizabet i ja preselimo tamo. Ali mi želimo da dođete. Rubi i Šon dolaze sa
decom, a nameravali smo da pozovemo i Vestkotove i Radlijeve. Voleli bismo da
članovi naših porodica budu tamo. Blanš, želim da budemo porodica. Divim ti se
zbog odanosti našoj majci i izvinjavam se što sam te naterao da sve to radiš sama.
To će se promeniti. Oprosti mi. Dozvoli mi da ti budem brat, a Elizabeti da ti bude
snaha.”
Nastupila je kratka tišina. „Još uvek sam ovde”, rekla je hladnokrvno.
Čvrsto joj je stegnuo ruku, a potom je pustio. „Tek sada shvatam da ima toliko
toga što nisam razumeo”, rekao je. „Nadam se da ćeš mi pomoći da razumem.
Zašto si rekla da je otac bio okrutan? Zamolio sam ga da me pošalje u školu i on
~ 168 ~
je to učinio. Da li je to uradio zato što me je voleo ili zato što me je mrzeo? Zašto
je pozvao tetku Megan da dođe i odvede Ren? Nisam ni znao za to dok mi majka
nije rekla. Da li je to učinio zato što ju je voleo ili zato što ju je mrzeo?”
Oprezno ga je pogledala. „Ne znam”, odgovorila je. „Kako bih ja to mogla da
znam?”
Nije nameravao da joj postavi tako glupo pitanje.
„Zašto bi te mrzeo? Zato što te je majka volela?” pitala je.
„Ne znam. Ima toliko stvari koje ne razumem.” Odmahnuo je glavom.
„Vreme je da se vratim u salon i pridružim se gostima”, rekao je. „Hoćeš li ostati
još malo?”
„Ne”, odgovorila je. „Moramo da idemo. Majka nas očekuje.”
„A hoćeš li doći u Roksingli tokom leta?”, pitao je.
„Razgovaraću sa Nelsonom”, rekla je. „Ali nadam se da hoćemo. Majka će
sigurno biti tamo i biću joj potrebna.”
Moraće da se zadovolji njenim odgovorom. Želeo je da mu kaže da će doći
zbog njega i Elizabet, Rubi i Šona, Ren. Ali setio se reči starije grofice od
Riverdejla kojima je opisala obnovu Brambldina. Ništa ne dolazi preko noći.
Moraće da bude strpljiv. Blanš je očigledno povređena. I možda je bila u
pravu. Ona je jedina ostala sa majkom. Možda ipak nije poznavao svoju porodicu
tako dobro kao što je mislio.

Poslednji gosti napustili su vilu Vestkot tek uveče. Bili su to članovi porodice,
koji su se srdačno oprostili od mladenaca. Kada su zatvorili vrata za sobom,
atmosfera u kući je utihnula, a Kolin se osećao prilično iscrpljeno. Elizabet ga je
veselo posmatrala.
„Dobrodošao u našu porodicu”, rekla je.
Kolin se nasmejao. „Priredili su mi srdačnu dobrodošlicu”, rekao je. „Da li si
spremna za polazak?”
Pre nekoliko dana vodila se žustra rasprava o tome gde će provesti prvu
bračnu noć. Aleksander i Ren su insistirali da ostanu u vili Vestkot, isto kao i oni
prošle godine, kada su svi ostali članovi porodice napustili kuću kako bi uživali u
privatnosti. Elizabetini rođaci su pokušavali da uvere Kolina da bi voleli da
gospođa Vestkot, Aleks, Ren i beba prenoće kod njih. Izgledalo je kao da se
takmiče kod koga će ostati.
Kolin je ostao dosledan svojim željama, a rasprava je konačno prestala kada
je Elizabet izjavila da se slaže sa njim. Želeli su da odu u hotel Mivart, gde je
Kolin iznajmio apartman. Učinio je to kako bi mogli da budu potpuno sami na
nepoznatom mestu, gde će ih dočekati sluge koje nisu poznavali.

~ 169 ~
 Petnaest minuta nakon što su svi otišli, Kolinova kočija se zaustavila ispred
vrata. Gospođa Vestkot i Ren su ih ispratile u suzama, dok je Aleksander uspeo
da se suzdrži.
Napokon su bili sami.
Uzeo je Elizabet za ruku i naslonio se na jastuke, razmišljajući o onome što
se danas dogodilo. Više neće živeti u kući u kojoj je živeo kao neženja, gde je
boravio otkako se vratio sa Oksforda. Nikada više neće živeti sam. Sada su bili
par.
Bio je oženjen čovek.
Elizabet je njegova supruga.
„Osećaj je zaista čudan, zar ne?”, rekla je, kao da mu je pročitala misli, a on
je okrenuo glavu da joj se osmehne.
„Da”, rekao je, uzevši je za ruku. Bilo je veoma čudno. Oduvek je uživao u
privatnosti svojih odaja. Zbog toga je voleo i Vitington. Ali više neće biti tako.
Od danas će Elizabet biti pored njega.
Poljubio ju je i ostatak puta su proveli u tišini.
Njihov apartman se sastojao od dnevnog boravka i dve velike spavaće sobe,
obe elegantno uređene, sa prostranim odajama za presvlačenje. U kaminu je
pucketala vatra, koja ih je grejala u hladnoj večeri nakon toplog dana, dok su
u svećnjacima bile zapaljene sveće.
„Kako prijatno mesto”, rekla je nakon što je obišla sve prostorije i uzela jastuk
sa kreveta. „Drago mi je što smo ovde.”
Zamolio je njihove sluge da im donesu vino i kolače.
„Hajde da se raskomotimo pre nego što sednemo”, predložio je. Još uvek su
nosili svadbenu odeću.
„Hajde.” Nasmešila mu se, a potom ušla u odaju za presvlačenje i zatvorila
vrata. Primetio je da je Elizabet smirena i vedra, pretpostavivši da će se vešto
izboriti sa neprijatnim situacijama.
Bilo mu je teško da poveruje da je oženjen.
Povukao se u drugu odaju za presvlačenje i svukao se, a onda zamolio sobara
da ga obrije. Navukao je svileni ogrtač od brokata i vratio se u dnevnu sobu.
Elizabet je već bila tamo. Natočila je vino u čaše. Na sebi je imala dugački
ogrtač od plavog pliša, koji joj je očigledno bio medu omiljenima. Kosa joj je bila
puštena.
Izgledala je divno.
Uzeo je čaše i pružio joj jednu nakon što je sela na sofu.
„Danas je bilo toliko zdravica”, rekao je, „ali hajde da ti i ja nazdravimo.
Samo za nas i našu srećnu budućnost. I međusobno poverenje.”

