Naziv originala:

Eloisa James
DUCHESS IN LOVE
Copyright ©2002 by Eloisa James, Inc.
 1

Kratki razgovor: spavaća soba vojvotkinje od

Girtona

Kućni prijem ledi Trubridž

Ist Klif

„Pa, kako izgleda?“

Nastupila je pauza. „Ima crnu kosu, toga se sećam“, rekla je
Džina sumnjičavo. Sedela je za toaletnim stočićem i vezivala
male čvorove na vrpci za kosu. Ambrodžina, vojvotkinja od
Girtona, retko se vrpoljila. Vojvotkinju čini ponašanje, tvrdila je
jedna od njenih guvernanti. Ali Džina je bila uspaničena, jer čak
i vojvotkinje povremeno obuzima panika.
Ezme Rolings prasnula je u smeh. „Ne znaš kako tvoj rođeni
muž izgleda?“
Džina se namrštila. „Lako je tebi da se smeješ. Tvoj muž se
ne vraća sa kontinenta i ne zatiče te usred skandala. Insistirala
sam da Kam poništi naš brak kako bih mogla da se udam za
Sebastijana. Nakon što pročita onaj užasni trač u Tatleru,
misliće da sam žena lakog morala.“
„Neće ako te poznaje“, nasmejala se Ezme.
„U tome i jeste stvar! Ne poznaje me. Šta ako poveruje u
priču o gospodinu Vopingu?“
„Otpusti učitelja i proći će za nedelju dana.“
„Neću da otpustim sirotog gospodina Vopinga. Došao je čak
iz Grčke da mi bude učitelj, i sirotan nema gde da ode. I nije
uradio ništa pogrešno, a nisam ni ja, pa zašto onda da se
ponašam kao da jesam?“
„Nije ti baš najzdravija politika bila da dozvoliš da te Viloubi
Brouk i njegova žena vide sa učiteljem u dva sata ujutro.“
„Znaš da smo gledali kišu meteora. U svakom slučaju, ne
odgovaraš mi. Šta ako ne prepoznam svoga muža?“, Džina se
okrenula na stolici i prikovala pogled za Ezme. „Biće to najveće
poniženje u mom životu!“
„Zaboga, zvučiš kao loša glumica u melodrami. Pa najaviće
ga valjda batler, zar ne? Imaćeš vremena da se pribereš. O,
najdraži mužu“, rekla je Ezme uputivši Džini vreli pogled
dobrodošlice. „Kakva je užasna, užasna žalost tvoje odsustvo
bilo za mene!“ Počela je lenjo da se hladi lepezom.
Džina je složila lice u grimasu. „Pretpostavljam da često
koristiš tu rečenicu?“
„Prirodno. Majls i ja smo uvek učtivi kada se sretnemo. Što
se, hvala bogu, retko dešava.“
Džina je spustila vrpcu na kojoj je bilo vezano pedeset
čvorova. „Pogledaj ovo – ruke mi drhte. Ne znam nikoga ko je
iskusio tako užasan sastanak.“
„Preteruješ. Pomisli kako se sirota Kerolajn Prat osećala kada
je morala da kaže mužu da je trudna – a on bio u Niskim
zemljama1 čitave prethodne godine!“
„To mora da je bilo teško.“
„Premda mu je zapravo učinila uslugu. Šta bi se, zaboga,
desilo sa posedom da nije rodila naslednika! Naposletku, bili su
u braku više od deset godina. Prat je trebalo vrlo lepo da joj
zahvali, premda mislim da to nije uradio, s obzirom na to da su
muškarci takvi prostaci.“
„Hoću da kažem da će biti tako teško sresti se sa Kamom“,
rekla je Džina. „Nisam sigurna da ću ga razlikovati od drugih.“
 „Mislila sam da si detinjstvo provela u njegovom džepu.“
„To nije isto kao sresti ga kao odraslog čoveka. Bio je dečak
kad smo se venčali.“
„Mnoge bi žene volele da se njihovi muževi presele na
kontinent“, istakla je Ezme.
„Kam mi nije zapravo muž. Zaboga, odrasla sam misleći da
mi je brat od tetke, sve do dana kada smo se venčali.“
„Ne vidim kako to menja stvari. Mnogo je braće i sestara od
tetaka koji su u braku, što je prava šteta. A i niste zaista brat i
sestra od tetke, budući da je tebe tvoja majka samo podigla, a
nije te rodila.“
„Baš kao što ni moj muž nije istinski moj muž“, dodala je
Džina žurno. „Kam je iskočio kroz prozor petnaest minuta
nakon što ga je njegov otac primorao da izgovori zavete. Prosto
mu je bilo potrebno dvanaest godina da se vrati i poništi brak.“
„Moj muž je barem izašao na ulazna vrata kao civilizovan
čovek.“
„Kam teško da je bio muškarac. Tek nekoliko dana ranije
napunio je osamnaest godina.“
„Pa, izgledaš predivno u toj ružičastoj haljini“, rekla je Ezme
smešeći se Džini. „Zaplakaće kada pomisli da mu je palo na
pamet da iskoči kroz prozor tvoje spavaće sobe.“
„Besmislice. Nisam lepa. Suviše sam mršava, a moja kosa
ponajviše podseća na šargarepu.“ Pogledala je svoj odraz u
ogledalu. „Volela bih da imam tvoje oči, Ezme. Moje su boje
blata.“
„Tvoje oči nisu blatnjave, zelene su“, ispravila ju je Ezme. A
kako nisi lepa – pogledaj se! Izgledaš kao renesansna Madona
danas, vitka i pribrana i pomalo plačljiva. Ako se izuzme tvoja
kosa, naravno. Misliš li da si svu tu crvenu kosu nasledila od
svoje sablažnjive francuske maman?“
 „Kako da znam? Moj otac je odbio da opiše moju pravu
majku.“
„Zapravo, Madona je savršen opis“, nastavila je Ezme uz
pakostan sjaj u oku. „Sirotica... još jedna udata devica!“
Začulo se kucanje na vratima, pa ih je Eni, vojvotkinjina
sobarica, otvorila. „Ledi Perivinkl bi želela da vas poseti na
trenutak, vaša milosti.“
„Zamoli je da uđe“, odgovorila je Džina.
Karola Perivinkl je bila sitna i sočno zaobljena, sa loknama
koje su poskakivale oko njenog srcolikog lišća. Ciknula je od
radosti kada je ugledala Ezme.
„Drage moje! Morala sam da dođem, premda je krajnje
vreme da se oblačim jer mi je ledi Trubridž ispričala nadasve
zapanjujuću priču o Džininom mužu...“
„Istina je“, ubacila se Džina. „Moj muž se vraća u Englesku.“
Karola je pljesnula rukama. „Kako je to romantično!“
„Kako? Ne vidim ništa romantično u činjenici da će moj muž
poništiti naš brak.“
„Dolazi čak iz Grčke samo da te oslobodi, da ti dozvoli da se
udaš za čoveka koga voliš? Ne sumnjam da mu je srce potajno
slomljeno na ovu pomisao.“
Ezme je izgledala kao da ju je obuzela blaga mučnina.
„Ponekad ne mogu da zamislim zašto smo prijateljice, Karola.
Moja pretpostavka je da je Džinin muž načisto oduševljen što će
je se rešiti. Tvoj muž i moj muž bi od sreće poskočili da im se
pruži ovakva prilika za poništenje braka, zar ne! Zašto bi Džinin
muž bio drugačiji?“
„Ne volim da o tome tako razmišljam“, rekla je Karola pa
podigla nosić. „Moj muž i ja se možda ne slažemo, ali nikada ne
bi poništio naš brak.“
„Pa, moj bi“, rekla je Ezme. „Prosto je suviše dobrodušan da
to kaže. Nakon što smo se prvi put razišli, davala sam sve od
sebe da ga razljutim dovoljno da se razvede od mene, ali bio je
preveliki kavaljer. Ali da je poništenje opcija, oberučke bi je
prihvatio.“.
„Ti si budala“, rekla je Džina gledajući je blagonaklono.
„Uništila si svoju reputaciju samo da bi privukla Majlsovu
pažnju?“
Ezme se žalosno nasmešila. „Skoro. Ne mogu da zamislim
zašto se družiš sa mnom, s obzirom na to da si prava
vojvotkinja.“
„Jer se udajem, razume se. Kome drugom da se obratim za
bračni savet nego tebi?“ Džini su oči pakosno zasjale.
„Bolje Ezme nego ja“, ubacila je Karola zakikotavši se. „Moj
muž i ja smo se razišli već nakon mesec ili nešto više. A Ezme
se od svoga nije razišla duže od godine.“
„Istina je da bi ti trebalo da deliš savete, Džina“, rekla je
Ezme. „Karola i ja smo odbacile naše muževe i otada mnogo
vremena provodimo izazivajući skandale. Ali ti si se uvek
ponašala kao primerena udata vojvotkinja!“
„Kada to tako kažeš, delujem dosadno“, usprotivila se Džina.
„Pa, u poređenju sa našim ukaljanim reputacijama...“
„Govori u svoje ime“, rekla je Karola. „Moja reputacija je
možda narušena, ali nije još ukaljana.“
„Oh, pa, moja je dovoljno crna za sve tri“, rekla je Ezme
vedro.
Karola je bila kraj vrata. „Bolje da idem ako ne želim večeras
da izgledam kao matora veštica.“ Izašla je.
Ezme je skočila sa stolice. „Bolje da bežim. Džini planira da
me očešlja à la grecque i ne želim da kasnim. Berni bi mogao da
zapadne u očajanje od brige da li ću doći.“
„Berni Berdet? Zar nisi rekla da je bljutavi dosadnjakovič?“,
rekla je Džina.
Ezme se vragolasto nasmešila. „Ne zanima mene njegov
mozak, draga.“
„Sećaš se da je ledi Trubridž rekla da tvoj muž danas dolazi?“
U odgovor je slegla ramenima. „Naravno da Majls dolazi.
Ledi Randolf Čajld već je stigla, zar ne!“
Džin se ugrizla za usnu. „To je tek glasina. Možda želi tebe
da vidi.“
Ezme je imala plave oči koje su mnogi mladići poredili sa
safirima. Bile su često jednako blistave kao dragulji, i jednako
hladne. Ali smekšale su kada je pogledala Džinu. „Zaista si
mila, milosti.“ Sagnula se i poljubila je u obraz. „Moram da
idem da se pretvorim u femme fatale. Bilo bi veoma neprijatno
ako bi ledi Čajld izgledala bolje od mene.“
„To nije moguće“, rekla je Džina potpuno sigurno. „Prosto
pecaš kompliment.“ Ezmine svilene crne lokne, zavodljive usne
i sočne obline primoravale su čoveka da je poredi sa najlepšim
londonskim kurtizanama još od njene prve sezone. I uopšteno
govoreći, smatralo se da je konkurenciju ostavljala u prašini.
„Zar nisi ti pecala kompliment kada si kukala zbog svojih
očiju boje blata?“
Džina je odmahnula rukom. „Nije to isto. Svaki kavaljer koga
poznajem molio bi da ga pustiš u svoju sobu. A na mene gledaju
kao na smernu mršavu vojvotkinju.“
Ezme je frknula. „Ti si poludela. Pokušaj da kažeš
Sebastijanu koliko si neugledna. Sigurna sam da će on početi
vrlo rečito da opisuje tvoje čelo od alabastera itd., no moram da
se oblačim.“ Poslala joj je poljubac i otišla.
Eni je odgovorila Džini na uzdah, ne tišina. „Šteta, eto šta je“,
rekla je pa uzela četku za kosu. „Ledi Rolings je jedna od
najlepših žena u celom Londonu, a njen muž ne krije svoju vezu
sa ledi Čajld. Šteta, eto šta je.“
Džina je klimnula.
„Znate li da je njen muž tražio da njegova soba bude spojena
sa sobom ledi Čajld?“ dodala je Eni.
Džina je zapanjeno srela njen pogled u ogledalu. „Zaista?“
„Nije to tako neuobičajeno. Pre je suprotno. Sada, kada sam
viša služavka, gospođa Mesi slobodno priča preda mnom. A ne
biste poverovali kakve su samo nevolje ona i ledi Trubridž imale
oko ovog prijema i rasporeda soba.“
„Bože“, rekla je Džina slabašno. Ona i Sebastijan barem neće
biti takav par kada se venčaju. Sirota Ezme.
 2

Susret vojvode, praseta i advokata

Činjenica da je stigao u Englesku nije se mogla ignorisati,

pomislio je Kamden Serard turobno dok je otresao kišnicu sa
oboda šešira. Italijanskim čizmama gacao je kroz reke blata.
Kiša je toliko lila da je vazduh bio beo, i nije mogao da vidi kraj
staze koja je vodila sa doka.
„Pazite, gospodine!“
Okrenuo se, ali ne na vreme da izbegne prase koje je željno
pojurilo na slobodu. Oštri mali papci pretrčali su preko njegovih
blatom isprskanih čizama brže nego što je smatrao da je
moguće.
Kam je nastavio turobno da ide prema svetlima koja su
ukazivala na nekakvu vrstu svratišta. Nije znao zašto li su,
dođavola, morali da pristanu ovde, na ovom zabačenom doku na
drugoj strani Ridlsgejta. Kapetan broda Ruža veselo je objavio
da je napravio malu grešku u navigaciji, pravdajući se izjavom
da je London udaljen svega sat vožnje kočijom. Sa Kamove
tačke gledišta, London bi mogao biti i na drugom kontinentu,
imajući u vidu blatnjave slane ravnice koje su se pružale na sve
strane dokle je oko sezalo.
Pognuo je glavu dok je ulazio i ostao prilično zaprepašćen
kada je shvatio da im se, pored njegovog sluge Filiposa koji je
stigao pre njega i verovatno rezervisao sobu, pridružilo i prase
koje je sada rilo oko stolice. Osim Filiposa, praseta i krčmara, u
sobi se nalazio samo još jedan gost: muškarac svetle kose koji je
čitao pored vatre i jedva podigao pogled kada je Kam ušao.
Džon Mambi, krčmar, pojurio je kada je video aristokratu
širokih ramena na pragu. „Dobar dan, vaša milosti! Čast mi je –
istinska čast – da poželim dobrodošlicu vašoj milosti u moju
skromnu krčmu, Kraljičin osmeh. Mogu li vam poslužiti neko
osveženje?“
Kam je prebacio ogrtač preko ispružene Filiposove ruke. „Šta
god da imaš“, rekao je ravnim glasom. „I ne obračaj mi se sa
vaša milosti, molim te.“
Mambi je trepnuo ali se brzo oporavio. „Naravno,
gospodaru“, rekao je ozaren. „Razumem, gospodine. Smesta ću
doneti, gospodine. Lorde Perivinkle, moraću vas zamoliti da
uklonite to prase. Ne dozvoljavamo da stoka ulazi u javne
prostorije.“
Svetlokosi muškarac je uvređeno podigao pogled. „Dođavola,
Mambi, upravo si mi rekao da ostavim životinju gde je. Znaš da
prokleta životinja nije moja.“
„Vaš kočijaš je prase platio“, rekao je krčmar sa neospornom
logikom, „i ne sumnjam da će se vratiti po njega čim vam
osovina bude popravljena. Ako se slažete, gospodine, dečko će
ga staviti u šupu pozadi.“
Perivinkl je klimnuo, a dečak je stavio prase pod mišku pa
izašao na kišu.
Kam se bacio u udobnu fotelju ispred vatre. Prijalo mu je što
se vratio u Englesku. Poslednji put kada je bio u zemlji, bio je
zelen, imao je osamnaest godina i bio je pun gneva... ali se ipak
sa dubokom naklonošću sećao zadimljenog, pomalo pšeničnog
mirisa engleskog paba. Ništa se sa tim mirisom ne može
porediti, pomislio je dok mu je Mambi davao kriglu zapenjenog
piva.
„Ili biste možda više želeli čašu brendija?“, pitao je krčmar.
„Priznaću, gospodine, da jedan moj prijatelj donese povremeno
bocu... na stražnja vrata. Dobra stvar, premda je francuska. Klizi
niz grlo.“
Verovatno kapetan, pomislio je Kam lenjo. Švercuje brendi,
besramnik. Nije ni čudo što su pristali u nedođiji. Otpio je
dugački gutljaj piva. Izvanredno pivo i švercovani brendi. Život
se popravljao.
„Razmišljao sam o pečenom fazanu za početak“, promrmljao
je Mambi uznemireno, „i možda malo sveže prasetine nakon
toga.“
„Koliko sveže?“, pitao je Kam. Nije nužno želeo da mu
posluže za večeru Perivinklovo prase.
„Prošle nedelje zaklano“, potvrdio je Mambi. „Visilo je,
jeste, i baš je sada savršeno. Moja žena ume slasno da spremi
prase, gospodine. U to budite sigurni.“
„Dobro. I brendi kada budeš u prilici.“
„Razumem, gospodine!“, glasno je rekao Mambi videvši u
mislima kako mu u ruci raste sjajna gomila novca.
Jedna je stvar vodila drugoj, a jedna od njih je bila otkriće da
u krčmi postoji pikado. Kako je veče prolazilo, ispostavilo se da
lord Perivinkl nije samo stručnjak za pikado, već da je gajio i
pravu strast prema pecanju, strast koju je i Kam delio. A kada se
ispostavilo da su Tabi Perivinkl i Kam pohađali istu školu, sa
pukih pet godina razlike, njih dvojica su ostvarili bliskost kakva
se može pronaći samo među onima koji su odgojeni u istoj
dečjoj sobi ili se kiselili u istom francuskom brendiju.
Zapravo, kada je Mambi pitao da li Kam želi da mu poruči
kočiju u zoru, vojvoda je odbio. Putovanje iz Grčke bilo je
zamorno, četrdeset pet punih dana i oluja u Biskajskom zalivu.
Bilo je dovoljno vremena da se sretne sa svojim bukagijama, i
nije imao potrebu da žuri u London.
 Tapi se složio sa njim jer je i on pre nekoliko godina negde
zagubio svoju ženu. „Otišla je u ljutnji svojoj majci i nikada se
nije vratila. A kako sam se umorio od njenih pritužbi, nisam
otišao po nju. I tako je sve otada.“
„Reci mom advokatu da dođe k meni“, rekao je Kam
Filiposu. „Plaćam ga dovoljno. Može mi se pridružiti na
doručku.“
Filipos nije mogao da prestane da se divi sposobnosti svog
poslodavca da guta hranu i piće a da se narednog dana to na
njemu ne primeti. No i pored toga, nije verovao da će vojvoda
želeti da vidi advokata sa prvim svetlom jer je treća boca
brendija stajala neotvorena i čekala. Ali se naklonio i poslao
hitnu poruku u prestonicu u kojoj je zahtevao prisustvo
uvaženog gospodina Rauntona i pravne firme Raunton i Raunton
na poslovnom doručku sa njegovim cenjenim klijentom
Kamdenom Serardom, vojvodom od Girtona.
Zapravo, Filipos nije imao razloga za brigu.
Edmund Raunton, advokat vojvode od Girtona, nije bio
budalast. Bogatog je – i više nego bogatog – iskustva imao sa
vojvodinim pokojnim ocem. I čisto u slučaju da je aktuelni
vojvoda iole nalik na svog prethodnika, Raunton nije imao
nameru da stigne do ranog poslepodneva, dok hrana ne ublaži
narav njegovog klijenta u najvećoj mogućoj meri.
Oko dva sata uštirkani i doterani Raunton izašao je iz kočije,
nelagodno svestan lepršanja nervoze u stomaku. Razgovori sa
vojvodinim ocem bili su iskušenje, blago rečeno. Ukratko, činilo
se da se stari vojvoda specijalizovao za projekte koji su
odstupali od vladavine prava i umeo je da prasne u strašan gnev
kada bi čuo i najmanje neslaganje.
Trenutni vojvoda izgledao je kao da je od sasvim drugačije
fele od svoga oca. „Dobar dan, gospodine Rauntone“, rekao je
ustavši sa stolice. Imao je iste tamne oči kao i njegov pokojni
otac, premda su njegove bile mnogo veselije. Stari vojvoda je
izgledao kao Belzebub sa onim svojim gadnim crnim očima i
bledim tenom.
Raunton se naklonio. „Vaša milosti, odista je zadovoljstvo
videti da ste ponovo u otadžbini i da ste dobrog zdravlja.“
„Da, pa“, odgovorio je Girton pokazujući rukom stolicu.
„Neću biti dugo u Engleskoj, i potrebna mi je tvoja pomoć.“
„Ako nekako mogu da pomognem, vaša milosti, naravno,
više sam nego voljan.“
„Prestani sa tim ’vaša milosti’, onda“, rekao je njegov klijent.
„Ne mogu da podnesem formalnost.“
„Naravno, vaša – naravno.“ Odmerio je vojvodinu ležernu
odeću. Nije obukao kaput! I zasukao je rukave košulje
otkrivajući mišiće podlaktice. Istini za volju, Rauntonu je ova
vrsta neformalnosti bila sasvim neprivlačna.
„Nameravam da poništim svoj brak“, počeo je Girton.
„Mislim da to neće dugo trajati, imajući u vidu okolnosti. Svi
znaju da to nikada nije ni bio pravi brak. Šta misliš, koliko će ti
biti potrebno da sastaviš papire?“
Raunton je trepnuo. Vojvoda je ushićeno nastavio. „I mogao
bih baš da vidim i upravnika imanja, Biksfidla, dok sam ovde.
Premda ne nameravam da unosim promene u njegovo
upravljanje posedom. Uspeo je da zaradi iznenađujuće mnogo
novca. Ali želim da se postaram da sve bude u dobrom stanju za
Stivena.“
Na ovo je advokat zinuo u čudu.
„Preneću pozamašnu sumu novca na svoju suprugu, razume
se“, dodao je Girton. „Ona je bila izvanredno prijatna u čitavoj
ovoj stvari.“
Gospodin Raunton se osvestio. „Želite da poništite brak, vaša
milosti?“
„Upravo.“
„I da li sam dobro razumeo da želite da posed prebacite na
svog rođaka... erla od Splejda?“ Čovek je izgledao sasvim
prisebno, premda donekle neuobičajeno. Bio je načisto
neuredan, sa kosom koja mu se kostrešila onako čudnovato, ali
nije delovao pijano.
„Posedi i titula će naposletku pripasti Stivenu ili njegovom
sinu u nekom trenutku. Ja ih ne koristim. Dao sam ocu reč da
neću dotaći njegov posed i nisam ni pare uzeo od njega.“
„Ali... šta je sa – vaš naslednik – vaša supruga...“, počeo je da
zamuckuje Raunton.
„Nemam drugog naslednika osim Stivena“, istakao je Girton.
„I nemam suprugu osim na papiru. Budući da nemam nameru da
se ponovo ženim, voleo bih da se, što je pre moguće, rešim
poseda.“
„Želite da poništite brak, ali nemate drugu suprugu na umu?“
Vojvoda je počeo da pokazuje znake nestrpljenja. „Kao što
sam rekao.“
„Priprema papira za poništenje braka je relativno lagan
zadatak, vaša milosti. Ali je potrebno mnogo vremena da se
proces sprovede. Mnogo duže od sedmice.“
„Čak i u našoj situaciji? Naposletku, nisam video svoju
suprugu otkako je imala, koliko – jedanaest ili dvanaest godina?
Ne može niko biti dovoljno budalast da pomisli da je taj fijasko
konzumiran.“
„Sumnjam da će to predstavljati problem, budući da je vaša
supruga bila toliko mlada“, odgovorio je Raunton. „No, proces
zahteva potvrdu Parlamenta i regenta. Ne može se desiti odmah.
Plašim se da ćete morati da uzmete u obzir zadržavanje u
državi.“
 „Ne mogu“, smesta je rekao je Girton. „Imam posla u
Grčkoj.“
„Mora da...“, ubacio je Raunton očajno.
„Ne.“ I advokat je video da on to zaista misli. „Obuzima me
pomama ako sam suviše odsutan iz svog studija. Ne bi želeo da
engleskim krajolikom luta pomahnitali vojvoda, zar ne?“, Girton
je ustao. Razgovor je očigledno bio završen. „Proceni koliko ćeš
daleko stići u narednih nekoliko dana? Ako ja potpišem papire,
uveren sam da ćeš se sam već za sve pobrinuti.“
Raunton je ustao polako, a njegov um je poigravao preko
hiljadu pravnih prepreka koje su ležale pred njim. „Moraćemo
da razgovaramo često pre nego što odete iz zemlje“, rekao je sa
popriličnom strepnjom.
„Verujem da ću noć ili dve ostati u ovoj krčmi“, rekao je
vojvoda. „Čujem da se nešto malo dalje na sever lepo peca. Šta
kažeš na to da proveriš šta je sve nužno pa se vratiš sutra?“
„Daću sve od sebe“, odgovorio je Raunton. Mladi vojvoda je
bio isti kao njegov otac: obojica su želeli nemoguće i želeli su to
juče.
„Onda se radujem što ćemo se videti na večeri. I mnogo ti
hvala.“ Vojvoda se naklonio.

Nakon što se vratio u London, Raunton se smestio u svoju

udobnu kancelariju u Advokatskoj komori i dugo i temeljno
razmatrao situaciju. Jasno mu je kao dan bilo da će vojvoda
poništiti brak pa požuriti nazad u mesta putenih uživanja u
Grčkoj, ili gde li je već bio poslednjih dvanaest godina. I tako će
propasti vojvodstvo od Girtona.
Njegov otac i otac njegovog oca služili su vojvode od
Girtona. I neka proklet bude Edmund Raunton ako dozvoli
ovom nadmenom mladom deranu, koji ne mari ni za šta drugo
osim za oblikovanje mermera, i koji ne razume značaj svoje
titule, da to odbaci.
„Ne mogu dozvoliti momku da to uradi“, promrmljao je pa
zaobišao sto. Bila je ozbiljna stvar dozvoliti da staro i časno
vojvodstvo padne u nove ruke.
Naravno, razumeo je zašto je mladić otišao u inostranstvo.
Raunton nikada nije zaboravio vrtoglavi gnev na mladićevom
licu dok je izgovarao zavete venčavajući se sa devojčicom za
koju je do tog jutra verovao da mu je sestra od tetke. Nije se
iznenadio kada je ženik nakon venčanja iskočio kroz prozor i što
ga nikada više niko nije video u Engleskoj. Čak ni kada mu je
otac umirao.
„Bog da se smiluje njegovoj duši“, rekao je Raunton
zamišljeno, pa dodao: „staro kopile.“
A i Girtonov jedini naslednik bio je erl od Splejda, premda je,
kao predstavnik torijevaca za okrug Oksfordšir, Splejd dugo
odbijao da koristi svoju titulu. Ali to nije ni bilo važno jer Splejd
nije bio ništa bolji od svog rođaka. Nikada se neće oženiti.
Previše je zainteresovan za politiku. A i bio je stariji od Girtona.
Mora da mu je trideset šest, ako ne i više. Splejd će se sručiti
mrtav na podu Doma komuna; Girton će nastaviti svoje veselo
orgijanje po Evropi kao neoženjen čovek; i vojvodstvo će
nestati. Propasti. Umreti.
Sam Raunton nije uspeo da obezbedi muškog naslednika pa
je jednako staroj i uglednoj firmi Raunton i Raunton sredio
prelazak u ruke neznanaca čim se on penzioniše. Na ovu
pomisao munjevit bol prostrujao mu je kroz stomak. Raunton je
uzdahnuo. Neka Girton radi kako mu je volja. Neka odbaci svoje
poreklo. Dođavola i sa tim.
Otvorio je novine koje su stajale na stolu, uredno ispeglane i
spremne. Lekar mu je predložio da bi umirujuće aktivnosti, kao
što je čitanje, mogle da ublaže njegove česte napade lošeg
varenja. Na trenutak je bezvoljno zurio u Opšta opažanja o
gradu, mehanički čitajući spisak površnih aktivnosti koje su
izvodile površne osobe. Iznenada mu je u oči upao jedan pasus:

Ostajemo zbunjeni skorašnjom modom među

najotmenijima: lepa vojvotkinja od G..., koja se nipošto ne
može požaliti na dosadu, budući da prima poziv za svaku
zabavu u gradu, povela je svog učitelja istorije na čuveni
kućni prijem ledi Trubridž. Glasine tvrde da je učitelj
naočit mladi muškarac... čovek se može samo nadati da će
se vojvoda vratiti iz inostranstva, i sam zabaviti svoju
suprugu.

Raunton je zaškiljio i zaboravio na vreli bol u stomaku.

Energija je prostrujila njegovim telom. Neče se penzionisati dok
ne spase lozu Girtonovih. Biće to njegov konačni čin odanosti:
poslednji i najbolji poklon vojvodama od Girtona od odanih
Rauntonovih.
On sam se barem pristojno potrudio da stvori malog advokata
koji bi nasledio firmu. On i Meri, Bog je blagoslovio, nisu mogli
da imaju dece; tu se ništa nije moglo. Ali vojvoda je imao
savršeno dobru mladu suprugu koja je sedela dokona i baš bi
mogao da se potrudi da se razmnoži sa njom pre nego što se
vrati na kontinent.
„Nateraću ga“, rekao je Raunton sebi. U njegovom glasu čuo
se ton čoveka koji je navikao da se rve sa zakonom – i krhkom
ljudskošću – da udovolji interesima svojih klijenata. „I još ću“,
odlučio je, „to učiniti uz malo veštine. Kreativnost je tu
potrebna.“ Bog zna da ga je stari vojvoda primorao da nauči da
se na kreativan način bavi zakonom. Ne bi trebalo da bude
suviše teško da natera mladog vojvodu da igra kako on bude
svirao.
 3

Politika porodice

Krčma Kraljičin osmeh, Ridlsgejt

Rezultat odluke gospodina Rauntona da spase lozu Girtonovih

od sasvim izvesnog zaborava bio je izlazak trojice muškaraca iz
kočije ispred krčme Kraljičin osmeh, negde oko šest časova
naredne večeri.
Kamu je bio potreban samo sekund da prepozna svog
naslednika, Stivena Ferfaks-Lejsija, erla od Splejda. „Stivene!“,
povikao je pa skočio sa stolice i privukao rođaka u zagrljaj.
„Kako je divno što te vidim. Mora da je prošlo osam godina
otkako si bio na Nisosu!“
Stiven se izvukao iz zagrljaja i seo, sa sjajem blagog osmeha
u očima. „Otkad si ti počeo da se grliš? Kako da te zovem? Vaša
milosti, bilo bi primereno.“
„Budalaštine. I dalje sam Kam, a ti si i dalje Stiven. Daleko
sam odmakao od sve te trule britanske formalnosti u koju je moj
otac toliko verovao. U Grčkoj se ljudi izražavaju kako žele.“
Raunton je pročistio grlo. „Vaša milosti, verujem da vam ne
smeta što sam zamolio erla od Splejda da dođe sa mnom.
Isplivalo je pitanje od najvećeg značaja.“
Kam se ponovo široko nasmešio Stivenu. „Zadovoljstvo mi
je.“
„Dozvolite da predstavim mog mlađeg partnera, gospodina
Finkbotla“, rekao je Raunton pokazujući mladića od dvadesetak
godina nervoznog izgleda. „On će biti veza između vas i moje
kancelarije.“
„Zadovoljstvo mi je što sam vas upoznao, gospodine.
Hoćemo li sesti? Mnogo je ovde stolica i krčmar ima izvanredan
brendi.“
Stiven je seo i pružio noge. Za muškarca njegove visine – sto
devedeset centimetara bez cipela – i sat vremena u kočiji bio je
neprijatan poduhvat. „Izgledaš starije, Kame“, rekao je naglo.
Njegov rođak je slegao ramenima. „Starost je slabost koju svi
delimo. Nisam živeo životom kicoša poslednjih dvanaest
godina.“
Gospodin Raunton je pročistio grlo pa započeo sitničavu
propoved u vezi sa praznim preprekama vezanim za poništenje
braka. Stiven je pijuckao brendi i gledao svog rođaka. Za čoveka
koji je živeo u Grčkoj, Kamova koža bila je zapanjujuće bela.
Zapravo su mu obrve, na treperavoj svetlosti vatre, izgledale kao
potezi ugljem na hartiji. Lice mu je sve bilo od grubih uglova i
nestrpljivih odblesaka svetlosti. Ali šake mu se nisu promenile,
pomislio je Stiven sa blagim osećanjem nostalgije. Njihovo je
detinjstvo bilo življe zbog onoga što su ti dugački prsti umeli da
naprave od drveta...
„Da li i dalje delješ drvo, Kame?“, pitao je naglo iskoristivši
trenutni zastoj u razgovoru.
Preko lica njegovog rođaka preleteo je smešak. „Vidi.“
Podigao je komadić drveta koji je stajao pored stolice.
„Šta je to?“
„To je strelica za pikado“, rekao je Kam okrećući je u ruci.
Interesovanje mu je obasjalo oči. „Javila mi se ideja da će
strelica brže stići do mete ako pomerim perca malo naviše uz
dršku.“
Stiven je uzeo tanki komadić drveta. Kao i sve što je Kam
pravio, strelica je imala prelep oblik: sjajni opasni šiljak sa
uskom brazdom koja čeka pero.
„Kako ti se čini?“
„Padaće kada se optereti. Možda će leteti brže, ali kada staviš
vrh, pero neće držati ravnotežu.“ Pokazao je prstom. „Vidiš?
Strelica će početi da se spušta nadole, neće leteti pravom
putanjom. To bi mogao rešiti tako što ćeš suziti vrh.“
Kam se zamišljeno zagledao u strelicu. „Verovatno si u
pravu“, priznao je.
„Oduvek ti je mehanika bila slaba strana“, prokomentarisao
je Stiven. „Sećaš li se svih onih čamaca koje si deljao?“
„Potonuli su, gotovo svi do jednog“, rekao je Kam smejući
se.
„Ne bi, da su imali normalan oblik. Ti si, po pravilu,
pokušavao da budeš suviše dovitljiv?
Gospodin Raunton je procenio da je vreme da se razgovor
skrene na osetljiviju temu jer se činilo da je vojvoda u sasvim
prihvatljivom stanju duha. „Vaša supruga je trenutno na kućnom
prijemu u Ist Klifu, sat vremena putovanja odavde“, izjavio je.
Kam se na trenutak zagledao u advokata svojim duboko
usađenim očima. „Šteta“, rekao je nemarno. „Voleo bih da
vidim devojče nakon svih ovih godina. Ali nemam vremena da
se šetkam po zemlji.“
Raunton je smesta prepoznao tvrdoglavo stezanje vilice svog
poslodavca; viđao ga je dovoljno često kod vojvodinog oca. Ali
isplanirao je svoj odgovor.
„Čini se da je praktično nemoguće pripremiti papire za
poništenje braka za jednu sedmicu? izjavio je.
„Dozvoli da ti predložim da uložiš veliki, veliki trud.“
Vojvodin ton bio je srdačan.
Sin svoga oca, pomislio je turobno Raunton. „Postoji još
jedan problem, vaša milosti.“
„Oh?“, vojvoda je izvadio nožić i počeo da delje vrh strelice.
„Spreman sam da pokrenem proces poništenja braka. No, u
skorije vreme vašoj supruzi desilo se nešto što je stvari u velikoj
meri zakomplikovalo.“
Na ove reči je podigao pogled. „Šta je s njom?“
„Vojvotkinja je...? Raunton je oklevao. „Vojvotkinja se
obrela usred skandala.“
„Skandal?“ Vojvoda je zvučao tek blago zainteresovano.
„Džina? Kakav bi skandal Džina mogla da napravi! Sva je
prilika da se nadigla nepotrebna prašina, Rauntone. Ona je milo
stvorenje.“
„Razume se da se slažem sa vama u pogledu vojvotkinjine
vrline, gospodine. No, visoko društvo na nju trenutno gleda u
manje zdravom svetlu.“
Kam je okretao strelicu u ruci i tražio dugačkim prstima
nepravilnosti na njenoj površini. „U to mi je teško da poverujem.
Svaki Englez koji je ikada došao u Grčku – a iznenađujuće ih je
bilo mnogo, s obzirom da je u Francuskoj previranje – jedva je
čekao da hvali vrline moje supruge.“
Raunton nije rekao ništa.
Kam je uzdahnuo. „Pretpostavljam da je bilo očekivano da to
kažu?“
„Ako želite da poništite brak u ovom trenutku, ne gajim ni
najmanju sumnju da ćete poništenje dobiti, ali se plašim da bi
njena milost zbog toga mogla biti odsečena od društva.“
„Koliko vidim, mala Džina je neumorna“, rekao je Kam.
Prešao je pogledom na Stivena. „Pa?“
Stiven je slegao ramenima. „Ne krećem se u tim krugovima.“
Kam je čekao, poigravao se dugačkim prstima opasnom
strelicom.
 „Čuo sam glasine“, rekao je njegov rođak. „Džina ima
prilično neobuzdanu družinu poznanica. Mlade udate žene...“
„Sve udate?“
„Njihove reputacije nisu neporočne“, dodao je Stiven prilično
nevoljno.
Kam je stegnuo vilicu. „U tom slučaju, kako bi poništenje
braka izmenilo Džininu reputaciju?“
Advokat je zaustio da odgovori, ali ga je Stiven pretekao.
„Raunton misli da bi trebalo da pokažeš podršku. I mene je
zamolio da odem na taj prijem.“
Kam je namrgođeno pogledao strelicu u rukama. Šta,
dođavola, da kaže Džini? Ako se i vucarala naokolo sa svojim
markizom, pa, naposletku, nameravala je da se uda za njega.
„Kada se Džina uda za Boningtona, zar neće to sve proći?“
„Ne verujem“, rekao je Raunton. „To bi svakako ublažilo
stvari, ali šta ako do braka ne dođe?“
„Veruju da Džina nije provela noć sa markizom
Boningtonom, već sa muškarcem po imenu Voping, nekakvim
slugom“, ubacio je Stiven. „Sada postoje sumnje da Bonington
možda neće želeti da sklopi brak“
„To su besmislice“, brecnuo se Kam. „Voping je učitelj koga
sam joj ja poslao. Pronašao sam ga u Grčkoj i poslao ga ovamo.“
Raunton je klimnuo glavom. „Vidite koliko će važno vaše
mišljenje biti nakon ovog nesrećnog debakla, vaša milosti. Ako
biste proveli nekoliko dana na prijemu, jasno svima stavili do
znanja da ste Vopinga vi zaposlili, to bi u velikoj meri moglo
ublažiti sumnje.“
Kam je stegnuo vilicu. „Džina mi je pisala silna zanesena
pisma o Boningtonu, govorila mi koliko želi da se uda za njega.
Neko mora da je pogrešio.“
„Ne sumnjam da je to istina“, rekao je Raunton. „I nakon što
jasno svima stavite na znanje kakvo je vaše mišljenje, vaša
milosti, društvo će slediti vaš primer. Ipak ste vi suprug.“
„Teško. Onih nekoliko minuta pored oltarom pre dvanaest
godina ne daje tom zvanju mnogo na značaju. Ne volim o Džini
čak ni da govorim kao o svojoj supruzi. Oboje smo svesni da
nismo istinski venčani.“
„Predlažem da obojica otputujemo u Ist Klif“, ubacio se
Stiven. „Mogu da odvojim noć ili dve. Možda ovo ne znaš,
Kame, ali Parlament ne zaseda do početka novembra.“
„Naravno da znam, magarče!“
Stiven je slegao ramenima. „Budući da nisi pokazao
interesovanje da zauzmeš svoje mesto u Domu lordova...“
Izopačeni smešak preleteo je Kamu preko lica. „Možda si
stariji, Stivene, ali nisi se promenio. Oduvek si bio onaj koji
razume odgovornost. A ja sam uvek bio onaj koji je bežao od te
izvrsne crte“, nastavio je. „Ne vidim razlog da menjam svoje
sasvim prijatne navike u ovom trenutku. Imam posla kod kuće.“
„Mislim da to duguješ Džini“, navaljivao je njegov rođak.
„Ne razumeš. Imam posla.“
Stiven ga je gledao. „Zašto ne možeš da napraviš nešto ovde?
Imamo mi kamen i dleta – i lepe žene koje ti mogu biti modeli.“
„Usred sam veličanstvenog komada mermera, najblaže
ružičaste boje. Znaš li koliko sam vremena izgubio samo zbog
putovanja ovamo?“
„Da li je to važno?“, rekao je Stiven drskošću političara
uverenog u svoj značaj u široj slici sveta.
„Da, vraški je važno“, brecnuo se Kam. „Ako ne radim – pa,
to je jedina stvar koja je važna.“
„Video sam tvoju Prozerpinu, onu koju je Sladington kupio
prošle godine. Sasvim je lepa.“
„O, da. Bilo je to pomalo smelo, zar ne? Sada radim na
Dijani. Biće to smerno delo. Model je Marisa, razume se.“
„Razume se“, promrmljao je Stiven. „Mislim da duguješ to
Džini“, ponovio je. „Udata je za tebe veći deo svog života. Ne
možeš joj zameriti što je nadigla malo prašine budući da ti nisi u
zemlji. Ali kada više ne bude vojvotkinja, verovatno će je
izbaciti iz društva. Mislim da ne razume koliko će brutalno
visoko društvo biti prema bivšoj vojvotkinji sa narušenom
reputacijom.“
Kamov nož se zario u strelicu i vrh joj se odlomio.
„Dođavola!“ Bacio je strelicu na pod.
„Ići ćemo zajedno“, rekao je Stiven. „Pronaći ću komad
mermera i možeš ga poneti sa sobom. Pa napravi sebi još jednu
Prozerpinu.“
Kamu su se usne trznule. „Da li ja to primećujem podsmešljiv
ton, rođače? Zar ne voliš rimske boginje?“
Stiven nije rekao ništa.
„Oh, dobro“, rekao je Kam. „Napustiću moju Dijanu. Samo
se nadam da se Marisa neće previše ugojiti u mom odsustvu.
Moraću da je izgladnjujem da bi se vratila u formu boginje.“
„Marisa je njegova ljubavnica“, obavestio je Rauntona i
Finkbotla.
„Moja muza“, ispravio ga je Kam. „Prelepa žena. Trenutno
pravim skulpturu Dijane koja izlazi iz vode, naravno, po njenom
liku.“
Stiven mu je uputio mračan pogled.
„Ne brini. Stavio sam joj penu oko kukova.“ Nasmešio se
svojim iskošenim, ciničnim smeškom. „Misliš da je smeće, zar
ne?“
„Mislim“, rekao je njegov rođak otvoreno. „Jer jeste smeće.“
„Ljudima se dopada. Lepa žena može uneti život u vrt.
Napraviću ti jednu.“
 „Ni sam je ne poštuješ“, rekao je Stiven okrutno. „To mi je
najmrskije.“
„Tu grešiš“, odgovorio je Kam. Raširio je šake i pogledao ih.
Bile su široke i moćne, obeležene sitnim ožiljcima od dleta.
„Ponosan sam na moje boginje. Mnogo sam novca zaradio na
njima.“
„To nije dovoljno dobar razlog da nastaviš da oblikuješ nage
žene“, brecnuo se Stiven.
„Ah, ali to nije jedini razlog. Moj talenat, takav kakav je,
temelji se na nagim ženama, Stivene. Ne na strelicama, ni na
brodićima. Ne mogu da napravim oblike koji iole nešto vrede.
Ali oblinu ženskog stomaka mogu da oblikujem tako da bi
osetio nelagodu od požude od samog pogleda na nju.“
Stiven je podigao obrvu ali je ćutao.
Kam je slegnuo ramenima u znak izvinjenja Rauntonu i
Finkbotlu. „Molim vas da nam oprostite na porodičnoj čarci,
gospodo. Stiven je naš dar svetu, zalaže se za obogaljene vojne
veterane i male dimničare...“
„A Kam je bogatstvo stekao tako što punačke nage žene
isklesane u ružičastom mermeru prodaje naduvenim muškarcima
poput Pendltona Sladingtona.“
„Marisa nije još punačka“, primetio je Kam pa blago udario
Stivena u rame. „Prija mi se da se ponovo svađam s tobom.
Nedostajao si mi, stari moralni uštogljenko.“
Raunton je oprezno pročistio grlo. „Da li smem protumačiti
da to znači da ćete se pridružiti erlu u poseti palati madam
Trubridž, vaša milosti?“
Kam je klimnuo. „Upravo sam se setio da imam poklon za
Džinu sa poseda njene majke. Lično ću joj ga uručiti... ako
Stiven udesi da mi se isporuči kocka mermera od trideset
centimetara u dan nakon mog dolaska.“
 „Ako ćeš isklesati nešto drugo a ne žensko telo“, odrezao je
Stiven u odgovor.
„Izazov!“, rekao je Kam veselo.
„Ni manje ni više“, odgovorio je njegov rođak. „Sumnjam da
umeš da napraviš bilo šta osim ženskog trupa u prirodnoj
veličini.“
„Teško da mogu napraviti trup od kocke te veličine. Ali
obećaj mi da ćeš skulpturu izložiti u svojoj kući, ma šta da
napravim, i dogovoreno“, rekao je Kam.
„Dogovoreno.“
Raunton je uzdahnuo u sebi. Sada je sve zavisilo od toga
hoće li lepota vojvotkinje uspeti da osvoji srce njenog muža.
Ovo je bilo najbolje što je mogao da uradi: da ih spoji nakratko i
pusti da se priroda pobrine za ostalo. Mlada vojvotkinja bila je
čuvena po živoj lepoti svoje crvene kose i zelenih očiju;
Raunton se vratio u London uputivši kratku molitvu bogovima
da Girton ne uspe da odoli njenoj kosi, ako ničemu drugom.
Stiven je ostao u Kraljičinom osmehu sa svojim rođakom.
Poslao je Kamovog slugu u London po svog sobara, prtljag i
kocku mermera. Bilo je neobično prijatno sedeti u krčmi u
nedođiji, ispijati brendi i prijateljski se raspravljati sa jedinim
živim rođakom.
Tapi Perivinkl im se pridružio kada je veče odmaklo.
Ispostavilo se da kolar neće moći da popravi osovinu njegove
kočije do narednog dana.
„Kako ste, gospodine?“ pitao je rukujući se sa Stivenom.
Stivena su odmah odobrovoljile muškarčeve plave oči. „Vrlo
dobro“, odgovorio je. „Da li živite u ovim krajevima?“
„Ostavi ga, Stivene“, rekao je Kam podigavši pogled sa petog
pokušaja da napravi strelicu. „Tapijeva kuća je u Kentu, pa je
izvan tvoje oblasti. Nema tu glasova.“
 Stiven je skupio usne. „Bilo je to tek pitanje iz kurtoazije“,
brecnuo se. Videvši Tapijevu podignutu obrvu, objasnio je: „Ja
sam član Parlamenta iz Oksfordšira.“
Tapi je klimnuo. „Čestitam.“
Stiven se blago naklonio i okrenuo se svom rođaku. „Kako si,
zaboga, saznao da sam dospeo u Dom? I nemoj mi reći da
London tajms stiže sve do Grčke!“
„Pa i stiže, premda nema mnogo interesovanja za njega“,
rekao je Kam. „Čuo sam od Džine, razume se. Pisala mi je o
tvojoj kampanji. Čak sam ti obezbedio i glas.“
Stiven je izgledao duboko sumnjičavo.
„Jesam!“ protivio se Kam. „Jedna matora cepidlaka po imenu
Piter Parkinson dospela je za moj sto. Bio je iz Oksforda i
svečano mi je obećao da će glasati za tebe.“
„Hvala ti. Ima li tamo mnogo Engleza?“
„Sve više“, odgovorio je. „Pretpostavljam da dolaze iz
znatiželje. Ne moraš da platiš ni dva penija da vidiš poludelog
engleskog vojvodu. Štaviše, možeš da odneseš statuu kući i
posadiš je u vrt, ako imaš novca. Ovih dana naplaćujem
sumanute sume novca.“
Stiven je frknuo. „Koristiš titulu da prodaš svoja dela?“
„Apsolutno. U svakom drugom smislu je beskorisna. Dobra
je samo da se preda sinu, a ja nemam želju da sina steknem.“
„Mogao bi se baš oženiti kada rešiš problem sa poništenjem
braka“, istakao je Stiven.
„Vraški malo verovatno“, progunđao je Kam. Ali kada više
ništa nije rekao, Stiven je promenio temu.
„Šta radite u ovim krajevima, lorde Perivinkle?“ pitao je.
„Krenuo sam u posetu tetki. Čudna je ona starica, uvek u ovo
vreme organizuje prijem u kući. Želi da dođem i da se prikažem
kao naslednik, premda ne zadovoljavam njena očekivanja.“
Blago se nasmešio. „Zavrištaće i poplaveti u licu kada vidi ovu
odeću, ukoliko moj sluga ne otkrije gde sam. Išao je za mnom sa
prtljagom.“
„Šta, dođavola, nije u redu sa odećom?“ pitao je Kam.
Tapi se nasmejao. „Ništa što ne bi moglo da se zameri i
tvojoj.“
Kam je nosio košulju od belog lana upasanu u sive pantalone.
Nijedan komad odeće nije bio najmoderniji, i nije bio nov; bila
je to udobna i čista odeća.
„Ko ti je tetka?“, pitao je Stiven.
„Ledi Trubridž iz Ist Klifa.“
„Povešćemo te sa nama sutra, ako ti kočiju ne poprave. To je
prijem na kom ćeš pronaći svoju suprugu, Kame.“
Prostenjao je ne podižući pogled sa strelice.
Tapiju su se usne trznule. „Onda ćemo obojica videti svoje
žene.“
Na ovo je Kam podigao pogled. „Mislio sam da si ti svoju
izgubio.“
„Ne znači da je povremeno ne viđam. Obično samo na ovom
prijemu. Ne mogu ga propustiti jer tetka preti da će me
razbaštiniti. Najveći deo vremena provodim pecajući. Tetka ima
pristojan potok sa pastrmkama.“
„Kakav je taj prijem?“ Kam je i dalje obrađivao strelicu.
„Dosadan. Moja tetka sebe smatra književnom domaćicom.
Naokolo se mota mnogo loših pesnika i razvratnih glumaca.
Trapave devojke koje se doteruju za izlazak u društvo. I društvo
moje supruge, razume se. Obično su i one tu.“
Na Stivenovu podignutu obrvu je nastavio: „Mlade i udate,
nasmrt smorene svojim životom i u svojoj koži, dovoljno bogate
da prkose konvenciji, i dovoljno nezadovoljne da to i urade.“
Kam je podigao pogled. „Moja vojvotkinja?“
 Tapijev smešak je bio žalostan. „Jeste, vaša milosti. Verujem
da je ona jedna od najbližih prijateljica moje supruge.“
„Nemoj me tako zvati“, rekao je Kam nestrpljivo. „Ne mogu
da podnesem sve te budalaštine. Molim te, zovi me Kam. Zašto
mi nisi juče rekao da su naše supruge prijateljice?“
„Nisam smatrao to naročito relevantnim“, odgovorio je
iznenađeno.
„Džina je uvek bila vragolasta. Sećaš se kada nas je pratila na
pecanje, Stivene?“ Kam se okrenuo Tapiju. „Nismo želeli da je
povedemo s nama jer je bila devojčica pa se išunjala i pratila
nas, i ukrala nam ručak dok smo pecali.“
Stiven se naglas nasmejao. „Zaboravio sam to.“
„Šta je uradila? Bacila vam hranu?“, pitao je Tapi.
„Ne, to bi bilo suviše jednostavno. Rekli smo joj da ne može
poći s nama jer devojčice ne mogu da dodirnu crva a da ne
zavrište. Pa je otvorila svako pecivo i svaki kolač i pažljivo
između slojeva stavila crve. A i propisno je napunila korpu
crvima.“
„Kada smo se oporavili od šoka“, ubacio se Stiven, „bilo je to
fenomenalno. Nismo imali ručak, ali smo imali dovoljno crva za
nedelju dana pecanja.“
Kam se nasmešio. „Sledeći put smo je poveli, razume se.“
„Upecala je više ribe od obojice.“
„Sada, kada malo bolje razmislim“, rekao je Kam zamišljeno,
„ima savršenog smisla da Džina bude u divljem društvu.“
„Koliko ja mogu da procenim, ona i njene prijateljice samo
skandale izazivaju“, rekao je Tapi. „Ponekad mislim da me je
supruga napustila prosto zato što se smatra da je dosadno živeti
sa mužem.“
Stiven je izgledao znatiželjno. „To je izvanredno površan
razlog da se napusti bračna veza“, prokomentarisao je. Tapi je
slegao ramenima. „Nijedna nema muža pri ruci. Tvoja žena“,
glavom je klimnu prema Kamu, „ima tebe, a ti živiš u
inostranstvu. Ezme Rolings ima muža, ali ne žive zajedno već
čitavu večnost. Pazi, on ne krije svoje ljubavne avanture. A
najnovija je ledi Godvin.“
„Oh“, rekao je Stiven. „To bi bila žena Risa Holanda. Da li
sam u pravu?“
„Doveo je opersku pevačicu da živi u njegovoj kući na
Mejferu“, dodao je Tapi. „Ili barem tako kažu.“
Stiven se namrštio.
„Znači, one su sve bez muževa i slobodne da rade šta im je
volja“, rekao je Kam zamišljeno.
Tišina ih je prekrila, a prekidalo ju je samo nežno kretanje
Kamovog noža preko strelice.
 4

Zadovoljstva u domaćinstvu

Palata Trubridž, Ist Klif

Emili Trubridž smatrala je sebe odista srećnom ženom.

Pre dvadeset godina imala je pravu sreću da privuče
muškarca čije su glavne odlike bile godine i imovina na berzi. A
mnogo je imao i jednog i drugog. Zapravo, kako joj je rođaka u
drugom kolenu šapnula na dan venčanja, njen muž je imao
dvostruko više bora od Metuzalema i bio je bogatiji od Mide.
No nije da su joj brak nametnuli. Nakon što je Trubridž
izjavio da ga je očarala mlada gospođica Emili, kod koje je
krotkost verovatno bila uparena sa plodnošću, Emilina majka se
nije ustručavala da istakne prednosti ovog braka. Trubridž je bio
star; dakle, neće je dugo uznemiravati. Bio je bogat; dakle,
imaće sobaricu na selu i sobaricu u gradu i toliko pijanih lakeja
da neće znati šta da radi s njima.
I naravno, lord Trubridž brzo je otišao putem kojim svi idu.
Donekle na Emilino olakšanje, doživeo je srčani spazam nakon
svega dva meseca bračne sreće. Nakon sahrane usledile su dve
prilično napete sedmice tokom kojih su svi čekali da vide da li je
plodnost na koju se računalo bila dorasla zadatku, ali nakon što
je ta mogućnost odstranjena, ledi Trubridž počela je srećno da
troši što je bilo moguće više svog godišnjeg prihoda.
U početku se zabavljala u mislima idejom o ponovnoj udaji,
ali je brzo shvatila da je ne zanimaju partneri sa kojima bi na
duže staze delila postelju. Niti je, što je bilo još važnije, želela
da muškarac ima kontrolu nad novcem. Zato je pozvala
naslednika svog muža, lorda Peregrina Perivinkla, poznatog kao
Tapi, uverila ga da se neće ponovo udati, i nastavila da troši
svaki peni novca svog milog, milog supruga, koji nije bio vezan
ugovorom o nasleđivanju.
U narednih nekoliko godina, Emili Trubridž pretvorila se u
ženu koju njen stari muž ne bi prepoznao. Stekla je autoritativno
zapovedno držanje. Njene haljine su oslikavale ekscentričan
smisao za modu koji je bio uspešan među ili veoma lepim
ženama ili (kao što je bilo u njenom slučaju) onima koje su
svojoj modistkinji plaćale sramne sume novca. Lice joj je bilo
bledo i suviše dugačko, ali je svakog dana postajalo sve ljupkije
zahvaljujući izrazima snažne volje njegove gospodarice,
pomešanim sa darom nanošenja kozmetike njene sobarice.
Kako je vreme prolazilo, prijemi ledi Trubridž – pogotovo
oni koje je priređivala u dosadnim letnjim mesecima nakon
završetka sezone a pre ponovnog okupljanja Parlamenta –
postali su dobro poznati. Zapravo, za pozivnicama se poprilično
žudelo, s obzirom na to da su njena okupljanja obuhvatala i
skandalozne, i one za udaju i ženidbu. Jednako su sebi zabavu
pronalazili oni koji su želeli da sklope brak i oni koji su želeli da
ga raščine, a pošto je ledi Trubridž imala izrazito napredno
mišljenje o hortikulturi, prošarala je vrt malim grčkim
hramovima i okruglim staklenicima koji su obezbeđivali
dovoljno privatnosti da se postigne svaki cilj koji bi čovek
mogao poželeti da ostvari.
Mladići su se okupljali da love u tetrebima bogatim šumama
Trubridža i da flertuju sa beskrupuloznim mladim matronama.
Gde su neoženjeni muškarci išli, tu su išle i majke
provodadžijke, kraj kojih su kaskale kćerke kao nakićeni
španijeli.
Osim krema visokog društva, ledi Trubridž je pozivala i
družinu glumaca, muzičara, slikara i umetnika koji su dolazili s
nadom da će pronaći pokrovitelja i sa pouzdanjem da će živeti u
raskoši čitav mesec.
Naravno, prisustvo ovih umetničkih temperamenata nije ledi
Trubridž olakšavalo stvari. Ali, kako je rekla svojoj prijateljici,
gospođi Osterli, umetnici teško da su joj više nevolja stvarali od
ljubavnika. A ljubavnika je bilo mnogo, barem ovog leta.
„Jer tu su bili Majls Rolings i ledi Randolfa Čajlda“, rekla je
brojeći na prste. „A verujem da je Rolingsova žena naumila da
osvoji Bernija Berdeta, premda ne mogu dokučiti kako trpi
njegovo prisustvo!“
„Pa, ja mogu“, rekla je gospođa Osterli. „Tako je lep, znaš, a
Ezme Rolings privlači lepota.“
Leri Trubridž nije imala takvih slabosti. Ona je samo frknula
i nastavila. „Ser Rašvud je obilazio kao mačka oko vrele kaše pa
me najzad obavestio da bi želeo da ga smestim na istom spratu
na kom je gospođa Bolen.“
„O?“, zasmejala se gospođa Osterli. „Teško meni, sećam se
kada se udala za Bolena. Jurila je Londonom tvrdeći da nema
srećnije žene od nje.
„Pretpostavljam da tada nije znala za njegovu otmenu ptičicu,
zar ne? Sva ona deca – petoro ili šestoro? – mora da je to bio
užasan šok za sirotu devojku.“
„A tu je i mila vojvotkinja, razume se“, nastavila je ledi
Trubridž.
Ali ju je gospođa Osterli prekinula. „Vojvotkinja od Girtona?
Koga tačno smatraš njenim ljubavnikom? Ili bolje da pitam, kog
tačno muškarca?“
„Markiza Boningtona, razume se, draga. Ne veruješ valjda u
onu laž o učitelju?“
„Ne vidim zašto da ne. Viloubi Brouk je vrlo kategorično
tvrdio da je video vojvotkinju i njenog učitelja u stakleniku u
ranim jutarnjim časovima.“
„Kaže da su gledali kišu meteora.“
„Skandalozno, eto šta je to“, prokomentarisala je gospođa
Osterli pitajući da nije bakalar koji je poslužen za doručak bio
pokvaren. Stomak je počinjao gadno da je muči.
„Vojvotkinja nije ništa nečasnija od gospođe Bolen.“
„Oh, jeste. Gospođa Bolen je diskretna. Ali vojvotkinju su
videli sa muškarcem noću – i još sa slugom!“ Teško je bilo
sablazniti gospođu Osterli, no izgledala je kao da ju je ovo
istinski sablaznilo.
„Pa“, rekla je ledi Trubridž, „ja u to prosto ne verujem.
Gospodin Voping je veoma čudnovat čovečuljak, naposletku.
Da li si ga srela?“
„Nipošto“, zakikotala se gospođa Osterli. „Ja, u mojim
godinama, nemam potrebe da ulazim u učionicu!“
„Tatler je sebi dao veliku slobodu kada ga je nazvao
naočitim. Ima malje svuda po licu, što mi je tako mrsko. I ima
nadmeno držanje. Noul se žali da ne zna gde mu je mesto.“
„Batleri to uvek kažu, zar ne? Moj se uvek žali kako nečiji
lakej ne zna gde mu je mesto. Bila kiša meteora ili ne,
vojvotkinja bi trebalo da bude obazriva. Markiz Bonington je
veoma krutih shvatanja za tako mladog čoveka.“
„Da li si čula glasine da se vojvotkinjin muž vraća u
Englesku?“
„Ne!“
„Da, tako je. I može biti samo jedan razlog za to, prema
mojoj praćeni. Bonington mora da ju je zaprosio.“
„Pretpostavljam da je to bilo pre svega ovoga sa Vopingom“,
prokomentarisala je gospođa Osterli. „I dalje mislim da je
sasvim čudno što je dovela učitelja na tvoj prijem, draga moja.“
„Ima nečeg čudnog u gospodinu Vopingu uopšteno“, složila
se ledi Trubridž. „Možda je siromašni mlađi sin, ili tako nešto.
Jer on...“
Ali svaki uvid bio je u nepovrat izgubljen kada su se vrata
naglo otvorila. Gospođa Mesi, domaćica, upravo je otkrila da su
se miševi uvukli u posteljinu preko zime i šta gospodarica
planira da uradi u vezi s tim!

