Knjige.

Club Books

~1~
Knjige.Club Books

~2~
 Knjige.Club Books
Naslov originala:
Julia Quinn
Cavendish, I Presume

Prevod sa engleskog:
Tatjana Katanić

BDR MEDIA d.o.o.

2022.

~3~
 Knjige.Club Books

Prvo poglavlje

To što je Amelija Vilobi neudata bilo je ravno zločinu.

Barem je tako njena majka govorila. Amelija, ili ispravnije ledi Amelija, bila
je druga ćerka grofa od Kroulenda, tako da niko nije mogao da pomisli da je to
zbog porekla. Njen fizički izgled je bio više nego prihvatljiv za nekoga kome se
dopadala klasična engleska lepota, što je srećom bio slučaj sa većinom pripadnika
visokih društvenih krugova.
Imala je zagasitu nijansu plave kose, sivkastozelene oči i svetlu nežnu put
budući da se trudila da se kloni sunca - pegice su bile ledi Amelijin ozbiljan
neprijatelj.
Posedovala je, kako je njena majka volela da istakne, odgovarajuću
inteligenciju koja joj je omogućavala da svira klavir i lepo slika vodenim bojama
i (ovo bi njena majka sa posebnim oduševljenjem naglašavala) imala je sve svoje
zube.
Šta više, ti spomenuti zubi su bili savršeno ravni, što nije moglo da se kaže za
Džasindu Lenoks koja je pobedila na nadmetanju u sezoni 1818. godine osvojivši
markiza Beresforda gde je pre toga odbila dva vikonta i jednog grofa, što je majka
Džasinde Lenoks često volela da naglasi.
Međutim, sve te osobine su bledele pred onim što je zasigurno bilo
najznačajnije dostignuće u životu Amelije Vilobi, to je bila dugogodišnja veridba
sa vojvodom od Vindama.
Da Amelija nije još u kolevci bila verena za Tomasa Kevendiša (koji je u to
vreme takođe bio dete i ujedno zakoniti naslednik vojvodstva), sigurno ne bi
dočekala nezgodno doba, dvadeset i jednu godinu, kao neudata devojka.
Provela je celu jednu sezonu u Linkolnširu jer niko nije mislio da će morati
da se zamara odlaskom u London, a zatim je sledeću ipak otišla u glavni grad jer
je verenik njene starije sestre, takođe verene od rođenja, nažalost, oboleo od
groznice kada je imao dvanaest godina, te je svoju porodicu ostavio bez
naslednika, a Elizabet Vilobi netaknutu.
Što se tiče naredne sezone, Elizabet je, zasigurno, već tada imala novog
verenika, a Amelija je još uvek bila verena za vojvodu, međutim, ipak su odlučili
da odu u London jer bi bila sramota da su ostale na selu.
Ameliji se veoma dopao grad. Uživala je u razgovorima, a naročito je volela
da pleše. Čim bi neko samo na pet minuta imao priliku da porazgovara sa njenom

~4~
 Knjige.Club Books
majkom, odmah bi čuo kako bi Amelija sigurno imala na desetine udvarača da je
slobodna za udaju.
U tom slučaju bi Džasinda Lenoks i dalje ostala obična Džasinda Lenoks, a
ne markiza od Beresforda. A što je najvažnije, ledi Kroulend i njene ćerke bi
svakako uspele da nadmaše tu malu dosadnjakovićku.
Međutim, kao što je Amelijin otac često voleo da kaže, život nije uvek
pravedan. Zapravo, retko kad jeste. Dovoljno je bilo samo njega pogledati. Pet
kćeri, zaboga. Pet! A sada je grofovska titula koja se u njihovoj porodici prenosila
sa oca na sina od pamtiveka, trebalo da se vrati kruni jer nije bilo čak ni nekog
daljeg rođaka na vidiku koji bi je nasledio. Stoga je često podsećao svoju suprugu
da je zahvaljujući njegovim mahinacijama uspeo da udomi jednu od svojih pet
kćeri, te bi morali da požure i sa ostale četiri, pa ju je molio da prestane da
neprekidno brblja o jadnom vojvodi Vindamu i njegovom sporom napretku ka
oltaru.
Lord Kroulend je iznad svega cenio mir i tišinu o čemu je trebalo na vreme
da razmišlja pre nego što je odlučio da se oženi Anteom Gratam.
Niko nije mogao da zamisli da bi se vojvoda oglušio o obećanje koje je dao
Ameliji i njenoj porodici. Naprotiv, bilo je opštepoznato da je vojvoda od
Vindama bio čovek od reči i ukoliko je obećao da će se oženiti Amelijom Vilobi,
to će i uraditi.
On je jednostavno želeo da to uradi onda kada njemu bude odgovaralo što se
nikako nije podudaralo sa njenim prohtevima ili još tačnije, sa prohtevima njene
majke.
I tako se ona opet vratila u Linkolnšir i još uvek bila samo obična ledi Amelija
Vilobi.
„Meni to zapravo uopšte i ne smeta”, rekla je obraćajući se Grejs Everli kada
je to ova spomenula na linkolnširskom balu. Pored toga što je bila najbliža
prijateljica Amelijine sestre Elizabet, Grejs Everli je bila i družbenica stare
vojvotkinje od Vindama, a time i u daleko bližem kontaktu sa Amelijinim
budućim mužem nego što je ona ikada imala prilike da bude.
„O, ne!”, Grejs je brzo pokušala da je uteši. „Nisam ni želela da kažem da bi
trebalo.”
„Sve što je ona htela da kaže”, ubacila se Elizabet čudno pogledavši Ameliju,
„bilo je to da njegova milost planira da ostane u Belgrejvu još bar šest meseci. A
onda si ti rekla...”
„Vrlo dobro znam šta sam rekla”, odbrusila je Amelija osetivši da crveni. To
zapravo nije bilo sasvim tačno. Nije bila u stanju da ponovi svoj govor od reči do
reči, ali kada bi pokušala, verovatno bi to zvučalo ovako: To je sve sigurno jako
lepo, ali ne bi trebalo mnogo da me zanima jer je Elizabetina svadba idućeg
meseca i sigurno ne bih mogla ni da sanjam da bilo šta privodim kraju u skorije
vreme, i bez obzira na to šta bilo ko ima da kaže ne žuri mi se mnogo sa udajom

~5~
 Knjige.Club Books
za njega. I tako to. Osim toga, ja tog čoveka jedva poznajem i iako sam i dalje
samo Amelija Vilobi, meni to nimalo ne smeta.
To nisu bile reči kojih bi neko želeo rado da se priseća.
Nakon toga je nastala neprijatna tišina, a onda se Grejs nakašljala i rekla:
„Rekao je da će doći ovde večeras.”
„Stvarno?”, upitala je Amelija pogledavši iznenađeno u Grejs.
Grejs je klimnula glavom. „Videla sam ga za vreme večere odnosno videla
sam kako prolazi dok smo mi večerali. Nije želeo da jede zajedno sa nama. Mislim
da su se on i njegova baka posvađali”, dodala je uzgred. „Njih dvoje se često
svađaju.”
Amelija je osetila kako joj se krajevi usana stežu. Razlog tome nije bio bes ili
nervoza, već više osećaj poraza. „Pretpostavljam da mu je stara vojvotkinja
dosađivala sa pričama o meni”, rekla je.
Grejs je izgledala kao da ne želi da odgovori, ali je napokon ipak rekla: „Pa...
da.”
Taj odgovor je bio očekivan jer je bilo veoma dobro poznato da je stara
vojvotkinja od Vindama bila još nestrpljivija da se taj brak sklopi čak i
od Amelijine rođene majke. Takođe je bilo opštepoznato da je vojvoda
smatrao svoju baku nepodnošljivo dosadnom i da je sigurno pristao da se pojavi
na tom društvenom događaju samo da bi ga ostavila na miru.
Znajući da vojvoda nije tako olako davao obećanja, Amelija je bila prilično
sigurna da će se on pojaviti na tom skupu. A to je značilo da će ostatak večeri
proteći po dobro poznatom scenariju: vojvoda će doći, svi će pogledati u njega, a
onda će svi pogledati u nju, zatim će provesti nekoliko minuta u zategnutom
razgovoru, potom će je zamoliti za ples i ona će prihvatiti, a kada se ples završi
poljubiće je u ruku i otići će, verovatno u potrazi za pažnjom neke druge žene
odnosno druge vrste žene, one koja nije za udaju.
Ameliju to ne bi trebalo da zabrinjava, ali nije uspevala da ne razmišlja o
tome. Da li je stvarno bilo ko mogao da očekuje vernost nekog muškarca pre
udaje? Često se to pitanje provlačilo kroz njene razgovore sa sestrom i odgovor je
uvek bio poražavajuće isti - ne. Naročito se nije moglo očekivati u situaciji kada
je spomenuti gospodin bio veren još kao dete. Nije bilo pošteno očekivati od njega
da se odrekne svih zabava u kojima su uživali i njegovi prijatelji samo zato što je
njegov otac potpisao neki ugovor nekoliko decenija ranije. Međutim, jednom
kada se bude odredio datum, to će biti sasvim druga priča.
Ili, bolje rečeno, bila bi to druga priča ukoliko bi Vilobi ikada uspeo da natera
Vindama da izabere datum.
„Ne deluješ preterano uzbuđeno što ćeš ga videti”, primetila je Elizabet.
Amelija je uzdahnula. „I nisam. Istinu govoreći, mnogo se bolje provedem
kada on nije prisutan.”

~6~
 Knjige.Club Books
„O, pa on nije tako loš”, uveravala ju je Grejs. „On je zapravo vrlo simpatičan
kada ga neko bolje upozna.”
„Simpatičan?”, Amelija je sumnjičavo ponovila. Videla je čoveka kako se
osmehuje, ali nikada više od dva puta za vreme razgovora. „Vindam?”
„Pa”, slegnula je ramenima Grejs, „možda sam malo preterala. Ali vojvoda
će ti biti dobar suprug, Amelija, to ti obećavam. Ume da bude prilično zabavan
kad hoće.”
Amelija i Elizabet su zurile u nju sa nevericom, te se Grjes nasmejala i dodala:
„Kunem se da ne lažem! Ima đavolski dobar smisao za humor.”
Amelija je znala da joj Grejs misli dobro, ali ipak joj nešto nije davalo mira.
Nemoguće da se radilo o ljubomori jer je bila sasvim sigurna da nije zaljubljena
u Vindama. Uostalom kako bi i mogla da bude? Retko kad je imala priliku da
razmeni par reči sa tim čovekom. Ipak, prilično ju je uzdrmala činjenica da ga je
Grejs Everli poznavala tako dobro.
Ovo nije mogla da podeli sa Elizabet kojoj se obično o svemu poveravala.
Elizabet i Grejs su bile prijateljice od šeste godine života. Elizabet bi joj sigurno
rekla da je takvo razmišljanje budalasto ili bi je pogledala onim njenim
zastrašujućim pogledom koji bi trebalo da bude pun razumevanja, ali bi delovao
sažaljivo.
I tako ju je gledala mnogo puta u poslednjih nekoliko dana, obično kada bi se
povela priča o udaji. Da je bila sklona klađenju (što je smatrala da bi se lako moglo
desiti samo kada bi joj se ukazala prilika) sada bi se kladila da joj je bar polovina
mladih dama iz visokog društva zajedno sa svojim majkama upućivala sažaljive
poglede.
„Trebalo bi da na jesen to postane naša misija”, iznenada je izjavila Grejs
iskričavog pogleda. „Da se Amelija i Vindam konačno bolje upoznaju.”
„Grejs, nemoj, molim te...”, rekla je Amelija pocrvenevši. Gospode bože,
kako je to jezivo zvučalo, biti nečija misija, projekat.
„Moraćeš ga bolje upoznati jednog dana”, rekla je Elizabet.
„Pa i ne baš”, ljutito je odgovorila Amelija. „Koliko ima soba u Belgrejvu?
Dve stotine?”
„Sedamdeset tri”, promrmljala je Grejs.
„Mogla bih nedeljama da se ne sretnem sa njim”, odvratila je Amelija. „Čak
i godinama.”
„Sada se stvarno blesavo ponašaš”, rekla joj je sestra. „Zašto ne pođeš sa
mnom u Belgrejv sutra? Izmislila sam kako moram da vratim neke knjige koje je
mama pozajmila od stare vojvotkinje samo da bih posetila Grejs.”
Grejs ju je iznenađeno pogledala. „Da li je tvoja majka stvarno pozajmila
knjige od stare vojvotkinje?”

~7~
 Knjige.Club Books
„Zapravo i jeste”, odgovorila je Elizabet, a onda je sramežljivo dodala, „na
moj zahtev.”
Amelija je podigla obrve. „Majka nije neki ljubitelj čitanja.”
„Pa nisam mogla da pozajmim klavir”, odvratila je Elizabet.
Po Amelijinom mišljenju majka nije bila ni neki veliki poklonik muzike,
međutim, nije želela to da spominje, a i razgovor je iznenada utihnuo.
On je stigao.
Amelija je leđima bila okrenuta ka vratima, ali je prepoznala trenutak kada je
Tomas Kevendiš ušao u dvoranu pošto je to već mnogo puta iskusila.
Sada je zavladala tišina.
Izbrojala je do pet jer je odavno već naučila da je vojvodama potrebno više
od prosečne tri sekunde tišine, a onda se začuo šapat.
Elizabet ju je ćušnula u rebra, kao da joj je bilo potrebno to dodatno skretanje
pažnje.
Zatim je mogla veoma dobro da vidi sliku u svojoj glavi kako se prisutni pred
njim povlače praveći mu prolaz, a vojvoda sa svojim širokim plećima odvažno i
ponosno korača ka njoj i sve je bliže i bliže...
„Ledi Amelija.”
Namestila je prikladan izraz lica i okrenula se ka njemu. „Vaša milosti”, rekla
je sa usiljenim osmehom koji se od nje zahtevao.
Poljubio joj je ruku. „Izgledate veoma ljupko večeras.”
Govorio bi joj to svaki put.
Amelija se mrmljajući zahvalila, a onda je strpljivo sačekala da udeli
komplimente njenoj sestri, a zatim i Grejs.
„Vidim da vas je moja baba pustila iz svojih kandži večeras.”
„Da”, odgovorila je Grejs veselo uzdahnuvši, „zar to nije divno?”
On se nasmejao, a Amelija je odmah primetila da to nije bila ista ona vrsta
zvaničnog osmeha koji bi njoj uputio. Shvatila je da je to bio prijateljski osmeh.
„Vi ste prava svetica, gospođice Everli”, rekao je.
Amelija je pogledala u vojvodu, a zatim i u Grejs, pa se zapitala... Na šta je
to tačno mislio? Nije baš da je Grejs imala mnogo izbora po tom pitanju. Ako je
zaista mislio da je Grejs svetica, trebalo je da je nagradi dobrim mirazom i da joj
pronađe muža kako ne bi provela ceo život služeći njegovu babu. Naravno da to
nije mogla da kaže jer se takve stvari ne govore jednom vojvodi.
„Grejs nam kaže da imate nameru da ostanete na selu nekoliko meseci”, rekla
je Elizabet.
Amelija je poželela da je šutne jer je ovim zapravo htela da kaže da ukoliko
bude imao vremena da ostane na selu, sigurno će imati vremena da se napokon
oženi njenom sestrom.

~8~
 Knjige.Club Books
I upravo zbog toga je vojvodin pogled zadobio blago ironičan izraz kada je
promrmljao: „Da, nameravam.”
„Ja ću biti prilično zauzeta sigurno sve do novembra”, brzopleto je rekla
Amelija imajući potrebu da mu nekako da do znanja da ne sedi baš pored prozora,
hekla i čezne za njegovim dolaskom.
„Hoćete li?”, promrmljao je.
Ispravila je ramena i odlučno rekla: „Hoću.”
Začkiljio je neobičnim plavim očima, više podrugljivo, nego ljutilo - što je
čak i gore. Pa on se njoj podsmevao i Ameliji nije bilo jasno kako je to tek sada
shvatila. Svih ovih godina mislila je da ju je samo ignorisao...
O, gospode bože!
„Ledi Amelija”, rekao je i blago je klimnuo glavom koliko je bilo potrebno
da se nakloni, „hoćete li mi ukazati čast i dozvoliti mi da vas pozovem na ples?”
Elizabet i Grejs su se okrenule ka njoj osmehujući se sa iščekivanjem. Svi oni
su već više puta prolazili kroz ovu scenu i znali su veoma dobro kako će se
odvijati, naročito Amelija.
„Ne”, rekla je iznenada.
On je trepnuo i ponovio: „Ne?”
„Ne, morala bih da vam se zahvalim.” Ljupko se osmehnula imajući nameru
da ispadne učtiva.
Izgledao je iznenađeno. „Ne želite da plešete.”
„Ne, večeras mi nije do toga.” Amelija je okrznula pogledom svoju sestru i
Grejs koje su izgledale zaprepašteno.
Amelija se, pak, osećala predivno. Ponašala se po prvi put onako kako se i
osećala, što nikada sebi nije dopuštala u njegovom prisustvu.
Uvek se sve vrtelo oko njega. Vindam ovo, Vindam ono, i kako je samo imala
sreće što je ugrabila najzgodnijeg vojvodu u zemlji, a da nije morala prstom da
mrdne.
Jednom je samo sebi dozvolila da njen smisao za humor dođe do izražaja kada
je rekla: „Pa naravno da sam morala da mrdnem svojom zvečkom iz kolevke.”
Tada je doživela nekoliko prekih pogleda i čula jedan tihi komentar: „Nezahvalna
balavica.”
To je izjavila majka Džasinde Lenoks, a samo tri nedelje kasnije Džasindu su
krenuli da obasipaju bračnim ponudama.
Tako je Amelija odlučila da drži jezik za zubima i radi ono što se od nje
očekuje. Međutim, sada...
Ovo ipak nije bio London, a njena majka nije bila tu da motri na nju i već joj
se bilo smučilo to što ju je tretirao kao neko kučence. Do sada je mogla da pronađe
već nekog drugog. Mogla je da se zabavlja i da iskusi prvi poljubac sa muškarcem.

~9~
 Knjige.Club Books
Dobro, ne baš to. Ipak, nije bila baš toliko blesava, a i morala je da misli na
svoju reputaciju. Međutim, mogla je to da zamišlja što joj nikada ranije nije palo
na pamet.
Budući da nije znala kada će opet moći da se oseća ovako odvažnom,
nasmešila se svom budućem mužu i rekla: „Ali vi svakako treba da plešete ako to
želite. Sigurna sam da ima mnogo dama koje bi bile srećne da vam budu partnerke
za igru.”
„Ali ja želim sa vama da igram”, zarežao je.
„Možda neki drugi put”, rekla je Amelija i vedro mu se osmehnula.
„Zahvaljujem!”
Okrenula se i otišla.
Jednostavno je otišla.
Želela je da pobegne, što je zapravo i uradila, ali tek što je zamakla iza ugla.

Tomas Kevendiš je sebe smatrao razumnim čovekom, naročito zbog toga što
mu je njegova uzvišena titula sedmog vojvode od Vindama dozvoljavala da ima
brojne nerazumne zahteve. Imao je pravo da se potpuno suludo ponaša, da ide
unaokolo obučen u rože, da proglasi zemlju trouglastom, a pripadnici visokih
krugova bi mu se i dalje klanjali i upijali svaku njegovu reč.
Njegov rođeni otac, šesti vojvoda od Vindama, nije se suludo ponašao ili bio
obučen u rože, te mislio da je zemlja trouglasta, ali je bio najnerazumniji čovek
na svetu. Baš iz tog razloga Tomas se ponosio svojom odmerenošću, čvrstinom
svoje reči, i uprkos tome što se nije mnogo otvarao, svojom sposobnošću da na
duhovit način posmatra apsurdne situacije. A ovo je svakako bila jedna od njih.
I dok su se vesti o ledi Amelijinom odlasku širile dvoranom i glave prisutnih
se jedna po jedna okretale ka njemu, Tomas je počeo da shvata koliko je bila tanka
linija između humora i besa.
Ledi Elizabet ga je užasnuto gledala kao da očekuje da se iznenada pretvori u
neko čudovište koje će raskomadati nekoga. A Grejs, prokleta mala bezobraznica,
izgledala je kao da će prasnuti u smeh svakog trenutka.
„Da se niste usudili!”, upozorio ju je.
Poslušala ga je, ali se jedva suzdržala, te se on okrenuo ka ledi Elizabet i
upitao je: „Da li da pođem da je potražim?”
Ona je nastavila da nemo zuri u njega.
„Vašu sestru”, pojasnio joj je.
I dalje nije bilo reakcije.
Gospode bože, ima li obrazovanih žena u poslednje vreme?
„Ledi Ameliju”, rekao je naglasivši. „Moju verenicu. Onu koja me je upravo
otvoreno odbila.”

~ 10 ~
 Knjige.Club Books
„Ja to ne bih nazvala otvorenim”, Elizabet je napokon promucala.
Gledao je u nju nekoliko trenutaka dok nije postalo neprijatno, a onda se
okrenuo ka Grejs koju je smatrao jednom od retkih na čiju je iskrenost mogao
računati.
„Da li da idem da je potražim?”
„O, da”, rekla je dok su joj se oči nestašno osmehivale. „Idite.”
Blago je izvio obrve dok je razmišljao gde je ova prokleta žena mogla da ode.
Nije mogla da napusti skup jer je glavni ulaz vodio pravo na ulicu u Mamfordu,
svakako ne baš pogodno mesto za ženu bez pratnje. Zadnji ulaz je izlazio na malu
baštu. Tomas nikada nije imao prilike da je lično poseti, ali je čuo da su tu, među
zelenilom, pale mnoge bračne ponude.
Bračna ponuda je ublaženi izraz za ono što se zapravo obično dešavalo u
donjem vrtu linkolnširske balske dvorane.
Međutim, Tomas nije mnogo brinuo da će ga uhvatiti nasamo sa ledi
Amelijom Vilobi pošto je već bio osuđen na tu balavicu. Osim toga nije mogao
još dugo da odlaže to venčanje. Rekao je njenim roditeljima da će sačekati dok ne
bude napunila dvadeset i jednu godinu, a ona se sigurno već približavala tim
godinama.
A možda ih je već i napunila.
„Izgleda da su moje opcije sledeće”, promrmljao je. „Mogao bih da pronađem
moju ljupku verenicu i dovučem je ovde na bal i time pokažem prisutnima da je
potpuno pod mojom kontrolom.”
Grejs je gledala u njega i činilo se da je sve ovo zabavlja, dok je Elizabet
zelenela od muke.
„Međutim, to bi delovalo kao da mi je previše stalo”, nastavio je.
„Zar nije?” pitala je Grejs.
Razmislio je o ovom pitanju. Istina je da mu je ponos bio poljuljan, ali ga je
ovo više od svega ipak zabavljalo. „Pa i nije preterano”, odgovorio je, a onda je
zbog njene sestre Elizabet dodao, „izvinite.”
Ona je odvratila jedva primetnim klimanjem glavom.
„Sa druge strane”, rekao je, „mogao bih jednostavno da ostanem ovde i
izbegnem pravljenje scena.”
„O, ali ja mislim da je scena već napravljena”, rekla je tiho Grejs strogo ga
pogledavši.
„Sreća vaša što ste jedini zahvaljujući kome je moja baba postala
podnošljiva.”
Grejs se okrenula ka Elizabet. „Izgleda da mi se sprema otkaz.”
„Bogami više puta sam bio u iskušenju”, dodao je Tomas za šta su oboje znali
da nije istina.

~ 11 ~
 Knjige.Club Books
Tomas bi bio u stanju da joj se baci pod noge samo da bi je naterao da ostane
u službi kod njegove babe. Srećom po njega, Grejs nije pokazivala nikakvu želju
da ih napusti, međutim, on bi svakako to učinio i još bi joj ponudio trostruko veću
platu.
Svaki minut koji bi Grejs provela sa njegovom babom bio je minut u kom on
to nije morao da radi, a to nije imalo cenu.
Međutim, to sada nije bilo toliko važno. Baba je bila na sigurnom u susednoj
sobi sa svojim prijateljima i on je želeo da se pojavi na ovom skupu i ode bez
ikakve namere da se bilo koja reč o njemu povede.
Njegova verenica je, međutim, bila sasvim druga priča.
„Verujem da ću morati da joj dopustim da uživa u trenutku svog trijumfa”,
rekao je odlučivši u tom trenutku šta da uradi. Nije želeo da pokazuje svoj
autoritet, jer zaista za tim nije bilo potrebe, a i nije mu se posebno dopadala ideja
da bi dobri ljudi Linkolnšira mogli da pomisle kako je opčinjen svojom
verenicom.
Tomas nije bio sklon osećanjima zanesenosti.
„To je veoma velikodušno sa vaše strane, moram primetiti”, rekla je Grejs uz
cinični osmeh.
Skoro neprimetno slegnuo je ramenima. „Ja sam po prirodi velikodušan
čovek.”
Elizabet je razrogačila oči, te mu se učinilo da je uzdahnula, ali ništa nije
odgovorila.
Žena koja je ostala bez reči; možda je trebalo njome da se oženi.
„Da li to znači da ste odlučili da nas napustite?”, upitala je Grejs.
„Je l’ vi to želite da me se otarasite?”
„Nikako. Vi znate da ja uživam u vašem društvu.”
Želeo je da joj uzvrati taj sarkazam, ali pre nego što je uspeo bilo šta da kaže,
ugledao je jednu glavu, ili bolje rečeno deo glave, kako proviruje iza zavese koja
je odvajala balsku dvoranu od bočnog hodnika.
Ledi Amelija, ipak, nije tako daleko otišla.
„Došao sam da plešem”, rekao je.
„Vi prezirete da plešete”, rekla je Grejs.
„To nije istina. Prezirem da neko to od mene zahteva. To je sasvim drugačija
stvar.”
„Mogu da pronađem svoju sestru”, brzo je dodala Elizabet.
„Ne budite smešni. Ona očigledno, takođe, prezire kada neko od nje zahteva
da pleše. Grejs će biti moja plesna partnerka.”
„Ja?”, Grejs je izgledala iznenađeno.
Tomas je dao znak malom orkestru i oni su se odmah prihvatili instrumenata.

~ 12 ~
 Knjige.Club Books
„Vi”, rekao je. „Kako možete da zamislite da bih mogao sa bilo kim drugim
ovde da igram?”
„Tu je Elizabet”, rekla je dok ju je vodio ka centru podijuma.
„Sigurno se šalite”, prošaputao je. Ledi Elizabet Vilobi se još uvek nije
povratila boja u licu od kada je prebledela videvši svoju sestru kako mu okreće
leđa i izlazi iz prostorije, te bi se od napora prilikom plesa sigurno onesvestila.
Osim toga, Elizabet ne bi odgovarala njegovim namerama.
Bacio je pogled ka Ameliji i na njegovo iznenađenje ona se nije odmah sakrila
iza zavese.
Neprimetno se osmehnuo.
A onda ju je, što mu je izazvalo još veće zadovoljstvo, video kako je
uzdahnula.
Nakon toga se sklonila iza zavese, ali ga to nije mnogo zabrinulo. Znao je da
će odgledati ceo ples i da će pratiti svaki njihov korak.

~ 13 ~
 Knjige.Club Books

Drugo poglavlje

Amelija je tačno znala šta je pokušavao da uradi. Bilo joj je jasno da se radilo
o klasičnoj provokaciji, a opet je taj prokletnik u tome uspevao jer se našla u
situaciji da stoji sakrivena iza zavese dok on igra sa Grejs.
Bio je odličan plesač, ali je to već Amelija dobro znala. Igrala je sa njim
mnogo puta kadril, seoski ples, valcer. Sve su te plesove odigrali nakon njene dve
sezone u Londonu, baš kako pravila nalažu.
Međutim, ponekad, ali samo ponekad, za nju je to bilo veoma prijatno
iskustvo. Nije bila imuna na mišljenje drugih ljudi pa se osećala božanstveno kada
bi spustila svoju ruku na ruku najpoželjnijeg neženje, naročito zbog toga što je on
bio deo dogovora koji joj je garantovao da će biti njen i samo njen.
Sve u vezi sa njim je bilo nekako veće i bolje u odnosu na ostale muškarce.
Bio je bogat! Imao je titulu! Zbog njega su neiskusne mlade devojke padale u
nesvest!
A one iskusnije i čvršće... pa... i one su padale u nesvest.
Amelija je bila sasvim sigurna u to da je Tomas Kevendiš bio najbolji ulov u
poslednjih deset godina, čak i da je bio rođen sa grbom na leđima i sa dva nosa.
Neoženjenih vojvoda nije bilo mnogo i bilo je veoma dobro poznato da su
Vindamovi posedovali toliko zemlje i novca da su mogli da pariraju većini
evropskih vojvoda.
Međutim, leđa njegove milosti nisu bila grbava i nos (srećom samo jedan) bio
je pravilan i lep, i u savršenoj proporciji sa licem. Imao je gustu, tamnu kosu, oči
magično plave i zdrave zube sve do jednog. Objektivno gledajući, bio je veoma
zgodan.
Međutim, uprkos tome što nije ostajala ravnodušna prema njegovom šarmu,
nije bila ni zaslepljena njime. Amelija je smatrala da je, bez obzira na njihovu
veridbu, ona bila njegov najobjektivniji sudija. Umela je dobro da definiše
njegove mane i povremeno bi se zabavljala beležeći ih. Zapravo, revidirala ih je
na svakih par meseci.
Amelija je u svemu cenila preciznost. Po njenoj proceni, to je nažalost bila
veoma potcenjena vrlina.
Međutim, problem sa njenim verenikom, uostalom kao i sa većinom ljudi, bio
je taj što ga je bilo teško precizno definisati. Kako, na primer, i opisati tu neku
neodređenu energiju kojom je zračio, kao da je imao nešto... više u odnosu na
ostale pripadnike visokog društva. Od vojvoda se nije očekivalo da izgledaju tako

~ 14 ~
 Knjige.Club Books
sposobno. Trebalo bi da budu tanki i vižljasti, ili pak debeljuškasti, a boja glasa
bi trebalo da im bude neprijatna i da zrače površnošću. Jednom prilikom je uspela
da mu vidi ruke. Obično je nosio rukavice prilikom njihovih susreta, ali jednom,
nije mogla da se seti zašto, on ih je skinuo i bila je opčinjena njegovim rukama.
Gospode bože, njegovim rukama!
To je bilo suludo i čarobno u isto vreme, ali dok je stajala ćutke i verovatno
poluotvorenih usta zurila, nije mogla da ne pomisli koje su sve poslove te ruke
obavljale. Popravljale su ogradu, držale lopatu, a da je rođen pet stotina godina
ranije, sigurno bi bio hrabri vitez koji bi vešto baratao mačem u boju (a u mirnijim
okolnostima nosio u naručju svoju nežnu gospu ka zalasku sunca).
Svakako je bila svesna da je razmišljala mnogo više o pozitivnim tačkama
ličnosti svog verenika nego on o njenim.
Uprkos tome, ipak nije znala mnogo o njemu. Imao je titulu, bio je bogat,
zgodan, a to nije mnogo govorilo o nekome. Smatrala je da je njena želja da sazna
nešto više o njemu bila prilično razumna. A ono što je iskreno želela više od
svega, nije sebi mogla da objasni zašto, bilo je to da on dobije priliku da malo
bolje upozna nju.
Ili još bolje, da poželi da sazna nešto više o njoj: da se raspituje, da postavlja
pitanja i da pažljivo sluša njene odgovore, a ne da odsutno klima glavom dok
posmatra nekog drugog kako prolazi pored njih.
Pošto je Amelija počela da obraća pažnju na takve stvari, došla je do zaključka
da joj je verenik do sada postavio ukupno osam pitanja. Sedam se odnosilo na to
kako se zabavlja te večeri, a osmo je bilo vezano za vremenske prilike.
Nije očekivala da je voli, nije gajila baš toliko velike iluzije. Ali je smatrala
da bi svaki čovek prosečne inteligencije poželeo da sazna nešto više o ženi sa
kojom će se oženiti.
Međutim, ne i Tomas Adolfus Horacije Kevendiš, najcenjeniji vojvoda od
Vindama, grof od Kestevena, Stouna i Stamforda, baron Grenvil de Stajn, da ne
nabrajamo ostale časne titule koje (srećom) nije morala da zapamti, nije mario da
li njegova buduća žena na primer voli da jede jagode, a ne može da podnese
grašak. Nije znao da nikada nije pevala pred publikom, niti da je bila vrsni
akvarelista.
Nije znao da je oduvek želela da poseti Amsterdam.
Nije znao da je mrzela kada bi je njena majka opisivala kao devojku
odgovarajuće inteligencije.
Nije znao da će joj njena sestra Elizabet očajnički nedostajati kada se uda za
grofa od Rotseja koji je živeo na drugom kraju zemlje, udaljenom četiri dana
jahanja od njih.
I nije znao da kada bi se samo malo više potrudio da sazna nešto o njoj
postavljajući joj obična pitanja koja nemaju veze sa vremenskim prilikama, imala
bi mnogo bolje mišljenje o njemu.
~ 15 ~
 Knjige.Club Books
Ali to bi značilo da mu je stalo do njenog mišljenja, za šta je bila sigurna da
nije. Zapravo, baš taj nedostatak brige o tome šta ona misli, bio je jedina stvar
koju je zasigurno znala o njemu.
Osim...
Provirila je pažljivo kroz crvenu plišanu zavesu svesna činjenice da zna da se
ona tamo nalazi.
Gledala je njegovo lice.
Posmatrala je način na koji je gledao Grejs i kako joj se osmehivao.
Gospode bože, da li se on to smejao? Nikada ranije ga nije čula kako se smeje,
niti ga je videla da to radi čak ni izdaleka.
Ostala je zaprepašćena osećajući izvesnu dozu tuge. Izgleda da je ipak znala
jednu suštinsku stvar o svom vereniku.
On je bio zaljubljen u Grejs Everli.
O, pa to je božanstveno!

Nije se igrao valcer na linkolnširskom balu, jer su ga organizatorke tog

tromesečnog okupljanja uvek smatrale brzim plesom. Tomas je smatrao da je to
šteta. Nikada ga nije interesovala zavodnička strana tog plesa jer nije igrao valcer
ni sa kim koga je želeo da zavede. Međutim, valcer je omogućavao da se
razgovara sa partnerom, što za vreme seoskog plesa nije bilo moguće u
potpunosti.
„Da li to želite da je pravite ljubomornom?”, pitala je Grejs smejući se na
način koji bi mogao da mu deluje koketno samo da je nije tako dobro poznavao.
„Ne budite smešni.”
U tom trenutku je ukrstila ruke sa lokalnim vlastelinom udaljivši se malo od
Tomasa koji ju je, mrzovoljno progunđavši, sačekao da se vrati.
„Ne budite smešni”, ponovio je.
Grejs je blago nakrivila glavu u stranu. „Nikada ranije niste igrali sa mnom.”
Ovog puta je sačekao pravi trenutak da odgovori: „A kada sam to imao priliku
da igram sa vama?”
Grejs je napravila korak unazad i naklonila se, što je bio sastavni deo plesa,
ali je on ujedno video i da je potvrdno klimnula glavom.
Grejs je retko kad prisustvovala lokalnim zabavama uprkos tome što je uvek
pratila njegovu babu na putovanjima u London. Pa čak i kada bi se pojavila sedela
bi pored kamina sa ostalim družbenicama i pratiljama.
Pomerili su se na čelo reda i uhvatili se za ruke da bi prošli između gospode
poređane sa desne, i dama sa leve strane.
„Ljuti ste”, rekla je Grejs.
„Uopšte nisam.”

~ 16 ~
 Knjige.Club Books
„Povređena vam je sujeta.”
„Samo na trenutak”, priznao je.
„A sada?”
Nije odgovorio. Nije morao. Došli su do kraja reda i zauzeli pozicije na
suprotnim stranama, ali kada su se ponovo spojili nakratko u toku igre, Grejs je
rekla: „Niste odgovorili na moje pitanje.”
Udaljili su se jedno od drugog, pa kada su se ponovo približili on je
promrmljao: „Ja volim da vodim glavnu reč.”
Izgledala je kao da će se nasmejati, a on ju je sa blagim osmehom upitao:
„Nije valjda da vas je to iznenadilo?”
Naklonio se, ona se zavrtela, pa je dodala vragolasto ga gledajući: „Kod vas
me ništa ne može iznenaditi.”
Tomas se tome nasmejao, pa kada su se ponovo približili jedno drugom za još
jedan naklon i okret, nagnuo se ka njoj i odgovorio: „Ja to nikada i ne
pokušavam.”
Grejs je prevrnula očima na tu opasku.
Ona je bila pravi prijatelj. Tomas je sumnjao da je njegova baba ikada tražila
nešto više od obične devojke koja bi odgovarala sa da, gospođo i naravno,
gospođo prilikom izbora družbenice, ali je ipak napravila mudar izbor. Dodatni
bonus je bilo to što je Grejs ostala siroče nekoliko godina pre početka službe jer
su joj roditelji umrli od groznice. Otac joj je bio seoski vlastelin, i on i njegova
žena su važili za ugledne ljude. Kao rezultat toga, Grejs je već poznavala sve
lokalne porodice i imala dobre odnose sa njima. To je bila i te kakva prednost za
poziciju koja joj je bila dodeljena.
Tomas je barem tako mislio jer je većinu vremena izbegavao babu.
Ples se bližio kraju i on je okrznuo pogledom crvenu zavesu. Njegova
verenica je ili otišla ili je napokon savladala veštinu sakrivanja.
„Trebalo bi da budete ljubazniji prema njoj”, rekla je Grejs dok ju je pratio sa
plesnog podijuma.
„Ona je mene odbila”, podsetio ju je.
Grejs je blago slegnula ramenima. „Trebalo bi da budete ljubazniji prema
njoj”, ponovila je. Naklonila se i otišla ostavljajući Tomasa samog što mu nije
prijalo na ovakvim okupljanjima.
On je bio veren, a ovo je bio lokalni skup na kome je njegova buduća nevesta
bila poznata skoro svima. To je značilo da će ga svi oni koji su mogli da zamisle
svoje ćerke (ili sestre ili rođake) kao buduće vojvotkinje ostaviti na miru.
Međutim, Amelija mu nije pružala baš potpunu zaštitu od poznanika. Koliko god
da su je voleli, nijedna majka koja drži do sebe nije mogla da zanemari pomisao
da bi nešto moglo da pođe po zlu sa veridbom i da bi vojvoda lako mogao ponovo
da bude slobodan i u potrazi za novom nevestom.

~ 17 ~
 Knjige.Club Books
Dakle, i pored toga što su u Linkolnširu postojali oni žitelji koji nisu imali
ćerke, rođake ili sestre, uvek bi se našao neko ko bi tražio od njega neku uslugu,
a to je bilo užasno naporno. Bio bi u stanju da založi svoju ruku, možda i nogu
samo za jedan dan u kome mu niko ne bi rekao ništa laskavo što misli da bi on
želeo da čuje.
Jedan vojvoda je uživao dosta privilegija u svom životu, ali iskrenost od strane
svojih prijatelja nije bila jedna od njih.
Upravo zbog toga je odmah požurio ka izlazu čim ga je Grejs ostavila samog
na malom plesnom podijumu.
Nije ga interesovalo ništa drugo osim da što pre izađe napolje.
Dvadeset sekundi kasnije udisao je svež večernji linkolnširski vazduh,
razmišljajući o ostatku večeri. Nameravao je da ode kući i uživa u tišini pre nego
što ga baba uhvati i počne da dosađuje sa pričama o organizaciji bala.
Međutim, sada je ipak pomislio da bi poseta Stamfordu bila mnogo bolja.
Selest je živela tamo, njegova ljubavnica, veoma inteligentna i diskretna udovica.
Njihovi susreti su oboma savršeno odgovarali. On joj je kupovao poklone, neke
sitnice u znak pažnje, koji su joj pomagali da upotpuni skromne prihode koje joj
je pokojni muž ostavio. A ona je njemu pružala nežnost i pažnju bez ikakvih
pretenzija ili očekivanja.
Tomas je zastao na trenutak da se snađe. Ugledao je malo drvo, fontanu za
ptičice i oprezan ružin grm... očigledno je da nije izašao na vrata koja su vodila
na ulicu. O, da, pa to je bio vrt! Namrštivši se pogledao je preko ramena pitajući
se da li bi mogao da izađe odatle na ulicu, a da ne mora da se vraća u balsku
dvoranu. U trenutku mu se učinilo da čuje nekog kako izvikuje njegovo ime, za
kojim slede reči ćerka i morate da se upoznate, pa je odlučio da ipak pokuša, kako
zna i ume, da odatle izađe na ulicu.
Tomas se probio pored fontane za ptičice nameravajući da skrene iza kuće,
ali čim je prošao pred ružinog grma, učinilo mu se da je krajičkom oka primetio
neki pokret.
Nije imao nameru da pogleda. Sam bog mu je svedok da nije hteo da gleda
jer bi mu to donelo samo neprijatnosti. Nije bilo ničeg goreg nego zateći nekog
(ili neku) tamo gde ne bi trebalo da bude. Međutim, on je ipak pogledao jer je celo
njegovo veče išlo u tom pravcu.
Pogledao je, a onda je poželeo da nije.
„Vaša milosti.”
Bila je to ledi Amelija, tamo gde sasvim sigurno nije trebalo da bude.
Zurio je u nju prekorno razmišljajući kakav stav da zauzme.
„Bilo je zagušljivo unutra”, rekla je ustajući. Sedela je pre toga na kamenoj
klupi, a njena haljina čije se boje zapravo i nije sećao, uklapala se u ambijent, pa
zato nije uspeo da je spazi ranije.

~ 18 ~
 Knjige.Club Books
Međutim, ništa od toga nije bilo važno jer je sada ona bila tu, napolju, sama i
pripadala je njemu.
Ovo nije slutilo na dobro.

Bio bi to jedan toliko veličanstven događaj da je Amelija poželela da napusti

balsku salu i ode kući. Međutim, bila je tu njena dosadna sestra, pa još jedna
sestra, i majka. I otac koji je takođe bio prisutan, sigurno bi bio srećan da je mogao
da izađe zajedno sa njom samo da se ostale tri pripadnice porodice Vilobi nisu
tako lepo zabavljale.
Stoga, Amelija je odlučila da se iskrade u vrt gde će sačekati na kamenoj klupi
dok njena porodica uživa u zabavi. Niko tuda nije prolazio. Vrt je bio neprivlačno
mesto jer je smisao bala bio da vidiš i da budeš viđen.
Srećom, nije bilo previše hladno, a i nebo je bilo zvezdano, pa je moglo da se
uživa u lepom pogledu, međutim, to joj je okupiralo pažnju samo nekoliko
minuta.
Uspela je da spazi Velikog medveda, a zatim i Malog, ili se njoj bar tako
činilo. Pronašla je tri skupine koje su mogle da liče na medvede, ko god je smislio
te nazive, mora da je voleo apstraktne stvari, a iza njih joj se učinilo da vidi
crkveni toranj.
Svakako nije bilo sazvežđa pod tim imenom, ali je ipak videla taj oblik.
Promenila je položaj kako bi malo bolje videla sjajnu mrlju na severu čiji je
oblik podsećao na neobičnu noćnu posudu, međutim pre nego što je začkiljila,
začula je kako se neko probija kroz baštu.
Išao joj je u susret.
Neko je pretio da naruši njeno uživanje u samoći. Nikada nije uspevala da se
osami kod kuće, a kako se činilo ni ovde nije bila pošteđena.
Umirila se čekajući da uljez ode, a onda...
Nije mogla da poveruje.
Bio je to njen cenjeni verenik u svoj svojoj raskošnosti.
Šta li je on tražio ovde? Kada je napustila balsku dvoranu, on je sasvim
zadovoljno plesao sa Grejs. Pa čak i ako se ples završio, zar nije trebalo da je
otprati sa plesnog podijuma i provede sa njom nekoliko minuta u nekom
besmislenom razgovoru? Nakon toga bi trebalo da uslede minuti u razgovorima
sa pripadnicima linkolnširskog visokog društva koji su priželjkivali da njihova
veridba propadne (iako joj nisu želeli zlo, Amelija je čula da je više njih
razmatralo mogućnost da će se ona zaljubiti u nekog drugog i pobeći sa njim na
tajno venčanje u Gretnu1).

1
Gretna Green - županija u Škotskoj gde su se održavala tajna venčanja još od 1754. godine,
prim. prev.

~ 19 ~
 Knjige.Club Books
Nije mogla da zamisli da bi bilo ko mogao da pobegne iz kuće, a da to niko
ne primeti.
Međutim, ispostavilo se da je vojvoda uspeo da se izvuče u rekordnom roku i
da se nađe sada u vrtu tražeći izlaz.
Hodao je uspravno i nepodnošljivo samouvereno kao i uvek. Ali uprkos tome,
delovao je kao da se skriva što ju je iznenadilo. Neko bi pomislio kako je dovoljno
uticajan da može da izađe na glavni izlaz kad god poželi.
Bila bi sasvim zadovoljna da je mogla da nastavi da razvija najčudnije teorije
o njegovom bekstvu u svojoj glavi, ali on je odlučio da baš u tom trenutku okrene
glavu u njenom pravcu.
„Vaša milosti”, rekla je Amelija jer nije imalo smisla da se pravi da ga ne vidi.
Nije joj ništa uzvratio, što je po njenom mišljenju bilo prilično nekulturno, ali je
smatrala da ne treba da se odrekne svog lepog vaspitanja, pa je nastavila: „Bilo
mi je zagušljivo unutra.”
Naravno da jeste iako to nije bio razlog njenog odlaska.
I dalje ništa nije odgovarao, već je posmatrao na onaj svoj nadmeni način.
Bilo je veoma teško ostati smiren pred takvim pogledom. Imala je neverovatnu
potrebu da počne da se prebacuje sa noge na nogu ili da lomi prste i steže zube,
ali je odlučila da mu ne pruži to zadovoljstvo, te je ostala da stoji savršeno mirno
vedro se osmehujući.
„Sami ste”, rekao je.
„Jesam.”
„Napolju.”
Amelija nije znala kako na ovo da se nadoveže, a da niko od njih dvoje ne
ispadne smešan, te je samo trepnula očima sačekavši njegovu narednu izjavu.
„Sama.”
Pogledala je oko sebe, a onda je izjavila pre toga dobro razmislivši: „Pa nisam
više.”
Pogled mu je postao još oštriji. „Pretpostavljam”, rekao je, „da ste svesni
opasnosti da bi vaš ugled mogao da bude doveden u pitanje.”
Ovog puta je stegla zube, ali samo na trenutak. „Nisam očekivala da će me
iko pronaći”, odgovorila je.
Nije mu se dopao odgovor što je bilo više nego očigledno.
„Ovo nije London”, nastavila je. „Mogu da ostanem sama na klupi napolju
ispred balske dvorane, a da moja reputacija ne bude ugrožena. Pod uslovom,
naravno, da me vi ne obrukate.”
O, gospode, da li se to sada čula njegova vilica kako se grči?
„Ipak”, odvratio je, „takvo ponašanje ne pristaje jednoj budućoj vojvotkinji.”
„Vašoj vojvotkinji.”

~ 20 ~
 Knjige.Club Books
„Naravno.”
Amelija je počela da oseća neko čudno komešanje u stomaku i zapravo nije
mogla da odredi da li joj se vrtelo u glavi ili je bila prestravljena. Vindam je
izgledao besno i ujedno hladnokrvno i iako se nije plašila da će je udariti jer je
bio isuviše veliki džentlmen da bi tako nešto uradio, mogao je na drugačiji način
da joj zagorča život ako bi to odlučio.
Od kada zna za sebe, taj čovek (nekada dečak) uvek je bio glavni. Njen
prilično dosadni život bezuslovno se vrteo oko njegovog.
On bi govorio, ona bi slušala.
Bilo je dovoljno da samo mahne, a ona bi skakala.
Ulazio bi u prostoriju, a ona bi se oduševljeno osmehivala.
A što je najvažnije, bilo joj je drago što joj se ta mogućnost pruža. Bila je
prava srećnica što je imala priliku da se slaže sa svim što on kaže.
Međutim, on joj se retko kad obraćao. Skoro nikada joj nije dao nikakav znak,
a šta je i mogao da zatraži od nje što bi ona bila u stanju da mu pruži? Tako je
postepeno prestala da se osmehuje kada bi ulazio u prostoriju jer i onako nikada
nije gledao u njenom pravcu.
Nikada nije obraćao pažnju na njeno postojanje u normalnim okolnostima.
Međutim, sada...
Vedro mu se osmehivala gledajući ga pravo u oči kao da ne primećuje taj
njegov ledeni pogled.
Sada je ipak obratio pažnju na nju.
A onda se iznenada, iz neobjašnjivih razloga promenio, tek tako. Nešto je u
njemu smekšalo, pa su mu se usne razvukle dok ju je posmatrao kao neko
neprocenjivo blago kojim su ga nagradili bogovi sa neba.
To je već bilo dovoljno da se jedna mlada dama oseti veoma neugodno.
„Zanemario sam vas”, rekao je.
Trepnula je očima čak tri puta. „Molim?”
Uhvatio joj je ruku i približio je svojim usnama. „Zanemario sam vas”,
ponovio je dok mu se glas topio u noćnoj tišini. „To nije bilo lepo sa moje strane.”
Amelija ga je slušala poluotvorenih usana, i uprkos tome što je trebalo nešto
da uradi sa svojom rukom (na primer da je vrati nazad), ona je stajala nepomično
kao ošamućena pitajući se zašto je on...
Zapravo samo se pitajući zašto.
„Hoćete li da sada plešem sa vama?”, tiho je rekao.
Zurila je u njega pitajući se šta je naumio.
„To nije teško pitanje”, rekao je sa osmehom povukavši je za ruku bliže ka
sebi. „Da... ili ne.”
Zastao joj je dah.
~ 21 ~
 Knjige.Club Books
„Ili ipak da”, rekao joj je nasmejavši se dok joj je stavljao ruku na leđa.
Primakao je svoje usne njenom uvetu dovoljno blizu da su joj njegove reči
bez dodira strujale kroz kožu kao poljubac. „Da je skoro uvek ispravan odgovor.”
Malo po malo počeo je da se približava, te su zaplesali. „Zapravo uvek”,
šapnuo joj je na uvo napokon ga dodirnuvši usnama, „kada ste sa mnom.”
On ju je zavodio, a od te spoznaje se osećala i uzbuđeno i zbunjeno. Nije
mogla da shvati zbog čega; kada nikada ranije nije pokazivao sklonost ka tome.
To je takođe veoma svesno radio koristeći sve svoje oružje, barem ono koje je
dozvoljeno na javnom mestu.
I uspevao je u tome. Znala je da su njegovi ciljevi makijavelističkog karaktera
jer nije mogla samo za jedno veče da mu postane neodoljiva. Ipak, osećala je trnce
na koži, a kada bi udahnula vazduh (što nije činila koliko bi trebalo) telo bi joj
postajalo lakše i imala je utisak kao da lebdi. Svakako nije znala mnogo o
odnosima između muškarca i žene, ali je znala jednu stvar...
Činio je da se oseća luckasto.
Mozak joj je i dalje radio, a misli su joj bile povezane što nije mogao da
primeti jer je zurila u njega kao opčinjena, moleći ga očima da je povuče ka sebi.
Želela je da mu se približi još više i uroni u njega.
Pitala se da li je išta izustila od kada ju je uhvatio za ruku.
„Nikada ranije nisam primetio koliko su vam lepe oči”, nežno je rekao. Želela
je da odgovori kako se ranije nikada i nije trudio da ih pogleda, a onda je htela da
istakne kako nije mogao dobro da vidi njihovu boju na mesečini.
Međutim, umesto toga se samo budalasto osmehnula, a onda je podigla glavu
ka njemu jer se nadala... samo se nadala da možda razmišlja da je poljubi i da će
možda... samo možda to i učiniti, a da će mu ona to dozvoliti.
I onda je on to i učinio. Usnama je blago dotakao njene što je bio najnežniji,
najobzirniji i najromantičniji prvi poljubac ikada. Bilo je upravo onako kako je
zamišljala da bi poljubac trebalo da izgleda. Bio je sladak i nežan i izazvao je u
njoj nalet toplote od koje je nesvesno uzdahnula.
„Divno”, prošaputao je, a njene ruke su se nesvesno svile oko njegovog vrata.
Nasmejao se njenoj nestrpljivosti, pa joj je rukama obuhvatio zadnjicu na veoma
nepristojan način.
Kratko je ciknula izvivši se uz njega nakon čega ju je još jače stegnuo, a
disanje mu se produbilo.
Kao i poljubac koji je usledio.

~ 22 ~
 Knjige.Club Books

Treće poglavlje

Ovim poljupcem je samo imao nameru da je stavi do znanja da je njegova, ali

je ipak bio prijatno iznenađen.
Ledi Amelija je bila prosto predivna. Tomasa je toliko opčinila njena zadnjica
da su mu misli odlutale daleko, na neko skriveno mesto gde bi mogao svoje ruke
da zavuče još niže dok bi je palčevima golicao sve bliže i bliže...
Gospode bože, pa on bi, ako ovako nastavi, mogao da počne da razmišlja o
datumu venčanja sa ovom balavicom!
Produbio je poljubac uživajući u njenim uzdasima, a onda ju je još snažnije
zagrlio. Osećala se božanstveno tako priljubljena uz njegovo mišićavo telo. Čuo
je jednom da je pričala da voli da jaše. „Predivna si”, promrmljao je pitajući se da
li je ikada jahala sa opkoračenim nogama.
Međutim, to nije bilo ni vreme ni mesto da pusti mašti na volju. I tako se,
siguran da je ugušio njenu malu pobunu, izmakao držeći još malo ruku na njenom
obrazu.
Došlo mu je da se nasmeje videvši njen omamljeni izraz lica kao da nije bila
sasvim sigurna šta se to upravo dogodilo.
„Hoćete li da vas ispratim nazad?”, pitao ju je.
Odmahnula je glavom, nakašljala se i napokon rekla: „Zar niste hteli da
odete?”
„Ne mogu da vas ostavim ovde.”
„Mogu i sama da se vratim unutra.”
Sigurno je delovao sumnjičavo zato što je odmah dodala: „Možete me gledati
kako ulazim u dvoranu ukoliko to želite.”
„Zašto ne želite da vas vide sa mnom?”, tiho je upitao. „Uskoro ću postati vaš
muž.”
„Hoćete li?”
Upitao se gde je nestalo ono divno strastveno očaravajuće biće od malopre.
„Da li sumnjate da neću ispuniti svoje obećanje?”, pitao je obazrivo.
„Nikada to sebi ne bih dopustila.” Odmakla se korak od njega, ali to nije bio
gest povlačenja. Bio je to više signal da više nije bila očarana njime. „Šta ste onda
time hteli da kažete?”
Okrenula se i osmehnula. „Naravno da ćete biti moj suprug. Pitala sam više
zbog ovog drugog dela kada ste rekli uskoro.”

~ 23 ~
 Knjige.Club Books
Dugo je gledao u nju, pa rekao: „Nikada nismo otvoreno o tome razgovarali,
vi i ja.”
„Nismo.”
Bila je mnogo inteligentnija nego što je mogao da zamisli. Pomislio je kako
je to veoma dobro. Povremeno bi moglo da bude neugodno, ali sve u svemu bila
je to lepa osobina. „Koliko godina imate?”, upitao ju je.
Raširila je oči od iznenađenja. „Vi to ne znate?”
O, dođavola, to su stvari zbog kojih žene obično negoduju. „Ne”, rekao je,
„ne znam.”
„Imam dvadeset i jednu godinu.” Zatim se blago naklonila i sarkastično rekla:
„I još uvek nisam udata.”
„O, molim vas!”
„Moja majka je očajna.”
Pogledao ju je. „To je neugodno opterećenje.”
Razmislila je, pa je, delujući zadovoljno ovim komentarom, odgovorila:
„Da.”
„Trebalo bi da vas ponovo poljubim”, rekao je prepotentno izvivši obrvu. Nije
bila dovoljno sofisticirana da bi imala spremnu repliku, što mu je pričinjavalo
posebno zadovoljstvo. Lagano se nagnuo ka njoj smešeći se. „Veoma ste tihi kada
vas ljubim.”
Ljutito je uzdahnula.
„Takođe ste tihi i kada vas uvredim”, primetio je, „ali mi to nekako nije
zabavno.”
„Vi ste nepodnošljivi”, prosiktala je.
„Ali ipak evo ih kako nadolaze”, uzdahnuo je, „reči iz vaših usta.”
„Ja odlazim”, izjavila je. Okrenula se da se vrati u balsku dvoranu, međutim,
on je bio brži, pa je provukao svoju ruku kroz njenu pre nego što je uspela da
pobegne. Nekom posmatraču bi ovo izgledalo kao najljubazniji gest, ali on ju je
ujedno tom rukom zaustavio.
„Ispratiću vas”, rekao je sa osmehom.
Drsko ga je pogledala, ali se nije pobunila. Potapšao ju je po ruci odlučivši da
joj tim gestom pruži utehu i smiri je. „Hoćemo li?”, tiho je rekao, te su zajedno
ušli unutra.
Veče se očigledno privodilo kraju. Tomas je primetio da su muzičari odložili
svoje instrumente i da se gužva malo proredila. Grejs i njegova baba nisu bile
nigde na vidiku.
Amelijini roditelji su se nalazili u udaljenom uglu prostorije i razgovarali sa
jednim lokalnim vlastelinom. Poveo ju je kroz sobu pozdravljajući ljude oko sebe,
ali se ne zaustavljajući ni sa kim.

~ 24 ~
 Knjige.Club Books
Tada je njegova buduća nevesta tiho progovorila obraćajući se samo njemu.
Nešto je u tom njenom pitanju bilo pogubno.
„Da li se ikada umorite od toga što Zemlja prestane da se okreće oko svoje
ose čim vi zakoračite u neku prostoriju?”
Istog trenutka se ukopao na mestu i pogledao je. Njene zelene oči, koje je sada
veoma dobro video, raširile su se. Međutim, nije prepoznao u njima sarkazam.
Njeno pitanje je bilo iskreno, podstaknuto tihom radoznalošću, a ne prkosom.
Nije imao običaj da otkriva svoja duboka razmišljanja bilo kome, ali u tom
trenutku osetio je nepodnošljiv umor od samog sebe, te je blago klimnuo glavom
i rekao: „Da, svakoga dana i u svakom trenutku.”

***

Nekoliko sati kasnije, Tomas se penjao stepenicama ka svojoj spavaćoj sobi

u zamku Belgrejv. Bio je umoran i loše volje. Osećao je neku neobjašnjivu
nestrpljivost. Proveo je veći deo večeri razmišljajući o svom razgovoru sa ledi
Amelijom što je već samo po sebi bilo dovoljno neugodno, nikada ranije nije
toliko vremena trošio na nju. Umesto da je otišao pravo kući sa bala, kao što je
prvobitno planirao, odvezao se prvo do Stamforda kod Selest. Međutim, kada je
stigao tamo nije imao želju da joj pokuca na vrata. Mislio je na to da će morati sa
njom da razgovara jer je to bila vrsta druženja kakvu su oni imali. Selest nije
bila neka glumica ili operska pevačica, već udovica i morao je da je tretira
na određeni način što je podrazumevalo razgovore i druge pažljive sitnice
bez obzira da li je bio raspoložen za takve stvari ili ne.
I tako je sedeo u svojoj kočiji parkiranoj ispred njene kuće barem desetak
minuta. Napokon, osetivši se smešno, otišao je odatle. Odvezao se na drugi kraj
grada i zaustavio se ispred jedne krčme gde ga niko nije poznavao, te je odlučio
da tamo popije kriglu piva. Prilično je uživao u tome, zapravo, u toj tišini i samoći
gde niko nije prilazio da ga nešto pita ili traži nešto, ili da mu udeli kompliment.
Ispijao je svoje pivo dobrih sat vremena ne radeći ništa i samo posmatrajući
ljude oko sebe, a onda je, kada je shvatio da je prilično kasno, krenuo kući.
Zevnuo je i pomislio na svoj udoban krevet u kome je želeo da ostane sve do
podneva narednog dana.
Bilo je tiho i mirno u Belgrejvu kada je ušao. Sluge su odavno otišle na
počinak kao i njegova baba.
Hvala bogu na tome.
Pretpostavljao je da voli svoju babu, ali samo u teoriji jer mu sigurno ovako
nije bila draga. Ali opet, niko mu, zapravo, i nije bio drag. Trebalo je da joj na
neki način bude odan jer je ona rodila sina koji se kasnije oženio ženom koja je
njega rodila. Svakako je morao da joj bude zahvalan na svom postojanju ako ništa
drugo.
~ 25 ~
 Knjige.Club Books
Međutim, osim toga nije mogao da se seti nijednog drugog razloga zbog čega
bi je voleo. Ogasta Elizabet Kandida Debenham Kevendiš, blago rečeno, nije bila
draga osoba.
Čuo je razne priče od ljudi koji su je dugo poznavali i koji pamte da je bilo
situacija u kojima nije bila neprijateljski raspoložena. Međutim, to je bilo mnogo
pre nego što je on bio rođen i pre nego što su njena dva sina, od trojice koje je
imala, preminula. Najstariji je preminuo od iste groznice koja je odnela i njenog
supruga, a drugi u brodolomu na obalama Irske.
Tomasov otac nikada nije očekivao da će postati vojvoda, svakako ne pored
dva savršeno zdrava starija brata. Ali sudbina je nepredvidiva. Tomas je zevnuo
ne pokrivši usta i lagano koračao dvoranom prema stepeništu. Tada je na svoje
veliko iznenađenje ugledao...
„Grejs?”
Ona je tiho ciknula od iznenađenja i saplela se na zadnji stepenik. Refleksno
je poskočio napred ne bi li je zadržao i uhvatio je za ruku.
„Vaša milosti”, rekla je zvučeći neverovatno umorno.
Ustuknuo je i radoznalo je pogledao. Njih dvoje su se već odavno oslobodili
formalnosti i persiranja kada su bili kod kuće. Ona je, zapravo bila jedna od retkih
koja ga je zvala pravim imenom. „Šta, dođavola, radiš budna u ovo doba?”, pitao
je. „Sigurno je prošlo dva.”
„Prošlo je tri, zapravo”, uzdahnula je.
Tomas je pokušao na trenutak da zamisli šta je njegova baba mogla da uradi
što bi zahtevalo njeno društvo u ovo doba noći. Skoro da se plašio da pomisli na
to; sam đavo bi znao šta je moglo da joj padne na um. „Grejs?”, nežno ju je upitao
jer je jadna devojka izgledala iscrpljeno.
Zatreptala je i malo protresla glavom. „Oprosti, šta si rekao?”
„Zašto tumaraš hodnicima?”
„Tvoja baba se ne oseća dobro”, rekla je sa skrušenim osmehom. A onda je
iznenada dodala: „A ti si došao kući kasno.”
„Imao sam neka posla u Stamfordu”, brzo je odvratio. Smatrao je Grejs
iskrenim prijateljem, ali je ona ipak bila dama i nikada ne bi mogao da je uvredi
spominjući pred njom Selest.
Osim toga, bio je još uvek ljut na sebe zbog svoje neodlučnosti. Zašto se,
dođavola, dovezao čak do Stamforda samo da bi se odmah vratio nazad?
Grejs se nakašljala da pročisti grlo. „Mi smo imale... uzbudljivo veče”, dodala
je gotovo nevoljno. „Napali su nas drumski razbojnici.”
„Gospode bože”, povikao je. „jesi li dobro? Da li je baba dobro?”
„Ni jedna ni druga nismo povređene”, uveravala ga je, „ali naš kočijaš je
zadobio tešku povredu glave. Bila sam slobodna da mu dam tri dana odmora da
se oporavi.”

~ 26 ~
 Knjige.Club Books
„Naravno”, rekao je, ali se u sebi prekorevao. Nije smeo da im dozvoli da
putuju same. Morao je da misli na to da će se vraćati kasno kući. I šta se dogodilo
sa Vilobijevima? Verovatno njihova kočija nije bila napadnuta jer ih je put vodio
u suprotnom pravcu. Ali opet, nije mogao da bude miran. „Moram da se izvinim”,
rekao je. „Trebalo je da se pobrinem da imate više od jednog stražara u pratnji.”
„Ne budi smešan”, rekla je Grejs. „To nije bila tvoja greška. Ko je mogao...”
Odmahnula je glavom. „Nismo povređene i to je jedino važno.”
„Šta su uzeli?”, pitao je.
„Ne baš mnogo”, rekla je vedro kao da se trudila da ublaži situaciju. „Od mene
baš ništa, što je i moglo da se očekuje jer nisam imućna žena.”
„Mora da je baba van sebe od besa.”
„Ona je pomalo usplahirena”, priznala je Grejs.
Došlo mu je prosto da se nasmeje. Znao je da bi to bilo drsko i neprimereno,
ali uživao je u ovim ublaženim izrazima. „Nosila je svoje smaragde, zar ne?”
Zavrteo je glavom. „Stara veštica je oduvek obožavala to drago kamenje.”
„Zapravo, uspela je da sačuva svoje smaragde”, odgovorila je Grejs i on je
odmah shvatio koliko je bila iscrpljena čim ga nije izgrdila što svoju babu naziva
starom vešticom. „Sakrila ih je pod jastuk u sedištu.”
Uprkos svemu, ovo ga je zadivilo. „Zaista je to učinila?”
„Ja sam zapravo bila ta”, ispravila ga je Grejs. „Gurnula mi ih je u ruku pre
nego što su uleteli u kočiju.”
Nasmejao se njenoj snalažljivosti, a onda je nakon jedne neuobičajene
neugodne tišine rekao: „Nisi mi rekla zašto si i dalje budna ovako kasno. Sigurno
i ti zaslužuješ da se odmoriš.”
Malo je oklevala dok se on za to vreme pitao šta je moglo da je natera da se
ovako nelagodno oseća. Napokon je priznala: „Tvoja baba je imala jedan čudan
zahtev.”
„Svi njeni zahtevi su čudni”, odmah je odgovorio.
„Ne, ovaj je... pa...” Uznemireno je uzdahnula. „Pretpostavljam da mi nećeš
pomoći da skinem jednu sliku iz hodnika.”
Tako nešto nije očekivao. „Sliku?”, ponovio je.
Klimnula je glavom.
„Iz hodnika?”
Opet je klimnula glavom.
Pokušao je da zamisli... a onda je odustao. „Nadam se da je tražila da se skine
neka od onih manjih četvrtastih.”
Pogledala ga je kao da će se nasmejati. „Ona sa posudom voća?” Klimnuo je
glavom.
„Ne.”

~ 27 ~
 Knjige.Club Books
Gospode bože, njegova baba je konačno potpuno poludela. To je možda bila
i dobra vest jer bi napokon mogao da je smesti u ludnicu, a verovatno se niko ne
bi pobunio.
„Ona želi portret tvog strica.”
„Mog strica? Kog mog strica?”
„Džona.”
Tomas je klimnuo glavom ne znajući zašto je uopšte to i pitao. Nikada nije
upoznao tog svog strica; Džon Kevendiš je preminuo godinu dana pre njegovog
rođenja. Ali je zamak Belgrejv veoma dugo živeo pod njegovom senkom. Stara
vojvotkinja je najviše volela tog svog srednjeg sina i svi su to znali, a naročito
njeni drugi sinovi. „On je uvek bio njen miljenik”, promrmljao je.
Grejs ga je upitno pogledala. „Ali ti ga nisi poznavao.”
„Naravno da nisam” grubo je odvratio. „Umro je pre mog rođenja, ali moj
otac je o njemu pričao.”
Čak veoma često i nikada sa ljubavlju.
Ipak, pomislio je da bi trebalo da pomogne Grejs da skine sliku sa zida. Jadna
devojka to nikada ne bi uspela sama da uradi. Zavrteo je glavom. „Čini mi se da
je taj portret u prirodnoj veličini, zar ne?”
„Plašim se da jeste.”
Gospode bože! Na šta je sve spremna njegova baba... Ne. On to neće uraditi.
Pogledao je Grejs pravo u oči. „Ne”, rekao je. „Nećeš joj odneti tu sliku
večeras. Ukoliko je želi u svojoj sobi može narediti slugama da joj je
donesu ujutru.”
„Uveravam te da bih najviše želela da odem na spavanje ovog trenutka, ali mi
je lakše da njoj prvo udovoljim.”
„To ne dolazi u obzir”, odvratio je Tomas. Gospode bože, kakav je samo teror
sprovodila njegova baba! Krenuo je odlučno uz stepenice nameravajući da joj
očita lekciju koju zaslužuje, međutim, na pola puta, shvatio je da ide sam.
Šta se to dešavalo sa ženama Linkolnšira ove večeri?
„Grejs”, viknuo je.
I kada je video da se nije istog trenutka stvorila ispred njega, strčao je niz
stepenice i još glasnije povikao.
„Grejs!”
„Ovde sam”, odvratila je žureći ka njemu. „Pobogu, probudićeš celu kuću.”
„Nemoj mi reći da si krenula da poneseš sliku sama.”
„Ukoliko to ne uradim, zvoniće mi celu noć, te neću moći da se naspavam.”
Začkiljio je. „Prati me.”
Izgledala je uznemireno. „Zašto da te pratim?”