~ 170 ~
 „Za uzajamno poverenje i sreću”, rekla je, kucnuvši se sa njim, pre nego što
je prinela čašu usnama.
Bio je iznenađen jer je lako izgovorio te reči, iako je znao da će im biti
potreban čitav život da to ispune. Život prepun truda i napora. Bilo mu je teško da
ispuni svoje ideale i snove, ali sada je trebalo da uzme u obzir i drugu osobu. Da
li će zaista moći da to ispuni?
Biće mu potreban čitav život da to otkrije. Posvetiće tome ostatak svog života.
„Ovo je bio savršen dan!” rekao je.
„Jeste”, složila se. „Najbolje od svega je to što je tvoja majka došla na
venčanje. Verovatno si veoma zadovoljan.”
„Da”, rekao je. „Iako je ranije napustila crkvu”, rekao je.
„Blanš i ser Nelson su došli na doručak”, rekla je. „Razgovarao si sa njom.”
„Jesam”, rekao je, ispričavši joj o čemu su razgovarali. „Mislim da će doći u
Roksingli na porodičnu zabavu koju ćemo organizovati. Doći će zato što misli da
će i majka biti tamo, a ona oseća obavezu da bude pored nje. Ne znam da li će
pokušati da popravi odnose sa Rubi i Ren. Ili sa tobom. Ali možemo da pokušamo.
Pretpostavljam da je ogorčena jer smo svi pobegli od kuće, a ona je morala da
ostane pored majke i pruži joj podršku i pažnju koja joj je bila potrebna. Rekla mi
je da je Nelson prihvatio da ostane sa njom jer je voli.”
„Nadam se da je u pravu”, rekla je. „Nadam se da ću ih bolje upoznati preko
leta. Želela bih da im se zahvalim jer su te upozorili na lažnu objavu. Jeste da su
došli na bal Ormsbridžovih, ali se nisu potrudili da učine ono zbog čega su došli.
A danas su došli na naše venčanje, čak i na doručak.”
Osmehnuli su se jedno drugom.
„Pričaj mi o svom ocu”, rekla je.
Zagledao se u nju.
„Nikada ne pričaš o njemu.”
Progutao je knedlu. „Jer nemam mnogo toga da kažem”
Otpila je gutljaj vina i nagnula glavu u stranu. Shvatio je da se sprema da ga
sluša. A onda je ponovo progovorila. „Ako ne želiš, nema veze. Nemam pravo da
insistiram, bez obzira što smo venčani.”
Namrštio se, zapitavši se da li je to istina.
„Brinuo je o nama, iako ga nismo zanimali. Retko je dolazio da nas vidi.
Pretpostavljam da se kajao zbog svog braka. Po svemu sudeći, moja majka je bila
izuzetno lepa i veoma popularna. Verujem da se ludo zaljubio u nju i oženio se
njom, a da je uopšte nije upoznao. Kada ju je upoznao, bilo je prekasno. Provodio
je mnogo vremena van kuće. A kada je bio tu, boravio je u biblioteci.”
Spustila je čašu na sto, a potom prislonila jastuk na grudi, obgrlivši ga.
„Tolerisao je njene najgore ispade”, rekao je. „Osim toga, dozvoljavao joj je
da radi šta god je želela. Pretpostavljam da nije mogao ništa da učini. Nekada sam
~ 171 ~
ga smatrao slabićem. Možda je i bio takav, kao i ja nakon njegove smrti.
Izbegavao je sukobe, baš kao i ja. Ali verujem da je moja majka jedinstvena, jer
ju je gotovo nemoguće kontrolisati.”
„Da li si ga voleo?”, pitala je posle kratke pauze.
„Jesam”, rekao je neodlučno. „Nakon što su odveli Ren, često bih se spustio
u biblioteku i sedeo ispod stola, ili sakriven iza zavesa. Povremeno sam čitao, ali
uglavnom sam samo sedeo i udisao miris kožnih poveza i uživao u njegovom
prisustvu. Sigurno je znao da sam tamo, ali nikada nije obraćao pažnju na mene,
niti me je izbacio. Ponekad bih ga pratio i napolju. Sećam se da smo jednom
posmatrali šišanje ovaca. Nikada ga nisam pitao za dozvolu, iako on skoro nikada
nije razgovarao sa mnom, niti je pokušavao da me otera. Pretpostavljam da me je
voleo na svoj način.”
„Pretpostavljaš?” Ispružila je ruku kako bi ga pomilovala.
„Mislio sam da je to dokazao kada mi je dozvolio da idem u školu”, rekao je.
„Nije dozvolio ostaloj deci, iako znam da ga je Džastin preklinjao. Možda me je
pustio jer je shvatio da je pogrešio što je zadržao Džastina kod kuće i izazvao čitav
niz nesreća koje su na kraju navele mog brata da oduzme sebi život, premda moj
otac tada nije znao za to. Ali, pustio me je, iako se moja majka žestoko
protivila. To je bio jedini put da joj se usprotivio. Mislio sam da je učinio to zato
što me voli.”
„Mislio si?” pitala je.
„Sada mislim da je to učinio jer je želeo nju da kazni”, objasnio je. „I jer je
želeo da mu se sklonim sa očiju. Kao što je pozvao našu tetku da odvede Ren.”
Pomilovala ga je po ruci, a on se namrštio.
„Kada je Džastin umro, došao sam na sahranu. Posle sam ušao u biblioteku i
sklupčao se na sedištu pored prozora, mada sam imao već petnaest godina. To je
bio moj prvi susret sa smrću, tačnije sa samoubistvom, iako je usledilo kao
rezultat nesreće. Džastin me nikada nije posebno voleo, verovatno zato što je bio
stariji od mene deset godina, ali bio je moj brat. I bio je dovoljno nesrećan da bi
okončao svoj život. Nisam razumeo zašto. Bio sam mlad i emotivan, iako sam sve
to držao u sebi. Moj otac je ušao u sobu dok sam ja bio tamo. Sa sobom je doveo
sveštenika, želeći da mu pokaže Džastinovu sliku koju je držao na svom stolu.
Tada nije znao da sam ja tamo. Dok je sveštenik gledao sliku, moj otac je rekao
nešto što me je dugo progonilo. Pretpostavljam da me još uvek progoni.”
Zaustavio se, dok ga je ona znatiželjno posmatrala.
„Ne”, rekao je. „Ne mogu to da izgovorim. Žao mi je.”
Spustila je jastuk pored sebe i uzela čašu iz njegove ruke kako bi je ostavila
na sto. Približila mu se i privila se uz njega, čvrsto ga zagrlivši.
„Žao mi je što sam nehotice pokrenula bolnu temu”, rekla je. „Nisi dužan da
mi ispričaš. Ne želim da uništimo naš savršen dan. Bilo mi je divno u crkvi,
zajedno sa porodicom i prijateljima.”
~ 172 ~
 Bio je ranjiv. U poslednjih nekoliko dana isplivale su uspomene koje je dugo
potiskivao, svestan činjenice da rane još uvek postoje, iako nije želeo da prizna
da su još uvek tamo Nije mogao da podeli svoju bol sa Elizabet, iako je
ona podelila sa njim priču o gubitku nerođene dece.
Možda nije imao dovoljno poverenja.
Ali nije smeo da uništi ovaj savršen dan koji se više nikada neće ponoviti. Šta
god da se danas dogodi, zauvek će ostati u njihovom sećanju.
„Nisam te dostojan”, rekao je, milujući je po obrazu.
„Moraš me skinuti sa pijedestala na koji si me postavio”, rekla je. „Nisam
neko uzvišeno biće vredno tvog divljenja i obožavanja. Ja sam ljudsko biće. Žena.
Želim da brineš o meni, a ne da me obožavaš.”
„Ali brinem”, rekao joj je.
„Drago mi je što mi to govoriš na dan našeg venčanja, iako sam ja morala da
te podsetim”, rekla je, a oči su joj zaiskrile.
„Volim taj tvoj pogled”, rekao joj je. „Taj osmeh u tvojim očima. Stvorena si
za sreću i za smeh. Uživao sam dok sam slušao tvoj smeh tokom Božića i radovao
sam se svaki put kada sam te nasmejao. Nameravam da nastavim sa tim. Ne bi se
puno smejala sa ser Džefrijem. Od tebe bi se očekivalo da budeš ozbiljna i
dostojanstvena. I ti bi očekivala isto. Ja ne očekujem to. Želim da budeš ono što
jesi. Uvek. Svakog dana. Želim da se smeješ i da budeš srećna.”
„Mogla sam i gore da prođem”, rekla je, a oči su joj se napunile suzama.
„A tu je i prijateljstvo”, rekao je dok je ustajao. Pružio joj je ruku da ustane.
„Mi smo prijatelji, zar ne? Siguran sam da ćemo uvek biti. Da li prijatelji mogu
da vode ljubav? Mislim da je vreme da saznamo.”
„Slažem se”, rekla je, uzevši ga za ruku.

