~1~

~2~
 Naslov originala:
Julia Quinn
Because of Miss Bridgerton

Džulija Kvin

Prevod sa engleskog:
Isidora Jovanović

BDR MEDIA d.o.o

2021.

~3~
 Za Suzan Koter
Ti me svaki dan oduševljavaš.

I za Pola
Pravovremeni poziv mobilnim telefonom je odličje odličnog muža.
Ovog puta možeš dotaći nebo.

~4~
 1.

Krov napuštene seoske kuće

Nasred puta između Obri hola i Krejk kuće
Kent, Engleska,
1779.

Nije se radilo o tome da je Bili Bridžerton nedostajalo zdravog razuma.

Naprotiv, bila je sigurna da je ona jedna od najrazumnijih osoba koje poznaje.
Međutim, kao bilo koja osoba koja razmišlja, ona je povremeno birala da ne
obraća pažnju na mali glas razuma koji joj je šaputao u glavi. To se, bila je
sigurna, ne bi moglo smatrati nepromišljenošću. Kada nije obraćala pažnju na
upozoravajući glas, to je bila svesna odluka, napravljena nakon (donekle) pažljive
analize njene situacije. I na njenu sreću, kada bi Bili i donela neku odluku - koju
bi većina čovečanstva smatrala više nego budalastom - obično bi se prilično
spretno dočekala na noge.
Osim kada to ne bi učinila - kao na primer sada.
Zverski je posmatrala svog pratioca. „Trebalo bi da te udavim.“
Njen pratilac je ispustio prilično nezabrinuto mijau.
Bili je ispustila prilično neženstveni zvuk režanja.
Mačka je čula tu buku, procenila da nije važna za nju i počela je da liže svoje
šape.
Bili je uzela u obzir dvostruke standarde dostojanstva i držanja, zaključila je
da su precenjeni i uzvratila joj mršteći se.
Zbog toga se nije bolje osećala.
Umorno je uzdahnula i pogledala u nebo, pokušavajući da proceni koliko je
sati. Sunce je bilo prilično čvrsto zaglavljeno između slojeva oblaka, što joj je
otežavalo procenu, ali moralo je biti najmanje četiri sata. Ona je smatrala da je tu
zarobljena već sat vremena, a otišla je iz sela u dva. Kad bi uračunala i vreme koje
joj je bilo potrebno da dođe peške...
Oh, dođavola, kakve je veze imalo to koliko je sati? Neće moći da siđe sa
ovog prokletog krova.
„Sve je ovo tvoja krivica“, rekla je mački.
Mačka ju je ignorisala, što je bilo lako predvideti.

~5~
 „Ne znam šta si mislila kada si se penjala na to drvo“, nastavila je. „I budala
bi videla da nećeš moći da siđeš.“
I budala bi je ostavila tamo, ali ne i Bili. Čula je kako mjauče i već se bila
popela na drvo pre nego joj je palo na pamet da ona uopšte ne voli mačke.
„I ti mi se uopšte ne sviđaš“, rekla je.
Govorila je mački. Na to je spala. Malo se pomerila praveći bolnu grimasu
kada su joj se čarape zakačile za oštećeni crep. Zbog toga je naglo trgnula nogom
u stranu i članak koji ju je već boleo počeo je da zavija.
Tačnije, njena usta su zavijala. Nije mogla protiv toga. Bolelo je.
Pretpostavila je da je moglo biti i gore. Već je bila visoko na drvetu dobrih
dva i po metra iznad krova seoske kuće kada je mačka zašištala prema njoj,
isturivši kandže, zbog čega su obe pale.
Nije ni potrebno reći da se mačka sa svojim akrobatskim veštinama dočekala
na noge (sve četiri) kada je pala na krov, nepovređena.
Bili nije bila sigurna kako se ona dočekala, samo je znala da je boli lakat, da
je probada u kuku i da je pocepala jaknu, najverovatnije zbog grane koja se našla
na putu tokom njenog pada.
Međutim, najgore je prošao njen članak i stopalo, koji su je ubijali. Da je bila
kod kuće, bila bi poduprta jastucima. Videla je u svom životu puno uganutih
članaka - neke na sebi, a još više na drugima - i znala je šta treba da radi. Hladne
obloge, izdignuta noga...
Gde su bili njeni podanici kada su joj bili potrebni?
Tada je u daljini videla trag nečijeg pomeranja i ukoliko okolne zveri nisu
počele da hodaju na dve noge, to je očigledno bilo ljudsko biće.
„Zdraaaavoooo!“ povikala je. A zatim je malo bolje razmislila, pa je viknula:
„Upomoć!“
Ukoliko je vid nije varao - a nije, zaista nije; čak je i njena najbolja prijateljica
Meri Roksbi priznala da je vid Bili Bridžerton savršen - ljudsko biće u daljini, bio
je muškarac. A nije bilo muškarca kojeg je ona poznavala, a koji bi mogao da
ignoriše povik za pomoć jedne žene.
„Upomoć!“, ponovo je povikala, osećajući prilično olakšanje kada je čovek
zastao. Nije bila sigurna da li se okrenuo u njenom pravcu - savršeni vid je išao
samo do toliko - pa je još jednom viknula, ovog puta najjače što je mogla i skoro
da je zajecala kada je gospodin - oh, molim te, neka bude neki gospodin, ukoliko
ne po rođenju, onda barem po prirodi - krenuo ka njoj.
Samo što ona nije zajecala, zato što ona nikada ne jeca. Nikada neće biti ta
vrsta žene.
Međutim, ipak je neočekivano uzdahnula - iznenađujuće glasan i visok
neočekivani uzdah.

~6~
 „Ovamo!“, povikala je skidajući jaknu kako bi njom mahnula. Nije bilo svrhe
da pokušava da deluje dostojanstveno. Napokon, bila je zaglavljena na krovu sa
iščašenim člankom i šugavom mačkom.
„Gospodine!“, samo što nije vikala. „Upomoć! Molim Vas!“
Gospodin je usporio korak kada je čuo buku i podigao pogled. Iako je još uvek
bio predaleko čak i za Bilin savršeni vid, znala je.
Ne. Ne. Ne. Samo ne on.
Ali naravno da je to bio on. Zato što ko bi drugi šetao pored nje u najgorem
mogućem trenutku, najčudnijem i najsramotnijem, jednog jedinog prokletog trena
kada je njoj bilo potrebno spašavanje?
„Dobar dan, Džordže“, rekla je kada je on prišao dovoljno blizu da može da
je čuje.
Stavio je ruke na bokove i zaškiljio ka njoj. „Bili Bridžerton“, rekao je.
Čekala je da on doda: Mogao sam da pretpostavim.
Ipak, nije, i nekako je ona zbog toga bila još više iziritirana. Svet nije bio u
ravnoteži kada nije mogla da predvidi svaku nadobudnu reč koja je izlazila iz usta
Džordža Roksbija.
„Malo se sunčaš?“, pitao je.
„Da, mislim da bi mi još koja pegica dobro došla“, brecnula se.
Nije odmah odgovorio. Samo je skinuo svoj šešir otkrivajući nenapuderisanu
glavu sa gustom, svetlosmeđom kosom i posmatrao je upornim, procenjivačkim
pogledom. Najzad, nakon što je pažljivo odložio svoj šešir na nešto što je nekada
bio kameni zid, ponovo ju je pogledao i rekao: „Ne mogu da kažem da ne uživam
u ovome. Samo malo.“
Na Bilinom jeziku je igralo mnoštvo odgovora, ali je ona podsetila sebe da je
Džordž Roksbi jedino ljudsko biće na vidiku i da ukoliko želi da pre maja dotakne
tlo, moraće da bude fina prema njemu - makar dok je ne spase.
„Kako si se uopšte tu našla?“, pitao je.
„Zbog mačke.“ Rekla je glasom koji bi najblaže mogao da se nazove kiptećim.
„Ah!“
„Bila je na drvetu“, objasnila je, iako je sam bog znao zašto. Nije tražio dalja
objašnjenja.
„Razumem.“
Da li je razumeo? Smatrala je da nije.
„Mjaukala je“, prosiktala je. „Nikako nisam mogla da to ignorišem.“
„Ne, siguran sam da nisi mogla“, rekao je i mada mu je glas bio savršeno
srdačan, ona je bila sigurna da joj se smejao.
„Neki od nas su“, razdvojila je zube tek toliko da kaže, „saosećajne, uviđajne
osobe.“

~7~
 Nagnuo je glavu. „Ljubazni prema maloj deci i životinjama?“
„Baš tako.“
Desna obrva izvila mu se na onaj monstruozno težak roksbijevski način.
„Neki od nas su“, rekao je otežući, „ljubazni prema velikoj deci i životinjama.“
Zagrizla je jezik. Prvo metaforično, zatim doslovno. Budi fina, podsetila je
sebe. Čak i ako te to ubije...
Bledo se osmehnuo, pa, osim tom malog zlobnog smeška u uglu usana.
„Da li ćeš, dođavola, da mi pomogneš da siđem odavde?“, najzad je planula.
„Kakve reči“, namrštio se.
„Koje sam naučila od tvoje braće.“
„Oh, znam“, rekao je. „Nikada nisam mogao sasvim da ih ubedim da si ti
žensko.“
Bili je sedela na rukama. Ona je, doslovno, sedela na rukama, bila je toliko
sigurna da neće biti u stanju da se obuzda da se ne baci sa krova u pokušaju da ga
udavi.
„Nikada nisam mogao ni samog sebe sasvim da ubedim da si ti zapravo
ljudsko biće“, dodao je Džordž, dosta neobavezno.
Njeni prsti su se tako stegli da je imala osećaj kao da su šape, što zaista nije
bilo ugodno kada se sve uzme u obzir. „Džordže“, rekla je, a u svom tonu čula je
hiljadu različitih stvari - preklinjanje, bol, pomirljivost, sećanja. Njih dvoje su
imali istoriju i bez obzira na njihove različitosti, on je bio Roksbi, a ona je bila
Bridžerton, i kada se sve sabere, mogli su da budu i porodica.
Njihove kuće - Krejk kuća za Roksbijeve i Obri hol za Bridžertonove - bile
su udaljene jedna od druge na samo pet kilometara u ovom lepom zelenom delu
Kenta. Bridžertonovi su duže bili tu - došli su na početku šesnaestog veka, kada
je Džejms Bridžerton dobio titulu vikonta i zemlju od Henrija VIII - ali su ih
Roksbijevi nadmašili po tituli 1672.
Posebno preduzimljiv baron Roksbi (tako kaže priča) učinio je izuzetno važnu
uslugu za Čarlsa II i dobio je titulu grofa od Manstona u znak zahvalnosti.
Pojedinosti oko ovog dobijanja više titule postale su nejasne tokom vremena, ali
se smatralo da su se tu pominjale velike kočije, turska svila i dve kraljevske
ljubavnice.
Bili je mogla u to da poveruje. Šarm je bilo nešto što se nasleđivalo, zar ne?
Džordž Roksbi bi mogao da bude upravo onaj uštogljeni tip, što bi moglo da se
očekuje od naslednika grofovije, ali njegov mlađi brat Endru imao je izvesnu
vragolastu joie de vivre1 koja bi mogla da ga učini dragim okorelim ženskarošem
kakav je bio Čarls II. Ostala Roksbi braća nisu bila tako nevaljala (mada je ona
pretpostavljala da Nikolas, koji je imao tek četrnaest godina, još uvek razvija
1
Radost življenja, francuski, prim. prev.

~8~
svoje veštine), ipak oni bi svi lako nadmašili Džordža u svim takmičenjima,
uključujući i šarm i ljubaznost.
Džordž. Nikada nisu voleli jedno drugo. Međutim, Bili je pretpostavljala da
ne može da se žali. On je bio jedini Roksbi u ovom trenutku. Edvard je bio u
kolonijama, vitlajući mačem ili pištoljem, ili bog zna čime, Nikolas je bio na
Itonu, verovatno je i on vitlao mačem ili pištoljem (iako sa verovatno manje
posledica). Endru će biti ovde u Kentu narednih nekoliko nedelja, ali on je
polomio ruku radeći neki izazovan posao na brodu. Teško da je on mogao da bude
od pomoći.
Ne, to će morati da bude Džordž i ona će morati da bude civilizovana.
Osmehnula mu se, a zatim razvukla usne.
Uzdahnuo je. Samo malo. „Proveriću da li iza ima merdevina.“
„Hvala ti“, rekla je kruto, ali mislila je da je nije čuo. Oduvek je odlazio brzim,
dugih korakom i sad je tako nestao pre nego što je ona mogla da bude ljubazna
kako treba.
Nakon otprilike minuta, pojavio se na vidiku i u rukama nosio merdevine koje
su izgledale kao da su se koristile tokom Slavne revolucije. „Šta se zapravo
desilo?“, pitao ju je vraćajući se. „Ne radi se o tome da si se zaglavila.“
To je bilo nešto najbliže komplimentu što je ikada čula da je izašlo iz njegovih
usta. „Mačka nije bila onoliko zahvalna zbog moje pomoći koliko bi se
očekivalo“, rekla je, a svako slovo bilo je ledenim visokim glasom upereno protiv
malog mačjeg čudovišta.
Merdevine su legle na mesto i Bili je čula Džordža kako se penje.
„Da li će one izdržati?“ pitala je. Merdevine su izgledale dotrajalo i pri
svakom koraku čuli su se zloslutni, škripavi zvuči.
Škripanje je na trenutak stalo. „Zaista nije važno da li će izdržati ili neće, zar
ne?“
Bili je progutala knedlu. Možda neko drugi ne bi razumeo njegove reči, ali
ona je poznavala ovog muškarca još od svog najranijeg detinjstva, i ukoliko je
postojala jedna osnovna istina u vezi sa Džordžom Roksbijem, bila je ta da je on
bio džentlmen. I on nikada ne bi ostavio damu u nevolji, bez obzira na to koliko
krhke bi se činile te merdevine.
Ona je bila u nevolji, dakle on nije imao izbora. Morao je da pomogne, bez
obzira na to što je mislio da je ona teška osoba - a jeste to mislio.
Oh, znala je da on to misli! Nikada se nije ni trudio da sakrije. Mada, iskreno
rečeno, nije ni ona.
Stvorio se ispred nje i zaškiljio je svojim roksbijevskim plavim očima - svi
Roksbijevi imali su plave oči, svi do jednoga.
„Nosiš pantalone“, rekao je Džordž teško uzdahnuvši. „Naravno da nosiš
pantalone.“

~9~
 „Teško da bih pokušala da se popnem na drvo u haljini.“
„Ne“, rekao je suvo, „ti si isuviše razumna da bi to učinila.“
Bili je odlučila da pusti da mu ovo prođe. „Ogrebala me je“, rekla je naglo
pokazavši glavom prema mački.
„Jeste?“
„Pale smo.“
Džordž je podigao pogled. „To je prilična razdaljina.“
Bili je pratila njegov pogled. Najbliža grana bila je na metar i po, a ona nije
bila na najbližoj grani. „Povredila sam članak“, priznala je.
„To sam i mislio.“
Upitno ga je pogledala.
„Da nije tako, mogla si samo da skočiš na zemlju.“
Iskrivila je usta dok je virila preko njega na gomilu prljavštine koja se nalazila
oko stare seoske kuće. Mora da je nekada davno ta kuća pripadala nekom
imućnom poljoprivredniku pošto je bila visoka čitava dva sprata. „Ne“, rekla je
procenjujući visinu. „Previsoko je za to.“
„Čak i za tebe?“
„Nisam idiot, Džordže.“
Nije se složio sa njom onoliko koliko bi trebalo. Što je značilo da se uopšte
nije slagao.
„Veoma dobro“, bilo je ono što je rekao. „Hajde da te spustimo.“
Udahnula je, zatim izdahnula, pa rekla: „Hvala ti.“
Čudno ju je pogledao. Možda sa nevericom pošto je izgovorila reči hvala i ti
u istoj rečenici?
„Uskoro će početi da pada mrak“, rekla je, a nos joj se nabirao dok je gledala
u nebo. „Bilo bi užasno ostati...“ Pročistila je grlo. „Hvala ti.“
Prihvatio je to tako što je veoma kratko klimnuo glavom. „Da li ćeš uspeti da
se spustiš merdevinama?“
„Mislim da ću moći.“ Užasno će boleti, ali moći će to da uradi. „Da.“
„Mogu da te ponesem.“
„Na merdevinama?“
„Na leđima.“
„Neću ti se popeti na leđa.“
„Ne bih ni želeo da mi se tu popneš“, promrmljao je.
Pogledala ga je oštro.
„Dobro, onda“, nastavio je penjući se još dve lestvice gore. Ivica krova bila
je u nivou njegovih kukova. „Da li možeš da stojiš?“
Tupo je zurila u njega.

~ 10 ~
 „Voleo bih da vidim koliku težinu može da ponese taj članak“, objasnio je.
„Oh“, promumlala je. „Naravno.“
Verovatno nije ni trebalo da pokušava. Nagib krova je bio takav da su joj bile
potrebne obe noge kako bi održavala ravnotežu, a njena desna noga bila je u ovom
trenutku skoro beskorisna. Ipak, pokušala je, zato što je mrzela da pokaže slabost
pred ovim čovekom, ili je možda samo pokušala zato što u njenoj prirodi nije
postojala mogućnost da ne proba - bilo šta - ili možda samo nije prvo razmislila o
tome, ali je ustala i zateturala se i ponovo je sela.
Međutim, ne pre nego što joj je iz usta izleteo prigušeni krik bola.
Džordž je u sekundi sišao sa merdevina i našao se na krovu. „Ti, mala
budalo“, promrmljao je, ali u njegovom glasu čula se naklonost, ili makar najviše
naklonosti koju je ikada pokazao. „Mogu li da vidim?“
Nevoljno je ispružila nogu ka njemu. Već je skinula cipelu.
Opipavao ju je pažljivo istražujući. Jednom rukom ju je uhvatio za petu dok
je proučavao koliko može da pomera nogu. „Da li boli ovde?“ pitao je, pritiskajući
lagano sa spoljne strane članka.
Bili je pisnula od bola pre nego što je uspela da to iskontroliše i klimnula je
glavom.
Pomerio se na drugo mesto. „Ovde?“
Ponovo je klimnula glavom. „Ali ne toliko.“
„A šta je sa...“
Jak nalet bola kao struja prošao joj je stopalom. Ne razmišljajući, samo je
istrgla nogu iz njegovih ruku.
„Shvatiću to kao da“, rekao je namrštivši se. „Mada ne mislim da je
slomljena.“
„Naravno da nije slomljena“, praktično je planula, što je bilo smešno reći zato
što tu nije bilo ničeg što je naravno. Međutim, Džordž Roksbi je oduvek budio
sve najgore u njoj i nije ništa pomagalo to što ju je, dođavola sve, bolelo stopalo.
„Uganuće“, rekao je Džordž, ne obraćajući pažnju na njen izliv besa.
„Znam.“ Mrzovoljno je rekla. Ponovo. Sada je mrzela sebe.
Bledo se osmehnuo. „Naravno da znaš.“
Želela je da ga ubije.
„Ići ću ja prvi“, rekao je Džordž. „Na taj način ukoliko se ti spotakneš, moći
ću da sprečim da padneš.“
Bili je klimnula glavom. To je bio dobar plan, zapravo, jedini plan, a bilo bi
glupo od nje da se svađa (iako je to bio njen prvobitni nagon) samo zato što je on
bio taj koji ga je smislio.
„Da li si spremna?“ pitao je.

~ 11 ~
 Ponovo je klimnula glavom. „Ne brineš se da bih mogla da te oborim sa
merdevina?“
„Ne.“
Rekao je samo ne, bez objašnjenja, kao da je bilo apsurdno uopšte i postaviti
to pitanje.
Oštro je podigla pogled. Izgledao je tako stabilno, i jako i pouzdano. On je
oduvek bio takav, shvatila je. Obično je bila zauzeta time što ju je nervirao da bi
to primetila.
Pažljivo je došao do kraja krova i okrenuo se tako da može da stavi jedno
stopalo na prečku na kraju merdevina.
„Ne zaboravi na mačku“, usmeravala ga je Bili.
„Mačka“, ponovio je upućujući joj pogled naravno-ti-davežu.
„Neću da je ostavim nakon svega ovoga.“
Džordž je škrgutao zubima i pružio je ruku da dohvati mačku - koja ga je
ogrebala.
„Majko..!“
Bili se pomerila koji centimetar. Izgledao je da bi nekom otkinuo glavu, a ona
mu je bila bliža od mačke.
„Ta mačka“, zarežao je Džordž, „može da trune u paklu.“
„Slažem se“, rekla je veoma brzo.
Brzo je trepnuo u znak prihvatanja. Pokušala je da se osmehne i slegne
ramenima. Imala je dva svoja brata, i još trojicu koja bi joj mogla biti braća iz
porodice Roksbijevih. Četvoricu, ukoliko bi tu uračunala i Džordža, što nije bila
sigurna da bi i uradila.
Poenta je bila u tome da ona razume muškarce i da je znala kada treba da drži
zatvorena usta.
Osim toga, bilo joj je dosta te proklete životinje. Nikako ne treba reći da je
Bili Bridžerton imala osećajno srce. Pokušala je da spase šugavu zver zato što je
to bilo ispravno uraditi, zatim je ponovo pokušala da je spase, zato da ne bi
prethodni trud delovao uzaludan, ali sada...
Zurila je u životinju. „Snalazi se sama.“
„Idem ja prvi“, rekao je Džordž približavajući se merdevinama. „Želim da sve
vreme budeš ispred mene. Tako da ukoliko se zateturaš...“
„Da možemo oboje da padnemo?“
„Da mogu da te uhvatim“, prosiktao je.
Šalila se, mada joj se to nije činilo kao nešto mnogo pametno što bi trebalo da
čini u tom trenutku.
Džordž se okrenuo kako bi sišao, ali dok je spuštao nogu na prvu prečku,
mačka, kojoj se očigledno nije dopalo to da je ignorišu, ispustila je krik od koga

~ 12 ~
se ledi krv u žilama i projurila je između njegovih nogu. Džordž se nagnuo unazad
mlatarajući rukama.
Bili nije razmišljala. Nije obraćala pažnju na svoje stopalo, niti na ravnotežu,
niti na bilo šta, samo je skočila unapred i zgrabila ga, vukući ga ka bezbednom
mestu.
„Merdevine!“ vrisnula je.
Međutim, bilo je prekasno. Zajedno su posmatrali kako se merdevine okreću,
vrte, a zatim padaju sa nekom neobičnom gracioznošću na zemlju.

~ 13 ~
 2.

Bilo bi ispravno reći da je Džordž Roksbi, najstariji sin grofa od Manstona i

trenutno poznat kao vikont Kenard, jedan smiren gospodin. Imao je smirenu,
čvrstu ruku, nemilosrdno logičan um i umeo je tako da skupi oči kako bi se
postarao da njegove želje budu ispunjenje sa hladnom efikasnošću, bez daha
zadovoljstva i - a ovo je bio najvažniji deo - sve se to dešavalo po njegovom
omiljenom rasporedu.
Takođe, bilo bi ispravno reći i to da je gospođica Sibila Bridžerton imala bilo
kakvu ideju koliko je on bio blizu da je uhvati za vrat, izgledala bi uplašenije od
njega nego od toga što je počelo da se smrkava.
„To je izuzetno nezgodno“, rekla je vireći dole kako bi videla merdevine.
Džordž nije ništa rekao. Smatrao je da je tako najbolje.
„Znam šta sada misliš“, rekla je.
Otpustio je vilicu tek toliko da može da izgovori: „Nisam siguran da znaš.“
„Pokušavaš da odlučiš koga bi radije bacio sa krova, mene ili mačku.“
Bila je bliže istini nego što bi iko to mogao da predvidi.
„Samo sam pokušavala da pomognem“, rekla je.
„Znam.“ Rekao je tonom koji nije trebalo da podstakne dalji razgovor.
Međutim, Bili je samo nastavila da priča.
„Da te nisam uhvatila, ti bi pao.“
„Znam.“
Zagrizla je usne i na blaženi trenutak, pomislio je da je odustala od te teme.
Tada je rekla: „Znaš, to je zbog tvog stopala.“
Pomerio je glavu možda samo par centimetara. Tek da pokaže da je to čuo.
„Molim?“
„Tvoje stopalo.“ Pokazala je glavom prema nozi o kojoj je govorila. „Šutnuo
si merdevine.“
Džordž je potpuno odustao od toga da je ignoriše. „Nećeš svaliti krivicu za
ovo na mene“, samo što nije propištao.
„Ne, naravno da ne“, brzo je rekla, najzad pokazujući mrvicu razuma za
očuvanje sopstvenog života. „Samo sam htela da kažem... samo da si ti...“
Skupio je oči.

~ 14 ~
 „Nije važno“, promumlala je. Spustila je glavu na savijena stopala i zurila u
polje, iako tamo ništa nije videla. Jedino što se kretalo bio je vetar koji je svoje
prisustvo pokazivao blagim pomeranjem lišća na drveću.
„Mislim da imamo još jedan sat pre nego što padne mrak“, promrmljala je.
Možda dva.“
„Mi nećemo biti ovde kada padne mrak“, rekao joj je.
Pogledala ga je, a zatim je pogledala merdevine. Potom ponovo njega i to sa
izrazom lica zbog kojeg je poželeo da je ostavi u mraku.
Ipak, to nije učinio, zato što očigledno to nije mogao. Dvadeset sedam godina
bilo je dosta vremena da bi se džentlmenska načela urezala u nečiji mozak i on
nikada ne bi mogao da bude okrutan prema dami, čak ni prema njoj.
„Endru bi trebalo da se pojavi za otprilike trideset minuta“, rekao je.
„Molim?“ Izgledala je kao da joj je laknulo, a onda kao da se uznemirila.
„Zašto nisi ništa rekao? Ne mogu da verujem da si me pustio da mislim da ćemo
biti zaglavljeni ovde cele noći.“
Pogledao ju je. Bili Bridžerton je za njega bila čista propast od kad se rodila,
pre dvadeset tri godine. Zverski ga je posmatrala kao da je počinio neku
neizrecivu uvredu, obrazi su joj bili crveni, a usne napućene kao u ljutite ruže.
Ledenim glasom je rekao: „Prošao je samo minut između trenutka kada su
pale merdevine i ovog sada kada sam to izgovorio. Molim te, reci mi, kada sam
mogao tokom tvog prosvetljenja o analizi pokreta mog stopala, koje je bilo
povezano sa merdevinama, da ti kažem tu informaciju?“
Uglovi usana su joj se pomerili, ali nije bilo to baš zlobno smeškanje. Nije tu
bilo nikakvog sarkazma. Da je umesto nje to bio neko drugi, pomislio bi da joj je
neprijatno ili da se snebiva. Međutim, ovo je bila Bili Bridžerton, a njoj nikada
nije bilo neprijatno. Samo je radila ono što je htela bez obzira na posledice. To je
radila čitav život, povlačeći skoro uvek sa sobom čitav klan Roksbijevih.
I nekako bi joj svi sve uvek opraštali. Imala je to nešto - nije to baš bio šarm
- to je bilo to ludo, nepromišljeno samopouzdanje, zbog koga su se ljudi skupljali
oko nje. Njena porodica, njegova porodica, čitavo prokleto selo - svi su je
obožavali. Njen osmeh je bio širok, a smeh zarazan, i sam bog zna kako je to bilo
moguće da je on bio jedina osoba u Engleskoj koja uviđala kakvu je opasnost ona
predstavljala po čovečanstvo?
Taj njen iščašeni članak? To nije bilo prvi put. Lomila je i ruku i to na prilično
spektakularan način. Imala je osam godina i pala je sa konja. Nije joj uopšte
trebalo da jaše nedresiranog konja, a još manje da na njemu preskače preko
ograde. Kost je savršeno zarasla - naravno da jeste, Bili je uvek imala đavolsku
sreću - i već za nekoliko meseci, to je ponovo radila i niko nije ni pomislio da je
grdi.

~ 15 ~
 Ne, kada je jahala konja opkoračivši ga, u pantalonama. Na istom konju,
preskakala je istu živu ogradu. A kada je jedan od njegove braće pratio njen
primer i iščašio rame...
Svi su se smejali. Njegovi roditelji - i njeni - tresli su glavama i smejali se, a
niko od njih nije ni pomislio da bi bilo mudro skinuti Bili sa konja, obući je u
haljinu, ili još bolje, spakovati je i poslati u neku od škola za devojčice gde se učio
ručni rad i damsko ponašanje.
Edvardu je tada ruka visila kao da je lutka na koncu. Iskočila je iz ramena!!!
A zvuk koji se čuo kada ju je kostolomac vratio na mesto...
Džordž je zadrhtao. Bio je to zvuk koji je bilo lakše osetiti nego čuti.
„Da li ti je hladno?“ pitala je Bili.
Odmahnuo je glavom. Njoj je verovatno bilo hladno. Njegova jakna bila je
znatno deblja od njene. „A tebi?“
„Ne.”
Malo bolje ju je pogledao. Ona je bila ta koja je pokušavala da bude jaka i
odbijala je da se on ponaša kao džentlmen. „Rekla bi mi ukoliko bi ti bilo hladno?“
Podigla je ruku kao da se zaklinje. „Obećavam.“
Za njega je to bilo dovoljno dobro. Bili nije lagala i nije kršila obećanja.
„Da li je Endru bio u selu sa tobom?“, pitala je škiljeći prema horizontu.
Džordž je klimnuo glavom. „Imali smo neka posla sa kovačem. On je posle
zastao da razgovara sa vikarem. Nisam želeo da ga čekam.“
„Naravno da nisi“, promrmljala je.
Naglo je okrenuo glavu. „Šta bi to trebalo da znači?“
Malo je otvorila usta, a zatim ih izvila pre nego što je rekla: „Ja, zapravo, ne
znam.“
Mrko ju je pogledao, a onda je pogledao krov, nije tu bilo ničeg drugog što bi
moglo da se učini. Ipak, nije bilo u njegovoj prirodi da sedi i čeka. Makar je
mogao da proučava situaciju, da ponovo proceni...
„Ništa tu ne može da se učini“, rekla je bezbrižno Bili. „Ne, bez merdevina.“
„Svestan sam toga“, brecnuo se.
„Gledao si unaokolo“, rekla je sležući ramenima, „kao da...“
„Znam šta sam radio!“, planuo je.
Stisnula je usne u savršenom skladu sa obrvama, koje su se izdigle u taj
uznemirujući bridžertonski luk, koji kao da je govorio - Hajde, misli šta hoćeš. Ja
znam bolje.
Na trenutak su zaćutali, a zatim je, tišim glasom nego što je on navikao da
čuje od nje, pitala: „Da li si siguran da će Endru ići ovim putem?“
Klimnuo je glavom. On i njegov brat su išli peške od sela do Krejk kuće -
uglavnom nisu putovali na taj način, ali je Endru, koji je nedavno postao poručnik
~ 16 ~
u Kraljevskoj mornarici, polomio ruku izvodeći neku ludu akrobaciju kod obale
Portugalije i poslat je kući na oporavak, pa mu je trenutno bilo lakše da hoda nego
da jaše, a dan je bio neuobičajeno lep za mart.
„Ide peške“, rekao je Džordž. „Kuda bi prošao ako ne ovuda?“ Ima mnogo
staza ovuda, ali bi svakom drugom imao još kilometar do kuće.
Bili je nagnula glavu u stranu i zurila u polje. „Osim ako ga neko nije
povezao.“
Okrenuo se polako prema njoj, potpuno zapanjen krajnjim nedostatkom... bilo
kakve primese u njenom tonu. Nije bilo nadmoći, rasprave, čak ni naznake
zabrinutosti. Samo čudne praktičnosti - Hmmm, to je užasna stvar koja se mogla
dogoditi.
„Pa to je moglo da se desi“, rekla je slegnuvši ramenima. „Svi vole Endrua.“
To je bilo tačno, Endru je bio ona vrsta šarmantnog đavolka koga su svi voleli,
od seoskog vikara do konobarica u pabu. Ukoliko ga je neko video, sigurno ga je
povezao.
„Hodaće on“, rekao je čvrsto Džordž. „Potrebna mu je vežba.“
Bilino lice je poprimilo izuzetno sumnjičav izraz. „Endru?“
Džordž je slegnuo ramenima, nije želeo da prizna da je možda u pravu, iako
je Endru uvek bio pravi sportista. „Makar će želeti da bude na svežem vazduhu.
Već nedeljama je zatvoren u četiri zida. Majka je želela da bude u krevetu i da
jede čorbe.“
„Zbog polomljene ruke?“, Bili je frknula i počela je da se kikoće.
Džordž je popreko pogledao. „Uživaš u muci drugih?“
„Uvek.”
Nasmešio se i protiv svoje volje. Bilo je teško uvrediti se, pogotovo zbog toga
što je proveo prošlu nedelju uživajući, ne, ohrabrujući svog uznemirenog mlađeg
brata.
Bili se pažljivo pomerila, savijajući noge tako da je mogla da stavi bradu na
kolena.
„Pazi na to stopalo“, rekao je Džordž skoro odsutno.
Klimnula je glavom i zajedno su utonuli u tišinu. Džordž je zurio pravo ispred
sebe, ali je mogao da oseti svaki pokret koje je Bili pravila, tu pored njega.
Sklonila je zalutali pramen kose sa lica, zatim je ispružila jednu ruku, a lakat joj
je pukao kao stara drvena stolica. Zatim se sa upornošću koju je pokazivala u svim
ostalim aspektima svog života, vratila na prethodni razgovor i rekla: „Svejedno,
mogao je neko da ga poveze.“
Skoro se nasmejao. „Mogao je.“
Ćutala je još par sekundi, a zatim dodala: „Ne deluje kao da će da pada kiša.“
Pogledao je u nebo. Bilo je oblačno, ali ne previše. Oblaci su bili veoma svetli,
nisu delovali kao oni što donose kišu.
~ 17 ~
 „I mi ćemo je sigurno izbeći.“
Dopustio je sebi da se zlobno osmehne. „Makar ću je ja izbeći.“
Gurnula ga je laktom. Jako. Toliko jako da je počeo da se smeje.
„Ti si užasna osoba, Džordže Roksbi.“ Ipak, osmehivala se dok je to govorila.
Ponovo se zakikotao, iznenađen koliko je uživao u blagom komešanju koje je
osećao u grudima. Nije bio siguran da li bi se on i Bili mogli nazvati prijateljima
- previše puta su razbili jedno drugom glavu za tako nešto - ali ju je poznavao. To
nije uvek bilo dobro, ali sada...
Bilo je dobro.
„Pa“, rekla je, „pretpostavljam da ne postoji niko drugi sa kim bih radije bila
zaglavljena na krovu.“
Naglo je okrenuo glavu ka njoj. „Hm, gospođice Bridžerton, da li je to bio
kompliment?“
„Ne možeš da prepoznaš?“
„Od tebe?“, uzvratio je.
Osmehnula se umiljato na svoj neuobičajeni način. „Pretpostavljam da to
zaslužujem. Samo, znaš, ti si veoma pouzdan.“
„Pouzdan“, ponovio je.
Klimnula je glavom. „Veoma.“
Osećao je kako se mršti, mada nije znao zašto.
„Da nisam povredila članak“, nastavila je bezbrižno Bili, „sigurna sam da bih
našla način da siđem.“
Posmatrao ju je sa vidnom sumnjom. Na stranu to što ovo nije imalo nikakve
veze sa njegovom pouzdanošću... „Zar nisi upravo rekla da je suviše visoko da bi
se skočilo?“
„Pa da“, rekla je i odmahnula rukom ispred njegovog lica, „ali ja bih smislila
nešto.“
„Naravno“, rekao je, uglavnom zato što nije imao snage da kaže ništa drugo.
„Poenta je u tome“, nastavila je, „da dokle god sam ovde sa tobom.“
Lice joj je odjednom pobledelo. Čak su i njene oči, obično nedokučive smeđe
nijanse, delovale kao da su poprimile neku mlaku boju.
Džordžu je zastalo srce. On nikada, nikada, nije video takav izraz lica kod
Bili Bridžerton.
Bila je preplašena.
„Šta je bilo?“ pitao je.
Okrenula se ka njemu. „Ne misliš da...“
Sačekao je, ali činilo se da nije u stanju da izgovori. „Šta?“

~ 18 ~
 Njeno pepeljasto lice poprimilo je zelenkastu nijansu. „Ne misliš da... možda
bi neko možda pomislio da ti... da mi...“ Progutala je knedlu. „Da smo nestali...
zajedno?“
Džordžu se čitav svet okrenuo naglavačke. „Bože, ne!“ rekao je. Istog trena.
„Znam“, složila se. Sa istom pripravnošću. „Hoću da kažem, ti. I ja. To je
smešno.“
„Apsurdno.“
„Svako ko nas poznaje...“
„Znače da mi ne bismo nikada...“
„A opet...“ Ovog puta Biline reči nisu samo nestale, već su očajnički prešle u
šapat.
Značajno ju je pogledao. „Šta?“
„Ukoliko se Endru pojavi kod kuće, kao što je očekivano... a tebe nema... i
mene nema...“ Pogledala ga je, a oči su joj bile ogromne i užasnute. „Na kraju će
neko primetiti da smo oboje nestali.“
„Šta hoćeš da kažeš?“ planuo je.
Okrenula se i pogledala ga pravo u lice. „Samo zašto neko ne bi pretpostavio
da...?“
„Zato što imaju mozga“, uzvratio je. „Niko nikada ne bi pomislio da bih
ciljano bio sa tobom.“
Naglo se okrenula. „Oh, dobro, baš ti hvala.“
„Da li hoćeš da kažeš da bi želela da neko to bude?“, uzvratio je.
„Ne!“
Prevrnuo je očima. Žene. A opet ovo je bila Bili. Najmanje ženstvena žena
koju je on poznavao.
Ispustila je dug uzdah kako bi se smirila. „Bez obzira na to šta ti misliš o meni,
Džordže…“
Kako je uspela da njegovo ime zvuči kao uvreda?
„... ja imam ugled o kom treba da razmišljam. I iako te moja porodica
dovoljno dobro poznaje i“, čulo se da ovo pomalo nevoljno govori,
„pretpostavljam da ti dovoljno veruju da znaju kako to što smo trenutno nestali
nikako ne vodi prema...“
Zastala je i zagrizla usnu, delujući kao da joj je nelagodno i ukoliko bismo
iskreno rekli, pomalo bolesno.
„Ostatak sveta možda ne bi tako mislio“, rekao je umesto nje.
Kratko ga je pogledala, a zatim je rekla: „Baš tako.“
„Ukoliko nas ne bi pronašli do sutra ujutru...“, rekao je Džordž uglavnom za
sebe.
Bili je sva užasnuta završila rečenicu. „Morao bi da se venčaš sa mnom.“
~ 19 ~
 3.

„Šta to radiš?“, skoro je vrisnula Bili. Džordž je skočio na noge takvom

brzinom da je to bilo izuzetno nepromišljeno i sada je virio preko ivice zgrade
namrštenog čela procenjujući situaciju.
Iskreno, izgledao je kao da rešava neku komplikovanu matematičku
jednačinu.
„Sići ću sa ovog prokletog krova“, gunđao je.
„Ubićeš se.“
„Možda“, složio se sav smrknut.
„Pa zar se ne osećam posebnom?“, uzvratila je Bili.
Okrenuo se i zurio u nju nadmeno i spuštenih kapaka. „Da li ti to hoćeš da
kažeš kako želiš da se udaš za mene?“
Zadrhtala je. „Nikada.“ Međutim, istovremeno, dama nije želela da misli da
bi se neki muškarac radije bacio sa krova samo da bi izbegao tu mogućnost.
„Po tom pitanju, madam“, rekao je Džordž, „mi se slažemo.“
I to je zabolelo. Oh, kako je to zabolelo. Kakva ironija! Nije je bilo briga što
Džordž Roksbi ne želi da se venča sa njom. On joj se uglavnom i nije dopadao. I
znala je da kada se on udostoji da izabere mladu, ta oh-tako-fina dama neće uopšte
biti slična njoj.
Svejedno, to je zabolelo.
Buduća ledi Kenard biće fina, ženstvena. Biće naučena da upravlja velikom
kućom, a ne seoskim imanjem. Oblačiće se po poslednjoj modi, kosa će joj biti
napuderisana i nameštena na neki veoma komplikovani način i ukoliko bude
posedovala čeličnu kičmu, to će sakrivati pod velom otmene bespomoćnosti.
Muškarci kao što je Džordž, voleli su sebe da smatraju muževnim i snažnim.
Posmatrala ga je dok je stavljao ruke na bokove. Pa dobro, on jeste bio
muževan i snažan. Ipak, on je bio kao i svi ostali; želeo je ženu koja flertuje preko
lepeze. Sačuvaj, bože, da oženi neku sposobnu.
„Ovo je prava propast“, brecnuo se.
Bili je nekako uspela da potisne poriv da počne da reži. „Ti to tek sada
uviđaš?“
I on je isto tako nezrelo odreagovao mršteći se.
„Zašto ne bi mogao da budeš fin?“ izletelo je Bili.

~ 20 ~
 „Fin?“ ponovio je.
Oh, bože, zašto je to rekla? Sada će morati to da objasni. „Kao ostali članovi
tvoje porodice“, objasnila je.
„Fin“, ponovio je. Odmahnuo je glavom kao da ne može da veruje da je toliko
bezobrazna. „Fin.“
„Ja sam fina“, rekla je. A zatim je zažalila zbog toga, zato što ona nije bila
fina, makar ne stalno i imala je osećaj da ni sada nije nešto posebno fina. Međutim,
svakako bi joj to bilo oprošteno, zato što je ovo bio Džordž Roksbi, a ona
očigledno nije mogla da se obuzda.
A činilo se da to nije mogao ni on.
„Da li ti je ikada palo na pamet“, rekao je glasom kome je definitivno
nedostajalo finoće, „da sam ja fin sa svima sem sa tobom?“
To je zabolelo. A nije trebalo, zato što oni nikada nisu voleli jedno drugo i,
dođavola, nije trebalo da zaboli zato što ona to i nije želela.
Ipak, ona nikada to ne bi pokazala.
„Ja mislim da si ti hteo samo da me uvrediš“, rekla je provlačeći snishodljivost
kroz svoje reči.
Zurio je u nju čekajući šta će sledeće da kaže.
Slegnula je ramenima.
„Ali...?“, podstakao ju je.
Ponovo je slegnula ramenima pretvarajući se da posmatra svoje nokte. Što je,
naravno, značilo da ona i jeste stvarno posmatrala svoje nokte, koji su bili odbojno
prljavi - još jedna stvar koju nije imala zajedničku sa budućom ledi Kenard.
Brojala je u sebi do pet i čekala da on zahteva objašnjenje na taj njegov oštar
način, koji je usavršio potpuno i pre nego što je počeo da se brije. Međutim, on
nije rekao ni reč i ona je najzad izgubila želju za tim tvrdoglavim nadmetanjem
koje je tinjalo između njih i podigla je pogled.
On je nije ni gledao.
Proklet bio.
I prokleta i ona bila, zato što nije mogla da se obuzda. Znala je da svako sa
imalo suzdržavanja bi bio u stanju da obuzda sopstveni jezik, ali ne, ona je morala
da otvori svoja glupa, glupa usta i kaže: „Ukoliko ti nisi u stanju da...“
„Nemoj to da govoriš“, upozorio je.
„... imaš dovoljno velikodušan duh da...“
„Upozoravam te, Bili.“
„Stvarno?“ uzvratila je. „Pre mi se čini da mi pretiš.“
„I hoću“, skoro je planuo, „ukoliko ti ne zatvoriš…” Presekao je sebe uz
prigušeno psovanje, naglo okrenuvši glavu u drugu stranu.

~ 21 ~
 Bili je uhvatila končić koji joj se izvukao iz čarape i napućila je ljutito drhtava
usta. Nije trebalo ništa da kaže. Znala je čak i dok je govorila, koliko god nadmen
i iritantan bio Džordž Roksbi, da je u potpunosti njena krivica što je on zaglavljen
na krovu i nije imala nikakvo pravo da provocira.
Međutim, bilo je nešto u vezi sa njim - neki poseban talenat koji je samo on
imao - da uspe da ukloni njene godine iskustva i zrelosti i da je natera da se ponaša
kao prokleta šestogodišnjakinja. Da je umesto njega bio neko drugi - bilo ko drugi
- mogla bi da se pohvali kako je najrazumnija i najpraktičnija žena u istoriji
hrišćanstva. Priče bi se širile - kada bi sišli sa krova - o njenoj hrabrosti i pameti.
Bili Bridžerton... tako snalažljiva, tako pametna... To bi svi govorili. To bi svi s
pravom govorili, zato što ona i jeste bila snalažljiva i jeste bila pametna.
Samo sa Džordžom Roksbijem nije bila takva.
„Izvini“, promumlala je.
Polako je okrenuo glavu, a njegove uši nisu mogle da poveruju u ono što su
čule.
„Rekla sam izvini”, ponovila je, ovog puta glasnije. Bilo je to ispravno uraditi,
tako je osećala. Međutim, nek joj je bog u pomoći ukoliko je natera da to ponovo
kaže, zato što je toliko progutala sopstvenog ponosa da se skoro zadavila. A on bi
to trebalo da zna - zato što je on bio potpuno isti.
Pogledi su im se sreli, a onda su oboje skrenuli pogled da bi nakon nekoliko
trenutaka Džordž rekao: „Nijedno od nas nije sad u našem najboljem izdanju.“
Bili je progutala knedlu. Mislila je kako bi trebalo još nešto da kaže, ali njeno
rasuđivanje joj do sada nije išlo u prilog, pa je samo klimnula glavom, zaklinjući
se da će držati jezik za zubima sve dok...
„Endru?“, prošaputao je Džordž.
Bili se odmah trgla.
„Endru!“ samo što se nije prodrao Džordž.
Bili je pogledom mahnito gledala drveće na kraju poljane, ali sigurno...
„Endru!“, vrisnula je, nagonski ustajući pre nego što se setila svog članka.
„Jaoj!“ jauknula je tresnuvši na zadnjicu.
Džordž je nije ni pogledao. Bio je zauzet naginjanjem preko krova dok je
mahao rukama, velikim zamasima.
Nije bilo načina da ih Endru ne vidi, pošto su mlatili rukama kao par uvrnutih
veštica, ipak, ukoliko je pogledao gore, Bili to nije mogla da vidi. Ali to je bio
Endru. Verovatno bi trebalo da joj bude drago što se nije prevrnuo od smeha zbog
neprilike u koju su upali.
Mada, ovo neće biti nešto što će im on dozvoliti da zaborave.
„Hej vi tamo!“, viknuo je Endru, kada je prepolovio udaljenost do njih.
Bili je kratko pogledala Džordža. Videla je samo njegov profil, ali izgledalo
je da mu je vidno laknulo kada se pojavio njegov brat. Takođe, bio je neobično
~ 22 ~
smrknut. Mada to nije bilo uopšte čudno, shvatila je. Kakvo god zadirkivanje da
joj sledi od Endrua, Džordž će to stostruko iskusiti.
Endru se približio, lako je koračao uprkos polomljenoj ruci. „Od svih
predivnih iznenađenja“, izjavio je, a lice mu se skoro prepolovilo od osmeha koji
mu se raširio njime. „Da sam razmišljao i smišljao i smišljao...“
Zaustavio se elegantno podižući kažiprst, što bi bio univerzalni znak da
zatraži trenutak pauze, shvatila je Bili. Zatim je nagnuo glavu, kao da se ponovo
vratio u splet misli i rekao: „I smišljao...“
„Oh, za ime boga!“ zarežao je Džordž.
„Pored sveg tog dugogodišnjeg razmišljanja...“ likovao je Endru. „Nikako
nisam mogao da smislim...“
„Samo nas skini sa ovog prokletog krova“, planuo je Džordž.
Bili je prilično podržavala njegov ton.
„Oduvek sam mislio da biste vas dvoje bili sjajan par“, rekao je Endru lukavo.
„Endru!“ zarežala je Bili.
Nagradio ju je osmehom napućenih usana. „Zaista, niste morali da idete u
takvu krajnost da biste bili nasamo. Ostatak sveta bi to rado podržao.“
„Prestani!“ naredila je Bili.
Endru je podigao pogled smejući se i glumeći da se mršti. „Da li zaista želiš
da koristiš taj ton, Bili-kozo? Ja sam taj koji je na terra firma2“
„Molim te, Endru“, rekla je, dajući sve od sebe da bude razumna i
civilizovana. „Veoma bismo cenili tvoju pomoć“.
„Pa... pošto ste me tako lepo zamolili“, promrmljao je.
„Ubiću ga“, rekla je sebi u bradu.
„Ja ću mu slomiti drugu ruku“, promrmljao je Džordž.
Bili je prigušila smešak. Nije bilo načina da ih Endru čuje, ali ga je, svejedno,
pogledala i tada je videla da se mršti, držeći zdravu ruku na boku.
„Šta je sada?“, pitao je Džordž.
Endru je zurio u merdevine, a usta je neobično iskrivio. „Ne znam da li je
nekom od vas dvoje palo na pamet, ali ovo nije nešto što se radi jednom rukom.“
„Izvadi drugu iz udlage“, rekao je Džordž, ali njegove poslednje reči zagušio
je Bilin vrisak „Nemoj da je vadiš iz udlage!“
„Ti zaista želiš da ostaneš na krovu?“, prosiktao je Džordž.
„A ti hoćeš da on ponovo povredi ruku?“, uzvratila je. Možda su se šalili oko
lomljenja Endruove zdrave ruke, ali stvarno, čovek je mornar u ratnoj mornarici.
Od suštinske je važnosti da mu kosti dobro zarastu.

2
Čvrsto tlo, latinski, prim. prev.

~ 23 ~
 „Udala bi se za mene kako bi mu sačuvala ruku?“
„Neću se udati za tebe“, uzvratila je. „Endru zna da smo ovde. Može da ode
po pomoć ukoliko nam bude bila potrebna.“
„Kada se on bude vratio sa nekim čovekom sposobnim da nam pomogne, mi
ćemo do tada ovde provesti nekoliko sati.“
„A pretpostavljam da ti imaš toliko visoko mišljenje o svojoj muškosti da
smatraš da bi ti ljudi poverovali kako si uspeo da me iskompromituješ na krovu.“
„Veruj mi“, siktao je Džordž, „svaki čovek zdravog razuma znao bi da si ti
potpuno beskompromisna.“
Bili se na trenutak zbunjeno namrštila. Da li joj je on to davao kompliment
zbog moralne čistote? Ali zatim...
Oh!
„Užasan si“, kiptela je, pošto je to bio njen jedini odgovor. Nekako se nije
setila da kaže - Nemaš pojma koliko bi muškaraca želelo da me iskompromituje,
što bi joj donelo poene za dostojanstvo i pamet.
Ili iskrenost.
„Endru“, pozvao je Džordž onim svojim ja-sam-najstariji-sin glasom,
„platiću ti sto funti da skineš udlagu i namestiš merdevine na mesto.“
Sto funti?
Bili se okrenula ka njemu u neverici. „Da li si lud?“
„Ne znam“, razmišljao se Endru. „Možda bi i vredelo sto funti da posmatram
kako vas dvoje ubijate jedno drugo.“
„Ne budi magarac“, rekao je Džordž upućujući mu besan pogled.
„Toliko nećeš ni naslediti“, istakla je Bili, mada Endru nije imao želju da
nasledi oca na mestu grofa od Manstona. Bio je isuviše zaljubljen u svoj slobodni
život da bi ga napustio zbog takve vrste odgovornosti.
„Ah, da, Edvard!“ rekao je Endru uz preterani uzdah, misleći na drugog sina
Roksbijevih, koji je bio dve godine stariji od njega. „To zaista malo kvari stvari.
Bilo bi sumnjivo ukoliko biste obojica nastradali pod zanimljivim okolnostima.“
Nastao je trenutak čudne tišine pošto su svi shvatili da je Endru možda
razjasnio nešto što je možda preteško za lagane šale. Edvard Roksbi krenuo je
najponosnijim putem drugorođenih sinova i bio je kapetan u 54. Pešačkom puku
Njegovog veličanstva. Bio je poslat u američke kolonije pre godinu dana i hrabro
je služio u Bici kod Kvekerskog brda. Ostao je na Rod ostrvu nekoliko meseci pre
nego što su ga prebacili u britansko sedište u Njujorku. Vesti o njegovom zdravlju
i dobrobiti dolazile su previše retko za bilo čiju utehu.
„Ukoliko Edvard pogine“, rekao je kruto Džordž, „ne verujem da bi se te
okolnosti nazvale zanimljivim.“
„Oh, hajde sad“, rekao je Endru, kolutajući očima na svog starijeg brata,
„prestani da budeš tako ozbiljan sve vreme.“
~ 24 ~
 „Tvoj brat rizikuje svoj život za kralja i otadžbinu“, rekao je Džordž. I zaista,
pomislila je Bili, glas mu je bio napet i odsečan, čak i za njega.
„Kao što to radim i ja“, rekao je Endru uz hladan osmeh. Podigao je
povređenu ruku prema krovu, a njegov savijeni i vezani ud visio je na ramenu.
„Ili makar kojom koskom.“
Bili je progutala knedlu i oklevajući je pogledala Džordža, pokušavajući da
proceni njegovu reakciju. Kao što je bilo uobičajeno za trećeg sina, Endru je
preskočio univerzitet i otišao je pravo u Kraljevsku mornaricu kao vezista.
Unapređen je u poručnika pre godinu dana. Endru nije smatrao da je u opasnosti
ni približno kao Edvard, ali ipak je ponosno nosio svoju uniformu.
S druge strane, Džordžu nije bilo dozvoljeno da preuzme takvu obavezu;
budući da je bio naslednik grofovije. On je čuvan za nešto mnogo vrednije umesto
da se baca pred topovsku đulad. A Bili se pitala da li mu je smetalo što njegova
braća služe svojoj zemlji, a on ne. Da li je uopšte želeo da se bori?
A zatim se pitala... zašto nikada pre nije razmišljala o tome? Iskreno, ona nije
provodila mnogo vremena misleći o Džordžu Roksbiju osim ukoliko nije stajao
ispred nje, međutim, životi Roksbijevih i Bridžertonovih bili su veoma
ispreplitani. Bilo je čudno što ona to nije znala.
Polako je posmatrala čas jednog čas drugog brata. Jedno vreme nisu govorili.
Endru je još uvek zurio gore sa dozom izazova u svojim ledenoplavim očima, a
Džordž je gledao dole sa... pa, nije to baš bio bes. Bar ne više. Ipak, to nije bilo ni
žaljenje. Ni ponos. Niti bilo šta što bi ona mogla da prepozna.
U ovom razgovoru bilo je mnogo više toga nego što je izbilo na površinu.
„Pa ja sam rizikovala život i nogu zbog ove mačke koja to ne ceni“, izjavila
je, spremna da usmeri razgovor ka nekoj manje spornoj temi - tačnije, spašavanju.
„To se desilo?“, promrmljao je Endru, saginjući se iznad merdevina. „Mislio
sam da ti ne voliš mačke.“
„Svi vole mačke“, rekla je brzo Bili.
Džordž je zaškiljio i ona je znala da nije bilo šanse da joj veruje kako je njen
bledi osmeh bilo šta drugo sem pokušaja smirenja situacije, ali srećom Endru je
izabrao baš taj trenutak da ispusti prigušenu psovku, zbog čega su se oboje
okrenuli ka njemu i njegovoj borbi sa merdevinama.
„Da li si dobro?“ povikala je Bili.
„Iver“, brecnuo se Endru. Sisao je mali prst. „Prokletstvo!“
„To te neće ubiti“, planuo je Džordž.
Endru je nakratko zverski pogledao brata.
Džordž je zakolutao očima. „Oh, za ime boga!“
„Nemoj da ga provociraš“, pisnula je Bili.
Džordž je ispustio čudan, režeći zvuk, ali je ostao tih dok je prekrstio ruke i
zurio u mlađeg brata.
~ 25 ~
 Bili se pomerila malo bliže ivici kako bi bolje videla Endrua koji je jednim
stopalom pridržavao kraj merdevina, a zatim se nagnuo kako bi ih uhvatio za neku
prečku. Glasno je gunđao dok je vukao merdevine. Redosled pokreta bio je
potpuno loš, ali bio je to jedini način na koji to može da uradi jednoruki čovek.
Međutim, makar je to bio jak jednoruki čovek i uz veliki napor i potpuno
neodgovarajući izbor reči, uspeo je da prisloni merdevine uz kuću.
„Hvala ti“, dahtao je Džordž, mada po njegovom tonu Bili nije bila sigurna
da li se zahvaljivao bratu ili Svevišnjem.
Sa Endruom koji je pridržavao merdevine - i bez mačke koja se motala oko
nogu - silaženje je bilo znatno jednostavnije nego što je to bilo prvi put. Ipak,
bolelo je, toliko jako da joj je bol isterao sav dah iz tela, a ona nije mogla tu ništa
da uradi. Nije mogla da skoči niz prečke, tako da je svakim korakom morala da
se osloni skoro ćelom težinom na svoj povređeni članak. Kada je došla do treće
prečke pre kraja, mogla je samo tiho da zaplače.
Snažne ruke uhvatile su je za struk. „Imam te“, rekao je tiho Džordž i ona se
pustila.

~ 26 ~
 4.

Džordž je imao osećaj da Bili mnogo više boli nego što to pokazuje, ali nije
ni shvatio koliko je to, dok nisu sišli sa merdevina. Kratko je razmišljao o tome
da je nosi na leđima, ali činilo mu se bezbednije da ona ide iza njega. Išao je dole
tri prečke pre nje, a zatim ju je posmatrao kako pažljivo gazi svojom povređenom
nogom. U jednom trenutku je zastala, verovatno je pokušavala da odluči šta bi
bilo najbolje da uradi za sledeću prečku.
„Ja bih prvo krenuo zdravom nogom“, tiho je rekao. „Uhvati se jako sa strane
za merdevine kako bi ti se težina tu više oslonila.“
Kruto je klimnula glavom u znak potvrde i pratila je njegove smernice, dah
joj se oteo uz mučno šištanje kad je njena zdrava noga bila na čvrstom i
bezbednom i kada je mogla da skloni nogu sa gornje prečke. Zadržavala je dah.
Nije je krivio.
Sačekao je da se pribere, veoma svestan da je morao da ostane samo par prečki
ispred nje; ukoliko padne - a to je moglo da se desi; video je da joj je članak veoma
slab - morao je da bude dovoljno blizu kako bi sprečio da se ona stropošta sve do
tla.
„Možda ukoliko probam drugačije...“, rekla je teško dišući od bola.
„Ja to ne bih radio“, odgovorio je, namerno održavajući glas ravnim i
skromnim. Bili nikada nije dobro podnosila kada bi joj se govorilo šta da radi.
Pretpostavio je da je njemu to jasnije više nego bilo kome drugom. „Ne želiš da ti
donje stopalo bude to slabo“, rekao je. „Noga bi mogla da ti klecne...“
„Naravno“, kruto je rekla. Ne ljutito, samo kruto. Poznavao je taj ton. To je
bio ton onoga ko je prihvatio poentu i zaista nije želeo nikakva dalja objašnjenja.
I sam je to često osećao.
Pa, onoliko često koliko bi prihvatio tuđe mišljenje.
„Možeš ti to“, rekao je. „Znam da boli.“
„Stvarno boli“, priznala je.
Malo se nasmejao. Nije bio siguran zašto, ali mu je bilo drago što ne može da
mu vidi lice. „Neću dozvoliti da padneš.“
„Da li je tamo gore sve u redu?“ povikao je Endru.
„Reci mu da ućuti“, prosiktala je Bili.
Džordž se osmehnuo protiv svoje volje. „Gospođica Bridžerton zahteva da ti,
dođavola, ućutiš!“ povikao je.
~ 27 ~
 Endru je prasnuo u smeh. „Onda je sve u redu.“
„Ne bih to rekla“, zagunđala je Bili, hvatajući dah za sledeći korak.
„Skoro si na pola puta“, rekao je Džordž hrabreći je.
„Lažeš, ali cenim tvoju podršku.“
Osmehnuo se, ali ovog puta nije znao zašto. Možda je Bili uglavnom bila
prava napast, međutim, oduvek je imala dobar smisao za humor. „Onda si na pola
puta do pola puta“, rekao je.
„Baš si optimista“, promrmljala je.
Spustila se još jednu prečku bez problema i Džordž je shvatio da joj njihov
razgovor odvlači pažnju sa bola. „Možeš ti to, Bili“, rekao je.
„To si već rekao.“
„Može se ponavljati.“
„Ja mislim...“ Zašištala je, a zatim je uvukla dah dok se spustila na još jednu
prečku.
Sačekao je da uspostavi ravnotežu, telo joj je drhtalo dok se održavala na
zdravoj nozi.
„Mislim“, ponovo je rekla, a glas joj je bio pažljivo sveden, kao da je bila
rešena da kaže rečenicu na pravilan način, „da se sada najljubaznije ponašaš u
mom prisustvu od kada te poznajem.“
„I ja bih mogao isto da kažem“, rekao je.
Došla je do pola merdevina. „Touche3“
„Ništa nije tako osnažujuće kao spretan protivnik“, rekao je, razmišljajući o
tome koliko su puta ukrstili verbalne mačeve. Nikada nije bilo lako nadmašiti Bili
u razgovoru, zbog čega je bilo tako slatko kada bi on uspeo u tome.
„Nisam sigurna da je tako i na ratnom polju... oh!“
Džordž je sačekao dok je stisnula zube i nastavila.
„... na bojnom polju“, rekla je, nakon prilično ljutitog izdaha. „Bože moj, kako
boli“, promrmljala je.
„Znam“, rekao je hrabreći je.
„Ne, ne znaš.“
Ponovo se osmehnuo. „Ne, ne znam.“
Kruto je klimnula glavom i napravila je još jedan korak. Tada je, zato što je
ona bila Bili Bridžerton i stoga nikako nije mogla da ostavi nešto nedovršeno,
rekla: „Na bojnom polju, mislim da bih spretnog protivnika smatrala
nadahnjujućim.“

3
Francuska reč koja se koristi univerzalno kada priznamo da nas je neko nadjačao u razgovoru
dobrim odgovorim, izgovor /tuše/, prim. prev.

~ 28 ~
 „Nadahnjujućim?“, promrmljao je, želeći da je podstakne da priča.
„Ali ne i osnažujućim.“
„Jedno vodi do drugoga“, rekao je, mada nije imao iskustvo iz prve ruke.
Jedine borbe koje je on imao bile su borbe mačevanja i boksovanja, gde je najveći
rizik bio nečiji ponos. Pomerio se još jedan korak dalje, dajući prostora Bili da se
spušta, a zatim je preko ramena pogledao Endrua, koji je izgleda zviždao dok je
čekao.
„Mogu li da pomognem?“, pitao je Endru uhvativši njegov pogled.
Džordž je odmahnuo glavom, a zatim je ponovo pogledao gore, ka Bili.
„Skoro si pri kraju“, rekao joj je.
„Molim te, reci da ne lažeš ovog puta.“
„Ne lažem.“
I nije. Skočio je na zemlju, preskačući poslednje dve prečke i čekao je da mu
se ona dovoljno približi da je uhvati. Trenutak kasnije bila mu je na dohvat ruke i
on ju je uhvatio.
„Imam te“, promrmljao je i osetio je kako se ona malo pustila, jednom u
životu dozvoljavajući nekom drugom da vodi računa o njoj.
„Dobar posao“, rekao je radosno Endru približavajući glavu. „Da li si dobro
Bili-kozo?“
Bili je klimnula glavom, ali nije izgledala dobro. Vilica joj je još uvek bila
stisnuta, a po tome kako joj se pomeralo grlo bilo je jasno da da je sve od sebe da
ne počne da plače.
„Ti, mala budalo“, promrmljao je Džordž i tada je znao da joj nije dobro, zato
što je pustila da to prođe ne buneći se. Zapravo, izvinila se, što uopšte nije ličilo
na nju, a to je već bilo alarmantno.
„Vreme je da idemo“, rekao je Džordž.
„Hajde da pogledamo to stopalo“, rekao je Endru, a njegov glas je zvučao
odvratno vedro u čitavoj ovoj situaciji. Skinuo joj je čarapu, malo zviznuo i rekao
pomalo se diveći: „Eh, Bili, što si to sebi uradila? Ovo izgleda brutalno.“
„Zaveži!“, rekao je Džordž.
Endru je samo slegnuo ramenima. „Ne izgleda slomljeno...“
„Nije slomljeno“, presekla ga je Bili.
„Ipak, nećeš moći da se krećeš normalno najmanje nedelju dana.“, tvrdio je
Endru.
„Možda ne toliko dugo“, rekao je Džordž, iako je mislio da je Endru u pravu
u svojoj proceni. Ipak, nije bilo svrhe raspravljati o njenom stanju. Nisu rekli ništa
što Bili već nije znala. „Hoćemo li?“, rekao je.
Bili je zatvorila oči i klimnula je glavom. „Trebalo bi da sklonimo te
merdevine“, promumlala je.

