Knjige.

Club Books

~1~
Knjige.Club Books

~2~
 Knjige.Club Books
Naslov originala:
Julia Quinn
The Lost Duke of Wyndham

Džulija Kvin

Izgubljeni
vojvoda
Prevod sa engleskog:
Predrag Todorović

BDR MEDIA d.o.o.

2022.

~3~
 Knjige.Club Books

Za moju mamu, koja čini stvari mogućim.

I za Pola, iako ga je jednom predstavila kao svog sina,
a mene kao snaju.

~4~
 Knjige.Club Books

Prvo poglavlje

Grejs Everli se već pet godina brinula o udovici vojvotkinji od Vindama, i

najvažnija stvar koju je o njoj zaključila je da ispod njene stroge, zahtevne i
nedmene spoljašnjosti ne kuca zlatno srce.
To ipak nije značilo da je pomenuti organ potpuno crn. Udovica, vojvotkinja
od Vindama, nikada ne bi mogla da se nazove potpuno zlobnom. Nije bila
okrutna, pakosna, pa ni sasvim neljubazna. Ali je Augusta Elizabet Kandida
Debenam Kevendiš, rođena kao kćer vojvode, bila udata za vojvodu, dete dobila
sa drugim. Njena sestra je sada član kraljevske porodice jedne evropske zemlje,
čije ime Grejs nikako nije mogla pravilno da izgovori, a njen brat je posedovao
većinu istočne Engleske. Što se tiče udovice, svet je bio slojevito mesto, sa
postavljenom hijerarhijom, jasnom koliko i krutom.
Porodica Vindam, posebno ona koja je nekada bila Debenam, bila je
ustoličena na vrhu.
I zbog toga je udovica očekivala određeno ponašanje i poštovanje. Retko je
bila ljubazna, nije tolerisala gluposti i nikada nije davala lažne komplimente.
(Neko bi rekao da ih nikada nije ni davala, ali je Grejs bila svedok, tačno dvaput,
kratkog, ali iskrenog dobro urađeno, u šta joj, kada je pomenula, niko nije
verovao).
Udovica je spasila Grejs iz nemoguće situacije i zbog toga je imala njenu
zahvalnost, poštovanje, i pre svega odanost. Ipak, nije se mogla zaobići
činjenica da je udovica osoba koja nije vesele prirode i Grejs je osetila olakšanje
što je vojvotkinja čvrsto spavala, dok su se vraćale kući u elegantnoj i udobno
opremljenoj kočiji.
Bila je to divna noć i Grejs je znala da ne bi trebalo da bude nezahvalna. Na
zabavi sa koje se upravo vraćaju, udovica se čim su stigle odmah povukla na
svoje počasno mesto sa svojim prijateljima, i od Grejs se nije zahtevalo da brine
o njoj. Umesto toga, ona je igrala i plesala sa starim prijateljima, popila tri čaše
punča, podsmevala se Tomasu, vojvodi kome je svakako trebalo manje
ulizivanja u životu. Ali najviše se smejala. Toliko se smejala da su je obrazi
boleli.
Iskrena i neočekivana radost ove večeri činila je da njeno telo bruji od
energije i sada je bila savršeno srećna dok su se vraćale kući. Slušala je tiho
hrkanje udovice i smeškala se u tami.
Grejs je zatvorila oči, iako nije bila umorna. Truckanje kočije i ritmičan
zvuk konjskih kopita je ipak uspavljivao. Oči su joj bile umorne, ali ne i ostatak
~5~
 Knjige.Club Books
tela. Ali možda dremka i nije loša ideja, jer čim se vrate u Belgrejv, moraće da
pomogne udovici sa...
Odjeknuo je pucanj!
Grejs se uspravila i pogledala u svoju gazdaricu, koja se čudom nije
probudila. Kakav je to bio zvuk? Da li je neko...
Još jedan!
Ovog puta se kočija zateturala i tako naglo zaustavila da je udovica poletela
iz sedišta.
Grejs je odmah klekla pored nje i zagrlila je.
„Šta se, kog đavola...” uzviknula je udovica, ali je ućutala kada je ugledala
Grejsin izraz lica.
„Neko puca”, prošaputala je Grejs.
Udovica je čvrsto stegnula usne i brzo otrgla smaragdnu ogrlicu sa vrata i
gurnula je u Grejsine ruke „Sakrij ovo”, naredila je.
„Ja?”, Grejs je praktično vrisnula, ali je odmah gurnula dragulje ispod
sedišta. Sve što je mogla da pomisli je da bi volela da nađe smisao kod cenjene
Auguste Vindam, jer ako pogine zbog njenog nakita...
Vrata su se odškrinula.
„Ustanite i predajte dragocenosti!”
Grejs se zaledila, i dalje čučeći pored udovice. Polako je podigla glavu
prema vratima, ali sve što je mogla da vidi bila je dugačka, glatka i
preteča srebrna cev pištolja, uperena u njeno čelo.
„Moje dame”, ponovo se začuo glas, ovog puta malo drugačiji, gotovo
ljubazan. Govornik je tada napravio korak i izašao iz senke, a onda gracioznim
pokretom ruke pokazao da izađu iz kočije. „Zadovoljstvo je biti u vašem
društvu”, promrmljao je.
Grejs je šarala pogledom u svim pravcima, ali očigledno je bilo da ne mogu
da pobegnu. Okrenula se ka udovici, očekujući da će biti crvena od besa, ali
umesto toga, ona je bila potpuno bela. Tada je shvatila da se ona trese.
Udovica se tresla.
Obe su se tresle.
Razbojnik se nagnuo i oslonio jedno rame na okvir vrata. Polako i lenjo se
nasmešio šarmom jednog odmetnika. Kako je Grejs mogla da vidi sve to, kada
je preko pola lica imao masku, ni sama nije znala. Ali tri stvari o njemu su joj
bile kristalno jasne: da je mlad, da je jak, i da je veoma opasan.
„Gospođo”, rekla je Grejs i nežno dodirnula udovicu. „Mislim da treba da
uradimo onako kako kaže.”
„Baš volim razumne žene”, rekao je i nasmešio se ponovo, samo ovog puta
malim, razarajućim pokretom u uglu usana. Pištolj je i dalje bio uperen u njih,

~6~
 Knjige.Club Books
ali njegov šarm je malo ublažio Grejsin strah. A onda je ispružio drugu ruku,
kao da će da krenu zajedno na neku zabavu. Kao da je seoski gospodin koji želi
da se raspita o vremenu.
„Mogu li da pomognem”, promrmljao je.
Grejs je mahnito odmahnula glavom. Nije mogla da ga dodirne. Nije tačno
znala zašto, ali joj je telo govorilo da bi bila prava katastrofa ako bi položila svoj
dlan na njegov.
„U redu onda”, rekao je sa malim uzdahom. „Dame su danas tako sposobne.
Srce mi se slama, zaista.” Nagnuo se prema njima, kao da deli neku tajnu. „Niko
ne voli da se oseća suvišnim.”
Grejs je samo zurila u njega.
„Zaneme zbog moje naklonosti i šarma”, rekao je i povukao se korak unazad
da mogu da izađu. „Stalno se dešava. Stvarno ne bi trebalo da budem blizu
dama. Tako uznemirujuće utičem na vas.”
On je lud. To je jedino objašnjenje. Grejs nije marila za njegove lepe
manire, jer on mora da je lud. A ima i pištolj.
„Mada”, razmišljao je, čvrsto držeći oružje, dok su mu reči plutale
vazduhom, „neki bi sigurno rekli da je žena koja ćuti najmanje uznemirujuća za
sve.”
„Gospođo”, prošaputala je užurbano i povukla je za ruku.
Udovica nije izustila ni reč niti je klimnula glavom, ali je uhvatila Grejsinu
ruku i dozvolila da joj pomogne da siđe iz kočije.
„Ah, sada je mnogo bolje”, rekao je razbojnik kroz široki osmeh. „Kakvu
sam sreću imao da naletim na dve božanstvene dame. Mislio sam da će me
dočekati neko matoro gunđalo.”
Grejs je zakoračila u stranu, ne skidajući pogled sa njegovog lica. Nije ličio
na kriminalca, ili makar ona nije tako zamišljala nekog razbojnika. Njegov
naglasak je odavao obrazovanje i plemenito poreklo, a iako je izgledao ofucano,
nije se osećao njegov miris.
„Ili možda jedan od onih mladih žabaca, nabijenih u steznike dva broja
manje”, rekao je, zamišljeno, trljajući slobodnom rukom bradu. „Znate tu vrstu,
zar ne?”, upitao je Grejs. „Crveno lice, previše piju, premalo misle.”
I na svoje veliko iznenađenje, Grejs je klimala glavom.
„I mislio sam da razumete”, odgovorio je. „Oni su pre deblo na zemlji,
nažalost.”
Grejs je trepnula i samo stajala i posmatrala njegove usne. To je bio jedini
deo njegovog lica koje je mogla da vidi, s obzirom da je gornju polovinu
prekrivala maska. Ali njegove usne su bile tako pune pokreta, tako savršeno
oblikovane i izražajne, da je pomislila kako može da mu vidi celo lice. Bilo je
čudno. I bilo je očaravajuće. I više nego uznemirujuće.

~7~
 Knjige.Club Books
„Ah, dobro”, rekao je, sa istim dosadnim uzdahom koji je Grejs videla kod
Tomasa kada želi da promeni temu. „Siguran sam da shvatate, moje dame, da
ovo nije poziv na druženje.” Njegove oči su pogledale Grejs i đavolski se
nasmešio. „Ili makar ne u potpunosti.”
Grejsine usne su se razmakle.
Njegove oči su, koliko je mogla da vidi kroz masku, bile tamne i zavodljive.
„Baš uživam da mešam posao i zadovoljstvo”, promrmljao je. „Mada to nije
česta opcija, sa svom tom nadmenom mladom gospodom što putuje ovim
krajevima.”
Znala je da bi trebalo da uzdahne, ili da nešto kaže u znak protesta, ali glas
razbojnika je bio tako uglađen, kao fin konjak kog su joj povremeno nudili u
Belgrejvu. Bilo je tu prizvuka u govoru, koji je svedočio o detinjstvu
provedenom daleko odavde i Grejs je osetila da se ljulja, kao da može da padne
napred, lagano, meko, i sleti negde drugde. Daleko, daleko odavde.
Brzinom bljeska, uhvatio ju je pod ruku i pridržao je. „Nećete pasti u
nesvest, zar ne?”, upitao je, držeći je taman toliko da može da stoji na nogama.
Nije je puštao.
Grejs je odmahnula glavom. „Ne”, tiho je rekla.
„Za to vam se od srca zahvaljujem”, odgovorio je. „Bilo bi divno da vas
uhvatim, ali bih u tom slučaju morao da ispustim pištolj, a to ne želimo, zar ne?”
Sa osmehom se okrenuo udovici. „Nemojte ni da pomislite na to. Bio bih srećan
i vas da uhvatim, ali ne verujem da bi bilo koja od vas želela da paljbu
prepustim svojim saradnicima.”
Grejs je tek tada uočila još tri muškarca. Naravno da nije mogao sve ovo
sam da uradi. Ostali su bili u senci i nisu progovarali.
A ona nije mogla da odvoji pogled od njihovog vođe.
„Da li je naš vozač povređen?”, upitala je Grejs, užasnuta što se tek sada
setila njega. Ni njega ni pomoćnika koji ih je pratio na konju nije bilo na vidiku.
„Ništa što ljubav i nežnost ne mogu da izleče”, uveravao ju je razbojnik.
„Da li je oženjen?”
O čemu on priča? „Mi... mislim da nije”, odgovorila je Grejs.
„Pošaljite ga onda u javnu kuću. Ima jedna jedra sobarica - ah, o čemu ja to?
Pa ja sam sa damama.” Nasmejao se. „Onda topla čorba i možda hladne obloge.
I onda posle toga, slobodan dan da nađe tu ljubav i nežnost. Drugi momak,
uzgred”, rekao je i okrenuo glavu ka obližnjem drveću „eno ga tamo, potpuno
nepovređen, uveravam vas, iako bi sigurno želeo da je labavije vezan.”
Grejs je porumenela i okrenula se prema udovici, začuđena što nije
razbojniku održala bukvicu za tako nepristojan razgovor. Ali udovica je i dalje
bila bela kao čaršav, i zurila u lopova kao u duha.

~8~
 Knjige.Club Books
„Gospođo?”, rekla je Grejs i uhvatila je za ruku. Bila je hladna i mlitava.
„Gospođo?”
„Kako se zovete?”, prošaputala je udovica.
„Kako se zovete?”, Grejs je ponovila sva užasnuta. Da li je preživela šlog?
Izgubila pamćenje?
„Vaše ime”, rekla je udovica glasnije. I ovog puta je bilo jasno da se obraća
razbojniku.
Ali on se samo smejao. „Oduševljen sam pažnjom tako ljupke dame, ali da li
stvarno mislite da bih vam ga rekao u ovakvoj situaciji, koja se uglavnom smatra
prestupom za vešanje.”
„Treba mi vaše ime”, ponovila je udovica.
„A meni su potrebne vaše dragocenosti”, odgovorio je. Elegantnim
pokretom glave je ukazao na udovičinu ruku. „Taj prsten, moliću.”
„Molim vas”, prošaputala je udovica i Grejs je istog momenta pogledala.
Udovica je retko govorila i hvala, ali nikada je nije čula da nekom kaže molim.
„Mora da sedne”, rekla je Grejs razbojniku, jer udovici očigledno nije bilo
dobro. Njeno zdravlje je inače odlično, ali je prošla sedamdesetu i upravo je
doživela šok.
„Ne moram da sednem”, oštro joj je odgovorila i otresla njenu ruku sa svoje.
Okrenula se prema razbojniku, skinula prsten i pružila mu ga. Uzeo je prsten,
pogledao ga je i ubacio u džep.
Grejs je ćutala i posmatrala predaju. Čekala je da razbojnik traži još. Ali na
njeno iznenađenje, udovica je prva progovorila.
„Imam još jednu torbicu u kočiji”, polako je rekla i, na neki način, sa
poštovanjem dodala: „Molim vas, dozvolite da vam je donesem.”
„Koliko god bih želeo da vam udovoljim, ne mogu vam dozvoliti, jer kako
da znam da nemate dva sakrivena pištolja ispod sedišta”, glatko je odbio
ponudu.
Grejs je progutala knedlu, jer se setila gde je sakrila ogrlicu.
„I”, dodao je skoro zavodljivo, „mogu reći da ste vi jedna od onih
uzbudljivih ženica.” Uzdahnuo je teatralno. „Sposobna, oh,
priznajte.” Mangupski joj se nasmešio. „Vi ste odličan jahač, veoma dobro
pucate iz pištolja i možete da citirate sva Šekspirova dela.”
Ako ništa drugo, na ove njegove reči, udovica je prebledela još više.
„Eh, da sam dvadeset godina stariji”, uzdahnuo je. „Ne biste mi pobegli.”
„Molim vas”, molila je udovica. „Moram nešto da vam dam.”
„E, to je lepa promena”, primetio je. „Ljudi retko žele da daju stvari. A to
čini da se neko oseća nevoljeno.”

~9~
 Knjige.Club Books
Grejs se okrenula udovici. „Molim vas da vam pomognem”, insistirala je.
Sigurno joj nije dobro. Nikada nije bila ponizna i nikada nije molila i nikada...”
„Uzmite nju!”, povikala je udovica, zgrabila Grejs za ruku i gurnula je
razbojniku. „Možete da je držite kao taoca, i ako želite, sa uperenim pištoljem na
čelu. Obećavam, vratiću se, i to nenaoružana.”
Grejs se od šoka zateturala i kao da će se onesvestiti pala na razbojnika. On
ju je prihvatio i zagrlio jednom rukom. Zagrljaj je bio čudan, gotovo zaštitnički,
ali je znala da je i on zapanjen koliko i ona.
Oboje su gledali kako se udovica, ne čekajući na njegov pristanak, penje u
kočiju.
Grejs se borila da udahne. Bila je pripijena uz njega, a njegova dugačka ruka
se nalazila preko njenog stomaka, dok je vrhovima prstiju blago prelazio preko
njenog desnog kuka. Bio je topao, a ona vrela, jer nikada pre, nikada nije bila
tako blizu nekog muškarca.
Mogla je da oseti njegov miris, kao i njegov topao i mek dah na svom vratu.
A onda je uradio nešto neverovatno, prislonio je svoje usne na njeno uvo i
prošaputao: „Nije trebalo da to uradite.”
Zvučao je... nežno. Skoro saosećajno. Ali i strogo, kao da nije dozvoljavao
da se udovica tako ponaša prema njoj.
„Nisam navikao da ovako držim ženu”, govorio joj je na uvo. „Uglavnom
volim drugačiju vrstu intimnosti.”
Nije ništa rekla, plašila se da progovori, a da je htela da progovori, ne bi
mogla, jer je ostala bez glasa.
„Neću vam nauditi”, promrmljao je, dodirujući usnama njeno uvo.
Pogled joj je pao na njegov pištolj, kojeg je još uvek držao u desnoj ruci.
Izgledao je ljutito i opasno, i oslanjao se na njeno bedro.
„Svi mi imamo svoj oklop”, šapnuo je i malo se pomerio, tako da mu je
odjednom slobodna ruka bila na njenoj bradi. Jednini prstom je lagano prešao
preko njenih usana, a zatim se nagnuo i poljubio je.
Grejs je šokirano zurila u njega dok je podizao glavu i nežno joj se smešio.
„To je bilo baš brzo”, rekao je. „Šteta.” Odmakao se, podigao joj je ruku,
poljubio je i dodao: „Drugi put, možda.”
Ali joj nije ispuštao ruku. Čak i kada je udovica izašla iz kočije, njen dlan je
bio u njegovom, a palcem je lagano prelazio preko njene kože.
Bila je zavedena. Nije mogla da misli, jedva je mogla da diše, a jedno je
znala. Za nekoliko minuta će se rastati, on joj nije naudio, osim što je poljubio,
ali to je nju promenilo zauvek.
Udovica im je prišla i ako je i primetila da razbojnik miluje njenu
pomoćnicu, nije ništa rekla.
Pružila mu je mali predmet. „Molim vas”, preklinjala ga je. „Uzmite ovo.”
~ 10 ~
 Knjige.Club Books
Nevoljno je pustio Grejsinu ruku i posegnuo za predmetom. Grejs je videla
da udovica drži minijaturnu sliku. Bio je to portret njenog drugog sina, davno
preminulog. Udovica ju je svuda nosila i Grejs je to znala.
„Znate li ovog čoveka?”, prošaputala je udovica.
Razbojnik je pogledao sićušnu sliku i odmahnuo glavom.
„Pogledajte bliže.”
Ali je opet samo odmahnuo glavom i pokušao da sliku vrati udovici.
„Možda nešto vredi”, rekao je jedan od njegovih saučesnika.
Odmahnuo je glavom i pažljivo se zagledao u udovičino lice. „Meni to
nikada neće biti vredno, koliko vredi vama.”
„Ne!” povikala je udovica i gurnula mu sliku nazad. „Pogledajte! Molim
vas, pogledajte! Njegove oči. Njegova brada. Vaši su.”
Grejs je bila zapanjena.
„Žao mi je”, nežno je rekao razbojnik. „Pogrešili ste.”
Ali je nije mogao razuveriti. „Njegov glas je vaš glas”, insistirala je. „Vaš
ton, vaš humor. Znam to, kao što znam da dišem. Bio je moj sin. Moj sin.”
„Gospođo”, umešala se Grejs i zagrlila je kao što majka grli dete. Udovica
inače ne bi dozvolila takvu prisnost, ali ove večeri ništa nije bilo normalno u
vezi sa njom. „Gospođo, mrak je, a on nosi masku. Ne može biti on.”
„Naravno da nije on”, odbrusila je udovica i odgurnula je od sebe. Pojurila
je napred, a Grejs se zaledila od užasa, jer je svaki od razbojnika držao pištolj u
pripravnosti.
„Nemojte je povrediti!”, povikala je, ali je njena molba bila nepotrebna.
Udovica je već zgrabila slobodnu razbojnikovu ruku i držala je kao da je jedino
to može spasiti.
„Ovo je moj sin”, rekla je, drhtavim prstima pokazujući sliku. „Zvao se
Džon Kevendiš i umro je pre dvadeset devet godina. Imao je braon kosu, plave
oči i beleg od rođenja na ramenu.” Grčevito je uzdahnula, a glas joj je prešao u
šapat. „Obožavao je muziku, a nije mogao da jede jagode. I mogao je... mogao
je...”
Glas joj je pukao, ali niko nije progovarao. Vazduh je bio gust i napet od
tišine, i svako oko bilo je uprto u staricu, sve dok nije uspela da izgovori, gotovo
kroz šapat: „Mogao je da nasmeje svakoga.”
A onda, što Grejs nikada ne bi mogla da zamisli, okrenula se ka njoj i dodala
„Čak i mene.”
Trenutak se zaustavio u vremenu, čist, tih i težak. Niko nije govorio. Grejs
čak nije bila sigurna da li neko diše.
Pogledala je u razbojnika, u njegova usta, ta izražajna, đavolska usta, i znala
je da nešto nije u redu. Usne su mu bile razdvojene, i ne samo to, bile su

~ 11 ~
 Knjige.Club Books
ukočene. Po prvi put, njegova usta se nisu micala, i na srebrnastoj mesečini
mogla je da primeti da je pobeleo.
„Ako vam ovo nešto znači”, udovica je nastavila, sa tihom odlučnošću,
„možete me naći u Belgrejv dvorcu, očekujem vaš poziv.”
A onda, tako pognuta i drhtava, još uvek držeći sliku, okrenula se i popela u
kočiju.
Grejs je i dalje stajala, nesigurna šta da radi. Nije više osećala opasnost,
koliko god to bilo čudno, pošto su tri pištolja bila i dalje uperena u nju, a pištolj
vođe razbojnika, njenog razbojnika, opušteno se klatio pored njegove noge. Plen
im je bio samo jedan prsten, što sigurno nije bilo dovoljno za iskusnu bandu
lopova, a ona nije smela da se vrati u kočiju bez njihovog odobrenja.
Pročistila je grlo. „Gospodine” rekla je, ne znajući kako da ga oslovi.
„Moje prezime nije Kevendiš”, tiho je rekao, a glas mu je dopirao samo do
nje. „Ali je bilo nekada.”
Grejs je jedva disala.
A onda, brzim i oštrim pokretima, skočio je na svog konja i doviknuo:
„Završili smo ovde.”
Grejs je ostala da zuri u njegova leđa dok se udaljavao.

~ 12 ~
 Knjige.Club Books

Drugo poglavlje

Nekoliko sati kasnije, Grejs je sedela u hodniku ispred udovičine spavaće

sobe. Bila je iscrpljena i želela je samo da se odvuče u svoju sobu i ušuška u
krevetu, iako je znala da bi se samo prevrtala i pokušavala da zaspi, a san joj
nikako ne bi dolazio. Ali udovica je bila tako uznemirena i toliko puta je zvala
da je Grejs na kraju dovukla stolicu i sela ispred njene sobe. Samo u poslednjih
sat vremena, donela je udovici, koja nije napuštala svoj krevet, zbirku pisama,
gurnutu na dno zaključane fioke, čašu konjaka, čašu toplog mleka, još jednu
sliku njenog davno preminulog sina Džona, maramicu, koja je očigledno imala
veliku sentimentalnu vrednost, još jednu čašu konjaka, da zameni prethodnu,
koju je udovica srušila dok je zabrinuto izdavala naredbe.
Od poslednjeg poziva prošlo je desetak minuta. Deset minuta sedenja i
čekanja na stolici, razmišljanja i samo razmišljanja...
O razbojniku.
O njegovom poljupcu.
O Tomasu, sadašnjem vojvodi od Vindama. Koga je smatrala prijateljem.
O udovičinom davno preminulom srednjem sinu i čoveku koji je očigledno
ličio na njega. O njegovom imenu. Grejs je nelagodno, duboko udahnula.
Njegovo ime.
Dragi bože.
Ništa nije rekla udovici. Stajala je nepomična nasred puta i posmatrala kako
razbojnik nestaje na mesečini. I tek kada je osetila da može da pomera noge,
krenula je da ih sve vrati kući. Prvo je odvezala lakeja, a onda se pobrinula i za
kočijaša, a što se tiče udovice, toliko je bila uznemirena da nije reagovala kada
je povređenog kočijaša ubacila pored nje u kočije.
A onda se pridružila lakeju na vrhu kočije, umesto kočijaša. Nije bila
naročito iskusna sa uzdama, ali se snašla sa upravljanjem.
I morala je da se snađe. Nije bilo nikoga drugog da to uradi. A bila je dobra
u tome. U upravljanju. Kada je trebalo nešto da se uradi.
Dovezla ih je kući. Postarala se da se pobrinu za kočijaša, kao i za udovicu,
a sve vreme je razmišljala...
Ko je on?
Razbojnik. Rekao je da se nekada preživao Kevendiš. Da li bi mogao da
bude udovičin unuk? Rečeno joj je da Džon Kevendiš nije ostavio potomstvo,
ali ne bi bio prvi plemić koji je imao neko vanbračno dete na selu.
~ 13 ~
 Knjige.Club Books
Osim što je rekao da se preziva Kevendiš, odnosno da se prezivao tako. Šta
mu je to značilo?
Grejs je samo odmahivala glavom. Bila je toliko umorna da je jedva mislila,
a opet se činilo da to jedino i može, da razmišlja. Šta je to značilo, da se
razbojnik nekada preživao Kevendiš? Da li vanbračni sin može da nosi prezime
svog oca?
Nije znala. Nikada nije upoznala kopile, pogotovo plemićkog porekla. Ali je
znala neke koji su promenili svoje prezime. Vikarov sin je još kao dete otišao da
živi kod rođaka, a poslednji put kada se vratio u posetu predstavio se sa drugim
prezimenom. Znači da je nezakonit sin mogao da se preziva kako želi. Čak i da
to nije zakonski, razbojnik se ne bi mučio oko tih formalnih detalja, zar ne?
Grejs je dodirnula usne, pokušavajući da se pretvara da joj nisu prijali
drhtaji uzbuđenja koji su prostrujali na samu pomisao sećanja. On je poljubio.
To je bio njen prvi poljubac, a ona nije znala ko je ljubi.
Znala je njegov miris, toplinu njegove kože, baršunastu mekoću njegovih
usana, ali nije znala njegovo ime.
Bar ne celo ime.
„Grejs! Grejs!”
Grejs je skočila na noge. Ostavila je odškrinuta vrata da može bolje da čuje
kada je pozove udovica. Čim je pozvala po imenu, znači da je mnogo uzrujana,
jer retko je koristila njeno kršteno ime. Sigurno joj je sada bilo lakše da izgovori
samo ime, a ne gospođica Everli.
Uletela je u sobu, pokušavajući da ne zvuči iscrpljeno i ogorčeno. „Mogu li
da pomognem?”
Udovica je polusedela u krevetu, ako bi se tako moglo reći. Glava joj je
provirivala ispod prekrivača i izgledalo je da joj položaj nije baš udoban. Ali
kada je poslednji put Grejs želela da joj pomogne da se bolje namesti, samo što
joj glavu nije otkinula.
„Gde si bila?”
Grejs nije smatrala da pitanje zaslužuje odgovor, ali je ipak odgovorila:
„Ispred vaših vrata, gospođo.”
„Moraš da mi doneseš nešto”, rekla je udovica, ali nije zvučala kao i obično
zapovednički, već više uzrujano.
„Šta biste želeli, vaša milosti?”
„Želim Džonov portret.”
Grejs je zurila u nju, ne shvatajući je.
„Nemoj samo stajati!”, skoro da je vrisnula udovica.
„Ali gospođo”, protestovala je Grejs i pomerila se dalje od kreveta. „Već
sam vam donela sva tri portreta i...”

~ 14 ~
 Knjige.Club Books
„Ne, ne, ne”, povikala je udovica, zamahujući glavom na jastucima. „Želim
portret... iz galerije.”
„Portret iz galerije”, uzvratila je Grejs kao eho. Bilo je pola tri ujutru, a
portret u galeriji je u prirodnoj veličini i trebalo bi ga skinuti sa zida i poneti uz
stepenice, na drugi sprat, do udovičine spavaće sobe.
„Znaš koji”, pitala je udovica. „Onaj gde stoji pored drveta i ima iskru u
oku.”
Grejs je samo trepnula. „Koliko znam, ima samo jedan...”
„Da”, rekla je udovica, a glas joj je zvučao gotovo neuravnoteženo u svojoj
hitnosti. „Sa iskrom u oku.”
„I vi želite da ga donesem ovde.”
„Pa nemam drugu spavaću sobu”, odbrusila je udovica.
„Dobro”, progutala je Grejs knedlu. Gospode, kako će to da uradi. „Biće
potrebno neko vreme.”
„Samo privuci stolicu i skini prokletu stvar i dovuci je ovde. Ne treba ti...”
Udovica je počela da se guši od kašlja i Grejs je odmah skočila da joj
pomogne da se ispravi u krevetu. „Gospođo, molim vas, gospođo, morate da
pokušate da se smirite. Povređujete sebe.”
Udovica se još koji put zakašljala, popila malo toplog mleka, opsovala i
zamenila mleko konjakom. A onda je dodala: „Povrediću ja tebe, ako mi ne
doneseš taj portret.”
Grejs je progutala knedlu i klimnula glavom. „Ako tako želite, gospođo.”
Požurila je da izađe iz sobe i u hodniku je nestala iz udovičinog vidokruga.
A sve je počelo kao divno veče, i gledaj kako se nastavilo. U nju je bio
uperen pištolj, poljubio je muškarac, čiji će sledeći sastanak sigurno biti
sa vešalima, a sada mora da iščupa sliku u prirodnoj veličini sa zida galerije.
U pola tri ujutru.
„Ne može dovoljno da me plati”, mrmljala je Grejs silazeći niz stepenice.
„Nema tih para...”
„Grejs?”
Zaustavila se i saplela na zadnjem stepeniku. Velike ruke su je odmah
pridržale. Pogledala ga je, iako je znala ko je. Tomas Kavendeš, udovičin unuk i
vojvoda od Vindama. Bez sumnje, najmoćniji čovek u okrugu. Živeo je u
Londonu koliko i ovde, i Grejs ga je dobro upoznala služeći udovicu za ovih pet
godina.
Bih su prijatelji. To je bila čudna i neočekivana situacija, s obzirom da su
pripadali različitim staležima, ali su ipak bili prijatelji.

~ 15 ~
 Knjige.Club Books
„Vaša milosti”, izgovorila je Grejs, mada joj je on odavno rekao da mu se
obraća po imenu kada su u Belgrejvu. Umorno mu je klimnula glavom
i zakoračila unazad. Bilo je suviše kasno da razmišlja o titulama i obraćanju.
„Šta, dođavola, radiš ovako kasno?”, upitao je. „Sigurno je prošlo dva.”
„Zapravo je prošlo tri”, ispravila ga je odsutno. Zaboga, Tomas.
Momentalno se trgla i potpuno probudila. Šta da mu kaže? Da li išta treba da
mu kaže? Nije bila tajna da su udovicu i nju presreli razbojnici, ali nije bila
sigurna da treba da otkrije da možda ima bliskog rođaka, koji pritom pljačka
plemstvo.
A opet, možda mu i nije rođak. I ne bi trebalo bespotrebno brinuti o tome.
„Grejs?”
Odmahnula je glavom. „Izvini, šta si rekao?”
„Zašto lutaš hodnicima u ovo doba?”
„Tvoja baka se ne oseća dobro”, rekla je i, želeći da promeni temu, dodala:
„Došao si kasno kući.”
„Imao sam posla u Stanfordu”, grubo je odgovorio.
Njegova ljubavnica. Da je bilo nešto drugo, ne bi bio tako neiskren. Obično
je ostajao kod nje celu noć. Grejs je, i pored njenog porekla, ipak bila sluškinja,
a samim tim i upoznata sa svim ogovaranjima. Ako bi vojvoda ostajao negde
celu noć, ona bi to znala.
Gledao je sa očekivanjem.
Osetila je da okleva, ali šta je drugo mogla, nego da ipak kaže: „Napali su
nas razbojnici.”
„Blagi bože”, uzviknuo je. „Da li ste dobro? Da li je moja baka dobro?”
„Obe smo nepovređene”, uveravala ga je Grejs. „Mada naš kočijaš ima
gadnu čvorugu na glavi. Bila sam slobodna da mu dam tri dana da se oporavi.”
„Naravno.” Zatvorio je oči na trenutak, sa bolnim izrazom na licu. „Moram
da se izvinim, ali trebalo je da insistiram da imate veću pratnju.”
„Ne budi blesav. Nije tvoja krivica. Ko bi pomislio...” Prekinula je naglo, jer
zaista nije bilo potrebe da mu se pripisuje krivica. „Nismo povređene”, ponovila
je. „To je jedino važno.”
Uzdahnuo je. „Šta su uzeli?”
Grejs se zagrcnula. Nije mogla da mu kaže da nisu uzeli ništa više od
prstena. Tomas nije bio glup, pitao bi se zašto. Nasmešila se i odlučila da bude
nedorečena. „Ne mnogo”, rekla je. „Od mene ništa. Pretpostavljam da je
očigledno da nisam imućna.”
„Baka mora da je ljuta.”
„Malo je premorena”, zaštitila ju je Grejs.

~ 16 ~
 Knjige.Club Books
„Sigurno je nosila svoje smaragde”, zavrteo je glavom. „Stari namćor je baš
ponosan na to kamenje.”
Grejs nije želela da ga ukori kako je nazvao svoju baku. „Zapravo je
sačuvala smaragde, sakrila ih je ispod sedišta u kočiji.”
Izgledao je impresionirano. „Ona je to uradila?”
„Ne, ja sam”, odgovorila je Grejs, ali nije želela da zvuči kao da se hvali.
„Bacila ih je meni, pre nego što su ušli u vozilo.”
Lagano se nasmejao, a onda, posle trenutka čudne tišine, rekao: „Nisi mi
rekla zašto si budna ovako kasno. Sigurno zaslužuješ da se odmoriš.”
„Ja... pa...” Činilo se da nije mogla da izbegne odgovor. Ako ništa drugo,
narednog dana će primetiti prazno mesto na zidu u galeriji. „Tvoja baka je imala
čudan zahtev.”
„Svi njeni zahtevi su čudni”, odmah je rekao.
„Ne, ovaj... pa...” Grejsine oči su izgledale ogorčeno. Kako se njen život
pretvorio u ovo? „pretpostavljam da ne želiš da mi pomogneš da skinem jednu
sliku iz galerije.”
„Sliku.”
Klimnula je glavom.
„Iz galerije.”
Ponovo je samo klimnula glavom.
„Sigurno ne traži one male kvadratne slike.”
„Sa činijama voća?”
Klimnuo je glavom.
„Ne.” Pošto nije komentarisao, dodala je: „Želi portret tvog strica.”
„Kojeg?”
„Džona.”
Blago se osmehnuo. „Uvek je bio njen ljubimac.”
„Ali ti ga nisi upoznao”, rekla je Grejs, jer po načinu na koji je on to rekao,
izgledalo je kao da je bio svedok njenog favorizovanja.
„Ne, naravno da nisam. Preminuo je pre nego što sam se rodio. Ali moj otac
je pričao o njemu.”
Na njegovom licu se videlo da ne želi više da priča o ovome. Grejs nije
mogla da smisli šta bi još rekla, pa je samo stajala i čekala da on sabere misli.
Što je očigledno i uradio, jer se okrenuo prema njoj i upitao: „Zar nije taj
portret u prirodnoj veličini?”
Grejs je zamislila sebe kako se muči da skine toliku sliku sa zida. „Nažalost,
jeste.”

~ 17 ~
 Knjige.Club Books
Za trenutak je izgledalo da će se okrenuti ka galeriji, ali mu se izraz lica
promenio u odlučnog vojvodu. „Ne”, čvrsto je rekao. „Nećeš joj je doneti ove
noći. Ako želi tu prokletu sliku u svojoj sobi, neka joj lakej donese ujutru.”
Grejs je želela da se nasmeši njegovoj zaštitničkoj naklonosti, ali je već bila
suviše umorna. A i kada je reč o udovici, odavno je naučila da ide linijom
manjeg otpora. „Budi siguran, ja bih najviše volela da se sada povučem, ali je
bolje da udovoljim njenom zahtevu.”
„Apsolutno ne dolazi u obzir”, zapovednički je rekao, okrenuo se i krenuo
uz stepenice. Grejs ga je pogledala na trenutak, slegnula ramenima i uputila se
ka galeriji. Ne može biti baš toliko teško da se skine slika sa zida, zar ne?
Uspela je da napravi par koraka, kada je Tomas ljutito pozvao.
Uzdahnula je i zaustavila se. Trebalo je da pretpostavi. Čovek je bio
tvrdoglav kao i njegova baba, mada mu poređenje ne bi prijalo.
Okrenula se i požurila ka njemu, kada je ponovo čula da je zove. „Ovde
sam”, rekla je neraspoloženo. „Oh, bože, probudićeš celu kuću.”
Prevrnuo je očima. „Nemoj mi reći da ćeš sama da skineš toliku sliku.”
„Ako to sada ne uradim, zvaće me celu noć i neću moći uopšte da se
odmorim.”
Oči su mu se suzile i dodao je: „Samo me gledaj.”
„Da gledam šta?”, upitala je zbunjeno.
„Preseći ću joj kanap za zvono”, odlučno je rekao i krenuo ka sobi.
„Preseći ćeš... Tomase!” Požurila je za njim. „Tomase, ne smeš to da
uradiš.”
Okrenuo se i nacerio se. „Ovo je moja kuća i mogu da uradim sve što
poželim.”
Dok joj je umoran mozak obrađivao sve informacije, on je ušao u sobu svoje
bake. „Šta...” Čula je presecanje kanapa. „Šta to radiš?”
Grejs je uzdahnula i pojurila za njim u sobu, upravo kada je govorio:
„Gospode, da li si dobro?”
„Gde je gospođica Everli?”, upitala je udovica, a oči su joj mahnito letele po
sobi.
„Ovde sam”, istupila je pred nju Grejs.
„Jeste li je doneli? Gde je slika? Želim da vidim svog sina.”
„Gospođo, kasno je”, pokušala je da joj objasni Grejs. Još malo se približila
krevetu, iako nije znala zašto. Ako bi udovica i počela da priča o razbojniku i
sličnosti sa njenim sinom, ne bi mogla da je spreči.
Blizina je ipak davala neku iluziju da bi u slučaju katastrofe to mogla da
spreči.

~ 18 ~
 Knjige.Club Books
„Gospođo”, nežno i tiho ponovila je Grejs i pogledala je sa pažljivim
izrazom lica.
„Možeš narediti lakejima da ti je donesu ujutru”, rekao je Tomas, ali je
zvučao manje zapovednički nego ranije. „Ali neću dozvoliti gospođici Everli da
se bavi takvim fizičkim poslom, a pogotovo ne u ovo doba noći.”
„Treba mi slika, Tomase”, rekla je udovica, a Grejs je zamalo nije uhvatila
za ruku. Bol se čuo u njenom staračkom glasu. A pogotovo je zvučala čudno
kada je rekla: „Molim te.”
Grejs je bacila pogled na Tomasa, koji je izgledao kao da mu je nelagodno.
„Sutra”, rekao je. „Ako želiš, to će biti prva stvar koju ćemo uraditi.”
„Ali...”
„Ne”, prekinuo je. „Žao mi je zbog neprijatne situacije ove večeri i uradiću
sve što je neophodno da zaštitim tvoju sigurnost i zdravlje, ali to ne uključuje
nerazumne zahteve. Da li me razumeš?”
Zurili su jedno u drugo toliko dugo, da je Grejs htela da pobegne. Ali joj je
tada Tomas, ne pogledavši je, naredio da ide da spava.
Grejs se zadržala još trenutak, ne znajući zašto. Možda će se udovica
usprotiviti? A možda će napolju početi i da grmi? Kada se ništa od toga nije
desilo, napustila je udovičinu sobu. Dok se udaljavala niz hodnik, čula je da se
raspravljaju, ali zvuk svađe nije bio ni strastven ni nasilan. Ona to nije ni
očekivala. Kevendiševa narav je bila hladna, pre će napasti jedno drugo kada su
hladnokrvni, nego kada im telom kola bes i oganj.
Grejs je ispustila dug i neujednačen dah.
Nikada se neće navići na ovu porodicu. Već pet godina je živela sa njima, ali
je i dalje bila zapanjena ogorčenošću koja je provejavala između Tomasa i
njegove bake.
A najgore od svega, nije bilo razloga za to! Kada je jednom pitala Tomasa
zašto preziru jedni druge, samo je slegao ramenima i rekao da je tako oduvek.
Nije volela njegovog oca, a otac nije voleo njega, a on je mogao da se snađe i
bez njih oboje.
Grejs je bila šokirana. Mislila je da svi u porodici treba da se vole. Bar je
tako bilo u njenoj. Njena majka i njen otac... Zatvorila je oči da ne bi počela da
plače. Bila je tako tužna. Ili je sada samo previše umorna. Odavno nije plakala
za njima. Nedostajali su joj, i uvek će joj nedostajati. Ali velika rupa u njenom
srcu se iscelila.
I sada... pa, našla je novo mesto u ovome svetu. To nije bilo ono koje je
očekivala ili koje su joj roditelji planirali, ali bila je sita, odevena i imala krov
nad glavom, kao i mogućnost da se povremeno viđa sa prijateljima.
Ali ponekad, dok je noću ležala u krevetu, bilo joj je teško. Znala je da ne bi
trebalo da je nezahvalna, ako ništa drugo, živela je u dvorcu. Mada nije bila
odgajana da bude služavka i da bude namćor. Otac joj je bio seoski gospodin, a
~ 19 ~
 Knjige.Club Books
majku su svi voleli u selu. Odgajali su je sa puno ljubavi i smeha, a otac je znao
da kaže da će morati da ostane usedelica, jer u celom okrugu sigurno nema
dovoljno dobrog čoveka za njegovu kćer. A Grejs bi se smejala. „A šta je sa
ostatkom Engleske?”
„Ni tamo!”
„Francuska?”
„Zaboga, ne.”
„Amerika?”
„Zar želiš da ubiješ svoju majku? Znaš da, ako samo vidi more, dobije
morsku bolest.”
I svi su znali da će se Grejs udati tu, u Linkolnširu, i da će živeti u istoj ulici,
ili bar dovoljno blizu i da će biti srećna. Prihvatiće onog koga roditelji pronađu,
a oni nikada ne bi dozvolili da se uda, ako nije iz ljubavi. Imaće decu, a kuća će
joj biti puna smeha i ona će biti srećna.
Smatrala je sebe najsrećnijom devojkom na svetu.
Ali je groznica, koja je zahvatila porodicu Everli, bila okrutna. I kada je
prošla, Grejs je ostala siroče. Sa sedamnaest godina, teško da je mogla da ostane
sama, i niko nije znao šta bi trebalo da uradi, dok poslovi njenog oca nisu bili
sređeni, a testament pročitan.
Grejs se gorko nasmejala, dok je povlačila ćebe i ušuškavala se u krevetu.
Posao njenog očaje samo još pogoršao stvar. Bili su u dugovima, ne tako
velikim, ali dovoljno da je opterete. Roditelji su očigledno živeli iznad svojih
mogućnosti, nadajući se da ljubav i sreća mogu da reše probleme.
I zaista jesu. Ljubav i sreća su bili prisutni svaki put kada bi naleteli na neku
prepreku. Osim smrti.
To je bio njen jedini dom. Nije znala da rođak Majls jedva čeka da joj
preuzme taj dom. Niti da je još uvek neoženjen. Ili kada je pribio uza zid, da je
trebalo da ga pusti da je poljubi, a ne da ga laktom udari u rebra, a kolenom u...
Posle toga mu se više nije sviđala. Ali taj deo tog debakla još uvek je
nasmeje.
Besan zbog odbijanja, Majls je izbacio iz kuće. Ostala je bez ičega.
A onda se pojavila udovica.
Vesti o Grejsinoj nevolji brzo se proširila u okrugu. Udovicu su zvali ledena
kraljica i svi su znali da kod nje Grejs neće biti razmaženi gost. Stigla je sa
punom pratnjom, zagledala se u Majlsa, sve dok nije pobegao, bukvalno, što je
za Grejs bio najomiljeniji trenutak, a onda joj saopštila: „Bićeš moja
pomoćnica.”
Pre nego što je Grejs imala priliku da prihvati ili odbije, udovica se okrenula
i izašla iz kuće. To je samo potvrdilo ono što su svi znali, da Grejs nikada nije ni
imala izbora.

~ 20 ~
 Knjige.Club Books
To je bilo pre pet godina. Grejs sada živi u dvorcu, jede dobru hranu, a
odeća koju nosi, iako nije po poslednjoj modi, uvek je veoma privlačna i dobro
skrojena. Udovica, ako ništa drugo, nije štedela na tome.
Živela je samo nekoliko kilometara od mesta gde je odrasla, tako da je
mogla da viđa svoje prijatelje u selu, crkvi ili kada se dogovore. Iako
nema svoju porodicu, nije osuđena na druženje sa Majlsom.
Ali koliko god da je cenila šta je sve udovica učinila za nju, želela je nešto
više.
Ili možda ne nešto više, samo nešto drugo.
Malo verovatno, pomislila je, ušuškana u krevetu. Jedine opcije za žene su
brak ili zaposlenje. U njenom slučaju bilo je zaposlenje.
Muškarci iz Linkolnšira su bili suviše uplašeni udovicom i nisu smeli da joj
priđu. Bilo je poznato da Augusta Kevendiš nije želela da ponovo traži i
obučava novu pomoćnicu.
Još više je bilo poznato da Grejs nije imala ni prebijene pare.
Zatvorila je oči i podsetila sebe da je posteljina u kojoj spava od
najkvalitetnijeg materijala, a da je sveća, koju je upravo ugasila, napravljena od
čistog pčelinjeg voska. Imala je svu udobnost, i to je bila istina.
Ali ono što je ona želela...
Nije bilo važno šta ona želi. To je bila njena poslednja misao, pre nego što je
zaspala.
I počela da sanja o razbojniku.

~ 21 ~
 Knjige.Club Books

Treće poglavlje

Nekoliko kilometara dalje, u maloj gostionici, sedi čovek, sam u svojoj sobi,
sa flašom skupog francuskog konjaka, praznom čašom i ženskim prstenom.
Zove se Džek Odli. Pre toga Džon Odli, kapetan u vojsci Njegovog visočanstva;
pre toga Džek Odli od Batlersbridža, okrug Kavan, Irska; pre toga Džon
Kevendiš Odli, iz istog mesta; i pre svega toga, od svog rođenja, Džon Augustus
Kevendiš.
Minijaturni portret mu nije značio ništa. Jedva je mogao da ga vidi u mraku.
Ali prsten...
Drhtavom rukom, sipao je još jedno piće.
Nije pažljivo pogledao prsten kada ga je uzeo iz staričine ruke. Ali sada, u
privatnosti svoje sobe, pažljivo ga je zagledao. I ono što je video, potreslo mu je
čitavo telo.
Već je video taj prsten. Na sopstvenom prstu.
Njegov je bio samo muška verzija, ali identičnog dizajna. Uvrnuti cvet i
sićušno, uskovitlano slovo D. Nikada nije saznao šta to znači, pošto mu je
rečeno da se njegov otac zvao Džon Augustus Kevendiš, a nigde se nije videlo
to slovo.
Još uvek nije znao šta znači, ali je znao da starica zna. I ma koliko puta je
pokušavao da ubedi sebe da je sve ovo samo slučajnost, ove večeri je, na pustom
putu za Linkolnšir, sreo svoju baku.
Dragi bože.
Ponovo je pogledao prsten. Onda je skinuo i svoj prsten. Nije mogao da se
seti kada ga je poslednji put skinuo. Njegova tetka je uvek insistirala da ga drži
blizu sebe, jer je to bila jedina uspomena od njegovog oca.
Njegova majka ga je, kako su mu rekli, drhtavim prstima držala kada su je
izvukli iz ledenog Irskog mora.
Džek je polako spustio svoj pored drugog prstena. Usne su mu se skupile
dok je posmatrao prstenje. O čemu je mogao da razmišlja? Možda, kada ih stavi
jedan pored drugog, da će videti da su u stvari potpuno različiti?
Malo je znao o svom ocu. Njegovo ime, naravno, i da je bio sin dobrostojeće
engleske porodice. Njegova tetka ga je srela samo dva puta i njen utisak je bio
da je nekako bio otuđen od te porodice. Govorio je o njima kroz osmeh, na način
koji ljudi koriste kada ne žele ništa bitno da kažu.

~ 22 ~
 Knjige.Club Books
Nije imao mnogo novca, ili je tetka tako pretpostavljala. Odeća mu je bila
dobra, ali iznošena, pa se moglo pretpostaviti da je mesecima lutao irskim
selima. Rekao je kako je došao da prisustvuje venčanju školskog druga i da mu
se toliko svidelo da je ostao. Tetka nije imala razloga da u to sumnja.
Na kraju, sve što je Džek znao je sledeće: Džon Augustus Kevendiš je bio
engleski džentlmen iz dobrostojeće porodice, koji je otputovao u Irsku, zaljubio
se u Luizu Galbrajt, oženio je i onda poginuo kada je brod koji ih je prevozio u
Englesku potonuo čim je isplovio iz Irske. Luiza je isplivala na obalu, telo joj je
bilo promrzlo i u modricama, ali živo. Prošlo je mesec dana pre nego što su svi
shvatili da je trudna.
Ali bila je slaba, razorena tugom, i njena sestra - žena koja je odgajala
Džeka kao svoje dete - rekla je da je bilo pravo iznenađenje što je
Luiza preživela trudnoću, ali ne i sam porođaj.
To je bilo sve što je mogao da sumira o ocu. Razmišljao je, s vremena na
vreme, o svojim roditeljima, pitajući se kakvi su bili i od koga je nasledio svoj
osmeh. Ali da bude iskren, nikada nije ni čeznuo za nečim više. Sa nepuna dva
dana od rođenja, dat je Vilijamu i Meri Odli, koji i da su više voleli svoju decu,
on ne bi nikada to primetio. Džek je odrastao kao sin štitonoše, sa dva brata i
sestrom, na dvadeset jutara valovitog pašnjaka, savršenih za jahanje, jurcanje i
skakanje, sve što jednom dečaku treba.
Bilo je to predivno detinjstvo. Skoro pa savršeno. Ako i nije vodio život
kakav je očekivao, ako bi neki put legao u krevet i razmišljao kog đavola pljačka
kočije noću - barem je znao da je taj put sam izabrao.
I većinu vremena je bio srećan. Bio je vesele prirode i nije bilo zgoreg da se
igra Robina Huda po ruralnim britanskim drumovima. Tako je osećao da ima
neku svrhu. Nakon što se rastao od vojske, nije znao šta da radi. Nije želeo da
bude vojnik, a opet, za šta je drugo bio kvalifikovan? Činilo se da ima dve
veštine: jahao je kao da je rođen na konju i mogao je da vodi razgovor, tako
duhovito i sa stilom, da šarmira i najkruće pojedince. Sve zajedno, pljačkanje
kočija je bio logičan izbor.
Prva pljačka je bila u Liverpulu, kada je video mladog kicoša kako udara
vojnika sa jednom rukom, koji je imao drskosti da zamoli za peni. Malo pripit,
Džek je pratio momka dok nisu zašli za mračan ugao, uperio mu pištolj u srce i
otišao sa njegovim novčanikom.
Plen od pljački je zatim podelio prosjacima, od kojih se većina borila za
svoju zemlju, a zatim bila zaboravljena od svog naroda.
Devedest posto od plena je bilo tako raspoređeno, ali i Džek je, takođe,
morao da jede.
Posle toga, bilo je lako preći na drumske pljačke. Bilo je mnogo elegantnije
pljačkati i onda pobeći na konju, nego isto to raditi na nogama.

~ 23 ~
 Knjige.Club Books
I takav je bio njegov život. To mu je bio posao. Da se vratio u Irsku, bio bi
verovatno do sada oženjen, spavao bi sa jednom ženom, u jednom krevetu, u
jednoj kući. Njegov život bi bio okrug Kavan i svet bi bio daleko manje mesto
nego što je danas.
Imao je dušu lutalice. I zato se nije vratio u Irsku.
Dosuo je još malo konjaka u čašu. Bilo je na stotine razloga zašto se nije
vratio u Irsku. Ili najmanje pedeset.
Otpio je gutalj, pa još jedan, sve dok nije dovoljno popio da ne može da
nastavi sa svojom neiskrenošću.
Postojao je jedan razlog zašto se nije vratio u Irsku. Jedan razlog, a četvoro
njih kojima nije mogao da pogleda u oči.
Ustao je od stola, prišao prozoru i pogledao napolje. Nije bilo mnogo toga
da se vidi, mala štala za konje i debelo, lisnato drvo na putu. Mesečina je učinila
vazduh prozračnim, svetlucajućim i gustim, i ako bi čovek izašao napolje,
mogao bi da se izgubi.
Mrko se osmehnuo. Bilo je primamljivo. Uvek je primamljivo.
Znao je gde se nalazi zamak Belgrejv. Bio je već nedelju dana u okrugu;
niko ne bi mogao da bude tako dugo u Linkolnširu, a da ne sazna o plemićkim
kućama i imanjima, čak i ako nije lopov koji želi da ih opljačka. Mogao bi da
ode i baci pogled. U stvari, trebalo bi da ode i pogleda. Duguje to nekome.
Prokletstvo, možda duguje to sebi.
Nije se mnogo interesovao za svog oca... ali ga je uvek pomalo zanimalo. A
sada je ovde. Ko zna kada će opet doći u Linkolnšir? Ipak je suviše voleo svoju
glavu i nije smeo da se predugo zadržava u istom mestu.
Nije želeo da razgovara sa staricom. Nije hteo da se predstavlja i objašnjava
ili da se pretvara da je neko drugi, a ne ono što jeste: ratni veteran, razbojnik,
bitanga i idiot.
Povremeno i sentimentalna budala, koja je znala da su dame mekog srca
koje su negovale ranjenike sve pogrešno tumačile i koja ponovo ne može da se
vrati kući.
Ali dragi gospode, šta bi sve dao, samo da može da zaviri.
Zatvorio je oči. Njegova porodica bi bila srećna da im se vrati. To bi bilo
najgore od svega. Tetka bi ga zagrlila i rekla bi mu da nije kriv. Bila bi puna
razumevanja.
Ali ne bi razumela. To je bila njegova poslednja misao, pre nego što je
zaspao.
I počeo da sanja o Irskoj.

***

~ 24 ~
 Knjige.Club Books
Sledeći dan je osvanuo vedar. Da je padala kiša, Džek se ne bi trudio da
izlazi. Toliko je puta bio mokar, a i dovoljno je zaradio, da nije morao više da
kišne.
Sa svojom bandom nije morao da se vidi do večeri, pa je uzjahao konja i
krenuo ka dvorcu. Možda nađe način da ostavi prsten starici. Mogao je za njega
da dobije pozamašnu svotu novca, ali nije želeo da ga proda, jer je starici
sigurno mnogo više značio.
U poslednje vreme je često jahao ovim krajevima, ali ovo je bio prvi put da
je bio radoznao za ovu okolinu. Zagledao je drveće, oblik lišća koje se vijorilo
na vetru. Posmatrao je i cveće. Neko je i znao, jer je bilo isto kao i ono u Irskoj,
ali bilo je i novih vrsta, koje je, pretpostavljao je, cvetalo samo u ovim dolinama
i močvarama.
Bilo mu je čudno. Nije znao o čemu bi trebalo da razmišlja. Možda da je
ovo pejzaž koji je njegov otac stalno viđao dok je jahao ovim predelima. Ili da bi
ovo drveće i cveće bili deo njegovog detinjstva. Džek nije znao gde bi njegovi
roditelji odlučili da žive, u Engleskoj ili Irskoj. Očigledno su krenuli da
upoznaju njegovu majku sa porodicom Kevendiš kada je brod potonuo. Tetka
Meri mu je rekla da su želeli da odluče gde će živeti tek kada Luiza bude videla
Englesku.
Zastao je i ubrao list sa drveta. Nije bio tako zelen, kao onaj kod kuće. Mada
to nije bilo važno, ili na neki čudan način i jeste.
Bacio je list na zemlju i nestrpljivo krenuo bržim tempom. Bilo mu je
smešno što oseća dozu krivice što želi da vidi dvorac. Dobri bože, pa ne ide
tamo da bi se predstavio i pronašao novu porodicu. Dugovao je Odlijima mnogo
više od toga. Samo je hteo da izdaleka baci pogled. Da vidi ono što možda jeste,
ali mu je drago što nije bio, a možda je trebalo da bude.
Jurnuo je u galop, puštajući da mu vetar nosi uspomene. I pre nego što je
shvatio da je blizu cilja...
Dragi bože.

***

Grejs je bila iscrpljena.

Loše i malo je spavala prethodne noći. Iako je udovica odlučila da ostane u
krevetu celo jutro, ona takav luksuz sebi nije mogla da dopusti.
Udovica je bila mnogo zahtevna, da li uspravno ili vodoravno, nikako nije
moglo da joj se ugodi.
I tako je već šest puta, za samo jedan sat, zvala Grejs da dođe i da joj
pomogne da se okrene i namesti.

~ 25 ~
 Knjige.Club Books
Konačno je bila zaokupljena hrpom pisama, koju je Grejs iskopala na dnu
radnog stola udovičinog pokojnog muža. Bila su u kutiji na kojoj je pisalo:
Džon, Iton.
Sačuvana među školskim dokumentima. Ko bi to mogao da očekuje?
Grejsin trenutak odmora je bio prekinut posle dvadesetak minuta, međutim,
ovog puta, dolaskom ledi Elizabet i Amelije Viloubi, lepih plavuša, kćeri grofa
Kroulenda, dugogodišnjih komšija, i Grejsinih dobrih prijateljica.
Pogotovo Elizabet. Bile su isto godište i sličnog položaja, pre nego što je
Grejsin položaj naglo pao posle smrti roditelja. Svi su znali da Grejs ne može da
parira Viloubijevim devojkama, pošto nije provodila deo godine u Londonu. Ali
dok su sve bile u Linkolnširu, možda i nisu bile jednake, ali su bile bar na
sličnom nivou.
A kada su devojke bile same, nikada nije dolazilo do rangiranja.
Amelija je bila mlađa Elizabetina sestra. I to samo godinu dana, ali kada su
bile mlađe, ta razlika je izgledala velika i Grejs je nikada nije dobro upoznala.
Ali je pretpostavljala da će se to uskoro promeniti. Amelija je od rođenja bila
verena za Tomasa. Bila bi to Elizabet, da nije bila obećana jednom drugom
lordu (isto od rođenja; lord Kroulend ništa nije prepuštao slučaju). Međutim,
Elizabetin izabranik je preminuo prilično mlad. Ledi Kroulend, žena bez mnogo
takta i osećaja, izjasnila se da je sve to veoma nezgodno, ali papiri koji su
vezivali Ameliju za Tomasa su već bili potpisani, pa se smatralo da je najbolje
da stvari ostanu kakve jesu.
Grejs nikada nije razgovarala o veridbi sa Tomasom. Bili su prijatelji, ali on
nikada ne bi razgovarao sa njom o nečemu tako ličnom. Ipak, sumnjala je da on
celu situaciju smatra mnogo prijatnom. Bilo je očigledno da Engleske devojke
žele da se osiguraju, a jadni Tomas nije mogao nigde da ode, a da ga devojke ne
okruže u svom najboljem svetlu, čisto za slučaj da Amelija nestane, ili, ne daj
bože, umre.
Ili odluči da ne želi da bude vojvotkinja.
Ironično je, pomislila Grejs, kao da je Amelija imala izbora.
Tomas je imao verenicu, ali nije bio oženjen, tako da je nastavio da bude
okružen ženama, što je po Grejs bilo užasno neosetljivo sa njegove strane.
Amelija je bila jedna od dvadeset, dragi bože. A prema ledi Kroulend, najmanje
četiri muškarca bi dali ponudu za nju u Londonu, da nije bila označena kao
buduća vojvotkinja od Vindama.
„Knjige!” oglasila se Elizabet kada su ušle u hol. „Kao što je obećano.”
Elizabetina majka je pozajmila nekoliko knjiga od udovice. Ne da bi ih
čitala. Ledi Kroulend je vrlo malo čitala, izuzev stranica sa tračevima, ali
uzimanje i vraćanje knjiga je bio dobar izgovor da poseti Belgrejv, kako bi
Amelija bila što bliže Tomasu.

~ 26 ~
 Knjige.Club Books
Niko nije imao srca da joj kaže da je Amelija retko viđala Tomasa kada su
bile u dvorcu. Većinu tog vremena je morala da pravi društvo udovici. Biti
društvo udovice je možda previše velikodušna reč da se opiše Augusta Kevendiš
dok stoji pred mladom damom koja će da nastavi lozu Vindam.
Udovica je bila sjajna u nalaženju grešaka. Možda joj je to bio i najveći
talenat.
A Amelija joj je bila omiljena tema.
Ali danas je bila pošteđena. Udovica je i dalje bila u svojoj sobi, gde je
čitala domaće zadatke svog preminulog sina. Tako je Amelija mogla da ispija
čaj dok Grejs i Elizabet ćaskaju.
Ili bolje rečeno, Elizabet je ćaskala, a Grejs je jedino mogla da klima
glavom i doda po koju reč u odgovarajućem trenutku. Neko bi pomislio da je
njen umorni um potpuno prazan, ali istina je bila suprotna. Nije mogla da
prestane da razmišlja o razbojniku. O njegovom poljupcu. I njegovom identitetu.
I opet o njegovom poljupcu. I ako bi ga ponovo srela. I ponovo poljubac. I...
I mora da prestane da misli na njega. Bilo je to pravo ludilo. Pogledala je u
poslužavnik sa čajem i pomislila je da li bi bilo nepristojno da uzme i pojede
poslednji čajni keks.
„Sigurno si dobro, Grejs?”, upitala je Elizabet i uhvatila je za ruku.
„Izgledaš veoma umorno.”
Grejs je trepnula i pokušala da se usresredi na lice svoje drage prijateljice.
„Žao mi je”, refleksno je rekla. „Prilično sam umorna, mada to nije izgovor za
moju nepažnju.”
Na Elizabetinom licu se videla grimasa mrštenja. Znala je kakva je udovica.
Svi su je poznavali. „Da li te je sinoć držala budnom do kasno?”
Grejs je klimnula glavom. „Da, iako, da budem iskrena, to nije bila njena
krivica.”
Elizabet je bacila pogled na vrata da se uveri da ih neko još ne sluša i
dodala: „Uvek je njena krivica.”
Grejs se ironično nasmešila. „Ne, ovoga puta nije. Bile smo...” Pa stvarno,
da li je bilo razloga da ne kaže Elizabet? Tomas je već znao, a do kraja dana će
se sigurno saznati u celom okrugu. „Sinoć su nas napali razbojnici.”
„Oh, nebesa! Grejs!” Elizabet je žurno spustila svoju šoljicu čaja na sto.
„Nije ni čudo što izgledaš tako rastrojeno!”
„Hmm?” Amelija je zurila u prazno, što je često radila dok su Grejs i
Elizabet ćaskale, ali je ovo očigledno privuklo njenu pažnju.
„Potpuno sam se oporavila”, uveravala je Grejs. „Samo sam umorna jer
nisam dobro spavala.”
„Šta se desilo?”, upitala je Amelija.
Elizabet je ćušnula. „Grejs i udovicu su napali razbojnici.”