~ 28 ~
 Knjige.Club Books
„Da vidiš kako ću da prekinem njen konopac za zvono”, rekao je žureći uz
stepenice sa novom idejom.
„Da prekineš... Tomase!”
Nije se zaustavljao. Mogao je da je čuje kako trči za njim.
„Tomase, ne smeš”, jedva je dolazila do daha preskačući po dva stepenika.
Zaustavio se i okrenuo ka njoj. Smeškao se jer mu je sve ovo zapravo bilo
skoro zabavno. „Ja sam vlasnik kuće”, rekao je. „Mogu da radim šta god
poželim.”
Dugim koracima je nastavio da se približava vratima babine sobe koja su bila
blago odškrinuta, spremna za lakši ulazak.
„Šta si to zamislila da uradiš?”, prasnuo je kada se primakao njenom krevetu.
Međutim, baba ga je pogledala...
Bilo je nečeg čudnog u tom pogledu.
Oči su joj izgubile onu uobičajenu oštrinu, i istinu govoreći, nije izgledala kao
ona veštica na koju je Ogasta Kevendiš podsećala i koju nije baš preterano voleo.
„Gospode bože, jesi li dobro?”, pitao ju je uprkos svemu.
„Gde je gospođica Everli?”, pitala je baba unezvereno gledajući unaokolo.
„Ovde sam”, pritrčala je Grejs sa druge strane njenog kreveta.
„Jesi li je uzela? Gde je slika? Želim da vidim svog sina.”
„Gospođo, kasno je”, Grejs je pokušala da objasni. Nagnula se napred, a zatim
dobro pogledala staru vojvotkinju, pa ponovila: „Gospođo.”
„Možeš da narediš slugama sutra ujutru da to urade”, rekao je Tomas pitajući
se šta se to upravo između ove dve žene dogodilo. Bio je prilično siguran da se
njegova baba nije poveravala Grejs, kao i obrnuto. Nakašljao se. „Neću da
dozvolim da gospođica Everli izvodi tako teške fizičke poslove, a pogotovo ne
usred noći.”
„Potrebna mi je slika, Tomase”, rekla je stara vojvotkinja, bez prepoznatljive
oštrine. Osetila se doza slabosti u njenom glasu koja je bila uznemirujuća. A onda
je dodala: „Molim te.”
Zatvorio je oči jer njegova baba nikada u životu nije ništa zamolila.
„Sutra”, rekao je mirnijim tonom. „Odmah rano ujutru, ako to želiš.”
„Ali...”
„Ne”, prekinuo ju je. „Žao mi je što su te napali večeras, i svakako ću učiniti
sve što je potrebno, u razumnim granicama, da ti olakšam stanje, ali to ti ne daje
za pravo da imaš hirovite i nerazumne zahteve. Da li si me razumela?”
Stisnula je usne, te je ugledao blesak poznate oholosti u njenim očima. Iz
nekog razloga to ga je malo umirilo. Nije baš voleo tu njenu oholost, ali svet bi
bio u većoj ravnoteži kada bi se svi ponašali onako kako se od njih očekuje.
Besno ga je posmatrala.
~ 29 ~
 Knjige.Club Books
Uzvratio joj je istom merom. „Grejs”, strogo je rekao ne okrećući se, „idite u
krevet.”
Nastupio je jedan dugačak trenutak tišine, a onda je čuo Grejs kako odlazi.
„Nemaš prava da joj naređuješ na ovakav način”, prosiktala je baba.
„Ne, nego ti nemaš prava.”
„Ona je moja družbenica.”
„Ali nije tvoj rob.”
Babine ruke su se tresle. „Ti ne razumeš. Nikada nećeš moči da razumeš.”
„Na čemu sam veoma zahvalan”, odvratio je. Gospode bože, dan kada bude
počeo da je razume biće dan kada će samom sebi prestati da se dopada. Proveo je
ceo život trudeći se da ugodi ovoj ženi, ako ne ceo, onda polovinu, dok je drugu
polovinu pokušavao da je izbegava. I nikada ga nije volela. Tomas se veoma
dobro sećao svog detinjstva, pa je sto posto bio siguran u to. Nije mu to sada
uopšte smetalo jer je odavno shvatio da ona, zapravo, nikoga i ne voli.
Međutim, nekada davno je volela. Ukoliko je očevo ogorčeno brbljanje moglo
da bude nekakva naznaka, Ogasta Kevendiš je obožavala svog srednjeg sina
Džona. Uvek je žalila zbog toga što nije rođen kao naslednik i kada je Tomasov
otac neočekivano nasledio titulu, potrudila se da svima da do znanja da ga je
smatrala slabom zamenom. Džon bi svakako bio najbolji vojvoda, a ukoliko ne
on, onda bi Čarls, najstariji, odmah za njim bio odgovarajući za tu titulu. Kada je
on preminuo, Redžinald, treće rođeni, ostao je sam sa ogorčenom majkom i
suprugom koju nije voleo, niti je cenio. Uvek je imao utisak da je nateran da se
oženi ženom ispod svog nivoa jer niko nije očekivao da će naslediti titulu, te se
trudio da to svima veoma glasno i jasno kaže.
Redžinald Kevendiš i njegova majka su prezirali jedno drugo upravo zbog
toga što su bili neverovatno slični. Nikoga nisu voleli, pa ni Tomasa, bez obzira
na to što je naslednik vojvodstva.
„Šteta što čovek ne može da bira sopstvenu porodicu”, tiho je rekao Tomas.
Baba ga je strogo pogledala. Nije mogla da čuje šta je rekao, ali po tonu je
pretpostavila o čemu se radilo.
„Ostavi me na miru”, rekla je.
„Šta ti se to dogodilo večeras?” Morao je da pita jer mu sve ovo nije imalo
smisla. Bio je svestan da su je napali drumski razbojnici i možda su joj čak pretili
pištoljem, ali Ogasta Kevendiš nije bila nežni cvetić. Ona bi i da su je položili u
grob, kiptela od besa, u to nije sumnjao.
Zaustila je da kaže nešto sa osvetničkim izrazom lica, ali je ućutala. Ispravila
je leđa i stisnula vilicu, a onda je napokon progovorila: „Odlazi.”
Slegnuo je ramenima. Ukoliko nije želela da joj glumi odgovornog unuka,
onda je smatrao da je razrešen bilo kakve dužnosti. „Čuo sam da nisu uspeli da se
dočepaju tvojih smaragda”, rekao je idući ka izlazu.

~ 30 ~
 Knjige.Club Books
„Naravno da nisu!”, prasnula je.
Nasmešio se jer nije mogla da ga vidi. „Nije bilo lepo sa tvoje strane to što si
učinila”, rekao je okrenuvši se ka njoj kada je stigao do vrata. „To što si ih
usmerila na gospođicu Everli.”
Frknula je na to podrugljivo, ali ga nije udostojila odgovora. Međutim, on to
nije ni očekivao; Ogasta Kevendiš nikada ne bi stavila svoju družbenicu ispred
svojih smaragda.
„Lepo spavaj, draga bako”, dobacio je Tomas izlazeći iz sobe. Zatim je
ponovo provirio kroz vrata, tek toliko da zada poslednji udarac. „Ili ako ne uspeš,
bar nemoj to spominjati. Tražio bih da nestaneš, ali ti uporno tvrdiš da nisi
veštica.”
„Ti kao da nisi moj unuk”, prosiktala je.
Tomas je slegnuo ramenima dopustivši da njena bude poslednja. Imala je
tešku noć i bila je umorna.
Osim toga, zapravo, i nije ga bilo briga.

~ 31 ~
 Knjige.Club Books

Četvrto poglavlje

Amelija je pijuckajući čaj i pomislila kako bi mogla da čita knjigu ili jaše svog
konja.
Mogla je da brčka noge u potoku, uči da igra šah ili čak samo posmatra slugu
kako čisti srebrninu.
Umesto toga, ona se nalazila u jednom od dvanaest salona Belgrejv zamka i
pila ohlađeni čaj pitajući se da li bi ispala nevaspitana kada bi pojela poslednji
kolačić. Svaki put bi poskočila kada bi čula korake na stepeništu.
„O, gospode! Grejs!”, povikala je Elizabet. „Nije ni čudo što deluješ tako
rasejano!”
„Hmmm?”, Amelija se uspravila. Očigledno joj je promaklo nešto važno dok
je razmišljala o tome kako da izbegne svog verenika koji je, mora se naglasiti,
možda bio zaljubljen u Grejs.
Ali se isto tako mora naglasiti da ju je, uprkos tome, ipak poljubio.
Mora se i reći da se ružno poneo prema obema.
Amelija je malo bolje obratila pažnju na Grejs i videvši njenu tamnu kosu i
plave oči konstatovala da je ona zapravo bila veoma lepa. Ovo za nju nije bilo
iznenađenje jer je poznavala Grejs celog života. Pre nego što je postala družbenica
stare vojvotkinje, Grejs je bila ćerka lokalnog vlastelina koji je preminuo i nije joj
ostavio velika novčana sredstva niti joj je obezbedio adekvatnu zaštitu.
U vreme kada je Grejs živela sa svojom porodicom, kretale su se u istim
krugovima lokalnog društva i iako im roditelji nisu bili bliski, one su se još kao
devojčice družile. Amelija ju je viđala bar jednom nedeljno; možda čak i dva puta,
računajući nedeljnu službu. Međutim, nikada nije preterano obraćala pažnju na
Grejsin fizički izgled. Razlog tome nije bila nezainteresovanost, već to što je Grejs
jednostavno uvek bila deo Amelijinog sveta koji se jednostavno podrazumeva -
Elizabetina bliska prijateljica koja je ostala siroče na tragičan način i koju je
stara vojvotkinja primila u svoju službu.
Reč služba je bila blaga. Zapravo, Grejs je veoma teško zarađivala svoj novac.
Možda nije radila fizički posao, ali vreme koje je provodila sa vojvotkinjom ju je
veoma iscrpljivalo.
„Već sam se oporavila”, rekla je Grejs. „Samo sam malo umorna. Nisam baš
dobro spavala.”
„Šta se dogodilo?”, upitala je Amelija odlučivši da više nema smisla da se
pravi da sluša razgovor.

~ 32 ~
 Knjige.Club Books
Elizabet ju je ćušnula. „Grejs i stara vojvotkinja su pretrpele napad drumskih
razbojnika!”
„Stvarno?”
Grejs je klimnula glavom. „Sinoć. Kada smo se vraćale sa bala.”
Ovo ju je sada stvarno zainteresovalo. „Da li su nešto ukrali?” upitala je
Amelija jer joj se to učinilo prikladnim pitanjem.
„Kako možeš da budeš tako bezosećajna?” rekla je Elizabet. „Pretili su joj
pištoljem!” A onda se okrenula ka Grejs. „Jesu li?”
„Jesu.”
Amelija se zamislila nad ovim. Nije razmišljala o pištolju, već o mirnoći sa
kojom je o tome pričala. Možda je bila hladna osoba.
„Jesi li se uplašila?”, pitala je Elizabet bez daha. „Ja bih se sigurno uplašila.
Sigurno bih pala u nesvest.”
„Ja ne bih pala u nesvest”, rekla je Amelija.
„Pa naravno da ti ne bi”, rekla je Elizabet ljutito. „Ti nisi ni uzdahnula kada
ti je Grejs ovo ispričala.”
„To zapravo, zvuči veoma uzbudljivo.” Amelija je pogledala u Grejs sa
velikim interesovanjem. „Je l’ bilo tako?”
Gospode bože, Grejs je u tom trenutku pocrvenela. Amelija je pomislila da je
rumenilo na njenom licu moglo da znači mnogo toga, a sigurno se radilo o nečem
predivnom. Osetila je nalet uzbuđenja u grudima, te joj se pomalo zavrtelo u glavi.
Imala je isti onaj osećaj kao kada čuje neki sočan trač. „Da li je bio zgodan?”
Elizabet ju je pogledala kao da je poludela. „Ko?”
„Pa drumski razbojnik, naravno.”
Grejs je nešto promucala praveći se da ispija čaj.
„Dakle, jeste”, rekla je Amelija osećajući se mnogo bolje. Ukoliko je Vindam
bio zaljubljen u Grejs... bar je utešno to što mu ona nije uzvraćala istu emociju.
„Nosio je masku”, odvratila je Grejs.
„Ali ipak bi mogla da kažeš da je bio zgodan” insistirala je Amelija.
„Ne!”
„Onda je njegov akcenat bio neverovatno romantičan. Da nije bio možda
Francuz? Italijan?” Amelija je zadrhtala od oduševljenja, misleći na sve
Bajronove pesme koje je čitala poslednjih dana. „Španac, možda?”
„Ti si poludela”, rekla je Elizabet.
„Nije imao nikakav akcenat”, rekla je Grejs. „Barem nije imao neki određeni.
Mogao je da bude Škot ili čak Irac. Nisam sigurna.”
Amelija se naslonila veselo uzdahnuvši. „Drumski razbojnik. Kako je to
romantično.”

~ 33 ~
 Knjige.Club Books
„Amelija Vilobi!”, podviknula joj je sestra. „Grejs je pretrpela oružani napad
i ti to nazivaš romantičnim?”
Sigurno bi bila u stanju da joj uzvrati nekom oštroumnom opaskom, ali u tom
trenutku se začula neka buka u hodniku.
„Je l’ to stara vojvotkinja?”, Elizabet je napravši grimasu šapatom upitala
Grejs. Provodile su tako ugodno popodne bez njenog prisustva.
„Ne verujem”, odgovorila je Grejs. „Bila je još uvek u krevetu kada sam sišla.
Bila je još uvek... prilično uzrujana.”
„Verujem”, odvratila je Elizabet, a onda je uzdahnula. „Da li su joj ukrali
čuvene smaragde?”
Grejs je odmahnula glavom. „Sakrili smo ih ispod jastuka, u sedište.”
„Baš ste se to pametno dosetile!”, Elizabet je rekla sa odobravanjem.
„Amelija, da li se slažeš...”
Međutim, Amelija nije slušala. Bilo je očigledno da su koraci u hodniku
pripadali nekom mnogo energičnijem nego što je to bila vojvotkinja. I jeste bilo
tako, upravo je Vindam prošao pored otvorenih vrata.
Razgovor se prekinuo. Elizabet je pogledala u Grejs, a Grejs u Ameliju.
Amelija je, pak, nastavila da gleda u pravcu praznog prostora ispred otvorenih
vrata. Nakon nekoliko trenutaka tišine, Elizabet se okrenula ka sestri i rekla:
„Mislim da nije ni primetio da smo ovde.”
„Ne zanima me”, izjavila je Amelija što nije bilo sasvim tačno.
„Pitam se gde je otišao”, prošaputala je Grejs.
Njih tri su, kao tri glupače (po Amelijinom mišljenju), nastavile nepomično
da sede buljeći u vrata. Trenutak kasnije čule su gunđanje i tresak, te su u isto
vreme poskočile, ali su ipak ostale ukopane u mestu nastavljajući da zure u vrata.
„Dođavola!” Čule su vojvodu kako se nervira.
Elizabet je razrogačila oči, dok je Ameliju ovaj ispad prilično razgalio.
Dopalo joj se što čuje nešto što je ukazivalo na to da on nema baš
potpunu kontrolu nad situacijom.
„Pažljivo sa tim”, čule su ga kako izgovara.
Dvojica slugu su prolazila pored vrata jedva noseći jednu veoma veliku sliku.
Bio je to prilično čudan prizor. Na slici je bio portret, u prirodnoj veličini, što je
objašnjavalo težinu sa kojom su se sluge borile, nekog izrazito privlačnog čoveka
koji je stajao sa nogom oslonjenom o kamen izgledajući kao ponosni plemić.
Međutim, činjenica da je slika bila nakrivljena pod uglom od četrdeset pet
stepeni i da se njihala gore-dole dok je promicala pored vrata, umanjivala je utisak
tog plemićkog ponosa kojim je trebalo da zrači.
„Ko je to bio?”, pitala je kada su sluge zamakle sa slikom.

~ 34 ~
 Knjige.Club Books
„Vojvotkinjin srednji sin”, odgovorila je Grejs odsutno. „Umro je pre
dvadeset i devet godina.”
Amelija je pomislila kako je čudno to što je Grejs tačno znala vreme njegove
smrti. „Zašto premeštaju portret?”
„Stara vojvotkinja želi da se premesti gore”, tiho je rekla.
Amelija je pomislila da je pita zašto, ali ko je mogao da zna šta je staroj
vojvotkinji bilo na umu? Osim toga, Vindam je u tom trenutku ponovo prošao
pored vrata.
Tri dame su ćutke posmatrale, a onda je on ustuknuo i vratio se, te provirio u
prostoriju. Uvek je bio besprekorno obučen. Nosio je snežno belu košulju preko
koje je imao božanstveni prsluk od brokata tamnoplave boje. „Dame”, obratio im
se.
Sve tri su se odmah brzo naklonile.
Učtivo je klimnuo glavom. „Oprostite.” A onda je jednostavno otišao.
„Pa dobro”, rekla je Elizabet jer se činilo da niko drugi nije imao šta da kaže
kako bi ispunio tu tišinu.
Amelija je trepnula trudeći se da shvati kako bi ovo mogla da protumači. Nije
sebe smatrala poznavaocem veštine ljubljenja ili poželjnog ponašanja posle
samog čina, ali je svakako posle onog što se dogodilo prethodne večeri očekivala
nešto više od običnog oprostite.
„Možda bi trebalo da odemo”, rekla je Elizabet.
„Ne, ne smete”, odvratila je Grejs. „Ne, još uvek. Stara vojvotkinja želi da
vidi Ameliju.”
Amelija je zastenjala.
„Žao mi je”, rekla je Grejs saosećajno. Stara vojvotkinja je uživala da kinji
Ameliju. Ako ne bi kritikovala njeno držanje, onda bi to bio njen izraz lica, a ako
nije bilo ni to, onda bi to bila neka nova pegica na njenom nosu.
A ako, pak, nije bila u pitanju postojeća pegica, onda bi to bila neka koja će
joj se tek pojaviti jer je stara vojvotkinja znala da Amelija nije umela dobro da
namesti šeširić, te je bila u opasnosti od sunca čim bi napustila hladovinu ili
zatvoreni prostor.
Stara vojvotkinja je zastrašujuće mnogo znala o Ameliji, ali većinom su to
bile netačne stvari.
Donećeš na svet novog vojvodu od Vindama!, vikala bi vojvotkinja više puta.
Nesavršenost ne dolazi u obzir!
Amelija je odmah zamislila ostatak svog popodneva i glasno uzdahnula. „Ipak
ću pojesti ovaj poslednji kolačić”, rekla je i ponovo sela.
Druge dve dame su klimnule glavom i takođe se vratile na svoja mesta.
„Možda bi trebalo da poručim da nam donesu još?”, pitala je Grejs.

~ 35 ~
 Knjige.Club Books
Amelija je bezvoljno klimnula glavom.
U tom trenutku Vindam se vratio. Amelija je nezadovoljno zarežala jer je sada
ponovo morala da se ispravi u stolici, a usta su joj bila puna mrvica od kolača. On
se, zapravo, njoj nije ni obratio, te je shvatila da se bez razloga uzrujava.
„Zamalo nam nije ispala na stepenicama”, vojvoda je gledao u Grejs. „Cela
slika se zanjihala na desnu stranu i umalo se nije zabila u gelender.”
„O, bože”, promrmljala je Grejs.
„To bi bio direktan ubod u srce”, rekao je sa ironičnim osmehom. „Vredelo
bi samo da joj vidim izraz lica.”
Grejs je krenula da ustane. „Znači li to da je vaša baka ustala iz kreveta?”
„Samo da bi nadgledala prebacivanje slike”, rekao je. „Mirni ste sada.”
Jasno se videlo da je Grejs osetila olakšanje i Amelija nije mogla da je krivi
zbog toga.
Vindam je pogledao u tanjir na kome su se ranije nalazili kolačići, pa kada je
video da su ostale samo mrvice, okrenuo se ka Grejs. „Ne mogu da verujem da je
imala toliko drskosti da vam traži da joj donesete sliku sinoć. Ili, još gore”, dodao
je ciničnim tonom, „da ste vi zaista mislili da ćete to sami moći da uradite.”
Grejs se okrenula ka svojim gošćama i objasnila: „Stara vojvotkinja je noćas
zahtevala da joj ja donesem tu sliku.”
„Ali ta slika je ogromna!” povikala je Elizabet.
Amelija ništa nije rekla pošto je bila fascinirana Grejsinom suzdržanošću.
„Moja baba je uvek najviše volela svog srednjeg sina”, rekao je vojvoda
smrknuto. Zatim je, kao da je tek tada primetio ženu kojom planira da se oženi,
pogledao u Ameliju i rekao: „Ledi Amelija.”
„Vaša milosti”, poslušno je odvratila.
Međutim, posumnjala je da ju je uopšte i čuo jer se odmah okrenuo ka Grejs
i nastavio: „Vi ćete me naravno podržati ako je budem zaključao gore?”
Amelija je iznenađeno raširila oči. Učinilo joj se kao pitanje, ali je mogla da
bude i naredba što bi bilo mnogo zanimljivije.
„Tom...” zaustila je Grejs, pa se nakašljala i ispravila se. „Vaša milosti.
Morate da imate malo više strpljenja sa njom ovih dana. Ona je van sebe.”
Amelija je osetila gorčinu u ustima. Kako je moguće da nije znala da je Grejs
Vindama oslovljavala imenom? Njih dvoje su svakako bili prijatelji. Živeli su u
istoj kući, doduše velikoj i sa gomilom slugu, ali je Grejs jela zajedno sa starom
vojvotkinjom što je značilo da je često tu bio i Vindam. Osim toga, nakon pet
godina službe sigurno su imali bezbroj prilika za razgovor.
Amelija je sve to znala, ali nikada nije marila. Nije joj bilo važno čak ni to što
ga je Grejs zvala Tomas.
Ali kako to nije znala? Da li je trebalo to da zna?

~ 36 ~
 Knjige.Club Books
I zašto joj je smetalo to što nije znala?
Gledala je pomno u njegov profil. Još uvek je razgovarao sa Grejs i imao je
izraz lica koji nikada nije imao kada bi se njoj obraćao. Bilo je neke bliskosti u
tom pogledu, neke topline povezane sa zajedničkim iskustvima i...
O, gospode bože! Da li ju je ikada poljubio? Da li je poljubio Grejs?
Amelija se uhvatila za rub stolice da bi se pridržala. Nije mogao to da uradi.
Nije mogla ni ona. Grejs nije bila tako bliska prijateljica sa njom koliko sa
Elizabet, ali ipak, nikada se ne bi usudila da učini takvu izdaju. Ona to prosto nije
imala u sebi. Čak i da je bila zaljubljena u njega i da je mislila da će je ta ljubav
odvesti do braka, nije mogla da bude nelojalna što se tiče...
„Amelija?”
Amelija je trepnula i usredsredila se na sestrino lice.
„Jesi li dobro?”
„Savršeno sam dobro”, odsečno je odvratila jer nije želela da svi usmere
pažnju na nju baš u tom trenutku kada je pozelenela od muke.
Međutim, naravno da su svi upravo to učinili.
Elizabet, pak, nije bila tip osobe koje si mogao lako da se otarasiš. Stavila je
ruku na Amelijino čelo i promrmljala: „Nisi vruća.”
„Naravno da nisam”, rekla je Amelija odgurnuvši je od sebe. „Samo sam dugo
stajala.”
„Zapravo si sedela”, naglasila je Elizabet.
Amelija je ustala „Mislim da treba da izađem malo na vazduh.”
Elizabet je takođe ustala. „Mislila sam da si htela da sedneš.”
„Sedeću napolju”, zarežala je Amelija žarko želeći da ćušne sestru u rame kao
što je radila u detinjstvu. „Izvinite me”, tiho je rekla prolazeći pored Vindama i
Grejs.
On je ustao i džentlmenski je lagano pognuo glavu dok je prolazila.
A onda je... o, bože, da li je moglo šta gore da se dogodi... krajičkom oka
spazila Grejs kako ga je ćušnula laktom u rebra.
Nastala je užasna tišina tokom koje je on besno pogledao u Grejs (Amelija je
već stigla do vrata i srećom nije mogla više da ga vidi), a onda je svojim
uobičajenim učtivim glasom rekao: „Dozvolite mi da vas ispratim.”
Amelija se zaustavila na vratima i polako okrenula ka njemu. „Zahvaljujem
se na vašoj brizi”, rekla je oprezno, „ali nema potrebe.”
Videla je po njegovom licu da bi voleo da je mogao da prihvati njeno
odbijanje, ali se verovatno osećao krivim što ju je ignorisao, pa je
odlučnim glasom dodao: „Naravno da ima.” Sledeće što je videla, bila je njena
ruka na njegovoj dok su izlazili zajedno napolje.

~ 37 ~
 Knjige.Club Books
O, kako je poželela da se ljupko nasmeši i kaže... Gospode, kako sam samo
srećna što ću biti vaša nevesta. Ili ako ne to, onda... Da li se očekuje od mene da
moram da razgovaram sa vama? Ili barem... Kravata vam je malo nakrivljena.
Međutim, naravno da ništa od ovoga nije rekla.
Ipak on je bio vojvoda, a ona njegova verenica i uprkos tome što je uspela da
mu nakratko pokaže zube veče pre toga...
Međutim, to je bilo pre nego što ju je poljubio.
Čudno je to kako poljubac menja sve.
Amelija ga je okrznula pogledom. Gledao je pravo ispred sebe, a vilica mu je
bila stegnuta dajući njegovom licu prepotentan i odlučan izraz.
Grejs nikada nije gledao na taj način.
Progutala je knedlu trudeći se da ne uzdahne. Nije smela da ispusti bilo kakav
zvuk jer bi se u suprotnom okrenuo i pogledao je onim svojim ledenim pogledom.
Svakako bi sve prihvatljivije delovalo da mu oči nisu bile tako plave. A onda bi
je upitao šta nije u redu, ali ga svakako odgovor ne bi zanimao. Ona bi to shvatila
i osećala bi se još gore.
Zašto joj je sve to bilo toliko važno?
Zastao je na trenutak, te ga je ona opet pogledala. Okrenuo se ka zamku kako
bi video gde je Grejs.
Amelija je iznenada osetila mučninu.
Ovog puta nije uspela da priguši svoj uzdah. Očigledno joj je ipak previše
stalo.
Prokletstvo!

Tomas je skoro ravnodušno konstatovao da je dan čaroban. Nebo je bilo

ravnomerno prošarano plavom i belom bojom, a trava je dovoljno narasla da se
lagano talasala na povetarcu. Ispred njih se prostiralo neobično šumovito područje
usred imanja sa blagim brežuljcima koji su se spuštali do obale. More se nalazilo
tri kilometara udaljeno od njih, ali za vreme ovakvih dana, kada bi vetar dolazio
sa istoka, vazduh je blago mirisao na so. Na vidiku nije bilo ničeg osim prirode,
onakve kakvom ju je bog stvorio, ili barem onakve kakvom su je Saksonci
napravili stotinama godina ranije.
Bila je predivno divlja. Kada bi neko okrenuo leđa zamku, mogao bi potpuno
da zaboravi na postojanje civilizacije. Imao bi osećaj da se može izgubiti u toj
divljini hodajući napred.
Tomas je često pomišljao na to i ta ideja mu je bila izuzetno privlačna.
Međutim, iza njega se nalazilo njegovo nasledstvo. Bilo je ogromno i
impozantno i nije delovalo prijateljski ovako spolja gledano.
Tomas je pomislio na svoju babu, pa je shvatio da zamak Belgrejv ni iznutra
nije delovao posebno prijateljski.
~ 38 ~
 Knjige.Club Books
Uprkos svemu, bio je njegov i voleo ga je i pored velikog tereta odgovornosti
koje mu je doneo. Belgrejv je bio deo njegovog života, njegovog tela i duše. I bez
obzira na to koliko mu je ideja da ga napusti povremeno delovala izazovno,
nikada ne bi mogao zaista to da uradi.
Bilo je tu i drugih dužnosti, od kojih je upravo ona najvažnija koračala pored
njega.
Uzdahnuo je u sebi i blago zakolutao očima. Verovatno je trebalo odmah da
obrati pažnju na ledi Ameliju kada ju je ugledao u salonu. Prokletstvo, trebalo je
prvo njoj da se obrati, a ne Grejs. Zapravo je znao šta treba da uradi, ali je scena
sa slikom bila toliko apsurdna da je morao nekome to da ispriča, a ledi Amelija to
ne bi razumela.
Ipak, poljubio ju je sinoć, pa i pored toga što je imao pravo na to, znao je da
mora da pokaže malo prefinjenosti nakon toga. „Nadam se da je vaš povratak kući
noćas prošao bez neugodnosti”, rekao je odlučivši da će to biti odličan uvod u
razgovor.
Gledala je u drveće ispred sebe. „Nisu nas napali drumski razbojnici”,
potvrdila je.
Bacio je pogled na nju pokušavajući da proceni njen ton. Osećala se doza
ironije u njenom glasu, ali joj je lice bilo savršeno mirno.
Uhvatila ga je kako gleda u nju i tiho dodala: „Zahvaljujem vam se na brizi.”
I dalje je imao utisak da mu se ruga. „Vreme je baš predivno jutros”, rekao je
znajući da će je time iznervirati. Međutim, nije znao zašto je to želeo.
„Veoma je prijatno”, složila se.
„Da li se osećate bolje?”
„Mislite od sinoć?”, pitala je iznenađeno trepnuvši.
Pogledao je u njene rumene obraze i osmehnuo se. „Mislio sam od pre pet
minuta, ali može i od sinoć.”
Bilo je lepo znati da je još uvek u stanju da natera ženu da pocrveni.
„Mnogo sam bolje sada”, oštro je odvratila pokušavajući da smiri kosu koja
je slobodno vijorila na povetarcu, budući da nije stavila šešir. Sve vreme joj se
kačila na uglove usana što je njemu delovalo kao nešto veoma neugodno. Pitao se
kako su žene to mogle da podnesu.
„Bilo mi je zagušljivo u salonu”, dodala je.
„A, da”, promrmljao je. „Salon je stvarno jedan skučeni prostor.”
U njemu je, zapravo, moglo da se smesti četrdesetoro ljudi.
„Društvo me je gušilo”, rekla je značajno.
Nasmešio sa za sebe. „Nisam znao da vam je tako neprijatno u društvu vaše
sestre.”

~ 39 ~
 Knjige.Club Books
Do tada je gledala sve vreme ispred sebe u drveće na brežuljku, ali na ovu
opasku je žustro okrenula glavu ka njemu. „Nisam mislila na svoju sestru.”
„Znam”, tiho je rekao.
Još više je pocrvenela, a on se upitao šta je bio razlog, ljutnja ili stid.
Verovatno pomalo od oba. „Zašto ste ovde?” pitala je.
Zastao je da razmisli. „Ja živim ovde.”
„Mislila sam sa mnom”, procedila je kroz zube.
„Ukoliko ne grešim, vi bi trebalo da postanete moja žena.”
Zaustavila se i pogledala ga pravo u oči. „Ja se vama ne dopadam.”
Nije zvučala naročito tužno zbog toga, već uzrujano i upravo to mu je bilo
neobično. „To nije istina”, odgovorio je. Zaista je tako i mislio. Postojala je velika
razlika između nedopadanja i nepažnje.
„Ne dopadam vam se”, bila je uporna.
„Zašto to mislite?”
„Kako sam mogla da vam se dopadnem?”
Zavodnički ju je pogledao. „Mislim da ste mi se prilično dopali sinoć.” Ništa
nije rekla, ali je osetila napetost u telu, a na licu joj se videlo kako pokušava da
zadrži pribranost, tako da ju je skoro čuo kako u sebi broji do deset. A onda je
povikala: „Ja sam za vas samo obaveza!”
„Istina”, složio se, „ali prijatna obaveza.”
Izraz lica joj je sada odisao veoma šarmantnom žestinom. Nije mogao da
shvati šta joj je bilo u glavi. Bilo koji muškarac koji tvrdi da ume da čita ženske
misli je ili budala ili lažov. Njemu je, pak, bilo veoma zabavno da je posmatra
kako razmišlja, da gleda kako joj se izraz lica menja dok pokušava da pronađe
pravi način na koji bi mu se obratila.
„Da li ikada razmišljate o meni?”, napokon ga je pitala.
Bilo je to jedno tako tipično žensko pitanje da mu se učinilo da brani ceo
muški rod kada joj je odmah odgovorio: „Upravo sada mislim na vas.”
„Znate vrlo dobro na šta mislim.”
Pomislio je da je slaže jer bi to bilo najljubaznije što je mogao da uradi.
Međutim, skoro je otkrio da je ova žena kojom je trebalo da se oženi bila mnogo
inteligentnija nego što je na početku mislio i znao je da je otrcane fraze neće
zadovoljiti. Stoga je odlučio da joj kaže istinu.
„Ne.”
Trepnula je jednom, pa još nekoliko puta. Jasno je da ovakav odgovor nije
očekivala. „Ne?” ponovila je za njim.
„Trebalo bi da vam to bude kompliment”, rekao je. „Da imam loše mišljenje
o vama, slagao bih vas.”

~ 40 ~
 Knjige.Club Books
„Ali da imate dobro mišljenje, ne bih morala ovo sada da vas pitam.” Osetio
je kako gubi strpljenje. Bio je tu, šetao se sa njom po poljani, a u stvari je želeo
da...
Nije bio siguran tačno šta, ali istina je bila da je imao barem desetak važnih
stvari da obavi koje mu nisu pričinjavale posebno zadovoljstvo, ali je želeo da ih
završi.
Da li je stvarno mislila da je ona njegova jedina obaveza? Da li je stvarno
mislila da ima vremena da sedi i sastavlja ljubavne pesme za ženu koju čak nije
ni sam odabrao da mu bude supruga? Pobogu, pa ona mu je bila dodeljena još kad
se rodila!
Okrenuo se ka njoj i prostrelio je pogledom. „U redu, ledi Amelija. Koja su
vaša očekivanja od mene?”
Delovala je kao da ju je pitanje zbunilo jer je promucala nešto nerazumljivo,
nešto čije značenje ni sama nije uspevala da shvati. Gospode bože, nije imao
vremena za ovo. Slabo je spavao prošlu noć, baba mu je zadavala veće probleme
nego inače, a sada je njegova verenica, sa kojom je do sada razmenio samo par
besmislenih rečenica o vremenu, iznenada imala velika očekivanja od njega.
To naravno nije podrazumevalo samo brak što je on svakako nameravao da
ispuni. Gospode bože, nije mu sve ovo bilo potrebno ovog popodneva.
Počešao se po čelu jer je počela da ga boli glava.
„Jeste li dobro?”, pitala ga je ledi Amelija.
„Dobro sam”, grubo je odgovorio.
„Dobro ste onoliko koliko i ja malopre u salonu”, čuo ju je kako govori sebi
u bradu.
I to je bila kap u prepunoj čaši. Podigao je glavu i prikovao je pogledom.
„Hoćete li ponovo da vas poljubim?”
Nije ništa odgovorila, ali su joj se ženice raširile.
Pogledao je u njene usne i prošaputao: „Izgleda da nas to čini mnogo
prijatnijim.”
I dalje nije ništa govorila što je on protumačio kao pristanak.

~ 41 ~
 Knjige.Club Books

Peto poglavlje

„Ne!” povikala je Amelija ustuknuvši.

I da nije bila tako zbunjena ovim iznenadnim skretanjem na ljubavnu teritoriju
i te kako bi uživala u njegovom iznenađenju kada se nagnuo ka njoj, ali umesto
njenih usana ispred sebe, zatekao je prazan prostor.
„Zaista?”, upitao je vrativši se nazad.
„Vi nemate potrebu čak ni da me poljubite”, rekla je ustuknuvši.
„Tako je”, rekao je streljajući je pogledom. „Zato što mi se ne dopadate.”
Srce joj je sišlo u pete. „Je l’ vam se zaista ne dopadam?”, opet je upitala.
„Sudeći po vašem mišljenju”, podsetio ju je.
Osetila je kako joj koža gori od srama. Onaj osećaj kada upadnete u klopku
sopstvenih reči. „Ja ne želim da me poljubite”, promucala je.
„Stvarno ne želite?”, upitao je.
„Ne”, rekla je pokušavajući da ostane pribrana. „Ne želim zato što... zato
što...” Grozničavo je razmišljala šta da navede kao razlog jer u tom trenutku nije
uspevala da sabere misli i racionalno odgovori.
A onda joj se razbistrilo u glavi.
„Ne želim jer vi to ne želite.”
Ukočio se, ali samo na trenutak. „Vi mislite da ne želim da vas poljubim?”
„Ja znam da vi to ne želite”, odgovorila je što je za nju bio najhrabriji trenutak
u životu, budući da je ispred nje stajao on u svom punom sjaju, tako žestok,
ponosan i verovatno besan. Vetar mu je mrsio tamnu kosu i bio je toliko zgodan
da je prosto bilo bolno gledati ga.
Prava istina je bila da je i te kako želela da ga poljubi, ali ne ukoliko ta želja
nije bila obostrana.
„Smatram da previše razmišljate”, napokon je rekao.
Nije mogla da se seti pravog odgovora, ali se još malo udaljila od njega.
Odmah joj se ponovo približio. „Veoma želim da vas poljubim”, rekao je
primaknuvši se. „Zapravo, to je verovatno jedina stvar koju bih želeo sa vama
sada da radim.”
„Nije istina”, brzo je rekla uzmičući. „Vi samo tako mislite.”
Tada se nasmejao što je moglo da joj deluje uvredljivo, ali je više bila
fokusirana na održavanje distance... i svog ponosa.

~ 42 ~
 Knjige.Club Books
„To je zbog toga što mislite da tako možete da me držite pod kontrolom”,
rekla je pogledavši u zemlju da ne bi zakoračila slučajno u neki krtičnjak dok
se povlačila. „Želite da me zavedete kako biste me pretvorili u ženu
beskičmenjaka, sa mozgom poput kaše, koja će jedino bih u stanju da uzdiše vaše
ime.”
Izgledao je kao da će ponovo da se nasmeje, ali ovog puta bi to bilo zbog
njenih reči.
„Je l’ to ono što zaista mislite?”, pitao je osmehnuvši se.
„To je ono što ja mislim da vi mislite.”
Šeretski se osmehnuo. Izgledao je kao neki dečak i nimalo nije ličio na sebe,
ili barem na onog čoveka na kog je navikla.
„Mislim da ste u pravu”, rekao je.
Amelija je bila zapanjena. „Stvarno?”
„Da. Mnogo ste bistriji nego što to pokazujete”, rekao je.
Da li je to bio kompliment?
„Međutim”, dodao je, „to ne menja glavnu suštinu ovog trenutka.”
Koja bi zapravo bila šta...?
Slegnuo je ramenima. „Ipak nameravam da vas poljubim.”
Srce je počelo ubrzano da joj lupa i noge su je izdale ukopavši se u zemlju.
„Radi se o tome”, nežno je rekao posegnuvši za njenom rukom, „da iako ste u
pravu da bih želeo da se pretvorite u... Koji ste ono šarmantni izraz upotrebili?
Ženu beskičmenjaka sa mozgom poput kaše koja se slaže sa svim onim što kažem,
ja sam zapravo zbunjen jednom određenom samospoznajom.”
Usne su joj se otvorile.
„Ja istinski želim da vas poljubim.”
Povukao ju je za ruku ka sebi.
„I to veoma mnogo.”
Želela je da ga pita zašto, ali to nije učinila jer bi odgovor samo otopio onaj
delić odlučnosti koji joj je preostao. O, gospode bože, nije znala šta da uradi!
Znala je samo da želi da uradi nešto što će im oboma biti znak da joj je još malo
razuma ostalo u glavi.
„Nazovite to srećom”, nežno je rekao. „Ili srećnom sudbinom. Ali koji god da
je razlog, činjenica je da želim da vas poljubim... jer mi je to bilo jedno veoma
prijatno iskustvo.” Prineo je njenu ruku svojim usnama. „Da li biste se složili sa
mnom?”
Klimnula je glavom. Jednostavno nije mogla da slaže, iako je to žarko želela.
Oči su mu poprimile neku intenzivniju nijansu plave boje. „Drago mi je da se
slažemo”, promrmljao je. Dodirnuo joj je bradu i podigao njeno lice ka sebi.
Spustio je svoje usne na njene, isprva nežno, lagano je nateravši da ih otvori.

~ 43 ~
 Knjige.Club Books
Sačekao je njen uzdah kao znak pre nego što je uronio u njene usne zarobivši joj
dah, volju i sposobnost da razmišlja...
Ovog puta je bilo drugačije.
Zapravo to je bila jedina racionalna stvar na koju je pomislila u tom trenutku.
Potpuno se prepustila uzbudljivom osećaju vođena nekom potrebom koju nije
uspevala da shvati, međutim, sve vreme joj je iznutra nešto govorilo...
Ovog puta je bilo drugačije.
Šta god da mu je bila namera, njegov poljubac nije bio isti kao prvi put.
A ona jednostavno nije mogla da mu odoli.

Nije imao nameru da je poljubi. Svakako ne u trenutku kada ju je vodio ka

izlazu, niti kada su šetali niz padinu daleko od kuće, pa čak ni onda kada ju je
zadirkivao rečima: „Hoćete li da vas ponovo poljubim?”
Međutim, tada je ona iznela svoju teoriju o kašastom mozgu i nije mogao da
se ne složi sa njom, nakon čega mu je neočekivano postala privlačna dok je gledao
kako pokušava da obuzda kosu koju je mrsio vetar. Za to vreme ga je posmatrala
sa visine... ili ako nije bilo baš tako, onda je čvrsto branila svoje stavove kao
nijedna pre nje. Osim možda Grejs, ali samo kada niko drugi nije bio prisutan. U
tom trenutku je primetio njenu nežno belu kožu ukrašenu ljupkim pegicama; i
njene oči, ne sasvim zelene, ali ne ni sasvim smeđe, zračile su strastvenom, ali
potisnutom inteligencijom.
I njene usne! I te kako je primetio njene usne. Pune i mekane koje su blago
podrhtavale, što je mogao da primeti samo neko ko bi ih pomno posmatrao, a on
je to i radio jer nije mogao da skloni pogled sa njih.
Kako je moguće da je nikada ranije nije primetio? Uvek je bila prisutna u
njegovom životu od kada zna za sebe.
A onda je, bog zna zbog čega, poželeo da je poljubi. Ne da bi je kontrolisao,
ne da bi je potčinio (mada se ne bi bunio da ispuni taj cilj), nego samo da bi uživao
u poljupcu, i da bi je upoznao, osetio je u svom naručju i upio ono što je nosila u
sebi, a što ju je činilo... tako jedinstvenom.
I možda još da bi shvatio kakva je.
Međutim, pet minuta kasnije, nije shvatao šta mu se dešava jer kada je počeo
da je ljubi, na način koji svaki muškarac sanja da ljubi jednu ženu, mozak je
prestao da mu radi na uobičajen način.
Nije mogao da shvati zašto ju je odjednom želeo toliko da mu se vrtelo u
glavi. Možda je upravo zbog toga što mu je pripadala i što svi muškarci imaju u
sebi taj primitivni posesivni poriv ili je to bilo zato što ju je ostavio bez teksta,
iako se i sam nalazio u sličnom stanju.
Šta god da je bio razlog, od trenutka kada je razdvojio njene usne i jezikom
skliznuo u njena usta, svet oko njega je prestao da postoji i samo je ona bila tu.

~ 44 ~
 Knjige.Club Books
Milovao joj je ramena, a zatim leđa, da bi na kraju sputio ruke do njene
zadnjice. Stisnuo ju je i privukao sebi. Kada je osetio kako se pripila uz njega,
glasno je uzdahnuo. Sve je bilo potpuno nestvarno. Nalazili su se usred poljane i
sunce ih je obasjavalo, a on je poželeo odmah tu da je uzme, baš u tom trenutku.
Želeo je da joj podigne suknju, spusti je na meku travu i vodi ljubav sa njom.
A onda bi poželeo sve to ponovo.
Ljubio ju je svom svojom žestinom koja mu je ključala u venama, a onda je
instinktivno počeo da traži način da joj otkopča haljinu, bilo šta što bi omogućilo
da je vidi obnaženu i da joj oseti kožu i toplinu. Napokon je uspeo da otvori dve
kopče na leđima njene haljine čime je sebi omogućio da oseti bar delić njenog
bića. Nije bio sasvim siguran šta ga je prizvalo pameti. Moguće da je bilo to što
je zastenjala na potpuno neprimeren način za jednu devicu. Verovatno je
odreagovao na taj zvuk, strastven i žustar koji je pokrenuo prilično jasne slike u
njegovoj glavi, sliku nje koja bez odeće radi stvari za koje sigurno nije ni znala
da postoje.
Odmah ju je nevoljno, ali odlučno, odgurnuo od sebe. Udahnuo je, a zatim
drhteći izdahnuo, što nije odmah umirilo mahnito lupanje njegovog srca. Na vrh
jezika mu je bilo žao mi je, što je iskreno, kao pravi džentlmen, želeo da kaže, ali
kada ju je video ispred sebe sa poluotvorenim i još uvek vlažnim usnama,
raširenih očiju koje su bile nekako još zelenije, iz usta su mu izletele reči kojima
nije upravljao njegov mozak: „To je bilo... iznenađujuće.”
Trepnula je.
„Veoma prijatno”, dodao je sa olakšanjem jer je zvučao mnogo pribranije
nego što se osećao.
„Nikada me niko nije poljubio”, rekla je.
Osmehnuo se. „Pa ja sam vas sinoć poljubio.”
„Ne na ovakav način”, prošaputala je skoro kao da je to za sebe konstatovala.
Osetio je opet nalet uzbuđenja.
„Dakle”, rekla je još uvek delujući ošamućeno, „pretpostavljam da ćemo sada
morati da se venčamo.”
U bilo kom drugom trenutku, sa bilo kojom drugom ženom... posle bilo
kakvog drugog prokletog poljupca, odmah bi osetio nervozu. Međutim, bilo je
nešto u vezi sa Amelijinim tonom i njenim privlačnim zagonetnim izrazom lica
što je u njemu izazvalo sasvim suprotnu reakciju, pa se nasmejao.
„Šta je tako smešno?”, upitala je, ali ne prekorno jer je još uvek bila prilično
ošamućena da bi pridikovala.
„Ne znam”, iskreno je odgovorio. „Okrenite se da vam zakopčam haljinu.”
Dotakla je haljinu iza svog vrata i po uzdahu je mogao da shvati da i nije bila
svesna da joj je otkopčao dva dugmeta. Pokušala je da se prikopča sama i uprkos

~ 45 ~
 Knjige.Club Books
tome što je uživao gledajući je kako se muči, nakon desetak sekundi njenog
besomučnog petljanja sažalio se i sklonio joj je ruke u stranu.
„Dozvolite meni”, prošaputao je.
Jednostavno nije imala izbora.
Lagano je krenuo da zakopčava dugmiće, iako je dobro znao da bi brzina sada
dobrodošla. Uživao je gledajući to malo parče kože, mekano poput svile koje je
samo njemu pripadalo. Tanki plavi pramenovi spuštali su se niz njen potiljak, a
kada je osetila njegov dah koža joj je zadrhtala.
Nagnuo se ka njoj i nije mogao da izdrži, te ju je poljubio.
Opet je zastenjala.
„Trebalo bi da se vratimo”, oštro je rekao odmičući se od nje. Tada je shvatio
da nije zakopčao poslednje dugme. Znao je da ne bi bilo pametno da je ponovo
dotakne, ali nije mogao da dopusti da se takva vrati u kuću, pa je ipak zakopčao,
ovog puta mnogo energičnije.
„Evo, gotovo je”, promrmljao je.
Okrenula se posmatrajući ga stidljivo zbog čega se osetio kao zavodnik
nevinih devojaka, ali mu to nije smetalo.
Ispružio je ruku. „Hoćete li da vas ispratim nazad?”
Klimnula je glavom, te je osetio čudnu, veoma jaku potrebu da sazna o čemu
je razmišljala u tom trenutku.
Bilo mu je neobično jer nikada ranije nije vodio računa šta drugi ljudi misle.
Ipak, nije je ništa pitao jer mu to nije bilo svojstveno. Uostalom, čemu potreba
za time? Svakako će se venčati uskoro, te nije bilo važno šta bilo ko od njih misli,
zar ne?

Amelija nije verovala da je moguće da se rumenilo od nelagodnosti zadrži na

obrazima ceo jedan sat. Međutim, kada ju je stara vojvotkinja presrela u hodniku,
sat vremena nakon što se pridružila Grejs i Elizabet u salonu, istog trenutka je
pobesnela.
Stajala je zarobljena u hodniku nepomično poput drveta, primorana da sluša
vojvotkinjin izliv besa dok je neverovatno visokim tonom izgovarala: „Proklete,
proklete pege!”
Amelija se trgnula. Stara vojvotkinja ju je i ranije korila zbog pegica, ali ovo
je bio prvi put da je tako otvoreno pokazivala bes.
„Nemam nijednu novu pegicu”, rekla je pitajući se kako je Vindam uspeo da
se izvuče i nestane čim ju je, tako ružičastih obraza, dopratio u salon. Bila je
savršena meta za vojvotkinju koja je volela sunce isto koliko i slepi miš.
Vojvotkinja je odreagovala na njen komentar. „Šta si to upravo rekla?”

~ 46 ~
 Knjige.Club Books
Budući da joj Amelija nikada do tada nije odgovarala, ova njena reakcija je
nije začudila. Amelija je svakako tih dana odlučila da okrene novi list, da bude
direktnija i sigurnija u sebe, te je progutala knedlu i rekla: „Nemam nove pegice.
Pogledala sam se u ogledalo u toaletu i prebrojala sam ih.”
Bila je to laž, ali veoma zadovoljavajuća laž.
Stara vojvotkinja je stegla usne izgledajući kao riba, i streljala je Ameliju
pogledom dobrih deset sekundi, a onda se izdrala na sav glas: „Gospođice Everli!”
Grejs je praktično doletela iz salona do hodnika.
Stara vojvotkinja kao da nije primetila njen dolazak nastavila je sa tiradom.
„Da li postoji neko kome je uopšte važno naše ime? Naše poreklo? Dragi bože,
da li sam ja jedina osoba na ovom prokletom svetu koja shvata važnost...
značenje...”
Amelija je prestrašeno zurila u vojvotkinju. Za trenutak je izgledalo kao da će
se zaplakati što je bilo nemoguće pošto je vojvotkinja bila biološki lišena suza, u
šta je Amelija čvrsto verovala.
Grejs se približila i na zaprepašćenje svih prisutnih zagrlila vojvotkinju.
„Gospođo”, rekla je umirujućim tonom, „imali ste težak dan.”
„Nije bio težak”, prasnula je vojvotkinja sklonivši joj ruke. „Bio je sve samo
ne težak.”
„Gospođo”, rekla je Grejs ponovo zadivivši Ameliju svojom smirenošću.
„Ostavite me na miru!”, zaurlala je stara vojvotkinja. „Ja treba o dinastiji da
razmišljam! A vi ste niko i ništa! Ništa!”
Grejs se zateturala unazad i Amelija je primetila kako joj podrhtava usna, ali
nije bila sigurna da li je bila na ivici suza ili je kiptela od besa.
„Grejs?”, rekla je oprezno ne znajući šta tačno želi da je pita.
Grejs joj je odmahnula glavom, čime joj je dala znak da ćuti.
Ovim je zaintrigirala Ameliju da se zapita šta se to zapravo dogodilo
prethodne noći. Činjenica je bila da se niko nije normalno ponašao, ni Grejs, ni
vojvotkinja, a ni Vindam svakako.
„Ispratićemo ledi Ameliju i njenu sestru nazad do Burdžes parka”, naredila je
vojvotkinja. „Gospođice Everli, pobrinite se da naša kočija bude odmah spremna.
Sada ćemo putovati zajedno sa našim gošćama, a onda ćemo se vratiti nazad
našom kočijom.”
Grejs se zaprepastila, ali naviknuta na vojvotkinju i njene hirove samo je
klimnula glavom i požurila ka izlazu.
„Elizabet!”, očajnički je povikala Amelija primetivši sestru na vratima. Ta
mala izdajica već se bila okrenula spremajući se da utekne i ostavi je samu sa
starom vojvotkinjom.
Amelija je krenula za njom i uhvatila je za lakat, te ju je povukla sa sobom
procedivši kroz zube: „Sestro moja draga.”
~ 47 ~
 Knjige.Club Books
„Moj čaj”, rekla je Elizabet pokazujući u pravcu salona.
„Već se ohladio”, rekla je Amelija odlučno.
Elizabet je pokušala da se osmehne staroj vojvotkinji, ali su joj se usne
razvukle u neku neobičnu grimasu.
„Sara”, rekla je vojvotkinja.
Elizabet se nije trudila da je ispravi.
„Ili Džejn!”, podviknula je vojvotkinja. „Kako beše?”
„Elizabet”, rekla je Elizabet.
Stara vojvotkinja je sumnjičavo začkiljila i raširila nozdrve, a onda rekla:
„Vidim da ste opet došli kao pratnja svojoj sestri.”
„Ona je zapravo mene dopratila”, rekla je Elizabet što je Ameliji sasvim
sigurno zvučalo kao najkontroverznija izjava koju je ikada izgovorila
u vojvotkinjinom prisustvu.
„Šta bi to trebalo da znači?”
„Pa došla sam da vratim knjige koje je moja majka pozajmila”, promucala je
Elizabet.
„Koješta! Vaša majka ne čita i svi to znamo. To je veoma glup i providan
izgovor da je dovodite”, rukom je pokazala na Ameliju, „ovde u naše okruženje.”
Amelija je zinula od iznenađenja jer je uvek mislila da vojvotkinja zapravo
želi njenu sestru u svom okruženju. Shvatila je da je starica zapravo ne voli, već
samo želi da se njen unuk što pre oženi kako bi počela da mu rađa naslednike.
„To je prihvatljiv izgovor”, progunđala je vojvotkinja, „ali nije baš uverljiv.
Gde je moj unuk?”
„Ne znam, vaša milosti”, odgovorila je Amelija iskreno. Zaista joj nije rekao
gde namerava da ode. Očigledno je da ju je stihijski poljubio i da nije smatrao da
su potrebna bilo kakva dodatna objašnjenja.
„Glupa balavica”, stara vojvotkinja je promrmljala. „Nemam vremena za ove
stvari. Zar niko ne shvata svoje dužnosti? Moji naslednici umiru jedan po jedan,
a ti”, tada je ćušnula Ameliju u rame, „ne možeš malo da zadigneš svoju suknju
i...”
„Vaša milosti!”, viknula je Amelija.
Stara vojvotkinja je zaćutala i na trenutak se Ameliji učinilo da je shvatila da
je preterala. Međutim, ništa nije rekla, već je samo prezrivo pogledala i udaljila
se.
„Amelija?” prišla joj je Elizabet.
Amelija je nekoliko puta zatreptala očima. „Želela bih da odem kući.”
Elizabet je saosećajno klimnula glavom.
Sestre su zajedno odšetale do izlaza. Grejs je davala instrukcije slugi, te su je
one sačekale napolju na prilazu. Vreme je postalo svežije, a Ameliji ne bi bilo

~ 48 ~
 Knjige.Club Books
važno ni da su se nebesa otvorila preteći da ih potope. Samo je želela da što pre
izađe iz one proklete kuće. „Neću doći sledeći put”, rekla je sestri obgrlivši se
rukama kako bi se utoplila. Ukoliko Vindam bude želeo da joj se udvara, neka
dođe sam da je poseti.
„Neću doći ni ja”, rekla je Elizabet gledajući sumnjičavo u kuću iza sebe.
Grejs se pojavila u tom trenutku, te ju je ona uhvatila ispod ruke i upitala: „Da li
mi se čini ili je vojvotkinja gora nego inače?”
„Čini se mnogo gora”, složila se Amelija.
Grejs je uzdahnula i kao da je razmišljala šta bi odgovorila, a onda je napokon
rekla: „To je... komplikovano.”
Nije postojalo ništa što bi moglo na ovo da se odgovori, te je Amelija
radoznalo nastavila da posmatra Grejs koja se pravila da namešta šešir.
Najednom se Grejs zaledila.
Svi su zastali, a Amelija i Elizabet su pogledale u pravcu u kome je Grejs
gledala. Na kraju prilaza nalazio se jedan čovek na konju čije lice zbog udaljenosti
nije moglo dobro da se vidi. Imao je tamnu kosu i delovao je kao da je rođen u
sedlu.
U tom trenutku kao da je vreme zastalo, sve je bilo tiho i mirno, a onda se taj
čovek iznenada okrenuo i odjahao.
Amelija je zaustila da pita Grejs ko je to bio, ali pre nego što je uspela bilo šta
da kaže, stara vojvotkinja je izašla i povikala: „Ulazite u kočiju!”
Buduci da Amelija nije želela više da se raspravlja sa vojvotkinjom,
odlučila je da bez pogovora posluša.
Nekoliko trenutaka kasnije sve četiri su se smestile u kočiju Kroulendovih,
Grejs i Elizabet okrenute leđima, a Amelija okrenuta napred i zaglavljena pored
grofice. Gledala je pravo ispred sebe fokusirajući se na malu tačku iza Grejsinog
uveta. Ukoliko bi ona ostala u ovoj pozi još narednih pola sata, Amelija bi mogla
da izbegne vojvotkinjin pogled.
„Ko je bio taj čovek?”, pitala je Elizabet.
Nije bilo odgovora.
Amelija je pogledala u Grejs i ona se pravila da ne čuje Elizabetino pitanje.
Videlo se veoma da je zabrinuto stiskala usne.
„Grejs?”, ponovila je Elizabet. „Ko je to bio?”
„Niko”, brzo je odgovorila Grejs. „Jesmo li spremni da krenemo?”
„Dakle, da li ga poznaješ?”, pitala je Elizabet. Naravno da ga je Grejs
poznavala, to je bilo jasno kao dan.
„Ne poznajem ga”, odbrusila je oštro Grejs.
„O čemu to pričate?”, upitala je nervozno vojvotkinja.

~ 49 ~
 Knjige.Club Books
„Pojavio se jedan čovek na kraju prilaza”, počela je da objašnjava Elizabet na
šta je Amelija očajnički poželela da je šutne, ali nije postojao način; ona je sedela
prekoputa vojvotkinje i bila je kompletno izvan njenog domašaja.
„Ko je to bio?”, pitala je stara vojvotkinja.
„Ne znam”, odgovorila je Grejs. „Nisam mogla da mu vidim lice.”
To nije bila laž, bar ne taj drugi deo. Zaista je bio previše udaljen od njih da
bi mogle da mu vide lice. Međutim, Amelija je mogla da se kladi u ceo svoj miraz
da je Grejs tačno znala o kome se radi.
„Pa ko je to bio?”, zagrmeo je vojvotkinjin glas nadjačavši kotrljanje točkova
po neravnom putu.
„Ne znam”, ponovila je Grejs drhtavim glasom.
Stara vojvotkinja se okrenula ka Ameliji ošinuvši je pogledom. „Jesi li ga
videla?”
Amelijin pogled se susreo sa Grejsinim i kao da se nešto dogodilo u tom
trenutku između njih dve.
Amelija je progutala knedlu. „Nikoga nisam videla, gospođo.”
Vojvotkinja je frknula, a zatim je sav svoj bes usmerila na Grejs. „Je l’ to bio
on?”
Amelija je zadržala dah pitajući se o kome su to mogle da govore.
Grejs je zavrtela glavom. „Ne znam”, promucala je. „Ne bih mogla da
tvrdim.”
„Zaustavite kočiju”, povikala je vojvotkinja nagnuvši se napred i gurnuvši
Grejs kako bi zalupala na zid kočije. „Zaustavite se, kada vam kažem!”
Kočija se naglo zaustavila, a Amelija koja je sedela pored vojvotkinje,
preturila se ispred Grejsinih nogu. Pokušala je da ustane, ali vojvotkinja
se nagnula napred preko nje i zgrabila Grejs za bradu.
„Dajem vam još jednu šansu, gospođice Everli”, prosiktala je. „Da li je to bio
on?”
Ameliji je zastao dah.
Grejs se nije pomerala, a onda je skoro neprimetno klimnula glavom.
U tom trenutku stara vojvotkinja je poludela.
Taman što se Amelija ponovo vratila na svoje mesto, morala je odmah da se
sagne kako bi izbegla vojvotkinjin štap koji je mogao da joj odrubi glavu.
„Vratite kočiju nazad!” stara vojvotkinja je zaurlala. Kočijaš je lagano krenuo
nazad, a onda ubrzao kada je vojvotkinja počela da krešti: „Brže! Brže!”
Za manje od jednog minuta stigli su ispred zamka Belgrejv, a Amelija je
zgranuto gledala dok je vojvotkinja izbacivala Grejs iz kočije. Ona i Elizabet su
ustale kako bi bolje videle groficu koja je iskočila napolje za njom.
„Je l’ to Grejs šepa?” upitala je Elizabet.

~ 50 ~
 Knjige.Club Books
„Ja...” Zaustila je da kaže da ne zna, ali ju je vojvotkinja presekla zalupivši
vrata kočije bez reči.
„Šta se to upravo dogodilo?”, upitala je Elizabet dok je kočija kretala nazad
ka njihovoj kući.
„Ništa ne uspevam da shvatim”, prošaputala je Amelija. Okrenula se i
posmatrala dvorac kako nestaje u daljini. „Apsolutno ništa.”

~ 51 ~
 Knjige.Club Books

Šesto poglavlje

Kasnije tog dana, Tomas je sedeo u svojoj radnoj sobi razmišljajući o veoma
privlačnim oblinama svoje verenice (dok se pravio da pregleda neke ugovore koje
mu je sekretar sastavio). Provodio je vreme u veoma prijatnoj razbibrizi i
verovatno bi tako nastavio sve do večere da nije čuo neki metež koji je izbio u
hodniku.
„Zar ne želite da čujete moje ime?” neki nepoznati muški glas je vikao.
Tomas je zastao spustivši pero, ali nije ustao. Nije ga interesovalo da ode da
ispita događaj i kada je utvrdio da se u narednih nekoliko minuta ništa više nije
dešavalo vratio se svojim ugovorima. Taman je umočio pero u mastilo kada je
glas njegove babe zaparao tišinu.
„Hoćete li ostaviti moju družbenicu na miru!”
Kada je to čuo Tomas je ustao. Moguću opasnost koja bi pretila njegovoj babi
je mogao lako da ignoriše, ali ne i onu koja je pretila Grejs. Izašao je u hodnik i
pogledao ka ulazu. Gospode bože, šta je sada njegova baba naumila? Stajala je
pored vrata salona, nekoliko koraka udaljena od Grejs koja je delovala uplašenije
nego ikada. Pored Grejs se nalazio neki čovek kog Tomas nikada ranije nije video.
Delovalo mu je da je baba tom čoveku vezala ruke iza leđa.
Tomas je glasno uzdahnuo. Ta stara veštica je sve ljude oko sebe maltretirala.
Krenuo je napred nameravajući da oslobodi čoveka uz izvinjenje i određenu
novčanu nadoknadu, ali čim im se približio čuo je tog džukca kako šapuće Grejs:
„Mogao bih sada da vas poljubim u usta.”
„Šta se to prokleto dešava?” upitao je Tomas približivši se. „Da li te ovaj
čovek uznemirava, Grejs?”
Brzo je odmahnula glavom, ali je uspeo da vidi nešto u njenom pogledu.
Nešto veoma slično panici. „Ne, ne”, rekla je, „ne uznemirava me. Ali...”
Tomas se okrenuo ka ovom neznancu. Nije mu se dopadao Grejsin pogled. „Ko
ste vi?”
„A ko ste vi?”, odvratio je muškarac neotesano šmrknuvši.
„Ja sam Vindam”, odgovorio je Tomas spreman da prekine ovu besmislenu
situaciju. „A vi se nalazite u mom domu.”
Čovek je na ovo promenio izraz lica, ali samo na trenutak. Bio je visok skoro
kao Tomas i približnih godina. Tomasu se istog trenutka nije dopao.

~ 52 ~
 Knjige.Club Books
„Aaa”, rekao je ovaj muškarac, odjednom postavši šarmantan. „Dakle, u tom
slučaju, ja sam Džek Odli. Nekadašnji pripadnik cenjene vojske Njegovog
veličanstva, a odskora pripadnik prašnjavog druma.”
Tomas je poželeo odmah nešto da mu odvrati, ali baba ga je preduhitrila. „Od
kojih ste Odlijevih?”, upitala je ljutito mu prilazeći. „Vi niste od Odlijevih. Oči
vas izdaju pošto su pogrešne boje.”
Tomas se nestrpljivo okrenuo ka njoj pitajući se o čemu je to sada blebetala.
„Pogrešne boje?”, ponovio je ovaj muškarac. „Stvarno?” Okrenuo se ka Grejs
pogledavši je nevino i stidljivo. „Meni su uvek govorili da se damama baš
dopadaju zelene oči. Da li sam pogrešno informisan?”
„Vi ste Kevendiš!” zaurlala je stara vojvotkinja. „Vi ste Kevendiš i zahtevam
da znam zašto su mi krili vaše postojanje.”
Kevendiš? Tomas je zurio u ovog stranca, a onda je pogledao u babu, pa
ponovo vratio pogled na muškarca. „Šta se to prokleto dešava?”
Niko nije odgovorio, pa se on okrenuo ka jedinoj osobi u koju je imao
poverenja. „Grejs?”
Nije imala hrabrosti da ga pogleda u oči. „Vaša milosti”, rekla je molećivim
tonom, „da li bismo mogli nasamo da porazgovaramo?”
„I lišite nas ostale razgovora?”, rekao je gospodin Odli arogantno. „Nakon
svega što smo prošli...”
Tomas je pogledao u babu.
„On je tvoj brat od strica”, oštro je rekla.
Zastao je jer nije znao da li je dobro čuo. Zatim je pogledao u Grejs, a ona je
dodala: „On je onaj drumski razbojnik.”
Dok je Tomas pokušavao da prihvati ovu informaciju, onaj drznik se okrenuo
kako bi svi mogli da vide njegove zavezane ruke i rekao: „Uveravam vas da
svakako nisam ovde svojom voljom.”
„Vaša baba je pomislila da ga je prepoznala prethodne noći”, rekla je Grejs.
„Znam da sam ga prepoznala”, prasnula je stara vojvotkinja. Uperila je prst
ka drumskom razbojniku. „Dobro ga pogledaj.”
Razbojnik je pogledao u Tomasa i rekao zbunjeno: „Nosio sam masku.”
Tomas se uhvatio za čelo i počeo da masira glavu jer je osetio neverovatnu
glavobolju. Gospode bože!, setio se portreta.
Prokletstvo, o tome se dakle radilo u pola tri ujutru dok je Grejs pokušavala
da donese portret njegovog pokojnog strica i...
„Sesilee!”, dreknuo je.
Sluga se odmah stvorio ispred njega.
„Portret”, povikao je Tomas. „Mog strica.”
Slugi je zadrhtao glas od straha. „Onaj što smo danas doneli u...”

~ 53 ~
 Knjige.Club Books
„Da, u salon.”
I budući da Sesil nije dovoljno brzo odreagovao, Tomas je praktično zaurlao:
„Odmah da si ga doneo!”
Osetio je ruku na svom ramenu. „Tomase”, rekla je tiho Grejs očigledno
pokušavajući da ga smiri. „Molim te, dozvoli mi da ti objasnim.”
„Da li si ti znala za ovo?” upitao je sklonivši njenu ruku sa svog ramena.
„Da”, rekla je, „ali...”
Nije mogao da poveruje. Grejs, jedina osoba kojoj je potpuno verovao.
„Sinoć”, ponovio je i tada je shvatio zašto mu je prokleto bila značajna ta prošla
noć. U njegovom životu nije bilo mnogo trenutaka tako čistog i iskrenog
prijateljstva. Onaj trenutak na stepenicama, koliko god čudan, bio je jedan od tih
i to je očigledno razlog zašto je sada imao osećaj da ga je neko izdao. Pogledao ju
je tako snuždenu. „Da li si znala za ovo sinoć?”
„Jesam, ali Tomase...”
„Dosta”, odsečno je rekao. „Da ste svi krenuli za mnom u salon.”
Grejs je pokušala da mu skrene pažnju, ali ju je ignorisao. Gospodin Odli...
njegov prokleti brat od strica!... napućio je usne kao da je spreman da zvižduće
neku veselu ariju. A baba... samo je đavo znao šta se vrzmalo u njenog glavi.
Izgledala je kao da ima stomačne probleme, ali kada malo bolje razmisli, ona je
uvek tako izgledala. Zastrašujuće je fiksirala Odlija pogledom. A Odli, pak, nije
obraćao pažnju na njen manijački pogled, već je zurio u očajnu Grejs.
Tomas je žestoko opsovao sebi u bradu i zalupio vrata kada su svi ušli u salon.
Odli je podigao ruke i nakrivio glavu. „Da li biste možda...?”
„Zaboga”, promrmljao je Tomas zgrabivši nož za pisma sa obližnjeg radnog
stola. Ščepao je Odlija za ruke i ljutito presekao uže jednim potezom.
„Tomase”, rekla je Grejs stajući ispred njega. „Zaista mislim da bih morala sa
tobom da porazgovaram pre nego što...”
„Pre nego što šta?”, prasnuo je na nju. „Pre nego što me obavestite o
postojanju još nekog davno izgubljenog rođaka čiju glavu traži celo kraljevstvo?”
„Ne mislim baš celo kraljevstvo”, rekao je tiho Odli, „ali sigurno nekoliko
sudova i poneki vikar.” Okrenuo se zatim ka staroj vojvotkinji. „Drumsko
razbojništvo nije baš nasigurnije zanimanje.”
„Tomase.” Grejs je nervozno bacila pogled na vojvotkinju koja ju je
prostrelila očima. „Vaša milosti”, ispravila se, „ima nešto što bi trebalo da znate.”
„Naravno”, oštro joj je odvratio. „Pre svega ko su mi pravi prijatelji od
poverenja.”
Grejs se trgnula kao da je osetila udarac, ali Tomas je istog trenutka odagnao
osećaj krivice koji mu se javio u grudima. Imala je dosta vremena prethodne noći
da ga obavesti o ovome, te nije morao da pristupi ovoj situaciji potpuno
nespreman.