~ 29 ~
 Džordž ju je čvrsto držao i pošli su na istok prema Obri holu, gde je Bili živela
sa svojim roditeljima i braćom i sestrom „To ćemo sutra uraditi.“
Klimnula je glavom. „Hvala ti.“
„Na čemu?“
„Svemu.“
„To je mnogo toga“, rekao je suvim glasom. „Da li si sigurna da želiš da budeš
toliko dužna?“
Pogledala ga je, oči su joj bile umorne, ali se u njima videla mudrost. „Ti si
preveliki džentlmen da bi to tako gledao.“
Džordž se nasmejao na to. Pretpostavljao je da je u pravu, mada se on nije
ponašao prema Bili Bridžerton na način na koji se ponašao prema nekim drugim
ženama koje je poznavao. Dođavola, niko to nije radio!
„Da li ćeš uspeti da stigneš na večeru?“, pitao je Endru, oklembesivši se o
Džordža.
Bili se zainteresovano okrenula ka njemu. „Šta?“
„Sigurno si zaboravila“, rekao je stavljajući dramatično ruku na srce.
„Porodica Roksbi pravi dobrodošlicu svom bludnom sinu...“
„Ti nisi bludni sin“, rekao je Džordž.
„Bludni sin“, ispravio ga je radosno Endru. „Nije me bilo mesecima, čak
godinama.“
„Nije godinama“, rekao je Džordž.
„Nije godinama“, složio se Endru, „ali takav je utisak, zar ne?“ Nagnuo se
prema Bili dovoljno blizu da je malo gurne. „Nedostajao sam ti, zar ne, kozice?
Hajde, priznaj!“
„Daj joj malo prostora“, rekao je uzrujano Džordž.
„Oh, njoj to ne smeta.“
„Daj mi malo prostora.“
„To je potpuno druga stvar“, rekao je Endru smejući se.
Džordž je počeo da se mršti, ali je onda naglo podigao glavu. „Kako si je to
nazvao?“
„On me često povezuje sa kozama“, rekla je Bili ravnim tonom tako da je bilo
jasno kako je odustala od toga da se uvredi.
Džordž ju je pogledao, zatim je pogledao Endrua, pa je samo odmahnuo
glavom. Nikada nije razumeo njihov smisao za humor. Ili možda je to bilo zbog
toga što nikada nije bio deo toga. Dok je odrastao, osećao se uvek tako izdvojeno
od ostalih Roksbijevih i Bridžertonovih. Uglavnom zbog svog godišta - pet
godina je bio stariji od Edvarda, koji je bio sledeći u nizu - ali i zbog svog
položaja. On je bio najstariji, naslednik. I kao što bi ga često podsećao njegov

~ 30 ~
otac, imao je obaveze. Nije mogao da se po ceo bogovetni dan veseli napolju, da
se penje na drveće i lomi kosti.
Edvard, Meri i Endru Roksbi bili su rođeni blizu, jedno za drugim, sa jedva
po godinu dana razlike. Oni su zajedno sa Bili, koja je skoro tačno bila Merino
godište, napravili čopor i sve su radili zajedno. Kuće Roksbijevih i Bridžertonovih
bile su na samo pet kilometara i deca su se najčešće nalazila negde na pola puta,
kod potoka koji je delio imanja, ili u kućici na drvetu koju je izgradio lord
Bridžerton, na Bilino insistiranje, na starom hrastu kod jezera sa pastrmkama.
Većinu vremena Džordž nije bio siguran kakve su nestašluke pravili, ali njegova
braća i sestra su se kući vraćali užasno prljavi i gladni i veoma dobrog
raspoloženja.
Nije bio ljubomoran, zaista, oni su bili suviše iritantni. Poslednje što je želeo
da radi kada bi dolazio iz škole bilo je da se prlja sa čoporom divljih ježeva, čiji
prošek godina nije bio dvocifren.
Ipak, povremeno je mislio o tome. Šta bi bilo da je on imao tako blisku grupu
prijatelja? Nije imao iskrenog prijatelja svojih godina dok nije otišao u Iton, sa
dvanaest godina. Jednostavno, nije bilo nikoga sa kim bi se sprijateljio.
Ipak, sada nije bilo toliko važno. Svi su bili odrasle osobe, Edvard je bio u
vojsci, Endru u mornarici, a Meri se udala za Džordžovog dobrog prijatelja
Feliksa Mejnarda. Bili je takođe došla do godina za udaju, ali je ona i dalje bila
Bili, stalno se ludirala po imanju svog oca, još uvek je jahala svog previše divljeg
konja kao da su joj kosti iskovane od čelika, blistajući sa svojim širokim osmehom
po selu koje ju je obožavalo.
A što se tiče Džordža... On je pretpostavljao da je i on onaj stari. I dalje je bio
naslednik, još uvek se pripremao za odgovornosti iako mu otac nije još uvek
nijednu preneo, nije ništa radio dok su se njegova braća latila oružja i borila za
svoju zemlju.
Pogledao je svoje ruke, koje su trenutno držale Bili dok ju je nosio kući. To
je svakako najkorisnija stvar koje su uradile tokom poslednjih godina.
„Trebalo bi da te odvedemo u Krejk“, rekao je Endru Bili. „Bliže je i moći
ćeš da ostaneš na večeri.“
„Povređena je“, podsetio ga je Džordž.
„Pih! Kao da ju je to ikada sprečavalo?“
„Pa nije odgovarajuće obučena“, rekao je Džordž. Zvučao je kao cepidlaka i
znao je to, ali se osećao neobjašnjivo uzrujano, a nije mogao da se iskali na Bili
pošto je ona bila povređena.
„Siguran sam da bi mogla da nađe nešto u Merinom ormanu“ rekao je
opušteno Endru. „Nije sve odnela sa sobom kada se udala, zar ne?“
„Ne“, rekla je Bili, a glas joj je bio prigušen uz Džordžove grudi. Čudno je to
kako čovek može da oseti zvuk kroz nečije telo. „Ostavila je dosta toga.“

~ 31 ~
 „Onda je rešeno“, rekao je Endru. „Dolaziš na večeru, kod nas ćeš prespavati
i sve će biti u redu sa svetom.“
Džordž ga je sporo pogledao preko ramena.
„Ostaću na večeri“, složila se Bili, pomerila je glavu u stranu, da joj glas ne
bi išao u Džordžovo telo, „ali onda ću otići kući sa mojom porodicom. Radije bih
spavala u svom krevetu, ukoliko nemate ništa protiv.“
Džordž se zateturao.
„Dobro si “, pitao je Endru.
„Nije ništa“, promrmljao je Džordž. A onda je zbog nekog i njemu samom
nejasnog razloga, bio prinuđen da doda: „Znaš ono kad ti jedna noga samo oslabi
i odjednom malo klecne.“
Endru ga je radoznalo pogledao. „Znaš ono, eh?“
„Ućuti.“
Endru se samo nasmejao zbog toga.
„I meni se to dešava“, rekla je Bili pogledavši ga uz mali osmeh. „Kada si
umoran, a nisi svestan toga. I onda te noga iznenadi.“
„Tačno.“
Ponovo se osmehnula, bio je to sličan osmeh i palo mu je na pamet - iako ne,
shvatio je pomalo iznenađen, po prvi put - da je prilično lepa.
Oči su joj bile divne - duboka nijansa smeđe boje koja je uvek bila topla i
prijatna, bez obzira na to koliko je besa bilo u njihovim dubinama. A koža joj je
bila izuzetno svetla za nekoga ko je provodio toliko vremena napolju kao ona,
mada je imala sporadične pegice preko nosa i obraza. Džordž nije mogao da se
seti da li ih je imala i kao mlađa. Nije obraćao pažnju na pege Bili Bridžerton.
On, zapravo, uopšte nije obraćao pažnju na nju, ili je makar pokušavao da to
ne radi. Ona je - i oduvek je bila - prilično teška za izbeći.
„U šta gledaš?“, pitala je.
„U tvoje pege.“ Nije video razlog zašto bi lagao.
„Zašto?“
Slegnuo je ramenima. „Tu su.“
Napućila je usne i on je pomislio da će to biti kraj razgovora. Međutim, onda
je ona rekla, pomalo naglo: „Nemam ih mnogo.“
Podigao je obrve.
„Šezdeset dve“, rekla je.
Skoro da je zastao. „Brojala si?“
„Nisam imala šta drugo da radim. Vreme je bilo užasno i nisam mogla da
izađem napolje.“

~ 32 ~
 Džordž je znao da ne mora da pita za vez, ili za vodene boje ili za bilo kakvu
uobičajenu aktivnost u zatvorenom prostoru kojom se bave mlade dame koje on
poznaje.
„Verovatno ih sada ima još nekoliko“, priznala je Bili. „Bilo je neobično
sunčano proleće.“
„O čemu razgovaramo?“, pitao je Endru. Išao je malo ispred njih i oni su ga
upravo sustigli.
„O mojim pegama“, rekla je Bili.
Trepnuo je. „Gospode, dosadni ste!“
„Ili nam je dosadno“, uzvratila je Bili.
„Ili i jedno i drugo.“
„Mora da je zbog društva.“
„Oduvek sam smatrao da je Džordž dosadan“, rekao je Endru.
Džordž je zakolutao očima.
„Ja sam govorila o tebi“, rekla je Bili.
Endru se samo osmehnuo. „Kako ti je noga?“
„Boli“, samo je rekla.
„Bolje? Gore?“
Bili je malo razmislila o tome, a onda je odgovorila: „Isto. Ne, pretpostavljam
da je bolje, pošto se ne oslanjam na nju. „Ponovo je pogledala Džordža. „Hvala
ti“, rekla je. „Još jednom.“
„Nema na čemu“, odgovorio je, ali mu je glas bio oštar. Za njega zaista nikada
nije bilo mesta u njihovom razgovoru - nikada.
Staza se račvala na dva puta i Džordž je skrenuo udesno, prema Krejku. Zaista
je bilo bliže i pošto je Endruova ruka slomljena, on će stvarno morati da nosi Bili
čitavim putem.
„Da li sam suviše teška“, pitala je, zvučeći pospano.
„Ne bi bilo važno sve i da jesi.“
„Pobogu, Džordže, nije ni čudo što žudiš za ženskim društvom“, uzdahnuo je
Endru. „To je bio jasan poziv da kažeš: Naravno da nisi. Ti si nežna ženstvena
latica.“
„Ne, nije“, rekla je Bili.
„Jeste“, rekao je čvrsto Endru. „Ti samo to nisi shvatila.“
„Ja ne žudim za ženskim društvom“, rekao je Džordž.
„Oh, da, naravno da ne“, rekao je Endru uz veliki sarkazam. „Imaš Bili u svom
naručju.“
„Mislim da si me možda upravo uvredio“, rekla je.
„Uopšte nisam, draga. To je samo činjenica.“

~ 33 ~
 Namrštila se, i njene kestenjaste obrve spustile su joj se do očiju. „Kada se
vraćaš na more?“
Endru je nadmeno pogledao. „Nedostajaću ti.“
„Ne verujem da hoćeš.“
Međutim, svi su znali da laže.
„Uvek ćeš tu imati Džordža“, rekao je Endru pružajući ruku i udarajući nisku
granu. „Vas dvoje ste baš lep par.“
„Zaveži!“ rekla je Bili. Što je bilo dosta pitomije od onoga što je izašlo iz
Džordžovih usta.
Endru se zakikotao i njih troje su nastavili prema Krejk kući, hodali su u
prijatnoj tišini dok je vetar lagano zviždao kroz tek napupelo lišće.
„Nisi preteška“, odjednom je rekao Džordž.
Bili je zevnula, malo se pomerajući u njegovom naručju dok je podigla pogled
gore. „Šta si sada rekao?“
„Nisi preteška.“ Slegnuo je ramenima. Iz nekog razloga, činilo se važnim da
to kaže.
„Oh. Dobro.“ Trepnula je nekoliko puta, njene smeđe oči bile su i zbunjene i
zadovoljne. „Hvala ti.“
Podignute glave Endru se smejao, iako Džordž, sve da mu je život u pitanju,
nije znao zašto.
„Da“, rekla je Bili.
„Molim?“
„Da“, ponovila je, odgovarajući na pitanje koje on nije ni postavio, „on nam
se smeje.“
„Imao sam taj osećaj.“
„On je idiot“, rekla je, uzdišući u Džordžove grudi. Međutim, bio je to
osećajan uzdah; nikada reči on je idiot nisu bile prožete sa više ljubavi i
naklonosti.
„Ipak, lepo je kada je kod kuće“, tiho je rekao Džordž. I bilo je tako. Proveo
je godine tako što su mu dosađivala mlađa braća, posebno Endru, ali sada kada su
bili odrasle osobe i kada su vodili život van granica Kenta i Londona, nedostajali
su mu.
Skoro onoliko su mu nedostajali koliko im je zavideo.
„Lepo je, zar ne?“, zamišljeno se osmehnula Bili. A zatim je dodala: „Mada
mu ja to nikada ne bih rekla.“
„Oh, ne! Definitivno ne.“
Bili se zakikotala zbog njihove šale, a zatim je zevnula. „Izvini“, promumlala
je. Nije mogla dobro da pokrije usta pošto su joj ruke bile oko njegovog vrata.
„Da li ti smeta ukoliko sklopim oči?“

~ 34 ~
 Nešto neobično i nepoznato zateturalo se u Džordžovim grudima. Nešto skoro
zaštitničko. „Naravno da ne“, rekao je.
Osmehnula se - pospano i srećno - i rekla je: „Nikada mi nije bio problem da
zaspim.“
„Nikada?“
Odmahnula je glavom i njena kosa, koju nikako ni ukosnice nisu mogle da
obuzdaju, zagolicala ga je po bradi. „Mogu da spavam bilo gde“, rekla je zevajući.
Dremala je ostatak puta do kuće, a Džordžu to uopšte nije smetalo.

~ 35 ~
 5.

Bili je rođena samo sedamnaest dana posle Meri Roksbi i po mišljenju

njihovih roditelja one su bile najbolje drugarice od trenutka kada su ih smestili u
istu kolevku, onog dana kada je ledi Bridžerton posetila ledi Manston zbog
njihovog redovnog viđanja četvrtkom.
Bili nije bila sigurna zašto je njena majka ponela sa sobom dvomesečnu bebu
kada se u Obri holu nalazila savršeno sposobna dadilja, ali pretpostavljala je da to
ima nekakve veze sa tim što se ona prevrtala i kotrljala naopako u kolevci već sa
šest nedelja.
Ledi Bridžerton i ledi Manston bile su posvećene i odane prijateljice i Bili je
bila sigurna da bi svaka od njih dala svoj život za ovu drugu (ili za njeno dete), ali
mora se reći da je u njihovom odnosu postajao jak element nadmetanja.
Bili je takođe sumnjala da njena zapanjujuća sposobnost da se kotrlja ima
manje veze sa tim da je ona bila rođeni genije, već da je više povezana sa
kažiprstom njene majke uperenim u njeno rame, ali kako bi to njena majka istakla,
to niko nije video.
Međutim, ono što jeste bilo viđeno - i to su videle obe majke i jedna sluškinja
- bilo je to da je Bili, kada su je stavili u prostranu Merinu kolevku, pružila ruku i
zgrabila ručicu druge bebe. A kada su njihove majke pokušale da ih razdvoje, obe
su počele da vrište kao drekavci.
Bilina majka joj je pričala da je bila u iskušenju da je ostavi da prenoći tamo,
u Krejk kući; to je bio jedini način da se obe bebe smire.
To prvo jutro bilo je predznak onoga što je dolazilo. Bili i Meri su bile dva
zrna graška u jednoj mahuni. Dva veoma različita zrna graška, koja su, tako se
desilo, veoma volele jedna drugu.
Dok je Bili bila neustrašiva, Meri je bila oprezna. Ne stidljiva, samo oprezna.
Uvek bi pogledala pre nego što bi skočila. Bili je takođe pogledala; ona bi samo
bila sklona da to uradi na mnogo površniji način.
A onda bi skočila visoko i daleko, često nadmašujući Edvarda i Endrua, koji
su manje-više bili prinuđeni da joj postanu prijatelji kada su shvatili da bi Bili išla
za njima do kraja sveta ukoliko to ne bi uradili i da bi tamo najverovatnije stigla
pre njih, sa Meri - nakon pažljivog razmatranja opasnosti - tik iza sebe.
I tako su oni postali četverac. Troje divlje dece i jedan glas razuma.

~ 36 ~
 Jesu povremeno slušali Meri, zaista jesu. Verovatno su zbog toga sve četvoro
došli do zrelog doba bez trajnih povreda.
Ipak, kako svim dobrim stvarima dođe kraj, nekoliko godina nakon što su i
Edvard i Endru napustili dom, Meri se zaljubila, udala i odselila. Ona i Bili
redovno su razmenjivale pisma, ali to nije bilo isto. Ipak, Bili će uvek nazivati
Meri svojom najboljom drugaricom i tako je, kada se našla u Krejk kući sa
iščašenim člankom i bez ikakve odeće sem muških pantalona i prilično prašnjave
košulje i sakoa, bez ikakve grize savesti preturala po garderobi svoje drugarice
tražeći nešto odgovarajuće za porodičnu večeru. Većina haljina već par godina
nije bila u modi, ali to nije smetalo Bili. Iskreno govoreći, ona to verovatno ne bi
ni primetila da se služavka, koja joj je pomagala da se obuče za večeru, nije zbog
toga izvinjavala.
A te haljine su svakako bile mnogo lepše nego bilo šta što je ona imala u svom
ormanu.
Bili je mislila da je veći problem dužina. Meri je bila viša od nje, najmanje
deset centimetara. To je oduvek do beskraja smetalo Bili (i zabavljalo Meri);
oduvek se činilo da bi ona trebalo da bude ta koja je viša. Međutim, pošto Bili nije
mogla da hoda, to je sada bio manji problem.
Takođe, Merine haljine bile su malo velike u grudima. Ipak, prosjaci ne mogu
da biraju i tako je Bili ugurala dve male marame u korset i rešila je da bude
zahvalna što se u Merinoj garderobi nalazila relativno jednostavna haljina u
nijansama zelene boje, za koju je Bili smatrala da lepo ističe njen ten.
Sluškinja je stavljala poslednjih par ukosnica u Bilinu kosu kada se čulo
kucanje na vratima Merine stare sobe u koju se Bili sada bila smestila.
„Džordže“, rekla je iznenađeno kada je videla njegov snažni prizor na
vratima. Bio je elegantno odeven u plavi sako za koji je smatrala da bi lepo isticao
njegove oči ukoliko bi ga nosio danju. Zlatna dugmad svetlucala su pod svetlošću
sveća i doprinosili su njegovom kraljevskom držanju.
„Moja gospo“, promrmljao je malo se naklonivši. „Došao sam da ti
pomognem da siđeš dole do salona.“
„Oh!“ Bili nije bila sigurna zašto je bila iznenađena. Endru to svakako nije
mogao da učini, a njen otac, koji je sigurno bio dole u salonu, nije više bio snažan
kao nekada.
„Ukoliko bi više volela“, rekao je Džordž, „možemo da pozovemo nekog
slugu.“
„Ne, naravno da ne“, odgovorila je Bili. Bilo bi čudno pozvati slugu zbog
toga. Džordža je makar poznavala, a i već ju je nosio.
Ušao je u sobu, stavio ruke iza leđa kada je došao do nje. „Kako tvoj članak?“
„Još uvek prilično boli“, priznala je, „ali vezala sam ga nekom širokom
trakom i izgleda da to pomaže.“
Razvukao je usne u osmeh, a oči su mu poprimile iskru zabave. „Traku?“
~ 37 ~
 Na užas njene sluškinje, Bili je podigla haljinu i isturila nogu, otkrivajući
članak koji je bio vezan dugačkom, svečanom, roze trakom.
„Veoma sa stilom“, rekao je Džordž.
„Ne bih mogla da opravdam cepanje čaršava kada ovo može da posluži.“
„Čak je i praktično.“
„Smatram da jeste“, rekla je Bili, a njen bezbrižan glas je ustupio mesto
malom mrštenju kada je shvatila da ovo i ne mora da bude kompliment. „Pa“,
rekla je, skidajući nevidljivu prašinu sa svog rukava, „to su svakako vaši čaršavi.
Trebalo bi da mi se zahvališ.“
„Zaista se zahvaljujem.“
Zaškiljila je.
„Da“, rekao je, „podsmevam ti se. Ali samo malo.“
Bili je osetila kako je podigla bradu za nekoliko centimetara. „Za sada je samo
malo.“
„Ne bih se više ni usudio“, odgovorio je. Nagnuo se ka njoj, samo malo.
„Makar ne u tvom prisustvu.“
Bili je kratko pogledala sluškinju. Činilo se da je potpuno zgranuta zbog ove
razmene reči.
„A sada, ozbiljno, Bili“, rekao je Džordž, dokazujući da u njegovim grudima
zaista kuca saosećajno srce, „da li si sigurna da si dovoljno dobro da možeš da
večeraš?“
Namestila je minđuše, Merine naravno. „Moram da jedem. Možda bih to
mogla da uradim u dobrom društvu.“
Na to se osmehnuo. „Prošlo je suviše vremena od kada smo se svi - pa, makar
ovoliko koliko nas je večeras - okupili zajedno.“
Bili je klimnula glavom osećajući se žalosno. Kada je ona bila dete,
Roksbijevi i Bridžertonovi večerali su zajedno nekoliko puta mesečno.
Sa devetoro dece u dve porodice, večera ili kasniji ručak, ili koji god praznik bi
izabrali da proslave - bili su to bučni i glasni događaji.
Međutim, jedan po jedan, momci su odlazili u Iton, prvo Džordž, pa Edvard,
a zatim Endru. Bilina dva mlađa brata, Edmund i Hugo, upravo sada su tamo
kretali, zajedno sa najmlađim Roksbijevim, Nikolasom. Meri je našla ljubav i
preselila se u Saseks i sada, jedine koje su ostale kod kuće bile su Bili i njena
mlađa sestra Džordžana, koja je sa četrnaest godina bila savršeno prijatno, ali je i
prisno društvo za odraslu ženu od dvadeset tri godine.
I naravno, Džordž je bio tu, ali - neoženjeni slobodni džentlmen kakav je bio
- uvek je bio rascepan između Kenta i Londona.
„Dajem novac za tvoje misli“, rekao je Džordž, prelazeći preko sobe do
toaletnog stola za kojim je sedela Bili.

~ 38 ~
 Odmahnula je glavom. „Bojim se da uopšte ne vrede para. Prilično su
preosetljive, zaista.“
„Preosetljiva? Ti? Moram više o tome da saznam.“
Pogledala ga je, a zatim je rekla: „Toliko nam se smanjio broj. Nekada nas je
baš bilo mnogo.“
„Još uvek nas ima mnogo“, istakao je.
„Znam, ali tako smo retko zajedno. To me čini tužnom.“ Jedva je mogla da
veruje da tako iskreno govori sa Džordžom, ali bio je to jedan baš neobičan i
zamoran dan. Možda je zbog toga polako rušila zidove oko sebe.
„Ponovo ćemo svi biti zajedno“, rekao je veselo. „Prilično sam siguran u to.“
Bili je podigla obrvu. „Da li si dobio zadatak da me razveseliš?“
„Tvoja majka mi je ponudila tri funte.“
„Molim?“
„Šalim se.“
Namrštila se, ali zapravo nije ništa osećala.
„Hajde, dođi. Odneću te dole.“ Sagnuo se da je uzme u naručje, ali kada se on
pomerio udesno, a ona ulevo, sudarile su im se glave.
„Uuuuh, izvini“, promrmljao je.
„Ne, ja sam kriva.“
„Evo, ja ću...“ Uspeo je da stavi ruke iza njenih leđa i ispod njenih nogu, ali
bilo je nečeg neizbežno čudnog, što je bilo još neobičnije, pošto ju je nosio skoro
dva kilometra pre samo nekoliko sati.
Podigao ju je, a sluškinja, koja je tu tiho stajala tokom čitavog razgovora,
poskočila je kada su Biline noge poletele uvis.
„Da li bi mogla da me manje stežeš oko vrata?“ pitao je Džordž.
„Oh, tako mi je žao.“ Bili se malo bolje namestila. „Uradila sam isto što i
ovog popodneva.“
Izašao je u hodnik. „Ne, nisi.“
Možda i nije, priznala je Bili sebi. Osećala se tako prijatno dok ju je nosio
kroz šumu. Daleko prijatnije nego što bi imala ikakvo pravo da se tako oseća u
rukama čoveka koji joj nije bio rođak. A sada joj je bilo samo neprijatno. Bila je
previše svesna njegove blizine, odvažne vreline njegovog tela koja se probijala
kroz njegovu odeću. Kragna mu je bila odgovarajuće visine, ali kada je prstom
dotakla njen vrh, mali pramen njegove svetlosmeđe kose pao je preko njene kože.
„Nešto nije u redu?“, pitao je kada su došli do stepenica.
„Ne“, brzo je rekla, a zatim je pročistila grlo. „Zbog čega ne bi bilo?“
„Nisi prestala da se vrpoljiš od kada sam te podigao.“

~ 39 ~
 „Oh!“ Nije mogla da smisli šta bi na to rekla. „To je samo zbog toga što me
boli noga.“ Ne, očigledno je mogla nešto da smisli. Šteta što je to bilo potpuno
nevažno.
Zastao je i zabrinuto je pogledao. „Da li si sigurna da želiš da siđeš na
večeru?“
„Sigurna sam.“ Ispustila je očajnički uzdah. „Pobogu, pa već sam tu. Bilo bi
smešno da se izolujem u Merinoj sobi kao u karantinu.“
„To teško da bi bio karantin.“
„Ja bih se tako osećala“, promrmljala je.
Radoznalo ju je pogledao. „Ne voliš da budeš sama, zar ne?“
„Ne, kada se ostatak sveta provodi bez mene“, uzvratila je.
Ćutao je na trenutak, nagnuo je glavu tek toliko u stranu da bi pokazao da su
mu njene reči zanimljive. „A u ostalim situacijama?“
„Molim?“
„Kada se svet ne okuplja bez tebe?“ rekao je pomalo snishodljivim tonom.
„Da li ti smeta kada si sama?“
Osećala je kako joj se obrve skupljaju dok je podizala pogled ka njemu. Šta,
je to, pobogu, moglo da izazove ovakvo ispitivanje?
„To nije tako teško pitanje“, rekao je, pomalo izazivajući zbog čega mu se
glas sveo na šapat.
„Ne, naravno da mi ne smeta kada sam sama.“ Skupila je usne osećajući se
pomalo zlovoljno. Ipak, postavljala je sebi pitanja koja ranije nikada nije.
Međutim, onda, pre nego što je shvatila da je počela da govori, čula je sebe kako
kaže: „Ne volim...“
„Šta?“
Odmahnula je glavom. „Nema veze.“
„Ne, reci mi.“
Ispustila je uzdah. Nije hteo to da pusti. „Ne volim da budem zatvorena. Mogu
da budem ceo dan sama ukoliko sam napolju. Ili čak u salonu, gde su prozori
veliki i puštaju dosta svetlosti unutra.“
Lagano je klimnuo glavom kao da se slaže sa njom.
„I ti isto?“ pitala je.
„Uopšte ne“, rekao je.
Pa... toliko o tome da ona može da razume njegove gestove.
„Meni je sasvim dobro kad sam sam“, nastavio je.
„Sigurna sam da je tako.“
Napravio je poluosmeh. „Mislio sam da se večeras nećemo vređati.“
„Nećemo?“

~ 40 ~
 „Nosim te niz stepenice. Bilo bi bolje da sa mnom ljubazno razgovaraš.“
„Razumela“, popustila je.
Džordž je skrenuo sa odmorišta na stepenicama i ona je pomislila da su gotovi
sa pričom kada je on rekao: „Pre neki dan je padala kiša... čitav dan, neprestano.“
Bili je nagnula glavu na stranu. Znala je o kom je danu govorio. Bilo je
užasno. Planirala je da sa svojom kobilom Argo ode da proveri ograde na južnom
delu očeve zemlje, i možda malo zastane kod divljih jagoda. Bilo je suviše rano
za plodove, ali bila je radoznala koliko će ih biti.
„Naravno da sam ostao unutra“, nastavio je Džordž. „Nije bilo razloga da
izađem napolje.“
Nije bila baš sigurna čemu sve ovo vodi, ali ga je pitala: „Kako si se
zanimao?“
„Čitao sam knjigu.“ Zvučao je prilično zadovoljno sobom. „Sedeo sam u
svojoj radnoj sobi i pročitao celu knjigu, i to je bio jedan od najlepših dana koje
sam proveo u skorije vreme.“
„Moraš češće da ideš napolje“, rekla je praznim glasom.
On je to potpuno ignorisao. „Sve što želim da kažem jeste da sam proveo dan
zatvoren, kako ti to kažeš, i bilo je odlično.“
„Pa to samo dokazuje da sam u pravu?“
„Neko treba da bude u pravu?“
„Uvek neko treba da bude u pravu kada smo mi u pitanju, Džordže.“
„I uvek se nadigravamo?“ promrmljao je.
Uvek. Ipak, nije to naglas rekla. Činilo se detinjasto, i sitničavo. I još gore,
kao da je suviše pokušavala da bude nešto što nije ona. Ili možda što jeste, ali joj
društvo to nikada ne bi dozvolilo da bude. On je bio lord Kenard, a ona gospođica
Sibila Bridžerton i mada bi se svojom unutrašnjom jačinom suprotstavljala njemu
svaki božji dan, ipak ona nije bila budala. Razumela je kako svet funkcioniše.
Ovde u njenom malom kutku u Kentu, ona je bila kraljica svojih predela, ali bilo
kakvo nadmetanje van njoj poznatih delova u okolini Krejk kuće i Obri hola...
Tu bi pobedio Džordž Roksbi. Uvek. Ili ukoliko ne bi, izgledalo je kao da bi.
A nije bilo ničega što bi ona mogla tu da uradi.
„Odjednom izgledaš neuobičajeno ozbiljno“, rekao je, zakoračivši na
uglačani parket prizemlja.
„Razmišljala sam o tebi“, rekla je iskreno.
„Nikada nisam čuo takav izazov.“ Pružio je ruku da otvori vrata, a usne je
prineo bliže njenom uhu. „I koji nikada neću prihvatiti.“
Otvorila je usta, spremna da odgovori, ali pre nego što je ispustila bilo kakav
zvuk, Džordž je zakoračio u zvanični salon Krejk kuće.
„Dobro veče, svima“, rekao je grandiozno.

~ 41 ~
 Svaka Bilina nada da će moći diskretno da uđe bila je odmah srušena kada je
shvatila da su poslednji došli. Njena majka je sedela pored ledi Manston na
dugačkoj sofi, a na obližnjoj stolici sedela je Džordžana koja je izgledala kao da
joj je malo dosadno. Muškarci su se okupili kod prozora. Lordovi Bridžerton i
Manston razgovarali su sa Endruom, koji je veselo uzeo čašu brendija od svog
oca.
„Bili!“, uzviknula je njena majka skočivši na noge. „U poruci si napisala da
je u pitanju samo uganuće.“
„I jeste samo uganuće“, odgovorila je Bili. „Do kraja nedelje biću kao nova.“
Džordž je frknuo. Nije obraćala pažnju na njega.
„Nije to ništa, mama“, uveravala ju je Bili. „Bilo je i gore od toga.“
Endru je frknuo. Ni na njega nije obratila pažnju.
„Uz neki štap mogla je i sama da siđe“ rekao je Džordž kada ju je stavio da
sedne, „ali onda bi to trajalo tri puta duže, a niko od nas ne bi imao strpljenja za
to.“
Bilin otac, koji je stajao pored prozora držeći čašu brendija u ruci, srčano se
nasmejao.
Bili ga je mrko pogledala, zbog čega je on još jače počeo da se smeje.
„Je l’ to neka od Merinih haljina?“ pitala je ledi Bridžerton.
Bili je klimnula glavom. „Bila sam u pantalonama.“
Njena majka je uzdahnula, ali nije ništa rekla. To je bila večita tema, a primirje
se održavalo tako što je Bili obećala da će uvek nositi odgovarajuću haljinu za
večeru. I kada su tu gosti, i u crkvi.
Zapravo, bila je podugačka lista događaja za koje se tražilo od nje da se obuče
po očekivanjima svoje majke. Međutim, kada se radilo o tome da Bili nosi
pantalone dok obavlja poslove po imanju, ledi Bridžerton se potpuno slagala.
Za Bili je to predstavljalo pobedu. Kao što je objasnila majci - više puta - sve
što joj je zaista bilo potrebno bila je dozvola da se obuče razumno kada izlazi
napolje. Seljaci su je smatrali pomalo živahnom i ekscentričnom, ali su je veoma
voleli, i poštovali.
Naklonost je došla prirodno; po rečima Biline majke, ona je izašla iz materice
smešeći se, a čak i kao dete, bila je omiljena kod seljaka.
Poštovanje je, međutim, zaradila i zbog toga ju je žestoko čuvala.
Bili je znala da će njen mlađi brat jednog dana naslediti Obri hol i zemlju, ali
Edmund je još uvek bio dete, osam godina mlađi od nje. Veći deo vremena bio je
u školi. Otac im nije postajao sve mladi i nekako je morala da nauči kako da
ispravno vodi tako veliko imanje. Osim toga, Bili je to išlo prirodno; to su svi
govorili.
Ona je bila jedinica toliko godina; rodile su se dve bebe između nje i
Edmunda, ali nijedna od njih nije preživela. Tokom tih godina molbi i nada u želji
~ 42 ~
za naslednikom, Bili je postala neka vrsta maskote seljacima, živi, nasmejani
simbol budućnosti Obri hola.
Za razliku od većine plemićkih ćerki, Bili je uvek pratila svoje roditelje tokom
njihovih dužnosti po imanju. Kada je njena majka nosila korpe hrane onima
kojima je to bilo potrebno, ona je uvek bila tamo sa jabukama za decu. Kada je
njen otac nadgledao zemlju, uglavnom je bila kod njegovih nogu, iskopavajući
crve dok je objašnjavala zašto je smatrala da je raž bolji izbor od ječma na poljima
kojima je nedostajalo sunca.
A u početku ona je bila izvor zabave - energična, mala, petogodišnjakinja koja
je insistirala na merenju žita kada se kosilo. Međutim, na kraju je postala deo
svega i sada se očekivalo da se ona pobrine za sve što je potrebno na imanju.
Ukoliko je na nekoj kući curio krov, ona je bila ta koja bi se postarala da se to
popravi, ukoliko je prinos bio slab, ona je išla i pokušavala da shvati zašto.
Ona je bila, po svemu, očev najstariji sin.
Druge mlade dame su, možda, čitale romantičnu poeziju i Šekspirove
tragedije. Bili je čitala ugovore o vođenju poljoprivrednog imanja. I to je volela.
Iskreno. To je bilo zanimljivo čitati.
Bilo je teško zamisliti život koji bi joj više odgovarao, ali mora se reći: sve to
je bilo mnogo lakše obavljati ne noseći haljinu, bez obzira na to koliko je to
smetalo njenoj majci.
„Išla sam da pogledam navodnjavanje“, objasnila je Bili. „Bilo bi veoma teško
to obavili u haljini.“
„Nisam ništa rekla“, rekla je ledi Bridžerton, iako su svi znali šta je mislila.
„A da i ne pominjemo koliko bi bilo teško popeti se na drvo“, ubacio se Endru.
To je privuklo pažnju njene majke. „Ona se penjala na drvo?“
„Spašavala je mačku“, potvrdio je Endru.
„Čovek može samo pretpostaviti“, rekao je Džordž, a glas mu je bio pun
autoriteta, „da je nosila haljinu ne bi pokušavala da se popne na drvo.“
„Šta se desilo sa mačkom?“ pitala je Džordžana.
Bili je pogledala svoju sestru. Skoro da je zaboravila da je i ona ovde, kao što
je potpuno zaboravila na mačku. „Ne znam.“
Džordžana se nagnula, a njene plave oči bile su nestrpljive. „Pa da li si je
spasla?“
„Ukoliko i jesam“, rekla je Bili, „to je bilo potpuno protivno njenim željama.“
„To je jedna veoma nezahvalna mačka“, rekao je Džordž.
Bilin otac se zakikotao zbog tog opisa i muški ga je potapšao po leđima.
„Džordže, moj dečače, moramo ti sipati piće. Biće ti potrebno nakon
tvojih dogodovština.“
Bili je otvorila usta. „Njegovih dogodovština?“

~ 43 ~
 Džordž se zlobno osmehnuo, ali to niko drugi nije video. Prokleti čovek!
„Lepo ti stoji Merina haljina“, rekla je ledi Bridžerton, navodeći razgovor na
više ženske teme.
„Hvala“, odgovorila je Bili. „Baš volim ovu nijansu zelene.“ Prstima je prešla
preko čipke koja je pratila okruglu liniju vrata. Zaista je bila veoma lepa.
Njena majka je u šoku zurila u nju.
„Ja volim lepe haljine“, insistirala je Bili. „Samo ne volim da ih nosim kada
to nije praktično.“
„Mačka“, bila je uporna Džordžana.
Bili joj je uputila brz i nestrpljiv pogled. „Rekla sam ti, ne znam. Iskreno, to
je bilo jedno užasno malo stvorenje.“
„Slažem se“, rekao je Džordž dižući svoju čašu u zdravicu.
„Ne mogu da verujem da dižeš čašu zbog toga što je mačka možda upala u
nevolju“, rekla je Džordžana.
„Ja ne“, odgovorila je Bili, bacajući pogled unaokolo da vidi da li bi joj neko
možda doneo piće. „Ali bih to volela.“
„U redu je, draga“, promrmljala je ledi Bridžerton upućujući svojoj mlađoj
ćerki ohrabrujući osmeh. „Nemoj toliko da se uzrujavaš.“
Bili je ponovo pogledala Džordžanu. Kada bi njihova majka koristila takav
ton sa njom, ona bi verovatno poludela. Međutim, Džordžana je bila bolešljiva
kao dete i ledi Bridžerton nije nikada potpuno naučila da se prema njoj odnosi
drugačije sem zaštitnički.
„Sigurna sam da je mačka preživela božji sud“, rekla je Bili Džordžani. „Bila
je prilično svadljiva. Imala je pogled onoga koji sve preživi.“
Endru je prišao i nagnuo se Džordžani nad ramenom. „Uvek se dočeka na
noge, o tome se radi.“
„Oh, prestani!“ odgurnula ga je Džordžana, ali je bilo sasvim jasno da nije
bila ljuta zbog te šale. Niko se nikada nije ljutio na Endrua, bar ne dugo.
„Ima li vesti o Edvardu?“ pitala je Bili ledi Manston.
Oči ledi Manston su se zamaglile dok je odmahivala glavom. „Ne od
poslednjeg pisma... koje smo dobili prošlog meseca.“
„Sigurna sam da je dobro“, rekla je Bili. „On je tako talentovan vojnik.“
„Nisam siguran koliku ulogu tu ima talenat kada ti neko uperi pušku u grudi“,
rekao je smrknuto Džordž.
Bili se okrenula i zverski ga pogledala. „Ne slušajte ga“, rekla je ona ledi
Manston. „On nikada nije bio vojnik.“
Ledi Manston joj se osmehnula, njen izraz lica bio je istovremeno i tužan i
sladak i pun ljubavi. „Mislim da bi on to želeo da bude“, rekla je vireći ka svom
najstarijem detetu. „Zar ne, Džordže?“

~ 44 ~
 6.

Džordž se trudio da mu lice bude bezizražajno. Njegova majka je mislila sve

najbolje; oduvek je bilo tako. Međutim, ona je bila žena i nikako ne bi mogla da
razume šta znači boriti se za kralja i zemlju. Nikako nije mogla da razume šta je
značilo ne raditi to.
„Nije važno šta je želim“, rekao je mrzovoljno. Uzeo je veliki gutljaj brendija.
Zatim još jedan. „Potreban sam ovde.“
„Zbog čega sam ja zahvalna“, izjavila je njegova majka. Okrenula se ka
drugim damama odlučnog osmeha, ali su joj oči bile zamagljene. „Nije potrebno
da svi moji sinovi idu u rat. Daj, bože, da ta glupost bude gotova pre nego što
Nikolas dovoljno poraste da ne bi morao i on u tome da učestvuje.“
Prvo niko nije ništa rekao. Glas ledi Manston bio je pomalo preglasan. To je
bio jedan od onih čudnih trenutaka koji niko nije baš znao kako da prekine. Najzad
je Džordž uzeo mali gutljaj pića i tihim glasom rekao: „Uvek će biti gluposti među
muškarcima.“
Činilo se da je to smanjilo napetost u vazduhu i naravno da ga je Bili pogledala
prkosno isturivši bradu. „Žene bi mnogo bolje obavljale posao ukoliko bismo mi
vladale.“
Pogledao ju je iskosa bledo se osmehnuvši. Pokušavala je da ga podbode.
Odbijao je da joj udovolji.
Bilin otac se, međutim, lako upecao na taj mamac. „Siguran sam da bi bilo
tako“, rekao je dosta ublažujućim glasom tako da su svi znali da ne misli tako.
„Tako bi bilo“, bila je uporna Bili. „Svakako bi bilo manje ratova.“
„Tu bih morao da se složim“, rekao je Endru, podižući čašu u njenom pravcu.
„To je sporno“, rekao je lord Manston. „Da je Bog želeo da se žene bore i
vladaju, napravio bi ih dovoljno jakim da vitlaju mačevima i musketama.“
„Ja umem da pucam“, rekla je Bili.
Lord Manston ju je pogledao i zatreptao. „Da“, rekao je, kao da je razmišljao
o nekoj neobičnoj naučnoj činjenice, „verovatno možeš.“
„Bili je prošle zime ulovila jelena“, rekao je lord Bridžerton, sležući
ramenima kao da je to najnormalnija stvar.
„Stvarno?“ rekao je Endru diveći se. „Bravo.“
Bili se osmehnula. „To je bilo divno.“

~ 45 ~
 „Ne mogu da verujem da si joj dozvolio da lovi“, rekao je lord Manston lordu
Bridžertonu.
„Da li zaista misliš da sam mogao da je zaustavim?“
„Niko ne može da zaustavi Bili“, promrmljao je Džordž. Naglo se okrenuo i
prešao preko sobe kako bi uzeo još jedno piće.
Nastala je duga tišina. Neprijatna tišina. Džordž je rešio da ga ovog puta nije
briga.
„Kako je Nikolas?“ pitala je ledi Bridžerton. Džordž se osmehnuo u čašu. Ona
je uvek znala kako da preusmeri razgovor sa osetljivih tema. Naravno, njen
savršeni javni osmeh čuo se u glasu kada je dodala: „Sigurna sam da se bolje
ponaša nego Edmund i Hugo.“
„Ja sam sigurna da nije tako“, uzvratila je ledi Manston uz smeh.
„Nikolas ne bi...“, počela je Džordžana.
Međutim, Bilin glas je bio preko njenog. „Teško je zamisliti da bilo koga
češće kažnjavaju od Endrua.“
Endru je podigao ruku. „Ja držim taj rekord.“
Džordžana je razrogačila oči. „Među Roksbijevima?“
„Među svima.“
„To ne može biti tačno“, rugala se Bili.
„Uveravam te da je tako. Znaš, postoji razlog zašto sam ranije završio. A
verujem da kada bih otišao u posetu da me ne bi pustili da prođem kroz kapiju.“
Bili je zahvalno prihvatila čašu vina koju je sluga konačno doneo i podigla ju
je prema Endruu malo skeptično nazdravljajući.
„To samo pokazuje da bi direktora trebalo pohvaliti zbog njegovog zdravog
razuma.“
„Endru, prestani sa preterivanjima“, rekla je ledi Manston. Prevrnula je očima
dok se okretala ka ledi Bridžerton. „Zaista je vraćan iz Itona više puta, ali
uveravam vas da ga nisu izbacili.“
„Iako se on trudio“, našalila se Bili.
Džordž je ispustio dug uzdah i okrenuo se ka prozoru vireći u tamnu noć.
Možda je on bio nepodnošljiva cepidlaka - koja, kao što je i bio slučaj, nikada nije
poslata kući sa Itona ili Kembridža - ali zaista mu nije bilo do toga da sluša
Endruovo i Bilino beskrajno šegačenje.
To se nikada nije menjalo. Bili bi bila preslatko pametna, a onda bi Endru
igrao ulogu nestaška, zatim bi Bili rekla nešto krajnje nezgodno, a Endru bi
namignuo i smejao se, i onda bi se svi smejali i namigivali i to bi uvek, uvek bilo
prokleto tuko.
Njemu je sve to dosadilo.

~ 46 ~
 Džordž je bacio pogled na Džordžanu koja je mrzovoljno sedela u
najneudobnijoj fotelji u kući, činilo mu se. Kako je moguće da niko nije primetio
da je ona isključena iz razgovora? Bili i Endru su osvetljavali sobu svojim duhom
i živahnošću, a jadna Džordžana nije mogla ni reč da kaže, iako se činilo da to i
ne pokušava. Ali sa četrnaest godina nije uopšte ni mogla da se takmiči.
Naglo je prešao preko sobe, došao je do nje i nagnuo se. „Ja sam video
mačku“, rekao je, a njegove reči su nestale u njenoj kosi boje đumbira. „Odjurila
je u šumu.“
Naravno da nije. Nije imao pojma šta se desilo sa mačkom.
Džordžana se iznenadila, a zatim se okrenula ka njemu uz osmeh koji je
uznemirujuće ličio na sestrin. „Stvarno? O, hvala ti što si me obavestio.“
Džordž je pogledao Bili dok se ispravljao. Spremno ga je gledala i u tišini ga
opominjala što laže. Uzvratio je na taj izraz lica podjednakom drskošću, a njegova
podignuta obrva skoro da ju je izazivala da na to odgovori.
Ipak, to nije učinila. Samo je slegnula jednim ramenom, tako malo da to
verovatno nije niko ni primetio sem njega. Zatim se okrenula ka Endruu sa svojim
uobičajenim sjajem i šarmom. Džordž je ponovo usmerio pažnju na Džordžanu,
koja je očigledno bila pametnija devojka od onoga što je on mislio, zato što je
posmatrala tu scenu sa lagano rastućom radoznalošću, posmatrajući čas jedno, čas
drugo, kao da igraju na polju.
Slegnuo je ramenima. To je bilo dobro za nju. Bio je srećan što ima mozga u
glavi, biće joj potreban sa njenom porodicom.
Uzeo je još jedan gutljaj brendija, gubeći se u mislima sve dok razgovor oko
njega nije prešao u tiho komešanje. Večeras se osećao nemirno, što nije bilo
uobičajeno. Bio je tu, okružen ljudima koje je poznavao i voleo čitavog svog
života, a sve što je on želeo...
Zurio je prema prozoru tražeći odgovor. Sve što je on želeo bilo je da...
Nije znao.
To je bio problem. Baš tu. Nije znao šta želi, samo da to nije ovde.
Njegov život je, shvatio je, dostigao novu dubinu banalnosti.
„Džordže? Džordže?“
Trepnuo je. Njegova majka ga je dozivala.
„Ledi Frederika Forteskju Endikot verila se za grofa od Nortvika“, rekla mu
je. „Da li si čuo za to?“
Ah! Dakle o tome će se večeras razgovarati. Završio je piće. „Nisam.“
„To je najstarija ćerka vojvode od Vestboroa“, rekla je njegova majka ledi
Bridžerton. „Tako šarmantna mlada dama.“
„Ah, naravno, divna devojka. Tamne kose, zar ne?“
„I tako lepih plavih očiju. Peva kao slavuj.“

~ 47 ~
 Džordž je prigušio uzdah.
Njegov otac ga je potapšao po leđima. „Vojvoda ju je opremio sa dobrim
mirazom“, rekao je prelazeći pravo na stvar. „Dvadeset hiljada i deo imovine.“
„Pošto sam propustio svoju šansu“, rekao je Džordž sa diplomatskim
nepristrasnim osmehom, „nema koristi od nabrajanja njenih vrlina.“
„Naravno da nema“, rekla je njegova majka. „Za to je suviše kasno, ali da si
me slušao prošlog proleća...“
Začulo se zvono za večeru - hvala bogu - a njegova majka mora da je
zaključila da nema svrhe da dalje nastavi sa svojim provodadžijskim idejama, zato
što ono što sledeće bude izgovorila, biće vezano za večerašnji meni i očigledan
nedostatak dobre ribe na tržištu ove nedelje.
Džordž je ponovo došao pored Bili. „Hoću li?“, promrmljao je pružajući ruku.
„Oh!“ lagano je uzviknula, mada, tako mu života, on nije znao zašto bi bila
iznenađena zbog toga. Ništa se nije promenilo u poslednjih petnaestak minuta; ko
bi drugi mogao da je odnese u trpezariju?
„Kako galantno od tebe, Džordže“, rekla je njegova majka, idući sa svojim
mužem podruku preko sobe.
Kruto joj se osmehnuo. „Priznajem da je omamljujuće osećanje imati Bili
Bridžerton na milost i nemilost.“
Lord Bridžerton se smejao. „Uživaj dok možeš, sine. Ona nikako ne voli da
gubi.“
„Da li to iko voli?“ uzvratila je Bili.
„Naravno da ne“, odgovorio je njen otac. „Više je pitanje koliko graciozno se
to podnosi.“
„Ja sam savršeno graci...“
Džordž ju je podigao u ruke. „Da li si sigurna da želiš da završiš tu rečenicu?“
promrmljao je. Svi su znali da je Bili Bridžerton retko kad bila graciozna kad gubi.
Bili je stegla usne.
„Dva poena za iskrenost“, rekao je.
„Šta bi bilo potrebno da se dobiju tri?“ uzvratila je.
Smejao se.
„I u svakom slučaju“, rekla je Bili svom ocu, potpuno nesposobna da pusti tu
temu, „ja nisam ništa izgubila.“
„Izgubila si mačku“, rekla je Džordžana.
„I svoje dostojanstvo“, dodao je Endru.
„E to vredi tri poena“, rekao je Džordž.
„Uganula sam nogu!“
„Znamo, draga“, rekla je ledi Bridžerton, tapšući ćerku po mišici. „Uskoro će
ti biti bolje. Sama si to rekla.“
~ 48 ~
 Četiri poena, zaustio je da kaže Džordž, ali ga je Bili krvnički pogledala.
„Da se nisi usudio“, prosiktala je.
„Ali ti to tako olakšavaš.“
„Da li se mi to rugamo Bili?“ pitao je Endru, pridružujući se kada su ušli u
hodnik. „Zato što, ukoliko to radimo, morate da znate da bi se uvredio ukoliko ste
počeli bez mene.“
„Endru!“ samo što nije zarežala Bili.
Endru je stavio zdravu ruku na srce i pretvarajući se ponovio: „Uvređen,
uvređen, kažem.“
„Da li mislite da bismo mogli da se ne rugamo meni?“ pitala je Bili
očajničkim glasom. „Samo jedno veče?“
„Pretpostavljam da bismo mogli“, rekao je Endru, „ali Džordž nije ni
približno tako zabavan.“
Džordž je taman hteo nešto da kaže, ali je onda pogledao Bili. Bila je umorna,
i u bolovima. A ono što je Endru shvatio kao uobičajeno šegačenje, bilo je zapravo
preklinjanje za odmor.
Prineo joj je usne uhu i snizio glas do tihog mrmljanja. „Da li si sigurna da
želiš da ideš na večeru?“
„Naravno!“ odgovorila je, vidno razočarana što je to pitao. „U redu sam.“
„Ali da li si dobro?“
Stegla je usne, a zatim je zadrhtala.
Džordž je usporio korak, puštajući Endrua da ode ispred njih. „Nije sramota
ukoliko je nekome potreban odmor, Bili.“
Pogledala ga je, bilo je nečega skoro žalosnog u njenim očima. „Gladna sam“,
rekla je.
Klimnuo je glavom. „Mogu da zamolim da stave mali tabure ispod stola da bi
podigla nogu.“
Bili je iznenađeno trepnula i na trenutak je mogao da se zakune kako je čuo
uzdah iz njenog grla. „To bi bilo baš dobro“, rekla je. „Hvala ti.“
„Smatraj to urađenim.“ Zastao je. „Usput, izgledaš prilično... privlačno u toj
haljini.“
„Molim?“
Nije imao pojma zašto je to rekao, a sudeći po njenom zapanjenom izrazu lica,
nije ni ona.
Slegnuo je ramenima, želeći da ima slobodnu ruku kako bi namestio kravatu.
Osećao se neprijatno napeto. I naravno da će reći nešto lepo o njenoj haljini; zar
to nije bilo ono što rade džentlmeni? Osim toga, ona je izgledala kao da bi joj
prijalo malo podizanja raspoloženja. A i stvarno joj je lepo stajala haljina. „Lepa

~ 49 ~
je boja“, snalazio se. Mogao je povremeno da bude šarmantan. „Ističe... ovaj...
tvoje oči.“
„Moje oči su smeđe.“
„Svejedno ih ističe.“
Izgledala je pomalo uspaničeno. „Blagi bože, Džordže! Da li si ti ikada ranije
dao kompliment nekoj dami?“
„A da li si ti ikada ranije dobila neki kompliment?“
Suviše kasno je uočio koliko je to užasno zvučalo i on je promrmljao nešto
što bi trebalo da bude slično izvinjenju, ali Bili se već tresla od smeha. „Oh, žao
mi je“, rekla je dahćući i brišući oči o njegovo rame pošto su joj ruke bile oko
njegovog vrata. „Oh, to je bilo zabavno. Tvoj izraz lica...“
Začudo i Džordž je osetio kako se osmehuje. „Pokušavao sam da pitam da li
si ikada prihvatila neki kompliment“, osećao je obavezu da kaže. Zatim je
promrmljao: „Očigledno si ih dobijala.“
„Oh, očigledno.“
Odmahnuo je glavom. „Iskreno, žao mi je.“
„Ti si takav džentlmen“, izazivala je.
„To te iznenađuje?“
„Uopšte ne. Mislim da bi pre umro, nego što bi uvredio neku damu, možda
samo nehotice.“
„Prilično sam siguran da sam te uvredio u nekom trenutku tokom našeg
poznanstva.“
Odmahnula je rukom na to. „Nisam sigurna da brojim.“
„Moram da priznam“, rekao je, „večeras izgledaš više damski nego obično.“
Izraz lica joj je postao lukav. „Tu negde se krije uvreda, sigurna sam.“
„Ili kompliment.“
„Ne“, rekla je, pretvarajući se da o tome ozbiljno razmišlja, „mislim da ne.“
Nasmejao se gromkim, grlenim smehom i tek tada se njegovo veselje svelo
na blagi kikot kada je shvatio koliko mu je to bilo neuobičajeno. Prošlo je dosta
vremena od kada se prepustio smehu, dozvoljavajući mu ga zagolica njegovo telo.
Bilo je to daleko od cerekanja u društvu, što je moglo da se vidi u Londonu.
„I jesam ranije dobijala komplimente“, rekla je Bili, a glas joj je postao mekši
kada je dodala, „ali priznaću da nisam baš mnogo vešta kada treba da ih prihvatim.
Bar ne kada je u pitanju boja moje haljine.“
Džordž je još jednom usporio korak kada je skrenuo za ugao i vrata trpezarije
pojavila su se na vidiku. „Nikada nisi provela neku sezonu u Londonu, zar ne?“
„Znaš da nisam.“

~ 50 ~
 Pitao se zašto. Meri je to radila, a ona i Bili su obično sve radile zajedno. Ipak,
nije se činilo primerenim da to pita, makar ne sada, kada večera samo što nije
počela.
„Nisam to želela“, rekla je Bili.
Džordž nije istakao da nije tražio objašnjenje.
„Bila bih tamo užasna.“
„Ti bi bila dašak svežeg vazduha“, slagao je. Zaista bi bila užasna, a onda bi
on morao da bude njen društveni spasilac, da se stara da joj kartica za ples bude
makar dopola popunjena i da brani njenu čast svaki put kada bi mladi lord bez
mozga pretpostavio da joj nedostaje morala samo zato što je pomalo preglasna i
slobodna.
To bi bilo iscrpljujuće.
„Izvini“, promrmljao je, zastajući da pita slugu da joj donese tabure. „Da li da
te držim dok se on ne vrati?“
„Da me držiš?“, ponovila je, kao da je odjednom zaboravila da koristi reči.
„Nešto nije u redu?“, pitala je njegova majka, posmatrajući ih sa neskrivenom
radoznalošću kroz otvorena vrata. Ona, ledi Bridžerton i Džordžana su već
zauzele svoja mesta. Džentlmeni su čekali da Bili sedne.
„Sedite“, rekao im je Džordž, „molim vas. Zamolio sam slugu da donese nešto
i stavi ispod stola, da Bili može da podigne nogu.“
„To je veoma ljubazno od tebe, Džordže“, rekla je ledi Bridžerton. „Trebalo
je da se setim toga.“
„I ja sam ranije uganuo članak“, rekao je unoseći Bili u sobu.
„Ja nisam“, uzvratila je ledi Bridžerton, „mada bi čovek pomislio da sam do
sada već postala stručnjak za to.“ Pogledala je Džordžanu. „Mislim da si ti jedino
moje dete koje još uvek nije polomilo neku kost ili nešto iščašilo.“
„To je moja posebna veština“, rekla je Džordžana ravnim glasom.
„Moram da kažem“, rekla je ledi Manston gledajući Džordža i Bili varljivo
smirenim osmehom, „da ste vas dvoje baš lep par.“
Džordž je prostrelio svoju majku pogledom. Ne. Možda je ona želela da ga
vidi oženjenog, ali neće ovo da pokuša,
„Nemojte se šaliti“, rekla je Bili, sa preciznom i pravom količinom ljubazne
opomene u glasu, kako bi prekinula taj tok misli. „Ko bi me drugi nosio ako ne
Džordž?“
„Avaj, moja slomljena ruka“, promrmljao je Endru.
„Kako si je slomio?“ pitala je Džordžana.
Nagnuo se prema njoj dok su mu oči svetlucale kao more. „Rvao sam se sa
ajkulom.“
Bili je frknula.

~ 51 ~
 „Ne“, rekla je ravnodušno Džordžana, „šta se zaista desilo?“
Endru je slegnuo ramenima. „Okliznuo sam se.“
Nastala je kratka tišina. Niko nije očekivao nešto tako obično.
„To sa ajkulom je bolja priča“, najzad je rekla Džordžana.
„Jeste, zar ne? Istina je retko kad toliko glamurozna koliko bismo mi želeli.“
„Ja sam mislila da si makar pao sa jarbola“, rekla je Bili.
„Paluba je bila klizava“, rekao je Endru običnim tonom. I dok su svi
razmišljali koliko je to krajnje banalno, dodao je: „Bude tako. Od vode, znate.“
Sluga se vratio sa malim tabureom sa resama. Nije bio baš one visine koju je
Džordž želeo, ali pomislio je da je bolje i tako, nego da Bili visi noga. “Bila sam
iznenađena kada ti je admiral Meklelan dozvolio oporavak kod kuće“, rekla je ledi
Manston dok se sluga podvukao pod sto da namesti tabure. „Ne žalim se. Prelepo
je kada si u Krejku, gde i pripadaš.“
Endru se šeretski osmehnuo majci. „Nema mnogo koristi od jednorukog
mornara.“
„Čak ni sa svim tim jednonogim gusarima?“ Našalila se Bili dok ju je Džordž
spuštao na njeno mesto. „Ja sam mislila da je to praktično normalna stvar da ti fali
neki ud na moru.“
Finim je zamišljeno nagnuo glavu u stranu. „Našem kuvaru nedostaje jedno
uvo.“
„Endru!“ uzviknula je njegova majka.
„Baš jezivo“, rekla je Bili dok su joj oči sijale od sablasnog uživanja. „Da li
si bio tamo kada se to desilo?“
„Bili!“, uzviknula je njena majka.
Bili je naglo okrenula glavu ka njoj, buneći se: „Ne možeš očekivati od mene
da čujem kako neki mornar nema uvo i da ne pitam šta se desilo.“
„Svejedno to nije prikladan razgovor za porodičnom večerom.“
Okupljanja klana Bridžertonovih i Roksibijevih uvek su smatrana
porodičnim, bez obzira na to što oni nisu imali nikakvu rodbinsku vezu među
sobom, makar ne u poslednjih sto godina.
„Ne znam koje bi mesto bilo prikladnije“, rekao je Endru, „osim ukoliko svi
ne bismo otišli u pab.“
„Avaj“, rekla je Bili, „meni tamo nije dozvoljeno da idem u ovo doba noći.“
Endru joj je uputio blistavi osmeh. „Sedamsto trideset osmi razlog zašto mi
je drago što se nisam rodio kao žensko.“
Bili je prevrnula očima.
„Da li ti je dozvoljeno da ideš tamo preko dana?“ pitala ju je Džordžana.
„Naravno“, rekla je Bili, ali Džordž je primetio da njena majka nije baš srećna
zbog toga.
~ 52 ~
 Nije bila ni Džordžana. Stegla je usne mršteći se, dok je drugom rukom
tapkala nestrpljivo po stolnjaku.
„Gospođa Beket pravi najukusniju pitu sa mesom“, rekla je Bili. „Svakog
četvrtka.“
„Zaboravio sam na to“, rekao je Endru drhteći zbog ukusne kulinarske
uspomene.
„Kako si to, pobogu, mogao da zaboraviš? To je rajska pita.“
„Slažem se. Moraćemo da idemo zajedno da jedemo. Hoćemo li recimo u
po...“
„Žene su proklete“, izbrbljala je Džordžana.
Ledi Bridžerton je ispustila svoju viljušku.
Bili se okrenula ka svojoj sestri sa izrazom opreznog iznenađenja. „Molim?“
„I žene mogu da budu proklete“, rekla je Džordžana, a njen ton se približavao
prkosnom.
Čini se da Bili nije znala šta da uradi sa tim. Obično bi Džordž uživao u tome
što se ona neprijatno oseća, ali razgovor je poprimio tako oštar zaokret ka
bizarnom da on nije mogao sebe da natera da oseća bilo šta drugo sem saosećanja.
I olakšanja što nije on taj koji je ispitivao mladu devojku.
„Ono što si ranije rekla“, istakla je Džordžana, „o ženama i kako mi ne bismo
toliko ratovale koliko to rade muškarci. Mislim da to nije tačno.“
„Oh“, rekla je Bili sa priličnim olakšanjem. Istina je bila da je i Džordžu
laknulo. Zato što bilo koje drugo objašnjenje za to kako su žene proklete nije
nikako pripadalo razgovoru za trpezarijskim stolom.
Ili bilo kom drugom mestu.
„A šta je sa kraljicom Meri?“, nastavila je Džordžana. „Niko je ne bi mogao
nazvati pacifistom.“
„Nisu je zvali Krvava Meri bez razloga“, rekao je Endru.
„Tačno!“, složila se Džordžana oduševljeno klimajući glavom. „A kraljica
Elizabeta je potopila čitavu flotu.“
„Ona je naredila da njeni ljudi potope armadu“ ispravio ju je lord Bridžerton.
„Ona je davala naređenja“, uzvratila je Džordžana.
„Džordžana je u pravu“, rekao je Džordž, srećan što može da pohvali tamo
gde treba.
Džordžana ga je zahvalno pogledala.
„Zaista“, rekla je Bili uz osmeh.
Na to je Džordžana delovala smešno zadovoljno.
„Nisam htela da kažem da žene ne mogu da budu nasilne“, rekla je Bili, sada
kada je Džordžana završila sa svojom temom. „Naravno da možemo, kada imamo
odgovarajuću motivaciju.“
~ 53 ~
 „Drhtim kada na to pomislim“, promrmljao je Endru.
„Ukoliko bi neko koga volim bio u opasnosti“, rekla je Bili tiho i odlučno,
„prilično sam sigurna da bih pribegla agresiji.“
Godinama će Džordž razmišljati o tom trenutku. Nešto se tu promenilo. Nešto
se protreslo i iskrivilo. U vazduhu je nešto puklo električno i svi - svaki Roksbi i
Bridžerton za stolom - sedeo je skoro zaleđen u vremenu i kao da je čekao nešto
što niko od njih nije razumeo, čak ni Bili.
Džordž joj je proučavao lice. Nije bilo teško zamisliti je kao ratnika, žestoku
i zaštitnički nastrojenu prema ljudima koje voli. Da li je i on spadao u taj broj?
Smatrao je da jeste. Svako ko nosi njegovo prezime bi potpao pod njenu zaštitu.
Niko nije govorio. Niko nije ni disao sve dok njegova majka nije ispustila
smeh koji je bio kratak kao dah i izjavila: „To je tako depresivna tema.“
„Ne slažem se“, rekao je tiho Džordž. Mislio je da ga nije čula. Međutim, Bili
jeste. Otvorila je usne i njene tamne oči su srele njegove radoznale i iznenađene,
i možda sa malom naznakom zahvalnosti.
„Ne razumem zašto pričamo o tim stvarima“, nastavila je njegova majka,
potpuno odlučna da vrati razgovor na slatkiše i svetio.
Zato što je to važno, pomislio je Džordž, zato što to nešto znači i zato što već
godinama ništa nije imalo smisla, ne za one koji bi ostali. Bilo mu je muka da
bude beskoristan, da se pretvara da je zbog svog rođenja bio vredniji od svoje
braće.
Pogledao je svoju supu. Izgubio je apetit. I naravno da je tada ledi Bridžerton
uzviknula: „Trebalo bi da napravimo zabavu!“

~ 54 ~
 7.

Zabavu?
Bili je pažljivo odložila svoju salvetu, a neki paničan osećaj se nadneo nad
nju. „Majko?“
„Zabavu u kući“, pojasnila je njena majka, kao da je to bilo ono što je Bili
pitala.
„U ovo doba godine?“, pitao je lord Bridžerton, a njegova kašika sa supom na
trenutak je zastala na pola puta do njegovih usta.
„Zašto da ne u ovo doba godine?“
„Obično to organizujemo na jesen.“
Bili je prevrnula očima. To je bilo tipično muško razmišljanje, mada se ona s
tim slagala. Poslednje što joj je sada bilo potrebno u Obri holu bila je zabava i svi
ti nepoznati ljudi koji bi lutali po njenoj kući. A da ne pominjemo koliko bi joj
vremena oduzelo da izigrava poslušnu ćerku domaćice. Bila bi primorana da po
ceo dan nosi haljine i ne bi mogla da se bavi stvarnim dužnostima oko vođenja
imanja.
Pokušala je da uhvati očev pogled. Sigurno je i njemu bilo jasno koliko je loša
bila ta ideja, bez obzira na doba godine. Međutim, on je zaboravio na sve sem
svoje žene, i supe.
„Endru neće biti kući na jesen“, istakla je ledi Bridžerton. „I trebalo bi to sada
da proslavimo.“
„Ja zaista volim zabave“, rekao je Endru. To je bilo tačno, ali Bili je imala
osećaj da je to više rekao kako bi smanjio napetost za stolom, zato što je bilo
prilično napeto. A bilo joj je neobično jasno da niko nije znao zašto.
„Onda je rešeno“, rekla je njena majka. „Imaćemo zabavu u kući. Malu.“
„Svakako malu“, rekla je oprezno Bili.
„Oh, ne znam. Desetak zvanica, možda?“ Ledi Bridžerton se okrenula ka ledi
Manston. „Šta ti misliš, Helen?“
Ledi Manston nije nikog iznenadila kada je odgovorila: „Mislim da to sjajno
zvuči. Samo moraćemo brzo da delujemo, pre nego što Endru bude ponovo poslat
na more. Admiral je bio prilično jasan da ima odsustvo samo onoliko koliko mu
je potrebno za oporavak i ni minut duže.“
„Naravno“, promrmljala je ledi Bridžerton. „Recimo za nedelju dana?“

~ 55 ~
 „Za nedelju dana?“ uzviknula je Bili. „Ne možeš da pripremiš kuću za nedelju
dana.“
„Oh, pih! Naravno da mogu.“ Njena majka joj je uputila veseli i snishodljivi
pogled. „Ja sam rođena za tako nešto.“
„Tako je, draga“, rekao je sa naklonošću lord Bridžerton.
On joj uopšte neće pomoći, shvatila je Bili. Ukoliko ona želi da zaustavi ovo
ludilo, to će morati sama da učini. „Misli o gostima, mama?“ bila je uporna.
„Svakako da moraš da im daš više vremena da se pripreme. Ljudi danas vode
ispunjene živote. Imaju planove.“
Njena majka je odmahnula rukom kao da nema nikakvih problema oko toga.
„Ne planiram da šaljem pozivnice u udaljene delove zemlje. Imamo dovoljno
vremena da pozovemo prijatelje iz obližnjih okruga. Ili Londona.“
„Koga ćete pozvati?“, pitala je ledi Manston.
„Vas, naravno. Recite da ćete doći i boraviti kod nas. Biće zabavnije ukoliko
svi budemo pod istim krovom.“
„To teško da je potrebno“, rekao je Džordž.
„Zaista“, složila se Bili. Zaboga, živeli su na samo pet kilometara udaljenosti
jedni od drugih.
Džordž ju je pogledao.
„Oh, molim te“, rekla je nestrpljivo. „Ne možeš zbog toga da se uvrediš.“
„Ja mogu“, rekao je Endru uz osmeh. „Zapravo, mislim da ću to i uraditi,
zabave radi.“
„Meri i Feliksa“, rekla je ledi Bridžerton. „Nikako ne možemo da pravimo
proslavu bez njih.“
„Biće lepo videti Meri“, priznala je Bili.
„A šta je sa Vestborovima?“ pitala je ledi Manston.
Džordž je zarežao. „Siguran sam da je taj brod otplovio, majko. Zar mi nisi
rekla da se ledi Frederika verila?“
„Tačno.“ Njegova majka je zastala i ljupko je podigla kašiku sa supom do
usta. „Međutim, ona ima mlađu sestru.“
Bili je ispustila prigušeni smeh, a onda je brzo namestila namršteno lice kada
joj je Džordž uputio besni pogled.
Osmeh ledi Manston je postajao užasavajući. „I rođaku.“
„Naravno da ih ima“, promrmljao je Džordž sebi u bradu.
Bili bi izrazila neku vrstu sažaljenja, ali naravno da je u tom trenutku njena
majka rekla: „Moraćemo da nađemo i neke fine mlade momke.“
Biline oči su se sa užasom raširile. Trebalo je da zna da dolazi njen red.
„Majko, nemoj“, upozorila je.
Upozorila? Bilo bi bolje reći naredila.
~ 56 ~
 Mada to nije imalo nikakvog uticaja na oduševljenost njene majke.
„Neće biti jednak broj dama i gospode ukoliko to ne uradimo“, žustro je rekla.
„Osim toga, ti ne postaješ mlađa.“
Bili je zatvorila oči i brojala do pet. Bilo je ili da uradi to ili da udavi majku.
„Zar Feliks nema brata?“ pitala je ledi Manston.
Bili je zagrizla jezik. Ledi Manston je savršeno dobro znala da Feliks ima
brata. Feliks Mejnard je bio oženjen njenom jedinom ćerkom. Ledi Manston je
verovatno znala i imena i godišta svih njegovih bliskih rođaka pre nego što se
mastilo na papirima za veridbu osušilo.
„Džordže?“, podstakla ga je njegova majka. „Zar nije tako?“
Bili je zurila u ledi Manston potpuno zapanjena. Zbog njene odlučnosti bila
bi ponos i samog vojnog generala. Da li je to bila neka urođena osobina? Da li su
žene izlazile iz materice sa porivom da spajaju žene i muškarce u uredne, male
parove? I ukoliko je tako, kako je moguće da je nju to preskočilo?
Bili uopšte nije zanimalo provodadžisanje, niti za nju, niti bilo koga drugog.
Ukoliko ju je to činilo nekom retkom ženskom čudakinjom, neka tako bude. Ona
bi radije bila na svom konju, pecala na jezeru, ili bi se penjala na drveće ili, zaista,
bilo šta drugo.
Nije bio prvi put da se Bili pitala o čemu je njen božji otac razmišljao kada je
dozvolio da se ona rodi kao žensko. Bilo je jasno da je ona najmanje ženstvena
žena u istoriji Engleske. Hvala nebesima pa je njeni roditelji nisu prisiljavali da
ide u London i predstavi se visokom društvu onda kada je Meri predstavljena. To
bi bilo užasno. Ona bi bila prava propast.
I niko je ne bi želeo.
„Džordže?“ ponovila je ledi Manston, dok joj je nestrpljenje bilo na ivici
glasa.
Džordž se trgao i Bili je shvatila da je on posmatrao nju. Nije ni mogla da
zamisli šta je video na njenom licu... šta je mislio da je video tu.
„Ima“, potvrdio je Džordž, okrećući se ka svojoj majci. „Henri. On je dve
godine mlađi od Feliksa, ali je on...“
„Odlično!“, uzviknula je ledi Manston i pljesnula rukama.
„Ali je on šta?“ pitala je Bili, skoro ga napadajući, jer to o čemu su govorili
bi moglo biti teško mučenje za nju.
„Skoro je veren“, rekao joj je Džordž. „Ili sam barem tako ja čuo.“
„Ne računa se dok nije zvanično“, rekla je lako njegova majka.
Bili je u neverici zurila u nju. To je rekla žena koja je planirala Merino
venčanje od trenutka kada je Feliks poljubio Meri ruku.
„Da li nam se dopada Henri Mejnard?“ pitala je ledi Bridžerton.
„Dopada nam se“, potvrdila je ledi Manston.

~ 57 ~
 „Mislila sam kako nije sigurna da li uopšte ima brata“, rekla je Bili.
Pored nje, Džordž se zakikotao i ona je osetila kako mu se glava približava
njenoj. „U deset funti da je znala i najmanji detalj o njegovom trenutnom
udvaranju i pre nego što mu je spomenula ime“, promrmljao je.
Biline usne su pokazale naznaku osmeha. „Ne bih se u to kladila.“
„Pametna devojka.“
„Uvek.“
Džordž se zakikotao, a zatim je prestao. Bili je pratila njegov pogled preko
stola. Endru ih je posmatrao neobičnog izraza lica, naginjao je glavu na stranu i
zamišljeno je naborao čelo.
„Šta?“, rekla je dok su njihove majke nastavile sa svojim planovima.
Endru je odmahnuo glavom. „Ništa.“
Bili se namrštila. Čitala je Endrua kao knjigu. Nešto je smerao. „Ne dopada
mi se njegov izraz lica“, promrmljala je.
„Meni se nikada ne dopada njegovo lice“, rekao je Džordž.
Pogledala ga je. Kako je ovo bilo čudno, to malo savezništvo sa Džordžom.
Obično je Endru bio taj sa kojim je mrmljala šale, ili Edvard, ali nikada Džordž.
I dok je smatrala da je to dobro - nije bilo razloga da ona i Džordž moraju
stalno da budu kao rogovi u vreći - ipak se osećala čudno. Van ravnoteže.
Život je bio bolji kada nije bilo iznenađenja, zaista je tako.
Bili se okrenula ka svojoj majci, odlučna da prekine to rastuće stanje
neprijatnosti. „Da li mi zaista moramo da organizujemo zabavu? Endru bi se
osećao obožavano i slavljeno i bez obroka od dvanaest jela i organizovanim
streličarstvom na travnjaku.“
„Ne zaboravi vatromet i paradu“, rekao je Endru. „A možda bih želeo i da me
nose na nosilima.“
„I ti želiš da ohrabruješ ovo?“ pitala je Bili pokazujući na njega očajničkim
gestom ruke.
Džordž je frknuo u svoj tanjir sa supom.
„Da li ću i ja moći da budem prisutna?“ pitala je Džordžana.
„Ne tokom večeri“, rekla je njena majka, „ali svakako možeš tokom
popodnevnih zabava.“
Džordžana se zavalila u svojoj stolici sa zadovoljnim mačjim osmehom.
„Onda, smatram da je to sjajna ideja.“
„Džordži“, rekla je Bili.
„Bili“ rugala se Džordžana.
Biline usne su se otvorile od iznenađenja. Da li je čitav svet poludeo? Od kada
je njena mlađa sestra tako razgovarala sa njom?