~ 173 ~
 XXII

Mi smo prijatelji, zar ne? Da li prijatelji mogu da vode ljubav?

Njegove reči su je vratile u stvarnost. Zaista su bili prijatelji. Imali su blizak i
dragocen odnos. Ako je pomislila da između njih može da se dogodi nešto više,
onda je to njena krivica. Bila je uverena u to. Za nju je to bilo više od običnog
prijateljstva, iako je bila spremna da se zadovolji i prijateljstvom.
Ušla je u spavaću sobu koju je sama odabrala, okrenuvši se kada je zatvorio
vrata dnevne sobe. Privukao ju je u zagrljaj i poljubio je. Elizabet je shvatila da
su oboje oskudno odeveni. Osećala je njegovo toplo, mišićavo telo privijeno uz
njene grudi, stomak i butine. Nakon nekoliko trenutaka, odmaknuo se od nje kako
bi joj skinuo ogrtač. Bacio ga je na jednu od stolica, dok je pogledom prelazio
preko njene bele pamučne spavaćice. Uprkos čipkastim porubima koji su je
krasili, bila je to obična, skromna spavaćica, namenjena više udobnosti, nego
uživanju. Odlučila je da ne kupuje garderobu koju su obično kupovale neveste.
Podigla je ruke kako bi joj skinuo spavaćicu, smestivši je na stolicu na kojoj se
nalazio ogrtač. Nije skidao pogled sa nje.
Iznenadila ju je svetlost sveća koja je odjednom delovala još blistavije. Ali
nije se osećala posramljeno. Nije se stidela svog izgleda. Progutala je knedlu.
„Nestvarno si lepa, Elizabet”, rekao je hrapavim glasom.
Ne približivši joj se, lagano je dodirivao njeno telo vrhovima prstiju. Iako su
dodiri bili lagani, Elizabet se naježila, osetivši bolnu čežnju koja se širila njenom
utrobom i bedrima. Pratio je dodire pogledom, a onda joj se približio kako bi je
poljubio. Podigao je glavu, a ona je osetila rubove njegove košulje od brokata na
grudima i stomaku. Potom je spustio ruku na njen potiljak i privukao je bliže sebi,
nežno je poljubivši. Odmaknuo je glavu unazad i pogledao je u oči.
„Ti si najlepša žena na svetu”, rekao je, „jer tvoja lepota dolazi iznutra i blista
oko tebe poput aure koja me je obasjala.”
Ovo je bilo više od prijateljstva.
Iznenada se osmehnuo. „Ali večeras ne želim da razgovaram o tvojoj
ličnosti”, rekao je. „Želim te. U krevetu.”
I ona je želela njega. Više od sedam godina je poricala i potiskivala svoje
potrebe. Međutim, želela je svog neodoljivo privlačnog supruga Kolina.
„Da”, složila se.

~ 174 ~
 Ugasio je sveće na toaletnom stočiću i skinuo odeću pre nego što joj se
pridružio na krevetu. Okrenula se prema njemu.
Vodio je ljubav sa njom nežno i temeljno, kakav je i inače bio. Činilo se da
zna u čemu ona uživa, ne žureći da je zadovolji. Duboko je udahnuo nakon što ga
je pomilovala vrhovima prstiju. Kada joj se napokon približio i ušao u nju, među
njima se rasplamsala lagana strast - ako te reči nisu bile u suprotnosti. Međutim,
nije mogla da razmišlja o kontradiktornim rečima; za nju je postojalo samo
bolno zadovoljstvo i želja za onim što je sledilo.
Polako joj je pružao ono što želi, laganim i ujednačenim pokretima, sve dok
se nije prepustila blaženom zaboravu koji je ležao izvan zadovoljstva. A onda je
uronio duboko u nju, a Elizabet je osetila vrelu tečnost u sebi. Kolin je
duboko udahnuo, pritisnuvši je svom svojom težinom.
Ležali su tako još neko vreme dok je nežno provlačila prste kroz njegovu
kosu, nadajući se da se još uvek neće pomeriti. Prošlo je dosta vremena, a njen
suprug je bio veoma nežan ljubavnik.
Ovaj zgodan, energičan, ljubazan i snažan čovek bio je njen suprug, a ona ga
je volela. Shvatila je zašto je tako dobro voleti nekog. Jer je sve vreme, čak i kad
nije to govorio, vodio ljubav sa njom. Ne samo sa ženom, niti sa svojom
suprugom, nego baš sa njom, Elizabet. Bila je uverena u to, premda nije želela da
analizira svoje misli, koje su samo prolazile kroz njen um.
Posle nekoliko minuta on je nešto promrmljao, pomerivši se u stranu.
„Izvini”, rekao je. „Verovatno sam ti težak.”
„Nisi”, rekla je, iako je osetila olakšanje nakon što se pomerio. Legao je pored
nje, navukao prekrivače preko njih, a potom se okrenuo na bok i uzeo je za ruku.
„Vidiš”, rekao je veselo, „prijatelji mogu da vode ljubav.”
„Jeste”, složila se, tiho se osmehujući, kao da mu je otkrila tajnu koju on nije
znao. „Kao i bračni parovi.”
„Zvuči pomalo nestvarno, zar ne?” rekao je.
„Da smo venčani?”, pitala je. „Nadam se da nije nestvarno, jer bi to značilo
da sam grešnica.”
„Ali sutradan bih postupio ispravno i ponovo bi bila poštena žena”, rekao je.
„To zvuči utešno”, rekla je.
Stisnuo joj je ruku. „Da li bi sada trebalo da se povučem u drugu sobu?”, pitao
je.
„Da li misliš da bi trebalo?” Okrenula se prema njemu, ali nije mogla jasno
da vidi njegovo lice iako su joj se oči već navikle na tamu. „Ne znam na koga se
odnosilo tvoje pitanje, ali ja ne očekujem da se povučeš.”
Poljubio ju je. „Problem je u tome što ću te u toku noći ponovo poželeti. A ti
možda nećeš...”, rekao je veselo.
„A možda ću i ja tebe ponovo poželeti”, rekla je.
~ 175 ~
 Nasmejao se. „Dakle, nisam bio toliko loš?” rekao je.
Pretpostavila je da je pitanje retoričko. Osmehnula se, spustila obraz na
njegovo rame i odmah zaspala.