~ 27 ~
 Knjige.Club Books
„Stvarno?”
Grejs je klimnula glavom. „Sinoć kada smo se vraćale kući.” A onda je
pomislila, gospode, a šta ako je razbojnik stvarno udovičin unuk, a samim tim i
legitimni naslednik titule, šta će biti sa Amelijom?
Ali on nije mogao biti legitimni naslednik. Mogao bi biti Kevendiš po krvi,
ali ne po rođenju. Sinovi vojvoda nisu ostavljali legitimne naslednike, švrljajući
po selu. To jednostavno nije moglo da se desi.
„Da li su uzeli nešto?”, pitala je Amelija.
„Kako možeš da budeš tako neosetljiva?”, rekla je Elizabet. „Uperili su
pištolj u nju!” Okrenula se prema Grejs. „Jesu li?”
Grejs se prisetila scene, hladna cev pištolja i zavodljiv osmeh razbojnika. On
ne bi pucao u nju. Sada je to znala. Ali je promrmljala: „U stvari, jesu.”
„Da li ste bili prestravljeni?”, bez daha je upitala Elizabet. „Ja bih bila. Ja
bih se onesvestila.”
„Ja se ne bih onesvestila”, napomenula je Amelija.
„Pa naravno da ne bi”, razdraženo je rekla Elizabet. „Ti se nisi ni
zaprepastila kada je Grejs to izgovorila.”
„Meni to, u stvari, zvuči baš uzbudljivo.” Amelija je pogledala Grejs sa
velikim interesovanjem. „Da li je?”
A Grejs je, zaboga, osetila da je pocrvenela.
Amelija se nagnula napred, a oči su joj zasvetlele. „Da li je bio zgodan?”
Elizabet je pogledala sestru kao da je luda. „Ko?”
„Razbojnik, naravno.”
Grejs je počela da muca, pa je zgrabila šolju i počela da pije čaj. „Znači
jeste”, trijumfalno je rekla Amelija.
„Nosio je masku”, Grejs se osetila prinuđenom da ukaže.
„Ali i dalje se moglo reći da je zgodan.”
„Ne!”
„Onda mora da mu je naglasak bio užasno romantičan. Francuski?
Italijanski?” Amelijine oči su se još više uzbudile. „Španski?”
„Ti si poludela” rekla je Elizabet.
„Nije imao akcenat”, uzvratila je Grejs. A onda je pomislila na njegov ton i
na taj mali đavolski izgovor, koji nije baš mogla da smesti gde pripada. „Pa, ne
baš. Škotski, možda? Irski? Ne bih mogla tačno da kažem.”
Amelija se zavalila i srećno uzdahnula. „Razbojnik. Kako romantično.”
„Amelija Viloubi!”, prekorila ju je Elizabet. „Grejs je bila napadnuta i pod
pretnjom pištoljem, a ti to zoveš romantikom?”
Amelija je zaustila da odgovori, ali su se u tom času čuli koraci u hodniku.
„Udovica?”, prošaputala je Elizabet i pogledala u Grejs.
~ 28 ~
 Knjige.Club Books
„Mislim da nije”, odgovorila je Grejs. „Još uvek je bila u krevetu kada sam
sišla. Bila je prilično... hmm... izbezumljena.”
„Mogu da zamislim”, uzdahnula je zabrinuto Elizabet. „Da li su joj uzeli
smaragde?”
Grejs je odmahnula glavom. „Sakrili smo ih, ispod sedišta.”
„Pametno”, sa odobravanjem je rekla Elizabet.
„Amelija, zar se ne slažeš?” Bez čekanja na odgovor, okrenula se prema
Grejs. „To je bila tvoja ideja, zar ne?”
Grejs je želela da odgovori da bi bila srećna da im ih je dala, ali u tom
trenutku je Tomas prošao hodnikom, pored otvorenih vrata u dnevnom boravku
gde su sedele. Razgovor je prekinut. Elizabet je pogledala Grejs, a Grejs je
pogledala Ameliju, a Amelija je samo nastavila da gleda u prazna, otvorena
vrata. Posle jednog trenutka, Elizabet se okrenula Ameliji i rekla joj: „Mislim
da on ne zna da smo mi ovde.”
„Nije me briga”, rekla je Amelija, i Grejs joj je verovala.
„Pitam se gde je pošao”, promrmljala je Grejs, iako je mislila da je niko nije
čuo. Sve su i dalje gledala u vrata, čekajući da vide da li će se vratiti.
Začulo se coktanje, a zatim i tresak. Grejs je ustala, pitajući se da li treba da
vidi šta se dešava.
„Bestraga”, začuo se Tomas.
Grejs se trgla i pogledala ostale. I sestre su se pridigle.
„Pažljivo sa tim”, čule su Tomasa kako govori.
I onda, dok su tri dame posmatrale u tišini, slika Džona Kevendiša je prošla
ispred otvorenih vrata, a dvojica lakeja su se mučila da je drže uspravno i
uravnoteženo.
„Ko je to?”, upitala je Amelija kada je portret prošao.
„Udovičin srednji sin”, rekla je Grejs. „Umro je pre dvedeset i devet
godina.”
„Zašto premeštaju portret?”
„Udovica ga želi gore, kod nje”, odgovorila je Grejs i nadala se da je to
dovoljan odgovor. Ko je znao zašto udovica bilo šta radi?
Amelija je očigledno bila zadovoljna odgovorom, s obzirom da više ništa
nije pitala. Ili nije stigla još da pita, jer se Tomas pojavio na vratima.
„Moje dame”, rekao je.
Sve tri su mu se naklonile.
Klimnuo je glavom na svoj način, kojim je pokazao samo ljubaznost i ništa
više. „Izvinite.” A onda je otišao.
„Pa”, rekla je Elizabet, a Grejs nije bila sigurna da li je želela da ukaže na
njegovu nepristojnost ili da prekine tišinu. Ako je trebalo da bude ovo poslednje,

~ 29 ~
 Knjige.Club Books
onda nije uspela, jer niko ništa više nije rekao, dok Elizabet na kraju nije dodala:
„Možda bi trebalo da krenemo.”
„Ne, ne možete”, rekla je Grejs, osećajući se užasno što mora da saopšti tako
loše vesti. „Još ne. Udovica želi da vidi Ameliju.”
Amelija je uzdahnula.
„Baš mi je žao”, rekla je Grejs. A to je i mislila.
Amelija je ponovo sela i pogledala u poslužavnik sa čajem. „Poješću
poslednji keks.”
Grejs je klimnula glavom. Ameliji će trebati još stimulansa da preživi
udovicu. „Možda bi trebalo još da naručim?”
Ali se onda Tomas ponovo pojavio. „Skoro smo je ispustili na stepenicama”,
rekao je Grejs, odmahujući glavom. „Cela stvar se iskrivila udesno i samo što se
nije nabila na ogradu.”
„Oh, bože.”
„To bi bio kolac u srce”, zlobno se našalio. „Bilo bi vredno samo da bi
videli njeno lice.”
Grejs se spremala da ustane i ode gore. Ako je udovica ustala, to je značilo
da mora da ode do nje i poseta sestara Viloubi je završena. „Vaša baka je ustala
iz kreveta?”
„Samo da nadgleda prenos. Za sada ste sigurne.” Odmahnuo je glavom i
prevrnuo očima. „Ne mogu da verujem da je imala toliko drskosti da zahteva da
joj noćas to završiš. Odnosno”, naglasio je, „da možeš to sama da uradiš.”
Grejs je smatrala da treba da objasni sestrama. „Udovica je noćas tražila da
joj ja donesem tu sliku.”
„Ali slika je ogromna”, uzviknula je Elizabet.
„Moja baka je uvek favorizovala svog srednjeg sina”, rekao je Tomas, sa
izrazom usana koji Grejs ne bi nazvala osmehom. Pogledao je preko sobe, a
zatim, kao da je iznenada shvatio da se tu nalazi i njegova buduća nevesta,
rekao: „Ledi Amelija.”
„Vaša milosti”, odgovorila je.
Ali nije mogao da je čuje, jer se odmah okrenuo ka Grejs i rekao joj:
„Naravno da ćeš me podržati ako je zaključam?”
„Tom...”, počela je Grejs, ali se odmah zaustavila. Pretpostavljala je da
Elizabet i Amelija znaju da joj je on dozvolio da mu se obraća po imenu kada su
u Belgrejvu, ali je ipak delovalo nepristojno da mu se tako obraća pred drugima.
„Vaša milosti”, rekla je izgovarajući pažljivo svaku reč. „Budite strpljivi
zbog ovoga što se desilo. Ona je izbezumljena.”
Grejs je tražila oproštaj, jer je dozvolila da svi misle da je udovica
uznemirena napadom i pljačkom. Nije skroz lagala Tomasa, ali je sumnjala da bi
u ovom slučaju greh propusta mogao biti podjednako opasan.
~ 30 ~
 Knjige.Club Books
Naterala se da se nasmeje. Ali se videlo da je na silu.
„Amelija? Da li si dobro?”
Grejs se okrenula. Elizabet je zabrinuto gledala sestru.
„Sasvim sam dobro”, odbrusila je Amelija, što je bilo dovoljno da se vidi da
nije.
Prepirale su se na trenutak, ali tako tiho da Grejs nije mogla da razazna šta
pričaju, a onda je Amelija ustala i rekla da joj treba vazduha.
Tomas je naravno ustao, kao i Grejs. Amelija je prošla pored i skoro došla
do vrata, kada je Grejs shvatila da Tomas nema nameru da je prati.
Pobogu, kakve loše manire ima ovaj vojvoda. Grejs ga je ćušnula laktom u
rebra. Neko je morao, rekla je sebi. Niko se nikada nije suprotstavio ovom
čoveku.
Tomas ju je ljutito pogledao, ali je onda shvatio da je u pravu, okrenuo se ka
Ameliji i rekao: „Dozvolite mi da vas ispratim.”
Otišli su, a Grejs i Elizabet su sedele i ćutale, sve dok Elizabet rezignirano
nije rekla: „Oni i nisu baš neki par, zar ne?”
Grejs je pogledala na vrata, iako su odavno otišli i samo odmahnula glavom.

Bio je ogroman. Naravno da su dvorci veliki, ali ovaj je baš bio impozantan.
Džek je zinuo kada je video dvorac.
Bio je grandiozan.
Smešno je da mu niko nikada nije rekao da mu je otac bio iz vojvodske
porodice. Da li je uopšte neko to znao? Uvek je pretpostavljao da mu je otac bio
sin nekog veselog seoskog štitonoše, možda čak i baron. Uvek su mu govorili da
je potomak Džona Kevendiša, ali ne lorda Džona Kevendiša.
A što se starice tiče... Džek je tog jutra shvatio da mu nije rekla ime, ali
definitivno je bila vojvotkinja. Njeno držanje je pokazivalo da je plemkinja.
Dragi bože, on je unuk jednog vojvode. Kako je to moguće?
Džek je zurio u zdanje pred sobom. On nije bio potpuni provincijalac. Dosta
je putovao dok je bio u vojsci, a išao je u školu sa sinovima uglednih irskih
porodica. Aristokratija mu nije bila nepoznata i nije mu bilo neprijatno u
njihovom okruženju.
Ali ovo...
Ovo je bilo nešto drugo.
Koliko li prostorija samo ima? Mora da ih je preko sto. A kada li je tek
nastalo? Nije izgledao sasvim srednjovekovno, iako je imao zidine na vrhu.
Nešto sigurno važno se tamo dogodilo. Kuće nisu bile ovoliko velike, a da nisu
povremeno imale neki istorijski značaj. Možda je neki važan sporazum ovde

~ 31 ~
 Knjige.Club Books
potpisan? Možda kraljevska poseta? Zvučalo je kao nešto što se uči u školama, i
zato on nije bio upoznat.
Mada nije bio neki učenjak.
Pogled na zamak je bio varljiv kako se približavao. Bio je okružen gustom
šumom, a kupole i kule kao da su svetlucale i nestajale iz vidokruga dok se
provlačio kroz granje i lišće. Tek kada je došao do kraja puta, mogao je da ga
vidi u celosti - masivan i neverovatan. Kamen je bio siv, sa primesama žute, a
iako su dominirali uglavnom pravi uglovi, palata uopšte nije izgledala
monotono. Negde su uvlačila, negde štrčala, a negde su čitavi zidovi bili u
prozorima.
Džek nije mogao da zamisli koliko li je nekoj pridošlici trebalo vremena da
se snađe u ovoj građevini. Ili koliko je trebalo vremena da se pronađe, ako se
neki jadničak izgubi.
I tako je samo stajao i zurio, pokušavajući to da shvati. Kako je ovde bilo
odrastati? Pa, njegov otac je tu odrastao i bio je fin momak. Bar je tako čuo od
svoje tetke, koja ga je jedina upoznala dovoljno dobro da može da ispriča nešto
o njemu.
Ipak je bilo teško da zamisli porodicu koja tu živi. Njegov dom u Irskoj
svakako nije bio mali, ali sa četvoro dece, činilo se kao da se stalno sudaraju.
Nije moglo proći ni deset minuta, ma ni deset koraka, a da ne naletiš na nekoga i
ne budeš uvučen u neku priču.
Posle nekoliko minuta, ulazna vrata su se otvorila i tri ženske osobe su se
pojavile. Bio je predaleko da bi mogao da im vidi lica, ali po
njihovim pokretima mogao je da zaključi da su devojke, i verovatno
prilično zgodne.
Odavno je naučio da se lepe devojke nekako drugačije kreću. Nije bilo
važno da li su svesne svoje lepote ili ne, nekako su znale da budu posebne.
Džek se mahinalno nasmešio. Smatrao je sebe pomalo proučavaocem žena.
Pa je često pokušavao sebe da ubedi da je to plemenita tema, koliko i svaka
druga.
Ali ta treća devojka, poslednja koja je izašla iz dvorca, zadržala mu je dah i
držala ga nepomičnim i nesposobnim da skrene pogled.
Bila je to devojka iz kočije, od prethodne noći. Bio je siguran u to. Kosa je
bila prave boje - sjajna i tamna, ali nije bila tako jedinstvena nijansa da se nije
mogla naći na drugom mestu. Znao je da je to ona jer... jer...
Jer jednostavno jeste.
Zapamtio ju je. Setio se kako se kretala i kako se osećala pritisnuta uz njega.
Setio se mekog strujanja vazduha između njihovih tela dok se pomerala.
Dopala mu se. Nije često imao prilike da mu se neko sviđa ili ne sviđa dok
je pljačkao, ali je bilo nešto privlačno u njenim pametnim očima, kada ju je
starica gurnula da je uzme za taoca i uperi joj pištolj u glavu.
~ 32 ~
 Knjige.Club Books
On to nije odobravao. Ali je cenio, jer je tako mogao da je dodirne, da je
zagrli - bilo je to neočekivano zadovoljstvo. A kada se starica vratila sa slikom
sina, njegova jedina misao bila je da je šteta što nije imao više vremena da je
propisno poljubi.
Džek ju je posmatrao, njeno telo, kako se kreće i okreće devojkama da im
nešto kaže. Jedna od devojaka ju je zagrlila i odvela u stranu. Bile su prijateljice.
Pitao se da li je devojka - njegova devojka, kako je sada mislio o njoj - nešto
više od družbenice. Možda dalja rođaka? Sigurno nije bila ćerka kuće, ali
izgleda da nije bila ni služavka.
Namestila je trake od šešira, a zatim je - kako li se zove, želeo bi da zna
njeno ime - pokazala prstom negde u daljinu. I Džek je pogledao u istom pravcu,
ali previše drveća je zaklonilo ono što je njoj privuklo pažnju.
A onda se okrenula.
Videla ga je.
Nije viknula, nije ustuknula, ali je on znao da ga je videla, na način koji je...
na način koji joj je bio svojstven, pretpostavio je, jer sa takve udaljenosti nije
mogao da joj vidi lice. Ali je znao.
Koža je počela da ga pecka, a to mu je govorilo da je i ona njega prepoznala.
Bilo je to besmisleno, jer je bio tako daleko, a nije nosio svoju razbojničku
odeću, ali je znao da ona zna da gleda u čoveka koji ju je poljubio.
Trenutak, možda samo treptaj oka, razvukao se u večnost. A onda je ptica
negde iza njega graknula, trgla ga iz transa, i jedna misao mu je prošla kroz
glavu.
Vreme je da krene.
Nikada nije ostajao dugo u jednom mestu, ali ovde - ovo mesto - sigurno je
jedno od najopasnijih.
Još jednom ga je pogledao. Ne zbog čežnje; nije žudeo za njim. A što se tiče
devojke iz kočije - borio se sa nečim čudnim i gorućim u grlu - ne bi čeznuo ni
za njom.
Neke stvari su prosto bile neodržive.

„Ko je bio taj čovek?”

Grejs je čula šta je pitala Elizabet, ali se pravila da nije. Sedele su u udobnoj
kočiji porodice Viloubi, ali je njihova srećna trojka sada dobila još jednog člana.
Udovica je, nakon što je ustala iz kreveta, videla Amelijine osunčane obraze
(Grejs je stvarno mislila da su ona i Tomas bili dugo u šetnji, uzimajući u obzir
sve stvari) i u jedva razumljivom govoru, počela da priča o pristojnosti buduće
vojvotkinje. Nije moglo svakoga dana da se čuje razgovor koji se odnosio na
dinastiju, razmnožavanje i sunčeve pege, a sve u istoj rečenici.

~ 33 ~
 Knjige.Club Books
Ali udovici je to uspelo i sada su sve bile očajne, a najviše Amelija. Udovica
je uvrtela sebi u glavu da treba da priča sa ledi Kroulend - najverovatnije zbog
fleka na Amelijinoj koži - i tako je samu sebe pozvala na vožnju, a prethodno je
naredila da se i njena kočija pripremi kako bi imala prevoz za povratak.
Grejs je takođe pošla. Jer, iskreno, nije imala izbora.
„Grejs?” Bila je to opet Elizabet. „Ko je to bio?”
„Niko”, brzo je odgovorila Grejs. „Da li smo spremni da krenemo?” Gledala
je kroz prozor i pretvarala se da razmišlja zašto kasne sa polaskom. Svakog
trenutka je trebalo da krenu za Burges park, gde je živela porodica Viloubi.
Plašila se vožnje, iako je znala da će kratko da traje.
A onda ga je videla.
Razbojnika. Čije ime nije Kevendiš.
Ali jeste bilo nekada.
Otišao je pre nego što je udovica izašla iz dvorca. Okrenuo se na konju tako
spretno, da je i ona, koja nije bila dobar jahač, prepoznala njegovu veštinu.
Ali on ju je video. I prepoznao ju je.
Bila je sigurna u to.
Osetila je to.
Grejs je nestrpljivo lupkala prstima po butini. Mislila je na Tomasa i na
ogroman portret koji je prošao pored vrata dnevnog boravka. Pomislila je na
Ameliju, koja je od rođenja odgajana da se uda za vojvodu. I mislila je na sebe.
Njen svet nije možda bio ono što je želela, ali je bio njen, i bio je siguran. Jedan
čovek je imao moć da sve to sruši.
I zato je, iako bi dala delić svoje duše za samo još jedan poljubac čoveka
čije ime nije znala, kada je Elizabet ponovo spomenula kako je izgledalo kao da
ga poznaje, oštro odgovorila: „Ne znam ga.”
Udovica je podigla pogled i iritantno upitala: „O čemu pričate?”
„Bio je neki čovek u šumi”, rekla je Elizabet, pre nego što je Grejs mogla
bilo šta da porekne.
Udovičina glava se brzo okrenula prema Grejs. „Ko je to bio?”
„Ne znam, nisam mogla da mu vidim lice.” Što i nije bila laž. Bar ne drugi
deo izjave.
„Ko je to bio”, zagrmela je udovica glasom koji je nadjačao i zvuk kotrljanja
točkova po putu.
„Ne znam”, ponovila je Grejs, ali je i ona mogla da čuje pukotine u svom
glasu.
„Da li si ga videla?”, upitala je udovica Ameliju.
Grejsin pogled se susreo sa Amelijinim. Nešto je prostrujalo između njih
dve.

~ 34 ~
 Knjige.Club Books
„Nisam videla nikoga, gospođo”, odgovorila je Amelija.
Udovica je frknula i sav bes okrenula ka Grejs. „Je li to bio on?”
Grejs je odmahnula glavom. „Ne znam”, promucala je. „Ne bih mogla da
kažem.”
„Zaustavite kočije”, viknula je udovica, trgnula se napred i odgurnula Grejs
u stranu, kako bi mogla da udari u zid koji razdvaja kabinu i vozača. „Stanite.
Zapovedam.”
Kočija se tako naglo zaustavila da je Amelija poletela i pala na Grejs.
Pokušala je da ustane, ali ju je blokirala udovica, koja je ustala da uhvati Grejs
za bradu, svojim dugim, staračkim prstima.
„Daću ti samo još jednu šansu, gospođice Everli”, prosiktala je. „Da li je to
bio on?”
Oprosti mi, pomislila je Grejs.
Klimnula je glavom.

~ 35 ~
 Knjige.Club Books

Četvrto poglavlje

Deset munuta kasnije, Grejs je bila u kočiji porodice Vindam, zajedno sa

udovicom, pokušavajući da shvati zašto je Tomasu rekla da ne bi trebalo da
zatvori svoju baku. U poslednjih pet minuta, udovica je: zaustavila kočiju,
odgurnula Grejs na pod, poslala sestre Viloubi, bez ikakvog objašnjenja, kući,
naredila da se njena kočija doveze, i to sa šest lakeja i ubacila Grejs u svoju
kočiju (lakej koji je ugurao Grejs u kočiju se izvinio kako je morao to da uradi).
„Gospođo?”, prozborila je Grejs, oklevajući. Jurili su brzinom koja se nije
mogla smatrati sigurnom, a udovica je nastavljala da štapom udara u zid i da
viče da se požuri. „Gospođo? Gde mi to idemo?”
„Znaš ti vrlo dobro.”
Grejs je pažljivo sačekala jedan trenutak, a zatim rekla: „Izvinite, gospođo,
ali ne znam.”
Udovica ju je prostrelila ljutitim pogledom.
„Ne znamo gde je”, istakla je Grejs.
„Naći ćemo ga.”
„Ali, gospođo...”
„Dosta!”, zarežala je udovica. Grejs je istog trenutka zaćutala. Posle nekog
vremena, pogledala je u staricu. Sedela je potpuno pravo, što je bilo teško vozeći
se kočijom, a desnom rukom je stalno pomerala zavesu i gledala kroz prozor.
Drveće.
To je sve što je moglo da se vidi. Grejs nije mogla da zamisli zašto udovica
tako napeto zuri kroz prozor.
„Ako ste ga videli”, tiše je rekla udovica i prekinula je u mislima, „onda je
još uvek u okrugu.”
Grejs nije ništa rekla. A udovica ionako nije gledala u nju.
„Što znači”, nastavila je hladnim glasom, „da ima samo par mesta gde može
da bude. U okolini ima samo tri gostionice. I to je sve.”
Grejs je spustila čelo u ruke. Bio je to znak slabosti, nešto što je obično
pokušavala da sakrije od udovice, ali ovog puta nije mogla da se pretvara. Oni
žele da ga otmu. Ona, Grejs Katrina Everli, učestvovaće u nečemu
što predstavlja zločin.
„Dragi gospode”, prošaputala je.
„Umukni”, odbrusila je udovica, „i budi od koristi.”

~ 36 ~
 Knjige.Club Books
Grejs je stisnula zube. Koji li je đavo ubedio vojvotkinju da pomisli da može
da bude od koristi? Iskosa je pogledala udovicu, a odgovor je bio kratak: „Mog
unuka bi možda trebalo ubediti.”
Još joj je udovica naredila: „Gledaj kroz prozor.” Obraćala joj se kao da je
preko noći postala idiot. „Ti si ga najbolje videla.”
Dragi bože, dala bi pet godina svog života, samo da ne mora sada da bude u
ovim kočijama. „Gospođo, već sam vam rekla, da je bio suviše daleko. Nisam
ga dobro videla.”
„Jesi, sinoć.”
Grejs je pokušavala da je ne gleda, ali nije uspevala, već je samo zurila u
nju.
„Videla sam da ga ljubiš”, prosiktala je udovica. „I sada ću te upozoriti. Ne
pokušavaj da se uzdigneš iznad svog položaja.”
„Gospođo, on je mene poljubio.”
„On je moj unuk”, nastavila je udovica, „i može da bude pravi vojvoda od
Vindama, zato nemoj da ti padaju na pamet neke ideje. Ti si cenjena kao moja
pomoćnica, i ništa više od toga.”
Grejs nije mogla da reaguje na ovakve uvrede. Umesto toga, mogla je samo
da zuri u nju i da ne veruje šta čuje.
Pravi vojvoda od Vindama.
Čak je i sama sugestija bila skandalozna. Da li bi tako lako odbacila
Tomasa, oduzela mu pravo od rođenja i njegovog prezimena? Vindam nije samo
titula koju Tomas nosi, već je on to i bio.
Ali ako udovica javno proglasi razbojnika za svog naslednika... mili bože,
Grejs nije mogla ni da zamisli kakav bi to bio skandal. Za varalicu bi se
dokazalo da, naravno, nema prava - sigurno ne može da je ikako drugačije - ali
bi šteta bila učinjena. Uvek bi bili neki koji bi šaputali da Tomas možda nije
pravi vojvoda, da ne treba da bude tako uobražen, jer ne polaže pravo na to, zar
ne?
Grejs nije mogla da zamisli šta bi mu ovo učinilo. Svima njima.
„Gospođo”, rekla je, a glas joj je lagano podrhtavao, „ne možete da mislite
da taj čovek može da bude zakonski naslednik.”
„Naravno da mogu”, odbrusila je udovica. „Njegovi maniri su bili
besprekorni...”
„On je razbojnik!”
„Sa finim držanjem i savršeno ispravnim govorom”, uzvratila je udovica.
„Kakav god da je njegov položaj sada, pravilno je vaspitan i dobio je
džentlmensko obrazovanje.”
„Ali to ne znači...”

~ 37 ~
 Knjige.Club Books
„Moj sin je poginuo na brodu”, prekinula ju je udovica, „nakon što je proveo
osam meseci u Irskoj. Osam prokletih meseci, koja su trebala da budu četiri.
Otišao je na venčanje. Na venčanje.” Izgledalo je da joj se telo ukočilo kada je
zastala, a zubi su nastavili da škrguću dok se prisećala. „I to ne neko vredno
pomena. Samo neki školski drug, čiji su roditelji kupili titulu i poslali ga na Iton,
kao da bi time mogli da budu bolji nego što jesu.”
Grejs ju je razrogačeno gledala.
Udovičin glas se stišao u otrovno i ujednačeno šištanje, pa se Grejs približila
prozoru. Osetila se negativno u njenoj blizini.
„A onda...”, nastavila je udovica. „A onda! Sve što sam dobila bile su tri
rečenice, napisane tuđim rukopisom, kojim me obaveštava da mu je tamo lepo i
da će možda ostati.”
Grejs je trepnula. „Nije on to napisao?”, pitala je, nesigurna zašto joj je taj
detalj tako zanimljiv.
„On ga je potpisao”, oštro je odgovorila udovica. „I zapečatio ga je svojim
prstenom. Znao je da ne mogu da dešifrujem njegove žvrljotine.” Zavalila se,
lice joj se iskrivilo od decenijskog besa i ogorčenosti. „Osam meseci”,
promrmljala je. „Osam glupih, beskorisnih meseci. Ko može da kaže da se tamo
nije oženio nekom bludnicom? Imao je dovoljno vremena.”
Grejs ju je posmatrala neko vreme. Nos joj je bio podignut i davala je sve
naznake ohole ljutnje, ali nešto nije bilo sasvim u redu. Usne su joj se skupljale i
krivile, a oči joj se sumnjivo caklile.
„Gospođo...”, nežno je rekla Grejs.
„Nemoj”, rekla je udovica, a glas je zvučao kao da će da pukne.
Grejs je pomislila da treba da prestane sa razgovorom, ali je bilo previše
toga u pitanju da bi ćutala. „Vaša milosti, to jednostavno ne može biti”, počela
je, hrabreći se uprkos skrhanom udovičinom licu. „Ovo nije Simbli ili neko malo
mesto”, dodala je, a knedla joj se stvorila u grlu kada je spomenula svoje mesto
rođenja. „Govorimo o Belgrejvu, o vojvodstvu. Naslednici ne mogu samo tako
da nestanu u magli. Da je vaš sin imao sina, to bi se znalo.”
Udovica je samo zurila u nju, čineći trenutak neprijatnim. „Pokušaćemo
prvo sa gostionicom Srećni zeka. To je najmanje prostačko mesto od svih
lokalnih gostionica.” Opet se naslonila na jastuk, gledajući ispred sebe dok je
govorila. „Ako je na svog oca, udobnost će mu biti preča od svega drugog.”

Džek se osećao kao idiot kada mu je vreća bila prebačena preko glave.
Znači, to je bilo to. Znao je da je ostao suviše dugo. Celim putem nazad je
prekoravao sebe što je ispao takva budala. Trebalo je da ode odmah
posle doručka. Trebalo je da ode u zoru. Ali ne, morao je da pije do kasno u
noć, a onda još i da ode do prokletog dvorca. A onda je video nju.

~ 38 ~
 Knjige.Club Books
Da je nije video, ne bi se toliko zadržao. A onda ne bi morao tako brzo da
jaše. A samim tim ni da pravi odmor i napoji konja.
I onda sigurno ne bi zastao i bio napadnut sa leđa.
„Vežite ga”, rekao je neko grubo.
Bilo je to dovoljno da mu se celo telo nakostreši u borbeni položaj. Čovek
nije proveo svoj život opasno blizu vešalima, a da se nije pripremio na te dve
reči.
Nije bilo važno što nije mogao da vidi. I nije bilo važno što nije imao pojma
ko su oni i zašto ga jure. On se borio. A znao je kako da se bije, i fer i prljavo.
Ali njih je bilo bar trojica, a sigurno i više, pa je uspeo da zada dva dobra
udarca, pre nego što mu se lice našlo na zemlji, a ruke vezane konopcem na
leđima... Mada, iskreno, to nije bio konopac, više se osećalo kao neka tkanina...
„Izvinite”, promrmljao je njegov otmičar, što je bilo baš čudno. Ljudi koji
vezuju druge ljude retko nude izvinjenje.
„Sve je u redu”, uzvratio mu je Džek i opsovao zbog svoje gluposti, jer čim
je to izgovorio, usta su mu se napunila prašinom.
„Ovamo”, neko je rekao i pomogao mu da ustane.
I Džek nije mogao ništa drugo nego da posluša.
„Ako dozvoljavate”, ponovo se čuo glas onoga koji ga je vezivao.
„Hoćete li mi reći gde me vodite?”, upitao je Džek.
Čuli su se samo zvuci kašljucanja i nemuštih glasova. Podanici. To su sluge.
Uzdahnuo je. Oni nikada ne znaju važne stvari.
„Hm, možete li da istupite?”
A onda, pre nego što je Džek uspeo da napravi korak, ili bar da kaže
„molim”, grubo je podignut u vazduh i ubačen u kočije.
„Stavite ga na sedište”, čula se oštra naredba. Prepoznao je taj glas. Bila je
to starica. Njegova baka.
Pa, makar nije na putu za vešala.
„Pretpostavljam da niko neće da se pobrine za mog konja”, rekao je.
„Pobrinite se za njegovog konja”, naredila je starica.
Džek je uspeo da sedne na sedište, što nije bio lak manevar, jer je bio vezan
i imao je povez preko očiju.
„Pretpostavljam da mi nećete odvezati ruke”, rekao je.
„Nisam glupa”, bio je staričin odgovor.
„Ne”, rekao je sa lažnim uzdahom. „Nisam ni mislio da jeste. Lepota i
glupost nikada ne idu ruku pod ruku, kako bi neki voleli.”
„Žao mi je što moram da te na ovaj način uhvatim”, rekla je starica. „Ali nisi
mi ostavio izbora.”

~ 39 ~
 Knjige.Club Books
„Nema izbora”, razmišljao je Džek. „Naravno, kada sam do sada uspeo da
izbegnem vaše kandže.”
„Da si nameravao da me pozoveš”, oštro je rekla starica, „ne bi odjurio
danas popodne.”
Džek se podrugljivo nasmejao. „Znači, rekla vam je”, rekao je, pitajući se
zašto je mislio da možda neće.
„Gospođica Everli?”
Znači tako se zove.
„Nije imala izbora”, prezirno je rekla stara dama, kao da je ikada uzimala u
obzir njene želje.
A onda ju je Džek osetio. Tanani zvuk pokreta.
Ona je tu. Neuhvatljiva gospođica Everli. Tiha gospođica Everli.

Slatka gospođica Everli.

„Skini mu kapuljaču”, čuo je svoju baku. „Ugušiće se.”
Džek je strpljivo čekao, praveći lenji osmeh na svom licu - to nije bio izraz
lica koji su mogli da očekuju, ali baš zbog toga će ga i videti. Čuo je neki zvuk -
bila je to gospođica Everli. Nije mogao da razazna da li je to uzdah ili umor ili...
Kapuljača je skinuta i hladan vazduh mu je baš prijao na licu.
Pogledao ju je.
Bilo je to mučenje. Jadna gospođica Everli, izgledala je tako izmučeno. Neki
uzvišeni džentlmen bi se okrenuo, ali on se nije osećao kao dobrotvor, pa je
detaljno zagledao njeno lice. Bila je predivna, mada ne na neki predvidljiv
način. Nije bila engleska ruža, sa veličanstvenom crnom kosom i blistavo
plavim očima. Trepavice su joj bile tamne i garave, potpuno u kontrastu sa
savršenim bledilom njene kože. Naravno, bledilo može da bude i posledica
ekstremne nelagodnosti. Jadna devojka izgledala je kao da su joj sve lađe
potonule.
„Zar je to tako loše što si me poljubila?”, promrmljao je.
Odmah je pocrvenela.
„Očigledno jeste.” Okrenuo sa baki i što je razgovetnije mogao dodao:
„Nadam se da je ova uvreda za vešanje.”
„Ja sam vojvotkinja od Vindama”, odgovorila je i podigla nadmeno jednu
obrvu. „Ništa nije uvreda za vešanje.”
„Ah, kako je život nepravedan”, rekao je sa uzdahom. „Zar se ne biste složili
gospođice Everli?”
Izgledalo je kao da želi da odgovori. Zaista, jadna devojka se definitivno
grizla za jezik.

~ 40 ~
 Knjige.Club Books
„Eh, da ste vi počinilac ovog malog zločina”, nastavio je i dozvolio sebi da
mu pogled drsko sklizne sa njenog lica na grudi i telo, „sve bi ovo bilo
drugačije.”
Vilica joj se stegla.
„Bilo bi”, sada ju je pogledao u usne, „prilično ljupko, bar tako mislim.
Zamislite, vi, ja, u ovoj predivnoj, luksuznoj kočiji.” Zadovoljno je uzdahnuo i
zavalio se. „Mašta divlja.”
Čekao je da starica počne da je brani. Ali ona to nije učinila.
„Želite li da podelite vaše planove sa mnom?”, upitao je i pokušao da se
namesti da može da prekrsti noge. Bilo je to zahtevno, jer su mu ruke bile i dalje
vezane, a nek je proklet ako će sedeti lepo i učtivo.
Stara dama se okrenula ka njemu, stisnutih usana. „Većina muškaraca se ne
bi žalila.”
Slegnuo je ramenima.
„Ja nisam većina muškaraca.” Zatim se, sa poluosmehom, okrenuo
gospođici Everli. „Prilično banalna replika sa moje strane, zar ne? Tako
očigledno, i početnik je to mogao da smisli.” Odmahnuo je glavom, kao da je
razočaran. „Nadam se da ne ispadam iz forme.”
Oči su joj se raširile.
A on se nacerio. „Mislite da sam lud.”
„Oh, da”, rekla je, a on je opet mogao da uživa u njenom glasu, koji je bio
poput tople kupke.
„Ipak to treba uzeti u obzir.” Okrenuo se ka staroj dami. „Da li u porodici
ima ludila?”
„Naravno da nema”, odbrusila je.
„Pa, to je olakšanje”, dodao je. „Ne da priznajem vezu. Ali ne želim da
budem povezan sa razbojnicima kao što ste vi. Ccc. Čak ni ja nikada nisam
pribegao otmici.” Nagnuo se napred i kao da uliva veoma ozbiljno poverenje
gospođici Everli: „Znate, to je veoma rđava rabota.”
I pomislio je - oh, kako je to divno - što je video da joj se usne trzaju.
Gospođica Everli ima smisla za humor. Svake sekunde mu biva sve slađa.
Nasmejao joj se. Znao je kako se to radi. Znao je kako treba da se nasmeši
ženi, a da ona to oseti duboko u sebi.
Osmehnuo joj se. A ona je porumenela.
Što ga je još više nasmejalo.
„Dosta”, oštro je rekla starica.
Glumio je nevinost. „Čega?”
Pogledao ju je, u ženu koja mu je verovatno baka. Njeno lice bilo je prožeto
mnogobrojnim borama, a uglovi usana su padali pod težinom večitog mrštenja.

~ 41 ~
 Knjige.Club Books
Izgledala bi nesrećno čak i kada bi se nasmešila, pomislio je. Čak i ako bi
nekako uspela da iskrivi usta u oblik polumeseca, ali naviše... Ne, odlučio je. Ne
bi funkcionisalo. Nikada ne bi to mogla da uradi. Verovatno ne bi imala
dovoljno snage.
„Ostavi moju pomoćnicu na miru”, kratko je rekla.
Nagnuo se ka gospođici Everli i uputio joj jedan osmeh, mada je ona
prilično odlučno gledala u stranu. „Da li sam vam smetao?”
„Ne”, rekla je brzo. „Naravno da niste.”
Što je i bila istina, ali ko je on da nastavlja da se prepire.
Okrenuo se ponovo staroj dami. „Niste odgovorili na moje pitanje.”
Podigla je svoju zapovedničku obrvu.
„Šta planirate da uradite sa mnom?”
„Da uradim sa tobom.” Radoznalo je ponovila njegove reči, kao da ih je
smatrala čudnim.
Sada je on podigao svoju obrvu na isti način, pitajući se da li će prepoznati
isti gest. „Ima toliko mogućnosti.”
„Dragi moj dečače”, počela je. Njen ton je zvučao veličanstveno, kao da bi
trebalo da shvati da treba da šeni od sreće. „Daću ti čitav svet.”

***

Grejs je uspela da povrati ravnotežu kada se razbojnik, posle dugog i

namrštenog razmišljanja, okrenuo ka udovici i rekao: „Nisam zainteresovan za
vaš svet.”
Iz njenog grla se probio grozan smeh. Oh, nebesa, udovica je izgledala kao
da će da pljune.
Grejs je prekrila usta rukom i okrenula se da ne gleda, pokušavajući da ne
primećuje kako joj se razbojnik smeši.
„Izvinite”, rekao je udovici, ali je zvučao kao da se ne kaje, „da li mogu da
imam njen svet umesto vašeg?”
Grejs se momentalno okrenula ka njemu i videla kako joj klima potvrdno
glavom. Slegao je ramenima.
„Zar nikada nisi ozbiljan?”, upitala je udovica.
A onda se promenio. Njegovo telo se više nije pomeralo, ali je Grejs mogla
da oseti tenziju u vazduhu oko njega. Bio je opasan čovek. Dobro je to sakrivao
kroz šarm i osmeh. Ali nije bio neko sa kim možete da se igrate. Bila je sigurna
u to.
„Uvek sam ozbiljan”, rekao je, ne spuštajući pogled sa udovičinih očiju.
„Uzmite to u obzir.”

~ 42 ~
 Knjige.Club Books
„Tako mi je žao”, prošaputala je Grejs, jer su reči same izletele pre nego što
je imala priliku da razmisli. Bila je tako zabrinuta zbog Tomasa i kako će sve
ovo uticati na njega. Ali u ovom trenutku shvatila je da su dva muškarca
uhvaćena u istu mrežu.
I ko god bio ovaj čovek, i šta god bio, nije zaslužio ovo. Možda bi želeo
život kao Kevendiš, sa svim bogatstvom i prestižom. Većina bi to želela. Ali on
zaslužuje izbor. Svako ima pravo na izbor.
Pogledala ga je, pokušavajući da ga pogleda direktno u lice. Izbegavala je
njegov pogled koliko je mogla, ali je odjednom osetila da je njen kukavičluk
neukusan.
Sigurno je osetio da ga posmatra, jer se okrenuo. Pramenovi njegove tamne
kosu su mu padali preko čela i obrva, a njegove oči - spektakularna nijansa
zelene boje mahovine - bile su tople. Učinilo joj se da je u njima videla tračak
poštovanja.
A onda, u treptaju oka, trenutak je nestao. Podrugljivo se osmehnuo i
ispustio zadržan dah, pre nego što je rekao: „To je kompliment.”
Bilo joj je na vrhu jezika da kaže hvala, ali je onda dodao: „Naravno, jedina
osoba koju bih voleo manje od naše cenjene grofice...”
„Vojvotkinje”, odbrusila je udovica.
Zastao je, blago nadmeno je pogledao i okrenuo se ka Grejs. „Kao što sam
rekao, jedina osoba koju bih voleo manje od nje”, glavom je pokazao na
udovicu, ne želeći da je počasti direktnim pogledom, „bio bi francuski vojnik, pa
pretpostavljam da i nije neki kompliment, ali sam želeo da znate da je iskreno
dat.”
Grejs se trudila da se ne nasmeje, ali se činilo da on nekako uvek u nju
gleda, kao da samo njih dvoje dele šalu, a znala je da to udovicu još
više izluđuje. Pogled po kočiji je to i potvrdio, jer je udovica nekako
izgledala još više uznemirena.
Grejs se ponovo okrenula ka razbojniku.
„Kako se zovete?”, upitala ga je, pošto je to izgledalo kao najočiglednije
pitanje.
„Moje ime?”
Grejs je klimnula glavom.
Okrenuo se udovici sa izrazom na licu kao da će da je grdi. „Čudno da me
niste to pitali?” Odmahnuo je glavom. „Sramni maniri. Svi otmičari znaju imena
svojih žrtava.”
„Ja te nisam otela”, prasnula je udovica.
Nastupio je neprijatan trenutak tišine, a onda se opet čuo njegov glas, ovog
puta nežan poput svile. „Pogrešno sam onda razumeo ovo vezivanje.”

~ 43 ~
 Knjige.Club Books
Grejs je oprezno pogledala u staricu. Udovica nikada nije cenila sarkazam,
osim ako ona nije bila sarkastična, a njena reč je uvek bila poslednja. I zaista,
kada je progovorila, reči su joj bile krute i odsečne u svojoj superiornosti.
„Vraćam te na tvoje pravo mesto u ovom svetu.”
„Shvatam”, polako je rekao.
„Dobro”, žustro je rekla. „Onda smo se složili. Sve što nam preostaje je...”
„...moje pravo mesto.”
„Tako je.”
„U ovom svetu.”
Grejs je uhvatila sebe kako zadržava dah. Nije mogla da skrene pogled sa
njega, sa njegovih očiju kada je progovorio. „Taština. To je sjajno.”
Glas mu je bio blag, skoro zamišljen, a pogodio je u centar. Udovica se
naglo okrenula ka prozoru, a Grejs je pokušala da na svom licu pokaže bar malo
ljudskosti, ali nije uspela. Ostala je ukočena i bez ikakve emocije rekla: „Skoro
smo stigli kući.”
Skrenuli su putem prema dvorcu i prošli mesto gde ga je Grejs videla ranije
tog popodneva.
„Stigli ste”, razbojnik je rekao i pogledao kroz prozor.
„Počećeš da ga smatraš domom”, rekla je udovica kao činjenicu, glas joj je
bio strog i zapovednički, a ono najvažnije, njena je bila poslednja.
Ništa nije odgovorio. Nije ni bilo potrebno. Svi su znali o čemu razmišlja.
Nikada.

~ 44 ~
 Knjige.Club Books

Peto poglavlje

„Divna kuća”, rekao je Džek, dok su ga, još uvek vezanih ruku, uvodili u
Belgrejv. Okrenuo se starici. „Da li ste ga vi sređivali? Odiše ženstvenošću.”
Gospođica Everli je išla pozadi, ali je mogao da je čuje kako se prigušeno
kikoće.
„Ma, slobodno se nasmejte gospođice Everli”, dobacio joj je preko ramena.
„Bolje je za vaše zdravlje.”
„Ovuda”, naredila je udovica i pokazala put niz hodnik.
„Gospođice Everli, da li bi trebalo da poslušam?”
Nije odgovorila, jer je bila dovoljno pametna da ne nastavlja konverzaciju.
Ali on je bio suviše besan da bi imao simpatije prema njenoj situaciji, pa je
nastavio još drskije. „Juu-huu! Gospođice Everli! Da li me čujete?”
„Naravno da te čuje”, besno je odgovorila udovica.
Džek je zastao i obratio se udovici. „Mislio sam da ste presrećni što ste me
upoznali.”
„I jesam”, odbrusila je udovica.
„Hmm.” Zatim se okrenuo ka Grejs. „Gospođice Everli, ne mislim da zvuči
presrećno, zar ne?”
Pogled gospođice Everli je preleteo sa njega na udovicu i onda opet na
njega. „Vojvotkinja jedva čeka da vas primi u svoju porodicu.”
„Lepo rečeno, gospođice Everli.” Pokušao je da aplaudira vezanim rukama.
„Pronicljivo, a opet obazrivo.” Opet se okrenuo ka udovici. „Nadam se da je
dobro plaćate.”
Dve crvene mrlje su se pojavile na udovičinom belom licu, a u njenim očima
gnev. „Možete da idete”, naredila je i nije ni pogledala gospođicu Everli.
„Mogu?” pravio se Džek nevešt. „Divno.” Ispružio je ruke da mu ih odvežu.
„Da li biste bili ljubazni?”
„Ne ti, ona.” Vilica njegove bake se stegla. „Kao što dobro znaš.”
Ali Džek nije bio raspoložen da bude predusretljiv, a u ovom momentu nije
mario ni da bude uobičajeno duhovit. I zato ju je pogledao u oči.
Pogled njegovih zelenih očiju sreo se sa njenim hladnoplavim, i osetio je kao
da je ponovo na ratnom polju i da gleda neprijatelja. „Ona ostaje.”
Svi su stali, a on nije skretao pogled sa udovice. „Vi ste je upleli u sve ovo. I
ima da ostane do kraja.”

~ 45 ~
 Knjige.Club Books
Pomislio je da će gospođica Everli da protestuje. Dođavola, svaki razuman
čovek bi pobegao što pre iz ove situacije. Ali ona je nepomično stajala, s rukama
pored bokova, i jedino se videlo da guta knedle.
„Ako me želite” tiše je rekao. „Zadržaćete je.”
Udovica je dugo i ljutito udahnula kroz nos. „Grejs”, besno je rekla, „u
crveni salon. Odmah.”
Njeno ime je Grejs1. Pogledao ju je. Koža joj je bila bleda, a oči
razrogačene.
Grejs. Svidelo mu se. Priliči joj.
„Zar ne želite da znate moje ime?”, doviknuo je udovici, koja je već otišla
niz hodnik.
Zastala je i okrenula se, kao što je i znao da će da uradi.
„Džon”, objavio je, uživajući da gleda kako joj krv puni lice. „Džek za
prijatelje.” Zavodljivo je pogledao u Grejs. „I prijateljice.”
Mogao se zakleti da je osetio njeno drhtanje i bio je oduševljen.
„Jesmo li?”, promrmljao je.
Usne su joj se otvarale čitav sekund, pre nego što se čuo glas. „Da li smo
šta?”
„Prijatelji, naravno.”
„Ja... ja...”
„Hoćeš li ostaviti moju pomoćnicu na miru!”, viknula je udovica.
Uzdahnuo je i odmahnuo glavom prema gospođici Everli. „Baš voli da
komanduje, zar ne?”
Gospođica Everli je porumenela. Bila je to najlepša roze boja koju je video.
„Šteta zbog ovih poveza”, nastavio je. „U ovako romantičnom trenutku,
naravno ako izuzmemo prisustvo vaše gazdarice, jedino bih mogao da podignem
vašu ruku i poljubim je.”
Ovog puta je bio siguran da je zadrhtala.
„Ili vaše usne”, šapnuo je. „Mogao bih da poljubim vaše usne.”
Bila je to divna tišina, prekinuta prilično grubo sa: „Šta se ovde, dođavola,
dešava?”
Gospođica Everli je odskočila, a Džek je video izuzetno ljutitog čoveka
kako im prilazi.
„Grejs, da li vam ovaj čovek smeta?”
Brzo je odmahnula glavom. „Ne, ne smeta. Ali..,”

1
grace (eng.) - milost, gracioznost, prim. prev.

~ 46 ~
 Knjige.Club Books
Čovek se okrenuo ka Džeku, a njegove plave oči su besnele. Besne plave oči
su prilično ličile na udovičine oči, osim naravno podočnjaka i bora, „Ko si ti?”
„A ko si ti?”, Džek je odmah uzvratio, jer mu se uopšte nije svideo. „Ja sam
Vindam”, brzo je odgovorio, „a ti si u mojoj kući.”
Džek je trepnuo. Rođak. Njegova nova porodica je postajala sve šarmantnija
svakog trenutka. „U tom slučaju, ja sam Džek Odli. Nekada u cenjenoj vojsci
Njenog visočanstva, a od nedavno na prašnjavim putevima.”
„Ko su ti Odlijevi?”, pitala je udovica, prilazeći bliže. „Ti nisi Odli. Vidi se
po tvom licu. Po tvom nosu, bradi, jedino su te proklete oči prilično pogrešne
boje.”
„Pogrešne boje?”, našao se Džek povređenim. „Pa stvarno?” Okrenuo se
prema gospođici Everli. „Oduvek su mi govorili da dame vole zelene oči. Da li
sam pogrešno informisan?”
„Ti si Kevendiš!” viknula je udovica. „Ti si Kevendiš i zahtevam da znam
zašto nisam obaveštena o tvom postojanju.”
„Šta je ovo, kog đavola?” zahtevao je Vindam odgovor.
Džek je smatrao da nije na njemu da odgovori, pa je srećno ćutao.
„Grejs”, obratio se Vindam gospođici Everli.
Džek ih je zainteresovano posmatrao. Bili su prijatelji, ali da li su bili i
prijatelji? Nije mogao da bude siguran.
Na Grejs se videlo da joj je nelagodno. „Vaša milosti”, rekla je, „možda bi
trebalo da nasamo popričamo?”
„I tako pokvarite nama ostalima”, javio se Džek, jer je smatrao da niko ne
zaslužuje privatnost dok je on tema, A onda, da bi još više iritirao, dodao: „Posle
svega što sam..”
„On je tvoj rođak”, oštro je izjavila udovica.
„On je razbojnik”, rekla je gospođica Everli.
„Ne”, dodao je Džek i pokazao svoje vezane ruke, „ovde sam svojom
voljom, uveravam vas.”
„Vaša baka je pomislila da ga je prepoznala sinoć”, gospođica Everli je
rekla vojvodi.
„Znala sam da sam ga prepoznala”, odbrusila je udovica.
Džek je odoleo želji da se sagne kada je podigla ruku na njega. „Samo ga
pogledaj.”
Džek se okrenuo ka vojvodi. „Nosio sam masku.” Jer on, ipak, ne bi trebalo
da preuzme krivicu za ovo.
Veselo se smeškao, posmatrajući vojvodu kako pritiska slepoočnice tako
jako da se činilo da će mu glava pući. I onda su mu odjednom ruke skliznule i
povikao je: „Sesile!”

~ 47 ~
 Knjige.Club Books
Džek se spremao da se našali o još jednom izgubljenom rođaku, ali se u tom
trenutku batler - po svojoj prilici po imenu Sesil - pojavio u hodniku. „Portret”,
bio je besan Vindam. „Portret moga strica.”
„Onaj koji smo upravo odneli...”
„Da. U salon. Odmah!”
Čak se i Džek razrogačio na njegov pobesneli ton.
A onda - bila je to kao kiselina u njegovom stomaku - video je kako
gospođica Everli hvata za ruku vojvodu. „Tomase”, rekla je nežno i iznenadila
ga što ga oslovljava po imenu, „molim te, dozvoli mi da objasnim.”
„Da li si znala za ovo?”, zahtevao je da zna Vindam.
„Da, ali...”
„Sinoć”, hladno je rekao. „Da li si to znala sinoć?”
Sinoć?
„Jesam, ali Tomase...”
Šta se desilo sinoć?
„Dosta”, prekinuo ju je. „Svi u salon.”
Džek je pratio vojvodu, a onda, kada su se vrata zatvorila za njima, podigao
vezane ruke i upitao: „Da li biste mogli...?”
„Oh, bože”, promrmljao je Vindam. Zgrabio je sa radnog stola zlatan nož za
otvaranje pisama i ljutite presekao poveze.
Džek je pogledao ruke da ga nije posekao. „Bravo, nema ni ogrebotine.”
„Tomase”, progovorila je gospođica Everli, „stvarno mislim da bi trebalo da
porazgovaramo na trenutak pre...”
„Pre čega?”, besno je upitao Vindam, što je Džek smatrao nepotrebnim
besom. „Pre nego što budem informisan da imam još jednog davno izgubljenog
rođaka čija glava je možda, a možda i nije ucenjena od kraljice?”
„Mislim da nije od kraljice”, blago je rekao Džek. „Ali sigurno od strane
nekoliko sudija. Kao i paroha.”
Okrenuo se udovici i dodao: „Drumsko razbojništvo se generalno ne smatra
najbezbednijim od svih mogućih poslova.”
Njegova šala se nikome nije dopala, pa ni jadnoj gospođici Everli, koja je
uspela da bes oba Vindama navuče na sebe, što je po njegovom mišljenju bilo
potpuno nezasluženo. Mrzeo je nasilnike.
„Tomase”, preklinjala je gospođica Everli, a njen glas je ponovo kod Džeka
dovodio u pitanje kakav odnos imaju njih dvoje. „Vaša milosti”, ispravila se i
nervozno pogledala u udovicu, „ima nešto što morate da znate.”
„Stvarno”, odbrusio je Vindam. „Za početak, identitete mojih pravih
prijatelja i poverljivih osoba.”

~ 48 ~
 Knjige.Club Books
Gospođicu Everli su ove reči baš pogodile, i u tom momentu Džek je
odlučio da mu je dosta. „Predlažem”, rekao je blagim, ali postojanim glasom,
„da se gospođici Everli obraćate sa većim poštovanjem.”
Vojvoda se okrenu prema njemu, pogleda ga zapanjenim očima i preseče
tišinu koja se nadvila nad njima. „Šta si rekao?”
Džek ga je mrzeo u tom trenutku, svaki uobraženi, mali, aristokratski deo
njega. „Nismo navikli da se sa nama razgovara kao sa muškarcem, zar ne?”
Vazduh je bio pun elektriciteta, a Džek je mogao da pretpostavi šta će se
desiti. Lice vojvode se iskrivilo od besa, a Džek nekako nije smatrao da treba da
se pomeri kada je Vindam krenuo ka njemu i kada ga je obema rukama ščepao
za vrat, a onda su se obojica srušila na pod.
Proklinjao je sebe što je ispao budala i što ga je vojvoda odalamio po bradi.
Nastupio je čist životinjski nagon za preživljavanjem. Jednim munjevitim
udarcem glavom odvojio je vojvodu od sebe. Začulo se krckanje kada ga je
zatim udario u vilicu. „Nemoj... da... si me ikada više udario”, zarežao je Džek.
Borio se po rovovima, ratištima, za svoju zemlju i svoj život, i nikada nije
imao strpljenja za muškarce koji prvi udaraju. Udario ga je laktom u stomak i
spremio se da ga kolenom udari u prepone, kada je gospođica Everli uletela
između njih dvojice, ne razmišljajući o pristojnosti, kao i o svojoj bezbednosti.
„Prestanite! Prestanite obojica!”
Džek je uspeo da odgurne Vindamovu nadlakticu, baš na vreme da spreči
njegovu pesnicu da dopre do njenog obraza. Bila bi to, naravno, nesrećna
okolnost, ali u tom slučaju bi morao da ga ubije, a onda bi mu vešala bila
osigurana.
„Trebalo bi da se stidite”, prekorno je gledala vojvodu pravo u oči.
Samo je podigao obrvu i rekao: „Možda bi mogla da se skloniš sa mog...”
Pogledao je dole, prema njegovom središnjem delu, na kome je ona sedela.
„Oh”, skočila je odmah, i Džek bi branio njenu čast, samo što je morao da
prizna da bi i on to rekao da je sedeo ispod nje. Da ne govorimo da je još uvek
držala njegovu ruku.
„Možete li da se pobrinete za moje rane?”, upitao ju je, a njegove velike,
zelene, blistave oči su je zavodljivo pogledale. Trebaš mi. Ako bi htela da brineš
o meni, odrekao bih se svih ostalih žena i bio bih ponizan, postao bih, ako želiš,
i neviđeno bogat, ili čak i kralj, i to sve u jednom snenom zamahu.
I to uvek uspe.
Osim, očigledno, sada. „Nemate rane”, odbrusila je i odgurnula ga.
Pogledala je Vindama, koji se pridigao na noge pored nje. „A nemaš ni ti.”
Džek je taman hteo da kaže nešto o ljudskoj dobroti, ali je tada udovica
prišla i udarila unuka - unuka čiji su geni bili svima poznati - u rame.
„Odmah se izvini!”, rekla mu je. „On je gost u našoj kući.”

~ 49 ~
 Knjige.Club Books
Gost. Džek je bio dirnut.
„U mojoj kući”, uzvratio je vojvoda.
Džek je, sa zanimanjem, posmatrao staricu. Neće ovo dobro da prihvati.
„On je tvoj najbliži rođak”, rekla je. „S obzirom na nedostatak bliskih
odnosa u našoj porodici, očekivao bi se da jedva čekaš da ga primiš.”
Ah, da. Vojvoda je bio neviđeno radostan.
„Hoće li neko”, odbrusio je Vindam, „da mi učini uslugu i objasni kako je
ovaj čovek dospeo u moj salon?”
Džek je sačekao da neko ponudi objašnjenje, ali pošto se to nije desilo,
ponudio je svoju verziju. „Ona me je kidnapovala”, rekao je, slegnuo ramenima
i pokazao na udovicu.
Vindam se polako okrenuo ka svojoj baki. „Otela si ga”, rekao je ravnim,
čudnim glasom bez neverice.
„Da”, odgovorila je i podigla bradu. „I ponovo bih to uradila.”
„To je istina”, rekla je gospođica Everli. A onda ga je oduševila, jer se
okrenula ka njemu i rekla: „Žao mi je.”
„Prihvaćeno, naravno”, ljubazno je odgovorio Džek.
Vojvoda pak nije bio zadivljen. Tako je izgledao da je jadna gospođica
Everli osetila potrebu da se opravda sa: „Ona ga je kidnapovala!”
Vindam ju je ignorisao. Džek je stvarno počinjao da ga ne voli.
„A mene je prisilila da učestvujem”, promrmljala je gospođica Everli. I tako
je postala njegov omiljeni lik.
„Prepoznala sam ga sinoć”, izjavila je udovica.
Vindam ju je pogledao sa nevericom. „U mraku?”
„Ispod maske”, ponosno je odgovorila. „On je slika i prilika svog oca.
Njegov glas, njegov osmeh, svaki deo.”
Džek nije smatrao da je ovo dovoljno argumentovano, pa je bio radoznao da
vidi kako će vojvoda da reaguje.
„Bako”, rekao je, a Džek je morao da prizna da je izuzetno strpljiv, „ja
razumem da još uvek oplakuješ svog sina...”
„Tvog strica”, prekinula ga je.
„Mog strica”, pročistio je grlo. „Ali prošlo je trideset godina od njegove
smrti.”
„Dvadeset devet”, oštro ga je ispravila.
„Prošlo je mnogo vremena”, rekao je Vindam. „Uspomene blede.”
„Ne moje”, nadmeno je rekla, „i nikako one koje imam na Džona. Tvog oca,
s druge strane, bila bih srećna da potpuno zaboravim...”
„U tome se slažem”, prekinuo ju je Vindam i ostavio Džeka da razmišlja
zašto.
~ 50 ~
 Knjige.Club Books
A onda, pošto je izgledao kao da će nekog da zadavi (Džek bi se kladio na
udovicu, s obzirom da je on već bio meta), Vindam se okrenuo i dreknuo:
„Sesile!”
„Vaša milosti”, čuo se glas iz hodnika. Džek je posmatrao kako dva lakeja
unose ogromnu sliku u prostoriju.
„Spustite je bilo gde”, naredio je vojvoda.
Uz malo gunđanja i jednog nesigurnog trenutka kada se činilo da će slika da
se sruši na, po Džeku, izuzetno skupu, kinesku vazu, lakeji su uspeli da nađu
mesto i spuste je na pod i nežno je prislone na zid.
Džek je istupio napred. Svi su napravili korak napred. A gospođica Everli je
prva izgovorila.
„Oh, moj bože.”

***

To je bio on. Naravno da nije bio on, jer je to bio Džon Kevendiš, koji je
poginuo pre skoro tri decenije, ali bogami, izgledao je isto kao čovek koji je
stajao pored nje.
Oči su joj se raširile toliko da su je zabolele, a gledala je čas u njega, čas u
sliku, čas u njega, čas u sliku...
„Vidim da mi sada niko ne protivreči”, samozadovoljno je rekla udovica.
Tomas se okrenuo prema gospodinu Odliju i kao da je video duha,
prošaputao: „Ko si ti?”
Ali čak je i gospodin Odli bio bez reči. Samo je zurio u sliku, zurio i zurio,
bledog lica, otvorenih usta i obamrlog tela.
Grejs je zadržala dah. Na kraju će progovoriti, a kada to učini, sigurno će im
svima reći ono što je rekao njoj prethodne noći.
Moje ime nije Kevendiš.
Ali je nekada bilo.
„Moje ime”, počeo je da muca gospodin Odli, „moje kršteno ime...” Zastao
je, i glas mu je drhtao dok je izgovarao: „Moje puno ime je Džon Rolo Kevendiš
Odli.”
„Ko su bili tvoji roditelji?”, šaputao je Tomas.
Gospodin Odli - gospodin Kevendiš Odli - nije odgovarao.
„Ko je bio tvoj otac?” glasnije je upitao Tomas.
„Dođavola, a šta misliš ko je bio?”, odbrusio je gospodin Odli.
Grejsino srce je snažno tuklo. Gledala je Tomasa. Bio je bled, ruke su mu se
tresle, a ona se osećala kao izdajnik. Mogla je da mu kaže. Mogla je da ga
upozori.
~ 51 ~
 Knjige.Club Books
Bila je kukavica.
„Da li su tvoji roditelji bili venčani?”, tiše je upitao Tomas.
„Na šta to aludiraš?”, pitao je oštro gospodin Odli, a Grejs se uplašila da će
opet da se potuku. Gospodin Odli ju je podsetio na zver u kavezu, koju diraju i
zadirkuju, sve dok više ne može da izdrži.
„Molim vas”, skočila je opet između njih dvojice. „On ne zna”, rekla je.
Gospodin Odli nije mogao znati šta to znači ako bi stvarno bio zakonski sin.
Ali Tomas je znao, i ostao je tako miran da je Grejs pomislila da će se srušiti.
Pogledala ga je, a onda i u njegovu baku. „Neko treba da objasni gospodinu
Odliju...”
„Kevendišu”, odbrusila je udovica.
„Gospodinu Kevendiš Odliju”, brzo je rekla Grejs, jer nije znala kako da ga
oslovi, a da nikog ne uvredi u salonu. „Neko treba da mu kaže da... da...”
Tražila je od drugih pomoć, smernice, nešto, jer ovo sigurno nije bila njena
dužnost. Ona jedina nije imala Kevendišovu krv. Zašto je ona morala da daje
sva objašnjenja? Pogledala je u gospodina Odlija, pokušavajući da ne vidi sliku
u njemu, i rekla: „Vaš otac... čovek sa slike je... pretpostavimo da je vaš otac...
bio je ocu njegove milosti... stariji brat.”
Niko ništa nije rekao.
Grejs je pročistila grlo. „Pa ako... ako su vaši roditelji stvarno bili u braku po
zakonu...”
„Bili su”, odbrusio je gospodin Odli.
„Da, naravno. Mislim, ne naravno, ali...”
„Ono što želi da kaže”, presekao je Tomas, „jeste da ako si stvarno
legitiman potomak Džona Kevendiša, onda si ti vojvoda od Vindama.”
I eto. To je bila istina. Ili ako i nije bila istina, bila je mogućnost istine i
niko, čak ni udovica, nije znao šta da kaže.
Dva čoveka - dvojica vojvoda, pomislila je Grejs i histerično se nasmešila -
jednostavno su gledali jedan drugog, merkajući jedan drugog, dok se konačno
gospodin Odli nije pomerio i seo. Očigledno više nije bio tako siguran na
nogama.
„Ne”, rekao je. „Ne.”
„Ostaćeš ovde”, naredila je udovica, „sve dok se stvari ne reše na moje
zadovoljstvo.”
„Ne”, rekao je gospodin Odli sa još više uverenja. „Neću.”
„Oh, da, hoćeš”, odgovorila je ona. „Ako nećeš, predaću te vlastima kao
lopova, što i jesi.”
„Ne biste to uradili”, izletelo je Grejs i okrenula se prema gospodinu Odliju.
„Ona ne bi to nikada uradila, sve dok veruje da ste njen unuk.”

~ 52 ~
 Knjige.Club Books
„Umukni”, dreknula je udovica. „Ne znam šta želiš da postigneš, gospođice
Everli, ali ti nisi deo ove porodice i za tebe nema mesta u ovoj prostoriji.”
Gospodin Odli je ustao. Njegovo držanje je bilo čvrsto i ponosno, i Grejs je
prvi put videla u njemu vojnika, što je i govorio da je bio. Kada je progovorio,
reči su mu bile odsečne i odmerene, što nikako nije očekivala.
„Nemojte nikada više da razgovarate na taj način sa njom.”
Nešto se istopilo u njoj. I Tomas ju je pre branio od njegove bake, ali nikada
na ovakav način. On je cenio njeno prijateljstvo, znala je da jeste. Ali ovo... ovo
je bilo drugačije. Nije čula reči.
Osetila ih je.
I dok je gledala u lice gospodina Odlija, njen pogled je skliznuo na njegove
usne. Sve joj se vratilo... dodir njegovih usana, poljubac, njegov dah, i gorko-
slatki šok kada se završio, jer ona nije želela... nije želela da se završi.
Vladala je savršena tišina, mir, osim razrogačenih očiju udovice, A onda,
kada je Grejs shvatila da joj ruka podrhtava, udovica je odsečno rekla; „Ja sam
tvoja baka.”
„To ostaje da se utvrdi”, odgovorio je gospodin Odli.
Grejs je zinula od iznenađenja, jer niko nije više sumnjao u njegovo poreklo,
pogotovo sa dokazom naslonjenim na zidu salona.
„Šta?”, planuo je Tomas. „Da li sada želiš da kažeš da misliš da nisi sin
Džona Kevendiša?”
Gospodin Odli je slegao ramenima i njegova čelična odlučnost u očima je u
trenutku nestala. Opet je bio razbojnik, mangup i đavolak, bez ikakve
odgovornosti. „Iskreno”, rekao je, „nisam siguran da želim da budem deo ovog
vašeg šarmantnog kluba.”
„Nemaš izbora”, rekla je udovica.
„Tako ljubazna”, rekao je i uzdahnuo gospodin Odli, „s tako mnogo obzira.
Definitivno, baka godine.”
Grejs je pritisla rukama usta, ali se prigušen smeh ipak čuo. Bilo je tako
neprikladno... na toliko načina... ali je bilo nemoguće da se uzdrži. Udovičino
lice je postalo ljubičasto, a usne su joj se stisnule u ravnu liniju besa. Čak je ni
Tomas ovoliko nije isprovocirao, a sam bog zna koliko je pokušavao.
Pogledala ga je. Bio je iscrpljen. I zbunjen. I besan, i neverovatno, samo što
nije pukao od smeha. „Vaša milosti”, neodlučno je rekla. Nije znala šta da mu
kaže. Verovatno nije ni imalo šta da se kaže, ali je tišina bila užasna.
Ignorisao ju je, ali je znala da ju je čuo, jer mu se telo još više ukočilo, pa je
zadrhtalo i ispustilo dah. A onda je udovica - oh, zašto nikada neće naučiti da
prećuti - tako odsečno izgovorila njegovo ime, kao da doziva psa.
„Zavežite”, odgovorio je istim tonom.

~ 53 ~
 Knjige.Club Books
Grejs je htela da mu priđe bliže. Tomas je bio njen prijatelj, ali je uvek bio i
iznad nje. A sada je stajala ovde i mrzela sebe što ne može da prestane da
razmišlja o drugom čoveku, koji može da preuzme Tomasov identitet.
I tako nije uradila ništa. I još više je zbog toga mrzela sebe.
„Trebalo bi da ostaneš”, obratio se Tomas gospodinu Odliju. „Moramo
da...”
Grejs je zadržala dah dok je Tomas pročistio grlo.
„Moramo ovo da rešimo.”
Svi su čekali odgovor gospodina Odlija. Činilo se da procenjuje Tomasa.
Grejs se molila da shvati koliko je bilo teško Tomasu da ovo izgovori tako
civilizovano. Sigurno će odgovoriti na isti način. Tako je želela da bude dobar.
On je poljubio. On je branio. Da li je bilo previše da se nada da je on, ispod
svega, pravi vitez?