Gospođa Osterli nije bila jedina osoba u palati Trubridž koja je

smatrala da učiteljima nije mesto na prijemu.
„Želeo bih da razmotriš mogućnost da otpustiš učitelja“,
rekao je markiz Bonington svojoj verenici, samoj vojvotkinji,
dok joj je pružao oljuštenu krušku. „Zaista je nečuveno dovesti
učitelja na kućni prijem.“ A zatim je, nimalo mudro, dodao:
„Nema ničeg zamornijeg od učene žene.“
U odgovor mu je nežnim usnama ovlaš prešla preko obraza.
„Zar sam toliko zamorna?“, začuo se zavodljivi glas.
„Nemoj, Džina.“
„Zašto da ne?“, nagovarala ga je. „Sebastijane, tvoja kosa je
boje zlatnika, sjajna na sunčevoj svetlosti. Kako je iritantno
udati se za muškarca koji je tako mnogo lepši od tebe. Zaista bi
bio ljupka žena.“
„Molim te, ne iznosi podrugljive komentare o mom izgledu.“
Povukao se. „Ljubljenje u javnosti se nikako ne preporučuje.“
„Na pikniku smo, u prirodi! Nema tračare na kilometar od
nas. Hoz je skroz dole niz put, u onoj krčmi. Niko ne može da
nas vidi. Zašto me ne bi poljubio!“
„Ovaj piknik je neprimeren“, odgovorio je. „Ne volim da se
ljubim na otvorenom. To je gnusno ponašanje i u najboljim
okolnostima.“
„Nikada neću razumeti muškarce“, jadikovala je Džina.
„Nije da ne želim da te poljubim. Razumeš to, zar ne?“
„Nije neprimereno poljubiti verenicu“, istakla je.
„Ti mi nisi verenica, s obzirom na to da si udata“, rekao je
mršteći se. „Nije trebalo da pristanem da pođem s tobom na ovaj
piknik. Zamisli da tvoja majka zna gde si.“
„Nemoj se zavaravati, Sebastijane. Ne bi marila, i ti to znaš.“
„Pa, trebalo bi“, rekao je.
„Znaš li šta rade preljubnicama u Kini?“, pitala je Džina
uplićući tri vlati trave.
„Nemam predstavu.“
„Kamenuju ih“, rekla je sa izvesnim žarom.
„Pa, ti si možda udata, ali nisi preljubnica.“
Zakikotala se. „Zahvaljujući tebi.“
Markiz se ukočio. „Ne misliš to zaista, Džina. Samo
pokušavaš da me šokiraš tako što govoriš kao tvoja prijateljica,
ledi Rolings.“
„Molim te, ne kritikuj Ezme. Njena loša reputacija je u
velikoj meri preuveličana. Znaš da je sve one tračare prate kao
jastrebovi i da prosto čekaju svaki njen pogrešan korak.“
„Ne sumnjam. Naposletku, obezbedila im je mnogo
zanimljivih priča u prošlosti.“
Džina se namrštila. „Ezme je moja najdraža prijateljica, a
pošto ćeš se oženiti mnome, moraćeš početi da gušiš glasine o
njoj, a ne da pokrećeš nove.“
„To će biti teško“, rekao je. „Nemoj mi reći da je prošle noći
razmenjivala samo poljupce – zaboga, ona i Berdet bili su
odsutni iz balske dvorane duže od sata!“
„Ne mogu da kažem šta su radili. Ali sam sasvim sigurna da
nije bilo neprimereno“, brecnula se. „Za početak, Ezme misli da
je Berdet smrtno dosadan. Nikada mu ne bi dozvolila nikakvu
intimnost.“
„On je dosadan, ali naočit.“
Skupila je oči. „Sasvim si bezosećajan. Ezme je mnogo
propatila zbog svog užasnog muža – i suviše je pakosno da i ti
prenosiš priče o njoj!“
„Nikada ne prenosim priče“, odgovorio je. „Prosto ne
razumem zašto ne možeš da pronađeš prijateljice koje su
jednako moralne i čiste kao ti što si!“
„Ezme je moralna“, rekla je Džina. „I duhovita i pametna i
zasmejava me. Štaviše, nije važno šta ljudi kažu o njoj, ona je
moja prijateljica.“
Sebastijan je na trenutak zbunjeno nabrao čelo.
„Oh, u redu, hajdemo“, rekla je Džina pa ustala i otresla
haljinu od laganog muslina. „Pretpostavljam da si u pravu kada
kažeš da je ovaj piknik neprimeren, premda svi znaju kako stvari
stoje sa Kamom.“
„Jedini razlog što sam pristao da te pratim jeste što si udata.
Nikada ne bih pratio neudatu damu na piknik bez pratilje.“
„Znaš, Sebastijane“, rekla je Džina zamišljeno vraćajuči
tanjire nazad u korpu, „počinješ da zvučiš malčice uskogrudo.“
„Obraćanje pažnje na pristojnost nije uskogrudo“, frknuo je.
„Otkako si nasledio titulu“, nastavila je Džina. „Zaboga, kada
sam te prvi put srela pre nekoliko godina, mnogo te je manje
interesovala pristojnost. Sećaš se kada sam se išunjala iz kuće, a
ti me odveo u Voksol?“
Stegnuo je usne. „Sazrevanje nije isto što i uskogrudost. Ne
želim da ugled moje buduće supruge ukaljaju glasine.
Naposletku, bićeš moja markiza, možda već za Novu godinu.“
Džina je brzo gubila strpljenje; video je to po rumenilu na
obrazima i načinu na koji je praktično ubacivala srebrninu u
korpu za piknik. Ćutao je i gledao kako skuplja neposlušne vlasi
kose i pričvršćuje ih.
„Ne želim da se svađam s tobom.“
„Ni ja sa tobom“, rekla je. „Žao mi je, Sebastijane. Volim te
jer si tako stabilan i čestit, a zatim ti upravo zbog toga
prigovaram.“ Obavila je ruke oko njegovog vrata.
Ali on je nije poljubio. „Mi smo nadasve primeren spoj, osim
kada su u pitanju tvoje prijateljice. Ti si žena najfinijeg
moralnog tkanja. Zašto imaš tako nestabilne poznanice?
Verujem da nijedna ne živi sa svojim mužem.“
„Nisu nestabilne. Ezme, Karola i Helen imaju tu nesreću da
imaju nepouzdane muževe. Ali čovek bi mogao reći da smo ti i
ja zajedno upravo zbog njih. Nakon što sam videla kakvi su
njihovi brakovi, tačno sam znala kakvog muža želim – tebe.“
Pogled mu je smekšao, i on ju je poljubio u čelo. „Ne dopada
mi se kada se ljutimo jedno na drugo.“
„Da, odista“, rekla je Džina gledajući ga sa sjajem nestašluka
u očima. „Već se koškamo kao matori bračni par!“
„Upravo tako“, rekao je markiz zatečeno.
 5

Palata Trubridž, prepuna zvanica i opijenog

visokog plemstva

„Karola!“, povikala je Džina nagnuvši se preko gelendera.

Karola je zabacila glavu i nasmešila se. „Plašim se da će
orkestar uskoro ponovo zasvirati, a ja ne bih volela da propustim
prvi ples.“
Džina se spustila niz poslednjih nekoliko stepenica. „Izgledaš
lepo.“ Uzela ju je za ruku i stegnula je.
„Nisam sigurna da ovaj lagani materijal pristaje nekome ko je
nizak kao ja.“
„Ti krstovi na grudima su najnovija moda“, rekla je Džina
utešno. „Izgledaš kao anđeo, sva u lepršavoj svili i loknama.“
„Pomalo sam nervozna jer moj muž obično prisustvuje
početku bala“, prošaputala je Karola. „Da li si sigurna da ne
izgledam punačko, Džina?“
„Sasvim sigurna.“ Prošle su pored ledi Trubridž, i pozdravile
je pritajenim smeškom koji je obećavao intimnu raspravu za
doručkom.
„Zašto osećaš nervozu zbog svog muža? Priznajem, srela sam
ga samo jednom, ali učinio mi se veoma dopadljiv.“
„On i jeste dopadljiv“, rekla je Karola prilično očajno. „To je
najgore od svega. Dopada mi se, zaista mi se dopada.“
„I ja patim od sličnog nemira nerava“, prokomentarisala je
Džina.
„I moj muž bi se mogao pojaviti večeras.“
 Karola je podigla obrvu. „Da li se iskrcao?“
„Primila sam poruku od njegovog advokata u kojoj piše da će
verovatno doći na prijem večeras“, objasnila je Džina. „A ja se
ne sećam kako izgleda.“
„Volela bih da ne znam kako moj muž izgleda. Sve bi mi bilo
mnogo lakše.“
„Šta bi ti bilo lakše?“
„Pa, živeti daleko od...“ Prošle su pored skupine matrona
ukrašenih dijamantima. „Kada nisam sa Tapijem, ne mislim na
njega mnogo. Znaš da volim da plešem i odlazim u kupovinu i
viđam se sa prijateljicama.“
„Da?“
„Ali kada njega vidim, pa – osećam se krivom!“, dovršila je
žurno.
„Zašto si ga ostavila?“
„Posvađali smo se“, rekla je Karola. „Gadno smo se
posvađali, i ja sam otišla. Mislila sam da će doći do moje majke
i moliti me da mu se vratim, ali nije.“
Džina ju je znatiželjno pogledala. „Da li te je to rastužilo?
Mislila sam da ste vas dvoje postigli prijateljski sporazum.“
„Oh, u početku sam neprestano plakala“, rekla je Karola
vedro. „Imala sam u tim danima visoka očekivanja od braka.“
Džina je primetila da su joj oči pomalo suzne. „Ali srećna si
bez njega.“
„Jesam, naravno“, odgovorila je Karola uz drhtav smešak.
„Ovako je mnogo zabavnije. Tapi je užasno nedruštven. Nikada
nije želeo da izlazi uveče.“
„Hm“, rekla je Džina. Upravo je primetila Sebastijana kako
razgovara sa Sesilijom Deventoš, koja je imala pet kćerki za
udaju. „Pogledaj ledi Deventoš! Pokušava da spakuje mog
verenika i da ga nekoj od svojih kćerki na dar.“
 „Ne bih brinula. Markiz ti je odan. Svako to vidi.“ Vragolast
smešak obasjao je Karoline smeđe oči.
„Šta nudi kao suprug što vojvoda ne nudi?“
„Drugačije je!“, povikala je Džina. „Kamden i ja se jedva
poznajemo, ali Sebastijan je sve što želim od muža: smiren, i
stabilan i prosto dobar.“
„Da“, rekla je Karola prateći njen pogled. Markiz Bonington
je bez sumnje bio jedan od najnaočitijih muškaraca u Engleskoj,
sa visokim jagodicama, uskom vilicom i duboko usađenim
plavim očima. „Ali da li ikada pomisliš da bi te brak s njim
mogao... trunčicu sputati?“
„Sputati?“, Džina je izgledala zatečeno. „Ne, zar ti misliš?“
„Veoma je sitničav. Pogledaj kako ignoriše ledi Deventoš.
Pretpostavljam da ga je na neki način uvredila.“
„Pa, vrlo je drsko od nje da pokuša da utrapi jednu od svojih
kčerki Sebastijanu!“, povikala je Džina. „On je markiz.“
„Jeste“, promrmljala je Karola.
„Možda je pomalo krutog držanja. Ali takvog je držanja.
Možda je pomalo ukočen u javnosti, ali ne i privatno. Premda
mislim da nikada neće biti ležeran kao tvoj muž.“
Karola se nasmešila jednom stranom usana. „Ne, odista, jer te
voli. Muževi su ležerni samo kada ne osećaju nimalo ljubavi.“
„O bože“, rekla je Džina, ne znajući šta da kaže. Oči njene
prijateljice su sijale od suza.
„U redu je. Uvek mi je prvo veče teško, ali nakon toga ćemo
Tapi i ja biti sasvim opušteni u društvu onog drugog, časna reč.“
Markiz Bonington im je prišao i naklonio se. Sa druge strane
prostorije začuo se zvuk štimovanja violine.
Karoli se lice razvedrilo. „Pitam se gde je Nevil.“
„Evo ga“, rekao je Sebastijan pomerivši se u stranu kada je
ekstravagantno otmen gospodin žurno počeo da se probija kroz
masu. Imao je kosu sjajnu poput zlatnika i plave oči Kupidona
kicoša.
„Morate mi oprostiti!“, povikao je. „Vaša milosti, lorde
Boningtone, moja najdraža ledi Perivinkl. Strašno sam se loše
proveo večeras dok sam se oblačio. Aljkavac, eto što sam!“
Džina se nasmešila. Čovek nije mogao da se ne nasmeši
Nevilovom veselom osmehu.
Karola je zavukla ruku pod njegovu. „Potištena sam. Hoćemo
li igrati?“
„Vaš svaki dah je moja zapovest“, povikao je. „Verujem da je
ledi Trubridž rešila da otvori bal polonezom.“
„To je divno“, rekla je Karola. Lice joj je sada bilo ozareno
srećom.
Naklonio se. „Ako ćete me izviniti, vaša milosti, lorde
Boningtone. Ledi Perivinkl će verovatno skončati ako joj ne
pronađem mesto na vrhu reda.“
Ona, Karola i Ezme su delile sto za večerom, i Džina je
morala da prizna da je Ezmin Berni Berdet – premda dosadan
kao bundeva – imao izvanredno naočite crte lica.
„Ima divnu kosu, zar se ne slažeš?“, prošaputala je Ezme
kada su gospoda otišla da donesu hranu. Lice joj je bilo ozareno
pakosnim smeškom. „Meka je kao svila!“
„Ezme! Ne govori to naglasi“
„Trebalo bi da osetiš njegovu ruku“, rekla je neodoljivo.
„Ostali smo sami ranije u toku večeri, i on je sazdan od samih
mišića! Premda je zapravo na njemu najizvanredniji njegov
profil.“
„Lepota nije važna odlika muškarca“, rekla je Džina
izveštačeno.
„Tvoj Sebastijan je izvanredno naočit“, istakla je Ezme.
Džina nije mogla da se ne nasmeši. „Ali ne volim ga zato.“
 „Ne?“ Ezme je ponovo na licu imala pakostan izraz.
„Ne“, rekla je. „Sebastijan će biti predivan otac zbog svog
karaktera, a ne zbog svog profila.“
Činilo se da je njena izjava uspela da natera Ezme da od
iznenađenja ućuti i zamisli se. Ali Džina je ipak uzdahnula. Ona
i Sebastijan nikada nisu bili sami... on je suviše pazio na njenu
reputaciju da bi tako nešto dozvolio. Nije imala predstavu da li
mu je ruka mišićava. Otpila je još malo šampanjca ćudljivo.
Zašto njen verenik nikada ni malčice nije opuštenije pristupao
pravilima? Nije ona bila neiskusna devojčica koja je izašla pravo
iz dečje sobe.
„Da, hoću, hvala“, rekla je lakeju koji joj je ponudio još
jednu čašu šampanjca.
Sebastijan, koji se upravo vratio do stola, namrštio se. Ezme
se ubacila. „Pazi, Džina. Tvoj“, pakosno je zastala, „staratelj
prati svaki tvoj gutljaj.“
Sebastijanu se na licu pojavio mučan izraz kojim je po
pravilu odgovarao na sve što Ezme kaže. „Samo sam hteo da
istaknem...“
„... da pripitost ne pristaje dami“, dovršila je savršeno
imitirajući njegov prefinjeni ton.
Džina je podigla čašu iznenada se osetivši buntovno. „Kada
mi budeš muž, lorde Boningtone, možeš zabraniti šampanjac u
kući.“
Sebastijan je prostrelio Ezme pogledom i zadovoljio se
ćutanjem.
Džina je ustala rešena da natera svog verenika da prekrši još
nekoliko svojih svetih pravila. „O bože, mislim da si možda bio
u pravu“, rekla je medeno. „Mislim da sam popila malčice
previše vina i da mi je potrebno malo svežeg vazduha. Ovde je
tako očajno zagušljivo!“
 Ustao je kad i ona i već je stajao pored nje. Nasmešila se
prisutnima pa susrela Ezmin pogled. „Nastavite bez nas, molim
vas“, rekla je Džina. „Zaista ne mogu da kažem koliko ćemo se
zadržati. Osećam se tako užasno... kruto!“ Karola je potisnula
kikot, a Ezme se naglas nasmejala. Berni se osvrnuo, zbunjeno,
pa rekao: „Šta? Šta?“
Zaobišli su stolove i spustili se niz stepenice u dugački salon,
pa kroz otvoren francuski prozor izašli u vrt. Sebastijan je zastao
čim su stigli do popločane terase ispred prozora.
Džina ga je povukla za ruku. „Hoćemo li prošetati,
Sebastijane?“ Njoj je njen glas zvučao baršunast i gladak.
Oslobodio je ruku i pogledao je. Ostala je zaprepašćena kada
je videla da je čvrsto stiskao usne. Bilo je to zbog Ezme, znala
je. Iz nekog razloga ona ga je svojim zadirkivanjem dovodila do
ludila.
„Ne znam šta radiš“, rekao je ledeno, „ali nimalo mi se ne
dopada što sam predmet zabave.“
„Nismo ti se smejale“, odgovorila je.
„Jeste“, odgovorio je Sebastijan. „Ti i ledi Perivinkl i ona
razvratnica Ezme Rolings!“
„Ne smeš tako nazivati Ezme!“
„Otvoren govor je ponekad vrlina, Džina. Tvoje prijateljice
su nešto najsličnije très-coquettes u visokom plemstvu.“
Džina se ugrizla za usnu. „Zar ne misliš da si malo suviše
strog?“
„Ili možda krut? Očigledno je da si im se žalila na moju
krutost! Dozvoli da ti kažem da mene ljudi koji cene lepe manire
ne smatraju ni najmanje krutim! Prosto inteligentnim, a ne
raskalašnim.“
„Nisam se žalila na tebe“, rekla je ignorišući probadanje
savesti. „Moje prijateljice imaju vrlo živahan smisao za humor,
eto.“
„Živahan ili slobodan? Znaš li da ima mnogo ljudi koji ne
žele čak ni pažnje da udostoje Ezme Rolings?“
„Pa, to nije baš pošteno, zar ne?“, rekla je gnevno. „Isti ti
ljudi balave nad njenim užasnim mužem, a Ezme je prikazana
gorom nego što jeste!“
Sebastijan je skupio oči. „Pogledaj me u lice i reci mi da nije
intimna sa Bernijem Berdetom.“
„Nije intimna sa Bernijem Berdetom!“, povikala je Džina.
„Možda ne još“, rekao je Sebastijan izvijajući usne. „Ali
čovek nema šanse da joj umakne.“
„Nemoj, Sebastijane, nemoj – nemoj pričati o Ezme tako!
Reći ćeš stvari...“
„Koje šta? Koje ne želiš da čuješ?“
„Da“, rekla je prkosno. „Koje ne želim da čujem!“
„Svi ih govore“, rekao je ravnim glasom. „Ona je razvratnica,
i ti to znaš, i svet to zna.“
Džina je zurila u njega sasvim bleda u licu.
„Onda sam i ja razvratnica!“, povikala je. „Jer je moj muž
pobegao i ostavio me, baš kao što je i Ezmin uradio. I koketiram
sa tobom, baš kao i Ezme sa Berdetom.“
Sebastijan je iskrivio usne. „Sasvim drugačije. Ona se svojim
prijateljima pridružuje u postelji, a ti si, mila moja, bezgrešna.“
„Nije istina!“, planula je Džina.
Slegnuo je ramenima. „Možda onda leže sa njima u vrtu.“
„Ezme ne dozvoljava nijednom muškarcu da... da...“
Sebastijan je susreo njen pogled sa nagoveštajem prezira. „To
je uverljiva priča“, prokomentarisao je.
„Da li si ikada čuo da je neki muškarac rekao da ju je posetio
u postelji?“, pitala je Džina.
„Gospoda se ne hvale muslinom sa kojim su spavali!“
 Stegnula je vilicu. „Prestani! Prestani smesta. Nemaš prava
da kažeš te stvari.“
Duboko je udahnuo i osvrnuo se. Na sreću, niko ih nije pratio
na terasu. „Hoćemo li se vratiti unutra, vaša milosti?“ Pružio joj
je ruku.
Oklevala je i pogledala ga. „Ne volim kada sam ovako ljuta
na tebe.“ Šta, zaboga, da kaže na to?
Džina mu se približila. „Želela bih da odemo u kratku
šetnju.“
„Zakleo sam se da neću ići u šetnje s tobom nakon onoga što
se desilo prošle noći“, rekao je polako.
Pružila je nemo ruku, zelene oči su joj sijale na mesečini.
„Ti si veštica“, rekao je pa uzdahnuo i uzeo je za ruku. Ušli
su u niz senki koje su obeležavale mali čestar i stali.
Priljubila je dlanove uz njegov prsluk pa prešla njima preko
njegovih grudi sve do vrata.
„Nemoj to da radiš!“, rekao je oštro. „Ne bi trebalo da smo
toliko intimni u ovoj fazi naše veze.“
„Poljubi me“, prošaputala je. „Poljubi me, molim te.“
Sagnuo je glavu i tople su usne srele njene. Ali nije je zagrlio,
a kada se povukao, videla je da su mu oči hladne i da u njima
nema ni trunke požude.
„Šta je bilo?“
„Gde ti je osećaj za pristojnost?“, pitao je ravnim glasom.
„Ne želim da te ljubim u šumarku. Ti si moja buduća supruga,
moja partnerka u postelji. Potajna pipkanja u mraku ostavi
svojim razuzdanim prijateljicama!“
Gnev joj se ponovo podigao u grlu, ali ga je potisnula.
„Kada se ponašaš ovako“, rekla je polako, „osećam se kao da
me ne želiš, Sebastijane. Kao da želiš da se oženiš njenom
milošću, vojvotkinjom od Girtona, a ne mnome, Džinom.“
 „Naravno da želim da se oženim tobom! Ali ti si mi
dragocena, Džina. Nisi namiguša pa da se tako prema tebi
ponašam.“
„Poljubi me“, nagovarala ga je Džina. „Niko nije izgubio
čednost ljubeći se.“
Uzdahnuo je pa ponovo pognuo glavu. Najpre je poljubac bio
tek dodir usana, ali tada se njegovo telo probudilo pod dodirom
mekog tela naslonjenog na njegovo i željnih usana pod njegovim
i polako se poljubac produbio, a Džina se našla u snažnom
zagrljaju. Ruke je izvukla samo da bi zagladila ravni obraz
njegovog lica, vrhovima prstiju prešla preko njegovih jagodica.
Ruke su mu pale pored tela. „Da li je to dovoljno?“
„Naravno“, složila se. „Hoćemo li se vratiti u kuću?“ Jer je i
on zaslužio nagradu.
Zadovoljno joj se nasmešio. Da!“, rekao je malčice suviše
željno, pomislila je. Oh, dobro, kada se venčaju sve će biti
drugačije. Neće se osećati u tolikoj meri kao lovac koji lovi
jelena. Kada se venčaju, biće slobodan da izrazi ljubav prema
njoj – premda samo između zidova njihove spavaće sobe.
Bili su nadomak kuće kada je na trenutak zastao. „Samo
želim da se pobrinem da znaš da želim da se oženim tobom“,
rekao je tihim glasom.
„Znam.“
Spustio je dlan na njen obraz. „Jer želim. Želim te za
suprugu. Samo ne želim da ti upropastim reputaciju, to je sve.“
Nasmešila se. „Razumem, Sebastijane.“
Kada su ušli u balsku dvoranu, počinjao je neki narodni ples
pa su zauzeli svoja mesta pored rumene i nasmejane Karole.
Svaki put kada bi ples doveo Džinu do Sebastijana, ona mu se
smešila toliko zanosno da su vrhovi ušiju počeli da mu se žare.
„Džina!“, prosiktao je dok su se vrteli ukrug.
 „Šta je bilo... ljubavi?“, rekla je toliko tiho da niko drugi nije
mogao da je čuje. Naslonila se leđima na njegovu ruku dok ju je
vrteo ukrug, i kako ga je gledala! On je u njenim očima video
otvorenu požudu.
„Džina, šta ako te neko vidi?“
Zakikotala se, i Sebastijan je prvi put shvatio da je njegova
verenica odista popila previše šampanjca. Stajala je sama na
trenutak dok je on išao ukrug pre nego što ju je poslednji put
zavrteo i predao narednom partneru.
Kada ju je uzeo u naručje, zabacila je glavu pa su joj glatke,
riđe lokne kliznule preko golih ramena i ruku.
„Zašto moraš da izgledaš tako... tako zavodnički?“ Iz nekog
razloga ga je čitavo njeno držanje dovodilo do besa.
Pogledala je svoju haljinu, usku haljinu od predene svile sa
tamnoružičastim ukrasima. „Dekolte je dubok, zar ne?“, priznala
je.
„Jeste!“, izazivao ju je Sebastijan.
„Osećam se kao da si u poslednje vreme stalno ljut na mene“,
odgovorila je. „Ova haljina nije ništa izazovnija od onih koje
nose druge žene.“ Bila je u pravu.
„Izvinjavam se. Samo – bićeš moja žena. Voleo bih da
budem jedini koji će se diviti tvojim prsima.“
Zakikotala se pa mu prišla u naručje za poslednji okret.
„Ludo“, rekla je nežno pa mu jednim prstom dotakla obraz.
Snažnije ju je privio u naručje, a njena kosa je pala preko
njegovog crnog rukava. „Hoćeš“, prošaputala je, a osmeh joj je
postao širi. „Dajem ti reč da ćeš imati privatno razgledanje.“

Kamden Vilijam Serard, vojvoda od Girtona, ušao je u balsku

dvoranu sa Tapijem Perivinklom sa jedne i svojim rođakom
Stivenom Ferfaks-Lejsijem sa druge strane. Nestrpljivo se
osvrnuo s nadom da će ugledati Džinu. Ali nje nije bilo nigde.
Dugačka vijugava linija plesača polako je skakutala po
dijagonali. Baš tada se linija plesača raširila i on je ugledao
prelepu ženu kako se smeje svome mužu. Njeno telo je toliko
ukazivalo na požudu onako povijeno prema muškarcu kao vrba
prema suncu da je osetio žar požude kako mu gori u grudima.
Rastresla je bledoriđu kosu preko ramena, i ona joj je poput
ružičaste svile pala niz leđa.
„Bože“, rekao je oduševljeno, „ko je ona prelepa žena?“
„Koja?“
„Ona tamo, koja pleše sa svojim mužem.“
Stiven se nagnuo ulevo da bi mogao da je vidi pa se
nasmejao.
„Zašto pitaš?“
„Bila bi prelepa Afrodita“, rekao je Kam sneno. „Ali je
skandalozna, zar ne? Mislim da će pojesti muža živog, baš tu na
plesnom podijumu.“
Stiven se uspravio, a sa lica mu je nestalo svako veselje. „To
nije njen muž“, rekao je ravnim glasom.
„Nije?“
„Nije.“ Pročistio je grlo.
„Ti si njen muž.“
 6

Susret supružnika

Kada je Džina zamišljala šta će osećati kada sretne svog muža

skitnicu prvi put nakon dvanaest godina, nikada nije u obzir
uzimala zadovoljstvo. Nijedan od njenih očajnih strahova nije se
ostvario. Čim je podigla pogled nakon plesa i ugledala muškarca
sa živim inteligentnim ustima i velikim brazdama crnih obrva,
ispustila je ruke svog verenika i vrisnula: „Kame!“
A odmah posle toga je potrčala preko plesnog podijuma sve
vreme brbljajući. „Izgledaš isto – ne, mnogo si krupniji. Zdravo,
Kame! Ja sam, Džina – tvoja supruga!“
Na licu je imao isti onaj nakrivljeni vragolasti smešak koji je
pamtila. „Naravno da si to ti, Džina“, rekao je. Sagnuo se i
poljubio je u obraz.
Zagrlila ga je i stegnula što je snažnije mogla. „O bože, kako
si porastao!“, povikala je. „Tako sam srećna što te vidim!
Mnogo si mi nedostajao! Zašto nisi pisao češće, đavole?“
„Ti si pisala toliko pisama da nisam mogao da ih ispratim“,
požalio se.
„Trebalo je da pokušaš“, optužila ga je Džina.
„Nisam mogao da pariram tvojoj supružničkoj privrženosti“,
otegao je. Ali je uzeo jednu njenu ruku u svoju. „Kada sam tek
otišao iz Engleske, često sam iznova čitao tvoja pisma. Bila su
mi jedina veza sa domom.“
Lice joj se razvedrilo. „Kako sam budalasta, Kame! Toliko
sam se obradovala što te vidim, Kame, da sam zaboravila da te
upoznam sa mojim verenikom.“ Pogurala je preda se visokog
muškarca koji je stajao iza nje. „Kame, dozvoli da ti predstavim
markiza Boningtona? Sebastijane, ovo je moj muž, vojvoda od
Girtona.“
Kam se iznenadio što je osetio treptaj mrskosti kada je
pogledao ovog čoveka. Bio je beskrajno naočit, za početak.
Neporecivo jedan od onih Engleza koji su u Grčku dolazili da se
žale na nedostatak klozeta i civilizovane hrane.
„Čast mi je“, rekao je klanjajući se. „Džina mi je pisala
mnoga pisma o vama.“
Činilo se da je markiz ovim ostao zatečen. I on se naklonio.
„Nadam se da vas indiskrecija njene milosti nije uznemirila.
Nije trebalo putem pošte da iznosi tako intimno pitanje.“
Kam ga je zamišljeno posmatrao. Naduvenko, eto šta je
markiz bio. No nije ga se ticalo za koga je Džina želela da se
uda. „Učinila je to jer smo prijatelji iz detinjstva“, rekao je.
Džina je uhvatila Boningtona podruku i smešila mu se
iritantnim smeškom. „Ne smeš se mnogo sekirati zbog Kama.
On je moj najstariji prijatelj na svetu i ja mu, sasvim prirodno,
pišem o svemu značajnom, baš kao što bih pisala bratu. Vidiš“,
rekla je okrenuvši se prema Kamu, „Sebastijan se žestoko trudi
da sačuva moju reputaciju. Mrska mu je ideja da bi neko mogao
da izvlači neprilične zaključke vezane za našu budućnost.“
Kam je podigao obrvu. Ako je suditi po načinu na koji je
gledala markiza na plesnom podijumu, čovek bi morao biti slep
pa da ne očekuje da se venčaju čim se proglasi poništenje braka.
„Onda prestani da mu se budalasto smešiš, Džina“, rekao je
iznenadivši samog sebe oštrinom svog tona. „Čovek bi trebalo
da je tikvan pa da ne nasluti vašu intimnost.“
Na ovo se markiz uvredio pa ponovo ukrutio ramena. „Takve
intimnosti nije bilo među nama“, objavio je. „Nije se desilo ništa
što bi vašoj milosti izazvalo i najmanju brigu. Suviše poštujem
vojvotkinju.“
„Hm“, rekao je Kam. Dok je gledao markiza, gotovo da je
mogao da poveruje da je uspeo da se drži podalje od Džinine
postelje. Kam nije želeo da razmišlja o tome kako je to uspeo.
„Pa, pošto smo ovim srdačnim susretom obelodanili naše odnose
čitavoj balskoj dvorani, suprugo, da li bi želela da se pozdraviš
sa Stivenom?“
Stiven se povukao za korak i razonođeno pratio razgovor tik
iza Kamovog ramena. Iskoračio je i pognuo se nad Džininom
rukom samouvereno. „Zadovoljstvo mi je što te ponovo srećem,
draga moja.“
Kam je potražio Tapija, ali je on nestao. „Mora da poznajete
mog rođaka, Stivena Ferfaks-Lejsija“, rekao je markizu.
Bonington se i dalje kruto držao i lice mu je bilo bezizražajnije
nego do tada.
„Imao sam zadovoljstvo da radim sa gospodinom Ferfaks-
Lejsijem na pitanjima vezanim za Dom“, odgovorio je
Bonington pa se još dublje naklonio. „Uvek je zadovoljstvo
upoznati člana vojvotkinjine porodice.“
„Da li joj se obraćate sa vojvotkinja i kada ste sami?“, pitao
je Kam sa dozom znatiželje.
Džina se nasmejala. „Ne, naravno da mi se ne obraća tako,
glupane. Ali Sebastijanovo ponašanje je u javnosti uvek
besprekorno.“
Kam je pogledao u Boningtona preko njenog ramena.
Izgledao je kao da će eksplodirati, sirotan. Nije moglo biti lako
biti besprekoran i veren sa Džinom. „Pa, verujem da ćemo se
Stiven i ja povući u sobu za kartanje“, rekao je. „Obećao sam
mu partiju kocke.“
„Nećete plesati čak ni na igranki?“
 „Nijednom.“ Kam je smatrao da je bolje da mladoženji
bezizražajnog lica pruži priliku da povrati pribranost.
„Dobro“, rekla je Džina veselo. „Ali ja ću ući u sobu za
kartanje i izvući vas na podijum ako se zadržite suviše dugo.“
Nagnula se bliže Kamu i on je osetio dašak parfema, blagu notu
cveta jabuke. „Pokušavam da nagovorim Stivena da se oženi“,
prošaputala je. „I mislim da sam pronašla pravu ženu.“
„Hoćeš li i meni pronaći ženu?“ pitao je donekle
zainteresovano.
Džina je izgledala zaista iznenađeno. „Da li bi želeo da se
oženiš, Kame? Mislila sam da ti je to stanje mrsko.“
„Nije mi do sada smetalo.“
Zasmejala se. „Pa naravno da nije, glupane. Živimo u
različitim državama!“
Kam je potisnuo smeh u odgovor i povukao se. Najmanje mu
je bilo potrebno da markiz dobije čudne ideje vezane za njegovo
prijateljstvo sa Džinom.
Teatralno se naklonio. „Kakvo mi je samo zadovoljstvo bilo
sresti moju drugaricu iz detinjstva nakon tako dugog rastanka“,
rekao je jasno, potrudivši se da ga ljudi koji su bili u blizini čuju.
„Čim se određene stvari reše, radovaću se daljem učvršćivanju
našeg poznanstva. Kao i poznanstva sa vama, lorde
Boningtone.“ Eto – to bi trebalo da zapuši usta tračarama. Sada
će svi znati zašto je u Engleskoj. I jasno je stavio na znanje da
markiz slobodno može da se udvara njegovoj ženi.
On i Stiven su se povukli punom brzinom u sobu za kartanje.
„Kakav uštogljenko!“, rekao je zgađeno kada su ušli u
zadimljenu prostoriju.
„Ko? Bonington?“
„Naravno.“
„Nije se večeras prikazao u najboljem svetlu“, rekao je Stiven
zamišljeno, „ali je zapravo dobar čovek. Čuo sam da izuzetno
lepo vodi računa o svojim zakupcima, na primer. Titulu je
nasledio od ujaka. Kad god računamo glasove u Gornjem domu,
uvek mogu da računam na njega da će biti na pravoj strani.“
Kam je razdražljivo slegao ramenima. „Dobro, Bonington je
prokleti svetac. Nije pravi izbor za Džinu, i ako mene pitaš, on
to zna. Izgleda kao bolesna krava. Izludeće ga za mesec dana.“
„Šta to, zaboga, govoriš?“
„Čovek se kaje“, izjavio je Kam pa se spustio u udobnu
stolicu.
„Imaš li nešto protiv da zapalim?“ Stiven je izvadio lulu.
„Da, imam, dođavola.“ Dobovao je prstima po stolu. „Jasno
se vidi da je uplašen. Verovatno ju je zaprosio u žaru trenutka.
Zaljubio se u njenu lepotu – bože, ko bi pomislio da će mala
Džina izrasti tako lepo! – ali je zaboravio da razmisli kakva će
biti za stolom za doručkom.“
Stiven je sabijao duvan u luli. „Mislim da bi ona bila sasvim
prijatno društvo uz doručak“, ubacio je.
Kam je zadrhtao. „I previše živahna.“
„Ne slažem se sa tobom ni oko Boningtona“, nastavio je
Stiven pa prineo šibicu luli. „Na osnovu svega što znam, on je
do ušiju zaljubljen u tvoju ženu, i smatra sebe srećnim što je
ima.“
„Ali on tek počinje da shvata šta ima“, dobacio je Kam.
„Đavola! Nisam li ti rekao da ne možeš da pušiš?“
„Nisam tražio tvoju dozvolu. Samo sam te pitao da li imaš
nešto protiv.“
„Pa, imam. Mrzim taj prokleti dim u licu.“
„Šta je tebe tako ozlovoljilo?“
„Brendi“, brecnuo se Kam na lakeja. „Zlovoljan? Savršeno
sam veseo. Ovo sam pravi ja, rođače. Zaboravio si.“
 „Nisam ja ništa zaboravio. Morao sam da te prebijem jednom
nedeljno nakon što si napunio šest godina, ili otprilike toliko.“
„Ja se sećam da sam te dobrano umlatio na tvoj dvanaesti
rođendan.“
Stiven je zadrhtao. „Sećaš li se posledica? Bože, mislio sam
da nas tvoj otac nikada neće pustiti da izađemo iz onog hrama.“
Kamov pogled se smračio. „Bio je pogan čovek. To sam
zaboravio. Proveli smo čitav dan tamo, zar ne?“
„I polovinu noći. Bilo je mračno i hladno. Sećam se da sam
bio užasno gladan.“
„Ja se samo sećam da sam bio uplašen. Rekao mi je da će me
duh moje majke pohoditi kad god budem neposlušan. Godinama
sam se plašio mračnih mesta.“
Stiven je spustio lulu i zagledao se preko stola. „To je bilo
nesavesno, Kame. Da li je ti je zaista pretio duhom tvoje
majke?“
„Nažalost. Godine su mi bile potrebne da prevaziđem strah
da bi moja majka mogla da iskoči iz ormana u belom čaršavu i
nasmrt me isprepada.“ Kam je uzeo čašu brendija sa
poslužavnika.
„Nisam znao. Sećam se da si pričao viceve da ja ne bih
plakao. Osećao sam se užasno poniženo jer ti nisi ni suzu pustio,
premda si bio pet godina mlađi od mene.“
„Bio si u poseti tog leta, zar ne?“
Stiven je klimnuo. „Moji roditelji su otišli na kontinent.“
„Tada sam već bio navikao na to. Ali još se užasavam mraka.
I još pričam šale da bih ga lakše podneo.“
Stiven je povukao dim lule, pogled mu je bio ozbiljan i topao.
Kam je sklonio pogled sa njega. Mrzeo je sažaljenje, ali je još
više mrzeo neiskrenost. U životu koji je stvorio za sebe nije bilo
mesta za laži koje su služile da zaštite njegov ugled. To je bila
specijalnost njegovog oca.
„Ne zamera ti što se nikada nisi vratio“, rekao je Stiven
nakon pauze.
„Ko? Džina? Zašto bi mi ona, zaboga, to zamerala?“
„Jer si ti njen muž, magarče. Jer si imao – imaš –
odgovornost prema njoj i jer si je godinama zanemarivao.“
„O čemu to pričaš? Nikada nisam uzeo ni paru sa poseda,
znaš. Zakleo sam se starom u napadu besa da neću i nisam.“
Pogledao je preko stola sa sjajem nestašluka duboko u očima.
„Naravno, živim od prihoda od debelih ružičastih statua, kako bi
ti to rekao.“
Stiven je uzdahnuo. „Ona je tvoja supruga, Kame. Tvoja
supruga. Oženio si se njome kada je imala jedanaest godina i
narednih dvanaest godina se nisi vratio – i misliš da se tvoja
odgovornost završava na tome što si joj prepustio bankovni
račun?“
Kam se nasmešio, nimalo pogođen. „To je upravo tako.
Možeš pokušati, ali nikada nećeš uspeti da naguraš taj uskogrudi
osećaj engleske odgovornosti sa kojim si ti rođen u moju
beskorisnu dušu. Jedino za šta ja marim jeste odakle dolazi novi
komad mermera. Džina i ja oboje znamo da nismo istinski
venčani, pa zašto onda da se vraćam pre nego što me je
pozvala?“ Progutao je brendi. „U svakom slučaju, evo me,
spreman da predam moju takozvanu suprugu markizu.“
Stiven je frknuo.
„Misliš li da ponovo pleše s njim?“ pitao je Kam. Iz nekog
razloga mu se nije sedelo među prijatnim zidovima muške sobe
za kartanje.
„Šta ti mariš? Verovatno će je odbaciti nakon što poništiš
brak. Moraće da živi negde u kolibi na severu.“
Kam je ustao toliko nenadano da je prosuo brendi na sjajnu
površinu stola. „Kada rešiš da prestaneš da morališeš dovoljno
dugo da udahneš, obavesti me, rođače, molim te. Ne mogu više
da podnesem dosadu.“
Izašao je iz sobe svestan peckanja griže savesti. Nije trebalo
tako da se brecne na Stivena. Ali tu lekciju su previše često
pokušali da mu usade – i to ni manje ni više nego gospodar
morala glavom, njegov otac. Izvio je prezrivo usnu.
Odgovornost! Otac ga je u ime odgovornosti zaključavao u sve
mračne ormane u kući, uništio svako poštovanje koje je gajio
prema imenu svoje majke, i oženio ga ženom koju je, do dana
svog venčanja, smatrao svojom sestrom od tetke.
Džina se u onoj balskoj dvorani isticala kao zapaljena baklja
među gomilom prskalica. Igrom slučaja nije plesala sa svojim
markizom. Partner joj je bio jedan stameni sredovečni muškarac.
Na trenutak se naslonio na zid i posmatrao. Nije njegova
supruga bila lepa u strogom značenju ove reči. Nije bila lepa kao
što je Marisa bila lepa. Marisa je imala duboko usađene oči i
zaobljene jagodice sredozemne boginje. A Džina... Džina je
imala lepe usne. Prsti su ga svrbeli da ih uklešu u mermeru.
Premda bi silan izazov predstavljao pokušaj da prenese tu
toplinu u mermer.
Marisa nije izgledala stvarno u kamenu. Izgledala je kao
otelotvorenje najveće fantazije muškaraca: blaga, senzualna,
nejaka, nema. Džina je bila poput pokretnog plamena. Od koga
li je, zaboga, nasledila one iskošene oči? Njen duh je toliko
jasno izbijao iz njih da bi bilo gotovo nemoguće dočarati ih.
Ples se približavao kraju i Kam je otišao do ivice balske
dvorane na kojoj je ona stajala. Dok je prilazio, okrenula se i
nasmešila.
Malo je nedostajalo da mu zastane dah.
Bože, kako je Džina lepo porasla! Sa jedanaest godina bila je
dugonog, krakat devojčurak sa krupnim zelenim očima i kosom
koja je večito klizila iz pletenica. Ali sada je stajala u haljini
koja je jedva prekrivala njene obline. Zapravo, to malo tkanine
izgledalo je kao pozadina za njene grudi i one duge, duge noge.
Nije bilo nikakve sumnje: francuske haljine su bile stvorene za
figuru kakva je bila Džinina, pomislio je. Marisa bi u takvoj
haljini izgledala načisto punačko.
„Zdravo, Kame“, rekla je. „Da li si došao da plešeš sa mnom?
Jer se plašim da sam ovaj ples obećala...“
„Privilegija supruga“, rekao je glatko pa je uzeo za ruku.
Neki parovi su formirali krug pa ju je poveo prema njima
uživajući u njenom smehu i načinu na koji je pokušala da izvuče
lakat iz njegove ruke.
„Dosta! Dosta! Samo tri para, molim“, rekao je dramatično
jedan postariji muškarac. „Dobro! Spremni smo za narodni ples
Dženi bere kruške – i, molim vas, imajte na umu da klizite!“
Kam je pogledao Džinu nasmejanim očima. „O čemu on to,
dođavola, priča?“ prošaputao je.
„O plesu, budalo“, odgovorila je šapatom. „Osam klizećih
koraka, pozicioniranje ulevo pa jedan okret.“
„Molim?“
Počela je muzika.
„Radi isto što i ja!“, rekla je pa ga uzela za ruku. To mu se
dopalo. Uzeo je za ruku debelu gospođu zdesna.
„Dobro, klizi ulevo“, prosiktala je Džina.
Kam je, smešeći se široko, kliznuo ulevo. Ali pošto mu Džina
nije rekla kada da stane, klizio je dok nije udario u njen bok. I to
mu se dopalo. Džina je imala divne obline za tako vitku ženu.
Pogledala ga je uznemireno pa ga povukla naspram sebe.
„Partneri stoje jedan naspram drugog“, prošaputala je. „Ne!
Ne, gledaj mene!“
 Kam se zasmejao. „Šta sada?“
„Sada ćemo poskakivati spolja.“
„Poskakivati? Ja ne poskakujem!“
Oštro ga je povukla i on je uhvatio sebe kako je sluša samo
da bi mu se pružilo zadovoljstvo da se drži sa njom za ruke.
Osvrtao se i smejao kada je Džina ponovo zasiktala na njega.
„Trebalo bi da flertujemo, Kame?“
„Molim?“
„Znam. Budalasta ideja, zar ne? Ali trebalo bi da
razgovaramo u ovoj fazi plesa.“
Flertovanje sa Džinom se Kamu nije činilo budalasto, ali tada
su se već vratili na mesta i klanjali se, činilo mu se, po deseti
put.
„Pa, to je bilo zabavno“, rekao je dok su se udaljavali sa
podijuma. „Englesko visoko društvo poskakuje ukrug.“
„Zar nisi imao učitelja plesa kao dečak?“, pitala je
znatiželjno.
„Povremeno. Ocu je bilo teško da zadrži poslugu, ako se
sećaš.“
„A u Grčkoj se, pretpostavljam, ne pleše mnogo.“
„O, pleše se! Čitavo selo pleše.“
„Ti plešeš sa njima?“, Džina je donekle začuđeno pogledala
muža. Mnogo se razlikovao od dečaka koga je pamtila. Nije se
baš sećala njihovog venčanja, pa je uvek muža zamišljala kao
odraslu verziju krakatog, mršavog dečaka koji je deljao lutke od
drveta.
A sada je bio tu, širokih ramena i krupan – krupan u svakom
pogledu. Poprimio je očev stas, pomislila je. Izgledao je kao da
mu je čitavo telo mišićavo, možda od klesanja skulptura. Nije
vajarstvo smatrala fizički zahtevnim poslom. Štrčao je u
otmenoj balskoj dvorani sa tim svojim razuzdanim zanosnim
osmehom.
„Nekada si bio sasvim normalan“, rekla je začuđeno.
„Ali sada...“
Čekao je podignutih obrva.
„Ne uklapaš se ovde“, rekla je s nadom da ga to neće
uvrediti.
„Ne bih to ni želeo“, rekao je žurno. „Sećam se svih
budalaština balske dvorane, Džina. Da li bi želela da se probijem
do stola sa pićem?“
„Zapravo, bih“, rekla je Džina uživajući u ideji da zada posao
ovom varvarinu. „Želela bih čašu šampanjca, molim te.
Ružičastog.“
Osvrnuo se pa bocnuo prstom jednog od lakeja koji su stajali
u blizini. „Ti! Donesi dve čaše ružičastog šampanjca, molim.“
Lakej se uplašeno osvrnuo, ali je požurio da ga posluša.
„Ne bi trebalo to da radiš“, rekla je Džina smejući se preko
volje. „Batler je postavio dvojicu muškaraca na vrata u slučaju
da budu potrebni.“
„Za šta?“
„Šta ako se neko onesvesti?“
Odmerio ju je od glave do pete. „Izgledaš zdravo. Da li se
osećaš kao da bi mogla da se onesvestiš?“
„Ne, naravno da ne.“ Nešto u njegovom lenjom pogledu joj je
izmamio vrelu krv na obraze i izazvalo vrtoglavicu.
U tom trenutku, na njeno olakšanje, pojavio se Sebastijan.
Naklonio se kako red nalaže. Videla je da nije zadovoljan što je
zatiče u društvu njenog muža. Rekao je ranije da bi vojvoda
trebalo da se vrati u London da bi se izbegle komplikacije
procesa poništenja braka.
Kam je pomislio da se nakloni, ali je rešio da preskoči
naklon. Bio je umoran od gledanja u pod. Baš tada se pojavio
lakej sa dve čaše.
„Mnogo hvala“, rekao je pa ih uzeo i pružio jednu Džini.
„Izvini, nemamo piće za tebe, Boningtone.“
Džina je uzdahnula. Sebastijan je stezao vilicu kao da je
čelična zamka. Jasno je bilo da je mislio da je popila i više nego
dovoljno i, istini za volju, jeste. Ništa joj nije bilo mrskije od
osećaja tromosti ujutro. „Ne želim šampanjac. Da li bi ti bilo
teško da mi doneseš limunadu, Sebastijane?“
Sa odobravanjem joj je klimnuo pa uzeo šampanjac iz njene
ruke. Zatim se ponovo naklonio i krenuo prema izlazu iz
prostorije.
„Kako li je, dođavola, uspeo da se nakloni a da ne prospe
šampanjac?“ pitao je Kam. „Dođavola! Sada ću morati da delim
šampanjac sa tobom, a baš sam se radovao što ću sve sam
popiti.“ Pružio je Džini čašu sa tako veselim, vragolastim
pogledom u očima da ju je uzela bez razmišljanja i otpila.
Lagodno se naslonio na zid pored nje. „Zar ne bi neki
muškarac trebalo da ti dosađuje za naredni ples?“
„Obećala sam ga Sebastijanu.“ Otpila je još jedan gutljaj
šampanjca pitajući se zašto joj je srce brže zakucalo.
„Ali ne možeš plesati dva puta sa istim muškarcem“, rekao
je. „Sećaš se onih pisama što si mi pisala kada si izašla u
društvo?“
„Ne mogu da verujem da se sećaš toga! Zaboga, to je bilo
tako davno.“
„Imam dobro pamćenje“, rekao je lenjo. „Dakle, hoćeš li
rizikovati skandal i odlučiti da dva puta optrčiš plesni podijum
sa verenikom?“
„O, ne“, rekla je Džina. „Ta pravila važe samo za devojke
koje su doskora bile školarke. Ali Sebastijan se ograničava na tri
plesa.“
 Okrenuo je glavu i pogledao je. „Da sam ti ja verenik, a ne
samo tvoj muž, ne bih ti dozvolio ni jedan jedini ples sa nekim
drugim.“
Džina je osetila jezičak plamena u stomaku. „Oh“, rekla je
zbunjeno. Savest joj je došapnula da brani verenika. „Sebastijan
smatra da smo u veoma nezahvalnom položaju. Ipak sam ja
udata.“ Izvadila je lepezu i nežno njome mahnula ispred lica.
Ništa nije bilo gore od rumenog lica uz crvenu kosu, kako joj je
majka stalno govorila.
„Da“, rekao je zamišljeno. „Ipak si ti udata.“ Uzeo joj je
šampanjac iz ruke i otpio.
Džina je oblizala usne. Bilo je nečeg tako intimnog u
korišćenu iste čaše. Možda su joj ponovo mehurići udarili u
glavu.
„Hoćemo li da sednemo?“, pitao je.
„U redu“, rekla je Džina.
Pošla je pravo preko prostorije pa skrenula u jednu od malih
niša balske dvorane. Teška oker svila spustila se za njima.
Džina je sela na mali baršunasti dvosed sva usplahirena.
„Nikada nisam ušla u ove niše.“
Kam se osvrnuo pa seo pored nje. „Zašto, zaboga, ne?
Pomalo je zagušljivo, doduše. A i ne cenim mnogo umetnički
ukus ledi Trubridž.“ Pogledao je sliku bezvoljnog Kupidona koji
je sedeo na ljutiću.
„Niše sa zavesama nisu primerena mesta.“
Pogledao ju je za iskrenim čuđenjem u očima. „Ja bih pre sve
vreme proveo u niši nego poskakujući unaokolo. Popij još
šampanjca.“ Pružio joj je čašu. „Mislim da bi trebalo da je
popijemo pre nego što se Bonington vrati, slažeš li se?“
Gurnula mu je čašu nazad. „Ne želim, hvala lepo.“
„Kako si, Džina?“
 „Sasvim sam dobro“, odgovorila je zatečeno.
Nagnuo se prema njoj. Osetila je miris njegovog sapuna. Srce
joj je brzo bubnjalo u grudima.
„Ne, mislim, kako si zaista?“ pitao je. „Naposletku, intimno
smo povezani, premda te nisam video dvanaest godina.
Godinama smo mislili da smo brat i sestra od tetke. A zatim si
mi, kada se iznenada otkrilo da mi nisi rod, postala supruga.“
„Sasvim sam dobro“, rekla je sve usplahirenija. Zatvorila je
lepezu pa pogledala u nju da ne bi morala da sretne njegov
pogled.
Marisino lice bilo je savršen oval. Kada su Džini oči bile
skrivene onim čađavim trepavicama – mora da ih boji, pomislio
je odsutno – lice joj je izgledalo gotovo jednako savršeno ovalno
kao Marisino. Čudnovato da to nije pre primetio. Mora da su za
to krive njene oči. One su ga dovele u zabludu. Nežnim prstom
je gladila svaki štapić lepeze.
Prostrelio ga je napad požude. Da li je tim svojim dugačkim
prstima dodirivala prefinjenog Boningtona? Tim glatkim
milovanjem? Ako već nije, hoće. Skrenuo je misli sa te slike.
„Džina“, rekao je.
Podigla je pogled. Njene oči su bile očaravajuće zelene, kao
duboke vode Sredozemnog mora.
„Zar mi nećeš poželeti dobrodošlicu kući?“, rekao je prilično
hrapavim glasom. A zatim je, ne zastavši da još malo razmisli,
spustio usne na njene. Okusio je iznenađenje na njenim usnama.
I on je bio iznenađen. Šta li je, dođavola, radio? Ipak... ženske
usne, niša odvojena zavesom, tihi zvuk valcera u pozadini.
Engleska u najboljem izdanju, pomislio je neodređeno. Uhvatio
je njen potiljak velikim dlanom pa se predao poljupcu.
Samo što je jednog trenutka ovlaš prelazio usnama preko
njenih u toplom pozdravu dobrodošlice, a u sledećem je njegova
supruga cijuknula pa je on, razume se, iskoristio poziv i – njena
otvorena usta.
U tom trenutku su valcer, zavesa i šampanjac nestali. Prepone
su mu se zategle; podigao je njenu glavu da bi mogao da pritisne
njene usne svojima. Obuhvatio je nežni oval njenog lica
žuljevitim rukama i nastavio da se opija njome kao da je nektar.
Igra parenja. Nije to više bila nostalgija, nije bio pozdrav. U tren
oka se njihov poljubac pretvorio u zbunjujući, požudni spoj
usana. U desnoj ruci je držao njenu kosu, a ona je ruku obavila
oko njegovog vrata. Snažno je usnama pritiskao njene, toplim
poljupcima, vrelim poljupcima koji su palili vazduh između njih.
Samo što je ona prestala da mu uzvraća poljubac i gurnula ga
snažno u rame.
Povukao se. Na trenutak su se samo gledali. A zatim je ona
pružila ruku i sklonila zavesu. I naravno, njen verenik je išao
prema njima preko podijuma balske dvorane.
„Moraš me izviniti“, rekla je Džina. „Verujem da sam na
trenutak zaboravila ko si.“
Kam je osetio nalet gneva. Nijedna nije zaboravljala ko je on
kada ju je držao u naručju – nijedna. Pogotovo ne njegova žena.
„Čini se da će nas Bonington spasti bračne neprijatnosti“,
otegao je.
„Da li ti je zbog nečega neprijatno?“, pitala je podigavši
nežno obrvu.
Morao je da prizna. Bila je smirena koliko i on. Proklet da je
ako veruje da nikada pre nije bila u niši. Odgovorio je i ne
zastavši da razmisli. „Oduvek sam smatrao da je neprijatno
sramno kada čovek oseća požudu prema svojoj ženi. Pomalo
nalik na nepristojnu nostalgiju prema kolaču od hleba koji se
služi u dečjoj sobi.
Na ovo je malo porumenela. „Kolač od hleba?“
 „Da“, rekao je. „Kolač od hleba. Jer čovek može dugo da
izdrži bez kolača od hleba, zar ne? Zapravo, teško da ga možeš
videti na stolu civilizovanog sveta. Ali onda ponekad čovek
oseti zabrinjavajuću“, zastao je, „žudnju baš za tom domaćom
smešom.“
Nastupio je trenutak tišine dok je Džina rasplitala ovu
metaforu i shvatala da ju je uporedio sa gnjecavom smešom koju
nije svojom voljom jela već godinama. Od gneva je njen glas
postao gladak i gust poput meda. „Razumem tvoju neprijatnost“,
rekla je maznim glasom, „jer jeste neprijatno, neki bi čak rekli i
ponižavajuće, iskusiti neuzvraćenu požudu, zar ne?“
Nasmešio joj se i podigao obrvu. „Zašto si onda, zaboga,
verena za tog čoveka?“ Pokazao je glavom na Sebastijana.
Džina je glasno udahnula.
Mnogo je prijatnije bilo dovesti nju u stanje nemira nego
sebe. „Znaš li da rumenilo zaista ne izgleda lepo na crvenokosoj
osobi“, rekao je držeći se kao da je to tek ustanovio.
Bonington im je prišao sa čašom bolešljivo žute tečnosti.
Džina je izašla u balsku dvoranu i zanosno mu se nasmešila.
Kamu je bilo zabavno da posmatra kako blago isprepadan
izraz u Boningtonovim očima postaje naglašeniji. Ako ne bude
pazila, suviše će rano poplašiti tu jarebicu.
„Žudela sam za osveženjem. Nažalost, ova zabava mi postaje
suviše dosadna.“ Zastala je. „Možda me je uspavao susret sa
drugom iz detinjstva. Sigurna sam da te to neće uvrediti,
gospodine. Plašim se da sam sasvim izgubila naklonost prema
dečjoj sobi.“ Počastila je Kama ledenim osmehom. „Hoćemo li
izaći u vrt?“ Uhvatila je Boningtona podruku uz trzaj kojim je
priljubila telo uz njegov kaput.
Kam je ispod delimično spuštenih kapaka posmatrao kako se
Bonington automatski povukao da održi pristojan razmak
između njihovih tela. „Verujem da ćete nas izviniti“, rekao je.
Kam je duboko u njegovim očima video treptaj muževne
panike zbog koje je osetio veću toplinu prema momku.
Naposletku, zašto suditi čoveku na osnovu njegovog sitničavog
ponašanja u javnosti? Neki od najpristojnijih momaka koje je
poznavao bili su neobuzdani u privatnom okruženju.
Zapravo bi trebalo da saoseća sa čovekom. Bio je u zamci.
Gledao je kako se udaljavaju. Nažalost, Bonington se uvalio u
nevolju prosidbom. Uskoro će ići prema oltaru Crkve Svetog
Jakova i uskoro će ga, prirodnim tokom braka, njegova žena
izludeti.
U uhu je čuo ikteričan, pijani glas. „Pa, zdravo, vojvodo“,
rekao je neko.
Kam se osvrnuo.
„Ričard Blekton, rođak u drugom kolenu s majčine strane“,
rekao je muškarac zaklativši se pa povrativši ravnotežu sa
lakoćom iskusnog pijanca. „Smesta sam te prepoznao. Isti si
otac, znaš. Zašto si došao? Da poništiš brak, a? Ugrabićeš mlađi
plen? Zašto ne pokušaš sa jednom od Deventošovih kćerki? I
one su riđokose. Nema mnogo riđokosih žena u visokom
društvu, znaš. Ako ti je takva boja kose po ukusu, pa, očajnik ne
bira.“
Kamu je u glavi počelo neprijatno da bubnja. „Čast mi je što
smo se upoznali“, rekao je.
Pijanac je izgledao zbunjeno i rekao je: „Šta? Šta si rekao,
sinko?“
„Van sebe sam od zadovoljstva što sam vas upoznao.“
To ga je ućutkalo. „Inostrani maniri“, rekao je sumnjičavo
gledajući Kama. „Inostrani maniri i riđa kosa. Potreban mi je
brendi.“ Okrenuo se pa se bez reči teturavo uputio do kristalnih
boca sa pićem koje su stajale na komodi.
 Kam se povukao u sobe koje mu je dodelila ledi Trubridž
pokušavajući da se otarasi neprijatne sumnje koja mu se uvlačila
u misli. Marisa je imala crnu kosu. Ponoćnocrnu. Toliko crnu da
je bila... crna.
Džina je imala kosu boje zrele pomorandže.
Možda mu i jeste ta boja kose bila po ukusu. Bila je to
zbunjujuća misao i nije se uklapala u njegovo viđenje sebe kao
Engleza koji je živeo veselo u zabačenoj zemlji i oblikovao
punačke nage žene u mermeru, muškarcu koji je veći deo dana
bio prekriven sivom mermernom prašinom.
Nije u njegovom životu – u tom životu – bilo mesta za
iritantnu vojvotkinju.
Za suprugu.
 7

Neprijatna sećanja na ridoto ledi Trubridž

Narednog jutra Džina nije mogla da natera sebe da ode u

trpezariju za doručak. Ležala je sklupčana u postelji i ponovo
proživljavala razgovor sa svojim mužem. Bio je toliko drugačiji
nego što je pamtila. Kako je postao muževan, pomislila je i
zadrhtala. Kako su mu ramena – ali ne. Više su to bile njegove
oči. Bilo je nečega u načinu na koji ju je gledao, kao da je sočna
interna šala. Zavukla se dublje pod pokrivače ignorišuči
treperenje u stomaku pri sećanju na njihov poljubac.
Istini za volju, mnoge su goste ledi Trubridž pogodili slični
napadi sećanja. Ser Rašvud je takođe ležao u postelji i ljutio se
zbog neprijatne primedbe koju je njegova supruga iznela nakon
što je plesao valcer sa prelepom gospođom Bolen. Tapi
Perivinkl je video svoju suprugu, Karolu, kako pleše najmanje
tri puta sa jednim otmenim kicošem. Sada je u trpezariji za
doručak turobno žvakao tost i pitao se da li bi novom
garderobom mogao ponovo da osvoji naklonost svoje supruge.
Džinu je iz razmišljanja trgao glas njene majke praćen
šuštanjem svile.
„Draga!“, rekla je njena majka. „Otvori oči. Ovde sam. Stigla
sam prošle noći.“
„To sam shvatila“, promumlala je Džina podigavši se na
laktove. „Možemo li kasnije da razgovaramo, majko?“
„Plašim se da ne možemo“, rekla je ledi Kranborn, „s
obzirom na to da sam pošla na ovo putovanje samo da bih
razgovarala sa tobom. Moram istog časa da se vratim u London
na sastanak Ženske dobrotvorne organizacije. Primila sam još
jedno!“, objavila je. Prizvuk histerije u njenom glasu je najzad
privukao pažnju njene kćerke.
„Šta?“ Ali naslutila je, i pre nego što je njena majka rekla.
„Još jedno pismo, razume se!“, gotovo je vrisnula ledi
Kranborn. „I šta da radim u vezi s tim? Moj brat je mrtav!“
„Pa, to je istina“, odgovorila je Džina preneraženo. „Ali u
kakvoj je to vezi sa pismima?“
„Bliskoj!“, rekla je ledi Kranborn izmučenim glasom koji je
mogao da pripada i preko svake mere uzrujanoj Ofeliji.
Džina je čekala.
„Poslednji put sam pozvala moga brata i on se za sve
pobrinuo. Za sve! Nisam morala više da brinem zbog pisma.
Mislim da je čak unajmio i policajca iz ulice Bou, premda čovek
mora da nije ništa postigao jer on to nije više spominjao. A sada
smo same. Čak je i Kranborn mrtav evo već pet godina, premda
je bio načisto beskoristan kada smo primili prvo pismo, načisto
beskoristan.“ On je samo bio kadar da prokomentariše: „Mislio
sam da ta žena ume da drži jezik za zubima!“
Džina je mnogo puta čula ovaj sažetak sposobnosti svog oca i
beskrajna ponavljanja bila su joj zamorna.
„Hvala bogu pa je Girton bio drugačiji muškarac od moga
muža“, nastavila je ledi Kranborn bez stanke.
„Hvala bogu pa je smesta uvideo da se moraš udati za
njegovog sina, jer da je bilo do tvoga oca, bila bi obeležena kao
kopile širom Engleske pre nego što bi on shvatio posledice. Eto
koliko je bio tupe pameti.“
„Da, ali majko...“
„Moj brat je prosto preuzeo stvar u svoje ruke. On je u dve
sekunde shvatio situaciju i tog poslepodneva pozvao Kamdena
da se vrati iz Oksforda. I već sledećeg dana si bila udata. Ako se
nečemu divim, draga moja, to je muškarac koji dela. A tvoj otac
nije bio takav!“
„Da li si primila još jedno pismo ucene?“
Ali njena majka je koračala toliko razjareno da je nije čula.
„Preklinjala sam tvog oca, kada su te doneli nama, kao bebu“,
povikala je. „Rekla sam: Kranborne, ako imaš i trunke pameti u
toj glavi, isplatićeš tu ženu!“
Džina je uzdahnula. Jasno je bilo da će razgovor biti dug.
Ustala je, navukla ogrtač pa sela pored vatre.
„Da li me je poslušao? Da li me je makar i saslušao? Ne!
Kranborn je samo promumlao kako je ta žena istaknuta, i kako
nikada ne bi izneverila svoje dete. I šta se desilo?“
„Ništa tako strašno“, ubacila je Džina. „Postala sam
vojvotkinja, sećaš se?
„Zahvaljujući mom bratu, a ne Kranbornu!“, rekla je
pobedonosno. „Prvo pismo je stiglo – i ko piše anonimna pisma?
Neko francuskog porekla. Očigledno je bilo da je ona žena
napisala to pismo. A ne sumnjam i ovo.“
„Majko“, ponovila je Džina.
Ledi Kranborn je nastavila da korača.
„Majko!“
„Šta je bilo? Šta je?“ Prestala je sa mahnitim koračanjem
usred koraka i smesta prinela ruku kosi. „Da li si rekla nešto,
najdraža?“
„Grofica Linji nije mogla da napiše to pismo. Umrla je prošle
godine.“
Ledi Kranborn je zinula u čudu. „Molim?“
Džina je klimnula.
„Tvoja... tvoja... žena koja te je rodila je mrtva? Nemoguće!“
„Gospodin Raunton mi je poslao pismo, i priložio smrtovnicu
iz pariškog Ekspresa.“
„Zašto mi nisi rekla?“
Džina je videla upozoravajuće znake gnevnog ispada. „Nisam
želela da te uznemiravam spominjanjem njenog imena.“
„I šta si uradila u vezi s tim?“ pitala je ledi Kranborn.
„Uradila?“
„Znam te, Džina!“ brecnula se. „Možda te nisam rodila, ali
sam te podigla! Šta si uradila nakon što si primila Rauntonovo
pismo?“
„Poslala sam pismo na njen posed“, priznala je Džina. „Pitala
sam se da li je ostavila poruku ili belešku...“
Ledi Kranborn je zašuštala suknjama pa potapšala kćerku po
glavi. „Žao mi je, najdraža“, rekla je pa poljubila bledoriđu kosu
koja se savršeno slagala sa kosom zloglasne grofice Linji.
„Zaista mi je žao. Grofica je bila nezahvalnica i budala, premda
je njen gubitak bio moj blagoslov.“
Džina je duboko udahnula. „U redu je. Nije obraćala pažnju
na mene za svog života, ali sam mislila da je možda...“ Slegnula
je ramenima. „Ali zbunjuje što...“
„Bože!“, naglo je rekla ledi Kranborn pa rukom pokrila usta.
„Ako ta žena – grofica Linji – nije napisala ovo pismo, ko ga je
napisao?“
„Šta piše u pismu?“
Njena majka je počela da pretura po tašni. „Evo ga.“ Pismo je
bilo napisano na debelom listu hartije preciznom rukom
sekretara.
Na trenutak je Džinin pogled poigravao preko petlji i zavoja
samog pisma jer nije bila kadra da razume značenje reči. A tada
je iznenada ugledala tekst.