Kolin se probudio u zoru. I dalje su se držali za ruke, a njena glava ostala je

na njegovom ramenu. Njena kosa ga je golicala po licu. Možda ga je to probudilo.
Ali to mu nije smetalo. Nije želeo da spava. Želeo je da uživa u čudu koje mu se
dogodilo pre manje od dvadeset i četiri časa.
Prvo je nastupila euforija oko venčanja, što ga je zaista iznenadilo. Ros
Parmiter, njegov kum, pitao ga je da li je nervozan, da li je spreman da pretrči
milion kilometara bez zaustavljanja, da li se plaši da će ispustiti prsten dok mu
ga bude predavao, da li se oseća neprijatno, da li mu je kravata previše stegnuta...
Odgovor na sva pitanja je bio ne. Umesto toga, bio je uzbuđen i nestrpljiv. Nije
se uplašio ni prostrane crkve i ljudi koji su se tamo okupili. Skoro je zaplakao
kada je ugledao svoju majku. Međutim, kada je video Elizabet, ostao je bez reči.
Ostatak dana je protekao u maglovitim zagrljajima, poljupcima, čestitkama,
nazdravljanju i njegovoj pribranosti usled svega toga.
Njegova supruga.
Čak je i njihov dolazak u hotel bio deo tog nezaboravnog dana. Kada su
zatvorili vrata apartmana, osećao se kao kod kuće. Njegov dom je bio pored nje.
Ta spoznaja mu je grejala srce.
Poželeo je da joj nije rekao da je posmatra kao prijateljicu pre nego što su
vodili ljubav. To nije bila baš najadekvatnija reč za ovu romantičnu priliku. Setio
se da ga je zamolila da je skine sa pijedestala na koji ju je postavio i da počne da
je posmatra kao obično ljudsko biće. Ali sigurno su bili više od prijatelja.
Naravno da jesu. Bili su ljubavnici. Ali znao je da ju je zavoleo i pre nego što
su se venčali. Zavoleo ju je uoči Božića, a činilo mu se da je i ona njega.
Delovalo je neverovatno da ga Elizabet voli. Zapitao se da li je zaista tako i
da li je on posebna osoba za kojom čezne kada nije tu.
Osmehnuo se.
Tako ju je voleo još od Božića.
Ali, setio se još nečeg drugog; pitanja koje je nemilosrdno potiskivao više od
deset godina. Međutim, sinoć se ponovo pojavilo i obuzelo njegove misli.
Pričaj mi o svom ocu.
Bile su to naizgled bezazlene reči. I počeo je da priča, sve dok nije stigao do
dela o kojem nije mogao da govori. Nije mogao ni da pomisli na to. Oduvek je
sebi govorio da je njegova majka glavni izvor bola u njegovom životu. To je bilo
tačno. Ali njegov otac...
Da li si ga voleo?
Jeste. Najviše je voleo Ren, a onda svog oca.
~ 176 ~
 Nakon što je Ren otišla, on je svoju ljubav usmerio na oca, pokušavajući da
opravda njegovu neodgovornost. Protumačio je njegov pristanak da ga pošalje u
školu kao izraz ljubavi.
Možda je bio u pravu. Ako je njegov otac zaista pozvao tetku Megan da dođe
i odvede Ren, možda je to učinio iz ljubavi.
A možda je i pogrešio. Setio se reči koje je otac uputio svešteniku posle
Džastinove sahrane...
Uglavnom nije razmišljao o tome, iako je znao da bi trebalo. Trebalo je da
pita majku.
Ili nekog drugog.
Odlučio je da razmišlja o tome sutra, ili kasnije u toku dana. Do tada će uživati
u svojoj prvoj bračnoj noći.
Bio je srećan zbog činjenice da su vodili ljubav i zaspali zajedno, znajući da
će tako provesti ostatak svog života. Od juče su postali porodica. Znao je da će
morati da se potrude i usreće jedno drugo, iako su jedini članovi njihove
porodice bili samo njih dvoje.
Shvatio je da je ponovo želi, baš kao što je pretpostavio da će se dogoditi. Ali,
ona mu je odgovorila da će možda i ona poželeti njega, nakon što je predložio da
prenoće u istom krevetu. Stekao je utisak da ona zaista to misli.
Sklonio joj je kosu sa lica i lagano je poljubio. Mrmljala je i meškoljila se sve
dok im se usne nisu spojile.
„Mmm”, promrmljala je, privivši se uz njega.
Imala je lepo, vitko i oblikovano telo.
„Mmm”, odgovorio je, klizeći usnama po njenom vratu dok se budila.
Legao je preko nje. Bila je topla i pospana, a on je vodio ljubav sa njom brzim
i snažnim pokretima, usklađenim sa njenim kukovima. Dostigli su vrhunac u isto
vreme.
Premestio se pored nje i ispružio ruku ispod njene glave, dok je navlačio
prekrivače preko njih.
„Upozorio sam te da ću ti ponovo smetati”, rekao je.
„Bila je to zaista užasna smetnja”, rekla je uz osmeh, spustivši glavu na
Kolinovo rame.
Iako je rešio da ostane budan kako bi uživao u ljubavi svoje supruge, duboko
je uzdahnuo i ponovo utonuo u san.

Bila je srećna što je iznajmio apartman u hotelu, umesto da prenoće u vili

Vestkot. Osim toga, bilo joj je drago što ga je podržala, iako je njena porodica
pokušavala da ih nagovori da prenoće u Saut Odli ulici..