~ 54 ~
 Knjige.Club Books
„Savetovao bih vam”, rekao je Odli mirno, ali odlučno, „da se obraćate
gospođici Everli sa većim poštovanjem.”
Tomas je zastao. Šta, dođavola, ovaj čovek umišlja da je? „Molim?”
Odli je malo nakrivio glavu i kao da je coknuo jezikom pre nego što je dodao:
„Niste navikli da vam se obraćaju kao pravom muškarcu, zar ne?”
Tomas je osetio da ga nešto čudno obuzima. Bila je to mešavina besa i nekog
mraka ispunjenog takvom oštrinom od koje su ga zaboleli zubi, pa je iznenada
skočio poletevši ka Odlijevoj guši. Sručili su se na zemlju uz prasak otkotrljavši
se do kraja stola. Tomas je sa velikim zadovoljstvom savladao svog novog
voljenog rođaka i opkoračio ga, pritiskajući mu jednom rukom vrat, a drugu je
stisnuo u smrtonosnu pesnicu.
„Stanite!”, vrisnula je Grejs, ali Tomas nije osetio kada ga je zgrabila za ruku.
Skoro je pala na zemlju kada je zamahnuo pesnicom i udario Odlija u vilicu.
Međutim, Odli se pokazao kao neverovatan protivnik. Imao je godine iskustva u
prljavim borbama, te je Tomas to tek shvatio kad je žustrim zaokretom torza
uspeo da se izvije i glavom ga udari u bradu. Ovo je Tomasa ošamutilo i dozvolilo
njegovom protivniku da zameni poziciju.
„Nemoj... da... ti... je palo... na pamet... da me... ponovo... udariš!”, odbrusio
mu je Odli zabijajući pesnicu u Tomasov obraz.
Tomas je uspeo da oslobodi lakat i njime udari Odlija u stomak, te je kao
nagradu začuo njegovo tiho stenjanje.
„Stanite! Obojica!” Grejs je uspela da se uglavi između njih, što je, izgleda,
bio jedini način da se zaustavi tuča. Tomas nije imao vremena da zaustavi zamah
svoje pesnice, te ju je zakačio po licu.
„Trebalo bi da se stidite”, rekla je i Tomas bi se odmah složio sa njom, ali još
uvek nije uspevao da dođe do vazduha. A onda je najednom shvatio da se upravo
njemu obraćala. Osetio je bes, pa je dobio neverovatan poriv da je postidi ne bi li
joj uzvratio.
„Možda bi trebalo prvo vi da se pomerite sa mog...” Pogledao je ka svom
međunožju na kome je ona u tom trenutku sedela.
„Oh!”, ciknula je Grejs i poskočila, ali nije puštala Odlijevu ruku, pa ga je
povukla za sobom da bi ih razdvojila. Odliju je i te kako odgovaralo da krene za
njom.
„Hoćete li da se pobrinete za moje rane?”, pitao ju je gledajući je žalosno
poput nekog ranjenog kučenceta.
„Nemate nijednu povredu”, odbrusila mu je, a onda je pogledala u Tomasa
koji je takođe ustao. „A nemate ni vi.”
Tomas je protrljao svoju vilicu razmišljajući kako će tek večeras njihova lica
dokazati upravo suprotno.

~ 55 ~
 Knjige.Club Books
Tada je njegova baba, našavši za shodno da upravo ona održi lekciju iz
ljubaznosti i civilizovanog ponašanja, odlučila da se umeša u razgovor. Njena
prva reakcija je, sasvim očekivano, bila udarac u Tomasovo rame.
„Odmah da si se izvinio”, viknula je. „On je gost u našoj kući.”
„U mojoj kući.”
Stegla je vilicu jer je to bila jedina prednost koju je imao u odnosu na nju. Svi
su znali da je boravila u toj kući samo zahvaljujući njegovoj dobroj volji.
„On je tvoj brat od strica”, rekla je. „Svako bi pomislio da ćeš jedva dočekati
da mu poželiš dobrodošlicu budući da nemaš bliskih rođaka.”
Sigurno je tako, pomislio je Tomas, oprezno pogledavši Odlija.
Međutim, njemu se on na prvi pogled nije dopao. Nije mu se dopadao taj
njegov usiljeni osmeh i ta pažljivo uigrana drskost. Poznavao je dobro takve
tipove. Taj Odli nije znao ništa o obavezama i odgovornosti, a imao je hrabrosti
da ušeta ovde i usudi se da kritikuje.
Osim toga, ko je, dođavola, utvrdio da je Odli njegov rođak? Tomas je grčio
prste trudeći se da se smiri. „Hoće li mi neko objasniti kako se ovaj čovek stvorio
u mom salonu?”, upitao je besnim tonom.
Isprva su svi ćutali čekajući da neko prvi skoči u vatru.
A onda je Odli slegnuo ramenima, glavom pokazao na staru vojvotkinju, pa
rekao: „Ona me je kidnapovala.”
Tomas se polako okrenuo ka svojoj babi. „Ti si ga kidnapovala”, ponovio je,
ali ne zato što mu je bilo teško da poveruje, nego baš naprotiv.
„Naravno”, rekla je odsečno. „I ponovo bih to uradila.”
Tomas je pogledao u Grejs. „Tačno je”, rekla je, a onda se okrenula ka Odliju
i rekla, „izvinite.”
„Prihvatam izvinjenje, naravno”, rekao je sa dovoljno šarma i elegancije koji
bi mogli da prođu i u najelitnijim balskim dvoranama.
Očigledno Tomas nije uspevao da sakrije gađenje na svom licu jer ga je Grejs
pogledala i značajno dodala: „Ona je njega kidnapovala!”
Tomas je zakolutao očima jer nije imao želju o tome da raspravlja.
„A mene je naterala da učestvujem u tome”, promrmljala je Grejs.
„Prepoznala sam ga sinoć”, rekla je stara vojvotkinja.
„Usred mraka?”, sumnjičavo je upitao Tomas.
„I to ispod maske”, ponosno je odgovorila. „On je slika i prilika svog oca.
Njegov glas, smeh, svaki detalj.”
Sve je sada imalo smisla. Portret i njena rasejanost prethodno veče. Tomas je
uzdahnuo i zatvorio oči skupljajući snagu da joj se saosećajno obrati. „Bako”,
rekao je što je značilo da joj nudi ruku pomirenja budući da je nikada tako nije
oslovljavao, „shvatam da još uvek patiš za svojim sinom...”

~ 56 ~
 Knjige.Club Books
„Tvojim stricem”, upala mu je u reč.
„Mojim stricem”, ispravio se iako mu je bilo teško da o njemu razmišlja na
taj način pošto ga nikada nije upoznao. „Ali prošlo je trideset godina od njegove
smrti.”
„Dvadeset devet”, oštro ga je ispravila.
Tomas je pogledao u Grejs, ni sam nije znao zbog čega. Možda je tražio
podršku od nje? Saosećanje? Njeno lice je poprimilo izvinjavajući izraz, ali nije
progovarala.
Ponovo je pogledao u babu. „Prošlo je dosta vremena. Sećanja počinju da
blede.”
„Moja ne”, rekla je ponosno, „a naročito ne ona koja imam vezana za Džona.
Sa druge strane, zadovoljna sam što sam tvog oca skroz zaboravila...”
„U tome se slažem sa tobom”, Tomas ju je oštro prekinuo jer bi jedina
apsurdnija situacija od ove bila ona u kojoj bi sada i njegov otac bio prisutan.
„Sesilee!” viknuo je ponovo grčeći prste ne bi li ublažio poriv da udavi
nekoga. Gde je, dođavola, ta prokleta slika? Poslao je slugu odavno da je donese.
Trebalo bi da je to bio lak zadatak. Sigurno njegova baba nije imala vremena da
je već okači na zid svoje spavaće sobe.
„Vaša milosti!”, čulo se iz hodnika. I po drugi put tog popodneva slika se
klatila dok su dvojica slugu pokušavala da održe ravnotežu unoseći je u sobu.
„Spustite je bilo gde”, naredio je Tomas.
Sluga je našao jedno slobodno mesto i spustio sliku na pod nežno je položivši
uza zid. I Tomas je po drugi put danas sebe zatekao kako zuri u lice odavno
preminulog strica Džona.
Osim što je ovog puta bilo potpuno drugačije. Koliko li je puta samo prošao
pored portreta, a da mu nikada nije palo na pamet da ga malo bolje pogleda? A i
zašto bi? Nikada nije poznavao tog čoveka i nikada nije poželeo da pronađe nešto
prepoznatljivo blisko u njegovom izgledu.
Međutim, sada...
Grejs je prva odreagovala. „O, moj bože!”
Tomas je šokirano posmatrao gospodina Odlija. Izgledalo je kao da je upravo
on bio na slici.
„Vidim da mi sada niko ne protivreči”, rekla je baba puna sebe.
„Ko si ti?” prošaputao je Tomas gledajući u čoveka koji bi mogao da bude
njegov brat od strica.
„Moje ime je”, promucao je ne skidajući pogled sa portreta. „Moje pravo ime
je... moje puno ime i prezime je Džon Ogastus Kevendiš Odli.“
„Ko su ti bili roditelji?”, prošaputao je Tomas. Budući da nije odmah
odgovorio, Tomas je dreknuo ponovivši pitanje: „Ko ti je bio otac?”

~ 57 ~
 Knjige.Club Books
Odli je pogledao oko sebe. „Šta, dođavola, ti misliš?”
Tomasu se učinilo da mu se ruši ceo svet. Svaki trenutak, sećanje, svaki udisaj
vazduha koji ga je uveravao da zna ko je, nestao je ostavljajući ga ogoljenog i
usamljenog.
„Tvoji roditelji”, izgovorio je dok mu je glas podrhtavao. „Da li su bili u
braku?”
„Šta hoćeš time da kažeš?”, Odli je zarežao.
„Molim vas”, preklinjala je Grejs skočivši opet između njih dvojice. „On to
ne zna.” Pogledala je u Tomasa pokušavajući da mu kaže da Odli zapravo nije
mogao da zna da li je rođen u zakonitoj vezi.
Grejs ga je pogledala kao da se izvinjava jer nisu smeli to da sakriju bez obzira
na posledice, pa je rekla: „Neko bi trebalo da objasni gospodinu Odliju...”
„Kevendišu!” prasnula je stara vojvotkinja.
„Gospodinu Kevendišu Odliju”, ispravila se Grejs na diplomatski način.
„Neko bi trebalo da mu kaže da je... da...” Panično je pogledala sve prisutne, a
onda se okrenula ka zapanjenom Odliju. „Vaš otac... čovek sa slike, to
jest... ukoliko je on vaš otac... bio je stariji brat... oca njegove milosti.”
Niko ništa nije rekao.
Grejs se nakašljala.
„Dakle, ako... ako su vaši roditelji zvanično bili u braku...”
„Bili su”, presekao ju je Odli.
„Da, naravno. Mislim, nije naravno, ali...”
„Ono što ona želi da kaže je“, oštro se umešao Tomas jer nije mogao više da
podnese ovu situaciju, „da ukoliko si ti zvanični potomak Džona Kevendiša, onda
si i zvanični vojvoda od Vindama.”
A onda je sačekao, ni sam ne zna zbog čega. On je, sa svoje strane, sve rekao,
pa je očekivao da još neko nešto doda, ili kaže svoje mišljenje.
„Ne”, Odli je napokon progovorio spustivši se na najbližu stolicu. „Ne.”
„Ostaćeš ovde”, rekla mu je vojvotkinja, „dok se ova stvar ne bude okončala
na moje zadovoljstvo.”
„Ne”, ponovio je Odli još odlučnije. „Neću.”
„O, naravno da hoćeš”, odvratila mu je. „Ako to ne budeš uradio prijaviću te
vlastima kao lopova što zapravo i jesi.”
„Ne biste to uradili”, izletelo je Grejs. A onda se okrenula muškarcu. „Ne bi
to nikada uradila. Ne svakako ukoliko veruje da ste njen unuk.”
„Umuknite!”, zaurlala je vojvotkinja.
„Ne znam šta zamišljate da ste, gospođice Everli, ali svakako niste deo ove
porodice i nije vam mesto u ovoj sobi.”

~ 58 ~
 Knjige.Club Books
Tomas je imao nameru da se umeša, ali pre nego što je uspeo bilo šta da
izgovori, Odli je odlučno ustao besnog pogleda.
I po prvi put Tomas je poverovao u njegovu priču da je služio vojsku. Iz Odlija
je progovorio pravi oficir: „Da se niste usudili nikada više tako da joj se obraćate!”
Vojvotkinja je ustuknula zapanjena što joj se tako obraća neko koga je
smatrala ispod svog nivoa. „Ja sam tvoja baba”, viknula je.
Odli nije skidao pogled sa njenog lica. „To još uvek treba da se utvrdi.”
„Molim?”, nekontrolisano je prasnuo Tomas.
Odli ga je hladno pogledao.
„Da li pokušavaš da mi kažeš”, počeo je Tomas sa nevericom, „kako ti ne
misliš da si sin Džona Kevendiša?”
Muškarac je slegnuo ramenima iznenada opet poprimivši izgled istog onog
odmetnika od malopre. „Iskreno rečeno, nisam siguran da želim da budem deo
tog tvog šarmantnog odabranog kruga.”
„Nemaš izbora”, rekla je vojvotkinja.
Odli ju je iskosa pogledao. „To je rečeno sa tako mnogo ljubavi i pažnje.
Iskreno, prava baka za primer.”
Grejs je ispustila jedan prigušeni zvuk što bi i Tomas uradio da je bilo koja
drugačija okolnost. On bi se za razliku od nje glasno nasmejao, ali mu sada nije
bilo do toga jer je stajao sa potencijalnim uzurpatorom njegove titule.
„Vaša milosti”, rekla je Grejs oklevajući. Međutim, on nije želeo da čuje ni
nju niti bilo čije drugo mišljenje ili predlog.
Gospode bože, svi su gledali u Odlija i čekali njegovu odluku kao da je on bio
glavni. Pobogu, sve je bilo tako apsurdno. Čovek nije znao više ni ko je ni šta je,
a kamoli da li je spreman da postane glava porodice.
„Vindame...”, obratila mu se baba.
„Tišina”, odbrusio joj je. Stegnuo je zube trudeći se da ne pokaže svoju
slabost. Kako je sada, dođavola, trebalo da postupi? Okrenuo se ka Odliju - Džeku
- jer je morao da se navikne na njegovo pravo ime budući da nikako nije mogao
da ga prihvati kao Kevendiša, a kamoli Vindama. „Trebalo bi da ostaneš”, rekao
je prezirući svoj pomirljivi ton. „Moraćemo...” Gospode bože, jedva je uspevao
da poveruje da ovo izgovara. „Moraćemo ovo nekako da rešimo.”
Odli nije odmah odgovorio, ali kada je to napokon učinio, zvučao je
podjednako iscrpljeno kao i Tomas.
„Hoće li mi neko, molim vas, objasniti...” Zastao je i uhvatio za slepoočnice.
Tomas je veoma dobro razumeo taj pokret jer je i njega glava luđački bolela.
„Hoće li mi neko objasniti porodično stablo?”, Odli je napokon pitao.
„Imala sam tri sina”, krenula je oštro da objašnjava vojvotkinja. „Čarls je bio
najstariji, Džon srednji, a Redžinald najmlađi. Tvoj otac je otišao u Irsku odmah
nakon što se Redžinald oženio”, rekavši ovo napravila je izraz lica kao da se
~ 59 ~
 Knjige.Club Books
zgadila na tu pomisao, a Tomas je prevrnuo očima kada je glavom pokazala na
njega, „sa njegovom majkom.”
„Bila je veoma bogata”, rekao je Tomas jer to nije bila tajna. „Njen otac je
bio vlasnik brojnih fabrika.” I gle ironije. „Sada su sve one u našem vlasništvu.”
Vojvotkinja nije obraćala pažnju na njega, već je sve vreme posmatrala
Odlija. „Obavestili su nas o smrti tvog oca u julu mesecu 1790. godine. Godinu
dana nakon toga, moj suprug i moj najstariji sin su preminuli od gripa. Ja sam
uspela da se ne zarazim, a moj najmlađi sin nije živeo u Belgrejvu, tako da se i on
spasao. Čarls nije bio oženjen, a za Džona smo mislili da nema potomke, te je
Redžinald postao vojvoda.” Tu je nastupila kratka pauza za kojom je usledilo: „To
svakako nije bilo očekivano.”
Tada su se svi okrenuli ka njemu, ali Tomas nije želeo da je udostoji bilo
kakvog komentara.
„Ostaću”, Odli je napokon rekao i uprkos tome što je zvučao rezignirano kao
da nije imao izbora, Tomasa nije uspeo da prevari. Pobogu, pa taj čovek je bio
lopov kome se ukazala prilika da prigrabi najprestižniju titulu u zemlji. A da ne
spominjemo sve bogatstvo koje ide uz nju.
Nesagledivo bogatstvo koje čak ni sam Tomas nije uspevao do kraja da
dokuči.
„Vrlo razborita odluka”, rekla je vojvotkinja pljesnuvši rukama. „Dakle, sada
moramo...”
„Pre svega”, prekinuo ju je Odli, „moram da se vratim u gostionicu i pokupim
svoje stvari.” Pogledao je oko sebe tu raskoš podrugljivo. „Uprkos tome što su
oskudne.”
„Gluposti”, rekla je strogo vojvotkinja. „Ovde ćemo ti dati sve stvari.”
Prepotentno ga je odmerila od glave do pete. „I to mnogo boljeg kvaliteta, dodala
bih.”
„Nisam tražio vašu dozvolu”, odvratio je Odli hladnokrvno.
„Ništa...”
„Osim toga”, presekao ju je, „moram neke stvari da objasnim svojim
saradnicima.”
Tomas je sada hteo da se umeša. Nije smeo da dozvoli da Odli raširi priču. Za
nedelju dana bi se pročulo po celoj Britaniji i ne bi bilo važno da li su glasine
tačne ili ne. Niko ga više ne bi gledao na isti način i uvek bi ga pratili neki tračevi.
On nikada nije trebalo da bude vojvoda.
Jeste li čuli najnoviji trač? I njegova baba je to podržala.
To bi bila noćna mora.
„Ništa neću otkriti”, rekao je Odli hladno gledajući u njegovom pravcu.
Tomas se osetio nelagodno zato što ga je taj čovek tako lako pročitao.

~ 60 ~
 Knjige.Club Books
„Nemoj da ti je palo na pamet da nestaneš”, obratila mu se vojvotkinja.
„Uveravam te da ćeš zažaliti.”
„Nema potrebe da se za to brineš”, rekao je Tomas naglašavajući ono što bi
svi trebalo da znaju. „Ko bi ikada poželeo da nestane, a da mu je obećano
vojvodstvo?”
Odlija ovo nije zabavljalo, ali Tomas za to nije mario.
„Ja ću poći sa tobom”, rekao mu je Tomas. Morao je da upozna ovog čoveka
i da utvrdi kako se ponaša kada nije u prisustvu žena koje treba da očara.
Odli mu se podrugljivo osmehnuo i podigao levu obrvu... Gospode bože,
zastrašujuće isto... kao stara vojvotkinja. „Da li bi trebalo da se zabrinem za svoju
bezbednost?”, promrmljao je.
Tomas je naterao sebe da prećuti odgovor jer im ovog popodneva nije bila
potrebna još jedna tuča. Ipak, uvreda je bila veoma oštra. Ceo svoj život je stavljao
Vindama na prvo mesto. Njegovu titulu, zaostavštinu, nasledstvo. Nikada ništa
nije činio za Tomasa Kevendiša, gospodina rođenog u engleskom selu u okrugu
Linkolnšir; koji je voleo muziku, ali prezirao operu; koji je više voleo da jaše
konja nego da se vozi kočijom, čak i onda kada vremenske prilike ne bi to
dozvoljavale; koji je voleo jagode, naročito sa ulupanom pavlakom; koji je bio
najbolji na Kembrižu i umeo da recituje Šekspirove sonete, ali to nikad nije radio
jer je više voleo da ih proživljava u svojoj glavi. Izgleda da nikada nije bilo važno
to što je pronalazio zadovoljstvo u fizičkom radu ili što nije imao strpljenja za
neefikasnost. I nikoga nije bilo briga to što nije voleo da pije porto ili što je
smatrao da je moda ušmrkivanja burmuta bila u najmanju ruku glupa.
Ništa nije bilo važno jer je u trenutku donošenja odluke, bilo kakve odluke,
on jednostavno morao da bude Vindam.
To mu je izuzetno teško padalo jer na njegovu odanost prema imenu i nasleđu
niko nije obraćao pažnju. Radio bi uvek ono što je ispravno i dostojno. Bilo je
smešno uopšte dovoditi to u pitanje. On je bio vojvoda od Vindama i morao je da
čini ispravne stvari. A sada je ispravna stvar bila i predati svoje ime potpunom
strancu.
Da nije vojvoda... Da li ovo znači da će napokon biti slobodan? Da li će onda
moći da radi šta god poželi, da pljačka kočije i zavodi mlade device i radi sve one
stvari koje rade muškarci bez tereta?
Ali nakon svega što je uradio da doživi da neko pomisli kako bi on stavio
sopstvenu dobit ispred porodičnog imena...
To ga je do srži zabolelo.
Tada se Odli okrenuo ka Grejs i uputivši joj onaj svoj neverovatno iritantan
zavodnički osmeh rekao: „Ja sam ozbiljna pretnja njegovom identitetu. Sigurno
bi se svako sa imalo razuma pribojavao za svoju bezbednost.” Tomas se stisnutih
pesnica jedva suzdržavao da ne odreaguje.

~ 61 ~
 Knjige.Club Books
„Ne, grešite”, rekla je Grejs Odliju i Tomas je pronašao utehu u žaru koji se
osećao u njenom glasu. „Pogrešno ste ga procenili. Vojvoda...” Zaustavila se na
trenutak, zagrcnuvši se na toj reči, ali je ispravila ramena i nastavila dalje. „On je
najčasniji čovek koga sam ikada upoznala. Nikada nećete biti povređeni u
njegovom društvu.”
„Uveravam te”, mirno je izgovorio Tomas gledajući svog novog rođaka
hladnim pogledom, „koliko god agresivnih poriva da nosim u sebi, nikada sebi
neću dozvoliti da se ponašam u skladu sa njima.”
Grejs ga je ljutito pogledala. „To što ste rekli je užasno.” A onda je dodala
malo tiše kako bi samo on mogao da je čuje. „I to nakon što sam te branila.”
„Ali je bilo iskreno”, klimnuo je glavom Odli.
Dvojica muškaraca su se značajno pogledala i nastupilo je prećutno primirje.
Putovaće zajedno do gostionice i neće postavljati pitanja, niti će izražavati svoja
mišljenja... Neće pričati jedan sa drugim, osim ukoliko to ne bude bilo baš
potrebno.
Tomasu je to svakako savršeno odgovaralo.

~ 62 ~
 Knjige.Club Books

Sedmo poglavlje

„Imaš modricu na oku.”

To je bila prva stvar koju mu je Odli rekao nakon sat vremena od polaska.
Tomas se okrenuo i pogledao ga. „A tebi je obraz postao ljubičast.”
Polako su se približavali gostionici gde je Odli ostavio svoje stvari, pa su
usporili kas silazeći niz prilazni put. Odli je jahao jednog od konja koji je pripadao
konjušnici Belgrejv. Tomas nije mogao da ne primeti koliko je bio vešt konjanik.
Odli je grubo dodirnuo svoj obraz, pa se potapšao po njemu. „Nije to ništa”,
rekao je. „U odnosu na tvoje oko svakako nije tako loše.”
Tomas ga je nadmeno pogledao u obraz koji je bio ljubičast od podliva.
A onda je Odli nastavio: „Bio sam ranjen u ruku i imao sam više puta ubode
u nogu. A ti?”
Tomas ništa nije rekao, ali je stegnuo zube.
„Obraz nije ništa”, ponovio je Odli, a onda je pogledao ispred sebe prema
krivini iza koje se nalazila gostionica. Tomas je veoma dobro poznavao taj kraj
jer je pola tog zemljišta bilo njegovo.
Ili je bar mislio da je njegovo, jer ko je to više mogao da zna?! Možda sada
nije on vojvoda od Vindama. Šta mu je to značilo ako je samo jedan od
mnogobrojnih Kevendišovih rođaka? Možda ih nema baš previše iz prve linije
srodstva, ali je širom zemlje mnogo onih drugog i trećeg kolena.
Bilo je to zanimljivo pitanje. Ukoliko nije bio vojvoda od Vindama, ko je
onda dođavola bio on? Da li je uopšte nešto posedovao? Da li je postojao neki
kamen ili šljunkovito parče zemlje koju je mogao da nazove svojom?
Da li je još uvek bio zvanično veren sa Amelijom?
Gospode bože! Pogledao je preko ramena u prokletog Odlija koji je izgledao
hladnokrvno dok je mirno posmatrao horizont ispred sebe.
Hoće li mu sad pripasti i ona? Imanja, titula, poslednji novčić u kasi, idemo
da sakupljamo sve, prijatelji! Kad smo već kod toga, hajde i verenicu da mu
ubacimo.
A sudeći po Grejsinoj reakciji na ovog iritantnog gada, Amelija bi se na prvi
pogled zaljubila u njega.
Nervozno je frknuo. Ukoliko se ovaj dan bude nastavio ovako do večeri ga
čeka sigurno sedmi krug Pakla. „Popiću jedno pivo”, rekao je.

~ 63 ~
 Knjige.Club Books
„Pivo?” iznenađeno je upitao Odli jer nije mogao da zamisli vojvodu od
Vindama kako pije sa običnim svetom.
„Dok ti budeš završavao svoja posla”, rekao je Tomas. „Pretpostavljam da ne
treba da ti pomažem oko pakovanja donjeg veša.”
Odli se okrenuo i podigao obrve. „Ne moraš ukoliko nemaš sklonosti ka
donjem vešu drugih muškaraca. U tom slučaju te ne bih lišavao zadovoljstva.”
Tomas ga je hladnokrvno pogledao. „Nemoj da me izazivaš da te ponovo ne
bih udario.”
„Izgubio bi.”
„A ti bi umro.”
„Ne od tvoje ruke”, promrmljao je Odli.
„Šta si to rekao?”
„Ti si još uvek vojvoda”, rekao je Odli slegnuvši ramenima.
Tomas je stegao uzde mnogo jače nego što bi trebalo. I iako je znao šta je
tačno Odli hteo da kaže ipak se našao uhvaćen u klopku sopstvene svadljive
potrebe da ga natera da to izgovori. Stoga je oštrim naredbodavnim tonom rekao:
„Ovim si hteo da kažeš...”
Odli se lenjo okrenuo izgledajući prisebno i sasvim lagodno što je razbesnelo
Tomasa jer je predstavljao upravo sve ono što je on nekada bio.
Srce mu je snažno udaralo i svrbeli su ga dlanovi. Svet oko njega se zavrteo,
ali on sam se osećao stabilno. Jedino se plašio da zatvori oči jer kada bi ih otvorio
sigurno bi zatekao iznad sebe nebo zelene boje, a konji bi govorili na francuskom
jeziku i svaki put kada bi zakoračio, izmicalo bi mu tlo pod nogama.
Tada je Odli rekao: „Ti si vojvoda od Vindama i zakon je uvek na tvojoj
strani.”
Tomas je poželeo ponovo da ga udari i da mu dokaže da je bio u pravu. Mogao
bi da ga pretuče nasmrt, a njegovi ostaci bi bili uredno počišćeni i niko u selu mu
to ne bi zamerio.
I opet bi svi nastavljali da pozdravljaju velikog vojvodu od Vindama. Kad
samo pomisli na sve povlastice koje nikada nije uspeo da iskoristi.
Stigli su do gostionice i predali konje konjušaru po imenu Bobi koji je dotrčao
da ih dočeka. Tomas ga je godinama poznavao. Roditelji su mu bili zakupci na
Tomasovom posedu. Pošteni, vredni ljudi koji su svake godine za Božić u
Belgrejv donosili korpu kolača iako su znali da Kevendišovi nikako ne
oskudevaju u hrani.
„Vaša milosti”, rekao je Bobi sav ozaren jedva dolazeći do daha od trčanja.
„Hoćeš li se i za ovog pobrinuti, Bobi?”, Tomas je glavom pokazao i na
Odlijevog konja dok je dečak preuzimao uzde.
„Na najbolji mogući način, gospodine.”

~ 64 ~
 Knjige.Club Books
„To je razlog zašto ih nikada ne bih poverio nikom drugom.” Tomas mu je
dao novčić. „Zadržaćemo se oko... sat vremena?”, pogledao je u Odlija.
„Tako je”, potvrdio je Odli. Okrenuo se zatim ka Bobiju i pogledao ga
direktno u oči što se Tomasu učinilo neobičnim. „Nisi bio ovde juče”, rekao je.
„Ne, gospodine”, odgovorio je Bobi. „Radim samo pet dana nedeljno.”
Tomas je plaćao vlasniku gostionice izvesnu sumu novca kako bi davao
mlađim momcima jedan slobodan dan više. Niko za to osim vlasnika gostionice
nije znao.
„Da li ste videli moju Lusi?”
„Lusi?”, Tomas je zainteresovano pogledao.
„Da li mislite na crnog kastrata?”, Bobiju su zasijale oči.
„Imaš kastrata po imenu Lusi?”, pitao je Tomas.
„To je onaj tamo”, rekao je Odli Bobiju, a onda se okrenuo ka Tomasu, „to je
dugačka priča.”
„Pravi je lepotan”, rekao je Bobi zadivljeno. Tomasu je sve ovo bilo veoma
zabavno jer je znao da je momak lud za konjima od malena. Imao je nameru da
ga jednog dana zaposli kao glavnog konjušara u Belgrejvu.
„Veoma ga volim”, rekao je Odli. „Spasio mi je život nekoliko puta.”
Bobi je razrogačio oči. „Stvarno?”
„Stvarno. Napoleonova konjica nema šanse protiv rasnih britanskih konja kao
što je ovaj.” Odli je bacio pogled na konjušnicu. „Da li je sve u redu sa njim?”
„Čist je i istimaren.. Lično sam se pobrinuo za to.”
Dok se Odli dogovarao oko priprema njegovog konja sa smešnim imenom,
Tomas je otišao do krčme. Činilo mu se da mu je Odli manje mrzak nego ranije.
Morao je da poštuje čoveka koji je toliko poštovao konje, ali ipak krigla piva nije
bila na odmet nakon jednog ovakvog dana. Veoma dobro je poznavao vlasnika
gostionice. Hari Glediš je odrastao u Belgrejvu jer je bio sin pomoćnika glavnog
konjušara. Tomasov otac ga je procenio kao prihvatljivo društvo njegovom sinu
jer je bio toliko ispod Tomasovog nivoa da se uvek znalo ko je glavni. „Bolje je i
konjušar nego stanovnik iz grada.”
To je obično govorio pred Tomasovom majkom koja je bila ćerka ljudi iz
grada.
Hari i Tomas su se, ipak, veoma često svađali ko će biti glavni, ali su
vremenom postali nerazdvojni prijatelji. Međutim, nakon mnogo godina putevi su
im se razišli… Tomasov otac je dopustio Hariju da pohađa školu zajedno sa
Tomasom u Belgrejvu, ali nije imao nameru da finansira njegovo dalje
školovanje. Tomas je otišao u Iton i Kembridž, a zatim i u bleštavu
raskoš Londona. Hari je, pak, ostao u Linkolnširu i preuzeo da vodi gostionicu
koju je njegov otac kupio kada je majka neočekivano dobila neko nasledstvo.

~ 65 ~
 Knjige.Club Books
Iako su bili svesniji razlika među njima nego onda u detinjstvu, njihovo iskreno
prijateljstvo je i dalje opstalo.
„Hari”, rekao je Tomas sedajući na jednu stolicu blizu šanka.
„Vaša milosti”, rekao je Hari sa onim podrugljivim osmehom koji je uvek
imao kad god bi ga tako oslovljavao.
Tomas ga je mrko pogledao zbog tog bezobrazluka, a onda umalo nije prasnuo
u smeh. Kada bi samo znao!
„Sviđa mi se tvoje oko”, rekao je Hari. „Uvek sam voleo tu ljubičastu
nijansu.”
Tomasu je palo na pamet nekoliko ideja šta da mu odgovori, ali nije imao više
snage za to.
„Hoćeš li pivo?” pitao je Hari.
„Najbolje što imaš.”
Hari mu je doneo kriglu piva i seo za šank. „Izgledaš užasno”, smelo mu je
rekao.
„Umorno?”
„Nije to u pitanju”, rekao je Hari odmahnuvši glavom. „Je l’ baba u pitanju?”
Hari je veoma dobro poznavao njegovu babu.
„Između ostalog”, odvratio je Tomas neodređeno.
„Je l’ se o verenici radi?”
Tomas je trepnuo. Nije razmišljao mnogo o Ameliji tog popodneva što je bilo
čudno uzevši u obzir da umalo nije vodio ljubav sa njom nasred poljane samo šest
sati ranije.
„Sećaš se da imaš verenicu”, podsetio ga je Hari. „Otprilike ove visine...”
Pokazao je rukom.
Bila je ipak malo viša, pomislio je odsutno Tomas.
„Ima plavu kosu”, nastavio je Hari, „nije baš preterano prsata, ali...”
„Dosta!”, viknuo je Tomas.
Hari se nasmejao. „Dakle, to jeste tvoja verenica.”
Tomas je otpio gutljaj piva i odlučio da mu to predstavi kao razlog.
„Komplikovano je”, napokon je rekao.
Hari se odmah naslonio na šank saosećajno klimnuvši glavom. „Uvek je
tako.”
Budući da se Hari oženio sa devetnaest godina i da je sada već imao šest
mališana koji su tabanali kroz njegovu malu kuću iza gostionice, Tomas nije bio
siguran da je on baš kvalifikovan za savete u vezi sa ljubavnim problemima.
„Bio mi je ovde jedan momak pre neki dan...”, počeo je Hari.
Sa druge strane, on je sigurno čuo mnogo dramatičnih i tužnih priča od Jorka
i nazad.
~ 66 ~
 Knjige.Club Books
Tomas je ispijao svoje pivo slušajući Harija kako brblja. Nije ga pažljivo
slušao, ali je bio zahvalan više nego ikada na ovom bezazlenom čavrljanju.
A onda je ušao gospodin Odli.
Tomas je zurio u svoju kriglu pitajući se da li da poruči još jednu koju bi
sručio u sebe za manje od jednog minuta.
„Dobro veče, gospodine!”, viknuo je Hari. „Kako vam je glava?”
Tomas je pogledao. Da li je to njega Hari poznavao?
„Mnogo bolje”, odgovorio je Odli.
„Dao sam mu onu svoju jutarnju mešavinu”, objasnio je Hari Tomasu. Vratio
je pogled ka Odliju. „To uvek rešava stvar. Pitajte vojvodu.”
„Da li vojvoda često traži taj napitak protiv mamurluka?”, pitao je Odli učtivo.
Tomas ga je prostrelio pogledom.
Hari ništa nije odgovorio jer je primetio poglede koje su razmenili. „Da li se
vas dvojica poznajete?”
„Manje-više”, dodao je Odli.
Hari je upitno pogledao u Tomasa samo na trenutak, ali u njegovim očima se
videla i izvesna uteha.
„Moramo da krenemo”, rekao je Tomas. Ustavši, klimnuo je Hariju glavom.
„Jeste li vas dvojica zajedno?”, pitao je Hari iznenađeno.
„On je moj stari prijatelj”, rekao je Tomas što je više delovalo kao gunđanje.
Hari nije pitao odakle se znaju jer je veoma dobro znao koja pitanja se obično
ne postavljaju.
Okrenuo se, ipak, ka Odliju. „Niste spomenuli da poznajete vojvodu.”
Odli je slegnuo ramenima. „Niste ni pitali.”
Hari je razmislio o ovome, a onda je pogledao u Tomasa. „Srećan put,
prijatelju.”
Tomas je odvratio dodirnuvši glavu, a zatim je krenuo ka izlazu dok ga je Odli
pratio.
„Vlasnik gostionice je tvoj prijatelj”, konstatovao je Odli kada su izašli.
Tomas se okrenuo ka njemu sa širokim lažnim osmehom. „Ja sam jedan
veoma druželjubiv momak.”
I to je bilo sve što su jedan drugom rekli sve dok nisu skoro stigli u Belgrejv
kada je Odli progovorio: „Moraćemo da smislimo priču.”
Tomas ga je podozrivo pogledao.
„Pretpostavljam da ne želiš da me predstavljaš kao svog rođaka. Svog brata
od strica, da budem precizniji, sve dok ne budeš dobio potvrdu.”
„Tako je”, rekao je Tomas. Glas mu je zvučao ljutito najviše zbog toga što je
bio besan na sebe jer nije prvi potegao to pitanje.

~ 67 ~
 Knjige.Club Books
Odlijev izraz lica mu je bio neverovatno iritantan. Osmeh mu se pretvorio u
podrugljivu grimasu. „Hoćemo li onda biti stari prijatelji?”
„Sa studija?”
„Pa... ne. Da li boksuješ?”
„Ne.”
„Da li umeš da mačuješ?”
Bio je savršen u tome. „Mogu da prođem”, rekao je slegnuvši ramenima.
„Dakle, to će biti naša priča. Zajedno smo uzimali časove mačevanja pre
mnogo godina.”
Tomas je gledao ispred sebe dok su se približavali ka Belgrejvu. „Javi mi ako
budeš želeo da vežbaš”, rekao je.
„Je l’ imaš opremu?”
„Sve što je potrebno.”
Odli je pogledao u Belgrejv koji se uzdizao ispred njih kao neko veliko
kameno čudovište iza koga su nestajali poslednji zraci sunca. „A i sve ono što mi
nije potrebno, pretpostavljam.”
Tomas nije ništa rekao, samo je sjahao i predao uzde slugi. Brzo je ušao u
kuću, nestrpljiv da što pre okrene leđa čoveku koji je bio sa njim. Nije želeo da
ga isključi iz života, već je želeo što pre da na njega zaboravi.
Kad pomisli koliko mu je život bio lepši samo dvanaest sati ranije. Ne,
zapravo je to bilo pre osam sati. Od onda kada se malo zabavio sa Amelijom.
Da, to je bila optimalna granična tačka između njegovog starog i novog
života. Posle Amelije, ali pre Odlija.
Savršenstvo.
Međutim, vojvodske moći, koliko god da su bile velike, nisu mogle da vrate
vreme unazad. Stoga, rešivši da ne bude preterano prefinjen i uravnotežen kakav
je bio, izdao je nekoliko kratkih naređenja slugi kako da se pobrine za Odlija, a
onda je ušao u salon gde su ga čekale baba i Grejs.
„Vindame”, strogo je rekla baba.
Kratko je klimnuo glavom. „Naredio sam da se stvari gospodina Odlija
odnesu u plavu spavaću sobu.”
„Odličan izbor”, odvratila je baba. „Ali moram da ponovim. Nemoj ga
oslovljavati sa gospodin Odli u mom prisustvu. Ne poznajem te Odlijeve i ne
zanimaju me.”
Ovo je izgovorila ne videvši gospodina Odlija koji je tiho ušetao u sobu.
Tomas je pogledao u svoju babu koja je samo prepotentno izvila obrvu da bi
naglasila svoju superiornost.

~ 68 ~
 Knjige.Club Books
„Meri Odli je sestra moje pokojne majke”, rekao je Odli. „Ona i njen muž
Vilijam Odli su me uzeli kada sam se rodio. Odgajali su me kao sopstveno dete i
na moj zahtev su mi dali prezime kog ne želim da se odreknem.”
Tomas je uživao u ovome i to je bilo jače od njega.
Odli se zatim okrenuo ka Grejs i naklonio. „Vi možete da me oslovljavate sa
gospodin Odli ukoliko to želite, gospođice Everli.”
Grejs je nespretno klimnula glavom, a onda pogledala u Tomasa. Šta je bio
razlog? Je l’ da zatraži dozvolu?
„Baba ne može da vas otpusti ako ga oslovljavate njegovim zakonitim
imenom”, rekao je Tomas nestrpljivo. Gospode bože, ovo je postalo naporno.
„A ukoliko to bude uradila, obezbediću vas novčano do kraja života, a nju ću
poslati na neki zabačeni posed.”
„To je baš izazovno”, promrmljao je Odli. „Koliko bi mogla daleko da bude?”
Tomas se skoro nasmejao. Koliko god da je Odli bio iritantan, imao je svoje
svetle trenutke. „Razmišljam da kupim ostrvo Spoljni Hebridi. Kažu da je lepo u
ovo doba godine”, promrmljao je.
„Užasan si!”, prosiktala je baba.
„Zašto je još uvek trpim ovde?” glasno se zapitao Tomas. A onda je, pošto je
to bio jedan veoma dugačak dan, prišao ormariću sa pićem i nasuo sebi čašu.
Tada je Grejs odlučila da progovori kao i uvek kada je smatrala da treba da
odbrani staru vojvotkinju. „Ona je vaša baba.”
„Ah, da, ona je moja krv” Uzdahnuo je Tomas, ali je počeo da se oseća
snažnije uprkos tome što još uvek nije bio pijan. „Kažu da krv nije voda. Šteta!”
Pogledao je u Odlija, pa dodao: „Uskoro ćeš i sam shvatiti.”
Odli je slegnuo ramenima ili se to Tomasu samo učinilo. Želeo je da što pre
izađe odatle i ode što dalje od ovo troje ljudi, i od svega što simbolizuje ime
Vindam ili Kevendiš ili Belgrejv ili bilo koju titulu.
Okrenuo se i pogledao babu pravo u oči. „Moj posao je završen. Vratio sam
izgubljenog sina u vaše brižno naručje i sada je sve kako treba. Međutim, kod
mene nije”, nije se suzdržao da to ne doda, „što svakako nije slučaj i sa nekim
drugim, siguran sam u to.”
„Ni kod mene nije”, rekao je Odli sa nemarnim osmehom. „Ukoliko te to
zanima.”
Tomas ga je pogledao i rekao: „Ne zanima me.”
Odli se osmehnuo, a Grejs je bila spremna da se ponovo ispreči između njih
dvojice ukoliko bi to bilo potrebno.
Ljutito joj je klimnuo glavom u znak pozdrava, a onda je otpio gutljaj pića.
„Izaći ću.”
„Gde ideš?”, upitala je vojvotkinja.

~ 69 ~
 Knjige.Club Books
Zaustavio se na vratima. „Nisam još uvek odlučio.”
Zaista mu nije ni bilo važno. Sve je bilo bolje nego da ostane tu.

~ 70 ~
 Knjige.Club Books

Osmo poglavlje

„Da li je ono Vindam?”

Amelija je trepnula i zaklonila je rukom sunce koje joj je išlo u oči da bi bolje
pogledala u čoveka sa druge strane ulice. „Liči na njega, zar ne?”
Njena mlađa sestra Mili, koja je došla sa njom u Stamford, nagnula se da bi
bolje videla. „Mislim da je Vindam. Majci će biti veoma drago.”
Amelija je nervozno bacila pogled preko ramena. Njena majka je bila u
obližnjoj radnji i celo jutro je zvocala Amelija, nemoj ovo, Amelija, nemoj ono.
Stavi šešir na glavu, pojaviće ti se pegice, nemoj da sediš tako, vojvoda se nikada
neće oženiti tobom.
Amelija nikada nije razumela kakve je veze imalo njeno držanje za doručkom
u rođenom domu sa neodlučnošću njenog verenika. Sa druge strane isto tako nije
shvatala kako je njena majka uspevala da otkrije koja je od njenih pet ćerki
gricnula parče marcipana, zatim slučajno pustila pse u kuću ili prevrnula noćnu
posudu.
Trepnuvši još nekoliko puta, Amelija se usredsredila na čoveka na drugoj
strani ulice koga joj je Mili pokazala. Nije to mogao da bude Vindam. Čovek je
neodoljivo podsećao na njenog verenika, ali je očigledno bio... kako bi to moglo
da se kaže... blago rečeno raščupan.
„Da li je pijan?”, pitala je Mili.
„To nije Vindam”, rekla je odlučno Amelija. Nije mogao da bude jer Vindam
nikada nije delovao tako rasejano.
„Ja zaista mislim...”
„Nije to on.” Međutim, nije bila baš sigurna.
Mili je uspela da ništa ne progovori čitavih pet sekundi. „Moramo da kažemo
majci.”
„Ne moramo mi ništa da kažemo majci”, prosiktala je Amelija i stala ispred
nje uhvativši je za ruke.
Amelija je nevoljno popustila stisak. „Slušaj me, Mili. Nećeš ništa reći majci.
Ni jednu jedinu reč. Da li si me razumela?”
Mili je razrogačila oči. „Dakle i ti misliš da je ono Vindam.”
Amelija je progutala knedlu ne znajući šta da radi. Svakako je ličio na
vojvodu, a ukoliko je stvarno bio on, morala je da mu pomogne ili da ga sakrije
od svoje majke. Imala je predosećaj da bi on svakako izabrao ovo drugo.

~ 71 ~
 Knjige.Club Books
„Amelija?”, prošaputala je Mili.
Amelija je pokušavala da je ignoriše jer je morala malo da razmisli. „Šta ćeš
uraditi?”
„Ćutaću”, besno je prošaputala Amelija. Nije imala mnogo vremena da
razmisli kako da postupi. Majka je mogla svaki minut da izađe iz radnje, a onda
bi...
Gospode bože, nije smela da se usudi čak ni da zamisli tu scenu.
I baš u tom trenutku, on se okrenuo i spazio je. Nekoliko puta je trepnuo kao
da je pokušavao da dođe sebi. Posrnuo je, a zatim se uspravio, pa je opet posrnuo,
te se napokon naslonio na jedan kameni zid i zevnuo protrljavši oči.
„Mili”, sporo je izgovorila Amelija. Gledala je Vindama, jer je sada bila
sigurna da je to bio on, a onda se okrenula ka sestri. „Jesi li u stanju da slažeš?”
„Naravno.”
„Reci majci da sam videla Grejs Everli.”
„Elizabetinu drugaricu?”
„Ona je i moja drugarica.”
„Pa više je Elizabetina...”
„Nije važno čija je drugarica”, prasnula je Amelija. „Samo joj reci da sam
srela Grejs i da me je pozvala kod nje u Belgrejv.”
Mili je trepnula nekoliko puta poput sove, a onda je rekla: „Ovako rano
ujutru?”
„Mili!”
„Samo pokušavam da te nateram da smislimo uverljivu priču.”
„U redu, da. Ovako rano ujutru.” Jeste bilo malo rano za posete, ali Amelija
nije videla drugi izlaz. „Nećeš morati ništa da objašnjavaš. Majka će malo zvocati
i reći da je sve to malo čudno i tu će se završiti priča.”
„A mene ćeš ostaviti ovde samu na ulici?”
„Bićeš ti dobro.”
„Znam da ću biti dobro”, odvratila je Mili, „ali majka će to dovesti u pitanje.”
Dođavola, mrzela je kada je Mili u pravu. Izašle su da pojedu kolač i trebalo
je zajedno da se vrate. Mili je imala sedamnaest godina i bila je u stanju da sama
prepešači nekoliko metara, ali majka je uvek govorila da mlade dame nikuda ne
idu same.
Ledi Kroulend se nije dopalo kada ju je Amelija jednom pitala da li se to
odnosi i na odlaske u nužnik jer mlade dame ne bi smele ni da izgovaraju reč
nužnik, a kamoli nešto drugo.
Amelija je brzo pogledala preko ramena. Sunce je direktno išlo u izlog radnje,
te joj je bilo teško da vidi šta se unutra dešava.

~ 72 ~
 Knjige.Club Books
„Mislim da je još uvek u zadnjem delu radnje”, rekla je Mili. „Želi da proba
tri haljine.”
To je značilo da će sigurno isprobati osam haljina, ali nisu mogle da računaju
na to.
Amelija je brzo razmislila, a onda je rekla Mili: „Reci joj da je Grejs morala
odmah da krene, tako da nisam imala vremena da uđem unutra i kažem joj za
promenu plana. Reci joj da je morala da požuri jer je bila potrebna staroj
vojvotkinji.”
„Stara vojvotkinja”, ponovila je Mili klimnuvši glavom jer su svi veoma
dobro poznavali staru vojvotkinju.
„Majka neće imati ništa protiv”, uveravala ju je Amelija. „Biće oduševljena,
sigurna sam u to. Uvek se trudi da me pošalje u Belgrejv. Idi sada.” Pogurala je
malo svoju sestru, a zatim ju je, razmislivši malo bolje, odmah povukla natrag.
„Ne, nemoj da ideš. Nemoj još.”
Mili ju je ogorčeno pogledala.
„Daj mi malo vremena da ga sklonim sa vidika.”
„Misliš da se ti skloniš sa vidika”, rekla je Mili otvoreno.
Amelija je strogo pogledala svoju sestru. „Možeš li to da uradiš?”
Mili je izgledala uvređeno što je uopšte to i pita. „Naravno.”
„Dobro.” Amelija joj je odsečno klimnula glavom. „Hvala.” Krenula je, a
onda i dodala: „Nemoj gledati.”
„E sad mnogo tražiš”, Mili ju je upozorila.
„U redu. Onda samo nemoj nikome ništa da pričaš.”
„Čak ni Elizabet?”
„Nikome.”
Mili je klimnula glavom i Amelija je znala da može da joj veruje. Elizabet
možda nije znala da drži jezik za zubima, ali Mili (uz odgovarajuću motivaciju)
mogla je da ćuti kao zalivena. A budući da je Amelija jedina znala ko je uništio
kompletnu kolekciju uvoznih cigara lorda Kroulenda slučajno oborivši čajnik
(majka je mrzela cigare, te je zato bila nezainteresovana da traži krivca)...
Pa hajde da kažemo da je Mili imala veliku motivaciju da drži jezik za zubima.
Amelija je bacila pogled još jednom ka sestri i potrčala preko ulice preskačući
barice koje je napravio pljusak prethodne noći. Prišla je Vindamu, još uvek se
nekako nadajući da to zapravo nije bio on, te je oprezno nakrenula glavu i rekla:
„Ovaj, vaša milosti?”
Pogledao ju je i trepnuo. Iskrivio je glavu, a onda se trgnuo. „Moja nevesta”,
rekao je jednostavno.
Osetivši njegov pijani zadah umalo se nije onesvestila. Brzo se pribrala, pa ga
je čvrsto zgrabila za ruku. „Šta radite ovde?”, prošaputala je. Pogledala je panično

~ 73 ~
 Knjige.Club Books
oko sebe. Na ulici nije bilo preterano mnogo ljudi, ali mogao je da naiđe bilo ko.
„I, gospode, šta vam se to dogodilo sa okom?”
Izgledalo je mnogo gore nego Elizabetino kada ju je slučajno udarila štapom
za kriket.
Dodirnuo je povredu, slegnuo ramenima i stavio prst na svoj nos praveći se
da duboko razmišlja o ovom pitanju. Onda ju je ponovo pogledao i nakrivio glavu.
„Vi ste moja nevesta, zar ne?”
„Nisam još uvek”, tiho je rekla Amelija.
Pažljivo ju je pogledao. „Mislim da ipak jesi.”
„Vindame”, rekla je trudeći se da ga prekine.
„Tomase”, ispravio ju je.
Umalo se nije nasmejala. Da li je sada stvarno bio trenutak da joj dozvoli da
ga oslovljava pravim imenom? „Tomase”, ponovila je najviše zbog toga da bi
prestao da je prekida. „Šta radiš ovde?” A onda je dodala: „u takvom stanju?”
Zurio je u nju kao da ne shvata šta ga pita.
„Pijan si”, besno je prošaputala.
„Nisam”, rekao je razmislivši malo o tome. „Bio sam pijan sinoć. Sada sam
samo indisponiran.”
„Zašto?”
„Da li treba da imam razlog?”
„Ti...”
„Naravno da imam razlog. Ne bih baš to sada da delim sa tobom, ali svakako
da imam razlog.”
„Moram da te odvedem kući”, odlučila je.
„Kući.” Klimnuo je glavom i zamislio se nad ovim sa filozofskim izrazom
lica. „To je jedna zanimljiva reč.”
Amelija je pogledala niz ulicu tražeći nešto, bilo šta, što bi moglo da ukazuje
na to kako je prethodne noći stigao dovde. „Vaša milosti...“
„Tomase”, ispravio ju je uz šarmantan osmeh.
„Kako si stigao dovde?”, pitala ga je veoma sporo. „Gde ti je kočija?”
Razmislio je. „Zapravo, ne znam.”
„Dragi bože”, promrmljala je.
„Da li je?, upitao se. „Da li je on stvarno drag?”
Uzdahnula je. „Ti si pijan.”
„Možda sam malo pijan.” Zatim se nakašljao i dodao, „Još uvek.”
„Vindame”, rekla je strogim tonom. „Sigurna sam da se...”
„Tomase.”
„Tomase.” Stegla je zube. „Sigurna sam da se sećaš kako si stigao dovde.”

~ 74 ~
 Knjige.Club Books
Opet je nastupila ta glupava tišina, a onda je rekao: „Stigao sam sa... konjem.”
Predivno. To je baš bilo odgovarajuće.
„Bio je to konj koji je vukao kočiju!”, rekao je vedro, a zatim se nasmejao
sopstvenoj dosetki.
Gledala ga je sa nevericom. Ko je ovaj čovek?
„Gde je kočija?”, viknula je.
„Pa tamo je”, rekao je mahnuvši neodređeno iza sebe.
Okrenula se. Tamo je mogao da bude ugao jedne ulice ili cela ulica iza tog
ugla ili, uzimajući u obzir njegovo trenutno stanje, čak i ceo Linkolnšir.
„Možeš li da budeš malo određeniji?”, pitala je. Zatim je sporo naglašavajući
slogove nastavila: „Možeš li da me odvedeš tamo?”
Veselo se nagnuo ka njoj i rekao: „Mogu...”
„Uradićeš to.”
„Zvučiš kao moja baba.”
Uhvatila ga je za bradu nateravši ga da se umiri i pogleda je pravo u oči. „Da
više nikada nisi tako nešto izjavio.”
Trepnuo je nekoliko puta, a onda rekao: „Sviđa mi se kada naređuješ.”
Sklonila je ruke sa njegovog lica kao opečena.
„Šteta”, rekao je protrljavši bradu. Naslonio se na jedan kameni zid zanjihavši
se nekoliko puta pre nego što je uspostavio ravnotežu. „Hoćemo li da krenemo?”
Amelija je klimnula glavom imajući nameru da ga prati, ali se on okrenuo i
sa blagim osmehom rekao: „Mislim da bi trebalo da me uhvatiš za ruku.”
„O, bože”, promrmljala je. Uhvatila ga je ispod ruke, te su tako prošli glavnom
ulicom, a onda skrenuli u jednu sporednu. Sporo su hodali jer je on vodio, a ona
se trudila da mu bude oslonac. Više puta se sapleo, ali se videlo da je pažljivo
pratio svoje korake zastajkujući povremeno da bi se orijentisao. Napokon,
prošavši dve ulice i zašavši iza jednog ugla stigli su do omanjeg polupraznog trga.
„Mislio sam da se ovde nalazi”, rekao je Vindam izvirujući.
„Eno, tamo”, rekla je Amelija uperivši prstom na način koji ne dolikuje jednoj
dami. „Tamo u dnu. Je l’ ono tvoja?”
Začkiljio je. „Jeste.”
Duboko je udahnula i povela ga preko trga do kočije koja ih je čekala. „Da li
misliš”, došapnula mu je, „da bi mogao da odglumiš da nisi pijan?”
Osmehnuo joj se prilično nadmeno za nekoga kome je bila potrebna pomoć
da stoji uspravno. „Džek! Kočijašu!”, viknuo je autoritativnim glasom.
Amelija je, uprkos svemu, bila zadivljena. „Kočijaš Džek?”, promrmljala je.
Zar nisu sve kočijaše zvali Džon?
„Preimenovao sam sve svoje kočijaše u Džek”, rekao je Vindam nemarno.
„Razmišljam da isto to uradim i sa sluškinjama.”
~ 75 ~
 Knjige.Club Books
Jedva se suzdržala da mu ne pipne čelo ne bi li proverila da li ima temperaturu.
Kočijaš koji je dremao na sedištu trgnuo se i skočio.
„U Belgrejv”, rekao je Vindam svečano ispruživši ruku da pomogne Ameliji
da se popne u kočiju. Dobro se držao za nekog ko je popio tri boce džina, ali nije
bila sigurna da li sme da se osloni na njega.
„Nemaš izbora, Amelija”, rekao je nežnim tonom sa pomalo đavolskim
osmehom.
Za trenutak je zvučao baš kao onaj stari, uštogljeni i uvek pomalo superioran
u odnosu na sagovornika.
Položila je svoju ruku na njegovu i učinilo joj se da je osetila...
Stisak, doduše blagi, nikako napadan, niti zavodnički, ali joj je taj trenutak
delovao izuzetno intimno.
A onda je nestao. Tek tako. Već u sledećem trenutku sedela je u kočiji pored
njega i to ispruženog. Opet je bio onaj isti pijani gospodin od malopre. Značajno
je pogledala u mesto prekoputa nje. Možda su njih dvoje bili verenici, ali on
svakako nije trebalo da sedi pored nje, naročito ne dok su sami u zatvorenoj kočiji.
„Nemoj od mene da tražiš da se vozim unazad”, rekao je zatresavši glavom.
„Ne posle...”
„Ne moraš ništa više da mi kažeš.” Brzo se prebacila na mesto prekoputa.
„Nisi morala da se odvojiš od mene”, rekao je sa izrazom lica poput ranjenog
kučenceta u kome se nazirala i izvesna vragolasta crta.
„Smatraj to nekom vrstom samoodbrane.” Sumnjičavo ga je pogledala i
odmah je prepoznala to bledilo na njegovom licu. Njena mlađa sestra je imala
izuzetno osetljiv stomak i Vindam je izgledao upravo kao Lidija pre nego što bi
se ispovraćala. „Koliko si popio?”
Slegnuo je ramenima očigledno se pomirivši sa tim da više nema svrhe da je
ubeđuje u suprotno. „Ni približno onoliko koliko mogu.”
„Da li je to nešto što radiš... često?” pitala je veoma oprezno.
Nije joj odmah odgovorio. A onda je kratko rekao: „Ne.”
Lagano je klimnula glavom. „To sam i mislila.”
„To radim u posebnim prilikama” rekao je, onda je zatvorio oči. „Istorijskim.”
Gledala ga je nekoliko sekundi uživajući u tome da na miru može da mu
proučava lice, a da ne strepi od njegove reakcije. Izgledao je umorno, iscrpljeno,
ali nije bilo samo to u pitanju. Izgledao je... opterećeno.
„Nisam zaspao”, rekao je iako je još uvek držao zatvorene oči.
„To je za pohvalu.”
„Da li si uvek tako sarkastična?”
Sačekala je malo, pa rekla: „Da.”
Otvorio je jedno oko. „Stvarno?”
~ 76 ~
 Knjige.Club Books
„Naravno da nisam.”
„A ponekad?”
Nasmešila se. „Ponekad jesam, kada sam sa svojim sestrama.”
„Dobro je.” Ponovo je zatvorio oči. „Ne podnosim žene bez smisla za humor.”
Na trenutak je razmislila o tome pokušavajući da shvati zašto joj je ta izjava
zasmetala. A onda je upitala: „Da li misliš da su humor i sarkazam slična stvar?”
Nije joj odmah odgovorio, pa je zažalila što je uopšte postavila to pitanje.
Trebalo je da zna da ne treba da postavlja teška filozofska pitanja čoveku koji je
zaudarao na alkohol. Pogledala je kroz prozor. Napustili su Stamford i putovali
su severnim delom Linkoln puta. Došla je do zaključka da je to skoro sigurno bio
isti onaj put kojim su putovale Grejs i stara vojvotkinja kada su ih napali drumski
razbojnici. Ipak, možda je to bilo malo dalje od naselja, a osim toga nije uspevala
da vidi nijedno dobro mesto sa sakrivanje. Zar nisu drumski razbojnici uvek tražili
neko pogodno mesto za zasedu?
„Ne.”
Trgnula se i zapanjeno je pogledala u Vindama. Da li je ona to naglas malopre
razmišljala?
„Ne smatram da su humor i sarkazam slični”, rekao je sa još uvek zatvorenim
očima.
„Je l’ ti to meni tek sada odgovaraš na pitanje?”
Slegnuo je ramenima. „Morao sam malo da razmislim o tome.”
„A, dobro.” Nastavila je da gleda kroz prozor spremajući se da ponovo utone
u sanjarenje.
„Bilo je to komplikovano pitanje.”
Ponovo ga je pogledala i tada je primetila da je otvorio oči i da joj proučava
lice. Izgledao je mnogo bistrije nego nekoliko minuta ranije. Nije baš delovao kao
profesor sa Oksforda, ali se činilo da je u stanju da vodi jednostavan razgovor.
„Sve zavisi”, rekao je, „od teme koja je predmet sarkazma. Kao i tona.”
„Naravno”, potvrdila je iako nije bila sigurna da li je bio sasvim pri sebi.
„Mnogi moji poznanici smatraju sarkazam uvredom, tako da ne, ne smatram
da je to slično kao humor.”
Pogledao ju je upitno i ona je odmah shvatila da je želeo da čuje njeno
mišljenje na ovu temu što je bilo zapanjujuće jer je nikada ranije nije pitao za
mišljenje o bilo čemu. „Slažem se”, rekla je.
Skoro neprimetno se osmehnuo kao da se plašio da će mu neki energičniji
osmeh izazvati mučninu. „I mislio sam da ćeš se složiti.” Zaustavio se na sekund.
„Uzgred, hvala ti.”
Bilo ju je prosto sramota koliko je uživala u ovim rečima. „Nema na čemu.”
Osmeh mu se malo iskrivio. „Već duže vreme me niko nije spasao.”

~ 77 ~
 Knjige.Club Books
„Pretpostavljam da ti već duže vreme i nije bilo potrebno spašavanje.”
Zavalila se u sedište osetivši neobično zadovoljstvo. Poverovala mu je da nije
imao običaj da se opija i bilo joj je drago zbog toga. Nije imala puno iskustva sa
pripitim muškarcima, ali ono što je uspevala da vidi, obično na balovima na
kojima su joj roditelji dozvoljavali da ostane malo duže, nije ostavilo baš najbolji
utisak na nju.
Ipak, bilo joj je veoma drago što ga je videla u ovakvom stanju. Uvek je bio
na visini zadatka, vrhunski staložen i samouveren. Nije to bilo samo zbog toga što
je vojvoda od Vindama, drugi po rangu u celoj Britaniji. On je naprosto bio takav
- autoritativnog karaktera, hladnokrvan i izuzetno inteligentan. Imao je običaj da
stoji u dnu prostorije i samo posmatra prisutne, a ljudi bi mu sami prilazili i pitali
ga za mišljenje, tražili bi mu da odluči umesto njih ili im udeli savet šta da rade.
Džon Don2 je sve pogrešno protumačio. Neki ljudi ipak jesu ostrva za sebe.
A jedan od njih je svakako bio vojvoda od Vindama koji je oduvek bio takav.
Osim sada kada mu je njena pomoć bila potrebna.
To joj je bilo izuzetno uzbudljivo.
A najbolji deo bilo je to što nije bio ni svestan toga. Nije morao da je pita za
pomoć, već mu je ona spontano pritekla u pomoć kad se našao u nevolji.
Donela je odluku i preuzela stvari u svoje ruke.
Njemu se to dopadalo jer joj je rekao da voli kada naređuje. Došlo joj je da
sebe zagrli od sreće.
„Zbog čega se smeješ?”, pitao je. „Izgledaš prilično zadovoljno.”
„Zbog nečeg što nikada nećeš moći da shvatiš”, rekla je veselo.
„To nije pošteno”, blago joj je zamerio.
„Rekla sam to kao kompliment”, odgovorila je znajući da ni to neće uspeti da
shvati.
Podigao je jednu obrvu. „Onda moram da ti verujem.”
„Nikada ne bih slagala kada je kompliment u pitanju”, rekla je. „Ne dajem ih
baš tek tako. Oni bi trebalo nešto da znače, zar ne?”
„Čak i ako onaj kome je kompliment upućen ne shvata značenje?”
Nasmejala se. „Čak i tada.”
Uzvratio joj je blagi osmeh u kome se videla doza naklonosti i po prvi put u
životu, Amelija Vilobi je počela da razmišlja da bi brak sa vojvodom ipak mogao
biti nešto više od puke dužnosti.
Mogao bi da preraste u jedan veoma prijatan poduhvat.

2
John Donne (1572-1631) - engleski pesnik i učenjak i najistaknutiji predstavnik metafizičkih
pesnika. Čuven po tvrdnji nijedan čovek nije ostrvo; sam po sebi celina, prim. prev.