~ 58 ~
 „Rešeno je, Bili“, rekla je njena majka tonom koji nije trpeo nikakvo
neslaganje. „Imaćemo zabavu i ti ćeš biti na njoj. U haljini.“
„Majko!“, povikala je Bili.
„Mislim da to nije nerazuman zahtev“, rekla je ledi Bridžerton, bacajući
poglede preko stola kako bi je podržali.
„Znam kako da se ponašam na kućnoj zabavi.“ Dragi bože, šta li je njena
majka mislila da će ona uraditi? Doći u pantalonama za jahanje ispod haljine? Da
se trka po salonu?
Znala je pravila, stvarno jeste. I nisu joj smetala pod pravim okolnostima. Da
njena rođena majka misli da je ona toliko nepristojna... I da to kaže pred ljudima
do kojih je Bili najviše stalo...
Zabolelo je više nego što je mogla da zamisli.
Međutim, onda se nešto veoma čudno desilo. Džordžova ruka je našla njenu
i stegla ju je, ispod stola, gde niko nije mogao da vidi. Bili je naglo okrenula glavu
prema njemu - nije mogla da se obuzda - ali on ju je već pustio i govorio je nešto
svome ocu o ceni francuskog brendija.
Bili je zurila u svoju supu.
Kakav dan!

KASNIJE TE VEČERI, nakon što su muškarci otišli da popiju porto, a dame

se okupile u salonu, Bili se iskrala u biblioteku, želeći samo malo mira i tišine,
iako nije bila sigurna da li se to može nazvati iskradanjem jer je morala da zamoli
slugu da je tamo odnese.
Oduvek je volela biblioteku u Krejk kući. Bila je manja nego njihova u Obri
holu i nije bila tako nametljiva, skoro udobna. Lord Manston je imao naviku da
zaspi na kožnoj sofi i kada je Bili sela na nju, bilo joj je jasno zašto. Sa vatrom u
kaminu i ćebetom prebačenim preko nogu, to je bilo savršeno mesto da odmori
oči pre nego što njeni roditelji budu spremni da se vrate kući.
Ipak, nije joj se spavalo. Bila je samo umorna. Bio je to dug dan i čitavo telo
ju je bolelo od pada, a i njena majka je bila skandalozno neosetljiva, čak je i Endru
primetio da se ne oseća dobro, kao i Džordž i onda se Džordžana pretvorila u nešto
što ona nije razumela i...
I, i, i... Ove večeri je sve bilo i, a rezultat toga bilo je da se oseća iscrpljeno.
„Bili?“
Ispustila je tihi prigušeni vrisak kad se iznenada podigla u malo uspravniji
položaj. Džordž je stajao na vratima, zbog prigušene, lelujave svetlosti sveća, nije
mogla da mu vidi izraz lica.
„Izvini.“ Čvrsto je stegla oči i zastala je da uhvati dah. „Iznenadio si me.“
„Moje izvinjenje. Nije mi to bila namera.“ Naslonio se na kvaku. „Zašto si
ovde?“
~ 59 ~
 „Bilo mi je potrebno malo mira.“ Još uvek nije mogla jasno da mu vidi lice,
ali je mogla veoma dobro da zamisli njegov zbunjeni izraz, pa je dodala: „Čak je
i meni povremeno potreban mir.“
Slabašno se osmehnuo. „Ne osećaš se zatvoreno?“
„Uopšte ne.“ Nagnula je glavu potvrđujući.
Zastao je da malo razmisli, a onda je rekao: „Da li bi želela da te ostavim
samu?“
„Ne, u redu je“, rekla je Bili i sama iznenađena svojom izjavom. Džordžovo
prisustvo bilo je neobično umirujuće, na neki način na koji Endruovo, ili prisustvo
njene majke, ili bilo koga drugog, nikada nije bilo.
„Boli te“, rekao je konačno ulazeći u sobu.
Kako je znao? Niko drugi nije. Ali opet, Džordž je oduvek, nažalost, sve
primećivao. „Da“, rekla je. Nije bilo svrhe pretvarati se.
„Puno?“
„Ne. Ali više od malo.“
„Trebalo bi da odmoriš.“
„Možda. Samo, bilo mi je lepo i mislim da je vredelo toga. Bilo je divno videti
tvoju majku tako srećnu.“
Džordž je nagnuo glavu na stranu. „Misliš da je srećna?“
„Ti ne?“
„Možda što je tu Endru, ali na neki način njegovo prisustvo samo je podseća
da Edvard nije tu.“
„Da. Hoću da kažem naravno da bi bila srećnija da su joj dva sina kod kuće,
ali svakako da je sreća zbog Endruovog prisustva nadjačala to što Edvard nije tu.“
Džordž je stisnuo usne. „Ona i ima dva sina kod kuće.“
Bili je na trenutak zurila u njega pre nego što je... „Oh! Žao mi je. Naravno
da ima. Samo sam mislila na dvojicu sinova koji obično nisu kod kuće. Ja... Blagi
bože, zaista mi je žao.“ Lice joj je gorelo. Hvala nebesima da joj je svetlost sveća
sakrivala crvenilo.
Slegnuo je ramenima. „Ne brini zbog toga.“
Naravno da je trebalo da brine zbog toga. Bez obzira na to koliko ravnodušno
bilo njegovo držanje, nije mogla da ne misli o tome kako mu je povredila
osećanja. Što je bilo ludo; Džordž Roksbi nije mnogo mario za to da li ona ima
dobro mišljenje o njemu da bi ga uznemirilo bilo šta što ona kaže.
Ipak, bilo je nečega u njegovom izrazu lica...
„Da li ti to smeta?“, pitala je.
Zašao je dublje u sobu, zastajući pored police na kojoj se nalazio dobar brendi.
„Da li mi smeta šta?“

~ 60 ~
 „To što si ti ostao.“ Zagrizla je usnu. Mora da je postojao bolji način da to
kaže. „To što si ostao kod kuće kada su svi ostali otišli.“
„Ti si tu“, istakao je.
„Da, ali teško da sam je neka uteha. Za tebe, hoću da kažem.“
Nasmejao se. Dobro, ne baš, ali je izdahnuo malo kroz nos i to je zvučalo kao
da se zabavlja.
„Čak je i Meri otišla u Saseks“, rekla je Bili menjajući položaj kako bi mogla
da ga gleda preko naslona sofe.
Džordž je sipao sebi brendi i spustio je čašu dok je vraćao poklopac na flašu.
„Ne mogu da zavidim svojoj sestri na srećnom braku. I to, ni manje ni više, sa
jednim od mojih najboljih prijatelja.“
„Naravno da ne. Ni ja to ne mogu. Ipak, ona mi nedostaje. A ti si i dalje jedini
Roksbi koji je u svojoj kući.“
Prineo je čašu ustima, ali nije uzeo gutljaj. „Ti zaista ubadaš u suštinu, zar
ne?“
Bili je držala jezik za zubima.
„Da li to tebi smeta?“
Nije se pretvarala da ne razume pitanje. „Nisu sva moja braća i sestra otišli.
Džordana je još uvek kod kuće.“
„A ti imaš toliko toga zajedničkog sa njom?“, rekao je suvim glasom.
„Više nego što sam mislila“, rekla mu je Bili. To je bilo tačno. Džordžana je
bila bolešljivo dete i zbog nje su se roditelji mnogo brinuli. Bila je stalno u kući,
dok su ostala deca trčala po prirodi i selu.
Bili je uvek volela svoju mladu sestru; ali istovremeno, nije smatrala da je
mnogo zanimljiva. Većinu vremena, zaboravljala je da uopšte postoji. Devet
godina je razlika između njih. Zaista, šta bi njih dve mogle da imaju zajedničko?
Međutim, onda su svi ostali otišli i sada je Džordžana dovoljno porasla
odraslom dobu da bude zanimljiva. Bio je Džordžov red da nešto kaže, ali čini se
da on nije primetio tu činjenicu i tišina se dovoljno dugo razvukla da je postala
pomalo neprijatna.
„Džordže?“, promrmljala je Bili. Gledao ju je veoma neobično. Kao da je bila
zbunjena - ne, ne tako. Kao da je razmišljao, prilično duboko, a ona se samo tu
našla pred njegovim očima.
„Džordže?“, ponovila je. „Da li si...“
Odjednom ju je pogledao. „Trebalo bi da si ljubaznija prema njoj.“ A onda je,
kao da to što je rekao nije bilo dovoljno zapanjujuće, pokazao na brendi. „Da li
hoćeš čašu?“
„Da“, rekla je Bili, iako je bila potpuno sigurna da bi većina dama to odbila,
„i šta, pobogu, misliš pod tim da bi trebalo da budem ljubaznija prema njoj? Kada
sam bila neljubazna?“
~ 61 ~
 „Nikada“, složio se, sipajući joj malo u čašu, „ali je ignorišeš.“
„Ne radim to.“
„Zaboravljaš na nju“, rekao je. „A to je skoro isto.“
„Oh, a ti pa mnogo obraćaš pažnju na Nikolasa.“
„Nikolas je na Itonu. Teško da mogu da ga tamo obasipam pažnjom.“
Pružio joj je brendi. Primetila je da joj je čaša bila značajno praznija u odnosu
na njegovu.
„Ne ignorišem je“, promrmljala je Bili. Nije volela da joj neko prebacuje,
pogotovo ne Džordž Roksbi, posebno kada je bio u pravu.
„U redu je“, rekao je iznenađen svojom ljubaznošću. „Siguran sam da je
drugačije kada Endru nije kod kuće.“
„Kakve veze ima Endru sa bilo čim?“
Okrenuo se prema njoj sa izrazom koji je bio nešto između iznenađenja i
zabave. „Stvarno?“
„Ne znam o čemu ti govoriš.“ Izluđivao ju je.
Džordž je uzeo veliki gutljaj, a zatim je - čak se i ne okrećući ka njoj - uspeo
da je pogleda snishodljivo. „On bi trebalo da se venča sa tobom i da završi sa tim.“
„Molim?“ Njeno iznenađenje nije bilo lažno. Ne zbog toga da bi mogla da se
uda za Endrua, oduvek je mislila da će se jednog dana udati za njega, ili Edvarda.
Zaista joj je bilo svejedno za koga od njih dvojice; to joj je bilo isto. Ali to da
Džordž zapravo govori o tome na takav način...
To joj se nije dopalo.
„Sigurna sam da si svestan“, rekla je, brzo došavši sebi, „da se Endru i ja
uopšte ne razumemo.“
Odmahnuo je rukom na to i prevrnuo očima. „Mogla bi i gore da prođeš.“
„Kao i on“, uzvratila je.
Džordž se zakikotao. „Tačno.“
„Ja se neću udati za Endrua“, rekla je. Svakako ne još. Međutim, ukoliko bude
pitao...
Ona bi verovatno rekla da. To bi svi očekivali.
Džordž je uzeo gutljaj svog brendija i zamišljeno je posmatrao preko ivice
čaše.
„Poslednje što želim jeste“, rekla je Bili, nesposobna da ne naruši tišinu, „da
se verim sa nekim ko će se okrenuti i otići.“
„Oh, ne znam“, rekao je Džordž zamišljeno naboravši čelo. „Mnoge žene
vojnika prate svoje muževe. A ti si više sklona avanturama od većine žena.“
„Meni se ovde sviđa.“
„U biblioteci moga oca?“, našalio se.

~ 62 ~
 „U Kentu“, rekla je živahno. „U Obri holu. Ovde sam potrebna.“
Napravio je snishodljiv zvuk.
„Jesam!“
„Siguran sam da jesi.“
Kičma joj se ukočila. Da je članak nije probadao, verovatno bi skočila na
noge. „Ti nemaš predstavu šta sve ja radim.“
„Molim te nemoj da mi kažeš.“
„Molim?“
Odmahnuo je rukom prema njoj. „Imaš taj tvoj izgled.“
„Koji izgle...“
„Onaj koji kaže da si spremna da počneš dugo izlaganje.“
Otvorila je usne od šoka. Od svih snishodljivih, uobraženih... A onda mu je
videla lice. On je uživao!
Naravno da je uživao. Živeo je da joj se zavuče pod kožu, kao igla - dosadna,
zarđala igla!
„Oh, zaboga, Bili“, rekao je oslanjajući se na police sa knjigama dok se
smejao. „Zar ne možeš da podneseš zadirkivanje? Znam da pomažeš ocu s
vremena na vreme.“
S vremena na vreme? Ona upravlja prokletim mestom. Obri hol bi se raspao
da nema njenog vođenja. Otac joj je skoro ustupio vođenje knjiga, a upravitelj
imanja je odavno odustao od toga da se buni što mora da odgovara ženi. Bili je,
po svim pravilima, odgajena kao najstariji sin svog oca, samo što nije mogla ništa
da nasledi. I na kraju će Edmund porasti i zauzeti mesto koje mu pripada. Njen
mlađi brat nije bio glup; brzo će naučiti šta treba da radi, a kada se to bude desilo...
kada Edmund bude svima u Obri holu pokazao koliko je sposoban, svi će sa
oduševljenjem odahnuti i reći nešto kao da je vraćen prirodni poredak.
Bili će biti suvišna.
Zamenjena.
Vođenje knjiga će tiho biti oduzeto od nje. Niko više neće tražiti da ona
proveri kuće i da smiri nesuglasice. Edmund će postati gazda imanja i ona će biti
njegova dosadna starija sestra, koju će ljudi tiho sažaljevati i podsmevati joj se.
Bože, možda bi i trebalo da se uda za Endrua.
„Da li si sigurna da ti je dobro?“, pitao je Džordž.
„Dobro sam“, kruto je rekla.
Slegnuo je ramenima. „Izgledaš odjednom kao da ti je loše.“
I jeste se odjednom loše osećala. Njena budućnost je najzad bila tu ispred
njenog nosa plešući, a u njoj nije bilo ničeg lepog i vedrog.
Popila je ostatak brendija.

~ 63 ~
 „Samo pažljivo“, upozorio je Džordž, ali ona je već počela da kašlje,
nenavikla da joj piće kao vatra peče grlo. „Bolje da se polako pijucka“, dodao je.
„Znam“, prosiktala je, potpuno svesna da zvuči kao idiot.
„Naravno da znaš“, promrmljao je i odjednom, ona se bolje osećala. Džordž
Roksbi je bio nadmeni dosadnjaković. I sve se vratilo na staro. Ili skoro.
Dovoljno staro.

~ 64 ~
 8.

Ledi Bridžerton je počela da planira svoj napad na društvenu sezonu već

narednog jutra. Bili je hramljući ušla u malu trpezariju potpuno spremna da bude
uvučena u pripreme, ali na njeno oduševljenje i zaprepašćenje njena majka je
rekla da joj nije potrebna Bilina pomoć za planiranje. Sve to je tražila bilo je da
Bili napiše poruku kojom poziva Meri i Feliksa ili je zadovoljno klimnula
glavnom u znak slaganja. To može da uradi.
„Džordžana se ponudila da mi pomogne“, rekla je ledi Bridžerton dok je
davala znak slugi da pripremi tanjir sa doručkom. Bili je spretno koristila štake,
ali ipak nije mogla sama da sipa doručak sa stola sa strane održavajući ravnotežu
na štakama.
Bili je bacila pogled na svoju mlađu sestru, koja je zbog svega toga delovala
zadovoljno. „Biće to veoma zabavno“, rekla je Džordžana.
Bili je progutala svoj odgovor. Nije mogla da se seti mnogo toga što bi bilo
manje zabavno, ali nije bilo potrebe da uvredi sestru govoreći to. Ukoliko je
Džordžana želela da provede popodne pišući pozivnice i planirajući jelovnike,
nek uživa u tome.
Ledi Bridžerton je pripremila šolju čaja za Bili. „Kako planiraš da provedeš
dan?“
„Nisam sigurna“, rekla je Bili, klimajući glavom slugi u znak zahvalnosti kada
je stavio tanjir sa doručkom ispred nje. Zamišljeno je pogledala kroz prozor.
Sunce je tek počelo da se probija kroz oblake i za sat vremena jutarnja rosa će
ispariti. Savršen dan da se provede napolju, na konju, i korisno.
A ona je imala toliko toga da uradi. Jedan od seljaka je popravljao krov na
svojoj kolibi i iako su njegovi susedi znali da se od njih očekuje da mu pomognu,
Bili je i dalje pretpostavljala da će Džon i Hari Vilijams pokušati da se izvuku.
Neko je morao da se postara da braća dobro obave svoj deo posla, baš kao što je
neko morao da se postara da se polja na zapadu zaseju kako treba i da ružičnjak
bude obrezan u skladu sa preciznim uputstvima njene majke.
Neko je morao sve to da uradi, a Bili nije imala predstavu ko bi to mogao da
bude ukoliko to nije ona.
Međutim, ne, ona je bila primorana da bude unutra sa glupom uganutom
nogom, a to čak i nije bila njena krivica. U redu, možda to i jeste bila njena krivica,
ali je sigurno bila veća krivica mačke i prokleta stvar je đavolski bolela - njena

~ 65 ~
noga, ne mačka, iako je ona bila dovoljno sitničava i nadala se da je zversko, malo
stvorenje takođe imalo razloga da hramlje.
Malo je razmišljala o tome. Kada bi iskreno razmislila...
„Bili?“ promrmljala je njena majka, gledajući je preko ivice svoje šolje za čaj.
„Mislim da ja nisam veoma dobra osoba“, razmišljala je Bili.
Ledi Bridžerton se toliko zagrcnula da joj je čaj izašao na nos. To je zaista bio
prizor koji Bili nije očekivala da će za života videti.
„To sam i ja mogla da ti kažem“, rekla je Džordžana.
Bili se brzo namrštila na svoju sestru, što je bilo, kada se sve uzme u obzir,
prilično nezrelo.
„Sibila Bridžerton“, začuo se glas njene majke koji nije dopuštao neslaganje,
„ti si savršeno dobra osoba.“
Bili je otvorila usta da nešto kaže, iako nije imala ništa pametno na umu.
„Da nisi“, nastavila je njena majka, a glas joj se povisio u značenju da-se-nisi-
usudila-da-mi-protivrečiš, „to bi se loše odrazilo na mene, a ja odbijam da
verujem da sam tako nemarna majka.“
„Naravno da nisi“, rekla je brzo Bili, veoma brzo.
„Stoga ću ponoviti svoje pitanje“, rekla je njena majka. Uzela je maleni gutljaj
čaja i pogledala svoju stariju ćerku sa izuzetno mirnim izrazom lica. „Šta planiraš
danas da uradiš?“
„Pa“, odugovlačila je Bili. Bacila je pogled na svoju sestru, ali Džordžana nije
bila od pomoći. Samo je malo slegnula ramenima što je moglo da znači sve od
ne-znam-šta-joj-je do ali-beskrajno-uživam-u-njenoj-nelagodnosti.
Bili se namrštila. Zar ne bi bilo divno kada bi ljudi samo rekli ono što misle?
Okrenula se ka majci koja ju je još uvek posmatrala sa prikriveno smirenim
izrazom na licu. „Pa“, ponovo je odugovlačila. „Možda ću čitati knjigu?“
„Knjigu“, ponovila je njena majka. „Kako divno!“
Bili ju je pažljivo pogledala. Veliki broj sarkastičnih odgovora proleteo joj je
kroz glavu, ali uprkos vedrom majčinom držanju, u njenim očima bio je neki
odsjaj koji joj je govorio da bi za Bili bilo mudro da drži jezik za zubima.
Ledi Bridžerton je uzela čajnik. Ona bi uvek pila više čaja za doručkom nego
ostali deo porodice zajedno. „Mogla bih nešto da preporučim, ukoliko želiš“, rekla
je ona Bili. Takođe, ona je čitala više knjiga od ostatka porodice zajedno.
„Ne, u redu je“, odgovorila joj je Bili, sekući na krugove kobasicu. „Otac je
kupio Preskotovu Enciklopediju poljoprivrede kada je prošlog meseca bio u
Londonu. Trebalo je da to već počnem da čitam, ali vreme je bilo tako lepo da
nisam imala mogućnosti za to.“
„Možeš da čitaš i napolju“, predložila je Džordžana. „Možemo da stavimo
neko ćebe. Ili da iznesemo neku ležaljku.“

~ 66 ~
 Bili je odsutno klimnula glavom dok je nabadala kobasicu. „Pretpostavljam
da bi to bilo bolje nego ostati unutra.“
„Mogla bi da mi pomogneš oko aktivnosti za zabavu“, rekla je Džordžana.
Bili ju je snishodljivo pogledala. „Ne verujem.“
„Što da ne, draga?“ umešala se ledi Bridžerton. „Moglo bi biti zabavno.“
„Upravo si mi rekla da ne moram da učestvujem u planiranju.“
„Samo zato što sam mislila da to ne želiš.“
„I ne želim.“
„Naravno da ne“, rekla je glatko njena majka, „ali ti želiš da provodiš vreme
sa svojom sestrom.“
Oh, prokletstvo! Njena majka je bila dobra. Bili je nalepila osmeh na lice.
„Zar ne možemo Džordži i ja nešto drugo da radimo?“
„Ukoliko možeš da je ubediš da ti čita poljoprivredne traktate preko ramena“,
rekla je njena majka dok je nežno podigla ruku uvis.
Nežno kao metak, pomislila je Bili. „Pomoći ću oko dela planiranja“, pristala
je.
„Oh, to će biti predivno!“ uzviknula je Džordžana. „I biće veoma od pomoći.
Ti imaš mnogo više iskustva sa tim od mene.“
„Ne baš“, rekla je iskreno Bili.
„Ali ti si išla na kućne zabave.“
„Pa, da, ali...“ Bili se nije potrudila ni da završi rečenicu. Džordžana je
izgledala tako srećno. Bilo bi to isto kao šutnuti štene ako bi rekla Džordžani da
je ona mrzela što je majka vuče po kućnim zabavama. Ili ukoliko je mrzeti bila
suviše jaka reč, moglo bi se reći da ona svakako nije uživala u tome. Zaista nije
volela da putuje. Toliko je naučila o sebi.
I nije uživala u društvu nepoznatih osoba. Nije bila stidljiva; uopšte ne, samo
je više volela društvo ljudi koje je poznavala i ljudi koji su poznavali nju.
Život je tako bio jednostavniji.
„Posmatraj to na ovaj način“, rekla je ledi Bridžerton Bili. „Ne želiš kućnu
zabavu. Ne voliš kućne zabave. Međutim, ja sam tvoja majka i odlučila sam da
priredim jednu. Stoga, nemaš izbora nego da budeš na njoj. Zašto ne iskoristiš
mogućnost da je oblikuješ u nešto u čemu bi zapravo mogla da uživaš?“
„Ali ja neću uživati u tome.“
„Sigurno da nećeš ukoliko tome prilaziš sa takvim stavom.“
Bili je bio potreban trenutak da se pribere. I da zaustavi poriv da se raspravlja
oko svog stava i brani sebe i da kaže svojoj majci da sa njom ne može da govori
kao sa detetom...
„Biće mi drago da pomognem Džordžani“, rekla je kruto Bili, „sve dok budem
imala vremena da čitam moju knjigu.“

~ 67 ~
 „Ne bih ni sanjala o tome da te odvučem od Preskota“, promrmljala je njena
majka.
Bili ju je zverski pogledala. „Ne bi trebalo da se tome rugaš. To je upravo
vrsta knjige koja mi je omogućila da povećam prinose u Obri holu za punih deset
procenata. A da ne pominjem poboljšanja na imanjima seljaka. Oni sada bolje
jedu pošto...“
Zastala je. Progutala pljuvačku. Uradila je upravo ono što je rekla sebi da ne
radi.
Zastupala je svoj stav.
Branila je samu sebe.
Ponašala se kao dete.
Nagurala je u usta ono što joj je ostalo u tanjiru u trideset sekundi, zatim je
ustala i zgrabila štake, koje su bile oslonjene o sto. „Biću u biblioteci ukoliko
nekom budem bila potrebna.“ Džordžani je rekla: „Obavesti me kada zemlja bude
dovoljno suva da mogu da raširim ćebe.“
Džordžana je klimnula glavom.
„Majko“, rekla je Bili ledi Bridžerton uz klimanje glavom umesto
uobičajenog kratkog naklona koji je pravila kada bi odlazila. To je još jedna stvar
koju nije mogla da uradi sa štakama.
„Bili“, rekla je njena majka pomirljivim glasom. I možda malo uzrujano.
„Volela bih da ti ne...“
Bili je čekala da njena majka završi rečenicu, ali je ona samo odmahnula
glavom.
„Nije važno“, rekla je.
Bili je ponovo klimnula glavom i spustila je štake dok se oslanjala na zdravu
nogu. Zarila je štake u pod, a zatim zaljuljala telo između njih, ramena su joj bila
čvrsta i ispravljena dok je ponavljala taj pokret sve do vrata.
Bilo je prokleto teško dostojanstveno izaći na štakama.

DŽORDŽ JOŠ UVEK NIJE BIO SIGURAN kako ga je Endru nagovorio da

ide sa njim u kasnu prepodnevnu posetu, ali evo ga, tu je bio, stajao je na glavnom
ulazu i predavao svoj šešir Temsliju, koji je bio batler Bridžertonovih još pre nego
što se on rodio.
„Činiš dobro delo, stari čoveče“, rekao je Endru pljesnuvši Džordža po
ramenu sa više sile nego što je to bilo potrebno.
„Ne zovi me stari čoveče.“ Bože, kako je to mrzeo.
Međutim, Endru se samo nasmejao zbog toga. Naravno. „Ko god da si, ti i
dalje činiš dobro delo. Bili će umreti od dosade.“
„Dobio bi joj došlo malo dosade u životu“, promrmljao je Džordž.

~ 68 ~
 „Tačno“, prihvatio je Endru, „ali ja se brinem za njenu porodicu. Sam bog zna
kakvo ludilo će im napraviti ukoliko se niko ne pojavi da je zabavi.“
„Govoriš kao da je ona dete.“
„Dete?“ Endru se okrenuo da ga pogleda, lice mu je poprimilo zagonetnu
vedrinu što je Džordžu samo značilo da bi trebalo da bude krajnje sumnjičav.
„Uopšte ne.“
„Gospođica Bridžerton je u biblioteci“, obavestio ih je Temsli. „Ukoliko
želite da je sačekate u salonu, obavestiću je o vašem prisustvu.“
„Nema potrebe za tim“, rekao je veselo Endru. „Pridružićemo joj se u
biblioteci. Poslednje što želimo jeste da primoravamo gospođicu Bridžerton da
ćopa više nego što je potrebno.“
„Veoma ljubazno od vas, gospodine“, promrmljao je Temsli.
„Da li trpi velike bolove?“, pitao je Džordž.
„Ne bih znao“, rekao je diplomatski batler, „samo možda bi trebalo primetiti
da je vreme lepo, a da je gospođica Bridžerton u biblioteci.“
„Onda je ona veoma loše.“
„Veoma, milorde.“
Džordž je pretpostavio da je zbog toga dozvolio Endruu da ga odvuče od
njegovog nedeljnog sastanka sa očevim upravnikom. Znao je da se stanje Biline
noge nije mnogo poboljšalo. Prethodne večeri članak joj je bio groteskno otečen,
bez obzira na to koliko ga je ona svečano obmotala onom smešnom roze trakom.
Takve povrede ne nestaju preko noći.
I mada on i Bili nikada nisu baš bili prijatelji, osećao je neobičnu odgovornost,
bar kada je u pitanju ova situacija. Kako ide ona stara kineska poslovica? Ukoliko
si spasao jedan život, zauvek si za njega odgovoran? On svakako nije spasao Bili
život, ali je bio zaglavljen na krovu sa njom i...
I dođavola, nije znao šta sve ovo znači, samo je mislio kako bi trebalo
pobrinuti se da se ona makar malo bolje oseća, iako je ona najrazdražljivija ženska
osoba i uglavnom je polovinu vremena provedenog sa njom stezao zube.
I dalje je to bilo ispravno uraditi. To je bilo sve.
„Oh, Bili...“ Endru ju je pozvao kada su došli do zadnjeg dela kuće. „Došli
smo da te spasemo...“
Džordž je odmahnuo glavom. Kako je njegov brat preživeo u mornarici, to
nikada neće znati. Endru u sebi nije imao ni trunke ozbiljnosti.
„Bili...“ ponovo ju je pozvao, a glas mu se pretvorio u cvrkutanje dok je pevao
smešnu pesmicu. „Gdeee siii tiii?“
„U biblioteci!“ podsetio ga je Džordž.
„Pa naravno da jeste“, rekao je Endru uz zaslepljujući osmeh, „ali zar ovako
nije zabavnije?“

~ 69 ~
 Naravno da nije želeo da sačeka odgovor.
„Bili!“, ponovo je pozvao. „Oh, Bilibilibilibilibili...“
„Oh, za ime boga!“ Bili je provirila glavom kroz vrata biblioteke. Njena
kestenjasta kosa bila je skupljena u opuštenu punđu, kao kod dame koja nije
planirala da bude u društvu. „Toliko si glasan da bi i mrtve probudio. Šta radiš
ovde?“
„Da li se tako pozdravlja stari prijatelj?“
„Sinoć smo se videli.“
„Tačno.“ Endru se nagnuo nad njom i spustio joj bratski poljubac na obraz.
„Ali si morala da provedeš dosta vremena bez mene. Moraš da napraviš zalihe.“
„Tvog društva?“ pitala je sumnjičavo Bili.
Endru ju je potapšao po mišici. „Toliko nam je drago da imaš ovu priliku za
to.“
Džordž se nagnuo sa desne strane da bi mogao da je vidi iza svog brata. „Da
li da ga udavim ja, ili ćeš ti?“
Nagradila ga je lukavim osmehom. „Oh, to mora biti udruženi poduhvat, zar
ne?“
„Tako da možete da delite krivicu?“, našalio se Endru.
„Tako da možemo da delimo radost“, ispravila ga je Bili.
„Povredila si me.“
„Srećno, uveravam te.“ Skoknula je ulevo i pogledala Džordža. „Šta vas
dovodi ovde ovog lepog jutra, lorde Kenarde?“
Upitno ju je pogledao jer je u obraćanju iskoristila njegovu titulu.
Bridžertonovi i Roksbijevi nisu nikada držali do formalnosti kada su njihove
porodice bile u pitanju. Čak i sada niko nije ni okom trepnuo što je Bili sama sa
dvojicom neoženjenih džentlmena u biblioteci. Ipak, tako nešto ne bi bilo
dozvoljeno tokom predstojeće zabave u kući. Bili su prilično svesni da se njihovo
opušteno ponašanje ne bi moglo primeniti u proširenom društvu.
„Bojim se da me je dovukao moj brat“, priznao je Džordž. „Postojao je neki
strah za bezbednost vaše porodice.“
Zaškiljila je. „Stvarno.“
„Dobro sada, Bili“, rekao je Endru. „Svi znamo da kad si unutra, osećaš se
kao da si u zamci.“
„Ja se brinem za njegovu bezbednost“, rekao je Džordž naglo okrenuvši glavu
prema Endruu. „Mada sam uveren da ukoliko mu zadaš bilo kakvu povredu, to bi
bilo potpuno opravdano.“
Bili je zabacila glavu unazad i smejala se.
„Hajde, dođite sa mnom u biblioteku. Moram da sednem.“

~ 70 ~
 Dok se Džordž oporavljao od neočekivanog, fantastičnog prizora Biline
potpune sreće, ona je odskakutala do najbližeg stola za čitanje držeći svoju
svetloplavu haljinu iznad članaka kako bi se lakše kretala.
„Trebalo bi da koristiš štake“ rekao joj je.
„Nije vredelo na tako maloj udaljenosti“, odgovorila je ponovo se nameštajući
u svoju fotelju. „Osim loga, pale su i bilo mi je previše teško da ih podignem.“
Džordž je pratio njen pogled i video je kako štake leže na podu, jedna preko
druge. Sagnuo se i podigao ih, nežno ih nameštajući uz sto u biblioteci. „Ako ti je
potrebna pomoć“, tiho je rekao, „trebalo bi da je tražiš.“
Pogledala ga je i trepnula. „Nije mi bila potrebna pomoć.“
Džordž je zaustio da kaže da ne mora da se brani, a onda je uvideo da se ona
i nije branila, samo je navodila činjenicu. Onako kako ju je ona videla.
Odmahnuo je glavom. Bili je mogla biti tako prokleto doslovna.
„Šta je to bilo?“ pitala je.
Slegnuo je ramenima. Nije imao pojma šta je pitala.
„Šta si hteo da kažeš?“ pitala je.
„Ništa.”
Blago iznervirana stegla je usne. „To nije tačno. Definitivno si želeo nešto da
kažeš.“
Doslovna i uporna, to je bila zastrašujuća kombinacija. „Da li si dobro
spavala?“, pitao je ljubazno.
„Naravno“, rekla je dovoljno izvijajući obrve kako bi mu rekla da je veoma
svesna toga da on menja temu. „Rekla sam ti juče. Ja nikada nemam problem sa
spavanjem.“
„Rekla si da nikada nemaš muke da zaspiš“, ispravio ju je, pomalo iznenađen
što je zapamtio čitavu rečenicu.
Slegnula je ramenima. „To je praktično isto.“
„Nije te budio bol?“
Bacila je pogled na svoje stopalo, kao da je zaboravila da postoji. „Očigledno
ne.“
„Ukoliko bi mogao da prekinem“, rekao je Endru praveći naklon smešno
mlatarajući rukom, „mi smo ovde da ponudimo svoju pomoć i podršku na bilo
koji način, sve što misliš da je potrebno.“
Pogledala je Endrua pogledom koji je Džordž obično čuvao za malu,
neposlušnu decu. „Da li si siguran da želiš da daš tako veliko obećanje?“
Džordž se nagnuo da bi mu usne bile u visini njenog uha. „Molim te, obrati
pažnju da on koristi mi u znak velikog gesta, a ne kao zamenicu za množinu.“
Osmehnula se. „Drugim rečima, ne želiš da učestvuješ u tome?“
„Uopšte.“
~ 71 ~
 „Uvredio si damu“, rekao je Endru bez i naznake pobune u glasu. Izvalio se
u jednu veliku fotelju Birdžertonovih, a svoje dugačke noge tako je ispružio da su
mu čizme bile na tepihu.
Bili ga je očajnički pogledala pre nego što se okrenula ka Džordžu. „Zašto ste
ovde?“
Džordž je seo za sto prekoputa nje. „Kao što je on rekao, ali bez hiperbole,
mislili smo da ti je potrebno društvo.“
„Oh!“ Malo se povukla unazad, vidno iznenađena njegovom iskrenošću.
„Hvala vam. To je veoma ljubazno od vas.“
„Hvala vam, to je veoma ljubazno od vas?“, ponovio je Endru njene reči. „Ko
si ti?“
Naglo se okrenula ka njemu. „Da li je trebalo da se naklonim?“
„To bi bilo lepo“, promrmljao je.
„Nemoguće je sa šakama.“
„Pa ukoliko je takav slučaj...“
Bili se okrenula ponovo ka Džordžu. „On je idiot.“
Podigao je ruke. „U vezi sa tim se neću buniti.“
„Prokletstvo mlađeg sina“, rekao je Endru uz uzdah.
Bili je prevrnula očima naginjući glavu ka Endruu dok je govorila Džordžu:
„Nemoj da ga podstičeš.“
„Da bude kritikovan“, nastavio je Endru, „nikada poštovan...“
Džordž je iskrivio vrat pokušavajući da pročita naslov Biline knjige. „Šta
čitaš?“
„I“, nastavio je Endru, „da očigledno bude ignorisan.“
Bili je okrenula knjigu kako bi zlatna slova bila okrenuta ka Džordžu.
„Preskotova Enciklopedija poljoprivrede.“
„Četvrta knjiga“, rekao je sa odobravanjem. U svojoj biblioteci imao je od
prve do treće knjige.
„Da, tek je skoro izdata“, potvrdila je Bili.
„Mora da je to bilo veoma skoro, pošto bih je ja kupio kada sam poslednji put
bio u Londonu.“
„Moj otac ju je doneo sa svog poslednjeg puta. Možeš da je pročitaš kada ja
završim, ukoliko želiš.“
„Oh, ne, siguran sam da mi je potreban sopstveni primerak.“
„Da imaš za konsultacije“, rekla je klimajući glavom sa odobravanjem.
„Ovo je možda najdosadniji razgovor kojem sam ikada prisustvovao“, rekao
je Endru iza njih.
Nisu obraćali pažnju na njega.

~ 72 ~
 „Da li često čitaš takve stvari?“, pitao je Džordž pokazujući na Preskotovu
knjigu. On je oduvek mislio da dame više vole tanke knjige poezije ili dramska
dela, koje su pisali Šekspir ili Mario. Činilo se da njegova sestra i majka uživaju
čitajući to.
„Naravno“, odgovorila je mršteći se kao da ju je uvredio samim tim pitanjem.
„Bili pomaže ocu oko upravljanja imanjem“, rekao je Endru, kome je
očigledno bilo dosadilo da ih ismeva. Ustao je i otišao do polica sa knjigama na
zidu, birajući knjigu naizgled slučajno. Prelistao je nekoliko stranica, namrštio se
i vratio je nazad.
„Da, pominjala si da mu pomažeš“, rekao je Džordž pogledavši u Bili. „To je
jedinstveno od tebe.“
Zaškiljila je.
„To nije trebalo da bude uvreda“, rekao je pre nego što je uspela da otvori
svoja mala, plahovita usta, „samo sam to primetio.“
Nije delovala ubeđeno.
„Priznaćeš“, rekao je glatko, „da većina mladih dama ne pomaže svojim
očevima na takav način. I tu je tvoja jedinstvenost.“
„Kunem se, Džordže“, rekao je Endru skidajući pogled sa knjige koju je listao,
„čak i komplimente daješ kao uobraženi magarac.“
„Ubiću ga“, promrmljao je Džordž.
„Moraćeš da staneš u red“, primetila je Bili. A posle je rekla tišim glasom.
„Mada je to pomalo tačno.“
Povukao se unazad. „Molim?“
„Zvučiš pomalo...“ Odmahnula je rukom umesto da završi rečenicu.
„Kao magarac?“ dopunio je Džordž.
„Ne!“ Rekla je to dovoljno brzo i ubedljivo za njega da bi joj poverovao.
„Samo malo...“
Čekao je.
„Da li meni nešto govorite?“ pitao je Endru sedajući u fotelju sa knjigom u
ruci.
„Ne“, rekli su jednoglasno.
„Ne smeta mi ukoliko je nešto lepo“, promrmljao je.
Džordž je ignorisao i gledao je u Bili. Ona se mrštila. Dve male linije stvorile
su joj se između obrva, a usne je skupila, skoro kao da se spremala da uputi
poljubac.
Shvatio je kako je nikada nije posmatrao dok razmišlja.
A onda je zaključio da je to zapanjujuće neobično zapažanje.
„Zaista si zvučao pomalo uobraženo“ najzad je rekla Bili. Glas joj je bio tih,
kako bi samo on to čuo. „Ipak, mislim da je to razumljivo?“
~ 73 ~
 „Razumljivo?“ Nagnuo se malo prema njoj. „Zašto si to rekla u upitnom
obliku?“
„Ne znam.“
Naslonio se u fotelji, prekrstio ruke i podigao jednu obrvu da bi pokazao da
čeka da ona nastavi.
„Dobro“, rekla je, ne toliko ljupko. „Ti si najstariji, naslednik. Ti si sjajan,
zgodan, oh, ne smemo da zaboravimo, budući grof od Kenarda.“
Džordž je osetio kako mu se lice izvija u osmeh. „Misliš da sam zgodan?“
„To je upravo ono o čemu pričam!“
„Takođe, sjajan“, promrmljao je Džordž. „Nisam imao pojma.“
„Ponašaš se kao Endru“, promrmljala je Bili.
Iz nekog razloga zbog toga je počeo da se smeje.
Bili je skupila oči i zverski ga posmatrala.
Džordžov osmeh se raširio preko celog lica. Gospode, kako je bilo zabavno
bockati je.
Nagnula se napred i u tom trenutku je shvatio kako ljudi izgledaju kada govore
kroz stisnute zube. „Pokušavala sam da budem uviđavna“, prosiktala je.
„Izvini“ odmah je rekao.
Stegnula je usne. „Postavio si mi pitanje. Pokušavala sam da ti dam iskren,
promišljen odgovor. Mislila sam da toliko zaslužuješ.“
Pa sada se osećao kao magarac.
„Izvini“, ponovo je rekao, a ovog puta bilo je iskrenije od ljubaznih manira.
Bili je ispustila uzdah, a zatim je zagrizla donju usnu. Ponovo je razmišljala,
shvatio je Džordž. Kako je to bilo izuzetno gledati kako neko drugi razmišlja. Da
li se svima na licu vidi kada razmatraju ideje?
„Na taj način si odgajan“, rekla je najzad. „Ne treba te kriviti više od...“
Ponovo je ispustila uzdah, ali je Džordž bio strpljiv. Naći će ona prave reči.
Nakon nekoliko trenutaka, uspela je. „Odgajan si...“ Samo ovog puta se sama
odjednom zaustavila.
„Da budem uobražen?“, tiho je pitao.
„Da budeš samopouzdan“, ispravila ga je, ali on je imao osećaj da je njegova
rečenica bila bliže onom što je htela da kaže. „Nisi ti kriv“, dodala je.
„Ko je sada snishodljiv?“
Osmehnula mu se. „Ja, sigurna sam u to. Ali je to tačno. Ti ne možeš protiv
toga, kao što ni ja ne mogu protiv onoga...“ Ponovo je odmahnula rukom, što joj
je očigledno bio pokret za sve ono što joj je bilo čudno da kaže naglas. „... što
jesam“, najzad je rekla.
„Onoga što jesi“, izgovorio je to tiho, iako nije znao zašto.

~ 74 ~
 Podigla je pogled ka njemu, a lice joj je ostalo malo nagnuto dole. Međutim,
njemu je na um pala čudna misao kako bi taj trenutak bio zauvek izgubljen da nije
sreo taj njen pogled i da ga nije zadržao svojim.
„Šta si ti?“ prošaputao je.
Odmahnula je glavom. „Nemam pojma.“
„Da li je neko gladan?“ pitao je iznenada Endru.
Džordž je trepnuo, pokušavajući da pobegne činima koje su ga zaslepele, šta
god i kakve god da su bile.
„Zato što ja jesam“, nastavio je Endru, „izgladneo, potpuno. Ovog jutra sam
pojeo samo jedan doručak“
„Jedan doručak?“ zaustila je da kaže Bili, ali Endru je već bio ustao i stvorio
se pored nje.
Stavio je ruke na sto, nagnuo se i promrmljao: „Nadao sam se da ću biti
pozvan na čaj.“
„Naravno da si pozvan na čaj“, rekla je Bili, ali je zvučala izbačeno iz
ravnoteže, baš onako kako se i Džordž osećao. Namrštila se. „Samo malo je rano.“
„Nikada nije prerano za čaj“, izjavio je Endru. „Ne ukoliko je tvoj kuvar
napravio kolače.“ Okrenuo se ka Džordžu. „Ne znam šta stavlja u njih,
božanstveni su.“
„Puter“, rekla je odsutno. „Prilično putera.“
Endru je nagnuo glavu na stranu. „Pa to ima smisla. Sve je mnogo ukusnije
sa puno putera.“
„Trebalo bi da pitamo Džordžanu da nam se pridruži“, rekla je Bili pružajući
ruku da uzme štake. „Trebalo bi da joj pomognem da isplanira zanimljive
aktivnosti za kućnu zabavu.“ Prevrnula je očima. „Naređenje moje majke.“
Endru je prasnuo u smeh. „Da li tebe tvoja majka uopšte poznaje?“
Bili mu je uputila ljutiti pogled preko ramena.
„Zaista, Bili-kozo, šta ćemo mi da radimo? Da idemo na južni travnjak i
zasadimo ječam?“
„Prestani!“ rekao je Džordž.
Endru se naglo okrenuo. „Šta je to bilo?“
„Ostavi je na miru.“
Endru je toliko dugo zurio u njega da se Džordž zapitao da nije možda to
rekao na nekom drugom jeziku.
„To je Bili“, rekao je najzad Endru.
„Znam. I trebalo bi da je ostaviš na miru.“
„Ja mogu sama da bijem svoje bitke, Džordže“, rekla je Bili.
Bacio je pogled na nju. „Naravno da možeš.“
Usne su joj se razdvojile, ali činilo se da ne zna kako da odgovori na to.
~ 75 ~
 Endru je pogledao čas jedno čas drugo, pre nego što se naklonio Bili.
„Izvinjavam se.“
Bili je čudno klimnula glavom.
„Možda bih ja mogao da pomognem sa planiranjem“, predložio je Endru.
„Svakako ćeš biti bolji od mene“, rekla je Bili.
„Pa to znam i da mi ne kažeš.“
Ubola ga je u nogu jednom štakom.
I tek tako, Džordž je shvatio da se sve vratilo u normalu - samo što nije.
Ne za njega!

~ 76 ~
 9.

Šest dana kasnije

Bilo je to izuzetno - ne, inspirativno - zaključila je Bili, koliko se brzo skinula

sa štaka. Jasno je da je sve u glavi - snaga, jačina, odlučnost.
Takođe, sposobnost da ignoriše bol bila je od velike pomoći.
I nije toliko bolelo, razmišljala je. Samo je probadalo. Ili je možda više ličilo
na veliki ekser koji je bio zakucan čekićem u njen članak i u zavisnosti od brzine
kojom je hodala osećala je njegovo prisustvo.
Međutim, to nije bio veliki ekser, samo mali, iglica zapravo.
Ona je bila građena od ozbiljnog materijala. Svi su to rekli.
U svakom slučaju, bol u njenom članku nije bio ni približno tako neprijatan
kao žuljanje štaka pod mišicama. A nije ni planirala da ide na pešačenje od pet
kilometara, samo je želela da može da se kreće po kući na svojim nogama.
Ipak, njen korak je bio značajno sporiji od onoga što je navikla dok je hodala
prema salonu nekoliko sati posle doručka. Endru ju je čekao, tako ju je obavestio
Temsli. To nije bilo nešto posebno iznenađujuće; Endru ju je posećivao svaki dan
od kada se povredila.
To je stvarno bilo baš slatko od njega.
Pravili su kule od karata, što je bio suludi Endruov izbor jer je njegova
dominantna ruka bila još uvek uvijena. Rekao je da bi, dok dolazi da joj pravi
društvo, mogao da radi i nešto korisno.
Bili se nije ni potrudila da kaže da građenje kula od karata može biti tipičan
primer nečeg nekorisnog.
A pošto je imao samo jednu ruku koju može da koristi, bila mu je potrebna
pomoć da mu prve karte budu u ravnoteži, ali nakon toga sve ostale je mogao da
stavi dobro kao i ona - ili, zapravo, još bolje. Zaboravila je koliko je začuđujuće
on bio dobar u pravljenju kule od karata - i koliko je čudovišno postajao opsednut
tokom toga. Prethodni dan je bio užasan. Čim su završili prvi nivo, zabranio joj
je da gradi. Zatim joj je zabranio da bude u delu gde on gradi, tvrdeći da ona suviše
jako diše.
Zbog čega joj, naravno, nije preostalo da uradi ništa drugo sem da kihne.

~ 77 ~
 Osetila je prolazan trenutak žaljenja kada se sve srušilo u spektakularnom
razornom zemljotresu, ali izraz na Endruovom licu bio je vredan toga, iako je on
odmah nakon rušenja otišao kući.
Međutim, to je bilo prethodnog dana i poznavajući Endrua, on će želeti da
započne novu kulu, bolju i veću, petu po redu, pa je Bili ponela sa sobom još dva
špila karata na putu ka salonu. To će biti dovoljno da doda još nešto njegovom
novom arhitektonskom čudu.
„Dobro jutro“, rekla je dok je ulazila u salon. Stajao je pored tanjira sa
keksićima koje je neko ostavio na stolu iza sofe, verovatno služavka, i to neka od
onih kojima bi se uvek smejali.
„Odbacila si štake“, rekao je klimajući glavom u znak odobravanja.
„Čestitam.“
„Hvala.“ Bacila je pogled po sobi. Džordža još uvek nije bilo. Nije došao u
posetu od onog prvog jutra u biblioteci. Nije se radilo o tome da je ona očekivala
da to uradi, ona i Džordž nisu bili prijatelji.
Naravno, nisu bili neprijatelji. Samo nisu bili prijatelji. Nikada to nisu bili.
Mada su možda bili to malo... sada.
„Šta nije u redu?“, pitao je Endru.
Bili je trepnula. „Sve je u redu.“
„Mrštiš se.“
„Ne mrštim se.“
Lice mu je postalo snishodljivo. „Da li možeš da vidiš svoje lice?“
„A ti si ovde da me razveseliš“, rekla je otežući.
„Bože, ne, ja sam ovde zbog kolačića.“ Pružio je ruku i uzeo od nje karte. „I
možda da napravim kulu.“
„Najzad, malo iskrenosti.“
Endru se smejao i srušio na sofu. „Oduvek sam teško skrivao svoje razloge.“
Bili je to prihvatila prevrnuvši očima. Pojeo je čudnovatu količinu kolačića u
toku prethodna dva dana.
„Bila bi ljubaznija prema meni“, nastavio je, „kada bi znala koliko je odvratna
hrana na brodu.“
„Od jedan do deset?“
„Dvanaest.“
„Žao mi je“, rekla je praveći grimasu. Znala je koliko Endru voli slatkiše.
„Znao sam u šta se upuštam.“ Zastao je, a čelo mu se naboralo od razmišljanja.
„Ne, zapravo nisam znao.“
„Ne bi se priključio mornarici da si znao da tamo neće biti keksića?“
Endru je dramatično uzdahnuo. „Ponekad čovek sam mora sebi da napravi
keksiće.“
~ 78 ~
 Nekoliko karata ispalo joj je iz ruku. „Molim?“
„Verujem da ovde keksići stoje umesto sudbine“, začuo se glas sa vrata.
„Džordže!“ uzviknula je Bili. Kakvo iznenađenje? Uz oduševljenje? Šta se to
čulo u njenom glasu? I zašto ona, od svih ljudi, nije mogla to da shvati?
„Bili“, promrmljao je ljubazno se naklonivši.
Zurila je. „Šta ti radiš ovde?“
Usta su mu se iskrivila u kruti izraz koji nikako nije mogao da se nazove
osmehom - kao neki večni primer ljubaznosti.
„Pa“, sagnula se da pokupi karte koje je izgubila, pokušavajući da se ne
saplete o čipkani rub svoje haljine, „nisi dolazio četiri dana.“
Sada se zaista osmehnuo. „Onda sam ti nedostajao.“
„Ne!“ Zverski ga je pogledala dok je pružila ruku da pokupi žandara srce.
Mali dosadni nevaljalac je skliznuo sa sofe. „Ne budi smešan. Temsli nije rekao
da si ti ovde. Spomenuo je samo Endrua.“
„Ja sam se pobrinuo za konje“, rekao je Džordž.
Odmah je pogledala Endrua veoma iznenađena. „Jahao si?“
„Pa... pokušao sam“, priznao je.
„Išli smo veoma sporo“, potvrdio je Džordž. Onda je zaškiljio. „Gde su ti
štake?“
„Nema ih“, rekla je ponosno se osmehujući.
„To vidim.“ Namrštio se. „Ko ti je rekao da možeš da prestaneš da ih
koristiš?“
„Niko“, narogušila se. Ko on, dođavola, misli da je? Njen otac? Ne,
definitivno nije njen otac. To je samo...
Uh!
„Ustala sam iz kreveta“, rekla je uz naglašeno strpljenje, „napravila korak i
sama sam to odlučila.“
Džordž je frknuo.
Povukla se. „Šta bi to trebalo da znači?“
„Dozvoli mi da prevedem“, rekao je Endru sa sofe, gde se razvukao kao neki
mali dečak.
„Ja znam šta to znači“, planula je Bili.
„Oh, Bili“, uzdahnuo je Endru.
Okrenula se prema njemu i krvnički ga pogledala.
„Moraš da izađeš iz kuće“, rekao je.
Molim te, kao da ona nije o tome razmišljala. Okrenula se ka Džordžu. „Izvini
na mojoj neljubaznosti. Nisam te očekivala.“

~ 79 ~
 Skupio je obrve, ali je prihvatio njeno izvinjenje klimajući glavom i sedajući
kada je i ona sela.
„Moramo da ga nahranimo“, rekla je Bili, naginjući glavu prema Endruu.
„I da ga napojimo?“, promrmljao je Džordž, kao da je Endru bio konj.
„Ja sam ovde!“ bunio se Endru.
Džordž je pokazao primerak London tajmsa od pre jednog dana, koji je stajao
sveže izvađen ispod prese na stolu pored njega. „Da li bi imala nešto protiv da
ovo pročitam?“
„Uopšte ne“, rekla je Bili. Daleko od toga da je očekivala da će je on
zabavljati, čak iako je to verovatno bio glavni razlog što je svratio. Nagnula se i
potapšala Endrua po ramenu. „Da li bi želeo da ti započnem?“
„Molim te“, rekao je, „a onda ne diraj.“
Bili je pogledala Džordža. Novine su mu još uvek stajale savijene u krilu, a
on je posmatrao njih dvoje sa veselom radoznalošću.
„Na sredinu stola“, rekao je Endru.
Bili ga je pogledala. „Kao i uvek autokrata.“
„Ja sam umetnik.“
„Arhitekta“, rekao je Džordž.
Endru je podigao pogled, kao da je zaboravio da mu je tu brat. „Da“,
promrmljao je. „Baš tako!“
Bili je skliznula sa stolice i kleknula ispred niskog stola, podešavajući
raspored težine tako da ne pritiska suviše svoju povređenu nogu. Izabrala je sve
karte sa neuredne gomile blizu ivice stola i postavila ih u slovo T. Pažljivo ih je
puštala kako bi videla da li su stabilno stajale.
„Lepo obavljeno“, promrmljao je Džordž.
Bili se osmehnula, smešno zadovoljna njegovim komplimentom. „Hvala ti.“
Endru je prevrnuo očima.
„Kunem se, Endru“, rekla je Bili koristeći treću kartu kako bi T pretvorila u
H, „pretvaraš se u veoma neprijatnu osobu kada ovo radiš.“
„Ipak, ja obavim posao.“
Bili je čula kako se Džordž zakikotao, a zatim se čuo zvuk otvaranja novina
ispred njega, kao i savijanja istih radi čitanja. Odmahnula je glavom, zaključila je
da je Endru imao neviđenu sreću što je njen prijatelj i namestila je još nekoliko
karata. „Da li će ti ovo biti dovoljno da počneš?“ pitala je Endrua.
„Da, hvala ti. Pazi na sto kada budeš ustajala.“
„Da li si takav i na moru?“ pitala je Bili hramljući po sobi dok je otišla da
uzme knjigu pre nego što je sela. „Pravo je čudo da te iko tamo trpi.“
Endru je skupio oči - prema kartama, ne prema njoj - i stavio je kartu na mesto.
„Ja obavljam posao“, ponovio je.
~ 80 ~
 Bili se okrenula ka Džordžu. Posmatrao je Endrua sa naročitim izrazom lica.
Nabrao je čelo, ali nije bio baš namršten. Pogled mu je bio suviše vedar i radoznao
za to. Svaki put kada bi trepnuo, trepavice bi mu se zaljuljale kao lepeza, ljupko
i...
„Bili?“
Oh, bože, uhvatio ju je kako gleda u njega.
Čekaj, zašto, ga je gledala?
„Izvini“, promumlala je. „Izgubila sam se u mislima.“
„Nadam se da je bilo nešto zanimljivo.“
Zagrcnula se na svoj dah pre nego što je odgovorila: „Ne baš.“ Zatim se
nekako užasno osećala zato što ga je uvredila, a da on to i nije znao.
I niti je ona to zaista htela da uradi.
„On je kao druga osoba“, rekla je pokazujući na Endrua. „To je veoma
uznemirujuće.“
„Nikada ga nisi videla ovakvog ranije?“
„Ne, nisam.“ Pogledala je prvo fotelju pa sofu, pa se odlučila za sofu. Endru
je sada bio na podu i nije delovalo da će skoro promeniti svoj položaj. Sela je
naslanjajući se na naslone za ruke dok je ispružila noge ispred sebe. Ne
razmišljajući previše o tome šta radi, uzela je ćebe koje je stajalo tu savijeno i
raširila ga preko nogu. „I dalje mi je uznemirujuće.“
„Neočekivano je precizan“, rekao je Džordž.
Bili je razmislila o tome. „Neočekivano, zato što...?“
Džordž je slegnuo ramenima i pokazao na svog brata. „Ko bi to pomislio za
njega?“
Bili je malo razmislila, a zatim je odlučila da se slaže sa njim. „Ima neku
neobičnu vrstu smisla za to.“
„Ja još uvek mogu da vas čujem, znate“, rekao je Endru.
Namestio je još oko desetak karata i pomerio se nekoliko centimetara unazad
kako bi ispitao kulu iz više uglova.
„Ne verujem da se uopšte trudimo da se sakrijemo“, rekao je Džordž blago.
Bili se osmehnula više za sebe i gurnula prst između stranica na obeleženom
mestu na knjizi. Bila je to jedna od onih knjiga koje su imale traku za
obeležavanje.
„Ne znam da li ste svesni“, rekao je Endru pomerajući se na drugi kraj stola,
„ubiću vas ukoliko ovo oborite.“
„Brate“, rekao je Džordž sa impresivnom ozbiljnošću, „ja jedva dišem.“
Bili je prigušila kikot. Retko kad je imala prilike da vidi ovaj deo Džordžove
ličnosti, izazivački i jednostavan. Obično je bio iznerviran zbog svih njih da mu
uopšte nije preostajalo humora.

~ 81 ~
 „Da li je to Preskot?“, pitao je Džordž.
Bili se okrenula i pogledala ga preko ramena. „Da.“
„Dobro napreduješ.“
„I protiv moje volje, uveravam te, Veoma je suvoparno.“
Endru nije podigao pogled, ali je rekao: „Čitaš enciklopediju o poljoprivredi
i žališ se da je suvoparna?“
„Poslednja knjiga bila je sjajna“, pobunila se Bili. „Jedva sam je ispuštala iz
ruku.“
Čak i s leđa gledano, bilo je jasno da je Endru prevrtao očima.
Bili se okrenula Džordžu, koji, mora se reći, nije ni u jednom trenutku
omalovažio njen izbor čitanja. „Mora da je u pitanju tema. Čini se da se ovog puta
malo zaglavio sa zagrtanjem biljaka.“
„Zagrtanje je važno“, rekao je Džordž, a oči su mu treperile na onome što je
bilo impresivno mračno lice.
„Bože“, gunđao je Endru, „od vas dvoje mi dođe da počupam kosu.“
Bili ga je potapšala po ramenu. „Ali ti nas voliš.“
„Ne dodiruj me“, upozorio ju je.
Ponovo je pogledala Džordža. „Veoma je osetljiv.“
„Loša igra reči“, zarežao je Endru.
Lagano se nasmejala i vratila se svojoj knjizi. „Da se vratim zagrtanju.“
Pokušala je da čita, zaista jeste. Ali Preskot se ovog puta činio tako dosadnim
i svaki put kada bi se Džordž pomerio, njegove novine bi zašuštale i ona bi morala
da podigne pogled.
Međutim, onda bi i on podigao pogled i ona bi morala da se pretvara kako
posmatra Endrua, zato što je bilo bizarno zadivljujuće posmatrati jednorukog
čoveka kako pravi kulu od karata.
Vrati se Preskotu, opominjala je sebe. Koliko god da je bilo dosadno zagrtanje
biljaka, morala je to da pređe. I nekako je to uradila. Sat vremena je prošlo u tišini,
ona je sedela na sofi i čitala je knjigu, Džordž je bio u svojoj fotelji čitajući novine,
a Endru je bio na podu sa svojim kartama. Pročitala je zagrtanje slamom i
zagrtanje tresetom, ali kada je došla do kiselog zagrtanja, jednostavno više nije
mogla.
Uzdahnula je i to ne previše elegantno. „Toliko mi je dosadno.“
„To je baš nešto što se govori u društvu“, našalio se Endru.
Pogledala ga je preko ramena. „Ti se ne računaš u društvo.“
„A Džordž?“
Džordž je podigao pogled sa novina.
Slegnula je ramenima. „Pretpostavljam da ne.“
„Ja računam“, rekao je.
~ 82 ~
 Bili je trepnula. Mislila je da ne sluša.
„Ja računam“, ponovio je i da ga Bili nije gledala, ne bi to ni videla. Ne bi
videla goruću vatru u njegovim očima, jaku i žestoku, koja je gorela manje od
sekunde pre nego što je ponovo počeo da čita novine.
„Ti se prema Endrjuu ponašaš kako prema bratu“, rekao je okrećući stranicu,
sporim, namernim pokretima.
„A prema tebi se ponašam...“
Pogledao ju je. „Ne kao prema bratu.“
Bili je otvorila usta. Nije mogla da skrene pogled. A tada je morala, zato što
se osećala veoma čudno i vratila se kiselom zagrtanju.
Međutim, tada je Džordž napravio neku buku, ili je možda samo disao, i ona
nije mogla protiv sebe, ponovo ga je gledala.
Ima lepu kosu, zaključila je. Bilo joj je drago da je nije puderisao, makar ne
svaki dan. Bila je gusta, samo malo talasasta i činilo se da bi se ukovrdžala ukoliko
bi je pustio da poraste. Malo je frknula. Zar njena služavka ne bi poželela takvu
kosu? Bili je obično svoju samo vezivala u rep, ali ponekad je morala lepo da je
namesti. Pokušali su sve sa njenom kosom - vruće hvataljke, mokre trake - ali
jednostavno, njena kosa nije htela da se uvije.
Dopadala joj se i boja Džordžove kose, boja karamela, bogatog i slatkog,
prošarana zlatnim pramenovima. Mogla je da se kladi kako je ponekad
zaboravljao da nosi šešir po suncu. Ona je isto to radila.
Bilo je zanimljivo kako su svi Roksbijevi imali istu boju očiju, ali njihova
kosa je bila raznih nijansi smeđe boje. Niko nije bio plav, niko nije bio žućkasto-
smeđ, i mada su svi imali smeđu kosu, niko nije imao baš potpuno istu boju.
„Bili?“ pitao je Džordž, a glas mu je zvučao poluveselo i poluzbunjeno.
Oh, prokletstvo, ponovo ju je uhvatio kako ga gleda! Osmehnula se i napravila
grimasu. „Samo sam razmišljala o tome kako ti i Endru ličite“, rekla je. To i jeste
bilo donekle tačno.
Endru je na to podigao pogled. „Da li zaista to misliš?“
Ne, pomislila je, ali je rekla: „Pa... obojica imate plave oči.“
„Kao i pola Engleske“, rekao je ironično Endru. Slegnuo je ramenima i vratio
se na posao, zagrizao je sopstveni jezik i razmišljao o sledećem potezu.
„Majka stalno govori kako imamo iste uši“, rekao je Džordž.
„Uši?“, Bili je malo pala vilica. „Nikada nisam čula da neko upoređuje uši.“
„Koliko ja znam, niko to ne radi, osim naše majke.“
„Rese nam vise“, ubacio se Endru. Nije je pogledao, ali je zdravom rukom
savio usnu resu. „Njene su spojene.“
Bili je dodirnula svoju usnu školjku. Nije bilo šanse da to sada ne uradi.
„Nisam ni uviđala da postoji više vrsta.“

~ 83 ~
 „Tvoje rese su takođe spojene“, rekao je Endru ne podigavši pogled.
„Ti to znaš?“
„Ja primećujem uši“, rekao je ne izvinjavajući se. „Sada ne mogu protiv toga.“
„Ni ja“, priznao je Džordž. „Ja zbog toga krivim majku.“
Bili je trepnula nekoliko puta, i dalje je prstima držala svoje uvo. „Ja samo
ne...“ Namrštila se i zaljuljala noge sa sofe.
„Pazi!“ planuo je Endru.
Pogledala ga je veoma ljutito, mada on nije obraćao pažnju na nju i sagnula
se napred.
Endru se polako okrenuo. „Da li ti to istražuješ moje uši?“
„Samo pokušavam da vidim koja je razlika. Rekla sam ti nisam ni primetila
da postoji više vrsta resa na ušima.“
Rukom je naglo pokazao na svog brata. „Idi i gledaj Džordžove uši ukoliko
to moraš da radiš. Sada si suviše blizu stola.“
„Kunem ti se, Endru“, rekla je pažljivo se pomerajući u stranu sve dok nije
izašla iz prostora između sofe i stola, „to što radiš je skoro kao neka bolest.“
„Neki ljudi se okrenu piću“, rekao je nadmeno.
Džordž je ustao, pošto je video da je i Bili ustala. „Ili kartama“, rekao je uz
lukavi poluosmeh.
Bili je prasnula u smeh.
„Koliko misliš da je do sada napravio spratova?“ pitao je Džordž.
Bili se nagnula udesno; Endru joj je stajao na vidiku. Jedan, dva, tri, četiri...
„Šest“, rekla mu je.
„To je izuzetno.“
Bili se zlovoljno osmehnula. „Da li je to potrebno da bi ti bio zadivljen?“
„Veoma moguće.“
„Prestanite sa pričom“, brecnuo se Endru.
„Pomeramo vazduh našim dahom“, objasnila je Bili, dajući toj rečenici težinu
koju apsolutno nije zasluživala.
„Razumem.“
„Ja sam juče kinula.“
Džordž se okrenuo ka njoj sa potpunim divljenjem. „Bravo!“
„Potrebno mi je još karata“, rekao je Endru. Odmaknuo se od stola veoma
pažljivo, idući po tepihu kao kraba sve dok nije bio dovoljno daleko od stola da
bi ustao ne rizikujući da će nešto oboriti.
„Nemam više“, rekla je Bili. „Hoću reći, sigurno ih imamo, ali ja ne znam gde
da ih nađem. Ranije sam ti donela poslednja dva špila iz sobe za zabavu.“
„To neće biti dovoljno“, promrmljao je Endru.

~ 84 ~
 „Možeš da pitaš Temslija“, predložila je. „Ukoliko iko to zna, to će biti on.“
Endru je polako klimnuo glavom, kao da je sve to razmatrao. Zatim se
okrenuo i rekao: „Moraćete da se pomerite.“
Zurila je u njega. „Molim?“
„Ne možete da ostanete ovde. Preblizu ste.“
„Endru“, samo je rekla, „poludeo si.“
„Srušićete mi.“
„Samo idi“, rekla je Bili.
„Ako mi..“
„Idi!“ ona i Džordž su povikali u isto vreme.
Endru ih je zlobno pogledao i izašao je iz sobe.
Bili je pogledala Džordža. On je pogledao nju.
Prasnuli su u smeh.
„Ne znam za tebe“, rekla je Bili, „ali ja se pomeram u drugi kraj sobe.“
„Ah, onda priznaješ poraz.“
Pogledala ga je preko ramena dok je odlazila. „Više bih to nazvala
samoočuvanjem.“
Džordž se zakikotao i pošao je za njom do prozora. „Ironija je u tome“, rekao
je, „što je on užasan u kartama.“
„Stvarno?“ Nabrala je nos. Zaista, to je bilo čudno, ali pomislila je kako ona
i Endru nisu nikada igrali karte.
„Zapravo, sve igre na sreću“, nastavio je Džordž. „Ukoliko ti ikada bude
trebalo novca, on je tvoj čovek.“
„Avaj, ja se ne kockam.“
„U kartama“, rekao je.
Imala je osećaj da je želeo da zvuči zabavno, ali njoj je to zvučalo krajnje
snishodljivo. Namrštila se. „Šta si time hteo da kažeš?“
Pogledao ju je kao da je bio blago iznenađen njenim pitanjem. „Samo to da
se ti prilično lepo kockaš sve vreme svojim životom.“
Osetila je kako joj se brada trese. „To je apsurdno.“
„Bili, pala si sa drveta.“
„Na krov!“
Skoro je počeo da se smeje. „Na koji način to ide u prilog mom argumentu?“
„Ti bi uradio potpuno isto što i ja“, bila je uporna. „Zapravo, to si i uradio.“
„Oh, zaista?“
„Ja sam se popela uz drvo da spasem mačku.“ Ubola ga je kažiprstom u rame.
„Ti si se popeo da spaseš mene.“

~ 85 ~
 „Prvo“, uzvratio je, „ja se nisam penjao uz drvo. A drugo, ti porediš sebe sa
mačkom?“
„Da. Ne!“ Po prvi put bila je zahvalna što je povredila stopalo. U protivnom
bi počela jako da udara nogama o pod.
„Šta bi radila da ja nisam naišao?“ pitao je. „Stvarno, Bili, šta bi radila?“
„Bila bi dobro.“
„Siguran sam da bi. Ti imaš đavolsku sreću. Međutim, tvoja porodica bi bila
izbezumljena i najverovatnije bi celo selo krenulo u potragu za tobom.“
Dođavola, on je bio u pravu i zato je sve još više pogoršao. „Da li misliš da ja
nisam svesna toga?“, pitala je, a glas joj se pretvorio u šištanje.
Posmatrao ju je dovoljno dugo da joj bude neprijatno. „Ne“, rekao je, „mislim
da nisi.“
Uvukla je dah. „Sve što radim, radim za ljude odavde. Moj čitav život... sve.
Čitam prokletu poljoprivrednu enciklopediju“, rekla je i rukom je pokazala ka
knjizi. „Četvrti tom. Koga još poznaješ ko...“ Reči su joj se zagušile u grlu i prošlo
je nekoliko trenutaka pre nego što je mogla da nastavi. „Da li stvarno misliš da
toliko ne vodim računa?“
„Ne.“ Glas mu je bio razarajuće tih i ravan. „Mislim da ne razmišljaš.“
Povukla se unazad. „Ne mogu da verujem kako sam pomislila da smo postali
prijatelji.“
Nije ništa rekao.
„Ti si užasna osoba, Džordže Roksbi. Ti si nestrpljiv i netolerantan i...“
Zgrabio ju je za mišicu. „Prestani sa tim.“
Bili se istrgla unazad, ali on ju je čvrsto držao. „Zašto si uopšte došao danas?
Samo gledaš da mi nađeš mane.“
„Ne budi apsurdna“, narugao se.
„To je tačno“, uzvratila je. „Ne vidiš sebe kada si blizu mene. Samo se mrštiš
i grdiš i... i... sve u vezi sa tobom... ponašanje, izrazi lica, sve je prekorevajuće.“
„Smešna si.“
Odmahnula je glavom. „Ništa ti ne valja u vezi sa mnom.“
Zakoračio je prema njoj, a ruka kojom ju je držao još više ju je stegla. „To je
toliko daleko od istine da je smešno.“
Bili je otvorila usta.
Zatim je shvatila da je i Džordž zapanjen svojim rečima koliko i ona.
I da on stoji veoma blizu.
Podigla je bradu i pogled ka njemu.
Zaustavila je disanje.
„Bili“, prošaputao je i podigao ruku kao da će joj dodirnuti lice.