Možda će se markiz mrštiti?

 Vojvotkinja ima brata.

„Imam brata“, prošaputala je. „Imam brata!“

„Mora da je polubrat“, ispravila ju je ledi Kranborn. „Nisam
tvog oca puštala nigde ni blizu kontinenta nakon što je ono
putovanje u Francusku imalo tako jezive posledice.“ Zaustavila
se. „Nisam to tako mislila, draga. Ti si moj blagoslov. Hvala
bogu što ona žena nije želela da podiže svoju decu. Bog zna gde
taj brat može biti. Verovatno je i njega poslala ocu, kao što je
učinila s tobom.“
„Ali ko bi, zaboga, mogao napisati ovo pismo?“
„Očigledno je grofica bila nemarna. Uverila je tvog oca da
niko i ne zna da ti postojiš. Čim je shvatila da je trudna, povukla
se na svoj posed na selu. A ti si se na našem pragu pojavila kao
detence od svega šest nedelja.“ Poljubila je kćerku impulsivno.
„Nikada nisam bila srećnija.“
Džina se nasmešila. „Nikada srećnija i nikada gnevnija,
mama.“
„Istina. Ali do tada sam već pročitala Kranborna, draga moja.
Ako je i postojala još jedna takva budala u svetu, ja je nisam
srela. Da ga nisam držala na kratkom povocu, njegova bi deca
nicala kao iz vode, časna reč.“
Džina je ponovo gledala anonimno pismo. „Možda će pisati
ponovo i reći gde da pronađemo mog brata.“
„Verovatnije je da će pisati ponovo i tražiti novac“, istakla je
njena majka. „Pismo je sasvim jasno pretnja. Šta misliš kako će
Bonington reagovati na to što imaš nezakonitog brata?“
„Oh, on će...“, ali reči su joj zastale u grlu pre nego što je
rekla da će Sebastijan biti srećan zbog nje. Činjenica je bila da,
od trenutka kada mu je priznala istinu o svom rođenju – da je
ona nezakonito dete svog oca i jedne francuske grofice –
Sebastijan tu nečasnu činjenicu više nikada nije spomenuo.
Zapravo, podozrevala je da se pretvara da je nikada nije čuo.
Priča u koju je verovao veći deo Engleske – da je Džina bila
siroče, dete neke daleke rođake ledi Kranborn – bila je daleko
prihvatljivija.
„Neće to dobro prihvatiti“, istakla je ledi Kranborn. A zatim,
uz blagi kikot: „Duriće se.“
Džina je morala priznati da u tome ima istine. „Neće mu se
dopasti. Pogotovo ako postoji šansa da onaj ko je pismo napisao
vest iznese u javnost.
„Hvala bogu pa tvoj otac nikada nije smeo da se petlja u
posed. Svakako smo dovoljno bogati da platimo za ćutanje ove
užasne osobe.“
Džina je sela na ivicu kreveta. „Nisam sigurna da je to
mudro“, rekla je polako. „Ucenjivač je čekao, zar ne? Ujak
Girton osujetio je njegovu prvu pretnju time što me je udao za
Kama. Ali je Kam zatim pobegao u Grčku. Pa je ta osoba čekala
i čekala. Sigurno zna da Kam planira da poništi venčanje. I misli
da ću platiti bogatstvo kako bih se postarala da Sebastijanova
bračna ponuda opstane.“
Ledi Kranborn je klimnula. „Kao vojvotkinja od Girtona,
mogla bi sa drskošću da izneseš skandal o okolnostima svog
rođenja. Ali kao bivša vojvotkinja i kopile, veoma si loš
materijal za markizu. Možda bi trebalo sada da odbaciš markiza,
pre nego što on bude imao priliku da odbaci tebe“, predložila je
njena majka.
Džina ju je pogledala sumnjičavo. „Tebi se Sebastijan prosto
ne dopada.“
„Istina“, rekla je ledi Kranborn doterujući se pred ogledalom
toaletnog stočića. „Mislim da je uštogljenko, draga moja. Ali ne
udajem se ja za njega.“
 Reči hvala bogu nemo su odjeknule u sobi.
„Kam je stigao sinoć.“
„Zar? Baš lepo! Ne mogu da dočekam da ga vidim. Moraću
da pokušam da ga uhvatim za ručkom. Da li sam ti rekla da
imam sastanak Ženske dobrotvorne organizacije večeras? Mogu
da ti kažem, u najvećoj poverljivosti, razume se, da postoji mala
šansa da me izaberu za predsednicu. Odbiću, razume se.“ Ledi
Kranborn je sa naklonošću pogledala svoje aristokratske lice.
Kao propisna moderna žena, ona je vreme provodila jureći iz
jednog filantropskog udruženja u drugo.
„Čestitam, majko!“ rekla je Džina prikupivši sav entuzijazam
za koji je u tom trenutku bila sposobna. „To će značiti da ćeš biti
na čelu četiri organizacije, zar ne?“
„Tri“, rekla je ledi Kranborn. „Odbacila sam Komitet
invalida Golspija prošle nedelje. To je skupina smušenih starih
ćurki koje ne razumeju vodstvo. Ako me je brat nečemu naučio,
onda je to kako da vodim. Premda moram reći da je sa mladim
Kamdenom veoma loše postupio. Veoma loše. To je jedna od
retkih oblasti u kojima sam videla da se ponaša kao bezumna
budala, i to sam mu i rekla.“
„Da“, rekla je Džina setivši se bitaka koje su unosile život u
kuću nakon što je Kam pobegao u Italiju ostavljajući svoju
nevestu, virgo intacta, u bračnoj sobi.
„Nisi ti kriva, najdraža. Moj brat je imao tešku ruku.“
„Umeo je da bude okrutan, majko.“
„Ne bih išla toliko daleko. Njegova oštrina bila je posledica
njegove visoke inteligencije“, ledi Kranborn je potapšala kosu
pred ogledalom.
Džina se ugrizla za jezik. Girtonovi su praktikovali da
obožavaju inteligenciju i daju joj prednost nad ljudskošću; ko je
ona da pokuša da promeni mišljenje svoje majke!
„Pretpostavljam da moramo prosto sačekati sledeće pismo“,
rekla je.
„Da li si nameravala da obavestiš Boningtona?“ pitala je
njena majka.
„Ne.“
Ledi Kranborn se osvrnula preko ramena sa nagoveštajem
razonode u očima. „Pazi se, draga“, rekla je. „Čuvanje tajni od
muža često ukazuje na početak nevolja u braku.“
„On mi nije muž“, rekla je Džina oštro. „Kam je moj muž.“
„Dobro, onda reci Kamdenu“, rekla je ledi Kranborn
sklanjajući neposlušni pramen ispod kape. „On je obećavao da
će biti gotovo jednako inteligentan kao i njegov otac, koliko se
sećam.“
„Čak i više, čini mi se.“
„Ne bi me čudilo. Girton se uvek žalio da se dečak plaši
mraka i oružja i ko zna čega sve ne. I sve to jer nije voleo lov.
Girton je smatrao da je Kamden plašljivac jer je vreme provodio
rezbareći drvene brodiće pre nego ubijajući životinje. Ali sam ja
smatrala da on tako pokazuje znake rane mentalne oštrine.“
„Nije plašljivac. Ni najmanje.“
„Nikada to nisam ni mislila“, rekla je njena majka. „Videla
sam ja da je nasledio porodičnu pamet. Kao i ti, draga“, dodala
je odano.
Džina se suzdržala da ne istakne da nije bila u krvnom
srodstvu sa Girtonovima. No bilo joj je jasno, čak i na osnovu
ovog kratkog poznanstva sa svojim mužem, da njega
opšteprihvaćena pravila ne zanimaju. „Ne bih imala ništa protiv
da o pismu razgovaram sa Kamom“, rekla je polako.
Njena majka je klimnula glavom. „Dobro bi nam došla
pomoć. Biće nam potreban muškarac koji će moći da odnese
novac kada ga budu tražili, za početak.“
 „Ne dopada mi se ideja da plaćamo nečije ćutanje.“
„Ne dopada mi se ni ideja da te proteraju iz društva. Sitne
duše se moraju umiriti i zato ćemo debelo platiti da se
postaramo da se udaš za Boningtona, ako to već želiš. A onda
više nećemo platiti ni pare! Jer ne marim šta taj koji je poslao
pismo misli; visoko društvo nikada neće kritikovati ženu veoma
bogatog markiza. No možda bi trebalo da razmislimo da se
venčanje održi odmah nakon postizanja poništenja braka.“
„Sebastijan je već dobio posebnu dozvolu.“
„Odlično. Ostaviću ti poruku da je pokažeš svom mužu,
draga. Razgovaraj s njim što je pre moguće, molim te.“ Oklevala
je. „Ne moram da pitam – otarasila si se onog svog užasnog
malog učitelja, zar ne?“
„Nisam“, odgovorila je Džina.
„Nisi?“, ledi Kranborn je podigla glas. „U poruci koju sam ti
napisala one minute kada se onaj skandalozni članak pojavio u
novinama, naložila sam ti da ga otpustiš smesta!“
U ovakvim trenucima Džina je shvatala da su ledi Kranborn i
Kamov otac bili brat i sestra. „Ne mogu to uraditi, majko. Njega
je zaposlio moj muž...“
„Nikada neću razumeti zašto si ga uopšte povela na prijem u
ovu kuću“, izjavila je njena majka. „Užasan mali...“
„Nije užasan“, ubacila se Džina. „Samo je prilično
nespretan.“
„Ima nečeg čudnovatog kod njega. Ne mogu da dokučim
zašto ga prosto nisi ostavila na posedu, ako već nisi mogla da
nateraš sebe da ga otpustiš.“
„Želeo je da dođe.“
„Želeo je da dođe! On je želeo da dođe!“, glas ledi Kranborn
je prerastao u krik. „Uzela si u obzir želje sluge. Šta je još želeo,
da poseti Bakingemsku palatu? Nije ni čudo što se Tatler
uhvatio za to!“
„Majko!“
„Girtonovi se ne ponašaju kao obična rulja!“ rekla je njena
majka. „Mi se ne odričemo svog dostojanstva, nikada, niti
radimo čudnovate stvari koje dozvoljavaju plebsu da naškodi
našoj vrlini. O čemu li si, zaboga, razmišljala, Ambrodžina?“
„Bila je to ludost“, priznala je Džina. „Prosto sam rekla da mi
je žao što moram da prekinem naš rad, a on je izrazio želju da
pođe sa mnom da ne bih morala da ga ostavim kod kuče. Ne
dosađuje mi, majko. Uživam u učenju istorije Italije.“
„Mora otići odavde“, rekla je ledi Kranborn zloslutno.
„Smesta ću razgovarati sa tvojim mužem. Sada moram da idem.
Ako te ne vidim na ručku, au revoir, najdraža.“ Otišla je sa
izrazom koji je jasno govorio da će se smiriti tek kada jedan
učitelj istorije izađe iz kuće sa koferima u ruci.
 8

U kom se lepi muškarci puštaju u ludorije pored

reke

Džina nije videla Kama do kasno posle podne. Ledi Trubridž

organizovala je piknik na otvorenom na obalama reke Sadler
koja je proticala u dnu vrtova. Džina se spustila niz padinu sa
Ezme.
„Bože“, rekla je Ezme kada su se približile reci.
„Ko je onaj izvanredni mladić?“
Džina je pogledala. „Glumac. Ima neko smešno scensko ime.
Redžinald Džerard, čini mi se.“
Stolovi su bili postavljeni u senci starih vrba koje su se poput
gospođa klevetnica raširile uz obalu reke. Glumac je prelazio
reku skakućući sa jednog kamena koji je štrcao iz reke na drugi i
brao jabuke sa niskih grana drveta pa ih nosio mladim damama
koje su čekale na obali.
Svako malo bi se zaneo i činilo se da je izvesno da će upasti u
reku mameći sitne krike jata debitantkinja okupljenog na obali.
„Kakva mučna predstava“, otegao je neko Džini na uho.
Okrenula se i nasmešila svom mužu, kao da nije provela
čitavo jutro gledajući u vrata salona i očekujući da se on pojavi
na njima. „Zdravo, Kame.“
„Hoćeš li me predstaviti?“, pitao je pogledavši Ezme sa
divljenjem.
Ezme se naklonila sa malim smeškom u uglu usana.
„Ovo je ledi Rolings“, rekla je Džina. „Ezme, moj muž.“
 „Istinski užitak“, rekao je Kam ljubeći joj ruku.
Džina je osetila probadanje iritacije. Kam je, naposletku, bio
oženjen. Kao što je i Ezme bila udata.
„Oh, vidi, Ezme“, rekla je ledeno. „Eno Berdeta.“
Njena prijateljica uspela je da otrgne pogled od Kama i
mahne Berniju, koji je zagrabio ka njima uzbuđenim korakom
dobro dresiranog retrivera. „Kako ste, dakle?“, rekao je veselo.
„Kako ste? Ja sam Berni Berdet.“
Kam se naklonio. „Ja sam vojvoda od Girtona.“
„Oh“, rekao je Berni očigledno zbunjen. No tada mu se lice
razvedrilo. „Vaša milosti? Vaša milosti!“ Kako je sada bio
siguran u ispravan način obraćanja, uspeo je da ponovi svoje
ime bez potrebe da ga na to podsećaju.
„Bravo, Berni“, rekla je Ezme pa ga uhvatila podruku.
„Hoćemo li sesti?“
Kam je uhvatio korak sa Džinom. Iritiralo ju je što mu je
pogled bio prikovan za Ezmina vitka leđa. „Šta, zaboga, traži s
njim?“ pitao je tiho.
„Berni je pravi, pravi...“
„... pravo oličenje budale?“, ponudio je Kam.
Ezme i Berni su stigli do obale reke. Berni je tu skinuo kaput
i položio ga na obalu. Zatim je graciozno počeo da skače sa
kamena na kamen, bez trunke oklevanja, zasenivši i postidevši
mladog glumca i njegove preterano dramatične vratolomije.
„Aha“, rekao je Kam glasom ogrubelim od razonođenosti.
„Vidim svetlost.“
Džina je pratila njegov pogled. Bernijeve sive jutarnje
pantalone su bile pripijene uz noge, mišićave i lepo oblikovane
koliko je to muška noga mogla biti. Istini za volju, zlatne kose
obasjane suncem, Berni Berdet je verovatno izgledao bolje nego
ikada u životu. Sada je stigao na drugu obalu reke i pružio ruku
da ubere jabuku. Belo platno se zateglo preko prelepo
definisanih ramena. Sekund kasnije bio je pored Ezme.
„Da“, promrmljala je Džina.
„Pa, ne zapadaj u trans“, brecnuo se Kam. „Fizička lepota
nije sve.“
Pogledala ga je znatiželjno. „Pomislila bih da će vajar ceniti
lepotu nad svim ostalim atributima.“
Kam je slegnuo ramenima. „Mogao bih da izvajam Berdeta,
ali ne bih mogao mnogo da uradim u vezi s njegovom pameću. I
dalje bi izgledao kao luda.“ Berni je predao Ezme jabuku i ljubio
joj ruku za nagradu. „Kako može podneti da bude u njegovoj
blizini?“
Džina nije ignorisala aluziju, jer u Kamovom tonu nije bilo
prezira, samo iskrene znatiželje. „Ezme mnogo ceni lepotu“,
objasnila je. „A u isti mah se čini da bira prijatelje koji imaju –
koji su...“
„Maloumni?“
„Pa...“, rekla je Džina nevoljno.
Kam je slegnuo ramenima. „Tako muškarci biraju. Idealna
ljubavnica je lepa, vesela i lenja. Čini se da se Berni uklapa u
opis.“
„Da li...“, Džina se zaustavila. Bilo je nečega u Kamovoj
zavodljivoj iskrenosti što ju je mamilo da kaže sve što joj padne
na pamet.
„Nemam ljubavnicu, u ovom trenutku“, rekao je popustljivo.
„Ali kada sam je imao, uklapala se savršeno u parametre koje
sam upravo izneo.“
„A supruge?“ pitala je Džina osećajući se pomalo
demoralisano. „Da li bi i supruge trebalo da su takve?“
„Prihvatljivo je da budu manje lepe, ali moraju biti još
poslušnije“, rekao je Kam. „Misliš li da bi zadovoljila kriterijum
da smo zaista bili venčani?“
„Nikada o tome nisam razmišljala“, rekla je pa ga pogledala
na trenutak ispod trepavica. Ovaj njen muž je imao najprivlačniji
osmeh koji je ikada videla kod nekog muškarca. „Ali ne
verujem. Poslušnost mi nije vrlina.“ Okrenula se da pođe prema
Sebastijanu, ali joj je Kam preprečio put.
„Znaš, ne želi čovek da njegova žena uvek bude poslušna.“
Izgledao je kao da joj se smeje, ali nije bila sigurna zašto.
„Šta hoćeš da kažeš?“, pitala je.
„Poslušnost je komplikovano pitanje“, rekao je sneno. „Na
primer, u pogledu spavaće sobe, čovek mora da bira ženu...“
Džina ga je presekla. „To se mene ne tiče. Svesna sam da me
ti nisi birao sebi za suprugu.“
„Istina“, rekao je Kam. „Ali se sećam da mi je otac rekao da
ćeš sazreti u lepoticu, i svakako si ispunila njegovo
predskazanje.“
Džina je zinula u čudu. „Tvoj otac je to rekao?“
Kam je klimnuo. „Zar te to iznenađuje?“
„Kada sam izašla u društvo, prokomentarisao je da bi trebalo
da sam srećna što već imam prsten pa ne moram da pokušavam
da izlažem robu na pijaci. Uvek sam to shvatala kao uvredu.“
„S pravom“, rekao je Kam. „Moj otac je bio majstor
uvredljivih primedbi. Zapravo, nije govorio mnogo stvari koje
čoveka ne bi uvredile.“
„A i nisam lepa kao Ezme što je lepa“, primetila je Džina
pitajući se zašto li, zaboga, govori nešto toliko žalosno.
Kam je pogledao u Ezme. „Da, ledi Rolings je svakako jedna
od najlepših klasičnih lepotica koje sam ikada video, barem u
Engleskoj.“
„Ne mogu da poverujem da razgovaramo o tako budalastoj
temi“, rekla je Džina nemarno.
 „Dođite!“, pozvala ih je Ezme mašući im.
Kam se okrenuo prema klasičnoj lepotici, ali je Džina pošla
prema Sebastijanu. Najbolje bi bilo da ne provodi vreme sa
svojim mužem. Svakako nije želela da oslabi izglede za
poništenje braka.
Sebastijan je sedeo sam za malim stolom. Na licu mu je bio
izraz koji je ona potajno nazivala njegovim puritanskim
izrazom. Sela je pored njega okrenuvši leđa Ezme i Kamu.
„Kako je ledi Rolings jutros?“, pitao je Sebastijan neprijatno.
„Svakako se čini da uživa.“
„Uverena sam da uživa“, rekla je Džina pa se osvrnula. Ezme
se smestila između Bernija i Kama i sijala je od zadovoljstva.
Kam se nagnuo prema njoj i slušao je kao da prosipa bisere
mudrosti.
„Pretpostavljam da je za poništenje braka bolje da zaokupi
pažnju tvog muža“, prokomentarisao je Sebastijan.
„Mislim da jeste“, promrmljala je Džina.
Nesrećna je okolnost bila što je Sebastijan gledao u Ezmin
sto jer se činilo da ne može da skloni pogled sa nje. Sve vreme
je, dok su jeli jagnjetinu u bešamelu, on sikteći sipao primedbe
na račun Ezminog drskog zavođenja Džininog muža. „Kako je
krenulo, proces poništenja će teći paralelno sa razvodom braka
od Rolingsa“, rekao je neprijatno.
Džina je počela da oseća mučninu. „Sebastijane“, rekla je
najzad, „zar ne misliš da bi, ako će nekome to i smetati, to
trebalo da budem ja? A meni ne smeta. Ko će biti povređen ako
se Kam i Ezme zbliže? Niko.“ Uzela je zalogaj piletine. Imala je
ukus isceđene krpe za sudove.
„Pretpostavljam da si u pravu. Samo ne volim da vidim kako
neko uvlači dobrog čoveka u...“
„Sada već razvijaš istinsku opsesiju!“, rekla je Džina
ozlojeđeno. „Iskrena da budem, veoma je nepristojno što uopšte
načinješ tu temu u mom prisustvu.“
Sebastijan je izgledao preneraženo, a zatim užasnuto. „Moraš
mi oprostiti, Džina. Potpuno sam zaboravio da nemaš svetovnog
iskustva koliko ni neiskusna devojka.“
„Nisam baš toliko neobaveštena.“
„Ne, insistiram da se izvinim.“ Njegove plave oči su joj se
toliko toplo smešile da je osetila veću srdačnost prema njemu
uprkos ljutnji. „Dozvolio sam sebi da zaboravim na tvoju
nevinost. A opet je to jedna od tvojih vrlina koje najviše volim,
Džina: utisak da te ne dodiruje ružnija strana života.“
„A šta će se desiti kada se venčamo i kada više ne budem
tako nevina?“, pitala je odvažno.
Sebastijan se nasmešio. „Ti ćeš uvek imati nevinu lepotu. Ima
nečeg netaknutog i nedodirljivog kod tebe – odlika dobrog
odgoja utisnutog u samu tvoju srž.“
„Ali, Sebastijane...“, zaustila je Džina baveći se na jedan
neobuzdan trenutak idejom da sa njim razgovara o svom
nezakonitom bratu za koga tek što je saznala.
Ledi Trubridž je zapljeskala rukama da privuče pažnju i
Sebastijan se smesta okrenuo prema njihovoj domaćici.
„Počujte! Počujte!“, povikala je ledi Trubridž veselo.
„Gospodin Džerard pristao je da priredi mali nastup za vikend –
svega nekoliko Šekspirovih scena. Da li bi mogli da se jave svi
koji bi želeli da učestvuju u čitanju?“
Džina je preneraženo primetila da se Sebastijanov izraz
smračio. „Da nastupam sa profesionalnim glumcem? Izuzetno
neprikladno!“
„Oh, Sebastijane“, rekla je, „ponekad mislim da ti je to
omiljena reč.“
Otvorio je usta pa zastao. Na svoje neizrecivo olakšanje,
ugledala je trag starog Sebastijana, pre nego što je postao toliko
usredsređen na svoj položaj i titulu. „Postajem uštogljen, to
hoćeš da kažeš?“
Nasmešila mu se i zahvalno ga pogledala u oči. „Samo
malčice.“
„Moj otac je bio drven. Razmišljao sam o tome prošle noći.
Mislim da si u pravu, Džina. Postajem nadmen.“ Izgledao je kao
da se užasava ove pomisli.
Džina ga je potapšala po ruci poželevši da pokaže više, ali to
ne bi zaprepastilo samo Sebastijana već i ostatak okupljenog
društva.
„Imam tebe“, rekao je gledajući je u oči.
„Da, imaš mene“, ponovila je prilično srdačno.
„Pa, nije li to ljupko? Svi bi trebalo da budemo te sreće da
posedujemo Džinu“, nastavio ja Kam svilenim glasom pored
Džininog ramena. „Zapravo, verujem da smo obojica te sreće!
Nije li to izvanredno!“
„Ja sam srećnik“, rekao je Sebastijan, suviše glasno.
„I ja sam, i ja sam.“
„Džina i ja smo se spremali da se prijavimo za uloge u čitanju
Šekspira“, rekao je Sebastijan pa ustao toliko brzo da je umalo
oborio svoju stolicu. „Ako ćete nas izviniti.“
„Nemojte dozvoliti da vas ja sprečim u vašoj nameri. I sam
sam planirao da se pridružim nastupu, a znam da će i ledi
Rolings deliti moj stav“, prokomentarisao je Kam. Okrenuo se i
mahnuo Ezmi, koja mu se, na Džinino gađenje, toliko toplo
nasmešila da je Džina osetila nalet stida. Ezme nije imala pravo
da tako otvoreno zavodi njenog muža.
„Hajde, Sebastijane!“, brecnula se pa pošla prema ledi
Trubridž ne čekajući Ezme.
Mladi glumac, Redžinald Džerard, bio je okružen uzbuđenom
grupom debitantkinja koje su se sve, činilo se, kikotale i
preklinjale da dobiju ulogu Here. No ledi Trubridž je brzo
razorila njihove nade.
„Žao mi je, devojke“, požurila je da ih rastera jarko
obojenom maramicom. „Ali vaše majke su zaključile da bi
nastupanje u predstavi bilo previše odvažno za neudate mlade
dame. Neću dozvoliti da moj prijem bude povezan sa nekim
skandalom!“ Veselo je ignorisala činjenicu da su njeni prijemi
po pravilu obezbeđivali najbolji materijal za tračeve u prva dva
meseca sezone. „Ne, gospodin Džerard će morati da se zadovolji
udatim ženama, to je sve. Vas četvoro ćete biti savršeni!“
povikala je.
Džina je gledala kako nestaje radosti sa lica Redžinalda
Džerarda. Bilo je jasno da on nije želeo poslepodneva da
provodi sa bračnim parovima. Sva je prilika bila da se nadao da
će pobeći i tajno se venčati sa nekom bogatom naslednicom.
„Slažem se sa vama, gospo“, govorio je Sebastijan ledi
Trubridž. „Dramatična proza je suviše uzbudljiva za mlade
dame.“
„Koji komad želite da prikažete?“, pitao je Kam.
„Nekoliko scena iz Mnogo buke ni oko čega“, odgovorio je
mladi glumac. Možda je bio razočaran, ali se pribrao i sasvim
pristojno se naklonio. „Dozvolite da se predstavim. Ja sam
Redžinald Džerard.“
„Mislim da sam vas video u Kovent gardenu prošle sezone“,
rekao je Sebastijan pa se naklonio. „Ja sam markiz Bonington.
Ovo su vojvotkinja od Girtona i ledi Rolings. I vojvoda od
Girtona“, dodao je.
Redžinald se nasmešio svom malom krugu. „Mislim da ćemo
uspeti da osmislimo čarobnu malu predstavu. Možda bi
vojvotkinja mogla da glumi Heru, a...“
 „Mislim da ne bi“, prekinuo ga je vojvoda. „Bilo bi bolje da
vojvotkinja i ja igramo Beatrice i Benedeta. Naposletku, i
venčani smo, a i za mene bi bilo mučenje da vidim drugog
muškarca na prozoru spavaće sobe moje žene.“
„Oh, naravno“, složio se Redžinald.
Sebastijan se namrštio. „Šta je to sa prozorom spavaće sobe?“
„U drami, Klaudio – to ćete biti vi, lorde – veruje da mu je
verenica, Hera, bila neverna kada mu se učini da vidi drugog
muškarca na njenom prozoru.“
„Meni to zvuči nadasve neprikladno“, rekao je Sebastijan
mršteći se. „Da li je komad primeren za mešano društvo?“
„Izvođen je vrlo uspešno prošle sezone“, rekao je Redžinald
učtivo. „A i prikazaćemo samo nekoliko scena. Ukoliko iskrsne
nešto što bi moglo izazvati nelagodu vama ili ledi Rolings,
izbeći ćemo taj deo. Predlažem da se nađemo u biblioteci posle
večere i odaberemo scene.“
Džina je na delić sekunde osetila toplu ruku na struku.
„Misliš li da ćemo preživeti četverac na jedan sat ili nešto više?“
„Zašto, šta hoćeš da kažeš?“
„Mora da si primetila zaokupljenost tvog verenika lepom ledi
Rolings?“, pokazao je glavom prema njima. I naravno, činilo se
da Sebastijan nešto pridikuje Ezme koja je odsutno jela jabuku.
„Čini se da i ti patiš od iste boljke“, primetila je Džina.
Kam se nasmejao. „Šta tu može čoveku da se ne dopadne!
Lepa je, ima obline i čini se da je vrlo druželjubiva.“
Džina je stisnula usne. „Nije baš toliko druželjubiva!“
„Kladim se u groš da joj Bonington pridikuje o njenoj
druželjubivosti.“
Džina je ponovo pogledala prema njima. I naravno, Ezme je
počela žustro da žvaće jabuku, a obraze joj je bojilo rumenilo.
„Bila bi izvanredna Dijana“, rekao je Kam.
 „Dijana, boginja devičanstva?“, pitala je Džina pomalo
skeptično.
„Čudnovato, zar ne! Ali ona kao da svojim držanjem
poručuje ljudima da je ne dodiruju, i pored sve njene srdačnosti.
Možda ću je pitati da mi pozira.“
Džina je pogledala svog muža. Gledao je Ezme kritičkim
okom majstora draguljara koji procenjuje savršen dijamant.
„Mislila sam da već radiš Dijanu. Zar ti neće biti dosadno da
radiš još jednu figuru iste boginje?“
„Ne. Svaka žena je drugačija. Imena boginja su samo ime
koje se dodaje licu. U slučaju ledi Rolings, ona je provokativna,
lepa, čak erotična. Ali u isti mah je i vrlo izrazito rezervisana.
Rekao bih da ne deli postelju sa Berdetom, i pored toga što se
ponaša kao da je deli.“
Džina ga je pogledala sa novostečenim poštovanjem.
Nešto kasnije su ona i Ezme u tišini pošle uz brdo, nazad u
kuću. Džina je žudela da zna da li ih je Kam posmatrao kako
odlaze ili se bezbrižno okrenuo. Malo je nedostajalo da se
okrene, ali ju je Ezme uhvatila za ruku.
„Ne gledaj!“ prošaputala je gledajući je razigranim
pogledom. „Sigurna sam da gleda ali ne želiš da počne da
sumnja, zar ne?“
„Sebastijan?“
„Naravno da ne mislim na Sebastijana, budalo!“ povikala je
Ezme. „Mislim na tvog tako prelepog muža, naravno!“
„Pa, drago mi je što tako misliš“, rekla je Džina kiselo.
„Naravno da mislim tako.“ Raširila je oči. „Džina, da li si
pomislila da...“
„Ne, naravno da nisam!“
„Jesi!“ Ezme je imala zanosne jamice na obrazima, morala je
da prizna Džina. Nije ni čudo što se svaki muškarac koga je
srela zaljubio u nju, pa i Džinin muž. „Nemoj da si budalasta.
Znaš da meni pametni muškarci nisu od koristi.“ Uhvatila je
Džinu podruku. „No smem li da kažem jedno?“
Džina je klimnula.
„Mislim da bi trebalo da ga zadržiš.“
 9

Ploča ružičastog mermera i zamišljeni vojvoda

Kam je zurio u komad mermera koji su tri lakeja oprezno

spustila na aksminsterski tepih. Ezme Rolings je bez sumnje, sa
onim raskošnim oblinama i sjajnom kosom, bila onoliko bliska
po izgledu Marisi – i stoga imala skoro božansku lepotu – koliko
je to bilo moguće pronaći u Engleskoj. Čak se činilo i verovatno
da bi Ezme bila voljna da se upusti u smeo projekat i dozvoli da
je prikaže kako, kao delimično nago božanstvo, sedi u
ružičastom mermeru.
No nekako ga ideja da stvori raskošnu boginju lova nije
mnogo zanimala u tom trenutku, da se ne spominje Stivenovo
insistiranje da napravi nešto što nije nagi ženski torzo. Stalno se
vraćao do primerka komada Mnogo buke ni oko čega koji mu je
ledi Trubridž poslala u sobu. U kandžama usamljenosti nakon
odlaska iz Engleske, stalno je iščitavao Šekspirove komade.
Žudeo je za engleskim ognjištem i domom, za engleskim
izrazima i pivom.
Ali nikada nije pomišljao da igra Benedeta, uz svoju suprugu
kao Beatriče. Pa, nikada o sebi nije razmišljao kao o nekome ko
ima suprugu, a zašto bi! Ali Džina je bila tamo sve vreme dok je
čitao Šekspira, trčkarala po Engleskoj sa onim svojim vitkim
telom i svilenkastom crvenom kosom, onom svojom
neukrotivom znatiželjom i britkom pameću. Sve vreme je nosila
njegov prsten, premda on o tome nijednom više nije pomislio.
Ponovo je pogledao mermer. Džina nikako ne bi bila dobra
Dijana. Imala je suviše željan pogled. Boginja mizantrop nikada
ne bi muškarca posmatrala Džininim otvorenim pogledom
punim divljenja. Nikada ga ne bi pozdravila sa zadovoljstvom
kao da joj je iskreno nedostajao. Boginja svakako ne bi tom
nemarnom mužu pisala stotine pisama.
Nijednom nije pomislio da mu Džina, kada ne budu više u
braku, neće pisati. Njena pisma su ga pratila iz države u državu.
Namršteno je pogledao knjigu u ruci. Dođavola, istini za volju,
lovio je ta pisma iz države u državu. Uvek joj je pisao pre nego
što bi otišao dalje jer nije želeo da propusti njeno pismo. A
jednom je čak poslao Filiposa na trodnevno putovanje u jednom
smeru do krčme koju su davno napustili da uzme jedno njeno
pismo koje nije stiglo na vreme.
Ova pomisao je u njemu izazvala nelagodu. Ona je bila
njegova veza sa Engleskom, ništa više. Zapravo su ta pisma, ne
Džina, bila njegova veza sa domom. Nije to imalo nikakve veze
sa njegovom suprugom. Njemu su pisma bila važna.
Naravno.
Bacio je tanku knjigu na pod i ona je kliznula preko tepiha i
ostala da leži pored sramotno ružičastog mermera. Dođavola,
Stiven mu je učinio medveđu uslugu. Sada je gledao u kamen i
video mesnate butine i vulgarne kukove, a uvek je pre toga
viđao potencijalni oblik putene i lepe žene. Ružičaste, punačke i
nage. Izvio je usnu. Prema Stivenovim rečima, on je bio tek puki
snabdevač pornografskim skulpturama.
Njegova supruga ne bi želela da pozira kao član panteona
rimskih boginja. Premda je pomisao na Džinu u providnom velu
bila dovoljna da zapali vatru u bedrima svakog muškarca.
Ne bi je pretvorio u Dijanu, naravno. Ni u Veneru... ona je
suviše bljutava. A i nije bio siguran da bi mogao da iskleše
Džinu. Njenu lepršavu, bujnu kosu – kako to da pretoči u
mermer! I način na koji je večito bila u pokretu, večito se
okretala, večito se kretala. Nemoguće je bilo zamisliti Džinu da
zastane dovoljno dugo da je prenese na papir, a kamoli na
kamen. A ipak su njegovi prsti žudeli da pokušaju.
No preneti njen lik u kamen nije bilo izvesno jer se nakon
ove posete godinama neće vratiti u Englesku. Nema svrhe.
Nema svrhe da se vraća da vidi bivšu suprugu kako naduvanom
markizu dariva dete za detetom, oduševljeno začeto u bračnoj
postelji.
Ne, ostaće u selu, hvala lepo. Tamo je bar bio nepobitni
gospodar svoje sudbine. Nije bilo supruga zbog čijih je nedužnih
zavodljivih primedbi njemu vrela krv tukla u preponama...
To je samo požuda, pomislio je. Naposletku, on i Marisa su
pre nekoliko godina prestali da se bave onim beživotnim
seksualnim aktivnostima kojima su se bavili. I premda je
povremeno uživao u ženskom društvu, već mesecima to nije bio
slučaj. Zato je tako iritantno, ponižavajuće, gledao vitke kukove
svoje žene i belu kožu sa unutrašnje strane njenog lakta. Zato je
– zato je zahtevao da glumi Benedeta. Jer Benedeto ljubi
Beatriće, ukoliko se nije grdno prevario.
Iznenada nestrpljiv da potvrdi svoje sećanje, Kam je podigao
knjigu i počeo da lista stranice.
Nije on zaista želeo da zavede svoju ženu, govorio je sebi.
Čak ni da je poljubi kako muškarac ljubi ženu. Samo su mu
seksualni apetiti izmakli kontroli zbog apstinencije. Nije
apstinencija bila dobra za muškarca. Vodila je u ludilo i
nekontrolisanu požudu. A ta žena mu je bila supruga. Ako mu je
bilo do ljubljenja neke žene, mogao bi baš i da poljubi ženu koja
je pripadala njemu.
Ponovo je bacio knjigu. Ima li smisla da laže sebe? Želeo je
više Džine. Želeo njene iznenađene poljupce, meke usne, mile
obline, svilenu kosu. Način na koji mu se topila u naručju pre
nego što se setila ko je i odgurnula ga. Sledeći put... sledeći put
će se setiti ko je on i ostati tačno tamo gde joj je bilo mesto.
U njegovom naručju.
Nije se trudio da sledi logiku te misli. Naposletku, muškarci
su poznati po tome da razmišljaju preponama pre nego mozgom,
a Kamden Serard, vojvoda od Girtona, upravo je podlegao
uobičajenoj boljci svih muškaraca.

Edmundu Rauntonu nije nimalo bilo teško da udesi poništenje

braka vojvode od Girtona. Zapravo je bio pomalo zaprepašćen
koliko je to lako bilo. Svi sa kojima je razgovarao su klimali
glavom i smesta se slagali da je poništenje zaista najbolje
rešenje i da bi trebalo da se realizuje što je pre moguće.
„Nekada je bilo teško“, prokomentarisao je uvaženi Hauard
Kolvin. Kolvin je bio vodeći autoritet Engleske po pitanju
poništenja braka.
„Bože, da, sećam se kada smo očajnički morali da
sprovedemo poništenje – u pitanju je bio prvi brak vojvotkinje
od Hintona. Čovek je bio načisto nesposoban. Nije mogao čak ni
da piša u pravom smeru, ako me razumeš. Bili su nam potrebni
meseci, i ona je najzad morala da istrpi proveru nevinosti!“
Izgledao je sablažnjeno. „Naravno, to je bilo još ’89.“
„Verujem da se to konkretno mučenje više ne praktikuje?“
„Naravno da se ne praktikuje. Danas smo mnogo humaniji.
Regent blagonaklono gleda na poništenja. Misli da to sprečava
skandal razvoda, i naravno da je tako. Prošle godine postigao
sam poništenje za Mid-Fenšoa. Da li si čuo?“
Raunton je odmahnuo glavom.
„Držimo to u tajnosti, i imamo dobar razlog za to“, rekao je
Kolvin. „Mid-Fenšo je uzeo tri žene! Lud je kao šeširdžija.
Većina muškaraca bi volela da nema ni onu jednu, a taj glupan
je doveo još dve žene u kuću.“
Raunton je trepnuo. „Kako je to uradio?“
„Odveo ih je u Škotsku. Jednu po jednu, razume se. Druga i
treća nisu ništa znale dok se nisu vratile u kuću. Naravno, brak
sa prvom ženom, onom pravom, poništen je.“ Podigao se iz
niske kožne fotelje. „Mislim da ne bi trebalo da bude problema
sa poništenjem braka Girtonovih. Premda sam čuo da je
vojvotkinja donekle divlja, zar ne?“
Raunton ga je pogledao pravo u oči. „Ljubomora je u velikoj
meri preuveličala njenu reputaciju, gospodine. Ona je lepa
mlada žena.“
„Mora biti da bi se ponovo udala. Mora da sada već ima
godina.“
„Verujem da ima mnogo udvarača“, rekao je Raunton kruto.
„Nije mi namera da vređam! Čovek bi pomislio da ti je
rođaka“, zasmejao se starac. „Pošalji mi papire u kancelariju,
dečače, i sve ću ti ja to lepo posvršavati. Razgovaraću sa
regentom. Očekujem da pod ovim okolnostima možemo odustati
od traženja odobrenja od Parlamenta.“
Raunton se naklonio. „Mnogo ti hvala.“
„Nema na čemu, nema na čemu.“ Nakon toga se vodeći
autoritet Engleske po pitanju poništenja braka odgegao iz kluba
pa ušao u kočiju koja ga je čekala.
Raunton se vratio u svoju kancelariju turobnog raspoloženja.
Smatrao je da poništenje ne bi trebalo da bude samo još jedan
slučaj razvoda. Ako čovek uzme tri žene, onda bi trebalo da ga
stave u zatvor, bez dalje rasprave.
Otvorio je vrata i pozvao svog pomoćnika, Finkbotla, ne
primetivši da on sedi tik pred njim. Čovek je odskočio nekoliko
centimetara. Kosa mu se nakostrešila kao da ju je zahvatio
šumski požar. Čudna je to stvar, ta boja kose, pomislio je
Raunton.
„Sada“, rekao je žustro, „šaljem te danas u Kent. Imam ovde
gomilu papira za poništenje braka za Girtonove, a i ostali bi
trebalo da pristignu za nekoliko dana. Ali tvoj posao, Finkbotle,
jeste da odugovlačiš. Odugovlači. Razumeš li?“
Finkbotlu se na licu pojavio poznati izraz uspaničene
zbunjenosti.
„Pretvaraj se da nemaš papire. Pretvaraj se da je oluja
skrenula glasnika s puta. Koristi lukavstvo.“ Raunton je spustio
glas. „Imam poseban zadatak za tebe tokom tvog boravka u
Kentu.“
 10

Plodovi kajanja

Karola Perivinkl, nekada supruga Tapija Perivinkla, bila je na

ivici suza. Sedela je za toaletnim stočićem kose vezane vrpcom.
Bila je to ista ona soba u kojoj je spavala nedelju dana; i isto
prilično umorno lice uzvraćalo joj je pogled iz ogledala; isti
prazan krevet se izdizao u senkama iza nje.
U suštini, prethodno veče provela je plešući sa Nevilom.
Plesali su ridoto, plesali su kadril, plesali valcer tri puta. Nije
bilo potrebe da strepi da će sresti Tapija. Bio je tu: primetila ga
je na drugoj strani prostorije. Ali nije se potrudio čak ni da je
pozdravi. Ugrizla se za usnu a suze su joj navrle na oči, ne prvi
put tog poslepodneva.
Ugrizla se za usnu, snažno, dok bol nije naterao vreli pritisak
iza njenih očiju da se povuče. Sledeće nedelje puni dvadeset pet
godina. I svake godine sve joj je jasnije bilo kakva je budala
bila. Uskoro će biti tridesetogodišnja budala, a onda, za nekoliko
godina, i četrdesetogodišnja. Pedeset – može i umreti do tada.
Pedesetogodišnje žene se ne šepure dvoranom plešući valcer.
One sede za stolom i gledaju svoje kćerke ili sede na obodu
prostorije i šapuću priče o razmetljivosti svojih sinova – samo
što ona neće imati dece o kojoj će pričati.
Začulo se tiho grebanje na vratima a zatim se na njima
pojavila njena sobarica. „Gospo, sobarica vojvotkinje od Girtona
želela bi da zna može li njena milost da vas poseti na trenutak.“
„Naravno“, rekla je Karola beživotno. Razvezala je vrpcu i
počela da češlja kosu. Sobarica je krenula prema njoj, ali je ona
odmahnula rukom.
Nije to bio najbolji lek, pomislila je, videti njenu savršenu
prijateljicu vojvotkinju. Džina je imala muža i verenika i,
ukoliko se nije grdno varala, obojica su je želela. Srećnica. Niko
nije želeo Karolu. Suze su joj navrle uz ovaj nalet
samosažaljenja i ona ih je s mukom progutala.
Džina je ušla u njenu sobu izgledajući baš onako izvrsno
kako bi neko njene sreće i trebalo da izgleda. Ali osetila je kod
nje malo oklevanje koje je smatrala veoma ljubaznim s njene
strane. Džina je verovatno bila najpristojnija žena u visokom
društvu.
„Da li se osećaš jako loše? Mogu li nekako da ti
pomognem?“
„Zapravo, ne. Prosto nisam mogla da se nateram da izađem iz
sobe“, rekla je Karola ravnim glasom.
Džina je sela u stolicu sa leve strane njenog toaletnog stočića.
„I ja sam se tako osećala, ali sam otišla na piknik i imala još
jednu svađu sa verenikom, i sada sam gotovo ponovo svoja.“
Karola se na ovo nasmešila, i tek podigla uglove usana.
„Zbog čega si se svađala sa lordom Boningtonom?“
„Zbog toga što je uštogljenko“, rekla je Džina vedro. „I –
čuda nad čudima! – on se složio. I stoga ćemo, za nagradu,
glumiti u manje nego savršeno pristojnom Šekspirovom
komadu.“
„Mora da te istinski voli“, rekla je Karola zatečeno. „Jer mi je
veoma teško da zamislim lorda Boningtona kako se upušta u
nešto toliko smelo kao što je pozorište.“
„Da, naravno“, rekla je Džina poželevši da može življe da
potvrdi Sebastijanovu ljubav. Nije ona brinula zbog njegove
ljubavi.
 „Ne obraćaj pažnju na mene“, izvinila se Karola uz smešak
brišući suze. „Dešava se čitav dan.“
„Da li plačeš zbog dolaska tvog muža?“
Nastupio je trenutak tišine u kom se Džina pitala da li je
trebalo taktičnije da sroči pitanje.
„Da“, rekla je Karola najzad. „Da i ne.“
Džina je čekala.
„Svake godine je gore. Svake godine se sve više kajem. I
svake godine je mogućnost pomirenja sve dalja.“
„Pa, zašto ne razgovaraš...“
„Nemoguće. Ne razumeš, Džina. Ti si sa svojim verenikom
koji te gleda kao da si boginja, a sada je i tvoj muž stigao u
zemlju i on te gleda na isti način...“
„To nije istina!“
„Naravno da jeste.“ Glas joj je bio oštar. „Ja sam odrasla žena
koja je nekada bila supruga“, neutešno je šmrknula.
„Prepoznajem taj pogled u očima muškarca. Tap... Tap... Tapi je
mene nekada tako gledao!“, na šta je počela naglas da plače.
Džina je sela pored nje na tapaciranu klupu i zagrlila je oko
ramena. „Draga, ako i dalje voliš svog muža, onda se moraš
pomiriti sa njim. Udvaraj mu se ako moraš. Nema tu druge.“
Karola se borila sa suzama i naslepo tražila maramicu koju
joj je Džina stavila u ruku. „Ne razumeš ništa“, rekla je prilično
drhtavim, neprijatnim glasom. „Ono što predlažeš je nemoguće.“
„Zašto?“
„Prosto jeste.“
„Zašto?“
„Ne možeš razumeti.“
Džina je počinjala da se nervira. „Zašto da ne? Moračeš da
budeš jasnija. Meni se čini očiglednim da je, pošto si ti ostavila
svog muža a ne on tebe, tvoje da mu se približiš. Zapravo, da ga
ponovo osvojiš.“
Karola je duboko udahnula i obrisala oči. „Nije to tako lako.
Napravila sam grešku, strašnu, strašnu grešku, i sada prosto
moram da živim sa tim, to je sve.“ Nastavila je da priča
osećajući da se Džina sprema da je ponovo propituje. „Ne
plačem zbog Tapija – pa, ne zapravo. Plačem jer ne mogu da
vratim ono što sam izgubila.“ Svaku je reč izgovorila sa
surovom verom u nju. „Ne bi ti ništa o tome znala, Džina, jer
nisi grešila. Dvojica muškaraca te gledaju – na taj način. Možeš
da izabereš bilo koga. Nije važno koga; kako bilo, živećeš sa
muškarcem koji te voli i želi.“
„Kako možeš da kažeš da me moj muž voli! Jedva da ga
poznajem.“
„Pa, meni je jasno da te on želi, a Bonington te voli. Moj muž
me ne želi, i ne voli me.“ Ponovo je zaplakala.
„Nisam znala da gajiš ovakva osećanja prema svom mužu“,
rekla je Džina pa naslonila njenu glavu na svoje rame i počela da
se njiše. „Da si i dalje toliko zaljubljena u njega, hoću da
kažem.“
„Nisam!“
„Svakako zvuči kao da jesi.“
Karola je progutala vazduh pa se ponovo uspravila. „Nisam
toliko zaljubljena. Ali videla sam ga sinoć, dva puta. Nije se čak
ni potrudio da mi se javi. Obično, on... obično me uzme za ruku
i pita kako sam. I – i – ovo je tako ponižavajuće!“
„Nije“, rekla je Džina. „Zanimljivo. Pa šta to, zaboga, radiš?
Zašto se pretvaraš da voliš da živiš odvojeno od svog muža?“
„Ne pretvaram se“, rekla je Karola očajno. „Prosto
nastavljam, dan za danom. I iskreno, u početku nisam mnogo
marila. Tek nakon što nije došao po mene, počela sam da ga
tražim pogledom na ulici, i da priželjkujem da ga sretnem – da
bi video kako sam srećna, razumeš. I nekako ga nikada nisam
dovoljno viđala i naposletku sam počela da mislim na njega i
dom.“
Džina joj je pružila čistu maramicu. Pronašla je malu hrpu
maramica.
„Kada smo se venčali, uopšte nisam bila zaljubljena u njega.
Majka me je naterala da se udam za njega. Njegova ponuda je
bila najbolja. Nije želela da finansira još jednu sezonu, a i moja
mlađa sestra je trebalo da izađe u društvo. I onda se, baš pred
kraj sezone, pojavio Tapi“, nastavila je Karola. „Jedva da smo se
sreli četiri puta pre nego što me je zaprosio. I za manje od mesec
dana već smo bili venčani.“
„Da li je brak sa njim bio toliko neprijatan?“
„Nije. Ali nikada to sebi nisam priznala jer bi to značilo da je
moja majka bila u pravu. Rekla je...“, još jedan jecaj joj se
probio do grudi, „... rekla je da bih, kada bih izgubila malo
taštine, mogla sasvim lepo i stabilno da se skrasim sa Tapijem.“
„Oh“, rekla je Džina pomalo zbunjena ovim opisom.
„Bila sam veoma ljuta“, rekla je Karola. „Došla sam kod nje
posle... posle prve noći.“ Stala je. „Znaš li na šta mislim,
Džina?“
„Naravno.“
„A ona mi je samo prosula mnoštvo metafora o konjima i
štalama i kako bi trebalo da se smirim na jaslama. Rekla je da je
on trapav jahač i da bi ja trebalo da budem krotka kobila. Pa sam
otišla kući i ponovo se posvađala sa Tapijem, a onda sam, i pre
nego što sam shvatila šta se dešava, pobegla kući majci, a on
nikada – nikada nije došao po mene.“
„Baš kao muškarac“, rekla je Džina ozlojeđeno. „Nijedan od
deset nema osećaj odgovornosti. Tapi je isti kao i Ezmin muž.
Da je došao po tebe i pokazao ti svoju postojanost i odanost,
možda biste sada već imali porodicu.“
Karola je slegla ramenima. „Ne vidim gde se tu odgovornost
uklapa.“
Prestala je da plače i zurila je u svoje lice u ogledalu preko
koga je padala senka. „Ne mari za mene, Džina, a i zašto bi!
Jedva da sam boravila u njegovoj kući i njegovoj postelji pre
nego što sam vrišteći pobegla majci. A dok sam bila sa njim,
samo sam plakala i kukala koliko me boli. I jeste bolelo“, rekla
je iznenada. „Ali niko se nije potrudio da mi kaže da će
naposletku prestati da boli.“
„Kako...“, Džina je ućutala.
„Oh, nisam prekršila bračni zavet“, rekla je Karola. „Nekako
nikada zaista to nisam želela. Čula sam druge ljude kako pričaju,
naravno. Pogledaj Ezme. Ona ne bi rizikovala svoju reputaciju
da to nije prijatno, zar ne? A sada, sada samo želim da živim sa
svojim mužem, a on me čak i ne pozdravi kada dođe.“
„Sigurna sam da je hteo. Verovatno nije mogao da te pronađe
među svim tvojim obožavaocima.“
„Videla sam ga sinoć, razgovarao je sa onom mladom
crvenokosom drznicom koja je iznenada postala jako moderna.
Onom što izgleda namrgođeno.“
„Penelopi Deventoš?“
Karola je klimnula. „Mogao bi da se razvede od mene, a
povod bi bila činjenica da sam ga napustila, znaš.“
„Mogao je to da uradi još pre nekoliko godina da je želeo.“
„Ali možda će gospođica Deventoš osvojiti njegovo srce.“
„Ne ako ga ti osvojiš prva. Moraćeš da mu se udvaraš.“
„Da mu se udvaram?“
„Da. Meni se čini da si verovatno povredila njegov ponos. Da
li si mu rekla da si razgovarala sa majkom?“
„Misliš na ono o trapavom jahaču?“
 Džina je klimnula.
„Plašim se da sam dodala ponešto majčinom komentaru.
Vidiš, zaista mi je sve to bilo bolno i neuredno. A i sam brak.“
„Tim gore. Naravno da nije došao za tobom.“
„Ne znam kako da se udvaram nekome“, šmrknula je
neutešno.
„Ili to, ili ga pusti da se oženi gospođicom Deventoš.“
Karola je na trenutak ćutala. „Pre ću je ubiti“, rekla je napeto.
„Želim ga – i pored toga što je suviše visok za ples i što mu je
stalo samo do ribolova.“
„Da li si mu i to rekla?“
Karola je klimnula. „I još i više.“
„Bože. Mislim da bi najbolje bilo da zatražimo savet od
Ezme.“
„Misliš li da ona zna kako da se nekome udvara?“
Džina se setila kako su se oči njenog muža razvedrile kada
mu se Ezme nasmešila. „Ne sumnjam u to.“ Njen ton je bio
prilično turoban.
„Ali ne želim da budem zavodljiva“, prošaputala je Karola.
„Pre bih umrla nego dozvolila da moj muž pomisli da želim da
legnem s njim u postelju. To bi za njega bila prava pobeda. Pre
bih umrla.“
Džina se oprezno upustila u odgovor. „Mislim da ćeš morati
da mu daš do znanja. Zašto bi muškarac želeo da živi sa ženom
koja...“ Ali tada se setila Sebastijanovog insistiranja na njenoj
nevinosti. Bilo je to više od uverenja; Sebastijan je bio potpuno
siguran da kod nje ne postoji želja, uprkos svim dokazima u
suprotno.
„U pravu si“, rekla je Karola potišteno. „Zašto bi me želeo
nazad ako misli da ću vrištati kao paun svaki put kada pokuša da
legne sa mnom?“
 Džina je podigla obrve kada je srela pogled svoje prijateljice
u ogledalu. „Toliko loše?“
„Bila sam mlada i glupa.“
„Neki muškarci ne vole pomisao da se ožene strastvenom
ženom“, rekla je Džina. „Misliš li da je Tapi jedan od njih?“
„Primetila sam to“, odgovorila je Karola. „Ali mislim da
muškarci koji tako misle zapravo ne vole ženu koja je u pitanju.
Stalno sam to viđala. Ožene se ženom zbog njene čistote. A
onda se zaljube u ženu koja svakako nije nevina.“
Džina je progutala pljuvačku. Mora da će tako biti i sa
Sebastijanom.
„Čula sam da se žene na to žale“, nastavila je Karola. „Ako
napraviš i najmanji korak ka muškarcu od te sorte, on te grdi jer
si sišla sa pijedestala i ukaljala svoju nevinost. Mislim da Tapi
nije takav.“
„Nadam se da nije“, promrmljala je Džina. Nije mogla da
izbegne činjenicu da je Sebastijan bio takav. Pri pomisli na to
osećala je čudnovato stiskanje u grudima. „Evo šta ćemo“, rekla
je sa iznenadnom žustrinom. „Šta misliš koliko će dugo Tapi
ostati na prijemu?“
„Obično ostaje najmanje tri nedelje. Mora, jer ledi Trubridž
preti da će ga razbaštiniti.“
„Da li te je ona ikada podsticala na pomirenje?“
„Nikada ništa o tome nije rekla.“
„Najpre ćemo razgovarati sa ledi Trubridž“, rekla je Džina.
„Jer je ona zadužena za raspored sedenje tokom obroka?
„O, da“, povikala je Karola. „Mogla bih da sedim pored
Tapija!“
„I ona je zadužena za raspodelu spavaćih soba“, rekla je
Džina sa pakosnim sjajem u oku. Njena prijateljica je zinula.
„Spavaćih soba.“
 „To će nam biti poslednja nada.“
Karola je raširila oči. „Nisam toliko smela. Ne mogu ja to!“
„Verovatno nećeš morati“, rekla je Džina utešno.
„Naposletku, muškarci se stalno udvaraju ženama. Koliko teško
može biti? A imamo i Ezme da nam deli savete.“
Karola je trepnula i prošaputala. „Spavaća soba, Džina?“
„Samo ako bude preko svake mere nerazuman“, obećala je
Džina.
Da je ledi Kranborn videla svoju kćerku u tom trenutku, bila
bi sasvim ponosna: u Džininim očima je sijalo nepogrešivo
obeležje jednog Girtona.
 11

Nepristojni Šekspir, u biblioteci

Džina se za veče obukla veoma pažljivo. Odlučila je da testira

Sebastijana. Opšte je poznato bilo da muškarci svoje putene
apetite jedva drže pod kontrolom: nameravala je da otkrije da li
su Sebastijanovi nagoni savršeno funkcionalni. Jer što je više o
tome razmišljala, manje je želela da se nađe na pijedestalu
čitavog svog bračnog života, dok njen muž jurca unaokolo sa
živahnom i bludnom ljubavnicom. Počinjala je da brine da je
precenila poželjnost postojanosti kao jedne od vrlina supružnika.
Sobaricu je dovela do ludila menjajući haljinu tri puta, ali je
najzad bila spremna da siđe niz stepenice u mastilo-plavoj
večernjoj haljini od teške svile. Vezivala se na leđima i bila je
krojena da otkrije vrat i ramena. Ali najbolji na njoj, prema
Džininom mišljenju, bio je porub koji je sa strane bio smotan i
podignut tako da otkrije njene satenske papučice. Njeni
gležnjevi su bili jedan od njenih najvećih aduta i nije moglo da
naškodi da ih otkrije. Kosu je podigla visoko tako da su joj
svilene lokne padale preko golih ramena.
Sve u svemu, bila je ovo njena najsmelija haljina zbog
vezivanja na leđima i podignutog poruba. Ako ovo ne zapali
Sebastijanovo srce, mislila je Džina dok je izlazila iz spavaće
sobe, ništa neće.
Kako ledi Trubridž nije marila za čitanje, i kako je retko
ulazila u biblioteku, ova prostorija se nije promenila od ranih
1600-ih godina. Bila je mračna i mirna, sa polukružnom
tavanicom koja se izvijala visoko, i policama za knjige sa
mesinganim licem koje su bile smeštene između uskih prozora.
Preko dana je svetlost dopirala s juga, ali uveče su prozori bili
tek mrlje tamnije sive boje između polica. Jedine svetiljke
nalazile su se na drugom kraju prostorije odakle se široka barica
svetlosti polako probijala prema njoj i naposletku se gubila u
tami.
Džina je pošla prema svetlosti, bešumno papučicama gazeći
debeli tepih. Ostatak glumačke postavke već se okupio. Mladi
glumac, Redžinald, držao je slovo o nečemu; Kam ga je učtivo
slušao, ali je videla sjaj razonode u njegovim crnim očima.
Sebastijan je namrgođeno gledao u knjigu, a kosa mu je na
svetlosti vatre iza njega sijala kao tek iskovan zlatnik.
Ezme je sedela na niskoj stoličici pored Kama idealno
postavljena da dekolte njene haljine otkrije sve svakome ko
poželi da ga pogleda.
Džina je kročila u osvetljeni krug. Muškarci su, razume se,
ustali, a Ezme se nasmešila sa svoje stolice. „Poslušaj ovo,
najdraža. Gospodin Džerard je meni dao ulogu sirote deve koja
gubi svest i gotovo umire kada je optuže za nemoralno
ponašanje!“
Džina nije mogla da joj ne uzvrati smešak. Može svašta da se
kaže za Ezme, ali ne i da je sklona da obmanjuje samu sebe. Nju
prvu je ovaj nesklad zabavljao.
„Možda bi trebalo da zamenimo uloge“, rekla je Ezme. „Ti se
sa mnogo više prava od mene možeš pozvati na neporočan
karakter.“
„Ne dopada mi taj predlog“, rekao je Sebastijan, mršteći se.
„Beatriče se čini kao živahna mlada žena, ali je ipak dama.
Mnogo je to primerenija uloga za njenu milost.“
„Dama?“ promrmljao je Kam kada je Džina prišla i sela
pored njega. Deo njenog plana bio je da upotrebi svog muža da
pokaže Sebastijanu koliko nije dostojna pijedestala. Što je više
razmišljala o poljupcu svoga muža, to je više shvatala da je on,
po svoj prilici, predstavljao njegovo svakodnevno ponašanje. On
je verovatno žudeo za svakom ženom koja mu je bila pri ruci.
Sela je otmeno i sa zadovoljstvom posmatrala kako njena haljina
pada i otvara se tačno na njenom gležnju.
Kam je spustio pogled na njenu vitku nogu pa žurno
pogledao njeno lice. Podigao je obrvu pa je polako odmerio, od
glave do vrha papučica. „Pretpostavljam da ova parada nije
samo za mene?“, prošaputao je. Oči su mu zasjale od smeha i još
nečega – nečeg što nije bila sigurna da ume da identifikuje.
„Miruj, nesrećniče!“, prošaputala je u odgovor porumenevši
malčice. Naravno da ju je prozreo – uvek je to uspevao, čak i
kada su bili deca. Ali je zbog toga mogla da ga iskoristi da
probudi ljubomoru u Sebastijanu. Kam neće flert shvatiti
ozbiljno.
Sebastijan je ponovo seo nakon što ju je pozdravio i listao je
stranice knjige. „Da“, rekao je teško, „mislim da je uloga
Beatrice sasvim primerena za njenu milost. Radije slušam kako
moj pas laje na vranu nego da mi se muškarac zaklinje da me
voli.2 Sasvim primereno.“
„Molim? Da li ja to kažem?“ Džina je otvorila knjigu.
„Gde?“
„Da li sam dobro razumeo da se ne slažeš sa tom izjavom?“
pitao je Kam.
„Naravno da se slažem“, odgovorila je. „Prosto pokušavam
da pronađem tekst.“
„Dozvoli da ti pomognem“, rekao je pa se nagnuo i uzeo
njenu knjigu krupnim rukama. „Bonington čita prvi čin.“
Kam je imao neopisiv miris. Čist i pomalo nalik na jesen, na
divlje lišće na otvorenom. Za razliku od većine muškaraca, nije
nosio parfem. Obrazi su joj goreli kada se povukao i pokazao
otvorenu stranicu.
Sumnjičavo je spustila pogled na tekst. Činilo se da je njen
lik, Beatriče, bila pomalo goropad.
Kam se ponovo nagnuo preko njenog ramena, pomeo je.
Spustio je jednu ruku preko njene knjige. „Mi smo svadljiv par“,
rekao je. „Pogledaj ovo.“ Pokazao je stih. „Pretiš da mi izgrebeš
lice.“
„Čini se da si ti hvalisavac.“ Podsmešljivo je izrecitovala:
„Ali je izvesno da su sve gospe zaljubljene u mene, izuzimajući
jedino vas. Kakav razmetljivac! Sve gospe, baš!“
Njegovo lice je bilo toliko blizu njenom da je osećala njegov
dah na obrazu. „Možda si u pravu“, rekao je, toliko tiho da je
jedva mogla da ga čuje. „Moraćemo da nastavimo da čitamo da
vidimo hoćeš li me oboriti na kolena ili ne.“
Džina je zadržala dah. Na trenutak je njen pogled sreo
njegov, mračan od obećanja i pun grešnih namera. Nemirni
kašalj ju je naterao da se trgne. Okrenula je glavu potiskujući
zadovoljan smešak. Jeste primetio. „Kakva je tvoja uloga,
Sebastijane?“ Odbijala je da ga oslovljava formalno.
Naposletku, bili su među prijateljima.
Sebastijan je stisnuo usne pokazujući da je primetio njenu
neposlušnost.
Jer tako joj se to činilo, primetila je Džina iznenađeno. Kao
da je odbijala da ga posluša.
„Čini se da je moja uloga sasvim obična. Ja navodno verujem
da vidim svoju voljenu na prozoru njene spavaće sobe kako grli
drugog muškarca, pa je, razume se, napuštam. To je u četvrtom
činu.
 Ne biste li se svi vi,
Svi zakleli se da je nevina,
Po ovim spoljnim znacima?
Al nije; zna ona strasti bludne postelje.