~ 177 ~
 Doručkovali su zajedno za malim stolom u dnevnom boravku, uživajući u
atmosferi. Osećali su se kao kod kuće. Nakon što su se probudili, dugo su ležali u
krevetu i razgovarali. Polako su doručkovali, naručivši još kafe kako bi mogli da
nastave sa razgovorom i šalama. Mogli su da ostave iza sebe snažne i divne utiske
nakon jučerašnjeg dana i uživaju u međusobnom društvu bez vremenskih
ograničenja i ometanja od strane porodice i rođaka.
„Moram da idem”, rekao je. „Treba da posetim nekoga.”
„I ja”, rekla je, napomenuvši mu da još uvek sede u odeći za spavanje, iako
se jutro skoro završilo. „Želim da provedem još malo vremena sa Aramintom pre
nego što se vrati u Kent. Pošto i ti imaš obaveze, posetiću je sada.”
Ustao je i nadvio se nad njom kako bi je poljubio. Uživala je u ovom nežnom
i jednostavnom gestu.
„Hoćeš li posetiti majku?” pitala je. „Da li želiš da i ja pođem sa tobom?”
„Ne”, odgovorio je. „Najbolje je da ovo uradim sam.”
Bilo joj je drago što ne želi da pođe sa njom. Međutim, znala je da će, pre
nego što napuste London, morati da posete njenu svekrvu, kao što su i nameravali
u narednih nekoliko dana. Morali su da odu u Roksingli kako bi pripremili sve što
je neophodno za doček gostiju koji će ih posetiti tokom leta. Kolin nije bio tamo
osam godina, još od očeve sahrane. Elizabet nikada nije bila tamo. Verovatno će
imati mnogo posla. Na osnovu onoga što je videla u salonu u Kurzon ulicin,
pretpostavljala je da će morati da se potrude kako bi od Roksinglija napravili
njihov dom. Ali neizmerno se radovala izazovu.
Ali, ne bi trebalo da zaboravi na moguće probleme sa starijom baronicom,
lejdi Hodžiz, ukoliko odluči da se vrati u Roksingli na leto. Kolin je spomenuo da
bi mogao da joj sagradi zasebnu kuću, ali za to bi trebalo vremena.
Napustili su hotel i zajedno otišli do kuće u kojoj je boravila Araminta Skot.
Kolin je nakratko ušao, kako bi pozdravio Aramintu, a zatim nastavio put do
majčine kuće. Obavestio je Elizabet da će poslati kočiju po nju.
„Oh, Lizi, tako je divan. Gde mogu da pronađem džentlmena kao što je on?”,
rekla je Araminta oduševljeno kada je Kolin otišao.
„On je jedinstven”, rekla je Elizabet, osmehujući se, „i on je moj. A sada mi
reci šta planiraš da uradiš sa svojim životom? Verujem da si imala vremena da
razmisliš o tome.”
Araminta Skot je bila godinu dana mlađa od nje. Ali nikada se nije udala jer
je njen otac odlučio da je zadrži kod kuće kako bi mogla da ga služi. Sada je njena
prijateljica napokon mogla da živi slobodno.
Uživale su u prijatnom razgovoru.

Kolin nije bio sasvim iskren prema Elizabeti.

~ 178 ~
 Nije išao da poseti majku, već nekog drugog. Nadao se da je čovek kod kuće.
Ako ne bude bio tu, moraće ponovo da ga poseti. Bilo je vreme da dobije
odgovore na svoja pitanja.
Međutim, lord Ede je bio kod kuće, premda mu je trebalo skoro pola sata da
se pojavi u salonu ispred glavne sale, u kojem ga je Kolin čekao. Lord Ede je ušao
u sobu i sačekao dok njegov batler nije zatvorio vrata za sobom. Bio je visok i
besprekorno odeven. Zbog svoje srebrne kose izgledao je prefinjeno, premda je
njegova lepota bila narušena vremenom i teškim životom. Stajao je pred vratima
i posmatrao Kolina sa podrugljivim osmehom na licu.
„Pa, sinko”, rekao je tiho, „ovo je neočekivano zadovoljstvo. Nadam se da si
oraspoložio lejdi Hodžiz?”
„Jesam li?”, pitao ga je Kolin. „Da li sam ja tvoj sin?”
„Oh, bože”, promrmljao je lord Ede. „Odakle ti uopšte ta ideja?”
„A Ren? Da li je i Ren tvoja?”
Lord Ede je izvadio iz džepa emajliranu burmuticu i otvorio je palcem.
„Šta te je navelo da pomisliš tako nešto?” upitao je.
„Majka je uvek govorila da je Renin beleg njena kazna”, rekao je Kolin. „Moj
otac se rešio Ren, a mene je poslao u školu kada sam imao jedanaest godina, a
nakon toga na Oksford. Ali nije poslao Džastina, iako je on bio najstariji sin.
Oduvek sam bio majčin miljenik.”
Lord Ede je zatvorio burmuticu, ne iskoristivši ono što se nalazilo u njoj.
Nekoliko trenutaka je pažljivo posmatrao Kolina.
„Možda bi trebalo da razgovaraš o ovome sa majkom”, rekao je.
„Razgovaram sa tobom”, rekao je Kolin.
Lord Ede se nasmejao. „U razgovoru moraju da učestvuju dve osobe”, rekao
je.
„Dakle, nećeš odgovoriti na moje pitanje?” pitao je Kolin. „Ali nećeš poreći
da si mi otac?”
„Neću ni potvrditi”, rekao je lord Ede. „Tvoji dokazi su neuverljivi. Tvoj otac
se nije odrekao ni tebe, ni Rovene. Možda ju je odveo za njeno dobro. Ako je tako,
nije učinio ništa loše. Možda je tebe poslao u školu jer si ti to tražio i jer je želeo
da udovolji svom mlađem sinu. Bio si divno, dobrodušno dete, a pošto si bio
najmlađi, normalno je da budeš majčin miljenik. Tvoji dokazi su zaista
neuverljivi.”
„Ako si nam ti otac, trebalo bi da postupiš časno. Tada nisi mogao to da učiniš,
jer je tvoja supruga još uvek bila živa, kao i suprug naše majke.”
Lord Ede ga je veselo posmatrao.
„Misli šta god hoćeš”, rekao je tiho. „Nastavi da veruješ, sinko. Majka te je
oduvek volela zbog tvoje vedrine, časti i tvrdoglavosti. Kao i ja, budući da je ona
moja posebna prijateljica.”
~ 179 ~
 Kolin je polako klimnuo glavom. Nije nameravao da nastavi razgovor sa
čovekom, koji je oduvek bio prisutan u njegovom životu.
Možda mu je on otac.
A možda i nije.
Verovatno nikada neće saznati.
Nije želeo da pita majku.
Možda to nije bilo važno. Možda će mu biti lakše zbog same činjenice da je
nekome postavio to pitanje i oslobodio se tereta.
Možda to jednostavno nije bilo važno.
„Prijatan dan, gospodine”, rekao je, klimnuvši glavom i zaputivši se prema
vratima. Lord Ede se sklonio u stranu kako bi mu dozvolio da prođe.
„Pozdravi lejdi Hodžiz”, rekao je. „Verujem da si doneo ispravnu odluku.
Uprkos razlici u godinama, ona je savršena žena za tebe. Svaka čast.”
Kolin se na trenutak zaustavio, ali nije pogledao lorda Edea, niti je odgovorio.
Izašao je žurno iz prostorije, a potom i iz kuće.