~ 54 ~
 Knjige.Club Books

Šesto poglavlje

Džek se ponosio sposobnošću da prepozna ironiju u svakoj situaciji, ali dok

je stajao u salonu u Belgrejvu - pardon, u jednom od salona, jer sigurno ih je bilo
na desetine - nije mogao da pronađe ništa osim oštre, hladne stvarnosti.
Proveo je šest godina kao oficir u vojsci Njegovog kraljevskog visočanstva i
ako je nešto naučio na bojnom polju jeste da život može, a često i jeste tako, da
se preokrene u trenutku. Jedan pogrešan potez i nema ga više u društvu svoje
vojske. Ali kada se vratio u Britaniju, nekako je izgubio to iz vida. Njegov život
je bio satkan od niza malih odluka i beznačajnih susreta. Istina je da je živeo kao
kriminalac, što je značilo da uvek pleše opasno blizu omči, ali to nije bilo isto.
Ničiji život nije zavisio od njega. Ali ni sredstva za život, takođe.
Nije bilo ništa ozbiljno u pljačkanju kočija. Bila je to igra, zaista, muškaraca
sa previše obrazovanja i premalo usmerenja. Ko bi pomislio da će jedna od
njegovih beznačajnih odluka - da krene severnim, a ne južnim Linkoln putem -
dovesti do ovoga? Jedno je bilo sigurno, završio je sa bezbrižnim životom na
putu. Pretpostavljao je da bi Vindam bio više nego srećan da mu vidi leđa, ali ne
i udovica. Ako ostavimo po strani uverenja gospođice Everli, bio je siguran da
će stari mrgud da ga drži na kratkom lancu. Možda ga ne bi predala vlastima, ali
bi mogla svima da kaže da se njen davno nestali unuk bavi pljačkanjem kočija.
Što bi prokleto otežalo da nastavi sa tom profesijom.
A ako je on stvarno vojvoda od Vindama...
Neka im je svima bog u pomoći.
Počeo da se nada da je njegova baka lagala. Jer niko nije želeo njega na toj
poziciji, a najmanje on sam.
„Može li neko da objasni...” udahnuo je i stao, pritiskajući slepoočnice.
Činilo mu se da ceo bataljon maršira preko njegovog čela. „Može li neko da
objasni porodično stablo?” Zar ne bi trebalo da neko zna kako je njegov otac
naslednik vojvode? Njegova tetka? Majka? On sam?
„Imala sam tri sina”, počela je udovica. „Čarls je bio najstariji, Džon je bio
srednji i Redžinald najmlađi. Tvoj otac je otišao u Irsku odmah nakon što se
Redžinald oženio.” Njeno lice je poprimilo izraz gađenja i naglo je okrenula
glavu ka Vindamu. „Njegovom majkom.”
„Bila je građanka”, rekao je Vindam bez bilo kakvog izraza. „Njen otac je
posedovao mnogobrojne fabrike.” Podigao je malo jednu obrvu. „Sada ih mi
posedujemo.”

~ 55 ~
 Knjige.Club Books
Udovica je stisnula usne, nije želela da dozvoli da je prekida. „Obavešteni
smo da je tvoj otac poginuo u julu 1790.”
Džek je potvrdno klimao glavom. I njemu su tako rekli.
„Godinu dana kasnije, moj muž i najstariji sin preminuli su od groznice. Ja
nisam obolela. Moj najmlađi sin nije više živeo u Belgrejvu, pa je i on bio
pošteđen. Čarls nije bio oženjen, a verovali smo da je Džon umro bez
potomstva. Tako je Redžinald postao vojvoda.” Zastala je, ali osim toga, nije
pokazala nikakvu emociju. „Nije se očekivalo.”
Svi su pogledali u Vindama. Nije rekao ništa.
„Ostaću”, tiho je rekao Džek, jer nije imao drugi izbor. A možda ne bi bilo
loše da sazna nešto o svom ocu. Čovek treba da zna odakle potiče. To mu je teča
stalno govorio. Džek je počeo da se pita da li već daje oproštaj unapred. Samo u
slučaju da jednog dana poželi da bude Kevendiš.
Naravno, teča Vilijam nije upoznao ove Kevendišove. Da jeste, možda bi
promenio svoje mišljenje.
„Sasvim razumno”, rekla je udovica i pljesnula rukama. „Onda, mi sada...”
„Ali prvo”, presekao je Džek, „moram da se vratim u gostionicu i pokupim
svoje stvari.” Pogledao je po salonu, skoro se smejući takvoj raskoši. „Iako
nemam mnogo.”
„Besmisleno”, žustro je rekla udovica. „Dobićeš nove stvari.” Odmerila ga
je. „Mnogo kvalitetnije.”
„Nisam tražio vašu dozvolu”, polako je rekao Džek. Nije voleo da mu se
čuje bes u glasu. To je stavljalo čoveka u nepovoljan položaj.
„Štaviše”, dodao je Džek, jer nije želeo da sluša njen glas više nego što je
morao, „moram da dam neko objašnjenje mojim saradnicima.” Pogledao je u
Vindama. „Ništa ni približno istini”, dodao je, da ne bi vojvoda pomislio da
namerava da širi glasine po okrugu.
„Nemoj samo da nestaneš”, zapretila je udovica. „Uveravam te da bi
zažalio.”
„Ne brinite zbog toga”, bez ikakve emocije je rekao Vindam. „Ko bi još
nestao uz obećanje da će dobiti vojvodstvo?”
Džekova vilica se stegla, ali je uspeo da pređe preko toga, jer ko bi želeo još
jednu tuču tog popodneva.
A onda je - prokletstvo - vojvoda dodao: „Poći ću sa tobom.”
Oh, bože, to je poslednje što mu je trebalo.
Džek se okrenuo prema njemu i sumnjivo ga pogledao. „Da li treba da
brinem za svoju bezbednost?"
Vindam se vidno ukočio, a Džek, koji je bio obučen da primeti i najsitniji
detalj, primetio je da je obe šake stisnuo u pesnice. Uvredio je vojvodu. Ali ga je
u ovom trenutku, s obzirom da je imao od njega modrice na vratu, baš bilo briga.
~ 56 ~
 Knjige.Club Books
Okrenuo se prema gospođici Everli i osmehnuo joj se najuverljivije što je
mogao. „Ja sam pretnja njegovoj tituli. Sigurno bi svaki razuman čovek doveo u
pitanje svoju bezbednost.”
„Ne, grešite!” povikala je. „Pogrešno ste ga procenili. Vojvoda...”
Sa strahom je pogledala Vindama, a svi su bili deo njene nelagode kada je
shvatila šta govori. Ali je nastavila, kao svaka odlučna devojka. „On je
najčasniji čovek koga sam ikad upoznala”, nastavila je, tihim i žarkim glasom.
„Nikada vam ne bi naudili u njegovom društvu.”
Obrazi su joj se zarumeneli od strasti, a Džeku je kroz glavu prošla užasna
misao. Da li je bilo nečega između njih dvoje? Boravili su u istoj kući, odnosno
dvorcu, sami sa ogorčenom staricom. I dok je udovica bila sve, samo ne senilna,
Džek nije mogao da zamisli da je bilo mogućnosti da se njih dvoje upuste u
neku vezu njoj pred nosom.
Pomno je posmatrao gospođicu Everli i pogled mu se zaustavio na njenim
usnama. Iznenadio je sam sebe kada ju je prethodne noći poljubio. Nije
nameravao, a svakako nikada ranije nije tako nešto uradio dok je pokušavao da
opljačka kočiju. Činilo se da je to najprirodnija stvar na svetu - da joj dodirne
bradu, nagne joj lice ka njegovom i prisloni svoje usne na njene.
Bilo je meko i prolazno, a potrajalo je do ovog trenutka kada je shvatio
koliko duboko želi još.
Pogledao je u Vindama, a njegova ljubomora se sigurno videla na njegovom
licu, jer njegov novootkriveni rođak je izgledao kao da se zabavlja kada je
rekao: „Uveravam te, kakve god nasilne porive da posedujem, neću ništa nasilno
da uradim.”
„To je strašno reći”, rekla je gospođica Everli.
„Ali je iskreno”, priznao je Džek i klimnuo glavom. Nije mu se svideo ovaj
čovek, bio je odgajan kao da je čitav svet njegov. Ali on je cenio iskrenost, bez
obzira na izvor.
I dok ga je Džek gledao u oči, potpisana je neizgovorena saglasnost. Nisu
morali da budu prijatelji. Nisu morali čak da budu ni prijateljski nastrojeni. Ali
je trebalo da budu iskreni.
Što je Džeku sasvim odgovaralo.

Prema Grejsinim proračunima, trebalo bi da se vrate za sat i po, najviše dva

sata. Nije previše provodila vremena u sedlu, pa nije bila neki poznavalac
brzine, ali je bila prilično sigurna da njih dvojica na konjima mogu da stignu do
gostionice za manje od sat vremena. Onda gospodin Odli treba da preuzme svoje
stvari, što se brzo uradi, zar ne? A onda...
„Skloni se sa prozora”, naredila joj je udovica.

~ 57 ~
 Knjige.Club Books
Grejsine usne su se iritirano skupile, ali je uspela da povrati smirenost pre
nego što se okrenula.
„Budi od neke koristi”, rekla je udovica.
Grejs je pogledala okolo, pokušavajući da dešifruje šta udovica želi. Uvek je
imala nešto specifično na umu, a Grejs je mrzela kada mora da pogađa.
„Želite li da vam čitam?”, upitala je. To je bila najlepša dužnost koju je
imala. Trenutno su čitale Gordost i predrasude i Grejs je neizmerno uživala, dok
se udovica pravila da joj se ne sviđa.
Udovica je progunđala. U ovom slučaju je bilo da ne želi.
Grejs je bila odlična u ovom načinu komunikacije, mada se nije time
ponosila. „Mogu da napišem pismo”, predložila je. „Zar niste nameravali da
odgovorite na nedavnu poruku vaše sestre?”
„Mogu sama da napišem svoja pisma”, oštro je odgovorila udovica, iako su
obe znale da je njen pravopis grozan. Grejs je uvek morala da prepiše i ispravi
njena pisma pre nego što ih pošalje.
Grejs je duboko udahnula, a zatim polako izdahnula nešto drhtavo što je
prolazilo kroz nju. Nije imala energije da se bavi unutrašnjim funkcionisanjem
udovičinog uma. Bar ne danas.
„Vruće mi je”, rekla je udovica.
Grejs nije ništa rekla. Nadala se da nije neophodno. Ali je udovica uzela
nešto sa obližnjeg stola. Lepezu, videla je Grejs sa užasom, kada ju je udovica
jednim zamahom otvorila.
Oh, ne sada, molim te.
Udovica je pogledala lepezu, bila je kraljevskoplave boje, sa kineskim
ilustracijama u crnoj i zlatnoj boji. Zatim ju je opet jednim zamahom zatvorila i
predala je Grejs.
„Mogla bi da me hladiš”, rekla je.
Grejs je zastala. Bilo je to delić sekunde, ali jedino tako je mogla da pokaže
neki vid pobune. Nije smela da odbije, a nije smelo ni da joj se vidi na licu
nezadovoljstvo. Ali je mogla da pauzira.
A onda je, naravno, prišla udovici.
„Mislim da je baš prijatno u sobi”, rekla je i zauzela položaj pored udovice.
„To je zbog lepeze.”
Grejs je pogledala udovičino ukočeno lice. Neke bore su bile od starosti, ali
ne i one oko usta, koje su oblikovale usne u stalno mrštenje. Šta se desilo ovoj
ženi da bude tako namrgođena? Da li je to bila smrt njene dece? Gubitak
mladosti? Ili je jednostavno bila tako rođena?
„Šta misliš o mom novom unuku?”, iznenada je upitala udovica.

~ 58 ~
 Knjige.Club Books
Grejs se zaledila, ali se brzo pribrala i nastavila da je hladi lepezom. „Ne
poznajem ga dovoljno dobro da bih imala formirano mišljenje”, oprezno je
odgovorila.
Udovica je nastavila da gleda ispred sebe. „Gluposti. Sva najbolja mišljenja
se formiraju u trenutku. Ti to dobro znaš. Inače bi se udala za tog tvog malog,
odbojnog rođaka, zar ne?”
Grejs je pomislila na Majlsa, koji je sada uživao u njenom starom domu.
Morala je da prizna da je udovica, s vremena na vreme, u pravu.
„Sigurno imaš nešto da kažeš, gospođice Everli?”
Zamahnula je lepezom tri puta pre nego što je odgovorila. „Izgleda da ima
sofisticiran smisao za humor.”
„Sofisticiran”, radoznalo je ponovila udovica, kao da proba tu reč jezikom.
„Prikladan pridev. Nisam mislila o tome, ali se uklapa.”
Bio je to kompliment koji je retko dobijala od udovice.
„Prilično liči na svog oca”, nastavila je udovica.
Grejs je prebacila lepezu iz jedne u drugu ruku. „Je l’ da?”
„Nego šta. Mada, da je njegov otac bio nešto više... sofisticiran, ne bismo
bili u ovakvom haosu, zar ne?”
Grejs se zagrcnula. „Tako mi žao, gospođo, trebalo je pažljivije da biram
reči.”
Udovica se nije potrudila da prihvati izvinjenje. „Njegov humor je sličan
humoru njegovog oca. Moj Džon nikada ne bi dozvolio da ga okupira neki
ozbiljan trenutak. Znao je uvek da se našali na tuđ račun.”
„Ne bih rekla da se gospodin Odli šali na tuđ račun”, rekla je Grejs. Njegov
humor je bio više prepreden.
„Njegovo ime nije gospodin Odli, a naravno da se šali na tuđ račun”, oštro
joj je odbrusila udovica. „Suviše si opčinjena da bi to primetila.”
„Nisam opčinjena”, protestovala je Grejs.
„Naravno da jesi. Svaka devojka bi bila. Tako je zgodan. Jedino šteta za te
oči.”
„Nisam opčinjena”, ponovila je Grejs, oklevajući da doda da nema ništa
protiv zelenih očiju, ali je razmislila i dodala, „ali sam preterano umorna. Bio je
veoma iscrpljujući dan. A i noć.”
Udovica je slegla ramenima. „Šale mog sina su bile legendarne”, rekla je i
vratila temu razgovora tamo gde je ona želela. „Ni ti ne bi to primetila, jer je bio
tako pametan. Bio je tako inteligentan da je znao kako šalom uvredi nekoga, a
da ovaj to i ne primeti,”
„A koja je onda poenta?”
„Poenta?” Udovica je trepnula nekoliko puta. „U čemu?”

~ 59 ~
 Knjige.Club Books
„U vređanju nekoga.”
Grejs je opet pomerila lepezu, jer su joj se ruke ukočile. „Ili bi trebalo da
kažem, uvrediti nekoga, a da to on ne primeti?”, objasnila je Grejs, pošto je bila
sigurna da udovica uvek može da nađe dobar razlog da nekog uvredi.
I dalje nije gledala u Grejs, ali je prevrnula očima. „U pitanju je ponos,
gospođice Everli. Ne mogu da očekujem da to razumeš.”
„Ne”, tiho je rekla Grejs. „I ne bih mogla.”
„Ne znaš šta znači biti odličan u nečemu.” Udovica je stisnula usne i izvila
blago vrat na jednu pa na drugu stranu. „Ne bi mogla da znaš.”
I to je bila uvreda kao i svaka druga, ali izgleda da udovica nije bila svesna
toga.
Kakva ironija.
„Živimo u zanimljivim vremenima, gospođice Everli”, prokomentarisala je
udovica.
Grejs je klimnula glavom i okrenula je na drugu stranu kako udovica ne bi,
ako bi okrenula glavu prema njoj, videla suze u njenim očima. Njeni roditelji
nisu imali sredstava da putuju, ali je kuća bila puna knjiga i mapa. Kao da je bilo
juče, Grejs se sećala, kada su sedeli pored vatre i zadubljeno čitali svako svoju
knjigu, a njen otac podigao glavu i uzviknuo: „Zar ovo nije divno? U Kini, ako
želite da nekog uvredite, samo kažete da živite u zanimljivim vremenima.”
Grejs odjednom nije znala da li su joj suze u očima od tuge ili radosti.
„Gospođice Everli, dosta je”, iznenada je rekla udovica. „Dobro sam se
rashladila.”
Grejs je sklopila lepezu i odlučila da sedne za sto pored prozora. Sumrak se
polako spuštao, ali još je uvek mogao da se vidi ceo put. Nije bila sigurna zašto
toliko želi da se njih dvojica vrate - verovatno da bude sigurna da se nisu
poubijali usput. Uprkos tome što je stala na stranu Tomasove časti, nije joj se
svidelo ono što je videla u njegovim očima. A nikada pre ga nije videla da
nekoga napadne. Izgledao je prilično divlje kada se ustremio na gospodina
Odlija. Da gospodin Odli nije bio iskusan vojnik, bila je prilično sigurna da bi
mu Tomas naneo trajne povrede.
„Gospođice Everli, da li mislite da će padati kiša?”
Grejs se okrenula. „Ne.”
„Vetar jače duva.”
„Da.”
„Nadam se da će padati kiša.”
„Onda će oni potpuno pokisnuti”, istakla je Grejs.
„Tako će se bolje upoznati. Što će pre ili kasnije inače morati. Pored toga,
moj Džon nije imao ništa protiv da jaše po kiši. U stvari, uživao je.”

~ 60 ~
 Knjige.Club Books
„To ne znači da gospodin...”
„Kevendiš” ubacila se udovica,
Grejs je progutala knedlu, što joj je pomoglo da se smiri.
„Kako god on hteo da ga zovemo, mislim da ne možemo da pretpostavljamo
da on voli da jaše po kiši, samo zato što je njegov otac to voleo. Većina ljudi ne
bi.”
Izgledalo je da udovica ne želi da ovo komentariše. Ali je dodala: „Istina je
da ne znam ništa o njegovoj majci. Ona bi mogla da bude odgovorna za mnoge
nedostatke.”
„Hoćete li možda čaj, gospođo?” upitala je Grejs. „Mogu da pozvonim da
nam donesu.”
„A šta mi, na kraju krajeva, znamo o njoj? Gotovo sigurno da je Irkinja, što
može da znači svašta, uglavnom loše.”
„Vetar je sve jači”, rekla je Grejs. „Ne bih volela da se prehladite.”
„Da li nam je rekao njeno ime?”
„Mislim da nije.” Grejs je uzdahnula, jer na direktna pitanja nije mogla da se
pravi kao da nije deo razgovora.
„Dragi gospode”, zadrhtala je udovica, a oči su joj poprimile izraz krajnjeg
užasa, „mogla bi da bude katolikinja.”
„Upoznala sam nekoliko katolika”, rekla je Grejs, i sada joj je bilo jasno da
njen pokušaj da promeni temu nije uspeo. „Bilo je čudno”, promrmljala je, „ali
niko od njih nije imao rogove.”
„Šta ste rekli?”
„Samo da malo znam o katoličkoj veri”, lagano je rekla. Postojao je razlog
zašto je neke svoje komentare često govorila u prozor ili zid.
Udovica je ispustila neki zvuk koji Grejs nije mogla da identifikuje. Nije bio
uzdah, već više kao coktanje, jer sledeće što je izustila bilo je: „Moraćemo da se
pobrinemo za to.” Zavalila se i pritisla prstom nos. „Pretpostavljam da ću morati
da kontaktiram nadbiskupa.”
„Da li je to problem?”, upitala je Grejs.
Udovica je odmahnula glavom sa gađenjem. „On je jedan mali pohlepan
čovek, koji će još dugo gospodariti ovde.”
Grejs se nagla napred, da li je to bio pokret u daljini?
„Nebo zna kakve će usluge zahtevati”, promrmlja udovica. „Pretpostavljam
da ću morati da ga pustim da spava u glavnoj spavaćoj sobi, samo da bi mogao
da kaže da je spavao na istom krevetu kao i kraljica Elizabet.”
Grejs je videla dva čoveka na konjima. „Evo ih”, rekla je, i ne prvi put ove
večeri pitala se koja je njena uloga u ovoj drami. Ona nije deo porodice i
udovica je bila u tome u pravu. I uprkos njenom relativno višem položaju u kući,

~ 61 ~
 Knjige.Club Books
nije bila uključena u pitanja vezana za porodicu i status. Nije to očekivala, a nije
to ni želela. Udovica je bila grozna kada je u pitanju njena dinastija, a Tomas je
bio grozan kada je morao da ima posla sa udovicom. Trebalo bi da se izvini i
povuče. Nije bilo važno što je gospodin Odli insistirao na njenom prisustvu.
Grejs je znala svoju poziciju, i znala je svoje mesto, a ono nije bilo usred
porodične afere.
Ali svaki put kada je pomislila da je vreme da se povuče i da ostavi udovicu
da sama razgovara sa svoja dva unuka, nije mogla da napravi taj potez. Stalno je
slušala - u stvari, osećala - glas gospodina Odlija.
Ostaje.
Da li mu je bila potrebna? Možda.
Nije ništa znao o porodici Vindam, njihovoj istoriji i tenzijama koje su se
provlačile kroz kuću kao opaka, neumoljiva paučina. Nije mogao da očekuje da
će moći sam da upravlja svojim novim životom, makar ne odmah.
Grejs je drhtala držeći ruke na grudima i gledala ih kako silaze sa konja.
Kako je čudno bilo osećati se potrebnim. Tomas je voleo da kaže kako mu je
potrebna, ali oboje su znali da to nije tačno. Mogao je da unajmi bilo koga ko bi
trpeo njegovu baku. Tomasu niko nije bio potreban. Bio je čudesno samostalan.
Samouveren i ponosan, sve što mu je ponekad bilo potrebno bio je ubod igle da
bi pukao mehur u kome se nalazio. I on je to znao, i to ga je spasilo da ne bude
skroz nepodnošljiv. Nikada nije rekao, ali je Grejs znala da su zbog toga
prijatelji. Verovatno je bila jedina osoba u Linkoinširu koja nije morala da
govori samo ono što on želi da čuje.
Ali mu ona nije bila potrebna.
Grejs je čula korake u hodniku i nervozno se okrenula. Čekala je da joj
udovica naredi da se udalji. Čak je i gledala u udovicu, i malo podigla obrvu kao
da provocira, ali udovica je gledala u vrata i potpuno je ignorisala.
Kada su stigli, Tomas je ušao prvi.
„Vindame”, žustro je rekla udovica. Nikada ga nije zvala po imenu, već po
tituli.
Klimnuo je glavom kao odgovor. „Poslao sam stvari gospodina Odlija u
plavu spavaću sobu.”
Grejs je pažljivo pogledala udovicu da bi videla njenu reakciju. Plava
spavaća soba je bila jedna od lepših spavaćih soba za goste, ali nije bila najveća
niti najprestižnija. Ali je bila niz hodnik, blizu udovičine sobe.
„Odličan izbor”, rekla je udovica. „Ali ponavljam, nemoj ga oslovljavati sa
gospodin Odli u mom prisustvu. Ne poznajem te Odlijeve, a i ne želim da ih
znam.”
„Ne znam da li bi oni voleli da vas upoznaju”, prokomentarisao je gospodin
Odli, koji je ušao u salon za Tomasom.

~ 62 ~
 Knjige.Club Books
Udovica je podigla obrvu, kao da želi da istakne svoju veličanstvenost.
„Meri Odli je sestra moje pokojne majke”, rekao je gospodin Odli. „Ona i
njen muž, Vilijam Odli, uzeli su me pod svoje od rođenja. Odgajali su me kao
svoje dete i, na moj zahtev, dali mi njihovo prezime. I ne želim da ga se
odreknem.” Hladno je pogledao udovicu, kao da je izaziva da prokomentariše.
Ali nije ništa rekla, na Grejsino iznenađenje.
A onda se okrenuo ka njoj i elegantno se poklonio. „Možete me zvati
gospodin Odli, ako želite, gospođice Everli.”
Grejs se naklonila. Nije bila sigurna da li je naklon bio potreban, jer niko
nije znao njegov položaj, ali je izgledalo učtivo. Uostalom, on se prvi naklonio.
Pogledala je u udovicu, koja ju je ljutito gledala, a onda u Tomasa, koji je
nekako izgledao i zabavljen i iznerviran u isto vreme.
„Ne može te otpustiti jer koristiš njegovo službeno ime”, rekao je Tomas sa
svojim uobičajenom naznakom nestrpljenja. „A ako i uradi to, ja ću te
penzionisati uz doživotnu zaostavštinu, a nju ću poslati na što udaljenije
imanje.”
Odli je iznenađeno i sa odobravanjem pogledao Tomasa, pre nego što se
okrenuo prema Grejs i nasmešio se. „Primamljivo”, promrmljao je. „Koliko
daleko može da bude to imanje?”
„Razmišljam da proširim naše posede”, odgovorio je Tomas. „Ostrva blizu
Škotske su divna u ovo doba godine.”
„Grozan si”, prosiktala je udovica.
„Zašto je držim?”, glasno je razmišljao Tomas. Otišao je do ormarića i sipao
sebi piće.
„Zato što vam je baka”, rekla je Grejs, pošto je neko morao da bude glas
razuma.
„Ah, da, krv”, uzdahnuo je Tomas. „Rečeno mi je da je gušća od vode.
Šteta.” Pogledao je u Odlija. „Uskoro ćeš to da naučiš.”
Grejs je očekivala da će Odli da odgovori na Tomasov snishodljiv ton, ali je
njegovo lice ostalo blago bezbrižno. Radoznalo. Izgleda da su njih dvojica
sklopili neku vrstu primirja.
„I sada”, objavio je Tomas i pogledao u svoju baku, „moj posao je obavljen.
Vratio sam bludnog sina u tvoje naručje i sada je sve kako treba u svetu.
Doduše, ne u mom svetu”, dodao je, „ali u nečijem jeste.”
„Ni u mom”, rekao je gospodin Odli, kada se mislilo da niko neće
prokomentarisati. A onda se sporo lenjo osmehnuo osmehom bezbrižne skitnice,
što je i bio. „U slučaju da nekoga interesuje.”
Tomas ga je pogledao, nos mu se naborao u izraz nejasne ravnodušnosti.
„Mene ne.”

~ 63 ~
 Knjige.Club Books
Grejs je pogledala u Odlija. I dalje se smešio. Pogledala je Tomasa,
očekujući da će još nešto da kaže.
Bacio je pogled prema njoj u znak pozdrava i ispio piće u jednom gutljaju.
„Odlazim.”
„Gde?”, zahtevala je udovica da zna.
Tomas je zastao na vratima. „Nisam još odlučio.”
Što je značilo, Grejs je bila sigurna, bilo gde, osim ovde.

~ 64 ~
 Knjige.Club Books

Sedmo poglavlje

A to je, zaključio je Džek, bio i njemu znak da treba da ode. Nije da je gajio
neku veliku ljubav prema vojvodi. U stvari, bilo mu je dosta njegovog predivnog
gostoprimstva u jednom danu i bio je savršeno srećan što može da mu vidi leđa.
Ali pomisao da ostane ovde sa udovicom...
Čak ni divno društvo gospođice Everli nije bilo dovoljno da bi se izdržalo
novo iskušenje. „Mislim da ću se i ja povući”, izjavio je.
„Vindam se nije povukao”, zlovoljno je rekla udovica. „Samo je izašao.”
„Ali ja ću se povući”, rekao je Džek i blago se osmehnuo. „Kraj rečenice.”
„Pa jedva da je počeo da pada mrak”, istakla je udovica.
„Umoran sam.” Bila je to istina. I bio je umoran.
„Moj Džon je ostajao do sitnih sati”, nežno je rekla.
Džek je uzdahnuo. Nije želeo da sažaljeva ovu ženu. Bila je teška,
nemilosrdna i potpuno nepristojna. Ali je, očigledno, volela svog sina. Njegovog
oca. I izgubila ga je.
Majka ne bi trebalo da nadživi svoju decu. Znao je to, kao što je znao da
diše. Bilo je neprirodno. I umesto da istakne da Džon nikada, verovatno, nije bio
kidnapovan, davljen, ucenjivan i lišen, iako oskudnih, sredstava za život, sve u
jednom danu, iskoračio je i stavio prsten - baš onaj koji je uzeo sa njene ruke -
na sto ispred nje. Njegov je bio u džepu. Nije bio još spreman da podeli
njegovo postojanje sa njom. „Vaš prsten, gospođo”, rekao je.
Klimnula je glavom i uzela ga u ruke.
„Šta znači slovo D?” upitao je. Ceo život se pitao. Možda će nešto i dobiti iz
ovog debakla.
„Debenam. Moje devojačko prezime.”
Ah, imalo je smisla. Dala je svoje porodično nasleđe svom omiljenom sinu.
„Moj otac je bio vojvoda od Rantorpa.”
„Nisam iznenađen”, promrmljao je. Mogla je sama da odluči da li je to
kompliment ili ne. Naklonio se. „Prijatno veče, vaša milosti.”
Udovičina usta su se stisla od razočaranja. Ali činilo se, ako je danas i bila
neka borba, ona je jedina izašla kao pobednik, i iznenađujuće ljubazno je rekla:
„Poslaću ti večeru u sobu.”
Džek je klimnuo glavom i promrmljao zahvalnost, a zatim se okrenuo da
izađe.

~ 65 ~
 Knjige.Club Books
„Gospođica Everli će ti pokazati sobu.”
E, to je Džeku privuklo pažnju, a kada je pogledao u gospođicu Everli, video
je da je i ona iznenađena. Očekivao je nekog od posluge da ga odvede do sobe.
Moguće batlera. Ovo je bilo divno iznenađenje.
„Da li je to problem, gospođice Everli?”, upitala je udovica. Glas joj je
zvučao prepredeno, pomalo i zajedljivo.
„Naravno da nije”, odgovorila je gospođica Everli.
Oči su joj bile zamagljene, ali ne i potpuno nečitljive. Bila je iznenađena.
Mogao je to da vidi po tome što su joj trepavice više sezale prema obrvama.
Nije navikla da se brine za nekoga drugog, osim za udovicu. Njena poslodavka,
zaključio je, nije volela da je deli sa drugima. A kada je ponovo pogledao u
njene usne, odlučio je da je potpuno saglasan. Da je bila njegova, da je imao bilo
kakvo pravo na nju... ni on je ne bi delio sa nekim.
Želeo je opet da je poljubi. Hteo je da je dodirne, samo nežan dodir ruke po
njenoj koži, tako lagan da može da se smatra slučajnim.
Ali najviše od svega, želeo je da može da je zove po imenu.
Grejs.
Voleo je to ime. Smirivalo ga je.
„Pobrinite se za njegovu udobnost, gospođice Everli.”
Džek se, razrogačenih očiju, okrenuo ka udovici.
Sedela je kao statua, s rukama čvrsto sklopljenim u krilu, ali su uglovi
njenih usana bili blago podignuti, a oči su joj izgledale lukavo i zabavljeno.
Davala mu je Grejs. Jasno kao dan, govorila mu je da može da koristi njenu
pomoćnicu, ako to želi.
Dragi bože, u kakvu je to porodicu upao?
„Kako želite, gospođo”, odgovorila je gospođica Everli. I u tom trenutku se
Džek osetio uprljanim, skoro prljavim, jer je shvatio da ona nema predstavu da
je ponuđena kao prostitutka.
To je bila najužasnija vrsta podmićivanja. Ostani noćas i možeš da imaš
devojku.
Smučilo mu se. I to dvostruko, jer je želeo devojku. Samo nije želeo da mu
je oni daju.
„Ljubazno od vas, gospođice Everli”, rekao je, osećajući da treba da bude
posebno ljubazan zbog udovice. A onda se na vratima setio. On i vojvoda su se
nešto dogovorili dok su bili zajedno.
„Oh, uzgred, ako neko pita, ja sam Vindamov prijatelj. Već godinama.”
„Sa univerziteta”, predložila je gospođica Everli.
Džek se mrko nasmešio. „Nisam studirao.”

~ 66 ~
 Knjige.Club Books
„Nisi studirao!”, zaprepastila se udovica. „Bila sam ubeđena da imaš
džentlmensko obrazovanje.”
„Zašto?”, ljubazno je upitao Džek.
Na trenutak je počela da muca, a onda se namrštila i rekla: „Zbog tvog
govora.”
„Ah, izgovor vas je prevario.” Pogledao je u gospođicu Everli i slegnuo
ramenima. „Britanski akcenat, nečujno r i čisto h. Šta bi drugo bilo?”
Ali udovica nije poverovala. „Obrazovan si, zar ne?”
Bilo mu je primamljivo da kaže da se školovao sa lokalnim momcima, tek
da bi video njenu reakciju. Ali je ipak dugovao tetki i teči, pa je rekao: „Škola
Portora rojal2, a zatim dva meseca na Triniti koledžu - u Dablinu, što nije
naravno Kembridž - a onda šest godina služenja u vojsci Njegovog visočanstva,
štiteći sve vas od invazije.” Nakrivio je glavu u stranu i dodao: „Možete mi
zahvaliti sada, ako želite.”
Udovičine usne su se razdvojile od besa.
„Ne”, podigao je obe obrve. „Smešno je kako niko ne mari što još uvek
priča engleski i ima dobrog kralja Džordža.”
„Ja marim”, rekla je gospođica Everli. A kada ju je pogledao, trepnula je i
dodala: „Hm, hvala vam.”
„Nema na čemu”, rekao je i palo mu je na pamet kako je ovo bio prvi put da
je imao razloga da to kaže. Vojnici su povremeno bili slavljeni, i bilo je tačno da
su uniforme privlačile dame, ali nikome nikada nije palo na pamet da im se
zahvali. Ni njemu, a pogotovo ne vojnicima koji su imali trajne povrede i bili
unakaženi.
„Recite svima da smo imali časove mačevanja”, rekao je Džek gospođici
Everli, ignorišući udovicu koliko je mogao. „To je dobra vežba kao i sve druge.
Vindam kaže da je dobar sa mačem?”
„Ne bih znala”, rekla je.
Naravno da ne bi. Ali bez obzira. Ako Vindam kaže da je dobar, onda je
sigurno majstor u tome. Dobro bi se uparili ako bi ikada morali da ponude dokaz
za svoje laži. Mačevanje je bio njegov najbolji predmet u školi. Verovatno je to
bio jedini razlog što su ga držali u školi do osamnaeste godine.
„Hoćemo li?”, pitao je i okrenuo se ka vratima.
„Plava spavaća soba”, doviknula je udovica.
„Ona ne voli da bude izostavljena iz razgovora, zar ne?”, prošaputao je kako
bi samo gospođica Everli mogla da čuje.

2
Jedna od najstarijih javnih škola u Severnoj Irskoj, osnovana kraljevskim ukazom 1608.
godine, prim prev.

~ 67 ~
 Knjige.Club Books
Znao je da ne može da odgovori, bar ne dok je udovica tako blizu, ali je
video njene oči kako se udaljavaju, kao da pokušavaju da sakriju veselost.
„Gospođice Everli, slobodni ste za večeras”, dobacila je udovica.
Grejs se okrenula iznenađena. „Ne želite ništa više od mene? Još uvek je
rano.”
„Nensi može da mi pomogne”, odgovorila je. „Vešta je sa rukama, štaviše,
ne progovara ni reč. Smatram da je to izuzetno dobra osobina kod sluškinje.”
Kako je Grejs češće držala jezik za zubima, odlučila je da to prihvati kao
kompliment, a ne kao uvredu, što je bila. „Naravno, gospođo”, rekla je i brzo se
naklonila. „Onda se vidimo ujutru, doneću vašu toplu čokoladu i novine.”
Odli je već bio u hodniku i čekao je da mu pokaže put do sobe. Ona nije
imala pojma šta je udovica imala na umu kada joj je dala celo veče slobodno, ali
nije želela više to da istražuje.
„Nensi je njena služavka”, objasnila je Odliju.
„Pretpostavio sam.”
„Najčudnije je...” Odmahnula je glavom. „Ona...”
Odli je strpljivo čekao da završi rečenicu, ali je Grejs odlučila kako je bolje
da mu ne kaže da udovica mrzi Nensi. U stvari, udovica se uvek žalila na nju,
kada god bi morala da provede dan sa njom, jer je Grejs negde izlazila, a Nensi
joj je bila zamena.
„Nešto ste rekli, gospođice Everli?”, promrmljao je.
Zamalo da mu kaže. Bilo joj je čudno, jer jedva da ga je poznavala, a osim
toga, sigurno nije bio zainteresovan da sluša trivijalnosti domaćinstva u
Belgrejvu. Čak i ako bi postao vojvoda - od te misli je zaboleo stomak - kao ni
Tomas ne bi mogao da identifikuje neku od kućnih pomoćnica. A ako bi ga
pitali koju od njih njegova baka voli, odgovorio bi, nijednu. Što je i bila istina,
nasmejala se Grejs.
„Smejete se, gospođice Everli?”, primetio je Odli, a izgledao je kao da je on
taj koji ima tajnu. „Recite, zašto?”
„Oh, ništa”, rekla je. „Sigurno nije nešto što bi vas interesovalo.” Pokazala
je prema stepenicama u zadnjem delu hodnika. „Spavaće sobe su ovamo.”
„Smejali ste se”, ponovio je, prateći je u korak.
Iz nekog razloga, to ju je ponovo nasmejalo. „Nisam rekla da nisam.”
„Dama koja se ne pretvara”, rekao je sa odobravanjem. „Svakim trenutkom
mi se sve više sviđate.”
Grejs je napućila usne i pogledala ga preko ramena. „To ne ukazuje na
visoko mišljenje o ženama.”
„Moje izvinjenje. Trebao sam da kažem, osoba koja se ne pretvara.” Uputio
joj je osmeh koji ju je prodrmao do prstiju na nogama. „Nikada ne bih tvrdio da

~ 68 ~
 Knjige.Club Books
su muškarci i žene zamenljivi, i hvala nebesima na tome, ali što se tiče
istinitoiskrenosti, nijedan pol ne zavređuje visoku ocenu.”
Pogledala ga je iznenađeno. „Mislim da istinitoiskrenost nije reč. U stvari,
sasvim sam sigurna.”
„Ne?” Skrenuo je pogled u stranu. Iako samo na sekund, delić sekunde, to je
bilo dovoljno da pomisli da ga je posramila. Što nije bilo moguće. Bio je tako
komunikativan i tako siguran u svojoj koži. I nije bio potreban ni ceo dan sa
njim, a da se to ne primeti. I zaista, osmeh mu je postao vedar, a oči su mu
radosno zablistale dok je izgovarao: „Pa, onda bi trebalo da bude.”
„Da li često izmišljate reči?”
Skromno je slegnuo ramenima. „Pokušavam da se obuzdam.” Gledala ga je
sa priličnom nevericom.
„Ali zaista pokušavam”, protestovao je. Stavio je šaku preko srca, kao da se
zaklinje da govori istinu, ali oči su mu se smejale. „Zašto mi niko ne veruje kada
kažem da sam ja jedan moralan i pošten gospodin, nameran da sledim sva
pravila.”
„Možda zato što vas većina ljudi upozna kada im naredite da izađu iz kočije
sa uperenim pištoljem.”
„Istina”, priznao je. „To baš poboljšava odnose, zar ne?”
Pogledala ga je, i smeh je vrebao iz njegovih smaragdnih očiju i osetila je da
je usne golicaju. Želela je da se smeje. Želela je da se smeje onako kako se
smejala dok su joj roditelji bili živi, kada je smela da pronalazi apsurde u životu
i vreme da se veseli zbog njih.
Skoro da se osetilo kao da se nešto budi u njoj. Bilo je divno. Bilo je dobro.
Htela je da mu se zahvali, ali bi zvučala kao prava budala. I tako je uradila
sledeću najbolju stvar.
Izvinila se.
„Žao mi je”, rekla je i zastala na početku stepeništa.
To ga je iznenadilo. „Žao ti je?”
„Mislim, za... danas.”
„Što ste me kidnapovali.” Zvučao je kao da ga to zabavlja, ili tako nekako.
„Nisam htela”, protestovala je.
„Bila si u kočiji”, istakao je. „Verujem da bi te svaki sud označio kao
saučesnika.”
Ah, to je bilo više nego što je mogla da podnese. „Pretpostavljam da bi to
bio isti sud koji bi vama dosudio vešala za upiranje pištolja u vojvotkinju.”
„Ccc. Rekao sam već, to nije prestup za vešanje.”
„Ne?”, pitala je, ponavljajući njegov raniji ton. „Trebalo bi da bude.”
„Aaa, mislite?”

~ 69 ~
 Knjige.Club Books
„Pa ako je istinitoiskrenost zvanično reč, onda bi upiranje pištoljem u
vojvotkinju trebalo da bude dovoljno za vešanje.”
„Brzi ste”, oduševljeno je rekao.
„Hvala”, rekla je, a zatim priznala: „Nisam dugo vežbala.”
„Da.” Pogledao je niz hodnik, prema salonu, gde je udovica sigurno još
uvek bila zavaljena na sofi. „Ona više voli kada ćutite, zar ne?”
„Pričljivost se ne smatra dobrim za sluškinju.”
„Je l’ tako vidite sebe?” Njegov pogled se susreo sa njenim, i on je tako
duboko pogledao da je skoro napravila korak unazad. „Kao sluškinju?”
A onda je ipak napravila korak unazad. Jer šta god da je mogao da vidi u
njenim očima, nije bila sigurna da to želi da mu pokaže.
„Ne bi trebalo da tumaramo”, rekla je i pokazala mu da je prati uz stepenice.
„Plava spavaća soba je divna. Veoma udobna i odlično je ujutru osvetljena.
Umetnička dela u sobi su fenomenalna. Mislim da će vam se svideti.”
Ona je nastavila da brblja, ali je on bio dovoljno ljubazan da joj to ne kaže,
nego je umesto toga rekao: „Siguran sam da će to biti poboljšanje u odnosu na
moj dosadašnji smeštaj.”
Iznenađeno ga je pogledala. „Oh, pretpostavljam...” Zaustavila se, postiđena
što ga je smatrala skitnicom i beskućnikom.
„Život po gostionicama i travnatim poljanama”, uzdahnuo je. „Takva je
sudbina razbojnika.”
„Da li uživate u tome?” Iznenadila je samu sebe, ne samo pitanjem, nego i
radoznalošću da čuje odgovor.
Nacerio se. „Pljačkanjem kočija?”
Klimnula je glavom.
„Zavisi od toga ko je u kočijama”, tiho je rekao. „Uživao sam što tebe nisam
opljačkao.”
„Niste me opljačkali?” Onda se okrenula i led koji je bio napukao sada se
skroz prelomio.
„Nisam uzeo ništa od tebe, zar ne?”, pitao je, izgledajući potpuno nevino.
„Ukrali ste poljubac.”
„On je”, rekao je i nagnuo se napred sa velikim osmehom, „dat
dobrovoljno.”
„Gospodine Odli...”
„Voleo bih da me zovete Džek”, uzdahnuo je.
„Gospodine Odli”, ponovila je. „Ja nisam...” Brzo je pogledala oko sebe, a
onda spustila glas na šapat. „Nisam... uradila... ono što ste rekli da jesam.”
Lenjo se osmehnuo. „Otkad je poljubac postao tako opasna reč?”
Stisnula je usne, jer nije bilo šanse da dobije prednost u ovom razgovoru.
~ 70 ~
 Knjige.Club Books
„U redu”, rekao je. „Neću te mučiti.”
Bila bi to ljubazna i velikodušna izjava, da nije dodao: „Danas.”
Ali i tada se osmehnula. Bilo je teško ne nasmejati se u njegovom prisustvu.
Bili su na spratu i Grejs je skrenula prema porodičnim sobama, gde će on
odsesti. Kretali su se u tišini, i imala je dovoljno vremena da razmisli o
gospodinu pored sebe. Nije je bilo briga što nije završio fakultet. Bio je izuzetno
inteligentan, uprkos jedinstvenom rečniku. I nije bilo spora koliko je šarmantan.
Nije bilo razloga da ne bude neko ko će svojim radom stvoriti bogatstvo. Ipak,
nije mogla da ga pita zašto pljačka kočije. Suviše su se kratko poznavali da bi
mogla tako nešto da pita. Bilo je to ironično. Ko bi pomislio da će biti zabrinuta
za manire i pristojnost jednog lopova?
„Ovuda”, rekla je i pokazala da skrenu levo.
„Ko spava tamo?”, pitao je i pokazao na suprotnu stranu.
„Njegova milost.”
„Ah”, mračno je rekao. „Njegova milost.”
„On je dobar čovek”, rekla je Grejs, osećajući da bi trebalo da ga pohvali.
Da se Tomas ponašao kao što jeste, potpuno je razumljivo. Od prvog dana
rođenja je odgajan da bude vojvoda od Vindama. A sada je, zbog iznenadnog
obrta, obavešten da će možda biti samo gospodin Kevendiš.
Ako je Odli imao loš dan, Tomas je imao još gori.
„Divite se vojvodi”, rekao je Odli. Grejs nije bila sigurna da li je ovo
pitanje; nije mislila da jeste. Ali u svakom slučaju, ton mu je bio suv, kao da je
mislio da ona naivno razmišlja o njemu.
„On je dobar čovek”, čvrsto je ponovila. „I vi ćete se složiti sa tim, kada ga
budete bolje upoznali.”
Odli je zabavljeno izdahnuo. „Sad zvučite kao sluškinja, uštirkana, uglađena
i ispravno lojalna.”
Mrko ga je pogledala, ali on nije mario, već se cerekao i dodao: „Hoćete li
sada da branite i udovicu? Voleo bih da i to čujem, jer sam radoznao da vidim
kako bi izgledao taj podvig.”
Grejs nije mogla da zamisli da on očekuje da mu odgovori. Ipak se okrenula,
da ne vidi njen osmeh.
„Ne mogu da se obuzdam”, nastavio je, „jer su mi rekli da sam previše
elokventan.” Onda se nagnuo napred, kao da odaje veliku tajnu. „To je irski deo
mene.”
„Vi ste Kevendiš”, istakla je ona..
„Samo pola.” A onda je dodao: „Hvala bogu.”
„Nisu oni tako loši.”
Nasmejao se. „Nisu tako loši? To je tvoja odbrana?”

~ 71 ~
 Knjige.Club Books
Nije mogla da smisli ništa bolje da kaže, osim: „Udovica bi dala svoj život
za porodicu.”
„Šteta što to još uvek nije učinila.”
Grejs ga je zaprepašćeno pogledala. „Zvučite kao vojvoda.”
„Da, primetio sam da se baš vole.”
„Evo nas”, rekla je i gurnula vrata njegove odaje. A zatim se pomerila, jer
nije pristojno da uđe u njegovu sobu.
Pet godina je već bila u Belgrejvu, ali nikada nije zakoračila u Tomasove
odaje. Možda nije imala mnogo na ovom svetu, ali je imala samopoštovanje i
reputaciju, i planirala je da ih i dalje zadrži.
Odli je provirio u sobu. „Kako je plava”, rekao je.
Nije mogla a da se ne nasmeje. „A i svilena.”
„Da, stvarno.” Ušao je unutra. „Nećete da mi se pridružite?”
„Oh, ne.”
„Nisam ni mislio da hoćete. Šteta. Moraću sam da se izležavam u ovom
svilenom i plavom sjaju.”
„Udovica je u pravu”, rekla je Grejs i zavrtela glavom. „Nikada niste
ozbiljni.”
„Nije tačno. Često sam ozbiljan. Samo treba proceniti kada sam ozbiljan.”
Slegnuo je ramenima dok je prelazio prstima po radnom stolu. „Smatram
zabavnim kad ljudi pogađaju.”
Grejs nije rekla ništa, samo ga je gledala kako razgleda svoju sobu. Trebalo
bi da ode. Ceo dan razmišlja da se zavuče u krevet i spava. Ali nije odlazila.
Gledala ga je i mislila kako mu je kada vidi sve ovo.
U Belgrejv dvorac je došla kao ispomoć. A on je, vrlo verovatno, gospodar.
Mora da je bilo čudno. Mora da je bilo neodoljivo. Nije imala hrabrosti da
mu kaže da ovo nije najotmenija spavaća soba za goste. Nije ni blizu.
„Odličan rad”, prokomentarisao je. Nakrivio je glavu da bolje osmotri sliku
na zidu.
Klimnula je glavom, usne su joj se na trenutak razdvojile, ali su se odmah i
sklopile.
„Hteli ste da mi kažete da je ovo Rembrant.”
Usne su joj se opet razdvojile, ali ovog puta od iznenađenja. Nije je čak ni
gledao. „Da”, priznala je.
„A ovo je?”, obratio je pažnju na drugu sliku. „Karavađo.”
Trepnula je. „Ne znam.”
„Ja znam”, rekao je tonom koji je bio impresivan i strog. „To je Karavađo.”
„Vi ste ekspert?”, upitala je, a onda primetila da su joj prsti na stopalima
nekako prešli prag sobe. Pete su i dalje bile van sobe, ali prsti...
~ 72 ~
 Knjige.Club Books
Svrbeli su je u papučama.
Žudeli su za avanturom.
Ona je žudela za avanturom.
Odli se prebacio na sledeću sliku. Ceo istočni zid je bio pun slika.
„Ne bih rekao da sam ekspert, ali da, volim umetnost. Laka je za čitanje.”
„Za čitanje?”, rekla je i stupila napred. Kakva čudna izjava.
Klimnuo je glavom. „Da. Pogledajte ovde.” Pokazao je na sliku sa ženom
koja je izgledala kao post-renesansno delo. Sedela je u raskošnoj stolici,
obloženoj tamnim somotom, oivičena zlatnim detaljima. Možda je to bio tron?
„Pogledajte kako gleda naniže”, rekao je. „Ona gleda u drugu ženu. Ali je ne
gleda u oči. Ljubomorna je.”
„Nije.” Grejs je prešla na njegovu stranu. „Ljuta je.”
„Da, naravno. Ali ljuta je zato što je ljubomorna.”
„Na nju?”, pitala je Grejs i pokazala prstom na drugu ženu u uglu slike.
Kosa joj je bila boje pšenice i bila je obučena u grčku haljinu. Trebalo bi da
bude skandalozno, jer je izgledalo kao da će svakog časa da joj iskoči jedna
dojka. „Ne mislim tako. Pogledajte je.” Pokazala je na ženu na tronu. „Ona ima
sve.”
„Sve materijalno, da. Ali ova žena”, pokazao je na ženu u grčkoj haljini,
„ima njenog muža.”
„Kako znate da je udata?” Grejs se nagnula napred i zaškiljila da vidi da li
ima prsten na ruci, ali potezi četkice su bili takvi da se nisu videli tako sitni
detalji.
„Naravno da je udata. Pogledajte njen izraz lica.”
„Ne vidim ništa što bi ukazivalo na brak.”
Podigao je obrvu. „Ne vidite?”
„Ako je udata, gde joj je muž?”
„Baš tu”, dodirivao je pozlaćen ram, iza žene u grčkoj haljini.
„Kako to možete da znate? Pa to je izvan ivice platna?”
„Potrebno je samo da pogledate u njeno lice. U njene oči. Ona gleda u
čoveka koji je voli.”
Grejs je ovo intrigiralo. „Ne u čoveka koga ona voli?”
„To ne mogu da kažem”, rekao je i malo nakrivio glavu.
Za trenutak su stajali u tišini, a onda je rekao: „U ovoj slici ispisan je čitav
roman. Potrebno je samo vreme da se pročita.”
Bio je u pravu, shvatila je Grejs, i to je bilo uznemirujuće, jer nije očekivala
tako nešto od njega. Ne od razbojnika koji nije mogao da se pronađe u nekom
poštenom poslu.
„U mojoj ste sobi”, rekao je.
~ 73 ~
 Knjige.Club Books
Naglo je napravila korak unazad.
„Budite mirni.” Ispružio je ruku i uhvatio je za lakat da ne padne.
„Hvala vam”, rekla je tiho.
Ali je on nije puštao.
Uspostavila je ravnotežu. Stajala je pravo. Nije je puštao.
A ona se nije bunila.

~ 74 ~
 Knjige.Club Books

Osmo poglavlje

I onda je poljubio. Nije mogao da odoli.

Ne, nije mogao da stane. Šaka mu je bila na njenoj ruci i mogao je da oseti
njenu kožu i njenu toplinu, a kada ju je pogledao u oči, duboke i plave, i bez
tajni, kako ga gledaju, nije mogao - jednostavno nije mogao - a da je ne poljubi.
Sve drugo bila bi tragedija.
Postojala je umetnost ljubljenja - odavno je to znao, a rečeno mu je da je
stručnjak u tome. Ali ovaj poljubac, sa ovom ženom, kada je trebalo da bude
umetnost, bio je bez daha, jer nikada u svom životu nije želeo nekoga koliko
gospođicu Grejs Everli.
I nikada nije poželeo da to bude baš kako treba.
Morao je da joj ugodi. Želeo je da ga ona želi, i želeo da ona ima želju da ga
upozna. Želeo je da se pribije uz njega, da joj je potreban, da mu šapuće na uvo
kako je on njen heroj i da nikada neće poželeti ni da udiše vazduh pored nekog
drugog muškarca.
Hteo je da je okusi. Hteo je da popije sve ono od čega je bila stvorena i da
vidi da li će tada postati čovek kakav bi trebalo da bude. U ovom momentu, ona
je bila njegovo spasenje.
I njegovo iskušenje.
I sve između.
„Grejs”, šapnuo je i glas mu je prešao preko njenih usana. „Grejs”, ponovio
je, jer je voleo da izgovara njeno ime.
Zastenjala je kao odgovor, a tih, cvileći zvuk mu je rekao sve što je želeo da
zna.
Nežno je poljubio. Temeljno. Njegove usne i jezik su pronašli svaki kutak
njene duše, a onda je poželeo još.
„Grejs”, ponovio je, sada hrapavijim glasom. Njegove ruke su klizile preko
njenih leđa, privijajući je uz njega kako bi mogao da oseti njeno telo kao deo
poljupca. Nije nosila korset ispod haljine i svako oblina mu je postajala poznata,
svaka topla kontura. Želeo je više od njenog oblika. Želeo je da je okusi, omiriše
i dodirne.
Poljubac je bio zavodljiv.
I on je bio zaveden.
„Grejs”, ponovo je rekao, i ovog puta je i ona prošaputala: „Džek.”

~ 75 ~
 Knjige.Club Books
Bila je to njegova propast. Zvuk njegovog imena na njenim usnama, jedan
mekan slog je proleteo kroz njega, kao što nijedan gospodin Odli ne bi mogao.
Usta su mu postala još halapljivija i pribio je njeno telo uz svoje tako čvrsto da
nije mogao da razmišlja da li je previše steže.
Ljubio je u obraze, uši, vrat, sve do udubljenja na vratu. Jedna njegova ruka
se kretala duž njenih grudi, i pritisak joj je nadimao dojke sve dok nisu stigle do
njegovih usana, što je bilo tako primamljivo...
„Ne...”
Bio je to više šapat nego bilo šta drugo, ali ga je ipak odgurnula.
Zurio je u nju, brzo i teško dišući. Oči su joj bile zamagljene, a usne vlažne i
nabrekle od poljupca. Njegovo telo je gorelo od potrebe i pogled mu je skliznuo
na njen stomak, kao da je mogao da vidi kroz nabore haljine.
Šta god da je do tada osećao - utrostručilo se.
Uz drhtav jecaj, vratio je pogled na njeno lice. „Gospođice Everli”, rekao je,
pošto je trenutak zahtevao da se nešto kaže, ali nije imao nameru da se izvinjava.
Ne za nešto ovako dobro.
„Gospodine Odli”, odgovorila je, dotičući svoje usne.
I shvatio je, u jednom zaslepljujućem trenutku čistog užasa, da sve što je
video na njenom licu, svaki zapanjeni treptaj oka - i on je isto osećao.
Ali ne, to je nemoguće. Tek je upoznao, a pored toga, nisu vodili ni ljubav.
To jest, nije udovoljio zapanjujućoj, maglovitoj požudi koja se često meša s
ljubavlju.
Naravno da je voleo žene. Voleo je kako se kreću i voleo zvukove koje
ispuštaju, bilo da se tope u njegovom zagrljaju ili mu zvocaju i negoduju. Voleo
je što je svaka drugačije mirisala i što se svaka drugačije kretala, a opet su sve
imale nešto zajedničko, kao da je vazduh oko njih govorio: Ja sam žensko i ja
definitivno nisam ti.
I hvala nebesima na tome.
Ali nikada nije bio zaljubljen u ženu. I nije ni nameravao.
Privrženost je značila gomilu stvari koje samo donose neprijatnosti. Radije
je imao samo afere. To mu je mnogo više odgovaralo.
Nasmešio se. Samo malo. Upravo onako kako bi trebalo da se nasmeši
muškarac kao on u trenutku kao što je ovaj. Dovoljno da se u njegovom tonu
oseti duhovitost kada je rekao: „Ušli ste u moju sobu.”
Klimnula je glavom, ali tako sporo da nije mogao da bude siguran da li zna
da je to uradila. Kada je progovorila, osetila se izvesna omamljenost, kao da je
možda pričala sama sa sobom. „Neću to ponovo uraditi.”
E, to bi bila tragedija. „Ja bih baš voleo”, rekao je, nudeći joj razoružavajući
osmeh. Uhvatio je za ruku, i pre nego što je mogla da shvati njegovu nameru,

~ 76 ~
 Knjige.Club Books
stavio je pod svoje usne. „Bila je to svakako”, promrmljao je, „najprijatnija
dobrodošlica otkako sam stigao u Belgrejv.”
Nije joj puštao prste dok je govorio: „Veoma sam uživao da razgovaram sa
vama o ovoj slici.” I to je bila istina. Oduvek je voleo pametne žene.
„I ja sam”, odgovorila je i lagano povukla ruku. Napravila je par koraka ka
vratima, pa se zaustavila i delimično se okrenula, da bi dodala: „Kolekcija ovde
može da parira bilo kom velikom muzeju.”
„Radujem se da ćemo je zajedno pogledati.”
„Počećemo od galerije.”
Nasmešio se. Pametna je. Ali pre nego što je stigla do vrata, upitao je: „Ima
li aktova?”
Ukočila se.
„Samo pitam”, nevino je rekao.
„Ima”, odgovorila je, ali se nije okrenula. Žudeo je da vidi boju njenih
obraza. Jaka crvena ili više roze, pitao se.
„U galeriji?”, pitao je, jer je znao da bi bilo neljubazno da ne odgovori.
Želeo je da joj vidi lice, bar još jednom.
„Ne u galeriji, ne”, rekla je, a onda se okrenula. Tek toliko da vidi iskru u
njenom oku. „To je galerija portreta.”
„Ah, u redu.” Napravio je ozbiljan izraz lica. „Onda, molim vas, bez aktova.
Moram da priznam da nemam ni najmanje želje da vidim nekog pradedu bez
ičega na sebi.”
Ućutala je, ali je znao da bi se nasmejala njegovom komentaru. Pitao se
kako bi bilo da još nešto kaže, pa da ne može da se suzdrži, već da izbaci sav
smeh nataložen u grlu.
„Oh, nebesa” rekao je, „ili udovicu.” Prekrio je rukom oči i počeo da kuka:
„Moje oči, moje oči.”
I nasmejala se. Bio je siguran da jeste, iako je to bio pre zvuk gušenja.
„Laku noć, gospodine Odli.”
Spustio je ruke pored sebe. „Laku noć, gospođice Everli.” A onda - zakleo
bi se kako je bio spreman da je pusti da ode - čuo je sebe kako pita: „Hoću li vas
videti na doručku?”
Zastala je, hvatajući kvaku na vratima.
„Pretpostavljam, ako ste ranoranilac.”
Što on, definitivno, nije bio.
„Naravno da jesam.”
„To je udovičin omiljeni obrok.”
„Nije valjda topla čokolada i novine?”, pitao je, da proveri li se dobro seća
svega što je tog dana rekla. Sasvim moguće.
~ 77 ~
 Knjige.Club Books
Odmahnula je glavom. „To je u šest. Doručak se služi u sedam.”
„U sali za doručak?”
„Znate gde se nalazi?”
„Nemam pojma”, priznao je. „Ali izgledalo je kao verovatan izbor. Hoćete li
me sačekati ovde i pokazati mi put?”
„Ne”, rekla je, a glas joj je zvučao kao da se zabavlja, ili je bila ogorčena,
nije bio siguran, „ali ću poslati nekoga po vas.”
„Šteta”, uzdahnuo je. „Neće biti isto.”
„Nadam se da neće”, rekla je, polako zatvarajući vrata. A onda je čuo kroz
vrata: „Planiram da pošaljem lakeja.”
Nasmejao se tome. Voleo je žene koje imaju smisao za humor.

Sledećeg jutra, tačno u šest, Grejs je ušla u udovičinu spavaću sobu i

zadržala teška vrata da služavka može da prođe sa poslužavnikom.
Udovica je bila budna, što nije bilo veliko iznenađenje. Uvek se budila rano,
bez obzira da li je sunce probijalo kroz ivice zavesa ili je bila zimska izmaglica.
Grejs bi, sa druge strane, rado spavala do podneva, da joj se dozvoli. Spava sa
razvučenim zavesama otkad je došla u Belgrejv, kako bi pustila da joj ujutru
sunčeva svetlost otvori oči.
To nije baš dobro funkcionisalo, kao ni budilnik, koji je godinama držala na
stočiću pored kreveta. Mislila je da će se do sada navići na udovičin raspored, ali
očigledno se njen unutrašnji časovnik stalno bunio - poslednji deo nje koji nije
verovao da će zauvek biti udovičina pomoćnica.
Sve u svemu, bilo je dobro što se sprijateljila sa kućnim pomoćnicama.
Udovica je možda imala Grejs da joj počne dan, ali Grejs je imala služavke, koje
bi je ujutru budile.
Kako je čudno za Odlija, nikada ne bi rekla da je jutarnji tip.
„Dobro jutro, vaša milosti”, rekla je Grejs i otišla do prozora. Razvukla je
teške, somotske zavese. Bilo je oblačno, sa malo magle, ali se činilo da se i
sunce probija. Možda i rastera oblake do popodneva.
Udovica je sedela uspravljeno u krevetu, naslonjena na jastuke.
Skoro je završila sa svojim jutarnjim vežbama, koje su se sastojale od
razmrdavanja prstiju na rukama i nogama, do uvrtanja glave, u jednu pa u drugu
stranu. „Moja čokolada”, kratko je rekla.
„Izvolite, ovde je.” Grejs se pomerila do stočića, gde je služavka ostavila
poslužavnik i brzo izašla iz sobe. „Budite oprezni, gospođo, baš je vruća.”
Udovica je čekala da joj Grejs namesti poslužavnik u krilo, a zatim je uzela
novine. Bile su stare samo dva dana (tri dana su bila standard u ovom regionu), a
batler ih je lepo ispeglao.

~ 78 ~
 Knjige.Club Books
„Moje naočare za čitanje.”
Grejs ih je već držala u rukama.
Udovica ih je natakla na vrh nosa, oprezno srčući toplu čokoladu dok je
prelistavala novine. Grejs je sedela u stolici sa ravnim naslonom pored radnog
stola. To nije bila najprikladnija pozicija, jer je udovica bila zahtevna ujutru kao
i tokom dana. Ali nije smela da sedi pored kreveta, jer se udovica žalila da Grejs
tako pokušava da čita novine preko njenog ramena.
Zaista postoje čudne stvari zbog kojih se čovek oseća superiornim.
„Hmm.”
Grejs je pomerila glavu, ali ništa nije pitala. Da jeste, nikada ne bi dobila
odgovor.
„Bio je požar u Hajat Holu”, rekla je udovica.
Grejs nije bila sigurna gde se to nalazi. „Nadam se da niko nije povređen.”
Udovica je pročitala još nekoliko redova, pa je odgovorila: „Samo lakej. I
dve sobarice.” A onda trenutak kasnije: „Pas je poginuo. Eh, baš šteta.”
Grejs nije komentarisala. Nije verovala sebi šta bi mogla da kaže ako se
uključi u jutarnji razgovor, a još nije popila svoju toplu čokoladu. A to je mogla
tek u sedam, za doručkom.
Stomak joj je zakrčao na tu pomisao. Za nekog ko nije voleo jutra, doručak
je bio prava stvar. Pogledala je na sat. Još samo pedeset pet minuta. Pitala se da
li je Odli budan.
Verovatno. Ranoranioci se ne bude deset minuta pre doručka.
Pitala se kako izgleda, sav pospan i izgužvan.
„Nešto nije u redu, gospođice Everli?”, oštro je upitala udovica.
Grejs je trepnula. „Nije u redu?”
„Ti... cvrkućeš”, rekla je sa značajnom odvratnošću.
„Tako mi je žao, gospođo”, brzo je rekla Grejs, gledajući u prste na rukama,
koje je držala na kolenima. Mogla je da oseti da joj se obrazi rumene, i da će na
jutarnjem svetlu i sa smanjenom vidljivošću udovice, ona moći to da primeti.
Stvarno ne bi trebalo da zamišlja Odlija, pogotovo ako nije potpuno obučen.
Nebo samo zna kakav bi neprikladan zvuk ispustila sledeći put.
Ali bio je tako zgodan. Čak i kada mu je videla samo donji deo lica, dok je
nosio masku, sve joj je bilo jasno. Njegove usne su bile takve da se uvek šale.
Pitala se da li on uopšte može da se namršti. A njegove oči... Pa, nije mogla da
ih vidi prve noći, ali to je bilo i bolje. Nikada nije videla nešto tako smaragdno.
One su daleko nadmašivale udovičine smaragde, koje je štitila (bar u teoriji) po
cenu života.
„Gospođice Everli!”
Grejs se ispravila. „Gospođo?”

~ 79 ~
 Knjige.Club Books
Udovica ju je gledala zaprepašćeno. „Sada i frkćeš.”
„Zaista?”
„Da li dovodiš u pitanje moj sluh?”
„Naravno da ne, gospođo.” Udovica se gnušala pomisli da bilo koji njen deo
može da bude podložan propadanju usled starosti. Grejs je pročistila
grlo. „Izvinite, gospođo, nisam bila svesna. Mora da sam, hmm, duboko disala.”
„Duboko disala.”
Grejs je dodirnula pluća. „Malo me guši, izgleda.”
Udovičine nozdrve su se raširile kada je pogledala u šolju u svojim rukama.
„Nadam se da nisi disala u moju toplu čokoladu.”
„Naravno da nisam. Devojka iz kuhinje uvek nosi poslužavnik.” Udovica,
očigledno, nije više nalazila razloga da istražuje, već se vratila čitanju novina,
tako da je ostavila Grejs da može da nastavi da razmišlja o Odliju.
Gospodin Odli.
„Gospođice Everli!”
Grejs je sada ustala. Ovo već postaje smešno.
„Da, gospođo?”
„Uzdahnula si.”
„Uzdahnula sam?”
„Da li to poričeš?”
„Ne”, odgovorila je Grejs. „Hoću da kažem, nisam primetila da tako glasno
dišem.”
Udovica je razdraženo odmahnula rukom. „Tako mi smetaš ovog jutra.”
Grejsine oči su zasijale. Da li ovo znači da će je pustiti da ode?
„Sedi, gospođice Everli.”
Sela je. Očigledno neće.
Udovica je odložila novine i stegla usne. „Pričaj mi o mom unuku.”
I rumenilo se vratilo. „Izvinite?”
Udovičina desna obrva je izgledala kao vrh suncobrana. „Odvela si ga sinoć
do njegove sobe, zar ne?”
„Naravno gospođo, kako ste naredili.”
„Dobro, šta je rekao? Željna sam da učim o kakvom čoveku je reč.
Budućnost porodice može u velikoj meri da zavisi od njega.”
Grejs je grizla savest jer poslednjih dvanaest sati nije ni pomislila na
Tomasa, a on je bio sve što jedan vojvoda treba da bude. Niko, pa čak
ni udovica, nije tako poznavao dvorac. „Hm, zar ne mislite da bi to moglo da
bude preuranjeno, vaša milosti?”
„Branimo mog drugog unuka, zar ne?”