Naravno da se neću oženiti njome pod tim okolnostima“,

rekao je uz prilično zadovoljstvo.
Ali Džina je bila zbunjena. „Nikada nisam čitala ovaj komad.
Da li Ezme glumi ženu kojom odbijaš da se oženiš?“
„Da“, složio se Sebastijan.
„Znači, ja sam ona koja izgleda kao devica, ali to nije, i koja
zna – kako si ono rekao?“, pitala je Ezme.
„Strasti bludne postelje“, naglasio je Sebastijan.
„Kako tipično za muškarca da ishitreno donese tako smešan
zaključak“, rekla je.
„Šta je smešno?“, pitao je Sebastijan i slegao ramenima.
„Gde ima dima, ima i vatre. Zar se ne slažete, ledi Rolings?“
Džina je gledala čas jedno čas drugo. Iz nekog razloga je
netrpeljivost između Sebastijana i Ezme večeras bila posebno
naglašena. „Ali verenica ga nije zaista izdala?“
Redžinald Džerard je preuzeo. „Nije. Zlikovac je ubedio
drugu ženu da se prikaže kao ona, da stane na prozor njene
spavaće sobe.“
„Imam izvrsne uvide“, rekao je Sebastijan pogledavši u svoju
knjigu.
„Već kao sestri brat odavao naklonost stidljivu i ljubav
čednu.“
„O čemu to pričaš?“, pitala je Džina.
„Moj stav prema mojoj budućoj nevesti, koju igra ledi
Rolings“, objasnio je. „Razume se, nikada nisam iskoračio iz
granica moralnog ponašanja, već se poneo kao brat prema
sestri.“
Da li je u njegovom glasu čula neki nagoveštaj? Džina ga je
pogledala skupljenih očiju. Činilo se da se Sebastijan drži
prilično nadmeno. Kako se usuđuje da joj drži pridike! Naglo je
zatvorila knjigu.
„Voleo bih da mi se pruži prilika da svoju suprugu nazovem
papagajem“, rekao je Kam. „Zašto ne bismo Džina i ja izveli
ovaj deo iz prvog čina?“
„U redu!“ rekao je Redžinald. Očigledno je primetio
zabrinjavajuće struje među postavom. „A hoćemo li uzeti i
scenu kojoj se tako divite, lorde Boningtone? Možda i onu drugu
scenu...“
„Predlažem da uradimo čitav četvrti čin“, prekinuo ga je
Kam.
„Naravno“, složio se Redžinald.
Džina je skupila oči. Iz nekog razloga Kam je izgledao
veoma zadovoljno sobom. „Šta je bilo?“, pitala je.
Sreo je njen pogled sa takvim bleskom razonode da je osetila
trzaj u želucu. „Dobar je to komad, Džina. Uživačeš.“
„Ne verujem“, rekla je pa počela da njiše stopalo. I naravno,
pogled mu je na trenutak pao na njenu vitku nogu. Zakikotala se
osetivši se vrtoglavo trijumfalno. Možda ne može da privuče
verenika, ali je svakako ostavila utisak na svog muža.
„Imaš neke zanimljive stihove“, rekao je njen muž.
„O?“
„Odista. Na primer, zaklinješ mi se na večnu ljubav.“
Džina je stavila ruku na srce. „Oh, kako da izgovorim takvu
neistinu!“, rekla je dramatično.
Nagnuo se bliže njoj. „Siguran sam da će to biti lako.“
„U to sumnjam!“ rekla je kiselo. „Svakako ne tako
nevaspitanom hvalisavcu kao što si ti!“
 „To je Šekspirov lik, Benedeto, ne ja“, ispravio ju je Kam.
Spustio je glas. „Ali naposletku, ti si u tome veoma uspešna, zar
ne?“
Trepnula je i pogledala ga u oči. Bile su oivičene tako gustim
redom trepavica da je malo nedostajalo da izgubi misao.
„Zapravo, ovo mi je prvi pozorišni nastup.“
„Ah, ali pretpostavljam da si rekla onom sirotanu tamo da ga
voliš i obožavaš“, rekao je Kam nežno.
Džina je duboko udahnula kada je gnev pokuljao iz nje. „Da
li bi trebalo da razumem, lorde, da si se predomislio?“
Sada je na njega došao red da trepne.
„Mogu samo da mislim“, nastavila je, „da se plašiš da ćeš
ostati neoženjen, s obzirom na to da kritikuješ mog budućeg
muža.“ Potapšala ga je po ruci. „Molim te, ne brini toliko.
Sigurna sam da ćemo naći nekoga ko će hteti da se uda za tebe.“
U glasu joj se čuo tek dašak sumnje.
„Lisice“, zarežao je.
Džerard je govorio. Džini je srce tuklo toliko brzo da jedva
da je čula šta govori.
S obzirom na to da je njen plan podrazumevao da navede
svog verenika na ispad ljubomore, prava je nesreća bila što je
Sebastijan delovao potpuno nesvesno. Teško da je mogla da
nadahne ljubomoru ako nije primećivao da flertuje sa drugim
muškarcem. Umesto da to primeti, on se ponovo svađao sa
Ezme. U gnevu je privukao stolicu bliže njenoj i sedeli su
pognute glave nad knjigama i raspravljali se oko njegovog
teksta.
Redžinald je ponovo pljesnuo rukama moleći za pažnju.
„Dame i gospodo“, rekao je, „predlažem da odnesete knjige u
svoje sobe i ostatak nedelje posvetite učenju teksta. Ledi
Trubridž je predložila da nastupamo ovaj vikend.“
 „Da upamtimo tekst?“, Kam je zvučao zaprepašćeno.
„Previše napora za ostareli mozak?“, zagugutala je Džina.
„Ja sam barem uspeo da pročitam komad pre ove večeri“,
odgovorio je.
„Vrlo dobro, vaša milosti!“, rekao je Redžinald. „Sastaćemo
se za tri dana, i biću vam nadasve zahvalan ako budete znali
tekst iz prvog i četvrtog čina.“
Džina je ustala i rastresla suknje pa namerno svukla šal od
kašmira koji je nosila oko ramena. Žurnim pogledom ispod
trepavica videla je kako je Kam pogledao obline njenih grudi.
Smesta je skrenuo pogled ali je duboko udahnuo, što je njoj
pružilo neizmerno zadovoljstvo. No, njen verenik je pomagao
Ezme da ustane uz još jedan, poslednji, komentar i nije na nju
obratio pažnju.
Ezme se udaljila bez ijedne reči, ostavljajući Sebastijana
usred rečenice. Srela je Džinin pogled sa blagim nagoveštajem
očajanja u očima. „Hoćemo li se pridružiti ostatku društva?“
„Naravno“, rekla je. Izašle su ispred muškaraca.
„Žao mi je što se ti i Sebastijan ne osećate prijatnije u društvu
onog drugog“, rekla je Džina.
„Da“, rekla je Ezme. Ali nije više ništa rekla.
„Misliš li da bi pomoglo da razgovaram s njim?“
Ezme se okrenula i uhvatila je za ruku. „Molim te, ne
spominji to. Verujem da se on ne može obuzdati da ne bude
kritičan. Lord Bonington je veoma častan i uznemirava ga kada
se drugi ponašaju nedolično.“
„Naravno“, promrmljala je Džina. „Samo bih želela da se u
tvojoj blizini ne ponaša kao prava cepidlaka.“
„Nije on cepidlaka. Prosto ima... hrabrost svojih uverenja.“
„Da“, odgovorila je osećajući kako njeno raspoloženje prelazi
u potištenost. „Naravno.“
 Prošle su kroz vrata Dugačkog salona. Ledi Trubridž je te
večeri udesila kartanje. Pred njima se nalazio mali sto za kojim
je sedeo Ezmin muž, Majls. Na njihove oči je nežno prešao
rukom preko obraza ledi Čajld.
„Bolje i cepidlaka nego lažljivac“, rekla je Ezme ogorčeno.
„Bonington te nikada neće poniziti u javnosti. To meni zvuči
kao raj.“
Majls Rolings podigao je pogled i mahnuo pozivajući ih za
svoj sto.
„Veoma je srdačan“, istakla je Džina. „Barem ti i tvoj muž
niste u ratnom stanju.“
„Ne, nismo. Mi smo oličenje civilizovanog para. Pa, hoćemo
li ga pozdraviti? Uspela sam sinoć da ga izbegnem.“
Ezmin muž je bio stamen, snažno građen muškarac. Kada bi
ga čovek pogledao, odavao je utisak životinjske muževnosti, ali
izbliza je imao čudnovato ženstvenu jamicu u sredini brade.
Džini se činilo da mu oči sijaju od iskrenog zadovoljstva što
vidi svoju suprugu. Poljubio je obe njene ruke sa mnogo stila.
Ledi Čajld je takođe ustala i tiho je promrmljala dobrodošlicu u
kojoj se čula nota izvinjenja koje nije bilo u Rolingsovom tonu.
„Kako si, draga moja?“ pitao je Rolings svoju ženu.
„Sasvim dobro, hvala“, odgovorila je Ezme pa oslobodila
ruke i naklonila se. „Prijatno je ponovo vas videti, ledi Čajld. Da
li uživate na selu?“
Ledi Čajld je bila petnaestak godina starija od Ezme, i
izgledala je tako. Bila je to žena koja je volela konje i koja je
svom mužu rodila dva sina i nakon drugog porođaja nikada više,
pričalo se naširoko, nije legla s njim u postelju. Niti sa ma kojim
drugim muškarcem, dok nije srela Ezminog muža.
Prijatno su jedan trenutak razgovarali dok Ezme nije prstima
stegnula Džini ruku. „Molim vas, oprostite“, rekla je Džina
smešeći se paru. „Ali moram se vratiti mom mužu. Ezme, hoćeš
li me otpratiti u trpezariju?“
Dok su se udaljavale, Džina je rekla: „Mislim da je moglo
biti mnogo gore...“
Ali Ezme ju je prekinula. „Možemo li da se ostavimo te
teme? Molim te?“
„Naravno“, složila se. „Da li si dobro?“
„Svakako. Brak je... težak, to je sve.“
Džina je klimnula. „Ti si četiri puta lepša od nje“, rekla je
utešno.
„To bi trebalo da je važno, zar ne?“ Ezme je hodala sve brže,
i korak joj je postajao sve duži. „Ali nije. I nije da ga želim. Ne
želim ga. Svakako ga ne želim u postelji, pa bi trebalo da sam
zahvalna ledi Čajld.“
Džina je ćutala.
„Jedini razlog što joj nisam zahvalna jeste to što sam
ljubomorna i užasna osoba“, rekla je Ezme kategorično.
„Ne, nisi!“
„Jesam. On je zaljubljen, znaš.“
„Ne prvi put“, istakla je Džina.
„Ah, ali mislim da je poslednji put. Zaista tako mislim. Imao
je dovoljno sreće da pronađe nekog koga voli. I da je društvo
drugačije, oni bi živeli zajedno do kraja života. Zapravo sam
sigurna da će svakako živeti zajedno.“
„Ne verujem“, rekla je Džina nakon što je razmislila o tome.
„Sinovi ledi Čajld bi snosili posledice zbog njenog nedostatka
časti.“
„Pretpostavljam da bi“, složila se Ezme na turoban način.
„Draga, u čemu je problem?“
„Ona ima sinove.“
Džina nije znala šta da kaže na to pa je obmotala ruku oko
struka svoje prijateljice i zajedno s njom ušla u trpezariju.
Karola se smestila za sto i bila je okružena svojim uobičajenim
živim krugom mladića.
„Karoli je potreban tvoj savet.“
„Moj savet?“ Ali Ezme je dozvolila da je odvuče do stola.
Karola je, čim ih je ugledala, ustala i rasterala svoje
obožavaoce. „Odlazite, hajde! Moram da razgovaram sa ovim
damama.“ Trojica su se gunđajući udaljila. Samo je Nevil ostao.
„Nevile!“, rekla je Karola. „Plesaću sa tobom kasnije.“
„Neću da idem“, rekao je pa se naklonio Ezme i Džini. „Vaša
milosti, ledi Rolings.“ Vešto im je pomogao da sednu pa i sam
ponovo seo. „Umem da prepoznam družinu veštica. A znate,
drage moje, oduvek sam sebe smatrao članom družine.“
Karola je zakolutala očima. Ali Nevil se toliko šarmantno
smešio da je popustila. „U redu, možeš da ostaneš. Ali ovo je
tajni skup, da li me razumeš?“ Prostrelila ga je vatrenim
pogledom.
Pognuo je glavu. „Neka se sav štirak u Engleskoj pretvori u
maslac ako i reč nekome kažem“, rekao je pobožno.
Džina je zainteresovano pogledala njegovu kitnjastu
uštirkanu maramu. „Zar bi to bilo toliko strašno?“
„Nema razloga za život bez savršeno uštirkane marame
ujutro“, odgovorio je Nevil.
Karola ga je oštro udarila lepezom po ruci. „Ovo je ratno
veće, i ako ne možeš da budeš ozbiljan, moraš otići.“
Nevil se smesta ispravio. „Rat! Oduvek sam želeo da nosim
ratničke boje!“, povikao je. „Izgledao bih tako zanosno u
uniformi.“
„Nema štirka na bojnom polju“, istakla je Džina.
„Molim vas, hajde da se uozbiljimo“, rekla je Karola. „Ezme,
moram da te zamolim za pomoć. Za pomoć u... u...“ Činilo se da
nije kadra da formuliše molbu.
„Smem li ja?“, ubacila se Džina.
Karola je klimnula.
Ali Nevilu su oči sijale od naklonosti dok je gledao Karolu.
„Dozvoli da pogodim. Moja ledi Perivinkl želi ponovo da osvoji
svog žalosno odevenog muža pa moli za pomoć zanosno
zavodljivu ledi Rolings.“
Karola je s mukom progutala pljuvačku. „Zar sam toliko
očigledna?“
„Da li sam ti ja najbliži prijatelj?“, pitao je Nevil.
Karola je klimnula.
„Nikada nisi pokazala nikakvo interesovanje za mene“,
nastavio je, „pa sam istog časa znao da mora da i dalje voliš
svog muža.“
„Oh, Nevile.“ Nasmejala se.
„Vidiš“, ubacila se Džina, „zašto Karola mora da se udvara
svom mužu. On će na prijemu ostati svega tri nedelje, Ezme, pa
nemamo mnogo vremena.“
„Ne vidim nikakve naročite probleme u udvaranju tvom
mužu“, rekla je Ezme.
„Možeš li – da li bi mogla da zavedeš svakoga koga
poželiš?“, pitala je Karola prilično zadivljeno.
„Muškarci su kao deca. Ne možeš ozbiljno da shvatiš njihove
zahteve za nezavisnošću.“
Nevil se nasmejao. „Znao sam da ću saznati neke neprijatne
istine ako se zadržim.“
Karola ga je ignorisala. „Moram ti reći da Tapi na mene
uopšte ne obraća pažnju. Zapravo, nije me sinoć ni pozdravio
kada je stigao. Nisam sigurna da se seća da postojim.“
„Ako ne zna da postojiš sada, uskoro će znati“, rekla je Ezme
utešno. „A sada, lord Perivinkl mi se čini kao vrsta muškarca
koja će dobro reagovati na – pa, neuvijeno rečeno – ženu koja
želi njega.“
Džina je klimnula. „To smo Karola i ja takođe zaključile.“
„Ne mogu ja to“, prošaputala je Karola. „Bilo bi to previše
ponižavajuće!“
„Nema u tome ničeg očiglednog. On čak neće ni shvatiti šta
se dešava“, objasnila je Ezme. „E sada – evo šta ćemo uraditi.“
Zastala je i pogledala Nevila. „Odlazi! Dovoljno si čuo.“
Povinovao se većem autoritetu i ustao. „Možda ste u pravu“,
rekao je glumeći ozbiljnost. „Ovaj razgovor uneo bi strah u srce
svakog muškarca.“ Naklonio se i poljubio Karoli vrhove prstiju.
„Prvi menuet?“ Klimnula je, a on se udaljio.
 12

U kom markiz od Boningtona doživljava uvredu

Kam je ušao u Dugački salon nakon večere sa Tapijem. Stiven je

tog poslepodneva morao da se vrati u London. Smesta je
primetio Džinu pored muškarca bezizražajnog lica za koga je
želela da se uda.
Poigravala se nezadovoljno letvicama lepeze dok joj je
markiz već o nečemu pridikovao. Kam je osetio tiho ključanje u
stomaku koje nije bilo teško prepoznati. Želeo je devojku.
Nažalost, bila je njegova supruga i stoga nedostižna. Ali je on,
izopačeno, želeo da je muči što je toliko poželjna.
Džina se ozarila kada je prišao. „Kame!“, povikala je.
Bonington je stisnuo usne u tanku liniju. „Mislim da nije
mudro da se vaše milosti suviše često sastaju.“
„Sasvim sam siguran da je to potpuno nevažno“, primetio je
Kam. „Raunton piše da je poništenje braka zabrinjavajuće lako
postići. Zapravo, nagovestio je da su poništenja sada jednako
česta kao i razvodi.“
„Razvod nije čest u Engleskoj“, istakao je Bonington.
„Siguran sam da ne biste želeli da neprijatne glasine ukaljaju
reputaciju vaše supruge.“
Kam se namrštio. „To me je podsetilo“, rekao je. „Šta se,
dođavola, dešava sa tvojim učiteljem, Džina? Raunton mi je
ispričao neku besmislenu priču da ljudi veruju da si flertovala sa
sirotanom.“
Džina se nasmejala, ali ju je Bonington prekinuo mršteći se.
„Takve stvari su neprimerene za uši njene milosti“, rekao je
teško. „I premda delim vašu brigu, prirodno, možda bi trebalo da
o tome razgovaramo u nekom kasnijem trenutku.“
Kam je sreo markizov pogled i podigao obrvu. „Proklet da
sam ako ti nisi najbezosećajniji čovek koga sam imao prilike da
sretnem, posle mog milog pokojnog oca“, rekao je. A zatim se
okrenuo prema svojoj ženi. „Džina, šta si, dođavola, uradila
sirotom Vopingu? Čovek ne bi pristao da prebaci nogu preko
žene ni da mu platiš, a ti mu sada uništavaš reputaciju.“
Zasmejala se. „Svima sam to rekla. On je najstidljiviji čovek
koga sam ikada srela. Sve je bila greška. Neka užasna tračerska
kolumna je odštampala nešto o nama, a posle toga smo gledali
kišu meteora u stakleniku, i tu su nas videli gospodin Brouk i
njegova žena.“
„Kiša meteora?“ Kam je izgledao skeptično. „Zašto si,
dođavola, želela to da gledaš?“
„Kiša meteora se videla kada su Medičijevi osvojili Firencu“,
objasnila je Džina. „Gospodin Voping je smatrao da bi za mene
bilo korisno da je doživim, jer su meteori imali značajnog
uticaja na javno mnjenje. Ali almanah je naveo pogrešne
podatke i noć je bila mračna.“
Ugao Kamovih usana je zaigrao. „I mislio sam da će ti se
Voping dopasti“, rekao je. „Na osnovu tvojih pisama, stekao
sam utisak da život polako počinje da gubi boju.“
Džina je srela njegov pogled i u njemu videla potpuno
razumevanje. „Da li je tebi ikada dosadno?“
Kam je raširio krupne šake i pogledao ih na trenutak. Nije
nosio rukavice, za razliku od ostalih prisutnih muškaraca. „Bilo
bi mi dosadno kada bih samo plesao i presvlačio se“, rekao je pa
spustio ruke.
Veče nije bilo prijatno markizu od Boningtona. Najpre ga je
ona veštica, Ezme Rolings, primorala na ishitrene reči. A zatim
je, kada je pokušao da objasni svoj sasvim opravdan stav,
njegova buduća žena izrazila neslaganje. Najzad, Džina je
razgovarala sa svojim mužem o svom učitelju kao da on ne
postoji. I kao da njegova osećanja u vezi sa učiteljem nisu
važna. Zaboravio je da njega njen učitelj ni najmanje nije
zanimao.
„Srećan sam što mogu da kažem“, rekao je podignutog
plemićkog nosa, „da njena milost i ja fizički rad ne smatramo
razbibrigom.“
Vojvoda ga je pogledao ispod teških kapaka. „Baš tako“,
otegao je. „Časna reč, umalo sam zaboravio da se Džina ne trudi
niti prede. Ti si pravi ljiljan, zar ne draga moja?“
Džina je pogledala svog budućeg muža kome se visoko na
obrazima pojavilo opasno rumenilo. „Sebastijane“, rekla je
smireno, „možemo li na trenutak da razgovaramo?“
Ali gnev je rastao u Kamu. „Divljenja je vredno što si tako
moderan momak, Boningtone“, prokomentarisao je. „Kada te
pogledam, nikada ni pomislio ne bih da bi se ti mogao oženiti
ženom koja je nezakonito dete. Kopile jedne francuske grofice,
zar ne, Džina?“
Bonington je skupio oči. „A vi, gospodine, niste kavaljer
kada to spominjete u javnosti!“
„Razumem“, rekao je Kam. „Pokušavaš da se pretvaraš da je
sve to nevažno, zar ne? Pa, nije, Boningtone. Želeo sam da ti
kažem“, rekao je okrenuvši se prema Džini koja je stajala
ukočena pored svog verenika, „kod mene je nešto od tvoje
majke. Preciznije rečeno, tvoje prave majke.“
Glasno je udahnula. „Zaista?“
Klimnuo je. „Ne znam zašto je meni isporučeno;
pretpostavljam da su upravnici njenog poseda pogrešili. Podseti
me da ti to sutra dam.“ Okrenuo se.
„Čekaj!“, rekla je Džina pa ga uhvatila za rukav. „Šta je u
pitanju? Pismo?“
Sreo je njen pogled i doživeo šok. „Žao mi je, Džina“, rekao
je. „Nisam mislio da ćeš mariti za taj dar, pa sam zaboravio da ti
ga spomenem.“
„Da li je u pitanju pismo?“ ponovila je.
„Možda je pismo unutra“, rekao je Kam. „U pitanju je kutija,
ove veličine.“ Rukama je opisao veličinu kutije. „Ja sam sebični
nezahvalnik. Trebalo je da znam da će takav jedan dar za tebe
biti značajan. Idem sada po njega, u redu?“
„Ne!“, oštro je rekao Sebastijan. „Nećeš mojoj budućoj ženi
dati predmet koji je poslala ta nečasna žena. Bar jednom postupi
odgovorno i baci to smeće, jer ništa drugo i nije.“
Džina ga je pogledala u neverici. „Šališ se, zar ne,
Sebastijane? Nikada mi ne bi uskratio poklon koji mi je majka
ostavila?“
„Tvoja majka je“, procedio je kroz stegnute zube, „ledi
Margaret Kranborn. I razume se da nikada ne bih ograničio
prepisku između tebe i tvoje majke. Ali bih sprečio prepisku
između tebe i te nečasne žene! Nijedan muž ne bi dozvolio
svojoj ženi da prima pisma – darove – od jedne ozloglašene
nametljivice, bila ona grofica ili ne!“
Džina je s mukom progutala pljuvačku. „Pitanje nije da li je
moja majka bila grofica, Sebastijane. Bila je... bila je moja
majka, i ostavila mi je nešto.“
„Moje je mišljenje da se ona odrekla titule majke kada te je
ostavila na pragu tvog oca“, rekao je ledeno. „I ne mogu da
naglasim koliko je neprimereno što ovaj razgovor vodimo u
javnoj prostoriji!“
Kam je uputio Džini letimičan pogled ispod trepavica. Dve
suze su joj stajale na obrazima. Nalet besa ga je umalo naveo da
opruži licemerno kopile čitavom dužinom na pod. Ali je sreo
Džinin pogled baš kada joj je još jedna suza kliznula niz obraz.
Naklonio se. „Boningtone. Tvoj sam sluga. Džina.“ Pružio je
ruku.
Ali nije je uzela.
U tom trenutku, Džini je bilo savršeno jasno da će njena
veridba biti okončana ako sada ode. Pogledala je razjarene plave
oči svog verenika i znala da je i on toga bio svestan.
„Sebastijane“, rekla je drhtavim glasom, „osećam da nisam
pribrana kao što bih želela. Hoćeš li me otpratiti u kratku šetnju
vrtom?“
Na licu mu se nije pojavio čak ni blesak trijumfa. Pružio je
ruku. „Biće mi najveće zadovoljstvo“, rekao je.
Kam se povukao i ponovo naklonio. A zatim gledao za njima
dok Džinina vitka naga leđa nisu nestala u masi preterano
svečano odevenih aristokrata. Opustio je šake i zagledao se u
njih. Prsti su mu blago podrhtavali od napora koji je ulagao da
ne udari uobraženog uštogljenog snoba za koga je njegova
Džina želela da se uda.
Pribrao se. Njegova Džina? Samo u pravnom smislu, rekao je
sebi. A i nije da je marila za njega. Otišla je sa svojim markizom
i ne osvrnuvši se.
Kam je stegnuo vilicu. Prsti su mu se instinktivno ponovo
skupili u veliku, opasnu pesnicu.
 13

Ukus kiše

Letnji pljusak se spustio baš kada su Džina i Sebastijan izašli

kroz široka vrata Dugačkog salona. Na trenutak su posmatrali
kako prskanje vode boji terasu u tamnosivo, i krupne crvene
ruže podrhtavaju pod sitnim udarima kapi kiše. Džina je duboko,
drhtavo udahnula i pokušala da se smiri. Ovde je bila potrebna
logika.
Sebastijan je prebacivao težinu s noge na nogu. „Počela je
kiša“, rekao je.
Nije siguran u mene, pomislila je Džina. Zna da je malo
nedostajalo da ga napustim. „I dalje želim da se udam za tebe“,
rekla je bacivši se pravo na stvar. Premda, iskrena da bude, nije
bila sasvim sigurna u istinitost te izjave.
Osetila je blagi trzaj u ruci koju je držala, malu instinktivnu
reakciju. „Odnosno“, rekla je, „ako ti to želiš.“
„Naravno da želim“, odgovorio je prilično grubo, i bez
uobičajene pribranosti.
S leđa su im se približili čavrljavi glasovi. Pomerili su se da
omoguće skupini dama u providnim haljinama da se zagledaju u
punačke kapi koje su padale na tlo.
„Nije li to šteta?“ povikala je jedna od devojaka. „Sve je
vlažno!“ Sve su se nasmejale i žurno povukle nazad u toplu
prostoriju uputivši tek znatiželjan pogled ili dva prema
vojvotkinji od Girtona i njenom pratiocu.
Džina je čula jasan glas, glasniji nego što je govorniku to bila
namera: „Nije toliko stara, Ogasta. Mislim da nema još dvadeset
pet...“
„Da li bi želeo da prošetaš?“, pitala je, pogledavši
Sebastijana.
Namrštio se. „Nazepšćeš tako odevena.“
„Oh, ne, vazduh je topao. Časna reč, nikad ne nazebem.
Mislim da ni dana nisam bila bolesna još otkad sam bila dete.“
Gledao ju je sa zamišljenom brigom zbog koje se sva
kostrešila u sebi. „Pada kiša, vaša milosti“, a zatim se, susrevši
njen pogled, ispravio. „Džina.“
Otvorila je usta ali on još nije bio završio. „Ne izlazimo
napolje kada pada kiša.“ Rekao je ovo polako, posvećujući
pažnju svakoj reći.
Džina je osetila takvo kucanje gneva u grudima da je malo
nedostajalo pa da ga ošamari. Stajao je na sjaju baklji koje su
obasjavale vlažnu terasu, tako krut – tako bezosećajan, neželjena
joj se u sećanju javila Kamova primedba.
Video joj je neke od ovih misli na licu jer je pokazao rukom
nebo. „Uništiće ti haljinu“, rekao je. „Voda ostavlja fleke na
svili.“
Uzdahnula je i odustala. „Trebalo bi da se povučem sada u
postelju. Hoćeš li me otpratiti do biblioteke, Sebastijane?
Ostavila sam tamo svoj primerak Mnogo buke ni oko čega.“
Okrenuo se sasvim spremno i ponudio joj ruku. Pošli su
prema biblioteci ne govoreći više ni reč. Džina se silno trudila
da razmišlja logično, što je bio težak zadatak kada bi čovek
najradije urlao od gneva da se čuje do neba.
Želela je da se uda za Sebastijana. Jeste. Bio je smiren i
stabilan. Bio je pored nje i nudio joj dobrodošle savete u teškim
godinama kada je bila mlada udata žena bez supruga. Biće
odgovoran, brižan suprug i otac. I bio je naočit, prijatan za oko.
Naravno da je želela da se uda za njega.
No prosto je imao tako kruta moralna načela. Toliko je
smešno bilo njegovo navaljivanje da odbaci dar svoje majke.
Možda je dobro što je grofica Linji umrla pre nego što sam se
udala za Sebastijana, pomislila je, setivši se pisama koja je puna
nade pisala i slala u Francusku. Ni na jedno nije dobila odgovor.
Ali nastavila je da piše, sve do dana kada ju je Raunton
obavestio o grofičinoj smrti.
„Da li zaista želiš da odbacim dar grofice Linji?“ pitala je.
Sada su bili u biblioteci. Vatra je dogorela. Uzeo je žarač i
udario pocrnele cepanice. „Sramno. Sluge su nepoštene prema
ledi Trubridž verovatno zbog njenog statusa udovice.“
„Sebastijane?“
Naslonio je žarač na ciglu kamina i okrenuo se. „Mislim da to
ne bi bilo najbolje.“ Ali u pogledu mu se videla briga. „No ipak
ti je bila majka, Džina. I mrtva je. Možda ne škodi da prihvatiš
njen poslednji dar.“
Odahnula je nemo od olakšanja. „Hvala ti“, požurila je da
kaže.
„Razočaran sam spremnošću tvoga muža da razgovara na tu
temu u javnosti.“ Na Sebastijanovom licu se pojavio uvređen
izraz, gotovo prezriv. „Činilo se da nema obzira prema izuzetnoj
osetljivosti situacije.“
„Kam je oduvek bio glupak za društvene norme“, objasnila je
Džina.
„Njegov otac ih je kruto poštovao.“
Klimnuo je. „Na osnovu svega što znam, vojvoda se u svakoj
situaciji ponašao tačno onako kako je i bilo potrebno.“
Džina mu se približila i spustila lako ruke na prednji deo
njegovog crnog večernjeg kaputa. „A ti, Sebastijane? Da li ti
uvek radiš tačno ono što bi trebalo?“
 Streljao ju je pogledom kao da ga je pitala nešto vulgarno.
Delimično rođena, delimično priznata nada koje se držala čitave
večeri je zatreperila i ugasila se. Spustila je ruke sa njegovih
grudi.
„Džina, da li si dobro?“ pitao je najzad. U njegovim očima je
videla samo dobrotu i naklonost.
„Verujem da jesam.“
„Otkako se tvoj muž vratio, nisi svoja.“
„Kam je stigao tek juče.“
Klimnuo je. „A ti nisi svoja: nisi Džina koju poznajem.“ I
volim je ostalo da visi u vazduhu među njima.
„Misliš da sam pokušala da te nateram da me poljubiš“, rekla
je i uzdahnula, jasnim glasom koji je prikrivao suze koje su joj
se tiskale u grlu. „Ali i jer sam pokušala da te namamim na
gnusno ponašanje na pikniku pre nego što je Kam stigao, ako se
sećaš. Tako si to nazvao – gnusno ponašanje.“
Oklevao je pa žurno pogledao preko njenog ramena.
„Sasvim smo sami“, rekla je blago prezrivim tonom. „Nemaš
razloga da brineš za svoju reputaciju.“
„Brinem za tvoju reputaciju, Džina.“
Ono što je videla u njegovim očima ju je razoružalo, i ugušilo
sav njen gnev.
„Tvoja reputacija je krhka jer si udata žena. Ne bih želeo da
vidim kako te društvo kažnjava za detinjasti nedostatak obzira
tvoga muža.“
„Zar to misliš o Kamu?“, pitala je preneraženo.
„Kao i svaki plemić koji ispravno razmišlja. On je
neodgovorna kukavica, ostavio te je godinama ovde na milosti
svakog raskalašnika koji bi naišao na tebe. Da nisi toliko
moralna žena, ne može ni da se pretpostavi kakav bi ti život bio
bez muževljevog vodstva.“
 „Nisam imala potrebe za muškim vodstvom“, prasnula je.
„Slažem se“, rekao je, smireno je pogledavši plavim očima.
„Ti si nadasve neobična žena. Istinski. Mnoge mlade žene iz
visokog društva nikada nisu imale auru nedodirljivosti i
nevinosti kakvu ti imaš, čak ni kada su bile debitantkinje. One bi
već odavno pale u nečiju postelju. Pogledaj samo ledi Rolings.“
Poslednje što je Džina želela bilo je da započinje novu
raspravu na tu temu. „Ezmina situacija je sasvim...“
Ali Sebastijan ju je prekinuo. „Okrivljujem Rolingsa. Ako su
glasine istinite, on je napustio njenu postelju nakon svega mesec
dana. On je odgovoran što je prepustio prelepu mladu ženu na
milost razvratnika kao što je Berni Berdet.“
„Nisam sigurna da je ovo primerena tema“, rekla je Džina.
Sebastijanu su oči bleskale i pokazivao je mnogo više strasti
nego što je ikada videla kod njega.
„Rolingsa bi trebalo obesiti“, zarežao je. A tada se činilo da
se setio gde je i okrenuo se Džini. „Samo bi žena izvanredne
čednosti mogla da sačuva svoju vrlinu.“
Džina je uzdahnula. Barem je sada jasnije razumela zašto je
Sebastijan odbacivao svaki njen napor da produbi njihovu
intimnost.
„Zato me i ne brine preterano“, rekao je spustivši glas, „što
tvoja majka nije bila udata. I zato ne slušam budalaste glasine o
tvom učitelju. Kao prava plemkinja, ti ostaješ iznad niskih i
razuzdanih osećanja koja vladaju ženama ovih dana. Biću
ponosan da te uzmem za moju markizu.“
„Nemam nikakve izvanredne vrline“, rekla je Džina. „Prosto
nikada nisam želela da budem slična mojoj majci.“
„To bih i očekivao“, dunuo je Sebastijan.
Dotakla je njegov rukav. „Ali da li me voliš, Sebastijane? Da
li voliš mene, ili ideju o meni?“
 Zurio je u nju. „Naravno da te volim. Nisam li to uvek
govorio?“ Tada mu se pogled razvedrio. „Da li je to problem?
Brinula si da te ne volim? Pa, volim te.“ Nasmešio joj se kao da
joj je dao mesec i zvezde.
A zatim ju je uzeo za ruku. „Eto!“, rekao je. „Sada ponovo
može da nam bude prijatno.“
Džina se bez ijedne reči više popela uz stepenice. Lord
Bonington je jasno osećao sve olakšanje vojnika otpuštenog iz
bitke; veselo je pričao o planovima za naredni dan. Stali su pred
vratima njene sobe. Naklonio se i poljubio joj ruku u rukavici.
Pokušala je da se nasmeši, ali nije uspela, no činilo se da on
to ne primećuje.
„Osećam se bolje nakon ove male rasprave“, rekao je.
„Moraš mi oprostiti nedostatak razumevanja. Zaboravio sam
koliko su dame osećajne i napete. Paziću da se potrudim da moja
osećanja prema tebi uvek budu jasna da ne bi bila obeshrabrena
u budućnosti.“
I Džina, nakon što joj je otvorio uredno vrata njene spavaće
sobe, nije imala ni najmanje sumnji da će on upravo to uraditi.
Sva je prilika da će on svojoj supruzi predano govoriti da je voli,
svakog jutra pre doručka, da bi očuvao bračnu harmoniju. Jer
biti u braku sa tako osećajnom i napetom ženom će sigurno biti
teško.
Otkopčala je rukavicu i bacila je na krevet. Kada je druga
rukavica zapela, ona ju je na silu svukla i bacila pored prve.
Biserno dugme je kliznulo i poskočilo preko poda udarajući
kontrapunkt udarima kiše o okna prozora.
Na trenutak je pomislila da pozove Eni. Ali osećala se toliko
napeto u tom trenutku da bi mogla da zavrišti na sirotu devojku
prosto od uzrujanih nerava.
Osećala je pritisak osećanja u grudima zbog koga joj je
pomisao na postelju bila nepodnošljiva. Bila je verena za
markiza bezizražajnog lica koji je u svakoj situaciji radio tačno
ono što se od njega očekivalo. I nastaviće da se ponaša na isti
način kada se venčaju.
Čemu se nadala? Prišla je prozorima i sklonila teške
baršunaste draperije. Da će Sebastijan pokazati naklonost kada
bude nosila njegov prsten? Otvorila je prozor. Jeste on
pokazivao naklonost, pomislila je nevoljno. To prosto nije bilo...
nije bilo strastveno. Strast je bio pogled u Ezminim očima dok je
pričala o Bernijevoj mišićavoj ruci. Strast je bila u načinu na
koji je Ezmin muž milovao obraz ledi Čajld.
A ona sama trebalo je da dobije naklonost pre nego strast, to
je bilo jasno. Sebastijan je bio odgovoran, trezven – i nije je
želeo. Stajali su na njenim ramenima kao anđeo i đavo: požuda i
odgovornost, Kam i Sebastijan.
Mogla bih da mu se udvaram, iznenada je pomislila. Karola
je zavodila Perivinkla; mogla bih i ja to isto da uradim. Nalet
uzbuđenja joj se spustio niz kičmu; da zavede Kama tamnih
očiju i snažnih ruku. Da ga zavede – da šta? Da legne s njom;
svakako. Da je voli: teško. Da živi s njom i podiže decu i bude
vojvoda a ona njegova vojvotkinja: nikada. Bolje da ostane sa
Sebastijanom i pokuša njega da zavede da oseti požudu.
Vrt je disao mračnim i snenim mirisom kišom opranih ruža i
plodne zemlje. Kiša je padala toliko lenjo i bezvoljno da vazduh
jedva da se malo rashladio. Odbacila je šal od kašmira dok je
stajala na prozoru.
Verujem da bih sada volela da vidim poklon moje majke,
pomislila je nakon jednog trenutka. Naravno da je nameravala
da ga uzme, ma šta njen budući suprug rekao o tome. Pitanje je
bilo kako da pronađe Kama.
Eni je uletela u sobu pre nego što je stigla da se predomisli.
„Dobro veće, gospo!“ rekla je. „Da li želite da legnete na
počinak?“
„Ne još“, odgovorila je Džina. „Volela bih da posetim mog
muža. Da li bi mogla da saznaš gde je njegova soba?“
Oči njene služavke su se blago raširile.
„Moramo da razgovaramo o nekim pravnim pitanjima“, rekla
je služavki.
„Naravno, gospo. Da li biste želeli da proverim da li je
njegova milost još u prizemlju? Mislim da se većina dama i
gospode do sada već povukla.“ Istrčala je na vrata. „Ako nije u
prizemlju, pitaću Filiposa gde je.“
Džina ju je upitno pogledala.
„Filipos je njegov sluga“, objasnila je sa vragolastim
smeškom na licu. „On je Grk i pravi je osobenjak. Pravi šarmer,
tako on misli.“
Džina je sela na stolicu i sa neskrivenim nestrpljenjem čekala
Enin povratak. Bolela ju je pomisao da njena majka nije nimalo
marila za nju, i da joj na samrtnoj postelji nije ostavila čak ni
poruku. Možda jeste pročitala njena pisma. Možda ju je volela...
premda veoma malo.
Najviše bih volela pismo, pomislila je Džina. Ili portret.
Pismo bi bilo divno, ponovo je pomislila. Lično pismo, od moje
majke.
Eni se vratila. „Njegova milost je legla pre nekoliko minuta,
madam. Njegova soba je četvoro vrata niže niz hodnik, sa leve
strane. Filipos je već sišao u prizemlje. Njegova milost nikada
ne traži pomoć kada se sprema za postelju.“
Džina je podigla obrvu pogledavši rumene obraze svoje
sobarice. „Nadam se da ti Filipos nije naplatio taksu za ovu
informaciju?“
Mlada devojka se zakikotala. „Taksa je lepa reč za to,
madam.“
„Trebalo bi da se vratim za pet minuta, ili nešto malo duže,
Eni. Ne moraš me čekati. Leći ću u postelju čim se vratim.“
Duboko je udahnula i napustila prostoriju.
Dugački hodnik bio je senovit i osvetljen samo zidnim
svetiljkama na drugom kraju. Džina je osetila kako joj puls
ubrzava dok je brojala vrata. Šta ako je Eni pogrešila i ako su
vrata Kamove sobe bila treća, a ne četvrta od njenih? Može li
biti većeg poniženja od kucanja na pogrešna vrata? Njena
reputacija će biti u ritama i komadićima.
Stigla je do četvrtih vrata i nežno pokucala. Začuo se zvuk
koraka sa unutrašnje strane. Dah joj je zastao u grlu; vrata su se
otvorila.
Bio je tu.
Bilo je isto kao kada ga je prvi put ugledala u balskoj
dvorani. Nestalo je Džinine strepnje i ona se nasmešila sa
iskrenim zadovoljstvom. „Zdravo, Kame!“
„Hriste!“, rekao je grubo pa pogledao niz hodnik. Pa je
zgrabio za ruku i uvukao u sobu.
„Šta, dođavola, radiš ovde?“
Ponovo se nasmešila. „Mislila sam da bih mogla da te
posetim.“ Osetila je olakšanje što je još odeven. Bilo bi sasvim
sramotno videti ga u odeći za spavanje. Oslobodila se njegovog
stiska i ušla u njegovu sobu.
Njegova soba bila je budoar obložen svilom sa cvetnim
dezenom, baš kao i njena soba. Očigledno je ledi Trubridž
gostinjske sobe ukrasila jednoobrazno. Sa jednom razlikom. U
jednom uglu Kamove sobe nalazio se komad kamena. Izgledao
je smešno, kao prašnjava gruba gromada bačena na tepih
cvetnog dezena.
„Šta je to, zaboga?“, pitala je prišavši kamenu. „Hoćeš li
praviti skulpturu u spavaćoj sobi?“
Okrenula se i videla ga naslonjenog na zid. Osećala je opasnu
intimnost ovako sama sa muškarcem koji je nosio samo belu
platnenu košulju i čakšire.
„Dakle?“, pitala je vragolasto.
„Ne, ne klešem kamen u spavaćoj sobi. Džina, zašto si
ovde?“
Zastala je i dotakla nazubljenu ivicu kamena ružičastim
vrhom prsta. „Zašto je onda ovde?“
„Stiven mi ga je dao. Verovatno ću morati da ga razbijem jer
toliki komad mermera ne može brzo da se oblikuje. Vratiću se u
Grčku mnogo pre nego što budem mogao da ga završim.“
„Da li je prijatno živeti izvan Engleske?“ Ponovo je bocnula
kamen plašeći se da će pročitati zavist u njenim očima.
Kam je došao do nje. „Nemaš rukavice, Džina? Otkako sam
ušao u ovu kuću, zaboravio sam kako izgledaju ženske ruke.“
Uzeo je jednu njenu šaku i zamišljeno je pogledao. Njeni
prsti su bili veoma dugački i tanki. „Možda ću isklesati jednu od
tvojih šaka“, rekao je.
Džina je pokušala da ignoriše trnce u rukama.
„Šta radiš ovde?“, ponovio je.
Ali ona je gledala tešku, senzualnu liniju njegovih usana i
prečula je pitanje.
Skupio je oči. „Nisi pomešala moju sobu sa Boningtonovom,
zar ne?“
Zbunjeno je samo zurila, blago otvorenih usana.
Ispustio je njenu ruku i provukao prste kroz gustu crnu kosu.
„Oprosti mi. Naravno, Bonington se nikada ne bi upustio u
ludorije sa tuđom ženom.“
„Ne“, rekla je Džina nakon što je povratila pribranost. „A i
Sebastijan kaže da je moja vrlina retka i izvanredna za jednu
ženu.“ Rekla je to nemarno.
Pogled u njegovim očima joj je zažario kožu kao vreli zraci
sunca. „Ne poznaje te baš dobro, zar ne?“
„Naravno da me poznaje. Blizak mi je prijatelj već
godinama!“
Podigao je njenu bradu. „Da li je bilo toliko teško nakon što
smo se venčali? Osećam se kao prokleti zločinac kada čujem
Boningtona kako govori. Istina je da sam mislio da se tvoja
majka brine o tebi. Odnosno“, rekao je žalosno, „nisam mnogo o
tome razmišljao.“
Džina je blago slegnula ramenima. Smešak joj je povlačio
ivice usana. „Za damu tako izvanredne vrline kao što sam ja,
prosečan raskalašnik ne predstavlja iskušenje.
„Lisice.“ Ruka mu je skliznula sa njene brade na vrat, a
njegovi krupni, žuljeviti prsti bili su neobično nežni. Džina je
zadrhtala, ali nije skrenula pogled. „Pitaću te ponovo, suprugo.
Zašto si došla u moju spavaću sobu usred noći? Prilično sam
siguran da Bonington to ne bi odobrio.“
„Ne, ne bi.“ Na trenutak nije mogla da se seti zašto je došla.
„Došla sam po majčin poklon.“
„Oh.“ Na trenutak se zagledao u nju, pa se okrenuo prema
svom ormanu. „Evo ga.“
Bila je to drvena kutija, čvrsta i lepe izrade, ali ne i otmena.
Drvena kutija sa običnom bravom.
Uzela je kutiju od njega. „Teška je.“
„Nisam je otvorio.“
„Znam.“ Kam nikada ne bi otvorio poklon namenjen drugoj
osobi.
Džina je duboko udahnula i podigla metalni jezičak. Videla je
samo gomilu mak-crvenog satena, rumene nabore sjajnog
platna.
 Kam je pogledao. „Prilično drečavo“, rekao je. Ona kao da se
na trenutak zaledila dok je zurila u jarko platno, pa je rekao:
„Smem li?“, a zatim je, nakon što je klimnula, sklonio gornji sloj
satena.
I otkrio statuu.
Džina ju je podigla. Bila je to žena, visoka dve šake. Prsti su
joj se automatski sklopili oko njenog nagog struka da ga zaštite
od Kamovog pogleda.
„To je alabaster odličnog kvaliteta.“ Pružio je ruku, ali je ona
snažnije stegnula prste oko statue. Nije mogao da vidi ništa osim
glave i nogu. „Mogla bi biti Afrodita“, rekao je znatiželjno.
„Lice podseća na Ticijanovu sliku, na njoj Afrodita ustaje iz
talasa. Da li ima odeću?“
„Ne“, prošaputala je Džina. „Sasvim je, sasvim naga. Majka
mi je ostavila nagu statuu.“
Lice joj se, na Kamov užas, zgrčilo. „Nije to samo naga
statua“, rekao je žurno. „Ružičasti alabaster je veoma dragocen.“
Ugrizla se za usnu pa vratila statuu licem nadole u njenu
jarkocrvenu postelju. „Čini se da je Sebastijan u pravu“, rekla je
ledenim glasom. „Moja majka je, po svemu sudeći, verovala da
ću biti zahvalna na nagoj figuri žene – možda je smatrala da bi
trebalo da je držim u spavaćoj sobi?“ Naglo je spustila poklopac
kutije i odložila je u stranu.
Kam je već imao prilike da vidi lice razjarene žene, a ova
pred njim je izgledala pomahnitalo od gneva.
„Idem da prošetam“, rekla je.
Pročistio je grlo. „Pada kiša.“
„Nije važno.“ Prišla je vratima pa zastala. „Ideš li?“ pitala je
nestrpljivo.
„Naravno.“
Kam je sačekao da Džina odnese statuu u svoju sobu.
Zadržala se tek sekund. Verovatno je bacila kutiju u vatru,
pomislio je žalosno. Bila je to prava šteta: voleo bi da je mogao
pažljivije da pogleda statuu.
Iz mračnog i praznog salona izašli su u vlažni vrt ne
progovorivši ni reč. Nežni povetarac je lenjo bacao poneku kap
kiše ovde-onde.
Džina je poželela da besni oluja: nešto što bi se slagalo sa
nemirom u njenim grudima. Njena majka bila je baš onakva
kako ju je Sebastijan prikazao: nemoralna žena, izopačena. Žena
koja pošalje svoje dete u stranu zemlju ne zastavši ni da razmisli
hoće li je otac prihvatiti. Nije ni čudo što je njena ideja o
primerenom poklonu bila sablažnjiva statua. Džina je udarila
granu jabuke koja joj se našla iznad glave.
Kam je prigušeno opsovao jer je išao iza nje.
„Šta se desilo?“, rekla je sa divljom nezainteresovanošću u
glasu.
„Stresla si mi vodu za vrat.“
Haljina joj je bila isprskana tamnim flekama jedva vidljivim
na mesečini.
„Slušaj“, začuo se muški glas iza nje.
Zastala je na trenutak i čula tečno ćurlikanje ptice.
„Slavuj“, rekao je.
Ptica je nastavila da peva. Džini je zvučala žalosno. Kao da je
slavuj pevao o izgubljenoj ljubavi i grešnom životu. Suze su joj
kliznule niz obraze.
„Da li plačeš?“, rekao je Kam sumnjičavim glasom muškarca
koji mrzi ženske suze.
„Ne“, rekla je Džina drhtavo. „To mi je kiša na obrazima.“
„Topla kiša.“ Stao je ispred nje i dotakao joj obraz jednim
prstom. „Zašto si tako ljuta?“ Činilo se da je iskreno zbunjen.
„Majka mi je poslala nagu statuu“, rekla je gutajući histeričnu
notu u glasu.
Čitavo njegovo telo je odjekivalo zbunjenošću.
„Bila je bludnica“, rekla je Džina prodorno. „Putena žena.“
Gotovo je ispljunula ove reči. „I očigledno je da je mislila da
sam i ja takva!“
„Putena žena? Grofica Linji?“
„Preljubnica. Možda i prostitutka!“
„Besmislice“, reka je Kam. „Možda je rodila vanbračno dete,
ali to ne znači da je preljubnica.“
Džina je počela da se vraća mračnom stazom, a vlažna svila
joj se uplitala među noge. „Šta je tu besmisleno? Nije imala
samo jedno nezakonito dete. Imala je dva deteta.“
„Dva?“ Kam ju je sustigao.
„Čini se da ti moja majka nije rekla da je primila još jedno
pismo ucene.“
Zgrabio ju je za ruku i zaustavio je. „Šta piše u njemu?“
„Da imam brata“, brecnula se.
Kam je stajao na stazi i preprečavao joj put do kuće. „Da li se
traži novac? Da li si ga pokazala Rauntonu?“
„Novac se ne spominje. Pismo je isporučeno u kuću moje
majke i Raunton ga još nije video.“
„Razgovaraću s njim“, rekao je Kam. „Moraćemo da
unajmimo policajca iz ulice Bou. Dođavola. Žao mi je što se ovo
ponovo desilo.“
„Mislim da je tvoj otac pokušao da unajmi policajca.“
„Ima li u pismu nešto što može da posluži kao trag? Da li je
pismo napisano na francuskom?“
„Ne, na engleskom.“
„Neobično“, rekao je. „Prvo pismo bilo je na francuskom.“
Džina se namrštila. „Bilo je čudno sročeno, ali je poruka bila
jasna, imam brata.“
 Kam je podigao obrve. Stegnuo je njene nadlaktice tik ispod
mesta gde su se završavali njeni mali rukavi. Počeo je da kruži
palčevima preko hladne kože. „Možda je bilo čudno sročeno jer
ga je pisao Francuz.“
„Mislim da nije. Ali kako bi bilo ko osim Francuza mogao
znati za groficu? Mislim, dovoljno da zna da li je imala još
dece?“
I dalje joj je milovao ruke i to je izazivalo blago podrhtavanje
u njenom stomaku. Stajao je na stazi, ispod kruške. Mesec je bio
pun i sijao je kroz lišće, i njegova svetlost mu je poigravala na
ramenima.
Iznenada je postala savršeno svesna njegovog krupnog tela
koje je od njenog bilo udaljeno tek za dlaku.
„Oduvek sam želeo brata“, rekao je.
„Ne radi se o tome!“, rekla je ljutito. „Ko bi želeo
nezakonitog brata?“
„Ti si nezakonito dete, Džina“, istakao je.
Trudila se da o sebi ne misli na taj način i obično je u tome
uspevala.
„Da“, rekla je prigušenim glasom. „Naravno.“
„Nije mi namera da budem zao“, rekao je Kam. „Ali nikada
nisam razumeo brigu za greške naših roditelja. Bog zna da bi mi,
kada bih to sebi dozvolio, moj otac ostavio mnogo toga zbog
čega bih morao da brinem.“
„Vojvoda je bio veoma ispravan. Sigurna sam da ti nemaš
nezakonite braće i sestara?“
„Možda. Ali smatrao je da je iznad zakona“, prokomentarisao
je Kam. „Imao sam petnaestak godina kada sam otkrio u koliko
je nezakonitih poslova upleten. Čudo je da je uspeo da umre a da
niko to nije otkrio.“
Džina je bila veoma iznenađena.
 „O, da“, rekao je. „Da li si se ikada pitala odakle potiče
njegov silni novac, budući da uz posed ide veoma malo zemlje?“
Odmahnula je glavom.
„Kocka. I ne kocka u kockarnici. Na berzi, trgovinskoj berzi.
I samo kada je znao da može steći omanje bogatstvo, obično bi
unapred sve to udesio.“
„Oh.“
„Taj je novac stekao tako što je koristio svoju titulu da
namami investitore u nepoštene poslove pa je izvlačio novac pre
nego što bi kompanije propale.“ Spustio je ruke. „Tako da meni
nekoliko nezakonite dece ne bi smetalo.“
„Žao mi je“, rekla je Džina podigavši pogled prema njemu.
Slegnuo je ramenima. „Nismo mi čuvari svojih roditelja.“
Krupna kap vode joj je pala na leđa i ona je zadrhtala. Krupna
šaka je zamenila hladni trag vode opojnim dodirom. A zatim se
podigla uz oblinu mlečnobelog ramena koje je sijalo na mesečini
kao alabaster najboljeg kvaliteta.
Kada je pognuo glavu, zadržala je dah.
Ali nije stao. Snažnije je stegnuo rukama njena ramena i
spustio usne na njene.
Nije bilo poštovanja. Nije bilo nežnog dodira usana,
ugodnog, prijatnog i u celosti zadovoljavajućeg.
Prešao je usnama ovlaš preko njenih usana jednom, dva puta,
snažno i zahtevno. Džina je otvorila usta da se usprotivi a on je
drsko uzeo ono što je nudila: u isti mah ga je okusila i osetila
njegov miris.
Njegova usta su bila divlja i vlažna i gladna. Zanemela je od
zaprepašćenja i slepo je bila svesna kada je rukom pomilovao
njena naga leđa i spustio je na njen struk. Nije čak primetila ni
trenutak kada je ruke podigla njemu oko vrata, da ga zadrži u
slučaju da pokuša da pobegne.
 Ali nije ljubila Sebastijana. Nije kod svog muža osećala
neuhvatljivost, nije bilo osećaja da se trenuci vrednuju prema
primerenosti ili njenom nedostatku.
Osećala je njegovo čvrsto telo naspram svog. Svila,
ponoćnoplava svila njene haljine, nije bila prepreka da ga oseti.
Njihovi jezici i srca su uhvatili ritam koji je damarao kroz krv
i kost i otupljivao njena čula za sve, osim za zanos njegovog
naručja i usana.
Na njen zagrljaj odgovorio je zadovoljnim režanjem i
privukao je još snažnije uza se. Još tešnje se privila uz njega,
žudeći za toplotom dok su potreba i glad pulsirali između njih.
Njen jezik je stidljivo sreo njegov. Ispustio je promukao, grlen
zvuk, a krv mu je pulsirala u kostima.
Odmakao se.
Srce mu je teško tuklo u grudima. Najzad je morala da otvori
oči.
„Bože“, rekao je promuklo. A zatim se činilo da je izgubio nit
misli. „Da li su ti oči bile ovako zelene kada sam se oženio
tobom?“
Otvorila je usta da odgovori ali se on ponovo predao
instinktu. Usne su joj bile jarkocrvene, pohotljive, njegove.
Poharao je sopstveno vlasništvo.
Priljubio je njene vitke obline uz svoje telo, pritisnuo svaku
oblinu i udubljenje uz odgovarajuću krivinu svoga tela.
Odmakla se.
Usne su joj bile jarkocrvene od poljupca. Gledao je, očarano,
kako jezikom dodiruje donju usnu.
„Okusila sam te.“ Zanela se prema njemu, obavila ruke oko
njegovog vrata. „I taj ukus je čudesan“, prošaputala mu je na
usnama.
Uzeo je njene usne nemilosrdnošću čoveka koji kuša kišu u
pustinji. A ipak ju je, kada je povukla glavu, pustio.
„Ne volim vlažne poljupce“, rekla je Džina začuđeno. I dalje
ga je grlila oko vrata.
Kam je pogledao njene zelene oči. Sada su izgledale tamnije,
bile su boje jele.
„Ne voliš?“, pitao je. Pa joj drsko liznuo usne. Bile su
primamljive preko svake granice. Privukao ju je još snažnije uza
se. „Mislim da voliš“, rekao je glasom mračnim od požure i
razonode.
Pokušala je da progovori, ali je njen glas zazvučao kao
promukao udah.
„Da li si rekla nešto, suprugo?“, začuo se glas.
„Da li mi ližeš uho?“, pitala je Džina koja je od
zaprepaščenja postala suvisla.
„Mmm“, rekao je Kam. „Ja volim vlažne poljupce. Vlažne“,
rekao je ližući uvojak njenog nežnog uha. „Vlažne“, rekao je
ližući njen zanosni, labuđi vrat. „Vlažne“, rekao je ližući joj
kišom nakvašen obraz sve do usana.
Nijedna reč nije pala sa tih usana kojom bi mu nagovestila da
joj se ne dopadaju njegovi vlažni poljupci. Zadovoljstvo mu je
buknulo u bedrima kada je njen jezik nedužno – ali tako vatreno
– sreo njegov. Kliznulo mu je niz noge kada mu je rukama
obuhvatila lice i privukla ga bliže sebi. Buktalo mu u grudima
dok je drhtala priljubljena uz njega, dok je na čvrstu nadmenost
njegovih bokova odgovarala blagim talasanjem koje je govorilo
sve o nedužnosti i još i više o požudi.
Ali nešto je Kama mučilo. Iritantni, dosadni, uporni glas je
ponavljao, u skrivenim kucima njegovog uma: Ona je tvoja
žena. Ona je tvoja žena.
„Ti si moja žena“, ponovio je ljubeći joj kapke.
Džina nije slušala. Otkrivala je zašto su Ezmine oči buktale
kada bi ugledala Bernijevu ruku. Prelazila je rukama preko
Kamovih grudi i osećala mišiće ispod tankog platna: vrelinu,
život, opojnu snagu pod prstima.
Ali Kam kao da se, izgovorivši ove reči naglas, setio istine.
„O bože“, rekao je pa povukao ruke kao da je dodirnuo užareno
gvožđe. „Ti si moja žena.“
Povukao se i provukao ruku kroz kosu ostavivši je da stoji
uspravljena. „Ovo nije srećan način da se sprovede poništenje
braka“, rekao je suvo.
Nasmešila mu se. „Meni je bilo veoma prijatno. I naposletku,
nema ničeg lošeg u ljubljenju. Ljubljenje nije, nije...“
„Opštenje“, rekao je Kam.
Džini su, na mesečini, obrazi buknuli bojom koju uljane boje
nikad ne bi mogle da prikažu, providnom ružičastom nijansom
koju je video samo u unutrašnjosti velike školjke. Ali je zadržala
pribranost. „Ljubljenje je samo ljubljenje. I ja sam uživala.“
Pogledala ga je pa visoko podigla glavu. „Ljubila sam druge
muškarce. Ljubila sam Sebastijana, mnogo puta. Ipak sam ja
udata žena.“
„Udata za mene!“ zarežao je Kam. Pomisao da je Bonington
ljubio Džinu terala ga je da plane ljutnjom.
„Tim primerenije“, rekla je Džina. Okrenula se nazad prema
kući. Srce joj je bubnjalo u grudima pa nije mogla suvislo da
govori.
Osvrnula se i videla da se nije pomerio sa staze. Stajao je
prošaran mesečinom nedokučivog pogleda u crnim očima.
„Hladno mi je“, izjavila je.
Još jednom je provukao ruke kroz kosu pa počeo da hoda.
„Nema više ljubljenja.“ Njegov glas je bio opasno tih.
Džina je sklonila vlažni pramen kose iza uha. Prsti su joj
drhtali ali je uspela da umiri glas. Neće pokazati reakciju. „Bio
je to samo poljubac“, uz taman odgovarajući dašak nestrpljivosti
u glasu. „Činjenica da smo venčani ne daje mu na značaju, niti
ga umanjuje.“
Pogledao ju je iskosa, ispod dugačkih trepavica. U očima mu
se video zlobni sjaj i on ju je zaustavio samo jednim dodirom.
„Vlažni poljubac, Džina“, rekao je nežno.
Nije rekla ništa, i u trenu je izgubila prefinjeno držanje.
Pognuo je glavu i namerno prešao jezikom preko njenih lepih
usana boje tamne trešnje. Otvorila ih je, tek trunčicu, ali je on
prihvatio poziv. Kada je najzad pustio njenu glavu, krv mu je
dobovala kroz telo požudnim ritmom. „Nema više ljubljenja“,
rekao je. Glas mu je bio hrapav.
Ovog puta nije izgledala nezainteresovano. Pogledala ga je i
klimnula.
Zajedno su ušli u salon, a Kam je u mislima kritikovao sam
sebe što izgovara neodržive laži. Nema više ljubljenja: kao da je
njegov otac obećao da neće više varati.
Prestaće da ljubi svoju ženu... onog trenutka kada više ne
bude njegova žena. Naposletku, poljubac je samo poljubac, da
citira tu istu ženu.
Ali nekako je uspeo da se obuzda da je ne pritisne uza zid
hodnika i ne pokrije njena usta svojima. „Laku noć“, rekao je
namerno.
Pomislio je kako je video blesak razočaranja na njenom licu.
Spustila se u naklon. „Vaša milosti.“
Naklonio se. I u naklonu prošao glavom pored tanke svile
njenog potamnelog gornjeg dela haljine. Oči u oči sa
bradavicama kojima je bilo hladno i koje su se, napete, videle
kroz tanku svilu. Ruka pored tela mu je zadrhtala kao da ima
svoju volju. „Bolje idi u svoju sobu“, rekao je grubim glasom.
Sjaj razonode joj je obasjao lice. „Neću zaboraviti“, rekla je
medeno jednim tankim prstom ga potapšavši po bradi. „Nema
više poljubaca – barem ne od moga muža.“
Silno je zadovoljna bila kada ga je videla kako skuplja usne.
„Laku noć, Kame“, ponovila je. Pa zatvorila vrata svoje sobe
njemu pred nosom.
 14