~ 180 ~
 XXIII

Elizabet je provela kod Araminte sat vremena, a potom svratila u Saut Odli
da poseti majku i Ren, koje su se igrale sa Nejtanom. Kada se vratila u hotel, Kolin
je već bio tamo, a ona mu je pohrlila u zagrljaj čim ga je ugledala.
„Osećam se kao kod kuće”, rekla je sa osmehom, nakon što ga je poljubila,
okrenuvši se kako bi skinula rukavice i šešir.
„Trenutno jesi”, složio se, osmehujući se. „Da li si uživala sa gospođicom
Skot? Čini se kao prijatna dama.”
„Jesam i jeste” rekla mu je. „Da li si se zahvalio majci što je prisustvovala
našem venčanju? Jesi li joj rekao koliko nam je to značilo? Da li planira da dođe
u Roksingli?”
„Nisam bio kod nje, Elizabet”, rekao je. „Nisam ni nameravao da je posetim.
Bio sam kod lorda Edea.”
Iznenađeno ga je pogledala.
„Morao sam da ga pitam nešto”, rekao je. Nakratko se zagledao u svoje
dlanove, a zatim sklopio ruke, spustivši ih u krilo.
„Bolje da dovršim ono što sam sinoć počeo da ti pričam”, rekao je. „Kada su
moj otac i sveštenik bili u biblioteci, na dan Džastinove sahrane, otac je izvadio
Džastinovu sliku i izgovorio tri reči koje me proganjaju već jedanaest godina, iako
se zaista trudim da ih zaboravim. Moj sin jedinac. To je rekao. Zvučao je kao da
plače.”
Kolin je tada imao petnaest godina i doveli su ga kući iz škole jer je njegov
brat oduzeo sebi život. Sedeo je pored prozora, gde je često sedeo kao dete, tešeći
se očevim prisustvom. Zavese su bile delimično navučene, tako da je bio sakriven
od očiju prisutnih dok su ulazili u biblioteku. A njegov ožalošćeni otac nije birao
reči.
„Bio si mlad, Koline”, rekla je Elizabet, uzevši ga za ruku. „Još uvek si išao
u školu. Verovatno je tvoj otac mislio na jedinog punoletnog sina, koji je bio
spreman da preuzme titulu naslednika. Sigurno nije zaista to mislio.”
„Ponovio sam to sebi bezbroj puta”, rekao je. „Naravno, sveštenik ga je
podsetio da ima još jednog sina, koji je bio dobar momak i koji će biti dostojan
naslednik.”
„Šta je rekao tvoj otac?”, upitala je.

~ 181 ~
 „Da”, odgovorio je. „Rekao je: ' Da. To je sve'.”
Zapitala se zašto je Kolin posetio baš lorda Edea, međutim, nije bila sigurna
da želi da zna.
„Moj otac je pozvao tetku da dođe po Ren. Nije sama došla. To sam saznao
tek nedavno. Pristao je da me pošalje u školu, jer je i on sam to nameravao. Bio
sam toliko srećan da nisam ni pomislio na to. Kad god bih ga pitao da li mogu
da provedem praznike sa prijateljima, uvek mi je dozvoljavao. Obezbedio mi je
mesto na Oksfordu pre nego što sam ga uopšte pitao. Mislio sam da je to učinio
zato što me je voleo.”
„Oh, Koline!” Nagnula se prema njemu. „Jesi li siguran da je to razlog?”
Možda je to učinio jer je želeo da spasi svog mlađeg sina iz kandži Lejdi Hodžiz.
„Ne”, rekao je. „Nisam siguran. Ali možda je to učinio jer me je mrzeo. Kao
i Ren. Ili zato što je želeo da nas udalji od sebe. Ne verujem da nas je mrzeo, ali,
isto tako, mislim da nas nije ni voleo.”
„Onda moraš da misliš o njemu samo najbolje”, rekla je. „Ne opterećuj se
sumnjama koje ne možeš da dokažeš.” Shvatila je na šta cilja. Bilo je očigledno
da se njegovoj majci ne može verovati.
Okrenuo je glavu kako bi je pogledao. Oči su mu bile izrazito plave, a pogled
zabrinut. „Moja majka je često govorila da je Renin beleg njena kazna. Ali kazna
za šta? Osim toga, ja sam oduvek bio njeno najdraže dete.”
„Jer si bio najmlađi”, rekla je.
„A najlepši?” pitao je sa osmehom. „Jutros sam posetio lorda Edea. Pitao sam
ga da li je on moj i Renin otac.”
Čvrsto mu je stegnula ruku.
„I?”, upitala je.
„Nije odgovorio”, rekao je. „Nije potvrdio, ali nije ni porekao. Samo me je
posmatrao i zagonetno se smeškao, neprestano me nazivajući svojim sinom. Zašto
je došao na naše venčanje, Elizabet?”
„Jer je on prijatelj tvoje majke”, rekla je.
„Prijatelj”, tiho je ponovio.
„Koline, zašto je to bitno? Odnosno, da li je stvarno bitno?” Shvatila je da je
to glupo pitanje. Naravno da mu je bilo važno da zna ko mu je otac. „Ti si ono što
jesi. Postao si dostojanstven i ljubazan čovek. Naučio si da budeš samostalan, a
nisi se odrekao snova o porodici i ljubavi. Zadao si sebi zadatak da popraviš
porodične odnose. I moglo bi se reći da ti je uspelo. Rubi i njena porodica će nas
posetiti tokom leta. Kao i Blanš i Nelson. A verovatno i tvoja majka. I čitava moja
porodica. Zbog tebe. Počni od danas i odbaci sve ono što se dogodilo u prošlosti.”
Naravno, uvek je bilo lakše reći nego učiniti.
Zagledao se u nju. „Radije bih počeo od juče”, rekao je.
„Od našeg venčanja?”
~ 182 ~
 Osmehnula mu se. „Hajde da gradimo srećnu budućnost, Koline. Hajde da
uživamo u svakom trenutku. Ovde se osećamo kao kod kuće, jer smo se mi
potrudili da napravimo takav ugođaj. Šta više možemo da tražimo od sadašnjosti?
Ti si čovek kojeg sam odabrala i verovala sam ti kada si mi rekao da sam ja žena
koju si odabrao. Volim te svim svojim srcem.”
Zašto ne bi to prva izgovorila? Zašto mu ne bi otvorila svoje srce? Verovala
mu je. Poverila mu je svoje srce. Znala je da je neće povrediti. Zatim ju je zagrlio,
a ona je spustila glavu na njegovo rame. Čula ga je kako uzdiše.
„Sećam se da sam ti na prvom balu u toku ove sezone rekao da si jedina osoba
koju sam očajnički želeo da vidim u dvorani. Ti si se smejala i mislila si da se
šalim. I ja sam se nasmejao, jer sam i ja to mislio. Tačnije, mislio sam da
je neprimereno da ti ja to kažem i zato je izgledalo kao da se šalim. Nastavio sam
potragu za budućom suprugom, a ti si nastavila da čekaš Kodarovu prosidbu. Ali
zaista sam to mislio, iako sam se pravio da nisam.”
„Oh, Koline!” Duboko je uzdahnula. „I ja sam to znala čim sam te ugledala.
Ali nisam želela da priznam.”
„Zamalo da dozvolimo da se godine ispreče između nas”, rekao je. „Elizabet,
kada me pogledaš, da li vidiš muškarca koji je mlađi od tebe devet godina?”
Odmaknula se od njega i pogledala ga u oči.
„Ne”, rekla je, spustivši ruke na njegove obraze. „Vidim Kolina, čoveka kojeg
volim.”
„A ja vidim Elizabet”, rekao je, „ženu koju obožavam.”
„Ali ne zato što sam na pijedestalu”, rekla je.
„Kakvom pijedestalu?” Zbunjeno je zurio u nju, sve dok ga osmeh nije odao.
Poljubio ju je, a onda su se privih jedno uz drugo kao da se čitav svet okreće
samo oko njih.
„Volim te”, promrmljao je. „Mogu li da vodim ljubav sa tobom? Ili to nije
primereno tokom dana?”
„Na drugom kraju sveta je sada noć”, rekla mu je.
„U pravu si”, složio se.
Uzeo ju je u naručje i odneo u spavaću sobu.
Smejala se dok je otvarao vrata, a onda ušao i zatvorio vrata stopalom.
Ostali su u Londonu još četiri dana, a potom otišli u Roksingli.
Kolin je bio nestrpljiv i radovao se odlasku. Nije živeo tamo od svoje
jedanaeste godine i nije posetio imanje već osam godina. Pred njima su sigurno
brojni izazovi. Nije znao šta je njegova majka tokom godina promenila u kući
i parku, kako bi što bolje ugostila zvanice na zabavama koje je često organizovala.
Znao je da su zabave bile česte, iako je primio pismo od samo jednog komšije koji
je jedini imao hrabrosti da se žali. Verovatno ih je bilo još.