~ 86 ~
 10.

Skoro da ju je poljubio.
Blagi bože, skoro da je poljubio Bili Bridžerton.
Morao je da ode odatle.
„Kasno je“, izbrbljao je Džordž.
„Molim?”
„Kasno je. Moram da idem.“
„Nije kasno“, rekla je, brzo trepćući. Izgledala je zbunjeno. „O čemu ti to
govoriš?“
Ne znam, skoro da je rekao.
Skoro da ju je poljubio. Pogled mu je pao na njena usta i čuo je njen dah kako
joj izlazi iz usta, i osećao je kako se naginje, želi... Gori.
Molio se da ona nije to shvatila. Svakako je niko ranije nije poljubio. Nije
mogla da zna šta se dešava.
Ipak, on ju je želeo. Nek mu je bog u pomoći, želeo ju je. To ga je udarilo u
glavu, prišunjalo mu se, a zatim ga je tako obuzelo da je jedva bio u stanju da
razumno razmišlja.
Još uvek ju je želeo.
„Džordže?“ rekla je. „Nešto nije u redu?“
Otvorio je usta. Morao je da diše.
Posmatrala ga je sa skoro opreznom radoznalošću. „Grdio si me“, podsetila
ga je.
Bio je prilično siguran da njegov mozak još uvek nije počeo normalno da radi.
Trepnuo je, pokušavajući da upije njene reči. „Da li želiš da nastavim?“
Polako je odmahnula glavom. „Ne baš.“
Prošao je prstima kroz kosu i pokušao je da se osmehne. To je bilo sve što je
mogao da uradi.
Bili je zabrinuto skupila obrve. „Da li si siguran da si dobro? Izgledaš veoma
bledo.“
Bledo? On je osećao kao da gori. „Izvini“, rekao je. „Mislim da mi...“ Šta?
Mislim da sam šta? Umoran? Gladan? Pročistio je grlo i rekao: „Malo mi se vrti
u glavi.“
Nije izgledala kao da mu veruje. „Vrti ti se u glavi?“
~ 87 ~
 „Odjednom“, rekao je. To je bilo tačno.
Pokazala je prema zvonu za poslugu. „Da ti donesu nešto da jedeš? Da li želiš
da sedneš?“
„Ne, ne“, rekao je smušeno. „Dobro sam.“
„Dobro si“, ponovila je, a to što mu nije verovala jasno se videlo po njoj.
Klimnuo je glavom.
„Ne vrti mi se više u glavi.“
„Nimalo.“
Zurila je u njega kao da je poludeo, što je bilo potpuno moguće. Nije mogao
da nađe nijedno drugo objašnjenje.
„Trebalo bi da idem“, rekao je. Okrenuo se i krupnim koracima krenuo prema
vratima. Nije mogao dovoljno brzo da izađe odatle.
„Džordže, sačekaj!“
Tako blizu. Ipak je zastao, morao je. Nije mogao da izađe iz sobe kada ga je
zvala žena plemićkog porekla, kao što nije mogao ni da pljune kralju u lice. To
mu je bilo usađeno u kosti.
Kada se okrenuo, video je da mu se približila nekoliko koraka. „Zar ne bi
trebalo da sačekaš Endrua?“ pitala je.
Uzdahnuo je. Endru. Naravno.
„Biće mu potrebna pomoć, zar ne? Da se popne na konja?“
Prokletstvo. Džordž je uzdahnuo. „Sačekaću.“
Bili je zagrizla usnu, desnu stranu usne. Uvek je to bila desna strana, shvatio
je.
„Ne znam što se toliko zadržao“, rekla je bacajući pogled ka vratima.
Džordž je slegnuo ramenima.
„Možda ne može da nađe Temslija.“
Ponovo je slegnuo ramenima.
„Ili ga je možda moja majka napala iz zasede. Ume da bude takva.“
Krenuo je da slegne ramenima treći put, ali je uvideo kako bi to izgledalo i
zato je, i nabacio osmeh tipa ko-to-može-da-zna.
„Dobro“, rekla je Bili, očigledno ostavši bez ideja. „Hmmm!“
Džordž je spojio ruke iza leda. Pogledao je kroz prozor, pa u zid. Ali ne i u
Bili! Gledao je bilo gde samo ne u nju.
Još uvek je želeo da je poljubi.
Zakašljala se. Uspeo je da je pogleda u stopala.
Ovo je bilo čudno.
Ludo.
„Meri i Feliks stižu za dva dana“, rekla je.
~ 88 ~
 Malo je mućnuo delom mozga koji je služio za razgovor. „Zar ne stižu svi za
dva dana?“
„Pa naravno“, odgovorila je Bili, kojoj kao da je laknulo što zapravo ima
pitanje na koje može da da odgovor, „ali oni su jedini do kojih mi je stalo.“
Džordž se osmehnuo protiv svoje volje. Veoma je ličilo na nju da pravi
zabavu i da mrzi svaki njen minut. Mada, iskreno rečeno, nije imala puno izbora;
svi su znali da je kućna zabava bila ideja ledi Bridžerton.
„Da li je gotov spisak gostiju?“, pitao je. Naravno, znao je odgovor; spisak
gostiju bio je gotov pre nekoliko dana, a pozivnice su poslate preko brzih glasnika,
koji su imali naredbu da sačekaju odgovor.
Međutim, trebalo je da se popuni ova tišina. Ona više nije bila na sofi sa
svojom knjigom, a on na fotelji sa novinama. Nisu imali nikakve dodatne stvari,
ništa sem njih samih i svaki put kada bi je pogledao, pogled bi mu pao na njene
usne i ništa - ništa - nije moglo biti gore.
Bili je besciljno išla prema pisaćem stolu, a zatim je počela prstima da lupka
po njemu. „Vojvotkinja od Vestboroa dolazi“, rekla je. „Majka je veoma srećna
što je prihvatila naš poziv. Rečeno mi je da je to genijalan potez.“
„Vojvotkinja je uvek genijalan potez“, rekao je ironično, „i obično je i velika
dosada.“
Okrenula se i ponovo ga pogledala. „Poznaješ je?“
„Upoznali smo se.“
Njen izraz lica je postao žalostan. „Pretpostavljam da si ti sve upoznao.“
Razmislio je o tome. „Verovatno“, rekao je. „Barem sve one koji dolaze u
London.“
Kao i većina muškaraca njegovog položaja, Džordž je provodio nekoliko
meseci svake godine u glavnom gradu. Uglavnom je uživao u tome. Viđao je
prijatelje, dobijao najnovije vesti o dešavanjima u državi. U poslednje vreme
posmatrao je moguće mlade; to je bio znatno dosadniji proces nego što je mislio.
Bili je zagrizla usnu. „Da li je veoma uzvišena?“
„Vojvotkinja?“
Klimnula je glavom.
„Ništa uzvišenija od drugih vojvotkinja.“
„Džordže! Znaš da to nije ono što te pitam.“
„Da“, rekao je sažalivši se na nju, „prilično je uzvišena. Međutim, ti ćeš...“
Zastao je i pogledao je. Zaista ju je pogledao, da bi na kraju video da joj je u
pogledu nedostajao onaj uobičajeni sjaj. „Da li si nervozna?“
Malo je pomerila tkaninu na svom rukavu. „Ne budi smešan.“
„Zato što...“
„Naravno da sam nervozna.“

~ 89 ~
 To ga je iznenadilo. Ona je bila nervozna? Bili?
„Molim?“, pitala je videvši nevericu na njegovom licu.
Odmahnuo je glavom. Bili da prizna da je nervozna nakon svega što je
uradila... svega što je uradila sa ludačkim osmehom na licu... To je
bilo nezamislivo.
„Skočila si sa drveta“, najzad je rekao.
„Ja sam pala sa drveta“, drsko je uzvratila, „i kakve to veze ima sa
vojvotkinjom od Vestboroa?“
„Nikakve“, priznao je, „osim što je teško zamisliti da si ti nervozna zbog...“
Osećao je kako mu se glava polako trese praveći sitne pokrete i kako nevoljno
divljenje raste u njemu. Ona je bila neustrašiva. Oduvek je bila neustrašiva. „Zbog
bilo čega“, završio je.
Stegnula je usne. „Da li si ti ikada plesao sa mnom?“
Zevao je u nju. „Molim?“
„Da li si ikada plesao sa mnom?“ ponovila je, a u glasu je počelo da joj se
čuje nestrpljenje.
„Da?“ Ta reč je izletela u obliku pitanja.
„Ne“, rekla je, „nisi.“
„To je nemoguće“, rekao je. Naravno da je plesao sa njom. Poznavao ju je
čitav život.
Prekrstila je ruke.
„Ne umeš da plešeš?“ pitao je.
Uputila mu je potpuno ljutiti pogled. „Naravno da umem.“
On će je ubiti.
„Nisam veoma dobra u tome“, nastavila je, „ali pretpostavljam da sam
dovoljno dobra. Nije u tome poenta.“
Džordž je bio prilično siguran da su oni došli do mesta gde nije bilo poente.
„Poenta je u tome“, nastavila je Bili, „da nikada nisi plesao sa mnom zato što
ja ne idem na plesove.“
„Možda bi trebalo da ideš.“
Jako se namrštila. „Ne klizim dok hodam i ne znam da flertujem, a poslednji
put kada sam pokušala da koristim lepezu, ubola sam nekoga u oko.“ Prekrstila je
ruke. „Ja svakako ne znam kako da učinim da se neki gospodin oseti pametnim, i
jakim, i boljim od mene.“
Nasmejao se. „Prilično sam siguran da je vojvotkinja od Vestboroa jedna
dama.“
„Džordže!“
Iznenađeno se povukao. Ona je zaista bila uznemirena. „Izvini“, rekao je dok
ju je pažljivo i pomalo oprezno posmatrao. Izgledala je kao da okleva dok je
~ 90 ~
nervozno stezala nabore svoje haljine. Obrve joj nisu bile namrštene, više su
stvarale neki žalosni izraz. Nikada je nije video ovakvu.
Nije poznavao ovu devojku.
„Ne snalazim se dobro u ljubaznom društvu“, rekla je Bili tihim glasom. „Ja
ne... Ja nisam dobra u tome.“
Džordž je znao da ne treba sada da se šali, ali nije znao šta bi trebalo da kaže.
Kako je mogao da uteši nekoga ko se nalazi u vrtlogu? Uveriti devojku koja je
sve dobro radila da to isto važi i kada je zabava u pitanju? „Savršeno si se ponašala
tokom večere u Krejku“, rekao je iako je znao da ona nije govorila o tome.
„To se ne računa“, rekla je nestrpljivo.
„Kada si na selu...“
„Zaista? Upoređivaćeš seljake i vojvotkinju? Osim toga ja poznajem seljake
čitavog svog života. Oni znaju mene.“
Pročistio je grlo. „Bili, ti si najsamouverenija i najsposobnija žena koju
poznajem.“
„Izluđujem te“, jednostavno je rekla.
„Tačno“, složio se, mada je to ludilo poprimilo uznemirujuće različitu nijansu
u poslednje vreme. „Ali“, nastavio je, pokušavajući da postavi reči u odgovarajući
raspored, „ti si Bridžertonova, ćerka vikonta, nema razloga da ne držiš glavu
visoko u bilo kojoj prostoriji u zemlji.“
Frknula je. „Ne razumeš.“
„Onda mi objasni.“ Nije ga čak ni gledala. Još uvek je bio naslonjen na sto, a
Bilin pogled bio je zakucan za njene ruke. Kratko je podigla glavu i palo mu je na
pamet da je možda pokušavala da utvrdi da li je on iskren.
Bio je besan, a onda je smekšao. Nije navikao da ima ova iskrena pitanja, ali
s druge strane, to je bila Bili. Imali su dugu istoriju podbadanja jedno drugoga,
traženja savršene slabe tačke, tanane i nebranjene.
Ipak, to se menjalo. To se već promenilo, upravo tokom protekle nedelje. Nije
znao zašto; niko od njih se nije promenio.
Njegovo poštovanje prema njoj više nije bilo tako škrto. Oh, on je još uvek
mislio da je ona beskrajno svojeglava i krajnje nepromišljena, ali i pored svega
toga, njeno srce je bilo iskreno.
Pretpostavio je da je to oduvek znao, samo je bio previše zauzet da bi to
primetio.
„Bili?“ Tiho je rekao, nežno je podstičući.
Podigla je pogled, jedan ugao usana izvio joj se sam od sebe. „Ne radi se o
tome da držim glavu visoko.“
Postarao se da mu se u glasu ne čuje ni mrvica nestrpljenja kada je pitao:
„Onda u čemu je problem?“

~ 91 ~
 Dugo ga je gledala stisnutih usana pre nego što je rekla: „Da li znaš da sam
bila predstavljena na dvoru?“
„Mislio sam da nikada nisi učestvovala u sezoni.“
„Nisam“, Bili je pročistila grlo, „posle toga.“
Napravio je grimasu. „Šta se desilo?“
Nije ga gledala kada je rekla: „Možda sam zapalila nečiju haljinu.“
Skoro da je izgubio ravnotežu. „Zapalila si nečiju haljinu?“
Čekala je sa preteranim strpljenjem, kao da je i ranije prolazila kroz ovaj
razgovor i da je tačno znala koliko će joj vremena trebati za njega.
Zurio je u nju potpuno zapanjen. „Zapalila si nečiju haljinu.“
„Nije bilo namerno“, odsečno je rekla.
„Pa“, rekao je, zadivljen i protiv svoje volje, „pretpostavljam da ukoliko je
neko hteo...“
„Nemoj to da kažeš“, upozorila ga je.
„Kako da ja nisam čuo za to?“ pitao se.
„U pitanju je bila veoma mala vatra“, rekla je pomalo ukočeno.
„Ali ipak...“
„Stvarno?“, pitala je. „Ja zapalim nečiju haljinu, a tvoje najveće pitanje je
kako to da si propustio tu glasinu?“
„Izvinjavam se“, odmah je rekao, ali onda nije mogao da ne pita (pomalo
oprezno), „da li me ti to pozivaš da te pitam kako si zapalila tu haljinu?“
„Ne“, rekla je uznemireno, „i nisam to zbog toga pomenula.“
Njegov prvi nagon bio je da je još zadirkuje, ali onda je ona uzdahnula i taj
zvuk je bio tako umoran i neutešan da je njegova razdraganost nestala. „Bili“,
rekao je, a glas mu je bio nežan i saosećajan, „ne možeš...“
Bili mu nije dozvolila da završi. „Nisam se uklopila u kalup, Džordže.“
Ne, nije. A zar on to isto nije pomislio pre samo nekoliko dana? Da je Bili
otišla u London na sezonu sa njegovom sestrom, to bi bila prava katastrofa. Sve
ono što ju je činilo divnom i jakom, bile bi njene mane u retkom svetu elite.
Koristili bi je kao metu.
Nisu svi oni bili okrutni, lordovi i dame iz visokog društva, međutim, oni koji
su bili takvi... njihove reči bili su njihovo oružje i vitlali su njima kao bajonetima.
„Zašto mi to govoriš?“, pitao je iznenada.
Usne su joj se razdvojile i bol je na trenutak bljesnulo u njenim očima.
„Hoću da kažem, zašto meni?“, brzo je rekao, da ona ne bi pomislila da nije
hteo da sluša. „Zašto ne Endruu?“
Nije ništa rekla, ne odmah. A onda... „Ne znam. Ne... Endru i ja ne govorimo
o takvim stvarima.“

~ 92 ~
 „Meri će uskoro biti ovde“, rekao je.
„Za ime boga, Džordže“, skoro da je planula, „ukoliko ne želiš da razgovaraš
sa mnom, možeš to samo reći.“
„Ne“, rekao je, hvatajući je za ručni zglob pre nego što se pomerila. „Nisam
to mislio. Drago mi je da razgovaram sa tobom“, uveravao ju je. „Srećan sam što
slušam. Samo sam mislio da bi ti radije nekoga ko...“
Zurila je u njega i čekala. Međutim, nije mogao da se natera da kaže reči koje
su mu stajale na vrh jezika.
Nekoga kome je stalo.
Zato što je to bilo bolno, i jadno, a najviše od svega, to nije bilo tačno.
Njemu je stalo.
Stalo mu je... poprilično.
„Ja ću...“ Reč se izgubila u njegovim uzburkanim mislima i sve što je mogao
da radi bilo je da je posmatra - da je posmatra dok je ona posmatrala njega kako
govori svoj maternji jezik kao da pokušava da utvrdi koje su reči ispravne, koje
su ohrabrujuće. Zato što je ona izgledala tako tužno, i zabrinuto? A on je to mrzeo.
„Ukoliko želiš“, rekao je polako kako bi dao sebi vremena da prebere misli
dok je govorio, „ja ću paziti na tebe.“
Oprezno ga je pogledala. „Kako to misliš?“
„Da se postaram da ti...“ Napravio je pokret rukom uvis, iako nijedno od njih
nije znalo šta to znači. „Da budeš... dobro.“
„Da budem dobro?“ ponovila je.
„Ne znam“, rekao je, uznemiren zbog svoje nesposobnosti da sklopi celu
misao, a kamoli da je pretvori u rečenicu. „Samo da ukoliko ti bude potreban
prijatelj, ja ću biti tu.“
Otvorila je usne i on je video kako joj se grlo pomera, pošto su joj reči tamo
zastale, kao i sva osećanja.
„Hvala ti“, rekla je. „To je...“
„Nemoj da kažeš da je to ljubazno od mene“, naredio je.
„Zašto da ne?“
„Zato što to nije ljubaznost. To je... Ne znam šta je to“, bespomoćno je rekao.
„Ali nije ljubaznost.“
Usne su joj se izvile u osmeh. Nestašni osmeh. „Veoma dobro“, rekla je. „Nisi
ljubazan.“
„Nikada.“
„Da li mogu da kažem da si sebičan?“
„Tada bi otišla predaleko.“
„Uobražen?“
Napravio je korak prema njoj. „Iskušavaš sreću, Bili.“
~ 93 ~
 „Arogantan.“ Otrčala je iza stola, smejući se. „Hajde, Džordže! Ne možeš da
porekneš da si arogantan.“
Nešto đavolasto i vrelo se probudilo u njemu. „Kako bih ja mogao tebe da
nazovem?“
„Sjajnom?“
Približio se. „A šta kažeš na izluđujuća?“
„Ah, to je u oku posmatrača.“
„Nepromišljena“, rekao je.
Krenula je lažno ulevo, kada je on krenuo lažno udesno. „Nije nepromišljeno
ukoliko znaš šta radiš.“
„Pala si na krov“, podsetio ju je.
Nestašno se osmehnula. „Mislila sam da si rekao da sam skočila.“
Zarežao je njeno ime i krenuo ka njoj, jureći je dok je ona vrištala:
„Pokušavala sam da spasem mačku! Ja sam se plemenito ponašala!“
„Pokazaću ti plemenitost...!“
Jauknula je i skočila unazad - pravo na kulu od karata.
Nije baš ljupko pala, kao ni Bili, istinu govoreći. Kada se prašina slegla, ona
je sedela direktno na stolu, ruševine Endruovog remek-dela bile su razbacane
unaokolo kao da su pod njima bile kineske petarde.
Pogledala je to i sitnim glasom rekla: „Mislim da nas dvoje ne možemo da
ovo vratimo kao što je stajalo.“
Ne govoreći ništa, samo je odmahnuo glavom.
Progutala je pljuvačku. „Mislim da sam ponovo povredila moj članak.“
„Mnogo?“
„Ne.“
„U tom slučaju“, rekao joj je, „savetujem ti da počneš sa tim kada se Endru
vrati.“
I naravno tada se on pojavio na vratima.
„Povredila sam članak“, samo što nije zakukala Bili. „Zaista mnogo boli.“
Džordž je morao da se okrene. To je bilo jedino što je mogao da uradi da ne
bi počeo da se smeje.
Endru je samo zurio. „Ponovo“, najzad je rekao. „Ponovo si to uradila.“
„Bila je to veoma lepa kula“, rekla je slabašnim glasom.
„Pretpostavljam da je to talenat“, rekao je Endru.
„Oh, zaista“, rekla je vedro Bili. „Ti si sjajan u tome.“
„Ne, mislio sam na tebe.“
„Oh!“ Progutala je - najverovatnije svoj ponos - i razvukla je osmeh po licu.
„Pa... da. Nema svrhe raditi nešto u čemu nisi dobar, zar ne?“

~ 94 ~
 Endru nije ništa rekao. Džordž je imao poriv da mu pljesne rukama ispred
lica. Čisto da proveri da li mesečari.
„Zaista mi je žao“, rekla je Bili. „Nadoknadiću ti.“ Odgurnula se od stola i
počela da hramlje. „Iako ne znam zaista kako.“
„To je bila moja krivica“, rekao je odjednom Džordž.
Okrenula se ka njemu. „Ne moraš ti da preuzimaš krivicu.“
Ruke su mu bile u preklinjućem položaju. „Ja sam te jurio.“
To je trglo Endrua iz njegovog starija. „Jurio si je?“
Prokletstvo! Nije to dobro promislio. „Ne u toliko reči“, rekao je Džordž.
Endru se okrenuo ka Bili. „Jurio te je?“
Nije pocrvenela, ali joj je izraz lica postao malo glup. „Možda sam ga nekako
izazvala...“
„Izazvala?“, rekao je Džordž frknuvši. „Ti?“
„To je zapravo mačkina krivica“, uzvratila je. „Nikada ne bih pala da mi
članak nije tako slab.“ Zamišljeno se namrštila. „Od sada za sve mogu da krivim
tu šugavu zver.“
Šta se ovde dešava?“, pitao je Endru, dok mu je pogled polako išao sa Bili ka
Džordžu i ponovo tim redom. „Zašto ne ubijete jedno drugo?“
„U pitanju je mogućnost vešala“, promrmljao je Džordž.
„A da ne pominjemo koliko bi tvoja majka bila nesrećna zbog toga“, dodala
je Bili.
Endru je samo zurio u njih, dok su mu se usta čujno zatvorila. „Idem kući“,
najzad je rekao.
Bili je počela da se kikoće.
A Džordž... uhvatio je dah. Zato što je ranije čuo kako se Bili kikoće. Hiljadu
puta je čuo njen kikot, samo ovog puta je bilo drugačije. Zvučalo je potpuno isto,
ali kada je taj lagani smeh dopro do njegovih ušiju...
To je bio najslađi zvuk koji je ikada čuo - i veoma zastrašujući, najgori
mogući, zato što je imao osećaj da zna šta to znači. A ukoliko je postojala jedna
osoba na ovom svetu u koju se neće zaljubiti, bila je to Bili Bridžerton.

~ 95 ~
 11.

Bili nije tačno znala šta je uradila svom zglobu na nozi kada se srušila na
Endruovu kulu od karata, ali je osećala da je samo malo gore nego pre, pa je
poslednjeg dana pred kućnu zabavu odlučila da je dovoljno dobro da može da
jaše, sa strane.
Zaista nije imala drugog izbora. Iskreno, ukoliko ona ne ode do zapadnih polja
kako bi nadgledala napredak zasada ječma, nije znala ko bi to uradio. Ipak, bilo
je teško da sama sjaše sa konja, što je značilo da mora povesti sa sobom konjušara,
što nijednom od njih dvoje nije odgovaralo. Poslednje što je konjušar želeo, bilo
je da nadgleda ječam, a poslednje što je Bili želela, bilo je da nju nadgleda
konjušar dok ona nadgleda ječam.
I njena kobila je bila loše raspoložena, čisto da se zaokruži na tri to ludilo.
Prošlo je dosta vremena od kako je Bili jahala sa strane i to se Argo nimalo nije
dopalo, kao ni Bili. Nije zaboravila koliko mrzi jahanje sa strane, ali je zaboravila
koliko to boli sledećeg dana. Svakim korakom njen desni kuk i butina su vrištali
od bolova. Tu je bio i njen članak koji ju je još uvek kao lud probadao, tako da je
bilo pravo čudo što se po kući nije vukla kao pijani mornar.
Ili je možda to i radila, jer posluga ju je veoma čudno gledala kada je narednog
jutra sišla na doručak.
Pretpostavljala je da je bilo dobro što ju je sve toliko bolelo da bi se vratila u
sedlo. Njena majka je kristalno jasno objasnila da Bili mora da ostane čitavog
dana u Obri holu. Trenutno je bilo četvoro Bridžertonovih u kući, i toliko će ih i
biti kako bi svaki pozdravio svakog gosta.
I tako je Bili stajala između svoje majke i Džordžane u jedan sat kada je stigla
vojvotkinja od Vestboroa u svojoj velikoj kočiji u pratnji svoje dve ćerke (jedna
je bila verena, druga ne) i sestričine.
Bili je stajala između svoje majke i Džordžane u pola dva, kada je Henri
Mejnard stigao u svojoj sportskoj kočiji sa svojim dobrim prijateljem
ser Redžinaldom Mekvijem.
I stajala je između svoje majke i Džordžane u tri i dvadeset, kada su stigli
Feliks i Meri sa svojim susedima Berbrukovima, Edvardom i Najlom, koji su bili
iz dobre porodice i zreli za ženidbu.
„Najzad“, progunđao je lord Bridžerton, istežući vrat dok su uredno čekali da
se kočija sa Meri i Feliksom zaustavi, „neko koga poznajem.“

~ 96 ~
 „Poznaješ Berbrukove?“, pitala je Džordžana naginjući se kako bi razgovarala
sa njim preko sestre i majke.
„Poznajem Feliksa i Meri“, odgovorio je. Pogledao je svoju suprugu. „Kada
stižu Roksbijevi?“
„Sat vremena pre večere“, rekla je ne okrećući glavu. Kočija se zaustavila, a
pošto je ona bila savršena domaćica, gledala je ka vratima dočekujući svoje goste.
„Podseti me zašto oni spavaju kod nas?“, pitao je.
„Zato što će tako biti beskrajno zabavnije.“
Lord Bridžerton se namrštio, ali je mudro rešio da ne postavlja još pitanja.
Bili, međutim, nije pokazala takvu suzdržanost. „Da sam ja u pitanju“, rekla
je vukući rukav svoje pamučne haljine sa radom, „ja bih želela da spavam u
sopstvenom krevetu.“
„Ali to nisi ti“, rekla je oporo njena majka, „i prestani da se vrpoljiš.“
„Ne mogu protiv toga. Svrbi me.“
„Mislim da na tebi predivno izgleda“, rekla je Džordžana.
„Hvala ti“, rekla je Bili. Odjednom više nije bila zbunjena. „Nisam baš
sigurna oko prednjeg dela.“ Pogledala je dole. Gornji deo haljine je išao u cik-cak
kao neka marama. Nikada ranije nije nosila ništa slično, iako ju je majka
uveravala da je to u modi već nekoliko godina.
Da li je suviše otkrila dekolte? Krenula je da dodirne iglu koja je kod struka
držala tkaninu. Činilo se kako bi mogla to da pomeri uz malo...
„Prestani sa tim“, prosiktala je njena majka.
Bili je uzdahnula.
Kočija je konačno potpuno stala i Feliks se prvi pojavio ispruživši ruku kako
bi pomogao svojoj supruzi. Meri Mejnard (rođena Roksbi) nosila je cicanu jaknu
za putovanje i šal, za koji je čak i Bili mogla da kaže da je po najnovijoj modi.
Izgledao je potpuno savršeno na njoj, primetila je Bili. Meri je izgledala srećno i
veselo od glave, sa svojim svetlosmeđim loknama, do pete, sa elegantnom
obućom.
„Meri!“ povikala je ledi Bridžerton, krenuvši ka njoj krupnim koracima i
ispruženim rukama. „Ti blistaš!“
Džordžana je laktom udarila Bili. „Da li to znači ono što ja mislim da znači?“
Bili je napravila grimasu i slegnula ramenima - što je bio univerzalni signal
za nemam-pojma. Da li je Meri bila trudna? Ukoliko je tako, zašto bi, pobogu, to
njena majka znala pre nje?
Džordžana se malo nagnula ka njoj šapućući uglovima usana. „Ne izgleda.“
„Pa... ukoliko jeste“, presekla ju je Bili šapućući svojim uglovima usana, „ne
može biti dugo.“
„Bili!“, uzviknula je Meri, žureći da zagrli svoju dobru drugaricu.

~ 97 ~
 Bili se nagnula ka njoj i tiho joj rekla. „Da li ima nešto što treba da mi kažeš?“
Meri se čak nije ni pretvarala da nije razumela. „Ne znam kako tvoja majka
zna“, rekla je.
„Da li si ti obavestila svoju majku?“
„Da.“
„Pa eto ti odgovora.“
Meri se smejala, njene Roksbijeve plave oči naborale su se baš kao i
Džordžove kada bi on...
Bili je trepnula. Samo trenutak... Šta je to, dođavola, bilo? Od kada je Džordž
imao pravo da uleće u njene misli? Možda su se slagali bolje nego u prošlosti, ali
ipak, on nije bio dobrodošla zabava.
Meri, podsetila je samu sebe, razgovarala je sa Meri, ili bolje rečeno, Meri je
razgovarala sa njom.
„Tako je dobro videti te“, rekla je Meri. Uhvatila je obe Biline ruke svojima.
Bili je osetila nešto toplo i peckavo u očima. Znala je da joj je nedostajala
Meri, ali nije uvidela koliko sve do sada. „Slažem se“, rekla je trudeći se da izbaci
osećanja iz glasa. Ne bi bilo zgodno da se pretvori u fontanu na glavnom ulazu.
Ne bi bilo dobro da se pretvori uopšte u fontanu, i tačka. Zaboga, njena majka
bi verovatno pozvala doktora pre nego što bi joj prva suza došla do brade. Bili
Bridžerton nije plakala.
Nije plakala! Kakve bi koristi imala od toga?
Progutala je knedlu i tako se nekako povratila u ravnotežu da bi mogla
osmehom da uzvrati Meri i kaže: „Nije to isto preko pisama.“
Meri je prevrnula očima. „Posebno kada ih ti pišeš.“
„Molim?“, Bili je otvorila usta. „To nije tačno. Ja sam veoma dobra u pisanju
pisama.“
„Kad ih pišeš“, uzvratila je Meri.
„Šaljem ti jedno pismo svake dve...“
„Svake tri.“
„... svake tri nedelje“, završila je Bili, dok joj je glas bio obojen sa dovoljno
besa kako bi maskirala činjenicu da je promenila priču. „Bez izuzetka!“
„Trebalo bi da dođeš u posetu“ rekla je Meri.
„Znaš da ne mogu“, odgovorila je Bili. Meri ju je pozivala da dođe u posetu
više od godinu dana, ali je Bili bilo veoma teško da se na to odluči. Uvek je bilo
potrebno da se nešto radi na imanju. I zaista, zar nije imalo više smisla da Meri
dođe u Kent gde je sve poznavala?
„Možeš“, bila je uporna Meri, „samo nećeš.“
„Možda na zimu“, rekla je Bili, „kada ne bude toliko posla na poljima.“
Meri je sumnjičavo podigla obrve.
~ 98 ~
 „Došla bih u posetu prošle zime“, bila je uporna Bili, „ali nije bilo svrhe. Već
si bila odlučila da ćeš doći kući za Božić.“
Merin sumnjičavi izraz lica nije se promenio ni za mrvicu i ona je još jednom
stegla ruku Bili pre nego što se okrenula ka Džordžani. „Gospode“, rekla je,
„mislim da si porasla deset centimetara od kada sam te poslednji put videla!“
„Nemoguće“, uzvratila je Džordžana uz osmeh. „Bila si ovde u decembru.“
Meri je gledala čas jednu, čas drugu sestru. „Mislim da ćeš biti viša od Bili.“
„Prestani to da govoriš“, naredila je Bili.
„Ali to je istina.“ Meri se osmehnula potpuno uživajući u Bilinom mrštenju.
„Svi ćemo biti viši od tebe.“ Okrenula se ka svom mužu, koji je predstavljao
Berbrukove lordu i ledi Bridžerton. „Dragi“, pozvala ga je, „zar ne misliš da je
Džordžana strašno porasla od poslednjeg puta od kad smo je videli?“
Bili je prigušila smeh kada je videla bljesak krajnjeg nerazumevanja koji je
prešao preko Feliksovog lica pre nego što je ono odavalo izraz popustljive
naklonosti.
„Nemam pojma“, rekao je, „ali ukoliko ti to kažeš, mora da je tačno.“
„Mrzim kada to radi“, rekla je Meri Bili.
Ovog puta Bili nije prikrivala svoj smeh.
„Bili“, rekao je Feliks kada je prišao da se pozdravi, „i Džordžana, tako je
lepo videti vas obe.“
Bili se naklonila.
„Dozvolite mi da vam predstavim gospodina Najla Berbruka i gospodina
Edvarda Berbruka“, nastavio je Feliks pokazujući na dvojicu džentlmena svetle
kose, koji su stajali pored njega. „Žive na samo nekoliko kilometara od nas u
Saseksu. Najle, Edvarde, ovo je gospođica Sibila Bridžerton i gospođica
Džordžana Bridžerton, deca Merinih prijatelja.“
„Gospođice Bridžerton“, rekao je jedan od Berbrukovih, naginjući joj se nad
rukom. „Gospođice Džordžana.“
Drugi Berbruk je ponovio bratovljev pozdrav, a zatim se ispravio i nekako
vedro osmehnuo. Podsećao ju je na neko štene, zaključila je Bili, koje je bilo
beskrajno veselo.
„Da li su stigli moji roditelji?“ pitala je Meri.
„Ne još“, rekla joj je ledi Bridžerton. „Očekujemo ih malo pre večere. Tvoja
majka je želela da se obuče kod kuće.“
„A moja braća?“
„Dolaze sa vašim roditeljima.“
„Pretpostavljam da to ima smisla“, rekla je Meri malo gunđajući, „ali mislila
sam da će Endru doći na konju malo ranije. Nisam ga videla sto godina.“
„Ne jaše sada puno“, rekla je praktično Bili. „Znaš zbog ruke.“

~ 99 ~
 „Mora da ga to izluđuje.“
„Možda i bi da nije tako vešt dok govori o povredi.“
Meri se nasmejala i provukla je ruku kroz Bilinu. „Idemo unutra da se
ispričamo. Oh, ti hramlješ!“
„Smešna nezgoda“, rekla je Bili i odmahnula rukom. „Skoro da je prošlo.“
„Pa sigurno ima mnogo o čemu treba da mi pričaš.“
„Zapravo, nema“, rekla je Bili dok su se penjale ulaznim stepenicama. „Ovde
se ništa nije promenilo. Ne zaista.“
Meri ju je radoznalo pogledala. „Ništa?“
„Sem što je Endru kod kuće, sve je kao i inače.“ Bili je slegnula ramenima
pitajući se da li bi trebalo da bude razočarana što je sve isto. Pretpostavljala je da
je počela da provodi malo više vremena sa Džordžom, ali teško da bi to moglo da
se računa kao neki događaj.
„Tvoja majka ne pokušava da te uda za novog vikara?“ zadirkivala ju je Meri.
„Nemamo novog vikara, a mislim da pokušava da me uda za Feliksovog
brata.“ Nagnula je glavu u stranu. „Ili za jednog od Berbrukovih.“
„Henri je praktično veren“, rekla je Meri, „a i ti ne želiš da se udaš za nekog
od Berbrukovih, veruj mi.“
Bili ju je pogledala iskosa. „Hajde, reci mi.“
„Prestani sa tim“, opomenula ju je Meri. „Nije ništa sočno. Niti čak
zanimljivo. Oni su divni, obojica, ali su glupi kao noć.“
„Evo, hajde da idemo u moju sobu“, rekla je Bili vodeći ih ka glavnom
stepeništu. „I znaš“, dodala je, uglavnom da bi malo protivrečila, „neke noći su
zapravo prilično pametne.“
„Ne i Berbrukovi.“
„Zašto si se onda ponudila da ih dovedeš?“
„Tvoja majka je molila! Poslala mi je pismo na tri strane.“
„Moja majka?“, ponovila je Bili.
„Da. Naravno, uz podršku moje.“
Bili je napravila grimasu. Zajedničku silu ledi Roksbi i ledi Bridžerton nije
trebalo tako lako ignorisati.
„Bilo joj je potrebno još gospode“, nastavila je Meri. „Mislim da nije
pretpostavila da će grofica od Vestboroa povesti obe svoje ćerke, kao i
svoju sestričinu. I u svakom slučaju, Najl i Ned su veoma dobrodušni,
obojica. Oni će nekome biti veoma dobri muževi.“ Bili ju je oštro pogledala.
„Ali ne i tebi.“
Bili je odlučila da nema svrhe uvrediti se. „Ne vidiš me udaru za nekog
dobroćudnog?“
„Ne vidim te udatu za nekog ko jedva čita svoje ime.“
~ 100 ~
 „Oh, hajde sada!“
„Dobro. Sada preterujem. Ali ovo je važno.“ Meri je zastala nasred hodnika,
primoravajući Bili da i ona stane pored nje. „Znaš da te ja poznajem bolje od bilo
koga.“
Bili je čekala dok ju je Meri ozbiljno posmatrala. Meri je volela da deli savete,
a Bili uglavnom nije volela da ih sluša. Međutim, prošlo je toliko vremena od
kada je poslednji put bila u društvu svoje najbolje drugarice tako da je mogla bar
jednom da bude strpljiva, čak i tiha.
„Bili, slušaj me“, rekla je Meri neobično brzo. „Ne možeš se odnositi tako
lakomisleno prema svojoj budućnosti. Na kraju ćeš morati da izabereš muža, a
poludećeš ukoliko se ne udaš za čoveka koji je makar jednako inteligentan kao
ti.“
„To znači da se mogu udati za bilo koga.“ Ili, Bili nije dodala, mogla bi
zapravo da ima veliki izbor muževa.
Meri se povukla. „Nemoj to da govoriš! Naravno da ćeš se udati. Samo je
potrebno da nađeš pravog gospodina.“
Bili je prevrnula očima. Meri je odavno podlegla toj bolesti, koja kao da je
napadala sve one koji su nedavno stupili u brak, a zvala se groznica da svi budu
blaženi i venčani. „Ja ću se verovatno udati za Endrua“, rekla je Bili slegnuvši
ramenima. „Ili Edvarda.“
Meri je zurila u nju.
„Molim?“ najzad je pitala Bili.
„Ukoliko to možeš tako da kažeš“, rekla je Meri uz žarku nevericu, „kao da ti
je svejedno koji je Roksbi kod oltara, onda ne bi trebalo da se udaš ni za jednog
od njih.“
„Pa nije mi važno. Volim ih obojicu.“
„Kao braću. Pobogu, ukoliko tako na to gledaš, onda bi mogla da se udaš i za
Džordža!“
Bili je zastala. „Ne budi luda.“
Ona, da se uda za Džordža? To je bilo smešno.
„Iskreno, Meri“, rekla je dok joj je glas postao piskav i ozbiljan. „U vezi sa
tim se ne bi trebalo čak ni šaliti.“
„Rekla si da bi bilo koji brat od Roksbijevih bio u redu.“
„Ne, ti si to rekla. Ja sam rekla da bi bili dobri bilo Edvard, bilo Endru.“ Zaista
nije razumela Meri zašto je bila tako uznemirena. Brak sa nekim od te dvojice
braće Roksbijevih imao bi isti efekat. Bili bi postala Roksbi, a ona i Meri bi
postale prave sestre. Bili je smatrala da to prilično lepo zvuči.
Meri se udarila rukom po čelu i uzdahnula. „Uopšte nisi romantična.“
„Ne bih to smatrala manom.“

~ 101 ~
 „Ne“, progunđala je Meri, „ne bi.“
Mislila je to samo da bi je kritikovala, ali ipak Bili se smejala. „Neki od nas
moraju da posmatraju svet praktično i razumno.“
„Ali ne po cenu svoje sreće.“
Prilično dugo Bili ništa nije rekla. Osetila je kako joj se glava naginje U
stranu, a oči skupljaju dok je posmatrala Merino lice. Meri je želela ono što je
najbolje za nju; to joj je bilo jasno. Ipak Meri nije znala. Kako bi mogla da zna?
„Ko si ti“, pitala je blago Bili, „da odlučuješ šta predstavlja sreću za nekog
drugog?“ Trudila se da joj reči zvuče blago i da joj ton ne bude oštar. Nije želela
da Meri oseti to pitanje kao napad; nije ni mislila da to tako zvuči. Ipak, želela je
da Meri razmisli o ovome, da zastane na trenutak i da pokuša da shvati da su
uprkos njihovom dubokom prijateljstvu one u osnovi potpuno različite ličnosti.
Meri ju je pogledala delujući pogođeno. „Nisam mislila...“
„Znam da nisi“, uveravala ju je Bili. Meri je oduvek težila ka ljubavi i braku.
Čeznula je za Feliksom od trenutka kada ga je prvi put upoznala - kada je imala
dvanaest godina! Kada je Bili imala dvanaest godina, zanimali su je samo štenci
i to da li može da se popne uz drvo hrasta brže od Endrua.
Iskreno rečeno još uvek ju je sve to zanimalo. Bio bi to veliki udarac ukoliko
bi on mogao da stigne do grane na vrhu pre nje. Nije da će se nadmetati u tome u
skorije vreme, zbog njegove ruke i njenog članka, međutim, te stvari su bile važne,
iako ih Meri nikada neće posmatrati na taj način.
„Izvini“, rekla je Meri, ali joj je osmeh bio pomalo suviše krut. „Nemam prava
da budem tako stroga, a tek sam stigla.“
Bili skoro da ju je pitala da li to znači da planira da takva bude kasnije. Ipak,
nije to uradila.
Takva uzdržanost! Kada je uspela da razvije takvu zrelost, pitala se.
„Zašto se smeješ?“, pitala je Meri.
„Molim? Ja se ne smejem.“
„Oh, smeješ se.“
I pošto joj je Meri bila najbolja drugarica, čak i kada je pokušavala da joj kaže
kako bi trebalo da živi svoj život, Bili se smejala i ponovo su se uhvatile za ruke.
„Ukoliko moraš da znaš“, rekla je, „čestitala sam sebi što ti ništa pametno nisam
odgovorila na to.“
„Takva uzdržanost!“ rekla je Meri ponavljajući tačno Biline misli.
„Znam. To toliko ne liči na mene.“ Bili je nagnula glavu prema kraju hodnika.
„Da li možemo da nastavimo do moje sobe? Boli me noga.“
„Naravno. Kako si je povredila?“
Bili se ironično osmehnula kada su počele da hodaju. „Nikada nećeš pogoditi
ko je na kraju bio moj heroj...“

~ 102 ~
 12.

Tokom večere Džordžu je brzo postalo očigledno da je jedna strana stola bila
zabavna.
On nije sedeo na toj strani.
S njegove leve strane nalazila se ledi Frederika Forteskju Endikot, koja je
neprestano pričala o svom vereniku grofu od Nortvika, a sa njegove desne strane
nalazila se ledi Aleksandra, mlađa sestra ledi Frederike.
I ona je, takođe, neprestano govorila o grofu od Nortvika.
Džordž nije bio siguran šta da radi, nadao se da Nortvik ima brata, zbog ledi
Aleksandre.
Bili je sedela tačno naspram Džordža, mada on nije mogao da je vidi zbog
bogatog stalka sa voćem, koji je stajao nasred stola. Ipak, mogao je da čuje njen
smeh, bogat i dubok, koji je neizbežno bio praćen Endruovom vriskom, a zatim
nekom glupom dosetkom koju bi izgovorio apsurdno zgodni ser Redžinald Mekvi
- ser Redži, kako je rekao svima da ga zovu.
On se Džordžu uopšte nije ni najmanje dopadao.
Nema veze što su se upoznali pre samo sat vremena, u ovom slučaju i minut
je bio dovoljan. Ser Redži se dogegao do Džordža i Bili, koji su se smejali
razgovarajući o nečemu sasvim beznačajnom (ali ipak privatnom), a onda im je
uputio osmeh koji je bio potpunu zaslepljujući.
Zubi tog čoveka bili su tako pravi i tako pravilno postavljeni da su mogli da
služe kao merilo. Zaista, ko je imao takve zube? To je bilo neprirodno.
Zatim je glupan uzeo Bilinu ruku i poljubio je kao neki francuski grof,
govoreći kako je njena lepota iznad mora, peska, zvezda i nebesa (ništa manje
nego na francuskom, uprkos odsustvu rime).
Bilo je više nego smešno; Džordž je bio siguran da će Bili prasnuti u smeh.
Međutim, ne, ona je pocrvenela.
Pocrvenela je, a zatim je zatreptala! To je najverovatnije bilo nešto što je
najmanje ličilo na Bili Bridžerton što je ikada video.
Sve zbog čudnovato pravih zuba. A ona čak nije ni govorila francuski!
Naravno da su sedeli jedno pored drugog tokom večere. Ledi Bridžerton je
imala oko sokolovo kada je u pitanju bila bračna perspektiva njene najstarije
ćerke; Džordž nije sumnjao da je ona primetila kako ser Redži flertuje sa Bili već

~ 103 ~
od prvog pokazivanja svog belog niza bisera. Ukoliko Bili nije sedela pored njega
ranije u toku tog dana, sedeće za vreme večere.
Sa Endruom sa njene druge strane nije bilo načina da se ona zaustavi. Smeh
je zvonio kao crkveno zvono dok je ta strana stola jela, pila i veselila se.
Džordžova strana je uzdizala brojne vrline grofa od Nortvika - toliko puno,
puno vrlina.
Kada su sklonili supu, Džordž je bio spreman da predloži tog čoveka za sveca.
Slušajući ono što ledi Frederika i Aleksandra govore, ništa pravednije nije mogao
da učini. Dve dame su ga kraljevski veličale govoreći o tome kako je Nortvik
obema držao kišobran jednog naročito kišnog dana i Džordž je baš hteo da kaže
kako mu sve to zvuči kao previše ljudi, ali tada se začuo još jedan nalet bisernog
smeha sa druge strane stola.
Džordž je smrknuto pogledao, mada Bili nije mogla da ga vidi. Ne bi ga videla
sve i da su sklonili prokletu činiju sa voćem koja je stajala između njih. Bila je
isuviše zauzeta time što je bila u centru zbivanja. Devojka je bila prava zvezda.
Iskreno, ne bi se iznenadio ni kada bi doslovno počela da svetluca.
A on se ponudio da se brine o njoj.
Molim. Ona se prilično dobro i sama snalazila.
„Šta mislite o čemu oni razgovaraju?“, pitala je ledi Aleksandra nakon
naročito glasnog izliva veselosti.
„O zubima“, promrmljao je Džordž.
„Šta ste rekli?”
Uzvratio je uz bledi osmeh. „Nemam pojma.“
„Izgleda da se baš dobro zabavljaju“, rekla je ledi Frederika zamišljeno
naboravši čelo.
Džordž je slegnuo ramenima.
„Norti je takav divan sagovornik“, rekla je.
„Zaista?“, promrmljao je Džordž dok je nabadao parče pečene teletine.
„Oh, da! Sigurno ga poznajete?“
Džordž je samo odsutno klimnuo glavom. Lord Nortvik bio je nekoliko
godina stariji od njega, ali su im se putevi ukrstili na Itonu i Kembridžu. Džordž
nije mogao da se seti mnogo toga u vezi sa njim, sem svog šoka zbog njegove
napadno plave kose.
„Onda znate“, rekla je ledi Frederika sa predivnim osmehom, „da je on
savršeno zabavan.“
„Savršeno“, ponovio je Džordž.
Ledi Aleksandra se nagnula ka njima. „Da li vi to govorite o lordu Nortviku?“
„Ovaj, da“, odgovorio je Džordž.

~ 104 ~
 „On je toliko očaravajući na kućnim zabavama“, složila se ledi Aleksandra.
„Pitam se zašto ga niste pozvali.“
„Istinu govoreći“, podsetio ju je Džordž, „nisam učestvovao u pravljenju
spiska gostiju.“
„Oh, da, naravno! Potpuno sam zaboravila da niste član porodice. Delujete
kao da ste kod kuće u Obri holu.“
„Bridžertonovi i Roksbijevi su već dugo vremena porodični prijatelji“, rekao
joj je.
„Gospođica Sibila mu je skoro kao sestra“, rekla je ledi Frederika naslanjajući
se kako bi se priključila razgovoru.
Bili? Njegova sestra? Džordž se namrštio. To nije bilo tačno. „Ja ne bih
rekao...“, počeo je.
Međutim, ledi Aleksandra je već nastavila da priča. „Tako je ledi Meri rekla
ranije u toku večeri. Ispričala je veoma zabavne priče. Zaista obožavam vašu
sestru.“
Džordž je imao puna usta hrane, pa je klimnuo glavom i nadao se da će to
shvatiti kao hvala.
Ledi Aleksandra se nagnula. „Ledi Meri je rekla da ste kao deca divlje jurcali.
To je zvučalo strašno uzbudljivo.“
„Ja sam bio malo stariji“, rekao je. „Ja retko...“
„... a zatim je otrčalo!“, likovao je Endru sa druge strane stola, dovoljno
glasno da (hvala bogu) prekine Džordžov razgovor sa dve dame.
Ledi Frederika je virila preko voća kako bi ih gledala. „Šta mislite o čemu
razgovaraju?“ pitala je.
„O lordu Nortviku“, rekao je čvrsto Džordž.
Celo lice joj se ozarilo. „Zaista?“
„Ali gospodin Roksbi je rekao u srednjem rodu“, istakla je ledi Aleksandra.
„Sigurno da se to nije odnosilo na Nortija.“
„Siguran sam da ste loše čuli“, slagao je Džordž. „Moj brat se veoma divi
lordu Nortviku.“
„Zaista?“ Nagnula se dovoljno da bi privukla sestrinu pažnju. „Frederika, da
li si čula to? Lord Kenard je rekao da se njegov brat divi lordu Nortviku.“
Ledi Frederika je ljupko pocrvenela.
Džordž je želeo da zagnjuri lice među krompire.
„... nezahvalna mačka!“ Bilin glas je lebdeo iznad činije sa šparglama.
Usledilo je još smeha, a zatim se čulo: „Bila sam strašno besna!“
Džordž je uzdahnuo. Nikada nije ni pomislio da će čeznuti za Bili Bridžerton,
ali njeno lice je bilo vedro, smeh zarazan i bio je potpuno siguran da ukoliko bude

~ 105 ~
morao da sedi još koji trenutak između ledi Frederike i ledi Aleksandre, mozak će
početi da mu izlazi na uši.
Bili mora da ga je uhvatila sa pokunjenim izrazom lica, zato što se malo
pomerila u stranu. „Pričamo o mački“, rekla je.
„Da, shvatio sam.“
Osmehnula se - bio je to ohrabrujući i prijatan osmeh koji je kod njega imao
drugi uticaj, obeshrabrio ga je.
I osećao se neprijatno.
„Da li znate šta je htela da kaže?“, pitala je ledi Aleksandra. „Verujem da je
rekla nešto o nekakvoj mački.“
„Norti obožava mačke“, rekla je ledi Frederika.
„Ja ne mogu da ih podnesem“, rekao je Džordž sa obnovljenim osećajem za
ljubaznost. Ta izjava nije bila baš potpuno tačna, ali nije mogao da uskrati sebi
zadovoljstvo u tome što protivreči.
Ledi Frederika je trepnula od iznenađenja. „Svi vole mačke.“
„Ne i ja!“
Obe sestre su zurile u šoku u njega. Džordž je pretpostavljao da nije mogao
da ih krivi zbog toga; ton mu je bio potpuno veseo. Međutim, pošto je konačno
počeo da se zabavlja, odlučio je da ga nije bilo briga. „Ja više volim pse“, rekao
je.
„Pa naravno da svi vole pse“, rekla je ledi Frederika. Ipak, zvučala je
kolebljivo.
„I jazavce“, rekao je veselo Džordž ubacujući malo hleba u usta.
„Jazavce“, ponovila je.
„I krtice.“ Osmehnuo se. Sada ga je gledala sa vidnom nelagodnošću. Džordž
je sebi čestitao na dobro obavljenom poslu, još koji minut ovoga i sigurno će
misliti da je lud.
Nije mogao da se seti poslednjeg puta kada se toliko zabavljao na nekoj
zvaničnoj večeri.
Pogledao je Bili, odjednom želeći da joj ispriča za ovaj razgovor, jer to je bilo
upravo ono što bi njoj bilo zabavno. Tako dobro bi se zajedno smejali.
Međutim, ona je bila zauzeta sa ser Redžinaldom, koji ju je sada posmatrao
kao da je ona neko retko stvorenje - što je ona i bila, naglo je pomislio Džordž.
Međutim, nije bila njegovo retko stvorenje.
Džordž je odjednom imao poriv da skoči preko stola i da pretvori savršene
zube ser Redžija u nešto apstraktnije.
Za ime boga, da li se rodio sa takvim zubima? Bilo je jasno da su njegovi
roditelji prodali dušu đavolu.

~ 106 ~
 „Oh, lorde Kenarde“, rekla je ledi Aleksandra, „da li planirate da posmatrate
sutra damski turnir u streličarstvu?“
„Nisam ni znao da će biti“, odgovorio je.
„Oh, da! Frederika i ja obe planiramo da učestvujemo, dosta smo vežbale.“
„Sa lordom Nortvikom?“ nije mogao da ne pita.
„Naravno da ne“, rekla je. „Zašto ste, pobogu, to pomislili?“
Bespomoćno je slegnuo ramenima. Dragi bože, koliko još će trajati ovaj
obrok?
Stavila mu je ruku na mišicu. „Nadam se da ćete doći da gledate.“
Bacio je pogled na njenu ruku. Izgledala je tako veoma pogrešno na njegovom
rukavu. Ipak, imao je utisak da je ona pogrešno shvatila njegov pokret pošto mu
je stegla ruku. Nije mogao da se ne zapita šta se desilo sa lordom Nortvikom. Nek
mu je bog u pomoći ukoliko zameni grofa u njenoj naklonosti.
Džordž je želeo da joj otrese ruku, ali postojala je tu ta prokleta džentlmenska
priroda, pa se umesto toga samo kruto osmehnuo i rekao: „Skoro izvesno ću dođi
da gledam.“
Ledi Frederika se nagnula i zasijala. „Lord Nortvik takođe uživa da posmatra
streličarstvo.“
„Naravno“ rekao je Džordž sebi u bradu.
„Da li ste nešto rekli“, pitala je ledi Aleksandra.
„Samo gospođica Bridžerton je veoma vešt strelac“, rekao je. To je bila istina,
sve i da to nije rekao. Pogledao je Bili, nameravajući da glavom pokaže ka njoj,
ali ona je već zurila u njega svirepog izraza lica.
Nagnuo se udesno da je bolje vidi.
Stegla je usne.
Nagnuo je glavu u stranu.
Prevrnula je očima i okrenula se ser Redžinaldu.
Džordž je trepnuo. Šta je to, dođavola, bilo?
I iskreno, zašto se on brinuo oko toga?

BILI SE SJAJNO provodila. Zaista, nije bila sigurna zbog čega je bila tako
nervozna. Endru je uvek bio zabavno društvo tokom večere, a ser Redži je bio
veoma ljubazan i zgodan; sa njim joj je bilo prijatno čak i dok je govorio francuski
kada su se upoznavali.
Nije razumela ni reč, ali je shvatila kako to mora da je bio neki kompliment,
pa je klimnula glavom i osmehivala se, a čak je i zatreptala par puta, što je videla
da rade druge dame kada bi pokušavale da se veoma ženstveno ponašaju.
Niko nije mogao da kaže da se nije trudila najbolje što ume.

~ 107 ~
 Jedino što joj je smatalo, bio je Džordž, tačnije, neprilika u kojoj je bio
Džordž. Očajnički ga je sažaljevala.
Ledi Aleksandra se učinila kao savršeno prijatno društvo kada ju je na prilazu
upoznala, međutim, od trenutka kada je stigla u salon na piće pre večere, mala
goropadnica zalepila se za Džordža kao krpelj.
Bili je bila zgrožena. Znala je da je čovek bogat i zgodan i da će postati grof,
ali da li je ta napadna mala devojka morala da bude tako očigledna?
Jadni Džordž, da li je sa time morao da se nosi svaki put kada bi išao u
London? Možda je trebalo da bude saosećajnija prema njemu. Makar je trebalo
da proviri i vidi raspored za sedenje tokom večere. Mogla je da ga spase od večere
provedene sa ledi Aleksandrom Četvororukom Endikot.
Brrr! Mogla je da smisli nešto bolje od toga.
Strašno... Za ime boga... Po poslednji put...
Dobro, nije mogla da smisli ništa bolje. Ali stvarno, žena je mogla da ima i
četiri ruke, kako se nakačila na Džordža u salonu.
Za večerom bilo je još gore. Bilo je teško videti Džordža preko stola sa tom
monstruoznom ukrasnom činijom za voće, ali je imala jasan pogled na ledi
Aleksandru, i moralo se reći kako je ta dama pokazivala veoma nepraktičan višak
grudi.
Bili se ne bi čudila da tu krije ceo servis za čaj.
A zatim! Stavila je ruku na Džordžovu mišicu kao da ju je posedovala. Čak
se ni Bili ne bi usudila na tako prisan pokret na zvaničnoj večeri. Nagnula se
napred pokušavajući da pogleda Džordža u lice. Nije mogao biti srećan zbog
ovoga.
„Da li si dobro?“
Okrenula se. Endru ju je gledao sa izrazom lica koji je bio između sumnje i
zabrinutosti.
„Dobro sam“, rekla je odsečno. „Zašto?“
„Samo što mi ne padneš u krilo.“
Trgla se i malo ispravila. „Ne pričaj besmislice.“
„Da li je ser Redžinald možda pustio vetar?“, promrmljao je Endru.
„Endru!“
Pogledao ju je zlobno se smejući i ne kajući se zbog toga. „Pa ili je to ili si
dobila neku novu naklonost prema meni.“
Zverski ga je pogledala.
„Ja te zaista volim, Bili“, rekao je otežući, „ali ne na taj način.“
Prevrnula je očima zato što... Pa zato! Endru je bio spadalo, oduvek. A ni ona
njega nije volela na taj način.
Ipak, nije morao da bude tako zloban u vezi sa tim.

~ 108 ~
 „Šta misliš o ledi Aleksandri?“, prošaputala je.
„Koja je ona?“
„Ona što spopada tvog brata“, nestrpljivo je rekla.
„Oh, ta!“ Endru je zvučao kao da je pokušavao da se ne smeje.
„On deluje veoma nesrećno.“
Endru je nagnuo glavu dok je posmatrao svog brata. Za razliku od Bili on nije
ispred sebe imao ogromnu činiju sa voćem sa kojom je trebalo da izađe na kraj.
„Ne znam“, razmišljao je. „Ne izgleda kao da mu to smeta.“
„Da li si ti ćorav?“ prosiktala je Bili.
„Ne da ja znam.“
„On... Oh, nema veze! Nisi od koristi.“
Bili se ponovo nasmejala, ovog puta prema ser Redžiju. On je razgovarao sa
ženom sa svoje leve strane, pa verovatno to ne bi ni primetio.
Ruka ledi Aleksandre još uvek je bila na Džordžovoj mišici.
Bili je stegla vilicu, nije bila srećna zbog toga. Džordž je bio veoma povučena
osoba. Podigla je pogled pokušavajući da uhvati njegovo lice, ali on je govorio
nešto ledi Aleksandri, nešto savršeno prijatno i ljubazno.
Uopšte nije delovao uznemireno.
Bili se pušila.
A zatim je podigao pogled. Mora da ju je uhvatio kako ga gleda zato što je
bio nagnut udesno tek toliko da bi je video.
Podigao je obrve.
Pogled je usmerila ka tavanici i ponovo se okrenula ser Redžiju, iako je on i
dalje razgovarao sa grofičinom sestričinom.
Sačekala je malo, ali nije se činilo da žuri da ponovo pogleda, pa je ona uzela
nož i viljušku i isekla svoje meso na još sitnije delove.
Možda se Džordžu dopadala ledi Aleksandra. Možda joj se udvarao i možda
će se oni venčati i dobiti mnoštvo malih Roksbi beba, koje će imati plave oči i
buckaste obraze.
Ukoliko je to bilo ono što je Džordž želeo, to je i trebalo da uradi.
Međutim, zašto se onda to činilo tako pogrešnim? I zašto je toliko bolelo kada
misli o tome?

~ 109 ~
 13.

Sledećeg dana, do jedan sat posle podne, Džordž se setio zašto nije voleo
kućne zabave. Još bolje, setio se da ne voli kućne zabave.
Ili možda mu se nije dopadala samo ova kućna zabava. Sa Forteskju-
Endikotovim devojkama očaranim Nortvikom, sa lordom Redžijem, mladićem
snežnobelih zuba, i Nedom Berbrukom, koji je slučajno prosuo porto sve po
Džordžovim čizmama prethodne večeri, bio je spreman da puzeći ode do Krejk
kuće, udaljene samo pet kilometara. On je to mogao da izvede.
Preskočio je obrok u podne - to je bio jedini način da izbegne ledi Aleksandru,
koja je, činilo se, odlučila da je on odmah posle Nortvika - i sada je bio u veoma
lošem raspoloženju. Bio je gladan i umoran, a to su bili demoni blizanci, koji bi
garantovali da će se ponašanja odrasle osobe svesti na nivo trogodišnjaka.
Spavanje prethodne noći bilo je... nezadovoljavajuće.
Da, to se činila kao najispravnija reč. Očajnički neprikladna, ali ispravna.
Bridžertonovi su stavili sve Roksbijeve u porodično krilo zgrade i Džordž je
sedeo na fotelji pored kamina, slušao je redovne, uobičajene zvukove jedne
porodice koja završava svoj dan - služavke su bile kod dama, vrata su se otvarala
i zatvarala...
Nije trebalo da bude zbog toga bilo kakvih posledica, to su bili svi isti zvuči
koje je mogao da čuje i u svojoj kući. Međutim, ovde u Obri holu, imao je osećaj
da je to sve previše prisno, skoro kao da prisluškuje.
Kad god bi čuo neki pospani i meki zvuk, njegova mašta bi dobila krila. Znao
je da ne može da čuje Bili kako se pomera; njena soba je bila prekoputa hodnika
i troje vrata niže. Međutim, imao je osećaj kao da je čuje. U tišini noći osetio je
kako njena stopala lagano idu preko tepiha. Osetio je šapat njenog daha dok je
duvala sveću. A kada je legla u krevet, bio je siguran da čuje kako joj se pomera
posteljina.
Rekla je da će odmah zaspati - ali šta onda? Da li je nemirno spavala? Da li
se vrpoljila, šutirala, gurala posteljinu nogama na dno kreveta?
Ili je mirno ležala, slatko na strani, sa rukama ispod obraza?
Mogao je da se kladi da se vrpoljila; to je bila Bili. Provela je svoje čitavo
detinjstvo u stalnom pokretu. Zašto bi drugačije spavala? A ukoliko hi delila
krevet sa nekim...

~ 110 ~
 Njegova jedna čaša brendija pred spavanje, pretvorila se u tri, ali kada je
konačno stavio glavu na jastuk, prošli su sati pre nego što je zaspao. A tada, kada
je zaspao, sanjao je o njoj.
A san... Oh, san!
Zadrhtao je, to sećanje ga je ponovo preplavilo. Ukoliko je ikada mislio o Bili
kao sestri...
To sada sigurno nije činio.
Počelo je u biblioteci, pod mesečinom i nije znao šta je nosila - samo da to
nije bilo nešto u čemu ju je ranije viđao. Mora da je imala spavaćicu... belu i
prozračnu. Svaki pokret vetra ju je pripijao uz njeno telo otkrivajući bujne oblike
kao stvorene za njegove ruke.
Nema veze što su bili u biblioteci i nije bilo logike da tu bude vetra, ali to sve
nije bilo važno, zato što kada ju je uzeo za ruku i povukao jako uz sebe, našli su
se odjednom u njegovoj sobi. Ne ovoj u Obri holu, već onoj u Krejk kući, sa
njegovim velikom krevetom i prostranim i četvrtastim dušekom, sa dovoljno
mesta za sve vrste bezobzirnog opuštanja.
Nije rekla ni reč, što je morao da prizna da uopšte ne liči na nju, ali ipak je to
bio san. Međutim, kada se osmehnula, to je bila prava Bili - široko i slobodno - a
zatim ju je položio na krevet, njegov pogled je sreo njen i bilo je kao da je bila
stvorena za taj trenutak, kao da je i on bio rođen za taj trenutak.
Rukama je otvorio njenu spavaćicu i ona se izvila pod njim, njene savršene
grudi su se pojavile pred njim kao da se nude.
Bilo je ludo. To je bila ludost. On ne bi trebalo da zna kako izgledaju njene
grudi. Ne bi to čak trebalo ni da zamišlja.
Ipak je to radio, u svojim snovima ih je obožavao. Obuhvatio ih je rukama,
stezao, spajao sve dok se ošamućujuće ženstvena dolina nije stvorila između njih.
Zatim se sagnuo, uhvatio joj bradavicu između zuba, izazivajući je i iskušavajući
sve dok nije zaječala od zadovoljstva. Međutim, nije se tu zaustavio. Ruka mu je
skliznula na mesto gde su joj se spajale noge sa kukovima i raširio joj butine, dok
su mu se palčevi grčevito približavali samom njenom središtu.
A zatim ju je milovao... sve bliže... i bliže... sve dok nije osetio njenu vlažnu
vrelinu i dok nije znao da je njihovo spajanje bilo neizbežno. Biće njegova i to će
biti veličanstveno. Njegova odeća se istopila i on se namestio na njen ulaz...
I probudio se!
Dođavola! Prokletstvo!
Probudio se.
Život je bio neverovatno nepravedan.
Sledećeg jutra bilo je nadmetanje u streličarstvu za dame i ukoliko je Džordž
osetio pomalo ironije dok je to posmatrao, svakako bi mu to trebalo oprostiti. Tu

~ 111 ~
se nalazila Bili sa krutom, šiljatom stvari, a tu je bio i on, sa još uvek krutom,
šiljatom stvari i moralo se reći: Samo jedno od njih se zabavljalo!
Bio je potreban čitav sat veoma ledenih misli pre nego što je mogao da se
pomeri iz svoje pažljivo nameštene poze (sa prekrštenim nogama) sa stolice koja
se nalazila na ivici poljane. Sva druga gospoda su u nekom trenutku ustajala da bi
proverili mete, ali ne i Džordž. On se osmehivao, smejao i izmišljao je neke
besmislice o tome kako uživa na suncu. To je bilo smešno, jer je jedini deo gde je
nebo bilo vedro i plavo, bilo veličine njegovog nokta.
Očajnički želeći da bude sam, krenuo je ka biblioteci odmah nakon turnira.
Činilo mu se da niko od zvanica na zabavi nije neki čitalac; svakako da će tamo
naći mir i tišinu.
To se i jeste dogodilo ali samo na desetak minuta, jer su Bili i Endru ušli
prepirući se na vratima,
„Džordže!“, uzviknula je Bili hramljući prema njemu. Izgledala je blistavo
odmorno.
Ona nikada nije imala problema da zaspi, pomislio je ljutito Džordž. Ona je
verovatno sanjala o ružama i dugama.
„Baš sam se nadala da ću te naći“, rekla je uz osmeh.
„Reči koje će izazvati užas u njegovom srcu“, razvukao je Endru.
Tako tačno, pomislio je Džordž, mada ne iz onog razloga koji je Endru mislio
da jeste.
„Prestani!“ Bili se namrštila na njega pre nego što se okrenula Džordžu.
„Potreban si nam da bi doneo odluku.“
„Ukoliko se radi o tome ko se brže vere uz drvo, to je Bili“, rekao je Džordž
u jednom dahu. „Ukoliko se radi o tome ko preciznije puca, to je Endru.“
„Ni o jednom, ni o drugom“, rekla je Bili malo se namrštivši. „Ima veze sa
palmalom.“
„Onda nek nam je bog u pomoći“, promrmljao je Džordž ustajući i krećući
prema vratima. Igrao je palmal sa svojim bratom i Bili; bio je to opasan, krvoločan
sport koji je podrazumevao drvene lopte, teške palice i stalni rizik da zadobiješ
opasnu povredu glave. Svakako nije bilo nešto prikladno za finu kućnu zabavu
ledi Bridžerton.
„Endru me je optužio da sam varala“, rekla je Bili.
„Kada?“, pitao je Džordž iskreno zabrinut. Koliko on zna čitavo pre podne je
trajao turnir u streličarstvu za dame. Bili je pobedila, niko od Bridžertonovih, niti
Roksbijevih nije bio prisutan.
„Prošlog aprila“, rekla je Bili.
„I vi se oko toga sada svađate?“
„U pitanju je princip“, rekao je Endru.
Džordž je pogledao Bili. „Da li si varala?“
~ 112 ~
 „Naravno da nisam! Ne moram da varam da bih bila bolja od Endrua. Možda
od Edvarda“, rekla je malo prevrnuvši oči, „ali ne Endrua.“
„Nepotrebno, Bili“, grdio ju je Endru.
„Ali istinito“, uzvratila je.
„Odlazim“, rekao je Džordž. Niko ga od njih dvoje nije slušao, ali činilo mu
se učtivim da najavi svoj odlazak. Osim toga, nije bio siguran da li je pametno da
sada bude u istoj sobi sa Bili. Puls mu se već polako, neumoljivo ubrzavao i on
nije želeo da bude blizu nje kada se potpuno ubrza.
Tu leži propast, vrištao je njegov um. Čudnovato, njegove noge nisu se uopšte
bunile i on je stigao sve do vrata pre nego što je Bili rekla: „Oh, ne idi. Sada
postaje zanimljivo.“
Uspeo je da joj uputi mali, ali iscrpljeni osmeh dok se okretao. „Sa tobom
uvek postaje zanimljivo.“
„Misliš?“ pitala je oduševljeno.
Endru ju je pogledao u potpunoj neverici. „To nije bio kompliment, Bili.“
Bili je pogledala Džordža.
„Nemam pojma šta je to bilo“, priznao je.
Bili se samo zakikotala, a zatim je naglo okrenula glavu ka Endruu. „Izazivam
te.“
Džordž je znao da to nije trebalo da uradi - oh, svakako je to znao - ali nije
mogao da spreči sebe da se okrene i zine gledajući u nju.
„Izazivaš mene?“, ponovio je Endru.
„Palice u zoru“, rekla je u zanosu. Zatim je slegnula ramenima. „Ili ovog
popodneva. Radije bih da izbegnem rano ustajanje, a ti?“
Endru je podigao jednu obrvu. „Izazivaš jednorukog čoveka da igra palmal?“
„Ja izazivam tebe!“
Nagnuo se, njegove plave oči su sijale. „Svakako ću te pobediti, znaš.“
„Džordže!“, povikala je Bili.
Prokletstvo! Skoro je umakao. „Da?“, promrmljao je vireći glavom kroz
vrata.
„Potreban si nam.“
„Ne, nisam. Tebi je potrebna dadilja. Jedva možeš da hodaš.“
„Ja mogu da hodam savršeno dobro.“ Hramljući je napravila nekoliko koraka.
„Vidiš? Čak je više i ne osećam.“
Džordž je pogledao Endrua, mada od njega nije očekivao ništa što bi bilo
razumno ni izdaleka.
„Ja imam polomljenu ruku“, rekao je Endru, za šta je Džordž pretpostavljao
da bi trebalo da posluži kao objašnjenje, ili izgovor.
„Vi ste idioti. Oboje.“
~ 113 ~
 „Idioti kojima je potrebno još igrača“, rekla je Bili. „Ne može da se igra samo
udvoje.“
To je bilo tačno. Palmal je trebalo da se igra sa šest igrača, mada je moglo da
se igra i u troje, u krajnjem slučaju. Međutim, Džordž je već ranije doživeo ovaj
prizor; ostali igrači bi bili pod Endruovim i Bilinim tragičnim i surovim
vodstvom. Nijednom od njih dvoje nije bilo važno da li će pobediti, koliko je bilo
važno da ovo drugo ne pobedi. Od Džordža se očekivalo samo da pomera loptu
duž njihove putanje.
„Još uvek nemate dovoljno igrača“, rekao je Džordž.
„Džordžana!“, uzviknula je Bili.
„Džordžana?“ ponovio je Endru. „Znaš da joj tvoja majka ne dozvoljava da
igra.“
„Pobogu, nije godinama bila bolesna. Vreme je da prestanemo da je
tetošimo.“
Džordžana je došla skliznuvši iza ugla. „Prestani da vičeš, Bili. Zbog tebe će
mami početi da lupa srce, a onda ću ja morati da se brinem o njoj.“
„Igramo palmal“, rekla joj je Bili.
„Oh! To je lepo. Ja...“, reči su joj zastale, a njene plave oči su se raširile.
„Čekaj, i ja mogu da se igram?“
„Naravno“, rekla je Bili skoro odmahujući rukom. „Ti si Bridžerton.“
„Oh, sjajno!“ Džordžana je skoro poskočila. „Mogu li da budem narandžasta?
Ne, zelena. Želim da budem zelena.“
„Šta god želiš“, rekao je Endru.
Džordžana se okrenula ka Džordžu. „Da li i ti igraš?“
„Pretpostavljam da moram.“
„Nemoj da zvučiš tako pomirljivo“, rekla je Bili. „Biće ti sjajno. Znaš da
hoće.“
„Treba nam još igrača“, rekao je Endru.
„Možda ser Redži?“ pitala je Džordžana.
„Ne!“, odmah je rekao Džordž.
Tri glave su se naglo okrenule prema njemu.
Kada malo razmisli, možda se suviše žestoko pobunio.
„Ne deluje mi kao gospodin koji bi uživao u tako gruboj i živoj igri“, rekao je
Džordž uz nasumično sleganje ramenima. Pogledao je svoje nokte pošto nikako
nije mogao da pogleda bilo koga u oči. „Zbog njegovih zuba, znate.“
„Njegovih zuba?“, ponovila je Bili.
Džordž nije morao da joj vidi lice kako bi znao da gleda u njega kao da je
poludeo.