Istina je ponekad neprijatna

„Ne kažem da je bilo baš ponižavajuće. Ali bilo je

uznemirujuće.“
Ezme je posmatrala svoju najbližu prijateljicu sa osmehom
koji je bio gotovo – no ne sasvim – podsmeh. „Šta se zatim
desilo?“
„Ništa, naravno. Otišla sam u svoju sobu, a on je,
pretpostavljam, otišao u svoju.“
„Šteta“, rekla je Ezme.
„I ja sam to pomislila“, prokomentarisala je Džina.
Ezme se nasmejala. „Taj poljubac je zvučao pošteno dobro,
devojko. Ne želiš da postaneš uštogljena kao i tvoj verenik.“
„Sebastijan nije uštogljen.“ Ali nije u njenom glasu bilo
mnogo sigurnosti pa ju je Ezme ignorisala.
„Zaboravila sam da ti kažem“, rekla je Džina, „primila sam
zaveštanje grofice Linji.“
„Zaveštanje? Od tvoje majke?“
Džina je klimnula glavom. „Kam mi je to sinoć dao. Njeni
advokati mora da su greškom pomislili da živim sa svojim
mužem pa su je poslali u Grčku.“
„Šta je u pitanju?“
„Statua“, rekla je. „Nage žene.“ San je otupio oštricu njenog
gneva i stida pa je ovo rekla bez mnogo emocija.
Ezme se, verna sebi, široko nasmešila. „Lascivna, zar ne?“
Klimnula je. „Ružičasta, i sva uglačana. Žena nema na sebi ni
krpicu.“
Začuo se zvonki smeh. „Moraš priznati mami jedno: umrla je
kako je i živela, zar ne?“
„Može i tako da se kaže“, rekla je Džina ponovo džangrizava.
„Ne dopada ti se statua?“
„Ne. Upravo je ono što čovek očekuje od žene koja se
odrekla svog deteta.“
„To je surovo“, rekla je Ezme. „Izuzetno je teško neudatoj
ženi da podiže dete. Pogledaj sebe. Vojvotkinja si. Srećna si.
Kakav bi ti život bio da te je zadržala?“
„Imala bih majku.“
„Imaš majku. Ledi Kranborn te mnogo voli, zato mi nemoj
servirati besmislene priče o tvom tužnom detinjstvu.“
„Verovatno si u pravu“, priznala je Džina.
„Gde je sablažnjivi akt?“, počela je da se osvrće Ezme.
„Stavila sam ga u komodu, naravno.“
„Zašto naravno? Ukoliko se ne plašiš konkurencije, što ne bi
trebalo. Ja bih je, da sam na tvom mestu, stavila pored kreveta.“
Džina je porumenela. „Ja nisam ti!“
Ezme je ustala i žurno je poljubila u obraz. „Ne želim da te
zadirkujem, mila. Bio je to mudar potez. Šta bi bilo kada bi je
Bonington video? Katastrofa!“
„Ne ulazi u moju spavaću sobu.“
„Što je dobro. Kada bi znao da skrivaš sablažnjive statue u
komodama – i još zaveštanja tvoje nepogodno neudate majke –
niko ne bi mogao da kontroliše njegov gnev pravednika.
Zaboga, verovatno bi postao narandžast kao bundeva i na uši bi
mu pokuljala para.“
Džina je uzdahnula. „Zar ne možete vas dvoje prosto da
ignorišete jedno drugo?“
Ezme je pogledala svoj odraz u visokom ogledalu. „Da li je
ova haljina neugledna?“
„Nije. Izgledaš izvrsno.“ I bila je to istina.
„Ledi Čajld ovih dana izgleda veoma lepo.“
„Ona je stara. I ni izdaleka lepa kao ti.“
Ezme je uzdahnula. „Ja sam takmičarski nastrojena zver. Ne
mogu podneti da svi znaju čiju postelju moj muž posećuje.“
„Svi znaju i čiju ti postelju posećuješ“, istakla je Džina ne
mogavši da se suzdrži.
„Znaš da ja retko posećujem postelje“, odgovorila je sasvim
smireno. „Uživam, kušam, ali ne učestvujem.“
„Nikada ti pre nisu smetale Majlsove ljubavnice. Zvučiš kao
Karola, nadaš se da ćeš ponovo osvojiti svog muža. Želiš li da
mu se udvaraš?“
Preko Ezminog lica preleteo je izraz čiste odbojnosti.
„Nikako. Samo me iritira – i to je užasno od mene – što je
zaljubljen. Nije li to užasno?“
Džina je ustala i zagrlila je oko vrata. „Užasno“, složila se.
„Ali prirodno.“
Ezme je zurila u svoj odraz u ogledalu. „Ima decu, Džina.“
Glas joj je bio krut. „To meni u stvari smeta.“
„Znam.“ Džina ju je snažnije zagrlila. „Znam.“ Pogledi su im
se sreli u ogledalu. „A sada, šta kažeš da nas dve matore
nerotkinje siđemo na ručak?“
Ezme se smešila osmehom koji se tek trunčicu kolebao.
„Hoće li prepodobnik biti na ručku?“
„Sebastijan je možda malo krutih manira, ali nije
prepodobnik!“
„Pompezan je“, odgovorila je Ezme. „Zašto ne poneseš
Mnogo buke ni oko čega? Možemo vežbati tvoj tekst posle jela,
ako nemaš druge planove.“
„U redu“, složila se Džina pa uzela malu knjigu u kožnom
povezu. „Ne mogu da vežbam suviše dugo; gospodin Voping i
ja još radimo na Medičijevima.“
„Ne razumem kako provodiš toliko vremena sa Vopingom,
Džina. Čovek bi pomislio da ti nedostaje učionica! Šta imaš od
toga, zaboga? Šta dobijaš? Gotovo bih pomislila da si se zaista
upustila u aferu sa njim, ali...“
„Ali?“
„Ali je gospodin Voping... gospodin Voping!“
„Tatler ga je opisao kao izuzetno naočitog mladića“, rekla je
Džina oholo. „Trebalo bi da sam prava srećnica pa da privučem
takvog dragana.“
Ezme se zasmejala. „Ako voliš da su niski i prilično obrasli
krznom.“
„Pomalo je nalik na vevericu, zar ne?“, rekla je Džina.
„Jednog dana će se oženiti malom..
„... veoma malom“, ubacila je Ezme.
„... veoma malom ženom, i imaće male bebe obrasle
krznom.“
„Koje će govoriti grčki. Zapravo, ako ga zadržiš dovoljno
dugo, mogao bi i tvoju decu da nauči grčki.“
„Uverena sam da će ga, čim završi sa pisanjem knjige,
pozvati da predaje na Oksfordu ili Kembridžu. Ima značajna
nova viđenja političke situacije u italijanskoj renesansi“, rekla je
Džina.
Ezme je zakolutala očima. „Šta ti zaista radiš s njim?“
„Mislim da ga je Kam pronašao negde u nekom grčkom
hramu. U svakom slučaju, poslao mi je Vopinga da bih ga
hranila. Pristala sam da uzmem učitelja jer ga je Kam zato i
poslao u Englesku. A tada me je predmet zainteresovao.“
„Zaboga, zašto tvoj muž nije mogao sam da ga hrani?“
Džina se zamislila. „Pretpostavljam da je prosto mislio da je
lakše poslati Vopinga u Englesku. To bi ličilo na Kama. A ja
zaista uživam u učenju sa njim.“
„Ah, pa“, Ezme je uzdahnula pa poslednji put rastresla
haljinu. „Ja flertujem, a ti učiš istoriju: jasno je ko će otići u raj,
zar ne!“
U trenutku kada je Džina ušla u Dugački salon, Karola je
dojurila i napaćenim glasom prošaputala: „Tapi je ovde, i trebalo
bi da mu se udvaram. Ali ne mogu da skupim hrabrost da to
uradim! Zapravo, pre bih se onesvestila nego razgovarala s njim.
Barem se ne bih osećala ovako uznemireno.“
„Moraš samo da razgovaraš s njim. Seti se Ezminih lekcija.
Pokaži interesovanje za sve što kaže.“
„Nemam čak ni hrabrosti da mu se obratim. Premda to nije
važno jer ja uvek zanemim u njegovoj blizini.“
„Ne verujem ti“, rekla je Džina. „Nikada te nisam videla
stidljivu.“
„Drugačije je sa Tapijem. Ne mogu to da objasnim. Sva se
preznojim i načisto zanemim.“
„Idem ja s tobom“, Džina ju je potapšala po ruci. „Ja ću
započeti razgovor, a ti se pridruži kada poželiš.“
Karola je klimnula i počela da vuče Džinu za sobom toliko
brzo da je jedan stariji gospodin gotovo prosuo vino dok su
jurile pored njega.
„Uspori!“, prosiktala je Džina. „Ne želiš da budeš
očigledna!“
Stala je u panici. „Znam to“, rekla je. „Da li izgledam
dobro?“
Džina je klimnula. „Izgledaš ljupko. Da li ti je Ezme birala
haljinu?“
„Jeste. Želela sam da obučem žutu haljinu koja je veselija.
Ima nabore duž poruba, i lep mali suncobran. Ali Ezme je rekla
da je ova elegantnija. Svakako ima dublji dekolte. Misliš li da bi
trebalo da se presvučeni?“
„Nikako. Izgledaš ljupko i veselo.“
„Ne očajno?“, pitala ja Karola očajno.
„Ne. Sada hajde da graciozno odemo do mesta na kom stoji
Tapi. Da, vidim ga. Klizi, Karola, klizi.“
Karola je izgledala napaćeno. „Klizi“, promrmljala je sebi u
bradu, pa izvela čudan pokret u stranu, pomalo kao kraba.
Džina je progutala kikot. Trenutak kasnije su otmeno stale
pred lorda Perivinkla. Džini je bilo drago što vidi da se Karola
nije onesvestila. Još zanimljivija je bila činjenica da je njen muž
bio nem kao kamen. Veoma zanimljivo.
I naravno, i premda se Karola nije onesvestila, nije ni
progovarala. Pa je Džina smesta postala vojvotkinja. Efekat
vojvotkinje je čuda činio kod ljudi koji su se osećali nelagodno:
pričala je priče, ispričala jednu ili dve blage šale, smejala se
svojim šalama. Smešila se ohrabrujuće i postavljala Tapiju
brojna pitanja dok se on najzad nije pribrao i počeo sasvim
učtivo da joj odgovara.
Zapravo, nakon pola sata ona i lord Perivinkl vodili su
zanimljiv razgovor o životnom ciklusu pastrmke, premda Karola
još ni reč nije progovorila. A Džini je bilo dosta priče o
vodenom svetu.
„Lorde“, rekla je najšire mu se osmehujući.
„Ovo je bilo zaista veliko zadovoljstvo. Verujem da možemo
razgovarati o vašim fascinantnim eksperimentima u veoma
bliskoj budućnosti.“
Naklonio se. „Rado, vaša milosti.“ Izgledao je poprilično
vedrije. Zapravo je na neki krakat, neuglađen način imao draž, i
razumela je zašto je Karola žudela za njim. Kada bi se uzbudio
zbog bebe pastrmke, kosa bi mu veoma privlačno pala preko
očiju.
„Moram da se javim mom mužu“, rekla je Džina. „Upravo je
ušao u prostoriju.“ I zatim je odjurila što je brže mogla,
ostavljajući Karolu i Tapija da zure jedno u drugo.
Kada je stigla do Kama, zgrabila ga je za ruku i okrenula ga
kako bi se činilo kao da razgovara sa njim, ali da bi zaista mogla
da gleda Perivinklove preko njegovog ramena.
„Šta, dođavola, smeraš?“, pitao je.
„Tiho!“
Kam je počeo da se okreće pa ga je povukla nazad. „Ne,
gledaj u mene i pretvaraj se da vodimo nadasve zanimljiv
razgovor.“
„Pa, ovo je zanimljivo“, rekao je Kam počevši da uživa. Bio
je budan polovinu noći, a kada je najzad otišao da spava, snovi
su mu bili puni jedne preterano zavodljive žene koja se usred
rečenice preobrazila u nagu statuu. A zatim je jutro proveo
zureći u komad mermera u uglu svoje spavaće sobe. Da li da
iskleše Džinu kao ružičastu nagu Afroditu? Prijatna misao.
Još prijatnija je bila kada je sama vojvotkinja stajala pred
njim. Bila bi prelepa Afrodita. Neobična, naravno. Bila je vitkija
od uobičajenijih modela, a lice joj je bilo inteligentnije. Afrodite
kojih je mogao da se seti imale su senzualna tupa lica, kao lice
na Džininoj statui. A njeno je lice bilo mršavo sa znatiželjnim
izrazom. Ali zašto bi Afrodita, kao boginja erosa, požude,
morala da bude tupa? Zašto ne bi mogla da ima upravo taj
nedužni izgled u kombinaciji sa sjajem erotske znatiželje –
izrazom u očima njegove supruge?
„Koga gledaš?“ pitao je bacivši pogled preko ramena. „Ženu
koja je nanela rumenilo do očnih jabučica?“
„Ne“, rekla je Džina odsutno.
„Svi gledaju u nas. Misle da ću se baciti u gornji deo tvoje
haljine.“
Na ovo je naglo podigla glavu. I naravno, dobar deo prisutnih
u prostoriji je delovao fascinirano intimnošću koju su pokazivali
vojvoda i vojvotkinja od Girtona. Mala skupina udovica
okrenula se jedna drugoj uz opšti kikot.
„Idem da flertujem divlje sa onom tvojom prelepom
prijateljicom“, ponudio je Kam. „Ako će to ublažiti gorući nemir
koji ove dame očigledno osećaju prema poništenju našeg braka.“
„Prava žrtva“, prokomentarisala je Džina sa blagim otrovom
u glasu.
„Da li ti to zuriš u Tapija Perivinkla?“ Kam je najzad uspeo
da locira predmet njenog interesovanja.
„Da“, priznala je.
„Zašto, zaboga?“
„Razgovara sa svojom ženom.“
„Mislio sam da ju je izgubio pre tri godine.“
Raširila je oči. „Rekao ti je da je njegova žena umrla?“
„Oh, ne, samo da ju je izgubio.“
Džina je sa zadovoljstvom klimnula. „Mislim da je sada ne
previđa.“ Zapravo, Tapi i Karola su, činilo se, vodili živ
razgovor.
„Znaš“, rekao je Kam, nisam siguran da je Tapi želeo da
ponovo pronađe svoju ženu.“
„Prekasno“, rekla je. Par je stajao veoma blizu i Karola je
vrlo izražajno nešto govorila.
„Pogledaj! Mora da su pronašli neku temu za razgovor osim
pastrmki.
Nije li to lepo?“
„Da li zna nešto o pastrmkama?“
Džina je glasno udahnula.
Zvuk Karoline pljuske je odjeknuo prostorijom.
 „To se desi kada ponovo pronađeš svoju ženu“, rekao je Kam
veselo.
„Rekao sam ti da je ne želi.“
„Mislim da je preciznije reći da ona ne želi njega“,
odgovorila je Džina.

Za ručkom je njegova žena sedela pored svog verenika. Čisto da

se razonodi, Kam je počeo da nabraja epitete za ovog čoveka.
„Bezizražajan“ je već upotrebio. Bilo mu je potrebno nešto
vulgarnije da istinski ostavi utisak na Džinu. „Naduven“ je
zvučalo gotovo kao kompliment. „Gnjavator“, e taj je bio dobar.
Pedantan, a opet dosadan. Gnjavator Bonington. Dopadalo mu
se to. Prišao je polako stolu za kojim su sedeli i video da je
mesto pored Džine, srećom, upražnjeno.
„Zdravo, ledi Rolings“, rekao je uz tek dašak više
zadovoljstva nego što je uobičajena ljubaznost nalagala.
„Boningtone, sluga pokorni“, prokomentarisao je. „Plašim se da
te nisam odmah primetio.“ A zatim se nasmešio, nehatnim
smeškom.
Gnjavator se ukočio ali se ograničio na hladno klimanje
glavom u odgovor.
„Kako je tvoja histerična prijateljica? Ona koja je izbatinala
Perivinkla?“, pitao je Kam gledajući preko stola u svoju ženu.
„Nije ga izbatinala“, brecnula se Džina. „Karola je apsolutno
dobro.“
Kam joj se nasmešio pa se okrenuo ledi Rolings. Osećao se
vedrije samo sedeći pored prsa ljupkih kao što su bila njena.
Donekle na svoje iznenađenje, markiz Gnjavator ga je prostrelio
divljim pogledom. Zanimljivo, pomislio je Kam. Boningtonu se
ne dopada kada neko pohotljivo pogleda ljupku Ezme.
Odlučio je da sprovede mali eksperiment. Nagnuo se preko
malog stola i uputio svojoj ženi osmeh koji obično čuva za retke
susrete sa egzotičnom plesačicom po imenu Bela, koja je živela
u susednom selu. Bilo je to lenj, vreo osmeh i pogled koji je
krenuo od Džininih senzualnih usana i samo nastavio da se
spušta.
Na svoje potpuno iznenađenje, Kam je otkrio da su se izvesni
delovi njegovog tela smesta revnosno ispravili, što je bila pažnja
koju pohotljiva Bela nikada nije primila. Žurno je ponovo
pogledao u zapanjene oči svoje žene.
Obraze joj je oblilo blago rumenilo, sjaj boje trešnje. Na
trenutak su one divlje bademaste oči srele njegov pogled i
postale sanjive i tamne.
Kam se uspravio osećajući se kao udaren maljem. A zatim se
setio da pogleda u Džininog verenika. Gnjavator je izgledao
potpuno opušteno i činilo se da ništa nije primetio.
Sada bi trebalo da se zagleda u poprsje ledi Rolings, ali je iz
nekog nepoznatog razloga morao da napravi pauzu. Njegova
supruga nije imala ni upola primamljiv dekolte kao ova raskošna
dama pored njega, a opet... a opet.
Nagnuo se bliže Ezmi. Nosila je začinski parfem koji je
odgovarao njenom senzualnom, slobodnom držanju. Muški je
udahnuo i nagnuo se još bliže i uputio joj osmeh koji je čuvao za
Belu. Bio je poprilično manje uspešan. Za početak, u poređenju
sa Džininim, njeno poprsje je bilo prekomerno bujno i imao je
osećaj vrtoglavice, kao kada čovek skoči sa visoke litice u vodu.
A kada je sreo njen pogled, u njemu nije bilo iznenađene
dobrodošlice izmešane sa erotskim zadovoljstvom, kao kod
Džine. Njen pogled je prosto bio razonođen.
Nagnula se i promuklim glasom ga pitala: „Uživate li, vaša
milosti?“
Trepnuo je i setio se da pogleda u Boningtona. I naravno,
čovek je izgledao kao da je na ivici da prasne od gneva. Tamno
rumenilo mu je oblilo lice i vidno je stezao zube.
Ako je Kam ikada video smrt u očima drugog muškarca,
video ju je u markizovim očima. U Gnjavatorovom tako
civilizovanom pogledu video je obećanje ubistva: brzog i
nemilosrdnog.
„Verujem da je tako“, rekao je Kam pa se povukao od ledi
Rolings. Nije imao nameru da završi dva metra pod zemljom
zbog obdarene Engleskinje. Ali je imao pitanje ili dva na koje je
mogla da mu odgovori.
Ubacila se pre nego što je stigao da formuliše pitanje. „Kako
napreduje učenje teksta za Mnogo buke ni oko čega?.“ U
njenom glasu se čulo upozorenje. Očigledno je znala šta misli i
nije imala nameru da to prizna. Dobra devojka, pomislio je Kam
iznenada. Odana Džini. I još vraški lepa.
„Da li biste mi učinili čast i dozvolili mi da napravim
skulpturu po ugledu na vas?“ pitao je impulsivno.
Izgledala je iznenađeno. „Da li vi prikazujete stvarne ljude?
Čula sam za vaš rad jer je dobro poznat u Londonu. Ali nisam
znala da prikazujete i prave ljude, mislila sam da prikazujete
samo mitološka bića.“
„Ne prikazujem. Verovatno bih vas prikazao kao Dijanu.“ U
trenutku je odlučio.
„Dijana? Nije li ona boginja koja je mrzela muškarce?“
Zamislio se. „Mislim o njoj kao o boginji koja je dovodila
muškarce u iskušenje i pretvarala ih u životinje ako bi podlegli
mamcu gole puti.“
U njenim očima je video i više od tračka smeha. „Niste slepi
kao prosečan muškarac, zar ne?“, rekla je spustivši glas da je ne
bi čuli.
Kam se nasmešio. Dopadala mu se Džinina ne tako
pohotljiva prijateljica. „Da li biste želeli da se vaša figura
ovekoveči u ružičastom mermeru?“, ponudio je. „Garantujem
skandalozan odgovor visokog društva.“
Ezme je podigla obrvu. „A zašto bih ja želela da napravim još
jedan skandal u visokom društvu? Uveravam vas da i sama
sasvim lepo pravim skandale.“
Kam se nagnuo bliže njoj. „Markizu Gnjavatoru se ta ideja
naročito neće dopasti.“
Ezme ga je pogledala oprezno. „Tiho.“
Kam je podigao pogled i video svoju ženu i njenog verenika
kako gledaju u njih jednako mrgodnih lica. „Ledi Rolings je
pristala da bude model za moje novo delo“, rekao je.
Nešto je blesnulo u Džininim očima i nestalo. „Ezme će biti
prelepa boginja.“
Kam je klimnuo. Kakav je ono bio pogled u njenim očima?
Nije bila povređena, zar ne? Prokletstvo, verovatno je trebalo da
razmisli o tome pre nego što je izneo tako ishitrenu ponudu. Pre
sat vremena odlučio je da Džinu prikaže kao Afroditu, a sada je
bio sa Dijanom.
Bonington je izgledao uštirkaniji nego što ga je ikada video.
Očigledno je žudeo da ukori ledi Rolings, ali se okrenuo prema
Kamu. „Mislio sam da ste vi specijalizovani za ne tako čedne
statue. Da li širite interesovanje?“ Njegov ton je govorio da to
nije moguće.
„Zapravo“, rekao je Kam, „ledi Rolings i ja smo se upravo
složili da bi ona bila divljenja vredna Dijana.“
Bonington je raširio nozdrve.
„Silno se tome radujem“, guknula je Ezme nagnuvši se
napred tako da je grudi priljubila uz Kamovu ruku. „Vojvoda je
predložio Dijanu u kadi... ali mislim da ti to bilo malčice
skandalozno. A šta vi mislite, lorde Boningtone?“
 Kam je u sebi pomislio da bi, da pogled ubija, njegova
polovina stola bila opružena na podu.
„Nikako“, odrezao je markiz. „Zvuči izvanredno primereno.
Video sam vaše delo na ulazu kod Sladingtona, vaša milosti.“
Oštrim pogledom je sasekao Ezme. „Siguran sam da ćete uživati
što ćete biti prikazani u mermeru. Sladington svoju statuu koristi
kao držač za šešire. Možda bi ledi Rolings mogla da postane
nešto tako... korisno.“
Kam je osetio kako se Ezmino telo ukrutilo pored njegove
ruke. Ohrabrujuće ju je gurnuo. „Touché!“, prošaputao je. „Na
vas je red.“
Ali pre nego što je stigla da progovori, začulo se oštro
škripanje povlačenja stolice. Kam je podigao pogled i video da
njegova žena izgleda ledeno distancirano. „Molim vas da me
izvinite“, rekla je. „Mora da sam pojela nešto pokvareno.
Osećam blagu mučninu.“ Okrenula se i otišla. Bonington je tiho
pošao za svojom verenicom.
Ezme je frknula. „Touché! Na vas je red.“
Kam je posmatrao preostalog druga za stolom podignute
obrve. „Igrate se vatrom, znate?“
Uzela je viljušku pa promešala svoj gulaš od pečurki. „Ne
istinski“, rekla je. „Ja sam...“, pribrala se pa brecnula na Kama:
„Ovo je nadasve neprimeren razgovor.“
„Istina. Imate li vi muža?“ pitao je znatiželjno.
„Oh, imam“, rekla je Ezme sa tek najblažom nijansom
gorčine u glasu.
„Da li je ovde?“
„Naravno.“ Pokazala je glasom sto s njihove leve strane.
„Koji?“
„Majls ima smeđu kosu“, rekla je potišteno.
„Zar ne mislite da je nekada imao smeđu kosu?“
 „Pa, još ima nešto smeđe kose“, rekla je pogledavši prema
njemu. „On je onaj koji njuši rame ledi Čajld.“
„Njušenje je lepa reč za to“, rekao je Kam zamišljeno. „Ima
nežno svinjski ton koji mi je po volji, u trenutnom kontekstu. Da
li biste želeli da mu privučem pažnju pa da počnem ja da njušim
vaše rame?“
„Ne, hvala“, rekla je Ezme pa uzela zalogaj gulaša.
Kam je pomislio kako nije baš morala da zvuči tako potpuno
nezainteresovano. Ali je podozrevao da je publika za največi deo
skandaloznog ponašanja Ezme Rolins upravo besno izašla iz
prostorije.
„Da li biste mi, u tom slučaju, pomogli da upamtim tekst?“,
pitao je patetičnim tonom. Nije bilo svrhe da dozvoli da žena
ponovo potone u melanholiju.
Ezme je uzdahnula i složila se.

I tako ih je Džina zatekla, trideset minuta ili nešto više kasnije,

kada je došla da potraži Ezme. Njen muž i njena najbolja
prijateljica sedeli su ušuškani pred vatrom u biblioteci glava
pognutih nad primerkom Šekspira. Ezmine crne lokne su
izgledale kao sjajna svila pored Kamovih neposlušnih uvojaka.
Kikotala se.
„Prestani da se smeješ, ženo“, rekao je Kam. „Ponovo ću
pokušati onaj redak: Gle, moja draga gospo, rugačice: zar ste vi
još živi?“
Džina se okrenula i izašla iz biblioteke ne uznemiravajući ih.
Gospodin Voping će je očekivati. A činjenica da je glavobolja
počinjala da joj se razvija u slepoočnicama nije imala nikakve
veze sa onim što je upravo videla.
Ezme zaslužuje malo sreće, rekla je sebi.
Kam ne zaslužuje nimalo sreće, rekla je sebi jednako žestoko.
 Kada je stigla na treći sprat i pripremila se da uči o sve većim
poteškoćama gradova-država u trinaestom veku, bila je prilično
sigurna da nikada u životu nije imala tako strašnu glavobolju.
Takođe joj je savršeno jasno bilo čija je to krivica bila.
Njen izopačeni muž odlučio je da zavede njenu najbolju
drugaricu. Nije važno što je Ezme udata i što je već upala u
dovoljno skandala. Nije važno što je njen položaj u visokom
društvu bio nestabilan jer, koliko je Džina znala, Ezmini
muškarci su retko kada uspevali da uđu u njenu postelju, ma
koliko se trudili, i stoga nikada i nije uhvaćena u
kompromitujućoj situaciji.
Kam neće imati takvih problema. Nema smisla razmišljati
koliko brzo bi svaka žena mogla da podlegne njegovom
krupnom opuštenom telu i nasmejanim zavodljivim očima.
Pogledao bi je i njoj bi se svet zavrteo ludački makar samo na
trenutak. Čekaj samo da počne da kleše Ezme u mermeru. I
gleda je. Nagu?
Gospodin Voping je zagladio brkove i bradu pa spustio hrpu
knjiga na sto. „Danas imam za vas neke veoma uzbudljive
informacije, vaša milosti“, rekao je sav važan. „Verujem da će
moje istraživanje baciti sasvim novo svetlo na Makijavelijevo
mesto u firentinskoj vladi. Sećate se o čemu smo pričali prošle
nedelje, zar ne?“ Ponekad je gospodin Voping bio sklon da
zaboravi da ne drži predavanje grupi studenata.
„Da, naravno“, rekla je Džina poslušno. „Medičijevi su
preuzeli Veneciju i Makijaveli je proteran.
„Ne Veneciju – Firencu“, rekao je gospodin Voping sa
blagim prizvukom neodobravanja.
Otvorio je knjige. „A sada, nisam siguran da ćete vi smatrati
ovaj nesklad između hipoteza Sendlfuta i Samona u vezi sa
Makijavelijevim pokušajem da stekne mesto u veću Medičijevih
jednako zanimljivim kao ja, vaša milosti.“
Džina je klimnula. Bilo joj je teško da diše – od čistog gneva,
uverila je sebe. Bilo je to zato što nije želela da njena najbolja
drugarica padne u zamku prvog lenjog i izopačenog vojvode
koji naiđe.
To je bio jedini razlog.
„Vaša milosti? Vaša milosti? Da li ste dobro?“
„Naravno“, brecnula se Džina.
Gospodin Voping je trepnuo. „Spomenuo sam to samo zato
što ste neuobičajeno nepažljivi.“ A zatim se očigledno setio sa
kim razgovara. „Hoćemo li se vratiti na temu? Makijaveli je,
naravno, bio istinski strateg, pogotovo kada je u pitanju bio rat.
Miliji mu je bio zaobilazan pristup, ono što je on nazivao svileno
i posredno obraćanje’. Naravno, takođe je primetio da su neke
situacije zahtevale otvoren i silovit napad.“
Džina se slabašno nasmešila i pomislila mračne misli o svom
mužu.
„Da li biste želeli da ukratko ponovite Sendlfutovu hipotezu o
Makijaveliju?“
„Ne u ovom trenutku“, priznala je.
Pa je to učinio sam Voping, što je bio njegov omiljeni metod
podučavanja.
Bila joj je potrebna strategija. Ništa joj nije padalo na pamet
osim napada. Otići ću u njegovu sobu i razbiti mu glavu
komadom mermera, razmišljala je. Prosto, nasilno i efikasno. Od
ove pomisli se osećala bolje pa se njome bavila još jedan sat,
najzad svoju strategiju pretočivši u plan da razbije svom mužu
glavu ružičastom Afroditom. Taj napad je imao svilen i
posredan prizvuk koji joj je silno prijao.
„Gospodine Voping“, rekla je prekinuvši učeno rušenje
Sendlfutovih zaključaka u, „šta znate o Afroditi?“
 Stao je usred rečenice uz neobično prigušeno krkljanje.
„Žao mi je“, povikala je Džina. „Nisam želela da vas
prekinem, gospodine Voping. Prosto sam zbog nečega
zabrinuta...“
„Ni najmanje“, rekao je. „Afrodita.“ Zastao je gladeći brkove
pa se zaklatio na petama. „Šta biste želeli da znate?“
„Ona je udata boginja?“
„Upravo tako. Afrodita je bila udata za boga Hefesta.“
„I da li je bila neverna?“
„Prema Homeru, Afrodita je spavala sa Aresom, bogom rata,
u postelji svog muža. Ali imala je nekoliko ljubavnika, pa i dva
smrtnika, Adonisa i Anhisa. Ima li neki naročit razlog zbog čega
želite da vam pričam o Afroditi?“
Džina je odmahnula glavom. „Znači, ona je veoma ugledna
boginja?“
Voping se nasmešio. Imao je prilično tajnovit i iritantan
smešak; Džina je to i pre primetila. „Tu ću morati da se složim
sa vama, vaša milosti. Afrodita je boginja erosa, fizičke ljubavi,
i često je nemarni učenjaci brkaju sa rimskom boginjom
Venerom. Ona ni na koji način nije ugledna.“
Kasnije se Džina izvinila domaćici i večerala u svojoj sobi.
Karola takođe nije jela. Izjavila je da će pre umreti nego sedeti
pored svog muža, premda nije htela da kaže Džini šta je to Tapi
rekao što ju je navelo na nasilje. A Džina nije imala želju da
gleda kako se Kam smeši Ezmi.
Dugo je ležala u kadi, a zatim sela pored vatre da se pozabavi
gomilom dokumenata s poseda koje su joj doneli tog
poslepodneva. Nakon sata ili nešto više izvadila je Afroditu iz
kutije. Statua je svakako bila lepa, na zanosan, perverzan način.
Tek je počela – samo što je počela – da se oslobađa svog sna
kako razbija glavu svom mužu. Nije on vredan toga, rekla je
sebi. Neka se vrati na svoje prljavo malo ostrvo i neka pravi
prljave nage statue do kraja života.
Ona će biti markiza i podići će stotine dece koja će imati
plavu kosu, zlatnu kao sunce i božansku lepotu. Svakako
nijedno neće imati neposlušnu kosu i munjevite crne oči.
Kada se začulo kucanje na vratima, žurno je uvukla Afroditu
pod nabor na ivici fotelje. Bilo je neobično za Eni da se vrati
nakon što ju je otpustila, ali možda je nešto zaboravila. Džina je
ustala i okrenula se, pa povikala: „Uđi.“
Čim je videla ko je, čitavo telo joj je preplavio talas osećaja
koji je bio užaren kao plamen i jednako sraman. Krenula je da
zatvori ogrtač preko tanke spavaćice pa shvatila da ga je ostavila
na krevetu.
Pročistio je grlo. Iz nekog razloga zvučao je promuklo.
„Smem li da uđem?“
Nastupila je tišina dok je ona razmatrala svoj plan da mu
razbije glavu Afroditom. Izgledao je suviše umiljat i sočan da bi
živeo. Bilo bi nepravično prema udatim ženama svugde u svetu.
Otpila je još jedan gutljaj brendija.
„Džina?“, rekao je. „U hodniku sam. Mogu li da uđem?“
Povukla se unazad. „Ako moraš“, rekla je neljubazno.
Naposletku, teško je mogla da nanese telesne povrede ako njen
muž i Afrodita nisu u istoj prostoriji.
Bilo je to zapleteno razmišljanje koje bi Il Segretario
Makijaveli primenio. Deseto poglavlje njegovog traktata
Vladalac je to jasno isticalo. Sa neprijateljem bi se trebalo
zbližiti samo pod uslovima izvanrednog opreza, budući da je
opasnost od tajnog napada bila tako velika.
Avaj, zbog previranja poslednjih nekoliko dana, vojvotkinja
od Girtona nije čitala dalje od petog poglavlja, Vrline otvorenog
i silovitog napada.
 15

Razodevena vojvotkinja

Kam je rekao sebi da napinjanje na prednjem delu njegovih

čakšira nije problem. Džina je očigledno bila devica, imajući u
vidu Boningtonov osećaj za pristojnost, pa verovatno neće ni
znati šta ga je izazvalo. Ako i primeti. Svi znaju da device
nemaju praktično poznavanje muške anatomije.
„Došao sam da pogledam ono ucenjivačko pismo“, rekao je
prilazeći malom stolu na kom je stajala boca brendija. „Smem li
da ti čestitam na ukusu u piću? Zašto li su ti, dođavola, dali
samo jednu čašu?“
Okrenuo se i osmotrio prostoriju pa zadovoljno klimnuo i
zgrabio čašu za vodu koja je stajala pored kreveta.
„Dali su mi jednu čašu jer spavam sama.“
Natočio je brendi i pomislio kako je čuo da blago zapliće
jezikom. Da li je čuo prosto zato što je želeo da to čuje?
Trenutak kasnije je oštro ponovo razmotrio svoju
pretpostavku o njenoj devičanskoj nevinosti. Kada se okrenuo,
pogledom je prešla preko njegovog tela pa zastala. Očigledno je
bila opčinjena njegovim čakširama. Kam se odupro nagonu da
namesti opremu.
„Vidiš li nešto što ti se dopada?“ pitao je.
Okrenula je glavu uz nagoveštaj stida.
„Svakako“, rekla je nemarno, učtivo. Onako kako čovek
umiri ženu da se nije ugojila kada je trudna ili kada je nedavno
pojela juneću polutku.
 „Dobro“, rekao je Kam ne mogavši da se doseti neke
duhovite primedbe. Šta se desilo sa danima kada su device
vrištale u strahu na prvi pogled na mušku palicu? Nije baš toliko
dugo živeo izvan Engleske.
Džina je gledala u vatru bez i najmanjeg traga rumenila.
Izgledala je kao da nema nijednu brigu na svetu. Zapravo, bila je
drska u svojoj pažnji i, što ga je još više ljutilo, u svojoj
nezainteresovanosti. Krv je pulsirala Kamovim telom. Takva
uvreda bi mogla da navede neprincipijelnog muškarca da baci
ženu na njen krevet.
Ali naravno da ga to nije zanimalo, osim uobičajenog
uzbuđenja za delimično odevenu ženu u njegovom prisustvu.
„Zar ne bi mogla da obučeš ogrtač?“, pitao je.
Podigla je obrvu pa otpila još gutljaj brendija. „Ovde je
veoma toplo, a ti si mi muž.“
Streljao ju je pogledom dok nije ustala pa graciozno slegla
jednim ramenom. „Ako insistiraš.“ Prošla je pored njega da bi
stigla do kreveta. Parče platna koje je nosila je bilo od najtanje
bledožute svile koju je Kam ikada video. Obavijala se i privijala
uz dugačku liniju njene butine na način koji je ismevao njegove
nage statue.
Naravno da nije obukla čvrstu, pamučnu odeću. Ogrtač se
slagao sa spavaćicom, samo što je bio čipkani. Nije ništa
skrivao. Dobro, Kam je već bio uzbuđen. Ali i pored toga je tiho
šuštanje dok je prolazila pored njegove stolice bilo
najzavodljiviji zvuk koji je ikada čuo govorilo je o slatkoj koži i
mekim oblinama stomaka.
Ponovo je skočila. „Zaboravila sam pismo.“ Prišla je komodi
i otvorila je; Kam je opsovao svoje samovoljno telo i snažno se
zagledao u plamen pokušavajući da natera dobovanje u
preponama da se rastoči.
 Njegova žena je igrala igru s njim. Ona je bila antiteza
device. Verovatno je spavala sa Boningtonom, Vopingom i
stotinu drugih muškaraca. Njen lagani korak nije bio korak
device. Svi su znali da device udaraju kolenima, da prekrštaju
noge u gležnjevima i da rumene na samu pomisao na spavaću
sobu muškarca.
Ali evo njegove žene, koja ga je pozvala da dođe iz Grčke
kako bi mogla da obavesti čitav Parlament da je još devica, kako
pije brendi i nosi odeću koju bi neka bludnica sa ponosom
nazvala svojom. Vratila se sa presavijenim listom papira.
„Da li ovo radiš svake večeri?“ pitao je u pomami gneva.
„Šta?“ Na licu joj je bio blago upitni izraz. Nije li bila svesna
da je mutna svetlost vatre iz kamina ocrtavala svaku oblinu
njenih nogu?
Mogao je čak da vidi nežnu oblinu na vrhu njenih butina.
Kam je ponovo prekrstio noge. Ovo je postajalo smešno.
„Da li uvek sediš kao rajska ptica i piješ brendi i delimično
odevena zabavljaš muškarce?“ Njegov ton bio je brutalan.
Nasmejala se. „Da li je to život kurtizane? Moram reći da bih
zamislila manje spokojno i mnogo... žustrije veće. Ali klanjam
se tvom znanju i iskustvu, razume se.“
Kam se jedva obuzdao da oćuti. Ispostavilo se da njegova
žena i nije neka devica.
„Bože mili“, rekla je glumeći iznenađenje. „Pa vi poprimate
boju šljive, vaša milosti. Upozorila sam vas da je soba pretopla.
Ali u odgovor na vaše pitanje, volim da se kupam svake večeri,
a kosa mi se polako suši. Stekla sam naviku da pijem brendi dok
radim. Mene brendi opušta, slažeš li se“, ovo je gotovo gukala.
„Nakon što popijem malo brendija, potpuno sam opuštena i
spremna da se dobro naspavam.“
Lisica, pomislio je Kam. Namerno pokušava da me izludi,
sam bog zna zašto. Ali tu igru mogu da igraju udvoje.
Uputio joj je drzak pogled koji je predstavljao čist poljubac.
„Kakav te to posao tako iscrpljuje, draga moja? Kao tvoj muž,
rado ću preuzeti nešto tereta s tvojih pleća.“ Zamišljeno je otpio
gutljaj brendija. „Mene podeljen teret pred spavanje čak i više
opušta od alkohola.“
Džina se zagrcnula gutljajem brendija.
„Na primer“, nastavio je, „ako bih ikada bio te sreće da se
oženim – i ovde, razume se, govorim o konzumiranom braku –
insistirao bih da se moja žena umiri svake noći. Odnosno, da joj
ja pomognem u tom truda vrednom poduhvatu.“
Vedro mu se nasmešila. „Kakva srećnica će ona biti. Hoćeš li
sam obavljati poslove oko poseda, ili će ona biti dvostruko
opterećena?“
Sreo je njen pogled sa sjajem čistog užitka. A zatim se
namrštio. „Kakve poslove oko poseda?“
Pokazala je veliku hrpu papira koji su neuredno stajali na
stoličici pored njene fotelje. „Tvoj posed, kojim ja trenutno
upravljam. Kada naš brak bude poništen, ja ću, prirodno, prestati
to da radim.“
Kam je trepnuo. „Mislio sam da se Raunton i Biksfidl staraju
za to. Zašto li, zaboga, time tebe opterećuju?“
„Biksfidl ne može sam da donosi važne odluke, Kame. Moraš
znati da ja vodim većinu poslova oko poseda. Pisala sam ti o
raznim stvarima.“
„Ali nisam mislio da ti rešavaš te probleme. Mislio sam da se
Biksfidl konsultuje s tobom jednom ili dva puta godišnje.“
Frknula je. „Jednom ili dva puta godišnje?“ Pokazala je hrpu
papira na stoličici. „Biksfidlova pitanja za ovaj kvartal. Sva
traže da im se odmah posvetim.“
„Prokletstvo“, povikao je Kam. Zgrabio je list hartije. Bila je
to beleška od Biksfidla u kojoj traži sredstva za pomoć.
„Ko su ovi ljudi? Henri Polderoj i Albert Tomas iz Gornjeg
Girtona?“
„O bože“, rekla je Džina. „Besi mora da je ponovo trudna.“
„Da li je ona služavka u kući?“
„Ne, to su ljudi koji žive u selu. Sećaš se da posedu pripadaju
dva sela, zar ne? Henri Polderoj je nekada bio kovač, ali je
prošle zime povredio desnu ruku, i nije mogao da radi. Ima tri
mala sina, sva rođena istog dana. Bilo je to veoma zabavno
poslepodne, Kame!“
Sreo je njene zelene oči koje su poigravale preko ivice čaše.
„Gospođa Polderoj me je veoma ljubazno zamolila da budem
kuma. A srećnim slučajem sam se zatekla u selu kada je rođena
prva beba, Henri. Pa sam otišla u posetu mom novom kumčetu.
Pa, gospođa Polderoj je i dalje imala bolove i izašao je i drugi
sin! Nazvali smo ga Džejms. Bio je tako sladak, a tek što smo ga
okupali i umotali, kada je došao Kamden.“
„Kamden?“
Džina je klimnula. „On je tvoj. Mislim da u selu postoje dva
ili tri Kamdena, računajući i Kamdena Vebstera iz susedne
parohije.“
„Šta to, dođavola, rade, nazivaju decu po meni?“
„Nazivaju decu po tebi jer si ti vlasnik poseda. Poseduješ
zemlju na kojoj žive; od tebe im zavisi podrška i sredstva za
život. Kada bi povukao prava za držanje stada na tvojoj zemlji,
oni bi umrli od gladi. Ako bi prestao da daješ sredstva za
ispomoć, završili bi u sirotinjskom domu.“
Kam nije znao šta da kaže. Pogledao je list hartije u ruci. „Šta
je sa Besi Mitins?“
„Ništa, osim činjenice da ne prestaje da rađa decu.“
„Kako njen muž zarađuje za život?“
 „Oh, nema muža“, odgovorila je Džina vedro. „Plašim se da
je ona poslovična žena lakog morala. Kaže da ne može da odoli
lepom paru nogu – a ja mislim da su muškarci Donjeg Girtona
obdareni.“ Zakikotala se. „U tom pogledu.“
Ali Kam se samo nasmešio. Razmišljao je. „Hoćeš da kažeš
da si bila prisutna na rođenju dece Henrija Polderoja?“
„Nisam bila prisutna kada se prvo rodilo, ali da, bila sam
prisutna kada su se rodili Džejms i Kamden.“
„Da li si se stvari promenile otkako sam napustio Englesku?“
pitao je. „Mogao bih se zakleti da mladim devicama ne
dozvoljavaju da prisustvuju porođaju.“
„Neudatoj ženi ne bi dozvolili“, složila se Džina.
„Ali ti nisi udata, barem ne u onom značajnom smislu?“
Džina ga je pogledala. „Ja sam vojvotkinja“, izjavila je. „Besi
Mitins ili gospođi Polderoj nije važno da li si pobegao iz moje
spavaće sobe na noć našeg venčanja ili sledeće noći. Njima je
potrebna vojvotkinja, a to sam ja.“ Popila je brendi.
Kam je pogledao list papira u svojoj ruci. „Zašto plaćamo
pomoć susednoj parohiji? Nije li to Stafordova zemlja?“
„On je odsutni zemljoposednik“, objasnila je. „Ne haje pet
para za svoje ljude. Umrli bi od gladi da im mi ne pomažemo. A
posed je, na sreću, veoma platežan.“
„Mislio sam da smo mi odsutni zemljoposednici“, rekao je
Kam zapanjeno. „Mislio sam da živiš u Londonu.“
„Živela sam.“ Slegla je ramenima, lako, otmeno, podigla oba
ramena. „Ali poslednjih pet godina sam najmanje pola godine
provodila u Girtonu. Teško mi je da vodim posed ako pobliže ne
pratim sve poslove.“
„Proklet da sam ako ne otpustim Biksfidla“, prasnuo je Kam.
„Moje instrukcije su bile vrlo jasne. Nakon što je otac pao u
postelju, naložio sam mu da sve vodi sam.“
 „Ja sam vojvotkinja od Girtona“, ponovila je jednostavno.
„Vojvotkinja sam već dvanaest godina, a posedom upravljam
poslednjih osam, otkako se tvoj otac razboleo.“
„Znam koliko smo dugo u braku!“ Zgrabio je drugi list
hartije sa stolice. „Šta je ovo o Tvidu?“
„Pokušavam da obnovim industriju ručno tkanog tvida u selu.
U poslednjih nekoliko godina imali smo velike suše, a uzgoj
ovaca nije održiv bez bolje žetve.“
Kam je postajao svestan neprijatnog klupka krivice koje mu
se širilo u stomaku. Bacio je pisma koja je držao prema stolici,
ali su ona pala na pod.
„Pretvaraš posed u dobrotvorni koncern“, rekao je. „Mom
ocu se to nimalo ne bi dopalo.“
„Da tvoj otac nije izvukao svaki cent ne vrativši ništa zemlji,
ne bismo imali toliko osiromašenih ljudi na posedu.“
Kam je osetio novi grč krivice. Na sreću, bio je majstor za
ignorisanje neprijatnih osećanja pa ih je namerno sada potisnuo
iz misli i prešao je pogledom sa Džininih rumenih usana niz njen
dugački, vitki vrat.
Kada je ponovo podigao pogled, zapanjen svojom žestokom
reakcijom na ono što je, naposletku, bio samo vrat, ona mu je
pružila još jedan list hartije. „Pismo ucenjivača“, rekla je ustavši
iz fotelje. „Želiš li još malo brendija, milosti?“
„Zašto mi se iznenada obraćaš tako zvanično?“, pitao je
razdražljivo. „Pre nekoliko trenutaka obratila si mi se imenom.“
Nasula je malo zlatne tečnosti, tek nešto više od kapi, u svoju
čašu. A zatim se okrenula pa uzela njegovu čašu. Čekao je
gledajući je podignute obrve.
„Ljuta sam na tebe“, rekla je pribrano. „Rekla bih da je to
osećanje koje tvoji bliski poznanici svakog dana doživljavaju, pa
neću tome pridavati veći značaj.“
 Kam se umalo izvinio, ali se obuzdao. On se nikada nije
izvinjavao. Najkorisnija stvar kojoj ga je otac naučio bila je da
nikada ne priznaje krivicu.
„Verovatno si u pravu u vezi sa tim da iritiram svoje
prijatelje“, rekao je. „Plašim se da se Marisa ponekad prilično
glasno žali.“
„Uverena sam da je tako“, rekla je Džina sa tek nagoveštajem
saosećanja u glasu.
Čekao je, ali je to bilo sve što je rekla.
„Želiš li da znaš ko je Marisa?“, pitao je najzad.
„Pretpostavljam da je ona prsata mlada dama koja je služila
kao model za tvoje boginje“, odgovorila je pružajući mu
pozamašnu dozu brendija pa sela. Pružila je bledožute pauče
prema vatri i promigoljila prstima. „Mora da ti je zaista bliska
prijateljica.“
Osetio je šok neverice koji je osetio sve do vrhova prstiju.
„Zar ne mariš nimalo da li mi je Marisa ljubavnica ili ne?“,
zarežao je.
Džina se zamislila. „Ne. Kako sam tvoja žena, nikako mi se
ne bi dopalo kada bi moje nago telo preoblikovao u stalak za
šešire. Ali ako Marisi ne smeta što je postala koristan predmet u
garderobi, ko sam ja da iznosim primedbe na taj račun!“
„Dođavola! Ne služe sve moje skulpture kao stalci za
šešire!“, riknuo je Kam. „Samo jedna ima tu dužnost.“
Mali smešak je izvio uglove Džininih usana. „Plašim se da je
tvoj stalak za šešire postigao nivo čuvenosti u Londonu koji nije
postiglo nijedno od tvojih ranijih dela – barem onih koja su
stigla na ovu obalu.“
„Nije trebalo da delo prodam Sladingtonu. Prozerpina nije
trebalo da postane stalak za šešire, znaš. Ako pogledaš ispod
svih šešira, videćeš da drži cveće. Nikada nije trebalo da
dozvolim da je kupi nesposobnjaković kao što je Sladington. Ali
nikada ni pomislio nisam da će je preobratiti u stalak za šešire.“
Džina ga je pogledala saosećajno. „Predmet – ona – izgleda
sasvim lepo u njegovoj predvorju.“
„Videla si je? Dođavola, naga je, Džina! Šta si ti uopšte radila
u Sladingtonovoj kući?“
„Želela da vidim slavno umetničko delo moga muža. Mora da
mi je stotinu ljudi pričalo o njemu. Verujem da je Sladington
putovao u Grčku samo zbog statue, i svakako mu je podigla
značaj.“
„Kopile“, rekao je Kam. „Zašto on izlaže mlade žene nagim
statuama?“
„Oh, ne moraš brinuti zbog toga. Nije naga“, ispravila ga je
Džina.
„Nije?“
Džina je odmahnula glavom. „Obmotao joj je nešto oko
struka.“
Kam je zgroženo ućutao. „Stavio je Prozerpini pelenu?“
„Ne pelenu. Pre... pre...“, zastala je očigledno nesposobna da
pronađe odgovarajuće reći.
„Savršeno“, rekao je Kam turobno. „U Londonu sam poznat
kao tvorac Prozerpine u pelenama.“
Džina je s mukom potisnula zevanje. „Žao mi je“, izvinila se.
„’Možda će se markiz mrštiti?’, pročitao je naglas.
’Vojvotkinja ima brata.’ Koji je ovo đavo?“
„Pismo ucene. Poslato je mojoj majci, na njenu adresu u
Londonu.“
„Veoma čudno“, rekao je Kam mršteći se. „Ovo pismo nije ni
nalik prvom.“
„Nikada to prvo nisam videla.“
„Kada sam odbijao da poverujem da pismo postoji, otac mi
ga je pokazao. Ne sećam se taćno, ali mislim da je rukopis bio
drugačiji. I bilo je na francuskom.“
„Ali mora da ga je pisala ista osoba“, usprotivila se Džina.
„Koliko ucenjivača postoji koji znaju ovu konkretnu
informaciju?“
Kam je slegnuo ramenima. „Moglo bi ih biti sada već mnogo.
Kome si rekla za svoju pravu majku?“
„Samo najbližim prijateljima.“
„Pa, to je bilo prokleto glupo ako si želela da sačuvaš tajnu
svog rođenja!“
„Volela bih da me ne nazivaš glupom“, prokomentarisala je
Džina. Popila je onih nekoliko preostalih kapi u čaši i ustala.
„Ovo je bila nadasve prijatna pauza, ali umorna sam.“
Kam ju je pogledao ispod spuštenih kapaka. „Nema potrebe
da se ljutiš.“
„Tvoj komentar je apsurdan. Ma kome da sam rekla za
groficu Linji, niko od njih ne zna da imam brata.“
„Ako imaš brata. Rečenica je izuzetno čudna. Zar ne misliš
tako?“
„Meni se činila prilično zabavnom.“
„To i mislim. Možda će se markiz mrštiti? Prvo pismo je bilo
trapavo sročeno. Sećam se da je otac došao do zaključka da je za
njega odgovoran sluga u grofičinom domaćinstvu. Niko ko
nevešto piše na maternjem jeziku ne bi mogao da sroči drsko
pismo, pa i uz aliteraciju, na engleskom.“
Džina se naslonila na kamin. Kam se pretvarao da proučava
pismo gledajući sve vreme liniju njenih butina. Imala je najlepše
noge koje je ikada video. Imala je lepu građu i bila je vitka, od
vrhova otmenih prstiju do vrhova uskih stopala.
Nije želeo da ode. Zato je nastavio da se pretvara da gleda
papir u ruci u isti mah razmišljajući kako bi voleo da mu se te
noge obmotaju oko struka.
Nakon nekog vremena pročistio je grlo.
Podigao je pogled.
Pogledi su im se ponovo sreli: zelene podsmešljive oči žene i
tamne požudne oči muškarca.
„Vidiš li nešto što ti se dopada?“ pitala je nežno.
Ustao je i zakoračio prema njoj.
 16

Spavaća soba prezrene žene

Karola Perivinkl nije mirno spavala. Ležala je na krevetu, to da.