~ 78 ~
 Knjige.Club Books

Deveto poglavlje

Tomas je pomislio kako je verovatno bilo dobro to što mu je venama još uvek
tekao alkohol kada mu je Amelija prišla, jer nije uspeo da oseti stid. A sada, kada
je od sinoćnog pijanstva preostala samo glavobolja, shvatio je da ga je već videla
u najgorem izdanju i da ipak nije pobegla od njega glavom bez obzira. Zapravo,
izgledala je prilično zadovoljno što se vozi sa njim u kočiji, i samo se blago mrštila
i povremeno prevrtala očima na njegove ispade. Razmišljajući o tome, došlo mu
je da se nasmeje, ali je zbog iznenadne neravnine na putu osetio je oštar bol u
levoj slepoočnici.
Bolno je zastenjao i snažno je stegao svoj nos kao da je tim gestom pokušavao
sebi da pomogne.
Amelija ništa nije rekla, samo je nastavila da razmišlja o svojoj novostečenoj
spoznaji da je izvanredna žena. Uprkos tome što je on izgledao užasno, mirno je
sedela sa blaženim izrazom lica, on je spreman da izbaci iz sebe sve štetne
materije.
A da ne spominjemo njegovo oko koje je izgledalo još gore nego prethodne
noći.
Duboko je udahnuo i otvorio oči gledajući Amelijino lice kroz svoje prste koji
su i dalje stezali nos.
Učtivo je upitala, „Kako ti je glava?”,
„Đavolski boli.”
„Postoji li nešto što bi mogao da popiješ? Tinkturu opijuma, možda?”
„Gospode, ne!” Umalo se nije onesvestio na samu pomisao. „To bi me
potpuno dokrajčilo.”
„Čaj? Kafa?”
„Ne! Ono što mi je potrebno je...”
Gladišov opaki napitak! Kako da se toga ranije nije setio? Nosio je smešno
ime, ali pošto je to bila jedina stvar koja je mogla da pomogne u ovakvim
situacijama naziv je bio sasvim prikladan.
Hari Gladiš ga je usavršio onog leta kada su imali osamnaest godina.
Tomasov otac je odlučio da provede sezonu u Londonu ostavivši ga tako
potpuno samog u Belgrejvu.
On i Hari su bili kao pušteni sa lanca, ali nisu preterivali uprkos tome što su
tada smatrali da su najgora vrsta razvratnika. Nakon mnogo godina, pošto je video
kako su drugi mladi muškarci sebe uništavali u Londonu, Tomas je na to leto
~ 79 ~
 Knjige.Club Books
gledao sa simpatijama. U odnosu na njih Hari i on su delovali nevino kao jaganjci.
Ipak, pili su veoma mnogo i često, a Gledišov opaki napitak, koji bi uzimali ujutru
uz obavezno začepljen nos, spasao ih je više puta.
Ili bi im u krajnjem slučaju pomagao da se usprave i nađu put do kreveta gde
bi prespavali svoje muke.
Pogledao je Ameliju. „Možeš li da odvojiš još... jedno pola sata?”
Pogledala je oko sebe. „Očigledno je da mogu da odvojim i ceo dan.”
„A, da”, nakašljao se trudeći se da ostane pribran, „izvini zbog toga. Nadam
se da nisi morala da otkažeš neke važne planove.”
„Samo odlazak kod šeširdžije i obućara.” Pretvarala se da se duri, pritom ne
krijući osmeh. „Plašim se da ću ostati bez šešira i obuće za zimu.”
„Samo trenutak.” Dva puta je udario pesnicom u zid kočije i dao znak prstom.
Kočija se odmah zaustavila. U normalnim okolnostima bi skočio i preusmerio
kočijaša, ali sada je imao dobar razlog da se ne pomera mnogo. Poslednje što je
želeo, bilo je da isprazni želudac u zatvorenoj kočiji.
Čim su se sporazumeli oko novog plana kretanja, kočija je krenula i on se
vratio na svoje mesto osećajući se mnogo lakše pri samoj pomisli da ga čeka opaki
napitak. Hari će se sigurno zapitati zašto se toliko zapio na nekom drugom mestu,
ali njega ništa neće pitati, barem ne ovog popodneva.
„Gde to idemo?”, pitala je Amelija.
„U Veselog zeca.” Morali su malo da skrenu sa puta, ali nisu išli predaleko.
„U gostionicu?”
„Naravno. Tamo će me izlečiti.”
„U Veselom zecu?” Zvučala je sumnjičavo.
„Veruj mi.”
„Reče čovek koji zaudara na džin”, rekla je zavrtevši glavom.
Pogledao ju je onim čuvenim nadmenim vindamovskim izrazom lica. „Nisam
pio džin.” Gospode bože, pa ipak je imao malo više stila.
Došlo joj je da se nasmeje. „Izvinjavam se. Šta ste onda pili, vojvodo?”
Smatrao je da ovo nije bio primeren razgovor sa verenicom, ali ništa vezano
za ovaj susret nije bilo primereno. „Pivo. Jesi li ga ikada probala?”
„Naravno da nisam.”
„Cccc... Kakav bes!”
„Nisam besna!”, odbrusila je tek sada besno. „Samo sam iznela činjenicu. Ko
bi meni ikada ponudio i pivo?”
Bila je u pravu. „Dobro, onda”, rekao je pomirljivo. „Ali svakako nije bio
džin.”
Prevrnula je očima i umalo se nije nasmejala. Izgledali su kao stari bračni par.
Po onome što je on uspevao da vidi u svom okruženju, stari bračni parovi su samo
~ 80 ~
 Knjige.Club Books
upućivali uvrede, kao njegov otac, i trpeli te uvrede kao njegova majka. Međutim,
Grejs mu je pričala kako su njeni roditelji bili posvećeni jedno drugome, a i na
osnovu ponašanja lorda i ledi Kroulend, Amelijinih roditelja, činilo se da su se i
oni prilično dobro slagali. Ili barem nisu priželjkivali jedno drugome smrt.
„Da li se tvoji roditelji vole?”, odjednom je upitao.
Nekoliko puta je zatreptala očima iznenađena ovom naglom pramenom teme.
„Moji roditelji?”
„Da li se dobro slažu?”
„Da, pretpostavljam da je tako.”
Zastala je, te joj se čelo ljupko naboralo dok je razmišljala o tome. „Njih dvoje
ne rade mnogo stvari zajedno. Njihova interesovanja se ne poklapaju, ali mislim
da između njih postoji izvesna naklonost. Iskreno, nisam mnogo o tome
razmišljala.”
Nije to bio opis neke velike strasti, ali je bilo nešto potpuno drugačije u
odnosu na ono na šta je Tomas navikao u svojoj kući, te ga je ovo zaintrigiralo.
Sigurno je primetila tu zainteresovanost na njegovom licu pošto je nastavila:
„Pretpostavljam da se slažu. Da se ne slažu, verovatno bih o njihovom odnosu
mnogo više razmišljala, zar ne?”
Pomislio je na to koliko je on samo vremena potrošio razmišljajući o svojim
roditeljima. Klimnuo je glavom i konstatovao da je, uprkos svojoj nevinosti i
lakomislenim izjavama, ona bila veoma oštroumna.
„Moja majka ume malo da zvoca”, rekla je, „pa... možda malo više. Ali mom
ocu to izgleda ne smeta. Zna da je to zbog toga što bi želela da se sve njene ćerke
lepo udome. Naravno da je to i njegova želja, samo što ne želi da bude uključen u
sve detalje vezane za to.”
Tomas je nesvesno klimao glavom sa odobravanjem. Oko ćerki je sigurno
bilo mnogo posla.
„Ume da je podrži nekoliko minuta”, nastavila je Amelija, „jer veoma dobro
zna koliko ona uživa da ima publiku, ali onda samo zavrti glavom i ode. Mislim
da je najsrećniji kada je van kuće sa svojim psima.”
„Psima?”
„Ima ih dvadeset i pet.”
„Gospode bože!”
Napravila je grimasu. „Pokušavamo da mu kažemo da je to pomalo preterano,
ali on tvrdi da svaki čovek koji ima pet ćerki zaslužuje da ima pet puta više pasa.”
„Molim te, reci mi da nijedan od njih nije uključen u tvoj miraz.”
„To moraš da proveriš”, vragolasto ga je pogledala. „Nikada nisam videla
predbračni ugovor.”
Netremice ju je posmatrao nekoliko trenutaka, a onda je rekao: „To znači da
nisu.” Međutim, pošto ona na to nije odreagovala, dodao je: „Nadam se.”
~ 81 ~
 Knjige.Club Books
Nasmejala se. „Ne bi mogao da se odvoji od njih. Od mene jedva čeka da se
odvoji, ali od svojih pasa... nikada.” Onda je usledilo: „Da li su se tvoji roditelji
dobro slagali?”
Lice mu se smračilo, a glava je ponovo počela da ga boli. „Ne.”
Posmatrala ga je nekoliko trenutaka, te je samo sažaljivo rekla: „Žao mi je.”
„Nema potrebe”, oštro je rekao. „To je završeno, oni nisu živi i tu više ništa
ne može da se uradi.”
„Ali...” Zastala je pogledavši ga tužno. „Nije važno.”
Nije imao nameru bilo šta da joj kaže. Ni sa kim nije pričao o svojim
roditeljima, pa čak ni sa Harijem koji je bio svedok svega. Međutim, Amelija je
sedela tu tako mirno i gledala ga sa razumevanjem. Iako nije mogla to da shvati
budući da je provela život u svojoj predivno dosadnoj i tradicionalnoj porodici,
bilo je nečeg toplog i utešnog u njenim očima. Delovala je kao da ga oduvek
poznaje i samo čeka kada će doći trenutak da i on nju upozna.
„Moj otac je mrzeo moju majku.” Ove reči su mu izletele bez razmišljanja.
Iznenađeno je raširila oči, ali ništa nije rekla.
„Mrzeo je sve ono što je ona predstavljala. Ona je bila obična devojka iz
grada.”
Klimnula je glavom jer je to već dobro znala. Svi su znali da je poslednja
vojvotkinja bila rođena bez ikakve titule i nikome to više nije bilo važno. Ironija
je bila u tome što je njegov otac ceo svoj život proveo obožavajući svoju
aristokratsku titulu, a sada se činilo da nikada i nije bio vojvoda. Ne, ukoliko su
Odlijevi roditelji bili u zvaničnom braku.
„Vindame?”, nežno je rekla.
Trgnuo se jer je očigledno zalutao u mislima.
„Tomase”, podsetio ju je.
Blago je pocrvenela, ali je dobro video da to nije bilo zbog stida, već zbog
zadovoljstva. Iznenada ga je preplavila toplina koja mu je ugrejala telo i dušu i
prodrla do najudaljenijeg krajička srca koje je bilo uspavano godinama.
„Tomase”, rekla je nežno.
To je bilo dovoljno da ga podstakne da nastavi dalje. „Oženio se pre nego što
je dobio titulu”, objasnio je. „Još u vreme kada je bio samo treći sin.”
„Jedan od njegove braće se utopio, zar ne?”
Ah, da, voljeni Džon, koji je možda dobio sina u zakonitom braku.
„Srednji sin, je l’ tako?”, tiho je upitala Amelija.
Tomas je samo klimnuo glavom jer nije mogao ništa drugo da doda. Nije imao
nameru da joj priča šta se događalo dan ranije. Gospode bože, kakvo ludilo. Pre
samo manje od dvadeset četiri sata spokojno ju je ljubio u bašti razmišljajući da
je vreme da je učini vojvotkinjom, a sada više nije znao ko je.

~ 82 ~
 Knjige.Club Books
„Džon”, naterao se da izgovori. „On je bio najomiljeniji sin moje babe.
Njegov brod je potonuo blizu obala Irske. Nakon toga, godinu dana kasnije, grip
je odneo starog vojvodu i najstarijeg naslednika, obojicu u roku od nedelju dana,
te je moj otac iznenada sve nasledio.”
„Mora da je to bilo veliko iznenađenje”, prošaputala je.
„Naravno. Nikome nije palo na pamet da bi on mogao da bude vojvoda. Ispred
njega su bila tri izbora: vojska, sveštenstvo ili ženidba sa nekom naslednicom.”
Tomas se nasmejao. „Mislim da niko nije bio iznenađen njegovim izborom. A što
se moje majke tiče, tu dolazi ono najsmešnije, i njena porodica je bila podjednako
razočarana. Možda čak i više.”
Iznenađeno se trgnula. „Bili su razočarani što se udala za jednog Vindama?”
„Oni su bili neverovatno bogati”, objasnio je Tomas. „Njen otac je bio vlasnik
svih fabrika na severu. Budući da je bila ćerka jedinica smatrali su da mogu da joj
kupe titulu, a u to vreme moj otac je nije imao, niti je postojala mogućnost da je
nasledi.”
„Šta se dogodilo?”
Slegnuo je ramenima. „Ne znam. Moja majka je bila dovoljno lepa i bogata,
ali još uvek neudata, te su morali da pristanu na mog oca.”
„Ko bi rekao da će se on zadovoljiti njome”, zapitala se Amelija.
Tomas je smrknuto klimnuo glavom. „Od početka mu se nije dopadala, ali
kada su mu starija braća umrla i kada je postao vojvoda, počeo je čak i da je
prezire. Nikada se nije trudio da to sakrije, ni preda mnom, ni pred bilo kim
drugim.”
„Da li mu je uzvraćala to osećanje.”
„Ne znam”, odgovorio je Tomas shvativši da je čudno što se to nikada nije
zapitao. „Nikada mu nije uzvraćala uvrede, ako je to ono što si me pitala.” Prisetio
se majčinog lica, njenog večito uvređenog izraza i umora koji se krio iza plavih
očiju. „Ona je jednostavno to... prihvatala. Slušala bi njegove uvrede, ne bi mu
uzvraćala i samo bi se sklanjala. Ne. Ne”, rekao je setivši se tačno kako je bilo.
„Nije tako bilo. Nikada nije odlazila, već je uvek čekala njega da ode prvi. Nikada
joj ne bi padalo na pamet da napusti prostoriju pre njega. Ne bi se usudila to da
uradi.”
„Pa šta je radila?”, nežno je upitala Amelija.
„Volela je baštu”, prisetio se Tomas. „A kada bi padala kiša, provodila je veći
deo vremena gledajući kroz prozor. Nije imala puno prijatelja. Bar ja tako
mislim...”
Krenuo je da kaže kako se ne seća da se ikada smejala, a onda mu je kroz
glavu proletela slika. Imao je sedam, možda osam godina i ubrao je cveće iz bašte
za nju. Otac je bio besan jer je to cveće bilo deo brižljivo osmišljene bašte i nije
smelo da se bere. Upravo to je bio trenutak kada se njegovoj majci lice ozarilo i
kada se nasmešila baš pred njegovim ocem.
~ 83 ~
 Knjige.Club Books
Čudno je kako svih ovih godina o tom događaju uopšte nije razmišljao.
„Retko kad se smejala”, rekao je tiho. „Skoro nikada.”
Umrla je kada je imao dvadeset godina, samo nedelju dana pre svog muža.
Oboje su umrli od upale pluća. Bio je to užasan kraj, tela su im se raspadala od
upornog kašlja, a oči su im se caklile od iscrpljenosti i bola. Doktor im je na
veoma surov način saopštio da su se praktično udavili u sopstvenim izlučevinama.
Tomas je uvek smatrao da je gorka ironija bila to što su se celog života izbegavali,
a zapravo su umrli zajedno.
Njegov otac je uspeo i u poslednjem času da je optuži rekavši neposredno
pred smrt kako je sve to njena krivca.
„To je razlog zašto smo mi ovde”, iznenada je rekao cinično se osmehnuvši
Ameliji. „Zajedno.”
„Molim?”
Slegnuo je ramenima kao da to više nije bilo važno. „Tvoja majka je trebalo
da se uda za Čarlsa Kevendiša, da li si to znala?”
Klimnula je glavom.
„On je umro četiri meseca pre venčanja”, rekao je hladno kao da saopštava
neku vest iz novina. „Moj otac je uvek smatrao da je tvoja majka trebalo da bude
njegova žena.”
Amelija je zapanjeno pogledala. „Tvoj otac je voleo moju majku?”
Tomas se ogorčeno osmehnuo. „Moj otac nikoga nije voleo, ali porodica tvoje
majke bila je stara plemićka porodica kao i njegova.”
„Još starija”, dodala je Amelija sa osmehom, „ali ne i na istom nivou
plemstva.”
„Da je moj otac znao da će postati vojvoda, nikada se ne bi oženio mojom
majkom.” Pogledao ju je zagonetno. „Oženio bi se tvojom majkom.” Amelija je
otvorila usta od iznenađenja i zaustila da izgovori nešto duboko i značajno poput
oh, ali ju je on preduhitrio:
„Sve u svemu, to je razlog zašto je toliko žurio da ugovori našu veridbu.”
„Trebalo je da to bude Elizabet”, rekla je Amelija tiho, „samo što je moj otac
želeo da najstariju ćerku uda za sina svog najboljeg prijatelja. Međutim, on je
umro, pa je Elizabet otišla u London da traži novog verenika.”
„Moj otac je zacrtao da nam se porodice spoje bar u narednoj generaciji.”
Tomas se tada nasmejao, ali se osetila doza neprijatnosti i usiljenosti u njegovom
smehu. „Hteo je po svaku cenu da pročisti to prljanje krvi prouzrokovano ulaskom
moje majke u porodicu.”
„Oh, ne preteruj!”, rekla je Amelija iako je imala osećaj da govori istinu. Ipak,
sažaljevala je tog dečaka koji je morao da odrasta u tom nesretnom porodičnom
okruženju.

~ 84 ~
 Knjige.Club Books
„Ma ne preterujem”, uveravao ju je, „on sam je to često ponavljao. Da se
moram oženiti ženom plemićkog porekla i da moji sinovi moraju to isto uraditi
jer će biti potrebne generacije i generacije da se krv kompletno pročisti i vrati na
staro.” Gorko joj se osmehnuo. „Ti si, draga, zapravo, moj spasilac još od kada si
napunila šest meseci.”
Amelija je skrenula pogled od njega pokušavajući da prihvati sve ovo što je
čula. Nije ni čudo što je imao takav otpor prema venčanju. Ko bi ikada poželeo
da se oženi pod takvim uslovima?
„Nemoj da izgledaš tako snuždeno”, rekao je dodirnuvši je po obrazu kada ga
je pogledala. „To nije tvoja krivica.”
„A nije ni tvoja krivica”, rekla je jedva odolevajući porivu da mu pomiriše
ruku.
„Ne, nije”, prošaputao je.
Onda su se nagnuli jedno prema drugome... i kada je kočija blago poskočila
nežno je dotakao svojim usnama njene.
Osetila je trnce, te je uzdahnula. Bila je spremna za još jedan poljubac, ali je
kočija naletela na jedan veoma neravan deo puta koji ih je vratio na prvobitne
pozicije.
Amelija je nervozno frknula. Sledeći put će morati da se namesti tako da je
kočija odvuče na mesto pored njega, a ne na suprotnu stranu. To bi baš bilo
zgodno, a ne bi joj smetalo čak i da se nađe slučajno u nekom skandaloznom
položaju sa njim.
Tomas je izgledao užasno, bio je potpuno siv u licu.
„Da li si dobro?” pitala je gledajući ga pažljivo.
Rekao je nešto što joj se učinilo kao: „Potreban mi je napitak.”
„Molim?”
„Voleo bih da te ponovo poljubim”, rekao je lagano, ali se osećala i doza
mučnine u njegovom glasu, „osim što mislim da ti se to ne bi baš dopalo.”
Dok je razmišljala šta bi na ovo odgovorila, dodao je: „Naredni poljubac...”
Nakašljao se. „Naredni poljubac će biti predivan. To ti obećavam, Amelija.”
Bila je sasvim sigurna u ove reči jer je od same izjave zadrhtala.
Obgrlivši se rukama oko grudi provirila je kroz prozor. Primetila je da kočija
usporava i da se zaustavlja ispred jedne gostionice. Gostionica Veseli zec je
datirala još iz vremena Tjudora, a njena crno-bela fasada je bila dobro očuvana i
veoma privlačna. Svaki prozor je bio ukrašen cvećem u nijansama crvene i zlatne
boje. Sa jednog isturenog prozora na prvom spratu visila je pravougaona ploča na
kojoj je bio naslikan zubati zec koji stoji uspravno, obučen u renesansnu odeždu
sa visokim nabranim okovratnikom.
Ameliji je to delovalo prilično ljupko, te je želela nešto da prokomentariše, ali
Tomas je već krenuo da izađe.

~ 85 ~
 Knjige.Club Books
„Zar ne bi trebalo da sačekaš da se kočija zaustavi?”, blago je upitala.
Zastao je držeći se i dalje za kvaku na vratima kočije čekajući da se potpuno
zaustavi. „Brzo se vraćam”, rekao je ne gledajući je.
„Nadala sam se da ću i ja poći sa tobom”, odgovorila je.
Polako se okrenuo ka njoj. „Zar ti nije udobnije da ostaneš u kočiji?”
Ako je pokušavao da umiri njenu radoznalost, upravo je izazivao suprotan
efekat.
„Volela bih da protegnem noge”, rekla je uz svoj najljupkiji mogući osmeh.
Koristila ga je sa njim više puta do sada, ali ne otkako su se malo više zbližili, te
nije znala da li još uvek deluje.
Zurio je u nju nekoliko trenutaka očigledno zbunjen njenim mirnim držanjem.
Osmeh je delovao kao čarolija, pomislila je. Zatreptala je još nekoliko puta
trudeći se da ne izgleda preterano stidljivo ili očigledno, već kao da strpljivo čeka
njegov odgovor.
„U redu”, rekao je zvučeći pomirljivo što nikada ranije nije imala prilike da
čuje. Uvek je dobijao ono što poželi. Zašto bi onda ikada imao pomirljiv ton?
Izašao je iz kočije sa mnogo manje energije nego obično, a onda je pružio
ruku da i njoj pomogne. Graciozno ga je prihvatila i izašla, a onda je zastala da
izravna suknju i osmotri okolinu.
Nikada nije bila u Veselom zecu. Prolazila je tuda više puta jer se gostionica
nalazila na glavnom putu, a ona je skoro celi svoj život provela u tom delu
Linkolnšira, ne računajući dve sezone u Londonu. Nije ulazila unutra jer je
gostionica bila, pre svega, namenjena putnicima koji su prolazili kroz tu oblast. A
osim toga, njena majka nikada ne bi kročila u neko ovakvo zdanje. Postojale su
samo tri gostionice u koje bi se udostojila da uđe na putu za London, te je to dosta
sužavalo izbor prilikom putovanja.
„Da li često dolaziš ovde?”, pitala je Amelija uhvativši ga ispod ruke. Osetila
je veliko uzbuđenje što joj je verenik svojom voljom ponudio ruku, a ne da bi
ispunio formu. Činilo joj se kao da su već mladi bračni par koji je krenuo na izlet.
„Vlasnik ove gostionice je moj prijatelj”, odgovorio je.
„Stvarno?” Sve do tog dana on je za nju bio samo vojvoda, visoko
pozicioniran u društvenoj hijerarhiji i previše značajan da bi uopšte pričao sa
običnim smrtnicima.
„Da li je toliko teško zamisliti da imam prijatelja nižeg društvenog ranga?”
pitao je.
„Naravno da nije”, slagala je jer nije mogla da mu kaže istinu, da joj je bilo
teško da ga zamisli da uopšte ima prijatelje. Nije to bilo zbog toga što je smatrala
da mu nešto nedostaje, već upravo suprotno. Bio je toliko veličanstven u svakom
pogledu da niko i nije pomišljao da mu priđe i kaže nešto obično ili banalno. A to
je upravo bio način na koji su se obično sklapala prijateljstva, u nekoj

~ 86 ~
 Knjige.Club Books
svakodnevnoj situaciji kao što je bilo naći se ispod istog kišobrana ili sedeti jedan
pored drugog na nekoj lošoj predstavi.
Primetila je kako su se ljudi odnosili prema njemu. Ili su mu se ulagivali i
molili ga za usluge, ili su stajali po strani plašeći se da zapodenu razgovor sa njim.
Nikada ranije o tome nije razmišljala, ali sigurno se veoma usamljeno osećao.
Ušli su u gostionicu i iako se Amelija dostojanstveno i uspravno držala, očima
je lutala levo-desno pokušavajući da osmotri celokupni ambijent. mi je shvatala
zašto je njena majka ovo mesto smatrala odbojnim pošto je sve delovalo veoma
pristojno. Prostorijom se širio božanstven miris pite sa mesom, pomešan sa
mirisom cimeta i još nečeg prijatnog i slatkog što nije uspevala da identifikuje.
Ušetali su u jednu sobu koja je očigledno bila točionica, gde ih je dočekao
vlasnik viknuvši: „Vindame! Dva dana zaredom! Čemu dugujem tvoje cenjeno
prisustvo?”
„Zaveži, Hari”, promrmljao je Tomas odvodeći Ameliju do šanka.
„Pio si”, rekao je gostioničar cerekajući se. „Ali ne ovde sa mnom. Uvređen
sam.”
„Potreban mi je tvoj opaki napitak”, rekao je Tomas.
Amelija je pomislila da i dalje ne shvata o kakvom napitku se radi.
„Pre toga bih te zamolio da me upoznaš”, odvratio mu je gostioničar.
Amelija se osmehnula jer nikada do sada nije čula da mu se neko tako obraća.
Grejs je jedina bila blizu toga... ponekad.
„Hari Gledišu”, rekao je Tomas iznervirano jer je morao da se povinuje tuđem
zahtevu, „dozvoli mi da ti predstavim ledi Ameliju Vilobi, ćerku grofa od
Kroulenda.”
„I tvoju buduću nevestu”, promrmljao je gospodin Glediš.
„Drago mi je“, rekla je Amelija ispruživši ruku.
Poljubio ju je u ruku na šta se ona osmehnula. „Jedva sam čekao da vas
upoznam, ledi Amelija.”
Lice joj se ozarilo. „Zaista?”
„Još od... pa... dođavola, Vindame, koliko dugo već znamo da si veren?”
Tomas je prekrstio ruke i sa dosadom na licu rekao: „Ja za to znam od svoje
sedme godine.”
Gospodin Glediš se ka njoj okrenuo sa vragolastim osmehom. „U tom slučaju
i ja znam za to od svoje sedme godine. Vidite, nas dvojica smo vršnjaci.”
„Dakle, dugo se poznajete?”, upitala je Amelija.
„Ceo život”, potvrdio je gospodin Glediš.
„Od naše treće godine”, ispravio ga je Tomas. Počešao se po čelu i rekao:
„Moliću jedan opaki napitak.”

~ 87 ~
 Knjige.Club Books
„Moj otac je bio pomoćnik glavnog konjušara u Belgrejvu”, rekao je gospodin
Glediš ignorišući Tomasa. „Naučio nas je obojicu da jašemo, ali ja sam uvek bio
bolji.”
„Nije tačno.”
Hari Glediš se nagnuo napred. „U svemu sam bio bolji.”
„Podsetiću te da si oženjen”, odbrusio mu je Tomas.
„Oženjeni ste?”, pitala je Amelija. „Pa to je divno! Ugostićemo vas i vašu
suprugu u Belgrejvu čim se budemo venčali.” Zadržala je dah osetivši da joj se
skoro zavrtelo u glavi. Nikada do sada nije pričala o njihovom bračnom životu sa
toliko sigurnosti. Prosto nije mogla da veruje da je sada imala toliko smelosti.
„Pa biće nam drago”, rekao je gospodin Glediš pogledavši značajno u
Tomasa.
„Hari, jedan opaki napitak”, Tomas je skoro zarežao. „Odmah!”
„Znate, on je pijan”, rekao joj je gospodin Glediš.
„Nije više”, odvratila je. „Ali bio je i to poprilično.” Okrenula se ka Tomasu
i osmehnula. „Sviđa mi se tvoj prijatelj.”
„Hari”, rekao je Tomas, „ukoliko ne budeš doneo napitak u narednih trideset
sekundi, tako mi boga, sravniću ovo mesto sa zemljom.”
„Kakva demonstracija sile”, rekao je gospodin Glediš odmahnuvši glavom.
„Molim boga da imate pozitivan uticaj na njega, ledi Amelija.”
„Mogu samo da dam sve od sebe”, rekla je Amelija svojim umilnim tonom.
„Iskreno”, rekao je gospodin Glediš stavivši ruku na srce, „to je sve što bilo
ko od nas može da uradi.”
„Zvučite kao sveštenik”, rekla mu je Amelija.
„Stvarno? Kakav kompliment! Namerno radim na tom svom svešteničkom
tonu koji nervira Vindama.”
Tomas je preko šanka zgrabio svog prijatelja za okovratnik sa izuzetnom
silinom za nekog ko je u tako lošem stanju. „Hari...”
„Tomase, Tomase”, rekao je gospodin Glediš, a Amelija je skoro prasnula u
smeh uživajući u tome kako jedan gostioničar kori njenog verenika.
„Niko ne voli mrzovoljnog pijanca”, nastavio je Glediš. „Izvoli. Ovo je za
dobrobit nas ostalih.” Gurnuo je jednu malu čašu na šank, a Amelija se nagnula
kako bi osmotrila sadržinu. Bila je to žućkasta tečnost, prilično ljigavog izgleda
prošarana tamnobraon štraftama sa nekoliko crvenih tačkica.
Iz nje se širio veoma neprijatan miris.
„Gospode bože”, rekla je pogledavši u Tomasa. „Nećeš valjda to popiti?”
Dohvatio je čašu, prineo je usnama i popio sadržinu naiskap.
Amelija se trgnula. „Fuj!”, izletelo joj je. Osetila je mučninu u stomaku od
samog prizora.

~ 88 ~
 Knjige.Club Books
Tomas je zadrhtao, stegnuo je bradu i protresao je kao da se oslobađa od nečeg
veoma neprijatnog. Zatim je glasno izdahnuo.
Amelija je ustuknula od mirisa koji ju je zapahnuo. Taj poljubac koji je
obećao...
Bilo bi mu bolje da ga ne planira danas.
„I dalje ima onaj isti dobar ukus kog se sećaš, zar ne?”, rekao je Glediš.
Tomas ga je pogledao pravo u oči. „Još bolji.”
Glediš se na ovo nasmejao, a onda mu se priključio i Tomas dok ih je Amelija
zbunjeno posmatrala. Po ko zna koji put je zažalila što nema braću jer bi u tom
slučaju sada bolje razumela ovu dvojicu.
„Uskoro ćeš biti izlečen”, rekao je gospodin Glediš.
Tomas je klimnuo glavom. „Zato sam i došao ovde.”
„Već ti se nešto ovako dešavalo i ranije?” pitala je Amelija trudeći se da se ne
mršti.
Gospodin Glediš je preduhitrio Tomasa.
„Otkinuo bi mi glavu kada bih vam ispričao koliko je ovih napitaka do sada
popio.”
„Hari...”, upozorio ga je Tomas.
„Bili smo mladi i ludi”, rekao je Hari podigavši ruke kao da je to dovoljno
objašnjenje. „Iskreno, nisam mu služio ovaj napitak već godinama.”
Ameliji je bilo drago da to čuje; koliko god da joj je bilo zabavno da gleda
Tomasa u svom ne baš najboljem izdanju, nije joj se dopadala pomisao da bude
udata za jednog alkoholičara. Ipak, kopkalo ju je šta je bio razlog koji ga je naveo
da odluči da se napije.
„Poslužio sam ovaj napitak, doduše, tvom prijatelju pre neki dan”, rekao je
uzgred gospodin Glediš.
„Mom prijatelju”, ponovio je Tomas.
Amelija nije mnogo obraćala pažnju, ali čim je čula njegov ton odmah ga je
zainteresovano pogledala. Zvučao je kao da ga to umara... i ljuti u isto vreme, ako
je to moguće.
„Znaš onom, sa kojim si juče bio ovde, zar ne?”
„Je l’ neko došao u posetu?”, pitala je Amelija. „O kome se radi?”
„Niko”, rekao je Tomas ne gledajući je. „To je samo neki poznanik
iz Londona. Neko sa kim sam se mačevao.”
„Veoma je vešt sa mačem”, Glediš je pokazao na Tomasa. „Svaki put bi me
pobedio, nerado to moram priznati.”
„Mogli ste sa njim da pohađate časove mačevanja?”, rekla je Amelija. „To je
baš divno.”

~ 89 ~
 Knjige.Club Books
„Pohađao sam sa njim sve časove”, rekao je Glediš sa iskrenim osmehom.
„To je bio jedini velikodušni gest mog oca”, potvrdio je Tomas. „Ali ne sasvim
do kraja. Harijevo školovanje se prekinulo kada sam otišao u Iton.”
„Ipak, Vindam nije uspeo tako lako da me se reši”, rekao je Hari. Nagnuo se
ka Ameliji: „Svako mora da ima nekoga u svom životu ko poznaje sve njegove
tajne.”
Raširila je oči. „Pa je l’ znate?”
„Svaku njegovu tajnu? Naravno.”
Amelija se upitno okrenula ka Tomasu koji nije porekao, te se oduševljeno
ponovo obratila Hariju: „Dakle, stvarno znate!”
„Niste mi odmah poverovali?”
„Smatrala sam da je učtivo da prvo proverim”, usprotivila se.
„Pa, dobro, ipak vi morate da se udate za ovog tipa, dok sam ja primoran da
trpim njegovo društvo samo jednom nedeljno.” Glediš se zatim okrenuo ka
Tomasu i uzeo praznu čašu. „Hoćeš li još jedan?”
„Jedan je bio sasvim dovoljan, hvala.”
„Već ti se polako vraća boja u licu”, rekla je zadivljeno Amelija. „Nisi više
onako zelen.”
„Više je bio žut”, umešao se Glediš. „Osim što ima tu ljubičastu modricu
ispod oka koja izgleda veoma kraljevski.”
„Hari.” Tomas je bio na ivici živaca.
Hari se primakao Ameliji. „Tim vojvodama se nikada ne stvaraju crne
modrice, već ljubičaste kako bi im se slagale uz plašt.”
„Zar postoje i plaštevi?”
Hari je odmahnuo rukom. „Uvek postoje plaštevi.”
Tomas je uhvatio Ameliju za ruku. „Mi sad idemo, Hari.”
Hari se osmehnuo. „Tako brzo?”
Amelija je mahnula slobodnom rukom dok ju je Tomas odvlačio od šanka.
„Veoma mi je drago što sam vas upoznala, gospodine Glediše!”
„Dobrodošli ste ovde u svako doba, ledi Amelija.”
„Pa, hvala vam, ja...”
Međutim, Tomas ju je već povukao za sobom izvodeći je iz prostorije.
„Baš je drag”, rekla je Amelija pokušavajući da prati njegov korak.
„Drag”, ponovio je Tomas zavrtevši glavom. „Svidelo bi mu se da to čuje”
Sproveo ju je pored jedne bare, ali je ipak morala malo da poskoči da ne bi
upropastila svoje čizme.
Kočijaš ih je već čekao pored otvorenih vrata kočije. Amelija je dozvolila
Tomasu da joj pomogne da uđe, te ga je odmah čula kako izvikuje: „U Burdžes
park.”
~ 90 ~
 Knjige.Club Books
„Ne!”, povikala je izbacivši glavu iz kočije. „Ne smemo.”
Gospode bože, to bi bila katastrofa.

~ 91 ~
 Knjige.Club Books

Deseto poglavlje

Tomas ju je neko vreme gledao, a zatim je dao znak kočijašu da ih ostavi

nasamo. „Zašto ne?” pitao je.
„Da bih uspela da sačuvam tvoje dostojanstvo”, rekla je kao da je to savršeno
imalo smisla. „Rekla sam Mili...”
„Mili?”
„Mojoj sestri.” Raširila je oči sa nevericom koju obično pokazuju žene kada
njihov partner ne uspeva odmah da shvati na šta misle. „Sećaš se da imam sestru.”
„Sećam se da imaš njih nekoliko”, rekao je ironično.
Lice joj je poprimilo mrzovoljan izraz kada je nastavila. „Nije baš da nam to
ide u prilog, ali Mili je bila sa mnom jutros kada sam te videla...”
Tomas je opsovao sebi u bradu. „Tvoja sestra me je videla.”
„Ali samo jedna”, tešila ga je. „I srećom, bila je to baš ona koja ume da čuva
tajnu.”
To je trebalo da zvuči duhovito, ali njemu nije bilo zabavno. „Nastavi dalje”,
rekao je.
„Morala sam da za majku smislim razlog zašto sam ostavila Mili samu nasred
ulice u Stamfordu, te sam rekla sestri da joj kaže da sam srela Grejs koja je
završavala u gradu nešto za tvoju babu. Nastavak priče je bio da me je Grejs
pozvala u Belgrejv, ali da smo morale odmah da krenemo jer joj je stara
vojvotkinja naložila da se odmah vrati.”
Tomas se trudio da je prati.
„Morala sam da izmislim dobar razlog zašto nisam imala vremena da uđem u
prodavnicu i lično obavestim majku o promeni svog plana.”
Zurila je u njega kao da je on trebalo da ima odgovor. Međutim, on je ćutao.
„Zato što”, dodala je nervozno, „da sam se direktno obratila majci, insistirala
bi da izađe napolje i videla bi te, a ti koliko god da si lep, ne bi mogao nikako da
prođeš kao Grejs Everli.”
Sačekao je da završi, a onda je promrmljao: „Je l’ to sarkazam, Amelija?”
„Pa kada razgovor to zahteva”, odvratila je nakon nekoliko trenutka zategnute
tišine, te ga je prkosno pogledala.
Pokušavao je da sakrije svoj osmeh jer je znao da ukoliko misli da ga pobedi
u aroganciji to nikada neće uspeti.

~ 92 ~
 Knjige.Club Books
I zaista, nakon pet sekundi takmičenja u tome ko će više izdržati, udahnula je
i nastavila dalje. „Dakle, jasno ti je zašto ne mogu još uvek da se vratim u Burdžes.
Nisam mogla da odem u Belgrejv da posetim koga god je trebalo tamo da posetim
i da se već sada vratim kući.”
„Mene”, rekao je.
Pogledala ga je tupo ili možda pre misleći da on izgovara gluposti. „Molim?”
„Trebalo je da kažeš da ideš mene da posetiš”, razjasnio joj je.
„Majka bi bila oduševljena, ali niko drugi u to ne bi poverovao.” Tomasu nije
bilo jasno zašto ga je to pogodilo, pa mu je glas postao leden. „Hoćeš li da mi
objasniš šta to znači?”
Nasmejala se, a onda kada je videla da nije reagovao, trgnula se i rekla: „O,
pa ti si ozbiljan!”
„Da li sam ti bilo čime pokazao da nisam?”
Skupila je usne, na trenutak izgledajući skoro ponizno. „Naravno da niste,
vaša milosti.”
Ovog puta je nije podsetio da mu se neformalno obrati sa Tomas. „Ali ovde
bi trebalo da bude jasna moja poenta”, nastavila je baš u trenutku kada je on mislio
da su završili razgovor. „Da li te ja ikada posećujem u Belgrejvu?”
„Stalno dolaziš u posetu.”
„I provedem sa tobom propisanih deset-petnaest minuta ukoliko si u
velikodušnom raspoloženju.”
Gledao ju je sa nevericom. „Bila si mnogo prijatnija dok si mislila da sam
pijan.”
„Ti jesi bio pijan.”
„To sad nije važno.” Pognuo je glavu uhvativši se za nos.
„Da li te muči glava?”, pitala je.
Upitno ju je pogledao.
„Uvek to radiš”, pokazala mu je pokret sa nosom, „kada te muči glava.”
Toliko puta je ponovio taj gest u poslednja dvadeset četiri sata, da je bilo čudo
kako mu i tu nije izašla ista modrica kao na oku. „Mnogo stvari me muči
trenutno”, rekao je odsečno. Međutim, videvši da je delovala pogođeno, morao je
da doda: „Ovo se nije odnosilo na tebe.”
Blago je otvorila usne, ali nije ništa izgovorila.
Oboje su ćutali celih nekoliko minuta pre nego što je ona ponovo progovorila
opreznim tonom: „Mislim da bi trebalo da odemo. U Belgrejv”, pojasnila je kada
ju je pogledao.
„Sigurna sam da je i tebi palo na pamet kao i meni”, nastavila je, „da se
jednostavno provozamo sat-dva po prirodi pre nego što me vratiš kući.”

~ 93 ~
 Knjige.Club Books
Zaista je na to pomislio. Znao je da bi njen ugled bio uništen kada bi to neko
otkrio, ali mu je trenutno to delovalo kao najmanja briga.
„Međutim, ti ne poznaješ moju majku”, dodala je. „Ona će poslati nekoga u
Belgrejv. Ili će možda i lično doći pod nekim izgovorom. Verovatno će smisliti
da opet želi da pozajmi knjigu od tvoje babe. Ukoliko bude došla, a mene ne bude
bilo tamo, to će biti katastrofa.”
Došlo mu je da se nasmeje. Jedini razlog zbog kog to ipak nije učinio bilo je
to što nije smeo sebi da dozvoli da zaboravi na džentlmenske manire, uprkos tome
što mu se svet rušio.
Ipak, nakon svih jučerašnjih događaja, susret sa novim rođakom, mogućnost
gubitka titule, kuće, verovatno i kompletne garderobe, posledice zabranjenog
seoskog piknika su mu se činile smešnim. Šta je zapravo moglo da se dogodi?
Neko bi ih video i onda bi bili primorani da se venčaju? Pa oni su već bili vereni.
Odnosno, jesu li? Nije više bio siguran.
„Znam da bi to samo ubrzalo ceremoniju koja je bila ugovorena desetinu
godina ranije, ali”, ovde joj je glas zadrhtao, te je u srcu osetio ubod griže savesti,
„ti to ne želiš. Bar ne još uvek. To si mi veoma jasno dao do znanja.”
„To nije tačno”, brzo je rekao i zaista je tako mislio. Međutim, nekada je
stvarno tako bilo i oboje su to znali. Gledajući je sada dok joj je plava kosa blistala
na jutarnjem suncu, a njene oči boje lešnika polako poprimale neki zelenkasti ton,
nije više uspevao da shvati zašto se toliko dugo opirao tome.
„Ja to ne želim”, rekla je skoro šapatom. „Ne na taj način da to bude kao neka
stvar koju na brzinu treba potkrpiti. Sada već svi misle da uopšte i ne želiš da se
oženiš mnome.”
Želeo je da joj se usprotivi, da joj kaže da ne bude smešna i da umišlja stvari,
ali nije mogao. Znao je da se ne ophodi loše prema njoj, ali sa druge strane znao
je i da se ne ophodi baš najbolje.
Uhvatio je sebe kako gleda u njeno lice kao da ga po prvi put u životu vidi.
Bila je predivna u svakom pogledu. I mogla je već do sada da bude njegova žena.
Međutim, njegov svet je danas bio potpuno drugačiji u odnosu na juče i više
nije znao da li i dalje polaže pravo na nju. Poslednje što je želeo bilo je da je
odvede u Belgrejv. Kako bi to samo bilo zabavno. Mogao bi da je upozna sa
drumskim razbojnikom po imenu Džek! Već je zamišljao taj razgovor.
Amelija, predstavljam ti mog rođaka...
Tvog rođaka?
Naravno. On bi mogao da bude vojvoda.
U tom slučaju šta si ti?
Odlično pitanje.
A da ne spominjemo ostala odlična pitanja koja bi joj sigurno pala na pamet,
od kojih bi najznačajnije bilo - koji je onda status naše veridbe?

~ 94 ~
 Knjige.Club Books
Gospode bože! Sve je to bilo izuzetno zbunjujuće, a njegov mozak koji se još
uvek oporavljao od sinoćnog pića imao je potrebu da se malo odmori.
Bilo bi mnogo lakše da insistira da ne odu u Belgrejv. Svakako je navikao da
donosi odluke kojih se ona pridržavala, te bi njegovo suprotstavljanje sada bilo
sasvim očekivano.
Ali on to jednostavno nije mogao da uradi, svakako ne danas.
Možda je majka ipak neće tražiti. Možda niko neće saznati da nije bila tamo
gde je rekla da će biti, ali Amelija će to znati. Znaće da ga je gledala u oči i rekla
mu zašto mora da ode u Belgrejv i biće svesna da je postupio veoma sebično i da
ipak nije uzeo njena osećanja u obzir.
Što je najvažnije i znaće da ju je time povredio.
„U redu!”, odsečno je rekao. „Idemo u Belgrejv.” Nisu išli u neku kolibu, pa
je postojala verovatnoća da ipak izbegnu gospodina Odlija. Ionako je sigurno još
uvek spavao jer mu nije delovao kao jutarnji tip.
Tomas je dao instrukcije kočijašu da ga vozi kući, a zatim se smestio pored
Amelije. „Pretpostavljam da nisi željna društva moje babe”, rekao je.
„Ne preterano.”
„Ona voli da provodi vreme u donjem delu dvorca.” A ukoliko je gospodin
Odli budan i on će sigurno biti tamo sa željom da prebroji kompletnu srebrninu ili
proceni vrednost kolekcije Kanaletovih slika u severnom predvorju.
Tomas se okrenuo ka Ameliji. „Ući ćemo sa zadnje strane.”
Klimnula je glavom bez pogovora.

Kada su stigli u Belgrejv, Amelija je shvatila da je kočijaš produžio odmah

ka konjušnici po vojvodinom naređenju. I zaista, došli su do odredišta ne prolazeći
ispred prozora sa prednje strane. Ukoliko je vojvotkinja bila tamo gde je Vindam
rekao, što je bilo izvesno jer ju je Amelija prilikom svake posete zaticala u tri
različite prostorije u prednjem delu dvorca, mogli bi da provedu ostatak jutra na
miru.
„Čini mi se da nikada nisam bila sa ove strane Belgrejva”, rekla je Amelija
dok su kretali ka staklenim vratima. Osećala se skoro kao lopov jer su se trudili
da neprimetno uđu na zadnji ulaz.
„Retko kada i ja zalazim u ovaj deo dvorca”, rekao je Tomas.
„Ne razumem zbog čega.” Pogledala je oko sebe dok su ulazili u široki
dugački hodnik u kome se nalazio čitav red soba. Ispred nje nalazila se neka vrsta
radne sobe, puna knjiga u kožnom povezu, koja je mirisala na znanje. „Tako je
lepo ovde, mirno i tiho. Ove sobe su sigurno okupane jutarnjim suncem.”
„Jesi li i ti jedna od onih vrednih ranoranilaca koji ustaju u zoru, ledi
Amelija?” Ponovo je zvučao formalno. Možda je to bilo zbog toga što su se vratili
u Belgrejv gde je sve delovalo tako formalno. Pitala se da li je, zapravo, bilo teško

~ 95 ~
 Knjige.Club Books
u ovakvoj raskoši bezbrižno čavrljati. Burdžes je takođe bio ogroman, ali je imao
izvesnu toplinu koja je nedostajala Belgrejvu.
Ili joj se to možda činilo zbog toga što je Burdžes dobro poznavala. Tamo je
odrasla, smejala se, jurila se sa sestrama i zadirkivala majku. Burdžes je bio dom,
a Belgrejv je bio više nalik na muzej.
„Ledi Amelija”, začuo se Tomasov glas.
„Da”, trgnula se prisetivši se da je trebalo da mu odgovori na pitanje. „Da,
jesam. Ne mogu da spavam kada svane. Leta su mi posebno teška.”
„A zimi je lakše?” Zvučao je kao da ga ovo zabavlja.
„Nimalo. Tada mi je još gore zato što spavam mnogo više. Mislim da bi
trebalo da živim negde na ekvatoru, tamo gde su noć i dan savršeno podeljeni
tokom cele godine.”
Pogledao ju je radoznalo. „Da li uživaš da proučavaš geografiju?”
„Da.” Amelija je ušla u radnu sobu i počela je da je razgleda odsutno prelazeći
prstima preko knjiga. Dopadalo joj se što je svaka knjiga bila malo ispupčena te
joj je to omogućavalo da čuje lupkanje svojih prstiju dok je prelazila preko njih.
„Ili bi možda trebalo da kažem da bih volela da je proučavam pošto nisam baš
preterano potkovana znanjem. Naša guvernanta nije smatrala taj predmet
značajnim, a ni naši roditelji.”
„Stvarno?”
Delovao je zainteresovano. To ju je iznenadilo jer je uprkos njihovom
skorašnjem zbližavanju on i dalje bio... on, nije navikla da pokazuje interesovanje
za ono šta ona misli ili želi.
„Ples”, odgovorila znajući koje pitanje je želeo da postavi. „Slikanje, klavir,
matematika tek u onoliko da možemo da saberemo troškove nekog raskošnog
odevnog kompleta.”
Nasmejao se na ovo. „I jesu li stvarno tako skupi?”
Okrenula se i koketno ga je pogledala preko ramena. „Stravično. Finansijski
ću te iscediti ukoliko budemo priređivali više od dva bala pod maskama godišnje.”
Pogledao ju je kiselo se osmehnuvši, a onda joj je pokazao rukom ka jednoj
polici sa knjigama na drugom kraju sobe. „Atlasi se tamo nalaze ukoliko budeš
poželela da zadovoljiš svoje interesovanje.”
Nasmešila mu se pomalo iznenađena ovim gestom, a onda je osećajući
neobjašnjivo zadovoljstvo krenula ka tom delu sobe. „Mislila sam da ne dolaziš u
ovaj deo kuće tako često.”
„Dolazim dovoljno često da znam gde se nalaze atlasi.”
Klimnula je glavom nasumično izvlačeći neku veliku tanku knjigu sa police.
Pogledala je u zlatna slova na naslovnoj strani. MAPE SVETA. Čulo se krckanje
kada ju je otvorila, pa se upitala da li ju je ikada neko uzimao u ruke iako je u
naslovu bila navedena 1796. godina.

~ 96 ~
 Knjige.Club Books
„Grejs obožava atlase”, rekla je prvo što joj je u tom trenutku palo na pamet.
„Zaista?”
Čula je njegove korake kako joj se približavaju. „Jeste. Čini mi se da sam je
čula jednom kada je to spomenula. Ili mi je to Elizabet ispričala. Njih dve su uvek
bile veoma dobre drugarice.” Amelija je oprezno okrenula još jednu stranicu.
Knjiga nije bila preterano osetljiva, ali je postojalo nešto u vezi sa njom što joj je
budilo strahopoštovanje. Pogledavši dole, videla je veliku pravougaonu mapu
koja je zauzimala dve stranice, sa naslovom: Merkatorova3 projekcija našeg
sveta, leta gospodnjeg 1791.
Amelija je dodirnula mapu prelazeći nežno prstima preko Azije, a zatim se
spustila do severne Afrike. „Pogledaj kako je veliki”, prošaputala je više za sebe.
„Svet?” rekao je sa osmehom u glasu.
„Da”, prošaputala je.
Tomas je stao pored nje, i prstom pokazao na Britaniju na mapi. „Pogledaj
kako smo mali”, rekao je.
„Deluje čudno, zar ne?”, odvratila je trudeći se da ne obraća pažnju na toplotu
njegovog tela koju je osećala pored sebe. „Uvek me fascinira koliko je zapravo
daleko London, a ovde”, pokazala je na mapu, „deluje tako blizu.”
„Nije blizu.” Izmerio je razdaljinu malim prstom. „Barem pola nokta je
udaljen.”
Osmehnula se gledajući u mapu jer nije imala hrabrosti da pogleda u njega.
„Svet meren dužinom noktiju. Bila bi to interesantna tema za proučavanje.”
Nasmejao se. „Siguran sam da sada neko na nekom univerzitetu upravo to
proučava.”
Pogledala ga je što je verovatno bila greška pošto je u tom trenutku bezmalo
ostala bez daha. Ipak, uspela je da kaže (i to veoma razboritim tonom): „Jesu li
profesori zaista tako ekscentrični?”
„Oni sa dugačkim noktima jesu.”
Oboje su se u isto vreme glasno nasmejali i tada je shvatila da nijedno od njih
više nije gledalo u mapu.
Gledajući u njegove oči sa te neke čudne distance, pomislila je da izgledaju
kao neko umetničko delo. Bile su predivne i uživala je da ih posmatra.
Kako to da do sada nije shvatila da je na desnom oku imao štraftu? Mislila je
kako su mu dužice oka bile plave, i to ne svetle, niti prozračne, pa čak ni ažurne,
već tamne, zagasite, kao dim. Ali sada je mogla veoma dobro da vidi da je imao
smeđu štraftu u jednoj od njih koja je polazila od ženice i spuštala se dole kao
skazaljka na satu koja pokazuje četiri.

3
Gerhard Merkator - flamanski geograf i kartograf, prim. prev.

~ 97 ~
 Knjige.Club Books
Pitala se kako to nikada nije primetila. Možda je to bilo zbog toga što nikada
ranije nije tako blizu njega stajala ili zato što joj on nikada nije dozvolio da ga
dovoljno dugo posmatra.
Zatim je zamišljenim i prigušenim glasom, kako je sigurno mogao da zvuči i
njen da je smogla snage nešto da progovori, prošaputao: „Oči ti sada deluju skoro
smeđe.”
Amelija se iznenada vratila u realnost i rekla: „A ti imaš štraftu.”
Istog trenutka je želela da propadne u zemlju. Kako je samo to priglupo
zvučalo!
Dodirnuo je modricu na svom oku. „Štraftu?”
„Ne tu, nego u oku”, pojasnila mu je. Budući da nije mogla da povuče svoju
izjavu morala je nekako da je objasni. Nespretno je krenula rukom da pokaže, a
onda se trgla shvativši da ne može da ga dodirne, pogotovo ne u oko.
„O, to! Da, čudno je, zar ne?” Napravio je neki neobičan izraz lica koji nije
išao uz njega. Bio je to pomalo stidljiv pogled koji je odisao skromnošću i nekom
predivnom ljudskošću od čega joj je srce zaigralo.
„Niko drugi to do sada nije primetio”, dodao je. „Možda i bolje jer je reč o
besmislenoj maloj nesavršenosti.”
Da li je on to tražio da mu udeli kompliment? Stisnula je usne da se ne bi
nasmejala. „Baš mi se to dopada”, rekla mu je. „Sviđa mi se sve što te čini manje
savršenim.”
Toplo ju je pogledao. „Stvarno?”
Klimnula je glavom i sklonila pogled u stranu. Čudno je to kako joj je bilo
lakše da bude hrabra i otvorena u trenucima njegove ljutnje nego kada joj se
osmehivao.
„Pronaći ćeš, onda, mnogo stvari koje će ti se na meni dopasti”, izgovorio je
primakavši se njenom uvetu, „kada me budeš bolje upoznala.”
Pravila se da proučava mapu. „Hoćeš da mi kažeš da nisi savršen?”
„Nikada se ne bih usudio da tako nešto kažem”, zadirkivao ju je.
Progutala je knedlu pošto joj se opasno približio. On verovatno toga i nije bio
svestan jer mu je glas delovao uravnoteženo i kontrolisano kao i njegovo disanje.
„Zašto si rekao da su mi oči smeđe?” pitala je ne skidajući pogled sa atlasa.
„Nisam. Rekao sam da deluju smeđe.”
Osetila je potpuno neočekivani nalet sujete. Uvek je bila ponosna na svoje oči
boje lešnika. Bile su njen jedinstveni adut. Sve njene sestre su imale istu plavu
kosu i ten kao ona, ali su jedino njene oči imale tu interesantnu nijansu.
„Bile su zelenkaste jutros”, nastavio je. „Međutim, to je moglo da mi se učini
zbog alkohola. Da sam popio još jednu kriglu piva, video bih i leptiriće kako
izleću iz tvojih ušiju.”

~ 98 ~
 Knjige.Club Books
Na to je odreagovala krajnje ogorčeno. „Nije to bilo zbog alkohola.
Moje oči jesu boje lešnika. Mnogo više vuku na zeleno, nego na smeđe”,
dodala je skoro gunđajući.
Pokušao je da sakrije osmeh. „Amelija, da li sam upravo otkrio tvoju sujetnu
stranu?”
Ni po koju cenu nije mogao da je natera da prizna. „One su boje lešnika”,
ponovila je kao da ga kori. „To je naša porodična crta.”
„Zapravo”, nežno je počeo, „ja sam se divio njihovoj sposobnosti promene.”
„Ah.” Povukla se zbunjena njegovim nežnim komplimentom, a u isto vreme
i veoma zadovoljna. „Hvala.” Zatim se vratila proučavanju mape ispred sebe.
„Koliko je samo veliki Grenland”, rekla je samo zato što je to bilo prvo što joj je
upalo u oči.
„Nije baš toliko veliki”, rekao je. „Mape malo izobličuju ta područja.”
„Zaista?”
„Nisi to znala?”
Ton mu nije bio uvredljiv, niti čak snishodljiv, ali se uprkos tome osetila
pomalo glupavo. Činilo joj se da je te stvari trebalo da zna, a svakako su bile stvari
koje bi volela da je znala u ovom trenutku.
„To se dešava usled širenja sferičnog predmeta na ravnu površinu”, objasnio
joj je. „Zamisli da ovu mapu obmotaš oko neke lopte. Morala bi da ima malo više
papira na delovima gde su polovi. Ili obrnuto, zamisli da uzmeš površinu neke
lopte i položiš je na ravno, sigurno ne bi dobila pravougaonik.” Klimala je glavom
razmišljajući o tome šta joj govori. „Dakle vrhovi i podnožja su morala da budu
rastegnuta, ili bolje rečeno sever i jug.”
„Upravo tako. Da li primećuješ kako Grenland deluje skoro iste veličine kao
i Afrika? A on je zapravo deseti deo tog područja.”
Podigla je pogled ka njemu. „Ništa nije kako izgleda, zar ne?”
Zaćutao je pitajući se da li i dalje govore o mapama, a onda je kratko
odgovorio: „Ne.”
Zavrtela je glavom ponovo pogledavši u mapu. „Čudno.”
U tom trenutku joj se učinilo da ga čuje kako izgovara: „Ni sama ne znaš
koliko.” Pogledala ga je upitno, želeći da mu traži objašnjenje, ali je on već
pognuo glavu ka mapi.
„Ove projekcije imaju svojih prednosti”, rekao je odsečnim tonom kao da je
došao red na njega da promeni temu. „Tačno je da ne prikazuju verodostojno
određena područja, ali geografske širine i dužine su prilično tačne, te su veoma
korisne pri navigaciji.”
Nije bila sasvim sigurna da ga u potpunosti razume, ali je uživala slušajući
kako priča o akademskim stvarima. Posebno ju je radovalo to što nije odmah

~ 99 ~
 Knjige.Club Books
odbacio ovu temu kao nešto što ne bi zanimalo jednu damu. Pogledala ga je i
osmehnula se. „Očigledno je da mnogo toga znaš o ovome.”
Skromno je slegnuo ramenima. „To je ono što me zanima.”
Uvukla je usne što joj je bila navika kad god nije bila sigurna šta da kaže, a
koju je njena majka prezirala.
„Postoji neki naziv za ovu naučnu oblast, zar ne?”, pitala je. Želela je da sazna
ime pošto je imala nameru da pročita malo o tome u očevoj enciklopediji kod
kuće, ali joj nije bilo prijatno da otkriva svoje neznanje. Setila se kako bi se svaki
put učtivo smeškala kad god bi je njena majka opisivala kao pametnu dodajući,
ipak, ne previše.
„Misliš na kartografiju?”4
Klimnula je glavom.
„Naziv potiče iz grčkog jezika od reči kartis, što znači mapa, i grafin, što
znači pisanje.”
„Trebalo je to da znam”, prošaputala je. „Ne mislim grčki jezik, već na sam
naziv. Da li su moji roditelji mislili da mi nikada neće biti potrebna mapa?”
„Pretpostavljam da su mislili da ćeš imati nekog pored sebe ko će ti je
tumačiti”, rekao je Tomas nežno.
Pogledala ga je sa nevericom. „Slažeš se, dakle, sa njima? I ti smatraš da sam
imala adekvatno obrazovanje?”
Ovim pitanjem ga je stavila u veoma neugodan položaj, ali to je bilo jače od
nje.
„Mislim da bi ti oni”, počeo je blagim i opreznim tonom, „da si pokazala želju
za većim znanjem, sigurno to obezbedili.”
To je bio trenutak kog nije odmah bila svesna, a zapravo nije sebi dozvolila
da ga bude svesna ni u narednih nekoliko nedelja - ali to je svakako bio trenutak
u kome se zaljubila u njega.

4
Kartografija (grf. Xάptηç - karta i graphein - pisati) - nauka koja se bavi izučavanjem i izradom
karata i globusa, prim. prev.

~ 100 ~
 Knjige.Club Books

Jedanaesto poglavlje

Sat vremena kasnije nakon pregledanih četrnaest različitih atlasa i pojašnjenja

koja je razlika između Merkatorove, sinusoidne i konusne kartografske projekcije,
Tomas je odveo Ameliju u jedan od salona i obavestio batlera da je došla da poseti
gospođicu Everli.
Grejs je morala da bude obaveštena o svemu što se tog jutra dešavalo i to nije
moglo da se izbegne. Budući da laž nije mogao da prilagodi istini, Tomas je onda
odlučio da istinu treba upakovati tako da bude bliža laži. Svi će u tom slučaju biti
manje zbunjeni. To je svakako značilo da će Amelija morati da se susretne sa
Grejs, a što je najvažnije Grejs će morati da shvati da je tog jutra išla u kupovinu
u Stamford i da je pozvala Ameliju u Belgrejv.
Ipak, morao je on prvi da porazgovara sa Grejs nasamo, bez Amelijinog
znanja, te je sačekao pored ulaza u drugi salon, bliži stepeništu, odakle je mogao
da je vidi pre nego što stigne na dogovoreno mesto.
Nakon pet minuta začuo je graciozne ženske korake niz stepenice. Primakao
se vratima, utvrdio da se radilo o Grejs, te kada je prolazila pored njega ispružio
je ruku i povukao je ka sebi.
„Tomase!”, vrisnula je šokirano. Zaprepašćeno je raširila oči kada je primetila
u kakvom je stanju bio. „Šta ti se to dogodilo?”
Stavio je prst na usta i zatvorio vrata za njima. „Da li si očekivala nekog
drugog da vidiš?”, upitao ju je primetivši da joj je veće iznenađenje izazvalo to
koga je zatekla, nego sam događaj.
„Ne, naravno da nisam”, brzo je rekla pocrvenevši. Osvrnula se oko sebe kako
bi proverila jesu li sami. „Šta se dešava?”
„Moram da razgovaram sa tobom pre nego što se budeš videla sa ledi
Amelijom.”
„Oh, dakle ti znaš da je ona ovde?”
„Ja sam je doveo”, rekao je.
Grejs ga je ćutke iznenađeno pogledala, te je bacila pogled ka satu na kaminu
na kome se videlo da još uvek nije bilo ni podne.
„Duga je to priča”, rekao je za svaki slučaj. „Ali dovoljno će biti da ti kažem
da će te Amelija obavestiti da si jutros bila u Stamfordu i da si je ti pozvala u
Belgrejv.”
„Tomase, veliki broj ljudi zna veoma dobro da ja jutros nisam bila u
Stamfordu.”
~ 101 ~
 Knjige.Club Books
„Da, ali njena majka nije među tim ljudima.”
„Pa, Tomase...”, počela je Grejs nesigurna kako da nastavi. „Moram da li
kažem, uzimajući u obzir sva ona pomeranja datuma do sada, da bi ledi Kroulend
bila oduševljena da sazna...”
„Pobogu, nije bilo ništa u tom smislu”, promrmljao je, skoro očekujući da će
ona povikati da je uništitelj nevinih devojaka.
Stegnuo je zube, nimalo uživajući u ovom jedinstvenom trenutku kada je
morao nekome da se pravda za svoje postupke. „Pomogla mi je da dođem do kuće
dok sam bio... onemogućen.”
„To je tako velikodušno sa njene strane”, kiselo je rekla Grejs.
Tomas ju je prostrelio pogledom, a ona je izgledala kao da će svakog trenutka
prasnuti u smeh.
Grejs se malo nakašljala. „Jesi li, ovaj, pokušao da se malo upristojiš?”
„Ne”, odbrusio je sarkastično, „više volim da izgledam kao aljkava budala.”
Vidno se trgnula čuvši ovu opasku.
„Slušaj me sada”, nastavio je nestrpljiv da premosti ovu neprijatnost,
„Amelija će ponoviti ovo što sam ti rekao, ali nikako ne smeš da joj kažeš za
gospodina Odlija.”
Skoro je zarežao na kraju; bilo mu je teško da izgovori njegovo ime bez
odbojnosti.
„Nikada to ne bih uradila”, odvratila je Grejs. „Nije na meni da o tome
govorim.”
„Dobro je.” Znao je da može da joj veruje.
„Ali ona će želeti da zna zašto si bio, ovaj...”
„Ti ne znaš zašto”, odlučno je rekao. „Samo joj tako reci. Zašto bi ona uopšte
i pomislila da ti možeš nešto više da znaš?”
„Zna da te smatram prijateljem”, rekla je Grejs. „Osim toga, živim ovde, a
posluga uvek sve sazna. To ona takođe vrlo dobro zna.”
„Ti nisi posluga”, promrmljao je.
„Jesam, i ti to vrlo dobro znaš”, odvratila je sa smeškom. „Jedina razlika je u
tome što mi je dozvoljeno da nosim lepšu garderobu i da ponekad porazgovaram
sa gostima. Izuzev toga, uveravam te da sam upoznata sa svim tračevima u
domaćinstvu.”
Gospode bože, šta se to dešavalo u njegovoj kući? Da li je bilo koja stvar koja
se njega tiče bila privatna? Ikada?
Tomas je okrenuo glavu u stranu i opsovao, a onda je duboko udahnuo i
ponovo je pogledao. „Učini mi to Grejs i samo joj reci da ne znaš, hoćeš li?”

~ 102 ~
 Knjige.Club Books
Uskoro će Amelija sve saznati, ali on jednostavno nije želeo da to bude danas.
Bio je preumoran za objašnjenja, previše iscrpljen svojim šokantnim saznanjima
da bi se sada bavio i njenim, a osim toga...
Po prvi put u životu mu je godilo što mu je bila verenica. Sigurno mu niko
neće zameriti što želi da uživa u tome još nekoliko dana.
„Naravno”, rekla je Grejs ne gledajući ga. A onda ga je pogledala u oči i
dodala: „Obećavam ti.”
Klimnuo je glavom. „Amelija te čeka”, rekao je mrzovoljno.
„Da. Da, naravno.” Požurila je ka vratima, a onda se zaustavila i okrenula.
„Hoćeš li biti dobro?”
Kakvo pitanje!
„Ne, nemoj na to odgovarati”, brzo je rekla i izletela iz sobe.

Amelija je strpljivo čekala Grejs u srebrnom salonu trudeći se da ne cupka

nervozno nogom. Onda je shvatila da lupka prstima, što je bila još gora navika
(sudeći po njenoj majci), te je naterala sebe da prestane.
Čim je umirila prste počela je da cupka nogom.
Duboko je udahnula i odlučila da ne obraća pažnju. U svakom slučaju nije
bilo nikoga ko bi je mogao videti, i uprkos onome što je njena majka govorila,
cupkanje nogom nije bila loša navika ako se to radilo u privatnosti - za razliku od
grickanja noktiju, što je dovodilo do neurednog izgleda.
Pokušavala je to da objasni Mili koja je mogla da sedi nepomično satima, ali
godinama nije uspevala da pusti nokte.
Amelija je prekontrolisala svoje nokte i konstatovala da nisu bili čisti kao i
obično. Verovatno je to bilo zbog hodanja sa Vindamom po ulicama Stamforda
koje su bile prilično prljave. Pretpostavila je da je on otišao da se okupa. Nikada
ga nije videla tako prljavog i želela je da to bude poslednji put.
Iznenada joj se učinilo da ga je ugledala kako prolazi hodnikom pored
otvorenih vrata? Poskočila je. „Tomase? Jesi li to...”
Gospodin se zaustavio i okrenuo, a onda je Amelija shvatila da je to bio neko
drugi. Bio je slične visine i boje kose, ali ga ranije nikada nije videla. Na obrazu
je imao modricu.
Kako je to zanimljivo.
„Oprostite”, brzo je rekla i radoznalo zakoračila ka vratima. Budući da je već
krenula ka njemu, gospodin nije mogao da nastavi svojim putem jer bi ispao
veoma nekulturan.
„Izvinite ako sam vas razočarao”, rekao je osmehnuvši joj se zavodnički.
Ameliji je to, uprkos svemu, godilo, ali se upitala da li on zna ko je ona. Verovatno
ne zna, jer ko bi se usudio da flertuje sa verenicom vojvode od Vindama i to u
njegovoj vlastitoj kući?
~ 103 ~
 Knjige.Club Books
„Ne”, brzo je rekla, „naravno da niste. Bila je to moja greška. Sedela sam
tamo malo dalje.” Pokazala je iza sebe. „Izgledali ste kao vojvoda kada ste prošli.”
I zaista, njih dvojica imaju identičan hod. Kako je to bilo čudno! Amelija nije
bila sigurna da može da prepozna Tomasov hod, ali u trenutku kada je ugledala
ovog gospodina, shvatila je da se kreće isto kao i on.
Elegantno se naklonio. „Kapetan Džek Odli, vama na usluzi, gospođo.”
Klimnula je učtivo glavom. „Ledi Amelija Vilobi.”
„Vindamova verenica.”
„Dakle, poznajete ga? Pa naravno da ga poznajete. Vi ste ovde gost.” Tada se
prisetila razgovora iz Veselog zeca. „Vi ste verovatno onaj njegov partner u
mačevanju.”
Kapetan Odli je ušao u salon. „Pričao vam je o meni?”
„Ne mnogo”, priznala je trudeći se da ne zuri u njegovu modricu na obrazu.
Nije mogla da bude slučajnost da su i on i Tomas imali znakove tuče na sebi.
„Ah, ovo!”, promrmljao je kapetan Odli pipnuvši sramežljivo svoj obraz.
„Izgleda mnogo gore nego što jeste.”
Dok je ona smišljala kako da ga na najbolji način pita za tu modricu, on je
ležerno dodao: „Recite mi, ledi Amelija, koje je boje danas?”
„Vaš obraz?” pitala je iznenađena njegovom otvorenošću.
„Naravno. Modrice obično gore izgledaju kada počnu da prolaze, zar niste to
primetili? Juče je bila ljubičasta, skoro kraljevske nijanse, sa dozom plavičaste.
Nisam se pogledao u ogledalo od tada.” Okrenuo joj je obraz omogućivši joj da
ga što bolje osmotri. „Da li je još uvek tako privlačna?”
Amelija ga je zadivljeno posmatrala ne znajući šta da kaže. Nikada nije
upoznala nekog tako veštog na jeziku. To mora da je bio talenat.
„Ovaj, nije”, napokon je odgovorila jer nije imalo smisla lagati čoveka koji je
stajao tako blizu ogledala. „Ne bih je opisala kao privlačnu.” Nasmejao se. „Ne
umete da okolišate, zar ne?”
„Plašim se da su plavi tonovi na koje ste bili tako ponosni sada postali zeleni.”
Osmehnuo se, zadovoljan njenom analizom. Zatim se nagnuo ka njoj
vragolasto se smešeći. „Da li mi se slažu sa očima?”
„Ne”, rekla je ostajući imuna na njegov šarm koji mu nije nedostajao. Sigurno
je na svakom koraku osvajao žene. „Ne sa tim ljubičastim mrljama”, objasnila je.
„Izgleda prilično užasno.”
„Ljubičasto pomešano sa zelenom daje...?”
„Veliku zbrku.”
Ponovo se glasno nasmejao. „Veoma ste šarmantni, ledi Amelija. Ali siguran
sam da vam to verenik govori kad god mu se pruži prilika.”