~ 114 ~
 „Pretpostavljam da ima veoma elegantan osmeh“, rekla je Bili, očigledno
spremna da popusti kada je to u pitanju. „I pretpostavljam da smo jednog leta
izbili Edvardu jedan zub.“ Pogledala je Endrua. „Da li se sećaš? Mislim da je bila
šestica.“
„Tačno tako“, rekao je Džordž mada se on iskreno nije sećao te nezgode.
Mora da je to bio mlečni zub; Edvard nije bio ser Redžinald Mekvi, ali koliko je
Džordž znao, osmeh njegovog brata imao je sve zube.
„Ne možemo da pitamo Meri“, nastavila je Bili. „Ona je provela čitavo pre
podne savijena nad noćnom posudom.“
„Zaista to nisam morao da znam“, rekao je Endru.
Bili nije obraćala pažnju na njega. „A osim toga, Feliks to nikada ne bi
dozvolio.“
„Onda pitaj Feliksa“, predložio je Džordž.
„To ne bi bilo fer prema Meri.“
Endru je prevrnuo očima. „Koga briga?“
Bili je prekrstila ruke. „Ukoliko ona ne može da igra, ne bi trebalo ni on.“
„Ledi Frederika je otišla u selo sa majkom i rođakom“, rekla je Džordžana.
„Ali videla sam ledi Aleksandru u salonu. Nije delovala kao da radi nešto važno.“
Džordž uopšte nije bio spreman da provede popodne slušajući još priča o
lordu Nortviku, ali nakon njegovog žestokog odbijanja ser Redžinalda, smatrao je
da ne bi mogao da nađe logično objašnjenje za još jedno odbijanje. „Ledi
Aleksandra bi bila lep dodatak za igru“, rekao je diplomatski. „Naravno, ukoliko
želi da igra.“
„Oh, igraće ona!“, rekla je Bili zloslutno.
Džordžana je delovala zbunjeno.
Bili je pogledala svoju sestru, ali je brzo okrenula glavu ka Džordžu. „Reci
joj da će lord Kenard takođe igrati. Biće ovde dok si rekao keks.“
„Oh, pobogu, Bili!“ promrmljao je Džordž.
Bili je huknula. „Razgovarala je sa tobom čitave večeri!“
„Sedela je pored mene“, uzvratio je Džordž. „Teško da je moglo da bude
drugačije.“
„Nije tačno. Feliksov brat bio je sa njene leve strane. On je savršeno
prihvatljiv sagovornik i mogla je da razgovara sa njim o brojnim temama.“
Endru je zakoračio između njih. „Da li ćete vas dvoje da se prepucavate kao
ljubomorni ljubavnici ili ćemo da se igramo?“
Bili je zverala.
I Džordž je zverao.
Endru je izgledao prilično zadovoljno sobom.

~ 115 ~
 „Ti si idiot“, rekla mu je Bili pre nego što se okrenula ka Džordžani.
„Pretpostavljam da će to morati da bude ledi Aleksandra. Dovedi nju i još koga
god nađeš. Nekog džentlmena kako bi nas bio jednak broj.“
Džordžana je klimnula glavom. „Ali ne i ser Redžinalda?“
„Džordž je previše zabrinut za njegove zube.“
Endru je ispustio zvuk gušenja, koji je prestao kada ga je Džordž udario
laktom u rebra.
„Da li da se nađemo ovde?“ pitala je Džordžana.
Bili je malo razmislila, a zatim je rekla: „Ne, biće brže ukoliko se nađemo na
zapadnom travnjaku.“ Okrenula se ka Džordžu i Endruu. „Postaraću se da se
donese oprema.“
Ona i Džordžana su izašle iz sobe ostavljajući Džordža samog sa njegovim
mlađim bratom.
„Njegovi zubi, ha?“, promrmljao je Endru.
Džordž ga je zverski pogledao.
Endru se nagnuo ka njemu, tek toliko da bi mu smetao. „Kladim se da je u
pitanju veoma dobra oralna higijena.“
„Zaveži!“
Endru se nasmejao, a zatim se malo nagnuo sa jasnim izrazom zabrinutosti.
„Imaš nešto malo...“ Pokazao je na njegove zube.
Džordž je prevrnuo očima i prošao pored njega.
Endru je poskočio, sustigao ga, a zatim prestigao, bacajući mu smešak preko
ramena dok je išao hodnikom. „Dame zaista vole zaslepljujuće osmehe.“
Ubiću svog brata, odlučio je Džordž dok je išao za njim. I to palicom.

~ 116 ~
 14.

Deset minuta kasnije Džordž, Endru i Bili stajali su na travnjaku i gledali

slugu kako tegli opremu za palmal.
„Ja volim palmal“, izjavila je Bili, trljajući ruku jednu o drugu po svežem
popodnevnom vazduhu. „To je sjajna ideja.“
„To je bila tvoja ideja“, istakao je Džordž.
„Naravno da jeste“, rekla je veselo. „Oh, vidi, eno ide Džordžana!“
Džordž je rukom zaštitio oči i pogledao preko travnjaka. Naravno da je vodila
ledi Aleksandru sa sobom i ukoliko se nije varao, jednog od braće Berbruk.
„Hvala ti, Vilijame“, rekla je Bili dok je sluga spuštao opremu.
Klimnuo je glavom. „Miledi.“
„Samo trenutak“, rekao je Endru. „Zar nismo slomili jednu palicu prošle
godine?“
„Otac je naručio novi set“, obavestila ga je Bili.
„Iste boje?“
Odmahnula je glavom. „Ovog puta nemamo crvenu.“
Džordž se okrenuo ka njoj. „Zbog čega?“
„Pa“, rekla je odugovlačeći i delujući pomalo glupo, „imali smo lošu sreću sa
crvenom. Lopta bi stalno završavala u jezeru.“
„Misliš da neka druga boja može da reši problem?“
„Ne“, rekla je, „ali nadam se da će biti lakše videti žutu lopticu ispod površine
jezera.“
Nekoliko trenutaka kasnije, Džordžana i njen mali skup igrača stigli su kod
ostalih. Džordž je nagonski napravio korak prema Bili, ali bio je suviše spor. Ledi
Aleksandra ga je već uhvatila za rukav.
„Lorde Kenarde“, rekla je. „Kako će biti sjajno igrati palmal. Hvala što ste
me pozvali.“
„Zapravo, to je uradila gospođica Džordžana“, rekao je.
Znalački se nasmejala. „Sigurno po Vašem nalogu.“
Bili je izgledala kao da će da se zagrcne.
„I, poručniče Roksbi“, nastavila je ledi Aleksandra, dok je još više stezala
Džordžovu mišicu okrećući se ka Endruu, „sinoć uopšte nismo imali prilike da
razgovaramo.“
~ 117 ~
 Endru se kavaljerski naklonio uz dužno poštovanje.
„Da li poznajete lorda Nortvika?“ pitala je.
Džordž je očajnički „pokušavao da uhvati bratovljev pogled. To nije bio tok
razgovora koji bi bilo ko od njih želeo.
Srećom po sve njih, sluga je upravo skinuo poklopac sa opreme za palmal i
Bili je brzo preuzela kontrolu.
„Evo“, rekla je izvlačeći jednu palicu. „Endru je već obećao Džordžani zelenu
boju, pa da vidimo, gospodin Berbruk će uzeti plavu, ledi Aleksandra može da
uzme roze, ja ću biti žuta, poručnik Roksbi će biti ljubičasta, a lord Kenard crna.“
„Mogu li ja da budem ljubičasta?“, pitala je ledi Aleksandra.
Bili ju je pogledala kao da pita da li može da raspravlja o Deklaraciji o
slobodi.
„Ja volim ljubičastu boju“, rekla je hladno ledi Aleksandra.
Bili se kičma ukočila. „Zamenite se sa poručnikom Roksbijem. Meni je
svejedno.“
Endru je radoznalo pogledao Bili, a zatim je ponudio svoju palicu ledi
Aleksandri uz galantni naklon. „Kako dama želi...“
Ledi Aleksandra je ljupko klimnula glavom.
„Veoma dobro“, rekla je Bili frknuvši, „Džordžana je zelena, gospodin
Berbruk je plav, poručnik Roksbi je roze, ja žuta, lord Kenard je crn, a
ledi Aleksandra je“, pogledala ju je ispod oka, „ljubičasta.“
Džordž je polako shvatio da Bili zaista ne voli ledi Aleksandru.
„Ja nikada ranije nisam igrao ovu igru“, rekao je gospodin Berbruk.
Zamahnuo je nekoliko puta svojom palicom, zamalo zakačivši Džordžovu nogu.
„Meni deluje kao baš dobra zabava.“
„Tako je“, rekla je žustro Bili. „Pravila su prilično jednostavna. Prva osoba
koja progura loptu kroz sve golove redom, pobeđuje.“
Ledi Aleksandra je pogledala golove koji su bili zakačeni zajedno u opremi.
„Kako ćemo znati kojim redom?“
„Samo pitajte mene“, rekla je Bili. „Ili poručnika Roksbija. Mi smo ovo igrali
milion puta.“
„Ko od vas obično pobeđuje?“ pitao je gospodin Berbruk.
„Ja“, oboje su rekli.
„Nijedno od njih“, rekao je čvrsto Džordž. „Oni jedva uspeju da završe igru.
Bolje bi vam bilo da čuvate stopala. Ova igra može postati veoma gruba.“
„Jedva čekam“, rekla je Džordžana, skoro skačući od uzbuđenja. Okrenula se
ka ledi Aleksandri. „Takođe, na kraju se udara stub. Bili nije to pomenula.“
„Ona voli da izostavi neka pravila“, rekao je Endru. „Da bi mogla kasnije da
vam skine poene ukoliko pobeđujete.“

~ 118 ~
 „To nije tačno!“, bunila se Bili. „Najmanje polovinu puta što sam te pobedila,
uradila sam to bez varanja.“
„Ukoliko ikada ponovo budete igrali palmal“, posavetovao je Džordž ledi
Aleksandru, „ja bih na Vašem mestu tražio potpuno navođenje pravila. Ništa što
ovde saznate, neće uopšte biti primenjivo.“
„Igrala sam ovo ranije, znate“, rekla je ledi Aleksandra. „Lord Nortvik ima
opremu za to.“
Džordžana se okrenula ka njoj zbunjenog lica. „Mislila sam da je lord Nortvik
veren sa vašom sestrom.“
„Jeste“, odgovorila je ledi Aleksandra.
„Oh! Ja sam mislila...“ zastala je Džordžana, usta su joj stajala otvorena par
sekundi pre nego što je konačno završila rečenicu, „tako često govorite o njemu.“
„On nema svojih sestara“, rekla je oštro ledi Aleksandra, „tako da smo mi,
prirodno, postale prilično posvećene.“
„Ja imam sestru“, ubacio se gospodin Berbruk.
Ovo je dočekano udarom tišine, a onda je Džordžana rekla: „To je predivno.“
„Neli“, potvrdio je. „Skraćeno od Elinor. Ona je veoma visoka.“
Činilo se da niko nije baš znao šta da kaže na to.
„Pa onda“, rekao je Endru prekidajući definitivno taj čudan trenutak. „Vreme
je da se postave golovi.“
„Zar ne može to sluga da uradi?“, pitala je ledi Aleksandra.
Bili i Endru su se okrenuli prema njoj kao da je poludela.
Džordž se sažalio, približio joj se i promrmljao: „Oni mogu biti pomalo
osetljivi oko tog nameštanja.“
Ledi Aleksandra je podigla bradu za koji centimetar. „Lord Nortvik uvek kaže
da golove treba postaviti u obliku krsta.“
„Lord Nortvik nije ovde“, brecnula se Bili.
Ledi Aleksandra je uzdahnula.
„Pa nije“, bunila se Bili, gledajući ostale kako bi to potvrdili.
Džordž je skupio oči, što je bio vizuelni prevod nabijanja lakta u rebra, a Bili
mora da je shvatila kako je malo prešla granicu - apsurdnu - ali ipak neku granicu.
Ona je bila domaćica i trebalo je tako i da se ponaša.
Mada je bilo fascinantno to posmatrati. Bili je bila rođena za nadmetanje i
nikada nije bila poznata po mnogo strpljenja. A svakako nije želela da prihvati
predlog ledi Aleksandre. Ipak, ispravila je ramena i namestila skoro prijatan
osmeh na lice kada se okrenula prema svojoj gošći.
„Mislim da će Vam se ovako dopasti“, rekla je malo naglašeno. „A ukoliko
Vam se ne dopadne, možete ispričati sve lordu Nortviku i onda ćete sigurno znati
da je njegova postavka bolja.“

~ 119 ~
 Džordž je frknuo.
Bili na to nije obratila pažnju.
„Golovi“, Endru je podsetio sve.
„Džordž i ja ćemo to uraditi“, rekla je Bili i zgrabila je golove iz Endruove
ponuđene ruke.
Džordž ju je pogledao pomalo popustljivo. „Oh, hoćemo, zar ne?“
„Lorde Kenarde“, rekla je stegnutih zuba, „hoćete li biti tako ljubazni da mi
pomognete da postavim golove?“
Bacio je pogled na njen povređeni članak.“
Uputila mu je preterano sladak osmeh. „Zato što obožavam Vaše društvo.“
Skoro je počeo da se smeje.
„Endru ne može to da uradi“, nastavila je, „a niko drugi ne zna gde treba da
se postave.“
„Ukoliko bismo igrali u obliku krsta“, rekla je ledi Aleksandra gospodinu
Berbruku, „onda bi bilo ko od nas mogao da postavi golove.“
Gospodin Berbruk je klimnuo glavom.
„Krenuli bismo od glavnog broda“, usmeravala je ledi Aleksandra, „zatim
bismo prešli na poprečni brod, a zatim na oltar.“
Gospodin Berbruk je pogledao svoju palicu i namrštio se. „Ne izgleda mi kao
neka crkvena igra.“
„Mogla bi da bude“, odgovorila je ledi Aleksandra.
„Ali mi ne želimo da bude takva“, rekla je oštro Bili.
Džordž ju je zgrabio za ruku. „Golovi“, rekao je pre nego što su se dve dame
potukle.
„Stvarno mi se ne dopada ta žena“, progunđala je kada su se udaljili dovoljno
daleko da ne može da ih čuje.
„Stvarno?“, promrmljao je Džordž. „Nikada to ne bih rekao.“
„Samo mi pomozi oko golova“, rekla je okrećući se prema velikom hrastu
koji je stajao na ivici čistine. „Prati me.“
Posmatrao ju je nekoliko koraka. Još uvek je hramala, ali je sada bilo
drugačije, još čudnije. „Da li si se ponovo povredila?“
„Hmmm? Oh, to!“ Nervozno je frknula. „To je od jahanja sa strane.“
„Molim?“
Slegnula je ramenima. „Nisam mogla da stavim povređeno stopalo u
uzengiju, pa sam morala da jašem sa strane.“
„A morala si da jašeš zato što...“
Pogledala ga je kao da je idiot, što on nije bio siguran da nije.

~ 120 ~
 „Bili“, rekao je grabeći je za ručni zglob tako da su oboje naglo zastali, „šta
je bilo toliko važno da si morala da jašeš sa povređenim člankom?“
„Ječam“, jednostavno je rekla.
Mora da je loše čuo. „Šta?“
„Neko je morao da proveri da li je zasađen kako treba“, rekla je vešto
oslobađajući ruku.
Ubiće je. Ili bolje rečeno on bi to i uradio, samo što će to verovatno ona sama
prva uraditi. Uzeo je daha, a zatim pitao, što je strpljivije mogao: „Zar to nije
posao upravnika tvog imanja?“
Obrve su joj se spojile. „Ne znam šta ti misliš da ja radim po čitav dan kada
ne jurcam po kućnim zabavama, ali ja sam veoma zauzeta osoba.“ Nešto se
promenilo u njenom izrazu lica, nešto što Džordž nije mogao baš da imenuje, a
onda je ona rekla: „Ja sam korisna osoba.“
„Ne mogu ni da smislim da neko pomisli drugačije“, rekao je Džordž, mada
je on imao osećaj da je i sam ranije to mislio, i nije prošlo previše vremena od
tada.
„Šta, dođavola, vas dvoje tu radite?“, povikao je Endru.
„Masakriraću ga!“ ključala je Bili.
„Golovi“, rekao je Džordž. „Samo mi reci gde želiš da ih postaviš.“
Bili je izdvojila jedan iz gomile i pružila mu. „Tamo. Ispod drveta. Ali preko
korenja. Postaraj se da stoji preko korenja. U protivnom biće suviše lako.“
Džordž joj je skoro pa salutirao.
Kada se vratio sa zadatka, već je bila skroz dole na poljani, nabijala je drugi
gol na mesto. Ostale je ostavila na gomili, pa se on nagnuo i pokupio ih.
Podigla je pogled kada je učvrstila gol. „Šta ti imaš protiv ser Redžinalda?“
Džordž je počeo da škrguće zubima. Trebalo je da zna da se neće tako ako
izvući. „Ništa“, slagao je. „Samo sam mislio da ne bi uživao u igri.“
Ustala je. „Ne možeš to da znaš.“
„Proveo je čitav turnir u streličarstvu razvlačeći se na ležaljci, žaleći se na
vrućinu.“
„Ti nisi ustao nijednom.“
„Ja sam uživao na suncu.“ Nije bilo sunčano, ali nije nameravao da joj kaže
pravi razlog zbog kog se nije pomerao sa svoje stolice
„Veoma dobro“, prihvatila je Bili, „ser Redži verovatno nije baš najbolji
kandidat za palmal. Ipak, smatram da smo mogli da nađemo nekog boljeg od ledi
Aleksandre.“
„Slažem se.“
„Ona...“ Trepnula je. „Zaista?“

~ 121 ~
 „Naravno. Morao sam da provedem celo veče razgovarajući sa njom kao što
si ti to tako rečito istakla.“
Bili je izgledala kao da je spremna da podigne ruke od uzrujanosti. „Onda,
zašto nisi nešto rekao kada ju je Džordžana predložila?“
„Ona nije zla, samo je dosadna.“
Bili je promrmljala nešto sebi u bradu.
Džordž nije mogao da sakrije veseli osmeh koji mu se razvukao preko lica.
„Zaista ti se ne sviđa, zar ne?“
„Zaista mi se ne sviđa.“
Zakikotao se.
„Prestani sa tim.“
„Misliš na smeh?“
Nabila je gol u zemlju. „Ti si podjednako loš koliko i ja. Čovek bi pomislio
da je ser Redži počinio izdaju kako si samo odreagovao.“
Odreagovao? Džordž je stavio ruke na bokove. „To je potpuno drugačije.“
Kratko je skrenula pogled sa svog rada. „Kako to?“
„On je lakrdijaš.“
Bili je frknula i nasmejala se. To nije bilo preterano ženstveno, ali je bilo na
neki njen način šarmantno. Nagnula se prema njemu, izraz lica joj je bio
izazivački. „Mislim da si ljubomoran.“
Džordž je osetio kako mu je stomak poskočio. To ona sigurno nije mogla da
zna... ne... te misli koje je on imao o njoj... To privremeno ludilo je sigurno
izazvano blizinom, mora da je to bilo u pitanju. Proveo je više vremena sa njom
prethodne nedelje nego što je to učinio godinama unazad. „Ne budu smešna“,
rekao je prekorno.
„Ne znam“, izazivala je Bili. „Sve dame su se sjatile oko njega. A ti si sam
rekao da ima lep osmeh.“
„Ja rekao“, ponovio je odsečno Džordž pre nego je shvatio da se ne seća tačno
onoga što je rekao. Srećom po njega, Bili ga je već prekinula.
„Jedina dama koja nije podlegla njegovim čarima je čuvena ledi Aleksandra.“
Pogledala ga je preko ramena. „Verovatno zato što je bila tako zauzeta
pokušavajući da zadobije tvoju naklonost.“
„Da li si ti ljubomorna?“ suprotstavio se.
„Molim te“, rugala se pomerajući se na sledeće mesto.
Išao je korak iza nje. „Nisi rekla ne...“
„Ne“, rekla je veoma naglašavajući to. „Naravno da nisam ljubomorna.
Iskreno, mislim da je ona malo udarena u glavu.“
„Zato što je pokušavala da zadobije moju naklonost?“ nije mogao da ne pita.

~ 122 ~
 Ispružila je ruku za još jedan gol. „Naravno da ne. To je verovatno
najrazumnija stvar koju je ikada uradila.“
Zastao je. „Zašto to zvuči kao uvreda?“
„Nije“, uveravala ga je Bili. „Nikada ne bih bila tako dvosmislena.“
„Ne, to je tačno“, promrmljao je. „Ti vređaš veoma jasno.“
Prevrnula je očima pre nego što se vratila na temu o ledi Aleksandri.
„Govorila sam o njenoj opsesiji sa lordom Nortvikom. On je veren sa njenom
sestrom, pobogu.“
„Ah, to!“
„Ah, to!“ imitirala ga je, gurajući još jedan gol u zemlju. „Šta nije u redu sa
njom?“
Džordža je od odgovora spasao Endru koji je ponovo vikao njihova imena i
prilično ih žestoko opominjao da požure.
Bili je frknula. „Ne mogu da verujem da misli da će me pobediti sa
slomljenom rukom.“
„Ti shvataš da ako ti pobediš...“
„Kada ja pobedim...“
„Ukoliko ti pobediš, delovaćeš kao najgora vrsta pobednika, onaj koji
iskorišćava slabosti drugih.“
Pogledala ga je širokim, nevinim pogledom. „Ja jedva mogu da hodam.“
„Ti, gospođice Bridžerton, imaš baš zgodan pogled na stvarnost.“
Osmehnula se. „Zgodan za mene, da.“
Odmahnuo je glavom i nasmejao se i protiv svoje volje.
„A sada“, rekla je tišim glasom iako niko nije mogao da ih čuje, „ti si u mom
timu, zar ne?“
Džordž je zaškiljio. „Od kada postoje timovi?“
„Od danas.“ Nagnula se bliže njemu. „Moramo da razbijemo Endrua.“
„Bili, počinješ da me plašiš.“
„Ne budi smešan i ti voliš da pobeđuješ isto kao i ja.“
„Pa, znaš, mislim da ne volim.“
„Naravno da voliš. Ti to samo pokazuješ na drugačiji način.“
Pomislio je da će možda objasniti, ali naravno da nije.
„Ti ne želiš da Endru pobedi, zar ne?“ pitala je.
„Nisam siguran koliko mi je do toga stalo.“
Povukla se.
Nasmejao se. Nije mogao to da obuzda. Izgledala je tako uvređeno. „Ne,
naravno da ne želim da on pobedi“, rekao je. „On je moj brat. U isto vreme, ja
nisam siguran da želim da pribegavam špijunaži kako bih osigurao svoju pobedu.“

~ 123 ~
 Zurila je u njega teškog, razočaranog pogleda.
„Oh, dobro“, popustio je. „Ko je onda u Endruovom timu?“
Odmah se razvedrila. „Niko. U tome je lepota svega. On neće znati da smo
mi sklopili savez.“
„Nema šanse da se ovo dobro završi“, rekao je govoreći to tek tako naglas.
Bio je siguran da niko nije slušao.
Bili je namestila poslednji gol. „Ovaj je na zlom mestu“, rekla mu je.
„Prebaciš ga i završio si u ružinom grmlju.“
„Shvatiću to kao savet.“
„Važi.“ Osmehnula se i dah mu je stao. Niko se nije osmehivao kao Bili. Niko
nikada. Znao je to godinama, a opet... tek sada je...
Popustio je pod svojim mislima. Mora da je ovo bila najnezgodnija
privlačnost u istoriji čovečanstva. Bili Bridžerton, za ime sveta, bila je sve što on
nikada nije želeo kod neke žene. Bila je tvrdoglava, glupo nepromišljena i ukoliko
je ikada imala misteriozni i ženstveni trenutak u svom životu, on to nikada nije
video.
A opet...
Progutao je knedlu.
Želeo ju je. Želeo ju je kao što nije želeo nikoga u svom životu. Želeo je njen
osmeh i želeo ga je samo za sebe. Želeo ju je u svom naručju, pod svojim telom...
zato što je znao da bi u njegovom krevetu, ona bila potpuno misteriozna i
ženstvena.
Znao je da je svaka od tih divnih aktivnosti zahtevala da se oženi njome, što
je bilo tako očigledno smešno da...
„Oh, pobogu“, promrmljala je Bili.
Džordž se trgao iz svojih misli.
„Endru stiže ovamo“, rekla je. „Obuzdaj se!“, povikala je. „Kunem se“, rekla
je Džordžu, „on je tako nestrpljiv.“
„Reče...“
„Nemoj da me zoveš loncem!“ Počela je da maršira prema mestu gde je
počinjala igra, što je brže mogla; zaista je izgledala smešno sa svojim dvostrukim
šepanjem.
Čekao je trenutak i uzvratio joj je osmeh. „Da li si sigurna da ne želiš crnu
palicu?“
„Mrzim te!“ viknula je.
Nije mogao da se ne nasmeje. To je bila najveselija izjava mržnje koju ju
ikada čuo.
„I ja tebe mrzim“, promrmljao je.
Mada ni on to nije mislio.
~ 124 ~
 15

Bili je prilično veselo pevušila kada je došla do mesta gde je počinjao palmal.
Bila je u izuzetno dobrom raspoloženju, kada se sve uzme u obzir. Endru je i dalje
bio užasno nestrpljiv, a ledi Aleksandra je i dalje bila najužasnija osoba u istoriji
sveta, ali činilo se da ništa od toga nije važno.
Kratko je preko ramena pogledala Džordža. On je sve vreme išao za njom,
menjajući uvrede lukavim osmehom.
„Zbog čega si ti tako prokleto srećna?“ pitao je Endru.
Tajanstveno se osmehnula. Pustila ga je da se malo kuva. Osim toga, nije bila
sigurna zašto je bila tako srećna. Samo je to bila.
„Ko igra prvi?“ pitala je ledi Aleksandra.
Bili je otvorila usta da odgovori, ali je Endru bio brži.
„Obično igramo od najmlađeg ka najstarijem“, rekao je, „ali nekako mi je
nepristojno da pitam...“
„Onda sam sigurno ja prva“, rekla je Džordžana, bacajući zelenu loptu blizu
početne linije. „Oko toga nema sumnje.“
„Mislim da sam ja druga“, rekla je ledi Aleksandra bacajući sažaljiv pogled
prema Bili.
Bili nije obraćala pažnju na nju. „Gospodine Berbruče, možemo li pitati za
vaše godine?“
„Molim? Oh, imam dvadeset pet godina.“ Široko se osmehnuo. Često je to
pitao. „Četvrt veka, znate.“
„Onda, veoma dobro“, rekla je Bili, „raspored igranja je Džordžana, ledi
Aleksandra... pretpostavljamo Endru, ja, gospodin Berbruk i Džordž.“
„Hoćete da kažete lord Kenard?“, pitala je ledi Aleksandra.
„Ne, prilično sam sigurna da hoću da kažem Džordž“, brecnula se Bili. Blagi
bože, kako ju je ta žena nervirala.
„Ja baš volim da igram crnom palicom“, rekao je Džordž, glatko menjajući
temu. Međutim, Bili ga je posmatrala; nije mogla da bude sigurna, ali joj se
učinilo da ga je videla kako prikriva osmeh.
Dobro!
„To je veoma muževna boja“, potvrdila je ledi Aleksandra.
Bili se skoro zagrcnula.

~ 125 ~
 „To je boja smrti“, rekao je Endru prevrćući očima.
„Palica smrti“ rekao je zamišljeno Džordž. Zaljuljao je njome napred-nazad
nekoliko puta, kao klatnom smrti. „Deluje primamljivo.“
Endru je frknuo.
„Smej se“, izazivao je Džordž, „ali znam da je želiš.“
Bili je ispustila smeh, koji je samo postao još jači kada ju je Endru zlobno
pogledao. „Oh, hajde, Endru, znaš da je tako!“, rekla je.
Džordžana je podigla pogled sa svoje početne pozicije. „Ko bi želeo palicu
božura i petunija kada može imati palicu smrti?“, umešala se pokazujući glavom
prema Endruovoj roze opremi.
Bili se osmehnula sa odobravanjem. Od kada je njena sestra postala tako
duhovita?
„Moji božuri i petunije će pobediti“, rekao je Endru mršteći se. „Samo
gledajte.“
„Tvojim božurima i petunijama nedostaje glavna latica“, rekla je Bili
pokazujući na njegovu povređenu ruku.
„Mislim da ne znam o čemu govorite“, priznao je gospodin Berbruk.
„To je samo mala šala“, rekla mu je Džordžana dok se spremala da prvi put
zamahne. „Bili i Endru vole da izazivaju jedno drugo. Oduvek je tako.“ Udarila
je svoju lopticu i ona je prošla kroz prva dva gola. Nije otišla mnogo daleko, ali
činilo se da njoj to nije mnogo smetalo.
Ledi Aleksandra je pristupila i namestila svoju loptu. „Poručnik Roksbi igra
posle mene, zar ne?“, potvrdila je. Bacila je pogled na Bili lažno smirenim
izrazom lica. „Nisam znala da ste Vi stariji od njega, gospođice Bridžerton.“
„Starija sam od dosta ljudi“, hladno je rekla Bili.
Ledi Aleksandra je frknula, udarila palicom svoju loptu i ona se zakotrljala
preko trave.
„Bravo!“ navijao je gospodin Berbruk. „Rekao bih da ste ovo već igrali.“
Ledi Aleksandra se skromno osmehnula. „Kao što sam rekla, lord Nortvik
ima ovaj set.“
„I igra u obliku svetog krsta“, rekla je Bili sebi u bradu.
Džordž ju je gurnuo laktom.
„Red je na mene“, rekao je Endru.
„Hej, božure!“ rekla je veselo Bili.
Čula je kako se Džordž pored nje kikotao. Bilo je smešno koliko joj je činilo
zadovoljstvo to što ga je zasmejavala.
Endru uopšte nije obraćao pažnju na nju. Bacio je na zemlju loptu, a zatim je
nogom namestio.

~ 126 ~
 „Ja i dalje ne razumem kako ćeš igrati sa polomljenom rukom“, rekla je
Džordžana.
„Posmatraj i uči, moja draga devojko“, promrmljao je. A onda je, nakon
nekoliko zamaha vežbe - napravio jedan od trista šezdeset stepeni - i udario je
prilično zadivljujuće svoju lopticu kroz početni gol na travnjaku.
„Skoro kao i ledi Aleksandra“, rekla je Džordžana diveći se.
„Ja ipak imam slomljenu ruku“, prigovorio je.
Bili je došla do početne tačke i postavila je svoju lopticu. „Kako se to ponovo
desilo?“ rekla je naivno.
„Zbog napada ajkule“ rekao je, i dalje mašući palicom.
„Ne!“ uzdahnula je ledi Aleksandra.
„Ajkula?“, rekao je gospodin Berbruk. „Zar to nije jedna od onih zubatih
riba?“
„Izuzetno zubatih“, potvrdio je Endru.
„Ne bih voleo da se sretnem sa nekom“, rekao je gospodin Berbruk.
„Da li je lorda Nortvika nekada ujela ajkula?“ pitala je slatko Bili.
Džordž se zagrcnuo.
Ledi Aleksandra je zaškiljila. „Ne mogu reći da jeste.“
„Šteta!“ Bili je udarila svoju lopticu gromovitom jačinom. Letela je preko
travnjaka dosta više od ostalih.
„Bravo!“, ponovo je uzviknuo gospodin Berbruk. „Baš ste dobri u ovome,
gospođice Bridžerton.“
Bilo je nemoguće biti nedotaknut pred tako radosnim navijanjem. Bili mu je
uputila prijateljski osmeh dok je govorila: „Igram već dosta godina.“
„Ona često vara“, rekao je Endru dok je prolazio.
„Samo sa tobom.“
„Pretpostavljam da bih i ja trebalo da probam“, rekao je gospodin Berbruk i
čučnuo je da bi postavio plavu loptu na start.
Džordž se zbog bezbednosti povukao jedan korak unazad.
Gospodin Berbruk se namrštio i pogledao lopticu, probao je svoju palicu
nekoliko puta pre nego što je njome udario. Loptica je letela, ali nažalost i jedan
od golova.
„Oh! Užasno mi je žao“, rekao je.
„To nije problem“, rekla je Džordžana. „Možemo ga vratiti na mesto.“
A Džordžova crna lopta završila je negde između ledi Aleksandrine i Biline.
„To je zaista palica smrti“, rugao se Endru.
„To je strateški način ubistva“, odgovorio je Džordž uz misteriozni osmeh.
„Ja zauzimam široki pogled.“

~ 127 ~
 „Moj je red!“ rekla je Džordžana. Nije morala mnogo da hoda da bi došla do
svoje lopte. Ovog puta udarila je mnogo jače i loptica je letela preko polja prema
sledećem golu, zastajući na samo nekoliko metara od njega.
„Bravo!“, uzviknuo je gospodin Berbruk.
Džordžana je zablistala. „Hvala vam. Zaista verujem da bih mogla ovo da
savladam.“
„Do kraja igre vi ćete nas sve potući“, rekao je.
Ledi Aleksandra je već bila pored svoje ljubičaste lopte. Skoro čitav minut je
ciljala, a zatim je pažljivo udarila lopticu, koja se zakotrljala napred i zaustavila
pravo ispred gola.
Bili je napravila dubok zvuk u grlu. Ledi Aleksandra je zapravo bila prilično
vešta.
„Da li si ti to zarežala?“, pitao je Džordž.
Skoro da je skočila. Nije bila svesna koliko joj je blizu stajao. Skoro da je
stajao odmah iza nje, a nije mogla da ga vidi ukoliko ne skrene pogled sa igre.
Ipak, mogla je da ga oseti. Možda je nije dodirivao, ali je bio tako blizu...
Koža ju je zagolicala i mogla je da čuje kako joj srce lupa u grudima, tiho i jako.
„Moram da pitam“, rekao je, a glas mu je zastrašujuće bio blizu njenog uveta,
„kako bi tačno trebalo da radimo kao tim?“
„Nisam sigurna“, priznala je Bili dok je posmatrala Endrua kako se sprema
da udari. „Očekivala sam da će biti očigledno tokom igre.“
„Red je na tebe, Bili!“ povikao je.
„Izvini me“, rekla je Bili Džordžu, odjednom želeći da napravi prostor medu
njima. Skoro da joj se vrtelo u glavi kada je tako blizu stajao.
„Šta ćeš da uradiš, Bili?“ pitala je Džordžana dok je prilazila lopti.
Bili se namrštila. Nije bila daleko od gola, ali joj je na putu ka njemu stajala
lopta ledi Aleksandre.
„Težak udarac“, rekao je Endru.
„Ućuti.“
„Možeš koristiti samu silu.“ Pogledao je celu grupu. „Njen uobičajeni modus
operandi!4 “ Glas mu je postao zaverenički. „U palmalu i u životu.“
Bili je nakratko razmotrila da u tom trenutku odustane od igre i da mu loptu
gurne nogama.
„Zar tada ne bi gurnula loptu ledi Aleksandre kroz gol?“ pitala je Džordžana.
Endru je slegnuo ramenima kao da kaže: čest la vie5.

4
Način delovanja, latinski, prim. prev.
5
To je život, francuski, prim. prev.

~ 128 ~
 Bili se usredsredila na svoju lopticu.
„Ili bi mogla da bude strpljiva“, nastavio je Endru, „i da sačeka red za gol
posle ledi Aleksandre,“ ali svi znamo da to ne liči na nju.“
Bili je ispustila neki zvuk. Ovog puta je to definitivno bilo rezanje.
„Treća opcija...“
„Endru!“ prosiktala je.
Osmehnuo se.
Bili je nameštala svoju palicu. Nije bilo načina da njena lopta prođe kroz gol,
a da ne ubaci unutra loptu ledi Aleksandre, međutim, ukoliko bi je malo zakačila
po ivici...
Udarila je svoju loptu.
Bilina žuta lopta zanela se prema golu i gurnula ljubičastu loptu levo od
centra. Svi su gledali kako se lopta ledi Aleksandre kotrlja udesno i zauzima takav
položaj da nije bilo mogućnosti da je sledećim udarcem pošalje kroz gol.
Sada je Bilina lopta stajala skoro baš tamo gde je malo pre stajala lopta ledi
Aleksandre.
„Vi ste to namerno uradili!“, optužila ju je ledi Aleksandra.
„Naravno da jesam.“ Bili ju je posmatrala sa omalovažavanjem. Iskreno, šta
je očekivala? „Tako se igra.“
„Ja tako ne igram.“
„Pa ne igramo u obliku krsta“, prasnula je Bili, gubeći strpljenje. Bože, ta
žena je bila užasna.
Neko se zagrcnuo.
„Šta bi to trebalo da znači?“, pitala je ledi Aleksandra.
„Ja mislim“, rekao je zamišljeno gospodin Berbruk, „da ona želi da kaže da
bi igrala pobožnije ukoliko bi igra bila sa religioznim nastojanjima. Što mislim da
nije.“
Bili ga je pogledala sa odobravanjem. Možda je bio pametniji nego što je
izgledao.
„Lorde Kenarde“, rekla je ledi Aleksandra okrećući se ka Džordžu. „Vi
sigurno ne odobravate ovakve podmukle taktike.“
Džordž je slegnuo ramenima. „Bojim se da oni tako igraju.“
„Ali vi tako ne igrate“, bila je uporna ledi Aleksandra.
Bili je zurila u njega iščekujući njegov odgovor.
Nije je razočarao. „Tako i ja igram kada igram sa njima.“
Ledi Aleksandra se povukla huknuvši.
„Ne brinite“, rekla je Džordžana ubacujući se u razgovor. „Savladaćete vi to.“
„To nije u mojoj prirodi“, frknula je ledi Aleksandra.

~ 129 ~
 „To je u svačijoj prirodi“, lanuo je Endru. „Ko je sada na redu?“ Gospodin
Berbruk je poskočio. „Oh, mislim da sam ja!“ Vratio se do svoje loptice. „Da li je
dozvoljeno da ciljam u gospođicu Bridžerton?“
„Apsolutno“, odgovorio je Endru, „ali možda biste želeli da...“ Gospodin
Berbruk je udario svoju lopticu ne sačekavši kraj Endruovih smernica, koje bi
sigurno bile da ne udari direktno njenu loptu, što je on pravo i uradio.
Žuta loptica je prošla kroz gol i išla je makar još metar iza njega pre nego što
se zaustavila. Plava lopta je takođe prošla kroz gol, ali pošto je svoju jačinu
prebacila na žutu loptu, samo se zaustavila odmah iza gola.
„Bravo, gospodine Berbruče!“ navijala je Bili.
Okrenuo se ka njoj širokog osmeha. „Hvala vam!“
„Oh, pobogu!“ prasnula je ledi Aleksandra. „Ona to ne misli. Samo je srećna
što ste gurnuli njenu loptu kroz gol!“
„Sve povlačim“, promrmljala je Bili Džordžu. „Zaboravi Endrua. Nju
moramo da uništimo.“
Gospodin Berbruk se obratio ostalima u grupi. „Gospođica Bridžerton i u
svakom slučaju ubacila kroz gol u sledećoj rundi, zar ne?“
„Bih“, potvrdila je Bili. „Zaista me niste previše gurnuli napred.“
„A i vi ste ubacili svoju loptu kroz gol“, dodala je Džordžana. „Tako da ste vi
na drugom mestu.“
„Tako je, zar ne?“, rekao je gospodin Berbruk delujući neobično zadovoljno
ovim dešavanjima.
„I“, dodala je Bili veoma ljupko, „vidite kako ste preprečili put svima
ostalima. Bravo za vas.“
Ledi Aleksandra je glasno huknula. „Čiji je sada red?“
„Verujem da je moj“, rekao je glatko Džordž.
Bili se osmehnula za sebe. Dopadalo joj se što je on toliko toga rekao samo
ljubaznim mrmljanjem. Ledi Aleksandra bi čula kada bi neki džentlmen izgovarao
neki uobičajeni komentar, ali ga je Bili bolje poznavala, poznavala ga je bolje
nego što će ga ikada poznavati ta pompezna vojvodina ćerka.
Čula je njegov osmeh. Zabavljala ga je čitava ta razmena reči, iako je on bio
suviše dobro odgajen da bi to pokazao.
Čula je njegov gest priznanja. Bili je pobedila u ovoj rundi; on joj je čestitao
zbog toga.
I čula je njegov tihi prekor, neku vrstu upozorenja da se ne zanosi previše -
što verovatno i ne bi trebalo da radi. Poznavao ju je dobro kao što je i ona njega
poznavala.
„Red je na tebe, Džordže“, rekao je Endru.

~ 130 ~
 Bili je posmatrala Džordža dok se približavao i nameštao za udarac. Malo se
sagnuo dok je nišanio. To je nekako bilo predivno.
Kakva pomisao! Džordž Roksbi, predivan? To je bilo zaista veoma smešno.
Malo se zakikotala baš kada je Džordž udario svoju lopticu. Bio je to dobar
udarac, lopta je stala baš ispred gola.
„Oh, bože“, rekla je Džordžana dok je trepćući posmatrala poljanu. „Mi sada
nikada nećemo proći.“
Bila je u pravu. Crna i plava lopta bile su samo nekoliko centimetara udaljene
jedna od druge, jedna levo, a druga desno od gola. Svako ko bi pokušao da nišani
gol, samo bi napravio još veću zavrzlamu.
Džordž se vratio nazad ka Bili, sklanjajući se kako bi sledeći igrač mogao da
igra. Nagnuo se prema njoj približavajući usne njenom uvetu. “Da li si se ti to
meni smejala?“ promrmljao je.
„Samo malo“, odgovorila je dok je posmatrala Džordžanu koja je smišljala
kako da izvede sledeći udarac.
„Zašto?“
Otvorila je usta pre nego što je shvatila da nikako ne može da mu da iskren
odgovor. Okrenula se da ga pogleda i ponovo je bio bliže nego što je očekivala,
bliže nego što bi smeo da priđe.
Odjednom je bila svesna - njegovog daha, toplote koja je prelazila preko njene
kože, očiju, tako plavih i tako magnetskih zalepljenih za njene, usana, lepih,
punih, sa naznakom osmeha i njega. Jednostavno je bila svesna njega.
Prošaputala je njegovo ime.
Nagnuo je upitno glavu u stranu i nije imala pojma zašto ga je pozvala rukom,
samo je imala neki osećaj da treba da stoji tu sa njim, jer ju je gledao tako kao da
misli da je ona izuzetna, a ona se baš tako i osećala.
Osećala se lepom.
Znala je da to ne može da bude tačno, zato nikada tako i nije mislila o sebi.
Ili jeste?
Uzdahnula je.
„Nešto nije u redu?“ promrmljao je.
Bili je odmahnula glavom. Ništa nije bilo u redu.
„Bili?“
Želela je da ga poljubi. Želela je da poljubi Džordža. Za dvadeset tri godine
života nikada nije želela čak ni da flertuje sa nekim gospodinom, a sada je želela
Džordža Roksbija?
Oh, to je bilo pogrešno! To je bilo veoma, veoma pogrešno. To je toliko bilo
pogrešno da je izazivalo paniku, okretanje sveta naglavačke i zaustavljalo srce.
„Bili, nešto nije u redu?“

~ 131 ~
 Trgla se, a zatim se setila da diše. „Ništa“, rekla je, pomalo suviše vedro. „Sve
je u redu.“
Ali šta bi on uradio? Kako bi reagovao kada bi marširajući došla do njega,
zgrabila ga i privukla njegove usne ka svojima?
Rekao bi joj da je potpuno luda, eto šta bi on uradio. A da ne kažemo ništa za
preostala četiri igrača palmala koji su bili na petnaestak metara d njih.
Međutim, šta da tu nije bilo nikog drugog? Šta bi bilo kada bi ostali svet
nestao i kada ne bi bilo svedoka njenom ludilu? Da li bi ona to uradila?
I da li bi joj on uzvratio poljubac?
„Bili? Bili?“
Okrenula se i ošamućeno pogledala u pravcu njegovog glasa.
„Bili, šta nije u redu sa tobom?“
Trepnula je i usredsredila se na njegovo lice. Izgledao je zabrinuto, koro da je
počela da se smeje. Trebalo bi da bude zabrinut.
„Bili...“
„Dobro sam“, brzo je rekla. „Zaista. Samo... ah... da li je tebi vruće?“ alo se
hladila rukom. „Meni je veoma vruće.“
Nije odgovorio. Nije morao. Nije bilo ni najmanje vruće.
„Mislim da je red na mene!“ izbrbljala je.
Nije imala pojma da li je njen red.
„Ne“, rekao je Džordž, „Endru još igra. Usuđujem se da kažem kako je ledi
Aleksandra spremna da stvara probleme.“
„Stvarno?“, promrmljala je misleći još uvek o svom zamišljenom poljupcu.
„Prokletstvo, Bili, sada znam da nešto nije u redu.“ Namrštio se. Mislio sam
da želiš da je uništiš.“
„Želim“, rekla je polako, ponovo ovladavajući svojim mozgom. Gospode,
nije mogla da dozvoli sebi da bude tako zbunjena. Džordž nije glup.
Ukoliko počne da se ponaša kao idiot svaki put kada je pogleda, primetiće a
nešto nije u redu. A ukoliko shvati da bi ona mogla da bude pomalo zaljubljena...
Ne. Nikada to ne bi mogao da zna.
„Red je na tebe, Bili!“, povikao je Endru.
„Dobro“, rekla je. „Dobro, dobro, dobro!“ Pogledala je Džordža, a da ga u
stvari i nije gledala, „Izvini me.“ Požurila je da stigne do svoje lopte, malo je
ispitivački gledala poljanu i udarila je loptu usmerivši je prema sledećem golu.
„Verujem da ste prebacili“, rekla je ledi Aleksandra došavši do nje.
Bili naterala sebe da se nasmeje, pokušavala je da izgleda misteriozno.
„Pazite!“, neko je povikao.

~ 132 ~
 Skočila je unazad tako da je plava loptica nije udarila po prstima na nozi. Ledi
Aleksandra je bila podjednako spretna i obe su posmatrale kako se lopta
gospodina Berbruka zaustavlja na možda metar od gola.
„Pretpostavljamo da bi nam obema dobrodošlo ukoliko taj idiot pobedi“, rekla
je Aleksandra.
Bili je iznenađeno zurila u nju. Bilo je jedno razmenjivati uvrede sa njom;
svakako je mogla da uzvrati ono što bi dobila, međutim, da omalovažava
gospodina Berbruka koji je najverovatnije bio najsrdačniji čovek koga je ikada
upoznala...
Zaista, ta žena je pravo čudovište.
Bili je bacila pogled prema poljani. Ljubičasta loptica bila je čvrsto uzemljena
iza prvog gola. „Skoro je vaš red“, slatko je rekla.
Ledi Aleksandra je skupila oči i napravila iznenađujuće neprijatan zvuk pre
nego što je krupnim koracima otišla.
„Šta si joj rekla?“, pitao je Džordž trenutak kasnije. Upravo je odigrao i bio
je lepo postavljen da prođe drugi gol.
„Ona je užasna osoba“, promrmljala je Bili.
„Nisam to pitao“, rekao je Džordž, „ali verovatno je taj odgovor dovoljan.“
„Ona... Oh, nije važno!“ Bili je odmahnula glavom. „Nije vredna da na nju
trošim svoj dah.“
„Svakako da nije“, složio se Džordž.
Bilino srce je poskočilo zbog tog komplimenta i ona se okrenula. „Džordže,
da li si ti...“ Namrštila se i nagnula glavu u stranu. „Da li to Feliks ide prema
nama?“
Džordž je rukom zaklonio oči od sunca i pogledao u pravcu koji je ona
pokazivala. „Verujem da je tako, da.“
„Kreće se veoma brzo. Nadam se da je sve u redu.“
Posmatrali su Feliksa koji je prišao Endruu, koji je bio najbliži kući od svih.
Razgovarali su nekoliko trenutaka, a onda je Endru otrčao punom brzinom.
„Nešto nije u redu“, rekao je Džordž. Držeći još uvek palicu u ruci krenuo je
ka Feliksu idući svakim korakom sve brže.
Bili je pošla za njim najbrže što je mogla, pola hramljući, pola skakućući, dok
je njihova oprema ostala zaboravljena na poljani. Uzrujana zbog toga što je spora,
zadigla je haljinu i počela da trči, nek je proklet bol. Sustigla je Džordža samo
nekoliko trenutaka nakon što je on stigao do Feliksa.
„Bio je glasnik“, rekao je Feliks.
Džordž je tražio njegov pogled. „Edvard?“
Bili je ruka poletala ka ustima. Ne Edvard. Oh, molim te, ne Edvard.
Feliks je mrko klimnuo glavom. „Nestao je.“

~ 133 ~
 16.

Džordž je već bio na pola puta do Obri hola pre nego što je shvatio da Bili
jurca, da je prinuđena da trči samo da bi održala korak sa njim.
Trčala je! Ona je trčala sa tim njenim povređenim člankom.
Zaustavio se. „Šta ti to...“
Međutim, tada mu je palo na pamet, a da nije ni zastao da razmisli. To je bila
Bili i naravno da će trčati sa povređenim člankom, ona je bila svojeglava,
nepromišljena.
Njoj je stalo.
Nije rekao ni reč. Samo ju je podigao u naručje i nastavio da ide prema kući,
a korak mu je samo za nijansu bio sporiji.
„Nisi morao da me nosiš“, rekla je.
Čuo je bol u njenom glasu. „Da“, rekao je. „Morao sam.“
„Hvala ti“, prošaputala je, a reči su joj se istopile u njegovoj košulji.
Međutim, nije mogao da odgovori. Sada mu nije bilo do reči, makar ne do
beznačajnih floskula. Nije morao ništa da kaže Bili kako bi ona znala da ju je čuo,
ona će razumeti i znaće da je njegova glava sada na potpuno drugom mestu, negde
izvan molim i nema na čemu.
„Oni su u privatnom salonu“, rekao je Feliks kada su došli do kuće. Džordž
je mogao samo da pretpostavi da oni znači ostatak njegove porodice, i možda
Bridžertonovi.
I oni su bili deo porodice, bilo mu je jasno. Oni su, zapravo, oduvek bili
porodica.
Kada je došao do salona, od prizora koji ga je dočekao, svako bi prebledeo.
Njegova majka je bila na sofi i jecala je u naručju ledi Bridžerton, Endru je
delovao kao da je u šoku, a njegov otac...
Njegov otac je plakao.
Lord Manston je stajao dalje od ostalih i nije bio okrenut potpuno ka njima,
ni potpuno od njih. Ruke su mu kruto stajale pored tela, a oči je snažno skupio,
kao da bi to moglo da zaustavi suze koje su mu se slivale niz obraze, misleći da
ukoliko ne bi video svet oko sebe, onda se ništa od svega toga i ne bi dešavalo.
Džordž nije nikada video oca da plače. Nije mislio da je to uopšte moguće.
Pokušavao je da ne zuri, ali prizor je bio tako zapanjujući i tako potresan da nije
mogao da skrene pogled.
~ 134 ~
 Njegov otac je bio grof od Manstona, stabilan i ozbiljan. Od kada je Džordž
bio dete on je vodio porodicu Roksbijevih čvrstom, ali pravednom rukom. On je
bio stub; on je bio snaga. On je bez pogovora bio glavni. Prema svojoj deci se
ponašao ispravno i sa puno obzira, što je povremeno značilo da niko nije bio
zadovoljan njegovim mišljenjem, ali bi ga svi poslušali.
U svom ocu Džordž je video šta znači voditi porodicu, a u očevim suzama je
video svoju budućnost.
Uskoro će doći vreme da Džordž vodi.
„Pobogu“, uzviknula je ledi Bridžerton, najzad ih primetivši kod vrata. „Šta
se dogodilo, Bili?“
Džordž je samo zurio na trenutak. Zaboravio je da je drži. „Evo“, rekao je
spuštajući Bili blizu njene majke. Pogledao je po sobi. Nije znao kome da se obrati
za informacije. Gde je glasnik? Da li je još uvek bio tu?
„Džordže“, čuo je Feliksa kako kaže. Podigao je pogled i video je kako njegov
prijatelj drži list papira. Bez reči ga je uzeo.

Grofu od Manstona,
Sa žaljenjem vas obaveštavamo da je poštovani kapetan Edvard
Roksbi nestao 22. marta 1779. u koloniji Konektikat. Trudimo se
svim silama da ga nađemo bezbednog.
Uz božji blagoslov i dobre želje,
general-major Džordž Gart

„Nestao“, rekao je Džordž gledajući bespomoćno po sobi. „Šta to uopšte

znači?“
Niko nije imao odgovor.
Džordž je zurio u papir u rukama dok je pažljivo prelazio preko i najmanjeg
slova. Poruka je bila spektakularna po tome koliko su joj nedostajale informacije.
Zašto je Edvard bio u koloniji Konektikat? Poslednje što su čuli bilo je da je on u
gradu Njujorku, da je u nekoj taverni lojalista i da odatle nadgleda trupe generala
Vašingtona preko reke Hadson.
„Ukoliko je nestao...“, rekao je, razmišljajući naglas, „oni moraju da znaju.
„Da znaju šta?“, pitala je Bili. Gledala ga je sa svog mesta na sofi, verovatno
jedina koja je bila dovoljno blizu da čuje njegove reči.
Odmahnuo je glavom, još uvek pokušavajući da tu nađe smisao. Prema tekstu
(doduše siromašnom) poruke, činilo se kako je vojska sigurna da je Edvard još
uvek živ, što je značilo da general ima makar neku ideju gde bi mogao da bude.
Ukoliko je to bio slučaj, zašto to nije rekao?

~ 135 ~
 Džordž je prošao prstima kroz kosu i rukom je snažno trljao čelo. „Kako može
jedan odlikovani vojnik da nestane?“, pitao je obraćajući se svima u sobi. „Da li
je kidnapovan? Da li to pokušavaju da nam kažu?“
„Nisam siguran da znaju“, rekao je tiho Feliks.
„Oh, dođavola, oni to prokleto dobro znaju!“ skoro da je pljunuo Džordž.
„Samo ne žele da...“
Međutim, Endru ga je presekao. „Nije kao ovde“, rekao je, a glas mu je bio
prazan i tup.
Džordž ga je prostrelio ljutitim pogledom. „Znam, ali šta...“
„Nije kao ovde“, ponovo je rekao Endru, ovog puta uz rastući bes. „Sela su
udaljena. Imanja se čak ne graniče jedno sa drugim. Postoje ogromna prostranstva
koja nikome ne pripadaju.“
Svi su zurili u njega.
„I ima divljaka“, rekao je Endru.
Džordž se približio pokušavajući da zakloni majčin pogled na Endruovo
izmučeno lice. „Sada nije vreme“, rekao je oštrim šapatom. Možda je njegov brat
bio u šoku, ali svi su se tako osećali. Bilo je vreme da Endru poraste i da prokleto
zauzda svoja osećanja pre nego što potpuno uništi malu grupu ljudi u sobi.
Međutim, Endruov jezik je i dalje bio odvezan i nepromišljen. „Lako je tamo
nestati.“
„Ti nisi bio tamo“, planuo je Džordž.
„Čuo sam.“
„Ti si čuo!”
„Prestanite“, neko je rekao. „Prestanite odmah!“
Dva muškarca su se skoro dodirivala nosevima.
„Na mom brodu ima ljudi koji su se borili u kolonijama“, rekao je odsečno
Endru.
„Oh, i to će nam pomoći da vratimo Edvarda“, Džordž je skoro pljunuo.
„Znam više o tome od tebe.“
Džordž je skoro ustuknuo. Mrzeo je ovo. To je toliko mrzeo - nemoć,
bezvrednost. On je bio napolju i igrao je palmal dok je njegov brat nestao u nekoj
zaboravljenoj divljini u koloniji.
„Ja sam tvoj stariji brat“, prosiktao je besno, „i ja ću biti glava ove porodice...“
„Ali nisi sada.“
Možda je to čak i bio. Džordž je samo kratko pogledao svog oca, koji nije
rekao ni reč.
„Oh, to je bilo baš nežno“, rugao se Endru.
„Ućuti! Samo uću...“

~ 136 ~
 „Prestanite!“ Neke ruke su se stvorile između njih i nasilno ih razdvojile, a
kada je Džordž konačno spustio pogled, video je da su to Biline ruke.
„To nikom ne pomaže“, rekla je, praktično gurajući Endrua ka stolici.
Džordž je treptao pokušavajući da se sabere. Nije znao zašto je vikao na
Endrua. Pogledao je Bili, koja je još uvek stajala između njih kao neki ratnik. „Ne
bi trebalo da stojiš na toj nozi“, rekao je.
Otvorila je usta. „To je ono što želiš da kažeš?“
„Verovatno si je ponovo povredila.“
Zurila je u njega. Džordž je znao da zvuči kao budala, ali njen članak je bio
jedina prokleta stvar oko čega je mogao zapravo nešto da uradi.
„Trebalo bi da sedneš“, rekla je blago.
Odmahnuo je glavom. Nije želeo da sedne. Želeo je da uradi nešto, da uradi
bilo šta što bi moglo njegovog brata bezbedno da vrati kući. Međutim, bio je
vezan ovde, oduvek je bio vezan ovde, za ovu zemlju, za ove ljude.
„Ja mogu da idem“, rekao je Endru prigušeno.
Svi su se okrenuli ka njemu. Još uvek je sedeo na stolici na koju ga je Bili
primorala da sedne. Izgledao je užasno, kao gromom pogođen. I Džordž se isto
tako osećao.
Ipak, sa jednom ogromnom razlikom, Endru je makar verovao da može da
pomogne.
„Gde da ideš?“, najzad je neko pitao.
„U kolonije.“ Endru je podigao pogled, a sumorno očajanje na njegovom licu
polako je odavalo tu odlučnost. „Biću prebačen na drugi brod. Verovatno neki
kreće sledećeg meseca.“
„Ne“, viknula je ledi Manston. Zvučala je kao ranjena životinja. Zvučala je
kako Džordž nikada ranije nije čuo.
Endru je ustao. „Majko...“
„Ne“, ponovila je, ovog puta veoma jako dok se istrgla iz utešnog zagrljaja
ledi Bridžerton. „Ja to neću dozvoliti. Neću da izgubim još jednog sina.“
Endru je kruto stajao, izgledao je kao vojnik, kao nikada pre. „To nije ništa
opasnije od mesta gde trenutno služim.“
Džordž je zatvorio oči. Pogrešno da se sada kaže, Endru.
„Ne možeš“, rekla je ledi Manston boreći se da ustane. „Ne možeš.“
Glas je počeo da joj se lomi i Džordž je u sebi grdio Endrua zbog njegovog
nedostatka taktike. Zakoračio je ka njoj. „Majko...“
„Ne može“, zagrcnula se, a njene izmučene oči su pogledale Džordžovo lice.
„Moraš da mu kažeš... da ne može.“
Džordž je privukao majku u zagrljaj i pogledao je Endrua preko njene glave,
pre nego što je promrmljao: „Možemo o tome kasnije da razgovaramo.“

~ 137 ~
 „Ti samo tako kažeš.“
„Mislim da bi ti trebalo da prilegneš.“
„Trebalo bi da idemo kući“, rekao je lord Manston.
Svi su se okrenuli. To je bilo prvo što je rekao od kako su primili poruku.
„Treba da budemo kod kuće“, rekao je.
Bili je stupila je akciju. „Naravno“, rekla je brzo stajući pored njega. „Tako
će vam biti udobnije.“ Pogledala je Džordža. „Poslednje što vam sada treba je ova
kućna zabava.“
Džordž je skoro zarežao. Potpuno je zaboravio na druge goste. Pomisao da
razgovara sa bilo kim bila je mučna. Bilo bi pitanja i sažaljevanja, bez obzira na
to što niko od njih nije ništa znao o Edvardu.
Bože, sve to je bilo tako nevažno, ovo, zabava - sve sem ljudi u ovoj prostoriji.
Pogledao je Bili. Ona ga je još uvek posmatrala, a briga je bila vidna na
svakom delu njenog lica. „Da li je neko rekao Meri?“ pitala je.
„Ja ću sada to uraditi“, rekao je Feliks. „Mi ćemo vam se pridružiti u Krejku,
ukoliko je to u redu. Siguran sam da će želeti da bude sa svojom porodicom. Nema
potrebe da odmah idemo u Saseks.“
„Šta ćemo da radimo?“, rekla je ledi Manston izgubljenim glasom.
Džordž je pogledao svog oca. Bilo je njegovo pravo da to odluči.
Međutim, grof je izgledao izgubljeno. Rekao je da bi trebalo da idu kući;
očigledno je to bilo sve što je uspeo da kaže.
Džordž se okrenuo ka ostalima u prostoriji i uzeo je daha. „Daćemo sebi malo
vremena“, čvrsto je rekao, „da se saberemo i odlučimo šta nam je nabolje činiti.“
Endru je otvorio usta kako bi nešto rekao, ali Džordžu je bilo dosta. Odlučnog
pogleda je dodao: „Vreme je od suštinske važnosti, ali mi smo previše udaljeni od
vojske da bi jedan dan pravio neku razliku.“
„On je u pravu”, rekla je Bili.
Nekoliko pari očiju se okrenulo ka njoj uključujući i Džordžove.
„Niko od nas nije u stanju da sada donese pravu odluku.“ Okrenula se ka
Džordžu. „Idi kući. Budi sa svojom porodicom. Sutra ću svratiti da vidim kako
mogu da pomognem.“
„Ali šta ti možeš da uradiš?“ pitala je ledi Bridžerton.
Bili ju je pogledala tihim, čeličnim pogledom. „Bilo šta što je potrebno.“
Džordž je progutao knedlu iznenađen naletom emocija iz svojih očiju. Njegov
brat je nestao; otac mu je bio potpuno razbijen, a on je sada pomislio da bi mogao
da zaplače.
Trebalo je da joj kaže da im nije potrebna pomoć, da ceni njenu ponudu, ali
da nije potrebna.
To je bilo ljubazno i to je bilo ono što bi on rekao bilo kome drugom.
~ 138 ~
 Međutim, njoj je rekao: „Hvala.“

BILI JE DOVEZLA SEBE do Krejk kuće narednog dana, išla je malim

kolima koje je vukao samo jedan konj. Nije bila sigurna kako je njena majka to
uspela, ali kućna zabava je skraćena za nekoliko dana i svi su ili otišli ili su
planirali to da urade narednog jutra.
Ono što je bilo smešno je činjenica da joj je bilo potrebno dosta vremena da
odluči šta će obući. Pantalone nikako nisu dolazile u obzir. Uprkos onome što je
njena majka mislila, Bili je zaista znala kako i kada treba da se obuče na
odgovarajući način. Svakako da ne bi obukla svoju odeću za rad kada ide nekome
u posetu.
Međutim, ovo nije bila uobičajena poseta. Svetle boje nisu bile prikladne, ali
nije mogla da nosi crno. Niti boju lavande, niti sivu boju, niti bilo šta što je
ukazivalo na žalost. Edvard nije bio mrtav, žestoko je rekla sebi.
Na kraju je rešila da obuče udobnu dnevnu haljinu koju je sašila prošle godine.
Njena majka je izabrala materijal - prolećni, cvetni sa zelenom, roze i
narandžastom bojom, dok je u osnovi bio krem muslin - ali se Bili od početka
dopadala ta haljina. Delovala joj je kao vrt po oblačnom danu, što je nekako
izgledalo kao pravi izbor za posetu Roksbijevih.
Krejk kuća je bila tiha kad je stigla. To je bio znak da nešto nije u redu, jer je
to ogromna kuća, kao i Obri hol, čovek je praktično mogao tu da provede dane, a
da ne vidi članove porodice, međutim, i pored toga, uvek je delovala treperavo,
živo. Stalno bi neki Roksbi bio ili srećan ili vrlo zauzet.
Krejk kuća je bila ogromna, ali je bila dom.
Međutim, sada se činilo kao da se smanjila. Čak je i posluga, koja je obično
radila marljivo i nenametljivo, bila tiša nego inače. Niko se nije osmehivao, niko
nije govorio.
Bilo je skoro srceparajuće.
Bili je bila upućena u dnevnu sobu, ali pre nego što je izašla iz hodnika,
pojavio se Džordž, koji je očigledno bio obavešten o njenom dolasku.
„Bili“, rekao je, naklanjajući se glavom u znak pozdrava. „Dobro je videti te.“
Njen prvi poriv je bio da pita ima li nekih novina, ali naravno da ih nije bilo.
Edvard je bio isuviše daleko. Verovatno će proći meseci pre nego što budu imali
vesti o njegovoj sudbini.
„Kako je tvoja majka?“, pitala je.
Tužno se osmehnuo. „Dobro koliko se može očekivati.“
Bili je klimnula glavom i pošla za njim u dnevnu sobu. „A tvoj otac?“
Džordž je zastao, ali nije se okrenuo prema njoj. „Sedi u svojoj radnoj sobi i
zuri u prozor.“

~ 139 ~
 Bili je progutala knedlu, a srce joj se cepalo zbog Džordžovog sumornog
držanja. Nije ni morala da vidi njegovo lice da bi znala kolika je njegova bol.
Voleo je Edvarda, baš kao i ona. Baš kao i svi oni.
„On je beskoristan“, rekao je Džordž.
Bili je iznenađeno otvorila usta na te grube reči, ali onda je shvatila da Džordž
nije to mislio prekorno.
„Onesposobljen je“, pojasnio je. „Tuga...“
„Mislim da niko od nas ne zna kako ćemo reagovati na krizu dok nismo
prisiljeni da se sa njom suočimo.“
Okrenuo se, a jedan ugao usana mu se podigao. „Kada si ti postala tako
mudra?“
„Nije nikakva mudrost ponavljati floskule.“
„Mudrost je znati koja može da izdrži ponavljanje.“
Na njeno veliko iznenađenje, Bili je osetila kako u njoj raste mehur humora.
„Odlučan si u tome da mi udeliš kompliment.“
„To je jedini prokleto vedri trenutak u ovom danu“, promrmljao je Džordž.
Od takvog komentara u uobičajenim okolnostima srce bi joj poskočilo, ali kao
i svi ostali i ona je bila suviše otupela zbog boli i brige. Edvard je nestao, a
Džordž...
Uzdahnula je. To nije bilo zbog Džordža, on je bio dobro, bio je tu, ispred
nje, zdrav i prav.
Ne, to nije bilo zbog Džordža, nije moglo da bude zbog Džordža.
Samo što se... u poslednje vreme... činilo da je sve zbog Džordža. Stalno je
razmišljala o njemu, i zaboga, zar ga nije samo dan pre nego što su igrali palmal
skoro poljubila?
Želela je to. Dragi bože, kako je to želela i da je on pokazao i malo interesa -
i da nije bilo još četvoro ljudi koji su se vrteli unaokolo sa palicama za palmal -
ona bi to i uradila. Nikada ranije nije nikoga poljubila, ali da li ju je to ikada
stopiralo? Preskočila je prvu prepreku kada je imala šest godina, a pre toga je
samo preskakala žbunje. Međutim, kad je pogledala tu prepreku visoku metar i
po, znala je da to mora da proba. Samo je skočila na svoju kobilu i to je i uradila,
zato što je to želela.
I zato što ju je Edvard izazivao da to uradi. Međutim, ne bi to pokušala da
uradi da je mislila da ne može.
A i znala je da će joj se svideti.
Čak i tada je znala da nije kao druge devojčice. Nije želela da svira klavir, niti
da šije. Želela je da provodi vreme napolju, da leti kroz vazduh na svom konju,
da joj sunčeva svetlost igra preko kože dok joj srce preskače i trka se sa vetrom.
Želela je da se vine u visine.