Ali je stezala zube i podrhtavala od gneva. Njen muž – njen
prezira vredan đavo od muža – ne samo da ju je ignorisao, nije
samo zaboravio da joj kaže zdravo i zbogom, već je počinio i
smrtni greh.
„Demon!“, prošaputala je sebi tiho da je sobarica ne bi čula
na drugoj strani prostorije. „Satana! Đavo!“
Ućutala je zureći u nabrani svileni baldahin svog kreveta. Na
vratima se začulo lako kucanje. Njena sobarica je požurila da
otvori vrata, pa stala tako da zaštiti gospodaricu od pogleda s
vrata. Ali Karola je prepoznala glas i smesta sela. „Molim te,
uđi“, do viknula je.
„Dobro veče“, rekla je Ezme ušavši u sobu. „Videla sam
svetlo ispod vrata pa sam pomislila da bih mogla da proverim
naš mali projekat pre nego što odem da spavam.“
„Ne vredi“, rekla je Karola napaćeno. „Tapi se zaljubio.“
„Zaista? U koga?“ Izgledala je zainteresovano ali ne i
zabrinuto.
„U Džinu!“
Ezme je frknula. „Neće imati uspeha tu.“
„Naravno da neće!“, brecnula se Karola. „Niko osim mene ne
bi želeo tog odvratnog, izopačenog podlaca.“ Lice joj se zatim
ponovo zgrčilo. „To je zato što sam glupa. Čak ga i ne zanimam
jer ne znam ništa o pastrmkama.“
 „O pastrmkama“, ponovila je Ezme prilično zapanjeno.
„Čitala sam knjigu o daždevnjacima jer je on pričao o njima.“
Pokazala je knjigu na stolu. „Kukov vodič za daždevnjake, žabe i
guštere. Nije čak ni spomenuo salamandere. Džina je počela da
priča o životnom ciklusu pastrmke – da li si znala da je provela
poslednjih nekoliko godina obnavljajući riblji fond reka u
Girtonu?“
„Nikada se ta tema nije pokrenula.“
„Pa, jeste. Navodno su ribe uginule zbog drenaže iz rudnika.
Da izgledam dramatično, i da znam nešto o pastrmkama, možda
bih imala šanse“, plakala je Karola. „Bila sam spremna da
pričam o daždevnjacima. Ali on nije čak ni spomenuo guštere!“
„Nisi poštena prema sebi. Imaš prelepu bledu kožu. I divne
lokne.“ Ezme je obmotala meki pramen kose oko prsta.
„Pogledaj ovo! Ti si san svakog frizera. Džina bi volela da ima
kratku kosu. Izgledaš kao heruvim.“
„Nije to važno“, rekla je zlovoljno. „Čak me i ne primećuje.
Nakon što je Džina otišla, pričao je samo o tome kako je
inteligentna. Ja sam dosadna! Ja sam tapeta.“
Suze su joj navrle na oči. „Prešla sam preko cele prostorije
samo da bih razgovarala s njim. Samo da bih mogla da slušam
njegove zamorne priče o daždevnjacima! A šta je on uradio?
Poželeo je moju prijateljicu! Demon!“ ponovila je razjareno.
„Svi su oni takvi.“
Suza je kliznula Karoli niz lice. „Ali ja ga volim! Dosadan je,
zao...“
„... priča o daždevnjacima“, ubacila se Ezme.
„... priča o daždevnjacima, ali je moj. I želim ga nazad!“
„Onda moraš da ideš na obroke. Ledi Trubridž je izmenila
raspored sedenja i ja sam sedela preko puta sirotana. Prazno
mesto pored njega neće povećati njegovu naklonost.“
 „Pokušala sam da vodim razgovor sa njim u salonu. Ali on je
pričao samo o tome koliko je Džina zanimljiva jer zna za jezera
pastrmki i naposletku sam ga ošamarila.“
„Pitala sam se... Zašto si ga ošamarila?“
Stegnuta je vilicu. „Uvredio me je.“
„Šta je rekao?“
„Najpre je pričao o Džini. A zatim je, kao da to nije dovoljna
uvreda, imao užasnu primedbu.“
„Koja je bila?“
„Pitao me je jesam li odsekla kosu. Rekla sam da jesam, a on
je rekao da je Džinina kosa nešto najlepše na njoj.“
Ezme se namrštila. „To je svakako bilo neuviđavno.“
„A zatim me je pitao da li sam se ugojila.“
„Nisi se valjda ugojila, zar ne?“
„Mislim da nisam. Ali je gledao u moje grudi. Sada kada
razmislim, ti si kriva. Jer si mi rekla da nosim onu jarkocrvenu
haljinu i očigledno je ona otkrila previše mog s-s-sala!“ Suze su
joj tekle niz lice.
„Gledao je tvoje grudi, je li? A onda te je pitao da li si se
ugojila?“
„Da“, zagrcnula se Karola. „Rekla sam da nisam, nisam se
ugojila. A on je rekao da mora da mi se oblik tela zbog starenja
promenio!“
Ezme je duboko udahnula. „Dobro si postupila, Karola.
Zaslužio je šamar.“
„Trebalo je da ga šutnem. Trebalo je da ga ošamarim, a zatim
da ga šutnem.“
„Pitam se šta li mu je bilo na pameti.“ Ezme je skupila oči u
dva zamišljena proreza. „Ne liči na Tapija da bude nepristojan.“
„Verovatno mu je samo izletela istina. Starim. I sušim se kao
šljiva. I još sam debela.“
 „Dosta! To što je rekao su besmislice. Nisi suva šljiva. Ti si
sočna šljiva, slatka i obla.“ Ezme je povukla jednu njenu loknu
pa je ponovo pustila. „Volela bih da imam tvoju divnu kosu.“
„Ja bih radije izgledala kao ti. Viša si od mene za glavu i
izgledaš tako otmeno. Ja izgledam kao knedla. Mislim da je
bolje da odustanem od svake nade. Očigledno je da ne mari
nimalo za mene.“
„Karola Perivinkl!“ rekla je Ezme široko se osmehujući.
„Nimalo ne mari“, ponovila je odlučno.
„Zapravo, mislim da postižemo napredak. Sutra želim da
flertuješ sa drugim muškarcem sa još dubljim izrezom na haljini,
ako imaš takvu haljinu. I postaraj se da stojiš neposredno ispred
Tapija.
„Ne želim“, rekla je Karola. „Ne umem da flertujem.“
„Naravno da umeš. To je urođena ženska osobina. Sa kim bi
želela da flertuješ?“
„Ni sa kim.“ A zatim se razvedrila. „Možda sa Džininim
mužem. On je prilično naočit, zar se ne slažeš?“
„Pretpostavljam. Ima lep osmeh.“
„Oh, Ezme“, rekla je Karola sa gađenjem. „Ne znam kako si
stekla tu reputaciju! Čini se da ne primećuješ ništa kod muškarca
osim širine njegovih ruku.“
„Otkrila sam da su ruke muškarca dobar nagoveštaj za
ostatak tela“, rekla je Ezme sa pakosnim sjajem u oku. „Da li bi
želela da ti pozajmim Bernija? On na flert reaguje jednako dobro
kao i komad drveta za potpalu, ali je mio, i možeš računati da te
neće shvatiti suviše ozbiljno.“
„Nije li on tvoj?“
„U ovom trenutku, Berni sasvim ispravno misli da je suviše
budalast da bih ga uzela u razmatranje kao seksualnog partnera“,
Ezme je zastala. „Odnosno, ako uopšte razmišlja. Berni je
nesumnjivo ograničenih mentalnih sposobnosti.“
„Flertovaću sa Nevilom. Naposletku, on već zna za plan.
Poslaću mu smesta poruku, pa možemo početi za doručkom.“
Karola je izgledala trunčicu vedrije.
Ezme ju je poljubila u obraz. „Mmm, mirišeš na breskve.“
Prišla je vratima.
„Hvala!“
„Bilo mi je zadovoljstvo!“ doviknula je pa izašla u hodnik.
Naletela je pravo na krupno muško telo.
„Izvinite“, začuo se ledeni glas tik iznad njene glave.
Ezme se uhvatila za zid da povrati ravnotežu. Pa se uspravila
i spustila u naklon. „Nema potrebe da se izvinjavate, lorde.
Trebalo je da obratim pažnju kuda idem.“ Najzad nije više
mogla da odugovlači pa je podigla pogled.
Zašto je morao da ima tako lepe oči? Bile su kobaltnoplave.
Suviše lepe za muškarca.
„Čija je to soba?“ zarežao je. „Da li je zadovoljstvo bilo
veliko?“
Ezme je imala ledeni pogled koji joj je tokom godina dobro
služio. „Veliko, veliko zadovoljstvo.“ Dozvolila je da joj se u
tonu oseti blaga ljubaznost. „Volela bih samo da i vi jednog
dana iskusite takvu sreću.“ Krenula je da zaobiđe njegovo
krupno telo.
Ali je on ispružio ruku da je spreči.
„Lorde Boningtone?“ Usavršila je umetnost razornog pogleda
i počastila ga je punom njegovom silinom.
Ali Sebastijan nikada nije pokazivao da ga je zastrašila, pa
nije ni sada.
„Trebalo bi da prestanete da posećujete sobe muškaraca. Šta
da vas je neko drugi uhvatio kako izlazite iz spavaće sobe
muškarca? Vaša reputacija već visi o koncu.“
 Gnev joj se gomilao u grlu. Ali pokazivanje gneva protivilo
se njenim etičkim načelima – ili pokazivanje ma kakvog drugog
iskrenog osećanja – nekom muškarcu. Pa je samo zatreptala.
„Muškarac ili žena?“, rekla je nežnim glasom.
„Molim?“
„Da li me je uhvatio muškarac ili žena?“
Vidno je stegnuo zube. „Muškarac!“
Na trenutak ga je gledala i u sebi brojala do četrdeset. A
zatim je lakim, lenjim pokretom ramena namestila gornji deo
haljine tako da je kliznuo još niže, jedva prekrivajući gornji deo
njenih grudi.
„Ne morate se truditi da odgovorite“, rekao je Sebastijan
grubim glasom. „Pretpostavljam da biste mogli da platite izlaz iz
nevolje. Bio bi to vrlo srećan gospodin.“
Zavodljivo mu se nasmešila. „Ja uvek plaćam svoje dugove.“
U stomaku joj je ključalo, ali ni treptaj gneva joj nije preleteo
preko lica. Lagano mu se nasmešila i pokušavala je da osmisli
još jedan provokativan komentar kada je on pružio ruku i na
trenutak dodirnuo njeno lice.
„Nemojte.“
Usledio je trenutak potpune tišine u hodniku.
„Šta?“
„Nemojte to da radite. Nije nužno.“
Zavodljivo držanje je spalo sa nje poput teškog ogrtača.
„Jasno ste mi stavili svoja osećanja na znanje, lorde. Nema
potrebe da se plašite da ću pokušati vas da zavedem.“
Dođavola i one njegove plave oči. Sada su bile molećive,
pokušavale da uklone njen gnev.
A zatim je pružio ruku, zgrabio je za ramena i polako je,
polako, privukao sebi. Sve vreme je gledao u njene oči. I ona se
povinovala. Bog neka joj pomogne, pošla je prema njemu kao
zec privučen pogledom zmije.
Njegove usne su bile nežne, ali je ona otvorila usta, i jezici su
im se sreli, a zatim njegove usne nisu više bile tako nežne. Tek
nešto kasnije je Ezme osetila njegove ruke na svojim grudima i
shvatila da je upravo zaječala na njegovim usnama i da je
drhtala...
Najzad joj se vratio zdrav razum. Povukla se toliko oštro da
je udarila glavom o zid. „Ako ćete me izviniti.“
Izbledelo je nečega u njegovim očima i one su ponovo
postale plave. „Trebalo bi da se izvinim.“
Zastala je.
„Što sam vas zadržao“, završio je.
Nalet gneva je zamenio ubrzane otkucaje njenog srca. „Smem
li da to shvatim kao poruku da smatrate moj dug poništenim,
lorde?“
Spustila se u dubok naklon postaravši se da joj grudi budu
izložene dok se saginjala. Samo je ona znala koliko su joj kolena
drhtala. Mogla je samo da se nada da se smeši. Činilo joj se
teško da kontroliše usne.
„Molim vas, nemojte.“ Glas mu je bio nesiguran i tih i
pogledi su im se sreli.
Ponovo onaj čudnovati osećaj, kao da je sav zvuk iz sveta
nestao.
„Moram da idem“, rekla je Ezme nimalo zavodljivo. Pa
projurila je pored njega ne osvrnuvši se više nijednom i otrčala
niz hodnik.
 17

U kom požuda izbija u prvi plan

Grlo joj je bilo suvo. Sklopila je prste oko čaše za brendi

zvonastog oblika.
„Zapravo“, rekao je njen muž, „vidim nešto što mi se dopada.
Mnogo.“
Vatra je pucketala iza njih, i on joj se približio tako da je
stajao tik ispred nje.
„Smem li da je uzmem?“
Na trenutak nije razumela pitanje. Nije koristio parfem,
mirisao je na sebe, na otvoren vazduh, šumovit, uz dašak krede.
„Zašto mirišeš na kredu?“, pitala je odugovlačeći.
„Pre nego što počnem da radim skulpturu, radim na papiru.“
„Znači, skicirao si boginje“, rekla je Džina očajnički
pokušavajući da ne razmišlja o njegovom pitanju. „Da li je
Ezme...“
Ali on joj je uzeo reči iz usta i poljubio je, a usta su mu bila
slatka na njenim usnama. Krupne šake su nežno odvojile njene
prste od čaše za brendi. Opustila se u njegovom naručju
razmišljajući: Da, uzmi šta želiš. Ali nije to rekla naglas. Suviše
bi lako bilo dodati: molim te, molim te, molim te.
Činilo se da je sasvim zaboravio pitanje. Provlačio je prste
kroz duge vlasi njene kose, prelazio usnama ovlaš preko njenih.
„Imaš lepu kosu“, prošaputao je. „Sija na svetlosti vatre kao
sama vatra.“
„Veoma poetično“, rekla je pokušavajući da se nagne bliže
njemu.
Ponovo ju je poljubio, nežnim, upornim usnama.
„Nisam skicirao boginju. Uhvatio sam sebe kako skiciram
tebe“, prokomentarisao je uz tek naznaku iznenađenja u glasu.
„Pa, ja nisam boginja“, priznala je Džina. Ova istina joj je
otela malo zadovoljstva.
„Bolja si“, rekao je prilično brzo. Užitak je potezao nazad u
njen stomak. Ljubio joj je vrat pobožno kao da je boginja.
Ali nije to želela. Nije – nije bilo isto. Pa je pomerila ruke
koje su krotko počivale oko njegovog vrata i pustila ih da kliznu
niz njegova leđa.
Nežno joj je ljubio obraz. Počeo je da joj ljubi uho.
Zadrhtala je pa raširila prste na čvrstim mišićima njegovih
leđa. Pa ga oštro povukla privukavši naglo njegovo telo svom.
Kam je bio mišićav. Osećala je mišiće na njegovim leđima
čak i kroz platno košulje. Srce u grudima joj je snažnije
zakucalo i teralo je da se sve više i više privija uz njega.
„Ako nećeš ti da je uzmeš“, rekla je promuklo, „ja hoću.“
Iskrivila je glavu da uhvati njegova usta pa mu liznula usne tako
da je morao da ih otvori i poljubi je, onako kako ju je ljubio
juče. Ukus njegovih usana bio je mračan i sočan i toliko nalik na
njega.
Najzad je nasrnuo ustima na njena. Polizao joj usne, silnim
grabljivim poljupcima od kojih joj se vrelina spustila niz noge.
Bio je to poljubac koji je puštao da vreme teče, lenj, strastven,
srceparajući poljubac.
Rukama je kliznuo preko njenih grudi. Nemo je kriknula na
njegovim usnama i izvila se prema njegovim rukama. Ali on nije
mogao da joj priđe bliže.
„Kame!“, rekla je prigušeno. Otvorila je oči i videla kako je
gleda, a nasmejane oči su mu bile iskvarene kao i uvek.
 „Da li si želela da eksperimentišeš, gospo suprugo?“,
prošaputao je.
Kosa mu je bila zamršena, njegove tamne oči kao tamni
bičevi koji su joj izazivali vrtoglavicu od požude. Klimnula je
slušajući kako joj okean šumi u ušima.
Ali on je čekao podignutih obrva. Rukom je lenjo prelazio
preko njenih grudi dok ga nije ponovo privukla sebi. Zagrlila ga
je što je snažnije mogla. Nije to moglo da se nazove milovanjem
jer ga je stiskala kao davljenik.
„Proklet da si“, prošaputala je, „poljubi me.“
„Vojvotkinja psuje“, nasmejao se vojvoda. Očima je gutao
njene. „Samo poljubac?“ Zašto mu je glas zvučao tako smireno
kada je njen bio promukao od požude?
Klimnula je.
Provukao je ruku ispod njenih nogu i privio je sebi na grudi.
A zatim ju je podigao i odneo u krevet i počeo da vuče gornji
deo njene spavaćice. Spao je, a njegove usne su se spustile na
njenu dojku. Džina je glasno kriknula.
Činilo se da ne može da se obuzda. Svaki put, svaki put kada
bi uzeo njenu dojku u usta, ona bi kriknula i izvila se prema
kolenu kojim joj je razdvojio noge.
Povukao je njenu spavaćicu i ona se pocepala niz šav između
čipke i svile.
A zatim je ponovo pognuo glavu, a ona je uvukla prste u
divlju crnu kosu i počela da se uvija pod njim stežuči mu
ramena.
Iznenada se pomerio i legao na nju, a delila ih je samo
tkanina njegovih čakšira i tanana svila njene uništene haljine, pa
se snažno pritisnuo uz nju. Ona mu je, bez svesne misli,
uzvratila na isti način trljajući se o njegove kukove. Ispustio je
promukli zvuk i poklopio njena usta, mučeći je silovitim
pulsirajućim poljupcima. Sklopila je oči i nemo preklinjala.
Preklinjala je da zna šta ona želi a da ona ne mora da kaže nešto
toliko ponižavajuće.
Stao je. Sklonio ruke.
„Ne“, glasno je udahnula.
Snažno je sklopila oči pred onim što je videla na njegovom
licu.
„Džina.“
Pretvarala se da ne čuje.
„Džina. Moramo sada stati.“ Glas mu je bio suviše
kontrolisan.
„Ne!“, rekla je oštro.
Nasmejao se, a ona je otvorila oči.
„Kako možeš da se smeješ?“, pitala je.
„Ne od nedostatka želje, ako to pitaš.“ Čak i početnica je
mogla da čuje promuklost u njegovom glasu. Povukao se i seo
na ivicu kreveta.
Svaki delić njenog tela je treperio od zadovoljstva i
frustracije i požude. Spustila je pogled na pocepanu spavaćicu.
Žuta svila bila je gurnuta u stranu i jedna obla puna dojka sa
bledoružičastom bradavicom ležala je obnažena i podizala se i
spuštala sa njenim dahom. Bila je lepa: izgledala je drugačije,
drugačije ju je osećala pre samo jednog sata.
Podigla je pogled i srela oči svog supruga. Trenutak kasnije
tamna ruka se sklopila oko čvrste težine njene dojke.
Uzdahnula je i izvila leđa, samo malčice, i bolje mu legla u
šaku.
„Dođavola, Džina“, rekao je stegnutog glasa. „Dovodiš me
do ludila...“, a zatim je pognuo glavu.
Čula je svoj krik sekund kasnije i pomislila drhtavo kako to
mora da je neka nevoljna reakcija. Poljubio ju je i ona je...
ponovo. I ponovo.
Sada je imao obe dojke, i ona se izvijala prema njegovim
šakama, usnama; meka kosa joj je ovlaš dotakla kožu i snažno je
usnama povukao njenu bradavicu, snažnije. Krici su joj padali sa
usana dok joj krupna ruka nije prekrila usta. Ugrizla ju je.
Sklonio se sa nje teško dišući. Džina ga je pratila uživajući u
načinu na koji je njena pocepana spavaćica u ritama padala
preko njene bele kože.
Podigla se na kolena pred njim. „Muškarci takođe imaju
bradavice, zar ne?“
Činilo se da pokušava da povrati dah pa je podigao košulju.
Imao je bradavice, lepe i pljosnate, nalik na kovanice na
mišićavim grudima. Iz znatiželje je opisala krug prstom oko
jedne i on je zadrhtao, kao da je dotakla površinu jezera.
„Ako te poljubim tu, hoćeš li zaječati?“
„Nikako“, rekao je Kam zureći u tavanicu. Pretpostavila je da
se trudi da je ignoriše dok ne ovlada svojim disanjem.
Pa je sagnula glavu i nastavila da istražuje.
Na njeno poprilično razočaranje, nije pustio ni zvuk. Ali telo
mu je zadrhtalo i jednu ruku je spustio na njeno rame, pa je
zavukao pod uništenu čipku i nežno pomilovao njenu nagu kožu.
Čula je podrhtavanje vazduha u njegovim grudima. Bio je to
dovoljan zvuk.
Podigla se da udahne, a on ju je odgurnuo. Dah mu je bio
uzburkan, a oči još uzburkanije.
„Dođavola, Džina!“
„Vojvoda psuje!“ podsmevala mu se. „Okupite vojsku!
Naoružajte narod!“
Zakolutao je očima. „Miruj.“
Sagnula se, a zelene oči su joj sijale nestašlukom, pa
obuhvatila njegovo lice rukama i skupila usne u teatralan
poljubac. „Zar ne može supruga da poljubi svoga muža?“
Usne su joj bile pune, crvene kao trešnje, otečene i sočne.
Kam je osećao predstojeću glavobolju.
„Moraš prestati sa ovim glupostima“, rekao je drveno.
„Dosta. Još nekoliko trenutaka i tvoj markiz će biti prevaren.“
„Bio bi prevaren ako bih izgubila devičanstvo“, rekla je
Džina. „Ali nismo ni blizu tome.“
„To ti misliš!“, brecnuo se.
Bele ruke su mu se obmotale oko vrata. Pomisao na to
naterala ga je da zadrhti. Ako ne izađe iz ove sobe, uzeće Džinu.
Nije tu bilo nikakve sumnje. Samo što je ona imala svog
pompeznog markiza.
Mio, topli glas dahom mu je zagrejao vrat. „Hvala, Kame.
Ovo je bilo... veoma prijatno.“
Zgrabio je njene ruke i svukao ih sa svog vrata. „Slažem se.
Veoma prijatno.“ Ustao je i pomerio se. Ali nije mogao da
ostane zle volje kada je pogledao u njene oči.
Smejala se. „Ne mogu da ti kažem kakvo mi zadovoljstvo
pričinjava svest da sam ja, neugledna stara Ambrodžina, dovela
muškarca do ivice očajanja.“
„Ne bih to nazvao ivicom očajanja“, odgovorio je prilično
uštogljeno.
Nasmešila se. „Tako to Ezme opisuje.“
„Pa, možda i nije tako daleko“, priznao je Kam. Sam pogled
na Džinu kako sedi na krevetu bio je dovoljan da ga dovede do
očajanja.
Na njegove oči je spustila dugačke, vitke noge sa kreveta pa
navukla ogrtač. Video je jednu lepu dojku kako proviruje. A
zatim mu je prišla razmetljivo kao kakva zanosna fatalna
zavodnica.
„Ne bi trebalo da si toliko trijumfalna“, promrmljao je.
 „Nisam mislila da imam sposobnost da muškarca
dovedem...“
„... do ivice očajanja“, završio je Kam.
Osmeh joj je zadrhtao u uglu usana, ali su joj oči bile
ozbiljne. „Ponekad se pitam da nisam ostarila a da nikada nisam
ni bila mlada.“
„Ostarila? Imaš koliko? Dvadeset dve godine?“
„Dvadeset tri. To je staro za prvi brak, Kame.“
„Ne u stvarnom svetu. U Grčkoj se većina žena uda u
dvadesetim godinama.“
„Ne poznajem stvaran svet. Samo znam ovaj svet i čula sam
kako mnoge mlade žene, mojih godina, ili nešto starije, nazivaju
sasušenim usedelicama. Mislila sam da možda...“, ućutala je.
„Želiš li da mi kažeš da se osećaš sasušeno?“ Glas mu je bio
pun neverice.
„Ne... samo...“, poigravala se pojasom ogrtača pa najzad
podigla pogled prema njemu. „Pošto sam udata, čula sam brojne
razgovore o stvarima iz spavaće sobe.“
„Mogu da pretpostavim. Žene pričaju o onome o čemu
uživaju u postelji.“
Izgledala je blago iznenađeno. „Zapravo, večina priča o
onome u čemu muškarci uživaju. Ali nisam imala...“ Ponovo je
započela. „Očigledno je da muškarci vole veoma mlade žene. To
se vidi svugde. Žene i muževi retko spavaju zajedno, a muževi
imaju mlade ljubavnice. Ne mojih godina: mlađe.“
„Ti muškarci nisu oženjeni tobom.“ Provukao je ruke kroz
svilu njene kose, spustio ih niz obline njenih ramena, ovlaš
preko njenih dojki, pa ih obavio oko ljupke obline njene
zadnjice. „Kada bi muškarac bio tobom oženjen, ne bi želeo
nijednu drugu. Ni mlađu ni stariju.“
„Ne misliš da sam stara?“ Njen pogled je sreo njegov i on je
ostao zatečen strepnjom njima.
„Suviše stara za seks? Da li si pomerila pameću, Džina? Tebe
će muž verovatno vući u postelju i kada oboje budete imali
osamdeset pet godina i jedva se budete kretali.“ Rizikovao je
pogled na njeno telo samo da bi otkrio da se joj se ogrtač
ponovo pomerio zahvaljujući njenom poigravanju pojasom.
Prešao je grubim palcem preko jedne ružičaste bradavice i
njoj se iz grla oteo tihi zvuk, mali dahtavi jecaj. Ponovo je to
uradio. A ona je ponovo ciknula.
„Džina, ako te dodirnem ovde“, uradio je to, „kakav je
osećaj?“
Glasno je udahnula.
„Kakav je osećaj?“, navaljivao je.
„Sasvim lep“, prošaputala je toliko tiho da je jedva čuo.
Savio je jednu ruku iza njenih leđa. Malo je porumenela i
izgledala je zbunjeno. A zatim je, bez upozorenja uvukao jednu
od onih sočnih bradavica u usta. Naposletku, stajale su tu i
preklinjale da ih poljubi.
Kriknula je, kolena su joj popustila, i on je jedva uspeo da je
zadrži u naručju.
„Ti si glasna“, rekao je zadovoljno. „Zapravo, rekao bih bez
oklevanja da si jedna od najsenzualnijih žena koje sam ikada
imao zadovoljstvo da poljubim.“ Ako ne i najsenzualnija,
priznao je u sebi.
Pogledala ga je zelenim očima koje su u isti mah bile
požudne i postiđene. Nasmešio se i odlučio da je postidi još
malo. Snažnije je stegnuo levu ruku kojom ju je držao oko
struka. „Sasušena?“, rekao joj je tiho na uho. Spustio je desnu
ruku niz svileni prednji deo njene spavaćice. Iznenada je sklopio
ruku oko najsočnijeg brežuljka koji je ikada osetio. Kroz svilu je
osećao vrelinu. Sva je drhtala. „Da reaguješ još malo
intenzivnije“, rekao je Kam promuklo, „muškarac ti nikada ne bi
dozvolio da izađeš iz spavaće sobe.“
Nije mogao da se obuzda pa ju je privukao sebi, snažno.
Njegov jezik je kliznuo u njena usta, a telo mu se napinjalo uz
njeno. Gurnuo ju je nazad na krevet i ona se povinovala,
privijajući se uz njega. Raširio je njenu pocepanu spavaćicu tako
da je čitavo njeno sočno telo ležalo nago. Sagnuo se i poljubio je
i spustio ruku niže... niže.
Priljubila se uz njega kada ju je dodirnuo. O bože, bila je
meka. Slatka. Um mu se ispraznio od požude i on se okrenuo i
uzeo njene usne pa uronio jezik u njih, poželevši da uradi isto sa
njenim telom. Oči su joj bile sklopljene, i držala ga je za ramena
i glasnim udasima govorila stvari koje nije mogao da razume.
Ali nije mario.
Prešao je sa njenih usana na njene grudi i ona se izvila prema
njegovom telu i kriknula, zadihano i kratko. I sada je njeno
sočno telo bilo tačno tamo gde je želeo, ruku je držao u njenoj
mekoći, sada kliskoj, vlažnoj, punoj, koja mu je pulsirala oko
prstiju. Kada je podigao usne sa njene bradavice, počela je da se
povlači i glasno udišući govori: „Ne“, i druge budalaste stvari.
Pa je prosto vratio usne na njene grudi. Sitni krici padali su joj s
usana i nije bilo otpora, samo prelepo telo izloženo pred njim,
sazdano od meke, svilene kože i busena malja između nogu
nalik na bledi porto.
Poljubiti je tu... Podigao je glavu. Smesta ga je uhvatila za
ruku i promuklo rekla: „Kame! Moraš da staneš...“
„Tiho“, rekao je. „Tiho.“ Lutao je usnama preko njenih grudi,
oblikovao je, pretvarao tu dojku u nešto mnogo lepše od običnog
mermera.
Dahtala je, pogled joj je bio zamagljen, tamnozelen. Dozvolio
je ruci da upadne u pravilan ritam koji je poznavao kao što je
poznavao svoje ime.
„Oh, Kame“, dahtala je. Telo je priljubila uz njegove prste.
Čeznuo je da legne preko nje, da uradi stvar onako kako bi
trebalo da je uradi. Moja supruga, pomislio je nejasno. Ona je
moja. Uzmi je, udarale su njegove prepone. Uzmi je, teralo ga je
srce. Samo je režanje u njegovoj glavi, ili gde li mu se već
nalazila savest, govorilo: ne želi tebe. Želi svadljivog markiza.
Potisnuo je ovaj glas i prebacio nogu preko njenog vitkog
tela. Bila je neiskusna, to je video. Neupućena, a opet... upućena.
Privila se uz njegovu nogu, izvila pod njegovim nametljivim
prstima. Zajecala mu je u rame, stegnula ga, preklinjala. „Molim
te, Kame... molim te... molim te.“
Time bi je primorao da se uda za tebe, zarežao je glas u
njegovoj glavi. Bio je to glas kondenzovan iz mržnje njegovog
oca, mržnje prema svom prisilnom braku. Ohladio ga je malčice,
dao mu dovoljno kontrole da se pomeri od primamljive blizine.
Pognuo je glavu i poljubio je, grabio gramzivo njenu slast, a
prste je iskusno uposlio na način kome nije mogla da odoli.
Poljubio ju je jednom, poljubio je dva puta. Prstima ju je
podsticao, ritmom koji mu je udarao u preponama i koji je tek
jedva uspevao da obuzda.
A zatim je prešao palcem preko njene bradavice i... tek tako,
tako lako, njegova nekadašnja supruga, njegova Džina, izvila se
ka njemu u velikom drhtavom zanosu.
Bila je glasna, to je sigurno.
Drhtala je kao tek opali list naspram njegove ruke. Stegnuo je
zube boreći se sa potrebom da prodre, da oseti poslednje grčenje
njenog tela, da zameni prazninu sobom, svojim toplim
pulsiranjem...
Povukao se.
Džina je otvorila oči ali nije joj bilo do buđenja pa je ponovo
pustila kapke da se sklope. Čitavo telo joj je sijalo, a noge su joj
bile teške od zadovoljstva.
Ali Kam je govorio. „Moram da idem, Džina. Ovo nije dobra
ideja.“ Glas mu je bio stegnut. Ponovo je otvorila oči. Provukao
je prste kroz kosu. Izgledala je kao da ih je provlačio u četiri ili
pet različitih pravaca.
Naravno da nije bila dobra ideja. Ona je bila verena za
drugog, a on je bio Kam, njen drug iz detinjstva. Pokušala je da
se sabere, ali uhvatio ju je talas mlitavog zadovoljstva.
„Neću više dolaziti u tvoju sobu“, rekao je Kam. „Pa se neće
ponoviti ovaj... incident. Ja sam...“
„Ne izvinjavaj se“, promrmljala je.
Izgledao je iznenađeno. „Nisam ni pomislio na to. Zar bi
trebalo?“
Na ovo se Džina nasmešila. „Muškarci su se izvinjavali
nakon jednog jedinog poljupca. A ti...“
Nasmešio se. „Ah, ali mi smo venčani.“
„Za sada.“
„Za sada je sve što je potrebno. A ionako nismo otišli mnogo
dalje od ljubljenja.“
Mnogo dalje od ljubljenja? Noge su mu pulsirale, a ona je još
ubrzano disala, i to je nazivala ljubljenjem?
Krenuo je da upasuje košulju nazad u pantalone. „Bolje da
odem“, prokomentarisao je. „Bilo bi vraški čudno po naše
poništenje braka kada bi me neko uhvatio u tvojoj sobi.“
Džina se nesumnjivo sada vraćala sebi. Privukla je ogrtač i
vezala ga. Bio joj je potreban trenutak da joj istina dopre do
svesti: još je bila žena čiji će brak biti poništen, u njegovoj glavi.
On nije ni razmatrao mogućnost da ostane s njom u braku.
Trenutak kasnije izgledao je jednako uredno kao kada je i
došao. Osetila je nalet čistog gneva. Kako može da izgleda tako
netaknuto?
„Ali trebalo bi da ti zahvalim“, rekla je pa ga uhvatila za ruku
kada je stigao do vrata. „Bio si veoma utešan.“
Smesta je poprimio drsko, nadmeno držanje.
„Silno mi je zadovoljstvo što sam uspela da istražim ovaj
problem sa tobom a ne sa Sebastijanom“, rekla je mazno. „Sada
ću u njegovu postelju ući sa novostečenim osećanjem
samopouzdanja.“
Umirio se i pogledao je na trenutak. A zatim se naklonio.
„Meni je, razume se, drago što sam ti bio od koristi“, rekao je. I
otišao.
Džina je ostatak noći provela razmišljajući o mnogo
dovitljivijem pozdravu. Kada je zora provirila kroz prozore,
znala je tačno šta je trebalo da kaže, da je imala pameti.
Zapravo, imala je dve opcije.
Prvu bi iznela sa bolnom efikasnošću: Naročito sam zahvalna
što znam da ću u postelju mog voljenog Sebastijana otići sa
zanosom ravnom njegovom.
Ova prva opcija zvučala je kao da Sebastijan oseća požudu
prema njoj. Nije važno sad da li je to istina.
A bila je tu i druga opcija. Ona je varirala tokom noći, i bila
je naglašena sećanjima kojih nije bilo lako osloboditi se.
Zvučala je ovako nekako: Želela bih da se sada vratiš u krevet.
Ponekad je dodavala, molim te.
A ponekad je dozvoljavala da joj pocepana spavaćica klizne
na pod dok je to govorila.
 18

Gosti ne moraju ustati pre podneva

Džina se probudila veoma kasno sa spokojnim osećanjem

povratka sebi. Nije više bilo rumene ushićene žene od prošle
večeri. Što je bilo dobro, rekla je sebi, jer je bilo važno držati
ova iskustva gde im je mesto. Bilo je zanosno prijatno. Na tome
je imala da zahvali svom mužu. Zaista. Jer sada nije morala da
se oseća nervozno zbog prve bračne noći – njene prave prve
bračne noći, sa Sebastijanom. Imala je najzad iskustvo. Nešto
iskustva.
Na okrutnijoj jutarnjoj svetlosti u svojoj uništenoj spavaćici
izgledala je pre neuredno nego zavodljivo. Smotala ju je u loptu
pa obukla potkošulju. Ipak... Tajanstven, prijatan osmeh joj je
podigao uglove usana. I nije se smešila zbog sećanja na njeno
zadovoljstvo.
Već na Kamove divlje oči i način na koji mu je dah tukao u
grudima. Učinilo je to čuda da rastera njen strah da njen verenik
ne reaguje na nju zato što je suviše stara. Suviše kruta, suviše
vojvotkinja, suviše mršava. Činilo se da Kam ne misli da je
suviše mršava. Istina, i dalje je želeo poništenje braka. Ali takva
mu je bila priroda, zaključila je. On će uvek izbegavati
odgovornost koja ide uz suprugu. Važno je bilo da ju je sinoć
želeo, i sada zna kako da navede i Sebastijana da je želi.
Eni je ušla u sobu. „Postoje planovi za poslepodne“, rekla je
nešto kasnije žustro uplićući Džininu kosu u dugačku pletenicu.
„Dame su pozvane da vežbaju streličarstvo na zapadnom
travnjaku. Čaplinovi će održati prikaz mačevanja u tri sata. Oh!
A ledi Trubridž je pitala da li biste želeli da joj se pridružite.
Ona će otići kolima u posetu selu jer se rodila nova beba.“
„Volela bih da odem da vidim bebu“, rekla je Džina. Ali joj
je za oko zapala hrpa papira koja je još neuredno stajala na
stoličici. „Imam previše posla.“
„Radite naporno, baš“, rekla je Eni. „Sav taj posao nije dobar
za dušu.“
„Ah, ali na ta pisma moram da odgovorim.“
„Da li biste želeli da obučete jutarnju haljinu sa polurukavima
danas, madam?“ Eni je umela da prepozna raspravu koju će
izgubiti.
Kada je Džina sišla u salon, jedva da je imala vremena da
pozdravi Sebastijana pre nego što je ledi Trubridž pljesnula
rukama pa su svi pošli na ručak. Supa je već bila poslužena kada
je Kam ušao. Kosa mu je izgledala gotovo ukroćeno. Ali je na
ramenu imao trag bele krede. Skrenula je pogled. Nije se nje
ticalo što je Kam krenuo prema Ezme kao pčela prema ruži.
„Sebastijane!“ rekla je iznenada osetivši nadahnuće. „Moram
da pronađem miran ugao u biblioteci da bih nekoliko sati mogla
da pišem pisma. Ali hoćeš li mi se pridružiti u drugom delu
poslepodneva?“
Pognuo je glavu. „Bila bi mi čast.“ Otpratio ju je do njene
sobe i klanjao se u znak pozdrava kada je Džina otvorila vrata i
glasno udahnula od zaprepašćenja.
Soba je bila u neredu, ispreturana. Odeća je bila razbacana po
podu, a knjige su stajale u neurednim hrpama gde god da je
pogledala. Vrata njene garderobe bila su širom otvorena, fioka
komode je visila delimično oborena, a jarke vrpce kojima joj je
Eni ukrašavala kosu bile su rasute po podu.
Izraz ljutnje preleteo je Sebastijanu preko lica. „Čini se da je
tvoja soba opljačkana. Da li je tvoj nakit bio lako dostupan?“
„Ne. Ledi Trubridž insistirala je da se sav nakit drži u sefu.
Eni ga vraća u sef svake večeri.“
„Mudra mera predostrožnosti“, primetio je. „Onda ne
verujem da su uspeli mnogo da ukradu.“ Ušao je u sobu, a
gomile mekog šifona na podu su se podigle i napele na
povetarcu koji je napravio prilazeći toaletnom stočiću sa
gađenjem. „Pretresli su tvoj sto u nadi da si tu nešto ostavila.
Odvažni đavoli kad su došli tokom dana. Lako je mogla sobarica
da ih uhvati.“ Podigao je oborenu čašu pa je uz blagi udar
spustio nazad na komodu. Voda je polako kapala sa stola na
gomilu vrpci i kamera.
Džina je polako obilazila sobu. Njeno ogledalo bilo je skinuto
i stajalo je naslonjeno na zid. Krevet je bio razmešten, prekrivači
bačeni na pod. „Nikad me pre nisu opljačkali“, rekla je uz
neznatno podrhtavanje u glasu.
„Nisu ni sada“, odgovorio je Sebastijan. „Jer nisu imali šta da
ukradu, prosto si doživela neprijatnost. Nisi histerična, zar ne?“
Odmahnula je glavom. „Tvoja sobarica će dovesti sobu u red.
Pitam se da li su ispreturali još neku sobu. Naposletku, nema
nekog određenog razloga zašto bi odabrali baš tvoju.“ Okrenuo
se. „Bolje da odem. Ne bih voleo da me vide u tvojoj sobi.“
„Mislim da niko neće pomisliti da si ti svukao prekrivače sa
postelje u naletu strasti, Sebastijane.“
Skupio je oči.
„Bila je to šala!“, usprotivila se. A zatim se odsutno sagnula i
podigla dva korseta. „Ovo je prilično neprijatno. Da li su tebe
nekada opljačkali?“
„Nekoliko puta. Zapravo, pljačke na kućnim okupljanjima
postale su sasvim uobičajena stvar. Moju sobu su pretresli prošle
godine u palati Fouksovih i odneli dva dugmeta za manžetne.“
 „Da li su istresli tvoj donji veš na pod... Sve?“
Sebastijan je pogledao nežni pamuk i vrpce u njenoj ruci pa
žurno skrenuo pogled. „Tražili su tvoj nakit. Sasvim je
uobičajeno da se dragocenosti kriju u intimnoj odeći. Obavestiću
ledi Trubridž o ovom incidentu. Ona će verovatno želeti da
ispita sluge.“ A zatim je nestao.
Džina se osvrnula. Hrpa Biskfidlovih pisama bila je
razbacana na sve strane. Podigla je svilenu čarapu sa poda ali
nije mogla da pronađe drugu. Najzad je sela na goli madrac da
sačeka Eni pa se zagledala u pod pre nego u izgužvanu odeću
oko sebe. Ma šta Sebastijan rekao o neprijatnosti, njoj se ovo
činilo mnogo gore.
„Pakao i prokletstvo!“
Stajao je na pragu i izgledao ogroman i muževan i sasvim
razjaren. Šmrcnula je. Suze su joj navrle na oči. „Doživela sam
neprijatnost.“
Kam ju je pogledao, pa ponovo opsovao i prišao joj. A zatim
je jednim brzim, ekonomičnim pokretom podigao, pa seo i
spustio je sebi u krilo.
Suviše iznenađena da bi se usprotivila, Džina je naslonila
glavu na njegove grudi i slušala ga kako sipa psovke.
Najzad se umirio. „Da li su nešto uzeli?“
Odmahnula je glavom, ali je podigla malu hrpu korseta koju
je držala u ruci. „Pogledaj!“
„Odvratna kopilad“, iskezio je zube.
Brada je počela da joj podrhtava. „Mislim da nikada više ne
želim da ih nosim.“
„Kopilad!“ zarežao je. „Trebalo bi da ih ubijem samo zbog
toga.“ Džina je pustila da nekoliko suza kapne na njegov crni
kaput.
Milovao joj je utešno ruku i pružio joj veliku belu maramicu.
 Ledi Trubridž uletela je na vrata. „O bože, o bože!“, vrisnula
je. „Prosto prezirem lopove, prezirem ih! Da li si dobro, draga?“
Džina je znala da bi trebalo da skoči sa kolena svog muža.
Ali njegove ruke su bile krupne i čvrsto su je grlile i nije se
pomerila.
„Njena milost je, razume se, uznemirena“, rekao je Kam.
Ustao je, sa njom u naručju. „Otpratiću je do biblioteke dok se
soba ne dovede u red.“
„Izvrsna ideja“, rekla je ledi Trubridž sa zamišljenim sjajem
u očima.
Izašao je iz sobe bez i jedne reči više. U hodniku je počela da
se otima.
„Spusti me, Kame. Ne želim da padnem!“
„Nečeš pasti.“
„Prevelika sam da me nosiš do prizemlja. Moraš me spustiti –
mislim, molim te, spusti me.“
„Neču. Uživam da te nosim.“ Malčice ju je stisnuo.
„Kame!“
„Mmm“, rekao je. „Ima nečega u nošenju žena naokolo.
Omogućava čoveku lak pristup.“ Pogledao ju je sa razigranim
sjajem u očima, a rukama je...
„Kame!“ Malo je nedostajalo da iskoči iz kože.
„Tako je bolje. Ne izgledaš baš sasvim kao uplašeni zec.“
„Ne izgledam!“
„Crvene oči i sve ostalo“, klimnuo je. Nastavio je da hoda.
„Mogu li, molim te, da siđem u prizemlje?“, molila je Džina.
„Ovo je sramno.“
„Ko je posramljen?“ Pomerio je desnu ruku malčice unapred
pa šištavo izdahnuo. Stigli su do odmorišta kada je rekao:
„Možda si u pravu“, pa je spustio. Džina ga je pogledala. Nije da
je želela da je nosi, razume se.
 „Mogao bih ja da se postidim“, rekao je pa ju je pogledao
pravo u oči.
Ali Džina je videla značajan sjaj u njegovom oku pa spustila
pogled. Tek na delić sekunde, ali je to bilo dovoljno. „Bože“,
rekla je. „To je pravi problem.“
Osvrnuo se. Bili su na odmorištu blizu drugog niza stepenica,
i nije bilo nikoga na vidiku. Zagrlio ju je i prešao rukama niz
njena leđa i zanosnu oblinu njene zadnjice. „Bio je to čin
milosrđa“, rekao je izražajno. „Morao sam da ti skrenem misli sa
gubitka.“
Skupila je oči. „Kakvog gubitka?“
„Koliko brzo zaboravljaš? Sećaš se onih korseta? Samo sam
razmišljao kako češ izgledati bez ičega ispod haljine do tvoje
lepe kože.“
„Zašto...“
Usnama joj je preoteo reči iz usta. „Pa bez korseta ćeš biti...“,
ali je izgubio tok misli jer su njene usne bile tople na njegovima
pa ju je privukao bliže svom sramnom telu.
A zatim je uradio ono što je čitavu noć planirao: spustio je
ruku na njenu dojku, i ona se, kroz tri sloja tkanine, izvila u
njegovu šaku i otvorila usne – jedva je stigao da uhvati njen
krik.
„Pomislio sam da mi se učinilo“, rekao je zadovoljno
gledajući svoju ženu. Gledala je i ona u njega otvorenih usana i
zamagljenih očiju. „Ali nije.“ Stegao je šaku pa ponovo usnama
uhvatio njen krik. „Nikada nećeš moći da vodiš ljubav napolju“,
prošaputao joj je na uho. Počinjao je da strepi da će se neko
popeti uz stepenice pa ju je odgurnuo od sebe i zagladio njenu
haljinu. „Eto! Izgledaš isto.“
„O čemu pričaš?“
Ali je ona sama odgovorila pre nego što je on stigao.
„Pagane! Želiš da znaš da Englezi nikada ne rade – to!“
Nasmejao se. „Voljan sam da poverujem da neki od njih
nikada ne rade to, ili si možda mislila da to nikada ne rade
napolju?“
Džina ga je pogledala preko ramena dok je silazila niz
stepenice. Obuzela ga je neodoljiva želja da joj razbaruši kosu.
Bila je prava vojvotkinja, gordog koraka i smirenog govora.
„Da sam oženjen tobom...“, rekao je.
„Jesi“, ubacila je.
„Znaš na šta mislim. Jednog dana, kada istinski budem
oženjen i kada budem živeo u Girtonu, odvešću moju ženu u
šumu zvončića. Pošto sam paganin.“
Stigli su u hodnik. Kam je samosvesno namestio kaput. Mora
da okonča ovaj razgovor da ne bi rizikovao društveno poniženje.
Pogledao je u Džinu i doneo žurnu odluku da krene u šetnju
napolju. Ona se namrštila i izgledala kao da razmišlja o naročito
teškom problemu.
„Zar se ne sećaš šume zvončića?“ rekao joj je na uho.
„Naravno da se sećam šume!“ brecnula se. „Ostavio si me
tamo usred noći. Kako bih mogla da zaboravim?“
„Zaboravio sam na to“, zasmejao se Kam. „Stiven i ja smo
pobegli, zar ne?“
„Najpre si mi rekao da u šumi ima zlih duhova“, rekla je
Džina uvređeno.
„Bila si suviše dobra u pecanju. Morali smo da te podsetimo
na tvoje mesto u svetu. A i spasli smo te nakon pet minuta, zar
ne?“
„Ha“, rekla je Džina pa gurnula vrata salona. Dočekao ju je
žamor razgovora nalik na roj pčela. Jasno je bilo da je društvo
obavešteno o sramoti koju je vojvotkinja doživela. Kam se
naklonio i povukao. Muško društvo u štalama mu je u tom
trenutku zvučalo sasvim utešno.
Nešto kod njegove žene ga je dovodilo do ludila. Prasnuo je u
zajedljiv smeh. Suviše dugo je bio bez žene, to je problem. A
pošto je ona bila jedina žena na svetu sa kojom nije mogao da
spava, jer bi tim činom okončao proces poništenja njihovog
braka, njega je iskušenje, prirodno, dovodilo do ludila.
To je sve objašnjavalo.
Izašao je u štale, usred noći mu je silovito palo na pamet da je
ključna stvar kod poništenja braka devičanstvo.
Bilo je mnogo, mnogo stavki od devičanstva do njegovog
nedostatka. Ako je njegova žena želela da eksperimentiše s njim
pre nego što uskoči u postelju krutog markiza, ko je on da se
protivi tome!
Prišao je vratima štale razmišljajući o nekoliko pitanja koja je
imao za ledi Trubridž.
Na primer, da li na posedu negde ima skrivenu šumu
zvončića...
 19

Rasprava o ribama na obali reke

Nevil je bio toliko kritičan da je poželela da je odabrala

Ezminog Bernija da s njim flertuje. Nisu još stigli do reke jer je
stalno nameštao ovo ili ono na njenoj odeći i davao joj sve više
instrukcija kako da flertuje.
„Nevile!“, najzad je povikala ozlojeđeno. „Uveravam te da
Tapi neće primetiti moju odeću, ne bi ništa primetio čak ni da se
pojavim u džaku!“
„Ne potcenjuj sebe“, rekao je pa je još jednom odmerio
kritičkim pogledom. „Ne. To platno mora da ode.“ Pa je jednim
brzim trzajem svukao maramu koju je njena sobarica nameštala
najmanje pola sata.
Karola je uzalud pokušala da mu je otme. „Ova haljina ima
suviše dubok izrez bez te marame! Ne mogu dozvoliti da me
svet vidi ovakvu!“
„Naravno da možeš. Sada izgledaš mnogo bolje za ulogu“,
rekao je zadovoljno.
Sa užasom je pogledala u svoje pune grudi. „Već misli da
sam debela, Nevile! Zar ne razumeš da moram pokriti sve ovo
meso? Kako sam krenula, misliće da sam porasla za dva broja!“
„Kada si se udala za sirotana?“
„Pre četiri godine. Zašto pitaš?“
„Verujem da su ti grudi u međuvremenu porasle. Svakako
jesu otkako sam te ja upoznao, onako milu i zelenu devojku.“
Karola je skupila oči. „Veličina moje odeće je privatna
informacija.“
„Čak i ako obećam da neću žudeti za tvojim velikim i sočnim
prsima?
Nikada ne dozvoljavam sebi da želim nemoguće. Ali mislim
da je vrlo verovatno da tvoj siroti zaneseni muž za njima žudi.“
„Zaneseni? Malo verovatno!“
„Zanesen je“, odgovorio je. „Video sam ga kako te gleda
nakon što si ga odalamila u dnevnoj sobi. Izgledao je čemerno
kao jedna od onih riba koje toliko voli. Ako sam i gajio neke
nade da ću te uhvatiti za sebe, odrekao sam ih se u tom
trenutku.“
Karola ga je uzela podruku i nasmešila se. „Oh, Nevile, ti si
najbolji prijatelj svake žene!“
„Nemoj tako da mi se smešiš da ne promenim mišljenje i
rešim da ne dozvolim Tapiju da te ima“, rekao je.
Stegnula mu je ruku.
Gotovo su bili stigli do reke kada je zastao. Povukla ga je
napred. „Eno ga. Prepoznajem njegova leđa!“
„Samo trenutak, Karola.“
Pogledala ga je.
„Moraš da misliš na mene.“
Klimnula je glavom. „I mislim.“
„Ne, zaista da misliš na mene.“ Podigao je snažnom rukom
njenu bradu. Stajala je i nedužno ga gledala smeđim očima i
treptala. „Proklet da sam ako ne zavidim Tapiju, premda je
trgovac ribom“, progunđao je Nevil.
A zatim se okomio na njene ružičaste usne ignorišući ruke
kojima ga je bezuspešno udarala u grudi.
„Eto!“ rekao je trenutak kasnije. Obrazi su joj bili ružičasti i
izgledala je načisto uzbuđeno. Što je i bila – premda od gneva, a
ne od požude.
 „Ti! Ti!“, počela je da zamuckuje. „Ne smeš da se ponašaš na
tako nečuven način, Nevile Čarltone!“
„Sledeći put kad te neko zgrabi, šutni ga u gležanj“,
savetovao ju je pa je okrenuo nazad prema reci. „Sada upamti da
gledaš u mene, Karola. Ne u trgovca ribom.“
„Nije on trgovac ribom!“ rekla je Karola još više
porumenevši.
„Dobar dan!“ doviknuo je Nevil. Dvojica starije gospode
sedela su pored Tapija i uzimala mamac od lakeja kome je bilo
dosadno. Muškarci su ustali kada su mu prišli.
Karola je pazila da ne gleda u svog muža, ali je primetila da
je jedina slobodna stolica bila pored njega. Krenula je prema
njoj, ali ju je Nevil preduhitrio.
Seo je i provokativno joj se nasmešio. „Sedi mi na koleno,
gospo“, rekao je sa nepogrešivim požudnim osmehom.
Karola je raširila oči. Nikada u životu nije uradila tako
intimnu stvar kao što je sedenje u krilu nekom gospodinu. Ali
Nevil je pružao ruke prema njoj. Dvojica staraca su se već vratili
razgovoru o mamcima za pastrmke i nisu više obraćali pažnju na
njih. Prišla je i pažljivo sela na sam kraj njegovog kolena.
Teatralno je obavio ruke oko nje pokazujući joj kako da drži
štap koji mu je lakej pružio.
„Opusti se, mali idiote!“, prodahtao joj je na uho.
„Opuštena sam!“, rekla je uvređeno. Spustio je ruku preko
njene i pokazao joj kako da pravilno drži štap.
„Poslao sam slugu po stolicu“, začuo se strogi glas sa njene
desne strane.
Karola je najzad pogledala u Tapija. Ono što je videla u
njegovim očima joj je ukrutilo kičmu. Izgledao je prezrivo.
Zapravo, shvatila je užasnuto, verovatno je smatrao da je suviše
punačka da bi sedela nekom muškarcu u krilu. Verovatno je
poručio stolicu da spase Nevila njene težine.
Bez mnogo razmišljanja, tiho se zakikotala i pogledala u
Nevila. „Meni je ovde sasvim udobno, gospodine. Ukoliko ne
vidite neki problem?“
Nevil je onaj pohotljivi pogled savladao do tančina, pomislila
je. Zaista je neverovatan način bio na koji je njegovo
dobrodušno lice postajalo čulno. Ponovo je pokrio njenu ruku
svojom. „Nikada ni sanjao ne bih ništa sočnije od tebe u mom
krilu“, rekao je izražajno.
Tek kada ju je bocnuo u rebra setila se svoje uloge. Pogledala
je Tapija ispod trepavica. Prilično je turobno gledao štap koji je
držao u ruci. Mora da je čuo Nevilov komentar. „Ne bih nikada
mogla da ti uskratim želju“, rekla je jasnim glasom u
poslednjem trenutku se setivši da uputi intiman smešak svom
partneru u pecanju.
„Prilično dobro“, dahnuo joj je Nevil u levo uho.
Pogledao je u Karolinog muža. Tapi ih je streljao pogledom.
Pa je Nevil bacio dugačak, promišljen pogled pravo u Karolinu
haljinu. Zaista je imala sočne grudi, dođavola. Promeškoljio se
nelagodno. Sve je to bilo u ime prijateljstva, razume se.
„Nasloni se na mene“, šapnuo je Karoli.
Naravno, tako su joj grudi dospele pravo njemu pod nos.
Rizikovao je još jedan pogled prema Tapiju. Ukoliko se nije
grdno varao, čovek planira masakr. A on, Nevil, prvi će
nastradati. Baš tada su dvojica starije gospode ustala i krenula
nazad prema kući.
Nevil je blago povukao štap za pecanje, dovoljno da udica i
uzica izlete iz vode i pljusnu ponovo u reku.
„Oh, kako zamorno!“, povikao je. „Rečna voda mi je
isprskala pantalone. Moraću smesta da se presvučeni. Ništa ne
ostavlja takve fleke kao rečna voda.“
 „Rečna voda?“, rekla je Karola iznenađeno. „Ne vidim ništa.“
Nagnula se da pogleda njegove limun-žute pantalone i
nenamerno pružajući Tapiju pogled niz prednji deo njene
haljine.
Nevil se nasmešio sebi u bradu. Nakon što reši Karolin mali
problem, mogao bi početi da radi kao provodadžija. „Uveravam
te da sam osetio hladnu vodu reke. I prirodno, ne mogu dozvoliti
da me vide u flekavoj odeći.“ Ustao je pa je nežno gurnuo nazad
u stolicu i pružio joj štap.
„Vratiću se za tren oka“, objavio je. Uputio joj je pohotljivi
smešak iz svog arsenala. „A zatim ću te otpratiti do kuće.
Uveren sam da je ova ekskurzija bila iscrpljujuća. Možda će ti
biti potreban odmor, ledi Perivinkl.“
Žurno se udaljio u pravcu kuće i ne sačekavši odgovor. Bio je
užasno gladan. Verovatno zbog onog silnog zijanja u grudi koje
nikada neće biti njegove. Topla pogačica bi mu baš prijala.
Možda tri ili četiri. Neka dva golupčića zevaju jedno u drugo sat
ili nešto duže.
Karola se oprezno naslonila u stolici pa uzela štap. Gledala je
reku, ne Tapija. Vežbala je da diše plitko da joj se grudi ne bi
previše podizale i spuštale i izgledale još veće nego što su bile.
Začula je zvuk pored sebe. Gotovo je bio nalik na režanje.
Okrenula se da pogleda Tapija. „Da li si nešto rekao?“, pitala je.
Zurio je u nju skupljenih očiju. „I dalje si moja žena, premda
se čini da si ti tu činjenicu zaboravila.“
„Svesna sam svog bračnog statusa“, rekla je pokušavajući da
gurne vazduh u stomak da mu njene grudi ne privuku pažnju.
„Zašto se onda ponašaš kao takva razvratnica?“, pitao je
namršteno.
Karola je zaboravila na svoje grudi. „Nisam razvratnica!“
„Svakako se ponašaš kao da jesi. Ne bih nikada mogla da ti
uskratim želju!“, frknuo je prezrivo.
Ukoliko se nije silno varala, Ezmin plan je delovao. „Oh, ali
ne bih mogla da uskratim želju Nevilu“, rekla je pa pogledala
Tapija ispod trepavica. „On mi je u protekloj godini bio veoma,
veoma drag prijatelj.“
Stegnuo je vilicu. „To i sam vidim.“ Ponovo je pogledao svoj
štap za pecanje.
Bilo je vreme da se promeni tema. „Da li koristiš mamac?“,
pitala je pa protresla svoj štap da bi možda riba zagrizla. Bilo bi
sjajno kada bi upecala ribu pred Tapijem.
„Vobler“, rekao je.
Klimnula je. „Napravljen od jelenjeg repa?“
„Drveta“, rekao je pa joj uputio nedokučiv pogled.
Karola je gotovo zadrhtala od ravnodušnog pogleda u
njegovom oku, ali je nastavila dalje. „Ja više volim meki
mamac. Finkler kaže da su oni najkorisniji u seoskim rekama.“
Skupio je oči. „Finkler je idiot.“
Nastupio je trenutak tišine koji je razbijala samo slabunjava
pesma vodomara na naspramnoj obali.
„Šta ti, dođavola, znaš o Finkleru?“ pitao ju je.
„Sasvim slučajno sam slušala njegovo predavanje“,-rekla je
nemarno. Zapravo je otišla na predavanje u nadi da će i Tapi biti
tamo, ali nije ga bilo. „A zatim sam pročitala njegovu knjigu.
Učinila mi se zanimljivom, izuzev kada je počeo da govori o
čišćenju sirote ribe.“ Zadrhtala je. „To je bilo odvratno.“
„Kada si se ti zainteresovala za pecanje?“
Karola je počela da gubi hrabrost. Da li je bilo gore izgubiti
muža zauvek, ili poniziti se time što će mu reći da se krišom
spustila u biblioteku ledi Trubridž prošle noći i pobegla nazad u
svoju sobu sa ne jednom već dve knjige o pecanju pastrmke?
Progutala je pljuvačku pa počela da okoliši.
 „Nevil me je naučio. Zaboga, pecanje mi je, zahvaljujući
njemu, postalo najmiliji sport. On je izuzetno vešt pecaroš“,
objavila je. „Možeš to i sam proceniti prema izvanrednom
načinu rukovanja štapom.“
„Ah, da“, rekao je Tapi ledeno. „Mi ribolovci uvek pazimo da
nam rečna voda ne isprska pantalone. Ne mogu ti ni ispričati
koliko mi je žutih pantalona oštetila.“
Karola je ispravila leđa. „Nevil je dobar ribolovac“, rekla je
visoko podignute brade. „On sam rezbari svoje mamce.“
„I ja to radim!“ brecnuo se Tapi. „Kao i svaki vest
ribolovac!“
„Nije on tek vešt ribolovac“, odbrusila je. „On svojim štapom
rukuje sa stilom!“ O tome je Finkler govorio u predavanju – o
rukovanju štapom sa stilom. Ali se činilo da Tapi to nije smatrao
značajnim dokazom. Lice mu je zapravo postalo još
neumoljivije.
„Verujem da znate šta govorite, madam“, rekao je ledenim
tonom.
„Naravno da znam!“ Kako se usuđuje da dovodi u pitanje
njeno znanje o pecanju nakon što je pročitala sve one knjige?
„Nevil bolje rukuje štapom od tebe, lorde Perivinkle!“
„Nisam znao da nas porediš.“ Ustao je pa bacio štap na
zemlju. Lice mu je bilo smrtno belo.
I Karola je ustala, stežuči štap za pecanje. „Zašto, Tapi...“
„Znači sad sam Tapi, je li? Šta se desilo sa lorde Perivinkle?“
Prišao joj je sevajuči očima. „A zašto mi nisi rekla da sam
upleten u takmičenje u pecanju?“
Karola je trepnula. „To nije takmičenje.“
„Pecanje pastrmke u određenom jezercetu!“, prasnuo je Tapi.
„A vi ste, madam, čini se, to jezerce!“ Pogled mu je pao na
njene grudi.
 Karola je pogledala prema dole. Zaboravila je na plitke udahe
pa su joj grudi izgledale čudovišno pune iz ovog ugla.
Oči su mu gorele. „Verujem da je ovo još moje“, rekao je sa
toliko gneva u glasu da je zadrhtala. A zatim ju je uhvatio i
silovito privukao u naručje. Karola se na trenutak osetila
postiđeno kada su se njene grudi priljubile uz njegove. Ali zatim
je pokrio njena usta svojima i bilo je to tako lepo... da se stopila
uz njega. I obavila ruke oko njegovog vrata. I uopšteno se
ponašala kao da je ljubljenje, pre nego pecanje, njoj najmiliji
sport na svetu. Osetila je vrtoglavicu od Tapijevog mirisa i
ukusa.
Dok je nije sklonio od sebe i pogledao je nedokučivim
pogledom, Karoli su se grudi nadimale dok je pokušavala da
povrati dah i njemu su se oči na trenutak na njima zadržale.
Osetila se očajnički postiđeno što nije imala maramu. Bilo je
sasvim jasno da razmišlja o njenoj novostečenoj kilaži. Usne je
toliko stegao da se oko njih pojavila mala bela linija.
Ali sasvim odvažno je rekao: „Vidim da još nisam izgubio
takmičenje.“
Zastala je zbunjeno i pokušala da se doseti šta da kaže. Čekao
je. „Ne“, rekla je nesigurno.
Pogled mu se izmenio. „Moram priznati, gospo, da sam
smatrao da je davno izgubljeno.“
„Ne nužno“, prošaputala je oborivši pogled.
Prstom nežnim kao šapat pomilovao joj je obraz.
„Onda ću nastojati da baratam svojim štapom sa stilom“,
rekao je. „Kao što Finkler savetuje.“
Karola je skupila svu hrabrost i podigla pogled. Znala je da
joj na obrazima gore jarkocrvene fleke. Ali je odbijala da mu se
baci u naručje kao pastrmka na samrti. „Kaže još i da se ribi
moraš udvarati.“
 Ugao usana mu se blago izvio. „Mora da odavno nisam čitao
njegovu knjigu. Priznajem da se ne sećam tog dela.“
„Čitavo poglavlje je u pitanju“, rekla je Karola. „Drugi
ribolovac uvek čeka da ti ukrade ribu.“
„Ah“, rekao je Tapi. „Dozvolite da ispravim grešku, madam.
Nesumnjivo ću morati pažljivije da se bacim u nauku.“
Karola se osećala mnogo bolje. Duboko je udahnula i nije čak
ni pogledala da vidi da li su joj grudi iskočile iz gornjeg dela
haljine. „Ovo pecanje me je načisto iscrpio“, rekla je. „Idem da
se odmorim. Ne, ne moraš da me pratiš.“
Okrenula se uz šuštanje podsuknji. Osećala je njegov pogled
na leđima pa se nakon nekoliko koraka okrenula. Stajao je u
mestu razbarušenih smeđih lokni, i izgledao tako milo, i
negospodstveno, i toliko lepo da je jedva uspela da se obuzda da
ne potrči nazad niz padinu i ne padne mu u naručje.
Podigao je ruku pa joj i mahnuo.
„Vidimo se večeras“, doviknuo je.
Blago je porumenela.
„Na večeri“, dovršio je.
„Da“, rekla je, „nije li to srećna okolnost! Ledi Trubridž mi je
jutros rekla da je prebacila milog Nevila sa moje leve strane.
Moja dva omiljena...“, zastala je, „... ribolovca, svaki sa po
jedne strane. Kako će to biti divan obrok!“
Izgledao je kao da steže zube. Nadala se da ih steže. Ponovo
mu je mahnula i vratila se u kuću.
 20