~ 183 ~
 Ali imao je na umu Elizabetino upozorenje da bi trebalo da misli na
sadašnjost, a ne da živi zarobljen u prošlosti. Međutim, u hotelskom apartmanu se
osećao kao kod kuće, iako je zapravo Roksingli bio njegov dom. Tamo će provesti
najveći deo svog života i odgajati svoju decu. Uložiće sav svoj trud, optimizam i
ljubav kako bi stvorili porodični dom.
Njegova majka će možda odlučiti da živi tamo, i to ga je pomalo opterećivalo.
Ali ona neće moći da upravlja njihovim životom, ako joj oni to ne dopuste.
Međutim, to nije bilo tako jednostavno, ali bio je spreman da prihvati izazov jer
je Elizabet bila sa njim. Kada bi zaista sagradio odvojenu kuću za majku, problem
bi bio bar delimično rešen. U međuvremenu, moći će da boravi u odajama u
istočnom i zapadnom krilu, koja se nikada nisu koristila. Elizabet je predložila da
u jednom krilu urede veliki i raskošan apartman samo za njegovu majku.
Znao je da je i njegova supruga uzbuđena zbog preseljenja. Ponovo će imati
svoj dom nakon što je godinama živela u bratovoj kući u Kentu. Kolin je smatrao
da je sposobna da sama upravlja svojim domom i porodicom. Ta aura mira
i spokoja koju je primetio kod nje prilikom njihovog prvog susreta, u poslednje
vreme je bila poljuljana, ali nikada nije nestala. Vratila se nakon njihovog
venčanja, obuzevši i njega i učinivši ga zadovoljnijim nego što je slutio. Nikada
joj to ne bi priznao, ali ipak se nalazila na nekoj vrsti pijedestala u njegovom
životu.
Njegov divni anđeo.
Ali, kad god bi pokušao da izrazi rečima svoja osećanja prema njoj, uvek bi
se užasno osramotio, zbog čega nije želeo da ih izgovori naglas.
Tokom ta četiri dana trebalo je da obavi određene zadatke, pošalje pisma i
poseti mnogo ljudi. Iselio se iz kuće u kojoj je boravio pet godina i proveo
nekoliko sati sa čovekom koji mu je pomagao u poslovima. Elizabet je pisala
njegovoj majci i Blanš da im se zahvali što su svojim prisustvom uveličali dan
njihovog venčanja. Uverila ih je da se raduje njihovom dolasku u Roksingli nakon
završetka sezone i ponovnom okupljanju porodice Hendrik, jer je i Ren prihvatila
da prisustvuje okupljanju.
Posetili su sve članove njene porodice i zahvalili im se što su prisustvovali
venčanju, kao i za svu ljubav i podršku koju su im pružili u proteklih nekoliko
nedelja. Svi su prihvatili da dođu u Roksingli tokom leta, ali morali su da se
pozdrave sa njima pre nego što odu.
Posetili su kuću u Kurzon ulici dan pre polaska, ali njegova majka nije bila
kod kuće. Obično nikada nije izlazila u to vreme, a Kolinu je palo na pamet da
možda ne želi da ih vidi. Međutim, nije želeo da razmišlja o tome. Posetiće
ih sutra pre odlaska. Blanš je odgovorila na Elizabetino pismo i obavestila je da
će ona i Nelson sigurno doći u Roksingli, jer dugo nije videla Rubi i želela bi da
vidi i nju i decu.
„Popušta”, rekla je Elizabet dok mu je pokazivala kratko i zvanično pismo.
„Daćemo joj vremena, Koline. Koliko god da joj treba. A moramo se potruditi
~ 184 ~
oko Nelsona, iako je izuzetno povučen. Verujem da mu je zaista stalo do
Blanš. Daćemo im vremena. Imaćeš veću porodicu nego što misliš. Sigurna sam
u to.”
„Stvarno?”, pitao je, sagnuvši se nad pisaćim stolom za kojim je sedela kako
bi je poljubio. Uzvratila mu je pogled, posmatrajući ga onako kako je najviše
voleo.
„Da”, rekla je. „Pogledala sam u svoju kristalnu kuglu.”

Tog jutra, nisu mogli mirno da napuste grad.