~ 104 ~
 Knjige.Club Books
Nije znala kako na to da odgovori jer to sve do danas nije bilo tako. „Da li
njega čekate ovde?”, upitao je kapetan.
„Ne, upravo sam...” Zaustavila se pre nego što je izgovorila da je upravo
videla Tomasa. Nikada nije umela da laže. „Čekam da se vidim sa gospođicom
Everli.”
Primetila je da mu je nešto intrigantno zatreperilo u očima na spomen
Grejsinog imena, pa je upitala: „Jeste li upoznali gospođicu Everli?”
„Naravno da jesam. Veoma je ljupka.”
„Jeste”, rekla je Amelija. Svi su to mislili za nju, zar ne? Pritisnula je jezik za
gornje nepce da se ne bi namrštila, a onda je dodala: „Nju svi obožavaju.”
„Da li ste vi i gospođica Everli poznanice?”, upitao je kapetan.
„Jesmo, to jest, nismo. Više smo od toga, rekla bih. Poznajem Grejs od
detinjstva. Ona se druži sa mojom starijom sestrom.”
„A samim tim i sa vama.”
„Naravno.” Amelija je klimnula glavom u znak odobravanja. Bilo šta drugo
da je uradila moglo bi da ukaže na to da Grejs nije bila dovoljno dostojna njenog
društva što bi bila laž. Nije bila Grejsina krivica što ju je Tomas tako mnogo cenio.
A sudeći po svemu i ovaj gospodin ovde. „Međutim, više se druži sa mojom
sestrom jer su vršnjakinje.”
„Ah, da, nevolje mlađih sestara i braće”, saosećajno je rekao.
Amelija ga je zainteresovano pogledala. „Je l’ i vi imale slično iskustvo?”
„Nimalo”, odgovorio je sa osmehom. „Ja sam bio taj koji je ignorisao
prikolice. Bio sam najstariji brat. To je veoma ugodna pozicija. Bio bih veoma
nesrećan da nisam bio glavni.”
Amelija je to veoma dobro razumela. Često je sebe smatrala drugačijom
osobom kada je sa Elizabet i kada je sa Mili. „Ja sam druga po redu od nas pet”,
rekla je, „tako da mogu donekle da vas razumem.”
„Pet!” Izgledao je zadivljeno. „I sve devojčice?”
Amelija ga je iznenađeno pogledala. „Kako ste znali?”
„Nisam znao. Pomislio sam samo kako je to jedna ljupka slika koju ne bi
trebalo kvariti sa nekim muškarcem.”
Gospode bože, pa on je bio pravi đavo! „Jeste li uvek ovako slatkorečivi,
kapetane Odli?”
Odmah je dobila odgovor na to kada joj se opasno šarmantno osmehnuo.
„Osim onda kada mi jezik nije naoštren.”
„Amelija!”
Oboje su se okrenuli i zatekli Grejs koja je već ušla u sobu. „I gospodine
Odli”, rekla je iznenađeno.
„Mislila sam da je kapetan Odli.”

~ 105 ~
 Knjige.Club Books
„I jesam”, rekao je slegnuvši ramenima. „Sve zavisi od mog raspoloženja.”
Okrenuo se ka Grejs i naklonio. „Veliko mi je zadovoljstvo što vas vidim ponovo,
tako brzo, gospođice Everli.”
Grejs je otpozdravila kratko se naklonivši. „Nisam znala da ste ovde.”
„Nije čudo što niste znali”, rekao je učtivo gospodin Odli. „Krenuo
sam napolje da se malo prošetam kada me je ledi Amelija presrela.”
„Mislila sam da je to Vindam”, objasnila je Amelija Grejs. „Zar to nije
neobično?”
„Svakako jeste”, odvratila je Grejs.
Ameliji se učinilo da je Grejsin glas pomalo zadrhtao, ali je to verovatno bilo
zbog prašine. Nepristojno je bilo da to spominje, pa je samo rekla: „Nisam mnogo
obraćala pažnju što verovatno objašnjava moju zabunu. Samo sam ga krajičkom
oka primetila kada je prošao pored otvorenih vrata.” Kapetan, to jest, gospodin
Odli se okrenuo ka Grejs. „Kada se ovako ispriča ima mnogo više smisla, zar ne?”
„Da, mnogo više”, ponovila je Grejs i pogledala iza sebe.
„Da li čekate nekoga, gospođice Everli?”, upitao ju je.
„Ne, samo sam pomislila da bi vojvoda možda želeo da nam se pridruži. Ovaj,
pošto je njegova verenica ovde.”
Amelija je sa nelagodom progutala knedlu. Grejs nije znala da je ona provela
celo jutro sa Tomasom ili da je trebalo da glumi da je bila u kupovini u Stamfordu.
Amelija je tada nervozno pomislila kako to nikada neće ni saznati ukoliko
gospodin Odli ne bude otišao svojim putem. Zar nije rekao da je krenuo u šetnju?
„Da li to, onda, znači da se vratio?”, pitao je gospodin Odli. „Nisam znao.”
„Tako su mi bar rekli”, rekla je Grejs. „Nisam ga lično videla.”
„Avaj”, rekao je Odli, „bio je odsutan neko vreme.”
Amelija je pokušavala da uhvati Grejsin pogled, ali nije uspevala. Tomas
sigurno ne bi voleo da se sazna da se napio prethodno veče, kao i to da je i dalje
bio pijan jutros.
„Mislim da bi trebalo da odem po njega”, rekla je Grejs.
„Ali tek ste stigli”, rekao je Odli.
„Bez obzira...”
„Pozvonićemo mu”, rekao je odlučno Odli i krenuo ka konopcu za zvonce.
„Evo”, rekao je povukavši jako konopac. „Završeno.”
Amelija je pogledala u Grejs čije je lice bilo blago uznemireno, a zatim u
gospodina Odlija koji je bio savršeno spokojan. Oboje su ćutali i delovali kao da
su zaboravili na njeno prisustvo u sobi.
Amelija je vratila pogled ka Grejs pokušavajući da shvati šta se dešava, ali je
ona već žurila ka jednoj sofi. „Idem da sednem”, promumlala je.

~ 106 ~
 Knjige.Club Books
„Pridružiću ti se”, rekla je Amelija prepoznavši dobar trenutak da popriča sa
njom nasamo. Sela je tik pored Grejs iako je bilo dovoljno mesta. Sada je bilo
potrebno samo da gospodin Odli izađe ili da pogleda u drugu stranu ili bilo šta
drugo samo ne da krene za njima gledajući ih tim svojim zelenim mačijim očima.
„Kakva bi to divna slika bila u ovom trenutku sa vas dve”, rekao je. „A eto,
ja sam bez mojih četkica i boja.”
„Da li slikate, gospodine Odli?” upitala je Amelija. Bila je vaspitana da uvek
vodi učtive razgovore svaki put kada bi to situacija zahtevala. Nekih navika se
teško oslobađala.
„Avaj, ne”, uzviknuo je. „Ali sam razmišljao da bih mogao da uzmem časove.
To je plemenita zanimacija za jednog pravog gospodina, zar ne?”
„Oh, naravno”, odgovorila je iako je pomislila da bi bilo bolje da je krenuo sa
time u mlađem dobu. Amelija je pogledala Grejs očekujući da bi bilo prirodno da
i ona nešto doda. Budući da je ćutala Amelija ju je učtivo ćušnula.
„Gospodin Odli je veliki poštovalac umetnosti”, rekla je Grejs bez
razmišljanja.
Gospodin Odli se samo zagonetno osmehnuo, te je Amelija opet morala da
popunjava prazninu. „Sigurno onda uživate u vašoj poseti Belgrejvu”, rekla mu
je.
„Jedva čekam da pogledam kolekciju slika”, odgovorio je. „Gospođica Everli
je obećala da će mi je pokazati.”
„To je veoma ljubazno od tebe, Grejs.” Amelija je to izgovorila trudeći se da
sakrije svoje iznenađenje. Nije smatrala da bilo šta fali gospodinu Odliju, osim
što nije napuštao sobu onda kada je to njoj odgovaralo. Ali Grejs je
bila vojvotkinjina družbenica, te joj je bilo čudno što je baš ona bila zadužena da
pokaže kolekciju slika Tomasovom prijatelju.
Grejs je nešto promrmljala što je verovatno trebalo da bude odgovor.
„Imamo nameru da zaobilazimo Kupidone”, rekao je Odli.
„Kupidone?”, ponovila je Amelija. Gospode, stvarno je umeo da se prebacuje
sa teme na temu.
Slegnuo je ramenima. „Shvatio sam da mi se ne dopadaju.”
Kako nekome mogu da se ne dopadaju Kupidoni?
„Vidim da se ne slažete sa mnom, ledi Amelija”, rekao je Odli, ali je Amelija
primetila da je pre toga okrznuo pogledom Grejs.
„Šta je to što vam se ne dopada kod Kupidona?”, pitala ga je Amelija. Nije
imala nameru da ga uvlači u tako smešan razgovor, ali on je prvi to spomenuo.
Naslonio se na fotelju prekoputa. „Vama oni ne deluju opasno?”, upitao je
očigledno sa namerom da se našali.
„Debeljuškaste male bebe?”
„Koje nose smrtonosno oružje”, podsetio ju je.
~ 107 ~
 Knjige.Club Books
„Ali to nisu prave strele.”
Odli se ponovo okrenuo ka Grejs. „Šta vi mislite, gospođice Everli?”
„Ne razmišljam baš tako često o Kupidonima”, odgovorila je.
„A opet smo vi i ja o njima do sada već dva puta razgovarali.”
„Zato što ste ih vi spomenuli.”
Amelija se iznenadila jer nikada do sada nije čula Grejs ovako iznerviranu.
„Moja garderoba je cela oslikana Kupidonima”, rekao je Odli.
Amelija se okrenula ka Grejs. „Bila si u njegovoj garderobi?”
„Nisam bila zajedno sa njim”, prasnula je Grejs. „Ali sam je svakako videla
ranije.”
Svi su zaćutali, a onda je Grejs promrmljala: „Izvinite.”
„Gospodine Odli”, rekla je Amelija shvativši da je krajnje vreme da uzme
stvari u svoje ruke. Danas je okretala novi list. Uspela je da se nosi sa Tomasom,
a uspeće i sa ovo dvoje ako bude morala.
„Ledi Amelija”, odvratio joj je graciozno nagnuvši glavu u stranu.
„Da li bi bilo nepristojno da gospođica Everli i ja malo prošetamo po salonu?”
„Naravno da ne”, odmah je odgovorio iako je zaista bilo nepristojno to što ga
ostavljaju samog.
„Hvala na razumevanju”, rekla je Amelija i uhvatila Grejs ispod ruke, te ju je
povukla da ustanu. „Imam potrebu da malo protegnem noge, a plašim se da bi vaš
korak bio prenaporan za jednu damu.”
Gospode bože, nije mogla da veruje da izgovara takve gluposti, ali izgleda da
su delovale. Gospodin Odli nije ništa više rekao i ona je usmerila Grejs ka jednom
mestu pored prozora.
„Moram da razgovaram sa tobom”, prošaputala je trudeći se da održava
graciozan i ujednačen hod.
Grejs je klimnula glavom.
„Jutros je”, započela je Amelija bacivši kradomice pogled ka Odliju da bi
proverila da li ih gleda što je on i činio, „Vindamu bila potrebna pomoć i ja sam
mu pomogla, ali sam morala da kažem majci da sam tebe srela i da si me ti pozvala
u Belgrejv.”
Grejs je ponovo klimnula glavom ne gledajući u nju, već pravo ispred sebe u
vrata.
„Sumnjam da će doći do toga, ali ukoliko budeš videla moju majku zamolila
bih te da potvrdiš priču.”
„Naravno da hoću”, rekla je brzo Grejs. „Obećavam ti.”
Amelija je klimnula glavom pomalo iznenađena što je sve tako glatko prošlo.
Nije očekivala da će je Grejs odbiti, ali je pomislila da će joj tražiti neko

~ 108 ~
 Knjige.Club Books
objašnjenje. Grejs je čak nije ni pitala zašto mu je bila potrebna pomoć. To je
moralo da izazove neku radoznalost. Da li je njemu ikada nešto bilo potrebno?
Zaćutale su dok su prolazile pored gospodina Odlija koga je veoma zabavljao
taj prizor.
„Gospođice Everli”, tiho je rekao. „Ledi Amelija.”
„Gospodine Odli”, odvratila je Amelija i Grejs odmah za njom.
Nastavile su da se šetaju po sobi, te je Amelija, čim su se malo udaljile,
prošaputala: „Nadam se da nisam preterala.” Grejs je ćutala, a Amelija je postala
svesna da traži previše od nje time što ju je zamolila da laže.
Začule su korake u hodniku, Grejs se trgnula i okrenula ka vratima. Međutim,
to je bio samo sluga koji je prolazio noseći neki veliki kovčeg na leđima.
„Izvini”, rekla je Grejs. „Jesi li nešto rekla?”
Amelija je krenula da ponovi, ali se predomislila, pa je samo rekla: „Ne.”
Nikada do sada nije videla Grejs tako rasejanu.
Nastavile su da se šetaju po sobi praveći široke krugove. Kako su se primakle
vratima tako su ponovo čule neke korake.
„Oprosti” rekla je Grejs odvojivši se od nje. Požurila je ka otvorenim vratima
i pogledala napolje, a onda se vratila. „To nije bio vojvoda”, rekla je.
Amelija je bacila pogled kroz otvorena vrata i ugledala još dvojicu slugu.
Jedan je nosio kovčeg, a drugi kutiju za šešir.
„Da li to neko negde putuje?”, upitala je Amelija.
„Ne”, odvratila je Grejs. „Ili ukoliko stvarno putuje onda ja za to nisam čula.”
Glas joj je zvučao toliko uznemireno da je Amelija napokon morala da pita:
„Grejs, jesi li dobro?”
Okrenula se ka njoj, ali ne dovoljno dugo da bi Amelija mogla da pročita
odgovor iz njenih očiju. „O, ne... mislim, jesam, sasvim sam dobro.”
Amelija je bacila pogled ka gospodinu Odliju. On im je u tom trenutku
mahnuo. Međutim, kada je ponovo pogledala u Grejs, njeno lice je bilo potpuno
crveno.
To je bio dovoljan razlog da se ponovo vrati na gospodina Odlija koji je
gledao pravo u Grejs. Istina je da su dame stajale jedna pored druge, ali je bilo
više nego očigledno koju je od njih dve gutao očima.
Grejs je toga takođe bila svesna. Zastao joj je dah i celo telo joj se iznenada
ukrutilo. Amelija je osetila tu napetost držeći je ispod ruke.
Tada joj je sinula predivna misao u glavi.
„Grejs”, prošaputala je veoma tiho, „jesi li ti zaljubljena u gospodina Odlija?”
„Nisam!”
Grejsino lice kome je počela da se vraća normalna boja, ponovo je
pocrvenelo. Njen odrican odgovor bio je prilično glasan, te ih je Odli pogledao sa

~ 109 ~
 Knjige.Club Books
radoznalošću. Grejs se slabašno osmehnula, klimnula glavom i rekla: „Gospodine
Odli”, iako nije mogao da je čuje sa mesta gde je stajao.
„Tek sam ga upoznala”, prošaputala je besno Grejs. „Juče. Ne, dan ranije.
Više ne mogu ni da se setim.”
„U poslednje vreme si srela mnogo zanimljivih muškaraca, zar ne?” Grejs se
ka njoj besno okrenula. „Šta si time htela da kažeš?”
„Gospodin Odli...” zadirkivala ju je Amelija. „Drumski razbojnik Italijan.”
„Amelija!”
„A, da, rekla si da je bio Škot. Ili Irac. Nisi bila određena.” Amelija je obratila
pažnju na gospodina Odlija i tek tada shvatila da je i njegov akcenat bio pomalo
neobičan. „Odakle je gospodin Odli? I on ima malo čudan akcenat.”
„Ne znam”, rekla je Grejs nervoznim tonom.
„Gospodine Odli”, povikala je Amelija.
Odmah je okrenuo glavu.
„Grejs i ja smo se pitale odakle ste. Vaš akcenat mi je nepoznat.”
„Iz Irske, ledi Amelija, malo severnije od Dablina.”
„Irska! Bože, pa to je baš daleko.”
Veselo se osmehnuo.
Dve dame su se vratile i ponovo smestile na svoja stara mesta. „Kako vam se
dopada Linkolnšir, gospodine Odli?”
„Čini mi se da je pun iznenađenja.”
„Pun iznenađenja?”, Amelija je okrznula pogledom Grejs ne bi li se uverila
da li je i njoj ovo zazvučalo čudno, ali Grejs je već ustala i stala kod vrata
nervozno gledajući napolje.
„Moja poseta ovde nije ono što sam očekivao.”
„Stvarno? A šta ste očekivali? Uveravam vas da umemo veoma civilizovano
da se ponašamo u ovom delu Engleske.”
„Slažem se. Čak i više nego što mi prija, zapravo.”
„Pa, gospodine Odli, šta bi to trebalo da znači?”
Zagonetno se nasmejao, ali ništa nije odgovorio što je Ameliji bilo neobično.
Tada je shvatila da ga poznaje samo petnaest minuta i da ništa nije trebalo da je
čudi sa njegove strane.
„Oh, oprostite me”, rekla je Grejs i istrčala iz sobe.
Amelija i gospodin Odli su se pogledali i u isto vreme okrenuli ka vratima.

~ 110 ~
 Knjige.Club Books

Dvanaesto poglavlje

Čovek koji je najbolje poznavao Tomasa, pored Harija Glediša, bio je njegov
lični sluga Grimsbi, koji je stalno uz vojvodu od dana kada je otišao na univerzitet.
Za razliku od većine sluga, Grimsbi je bio izuzetno jak. Nije to moglo odmah da
se primeti; zapravo, bio je vitak i bledog tena zbog čega ga je zabrinuta
kućepaziteljka uvek terala da jede više govedine.
Kada bi se Tomas vraćao kući nakon nekog zamornog jahanja po kiši sav
mokar i blatnjav, Grimsbi bi samo pitao kako je konj.
Kada bi Tomas proveo ceo dan u polju radeći fizičke poslove zajedno sa
svojim radnicima i došao kući sav prljav i neuredan, Grimsbi bi ga samo pitao
kakvu vodu za kupanje bi želeo da mu pripremi.
Međutim, kada se sada Tomas oteturao u svoju spavaću sobu verovatno još
uvek smrdeći na alkohol, bez kravate i sa tamnom modricom na oku, Grimsbi je
ispustio iz ruke četku za čišćenje cipela.
To je verovatno bio jedini znak zabrinutosti koji je ikada pokazao.
„Vaše oko”, rekao je Grimsbi.
Ah, da! Nije se video sa Grimsbijem od kada je imao okršaj sa svojim
voljenim novim rođakom. Tomas mu se nasmešio: „Možda bismo mogli
da pronađemo neki pojas koji će se slagati uz boju modrice ispod oka.”
„Mislim da ga nemamo, vaša milosti.”
„Tako, dakle?” Tomas je prišao umivaoniku koji je Grimsbi, po običaju, već
napunio. Ispljuskao je lice mlakom vodom i obrisao ga je peškirom, pa je zatim
ponovio ceo proces nakon što se pogledao u ogledalo i shvatio da nije uspeo da
spere očaj.
„Moraćemo da se pobrinemo za to, Grimsbi”, rekao je Tomas trljajući čelo.
Zatim se okrenuo ka slugi sa ironičnim osmehom. „Da li misliš da ćeš moći da
zapamtiš ovu nijansu do našeg sledećeg odlaska u kupovinu u London?”
„Mogu li da vam predložim, vaša milosti, da ne dovodite više svoje lice u
takvu opasnost?” Grimsbi mu je dodao još jedan peškir iako ga Tomas nije tražio.
„To će isključiti našu potrebu da razmatramo odgovarajuću boju vaše garderobe
za narednu godinu.” Dodao mu je sapun. „Uvek možete da kupite pojas u toj boji,
ako želite. Ta nijansa će veoma lepo izgledati na tkanini, mnogo lepše nego na
vašoj koži.”
„Baš si to lepo rekao”, promrmljao je Tomas. „Gotovo da nije zvučalo kao
grdnja.”

~ 111 ~
 Knjige.Club Books
Grimsbi se skromno osmehnuo. „Trudim se, vaša milosti.” Zatim je izvukao
još jedan peškir. Gospode, pomislio je Tomas, izgleda mnogo gore nego što je
zamišljao.
„Da naredim da vam spreme kupku, vaša milosti?”
Pitanje je bilo čisto retoričko pošto se Grimsbi već pobrinuo za to. Tomas se
svukao, a Grimsbi je pokupio njegovu garderobu i dodao mu ogrtač. Tomas se
sručio na krevet ozbiljno razmatrajući da li da odloži kupanje zarad jedne dobre
ture spavanja, ali je u tom trenutku neko zakucao na vrata.
„Ovo je bilo baš brzo”, rekao je Grimsbi prilazeći vratima.
„Njegova milost ima posetu”, začuo se glas Penrita, dugogodišnjeg batlera u
Belgrejvu.
Tomas se nije trudio da otvori oči. Niko nije mogao da bude vredan njegovog
podizanja u ovom trenutku.
„Vojvoda neće nikoga sada primiti”, rekao je Grimsbi zbog čega je Tomas
odmah odlučio da mu poveća platu.
„Došla je njegova verenica”, rekao je batler.
Tomas je odmah ustao. Šta se to, dođavola, dogodilo? Amelija je trebalo da
bude ovde zbog Grejs. Sve je već bilo dogovoreno. Njih dve su mogle da pričaju
na miru sat vremena, nakon čega bi se on kao i obično pojavio i niko ne bi
posumnjao da Amelija nije provela celo jutro u Belgrejvu.
Šta je moglo da pođe naopako?
„Vaša milosti”, rekao je Grimsbi kada je video da Tomas ustaje iz kreveta,
„ne možete primiti ledi Ameliju u takvom stanju.”
„Imam nameru da se obučem, Grimsbi”, rekao je sarkastično Tomas.
„Naravno, ali...”
Grimsbi nije mogao da završi rečenicu jer se namrštio, što je Tomas odmah
shvatio kao - gospodine, vi zaudarate.
Nije mogao da ostavi Ameliju samu ukoliko se dogodilo nešto neplanirano.
Grimsbi je uspeo da uradi nemoguće za samo deset minuta i kada je Tomas izašao
iz sobe izgledao je ponovo kao onaj stari (osim što je ostao neobrijan za šta nije
bilo vremena). U svakom slučaju, njegova kosa više nije bila raščupana kao kresta
neke tropske ptice i uprkos tome što mu je oko i dalje užasno izgledalo, više nije
delovao onako iscrpljeno i crveno u licu.
Malo pudera i bio je spreman da krene. Grimsbi ga je takođe dobro
posavetovao kako da zvuči što uverljivije.
Tomas je sišao niz stepenice nameravajući da se uputi pravo u salon, ali čim
je ušao u hodnik naleteo je na Grejs koja mu je mahnito rukama davala neke
znake.
„Grejs”, rekao je kada joj je prišao, „šta ovo treba da znači? Penrit mi je rekao
da je Amelija došla da me vidi?”
~ 112 ~
 Knjige.Club Books
Nije se zaustavljao misleći da će ona krenuti za njim. Ali čim je prošao pored
nje, zgrabila ga je za ruku da bi ga zaustavila. „Tomase, sačekaj!”
Okrenuo se upitno ka njoj.
„Radi se o gospodinu Odliju”, rekla je povukavši ga što dalje od vrata. „On je
u salonu.”
Tomas je pogledao ka salonu, a zatim u Grejs pitajući se zašto su ga onda
obavestili o Amelijinoj poseti.
„Sa Amelijom”, procedila je Grejs kroz zube.
Opsovao je ne razmišljajući o prisustvu jedne dame. „Zašto?”
„Ne znam”, rekla je Grejs nervoznim tonom. „Bio je već tamo kada sam
stigla. Amelija mi je rekla da ga je spazila kako prolazi pored salona i pomislila
je da si to ti.”
O, pa to je baš zabavno. Blagoslovena porodična sličnost.
„Šta je on rekao?”, napokon je Tomas upitao.
„Ne znam. Nisam bila prisutna. Osim toga nisam mogla da je ispitujem u
njegovom prisustvu.”
„Naravno da ne.”
Uhvatio se za koren nosa pomislivši kako je to katastrofa.
„Sasvim sam sigurna da joj nije otkrio svoj... identitet.”
Tomas ju je cinično pogledao.
„To nije moja krivica, Tomase”, rekla je ljutito Grejs.
„Nisam ni rekao da je tvoja.” Besno je frknuo i krenuo ka salonu. Gospodin
Odli je definitivno bio otrov za njihov životni prostor. Svih ovih godina, od kada
je Grejs počela da radi, njih dvoje se nikada nisu obratili jedan drugome grubim
tonom. A sam Gospod zna šta je sve samo Ameliji do sada ispričao.

Od trenutka kada je Grejs izletela iz sobe, Amelija i gospodin Odli nisu

progovorili nijednu reč. Činilo se kao da su uspostavili neki prećutni sporazum;
vladaće potpuna tišina da bi mogli da čuju o čemu se priča u hodniku.
Amelija se nakon nekog vremena pomirila sa tim da neće uspeti ništa da čuju.
Očigledno je Grejs presrela Tomasa na kraju hodnika.
Ameliji je bilo čudno to što je Grejs delovala veoma uznemireno tog
popodneva. Znala je da je zatražila preveliku uslugu od nje, pogotovo što je Grejs
prvenstveno bila drugarica njene sestre, ali to nije mogao da bude jedini razlog
njenog čudnog ponašanja.
Amelija se nagnula napred kako bi mogla malo bolje da čuje. Znala je da se
nešto dešava u Belgrejvu i nerviralo ju je što je izgleda bila jedina koja nije
upućena u to.
„Nećete moći da ih čujete”, rekao je gospodin Odli.

~ 113 ~
 Knjige.Club Books
Prekorno ga je pogledala.
„O, nemojte se praviti da niste pokušavali jer ja sigurno jesam.”
„U redu.” Amelija je shvatila da nema svrhe da se buni. „Šta mislite o čemu
bi mogli da razgovaraju?”
Gospodin Odli je slegnuo ramenima. „Teško je reći. Nikada se ne bih usudio
da tvrdim da mogu da razumem ženski um, a takođe ni um našeg cenjenog
domaćina”
„Izgleda da vam se ne dopada vojvoda?” To je bilo više nego očigledno sudeći
po njegovom tonu.
„Nisam to rekao”, smireno je odgovorio.
Ujela se za usnu pošto je želela da kaže da i nije morao. U tom trenutku ništa
ne bi postigla nekom provokacijom, te je umesto toga upitala: „Koliko dugo
nameravate da ostanete u Belgrejvu?”
„Je l’ to jedva čekate da me se otarasite, ledi Amelija?”
„Naravno da ne.” Što je bilo manje-više istina. Sve u svemu, zaista joj nije
smetao iako se ponašao prilično neobično ovog popodneva. „Primetila sam kako
sluge nose neke kovčege. Mislila sam da su vaši.”
„Verujem da su vojvotkinjini”, rekao je.
„Da li ona to negde putuje?” Amelija je znala da nije trebalo da zvuči tako
ushićeno, ali nije mogla više da se pretvara.
„Ide u Irsku”, odgovorio je.
Pre nego što je bilo šta drugo stigla da pita, Tomas se pojavio na vratima
izgledajući mnogo bolje nego kada su se rastali.
„Amelija”, rekao je idući ka njoj.
„Vaša milosti”, otpozdravila mu je.
„Baš mi je drago što vas vidim. Vidim da ste upoznali našeg gosta.”
„Da. Gospodin Odli je veoma zabavan.”
Amelija je primetila da ga je Tomas okrznuo pogledom ne baš previše
blagonaklono. „Da, izuzetno.”
Nastupila je zlokobna tišina, pa je Amelija rekla: „Došla sam da posetim
Grejs.”
„Da, naravno”, promrmljao je Tomas. Uostalom to je bila priča koju su
smislili.
„Avaj”, uzviknuo je gospodin Odli, „ali ja sam je prvi pronašao.”
Tomas mu je dobacio pogled koji bi ućutkao svakog Amelijinog poznanika,
ali gospodin Odli se samo nasmešio.
„Zapravo, ja sam njega pronašla”, preformulisala je. „Videla sam ga u
hodniku i mislila sam da ste to vi.”

~ 114 ~
 Knjige.Club Books
„Neverovatno, zar ne?”, promumlao je gospodin Odli. Zatim se okrenuo ka
Ameliji. „Nas dvojica uopšte ne ličimo.”
Amelija je pogledala u Tomasa.
„Ne”, odsečno je rekao, „uopšte ne ličimo.”
„Šta vi mislite, gospođice Everli?”, upitao je Odli.
Amelija se okrenula ka vratima jer nije bila svesna da se i Grejs vratila.
Odli je ustao netremice gledajući u Grejs. „Da li vojvoda i ja imamo bilo
kakve sličnosti?”
Isprva je Grejs izgledala kao da ne zna kako da odgovori. „Plašim se da vas
ne poznajem dovoljno dobro da bih mogla da prosudim”, napokon je odgovorila.
Gospodin Odli se nasmejao i Amelija je stekla utisak da se nešto značajno
dešavalo između njih dvoje što nije uspevala da shvati. „Lepo rečeno, gospođice
Everli. Mogu li onda iz toga da zaključim da vojvodu poznajete dovoljno dobro?”
„Radim za njegovu babu već pet godina”, rekla je Grejs zvaničnim tonom.
„Za to vreme sam imala sreću da dovoljno upoznam neke crte njegovog
karaktera.”
„Ledi Amelija”, prekinuo ih je Tomas, „mogu li da vas ispratim kući?”
„Naravno”, složila se Amelija radujući se tome. Nije očekivala njegovo
društvo, pa je ovo bila. veoma prijatna promena plana.
„Tako brzo?”, rekao je Odli.
„Moja porodica me očekuje”, odgovorila je Amelija.
„U tom slučaju ćemo odmah krenuti”, rekao je Tomas ispruživši Ameliji ruku.
„Ovaj, vaša milosti!”
Okrenuli su sa ka Grejs koja je još uvek stajala na vratima i izgledala veoma
uznemireno. „Morala bih da porazgovaram sa vama pre nego što krenete. Molim
vas.”
Tomas se izvinio i krenuo za Grejs u hodnik. Mogli su da ih vide iz salona,
ali je bilo veoma teško, zapravo nemoguće, čuti njihov razgovor.
„O čemu li bi njih dvoje mogli da razgovaraju?”, rekao je gospodin Odli
tonom u kome se osećalo da je tačno znao o čemu razgovaraju, kao i to da je
postavljanje tog pitanja moglo da je razbesni.
„To svakako ne bih znala”, odsečno je rekla.
„Ni ja”, rekao je vedro kao i uvek.
Tada su začuli kako Tomas glasno izvikuje: „Irska!” Amelija je poželela da
čuje nastavak, ali Tomas je uhvatio Grejs ispod ruke i poveo je u stranu sklonivši
im se sa vidika, a samim tim ih lišivši mogućnosti da čuju.
„Dobili smo odgovor”, rekao je Odli.
„Sigurno nije uznemiren što njegova baba odlazi iz zemlje”, rekla je Amelija.
„Pre bih rekla da bi zbog toga slavio.”
~ 115 ~
 Knjige.Club Books
„Mislim da mu je gospođica Everli saopštila da će i on morati da prati babu.”
„U Irsku?”, iznenađeno je upitala Amelija. „O, mislim da grešite.”
Slegnuo je ramenima. „Može biti. Ipak sam ja još uvek novajlija ovde.”
„Ne mogu da zamislim zašto bi vojvotkinja poželela da ode u Irsku, hoću
reći”, oklevala je setivši se da je spomenuo da se tamo rodio, „ja bih svakako
volela da posetim vašu divnu zemlju, ali mi je to čudno za vojvotkinju koju sam
čula više puta da sa omalovažavanjem govori o Nortamberlendu, Okrugu jezera,
pa i o čitavoj Škotskoj.” Zastala je pokušavajući da zamisli vojvotkinju kako uživa
u tako napornom putu. „Irska mi se čini previše zahtevnom za nju.”
Ljubazno je klimnuo glavom.
„Zaista, nema nikakvog smisla da traži da je Vindam prati. Njih dvoje ne
uživaju u zajedničkom društvu.”
„Kako je to učtivo rečeno, ledi Amelija. Da li bilo ko uživa u njihovom
društvu.”
Iznenađeno je razrogačila oči. Ovo je bila još očiglednija izjava da mu se
Tomas ne dopada i izrečena je u njegovoj kući. To je bilo veoma nekulturno, a u
isto vreme i čudno.
Baš u tom trenutku, Tomas je ušao u sobu. „Amelija”, odsečno je rekao,
„plašim se da neću biti u mogućnosti da te ispratim kući. Izvinjavam se.”
„Naravno”, odgovorila je prostrelivši pogledom gospodina Odlija, ne znajući
ni sama zbog čega.
„Potrudiću se da ti obezbedim sav potreban komfor. Možda bi želela da
izabereš neku knjigu iz naše biblioteke?”
„Zar možete da čitate u kočiji?”, upitao je gospodin Odli.
„Zar vi ne možete?”, odvratila mu je Amelija.
„Ja mogu. Mogu bilo šta da radim u kočiji”, dodao je sa osmehom.
Tomas ju je uhvatio za ruku sa iznenađujućom jačinom i povukao ju je da
ustane.
„Bilo mi je zadovoljstvo što sam vas upoznala, gospodine Odli”, rekla je
Amelija.
„Da”, promrmljao je, „izgleda da stvarno odlazite.”
„Amelija”, kratko ih je prekinuo Tomas odvodeći je.
„Je l’ sve u redu?”, pitala ga je čim su izašli u hodnik.
Okrenuo se da potraži Grejs, ali ona je nestala.
„Naravno da jeste. Radi se samo o nekim obavezama koje moram da
završim.”
Amelija je htela da pita za predstojeći put u Irsku, ali iz nekog razloga nije
mogla. Nije bila sigurna zbog čega; odluka je bila nesvesna i više se radilo o

~ 116 ~
 Knjige.Club Books
nekom osećaju. Tomas je delovao tako odsutno, te nije želela još više da ga
uznemirava.
Osim toga, sumnjala je da bi dobila iskreni odgovor sve i da je pitala. Ne bi
je slagao, to mu svakako nije bilo svojstveno, ali bi odgovorio nešto neodređeno i
zvanično što bi joj uništilo onaj divan osećaj koji joj se jutros javio.
„Mogu li da ponesem sa sobom jedan od onih atlasa”, pitala je. Putovanje do
kuće će trajati manje od sat vremena, ali je imala potrebu da uživa u mapama.
Asocirale su je na nešto što su zajedno radili, nagnuti iznad tih knjiga dok su im
se čela blago dodirivala.
Granice kontinenata i svetloplava boja kojom je predstavljen okean na mapi,
to će je uvek podsećati na njega.
Kočija se lagano truckala po neravnom putu dok je putovala kući, a ona je
prelistavala stranice atlasa sve dok nije naišla na Irsku. Dopao joj se njen oblik,
bila je ravna na istoku, a sa zapadne strane izgledala je kao da pruža svoje ruke ka
Atlantskom okeanu.
Pitaće Tomasa za taj put kada ga ponovo bude videla. Sigurno neće napustiti
zemlju, a da joj ne kaže.
Zatvorila je oči zamišljajući njegovo lice bez modrice ispod oka. Bila je
sigurna da su ušli u neku novu fazu njihovog odnosa. Još uvek nije znala zašto se
Tomas napio prethodne večeri, ali je sebe ubeđivala da to ne treba da joj bude
važno. Jedino važno bilo je to što ga je pijanstvo dovelo do nje, a nju do sebe
same.
Najzad se probudila. Posle mnogo godina provedenih u snu, ona se probudila.

~ 117 ~
 Knjige.Club Books

Trinaesto poglavlje

Četiri dana kasnije.

Nakon prvobitnog šoka, Tomas je shvatio da je njegova baba bila u pravu što
se tiče jedne stvari. Putovanje u Irsku bilo je jedino rešenje za njihovu dilemu.
Istina mora izaći na videlo, koliko god da je neprijatna. Gospodin Odli je mogao,
uz odgovarajući podsticaj, da se odrekne prava na titulu (iako je Tomas sumnjao
da bi vojvotkinja to dozvolila). U svakom slučaju Tomas je bio siguran da nikada
ne bi pronašao mir ukoliko ne bi saznao ko je on zapravo. A, takođe, kad bi znao
da titula pripada nekom drugom, on ne bi mogao da nastavi da bude na poziciji
na kojoj je sada.
Da li je ceo njegov život bio samo jedna laž? Da li je ikada bio pravi vojvoda
od Vindama i da li je ikada bio pravi naslednik? To bi značilo, ovo je bio možda
i najsmešniji deo, da i njegov otac, zapravo, nikada nije bio vojvoda. Skoro je
poželeo da mu je otac ponovo živ samo da bi video njegovu reakciju.
Tomas se pitao da li će u tom slučaju morati da mu promene natpis na
nadgrobnoj ploči, verovatno hoće.
Ušetao je u mali salon u prednjoj strani kuće i nasuo sebi piće. Pomislio je
kako će možda čak i uživati dok bude uklanjao natpis sa očevog groba. Dobro je
bilo znati da u svemu ovome ima i neke satisfakcije.
Tomas je prišao prozoru i pogledao napolje. Dolazio je ovde veoma često
kada bi se uželeo samoće. Mogao je to da ima i u svojoj radnoj sobi, ali tamo je
bio okružen poslovnim knjigama i pismima, podsetnicima na sve ono što je ostalo
nedovršeno. Ovde je mogao na miru da razmišlja.
Činilo mu se da je manje mrzeo svog rođaka nego na početku. U protekla
četiri dana, od kada ga je zatekao sa Amelijom u salonu, razgovor između njih
tekao je savršeno civilizovano, ali je i dalje ostavljao utisak nepopravljivo
neozbiljne osobe. Znao je da je Odli nekada bio vojni oficir i da je kao takav
sigurno razvio određene sposobnosti. Bio je oprezan i razborito je razmišljao, ali
je Tomas ipak sumnjao da on može sa potpunom predanošću voditi vojvodstvo.
Da li će biti u stanju da shvati kako će sredstva za život, pa i sami životi stotine
ljudi, zavisiti od njega?
Da li će uspeti da oseti istoriju, nasleđe, povezanost sa tlom, kamenjem, krvlju
koja je generacijama natapala tu zemlju? Vindam je bilo nešto više od obične
titule koja je išla uz nečije ime, to je...

~ 118 ~
 Knjige.Club Books
To je bilo...
Tomas je seo u svoju omiljenu kožnu fotelju zatvorivši oči sa osećajem
teskobe.
To je, zapravo, bio on. On je bio Vindam i nije znao šta će biti kada mu sve
to bude bilo oduzeto. A bio je sve sigurniji da mu se to sprema. Odli nije bio glup
i ne bi dozvolio da odu čak do Irske ukoliko ih tamo nije čekao dokaz o njegovom
poreklu.
Znao je da ga čekaju privilegije i novac, čak i ukoliko bi svoju majku
proglasio kurvom iz pristaništa koju je njegov otac poznavao čitava tri minuta.
Njihova baba je bila očajnički zaluđena idejom da je njen omiljeni sin ipak imao
naslednika da bi ga, uprkos svemu, novčano obezbedila do kraja života.
Odlijev život bi bio mnogo sigurniji i svakako mnogo manje komplikovan
ukoliko bi se ispostavilo da je bio nezakoniti sin. Iz čega proizilazi zaključak da
to nije bio slučaj. Negde u Irskoj nalazila se crkva u kojoj je postojao dokaz o
braku sklopljenom između lorda Džona Kevendiša i gospođice Luiz Galbrejt. I
kada budu došli do tog dokaza, Tomas je znao da će on postati samo gospodin
Tomas Kevendiš, linkolnširski džentlmen, vojvodin unuk i to je sve.
Šta će raditi sa sobom? Kako će provoditi dane?
Čime će se baviti?
Pogledao je u svoje piće koje je pre izvesnog vremena već popio, te je shvatio
da je to bila treća čaša. Šta će Amelija reći? Rekao joj je da inače ne preteruje sa
pićem što i nije radio u normalnim okolnostima. Ali život mu nimalo nije bio
normalan poslednjih dana.
Možda će ovo prerasti u njegovu novu naviku. Možda će ovako provoditi
svoje dane, nastojeći sve da zaboravi. Nalivaće se brendijem sve dok ne bude
zaboravio ko je bio nekada i šta je sve posedovao, kako se ponašao.
Ili, na ovo se gorko nasmejao, kako su se ostali ponašali prema njemu. To će
biti veoma zabavno, u stvari, posmatrati kako će društvo biti zbunjeno nemajući
šta da kaže. Kakva bi to mračna zabava bila da se iznenada pojavi na nekom
linkolnširskom balu ili još gore londonskom.
A onda je tu bila i Amelija. Pretpostavljao je da će morati da se povuče ili da
insistira da ona to uradi budući da jedan džentlmen ne srne sebi da dozvoli da prvi
otkaže veridbu. Svakako ga više neće hteti, a sigurno ni njena porodica.
Amelija je bila odgajana da postane vojvotkinja od Vindama, isto koliko i on
da bude vojvoda. Za to više nije postojala mogućnost jer je sumnjao da će Odli
pristati da se oženi njom. Međutim, bilo je još mnogo drugih titula i još mnogo
neoženjenih plemića. Amelija je svakako mogla da pronađe mnogo bolju priliku
od jednog običnog čoveka bez para i korisnih veština.
Amelija.
Zatvorio je oči i video njeno lice ispred sebe, tu oštroumnu radoznalost u
njenim očima boje lešnika, koren njenog nosića blago poprskan sitnim pegicama.
~ 119 ~
 Knjige.Club Books
Zažalio je što je nije poljubio pre neki dan. Sanjario je o njoj pitajući se da li ju je
sada toliko želeo samo zato što ne može više da je ima.
Zamišljao je da joj skida haljinu, da je miluje svuda po telu, ljubi joj usne,
uživa u njenoj koži i broji pegice sakrivene ispod garderobe.
Amelija.
Nasuo je još jedno piće u njenu čast. Činilo mu se odgovarajuće da to bude
pivo koje ih je spojilo poslednji put, međutim, ovo je ipak bio prvoklasni brendi,
jak i pitak, iz poslednje flaše koju je uspeo da donese iz Francuske pre nego što je
proglašen ilegalnim. Podigao je uvis čašu, nazdravljajući joj najboljim pićem jer
ona to zaslužuje.
Nakon što ga je popio naiskap, pomislio je da bi mogao da naspe sebi još
jednu čašu. Amelija je svakako bila vredna dve čaše ovog brendija. Ali kada je
ustao da uzme flašu, začuo je glasove u hodniku.
Bila je to Grejs koja je zvučala veselo.
Veselost mu je sada delovala zbunjujuće jer više nije mogao da zamisli da
postoji neka takva nesputana emocija.
Drugi glas je tek nakon nekoliko trenutaka razaznao. Bio je to Odli koji je
zvučao kao da želi da je zavede.
Prokletstvo!
On se dopadao Grejs. Primetio je ovih poslednjih nekoliko dana kako crveni
u njegovom prisustvu i kako se smeje njegovim dosetkama. Pretpostavljao je da
je imala pravo da se zaljubi u koga god je želela, ali zaboga, zar u Odlija?
To mu se činilo kao najgora vrsta izdaje.
Nije mogao da izdrži i krenuo je ka vratima. Bila su blago odškrinuta, tek
toliko da može da čuje razgovor.
„Možete me zvati Džek”, rekao je Odii.
Tomasu je pripala muka.
„Ne, mislim da ne bi trebalo.” Grejs je to kroz osmeh izgovarala kao da ne
misli ozbiljno.
„Neću nikome reći.”
„Hmmmmm... ne.”
„Jednom ste me tako nazvali.”
„To je bila greška”, rekla je Grejs otvoreno flertujući.
Tomas je izašao u hodnik jer neke stvari jednostavno nije mogao više da
podnese. „Naravno.”
Grejs je zaprepašćeno uzdahnula.
„Odakle si se ti, dođavola, pojavio?” promrmljao je Odli.
„Veoma ugodan razgovor”, rekao je Tomas cinično. „Jedan od mnogih,
pretpostavljam.”
~ 120 ~
 Knjige.Club Books
„Jesi li prisluškivao?”, upitao je Odli. „Sramota!”
Tomas je odlučio da ga ignoriše. Bilo je ili to ili da ga zadavi za šta bi teško
uspeo posle da se opravda pred policijom.
„Vaša milosti”, počela je Grejs, „ja...”
Gospode bože, ako je Odlija mogla da zove Džek, mogla je i njegovo pravo
ime sada da izgovori. „Zovem se Tomas, ili se to više ne sećaš?”, prasnuo je.
„Oslovljavala si me pravim imenom više puta.”
Osetio je na trenutak nalet griže savesti zbog svog užasnog tona, ali je ubrzo
prošao kada je čuo Odlijev bezbrižni ton.
„Dakle tako?”, rekao je pogledavši Grejs. „U tom slučaju insistiram da me
zovete Džek.” Okrenuo se ka Tomasu i slegnuo ramenima. „To bi bilo pravedno.”
Tomas se držao veoma mirno, ali je osećao da se neko ružno osećanje kuva u
njemu, neki mračni bes. I svaki put kada bi Odli progovorio, zvučao je tako
hladnokrvno, lagodno se smeškajući kao da ništa od ovoga nije bilo važno. To je,
zapravo, zatezalo taj mračni čvor u njegovom stomaku i izazivalo teskobu u
grudima.
Odli se okrenuo ka Greis. „Ja ću vas zvati Grejs.”
„Nećeš”, prasnuo je Tomas.
Odli ga je pogledao sa podignutom obrvom, ali mu se nije obratio. „Da li on
uvek umesto vas odlučuje?”
„Ovo je moja kuća”, zagrmeo je Tomas. Dođavola, neće dopustiti da ga
ignorišu.
„Verovatno ne još dugo”, promrmljao je Odli.
Bilo je to prvo direktno suprotstavljanje i iz nekog razloga Tomasu je
zazvučalo smešno. Pogledao je Grejs, a zatim Odlija, te je iznenada shvatio kako
je on očajnički želeo da je odvede u krevet.
„Za tvoju informaciju”, rekao je Tomas nesvesno oponašajući Odlijev ton,
osmeh i stav, „ona ne ide u kompletu sa kućom.”
Odli se ukočio i uvukao bradu. Kakav direktni udarac, pomislio je Tomas.
Čarobno!
„Šta si time hteo da kažeš?”, odbrusio je Odli.
Tomas je slegnuo ramenima. „Mislim da znaš.”
„Tomase”, rekla je Grejs trudeći se da ih umiri.
„Oh, dakle vratili smo se ponovo na Tomas, zar ne?”
Odli se, čuvši to, okrenuo ka Grejs na svoj elegantan način i rekao: „Mislim
da je zaljubljen u vas, gospođice Everli.”
„Ne budite smešni”, energično se pobunila Grejs.
U tom trenutku je Tomas pomislio, zašto da ne? Zašto mu nije nikada palo na
pamet da se zaljubi u Grejs? To bi za njega bilo mnogo jednostavnije nego ova

~ 121 ~
 Knjige.Club Books
probuđena čežnja za Amelijom. U svakom slučaju, zabavljala ga je pomisao da
Odli u to veruje, te je prekrstio ruke i pogledao ga sa visine.
Odli se samo provokativno nasmejao. „Ne bih želeo da te odvlačim od tvojih
obaveza.”
„A, sada su to moje obaveze?”
„Sve dok je kuća i dalje tvoja.”
„Ne radi se samo o kući, Odli.”
„Da li misliš da ja to ne znam?” Blesnulo je nešto čudno u njegovim očima,
nešto sasvim novo. Bio je to strah, zapanjeno je konstatovao Tomas. Odli je bio
neverovatno uplašen od preuzimanja titule.
Kao što je i trebalo da bude.
Po prvi put, Tomas je počeo da oseća izvesnu dozu poštovanja prema ovom
čoveku. Zbog toga što je bio dovoljno svestan da se plaši...
Dakle, to je značilo u najmanju ruku da Odli nije bio potpuna budala.
„Izvinite me”, rekao je Tomas jer je počeo da gubi pribranost. Razlog tome je
bio svakako brendi, ali i ovaj susret. Niko više nije bio sasvim svoj, ni Grejs, ni
Odli, a naročito ne on.
Okrenuo se i otišao, snažno zatvarajući vrata za sobom. Čuo bi ih da su
nastavili da razgovaraju, ali sigurno nisu bili toliko ludi da ostanu. Otići će na
neko drugo mesto da nastave svoj flert. Odli će pokušati da poljubi Grejs i možda
će mu ona to dozvoliti, te će biti srećni barem taj dan.
Tomas je seo u stolicu i zurio je kroz prozor pitajući se zašto nije mogao da
zaplače.

Kasnije, iste te večeri, Tomas je još uvek sedeo u radnoj sobi, tobože da bi
završio sve poslove. Zapravo, trudio se da bude odvojen od ostalih. Nije mnogo
uživao u društvu ovih dana, naročito ako se pod društvom podrazumevala njegova
baba, novi rođak i Grejs. Na stolu se nalazilo nekoliko otvorenih poslovnih knjiga,
ispunjenih mnogobrojnim redovima sa uredno ispisanim brojkama, njegovom
rukom. Upravitelj imanja bio je zadužen za tu evidenciju, ali Tomas je voleo
da uporedo vodi i svoju. Informacije su mu drugačije delovale kada bi on
lično upisivao brojke. Pokušao je da odustane od te navike pre nekoliko
godina, budući da se činilo nepotrebnim da postoje dve iste knjige izveštaja, ali
tako nije uspevao da sagleda širu sliku.
A jedan vojvoda je to bio dužan da vidi. Vindam je imao veliku odgovornost
za posede širom Britanije. Da li će Odli uspeti u tome? Da li će uspeti to da
ispoštuje ili će raspodeliti donošenje odluka na brojne upravitelje imanja i
sekretare, što je Tomas viđao da rade mnogi njegovi savremenici, često sa
katastrofalnim rezultatima?

~ 122 ~
 Knjige.Club Books
Da li neko može da vodi računa o nasleđu koje sa sobom nosi ime Vindam
ukoliko nije rođen za to? Tomas je bio pun poštovanja prema tituli, ali je od
rođenja imao vremena da razvije ljubav i interesovanje za zemlju koju poseduje.
Odli je stigao tek prošle nedelje i da li je uopšte mogao da shvati šta je sve to
značilo? Ili je to nešto već usađeno u genima? Da li je kročivši u Belgrejv odmah
pomislio... Ovo je dom.
Sigurno nije, naročito pošto mu je dobrodošlicu prva poželela baba.
Tomas je zabrinuto protrljao slepoočnice. Sve je moglo da sruši, ali ne baš
odmah, pošto je dugo gradio i vodio imanje da bi se to dogodilo tako brzo. Odli
bi nesvesno mogao sve dovesti do propasti.
„Neće to biti moj problem”, izgovorio je naglas Tomas. Neće više biti vojvoda
i verovatno više neće ni boraviti u Linkolnširu. Zar nije postojala neka raspodela
imovine u testamentu njegovog dede? Barem neka mala kuća blizu Lidsa koju je
kupio da bi podmirio svog mlađeg sina. Nije želeo da bude blizu i gleda kako Odli
preuzima ulogu. Otići će na neko drugo imanje i završiće sa svima.
Otpio je gutljaj brendija i sa zadovoljstvom konstatovao da mu je ostalo još
malo da dovrši celu bocu. Nije bilo lako uspeti u tome, a imao je i posebnu želju
da ne ostavlja ništa za sobom. Ipak, to ga je nateralo da se priseti određenih
telesnih potreba, te je ustao da bi se olakšao. Noćna posuda se nalazila u uglu
sobe, ali nedavno je renovirao ovaj deo Belgrejva dodajući mu kutak sa
najnovijim dostignućima u oblasti toaletne tehnologije. Neka je proklet ako se
bude odrekao ovih pogodnosti pre nego što bude otišao za Lids.
Izašao je u hodnik. Bilo je veoma kasno, a kuća je bila mirna i tiha. Obavio je
svoje potrebe ostajući još jedan trenutak da bi se divio čudesnim modernim
izumima, a onda se uputio nazad u radnu sobu gde je nameravao da provede celu
noć ili barem onoliko koliko mu treba da isprazni bocu brendija.
Međutim, vraćajući se, začuo je prisustvo još nekog u blizini. Zaustavio se i
provirio u ružičasti salon. Na stolu je stajao svećnjak sa upaljenom svećom,
obasjavajući sobu treperavom svetlošću. Grejs se nalazila u uglu sobe, tražeći
nešto po pisaćem stolu, otvarajući i zatvarajući fioke sa zabrinutim izrazom lica.
Pomislio je da bi trebalo da joj se izvini. Njegovo ponašanje tog popodneva
bilo je užasno. Vezivalo ih je dugogodišnje prijateljstvo i ne bi smeo da dopusti
da se tako lako završi.
Pozvao ju je sa vrata, a ona ga je zaprepašćeno pogledala.
„Tomase”, rekla je, „nisam znala da si još uvek budan.”
„Nije tako kasno”, rekao je.
Slabašno mu se osmehnula. „Pretpostavljam da nije. Stara vojvotkinja je
legla, ali nije još zaspala.”
„Tvoj posao se nikada ne završava, zar ne?”, pitao je ušavši u sobu.

~ 123 ~
 Knjige.Club Books
„Ne”, rekla je rezignirano slegnuvši ramenima. Viđao ju je bezbroj puta kako
pravi taj pokret sa pomalo tužnim izrazom lica. Iskreno, nikada mu nije bilo jasno
kako je uspevala da trpi njegovu babu. On ju je trpeo zato što je morao.
Pa pretpostavlja da je i sa njom bio isti slučaj. Poslovnih ponuda za nežno
odgojene mlade dame bez nasledstva nije bilo mnogo.
„Ponestalo mi je papira za pisanje”, objasnila mu je.
„Za pisma?”
„Da, za tvoju babu”, potvrdila je. „Ja nemam nikoga kome bih pisala. Jednom
kada se Elizabet Vilobi uda i odseli...” Zamišljeno je zastala. „Nedostajaće mi.”
„Da”, tiho je rekao setivši se šta mu je Amelija pričala. „Dobre ste drugarice,
zar ne?”
Klimnula je glavom. „Ah, evo ga!” Izvukla je malu hrpu papira, te ga je
pogledala napravivši grimasu. „Moram da odem sada gore da pišem pisma za
tvoju babu.”
„Zar ona to ne radi sama?”, pitao je iznenađeno.
„Ona misli da ih sama piše. Ali njen rukopis je užasan. Niko ne bi mogao da
ga dešifruje. Čak i ja imam problem sa tim. Na kraju polovinu toga improvizujem
dok prepisujem.”
Nasmejao se. Grejs je bila divna osoba.
Začudilo ga je zašto se nikada nije udala. Da li je to bilo zato što je gospodu
plašila njena pozicija u Belgrejvu? Verovatno. Pretpostavljao je da je to bila i
njegova krivica. Očajnički je želeo da je zadrži kao babinu družbenicu, te se nije
potrudio da joj obezbedi čak ni neki mali miraz koji bi je oslobodio službe i
omogućio joj da nađe muža.
„Moram da ti se izvinim, Grejs”, rekao je prilazeći joj.
„Zbog onog danas? Ne, molim te, ne budi smešan. Situacija je užasna i niko
ne bi mogao da te krivi za...”
„Za mnogo toga”, prekinuo ju je.
„Molim te”, rekla je tužno se osmehujući. „Ne mogu da se setim zbog čega bi
trebalo da mi se izvinjavaš, ali ukoliko nešto i postoji, veruj mi da svim srcem
prihvatam tvoje izvinjenje.”
„Hvala ti”, rekao je. Mislio je da će se mnogo bolje zbog toga osećati, ali nije.
A onda je rekao ne bi li pronašao utehu u konkretnim stvarima: „Za dva dana
krećemo za Liverpul.”
Lagano je klimnula glavom. „Pretpostavljam da imaš dosta toga da obaviš pre
nego što krenemo.”
Ništa mu nije padalo na pamet. Poslednja četiri dana je proveo uz
pretpostavku da će se vratiti u Englesku bez ičega, te je luđački radio trudeći se
da svaki kutak poseda Vindam bude kako treba. Nije želeo da bilo ko kaže da je
sabotirao novog vojvodu.
~ 124 ~
 Knjige.Club Books
Uspeo je sve da završi. Trebalo je žitnicu da pregleda, i da nadgleda pakovanje
stvari, a osim toga...
Dani njegovog vojvodstva bili su odbrojani...
„Nije mi ostalo skoro ništa više da obavim”, rekao je ne mogavši da sakrije
ogorčenost u glasu.
„Shvatam.” Zvučala je iznenađeno, ne toliko odgovorom već činjenicom da
je to uspeo da izusti. „To mora da je prijatno za promenu.”
Nagnuo se ka njoj i budući da je dovoljno popio, pomalo je uživao u tome što
ju je doveo u neprijatnu situaciju. „Vidiš, uhodavam se polako.”
Progutala je knedlu. „Uhodavaš se?”
„Da budem besposleni džentlmen. Možda bi trebalo da se ugledam na tvog
gospodina Odlija.”
„On nije moj gospodin Odli”, odmah je odvratila.
„Neće imati za šta da se brine”, nastavio je ignorišući njeno negodovanje jer
su oboje znali da laže. „Ostavio sam sve svoje poslove u savršenom redu. Svaki
ugovor je obnovljen i svi računi su sravnjeni, do poslednjeg. Ukoliko bude
upropastio ovo imanje, biće to samo njegova krivica.”
„Tomase, prekini”, rekla je. „Nemoj tako da govoriš. Još uvek ne znamo da li
je on vojvoda.”
„Zar ne znamo?” Gospode bože, koga od njih dvoje ona pokušava da zavara?
„Hajde, Grejs, oboje znamo šta ćemo otkriti u Irskoj.”
„Ne znamo”, nastavila je da insistira nesigurnim tonom.
Odmah je shvatio.
Približio joj se. „Da li ga voliš?”
Stajala je ukočena.
„Da li ga voliš?”, nestrpljivo je ponovio. „Odlija.”
„Znam na koga misliš!”, prasnula je.
Došlo mu je da se nasmeje. „Pretpostavljam da znaš.” A onda je pomislio
kako su oboje gotovi. On je izgubio Ameliju, a Grejs se od svih ljudi na svetu
zaljubila baš u Odlija i tu ništa nije moglo da se uradi. Znao je da bi on mogao da
se provuče ženidbom sa nekim poput Grejs, ali Odli nikada to ne bi uspeo. Jednom
kada bude postao vojvoda, moraće da se oženi nekom devojkom konjastog lica
koja je rođenjem dobila status koji bi mogao da parira njegovom. Biće tu dosta
skeptika i kritičara, te će novi vojvoda morati ženidbom da dokaže društvu da je
vredan titule.
Osim toga, Odli je bio neodgovorna budala, očigledno nedostojan žene kao
što je Grejs.
„Koliko si dugo ovde?”, pokušavao je da nastavi razgovor kroz izmaglicu
koja mu je trenutno mutila razum.

~ 125 ~
 Knjige.Club Books
„U Belgrejvu? Pet godina.”
„I za sve ovo vreme te nisam...” Zavrteo je glavom. „Pitam se zbog čega.”
„Tomase.” Oprezno ga je pogledala. „O čemu to govoriš?”
„Neka sam proklet ako znam.” Gorko se nasmejao. „Šta će biti sa nama,
Grejs? Oboje smo gotovi.”
„Ne znam o čemu govoriš.”
Nije mogao da veruje da se pravila da ne razume nešto što je bilo jasno kao
dan. „Hajde, Grejs, previše si inteligentna da bi se pretvarala.” Pogledala je ka
vratima. „Morala bih da idem.”
Međutim, on joj je preprečio put.
„Tomase, ja...”
Tada je pomislio - zašto da ne? Već je izgubio Ameliju, a Grejs, dobra,
pouzdana Grejs, nalazila se tu ispred njega. Oduvek je smatrao da je ljupka, a
čovek bez ikakvog bogatstva bi svakako mogao mnogo gore da prođe.
Uhvatio joj je rukama lice i poljubio je. Bio je to očajnički potez koji nije bio
vođen željom, već bolom. Nastavio je da je ljubi sve jače nadajući se da će nešto
osetiti, da će se nešto između njih dvoje pokrenuti i da će uspeti da zaboravi...
„Stani!”, odgurnula ga je od sebe. „Zašto ovo radiš?”
„Ne znam”, iskreno je rekao bespomoćno slegnuvši ramenima. „Ja sam ovde,
ti si ovde...”
„Ja odlazim.” Jednom rukom ju je držao za rame i nije mogao da je pusti iako
je znao da mora. Možda nije bila prava žena za njega, ali možda... možda i nije
bila toliko pogrešna. Možda bi njih dvoje mogli nešto dobro iz toga da naprave.
„Ah, Grejs”, uzdahnuo je. „Nisam više Vindam. Oboje to znamo.” Osetio je
kako se bespomoćno predaje onome što je neizbežno.
Radoznalo ga je pogledala. „Tomase?”
A zatim je, ko zna zbog čega, samo izgovorio: „Zašto se ne bi udala za mene
kada se sve ovo završi?”
„Molim?” Izgledala je užasnuto. „O, Tomase, ti si poludeo!”
Međutim, nije se povukla.
„Šta kažeš na to, Grejs?” Dodirnuo joj je bradu i podigao je gore da bi ga
pogledala.
Nije pristala, ali ga nije ni odbila. Znao je da misli na Odlija, ali ga to nije
brinulo. Činila mu se kao jedina nada, poslednji pokušaj zadržavanja zdravog
razuma.
Nagnuo se ka njoj ne bi li je ponovo poljubio, te se zaustavio da bi se i; prisetio
njene lepote. Ta gusta tamna kosa, predivne plave oči... trebalo bi i da mu zbog
toga srce zaigra. Ukoliko je bude zagrlio snažno i zahtevno, da li će njegovo telo
osetiti požudu?

~ 126 ~
 Knjige.Club Books
Ipak, nije to uradio. Činilo mu se pogrešnim i osećao se prljavo što uopšte o
tome razmišlja. A kada je Grejs okrenula glavu u stranu i prošaputala: „Ne mogu”,
ništa nije uradio da je zaustavi. Umesto toga, naslonio je svoju bradu na njenu
glavu i zagrlio je kao sestru.
Srce mu se steglo i samo je prošaputao: „Znam.”

„Vaša milosti?”
Tomas je podigao pogled sa svog radnog stola pitajući se koliko će mu se još
dugo tako obraćati. Njegov batler je stajao na vratima.
„Lord Kroulend je došao kod vas, gospodine”, rekao je. „Zajedno sa ledi
Amelijom.”
„U ovo doba?” Trepnuo je pogledavši na sat koji je kasnio.
„Pola devet je, gospodine”, obavestio ga je Penrit. „A taj sat treba da ide na
popravku.”
Tomas se uhvatio za glavu, pomislivši na sve loše efekte koje je izazvala boca
brendija od prethodne večeri. „Na trenutak sam pomislio da sam poludeo”,
promrmljao je.
„Nalaze se u ružičastom salonu, gospodine.”
Tamo gde je spopadao Grejs samo nekoliko sati ranije. Predivno!
Tomas je sačekao da batler ode, a zatim je očajno zatvorio oči. Gospode bože,
pa on je poljubio Grejs. Povukao ju je u zagrljaj i poljubio. Na šta je, pobogu,
mislio?
A ipak... nije mnogo zažalio. To mu se tada učinilo kao razumna zamisao.
Ukoliko nije mogao da bude sa Amelijom...
Amelija.
Njeno ime ga je vratilo u sadašnjost. Amelija je došla i nije mogao da je ostavi
da čeka.
Ustao je. Dovela je i svog oca što nikada nije dobar znak.
Tomas se uvek dobro slagao sa lordom Kroulendom, ali nije mogao da shvati
zašto je došao ovako rano u posetu kada inače nije imao običaj tako često da ga
posećuje.
Gospode bože, nadao se da nije poveo i pse sa sobom. Previše ga je bolela
glava da bi se i sa tim sada nosio.
Ružičasti salon se nalazio blizu, malo dalje niz hodnik. Kada je ušao u salon
odmah je ugledao Ameliju kako napeto sedi u fotelji izgledajući kao da bi radije
bila negde drugde. Pokušala je da se osmehne, ali joj se umesto toga lice iskrivilo
u nekakvu grimasu, te se Tomas zapitao da li joj je dobro.
„Ledi Amelija”, rekao je iako je trebalo njenog oca prvo da pozdravi.
Ustala je i kratko se naklonila. „Vaša milosti.”

~ 127 ~
 Knjige.Club Books
„Da li je sve u redu?”, upitao je. Pogledao ju je pravo u oči. Bile su zelene sa
smeđim tačkicama po rubovima, ali nisu izgledale kako treba.
Zapitao se kada ju je to upoznao tako dobro da uspeva da prepozna te nijanse
u njenom pogledu.
„Prilično sam dobro, vaša milosti.”
Međutim, nije mu se dopadao njen krotak i pristojan ton. Poželeo je da se vrati
ona stara Amelija, ona koja je pregledala stare prašnjave atlase zajedno sa njim
dok su joj oči blistale od oduševljenja zbog novostečenog znanja. Ona koja se
smejala zajedno sa Harijem Gledišem... na njegov račun!
Neobično. Nikada nije mislio da će toliko ceniti spremnost jedne žene da se
šali na njegov račun, ali tu se prevario. Svakako mu nije prijalo da ga stavljaju na
pijedestal, a naročito ne ona.
„Jeste li sigurni?”, upitao je zabrinuto. „Izgledate mi bledo.”
„To je samo zahvaljujući ispravnom nošenju šešira”, rekla je. „Možda biste
mogli to da spomenete svojoj babi.”
Na to su razmenili osmehe, a onda se Tomas okrenuo da pozdravi njenog oca.
„Lorde Kroulende. Oprostite zbog moje nepažnje. Kako mogu da vam
pomognem?”
Lord Kroulend je preskočio formalnosti, pa čak i pozdravljanje. „Izgubio sam
strpljenje sa vama, Vindame”, oštro je rekao.
Tomas je pogledao u Ameliju upitno, ali ona ga nije gledala.
„Plašim se da ne razumem o čemu govorite”, rekao je Tomas.
„Amelija mi kaže da putujete u Irsku.”
Amelija je znala da on planira da ide u Irsku? Tomas je iznenađeno trepnuo
jer je to za njega bila novost.
„Čula sam vas kako razgovarate sa Grejs”, rekla je tužno. „Oprostite, ali
nisam imala nameru to da spominjem. Ne znam zašto sam to uradila. Nisam znala
da će ga to toliko razbesneti.”
„Predugo smo čekali” lord je besneo. „Držite moju ćerku u neizvesnosti već
godinama, a sada kada smo se napokon ponadali da ćete zakazati datum, čujem
da bežite iz zemlje!”
„Svakako planiram da se vratim.”
Kroulendovo lice je postalo ljubičasto od besa. Možda ciničan humor nije bila
baš najbolja ideja.
„Recite nam, gospodine”, prasnuo je, „koje su vaše namere?”
Tomas je duboko udahnuo kroz nos trudeći se da ostane smiren. „Moje
namere”, ponovio je. U kom trenutku je čoveku dopušteno da odluči da je bilo
dosta, da su mu preko glave učtivosti i želje da učini ispravnu stvar? Smatrao je

~ 128 ~
 Knjige.Club Books
da su to bili događaji ovih poslednjih dana. Sve u svemu, mislio je da je sve veoma
dobro podneo. Nije nikoga ubio, a sam bog zna da je bio u iskušenju.
„Moje namere”, opet je rekao Tomas. Grčio je prste na rukama što je bio
jedini znak uznemirenosti.
„Prema mojoj ćerki.”
I to je zaista bila kap u prepunoj čaši. Tomas je prostrelio pogledom lorda
Kroulenda. „Jedva da imam ikakve namere prema bilo čemu drugom što se vas
tiče.”
Amelija je šokirano uzdahnula, ali nije osetio nikakvu grižu savesti zbog toga.
U poslednjih nedelju dana su ga vređali, tukli, provocirali, osećao je da je na
granici da pukne. Još samo jedan mali ubod i...
„Ledi Amelija”, začuo se jedan novi neželjeni glas. „Nisam znao da ste nas
počastili vašim ljupkim prisustvom.”
Odli. Pa, da, naravno i on je ovde. Tomas je počeo da se smeje.
Kroulend je pogledao Tomasa sa izvesnom dozom odbojnosti. Odli je, pak,
tek došao sa jahanja sav razbarušen i divlje privlačan. Ili je tako bar Tomas mislio
da ga žene doživljavaju, ne znajući zapravo šta tačno vide u njemu.
„Pa, oče”, brzo je rekla Amelija, „mogu li da vam predstavim gospodina
Odlija? On je gost u Belgrejvu. Upoznala sam ga pre neki dan kada sam došla u
posetu Grejs.”
„Gde je Grejs?”, upitao se Tomas naglas. Svi ostali su bili prisutni, pa se činilo
prirodnim da i ona bude tu.
„Tu je, dole u hodniku, zapravo”, rekao je Odli gledajući ga radoznalo.
„Prolazio sam...”
„Siguran sam da jesi”, prekinuo ga je Tomas. Zatim se okrenuo ka lordu
Kroulendu. „U redu. Želeli ste da čujete moje namere.”
„Možda ovo nije najbolji trenutak”, umešala se Amelija nervozno. Tomas je
osetio nalet gorkog kajanja jer je sigurno mislila da će doživeti javno odbijanje,
ali istina je bila još gora.
„Ne”, izgovorio je lagano kao da još uvek razmišlja šta da kaže. „Ovo je
možda i jedini trenutak za to.”
Zašto je to moralo da bude tolika tajna? Šta je očekivao da će dobiti i zašto
nije mogao sve prokleto odmah da kaže?
Tada se i Grejs pojavila. „Želeli ste da me vidite, vaša milosti?”
Tomas je iznenađeno podigao obrve i pogledao oko sebe. „jesam li bio toliko
glasan?”
„Sluga vas je čuo...” Pokazala je prema hodniku gde je sluga verovatno još
uvek stajao i prisluškivao.
„Uđite, gospođice Everli”, rekao je mahnuvši rukom u znak dobrodošlice.
„Slobodno možete i vi da se priključite ovoj farsi.”
~ 129 ~
 Knjige.Club Books
Grejs se zabrinuto namrštila i ušla u sobu, te se smestila blizu prozora, daleko
od svih ostalih.
„Zahtevam da znam šta se dešava”, rekao je Kroulend.
„Naravno”, rekao je Tomas. „Baš sam ispao neljubazan. Kako sam mogao da
zaboravim na svoje manire? Imali smo prilično uzbudljivu nedelju u Belgrejvu.
Dešavalo se nešto što nisam mogao ni u najluđim snovima da zamislim.”
„Šta to treba da znači?”, oštro je upitao Kroulend.
Tomas ga je bezizražajno pogledao. „Ah, da! Trebalo bi i vi da znate... ovaj
čovek ovde”, pokazao je na Odlija, „moj je rođak. A mogao bi ujedno da bude i
pravi vojvoda.” Slegnuo je ramenima drsko gledajući u lorda Kroulenda i skoro
uživajući u svemu tome. „Nismo još uvek sigurni.”