~ 140 ~
 I dalje to želi.
Kada bi poljubila Džordža... kada bi on nju poljubio... Da li bi to bio isti
osećaj?
Prstima je prelazila po zadnjem delu sofe, pokušavajući da ispuni trenutak tim
dokonim pokretima. Međutim, tada je napravila grešku i podigla je pogled...
On je piljio u nju, pogled mu je bio jak, radoznao i još nekakav, bilo je tu
nečega što nije mogla tačno da prepozna.
Ipak, šta god da je to bilo... ona je to osetila. Srce joj je poskočilo i dah joj se
ubrzao i uvidela je da je baš kao da jaše na svojoj kobili. Bez daha i vrtoglavo,
odlučno i divlje... Sve je to bilo u njoj i želelo je naglo da izađe.
Sve samo zato što ju je pogledao.
Blagi bože, kada bi je on zaista poljubio, ona bi se možda raspala na deliće.
Prstima je nervozno lupkala po ivici sofe, zatim je glupo pokazala na fotelju.
„Trebalo bi da sednem.“
„Ukoliko želiš.“
Međutim, noge nisu htele da joj se pomere. „Čini mi se da ne znam šta ću
sama sa sobom“, priznala je.
„Pridruži se klubu“, promrmljao je.
„Oh, Džordže...“
„Da li želiš piće?“ odjednom je pitao.
„Sada?“ Jedva da je prošlo jedanaest.
Njegovo sleganje ramenima je bilo na granici drskosti. Bili je samo mogla da
se zapita koliko je do sada već popio.
Ipak, nije krenuo ka brendiju, samo je stajao kod prozora i zurio u vrt. Počela
je da pada kiša, sitna kao izmaglica, od čega je vazduh postao gust i siv.
Sačekala je nekoliko trenutaka, ali on se nije okrenuo. Ruke su mu bile
prekrštene na leđima - klasičan stav jednog džentlmena. Međutim, nije to bilo baš
kako treba. Postojala je neka oštrina u tom stavu, napetost u ramenima koju nije
navikla da vidi.
Delovao je krhko, sumorno.
„Šta ćeš uraditi?“, najzad je naterala sebe da pita. Mislila je da ne može da
podnese tu tišinu ni trenutak više.
Promenio mu se stav, možda je napravio neki mali pokret vratom, a zatim je
glavu okrenuo u stranu. Ipak, nedovoljno da je zapravo i pogleda. Posmatrala je
njegov profil dok je govorio: „Pretpostavljam da ću otići u London.“
„U London?“, ponovila je.
Frknuo je. „Nema mnogo toga što mogu da uradim.“
„Ne želiš da ideš u kolonije da ga potražiš?“

~ 141 ~
 „Naravno da želim da idem u kolonije“, planuo je naglo se okrećući kako bi
je pogledao u lice. „Ali to nije ono što ću da uradim“
Biline usne su se razdvojile, ali je jedini zvuk koji se čuo bio njen puls, divlje
je udarao. Džordžov izliv je bio neočekivan, bez presedana.
I ranije je videla Džordža kad izgubi živce i plane. Teško da je mogla da
poraste pored njega i njegove braće, a da to ne vidi, ipak, ovo nikada nije videla.
U glasu mu se osećao prezir kao i to da je usmeren ka njemu samom.
„Džordže“, rekla je, pokušavajući da joj glas zvuči smireno i razumno,
„ukoliko želiš da...“
Zakoračio je ka njoj, a pogled mu je bio snažan i besan. „Nemoj da mi kažeš
da mogu da uradim ono što želim, zato što ukoliko ti veruješ u to, onda si naivna
kao i svi ostali.“
„Nisam htela da...“ Međutim, frknuo je rugajući joj se, zato što je ona upravo
to htela da kaže, pa je tek sada uvidela koliko bi to smešno bilo. On nije mogao
da ode u kolonije; svi oni su to znali.
On nikada neće biti slobodan kao njegova braća. To je bilo određeno
redosledom njihovog rađanja. Džordž će naslediti titulu, kuću i zemlju, veći deo
novca, međutim, sa privilegijama je dolazila i odgovornost. Bio je vezan za ovo
mesto. Ono je bilo u njegovoj krvi, kao što je Obri hol bio u njenoj.
Htela je da ga pita da li mu je to smetalo. Da li bi se, ukoliko bi mu bila
ukazana šansa, menjao sa Endruom ili Edvardom?
„Šta ćeš da radiš u Londonu?“ pitala je umesto toga. Zato što nikako nije
mogla da ga pita ono što je zaista želela da zna, ne sve dok je Edvardova sudbina
neizvesna.
Slegnuo je ramenima. „Razgovaraću sa ljudima. Raspitaću se.“ Gorko se
osmehnuo. „Veoma sam dobar u razgovoru sa ljudima i raspitivanju.“
„Znaš kako da završiš stvari“, složila se.
„Znam kako da nateram druge ljude da završe stvari“, rekao je sa podsmehom.
Stegla je usne pre nego što bi izgovorila nešto besmisleno kao što je: „To je
važna veština.“ Međutim, ta jeste bila važna veština, iako je ona nikada nije
pokazala. Nikada ništa nije ostavljala očevom upravniku imanja; on je sigurno bio
najpreplaćeniji upravnik u čitavoj zemlji. Ona bi prvo radila, a zatim bi mislila;
oduvek je bilo tako. I nije mogla da podnese da dozvoli nekom drugom da obavi
neki zadatak kada bi ona to obavila bolje. A skoro uvek je ona to mogla bolje.
„Potrebno mi je piće“, odjednom je promrmljao Džordž. Bili se nije usuđivala
da istakne da je još uvek rano za alkohol.
Došao je do stola i sipao sebi brendi. Uzeo je gutljaj, veliki. „Da li ti želiš
jedan?“
Bili je odmahnula glavom.
„Iznenađujuće“, promrmljao je Džordž.
~ 142 ~
 Bilo je nečeg teškog u njegovom glasu, nečeg skoro gadnog. Osetila je kako
joj se kičma ispravila. „Molim?“
Međutim, Džordž se samo smejao, obrve je nadmeno i podrugljivo izvio. „Oh,
hajde, Bili! Ti živiš da bi zapanjila ljude. Teško mogu da poverujem da ne bi uzela
ponuđeni brendi.“
Stegla je zube podsećajući sebe da Džordž nije pri sebi. „Nije čak ni podne.“
Slegnuo je ramenima i nagnuo ostatak brendija.
„Ne bi trebalo da piješ.“
„Ti ne bi trebalo da mi govoriš šta da radim.“
Držala se mirno, čak ukrućeno, dozvolila je dugu pauzu da bi izrazila svoje
neslaganje. Najzad, morala je da bude kruta kao i on, hladno ga je pogledala i
rekla: „Ledi Aleksandra te pozdravlja.“
Pogledao ju je u neverici.
„Ona danas odlazi.“
„Kako ljubazno od tebe što prenosiš njene pozdrave.“
Osetila je kako joj se oštri odgovor penje uz grlo, ali je u poslednjem trenutku
izbrbljala: „Nešto je smešno. Neću da stojim ovde i govorim u stihovima. Došla
sam da pomognem.“
„Ne možeš da pomogneš“, rekao je odsečno.
„Sigurno da to ne mogu kada si ti ovakav“, uzvratila je.
Lupio je čašom o sto i krupnim koracima krenuo ka njoj. „Šta si rekla?“, pitao
je. Oči su mu bile divlje i besne, i skoro da je ustuknula jedan korak unazad.
„Koliko si morao da popiješ?“
„Ja nisam pijan“, rekao je opasnim glasom. „Ovo... to“, ispravio se, mašući
rukom prema čaši koju je ostavio na stolu, „... bilo je moje prvo i jedino piće
danas.“
Bili je imala osećaj kao da je trebalo da se izvini, ali nije mogla sebe da natera
da to uradi.
„Voleo bih da budem pijan“, rekao je, približavajući se tiho sa gracioznošću
velike mačke.
„Ne misliš to.“
„Misliš?“ Grubo se osmehnuo. „Pijan ću možda zaboraviti da je moj brat
izgubljen u nekoj zaboravljenoj divljini gde domaće stanovništvo nema nikakvu
obavezu da učini bilo kakvu uslugu nekome u crvenoj uniformi.“
„Džordže“, pokušala je da kaže, ali on nije dozvolio.
„Pijan“, ponovio je, a ta reč je grubo odletala u vazduh, „možda ne bih
primetio da je moja majka provela čitavo jutro jecajući u krevetu. Ali najbolje od
svega“, i rukama se snažno naslonio na sto koji je stajao u kraju dok mu je pogled

~ 143 ~
bio nabijen besom i očajem, „kada bih bio pijan, mogao bih nekako da zaboravim
da sam ja u milosti ovog prokletog sveta. Ukoliko bi Edvard bio pronađen...“
„Kada bude pronađen“, rekla je žestoko Bili.
„U svakom slučaju, to neće biti zbog mene.“
„Šta ti želiš da uradiš?“, tiho je pitala. Zato što je imala osećaj da on to ne zna.
Rekao je da želi da ide u kolonije, ali nije bila sigurna da li mu veruje. Mislila je
da nije čak ni dozvolio sebi da razmišlja o tome šta želi da uradi. Bio je toliko pun
gorčine da nije mogao jasno da razmišlja o onome što mu zaista leži na srcu.
„Šta ja želim da uradim?“, ponovio je. Izgledao je... ne baš iznenađeno, ali
možda malo zatečeno, zbunjeno. „Ja želim... ja želim... „Trepnuo je, a zatim ju je
pogledao. „Ja želim tebe.“
Dah joj se otrgao.
„Ja želim tebe“, ponovio je i kao da se cela prostorija okretala. Pogled mu
više nije bio zamagljen, već je imao neku jačinu - predatorsku.
Bili nije mogla da progovori. Mogla je samo da posmatra kako se on sve više
približava, a vazduh između njih se zagrevao do usijanja.
„Ne želiš to da uradiš“, rekla je.
„Oh, da želim! Zaista želim!“
Međutim, nije bilo tako. Ona je to znala i osećala je kako joj se srce cepa pošto
je to i ona želela. Želela je da je on poljubi kao da je bila jedina žena koju je ikada
sanjao da ljubi, kao da bi umro kada svojim usnama ne bi dodirnuo njene.
Želela je to zaista i mislila.
„Ne znaš šta radiš“, rekla je praveći jedan korak unazad.
„Ti to misliš?“ promrmljao je.
„Pio si.“
„Dovoljno da ovo bude savršeno.“
Zatreptala je. Nije imala pojma šta je hteo da kaže. „Hajde, Bili“, rugao se.
„Zašto toliko oklevaš? To ne liči na tebe.“
„Ovo ne liči na tebe“, uzvratila je.
„Nemaš ti pojma.“ Prišao je bliže, a oči su mu blistale od nečega, a Bili je bila
suviše užasnuta da odredi šta je to. Ispružio je ruku i dodirnuo joj mišicu, samo
jednim prstom, ali to je bilo dovoljno da ona zadrhti. „Da li si ikada ustuknula
pred izazovom?“
U stomaku joj se prevrtalo, a srce joj je jako lupalo, međutim, ipak je ispravila
ramena. „Nikada“, izjavila je gledajući ga pravo u oči.
Osmehnuo se, a pogled mu je postao vreo. „To je moja devojka“, promrmljao
je.
„Ja nisam...“

~ 144 ~
 „Bićeš“, rekao je hrapavim glasom i pre nego što je mogla da kaže bilo šta,
njegove usne su zarobile njene strasnim poljupcem.

~ 145 ~
 17.

Ljubio ju je.
To je bila prava definicija ludila.
Ljubio je Bili Bridžerton, poslednju ženu na svetu koju bi ikada trebalo da
sanja, da želi, ali, gospode, pogledala ga je, a brada joj je zadrhtala i isturila ju je.
Sve što je on video bile su njene usne i sve što je mogao da oseti bio je njen miris.
A sve što je mogao da dodirne, bila je vrelina njene kože pod njegovim
prstima. I on je želeo više, više toga.
Više nje!
Drugom rukom ju je zapanjujućom brzinom zagrlio i nije razmišljao, nije
mogao da razmišlja, samo ju je privio uz sebe, jako i nastavio da je ljubi.
Želeo je da je celu pojede.
Želeo je da je ima, da je obgrli obema rukama i da je čvrsto drži sve dok se
ona konačno ne dozove pameti i ne prestane da radi lude stvari i preuzima lude
rizike, i počne da se ponaša kako bi trebalo da se ponaša jedna žena, a da i dalje
bude ona i...
Nije mogao da razmišlja. Misli su mu bile u istumbane, razbijene na sitne
delove zbog same vreline tog trenutka.
Još... preklinjao je njen um. Još je bila jedina reč koja je za njega sada imala
smisla, još ovoga, još Bili.
Rukama joj je obuhvatio lice i mirno ju je držao. Međutim, ona nije bila mirna.
Njene usne su se pomerale pod njegovim, uzvraćajući mu poljupce uz onu vrstu
žara, koja je baš bila svojstvena za Bili. Ona je žestoko jahala i žestoko se igrala
i tako mu Boga, isto tako je ljubila, kao da je on bio njena pobeda zbog koje će
ona da likuje.
Sve je bilo tako ludo, tako potpuno pogrešno, a opet tako predivno savršeno.
Kao da je svaki osećaj koji postoji na svetu bio u toj jednoj ženi, a on nije mogao
toga da se zasiti, u tom trenutku, u toj sobi.
Dlan mu je prešao na njeno rame, pa na leđa, približavajući je sebi sve dok se
njegovi bokovi nisu snažno oslonili na njen stomak. Bila je mala i jaka, ali je bila
zaobljena na pravim mestima.
Džordž nije bio monah. I ranije je ljubio žene, one koje su znale kako da mu
uzvrate poljupce, međutim, nikada nije želeo nikoga koliko je želeo Bili. Ništa
nije nikada toliko želeo kao ovaj poljubac.
~ 146 ~
 Ovaj poljubac... i sve što bi moglo da sledi posle njega.
„Bili“ uzdisao je. „Bili.“
Ispustila je neki zvuk. Možda je to bilo njegovo ime, i nekako mu se činilo da
je to bilo sve što je potrebno.
Dragi bože! Razum mu se naglo povratio. Mozak mu se probudio, svest se
povratila i on se zateturao unazad, a elektricitet koji je tako žarko blesnuo medu
njima sada se povlačio.
Šta se to, dođavola, upravo desilo?
Disao je. Ne, pokušavao je da diše. To je bila potpuno drugačija stvar.
Ona ga je pitala šta želi.
I on je odgovorio. On je želeo nju. Nije morao čak ni da razmišlja o tome.
Očigledno da nije razmišljao o tome, zato što da jeste, ne bi ovo uradio.
Prošao je rukom kroz kosu, a onda i drugom. Zatim je samo odustao i stegao
obe ruke vukući svoju kosu sve dok nije ispustio zvuk bola.
„Poljubio si me“, rekla je, a on je bio toliko pri sebi da je znao kako ne treba
da kaže kako mu je uzvratila poljubac, zato što je on sve započeo. On je počeo, a
oboje su znali da ona nikada to ne bi uradila.
Odmahnuo je glavom, taj mali trenutak bez misli nije mu uopšte pomogao da
razbistri glavu. „Izvinjavam se“, kruto je rekao. „To nije bilo... Hoću da kažem...“
Opsovao je. To je očigledno bio nastavak njegove nepovezanosti.
„Poljubio si me“, ponovila je, ali je ovog puta zvučala sumnjičavo. „Zašto...“
„Ne znam!“ odbrusio je. Ponovo je opsovao i prolazio je rukama kroz kosu
dok se okretao od nje. Prokletstvo! Prokletstvo, prokleto...
Progutao je knedlu. „To je bila greška“, rekao je.
„Molim?“
Bila je to samo jedna reč, a to nije bilo ni približno dovoljno da protumači
njen ton, što je verovatno i bilo bolje. Okrenuo se i naterao sebe da je pogleda dok
je istovremeno zabranjivao sebi da vidi.
Nije želeo da vidi njenu reakciju, nije želeo da zna šta misli o njemu. „To je
bila greška“, rekao je zato što je to bilo ono što je morao da kaže. „Da li me
razumeš?“
Skupila je oči. Lice joj je postalo kruto. „Savršeno.“
„Pobogu, Bili, nemoj da se, dođavola, uvrediš...“
„Da se ne uvredim? Da se ne uvredim? Ti...“ Zaustavila je sebe, bacila je
pogled ka vratima kao da želi da pobegne. Stišala je glas na besno šištanje.
„Ja nisam ovo počela.“
„Veoma sam svestan toga.“
„O čemu si razmišljao?“

~ 147 ~
 „Očigledno je da nisam“, skoro je prasnuo.
Oči su joj se raširile, sevale od bola, a onda se okrenula i rukama obgrlila
sebe.
I Džordž je tada tačno shvatio šta znači kajanje. Ispustio je isprekidani uzdah
i prstima prošao kroz kosu. „Izvinjavam se“, rekao je drugi put u roku od nekoliko
minuta. „Naravno da ću se oženiti tobom.“
„Molim?“ Naglo se okrenula. „Ne!“
Džordž se sav ukrutio. Kao da mu je neko u kičmu zabio čeličnu udicu.
„Izvini?“
„Ne budi šašav, Džordže. Ne želiš da se oženiš sa mnom.“
To je bila istina, samo on nije bio toliko glup da je naglas izgovori.
„I znaš da ja ne želim da se udam za tebe.“
„Kao što to postaje sve jasnije.“
„Poljubio si me samo zato što si uzrujan.“
To nije bilo tačno, ali je u vezi sa tim držao jezik za zubima.
„Tako da ja prihvatam tvoje izvinjenje.“ Podigla je bradu. „I više nikada
nećemo da pričamo o ovome.“
„Slažem se.“
Stajali su tako jedan trenutak kao zamrznuti u svom bolno neobičnom prizoru.
On bi trebalo da skače od sreće, jer svaka druga mlada dama bi otrčala vrišteći u
šumu, ili kod svog oca, ili vikara i po specijalnu dozvolu napravljenu u obliku
omče.
Ali ne i Bili! Ne, Bili ga je samo gledala sa skoro natprirodnom uzvišenošću
govoreći: „Nadam se da ćeš ti prihvatiti moje izvinjenje.“
„Tvoje...“ Šta? Vilica mu je pala. Za šta se ona, dođavola, izvinjavala? Ili je
samo htela da ima kontrolu nad situacijom? Oduvek je znala kako da ga uznemiri.
„Ne radi se o tome da mogu da se pretvaram da ja nisam uzvratila... ah!“
Progutala je pljuvačku, a on je osetio neko zadovoljstvo u činjenici da je
pocrvenela pre nego što je završila rečenicu. „Taj... ah...“
Osetio je prilično zadovoljstvo u činjenici da uopšte nije mogla da završi
rečenicu.
„Dopalo ti se“, rekao je uz spori osmeh. Uopšte nije bilo mudro podbadati je
u takvom trenutku, ali nije mogao protiv sebe.
Prebacila je težinu na drugu nogu. „Svako ima pravo na prvi poljubac.“
„Onda sam ja počastvovan“, rekao je naklonivši se.
Otvorila je usne od iznenađenja, možda čak i zaprepašćenja. Dobro!
Preokrenuo je svoj položaj.
„Naravno, nisam očekivala da to budeš ti“, rekla je.

~ 148 ~
 Smirio je svoju ljutnju i umesto toga promrmljao: „Možda si se nadala nekom
drugom?“
Kratko je slegnula ramenima. „Nikom posebnom.“
Rešio je da ne analizira nalet zadovoljstva koji je prošao kroz njega kada je to
izgovorila.
„Pretpostavljam da sam oduvek mislila da će to biti neko od tvoje braće“,
nastavila je. „Možda Endru...“
„Ne Endru!“ brecnuo se.
„Ne, verovatno ne“, složila se naginjući glavu u stranu dok je o tome
razmišljala. „Ali nekada je to delovalo razumno.“
Zurio je u nju sa rastućom uzrujanošću. Iako ona nije bila u potpunosti
nedirnuta situacijom, svakako nije bila dirnuta onoliko koliko je on mislio da bi
trebalo da bude.
„Ne bi bilo isto“, čuo je sebe kako govori.
Zatreptala je. „Molim?“
„Da te je poljubio neko drugi.“ Zakoračio je prema njoj, ne mogavši da
ignoriše način na koji mu je krv jurcala od iščekivanja. „Ne bi bilo isto.“
„Pa...“ Izgledala je usplahireno, očaravajuće usplahireno. „Ne bih očekivala“,
najzad je rekla. „Hoću da kažem... druge ljude...“
„Potpuno druge“, složio se.
Otvorila je usta i prošlo je nekoliko sekundi pre nego što su se pojavile reči.
„Nisam sigurna sa kim se porediš.“
„Ni sa kim.“ Još više se približio. „Sa svima.“
„Džordže?“ Oči su joj bile ogromne, ali nije govorila ne.
„Da li želiš da te ponovo poljubim?“, pitao je.
„Naravno da ne.“ Međutim, rekla je to isuviše brzo.
„Da li si sigurna u to?“
Progutala je knedlu. „To bi bila veoma loša ideja.“
„Veoma loša“, rekao je tiho.
„Pa ne bi... trebalo?“
Dodirnuo joj je obraz i ovog puta je prošaputao. „Da li želiš da te ponovo
poljubim?“
Pomerila se... malo. Nije bio siguran da li je glavom mahala ne ili da. Imao je
osećaj da ni ona to ne zna.
„Bili?“ promrmljao je dolazeći dovoljno blizu nje tako da je mogla da oseti
njegov dah na svojoj koži.
Dah joj se prekinuo i ona je rekla: „Rekla sam da se neću udati za tebe.“
„Jesi.“

~ 149 ~
 „Pa rekla sam da ne moraš da se venčaš sa mnom.“
Klimnuo je glavom.
„To bi i dalje bilo tako.“
„Ukoliko bih te ponovo poljubio?“
Klimnula je glavom.
„Tako da ovo ništa ne znači?“
„Ne...“
Nešto toplo i lepo raširilo mu se u grudima. To nije moglo da ne znači ništa.
I ona je to znala.
„To samo znači...“ progutala je knedlu, a usne su joj drhtale kada ih je stisnula,
„... da nema posledica.“
Usnama joj je okrznuo obraz. „Bez posledica“, tiho je ponovio.
„Nikakvih.“
„Mogao bih ponovo da te poljubim...“ Ruka mu se prišunjala na donji deo
njenih leđa, ali ju je samo malo pritisnuo. Mogla je da u bilo kom trenutku
zakorači unazad. Mogla je da se skloni iz njegovog zagrljaja, da pređe preko sobe
i ode. Želeo je da ona to zna. Njemu je bilo potrebno da zna da ona to zna, da neće
biti optuživanja, neće govoriti sebi kako ju je oborila njegova strast.
Ukoliko bude oborena nekom strašću, onda će to biti njena.
Usnama joj je dodirnuo uho. „Mogao bih da te ponovo poljubim“, ponovio je.
Malo je klimnula glavom, tek neznatno. Ipak, on je to osetio. „Ponovo“,
prošaputala je.
Usne su mu našle njenu usnu školjku i nežno su je grickale: „Ponovo.“
„Mislim...“
„Šta misliš?“ Osmehnuo se u njen vrat. Nije mogao da veruje koliko je to bilo
krajnje očaravajuće. Bili su mu poznati poljupci strasti, sirove, životinjske gladi i
preplavljujuće žudnje. Ovo je bilo sve to i još više od toga - nešto radosno.
„Ja mislim...“ Progutala je knedlu. „Mislim da bi trebalo ponovo da me
poljubiš.“ Podigla je pogled, a oči su joj bile izuzetno bistre. „I mislim da bi
trebalo da zatvoriš vrata.“
Džordž se nikada nije kretao tako brzo u svom životu. Bio je toliko pri sebi
da je stolicu postavio ispod kvake na vratima kako bi prokleta stvar bila zatvorena.
„Ovo i dalje ništa ne znači“, rekla je dok su se njegove ruke obmotale oko nje.
„Apsolutno ništa.“
„I nema posledica.“
„Nikakvih.“
„Ne moraš da se oženiš sa mnom.“
„Ne, ne moram.“

~ 150 ~
 Međutim, mogao je! Ta misao mu je proletela kroz glavu uz prijatno
iznenađenje. Mogao je da se oženi njome. Nije postojao nijedan razlog što to ne
bi učinio, osim, možda, njegovog zdravog razuma, ali imao je osećaj da je to
izgubio onog trenutka kada su njegove usne dotakle njene.
Stajala je na vrhovima prstiju i naginjala svoje lice prema njemu. „Ako si ti
moj prvi poljubac“, rekla je, a usne su joj se nestašno izvijale, „onda bi mogao da
budeš i drugi.“
„Možda i treći“, rekao je hvatajući njena usta svojima.
„Važno je znati“, rekla je te tri reči između poljubaca.
„Znati?“ Usne se mu se pomerile na njen vrat, zbog čega se ona provokativno
izvila u njegovom naručju.
Klimnula je glavom, uzdišući dok joj jednom rukom prelazio preko tela.
„Kako se ljubiti“, pojasnila je. „To je veština.“
Osetio je kako se osmehuje. „A ti voliš da budeš vešta.“
„Volim.“
Poljubio joj je vrat, zatim ključnu kost, zahvaljujući se trenutnoj modi korseta,
čiji je dekolte bio okrugao i dubok i otkrivao je kremastu kožu njenih ramena, sve
do oblina njenih grudi. „Predviđam sjajne stvari za tebe.“
Njen jedini odgovor bio je uzdah iznenađenja. Nije bio potpuno siguran šta
ga je izazvalo - možda njegov jezik koji je išao duž osetljive kože koja je virila
ispod čipkaste ivice njene haljine, ili je to možda bilo zbog toga što su je njegovi
zubi nežno grickali duž vrata.
Nije se usudio da je zaljulja ka sofi; nije dovoljno verovao sebi. Ipak ju je
gurao sve dok je leđima nije dodirnula i malo je podigao kao bi se oslonila uz
ivicu.
I, blagoslovena, Bili je nagonski znala šta treba da uradi. Raširila je noge kada
joj je podigao haljinu i obmotala se oko njega. Možda je to bilo samo zbog
ravnoteže, ali kada se priljubio uz nju, više o tome nije vodio računa. Njena haljina
je još uvek stajala na putu, kao i njegove pantalone, ali ju je osetio. Bio je tvrd,
izuzetno, i pritisnut uz nju. Njegovo telo je znalo gde želi da bude. Ona je bila
devojka sa sela; mora da je znala šta ovo znači, ali je bila izgubljena u istoj strasti
i privlačila ga je bliže sebi, dok ga je nogama stezala oko bokova.
Dragi bože, u ovakvom trenutku mogao je da se prospe kao neki zeleni
dečačić.
Uzeo je dah. „Previše je“, dahtao je, primoravajući samog sebe da se
odmakne.
„Ne“, bilo je sve što je ona rekla. Njene ruke su prešle na njegovu glavu
dozvoljavajući mu da je ljubi i dok je pravio malu udaljenost između njihovih tela.
I tako ju je ljubio, beskrajno. Ljubio ju je pažljivo, idući oko svoje želje
isuviše svestan koliko je bio na ivici razuma.

~ 151 ~
 I ljubio ju je pažljivo, zato što je to bila Bili, i zato što je nekako znao da niko
nije ni pomislio da treba biti nežan sa njom.
„Džordže“, rekla je.
Podigao je usne sa njenih, samo malo, tek za dah. „Hmmm!“
„Moramo da... moramo da prestanemo.“
„Mmmmm“, složio se. Međutim, nije stao. Mogao je to da uradi; sada je držao
svoju strast pod kontrolom, ali nije to želeo.
„Džordže“, ponovila je. „Čujem ljude.“
Povukao se. Slušao.
Opsovao.
„Otvori vrata“, siktala je Bili.
Uradio je to, spremno, jer ništa nije budilo sumnju kao zatvorena vrata.
Pogledao ju je. „Možda bi ti trebalo da...“ Pročistio je grlo i napravio pokret prema
glavi. „Možda bi želela da...“
Nije bio stručnjak za damske frizure, ali bio je prilično siguran da joj kosa
nije izgledala kao što bi trebalo.
Bili je pocrvenela i mahnito je zagladila kosu, njeni spretni prsti su vadili
ukosnice i ponovo ih vraćali na mesto. „Bolje?“
Napravio je grimasu. Iza njenog desnog uveta jedan kestenjasti uvojak kao da
je joj je izbijao iz glave.
Čuli su neki glas u hodniku. „Džordže?“
Njegova majka! Blagi bože!
„Džordže!“
„U salonu, majko“, odazvao se i krenuo je prema vratima. Mogao je makar
nekoliko sekundi da odugovlači dok je ona u hodniku. Okrenuo se ka Bili i još
jednom je kratko pogledao. Ona je sklonila ruke sa kose i ispružila ih je kao da
pita: „Da li je dobro?“
Moralo je da bude.
„Majko“, rekao je zakoračivši u hodnik. „Ustala si.“
Ponudila mu je obraz koji je on poslušno poljubio. „Ne mogu zauvek da
budem u svojoj sobi.“
„Ne, mada svakako imaš pravo na vreme da...“
„Tugujem?“, prekinula ga je. „Odbijam da tugujem. Ne dok ne budemo dobili
jasne vesti.“
„Hteo sam da kažem da se odmoriš“, rekao joj je.
„To sam već uradila.“
Odlično, ledi Manston, pomislio je. Zanimljivo kako je njegova majka još
uvek uspevala da ga iznenadi svojom snagom.

~ 152 ~
 „Razmišljala sam“, počela je ulazeći sa njim u salon. „Oh, zdravo, Bili! Nisam
znala da si ovde.“
„Ledi Manston“, Bili se kratko naklonila glavom. „Nadala sam se da bih
mogla biti od neke pomoći.“
„To je veoma ljubazno od tebe. Nisam sigurna šta bi moglo da se uradi, ali
tvoje društvo je uvek dobrodošlo.“
Ledi Manston je malo nagnula glavu u stranu. „Veoma je vetrovito, zar ne?“
„Molim?“, Bilina ruka je polusvesno poletela ka kosi. „Oh! Da, pomalo.
Zaboravila sam svoj šešir.“
Svi su pogledali u njen šešir koji je ostavila na sto.
„Htela sam da kažem da sam zaboravila da ga stavim na glavu“, rekla je Bili
uz nervozni kikot za koji se Džordž nadao da je ostao neprimećen.
„Ili iskreno rečeno, nisam zaboravila. Vazduh je bio tako prijatan.“
„Neću reći tvojoj majci“, rekla je ledi Manston uz popustljivi osmeh.
Bili je klimnula glavom u znak zahvalnosti, a onda je neobična tišina ispunila
sobu. Ili možda uopšte nije bila čudna, možda je samo Džordž smatrao da je tako
pošto je znao o čemu Bili razmišlja, i znao je o čemu on razmišlja, a i činilo se
nemogućim da njegova majka može da misli o nečem drugom.
Međutim, očigledno da jeste, zato što ga je pogledala sa osmehom koji je bio
usiljen i upitala: „Da li si još razmišljao o odlasku u London?“
„Pomalo“, odgovorio je. „Poznajem neke ljude u Ratnoj kancelariji.“
„Džordž je razmišljao da ode do Londona da se raspita“, rekla je njegova
majka Bili.
„Da, rekao mi je. To je odlična ideja.“
Ledi Manston je kratko klimnula glavom i ponovo se okrenula ka Džordžu.
„Tvoj otac takođe poznaje ljude, ali...“
„Ja mogu da idem“, rekao je brzo Džordž, štedeći svoju majku bola koji je
izazivalo pominjanje trenutne nesposobnosti njenog muža zbog stanja u kom je
bio.
„Ti verovatno poznaješ iste ljude“, rekla je Bili.
Džordž ju je pogledao. „Baš tako.“
„Verujem da ću poći sa tobom“, rekla je njegova majka.
„Ne, majko, trebalo bi da ostaneš kod kuće“, rekao je Džordž istog trenutka.
„Bićeš potrebna ocu i biće mi lakše da uradim sve što je potrebno kada sam sam.“
„Ne budi smešan. Tvom ocu su potrebne samo vesti o njegovom sinu, a ja
odavde ne mogu da uradim ništa po tom pitanju.“
„I ići ćeš u London?“
„Verovatno ne“, priznala je, „ali makar postoji šansa.“
„Neću moći da uradim bilo šta ukoliko budem zabrinut zbog tebe.“
~ 153 ~
 Njegova majka je podigla jednu savršeno izvijenu obrvu. „Onda nemoj da
brineš.“
Škrgutao je zubima. Nije bilo rasprave sa njom kada je bila ovakva, a istina
je bila da on uopšte nije znao zašto ne želi da njegova majka ide sa njim. Imao je
samo taj jak osećaj da je neke stvari bolje uraditi sam.
„Sve će biti u redu“, rekla je Bili pokušavajući da smanji napetost između
majke i sina. Džordž joj je uputio zahvalan pogled, ali mislio je da ga ona nije
videla. Ličila je na svoju majku više nego što su svi mislili, bilo mu je jasno. Ona
je bila je mirotvorac, na neki njen jedinstven način.
Posmatrao je dok je uzimala jednu ruku njegove majke u svoje i mogao je da
se zakune da ju je osetio, kako i njegovu ruku malo steže.
„Toliko si draga, Bili“, rekla je ledi Manston. „Ti i Edvard ste oduvek tako
bliski.“
„Moj najbolji prijatelj“, rekla je Bili. „Naravno, pored Meri.“
Džordž je prekrstio ruke. „Ne zaboravi Endrua.“
Mrko ga je pogledala.
Ledi Manston se nagnula i poljubila Bili u obraz. „Šta bih dala da vidim tebe
i Edvarda ponovo zajedno.“
„I hoćete“, čvrsto je rekla Bili. „Doći će on kući - ako ne uskoro, onda će biti
jednom.“ Uputila joj je lep i ohrabrujući osmeh. „Bićemo ponovo zajedno. Znam
to.“
„Svi ćemo ponovo biti na okupu“, rekao je zlovoljno Džordž.
Bili ga je još jednom mrko pogledala, ovog puta još više ga opominjući.
„Stalno viđam njegovo lice“, rekla je njegova majka. „Svaki put kada sklopim
oči.“
„I ja“, priznala je.
Džordžu je sve pocrvenelo pred očima. Dođavola, upravo ju je poljubio - i bio
je prilično siguran da su joj oči bile zatvorene!
„Džordže?“, pitala ga je majka.
„Molim?“ brecnuo se.
„Napravio si neki zvuk.“
„Pročistio sam grlo“, slagao je. Da li je Bili razmišljala o Edvardu dok ju je
on ljubio? Ne, ona to ne bi uradila. Ili bi? Kako je to mogao da zna? I da li je
mogao da je krivi zbog toga? Ukoliko je razmišljala o Edvardu, to ne bi namerno
učinila.
To je nekako sve činilo još gorim.
Posmatrao je Bili dok je tiho razgovarala sa njegovom majkom. Da li je bila
zaljubljena u Edvarda? Ne, ne bi mogla da bude. Zato što ukoliko je i bila, Edvard

~ 154 ~
nikada ne bi bio toliko lud da uzvrati to osećanje. A da je to bio slučaj, oni bi do
sada bili venčani.
Pored toga, Bili je rekla da je niko pre nije poljubio, a Bili ne laže.
Edvard je džentlmen - možda i više od Džordža, nakon današnjih dešavanja -
međutim, ukoliko je bio zaljubljen u Bili, nije bilo šanse da ode za Ameriku, a da
je pre toga ne poljubi.
„Džordže?“
Podigao je pogled. Majka ga je pomalo zabrinuto posmatrala. „Ne izgledaš
dobro“, rekla je.
„Ne osećam se dobro“, kruto je rekao.
Njegova majka se samo malo povukla unazad, to je bio jedini pokazatelj
njenog iznenađenja. „Mislim da se niko od nas ne oseća dobro“, rekla je.
„Volela bih da mogu da odem u London“, rekla je Bili.
Džordž se trgnuo. „Da li se ti šališ?“ Blagi bože, to bi bila propast. Ukoliko
se brinuo da bi ga njegova majka ometala...
Povukla se malo unazad, vidno uvređena. „Zašto bih se šalila?“
„Ti mrziš London.“
„Bila sam tamo samo jednom“, kruto je rekla.
„Molim?“, uzviknula je ledi Manston. „Kako je to moguće? Znam da nisi bila
na društvenim događajima, ali London jedva da je na dan jahanja odavde.“
Bili je pročistila grlo. „Moja majka je malo oklevala nakon onoga što se desilo
na dvoru.“
Ledi Manston se malo zgrčila, a onda je sve to potpuno promenila vedro
izjavljujući: „Pa to je to. Ne možemo da živimo u prošlosti.“
Džordž je posmatrao svoju majku sa malom dozom užasa. „Šta tačno znači to
je to?“
„Bili mora da ide u London.“

~ 155 ~
 18.

I tako se za manje od nedelju dana Bili našla samo u svom donjem vešu sa
dve krojačke koje su brbljale na francuskom dok su je bole iglama i čiodama.
„Mogla sam da iskoristim neku od mojih haljina koje imam kod kuće“, rekla
je ona ledi Manston verovatno peti put.
Ledi Manston nije čak ni podigla glavu sa modnog časopisa koji je čitala. „Ne,
nisi.“
Bili je uzdahnula dok je zurila u bogati, šareni materijal koji je ukrašavao
zidove ove otmene prodavnice haljina, koja je postala njena druga kuća ovde u
Londonu. Bila je veoma ekskluzivna, tako su joj rekli; iznad vrata je visio mali
znak na kome je samo pisalo Madam Delakroa, modistkinja, ali je ledi Manston
tu veštu francusku ekipu zvala Krosi i rekla je Bili da ih i ona tako naziva.
Obično bi Krosi, rekla je ledi Manston, i njene devojke dolazile kod njih, ali
nisu imale mnogo vremena da opreme Bili kako treba i u ovom trenutku bilo je
mnogo efikasnije da njih dve dođu u salon.
Bili se nije ni trudila da se pobuni. Nije dolazila u London zbog sezone, čak
nije bilo ni pravo doba godine za to. Pa... biće uskoro, ali još uvek nije bilo. A oni
sigurno nisu došli u London da bi išli po zabavama i balovima. Iskreno rečeno,
Bili nije bila u potpunosti sigurna šta je ona tu radila. Bila je potpuno
zaprepašćena kada je ledi Manston objavila da ona mora da ide u London i mora
da joj se to videlo na licu.
„Ti si samo rekla da želiš da ideš“, rekla je ledi Manston, „a ja ću priznati da
nisam baš u potpunosti bila nesebična. Ja sam želela da idem i bilo mi je potrebno
društvo.“
Džordž se bunio, što je, pod datim okolnostima, Bili smatrala razumnim kao
i odbojnim, ali njegova majka je bila nezaustavljiva.
„Ne mogu da povedem Meri sa sobom“, čvrsto je rekla. „Suviše joj je muka i
ne verujem da bi Feliks u bilo kom slučaju dozvolio.“ Tada je pogledala Bili. „On
je veoma zaštitnički nastrojen.“
„Prilično...“, promrmljala je Bili... prilično glupo, po njenom mišljenju. Ipak,
nije mogla da smisli ništa drugo da kaže. Iskreno, nikada se nije osećala manje
sigurnom u sebe pred tom neukrotivom ženom, koju je čak od rođenja poznavala.
Ledi Manston je uglavnom bila njena voljena komšinica, ali s vremena na vreme
je u njoj videla i vođu društva - izdavala naređenja, usmeravala ljude i bila

~ 156 ~
stručnjak za sve. Bili nije imala predstavu kako da se istakne, a isti je slučaj bio i
sa njenom majkom.
Međutim, onda je Džordž odbacio ono razumno i prešao je potpuno na ono
odbojno.
„Oprosti mi, Bili“, rekao je (dok je gledao svoju majku), „ali ona će biti samo
smetnja.“
„I to dobrodošla“, rekla je ledi Manston.
„Ne i meni.“
„Džordže Roksbi!“ Njegova majka se naljutila. „Izvini se istog trenutka.“
„Ona zna šta sam hteo da kažem“, rekao je.
Na to Bili nije mogla da oćuti. „Znam?“
Džordž se okrenuo prema Bili sa izrazom blage ljutnje, i jasne snishodljivosti.
„Ti ne želiš zaista da ideš u London.“
„Edvard je bio i moj prijatelj“, rekla je.
„Tu ne postoji nikakvome bio“, planuo je Džordž.
Želela je da ga udari. Namerno ju je pogrešno razumeo. „Oh, pobogu,
Džordže, znaš šta hoću da kažem.“
„Znam?“, rugao se.
„Šta se, pobogu, ovde dešava?“ planula je ledi Manston. „Ja znam da vas
dvoje nikada niste bili bliski, ali nema razloga za ovakvo ponašanje. Blagi bože,
čovek bi pomislio da imate po tri godine.“
I to je bilo to. Oboje, i Džordž i Bili, postiđeno su se ućutali, a ledi Manston
je otišla da napiše poruku ledi Bridžerton i objasni joj da je Bili ljupko pristala da
joj bude društvo u gradu.
Naravno da je ledi Bridžerton prihvatila ovo kao sjajnu ideju.
Bili je pomislila da će provoditi dane razgledajući znamenitosti, možda
odlazeći u pozorište, ali dan nakon njihovog dolaska, ledi Manston je
dobila pozivnicu za bal, koji organizuje jedna draga, draga prijateljica i na
Bilino veliko iznenađenje, ona je odlučila da prihvati poziv.
„Da li ste sigurni da ste spremni za to?“, pitala je Bili. U tom trenutku ona nije
ni mislila da će biti prinuđena da i ona tamo ide, mora se to reći, tako da su njeni
razlozi za to pitanje bili potpuno nesebični.
„Moj sin nije mrtav“, rekla je ledi Manston, iznenađujući Bili svojom
nabusitošću. „Ja se neću ponašati kao jeste.“
„Pa naravno da nije, ali...“
„Osim toga“, rekla je ledi Manston, ne dajući nikakve znake da je čula ono
što je Bili govorila, „Gislejn je draga, draga prijateljica i bilo bi neljubazno odbiti
njen poziv.“

~ 157 ~
 Bili se namrštila dok je gledala na poveću gomilu pozivnica koje su se
misteriozno pojavile u delikatno izrađenoj porcelanskoj posudi koja je stajala na
pisaćem stolu ledi Manston. „Kako ona uopšte zna da ste Vi ovde, u Londonu?“
Ledi Manston je slegnula ramenima pre nego što je pregledala ostale
pozivnice. „Verovatno je čula od Džordža.“
Bili se kruto osmehnula. Džordž je stigao u London dva dana pre njih. Jahao
je čitavim putem, sretno pseto. Od kako je došla, videla ga je tačno tri puta,
jednom tokom večere, jednom na doručku i jednom u salonu kada je sišao po
brendi dok je ona čitala knjigu.
Bio je savršeno ljubazan, i pomalo na distanci. Pretpostavljala je da mu to
može biti oprošteno sve dok je zauzet pokušavanjem da dobije vesti od Edvarda,
i, svakako, nije želela da mu skreće pažnju sa njegovog cilja. Ipak, nije mislila da
ono bez posledica znači: Oh, izvini, da li si ti to na sofi?
Nije mislila da njihov poljubac nije ostavio traga na njemu. Nije imala mnogo
- oh, dobro, nikakvog - iskustva sa muškarcima, ali je poznavala Džordža i znala
je da je on želeo nju isto toliko koliko je i ona želela njega.
A ona ga je želela. Oh, kako ga je tada želela!
I još uvek ga želi.
Svaki put kada bi sklopila oči viđala bi njegovo lice i ono što je bilo ludo, nije
bio poljubac, nešto drugo je beskrajno vrtela u glavi.
Bio je to trenutak pre poljupca, kada joj je srce jako lupalo, a dah žudeo da se
spoji sa njegovim. Poljubac je bio magičan, ali trenutak pre njega, taj delić
sekunde kada je znala da... da se nešto promenilo u njoj.
On je probudio nešto što ona nije ni znala da postoji, nešto divlje i sebično. I
ona je želela još.
Problem je bio u tome što nije znala kako to da dobije. Ukoliko je postojalo
vreme da razvije taj ženski dar za smicalice, to je, verovatno, bilo sada. Međutim,
ona je bila, ovde, u Londonu, potpuno van svog elementa. Znala je kako bi se
ponašala u Kentu. Možda ona po mišljenju svoje majke nije bila idealna verzija
ženstvenosti, ali kada je bila u Obriju ili Krejku znala je ko je. Ukoliko bi rekla
nešto čudno ili bi uradila nešto neuobičajeno, to ne bi bilo važno, zato što je ona
bila Bili Bridžerton i svi su znali šta to znači.
Ona je znala šta to znači.
Međutim, ovde, u ovoj formalnoj gradskoj kući, sa nepoznatom poslugom i
napućenim starijim ženama iz visokog društva koje su dolazile u posetu, bila je
prepuštena slučaju. Pogađala je svaku drugu reč.
A sada je ledi Manston želela da ide na bal!
„Verujem da Gislejnina ćerka ima osamnaest godina“, razmišljala je naglas
ledi Manston vrteći pozivnicu i bacajući pogled na zadnji njen deo.
„Možda devetnaest. Svakako je u dobu za udaju.“

~ 158 ~
 Bili je držala jezik za zubima.
„Divna devojka, tako lepa i otmena.“ Ledi Manston je podigla pogled uz
široki, vragolasti osmeh. „Da li da insistiram da Džordž bude moja pratnja?
Krajnje je vreme da počne sebi da traži ženu.“
„Sigurna sam da će biti oduševljen“, rekla je diplomatski Bili. Međutim, u
svojoj glavi već je na Gislejninoj lepoj ćerki crtala rogove i trozubac.
„A i ti ćeš ići sa nama.“
Bili je uspaničeno podigla pogled. „Oh, ne verujem...“
„Moraćemo da ti nabavimo haljinu.“
„Zaista nije...“
„I cipele, pretpostavljam.“
„Ali ledi Manston, ja...“
„Pitam se da li možemo da prođemo bez perike. Mogu biti nezgodne za
nošenje ukoliko nisi navikla na njih.“
„Ja zaista ne volim perike“, rekla je Bili.
„Onda nećeš morati da ih nosiš“, izjavila je ledi Manston i tek tada je Bili
shvatila kako je vešto bila izmanipulisana.
To se desilo pre dva dana, dva dana i pet probi - zapravo šest, ukoliko i ovu
sada računamo.
„Bili, zadrži dah na trenutak“, viknula joj je ledi Manston.
Bili ju je pogledala skupljenih očiju. „Molim?“ Bilo je prokleto teško
usredsrediti se na bilo šta sem na dve krojačice koje su radila oko nje. Ona je čula
da većina njih imitira lažni francuski akcenat da bi delovale prefinjenije, ali činilo
se da su ove dve prave. Bili nije mogla da razume ni reč dok su govorile.
„Ona ne govori francuski“, rekla je ledi Manston Krosi. „Nisam sigurna o
čemu je razmišljala njena majka.“ Pogledala je Bili. „Tvoj dah, draga. Moraju da
ti zategnu korset.“
Bili je pogledala u dve Krosine pomoćnice, koje su strpljivo čekale iza nje, sa
korsetom i čipkom u rukama. „Za to su potrebne dve osobe?“
„To je veoma dobar korset“, rekla je ledi Manston.
„Najbolji“ potvrdila je Krosi.
Bili je uzdahnula.
„Ne, uvuci dah“, usmeravala ju je ledi Manston. „Udahni.“
Bili je poslušala, uvukla je stomak tako da su dve krojačice mogle da urade
nešto sa ukrštanjem i zatezanjem, tako da je Bilina kičma počela da se krivi na
potpuno drugi način. Kukovi su joj ispali napred, a imala je utisak da joj je glava
otišla na zadnji deo vrata. Nije bila baš sigurna kako je u ovome trebalo da hoda.
„Ovo nije previše udobno“, javila se.
„Nije.“ Ledi Manston je zvučala nezabrinuto. „Neće ni biti.“
~ 159 ~
 Jedna od dve dame rekla je nešto na francuskom, a onda je gurnula Bilina
ramena napred, a stomak nazad. „Bolje?“ pitala je.
Bili je nagnula glavu u stranu, zatim je pomalo pomerila kičmu uvrćući se
levo-desno. Bilo je zaista bolje. Ipak, shvatila je kako je to još jedna stavka za
otmenu ženstvenost koju nije imala pojma kako da izvede: nošenje korseta, ili
bolje rečeno, nošenje „dobrog“ korseta. Očigledno je bilo da su oni koje je ona
nosila bili previše opušteni.
„Hvala“, rekla je krojačicama, a zatim je pročistila grlo. „Ovaj, merci!“
„Za vas, korset ne bi trebalo da bude suviše neudoban“, rekla je Krosi,
prilazeći da proveri svoj ručni rad. „Vaš stomak je lep i ravan. Imamo problem sa
vašim grudima.“
Bili je uspaničeno pogledala. „Sa mojim...“
„Tu ima veoma malo mesa“, rekla je Krosi tužno odmahujući glavom.
Bilo joj je već dovoljno neprijatno što se raspravljalo o njenim grudima kao
da su pileća prsa u pitanju, kada ju je Krosi zapravo zgrabila. Pogledala je ledi
Manston.
„Moramo da ih malo gurnemo ka gore, zar vi ne mislite tako?“
Tada je to i pokazala, a Bili je želela da umre na licu mesta.
„Hmmm?“ Lice ledi Manston se zgrčilo dok je razmatrala položaj Bilinih
grudi. „Oh, da, mislim da ste u pravu. Tako izgledaju mnogo bolje.“
„Nisam sigurna da je to neophodno...“, počela je Bili, ali je onda odustala.
Nije imala tu nikakvu moć.
Krosi je rekla nešto brzo na francuskom svojim pomoćnicama i pre nego što
je Bili znala šta se dešava, odvezali su joj korset i ponovo zavezali i kada je
pogledala dole, njene grudi definitivno nisu bile tamo gde su bile pre nekoliko
trenutaka.
„Mnogo bolje“, izjavila je Krosi.
„Gospode“, promrmljala je Bili. Ukoliko bi klimnula glavom mogla je
bradom da dodirne svoje grudi.
„Neće moći da Vam odoli“, rekla je Krosi, naginjući se ka njoj i poverljivo
joj namigujući.
„Ko?“
„Uvek postoji neko“, rekla je Krosi uz kikot.
Bili je pokušala da ne razmišlja o Džordžu, međutim, nije uspela u tome. Htela
to ili ne, on je bio njen neko.

DOK JE BILI OK pokušavala da ne razmišlja o Džordžu, on je pokušavao

da ne razmišlja o ribi, tačnije o lososu. Proveo je veći deo nedelje u Ratnoj
kancelariji pokušavajući da dobije informacije o Edvardu. U to je spadalo i

~ 160 ~
nekoliko obroka sa lordom Arbatnotom, koji je, pre nego što je dobio giht, bio
odlikovani general u vojsci Njegovog veličanstva. Giht je bio prokleto neprijatan
(bilo je to prvo što je rekao), ali je to značilo da može da se vrati na englesko tlo,
gde je čovek mogao da ima dobar doručak svakog dana.
Lord Arbatnot je očigledno još uvek nadoknađivao godine loših doručaka,
zato što kada mu se Džordž pridružio na večeri, sto je bio Postavljen sa onim što
se obično služilo ujutru - jaja na tri načina, slanina, tost i losos, puno, puno lososa.
Kada se sve uzme u obzir, lord Arbatnot je jeo dosta lososa.
Džordž je jednom ranije upoznao ovog starog vojnika, koji je išao na Iton sa
njegovim ocem, a Džordž sa Arbatnotovim sinom i ukoliko je postojala neka bolja
veza da bi se došlo do istine, Džordž nije mogao da je zamisli.
„Pa raspitivao sam se“, rekao je Arbatnot, sekući parče šunke sa žestinom
čoveka crvenog lica koji bi radije da bude napolju, „i ne mogu da dobijem mnogo
toga o tvom bratu.“
„Sigurno da neko zna gde je on.“
„U koloniji Konektikat. To je najpreciznije što možemo da dobijemo.“
Džordž je stegao pesnicu pored stola. „On ne bi trebalo da bude u koloniji
Konektikat.“
Arbatnot je žvakao svoju hranu, a zatim je pogledao Džordža svojim lukavim
pogledom. „Ti nikada nisi bio u vojsci, zar ne?“
„Na moju veliku žalost.“
Arbatnot je klimnuo glavom, bilo je jasno da je Džordžov odgovor prihvatio
sa odobravanjem. „Vojnici su retko tamo gde bi trebalo da budu“, rekao je.
„Barem oni kao što je tvoj brat.“
Džordž je stegao usne, trudeći se da zadrži smireni izraz lica. „Bojim se da ne
razumem šta hoćete da kažete.“
Arbatnot se naslonio u stolici i tapkao je svojim šiljatim prstima dok je
posmatrao Džordža sa zamišljenim, skupljenim očima. „Teško da se tvoj brat
ponaša kao običan regrut, lorde Kenarde.“
„Sigurno da kapetan mora da prati naređenja.“
„I ide gde mu je rečeno?“, rekao je Arbatnot. „Naravno. Ipak, to ne znači da
će završiti tamo gde bi trebalo da bude.“
Džordž je zastao na trenutak da ovo prihvati, a zatim je sa nevericom rekao:
„Da li Vi to pokušavate da mi kažete da je Edvard špijun?“
To je bilo neshvatljivo. Špijunaža je prljav posao. Ljudi kao što je Edvard
nosili su svoju crvenu uniformu sa ponosom.
Arbatnot je odmahnuo glavom. „Ne. Makar ja tako ne mislim. Prokleto je
neprijatna ta špijunaža. Tvoj brat to ne bi morao da radi.“
On to ne bi radio, pomislio je Džordž, i tačka.

~ 161 ~
 „U svakom slučaju, to ne bi imalo smisla“, rekao je žustro Arbatnot. „Da li
misliš da bi tvoj brat mogao da se ponaša bilo kako drugačije sem kao pravi
engleski džentlmen? Mislim da bi teško neki pobunjenik poverovao da bi sin
nekog grofa bio dobar prema njemu bez nekog razloga.“
Arbatnot je obrisao usta salvetom i pružio je ruku da dohvati losos. „Ja mislim
da je tvoj brat izviđač.“
„Izviđač“, ponovio je Džordž.
Arbatnot je klimnuo glavom, a zatim je ponudio jelo. „Još?“
Džordž je odmahnuo glavom i pokušao je da ne napravi grimasu. „Ne, hvala.“
Arbatnot je malo zastenjao i sipao je ostatak ribe sebi na tanjir. „Bože, koliko
volim losos“, uzdahnuo je. „Nema ga na Karibima. Ne kao što je ovaj.“
„Izviđač“, ponovio je Džordž još jednom, pokušavajući da vrati razgovor na
tu temu. „Zašto to mislite?“
„Pa niko mi to nije rekao, da budem potpuno iskren, i ne znam da li iko ovde
zna celu tu priču, ali kada se svi delići spoje... deluje kao da se uklapa.“ Arbatnot
je ubacio lososa u usta i počeo da žvaće. „Nisam čovek koji voli da se kladi, ali
ukoliko bih bio, rekao bih da je tvoj brat poslat da izvidi teritoriju. Nema mnogo
dešavanja u Konektikatu, ne od kada se desilo sa onim kako-se-zove Arnoldom u
Ridžfildu još sedamdeset i sedme.“
Džordž nije znao šta se desilo sa kako-se-zove Arnoldom, niti je imao pojma
gde je Ridžfild.
„Ima toliko prokleto dobrih luka na toj obali“, nastavio je Arbatnot, vraćajući
se ozbiljnom poslu sečenja masa. „Ne bih bio iznenađen ukoliko bi ih pobunjenici
koristili. I ne bih bio iznenađen ukoliko je kapetan Roksbi bio poslat da bi istražio
situaciju.“ Podigao je pogled, njegove čupave obrve spustile su se prema
njegovim očima kada je naborao čelo. „Da li tvoj brat ume da pravi mape?“
„Ne da ja znam.“
Arbatnot je slegnuo ramenima. „Pretpostavljam da i ukoliko ne zna to, ništa
ne znači. Možda ne traže ništa tako precizno.“
„Ali šta se onda desilo?“ pritiskao je Džordž.
Stari general je odmahivao glavom. „Bojim se da ne znam, moj dragi dečače.
I lagao bih kada bih rekao da sam pronašao bilo koga ko to zna.“
Džordž nije očekivao odgovore, ne zaista, ali ipak, bilo je razočaravajuće to
čuti.
„Potrebno je puno vremena da bi se došlo do kolonija, sine“, rekao je lord
Arbatnot iznenađujuće nežnim glasom. „Vesti nikada nisu onoliko brze koliko
bismo mi želeli.“
Džordž je ovo prihvatio polako klimajući glavom. Moraće da traži novi način
da dođe do informacija, ali, tako mu života, nije znao koji bi to način mogao biti.

~ 162 ~
 „Usput“, dodao je Arbatnot skoro tek onako, „planirate možda da idete na bal
ledi Vintur sutra uveče, zar ne?“
„Planiram“, potvrdio je Džordž. Nije to želeo, ali je njegova majka ispričala
neku uvijenu priču koja se završila tako da je on apsolutno morao da ide na taj
bal. I iskreno, nije imao srca da je razočara, ne dok je bila tako zabrinuta zbog
Edvarda.
A onda je tu bila i Bili, i ona je bila primorana da ide na taj bal. Video je
panični izraz na njenom licu kada ju je njegova majka odvukla sa stola za vreme
doručka da posete modistkinju. Bal u Londonu je najverovatnije bio lični pakao
za Bili Bridžerton i nije bilo šanse da je ostavi kada joj je bio najpotrebniji.
„Da li poznajete Roberta Tolivajta?“ pitao je lord Arbatnot.
„Površno.“ Tolivajt je bio nekoliko godina ispred njega na Itonu. Tih momak,
tako ga je pamtio Džordž, svetloplava kosa, visoko čelo i privržen knjizi.
„On je rođak ledi Vintur i svakako će biti tamo. Učinili biste veliku uslugu
ovoj kancelariji ukoliko biste mu preneli jednu poruku.“
Džordž je upitno podigao obrve.
„Da li je to da?“, rekao je lord Arbatnot suvim glasom.
Džordž je klimnuo glavom u znak potvrde.
„Recite mu... grašak, kaša, puding.“
„Grašak, kaša, puding“, ponovio je sumnjičavo Džordž.
Arbatnot je uzeo parče tosta i umočio ga u žumance i rekao: „On će razumeti.“
„Šta to znači?“
„Da li morate da znate?“, suprotstavio se Arbatnot.
Džordž se naslonio na naslon svoje stolice i pomalo zurio u Arbatnota. „Voleo
bih da znam.“
Lord Arbatnot je skoro zalajao od smeha. „I zbog toga, moj dragi dečače, ti
bi bio užasan vojnik. Moraš da pratiš naređenja bez pitanja.“
„Ne, ukoliko je neko glavni.“
„I to je tačno“, rekao je Arbatnot uz osmeh, međutim, i dalje nije objasnio
poruku. Malo je duže gledao u Džordža i upitao ga: „Da li možemo da se uzdamo
u tebe?“
Ovo je bila Ratna kancelarija, pomislio je Džordž, i ukoliko je već prenosio
poruke, makar je znao da to radi za prave ljude.
Pogledao je Arbatnota u oči i rekao je: „Možete.“

~ 163 ~
 19.

Manston kuća bila je tiha kada je Džordž kasnije te večeri stigao. Hodnik je
bio osvetljen sa dva svećnjaka, ali činilo se da su ostale sobe bile zatvorene.
Namrštio se. Nije bilo toliko kasno; mora da je neko budan.
„Ah, Temperli“ rekao je Džordž kada se batler pojavio da mu prihvati šešir i
kaput, „da li je moja majka izašla večeras?“
„Ledi Manston je večerala u svojoj sobi, milorde“, rekao je Temperli.
„A gospođica Bridžerton?“
„Verujem da je i ona to isto uradila.“
„Oh.“ Džordž nije trebalo da bude razočaran. Napokon, proveo je veći deo
proteklih dana izbegavajući ove dve dame. A sada se čini da su one obavile taj
deo posla za njega.
„Da li da i vama pošaljem večeru u sobu, milorde?“
Džordž je razmislio na trenutak, a zatim je rekao: „Zašto da ne?“ Izgledalo je
da te večeri neće imati društvo, a nije jeo mnogo tokom obroka sa lordom
Arbatnotom.
Mora da je to bilo zbog lososa. Iskreno, njegov miris ga je odbijao od jela.
„Hoćete li prvo popiti brendi u salonu?“ pitao je Temperli.
„Ne, ići ću pravo gore u sobu. Bio je ovo dug dan.“
Temperli je klimnuo glavom, kao što to batleri čine. „Za sve nas, milorde.“
Džordž ga je malo iskosa pogledao. „Da li vas je moja majka iscrpela,
Temperli?“
„Uopšte ne“, odgovorio je batler, dok je najmanja moguća naznaka osmeha
probijala kroz njegovo držanje. „Govorim o damama. Ukoliko bih bio tako smeo
da ponudim svoje zapažanje, čini se da su bile prilično umorne kada su se vratile
ovog popodneva. Posebno gospođica Bridžerton.“
„Bojim se da je moja majka nju iscrpela“, rekao je Džordž uz poluosmeh.
„Upravo tako, milorde. Ledi Manston nije nikada srećnija nego kada treba da
uda neku mladu damu.“
Džordž se zaledio, a onda je prikrio svoj propust tako što je isuviše pažljivo
skidao rukavice. „To se čini pomalo ambicioznim, budući da gospođica
Bridžerton ne planira da ostane u gradu tokom sezone.“
Temperli je pročistio grlo. „Stigao je popriličan broj paketa.“

~ 164 ~
 To je bio njegov način da kaže da je sve što je potrebno mladoj dami da se
uspešno snađe na tržištu braka u Londonu, bilo kupljeno i isporučeno.
„Siguran sam da će gospođica Bridžerton uspešno da se snađe u tome“, rekao
je Džordž ravnim glasom.
„Ona je jedna veoma živahna mlada dama“, složio je Temperli.
Džordž se kruto osmehnuo dok je odlazio. Bilo je teško zamisliti kako je
Temperli došao do zaključka da je Bili živahna. Nekoliko puta koliko su se njoj i
Džordžu ukrstili putevi u Manston kući, ona je bila neuobičajeno mirna.
Pretpostavljao je da je trebalo više da se potrudi oko nje, da je izvede na
sladoled ili tako nešto, ali on je bio suviše zauzet jurnjavom za informacijama u
Ratnoj kancelariji. Osećao se prokleto dobro kada je, za promenu, radio nešto, čak
iako su rezultati bili razočaravajući.
Krenuo je prema stepenicama, a zatim je zastao i okrenuo se. Temperli se nije
pomerio.
„Oduvek sam smatrao da se moja majka nada da će se spojiti Edvard i
gospođica Bridžerton“, rekao je opušteno Džordž.
„Nije smatrala da bi to trebalo meni da poveri“, rekao je Temperli.
„Ne, naravno da ne“, rekao je Džordž. Malo je odmahnuo glavom. Kako je
samo pao, sveo se na to da tračari sa batlerom. „Laku noć, Temperli.“
Došao je do stepenica i stavio stopalo na prvi stepenik kada je batler rekao:
„One zaista govore o njemu.“
Džordž se okrenuo.
Temperli je pročistio grlo. „Mislim da to nije nikakvo narušavanje
poverljivosti ukoliko vam kažem da govore o njemu tokom doručka.“
„Ne“, rekao je Džordž. „Uopšte nije.“
Nastala je duga tišina.
„Gospodar Edvard nam je svima u molitvama“, najzad je rekao Temperli.
„Svima nam nedostaje.“
To je bilo tačno. Mada, šta je govorilo o Džordžu to što mu je Edvard više
nedostajao sada nego ikada pre dok je bio samo negde tamo preko okeana?
Polako se popeo uz stepenice. Manston kuća je bila mnogo manja od Krejka,
sa osam spavaćih soba, koje su bile na jednom spratu. Bili je dobila jednu od dve
najbolje sobe, što je Džordž smatrao da je smešno, ali njegova majka je uvek
insistirala da najbolja spavaća soba uvek bude slobodna. Nikad ne znaš ko bi
mogao neočekivano da dođe, uvek bi govorila.
Da li je svratio kralj, on bi uvek na to odgovorio. Zbog toga bi uglavnom
dobio mrki pogled, i osmeh. Njegova majka je bila dobar drugar, mada je najbolja
soba bila prazna poslednjih dvadeset godina.

~ 165 ~
 Zastao je usred hodnika, ne baš ispred Bilinih vrata, ali bliže toj nego bilo
kojoj drugoj sobi. Ispod vrata bio je tek toliki procep da bi se videla slaba svetlost
sveće. Pitao se šta radi, jer zaista je bilo prerano za spavanje.
Nedostajala mu je, to mu je odjednom sinulo. Nedostajala mu je. Bio je tu, u
istoj kući, spavao je samo tri sobe dalje od nje i nedostajala mu je.
To je bila njegova krivica. Znao je da će je izbegavati, ali šta je mogao da
radi? On je poljubio Bili, ljubio ju je sve dok nije prešao granicu razuma, a sada
je trebalo da vodi učtiv razgovor sa njom za doručkom? Pred svojom majkom?
Džordž nikako nije mogao da bude tako sofisticiran.
Trebalo bi da se oženi njome. Mislio je da to baš želi, koliko god da je to
delovalo potpuno ludo samo mesec dana ranije. Zagrevao se tom pomisli još dok
je bio u Krejku. Bili je rekla: „Ne moraš da se venčaš sa mnom.“ A on je samo
razmišljao...
Ali mogao bi!
Imao je tu ideju u samo jednom trenutku. Nije imao vremena da misli, niti da
analizira, samo je osećao.
I osećao se veoma lepo, toplo - kao proleće.
Međutim, onda je na scenu stupila njegova majka i počela je da govori o tome
kako su Bili i Edvard predivni zajedno i kako bi bili savršeni spoj, a nije mogao
da smisli šta bi drugo bilo toliko slatko da izaziva mučninu i o čemu bi drugom,
po Temperlijevim rečima, mogle da pričaju tokom doručka uz tost i marmeladu.
Tost i marmelada, odmahnuo je glavom. On je idiot.
Zaljubio se u Bili Bridžerton.
To je bilo to, jasno kao dan. Skoro se nasmejao. Sigurno bi se smejao, da se
ta šala nije odnosila na njega.
Da se zaljubio u nekog drugog - nekog novog, čije ga prisustvo nije
ispunjavalo toliko bogatim uspomenama - da li bi bilo tako jasno? Sa Bili, emocije
su bile istumbane naglavačke, skoro čitavog života poredio ju je sa kamenčićem
u cipeli. A sada nije mogao da ne vidi kako blista u njegovoj glavi kao zvezdano
obećanje.
Da li je ona bila zaljubljena u Edvarda? Možda. Činilo se da njegova majka
to misli. Naravno da to nije rekla, ali ona je imala izuzetan talenat da se pobrine
da njeno mišljenje bude svima jasno, a da ga ona uopšte eksplicitno ne iskaže.
Ipak, to je bilo dovoljno da on bude luđački ljubomoran.
Zaljubljen u Bili - to je bila najluđa stvar ikada.
Ispustio je dug, prigušeni uzdah i krenuo je ka svojoj sobi. Morao je da prođe
pored njenih vrata, da prođe pored tog odsjaja svetla koje ga je izluđivalo. Usporio
je, pošto nije mogao drugačije.
A tada su se vrata otvorila.