~ 80 ~
 Knjige.Club Books
Grejsine oči su se raširile. U udovičinom glasu osećao se zlonameran ton.
„Smatram njegovu milost za prijatelja”, pažljivo je rekla. „Nikada mu ne bih
poželela nešto loše.”
„Pff. Ako je gospodin Kevendiš - i nemoj da si se više usudila da ga osloviš
sa gospodin Odli - zaista zakonski naslednik mog Džona, onda teško da misliš
nešto loše Vindamu. Čovek bi trebalo da bude zahvalan.”
„Zato što bi mu se oduzela titula?”
„Zato što je imao sve ovo vreme”, uzvratila je udovica. „Ako gospodin - oh,
dođavola, zvaću ga Džon...”
Džek, pomislila je Grejs.
„Ako je Džon zakonski sin mog Džona, onda Vindam nikada nije imao
pravo na titulu, tako da se to ne može nazvati oduzimanjem.”
„Osim što mu je od rođenja rečeno da je titula njegova.”
„To nije moja greška, zar ne?”, podsmevala se udovica. „I jedva da je bilo
od rođenja.”
„Ne”, dozvolila je sebi Grejs. Tomas je dobio titulu kada je imao dvadeset
godina, jer mu je otac preminuo od upale pluća. „Ali znao je od rođenja da će
jednog dana biti njegova, što je ista stvar.”
Udovica je nešto progunđala na to, koristeći uvek isti ton kada ne bi imala
kontra-argument. Uputila je poslednji pogled ka Grejs, a zatim uzela novine i
nastavila da čita.
Grejs se malo opustila, ali nije smela ni na trenutak da sklopi oči.
I naravno, nije prošlo ni deset sekundi, a udovica je opet presavila novine i
oštro je upitala: „Da li misliš da će biti dobar vojvoda?”
„Gospodin Od...” Zaustavila se na vreme. „Ovaj, naš novi gost?”
Udovica je prevrnula očima na njene verbalne akrobacije.
„Zovi ga gospodin Kevendiš, to je njegovo ime.”
„Ali on ne želi da mu se tako obraćamo.”
„Baš me briga kako on želi da ga zovemo. On je ono što jeste.” Udovica je
otpila veliki gutljaj čokolade. „Svi smo. I to je takođe dobra stvar.”
Grejs ništa nije rekla. Bila je toliko puta primorana da sluša udovicu o
prirodnom poretku među ljudima da nije želela da rizikuje ponavljanje lekcije.
„Nisi odgovorila na moje pitanje, gospođice Everli.”
Grejs je na trenutak razmislila pre nego što je odgovorila. „Gospođo, zaista
ne mogu da odgovorim, na osnovu ovako kratkog poznanstva.”
To je uglavnom i bila istina. Bilo je teško i pomisliti na nekoga drugoga da
nosi tu titulu osim na Tomasa. A Odliju je pored njegove divne ljubaznosti i
humora, nedostajalo izvesne ozbiljnosti. Bio je, svakako, inteligentan, ali da li je
posedovao dovoljno pronicljivosti i rasuđivanja neophodnog da bi se vodilo

~ 81 ~
 Knjige.Club Books
imanje veličine Vindama? Belgrejv je možda bilo prebivalište porodice, ali bilo
je nebrojeno drugih poseda u Engleskoj, i u inostranstvu.
Tomas je zapošljavao najmanje deset sekretara i upravnika da mu pomažu u
upravljanju imanjem, a plus što on nije bio vlasnik na daljinu. Ako nije prešao
svaki pedalj svoje zemlje, onda je sigurno bio blizu da to uradi. A Grejs je
zamenila udovicu u mnogim njenim dužnostima, tako da je znala da Tomas zna
skoro svakog zakupca njihove zemlje po imenu. Grejs je uvek smatrala da je to
izuzetno postignuće za nekog ko je odgajan kao on, sa stalnim naglaskom na
hijerarhiji (odmah ispod kralja, a daleko iznad svih ostalih, hvala lepo).
Nije znala da li se Tomas vratio noćas kući, ali i da nije... pa, ona ga ne bi
krivila.
„Još čokolade, gospođice Everli.”
Grejs je ustala i dosula još čokolade u udovičinu šolju.
„O čemu ste pričali noćas?”
Grejs je odlučila da ništa ne govori. „Prerano sam otišla u svoju sobu. Uz
vašu ljubaznu dozvolu.”
Udovica se namrštila. „Da li je pričao nešto o meni?”
„Hm, ne baš mnogo”, ogradila se Grejs.
„Ne mnogo ili ne uopšte?”
Bila je to istraga, a udovica je mogla svakog trenutka da izgubi strpljenje.
„Sigurna sam da vas je spomenuo.”
„I šta je rekao?”
Nebesa, kako da joj kaže da ju je nazvao starim namćorom? A i da je nije
tako nazvao, nazvao bi je sigurno još gorim imenom. „Ne sećam se tačno,
gospođo. Jako mi je žao, ali nisam znala da želite da zapisujem šta govori.”
„Pa, sledeći put, uradi to”, promrmljala je udovica.
Vratila se novinama, ali onda je podigla glavu i usmerila pogled ka
prozorima, usta su joj bila ravna, neposlušna linija. Grejs je i dalje stajala mirno,
sklopljenih ruku ispred sebe, i strpljivo čekala dok se udovica nervirala,
pijuckala i škrgutala zubima, i onda, iako je to bilo teško zamisliti, Grejs je
pomislila kako joj je žao ove stare žene.
„Podseća me na vas”, rekla je, pre nego što je mogla da smisli nešto bolje.
Udovica se okrenula sa oduševljenjem u očima. „Je l’ da? U kom smislu?”
Grejs je osetila prazninu u stomaku, mada nije znala da li je to zbog
neuobičajene sreće na udovičinom licu ili zato što nije imala pojma šta da kaže.
„Pa, ne u potpunosti, naravno”, zastala je, „ali ima nešto u tom izrazu.”
Ali nakon deset sekundi blagog osmeha, postalo je očigledno da udovica
čeka objašnjenje. „Njegova obrva”, rekla je, a pomislila je kako je to genijalan
potez. „On je podiže na isti način kao vi.”

~ 82 ~
 Knjige.Club Books
„Ovako.” Udovičina obrva se tako brzo podigla da se Grejs iznenadila da joj
nije odletela sa lica.
„Eh, da, tako nekako. Njegove su...”
„Gušće?”
„Da.”
„Pa, on je muškarac.”
„Da.” Oh, da.
„Može li obe?”
Grejs je tupo zurila u nju. „Obe, gospođo?”
Udovica je počela da diže i spušta obrve. Leva, desna, leva, desna. Bila je to
bizarna predstava.
„Ne znam”, brzo je rekla Grejs kako bi je prekinula.
„Vrlo čudno”, rekla je udovica i vratila obe obrve na mesta, na kojima se
Grejs nadala da će i ostati. „Moj Džon to nije mogao da uradi.”
„Nasleđe je veoma misteriozno”, složila se Grejs. „Moj otac nije mogao ovo
da uradi”, savila je palac dok nije dotakao podlakticu, „ali je rekao da je njegov
otac mogao.”
„Ah!” Udovica se okrenula u stranu od gađenja. „Vrati ga nazad! Vrati ga
nazad!”
Grejs se nasmešila i blago dodala: „Onda sigurno ne želite da vidite šta
mogu da uradim sa laktom.”
„Bože, ne.” Udovica je frknula i pokazala na vrata. „Završila sam sa tobom.
Idi da proveriš doručak.”
„Da li želite da vam Nensi pomogne da se obučete7”
Udovica je ispustila uzdah patnje, kao da je život sa aristokratskim
privilegijama previše za nju. „Da”, složila se, „makar samo zato da ne moram da
gledam taj tvoj palac.”
Grejs se nasmejala. I mora da se osećala baš smelo, jer nije mogla da zadrži
smeh u sebi.
„Da li se meni smeješ, gospođice Everli?”
„Naravno da ne!”
„Nemoj”, oštro je rekla udovica, „ni da pomisliš da kažeš da se smeješ sa
mnom.”
„Samo sam se nasmejala, gospođo”, rekla je Grejs i dalje držeći osmeh, jer
nije mogla da ga obuzda. „Umem ja to ponekad.”
„Nikada nisam bila svedok tome”, rekla je kao da to znači da nikako ne
može da bude istina.

~ 83 ~
 Knjige.Club Books
Grejs nije mogla da kaže nijednu od tri odgovora koja su joj odmah pala na
pamet: to je zato što ne slušate, vaša milosti, to je zato što retko imam razloga
da se nasmejem u vašem prisustvu ili šta od toga?
Zato se umesto odgovora samo toplo osmehnula. Ali ovo je bilo čudno.
Provela je toliko vremena gutajući svoje reči i uvek je imala gorak ukus u
ustima.
Ali ne i ovaj put. Ovaj put se osećala lagano. Oslobođena. Ako i nije mogla
da to kaže udovici, nije joj više ni bilo važno. Imala je čemu da se raduje ovog
jutra.
Doručak. Jaja i slanina. Suva, usoljena haringa. Tost sa puterom i džemom,
takođe, i...
I on.
Gospodin Odli.
Džek.

~ 84 ~
 Knjige.Club Books

Deveto poglavlje

Džek se isteturao iz kreveta u četrnaest minuta do sedam. Buđenje je bio

složen poduhvat. On je, nakon što je gospođica Everli otišla, pozvao sobaricu i
dao joj stroga uputstva da mu lupa na vrata u šest i petnaest. A onda je promenio
mišljenje, pa joj je rekao da udari jako šest puta na vrata, pa da ponovi opet za
dvanaest do petnaest minuta.
Znao je da sigurno neće ustati iz prvog pokušaja.
Sobarica je dobila i naredbu da ako ga ne vidi na vratima posle druge partije
buđenja, uđe u sobu i da ne odlazi dok on ne ustane.
I na kraju joj je obećan šiling da nikome ne priča o ovome.
„A ja ću znati ako kažeš”, rekao joj je sa svojim razoružavajućim osmehom,
„jer tračevi uvek pronađu put do mene.”
To je bila istina. Bez obzira gde je bio i gde je odsedao, spemačice su mu
uvek sve govorile. Bilo je neverovatno šta osmeh i pitom izraz lica mogu da
učine.
Ali na njegovu nesreću, njegov plan je bio dobar kao zamisao, ali samo
izvršenje je nedostajalo.
Nije mogao da krivi sobaricu. Ona je lupala na vrata. Šest jakih udaraca
tačno u šest i petnaest. Džek je uspeo da otvori otprilike dve trećine jednog oka,
što je bilo dovoljno da se fokusira na sat na noćnom stočiću.
U pola sedam je ponovo hrkao i da je izbrojao sedam od dvanaest udaraca,
greška bi bila njegova, a ne njena. A jadna devojka je bila uporna i držala se
plana, ali je nailazila na njegovo nabusito: Ne, pa onda još i:
Odlazi.
Još deset minuta.
Rekao sam, još deset minuta.
Zar nemaš neki prokleti lonac da oribaš?
U petnaest minuta do sedam, dok je balansirao na stomaku na ivici kreveta,
konačno je uspeo da otvori oba oka i da vidi nju, kako ukočeno sedi na stolici
naspram kreveta.
„Da li je gospođica Everli ustala?”, promrmljao je, trljajući san sa levog oka.
Činilo se da mu se desno oko opet zatvorilo, pokušavajući da povuče ostatak tela
ponovo u san.
„U dvadeset minuta do šest, gospodine.”

~ 85 ~
 Knjige.Club Books
„Divno, kao, siguran sam, i ptica rugalica.”
Sobarica je držala jezik za zubima.
Nakrivio je glavu, odjednom malo više probuđen.
„Nije tako divna, ha?” Znači gospođica Everli nije bila jutarnji tip osobe.
Svakog sekunda, dan je postajao sve svetliji.
„Ona nije tako loša kao vi”, priznala je sobarica.
Džek je ispružio noge sa strane i zevnuo.
„Morala bi da bude mrtva da bi to postigla.”
Sobarica se zakikotala. Bio je to lep zvuk dobrodošlice. Dokle god mu se
sobarice smeju, kuća je njegova. Onaj ko ima osoblje uz sebe, ima čitav svet.
Naučio je to još kada je imao šest godina. Izludeo je njegovu porodicu, ali time
je sve postalo još slađe.
„Koliko dugo mislite da bi spavala, da je niste probudili?”, pitao je.
„Oh, ne bih mogla da vam kažem”, rekla je i pocrvenela.
Džek nije mogao da shvati kako dužina spavanja gospođice Everli može da
ugrozi poverenje, ali morao je da čestita sobarici na odanosti. Što, naravno, nije
značilo da treba odustati od toga.
„A kada joj udovica dâ slobodan dan?”, nonšalantno je upitao.
Sobarica je tužno odmahnula glavom. „Nikada joj ne daje slobodan dan.”
„Nikada?” Džek je bio iznenađen. Njegova novopronađena baka bila je
stroga i sva važna i imala je mnogo mana, ali mu se učinilo da je u srcu ipak
pravedna.
„Samo popodne”, rekla je sobarica. I onda se nagnula napred, pogledala
levo, pa desno, kao da bi neko mogao da ih neko prisluškuje, i dodala: „Mislim
da joj tako daje, samo zato što zna da gospođica Everli nije ranoranilac.”
Ah, to je zvučalo kao prava udovica.
„Dobija duplo više slobodnih popodneva, pa tako dođe na isto”, objasnila je
sobarica.
Džek je saosećajno klimnuo glavom. „Šteta.”
„Nepravedno.”
„Tako nepravedno.”
„I jadna gospođica Everli”, nastavila je sobarica, „tako je ljubazna i divna
prema nama osoblju. Nikada ne zaboravlja naše rođendane i daje nam poklone u
ime udovice. Mada mi znao da je od nje.”
Tada ga je pogledala, a Džek je nagradio ozbiljnim klimanjem glavom. „A
jedino što želi jeste da jedno jutro može da odspava do podneva.”
„Je l’ to ona rekla?” pitao je Džek.

~ 86 ~
 Knjige.Club Books
„Samo jednom”, priznala je sobarica. „Mislim da se ne seća, bila je baš
umorna. Mislim da ju je udovica držala do kasno u noć. Trebalo mi je duplo više
vremena da je probudim nego obično.”
Džek je saosećajno klimnuo glavom.
„Udovica nikada ne spava”, nastavila je sobarica.
„Nikada?”
„Pa, verujem da mora da spava, ali sigurno joj nije mnogo potrebno.”
„Jednom sam video šišmiša-vampira”, promrmljao je Džek.
„Jadna gospođica Everli mora da se pridržava udovičinog rasporeda”,
objasnila je sobarica.
Džek je nastavio sa klimanjem glavom. Izgleda da je radilo posao. „Ali ona
se ne žali”, rekla je sobarica, očigledno sa željom da je odbrani. „Ona se nikada
ne bi požalila na njenu milost.”
„Nikada?” Da je on živeo toliko dugo u Belgrejvu kao Grejs, žalio bi se
četrdeset osam sati dnevno.
Sobarica je odmahnula glavom s takvom pobožnošću da bi mogla da bude i
parohova žena. „Gospođica Everli nije za tračarenja.”
Džek je hteo da istakne da svi vole da tračare i da svi uživaju u tračarenju.
Ali nije hteo da sobarica ovo protumači kao kritiku njenog trenutnog ponašanja,
pa se opet složio, tako što je klimnuo glavom i rekao: „Za svaku pohvalu.”
„Možda jedino kada je sa svojim prijateljima”, objasnila je sobarica.
„Prijateljima?”, začuo se Džek kao eho hodajući po sobi u spavaćici. Odeća je
bila spremna za njega, sveže oprana i ispeglana, i nije morao da zagleda da bi
video da je od najfinijeg materijala.
Vindamovo, najverovatnije. Bili su slične veličine. Pitao se da li vojvoda
zna da mu je neko preturao po ormanu. Verovatno ne.
„Dame Elizabet i Amelija”, rekla je sobarica. „Žive na drugom kraju sela.
Isto u jednoj velikoj kući. Mada ne velikoj kao ova.”
„Ne, naravno da ne” promrmljao je Džek. Odlučio je da mu ova sobarica,
čije ime mora da zapamti, bude najdraža. Kakvo bogatstvo informacija, a bilo je
samo dovoljno da je pusti da sedne u udobnu stolicu.
„Njihov otac je grof od Kroulenda”, nastavila je, čak i kada je Džek otišao
iza paravana da se obuče.
Pretpostavljao je da bi neko odbio da nosi odeću vojvode posle svađe od
prethodnog dana, ali mu se činilo da je bitka nepraktična. Pod pretpostavkom da
neće uspeti da namami gospođicu Everli (bar ne danas), morao bi da se obuče. A
njegova odeća je isuviše izlizana i prašnjava. Pored svega, možda bi to uvredilo
vojvodu. I Džek je to ocenio kao plemenitu pozajmicu.
„Da li gospođica Everli često provodi vreme sa damama Elizabetom i
Amelijom?”, doviknuo je navlačeći pantalone. Savršeno mu stoje. Kakva sreća.
~ 87 ~
 Knjige.Club Books
„Ne, iako su bile ovde juče.”
Dve devojke koje je video ispred dvorca. Plavuše, naravno. Trebalo je da
pretpostavi da su sestre. A pretpostavio bi, samo da je mogao da skine oči sa
gospođice Everli.
„Ledi Amelija će biti naša buduća vojvotkinja”, nastavila je sobarica.
Džekove ruke koje su zakopčavale Vindamovu izuzetno skrojenu košulju su
se zaustavile. „Stvarno”, rekao je. „Nisam znao da je vojvoda veren.”
„Još otkad je ledi Amelija bila beba”, dodala je sobarica. „Mislim da će
uskoro biti venčanje. Ona predugo čeka na to. Mislim da njeni roditelji ne žele
više da čekaju.”
Džek je pomislio na devojke i kako su mu izgledale mladolike, ali je ipak
bio daleko od njih.
„Čekaju dvadeset jednu godinu, mislim.”
„Toliko godina”, promrmljao je.
„Ja imam sedamnaest”, rekla je sobarica i uzdahnula.
Džek nije želeo da komentariše, jer nije bio siguran da li želi da bude
doživljena kao starija ili mlađa osoba. Izašao je iza paravana, stavljajući završni
detalj, kravatu.
Sobarica je skočila na noge. „Jao, ja ne bih smela da tračarim.”
Džek je ohrabrio. „Neću reći ni reč. Dajem vam svoju reč.”
Pojurila je prema vratima, a zatim rekla: „Zovem se Besi”, i naklonila se.
„Ako vam bude nešto trebalo.”
Džek se nasmejao, iako je bio siguran da je njena ponuda potpuno nevina.
Bilo je nečeg prilično osvežavajućeg u tome.
Samo što je Besi otišla, došao je lakej, kao što je obećala gospođica Everli,
da ga isprati do trpezarije. Nije se pokazao ni približno informativan kao Besi
(lakeji nikada nisu bili pričljivi, bar ne sa njim), tako da je pet minuta hoda
prošlo u tišini.
Činjenica da je putovanje trajalo pet minuta, nije bilo izgubljeno za Džeka.
Ako je Belgrejv izdaleka izgledao neverovatno velik, unutra je bio pozitivan
lavirint. Bio je siguran da je video ne manje od desetine, a već je prepoznao tri
stepeništa. Bilo je i kula, takođe. Video ih je spolja, a sigurno je bilo i tamnica.
Mora da postoje tamnice, svaki dvorac ih ima. Odlučio je da pita Grejs da ga
odvede da baci pogled dole, makar samo zato što su verovatno jedino podzemne
prostorije bile bez slika na zidovima.
Iako je bio zaljubljenik u umetnost, upravo je nabasao na El Greka, i to je
bilo suviše. Čak su i plafoni u njegovoj sobi bili oslikani.
Uskoro su skrenuli iza ćoška i Džek je osetio miris engleskog doručka.
Lakej je pokazao na otvorena vrata i Džek je ušao, dok su mu žmarci prolazili
kroz telo, da bi otkrio da gospođica Everli još nije stigla.
~ 88 ~
 Knjige.Club Books
Pogledao je na sat, bilo je minut do sedam. To je njegov novi lični rekord od
napuštanja vojske.
Sto sa hranom je bio već postavljen pa je uzeo tanjir, napunio ga do vrha i
izabrao mesto gde će sesti. Odavno nije doručkovao u nečijoj kući. Njegovi
obroci su bili po gostionicama ili iznajmljenim sobama, ili pre toga na bojnom
polju. Bilo je luksuzno sedeti ovde i doručkovati, skoro dekadentno.
„Kafa, čaj ili čokolada, gospodine?”
Džek odavno nije pio toplu čokoladu i skoro je zadrhtao od pomisli kako će
sada uživati. Čim je dobio svoju šolju, ubacio je tri kašike šećera i malo mleka.
Odlučio je da uzme dobar gutalj i da iskoristi prednosti luksuznog života.
Bio je skoro završio sa hranom, kada je čuo korake. Za nekoliko trenutaka
gospođica Everli se pojavila. Bila je obučena u skromnu belu haljinu - ne, ne baš
belu, više krem, kao kajmak koji se skupi na mleku.
Ustao je i učtivo se naklonio. „Gospođice Everli”, pozdravio ju je. Svidelo
mu se što se zarumenela. Sasvim malo, baš idealno. Da je suviše pocrvenela,
značilo bi da joj je neprijatno. Ali nežna, ružičasta nijansa govorila je da se
raduje susretu.
„Gospođice Everli, čokolada?”, upitao je lakej.
„Oh, da, hvala Grejeme.” Zvučalo da je jedva čeka da dobije svoje jutarnje
piće. A kada je sela naspram njega, sa tanjirom koji je bio skoro pun kao njegov,
uzdahnula je od oduševljenja.
„Ne stavljate šećer?”, iznenađeno je upitao. Nikada nije sreo ženu, a vrlo
malo muškaraca, koji su pili čokoladu bez šećera. On sam to nije mogao da
podnese.
Klimnula je glavom. „Ne ujutru. Treba mi nerazblažena.”
Gledao ju je zainteresovano - a iskreno i radi zabave - kako ispija svoj
jutarnji napitak. Nije spustila šolju dok nije popila poslednji gutalj, a onda se
Grejem, koji je očigledno dobro znao njenu rutinu, stvorio odmah pored nje da
joj, bez pitanja, dopuni šolju.
Gospođica Everli definitivno nije ranoranilac, zaključio je Džek.
„Da li ste dugo ovde?”, upitala je kada je popila punu šolju čokolade.
„Ne.” Pogledao je u svoj tanjir koji je skoro bio prazan. „Naučio sam da
brzo jedem u vojsci.”
„Iz nužde, pretpostavljam”, rekla je i uzela je zalogaj rovitog jajeta.
Spustio je malo bradu da bi potvrdio njenu izjavu.
„Udovica će uskoro doći”, rekla je.
„Ah, hoćete da kažete da moramo da naučimo brzo da pričamo, ako želimo
da imamo bilo kakav prijatan razgovor pre udovičinog dolaska”, uzvratio je.
Usne su joj se trgle.

~ 89 ~
 Knjige.Club Books
„Nisam baš na to mislila, ali je...” Otpila je gutljaj čokolade, mada nije
sakrila osmeh. „...blizu.”
„Stvari koje moramo da naučimo da radimo na brzinu”, rekao je i uzdahnuo.
Podigla je pogled, a viljuška je ostala na pola puta do usta. Mali komad
jajeta je otpao i pao u tanjir. Obrazi su joj usplamteli od boje.
„Nisam to mislio”, rekao je, veoma zadovoljan smerom njenih misli. „Bože,
nikada to ne bih radio na brzinu.”
Usne su joj se razdvojile. Ne baš u o, ali ipak u prilično atraktivan ovalni
oblik.
„Osim, naravno, kada moramo”, dodao je, a oči su mu postale tople. „Kada
moramo da biramo brzinu ili apstinenciju...”
„Gospodine Odli!”
Zavalio se u stolici sa zadovoljstvom na licu. „Pitao sam se kada ćete me
prekoriti.”
„Nedovoljno brzo”, promrmljala je.
Uzeo je nož i viljušku i isekao parče slanine. Bilo je hrskavo, ružičasto i
dobro ispečeno. „I evo je, opet”, rekao je i ubacio zalogaj u usta. Zatim
je žvakao, progutao i onda dodao: „Moja nesposobnost da budem ozbiljan.”
„Ali vi ste tvrdili da to nije istina.” Nagnula se malo prema njemu - možda
samo pedalj, ali je pokret govorio - posmatram te.
Skoro je zadrhtao. Voleo je da ga ona posmatra.
„Rekli ste”, nastavila je, „da ste često ozbiljni i da je na meni da shvatim
kada.”
„To sam rekao?”, promrmljao je on.
„Nešto prilično slično tome.”
„Pa, dobro.” Nagnuo se preko stola bliže njoj i pogledom uhvatio njen,
zeleno na plavo. „Šta mislite? Da li sam sada ozbiljan?”
Na trenutak je pomislio da će mu odgovoriti, ali se ona naslonila u stolici i
sa malim nevinim osmehom mu rekla: „Stvarno ne bih mogla da kažem.”
„Razočarali ste me, gospođice Everli.”
Njen osmeh je postao spokojan i svoju pažnju je opet usmerila na hranu u
tanjiru. „Nikada ne bih mogla da donesem sud o temi koja je tako neprikladna za
moje uši.”
Džek se na to glasno nasmejao. „Imate tako prepreden smisao za humor,
gospođice Everli.”
Činilo se da joj je kompliment baš prijao, kao da je godinama čekala da joj
ga neko dâ. Ali pre nego što je uspela da nešto kaže (ako je stvarno to i
nameravala), trenutak je prekinut dolaskom udovice, koju su pratile dve
užurbane i nesrećne sluškinje.

~ 90 ~
 Knjige.Club Books
„Zašto se smeješ?”, zahtevala je udovica da zna.
„Ništa posebno”, odgovorio je Džek i odlučio da poštedi gospođicu Everli
zadatka da vodi razgovor. Posle pet godina u udovičinoj službi, jadna devojka je
zaslužila mali predah. „Samo uživam u očaravajućem društvu gospođice
Everli.”
Udovica ih je oboje oštro pogledala. „Moj tanjir”, naredila je.
Jedna od služavki je pojurila da joj donese, ali se zaustavila kada je udovica
rekla: „Gospođica Everli će se pobrinuti za tanjir.”
Grejs je ustala bez reči, a udovica se okrenula prema Džeku i rekla: „Ona je
jedina koja to radi kako treba.” Odmahnula je glavom i ispustila dah, jasno
žaleći za nivoom inteligencije koji se obično nalazi kod osoblja.
Džek nije ništa rekao, jer se setio omiljene izreke svoj tetke: Ako ne možeš
da kažeš nešto lepo, onda ne govori ništa.
Iako je bilo primamljivo da kaže nešto lepo o osoblju.
Grejs se vratila sa tanjirom u ruci, spustila ga ispred udovice i veštim
pokretima sve isekla po udovičinoj želji.
Džek je zainteresovano gledao ceo ritual. Tanjir je podeljen na šest jednakih
delova i svaki deo je imao drugačiju vrstu hrane, ali tako da se ne dodiruju, čak
se ni sos holandez nije razlio u drugi deo, već je ostao preliven samo preko jaja.
„To je remek-delo”, izjavio je, izvijajući se da bolje vidi. Pokušavao je da vidi
da li se i potpisala holandezom.
Grejs mu je uputila pogled, koji se lako mogao protumačiti.
„Da li je to sunčani sat?”, upitao je potpuno nevino.
„O čemu govoriš?”, gunđala je udovica dok je uzimala viljušku.
„Ne! Nemojte ga uništiti!”, povikao je koliko je mogao da ne bi pukao od
smeha.
Ali je ona ipak ubola parče dinstane jabuke.
„Kako ste mogli?”, žalosno je upitao Džek.
Grejs se okrenula ka prozoru, jer nije želela da gleda.
„Dođavola, o čemu pričaš?”, pitala je udovica. „Gospođice Everli, zašto
gledaš kroz prozor? O čemu on priča?”
Grejs se okrenula nazad ka stolu, a ruka joj je prekrivala usta. „Sigurna sam
da ne znam.”
Udovičine oči su zaškiljile. „Mislim da znaš.”
„Uveravam vas, ja nikad ne znam koje su mu namere.”
„Nikada?” upitao je Džek. „Kakav zaključak, a tek smo se sreli.”
„Izgleda kao da je mnogo”, rekla je Grejs.
„Zašto?”, razmišljao je. „Pitam se da li je ovo uvreda?”
„Ako je uvreda, a onda nema šta da se pita”, oštro je rekla udovica.
~ 91 ~
 Knjige.Club Books
Grejs se iznenađeno okrenula prema njoj. „To nije ono što ste rekli juče.”
„Šta je rekla juče?” upitao Odli.
„On je Kevendiš”, jednostavno je rekla udovica. A to je njoj bilo dovoljno
objašnjenje. Ali pošto je sumnjala u Grejsine deduktivne sposobnosti, dodatno je
objasnila, kao malom detetu: „Mi smo različiti.”
„Pravilo ne važi”, rekao je Odli i slegnuo ramenima. I čim je udovica
skrenula pogled, namignuo Grejs. „Šta je rekla juče?”, ponovo je pitao.
Grejs nije bila sigurna da može adekvatno da parafrazira, s obzirom da je
bilo u suprotnosti sa celokupnim njenim shvatanjem, ali nije mogla da isto
pitanje ignoriše dva puta, pa je rekla: „Postoji umetnost vređanja, ali ako može
da se neko uvredi, a da to ne shvati, onda je to još impresivnije.”
Grejs je pogledala u udovicu i čekala da vidi da li će je ispraviti. „Ne važi”,
lukavo je rekla udovica, „kada je neko predmet uvrede.”
„Zar to i dalje ne bi bila umetnost za drugu osobu?”, upitala je Grejs.
„Naravno da ne. I zašto bih uopšte marila i da jeste.” Udovica je prezirno
šmrcnula i vratila se svom doručku. „Ne volim ovakvu slaninu”, izjavila je.
„Da li su svi vaši razgovori ovakvi?”, upitao je Odli.
„Ne”, iskreno je odgovorila Grejs. „Bila su ovo posebna dva dana.”
Niko nije želeo da nešto doda, sigurno, jer su se svi složili oko toga. Ali je
Odli morao da prekine tišinu i obratio se udovici: „Meni je baš dobra ta slanina.”
Na to je udovica odgovorila: „Da li se Vindam vratio?”
„Ne verujem”, odgovorila je Grejs i pogledala u lakeja. „Grejeme?”
„Ne, gospođice, nije kod kuće.”
Udovica je stisnula usne u izraz iritiranog nezadovoljstva. „Veoma
bezobzirno od njega.”
„Još je rano”, rekla je Grejs.
„Nije nagovestio da će ostati celu noć.”
„Da li se od vojvode obično traži da dobije dozvolu od svoje babe?”,
promrmljao je Odli, naravno kako bi je još više iritirao.
Grejs ga je ljutito pogledala. Sigurno ovo nije zahtevalo odgovor. Zauzvrat
joj se nasmešio. Uživao je da je nervira. Bilo je potpuno jasno. U stvari, čovek
uživa da sve nervira.
Grejs se ponovo okrenula udovici. „Sigurna sam da će se uskoro vratiti.”
Udovičin izraz lica nije popuštao u svojoj iritaciji. „Nadala sam se da će biti
ovde, da možemo iskreno da razgovaramo, ali pretpostavljam da možemo da
nastavimo i bez njega.”
„Mislite da je to mudro?”, upitala je Grejs bez razmišljanja. Na takvu
drskost ju je udovica samo sumorno pogledala.

~ 92 ~
 Knjige.Club Books
Ali Grejs nije zažalila što je to rekla. Nije bilo ispravno donositi buduće
odluke bez Tomasovog prisustva.
„Lakeju!” dreknula je udovica. „Ostavite nas nasamo i zatvorite vrata.”
Kada su ostali sami, udovica se okrenula prema Odliju i objavila: „Dobro
sam razmislila o ovome.”
„Stvarno mislim da treba da sačekamo vojvodu”, prekinula ju je Grejs. U
glasu joj se čula panika, a ni sama nije znala zašto je toliko uznemirena. Možda
je razlog to što joj je Tomas učinio život podnošljivim u poslednjih pet godina.
Da nije bilo njega, zaboravila bi da se smeje.
Svideo joj se Odli. Iskreno, baš joj se svideo, ali nije mogla da dozvoli da
mu udovica, tokom doručka, preda nešto na šta je Tomas imao pravo od rođenja.
„Gospođice Everli...”, besno je počela udovica, očigledno sa namerom da joj
ukaže na njeno mesto.
„Slažem se sa gospođicom Everli”, glatko se ubacio Odli. „Trebalo bi da
sačekamo vojvodu.”
Ali udovica nikoga ne čeka.
A izraz njenog lica je jednim delom bio zastrašujuć, drugim delom prkosan,
kada je rekla: „Moramo da otputujemo za Irsku. I to sutra ako uspemo.”

~ 93 ~
 Knjige.Club Books

Deseto poglavlje

Džekov uobičajeni odgovor na neprijatne vesti bio je osmeh. A isto se

ponašao i kada bi čuo dobre vesti, što bi naravno i drugi uradili kada bi čuli lepu
vest. Bio je potreban talenat da se iskrive usne u osmeh, kada se naredi da se,
recimo, isprazni noćna kofa sa izmetom, ili da se rizikuje život šunjanjem iza
neprijateljskih linija kako bi se odredio broj trupa. Ali generalno mu je to
uspevalo. Izmet... bešumno kretanje među Francuzima... uvek je reagovao
suvoparnom pošalicom i lenjim osmehom.
Ovo nije bilo nešto što je morao da gaji. Jer babica koja ga je donela na svet,
klela se u sudnji dan, da je on jedina beba koju je videla da se smeje kada je
izašla iz stomaka.
Nije voleo konflikte. Mada ih je imao, ali je izabrane profesije - prvo vojska,
a onda plemeniti zločini - to učinilo nekako zanimljivim. S tim što pucanje u
nepoznatog Žabara i skidanje ogrlice sa vrata preuhranjenog aristokrate nije
smatrao konfliktom.
Konflikt je za Džeka morao biti ličan. Bila je to izdaja ljubavnika, uvreda
prijatelja. Bila su to dva brata koja su se borila za očevo odobrenje, siromašan
rođak koji mora da proguta svoj ponos. Uključivao je podsmeh ili reski glas,
koji je dovodio telo da se pita da li je nekog uvredilo.
Ili razočaralo drugog.
Otkrio je da, sa skoro sto posto uspeha, osmeh i vesela primedba mogu
ublažiti svaku situaciju. Ili da promene bilo koju temu. Što je značilo da je retko
morao da priča o stvarima koje nisu bile po njegovom izboru.
Ipak, ovoga puta, kada se suočio sa udovicom i njenom neočekivanom
(mada je trebao da to pretpostavi) izjavom, jedino što je mogao je da se zabulji u
nju i kaže: „Molim?”
„Moramo da idemo u Irsku”, ponovila je tonom uradi kako ti kažem, kojim
je pričala sigurno od rođenja. „Ne možemo da razrešimo ovu situaciju bez
posete mesta venčanja. Pretpostavljam da irske crkve vode evidenciju?”
Oh, bože, da li ona misli da su svi nepismeni? Džek je potisnuo nervozu u
stomaku i rekao prilično sigurno: „Naravno da vode.”
„Dobro”, rekla je udovica i nastavila da doručkuje i sređuje svoje misli.
„Naći ćemo onoga ko je vodio ceremoniju i evidenciju. To je jedino rešenje.”
Džek je primetio kako steže i širi prste ispod stola. Osetio je kao da će mu
krv poteći kroz kožu. „Zar ne biste radije poslali nekoga umesto vas?”, upitao je.

~ 94 ~
 Knjige.Club Books
Udovica ga je pogledala kao idiota. „Kome mogu da verujem o ovako
važnoj stvari? Ne, moram ja da idem. I naravno, ti i Vindam, jer pretpostavljam
da će želeti da vidi svaki dokaz koji pronađemo.”
Džek nikada ne bi dozvolio da takav komentar prođe bez njegove, krajnje
ironične, dosetke, ali trenutni Džek - onaj koji je očajnički pokušavao da nađe
način kako da tokom tog boravka ne sretne tetku, teču ili nekog od rođaka, samo
je grizao usne.
„Gospodine Odli?” tiho je rekla Grejs.
Nije je pogledao. Odbio je da je pogleda. Ona vidi sve na njegovom licu,
više nego što bi udovica ikada mogla.
„Naravno”, žustro je rekao. „Naravno da moramo da idemo.” Jer, stvarno,
šta bi drugo mogao da kaže? Žao mi je, ali ja ne mogu da idem u Irsku, zato što
sam ubio rođaka?
Džek se nije video sa porodicom već godinama, ali ovo nije bilo mesto za
takvu priču.
I da, znao je da nije povukao obarač, i da, znao je da nije naterao Artura da
krene u vojsku sa njim i da - ovo je bilo najgore od svega - znao je da ga tetka ne
bi nikada optužila za njegovu smrt.
Ali on je znao Artura, a još važnije, Artur je znao njega. Bolje od bilo koga.
Znao je svaku njegovu jaču stranu, ali je znao i svaku slabu i kada je Džek
prekinuo sa svojom katastrofalnom studentskom karijerom i otišao u vojsku,
Artur je odbio da mu dozvoli da ide sam.
I obojica su znali zašto.
„Možda je malo preambiciozno da se ide već sutra”, rekla je Grejs.
„Moraćete da obezbedite smeštaj i...”
„Ih!” bio je jedini udovičin odgovor. „Vindamov sekretar može to da sredi.
Vreme je da zaradi svoju platu. A ako ne može sutra, onda možemo prekosutra.”
„Da li želite da vas pratim na putu?”, tiho je upitala Grejs.
Džek se taman spremio da se ubaci u razgovor sa nego šta nego će ići, jer u
suprotnom, ja neću ići, ali je udovica oholo pogledala i odgovorila: „Naravno,
zar misliš da ću ići na ovakav put bez pomoćnice? Ne mogu da povedem
sobarice - tračevi, znate - tako da mi je potrebna pomoć oko oblačenja.”
„Znate da ja nisam tako dobra sa kosom”, naglasila je Grejs i na to se Džek
nasmejao. Bio je to samo mali prasak smeha, ali dovoljan da obe dame prekinu
razgovor i okrenu se ka njemu.
Oh, sjajno. Kako sada da ovo objasni? Ne brinite, samo sam se nasmejao
bizarnosti. Vama je problem kosa, a meni mrtvi brat.
„Da li te moja kosa zabavlja?”, oštro je upitala udovica.
I Džek, s obzirom da nije imao šta da izgubi, samo je slegnuo ramenima i
rekao: „Malo.”

~ 95 ~
 Knjige.Club Books
Udovica je ogorčeno huknula, a Grejs ga je hladno pogledala.
„Ženska kosa me je uvek zabavljala”, pojasnio je. „Toliko posla, a sve što
želimo je samo da je vidimo puštenu.”
Izgleda da su se obe dame malo opustile. Njegov komentar je bio rizičan, ali
je sprao uvredu. Udovica je još jednom razdraženo pogledala u njega, a zatim se
opet okrenula prema Grejs i nastavila pređašnji razgovor. „Možeš da provedeš
jutro sa Marijom”, komandovala je. „Ona će ti pokazati kako se to radi. Ne
može toliko da bude teško. Nađi neku služavku iz kuhinje i vežbaj na njoj. Biće
joj drago na datoj mogućnosti, sigurna sam u to.”
Grejs nimalo nije bila oduševljena, ali je klimnula glavom i promrmljala:
„Naravno.”
„Pobrini se da ne dođe do zastoja u kuhinji”, rekla je udovica, dovršavajući
poslednje parče dinstane jabuke. „Elegantna frizura je dovoljna kompenzacija.”
„Za šta?”, pitao je Džek.
Udovica se okrenula prema njemu, a nos joj je izgledao nekako šiljatiji nego
obično.
„Kompenzacija za šta?”, ponovio je, pošto mu je izgledalo kao da je
izopšten iz razgovora.
Udovica je još koji trenutak zurila u njega, ali je sigurno odlučila kako je
najbolje da ga ignoriše, i opet se obratila Grejs. „Možeš da počneš da pakuješ
moje stvari kada završiš sa Marijom. A posle toga, pobrini se da naše odsustvo
prati prigodna priča.” Mahnula je u vazduhu, kao da je to neka tričarija.
„Lovačka kuća u Škotskoj bi bila dobra. Ali preći ćemo granicu, moram da
razmislim, jer niko neće poverovati u tu priču.”
Grejs je ćutke klimnula glavom.
„Ipak, mora biti negde izvan utabanog puta”, nastavila je udovica, a
izgledala je kao da se divi sama sebi. „Poslednje što mi treba je da me neko od
prijatelja vidi.”
„Da li imate mnogo prijatelja?”, upitao je Džek, tonom tako ljubaznim, da bi
mogla ceo dan da se pita da li je hteo da je uvredi.
„Udovica je veoma cenjena”, brzo je rekla Grejs, savršena mala pomoćnica
kakva je bila.
Džek je odlučio da ne komentariše.
„Da li ste nekada bili u Irskoj?”, pitala je Grejs udovicu. Ali je Džek uhvatio
njen ljuti pogled koji mu je uputila, pre nego što se obratila udovici.
„Naravno da nisam.” Udovičino lice se steglo. „Zašto bih, u svom životu,
tako nešto učinila?”
„Kažu da ima umirujući efekat na narav ljudi”, rekao je Džek.
„Do sada”, uzvratila je udovica, „nisam to primetila.”
On se nasmejao. „Smatrate me nepristojnim?”
~ 96 ~
 Knjige.Club Books
„Smatram te drskim.”
Džek je uzdahnuo i okrenuo se prema Grejs. „A ja mislio da sam zaludni
unuk, koji ne može ništa loše da uradi.”
„Svako može da uradi nešto loše”, oštro je rekla udovica. „Pitanje je samo
koliko je to loše.”
„Ja bih pre smatrao”, tiho je rekao Džek, „da je mnogo važnije šta neko čini
da ispravi grešku.”
„Ili možda”, ljuto je odbrusila udovica, „šta da uradi da uopšte ne pogreši.”
Džek se zavalio, potpuno zainteresovan. „Šta je to moj otac uradio, da je
tako pogrešio?”
„Umro je”, rekla je, a glas joj je bio gorak i pun jeze.
„Sigurno ne možete da ga krivite za to”, promrmljao je Džek. „Iznenadna
oluja, brod koji propušta vodu...”
„Nije trebalo da toliko ostane u Irskoj”, prosiktala je udovica. „Nikada nije
trebalo ni da ode tamo. Bio je potreban ovde.”
„Vama”, tiho je rekao Džek.
Udovičino lice je izgubilo nešto od svoje uobičajene krutosti i na trenutak
mu se učinilo da su joj oči vlažne. Ali kakva god da je emocija obuzela, brzo ju
je potisnula, nabola parče slanine i zagrizla ga. „Bio je potreban ovde. Svima
nama.”
Grejs je odjednom ustala. „Vaša milosti, idem sada da nađem Mariju, ako
mogu?”
Džek je ustao za njom. Nije bilo šanse da ga ostavi ovde samog sa
udovicom. „Mislim da ste mi obećali razgledanje dvorca”, promrmljao je.
Grejs je prešla pogledom sa udovice na njega, pa ponovo na udovicu.
Udovica je, konačno, mahnula rukom i rekla: „Ah, povedi ga. I treba da vidi
nasleđe pre nego što odemo. Možeš da se vidiš sa Marijom posle. Ja ću da
ostanem i sačekam Vindama.”
Ali kada su stigli do vrata, čuli su da tiho govori: „Ako je to zaista njegovo
ime.”

***

Grejs je bila suviše ljuta da bi ljubazno čekala ispred vrata, i zato je već bila
na polovini hodnika kada je Odli sustigao.
„Da li je ovo tura ili trka?”, upitao je svojim prepoznatljivim osmehom. Ali
ovog puta nije delovao, već je, baš suprotno, izazvao gnev.
„Zašto ste je peckali?”, prasnula je. „Zašto bi se uopšte bavili takvim
stvarima?”

~ 97 ~
 Knjige.Club Books
„Mislite na komentar sa kosom?” upitao je sa jednim od onih nevinih
izgleda koji samo mogu da nerviraju.
„Sve”, vatreno je rekla. „Imali smo tako savršeno divan doručak, a onda
vi...”
„Možda ste vi imali savršeno divan doručak”, presekao ju je, a onda oštro
nastavio: „Ali ja sam imao razgovor sa meduzom.”
„Da, ali niste morali da pogoršavate situaciju tako što ćete je provocirati.”
„Pa, zar nije tupavo to ono što njegova svetost radi?”
Grejs je ljutito buljila u njega. „O čemu to govorite?”
„Izvinjavam se.” Slegnuo je ramenima. „Vojvoda. Nisam primetio da drži
jezik za zubima u njenom prisustvu, pa sam ga imitirao.”
„Gospodine Od...”
„Ah, pogrešio sam. On nije svetac, zar ne? Samo savršen.”
Nije mogla ništa osim da zuri u njega. Šta je to Tomas uradio da zasluži
toliki prezir? Po svim pravilima, Tomas bi trebao da bude loše raspoložen. I
verovatno jeste, ali je bar otišao da besni negde drugde.
„Njegova milost, tako je, zar ne?”, Odli je nastavio, a glas mu nije gubio
podsmeh. „Nisam toliko neobrazovan da ne znam tačnu formu obraćanja.”
„Nikada nisam rekla da jeste. Takođe, nije ni udovica.” Grejs je razdraženo
izdahnula. „Sada će joj biti teško ceo dan.”
„A inače ona nije teška?”
Zaboga, htela je da ga udari. Naravno da je udovica teška. On to zna.
„Biće još gora”, rekla je. „A ja ću biti ta koja mora da ispašta.”
„Onda se izvinjavam”, rekao je i skrušeno se naklonio.
Grejs se odjednom osetila neprijatno. Ne zato što je mislila da joj se ruga,
već zato što je bila sigurna da je ozbiljan. „Nije na vama da vodite računa o
mojoj situaciji ovde.”
„A Vindam?”
Grejs ga je gledala, nekako zarobljena direktnošću njegovog pogleda. „Ne”,
tiho je rekla. „Da, on vodi, ali ne...”
Ne, nije vodio računa. Tomas jeste pazio na nju, i više puta se založio za nju
kada je smatrao da se prema njoj postupa nepravedno, ali nije držao jezik za
zubima u raspravi sa svojom bakom da bi bio mir. A Grejs ni u snu ne bi to
tražila od njega. Ili mu prebacila što to ne radi.
On je bio vojvoda. Nije mogla sa njim da priča na taj način, bez obzira na
njihovo prijateljstvo.
Ali gospodin Odli je...

~ 98 ~
 Knjige.Club Books
Zatvorila je oči na trenutak i okrenula glavu, da joj ne vidi previranja na
licu. On je za sada samo gospodin Odli. A udovičin glas, tih i preteći, i dalje je
odzvanjao u njenim ušima...
Ako je to zaista njegovo ime.
Govorila je, naravno, o Tomasu. Ali rečeno je tačno. Ako Tomas nije
Vindam, onda je to Odli.
I ovaj čovek... čovek koji ju je dva puta poljubio i naveo je da sanja o
nečemu izvan zidina ovog dvorca... on će biti ovaj dvorac. Vojvodstvo nije bilo
samo nekoliko reči koje se dodaju na nečije ime. To je zemlja, to je novac, to je
istorija Engleske stavljena na ramena jednog čoveka.
Ako je nešto naučila za ovih pet godina u Belgrejvu, to je da je aristokratija
drugačija od ostatka čovečanstva. Istina je da su bili smrtnici, da su krvarili ili
plakali kao i svi drugi, ali su nosili nešto u sebi što ih je izdvajalo.
To ih nije učinilo boljim. Bez obzira na udovičina predavanja na tu temu,
Grejs nikada ne bi poverovala u to. Ali oni su bili drugačiji. A oblikovani su
poznavanjem njihove istorije i njihovih uloga.
Ako je rođenje Odlija legitimno, onda je on vojvoda od Vindama, a ona je
jedna usedelica koja sanja njegovo lice.
Grejs je duboko udahnula i izdahnula i kada su joj se nervi dovoljno smirili,
obratila mu se: „Gospodine Odli, koji deo dvorca biste voleli da vidite?”
Sigurno je shvatio da ovo nije momenat da nastavlja u svom maniru, pa je
veselo odgovorio: „Pa, čitav, naravno, ali pretpostavljam da to nije izvodljivo za
jedno jutro. Gde vi predlažete da krenemo?”
„Od galerije?” Prethodne noći je bio toliko zainteresovan za slike u njegovoj
sobi, da bi to bio logičan početak razgledanja.
„I da zagledam u prijateljska lica mojih pretpostavljenih predaka?” Nozdrve
su mu se raširile i na trenutak je izgledao kao da je progutao nešto neukusno.
„Mislim da ne. Imao sam dovoljno predaka za jedno jutro. Hvala puno.”
„Ovo su mrtvi preci”, promrmljala je Grejs, jedva verujući šta je rekla.
„Tako ih i više preferiram, ali ne ovog jutra.”
Pogledala je preko hodnika, gde je mogla da vidi kako sunčeva svetlost
probija kroz prozore. „Mogla bih da vam pokažem dvorište.”
„Nisam obučen za to.”
„Staklenu baštu?”
Kucnuo se po bradi. „Bojim se da me ne znima.”
Stisla je usne i sačekala trenutak, a onda rekla: „Da li imate na umu neku
prostoriju?”
„Mnoge”, odmah je odgovorio, „ali će to uništiti vašu reputaciju.”
„Gospodine Od...”

~ 99 ~
 Knjige.Club Books
„Džek”, podsetio ju je, i nekako je bilo manje prostora između njih dvoje.
„Prošle noći ste me zvali Džek.”
Grejs se nije pomerila, iako su je pete svrbele da počne da trči. Nije bio
dovoljno blizu da je poljubi, čak ni da je slučajno uhvati za ruku. Ali su njena
pluća odjednom ostala bez vazduha, a srce je počelo brže da kuca.
Mogla je da oseti kako joj je na vrh jezika da izgovori Džek. Ali nije mogla
da kaže. Ne u ovom momentu, kada joj je još uvek bila sveža slika o njemu kao
vojvodi. „Gospodine Odli”, rekla je, trudeći se da bude ozbiljna, što joj baš nije
pošlo za rukom.
„Slomljeno mi je srce”, rekao je tako opuštenim tonom da joj je povratio
ravnotežu. „Ali ću nastaviti, koliko god bolno bilo.”
„Da, baš izgledate očajni”, promrmljala je.
Podigao je jednu obrvu. „Da li je to bio tračak sarkazma?”
„Samo tračak.”
„Dobro, jer vas uveravam”, udario se šakom u srce, „umirem iznutra.”
Nasmejala se, mada je pokušala da to ne pokaže. Pitala se da li on shvata kakav
talenat ima, da svaki razgovor dovede do smeha. „Pođite sa mnom, gospodine
Odli”, rekla je i pokazala mu da je prati. „Pokazaću vam moju omiljenu sobu.”
„Ima li Kupidona?”
Trepnula je. „Molim?”
„Jutros me je napao Kupidon svojim strelicama”, rekao i slegnuo ramenima,
kao da se to dešava svakoga dana. „U delu sobe gde sam se presvlačio.”
I opet se nasmešila, ovog puta još više.
„Ah, zaboravila sam. Malo ih je previše, zar ne?”
„Osim za one koji vole anđelčiće i ljubavne strelice.”
Htela je da pukne od smeha, ali se suzdržala, pa je dodala: „Mislim da je taj
deo dekorisala prabaka sadašnjeg vojvode.”
„Da, pretpostavio sam da nije udovica”, veselo je rekao. „Ona ne izgleda
kao heruvim3 bilo koje vrste.”
Slika koja joj se stvorila u glavi na ove njegove reči navela je da se naglas
nasmeje.
„Konačno”, rekao je i na njen radoznao pogled dodao: „Mislio sam da ćete
se ranije zagrcnuti od smeha.”
„Izgleda da vam se vratilo dobro raspoloženje”, istakla je.
„To zahteva samo uklanjanje mog prisustva iz njenog prisustva.”
„Ali tek ste juče sreli udovicu. Sigurno ste pre imali neprijatnih momenata.”

3
Vrsta anđeoskih bića, prim. prev.

~ 100 ~
 Knjige.Club Books
Osmehnuo joj se širokim osmehom. „Srećan sam od rođenja.”
„Oh, ma dajte, gospodine Odli.”
„Nikad ne priznajem svoja loša raspoloženja.”
Podigla je obrve. „Onda ih samo doživljavate?”
Na to se nasmejao. „Da, naravno.”
Išli su prema zadnjem delu kuće, a Odli ju je pritiskao da mu oda gde idu.
„Neću vam reći”, rekla je Grejs, pokušavajući da ignoriše vrtoglavi osećaj
iščekivanja koji je prolazio kroz nju. „Rečima ne zvuči ništa posebno.”
„Samo još jedan salon, zar ne?”
Za neke druge, možda, ali za nju je bio čaroban.
„Koliko ih inače ima?”, upitao je.
Zastala je i pokušala da izbroji. „Nisam sigurna. Udovica je sklona da koristi
tri, pa retko idemo u druge.”
„Prašnjavi su i buđavi?”
Nasmejala se. „Očišćeni svakoga dana.”
„Naravno.” Pogledao je oko sebe, a ona je primetila koliko ga nije uplašila
veličina prostora, već ga je to sve zabavljalo.
Ne, nije ga zabavljalo. Više kao da ne veruje, kao da se još uvek pita da li bi
mogao ovo sve da razmeni i da ga kidnapuje neka druga udovica.
Možda neka sa manjim dvorcem.
„Dajem peni za vaše misli, gospođice Everli”, rekao je. „Mada, sigurno
vrede celu funtu.”
„Više od toga”, dobacila je preko ramena. Njegovo raspoloženje je bilo
zarazno i ona se osećala koketno. A to joj je bilo nepoznato. Nepoznato, a tako
lepo.
Podigao je ruke kao da se predaje. „Bojim se da je cena previsoka. Ja sam
samo osiromašeni razbojnik.”
Nakrivila je glavu. „Zar vas to ne bi učinilo neuspešnim razbojnikom?”
„U pravu ste”, priznao je, „ali je i neistinito u mom slučaju. Imao
sam najunosniju karijeru. Život lopova savršeno odgovara mojim talentima.”
„Vaši talenti su da uperite pištolj i skinete ogrlice sa ženskih vratova.”
„Ja šarmiram ogrlice da dođu kod mene.” Protresao je glavom i
glumio uvređenost. „Molim da napravite razliku.”
„Ma, dajte, molim vas.”
„Šarmirao sam vas.”
Bila je revoltirana. „Niste.”

~ 101 ~
 Knjige.Club Books
Ispružio je ruku i pre nego što je mogla da se odalji, uhvatio ju je za ruku i
primakao je do svojih usana. „Setite se one noći, gospođice Everli. Mesečina,
blagi povetarac.”
„Nije bilo povetarca.”
„Kvarite mi uspomenu”, procedio je kroz zube.
„Nije bilo povetarca”, ponovila je. „Romantizujete susret.”
„Možete li da me krivite zbog toga?” Poročno se nasmešio. „Nikada ne
znam ko će izaći iz kočija. Većinom se pojave piskavi, stari jazavci.”
Grejs je pomislila da ga upita, da li se jazavci odnosi na muškarce ili žene,
ali je odmah odustala, jer bi ga to još više ohrabrilo. Plus, još uvek joj je držao
ruku i palcem je milovao po dlanu, a znala je da joj takva vrsta intimnosti
ograničava talenat za duhovito prepucavanje.
„Kuda me to vodite, gospođice Everli?” Njegov glas je bio tek šum, koji je
nežno milovao njenu kožu.
Ponovo ju je ljubio, a njena ruka je drhtala od uzbuđenja.
„Odmah tu, iza ugla”, prošaputala je. Jer kao da je glas napustio. Sve što je
mogla bilo je da diše.
Tada se uspravio, ali joj nije puštao ruku. „Gospođice Everli, vodite me.
I vodila ga je, nežno ga vukući za sobom. Za sve ostale, to je bio samo
salon, dekorisan nijansama zlatne i krem boje, sa povremenim akcentom od
najbleđe zelene do zelene boje nane.
Vazduh je svetlucao ujutru, nekako zlatan na svetlosti i kada je prolazio kroz
prozore ovog neimenovanog salona, svet je bio blistav. Do sredine jutra to bi
bila samo skupo opremljena soba, ali sada, dok su napolju tiho cvrkutale ševe, to
je bila magija.
Ako to ne vidi...
Pa nije znala šta bi značilo ako to ne vidi. Ali bilo bi razočaravajuće. To je
bila mala stvar, beznačajna za druge, ali ne i za nju, a ipak... Želela je da on to
vidi. Jednostavnu magiju jutarnjeg svetla. Lepotu i gracioznost u jednoj
prostoriji u Belgrejvu, za koju je mogla skoro da zamisli da je njena.
„Evo nas”, rekla je, pomalo bez daha od iščekivanja. Vrata su bila otvorena,
i dok su se približavali, videla je svetlost kako koso pada i nežno se spušta na
glatku površinu poda. Imala je zlatkastu nijansu i mogla je da vidi svako zrno
prašine koje je lebdelo u vazduhu.
„Da li postoji privatan hor?”, zadirkivao ju je. „Fantastična menažerija?”
„Ništa tako obično”, odgovorila je. „Ali zatvorite oči i trebalo bi da ih sve
odjednom vidite.”
Uzeo je njene šake, i još uvek okrenut prema njoj, stavio ih preko svojih
očiju. To je još više približilo njemu, ruku ispruženih, sa korsetom njene haljine
na šapat od njegovog dobro skrojenog odela. Bilo bi tako lako da se nagne ka
~ 102 ~
 Knjige.Club Books
njemu i udahne ga. Mogla bi da pusti da joj ruke padnu i da zažmuri i nagne lice
ka njegovom. On bi je poljubio, a ona bi izgubila dah, volju i želju da u tom
trenutku bude samo ona.
Htela je da se stopi u njega. Želela je da bude deo njega. A najčudnije je
bilo, upravo tu i upravo tada, sa zlatnom svetlošću koja talasa oko njih, što je sve
izgledalo kao najprirodnija stvar na svetu.
Ali njegove oči su bile zatvorene, i za njega jedan deo magije je nedostajao.
A morao bi biti, jer da je osetio sve što lebdi oko nje, kroz nju, nikada ne bi
rekao, svojim šarmantnim glasom:
„Jesmo li stigli?”
„Skoro”, rekla je. Trebalo bi da je zahvalna što je prekinut taj trenutak.
Trebalo bi da joj je laknulo što nije uradila nešto zbog čega bi sigurno posle
zažalila.
Ali nije. Želela je da se kaje. Očajnički ga je želela. Želela je da uradi nešto
što je znala da ne bi trebalo i želela je da je, kada noću leži u krevetu, to sećanje
greje.
Ali nije bila dovoljno hrabra da pokrene sopstveni pad. Umesto toga, odvela
ga je do otvorenih vrata i tiho rekla: „Evo nas.”

~ 103 ~
 Knjige.Club Books

Jedanaesto poglavlje

Ono što je Džek video, oduzelo mu je dah.

„Niko ne dolazi ovde osim mene”, tiho je rekla Grejs. „Ne znam zašto.”
Svetlosni zraci su se talasali kroz vazduh i prelamali na neravnim staklima
starinskih prozora.
„Posebno zimi”, nastavila je, a glas joj je bio malo neodlučan, „to je magija,
ne mogu da opišem. Mislim da je sunce nekako niže i sa snegom...”
Bila je to svetlost. Morala je biti. Način na koji bi zadrhtala i pala na nju.
Srce mu se steglo. Kao da ga je neka pesnica udarila - ova potreba, ovaj
neodoljiv poriv... Nije mogao da priča. Nije mogao da izgovori, ali...
„Džek?” prošaputala je. I to je bilo dovoljno da mu prekine trans.
„Grejs.” Bila je to samo jedna reč, ali je bila blagoslov. Ovo je prevazišlo
želju, postala je potreba. Bila je neodrediva, neobjašnjiva, živa, pulsirajuća stvar
u njemu, koju je jedino ona mogla da ukroti. Kada je ne bi zagrlio, ili dodirnuo u
tom trenutku, nešto bi se u njemu ugasilo.
Čoveku, koji je život pokušao da tretira kao beskrajni niz ironija i pošalica,
ništa nije moglo biti strašnije.
Ispružio je ruku i grubo je privukao ka sebi. Nije bio delikatan, niti je bio
nežan. Nije mogao da bude. Nije mogao da izdrži, ne sada, kada mu je bila tako
očajnički potrebna.
„Grejs”, rekao je ponovo. Bilo je nemoguće da je poznaje samo jedan dan.
Ona je bila njegova milost, njegova Grejs, i kao da je oduvek bila tu sa njim,
čekajući ga da konačno otvori oči i pronađe je.
Šakama je obuhvatio njeno lice. Bila je neprocenjivo blago, a ipak nije
mogao da se natera da je dodirne sa poštovanjem koje zaslužuje. Umesto toga,
prsti su mu bili nespretni, telo grubo i nezgrapno. Njene oči - tako bistre, tako
plave - mislio je da bi mogao da se udavi u njima. Želeo je da se udavi u njima,
da se izgubi u njoj i nikada se ne vrati.
Usne su mu dodirnule njene i onda - to je bilo izvesno - bio je izgubljen. Za
njega ništa nije postojalo, osim ove žene, u ovom trenutku, a možda i u svim
trenucima koji će doći.
„Džek”, uzdahnula je. Bilo je to prvi put da ga celo jutro zove po imenu, a to
je poslalo talase strasti koji su pulsirali kroz njegovo ionako kruto telo.
„Grejs”, rekao je zauzvrat, jer se plašio da kaže bilo šta drugo. Plašio se da
će ga njegov vešt jezik prvi put u životu izneveriti, a njegove reči ispasti
~ 104 ~
 Knjige.Club Books
pogrešne. Rekao bi nešto, ali bi to moglo da bude premalo, ili bi moglo da bude
previše. A tada bi ona znala, ako već nekim čudom nije, da ga je začarala.
Strastveno ju je poljubio, sa svom vatrom u sebi. Ruke su mu skliznule niz
njena leđa, pamteći nežne nagibe njene kičme, a kada je stigao do kraja, nije
mogao da se suzdrži - čvršće ju je pritisnuo uz sebe. Bio je uzbuđen, ali i ranjen,
kao nikada pre, i sve što je mogao da smisli, ako je uopšte mogao da misli, jeste
da je još više približi ka sebi.
„Grejs”, ponovo je rekao, a jedna od njegovih ruku se pomerila do mesta
gde joj je haljina dodirivala kožu, tik uz njenu ključnu kost.
Trgla se na njegov dodir, a on je utihnuo, jedva u stanju da zamisli kako da
se od nje odvoji. Ali je njena ruka prekrila njegovu, a zatim je šapnula: „Bila
sam iznenađena.”
Tada je ponovo počeo da diše.
Prsti su mu se tresli, pratili su delikatnu ivicu njenog steznika. Činilo se da
joj puls poskoči na svaki njegov dodir, a nikada u životu nije bio toliko svestan
jednog jedinog zvuka - tihog šištanja vazduha koje dodiruje njene usne.
„Tako si lepa”, šapnuo je, a čudno je bilo to što nije ni gledao u njeno lice.
Bila je to samo bleda nijansa njene kože, meko i ružičasto rumenilo koje je
pratilo njegove prste.
Nežno i polako je spustio glavu i usnama dotakao udubljenje u dnu njenog
vrata. Grlila ga je, povremeno provlačeći prste kroz njegovu kosu. A onda je,
bez razmišljanja, uzeo u naručje i preneo preko sobe do široke sofe pored
prozora, okupane magičnom, sunčevom svetlošću koja ih je oboje zavela.
Na trenutak, klečeći pored nje, nije mogao ništa drugo, nego da je samo
gleda, i drhtavom rukom mazi po obrazu. Gledala ga je, a u njenim očima se
videla želja, iščekivanje, ali i da, malo nervoze.
Ali bilo je i poverenja. Želela ga je. Njega. Nikoga drugog. Nikada se pre
nije ljubila, bio je siguran u to. A mogla je. A u to je još više bio siguran. Žena
Grejsine lepote nije mogla da dostigne njene godine, a da nije odbijala mnoga
udvaranja.
Čekala je. Čekala je njega.
I dalje klečeći pored nje, nagnuo se da je poljubi, a ruka mu je klizila niz
njeno lice do njenog ramena, a onda do njenih usana. Njegova strast je postajala
sve veća, kao i njena; uzvraćala mu je poljupce sa žudnjom koja ga je ostavljala
bez daha. „Grejs, Grejs”, zastenjao je, a glas mu se gubio u toplini njenih usta.
Njegova ruka je pronašla rub njene haljine, a zatim skliznula ispod, hvatajući
vitki obim njenog skočnog zgloba. A onda je nastavila gore... gore... sve do
njenih kolena. I dalje. Sve dok nije mogao više da izdrži, već se i sam prebacio
na sofu i delimično je pokrio sopstvenim telom.

~ 105 ~
 Knjige.Club Books
Ljubio ju je po vratu i niže, sve dok mu usne nisu pronašle ono mesto na
ivici steznika gde su mu prsti doskora bili. Podigao se malo od nje, tek onoliko
da može da gurne prst ispod ruba steznika i oslobodi je njegove zarobljenosti.
Ali baš kada mu je ruka krenula ka odredištu, baš kada je imao jednu
veličanstvenu sekundu da oseti punoću njene kože, ona je povikala: „Ne, ne
mogu.”
Nespretnim pokretima ustala je na noge popravljajući haljinu. Ruke su joj se
tresle. Delovale su da su ispunjene nervozom, a kada ju je pogledao u oči,
izgledalo je kao da ga je nožem probola.
Nije to bila odbojnost. Nije bilo ni straha u njima. Ono što je video bila je
agonija.
„Grejs”, rekao je i krenuo prema njoj. „Šta nije u redu?”
„Žao mi je”, rekla je i odmakla se. „Nije trebalo. Ne sada. Ne dok...” Rukom
je poletela da pokrije usta.
„Ne dok...? Grejs? Ne dok, šta?”
„Žao mi je”, ponovo je rekla i time potvrdila da su ovo, po njegovom
uverenju, najgore reči na engleskom jeziku. Brzo se naklonila i dodala: „Moram
da idem.”
A onda je pobegla iz sobe i ostavila ga samog. Gledao je u prazna vrata čitav
minut, pokušavajući da shvati šta se desilo. I onda, kada je izašao iz salona i
zakoračio u hodnik, shvatio da nema pojma kako da se vrati u svoju sobu.