~ 130 ~
 Knjige.Club Books

Četrnaesto poglavlje

O, gospode bože!
Amelija je zapanjeno pogledala u Tomasa, a zatim u gospodina Odlija, pa
opet u Tomasa, a onda je shvatila da su sve oči bile uprte u nju.
Zašto su svi gledali u nju? Da li je nešto rekla naglas što nije trebalo? „Put u
Irsku...”, prvi je progovorio njen otac.
„Razlog putovanja je da bi se utvrdio njegov legitimitet”, rekao je Tomas.
„Biće to jedna ugodna zabava. Čak i moja baba ide sa nama.”
Amelija je užasnuto zurila u njega. Nije ličio na sebe.
Ovo se nije stvarno dešavalo. Zatvorila je čvrsto oči.
Molim vas neka mi neko kaže da je ovo samo san.
Usledio je ozbiljan glas njenog oca. „Mi ćemo vam se pridružiti.” Odmah je
otvorila oči. „Oče?”
„Ne mešaj se u ovo, Amelija”, rekao je ne gledajući je.
„Ali...”
„Uveravam vas”, umešao se Tomas, „izvršićemo našu istragu što je brže
moguće i odmah ćemo vas obavestiti o ishodu.”
„Budućnost moje ćerke zavisi od tog ishoda”, uzvratio je njen otac žestoko.
„Želim da budem tamo da bih pregledao papire.”
Tomasov glas je postao leden. „Da li sumnjate da želimo da vas prevarimo?”
Amelija je krenula ka njima. Zašto je niko nije primećivao? Da li je bila
nevidljiva? Toliko nevažna u ovom užasnom trenutku?
„Meni je jedino stalo da se pobrinem za prava moje ćerke.”
„Oče, molim te.” Amelija je spustila ruku na njegovo rame. Neko je morao
da razgovara i sa njom, da je posluša. „Samo trenutak, molim vas.”
„Rekao sam ti da se ne mešaš!” zaurlao je otac i istrgnuo je rame iz njene
ruke. Amelija nije očekivala ovu reakciju, te se zateturala unazad udarivši u sto.
Tomas je odmah dotrčao do nje i pomogao joj da se pridigne. „Izvinite se
svojoj čerki”, rekao je strogim tonom.
Otac ga je zaprepašćeno pogledao. „Šta ste to, dođavola, rekli?”
„Izvinite joj se!” zaurlao je Tomas.
„Vaša milosti”, brzo je rekla Amelija, „nemojte, molim vas, biti prestrogi
prema mom ocu. Ovo su vanredne okolnosti.”

~ 131 ~
 Knjige.Club Books
„Niko to ne može da zna bolje od mene.” Dok je ovo Tomas izgovarao
netremice je gledao u njenog oca. „Izvinite se Ameliji”, rekao je, „ili ću narediti
da vas udalje sa imanja.”
Ameliji je zastao dah. Svima je zastao dah osim Tomasu koji je izgledao kao
neki drevni ratnik koji zahteva pravdu.
„Izvini”, rekao je otac zbunjeno trepnuvši. „Amelija”, okrenuo se i napokon
ju je pogledao, „ti znaš da ja...”
„Znam”, rekla je prekinuvši ga. To joj je bilo dovoljno jer je dobro poznavala
svog oca i znala kako se inače dobro ophodio prema njoj.
„Ko je ovaj čovek?”, upitao je otac pokazujući na gospodina Odlija.
„On je sin starijeg brata mog oca.”
„Čarlsa?”, uzviknula je Amelija sa nevericom. Čoveka za koga je njena majka
trebalo da se uda?
„Džona.”
Onog koji se utopio u moru, omiljenog vojvotkinjinog sina.
Njen otac je klimnuo glavom bled i potresen. „Da li ste sigurni u to?”
Tomas je samo slegnuo ramenima. „Možete i sami da pogledate portret mog
strica.”
„Ali njegovo ime...”
„Bilo je Kevendiš kada sam se rodio”, rekao je gospodin Odli. „U školi sam
bio Kevendiš Odli. Možete da proverite registre, ukoliko želite.”
„Ovde?”, upitao je njen otac.
„U Eniskilenu. U Englesku sam došao nakon što sam odslužio vojsku”,
odgovorio je.
Amelijin otac je klimnuo glavom sa odobravanjem. Amelija se seća da je on
oduvek želeo da se priključi vojsci, ali nije mogao.
Dobio je titulu grofa u sedamnaestoj godini i nije imao nijednog muškog
naslednika iza sebe. Kroulendovi nisu smeli da rizikuju da izgube poslednjeg
naslednika pre nego što on ne dobije potomstvo. I tako je i bilo, dobio je pet ćerki.
Amelija se pitala da li je ikada zažalio što ipak nije otišao u vojsku. Rezultat bi
bio isti što se grofovije tiče.
„Zadovoljan sam što smo u srodstvu” rekao je tiho Tomas. „Ostalo je samo
da utvrdimo da li je to srodstvo zakonsko.”
„To je katastrofa”, promumlao je grof i otišao do prozora.
Svi pogledi su bili uprti u njega. Uostalom u šta je drugo moglo da se gleda u
trenutku kada je u prostoriji vladala zagrobna tišina?
„Gajio sam velike nade onda kada sam potpisivao ugovor”, rekao je zureći
kroz prozor u travnjak. „Pre dvadeset godina sam potpisao taj ugovor.”

~ 132 ~
 Knjige.Club Books
Amelija je raširila oči jer nikada nije čula oca da govori na ovakav način. Glas
mu je bio napet kao zategnuta struna koja treperi i samo što ne pukne.
Iznenada se okrenuo. „Da li razumete?”, upitao je, ali nije bilo jasno kome to
uzvikuje sve dok mu se pogled nije zaustavio na Tomasovom licu.
„Vaš otac je došao kod mene sa tim planom i ja sam se složio, misleći da ste
vi zakoniti naslednik vojvodstva. Trebalo je da postane vojvotkinja. Vojvotkinja!
Da li mislite da bih tek tako obećavao svoju ćerku da sam znao da ste samo... da
ste samo...”
Očevo lice se iskrivilo i pocrvenelo dok se trudio da shvati šta je Tomas sada
bio. Ili šta bi mogao da bude ukoliko se Odlijeva tvrdnja ispostavi kao istinita.
Amelija se osetila veoma loše, i zbog sebe i zbog Tomasa.
„Možete me zvati gospodin Kevendiš, ukoliko vam tako odgovara”, rekao je
Tomas zastrašujuće mirnim tonom. „Ukoliko mislite da će vam tako biti lakše da
se priviknete na tu ideju.”
Međutim, njen otac je još nešto imao da kaže. „Neću da dozvolim da moja
ćerka bude prevarena. Ukoliko se ispostavi da vi niste više vojvoda od Vindama,
možete da računate da je veridba poništena.”
Ne!
Ameli ja je htela da poviče iz sveg glasa. Ne može to da joj uradi. Panično je
pogledala u Tomasa. Svakako će imati šta da kaže na ovo. Ipak se nešto dogodilo
između njih dvoje. Nisu više bili stranci, ona mu se dopadala i gajio je neka
osećanja prema njoj. Sigurno će se boriti za nju.
Međutim, ne.
Srce joj se slomilo od vlastite težine.
Očigledno ništa nije preduzimao.
Kada joj se malo razbistrilo u glavi, videla ga je kako klima glavom i izgovara:
„Biće kako vi želite.”
„Biće kako želite” ponovila je ne mogavši da poveruje. Međutim, niko je nije
čuo jer je to bio samo šapat. Samo užasnuti šapat žene na koju niko nije obraćao
pažnju.
Niko nije gledao u nju, pa čak ni Grejs.
A onda se njen otac okrenuo i uperio prst u gospodina Odlija. „Ukoliko se
ispostavi da ste vi pravi vojvoda od Vindama, moja ćerka će se udati za vas.”

Malo kasnije te večeri, i svako naredno veče, Amelija je proživljavala taj

trenutak u glavi. Prisećala se očevog pokreta i upiranja prstom. Gledala je kako
mu se usne pomeraju i čula reči koje izgovara. Videla je šok na licima prisutnih.
I videla je užasnuti Odlijev pogled.

~ 133 ~
 Knjige.Club Books
I svaki put kada bi joj se u misli vraćala ta slika ona bi izgovarala nešto drugo.
Uvek je to bilo nešto pametno, oštroumno. Ponekad nešto domišljato ili čak i
ljutito.
Ali bi uvek nešto izgovarala.
U stvarnosti ona, pak, ništa nije izgovorila. Nije izustila nijednu reč. Njen otac
je pokušavao da je nametne čoveku koga nije poznavala i to pred ljudima do kojih
joj je stalo, i sve što je na to imala da kaže bilo je... ništa.
Nije čak ni uzdahnula. Osećala je kao da joj se lice skamenilo, te je ličila na
one užasne statue gargojla5 osuđene na večno mučan izraz lica. Isturila je bradu,
a usne su joj bile ukočene kao na nekoj grotesknoj maski.
Nije ispuštala glas, a njen otac je sigurno bio ponosan na nju jer nije imala
nastup ženske histerije.
Na gospodina Odlija ovo je izgleda imalo isti efekat, ali se on mnogo brže
pribrao iako su prve reči koje je izgovorio bile:
„Oh!“ A potom je odgovorio i: „Ne.“
Amelija je mislila da mu nije dobro.
„O, i te kako hoćete”, upozorio ga je grof i ona je dobro poznavala ovaj ton.
Nije ga koristio tako često, ali niko nije smeo da mu se suprotstavi kada se na taj
način obraćao. „Oženićete se njom makar morao puškom da vas dovedem do
oltara.”
„Oče”, rekla je promuklim glasom, „ne možete to da uradite.”
Ali on nije obraćao pažnju na nju, već je besno zakoračio prema gospodinu
Odliju. „Moja ćerka je verena za vojvodu od Vindama” prosiktao je, „i udaće se
za vojvodu od Vindama.”
„Ja nisam vojvoda od Vindama”, rekao je gospodin Odli.
„Niste još uvek”, rekao je otac. „Možda to nećete ni biti. Ali ja ću biti prisutan
kada istina bude izašla na videlo i pobrinuću se da se uda za pravog čoveka.”
„To je ludo”, povikao je gospodin Odli sada već ozbiljno uznemiren. Ameliji
je došlo da se nasmeje gledajući u tog čoveka obuzetog tolikom panikom zbog
ideje da će morati njom da se oženi.
„Ja nju i ne poznajem”, rekao je Odli.
„To nije nikakav razlog za brigu”, odvratio je njen otac.
„Vi ste ludi!”, povikao je gospodin Odli. „Neću se oženiti njom!”
Amelija je prekrila rukom usta i nos udahnuvši duboko. Nije želela da zaplače
jer joj je to ponajmanje sada bilo potrebno.

5
Naziv za groteskne figure životinja i zamišljenih zveri koje su služile kao ukrasi katedrala i
javnih zgrada, a ujedno i kao kišni odvodi kojima se kišnica izbacivala iz krovnih oluka, prim.
prev.

~ 134 ~
 Knjige.Club Books
„Izvinjavam se, miledi”, promrmljao je gospodin Odli gledajući u njenom
pravcu. „Nemojte ovo lično shvatati.”
Amelija je uspela samo da klimne glavom. Možda to nije uradila previše
dostojanstveno, ali je bar bilo učtivo. Zašto niko nije ništa govorio, ponovo se
upitala. Zašto nju niko nije pitao za mišljenje?
Zašto ona nije mogla da govori u svoje ime?
Činilo joj se kao da ih sve gleda izdaleka. Mogla bi da viče i vrišti, ali je niko
ne bi čuo.
Pogledala je u Tomasa, ali je on skamenjeno gledao ispred sebe.
Pogledala je u Grejs. Svakako će joj ona pomoći. Bila je žena i znala je šta
znači kada ti se život preokrene.
A zatim se ponovo vratila na gospodina Odlija koji je još uvek pokušavao da
pronađe neki argument koji bi ga oslobodio tog venčanja. „Ja se nisam složio sa
tim”, rekao je. „Nisam potpisao nikakav ugovor.”
„Nije ni on”, rekao je njen otac pokazujući glavom ka Tomasu. „Njegov otac
je potpisao.”
„U njegovo ime”, gospodin Odli je skoro povikao.
Međutim, njen otac nije ni trepnuo. „E, tu grešite, gospodine Odli. Nije bilo
navedeno nikakvo ime. Moja ćerka, Amelija Onorija Rouz treba da se uda za
sedmog vojvodu od Vindama.”
„Stvarno?”, napokon je Tomas progovorio.
„Zar nisi pregledao te papire?”, pitao ga je Odli.
„Ne”, rekao je Tomas. „Nikada nisam imao potrebu za tim.”
„Gospode bože” viknuo je Odli, „nalazim se među gomilom prokletih idiota!”
Amelija nije imala potrebu da protivreči.
Gospodin Odli je pogledao pravo u njenog oca. „Gospodine”, rekao je, „ja se
neću oženiti vašom ćerkom.”
„O, i te kako hoćeš!”
U tom trenutku Amelijino srce je prepuklo jer to nije izgovorio njen otac, već
Tomas.
„Šta si rekao?” upitao je Odli.
Tomas je krenuo ka njemu i zaustavio se toliko blizu da su im se nosevi skoro
dodirivali. „Ova žena je provela čitav svoj život spremajući se da postane
vojvotkinja od Vindama. Neću ti dozvoliti da joj upropastiš život. Da li si me
razumeo?”
Sve što joj je padalo na pamet bilo je - ne.
Ne. Nije želela da postane vojvotkinja. Nije joj to bilo važno. Ona je samo
njega želela - Tomasa, čoveka koga nije za ceo svoj život stigla da upozna.
Sve do sada!
~ 135 ~
 Knjige.Club Books
Sve dok nije proveo vreme sa njom gledajući u neku beznačajnu mapu i
objašnjavajući joj zašto je Afrika veća od Grenlanda.
Sve dok joj nije rekao da voli kada mu naređuje. Sve dok joj nije pokazao da
mu je stalo, da ceni njeno mišljenje.
Pored njega se napokon osećala kompletnom.
Isti taj čovek je sada stajao ovde i zahtevao da se ona uda za nekog drugog. I
ona nije znala kako to da zaustavi jer ako bi progovorila i rekla svima šta želi i
ako bi je on ponovo odbio...
Ali Tomas nije nju pitao da li ga je razumela, već gospodina Odlija. I on je
odgovorio: „Ne.”
Amelija je udahnula i pogledala u tavanicu, pokušavajući da zaboravi da se
ova dva muškarca svađaju oko toga ko će se njom oženiti.
„Ne, ne razumem”, nastavio je gospodin Odli uvredljivo provokativnim
tonom. „Izvini.”
Nešto ju je ipak teralo da pogleda u njih kao kada se prolazi pored neke
nesreće na putu, osim što se u ovom slučaju radilo o nesreći vezanoj za njen život.
Tomas je gledao Odlija ubistvenim pogledom, a zatim je nonšalantno dodao:
„Mislim da ću te ubiti.”
„Tomase!” Vrisnula je i bez razmišljanja poletela ka njemu uhvativši ga za
ruke da bi ga zadržala.
„Možda možeš ceo život da mi ukradeš”, zarežao je Tomas sklonivši joj ruke
kao razjarena životinja. „Možeš i prezime da mi oduzmeš, ali tako mi boga nećeš
oduzeti njeno.”
I to je bilo to. Mislio je da čini ispravnu stvar. Došlo joj je da zaplače od
očajanja. Nije bilo više nade da će promeniti mišljenje. Tomas je ceo svoj život
proveo radeći ispravne stvari, ali nikada za samog sebe, uvek samo za Vindama.
A sada je mislio da čini ispravnu stvar za nju.
„Ona ima svoje prezime”, odvratio je gospodin Odli. „I ono je Vilobi. Zaboga,
pa ona je ćerka jednog grofa. Svakako će brzo naći nekog drugog.”
„Ako si ti vojvoda od Vindama”, besno je rekao Tomas, „moraćeš
da ispoštuješ svoje obaveze.”
„Ukoliko sam ja vojvoda od Vindama, onda ti nećeš moći da mi naređuješ šta
treba da radim.”
„Amelija”, izgovorio je Tomas smrtno ozbiljan, „pusti mi ruku.”
Ona ga je, pak, još više stegnula. „Mislim da to nije baš dobra ideja.” Njen
otac je tek tada odlučio da se umeša... napokon. „Gospodo, ovo je sve za sada
samo pretpostavka. Možda bi trebalo da sačekamo dok...”
„U svakom slučaju, ja neću biti sedmi vojvoda”, promrmljao je gospodin
Odli.
Grof ga je nervozno pogledao. „Oprostite, šta ste to rekli?”
~ 136 ~
 Knjige.Club Books
„Kažem da ne bih bio.” Gospodin Odli je pogledao u Tomasa. „Zar ne? Zato
što je tvoj otac bio šesti vojvoda. Osim što on to zapravo nije bio ukoliko sam ja
taj.” A onda je dodao kao da to nije bilo sve dovoljno zbunjujuće: „Da li bi on to
uopšte bio da sam ja bio tu?”
„O čemu, dođavola, vi to govorite?”, upitao je Amelijin otac.
„Tvoj otac je umro pre svog oca”, Tomas je rekao Odliju. „Da su tvoji roditelji
bili venčani, tada bi ti nasledio vojvodstvo nakon smrti petog vojvode i tako bi
zaobišao mog oca, a samim tim i mene.”
„Što m i onda čini šestim po redu.”
„Naravno”, rekao je Tomas odlučno.
„U tom slučaju nisam u obavezi da ispoštujem ugovor”, rekao je Odli.
„Nijedan sud u zemlji me neće obavezati na to. Sumnjam da bi to učinili sve i da
sam sedmi vojvoda.”
„Ne bi ti morao pred zvaničnim sudom da odgovaraš”, tiho je rekao Tomas,
„već pred sudom sopstvene moralne odgovornosti.”
Amelija je progutala knedlu. Koliko je to samo ličilo na njega, tako časno i
pravdoljubivo! Kako je bilo ko mogao da se raspravlja sa jednim takvim
čovekom? Osetila je da joj usne podrhtavaju, te je pogledala u vrata procenjujući
koliko će joj koraka biti potrebno da napusti ovo mesto.
Gospodin Odli je ukočeno slušao njegove stroge reči, a onda je rekao: „Ja
nisam sve ovo tražio.”
Tomas je samo zavrteo glavom. „Nisam ni ja.”
Amelija se zateturala unazad, gušeći bolan krik koji joj se stvarao u grlu. Ne,
on zaista nikada nije tražio sve ovo. Nije tražio titulu, posede, odgovornost.
A nije tražio ni nju.
Ona je to, naravno, oduvek znala. Znala je da nije bila njegov izbor, ali nikada
nije mogla da pomisli da će je to toliko pogoditi kada ga bude čula kako izgovara.
Ona je zapravo bila samo jedna od mnogih obaveza koje su mu bile nametnute
rođenjem.
Sve privilegije koje je imao nosile su sa sobom i odgovornost.
Amelija je koraknula unazad trudeći se koliko god je mogla da se pomeri iz
centralnog dela prostorije. Nije želela da je iko vidi očiju punih suza i drhtavih
ruku.
Poželela je da može da odleti iz ovog salona, a onda je...
Osetila kako je neko hvata za ruku.
Spustila je pogled i videla ispreplitane prste svoje ruke sa još nečijim prstima.
Podigla je glavu, ali je odmah znala da je to Grejs.
Amelija je ćutala jer nije imala hrabrosti da progovori. Međutim, čim joj se
pogled susreo sa Grejsinim znala je da ta žena dobro razume šta joj leži na srcu.

~ 137 ~
 Knjige.Club Books
Stisnula je Grejsinu ruku.
Nikada u životu nije osetila da joj je toliko bio potreban prijatelj kao u tom
trenutku.
Grejs joj je uzvratila stiskom.
I po prvi put tog popodneva, Amelija se nije osećala potpuno usamljeno.

~ 138 ~
 Knjige.Club Books

Petnaesto poglavlje

Četiri dana kasnije, na moru.

Kada je počelo da se smrkava kapetan je obavestio Tomasa da im predstoji

neočekivano mirna plovidba. Tomas je osetio olakšanje jer je osećao da bi uskoro
mogla da ga savlada mučnina od nemirnog Irskog mora. Da je duvao malo jači
vetar koji bi ljuljao ovaj omanji brod na talasima, njegov stomak bi se svakako
veoma neprijatno pobunio.
Shvatio je da je bilo mnogo lakše stajati na palubi, nego u potpalublju gde je
vazduh bio zagušljiv, a sobe tesne. Gore je bar mogao da diše i da pokuša da uživa
u oštrom slanom vazduhu koji je osećao na svojoj koži.
Malo dalje niz palubu spazio je Džeka naslonjenog na jarbol kako gleda u
more. Palo mu je na pamet da je ovo moglo da bude mesto na kom je njegov otac
poginuo. Možda je to ipak bilo malo bliže obalama Irske, pretpostavio je Tomas,
ukoliko je majka uspela da se dokopa tla.
Kako li je to izgledalo kada nemaš priliku da upoznaš svog oca? Tomas je
pomislio kako bi njemu to odgovaralo, ali je sudeći po svemu Džon Kevendiš bio
mnogo srdačniji čovek od njegovog mlađeg brata Redžinalda.
Da li se Džek ikada zapitao kakav bi mu bio život da nije bilo te oluje? Sigurno
bi odrastao u Belgrejvu. Irska bi za njega bila samo jedna poznata zemlja, mesto
gde je odrasla njegova majka. Verovatno bi tu dolazio s vremena na vreme, ali mu
ne bi bila domovina.
Sigurno bi se školovao na Itonu, kao što je to bio slučaj sa svim dečacima iz
porodice Kevendiš, a onda bi otišao u Kembridž. Upisali bi ga na Peterhaus, jer
je jedino taj najstariji koledž bio po meri nekoga ko dolazi iz kuće Vindamovih.
Njegovo ime bi dodali na dugačku listu Kevendiša koji su pohađali Peterhaus, a
koja se nalazila na zidu biblioteke. Istu tu biblioteku porodica je poklonila
univerzitetu stotinak godina ranije, onda kada su vojvode još uvek bile grofovi, a
crkva još uvek katolička.
Ne bi bilo važno šta studira, niti da li uopšte studira, jer bi Džek sigurno
diplomirao bez obzira na ocene kao budući naslednik Vindama. Tomas nije bio
siguran Staje bilo potrebno da bi nekog od njih oborili; verovatno ni uz potpunu
nepismenost to ne bi bilo moguće.
Zatim bi došle na red sezone u Londonu, kao što je to bilo i sa Tomasom. To
bi Džeka posebno veselilo, cinično je pomislio Tomas. Upravo bi ta njegova

~ 139 ~
 Knjige.Club Books
vrcavost duha učinila da mladi neoženjeni vojvoda bude još privlačniji damama.
Sigurno bi mu odlazak u vojsku bio zabranjen, a ne treba ni pomišljati na to da bi
ikada mogao da završi kao drumski razbojnik na Linkoln roudu.
Kakav obrt sudbine samo zbog jedne oluje.
Tomas nije znao kako bi u tom slučaju on završio. Verovatno negde na
dalekom severu, u nekoj kući koju bi dobio od majčinog oca. Da li bi onda njegov
otac bio primoran da uđe u posao sa fabrikama? Nije postojalo ništa što je
Redžinald Kevendiš više prezirao od toga.
Šta bi se dogodilo sa njegovim životom da nije bio rođen kao jedini vojvodin
sin? Nije mogao ni da zamisli tu slobodu jer mu je od najranijeg detinjstva život
bio isplaniran. Svakodnevno je donosio mnogobrojne odluke, ali one najvažnije,
one koje se tiču njegovog života, već su bile donete u njegovo ime.
Činilo mu se da je ipak sve na kraju dobro ispalo. Svideo mu se Iton, a
Kembridž je obožavao. Da je želeo da brani svoju zemlju kao što je to bio slučaj
sa Džekom, ne bi bilo potrebe jer se vojska Njegovog veličanstva očigledno i bez
njega dobro snalazila. Čak i Amelija...
Zatvorio je oči na trenutak dozvolivši da se ljuljanje broda poigrava sa
njegovom ravnotežom.
Ispostavilo se da je čak i Amelija bila odličan izbor. Osetio se kao idiot što
mu je bilo potrebno toliko vremena da je upozna.
Upitao se da li bi bolje prošao da je o svemu ovome mogao sam da odlučuje.
Verovatno ne bi.
Ugledao je tada Grejs i Ameliju kako sede na jednoj klupi na pramcu. Delile
su kabinu sa starom vojvotkinjom i budući da ona odande nije izlazila, njih dve
su izabrale da što više vremena provode napolju. Lordu Kroulendu je dodeljena
druga kabina, a on i Džek su bili smešteni sa posadom.
Amelija nije primećivala da ju je posmatrao jer joj je sunce išlo pravo u oči.
Držala je svoj šešir u rukama, a njegove dugačke trake lepršale su na vetru.
Osmehivala se.
Shvatio je da mu je upravo to nedostajalo. Nije video osmeh na njenom licu
još od polaska za Liverpul. Pretpostavio je da kao i svi ostali, nije imala mnogo
razloga da se smeje. Čak je i Džek, koji je jedini iz ove situacije mogao nešto da
dobije, bivao sve nervozniji kako su se približavali Irskoj.
Tomas je posumnjao da i on ima neke svoje demone koji ga čekaju na obali.
Mora da je postojao neki razlog zašto se tamo nikada nije vraćao.
Okrenuo se i pogledao u pravcu zapada. Liverpul je davno ostao iza horizonta
i jedino što se videlo oko njih, bilo je ustalasano more koje je pravilo svojevrsni
kaleidoskop plave, zelene i sive boje. Čudno je to kako sve te godine proučavanja
mapa ne uspeju da pripreme čoveka na to nedokučivo morsko prostranstvo. Ovo

~ 140 ~
 Knjige.Club Books
je bila najduža plovidba na kojoj je bio. Bilo je teško poverovati da nikada nije
kročio na Kontinent.
Velika putovanja iz vremena generacije njegovog oca zaustavljena su ratom,
te mu se sticanje znanja ograničilo samo na britansko tlo. Vojska nije dolazila u
obzir; naslednici vojvodstva nisu smeli da rizikuju svoje živote na stranoj
teritoriji, bez obzira koliko je to bio patriotski ili hrabar čin.
Da onaj čuveni brod nije potonuo, još jedna stvar bi bila drugačija: on bi bio
taj koji bi se borio sa Napoleonom, dok bi Džeka zadržali kod kuće.
Njegov svet se merio u odnosu na to koliko se kilometara udaljio od
Belgrejva, koji je bio njegov centar. Iznenada se osetio tako ograničeno, tako
sputano.
Kada je ponovo pogledao, video je da Amelija sada sedi sama, zaklanjajući
rukom oči od sunca. Tomas je pogledao oko sebe, ali nigde na vidiku nije bilo
Grejs. Nikoga nije bilo u blizini osim Amelije i jednog mladog momka koji je
vezivao konopce na pramcu.
Nije imao prilike da priča sa njom od onog popodneva u Belgrejvu. Zapravo
to nije bilo sasvim tačno jer su u međuvremenu razmenili nekoliko formalnih
pozdrava u prolazu.
Međutim, često ju je posmatrao izdaleka, pa ponekad i izbliza kada nije
obraćala pažnju.
Bolelo ga je dok je gleda tako nesrećnu. A naročito zato što je znao da je
delimično i sam doprineo tome.
Ali šta je drugo mogao da uradi? Da ustane i kaže: „Zapravo mislim da,
uprkos svemu, želim da se oženim Amelijom, iako je moja budućnost potpuno
nesigurna?” O da, to bi mu baš donelo veliki aplauz.
Morao je da uradi ono što je bilo najbolje i najispravnije.
Amelija će razumeti. Bila je to pametna devojka. Zar nije i sam poslednje
nedelje koju je proveo sa njom zaključio da je bila mnogo mudrija nego što je
mislio? Bila je ujedno i veoma praktična, sposobna da uzme stvari u svoje ruke.
Sigurno je i sama uvidela da je u njenom najboljem interesu da se uda za
vojvodu od Vindama, ko god to bio. Takav je bio plan za nju i celo vojvodstvo.
Uostalom, nije baš bila zaljubljena u njega.
Začuo se nečiji povik, delovalo je kao kapetanov glas, i mladić je odmah
ispustio užad i potrčao ostavivši njega i Ameliju potpuno same na palubi. Sačekao
je trenutak dajući joj šansu da ode ukoliko ne želi da razgovara sa njim. Ali ona
se nije pomerala, te joj je prišao pozdravivši je sa puno poštovanja.
„Ledi Amelija.”
Pogledala ga je od glave do pete. „Vaša milosti.”
„Mogu li da ti se pridružim?”
„Naravno.” Pomerila se na drugi kraj klupe. „Grejs je morala da ode dole.”
~ 141 ~
 Knjige.Club Books
„Je l’ zbog vojvotkinje?”
Amelija je klimnula glavom. „Tražila je da Grejs dođe da bi je rashladila
lepezom.”
Tomas nije mogao da zamisli kako bi zagušljiv i težak vazduh u potpalublju
mogla da rashladi jedna lepeza, ali je sa druge strane znao da se njegova baba to
nije zapitala. Sigurno je samo tražila nekoga kome bi mogla da se žali, ili koga bi
mogla da kritikuje.
„Možda je trebalo da krenem sa njom”, rekla je Amelija ne baš preterano
sažaljivo. „Bilo bi to ljubazno s moje strane, ali...” Udahnula je i zavrtela glavom.
„Jednostavno nisam mogla.”
Tomas je sačekao jedan trenutak za slučaj da je želela još nešto da doda.
Budući da je ćutala, morao je nešto da kaže.
„Došao sam da se izvinim”, rekao je. Reči su mu teško izlazile iz usta jer nije
imao naviku da se izvinjava. Osim toga njegovo ponašanje ga nikada nije
dovodilo u takvu situaciju.
Pogledala ga je pravo u oči. „Za šta?”
To je bilo neočekivano pitanje jer nije verovao da će ga naterati da sve iznese.
„Za ono što se dogodilo u Belgrejvu”, rekao je nadajući se da neće morati da zalazi
u detalje. Postojale su neke stvari koje nije trebalo dodatno razjašnjavati. „Nije mi
bila namera da te uznemirim.”
Pogledala je ispred sebe, te ju je video kako zamišljeno guta knedlu sa
izvesnom dozom melanholije.
Delovala je rezignirano i mrzeo je sebe što je delimično bio razlog takvog
njenog stanja.
„Ja... žao mi je”, rekao je lagano. „Mislim da si se možda osetila neželjeno.
Nije mi to bila namera. Nikada ne bih poželeo da se tako osećaš.”
Gledala je ispred sebe. Mogao je da primeti kako stiska usne i trepće očima.
Nikada nije mogao da zamisli da ženske trepavice mogu da budu tako zanimljive
i... Ljupke?
Ona je kompletno odisala ljupkošću. To je bila savršena reč koja ju je
opisivala. Na početku mu je delovala tako bledo i obično, a onda je vremenom
postajala sve zanimljivija.
Lepota je bila nešto što plaši, očarava i... ostavlja utisak usamljenosti.
Ljupkost je, pak, bila topla i srdačna. Kvalitet koji je zračio nežnošću i pronalazio
put do svačijeg srca.
Amelija je upravo bila takva, ljupka.
„Pada mrak”, rekla je promenivši temu. Shvatio je da je ovo bio njen način da
pokaže da je prihvatila izvinjenje i on je to poštovao. Trebalo je sada samo da drži
jezik za zubima i da ništa više ne progovara jer je ona očigledno to od njega
očekivala.

~ 142 ~
 Knjige.Club Books
Međutim, nije mogao. On koji nikada nije morao da objašnjava svoje
postupke, a sada je imao neodoljivu potrebu da joj sve kaže i objasni. Morao je da
oseti da ga je razumela. Nije želeo da je se odrekne. I to što joj je rekao da se uda
za Džeka Odlija nije bilo zato što je to želeo, već...
„Ti pripadaš vojvodi od Vindama”, rekao je. „Isto onoliko koliko sam mislio
da meni pripada ta titula.”
„Još uvek si vojvoda”, rekla je nežno gledajući ispred sebe.
„Nisam.” Došlo mu je da se nasmeje, a ni sam nije znao zbog čega. „Oboje
znamo da to nije istina.”
„Ja ne znam”, rekla je najzad se okrenuvši ka njemu. Pogled joj je bio užaren
i zaštitnički. „Da li stvarno imaš nameru da se odrekneš prava po rođenju samo
na osnovu jedne slike? Verovatno biste sada mogli da pronađete u londonskim
straćarama bar petoricu muškaraca koji liče na nekoga sa mnogobrojnih portreta
u Belgrejvu. Radi se samo o fizičkoj sličnosti i ni o čemu drugom.”
„Džek Odli je moj brat od strica”, rekao je. Nije mnogo puta izgovorio te reči,
te je osetio neobično rasterećenje. „Preostalo je samo da se utvrdi da li je rođen u
zakonskom braku.”
„To je još uvek velika prepreka.”
„Za koju sam siguran da će se lako rešiti. Crkvene knjige... svedoci... svakako
mora da postoji dokaz.” Pogledao je ispred sebe ka horizontu u koji je i ona
gledala i odmah shvatio čime je bila očarana. Sunce se spustilo dovoljno nisko da
je moglo u njega da se gleda bez žmirkanja, a nebo je bilo prošarano čarobnim
nijansama ružičaste i narandžaste boje.
Mogao bi da gleda u to zauvek. Deo njega je to i poželeo.
„Nisam verovala da si muškarac koji se tako lako predaje”, rekla je.
„O, pa ja se na predajem. Ovde sam, zar ne? Međutim, moram da pravim
planove. Moja budućnost nije onakva kao što sam mislio da će biti.” Primetio je
kako je krenula da se pobuni, pa je sa osmehom dodao: „Verovatno.”
Stegla je vilicu, a onda se opustila i rekla: „Volim more.”
„Ne patiš od morske bolesti?”, pitao je.
„Nimalo. A ti?”
„Pomalo da”, priznao je na šta se ona osmehnula. Videvši to, upitao je:
„Izgleda da ti se dopada kada mi nije dobro, zar ne?”
Skupila je usne pomalo posramljeno.
Obožavao je kada to radi.
„Da”, priznala je. „Pa... ne baš kada ti nije dobro.”
„Kada se osećam slabo i bespomoćno?”, pomogao joj je.
„Da!” odgovorila je sa toliko oduševljenja da je odmah pocrvenela.
I to je obožavao. Rumena boja na obrazima joj je baš lepo pristajala.

~ 143 ~
 Knjige.Club Books
„Ja te ne poznajem drugačijeg osim ponosnog i sposobnog”, dodala je
nesigurnim tonom.
Lako je mogao da odglumi da je nije razumeo i spomene kako su se poznavali
praktično ceo život, ali to naravno nije bila istina. Znali su jedno drugom imena i
to da ih čeka ista sudbina, i to je bilo sve.
„I dakle, jesam li mnogo pristupačniji kada sam pijan?”, našalio se.
„Ili kada patiš od morske bolesti”, rekla je ljubazno.
Na to se nasmejao. „Imam sreće što je vedro vreme. Kapetan je rekao da je
plovidba od Liverpula do Dablina često mnogo teža nego ceo put od Zapadne
Indije do Engleske.”
Oči su joj zainteresovano blesnule. „Ne mogu da verujem.”
Tomas je slegnuo ramenima. „Ponavljam samo ono što mi je rekao.”
Razmislila je nekoliko trenutaka o ovome, pa je dodala: „Da li znaš da je ovo
najdalje putovanje na kom sam do sada bila?”
Nagnuo se malo ka njoj. „I ja.”
„Zaista?” Iznenađeno ga je pogledala.
„Gde sam to mogao da putujem?”
Zabavljalo ga je da je posmatra kako o ovome razmišlja. Lice joj je izmenjalo
mnogo različitih izraza, pa je napokon rekla: „Ti veoma voliš geografiju. Mislila
sam da voliš i da putuješ.”
„Voleo bih da sam mogao.” Gledao je sa žaljenjem kako sunce prebrzo zalazi.
„Imao sam previše obaveza kod kuće, rekao bih.”
„Hoćeš li putovati ako...” Zaustavila se i nije morao da je pogleda da bi znao
njen izraz lica.
„Ako ne budem više vojvoda”, završio je njenu rečenicu.
Klimnula je glavom.
„Pretpostavljam da hoću.” Blago je slegnuo ramenima. „Samo nisam siguran
gde.”
Amelija se okrenula ka njemu. „Oduvek sam želela da odem u Amsterdam.”
„Stvarno?” Izgledao je iznenađeno i zaintrigirano. „A zašto baš tamo.”
„Mislim da je to zbog svih onih divnih holandskih slikara. Ali i zbog kanala.”
„Većina ljudi ide u Veneciju da vidi kanale.”
Znala je to veoma dobro, te je možda to i bio razlog zašto baš tamo nikada
nije želela da ode. „Ja želim da vidim Amsterdam.”
„Nadam se da hoćeš.” Napravo je značajnu pauzu, a onda nežno rekao: „Svi
bi trebalo da mogu da ostvare barem jedan san u životu.”
Amelija se okrenula ka njemu i ugledala njegov nežni pogled. Umalo joj nije
prepuklo srce ili barem ono što je ostalo od njega, te je pogledala u stranu. „Grejs
je sišla dole”, rekla je.
~ 144 ~
 Knjige.Club Books
„Da, već si mi to rekao.”
„Ah, da!” Osetila se posramljeno. „Spomenula sam lepezu.” Budući da nije
ništa progovarao, dodala je: „Bilo je i nešto vezano za supu.”
„Supu”, ponovio je zavrtevši glavom.
„Nisam uspela baš najbolje da razumem”, priznala je Amelija.
Cinično se osmehnuo. „Eto još jedne obaveze koju mi neće biti žao da
izbegnem.”
Amelija se zakikotala. „O! Izvini.” Brzo je dodala trudeći se da obuzda smeh:
„Bilo je to veoma nekulturno sa moje strane.”
„Nimalo nije”, uveravao ju je. Približio joj se sa zavereničkim izrazom lica.
„Da li misliš da će Odli imati hrabrosti da je udalji sa imanja?”
„Ti nisi.”
„Pa ona je moja baba.”
„I njegova je.”
„Da, ali on je ne poznaje, srećom po njega.” Nagnuo se ka njoj. „Predložio
sam mu da to bude arhipelag Spoljni Hebridi.”
„Oh, prestani!”
„Stvarno jesam”, insistirao je. „Rekao sam Odliju da sam razmišljao da kupim
nešto tamo samo da bih imao gde da je smestim.”
Ovog puta se nije nasmejala. „Ne bi trebalo o njoj tako da govorimo.”
„Zašto svi koje znam”, zamišljeno je počeo, „tvrde da hirovite stare gospođe
ispod svoje ogorčene spoljašnjosti kriju nežno srce?”
Pogledala ga je razonođeno.
„Moja baba ga sigurno ne krije”, rekao je kao da još uvek ne uspeva da
poveruje u tu nepravdu koja ga je snašla.
Pokušala je da obuzda smeh. „Ne.” Najzad je popustila i zakikotala se.
„Stvarno ga ne krije.”
Pogledi su im se susreli, te su oboje prasnuli u smeh.
„Grozna je”, rekao je Tomas.
„Ja joj nisam draga”, Amelija je dodala.
„Njoj niko nije drag.”
„Mislim da joj je Grejs draga.”
„Nije tačno, nju samo malo više podnosi od svih ostalih. Njoj čak ni Odli nije
drag iako se trudi svim silama da mu obezbedi titulu.”
„Nije joj drag gospodin Odli?”
„On je prezire.”
Odmahnula je glavom, a onda ponovo pogledala u sunce koje se polako gasilo
na horizontu. „Kakav zaplet.”

~ 145 ~
 Knjige.Club Books
„To je blagi opis.”
„Kakav čvor?”, dala je predlog u skladu sa pomorskom tematikom. Čula ga
je da se na ovo kratko nasmejao, a onda je ustao i zaklonio joj je poslednje zrake
sunca svojom figurom.
„Mogli smo da budemo prijatelji”, izletelo joj je bez razmišljanja. „Mogli
smo?”
„Mogli bismo”, ispravila se osmehujući se. Bilo joj je neobično što je i posle
svega mogla da se smeje. „Mislim da smo mogli da budemo prijatelji, da nije
bilo... svega ovoga...”
„Da je sve bilo drugačije?”
„Da. Ne. Ne baš sve. Samo... neke stvari.” Osetila se nekako lakše i srećnije,
ali nije znala zapravo zbog čega. „Možda da smo se upoznali u Londonu.”
„I da nismo bili vereni?”
Klimnula je glavom. „I da nisi bio vojvoda.”
Podigao je obrve.
„Vojvode ulivaju strah” objasnila je. „Bilo bi sve mnogo lakše da nisi
vojvoda.”
„I da tvoja majka nije bila verena za mog strica”, dodao je.
„Da smo se samo upoznali.”
„Bez ikakvog bremena prošlosti.”
„Da.”
Osmehnuo se. „Da sam te samo spazio u gužvi na nekom balu?”
„Ne, ništa tome slično.” Odmahnula je glavom jer nije shvatao o čemu je
govorila. Nije mislila na ljubavni odnos, već na prijateljstvo... što je bilo nešto
sasvim drugačije. „Pre sam mislila na neku običnu situaciju”, rekla je. „Da si se
na primer našao zajedno sa mnom slučajno na nekoj klupi.”
„Kao što je ova?”
„Možda na nekoj klupi u parku.”
„Ili u bašti”, promrmljao je.
„Seo bi pored mene...”
„I pitao bih te šta misliš o Merkatorovoj projekciji.”
Nasmejala se. „Rekla bih ti da je pogodna za navigaciju, ali veoma iskrivljeno
predstavlja određene oblasti.”
„Ja bih pomislio... kako je lepo naleteti na ženu koja ne krije svoju
inteligenciju.”
„A ja bih pomislila... kako je divno naleteti na muškarca koji pretpostavlja da
je imam.”
Osmehnuo joj se. „Postali bismo prijatelji.”

~ 146 ~
 Knjige.Club Books
„Da.” Zatvorila je oči da samo na trenutak malo sanjari. „Da, to je sigurno.”
Zaćutao je, a onda joj poljubio ruku. „Bićeš jednog dana predivna vojvotkinja”,
rekao je nežno.
Pokušala je da se osmehne, ali joj čvor u grlu to nije dozvoljavao. Zatim je
veoma tiho, ali dovoljno glasno da ona čuje, rekao: „Jedino zbog čega žalim je to
što nikada nisi bila moja.”

~ 147 ~
 Knjige.Club Books

Šesnaesto poglavlje

Narednog dana ispred Kraljičinog oružja, Dablin

„Da li misliš”, šapnuo je Tomas Ameliji na uvo, „da ima nekih paketa koji
direktno iz Dablina nastavljaju dalje ka arhipelagu Spoljni Hebridi?”
Ona se tiho zakikotala, a svi prisutni su je strogo pogledali što je Tomasu bilo
izuzetno zabavno. Nalazili su se u predvorju konaka Kraljičino oružje gde im je
Tomasov sekretar rezervisao prenoćište na putu do Batlersbridža, malog sela u
okrugu Kavan, rodnom mestu Džeka Odlija. Doputovali su do dablinske luke
kasno po podne, ali dok su pokupili svoje stvari i stigli do grada već je uveliko
pao mrak. Tomas je bio umoran i gladan, nije ni sumnjao da su se isto tako osećali
i Amelija, njen otac, Grejs i Džek.
Njegova baba, pak, sigurno ništa od toga nije osećala.
„Nije toliko kasno!”, insistirala je ispunivši celu prostoriju svojim kreštavim
glasom. Tomas je verovao da je ceo kvart mogao da je čuje kako zahteva da se
put nastavi ka Batlersbridžu iste večeri.
„Gospođo”, rekla je Grejs njenim poznatim umirujućim tonom, „prošlo je
sedam sati. Svi smo veoma umorni i gladni, a putevi su mračni i nama nepoznati.”
„On ih poznaje”, prasnula je stara vojvotkinja pokazavši glavom na Džeka.
„A ja sam umoran i gladan”, odbrusio joj je Džek, „i zahvaljujući vama više
ne želim nigde da putujem noću.”
Tomas se osmehnuo i pomislio da bi mu ovaj momak vremenom mogao
postati simpatičan.
„Zar ne želiš da ovu stvar što pre rešiš?” upitala je vojvotkinja.
„Pa i ne baš”, odgovorio je Džek. „Svakako ne toliko koliko u ovom trenutku
želim parče pastirske pite i vrč piva.”
„Opa!” promumlao je Tomas, ali je samo Amelija mogla da ga čuje.
Bilo je čudno to Što mu se raspoloženje sve više popravljalo kako su se
približavali željenoj destinaciji. Pomislio je da će mu biti sve gore budući da je
uskoro trebalo sve da izgubi.
Ali umesto toga osećao se prilično veselo.
Celo jutro je proveo sa Amelijom na palubi smejući se i razmenjujući razne
smešne priče. Čak je i njegov stomak zaboravio da pati od morske bolesti.
Bio je zahvalan bogu na tako velikoj usluzi.

~ 148 ~
 Knjige.Club Books
Zapitao se da li je razlog tako neobično dobrog raspoloženja možda bilo to
što je Džeka već prihvatio kao zakonitog vojvodu. Čim je prestao da se bori protiv
toga, želeo je da se ovaj prokleti haos što pre završi, Čekanje je bilo najteži deo.
Dovršio je svoje poslove i sve doveo u red kako bi taj prelaz što bezbolnije
prošao. Ostalo je bilo samo da se to ozvaniči. Tada će moći da ode i radi sve što
bi radio da nije bio vezan za Belgrejv.
Usred tog razmišljanja shvatio je da Džek odlazi, verovatno da poruči parče
pastirske pite. „Verujem da je u pravu”, promrmljao je Tomas. „Večera svakako
zvuči mnogo privlačnije nego još jedna noć u putu.”
Baba ga je prostrelila pogledom.
„Ne pokušavam da odgodim nešto što je neizbežno. Ali čak i uskoro razrešeni
vojvoda može da ogladni”, dodao je Tomas.
Lord Kroulend se na ove reči glasno nasmejao. „E, dobro vam je spustio,
Augusta”, rekao je veselo i uputio se ka krčmi.
„Ja ću večerati u sobi”, izjavila je vojvotkinja povišenim tonom. „Gospođice
Everli, pođite za mnom da mi pomognete.”
Grejs je umorno uzdahnula i krenula za njom.
„Ne”, rekao je Tomas.
„Ne?”, ponovila je vojvotkinja.
Tomas se neprimetno osmehnuo pomislivši kako je zaista sve svoje poslove
doveo u red. „Grejs će večerati sa nama”, rekao je babi. „U trpezariji.”
„Ona je moja družbenica”, prosiktala je vojvotkinja.
Oh, koliko je samo uživao u ovome. Mnogo više nego što je mogao da zamisli.
„Nije više.” Ljubazno se nasmešio Grejs koja je u njega gledala kao da je poludeo.
„Budući da još uvek nisam smenjen sa svoje pozicije”, rekao je, „koristim priliku
da sredim još neke stvari koje su mi ostale.”
„O čemu to, dođavola, govoriš?”, zahtevala je da čuje vojvotkinja.
On ju je ignorisao. „Grejs”, rekao je, „zvanično si oslobođena obaveza prema
mojoj babi. Kada se budeš vratila kući čeka te kućica u tvom vlasništvu zajedno
sa pozamašnom svotom novca na računu od koje ćeš moći da živiš do kraja
života.”
„Da li si poludeo?” mrmljala je udovica.
Grejs ga je samo šokirano posmatrala.
„Trebalo je da to uradim pre mnogo godina”, rekao je. „Bio sam sebičan jer
nisam mogao da podnesem pomisao da ostanem sam sa njom”, glavom je pokazao
na babu, „bez tebe kao štite između.”
„Ne znam šta da kažem”, prošaputala je Grejs.
Skromno je slegnuo ramenima.

~ 149 ~
 Knjige.Club Books
„Inače bih predložio jedno hvala, ali budući da sam ja taj koji se tebi
zahvaljuje, dovoljno će biti i ti si pravi vitez među muškarcima.
Grejs se sramežljivo osmehnula i prošaputala: „Ti si pravi vitez među
muškarcima.”
„Uvek je lepo čuti te reči”, rekao je Tomas. „Da li bi sada bila ljubazna da
nam se pridružiš na večeri?”
Grejs se okrenula ka vojvotkinji koja je bila crvena u licu od besa. „Ti
pohlepna mala kurvo”, procedila je kroz zube. „Da li misliš da ja ne znam ko si
ti? Da li misliš da ću ti dozvoliti da kročiš ponovo u moju kuću?”
Tomas je krenuo da se umeša, ali je onda shvatio da se Grejs sa ovom
situacijom nosila sa mnogo više samopouzdanja nego što je on ikada uspevao.
Lice joj je bilo mirno i bezizražajno kada je rekla: „Upravo sam htela da
kažem da sam spremna da vam ponudim svoju pomoć do kraja ovog putovanja
budući da nikada nisam nameravala da napustim službu bez prethodnog
zvaničnog i pristojnog obaveštenja, ali mislim da sam se predomislila.” Okrenula
se ka Ameliji. „Mogu li da spavam sa tobom u sobi večeras?”
„Naravno”, odmah joj je odgovorila Amelija i uhvatila je ispod ruke. „Hajde
da večeramo.”
Tomas je idući za njima dvema pomislio kako je to bio jedan veličanstveni
odlazak. Nije video lice svoje babe, ali je mogao da zamisli koliko je bilo crveno
od besa. Hladnija klima bi joj mnogo više prijala. Moraće to da reši sa novim
vojvodom.
„To je bilo veličanstveno!”, odmah je rekla Amelija čim su ušli u trpezariju.
„Gospode bože, Grejs, mora da si uzbuđena.”
Grejs je izgledala ošamućeno. „Ne znam šta da kažem.”
„Ne treba ništa da kažeš”, rekao joj je Tomas. „Uživaj u večeri.”
„O, i te kako hoću!” Okrenula se ka Ameliji izgledajući kao da će svaki
trenutak da prasne u smeh. „Sigurna sam da će mi ovo biti najukusnija pastirska
pita koju sam ikada probala.”
Tada je prasnula u smeh i svi ostali za njom. Njih troje su potom večerali
smejući se sve vreme.
Tomas je otišao na spavanje, a rebra su ga još uvek bolela od smeha, te je
pomislio kako je to bilo najlepše veče u njegovom životu.

Amelija je takođe veoma uživala u večeri, te je napetost na koju je naišla

narednog jutra doživela kao šamar. Odlučila je da se probudi malo ranije; Grejs
je još uvek čvrsto spavala kada je izašla iz sobe.
Međutim, kada je sišla u trpezariju gostionice, njen otac se tamo već nalazio
zajedno sa vojvotkinjom. Nije mogla da pobegne jer su je odmah spazili, a i bila
je veoma gladna.

~ 150 ~
 Knjige.Club Books
Smatrala je da će moći da izdrži očeva predavanja (koja su bila sve češća) i
vojvotkinjine otrovne strelice (koje su uvek bile prisutne) ukoliko joj bude bilo
omogućeno da se posluži hranom koja je stajala na stolu i zanosno mirisala.
„Dobro jutro, Amelija”, rekao je njen otac čim je sela sa napunjenim tanjirom.
Učtivo je klimnula glavom. „Oče.” Zatim je pogledala u vojvotkinju. „Vaša
milosti.”
Vojvotkinja je samo napućila usne i ispustila neki zvuk, ali ništa nije rekla.
„Da li si dobro spavala?”, upitao ju je otac.
„Jesam, hvala na pitanju”, odgovorila je iako to nije bilo sasvim tačno. Delila
je krevet sa Grejs koja je celu noć nemirno spavala.
„Polazimo za pola sata”, odsečno je rekla vojvotkinja.
Amelija je iskoristila priliku da stavi u usta jedan zalogaj jaja, a zatim je
pogledala ka ulaznim vratima na kojima se još uvek niko nije pojavljivao. „Ne
verujem da će ostali biti spremni, Grejs još uvek...”
„Ona me ne zanima.”
„Ne možete nigde da odete bez dvojice vojvoda”, istakao je grof.
„Da li to pokušavate da budete duhoviti?”, upitala je vojvotkinja.
Lord Kroulend je slegnuo ramenima. „Kako bi drugačije trebalo da ih
zovem?”
Uzevši sve u obzir, ovo je bila jedna užasna izjava i Amelija je znala da bi
trebalo da bude ljuta. Međutim, njen otac je ispao tako nespretan, a stara
vojvotkinja je delovala tako uvređeno da je ipak shvatila kako je ovo sve više
zabavlja.
„Ponekad mi nije jasno zašto se toliko trudim da vas uključim u svoju
porodicu”, obratila se vojvotkinja Ameliji pogledavši je zajedljivo.
Amelija je progutala svoj zalogaj poželevši da ima neki odgovor na ovo jer je
po prvi put imala hrabrosti da joj se suprotstavi. Međutim, ništa joj nije padalo na
pamet, ništa tako oštroumno i mudro kao što bi volela, te je stisnula usne i zurila
u tačku na zidu iznad vojvotkinjinog ramena.
„Nema razloga za takvim obraćanjem, Augusta”, rekao je lord Kroulend.
Prostrelila ga je pogledom zato što joj se obraćao njenim pravim imenom, bio je
jedan od retkih koji su to radili i to ju je veoma ljutilo. Zatim je dodao: „Neko
manje staloženiji od mene bi ovo mogao da shvati kao uvredu.”
Srećom, tada se pojavio Tomas i prekinuo ovu napetost. „Dobro jutro”, rekao
je nonšalantno sedajući za sto. Činilo se da mu uopšte nije smetalo što mu niko
od prisutnih nije odgovorio. Amelija je pretpostavila da je njen otac bio previše
zaokupljen pokušajima da urazumi staru vojvotkinju, a vojvotkinja je retko kad
bilo kome uzvraćala pozdrav, te to nimalo nije bilo čudno.

~ 151 ~
 Knjige.Club Books
Što se nje konkretno tiče, volela bi da je mogla nešto da kaže jer im je odnos
sada bio predivan i nije više osećala strah u njegovom prisustvu. Međutim, kada
je seo tačno prekoputa nje, razmenili su poglede i...
Osetila je kako je ponovo obuzima strah i kao da je na trenutak zaboravila da
diše.
Oči su mu bile tako intenzivno plave.
Izuzev, naravno, one štrafte koju je obožavala. Obožavala je i to što je on
mislio da je to smešno.
„Ledi Amelija”, promrmljao je.
Klimnula je glavom i uspela da izusti samo: „Vojvodo.” Vaša milosti je
sadržalo mnogo više slogova.
„Ja vas napuštam”, naglo je rekla stara vojvotkinja besno zaškripavši stolicom
po podu dok je ustajala. Sačekala je trenutak kao da je očekivala nečiji komentar
prilikom svog odlaska. Budući da su svi ćutali (Amelija se pitala da li je zaista
verovala da će je neko sprečiti da ode), stara vojvotkinja je dodala: „Krećemo za
trideset minuta.” Onda se svom silinom okrenula ka Ameliji i prostrelila je
pogledom. „Vi ćete putovati sa mnom u kočiji.”
Amelija nije bila sigurna zašto je vojvotkinja imala potrebu da to naglasi. Bila
je već zarobljena sa njom u kočiji tokom celog puta po Engleskoj; zašto bi sada u
Irskoj bilo nešto drugačije? Ipak, postojalo je nešto u njenom tonu od čega joj se
utroba okrenula, te je, čim je vojvotkinja izašla, umorno uzdahnula.
„Mislim da me je uhvatila morska bolest”, rekla je dopustivši sebi da se
pogrbi.
Otac ju je nervozno pogledao, a zatim ustao da ponovo napuni svoj tanjir.
Međutim, Tomas se nasmešio, pa je osetila toplu i predivnu povezanost sa njim
koja je bila dovoljna da umiri osećaj uznemirenosti koji ju je obuzimao.
„Morska bolest na kopnu?”, tiho je rekao dok su mu se oči smeškale.
„Počeo je da me boli želudac.”
„Je l’ počeo da se okreće?”
„Da, i prevrće”, potvrdila je.
„Čudno je to”, rekao je cinično ubacivši parče slanine u usta. Sažvakao ga je
i progutao pre nego što je nastavio: „Moja baba je sposobna za mnoge stvari. Ne
bi mi bilo čudno da kuga, glad ili pošast potpadnu pod domen njenih sposobnosti,
ali morska bolest...” Zakikotao se. „Praktično sam zadivljen.”
Amelija je uzdahnula i pogledala u svoju hranu koja joj je sada izgledala
privlačno isto koliko i tanjir pun crva, te ju je odgurnula od sebe. „Da li
znaš koliko će nam biti potrebno da stignemo do Batlersbridža?”
„Skoro ceo dan, naročito ako se budemo zaustavili da ručamo.”
Amelija je pogledala u pravcu vrata kuda je vojvotkinja upravo izašla. „Ona
to neće želeti.”
~ 152 ~
 Knjige.Club Books
Tomas je slegnuo ramenima. „Neće imati izbora.”
Amelijin otac se vratio za sto sa prepunim tanjirom. „Kada budeš postala
vojvotkinja”, rekao joj je, „tvoj prvi zadatak će biti da narediš da je odvedu i
smeste u kuću za udovice.”
Kada bude postala vojvotkinja...
Amelija se osetila nelagodno. Još uvek je bilo užasno da sluša svog rođenog
ocá da tako bezosećajno govori o njenoj budućnosti. On zaista nije mario za koga
će se od ove dvojice muškaraca ona udati, dovoljno je bilo samo da se dokaže da
je zakoniti vojvoda.
Pogledala je u Tomasa, ali on je bio zauzet hranom. Nastavila je uporno da ga
gleda i čeka... sve dok je napokon nije primetio i podigao pogled ka njoj. Kratko
je slegnuo ramenima zbog čega se još gore osetila.
Sledeći koji im se pridružio za doručkom bio je gospodin Odli, a nakon deset
minuta se užurbano pojavila i Grejs sva crvena u licu.
„Je l’ ti se ne dopada hrana?”, pitala ju je Grejs pogledavši u Amelijin još
uvek pun tanjir.
„Nisam gladna”, odvratila je Amelija iako joj je stomak krčao. Tek tada je
shvatila razliku između gladi i apetita.
Grejs ju je upitno pogledala, a onda je počela da jede barem onoliko koliko
joj je vreme dopustilo jer se u roku od tri minuta tu stvorio gostioničar sa bolnim
izrazom lica.
„Ovaj, vaša milosti...”, počeo je uvrćući ruke. „Ona je u kočiji.”
„Pretpostavljam da maltretira vaše ljude?”, upitao je Tomas.
Gostioničar je tužno klimnuo glavom.
„Grejs još uvek nije završila sa jelom”, rekao je hladno gospodin Odli.
„Molim vas”, insistirala je Grejs, „nemojte zbog mene da odgađate polazak.
Dovoljno sam sita. Ja...” Zatim se zakašljala izgledajući užasno posramljeno što
je Amelija protumačila kao nedostatak dodatnog argumenta.
„Prepunila sam svoj tanjir”, napokon je Grejs završila rečenicu pokazujući na
tanjir koji je još uvek bio pun.
„Jesi li sigurna?” upitao ju je Tomas. Klimnula je glavom, ali ju je Amelija
videla kako je ubacila još nekoliko zalogaja u usta kada su svi ustali od stola.
Muškarci su otišli ispred da provere konje, a Amelija je sačekala Grejs da
dovrši jelo.
„Jesi li gladna?”, pitala ju je kada su ostale same.
„Umirem od gladi”, priznala je Grejs. Obrisala je usta i krenula za Amelijom
napolje. „Nisam želela da provociram vojvotkinju.”
Amelija je začuđeno podigla obrve i pogledala je.

~ 153 ~
 Knjige.Club Books
„Dodatno”, pojasnila je Grejs budući da su obe znale da se vojvotkinja uvek
osećala isprovocirano na ovaj ili onaj način. I zaista, kada su stigle do kočije
vojvotkinja je besnela, ovog puta vidno nezadovoljna temperaturom tople cigle
koju su joj stavili ispod nogu u kočiji.
Topla cigla? Amelija se umalo nije onesvestila. Dan nije bio topao, ali nije
bio nimalo hladan. Istopiće se u toj kočiji od toplote.
„Danas je u odličnoj formi”, promrmljala je Grejs.
„Amelija!”, povikala je stara vojvotkinja.
Amelija je čvrsto zgrabila Grejs za ruku. Pomisao da će provesti ceo dan u
kočiji sa vojvotkinjom bez Grejs u ulozi štita... bila joj je nepodnošljiva.
„Ledi Amelija”, ponovila je vojvotkinja, „zar ne čujete da vas dozivam?”
„Oprostite, vaša milosti”, rekla je Amelija vukući za sobom Grejs. „Nisam
vas čula.”
Stara vojvotkinja je začkiljila očima. Veoma dobro je znala kada je neko laže,
ali je sada imala važnije stvari na pameti. Pokazala je glavom na Grejs i rekla:
„Ona može da se vozi napred sa kočijašem.”
Grejs je odmah krenula, ali ju je Amelija povukla nazad. „Ne”, rekla je
vojvotkinji.
„Ne?”
„Ne. Želim njeno društvo.”
„Ja ga ne želim.”
Amelija se setila koliko se svojevremeno divila Tomasovom hladnokrvnom
držanju i sposobnosti da samo jednim pogledom ućutka nekoga. Udahnula je malo
tog sećanja u sebe i okrenula se ka vojvotkinji.
„O, za ime boga!”, prasnula je vojvotkinja nakon što ju je Amelija nekoliko
sekundi netremice gledala pravo u oči. „Povedite je, onda, sa sobom. Ali nemojte
da očekujete da ću razgovarati sa bilo kim.”
„Ne bih to nikada pomislila”, promrmljala je Amelija i popela se sa Grejs u
kočiju.

Na Amelijinu i Grejsinu žalost, takođe i žalost lorda Kroulenda koji je odlučio

da se vozi kočijom nakon što su se zaustavili da napoje konje, vojvotkinja je ipak
zapodenula razgovor.
Razgovor je obično zahtevao dvostranu komunikaciju što, po Amelijinom
mišljenju, nije bio slučaj unutar njihove kočije.
Sastojao se od mnogo naredbi i duplo više pritužbi. Doduše razgovor nije
dugo potrajao jer je već posle trideset minuta Amelijin otac lupao na zid kočije
tražeći da izađe.

~ 154 ~
 Knjige.Club Books
Kakav izdajnik, pomislila je Amelija. Još od njenog rođenja planirao je da je
smesti u kuću stare vojvotkinje, a on sam nije mogao da izdrži sa njom duže od
pola sata.
Za ručkom se prilično neuverljivo izvinio. Ne zato što ju je prisiljavao da se
uda za nekog čoveka protiv svoje volje, već zato što je izašao iz kočije to jutro, i
ono malo saosećanja koje je gajila prema njemu nestalo je onog trenutka kada je
počeo da joj drži predavanje o njenoj budućnosti i o tome šta je on odlučio u vezi
sa tim.
Predah je za nju nastupio tek posle ručka kada su vojvotkinja i Grejs
zadremale u kočiji. Amelija je gledala kroz prozor predele Irske kako promiču i
slušala topot konja. Nije mogla da se ne zapita kako se sve ovo dogodilo. Bila je
previše razumna da bi pomislila da sanja, ali nije mogla da veruje da nečiji život
može kompletno da se promeni preko noći. Još samo prošle nedelje ona je bila
ledi Amelija Vilobi, verenica vojvode od Vindama, a sada je...
Gospode, sve je delovalo tako komično. Ona je još uvek ledi Amelija Vilobi,
verenica vojvode od Vindama, ali ništa više nije isto.
Sada je, po svemu sudeći, bila zaljubljena u pogrešnog čoveka. A da li je on
nju voleo? Nije bila sigurna. Bila je sigurna da mu se dopada i da je poštuje. Ali
da li se tu radilo o ljubavi?
Ne. Ljudi kao što je Tomas se ne zaljubljuju tako brzo. I ukoliko bi im se to i
dogodilo, ne bi bilo u ženu kao što je ona, koju poznaje čitavog života. Ukoliko
bi se Tomas zaljubio, bilo bi to na prvi pogled u neku prelepu nepoznatu damu
koju bi ugledao u prepunoj balskoj dvorani. Osetio bi nalet jakog osećanja, kao
udar groma zbog sudbine i strasti koja ih je spojila.
Upravo bi samo tako Tomas mogao da se zaljubi.
Progutala je knedlu, mrzeći taj osećaj teskobe u grlu, mrzela je miris koji se
širio vazduhom, mrzela je čak i sitne čestice prašine koje su mogle da se vide kako
lebde na kasnom popodnevnom suncu.
Bilo je previše toga mrskog tog popodneva.
Grejs je prekoputa nje počela da se meškolji i nakon nekoliko trenutaka je
napokon otvorila oči. „Zaspala si”, rekla joj je tiho Amelija stavivši prst na usta i
pokazavši glavom ka vojvotkinji.
Grejs je zevnula i upitala: „Šta misliš koliko nam još treba da stignemo do tog
mesta?”
„Ne znam. Možda još sat-dva.” Amelija je uzdahnula i naslonila se zatvorivši
oči. Bila je umorna kao i svi ostali, ali je u ovom slučaju bila sebična i više je
razmišljala o svojoj iscrpljenosti. Možda bi trebalo malo da zadrema. Međutim,
jedino me To gde je mogla da spava bio je krevet.
„Šta ćeš da radiš?”

~ 155 ~
 Knjige.Club Books
Začula je Grejsin glas i uprkos tome što je poželela da odglumi da je ne čuje,
jednostavno nije mogla. Otvorila je oči i ugledala Grejs koja je delovala kao da
joj je bilo krivo što je to uopšte pitala.
„Ne znam”, rekla je Amelija i ponovo se naslonila i zatvorila oči. Volela je
da putuje zatvorenih očiju jer je tako bolje osećala ritam točkova, što je na nju
imalo umirujući efekat. Međutim, danas to nije bio slučaj jer je putovala u neko
nepoznato irsko selo gde će njenu sudbinu odrediti sadržina nekih crkvenih
zapisnika.
„Znaš li šta je najsmešnija stvar u svemu ovome?”, izletelo je Ameliji bez
razmišljanja.
„Ne.”
„Stalno mislim kako ovo nije pravedno i kako bi trebalo da imam izbora, a ne
da se sa mnom trguje kao sa nekom vrstom robe. A onda pomislim, kako se ovo
ništa ne razlikuje od onoga kada sam bila dodeljena Vindamu pre mnogo godina
i na šta se nikada nisam žalila.”
Sve ovo je izgovorila držeći zatvorene oči što joj se činilo neobično
prijatnijim.
„Bila si tada još uvek samo beba”, rekla je Grejs.
„Imala sam nakon toga mnogo godina da se pobunim.”
„Amelija...”
„Ne mogu nikoga da krivim osim sebe.”
„To nije istina.”
Napokon je otvorila oči. „To kažeš samo da bi me utešila.”
„Nije tačno. Verovatno bih to svakako pokušala, ali u ovom slučaju je istina.
Nije tvoja krivica. Nije ničija krivica, zapravo. Volela bih da jeste jer bi tako bilo
sve mnogo lakše.”
„Imati nekog krivca?”
„Da.”
Tada je Amelija prošaputala: „Ja ne želim da se udam za njega.”
„Tomasa?”
„Ma, ne, nego za gospodina Odlija”, rekla je Amelija.
Grejs ju je zapanjeno pogledala. „Zaista?”
„Deluješ tako šokirano.”
„Ne, naravno da nisam”, Grejs je brzo odgovorila. „Samo mislim da je veoma
zgodan.”
Amelija je neprimetno slegla ramenima. „Pretpostavljam da jeste. Zar ne
misliš da se malo previše trudi da bude šarmantan?”
„Ne.”