~ 166 ~
 „Džordže?“, provirilo je Bilino lice. Još uvek je imala dnevnu odeću na sebi,
ali joj je kosa bila puštena, prebačena preko ramena u dugoj, debeloj pletenici.
„Učinilo mi se da sam čula nekoga“, objasnila je.
Uspeo je da se osmehne zatvorenih usta dok se naklanjao. „Kao što vidiš.“
„Večerala sam“, rekla je pokazujući na sobu. „Tvoja majka je bila umorna.“
Tupavo se osmehnula. „Ja sam umorna. Nisam baš dobra u kupovini. Nisam
imala predstavu da mora toliko dugo da se mirno stoji.“
„Stajati mirno je uvek zamornije od pešačenja.“
„Da!“, rekla je prilično živahno. „Uvek sam to govorila.“
Džordž je zaustio nešto da kaže, ali onda se nečega setio. Kada ju je nosio,
nakon onog nemilog događaja sa mačkom na krovu, pokušavao je da joj opiše taj
čudan osećaj kada jedna noga postane slaba i savije se bez ikakvog razloga, Bili
je to savršeno razumela.
Ironija je bila u tome što njemu noga nije oslabila, on je to izmislio da bi nešto
drugo prikrio. Nije se čak ni sećao šta.
Međutim, pamtio je taj trenutak, sećao se da je ona razumela.
Najviše se sećao toga kako ga je pogledala, uz mali smešak, koji je govorio
da joj je drago što razume.
Podigao je pogled. Posmatrala ga je sa izrazom nejasnog očekivanja, bio je
na njega red da govori. A pošto je bilo jasno da ne može da kaže ono o čemu je
razmišljao, onda je prešao na očigledno.
„Još uvek si obučena“, rekao je.
Kratko je pogledala svoju haljinu. To je bila ista ona koju je nosila kada ju je
poljubio, sa cvećem. Lepo joj je stajala. Mogla je uvek da nosi cvetno.
„Mislila sam da bih mogla da siđem dole kada završim sa večerom“, rekla je.
„Možda da nađem nešto za čitanje u biblioteci.“
Klimnuo je glavom.
„Moja majka uvek govori da kada obučeš spavaćicu, onda više ne izlaziš iz
sobe.“
Osmehnuo se. „Zaista?“
„Zapravo, ona govori mnogo toga. Sigurno sam zapamtila čak i ono što sam
ignorisala.“
Džordž je stajao kao statua, znao je da bi trebalo da joj poželi laku noć, ali
nije mogao da izgovori te reči. Trenutak je bio suviše prisan, suviše savršeno
osvetljen svetlošću sveće, i prelep.
„Da li si jeo?“, pitala je.
„Da. U stvari, ne.“ Pomislio je na lososa. „Ne baš.“
Podigla je obrve. „To zvuči zanimljivo.“

~ 167 ~
 „Teško da je tako. Doneće mi večeru u sobu. Oduvek sam mrzeo da sam
jedem dole.“
„I ja sam takva“, složila se. Zastala je na trenutak. „Za večeru je pita sa
šunkom. Veoma je dobra.“
„Odlično.“ Pročistio je grlo. „Pa... ja... bih trebalo da idem. Laku noć, Bili.“
Okrenuo se. Nije želeo da se okrene.
„Džordže, sačekaj!“
Mrzeo je to što je zadržavao dah.
„Džordže, ovo je ludo.“
Ponovo se okrenuo. Još uvek je stajala na ulazu u svoju sobu, jednu ruku je
lako oslonila o ivicu vrata, a lice joj je bilo tako izražajno. Da li je oduvek bilo
tako?
Da, pomislio je, ona nikada nije sakrivala svoja osećanja pod maskom
ravnodušnosti. To je jedna od stvari koju je smatrao tako strašnom kod nje dok su
odrastali. Jednostavno je odbijala da se na nju ne obraća pažnja.
Samo to je bilo nekada. A ovo je bilo... Nešto potpuno drugo.
„Ludo?“, ponovio je. Nije bio siguran šta je htela da kaže. Nije želeo da
nagađa.
Njene usne su drhtale dok je pokušavala da se osmehne. „Sigurno možemo da
budemo prijatelji.“
Prijatelji?
„Hoću da kažem, ja znam da...“
„Da sam te poljubio?“, dopunio je.
Uzdahnula je, a onda je praktično zapištala: „Nisam htela to tako otvoreno da
kažem. Pobogu, Džordže, tvoja majka je još uvek budna.“ I dok je ona sva
usplahirena virila niz hodnik, Džordž je odbacio svoje džentlemensko ponašanje
koje je gajio čitavog života i zakoračio je u njenu spavaću sobu.
„Džordže!“
„Očigledno je da neko može da šapuće i vrišti u isto vreme“, rekao je.
„Ti ne možeš da budeš ovde“, rekla je.
Osmehnuo se dok je ona zatvarala vrata. „Mislio sam da ne želiš da vodiš
ovakvu vrstu razgovora u hodniku.“
Pogled koji mu je uputila bio je sarkastičan, u svom najčistijem obliku.
„Verujem da dole postoje dva salona, kao i biblioteka.“
„A seti se šta se desilo kada smo poslednji put bili zajedno u salonu.“
Lice joj se istog trenutka zacrvenelo. Samo Bili je bila glumica i nakon
trenutka u kome se činilo da steže zube i govori sebi da se smiri, upitala je: „Da li
si saznao nešto o Edvardu?“
I tek tako, njegovo veselo raspoloženje je nestalo. „Ništa.“
~ 168 ~
 „Makar nešto?“, pitala je nadajući se.
Nije želeo da priča o Edvardu, zbog mnogo toga. Ipak, Bili je zaslužila
odgovor, pa je rekao: „Samo pretpostavke generala u penziji.“
„Žao mi je. To mora da je bilo uznemirujuće. Volela bih da postoji nešto što
bih i ja mogla da uradim da pomognem.“ Naslonila se na ivicu svog kreveta i
pogledala ga ozbiljno se namrštivši. „Tako je teško kada ništa ne radiš. Ja to
mrzim.“
Zatvorio je oči i izdahnuo kroz nos. Ponovo su se savršeno razumeli.
„Ponekad pomislim da je trebalo da se rodim kao dečak.“
„Ne.“ Njegov odgovor je bio trenutan i saosećajan.
Malo se osmehnula. „To je veoma ljubazno od tebe. Pretpostavljam da to
moraš da kažeš nakon, pa, znaš...“
Znao je, ali ni približno dovoljno.
„Volela bih da posedujem Obri“, rekla je zamišljeno. „Znam svaki njegov
ćošak. Mogu da navedem svaku brazdu na svakom polju i ime svakog seljaka i
pola njihovih rođendana.“
Pogledao ju je u čudu. Bila je toliko više od onoga što je on ikada dozvolio
sebi da vidi.
„Bila bih odličan vikont Bridžerton.“
„Tvoj brat će sve to naučiti“, rekao je blago Džordž. Seo je na stolicu pored
radnog stola. Ona nije sedela, ali nije baš ni stajala, i on je bio sam sa njom iza
zatvorenih vrata. Pomislio je kako je ovo bilo kritično kršenje pravila.
„Oh, znam da hoće“, rekla je Bili. „Edmund je vrlo pametan, kada nije
dosadan.“
„On ima petnaest godina. Ne može da ne bude dosadan.“
Pogledala ga je. „Ukoliko se ja dobro sećam, ti si uveliko bio bog među
muškarcima kada si bio u njegovim godinama.“
Lenjo je podigao obrvu. Postojalo je toliko smešnih stvari koje je na to mogao
da kaže, ali je odlučio da ih pusti i samo uživa u jednostavnom drugarstvu u tom
trenutku.
„Kako ti to podnosiš?“ pitala je.
„Podnosim šta?“
„Ovo.“ Podigla je ruke u znak poraza. „Bespomoćnost.“
Seo je malo uspravnije i malo je zatreptao kako bi povratio fokus.
„Ti to osećaš, zar ne?“
„Nisam siguran da te razumem“, promrmljao je. Ipak, imao je osećaj da jeste.
„Ja znam da bi želeo da si i ti otišao u službu. Vidim ti to na licu svaki put
kada tvoja braća govore o tome.“
Da li je bio toliko očigledan? Nadao se da nije. Ali u isto vreme...
~ 169 ~
 „Džordže?“
Podigao je pogled.
„Postao si veoma tih“, rekla je.
„Samo sam razmišljao...“
Popustljivo se osmehnula, dozvoljavajući mu da misli naglas.
„Nije mi žao što nisam otišao u službu.“
Povukla se, a njeno iznenađenje je bilo očigledno po tome kako je spustila
bradu prema vratu.
„Moje mesto je ovde“, rekao je.
Oči su joj sijale od nečega što bi mogao da bude ponos. „Zvučiš kao da to tek
sada uviđaš.“
„Ne“, rekao je. „To sam oduvek znao.“
„To nisi prihvatao?“ pitala je.
Pomalo iskrivljeno se nacerio. „Ne, ja sam to svakako prihvatio. Samo mislim
da nisam dozvolio sebi da...“ Podigao je pogled, pravo prema njenim divnim
smeđim očima, i zastao na trenutak pre nego što je shvatio šta želi da kaže. „Nisam
dozvolio sebi da mi se to dopadne.“
„A sada ti se dopada?“
Brzo i čvrsto je klimnuo glavom. „Da. Ukoliko ne bih...“ Zastao je i ispravio
samog sebe. „Ukoliko ne bismo brinuli o zemlji i narodu na njoj, za šta bi se onda
Edvard i Endru borili?“
„Ukoliko oni idu i rizikuju svoje živote za kralja i zemlju“, tiho je rekla,
„trebalo bi da učinimo da to bude dobar kralj i dobra zemlja.“
Pogledi su im se sreli i Bili se osmehnula, samo malo. I nisu govorili, zato što
nisu ni morali. Dok najzad ona nije rekla: „Uskoro će ti stići večera.“
Izvio je jednu obrvu. „Da li ti to pokušavaš da se oslobodiš mog društva?“
„Ja pokušavam da zaštitim svoj ugled“, uzvratila je. „Kao i tvoj.“
„Ukoliko se sećaš, ja sam te pitao da se udaš za mene.“
„Ne, nisi“, narugala se. „Ti si rekao naravno da ću se venčati sa tobom“, to
je rekla sa izrazom poremećene veštice, „što uopšte nije isto.“
Zamišljeno ju je pogledao. „Mogao bih da se spustim na jedno koleno.“
„Prestani da me zadirkuješ, Džordže. To je veoma neljubazno od tebe.“ Glas
joj je podrhtavao i on je osetio nešto teško, što ga steže u grudima. Usne je otvorio,
ali se ona odgurnula o ivicu kreveta i otišla do prozora, prekrstila je ruke dok je
zurila u noć.
„To nije nešto sa čim se treba šaliti“, rekla je, ali je te reči neobično izgovorila,
nekako zaokruženo i široko, skoro kao da su dolazile iz dubine njenog grla.
Brzo je ustao. „Bili, žao mi je. Moraš da znaš da ja nikada ne bih...“
„Trebalo bi da ideš.“
~ 170 ~
 Zastao je.
„Trebalo bi da ideš“, rekla je, mnogo odlučnije ovog puta. „Tvoja večera će
stići svakog trenutka.“
To je bilo otpuštanje, jasno i razumno. Zapravo, to je bila ljubaznost.
Sprečavala ga je da napravi budalu od sebe. Ukoliko je ona želela da je on zaprosi,
zar ne bi zagrizla mamac koji je on tako opušteno bacio?
„Kako želiš“, rekao je izvodeći učtiv naklon iako ga ona nije gledala. Video
je kako je klimnula glavom, a zatim je izašao iz sobe.

OH, DRAGI BOŽE, šta je to ona uradila?

On je mogao da je zaprosi. Baš tu i tada. Džordž.
A ona ga je sprečila. Sprečila ga je zato što - prokletstvo - nije znala zašto!
Zar nije provela čitav dan kao u izmaglici, pitajući se zašto ju je izbegavao i kako
je mogla da ga natera da je ponovo poljubi?
Zar ne bi brak osigurao poljupce? Zar to nije bilo upravo ono što joj je bilo
potrebno kako bi postigla svoje (mora se priznati ne baš ženstvene) ciljeve?
Međutim, on je sedeo tu opušteno na stolici, kao da poseduje to nešto (što je
i jeste, ili će tek) i nije mogla da bude sigurna da li je mislio no što je rekao. Da li
ju je zadirkivao? Džordž nikada nije bio okrutan; nikada ne bi namerno povredio
njena osećanja, ali ukoliko je mislio da na sve posmatra kao šalu, onda bi možda
smatrao da ima dozvolu da se tako ponaša...
To je ono što bi Endru uradio, mada je Endru nikada ne bi poljubio, niti je ona
želela da on to uradi. Ali, ukoliko bi se iz nekog razloga šalili u vezi sa brakom,
on bi sigurno rekao nešto smešno dok bi se spuštao na jedno koleno.
Međutim, sa Džordžom... ona jednostavno nije znala da li je on to i mislio. A
zatim, šta da je ona rekla da? Šta da je rekla da bi volela da se on spusti na jedno
koleno i iskaže svoju večnu posvećenost...
A zatim otkrila da se on samo šali?
Lice joj je plamtelo od same pomisli na to.
Ipak je pomislila da se on ne bi šalio u vezi sa tim stvarima. A opet, to je bio
Džordž, najstariji sin grofa od Manstona, plemeniti i poštovani lord Kenard i
ukoliko bi želeo da zaprosi neku damu, on to nikada ne bi uradio na brzinu. Imao
bi prsten i neke romantične reči i, naravno, ne bi ostavio njoj da odluči da li bi
trebalo da se spusti na koleno.
Da li je značilo da je on to možda i stvarno mislio? Džordž nikada ne bi bio
tako nesiguran u sebe.
Stropoštala se na krevet, obema rukama je pritisla grudi, pokušavala je da
umiri svoje srce koje je brzo lupalo. Nekada je to mrzela kod Džordža - njegovo
nepokolebljivo samopouzdanje. Kada su bili deca on je uvek od svih njih znao
sve najbolje, o svemu. To je bila najdosadnija moguća stvar, iako joj je sada bilo

~ 171 ~
jasno da samim tim što je bio pet godina stariji, on i jeste znao sve bolje o svemu.
Nije bilo mogućnosti da ga ostali sustignu sve dok ne porastu.
A sada... Sada joj se baš dopadalo njegovo samopouzdanje. On nikada nije
bio drzak, nikada hvalisav. Bio je samo... Džordž.
I ona ga je volela.
Volela ga je i - OH, DRAGI BOŽE, UPRAVO GA JE SPREČILA DA JE PITA
DA SE UDA ZA NJEGA.
Šta je to uradila?
I još važnije, kako to da ispravi?

~ 172 ~
 20.

Džordž je oduvek bio prvi iz porodice koji bi silazio na doručak, ali kada je
sledećeg jutra zakoračio u trpezariju, njegova majka je već bila za stolom i
pijuckala čaj.
To nikako nije bila slučajnost.
„Džordže“, rekla je čim ga je videla, „moramo da razgovaramo.“
„Majko“, promrmljao je zakoračivši ka stolu sa strane gde su se nalazili
poslužavnici sa doručkom, kako bi stavio na svoj tanjir ono što želi. O čemu god
da je želela da razgovaraju, on baš nešto i nije bio raspoložen. Bio je umoran i
džangrizav. On je možda skoro izrekao prosidbu prethodne večeri, ali je
definitivno bio odbijen.
Od toga se ne prave snovi, a pogotovo ne dobar san.
„Kao što znaš“, rekla je, odmah prelazeći na temu, „večeras je bal kod ledi
Vintur.“
Stavio je poširana jaja na svoj tanjir. „Uveravam te da to nisam zaboravio.“
Stegla je usne, ali nije htela da kaže ništa na njegov sarkazam. Samo je
sačekala uz teško strpljenje dok joj se nije približio za stolom.
„Radi se o Bili“, rekla je.
Naravno.
„Veoma sam zabrinuta zbog nje.“
I on je bio zabrinut, ali je sumnjao da su u pitanju isti razlozi. Nalepio je bledi
smešak na lice. „U čemu je problem?“
„Večeras će joj biti potrebna sva moguća pomoć.“
„Ne budi smešna“, rugao se, ali je znao na šta ona misli. Bili nije bila stvorena
za London. Ona je bila devojka sa sela, u potpunosti.
„Nedostaje joj samopouzdanja, Džordže. To će lešinari odmah primetiti.“
„Da li se ikada zapitaš zašto se onda družimo sa tim lešinarima?“ pitao je.
„Zato što su polovina njih zapravo golubice.“
„Golubice?“ Zurio je u nju u neverici.
Odmahnula je rukom. „Možda golubovi pismonoše. Ipak, nije u tome stvar.“
„Nisam ja te sreće!“
Pogledala ga je tek toliko da mu ljupko kaže da je čula to što joj je rekao, ali
da na to neće obraćati pažnju. „Njen uspeh je u tvojim rukama.“
~ 173 ~
 Znao je da će zažaliti ukoliko bi je ohrabrio da bolje pojasni to, ali nije mogao
da spreči sebe da kaže: „Molim?“
„Vrlo dobro znaš, kao i ja, da je najsigurniji način da se debitantkinji osigura
uspeh da neki slobodan džentlmen - kao što si ti - obraća pažnju na nju.“
Iz nekog razloga, to ga je strašno razljutilo. „Od kada je Bili debitantkinja?“
Njegova majka ja zurila u njega kao da je idiot. „A zašto misliš da sam je
dovela u London?“
„Verujem da si rekla da želiš njeno društvo?“, suprotstavio se.
Njegova majka je odmahnula rukom jasno pokazujući da je to za nju
besmislica. „Devojci je bilo potrebno malo doterivanja.“
Ne, pomislio je Džordž, nije. Zabio je viljušku u kobasicu, sa malo previše
žustrine. „Ona je savršeno dobra ovakva kakva je.“
„To je veoma ljupko od tebe, Džordže“, odgovorila je, gledajući svoju
zemičku i razmišljajući da li da doda još putera, „samo, uveravam te da nijedna
dama ne želi da bude savršeno dobra.“
Namestio je strpljiv izraz lica. „Šta želiš da kažeš, majko?“
„Samo to da je potrebno da ti odigraš svoju ulogu večeras. Moraš da plešeš
sa njom.“
Učinila je da to zvuči kao neki zadatak. „Naravno da ću plesati sa njom.“ To
će biti pakleno neobično, kada se sve uzme u obzir, ali i pored toga, nije mogao
da se tome ne raduje. Čeznuo je da pleše sa Bili od onog jutra u Obri holu kada
ga je pogledala, stavila ruke na bokove i upitala: „Da li si ikada plesao sa mnom?“
U tom trenutku, nije mogao da veruje da to nije radio. Nakon svih tih godina,
koje su živeli kao komšije, kako je moguće da nije plesao sa njom?
Ali da je plesao sa Bili, muzika bi se slivala na njih i on bi stavio ruku na njen
kuk... To bi bilo nešto što ne bi mogao da zaboravi.
Želeo je to. Želeo je da uzme svojom rukom njenu i da pleše sa njom, da
zakorači i da se saginje, da oseti njenu unutrašnju gracioznost. Ipak, više od toga,
želeo je da oseti nju. Želeo je da ona zna kako je potpuno ženstvena i elegantna
kao i sve ostale žene, da je bila savršena u njegovim očima, ne samo savršeno
dobra i kada bi on samo mogao...
„Džordže!“
Podigao je pogled.
„Ljubazno te molim da obratiš pažnju“, rekla je njegova majka.
„Izvinjavam se“, promrmljao je. Nije imao predstavu koliko je dugo bio
izgubljen u sopstvenim mislima, iako čak i sekund ili dva rasejanosti nije bilo
dozvoljeno kada je njegova majka bila u pitanju.
„Govorila sam“, rekla je pomalo mrzovoljno, „da moraš dva puta da plešeš sa
Bili.“

~ 174 ~
 „Smatraj to sređenim.“
Skupila je oči; bilo joj je očigledno sumnjičavo što se tako lako dogovorila sa
njim. „Takođe, moraš da vodiš računa da između ta dva plesa prođe najmanje
devedeset minuta.“
Prevrnuo je očima i nije se ni potrudio da to sakrije. „Kako ti želiš.“
Ledi Manston je sipala malo šećera u svoj čaj. „Moraš da deluješ pažljivo.“
„Ali ne previše pažljivo?“
„Ne rugaj mi se!“, upozorila je.
Spustio je viljušku. „Majko, uveravam te da mene zanima Bilina sreća
potpuno isto kao i tebe.“
Činilo se da ju je to malo umirilo. „Veoma dobro“, rekla je, „drago mi je da
se slažemo. Želela bih da stignemo na bal u pola deset. To će nam pružiti
mogućnost da je lepo uvedemo, ali će ipak biti dovoljno rano da neće biti teško
upoznavati je sa svima. Kasnije postane veoma bučno.“
Džordž je klimnuo glavom u znak slaganja.
„Mislim da bi trebalo da krenemo u devet. Sigurno će biti red kočija ispred
Vintur kuće, a ti znaš koliko to dugo traje. Pa ukoliko bi mogao da budeš spreman
do petnaest do devet...“
„Oh, ne, žao mi je“, prekinuo ju je Džordž, razmišljajući o smešnoj poruci
koju je trebalo da prenese Robertu Tolivajtu. „Ne mogu da pođem sa vama.
Moraću sam da dođem tamo.“
„Ne budi apsurdan“, rekla je odmahujući. „Moraš da budeš naša pratnja.“
„Voleo bih da mogu“, rekao je prilično iskreno. Ne bi ništa tako voleo nego
da se Bili pojavi tamo držeći ga podruku, ali već je dosta razmišljao o rasporedu
ove večeri i odlučio je da pod obavezno mora sam da dođe na bal. Ukoliko bude
došao sa damama, onda bi morao da ih odmah ostavi na vratima. A sam bog zna
da to ne bi moglo da se desi, a da ga potom njegova majka ne ispituje do besvesti.
Ne, bolje da on dođe tamo ranije, tako da bi mogao da nađe Tolivajta i da se
postara za sve pre nego što one stignu.
„Šta bi, pobogu, moglo da bude važnije od toga da budeš Bilina i moja
pratnja?“, pitala je njegova majka.
„Imam nešto ranije dogovoreno“, odgovorio je prinoseći šolju čaja usnama.
„Ne mogu to da izbegnem.“
Njegova majka je stegla usta u čvrstu liniju. „Veoma sam nezadovoljna zbog
toga.“
„Veoma mi je žao što moram da te razočaram.“
Počela je sve jače da meša svoj čaj. „Možda potpuno grešim u vezi sa ovim,
znaš. Može da se desi da ona bude trenutni uspeh. Mogle bismo da budemo
okružene džentlmenima od trenutka kada budemo stigle na bal.“

~ 175 ~
 „Tvoja boja glasa navodi na mišljenje da smatraš da bi to bilo loše“, rekao je
Džordž.
„Naravno da ne bi. Ipak, nećeš biti tu da to vidiš.“
Iskreno, to bi bila poslednja stvar koju bi Džordž voleo da vidi. Slika na kojoj
je Bili okružena grupom džentlmena koji su dovoljno mudri da uvide koliko je
ona blago - to je bilo za noćnu moru. I sporno mesto, kako se čini.
„Zapravo“, rekao je majci, „ja ću verovatno stići pre vas na bal u Vintur
kuću.“
„Pa ne vidim razlog zašto se ne bi vratio nakon što završiš svoju obavezu i
pokupio nas u povratku.“
Izborio se sa porivom da se ne uštine za nos. „Majko, neće moći tako. Molim
te, ostavi stvari kakve jesu i znam da ćemo se videti na balu, gde ću ja tako plesati
sa Bili da će posle svi londonski džentlmeni čekati u redu samo da joj se bace pred
noge.“
„Dobro jutro.“
Oboje su se okrenuli i videli su Bili kako stoji na vratima. Džordž je ustao da
je pozdravi. Nije bio siguran koliko je čula, sem njegovog očiglednog sarkazma,
i veoma se bojao da će ona to sve pogrešno da shvati.
„Veoma ljubazno od tebe što si pristao da se pobrineš za mene večeras“, rekla
je slatkim i prijatnim tonom tako da se nije mogla jasno proceniti njena iskrenost.
Došla je do stola za posluživanje i uzela tanjir. „Nadam se da neću predstavljati
previše posla.“
I eto je.
„Naprotiv“, odgovorio je. „Veoma se radujem što ću biti tvoj pratilac.“
„Ipak, ne toliko da bi bio sa nama i u kočiji“, promrmljala je njegova majka.
„Prestani“, rekao je.
Bili se okrenula i posmatrala čas jednog čas drugog Roksbija sa neskrivenom
radoznalošću.
„Žao mi je što moram da vas obavestim da imam neodložnu obavezu
večeras“, rekao joj je, „što znači da neću moći da se dovezem sa vama do Vintur
kuće. Ipak, vidimo se tamo. I nadam se da ćeš moći da sačuvaš za mene dva
plesa.“
„Naravno“, promrmljala je. S druge strane, teško da je mogla nešto drugo da
kaže.
„Pošto ne možeš da pođeš sa nama večeras...“ počela je ledi Manston.
Džordž je skoro bacio svoju salvetu.
„... možda možeš pomoći na neki drugi način.“
„Molim te“, rekao je, „reci mi kako mogu biti na usluzi.“

~ 176 ~
 Bili je napravila neki zvuk koji je ličio na frktanje. Nije bio siguran. Međutim,
bilo joj je prirodno da nađe zabavu u tome što je njemu naglo popustilo strpljenje
sa njegovom majkom.
„Ti znaš svu mladu gospodu bolje od mene“, nastavila je ledi Manston. „Da
li postoji neki koga bi trebalo izbegavati?“
Sve njih, želeo je da kaže Džordž.
„Da li postoji neki na koga bi trebalo posebno da obratimo pažnju? Na koga
bi Bili trebalo da baci oko?“
„Na koga bih ja... šta?“
Bili mora da je bila zaprepašćena, pomislio je Džordž. Ispala su joj tri parčeta
slanine na pod.
„Bacila oko, draga“, rekla je ledi Manston. „To je izraz. Sigurno si čula za
njega.“
„Naravno da sam čula“, rekla je Bili, žureći da sedne za sto. „Međutim, ne
vidim kako se to odnosi na mene. Nisam došla u London da tražim muža.“
„Ti uvek moraš da tražiš muža, Bili“, rekla je ledi Manston, a zatim se
okrenula ka Džordžu. „A šta je sa Ešburnovim sinom? Ne najstarijim, naravno.
On je već oženjen i predivan je kao što si i ti“, ovo je rekla preko ramena još uvek
zapanjenoj Bili, „ne verujem da bi mogla da uloviš naslednika vojvodstva.“
„Prilično sam sigurna da to i ne želim“, rekla je Bili.
„Veoma praktično od tebe, moja draga. To je previše pompezno.“
„Reče žena jednog grofa“, primetio je Džordž.
„To uopšte nije isto“, rekla je njegova majka. „I nisi mi odgovorio na pitanje.
Šta je sa Ešburnovim sinom?“
„Ne.“
„Ne?“ ponovila je njegova majka. „Ne, kao da nemaš mišljenje o njemu?“
„Ne kao ne. On nije za Bili.“
Ona je, Džordž nije mogao da ne primeti, posmatrala razmenu reči između
majke i sina sa čudnom mešavinom radoznalosti i panike.
„Postoji neki određeni razlog?“, pitala je ledi Manston.
„On se kocka“, slagao je Džordž. Pa to možda i nije bila laž, sva gospoda se
kockala. On nije imao pojma da li je dotični gospodin preterivao u tome.
„A šta je sa naslednikom Bilingtonovih? Mislim da on...“
„Takođe, ne.“
Majka ga je posmatrala sa ravnodušnim izrazom lica.
„On je suviše mlad“, rekao je Džordž, nadajući se da je to tačno.
„Zaista?“ Namrštila se. „Pretpostavljam da bi i mogao biti. Ne mogu tačno da
se setim.“

~ 177 ~
 „Pretpostavljam da ja ne mogu ništa da kažem po tom pitanju“, ubacila se
Bili.
„Naravno da možeš“, rekla je ledi Manston tapšući je po ruci. „Samo ne još.“
Bili je otvorila usta, ali činilo se da ne zna šta da kaže.
„Kako bi mogla“, nastavila je ledi Manston, „kada ne poznaješ nikog sem
nas?“
Bili je stavila parče slanine u usta i počela je da ga žvaće zadivljujuće snažno.
Džordž je pretpostavio da to radi da bi sprečila sebe da kaže nešto zbog čega bi
zažalila.
„Ne brini, draga moja“, rekla je ledi Manston.
Džordž je uzeo gutljaj čaja. „Meni ne deluje zabrinuto.“
Bili mu je uputila zahvalni osmeh.
Njegova majka ga je potpuno ignorisala. „Uskoro ćeš sve upoznati, Bili. A
onda ćeš odlučiti sa kim želiš bolje da se upoznaš.“
„Mislim da ne planiram da se zadržavam ovde dovoljno dugo da bih izgradila
mišljenje o nekome“, rekla je izuzetno mirnim i ujednačenim glasom - po
Džordžovom mišljenju.
„Besmislica“, rekla je ledi Manston. „Samo sve prepusti meni.“
„Ti nisi njena majka“, rekao je tiho Džordž.
Na šta je ona podigla obrve i rekla: „Mogla bih da budem.“
Na šta su i Džordž i Bili zurili u nju otvorenih usta u šoku.
„Oh, hajde sada, vas dvoje“, rekla je ledi Manston, „sigurno vas ne iznenađuje
to što se ja odavno nadam savezu između Roksbijevih i Bridžertonovih.“
„Savezu?“, ponovila je Bili, a Džordž je samo pomislio da je to užasna reč
koja nikako nije mogla da obuhvati sve ono što je on počeo da oseća prema njoj.
„Spoj, brak, kako god to želite da nazovete“, rekla je ledi Manston. „Mi smo
dragi prijatelji. Naravno da bih volela da postanemo porodica.“
„Ukoliko to nešto znači“, rekla je tiho Bili, „ja vas već smatram porodicom.“
„Oh, znam ja to, draga! Ja isto osećam. Samo sam mislila da bi bilo divno da
to ozvaničimo, ali nema veze. Tu je i Džordžana.“
Bili je pročistila grlo. „Ona je još uvek veoma mlada.“
Ledi Manston se vragolasto osmehnula. „Kao i Nikolas.“
Izraz Bilinog lica toliko je ocrtavao užas da je Džordž skoro počeo da se
smeje. I verovatno bi to i uradio da nije bio prilično siguran da je isti izraz i na
njegovom licu.
„Vidim da sam vas zapanjila“, rekla je njegova majka. „Ipak, svaka majka bi
vam rekla - nikada nije kasno da se planira budućnost.“
„Ne bih preporučio da se ovo spomene Nikolasu“, promrmljao je Džordž.

~ 178 ~
 „Niti Džordžani, u to sam sigurna“, rekla je njegova majka sipajući sebi još
jednu šolju čaja. „Da li si ti želela šolju čaja, Bili?“
„Ovaj... da, hvala vam.“
„Oh, da i još nešto“, rekla je ledi Manston dok je sipala mleko u Bilinu šolju.
„Moramo da prestanemo da te zovemo Bili.“
Bili je zatreptala. „Molim?“
Sipala je čaj, a zatim je ledi Manston ispružila šolju i rekla: „Od sutra
koristićemo tvoje pravo ime. Sibila.“
Bilina usta su ostala otvorena kratko - ali primetno - pre nego što je rekla:
„Tako me zove moja majka kada je ljuta.“
„Onda ćemo mi početi sa novom, srećnijom tradicijom.“
„Da li je ovo zaista neophodno?“ pitao je Džordž.
„Znam da će biti teško zapamtiti“, rekla je ledi Manston, konačno spuštajući
šolju blizu Bilinog tanjira, „ali ja mislim da je tako najbolje. Što se tiče imena
Bili, pa... ne znam da li bih ga nazvala muškobanjastim, ali mislim da ne oslikava
ono kako bismo želeli da te predstavimo.“
„Predstavlja tačno ono što ona jeste“, skoro je zarežao Džordž.
„Gospode! Nisam imala predstavu da ti to tako snažno osećaš“, rekla je
njegova majka, pogledavši ga s besprekorno nevinim izrazom lica. „Ali, naravno,
ti ne odlučuješ o tome.“
„Više bih volela da me zovu Bili“, rekla je Bili.
„Nisam sigurna ni da ti odlučuješ o tome, draga.“
Džordžova viljuška je jako udarila o njegov tanjir. „Ko, onda, dođavola,
odlučuje o tome?“
Majka ga je pogledala kao da je upravo postavio najgluplje pitanje. „Ja.“
„Ti“ rekao je.
„Ja znam kako idu te stvari. Znate, radila sam ovo i pre.“
„Zar nije Meri našla muža u Kentu?“, podsetio ju je Džordž.
„Tek nakon što se doterala u Londonu.“
Blagi bože, njegova majka je poludela - to je bilo jedino objašnjenje. Mogla
je biti uporna i mogla je biti zahtevna kada je bilo u pitanju društvo i ponašanje,
ali nikada nije uplitala te dve stvari sa takvom potpunom iracionalnošću.
„Zaista to nije važno“, rekla je Bili. „Zar me svi ionako neće zvati gospođica
Bridžerton?“
„Naravno“, dopustila je ledi Manston, „ali čuće nas kako ti se obraćamo. Ne
radi se o tome kao da neće znati tvoje ime.“
„Ovaj razgovor je potpuno sulud“, progunđao je Džordž.
Majka mu je samo uputila jedan pogled. „Sibila“, rekla je okrećući se ka Bili,
„znam da nisi došla u London sa namerom da tražiš muža, ali svakako da vidiš
~ 179 ~
prednosti toga sada kada si ovde. U Kentu, na jednom mestu, nikada nećeš naći
toliko džentlmena na raspolaganju.“
„Ne znam“, promrmljala je Bili preko svoje šolje čaja, „ima ih dosta kada su
svi Roksbijevi kod kuće.“
Džordž je naglo podigao pogled baš kada je njegova majka prasnula u smeh.
„To je tako tačno, Bili“, rekla je uz topao osmeh (očigledno zaboravljajući da bi
trebalo da je zove Sibila), „ali avaj, sada kod kuće imam samo jednog.“
„Dvojicu“, rekao je Džordž u neverici. Očigledno je bilo da ukoliko neko
nikada nije odlazio od kuće, nije se ni brojalo da je tu.
Njegova majka je podigla obrve. „Nisam govorila o tebi, Džordže.“
E, sada se osećao kao budala!
Ustao je. „Ja ću zvati Bili onako kako ona želi da je zovemo. I vidimo se u
Vintur kući kao što sam obećao, kada bal već bude poodmakao. Ukoliko biste me
izvinile, imam mnogo toga da obavim.“
Zapravo i nije bilo tako, ali mislio je da ne može više da sluša svoju majku o
tome kako priča o Bilinom debiju u društvu.
Što pre završe sa ovim danom, to bolje.

BILI GA JE POSMATRALA kako odlazi i nije htela ništa da kaže, zaista nije,
ali kada je zabila kašiku u kašu, začula je sebe kako viče: „sačekaj!“
Džordž je zastao kod vrata.
„Samo kratko“, rekla je i brzo spustila salvetu. Nije imala predstavu šta želi
da kaže, ali nešto je bilo u njoj i očigledno da je to moralo da izađe. Okrenula se
ka ledi Manston. „Izvinite me, molim vas. Odmah se vraćam.“
Džordž je izašao iz male trpezarije u hodnik kako bi im dao malo privatnosti.
Bili je pročistila grlo. „Žao mi je.“
„Zbog čega?“
Dobro pitanje. Nije joj bilo žao. „Zapravo“, rekla je, „hvala ti.“
„Zahvaljuješ mi se“, blago je rekao.
„Što si me podržao“, rekla je. „Oko toga da me zovu Bili.“
Izvio je usne u poluosmeh. „Mislim da ne bih mogao da te zovem Sibila ni
kada bih to pokušao.“
Uzvratila je taj osmeh. „Nisam sigurna da bih se odazvala, osim kada bih čula
glas moje majke.“
Proučavao joj je lice na trenutak, a zatim je rekao: „Nemoj da dozvoliš da te
moja majka pretvori u nešto što nisi.“
„Oh, mislim da to nije moguće u ovoj kasnoj fazi. Suviše sam svoja.“
„U tom starom dobu od dvadeset tri godine?“

~ 180 ~
 „To je veoma kasno doba kada si neudata žena“, uzvratila je. Možda nije to
trebalo da kaže; bilo je previše ne-baš-pravih prosidbi u njihovoj zajedničkoj
istoriji. Jedna je, pomislila je Bili, bila previše, a dve su je činile čudom prirode.
Ipak, nije zažalila što je to rekla. Nije mogla da žali zbog toga, ne, ukoliko je
želela da pretvori jednu od tih skoro-prosidbi u nešto stvarno - a želela je. Bila je
budna pola noći - dobro, najmanje dvadeset minuta - i prekorevala je sebe što se
praktično postarala da je Džordž ne zaprosi.
Njemu se čelo naboralo i naravno da je njen um ušao u trostruku brzinu. Da
li se pitao zašto je rekla to o njenom statusu skoro-usedelice Pokušavao je da
smisli šta da kaže? Dovodio je u pitanje njen zdrav razum?
„Zaista mi je pomogla da izaberem prelepu haljinu za večeras“, naglo je rekla.
„Moja majka?“
Bili je klimnula glavom, a zatim je napravila nestašni osmeh. „Mada sam
ponela par mojih pantalona sa sobom u slučaju da bude potrebno da je
zaprepastim.“
Prasnuo je kratko u smeh. „Stvarno si to uradila?“
„Ne“, priznala je, a na srcu joj je odjednom bilo lakše sada kada se osmehnuo,
„ali sama činjenica da razmišljam o tome nešto znači, zar ne?“
„Apsolutno!“ Pogledao ju je, a oči su mu bile tako plave na jutarnjem svetlu,
a humor je zamenio nečim ozbiljnijim. „Molim te, dozvoli mi da se izvinim u ime
moje majke. Ne znam šta ju je spopalo.“
„Mislim da možda ona oseća“, Bili se namrštila na trenutak, birajući najbolju
reč, „krivicu.“
„Krivicu?“, Džordžovo lice je odavalo njegovo iznenađenje. „A zbog čega?“
„Zbog toga što nijedan od tvoje braće nije ponudio da se oženi sa mnom.“ Još
jedna stvar koju verovatno nije trebalo da kaže. Međutim, Bili je zaista mislila da
ledi Manston tako oseća.
I kada je Džordžov izraz lica od iznenađenja malo prešao u ljubomoru... pa...
Bili nije mogla da ne oseti malo zadovoljstvo.
„Tako da mislim da pokušava da mi se zbog toga iskupi“, rekla je veselo. „Ne
radi se o tome da sam ja čekala da me neko od njih zaprosi, ali mislim da ona
misli da jesam i zato želi da me predstavi...“
„Dosta“, Džordž je skoro zalajao.
„Molim?“
Pročistio je grlo. „Dosta“, rekao je smirenijim tonom. „To je smešno.“
„Što tvoja majka tako misli?“
„Što misli da je razumno da te predstavi čoporu beskorisnih kicoša.“
Bili je na trenutak uživala u njegovoj izjavi, a zatim je rekla: „Ona misli
dobro.“

~ 181 ~
 Džordž se glasno na to narugao.
„Misli“, bila je uporna Bili, ne mogavši da potisne osmeh. „Ona želi samo
ono što misli da je najbolje za mene.“
„Šta ona misli.“
„Pa da, ne možeš je uveriti u suprotno. Bojim se da je to osobina Roksbijevih.“
„Možda si me upravo uvredila.“
„Nisam“, rekla je zadržavši ravnodušno lice.
„Pustiću da to tako prođe.“
„Veoma ljubazno od vas, gospodine.“
Prevrnuo je očima na njenu drskost, a zatim je Bili ponovo osetila mir. Možda
finije dame nisu ovako flertovale, ali je ona samo ovako znala.
I činilo se da to ima dejstva. U to je bila sigurna.
Možda je ipak imala pomalo ženske intuicije.

~ 182 ~
 21.

Kasnije te večeri
Na Vintur balu

Bio je tu devedeset minuta i još uvek nije video Tolivajta.

Džordž je povukao kravatu, bio je siguran da je zavezao malo čvršći čvor nego
inače. Nije bilo ničeg neobičnog na prolećnom balu kod ledi Vintur; zapravo,
otišao je baš daleko da je mogao da kaže kako je bilo sve toliko obično da je bilo
dosadno, ali nije mogao da otrese sa sebe to neobično, bockavo osećanje koje mu
je gmizalo uz vrat. Gde god da se okrenuo, imao je osećaj da ga neko posmatra,
da ga posmatra sa mnogo više radoznalosti, više nego što bi to njegova pojava
trebalo da izaziva.
Jasno da je sve to bila njegova mašta koja je vodila do suštine - jasno je bilo
da on nije bio stvoren za ovo.
Pažljivo je odredio vreme dolaska, jer ukoliko bi došao prerano, privukao bi
neželjenu pažnju. Kao većina neoženjenih muškaraca njegovih godina, obično je
provodio nekoliko sati u klubu, ispunjavajući svoje društvene obaveze. Ukoliko
bi se pojavio na balu tačno u osam, to bi delovalo čudno i morao bi da provede
sledeća dva sata u razgovoru sa svojom skoro gluvom baba-tetkom, koja je bila
poznata po tačnosti baš kao i po mirišljavom dahu.
Međutim, nije želeo ni da prati svoj uobičajeni raspored, po kome bi dolazio
na zabavu već kada bi ona bila uveliko u jeku. Tada bi bilo suviše taško da primeti
Tolivajta u takvoj gužvi, ili još gore možda ga uopšte ne bi video.
I tako je nakon pažljivog razmatranja ušao u balsku dvoranu Viturovih sat
vremena nakon početka bala. Bilo je to i dalje rano kada se uzme u obzir ono što
je moderno, ali bilo je sasvim dovoljno ljudi kako bi on bio nenametljiv.
Pitao se i to ne po prvi put, da nije možda i previše razmišljao o ovome. Činilo
se sve kao strašna mentalna priprema za zadatak koji se sastojao od izgovaranja
rečenice iz dečje pesme.
Pogledao je na sat, bilo je skoro deset, što je značilo da ukoliko Bili još nije
stigla, to će uskoro uraditi. Njegovoj majci je cilj bio devet i trideset, ali čuo je
brojna gunđanja o dužini reda kočija ispred Vintur kuće. Bili i njegova majka su
verovatno bile zaglavljene u kočiji čekajući svoj red da izađu.

~ 183 ~
 Nije imao mnogo vremena ukoliko je želeo da završi sa svojim zadatkom pre
nego što one stignu.
Njegov izraz lica je bio pažljivo dosadan i on je nastavio da se kreće po
prostoriji mrmljajući odgovarajuće pozdrave dok je prolazio pored poznanika.
Sluga je prolazio noseći čaše sa punčem, pa je uzeo jednu, jedva da je kvasio usta
dok je preko ivice čaše posmatrao balsku dvoranu. Nije video Tolivajta, ali je
video - prokletstvo, da li je to bio lord Arbatnot?
Zašto je, dođavola, tražio od Džordža da prenese poruku kad je i on to sam
mogao da uradi?
Ipak, možda postoji razlog zašto Arbatnot nije smeo da bude viđen sa
Tolivajtom. Možda je tu bio još neko, neko ko ne bi smeo da zna kako dva čoveka
rade zajedno. Ili možda Tolivajt nije ni znao da je Arbatnot onaj koji nosi poruku.
Ili...
Možda je Tolivajt znao da je Arbatnot njegov kontakt, a da je plan bio u tome
da se testira Džordž tako da mogu da ga koriste za buduće poduhvate. Možda je
Džordž samo slučajno krenuo putem špijunske karijere.
Pogledao je u punč u svojoj ruci. Možda mu je bilo potrebno... Ne, definitivno
mu je bio potreban neki jači alkohol.
„Kakav je ovaj trulež?“, promrmljao je i spustio čašu.
A onda je video nju.
Prestao je da diše. „Bili?“
Bila je kao neka vizija. Haljina joj je bila tamne, grimizne boje (neočekivano
živahan izbor za neudatu gospođicu), ali na Bili je bila pravo savršenstvo. Koža
joj je bila kao mleko, oči su joj sijale, a njene usne... Znao je da ih nije bojila -
Bili nikada ne bi imala strpljenja za tako nešto - ali nekako su izgledale bogatije,
kao da su upile neki rubinov sjaj njene haljine.
On je ljubio te usne. Probao ju je i obožavao ju je, i želeo je da je voli na
načine o kojima ona nije mogla ni da sanja.
Ipak, nešto je bilo čudno; nije čuo da su je najavili. On je bio isuviše daleko
od ulaza ili je možda bio suviše udubljen u svoje misli. Svejedno, ona je bila tu,
stajala je pored njegove majke, tako lepa, tako blistava da on nije video nikoga
drugog.
Odjednom je ostatak sveta izgledao kao neka obaveza. Nije želeo da bude na
ovom balu, sa ljudima sa kojima nije želeo da razgovara i sa porukom koju nije
nešto naročito želeo da prenese. Nije želeo da pleše sa mladim damama koje nije
poznavao i nije želeo da vodi ljubazne razgovore sa ljudima koje je poznavao.
Želeo je samo Bili i želeo ju je celu samo za sebe.
Zaboravio je na Tolivajta. Zaboravio je na grašak, kašu i puding i krenuo je
preko prostorije tako odlučnim korakom da se činilo kao da mu se svetina sklanja
s puta.

~ 184 ~
 I nekako, neverovatno, ostatak zvanica je još nije primetio. Bila je tako lepa,
tako neuobičajeno živa i stvarna u ovoj prostoriji punoj voštanih figura. Neće
proći dugo pre nego što je primete.
Ipak, još ne! Uskoro će morati da se bori sa gomilama mlade gospode, ali za
sada, ona je još uvek bila samo njegova.
Bila je nervozna, to nije bilo očigledno; i bio je siguran da samo on to može
da primeti. Bili moraš da je poznaješ da bi to zaključio. Stajala je ponosno,
ispravljenih leda i uzdignute glave, ali pogled joj je leteo po gomili.
Tražila je njega?
Zakoračio je prema njoj.
„Džordže!“, rekla je oduševljeno. „Ovaj, hoću reći, lorde Kenarde. Kako lepo
i“, skriveno mu se osmehnula, „iznenađujuće da vas vidim.“
„Gospođice Bridžerton“, promrmljao je, klanjajući se nad njenom rukom.
„Džordže“, rekla je njegova majka, klimajući glavom u znak pozdrava.
Nagnuo se i poljubio je u obraz. „Majko.“
„Zar Bili ne izgleda lepo?“
Polako je klimnuo glavom, nije mogao da skine pogled sa nje. „Da“, rekao je,
„izgleda... lepo.“ Međutim, to nije bila prava reč, to je bilo isuviše prozaično.
Lepota nije bila tako oštra kao inteligencija koja je njenim očima davala dubinu i
nije bila kao duhovitost koja se krila iza njenog osmeha. Bila je lepa, ali nije bila
samo lepa i zbog toga ju je voleo.
„Nadam se da si sačuvala svoj prvi ples za mene“, rekao je.
Bili je pogledala njegovu majku za odobrenje.
„Da, možeš prvo da plešeš sa Džordžom“, rekla je uz popustljivi osmeh.
„Ima toliko pravila“, rekla je snebivajući se. „Ne mogu da se setim da li je iz
nekog razloga trebalo da te sačuvam za kasnije.“
„Da li si dugo ovde?“, pitala je ledi Manston.
„Oko sat vremena“, odgovorio je Džordž. „Moj zadatak mi je oduzeo manje
vremena nego što sam očekivao.“
„To je bio zadatak?“, rekla je. „Mislila sam da je neki sastanak u pitanju.“
Da Džordž nije bio tako opčinjen sa Bili, on bi možda imao razloga da bude
malo uzrujan. Njegova majka je očigledno pokušavala da od njega izmami
informacije ili je barem pokušavala da ga izgrdi retroaktivno. Međutim, on
jednostavno nije mogao da natera sebe da se brine zbog toga, ne kada ga je Bili
posmatrala očima koje su sijale.
„Zaista, predivno izgledaš“, rekao je.
„Hvala.“ Neobično se osmehnula i njegov pogled je pao na njene ruke, koje
su nervozno prebirale po faltama haljine. „I ti veoma lepo izgledaš.“
Pored njih, ledi Manston je sijala.

~ 185 ~
 „Da li bi htela da plešeš?“, odjednom je rekao.
„Sada?“, preslatko se osmehnula. „Ima li muzike?“
Nije je bilo. To je bio dokaz o tome koliko se ludo zaljubio kada se čak nije
ni osetio postiđeno. „Možda da prošetamo po dvorani“, predložio je. „Muzičari
će uskoro početi da sviraju.“
Bili je pogledala ledi Manston, koja joj je dala odobrenje mahnuvši rukom.
„Idite“, rekla je, „ali ostanite na vidiku.“
Džordž se trgao iz svoje sanjive izmaglice tek toliko da uputi ledeni pogled
svojoj majci. „Ne bih ni sanjao da uradim bilo šta što bi narušilo njen ugled.“
„Naravno da ne“, rekla je lepršavo. „Želim samo da budem sigurna da će ona
biti viđena. Ima mnogo slobodne gospode večeras, ovde na balu. Više nego što
sam očekivala.“
Džordž je zgrabio Bili za mišicu. „Videla sam naslednika Bilingtonovih“,
nastavila je ledi Manston, „i da znaš, ne mislim da je suviše mlad.“
Džordž ju je pogledao sa pomalo prezira. „Ne verujem da ona želi da se zove
Bili Bilington, majko.“
Bili je prigušila smeh. „Oh, bože, nisam ni pomislila na to!“
„Dobro.“
„Ona je ionako sada Sibila“, rekla je njegova majka pokazujući svoj talenat
da čuje samo ono što ona želi da čuje. „A Sibila Bilington prilično lepo zvuči.“
Džordž je pogledao Bili i rekao: „Ne zvuči.“
Stegla je usne i činilo se da se prilično zabavlja.
„Njegovo prezime je Vikom“, rekla je ledi Manston. „Samo da znaš.“
Džordž je prevrnuo očima, njegova majka je bila prava opasnost. Ispružio je
ruku. „Hoćemo li, Bili?“
Bili je klimnula glavom i okrenula se tako da su gledali u istom pravcu.
„Ukoliko vidite Ešburnovog sina...“
Međutim, Džordž je već poveo Bili dalje odatle.
„Ja ne znam kako Ešburnov sin izgleda“, rekla je Bili. „A ti?“
„Malo je dežmekast“, slagao je Džordž.
„Oh!” Bili se namrštila. „Ne znam zašto je pomislila da je on dobar za mene.
Ona zna da sam ja veoma aktivna.“
Džordž je nešto promrmljao što je trebalo da znači kako se slaže sa tim i
nastavili su sa svojom sporom šetnjom oko balske dvorane. Uživali su u tome što
ona drži svoju ruku na njegovoj mišici.
„Bilo je baš puno kočija na ulazu“, rekla je Bili. „Rekla sam tvojoj majci da
bi trebalo samo da izađemo i idemo peške, pošto je vreme tako lepo, ali ona nije
htela ni da čuje.“
Džordž se zakikotao, samo bi Bili to predložila.
~ 186 ~
 „Iskreno“, gunđala je, „kao da sam pitala da se zaustavimo i popijemo čaj sa
kraljem.“
„Pa... budući da se kraljeva palata nalazi na drugom kraju grada...“ izazivao
je Džordž.
Udarila ga je laktom u rebra, ali blago, tako da niko drugi to nije mogao da
vidi.
„Drago mi je što ne nosiš periku“, rekao joj je. Kosa joj je bila vešto
nameštena, po modi, ali je to bila njena kosa i samo je blago bila napuderisana.
Dopadalo mu se kako je bogata, kestenjasta boja probijala; to je bila prirodna Bili
i ukoliko ju je išta određivalo to je bilo to da je prirodna, bez veštačkih stvari.
Želeo je da joj boravak u Londonu bude prijatan, ali nije želeo da se zbog toga
promeni.
„To je strašno demode, znam“, rekla je dodirujući dugački pramen kose koji
je bio pušten da joj pada preko ramena, „ali uspela sam da ubedim tvoju majku da
postoji velika šansa da ću se suviše približiti svećnjaku i zapaliti se.“
Džordž se naglo okrenuo.
„Kada se uzme u obzir moja istorija na dvoru“, rekla je, „to nije toliko
nerazumno koliko zvuči.“
Pokušao je da se ne nasmeje. Zaista je pokušao.
„Oh, slobodno“, rekla je. „Trebalo mi je dosta vremena da budem u stanju da
se šalim u vezi sa tim, moglo bi biti zabavno.“
„Šta se desilo?“, pitao je. „Ili ne želim da znam?“
„Oh, želiš da znaš“, rekla je drsko pogledavši u stranu. „Veruj mi. Definitivno
želiš da znaš.“
Čekao je.
„Međutim, to nećeš sada saznati“, izjavila je. „Tvoja majka mi stalno govori
kako žena mora da ima svoje tajne.“
„Nekako mi se čini da paljenje dvorca Sent Džejmsa ne spada u takve tajne.“
„Kada se uzme u obzir sa koliko žara ona želi da se predstavim kao ljupka i
prefinjena mlada dama, mislim da je to upravo ono na šta je mislila.“ Nadmeno
ga je pogledala. „Ledi Aleksandra Endikot nikada ne bi slučajno zapalila nekoga.“
„Ne, ali ukoliko bi to uradila, pretpostavljam da bi bilo namerno.“
Bili je frktanjem potisnula smeh. „Džordže Roksbi, to je užasno reći. I
verovatno nije tačno.“
„Misliš?“
„Bez obzira koliko je to bolno priznati, mislim da ne. Ona nije tako zla. Niti
pametna.“
Zastao je na trenutak, a zatim dodao: „To je bilo slučajno, zar ne?“
Pogledala ga je.

~ 187 ~
 „Naravno da jeste“, rekao je, ali ni približno onako kako bi trebalo.
„Kenarde!“
Na zvuk svog imena, Džordž je nevoljno sklonio pogled sa Bili. Dva njegova
prijatelja sa univerziteta - ser Džon Vilingem i Fredi Koventri - probijali su se
kroz masu. Obojica su savršeno prijatni momci, krajnje ugledni, to je bila tačno
ona vrsta džentlmena koju bi njegova majka želela da predstavi Bili.
Džordž je smatrao da bi on radije udario nekog od njih, nije važno koga. Bilo
koji od njih dvojice bi dobro došao, sve dok je mogao da gađa u lice.
„Kenarde“, rekao je ser Džon približavajući se sa osmehom. „Prošlo je dosta
godina. Nisam očekivao da u ovo doba budeš u gradu.“
„Porodične stvari“, rekao je neobavezno Džordž.
Ser Džon i Fredi su klimnuli glavom i rekli nešto prikladno, a onda su obojica
pogledala Bili sa jasnim iščekivanjem.
Džordž je namestio lažni osmeh i okrenuo se ka Bili.
„Mogu li da ti predstavim ser Džona Vilingema i gospodina Frederika
Koventrija?“ Čula su se mrmljanja, a zatim je rekao: „Gospodo, ovo je gospođica
Sibila Bridžerton iz Obri hola u Kentu.“
„Kent, kažete?“, uzviknuo je Fredi. „Vi ste onda susedi?“
„I jesmo“, rekla je ljupko Bili. „Poznajem lorda Kenarda čitavog života.“
Džordž se trudio da se ne namršti. Znao je da ona ne može da ga oslovljava
imenom u ovakvom društvu, ali je svejedno paralo uši da mu se tako zvanično
obraća.
„Ti si zaista srećan čovek“, rekao je Fredi, „da imaš ovakvu ljupkost tako
blizu svog doma.“
Džordž je kratko krišom pogledao Bili da vidi da li je bila zgrožena tim
preterano ušećerenim komplimentom, ali ona se samo mirno osmehivala, delujući
čitavom svetu kao nežna debitantkinja slatke naravi.
Frknuo je. Slatke naravi i nežna? Bili? Kada bi oni samo znali!
„Da li si nešto rekao?“, pitala je.
Džordž joj je uzvratio jednako učtivim osmehom. „Samo zaista imam sreće.“
Podigla je obrve. „Kako neobično da mi je promakla tako dugačka rečenica.“
Pogledao ju je ispod oka.
I ona je njega tako pogledala krišom se osmehnuvši.
Osetio je kako se nešto smirilo u njemu. I čitav svet je ponovo bio dobar, ili
se makar tako činilo u ovom trenutku. Svet je prokleto bio u neredu, ali ovde,
sada, Bili se krišom osmehivala...
I on je bio zadovoljan.
„Mogu li da vas pitam za ples, gospođice Bridžerton?“ pitao je ser Džon Bili.
„I ja, takođe“, odmah je rekao Fredi.
~ 188 ~
 „Naravno“, rekla je i opet tako ljupko da je Džordž poželeo da počne da gače.
Nije zvučala kao ona.
„Već je obećala meni svoj prvi ples“, umešao se. „Kao i to da joj pravim
društvo tokom večere.“
Bili ga je malo iznenađeno pogledala, pošto mu nije obećala ništa za večeru,
ali se nije pobunila.
„Svejedno“, rekao je Fredi veselo, „na balu ima više od dva plesa.“
„Biće mi zadovoljstvo da plešem sa obojicom“, rekla je Bili. Pogledala je po
prostoriji kao da nešto traži. „Ne verujem da večeras postoje kartice za ples...“
„Možemo da preživimo i bez njih“, rekao je Fredi. „Svi moramo zapamtiti da
ćete plesati sa mnom kada završite sa Kenardom.“
Bili mu se ljubazno osmehnula i učtivo klimnula glavom.
„A onda sa ser Džonom“, napomenuo je Fredi. „Ipak, upozoravam vas, on je
užasan plesač. Moraćete da pazite prste na nogama.“
Bili se na to nasmejala, grleno i jako, i ponovo je postala tako lepa da je
Džordž bio u iskušenju da preko nje baci neko ćebe kako je niko drugi ne bi
poželeo.
Ne bi trebalo da upropasti ovaj trenutak, znao je to. Zaslužila je da joj se dive
i da je vole, da ima svoj toliko zasluženi trenutak lepotice bala, ali tako mu svega,
kada se osmehivala ser Džonu ili Frediju, izgledalo je kao da to zaista misli.
Ko se tako osmehivao, a da to nije stvarno mislio? Da li ona ima ikakvu
predstavu o tome do čega bi takav osmeh mogao da dovede? Ta dva džentlmena
će pomisliti da je ona zainteresovana za njih. Džordž je odjednom imao viziju o
tome kako buketi cveća pune prednji hodnik Manston kuće, dok oni koji su ih
poslali, čekaju da joj poljube ruku.
„Nešto nije u redu?“, tiho je pitala Bili. Ser Džon i Fredi su videli nekog
poznanika i malo su se okrenuli od njih, tako da je njene reči čuo samo Džordž.
„Naravno da je sve u redu“, rekao je, ali njegov glas je bio oštriji nego inače.
Zabrinuto je naborala čelo. „Da li si siguran? Ti...“
„Dobro sam“, planuo je.
Podigla je obrve. „Očigledno.“
Namrštio se.
„Ukoliko ne želiš da plešeš sa mnom...“, počela je.
„Misliš da se radi o tome?“
„Dakle, ipak je nešto!“ Imala je tako pobedonosni izraz lica; trebalo bi da ima
u ruci palicu za palmal da bi taj izgled bio potpun.
„Pobogu, Bili“, mrmljao je, „ovo nije takmičenje.“
„Ja uopšte ne znam šta je ovo.“

~ 189 ~
 „Ne bi trebalo tako da se osmehuješ drugoj gospodi“, rekao je prigušenim
glasom.
„Molim?“ Povukla se i on nije bio siguran da li je to bilo zbog neverice ili
zbog ogorčenosti.
„Imaće pogrešan utisak.“
„Mislila sam da je čitava svrha u tome da privučem gospodu“, skoro je
pisnula.
Dakle, ogorčenost. I to velika.
Džordž je bio tek toliko pri sebi da ne izblebeće nešto suludo kao: „Da, ali ne
da ih suviše privučeš.“ Umesto toga samo je upozorio: „Ne budi iznenađena
ukoliko sutra oni dođu u posetu.“
„Ponavljam, zar to nije bila svrha?“
Džordž na to nije imao odgovor, zato što nije bilo odgovora. On je bio idiot,
toliko im je oboma bilo jasno.
Blagi bože, kako se samo razgovor sveo na ovo?
„Vidi, Bili“, rekao je, „ja jednostavno...“
Namrštio se. Arbatnot je išao ka njemu.
„Ti jednostavno...“, podstakla ga je Bili.
Odmahnuo je glavom i ona je bila dovoljno pametna da zna kako taj pokret
nije imao nikakve veze sa njom. Pratila je njegov pogled prema Arbatnotu, ali se
stariji gospodin zaustavio da razgovara sa nekim drugim.
„Koga gledaš?“, pitala je.
Okrenuo se i potpuno se usredsredio na nju. „Ni u koga.“
Prevrnula je očima na tu očiglednu laž.
„Kenarde“, rekao je Fredi Konventri okrećući se ka njima dok je ser Džon
odšetao. „Verujem da se orkestar priprema. Bilo bi bolje da povedeš gospođicu
Bridžerton na podijum za igru ili ću te optužiti da traljavo to obavljaš.“ Naslonio
se prema Bili i rekao uz lažnu poverljivost: „Ne ide mu u prilog da vam traži prvi
ples, a zatim vas drži ovde tako da vas niko ne primeti.“
Nasmejala se, ali samo malo i Džordžu taj osmeh nije zazvučao iskreno. „On
to nikada ne bi uradio“, rekla je, „ako ne iz nekog drugog razloga, onda zbog toga
što bi mu njegova majka odrubila glavu.“
„Oh-ho!“ cerio se Fredi. „Znači tako stoje stvari!“
Džordž se kruto osmehnuo. Želeo je da udavi Bili što ga je tako efektno
ustrojila pred njegovim prijateljima, međutim, on je još uvek bio veoma svestan
Arbatnota, koji je stajao na samo nekoliko metara, verovatno iščekujući trenutak
da ga ulovi kad bude bio sam.
Fredijev glas je postao tiši i zadirkujući je promrmljao. „Ne verujem da će on
plesati sa vama.“

~ 190 ~
 Bili je pogledala Džordža i kada je njegov pogled sreo njen, osetio je kao da
je pronašao čitav svet. Naklonio se i ispružio ruku, zato što je, dođavola, on čekao
ovaj trenutak, činilo se, godinama.
Međutim, naravno, upravo u tom trenutku je prišao Arbatnot. „Kenarde“,
rekao je, a njegov srdačan pozdrav bio je baš ono što se moglo očekivati od očevog
prijatelja. „Lepo vas je videti ovde. Šta vas dovodi u grad?“
„Ples sa gospođicom Bridžerton“, otegnuo je Fredi, „ali čini se da baš nije u
stanju da je odvede do podijuma za igru.“
Arbatnot se zakikotao. „Oh, siguran sam da nije tako smotan.“
Džordž nije mogao da odluči koga bi prvo ubio od njih dvojice.
„Možda bi trebalo da plešem sa vama“, rekla je Bili Frediju.
Zaboravio je na gospodu. Želeo je prvo da ubije Bili. O čemu je, dođavola,
ona razmišljala? To je bilo previše napadno, čak i za nju. Dame nisu pitale
džentlmene za ples, posebno ukoliko su ih poznavale samo pet minuta.
„Dama koja otvoreno govori ono što misli“, rekao je Fredi. „Kako savršeno
osvežavajuće. Vidim zašto lord Kenard govori tako uzvišeno o vama.“
„On govori o meni?“
„Ne njemu“, odbrusio je Džordž.
„Pa trebalo bi“, rekao je Fredi koketno pomerajući obrve. „Vi biste svakako
bili zanimljivija tema od one tokom našeg poslednjeg razgovora, a to je bilo čini
mi se nešto o ovsenoj kaši.“
Džordž je bio prilično siguran da to nije tačno, ali ukoliko bi se pobunio, to bi
delovalo detinjasto.
„Ah, ja smatram da je ovsena kaša sjajna“, rekla je Bili i Džordž se skoro
osmehnuo, pošto je on bio jedini koji je znao da se ona ne šali. Dokaz za to bila
je nedavna uspešna žetva njenog oca.
„Zaista jedinstvena ženska osoba“, aplaudirao je Fredi.
Orkestar je počeo da proizvodi neprijatne zvuke koji su prethodili pravoj
muzici i Bili je bacila pogled na Džordža, čekajući da se ponovo nakloni i povede
je do podijuma za ples.
Međutim, pre nego što je to mogao da uradi, začuo je kako lord Arbatnot
pročišćava grlo. Džordž je znao šta mora da uradi.
„Predajem ti je, Koventri“, rekao je uz mali nakon. „Pošto toliko želiš njeno
društvo.“
Pokušao je da ne sretne Bilin pogled, ali nije mogao to u potpunosti da izvede,
pa je njegov pogled prešao preko njenog lica i video je da je ona bila
zaprepašćena, i ljuta.
I povređena!

~ 191 ~
 „Njen sledeći ples će biti tvoj“, rekao je radosno Fredi dok je Džordž osetio
neko probadanje u srcu posmatrajući kako je odvodi da plešu.
„Žao mi je što te lišavam divne gospođice Bridžerton“, rekao je lord Arbatnot
nakon nekoliko trenutka, „međutim, siguran sam da u gradu imaš da obaviš
značajnije stvari od jednog plesa.“
Oko njih nije bilo nikoga sada kada je Bili otkasala sa Fredijem Konventrijem,
ipak bilo je jasno da je Arbatnot želeo da bude oprezan, pa je Džordž rekao: „Tu
i tamo. Porodične stvari.“
„Zar nije uvek to u pitanju?“ Nagnuo je glavu prema Džordžu. „Prokleto je
iscrpljujuće biti glava porodice.“
Džordž je pomislio na svoga oca. „Veoma sam srećan da to još uvek nije moja
privilegija.“
„Tačno, tačno.“ Arbatnot je uzeo veliki gutljaj pića koje je držao u ruci, piće
koje se činilo mnogo ozbiljnijim nego onaj smešni punč kojim se Džordž poslužio
ranije te večeri. „Ipak, uskoro ćeš to biti, a mi ne možemo birati naše porodice,
zar ne?“
Džordž se pitao da li Arbatnot vodi neki razgovor sa dvostrukim značenjem.
Ukoliko je tako, to je bila još jedna naznaka da on nije bio stvoren za život
misterioznih poruka i tajnih sastanaka. Odlučio je da prihvati njegove reči i rekao
je: „Ukoliko bismo to mogli, usudio bih se da kažem da bih ja izabrao svoju
porodicu.“
„Pa to znači da si ti srećan čovek.“
„I ja tako mislim.“
„I kako ti protiče veče? Uspešno?“
„Pretpostavljam da to zavisi od toga kako neko meri uspeh.“
„A tako?“ rekao je Arbatnot zvučeći pomalo ljutito.
Džordž uopšte nije osećao sažaljenje. On je bio taj koji je počeo ovaj razgovor
u slojevima. Mogao je prokleto dobro da pusti Džordža da se malo time i zabavlja.
Pogledao je Arbatnota u oči i rekao je: „Avaj, mi dolazimo na ovakve događaje
tražeći nešto, zar ne?“
„Prilično si filozofski nastrojeni za jedan utorak.“
„Obično čuvam svoje filozofske misli za ponedeljak noć i četvrtak po podne“,
planuo je Džordž.
Lord Arbatnot ga pogleda sa oštrim iznenađenjem.
„Nisam našao ono što sam tražio“, rekao je Džordž. Blagi bože, od tog
razgovora sa dvostrukim značenjem zavrtelo mu se u glavi.
Arbatnot je zaškiljio. „Da li si siguran?“
„Potpuno. Ovde ima priličan broj ljudi.“
„To je baš razočaravajuće.“

~ 192 ~
 „Zaista.“
„Možda bi trebalo da plešeš sa ledi Viterbi“, rekao je tiho lord Arbatnot.
Džordž se naglo okrenuo. „Molim?“
„Da li si se upoznao sa njom? Uveravam te da je ona žena kojoj nema ravne.“
„Upoznali smo se“, potvrdio je Džordž. Poznavao je Sali Viterbi kada je bila
Sali Sandvik, najstarija sestra jednog od njegovih prijatelja. Udala se i ubrzo
sahranila muža i tek nedavno je iz potpune crnine i žaljenja prešla u nešto blaže
žaljenje6. Na njenu sreću boja lavande joj je veoma dobro stajala.
„Viterbi je bio dobar čovek“, rekao je Arbatnot.
„Nisam ga poznavao“, rekao je Džordž. Bio je prilično stariji od njega i Sali
mu je bila druga žena.
„Povremeno sam radio sa njim“, rekao je Arbatnot. „Dobar čovek. Veoma
dobar čovek.“
„Prošlo je dosta godina od kada sam razgovarao sa ledi Viterbi“, rekao je
Džordž. „Ne znam da li ću imati šta da joj kažem.“
„Oh, pretpostavljam da ćeš smisliti nešto.“
„Pretpostavljam da hoću.“
„Ah, evo moje supruge“, rekao je lord Arbatnot. „Radi taj pokret rukom što
znači da ili joj treba moja pomoć ili umire.“
„Onda, morate da idete kod nje“, rekao je Džordž. „To je jasno.“
„Pretpostavljam da će joj, šta god od toga da je u pitanju, biti potrebna moja
pomoć“, rekao je Arbatnot slegnuvši ramenima. „Srećno, sinko. Nadam se da će
ti veče biti plodonosno“
Džordž je posmatrao lorda Arbatnota kako je odlazio, a zatim se okrenuo kako
bi izvršio svoju misiju.
Činilo se da je vreme da pleše sa Sali Viterbi.

6
Običaj kod Engleza je da se posle crne boje koja je znak oplakivanja i tuge posle smrti
voljenih, posle nekog određenog vremenskog perioda pređe na polužaljenje, tj. ublaženi prikaz
žaljenja i tada se nosi boja lavande, siva i bela, prim. prev.

~ 193 ~
 22.

Gospodin Koventri je bio veoma dobar igrač, ali Bili mu je davala tek mali
delić svoje pažnje dok ju je vodio kroz komplikovane korake plesa. Džordž je
završio razgovor sa starijim džentlmenom i sada se klanjao pred damom tako
zapanjujuće lepote da je bilo pravo čudo kako su ljudi uspevali da sklone pogled
sa njenog čudesnog sjaja.
Neki novi kipući osećaj imala je u sebi, i to veče, tako magično, odjednom je
postalo nekako kiselo.
Bili je znala da nije trebalo da pita gospodina Koventrija da pleše sa njom.
Ledi Manston bi dobila srčani udar da je bila pored nje. Verovatno će se to i desiti
kada glasine dođu do nje, a hoće.
Iako je Bili godinama izbegavala London, znala je da će ta glasina biti raširena
po balu u roku od nekoliko minuta, a sledećeg jutra svuda po gradu.
Ona će biti označena kao preterano napadna, da juri gospodina Koventrija, da
je očajna iz razloga koje niko nije znao, ali da mora da ima neku naopaku tajnu,
inače zašto bi pregazila vekove tradicije i pitala džentlmena za ples?
A onda će se neko setiti tog nesrećnog događaja na dvoru pre nekoliko godina.
To je užasno, svi će klepetati. Od svih stvari zapalila se haljina gospođice
Filomene Ren i dok je iko shvatio šta se dešava, gomila mladih dama je
bespomoćno ležala na podu, ne mogavši da se pomeri zbog težine svojih haljina
širokih oko kukova. Zar gospođica Bridžerton nije bila tu? Zar ona nije bila na
gospođici Ren?
Bili je morala čvrsto da stegne vilicu, samo da ne bi počela da reži. Ukoliko
je i bila na gospođici Ren, to je bilo samo zato da bi ugasila vatru, ali niko to nije
pominjao.
To da je Bili bila uzročnik požara, još uvek je bila tajna, hvala bogu. Ali
iskreno, kako se moglo očekivati od jedne dame obučene u punu dvorsku opremu
da se kreće. Dvorski protokol je nalagao krinoline7 daleko šire od onoga što su
žene nosile u svakodnevnom životu. Bili je uglavnom imala sjajan osećaj za
prostor - bila je najspretnija osoba koju je poznavala. Međutim, ko ne bi imao
poteškoća da se snalazi u prostoru u nekoj čudnoj napravi, u kojoj su njeni bokovi

7
Haljine sa obručem kao kavezom ispod materijala, koji se pravio od kostiju ili metala, a sama
tkanina bila je veoma zapaljiva, prim. prev.