Grejs je jurila kroz Belgrejv, napola hodajući, napola trčeći... samo da stigne
do svoje sobe. Ako ju je posluga videla - a nije mogla da zamisli da nije - mora
da su se pitali u kakvu je nevolju upala.
Udovica je nije očekivala. Sigurno je mislila da Odliju pokazuje dvorac.
Imala je, znači, nekih sat vremena da se sredi, pre nego što se pojavi.
Dragi bože, šta je to uradila? Da se nije setila ko je ona, a ko je on, i šta on
može da postane, pustila bi ga da nastavi. Želela je to. Želela je takvim žarom,
da ju je to šokiralo. Kada ju je uzeo za ruku, kada ju je privukao sebi, probudio
je nešto u njoj.
Ne, bilo je to probuđeno još pre dve večeri. Kada je stajala na mesečini
ispred kočije, nešto se rodilo u njoj. I sada...
Sedela je na svom krevetu i želela je da se pokrije preko glave, ali umesto
toga je samo sedela i zurila u zid. Nije bilo povratka.
Uz nervozan dah, možda i uz mahniti smeh, pokrila je lice rukama. Da li je
mogla da izabere nekog manje prigodnog da se zaljubi? Nije da je to bilo merilo
njenih osećanja, pokušala je da se umiri, ali nije bila tolika budala da nije mogla
da prepozna svoje sklonosti. Ako je dozvolila sebi... ako je dozvolila njemu...
Zaljubila se.

~ 106 ~
 Knjige.Club Books
Nebesa.
Ili je bio razbojnik, tako da je bila predodređena da bude partnerka
odmetnika, ili je bio pravi vojvoda od Vindama, što je značilo...
Smejala se, jer ovo je zaista bilo smešno. Moralo je biti duhovito. Da nije
smešno, bilo bi tragično, što ona ne bi mogla sada da podnese.
Predivno. Možda se zaljubila u vojvodu od Vindama. Baš prikladno. Da
vidimo, na koliko načina je ovo katastrofa? Na primer, on je njen poslodavac,
poseduje kuću u kojoj živi, a njegov položaj je toliko iznad njenog da je skoro
nemerljivo.
A onda je tu i Amelija.
Ona i Tomas definitivno ne odgovaraju jedno drugom, ali je imala puno
pravo da očekuje da će postati vojvotkinja od Vindama posle venčanja. Grejs
nije mogla da zamisli kako bi to podmuklo izgledalo porodici Viloubi - njenim
dobrim prijateljicama - ako bi se videlo da se bacila na novog vojvodu.
Grejs je zažmurila i vrhovima prstiju dodirnula usne. Ako duboko diše,
možda će se opustiti. Još uvek je osećala njegovo prisustvo, njegov dodir,
toplinu njegove kože.
Bilo je grozno.
Bilo je predivno.
Bila je budala.
Legla je i ispustila dug, umoran izdah. Eto, a toliko je želela neku promenu,
nešto što će je izabaciti iz svakodnevne monotonije u društvu udovice. Život baš
zna da se naruga, zar ne? A ljubav...
Ljubav je najokrutnija šala od svih.

„Gospođice Everli, ledi Amelija je došla da vas vidi.”

Grejs se uspravila i besno počela da trepće. Sigurno je zaspala. Nije mogla
da se seti kada je poslednji put zaspala u podne. „Ledi Amelija?” ponovila je.
„Sa ledi Elizabetom?”
„Ne, gospođice”, obavestila je služavka. „Sama je.”
„Baš čudno.” Sela je i promrdala ruke i noge da se razbudi. „Molim vas,
recite joj da odmah dolazim.” Sačekala je da služavka ode, a onda je otišla do
svog ogledala da popravi kosu. Bila je gora nego što je očekivala, iako nije znala
da li je to zbog spavanja ili zbog Odlija.
Osetila je kako joj koža crveni na samu pomisao na njega. Skupila je
odlučnost, popravila frizuru i izašla iz sobe, koračajući što je brže mogla, kao da
brzina i uspravljena ramena mogu da drže podalje sve njene brige.
Bilo joj je čudno da Amelija dođe u Belgrejv bez sestre. Grejs nije znala da
li se to ikada pre desilo. Pitala se da joj nije bila prvobitna namera da se vidi sa
Tomasom, koji je, koliko ona zna, još uvek van kuće.
~ 107 ~
 Knjige.Club Books
Požurila je niz stepenice, a zatim skrenula ka salonu. Ali nije napravila ni
deset koraka, kada ju je neko zgrabio za ruku i povukao u sporednu sobu.
„Tomase!”, uzviknula je. To je bio on, umoran i sa gadnom modricom ispod
levog oka. Njegovo prisustvo je bio šok; nikada ga pre nije videla tako
izgužvanog. Košulja mu je bila izgužvana, nije imao kravatu, a kosa mu sigurno
nije bila po poslednjoj modi.
Nije uopšte ličila na frizuru.
A tu su bile i njegove oči, uokvirene crvenilom.
„Šta ti se desilo?”
Stavio je prst na njena usta i zatvorio vrata. „Da li si očekivala nekog
drugog?”, upitao je, a njeni obrazi su se zarumeneli. U stvari, kada je osetila
jaku mušku ruku koja je hvata i vuče, pomislila je da je Odli, koji pokušava da
joj ukrade još jedan poljubac.
Njeno rumenilo je postalo tamnije kada je shvatila da je razočarana što se
nije to desilo.
„Ne, naravno da ne”, brzo je odgovorila, iako je pretpostavljala da zna da ga
laže. Bacila je pogled po sobi da vidi da li su sami. „Šta nije u redu?”
„Morao sam da razgovaram sa tobom, pre nego se vidiš sa ledi Amelijom.”
„Oh, onda znaš da je ona ovde?”
„Pa, ja sam je doveo”, potvrdio je.
Oči su joj se raširile. To je bila vest. Pogledala je na sat, nije bilo još ni
podne. Kada je mogao da pokupi Ameliju? I gde? I zašto?
„To je duga priča”, rekao je, jasno da bi joj dao do znanja da ne postavlja
pitanja. „Ali dovoljno je recimo da će te ona obavestiti da si bila ovog jutra u
Stanfordu i da si je pozvala da dođe u Belgrejv.”
Podigla je obrve. Ako traži od nje da laže, onda je stvar veoma ozbiljna.
„Tomase, mnogi ljudi znaju da nisam bila u Stanfordu ovog jutra.”
„Da, ali to ne zna njena majka.”
Grejs nije bila sigurna da li treba da bude šokirana ili oduševljena. Da li je
kompromitovao Ameliju? Zašto bi inače morao da laže njenu majku? „Hm,
Tomase...” počela je, ali nije bila sigurna kako da nastavi. „Osećam da bih
morala da ti kažem, s obzirom na dosadašnja mnogobrojna odlaganja, mislim da
će ledi Kroulend biti oduševljena da zna...”
„Oh, za ime boga, nije ništa takvo”, promrmljao je. „Amelija mi je pomogla
da dođem kući, kada sam bio...” Pocrveneo je. Tomas je pocrveneo! „...slab.”
Grejs se ugrizla za usnu, da se ne bi nasmejala. „To je bilo baš milosrdno sa
njene strane”, rekla je nekako previše zvanično. Ali nije mogla da odoli.
Ljutito ju je pogledao, što je još više otežalo da izgleda ozbiljna. Pročistila je
grlo. „Da li si, hm, razmislio da se urediš?”

~ 108 ~
 Knjige.Club Books
„Ne”, odbrusio je, „radije uživam da izgledam kao aljkava budala.”
Grejs se trgla na to.
„Sada slušaj”, nastavio je. „Amelija će da ponovi ono što sam ti rekao, ali je
imperativ da joj ne kažeš za Odlija.”
„Nikada to ne bih uradila”, brzo je rekla Grejs. „To se mene ne tiče.”
„Dobro.”
„Ali ona će želeti da zna zašto si bio, ovaj...” Oh, bože, kako da to lepo
kaže?
„Ne znaš zašto”, odlučno je rekao. „Samo joj tako reci. Zašto bi ona
sumnjala da ti znaš nešto više?”
„Zato što zna da te smatram prijateljem”, rekla je Grejs. „Štaviše, ja živim
ovde, a posluga uvek sve zna. Ona zna to.”
„Ti nisi posluga”, promrmljao je.
„Jesam, i ti to znaš”, odgovorila je, gotovo zabavljena. „Jedina razlika je što
ja nosim bolju odeću i povremeno razgovaram sa gostima. Ali budi siguran,
upoznata sam dobro sa svim kućnim tračevima.”
Nekoliko trenutaka nije ništa rekao, samo je zurio u nju, kao da čeka da
kaže, šalim se!
Konačno je rekao: „Grejs, uradi to zbog mene, samo joj reci da ne znaš.”
Bilo je to prvi put da čuje da on za nešto moli, tako da ju je dezorijentisao, a
bilo joj je i veoma neprijatno. „Naravno”, brzo je rekla. „Imaš moju reč.”
Klimnuo je glavom. „Amelija te očekuje.”
„Da, da, naravno.” Požurila je ka vratima, ali kada se uhvatila za kvaku,
shvatila je da nije spremna još da ode. Okrenula se i pogledala ga u lice.
On nije bio sasvim svoj. Niko nije mogao da ga krivi zbog toga; bila su to
dva neviđena dana. Ali ipak ju je to zabrinulo.
„Hoćeš li biti dobro?”, upitala je.
I odmah je zažalila zbog toga. Njegovo lice se pomerilo, ili iskrivilo, ali nije
mogla da bude sigurna da li će da zaplače ili da se nasmeje. Ali je znala da ne
želi da bude svedok šta god da uradi.
„Ne, nemoj da mi odgovoriš”, promrmljala je i izletela iz sobe.

~ 109 ~
 Knjige.Club Books

Dvanaesto poglavlje

Džek je, na kraju, našao svoju spavaću sobu. Znao je da bi još uvek srećno
spavao da nije bio toliko odlučan da se pridruži Grejs na doručku, ali kada je
legao da dremne, nije mogao da zaspi.
To je bilo baš iritirajuće. Dugo je bio ponosan na sebe što može da zaspi
kada god poželi. Što je bilo dobro dok je bio u vojsci, jer niko nije uspevao da
održi pravilan san, ni u količini, ni u kvalitetu. Ali on je uspevao da dremne kad
god bi se ukazala prilika, dovoljno je bilo da se nasloni na drvo, zatvori oči i
zaspao bi za tri minuta, što bi uvek izazivalo ljubomoru kod ostalih vojnika.
Ali danas mu to nije pošlo za rukom, iako je umesto drveta imao najfiniji
dušek. Zatvorio je oči i udahnuo uobičajeno dugo i polako... i ništa.
Ništa, osim Grejs.
Voleo bi da je mogao da kaže da ga ona proganja, ali to bi bila laž. Nije ona
kriva što je on bio budala. A u stvari, nije baš da je bio toliko očajan za njom
(mada je bio, a to je, takođe, bilo baš neprijatno). Nije mogao da je izbaci iz
uma, jer nije želeo da prestane da misli na nju. Jer ako bi prestao da misli na nju,
počeo bi da misli na druge stvari. Na primer, mogućnost da postane vojvoda od
Vindama.
Mogućnost... Fuj. Znao je da je to istina. Njegovi roditelji su bili venčani.
Treba samo da pronađu parohijski registar.
Zatvorio je oči, pokušavajući da potisne ogroman osećaj straha koji ga je
obuzeo. Trebalo je da samo slaže i kaže da mu se roditelji nikada nisu venčali.
Ali, prokletstvo, nije znao za posledice kada im je to rekao. Niko mu nije rekao
da će biti krunisan u prokletog vojvodu. Sve što je znao, bilo je da je besan na
udovicu zbog kidnapovanja i na Vindama, što ga je gledao kao da je nešto što
treba gurnuti pod tepih.
A onda je Vindam rekao, onim njegovim izazivačkim i nadmenim glasom:
Ako su ti zaista roditelji bili venčani...
Odgovor mu je izleteo iz usta, pre nego što je razmislio o posledicama svog
postupka, samo da bi mu odbrusio. Ovi ljudi nisu bolji od njega i nemaju pravo
da vređaju njegove roditelje.
A sada je kasno. Čak i da je pokušao da laže i povuče svoje reči, udovica se
neće smiriti sve dok se ne dočepa registra svih venčanja u Irskoj.

~ 110 ~
 Knjige.Club Books
Želela je da on bude naslednik titule, to je bilo jasno. Bilo je teško da se
zamisli da ona brine za bilo koga drugog, osim za nju, ali je očigledno volela
svog srednjeg sina.
Njegovog oca.
Iako udovica nije pokazala nikakvu naročitu naklonost prema njemu - mada
ni on nije uložio neki napor da je zadobije - očigledno bi pre njega izabrala nego
drugog unuka. Džek nije imao pojma šta se desilo između udovice i sadašnjeg
vojvode, i da li se išta desilo. Ali među njima je bilo malo naklonosti.
Ustao je i prišao prozoru, jer je konačno priznao poraz i nemogućnost da
zaspi. Jutarnje sunce je bilo sjajno i daleko na nebu, a njega je obuzela potreba
da bude negde napolju, ili čak i izvan Belgrejva. Čudno je bilo to što je osetio
teskobu u tako ogromnoj kući. Ali jeste i hteo je da izađe.
Uzeo je svoj kaput, koji je bio tako zadovoljavajuće otrcan u odnosu na
Vindamovu finu odeću koju je tog jutra obukao. Skoro se ponadao da će naleteti
na udovicu, samo da bi ga videla tako prašnjavog i izlizanog.
Skoro, ali ne skroz.
Brzim i dugim koracima spustio se do glavnog hola. Koraci na mermeru su
mu bili iritirajuće bučni. Izgledalo je da u holu sve odzvanja. Bio je prevelik,
previše bezličan, takođe...
„Tomase?”
Zastao je. Bio je to mlađi, ženski glas, ali ne Grejsin.
„Da li je to... oh, izvinite.” Bila je to devojka plave kose, sa privlačnim
očima boje lešnika. Stajala je na vratima salona, u kome je on bio dan
ranije. Obrazi su joj bili divno ružičasti, sa malim pegama, koje je sigurno
mrzela (znao je da sve žene ne vole pege). Bilo je nešto izuzetno prijatno kod
nje. Da nije bio opsednut sa Grejs, flertovao bi sa njom.
„Izvinite što sam vas razočarao”, promrmljao je i nevaljalo se nasmešio.
Ovo nije bilo flertovanje. Ovako je razgovarao sa svim damama. Razlika je bila
u nameri.
„Ne”, brzo je rekla, „moja je greška, samo sam sedela ovde.” Pokazala je na
mesto gde je sedela. „Izgledali ste kao vojvoda kada ste prošli.”
Ovo mora da je verenica, zaključio je Džek. Kako zanimljivo. Bilo mu je
teško da shvati zašto Vindam oteže sa venčanjem. Naklonio joj se: „Kapetan
Džek Odli, na usluzi, gospođice.” Odavno se nije predstavio vojnim činom, ali
nekako je sada bilo prigodno.
Ljubazno se naklonila. „Ledi Amelija Viloubi.”
„Vindamova verenica.”
„Znate ga? Oh, pa naravno da ga poznajete. Vi ste ovde gost. Mora da ste
njegov partner za mačevanje.”

~ 111 ~
 Knjige.Club Books
„Rekao vam je za mene?” Dan je, svake sekunde, postajao zanimljiviji. „Ne
mnogo”, priznala je. Trepnula je i zagledala se u njegov obraz. Setio se da je još
uvek modar od prethodnog dana zbog svađe sa njenim verenikom.
„Ah, ovo”, promrmljao je. „Izgleda gore nego što jeste.”
Htela je da ga pita o tome. Video je to u njenim očima. Pitao se da li je
videla Vindamovo oko. To bi još više zapalilo njenu radoznalost.
„Ledi Amelija, recite mi”, nastavio je razgovor, „koje je boje danas?”
„Vaš obraz?”, iznenađeno je upitala.
„Da. Modrice počinju da izgledaju gore kako stare, da li ste to primetili?
Juče je bila prilično ljubičasta, gotovo kraljevski, sa primesama plave boje.
Nisam se skoro pogledao u ogledalo.” Okrenuo je glavu ka njoj da može bolje
da vidi. „Da li je i dalje tako atraktivna?”
Raširila je oči i na trenutak je izgledalo kao da ne zna šta da odgovori. Džek
je pomislio da nema iskustva u flertovanju. Sram bilo Vindama. Učinio joj je
medveđu uslugu.
„Ovaj, ne”, odgovorila je. „Ne bih mogla da je nazovem atraktivnom.”
Nasmejao se. „Ne koristite ružne reči, zar ne?”
„Nažalost, ovi plavi tonovi, na koje ste bili tako ponosni, sada su prešli u
zelenu boju.”
Nagnuo se ka njoj i toplo se osmehnuo. „Da se slaže sa mojim očima?”
„Ne”, rekla je, naizgled imuna na njegov šarm, „ne sa ljubičastom koja je
prekriva. Izgleda prilično grozno.”
„Ljubičasta pomešana sa zelenom izgleda...?”
„Užasno.”
Opet se nasmejao. „Tako ste šarmantni, ledi Amelija. Ali siguran sam da
vam to verenik stalno priča.”
Nije odgovorila. A nije ni mogla; ako bi rekla da, onda bi bila uobražena, a
ako bi rekla ne, onda bi to otkrilo Vindamov nemar. Ništa od toga jedna dama
ne bi trebalo da pokaže svetu.
„Da li ga čekate ovde?”, pitao je, misleći da je vreme da završi razgovor.
Ledi Amelija je šarmantna, i nije mogao da porekne određeni nivo zabave koji je
proizišao iz poznanstava sa njom, a bez Vindamovog znanja, ali je još uvek bio
povređen u sebi i želeo je da izađe što pre na čist vazduh.
„Ne, samo sam...” pročistila je grlo. „Ovde sam da vidim gospođicu Everli.”
Grejs?
A ko kaže da čovek ne može da dobije malo svežeg vazduha u salonu?
Samo je potrebno da otvori neki prozor.
„Da li ste upoznali gospođicu Everli?”
„Jesam. Divna je.”

~ 112 ~
 Knjige.Club Books
„Da.” Nastupila je pauza, dovoljna da se Džek začudi. „Ona je univerzalno
cenjena”, završila je ledi Amelija.
Džek je pomislio da pravi problem Vindamu, ali takođe i Grejs, što nije
želeo.
Tako da je upitao, kao da se dosađuje: „Da li ste vi i gospođica Everli
poznanice?”
„Da. Mislim ne. Više od toga. Poznajem Grejs od detinjstva. Ona se druži sa
mojom starijom sestrom.”
„Ali sigurno i sa vama.”
„Naravno, ali više sa mojom sestrom, jer su isto godište.”
„Ah, nevolje za mlađe sestre i braću.”
„Da li i vi delite takvo iskustvo?”
„Nikako”, rekao je sa osmehom. „Ja sam bio taj koji je ignorisao prilepke.”
To ga je podsetilo na provedeno vreme sa Odlijima. Edvard je bio samo šest
meseci mlađi, a Artur nekih osamanest meseci. Jadni Artur, koliko samo puta je
bio izostavljen iz raznih ludorija, a opet, što je interesantno, na kraju je sa
Arturom imao najjaču vezu. Artur je bio neobično pronicljiv, kao i on. Džek je
uvek dobro znao da pročita ljude, kao i Artur. Nekada mu je on bio sredstvo za
prikupljanje informacija. Ali dok su bili deca, on ga je smatrao dosadnim, malim
derištem. Tek na koledžu je shvatio da Artur primećuje sve, kao i on.
Iako to nikada nije rekao, Džek je znao da je Artur sve to video u njemu.
Ali nije želeo da bude previše emotivan. Ne sada, kada je u društvu jedne
šarmantne dame. Tako da je gurnuo ta divna sećanja na Artura i rekao: „Ja sam
bio najstariji. Slučajnost, pretpostavljam. Trebalo bi da budem veoma nesrećan
što nisam bio uvek glavni.”
Ledi Amelija se nasmejala na to. „Ja sam druga od nas petoro, pa mogu da
podelim vaša osećanja.”
„Pet! Sve devojčice?” nagađao je.
„Kako ste znali?”
„Nisam imao pojma”, iskreno je rekao, „osim što je to tako divna slika, da bi
bilo šteta da se ukalja nekim dečakom.”
„Da li ste uvek tako rečiti, kapetane Odli?”
Nasmešio joj se i odgovorio: „Samo kada to nisam.”
„Amelija!”
Oboje su se okrenuli, kada je Grejs ušla u salon.
„I gospodin Odli”, rekla je, iznenađena što ga vidi.
„Oh, žao mi je”, rekla je ledi Amelija i okrenula se ka njemu. „Mislila sam
da je kapetan Odli.”

~ 113 ~
 Knjige.Club Books
„I jeste”, slegnuo je ramenima. „Zavisi od mog raspoloženja.” Okrenuo sa
prema Grejs i naklonio. „Zaista mi je čast da vas ponovo vidim, gospođice
Everli.”
Zarumenela se. Pitao se da li je Amelija to primetila.
„Nisam znala da ste ovde”, rekla je Grejs posle naklona.
„Nije ni bilo razloga za to. Krenuo sam u okrepljujuću šetnju, kada me je
ledi Amelija presrela.”
„Mislila sam da je Vindam”, kazala je ledi Amelija. „Zar to nije najčudnija
stvar?”
„Zaista”, odgovorila je Grejs, a izgledala je kao da joj je neprijatno.
„Naravno, nisam obraćala mnogo pažnje”, nastavila je ledi Amelija, „što sve
objašnjava. Ugledala sam ga krajičkom oka, dok je prolazio ispred salona.”
Džek se okrenuo prema Grejs. „Ima smisla, zar ne?”
„Ima smisla”, ponovila je Grejs i pogledala preko ramena.
„Nekog očekujete, gospođice Everli?”, pitao je Džek.
„Ne, samo sam pomislila da bi njegova milost možda volela da nam se
pridruži. Pošto mu je verenica ovde.”
„Vratio se?”, promrmljao je Džek. „Nisam znao.”
„Tako mi je rečeno”, rekla je Grejs i on je bio siguran da laže, ali nije mogao
da zamisli zašto. „Nisam ga videla.”
„Auh”, rekao je Džek. „Bio je odsutan neko vreme.”
Grejs je progutala knedlu. „Mislim da bi trebalo da ga pozovem.”
„Ali tek ste stigli.”
„Ipak...”
„Možemo da ga pozovemo”, rekao je Džek, jer nije želeo da joj dozvoli da
se tako lako izvuče. Da ne pominjemo da se radovao da ga vojvoda vidi zajedno
sa obe dame. Otišao je i povukao kanap za zvono. „Eto”, rekao je. „Gotovo.”
Grejs se neprijatno nasmešila i sela na sofu. „Moram da sednem.”
„Pridružiću ti se”, žustro je rekla ledi Amelija. Požurila je za Grejs i sela
odmah do nje. Zajedno su ukočeno sedele u neprijatnoj tišini.
„Kakav privlačan prizor ste vas dve”, rekao je, jer stvarno, kako da ih ne
zadirkuje? „A ja, bez mojih boja.”
„Da li slikate, Odli?”, pitala je ledi Amelija.
„Ah, ne. Ali sam razmišljao da uzmem par časova. To je uzvišen hobi za
gospodu, da li se slažete?”
„Da, naravno.”
Grejs nije ništa rekla, ali ju je onda ledi Amelija ćušnula. „Gospodin Odli je
veliki ljubitelj umetnosti”, promrmljala je Grejs.

~ 114 ~
 Knjige.Club Books
„Onda mora da uživate u Belgrejvu”, rekla je ledi Amelija. Njeno lice je bila
savršena slika učtivog interesovanja. Pitao se koliko joj je bilo potrebno da
napravi taj izraz lica. Kao ćerka grofa, imala je veliki broj društvenih obaveza.
Smatrao je da izraz - miran i nepomičan, a opet prijateljski - prilično koristan.
„Radujem se obilasku kolekcija”, odgovorio je Džek. „Gospođica Everli je
pristala da mi ih pokaže.”
Ledi Amelija se okrenula ka Grejs što je više mogla, s obzirom da su bile
prilepljene jedna uz drugu. „Grejs, to je tako ljubazno od tebe.”
Grejs je ispustila neki zvuk, što je trebalo da bude odgovor. „Planiramo da
izbegavamo anđelčiće”, kazao je Džek.
„Anđelčiće?”, ponovila je ledi Amelija. A Grejs je pogledala u drugu stranu.
„Otkrio sam da mi nisu tako dragi.”
Ledi Amelija ga je posmatrala sa čudnom mešavinom neverice, ali i besa.
Džek je bacio pogled na Grejs da proceni njenu reakciju, a zatim je pažnju vratio
na ledi Ameliju. „Vidim da se ne slažete sa mnom, ledi Amelija.”
„Šta tu ima da vam se ne sviđaju anđelčići?”
Seo je na ivicu sofe prekoputa njih dve. „Ne smatrate ih opasnim?”
„Bucmaste male bebe?”
„Koje nose opasno oružje”, podsetio ju je.
„To nisu prave strele”
Pokušao je još jednom da uvuče Grejs u razgovor. „Šta vi mislite, gospođice
Everli?”
„Ne razmišljam često o njima”, kratko je odgovorila.
„A ipak, već smo dva puta razgovarali o njima, vi i ja.”
„Zato što ste ih vi spomenuli.”
Džek se okrenuo prema ledi Ameliji. „Deo u sobi gde se presvlačim je
preplavljen njima.”
Ledi Amelija se okrenula prema Grejs. „Ti si bila u njegovoj sobi?”
„Ne sa njim”, skoro je odbrusila Grejs. „Ali sam je svakako već
videla.” Džek se nasmejao u sebi, pitajući se zašto voli da pravi nevolje i šta to
govori o njemu.
„Izvinite”, promrmljala je Grejs, očigledno posramljena svojim ispadom.
„Gospodine Odli”, odlučno je rekla ledi Amelija i okrenula se prema njemu.
„Ledi Amelija.”
„Da li bi bilo nepristojno da gospođica Everli i ja napravimo krug po
salonu?”
„Naravno da ne”, rekao je, iako je video na njenom licu da ona to smatra
nepristojnim. Ali nije mu smetalo. Ako dame žele privatnost, on im neće
smetati. Osim toga, uživao je da gleda kako se Grejs kreće.
~ 115 ~
 Knjige.Club Books
„Hvala na razumevanju”, rekla je ledi Amelija i uhvatila pod ruku Grejs i
povukla je da ustanu sa sofe. „Osećam da bi mi prijalo da protegnem noge, ali
bojim se da bi vaš korak bio previše brz za jednu damu.”
Kako je sve to izgovorila, da se ne zagrcne nije znao. Ali samo se osmehnuo
i posmatrao ih kako ga ostavljaju i kreću se prema prozorima i van domašaja
njegovog sluha.

Trinaesto poglavlje

Grejs je pustila Ameliju da odredi tempo hoda, i čim su prešle na drugi kraj
salona, Amelija je počela da šapuće o događaju tog jutra, a zatim i da joj je
Tomas tražio da inu pomogne, a onda i nešto o njenoj majci.
Grejs je samo klimala glavom, a oči su joj neprestano gledale ka vratima.
Tomas bi trebalo da se pojavi svakog momenta, a ona nije znala šta da smisli
kako bi sprečila ovaj katastrofalan susret.
U međuvremenu, Amelija je nastavila da šapuće. Grejs je dovoljno bila
prisebna da čuje kraj rečenice, kada je Amelija rekla: „Nemoj da protivrečiš.”
„Naravno da neću”, brzo je rekla Grejs, jer ju je Amelija sigurno isto
zamolila što i Tomas, koji minut ranije. A ako to nije bilo isto, onda nije imala
pojma sa čim se složila, kada je dodala: „Imaš moju reč.”
U tom momentu, Grejs nije bila sigurna da joj je stalo do toga.
Nastavili su da šetaju po salonu, ali su ućutale kada su prošle pored Odlija,
koji im je klimnuo glavom i nasmešio se.
„Gospođice Everli”, provukao je. „Ledi Amelija.”
„Gospodine Odli”, uzvratila je Grejs, ali joj je glas bio dubok i neprijatan.
Amelija je ponovo počela da šapuće kada su se dovoljno udaljile od Odlija,
ali je tada Grejs čula korake u holu. Okrenula se da pogleda, ali je to bio samo
lakej koji je tuda prolazio, noseći kovčeg.
Grejs je progutala knedlu. Oh, nebesa, udovica je već počela da se pakuje za
put u Irsku, a Tomas još uvek ne zna za njene planove. Kako je mogla da
zaboravi da mu to kaže?
A onda je postala svesna Amelije, koju je uspela da zaboravi iako su išle
ruku podruku. „Izvini”, brzo je rekla, jer je pretpostavila da je njen red da priča.
„Da li si nešto rekla?”
Amelija je odmahnula glavom i rekla: „Ne.” Grejs je bila ubeđena da je ovo
laž, ali nije htela da se raspravlja.
A onda... još koraka u holu.
~ 116 ~
 Knjige.Club Books
„Izvini”, izustila je Grejs, jer više nije mogla da podnese neizvesnost.
Izvukla je ruku i otrčala ka vratima. Još nekoliko članova posluge je
tuda prolazilo, što je jasno pokazivalo pripreme za predstojeći put. Grejs
se vratila Ameliji i ponovo je uhvatila pod ruku. „To nije bio vojvoda.”
„Da li neko ide negde?” pitala je Amelija, pošto je videla da dva lakeja
prolaze pored vrata i nose kovčeg i kutiju za šešir.
„Ne”, rekla je Grejs. A mrzela je da laže i bila je loša u tome, pa je dodala:
„Pa, pretpostavljam da bi neko možda mogao da ide, ali ne znam ništa o tome.”
Što je bila još jedna laž. Divno. Pogledala je u Ameliju i pokušala je da se
veselo nasmeši.
„Grejs”, zabrinuto ju je pitala Amelija, „da li si dobro?”
„Oh, ne... Mislim da, dobro sam.” Opet je pokušala da bude vesela, ali je
sumnjala da je ovog puta bila još sumnjivija.
„Grejs”, šapnula je Amelija, a glas joj je poprimio novi, lukaviji ton, „da li si
zaljubljena u gospodina Odlija?”
„Ne!” Bože, to je bilo tako glasno. Grejs je pogledala u Odlija. Nije da je
baš želela, ali su baš tada napravili krug i bili su nasuprot njega. Iako mu je
glava bila sagnuta, ali je mogla da vidi da je zbunjeno gleda. Okrenula se prema
Ameliji i energično počela da šapuće: „Tek smo se upoznali. Juče. Ne,
prekjuče.” Oh, bila je šašava. Odmahnula je glavom i pogledala ispred sebe. „Ne
mogu da se setim.”
„U poslednje vreme, upoznaješ intrigantnu gospodu”, prokomentarisala je
Amelija.
Grejs se naglo okrenula ka njoj. „Šta god da pod time misliš.”
„Gospodin. Odli je...”, zadirkivala je Amelija, „italijanski razbojnik.”
„Amelija!”
„Ah, da, rekla si da je Škot. Ili Irac. Nisi bila sigurna.” Amelijine obrve su se
nabrale dok je razmišljala. „Odakle je gospodin Odli? I on ima neki akcenat.”
„Ne znam”, rekla je Grejs. Gde je više Tomas? Plašila se njegovog dolaska,
ali je iščekivanje bilo još gore.
A onda je Amelija - bože, zašto - povikala: „Gospodine Odli!”
Grejs se okrenula i pogledala u zid.
„Grejs i ja se pitamo, odakle ste?”, kazala je Amelija. „Vaš akcenat nam nije
baš poznat.”
„Irska, ledi Amelija, malo severnije od Dablina.”
„Irska!” uzviknula je Amelija. „Bože moj, baš ste daleko od kuće.” Završile
su kruženje po salonu, ali je Grejs ostala da stoji, dok je Amelija odmah sela. A
zatim je Grejs suptilno krenula ka vratima.
„Kako vam se sviđa Linkolnšir, gospodine Odli?”, čula je Amelijino pitanje.

~ 117 ~
 Knjige.Club Books
„Baš me je iznenadio.”
„Iznenadio?”
Grejs je provirila u hodnik, ali je napola slušala razgovor.
„Moja poseta ovde nije bila ono što sam očekivao”, rekao je Odli, a Grejs je
mogla da zamisli kako se nasmešio kada je to rekao.
„Stvarno?” odgovorila je Amelija. „A šta ste očekivali? Uveravam vas da
smo mi prilično civilizovani u ovom delu Engleske.”
„Jeste”, promrmljao je. „Više su u pitanju moje preferencije.”
„Zašto, gospodine Odli?”, pitala je Amelija. „Šta bi to značilo?”
Ako je i odgovorio, Grejs ga nije čula. Upravo je ugledala Tomasa kako
prolazi hodnikom, bio je sređen i ponovo izgledao kao vojvoda.
„Oh”, ispustila je uzdah. „Izvinite me.” Požurila je hodnikom i mahnito
mahnula Tomasu.
„Grejs, šta ovo znači? Rekli su mi da je Amelija došla da me vidi?” Požurio
je ka njoj, ali nije hteo da stane, već je očekivao da ga ona sledi.
„Tomase, sačekaj”, rekla mu je sa hitnošću u glasu, uhvatila ga za ruku i
zaustavila ga.
Okrenuo se prema njoj, izvijajući jednu obrvu u nadmen luk.
„To je gospodin Odli”, rekla je i povukla ga dalje od vrata. „On je u salonu.”
Tomas je bacio pogled u salon, pa u Grejs, očigledno ne shvatajući. „Sa
Amelijom”, propustila je kroz zube.
Svi tragovi njegove nepokolebljive spoljašnjosti su nestali.
„Šta, dođavola?”, opsovao je. Opet je brzo pogledao u salon. „Zašto?”
„Ne znam”, iziritirano je rekla Grejs. Kako bi ona znala zašto? „Bio je tamo
kada sam došla. Amelija je rekla da ga je videla kako prolazi pored vrata i
pomislila je da si ti.”
Telo mu je zadrhtalo. „Šta je rekao?”
„Ne znam. Nisam bila tamo. A onda nisam mogla da je ispitujem u
njegovom prisustvu.”
„Ne, naravno da nisi.”
Grejs je čekala šta će još da kaže. Izgledao je kao da ga boli glava. Pokušala
je da saopšti nimalo lepu vest, pa je rekla: „Sasvim sam sigurna da on nije
otkrio...”
Oh bože, kako to da kaže?
„...svoj identitet”, nekako je završila.
Tomas je tako ljutito pogledao.
„Tomase, nisam ja kriva”, uzvratila je.

~ 118 ~
 Knjige.Club Books
„Nisam ni rekao da jesi.” Glas mu je bio nadmen, ništa više nije rekao i
krenuli su ka salonu.

Od trenutka kada je Grejs izjurila iz sobe, ni Džek ni ledi Amelija nisu

prozborili ni reč. Izgledalo je kao da su se tako dogovorili; zavladala je tišina, a
oboje su se trudili da čuju šta se to priča u holu.
Džek je oduvek sebe smatrao dobrim prisluškivačem, ali sada nije uspeo da
uhvati ni slovo njihovog šaputanja. Ipak, imao je ideju o čemu su mogli da
pričaju. Grejs je upozorila Vindama da je zli Odli spustio kandže na ljupku i
nevinu ledi Ameliju. A onda bi Vindam opsovao - u sebi, naravno, jer nikada ne
bi sebi dozvolio da se tako ponaša pred damom - i zahtevao bi da zna šta su
pričali.
Cela stvar bi bila veoma zabavna, da nije bilo tog jutra. I poljupca.
Grejs.
Želeo ju je ponovo. Želeo je ženu koju je držao u naručju, a ne onu koja je
ukočeno šetala po salonu sa ledi Amelijom i gledala ga kao da će svakog
momenta da ukrade srebrnu kašiku.
Pretpostavljao je da je to zanimljivo. Bar na neki način. A morao je i da
čestita sebi. Šta god da je osećala prema njemu, to nije bila nezainteresovanost.
Što je i najokrutniji odgovor od svih.
Ali po prvi put je otkrio da njegov način osvajanja jedne dame nije za
igranje. Nije mario za uzbuđenje koje stvara potera, da se zabavljaš i budeš
jedan korak ispred, pa planiraš zavođenje, a onda to sprovedeš u delo.
Jednostavno je želeo nju.
Možda čak i zauvek.
Bacio je pogled na ledi Ameliju. Glava joj je bila nagnuta napred, malo
iskrivljena, kao da želi da joj uvo bude pod najboljim uglom.
„Nećete moći da ih čujete”, kazao je Džek.
Bilo je neprocenjivo kako ga je pogledala. I potpuno lažno.
„Oh, nemojte se pretvarati da niste pokušali”, prekorio ju je. „Ja definitvno
jesam.”
„Dobro.” Ledi Amelija je sačekala trenutak, a onda upitala: „Šta mislite, o
čemu pričaju?”
Ah, radoznalost će uvek pobediti. Slegnuo je ramenima, glumeći neznanje.
„Teško je reći. Nikada se ne bih usudio da razumem ženski um, ili um našeg
cenjenog domaćina.”
Okrenula se iznenađeno. „Ne volite vojvodu?”
„Nisam to rekao”, odgovorio je Džek. Ali oboje su znali da jeste.
„Koliko dugo ostajete u Belgrejvu?”, pitala je.

~ 119 ~
 Knjige.Club Books
Nasmešio se. „Želite da me se rešite, ledi Amelija?”
„Naravno da ne. Videla sam da posluga nosi kovčege. Pomislila sam da su
možda vaši.”
Borio se da mu izraz lica ostane nepromenjen. Nije znao zašto se čudi što je
stari namćor već počeo da se pakuje. „Pretpostavljam da oni pripadaju udovici.”
„Da li ona ide negde?”
Skoro se nasmejao njenom licu punom nade. „Irska”, rekao je odsutno, pre
nego što mu je palo na pamet da možda ova žena ne bi trebalo da zna za njihove
planove.
Ili je baš ona od svih kojoj bi trebalo reći. Svakako je zaslužila da zna. Što
se njega tiče, ona je svetica ako i dalje planira da se uda za Vindama. Nije
mogao da zamisli ništa manje neprijatno nego provesti život sa tako arogantnim
kompleksašem.
„Amelija.”
Vindam je stajao na vratima u svom vojvodskom sjaju.
„Vaša milosti”, odgovorila je.
„Kako je lepo videti vas”, kazao je Vindam kada im se pridružio. „Vidim da
ste upoznali našeg gosta.”
„Da”, rekla je ledi Amelija. „Gospodin Odli je veoma zabavan.”
„Veoma”, rekao je Vindam. Džek je pomislio da izgleda kao da se prejeo
rotkve.
Džek je oduvek mrzeo rotkve.
„Došla sam da vidim Grejs”, rekla je ledi Amelija.
„Da, naravno”, odgovorio je Vindam.
„Avaj”, ubacio se Džek, uživajući u ovom nespretnom razgovoru. „Ja sam je
prvi pronašao.”
Vindamov izraz je bio čist, ledeni prezir. Džek mu se nasmešio, uveren da
će ga to više iritirati nego da nešto kaže.
„U stvari, ja sam njega pronašla”, rekla je ledi Amelija. „Videla sam ga u
holu. Mislila sam da ste vi.”
„Zapanjujuće, zar ne?”, promrmljao je Džek. Okrenuo se prema ledi
Ameliji. „Nemamo ništa slično.”
„Ne”, oštro je rekao Vindam, „nemamo.”
„Šta vi mislite gospođice Everli?”, pitao je Džek, ustajući sa sofe. Činilo se
da ju je on jedini video kada je ušla u salon. „Da li vojvoda i ja delimo neke
osobine?”
Grejsina usta su bila otvorena čitavu sekundu, pre nego što je odgovorila.
„Bojim se da vas ne poznajem dovoljno dobro da bih bila dobar sudija.”

~ 120 ~
 Knjige.Club Books
„Lepo ste to rekli, gospođice Everli.” Naklonio joj se u znak komplimenta.
„Mogu li da zaključim da onda vojvodu dobro poznajete?”
„Radim za njegovu baku već pet godina. Za to vreme sam imala sreću da
naučim nešto o njegovom karakteru.”
„Ledi Amelija”, rekao je Vindam, očigledno želeći da prekine razgovor,
„mogu li da vas ispratim kući?”
„Naravno”, rekla je.
„Tako brzo?”, upitao je Džek, samo da bi izazvao nelagodu.
„Moja porodica me očekuje”, rekla je ledi Amelija, iako nije o tome ništa
govorila pre nego što je Vindam ponudio da je skloni.
„Onda ćemo odmah poći”, rekao je Vindam. Verenica ga je uhvatila za ruku
i ustala.
„Hm, vaša milosti!”
Džek se odmah okrenuo kada je čuo Grejsin glas. „Ako mogu da popričam
sa vama, pre nego što odete. Molim vas.”
Vindam se izvinio i otišao sa njom u hodnik. Iz salona su mogli da ih vide,
ali je bilo nemoguće da ih čuju.
„O čemu li oni razgovaraju?”, upitao je Džek.
„Nemam nikakvu ideju”, besno je odgovorila ledi Amelija.
„Ni ja”, rekao je glasom laganim i vedrim. Samo da bude kontrast. Život je
tada beskrajno zabavniji.
A onda su čuli: „Irska!”
To je bio Vindam, prilično glasan. Džek se nagnuo da bolje vidi, ali je
vojvoda uhvatio Grejs pod ruku i sklonio je iz vidokruga. Ali i od ušiju.
„Mi imamo naš odgovor”, izustio je Džek.
„Ne može da bude uznemiren što mu baka napušta zemlju”, rekla je ledi
Amelija. „Mislim da je možda planirao proslavu.”
„Pre mislim da ga gospođica Everli obavestila da baka namerava da i njega
vodi.”
„U Irsku?” Amelija je odmahnula glavom. „Oh, mora da grešite.”
Slegnuo je ramenima, glumeći ravnodušnost. „Možda. Ja sam ionako ovde
pridošlica.”
A onda je Amelija započela pravi govor: „Osim činjenice da ne mogu da
shvatim zašto bi udovica putovala u Irsku, mada bih ja volela da vidim vašu
divnu zemlju, ali udovica je sa omalovažavanjem pričala o severnoj Engleskoj,
Škotskoj...” Zastala je da udahne. „Mislim da ni Irska nije daleko od toga.”
Klimnuo je glavom, jer je smatrao da tako treba.
„Ali zaista, nema razloga da očekuje od njegove milosti da je prati. Oni ne
mare jedno za drugo.”
~ 121 ~
 Knjige.Club Books
„Kako ste to lepo rekli, ledi Amelija”, prokomentarisao je Džek. „A da li iko
mari za njih dvoje?”
Razrogačila je oči od šoka, pa mu je palo na pamet da je trebalo da uvredu
uputi samo udovici, ali se Vindam u tom trenutku vratio u salon, sav ljut i
arogantan.
„Amelija”, žustro je rekao, „žao mi je, ali neću moći da vas ispratim do
kuće. Izvinjavam se.”
„Naravno”, rekla je, kao da je mogla nešto drugo da odgovori.
„Imaćete svu udobnost povratka kući. Možda biste želeli da izaberete knjige
iz biblioteke?”
„Možete li da čitate u kočiji?”, upitao je Džek.
„A vi ne možete?”, uzvratila je.
„Mogu”, ponosno je rekao. „U kočiji mogu da radim mnogo štošta. Kao i sa
kočijom”, dodao je i nasmešio se Grejs, koja je stajala na vratima.
Vindam ga je ljutito pogledao, a onda je zgrabio verenicu za ruku i podigao
je sa sofe.
„Drago mi je da sam vas upoznala, gospodine Odli”, rekla je ledi Amelija.
„Da”, lagano je uzvratio, „ali ipak odlazite.”
„Amelija”, rekao je vojvoda, ovog puta još strože nego pre, i izveo je iz
salona.
Džek ih je pratio do vrata, tražeći Grejs, ali nje nije bilo. Ali možda je tako
najbolje.
Pogledao je kroz prozor. Nebo se naoblačilo i očekivala se kiša.
Vreme je za šetnju, odlučio je. Kiša će biti hladna. I mokra. A to mu je baš
trebalo.

~ 122 ~
 Knjige.Club Books

Četrnaesto poglavlje

Posle pet godina u Belgrejvu, Grejs se možda još uvek nije navikla, ali je
bila svesna šta znači prestiž i velika količina novca. I pored toga, bila je
zadivljena kako su se brzo odvijali planovi za jedno takvo putovanje. U roku od
tri dana je rezervisan privatan brod da ih preveze od Liverpula do Dablina i da ih
tamo sačeka - očigledno koliko god bilo potrebno - dok ne budu spremni da se
vrate za Englesku.
Jedan od Tomasovih pomoćnika je poslat u Irsku da organizuje njihov
boravak. Grejs je mogla samo da se sažali na jadnog čoveka koji je morao
da sluša, a onda dva puta da ponovi, ogromna i detaljna udovičina uputstva. Ona
je navikla na udovicu i način njenog ophođenja, ali ovaj čovek, koji je radio za
daleko razumnijeg poslodavca, izgledao je kao da će svakog trenutka da počne
da plače.
Samo najbolje gostionice mogu da posluže za ovu putujuću zabavu, a
naravno, očekuju se i najfinije sobe u svakoj od njih.
Ako su najbolje sobe već rezervisane, gostioničari moraju da nađu drugi
smeštaj za te goste. Udovica je rekla Grejs da zato uvek voli da pošalje nekog da
sve sredi pre njenog dolaska. Ipak je to bilo ljubazno sa njene strane, da upozori
gostioničare da nađu drugi smeštaj za svoje druge goste.
Grejs je smatrala da nije ljubazno da neko bude izbačen, jer mu je jedini
zločin taj što je rezervisao sobu pre udovice, ali jedino što je mogla je da se
saosećajno osmehne ovom jadnom čoveku. Udovica nije želela da menja svoje
navike, a osim toga, već je izdavala sledeća uputstva, koja su se odnosila na
higijenu, hranu i željenu veličinu peškira. Grejs je provodila ove dane u žurbi
oko pripreme za putovanje i prenoseći važne odluke, pošto je izgledalo da su
ostala tri saputnika rešila da izbegavaju jedni druge. Udovica je bila nabusita i
neprijatna kao i uvek, ali je sada postojao i momenat vrtoglavice koja ju je
zabrinula. Udovica je bila uzbuđena zbog predstojećeg putovanja, a ona se ni
zbog čega nije uzbuđivala. Bar Grejs tome nikada nije bila svedok.
Bilo je čudno, jer se činilo da udovica baš ne voli Odlija, a bilo je jasno da
ga uopšte ne poštuje. A što se tiče Odlija, vračao je istom merom. Bilo je u tome
sličan sa Tomasom. Grejs se činilo da bi oni ubrzo postali prijatelji da se nisu
sreli pod tako napetim okolnostima.
Ali dok je Tomasov odnos sa udovicom bio iskren i direktan, Odlijev je više
bio lukav. Provocirao ju je kada je bio u njenom društvu i bio je spreman na

~ 123 ~
 Knjige.Club Books
suptilne komentare, za koje je Grejs bila sigurna šta znače tek kada bi joj se
nasmešio.
Uvek je tu bio tajni osmeh. I to uvek za nju.
Čak i sada, kada razmišlja o tome, uhvatila je sebe kako se grli, kao da ga
čvrsto drži uz svoje srce. Kada joj se osmehne, oseti ga - kao da je više od
nečega što se vidi. Osmeh sleti na nju kao poljubac i njeno telo odgovori
leptirićima u stomaku i dobije ružičastu boju na obrazima. Uspevala je da održi
prisebnost, jer je bila obučena za to, a čak je uspevala da na svoj način odgovori
- malim osmehom u uglu usana i načinom na koji ga gleda. Znala je da on to sve
vidi. Voleo je da izigrava glupana, ali je imao najoštrije oko za posmatranje koje
je ikada videla.
I pored svega, udovica je gurala napred, odlučna da otme titulu Tomasu i da
je dâ Odliju. Kada god je pričala o predstojećem putu, nije govorila ako budu
našli dokaz, već kada ga budu našli. Čak je počela da planira i kako će ovu vest
saopštiti javnosti.
Grejs je primetila da ona nije bila tako diskretna u vezi ovoga. Šta je beše
udovica rekla u društvu Tomasa? Nešto da mora ponovo da ispiše beskrajne
ugovore koji se odnose na pravog vojvodu. Čak ga je pitala da li je nešto
potpisivao dok je bio vojvoda.
Grejs je zaključila da je Tomas majstor obuzdavanja što je nije ubio na licu
mesta. Umesto toga, samo je rekao: „Ako se bilo šta dogodi, teško da će to biti
moj problem.” A onda joj se podrugljivo naklonio i izašao iz sobe.
Grejs nije bila sigurna zašto se toliko iznenadila što udovica ne vodi računa
šta priča pred Tomasom. Kao da je ikada i vodila računa o tuđim osećanjima.
Ali ipak su ovo bile vanredne okolnosti. Sigurno je čak i Augusta Kevendiš
mogla da uvidi koliko je bolno da stoji pred Tomasom i priča kako planira da se
suoči sa njegovim javnim poniženjem.
A što se tiče Tomasa - on nije bio pri sebi. Previše je pio, a kada nije bio
zatvoren u svojoj radnoj sobi, šetao je po kući kao nervozan lav. Grejs je
pokušavala da ga izbegne, delom zbog njegovog raspoloženja, ali mnogo više
jer se osećala krivom zbog svega, tako nesavesnom i nelojalnom, što joj se
toliko sviđa Odli.
Što nas dovodi do njega. Gospodin Odli. Provodila je previše vremena sa
njim. Znala je to, ali nije mogla da odoli. A i nije bila njena greška. Udovica ju
je stalno slala da završi neke poslove, a oni su je vodili ka njemu.
Liverpul ili Holihed - iz koje je luke bilo bolje da se krene? Sigurno je Džek
(udovica je i dalje odbijala da ga zove Odli, a on ne bi odgovarao na Kevendiš)
to znao.
Šta mogu da očekuju u vezi vremena? Pronađite Džeka i pitajte ga za
mišljenje.

~ 124 ~
 Knjige.Club Books
Da li se u Irskoj može popiti pristojan čaj? A kada se napusti Dablin? Onda
bi Grejs izvestila kako je rekao da, i za ime boga (prećutala je psovke), opet bi
bila poslata nazad kod njega da utvrdi da li on uopšte zna kako se priprema
dobar čaj.
Bilo joj je skoro neprijatno da ga ovo pita. Trebalo bi da bude, ali bi oni
odmah počeli da se smeju samo kada bi ugledali jedno drugo. Sada je tako bilo
sve vreme. On bi se nasmejao. A onda bi se ona nasmejala. I podsetila se koliko
se više dopada samoj sebi kada ima razloga da se smeje.
Upravo joj je udovica naložila da ga nađe da popuni obračun puta po Irskoj,
što je Grejs smatrala čudnim, jer je mislila da je udovica to već uradila. Ali nije
nameravala da se žali, s obzirom da joj je povereni zadatak omogućavao da se
udalji od nje i približi Džeku.
Džek, šaputala je u sebi.
Bio je Džek. Baš mu je odgovaralo ime, tako poletno i bezbrižno. Džon je
bilo previše ozbiljno, a gospodin Odli previše formalno. Želela je da bude Džek,
iako nije dozvoljavala sebi da ga tako pozove naglas, ne od njihovog poljupca.
Zadirkivao ju je zbog toga - uvek ju je zadirkivao oko toga. Podsticao ju je i
mamio i govorio da mora da ga zove po imenu ili neće odgovoriti, ali je ona
ostajala nepokolebljiva. Plašila se da ako jednom sebi to dozvoli, neće moći više
da prestane. A bila je tako opasno blizu da izgubi srce zauvek.
A to je moglo da se dogodi. I dogodilo bi se, ako bi ona to dopustila.
Trebalo je samo da dopusti. Mogla je da zatvori oči i zamisli budućnost... sa
njim, sa decom, sa smehom.
Ali ne ovde. Ne u Belgrejvu, sa njim kao vojvodom.
Želela je da se vrati nazad u Silsbi. Ne zbog kuće, koja nije više bila njena,
nego zbog svojih osećanja. Toplina doma, mala bašta iza kuhinje, dnevna soba.
Večeri u dnevnoj sobi, ali ništa što bi se opisalo bojom ili tkaninom ili dekorom
unutar prostorije. Samo je htela da čita pored vatre, sa svojim mužem, i da se
zadirkuju i smeju.
To je ono što je želela, a kada je imala hrabrosti da to sebi dozvoli, znala je
da to želi sa njim.
Ali nije uvek bila iskrena prema sebi. Šta je bila poenta? On nije znao ko je;
kako je ona mogla da zna šta da sanja?
Štitila je sebe, držeći srce u oklopu, sve dok ne dobije odgovor. Jer ako je on
vojvoda od Vindama, onda je ona budala.

***

Koliko god da je Belgrejv bio udoban dom, Džek je više voleo da provodi
vreme napolju. A sada kada je njegov konj bio prebačen u štalu Vindamovih

~ 125 ~
 Knjige.Club Books
(gde se sigurno valjao od radosti zbog stalnih šargarepa i toplog smeštaja), išao
je na jahanje svakog jutra. Nije se ovo previše razlikovalo od njegove pređašnje
rutine; Džek bi se obično našao na konju kasno ujutru. Razlika je bila da je pre
odlazio negde, ili povremeno, bežao odnekud. Sada je ovo bio sport, fizička
aktivnost. Čudno, živeo je kao gospodin. Fizička aktivnost se postizala
organizovanim ponašanjem, a ne, kao ostatak društva, kroz pošten rad svakoga
dana.
Ili nepošten, što se često dešavalo.
Vratio se kući - bilo je teško da ga zove dvorac, iako je to bio. Dok se
penjao stepenicama, uhvatio je sebe kako svuda gleda, jer se nadao da će videti
Grejs, mada je bilo malo verovatno da je ona negde napolju. Uvek se nadao da
će je videti, bez obzira gde je bio. Samo pogled na nju učinio bi da ga nešto
zagolica u grudima. Ona ga često ne bi ni videla, ali on nije mario zbog toga.
Više je uživao da on nju gleda kako obavlja svoje obaveze. Ali ako bi dovoljno
dugo zurio u nju - a uvek je to radio, jer nije ništa bilo dovoljno bitno da pomeri
svoj pogled - ona bi osetila da je gleda. Na kraju bi, čak i ako bi bio negde
zaklonjen u senci, osetila njegovo prisustvo i okrenula bi se.
Tada bi uvek pokušavao da glumi zavodnika, da je gleda sa tinjajućim
intenzitetom, da vidi da li će se istopiti od želje za njim.
Ali to nikada nije uspevao. Sve što je mogao da uradi kada bi ga pogledala,
bilo je da se nasmeje kao svaka zaljubljena budala. Bio bi zgrožen sobom, ali bi
onda i ona uzvratila osmeh, koji nikada nije izneverio golicanje u grudima, koje
bi prešlo u osećaj bezbrižnosti i lakoće.
Otvorio je ulazna vrata i zastao na trenutak. Trebalo mu je nekoliko sekundi
da se navikne da nije više na vetru. I zaista, njegovo telo se malo streslo, kao da
želi da odbaci studen. Ovo mu je takođe dalo vremena da baci pogled po holu, i
da bude nagrađen za svoju upornost.
„Gospođice Everli!”, povikao je, pošto je bila na drugom kraju hodnika,
verovatno da završi neki od udovičinih smešnih zahteva.
„Gospodine Odli”, rekla je, smejući se dok je išla ka njemu.
Skinuo je kaput i dao ga lakeju, čudeći se kako se posluga uvek odnekud
pojavi baš kada treba.
Neko ih je baš dobro obučio. Zbog svojih vojničkih dana, znao je to da ceni.
Grejs je stigla do njega pre nego što je skinuo rukavice. „Jeste li bili na
jahanju?”, upitala je.
„Oh, da. Dan je savršen za to.”
„Čak i uz ovoliki vetar?”
„Najbolje je sa vetrom.”
„Znači ponovo ste se ujedinili sa svojim konjem?”
„Oh, da. Lusi i ja smo dobar tim.”

~ 126 ~
 Knjige.Club Books
„Jašete kobilu?”
„Kastriranog konja.”
Trepnula je od radoznalosti, ali ne i od iznenađenja. „Dali ste mu ime Lusi?”
Pomalo dramatično je slegnuo ramenima. „To je jedna od onih priča koje
gube smisao u prepričavanju.” U stvari, to je uključivalo piće, tri odvojene
opklade i nešto čime se nije ponosio.
„Nisam baš neki jahač”, rekla je. Nije to bilo izvinjenje, više kao činjenica.
„Po izboru ili okolnostima?”
„Pomalo i jednog i drugog”, odgovorila je, a izgledala je malo radoznalo,
kao da nikada nije pomislila da treba da se zapita u vezi toga.
„Moraćete da mi se pridružite jednom.”
Žalosno se osmehnula. „Mislim da će to teško biti deo mojih obaveza prema
udovici.”
Džek je isto sumnjao u to. Ostao je sumnjičav o motivima udovice koji se
odnose na Grejs; činilo se da Grejs gura ka njemu u svakoj prilici, kao da mu je
neki komad zrelog voća visio ispred nosa i mamio ga da se zadrži na tom mestu.
Smatrao je da je sve to šokantno, ali nije nameravao da sebi uskrati zadovoljstvo
u Grejsinom društvu samo da bi se inatio starom namćoru.
„Ah”, rekao je, „svi najbolji jahači su postali tako što su išli na jahanje sa
svojim gostima.”
„Oh”, sumnjivo je rekla. „Stvarno?”
„Pa, bar je tako u mojoj mašti.”
Grejs je odmahnula glavom, ne pokušavajući da sakrije osmeh. „Gospodine
Odli...”
Ali on je gledao u stranu i prikrivao osmeh. „Mislim da smo sami”, šapnuo
je.
Grejs se nagnula ka njemu i lukavo upitala: „Što znači...?”
„Možeš me zvati Džek.”
Pretvarala se da razmatra. „Ne, ne mislim tako.”
„Neću nikom reći.”
„Mmm...” Nabrala je nos. „Ne.”
„Jednom si to već uradila.”
Stisnula je usne, potiskujući da ne pukne od smeha. „To je bila greška.”
„Zaista.”
Grejs se trgla i okrenula. Bio je to Tomas.
„Dođavola, odakle se ovaj stvorio?”, promrmljao je Odli.

~ 127 ~
 Knjige.Club Books
Iz malog salona, pomislila je Grejs. Ulaz je bio odmah iza njih. Tomas je
često tamo znao da ode da čita ili da priprema dokumentaciju. Govorio je da
tamo voli popodnevno svetlo.
Ali nije bilo popodne. A i mirisao je na konjak.
„Prijatan razgovor”, procedio je Tomas. „Pretpostavljam, jedan od mnogih.”
„Jesi li prisluškivao?”, blago je upitao Odli. „Sramota.”
„Vaša milosti”, počela je Grejs. „Ja...”
„Ja sam Tomas”, podrugljivo ju je presekao. „Ili se ne sećaš? Više puta si
me tako zvala.”
Grejs je osetila kako joj obrazi gore. Nije bila sigurna koliko je Tomas od
njihovog razgovora čuo. Očigledno, veći deo.
„Tako znači”, rekao je Odli. „U tom slučaju, insistiram da me zovete Džek.”
Okrenuo se Tomasu i slegnuo ramenima. „Jedino je tako fer.”
Tomas nije ništa rekao, ali je njegov izraz lica sve govorio. Odli se opet
okrenuo prema njoj i rekao: „Ja ću vas zvati Grejs.”
„E, nećeš”, odbrusio je Tomas.
Odli je bio mirniji nego ikad. „Da li uvek on donosi odluke umesto vas?”
„Ovo je moja kuća”, uzvratio je Tomas.
„Verovatno ne zadugo”, promrmljao je Odli.
Grejs se pomerila napred, misleći da će Tomas da se baci na njega. Ali se,
na kraju, Tomas samo nasmejao. Nasmejao se, ali veoma zlobno.
„Samo da znaš”, rekao je, gledajući Odlija pravo u oči. „Ona ide zajedno sa
kućom.”
Grejs ga je šokirano pogledala.
„Šta time želiš da kažeš?” upitao je Odli, a glas mu je bio tako uglađen, tako
ljubazan, da je bilo nemoguće da se ne oseti hladnoća čelika ispod sve te
uglađenosti.
„Mislim da znaš.”
„Tomase”, rekla je Grejs, pokušavajući da prekine prepirku.
„A, vratili smo se na Tomas?”
„Mislim da mu se sviđate, gospođice Everli”, skoro radosno je rekao Odli.
„Ne budite smešni”, odmah je rekla Grejs. Zato što nije. Nije mogao. Da je
Tomas hteo... Pa, imao je godine da to pokaže.
Tomas je prekrstio ruke i pogledao Odlija pogledom koji bi mogao da ubije.
Odli se samo nasmešio. A onda je rekao: „Ne bih želeo da te odvraćam od
tvojih obaveza.”
Bio je to tako elegantno sročen, ali neosporno nepristojan način da mu kaže
da može da ide. Grejs nije mogla da veruje šta je čula. Niko se nikada nije tako
obratio Tomasu.
~ 128 ~
 Knjige.Club Books
Ali Tomas mu je uzvratio osmehom. „Ah, sada su to moje odgovornosti?”
„Dok je kuća još uvek tvoja.”
„To nije samo kuća, Odli.”
„Ne misliš valjda da ja to ne znam.”
Niko nije progovarao. Glas gospodina Odlija je bio tih, ali i uplašen.
„Izvinite”, naglo je rekao Tomas, i dok je Grejs posmatrala u tišini, on se
okrenuo i vratio u mali salon, čvrsto zalupivši vrata za sobom.
Izgledalo je kao večnost, i Grejs je samo zurila u bela vrata salona, a onda se
okrenula Odliju. „Niste trebali da ga tako provocirate.”
„Oh, ja nisam trebao da budem provociran?”
Ispustila je napet dah. „Sigurno razumete u kakvom se teškom položaju
nalazi.”
„Za razliku od mene”, rekao je tako groznim glasom, koji je prvi put čula od
njega. „Kako obožavam što sam kidnapovan i što me drže protiv moje volje.”
„Niko ne drži pištolj uperen u vas.”
„Da li vi tako mislite?” Njegov ton je bio podrugljiv, a oči su govorile da ne
može da veruje da je tako naivna.
„Ja čak mislim da je vi i ne želite”, rekla je Grejs. Kako to da joj nije palo
ranije na pamet? Kako to nije videla.
„Ne želim, šta?”
„Titulu, zar ne?”
„Titula”, hladno je rekao, „ne želi mene.”
Mogla je samo da užasnuto gleda kako se i on okreće na peti i odlazi.

~ 129 ~
 Knjige.Club Books

Petnaesto poglavlje

Zbog kišne oluje koja je naišla nije mogao da izađe napolje, pa je Džek lutao
po Belgrejvu. Uspeo je da locira kolekciju knjiga posvećenih umetnosti. To nije
bio lak zadatak, jer se dvorac mogao pohvaliti dvema zasebnim bibliotekama, a
svaka od njih je brojala najmanje pet hiljada tomova. Ali umetničke knjige,
primetio je, bile su prevelike. Morao je da ih izvuče sa polica i prelista ih, dok
ne bi pronašao ono što je želeo.
Nije naročito želeo da ostane u biblioteci, iako je uvek smatrao da je okrutno
biti okružen sa toliko knjiga. Uzeo bi one knjige koje su mu se učinile
interesantnim i odneo bih ih u njegovu omiljenu prostoriju - salon u krem i
zlatnim nijansama, u zadnjem delu dvorca.
Grejsin salon. Nikada ne bi mogao da razmišlja o njemu na drugi način.
U ovaj salon se povukao, posle sramotnog susreta sa Grejs u holu. Nije
voleo da gubi živce, u stvari, mrzeo je to.
Sedeo je tamo satima i čitao, a povremeno bi ustajao da protegne noge. Bio
je na poslednjem poglavlju - studija francuskog rokoko stila - kada je lakej
prošao pored otvorenih vrata, zaustavio se i onda se povukao.
Džek ga je pogledao, podigao obrve u znak pitanja, ali mladić nije ništa
rekao, već je odjurio pravcem kojim je došao.
Dva minuta kasnije, Džek je bio nagrađen za svoje strpljenje, jer su se čuli
ženski koraci u hodniku. Grejsini koraci.
Pretvarao se da je zadubljen u svoju knjigu.
„Oh, čitate”, iznenađeno je rekla.
Pažljivo je okrenuo stranu. „Da, radim to povremeno.”
Praktično je mogao da čuje kako je prevrnula očima. „Tražila sam vas
svuda.”
Podigao je pogled i osmehnuo se. „A eto mene ovde.”
Stajala je neodlučno na vratima, s rukama pored tela. Shvatio je da je
nervozna.
Mrzeo je sebe zbog toga.
Glavom ju je pozvao da uđe i pokazao na stolicu pored sebe.
„Šta čitate”, upitala je ulazeći u salon.
Okrenuo je knjigu prema praznom mestu za stolom. „Evo pogledajte.”