U kom pitanje bračnih postelja i spavaćih soba

izbija u prvi plan

Džina nije ponovo videla Kama do ranog poslepodneva. Ledi

Trubridž je dogovorila klavirski koncert koji je trebalo da održi
nekoliko mladih dama koje su bile gosti u kući. Gospođica
Margaret Deventoš udarala je Hendla po dirkama sa mnogo više
stila nego talenta kada je Kam seo na stolicu pored nje.
„Da li si videla Afroditu?“, pitao je.
Namrštila se. „Tiho!“ Okrenula se da gleda gospođicu
Margaret kako silom tera dirke da joj se pokore.
„Ta devojka ima više bubuljica nego što ih je imala pre tri
godine“, prošaputao je Kam.
Na ovo ga je prostrelila pogledom. „Ćuti!“ Sebastijan se, sa
njene druge strane, ukočio.
„Da li si videla Afroditu nakon što ti je soba opljačkana?“,
pitao je, ovog puta tiše.
Sada je Džina shvatila šta govori. Odmahnula je glavom. „Ali
sam sigurna da je tu“, prošaputala je u odgovor. „Ko bi nju
želeo!“
„Ja, za početak. Koliko ja znam, madam, tu Afroditu je
možda izvajao sam Čelini.“
„Nemam pojma ko je Čelini. Ali je moja statua prilično
aljkava. Zagledala sam je pažljivo sinoć. Vidi se gde je
spojena.“
„Spojena?“
 Sebastijan ju je prstom potapšao po ruci. Džina je još jednom
namrgođeno pogledala muža pa se posvetila muzici. Gospođica
Margaret je upravo privodila delo burnom završetku silovitim
udaranjem stopala o pedale.
„Bože na nebesima, ko je nju učio da svira!“ zaječao je Kam
Džini na uho. Očigledno ga nije pogodila činjenica da su ih ljudi
u prostoriji gledali sa neodobravanjem.
Margaret je završila melodiju sa teškim naglaskom na pedali.
„Hvala bogu!“ Kam je podigao Džinu na noge. „Moramo
potražiti Afroditu.“
„Molim?“
Sebastijan je gledao u Kama sa sve mračnijim izrazom, ali ga
je on ignorisao. „Moramo proveriti da Afrodita nije ukradena.“
Džina je bespomoćno mahnula Sebastijanu.
„Lopovi su pretresli samo tvoju sobu, premda bi mnogo više
smisla imalo da je lopov ispreturao sobu neke postarije dame.
Svi znaju da one ostavljaju nakit pri ruci i da drže novac pod
madracem. Tebe kad čovek pogleda, jasno mu je da je tvoj nakit
bezbedno zaključan u sefu.“
„A šta podrazumevaš pod tim kada me čovek pogleda?“,
pitala je Džina.
Frknuo je. „Da li si ikada ostavila nisku smaragda u blizini
kada si pošla na spavanje?“
„Pa, možda nisam, ali...“
„Da li si ikada uskočila u krevet a da se nisi umila i namazala
lice pomadom i nanela bog sveti zna koliko kozmetike?“
„Ne nosim kozmetiku u krevetu“, brecnula se.
„Da li si ikada legla u postelju naga? Istrčala napolje ujutro a
da nisi oprala zube? Igrala na travnjaku bosonoga?“
„Mnogo tvojih fantazija podrazumeva i nepoštovanje higijene
i nagost“, odgovorila je dostojanstveno.
 Nasmejao se i pošao uz stepenice. „Hajde, vojvotkinjo.“
„Često ustajem rano ujutro. Prošle nedelje sam u tri ujutro
išla u staklenik.“
„Kada si gledala kišu meteora zbog koje je svet posumnjao
da ti i siroti gospodin Voping uživate u vanbračnim
zadovoljstvima?“
„Da“, rekla je. „Nijedna zvezda nije pala, premda je almanah
objavio da će padati.“
Kada je skrenuo u hodnik, zastala je i naslonila se na zid da
povrati dah. „Zaboga, Kame! Ne mogu da zamislim zašto
moramo da žurimo uz stepenice ovako navrat-nanos. Uverena
sam da se ledi Trubridž i njeni gosti pitaju šta te je, zaboga,
spopalo.“
„Oh, uveren sam da tačno znaju šta me je spopalo.“
„Niko ne zna za Afroditu osim tebe i Ezme“, istakla je. „Ti
nisi nikome rekao, zar ne?“
„Nisam na to mislio.“
„Oh“, rekla je osećajući se budalasto.
„Hajde, onda.“ Pružio joj je ruku.
„Da li ti ikada nosiš rukavice?“
„Nikad. Ne volim da osetim tkaninu između sebe i sveta. Čini
se da ih vi žene stalno nosite. Zar ti ne smetaju?“
Pogledala je svoje bisernosive rukavice. „Ne, premda me
iritira ako nosim rukavice sa previše dugmića. Veoma sam
šeprtljava i ne mogu da oslobodim desnu ruku bez pomoći
sobarice. A tako je zamorno jesti sa rukavicama.“
Stigli su do vrata. Soba je bila savršeno uredna, i izgledala je
kao da se ništa nije desilo, zahvaljujući radu sobarica ledi
Trubridž.
„Gde je?“, pitao je Kam.
„Afrodita? U kutiji.“
 Kam je prišao i otvorio kutiju. U gnezdu crvenog satena više
nije bilo nage žene.“
„O bože“, rekla je Džina tiho. „Zaista je ukradena.“ Ali nešto
ju je mučilo. „Ne, stavila sam je ovde sinoć.“ Sagnula se i
izvadila figuru ispod nabora fotelje.
„Ostavila si statuu neprocenjive vrednosti u fotelji?“, riknuo
je Kam.
„Niko osim tebe ne kaže da je neprocenjiva. A i bila je
sasvim bezbedna tu.“ Prste je instinktivno savila oko struka
sirote žene da sakrije svoju nagu statuu.
„Mogu li da je uzmem na trenutak?“
„Ne zanima me njena vrednost“, rekla je Džina tvrdoglavo
stegnuvši vilicu. „Možeš i sam da vidiš da nije ukradena.“
„Mora da su ti sobu pretresli zbog ove statue. Kao što sam
rekao, samo su tvoju sobu pretresli, što je neobično. Obično
lopovi uđu u tri ili četiri sobe kada dođu u pljačku kuće pune
gostiju. Lopov mora da je tražio Afroditu. Samo što sirotanu
nikada nije palo na pamet da si ti, koja nikada ne bi ostavila
bednu nisku smaragda na noćnom stočiću, bacila statuu pod
fotelju.“
„Nisam je bacila. I mislim da je tvoj scenario vrlo malo
verovatan. Kako bi lopov uopšte mogao znati da imam tu
statuu?“
„Možda su statua i pismo ucenjivača povezani.“
„To je još manje verovatno. Zašto bi mi majka dala statuu
neprocenjive vrednosti? Nikada se nije potrudila da mi odgovori
ni na jedno pismo koje sam joj poslala. Zašto bi mi ostavila
nešto dragoceno?“ Pogledala je u Afroditu. „Ovo je tek lascivni
predmet za moj noćni stočić. Čisto da ne bude da me se nije
setila.“
Kam ju je pogledao, ali se okrenula. „Grofica je bila budala
što ti nije odgovarala na pisma“, rekao je neuvijeno.
Oči su je pekle, ali Džina se snažno ugrizla za usnu. Odbila je
da se pretvori u kantu za zalivanje pred svojim mužem.
„Možda nije odgovarala na pisma, ali mislim da ih je čitala“,
rekao je. „Možda je ostavila statuu iz zahvalnosti.“
„Besmislice! Da je bila i najmanje zahvalna, potrudila bi se
da umoči pero u mastilo i sama mi to kaže.“
„Možda... Smem li da vidim statuu?“
Najpre Kam nije rekao ništa. Dugo je gledao Afroditino lice,
a zatim počeo da je prevrće u rukama, krupnim prstima prelazeći
preko svake obline. Podigao je figuru prema sunčevoj svetlosti.
Čak je zavukao prste u pukotinu koja se spuštala sa obe strane
pokušavši da je otvori.
Najzad mu se Džina pridružila pored prozora. „Da li je
neprocenjiva?“
„Mislim da nije“, priznao je Kam. „Ne prepoznajem inicijale
umetnika: F. E“ Pokazao joj je urezane inicijale u podnožju.
„Ali je prelepo izrađena. Vidiš li podignutu ruku kojom gotovo
skriva oči? I način na koji se kosa prosipa niz leđa? Veoma je
teško alabaster oblikovati do tako sitnih detalja.“
„Znala sam da nije vredna“, rekla je Džina ljutito.
„Kao što si primetila, neobične je izrade. Kao da je
napravljena od dva komada kamena. Nikada nisam video tako
vešto uklapanje, da iskren budem. Spoj je savršen, nema
apsolutno nimalo odstupanja.“
Džina je uzela statuu. „Dopada mi se njeno lice.“
„Meni se dopada njeno telo.“
„Izgleda kao da se stidi. Mislim da se ovoj Afroditi ne
dopada što je naga.“
„Pretpostavio bih da beži iz Vulkanovog kreveta. Muž ju je
upravo uhvatio i ona baca poslednji pogled prema svom
ljubavniku. Afrodita se obično prikazuje ili kako izranja iz
talasa, ili kako beži iz Vulkanove postelje. Ovde je umetnik na
umu imao ovu poslednju situaciju jer se osvrće preko ramena.“
„To je divno.“ Glas joj je bio oštar od gorčine. „Majka mi je
poslala statuu nage žene uhvaćene u trenutku preljube.“
Kamova velika šaka se spustila ispod njenih i gurnula statuu
na sunčevu svetlost koja je dopirala s prozora. „Tvoja majka ti je
dala predmet koji poseduje izuzetnu lepotu.“
Zajedno su na trenutak gledali u nju. Sunčevi zraci su
poigravali na mermeru zbog čega je ružičasti alabaster sijao kao
da ružičasta krv poigrava tih ispod površine Afroditine kože.
„Misliš da se osvrće jer joj nedostaje ljubavnik. Ali ja mislim
da je tužna jer je izdala muža.“
Zajedljiv smešak mu je obasjao lice. „Evo je moja moralna
mala vojvotkinja. Zaboga, ženo, olabavi prste!“ Uz uzdah
ozlojeđenosti odmotao joj je prste sa statue. „Ona ima lepe
bokove. Greh je prekrivati ih.“
„Da li si napravio ovakvu Afroditu?“, pitala je Džina.
Kam je odmahnuo glavom. „Marisa ima mnogo bujnije telo u
ovom delu“, pokazao je grudi, „i ovde“, dotakao je butine statue.
Džina je stegla usne. „Možda bi mogao mene da prikažeš kao
Afroditu. Onda ću imati po jednu statuu od svake osobe koja
je...“, zaustavila se.
„Koja je šta?“, pitao je.
„U rodu sa mnom“, rekla je lako.
„Nisi to mislila“, primetio je Kam.
Slegnula je ramenima. „Imam nemajku i nemuža. Prosto mi
se čini čudno da oboje birate da mi šaljete nage statue. Sećaš li
se nagog Kupidona kog si mi poslao za dvadeset prvi rođendan?
Ako me prikažeš kao Afroditu koja se izdiže iz talasa, imaću
par.“
 „Tvom budućem mužu će se to dopasti“, otegao je Kam.
„Tvoja spavaća soba će izgledati kao bordel.“
Džina je uz tihi udar spustila statuu. „Naša spavaća soba“,
ispravila ga je. A zatim porumenela. „Nisam mislila tvoja i
moja, već Sebastijanova i moja.“ Žurno se okrenula, pretvarajući
se da joj obrazi ne gore. „Zar ne misliš da bi trebalo sada da se
vratimo na koncert?“
„Hoćeš da kažeš da ti i uštogljeni markiz planirate da delite
sobu?“
„Svakako. I volela bih da ne dodaješ uvredljive epitete uz ime
mog verenika. Ideš li?“
„Ne možemo ostaviti Afroditu. Lopov bi mogao da se vrati.
Trebalo bi da je u sefu ledi Trubridž, ušuškana pored tvojih
smaragda.“
„Volela bih da ledi Trubridž ne zna za njeno postojanje. U
svakom slučaju, ako je lopov i tražio statuu, mora da je
odustao.“
Kam se namrštio. „Možeš da je vratiš pod fotelju ako želiš.“
Nigde drugde nije figura ni mogla da se sakrije pa se Kam
sagnuo i stavio je pod nabor fotelje.
Nemo je išao hodnikom. Kada je progovorio, progovorio je
tonom neobavezne znatiželje. „Kada ste ti i Bonington
raspravljali o spavaćim sobama?“
Svesno je odstranila svu iritaciju iz tona. „Plašim se da se to
tebe ne tiče.“
„Biće to neobičan dogovor. Znaš to, zar ne?“
Ramena su joj se malo ukrutila. „Naravno da sam svesna te
činjenice.“
„Većina parova spava u zasebnim sobama, ako ne i u
zasebnim kućama.“ Bilo je nečeg u njegovom tonu od čega je
osetila kako je koža pecka. „A zatim, nakon mesec ili nešto više,
muž obično učtivo pokuca na vrata suprugine sobe i zamoli za
ispunjenje bračnih dužnosti. Naposletku, čovek mora da dobije
naslednika, ma koliko neprijatan taj zadatak bio.“
„Sebastijan i ja ćemo imati drugačiji brak“, brecnula se Džina
krenuvši niz stepenice. „Ovo je krajnje neprimeren razgovor.“
Uhvatio ju je za ručni zglob. „Ipak sam to ja. Zašto misliš da
će vaš brak biti drugačiji?“
„Jer smo Sebastijan i ja zaljubljeni, idiote!“, prosiktala je. „A
sada, da li si završio sa ispitivanjem?“
„Ne. Nestrpljiv sam da čujem kako si uspela da nagovoriš
krutog markiza da delite spavaću sobu. Ja bih ga otpisao bez
mnogo razmišljanja kao tipa koji u bračnu postelju dolazi
jednom mesečno. I ima ljubavnicu sa strane, razume se“, dodao
je.
„Neće imati ljubavnicu sa strane!“
„Neće? Pa, ti znaš najbolje, razume se.“ Krenuo je niz
stepenice ispred nje.
Oštro ga je udarila po ramenu. „Ne bi trebalo da govoriš
takve stvari! Sebastijan neće imati ljubavnicu. I spavaćemo
zajedno češće nego jednom mesečno!“
Nasmešio joj se preko ramena. „S obzirom na tvoje
ponašanje sinoć, možda bi trebalo da upozorim sirotog markiza
da odbaci ljubavnicu i da se dovede u borbenu formu pre nego
što dođe do poništenja.“
Džina je trepnula. Pre nego što je stigla da rasplete metaforu
– borbenu formu? – našli su se ponovo u predvorju. Ona se
vratila u Dugački salon.
Sebastijan je i dalje sedeo u sredini salona, ali je na njenom
mestu sedela Ezme. Sebastijan je pognuo glavu i šapnuo joj
nešto na uho. Po načinu na koji su joj se ramena tresla,
očigledno je bilo da se smejala.
 Ovo se uvek dešavalo. Baš kada bi pomislila da se njih dvoje
mrze toliko da nikada više neće progovoriti, oni bi se okrenuli i
razgovarali kao da su najbolji prijatelji. Do sledeće svađe.
U svakom slučaju, bilo bi najbolje da se vrati radu na
papirima vezanim za posed. Obećala je Sebastijanu da će vežbati
komad sa njim, a još nije bila pročitala poglavlja o Makijaveliju
koja joj je gospodin Voping zadao da pročita. Nemo se povukla
iz sobe, pronašla lakeja i poslala ga po papire.
A zatim se povukla u biblioteku uz poslužavnik sa čajem.
Bilo joj je veoma prijatno samoj u tihoj prostoriji. Raširila je
papire na dugačkom hrastovom stolu i gotovo ceo sat pisala
pisma. Mutna sunčeva svetlost prosula joj se preko ramena sa
visokih prozora podeljenih vertikalnim letvicama. Zrnca prašine
su plesala na sunčevim zracima, poigravala preko papira,
kovitlala se u vazduhu kada bi podigla pero ili ga ponovo
spustila. Svetlost je tek počela da bledi kada je Sebastijan ušao u
biblioteku.
Nasmešila mu se. „Možeš li mi dati trenutak? Upravo
odgovaram upravniku poseda na pitanja o uzgoju ovaca.“
„Zašto, zaboga, nisi to prepustila svom mužu?“
„Mogla sam“, rekla je Džina završavajući pismo. „Ali
uživam u upravljanju posedom. Plašim se da sam ja žena koja
voli da upravlja. Hoćeš li moći to da podneseš?“
Galantno se naklonio. „Trebalo bi da te upozorim da imam tu
sreću da za mene rade dva izvrsna upravnika poseda.“
„Hoćemo li vežbati tekst?“ Prišla je kauču.
Sebastijan joj se pridružio pa otvorio svog Šekspira.
„Mislim da sam najzad upamtila uvodni prizor“, rekla je
Džina. „Ovo mi je omiljena rečenica: Ja sam, hvala budi Bogu, i
mojoj hladnoj krvi, u tome vaše ćudi. Radije slušam kako moj
pas laje na vranu nego kako mi se muškarac zaklinje da me
voli.“
„Vidim i zašto“, rekao je Sebastijan. „Odgovara ti.“
„Odgovara mi?“, ponovila je Džina zatečeno.
„Tvojoj čudesnoj nezavisnosti“, objasnio je Sebastijan.
„Oh.“
„I ja sam upamtio moj deo“, rekao je listajući kasnije scene.
„No, ledi Rolings me je za vreme koncerta obavestila da nije još
ni počela da radi na svom delu. Možda bi, pošto si ti svoj tekst
upamtila, trebalo da je potražim. Tako je nepouzdana da me ne
bi iznenadilo da nikada ne nauči tekst bez konkretne pomoći.“
Nasmešio joj se. „Nimalo nalik na moju vojvotkinju.“
Džina je uzdahnula. „U tom slučaju, ja ću nastaviti da pišem
pisma.“
„Tvoj osećaj odgovornosti je divljenja vredan. Ali potrebno ti
je više svetlosti“, rekao je Sebastijan pa skočio sa kauča i
pozvonio. Naklonio se i pošao prema vratima. „Naložiću lakeju
da ti donese mnogo sveća.“
Džina je zurila u zatvorena vrata sa izrazom blagog šoka.
Sebastijan nije mogao jasnije da joj stavi do znanja da ima
pametnija posla nego da sedi sa svojom budućom ženom. Polako
je prišla stolu i sela pa privukla sebi još jedan list hartije.
Biksfidl je pisao da će se most preko Čarlkot reke skoro srušiti.
Da li bi želela da on popravi postojeći most ili da ga sasvim
sruši?
Džina je slepo zurila u procenjene troškove projekta kada je
Kam ušao. „Čovek iz Rauntonove kancelarije pita da li bi
mogao da razgovara s nama“, rekao je bez pozdrava pa prišao do
mesta na kom je Džina sedela. „Pošto je verovatno došao
povodom poništenja braka, rekao sam mu da se nađe sa nama
ovde.“
Pročitao je pismo preko njenog ramena. „Biksfidl želi da
sruši most preko Čarlkota?“
Klimnula je. „Navodno drvo truli.“
„Šteta. Imao je divan visoki luk kakav se vidi kod
elizabetanskih mostova. Da li je ovo procena troškova izgradnje
novog mosta?“
„Da.“
„Ne kaže da li će most biti iste visine.“
„Verovatno neće“, rekla je Džina. „Biksfidl je prilično
siromašne mašte. Očekujem da će prosto naložiti arhitekti da
izgradi ravan most.“
Kam je privukao stolicu. „Ne možemo to dozvoliti“, rekao je.
Privukao je list hartije. „Poslaću mu ja skicu. Sada kada o tome
razmislim, voleo bih da se luk podiže daleko iznad površine
vode.“ Počeo je žurno da crta. Džina je prilično fascinirano
posmatrala kako mu most raste pod rukama. Izvijao se u
predivan luk.
„Da li bi tu trebalo da bude kamenja?“, pitala je gledajući ga
kako crta ukrštene linije na luku.
Klimnuo je. „Ako stari drveni most mora da se ruši, voleo bih
da ga zameni kameni luk. Ovo je kopija mosta iz Firence.
Moraćemo da ga umanjimo, naravno, ali...“
„Kame“, prekinula ga je Džina, „ne možemo odvojiti
sredstva za kameni most. Znaš li koliko će koštati zidari?
Potrošili smo preko hiljadu funti samo na popravku dvorišta
prošle godine!“
Oštro ju je pogledao. „Nadam se da nisi zvezdu na sredini
zamenila šljunkom ili tako nekom grozotom.“
„Naravno da nisam! Ali zato i znam koliko koštaju zidari.
Četvorici su bili potrebni meseci da poprave cigle u centralnom
delu. Prosto ne možemo platiti gradnju kamenog mosta ove
godine.“
 Kam je završavao crtež. „Ne vidim zašto ne bismo. Sećam se
da sam pogledao ovlaš cifre koje mi je Biksfidl poslao. Nije li
posed zarađivao oko jedanaest hiljada funti godišnje? Kuda je
sav taj novac otišao?“
„To je bilo pre dve godine“, rekla je. „Prošla godina je bila
još bolja. Zaradili smo četrnaest hiljada funti samo na najmu i
posedu.“ U glasu joj se čuo ponos.
Nasmešio joj se, a oči su mu se naborale u uglovima na takav
način da joj se stomak zgrčio. „Bravo, Džina!“ Pogledao je svoj
crtež. „Hajde da nešto od tih funti uložimo u novi most.“
„Ne možemo. Već sam sav slobodni novac namenila za kuću
u Londonu, a moj džeparac dala sam za izgradnju odvoda u
selu.“
„Odvodi vredni četrnaest hiljada funti? Nemoguće.“
„Nije nemoguće. Plašim se da je tvoj otac sramno zapostavio
selo za svoga života. Sve kolibe su bile u užasnom stanju kada je
umro.“
„Mili otac“, prokomentarisao je Kam. Uzeo je pero i počeo
da doteruje crtež.
„Otkako ja vodim posed, uspela sam da ponovo izgradim
većinu koliba, ili da ih barem popravim tako da u njima može da
se živi. Ali svaki dodatni peni je potreban da bi se napravio
kakav-takav sistem kanalizacije.“ Bocnula ga je. „Znaš Ii da su
seljani prosto istresali otpad u reku? Ta reka protiče pored kuće
Girton i blizu našeg zdenca! Prošle godine smo otkrili da
pastrmka umire.“
„Zbog gadnih navika seljana?“, pitao je Kam prilično
odsutno. Most je svakog časa postajao sve kitnjastiji.
„Zapravo, ispostavilo se da je otpad iz rudnika uzvodno curio
u reku i ubijao ribu“, objasnila je. „Gospodin Raunton morao je
da uruči papire pre nego što su rudari prestali da bacaju rudu u
našu reku. A zatim sam, kada je reka ponovo postala čista,
obnovila fond pastrmke. Nažalost, sve su uginule. Ali Biksfidl
me obaveštava da u Čarlkot jezeru ima još žive ribe pa je možda
pitanje...“
Brzo ju je i snažno poljubio.
Zastala je usred udaha i trepnula.
„Da li ti je iko ikada rekao koliko si lepa kada pričaš o
pastrmci?“
„Nikada.“
„Jesi“, rekao je. „Šta misliš?“ Okrenuo je papir prema njoj da
vidi.
„Oh“, rekla je Džina prilično neuverljivo. „Lep je, naravno.
Ali...“
„Vidiš, ovde je statua Neptuna.“ Udario je perom po hartiji.
„A ovo su dve vodene nimfe. Još dve vodene nimfe ovde.“
„Da li su obučene?“, pitala je skupljenih očiju pogledavši
crtež.
„Naravno“, rekao je. „Znaš kakve su vodene nimfe. Niko ih
nikada nije video bez korseta i rukavica.“ Nasmešio joj se.
Džina se ugrizla za usnu. „Želiš da stari drveni most preko
reke pretvoriš u kameni most koji čuvaju nage vodene nimfe?
Pretpostavljam da je i taj Neptun nag?“
Kam je pogledao napred pa se zagledao u svoj crtež. „Evo.“
Perom je zagrebao na trenutak po hartiji. „Sada ima umetnički
komadić morske trave oko bedara.“
„Nikako!“ povikala je Džina.
Bio je zao, zao, što joj se tako smejao.
„Ne razumeš“, rekla je. „Girton je prelep posed, sagrađen...“
„Taman na vreme za jedan od napredaka kraljice Elizabete
1570-ih godina“ dopunio je. „Znam sve to, Džina. Nekoliko
nagih statua će oživeti posed. Bio je smrtno dosadan, koliko se
sećam. Da li je onaj grozni formalni vrt još tamo?“
„Jeste!“ brecnula se Džina. „I ne želim da se nešto u njemu
menja. Tvoja majka ga je dizajnirala pre smrti i ostaje spomenik
njoj.“
„Kao da bi ona marila“, otegao je Kam.
„Bi!“
„Kako znaš?“
„Jer nije imala šta drugo da radi. Tvoj otac joj je jedva
dozvoljavao da izađe iz kuće, znaš.“
„Bio sam suviše mlad da to shvatim.“ Izvukao je novi list
hartije i pažljivo se koncentrisao na crtež.
„Uverena sam da ona nikada ne bi dozvolila da kolibe
propadnu.“
Kam se namrštio. „Nikada nisi srela moju majku. Dođavola,
ja sam je jedva sreo. Odakle sad ta strast prema vrtu?“
Džina je zastala. „Nakon što si otišao, nisam – bila sam
prilično usamljena, pa sam...“
Spustio je pero. „Kako to misliš, bila si usamljena? Gde je
bila tvoja majka?“
„Vratila se kući i ostavila me tamo“, rekla je Džina.
„Vojvoda je rekao da moram smesta početi da obavljam svoje
dužnosti, a znaš kako su se on i majka svađali. Preklinjala sam
ga da joj dozvoli da me češće posećuje, ali je odbio.“
„Dođavola“, rekao je Kam. „Ali imala si guvernantu, zar ne?
Pegvelovu ili Pegvordijevu, zar ne?“
Džina je klimnula. „Gospođa Pegvel je bila dobra žena. Dugo
je i ostala da radi za tvog oca, čini mi se četiri godine. Tada sam
već imala petnaest godina i mogla sam biti bez guvernante.“
„Osećam se kao nitkov.“
„Tvoj otac je bio težak.“
„Nije bio težak: bio je čisto kopile. Trebalo je da te povedem
sa sobom kroz onaj prozor. Nikada nisam pomislio da će te
majka prepustiti na nežnu brigu Girtonu.“
„Bila sam dobro. Kakvi su ovo blokovi?“ Pokazala je most.
„Zovu se upornjaci“, objasnio je Kam. „Možemo da stavimo
figure ovde i ovde, na upornjake.“
„Ne možeš da ukrasiš Girton nagim ljudima“, rekla je Džina.
„Neću to dozvoliti, Kame.“
„Ali to planiram da uradim. Nage Venere u predvorju. Nagi
stalci za šešire u svakoj prostoriji. Nagi Kupidoni u trpezariji.“
Nabrala je nos prema njemu. „Nemoguće. Seljani bi bili
užasnuti.“
„Ne zbog Neptuna i njegovih nimfi“, rekao je Kam pa se
nagnuo tako da joj je dodirivao rame. „Kako bi se osećala kada
bih promenio.
Ali Džina ga nije slušala. Zašto joj je stomak tako treperio u
dubini svaki put kada bi je njen muž dodirnuo? Šarao je po
čitavom mostu, glave pognute tik ispred nje. Čitavo telo joj je
treperilo od požude da zavuče prste u njegovu kosu. Da okrene
lice prema njoj.
Uspravio se. „Ako možemo da izmenimo lukove, Džina...“,
glas mu je utihnuo.
Progutala je pljuvačku.
Oči su mu sijale dubokim, grešnim veseljem. Nagnuo se
prema njoj. „To je zbog slike Neptuna, zar ne?“ Gotovo je to
prošaputao na njenim usnama. „Pre nego što sam dodao morsku
travu, naravno.“
„Ne znam o čemu pričaš“, uspela je da kaže.
Bili su toliko blizu da nije morao daleko da je povlači. One
krupne ruke su je prosto podigle i prebacile je sebi u krilo.
„Pričam o tebi“, rekao je prateći prstom njenu donju usnu. „O
tebi i načinu na koji me gledaš.“
 „Ne gledam te!“, brecnula se zgroženo. Odgurnula je njegove
ruke.
„Na isti način na koji ja gledam tebe. Želiš li da znaš koji je?“
Odlučno je odmahnula glavom. Zaista bi trebalo da mu
ustane iz krila. Samo što nije želela. „Naravno da ne želim“,
dodala je priđe.
„Kada te pogledam, pretvaram se da si bacila one korsete
koje si držala u ruci jutros. To bi značilo da ispod ove pamučne
haljine nema ničega osim ružičastih, mekih oblina i glatke
kože“, reči je ukrašavao poljupcima. „Mmm, divne grudi...
Proklet da sam ako nemaš najlepše grudi u Engleskoj, Džina“, a
rukama je pratio poljupce.
Ali prestao je da priča jer ga je njegova žena zgrabila za kosu
i promrmljala nešto što je sumnjivo podsećalo na: „Umukni“,
samo što veoma pristojne vojvotkinje nikada ne govore nešto
tako nepristojno. U svakom slučaju, bilo je dobro što je prestao
da priča jer, kako je u poslednje vreme otkrio, nije mogao da
spusti prst na njene grudi a da ona ne ispusti tihe cijuke koji su
ga terali da poludi od požude.
A kada je otkrio da je održala reč i bacila korsete, njegove
ruke su se toliko zanele da je nabrani gornji deo njene haljine
uskoro izgubio svako pravo da se pozove na pristojnost. Ali nije
mogao dozvoliti usnama da prate ruke zbog nerazgovetnih
zvukova koje je njegova supruga ispuštala, onih zbog kojih je
želeo samo da joj podigne haljinu i zadovolji ih oboje.
Naravno, da nije bio zauzet gušenjem tih sitnih cijuka
usnama i izazivanjem novih šakama, možda bi čuo da su se vrata
biblioteke otvorila.
Što je zapravo bio paradoks. Jer da je čuo kako se vrata
biblioteke otvaraju, jedan od advokata koji radi na poništenju
njihovog braka ne bi uhvatio njega i njegovu suprugu kako se
ljube.
Ili, drugačije rečeno, ne bi bili uhvaćeni onoliko blizu
konzumaciji braka koliko je to moguće u odeći.
 21

Sablažnjeni advokat

„Ignoriši“, savetovao je Kam advokata koji je stajao na

otvorenim vratima biblioteke. Batler ledi Trubridž je jednim
žurnim pogledom procenio prizor i pobegao.
Lice mladića se žarilo kao i njegova kosa. „Vratiću se u...
zgodnijem trenutku.“
Džina je želela da propadne u zemlju od poniženja, ili da, u
najmanju ruku, načisto izgubi svest. Ali njeno neposlušno srce je
nastavilo da kuca ravnomernim ritmom.
Kam je zaobišao kraj stola u biblioteci nemarno nameštajući
maramu oko vrata. „Srdačno se izvinjavam, gospodine“, rekao
je klanjajući se. „Ali ja sam načisto zaboravio vaše ime. Mora da
je od uzbuđenja ovog trenutka.“
„Zovem se Finkbotl“, rekao je. „Mlađi advokat gospodina
Rauntona. Imali smo zadovoljstvo da se sastanemo prošle
nedelje u Kraljičinom osmehu.“
„Pa, gospodine Finkbotle“, rekao je Kam. „Dozvolite mi
zadovoljstvo da vam predstavim moju suprugu, onu sa kojom
poništavam brak?“
Džina se spustila u trapav naklon. Kolena su joj još
podrhtavala. „Izvinjavam se zbog neurednosti moje pojave.
Nisam bila spremna za vaš dolazak.“ Ali to je zvučalo kao da
njega okrivljuje – što je nešto što prava vojvotkinja nikada nije
radila. „Sasvim je to moja krivica“, dodala je. „Molim vas da
nam oprostite.“
 „Smem li da se vratim u nekom kasnijem trenutku?“
„Ne, ne. Pretpostavljam da ste došli da razgovarate o našem“,
zapela je kod reči, „o našem poništenju. Molim vas da sednete.“
„Gospodin Raunton je želeo da obavestim njegovu milost da
se čini da njegov plan da ostane u Engleskoj svega nedelju dana
nije preporučljiv“, izvestio ga je gospodin Finkbotl.
„Zašto mi je, zaboga, potrebno tako dugo vremena?
Vojvotkinja želi da se uda smesta. A ja moram da se vratim u
Grčku“, rekao je Kam.
„Gospodin Raunton je, razume se, svestan vaše želje da
blagovremeno ispunite svoje obaveze u Grčkoj“ promumlao je
Fineas Finkbotl. Nikada nije umeo dobro da izmišlja. Papiri za
poništenje braka vojvode i vojvotkinje palili su mu rupu u
grudima dok je govorio. Ali Rauntonova zapovest je bila jasna:
odugovlači. „Očekujem vest od gospodina Rauntona za dan ili
dva. Odsešću u najbližem selu i...“
„Ni slučajno“, rekla je Džina. „Ledi Trubridž će svakako biti
srećna što ste ovde. Ne bismo želeli da odsednete u nekoj
turobnoj krčmi zbog nas. Insistiram“, rekla je pa skočila.
„Razgovaraću sa ledi Trubridž smesta. Vaša milosti, gospodine
Finkbotle.“ Spustila se u naklon ne susrevši pogled nijednog
muškarca pa izašla iz sobe, nadala se dostojanstvenim korakom
pre nego neumesnim trkom.
„Gde si učio?“, pitao je Kam. „U Linkolnovom udruženju
Komore?“
„Nažalost, ne“, odgovorio je gospodin Finkbotl. Ali se činilo
da nije voljan da nastavi dalje.
„U Sardžentovom udruženju?“
„Učio sam na kontinentu.
„Ah“, odgovorio je Kam. Sumnjičavo je posmatrao
Finkbotlovu crvenu kosu.
 „Da nisi slučajno Francuz?“
„Imam pretke Francuze.“
„I da li dugo već radiš za Rauntona?“
„Ne dugo“, odgovorio je Finkbotl sasvim učtivo.
Kam ga je posmatrao blago se mršteći. Nešto na njemu nije
se slagalo sa njegovom smernom pravničkom odećom. Bilo je
nečeg trapavog u njegovom kretanju, kao da će se saplesti o
svoja stopala.

Ezme nije bila naročito srećna što se našla pored svoga muža za
večerom. Ledi Trubridž joj se izvinila i objasnila joj da joj je
bilo jako teško da napravi primenjiv plan sedenja.
„Prijatna stvar kod vas i lorda Rolingsa je što ste oboje tako
izvanredno učtivi. Plašim se da to čoveka dovodi u iskušenje da
vas stavi da sedite zajedno.“
„Majls i ja ne oklevamo da večeramo zajedno. Ipak je on moj
muž.“
„To je veoma lepo od vas“, pomilovala ju je po ruci ledi
Trubridž. „No čoveku je prosto mrsko da silom nameče bliskost
kada ona sama ne postoji.“
„Molim vas da ne brinete“, umirila ju je Ezme.
I tako se našla lakat uz lakat s mužem. „Dobro veće“, rekla je
prihvatajući punjeni teleči file od lakeja. „Kako si?“
Široko joj se nasmešio. Čovek nije za Majlsa mogao reči da
je naočit ili naročito darovit, ali je imao iskreno srdačnu narav.
Na njegovom licu nije bilo ni trunke neprijatnosti kada je video
pored koga sedi. Upravo suprotno.
„Sasvim dobro“, odgovorio je. „I tim bolje što tebe vidim,
mila. Istini za volju, želeo sam da te pitam šta misliš da bi
trebalo da uradimo u vezi sa lokalnom crkvom. Vikar mi piše da
se zvonik ruši.“
 „O bože“, rekla je Ezme. „Verujem da je prošle godine dobio
nekih osam hiljada funti za ponovnu izgradnju zida groblja.“
„Da li je to bila suma? Znao sam da je bila velika, ali nisam
mogao da se setim precizne sume. Hoćemo li, dakle, popravljati
zvonik? Čini se da je posed sasvim solventan, bog sveti zna
zašto.“
„Bila bi šteta da zvonik padne“, istakla je Ezme. Činjenica da
se potrudio da zatraži njeno mišljenje bila je primer njegove
duševne dobrote. Zapravo, kao i sama činjenica da ju je uopšte
zadržao kao suprugu. Mnogi bi je muškarci odbacili pre mnogo
godina.
„Da li si dobro, Ezme?“, pitao je. „Ne izgledaš mi veselo kao
što sam navikao.“
„O, da“, rekla je prilično turobno. „Sasvim sam svoja.“
I zaista, Majls je imao najtoplije oči koje je ikada videla
izvan pašnjaka. Suze su joj, ničim izazvane, navrle na oči.
Stegnuo joj je ruku ispod stola. „Možda nisam bio najbolji
muž. Ali veoma si mi draga. Da li mogu nekako da te
razveselim?“
„Imam jedno pitanje“, rekla je. No sada kada je načela ovu
temu, nije znala kako da nastavi. Postaviti tako osetljivo pitanje
ovde – u društvu! Ali kratki pogled joj je rekao da niko nije
obraćao pažnju na njih.
Naposletku, nema ničeg manje zanimljivog od bračnog para
udubljenog u učtiv razgovor.
„Stojim ti na usluzi“, uverio ju je milujuči joj ruku.
Spustila je glas u šapat. „Da li i dalje želiš naslednika,
Majlse?“
Raširio je oči pa počeo da zamuckuje. „Ali ti... ti... ti... si...“
„Znam, rekla sam mnoge stvari. Ali bila sam veoma mlada
kada smo se venčali, Majlse. Sada sam deset godina starija i
svesnija svojih odgovornosti.“
„Moj nećak“, počeo je pa zastao. „Da li si sasvim sigurna,
draga?“
Kada je pogledala njegovo punačko lice i još punačkije telo,
nije uopšte bila sigurna. Ali koliko pokušaja može da bude
potrebno? Mora da će imati svega nekoliko neprijatnih susreta a
zatim će dobiti dete.
Stegnula mu je ruku ispod stola. „Volela bih da se iskupim za
svoju raniju ludost, Majlse. Nisam imala prava da ti uskratim
naslednika.“
Obrazi su mu se malčice zarumeneli. „Istini za volju, draga,
bila mi je to najmilija želja. Ovih poslednjih nekoliko godina
sam silno patio što nemam sina. Samo što“, ugrizao se za usnu,
„moraću o tome da razgovaram sa ledi Čajld.“
Trgla se. „Da li je to baš nužno?“
„Dete će mnogo toga promeniti u našim životima. Ti i ja
ćemo morati da živimo zajedno, na primer, kad se dete rodi.
Moraću da se odreknem kuće na Porterskom trgu.“
„Zar ne možemo nastaviti da živimo kao do sada?“
„O, ne“, rekao je Majls odlučnijim tonom nego što je ikada
od njega čula. „Moram živeti u kući, da budem primer.“
Oklevao je. „Moraćemo oboje da budemo mnogo diskretniji. To
će biti dobro za dete.“
Nije Ezme bila neko ko ne ume da prepozna apsurd, i
svakako ga je videla u ovom razgovoru. „Možda bi, ako
zadržimo najam na kuću na Porterskom trgu, mogao tamo da
viđaš gospođu Čajld. I u isti mah pružaš dobar primer kod
kuće.“
„Bila bi to veoma osetljiva situacija. Ledi Čajld je divna
žena. Istina je da je mi je promenila život. Nikada ne kasnim –
nigde. Zaboga, prošle godine sam čak i održao govor u
Parlamentu! Ona ga je, razume se, napisala. Pa ću morati nežno
ovo da joj saopštim.“ Nesvesno joj je stisnuo ruku ispod stola
tako snažno da ju je zabolelo.
„Uveren sam da će ledi Čajld imati razumevanja“, rekla je.
„Ima svoju decu, i mora znati koliko ti je to važno.“
„Čak i da me odbaci, to ne bi bilo važno u poređenju sa
srećom zasnivanja porodice“, rekao je Majls.
„Bože mili.“ Ezme je pažljivije pogledala svog supruga.
„Nisam znala da si toliko vezan za ideju potomstva.“
„Kada smo se venčali, nisam mario ni pet para“, priznao je.
„Ali ne postajem mlađi, draga moja, i ova ideja mi se uvukla
pod kožu. Ništa nisam mogao da uradim u vezi s tim.“ Sagnuo
se pa je naglo poljubio u obraz. „Ovo mi mnogo znači.“
Dok se smešila i gledala njegove ozarene oči, Ezme je osetila
kako se njena budućnost menja. Nije više bila skandalozna udata
žena, spremala se da postane porodična žena, čak domaćica.
Živeće s mužem i služiti za primer, ma šta to podrazumevalo.
Nažalost, nije bila silno oduševljena glavnim aktivnostima.
„Hoćemo li reći, za dva dana?“, pitao je Majls.
Na trenutak Ezme nije imala predstavu o čemu priča.
„To će mi dati dovoljno vremena da raspravim situaciju sa
ledi Čajld.“
Najzad je shvatila šta je hteo da kaže. Navodno će porodični
život početi neposredno nakon što ledi Čajld (verovatno) da svoj
pristanak.
„Ti si dobar čovek, Majlse“, rekla je. „Časno je od tebe što si
tako otvoren prema ledi Čajld.“
Majls je primio zrelu boju postiđenog Engleza i promumlao
nešto. Ezme je prešla pogledom niz dugački sto.
Sebastijan je sedeo pored svoje verenice, naravno. Džina se
oduševljeno smejala.
 A Sebastijan je... samo na trenutak dozvolila je sebi luksuz da
pogleda u njega. Sedeo je pognute glave i slušao nešto što je
Džina govorila. Kosa mu je sijala na svetlosti sveća sa
svećnjaka.
Srce joj je nesrećno poskočilo.
Uzdahnula je i podigla pogled i videla da je Majls gleda
uznemireno.
„Silno mi je žao, draga“, rekao je tiho.
Mrzela je što je Majls bio ne samo izvanredno ljubazan već i
izuzetno perceptivan. Suviše perceptivan za muškarca.
Uspela je slabašno da se nasmeši.
„Ti si dobra žena“, rekao je. „I nemoj misliti da to ne znam.“
Zasmejala se na ovo. „Sumnjam da bi se bilo ko za ovim
stolom složio sa tobom.“
„Pogrešili bi“, rekao je. Ponovo se nasmešio pa se okrenuo
zanemarenom susedu sa desne strane.
Ezme se okrenula prema Berniju. Ali čak ni Bernijeva
ramena nisu bila privlačna. Štaviše, poprimao je potišteno,
svadljivo držanje koje je govorilo da će morati da ga pošalje
svojim putem.
„Kako je danas bilo u lovu?“, pitala je razvukavši usne u
osmeh.
Dok je slušala o smrti tri tetreba, jedne šljuke i dva zeca,
Ezme je pokušala da zamisli sebe u postelji s Majlsom.
Nemoguće. Bukvalno je to bilo nemoguće zamisliti. Čak i pre
deset godina jedva da su spavali zajedno nakon prvih nekoliko
nedelja braka. Do čega je njena impulsivnost dovela?
Ali istina joj je bila ugnežđena u srcu. Želela je bebu više
nego što je želela da nastavi da bude skandalozna Ezme Rolings.
Želela je bebu da je privija uza se, da je grli i miluje i ljubi. Bila
je umorna od mišićavih ruku i zavodljivih pogleda.
 Istina je bila da bi ih sve zamenila za milu paperjastu glavicu.
Razmišljajući o tome, nasmešila se Berniju na takav način da je
zaboravio svoje novostečeno uverenje da se ledi Rolings tek
poigrava s njim.
„Bogami!“, rekao je pa joj pritisnuo ruku.
Ezme se trgla. Tu ruku je malopre pritiskao njen muž.
„Mogu li da dobijem prvi ples večeri?“
Kroz glavu joj je proletela slika kada su ona i Majls prvi put
plesali zajedno. Praćakao se po podijumu kao riba na samrti.
Skrenula je misli sa očigledne paralele.
„Rado ću plesati sa tobom. I drugi ples, ako želiš.“
Berni se ozario. U poslednje vreme imao je ideju da je ledi
Rolings prevelik zalogaj za njega. Očigledno se prevario.
 22

Ledi Helen, grofica Godvin, beži od neprijatnog

iskustva u gradu

Karola Perivinkl bila je van sebe od mešavine nervoze i radosti.

„Mislim da plan deluje. Verujem – poljubio me je.“ Na trenutak
je zastala. „Nije li to čudesno, Ezme! Nije li to prosto čudesno!“
Ezme se pretvarala da je suviše zauzeta nameštanjem lokne
da bi se okrenula. Povukle su se u damski toalet. Ponovo je
nosila kosu podignutu u grčkom stilu, i njena kapa je na vrlo
žalostan način uporno klizila u stranu. „Jeste, draga“, rekla je
ubacivši toplinu u glas. „Tako mi je drago što je Tapi najzad
progledao.“
„Možda će me ponovo poljubiti tokom večeri.“ Karola je
zagladila prednji deo balske haljine boje slame od svilenog
krepa. „Nisam htela da je obučem jer ima veoma dubok dekolte,
ali sam se setila...“, prekinulo ju je otvaranje vrata.
Ezme se okrenula i na licu joj se pojavio iskren smešak.
„Helen, ljubavi, kakvo je zadovoljstvo videti te! Nisam znala da
planiraš da nas posetiš.“
Grofica Godvin imala je sjajnu plavu kosu podignutu u
složenu frizuru. Bila je visoka i vitka sa toliko istaknutim
jagodicama da je ostavljala utisak da je suviše mršava da bi bila
savršeno zdrava. „Dobro veče, Ezme. I kakvo zadovoljstvo je
videti te, Karola!“
Karola je požurila kao mače prema njoj sipajući bujicu reči.
Helen se spustila u stolicu smejući se Karolinoj poletnosti.
„Čekaj da vidim da li sam te razumela“, rekla je. „Odlučila si da
želiš da vratiš svog muža, iz bog sveti zna kojih razloga, i tvoja
Ezme ti je dala tako divan savet da je sirotan van sebe od požude
nakon jednog odlaska na pecanje! Nadam se da se sutra ne
sprema kiša. Načisto bi ugušila ovu naklonost u povoju.“
„Kiša priziva ribu na površinu“, rekla je Karola smešeći se.
„Ja sam pravi ekspert.“
„Kako ljupka slika“, odgovorila je Helen. „Ti i Tapi drhtite
na obali reke dok na kiši razmenjujete vrele poglede. Sama
pomisao na to budi u meni radost što nisam ribolovac.“
Karola je prasnula u smeh. „Oh, Helen, čovek tebe uopšte ne
može da zamisli na obali reke. Suviše si otmena!“
„Hvala nebesima“, odgovorila je okrenuvši se prema Ezme.
„Pa, kako je naša srcolomka? Da li je Dadli onako zanosan kao
što si rekla u pismu?“
„Ne Dadli, Berni. I da, jeste zanosan. Ali zapravo, da
iskoristim analogiju sa ribama, spremam se da ga vratim nazad u
more.“
Karola se sagnula preko toaletnog stočića da vrati loknu koja
je ispala ali se na ove reći okrenula. „Stvarno? Ali mislila
sam...“, nasmešila se nestašno, „da ga nisi još sasvim upecala.“
Ezme je nabrala nos. „Dosta, malecka.“ Slegla je ramenima.
„Ugledaću se na tebe, Karola. Vratiću svog muža.“
Karola je glasno udahnula. „Majlsa! Vratićeš Majlsal“
„On je do sada moj jedini muž.“
Helen nije rekla ništa ali je skupila oči.
„Želim dete. A Majls je očigledan muškarac koji će mi tu
želju ispuniti.“
Nije vredelo ukrašavati istinu, barem ne pred prijateljicama.
Karola se spustila u stolicu sa zaprepaščenjem na licu.
Ezme se gotovo nasmejala. „Obe izgledate kao da sam
objavila sahranu.“
„Zar ti neče nedostajati Berni?“ pitala je Karola.
Ezme je odmahnula glavom. „Nikako.“
„To je prava žrtva“, rekla je Helen gledajući je.
„Želim dete prilično očajnički“, odgovorila je Ezme. „Toliko
je jaka ta želja da ne marim više mnogo za Bernija ni njegove
mišiće, niti zapravo za mišiće ma kog muškarca. Samo želim
dete.“
Helen je klimnula. „Znam šta misliš.“
„Ja ne znam!“ rekla je Karola. „Mislim da Ezme ne bi trebalo
da se pomiri sa Majlsom – mislim, sa Majlsom! On je postao
suviše debeo. I ropski je odan ledi Čajld.“
„Ne više“, rekla je Ezme sa sjajem razonode u očima.
„Odbacio ju je zbog tebe?“ povikala je Karola.
„Nema potrebe da zvučiš tako iznenađeno“ rekla je Helen
zasmejavši se. „Majls bi trebalo da je srećan što može da se nađe
u blizini svoje žene, i uverena sam da on to zna.“
„Majls je dobar čovek“, rekla je Ezme. „Veoma topao čovek.
Iskreno voli ledi Čajld. Ali želi naslednika.“
„Pa, istina je da se nikada još nije desilo da nisi osvojila
muškarca koga si želela, Ezme“, rekla je Karola. „Ali je pravi
šok razmišljati o tebi sa Majlsom. Zaboga! Ne može se porediti
sa Bernijem, zar ne!“
Ezme je uzela lepezu sa toaletnog stočića i mahnula njome
ispred lica. „Nemam čak ni predstavu šta može da se pronađe
Berniju u glavi: ma šta to bilo, nema tu mnogo pameti.“
„Ipak, kakva će to promena biti. Ja se mirim sa Tapijem – ili
se barem nadam tome. Džina će se udati za svog markiza...“
„Možda“, ubacila se Ezme.
Helen je podigla obrvu, ali je Karola nastavila. „A ti ćeš
dobiti dete sa Majlsom. Da li planiraš da živiš sa njim?“
 „Da. On smatra da bi to bilo najbolje po dete. I mislim da se
slažem s njim“, rekla je Ezme, i sama iznenađena.
„Kako čudnovato“, povikala je Karola. „Nas tri ćemo živeti
sa muževima. Nećemo više biti najskandaloznija družina u
visokom društvu.
„Moraću ja da vam pariram“, ubacila se Helen.
Karola se nasmešila. „Oh, Helen! Ti si sušta suprotnost
skandalu.“
„Nisam“, rekla je sa blagom ljutnjom. „Naposletku, ne živim
sa svojim mužem, a pošto ne mogu da zamislim da ležim pored
njega ukoliko oboje nismo u grobnici, neću se pridružiti vama
trima u vašim veselim, veselim avanturama.“
Ezme joj se zajedljivo nasmešila. „Misliš da sklapam
pogodbu sa đavolom, zar ne?“
„Ne, ne mislim“, rekla je Helen. „Volela bih da imam dete. I
da je moj muž upola tako častan i ljubazan kao tvoj, srušila bih
vrata njegove spavaće sobe i tražila svoja bračna prava. Ali kako
stvari stoje...“
„Zašto si nam se pridružila?“ pitala je Ezme pažljivo
izbegavajući da pogleda svoju prijateljicu već se zagledala u
lenjo kretanje lepeze. „Mislila sam da si rešena da ostaneš u
Londonu ovaj mesec.“
Nastupio je trenutak tišine.
„On je sinoć bio u operi“, rekla je Helen. „Sa svojom mladom
ženom.“ Karola je ciknula od neodobravanja. „Nemoralni,
izopačeni...“
„... razvratnik“, ubacila je Ezme.
„Ili nitkov“, dodala je Helen.
„Lord Godvin je svinja! Ne mogu da verujem da je poveo
razvratnicu u operu. Nemoj mi reći da su ušli u ložu!“ Karola je
razrogačila oči na samu ovu pomisao.
 Helen je sedela savršeno pravih leđa, u položaju koji je za nju
bio savršeno normalan. Ali je podigla bradu tek malčice. „Jesu.“
„O bože!“, povikala je Karola.
Ezme je snažno zatvorila lepezu. „Nitkov je suviše dobra reč
za njega.“
„Sedela sam sa majorom Kerstingom“, rekla je Helen. „Bio je
to težak trenutak.“
„Mora da je bilo užasno“, rekla je Karola. Stisnula je Helen
ruku.
„Ne bih to opisala kao užasno. Ali bilo je teško.“
Ezme je zgrčila lice u grimasu. „Ne budali, Helen! Teško?
Meni to zvuči pakleno!“
Osmeh je izvio Helenine usne. „Major Kersting mi je bio
podrška.“
Ezme je frknula. „I to je sve što može, onako mator. Ne mogu
da razumem zašto voliš da budeš sa njim.“
„Razume se u muziku“, odgovorila je. „I nije zainteresovan
da mi se udvara.“
„Rekla bih!“ rekla je Ezme. „Zaboga, pa svi znaju da...“,
ućutala je.
„Šta?“, pitala je Karola. „Nikada nisam čula da se priča da je
major Kersting zaljubljen u neku ženu.“
„Nije“, odgovorila je Ezme. „U tome i jeste stvar, Karola. On
više voli muško društvo.“
„Oh!“ Kada je bila šokirana, Karoline oči su bile okrugle kao
dečje i više nego ikada izgledala je kao anđelak.
„On je bio čovek“, rekla je Helen sa nagoveštajem oštrine u
glasu.
„Nisam želela da omalovažim tvog pratioca“,
prokomentarisala je Ezme.
„Dopada mi se Kersting, sa svom onom svojom preteranom
obazrivošću.“
„U svakom slučaju“, nastavila je Helen, „major Kersting mi
je bio od velike pomoći. Prišao je... pričao dok se pozorište nije
zamračilo, a zatim smo otišli, razume se.“
Ezme je ponovo raširila lepezu. „Ne vidim zašto tvoj muž
toliko uživa da te muči. Nije li dovoljno što je uselio tu ženu u
vašu kuću?“
„Pretpostavljam da nije razmislio da li ću ja doći. Prosto je
želeo da devojci pokaže Cosi Fan Tutte. Kaže da ima lep glas.“
„Oh, uverena sam!“, rekla je Ezme tonom čistog gađenja.
„Glas koji...“
„Zaključila sam da nije ona kriva za situaciju. Stekla sam
utisak da ima svega četrnaest ili petnaest godina. Govorila je kao
izuzetno mlada osoba.“
„Četrnaest godina! Tvoj muž je odvratan!“, zacičala je
Karola.
Ezme ju je ućutkala pogledom. „To je prihvaćena činjenica
otkako je Godvin pozvao svoju mladu bludnicu u kuću. Nema
potrebe da se ponavlja.“
„Rekla bih da se to desilo ranije, kada je pozvao tri članice
ruske pevačke trupe da žive sa njim“, rekla je Helen zamišljeno.
„Bio je to čemeran trenutak za dom predaka, ili su barem tako
sluge govorile. To je bilo pre nego što si ti izašla u društvo,
Karola.“
Ezme je klimnula glavom. „Sećam se. Devojke su nage
plesale na trpezarijskom stolu kada je batler ušao. Bilo je to
neposredno nakon što si ti izašla iz kuće, zar ne?“
„O, da. Možda je bio usamljen“, rekla je sa blagom ironijom.
„Ne zadugo!“, istakla je Ezme.
„Ne mogu da verujem da se vas dve šalite u vezi s tim!“,
rekla je Karola. „Helenin muž je odvratni, izopačeni...“
 „Ponavljaš se“, ubacila se Ezme.
„Nije to smešno! Sirota Helen živi u majčinoj kući dok njen
muž njenu kuću pretvara u bordel.“
„I ti živiš u kući svoje majke“, istakla je Helen. „A ja,
srećom, volim svoju majku.“
„Ali Tapi ne drži bordel u mojoj nekadašnjoj spavaćoj sobi.“
„Pričaj mi više o Tapiju“, prokomentarisala je Helen. „Žudim
da čujem kada si odlučila da ga želiš nazad.“
Karola se bacila u zamršen govor o plesu i ribama sa
ponekom aluzijom na smeđe uvojke.
„Možda bi trebalo da pređemo u balsku dvoranu“, predložila
je Helen smešeći se. „Čini se da je tvoj Tapi patio u tvom
odsustvu.“
Ezme je prostrelila Karol prekornim pogledom. „Ne smeš
očigledno da pokazuješ osećanja. U redu je da se topiš ovde
među nama, ali ne smeš – ne smeš! – nijednim gestom, i ili
treptajem oka, dati do znanja Tapiju da ti je miliji od Nevila.“
„Pa“, rekla je Karola, „svakako bih mogla da...“
„Ne“, rekla je Ezme. „Ne bi. Dozvoli da ti to ovako
predočim: moraš se postarati da je riba dobrano na obali pre
nego što ukloniš udicu.“
„Znam“, rekla je Karola pa uzdahnula.
 23