~ 194 ~
bili po metar široki u svakom pravcu? A dodatno, koji je idiot mislio da je dobra
ideja ostaviti upaljenu sveću u sobi punoj dama u neobičnim formama?
Ivica njene haljine bila je toliko daleko od njenog pravog tela da Bili nije ni
osetila kada je zapravo srušila sveću. Ni gospođica Ren nije osetila kada je njena
haljina počela da tinja. Niti je to uopšte ikada osetila, pomislila je zadovoljno Bili,
zato što je ona bila dovoljno razumna da skoči na drugu devojku i uguši plamen
pre nego što joj je došao do kože.
A opet činilo se, da kada je sve bilo gotovo, niko se nije setio da je Bili spasla
od smrti i izobličenja gospođicu Ren. Ne, njena majka je bila toliko užasnuta
čitavom situacijom, da su odustali od planova za Bilinu sezonu u Londonu. Što je
bilo, Bili je pokušala da podseti samu sebe, ono što je ona sve vreme želela. Borila
se protiv učešća u sezoni godinama. Međutim, nije želela da do toga dođe zato što
su se njeni roditelji nje stideli.
Uz uzdah, naterala je sebe da se usredsredi na ples koji je očigledno igrala sa
gospodinom Koventrijem. Nije mogla da se toga seti, ali činilo se da je dobro
izvodila korake i da nije nikoga gazila po nožnim prstima. Srećom nije morala
mnogo da priča; to je bila takva vrsta plesa da je razdvajala i spajala veoma često
damu i njenog partnera.
„Ledi Viterbi“, rekao je gospodin Koventri kada joj je bio dovoljno blizu da
mogu da razgovaraju.
Bili je uz naglo iznenađenje podigla pogled; bila je prilično sigurna da
gospodin Koventri zna njeno ime. „Molim?“
Napravili su korak kojim su se razdvojili, a zatim ponovo spojili. „Žena sa
kojom pleše lord Kenard“, rekao je gospodin Koventri. „Viterbijeva udovica.“
„Ona je udovica?“
„Od skoro“, potvrdio je gospodin Koventri. „Tek je izašla iz crnine.“
Bili je stegla zube i trudila se da ima prijatan izraz lica. Mlada udovica je bila
veoma mlada, možda je bila starija od Bili pet godina. Bila je obučena u izuzetnu
haljinu, po poslednjoj modi, sada je to znala, a ten joj je bio tako savršen kao
alabaster, što Bili nikako nije mogla da postigne bez kreme sa arsenikom.
Ukoliko je sunce ikada dotaklo savršeno lice ledi Viterbi, onda će Bili pojesti
svoj šešir.
„Moraće ponovo da se uda“, rekao je gospodin Koventri. „Nije dala
naslednika starom Viterbiju, tako da živi od darežljivosti novog lorda Viterbija.
Ili bolje reći...“
Ponovo ih je ples razdvojio i Bili je skoro vrisnula od frustracije. Zašto su
ljudi mislili da je dobra ideja voditi važne razgovore tokom plesa? Zar niko nije
vodio računa o blagovremenom deljenju informacija?
Zakoračila je unazad, prilazeći gospodinu Koventriju i rekla: „Bolje reći...?
Znalački se osmehnuo.

~ 195 ~
 „Mora da se oslanja na milost supruge novog lorda Viterbija.“
„Sigurna sam da će ona uživati u društvu lorda Kenarda“, rekla je diplomatski
Bili. To neće prevariti gospodina Koventrija; on je savršeno dobro znao da je Bili
ljubomorna do besvesti. Međutim, ona je makar morala da pokuša da pokaže
ravnodušnost.
„Ne bi trebalo da brinem“, rekao je gospodin Koventri.
„Da brinete?“
Ponovo je Bili morala da sačeka odgovor. Pažljivo je zakoračila oko druge
dame, sve vreme proklinjući ovaj ples. Zar nije postojao neki novi ples tokom
kojeg su dama i gospodin zajedno tokom čitavog plesa? Naziva se skandaloznim,
ali iskreno, zar niko drugi nije uviđao koliko to ima smisla?
„Kenard nije bio baš zadovoljan što Vas je meni poverio“, rekao je gospodin
Koventri kada je bio u mogućnosti. „Ukoliko je pozvao ledi Viterbi na ples, to je
samo vraćanje milog za drago.“
Međutim, to nije bio Džordžov način.
Možda je njegov humor bio prepreden, ali njegovo ponašanje to nikada nije
bilo. On nikada ne bi pozvao neku damu na ples samo da bi nekog napravio
ljubomornim. Možda se osetio pomalo uvređenim, možda je bio besan na Bili što
ga je osramotila pred njegovim prijateljima, ali ukoliko je on plesao sa
ledi Viterbi, to je bilo zato što je on to želeo. Bili je odjednom bila muka. Nije
trebalo malopre da pokuša da manipuliše situacijom tako što je sočno rekla da bi
trebalo da pleše sa gospodinom Koventrijem. Ipak, bila je tako uzrujana. Veče je
tako lepo prolazilo. Kada je videla Džordža kako blista u večernjoj odeći, skoro je
prestala da diše. Pokušala je da kaže sebi da je to isti muškarac kog je poznavala
u Kentu, koji nosi isti kaput i cipele, samo što je ovde, u Londonu, među ljudima
koji vode zemlju i verovatno i svet, on izgledao drugačije.
Pripadao je tu.
Oko njega se širila neka ozbiljnost, tiho samopouzdanje i krajnja sigurnost u
vezi sa njegovim položajem. Imao je čitav život o čemu ona nije ništa znala,
ispunjen zabavama, balovima i sastancima u klubu. Na kraju će zauzeti i svoje
mesto u parlamentu, a ona će i dalje biti nepromišljena Bili Bridžerton. Osim toga
što će za nekoliko godina to nepromišljena preći u ekscentrična. A posle toga to
će sve voditi ka luda. Ne, pomislila je čvrsto, to se neće desiti. Džordžu se
dopadala, možda ju je čak malo i voleo. Videla je to u njegovim očima, osetila je
to u njegovom poljupcu. Ledi Viterbi nikako ne bi mogla...
Bili je širom otvorila oči. Gde je ledi Viterbi?
A još važnije gde je Džordž?

ČETIRI SATA KASNIJE Džordž je najzad na vrhovima prstiju ušao u

Manston kuću, umoran, uzrujan i iznad svega, želeo je da zadavi lorda Arbatnota.

~ 196 ~
 Kada ga je general pitao da isporuči poruku, Džordž je pomislio - kako će to
biti lako. I pre toga je planirao da ide na Vintur bal, a Robert Tolivajt bio je baš
ona vrsta osobe sa kojom je mogao opušteno da ćaska. Sve u svemu, to bi mu
oduzelo deset minuta njegovog vremena, a on bi mogao te noći da zaspi znajući
da je uradio nešto za kralja i državu.
Nije pretpostavljao da će te večeri morati da prati Sali Viterbi do Labuda bez
vrata, nekog neukusnog paba na drugom kraju grada. Tamo je konačno sreo
Roberta Tolivajta, koji se zabavljao igrajući pikado, na nekom trorogom šeširu
groteskno okačenom o zid i sa povezom na očima.
Džordž mu je predao poruku, čija sadržina kao da uopšte nije ni najmanje
iznenadila Tolivajta, ali kada je pokušao da ode, bio je primoran da ostane na
krigli piva. A pod tim primoran, upravo je i mislio primoran, pošto su ga dvojica
preterano velikih muškaraca gurnula da sedne na stolicu, a jedan od njih dvojice
je imao na oku najveću modricu koju je Džordž ikada u svom životu video.
Takva modrica je ukazivala na izuzetno podnošenje bola, a Džordž se plašio
kako to znači da je on spreman da isti takav bol zada nekome drugom. I tako, kada
je mu staro ljubičasto oko reklo da sedne i pije, Džordž je uradio ono što mu je
rečeno.
Proveo je naredna dva sata vodeći komplikovan, prazan razgovor koji je
oduzimao dah sa Tolivajtom i njegovim poslušnicima. (Sali je nestala istog
trenutka kada ga je ostavila kod nesrećnog, bezvratog Labuda.) Razgovarali su o
vremenu i pravilima kriketa, kao i o tome ko ima više zasluga Triniti koledž ili
Triniti hol u Kembridžu. Zatim su prešli na teme kao što su koristi slane vode za
zdravlje, kako dobiti pravi led u toku leta i da li je bi visoka cena ananasa uticala
na popularnost pomorandži i limuna.
Do jedan po ponoći, Džordž je sumnjao da Robert Tolivajt nije baš sav svoj,
a u dva je bio potpuno siguran u to. U tri je najzad uspeo da ode, ali ne pre nego
što je slučajno zabio lakat u rebra jednom od Tolivajtovih velikih ljudi. Takođe je
imao ogrebotinu na svojoj levoj jagodičnoj kosti, ali nije mogao baš da se seti
kako je došlo do toga.
Najgore od svega, mislio je dok se vukao uz stepenice Manston kuće, ostavio
je Bili. Znao je da je ova noć važna za nju. Dođavola, bila je važna i za njega.
Sam bog zna šta ona misli o njegovom ponašanju.
„Džordže.“
Zateturao se od iznenađenja dok je ulazio u svoju sobu. Bili je stajala nasred
sobe u noćnom ogrtaču.
Noćnom ogrtaču!
Ogrtač je bio samo malo stegnut pojasom i mogao je da vidi svilenu spavaćicu
boje breskve kako viri. Delovala je veoma tanko, skoro prozirno. Čovek je mogao
da pređe rukom preko te svile i oseti kako kroz nju probija toplota kože. Čovek bi

~ 197 ~
pomislio da ima pravo da to uradi kada ona stoji tako samo na par metara od
njegovog kreveta.
„Šta radiš ti ovde?“ pitao je.
Usne su joj se stegle u uglovima. Bila je ljuta. Zapravo, mogao bi čak i da
kaže da je bila toliko besna da je to oduzimalo dah. „Čekala sam te“, rekla je.
„To mi je jasno“, rekao je vukući kravatu. Ukoliko joj je smetalo to što se
skidao pred njom to je bio njen problem, zaključio je. Ona je bila ta koja je došla
u njegovu spavaću sobu.
„Šta se s tobom desilo?“ pitala je. „U jednom trenutku si me odvraćao od
jadnog gospodina Koventrija...“
„Ne bih ga previše žalio“, jadikovao je Džordž. „On je dobio moj ples.“
„Ti si mu dao svoj ples.“
Džordž se i dalje bavio svojom kravatom, koju je najzad skinuo jednim naglim
trzajem. „Nisam imao previše izbora“, rekao je bacajući sada oklembešenu
kravatu na fotelju.
„Šta time hoćeš da kažeš?“
Zastao je, zadovoljan što u tom trenutku nije bio okrenut prema njoj.
Razmišljao je o lordu Arbatnotu, ali Bili, naravno, nije znala - niti je mogla da zna
- za njihov dogovor. „Teško da sam nešto drugo mogao da uradim“, rekao je
gledajući u neku tačku na zidu, „pošto si ga ti pitala da pleše sa tobom.“
„Nisam ga baš pitala.“
Bacio je pogled preko ramena. „To je cepidlačenje, Bili.“
„Dobro“, rekla je prekrstivši ruke, „ali ne vidim ni da sam ja mogla nešto
drugo da uradim. Muzika je počinjala, a ti si samo stajao.“
Nije bilo svrhe raspravljati o tome da ju je on poveo ka plesnom podijumu
kada je došao lord Arbatnot, pa je držao jezik za zubima. Zurili su jedno u drugo
tokom dugog, teškog trenutka.
„Ne bi trebalo da budeš ovde“, rekao je najzad Džordž. Seo je i počeo da skida
čizme.
„Nisam znala gde si otišao.“
Posmatrao ju je pažljivo, žestoko. Šta joj je to značilo?
„Brinula sam se za tebe“, rekla je.
„Mogu da vodim računa o sebi.“
„Kao i ja“, uzvratila je.
Klimnuo je glavom u znak priznavanja dobre replike, a zatim se usredsredio
na svoje manžetne, vukao je belgijsku čipku dok ih je provlačio kroz rupe.
„Šta se desilo večeras?“, čuo ju je kako kaže.
Zatvorio je oči, svestan da ne može da vidi njegov izraz lica. Bio je to jedini
razlog što je sebi dozvolio jedan umorni uzdah. „Ne bih znao odakle da počnem.“
~ 198 ~
 „Od početka će biti sasvim u redu.“
Pogledao ju je ne mogavši da zaustavi iskrivljeni osmeh koji mu je prešao
preko usana. Koliko je ta rečenica ličila na nju. Ipak, samo je odmahnuo glavom
i rekao umornim glasom: „Ne večeras.“
Prekrstila je ruke.
„Zaboga, Bili, iscrpljen sam.“
„Ne zanima me.“
Nije to očekivao i na trenutak je samo zurio i treptao kao neka luda sova.
„Gde si bio?“, pitala je.
A pošto je istina uvek bila najbolji izbor, rekao joj je: „U pabu.“
Naglo i iznenađeno je zabacila glavu unazad, ali joj je glas bio hladan kada je
rekla: „Tako i mirišeš.“
Mrko se osmehnuo. „Da, zaista.“
„Zašto si bio u pabu? Šta bi mogao da radiš što je moglo biti važnije od...“
Zastala je i užasnuto uzdahnula, a zatim je stavila ruku na usta.
Nije mogao da joj odgovori, pa joj nije ništa ni rekao. Nije moglo biti ništa
važnije od nje. Ipak, postojale su stvari koje su važnije od plesanja sa njom, bez
obzira na to koliko bi on želeo da je drugačije.
Njegov brat je nestao. Možda večerašnji suludi zadatak nije imao nikakve
veze sa Edvardom, i Džordž je bio siguran da nije imao. Kako bi to moglo biti
povezano? Edvard je bio izgubljen u divljinama Konektikata, a on je bio ovde u
Londonu i recitovao je dečje pesmice nekom luđaku.
Međutim, od njega je njegova vlada tražila da izvrši svoj zadatak i još važnije,
dao je svoju reč da će to uraditi.
Džordž neće osećati nikakvu grizu savesti ukoliko mu lord Arbatnot bude opet
tražio da izvrši takav neki budalasti zadatak. On nije imao živce da slepo prati
nečija naređenja, ipak, ovog puta se dogovorio i išao je do kraja.
Tišina u sobi je postajala sve teža, a onda je Bili, koja se okrenula od njega i
obgrlila rukama samu sebe, rekla sitnim glasom: „Trebalo bi da odem u krevet.“
„Da li ti to plačeš?“ pitao je i odmah je ustao.
„Ne“, brzo se čuo njen odgovor.
Nije to mogao da podnese. Zakoračio je unazad, a da to nije ni primetio.
„Nemoj da plačeš“, rekao je.
„Ja ne plačem“, rekla je gušeći se.
„Ne“, rekao je blago. „Naravno da ne plačeš.“
Prešla je zadnjim delom dlana preko nosa, ne previše elegantno. „Ne plačem“,
pobunila se, „i sigurno ne plačem zbog tebe.“

~ 199 ~
 „Bili“, rekao je i pre nego što je i bio svestan toga, bila mu je u naručju. Držao
ju je uz svoje srce i mazio ju je po leđima dok su joj suze jedna po jedna padale
iz očiju.
Nežno je plakala, što je nekako bilo neočekivano. Bili nikada ništa nije radila
napola i ukoliko bi plakala, mislio je, to bi radila uz velike jecaje.
I tada je shvatio - ona je govorila istinu. Ona nije plakala. Poznavao ju je
dvadeset tri godine i nikada je nije video ni da je suzu pustila. Čak i kada je
povredila članak i morala sama da se spušta niz te merdevine, nije plakala. Na
trenutak je izgledala kao da bi mogla da zaplače, ali onda je čvrsto ispravila
ramena, progutala bol i nastavila.
Međutim, sada je plakala.
Plakala je zbog njega.
„Izvini“, promrmljao joj je u kosu. Nije znao šta bi drugo mogao da uradi, ali
to i nije bilo važno. Ona je plakala i svaki tihi jecaj činio je da mu se srce cepa.
„Molim te, ne plači“, rekao je, pošto nije znao šta drugo da kaže. „Biće sve u
redu. Obećavam da će sve biti u redu.“
Osetio je kako ona klima glavom oslonjena o njegove grudi, bio je to mali
pokret, ali mu je dovoljno govorio da je ona prešla liniju. „Vidiš“, rekao joj je
dodirujući joj bradu i osmehujući se kada ga je konačno pogledala: „Rekao sam
ti, sve je u redu.“
Drhtavo je uzdahnula. „Brinula sam se za tebe.“
„Ti si se brinula?“ Nije želeo da zvuči kao da je zadovoljan zbog toga, ali nije
mogao na to da utiče.
„I bila sam ljuta“, nastavila je.
„Znam.“
„Otišao si“, rekla je odlučno.
„Znam.“ Nije hteo da izmišlja izgovore. Ona je zaslužila više od toga.
„Zašto?“ pitala ga je. A kada on nije odgovorio izašla je iz njegovog zagrljaja
i ponovo je rekla: „Zašto si otišao?“
„Ne mogu da ti kažem“, rekao je sa žaljenjem.
„Bio si sa njom?“
Nije se pretvarao da nije razumeo. „Samo kratko.“
U sobi je bio svećnjak sa tri sveće, ali dovoljno svetla da Džordž vidi kako je
bljesak bola prešao preko Bilinog lica. Progutala je knedlu i grlo joj je zadrhtalo.
Međutim, način na koji je stajala, sa rukama zaštitnički stavljenim oko svog
struka...
„Neću te lagati“, rekao je tiho. „Možda neću moći da ti odgovorim na tvoja
pitanja, ali te neću lagati.“ Zakoračio je ka njoj, pogled mu se usecao u njen dok
se zaklinjao. „Da li razumeš? Nikada te neću lagati.“

~ 200 ~
 Klimnula je glavom i video je neku promenu na njenom licu. Pogled joj je
postao blaži, zabrinutiji. „Povređen si“, rekla je.
„Ne puno.“
„Ali ipak...“ Krenula je rukom ka njegovom licu, ruka joj je zastala samo
nekoliko centimetara pre nego što bi ga dodirnula. „Neko te je povredio?“
Odmahnuo je glavom. Verovatno je dobio ogrebotinu dok su ga ubeđivali da
popije pivo sa Tolivajtom. „Iskreno, ne sećam se“, rekao joj je. „Veoma neobično
veče.“
Otvorila je usta i video je da je htela da ga još ispituje, ali je umesto toga samo
rekla veoma tiho: „Uopšte nisi plesao sa mnom.“
Pogledao ju je. „Žao mi je zbog toga.“
„Ja sam želela... Nadala sam se...“ Usne je pritisla dok je gutala pljuvačku i
primetio je kako zadržava dah čekajući da ona nastavi. „Mislim da ne...“
Šta god da je htela da kaže, nije mogla to da završi i shvatio je da mu je
potrebno da bude hrabar kao što je ona.
„To je pravo mučenje“, prošaputao je.
Pogledala ga je iznenađeno.
Uzeo joj je ruku i poljubio je u dlan. „Da li imaš predstavu koliko je teško reći
Frediju Koventriju da pleše sa tobom? Kakav je to osećaj da posmatram dok te
uzima za ruku i šapuće ti u uvo kao da ima pravo da bude pored tebe?“
„Da“, rekla je tiho. „Znam tačno kakav je to osećaj.“
A tada u tom trenutku, sve je bilo jasno. Mogao je da uradi samo jednu stvar.
I uradio je jedinu stvar koju je mogao da uradi.
Poljubio ju je.

~ 201 ~
 23.

Bili nije bila glupa. Kada je odlučila da sačeka Džordža u njegovoj sobi, znala
je da ovo može da se desi. Međutim, ona nije zbog toga to uradila. Nije se zbog
toga tiho ušunjala u njegovu sobu i tako tiho otvarala vrata da mehanizam brave
nije škljocnuo. Nije zbog toga sedela u njegovoj fotelji i slušala kada će da se vrati
i nije zbog toga sve vreme zurila u njegov krevet, bolno svesna da on tu spava, tu
njegovo telo leži na najranjiviji način, tu će sa svojom suprugom voditi ljubav.
Ne, rekla je sebi, došla je u njegovu sobu zato što je morala da zna gde je on
otišao, zašto ju je ostavio u Vintur kući, a ona se brinula. Znala je da neće zaspati
sve dok on ne dođe kući.
Ipak, znala je da može da dođe do ovoga.
I sada kada se to dešavalo...
Konačno je mogla da prizna da je to sve vreme želela.
Privukao ju je uz sebe i ona se nije iznenadila, niti lažno uvredila. Bili su
suviše iskreni jedno sa drugim; oduvek je bilo tako, i ona je njega zagrlila i
uzvraćala mu poljupce užarenim dahom.
Bilo je kao prvi put kada ju je poljubio, samo još više. Njegove ruke su bile
svuda, a njena spavaćica mnogo svilenija i finija od njenih dnevnih haljina. Kada
ju je uhvatio za zadnjicu, osetila je kako je svaki prst steže sa očajanjem, od čega
je njeno srce pevalo.
Nije se ponašao prema njoj kao da je porcelanska lutka, već kao prema ženi i
toj joj se dopadalo.
Telo mu je bilo priljubljeno uz njeno, osetila je njegovo uzbuđenje, čvrsto i
napadno. Ona mu je to radila. Ona. Bili Bridžerton. Ona je izluđivala od divlje
želje Džordža Roksbija i to je bilo uzbudljivo. Od toga se osećala smelo.
Želela je da mu gricne uvo, da poliže so sa njegove kože. Želela je da sluša
kako mu se ubrzava dah, da se izvija uz njegovo telo i želela je da zna tačan oblik
njegovih usana, ne po izgledu, već po osećaju.
Želela je sve od njega, na svaki mogući način.
„Džordže“, zastenjala je, taj divni zvuk njegovog imena na njenim usnama.
Ponovila je to, a zatim još jednom, koristeći to kako bi naglasila svaki poljubac.
Da li je ona ikada pomislila da je ovaj muškarac krut i nesavitljiv? Način na koji
je ju je ljubio bio je oličenje vreline, kao da je želeo da je proguta, popije -
poseduje.

~ 202 ~
 A Bili, koja nikada nije volela da prepusti nekom drugog da vodi, osetila je
kako bi ona želela da on u tome i uspe.
„Ti si tako... neverovatno... lepa“, rekao je, ne uspevajući baš da kaže čitavu
rečenicu. Usne su mu bile previše zauzete drugim istraživanjima da bi glatko
spojio reči. „Tvoja haljina večeras... Ne mogu da verujem da si nosila crveno.“
Pogledala ga je, nije mogla da spreči razigrani osmeh koji joj se raširio preko
usana. „Mislim da mi belo ne stoji.“ A nakon ove noći, nestašno je pomislila, više
nikad i neće.
„Izgledala si kao boginja“, rekao je hrapavim glasom. A zatim se umirio,
samo malo, i povukao je unazad. „Samo, znaš“, rekao je dok su mu oči gorele od
nestašluka, „mislim da i dalje izgledaš najbolje u pantalonama.“
„Džordže!“ Nije mogla da se ne nasmeje.
„Šššš...“ upozorio ju je grickajući joj uvo.
„Teško je biti tih.“
Zurio je u nju kao gusar. „Znam kako ću da te utišam.“
„Oh, da, mo...“ Međutim, nije mogla da završi rečenicu kada ju je ponovo
ljubio, još strasnije nego ranije. Osetila je njegove ruke na svom struku kako klize
između svilenog materijala njenog ogrtača i njenog tela. Otvorio ga je i razvezao,
a zatim ga pustio da sklizne na pod, svileni materijal je podrhtavao preko njene
kože dok je padao.
Naježila se po rukama koje su bile gole na noćnom vazduhu, ali nije osećala
hladnoću, samo je osetila kako je pružio ruke i s poštovanjem prelazio polako od
njenih ramena do šaka.
„Imaš pegu“, promrmljao je. „Tačno“, naslonio se i spustio blagi poljubac
unutar njenog lakta, „ovde.“
„Video si je i ranije“, tiho je rekla. Nije to bilo neko skriveno mesto; ona je
imala puno haljina kratkih rukava.
Zakikotao se. „Ipak nikad joj nisam dao zasluženu pažnju.“
„Stvarno.“
„Mmm-hmm!“ Podigao joj je mišicu i malo izvrnuo kako bi se pretvarao da i
dalje proučava njenu pegu. „Jasno je da je to najlepši beleg u čitavoj Engleskoj.“
Predivni osećaj toplote i zadovoljstva topio se u njoj. Čak i dok je njeno telo
gorelo za njegovim, nije mogla da spreči sebe da vodi zadirkujuće razgovore.
„Samo u Engleskoj?“
„Pa nisam nešto mnogo putovao po inostranstvu.“
„Oh, zaista?“
„A znaš...“ Glas mu je prešao u hrapavo rezanje. „Možda ima još pega u ovoj
sobi. Mogla bi da imaš jednu ovde.“ Stavio je prst ispod gornjeg dela njene
spavaćice, a drugu joj je stavio na bok. „Ili ovde.“

~ 203 ~
 „Možda“, složila se.
„Iza kolena“, rekao je, a dah mu je goreo na njenom uhu. „Mogla bi i tu da
bude.“
Klimnula je glavom. Nije bila sigurna da li je u stanju da govori.
„Ili na tvojim prstima na nozi“, predložio je. „Ili leđima.“
„Trebalo bi da proveriš“, uspela je da izusti.
Uzeo je duboko i drhtavo i ona je odjednom shvatila koliko je zadržavao u
grudima svoju strast. Dok je ona svoju radosno oslobodila, on je vodio ljutu bitku
sa svojom željom. I znala je - nekako je znala - da neki čovek, manje muževan od
njega, ne bi imao snage da se ponaša prema njoj sa takvom nežnošću.
„Učini me svojom“, rekla je. Već je dala sebi dozvolu da se prepusti. Sada ju
je davala i njemu.
Osetila je kako mu se mišići stežu i na trenutak on je izgledao kao da je u
nekom bolu. „Ne bi trebalo...“
„Trebalo bi.“
Prsti su mu se stegli na njenoj koži. „Neću moći da se zaustavim.“
„Ja i ne želim da se zaustaviš.“
Povukao se, a dah mu je bio isprekidan dok su im lica bila na samo nekoliko
centimetara. Stavio joj je ruke na obraze, držao ju je potpuno mirnom i utisnuo je
svoj pogled u njen.
„Ti ćeš se udati za mene“, naredio je.
Klimnula je glavom, njena jedina misao je bila da što pre pristane.
„Reci to“, rekao je divlje. „Reci te reči.“
„Hoću“, prošaputala je. „Udaću se za tebe. Obećavam.“
Oko jedne sekunde stajao je kao zaleđen, a onda pre nego što je Bili i pomislila
da šapne njegovo ime, podigao ju je i skoro da ju je bacio na krevet.
„Ti si moja“, rekao je promuklim glasom.
Naslonila se na laktove i zurila u njega dok se približavao, rukama je prvo
izvukao košulju iz pantalona, a zatim ju je potpuno skinuo preko glave. Dah joj je
zastao kada je ugledala njegovo golo telo. Bio je lep, koliko god da je to bilo
neobično reći za muškarca - lep i savršeno građen. Znala je da nije provodio dane
popravljajući krovove i radeći u polju, ali mora da je imao neku vrstu redovne
fizičke aktivnosti zato što nije imao trunku sala. Bio je vitak i izvajan i kako je
svetlost sveće plesala po njegovoj koži, mogla je da vidi kako mu se ispod nje
stežu mišići.
Podigla se u sedeći položaj i pružila ruku, želela je da ga prstima dodirne, da
vidi da li je njegova koža bila glatka i vrela kao što je izgledala, ali on joj nije bio
u domašaju, posmatrao ju je gladnim očima.

~ 204 ~
 „Tako si lepa“, šaputao je. Približio se bliže, ali pre nego što je uspela da ga
dodirne, uzeo joj je ruku i prineo je usnama. „Kada sam te večeras video, mislio
sam da će srce da mi stane.“
„A sada?“ prošaputala je.
Stavio je njenu ruku preko svog srca. Mogla je da oseti kako ono jako kuca
ispod njegove kože, skoro da je čula kako odzvanja kroz njeno telo. Bio je tako
snažan, tako čvrst, tako divno muževan.
„Da li znaš šta sam hteo da uradim?“, promrmljao je.
Odmahnula je glavom, suviše opčinjena tihom vrelinom njenog glasa da bi
ispustila svoj.
„Želeo sam da te okrenem i gurnem unazad kroz vrata pre nego što te bilo ko
drugi vidi. Nisam želeo da te delim.“ Prstom je prelazio preko njenih usana. „Još
uvek ne želim.“
Vrelina se razlila po njoj i ona se odjednom osetila smelijom, ženstvenijom.
„Ni ja tebe ne želim da delim.“
Polako se osmehnuo, a njegovi prsti su išli duž njenog vrata, preko njene
ključne kosti i zastali su tek kada su došli do trake koja je držala njenu spavaćicu.
Čak i ne skidajući pogled sa njenog, povukao je jedan kraj izvlačeći ga iz čvora,
omča je postajala sve manja i manja dok se nije razvezao.
Bili je posmatrala njegove prste, zadivljena dok su polako prelazili preko
njene kože, sada je drugi kraj korseta bio zakačen trakama između njegovog palca
i kažiprsta. Svila joj je pala sa ramena, a zatim je skliznula niz njenu ruku. Bila je
tako blizu da mu se otkrije, ali nije osećala stid, niti strah. Samo je osećala strast
i neumoljivu potrebu da je prati.
Podigla je pogled i on je isto uradio, skoro kao da su to planirali da urade
istovremeno. Pogledao ju je upitno i ona je klimnula glavom, znajući tačno šta je
pita. Uvukao je dah, njegov isprekidani zvuk je govorio o njegovoj želji, a onda
je povukao spavaćicu preko njenih grudi puštajući da gravitacija uradi ostalo.
Svila boje blede breskve bogato se skupila oko njenog struka, ali Bili nije to ni
primetila. Džordž je zurio u nju sa takvim poštovanjem da joj je to oduzelo dah.
Ispružio je drhtavu ruku i dodirnuo joj je grudi, njena bradavica je lagano
okrznula njegov dlan. Nagli osećaj je prošao kroz nju i ona je uzdahnula pitajući
se kako je takav dodir mogao da učini da joj se stomak skupi. Osetila je glad, ali
ne za hranom, i tajno mesto između njenih nogu steglo se zbog nečega što je ona
mogla samo da pretpostavi da je želja.
Da li je ovako trebalo da se oseća? Kao da je nepotpuna bez njega?
Posmatrala je njegovu ruku kako je miluje. Bila je tako snažna, tako moćna i
tako uzbuđujuće muževna uz njenu bledu kožu. Pomerao se polako, potpuno
suprotno strasnom ljubljenju od pre samo nekoliko minuta. Učinio je da se oseća
kao neprocenjivo umetničko delo dok je on proučavao svako njeno zaobljenje.

~ 205 ~
 Uhvatila je donju usnu između zuba i mali uzdah zadovoljstva otrgao joj se
preko usana dok je polako povlačio ruku sve dok joj nije dodirivao bradavicu
samo vrhovima prstiju.
„Sviđa ti se to“, rekao je.
Klimnula je glavom.
Pogledi su im se sreli. „Onda će ti se ovo još više svideti“, hrapavo je rekao,
a zatim je, dok je ona uzdisala od iznenađenja, spustio glavu i ustima joj uhvatio
bradavicu. Jezikom je prelazio preko nje i ona je osetila kako se bradavica steže
u tvrdi mali pupoljak - onako kako se obično osećala kako bi joj bilo hladno od
vetra.
Samo je sada bila najdalje moguće od hladnoće, gorela je.
Njegov dodir je bio električan. Celo telo joj se steglo, izvila se sve dok nije
morala da postavi ruke na krevet iza sebe kako ne bi pala.
„Džordže!“, skoro da je vrisnula i još jednom je morao da je utišava.
„Nikada nećeš naučiti, zar ne?“, mrmljao joj je uz kožu.
„Ti si taj koji me tera da vrištim.“
„Nije to bio vrisak“, rekao je uz šeretski osmeh.
Pogledala ga je uspaničeno. „Nisam mislila da je u tome izazov.“
Naglas se nasmejao - mada je to bilo tiše nego što je to ona uradila. „Samo
planiraj to za ubuduće, kada jačina neće biti problem.“
„Džordže, tu je posluga!“
„Koja radi za mene!“
„Džordže!“
„Kada se budemo venčali“, rekao je spajajući prste sa njenima, „pravićemo
onoliko buke, male ili velike, koliko mi želimo.“
Bili je osetila kako postaje crvena kao rak.
Spustio joj je zadirkujući poljubac na obraz. „Da li si to pocrvenela zbog
mene?“
„Znaš da jesam“, gunđala je.
Pogledao ju je nestašno. „Verovatno ne bi trebalo da se toliko ponosim zbog
toga.“
„Ali ti to radiš.“
Prineo je njenu ruku svojim usnama. „Da.“
Pogledala ga je otkrivajući da je uprkos snažnoj želji tela, bila zadovoljna što
je mogla na trenutak da ga pogleda. Pomilovala mu je obraz, koji ju je golicao
zbog brade. Pratila je liniju njegovih obrva, diveći se koliko je to ravna linija, a
koliko može da se izvije na tako nadmen način kada on to poželi. Dodirnula mu
je usne, koje su bile neverovatno meke. Koliko je samo puta posmatrala ta usta
dok je govorio ne znajući da mogu da donesu takvo zadovoljstvo?
~ 206 ~
 „Šta radiš?“ pitao je promuklo osmehnuvši se.
Zatreptala je kad mu je srela pogled i tek kad je progovorila znala je odgovor.
„Pamtim te.“
Džordžu je zastao dah, a onda je ponovo počeo da je ljubi, lakoća trenutka je
još jednom pokrenula želju. Usne su mu prešle na njen vrat, ostavljajući užarene
tragove tamo gde su prošle. Osećala je kako se topi i spustila se na krevet, on je
odjednom bio na njoj, vrele kože su im se dodirivale. Njena spavaćica je pala
pored nogu, a onda je potpuno spala. Bila je gola ispod njega, bez ijedne trake, i
opet se nije osećala neobično. To je bio Džordž, verovala mu je.
To je bio Džordž i volela ga je.
Osetila je kako mu ruke idu ka pojasu pantalona, a onda je opsovao sebi u
bradu pošto je morao da se skotrlja sa nje, i kako je rekao: da skine te proklete
stvari. Nije mogla da se ne nasmeje; činilo se da se mnogo više mučio oko toga
nego inače.
„Smeješ se?“ pitao je, dok su mu se obrve izvile.
„Trebalo bi da ti je drago što na sebi nisam imala uobičajenu haljinu“, rekla
mu je. „Trideset šest dugmića presvučenih tkaninom duž leđa.“
Uplašeno ju je pogledao. „To ne bi ostalo čitavo.“
Dok se Bili smejala, jedno dugme sa Džordžovih pantalona je odletelo i
njegova odeća je pala na pod.
Bili je pala vilica.
Džordžov osmeh je bio skoro divlji kada se ponovo popeo na krevet, a ona je
imala osećaj da je on njeno zaprepašćenje smatrao komplimentom.
Pretpostavila je da i jeste tako, prilično panično.
„Džordže“, rekla je oprezno, „znam da će ovo funkcionisati, zato što, pobogu,
to tako vekovima funkcioniše, ali moram da kažem da ne izgleda prijatno.“
Progutala je knedlu. „Za mene.“
Poljubio joj je ugao usana. „Imaj poverenja u mene.“
„Imam“, uveravala ga je. „Samo ne verujem tome.“ Pomislila je na ono što je
godinama viđala u štali. Nije se činilo da je ijedna od njenih kobila uživala.
Nasmejao se kada je njegovo telo skliznulo preko njenog. „Veruj mi“, rekao
je. „Samo moramo da budemo sigurni da si spremna.“
Bili nije bila sigurna što to znači, ali imala je poteškoća da uopšte razmišlja o
tome zato što je on prstima radio stvari koje su joj odvlačile pažnju. „Ti si ovo
radio ranije“, rekla je.
„Nekoliko puta“, promrmljao je, „ali ovo je drugačije.“
Pogledala ga je i očima pitala.
„Jeste“, rekao je. Ponovo ju je poljubio dok joj je rukom stezao butinu. „Tako
si jaka“, tiho je rekao. „Volim to kod tebe.“

~ 207 ~
 Bili je ispustila drhtavi uzdah. Ruka mu je sada bila na početku njene butine,
dok mu je palac bio veoma blizu njenog središta.
„Veruj mi“, prošaputao je.
„Ti i dalje to govoriš.“
Naslonio je svoje čelo na njeno, a ona je imala osećaj da on pokušava da se
ne smeje. „I dalje to mislim.“ Ljubio joj je vrat. „Opusti se.“
Bili nije bila baš sigurana da je to moguće, ali onda, pre nego što joj je uzeo
bradavicu u usta, rekao je: „Prestani da razmišljaš.“ A to je bilo naređenje koje je
mogla bez problema da prati.
Bilo je isto kao pre. Kada ju je na ovaj način iskušavao, gubila bi razum. Njeno
telo je preuzelo vodstvo i ona je zaboravila sve čega god da se plašila. Raširila je
noge i on se smestio između njih i tad ju je dodirnuo. Oh, bože! Dodirivao ju je i
osećaj je bio tako nestašan i božanski da je samo želela još.
Osetila je neku glad koju nikada ranije nije osetila. Želela je da ga približi
bliže sebi; želela je da ga proguta. Zgrabila ga je za ramena, povukla ga je dole.
„Džordže“, dahtala je, „želim...“
„Šta želiš?“ promrmljao je gurajući prst u nju.
Skoro da je poskočila sa kreveta. „Želim... želi... samo želim“
„I ja“, režao je i onda ju je otvarao prstima, šireći joj usne i ona ga je osetila
na ulazu u sebe.
„Rekli su mi da će ovo boleti“, rekao je sa žaljenjem, „ali ne zadugo.“
Klimnula je glavom i mora da se tada ukrutila, pošto je on još jednom nežno
rekao: „Opusti se.“
I nekako je to i uspela. Polako je ušao unutra. Pritisak je bio neobičniji od
onoga što je bilo lepo, a iako je osetila slabi bljesak bola, on je bio prevladan
potrebom da joj on bude bliže i bliže.
„Da li si dobro?“, pitao je.
Klimnula je glavom.
„Da li si sigurna?“
Ponovo je klimnula glavom.
„Hvala bogu“, rekao je dahćući, a zatim se pomerio još napred, ulazeći dublje
u nju.
Znala je da se on suzdržava.
Stezao je zube i čvrsto se držao i ona bi se zaklela da je osećao bol. Međutim,
istovremeno je šaputao njeno ime kao da je boginja, a ono što joj je radio - prstima
i udom, usnama i rečima - palilo je vatru u njoj koja ju je sagorevala.
„Džordže“, dahtala je kada je stegnutost koju je osećala u sebi skoro počela
da je grabi sa svih strana. „Molim te!“

~ 208 ~
 Njegovi pokreti su postajali mahnitiji i ona se gurnula unazad, potreba da se
kreće uz njega bila je isuviše jaka da bi je ignorisala. „Bili“, stenjao je. „Moj bože,
šta mi radiš.“
I tada, baš kada je bila sigurna da više ne može da izdrži, desila se čudna stvar.
Stegla se, zatim je zadrhtala i onda je u trenutku, kada je mogla samo da uzme
daha, osetila kao da se raznosi na milion delića.
Bilo je neopisivo. Bilo je savršeno.
Džordžovi pokreti su postali još mahnitiji, a onda je zario lice u njen vrat
prigušujući svoj krik uz njenu kožu kad se poslednji put zario u nju.
„Ja sam na svome“, rekao joj je uz kožu i ona je shvatila da je to istina.
„I ja sam.“

~ 209 ~
 24.

Kada je Džordž sledećeg jutra sišao na doručak nije bio iznenađen kada je
saznao da je Bili još u krevetu.
Nije imala, pomislio je sa zadovoljstvom, baš mirnu noć.
Vodili su ljubav tri puta i on već nije mogao da se ne zapita da li se njegovo
seme primilo u njoj. To je bilo čudno, nikada ranije nije mnogo razmišljao o deci.
Znao je naravno da će to morati da radi jer će jednog dana naslediti Manston i
Krejk i imaće tu svetu dužnost da grofoviji obezbedi naslednika.
Međutim, i pored toga nikada nije zamišljao svoju decu. Nikada nije zamišljao
sebe kako drži dete u krilu, kako ga posmatra dok uči da čita i piše ili ga uči da
jaše i lovi.
Ili uči nju da jaše i lovi. Sa Bili kao majkom, njegove ćerke bi sigurno želele
da znaju sve ono što i njihova braća. I mada je proveo svoje detinjstvo duboko
uznemiren time što je Bili insistirala da drži korak sa dečacima, kada su u pitanju
bile njegove ćerke... mislio je drugačije.
Ukoliko budu želele da love, pecaju i pucaju iz pištolja kao strelci...
Sigurno bi svaki put pogodile u centar.
Možda bi morao da ih spreči da preskaču ogradu sa šest godina, sigurno bi i
Bili sada prihvatila da je to apsurdno.
Bili bi želela da bude najbolja majka, mislio je dok je išao hodnikom do male
trpezarije. Njena deca neće čekati da ih majka obiđe samo jednom dnevno. Voleće
ih onako kako je njena majka nju volela i smejaće se sa njima, zadirkivaće ih, učiti
i grditi, i oni će biti srećni.
Oni će svi biti srećni.
Džordž se osmehivao. On je već bio srećan. I to će samo da bude još bolje.
Njegova majka je već bila za stolom kada je ušao u prostoriju i bacala je
pogled na novine dok je mazala tost.
„Dobro jutro, Džordže.“
Naslonio se i poljubio majku u ponuđeni obraz. „Majko.“
Pogledala ga je preko ivice svoje šolje za čaj i jedna njena elegantna obrva
izvila se u savršeni luk. „Čini se da si izvanredno raspoložen ovog jutra.“
Upitno ju je pogledao.
„Smeškao si se dok si ulazio ovamo“, objasnila je.

~ 210 ~
 „Oh!” Slegnuo je ramenima pokušavajući da uguši taj mehur radosti zbog
koje je skoro počeo da skakuće po stepenicama. „Bojim se da to ne mogu da
objasnim.“
To je bilo tačno, jer svakako nije mogao njoj da objasni.
Posmatrala ga je jedno vreme. „Pretpostavljam da to nema nikakve veze sa
tvojim neblagovremenim odlaskom prethodne večeri.“
Džordž je kratko zastao dok je sipao jaja na tanjir. Zaboravio je da će majka
sigurno tražiti objašnjenje za njegov nestanak. Jedino što je tražila od njega bilo
je da bude prisutan na Vitur balu...
„Jedino što sam tražila od tebe bilo je da budeš prisutan na Vitur balu“, rekla
je oštro naglašavajući svaku reč.
„Molim za tvoj oproštaj, majko“, rekao je. Bio je u suviše dobrom
raspoloženju da bi ga pokvario prepiranjem. „To se više neće ponoviti.“
„Ne treba da dobiješ moj oproštaj.“
„Svakako“, rekao je, „to bi mi značilo.“
„Pa“, rekla je potpuno zbunjena njegovom neočekivanom skrušenošću, „to
zavisi od Bili. Insistiram da joj se izviniš.“
„Već sam to uradio“, rekao je Džordž ne razmišljajući.
Podigla je pogled. „Kada?“
Prokletstvo!
Uzeo je dah, a zatim je nastavio da sipa sebi na tanjir. „Video sam je sinoć.“
„Sinoć?“
Slegnuo je ramenima glumeći nezainteresovanost. „Bila je budna kada sam
se vratio.“
„A kada si se, baš me zanima, vratio?“
„Nisam potpuno siguran“, rekao je Džordž oduzimajući nekoliko sati, „u
ponoć?“
„Mi nismo stigle kući do jedan.“
„Onda mora da je bilo kasnije“, rekao je pomirljivo. Zapanjujuće je šta dobro
raspoloženje može da učini sa nečijim strpljenjem. „Nisam obraćao pažnju.“
„Zašto je Bili bila budna?“
Stavio je četiri šnita slanine na tanjir i seo za sto. „To ne znam.“
Ledi Manston je stisla usta i namrštila se. „Ne sviđa mi se ovo, Džordže. Ona
mora da vodi računa o svom ugledu.“
„Siguran sam da je u redu, majko.“
„Barem ti to dobro znaš“, nastavila je.
Morao je sada da dobro pazi. „Molim?“
„Čim si je video trebalo je da odeš u svoju sobu.“

~ 211 ~
 „Mislio sam je trebalo da iskoristim to vreme da joj se izvinim.“
„Hmm!“ Njegova majka nije imala spreman odgovor na to. „Ipak.“
Džordž se učtivo osmehnuo i počeo je da seče slaninu. Nekoliko trenutaka
kasnije začuo je korake kako dolaze prema njima, ali zvučali su preteško da bi bili
Bilini.
I zaista, telo koje je prošlo kroz vrata bilo je batlerovo. „Lord Arbatnot želi
da vas vidi, lorde Kenarde.“
„U ovo doba ujutru?“ rekla je ledi Manston sa iznenađenjem.
Džordž je spustio salvetu uz mrk pogled i čvrsto stisnutu bradu. On je
predvideo da će morati da razgovara sa lordom Arbatnotom o događajima od
prethodne večeri, ali sada?
Džordž je dovoljno saznao o delovanjima lorda Arbatnota kako bi znao da su
oni suštinski začinjeni tajnama i opasnošću. Bilo je neprihvatljivo da svoje
poslove donosi u Manston kuću i Džordž neće imati nikakvu grižu savesti da mu
to i kaže.
„To je očev prijatelj“, rekao je Džordž dok je ustajao. „Videću šta mu treba.“
„Da li da pođem sa tobom?“
„Ne, ne! Siguran sam da to nije potrebno.“
Džordž je krenuo ka salonu, a njegovo raspoloženje je postajalo sve crnje
svakim korakom. To što se Arbatnot jutros pojavio, moglo je da znači samo jednu
od dve stvari. Prvo, da je nešto pošlo po zlu nakon što je Džordž otišao iz Labuda
prethodne noći i da je sada u opasnosti, ili još gore, da je odgovoran za nju.
Još verovatnija mogućnost, mrko je pomislio Džordž, bila je da Arbatnot želi
nešto od njega, verovatno da prenese još neku poruku.
„Kenarde!“, rekao je veselo lord Arbatnot. „Odlično obavljen posao prošle
noći.“
„Zašto ste ovde?“, pitao je Džordž.
Arbatnot je zatreptao zbog njegove nabusitosti. „Morao sam da razgovaram
sa tobom. Zar nije to uglavnom razlog zašto džentlmen dolazi u posetu drugom
džentlmenu?“
„Ovo je moj dom“, prosiktao je Džordž.
„Da li ti to govoriš da nisam dobrodošao?“
„Ne ukoliko želite da razgovaramo o događajima od prethodne večeri. Ovo
nije ni vreme ni mesto za to.“
„Ah! Pa, zapravo i ne želim, nema tu o čemu da se priča. Sve je bilo sjajno.“
Džordž to tako ne bi opisao. Prekrstio je ruke i zurio u Arbatnota čekajući da
mu iznese svoje namere.
General je pročistio grlo. „Došao sam da ti se zahvalim“, rekao je. „I da
zatražim tvoju pomoć po još jednom pitanju.“

~ 212 ~
 „Ne“, rekao je Džordž. Nije morao ništa više da čuje.
Arbatnot se zakikotao. „Nisi čak ni...“
„Ne“, ponovio je Džordž, dok su mu od besa reči bile oštre kao staklo. „Da li
imate ikakvu ideju šta sam ja radio prošle noći?“
„Zapravo, imam.“
„Vi... Šta?“ Ovo je bilo neočekivano. Kada je, dođavola, Arbatnot saznao za
farsu u Labudu bez vrata?
„To je bio test, moj dečače.“ Arbatnot ga je pljesnuo po ramenima. „Prošao
si sa najboljim ocenama.“
„Test“, ponovio je Džordž i da ga je Arbatnot bolje poznavao, shvatio bi da
potpuno odsustvo Džordžovog glasa nije dobar znak.
Međutim, Arbatnot ga nije dobro poznavao i smejao se dok je govorio: „Ne
misliš valjda da bismo poverili osetljive informacije tak tako bilo kome.“
„Mislim da ste ih poverili meni“, zarežao je Džordž.
„Ne“, rekao je Arbatnot nekom neobičnom ozbiljnošću jedne sove. „Čak ni
tebi. Osim toga“, dodao je, dok je sve kočopernije držao, „grašak, kaša i puding?
To i nije neka zasluga, da ti pravo kažem. Imamo više kreativnosti od toga!“
Džordž je uvukao usne dok je razmišljao šta dalje da uradi. Da izbaci
Arbatnota držeći ga za uvo, bilo je tako primamljivo, isto tako je bilo primamljivo
udariti ga pesnicom u vilicu.
„Sve je sada to iza nas“, rekao je Arbatnot. „A sada si nam potreban da
isporučiš jedan paket.“
„Mislim da je vreme da odete“, rekao je Džordž.
Arbatnot se iznenađeno povukao. „To je od suštinske važnosti.“
„Kao što su bili grašak, kaša i puding“, podsetio ga je Džordž.
„Da, da“, rekao je snishodljivo general, „imaš svako pravo da se osećaš
zloupotrebljeno, ali sada znamo da ti možemo verovati, potrebna nam je tvoja
pomoć.“
Džordž je prekrstio ruke.
„Uradi to za svog brata, Kenarde.“
„Da se niste usudili da njega uplićete u ovo“, pištao je Džordž.
„Malo je prekasno da budeš tako nadmen i moćan“, uzvratio je Arbatnot, a
njegovo prijateljsko ponašanje je počelo da se gubi. „Ne zaboravi da si ti prvo
mene potražio.“
„I vi ste mogli da odbijete da mi pomognete.“
„Kako misliš da se neprijatelj pobeđuje?“ pitao je Arbatnot. „Da li misliš da
je sve u sjajnim uniformama i marširanju u stroju? Pravi rat se vodi iza scene i
ukoliko si prevelika kukavica...“

~ 213 ~
 U sekundi Džordž ga je pribio uza zid. „Nemojte“, ispljunuo je, „da načinite
grešku misleći da me možete sramom navesti da postanem vaš dečko za zadatke.“
Rukom je stegao rame starog čoveka, a zatim ga naglo pustio.
„Mislio sam da želiš da uradiš nešto za svoju zemlju“, rekao je Arbatnot
vukući ivicu svog sakoa kako bi ga ispravio.
Džordž se ugrizao za jezik kako bi sprečio sebe da kaže nešto što ne bi trebalo.
Skoro da je rekao kako je proveo tri godine želeći da bude sa svojom braćom,
služeći sa puškom i mačem, spreman da svoj život da za Englesku.
Skoro da je rekao kako se zbog toga osećao beskorisno, i posramljeno, jer je
određen svojim rođenjem i da je kao prvorođeni sin više vredan od braće.
Međutim, tada se setio Bili i Krejka i Obri hola i svih ljudi koji su zavisili od
njega. Pomislio je na žetvu, na selo, na svoju sestru, koja će uskoro doneti novu
generaciju na ovaj svet.
I setio se onoga što je Bili rekla pre samo dve večeri.
Pogledao je lorda Arbatnota direktno u oči i rekao: „Ukoliko moja braća
rizikuju svoje živote za kralja i zemlju, onda ću ja, tako mi boga, da dam sve od
sebe da to bude dobar kralj i dobra zemlja. A u to ne spada prenošenje poruka,
kojima ne znam značenje, ljudima koje ne poznajem.“
Arbatnot ga je trezveno pogledao. „Ti mi ne veruješ?“
„Izuzetno sam besan što ste došli u moju kuću.“
„Ja sam prijatelj tvog oca, lorde Kenarde. Teško da moje prisustvo ovde
izaziva bilo kakvu sumnju. A nisam te to ni pitao. Ti mi ne veruješ?“
„Znate šta, lorde Arbatnote, mislim da to uopšte nije važno.“
I nije ni bilo važno. Džordž nije imao sumnje da se Arbatnot borio - i na neki
svoj način je nastavio da se bori - za svoju zemlju. Bez obzira na to što je Džordž
bio besan što je bio podvrgnut nekoj vrsti testa inicijacije Ratne kancelarije, znao
je da ukoliko bi Arbatnot tražio od njega da uradi nešto, to bi bilo u skladu sa
zakonom.
Međutim, takođe je znao - makar je sada to znao - da on nije bio pravi čovek
za taj posao. On bi bio dobar vojnik, međutim, bio je bolji kao upravnik imanje.
A sa Bili pored sebe, biće odličan.
Uskoro će se venčati. Veoma brzo, ukoliko to ima ikakve veze. Nije mu
trebalo da luta unaokolo kao neki špijun, da rizikuje svoj život, a da ne zna u
potpunosti zbog čega.
„Ja ću služiti na moj način“, rekao je Arbatnotu.
Arbatnot je uzdahnuo, krivio je usta mireći se sa situacijom. „Veoma dobro.
Zahvaljujem ti se na pomoći prethodne noći. Jasno mi je da ti je to poremetilo
veče.“
Džordž je pomislio da je najzad dopro do njega, ali je tada Arbatnot rekao:
„Imam još jedan zahtev, lorde Kenarde.“

~ 214 ~
 „Ne“, pokušao je da kaže Džordž.
„Saslušaj me“, prekinuo ga je Arbatnot. „Kunem ti se da ne bih to tražio da
situacija nije toliko kritična. Imam paket koji mora da se isporuči u gostionicu u
Kentu. Na obali. Mislim da je nedaleko od tvoje kuće.“
„Prekinite“, počeo je Džordž.
„Ne, molim te, dozvolite mi da završim. Ukoliko to uradiš, obećavam ti da te
više neću uznemiravati. Biću iskren, malo je opasno. Postoje ljudi koji znaju da
taj paket stiže i oni će učiniti sve da ga zaustave. Međutim, to su dokumenta od
vitalne važnosti.“ A zatim je Arbatnot zadao ubistveni potez. „Mogli bi čak da
spasu tvog brata.“
Arbatnot je bio dobar, Džordž je morao to da prizna. Nije ni na sekund
poverovao da paket za Kent ima bilo kakve veze sa Edvardom, a opet skoro da se
izlanuo da pristaje čim je general prestao da govori.
„Ja nisam vaš čovek“, tiho je rekao.
To je trebalo da bude kraj toga.
I bio bi kraj, ali tada su se vrata naglo otvorila i na njima je stajala, blistavih
očiju i sa nepromišljenom svrhom, Bili.

BILI NIJE IMALA nameru da prisluškuje. Silazila je na doručak i žurila da

što pre ponovo vidi Džordža, kada je čula njegov glas u salonu. Pretpostavila je
da je sa svojom majkom - ko bi još mogao da bude u Manston kući u ovo doba
ujutru? - ali tada je čula glas još jednog džentlmena i on je govorio nešto o
prethodnoj večeri.
Večeri za koju je Džordž rekao da ne može da govori o njoj.
Nije trebalo da sluša, ali, koja bi se žena pomerila? A onda je čovek pitao
Džordža da isporuči paket i rekao je da bi to možda pomoglo Edvardu?
Nije mogla da se zaustavi. Sve što je mogla da misli bilo je - to je bio Edvard,
njen najdraži drug iz detinjstva. Ukoliko je bila spremna da padne sa drveta da bi
spasla nezahvalnu mačku, mogla je svakako da odnese neki paket u gostionicu na
obali. Koliko je to moglo biti teško? Ukoliko je bilo teško, i ukoliko je bilo nešto
što je zahtevalo tajanstvenost, ona je sigurno bila odlična varka. Niko nije
očekivao da neka žena to isporuči.
Nije razmišljala, nije morala da razmišlja, pa je samo utrčala u sobu i objavila:
„Ja ću to uraditi!“

DŽORDŽ NIJE RAZMIŠLJAO. Nije morao da razmišlja. „Đavola, hoćeš!“

zaurlao je.
Bili se na trenutak zaledila, očigledno nije očekivala ovakvu vrstu reakcije.
Zatim je protresla ramena i ujurila unutra. „Džordže“, rekla je molećivo,
„govorimo o Edvardu. Kako da ne uradimo sve...“

~ 215 ~
 Zgrabio ju je za mišicu i povukao u stranu. „Ne znaš sve činjenice“, siktao je.
„Ne trebaju mi sve činjenice.“
„Nikada ti i nisu bile potrebne“, promrmljao je.
Opasno je skupila oči. „Ja mogu to da uradim“, bila je uporna.
Blagi bože, zbog nje će umreti. „Siguran sam da možeš, ali nećeš.“
„Ali...“
„Ja ti zabranjujem.“
Bili se povukla. „Ti zabranjuješ…“
U tom trenutku Arbatnot je počeo da se ulaguje. „Mislim da se sinoć nismo
upoznali kako treba“, rekao je uz slatkasti osmeh. „Ja sam lord Arbatnot. Ja...“
„Izlazite iz moje kuće!“, odbrusio je Džordž.
„Džordže!“, uzviknula je Bili, a na licu joj se videlo da je zapanjena zbog
njegove nepristojnosti.
Arbatnot se okrenuo ka njemu uz zamišljeni izraz lica. „Čini se da je dama
prilično snalažljiva. Mislim da bismo mogli...“
„Izlazite!“
„Džordže?“ Sada se njegova majka pojavila na vratima. „Kakva je to dreka?
Oh, izvinite, lorde Arbatnote. Nisam videla da ste tu.“
„Ledi Manston.“ Prikladno se naklonio. „Izvinite zbog moje rane posete.
Imao sam neka posla sa Vašim sinom.“
„On upravo odlazi“, rekao je Džordž, pojačavajući stisak na Bilinoj mišici
kada je ona počela da se vrpolji.
„Pusti me“, siktala je. „Možda bih mogla da pomognem.“
„Ili možda ne.“
„Prestani“, šištala je i sada se žestoko izvlačila. „Ne možeš ti da mi
naređuješ.“
„Uveravam te da mogu“, uzvratio je dok mu se pogled usecao u njen. Zaboga,
on će biti njen muž. Zar se nije računalo?
„Ali ja želim da pomognem“, rekla je stišavajući glas dok je okretala leđa
ostalima u sobi.
„I ja, ali ovo nije način.“
„Možda je to jedini način.“
Na trenutak mogao je samo da zatvori oči. Da li je ovo samo deo onoga kako
će izgledati njegov život kada bude Bilin muž? Da li mu je suđeno da živi u užasu
pitajući se u koju vrstu opasnosti je rešila da se baci tog dana?
Da li je to bilo vredno toga?
„Džordže?“ prošaputala je. Zvučala je uznemireno. Da li je videla nešto na
njegovom licu? Znak sumnje?

~ 216 ~
 Dodirnuo joj je lice, a zatim ju je pogledao u oči.
Tamo je video čitav svet.
„Volim te“, rekao je.
Neko je ostao bez daha. To je mogla biti njegova majka.
„Ne mogu da živim bez tebe“, rekao je, „i zapravo, odbijam to da radim. Tako
da ne, nećeš ići na neku nesmotrenu misiju na obali kako bi predala moguće
opasan paket ljudima koje ne poznaješ. Zato što ukoliko bi ti se išta desilo...“ Glas
mu se slomio, nije ga bilo briga. „Ukoliko bi ti se nešto dogodilo, to bi me ubilo.
A mislim da me suviše voliš da bi dozvolila da se to desi.“
Bili je zurila u njega u čudu, usne su joj se malo otvorile i drhtale su dok je
treptala da joj ne bi krenule suze. „Voliš me?“ prošaputala je.
Skoro da je prevrnuo očima. „Naravno da te volim.“
„Nikada to nisi rekao.“
„Mora da jesam.“
„Nisi. Zapamtila bih to.“
„I ja bih zapamtio“, tiho je rekao, „da si ti to meni ikada rekla.“
„Volim te“, odmah je rekla. „Zaista. Toliko te volim. Ja...“
„Hvala bogu!“, uzviknula je ledi Manston.
I Džordž i Bili su se okrenuli. Nije znao za Bili, ali on je potpuno zaboravio
da ima publiku.
„Da li vi znate koliko sam se ja trudila da dođe do ovoga? Svega mi, mislila
sam da ću morati da vas bijem štapom.“
„Ti si ovo planirala?“ pitao je Džordž u neverici.
Okrenula se ka Bili. „Sibila? Stvarno? Da li sam te ikada tako nazvala?“
Džordž je pogledao Bili. Činilo se da nije mogla da prestane da trepće.
„Toliko dugo sam čekala da te zovem ćerkom“, rekla je ledi Manston gurajući
pramen Biline kose iza njenog uveta.
Bili se namrštila, pomerala je glavu čas na jednu čas na drugu stranu dok je
pokušavala da shvati. „Ali ja sam oduvek mislila... da ste Vi želeli Edvarda. Ili
Endrua.“
Ledi Manston je uz osmeh odmahnula glavom. „To je oduvek bio Džordž,
moja draga. Makar u mojoj glavi.“ Pogledala je svog sina znatno odlučnijeg izraza
lica. „Nadam se da si je pitao da se uda za tebe.“
„Možda sam je pitao“, priznao je.
„Još bolje.“
Džordž se odjednom ispravio i bacio pogled po sobi. „Šta se desilo sa lordom
Arbatnotom?“
„Izvinio se i otišao kada ste vas dvoje počeli da izjavljujete ljubav“, rekla je
njegova majka.
~ 217 ~
 Dobro, pomislio je Džordž. Možda je taj stari čovek bio diskretniji nego što
je on to mislio.
„Zašto je on uopšte bio ovde?“ pitala je ledi Manston.
„Nije važno“, rekao je Džordž. Zatim je pogledao svoju verenicu.
„Nije važno“, složila se.
„Pa“, izjavila je ledi Manston blistavog osmeha, „jedva čekam svima da
kažem. Bilingtonovi prave bal sledeće nedelje i...“
„Možemo li samo da idemo kući?“, prekinula je Bili.
„Ali tako si se lepo sinoć provela“, rekla je ledi Manston. Pogledala je
Džordža. „Igrala je svaki ples. Svi su bili oduševljeni njome.“
Popustljivo se osmehnuo. „Nisam ni najmanje iznenađen.“
Okrenula se ka Bili. „Možemo da objavimo veridbu na Bilington balu. To će
biti trijumf.“
Bili je pružila ruku i stegla Džordžovu ruku. „To već jeste.“
„Da li si sigurna?“ pitao ju je. Bila je tako zabrinuta zbog svog londonskog
debija. On bi najviše voleo da idu kući u Kent, ali Bili je zaslužila da otkrije svoj
uspeh.
„Jesam“, rekla je. „Bilo je to vrtoglavo. I lepo je znati da kada budem morala
da idem na takva dešavanja, da to mogu da izvedem i lepo se provedem. Ipak, to
nije ono što ja volim. Ja bih radije da sam kod kuće.“
„U pantalonama?“, zadirkivao ju je.
„Samo ukoliko sam na imanju.“ Pogledala je ledi Manston. „Buduća grofica
mora da se ponaša po nekim pravilima.“
Ledi Manston se zakikotala na to. „Bićeš odlična grofica, mada ne previše
brzo, nadam se.“
„Ne još mnogo, mnogo godina“, toplo je rekla Bili.
„A ti“, rekla je ledi Manston gledajući Džordža suznih očiju, „sine moj,
izgledaš srećnije nego što sam te videla veoma dugo vremena.“
„Jesam“, rekao je. „Ja samo želim da...“
„Možeš reći njegovo ime“, rekla je blago njegova majka.
„Znam.“ Nagnuo se i poljubio je u obraz. „Edvard će morati da se pomiri sa
tim da će propustiti venčanje, pošto neću čekati da on stigne kući.“
„Ne, ne očekujem da to uradiš“, rekla je ledi Manston takvim tonom da je Bili
veoma pocrvenela.
„Ipak, naći ćemo ga“, rekao je Džordž. On je još uvek držao Bilinu ruku, pa
ju je prineo usnama i poljupcem se zakleo. „Obećavam.“
„Onda, pretpostavljam da idemo u Kent“, rekla je njegova majka. „Ukoliko
želite mogli bismo već danas da krenemo.“

~ 218 ~
 „Oh, to bi bilo sjajno!“ uzviknula je Bili. „Mislite da će moja majka biti
iznenađena?“
„Nimalo.“
„Molim?“ Bili je otvorila usta. „Ali ja sam ga mrzela!“
„Ne, nisi“, rekao je Džordž.
Pogledala ga je. „Bio si beskrajno dosadan.“
„Ti si bila kao kamen u mojoj cipeli.“
„Pa ti...“
„Je li ovo neko takmičenje?“, pitala je ledi Manston u neverici.
Džordž je pogledao Bili, a kada se ona osmehnula, to mu je ispunilo dušu.
„Ne“, rekao je blago, privlačeći je u zagrljaj, „mi smo tim.“
Bili je podigla pogled sa takvom ljubavlju da mu je to skoro oduzelo dah.
„Majko“, rekao je ne skidajući pogled sa svoje verenice, „možda bi sada želela da
izađeš iz ove prostorije.“
„Molim?“
„Sada ću je poljubiti.“
Njegova majka je malo vrisnula. „Ne možeš to da uradiš.“
„Prilično sam siguran da mogu.“
„Džordže, vi još niste venčani!“
Proučavao je Biline usne vrelim pogledom poznavaoca. „To je još jedan od
razloga da ubrzamo stvari“, promrmljao je.
„Bili“, rekla je čvrsto njegova majka prebacujući pažnju na ono što je
očigledno mislila da je slabija karika, „idemo!“
Međutim, Bili je samo odmahnula glavom. „Žao mi je, ali kako on kaže, mi
smo tim.“
A zatim je, budući da je ona bila Bili Bridžerton i da nikada nije imala problem
da preuzme inicijativu, zarila prste u njegovu kosu i privukla njegove usne
svojima.
A budući da je on bio Džordž Roksbi i da će je voleti do kraja svog života,
uzvratio joj je poljubac.

~ 219 ~
 Epilog

Nekoliko meseci kasnije

Krejk kuća

„To su krajnji rezultati“, rekla je Bili, sabirajući poslednju kolonu sva

blistajući. „Ja sam pobedila.“
Džordž je podigao pogled sa svog mesta na njihovom krevetu - velikom,
divnom, bračnom krevetu sa visokim stubovima, koji je Bili dala da se presvuče
u zeleno, nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja. On je čitao knjigu; Bili nije
videla kako se zove. Uvek bi čitao pre nego što bi odlazili u krevet. Volela je to
kod njega. Bio je biće navika. Još jedan razlog zašto su se tako savršeno uklapali.
„Šta je ovog puta?“ promrmljao je.
Znao je da je popustljiv, ali ona je bila tako zadovoljna brojevima ispred sebe
da je odlučila da joj to ne smeta. „Žetva ječma“, rekla je. „Obri hol je nadmašio
Krejk za... samo trenutak...“ Grizla je donju usnu dok je računala. „Jedan zarez
jedan posto!“
„Kakav trijumf.“
Napućila je usne tražeći neki nezanimljivi izraz.
„Da li si zaračunala i veću površinu Obrija pod ječmom?“
„Naravno!“ Prevrnula je očima. „Stvarno, Džordže?!“
Samo malo je izvio usne. „Mogu li da te podsetim da živiš u Krejku?“
Bili je osetila kako se na to osmehuje.
„I da se sada zoveš Bili Roksbi?“
„Ja ću uvek biti Bridžerton u srcu. Dobro“, dodala je, pošto joj se nije dopalo
Džordžovo mrštenje, „Bridžerton i Roksbi.“
Uzdahnuo je. Samo malo. „Pretpostavljam da ne planiraš da iskoristiš svoje
sjajne veštine za vođenje Krejka.“
Nije bio prvi put da je Bili osetila zahvalnost zbog toga što se Džordž nije
bunio kada mu je rekla da ona želi da nastavi da radi na Obri holu. Bio je to jedan
neobičan muškarac, njen muž. Razumeo ju je. Ponekad je mislila da je on jedina
osoba koja to može.
„Još uvek sam potrebna ocu“, rekla je, „barem dok Edmund ne bude spreman
da preuzme.“

~ 220 ~
 Džordž je ustao sa kreveta i prišao joj. „Upravnik imanja tvog oca bi bio
oduševljen da može najzad da zaradi svoju platu.“
Podigla je pogled. „Ja sam bolja od njega.“
„Pa, to i ne moram da kažem.“
Potapšala ga je po mišici i uzdahnula kada se sagnuo i poljubio je u vrat.
„Trebalo bi da ti se zahvalim“, rekla je.
Usne su mu zastale i osetila je kako joj se smeje uz kožu. „Na čemu?“
„Zapravo, na svemu. Ali najviše što si takav kakav jesi.“
„Onda nema na čemu, ledi Kenard.“
„Pokušaću da malo smanjim“, rekla je. Džordž je bio u pravu. Verovatno nije
morala baš toliko da radi na Obri holu. A kako su se ponašali, ona će vrlo brzo
biti trudna. Moraće da nauči da ostavi svoja zaduženja u Obri holu ili makar malo
da popusti. Povukla se unazad tako da je mogla da ga pogleda u lice. „Ne bi ti
smetalo da se ja malo više aktiviram ovde u Krejku? I sa zemljom, ne samo sa
kućom?“
„Naravno da ne! Bili bismo srećni da...“ Zastao je, prekinulo ga je kucanje na
vratima. „Glasnik, milorde“, rekao je.
Bili je iznenađeno trepnula. „U ovo doba noći?“
Sluga je ispružio urolanu poruku. „Adresirano je na lorda Manstona, ali on
je...“
„U Londonu“, završio je Džordž umesto njega. „Ja ću to uzeti.“
„Rekao je da je hitno“, kazao je sluga. „Ne bih vam u suprotnom davao ličnu
poštu vašeg oca.“
„U redu je, Tomase“, rekla je blago Bili. „Ukoliko je hitno, važnije je da se
vidi šta je, nego da se dostavi lordu Manstonu.“
Džordž je gurnuo prst ispod voska, ali nije polomio pečat. „Da li glasnik čeka
odgovor?“
„Ne, gospodine, ali sam ga ja uputio dole na topli obrok.“
„Veoma dobro, Tomase. To je sve.“
Sluga je otišao, a Bili se borila sa porivom da ode do muža i čita poruku preko
njegovih ramena. Šta god da je pisalo u poruci, on će joj to dovoljno brzo reći.
Posmatrala je kako mu oči prelaze sa leva nadesno, brzo čitajući reči. Oko
četvrtog reda otvorio je usta i podigao pogled. Srce joj je stalo i ona je znala šta
će on reći i pre nego što su mu reči prešle preko usana.
„Edvard je živ..“

~ 221 ~