~ 130 ~
 Knjige.Club Books
Nije odmah sela. Umesto toga, naslonila je ruke na sto i nagnula se iznad
knjige. „Umetnost.”
„Moj drugi omiljeni predmet.”
Lukavo ga je pogledala. „Želite sada da vas pitam koji je prvi.”
„Da li sam toliko očigledan?”
„Očigledni ste samo kada to želite.”
Užasnuo se. „Avaj, još uvek ne funkcioniše. I dalje me niste pitali za
najomiljeniji predmet.”
„Zato”, uzvratila je, sedajući na stolicu, „što sam sigurna da će odgovor
sadržati nešto krajnje neprikladno.”
Stavio je ruku na grudi. Bilo je lakše da izigrava dvorsku ludu, jer se od nje
ništa nije očekivalo. „Povređen sam”, izjavio je. „Obećavam da vam neću reći
da je moj najomiljeniji predmet bio zavođenje, ili umetnost ljubljenja, ili pravi
način da se skinu rukavice sa dame, ili u tom slučaju da se na pravi način
skine...”
„Stop!”
„Hteo sam da kažem”, rekao je, pokušavajući da zvuči opsednuto i
napaćeno, „da je moja najomiljenija tema u poslednje vreme - vi.”
Pogledi su im se sreli, ali samo na sekund. Nešto ju je uznemirilo, pa je
odmah spustila pogled na svoja kolena. Posmatrao ju je, opčinjen emocijama na
njenom licu i načinom na koji se njene napete ruke pomeraju. „Ne sviđa mi se
ova slika”, iznenada je rekla.
Morao je da se osvrne na knjigu da bi video na koju sliku misli. Bili su to
muškarac i žena koji su sedeli na travi. Žena je bila okrenuta leđima i izgledalo
je kao da gura muškarca od sebe. Džeku nije bila poznata ova slika, ali je mislio
da je prepoznao stil. „Buše?”
„Da, ne”, konfuzno je rekla i nagnula se napred da vidi. „Žan-Antoan Vato”,
pročitala je. „Pogrešan korak.”
Pažljivije je pogledao dole. „Izvinite”, rekao je. „Samo sam okrenuo stranu.
Mislim da liči na Bušea, zar ne?”
Malo je slegnula ramenima. „Nisam dovoljno upoznata sa radom nijednog
umetnika. Nisàm učila o umetnosti, ili slikarima, kada sam bila dete. Moji
roditelji nisu bili preterano zainteresovani za umetnost.”
„Kako je to moguće?”
Nasmejala se na to pitanje. „Nije da nisu bili zainteresovani, ali su ih više
zanimale druge stvari. Mislim da su najviše voleli da putuju. Obožavali su razne
mape i atlase.”
Džek je prevrnuo očima na to. „Mrzim mape.”
„Stvarno?” Zvučala je zapanjeno, ali i malo oduševljeno zbog njegove
iskrenosti. „Zašto?”
~ 131 ~
 Knjige.Club Books
Rekao joj je istinu. „Nemam talenta da ih pročitam.”
„A razbojnik ste.”
„Kakve to veze ima?”
„Zar ne morate da znate kuda idete?”
„Ni približno koliko mi je važno gde sam bio.” Izgledala je zbunjeno, pa je
dodao: „Postoje određene oblasti u zemlji - da budem iskren, možda cela oblast
Kenta - koje bi bilo najbolje da izbegnem.”
„Ovo su oni momenti”, nekoliko je puta trepnula, „kada ne znam da li ste
ozbiljni.”
„Oh, da, veoma”, gotovo veselo joj je odgovorio. „Osim možda o Kentu.”
Pogledala ga je sa nerazumevanjem.
„Možda se nisam dobro izrazio.”
„Niste se dobro izrazili”, ponovila je.
„Postoji razlog zašto izbegavam jug.”
„Nebesa.”
Bio je to tako ženski izraz. Skoro se nasmejao.
„Nikada nisam upoznala muškarca koji je priznao da nije dobar u čitanju
mapa”, rekla je kada se pribrala.
Pogled mu je postao topao, a onda vruć. „Rekao sam vam da sam poseban.”
„Oh, stanite.” Nije gledala u njega, bar ne direktno, pa nije videla promenu
njegovog izraza. Što je, verovatno, objasnilo zašto je njen ton ostao tako žustar.
„Moram da kažem, da ovo komplikuje stvari. Udovica mi je naložila da vas
nađem kako biste pomogli da odredimo rutu kada se iskrcamo u Dablinu.”
Odmahnuo je rukom. „To mogu.”
„Bez mape?”
„Često smo išli tokom mojih školskih dana.”
Podigla je pogled i nasmejala se, skoro nostalgično, kao da može da vidi
njegova sećanja. „Kladim se da niste bili vođa.”
Podigao je obrvu. „Znate li da bi većina ljudi ovo smatrala uvredom?” Usne
su joj se raširile, a oči su joj sijale od nestašluka. „Oh, ali ne i vi.” Bila je u
pravu, naravno, ali joj neće dozvoliti da to zna. „A zašto to mislite?”
„Nikada ne biste voleli da budete vođa.”
„Previše odgovornosti”, promrmljao je, pitajući se da li je to ono što ona
misli o njemu.
Otvorila je usta i on je shvatio da će da kaže da. Obrazi su joj se zarumeneli
i skrenula je pogled na trenutak, pre nego što je odgovorila. „Previše ste
buntovnik da biste se bavili administracijom.”
„Ah, administracija”, ponovio je zabavljajući se.
„Ne ismevajte moj izbor reči.”
~ 132 ~
 Knjige.Club Books
„Pa”, rekao je i podigao jednu obrvu, „nadam se da shvatate da ovo pričate
jednom oficiru vojske Njegovog veličanstva.”
Ovo je odmah odbacila. „Trebalo je da kažem da uživate da se prikazujete
kao buntovnik. Pretpostavljam da ste u duši konvencionalni kao i mi ostali.”
Zastao je, pa dodao: „Nadam se da shvatate da to govorite bivšem
razbojniku na putevima Njegovog veličanstva.”
Kako je ovo uspeo da ozbiljno kaže, nikada neće znati, ali bilo je olakšanje
kada je Grejs, posle trenutka šoka, prasnula u smeh. Jer, zaista, nije znao koliko
dugo će moći da drži podignutu obrvu i da izigrava uvređenost.
Mislio je da tako imitira Vindama, sedeći tako prav, kao prut. A to mu je
uznemirilo stomak.
„Užasni ste”, rekla je Grejs dok je brisala oči.
„Dajem sve od sebe”, skromno je rekao.
„E, zbog toga”, smejući se, uperila je prstom u njega, „nikada nećete biti
vođa.”
„Dragi bože, nadam se da neću”, uzvratio je. „To ne bi bilo na mestu u
mojim godinama.”
Da ne spominjemo koliko je pogrešio u vezi škole. Još uvek je sanjao o
tome. Svakako nije imao noćne more, jer nije bilo vredno da se na njih troši
energija. Ali svakog meseca bi se probudio zbog dosadnog sna u kome se vraća
u školu. Uvek je to bio sličan san. Proveravao je raspored i odjednom bi shvatio
da nije bio na latinskom celo polugodište. Ili nije obukao uniformu za polaganje
ispita.
Jedine školske predmete koje je baš voleo su bili sport i umetnost. Sport je
uvek bio lak. Bilo mu je potrebno da kratko pogleda neku utakmicu i telo mu je
znalo po instinktu kako da se kreće. A što se tiče umetnosti - pa, nikada se nije
istakao u nekom praktičnom radu, ali je oduvek voleo da je proučava. Iz svih
razloga o kojima je razgovarao sa Grejs prve noći u Belgrejvu.
Pogled mu je pao na knjigu, još uvek otvorenu na stolu između njih. „Zašto
vam se ovo ne sviđa?”, upitao je, pokazujući na sliku. Nije mu bila omiljena
slika, ali nije mu bila ni uvredljiva.
„Ne voli ga”, rekla je. Gledala je u knjigu, a on je gledao nju i iznenadio se
kada joj se čelo naboralo. Zabrinutost? Bes? Nije mogao da kaže.
„Ona ne želi njegovu pažnju”, nastavila je Grejs. „A on neće da stane.
Pogledajte njegov izraz lica.”
Džek se malo pažljivije zagledao u sliku. I shvatio je šta želi da kaže.
Reprodukcija slike nije bila baš najbolja i bilo je teško da se odredi kako je
tačno izgledala originalna slika. Sigurno da je boja bila drugačija, ali linije su
izgledale dobro. Pretpostavio je da ima nešto podmuklo u izrazu muškarca na
slici. A ipak...

~ 133 ~
 Knjige.Club Books
„Ali zar se ne može reći”, upitao je, „da se protivite sadržaju slike, a ne
samoj slici?”
„U čemu je razlika?”
Razmislio je na trenutak. Prošlo je dosta vremena otkako je sa nekim vodio
ovakav razgovor, koji bi se mogao nazvati intelektualnim. „Možda autor želi da
prizove ovakav odgovor. Možda je njegova namera da to prikaže, ali to ne znači
da se on slaže sa tim.”
„Pretpostavljam.” Usne su joj se skupile, na način koji još nije video. Nije
mu se svideo, činio ju je starijom. Ali još gore, kao da joj se pojavila neka
ukorenjena tuga. A kada je pomerila usne, izgledala je kao da nikada više neće
biti srećna.
„Ne mora da vam se sviđa”, blago je rekao.
Usta su joj omekšala, ali su oči ostale zamagljene.
„Ne”, rekla je. „Ne sviđa mi se.” Nagnula se i okrenula stranicu. „Čula sam,
naravno, za gospodina Vatoa, i možda je on renomirani umetnik, ali... Oh!”
Džek se već smejao. Grejs nije pogledala u knjigu kada je okrenula stranu,
ali on jeste.
„Oh, moj...”
„E, sad je ovo Buše”, rekao je Džek sa zahvalnošću.
„Nije... Nikada nisam...” Oči su joj bile širom otvorene - dva ogromna plava
meseca. Usta otvorena, a obrazi...
„Mari Luiz O’Marfi”, rekao joj je.
Užasnuto ga je pogledala. „Znate je?”
Nije trebalo da se smeje, ali nije mogao da izdrži.
„Svaki dečak u školi zna za nju. O njoj”, ispravio se. „Mislim da je nedavno
preminula. U njenim godinama, nema više straha. Tragedija je što bi mogla da
mi bude baba.”
Umiljato je gledao ženu na slici, koja se provokativno izležavala na divanu.
Bila je gola - predivno, slavno, potpuno - i ležala je na stomaku, blago
iskrivljenih leđa i oslonjena na ivicu sofe, zagledana preko ramena. Bila je
naslikana sa strane, sa skandalozno vidljivom zadnjicom i nogama...
Džek je radosno uzdahnuo na to sećanje. Njene noge su bile raširene i bio je
sasvim siguran da nije bio jedini dečak u školi koji je zamislio da se uglavi
među njih. Mnogi mladići su izgubili nevinost (u snovima, naravno) sa Mari
Luiz O’Marfi. Pitao se da li je dama ikada shvatila kakvu je uslugu
učinila čovečanstvu.
Pogledao je Grejs. Zurila je u sliku. Pitao se, zapravo, nadao se, da će se i
ona uzbuditi.
„Nikada je pre niste videli?”, upitao je.

~ 134 ~
 Knjige.Club Books
Jedva je odmahnula glavom. Bila je zapanjena.
„Bila je ljubavnica francuskog kralja”, kazao je Džek. „Priča se da ju je kralj
video na jednoj od Bušeovih slika - ne na ovoj, mislim da su to bile minijature -
i odlučio je kako mora da je ima.”
Grejs je zinula, htela je nešto da kaže, ali na kraju ništa nije izgovorila.
„Došla je se ulica Dablina”, rekao je. „Ili mi je tako rečeno. Teško je
zamisliti njeno prezime negde drugde.” Uzdahnuo je na to sećanje. „Uvek smo
bili tako ponosni na tvrdnju da je jedna od naših.”
Pomerio se tako da je stao iza nje i nagnuo joj se preko ramena.
Kada je progovorio, znao je da će njegove reči pasti na njenu kožu kao
poljubac. „Prilično je provokativna, zar ne?”
Ipak, i dalje se činilo da Grejs ne zna šta da kaže. Džeku to nije smetalo.
Otkrio je da mu je način na koji Grejs gleda sliku daleko erotičniji nego što
mu je slika ikada bila.
„Oduvek sam želeo da je vidim uživo”, prokomentarisao je. „Mislim da je
sada u Nemačkoj. Možda u Minhenu. Ali, nažalost, moja putovanja me nikada
nisu odvela u tom pravcu.”
„Nikada nisam videla ovako nešto”, prošaputala je Grejs.
„Ali to je život, zar ne?”
Klimnula je glavom.
I pitao se, iako je oduvek sanjao da leži među butinama madmazel O’Marfi,
da li Grejs sada razmišlja kako bi bilo biti kao ona? Da li zamišlja sebe kako
tako leži na divanu, izložena muškom pogledu?
Njegovom pogledu.
Nikada ne bi dozvolio da je neko drugi vidi na ovaj način.
Oko njih je bila tišina. Mogao je da čuje svoj dah, svaki drhtaviji od
prethodnog.
A mogao je da čuje i njen mek dah, kako se ubrzava sa svakim udahom.
Želeo ju je. Očajno. Želeo je Grejs. Želeo je da joj skine odeću sa tela i da
onda obožava svaki centimetar njene kože.
Praktično je to mogao i da oseti, njenu meku kožu, toplinu njenog tela i
poljupce.
„Grejs”, prošaputao je.
Nije ga gledala. Još uvek je bila zadubljena u sliku. Jezik joj je vlažio suve
usne.
Nije mogla da zna šta mu time čini.
Dodirnuo joj je prste. Nije ih povukla.
„Pleši sa mnom”, promrmljao je, hvatajući je za zglob. Nežno ju je povukao
da bi ustala.
~ 135 ~
 Knjige.Club Books
„Nema muzike”, prošaputala je. Ali je ustala, bez otpora ili oklevanja.
I tako je rekao jednu stvar koja mu je bila na srcu.
„Sami ćemo je stvoriti.”
Bilo je toliko trenutaka kada je Grejs mogla da kaže ne. Kada je njegova
ruka dodirnula njenu. Kada ju je podigao da ustane.
Kada ju je pitao za ples, iako nije bilo muzike - to bi bio logičan trenutak.
Ali nije.
Nije mogla.
Trebalo je. Ali nije želela.
A onda je bila u njegovom naručju, plesali su valcer, u taktu njegovog tihog
glasa. To je bio zagrljaj koji se nikada ne bi dozvolio u nekoj plesnoj sali; bili su
se suviše blizu, a sa svakim korakom ju je privlačio još više, dok se na kraju
razdaljina između njih nije merila u centimetrima, već u stepenima topline.
„Grejs” promuklo je rekao. Ali nije čula poslednje slovo, jer do tada je već
počeo da ljubi i zvuk tog slova se izgubio u njegovom napadu.
Ona mu je uzvraćala poljupce. Zaboga, nikada nije mislila da će nekoga
toliko želeti, kao njega u ovom trenutku. Želela je da je skroz okruži, proguta i
da se izgubi u njemu.
Bilo šta, želela je da šapne. Šta god želiš.
Zato što je znao šta joj treba.
Slika te žene, ljubavnice francuskog kralja, joj je nešto učinila. Začarala je.
Nije bilo drugog objašnjenja. Želela je da legne naga na divan. Želela je da zna
kakav je osećaj da se tako leži, a da muške oči gore nad tim prizorom. Njegove
oči. Samo njegove.
„Džek”, prošaputala je, a praktično se još više priljubila uz njega. Želela je
da ga oseti, njegov pritisak, snagu. Nije želela samo da joj dodiruje usne, već ga
je želela svuda i to odmah.
Za trenutak je posustao, kao da se iznenadio od njenog iznenadnog
entuzijazma, ali se brzo oporavio. Nogom je zalupio vrata, a onda ju je prislonio
na zid pored, nijednog trenutka ne prestajući da je ljubi.
Bio je gladan poljubaca, a ona je stajala na prstima, pritisnuta između njega i
zida, bez daha, dok je ljubi po licu i vratu.
„Džek... Džek...” Činilo se da ne može ništa drugo da kaže, dok je prstima
spretno otkopčavao dugmad njenog korseta.
Ali to nekako nije bilo fer. Želela je da i ona bude deo toga. „Ja”, uspela je
da sklizne niz zid i povuče ga dole na pod.
„Grejs”, rekao je. Osetila je da mu prsti drhte.
Pogledala ga je, čekajući da nastavi.

~ 136 ~
 Knjige.Club Books
Pomislila je kako može da je zavede samo pogledom. Jedan dodir i istopila
bi se. Da li je bio svestan magije koju ima nad njom? Njegove moći?
„Grejs”, ponovo je rekao, a dah mu je bio otežan. „Uskoro neću moći da
stanem.”
„Nije me briga.”
„Jeste.” Glas mu je bio hrapav i zbog toga ga je još više želela.
„Želim te”, molila ga je. „Želim ovo.”
Izgledao je kao da ga boli. Stisnuo joj je ruku i oboje su zastali. Grejs ga je
pogledala i pogledi su im se sreli.
I zadržali. I u tom trenutku, znala je da ga voli. Nije znala šta joj je uradio,
ali se promenila. I volela ga je zbog toga.
„Neću ovo da ti oduzmem”, grubim šapatom joj je rekao. „Ne ovako.”
Onda kako, htela je da pita, ali razum se vratio u njeno telo i znala je da je
on u pravu. Imala je malo dragocenosti na ovom svetu - majčine sitne biserne
minđuše, porodičnu Bibliju, ljubavna pisma njenih roditelja. Ali imala je svoje
telo, i svoj ponos, i nije smela da dozvoli da ga dâ čoveku koji joj neće biti muž.
I oboje su znali da, ako se ispostavi da je on vojvoda od Vindama, nikada
neće moći da joj bude muž Grejs nije znala sve okolnosti njegovog odrastanja,
ali je čula dovoljno da je bio upoznat sa ponašanjem aristokratije. Morao je da
zna šta se od njega očekuje.
Obuhvatio joj je lice rukama i gledao je sa nežnošću koja joj je oduzimala
dah. „Bog mi je svedok”, šaputao je dok joj je zakopčavao dugmiće. „Ovo je
najteža stvar koju sam ikada uradio u svom životu.”
Nekako je smogla snage da se osmehne. Ili da, u najmanju ruku, ne počne da
plače.

Kasnije tog dana, Grejs je bila u salonu ruža, tražeći papire za pisanje pisma,
po udovičinom nalogu, koja je odlučila da mora da pošalje pismo svojoj sestri,
velikoj vojvotkinji one male evropske zemlje čije ime Grejs nikako nije mogla
da izgovori (odnosno, zapamti).
Bio je ovo duži proces nego što bi se očekivalo, jer je udovica volela da
sastavlja svoju prepisku naglas (sa Grejs, kao publikom) i da debatuje - bolno
dugo - svaku frazu. Grejs je morala da se dobro skoncentriše kako bi zapamtila
svaku udovičinu reč, jer bi posle morala da prepisuje njeno pismo, a to je značilo
nerazumljivu škrabotinu prevesti u nešto razumljivije i čitkije.
Udovica nikada nije priznala da zna šta Grejs radi njenim pismima; jednom
kada joj se Grejs ponudila da joj pomogne u pisanju, tako ju je izgrdila, da nije
više nikada zucnula o tome. Ali s obzirom da je pismo njene sestre počinjalo sa
hvalospevima njenog krasnopisa i načina pisanja, Grejs nije mogla da pomisli da
udovica ne zna o čemu se radi.

~ 137 ~
 Knjige.Club Books
Ah, dobro, to su bile stvari o kojima nisu raspravljale.
Grejs nije smetao ovaj zadatak večeras. Ponekad joj je to zadavalo
glavobolju; pokušavala je da prepiše pisma dok je sunce bilo visoko na nebu,
kako bi uživala u prednostima prirodnog osvetljenja. Ali to je bio poduhvat koji
je zahtevao svu njenu koncetraciju i zato je mislila da je ovo upravo ono što joj
danas treba. Nešto što će joj skrenuti misli... od svega.
Gospodina Odlija.
Tomasa. I kako se užasno oseća.
Gospodin Odli.
Slika te žene.
Džek.
Grejs je kratko, ali glasno uzdahnula. Za ime boga, koga je ona to htela da
zavara? Tačno je znala o kome ne želi da razmišlja.
O sebi.
Uzdahnula je. Možda bi trebalo da ode u zemlju čije ime ne može da
izgovori. Pitala se da li tamo govore engleski. Pitala se da li je velika vojvotkinja
Margareta (rođena Margaret, koju je udovica drsko zvala Megs) isto tako lošeg
temperamenta kao njena sestra.
Izgledalo je malo verovatno.
Mada, kao član kraljevske porodice, Megs je imala ovlašćenje da naredi da
se nekom odrubi glava. Udovica je rekla da su tamo još uvek feudalni odnosi.
Grejs se uhvatila za glavu i odlučila da joj se sviđa tu gde jeste. Sa ponovnom
odlučnošću, otvorila je fioku pisaćeg stola, koristeći više snage da je otvori nego
obično. Trgla se kada je fioka zaškripala, ipak ovo nije bio tako dobro
napravljen komad nameštaja.
U prvoj fioci se nalazilo samo pero, koje je izgledalo kao da se nije koristilo
otkad je kralj Džordž vladao zemljom.
Otvorila je drugu fioku i pogledala da li se tamo nešto nalazi, kada je nešto
čula.
Bio je to Tomas. Stajao je na vratima, izgledao je ljutito, pri slaboj svetlosti
nazirale su mu se krvave oči.
Progutala je talas krivice. Bio je dobar čovek. Mrzela je što se zaljubila u
njegovog rivala. Ne, to nije bilo to. Mrzela je što je Odli bio njegov rival. Ne, ne
to. Mrzela je celu, prokletu situaciju. Svaki njen delić.
„Grejs”, rekao je. Ništa više, samo ime.
Progutala je knedlu. Prošlo je neko vreme otkako su razgovarali kao
prijatelji. Nije da su sada bili neprijatelji, ali zaista, da li je postojalo nešto gore
od veštačke uljudnosti?
„Tomase”, rekla je, „nisam znala da si još uvek budan.”

~ 138 ~
 Knjige.Club Books
„Još nije tako kasno”, rekao je i slegnuo ramenima.
„Ne, pretpostavljam da nije.” Pogledala je na sat. „Udovica je u krevetu, ali
još ne spava.”
„Ti uvek imaš posla, zar ne?”, upitao je i ušao u sobu.
„Da”, rekla je, želeći da uzdahne. A onda je, da ne bude da sažaljeva sebe,
dodala: „Ponestalo nam je papira za pisanje.”
„Za pisma?”
„Tvoje bake”, potvrdila je. „Ja nemam s kim da se dopisujem.” Draga
nebesa, da li je to mogla da bude istina? Nikada joj to ranije nije palo na pamet.
Da li je napisala ijedno svoje pismo otkada je ovde? „Pretpostavljam da jednom
kada se Elizabet Viloubi odseli odavde...” Zastala je, jer je pomislila kako je
tužno što mora da čeka da joj se prijateljica odseli da bi napisala pismo,
„...nedostajaće mi.”
„Da”, kazao je, a izgledao je pomalo rasejano, za šta nije mogla da ga krivi,
s obzirom na razvoj događaja. „Vi ste dobre prijateljice, zar ne?”
Klimnula je glavom, a onda pogledala u treću fioku. Uspeh! „Ah, evo ih.”
Izvukla je malu gomilu papira, a onda shvatila da je taj uspeh i znak da mora da
se vrati svojim dužnostima. „Moram sada da idem da pišem pisma za tvoju
baku.”
„Ona ih ne piše sama?” iznenađeno je upitao.
Grejs je skoro nasmejala na to. „Ona misli da ih piše. Ali istina je da je njen
pravopis grozan. Niko ne može da shvati šta je nameravala da kaže. Čak je i
meni teško da shvatim. Na kraju pola improvizujem dok pišem.”
Pogledala je u papire na stolu i udarila ih sa jedne, a onda i sa druge strane
da ih lepo poravna. A kada je digla pogled, Tomas je stajao bliže i izgledao je
ozbiljno.
„Grejs, moram da se izvinim”, rekao je i pošao ka njoj.
Oh, ona nije želela ovo. Nije želela izvinjenje, ne dok je osećala toliku
krivicu u srcu. „Zbog ovog popodneva?”, upitala je. „Ne, molim te, ne
budi blesav. To je grozna situacija i niko ne može da te krivi za...”
„Za mnoge stvari”, prekinuo ju je.
Čudno ju je gledao, a Grejs se pitala da li je pio. Pošto je dosta toga
upražnjavao u poslednje vreme. Rekla je sebi da ne srne da ga grdi zbog toga;
jer, stvarno, dobro se on i drži šta ga je sve snašlo.
„Molim te”, htela je da završi ovaj razgovor. „Ne mogu da smislim ništa
zbog čega bi trebalo da se iskupiš, ali uveravam te, da postoji, prihvatila bih
tvoje izvinjenje, u potpunosti.”
„Hvala”, rekao je. A onda je samo dodao: „Polazimo za dva dana za
Liverpul.”

~ 139 ~
 Knjige.Club Books
Grejs je klimnula glavom. Već je to znala. I sigurno je trebalo da zna da je
ona upoznata sa svim planovima. „Pretpostavljam da imaš još mnogo posla da
završiš do tada”, rekla je.
„Skoro ništa”, rekao je, ali je bilo nešto grozno u njegovom glasu, kao da je
izaziva da ga pita za njegovo značenje. A moralo je da bude neko značenje, jer
Tomas je uvek imao mnogo posla, nezavisno da li putuje ili ne.
„Oh, to mora da je prijatna promena”, rekla je, jer nije mogla jednostavno da
ignoriše njegovu izjavu.
Blago se nagnuo ka njoj i Grejs je osetila alkohol u njegovom dahu. Oh,
Tomase. Bolelo ju je kroz šta prolazi i kako se oseća. I želela je da mu kaže: Ni
ja to ne želim. Želim da ti budeš vojvoda, a Džek da bude samo gospodin Odli. I
želim da se sve ovo što pre završi.
Čak i ako se ispostavi da istina nije ono čemu se nadala, želela je da zna.
Ali nije smela to da kaže, pogotovo ne Tomasu. Već ju je pronicljivo gledao,
kao da je znao sve njene tajne - da se zaljubila u njegovog rivala i da ga je već
poljubila - nekoliko puta - a da je to želela još više.
I uradila bi više, da je Džek nije sprečio.
„Pa, vežbam”, rekao je Tomas.
„Vežbaš?”
„Da budem gospodin iz razonode. Možda bi trebalo da se ugledam na tvog
gospodina Odlija.”
„On nije moj gospodin Odli”, odmah je odgovorila, iako je znala da je to
rekao samo da bi je provocirao.
„Ne mora da brine”, nastavio je Tomas, pošto nije ništa govorila. „Ostavio
sam sve poslove u savršenom redu. Svaki ugovor je pregledan i svaka cifra je
proverena. Ako uništi imanje, to će biti njegov problem.”
„Tomase, stani”, rekla je, jer nije mogla to da podnese. Ni za jednog od njih.
„Ne govori tako. Mi ne znamo da je on vojvoda.”
„Ne znamo?” Usne su mu se iskrivile dok ju je gledao. „Ma hajde, Grejs,
oboje znamo šta ćemo naći u Irskoj.”
„Ne znamo”, insistirala je, a glas joj je zvučao prazno. Osećala se prazno,
kao da je morala da se drži savršeno mirno da se ne bi raspukla.
Buljio je u nju. Toliko dugo, da joj je bilo neprijatno.
A onda: „Da li ga voliš?”
Grejs je osetila kako joj se krv cedi iz lica.
„Da li ga voliš?”, oštro je ponovio. „Odlija.”
„Znam o kome pričaš”, rekla je, pre nego što smisli šta da kaže.
„Pretpostavio sam da znaš.”

~ 140 ~
 Knjige.Club Books
Stajala je mirno, primoravajući sebe da opusti pesnice. Verovatno će uništiti
papir, jer je čula kako ga gužva. U sekundi je od izvinjenja prešao u mržnju, a
ona je znala da ga to boli, kao i nju, dođavola.
„Koliko si dugo ovde?”, upitao je.
Povukla se unazad i lagano pomerila glavu u stranu. Gledao ju je tako
čudno. „U Belgrejvu?”, rekla je oklevajući. „Pet godina.”
„I sve to vreme nisam...” Pretresao je glavom. „Pitam se zašto.”
Bez razmišljanja je htela da se još pomeri nazad, ali joj je sto blokirao put.
Šta mu je?
„Tomase”, oprezno je rekla, „o čemu to pričaš?”
Činilo se da mu je to smešno. „Proklet da sam ako znam.”
A onda, dok je pokušavala da smisli odgovarajući odgovor, on se gorko
nasmejao i rekao: „Šta će biti sa nama, Grejs? Mi smo osuđeni na propast.
Oboje.”
Znala je da je to tačno, ali je bilo strašno da to i čuje.
„Ne znam o čemu pričaš”, rekla je.
„Eh, Grejs, previše si pametna da ne znaš.”
„Trebalo bi da krenem.”
Ali on joj je blokirao put.
„Tomase, ja...”
A onda - draga nebesa - on je počeo da je ljubi. Njegove usne su bile na
njenim, a stomak joj se prevrnuo od užasa, ali ne zato što joj je njegov poljubac
bio odbojan, jer nije bio. Bio je to šok. Pet godina je bila ovde i nikada nije ni
nagovestio...
„Stani!” Otrgla se. „Zašto to radiš?”
„Ne znam”, rekao je i bespomoćno slegnuo ramenima. „Ja sam ovde, ti si
ovde...”
„Odlazim.” Ali ju je još uvek jednom rukom držao za ruku. Mogla je da je
povuče, jer je nije snažno držao. Ali je htela da to bude njegova odluka.
On je hteo da to bude njegova odluka.
„Ah, Grejs”, rekao je, izgledajući poraženo. „Ja nisam više Vindam. Oboje
to znamo.” Zastao je, slegnuo je ramenima i podigao ruke u znak predaje.
„Tomase”, šapnula je.
A onda je rekao: „Zašto se ne udaš za mene, kada sve ovo prođe?”
„Šta?” Obuzelo ju je nešto slično užasu. „Ah, Tomase, ti nisi pri sebi.” Ali je
ona znala šta je hteo da kaže. Vojvoda ne može da oženi gospođicu Everli. Ali
ako on nije... Ako je on samo gospodin Kevendiš... Zašto da ne?

~ 141 ~
 Knjige.Club Books
Kiselina joj se podigla u grlu. Nije hteo da je vređa. Niti se ona osetila
uvređenom. Ona je znala u kakvom svetu živi. Znala je pravila i znala je gde joj
je mesto.
Džek nikada ne bi mogao da bude njen. Ne ako je vojvoda.
„Šta kažeš, Grejs?” Tomas joj je dodirnuo bradu i podigao joj lice da ga
pogleda.
I ona je pomislila - možda.
Da li bi to bilo tako loše?
Ne bi mogla da ostane u Belgrejvu, to je bilo sigurno. A možda bi naučila da
ga voli. Već ga je volela, stvarno, ali kao prijatelja.
Nagnuo se da je ponovo poljubi i ovog puta, ona ga je pustila, moleći se da
joj srce počne jače da udara i da joj se puls ubrza... Oh, molim te, pusti me da se
osećam kao kada me Džek dodirne. Ali nije bilo ničega. Samo prilično topao
osećaj prijateljstva. Što, pretpostavljala je, i nije najgora stvar na svetu.
„Ne mogu”, prošaputala je i okrenula glavu na stranu. Htela je da plače.
A onda je zaplakala, jer je Tomas spustio bradu na njenu glavu, tešeći je kao
brat.
Srce joj se steglo, i čula je njega kako joj šapuće: „Znam.”

~ 142 ~
 Knjige.Club Books

Šesnaesto poglavlje

Džek nije dobro spavao te noći, zbog čega je bio razdražljiv i neraspoložen,
pa je preskočio doručak, jer je bio siguran da bi tamo naleteo na neku osobu sa
kojom bi morao da razgovara. Tako da je izašao napolje i otišao, na njegovu
sada već ustaljenu praksu, da jaše.
Bila je to jedna od najlepših stvari kod konja - nikada nisu očekivali
razgovor.
Nije imao pojma šta bi rekao Grejs kada je ponovo bude video. Uživao sam
da te ljubim. Voleo bih da smo se još više ljubili.
To je bila istina, iako je on bio taj koji je to prekinuo. Celu noć je patio za
njom.
Možda će morati da se oženi njome.
Džek je stao. Odakle je ovo došlo?
Iz tvoje savesti, rekao mu je tanušni glasić - verovatno njegove savesti.
Prokletstvo. Stvarno je trebalo da bolje odspava. Njegova savest nikada nije
bila ovako glasna.
Ali da li bi mogao? Da je oženi? To je, svakako, bio jedini način da vode
ljubav. Grejs nije bila jedna od onih žena sa kojima se zabavlja. Nije bilo pitanje
njenog rođenja, mada je i to bio faktor. Bila je... ona. Onakva kakva je. Njeno
neobično dostojanstvo, njen tih i lukav humor.
Brak. Kakva čudna ideja.
Nije da ga je izbegavao. Samo ga nije uzimao u razmatranje. Bio je retko u
jednom mestu da bi mogao da se veže na duže. A njegova primanja, s obzirom
na profesiju, bila su sporadična. Takođe, ne bi nikada tražio od žene da se uda za
razbojnika.
Osim što on nije više razbojnik. Udovica se pobrinula za to.
„Divni moj Lusi”, rekao je Džek i potapšao svog konja po vratu, pre nego
što je sjahao i uputio se ka štali. Pomislio je da je možda trebalo da mu dâ
muško ime. Ali bili su toliko dugo zajedno da bi bilo teško da se to promeni.
„Moja najdugotrajnija veza”, promrmljao je u sebi dok je išao ka kući. „To
je baš patetično.” Lusi je bio princ što se tiče konja, ali je ipak bio konj.
Šta je mogao da ponudi Grejs?

~ 143 ~
 Knjige.Club Books
Podigao je pogled ka Belgrejvu, koji se nadvijao nad njim kao kameno
čudovište, i skoro se nasmejao. Vojvodstvo, verovatno. Gospode, ali on to ne
želi. To je previše.
A šta ako nije vojvoda? Mada je znao da jeste. Njegovi roditelji su bili
venčani i bio je prilično siguran u to. Ali šta ako nije bilo dokaza? Šta ako je u
crkvi izbio požar? Ili poplava? Ili miševi? Zar miševi ne grickaju papir? Šta ako
je miš - ne, šta ako je čitava armija miševa sažvakala crkveni registar?
Moglo bi da se dogodi.
Ali šta ima da joj ponudi ako nije vojvoda?
Ništa. Baš ništa. Konja zvanog Lusi i babu, za koju je ubeđen da je potomak
Satane. Nije imao nikakve veštine - teško je mogao da zamisli da veštinu
pljačkanja zameni za neki pošten posao. A ne bi se vraćao u vojsku. Iako je to
bilo pošteno i ugledno zanimanje, bio bi stalno odvojen od žene, a u čemu je
onda poenta? Pretpostavio je da ga Vindam može penzionisati sa nekim malim,
ušuškanim, seoskim imanjem, što je moguće dalje od Belgrejva. Uzeo bi to,
naravno, jer nije bio od onih kojima ponos odlučuje. Ali šta je znao o malim,
ušuškanim, seoskim imanjima? Odrastao je u jednom takvom, ali nikada nije
obraćao pažnju kako se održava. Znao je da počisti štalu i da flertuje sa
sluškinjama, ali je bio potpuno siguran da treba da se zna mnogo više od toga da
bi se vodilo domaćinstvo.
A onda je tu bio Belgrejv, tako ogromno nadnet nad njim da je zaklanjao
sunce. Gospode, ako misli da ne može da rukovodi malim imanjem, šta bi kog
đavola radio sa ovim? Da ne spominje još na desetine imanja koja pripadaju
Vindamu. Udovica ih je navela jedne večeri za večerom. Nije mogao da zamisli
papirologiju koju bi morao da pregleda. Gomile ugovora, računa, predloga,
pisama - mozak ga je zaboleo od same pomisli na to.
A opet, ako ne bi uzeo vojvodstvo, ako bi našao način da to sve zaustavi pre
nego što ga proguta - šta bi mogao da ponudi Grejs?
Stomak mu se bunio zato što je preskočio doručak, pa je požurio
stepenicama da uđe u dvorac. Hol je bio pun osoblja koje je užurbano završavalo
svoje bezbrojne zadatke, pa je njegov ulazak prošao uglavnom neprimećeno, što
mu nije smetalo. Skinuo je rukavice i protrljao šake da se zagreje, kada je u dnu
hodnika ugledao Grejs.
Nije mislio da ga je videla, pa je krenuo prema njoj, ali kako je prošao pored
jednog od salona, čuo je čudnu mešavinu glasova i od radoznalosti nije mogao
da ne zastane. Zavirio je unutra.
„Ledi Amelija”, iznenađeno je rekao. Stajala je prilično ukočeno, sa čvrsto
sklopljenim rukama ispred sebe. I nije mogao da je krivi zbog toga. Bio je
siguran da se oseća napeto što mora da se uda za Vindama.
Ušao je u sobu da je pozdravi. „Nisam znao da ćete nas počastiti svojim
ljupkim prisustvom.”

~ 144 ~
 Knjige.Club Books
Tek tada je primetio Vindama. Vojvoda je ispuštao čudne zvuke, kao da se
smeje.
Pored njega je stajao stariji gospodin, srednjeg rasta i stomaka. Izgledao je
kao aristokrata, ali je bio preplanuo, što je nagoveštavalo da je provodio vreme
napolju.
Ledi Amelija se nakašljala. Izgledala je izmučeno. „Khm, oče”, obratila se
starijem gospodinu, „dozvoli da ti predstavim gospodina Odlija. On je gost u
Belgrejvu. Upoznala sam ga pre neki dan, kada sam došla da posetim Grejs.”
„Gde je Grejs?”, pitao je Vindam.
Nešto u njegovom tonu je zapanjilo Džeka, ali je on ipak rekao: „Na kraju
hodnika. Išao sam...”
„Verujem da jesi”, prekinuo ga je Vindam, ne pogledavši ga. A onda je
nastavio lordu Kroulendu: „Dobro. Želite da znate moje namere.”
Namere? Džek je ušao u salon. Ovo može da bude zanimljivo.
„Ovo možda nije najbolji trenutak”, rekla je ledi Amelija.
„Ne”, uglađeno je rekao Vindam. „Ovo je možda jedini trenutak.”
Dok je Džek odlučio šta da radi, stigla je Grejs. „Želeli ste da me vidite,
vaša milosti?”
Na trenutak je Vindam bio zbunjen. „Zar sam bio tako glasan?”
Grejs je mahnula rukom prema hodniku. „Lakej je čuo...”
Ah, da, u Belgrejvu ima mnogo lakeja. Neko bi se zamislio, zašto je udovica
mislila da može put u Irsku da sačuva kao tajnu.
Ali ako je Vindam i imao nešto protiv, to nije pokazao. „Gospođice Everli,
uđite”, rekao je i pokazao rukom da uđe. „I vi možete da zauzmete svoje mesto
u ovoj farsi.”
Džek je počeo da se oseća nelagodno.
Nije dobro poznavao svog novootkrivenog rođaka, niti je to želeo, ali ovo
nije bilo njegovo uobičajeno ponašanje. Bio je previše dramatičan i uglađen. Bio
je čovek koji je gurnut na ivicu i sada se tetura. Džek je prepoznao to. I sam je
bio u takvoj situaciji.
Da li bi trebalo da uradi nešto? Mogao bi da kaže nešto glupavo, čisto da se
razbije napetost. Može da pomogne, a sigurno bi potvrdilo ono što Vindam već
misli o njemu - šaljivdžija bez korena, koga ne treba uzimati za ozbiljno.
Džek je ipak odlučio da drži jezik za zubima.
Gledao je kako Grejs ulazi u salon i zauzima mesto pored prozora. Uspeo je
da uhvati njen pogled, ali samo nakratko. Izgledala je jednako zbunjeno kao i
on, i mnogo više zabrinuta.
„Zahtevam da znam šta se ovo događa?”, upitao je lord Kroulend.

~ 145 ~
 Knjige.Club Books
„Naravno”, rekao je Vindam. „Kako nepristojno sa moje strane. Gde su mi
maniri?”
Džek je pogledao Grejs, koja je držala ruku preko usta.
„Imali smo prilično uzbudljivu nedelju u Belgrejvu”, nastavio je Vindam.
„Potpuno iznad svih mojih najluđih maštanja.”
„A to znači?”, šturo je rekao lord Kroulend.
„Ah, da. Verovatno bi trebalo da znate ovaj čovek, ovde je”, rekao je Tomas
i rukom pokazao na Džeka, „moj rođak. Možda će on biti i vojvoda.” Pogledao
je lorda Kroulenda i slegnuo ramenima. „Nismo još sigurni.”
Tišina. I onda.
„Oh, dragi bože.”
Džek je pogledao u ledi Ameliju. Prebledela je. Nije mogao da zamisli o
čemu razmišlja.
„Putovanje u Irsku...”, progovorio je njen otac.
„Da se utvrdi njegov legitimitet”, potvrdio je Vindam. A onda, sa morbidno
veselim izrazom lica nastavio: „Biće to prava zabava. Ide čak i moja baba.”
Džek se borio da ne pokazuje šok na svom licu, a kada je pogledao Grejs,
zurila je u vojvodu sva užasnuta.
Lice lorda Kroulenda, sa druge strane, bilo je samo sumorno. „Mi ćemo vam
se pridružiti”, rekao je.
Ledi Amelija se trgla. „Oče?”
Njen otac se nije ni okrenuo. „Ne mešaj se, Amelija.”
„Ali...”
„Uveravam vas”, presekao je Vindam, „donećemo odluku što je pre moguće
i odmah ćete biti obavešteni.”
„Budućnost moje kćeri visi o koncu”, strastveno je odgovorio lord
Kroulend. „Biću tamo da pregledam papire.”
Vindamov izraz lica je postao smrtonosan, a glas opasno tih. „Da li mislite
da pokušavamo da vas prevarimo?”
„Ja samo vodim računa o pravima svoje kćeri.”
„Oče, molim te.” Amelija je prišla ocu i stavila mu ruku na rame. „Molim za
trenutak.”
„Rekao sam da se ne mešaš!”, povikao je otac i otresao njenu ruku tako
snažno da se ona zateturala.
Džek je pošao da joj pomogne, ali je Vindam već bio pored nje. „Izvinite se
svojoj kćeri”, rekao je Vindam.
Kroulend je zbunjeno promucao: „O čemu, dođavola, vi to govorite?”
„Izvinite joj se!” Vindam je zaurlao.

~ 146 ~
 Knjige.Club Books
„Vaša milosti”, rekla je Amelija, pokušavajući da stane između njih dvojice.
„Molim vas, nemojte da sudite tako oštro mom ocu. Ovo su izuzetne okolnosti.”
„Niko to ne zna jasnije od mene.”
Ali Vindam nije gledao nju dok je to govorio, niti je skidao pogled sa lica
njenog oca, kada je dodao: „Izvinite se Ameliji ili ću narediti da vas uklone sa
imanja.”
I po prvi put Džek mu se divio. Već je bio shvatio da ga poštuje, ali to nije
bila ista stvar. Vindam je bio dosadnjaković, po njegovom skromnom mišljenju,
ali sve što je radio, svaka poslednja odluka i akcija - bili su za druge. Sve je bilo
za Vindama nasleđe, a ne ličnost. Takvog čoveka je bilo nemoguće ne poštovati.
Ali ovo je bilo drugačije. Vojvoda se nije zalagao za njegove ljude, zalagao
se za jednu osobu. To je bila daleko teža stvar. A ipak, gledajući Vindama sada,
rekao bi da je to postalo prirodno, kao disanje.
„Žao mi je”, konačno je rekao lord Kroulend, izgledajući kao da nije baš bio
svestan šta se to upravo dogodilo. „Amelija, ti znaš da ja...”
„Znam”, prekinula ga je.
A onda se, konačno, Džek našao u centru pažnje.
„Ko je ovaj čovek?”, upitao je lord Kroulend, pokazujući prstom. Džek se
okrenuo ka Vindamu i dao mu znak da odgovori.
„On je sin starijeg brata mog oca”, rekao je Vindam lordu Kroulendu.
„Čarlsa?”, upitala je Amelija.
„Džona.”
Lord Kroulend je klimnuo glavom, ali je i dalje gledao i pitao samo
Vindama. „Da li ste sigurni u to?”
Tomas je samo slegnuo ramenima. „Možete i sami da pogledate u portret.”
„Ali njegovo ime...”
„Kevendiš na rođenju”, prekinuo ga je Džek. Ako je već predmet rasprave,
onda će i on biti deo nje. „Promenio sam Kevendiš u Odli kada sam krenuo u
školu. Možete proveriti evidenciju, ako želite.”
„Ovde?”, pitao je Kroulend.
„U Eniskilenu. U Englesku sam došao tek nakon što sam odslužio vojsku.”
„Srećan sam što smo u krvnom srodstvu”, tiho je rekao Vindam. „Ostaje
samo da se utvrdi da li je i po zakonu.”
Džek ga je iznenađeno pogledao. Ovo je bio prvi put da ga je zvanično
priznao kao rođaka.
Grof nije komentarisao. Bar ne direktno. Samo je promrmljao: „Ovo je
katastrofa”, i otišao do prozora.
I nije ništa rekao.
Niti bilo ko drugi.

~ 147 ~
 Knjige.Club Books
A onda, tihim i besnim glasom, grof je prokomentarisao: „Potpisao sam
ugovor u dobroj nameri”, rekao je i dalje zureći kroz prozor. „Pre dvadeset
godina sam potpisao ugovor,”
Još uvek niko drugi nije govorio.
Naglo se okrenuo. „Da li me razumete?”, zahtevao je i besno gledao u
Vindama. „Vaš otac je došao kod mene sa svojim planovima, a ja sam se složio,
verujući da ste vi zakoniti naslednik vojvodstva. Ona je trebalo da bude
vojvotkinja. Vojvotkinja! Da li mislite da bih potpisao da sam znao da ste ništa
drugo do...”
Do neko kao ja, hteo je da kaže Džek. Ali ovo nije bilo ni mesto ni vreme za
njegove doskočice.
A onda se Vindam - Tomas, Džek je odjednom odlučio da ga tako zove -
zagledao u grofa i rekao: „Možete me zvati gospodin Kevendiš, ako želite. Ako
mislite da će vam to pomoći da se priviknete na tu ideju.”
To je upravo ono što bi Džek rekao. Da je bio u Tomasovoj koži. Da je
pomislio na to.
Ali grof se nije uplašio sarkastičnog prekora. Ljutito je gledao Tomasa,
skoro se tresući od besa. „Neću dozvoliti da moja kćer bude prevarena. Ako ne
dokažete da ste pravi i zakoniti vojvoda od Vindama, možete smatrati veridbu
nevažećom.”
„Kako želite”, kratko je rekao Tomas. Nije naveo nijedan argument, niti je
pokazao želju da se bori za svoju verenicu.
Džek je pogledao ledi Ameliju, a zatim skrenuo pogled. Bilo je nekih stvari,
nekih emocija, koje jedan gospodin nije mogao da gleda.
Ali kada se okrenuo, našao se licem u lice sa grofom. Njenim ocem. Čiji je
prst bio uperen u njegove grudi.
„Ako je to slučaj”, rekao je, „ako ste vi vojvoda od Vindama, onda ćete je vi
oženiti.”
Bilo je potrebno čudo da se desi da bi Džek Odli ostao bez reči. Međutim,
sada se čudo dogodilo.
Kada je povratio glas, posle prilično neprivlačnog zvuka gušenja, uspeo je
da izgovori: „Ah, ne.”
„Hoćete”, upozorio ga je Kroulend. „Oženićete je, makar morao da vas
puškom dovedem do oltara.”
„Oče”, uzviknula je ledi Amelija, „ne možete to da uradite.”
Kroulend je potpuno ignorisao svoju kćer. „Moja kći je verena za vojvodu
od Vindama i za vojvodu od Vindama će se udati.”
„Ja nisam vojvoda od Vindama”, pribrano je rekao Džek.
„Ne još. Možda nikada. Ali biću prisutan kada istina izađe na videlo. I
postaraću se da se uda za pravog čoveka.”
~ 148 ~
 Knjige.Club Books
Džek ga je odmerio od glave do pete. Lord Kroulend nije bio slab čovek,
iako nije odavao istu nadmenu moć kao Vindam, znao je svoju vrednost i svoje
mesto u društvu. On ne bi dozvolio da se njegovoj kćeri nanese nepravda.
Džek je to poštovao. Da ima kćer, pretpostavlja da bi isto uradio. Ali ne,
nadao se, na račun nevinog čoveka.
Pogledao je u Grejs. Samo na trenutak. Preleteo je pogledom, ali je uhvatio
izraz njenog lica, prigušeni užas pred prizorom koji se odvija.
Ne bi je se odrekao. Ni za kakvu prokletu titulu, a svakako ne za neki tuđi
bračni ugovor.
„Ovo je ludilo”, rekao je Džek, okrećući se po salonu, ne mogavši da veruje
da samo on govori u svoju odbranu. „Čak je i ne poznajem.”
„To nije nikakav problem”, grubo je rekao Kroulend.
„Vi ste ludi”, uzviknuo je Džek. „Neću se oženiti njome.” Pogledao je brzo
Ameliju, a onda je poželeo da nije. „Izvinite, moja gospo”, promrmljao je.
„Ništa lično.”
Podigla je glavu, brzo i bolno. To nije bilo ni da, ni ne, više zaprepašćeno
priznanje.
Džeka je to baš pogodilo.
Ne, rekao je sebi. Ovo nije tvoja odgovornost. Ne moraš to da ispravljaš.
A niko drugi nije rekao ni reč u njegovu odbranu. Grejs, razumeo je, nije
bila u poziciji da nešto kaže, ali zaboga, šta je sa Vindamom? Zar ga nije bilo
briga što Kroulend hoće da njegovu verenicu pokloni drugom?
Ali vojvoda je samo stajao, nepomičan kao kamen, a oči su mu gorele od
nečega što Džek nije mogao da imenuje.
„Ja nisam pristao na ovo”, rekao je Džek. „Nisam potpisao nikakav ugovor.”
To je sigurno moralo da nešto znači.
„Nije ni on”, odgovorio je Kroulend, slegnuviši ramenima u Vindamovom
pravcu. „Njegov otac je potpisao.”
„U njegovo ime”, dodao je Džek.
„U tome grešite, gospodine Odli. Nigde nije precizirano njegovo ime. Moja
kći, Amelija Onorija Rouz, treba da se uda za sedmog vojvodu od Vindama.”
„Zaista?”, napokon je nešto rekao Tomas.
„Pa zar niste pogledali u papire?”, zahtevao je Džek.
„Ne”, jednostavno je rekao Tomas. „Nisam imao potrebu za tim.”
„Bože dragi”, rekao je Džek, „upao sam u grupu prokletih idiota.”
Niko mu nije protivrečio, primetio je. Očajnički je pogledao u Grejs, koja je
bila jedina razumna u ovoj prostoriji. Ali ona nije htela da ga pogleda.

~ 149 ~
 Knjige.Club Books
To je bilo dovoljno. Morao je da stavi tačku na ovo. Uspravio se i pažljivo
pogledao u lice lorda Kroulenda. „Gospodine”, rekao je, „ja neću da oženim
vašu kćer.”
„Oh, hoćeš.”
Ali ovo nije rekao lord Kroulend. Bio je to Tomas, koji je vrebao po sobi, a
oči su mu gorele od besa. Nije se zaustavio dok nije stao ispred njega.
„Šta si rekao?”, upitao je Džek, siguran da nije dobro čuo. Od svega što je
video, a nije bilo mnogo, Tomasu se više dopadala njegova mala verenica.
„Ova žena”, rekao je Tomas i pokazao na Ameliju, „provela je ceo svoj
život pripremajući se za vojvotkinju od Vindama. Neću dozvoliti da joj život
bude uništen.”
Svi su bili mirni, osim Amelije koja je htela da se raspadne.
„Da li me razumete?”
I Džek... Ali on je Džek, pa je podigao obrvu, malo se nasmešio, mada je bio
sasvim siguran da njegovom osmehu nedostaje iskrenost.
„Ne.”
Tomas ništa nije rekao.
„Ne, ne razumem.” Džek je slegnuo ramenima. „Izvinite.”
Tomas ga je pogledao, a onda dodao: „Mislim da ću te ubiti.”
Ledi Amelija je vrisnula i skočila na Tomasa, nekoliko sekundi pre nego što
bi napao Džeka.
„Možeš mi ukrasti život”, zarežao je Tomas, a jedva je dozvoljavao Ameliji
da ga drži za ruku. „Možeš mi ukrasti ime, ali, bogami, nećeš ukrasti njeno.”
„Ona ima ime”, rekao je Džek. „Preziva se Viloubi. I za ljubav božju, ona je
kći grofa. Naći će nekog drugog.”
„Ako si ti vojvoda od Vindama”, besno je rekao Tomas, „poštovaćeš svoje
obaveze.”
„Ako sam ja vojvoda od Vindama, onda mi ne možete govoriti šta treba da
radim.”
„Amelija”, mirno je rekao Tomas, „pusti mi ruku.”
Ako ništa drugo, povukla ga je nazad. „Ne mislim da je to dobra ideja.”
Lord Kroulend je iskoristio momenat da stane između njih dvojice. „Pa,
gospodo, ovo je sve hipotetički u ovom trenutku. Možda bi trebalo da sačekamo
da...”
A onda je Džek video izlaz. „Ionako, ne bih bio sedmi vojvoda”, rekao je.
„Molim?” rekao je Kroulend, kao da je Džek neki svrabež, a ne čovek kojeg
pokušava da natera da ožer i njegovu kćer.
„Ne bih.” Džek je besno razmišljao, pokušavajući da sastavi sve detalje
porodične istorije koje je saznao u poslednjih nekoliko dana. Pogledao je u
~ 150 ~
 Knjige.Club Books
Tomasa. „Da li bih bio? Tvoj otac je bio šesti vojvoda. Osim što nije. Da li bi
bio, da sam ja bio?”
„O čemu, dođavola, govorite?”, zahtevao je objašnjenje Kroulend.
Ali Džek je video da je Tomas tačno razumeo šta je hteo da kaže. I zaista je i
rekao: „Vaš otac je preminuo pre svog oca. Da su se vaši roditelji venčali, onda
bi nasledili petog vojvodu, moj otac bi bio eliminisan, kao i ja.”
„Što me čini brojem šest”, tiho je rekao Džek.
„Onda nisam obavezan da poštujem ugovor”, izjavio je Džek. „Nijedan sud
u zemlji mi ne bi to naložio. Mada sumnjam da bi to uradili i da sam sedmi
vojvoda.”
„Ne treba taj sud da ti naloži”, kazao je Tomas, „već sud tvoje moralne
odgovornosti.”
„Nisam ovo tražio”, rekao je Džek.
„Nisam ni ja”, tiho je rekao Tomas.
Džek nije ništa rekao. Osećao je da mu je glas zarobljen u grudima i da tamo
titra i izbacuje samo vazduh. U sobi je postalo vruće i kravata ga je stezala, ali u
tom trenutku, dok mu se život otimao i izmicao kontroli, znao je samo jednu
stvar sigurno.
Mora da izađe napolje.
Pogledao je u Grejs, ali se ona pomerila. Bila je sada pored Amelije i držala
je za ruku.
Ne bi je se odrekao. Ne bi mogao. Prvi put u životu pronašao je nekoga ko je
ispunio sve praznine u njegovom srcu.
Nije znao šta bi mogao da bude, jednom kada odu u Irsku i pronađu šta god
su mislili da traže. Ali šta god da bude - vojvoda, razbojnik, vojnik, skitnica -
želi samo nju pored sebe.
Voli je.
Bilo je milion razloga zašto je ne zaslužuje, ali on je voli. A bio je sebično
kopile, i nameravao je da je oženi. Našao bi način. Bez obzira ko je i šta
poseduje.
Možda je bio veren za Ameliju. Verovatno nije bio dovoljno pametan da
razume sve zakonitosti - svakako bez ugovora u rukama i nekoga ko će mu
protumačiti pravne izraze.
Oženio bi Grejs. I te kako.
Ali prvo mora da ode u Irsku.
Nije mogao da oženi Grejs dok ne sazna šta je, a još više od toga - nije
mogao da se oženi njome dok se ne iskupi za svoje grehe.
A to je jedino moglo da se uradi u Irskoj.

~ 151 ~
 Knjige.Club Books

Sedamnaesto poglavlje

Pet dana kasnije, na moru.

Ovo nije bio prvi put da Džek prelazi Irsko more. Nije bio ni drugi, a ni treći
put. Pitao se da li će ga nelagoda ikada napustiti, da li će jednom moći da
pogleda dole u tamnu, uskovitlanu vodu, a da ne pomisli na oca ispod površine
kako tone u susret smrti.
Čak i pre nego što je upoznao Kevendiševe, kada je njegov otac bio samo
maglovit obris u njegovom mozgu, nije mu se sviđao ovaj prelaz.
A opet, stajao je tu. Na ogradi. Nije mogao da odoli. Nije mogao da bude na
vodi, a da ne gleda. Napred, a onda dole.
Bilo je to mirno putovanje ovog puta, iako ga je to malo tešilo. Nije da se
plašio za svoju bezbednost. Nego je sve to bilo tako morbidno, da plovi preko
groba svog oca. Želeo je da se to završi. Želeo je da se vrati na kopno. Čak i ako
je to kopno Irska.
Poslednji put kada je bio kod kuće...
Džek je stisnuo usne i zatvorio oči. Poslednji put kada je bio kod kuće, bilo
je kada je doneo Arturovo telo.
To je bila najteža stvar koju je ikada uradio. Ne samo zato što mu se srce
iznova slamalo sa svakim pređenim metrom, pa čak ni zato što se plašio svog
povratka kući. Ali kako da pogleda u oči svoju tetku i teču, kada im bude predao
telo njihovog mrtvog sina?
Kao da sve to nije bilo dovoljno, bilo je prokleto teško prevesti telo iz
Francuske u Englesku, a onda u Irsku. Morao je da nađe kovčeg, što je bilo
iznenađujuće teško usred rata. „Ponuda i potražnja”, rekao mu je jedan prijatelj
posle njihovog prvog pokušaja da nabave kovčeg. Bilo je mnogo leševa
razbacanih okolo. Kovčezi su bili luksuz na bojnom polju.
Ali on je bio uporan i sledio je sva uputstva koje mu je dao pogrebnik, a to
je da napuni drveni kovčeg piljevinom i zapečati ga katranom. Čak i tada se
smrad osećao kroz kovčeg, a kad je stigao u Irsku, nijedan vozač nije hteo da
preuzme teret. Morao je da kupi sopstvena kola da bi ga prevezao do kuće.
Putovanje je poremetilo i njegov život. Vojska je odbila njegov zahtev da
prebaci telo i on je bio prinuđen da je napusti. Bila je to mala cena koju je
mogao da plati i da učini poslednju uslugu svojoj porodici. Ali to je značilo da je
morao da napusti poziciju koja mu je savršeno odgovarala. Škola je bila

~ 152 ~
 Knjige.Club Books
katastrofa, neuspeh za neuspehom. Provlačio se, uglavnom zahvaljujući Arturu,
koji je video kako se muči i pritekao mu u pomoć.
Ali koledž - dragi bože, još uvek nije mogao da veruje da ga je upisao. Znao
je da će to biti katastrofa, ali momci iz Portora rojala su išli na koledž. Prosto je
bilo tako. Ali Artur je imao još godinu dana da završi pre koledža, tako da Džek
nije imao svog spasitelja. Neuspeh bi bio previše poguban, pa je sam sebe
izbacio. Nije da je bilo potrebno mnogo kreativnosti da se ponašaš na način koji
Triniti koledž smatra neprihvatljivim.
Vratio se kući, navodno tužan, gde je odlučio da se pridruži vojsci. Pa je
otišao u vojsku i to mu je savršeno odgovaralo. Konačno mesto gde može da
uspe bez knjiga, papira i pera za pisanje. Nije da je bio neinteligentan, nego je
samo mrzeo knjige, papire i pera za pisanje. Zadavali su mu glavobolju.
Ali to je sada gotovo i evo ga sada na putu za Irsku, prvi put od Arturove
sahrane, a mogao bi da bude vojvoda od Vindama, što bi mu obezbedilo da mu
ceo život bude vezan za proklete knjige, papire i pera za pisanje.
I glavobolje.
Pogledao je nalevo i video Tomasa kako stoji sa Amelijom pored pramca.
Pokazivao je nešto prstom - verovatno na pticu, s obzirom da Džek nije ništa
drugo video. Amelija se smejala, možda ne baš preterano, ali dovoljno da Džeku
bude lakše, jer je osećao krivicu što je odbio da je oženi. Ali nije mogao ništa
drugo da uradi. Da li su stvarno mislili da će odmah da kaže: Oh, da, dajte mi
bilo koga! Samo ću se pojaviti u crkvi i biću zahvalan.
Nije da je bilo ičeg lošeg kod ledi Amelije. U stvari, neko bi mogao da (i
verovatno bi) pristane i na mnogo gore, ako bi bio primoran na brak. A da nije
sreo Grejs...
Možda bi bio voljan da to uradi.
Čuo je da se neko približava, a kada se okrenuo, bila je tamo, kao da je
prizvao svojim mislima.
Skinula je šešir i njena crna kosa se mrsila na povetarcu.
„Veoma je prijatno ovde na palubi”, rekla je, naslanjajući se na ogradu
pored njega.
Klimnuo je glavom. Nije je mnogo viđao na putovanju. Udovica je odlučila
da ostane u kabini, a Grejs je morala da se brine o njoj. Naravno, nije se žalila.
Nikada se nije žalila, pa je on pretpostavio da nije imala razloga za to. A
uostalom, njen posao je da bude uz udovicu. Nije mogao da zamisli manje
prijatnu poziciju. I znao je da se on ne bi dugo zadržao na toj poziciji.
Uskoro, pomislio je. Uskoro će biti slobodna. Venčaće se i Grejs neće više
nikada morati da vidi udovicu, ako to bude njena želja. Džeka nije bilo briga da
li je taj stari mrgud njegova baka. Bila je neljubazna, sebična i on neće
prozboriti više ni reč sa njom kada se sve ovo završi. Ako se ispostavi da je on
vojvoda, kupio bi farmu na nekom zabačenom ostrvu i poslao je tamo. Ako ne,
~ 153 ~
 Knjige.Club Books
planirao je da Grejs uzme za ruku i odvede je iz Belgrejva i da se više nikada ne
vrate.
Da bude iskren, ovo je bio divan san.
Grejs je gledala dole, u vodu. „Zar ovo nije čudno”, razmišljala je, „kako se
čini da brzo plovimo.”
Džek je pogledao u jedra. „Dobar je vetar.”
„Znam. Ima smisla, naravno.” Podigla je pogled i nasmešila se. „Samo što
nikada pre nisam bila na brodu.”
„Nikada?” Bilo mu je teško da to zamisli.
Odmahnula je glavom. „Ne na ovakvom. Roditelji su me jednom odveli na
vožnju čamcem po jezeru.” Opet je spustila pogled na vodu. „Nikada nisam
videla da voda ovako juri. Imam želju da se nagnem i zaronim prste u nju.”
„Hladna je”, rekao je Džek.
„Pa, da, naravno.” Nagnula se napred, kao da želi da zadrži vetar na licu.
„Ali bih ipak volela da je dodirnem.”
Slegnuo je ramenima. Trebalo bi da bude pričljiviji, pogotovo sada sa njom,
ali mu se učinilo da vidi kopno na horizontu, a stomak mu se stezao i uvijao.
„Da li si dobro?” upitala je Grejs.
„Dobro sam.”
„Izgledaš nekako zeleno. Da nemaš morsku bolest?”
Bilo bi dobro da ima. Nikada nije imao morsku bolest. Imao je kopnenu
bolest. Nije želeo da se vrati. Probudio se usred noći, zaglavljen u svom malom
ležaju, vlažan od znoja.
Ali morao je da se vrati. Znao je to. Mada to nije značilo da veći deo njega
želi da bude kukavica i pobegne.
Čuo je da je Grejs uzdahnula, a kada ju je pogledao, pokazivala je u daljinu,
a lice joj je blistalo od uzbuđenja.
Verovatno je to bila najlepša stvar koju je ikada video.
„Da li je ono Dablin?”, upitala je. „Ono tamo?”
Klimnuo je glavom. „To je luka. Sam grad je malo dalje.”
Izvila je vrat, što je bio divan prizor, ali on je bio tako jadno raspoložen.
Nije bilo šanse da ona nešto vidi sa te udaljenosti. „Čula sam da je šarmantan
grad”, rekla je.
„Pruža mnogo zabave.”
„Šteta. Ne očekujem da ćemo tamo provoditi mnogo vremena.”
„Ne. Udovica želi da se odmah krene na put.”
„Zar ti ne želiš?”
Na to je udahnuo i protrljao oči. Bio je umoran i bio je nervozan, a osećao se
kao da se predaje svojoj propasti. „Ne”, rekao je. „Da budem iskren, ja bih
~ 154 ~
 Knjige.Club Books
najradije ostao na ovom brodu, na ovoj ogradi, do kraja života.” Grejs ga je
namršteno pogledala.
„Sa tobom”, tiho je rekao. „Ovde na ovoj palubi, sa tobom.”
Pogledao je u daljinu. Luka u Dablinu je sada bila više od mrlje na
horizontu. Uskoro će moći da razaznaju zgrade i brodove. Sa njegove leve strane
mogao je da čuje kako Tomas i Amelija razgovaraju. I oni su, takođe, pokazivali
prema obali, posmatrajući luku, koja je, činilo se, rasla pred njihovim očima.
Džek je progutao knedlu. Čvor u njegovom stomaku je takođe rastao. Dragi
bože, bilo je skoro smešno. Evo ga, ovde u Irskoj, primoran da se suoči sa
svojom porodicom, koju je izneverio mnogo godina ranije. A da stvar bude još
gora, mogao bi da bude imenovan za vojvodu od Vindama, poziciju za koju je
prosto bio nepodoban.
A onda, pošto nijedna rana ne može da bude bez uvrede, mora sve ovo da
uradi u društvu udovice.
Želeo je da se smeje. Bilo je smešno. Da nije bilo smešno, morao bi da ode i
da se isplače.
Ali nije mogao da se smeje. Pogledao je u Dablin koji se nazirao u daljini.
Bilo je kasno za smeh.

Nekoliko sati kasnije, u dablinskoj luci

„Još nije kasno!”