~ 156 ~
 Knjige.Club Books
Amelija je pogledala u Grejs sa posebnim zanimanjem jer nije odmah kao po
običaju zauzela odbrambeni stav. „Grejs Everli”, rekla je tiho bacivši pogled za
svaki slučaj prema vojvotkinji, „da li ti se dopada gospodin Odli?” Tek tada je
bilo sve sasvim jasno jer je Grejs počela da zamuckuje i ispušta neke čudne zvuke.
To je Ameliju beskrajno zabavilo. „Dopada ti se.”
„To ništa ne znači”, promumlala je Grejs.
„Naravno da znači”, odvratila je Amelija odlučno. „Da li se ti njemu dopadaš?
Ne, ne moraš da mi odgovaraš. Vidim po tvom licu da mu se dopadaš. Dakle, ja
se sigurno sada neću udati za njega.”
„Ne bi trebalo da ga odbiješ zbog mene”, rekla je Grejs.
„Šta si rekla?”
„Svakako neću moći da se udam za njega ukoliko je vojvoda.”
Ameliji je došlo da je udari. Kako je smela tek tako da odustane od ljubavi?
„Zašto ne?”
„Ukoliko je on vojvoda onda će morati da se oženi nekom prikladnom
ženom.” Grejs ju je oštro pogledala. „Nekom tvog ranga.”
„O, ne budi smešna! Nisi ti odrasla u sirotištu.”
„Biće ovo dovoljno veliki skandal. Ne treba na sve to da se dodaje i jedno
senzacionalno venčanje.”
„Ženidba glumicom bi bila senzacija. Ti ćeš, pak, biti predmet tračeva jedva
nedelju dana.” Sačekala je da Grejs na ovo nešto odgovori, ali ona je delovala
tako uznemireno i tako... tužno. Amelija to nije mogla da podnese. Pomislila je
na Grejs i njenu zaljubljenost u gospodina Odiija i na sebe kako pluta u moru tuđih
očekivanja.
Nije želela da ovako sve izgleda.
„Ne znam šta bi moglo da bude u glavi gospodina Odlija”, rekla je, „niti šta
bi mogle da budu njegove namere, ali ukoliko je on spreman da rizikuje zbog
ljubavi, onda bi to trebalo i ti da uradiš.” Uhvatila je Grejs za ruku i stisnula je.
„Budi hrabra žena, Grejs.” Onda se nasmejala koliko zbog sebe toliko i zbog
Grejs, te je šapatom dodala: „I ja sam odlučila da ću to biti.”

~ 157 ~
 Knjige.Club Books

Sedamnaesto poglavlje

Put do Batlersbridža je trajao upravo onoliko koliko je Tomas predvideo.

Džek, lord Kroulend i on su odlučili da jašu kako bi uživali u lepom
vremenu. Razgovarali su veoma malo jer nisu uspevali da usklade svoj ritam
jahanja. Povremeno bi neko od njih ubrzavao tempo dok bi drugi zaostajali, te su
se konji mimoilazili. Tada bi u prolazu razmenjivali samo formalne pozdrave.
Tu i tamo bi neko prokomentarisao vreme i to je bilo to.
Lord Kroulend je bio veoma zainteresovan da posmatra ptice.
Tomas je uživao u prirodi koja je bila zelenija nego ona u Linkolnširu, te se
pitao kolika bi mogla da bude godišnja količina padavina u ovim krajevima.
Ukoliko je bila veća, da li je to značilo i bolji prinos useva?
Dosta.
Poljoprivreda, stočarstvo... sve je to bilo sada samo puka teorija. Nije više
posedovao bilo kakvu zemlju, niti životinje, osim svog konja, a možda ni njega
više nije imao. Ostao je bez ičega i ikoga.
Amelija...
Iznenada mu se njeno lice sasvim neočekivano pojavilo pred očima.
Ispostavilo se da je prevazišla njegova očekivanja. Još uvek je nije voleo jer to
jednostavno nije bilo moguće. Ali mu je ipak... nedostajala. To mu se činilo
smešnim jer su taj dan doručkovali i ručali zajedno, a sada se nalazila u kočiji
nekoliko desetina metara iza njega.
Nije mogla da mu nedostaje.
A ipak jeste.
Nedostajao mu je njen smeh i način na koji bi se on divno uklapao u neki
ugodan večernji prijem. Nedostajao mu je topao sjaj njenih očiju i to kako bi one
izgledale obasjane ranim jutarnjim svetlom.
Znao je da to nikada neće uspeti da vidi, ali mu je opet nedostajalo.
Pogledao je preko ramena u kočiju iza sebe i bio iznenađen što iz nje još uvek
nije šikljala vatra. To je značilo da je njegova baba bila dobro raspoložena. Upravo
je to bila jedna stvar koja mu neće nedostajati kada bude ostao bez titule.
Udovica vojvotkinja od Vindama bila mu je preveliki teret; ta prokleta veštica
kojoj je izgleda jedina svrha postojanja bila da mu život učini što težim.
Međutim, njegova baba nije bila jedini teret zbog kog je bio srećan što će ga
se osloboditi. Neće mu nedostajati ni ona beskonačna papirologija i manjak
slobode. Svi su mislili da mu je bilo dopušteno da radi šta mu se prohte... sav taj
~ 158 ~
 Knjige.Club Books
novac i moć sigurno su pružali jednom čoveku potpunu kontrolu. Naprotiv, on je
bio vezan za Belgrejv.
Pomislio je na Ameliju i njene snove o Amsterdamu.
Pa, dođavola, on bi već sutra mogao da ode pravo iz Dablina za Amsterdam
ukoliko bi to želeo. Mogao bi da poseti Veneciju, pa čak i na Karibe da ode. Nije
bilo ništa što bi ga sprečavalo, ne...
„Jesi li srećan?”
„Ja?”
Tomas je iznenađeno pogledao u Džeka, a onda je shvatio da je nesvesno
zviždukao. Nije mogao da se seti kada je poslednji put to radio. „Pretpostavljam
da jesam. Veoma je lep dan, zar ne?”
„Da, lep je dan” ponovio je Džek.
„Niko od nas nije zarobljen u kočiji sa onom matorom zlom vešticom”, rekao
je Kroulend. „Trebalo bi da budemo srećni.” A onda je, setivši se da je zla matora
veštica ipak bila njihova baba, dodao: „Oprostite.”
„Što se mene tiče nema potrebe da se izvinjavate”, rekao je Tomas
raspoloženo. „Potpuno se slažem sa vašom procenom.”
„Hoću li morati sa njom da živim?”, izletelo je Džeku.
Tomas se nasmejao shvativši tek sada količinu svog tereta. „Samo ću ti reći
Spoljni Hebridi, prijatelju.”
„Zašto ti to nisi učinio?” upitao je Džek.
„Veruj mi da ću to uraditi još koliko sutra ako budem imao moć nad njom. A
ako to ne bude bio slučaj...” Tomas je slegnuo ramenima. „Biće mi potrebna neka
zanimacija, zar ne? Uvek sam želeo da putujem, te bih mogao da istražim u tvoje
ime gde se nalaze najstarija i najhladnija mesta na ostrvu. Lepo ću se zabaviti.”
„Za ime boga!”, povikao je Džek. „Prestani više tako da govoriš!”
Tomas ga je radoznalo pogledao, ali ga ništa nije pitao. Po ko zna koji put se
zapitao šta li se vrzma u glavi njegovog rođaka. Džekovo lice je bilo iscrpljeno i
imao je turobni pogled.
Očigledno nije želeo da ide kući ili će pre biti da se plašio povratka.
Tomas je osetio iskru saosećanja prema tom čoveku kojeg bi trebalo da
prezire.
Do kraja puta je ćutao. Sati su prolazili i postajalo je sve svežije kako je noć
padala. Prošli su kroz šarmantna seoca, a zatim i kroz malo veći grad Kavan, da
bi napokon stigli u Batlersbridž.
Tomas je zamišljao da bi to mesto trebalo da ima neki zlokoban izgled, sa
neobičnim senkama koje se protežu po zidovima kuća dok se u daljini čuje
zastrašujuće zavijanje divljih životinja.

~ 159 ~
 Knjige.Club Books
To bi bila idealna slika mesta odakle će mu život biti istrgnut iz ruku i prosto
nije bilo pravedno da ono izgleda tako živopisno.
Džek je išao malo ispred njih, pa je usporio. Tomas je isto učinio kako bi
ispratio njegov ritam. „Da li je ovo pravi put?”, pitao je tiho.
Džek je klimnuo glavom. „Da, to je tu odmah iza krivine.”
„Da li te očekuju?”
„Ne.” Džek je poterao konja u kas i Tomas ga je pustio da ode ispred.
Postojale su neke stvari koje je čovek morao sam da uradi.
Odlučio je da pokuša da zadrži malo staru vojvotkinju dok se Džek bude
pozdravljao sa svojima.
Usporio je koliko god je mogao, nameštajući svog konja tako da je i kočija
bila primorana da uspori. Na kraju puta mogao je da vidi Džeka kako silazi sa
konja, penje se uz stepenice i kuca na vrata. Snop svetlosti ga je obasjao kada su
se vrata otvorila, ali Tomas nije mogao ništa da čuje.
Kočija se zaustavila pored ulaza i jedan sluga je pomogao vojvotkinji da
izađe. Zakoračila je napred, ali je Tomas brzo skliznuo sa sedla i uhvatio je za
ruku da bi je zadržao.
„Pusti me”, viknula je pokušavajući da se otrgne.
„Za ime boga, ženo”, uzvratio je istom žestinom Tomas, „dozvolite mu da na
trenutak bude nasamo sa svojim rođacima.”
„Mi smo njegovi rođaci.”
„Zar nemate ni trunčicu osećajnosti?”
„Mnogo su važnije stvari u igri od...”
„Ne postoji ništa što ne može da sačeka dva minuta. Ništa.”
Skupila je oči. „Sigurna sam da ti tako misliš.”
Tomas je glasno opsovao. „Prevalio sam ovoliki put, zar ne? Korektno sam
se ponašao prema njemu, pa čak sam mu poslednjih dana ukazivao i poštovanje.
Slušao sam vaše neprestano gunđanje. Prejahao sam dve države, spavao u
potpalublju broda i, dodao bih da je ovo bio vrhunac uvrede, čak sam mu i svoju
verenicu prepustio. Smatram da sam dokazao da sam spreman na sve što me čeka
u ovom mestu. Ali tako mi boga, uprkos svemu, neću odustati od ono malo
humanosti i pristojnosti koje sam uspeo da zadržim odrastajući u kući pored vas.”
Iza nje, Grejs i Amelija su zapanjeno slušale ovaj govor otvorenih usta. „Ovaj
čovek”, procedio je kroz zube, „ima prava na dva minuta privatnosti sa svojom
porodicom.”
Njegova baba je zurila u njega nekoliko trenutaka u ledenoj tišini, a onda je
rekla: „Ne dozvoljavam ti da psuješ u mom prisustvu.”
Tomas je bio toliko preneražen izostankom njenog odgovora na sve ono što
je rekao da je samo popustio stisak ruke. Ona se istrgla i požurila uz stepenice za

~ 160 ~
 Knjige.Club Books
Džekom koji je u tom trenutku grlio neku ženu za koju je Tomas pretpostavio da
mu je tetka.
„Hm!”, značajno je uzviknula vojvotkinja.
Tomas je požurio spreman da se umeša ukoliko bude bilo potrebno. „Mora da
ste vi tetka”, rekla je vojvotkinja ženi na stepenicama. Gospođa Odli ju je ćutke
odmerila. „Da”, napokon je odgovorila. „A vi ste...?”
„Teta Meri”, Džek se umešao, „mislim da bi trebalo ja da ti predstavim
udovicu vojvotkinju od Vindama.”
Gospođa Odli se odvojila od njega i naklonila, a onda se pomerila u stranu jer
je vojvotkinja projurila pored nje. „Vojvotkinja od Vindama?”, ponovila je.
„Pobogu, Džek, zar nisi mogao nekako da me obavestiš?” Džek se nevoljno
osmehnuo. „Bolje je bilo ovako, veruj mi.” Okrenuo se ka Tomasu. „Vojvoda od
Vindama”, rekao je pokazavši rukom. „Vaša milosti... moja tetka, gospođa Odli.”
Tomas se naklonio. „Čast mi je što sam vas upoznao, gospođo Odli.”
Promucala je nešto neodređeno, očigledno zbunjena dolaskom vojvode. Džek je
dovršio predstavljanja i dok su se dame klanjale, gospođa Odli ga je povukla u
stranu. Obraćala mu se šapatom, ali joj je ton bio prilično paničan, te je Tomas
mogao sve da čuje.
„Džek, nemam dovoljno soba. Znaš i sam da nemamo ništa dovoljno
veliko...”
„Molim vas, gospođo Odli”, rekao je Tomas pognuvši glavu u znak
poštovanja, „nemojte zbog mene da brinete. Neoprostivo je što smo se pojavili
nenajavljeni. Ne očekujemo od vas ništa posebno. Međutim, zamolio bih vas da
ipak ustupite neku vašu najbolju sobu mojoj babi.” Nastojao je da ne zvuči previše
ogorčeno kada je dodao: „Tako će biti lakše svima nama.”
„Naravno”, brzo je rekla gospođa Odli. „Molim vas uđite svi unutra, hladno
je napolju. Džek, morala bih da ti kažem...”
„Gde se nalazi crkva?” vojvotkinja je insistirala da čuje.
Tomas je gotovo zastenjao. Zar nije mogla da sačeka dok svi ne uđu u kuću?
„Crkva?”, upitala je gospođa Odli pogledavši u Džeka zbunjeno. „U ovo
doba?”
„Nisam imala nameru da idem da se molim”, oštro joj je odbrusila
vojvotkinja. „Htela bih da pogledam crkvene knjige.”
„Da li je sveštenik Beveridž još uvek u službi?” pitao je Džek očigledno se
trudeći da isključi vojvotkinju iz razgovora.
„Da”, odgovorila je tetka, „ali je sigurno već legao. Pola deset je, a on je
ranoranilac. Možda možete da odete ujutru. Ja...”
„Radi se o veoma važnoj stvari koja se tiče porodične loze”, prekinula ju je
vojvotkinja. „Ne zanima me ni ukoliko je ponoć. Mi...”

~ 161 ~
 Knjige.Club Books
„Mene zanima”, ubacio se Džek. „Nećete podizati sveštenika iz kreveta.
Čekali ste ovoliko dugo, pa možete da sačekate i do jutra.”
Tomasu je došlo da mu aplaudira.
„Džek!”, uzviknula je gospođa Odli, a onda se okrenula ka vojvotkinji.
„Nisam ga vaspitala da se ovako obraća.”
„Ne, nisi”, rekao joj je Džek popreko gledajući u vojvotkinju.
„Vi ste sestra njegove pokojne majke, zar ne?”, pitala vojvotkinja gospođu
Odli.
„Jesam”, odgovorila je ona zbunjena ovim naglim skretanjem sa teme. „Da li
ste prisustvovali njenom venčanju?”
„Nisam.”
Džek se okrenuo ka njoj iznenađeno. „Nisi?”
„Ne, nisam mogla da prisustvujem. Tek što sam se bila porodila. Nažalost, u
pitanju je bilo mrtvorođeno dete.” Lice joj se raznežilo. „To je bio jedan od
mnogobrojnih razloga naše sreće što te imamo.”
„Otići ćemo u crkvu ujutru”, rekla je vojvotkinja. „To će biti prva stvar koju
ćemo uraditi. Pronaći ćemo papire i završiti sa ovim.”
„Papire?”, ponovila je za njom gospođa Odli.
„Dokaz o venčanju”, vojvotkinja je praktično zarežala. „Jeste li gluvi?” To je
prevršilo svaku meru. Tomas ju je uhvatio i povukao unazad što je verovatno bilo
najbolje za nju budući da je Džek izgledao kao da želi da je zadavi.
„Luiz se nije udala u crkvi u Batlersbridžu”, rekla je gospođa Odli. „Udala se
u Megvajarsbridžu u okrugu Fermena, gde smo odrasle.”
„Koliko je to udaljeno odavde?” pitala je vojvotkinja povukavši je za ruku.
„Oko tridesetak kilometara, vaša milosti”, rekla je gospođa Odli, pa se
okrenula ka svom sestriću. „Džek? O čemu se ovde radi? Zašto vam je potreban
dokaz o venčanju tvoje majke?”
Džek je oklevao na trenutak, a zatim se nakašljao i rekao: „Moj otac je bio
njen sin”, pokazavši glavom na vojvotkinju.
„Tvoj otac”, gospođa Odli je uzdahnula. „Hoćeš da kažeš da je Džon
Kevendiš...”
Tomas je iskoračio napred osećajući potrebu da preuzme kontrolu nad ovom
situacijom koja se pogoršavala iz sekunda u sekund. „Mogu li da se umešam?”
Džek je klimnuo glavom. „Zamolio bih te.”
„Gospođo Odli”, rekao je Tomas, „ukoliko postoji dokaz o crkvenom braku
vaše sestre, onda je vaš sestrić pravi vojvoda od Vindama.”
„Pravi vojvoda od...” Gospođa Odli je šokirano prekrila usta. „Ne. To nije
moguće. Sećam se gospodina Kevendiša. Bio je...” Mahnula je rukom kao da je

~ 162 ~
 Knjige.Club Books
pokušavala gestikulacijom da ga opiše. Napokon, nakon nekoliko bezuspešnih
pokušaja, rekla je: „On to nikada ne bi sakrio od nas.”
„Ali on u to vreme još uvek nije bio naslednik”, rekao joj je Tomas.
„O, gospode bože! Ukoliko je Džek vojvoda, onda ste vi...”
„Onda ja nisam”, dodao je ciničnim tonom. Bacio je pogled na Ameliju i Grejs
koje su pratile ceo razgovor stojeći i dalje na ulaznim vratima. „Siguran sam da
ćete razumeti našu nestrpljivost da ovo što pre rešimo.”
Gospođa Odli je nastavila šokirano da ga posmatra, a on je veoma dobro znao
kako se u tom trenutku osećala.

Amelija nije bila sigurna koliko je bilo sati. Verovatno je već prošla ponoć.
Grejs i ona su se nekoliko sati ranije smestile u sobu i iako se već odavno umila i
presvukla u spavaćicu i dalje je bila budna.
Dugo je ležala ispod pokrivača zamišljajući da je Grejsino ujednačeno disanje
neka vrsta muzike. Zatim je otišla do prozora odlučivši da radi nešto zanimljivije
od gledanja u plafon pošto nije uspevala da zaspi. Mesec je bio gotovo pun, a
njegova svetlost je činila zvezde malo manje svetlucavim.
Amelija je uzdahnula jer ni u idealnim okolnostima nije uspevala dobro da
prepozna sazvežđa.
Locirala je Velikog medveda bez nekog preteranog ushićenja, ali odmah
zatim ga je prekrio jedan veliki oblak nošen vetrom.
„Oh, pa ništa čudno”, promrmljala je.
Grejs je počela da hrče.
Amelija je sela na široki rub prozora i naslonila glavu na staklo. Radila je to
često kao mlađa kada nije uspevala da zaspi, odlazila bi do prozora i brojala
zvezde i cveće. Ponekad bi se čak i iskradala napolje, pre nego što je otac naredio
da se odseku grane ogromnog hrasta koje su dosezale do njenog prozora.
Pomislila je kako bi to sada bilo jako zabavno.
I upravo je takvu zabavu poželela večeras. Želela je da na neki način odagna
tu turobnu utučenost, taj užasni osećaj straha. Želela je da izađe napolje i oseti
vetar na svom licu. Želela je da peva za sebe tako da je niko ne čuje. Želela je da
protegne noge koje su je još uvek bolele od predugog boravka u kočiji.
Skočila je i obukla kaput, a zatim je tiho na prstima prošla pored Grejs koja
je mumlala nešto u snu.
U kući je bilo tiho što se i očekivalo u to doba noći. Imala je iskustva u
noćnom iskradanju, ali su njeni prethodni poduhvati uvek bili vezani za šale sa
sestrama. Lagano je koračala trudeći se da kontroliše disanje, te je veoma brzo
stigla do predsoblja i kroz glavni ulaz se iskrala napolje u mrak.
Vazduh je bio oštar i ispunjen rosom, ali je osećaj bio božanstven. Prigrnula
je kaput i krenula preko travnjaka ka drveću. Noge su joj se smrzavale jer nije
~ 163 ~
 Knjige.Club Books
obula cipele, ali joj to nije bilo važno. Biće joj drago da sutradan kija, ako to
večeras bude značilo slobodu.
Napokon sloboda!
Potrčala je smejući se.

Tomas nije mogao da spava, ali ga to nije iznenađivalo. Čim se okupao,

obukao je čistu košulju i pantalone jer je znao da mu noćna košulja neće biti
potrebna te večeri.
Dodelili su mu veoma lepu spavaću sobu, odmah iza one koju je dobila
njegova baba. Soba nije bila preterano velika, niti je u njoj bio nov i skupocen
nameštaj, ali je sve bilo kvalitetno, brižljivo sređeno, toplo i udobno. U uglu
pisaćeg stola nalazile su se minijature veoma lepo raspoređene tako da je neko ko
sedi i piše mogao da uživa u pogledu na njih. Takođe su se i na kaminu nalazile
minijature ljupko poređane u nizu. Ramovi su im bili pomalo pohabani, a boja
izbledela na krajevima.
Ljudi predstavljeni na tim minijaturama odisali su ljubavlju.
Tomas je pokušao da zamisli sličan prizor u Belgrejvu i umalo se nije
nasmejao. Naravno da su postojali portreti svih Kevendišovih, većine njih i po
nekoliko. Ali slike koje su bile izložene u galeriji samo su predstavljale veličinu i
bogatstvo. Nikada ih nije gledao, a i zašto bi? Nije bilo nikoga koga je želeo da
vidi, nikoga čijeg bi osmeha ili vesele prirode želeo da se priseti.
Došetao se do stola i uzeo sa njega jedan mali portret. Činilo se da je to bio
Džek, samo desetak godina mlađi.
Osmehivao se.
Tomas je uhvatio sebe kako se takođe osmehuje, ali nije znao zbog čega.
Dopadalo mu se ovo mestašce koje se zvalo Kloverhil. To ljupko ime mu je i
pristajalo.
Sigurno je bilo prijatno ovde odrastati i postajati čovek.
Vratio je minijaturu na svoje mesto i otišao do prozora, te se naslonio obema
rukama na njega. Bio je umoran i uznemiren u isto vreme što je bila iscrpljujuća
kombinacija.
Želeo je da se sve ovo što pre završi.
Želeo je da što pre otkrije, odnosno shvati, ko je on zapravo.
Stajao je nekoliko minuta i zurio u uređeni travnjak. Nije bilo ničeg
zanimljivog da se vidi, svakako ne u to doba noći, a opet nije mogao da se odvoji
od prozora. A onda iznenada...
Primetio je neki munjeviti pokret i odmah se približio staklu. Neko se nalazio
napolju.
Amelija.

~ 164 ~
 Knjige.Club Books
Nije bilo moguće, ali je nesumnjivo to bila ona. Niko drugi nije imao kosu te
boje.
Šta je, dođavola, radila tamo? Sigurno nije bežala; previše je bila razumna da
bi tako nešto uradila, a i nije nosila torbu sa sobom. Izgledalo je da je odlučila da
se prošeta.
U četiri sata ujutru!
To svakako nije bilo razumno.
„Luda žena”, promrmljao je prebacivši preko sebe ogrtač dok je izlazio iz
sobe. Da li bi mu život tako izgledao da je uspeo da se oženi njome? Da li bi
morao da trči za njom usred noći?
Za manje od jednog minuta stvorio se ispred ulaznih vrata koja su ostala malo
odškrinuta. Krenuo je preko travnjaka u pravcu mesta na kome ju je video, ali
tamo više nije bilo nikoga.
Nestala je.
O, za ime boga, nije želeo da doziva njeno ime jer bi probudio celo
domaćinstvo.
Krenuo je napred. Gde je mogla da nestane? Nije mogla daleko da dogura, a
svakako joj to i nije bila namera.
„Amelija?”, prošaputao je.
Nije bilo odgovora.
„Amelija?”, usudio se da je pozove malo glasnije.
I iznenada ju je spazio kako sedi na travi. „Tomase?”
„Jesi li ležala?”
Kosa joj je bila upletena u jednostavnu pletenicu koja joj je padala preko leđa.
Nije mogao da se priseti da li ju je ikada ovakvu video, ali sa druge strane nije
znao ni kada je za to imao prilike. „Gledala sam u zvezde”, rekla je.
Morao je da pogleda gore.
„Čekala sam da se rasprše oblaci”, objasnila je.
„Zašto.”
„Zašto?”, ponovila je pitanje zbunjeno ga pogledavši kao da ga nije razumela.
„Gluvo je doba noći.”
„Da, znam.” Polako se pridigla i ustala. „Ali ovo mi je poslednja prilika.”
„Za šta?”
Bespomoćno je slegnula ramenima. „Ne znam.”
Zinuo je nešto da kaže, da je izgrdi zbog njene ludosti, ali se iznenada
osmehnuo.
Njena lepota ga je jednostavno ostavila bez teksta u tom trenutku.

~ 165 ~
 Knjige.Club Books
„Amelija.” Nije znao zašto izgovara njeno ime jer nije imao ništa posebno da
joj kaže. Stajala je ispred njega i on nikada nije želeo neku ženu tako kao što je
želeo nju.
Poželeo je da je ima na tom vlažnom travnjaku u Irskoj, usred noći.
Želeo ju je u svakom mogućem smislu od onog trenutka kada je prestao da se
pretvara. Ali nije sebi dozvoljavao da mašta o tome kako njegove ruke prelaze
preko njenih ramena i spuštaju se ka leđima. Kako joj haljina lagano klizi pod
njegovim gladnim prstima i otkriva je celu...
„Trebalo bi da uđeš unutra” rekao je promuklim glasom.
Odmahnula je glavom.
Umorno je uzdahnuo. Da li je ona uopšte znala koliko rizikuje što ostaje ovde
sa njim? Svom snagom se trudio da ostane ukopan u mestu na pristojnoj razdaljini
od nje. Bio je tako blizu, ali opet dovoljno daleko.
„Želim da budem napolju”, rekla je.
Pogledi su im se sreli što se ispostavilo kao greška jer je u njenim predivnim
očima odmah uspeo da vidi svu bol, povređenost i nesigurnost koje su se tamo
krile.
I to ga je dotuklo.
„Bila sam gore u sobi”, nastavila je, „bilo mi je zagušljivo i osetila sam
vrućinu iako nije bilo toliko topio.”
Ovo je zvučalo prilično besmisleno, ali je on razumeo smisao tih reči.
„Umorna sam od toga da se osećam zarobljeno”, tužno je rekla. „Ceo život su
mi govorili gde treba da budem, šta treba da kažem, sa kim da razgovaram...”
„I za koga da se udaš”, rekao je nežno.
Kratko mu je klimnula glavom. „Htela sam da se osetim slobodnom, makar
samo na sat vremena.”
Pogledao je u njene ruke. Mogao je tako lako da joj priđe i uhvati ih. Samo
jedan korak ga je delio od toga da je uzme u svoje naručje.
Umesto toga je samo rekao: „Trebalo bi da uđeš unutra.” Njegova dužnost je
bila da to kaže, a njena da to uradi.
Nije mogao da je poljubi. Svakako ne sada i ovde jer nije bio siguran da će
uspeti da se zaustavi samo na tome.
„Ja ne želim da se udam za njega”, rekla je.
Na te reči u njemu se nešto zgrčilo. On je to već znao i ona je do sada to već
veoma jasno dala do znanja. Ali ipak... u tom trenutku... dok je stajala na
mesečini...
Te reči su zvučale neverovatno privlačno i bilo ih je nemoguće ignorisati.
Želeo je da kaže a ja ne želim da te on ima.

~ 166 ~
 Knjige.Club Books
Međutim, nije rekao. Nije smeo sebi da dozvoli da to kaže jer je znao da će
sutra ujutru pronaći sve dokaze i Džek Odli će bez sumnje postati novi vojvoda
od Vindama. A ukoliko bi on sada rekao... budi sa mnom...
Ona bi na to pristala.
Veoma dobro je to mogao da vidi u njenim očima.
Možda je čak verovala i da je zaljubljena u njega. A i zašto ne bi bila? Ceo
život su joj govorili da treba da ga voli, da mu se povinuje, da bude zahvalna na
njegovoj pažnji i srećnoj sudbini koja ju je vezala za njega od detinjstva.
Međutim, ona njega zapravo nije ni poznavala. U ovom trenutku ni on nije
bio siguran da samoga sebe poznaje. Kako je mogao da joj traži da bude sa njim
kada nije imao ništa da joj ponudi?
Zaslužila je mnogo više.
„Amelija”, prošaputao je jer je morao nešto da kaže. Ona je, pak, željno
iščekivala njegov odgovor.
Odmahnula je glavom. „Odbijam to da uradim.”
„Tvoj otac...”, počeo je prigušenim glasom.
„Njegova jedina želja je da postanem vojvotkinja.”
„...samo želi ono što je najbolje za tebe.”
„On i ne zna šta je najbolje za mene.”
„Ti si ta koja to ne zna.”
Pogledala ga je očajno. „Nemoj to da mi govoriš. Možeš sve da mi kažeš, ali
da ne poznajem svoje sopstveno biće...”
„Amelija...”
„Ne!”
Taj odgovor u vidu jednog sloga zazvučao je zastrašujuće jer je došao iz
dubine njene duše. Osećao je njen strah, njenu ljutnju i uznemirenost koje su ga
razdirale.
„Žao mi je”, izjavio je ne znajući šta drugo da kaže. Međutim, zaista mu je
bilo žao. Nije bio siguran zbog čega, ali ta užasna bol koju je osećao u grudima
mora da je bila tuga.
Ili je, pak, to bilo žaljenje.
Zbog toga što nije njegova i što nikada neće biti.
Što nije mogao da se odvoji onog pravednog i iskrenog dela sebe i kaže,
dođavola sve, a zatim je uzme odmah tu na travnjaku.
Na njegovo iznenađenje ispostavilo se da nije samo vojvoda od Vindama uvek
činio ispravnu stvar.
Važilo je to i za Tomasa Kevendiša.
Za onaj deo njega samog koji nikada ne bi izgubio.

~ 167 ~
 Knjige.Club Books

Osamnaesto poglavlje

Ameliji je u više navrata tokom putovanja ka Kloverhilu padalo na pamet

kako je bilo ironično to što je tek nedavno razvila ljubav prema kartografiji.
Upravo je tek tada i shvatila da joj je život bio kao iscrtana mapa tuđom rukom.
Iako su njeni stari planovi bili uništeni, novu mapu života sa novim rutama su opet
iscrtavali neki drugi ljudi.
Njen otac.
Stara vojvotkinja.
Čak i Tomas.
Izgleda da su svi polagali pravo na njenu budućnost osim nje same. Ali ne i
večeras.
„Kasno je”, tiho je rekla.
Primetila je da ju je zbunjeno pogledao.
„Ali ne i prekasno”, prošaputala je. Podigla je glavu i videla da su se oblaci
raspršili. Nije osećala vetar. Zapravo ništa nije osećala osim njegove blizine. Ipak,
nebo se u međuvremenu razvedrilo i ponovo su se videle zvezde.
Ni sama nije znala zbog čega, ali joj je nekako to u tom trenutku bilo važno.
„Tomase”, prošaputala je dok joj je srce jako udaralo.
„Nemoj”, rekao je promuklim glasom. „Nemoj izgovarati moje ime.”
Očajnički je želela da ga pita zašto, ali ipak to nije učinila. Instinktivno je
znala da ne bi trebalo jer nije želela da čuje odgovor. Svakako ne sada kada ju je
tako čežnjivo gledao.
„Nema nikoga ovde”, prošaputala je. Bilo je više nego očigledno jer su svi
spavali, te nije znala zašto je to morala da naglasi. Možda je samo želela da mu
da do znanja... da ukoliko joj se približi i poljubi je... da će to rado prihvatiti.
Odmahnuo je glavom. „Neko je sigurno uvek tu.”
Međutim, nije bio u pravu. Bilo je gluvo doba noći i svi su spavali. Bili su
sami i ona je želela... želela je...
„Poljubi me.”
Oči su mu zasijale, ali je na tren izgledalo kao da je osetio bol. „Amelija,
nemoj.”
„Molim te.” Vragolasto mu se osmehnula. „Duguješ mi jedan poljubac.”
„Ja...” U prvi mah je izgledao zbunjeno, a onda je počelo da ga zabavlja.
„Dugujem ti?”
~ 168 ~
 Knjige.Club Books
„Za dvadesetogodišnjicu naše veridbe. Duguješ mi poljubac.”
Rezignirano se osmehnuo. „Za dvadeset godina naše veridbe mislim da ti
dugujem nekoliko poljubaca.”
Ovlažila je usne jer su joj se osušile od ubrzanog disanja. „Jedan će biti
dovoljan.”
„Ne”, rekao je nežno, „neće. Nikada jedan poljubac neće biti dovoljan.”
Zastao joj je dah. Spremao se da to uradi. Spremao se da je poljubi i ona je
bila spremna da mu uzvrati.
Krenula je ka njemu.
„Nemoj”, rekao je neodlučnim glasom.
Ispružila je svoju ruku ka njemu.
„Amelija, nemoj”, grubo joj je rekao.
O, ne! Ipak nije mogao da je odgurne od sebe jer mu ne bi to dozvolila. Nije
imao nameru da joj govori da bi to bilo za njeno dobro. Radilo se o njenom životu,
a ovo je bila njena noć i bog mu je svedok, on je bio njen čovek.
Bacila mu se u naručje.
„Am...”
Verovatno je pokušavao da izgovori njeno ime ili je to bio uzvik iznenađenja.
Ništa joj više nije bilo važno jer ga je u tom trenutku držala za lice i ljubila. Možda
je to nespretno radila, ali ga je ljubila svom svojom nekontrolisanom energijom
koja je gorela u njoj.
Volela ga je.
Možda nikada neće imati prilike da mu to kaže, ali ga je volela. I sada ga je
ljubila na način na koji to rade sve zaljubljene žene.
„Tomase.” Dopadalo joj se da izgovara njegovo ime. Ponavljala bi ga iznova
po hiljadu puta samo kada bi joj on to dopustio.
„Amelija...” Stavio je ruke na njena ramena spremajući se da je odgurne od
sebe.
Nije mu dozvoljavala. Zagrlila ga je oko vrata priljubljujući svoje telo uz
njegovo. Uronila prste u njegovu kosu privlačeći ga ka sebi i ne odvajajući svoje
usne od njegovih. „Tomase”, stenjala je dok su mu se ove reči uvlačile pod kožu.
„Tomase, molim te...”
Nije se pomerao. Stajao je ukočen bez ikakve reakcije na njene pokušaje,
međutim...
Iznenada je nešto u njemu omekšalo. Taj osećaj se prvo stvorio u njegovim
grudima što mu je omogućilo da ponovo prodiše. A zatim je jednu ruku pomerio...
lagano, skoro drhteći... ka dnu njenih leđa.
Zadrhtala je i zastenjala. Uhvatila ga je za kosu jednom rukom i počela da ga
preklinje.

~ 169 ~
 Knjige.Club Books
„Molim te.”
Ukoliko bi je sada odbio... verovatno to ne bi podnela.
„Potreban si mi.”
Zastao je, te je pomislila da će ga potpuno izgubiti. Ali odmah zatim iz njega
je eksplodirala sva ona strastvena energija koja se u njemu nakupljala. Mahnito je
počeo da je grli i ljubi...
Gospode bože, osećala je kao da je proždire.
Bila je spremna da mu to i dopusti.
„O, da”, uzdahnula je i još više mu se prepustila. Ovo je bilo ono što je želela.
Želela je da oseti moć i spoznaju da je ona nešto pokrenula svojim poljupcem.
I on je to prihvatio. Želeo ju je.
Zadrhtala je pomislivši na to. Požela je da ga obori na zemlju i opkorači i...
Gospode bože, šta se to događalo sa njom?
Nestala je ona žena od pre nekoliko sati. Sada ju je zamenila neka razvratnica
koja kao da nije provela dvadeset jednu godinu učeći da se ponaša kao prava
dama. Kada ga je poljubila, odnosno kada mu se bacila u naručje moleći ga da je
ne odbacuje, to je bilo povezano sa čitavim spletom njenih osećanja. Bila je ljuta,
očajna, tužna, čežnjiva i želela je da bar jednom oseti kako je to imati kontrolu
nad nečim.
Ali kada su ta osećanja prošla, njeno telo je samo odgovaralo podstaknuto
potrebom koju nikada do sada nije iskusila. Osećala se kao da ju je nešto stezalo
iznutra. Duboko u njoj tinjala je napetost na mestima o kojima ranije nikada nije
razmišljala, niti je uspela da ih osvesti.
A Tomas je samo pogoršavao situaciju - zapravo poboljšavao.
Odnosno ni sama nije mogla da se odluči kako je uticao.
„Molim te” preklinjala ga je priželjkujući da on razume njenu potrebu. Zatim
je uzdahnula jer joj je usne spustio na vrat, a rukama ju je milovao po celom telu,
po kosi, leđima, zadnjici.
Želela je da joj se približi. Želela je još više svega. Želela je da oseti njegovu
toplinu, snagu, vrelinu njegove kože na njenoj. Poželela je da izvije leđa i raširi
svoje noge.
Želela je da se pomera u ritmu o kome ranije nije mogla ni da sanja.
Izvijajući se u njegovom zagrljaju, pokušala je da skine svoj kaput, ali je
začula njegov promukli glas: „Biće ti hladno.”
Ipak se potrudila da izvuče ruku iz rukava. „Ti ćeš me zagrejati.”
Izmakao se tek toliko da je mogla da vidi njegov uplašeni pogled. „Amelija...”
Prepoznala je ton starog Tomasa u njegovom glasu. Onog koji je uvek činio
ispravnu stvar. „Nemoj da se zaustavljaš”, preklinjala ga je. „Nemoj večeras.”

~ 170 ~
 Knjige.Club Books
Tomas ju je uhvatio za lice dok su im se nosevi skoro dodirivali. Pogled mu
je bio izmučen i ozbiljan. „Ne želim”, rekao je promuklim glasom.
Ali moram.
Oboje su znali da su to bile reči koje bi usledile.
„Ja... ja ne mogu...” Zaustavio se i isprekidano udahnuo vazduh prisilivši sebe
da se odmakne od nje. „Ne mogu da uradim nešto... što će...” Trudio se da pažljivo
bira reči, ali nije uspevao razumno da objasni. „Ukoliko to budem uradio...
Amelija...” Prošao je rukama kroz kosu zarivši sebi nokte u glavu ne bi li osetio
bol. U tom trenutku mu je bio potreban. Bilo mu je potrebno bilo šta što će ga
sprečiti da se raspadne.
Što će ga sprečiti da izgubi poslednji delić sebe.
„Ne mogu da uradim nešto što će odrediti tvoju budućnost”, naterao je sebe
da izgovori. Pogledao ju je nadajući se da će se okrenuti i otići, ali ona je stajala i
gledala ga je raširenih očiju i rastvorenih usana. Dah joj se maglio na vlažnom
noćnom vazduhu i svaki oblačić je zvučao kao šapat.
Bilo je to pravo mučenje. Telo mu je vapilo za njom, a razum...
Njegovo srce.
Ne.
Nije je voleo. Nije mogao da je voli. Sudbina nije mogla da bude tako okrutna
prema njemu i da mu to nametne.
Naterao je sebe da diše. Nije mu bilo lako, naročito kada su mu oči skliznule
sa njenog lica... dole... niz njen vrat...
Tanka tračica na njenoj spavaćici bila je delimično razvezana.
Više puta ju je vidèo mnogo otkriveniju jer su večernje haljine imale dublji
dekolte. A opet nije mogao da skloni pogled sa te tanke tračice koja je ležala na
brežuljku od njenih grudi.
Ako je povuče...
Ukoliko samo prstima posegne za tračicom da li će se spavaćica skroz
otvoriti? Da li će skliznuti sa njenog tela?
„Uđi unutra” grubo je rekao. „Molim te.”
„Tom...”
„Ne mogu da te ostavim ovde samu, a ne mogu, ne mogu...” Duboko je
udahnuo. Ništa nije uspevalo da smiri njegovu uzavrelu krv.
Međutim, ona se nije pomerala.
„Uđi unutra, Amelija. Ukoliko ne želiš zbog sebe, uradi onda to zbog mene.”
Video je da ne uspeva da ga shvati.
Pokušao je da diše; bilo mu je teško. Bolelo ga je koliko ju je želeo. „Svu
energiju koju imam, uložio sam u to da se obuzdam da te ne uzmem u ovom
trenutku.”

~ 171 ~
 Knjige.Club Books
Raširila je oči koje su zračile toplinom. To je bilo tako primamljivo, ali...
„Nemoj me terati da postanem grubijan koji bi te iskoristio noć pred... pred...”
Oblizala je svoje usne, ali nervozno, što mu je svejedno opet uzburkalo krv.
„Idi, Amelija.”
Mora da je prepoznala očaj u njegovom glasu jer se okrenula i otišla
ostavljajući ga samog na travnjaku, i dalje uzbuđenog. Ostao je da proklinje sebe
što je bio tako plemenita i poštena budala.

Nekoliko sati kasnije Tomas je i dalje tumarao hodnicima Kloverhila.

Sačekao je dobrih sat vremena pošto je Amelija otišla u kuću. Ubeđivao je sebe
da uživa u svežem noćnom vazduhu koji mu je prijatno ispunjavao pluća i štipao
lice. Ubeđivao je sebe da mu ne smeta i to što mu se noge smrzavaju na mokroj
travi.
Sve je to, naravno, bila budalaština. Znao je da bi, ukoliko Ameliji ne da
dovoljno vremena da se vrati u sobu, koju je srećom delila sa Grejs, krenuo za
njom. I samo kada bi je dodirnuo ili čak osetio njeno prisustvo pre jutra, ovog puta
ne bi mogao da se zaustavi.
Potom se vratio u svoju sobu gde je zagrejao promrzle noge pored kamina, a
onda je shvatio da je previše bio uznemiren da bi ostao na jednom mestu, te je
obuo cipele i sišao dole kako bi pronašao nešto što će mu zaokupiti pažnju do
jutra.
Kuća je bila mirna. Nisu se čule čak ni sluge kako se spremaju za svoje
jutarnje dužnosti. A onda mu se ipak učinilo da je nešto čuo. Lagani udarac ili
škripanje stolice po podu. Pogledao je malo pažljivije niz hodnik i ugledao tračak
svetlosti koji se probijao kroz jedna odškrinuta vrata.
Radoznalo je krenuo ka vratima i provirio. Džek je sedeo sam, neraspoložen
i iscrpljen. Tomasu je izgledao upravo onako kako se i on sam osećao.
„Je l’ to ne možeš da spavaš?”, pitao ga je Tomas.
Džek ga je pogledao ne promenivši izraz lica. „Ne.”
„Ne mogu ni ja”, rekao je Tomas ulazeći u sobu.
Džek je podigao flašu brendija. Bila je više od tri četvrtine napunjena što je
bio dokaz da je tražio utehu, a ne zaborav. „Dobar je. Mislim da ga je moj teča
čuvao”, rekao je. Pogledao je u flašu i trepnuo. „Pretpostavljam da nije bila
namenjena ovoj prilici.”
Pored prozora su se nalazile poređane čaše, pa je Tomas prišao i uzeo jednu.
Činilo mu se potpuno neobičnim što se nalazi tu i pije zajedno sa čovekom koji
će mu za nekoliko sati oduzeti sve osim njegove duše.
Seo je prekoputa Džeka i spustio čašu na niski stočić koji se nalazio između
dve fotelje. Džek mu je obilato sipao piće u čašu.

~ 172 ~
 Knjige.Club Books
Tomas je ispio gutljaj. Brendi je bio topao i mekan, upravo ono što se očekuje
od dobrog pića. Uzeo je još jedan gutljaj i zavalio se u fotelju gledajući kroz
prozor koji na svu sreću nije bio okrenut ka travnjaku gde je pre toga ljubio
Ameliju. „Uskoro će svanuti”, rekao je.
Džek je takođe pogledao kroz prozor. „Da li se neko probudio?”, pitao je.
„Nisam još uvek nikoga čuo.”
Sedeli su u tišini nekoliko trenutaka. Tomas je lagano ispijao svoj brendi. U
poslednje vreme je dosta pio, ali je pretpostavio da za to ima dobar razlog. U
svakom slučaju nije mu se dopadalo u kakvog se čoveka pretvarao. Grejs... nikada
je ne bi poljubio da nije bio pijan.
Već je gubio svoje ime, titulu i sve što je posedovao, te nije smeo da izgubi
svoj ponos i zdrav razum.
Udobno se zavalio i u tišini posmatrao Džeka. Polako je shvatao da je njegov
novootkriveni rođak bio bolji čovek nego što je na početku mislio. Džek će sa
ozbiljnošću prihvatiti svoje obaveze. Pravice greške, ali ih je i on pravio. Možda
vojvodstvo neće napredovati pod Džekovim vodstvom, ali svakako neće biti ni
uništeno.
To bi trebalo da bude dovoljno.
Tomas je gledao kako Džek uzima flašu i dosipa sebi još jednu čašu brendija.
Zatim je pogledao u Tomasa sa neočekivanom bistrinom. „Da li ikada osećaš da
si preterano izložen očima javnosti?”
Tomasu je došlo da se nasmeje, ali je ipak ostao ozbiljan. „Sve vreme.”
„Kako to podnosiš?”
Na trenutak je malo razmislio o tome. „Ne znam ni za Šta drugačije.”
Džek je zatvorio oči i protrljao čelo. Izgledalo je kao da pokušava nešto da
zaboravi.
„Čeka nas užasan dan”, rekao je Džek.
Tomas je lagano klimnuo glavom. Bio je to prikladan opis.
„Biće pravi cirkus.”
„Da.”
Sedeli su neko vreme ne radeći ništa, a onda su se u isto vreme pogledali.
Tomas je pogledao kroz prozor.
„Hoćemo li?” upitao je Džek.
„Pre nego što se ostali...”
„Odmah.”
Tomas je spustio svoju dopola popijenu čašu pića i ustao. Pogledao je u Džeka
i po prvi put osetio da su u srodstvu. „Idem za tobom.”
Dok su se penjali na konje i odlazili Tomas je napokon osetio lakoću u
grudima.

~ 173 ~
 Knjige.Club Books
Osetio je slobodu.
Nikada nije posebno želeo da se oslobodi Vindama jer je to bio... on.
Vindam je bio on.
Ali ovo je bilo predivno. Iskrasti se i pobeći u ranu zoru...
Shvatio je da je više od običnog imena. I da će možda, kada se sve bude
okončalo, on ipak ostati to što jeste.

~ 174 ~
 Knjige.Club Books

Devetnaesto poglavlje

Za Tomasa je put do Megvajersbriža bio neočekivano ugodan. Priroda je

živopisna, ali zbog onoga što ih je tog dana očekivalo, nisu mogli u potpunosti da
uživaju u prijatnom okruženju. Džek nije bio raspoložen za razgovor, ali bi
povremeno spomenuo ponešto vezano za lokalnu istoriju.
Tomas je shvatio da je Džek bio veoma ponosan što je tu odrastao. Njegova
tetka je bila divna žena i Tomas je bio uveren da bi isto tako bila predivna majka.
Kloverhil je svakako mnogo prijatnije mesto za jedno dete od Belgrejva.
Kakva ironija! Iako je Džeku po svim pravilima izmaklo nasledstvo, Tomas
se osećao kao da je on bio prevaren. Svakako mu detinjstvo ne bi bilo lepše da
nije bio naslednik Vindama; njegov otac bi možda čak bio i gori da je živeo na
severu poznat samo kao zet vlasnika fabrika.
Ipak, to ga je nateralo na razmišljanje, ne o tome Šta je moglo da bude, već o
tome ko je mogao da postane. Zacrtao je sebi da nikada neće postati kao njegov
otac, ali nikada nije razmišljao o tome kakav će roditelj biti jednoga dana.
Da li će njegova kuća biti ukrašena minijaturama uokvirenim u raznobojne
ramove?
Naravno, to bi značilo da će imati kuću što je trenutno još uvek bilo neizvesno.
U daljini se ukazalo jedno malo selo, te je Džek usporio, a zatim je i zastao
gledajući u tom pravcu. Tomas ga je radoznalo pogledao uveren da Džek nije
nameravao da napravi pauzu.
„Je l’ ovo to mesto?”, pitao je.
Džek je klimnuo glavom, pa su obojica krenuli da jašu ka selu.
Kada su se približili, Tomas je pažljivo posmatrao oko sebe. Bilo je to jedno
uredno mestašce sa radnjama i kućama duž kamene ulice. Tu i tamo bi se video
poneki slamnati krov ili zid od blata i pruća... u svakom slučaju nije se razlikovalo
od bilo kog drugog malog sela na britanskom ostrvu.
„Crkva je u onom pravcu”, rekao je Džek pokazavši glavom.
Tomas je krenuo za njim glavnom ulicom ka crkvi. Bila je to jedna
jednostavna, siva, kamena građevina sa uskim lučnim prozorima. Delovala je
staro, ali je odavala utisak predivnog mesta za venčanje.
Ipak, činilo se da je bila napuštena. „Izgleda da nema nikoga ovde”, rekao je.
Džek je pogledao u manju zgradu sa leve strane crkve. „Registar se sigurno
nalazi u parohijskom domu.”

~ 175 ~
 Knjige.Club Books
Tomas se složio, te su sjahali i uputili se ka parohijskom domu. Nekoliko puta
su morali da pokucaju na vrata pre nego što su se iznutra čuli koraci.
Vrata su se otvorila i na njima se pojavila žena srednjih godina. Tomas je
pretpostavio da je to bila kućepaziteljka.
„Dobar dan, gospođo”, rekao je Džek uljudno se naklonivši. „Ja sam Džek
Odli, a ovo je...”
„Tomas Kevendiš”, ubacio se Tomas ignorišući Džekov iznenađeni izraz lica
koji je mislio da će želeti da se predstavlja svojom punom titulom do poslednjeg
trenutka.
Džek se zatim okrenuo ka kućepaziteljki i rekao: „Želeli bismo da pogledamo
crkveni registar.”
Gledala je u njih nekoliko trenutaka, a onda je glavom pokazala prema
zadnjem delu.
„Tamo je, u onoj sobi pozadi”, rekla je. „U sveštenikovoj kancelariji.”
„Da li je sveštenik tu?”, upitao je Džek.
Tomas ga je snažno ćušnuo u rebra. Gospode bože, da li je on to tražio da
imaju društvo?
Međutim, kućepaziteljka nije smatrala čudnim ovo pitanje.
„Trenutno nemamo sveštenika”, rekla je zvučeći umorno. „Mesto je
upražnjeno.” Otišla je do fotelje i sela dobacivši im preko ramena: „Trebalo bi
brzo nekoga da pronađemo. Svake nedelje nam dolazi sveštenik iz Eniskilena da
održi službu.”
Zatim je uzela tanjir sa prepečenim hlebom i okrenula im leđa. Tomas je to
shvatio kao dozvolu za ulazak u kancelariju i krenuo zajedno sa Džekom.
U sobi se nalazilo nekoliko polica prekoputa kamina, te je Tomas odlučio da
od njih počne. Na njima je bilo par Biblija, knjige propovedi, poezija... „Da li znaš
kako treba da izgleda crkveni registar?”, pitao je.
Pokušavao je da se priseti da li je ikada video crkveni registar u svojoj parohiji
u Belgrejvu, pa je pretpostavio da se ni po čemu nije izdvajao.
Džek ništa nije odgovarao, a Tomas nije želeo da nastavlja sa pitanjima, te je
prionuo na pretraživanje polica.
Moralna ispravnost i moderan čovek, neka, hvala.
Istorija okruga Ferman, i to bi takođe preskočio. Bio je to ljubak okrug, ali
ga se već bio zasitio.
Dnevnik putovanja Džejmsa Kuka, nasmešio se jer bi Amelija u ovoj knjizi
uživala.
Zatvorio je oči i duboko udahnuo dozvolivši sebi da na trenutak pomisli na
nju. Celo jutro se trudio da svoje misli fokusira na prirodu, svoje uzde, Džekove
pomalo blatnjave čizme, na sve drugo osim na Ameliju.

~ 176 ~
 Knjige.Club Books
Svakako nije želeo da misli na njene oči koje su bile iste boje kao lišće na
drveću. Možda su bile više kao mešavina boja kore drveta i lišća, zelene i smeđe,
što mu se izuzetno dopadalo.
Niti je želeo da razmišlja o njenom osmehu ili obliku njenih usana dok je
prethodno veče stajala prekoputa njega zadihana i obuzeta požudom.
Gospode bože, koliko ju je samo želeo. Međutim, nije je voleo. Jednostavno
nije mogao da je voli. To je bilo nemoguće.
Vratio se svom sumornom poslu, izvlačeći svaku knjigu na kojoj nije stajao
naslov kako bi pregledao njenu sadržinu. Napokon je stigao do odeljka gde su se
nalazile poslovne knjige. Izvukao je jednu i srce je počelo ubrzano da mu lupa
kada je ugledao zapise rođenja, smrti i venčanja.
Ispred njega se nalazio jedan od crkvenih registara. Datumi nisu bili
odgovarajući jer je venčanje Džekovih roditelja trebalo da bude negde oko 1790.
godine, a ovde su bili noviji datumi.
Tomas je bacio pogled iza sebe da bi rekao nešto Džeku, ali ga je zatekao
kako ukočeno stoji pored kamina. Izgledao je zamrznuto i Tomas je shvatio da se
Džek nije pomerio od kada su ušli u sobu.
Tomas je želeo da mu se približi i prodrma ga ne bi li ga urazumio, jer zašto
je, dođavola, on bio snužden? Njegov život, a ne Džekov, biće uništen do kraja
današnjeg dana. Gubio je ime, dom i bogatstvo.
I svoju verenicu.
Džek će izaći iz ove sobe kao jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u
zemlji. A on, sa druge strane, neće imati ništa. Nadao se da će mu bar ostati onih
nekoliko prijatelja. Poznanika je imao mnogo, ali prijatelja samo nekolicinu. To
su bili Grejs, Hari Gladiš... i možda Amelija. Teško je mogao da poveruje da će
želeti da ga vidi nakon svega što se dogodilo. Sigurno će joj biti izuzetno
neprijatno. A ukoliko se bude udala za Džeka...
Tada će i njemu biti neprijatno.
Zatvorio je oči pokušavajući da se usredsredi na posao koji je trenutno
obavljao. On je bio taj koji je rekao Ameliji da mora da se uda za vojvodu od
Vindama, ko god to bio. Neće moći ništa da joj zameri ako to uradi jer će samo
postupiti po njegovim instrukcijama.
Tomas je vratio crkveni registar nazad na policu i izvukao drugi kontrolišući
datume svakog upisa. Ovaj je bio malo stariji od prethodnog i završavao se sa
datumima pred kraj osamnaestog veka. Pogledao je još jedan, pa zatim i četvrti
po redu i ovog puta je, obrativši pažnju na elegantan rukopis, ugledao datume koje
je tražio.
Progutao je knedlu i pogledao u Džeka. „Ovo bi moglo da bude to.”
Džek se okrenuo ka njemu stisnutih usana i mračnog pogleda.

~ 177 ~
 Knjige.Club Books
Tomas je shvatio da mu se tresu ruke. Pregurao je ceo današnji dan sa
neverovatnom odlučnošću. Stoički se držao, spreman na sve što je ispravno za
lozu Vindama.
Ali sada je osetio strah.
Ipak, skupio je poslednji promil snage i ironično se osmehnuo. Jer ukoliko ne
može da se ponaša kako dolikuje jednom pravom muškarcu, šta onda ostaje od
njega? Na kraju krajeva, dostojanstvo i dušu mu niko ne može oduzeti.
Pogledao je Džeka pravo u oči. „Hoćemo li?”
„Ti to možeš sam”, rekao je Džek.
„Ti ne želiš sa mnom da pogledaš?”
„Verujem ti.”
Tomas je pomalo bio iznenađen. Ne time što mu je Džek verovao, svakako ne
bi mogao ništa da izmeni što je već bilo napisano, nego zato što nije imao želju
da pročita nešto od čijeg je ishoda zavisila njegova budućnost. Tomas nije mogao
da zamisli da neko može da prevali toliki put i ne poželi da pregleda svaku
izlistanu stranicu.
„Ne”, rekao je Tomas. „Neću to uraditi bez tebe.”
Džek se nije pomerao, a onda je opsovao za sebe i pridružio mu se za pisaćim
stolom.
„Prokleto previše si plemenit”, odbrusio mu je Džek.
„Neću biti to još dugo”, promrmljao je Tomas. Stavio je knjigu na sto i otvorio
prvu stranicu registra. Džek je stajao pored njega, te su zajedno pogledali u uredan
i čitak rukopis sveštenika iz 1786. godine.
Tomas je jedva uspevao da proguta pljuvačku jer mu se od nervoze stezalo
grlo. Ali morao je ovo do kraja da uradi. Bila je to njegova dužnost prema lozi
Vindamovih. Zar to nije bila svrha celog njegovog života? Dužnost prema lozi
Vindamovih? Došlo mu je da se nasmeje. Ukoliko bi neko poželeo da ga optuži
da je preterivao u tome... sada je bio pravi trenutak.
Okretao je stranice sve dok nije stigao do prave godine. „Da li znaš u kom
mesecu su se tvoji roditelji venčali?”, upitao je Džeka.
„Ne.”
Tomas je shvatio da to i nije bilo mnogo važno jer se radilo o maloj parohiji
u kojoj nije bilo mnogo venčanja.

Patrik Kolvil i Emili Kendrik, 20.mart 1790. godine.

Vilijam Figli i Margaret Plaurajt, 22.maj 1790. godine.

Prelazio je prstima duž stranice stigavši do kraja. Zadržao je dah i okrenuo

narednu.

~ 178 ~
 Knjige.Club Books
I tu ih je pronašao.
Džon Ogastus Kevendiš i Luiza Henrijeta Galbrejt, venčani 12. juna 1790.
godine, svedoci Henri Vikam i Filip Galbrejt.
Tomas je zatvorio oči.
To je, dakle, bilo to. Sve je nestalo. Sve što ga je definisalo i sve što je imao...
Sve je izgubio.
Šta je ostalo?
Otvorio je oči i pogledao u svoje ruke. Ostalo je njegovo telo, koža, krv, mišići
i kosti.
Da ii je to bilo dovoljno?
Čak je i Ameliju izgubio. Udaće se za Džeka ili nekog drugog čoveka sa
sličnom titulom i živeće do kraja života kao supruga drugog muškarca.
Tomas nije verovao koliko ga je samo bolela ta spoznaja.
„Ko je Filip?”, prošaputao je gledajući u registar. Znao je da je Galbrejt
prezime Džekove majke.
„Molim?”
Tomas je pogledao u Džeka koji je zaronio glavu u ruke.
„Filip Galbrejt. Bio je svedok.”
Džek je podigao glavu, a onda je pogledao u registar. „Brat moje majke.”
„Da li je još uvek živ?” Tomas nije znao zašto ovo pita. Dokaz o venčanju je
bio tu ispred njih, u njihovim rukama i nije mogao nikako da ga ospori. „Ne znam.
Bio je živ poslednji put kada sam bio ovde pre pet godina.” Tomas je sa mukom
gutao pljuvačku zureći u prazno. Osećao je kao da ga telo izdaje i da se nalazi u
bestežinskom stanju, kao da mu se krv razredila. Koža mu je trnula i...
„Iscepaj ga.”
Tomas je šokirano pogledao u Džeka. Sigurno nije dobro čuo. „Šta si to
rekao?”
„Iscepaj taj list.”
„Da li si poludeo?”
Džek je odmahnuo glavom. „Ti si vojvoda.”
Tomas je pogledao u registar i sa velikom tugom shvatio da je zaista prihvatio
svoju sudbinu. „Ne”, tiho je rekao. „Neću to učiniti.”
Džek ga je uhvatio za ramena i unezvereno pogledao. „Ti si sve ono što je
pravom Vindamu potrebno. Što je svima potrebno.”
„Prestani, ti...”
„Saslušaj me”, preklinjao ga je Džek. „Ti si rođen i odgajan za taj posao. Ja
ću sve uništiti. Da li razumeš? Ja to ne mogu da radim. Jednostavno ne mogu.”

~ 179 ~
 Knjige.Club Books
Džek je bio uplašen i to je bio dobar znak po Tomasovom mišljenju. Samo
glup ili izuzetno površan čovek u ovome ne bi video ništa drugo osim bogatstva i
prestiža. Ukoliko je Džek uspeo da shvati da treba da se plaši onda je bio dovoljno
dobar čovek za tu poziciju.
Stoga je odmahnuo glavom gledajući Džeka pravo u oči. „Možda su mene
odgajali da to postanem, ali ti si po rođenju to zaslužio. I ja ne mogu da oduzmem
ono što je tvoje.”
„Ja to ne želim!”, planuo je Džek.
„Nije na tebi da to prihvatiš ili odbiješ”, rekao je Tomas. „Da li me razumeš?
Ne radi se ovde o nečem materijalnom. To je ono što si ti.”
„O, za ime boga!”, povikao je Džek. Tresle su mu se ruke i celo telo mu je
drhtalo. „Ja to tebi predajem na prokletom srebrnom tanjiru. Ostani na poziciji
vojvode i ja ću te ostaviti na miru. Spreman sam čak i da odem da izvidim za tebe
ostrva Spoljne Hebride. Bilo šta, samo pocepaj tu stranicu iz registra.”
„Ukoliko nisi želeo titulu mogao si onda odmah da kažeš da ti roditelji nisu
bili venčani kada sam te to pitao”, odvratio mu je Tomas.
„Nisam znao da se nalazim u naslednom redu kada si mi postavio to pitanje.”
Tomas je pogledao u registar. Radilo se samo o jednoj stranici knjige. To je
bilo sve što je stajalo između njega i svega što mu je bilo poznato, svega što je
mislio da je bilo istinito.
Bilo je primamljivo. Osećao je ukus želje, pohlepe, ali i straha u ustima. Taj
ukus je bio odvratan.
Mogao je samo da istrgne stranicu i niko to ne bi otkrio. Stranice nisu bile
numerisane. Ukoliko bi je pažljivo uklonili, niko ne bi shvatio da nedostaje.
Život bi ponovo bio normalan. On bi se vratio u Belgrejv na sve ono što je
ostavio iza sebe, na svoj posed, svoje dužnosti i obaveze.
I Ameliji bi se vratio!
Do sada je već odavno trebalo da postane vojvotkinja. Nije smeo toliko da
odugovlači.
Ukoliko pocepa tu stranicu...
„Čuješ li ovo?”, prosiktao je Džek.
Tomas se trgnuo i malo bolje oslušnuo.
Konji.
„Stigli su”, rekao je Tomas.
Bilo je sad ili nikad.
Zurio je u registar.
„Ne mogu to da uradim”, prošaputao je.
A onda se sve zbilo isuviše brzo. Džek ga je gurnuo u stranu i Tomas je uspeo
samo da vidi Džekovu ruku na registru... kako cepa stranicu.

~ 180 ~
 Knjige.Club Books
Tomas se snažno zaleteo na Džeka pokušavajući da mu otme pocepanu
stranicu iz ruke, ali je Džek uspeo da mu se izmakne i potrči ka kaminu gde je
gorela vatra.
„Džek, ne!”, povikao je Tomas i uhvatio ga za ruku, ali je Džek ipak vesto
uspeo da baci papir u vatru.
Tomas se zateturao unazad, užasnut prizorom. Plamen je prvo zahvatio
središnji deo papira praveći rupu na tom delu stranice. Krajevi su počeli da se
savijaju i tamne sve dok nisu potpuno izgoreli.
Ostali su samo čađ, pepeo i prašina.
„Gospode bože”, prošaputao je Tomas. „Šta si to uradio?”

Amelija je mislila da ne može da doživi veće poniženje u životu nakon scene

u salonu Belgrejva gde se dvojica muškaraca umalo nisu potukla oko toga ko će
koga naterati da se njom oženi.
Njen otac, očigledno, nije mario za to.
„Molim te, tata, stani”, preklinjala ga je ukopavši se štiklama u zemlju dok je
on pokušavao da je odvuče ka vratima parohijskog doma.
„Mislio sam da ćeš biti mnogo zainteresovanija da saznaš odgovor”, rekao je
nestrpljivo. „Ja, bogami, jesam.”
Jutro je bilo užasno. Kada je stara vojvotkinja otkrila da su dvojica muškaraca
otišla u crkvu bez nje, potpuno je poludela. Još strašnija je bila brzina kojom se
oporavila (za manje od jednog minuta, po Amelijinoj proceni). Vojvotkinjin bes
se nakon toga pretopio u ledenu odlučnost koja je bila još strašnija. Čim je
Amelija saznala da Grejs nije imala nameru da sa njima ide, uhvatila ju je za ruku
i počela da preklinje: „Nemoj me ostavljati samu sa ovom ženom.”
Grejs je pokušala da joj objasni da neće biti sama, ali Amelija nije htela ni da
čuje da krene bez nje. Lord Kroulend nije želeo da se odvaja od Amelije, a
gospođa Odli im je bila potrebna da bi im pokazala put do crkve... i tako je
prepuna kočija krenula put okruga Fermana. Amelija je bila zaglavljena na sedištu
okrenutom unazad između Grejs i gospođe Odli. To ne bi bio nikakav problem da
nije morala da sedi prekoputa vojvotkinje i sluša je kako sve vreme zahteva od
jadne gospođe Odli da je obaveštava na kojoj deonici puta se nalaze. To je značilo
da je gospođa Odli morala da se okreće i naslanja na Grejs koja se zatim oslanjala
na Ameliju već i onako previše uznemirenu i zabrinutu.
Čim su stigli otac ju je zgrabio za ruku počevši da joj drži lekcije o odnosima
ćerki i očeva, a zatim i o važnosti dinastije, porodičnom bogatstvu i obavezama
prema Kruni.
I sve je to stigao da joj kaže za manje od jednog minuta. Da nije bila primorana
da toliko puta sluša iste priče i uputstva u poslednjih nedelju dana, sada ne bi
razumela ni jednu jedinu reč.

~ 181 ~
 Knjige.Club Books
Pokušala je da mu kaže da Tomas i Džek zaslužuju da nasamo otkriju svoje
sudbine, ali je shvatila da bi bilo uzaludno. Vojvotkinja je projurila napred i
mogao je samo da se čuje njen urlik: „Gde je?”
Amelija se okrenula i pogledala Grejs i gospođu Odli koje su zgrožene hodale
nekoliko koraka iza nje. Međutim, pre nego što je stigla bilo šta da izgovori, otac
ju je već uhvatio za ruku i povukao snažno za sobom preko praga.
Jedna žena je stajala nasred sobe sa šoljicom u ruci zbunjenog i paničnog
izraza lica. Amelija je pretpostavila da je to bila kućepaziteljka. Otac je nastavio
uporno da je vuče za sobom trudeći se da ne dopusti vojvotkinji da pre njih stigne
do Tomasa i Džeka.
„Pokreni se”, zarežao je dok je nju obuzimala neka čudna i neprirodna panika
koja joj nije dozvoljavala da kroči u tu sobu u zadnjem delu.
„Oče...”, pokušala je nešto da kaže, ali je zastala.
Tomas.
Iznenada se stvorio ispred nje kada je otac ipak uspeo da je uvuče u sobu.
Stajao je veoma mirno i bezizražajno gledao u jednu tačku na zidu.
Amelija se trudila da ne zaplače. Sigurno je izgubio titulu. Nije morao ništa
da kaže. Nije morao čak ni da je pogleda. Već je znala po njegovom izrazu lica.
„Kako ste se usudili da krenete bez mene?”, pitala je vojvotkinja. „Gde je?
Zahtevam da vidim registar.”
Međutim, niko nije progovarao. Tomas se nije pomerao i stajao je
dostojanstveno kao pravi vojvoda, dok je Džek izgledao veoma loše. Bio je crven
u licu i Amelija je odmah primetila da je bio zadihan.
„Šta ste pronašli?”, vojvotkinja je gotovo vrisnula.
Amelija je netremice gledala u Tomasa koji nije progovarao.
„On je Vindam”, napokon je Džek rekao. „Kao što i treba da bude.”
Amelija je uzdahnula nadajući se i moleći boga da je pogrešila u proceni
Tomasovog izraza lica. Nije joj bila važna titula ili bogatstvo, želela je
samo njega. Međutim, on je bio previše ponosan da bi joj bilo šta ponudio
ukoliko bi se ispostavilo da je samo obični Tomas Kevediš, džentlmen od
Linkolnšira.
Vojvotkinja se naglo okrenula ka Tomasu. „Da li je ovo istina?”
Tomas ništa nije odgovarao.
Vojvotkinja je ponovila pitanje, zgrabivši Tomasa za ruku tako divljački da
se Amelija trgnula.
„Ne postoji nikakav zapis o venčanju”, insistirao je Džek.
Tomas je i dalje ćutao.
„Tomas je vojvoda”, ponovio je Džek, ali je zvučao uplašeno i očajno. „Da li
ste čuli šta sam rekao? Zašto me niko ne sluša?”