Nije bilo smisla da posete Kolinovu majku rano ujutru. Uvek joj je bilo
potrebno nekoliko sati da se pripremi za goste, čak i u vreme kada je bila prirodno
mlada i lepa. Osim toga, nikada nije bila ranoranilac. Ren je insistirala da
doručkuju u vili Vestkot, a nekoliko članova porodice Vestkot je obećalo da će
doći da ih vidi pre nego što odu.
„Pretpostavljam da možemo da očekujemo veliki ispraćaj”, rekla je Elizabet.
„Pomalo je besmisleno, zar ne? Prošlo je samo pet dana od našeg venčanja.
Ali od Vestkotovih ne možemo očekivati ništa manje od toga. Ne bi me iznenadilo
da dođu i Radlijevi” rekla je Elizabet.
„Volim tvoju porodicu”, kazao je Kolin. „Aleksandrove komšije će se sigurno
žaliti zbog buke.”
„A da ne pominjemo kočije koje će zakrčiti čitavu ulicu”, dodala je.
Sve se odvijalo onako kako su predvideli; ispred vile Vestkotovih nalazilo se
mnoštvo kočija, kraj kojih su stajali ljudi, čekali i razgovarali, želeći da poljube
Elizabet i rukuju se sa Kolinom.
„Dolazi još neko”, rekla je Džesika. „Oh, bože...”
„Mama, tata, pogledajte!” zavapila je Vinifred. „Saro, evo dobre vile!”
Bela kočija koju su vukla četiri bela konja polako se kretala ulicom,
zaustavivši se na sredini puta, dok je porodica izenađeno zurila u nju.
„To je verovatno tvoja majka”, rekla je gospođa Vestkot.
Srećom, sada neće morati da svraćaju u Kurzon ulicu, pomislio je Kolin dok
se približavao kočiji.
Lakej u belo-zlatnoj uniformi otvorio je vrata kočije i spustio stepenice.
Očekivao je da ugleda majku.
Međutim, lord Ede je izašao prvi. Pogledao je Kolina i Elizabet, a potom se
okrenuo da pomogne Kolinovoj majci, koja je, kao i obično, bila odevena u
blistavo belu haljinu, a fini čipkasti veo prekrivao je njeno lice. Stajala je pored
lorda Edea i blagonaklono posmatrala Kolina i Elizabet.
„Moj nadraži sin”, rekla je, „i moja draga lejdi Hodžiz. Nisam mogla da
podnesem titulu starije baronice. To zvuči iako užasno i nevaspitano. Osim toga,
osećala bih se starije i svi bi me neprestano ispitivali koja od nas dve je
~ 185 ~
starija baronica lejdi Hodžiz. To bi bilo zamorno za sve nas. Zato sam promenila
ime. I dom. Verujem da ste nameravali da me strpate u zabačeno krilo Roksinglija
i ubedite me da mi činite veliku uslugu.”
„Tvoja majka se juče udala za mene, sinko”, rekao je lord Ede, veselo
posmatrajući Kolina.
„Da. Sada sam lejdi Ede”, rekla je Kolinova majka. „Naravno, svi će biti
iznenađeni što sam odabrala starijeg muškarca i pričaće da sam se udala za Edea
zbog njegovog novca. Ali to je besmisleno, jer me je tvoj otac dobro zbrinuo,
najdraži moj. Ali, verovatno je bolje što sam se udala za starijeg muškarca, iako
mi se u poslednjih osam godina udvaralo mnogo mladića. Oduvek sam više volela
iskustvo od mladosti.”
Žamor se iznenada nastavio, a prisutni su želeli da čestitaju mladencima i
upute im najlepše želje.
„Majko”, Elizabet je zakoračila napred, ispruživši obe ruke, „drago mi je zbog
vas. Želim vam svu sreću!”
„Da”, rekla je lejdi Ede, „znam da je tako.”
Kolin je pogledao lorda Edea, koji je uzvratio pogled, podigavši obrvu.
„Pretpostavljam da ovo nije odgovor na moje pitanje”, rekao je Kolin, pružajući
lordu Edeu desnu ruku.
„Nije”, složio se lord Ede. „Ali reći ću ti nešto, sinko. Iako već imam dva sina,
ne bih mogao da poželim boljeg sina od tebe.”
Rukovali su se. Kolin se pitao da li je lord Ede njegov otac. Međutim,
verovatno nikada neće saznati. Ali otkrio je da je Elizabet bila u pravu. Ne treba
da dozvoli prošlosti da pokvari sadašnjost ili budućnost. To zaista nije bilo
strašno. Čovek kojeg je smatrao ocem nikada mu nije pružao ljubav, niti mu je
posvećivao pažnju, ali na kraju je postupio ispravno. Znao je da će Ren biti
srećnija sa brižnom majkom poput tetke Megan, nego u Roksingliju.
Ren je stajala ispred ulaznih vrata, a Aleks pored nje. Blago se osmehivala,
ah nije se približila, niti se vratila u kuću. Bila je hrabra i dostojanstvena u svakom
trenutku.
Kolin je uzeo majku za ruku, poljubivši je u obraz. „Želim ti sve najbolje,
majko”, rekao je. „Ne smemo da se udaljimo.”
„Naravno da ne”, rekla je. „Uvek si bio moje najdraže dete. A i Edeu si
omiljen. Baš bezobrazno od tebe što si pomislio da sam bila neverna tvom ocu
dok je još uvek bio živ.”
„Dakle, to nije istina?” pitao ju je.
„Naravno da nije”, rekla je. „Da li bih te lagala? Ja mrzim laži.” Osvrnula se
oko sebe, poput kraljice koja je nadgledala svoj dvor. „Hvala vam! Svi ste veoma
divni. Ali Ede i ja moramo da krenemo. Blokiramo put, a ljudi svakako pričaju da
zadržavam saobraćaj gde god da se pojavim.”

~ 186 ~
 Lord Ede joj je pomogao da se popne u kočiju, a potom i sam ušao unutra.
Lakej je zatvorio vrata i smestio se pored kočijaša. Kočija je nastavila da se kreće
ulicom.
„U redu”, rekla je starija grofica od Riverdejla. „U redu.”
„Vila”, rekla je Sara, pokazujući u pravcu kočije.
„To nije vila, ludo”, rekao je Robi, sedeći na ramenima svog oca. „To je
baba.”
Lejdi Džesika Arčer i lejdi Estel Lamar su se glasno nasmejale pre nego što
im je Viola dala znak da se utišaju i prekorno pogledala markiza od Dorčestera,
koji se krišom osmehivao.
„Oh, bože”, rekla je lejdi Matilda Vestkot. „Šta se desilo sa starim pravilom
da deca ne govore u prisustvu odraslih?”
Kolin je uzeo Elizabet za ruku. „Da li si spremna da krenemo?”, upitao je.
„Kući u Roksingli?”, rekla je. „Naravno, Koline, nikada nisam bila
spremnija.”
Deset minuta kasnije, njihova kočija je konačno napustila Saut Odli ulicu, a
Elizabet i Kolin su se nagnuli kroz prozor kako bi mahali porodici koja se
opraštala od njih kao da putuju na kraj s zeta.
A onda su ostali sami. Napokon su krenuli kući.
Kolin se okrenuo prema Elizabet i ponovo je uzeo za ruku. Elizabet ga je
posmatrala, blistajući od sreće.
„Farsa na kraju drame?” rekao je.
Elizabet se gotovo nasmejala. „Tvoja majka se udala za lorda Edea”, rekla je.
„A njena teatralnost kada je izašla iz kočije u pravom trenutku? Bilo bi neljubazno
to nazvati farsom.”
Nasmejao se.
A onda su oboje prasnuli u smeh i nastavili da se smeju sve dok nisu ostali
bez daha.
Da li bi njegova majka lagala? Naravno da bi. Ali, da li je to važno? Ona je
njegova majka, a imao je i oca, iako nije bio siguran da li je to bio lord Ede. A on
je bio Kolin Hendrik, lord Hodžiz, i vraćao se kući sa svojom suprugom.
Lice njegove supruge je bilo nasmejano i radosno, baš kao i njegovo.
Voleo ju je, kao i ona njega.
Verovao joj je, a i ona je znala da može njemu da veruje.
Život je, barem u ovom trenutku, bio zaista dobar.

~ 187 ~
~ 188 ~