„Gospođo”, rekla je Grejs, pokušavajući da bude još smirenija, „prošlo je
sedam. Svi smo umorni i gladni, pada mrak, a putevi su nam nepoznati.”
„Ne njemu”, odbrusila je udovica i glavom pokazala na Džeka.
„Umoran sam i gladan”, odbrusio je Džek. „I zahvaljujući vama, ja više ne
boravim na putevima po mesečini.”
Grejs se ugrizla za usnu. Putovali su već tri dana i kako su se približavali
Irskoj, njegovo strpljenje je bilo sve tanje i tanje. Bio je povučen i ćutljiv,
potpuna suprotnost čoveku kog je upoznala.
Čoveku u koga se zaljubila.
Kasno popodne su stigli u luku u Dablinu, ali dok su pokupili sve svoje
stvari i nameravali da krenu u grad, bilo je skoro vreme za večeru. Grejs nije
mnogo jela dok su bili na brodu, ali sada kada su stajali na površini koja se ne
ljulja, bila je gladna. Poslednje što je želela je da se odmah upute u Batlersbridž,
malo selo u oblasti Kavan, gde je Džek odrastao. Ali udovica je nastavila sa
prepirkom, tako da su svi stajali ispred gostionice, njih šestoro, dok je ona
nameravala da diktira brzinu i pravac putovanja.
„Zar ne želiš da se ovo pitanje više reši, jednom zauvek?”, zahtevala je
udovica od Džeka.
~ 155 ~
 Knjige.Club Books
„Ne baš”, drsko je odgovorio. „Svakako ne toliko koliko bih želeo parče
čobanske pite i kriglu piva.” Džek se okrenuo ka ostalima, a Grejs je zaboleo
izraz u njegovim očima. Bio je kao uklet. Ali zbog čega, nije mogla da
pretpostavi.
Koji su ga to demoni čekali ovde? Zašto nije bio tako dugo kući? Rekao joj
je da je imao predivno detinjstvo, da je obožavao porodicu koja ga je usvojila i
da ih ne bi menjao ni za šta na svetu. Zar to ne žele svi? Zar nije želeo da ide
kući? Zar nije shvatio koliko je srećan što ima takav dom, kome uvek može da
se vrati?
Grejs bi sve dala za to.
„Gospođice Everli”, rekao je Džek i ljubazno se naklonio. „Ledi Amelija.”
Dve dame su se kurtoazno naklonile dok je odlazio.
„Mislim da je u pravu”, promrmljao je Tomas. „Večera zvuči mnogo
prijatnije od noći na putu.”
Udovica ga je besno pogledala.
„Ne pokušavam”, suvoparno je rekao, „da odložim neizbežno. Čak i
vojvode, kojima će titula biti oduzeta, ogladne.”
Lord Kroulend se nasmejao na to. „Ima pravo, Augusta”, rekao je veselo i
odlutao do šanka.
„Večeraću u svojoj sobi”, rekla je udovica. Glas joj je bio prkosan, kao da je
očekivala da će se neko pobuniti, ali, naravno, niko nije. „Gospođice Everli”,
besno je rekla, „pobrinite se za mene.”
Grejs je umorno uzdahnula i krenula za njom.
„Ne”, rekao je Tomas.
Udovica se ukočila. „Ne?”, hladno je ponovila.
Grejs se okrenula i pogledala u Tomasa. Šta bi ovo moglo da znači? Nije
bilo ničeg neobičnog u udovičinoj naredbi. Grejs je bila njena saputnica. Upravo
za ovako nešto je i bila angažovana.
Ali Tomas je gledao u svoju baku, a mali osmeh mu se pojavio u uglovima
usana. „Grejs će večerati sa nama. U trpezariji.”
„Ona je moja pomoćnica”, prosiktala je udovica.
„Ne više.”
Grejs je zadržala dah dok je slušala raspravu.
Odnos između Tomasa i njegove bake nije nikada bio srdačan, ali se sada
činilo da prevazilazi uobičajenu netrpeljivost. Činilo se kao da Tomas uživa.
„Pošto ja još uvek nisam smenjen sa pozicije”, polako je govorio, uživajući
u svakoj reči, „uzeo sam slobodu da uradim par stvari u poslednjem trenutku.”
„O čemu, kog đavola, ti to pričaš?”, zahtevala je udovica da zna.

~ 156 ~
 Knjige.Club Books
„Grejs”, rekao je Tomas i okrenuo se njoj kao prijatelj i sa uspomenama u
očima, „zvanično si razrešena dužnosti prema mojoj babi. Kada se vratimo kući,
naći ćeš kuću upisanu na tvoje ime, zajedno sa sredstvima, koja će ti omogućiti
prihod dovoljan do kraja života.”
„Jesi li ti lud?”, pobesnela je udovica.
Grejs ga je šokirano gledala.
„Trebalo je to odavno da uradim”, nastavio je, „ali sam bio previše sebičan.
Nisam mogao da podnesem ni pomisao da živim sam sa njom.” Glavom je
pokazao na svoju baku. „Bez tebe da deluješ kao tampon zona.”
„Ne znam šta da kažem”, prošaputala je.
„Uobičajeno bih posavetovao samo: hvala, ali pošto se ja ovde zahvaljujem,
onda je dovoljno: Ti si princ među ljudima.”
Grejs je uspela da se nasmeši i prošaputala: „Ti si princ među ljudima.”
„Uvek je to lepo čuti”, rekao je Tomas. „A sada, da li bi želela da nam se
pridružiš na večeri?”
Grejs se okrenula prema udovici, koja je pocrvenela od besa.
„Ti prepredena, mala kurvo”, ispljunuta je. „Misliš li da ne znam šta si ti?
Da li misliš da ću ti dozvoliti da ponovo uđeš u moju kuću?”
Grejs je zaprepašćeno zurila u nju. „Htela sam da kažem da ću vam
pomagati tokom celog puta, jer nikada ne bih napustila posao ako ga ne bih prvo
pošteno završila, ali sada ću da razmislim o tome.” Okrenula se Ameliji, koja se
tresla. „Da li mogu večeras da podelim sa tobom sobu?”, upitala je Ameliju. Jer
svakako nije htela da ostane sa udovicom.
„Naravno”, odmah je odgovorila Amelija i uhvatila je za ruku. „Hajde da
večeramo.”
Bila je to, kako je Grejs kasnije zaključila, najbolja čobanska pita koju je
ikada probala.

Nekoliko sati kasnije, Grejs je bila u sobi i gledala kroz prozor, dok je
Amelija spavala.
Grejs je pokušala da zaspi, ali joj je u glavi i dalje zujalo od Tomasovog
zapanjujućeg čina velikodušnosti. Plus, pitala se gde je nestao Džek, jer nije bio
u trpezariji, kada su ona, Tomas i Amelija došli, a niko nije znao šta mu se
dogodilo.
A još jedan plus, Amelija je hrkala.
Grejs je uživala u pogledu na Dablin. Nisu bili u centru grada, ali je ulica
bila prometna, sa mnogobrojnim putnicima koji su ulazili ili izlazili iz luke.
Bilo je čudno osećati novootkrivenu slobodu. Još uvek nije mogla da veruje
kako je ovde, u sobi sa Amelijom, a da nije sklupčana na neudobnoj stolici
pored udovičinog kreveta.
~ 157 ~
 Knjige.Club Books
Večera je bila vesela. Tomas je bio izuzetno raspoložen, s obzirom na to šta
se sve dogodilo. Nije ništa više rekao o svom velikodušnom poklonu, ali Grejs
je znala zašto je to uradio. Ako se otkrije da je Džek pravi vojvoda - a Tomas je
bio ubeđen u to - ona ne bi mogla da ostane u Belgrejvu.
Da joj se srce slama iznova, svakoga dana do kraja života, to ne bi mogla da
podnese.
Tomas je znao da se zaljubila u Džeka. Ona to nije rekla, ali ju je on dobro
poznavao. Morao je da zna. Da bude tako velikodušan, kada se ona zaljubila u
čoveka koji bi mogao da bude uzrok njegovog pada...
Pomisao na to joj je punila oči suzama.
I tako je sada bila nezavisna. Nezavisna žena! Sviđalo joj se kako to zvuči.
Spavala bi do podneva svakoga dana. Čitala bi knjige. Uživala bi u lenjosti, bar
prvih par meseci, a onda bi pronašla nešto korisno da uradi sa svojim
vremenom. Možda neka dobrotvorna akcija. Ili bi možda učila da slika vodenim
bojama.
Zvučalo je tako dekadentno. Tako savršeno.
I usamljeno.
Ne, odlučno je rešila, pronaći će prijatelje. Ima mnogo prijatelja u okrugu.
Drago joj je bilo što nije napuštala Linkolnšir, čak i ako je to značilo da će se
povremeno sretati sa Džekom. Linkolnšir je bio njen dom. Poznavala je sve i svi
su znali nju, a njena reputacija ne bi bila dovedena u pitanje, čak i ako bi imala
svoju kuću. Mogla bi da živi u miru i ugledu.
Bila bi to dobra stvar.
Ali usamljena.
Ne. Ne usamljena. Imaće sredstava i moći će da posećuje Elizabetu, koja će
se udati za grofa na jugu zemlje. Mogla bi da se pridruži nekom od ženskih
klubova, koje je njena majka obožavala. Sastajali bi se svakog utorka popodne,
tvrdeći da se nalaze da bi pričali o književnosti i umetnosti i dnevnim vestima,
ali kada su se sastajale kod njih u kući, Grejs bi čula suviše smeha za takve
teme.
Ne bi bila usamljena.
Odbila bi da bude usamljena.
Osvrnula se na Ameliju, koja je i dalje hrkala. Jadno stvorenje. Grejs je
često zavidela Viloubi devojkama na njihovim sigurnim mestima u društvu. Bile
su kćeri grofa, sa besprekornim krvnim lozama i velikodušnim mirazom. Zaista
je bilo čudno kako je njena budućnost tako dobro definisana, a Amelijina nije.
Ali je shvatila da Amelija ne kontroliše svoju sudbinu više nego ona. Njen
otac joj je izabrao muža i pre nego što je progovorila, pre nego što je znao ko je
ona, šta joj se sviđa. Kako je mogao da zna, gledajući bebu od godinu dana, da li
njoj odgovara da bude vojvotkinja?

~ 158 ~
 Knjige.Club Books
Amelija je celog svog života bila zaglavljena, čekajući Tomasa da je oženi.
Čak i kad se ne bi udala za jednog od dvojice vojvoda od Vindama, i dalje bi
bila u obavezi da sledi odluke svog oca.
Grejs se okretala ponovo prema prozoru, kada je začula korake u hodniku.
Muške korake. I pošto nije mogla da odoli, odjurila je do vrata, otvorila ih i
provirila napolje.
Džek.
Izgledao je izgužvano i umorno, sa bolom u srcu. Škiljio je u mraku,
pokušavajući da pronađe svoju sobu.
Grejs-pomoćnica bi se povukla u sobu, ali Grejs-nezavisna žena bila je
smelija, izašla je napolje i prošaputala njegovo ime.
Pogledao ju je. Oči su mu planule, a Grejs se sa zakašnjenjem setila da je
izašla iz sobe samo u spavaćici. Nije to bilo ništa rizično; u stvari, bila je mnogo
više pokrivena nego što bi bila u večernjoj haljini. Ipak, prekrstila je ruke dok
mu je prilazila.
„Gde si bio?” prošaputala je.
Slegnuo je ramenima. „Ovde i onde. Posećivao stara mesta.”
Nešto u njegovom glasu je bilo uznemirujuće. „Stvarno?”, upitala je.
„Ne.” Pogledao ju je, a zatim protrljao oči. „Bio sam prekoputa. Jeo sam
čobansku pitu.”
Nasmešila se. „A krigla piva?”
„Dve, zapravo.” Tada se nasmejao, stidljivo, dečački, pokušavajući da
odagna iscrpljenost sa lica. „Nedostajalo mi je.”
„Irsko pivo?”
„Engleske stvari su svinjske pomije u poređenju s ovim ovde.”
Grejs je osetila kako se zagreva. Bilo je humora u njegovim očima, prvi put
nakon nekoliko dana. I bilo je čudno - mislila je da će biti mučenje da bude
pored njega, da bude sa njim, da sluša njegov glas i gleda ga kako se smeje. Ali
sve što je sada osećala bila je sreća. I olakšanje.
Nije mogla da podnese da bude nesrećan. Trebalo joj je da on bude on. Čak i
ako ne može da bude njen.
„Ne bi trebalo da budeš ovde, ovako” rekao je.
„Ne.” Odmahnula je glavom, ali se nije pomerila.
Napravio je grimasu i pogledao u svoj ključ. „Ne mogu da nađem sobu.”
Grejs mu je uzela ključ i pogledala. „Četrnaest”, rekla je.
„Svetlo je prigušeno.”
Klimnuo je glavom.
„Tamo je”, rekla mu je i pokazala niz hodnik.

~ 159 ~
 Knjige.Club Books
„Da li je tvoja soba prihvatljiva?”, upitao je. „Dovoljno velika za tebe i
udovicu?”
Grejs je udahnula otvorenih usta. On ne zna. Potpuno je zaboravila. On je
bio već otišao kada joj je Tomas rekao za kuću. „Nisam sa udovicom”, rekla je,
a nije mogla da sakrije uzbuđenje. „Ja...”
„Neko dolazi”, šapnuo je i zaista su se čuli glasovi i koraci na stepenicama.
Pogurao ju je da je isprati do sobe.
„Ne, ne mogu. Amelija je tamo.”
„Amelija? Zašto bi...”, promrmljao je sebi u bradu, a zatim je povukao sa
sobom niz hodnik. U sobu broj 14.

~ 160 ~
 Knjige.Club Books

Osamnaesto poglavlje

„Tri minuta”, rekao je Džek u trenutku kada je zatvorio vrata. Jer, zaista,
nije mislio da može da izdrži duže. Ne, dok je bila u spavaćici. Bila je to ružna
stvar, stvarno, sva gruba i zakopčana od glave do pete, ali, ipak je to bila
spavaćica.
A ona je bila Grejs.
„Nikada nećeš poverovati šta se desilo”, rekla je.
„Posle svega šta se desilo u protekle dve nedelje, spreman sam da verujem u
skoro sve”, priznao je. Nasmejao se. Dve krigle piva su ga učinile mekšim.
Ali onda mu je ona ispričala neverovatnu priču. Tomas joj je dao kuću i
prihode. Grejs je sada bila nezavisna žena. Bila je oslobođena od udovice.
Džek je upalio lampu u sobi slušajući njeno uzbuđenje. Osećao je trunku
ljubomore, ali ne zato što je mislio da ne bi trebalo da prima poklone od drugog
muškarca - istina je bila da je ona zaradila sve što joj je vojvoda dao. Pet godina
sa udovicom - bože dragi, trebalo je da dobije i titulu za takvo ispaštanje. Niko
nije više učinio za Englesku.
Ne, njegova ljubomora je bila ona prosta, muška. Čuo je radost u njenom
glasu, a kada je rasterao mrak u sobi, video je radost i u njenim očima. I
jednostavno, osetio se loše, jer joj je to dao neko drugi.
Želeo je da on to uradi. Želeo je da joj se oči sijaju od ushićenja zbog njega.
Želeo je da on bude izvor njenog smeha.
„Još uvek ću morati da idem sa vama u okrug Kavan”, govorila je Grejs.
„Ne mogu da ostanem ovde sama, a ne bih želela ni da ostavim Ameliju samu.
Sve je ovo strašno za nju.”
Pogledala ga je, a on je klimnuo glavom kao odgovor. Iskreno, nije mnogo
razmišljao o Ameliji, koliko god da je to bilo sebično.
„Sigurna sam da će biti nezgodno sa udovicom”, nastavila je Grejs. „Bila je
baš besna.”
„Mogu da zamislim”, promrmljao je Džek.
„Oh, ne.” Oči su joj se razrogačile. „Ovo je bilo neviđeno, čak i za nju.”
Razmislio je malo. „Nisam siguran da li mi je žao ili mi je laknulo što sam
to propustio.”
„Sigurno je bolje što nisi bio prisutan”, odgovorila je Grejs sa grimasom na
licu. „Bila je prilično nekulturna.”

~ 161 ~
 Knjige.Club Books
Hteo je da kaže kako mu je teško da je zamisli drugačije, ali Grejs se
odjednom razvedrila i rekla: „Ali znaš šta, baš me briga!” A onda se zakikotala,
opojnim zvukom nekoga ko ne može da poveruje u svoju sreću.
Nasmejao se zbog nje. Bila je zarazna ta njena sreća. Nije nameravao da ona
ikada živi odvojeno od njega, a sumnjao je da joj Tomas nije dao kuću da bi ona
tamo živela kao gospođa Džeka Odlija, ali je razumeo njeno oduševljenje. Po
prvi put, Grejs je imala nešto na svoje ime.
„Izvini”, rekla je kroz osmeh, „ne bi trebalo da budem ovde. Nisam imala
nameru da te čekam, ali sam bila toliko uzbuđena, a htela sam da ti kažem, jer
znam da ćeš sve da razumeš.”
I dok je stajala tamo, očiju koje su sijale u njega, njegovi demoni su
nestajali, jedan po jedan, sve dok nije postao samo muškarac koji stoji
pred ženom koju voli. U ovoj sobi, u ovom trenutku, nije bilo važno što se
vratio u Irsku i što je imao toliko prokletih razloga da otvori vrata i pobegne
na prvi brod, bilo gde.
U ovoj sobi, u ovom trenutku, ona mu je bila sve.
„Grejs”, rekao je, a rukom je krenuo da joj dodirne obraz. Sklupčala se u
njegovu šaku i tog trenutka je znao da je izgubljen. Kakvu god snagu da je
mislio da poseduje, kakvu god volju imao da uradi pravu stvar...
Nestale su.
„Poljubi me”, prošaputao je.
Oči su joj se raširile.
„Poljubi me.”
Želela je to. Mogao je da vidi u njenim očima i oseti u vazduhu oko njih.
Nagnuo se, bliže... ali nedovoljno da im se usne spoje. „Poljubi me”, rekao
je, poslednji put.
Podigla se na prste. Ništa drugo nije pomerila - nije podigla ruke da ga
pomiluje, nije se nagnula napred, dozvoljavajući svom telu da se nasloni na
njegovo. Samo se podigla na prste sve dok njene usne nisu okrznule njegove.
A onda je ustuknula.
„Džek?” prošaputala je.
„Ja...” Skoro da je to i rekao. Reči su mu bile tu, na usnama. Volim te.
Ali nekako je znao - nije znao kako, ali je znao - da ako to sada izgovori,
iako je znao da ona to zna u svom srcu, da će je to uplašiti.
„Ostani sa mnom”, prošaputao je i poljubio joj ruku.
„Ne bi trebalo”, prošaputala je.
Poljubio joj je i drugu ruku.
„Oh, Džek.”
Obe je podigao do svojih usana, držeći ih ispred lica i udišući njihov miris.

~ 162 ~
 Knjige.Club Books
Pogledala je na vrata.
„Ostani sa mnom”, ponovio je. A onda joj je dodirnuo bradu, nežno joj
podigao lice naviše i meko joj poljubio usne. „Ostani.”
Posmatrao je njeno lice, video sukobljene senke u njenim očima. Usne su joj
zadrhtale i okrenula se od njega, pre nego što je progovorila.
„Ako...” Glas joj je bio šapat, drhtav i nesiguran. „Ako ostanem...”
Dodirnuo joj je bradu, ali je nije pomerao u njegovom pravcu. Čekao je da
ona bude spremna da se okrene ka njemu.
„Ako ostanem...” Progutala je knedlu i zatvorila oči na trenutak, kao da
skuplja hrabrost. „Da li možeš... Da li postoji način... da budeš siguran, da ne
bude bebe?”
Za trenutak nije mogao da govori. Onda je klimnuo glavom, jer da, mogao je
da bude siguran da neće biti bebe. Proveo je ceo svoj život odrasle osobe pazeći
da ne bude beba.
Ali to je bilo sa ženama koje nije voleo, sa ženama koje nije nameravao da
obožava ceo svoj život. Ovo je Grejs, i želja da sa njom napravi bebu iznenada
se razbuktala u njemu kao blistav, magičan san. Mogao je da ih vidi kao
porodicu, kako se smeju i zadirkuju. Celo njegovo detinjstvo je bilo takvo -
glasno i burno, trkanje po poljima sa rođacima, pecanje u potocima, a nikada
ništa nije upecao. Obroci nisu nikada bili formalna okupljanja; obroci u
Belgrejvu su za njega bila strani koliko i na kineskom dvoru.
Želeo je sve to. I želeo je sve to sa Grejs. Samo što, do ovog trenutka, nije
shvatio koliko.
„Grejs”, rekao je, držeći je čvrsto za ruku. „Nije bitno. Oženiću te. Želim da
te oženim.”
Odmahnula je glavom, brzo, skoro pomahnitalo. „Ne”, rekla je. „Ne možeš.
Ne ako si vojvoda.”
„Hoću.” A onda je, dođavola, rekao svejedno. Neke stvari su bile prevelike i
suviše istinite da bi se držale u sebi. „Volim te. Volim te. Nikada to nisam rekao
drugoj ženi, niti ću. Volim tebe, Grejs Everli, i želim da se venčamo.”
Zatvorila je oči, izgledajući gotovo bolno. „Džek, ne možeš...”
„Mogu, želim i hoću.”
„Džek...”
„Umoran sam više od svega što mi govore da ne mogu da radim”, rekao je
kao da želi sve da izbaci iz sebe. „Da li razumeš da me je baš briga? Nije me
briga za prokleto vojvodstvo, a pogotovo me briga za udovicu. Stalo mi je samo
do tebe, Grejs. Do tebe.”
„Džek”, ponovo je rekla, „ako si ti vojvoda, od tebe se očekuje da oženiš
devojku sličnog staleža.”
Opsovao je sebi u bradu. „Govoriš o sebi kao da si neka lučka kurva.”
~ 163 ~
 Knjige.Club Books
„Ne”, rekla je, pokušavajući da bude strpljiva, „nisam. Znam dobro ko sam
ja. Ja sam siromašna mlada dama besprekornog ugleda, ali nižeg staleža. Moj
otac je bio seoski gospodin koji je posedovao svoje imanje, a moja majka kći
seoskog gospodina. Nemamo nikakve veza sa aristokratijom.” Zurio je u nju,
kao da nije čuo ni reč koju je rekla. Ili kao da je čuo, ali nije slušao.
Ne, pomislio je jadna Grejs. Slušao je, ali je nije čuo. I sasvim sigurno, prve
reči iz njegovih usta su bile: „Nije me briga.”
„Ali sve ostalo jeste”, bila je uporna. „Ako si vojvoda, biće neverovatan
skandal.”
„Baš me briga.”
„Ali trebalo bi.” Zastala je da udahne, kako bi mogla da nastavi. Htela je da
se uhvati za glavu i da je pritisne prstima, sve dok joj se nokti ne zariju u kožu.
Bilo šta, samo da odagna ovu groznu frustraciju. Zašto ne sluša? Zašto nije
mogao da čuje to...
„Grejs...”, počeo je.
„Ne!” Presekla ga je, i možda je to rekla glasnije nego što je htela, ali
morala je da kaže. „Moraš da dobro vodiš računa ako želiš da te prihvate u
društvu. Tvoja žena ne mora da bude Amelija, ali mora da bude neko kao ona.
Sa sličnim poreklom. Inače...”
„Slušaš li me?”, prekinuo ju je. Uhvatio ju je za ramena, držeći je tako dok
ga nije pogledala pravo u oči. „Baš me briga za inače. Ne treba meni da me
društvo prihvati. Sve što mi treba si ti, bez obzira da li ću živeti u dvorcu, u
ćumezu, ili negde između.”
„Džek”, počela je. Bio je naivan. Volela ga je zbog toga, skoro je zaplakala
od radosti što ju je obožavao dovoljno da pomisli da može tako temeljno da
prekrši društvene norme. Ali nije znao. Nije živeo u Belgrejvu pet godina. Nije
putovao u London sa udovicom i video iz prve ruke šta znači biti član takve
porodice. A ona jeste. Ona je gledala i posmatrala i znala je tačno šta se očekuje
od vojvode od Vindama. Njegova vojvotkinja nije mogla da bude niko iz
komšiluka. Ne, ako je očekivao da ga shvate ozbiljno.
„Džek”, ponovo je rekla, pokušavajući da nađe prave reči. „Ja želim...”
„Da li me voliš?”, prekinuo ju je.
Ukočila se. Gledao ju je takvim intenzitetom da je ostala bez daha, potpuno
paralizovana.
„Da li me voliš?”
„Nije...”
„Da... li... me... voliš?”
Zatvorila je oči. Nije htela to da kaže. Ako bi rekla, bila bi izgubljena.
Nikada ne bi mogla da mu se odupre - njegovim rečima, njegovim usnama. Ako
bi mu to rekla, izgubila bi svoju poslednju odbranu.

~ 164 ~
 Knjige.Club Books
„Grejs”, rekao je, držeći njeno lice u rukama. Nagnuo se i poljubio je -
jednom, sa bolnom nežnošću. „Da li me voliš?”
„Da”, prošaputala je. „Da.”
„Onda je samo to važno.”
Otvorila je usta da pokuša još jednom da mu objasni šta je razumno da
uradi, ali ju je on već ljubio, a usne su mu bile vrele i strastvene kao i njene.
„Volim te”, govorio je, ljubeći joj obraze, obrve, uši. „Volim te.”
„Džek”, šaputala je, ali je njeno telo već počelo da žudi. Želela ga je. Želela
je ovo. Nije znala šta će sutra da donese, ali ovog trenutka je želela da se
pretvara kako je nije briga. Sve dok...
„Obećaj mi”, rekla je ozbiljno, čvrsto držeći njegovo lice u rukama. „Molim
te, obećaj mi da neće biti bebe.”
Oči su mu planule, ali je ipak rekao: „Obećavam da ću pokušati.”
„Pokušaćeš?”, ponovila je. Sigurno ne bi lagao o ovome. Ne bi
ignorisao njenu molbu, a posle se pretvarao da je pokušao.
„Radiću ono što znam da radim. Nije potpuno pouzdano.”
Olabavila je stisak i pokazala pristanak, tako što je prstima prešla preko
njegovih obraza.
„Hvala ti”, prošaputala je, naginjući se za poljubac.
„Ali obećavam ti”, rekao je uzimajući je u naručje, „da ćeš imati našu bebu.
Oženiću te. Bez obzira ko sam, ili kako se zovem. Oženiću te.”
Ali više nije imala volje da se raspravlja sa njim. Ne sada, dok je nosi do
svog kreveta. Položio ju je na pokrivač i odmakao se da bi brzo otkopčao par
dugmadi na košulji i skinuo je preko glave.
A onda se vratio i legao kraj nje, ljubeći je kao da joj život zavisi od toga.
„Moj bože”, skoro je progunđao, „ova stvar je baš ružna”, a Grejs nije mogla da
se ne zakikoće, dok su njegovi prsti pokušavali da urade magiju sa njenim
dugmićima. Ispustio je frustrirajući uzvik kada se nisu povinovali, i zapravo je
uhvatio dve strane njene spavaćice, očigledno nameravajući da je pocepa i pusti
dugmad da polete gde hoće.
„Ne, Džek, nemoj!” Smejala se dok je to govorila; nije znala zašto joj je sve
tako smešno - sigurno bi gubitak nevinosti trebalo da bude ozbiljna stvar koja
menja život. Ali bilo je toliko radosti u njoj, a bilo je tako teško da se suzdrži.
Naročito kada se trudio da završi tako jednostavan zadatak sa tako neuspešnim
rezultatom.
„Da li si sigurna?” Njegovo liceje bilo skoro komično u svojoj frustraciji.
„Zato što sam prilično siguran da ću učiniti uslugu celom čovečanstvu ako
uništim ovo.”
Trudila se da se ne nasmeje. „To mi je jedina spavaćica.”

~ 165 ~
 Knjige.Club Books
Ovo mu je bilo interesantno. „Hoćeš da kažeš da ćeš, ako je pocepam,
morati da spavaš gola tokom celog ovog putovanja?”
Pomerila mu je ruke sa dugmadi. „Nemoj”, upozorila ga je.
„Ali tako je primamljivo.”
„Džek...”
Seo je na pete, gledajući je sa mešavinom gladi i zabave od koje je
zadrhtala. „U redu onda”, rekao je, „skini je sama.”
Upravo je to ona i htela da uradi, ali sada kada ju je tako intenzivno gledao,
skoro se ukočila. Kako da bude tako drska i da se skine pred njim? Postojala je
razlika, shvatila je, da sama skine svoju odeću i da dozvoli da bude zavedena.
Polako, prsti su joj drhtali, počela je sa dugmićima sa vrha svoje spavaćice.
Nije mogla da ih vidi, bili su previsoko, skoro do njene brade.
Ali njeni prsti su znali pokrete, znali su dugmiće, i gotovo bez razmišljanja,
otkopčala je prvo.
Džek je uzdahnuo. „Još jedno.”
Ona je poslušala.
„Još jedno.”
A onda još jedno. Sve dok nije došla do onih na njenim grudima. Sagnuo se
i svojim velikim rukama je polako širio dve strane njene spavaćice. Nije još
otkopčala dugmiće na grudima, ali je osetila hladan vazduh na svojoj koži i
meko golicanje njegovog daha dok ju je ljubio.
„Tako si lepa”, šapnuo je. A kada su mu prsti uhvatili dugmiće na njenoj
spavaćici, savladao ih je bez poteškoća. Uzeo ju je za ruku i nežno
povukao, pokazujući joj da sedne. Učinila je to, ali je zatvorila oči, jer je osetila
da joj je spavaćica skliznula sa tela, praveći drhtavu senzaciju na njenoj koži.
Ili je to bilo zato što ju je on gledao.
Da li se tako osećala ona žena? Na slici? Sigurno je ona imala nekakvog
iskustva kada je pozirala za Bušea, ali i ona je morala da ima prvi put. Da li je i
ona zatvorila oči kako bi osetila muški pogled na svom telu?
Osetila je kako joj Džekova ruka dodiruje lice, vrhovi prstiju nežno klize
duž linije njenog vrata, sve do ramena. Tu je zastao, ali samo na trenutak, a
Grejs je duboko udahnula, očekujući intimnost koja ju je čekala.
„Zašto žmuriš?” promrmljao je.
„Ne znam.”
„Da li se bojiš?”
„Ne.”
Čekala je. I disala. Čak se i trgla kada je prstima prešao preko linije njenih
grudi.

~ 166 ~
 Knjige.Club Books
Bilo je čudno. Nikada nije o ovome razmišljala, nikada se nije ni zapitala
kako izgleda kada je muškarac dodiruje na ovaj način. Ali sada, kada je došao
trenutak, znala je tačno šta želi.
Želi da oseti njegov dodir, svuda, po celom telu.
„Džek”, uzdahnula je njegovo ime, a on ju je poljubio.
Otvorila je oči.
„Grejs... Grejs...” uzvratio je i nastavio je da je ljubi, u usta, uvo, vrat, a ruke
su mu klizile po celom njenom telu.
Trebalo je da se stidi. Trebalo je da se oseća neobično. Ali nije. Ne sa njim.
Ne kada joj se predao sa takvom ljubavlju i predanošću.
Voleo ju je. I to joj je rekao i ona mu je verovala. Ali je sada to i osetila,
toplinu i sjaj u njegovim očima.
Onda je ustao, teško dišući, i skinuo se. Telo mu je bilo vitko i čvrsto, a koža
mu je bila, tu i tamo, prekrivena ožiljcima i masnicama.
„Bio si ranjen?”, upitala je, gledajući ožiljak na gornjem delu ruke.
„Francuski strelac”, potvrdio je. Osmehnuo se i dodao: „Srećan sam što nije
bio bolji u svom poslu.”
I ona se osmehnula. „I ja samo što nisam umrla.”
„Stvarno.”
„Groznica.”
On se trgao. „Mrzim groznice.”
Klimnula je glavom, a onda je pokušala da se ne nasmeje. „Trebalo bi da
mrzim da me upucaju.”
Pogledao ju je, a oči su mu blistale od smeha. „Ne preporučujem to.”
A onda je prasnula od smeha. Bili su goli, a pričali su o prostrelnim ranama i
groznicama.
Dopuzao je do kreveta i uvukao se pored nje sa izrazom predatora. „Grejs”,
prošaputao je.
Pogledala ga je i skoro se istopila: „Da?”
Lukavo se osmehnuo. „Sada sam sve bolje.”
I nije bilo više reči. Kada ju je poljubio ovog puta, znala je da će ovim
intenzitetom i žarom doći do kraja.

Džek je znao tačan trenutak kada je zaspala. Nije znao šta je to što mu se
roji u glavi. Njeno disanje je već omekšalo do sporog, ujednačenog daha, a
njeno telo se odavno umirilo.
Ali kada je zaspala, znao je.
Još jednom je poljubio, u slepoočnicu.

~ 167 ~
 Knjige.Club Books
I dok je gledao njeno mirno lice, prošaputao je: „Oženiću te, Grejs Everli.”
Nije važno ko je on. Neće je pustiti da ode.

~ 168 ~
 Knjige.Club Books

Devetnaesto poglavlje

Vožnja do Batlersbridža je bila upravo onakva kakvu je Džek pamtio.

Drveće, ptice, prava zelena boja, dok je vetar mrsio travu... Bili su to prizori i
zvuci njegovog detinjstva. Ništa se nije promenilo. Trebalo bi da to bude utešno.
Ali nije bilo.
Kada je tog jutra otvorio oči, Grejs se već izvukla iz kreveta i otišla u svoju
sobu. Bio je razočaran, naravno; probudila ga je sopstvena ljubav i želja za
njom, i nije želeo ništa više nego da je ponovo ima u svom zagrljaju.
Ali razumeo je. Život nije bio toliko slobodan za ženu kao za muškarca, čak
i ako je nezavisnog imovinskog stanja. Grejs je morala da misli na svoju
reputaciju. Tomas i Amelija nikada ne bi rekli ni reč protiv nje, ali Džek nije
poznavao lorda Kroulenda i šta bi on mogao da uradi kada bi video da je Grejs
provela noć u njegovom krevetu. A što se tiče udovice...
Pa, podrazumevalo se da bi sada s radošću uništila Grejs, ako bi joj se
ukazala prilika.
Putnička družina - osim udovice, na olakšanje svima - okupila se u
gostionici na doručku. Džek je znao da neće moći da ostane miran kada bude
video Grejs kako ulazi u trpezariju. Da li će to uvek biti ovako, pitao se. Da
svaki put kada je vidi oseti ovu neopisivu i neodoljivu navalu osećanja?
To čak nije bila ni žudnja. Bilo je to mnogo više.
Bila je to ljubav.
Ljubav. Napisana sa velikim Lj i srcima i cvećem i svim onim anđelčićima -
da, sa svim onim dosadnim, malim anđelčićima - koji se koriste u dekorisanju
zidova.
Ljubav. Nije moglo biti ništa drugo. Video je Grejs i osetio je radost. Ne
samo njegovu, već i svih ostalih. Stranac je sedeo iza njega. Poznanik prekoputa.
Sve je video. I sve je osetio.
Bilo je neverovatno. Grejs ga je pogledala i on je bio bolji čovek.
I pomislila je da on nikada neće dozvoliti da ih neko razdvoji.
Tokom doručka, nije ga potpuno izbegavala - bilo je previše zajedničkih
pogleda i tajnih osmeha. Ali je Grejs vodila računa da ne budu nasamo, i on
nijednom nije imao priliku da popriča sa njom. Verovatno bi to i uradio da Grejs
nije bila toliko oprezna; Amelija ju je, odmah posle doručka, uhvatila pod ruku i
nije je puštala.

~ 169 ~
 Knjige.Club Books
Brojčano nadmoćnije, mislio je Džek. Dve dame su ceo dan bile zaglavljene
sa udovicom u kočiji. On bi sigurno presudio sam sebi da je bio primoran da to
izdrži.
A tri gospodina su jahala konje i uživala u divnom vremenu.
Nakon njihovog prvog zaustavljanja da se konji napoje, lord Kroulend je
odlučio da sedne u kočiju, ali se posle pola sata oteturao nazad na konja,
rekavši da jahanje i nije tako iscrpljujuće u poređenju sa udovicom.
„Prepustili bi svoju kćer udovičinom otrovu?”, blago ga je upitao Džek.
Kroulend nije čak pokušao ni da nađe izgovor. „Nisam rekao da sam
ponosan na sebe.”
„Udaljena ostrva”, dobacio je Tomas prolazeći pored njih. „Kažem ti, Odli,
to je ključ sreće. Što dalje.”
„Udaljena ostrva?” ponovio je Kroulend, tražeći objašnjenje od njih dvojice.
„Što udaljenija”, veselo je rekao Tomas.
„Imate li neko imanje na nekom od ostrva?”, upitao je Kroulend.
„Ne još”, odgovorio je Tomas. Pogledao je u Džeka. „Možda možete da
obnovite neki ženski manastir. Nešto sa neprobojnim bedemima.”
Džek je uhvatio sebe kako uživa u toj slici. „Kako ste uspeli da živite sa
njom tako dugo?”, upitao je.
Tomas je odmahnuo glavom. „Nemam pojma.”
Razgovarali su kao da je već odlučeno, shvatio je Džek. Pričali su kao da je
on već imenovan za vojvodu. A izgledalo je da Tomasu to ne smeta. Ako ništa
drugo, izgledalo je da se raduje svom skorom razrešenju.
Džek se osvrnuo na kočiju. Grejs je insistirala da ne može da se oženi njome
ako je vojvoda. A opet, on nije mogao da zamisli da to uradi bez nje. Nije bio
spreman za dužnosti koje su dolazile sa titulom. Ali je ona znala šta da radi, zar
ne? Živela je pet godina u Belgrejvu. Morala je da zna kako se to mesto vodi.
Znala je ime svakog od osoblja, i koliko je on mogao da kaže, i sve njihove
rođendane, takođe.
Bila je ljubazna. Bila je milostiva. Bila je urođeno pravedna, besprekornog
rasuđivanja, i daleko inteligentnija od njega.
Nije mogao da zamisli savršeniju vojvotkinju.
Ali on nije želeo da bude vojvoda.
Zaista nije.
O tome je razmišljao bezbroj puta i podsećao se na razloge zašto bi bio loš
vojvoda od Vindama, ali da li je ikada to izgovorio jasno i naglas?
Nije želeo da bude vojvoda.
Pogledao je u Tomasa, koji je gledao u sunce, zaklanjajući oči rukom.

~ 170 ~
 Knjige.Club Books
„Mora da je prošlo podne”, rekao je lord Kroulend. „Hoćemo li stati da
ručamo?”
Džek je slegnuo ramenima. Nije mu bilo važno.
„Zbog dama”, kazao je Kroulend.
Kao jedan, okrenuli su se i pogledali u kočiju.
Džeku se učinilo kako se Kroulend naježio. „Nije lepo unutra”, tiho je
rekao.
Džek je podigao obrvu.
„Udovica”, stresao se Kroulend. „Amelija me je molila da je pustim da jaše,
nakon što smo napojili konje.”
„To bi bilo previše okrutno prema Grejs”, rekao je Džek.
„To sam i rekao Ameliji.”
„Dok ste bežali iz kočije”, promrmljao je Tomas, osmehujući se.
Kroulend je nakrivio glavu. „Nikad ne bih tvrdio drugačije.”
„A ja vas nikada ne bih prekorio zbog toga.”
Džek nije bio zainteresovan da sluša razgovor. Po njegovoj proceni, bili su
otprilike na pola puta do Batlersbridža i bilo mu je sve teže da pronađe humor u
glupostima. „Postoji čistina na dva kilometra odavde”, rekao je, „tamo sam pre
stajao. Pogodno je za piknik.”
Druga dva muškarca su klimnula glavom u znak odobravanja, i desetak
minuta kasnije, našli su mesto. Džek je sjahao i otišao odmah do kočije.
Konjušar je pomagao damama da siđu, a pošto je Grejs bila poslednja, bilo
mu je lako da se ubaci umesto njega i prihvati je za ruku.
„Gospodine Odli”, rekla je. Bila je samo ljubazna i ništa više, ali su joj oči
sijale pritajenom toplinom.
„Gospođice Everli.” Spustio je pogled na njene usne. Uglovi su se lagano
pomerali... vrlo malo. Htela je da se nasmeje. Mogao je to da vidi. Mogao je to
da oseti.
„Ja ću jesti u kočiji” oštro je rekla udovica. „Samo divljaci jedu na zemlji.”
Džek se udario po grudima i nacerio. „Ponosan sam što sam divljak.” Nakrivio
je glavu prema Grejs. „A vi?”
„Veoma ponosna.”
Udovica je promarširala malo po polju - da protegne noge, rekla je - a onda
je nestala nazad u kočiji.
„To mora da joj je bilo veoma teško”, prokomentarisao je Džek, gledajući je
kako odlazi.
Grejs je gledala šta ima u korpi sa jelom, ali je na njegov komentar podigla
glavu. „Teško?”
„U kočiji sada nema koga da maltretira”, objasnio je.
~ 171 ~
 Knjige.Club Books
„Mislim da ona oseća da smo se svi udružili protiv nje.”
„Jesmo.”
Grejs je izgledala da želi da se suprostavi. „Da, ali...”
Ah... ne. Nije hteo da sluša kako opravdava udovicu. „Nemoj mi reći da
gajiš simpatije prema njoj.”
„Ne.” Grejs je odmahnula glavom. „Ne bih to rekla, ali...”
„Previše si mekog srca.”
Na to se osmehnula. Sramežljivo. „Možda.”
Nije bilo teško - ili očigledno - da se to uradi. Amelija je sela pored svog
oca, koji je držao neku vrstu predavanja, a Tomas je odlutao, verovatno u potrazi
za drvetom, gde bi mogao da se olakša.
„Da li ste ovim putem išli kada ste odlazili u školu u Dablin?”, upitala je
Grejs i uzela parče hleba i sira.
„Da.”
Pokušao je da zadrži napetost u svom glasu, ali mora da nije uspeo, jer kada
ju je pogledao, posmatrala ga je na neki uznemirujući način. „Zašto ne želiš da
ideš kući?”, upitala je.
Bilo mu je na vrhu jezika da joj kaže kako je njena mašta previše bujna, ili
još bolje da smisli nešto pametnije i grandioznije, ali sada nije imao energije,
niti volje.
A uostalom, Grejs je znala bolje. Ona ga je znala bolje. Mogao bi da bude
šaljivdžija i ona bi to - nadao se - volela, ali ne kada pokušava da sakrije istinu.
Ili da se sakrije od istine.
„Komplikovano je”, rekao je, i makar to nije bila laž.
Klimnula je glavom i okrenula se ka svom ručku. Čekao je još jedno pitanje,
ali ga nije bilo. Pa je uzeo jabuku.
Pogledao ju je. Sekla je pečenu piletinu na komade, gledajući u svoj pribor.
Otvorio je usta da progovori, ali nije to učinio, već je samo primakao jabuku
ustima.
Ali je nije zagrizao.
„Prošlo je više od pet godina”, počeo je.
Podigla je pogled. „Od kada nisi bio kod kuće?”
Potvrdio je glavom.
„To je dugo vremena.”
„Veoma dugo.”
„Suviše dugo?”
Prsti su mu stezali jabuku. „Ne.”

~ 172 ~
 Knjige.Club Books
Uzela je nekoliko zalogaja, a onda ga je pogledala. „Da li želiš da ti isečem
tu jabuku?”
Dao joj je, uglavnom zato što je zaboravio da je drži u rukama. „Imao sam
rođaka.” Dođavola, odakle je to došlo? Nije hteo ništa da priča o Arturu. Proveo
je poslednjih pet godina pokušavajući da ne misli na njega, pokušavajući da ne
vidi Arturovo lice pre nego što zaspi.
„Mislila sam da si rekao da imaš tri rođaka”, rekla je Grejs. Nije ga gledala,
već je bila fokusirana na jabuku i nož u svojim rukama.
„Sada samo dva.”
Pogledala ga je, očiju punih saosećanja. „Žao mi je.”
„Artur je poginuo u Francuskoj.” Reči su zvučale zarđalo. Shvatio je da je
prošlo mnogo vremena od kada je izgovorio Arturovo ime naglas. Pet godina,
verovatno.
„Sa tobom?”, tiho je upitala Grejs.
Klimnuo je glavom.
Pogledala je u kriške jabuke, sada uredno poređane na tanjiru. Činilo se da
ne zna šta da radi sa njima.
„Nećeš da kažeš da to nije moja greška?”, rekao je, i mrzeo zvuk svog glasa.
Bio je šupalj, bolan, sarkastičan, očajan, i nije mogao da veruje šta je izgovorio.
„Nisam bila tamo.”
Pogled mu je odleteo ka njenom licu.
„Ne mogu da zamislim kako bi to bila tvoja greška, ali ja nisam bila tamo.”
Malo se pomerila preko hrane i nakratko stavila ruku na njegovu. „Žao mi je. Da
li ste bili bliski?”
Klimnuo je glavom i okrenuo se, pretvarajući se da gleda u drveće. „Ne
toliko kada smo bili deca, ali kada smo krenuli u školu...” Uhvatio se za koren
nosa, pitajući se kako da objasni šta je Artur uradio za njega, „....shvatili smo da
imamo mnogo toga zajedničkog.”
Stegla je prste oko njegovih, a onda ih je pustila. „Teško je kada izgubiš
nekoga koga voliš.”
Okrenuo se ka njoj onog trenutka kada je osetio da su mu oči suve. „Kada si
izgubila svoje roditelje...”
„Bilo je užasno”, odgovorila je. Usne su joj se pomerile, ali ne u osmeh. Bio
je to jedan od onih pokreta, kao bljesak - mali nalet emocija koji nestane bez
obaveštenja. „Nisam mislila da treba da umrem”, tiho je rekla, „ali nisam znala
kako ću da živim.”
„Želeo bih...” Ali nije znao šta je želeo. Da je mogao tada da bude sa njom?
Kakvo bi dobro delo to bilo? Pre pet godina i on je bio slomljen.
„Udovica me je spasila”, rekla je. Ironično se nasmejala. „Zar to nije
smešno?”
~ 173 ~
 Knjige.Club Books
U čudu je podigao obrve. „Ma hajde. Udovica ne čini ništa iz dobrote svog
srca.”
„Nisam rekla zašto je to uradila, već samo da je uradila. U suprotnom, da
nije to uradila, morala bih da se udam za svog rođaka.”
Uzeo ju je za ruku i prineo je usnama. „Drago mi je da nisi.”
„I meni, takođe”, rekla je, bez ikakvog traga nežnosti. „On je grozan.” Džek
se nasmejao. „I ovde sam se nadao da ćeš reći da si čekala mene.” Ona ga je
oštro pogledala i izvukla ruku. „Nisi upoznao mog rođaka.”
Konačno je uzeo jedno parče jabuke i zagrizao ga. „Imamo previše mrskih
odnosa, ti i ja.”
Njene usne su se iskrivile u razmišljanju, a zatim se njeno telo izvilo tako da
može da pogleda prema kočiji. „Moram do nje”, rekla je.
„Ne, ne moraš”, čvrsto je rekao Džek.
Grejs je uzdahnula. Nije htela da sažaljeva udovicu, ne posle onoga što joj je
rekla prethodne noći. Ali razgovor sa Džekom joj je vratio uspomene... i
podsetio je koliko joj je dužna.
Okrenula se Džeku. „Potpuno je sama.”
„Zaslužuje da bude sama.” Rekao je to sa velikim uverenjem, i više od toga,
sa dozom iznenađenja, kao da ne može da veruje da se o tome raspravlja.
„Niko ne zaslužuje da bude sam.”
„Da li zaista veruješ u to?”
Ona nije, ali... „Želim da verujem u to.”
Pogledao ju je sumnjičavo.
Počela je da ustaje. Pogledala je oko sebe, da se uveri kako niko ne može da
je čuje i rekla: „Nisi smeo da mi poljubiš ruku tamo gde može neko da nas vidi.”
Ustala je i brzo otišla, pre nego što je stigao da odgovori.
„Jeste završili ručak?”, doviknula joj je Amelija dok je prolazila. Grejs je
klimnula glavom. „Da. Idem do kočije da proverim da li udovici treba nešto.”
Amelija ju je pogledala kao da je poludela.
Grejs je malo slegnula ramenima. „Svi zaslužuju drugu priliku.” Razmislila
je o tome, a onda je dodala, više za sebe: „E, u to verujem.” Otišla je do kočije.
Bila je suviše visoko da bi se popela sama, a kočijaša nije bilo na vidiku, pa je
pozvala: „Vaša milosti! Vaša milosti!”
Nije bilo odgovora, pa je rekla malo glasnije: „Gospođo!”
U tom trenutku, na vratima kočije pojavila se udovica, gnevnog pogleda.
„Šta želiš?”
Grejs se podsetila da nije uzalud provodila nedeljna jutra u crkvi. „Želela
sam da vas pitam da li vam je nešto potrebno, vaša milosti?”
„Zašto?”
~ 174 ~
 Knjige.Club Books
Zaboga, baš je sumnjičava. „Zato što sam fina osoba”, rekla je, pomalo
nestrpljivo. A onda je prekrstila ruke, čekajući da vidi šta će udovica da kaže na
to.
Udovica je zurila u nju nekoliko trenutaka, a onda rekla: „Moje iskustvo
govori da fini ljudi ne moraju sebe da reklamiraju.”
Grejs je htela da je pita kakvo je iskustvo udovica imala sa finim ljudima,
kada su, po njenom ličnom iskustvu, fini ljudi bežali od udovičinog prisustva.
Ali to bi bilo maliciozno. Udahnula je. Nije morala ovo da radi. Nije morala
ni na koji način da pomaže udovici. Bila je nezavisna žena, i nije morala da
brine o svojoj bezbednosti.
Ali je ona bila, kao što je rekla, fina osoba. I odlučila je da ostane fina, bez
obzira na poboljšane uslove. Bila je uz udovicu poslednjih pet godina zato što je
morala, a ne zato što je htela. I sada...
Pa, ni sada nije htela. Ali bi to uradila. Bez obzira koji su bili udovičini
motivi pre pet godina, ona je spasila Grejs od nesrećnog ostatka života. I za to je
mogla da odvoji sat vremena da vidi udovicu. Ili još bolje, da provede sat
vremena pomažući udovici.
Bilo je neverovatno kolika je to razlika.
„Gospođo”, rekla je Grejs. To je bilo sve. Samo gospođo. Rekla je dovoljno.
Sada je bio red na udovicu.
„Oh, dobro onda”, razdraženo je rekla. „Ako osećaš da baš moraš.”
Grejs je zadržala potpuno spokojno lice, dozvoljavajući lordu Kroulendu
(koji je uhvatio deo razgovora i rekao Grejs da je luda) da joj pomogne da uđe u
kočiju. Zauzela je svoje sedište - koje gleda unazad, a što je moguće dalje od
udovice - i uredno spustila ruke u krilo. Nije znala koliko će dugo sedeti ovde;
ostali nisu izgledali kao da su spremni da prekinu svoj ručak.
Udovica je gledala kroz prozor; Grejs je gledala u svoje ruke. S vremena na
vreme bi bacila pogled na udovicu, ali je ona i dalje bila okrenuta ka prozoru,
čvrstog i ukočenog držanja, stisnutih usana.
A onda - možda peti put kada je pogledala - udovica je gledala direktno u
nju.
„Razočarala si me”, rekla je tihim glasom - ne baš šištavim, ali nešto slično
tome.
Grejs je ćutala. Činilo se da je zadržala i svoje držanje i svoj dah. Nije znala
šta da kaže, osim da neće da se izvinjava. Ne zato što je imala odvažnosti da
posegne za srećom.
„Nije trebalo da odeš.”
„Bila sam samo sluškinja, gospođo.”
„Nije trebalo da odeš”, ponovila je, ali ovog puta izgledalo je kao da se kod
nje nešto trese. Ne baš njeno telo i ne baš njen glas.

~ 175 ~
 Knjige.Club Books
Njeno srce, shvatila je Grejs u šoku. Njeno srce se treslo.
„On nije ono što sam očekivala”, rekla je udovica.
Grejs je trepnula, pokušavajući da prati. „Gospodin Odli?”
„Kevendiš”, oštro je rekla udovica.
„Niste znali da on postoji”, rekla je Grejs, najblaže što je mogla. „Kako ste
mogli da nešto očekujete.”
Udovica nije odgovorila. U svakom slučaju, ne na to pitanje. „Da li znaš
zašto sam te dovela u moju kuću?”, upitala je umesto toga.
„Ne”, tiho je rekla Grejs.
Udovičine usne su se na trenutak stisle pre nego što je rekla: „Nije bilo u
redu. Osoba ne treba da bude sama na ovom svetu.”
„Ne”, ponovo je rekla Grejs. I verovala je u to, svim svojim srcem.
„Bilo je to za nas obe. Uzela sam strašnu stvar i pretvorila je u dobro. Za nas
obe.” Oči su joj se suzile. „Nije trebalo da odeš.”
A onda - zaboga, Grejs nije mogla da veruje šta govori, ali čula je sebe:
„Ako želite, doći ću da vas posetim.”
Udovica je pogledala pravo ispred sebe kada je rekla: „To bi bilo
prihvatljivo.”
Grejs je spasio od daljeg razgovora Amelijin dolazak, koja ih je obavestila
da će odmah da se krene. I stvarno, jedva je uspela da se smesti na svoje sedište,
kada su točkovi kočije zaškripali u pokretu i počeli da se kotrljaju napred.
Niko nije govorio.
Tako je bilo bolje.

Nekoliko sati kasnije, Grejs je otvorila oči.

Amelija ju je gledala. „Zaspala si”, tiho je rekla, a onda je stavila prst na
usta dok je pokazivala na udovicu, koja je isto zaspala.
Grejs je prikrila zevanje, a zatim upitala: „Šta misliš, koliko nam još treba
da stignemo?”
„Ne znam.” Amelija je slegnula ramenima. „Možda sat, dva?” Zatim je
uzdahnula i naslonila se. Izgledala je umorno, pomislila je Grejs. Svi su bili
umorni.
I uplašeni.
„Šta ćeš ti da radiš?”, upitala je Grejs, pre nego što je imala priliku da bolje
razmisli.
Amelija nije otvorila oči. „Ne znam.”
To nije bio baš neki odgovor, ali nije bilo ni fer pitanje.
„Znaš li šta je najsmešniji deo?”, iznenada je upitala Amelija.

~ 176 ~
 Knjige.Club Books
Grejs je odmahnula glavom, a onda se setila da Amelija žmuri, pa je rekla:
„Ne.”
„Stalno razmišljam u sebi da ovo nije fer. Da bi trebalo da imam izbor. Ne
bi trebalo da sa mnom trguju ili me razmenjuju kao da sam neka vrsta robe. A
onda pomislim šta je ovde drugačije, dali su me Vindamu pre toliko godina, a ja
se nikada nisam požalila.”
„Bila si samo beba”, rekla je Grejs.
Amelija još uvek nije otvarala oči, a kada je progovorila, glas joj je bio tih i
pun optužbi. „Imala sam mnogo godina da uložim žalbu.”
„Amelija...”
„Nemam nikoga drugog da krivim osim sebe.”
„To nije istina.”
Amelija je konačno otvorila oči. „To kažeš tek tako.”
„Ne, ne kažem”, priznala je Grejs, jer je to bila istina. „Govorim ti istinu,
nije tvoja krivica. Nije ničija krivica.” Udahnula je i izdahnula. „Volela bih da
jeste. Bilo bi mnogo lakše.”
„Da možeš nekoga da okriviš?”
„Da.”
A onda je Amelija prošaputala: „Ne želim da se udam za njega.”
„Za Tomasa?”, upitala je Grejs. Amelija je provela toliko vremena sa svojim
verenikom, ali je izgledalo da nisu imali velike naklonosti jedno prema drugom.
Amelija ju je radoznalo pogledala. „Ne, za Odlija.”
„Stvarno?”
„Zvučiš tako šokirano.”
„Ne, naravno, ne”, žurno je rekla Grejs. Šta je trebalo da kaže Ameliji - da je
ona toliko očajnički zaljubljena u njega, pa ne može da zamisli da ga neko ne
želi? „Samo je tako zgodan”, improvizovala je.
Amelija je malo slegnula ramenima. „Pretpostavljam.”
Ona je pretpostavljala. Zar ga nikada nije videla kako se smeje?
Ali je onda Amelija rekla: „Zar ti nije malo previše šarmantan?”
„Ne.” Grejs je odmah spustila pogled na svoje ruke, jer to ne nije
rekla tonom kojim je nameravala. I zaista, Amelija mora da je isto čula, čim
je odmah pitala: „Grejs Everli, da li ti se sviđa Odli?”
Grejs je počela da zamuckuje, a onda je nekim kreštavim glasom uspela da
kaže: „Ja...” Ali ju je Amelija prekinula: „Znači da.”
„To ne znači da”, rekla je Grejs, jer šta je mogla da kaže Ameliji, koja će
možda ili možda neće biti verena za njega.
„Naravno da znači. Da li se ti njemu sviđaš?”
Grejs je poželela da nestane sa sedišta.
~ 177 ~
 Knjige.Club Books
„Ne”, rekla je Amelija, zvučala je kao da se zabavlja, „ne odgovaraj. Vidim
po tvom licu da mu se sviđaš. Dobro. Sada se sigurno neću udati za njega.”
Grejs je progutala knedlu. U grlu joj je bio gorak ukus. „Ne bi trebalo da ga
odbiješ zbog mene.”
„Šta si rekla?”
„Ne mogu da se udam za njega ako bude vojvoda.”
„Zašto da ne?”
Grejs je pokušala da se nasmeje, jer bilo je slatko od Amelije što je
ignorisala razliku u staležu. Pa je dodala: „Ako bude vojvoda, moraće da oženi
neku svog ranga.”
„Ah, ne budi smešna”, podsmevala se Amelija. „Pa nisi odrasla u sirotištu.”
„Biće dovoljno skandala. Ne treba mu još i senzacija od braka.”
„Neka glumica bi bila senzacija. Ti ćeš biti samo nedeljni trač.”
Bilo bi više od toga, ali Grejs nije videla smisla da nastavlja raspravu. Ali
onda je Amelija rekla:
„Ne znam šta misli gospodin Odli, niti koje su mu namere, ali ako je on
spreman da uradi sve za ljubav, onda bi i ti to trebalo da učiniš.”
Grejs ju je pogledala. Kako to da je Amelija tako mudra? Kako se to
dogodilo? Kada je prestala da bude Elizabetina mlađa sestra i postala... ova
ovde?
Amelija se nagnula i uhvatila je za ruku. „Grejs, budi hrabra žena.” Tada se
nasmešila, promrmljala je nešto sebi u bradu i okrenula se da gleda kroz prozor.
Grejs je zurila pravo ispred sebe, razmišljajući... čudeći se... da li je Amelija
u pravu? Ili je to zato što se nikada nije suočila sa poteškoćama. Lako je bilo da
se govori o hrabrosti, ako se nikada nisi suočio sa očajem. Šta bi se dogodilo ako
bi se žena njenog porekla udala za vojvodu?
Tomasova majka je bila plemkinja, ali kada se udala za njegovog oca, on je
bio tek treća linija nasledstva, i niko nije očekivao da će ona postati vojvotkinja.
Po svim merilima, bila je duboko nesrećna.
Ali Tomasovi roditelji se nisu voleli. Oni se čak nisu ni dopadali jedno
drugom, koliko je Grejs čula.
Ali ona voli Džeka.
I on voli nju.
Ipak, sve bi bilo mnogo jednostavnije ako bi se ispostavilo da nije zakonski
sin Džona Kevendiša.
A onda, odjednom, Amelija je prošaputala: „Možemo da okrivimo udovicu.”
Dok se Grejs začuđeno okrenula ka njoj, Amelija je pojasnila: „Za ono. Rekla si
da bi bilo lakše da imamo nekog drugog da okrivimo.”

~ 178 ~
 Knjige.Club Books
Grejs je pogledala u udovicu, koja je sedela prekoputa Amelije. Tiho je
hrkala, glava joj je bila nagnuta tako da joj se sigurno bilo vrlo nelagodno. Bilo
je neverovatno, ali čak i u ovom položaju, usta su joj bila stegnuta i namrštena.
„To je svakako više njena greška, nego bilo kog drugog”, dodala je Amelija.
Ali je Grejs primetila da je nervozno pogledala udovicu dok je to govorila.
Grejs je klimnula glavom. „Ne mogu da se ne složim sa tim.”
Amelija je buljila u prazno nekoliko trenutaka, a onda, baš kada je Grejs
pomislila da nije planirala da odgovori, rekla je: „Nije mi nimalo lakše zbog
toga.”
„Da se okrivi udovica?”
„Da.” Amelijina ramena su se malo opustila. „Još uvek je strašno. Cela
stvar.”
„Užasno”, složila se Grejs.
Amelija se okrenula i direktno je pogledala. „Loša si.”
Grejs je uzviknula: „Amelija!”
„O čemu, dođavola, vas dve pričate?”
Grejs je progutala knedlu i bacila pogled na Ameliju, koja je buljila, u sada
već probuđenu udovicu, sa istim užasom na licu.
„I?”, zahtevala je udovica.
„Ništa”, veselo je rekla Grejs.
Udovica ju je pogledala sa krajnje neprijatnim izrazom na licu, a zatim je
svoju ledenu pažnju usmerila na Ameliju. „A vi, ledi Amelija, gde vam je nivo?”
A onda je Amelija - oh, draga nebesa - slegnula ramenima i rekla: „Prokleta
da sam ako znam.”
Grejs je pokušala da ostane mirna, ali je njen šok izleteo iz nje, i prilično se
uplašila da je možda pljunula udovicu. Prava je ironija da je to bilo slučajno.
„Odvratna si”, prosiktala je udovica. „Ne mogu da verujem da sam
razmišljala da ti oprostim.”
„Prestanite da maltretirate jadnu Grejs” rekla je Amelija. Sa iznenađujućom
snagom.
Grejs se iznenađeno okrenula ka Ameliji.
Udovica je, međutim, bila besna. „Molim.”
„Rekla sam da prestanete da maltretirate Grejs.”
„A šta zamišljate ko ste da možete tako da mi naređujete?”
Dok je Grejs gledala u Ameliju, zaklela bi se da se promenila pred njenim
očima. Nestala je nesigurna devojka, a na njeno mesto je došla: „Buduća
vojvotkinja od Vindama, ili mi je bar tako rečeno.”
Grejs je zinula od šoka. I divljenja.

~ 179 ~
 Knjige.Club Books
„Jer zaista”, prezirno je dodala Amelija, „ako nisam, šta bestraga radim
ovde, na pola puta preko Irske?”
Grejsin pogled je išao od Ameliie do udovice i nazad. A onda opet nazad. I
onda...
Pa, dovoljno je reći, bio je to monstruozno dug trenutak tišine.
„Nemojte više da govorite”, konačno je rekla udovica. „Ne mogu da
podnesem zvuk vašeg glasa.”
I stvarno, niko ništa više nije rekao. Ćutali su do kraja puta. Čak i udovica.

~ 180 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeseto poglavlje

Atmosfera izvan kočije bila je znatno manje napeta. Trojica muškaraca su

jahali konje, nikada u istom redu. Stalno bi neki od njih pojačavao tempo, a neki
zaostajao, pa bi jedan konj obilazio drugog. Tada bi samo razmenili pozdrave.
Povremeno bi prokomentarisali vreme.
Lord Kroulend je prilično bio zainteresovan za lokalne ptice.
Tomas nije mnogo pričao, ali - Džek ga je pogledao - bože, da li on to
zviždi?
„Da li si srećan?”, upitao ga je Džek.
Tomas se iznenađeno osvrnuo. „Ja?” Malo se namrštio, razmišljajući o
tome. „Mislim da jesam. Prilično je lep dan, zar ne?”
„Lep dan”, ponovio je Džek.
„Niko od nas nije zarobljen u kočiji sa tom zlom, starom vešticom”, izjavio
je Kroulend. „Trebalo bi da smo svi srećni.” A zatim je dodao: „Izvinite.”
Budući da je ta zla, stara veštica bila baka obojici njegovih saputnika.
„Što se mene tiče, nije potrebno izvinjenje”, rekao je Tomas. „U potpunosti
se slažem sa vašim mišljenjem.”
Moralo je biti nečeg značajnog u ovome, pomislio je Džek - da se njihov
razgovor stalno vraćao na to koliko su osećali olakšanje što nisu u društvu
udovice. Iskreno, bilo je prokleto čudno, a opet, navelo ga je na razmišljanje...
„Da li ću morati da živim sa njom?” izletelo mu je.
Tomas ga je pogledao i nacerio se. „Daleka ostrva, druže, što dalja.”
„Zašto ti nisi to uradio?”, zahtevao je Džek da zna.
„Oh, veruj mi da hoću. Ako bude prilike sutra, još uvek imam tu moć. A ako
ne...” Tomas je slegnuo ramenima. „Trebaće mi neka vrsta zaposlenja, zar ne?
Oduvek sam želeo da putujem. Mogu da ti budem izviđač. Naći ću najstarije i
najhladnije mesto na nekom ostrvu. Super ću se zabaviti.”
„Za ime boga”, rekao je Džek, „prestani da tako pričaš.” Nije hteo da ovo
bude unapred određeno. Nije želeo da se to podrazumeva. Tomas bi trebalo da
se bori za svoje mesto na ovom svetu, a ne da ga samo prepusti.
Jer on sam to nije želeo. Želeo je Grejs, i želeo je slobodu, a još više od
toga, u ovom trenutku, želeo da bude negde drugde. Bilo gde drugde. Tomas ga
je radoznalo pogledao, ali ništa više nije rekao. A nije ni Džek, čak ni kada su
stigli u Palmor, ni u gradu Kavanu, pa ni kada su ujahali u Batlersbridž.

~ 181 ~
 Knjige.Club Books
Noć je odavno pala, ali je Džek poznavao svaki izlog, svaki znak i drvo.
Bila je tu gostionica u kojoj se napio za svoj sedamnaesti rođendan. Bio je tu
mesar, i kovač, ah, da, bio je tu i mlin, iza kog je ukrao svoj prvi poljubac.
To je značilo da će za pet - ne, četiri - minuta biti u svom domu.
Dom.
Bila je to reč koju godinama nije izgovorio. Nije imala nikakvo značenje.
Živeo je u gostionicama, javnim kućama, a ponekad samo ispod zvezda. Imao je
grupu ofucanih prijatelja koji su se stalno menjali. Zajedno su krali zato što im
je to bilo najlakše da rade. A imali su zajedničku prošlost u vojsci i spremnost da
deo svoje zarade podele onima koji su se u ratu imali manje sreće nego oni.
Tokom godina, Džek je davao novac muškarcima bez nogu, ženama bez
muževa, deci bez roditelja. Niko se nikada nije upitao odakle mu novac.
Pretpostavljalo se da je dovoljan razlog njegovo gospodsko držanje i akcenat.
Ljudi su videli ono što su hteli da vide, a kada je bivši oficir (koji nikada nije
stigao da podeli svoje ime) došao sa poklonima...
Niko nije hteo to da dovodi u pitanje.
A on nikome nije rekao. A kome je trebao da kaže?
Grejs.
Sada je tu bila Grejs.
Nasmešio se. Ona bi to podržala. Možda ne način, ali svakako cilj. Istina je
da nikada nije uzeo nešto od nekoga ko nije mogao da to priušti.
I uvek je uzimao više od onih koji su ga nervirali.
Takve skrupule ga ne bi sačuvale od vešala, ali se sa njima uvek osećao
bolje po pitanju izbora svoje profesije.
Čuo je konja pored sebe i kada se okrenuo, bio je to Tomas, koji je sada
jahao pored njega. „Da li je ovo put?”, tiho je upitao.
Džek je klimnuo glavom. „Tu smo, iza krivine.”
„Ne očekuju te, zar ne?”
„Ne.”
Tomas je bio dovoljno uljudan da ne postavlja dalja pitanja i povukao se
pola konjske dužine iza njega, kako ne bi narušavao njegovu privatnost.
I onda su bili tu. U Kloverhilu. Baš onako kako se sećao, osim što je vinova
loza zauzela malo više od fasade od cigle. Sobe su bile osvetljene, a prozori su
sijali toplinom. Iako su jedini zvuci bili od putujuće družine, Džek je mogao da
se zakune da čuje smeh i veselje kako se probija kroz zidove.
Dragi bože, mislio je da će mu nedostajati, ali ovo...
Ovo je bilo nešto više. Ovo je bio istinski bol, jak bol u grudima; prazna
rupa; jecaj, zauvek zadržan u njegovom grlu.
Ovo je bio njegov dom.