~ 182 ~
 Knjige.Club Books
Ameliji je zastao dah.
„On laže”, rekao je Tomas tihim glasom.
Amelija je progutala pljuvačku da bi se suzdržala da ne zaplače.
„Ne”, prasnuo je Džek. „Kažem vam...”
„O, za ime boga!” planuo je Tomas. „Da li stvarno misliš da niko ne bi otkrio?
Sigurno ima svedoka. Da li stvarno misliš da ne postoje svedoci venčanja?
Pobogu, ne možeš prepraviti prošlost.” Pogledao je u vatru. „Ili je spaliti kao što
si sada učinio.”
Amelija je netremice gledala u njega, a onda je shvatila... mogao je da slaže,
ali to nije učinio.
Da je slagao...
„Iscepao je stranicu iz registra”, rekao je Tomas neobično ravnodušnim
tonom. „I bacio je u vatru.”
Svi su se u isto vreme okrenuli ka vatri i opčinjeno posmatrali plamen koji je
pucketao u kaminu. Ali tamo nije bilo ničeg, čak ni čađavih tragova koji se obično
dižu iz plamena dok gori papir. Nije bilo nikakvog dokaza Džekovog prestupa.
Da je Tomas slagao...
Niko to ne bi saznao. Mogao je sve da zadrži, i titulu i novac.
Mogao je da zadrži nju.
„Sve je tvoje”, rekao je Tomas okrenuvši se ka Džeku. Zatim mu se naklonio
dok ga je Džek užasnuto gledao.
Tomas se okrenuo ka ostatku prisutnih. „Ja sam...” Nakašljao se da bi
pročistio grlo, a onda je nastavio ponosnim glasom. „Ja sam gospodin Kevendiš”,
rekao je, „i želim vam svima ugodan dan.”
A onda je izašao.
Ameliju nije ni pogledao.
Ona je stajala ćutke shvativši da je nijednom čak nije ni okrznuo pogledom.
Gledao je u zid, Džeka, u svoju babu, čak je i Grejs pogledao.
Ali nijednom u nju.
Neobično, ali baš u tome je pronašla utehu.

~ 183 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeseto poglavlje

Tomas nije znao gde namerava da ode. Kada je prošao pored znatiželjne
kućepaziteljke i izašao ispred parohijskog doma na jarko irsko sunce, osećao se
dezorijentisano, ali je imao jednu jasnu misao u glavi...
Otići što dalje odavde.
Nije želeo više da gleda svoju babu, niti novog vojvodu od Vindama.
Nije želeo ni da ga Amelija vidi.
Skočio je na konja i odjahao. Jahao je do Batlersbridža jer je to bilo jedino
mesto za koje je znao. Prošao je pored skretanja za Kloverhil, ali još uvek nije bio
spreman da ode tamo znajući da će se uskoro svi vratiti. Nastavio je da jaše i stigao
do jedne gostionice koja je delovala pristojno.
Upravo ga je tamo Amelija pronašla pet sati kasnije.
„Svuda smo te tražili”, rekla je trudeći se da zvuči vedro i veselo.
Tomas je zatvorio oči na trenutak i počešao nos pre nego što je odgovorio.
„Izgleda da ste me pronašli.”
Stisnula je usne gledajući u polupraznu kriglu piva koja je stajala ispred njega.
„Nisam pijan ako se to pitaš.”
„Ne bih te krivila ni da jesi.”
„Žena puna razumevanja.” Lagano i nonšalantno se zavalio u stolici. „Kakva
šteta što se nismo venčali.”
Možda nije bio pijan, ali je popio dovoljnu količinu alkohola koja je u njemu
pomalo izazvala zlobu.
Nije ništa odgovorila što je možda bilo i najpametnije. Da mu je rekla ono što
je zaista zaslužio, morao bi da joj vrati istom merom, budući da je već bio u
takvom raspoloženju. Nakon toga bi se verovatno kajao i prezirao sebe više nego
u ovom trenutku.
Sve ovo mu je bilo veoma zamorno.
Nije zaslužila da ispašta zbog njegovog lošeg raspoloženja, ali sa druge strane
on je bio taj koji je pokušao da izbegne društvo. Sama ga je pronašla u gostionici
i smestila se prekoputa njega.
Tek tada je shvatio...
„Šta radiš ovde?”
„Mislim da sam ti već rekla da sam te tražila.”

~ 184 ~
 Knjige.Club Books
Pogledao je oko sebe. Nalazili su se u krčmi i bili su okruženi muškarcima
koji piju. „Jesi li došla bez pratnje?”
Slegnula je ramenima. „Sumnjam da je bilo ko primetio da sam otišla. U
Kloverhilu trenutno vlada veliko uzbuđenje.”
„Sigurno svi slave novog vojvodu?”, kiselo je upitao.
Nakrivila je glavu dajući mu tako do znanja da je prepoznala njegov
sarkazam. „Svi slave njegovo predstojeće venčanje.”
Naglo je podigao pogled ka njoj.
„Nisam ja u pitanju”, odmah je odgovorila dajući mu znak rukom da je ne
ispituje dalje.
„Da”, promrmljao je. „To veselje bi svakako bilo čudno da ne postoji mlada.”
Stisnula je usne pokazavši mu da je izdaje strpljenje, ali je smireno dodala:
„Venčava se sa Grejs.”
„Tako dakle?” Iskreno se osmehnuo. „To je dobra vest.”
„Ispostavilo se da se njih dvoje veoma vole.”
Delovala je smireno i to se nije osećalo samo u njenom glasu, već i u držanju
i celokupnom izgledu. Kosa joj je bila neobavezno pokupljena, a nekoliko
neposlušnih pramenčića je zadenula iza ušiju. Nije se osmehivala, ali nije bila ni
namrgođena. Uzevši u obzir sve ono što se taj dan dogodilo, izgledala je prilično
spokojno i staloženo. Možda i pomalo srećno zbog Džeka i Grejs.
„Prosidba je bila veoma romantična”, rekla je.
„Jesi li bila prisutna?”
Nasmešila se. „Svi smo tome prisustvovali.”
„Čak i moja baba?”
„O, da!”
Nasmejao se uprkos svojoj odlučnosti da ostane namršten. „Žao mi je što sam
to propustio.”
„I meni je žao.”
Bilo je nečeg posebnog u njenom glasu... a kada ju je malo bolje pogledao,
video je to i u njenim očima. Međutim, nije želeo to da vidi. Nije mu bilo potrebno
njeno sažaljenje ili saosećanje. Imala je skoro majčinski pogled, pomalo tužan,
kao da želi da kaže da će sve biti u redu.
Da li je previše tražio ako je želeo samo nekoliko prokletih trenutaka da tuguje
u samoći?
Osim toga, to su bile samo njegove muke i niko nije mogao da se poistoveti
sa njim.
Da se predstavim, bio sam nekada poznat pod imenom vojvoda od Vindama.
Biće to veoma zanimljivo predstavljanje na budućim zabavama.
„Mislim da je gospodin Odli uplašen”, rekla je Amelija.
~ 185 ~
 Knjige.Club Books
„I trebalo bi da bude.”
Klimnula je glavom zamišljeno. „Pretpostavljam da je tako. Moraće mnogo
toga da nauči. Ti si uvek izgledao tako strašno zauzet kad god bih dolazila u
Belgrejv.”
Otpio je malo piva. Bila je to treća krigla i već mu je bilo dosta, ali je želeo
da izgleda kao da ima nameru da se napije kako bi ga što pre ostavila samog. Ovde
je bio samo gospodin Tomas Kevendiš, izvesni džentlmen iz Linkolnšira i sve je
to bilo mnogo lakše bez njenog prisustva.
Ali ona se nije pomerala i izgledalo je da se još udobnije smešta u stolicu.
„Grejs će mu sigurno pomoći. Toliko toga zna o Belgrejvu.”
„Ona je jedna dobra žena.”
„Jeste.” Pogledala je u sto dok je nesvesno prstima prelazila preko njegovih
neravnina, pa je vratila pogled ka njemu. „Nisam je dobro poznavala pre ovog
putovanja.”
Bila mu je čudna ova izjava. „Poznavala si je celog života.”
„Ali ne tako dobro”, objasnila je. „Uvek je bila Elizabetina drugarica, a ne
moja.”
„Pretpostavljam da se Grejs ne bi složila sa tim.”
„Vidi se da nemaš braću i sestre”, rekla je prezrivo podigavši obrve.
„Šta si htela time da kažeš?”
„Nemoguće je biti podjednako dobar prijatelj sa dva brata ili sestre. Jedan bi
uvek morao da ti bude bliži.”
„Kako zvuči komplikovano biti prijatelj sa sestrama Vilobi”, rekao je
ciničnim tonom.
„Pet puta komplikovanije nego sprijateljiti se sa tobom.”
„Ali ni približno toliko teško.”
Hladno ga je pogledala. „U ovom trenutku bih morala da se složim sa tobom.”
„Uh!” Neveselo se nasmejao. „Ovo je zabolelo.”
Ništa nije odgovorila što ga je iz nekog razloga pogodilo, te se nagnuo i
zagledao u njene ruke.
„Šta to radiš?”
„Proveravam gde su ti kandže”, rekao je cereći se.
Iznenada je ustala. „Ovo nisi ti.”
Na to se glasno nasmejao. „To si tek sada shvatila?”
„Ne govorim o tvom imenu”, odvratila mu je.
„O, dakle mora da se radi o mom šarmantnom ponašanju i izgledu.” Ljutito
je stisnula usne. „Obično nisi ovako sarkastičan.”

~ 186 ~
 Knjige.Club Books
Gospode bože, pa šta je očekivala od njega? „Molim te za malo samilosti, ledi
Amelija. Da li mi je dozvoljeno da nekoliko sati oplakujem gubitak svega što mi
je bilo drago?”
Ponovo je sela, ali veoma oprezno i izgledalo je da joj je neprijatno. „Oprosti
mi.” Stegla je vilicu i progutala knedlu pre nego što je izgovorila: „Trebalo je da
imam više razumevanja.”
Uzdahnuo je protrljavši rukom oči i čelo. Bio je veoma umoran. Prethodnu
noć nije spavao i povrh svega je tokom tog bdenja proveo neugodnih sat vremena
u želji za njom. A ona se sada ovako ponašala prema njemu?
„Nemoj od mene da tražiš oproštaj”, rekao je prilično iscrpljen od svega
ovoga.
Zaustila je da kaže nešto, ali se predomislila i izgledala je kao da hoće da mu
se izvini zbog izvinjavanja.
Naručio je još jedno piće.
I dalje nije shvatala da treba da ode. „Šta ćeš uraditi?”
„Ovog popodneva?”, promrmljao je znajući veoma dobro na šta je mislila.
Ozlojeđeno ga je pogledala.
„Ne znam”, rekao je nervozno. „Prošlo je tek nekoliko sati.”
„Da, ali ti o ovome razmišljaš već više od nedelju dana. Na brodu si delovao
sasvim sigurno u ovaj ishod.”
„Nije to isto.”
„Ali...”
„Pobogu, Amelija, hoćeš li me pustiti na miru?”
Povukla se i on je istog trenutka zažalio zbog svojih reči. Ali ne dovoljno da
bi joj se izvinio.
„Trebalo bi da krenem”, rekla je ravnodušnim glasom.
Svakako nije imao nameru da je zaustavlja jer je želeo da je se otarasi.
Napokon će moći da ostane u miru i tišini i neće morati da sedi prekoputa nje
trudeći se da je ne gleda u lice.
U usne.
U onu tačku na njenim usnama koju bi dodirivala vrhom jezika svaki put kada
bi bila nervozna.
Ipak, dok je ustajala nešto ga je obuzelo - ono dosadno zrnce odgovornosti
koje je odbijalo da izađe iz njega sa ostatkom starog identiteta.
Dođavola!
„Da li imaš pratnju?”, pitao je.
„Nije mi potrebna pratnja”, odgovorila je ravnodušno.
Naglo je ustao. „Ja ću te ispratiti nazad.”
„Mislim da sam ti rekla...”
~ 187 ~
 Knjige.Club Books
Uhvatio ju je za ruku malo jače nego što je planirao. „Ti si neudata i sama u
nepoznatom mestu.”
Pogledala ga je iznenađeno. „Došla sam na konju, Tomase. Neću morati da
tumaram ulicama sama.”
„Ja ću te ispratiti”, ponovio je.
„Hoćeš li biti pristojan?”
„Pristojnost je nešto što izgleda neću moći nikada da izgubim”, rekao je
cinično, „jer bih te u suprotnom rado ostavio na miru.”
Za trenutak mu se učinilo da je imala nameru da mu se suprotstavi, ali je ipak
preovladao njen urođeni zdrav razum. „Dobro”, rekla je nestrpljivo uzdahnuvši.
„Slobodan si da me ostaviš na kraju puta ukoliko to želiš.”
„Da li me to iskušavaš, ledi Amelija?”
Tužno ga je pogledala. „Kada si to ponovo počeo da me nazivaš ledi?” Gledao
ju je nekoliko trenutaka pre nego što joj je tihim i mirnim glasom odgovorio:
„Onda kada sam prestao da imam titulu.”
Nije ništa prokomentarisala, ali je jasno video da joj se steže grlo. Molio je
boga da ne zaplače jer u suprotnom ne bi mogao da nastavi dalje.
„Onda, hajde da se vratimo”, rekla je i brzo stala ispred njega. Primetio je
nešto čudno u njenom glasu, a dok je išla ka vratima ni hod joj nije bio uobičajen.
Izgledala je ukočeno i nije imala one male graciozne pokrete rukama koje je
toliko voleo.
Nije bio ni svestan tih pokreta sve dok je shvatio da ih nema.
I bilo je veoma iritantno to što je usred ovog rasula, kada je jedino želeo da
sedi i sažaljeva samog sebe, on zapravo patio za njom.
„Amelija”, iznenada ju je pozvao kada su izašli iz gostionice. Nije imao
nameru to da učini... jednostavno je samo izletelo iz njega.
Zaustavila se i dodirnula lice pre nego što se okrenula.
„Oprosti”, rekao je.
Nije ga upitala zbog čega, ali je ipak u vazduhu lebdelo to pitanje.
„Što sam bio tako grub. Nisi to zaslužila.”
Podigla je glavu i pogledala u stranu pre nego što su im se susreli pogledi.
„Poneo si se mnogo bolje nego većina muškaraca da su se našli u tvojoj situaciji.”
Sa mukom se osmehnuo. „Ako slučajno upoznaš nekoga u istoj situaciji,
ljubazno ga uputi na mene.”
Iz usana joj se oteo tihi, sramežljivi kikot. „Izvini zbog ovoga”, jedva je
izgovorila.
„Nemoj da se izvinjavaš. Ako neko zaslužuje da se smeje onda si to ti.”
„Ne”, odmah je rekla. „Nikada ne bih mogla...”

~ 188 ~
 Knjige.Club Books
„Nisam na to mislio”, prekinuo ju je da ne bi izgovorila nešto zbog čega bi se
još lošije osećao. „Samo mislim da se i tebi život potpuno preokrenuo.”
Pomogao joj je da se popne na konja trudeći se da je ne drži predugo oko
struka i da ne primećuje da miriše poput ruže.
„Kloverhil nije mnogo udaljen odavde”, rekla je kada su krenuli.
Klimnuo je glavom.
„O, da, naravno, ti to i sam znaš. Prošao si pored skretanja kada si jahao od
Magvajersbridža.”
Opet je potvrdno klimnuo glavom.
I ona je klimnula glavom i nastavila da jaše gledajući ispred sebe. Primetio je
da prilično dobro jaše. Nije znao kako bi se snalazila na težim stazama, ali njeno
držanje i pozicija tela bili su savršeni.
Nadao se da će joj ramena smekšati i da će se okrenuti na trenutak da ga
pogleda, ali to nije učinila.
Svaki put kada bi pogledao u njenom pravcu bila mu je okrenuta profilom.
Sve dok nisu stigli do skretanja za Kloverhil.
„Evo ga kraj puta, mislim da si mi tako rekla”, promrmljao je.
„Hoćeš li da se vratiš zajedno sa mnom?” pitala je. Glas joj je bio nesiguran,
ali je bilo nečeg dirljivo opreznog u njemu.
„Ne.”
Klimnula je glavom. „Razumem.”
Sumnjao je da ga je razumela, ali nije želeo ništa da kaže.
„Da li ćeš se uopšte tamo vraćati?” pitala je.
„Ne.” Nije razmišljao o tome do tog trenutka, ali je shvatio da ne želi da se
vraća nazad u Englesku u istom društvu. „Sam ću se vratiti u Belgrejv”, rekao je.
Nakon povratka nije znao šta bi dalje radio, ali je svakako nameravao da ostane
bar nedelju dana kako bi Džeku pokazao gde se šta nalazi. Takođe i da pokupi
svoje lične stvari koje nisu bile vlasništvo vojvodstva.
„Onda, doviđenja”, rekla je osmehujući se. Taj osmeh je bilo nešto najtužnije
što je ikada video.
„Doviđenja, Amelija.”
Zastala je na trenutak, a onda je poterala konja nalevo spremajući se da skrene
sa glavnog puta.
„Sačekaj!” viknuo je.
Okrenula se ka njemu sa pogledom punim nade. Jedan pramen kose joj je
lepršao na povetarcu, te ga je nestrpljivo smirila zadenuvši ga iza uveta.
„Moram date zamolim za jednu uslugu”, rekao je. Osetio je neobjašnjivo
olakšanje kada se vratila do njega.
„Naravno”, rekla je.
~ 189 ~
 Knjige.Club Books
„Morao bih da napišem kratko pismo vojvodi.” Nakašljao se da bi pročistio
grlo, a onda je malo sačekao pre nego što je prevalio preko usana. „Hoćeš li
pristati da budeš moj glasnik?”
„Naravno, ali ću rado preneti usmenu poruku da se ti ne bi mučio da...”
Napravila je nespretan pokret rukom. „Hoću reći, da ne moraš da se mučiš da
pišeš.”
„Ukoliko budeš prenela moju poruku, oni će znati da smo se videli.”
Zaustila je da kaže nešto, ali nije ništa odgovorila.
„Treba da misliš na svoju reputaciju” mirno je rekao.
Progutala je knedlu, a on je dobro znao da je pomislila kako nikada ranije nisu
morali da brinu o njenoj reputaciji.
„Naravno”, rekla je odsečnim tonom.
„Hoćeš li da se sastaneš sa mnom ovde odmah nakon zalaska sunca?”, upitao
je.
„Ne.”
Iznenađeno je trepnuo.
„Može da se desi da zakasniš, a ja ne želim da te čekam sama na javnom
drumu.”
„Neću zakasniti.”
„Naći ćemo se na vidikovcu.”
„Zar postoji neki vidikovac?”
„Gospođa Odli mi ga je danas pokazala.” Objasnila mu je kako da dođe do
njega, a onda je dodala: „Nije daleko od kuće, ali neće moći niko da te vidi ukoliko
te to brine.”
Klimnuo je glavom. „Hvala ti. Cenim tvoju pomoć.”
Zatim je odjahala, a on je gledao za njom sve dok nije zamakla za krivinu i
nestala sa vidika.
Sačekao je još malo i kada je njegovo srce osetilo da je stigla do kuće i ušla
unutra, tek tada se okrenuo i otišao.

~ 190 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset prvo poglavlje

U to doba godine sunce je kasno zalazilo, a pošto se gospođa Odli držala

seoske satnice, večera je već odavno bila završena kada je Amelija krenula ka
vidikovcu. Kao što je i pretpostavila, niko nije primetio da je izašla. Njen otac se
povukao u svoju sobu odmah posle večere; još uvek je bio besan što je Džek
zaprosio Grejs, a stara vojvotkinja uopšte nije ni silazila na večeru.
Nakon što su završili obrok, gospođa Odli je pozvala Ameliju da joj se
pridruži u salonu zajedno sa Džekom i Grejs, ali ona je to odbila. Morala je da
provede čitavih sat vremena pre večere sa isto to troje ljudi slušajući priče o
Džekovim dogodovštinama iz detinjstva koje su bile zabavne samo za nekoga ko
je bio zaljubljen u njega, što sa njom nije bio slučaj. Niko se nije iznenadio kada
je rekla da je umorna i da bi radije otišla u krevet da čita.
Uzela je knjigu iz male biblioteke, popela se uz stepenice, legla u krevet
nekoliko trenutaka samo da bi izgužvala posteljinu, pa se tek onda iskrala napolje.
Ukoliko bi se Grejs u međuvremenu vratila u sobu, u šta je Amelija sumnjala
budući da je upijala svaku reč gospođe Odli, izgledalo bi kao da je izašla samo na
trenutak da uzme još neku knjigu ili da pojede nešto. Nije postojao nikakav razlog
zbog koga bi bilo ko posumnjao da je otišla da se sastane sa Tomasom. Svakako
su se svi pitali gde je on mogao da nestane, ali su razumeli da mu je bilo potrebno
neko vreme da bude sam sa sobom.
Sunce je polako zalazilo na horizontu, boje su već počele da blede, a senke da
se gube dok je Amelija išla ka vidikovcu. Govorila je sebi da ovaj sastanak ništa
nije značio i da mu je samo činila uslugu. Uzeće pismo od njega i odneti ga na sto
u predsoblju, a onda će odglumiti iznenađenje pred ostalima kada ga budu otkrili.
Sve ovo je verovatno bilo beznačajno. Nije imala nameru da se ponovo baci na
njega; njen poslednji strastveni nasrtaj bio je dovoljno poniženje za ceo jedan
život. Osim toga, Tomas joj svakako nije dao nikakav znak da bi želeo da
produžava romansu sa njom, naročito ne sada kada je izgubio titulu.
Bio je tako prokleto ponosan. Pretpostavila je da je to bio rezultat života koji
je vodio kao jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji. Mogla je da iščupa srce iz grudi,
da mu ga ponudi i kaže da ga voli, a on bi opet odbio da se oženi njom.
Argument bi uvek bio da je to za njeno dobro.
To je, zapravo, bilo ono najgore od svega. Rekao bi joj da zaslužuje mnogo
bolje. Zvučalo je kao da ga je cenila samo zbog titule i bogatstva. Ipak, da se ovo
dogodilo prošlog meseca, pre nego što su razgovarali i pre nego što su se
poljubili... sve to joj ne bilo važno.

~ 191 ~
 Knjige.Club Books
Pretpostavila je da će joj svakako biti neprijatno prilikom sledeće posete
Londonu, ali će sigurno biti veliki broj onih koji će joj reći da je sreća to što se
ipak nije udala za njega pre nego što je izgubio titulu. Osim toga, znala je koliko
vredi. Bila je prihvatljivo privlačna, inteligentna (ali po majčinim rečima ne
previše), grofova ćerka sa izdašnim mirazom. Neće dugo ostati bez prilike za
udaju.
Sve bi to bilo savršeno prihvatljivo samo da se nije zaljubila u njega.
I to baš u njega, a ne u titulu ili zamak.
On to, ipak, nikada neće razumeti.
Požurila je preko travnjaka obgrlivši se rukama jer je u vazduhu počela da se
oseća večernja svežina. Krenula je zaobilaznim putem kako bi izbegla da prođe
pored prozora salona. Shvatila je da se prilično izveštila u iskradanju iz kuće.
Sve je to bilo pomalo smešno, ironično i tužno u isto vreme.
Videla je u daljini kako se kroz izmaglicu promalja vidikovac. Prošlo je samo
nekoliko trenutaka pre nego što je začula...
„Amelija.”
”Oh!” Poskočila je. „Gospode bože, Tomase, uplašio si me.”
Šeretski se osmehnuo. „Nisi me očekivala?”
„Ne ovde.” Vidikovac je bio par stotina metara udaljen.
„Izvinjavam se. Spazio sam te i smatrao sam da bi bilo nekulturno da ti se ne
javim.”
„Da, naravno, samo sam...” Udahnula je duboko potapšavši se rukom po
grudima. „Srce mi i dalje brzo lupa.”
Zavladala je tišina koja je potrajala neko vreme. Bilo je užasno. Osećala se
neprijatnost i praznina kao u ono vreme pre nego što ga je istinski upoznala, onda
kada je on za nju bio samo vojvoda, a ona njegova srećna izabranica i kada nisu
imali ništa jedno drugom da kažu.
„Izvoli.” Predao joj je presavijeno parče papira, zapečaćeno voskom. Zatim
joj je pružio i svoj pečatni prsten. „Mislio sam da ga utisnem na vosak, ali sam
onda shvatio...”
Pogledala je u prsten na kome je bio izrezbaren grb Vindama. „Zapravo, to bi
baš bilo smešno.”
„I bolno.”
Dodirnula je glatku površinu voska na delu gde je bio utisnut običan ravni
pečat, pogledala ga je i pokušala da se osmehne. „Možda ću ti ja kupiti novi za
rođendan.”
„Novi prsten?”
Gospode, to je tako pogrešno zvučalo.

~ 192 ~
 Knjige.Club Books
„Ne, naravno da ne.” Nakašljala se osećajući se posramljeno, a onda je
promrmljala: „To bi bilo isuviše drsko.” Sačekao je malo, a onda je nakrivio glavu
pokazavši joj da i dalje nije razumeo šta je htela da kaže.
„Mislila sam na pečat za vosak”, objasnila je mrzeći ton svog glasa. Izgovorila
je samo nekoliko reči, ali su zvučale tako nespretno, smešno i nervozno. „Imaćeš
potrebu i dalje da šalješ pisma.”
Delovao je zaintrigirano. „Šta bi izabrala za dizajn?”
„Ne znam.” Još jednom je bacila pogled na prsten, a onda ga je stavila u džep.
„Da li imaš neki životni moto?”
Odmahnuo je glavom.
„Da li bi želeo da ga imaš?”
„Hoćeš li ti da mi predložiš neki?”
Zakikotala se. „Nemoj da me iskušavaš.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Mislila sam da bih bila u stanju da smislim mnogo mudriji moto od Mors
cerumnarum requies.”
Namrštio se pokušavajući da prevede.
„Smrt je odmor od nevolja”, objasnila mu je.
Nasmejao se.
„To je moto loze Vilobija”, rekla je prevrćući očima. „Još od vremena
Plantageneta6.”
„Baš mi je žao.”
„Sa druge strane, u prošeku doživimo duboku starost.” Napokon je počela da
se opušta, pa je dodala: „Doduše sigurno sakati, reumatični i sa disajnim
tegobama.”
„Nemoj da zaboraviš i kostobolju.”
„Baš si ljubazan što si me i na to podsetio.” Prevrnula je očima, a onda ga je
radoznalo pogledala. „Koji je moto Kevendiša?”
„Sola nobilitus virtas”
Sola nobili... Odustala je. „Moj latinski je užasan.”
„Vrlina je jedina plemenitost.”
„O!” Trgla se. „To je baš ironično.”
„Zar nije?”
Nije znala šta da doda na ovo, a nije znao ni on. Nespretno se osmehnula. „U
redu, onda. Pobrinuću se za uvo”, pokazala je na pismo.

6
Engleska kraljevska dinastija koju je osnovao Henri II Plantagenet, a koja je počela da vlada
Engleskom u 12. veku, prim. prev.

~ 193 ~
 Knjige.Club Books
„Hvala ti.”
„Dakle, zbogom.”
„Zbogom.”
Krenula je, a onda se zaustavila i okrenula ka njemu. „Da li ovo znači da nam
se definitivno nećeš pridružiti u Kloverhilu?”
„Da. Ne bih bio prijatno društvo.”
Kratko je klimnula glavom znajući da sada stvarno mora da ode, a onda...
„Sve se tu nalazi”, rekao je.
„Molim?” Zvučala je kao da joj ponestaje dah.
„U pismu”, objasnio je. „Izneo sam u njemu sve svoje namere... što se Džeka
tiče.”
„Naravno.” Klimnula je glavom nadajući se da nije primetio to što se trgnula.
„Sigurna sam da si bio veoma temeljan.”
„Uvek, savestan u svemu do kraja”, promrmljao je.
„Da li je to tvoj novi moto?” Zadržala je dah presrećna što je pronašla način
da produži razgovor. Nije želela još uvek da se oprašta od njega jer ukoliko bi sad
otišla sve bi bilo gotovo.
Ljubazno joj se osmehnuo. „Jedva čekam da dobijem tvoj poklon.”
„Je l’ to znači da ću te ponovo videti?” O, prokletstvo! Nije imala nameru da
to formuliše kao pitanje. To je trebalo da bude jedna staložena i prefinjena izjava,
ne svakako izgovorena tim tanušnim patetičnim glasićem punim nade.
„Siguran sam da hoćeš.”
Oboje su klimnuli glavom i nastavili da se gledaju.
A onda je najednom... iz njenih usana izletelo neverovatno glupavo...
„Volim te!”
O, bože. O, moj bože! Odakle je sad to došlo?
Nije trebalo to da kaže. I nije trebalo tako očajnički da zvuči. A on nije morao
da zuri u nju kao da su joj izrasli rogovi dok je drhtala i bila na ivici plača i...
Podigla je ruke i protresla ih je. „Moram da idem!”
Okrenula se i potrčala. Prokletstvo, ispustila je pismo.
Dotrčala je nazad. „Izvini.” Pokupila ga je i pogledala u njega.
Opet je krenula nešto da izgovara iako su iz njenih usta večeras samo
budalaštine izlazile. „Izvini, nisam smela to da kažem. Nije trebalo to da kažem.
I stvarno... stvarno...” Grlo joj se steglo, te je pomislila da je prestala da diše. A
onda je iz nje izleteo jedan užasavajući glas kao ropac...
„Stvarno moram da idem!”
„Amelija, sačekaj.” Stavio joj je ruku na rame.
Zaledila se zatvorivši oči.

~ 194 ~
 Knjige.Club Books
„Ti...”
„Ja nisam smela ono da kažem”, promucala je. Želela je da ga prekine pre
nego što bilo šta izgovori jer je znala da joj neće reći da je voli, a sve ostalo bi joj
bilo nepodnošljivo da čuje.
„Amelija, ti...”
„Ne!” povikala je. „Nemoj ništa da govoriš. Molim te, samo će biti još gore.
Žao mi je. Stavila sam te u užasan položaj i...”
„Stani.” Stavio joj je ruku na rame, a stisak mu je bio čvrst i topao. Poželela
je da spusti svoj obraz na njegovu ruku.
„Amelija”, počeo je trudeći se da pronađe reči što nije bio dobar znak.
Ukoliko ju je voleo... ukoliko je želeo da joj to saopšti... zar ne bi odmah znao šta
da kaže?
„Ovo je bio jedan veoma neobičan dan”, rekao je umirujućim tonom. „I...”
Pročistio je grlo. „Mnoge stvari su se dogodile, te ne bi bilo iznenađujuće da si
pomislila...”
„Da li misliš da sam to shvatila tek danas po podne?”
„Ne mislim...”
Nije mogla više da izdrži njegovu snishodljivost. „Da li si se ikada upitao
zašto sam se toliko borila protiv toga da se udam za gospodina Odlija?”
„Zapravo se i nisi borila baš nešto preterano”, rekao je tiho.
„Zato što sam bila šokirana. Kako bi se ti osećao da ti je otac odjednom
naredio da se venčaš sa nekim koga nikada nisi upoznao, a onda i tvoj verenik, za
koga si mislio da ti je napokon postao prijatelj, zahteva to isto od tebe?”
„To je bilo za tvoje dobro, Amelija.”
„Ne, nije bilo!” Uzdrhtao je od njenog povišenog tona. „Da li bi stvarno bilo
za moje dobro udati se za čoveka koji je zaljubljen u Grejs Everli? Tek što sam
prestala da mislim da će mi se to sa tobom dogoditi!”
Zavladala je užasna tišina.
Nije valjda sada i to izgovorila. Molim te bože, samo da nije tako.
Lice mu se ukočilo od iznenađenja. „Mislila si da sam zaljubljen u Grejs?”
„Ona te je svakako bolje poznavala nego ja”, promrmljala je.
„Ne, nikada ne bih... hoću reći, nisam očekivao...”
„Šta nisi očekivao?”
„Ništa.” Ipak, izgledao je kao da se oseća krivim zbog nečeg.
„Reci mi.”
„Amelija...”
„Reci mi!”
Mora da je izgledala kao da će mu skočiti za vrat jer je iznenada povikao:
„Pitao sam je da se uda za mene.”
~ 195 ~
 Knjige.Club Books
„Molim?.”
„To nije ništa značilo.”
„Zaprosiš nekoga i tvrdiš da to nije ništa značilo?”
„Nije to bilo tako kao što zvuči.”
„Kada si to uradio?”
„Pre nego što smo krenuli za Irsku”, priznao je.
„Pre nego što smo...” Zapanjeno ga je pogledala. „Još uvek smo bili vereni.
Ne možeš nekoga da zaprosiš dok si veren sa drugom osobom.”
To je bio najneverovatniji postupak koji nimalo nije ličio na Tomasa.
„Amelija...”
„Ne.” Odmahnula je glavom jer nije želela više da sluša njegove izgovore.
„Kako si mogao to da uradiš? Ti si poznat po tome da sve ispravno radiš. Uvek.
Čak i kada se radi o običnoj gluposti, ti uvek...”
„Mislio sam da neću još dugo biti veren sa tobom”, prekinuo ju je. „Samo
sam joj rekao, ukoliko se ispostavi da je Odli vojvoda, da bismo možda mogli da
se upustimo u to kada se sve završi”
„Da se upustite?” ponovila je.
„Nisam to baš tako formulisao”, promrmljao je.
„O, moj bože!”
„Amelija...”
Trepnula je pokušavajući sve ovo da obradi u glavi. „Ali ti se sa mnom ne bi
venčao”, prošaputala je.
„O čemu to govoriš?”
Oštro ga je pogledala, napokon u mogućnosti da mu se usredsredi na lice, i
nisu je uopšte više doticale njegove plave oči. „Rekao si da se nećeš oženiti
mnome ukoliko izgubiš titulu, ali bi to uradio sa Grejs?”
„To nije ista stvar”, rekao je pomalo posramljeno.
„Zašto? Kako? Kako je to različito?”
„Zato što ti zaslužuješ više?”
Razrogačila je oči. „Mislim da si upravo uvredio Grejs.”
„Dođavola”, tiho je rekao provukavši ruku kroz kosu. „Izokrećeš moje reči.”
„Mislim da ti veoma dobro to i sam radiš.”
Duboko je uzdahnuo očigledno pokušavajući da se smiri. „Ti si ceo svoj život
očekivala da se udaš za vojvodu.”
„Kakve to veze ima?”
Za trenutak nije znao kako da se izrazi. „Ne možeš da zamisliš kako bi ti život
izgledao bez veza, poznanstava i novca.”
„Ništa mi od toga nije potrebno”, pobunila se.

~ 196 ~
 Knjige.Club Books
Međutim, on je nastavio kao da je nije čuo. „Nemam više ništa, Amelija.
Nemam ni novac, ni kuću, ni zemljište...”
„Imaš samog sebe.”
Podrugljivo se osmehnuo. „Više i ne znam ko je to.”
„Ja znam”, prošaputala je.
„Ne razmišljaš realno.”
„A ti ne razmišljaš pošteno.”
„Amelija, ti...”
„Ne”, ljutito ga je prekinula. „Ne želim to da čujem. Ne mogu da poverujem
da me tako vređaš.”
„Molim?”
„Da li zaista misliš za mene da sam tako nežan cvetić koji nije u stanju da
izdrži ni najmanju nevolju?”
„Ovde se ne radi o maloj nevolji.”
„Ali Grejs bi to mogla da izdrži.”
Lice mu se skamenilo i na ovo ništa nije rekao.
„Šta je ona odgovorila?”, upitala je Amelija skoro podrugljivo.
„Molim?”
„Šta je Grejs odgovorila?”, glasnije je ponovila.
Zurio je u nju kao da je prvi put u životu vidi.
„Pitao si je da se uda za tebe”, povikala je. „Šta je ona odgovorila?”
„Odbila je”, napokon je odgovorio odsečnim tonom.
„Da li si je poljubio?”
„Amelija...”
„Jesi li?”
„Zašto je to važno?”
„Da li si je poljubio?”
„Jesam!”, eksplodirao je. „Jesam, za ime boga, poljubio sam je, ali to nije
ništa značilo. Ništa! Pokušao sam nešto da osetim, veruj mi da sam pokušao, ali
nije bilo ni približno ovome.” Zatim ju je zgrabio i spustio svoje usne na njene
tako brzo i snažno da nije imala vremena da udahne. I tada više ništa nije bilo
važno. Snažno ju je zagrlio pritisnuvši je uz sebe, a onda je osetila njegovo
uzbuđenje i poželela ga je.
Strgnula mu je odeću želeći da oseti toplinu njegove kože na svojoj. Spustila
mu je usne na vrat, a njegova ruka se nalazila ispod njene suknje i kretala se duž
butine.

~ 197 ~
 Knjige.Club Books
Jedva je disala od požude. Palcem joj je milovao i pritiskao mekanu kožu
unutrašnjeg dela butina, a ona više nije mogla da izdrži. Zgrabila ga je za ramena,
uzdišući njegovo ime, stenjući i moleći ga da ne prestaje.
Pomerao je ruku naviše sve dok nije stigao do pregiba noge, tako blizu... tako
blizu...
Dodirnuo ju je.
Ukočila se na trenutak, a onda se instinktivno opustila i prepustila njegovim
dodirima. „Tomase”, uzdahnula je i pre nego što je postala svesna, položio ju je
na zemlju. Ljubio je i dodirivao, i jedino što je znala bilo je da želi sve to, pa i
više od toga.
Njegovi prsti su nastavljali da je miluju i draže, a onda je načinio jedan bludni
i strasni pokret. Izvila se ispod njega, uzdahnuvši od šoka i zadovoljstva u isto
vreme. Prst mu je sa lakoćom skliznuo u nju kao da je njeno telo upravo to i
čekalo. Kao da se pripremalo za trenutak kada će se on smestiti između njenih
butina i sjediniti se sa njom.
Disala je sve brže i snažnije i želela je da joj se još više približi. Osećala je
kako joj krv ključa i jedino što je mogla da uradi, bilo je da ga stegne i pritisne
mu leđa, glavu, zadnjicu, bilo šta što bi ga približilo njoj.
Počeo je da joj ljubi deo iznad grudi koji je otkrivao dekolte. Zadrhtala je kada
je stigao do ruba dekoltea i usnama polako krenuo da se spušta niz njega, od
ključne kosti do nežnog brežuljka od njenih dojki. Zubima je uhvatio tkaninu i
počeo da je vuče, isprva nežno, a zatim sve jače kada je video da ne popušta.
Napokon je, uz tiho gunđanje, uhvatio rukom deo haljine sa ramena i povukao ga
dole. Grudi su joj se potpuno obnažile i nije imala vremena ni da uzdahne, a on
joj je već usnama prekrio bradavicu.
Iz usana joj se oteo tihi krik i nije znala da li da ga odgurne ili približi još više
ka sebi. Uostalom to više nije bilo ni važno jer ju je on čvrsto držao i sudeći po
njegovim sladostrasnim uzdasima nije imao nameru da je pusti. Provukao je ruku
kojom joj je zadavao slatke muke na njenu zadnjicu i snažno je povukao ka sebi.
Druga ruka mu je klizila duž mekane osetljive kože njene nadlanice povlačeći je
gore sve dok im se prsti nisu ispreplitali iznad glava.
Volim te, želela je da vikne iz sveg glasa.
Međutim, nije to učinila jer nije smela bilo šta da izgovori što bi ga zaustavilo.
Instinktivno je znala da bi razbila čaroliju da je bilo šta izgovorila što bi ga vratilo
u realnost, a to u ovom trenutku ne bi podnela.
Osetila je kako njegove ruke između njihovih tela otkopčavaju pantalone i to
je bilo to. Njegov tvrdi i nabrekli ud je počeo polako da je rastvara i prodire u nju
i nije više bila sigurna da li će moći da nastavi, niti da li će joj se to dopasti, a onda
je... uronio u nju uz divljački uzdah i ona mu se predala ispustivši prigušeni bolni
vrisak.
Istog trenutka se zaledio.
~ 198 ~
 Knjige.Club Books
Isto kao i ona.
Malo se pridigao i pogledao je kao da je tek sada zapravo vidi. Nestala je
omamljenost požudom i sada se dogodilo ono čega se najviše plašila...
On se pokajao.
„O, bože”, prošaputao je. „Gospode bože.”

***

Šta je to uradio?
Bilo je to prokleto glupo pitanje, a još gluplji je bio trenutak kada se to zapitao,
dok je ležao spojen sa Amelijom na poljani pod otvorenim nebom. Uzeo joj je
nevinost ne razmišljajući čak ni o okolnostima. Haljina joj je bila svučena do
struka, lišće joj je bilo u kosi, a on nije stigao čak ni čizme da skine.
„Izvini”, prošaputao je.
Odmahnula je glavom, ali nije mogao da shvati šta je time mislila.
Sada će morati njome da se oženi. To više nije smelo da se dovodi u pitanje.
Upropastio ju je na najsramniji mogući način. Da li je bar u nekom trenutku
njihove ljubavne igre prošaputao njeno ime? Da li je bio svestan bilo čega osim
svoje nekontrolisane požude?
„Izvini”, opet je rekao, ali reči nisu bile dovoljne. Krenuo je da ustane kako
bi mogao nekako da je uteši.
„Ne!”, povikala je zgrabivši ga za ramena. „Molim te, nemoj da odlaziš.”
Gledao ju je ne mogavši da poveruje u njene reči. Znao je da ovo nije bilo na
silu i da je i ona to želela, ali je sigurno sada htela da prekine i sačeka neku malo
pristojniju situaciju, kao na primer da budu u krevetu, zajedno, kao muž i žena.
„Ostani”, prošaputala je dodirnuvši mu obraz.
„Amelija”, rekao je promuklim glasom moleći boga da uspe da shvati šta je
želeo da kaže samo tom jednom rečju.
„Već smo to uradili”, rekla je nežno. A onda ga je strastveno pogledala. „I
nikada neću zažaliti zbog toga.”
Pokušao je nešto da kaže, ali je samo ispustio neki zvuk koji je dolazio iz
dubine njegove duše tamo gde nije bilo reči.
„Šššš!” Prislonila je svoj prst na njegove usne. „Uradili smo to”, ponovila je.
A onda se osmehnula kao da se u njoj sakupilo sve žensko iskustvo staro više od
milion godina. „Sada učini da nam bude dobro.”
Puls mu se istog trenutka ubrzao, a ona mu je rukom prešla preko noge
zaustavivši se na goloj koži njegove stražnjice.
Uzdahnuo je.
Stisnula ga je. „Učini da nam bude predivno.”
~ 199 ~
 Knjige.Club Books
I on je upravo to i uradio. Ako je prvi deo njihovog vođenja ljubavi bio satkan
od bezumne strasti, sada je to bilo sasvim drugačije. Svaki poljubac je bio čista
umetnost, a svaki dodir je bio osmišljen tako da je dovede do vrhunca
zadovoljstva. Osluškivao je njene sladostrasne uzdahe i radio ono što je znao da
joj prija.
Šaputao je njeno ime... neprestano ga je ponavljao ljubeći joj kožu, kosu, usne
i grudi. Nije želeo da se zaustavlja sve dok je ne bude doveo do vrhunca, sve dok
se ne raspline u njegovom naručju.
Po prvi put u poslednjih nekoliko nedelja događalo se nešto gde nije bio on
najvažniji. Ovde se nije radilo o njegovom imenu ili o tome ko je bio, već samo o
tome šta može da učini kako bi joj pružio zadovoljstvo.
Ovo je bilo za Ameliju. Sve je bilo podređeno njoj i možda će tako biti sve do
kraja života, ali mu to neće smetati.
Pogledao ju je i zastao mu je dah kada je ugledao njene blago rastvorene usne
dok je strastveno uzdisala. Nikada u životu nije video nešto tako lepo. Ništa nije
moglo da se meri sa tim, ni najsjajniji dijamanti, ni najdivniji zalasci sunca. Ništa
nije bilo tako lepo kao njeno lice u tom trenutku.
I tada mu je postalo jasno.
Voleo ju je.
Ova devojka, zapravo ova žena, koju je svih ovih godina tako uljudno
ignorisao, uspela je da dopre do njega i ukrade mu srce.
Nije mogao da shvati kako mu je palo na pamet da joj dozvoli da se uda za
Džeka. Nije znao kako je mogao da pomisli da će uspeti da živi bez nje, bez ideje
o tome da će mu ona postati žena, da će mu roditi decu i ostariti zajedno sa njim.
„Tomase?”
Njen šapat ga je vratio u realnost, te je shvatio da je prestao da se pomera.
Gledala ga je sa mešavinom radoznalosti i požude, a njene oči... njen izraz lica...
Nije mogao sebi da objasni kako je sve to uticalo na njega, ali je znao da se oseća
srećno.
Nije bio samo zadovoljan, spokojan ili razgaljen.
Bio je srećan.
Bio je omamljen od zaljubljenosti kao da šampanjac struji njegovim venama
i želeo je da na sav glas poviče koliko je srećan.
„Zašto se smeješ?”, pitala je osmehujući se pošto je njegova sreća bila
zarazna.
„Volim te”, rekao je iznenadivši sebe ovom izjavom.
„Tomase...”
Morao je da joj objasni. „Nisam to izjavio zato što si ti to prva rekla i ne
govorim ovako zato što ću se, sudeći po svemu, sada sa tobom venčati, nego
zbog... zbog...”
~ 200 ~
 Knjige.Club Books
Nije se pomerala.
Napokon je prošaputao: „Rekao sam to zato što je istina.”
Oči su joj se napunile suzama, te se on nagnuo da joj ih nežnim poljupcima
obriše. „Volim te”, prošaputao je. A onda je ne uspevajući da obuzda svoj šeretski
osmeh dodao: „Ipak jednom u životu neću učiniti pravu stvar.”
Panično ga je pogledala. „Šta time hoćeš da kažeš?”
Poljubio joj je obraz, zatim usnu školjku, a onda nežno i rub njene vilice.
„Ispravna stvar bi bila da sam zaustavio ovo ludilo pre nego što sam te propisno
upropastio. Bez obzira na sve, svakako ću morati da dobijem dozvolu od tvog oca
pre nego što nastavim.”
„Pre nego što ovo nastaviš?”, zagrcnula se.
Ponovo ju je poljubio, ali sa druge strane lica. „Nikada ne bih mogao da
budem tako prost. Mislio sam generalno na udvaranje.”
Nekoliko puta je zaustila da kaže nešto, a onda se bojažljivo osmehnula.
„Ali ovo sada bi bilo okrutno”, promrmljao je.
„Okrutno?”, ponovila je za njim.
„Hm, pa da ne nastavimo ono što smo započeli.” Pogurao se malo napred
zbog čega je ona iznenađeno ciknula.
Zario joj je glavu u vrat ubrzavajući ritam. „Početi nešto, a ne završiti, nije
baš ispravna stvar, zar ne?”
„Da”, odgovorila je napetim glasom uz isprekidane uzdahe.
Nastavio je tamo gde je stao. Voleo ju je celim svojim telom isto kao što ju je
voleo celim svojim srcem. Kada je osetio da je zadrhtala ispod njega, napokon je
eksplodirao u njoj takvom silinom koja ga je potpuno iscrpela... ali učinila
kompletnim.
Možda ovo nije bio ispravan način da zavodi ženu koju voli, ali je svakako
bio dobar.

~ 201 ~
 Knjige.Club Books

Dvadeset drugo poglavlje

Na kraju je Tomas ipak uradio ispravnu stvar.

Takoreći, skoro ispravnu.
Amelija je očekivala da će već narednog dana doći kod njenog oca i zvanično
zatražiti njenu ruku. Umesto toga, samo ju je zamolio da odnese pismo i prsten
kako je bilo planirano dodajući da će se videti za dve nedelje u Engleskoj.
Rekao joj je da je voli. Voleo ju je i više nego što je to rečima mogao da izrazi,
ali je morao sam da se vrati kući. I tako je i bilo. Skoro tri nedelje kasnije Amelija
je sedela u salonu Burdžes parka u društvu svoje majke, četiri sestre i dva očeva
psa kada se na vratima pojavio batler i najavio: „Gospodin Tomas Kevendiš, moja
gospo.”
„Ko?”, odmah je upitala ledi Kroulend.
„To je Vindam!”, prošaputala je Elizabet.
„On nije više Vindam”, ispravila ju je Mili.
Amelija je spustila pogled ka knjizi koju je držala, bio je to neki užasni vodič
za bonton koji je njena majka okarakterisala kao recept za napredak, i osmehnula
se.
„Zašto je, za ime boga, došao ovde?”, upitala je ledi Kroulend.
„Možda zato što je još uvek Amelijin verenik”, pretpostavila je Mili.
Majka se užasnuto okrenula ka njoj. „Zar to još uvek ne znamo.”
„Mislim da ne znamo”, odvratila je Mili.
Amelija je gledala u knjigu.
„Amelija”, oštro joj se obratila ledi Kroulend. „Kakav je status tvoje
veridbe?”
Amelija je pokušala samo da slegne ramenima, ali je shvatila da to neće biti
dovoljno, pa je rekla: „Nisam sigurna.”
„Kako je to moguće?”, pitala je Mili.
„Ja nisam raskinula veridbu”, rekla je Amelija.
„A on?”
„Pa...” Amelija je zastala ne znajući kako da nastavi jer ju je pet osoba upitno
posmatralo. Napokon je odučila da pogleda u majku i rekla: „Ne. Nije zvanično.”
„Kakva zbrka.” Ledi Kroulend se zabrinuto uhvatila za glavu. „Onda ćeš je ti
raskinuti. On to neće uraditi jer je džentlmen. Sigurna sam da ne očekuje da se
udaš sada za njega.”
~ 202 ~
 Knjige.Club Books
Amelija se ugrizla za usnu.
„Verovatno je došao da bi ti dao priliku da ti to završiš. Da, sigurno je to u
pitanju.” Ledi Kroulend se okrenula ka batleru: „Uvedi ga, Granvile. A mi
ostali...” Mahnula je rukom prema ćerkama. „Pozdravićemo se sa njim, izviniti se
i diskretno napustiti sobu.”
„Kako masovni odlazak može diskretno da se izvede?”, pitala je Mili. Ledi
Kroulend ju je pogledala, a onda se okrenula Ameliji i povikala: „O, da! Da li
misliš da bi tvoj otac trebalo da bude ovde?”
„Da”, rekla je Amelija osećajući se spokojno bez obzira na sve. „Zaista
mislim da bi trebalo.”
„Mili”, rekla je ledi Kroulend: „Idi pronađi oca.”
Mili ju je zapanjeno pogledala. „Ne mogu sada da odem.”
Ledi Kroulend je dramatično uzdahnula. „Oh, gospode bože, da li postoji
majka koju deca više maltretiraju?” Zatim se okrenula ka Elizabet.
„O, ne!”, rekla je Elizabet istog trenutka. „Ni ja ne želim ništa da propustim.”
„Vas dve”, rekla je ledi Kroulend mahnuvši rukom prema dvema najmlađim
ćerkama. „Idite da pronađete oca i neću da čujem da se bunite.” Stavila je ruku na
čelo. „Ovo će mi sigurno izazvati glavobolju.” Budući da ćerke nisu odmah
poletele, dodala je: „Nema ništa da se vidi! Vindam...”
„Kevendiš”, ispravila ju je Mili.
Ledi Kroulend je prevrnula očima. „Da li je neko ikada čuo za tako nešto?
Davno izgubljeni rođak.” A onda se brzo okrenula ka dvema mlađim ćerkama
koje su se još uvek motale oko vrata i viknula: „Polazite!”
Krenule su, ali su naletele na Tomasa koji je u tom trenutku uveden u salon.
Nosio je prilično veliki pljosnati paket koji je naslonio na zid prekoputa ledi
Kroulend.
„Ledi Kroulend”, rekao je duboko se naklonivši.
Elizabet je ćušnula Ameliju u rebra.
„Ne izgleda tako očajno”, prošaputala je Elizabet. „Za nije sve izgubio?”
„Možda nije sve”, promrmljala je Amelija, ali je Elizabet nije čula jer je piljila
u njega.
Tomas se okrenuo ka trima sestrama Vilobi. „Ledi Elizabet”, rekao je uljudno,
„ledi Amelija, ledi Milisent.”
Sve tri su klimnule glavama, a on im je uzvratio elegantnim naklonom. Ledi
Kroulend se nakašljala. „Kakvo prijatno iznenađenje, vaša, ovaj...”
„Gospodin Kevendiš”, rekao je ljubazno. „Imao sam vremena par nedelja da
se naviknem na to.”
„Pa, da, naravno, to je vaše ime”, rekla je Mili.
„Milisent!”, prekorila ju je majka.

~ 203 ~
 Knjige.Club Books
„Ne, ne”, rekao je Tomas uz ironičan osmeh. „Ona je u pravu. Tomas
Kevendiš je moje ime od rođenja.”
Nastala je neprijatna tišina, a onda je ledi Kroulend rekla: „Izgleda da ste
dobrog zdravlja.”
„Veoma dobrog, moja gospo. A vi?”
„Dobro sam onoliko koliko mogu da budem.” Uzdahnula je potapšavši se po
grudima nekoliko puta. „Deca umeju da budu tako naporna.”
„Nadam se da ću jednog dana to i sam otkriti”, rekao je Tomas.
Ledi Kroulend je prebledela i počela da zamuckuje: „Pa naravno, svi se tome
nadamo jer deca su blagoslov, zar ne?”
„Ne pamtim kada me je poslednji put opisala kao blagoslov”, promumlala je
Mili.
Amelija ju je ignorisala jer je bila presrećna što vidi Tomasa. Nedostajao joj
je, ali nije bila svesna koliko sve dok ga napokon nije ugledala. Sada je samo
želela da ga dodirne, da mu se baci u naručje i ušuška u njegov zagrljaj. Želela je
da ga poljubi, oseti miris njegove kože i bude pored njega.
Uzdahnula je, ali očigledno glasno jer ju je Mili šutnula i tek tada je shvatila
da je svi gledaju.
Amelija se samo osmehnula jer je to bilo jače od nje.
Majka ju je čudno pogledala, a onda se okrenula ka Tomasu i rekla: „Sigurna
sam da želite i nasamo da porazgovarate sa Amelijom.”
„To bih voleo više od svega”, mirno je rekao, „ipak takođe bih...”
„Kevendišu!”
Na vratima se pojavio otac.
„Lorde Kroulende”, pozdravio ga je Tomas.
„Baš sam se pitao kada ćete se vratiti. Ne krivim vas što ste nas napustili u
Irskoj. Dakle, pretpostavljam da postoje stvari koje treba da rešimo.” Pogledao je
oko sebe i tek tada primetio u sobi postrojene sve Vilobi žene. „Hm! Možda bismo
mogli da odemo do moje radne sobe?”
Amelija je očekivala da će se Tomas složiti jer je nikada zvanično ne bi
zaprosio, a da pre toga ne dobije dozvolu od njenog oca. Ili barem da to pokuša
da je dobije. Nije znala šta bi Tomas uradio ukoliko otac na to ne bi pristao, ali se
nadala da će uspeti da se venčaju.
Bilo bi sve mnogo lakše ukoliko se njena porodica ne bi protivila.
Međutim, Tomas ju je iznenadio. Zapravo, iznenadio je sve prisutne kada je
rekao: „Nema potrebe da idemo u drugu sobu. Nemam ništa da vam kažem što ne
mogu i drugi da čuju.”
„Obožavam kada ljudi to kažu”, rekla je Mili.
„Mili!”, prosiktala je Elizabet nervozno

~ 204 ~
 Knjige.Club Books
„Ne može da me čuje.”
„Zapravo, mogu”, promrmljao je Tomas.
Amelija je prekrila usta da bi prigušila svoj smeh.
„Jeste li završile?”, upitao je lord Kroulend pogledavši strogo svoje tri starije
ćerke.
Nisu ništa odgovorile jer bi to bilo previše nepristojno u tom trenutku.
„U redu, onda”, rekao je i okrenuo ka Tomasu. „Šta ste hteli da mi kažete?”
„Pre svega”, počeo je Tomas, „želeo bih da zvanično raskinem verenički
ugovor.”
Elizabet je glasno uzdahnula, a čak je i Mili izgledala zaprepašćeno zbog ove
izjave.
Amelija se samo osmehnula. Nije znala šta mu je na umu, ali mu je verovala.
„Smatrajte to završenim”, rekao je lord Kroulend. „Mada sam ja mislio da je
to već poništeno.”
Tomas se potapšao prstom po glavi. „Dobro je da se neke stvari kažu jasno i
glasno, zar ne?”
Lord Kroulend je trepnuo nekoliko puta ne znajući na šta cilja.
„Želeo bih još jednu stvar da raščistim”, rekao je Tomas pogledavši Ameliju
pravo u oči.
Krenuo je ka njoj i uhvatio je za ruke.
Na trenutak je sve oko njih nestalo i tu su se nalazili samo on... ona... i radost.
Amelija je ćutala, ali se osećala omamljeno od nezamislive radosti, pa je počela
da se smeje.
„Amelija” rekao je netremice je gledajući u oči.
Počela je da klima glavom iako još uvek nije čula pitanje. Bilo je to prosto
jače od nje. Dovoljno je bilo samo da prošapuće njeno ime i ona je bila spremna
da poviče. Da! Da!
Kleknuo je na jedno koleno. „Amelija Vilobi”, rekao je malo glasnije, „hoćeš
li da mi učiniš čast i postaneš moja žena?”
Nastavila je da klima glavom i nije mogla da se zaustavi.
„Pitam te”, nastavio je, „jer je ovog puta izbor na tebi.”
„Da”, prošaputala je. A onda je povikala. „Da! Da!”
Ruke su joj se tresle dok joj je stavljao prsten koji do tog trenutka nije ni
primetila da drži.
„Volim te”, rekao je pred svima.
„I ja tebe volim.” Glas joj je podrhtavao, ali su reči bile iskrene.
Ustao je držeći je i dalje za ruku i okrenuo se ka njenom ocu. „Iskreno se
nadam da ćete nam dati vaš blagoslov.”

~ 205 ~
 Knjige.Club Books
Glas mu je bio blag, ali je namera bila jasna. Njih dvoje će se venčati sa ili
bez njegovog pristanka.
„Možeš li da joj obezbediš pristojan život?”, pitao je lord Kroulend otvoreno.
„Postigao sam dogovor sa novim vojvodom. Ništa joj neće nedostajati.”
„Nećeš imati titulu”, istakla je ledi Kroulend ljubaznim tonom. Više je
zvučalo kao nežan podsetnik na to da Amelija treba dobro da razmisli.
„Ne treba mi titula”, odgovorila je Amelija. Kada je kasnije razmislila o
svemu, pretpostavila je da joj se na licu ogledala sva ljubav koju je osećala prema
njemu jer se majčin pogled u tom trenutku zamaglio, te je počela da mrmlja neke
besmislice o prašini brišući oči.
„Dobro”, rekao je lord Kroulend izgledajući kao da bi radije izašao napolje sa
svojim psima. „Onda smo se dogovorili.” A zatim je dodao: „Ponovo.”
„Trebalo je mnogo ranije da se oženim tobom”, rekao je Tomas Ameliji
poljubivši joj ruku.
„Ne, nije trebalo. Možda se nikada ne bih zaljubila u tebe da si prvo postao
moj muž.”
„Hoćeš li to da mi objasniš?”, upitao ju je sa radoznalim osmehom.
„Pa i ne bih baš”, odgovorila mu je pomalo vragolasto.
„Oh, umalo da zaboravim”, iznenada je rekao, „doneo sam ti poklon.”
Radosno se osmehnula uprkos tome što jedna dama ne bi smela da pokazuje svoje
oduševljenje poklonima.
Prišao je zidu na koji je naslonio veliki pljosnati paket i uzeo ga u ruke.
„Izvoli”, stavio ga je na sto.
Amelija je požurila ka njemu kao i ostatak porodice Vilobi.
„Šta je to?”, upitala je nestrpljivo.
„Otvori”, rekao je. „Ali pažljivo. Osetljivo je.”
Odvezala je traku, a zatim pažljivo odmotala papir.
„Šta je to?”, upitala je Mili.
„Da li ti se sviđa?”, pitao je Tomas.
Amelija je oduševljeno klimnula glavom. „Divno je.”
„Šta je to?”, uporna je bila Mili.
U pitanju je bila mapa u obliku srca.
„Srcolika projekcija”, objasnio joj je Tomas.
Uzbuđeno ga je pogledala. „Mapa koja verodostojno predstavlja sva područja.
Pogledaj kako je Grenland mali.”
Osmehnuo se. „Priznajem da sam je kupio više zbog toga što je u obliku srca.”
Amelija se okrenula ka porodici. „Zar ovo nije najromantičniji poklon koji ste
ikada videli?”

~ 206 ~
 Knjige.Club Books
Svi su je gledali kao da je poludela.
„Mapa”, rekla je ledi Kroulend. „Baš interesantno.”
Elizabet se nakašljala. „Mogu li da pogledam prsten?”
Amelija je ispružila ruku pustivši sestre da uzdišu i da se dive njenom novom
dijamantskom prstenu. Za to vreme ona je netremice gledala u svog novog
odnosno starog verenika.
„Da li je ovo trenutak kada treba da kažem da si ti pronašla mapu koja vodi
do mog srca?”, pitao je.
„Možeš li to da uradiš, a da me ne rasplačeš?”
„Sumnjam.”
„Dobro, reci onda bez obzira na sve.”
To je i učinio.
Počela je da plače.
„Vi ste stvarno pravi ljubavni spoj”, izjavila je Mili.
Oboje su klimnuli glavom potpuno sigurni u to.

~ 207 ~
 Knjige.Club Books

Epilog

Dvorac Vindzor, jul 1823. godina

„Da li smo gotovi?”

Kralj se dosađivao. Džordž IV nikada nije uživao u sastancima sa lordom
komornikom jer su se uvek održavali u lošem trenutku. Nije znao kako je
Montrouz to uspevao da uradi, ali uvek su bili u vreme nekog obroka.
„Ostala je samo još jedna stvar, Vaše veličanstvo.” Vojvoda od Montrouza,
njegov lord komornik već više od dve godine, prelistao je nekoliko papira, a zatim
pogledao u njega. „Grof od Kroulenda je umro.”
Džordž je trepnuo. „To je baš šteta.”
„Ostavio je iza sebe pet ćerki.”
„Nije imao sinove?”
„Nijednog. Nema naslednika, pa se titula vraća vama, Vaše veličanstvo.”
„Da li se to skoro dogodilo?”
„Početkom ovog meseca.”
„Dobro, onda.” Džordž je zevnuo. „Daćemo udovici dovoljno vremena da
tuguje pre nego što vratimo njegovu imovinu.”
„Veoma ste ljubazni kao i uvek, Vaše veličanstvo.”
„Nema potrebe da... Sačekaj trenutak.” Džordž se namrštio. „Rekao si
Kroulend? Zar nije i on bio upleten u onu užasnu situaciju sa Vindamovima?”
„Njegova ćerka je bila verena za vojvodu. Ovaj, hoću reći, onog prvog.”
Montrouz se nakašljao. „Bilo je to pitanje opstanka grofovije. Dok je Kroulend
bio živ...”
„Kako je Vindam?”, prekinuo ga je Džordž.
„Pa za kojeg se interesujete?”
Džordž se na to slatko nasmejao. „Pitam za ovog novog. Pravog vojvodu. Ali
me interesuje i onaj drugi. Pokazao se kao dobar. Uvek mi se dopadao. Povukao
se iz javnosti, zar ne?”
„Mislim da se tek skoro vratio iz Amsterdama.”
„Šta je, kog đavola, tamo radio?”
„Ne znam, Vaše veličanstvo.”

~ 208 ~
 Knjige.Club Books
„Međutim, ipak se oženio Kroulendovom ćerkom nakon cele one zavrzlame
oko titule, zar ne?”
„Jeste.”
„Mora da je to neka čudna devojka”, zamišljeno je rekao Džordž. „Sigurno je
mogla mnogo bolje da prođe.”
„Moja supruga kaže da je to bila prava ljubav u pitanju”, rekao je Montrouz.
Džordž se još jednom nasmejao. Tih dana ga je bilo teško razgaliti, a ovo je
po njegovom mišljenju bila jedna lepa priča.
Montrouz se nakašljao. „Morali bismo da rešimo situaciju sa tom praznom
grofovijom. To svakako može malo da sačeka, ali...”
„Daj je Kevendišu”, rekao je Džordž mahnuvši rukom.
Montrouz ga je šokirano pogledao. „Da je dam...”
„Kevendišu. Nekadašnjem Vindamu. Sam gospod je svedok da to zaslužuje
posle svega što je prošao.”
„Mislim da njegova supruga nije najstarija ćerka. Presedan je...”
„Usuđujem se da kažem da u ovom slučaju nema presedana. Sačekaćemo šest
meseci. Daćemo dovoljno vremena porodici da tuguje pre nego što obavimo taj
prenos titule.”
„Da li ste sigurni, Vaše veličanstvo?”
„Ovo me zabavlja, Džejmse.”
Montrouz je klimnuo glavom. Kralj ga skoro nikada nije zvao pravim
imenom. „Biće vam veoma zahvalan, u to sam siguran.”
„Pa ne radi se baš o vojvodstvu”, cerekao se Džordž. „Ali ipak...”

Sedam meseci kasnije, u kući Kroulendovih, London

„O, mislim da neću moći da te zovem lord Kroulend”, rekla je Amelija

uzimajući gutljaj čaja. „Imaću utisak da se obraćam svom ocu.”
Tomas je odmahnuo glavom. Prošlo je samo mesec dana od kada su ih pozvali
u Vindzor i samo nedelju dana od kada je vest objavljena.
Sluga je ušao u sobu noseći veliki poslužavnik. „Vaše novine, gospodine”,
rekao je.
„Danas je sreda, zar ne”, uzviknula je Amelija i odmah krenula ka
poslužavniku.
„Postala si zavisna od tračerskih časopisa”, prekorio ju je Tomas.
„To je jače od mene. Uživam u njima.”
Tomas je uzeo Tajms i otvorio političku stranicu. Sada kada je ponovo dobio
titulu, morao je da bude dobro informisan.

~ 209 ~
 Knjige.Club Books
„Jaooo!” uzviknula je Amelija udubljena u svoje novine.
Tomas ju je pogledao. „Šta je bilo?”
Odmahnula mu je rukom. „Ništa što bi tebe interesovalo. Uh!”
„Šta je sada bilo?”
Ovog puta mu ništa nije odgovorila.
Vratio se svojim novinama, ali nije stigao ni tri rečenice da pročita kada je
Amelija vrisnula.
„Šta se dogodilo?”, zahtevao je da čuje.
Mahnula je svojim časopisom. „Spominjemo se i mi ovde! I mi smo ovde!”
„Dozvoli mi da to vidim”, rekao je istrgnuvši joj časopis iz ruke. Počeo je da
čita:

Od Vindama preko Kevendiša do Kroulenda...

Autorka ovog teksta bi želela da posveti nekoliko redova čoveku koji

se oženio nekadašnjom ledi Amelijom Vilobi. Nakon pet godina
provedenih u ilegali među običnim svetom, ovaj novi grof bi sigurno
svojom životnom pričom mogao da inspiriše i jednog Šekspira. Biti
džentlmen sa titulom, imati posede i godišnju zaradu od trideset hiljada
je svakako slađe nego biti običan gospodin.
Sa time bi se svakako složila i nova ledi Kroulend. Ili se ne bi složila?
Uprkos svom dugogodišnjem vereničkom statusu sa čovekom koji je
nekada bio Vindam, ona se udala za momka bez prebijene pare.
E pa, ukoliko to nije prava ljubav, onda će autorka ovog teksta pojesti
pero kojim piše...
DRUŠTVENA HRONIKA LEDI VISLDAUN,
4 februar, 1824. godine.

~ 210 ~