~ 182 ~
 Knjige.Club Books
Džek je želeo da stane, da na trenutak samo gleda u tu staru, gracioznu kuću,
ali je čuo da i kočija stiže, i znao je da ne može da ostale drži podalje, dok se on
prepušta sopstvenoj nostalgiji.
Poslednje što je želeo je da udovica uleti pre njega (a bio je siguran da bi to
ona uradila), tako da je dojahao do ulaza, sjahao sa konja i krenuo ka vratima.
Zatvorio je oči i duboko udahnuo, a zatim je, pošto je znao da ne bi skupio više
hrabrosti u narednih nekoliko minuta, pokucao na vrata.
Nije bilo odgovora. Ovo nije bilo iznenađujuće. Bilo je kasno. Nikoga nisu
očekivali. Batler se možda povukao preko noći. Bilo je toliko razloga da se
uzmu sobe u selu, i da se onda dođe sledećeg jutra. Nije želeo...
Vrata su se otvorila. Džek je čvrsto držao ruke na leđima. Pokušao je da ih
drži sa strane, ali su počele da se tresu.
Prvo je ugledao plamen sveće, a onda i čoveka, naboranog i pognutog.
„Gospodaru Džek?”
Džek je progutao knedlu. „Vimpole”, rekao je. Dragi bože, stari batler mora
da je bio blizu osamdesetoj, ali ga je tetka, naravno, zadržala, sve dok bude
želeo da radi, što bi, znajući Vimpola, značilo do njegove smrti.
„Nismo vas očekivali”, rekao je Vimpol.
Džek je pokušao sa osmehom. „Pa, znate kako ja volim iznenađenja.”
„Uđite! Uđite! Oh, gospodaru Džek, gospodinu Odliju će biti drago da vas
vidi. Kao i...” Vimpol je stao, škiljeći sa vrata, i njegove stare oči su se naborale
i počele da žmirkaju.
„Bojim se da sam doveo nekoliko gostiju”, objasnio je Džek. Udovici su već
pomogli da siđe iz kočije, a Grejs i Amelija su bile odmah iza nje. Tomas je
zgrabio za ruku svoju baku - naizgled čvrsto - kako bi ostavio Džeka nasamo
koji trenutak, ali je udovica već pokazivala znake nadolazećeg besa.
„Vimpole?”, čuo se ženski glas. „Ko je to u ovo doba?”
Džek se ukočio, teško dišući. To je bila tetka Meri. Zvučala je isto kao pre.
Kao da nikada nije otišao...
Samo što jeste. Jer da nikada nije otišao, srce mu ne bi tako lupalo, a usta
mu ne bi bila tako suva. I najviše od svega, ne bi bio toliko prokleto uplašen.
Uplašen da vidi jednu osobu koja ga je celog života, svim srcem i bezuslovno
volela.
„Vimpole? Ja...” Pojavila se iza ugla i zagledala se u njega. „Džek?”
„Glavom i bradom.” Pokušao je da zvuči veselo, ali nije baš uspeo, jer
duboko u sebi, tamo gde je držao najcrnje trenutke, poželeo je da zaplače. Baš
tu, pred svima, uvijalo se i izvijalo u njemu i htelo je da pukne.
„Džek!” povikala je i potrčala da ga zagrli. „Oh, Džek, Džek, moj slatki
mali dečače. Toliko si nam nedostajao.” Ljubila ga je svuda po licu, kao
što majka ljubi svoje dete.

~ 183 ~
 Knjige.Club Books
Kao što bi ljubila Artura.
„Drago mi je da te ponovo vidim, tetka Meri”, rekao je. A onda ju je čvrsto
zagrlio i zario lice u njen vrat, jer ona mu je bila majka u svakom pogledu. I
nedostajala mu je. Oh, bože, koliko mu je nedostajala, a u tom trenutku mu nije
bilo važno što ju je povredio na najgori način koji se može zamisliti. Samo je
želeo da budu zagrljeni.
„Oh, Džek”, rekla je, smešeći se kroz suze, „trebalo bi da te izudaram što te
nije bilo tako dugo. Zašto bi uradio tako nešto? Zar nisi znao koliko smo
brinuli? Kako...”
„Khm.”
Meri je stala i okrenula se, još uvek držeći Džekovo lice u svojim rukama.
Udovica je stajala iza njega na kamenim stepenicama.
„Vi mora da ste tetka”, rekla je.
Meri je samo zurila u nju. „Da”, konačno je rekla. „A vi ste...?”
„Tetka Meri”, brzo je rekao Džek, pre nego što udovica uspe ponovo da
progovori, „dozvoli da te upoznam sa udovicom, vojvotkinjom od Vindama.”
Meri ga je pustila i naklonila se, pomerajući se da udovica može da prođe
unutra. „Vojvotkinja od Vindama”, ponovila je, gledajući u Džeka, očigledno u
šoku. „Zaboga, Džek, zar nisi mogao da pošalješ dopis?”
Džek se osmehnuo. „Veruj mi, bolje je ovako.”
Ostatak putujuće družine se tada pojavio, a Džek je sve predstavio, trudeći
se da ne primećuje kako njegova tetka prelazi iz bleđe u najbleđu nijansu, nakon
što joj je predstavio vojvodu od Vindama i grofa od Kroulenda.
„Džek”, mahnito je prošaputala, „nemam sobe. Nemamo ništa dovoljno
veliko...”
„Molim vas gospođo Odli”, rekao je Tomas i naklonio se u znak poštovanja,
„nemojte se uznemiravati zbog nas. Neoprostivo je što smo došli bez najave.
Nećemo da vas deranžiramo. Ipak”, pogledao je na udovicu, koja je stajala u
hodniku, kiselog izraza na licu, „ako biste mogli da date najbolju sobu mojoj
baki. Svima će biti lakše.”
„Naravno”, brzo je rekla Meri. „Molim vas, molim vas, hladno je. Uđite svi
unutra. Džek, moram da ti kažem...”
„Gde vam je crkva?”, udovica je zahtevala da zna.
„Naša crkva?”, upitala je Meri i zbunjeno pogledala u Džeka. „U ovo
doba?”
„Ne želim da se ispovedam”, odbrusila je udovica. „Želim da proverim
spise.”
„Da li je paroh Beberidž još uvek ovde?”, upitao je Džek, pokušavajući da
pitanjima preseče udovicu.

~ 184 ~
 Knjige.Club Books
„Da, ali je sada sigurno u krevetu. Mislim da je pola deset, a on leže rano.
Možda ujutru. Ja...”
„Ovo je pitanje od dinastičke važnosti”, presekla ju je udovica. „Nije me
briga ni da je ponoć. Mi...”
„Mene je briga.” Sada je nju Džek presekao i ućutkao je svojim ledenim
izrazom lica. „Nećete izvlačiti paroha iz kreveta. Toliko ste čekali. Možete,
dođavola, da sačekate do jutra.”
„Džek.” Meri nije mogla da diše. Okrenula se prema udovici. „Nisam ga
odgajala da ovako govori.”
„Ne, nisi”, rekao je Džek, što je bilo najbliže izvinjenju, dok ga je udovica
prezrivo gledala.
„Vi ste sestra njegove majke, zar ne?”, upitala je udovica.
Meri je izgledala pomalo zbunjeno zbog iznenadne promene teme. „Jesam.”
„Da li ste bili na njenom venčanju?”
„Nisam.”
Džek se iznenađeno okrenuo prema njoj. „Nisi?”
„Ne, nisam mogla da prisustvujem. Samo što sam se bila porodila.”
Pogledala je tužno Džeka. „Nikada ti nisam rekla. Bilo je mrtvorođeno.” Lice joj
se omekšalo. „Samo jedan od razloga što sam bila toliko srećna što imam tebe.”
„Ići ćemo u crkvu ujutru”, obavestila je sve udovica, nezainteresovana za
Merinu istoriju porođaja. „Prva stvar. Pronaći ćemo papire i završiti sa tim.”
„Papire”, ponovila je Meri.
„Dokaz o braku”, besno je rekla udovica. Pogledala je Meri sa ledenom
nadmenošću i dodala: „Jeste li šašavi?”
Bilo je dobro što ju je Tomas povukao unazad, inače bi se Džek bacio na
nju.
„Luiza nije venčana u crkvi u Batlersbridžu”, rekla je Meri. „Udala se u
Magirsbridžu. U okrugu Fermanag, gde smo odrasli.”
„Koliko je to daleko?”, upitala je udovica, pokušavajući da se izvuče iz
Tomasovog stiska.
„Tridesetak kilometara, vaša milosti.”
Udovica je promrmljala nešto prilično neprijatno. Džek nije mogao da
razume tačne reči, ali je Meri prebledela. Okrenula se ka njemu, sa alarmantnim
izrazom na licu. „Džek, o čemu je reč? Zašto vam je potreban dokaz da se tvoja
majka udala?”
Pogledao je u Grejs, koja je stajala malo dalje od njegove tetke. Klimnula je
malo glavom u znak ohrabrenja, a on je pročistio grlo i rekao: „Moj otac je bio
njen sin.”
Meri je šokirano pogledala udovicu. „Tvoj otac... Džon Kevendiš, misliš...”

~ 185 ~
 Knjige.Club Books
Tomas je istupio napred. „Mogu li da se umešam?”
Džek se osećao iscrpljeno. „Samo izvoli.”
„Gospođo Odli”, rekao je Tomas, sa više dostojanstava i sabranosti nego što
je Džek mogao da zamisli, „ako postoji dokaz o braku vaše sestre, onda je vaš
sestrić pravi vojvoda od Vindama.”
„Pravi vojvoda od...” Meri je pokrila usta u šoku. „Ne, nije moguće. Sećam
ga se. Gospodin Kevendiš. Bio je...” Mahala je rukama u vazduhu kao da
pokušava da ga opiše pokretima. Konačno, posle par pokušaja neverbalnog
objašnjenja, rekla je: „On tako nešto ne bi krio od nas.”
„On u to vreme nije bio naslednik titule”, rekao joj je Tomas, „i nije imao
razloga da veruje da će postati.”
„Oh, nebesa, ako je Džek vojvoda, onda...”
„Ja nisam”, ironično je završio. „Siguran sam da sada shvatate našu želju da
što pre ovo završimo.”
Meri je šokirano zurila u njega. A onda u Džeka. A onda je izgledalo kao da
jako želi da sedne.
„Stojim u hodniku”, nadmeno je rekla udovica.
„Ne budite nepristojni”, prekorio ju je Tomas.
„Trebalo je da se pobrine...”
Tomas joj je stisnuo ruku i povukao napred, prošavši pored Džeka i njegove
tetke. „Gospođo Odli”, rekao je, „zahvalni smo na vašem gostoprimstvu. Svi
mi.”
Meri je zahvalno klimnula glavom i okrenula se ka batleru. „Vimpole, da li
bi mogao...”
„Naravno gospođo”, rekao je, a Džek je morao da se osmehne dok se
udaljavao.
Nema sumnje da će da probudi kućnu pomoćnicu da pripremi spavaće sobe.
Vimpol je uvek znao šta tetka Meri želi i pre nego što bi ona to izgovorila.
„Uskoro ćemo imati spremljene sobe”, rekla je Meri, okrećući se prema
Grejs i Ameliji, koje su stajale sa strane. „Da li bi bio problem da vas dve delite
sobu. Nemamo...”
„To nije nikakav problem”, toplo je kazala Grejs. „Mi uživamo da budemo
zajedno.”
„Oh, hvala vam”, s olakšanjem je rekla Meri. „Džek, moraćeš da odneseš
tvoj stari krevet u dečju sobu i - oh, ovo je šašavo, ne bi trebalo da gubimo
vreme u hodniku. Hajdemo u salon, gde možete da se ogrejete pored vatre, dok
vam sobe ne budu spremne.”
Sve je uvela unutra, ali kada je Džek krenuo da uđe, uhvatila ga je za ruku i
nežno zadržala.

~ 186 ~
 Knjige.Club Books
„Nedostajao si nam”, rekla je.
Knedla u grlu mu se zaglavila. „I vi ste meni nedostajali, takođe”, rekao je.
Pokušao je da se nasmeje. „Ko je kod kuće? Edvard mora da je...”
„Oženjen”, završila je ona umesto njega. „Da. Čim smo izašli iz žalosti za
Arturom. A ubrzo potom i Margareta. Oboje žive blizu, Edvard tu niz ulicu, a
Margareta u Belturbetu.”
„A teča Vilijam?” Džek ga je poslednji put video na Arturovoj sahrani.
Izgledao je starije. Starije i umornije. I slomljen od tuge. „On je dobro?”
Meri je ćutala, a onda su joj se oči ispunile nepodnošljivom tugom. Usta su
se otvorila, ali nije mogla da progovori. Nije ni morala.
Džek ju je šokirano gledao. „Ne”, prošaputao je, jer to nije mogla da bude
istina. Morao je da dobije priliku da mu kaže da mu je žao. Prešao je toliki put
do Irske. Želeo je da mu kaže koliko mu je žao.
„Umro je, Džek.” Meri je trepnula nekoliko puta, a oči su joj blistale. „Bilo
je to pre dve godine. Nisam znala kako da te nađem. Nikada nam nisi dao
adresu.”
Džek se okrenuo i otišao u zadnji deo kuće. Da je ostao tamo gde je stajao,
neko bi mogao da ga vidi. Svi su bili u salonu. Kada bi pogledali na vrata, videli
bi ga, pogođenog, spremnog da plače, možda spremnog da vrišti.
„Džek?” Bila je to Meri, mogao je da čuje njene korake dok mu se oprezno
približava. Pogledao je u plafon, udišući drhtav dah, otvorenih usta. Nije
pomoglo, ali je bilo sve što je mogao da uradi.
Meri mu je položila ruku na rame. „Rekao mi je da ti kažem da te je voleo.”
„Ne govori to.” To je bila jedina stvar koji nije mogao da čuje. Ne samo
sada.
„Ali jeste. Rekao mi je da zna da ćeš doći kući. I da te voli, i da si ti njegov
sin. U njegovom srcu, ti si bio njegov sin.”
Pokrio je lice rukama i počeo da ga pritiska, toliko da je mislio kako će ga
smožditi. Zašto je bio iznenađen? Nije bilo razloga da bude. Vilijam nije bio
mladić; bilo mu je skoro četrdeset kada se oženio sa Meri. Da li je mislio da će
život da prestane u njegovom odsustvu? Da se niko neće promeniti, ili odrasti...
ili umreti?
„Trebalo je da se vratim”, rekao je. „Trebalo je... Oh, bože, kakav sam ja
idiot.”
Meri ga je nežno uhvatila za ruku. A onda ga je izvukla iz hodnika u
najbližu sobu.
Radna soba njegovog teče. Džek je prišao radnom stolu. Bila je to ogromna
stvar, napravljena od tamnog drveta, i mirisala na papir i mastilo koji su uvek
bile na njemu. Smešno, uvek je voleo da dolazi ovde. Bio je dečak koji je voleo

~ 187 ~
 Knjige.Club Books
da provodi vreme napolju, uvek je trčao i igrao se i bio uprljan blatom. Čak
i sada je mrzeo prostorije sa manje od dva prozora.
Ali je oduvek voleo da bude ovde.
Okrenuo se da pogleda tetku. Stajala je na sredini sobe. Pritvorila je vrata i
upalila je sveću na polici. Okrenula se, pogledala ga i rekla mu tiho: „Znao je da
ga voliš.”
Odmahnuo je glavom. „Nisam ga zaslužio. Ni tebe.”
„Prestani, neću to da slušam.”
„Tetka Meri, znaš...” Stavio je šaku u usta i ugrizao se za zglob. Reči su bile
tu, ali su ga pekle u grlu i bilo je prokleto teško da se izgovore. „Znaš da Artur
ne bi otišao u Francusku da nije bilo mene.”
Zabezeknuto ga je gledala, a onda je rekla: „Zaboga, Džek, nije valjda da
kriviš sebe zbog njegove smrti?”
„Naravno da da. Otišao je tamo zbog mene. On nikada ne bi...”
„Hteo je da se pridruži vojsci. Znao je da je bilo ili to ili sveštenstvo, a bog
dobri zna koliko to nije želeo. Uvek je planirao...”
„Ne”, prekinuo ju je Džek. sa svom silinom i ljutnjom u srcu. „Nije. Možda
vam je tako rekao, ali...”
„Ne možeš da preuzmeš odgovornost za njegovu smrt. Neću ti to dozvoliti.”
„Tetka Meri...”
„Prestani! Prestani!”
Dlanovima je pritisla slepoočnice. Više od svega, izgledala je kao da
pokušava da ga isključi i da ne čuje ništa više što želi da joj kaže.
Ali moralo je da bude izrečeno. To je bio jedini način da razume. I to je bio
prvi put da je izgovorio reči naglas.
„Ne znam da čitam.”
Četiri reči. To je bilo sve. Četiri reči. I tajna celog života.
Obrva joj se naborala, a Džeku nije bilo jasno - da li mu možda ne veruje?
Ili je jednostavno mislila da nije dobro čula?
Ljudi vide ono što očekuju da vide. Ponašao se kao obrazovan čovek, pa ga
je ona tako i videla.
„Ne znam da čitam, tetka Meri. Nikada nisam znao. Artur je bio jedini koji
je to shvatio.”
Odmahnula je glavom. „Ne razumem. Bio si u školi. Diplomirao si...”
„Na jedvite jade”, prekinuo je Džek. „I to samo zahvaljujući Arturu. Šta
misliš, zašto sam napustio fakultet?”
„Džek...” Izgledala je kao da ju je sramota. „Pa, rečeno nam je da si se loše
ponašao. Da si pio, da je tu bila neka ženska, i... i... ona užasna šala sa svinjom,
i... zašto vrtiš glavom?”
~ 188 ~
 Knjige.Club Books
„Nisam želeo da te osramotim.”
„Misliš da to nije bilo sramotno?”
„Nisam mogao ništa da uradim bez Arturove pomoći”, objasnio je. „A on je
bio dve godine iza mene.”
„Ali rečeno nam je...”
„Lakše mi je bilo da me izbace zbog lošeg ponašanja, nego zbog gluposti”,
tiho je rekao.
„Sve si to uradio namerno?”
Oborio je glavu.
„Oh, moj bože.” Utonula je u stolicu. „Zašto nisi ništa rekao? Mogli smo da
nađemo nastavnika?”
„Ne bi pomoglo.” A onda, kada ga je zbunjeno pogledala, rekao je, gotovo
bespomoćno: „Slova plešu. Prevrću se. Nikada ne mogu da napravim razliku
između d i b, osim ako nisu velika slova, a čak i tada...”
„Nisi glup”, presekla ga je oštrim glasom.
Buljio je u nju.
„Nisi glup. Ako postoji problem, onda je on u tvojim očima, a ne u umu.
Dobro te poznajem.” Ustala je i drhtavim, ali odlučnim pokretima, mu prišla.
„Bila sam prisutna kada si se rodio. Ja sam te prva uzela u naručje. Bila sam uz
tebe sa svakom tvojom ogrebotinom, sa svakim padom. Gledala sam te tvoje
oči, Džek, gledala sam kako razmišljaš.”
„Koliko mora da si pametan”, rekla je tiho, „kad si nas sve tako prevario?”
„Artur mi je pomagao tokom čitave godine”, pokušao je, koliko je mogao,
da kaže bez drhtaja u glasu. „Nikada nisam to tražio. Rekao je da to voli...”
Progutao je knedlu, jer su sećanja padala po njemu kao topovska đulad. „Rekao
je da voli da čita naglas.”
„Mislim da je stvarno to voleo.” Suza joj se skotrljala niz obraz. „On te je
obožavao, Džek.”
Džek se borio sa jecajima koji su ga gušili. „Trebalo je da ga zaštitim.”
„Džek, vojnici umiru. Artur nije bio jedini koji je poginuo. On nije bio...”
Zatvorila je oči i okrenula se, ali ne tako brzo da Džek ne vidi bol na njenom
licu.
„On nije bio jedini koji mi je bio važan”, prošaputala je. Pogledala ga je
pravo u oči. „Molim te, Džek, ne želim da izgubim dva sina.”
Ispružila je ruke i pre nego što je Džek shvatio, bio je u njenom zagrljaju.
Jecao je.
Nije plakao za Arturom. Nikada. Bio je tako pun ogorčenosti i ljutnje - na
Francuze, na sebe - da nije ostavio mesta za tugu.

~ 189 ~
 Knjige.Club Books
Ali evo ga sada. Sva tuga, sve što je bilo zabavno, a Artur nije bio tu da to
podeli sa svima. Sve životne prekretnice koje je proslavljao sam. Sve životne
prekretnice koje Artur nikada nije proslavio.
Plakao je nad svim tim. A plakao je i zbog sebe, zbog svih propuštenih
godina. Sve vreme je trčao. Bežao od svega. I bio umoran od toga. Hteo je da
stane. Da ostane na jednom mestu.
Sa Grejs.
Ne želi da je izgubi. Nije ga bilo briga šta treba da uradi da bi osigurao
njihovu budućnost, on će sve uraditi. Ako je Grejs rekla da ne može da se uda za
vojvodu od Vindama, onda on neće biti vojvoda. Sigurno je postojala neka mera
njegove sudbine koja je još bila pod njegovom kontrolom.
„Moram da se pobrinem za goste”, prošaputala je Meri i nežno se povukla.
Džek je klimnuo glavom, brišući suze. „Udovica...” Gospode, šta je moglo
da se kaže o udovici, osim: „Tako mi je žao.”
„Ona će biti u mojoj spavaćoj sobi”, kazala je Meri.
Džek joj ne bi dozvolio da ustupa svoju sobu, ali u ovim okolnostima, bio je
umoran, a i ona je bila umorna, a ove večeri ponos ne mora da mu bude na
prvom mestu. Tako da je samo klimnuo glavom. „To je veoma ljubazno od
tebe.”
„Mislim da je to više da se zaštitim.”
Nasmejao se. „Tetka Meri?”
Stigla je do vrata, ali je zastala, držeći ruku na kvaki: „Da?”
„Gospođica Everli”, rekao je.
Nešto je zasvetlelo u tetkinim očima. Nešto romantično. „Da.”
„Ja je volim.”
Izgledalo je kao da se celo Merino biće zagreva i sija. „Tako sam srećna da
to čujem.”
„I ona mene voli.”
„Još bolje.”
„Da”, promrmljao je, „jeste.”
Pokazala je prema hodniku. „Da li ćeš da se vratiš sa mnom?”
Džek je znao da bi trebalo, ali večerašnja priznanja su ga umorila. A nije
želeo da ga ostali vide ovakvog, sa očima još uvek crvenim i ranjivim. „Da li bi
ti smetalo da ostanem ovde?”, upitao je.
„Naravno da ne.” Čežnjivo se osmehnula i napustila sobu.
Džek se ponovo okrenuo ka radnom stolu svog teče, polako prelazeći
prstima po glatkoj površini. Bilo je mirno ovde, a sam bog zna koliko mu je
potrebno mirno mesto.
Biće ovo duga noć. Neće moći da spava.
~ 190 ~
 Knjige.Club Books
Nije bilo ni smisla da pokušava. Ali nije hteo ništa drugo da radi. Nije hteo
da ide negde, a najviše od svega, nije želeo više da razmišlja.
Ovog momenta... ove noći... samo je želeo da bude.

Grejs se svideo salon porodice Odli. Bio je tako elegantan, urađen u nežnim
tonovima bordo i krem boje, sa dva dela za sedenje, radnim stolom, i sa
nekoliko udobnih fotelja za čitanje. Znaci porodičnog života su bili svuda - od
hrpe pisama na stolu, do veza gospođe Odli koji je ostavila na sofi, sigurno kada
je čula Džeka na vratima. Na kaminu je u nizu bilo šest mini portreta. Grejs je
prišla kaminu, pretvarajući se da mora da zagreje ruke. Bila je to njihova
porodica, odmah je to shvatila, verovatno naslikana pre petnaestak godina. Prvi
je definitivno bio Džekov teča, a onda je Grejs prepoznala gospođu Odli. Posle
njih je... Nebesa, da li je to Džek? Mora da jeste. Kako je neko mogao da se tako
malo promeni? Izgledao je mlađe, naravno, ali sve ostalo je bilo isto - izraz lica,
lukavi osmeh.
Skoro joj je zastao dah.
Ostali portreti su bila Odlijeva deca, pretpostavila je Grejs. Dva dečaka i
jedna devojčica. Sagnula je glavu i kratko se pomolila za mlađeg dečaka. Artura.
Džek ga je voleo.
Da li je o tome razgovarao sa svojom tetkom? Grejs je poslednja ušla u
salon i videla je kada ga je gospođa Odli nežno povukla u drugu prostoriju.
Posle nekoliko minuta stigao je batler i obavestio ih da su im sobe spremne,
ali se Grejs motala i dalje pored kamina. Nije bila spremna da napusti salon.
A nije bila sigurna ni zašto.
„Gospođice Everli.”
Podigla je pogled. Bila je to Džekova tetka.
„Oh, gospođo Odli, nisam čula kada ste ušli”, rekla je.
„Ovo je Džek”, rekla je gospođa Odli i uzela njegovu sliku.
„Prepoznala sam ga”, promrmljala je Grejs.
„Da, prilično je isti. Ovo je moj sin Edvard. On živi odmah tu, niz ulicu. A
ovo je Margareta. Ona ima dve kćeri.”
Grejs je gledala u Artura. Obe su ga gledale.
„Žao mi je zbog vašeg gubitka”, konačno je rekla Grejs.
Gospođa Odli je progutala knedlu, ali se činilo da neće zaplakati. „Hvala
vam.” Zatim se okrenula prema Grejs i uzela je za ruku. „Džek je u radnoj sobi
svog teče. Na kraju hodnika, sa desne strane. Idite do njega.”
Grejs je zinula.
„Idite”, ponovila je gospođa Odli, još nežnije nego prvi put.

~ 191 ~
 Knjige.Club Books
Grejs je osetila kako klima glavom i pre nego što je razmislila šta radi, već
je žurila niz hodnik.
Do vrata sa desne strane.
„Džek?”, tiho je rekla, odškrinuvši vrata.
Sedeo je u stolici, okrenut ka prozoru, ali se odmah okrenuo i ustao kada je
začuo njen glas. Ušla je i tiho je zatvorila vrata za sobom. „Tvoja tetka je
rekla...”
Bio je tamo. Baš ispred nje. A onda su joj leđa bila na vratima, i ljubio je
snažno, brzo i - mili bože - temeljno.
A onda se odmakao. Nije mogla da diše, jedva je stajala, i znala da ne bi
mogla da izgovori jednu rečenicu i kad bi joj život od toga zavisio.
Nikada u životu nije nešto više želela od ovog čoveka.
„Grejs, idi u krevet.”
„Šta?”
„Ne mogu da ti odolim”, tihim i iznemoglim glasom je rekao.
Prišla mu je. Nije mogla da odoli.
„Ne u ovoj kući”, šapnuo je.
Ali oči su mu gorele za njom.
„Idi”, promuklo je rekao. „Molim te.”
I ona je to uradila. Potrčala je uz stepenice, pronašla svoju sobu i uvukla se u
krevet.
Ali drhtala je celu noć.
Drhtala je i gorela.

~ 192 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset prvo poglavlje

„Ne možeš da spavaš?”

Džek je podigao pogled sa stolice, gde je još uvek sedeo u radnoj sobi svog
teče. Tomas je stajao na vratima. „Ne.”
Tomas je ušao. „Ni ja.”
Džek je držao flašu konjaka koju je uzeo sa police. Na njoj nije bilo ni
trunke prašine, iako je bio siguran da je niko nije dirao posle tečine smrti. Tetka
Meri se uvek dobro brinula o kući.
„Dobar je”, rekao je Džek, „mislim da ga je moj teča čuvao.” Trepnuo je,
gledajući nalepnicu, a zatim promrmljao: „Ali ne verujem baš za ovu priliku.”
Pokazao je na kristalne čaše za konjak pored prozora, čekajući sa flašom u
ruci dok Tomas ne uzme jednu od njih. Kada je Tomas uzeo čašu, seli su na
male fotelje, a Džek im je sipao piće. Bogato.
Tomas je popio gutalj konjaka gledajući kroz prozor. „Uskoro će da svane.”
Džek je klimnuo glavom. Nije bilo nimalo ružičaste na nebu. „Da li se neko
probudio?”, upitao je.
„Ne da sam ja čuo.”
Sedeli su u tišini neko vreme. Džekje popio svoje piće i razmišljao o još
jednom. Uzeo je flašu da sipa, ali kada su prve kapi krenule, shvatio je da
ipak ne želi. Podigao je pogled. „Da li imaš nekad osećaj da si stalno izložen?”
Tomasovo lice je ostalo ravnodušno. „Sve vreme.”
„Kako to podnosiš?”
„Ne znam ni za šta drugo.”
Džek je stavio prste na čelo i protrljao ga. Imao je jaku glavobolju, a nije
bilo razloga da ga prođe. „Danas će biti grozan dan.”
Tomas je klimnuo glavom.
Džek je zažmurio. Bilo je lako da zamisli scenu. Udovica će da insistira da
se prvo pogleda registar, Kroulend će biti odmah pored nje, smeškajući se,
spreman da proda svoju kćer najboljem ponuđaču. Njegova tetka će sigurno hteti
da pođe, i Amelija, takođe - a ko bi je krivio?
Bila je na muci kao i svi ostali.
Jedina osoba koja neće biti tamo je Grejs.
Jedina osoba koja mu je potrebna da bude na njegovoj strani.
„Biće to prokleti cirkus”, promrmljao je Džek.
~ 193 ~
 Knjige.Club Books
„Nego šta.”
Sedeli su tako, ne radeći ništa, a onda su im se pogledi sreli. Džek je
posmatrao Tomasovo lice dok mu je pogled prelazio ka prozoru.
I pogledao napolje.
„Hoćemo li?”, upitao je Džek i osetio da mu osmeh blista. „Pre bilo koga...”
„Odmah.” Jer zaista nikom drugom nije bilo mesta za ovim stolom.
Tomas je ustao. „Pokaži mi put.”
Džek je ustao i krenuo ka vratima, a Tomas ga je pratio. Uzjahali su konje i
pošli. Vazduh je još bio težak od prethodne noći, i tada je shvatio...
Oni su braća.
I po prvi put, to je bila dobra stvar.

Jutro je uveliko svanulo kada su stigli u crkvu u Magirsbridžu. Džek je tamo

bio više puta, u poseti majčinoj porodici, a stari sivi kamen je delovao prijatno i
poznato. Zgrada je bila mala i skromna, i po njegovom mišljenju, baš kako bi
trebalo da crkva izgleda.
„Ne izgleda kao da je neko tu”, rekao je Tomas.
„Registar je sigurno u parohijskoj kući”, kazao je Džek.
Tomas je klimnuo glavom i sjahali su, privezali konje za stub, i krenuli ka
parohijskom domu. Pokucali su na vrata nekoliko puta, pre nego što su začuli
korake.
Vrata ja otvorila žena srednjih godina, očigledno domaćica.
„Dobar dan, gospođo”, rekao je Džek i ljubazno se naklonio. „Ja sam Džek
Odli, a ovo je...”
„Tomas Kevendiš”, presekao ga je Tomas, klimajući glavom u znak
pozdrava.
Džek ga je suvo pogledao, što bi i domaćica primetila da nije bila tako
očigledno iznervirana njihovim dolaskom.
„Želeli bismo da vidimo parohijski registar”, rekao je Džek.
Gledala je u njih koji trenutak, a onda je naglo okrenula glavu. „To je u sobi
pozadi”, kazala je, „u parohovoj sobi.”
„Hm, da li je paroh prisutan?”, Džek je pitao, iako je poslednju reč čudno
rekao, jer ga je Tomas gurnuo laktom u bok.
„Nemamo trenutno paroha”, rekla je domaćica, „pozicija je upražnjena.”
Otišla je do sofe i sela pored vatre. „Trebalo bi da uskoro dobijemo novog.
Svake nedelje nam pošalju nekog za propoved.”
Onda je uzela tost i okrenula im leđa.
Džek je pogledao Tomasa, koji je njega već gledao.
Pretpostavio je da treba sami da se snađu.
~ 194 ~
 Knjige.Club Books
Što su i uradili.
Kancelarija je bila veća nego što je Džek očekivao, s obzirom na male sobe
ostatka parohijskog doma. Sa tri prozora, jedan na severnom, a dva na
zapadnom zidu, koji su okruživali kamin. Mali, ali postojan plamen je titrao u
ognjištu. Džek je prišao kaminu da ogreje ruke.
„Da li znaš kako izgleda registar?” upitao je Tomas.
Džek je slegnuo ramenima i odmahnuo glavom. Mišići su mu bili napeti.
Hteo je da iskoči iz kože. Hteo je da iskoči pravo iz svog...
„Možda je ovo.”
Džek se okrenuo. Tomas je držao veliku knjigu. Bila je ukoričena u smeđu
kožu, a korice su pokazivale znake starosti.
„Hoćemo li?”, upitao je Tomas. Glas mu je bio miran, ali je Džek primetio
kako grčevito guta. I ruke su mu drhtale.
„Samo ti pogledaj”, rekao je Džek. Ovog puta nije mogao da lažira. Nije
mogao da tamo stoji i pretvara se da čita. Neke stvari su jednostavno bile previše
da se podnesu.
Tomas ga je šokirano gledao. „Ne želiš da pogledaš sa mnom?”
„Verujem ti.” A to je i bila istina. Nije mogao da zamisli veću osobu od
poverenja od Tomasa. Tomas ne bi lagao. Čak ni o ovome.
„Ne”, kazao je Tomas, „neću ovo da radim bez tebe.”
Džek je na trenutak samo nepomično stajao, a onda je opsovao sebi u bradu
i pridružio se Tomasu za stolom.
Tomas je otvorio knjigu i Džek je pogledao u nju.
Bilo mu je sve zamagljeno, a slova su igrala pred njegovim očima. Progutao
je knedlu i krišom pogledao u Tomasa, da vidi da li on nešto primećuje. Ali
Tomase buljio u registar i njegove oči su se brzo pomerale s leva na desno dok
je prelazio preko stranice.
A onda je usporio.
Džek je stisnuo zube, pokušavajući da nešto razabere. Neki put je mogao da
razabere velika slova, a često i brojeve. Samo što često nisu bili tamo gde je on
mislio da treba da budu, ili nisu bili ono što je on mislio da treba da budu.
Ah, idiotizam. Do sada je trebalo da mu bude sve poznato. Ali nikada nije
bilo.
„Da li znaš kog meseca su se tvoji roditelji venčali?”, upitao je Tomas.
„Ne.” Ali to je bila mala parohija. Koliko je venčanja moglo da bude?
Džek je posmatrao Tomasove prste. Kretali su se duž ivice stranice.
A onda je okrenuo stranicu. I zaustavio se.
Džek je pogledao Tomasa. Bio je miran.
Zatvorio je oči. Bilo je jasno. Na njegovom licu sve je bilo jasno.
~ 195 ~
 Knjige.Club Books
„Dragi bože.” Reči su skliznule iz Džekovih usta kao suze. To nije bilo
iznenađenje, a opet se nadao... molio se...
Da mu se roditelji nisu venčali. Ili da je dokaz izgubljen. Da je neko, bilo
ko, pogrešio, jer ovo je bilo pogrešno. To ne može da se dogodi. Ne može to da
uradi.
Pogledaj ga sada. Stoji ovde i prokleto dobro se pretvara da čita registar.
Kako je, za ime boga, neko mogao da pomisli da bi mogao da bude vojvoda?
Ugovori?
Oh, to bi bilo zabavno.
Rente?
Bolje bi mu bilo da mu daju nekog od poverenja, jer kako bi mogao da
proveri da li ga neko vara.
A onda - prigušio je smeh u sebi - bila je dobra stvar da je mogao da
dokumenta potpisuje pečatom. Samo bog zna koliko vremena bi mu trebalo da
nauči da potpiše svoje novo ime, a da ne izgleda kao da razmišlja o tome.
Za Džon Kevendiš Odli su mu trebali meseci. Zašto je onda bilo čudno što je
toliko želeo da izbaci to Kevendiš?
Džek je prineo lice rukama i čvrsto zatvorio oči. Ovo ne može da se desi.
Znao je da će se desiti, a ipak, evo ga sada, ubeđen da je to nemoguće.
Poludeo je.
Osećao je da ne može da diše.
„Ko je Filip?”, upitao je Tomas.
„Šta?” Džek se trgao.
„Filip Galbrajt. Bio je svedok.”
Džek ga je pogledao. A onda je pogledao u registar. Slova koja su igrala su
očigledno ispisivala ime njegovog ujaka. „Brat moje majke.”
„Da li je još uvek živ?”
„Ne znam. Bio je kada sam poslednji put bio ovde pre pet godina.” Džek je
besno razmišljao. Zašto je to Tomas pitao? Da li bi nešto značilo ako bi Filip bio
mrtav? Dokaz je još uvek bio u registru.
Registar.
Džek je buljio u njega, otvorenih usta. Ta knjiga je bila njegov neprijatelj.
Ta jedna, mala knjiga.
Grejs je rekla da ne može da se uda za njega ako je vojvoda od Vindama.
Tomas nije krio da postoje planine dokumenata u poslu.
Ako postane vojvoda od Vindama.
A postajala je ta knjiga. I postojala je ta stranica.
Samo jedna stranica i mogao bi da ostane Džek Odli. Svi njegovi problemi
bi bili rešeni.
~ 196 ~
 Knjige.Club Books
„Iscepaj je”, šapnuo je Džek.
„Šta si rekao?”
„Iscepaj je.”
„Jesi li lud?”
Džek je odmahnuo glavom. „Ti si vojvoda.”
Tomas je spustio pogled na registar. „Ne”, tiho je rekao, „nisam.”
„Ne.” Džekov glas je postao užurban. Zgrabio je Tomasa za ramena. „Ti si
ono što je Vindamovima potrebno. Što je svima potrebno.”
„Prestani, ti...”
„Slušaj me”, preklinjao ga je Džek. „Ti si rođen i odgajan za taj posao. Ja ću
sve upropastiti. Da li me razumeš? Ne mogu to da uradim. Ne mogu.”
Ali Tomas je odmahnuo glavom. „Možda sam odgajan za to, ali ti si rođen
za to. I ja ne mogu da uzmem nešto što je tvoje.”
„Ne želim to!”, besno je rekao Džek.
„Nije na tebi da prihvatiš ili odbiješ”, mirnim glasom je rekao Tomas. „Zar
ne shvataš? To nije stvar. To je ono što si ti.”
„Oh, za boga miloga.” Džek je prošao prstima kroz kosu. Povukao je sve
dok nije osetio kako mu se koža odvaja od lobanje. „Dajem je tebi.
Na prokletom srebrnom poslužavniku. Ti ostaješ vojvoda, i ja ću te ostaviti na
miru. Biću tvoj izviđač na dalekim ostrvima. Bilo šta. Samo iscepaj tu stranu.”
„Ako nisi želeo titulu, zašto nisi rekao da se tvoji roditelji nisu venčali?”
Tomas je uzvratio. „Pitao sam te da li su ti roditelji venčani. Mogao si da kažeš
da nisu.”
„Nisam znao da sam u redu za nasledstvo kada ste doveli moj legitimitet u
pitanje.” Džek je progutao knedlu. Grlo mu je bilo oštro i uplašeno. Buljio je u
Tomasa, pokušavajući da odmeri njegove misli.
Kako je mogao da bude tako prokleto pravedan i plemenit? Svako drugi bi
pocepao tu stranicu u komadiće. Ali ne i Tomas Kevendiš. On će uraditi ono što
je ispravno. Ne šta je bolje, nego šta je ispravno.
Prokleta budala.
Tomas je samo stajao i zurio u registar. A on... on je bio spreman da se
popne uz zidove. Njegovo celo telo se treslo, srce mu je lupalo, a on...
Kakva je to buka?
„Da li čuješ to?”, upitao je užurbano Džek.
Konji.
„Stigli su”, rekao je Tomas.
Džek je prestao da diše. Kroz prozor je mogao da vidi kako prolazi kočija.
Nije imao više vremena.
Pogledao je u Tomasa.
~ 197 ~
 Knjige.Club Books
Tomas je zurio u registar. „Ne mogu to da uradim”, prošaputao je.
Džek nije razmišljao. Pomerio se, zgrabio crkvenu knjigu i iscepao stranu.
Tomas se bacio na njega, pokušavajući da uzme papir, ali je Džek uspeo da
mu isklizne i da krene prema vatri.
„Džek, nemoj!”, viknuo je Tomas, ali Džek je bio prebrz, a i kada ga je
Tomas uhvatio za ruku, uspeo je da baci papir u vatru.
Borba je istog trenutka prestala i njih dvojica su preneraženo posmatrali
kako se papir savija i crni.
„Bože na nebesima”, prošaputao je Tomas. „Šta si to uradio?”
Džek nije mogao da odvoji pogled od vatre. „Sve sam nas spasio.”

***

Grejs nije očekivala da će ići u crkvu u Megirsbridžu. Bez obzira koliko je

bila uključena u pitanje nasleđa porodice Vindam, ona nije bila njen član. Čak
više nije bila ni član domaćinstva.
Ali kada je udovica otkrila da su Džek i Tomas otišli u crkvu bez nje, ona je
- a Grejs nije verovala da je to preterivanje - poludela. Trebalo joj je samo minut
da se oporavi, ali tih šezdeset sekundi su bili užasavajući prizor. Čak je ni Grejs
nije nikada videla takvu.
I tako, kada je došlo vreme za polazak, Amelija je odbila da krene bez nje.
„Ne ostavljaj me samu sa tom ženom”, šapnula joj je na uvo.
„Nećeš biti sama”, pokušala je da joj objasni Grejs. Njen otac ide, a i
Džekova tetka će biti u kočiji.
„Molim te, Grejs”, preklinjala je Amelija. Nije poznavala Džekovu tetku, a
nije mogla da podnese da sedi pored oca. Ne ovog jutra.
Udovica je imala napad, što nije bilo neočekivano, ali je njen bes učinio
Ameliju samo čvršćom. Zgrabila je Grejs za šaku i umalo joj nije zgnječila
prste.
„Oh, radite šta želite”, odbrusila je udovica. „Ali ako ne budete u kočiji za
tri minuta, otići ću bez vas.”
Tako se dogodilo da su Amelija, Grejs i Meri Odli bile stisnute na jednoj
strani kočije, a udovica i lord Kroulend na drugoj.
Vožnja do Megirsbridža delovala je beskrajno dugo. Amelija je gledala kroz
svoj prozor, udovica kroz svoj, a i Meri Odli i lord Kroulend su činili isto. Grejs,
stisnuta u sredini, okrenuta u suprotnom pravcu od vožnje kočije, nije mogla
ništa drugo da zuri u prazno mesto između glava udovice i lorda Kroulenda.

~ 198 ~
 Knjige.Club Books
Svakih deset minuta bi se udovica okrenula i zahtevala od Meri Odli da joj
kaže koliko još ima do crkve. Meri je na svako pitanje strpljivo odgovarala, i sa
poštovanjem, a onda je, konačno, na olakšanje svima, rekla: „Stigli smo.”
Udovica je prva izašla, a lord Kroulend joj je bio za petama, praktično
vukući Ameliju sa sobom. Meri Odli je požurila da izađe, ostavljajući
Grejs samu unutra. Uzdahnula je. Delovalo je nekako prikladno.
Dok je Grejs stigla do parohijskog doma, ostali su već bili unutra, gurajući
se kroz vrata, do sobe, gde su se, pretpostavljala je, nalazili Tomas i Džek,
zajedno sa najvažnijim crkvenim registrom.
Žena otvorenih usta je stajala nasred sobe na ulazu, dok joj je šoljica čaja
nesigurno balansirala u ruci.
„Dobar dan”, rekla je Grejs uz brz osmeh, pitajući se da li su se ostali bar
potrudili da pokucaju.
„Gde je?”, čula je udovicu kako besni, praćena treskom vrata. „Kako ste se
usudili da odete bez mene! Gde je? Zahtevam da vidim registar!”
Grejs je stigla do vrata sobe, ali su je ostali blokirali. Nije mogla da vidi
unutra. A onda je uradila poslednju stvar koju bi očekivala da uradi.
Progurala se. Snažno.
Volela ga je. Volela je Džeka. I šta god da je dan doneo, ona će biti uz
njega. Neće biti sam. Neće to dozvoliti.
Ušla je unutra baš kada je udovica zavrištala. „Šta ste pronašli?”
Grejs ga je ugledala. Džeka. Izgledao je grozno.
Ukleto.
Njene usne su formirale njegovo ime, ali zvuka nije bilo. Nije mogla da
govori. Kao da joj je glas istrgnut iz nje. Nikada ga nije videla ovakvog.
Boja mu je bila pogrešna - suviše bleda, ili možda previše crvena - nije
mogla tačno da kaže. A prsti su mu se tresli. Zar to niko drugi nije mogao da
vidi?
Grejs se okrenula prema Tomasu, jer bi on sigurno nešto uradio. Ili rekao
nešto.
Ali on je zurio u Džeka, kao i svi ostali. Svi su ćutali. Zašto niko nije
govorio?
„On je Vindam”, konačno je rekao Džek. „Kao što bi i trebao da bude.”
Grejs je trebalo da skoči od sreće, ali sve što je mogla da pomisli bilo je - ne
verujem mu.
Nije izgledao dobro. Nije zvučao kako treba.
Udovica se okrenula ka Tomasu. „Da li je ovo tačno?”
Tomas je ćutao.

~ 199 ~
 Knjige.Club Books
Udovica je frustrirano zarežala i uhvatila ga za ruku. „Da... li... je... ovo...
tačno?”, zahtevala je da zna.
Tomas je i dalje ćutao.
„Nema podataka o braku”, insistirao je Džek.
Grejs je htela da zaplače. Lagao je. Tako je bilo očigledno... njoj, svima.
Bilo je očaja u njegovom glasu, i straha, i - dragi bože, da li on to radi zbog nje?
Da li je pokušavao da se odrekne titule zbog nje?
„Tomas je vojvoda”, ponovio je Džek, mahnito gledajući od osobe do osobe.
„Zašto me ne slušate? Zašto me niko ne sluša?”
Ali vladala je tišina.
„On laže.”
Bio je to Tomas, rekao je tihim i ujednačenim glasom, i apsolutno istinitim.
Grejs je ispustila prigušen jecaj i okrenula se. Nije mogla da podnese da
gleda.
„Ne”, rekao je Džek, „govorim vam...”
„Oh, za ime boga”, odbrusio je Tomas. „Zar misliš da niko neće otkriti?
Biće svedoka. Zar misliš da nije bilo svedoka na venčanju? Za ime boga, ne
možeš izbrisati prošlost.”
Grejs je zažmurila.
„Ili spaliti”, zloslutno je rekao Tomas. „Kao što može da bude slučaj.”
Oh, Džek, pomislila je. Šta si to uradio?
„Isepao je stranicu iz registra”, kazao je Tomas. „Bacio ju je u vatru.”
Grejs je otvorila oči i pogledala u ognjište. Nije bilo ni traga od papira. Ništa
osim crne čađi i pepela ispod narandžastog plamena.
„Tvoja je”, rekao je Tomas Džeku. Pogledao ga je u oči i naklonio mu se.
Džek je izgledao bolesno.
Tomas se okrenuo prema ostatku sobe. „Ja sam...” Pročistio je grlo, a kada
je nastavio, glas mu je bio ujednačen i ponosan, „ja sam gospodin Kevendiš”,
rekao je, „i želim vam svima prijatan dan.”
A onda je otišao. Prošao je pored njih i izašao iz sobe.
U prvom trenutku svi su ćutali. A onda, u momentu koji je gotovo bio
groteskan, lord Kroulend se okrenuo ka Džeku i naklonio mu se. „Vaša milosti”,
rekao je.
„Ne”, rekao je Džek odmahujući glavom. Obratio se udovici: „Nemojte ovo
da dozvolite. On će biti bolji vojvoda.”
„Tačno”, rekao je lord Krulend, potpuno nesvestan Džekove nevolje. „Ali i
vi ćete naučiti.”

~ 200 ~
 Knjige.Club Books
A onda - Džek nije mogao da se suzdrži - počeo je da se smeje. Duboko u
njemu, njegov osećaj za apsurd je isplivao na površinu, i on se smejao. Jer, bože,
jedina stvar koju nikada neće moći da uradi, jeste da uči.
„Oh, nemate pojma šta ste uradili”, rekao je. Pogledao je u udovicu. Njegov
očaj je nestao, zamenjen nečim drugim - nečim gorkim i fatalističkim, nečim
ciničnim i mračnim. „Nemate pojma šta ste uradili”, rekao joj je. „Uopšte
nemate pojma.”
„Vratila sam te na pravo mesto”, oštro je rekla. „Kako nalaže moja dužnost
prema sinu.”
Džek se okrenuo. Nije mogao da se natera da je više gleda. Ali tu je bila
Grejs, stajala je pored vrata i izgledala šokirano i uplašeno. Ali kada ga je
pogledala, video je ceo svoj svet, i kako se lagano uklapa u njega.
Ona ga voli. Nije znao kako i zašto, ali nije bio budala da sumnja u to. A
kada su im se pogledi sreli, video je nadu. Video je budućnost, a ona je sjala kao
izlazak sunca.
Nasmešio se. Konačno je znao gde pripada.
Video je Grejs kada je ušla u sobu, ali je stajala pozadi i nije mogao da joj
priđe, ne dok je ubeđivao Tomasa da njemu pripada vojvodstvo.
Nije uspeo u tome.
Ali neće omanuti u ovome.
„Grejs”, rekao je i prišao joj. Uzeo ju je za obe ruke.
„Šta to, dođavola, radiš?”, zahtevala je da zna udovica.
Pao je na jedno koleno. „Udaj se za mene”, rekao je, stežući joj ruke. „Budi
moja nevesta, budi moja...” Nasmejao se, a mehur apsurda se dizao iznutra.
„Budi moja vojvotkinja.” Smešio joj se. „Mnogo tražim, znam.”
„Prestani s tim”, siktala je udovica. „Ne možeš nju da oženiš.”
„Džek”, šapatom je rekla Grejs. Usne su joj drhtale, a on je znao da
razmišlja o ovome.
„Jednom u životu”, strastveno je rekao, „učini sebe srećnom.”
„Zaustavimo ovo!” Kroulend je pobesneo. Uhvatio je Džeka ispod ruke i
pokušao da ga podigne na noge, ali Džek nije popuštao. Ostaće na jednom
kolenu doveka ako bude bilo potrebno.
„Udaj se za mene”, šaputao je.
„Oženićete se Amelijom!”, vikao je Kroulend.
Džek nije skidao pogled sa Grejsinog lica. „Udaj se za mene.”
„Džek...”, rekla je, a on je mogao da čuje u njenom glasu da razmišlja da
treba da se opravda, da kaže nešto o njegovoj dužnosti ili njenom mestu.
„Udaj se za mene”, ponovio je, pre nego što je mogla da nastavi.
„Ona nije prihvatljiva”, hladno je rekla udovica.

~ 201 ~
 Knjige.Club Books
Prineo je Grejsine ruke svojim usnama. „Neću oženiti nijednu drugu.”
„Ona nije tvog ranga!”
Okrenuo se i pogledao baku ledenim pogledom. U stvari, osećao se prilično
vojvodski. Bilo je skoro pa zabavno. „Da li želite da vam podarim naslednika?
Ikada?”
Udovičino lice se skamenilo.
„Shvatiću to kao da”, izjavio je. „Što znači da će se Grejs udati za mene.”
Slegnuo je ramenima. „To je jedini način da podarim legitimnog naslednika
Vindamovima.”
Grejs je počela da trepće, a njena usta su počela su da se miču. Borila se
sama sa sobom, govorila je sebi da treba da kaže ne. Ali ona ga voli. Znao je to i
nije hteo da joj dozvoli da to odbaci.
„Grejs...” Namrštio se, a onda se nasmešio. „Koje je tvoje srednje ime?”
„Katrina”, prošaputala je.
„Grejs Katrina Everli”, glasno i sigurno je rekao, „volim te. Volim te svakim
delićem svog srca, i kunem se sada, pred svima koji su...” Pogledao je oko sebe i
ugledao domaćicu, koja je sve posmatrala otvorenih usta sa vrata. „...ovde...
bestraga,” promrmljao je, „kako se zovete?”
„Gospođa Broadmaus”, odgovorila je razrogačenih očiju.
Džek je pročistio grlo. Počeo je da se oseća kao pravi on. Prvi put za sve ovo
vreme, osetio se kao pravi on. Možda je zaglavio sa ovom titulom, ali sa Grejs
na njegovoj strani, mogao je da nađe način da uradi nešto dobro sa tim.
„Zaklinjem ti se”, rekao je, „pred gospođom Broadmaus...”
„Prestani!”, urlala je udovica i uhvatila ga za drugu ruku. „Ustani!”
Džek je gledao u Grejs i smešio se. „Da li je ikada nekome prosidba bila
ovako teška?”
Uzvratila mu je osmehom, a oči su joj bile pune suza.
„Trebalo bi da oženite Ameliju!”, zarežao je Kroulend.
A onda, tu je bila i Amelija... gurajući glavu preko očevog ramena. „Ne
želim ga”, izjavila je, prilično sigurna. Pogledala je Džeka i nasmešila mu se.
Udovica je teško disala. „Odbili biste mog unuka?”
„Ovog unuka”, pojasnila je Amelija.
Džek je pogledao Ameliju i nasmešio joj se u znak odobravanja. Uzvratila je
osmehom i pokazala glavom na Grejs, govoreći mu, bez sumnje, da se vrati na
stvar.
„Grejs”, rekao je, nežno joj mazeći ruku, „počinje da me boli koleno.”
Počela je da se smeje.
„Kaži da, Grejs”, rekla joj je Amelija.
„Slušaj Ameliju”, rekao joj je Džek.
~ 202 ~
 Knjige.Club Books
„Šta ću, dođavola, da radim sa tobom?”, pitao se lord Kroulend. A po
Amelijinom izgledu, ona nije bila uopšte zabrinuta.
„Volim te, Grejs”, rekao je Džek.
Ona se smejala. Činilo se da joj se celo telo smeje, kao da ju je sreća obavila
i nije htela da je pusti. A onda je rekla, pred svima.
„I ja tebe volim.”
Osećao je svu sreću sveta kako se kovitla i ide pravo u njegovo srce.
„Grejs Katrina Everli”, ponovo je rekao, „da li želiš da se udaš za mene?”
„Da”, prošaputala je. „Da.”
Ustao je. „Sada ću je poljubiti”, povikao je svima.
I to je i uradio. Pravo pred udovicom, pred Amelijom i njenim ocem, čak i
pred gospođom Broadmaus.
Poljubio ju je. A onda ju je još malo ljubio. Ljubio ju je dok je udovica
ljutito odlazila, ljubio ju je dok je lord Kroulend vukao Ameliju da
izađu, mrmljajući nešto o delikatnoj osetljivosti.
Ljubio ju je i ljubio i nastavio bi da je ljubi da nije primetio da gospođa
Broadmaus i dalje stoji na vratima, sa dobroćudnim izrazom lica.
Džek joj se nasmejao. „Može li malo privatnosti, ako nemate ništa protiv?”
Uzdahnula je i odmakla se, ali pre nego što je zatvorila vrata, čuli su kako
govori...
„Stvarno volim dobru ljubavnu priču.”

~ 203 ~
 Knjige.Club Books

Epilog

Moja najdraža Amelija...

Da li je prošlo samo tri nedelje otkad sam ti poslednji put pisala?
Osećam se kao da sam sakupila godinu dana vesti. Deca nastavljaju
da napreduju. Artur je tako studiozan! Džek se izjašnjava kako ga to
zbunjuje, ali njegovo oduševljenje je očigledno. Ranije ove nedelje
smo razgovarali o seoskom vašaru sa Harijem Gledišem, a Džek se
žalio kako je teško naći novog učitelja, sada kada je Artur iscrpeo
poslednjeg. Hari se nije dao prevariti. Džek je bio baš ponosan.
Bili smo oduševljeni...

„Mama!”
Grejs je podigla pogled sa svog pisma. Njeno treće dete (i jedina kći) stajalo
je na vratima i izgledalo prilično uvređeno.
„Šta je bilo, Meri?”, upitala je.
„Džon je bio...”
„Samo lutam ovuda”, rekao je Džon, klizeći po uglačanom podu dok se nije
zaustavio pored Meri.
„Džone!” vrisnula je Meri.
Džon je potpuno nevino pogledao Grejs. „Jedva da sam je okrznuo.”
Grejs se borila sa porivom da zažmuri i jaukne. Džon je imao samo deset
godina, ali je već posedovao smrtonosni šarm svog oca.
„Mama”, rekla je Meri. „Išla sam do staklene bašte, kada...”
„Ono što Meri želi da kaže”, presekao ju je Džon, „jeste da sam ja išao do
bašte kada je naletela na mene i...”
„Ne!” protestovala je Meri. „To nije ono što sam htela da kažem.” Okrenula
se svojoj majci s očiglednom nervozom.
„Mama!”
„Džone, pusti svoju sestru da završi”, gotovo automatski je rekla Grejs.
Bila je to rečenica koju je izgovarala nekoliko puta dnevno. Džon joj se
osmehnuo. Bravo, pomislila je Grejs, neće proći mnogo vremena, a on će
osmehom slamati srca devojčica.

~ 204 ~
 Knjige.Club Books
„Majko”, rekao je, potpuno istim tonom koji je Džek koristio kada je želeo
da se izvuče iz neke nevolje, „ne bih ni sanjao da je uznemiravam.”
„Upravo si to uradio!”, uzvratila je Meri.
Džon je podigao ruke kao da je hteo da kaže: jadna ti.
Grejs se okrenula ka Meri sa onim za šta se nadala da je vidljivo saosećanje.
„Meri, šta si htela da kažeš?”
„Iscedio je pomorandžu na moje note!”
Grejs se okrenula ka sinu. „Džone, da li je ovo...”
„Ne”, brzo je rekao.
Grejs ga je sumnjičavo pogledala. Nije mogla da završi pitanje, a da je on ne
prekine odgovorom. Pretpostavljala je da ne bi trebalo da mnogo ispituje.
Džone, da li je ovo istina, bila je još jedna rečenica koju je stalno ponavljala.
„Majko”, rekao je, a zelene oči su mu ponosno blistale, „svojom čašću ti se
kunem da nisam iscedio pomorandžu...”
„Lažeš”, kiptala je Meri.
„Ona je iscedila pomorandžu.”
„Nakon što si mi je stavio pod nogu!”
A onda se čuo drugi glas. „Grejs!”
Grejs se osmehnula sa oduševljenjem. Džek je sada mogao da preuzme
decu.
„Grejs”, rekao je, okrećući se postrance kako bi se provukao pored dece i
ušao u sobu. „Trebaš mi da...”
„Džek!”, prekinula ga je.
Pogledao ju je, a zatim i iza sebe. „Šta sam uradio?”
Pokazala je na decu. „Da li si ih primetio?”
Nabacio je osmeh - isti onaj koji je njegov sin pokušao da upotrebi na njoj,
nekoliko trenutaka ranije. „Naravno da sam ih primetio”, rekao je.
„Zar nisi primetila kada sam se provukao između njih?” Okrenuo se ka deci.
„Zar vas nismo učili da je ružno da se blokiraju vrata?”
Bilo je dobro da nije imala pomorandže, pomislila je Grejs, jer bi ga istog
momenta gađala. Zbog toga je počela da razmišlja da bi u fioci trebalo uvek da
ima male, okrugle predmete koji se lako bacaju.
„Džek”, rekla je, kako je smatrala, s velikim strpljenjem, „da li bi bio
ljubazan da rešiš njihov spor?”
Slegnuo je ramenima. „Oni će to sami razrešiti.”
„Džek”, uzdahnula je.
„Nisi ti kriva što nisi imala braću ili sestre”, rekao joj je. „Nemaš iskustva u
porodičnim prepirkama. Veruj mi, sve se na kraju razreši. Predviđam da ćemo
sve četvoro da izvedemo na pravi put sa najmanje petnaest celih ruku ili nogu.”
~ 205 ~
 Knjige.Club Books
Grejs je uperila pogled u njega. „Ti si, sa druge strane, u najvećoj opasnosti
da...”
„Deco!”, prekinuo ju je. „Slušajte svoju majku.”
„Ali nije ništa rekla”, istakao je Džon.
„Tako je”, rekao je Džek. Na momenat se namrštio. „Džone, ostavi svoju
sestru na miru. Meri, sledeći put nemoj da zgaziš pomorandžu.”
„Ali...”
„Završio sam”, izjavio je.
I neverovatno, otišli su svako svojim putem.
„To nije bilo tako teško”, kazao je. Ušao je u sobu. „Imam neke papire za
tebe.”
Grejs je odmah odložila svoje pismo i uzela dokumenta koja je držao.
„Stigla su danas popodne od advokata”, objasnio je.
Pročitala je prvi pasus. „O zgradi Engsli u Linkolnu?”
„To sam i očekivao”, potvrdio je.
Klimnula je glavom, a zatim je detaljno pogledala dokument. Posle dvanaest
godina braka, ovo je bila rutina. Džek je vodio sve svoje poslove licem u lice, a
kada je bila u pitanju dokumentacija, Grejs je bila njegov čitalac.
Bilo je skoro zabavno. Trebalo mu je oko godinu dana da pronađe svoj
oslonac, ali je zato postao veličanstven upravnik vojvodstva. Um mu je bio oštar
kao žilet, a rasuđivanje mu je bilo takvo da Grejs nije mogla da veruje da nije
obučen za ovu poziciju. Zakupci su ga voleli, posluga ga je obožavala (pogotovo
kada je udovica proterana na drugu stranu imanja), a londonsko društvo ga je
pozitivno ocenilo. Pomoglo je, naravno, to što je Tomas jasno svima stavio do
znanja da je Džek zakoniti vojvoda od Vindama, ali ipak, Grejs nije mislila da je
pristrasna što veruje kako Džekov šarm i duhovitost takođe imaju neke veze sa
tim.
Činilo se da jedina stvar koju ne može da uradi jeste da čita.
Kada joj je to rekao, nije mogla da poveruje.
Oh, mislila je da je on to umislio. Da je imao loše učitelje. Čovek Džekove
inteligencije i obrazovanja nije mogao da bude nepismen.
I tako je sedela sa njim. I dala sve od sebe. A on je to sve podneo. Osvrćući
se na to vreme, nije mogla da veruje da tada nije eksplodirao od frustracije. Bio
je to, možda, najčudniji mogući vid ljubavi - puštao ju je da pokušava, ponovo i
ponovo, da ga nauči da čita. A sve sa osmehom na licu.
Na kraju je odustala. Još uvek nije razumela šta znači da mu slova plešu, ali
mu je verovala kada joj je rekao da jedino što dobije od otkucane strane je
glavobolja.

~ 206 ~
 Knjige.Club Books
„Sve je u redu”, rekla je Grejs i vratila mu dokumenta. Razgovarao bi sa
njom nedelju dana ranije pre nego što bi odlučio šta da radi. Uvek je tako činio.
Da bi ona tačno znala na šta treba da obrati pažnju.
„Pišeš pismo Ameliji?”, upitao je.
Klimnula je glavom. „Ne mogu da odlučim da li treba da joj kažem o
Džonovoj ludoriji u zvoniku crkve.”
„Oh, da. To će ih baš nasmejati.”
„Ali to ga čini takvim grubijanom.”
„On jeste grubijan.”
Osećala je kako popušta. „Znam, ali tako je sladak.”
Džek se nasmejao, pa je poljubio u čelo. „On je na mene.”
„Znam.”
„Ne moraš da zvučiš tako očajno.” Tada se nasmejao, na onaj njegov
đavolski način. Uvek je dobije, svaki put, baš onako kako on želi. „Pogledaj
kako sam ja lepo ispao”, dodao je.
„Samo da ti bude jasno”, rekla mu je, „ako on počne da pljačka kočije, ja ću
tog trenutka u zemlju propasti.”
Džek se nasmejao na to. „Pozdravi Ameliju u moje ime.”
Grejs je taman htela da kaže da hoće, ali je on već nestao. Uzela je pero i
umočila u mastilo, zastajući nakratko da se seti šta je htela da napiše.

Bili smo oduševljeni što smo videli Tomasa kada je došao u

posetu. Došao je na svoje godišnje hodočašće kod udovice, koja,
nažalost moram reći, nije postala manje stroga u starosti. Zdrava je
koliko može da bude - i smatram da će nas sve nadživeti.

Grejs je odmahnula glavom. Jednom mesečno pređe taj jedan kilometar da

poseti udovicu. Džek joj je rekao da ne mora to da radi, ali je ona osećala neku
čudnu lojalnost prema udovici. Da ne spominjemo veliku odanost i simpatije
prema ženi koju su unajmili da pomaže udovici.
Niko od osoblja nije bio tako dobro plaćen. Žena je bila (na Grejsino
insistiranje) duplo više plaćena nego Grejs kada je bila na njenom mestu. Osim
toga, obećali su joj kuću kada udovice više ne bude bilo. Istu onu koju joj je
Tomas poklonio godinama ranije.
Grejs se smeškala i nastavila je da piše, govoreći Ameliji ovo i ono - sve te
smešne, male anegdote koje su majke volele da dele. Meri je izgledala kao
veverica bez prednjih zuba. A mali Oliver, samo osamnaest meseci star, potpuno
je preskočio puzanje i sa valjanja na stomaku prešao pravo u trkače. Već dva
puta su ga izgubili u lavirintu od žive ograde.

~ 207 ~
 Knjige.Club Books

Nedostaješ mi, draga Amelija. Obećaj mi da ćete nas posetiti

ovog leta. Znaš kako je lepo u Linkolnširu kada cveće procveta. I
naravno...

„Grejs?”
Bio je to Džek, koji se iznenada vratio.
„Nedostajala si mi”, objasnio je.
„U poslednjih pet minuta?”
Ušao je u sobu i zatvorio vrata. „Neće potrajati.”
„Ti si nepopravljiv.” Ali je ipak odložila pero sa strane.
„Izgleda da me dobro služi”, promrmljao je, zakoračivši oko stola. Uzeo ju
je za ruke i nežno je podigao. „Kao i ti.”
Samo je Džek mogao da kaže tako nešto. Samo Džek...
Uzdahnula je kada su njegove usne...
Pa, dovoljno je reći, da bi samo Džek to uradio. Oh, i ovo.
Stopila se sa njim. I definitivno ovo...

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

~ 208 ~