Besramni izazov i povređena vilica

Balska dvorana bila je delimično prazna pošto su prisutni bili

samo ljudi koji su gostovali u kući. Mali orkestar je na jednom
kraju svirao valcer. Nevil i Karola su uskoro počeli da kruže po
prostoriji, a Nevil ju je njihao u velikim krugovima sa svojom
uobičajenom teatralnošću.
„Bože!“, rekla je Ezme osvrćući se. „Nema večeras
muškaraca. Premda to nije ni od kakvog značaja s obzirom na
moj novostečeni bračni status.“
Helen nije bila sklona preteranim izlivima osećanja, ali je
poljubila prijateljicu u obraz. „Rado bih menjala mesto s
tobom.“
„Zaista? Nisam znala da želiš dete!“
„Nije bilo smisla da o tome govorim. Moj muž i ja se nikada
nećemo pomiriti.“
„A ti nisi žena koja će roditi nezakonito dete.“
„Razmišljala sam o tome.“
„Helen!“ Ovo je odista bila noć iznenađenja.
„Ali sam žurno odbacila tu ideju“, nastavila je nakratko se
osmehnuvši. „Za početak, ne zanimaju me mišićava tela kao telo
tvog Bernija. Pa ko da igra ulogu oca?“
„Zašto ne tražiš razvod od Risa? Vas dvoje ste toliko bogati
da to mora da je moguće.“
„I o tome sam razmišljala“, odgovorila je Helen. „Ali za koga
bih se udala! Nisam kao ti, Ezme, nemam stotine udvarača pod
nogama. Ja sam dosadna osoba koja voli muziku. Nijedan
muškarac mi već godinama nije izneo nepristojan predlog, a
kamoli predložio da se razvedem od muža i udam se za njega.“
„Besmislice! Lepa si žena, a kada pronađeš pravu osobu, on
će ti pasti pod noge. Nikada ne bi želela da se udaš za neku od
budala sa kojima se ja igram.“
„Ne bi mi smetalo da se udam za Majlsa“, priznala je Helen.
„To je smešno!“
„Nije. Počela sam da cenim dobrotu mnogo više od ljubavi.“
„On je punačak.“
Helen je slegla ramenima. „Ja sam suviše mršava.“
„On gubi kosu.“
„Ja imam dovoljno za oboje.“
„Zaljubljen je u svoju ljubavnicu.“
„To je najbolje kod nastavka braka. Majls nikada od tebe
neće zahtevati izlive naklonosti koje nisi voljna da mu daš.“
Ezme je znatiželjno pogledala prijateljicu. „Sirotice“, rekla je
pa je uzela za ruku. „Mora da si propisno tužna kada razmišljaš
o tako užasnoj sudbini. Prepusti punačke proćelave muškarce
meni. Pronaći ćemo ti nekog vitkog muškarca sa strašću prema
muzici, i ogrezlog u dobrotu.“
Helen se nasmejala.
„A u međuvremenu ću te upoznati sa Bernijem“, rekla je
Ezme videvši ga kako se probija prema njoj. „Nažalost, nema
nijedan kvalitet koji poštuješ. Imajući u vidu njegovu
izvanrednu krvožednost u lovu, plašim se da nema čak ni
dobrotu.“
Nešto kasnije, Ezme je plesala sa svojim mužem. Majls nije
bio naročito dobar plesač: bio je sklon da poskakuje na
vrhovima prstiju, i da stalno briše lice velikom maramicom, ali
se smešio tako veselo i toliko vedro da je to bilo prijatno
iskustvo. Majls je bio pun obzira. Nikada se nije mrštio.
Zapravo, nije mogla da se seti da je ikada bio zle volje.
„Zašto smo se razišli, Majlse?“ pitala je naglo.
Izgledao je iznenađeno. „Tražila si od mene da se iselim,
draga.“
Ezme je uzdahnula. „Bila sam užasna zverčica, i istinski mi
je žao.“
„Ne, nisi“, odgovorio je. „Bio sam dosadan. Želeo sam
previše od tebe.“
„Ništa više nego što bi supruga trebalo da pruži mužu“, rekla
je Ezme.
„Ali to su bile supruge koje su obično poznavale svoje
muževe“, istakao je. „Tvoj otac je tebi odmogao. Trebalo je da
sačeka da se upoznamo.“
Ezme je slegla ramenima. „To je uobičajena praksa.“
„Ne bi trebalo da bude.“ U glasu mu se osećala oštrina koja je
naterala Ezme da ga iznenađeno pogleda. „Osećam se loše“,
priznao je. „Osećam se kao da sam te kupio. Video sam te kako
igraš i morao sam da te imam. Narednog jutra sam otišao kod
tvog oca.“
„Da“, rekla je Ezme, osećajući se veoma umorno. „Sećam
se.“ Setila se poziva da siđe u biblioteku, da odgovori punačkom
plavokosom baronu koji je upravo zatražio njenu ruku. Budući
da je njen otac već dao pristanak, očekivalo se da odgovori
potvrdno, pa je ona to i učinila.
„Nije to bilo u redu.“ Ples se završio i oni su pošli prema
stolicama sa strane prostorije. „Trebalo je da se predstavim, da ti
se udvaram, ali mene je opčinila tvoja lepota. Razmišljao sam
samo o tome da zatražim tvoju ruku pre nego što te neko drugi
uzme. Te sezone su te zvali Afrodita.“
„Zaboravila sam na to“, rekla je Ezme setivši se Džinine
statue.
„Pa sam te kupio“, ponovio je. „Nije trebalo to da uradim.
Osećao sam da je to bilo pogrešno kada sam te video kako
plačeš pre venčanja.“
„Video si me da plačem?“
Klimnuo je glavom. „Izbio sam iza crkve i video te kako
plačeš i grliš mamu. Osećao sam se bedno. I otada se stalno
osećam bedno.“ Pritisnuo joj je ruku. „Želim da se izvinim pre
nego što se okušamo u novom zajedničkom životu. Hoćeš li mi
oprostiti, Ezme?“
„Naravno.“
Izgledao je prilično rumeno. „Ako se slažeš, mogao bih da
posetim tvoju sobu prekosutra, ako si... si...“
„To bi bilo lepo.“
„Da li si sasvim sigurna?“
„Jesam, sasvim sam sigurna. Vidiš“, rekla je Ezme smešeći
mu se, „ja biram tebe, ne dozvoljavam da moj otac to uradi. I u
tome je sva razlika, Majlse.“
I on se nasmešio, prilično nesigurno.
„Da li si razgovarao sa ledi Čajld?“, pitala je.
„Da“, rekao je još više porumenevši. „Veliko je razumevanje
pokazala, izvanredno je milostiva, veliko razumevanje je
pokazala...“, glas mu se izgubio.
Ezme ga je uzela za ruku. Imao je lepu, glatku šaku, nimalo
nalik na njegovo neugledno telo. „Ako se predomisliš i poželiš
ledi Čajld u svom životu“, rekla je tihim, jasnim glasom,
„razumeću.“
Odmahnuo je glavom. „I to bi bilo bedno. Postao sam suviše
star da bih se ponašao kao dete. Ovih dana mi je veoma važno
mišljenje koje imam o sebi.“
Ezme se nagnula prema njemu i poljubila ga u usta. Oči su
mu bile plave i sasvim okrugle. „Mnogo je ljudi, pa i ja sama,
koji se svakog dana ponašaju kao deca. Ponosna sam kada
pomislim da otac moje dece nije jedan od njih.“
Rumenilo mu je oblilo obraze. „Nema potrebe da to govoriš.
Ah, evo tvog sledećeg partnera, ukoliko ne grešim.“ Ustao je i
ozareno se nasmešio Berniju Berdetu.
Ezme je potisnula kikot. Samo se Majls može nasmešiti
muškarcu koga polovina visokog društva smatra ljubavnikom
njegove žene.
Karola je plesala sa Nevilom kada je Tapi ušao u balsku
dvoranu. Široko se i ozareno nasmešila svom partneru.
„Dozvoli da pogodim. Perivinkl je stigao“, rekao je Nevil.
„Kako znaš?“
Zakolutao je očima. „Podseti me da nikada ne budem partner
sa tobom u vistu.“
„Misliš li da će me Tapi zamoliti za ples?“
„Da li je on ikada plesao s tobom?“
„Mislim da jeste. Mora da smo plesali kada smo se upoznali.
Ali je apsolutno odbijao da pleše u onoj godini tokom koje smo
bili venčani. Mislim“, rekla je Karola prilično zbunjeno, „tokom
prve godine našeg braka.“
Nevil ju je vešto zavrteo. „U tom slučaju mislim da mrzi ples.
Činjenica da je to tebi najmilija aktivnost mogla bi čoveka da
natera da se zamisli.“
Karola je klimnula pogleda prikovanog za njegovo lice da ne
bi gledala u Tapija.
„Da li si sasvim sigurna da želiš ponovo da položiš pravo na
svog dosadnog muža? Jer ja volim da plešem.“
„Hvala, Nevile, ali ne.“
„Ja sam deset puna naočitiji.“
„Kako neuljudno što to ističeš!“
 „Čini se da nisi primetila moje brojne vrline“, požalio se. „Pa
sam prisiljen da ti skrenem pažnju na njih. Da završim ovaj ples
pored tvog voljenog i predam te njemu?“
„Mislim da ne“, rekla je Karola podlegavši napadu
stidljivosti. „Moraš se ponašati prirodno. Umreću od poniženja
ako posumnja u moje namere.“
„Naravno da sumnja. Nije li te poljubio?“
„Svako je mogao da me poljubi.“
„Muškarci retko ljube žene bez provokacije. Na primer, ja te
nikada nisam poljubio“, istakao je.
„Možda bi trebalo“, rekla je sa zamišljenim sjajem u oku.
„Da li nas Tapi gleda?“
„Karola, ljubljenje na plesnom podijumu je ravno izjavi da
smo se upustili u izvanbračnu vezu“, usprotivio se Nevil. „Ne
samo da bi naškodilo tvojoj reputaciji, možda nepopravljivo,
nego i nije istina, na moju žalost.“
Stisnula je usne u tvrdoglavu liniju. „Hoće li naškoditi tvojoj
reputaciji?“
„Upravo suprotno.“
„Onda me poljubi. Sada, moliću.“
Nevil je usporio plesni korak pa gotovo sasvim stao i nagnuo
se napred tako da se njegovo lice našlo delić centimetra udaljeno
od njenog. „Kada te poljubim, želeo bih da misliš samo na
mene.“
„Pokušaću“, rekla je uz mali kikot.
Pogledao je preko njenog ramena. „Mislim da smo postigli
željeno rešenje a da nismo morali mnogo da naškodimo tvojoj
reputaciji. Tvoj muž nam se približava turoban kao olujni
oblak.“
Nasmešila mu se toliko blistavim osmehom da je izgledao
kao naslikan na njenom licu. „Nemoj me ostaviti!“ prošaputala
je.
„Samo ako zapreti nasiljem.“ A zatim se prefinjeno naklonio.
„Lorde Perivinkle, kakvo zadovoljstvo što vas ponovo vidim.
Kako je bilo...“
Ali ma kakvu učtivu primedbu da je spremao da iznese,
Nevila je u tome omeo solidan tresak pesnicom u bradu.
Poleteo je unazad nesvesno pokušavajući da povrati
ravnotežu tako što je snažnije rukom uhvatio ono što mu je bilo
najbliže – Karolu. A Karola je, kako je bila malena, poletela još
i brže od Nevila i pala još snažnije.
Prostenjao je, a ona je vrisnula. Orkestar je smesta prestao da
svira, a muzičari su izvili vratove. Tapi Perivinkl, onaj koji sam
pravi svoje mamce i čovek pomiren sa životom neženje, stajao
je nad svojim dvema žrtvama pokušavajući da shvati šta se to,
dođavola, desilo.
„Karola“, zarežao je, „diži se s poda.“
Ali ona je snažno pala na stražnjicu. Još gore, njeno
dostojanstvo je podnelo još snažniji udarac. Ignorisala ga je, pa
se spustila na kolena pored Nevila. „Najdraži“ povikala je, „da li
si dobro?“
Gospodin Redžinald Džerard, stojeći sa njene leve strane,
zakolutao je očima. Glumice amaterke su po pravilu preterano
glumile, pa ni ledi Perivinkl nije bila izuzetak. Nevil Čarlton je,
s druge strane, zadržao zavidan mir, i činilo se da je dobar
kandidat za pozornicu.
Nevil je otvorio jedno oko i zagledao se u Karolu. A zatim
mu se i drugo oko otvorilo i on je pogledao zabrinuta i
uzbudljiva lica koja su mu se pojavila u vidnom polju.
„Jao!“, rekao je trljajući bradu.
Karola je ignorisala pruženu ruku svog muža pa žurno ustala.
„Mora da si lud!“, rekla je stegnutih pesnica. Krug glava oko
nje je klimnuo. Slagali su se. Provokacija (premda značajna) nije
bila ravna kazni.
A zatim su svi pogledali u Nevila, koji je i dalje ležao na
podu. Ustao je ležerno i počeo da namešta maramu oko vrata.
Tapi je počeo da se oseća kao silna budala. „Izgledaš dobro.“
Nevil je prstima opipao vilicu. „Verujem da ću preživeti“,
rekao je kao da govori o padu sa jabuke. „Nameravate li da
iznesete svoje razloge za ovaj napad?“ Rekao je to najprijatnijim
mogućim tonom.
„Ne“, odgovorio je Tapi. „Ne nameravam to da učinim.“ I
nesvesno su mu se šake skupile ponovo u pesnice kada je video
kako Karola obleće oko Nevila i otresa mu kaput.
Nevil ju je odgurnuo. „Hajde da ne izazivamo razjarenog
bika, šta kažeš?“
Ali Karola je bila van sebe od gneva i poniženja. Doletela je
do Nevila pa ga uhvatila podruku. „Kako se usuđuješ da
napadneš mog budućeg muža!“, povikala je na Tapija prodorno.
„Čoveka kog volim više od svih drugih na svetu!“
Tapi je još više prebledeo. „Vidim tu mali problem...“, počeo
je.
„I ja“, ubacio se Nevil.
Ali Karola je sada već gotovo dahtala od gneva. „Imao si
drskosti da napadneš čoveka koga volim! Moraš se smesta
izviniti!“
Nastupio je užasan trenutak tišine.
„U redu, izvinjavam se“, rekao je Tapi okrenuvši se prema
svojoj žrtvi.
Nevil je još trljao bradu i pokušavao da se pretvara da je na
nekom drugom mestu. Spustio je ruku i podigao upitno obrvu.
Mora da je Perivinkl čistije svesti od svoje žene? Ali avaj, nije
to bio.
 „Tvoja je“, brecnuo se Tapi. „Uzmi je. Ne želim je. Ne mogu
da zamislim zašto sam pokušao da zaštitim njenu reputaciju.“
Nakon ovih reči okrenuo se i izašao iz sobe. Posmatrači su ga u
potpunoj tišini posmatrali dok je prolazio pored njih.
Helen je istupila i uzela Karolu podruku. Sa osmehom je
prešla pogledom preko očaranih očiju žena oko njih. „Ledi
Perivinkl mora da se osveži“, objavila je. „Muškarci iscrpljuju
čoveka, zar ne? Toliko strasti. Samo žena, lepa i čedna kao ona,
može da izazove takvu strast!“
Ledi Trubridž je klimnula i svi ostali su sledili primer
domaćice. Helen je odvela Karolu iz prostorije.
Džina je osetila prisustvo svog muža pre nego što je pustio
glas od sebe. „Dobro veće“, rekla je. „Da li si video izvanredan
nastup tvog prijatelja Perivinkla?“
„Ne izazivaj sudbinu podsmevajući se patnji koju strast
izaziva“, rekao je glumeći strogost.
„Šta ti znaš o toj patnji?“ nasmejala se.
„Previše“, rekao je glasom koji je postao hrapav. Njegova
žena je nosila besmislenu večernju haljinu. Bila je izuzetno
pripijena u gornjem delu i ukrašena malim volanom oko vrata.
Sa onom crvenom kosom i belom kožom izgledala je zavodljivo
kao kraljica Elizabeta.
„A kada si ti poslednji put branio čednost jedne dame?“,
pitala je.
Imala je oči boje komada stakla izvučenog iz grčkog mora. I
kosu kao rani zalazak sunca.
„Želiš li da se vratimo u biblioteku i nastavimo gde smo
stali?“, pitao je. „Bila bi šteta da Biksfidlu ne odgovoriš brzo na
njegova pisma. Možda su se desile neke hitne stvari koje bi
trebalo da raspravimo.“
Njen osmeh se pretvorio u nešto mnogo tajanstvenije i
zavodljivije. Prokletstvo! Bolje da pazi šta radi. Ukoliko ne želi
da čitav život provede nadzirući mostove preko Čarlkot reke, ne
može da ode dalje od...
„Ne, hvala“, rekla je.
Nije mogao da se seti o čemu je pričala.
„Radije ne bih da nastavim da radim na papirima u
biblioteci“, pojasnila je sa prizvukom smeha u glasu.
Kam je složio lice u grimasu. Orkestar je ponovo zasvirao.
„Hajde da plešemo“, rekao je pa je uzeo za ruku.
„Ne možemo“, usprotivila se Džina. „Ovo je improvizacija,
ledi Trubridž još nije odredila raspored sedenja.“
„To je valcer.“ Dobacio je novčić dirigentu koji je zasjao
zlatom okrećući se u vazduhu. Improvizacija se brzo pretvorila u
valcer.
„Nisam sigurna da je ovo dobra ideja“, rekla je Džina
podigavši pogled prema mužu. „Trebalo bi da čekamo
poništenje braka, ne da plešemo. Ljudi će pričati.“
Na trenutak je razmislio o toj ideji. „Ako ne budeš plesala sa
mnom, poljubiću te ovde nasred podijuma.“
„Molim?“
„S druge strane, ako budeš plesala sa mnom, neću te
poljubiti... za sada.“ Oči su mu sijale obećanjem. „Bolje bi ti
bilo da plešeš, jer mislim da se Boningtonu poljubac neće
dopasti. A imajući u vidu Tapijev primer, mogao bi smatrati da
ga čast obavezuje da zaštiti tvoju reputaciju pokušajem da mene
obori na pod. A ja“, nasmešio se široko, „nisam siguran da je
tome dorastao.“
Plesao je kako je i govorio, kako je živeo: jurišao je odvažno
i impulsivno, i divlje se zavodljivo vrteo. Džina je videla da
ljudi zure u njih. Osećala je golicanje na ramenima. Obmotala je
pribranost oko sebe kao hladni somot izazivajući svojim
držanjem posmatrače da iznesu neku opasku.
Kam je osetio nalet u njenom telu i spustio pogled i video da
u naručju drži vojvotkinju. Do srži. Džinino lepo gipko telo je
bilo kruto kao daska. Niko ne bi mogao njihov ples protumačiti
kao sugestivan: zapravo je njena ledena ravnodušnost bila
načisto bračne prirode. Osetio je nalet izuzetne ljutnje. Više je
voleo svoju suprugu sa rumenilom na licu i kikotom u grlu.
„Verujem da je tvoj brat u kući“, rekao je.
„Zašto, zaboga, tako misliš?“
„Eto zato.“
„Izvanredno loš način rasuđivanja. Da je moj brat u kući,
predstavio bi mi se.“
„Šta bi ti rekao?“ U Kamovom glasu bilo je i više od trunke
prezira. „Kako ste, vaša milosti? Ja sam vaš nezakoniti brat?“
„Zašto da ne?“
„Šta ako je on poslao pismo ucene? Izvinite“, rekao je preko
njenog ramena kada su se sudarili sa drugim parom.
„Mislim da ne bi trebalo da razgovaramo o ovome u
javnosti“, prosiktala je. Izgubila je pribranost. Jedna lokna joj je
iskliznula iz složene frizure na glavi i poskakivala joj na vratu.
Kam je pomislio da je poljubi u vrat, a telom mu je sevnuo
užareni plamen. „Hajde da se povučemo u biblioteku da
slobodno razgovaramo o tome“, rekao je svilenim glasom.
„Ne znam šta misliš da radiš“, prosiktala je Džina koja je
otkrila da iskošeni osmeh njenog muža ima uznemirujuću
sposobnost da joj uzburka krv. „Dobićemo poništenje braka.
Poništavamo naš brak. Naš brak se završava. Naš brak je...“
„Slažem se“, prekinuo ju je.
„Zašto mi se onda udvaraš?“
Džina se, kada nije bila sigurna, pretvarala u prvoklasnu
vojvotkinju. Njeno pitanje zvučalo je kao kraljevski proglas.
Njen pogled nikada nije izgledao toliko zapovedno, i potpuno je
vladala svojim glasom.
Želeo je da strese tu pribranost sa nje i da je ponovo pretvori
u onu impulsivnu, bučnu devojčicu koju je jednom ostavio u
šumi zvončića.
„Ne udvaram ti se“, rekao je namerno snishodljivim tonom.
„Zavodim te, Džina. Postoji razlika.“
Nastupila je delimična stanka. Muzika se završila.
„Zavođenje bi bilo izvanredno budalasto, imajući u vidu
tvoju želju da me se otarasiš.“ Glas joj je bio zamišljen.
„Zapravo, mislim da bi se sasvim pravo moglo reći da bi to bilo
suprotno tvojim željama.“
Podigao je obrve. „Ne želim da te se otarasim. I ako nisi
sigurna šta ja želim, rado bih ti to do detalja ilustrovao.“
Ugao usne joj se i nevoljno izvio.
Ali srela je zainteresovan pogled ledi Trubridž i setila se
važnije teme. „Kako to misliš da ne želiš da me se otarasiš? Čak
nismo ni u pravom braku, zaboga.“
„Ti si od mene tražila poništenje. Meni se dopada da si mi u
blizini – pa, volim da čitam tvoja pisma.“
„Ne želiš me za ženu“, istakla je. „Prosto tek kao nekoga sa
kim ćeš razmenjivati pisma.“ Blago je porumenela ali je
nastavila. „Zavođenjem me nećeš podstaći da ti pišem pisma. Ne
želiš me za ženu, Kame.“
„Samo zato što nisam od onih što traže žene“, odgovorio je.
„Mislim da je primerenije reći da ti mene ne želiš za muža. Ja
bih bio savršeno zadovoljan da su stvari ostale kakve su bile.
Zapravo, uz nekoliko izmena u rasporedu svakog od nas...“
„O čemu to pričaš?“
„O našem braku“, objasnio je. A zatim se zapitao šta on to,
zaboga, govori. Pa se, kako to svi muškarci čine, povukao.
„Meni naš dogovor nije bio suviše tegoban.“
„Nisi to rekao. Spominjao se neke izmene – zapravo, zvučalo
mi je kao da si predložio da zaustavimo poništenje braka.“
Kam je osetio kako mu se krv povlači iz glave. Da li je zaista
to rekao? Nije valjda. Pogled mu je odlutao do nežnih, bledih
ramena njegove žene i njenog dugačkog vrata. Rekao je to.
„Pa?“, pitala je glasom oštrim kao u kakve Šekspirove
junakinje.
„Nema potrebe da toliko likuješ“, rekao je pokušavajući da
unese vedrinu. „Ako si izgubila hrabrost i rešila da se ne udaješ
za svog ledenog markiza, rado ću te zadržati. Niko se nije žalio
na posao koji obavljaš u Girtonu.“
Na obrazima su joj se zažarile jarkocrvene fleke. „Oh,
stvarno? Nije li to lepo! Mogu od nevidljive supruge koja ne
izaziva nevolje da postanem nevidljiva supruga koja ne izaziva
nevolje i pritom obavlja mnogo posla. Kako lepo za mene!
Odreći ću se muškarca koji me voli i želi da rodim njegovu decu
zarad muškarca koji se divi mojim pismima i mojoj veštini
upravljanja posedom.“
„Bio je to tek predlog“, rekao je Kam sa osećajem olakšanja.
Mora da mu se video na licu.
„Želela bih da znam na šta si mislio kada si spominjao
izmene.“ Skupila je oči. Kada joj nije odgovorio, oštro ga je
ubola među rebra. „Kame!“
Imao je onaj razonođeni, sneni izraz od kog joj se stomak
zatezao. „Pričao sam o postelji“, odgovorio je i ne osvrnuvši se
da vidi da li ih neko sluša. „Ako ostanemo u braku, mislim da bi
trebalo da delimo postelju – barem kada sam u Engleskoj, slažeš
li se?“
„Još bolje!“, rekla je prodorno, trudeći se da ignoriše glasić u
glavi koji je, činilo se – izdajica – pozdravljao zamisao da deli
postelju s Kamom. „Pretpostavljam da sam postala supruga koja
upravlja posedom i podiže porodicu sama, dok njen muž vitla po
stranim zemljama.“
„Ah, ali doživeli bismo mnogo zadovoljstva pre nego što
odem. I posećivao bih te.“ Na licu mu je sada bio pakostan izraz.
Nije je čak ni dodirivao, a ona se osećala kao da je miluje.
Blistava slabost joj se ugnezdila nisko u stomaku.
Zaustila je da kaže nešto. Ali šta!
Pored lakta je začula kašalj. Markiz Bonington se plitko
naklonio Kamu. „Veče je spalo na neprijatne izlive“, rekao je
ledeno. „Predlažem da se okupimo u biblioteci i vežbamo uloge
za Mnogo buke ni oko čega. Ledi Trubridž me je upravo
obavestila da je pozvala veliko društvo da prekosutra gleda
predstavu.“
Džina je raširila oči. „Obećala je da će to biti tek jednostavan
komad za goste kuće!“
„Očigledno se predomislila.“
Kam se zasmejao. „Nadam se da ne očekuje od nas dramske
veštine lorda i ledi Perivinkl.“
„Što se manje bude pričalo o toj sramotnoj sceni, tim bolje“,
prokomentarisao je Sebastijan.
„Upravo“, odgovorio je Kam.
Džina je gajila užasnu sumnju da se Kam u sebi smejao
njenom vereniku. „Hajdemo. Ako ćemo praviti budale od sebe,
mogli bismo barem poniženje da vežbamo unapred.“
„To je pravi duh“, rekao je Kam. Okrenuo se i pregledao
sobu. „Gde li je, o, gde, lepa Ofelija?“
Sebastijan se namrštio.
„To je iz Hamleta“, prokomentarisao je Kam pa pažljivo
dodao, „još jedan Šekspirov komad. Mislio sam na i više nego
lepu Ezme.“
 „U drami stoji A gde je lepo veličanstvo Danske“, brecnuo se
Sebastijan idući ka biblioteci. Zastao je kada su svi stigli.
„Hoćemo li krenuti od prvog čina?“ Za manje dostojanstvenog
muškarca bi se moglo reći da reži.
„To smo mi“, rekao je Kam vedrim tonom. Uhvatio je Džinu
za ruku ali ju je Sebastijan držao za nadlakticu. „Da li biste
dozvolili da Beatriče i Benedeto sednu?“
Povukao je Džinu na kauč. Ezme je sela preko puta njih sa
razonođenim izrazom na licu.
„Bolje skini rukavice“, rekao je Kam pa pružio Džini knjigu.
Namrštio se kada je video mnoštvo sićušnih dugmića koji su joj
se pružali do lakta.
Gledala je kako tamnokosu glavu povija nad njenim zglobom
i počinje vešto da otkopčava malu bisernu dugmad sa unutrašnje
strane zgloba. „Savršeno sam kadra da čitam sa rukavicama.“
Sebastijan je ljutito odmahnuo pa seo pored Ezme. „Kada
budete sasvim spremni“, rekao je oštrim tonom.
Kam je svukao Džini obe rukavice i bacio ih u stranu i ne
pogledavši u Sebastijana. „Evo“, rekao je mnogo intimnijim
tonom pa se Džini učinilo kao da je dospela u spavaću sobu.
„Počnite, onda!“, zarežao je njen verenik sa naspramnog
kauča.
„Gle, moja draga gospo Rugačice! Zar ste vi još živi?“, rekao
je Kam sa toliko razonode u glasu da je Džina izvila usne uprkos
činjenici da je i dalje bila ljuta na njega.
Njegove oči su, crne i nasmejane, srele njene i njeno srce je
zapelo.
„Ne možemo sedeti kao motke!“, prokomentarisao je Kam.
„Moraćemo ovo da odglumimo sada, kada imamo pravu
publiku.“ Uzeo ju je za ruku i poljubio njen dlan. Sebastijan je
ispustio zvuk nalik na režanje.
 „Zar poruga može umreti dok ima tako prikladnu hranu kao
što je senjor Benedeto?“, rekla je Džina pokušavajući da
ignoriše trnce u šaci.
Čuda nad čudima, Ezme je uspela da uvuče njenog srditog
budućeg muža u razgovor. „Zašto namerno ljutiš Sebastijana?“,
prosiktala je Džina.
„Zaboravila si ostatak svog teksta?“, odgovorio je Kam drsko
joj se podsmehnuvši. „Šaptači u pozorištima naplaćuju kaznu
kada glumci ne nauče tekst propisno.“ Pogledom je pokazao da
je kazna koju on ima na umu sasvim jasna.
„Na sreću, moje pamćenje je izvrsno“, brecnula se Džina.
„Sama učtivost se mora preobraziti u porugu kad se vi pojavite.“
„Onda je učtivost prevrtljivica“, odgovorio je Kam. „A i
uzgred budi rečeno, mislim da sam ti učinio malu uslugu time
što sam odvratio pažnju onom psetu koje nazivaš svojim
budućim mužem.“
„Besmislice“, rekla je Džina. „Poigravaš se njegovim
osećanjima kao što se poigravaš svime. Da li si ti ikada ozbiljan,
Kame?“
„Ali je izvesno da su sve gospe zaljubljene u mene,
izuzimajući jedino vas.“
Ljutnja joj je provrela u grudima. Povukla je ruku. Nekako je
uspeo da je zadrži i gladio je svaki njen prst na takav način da su
joj nervi zaigrali uz čitavu ruku. „Mislim da tebi ni do čega nije
stalo. Ti si tek običan ne-mari-nis, kako je moja stara dadilja
govorila.“
Sa Kamovog lica nestalo je nešto one drske zavodljivosti.
„Jer ja zaista ne volim nijednu“, prokomentarisao je.
Džina je stegla vilicu. „To i liči na tebe“, proskitala je. „Ja te
uvredim, a ti odgovoriš šalom.“
„To je rečenica iz drame“, usprotivio se. „Benedeto kaže da
ne voli nijednu.“
Džina je namršteno pogledala tekst. „Kakva sreća za žene,
inače bi ih opasan udvarač ugrožavao.“
„Nema potrebe da zvučiš tako žustro.“
„Zašto da ne? Istina je. Ti si otelotvorenje Benedeta. Ne voliš
nikoga, osim možda tvoje grčke Venere.“
„Stalo mi je do Marise. Ona je strastvena, nežna žena.“ Kam
je zaključio da ne mora da kaže da je Marisa strast čuvala
isključivo za svog muža.
„Kako je to lepo“, gugutala je Džina. „Ja ću se udati za
Sebastijana“, nemarno se nasmešila pogledavši u naspramni
kauč, „a ti možeš da se vratiš tvojoj prijatnoj domačoj boginji.“
Kam se obradovao kada je video da je Bonington udubljen u
žustru raspravu sa ledi Rolings. „Ne bih je samo nazvao
prijatnom“, rekao je odbacujući sliku svoje prazne kuće u
Grčkoj. „Marisa je tako topla osoba da se čini da čitavu kuću
ispunjava smehom. Zašto ne nastaviš sa onim stihom o tvojoj
hladnoj krvi?“
„I hvala bogu i mojoj hladnoj krvi“, procedila je kroz zube
Džina, „radije slušam kako moj pas laje na vranu nego kako mi
se muškarac zaklinje da me voli.“
Kam se podsmešljivo blago naklonio pognuvši glavu.
„Rečeno sa istinskim žarom. Beatriče do srži. Nadajmo se da će
te ta hladna krv održavati tokom braka sa tvojim ledenim
markizom.“
„Kako se usuđuješ!“, glasno je udahnula Džina. Oboje su i
nevoljno pogledali prema drugom kauču, ali Ezme i Sebastijan
nisu obraćali pažnju na njih.
„Neka bog uvek podrži vaše gospodstvo u tom mišljenju“,
rekao je Kam. „Tako će nekoga od gospode zaobići sudbina da
mu lice bude izgrebano.“
 „Od grebanja to lice ne bi moglo postati gore ako bi bilo kao
vaše“, mučila ga je.
„Oh, zaista?“, brecnuo se Kam.
„To nije u drami.“ Zelene oči su joj sijale zadovoljstvom
bitke. Osetio je i nevoljni nalet požude koja ga je potresla od
glave do pete.
Ezme ih je prekinula. „Lord Bonington i ja ćemo nakratko
prošetati u vrtu. Vratićemo se za pet minuta.“
Kam je kruto klimnuo.
„Zaboravio si tekst?“ pitala je Džina čim su se vrata zatvorila.
„Verujem da je tako.“ Stegnuo joj je ramena i cimnuo je ka sebi.
„Onda ja određujem kaznu“, rekla je. Njen ton je bio tek
malčice nesiguran dok je gledala kako se njegove usne spuštaju
na njene.
Sada ju je imao gde ju je i hteo: u krilu, i njene su usne bile
pod njegovim. Migoljila se na trenutak, a zatim se njeno telo
istopilo pod njegovim, vitko savršenstvo i nežne meke obline.
„Ja sam odredio kaznu pre nego što smo počeli“, glas mu je
bio promukla grmljavina.
„Aha“, rekla je.
Produbio je poljubac. Ruke su mu gramzivo lutale,
obuhvatale nežne obline, opisivale grudi sputane i pritisnute
tesnom svilom i korsetom.
„Šta je ovo?“, prošaputao je prateći liniju kitove kosti.
„Mislio sam da si se odrekla korseta.“
„Predomislila sam se.“
Ustao je pa je povukao da ustane.
Džini su kolena klecala. Pre nego što je shvatila šta se dešava,
on ju je vukao za sobom iz sobe.
„Kuda idemo?“ povikala je.
Nije čak ni zastao. „U tvoju sobu.“
 „Molim?“ Svu težinu je prebacila na pete.
Okrenuo se. „Idemo u tvoju sobu, Džina.“ Podigao je njenu
bradu, i ono što je video nateralo ga je da zadrhti. „Sada.“
I dalje se povlačila. „Ne možemo, ukoliko...“ Obrazi su joj
bili boje divlje ruže, i glas ju je izdavao. „Moram biti devica u
bračnoj postelji, Kame.“ Osećao se kao da ga je polila hladnom
vodom. Glas mu je bio ravan. „Zaista misliš da sam neodgovorni
klipan. Običan... kako si ono rekla? Ne-mari-niš.“
Osetila je kako mu se telo ukrutilo kao da je njegova koža
bila njena. „Ne! Nije to. Verujem ti. Znam da ne bi uradio – to.“
Čekao je sumorno stisnutih usana.
„Ne verujem sebi.“
Reči su joj zastale na usnama i rumenilo na obrazima joj je
postalo tamnije. Zamislio se. Kosa joj je bila podignuta visoko, a
u ušima su joj sijali dijamanti. Izgledala je baš kao mlada,
dostojanstvena kraljica Elizabeta. Samo što je Kam znao da
može položiti pravo na ovu kraljicu jednim dodirom usana.
Kada nije rekao ništa, ramena su joj se vidno ukrutila.
Okrenula se uz šuštanje suknji. „Hoćemo li se vratiti drami,
gospodine? Tvoj sledeći stih je O, vi ste izvanredan učitelj za
papagaje.“ Sela je pa uzela knjigu kao da je najfascinantniji
dokument koji je ikada videla.
Kamden Serard, vojvoda od Girtona, nikada nije reagovao na
osnovu instinkta. Otkako je iskočio kroz prozor kuće svog oca
sa bukvalno dva penija u džepu, preživljavao je koristeći svoju
pamet, i postupajući ne prema instinktu nego prema logici,
iskombinovanoj sa snažnom željom za samoočuvanjem.
Do tog trenutka. Obreo se, sam bog zna zašto, na kolenima
pred mladom i nadmenom kraljicom.
Pružio je ruke i obuhvatio njeno lice pa pritisnuo njene usne
svojima. Velike šake su joj uokvirile obraze kao da je najnežnija
statua koju je ikada napravio.
Uzdahnula mu je na usnama, erotično tiho zastenjala i
priljubila se uz njega. Pustio je ruku da luta preko gornjeg dela
njene haljine, ovlašno prelazio preko glatkog platna, obuhvatio
dlanom oblinu dojke, pa prešao palcem preko svile.
„Oh, Kame“, glasno je udahnula.
Oči su mu sijale od zadovoljstva. Njegova druga ruka
izvodila je ples zavođenja, zadirkivala i milovala.
Kriknula je, ne mogavši da zadrži zvuk. Ponovo ju je
poljubio čisto da bi okusio njene uzdahe u svojim ustima.
Njegove šake su nastavile svojim grešnim putem dok nije
potpuno omlitavela i počela da dahće na njegovim usnama i
migolji se tražeći zadovoljstvo koje nije mogla da dobije zbog
svile, tafta i korseta.
Dok zvuk ispred vrata nije podsetio grešnog vojvodu i
vojvotkinju da nisu, zapravo, u vojvotkinjinoj spavaćoj sobi.
Džina se povukla i zagledala se u muža. Kada bi je dodirnuo,
dah joj se pretvarao u svilenu vatru u grudima. Kada bi je
poljubio, postajala je bestidna. Sve u vezi s njim, od njegovih
crnih očiju do žuljevitih šaka, teralo je njeno telo da treperi od
požude. Nikada ovako nešto neću osećati prema nekom drugom,
pomislila je. Ta spoznaja joj je bila jasna u srcu.
Kam joj se nasmešio lenjo pa namestio lokne na njenom
vratu. Izgledao je potpuno pribrano, kao da su vreme proveli
čitajući Šekspira.
Ne smem ovo ponovo da uradim, pomislila je Džina, sa
novom spoznajom u srcu. Ne smem ponovo da dodirnem ovog
čoveka: nije moj i nikada neće biti moj. Tu me samo slomljeno
srce čeka.
Ostatak večeri protekao je u magnovenju. Prošli su kroz
dramu tri puta, a njen verenik je preuzeo kontrolu nad
uvežbavanjem. Kada su komad izvodili drugi put, bili su sasvim
pristojno uvežbani, a ona je već bila klonula od umora.
U poslednjem pokušaju je Beatriče strastveno planula na
svog Benedeta. Benedeto se, svestan sve veće frustracije svaki
put kada bi pogledao svoju zanosnu ženu, brecao na nju toliko
žestoko da je čak i markiz Bonington obratio na to pažnju i
zapitao se.
 24

Drugo ratno veće

„Mislim da nisi uništila sve“, rekla je Ezme pažljivo birajući

zrno grožđa pre nego što ga je ubacila u usta. „Ali svakako si
sebi otežala život.“
Karola je zadrhtala. „Ne vidim kako možeš da jedeš u ovom
trenutku.“ Glas joj je bio na ivici histerije. „Moraš osmisliti plan
da spaseš moj brak!“
Ezme je podigla obrvu. „Uveravam te da broj zrna grožđa
koji pojedem nema nikakav uticaj na moje saosećanje.“
„Ostaje činjenica da je Karola u pravu. Potreban nam je plan
delovanja“, istakla je Džina.
„Žao mi je što ovo govorim“, dodala je Helen, „ali ledi
Trubridž me je obavestila da lord Perivinkl odlazi sutra rano
izjutra.“
Sa Karoline strane stola začuo se jauk i Džina joj je smesta
pružila maramicu.
Četiri žene su obedovale u Karolinoj sobi jer je ponovo
odbila da siđe na ručak.
„Verujem da je došlo vreme za snažne mere“, rekla je Ezme
jedući grožđe.
Karola je spustila maramicu dovoljno da očajno trepne prema
njoj. „Zaista ne želim da se udam za Nevila.“
„Što je još važnije, on deli tvoja osećanja“, primetila je
Džina.
Karola se namrštila. „Oženiće se mnome ako mu tako kažem.
A i mogla bih, ako... Tapi odluči da se razvede od mene!“
Ponovo je briznula u plač.
Džina je pogledala u maramicu koju je Karola prinela licu i
zaključila da će poslužiti za još dva ili tri napada suza.
„Mislim da je ovde potrebna varka u postelji“, rekla je Ezme.
„Veoma primereno, s obzirom da sutra izvodimo Šekspira.
Njegovi komadi su puni varki u postelji.“
„Trik sa posteljom je kada jednu osobu zameniš drugom u
postelji“, objasnila je Džina. „Očigledan problem je činjenica da
Tapi nije, koliko ja znam, nikoga pozvao u svoju postelju. Koga
će onda Karola zameniti?“
„I u tome leži varka“, priznala je Ezme.
„Nemoguće“, vlažno je šmrknula Karola. „Ne želi da spava
sa mnom.“
„Jedna od nas će morati da ga zavede i zakaže sastanak za
kasniji čas. Tu će Karola čekati...“
„A Tapi će zgađeno otići“, ubacila se Karola.
„Ne, neće“, rekla je Ezme. „Jer će biti mrak. Zar ne znaš ništa
o varkama u postelji?“
Karola je odmahnula glavom. „Čini se kao aktivnost koju
moja mama prezire.“
„Verujem da je to jedino rešenje. Tapi ima razloga da veruje
da je tebi mrsko njegovo ponašanje u postelji, i jasno si mu
stavila do znanja da želiš da okončaš brak. Moraš ubediti Tapija
da želiš da budeš u njegovoj postelji – ne, da si spremna da se
osramotiš da bi tu dospela.“
„Pitanje je ko će zakazati sastanak“, Ezme je vedro pogledala
svoje dve najbolje prijateljice. „Džina? Helen?“
„Ti“, odgovorile su uglas.
Nasmešila se. „Ja sam, sasvim slučajno, zakazala sastanak sa
mojim mužem za sutra uveče. Noćas mi je poslednja noć u
samotnoj udobnosti moje postelje, budući da ću zbog Majlsovog
obima najverovatnije spavati na podu.“
„Ne mogu da verujem da vodimo ovaj nepristojan razgovor“,
rekla je Helen veoma rumena u licu. „No uveravam vas da ja ne
mogu da zakažem sastanak. Nemam predstavu kako da to
izvedem.“
„Ne slažem se“, podsmehnula se Ezme. „Prosto još nisi
osetila potrebu.“
Šest očiju je pogledalo u Džinu koja je jela kolač i očigledno
smatrala sebe pukim posmatračem.
„O, ne!“, rekla je uplašeno pa spustila kolač. „Ne bih mogla,
nikako!“
„Zašto?“, rekla je Ezme. „Tapiju se, po svemu sudeći, već
dopadaš, s obzirom na tvoje znanje o pastrmkama.“
„Ne mogu! Već sam...“
„Šta?“
„Neću dozvoliti“, ubacila se Karola. „Tapiju se Džina suviše
dopada. Zapravo, uopšte mi se ovaj plan ne dopada, Ezme. Ne
želim da gledam kako neko flertuje sa mojim mužem. Sve ste
lepše od mene, i više. Neću to dozvoliti!“
Tri visoke žene su je pogledale blagonaklono. Njen oreol
zlatnih uvojaka sijao je na sunčevoj svetlosti i izgledala je
preslatko kao tek izleženo pile. „Ti si budala“, rekla je Ezme
blagonaklono. „Ali ako ne želiš da Tapi bude zaveden, u redu.“
„Zašto ne bismo prosto smestile Karolu u Tapijev krevet
kasno noću?“ pitala je Džina. „Neće je očekivati i biće to divno
iznenađenje. Odnosno, ako zaista misliš da Karola mora
preduzeti tako drastične mere.“
„Mislim“, odgovorila je Ezme. „Tapi je ponižen pred velikim
delom visokog društva. On je muškarac, i kao i svi muškarci, ne
voli sramotu. Da sam na njegovom mestu, ne bih svojoj ženi
prišla na metar, ma koliko da sam njome opčinjena. A jeste
opčinjen tobom, draga“, rekla je okrenuvši se prema Karoli.
„Ne može biti toliko opčinjen ako misliš da bi mogao pozvati
neku od vas da mu se pridruži u postelji.“
„Mi nismo obične devojke“, izjavila je Ezme. „Potpuno sam
uverena da bilo koja od nas može bespomoćnog muškarca da
dovede u postelju bez preteranog napora. Pa i ti“, rekla je
pogledavši strogo Helen.
„Šta da kažem kada uđe u sobu? Oh, ne mogu!“, povikala je
Karola.
„Zaboravila sam na njegovog sobara.“
„Podmitićemo sobara“, izjavila je Ezme. „Neće imati sobara
pa će morati sam da se svuče. Sve gostinske sobe ledi Trubridž
su identične.“ Pokazala je Karolin krevet sa teškim baldahinom.
„Neće ni znati da si tu dok se ne svuče i ne legne u postelju.“
„Ali šta ću mu reći?“
„Ništa“, ubacila se Džina.
„Ništa?“, Karola je raširila oči.
Džinin osmeh je bio nestašan. „Ama baš ništa.“
Ezme ju je pogledala sa divljenjem. „Menjaš se na moje oči,
Ambrodžina Serard. Šta se desilo sa tvojom fasadom
vojvotkinje?“
„Vojvotkinje se naviknu da ne govore ništa kad to okolnosti
zahtevaju.“
„To vidim“, odgovorila je Ezme ozareno.
„U redu“, rekla je Karola povinovavši se teretu nužde.
„Uradiću to.“
„Dobro. Naložiću mojoj sobarici da podmiti njegovog sobara.
A zatim ćemo“, Ezme je pogledala Džinu i Helen, „zadržati
lorda Perivinkla u balskoj dvorani do odgovarajućeg trenutka.“
„Kog?“, pitala je Karola.
 „Do jedanaest sati. Nećemo mu dozvoliti da pre toga ode,
Karola. Zato moraš biti ušuškana u njegovu postelju do tada.“
„Moram sve da vas zamolim da me izvinite“, rekla je Džina
nakon što je žurno pogledala sat na polici iznad kamina pa
ustala.
„Zašto?“, pitala je Helen. „Nadala sam se da ćeš ići na
jahanje sa mnom.“
„Rekla sam da ću se naći sa Kamom u biblioteci posle
podne“, rekla je Džina, sa tek tragom stida u glasu.
„Oh“, zasmejala se Ezme. „Sa naočitim mužem.“
„Nije mi on muž“, odgovorila je Džina. „Pa, jeste, ali ne
zadugo. Obećala sam da ću mu objasniti Biksfidlova pisma.
Kam će morati da preuzme upravljanje posedom.“
„Pa, to je napredak!“, rekla je Ezme. „Možda najzad odrasta.“
„Nije to pošteno“, rekla je Džina. „S obzirom na to da je
živeo u Grčkoj, Kam nije znao koliko posla posed iziskuje.“
Helen joj je dotakla ručni zglob i rekla lakim jasnim glasom:
„Ali kako sjajno od njega što je rešio da preuzme posao čim je
shvatio.“
„Ha“, frknula je Ezme. „Da sam na tvom mestu, ja bih tog
muža držala na kratkom povocu. Vratiće ti sav taj posao na
makar i najmanje ohrabrenje.“
„Nedostajaće mi to“, priznala je Džina. „Znate da uživam u
poslu. Kako ću ispuniti dan? Sebastijan mi kaže da ima dva
izvrsna upravnika poseda.“
„Naravno da će markiz imati dva kada je dovoljan samo
jedan“, brecnula se Ezme. „Podozrevam da nećeš imati vremena
za posed. Biće ti potreban čitav dan samo da zadovoljiš
Boningtonova očekivanja gospodstvenosti.“
Džina je uzela rukavice. „Odlazim, Ezme, pre nego što
razmenimo reči. Vidimo se za večerom, nadam se.“
 Nakon što je otišla, Helen je zabrinuto pogledala Ezme.
„Zašto tako oštro, najdraža?“
Ezme se ugrizla za usnu. „Svinja sam, zar ne?“
„Ne baš strašna.“
„Ovih dana me izjeda ljubomora“, planula je Ezme. „Osećam
se kao petogodišnje dete koje je došlo u posetu u tuđu dečju
sobu. Očajnički želim tuđe udvarače, a ne želim svog.“
„Ne sećam se Džininog muža“, rekla je Helen. „Verujem da
sam ga srela jednom pre nego što je otišao, ali bio je tek dete. Da
li je naočit?“
„Nije vojvoda u pitanju“, odgovorila je Ezme.
Helen ju je pomilovala po obrazu. „Siroto pile“, rekla je.
„Dala bih ti Tapija ako ga želiš“, rekla je Karola plačljivo.
Ezme se zakikotala. „Onda bismo bili u pravom sosu, zar ne?
Tapi bi jurio Džininu pastrmku, a ti i ja bismo obe jurile
Tapija!“
Helen je ustala. „Hoćemo li ići na jahanje? Moja kobila je
jutros stigla, i jedva čekam da je izvedem. Karola?“
Podigla je čemerni pogled sa maramice. „Ne mogu.“
„Možeš“, rekla je Helen odlučno. „Nećeš biti spremna za
veče ako budeš cmizdrila u svojoj sobi čitav dan.“
Karola je progutala pljuvačku. „Svaki put kada pomislim na
ovo veče, osećam mučninu“, prošaputala je.
„Hajdemo na jahanje. Ja ću se osloboditi svog poganog
raspoloženja, Karola će se osloboditi svoje potištenosti, a Helen
će zadržati svoj mir...“ Ezme se vragolasto nasmešila. „Jednog
dana ćeš se i ti ponašati jednako šeprtljasto kao i mi ostale,
Helen, a ja ću biti tu da likujem.“
Nasmešila se. „Ja ne.“

Džina je ušla u biblioteku sa čvrstim uverenjem da neće više biti

ljubakanja sa njenim mužem. Dosta je bilo. Sramna istina bila je
da su joj Kamovi poljupci bili neodoljivi. Ali nije provela veći
deo života čekajući da postane prava supruga, da bude deo prave
porodice, samo da bi podlegla njegovim poljupcima. Pomisao da
se sama vrati u kuću Girtonovih dok njen muž odlazi na brodu,
ledila joj je krv. Ne može ona to. Ne može živeti tim samotnim
životom vojvotkinje bez muža ili dece više ni dana. Želela je
ono što joj je Sebastijan nudio: porodicu, stabilnost, odanost i
ljubav.
Naposletku, videla je mnoge brakove koji su započeli strašću
pa završili bez emocija. Helen i njen muž bili su dobar primer.
Kada su obe bile devojčice, bila je silno ljubomorna nakon što je
Helen pobegla u Gretnu Grin sa naočitim plemićem. Džinu je to
osećanje zavisti mučilo najmanje godinu dana dok se grofica
nije iselila iz kuće svog muža, a on je odmah zamenio čoporom
ruskih pevačica.
Kam ju je čekao za dugačkim stolom. Na slepoočnici je imao
trag krede.
„Da li si ponovo crtao?“, pitala je.
Klimnuo je. „Bilo je lepo jutro. Imam ideju ili dve za
Stivenov mermen“ Ali nije rekao ništa više, a Džina je oklevala
da pita. Naposletku, prikazivao je Ezme. Nije bila sigurna da li
želi da zna.
Kam je uzeo hrpu papira koje je donela. „Pisma koja je
Biksfidl poslao?“
Klimnula je. „Neka od njih samo prosledi. Druga piše sam.
Razvrstala sam ih.“ Podigla je dobru trećinu svežnja. „Ovo su
pitanja unapređenja zemljišta i uzgoja stoke, ova se tiču same
kuće, a ova poslednja su razna druga pitanja.“
„Hajde da najpre rešimo razna pitanja“, rekao je Kam.
Izvukao je stolicu za nju, pa seo i uzeo pismo. „Zašto želi da
okreše živicu? Zašto je ne pusti prosto da raste?“
„Živica razdvaja polja“, objasnila je Džina, „i ako će preko
njih prelaziti lovci na lisice, konji moraju biti u stanju da ih
preskoče.“
Kam se namrgodio. „Ko lovi na našoj zemlji?“
Džina je podigla obrvu. „Ti?“
„Ja ne lovim!“
„Oh. Tvoj otac je...“
„Znam“, rekao je sa umorom u glasu. „Moj otac je bio
strastveni lovac. Uživao je još više u lovu ako je mogao da uništi
nečiji vrt jureći neko malo divlje stvorenje. Da li su se živice
održavale na visini koja se može preskočiti?“
Džina je oklevala sekund pa rekla, veoma pribrano:
„Dozvolila sam da narastu nakon što je tvoj otac pao u postelju
1802. godine. Biksfidl nikako ne odobrava tu odluku i zato šalje
zahtev za kresanje živice jednom godišnje.“
Njegov osmeh ju je naterao da trepne a zatim i da žurno
izvuče sledeće pismo. „Ovo su planovi za žetvenu večeru u
selu.“
„Ne sećam se žetvene večere“, rekao je Kam.
„Pa, 1803. godine je žetva bila užasna“, rekla je Džina, „pa
sam uvela večeru. I“, dodala je čvrsto, „dozvolila seljanima da
love divljač u šumi. Plašim se da će ti se Biksfidl prilično gorko
žaliti na to kada se vidiš sa njim.“
„Zašto bi to njemu smetalo?“
„Biksfidl ima vrlo jasne ideje o ulozi vojvode“, objasnila je.
„Naročito mu se nije dopalo kad sam otpustila lovočuvare. Ali
zaista, nije bilo svrhe zadržavati ih kada nisam imala nameru da
dozvolim okupljanje lovačkih družina na našem posedu.“
Kamov iskošeni smešak ju je zagrejao do nožnih prstiju.
„Dozvoli da pogodim“, rekao je na trenutak prislonivši prst na
njen nos. „Lovočuvari su otišli 1802. godine, koja je sasvim
slučajno godina kada je moj otac pao u postelju.“
Intimnost ove situacije uznemiravala je Džinu. Osećala je
blago rumenilo u obrazima. „Hajde da krenemo od kuće“, rekla
je.
Kam ju je na trenutak pogledao pa klimnuo. „Naravno.“
I tako su sedeli jedno pored drugog, vojvoda i vojvotkinja, i
rešavali veliku hrpu pisama. U jednom trenutku lakej im je
doneo čaj; nastavili su da rade. Najzad je Kam ustao i protegao
se. „Bože sveti, Džina, leđa me ubijaju. Moraćemo da nastavimo
sutra.“
Podigla je pogled i iznenadila se da su tanke trake sunčeve
svetlosti koje su dopirale kroz podeljene prozore biblioteke
odavno izbledele.
„I dalje ne mogu da verujem da domaćinstvo troši toliko
ulja“, prokomentarisao je Kam. „Dve hiljade sedamsto litara mi
se čini kao prekomerno.“
„Mnogo je uljanih lampi“, istakla je Džina. „Mogli bismo da
razmotrimo uvođenje gasnih lampi i u kuću u gradu. Gas se
uvodi u svečane dvorane u Brajton paviljonu, ali šta ako
eksplodira? Neko mi je rekao da je gas užasno opasan.“
„Ne znam ništa o tome“, rekao je.
„Čime osvetljavate prostor u Grčkoj?“
„Svećama... suncem... kožom lepih žena.“ Sagnuo se i
poljubio je u obraz, toliko brzo da jedva da je osetila dodir
njegovih usana.
Džina je na trenutak pogledala svoje ruke. Uspela je da ufleka
mastilom zglob. „Kame“, rekla je tiho, „moramo prestati sa
ovim... ponašanjem.“
Okrenuo se u mestu pa se zagledao u knjige ledi Trubridž.
„Kakvim ponašanjem?“
 „Sa ljubljenjem.“
„Ah, ali ja volim da te ljubim“, rekao je njen bezočni muž.
Džina je zadrhtala. Samotna će postelja biti ako bude morala
sama da rešava Biksfidlova pitanja dok se njen muž kupa u
moru u Grčkoj. Skrenula je pogled pa stisnula usne.
Ali on je več krenuo da je podiže. „Džin“, rekao je, a glas mu
je bio dubok i pun strasti. Poljubio ju je u ugao usana, a njoj je
čitavo telo zadrhtalo. „Džina“, rekao je. „Smem li da te otpratim
do tvoje sobe?“
Zadrhtala je u njegovim rukama kao ptica uhvaćena u zoru.
Spustio je poljupce niz njene visoke jagodice. „Želim te“, rekao
je glatkim, mračnim glasom, glasom koji je govorio o smehu,
neodgovornosti, nagim statuama i suncu Grčke.
Sve je to bilo izmešao u Džininoj glavi: statue, nage žene,
njegova Marisa koja ga čeka...
Odgurnula je njegove ruke. Obrazi su joj bili rumeni, usne su
joj drhtale, ali je njen glas bio čvrst. „To nije dobra ideja.“
Izraz na licu mu je postao oprezan i nemaran. „Zašto? Oboje
bismo mogli da pronađemo zadovoljstvo a da za to niko ne zna.“
Njen pogled je bio prezriv. „Ti bi želeo zadovoljstvo, i da
odeš neozleđen. To tako liči na tebe, Kame.“
„Ne vidim u tome ništa loše.“ Borio se da obuzda narav.
„Možda u tome nema ništa loše“, rekla je, „sa tvoje tačke
gledišta.“
„To je prilično licemerna izjava.“ Njegov glas je bio okrutno
učtiv. „Smem li da te podsetim, gospo suprugo, da sam imao
svaku priliku, i pravo po zakonu, da uzmem tvoje telo kada mi
se htelo? Ali sam odabrao da ignorišem znake tvoje tako voljne
naravi, premda sam imao snažan utisak...“
Prekinula ga je. Vojvotkinje nikada ne prekidaju ljude, ali
ova je prestala da polaže svako pravo na dostojanstvo. Bila je
rumena od čistog stida. „Uživam da te ljubim.“ Glas joj je
podrhtavao. „Uživam u načinu na koji, na koji...“
Zurio je u nju ućutkan njenom iskrenošću.
„Ali ti pričaš samo o zadovoljstvu i ni o čemu drugom“,
nastavila je, susrevši njegov pogled.
„Šta više želiš?“, pitao je iskreno zbunjen.
„Imam dvadeset tri godine. Želim da živim sa mužem i imam
decu, što nije nerazuman zahtev. Ono što ti nudiš je samo
zadovoljstvo. Suviše si dobar u ignorisanju neprijatnih istina,
kao što je činjenica da si imao suprugu koja je dvanaest godina
sedela kod kuće dok si se ti vukao sa svojom ljubavnicom
Grkinjom.“
Kam se namrštio. „Nikada nisi rekla da mariš gde sam.
Nikada nisi tražila da se vratim kući dok nisi zatražila poništenje
braka.“
„A da li bi se vratio da sam tražila?“ Sačekala je ali nije bilo
odgovora.
„Da li bi se odrekao Marise da sam to od tebe tražila?“
Samo ju je pogledao i stegao vilicu.
„Verujem da meni brak nije u prirodi.“
Kam je oduvek tvrdio da nije od onih što se žene. Šalio se
kako se on prvi oženio od svih onih koji nikada nisu nameravali
da se žene. Ali nije mu se dopadao neprijatan osećaj koji mu se
javljao kada je Džina istakla njegovu nepodesnost.
Brzo se oporavio, kao pravi veteran hiljada neprijatnih
porodičnih bitaka. „Ništa od ovoga nije započelo pitanjem
braka“, rekao je namerno spuštajući rukave i zatežući kaput. „To
je prosto pitanje požude. A pošto si iskrena, i ja ću biti iskren.
Želim te, Džina.“
Približio joj se za korak i zagledao se u nju. „Želim da se
zarijem u tebe.“
 Skrenula je pogled da izbegne žestinu njegovih crnih očiju.
Podigao joj je bradu. „I ti želiš isto od mene.“
Nije odgovorila, nije mogla da uravnoteži vreli žar u stomaku
i mučno poniženje što ga čuje da naglas izgovara ove stvari.
„Požuda je normalno ljudsko osećanje“, rekao je. „Svakako
mogu da razumem ako bi radije želela da je iskusiš sa svojim
budućim mužem pre nego sa mnom.“
Nije bilo potrebno da bude genije pa da shvati da ona i
Sebastijan nikada neće deliti ništa slično.
„Ali nema potrebe da me vređaš. Kao osamnaestogodišnjak
nisam pokazao želju da se oženim tobom, Džina. Ako ikada
budem imao pravu ženu koju ću ja sam birati, neću je ostaviti na
dvanaest godina i neću uzeti ljubavnicu, kad smo već kod toga.
Nije pošteno da mi zameraš što sam prekršio zavet koji mi je
otac nametnuo.“
Spustio je ruku.
Osetila je toliko snažan nalet stida da joj se činilo da je
uronjena u vrelu vodu. „Žao mi je“, prošaputala je.
„Nema potrebe. Oboje smo bili žrtve mog oca, dve previše.“
Džina ga je pogledala i znala, u tom trenutku, da ga voli.
Stajao je na poslednjim zracima dnevne svetlosti i imao je kredu
u kosi. Stajao je smešeći se onim svojim iskošenim smeškom i
ona nije želela ništa više nego da pruži ruke i kaže: Dođi. Dođi,
poljubi me. Dođi, voli me. Odvedi me u svoju sobu.
Reči su joj zadrhtale na usnama, ali nije mogla da ih izgovori.
Sreo je njen pogled. „Marisa je udata za jednog ljubaznog
ribara“, rekao je. „Bila mi je ljubavnica, ali sam pre tri godine
plesao na njenom venčanju. Bilo nam je lepo, ali naše
prijateljstvo nije mnogo značilo ni njoj ni meni.“
„Oh“, rekla je tiho. I znala je da je ljubav bila važna, njena
ljubav prema njemu. Ne budućnost: sadašnjost.
 Ponovo ju je uzeo za ruke. „Nemam prava da pitam. Ali da li
mogu... možemo li mi...“ Činilo se da ne zna šta je hteo da kaže,
ili kako da to sroči. Pročistio je grlo i pružio lakat. „Biću ti
povremeni muž, Džina. Ali bih želeo da budem tvoj. Smem li da
te otpratim do tvoje sobe?“
Džina je duboko udahnula.
„Verujem da smeš“, rekla je. Glas joj je bio tih, ali jasan.
Pogledao ju je na trenutak, a zatim pognuo glavu i poljubio
je. Džinino čitavo telo je zapevalo od njegovog dodira. Okrenuo
se i zagrlio je oko struka, i tako su pošli prema vratima
biblioteke.
 25

U kom gospodin Finkbotl dokazuje da je

dragocen radnik

Fineas Finkbotl nije imao prijatno veče. Bilo je veoma ljubazno

od ledi Trubridž što ga je pozvala da ostane u kući, sam bog zna
da mu je bio potreban pristup vojvodi i vojvotkinji ako će
sprovesti nalog gospodina Rauntona. Ali kako, dođavola, da se
postara da vojvoda i vojvotkinja ostanu u braku? Jutro je proveo
zatvoren u svojoj sobi čemerno svestan da bi trebalo da odgovori
vojvotkinju od poništenja braka. Samo što je vojvotkinja bila
toliko nalik na vojvotkinju. Nije mogao da zamisli sebe kako
pokreće sa njom razgovor na temu za koga ne bi trebalo da se
uda. U svakom slučaju, posle jučerašnjeg dana, kada je ušao u
biblioteku i video vojvodu kako ljubi svoju ženu, počeo je da se
nada da će čovek sam uzeti stvar u svoje ruke.
No ipak je bilo bolje da sedi natmureno u svojoj sobi nego
nemo ćuti za večerom pre plesa. Tri starije dame do čijeg stola
ga je lakej dopratio su na njegovo predstavljanje odgovorile
samo neznatnim klimanjem glavom pa se ponovo okrenule jedna
drugoj uz blagi kikot. Jeo je kriške šunke i gajio neprijateljske
misli o gospodinu Rauntonu. Ako čovek želi da njegovi klijenti
završe u postelji, zašto li, dođavola, nije to mogao sam da udesi?
Fineasu su se uši malčice zarumenele pri samoj pomisli.
Vojvoda je bio najmanje deset godina stariji od njega, i daleko
prefinjeniji i iskusniji. Teško da je Fineas mogao da ga nagovara
da poseti spavaću sobu svoje žene. Naježio se od same pomisli.
 Razgovor dama mu je dopro do svesti.
„Odista, drage moje“, rekla je starija žena po imenu ledi
Vontliš, „mogu vam reći sasvim iskreno, da su njene suze vrlo
brzo presušile. Zaboga, verujem da ga je oplakivala čitavih
četrnaest dana, ako i toliko!“
Fineas je uzdahnuo. Uznemiravala ga je činjenica da ga dame
ignorišu, i postiđen zbog spoznaje da su imale puno pravo na to.
Nije bio odeven po poslednjoj modi. Bio je tek advokat, čak i da
mu je otac bio plemić. Što je još gore, nije znao nikoga ovde,
osim svojih klijenata i domaćice.
„Bili su u staklenoj bašti zajedno najmanje dva sata!“,
piskavo je rekla punačka žena, izvesna gospođa Flokhart, koja je
sedela s njegove desne strane. „Dva sata, drage moje. Čula sam
iz poverljivog izvora. Neki kažu da je njena majka zaključala
vrata dok nije prošlo dovoljno vremena. Njen otac je zahtevao
zadovoljenje, razume se.“
„Kako sramotno!“, ubacila se dama u žutom čijeg imena
Fineas nije mogao da se seti. „Premda ne verujem da je njena
majka to uradila. Zašto bi se trudila da zaključa kćerku sa
drugim sinom? Ne, ne, devojka je brzopleta. Uvek sam tako
mislila, od trenutka kada je izašla u društvo. Znaš, saplela se o
sopstveni šlep kada se klanjala kraljici. Nepažljivi devojčurak.“
„Mislim da ih je njena majka zaključala u prostoriji“,
navaljivala je gospođa Flokhart. „Uvek je ona bila prepredena.
Kada smo bile tek devojčice, zaklinjala se da će uhvatiti
vojvodu. Nikada to nije uradila, razume se. Mladić je možda
samo drugi sin, ali ima sasvim lep vlastiti prihod.“
Fineas je skupio oči. Kada bi vojvoda i vojvotkinja bili
zaključani u sobi, da li bi bili primorani da ostanu u braku?
Mora da će markiz otkazati veridbu ako vojvotkinja bude
kompromitovana.
 „U kojoj prostoriji su bili?“, pitao je.
Tri para oštrih očiju su se zagledala u njega. „O čemu to,
dođavola, govoriš, dečače?“, zakreštala je gospođa Flokhart.
Fineas je osetio kako mu uši crvene. „O prostoriji“, rekao je.
„Gde su bili dva sata?“
Začulo se cerekanje. „Ne u spavaćoj sobi, ako na to misliš!“
„Nije to dobar način da osvojiš naslednicu“, rekla je ledi
Vontliš. Barem je u njenom oku video sjaj. „Suviše je rizično.“
„Ne nadam se da ću osvojiti naslednicu“, rekao je Fineas
dostojanstveno.
„Dobro“, rekla je gospođa Flokhart otrovno. „Mislim da ovde
i nema nekompromitovanih.“
„Hajde sad“, rekla je ledi Vontliš. „Gospođica Deventoš je
dobra prilika. Ona je nasledila posed svoje pokojne tetke. I
verujte mi na reč da nije kompromitovana.“
„Ona crvenokosa slinavica?“, prezrivo je rekla starica. „Ako
je naslednica, zašto nosi onu užasnu odeću? Izgleda kao
razbarušena repa.“
Fineas je osetio nalet sažaljenja prema neznanoj gospođici
Deventoš. On se osećao kao repa, a ona je, po svemu sudeći,
tako izgledala.
„Bili su zaključani u staklenoj bašti“, prokomentarisala je ledi
Vontliš okrenuvši se prema njemu. Gledala ga je prijateljski. Ili
je možda samo želela da on napravi skandal.
„Ah“, rekao je pokušavajući da zvuči zainteresovano. Osetio
je oštar udar u rebra.
„Ko su ti roditelji, dečače?“
„Ime mog oca je Fineas Finkbotl“, rekao je Fineas počevši da
rumeni.
„Finkbotl? Ti si sin Fineasa Finkbotla?“ Na njegovo
zaprepašćenje, ledi Vontliš je smekšala i sva se raznežila. „On je
bio jedan od mojih prvih udvarača. To je bilo pre nego što je
ostao bez novca, razume se.“
„Dobro je što ga nisi prihvatila“, primetila je gospođa
Flokhart.
„Moj otac nije dozvolio“, priznala je ledi Vontliš. „Kako je
on sada?“
„Hrom je, madam“, zamuckivao je Fineas. „Doživeo je
nezgodu u kočiji pre nekoliko godina.“
„Da li si dobar prema svojim roditeljima, dečače?“
Počeo je od stida da poprima ljubičastu boju. „Da“,
promumlao je.
„Barem mislim da jesam. Moja majka je poginula u nezgodi.“
Starica je klimnula. „Mislim da sam čula nešto o tome.
Nekoliko godina nakon što je Finkbotl izgubio novac na berzi,
zar ne? Prijatno izgledaš. Nije li tako, devojke?“
Sve su ga gledale sjajnim očima.
„Pretpostavljam da si u pravu“, rekla je punačka žena sa
njegove desne strane. „Zaista izgleda prijatno.“ Zvučala je
sasvim iznenađeno.
„Upoznaću ga sa malom Deventošovom“, objavila je ledi
Vontliš. „Ipak mi je ona kumče. Kao što ste rekli, gospođo
Flokhart, oblači se kao repa i nesrećna je kao repa. Rekla mi je
da ne želi da se uda za beskorisnog aristokratu. Daću joj finog,
mladog advokata. Pazite“, oštro je pogledala Fineasa, „nemojte
se zaključavati u staklenu baštu sa mojim kumčetom. Ona je
dobra devojka, i pored svih njenih naprednih ideja.“
Fineas je od stida bio gotovo ljubičast. Na sreću, dame su
uzele šalove i tašne i spremile se da odu. Naklonio se i ponovo
se naklonio kada su otišle, gutajući knedlu u grlu koja ga je
gotovo naterala da uskoči u kočiju i pobegne za London. Samo
što bi time izgubio poziciju, a... pomisao na oca kod kuće
umirila mu je nerve. Mora zadržati posao. Prosto mora.
Zaključaću vojvodu i vojvotkinju u zgradu u bašti, zaključio
je. Ako to ne upali, barem gospodin Raunton neće moći da kaže
da nije pokušao. Još te večeri će to uraditi. Biće sasvim lako.
Mora samo da pošalje tamo zasebno vojvodu i vojvotkinju, pa
da ih prati i zaključa ih. Što se tiče ključa... ključ. Kakav ključ?
Kad je već kod toga, koja zgrada? Krenuo je dalje sa
obnovljenom snagom. Moraće da obilazi posed dok ne pronađe
građevinu koja se zaključava.
Fineas je pola sata kasnije bio sasvim obeshrabren. Lutajući
po mraku, naišao je na dve male zgrade u bašti, ali bile su toliko
prljave da nije mogao zamisliti otmenu vojvotkinju kako u njih
ulazi. A zatim je pronašao toalet na otvorenom koji je iz daljine
izgledao kao mala kuća. Ali strašno je smrdeo, a i šta bi vojvoda
i vojvotkinja radili unutra nekoliko sati? Bilo je izuzetno teško
zamisliti ih kako sede spokojno unutra.
Problem je bio što se nijedna mala pećina ni staklena bašta
koje su bile raštrkane po posedu nije zaključavala. A kada je
diskretno pitao baštovana za ključeve rimskog hrama, dobio je u
odgovor samo sumnjičav pogled i zlovoljan odgovor da za tim
nema potrebe.
Najzad je bio primoran da se vrati u kuću. Moraće da
zaključa vojvodu i vojvotkinju u neku prostoriju. Što je, istini za
volju, zvučalo bolje jer će zbog činjenice da su bili zaključani
pred nosom svim gostima, skandal biti veći.
Ali naišao je na isti problem. Biblioteka se zaključavala, ali
samo iznutra. Naposletku je pronašao samo dve mogućnosti:
prostoriju za bilijar i toalet blizu balske dvorane. Sve u svemu,
Fineasu se soba za bilijar činila kao bolja opcija. Izašao je iz
toaleta razmišljajući o načinima na koje bi mogao da natera ovaj
par u sobu za bilijar. Na njegov užas, jedan gospodin je stajao
tik ispred toaleta. Fineas je pocrveneo od zbunjenosti.
„Zanimaju te prostorije za higijenu, zar ne?“, pitao je čovek
veselo. „I mene, i mene! Bavim se mišlju da u svoju kuću
uvedem Stouvov klozet. Moja supruga želi jedan u svojoj
garderobi. Da li ste videli duboku kadu?“
Fineas je odmahnuo glavom.
„Dođite, hajde da je pronađemo.“ Čovek je dunuo u brkove
nalik na brkove morža. „Ja sam Vimpler.“
„Fineas Finkbotl“, predstavio se Fineas uz naklon.
„Dobro!“, povikao je gospodin Vimpler. „Dobro, dobro,
dobro. A sada, batler mi je rekao da se do duboke kade stiže
stepenicama sa istočnog trema. Mora da je na ovu stranu.“ Pa je
žustro pošao dalje, a Fineas je pošao za njim.
Spustili su se niz uske vijugave stepenice i pogledali duboku
kadu. Bila je obložena ciglama.
„Kako vam se čini?“ povikao je Vimpler. „Mislim da bi
trebalo i to da napravim.“
„Izgleda mi ledeno“, istakao je Fineas.
„E tu grešite“, rekao je Vimpler. „Ledi Trubridž mi je rekla
da se greje. Nekako... ah! Parom, rekao bih. Pogledajte ono!“
Fineas je pogledao.
Vimpler se podsmehnuo. „Divno mesto za ljubavni sastanak,
zar ne mislite i vi tako!“ Veselo je udario Fineasa laktom. „Malo
bućkanja i valjanja? Mada mislim da nije to ledi Trubridž imala
na umu kada je dala da se napravi!“ Nasmejao se svojoj
domišljatosti pa pošao nazad stepenicama. „Hajdemo“,
doviknuo je. „Ne bismo želeli da zakasnimo na ples.“
Fineas je polako pošao za njim. Njemu je u oči ponajviše
upao ključ u bravi vrata iza kojih se nalazila duboka kada. Ključ,
i tiha podmazana brava. Ako bi uspeo da namami vojvodu i
vojvotkinju da dođu da vide kadu, mogao bi ih zaključati unutra.
Štaviše, pošto je ulaz vodio sa istočnog trema, malo je verovatno
da će ih neko pronaći pre nego što prođe dovoljno vremena da
im uništi reputacije.
Sledeći problem bio je kako ih namamiti u duboku kadu.
Ali to je zapravo bilo veoma lako. Dok se vraćao hodnikom,
nakon što je gospodin Vimpler odjurio da pronađe svoju
suprugu, ugledao je vojvodu i vojvotkinju kako izlaze iz
biblioteke.
„Vaše milosti!“, povikao je i pojurio prema njima.
Vojvotkinja tek što je krenula da se penje stepenicama i nije
odmah okrenula glavu. Vojvoda je, međutim, stao i pozdravio ga
prilično kratko.
„Ledi Trubridž vas moli da joj se pridružite“, rekao je Fineas
došavši do daha.
Vojvoda je držao vojvotkinju oko struka. Na trenutak je
Fineas osetio neodlučnost: šta ako je vojvoda odista rešio sam da
se pobrine za problem? Ali u tom trenutku mu je pred očima
preletelo sećanje na razjareno lice gospodina Rauntona. Ne: ne
može verovati vojvodi. Naposletku, to je za njegovo dobro.
„Njeno gospodstvo želelo bi smesta da vas vidi“, rekao je sa
trunkom hitnje u glasu.
Vojvotkinja se najzad okrenula i nasmešila se. Spustila je
ruku vojvodi na rukav. „Idi pozdravi ledi Trubridž u moje ime, a
ja ću se kratko odmoriti.“
Možda jeste grešio.
Vojvoda se smešio svojoj ženi. „Ne, odista. Ne mogu to da ti
dozvolim. Ne pre nego što se umoriš.“
Fineas je bio prilično siguran da ovaj razgovor ima dvostruko
značenje.
Ali vojvoda i vojvotkinja su žurno pošli niz hodnik. Zapravo
je morao da potrči za njima da bi ih preusmerio prema dubokoj
kadi. Na sreću, činilo se da ne primećuju kuda idu, i prihvatili su
njegovo žurno objašnjenje da ih ledi Trubridž čeka u podnožju a
da nisu čak ni pogledali u njega. Vojvoda je šaputao nešto
vojvotkinji na uho: Fineas je video da je blago porumenela.
Oklevao je, pa zatvorio vrata za njima i okrenuo ključ. Istog
časa je osetio silno olakšanje. Uradio je šta je moralo da se
uradi.
Za tri sata će se vratiti sa svedocima. Na kraju večeri. Ljudi
će sigurno primetiti odsustvo vojvotkinje za vreme plesa.
Nasmešio se sa novorođenim samopouzdanjem. On, Fineas
Finkbotl, bio je čovek od dela. Čovek koji je osmislio plan i
zadovoljio svog poslodavca. Odšetao je do vrata balske dvorane
pun osećanja samozadovoljstva.
 26

Ograđen, stisnut i utamničen, kako je to Hamlet

rekao

Bila su potrebna dobra dva minuta da Kam i Džina shvate kako

ne samo da ledi Trubridž nije u prostoriji gde je duboka kada
već i da ih je Fineas Finkbotl, iz samo njemu znanih razloga,
zaključao.
„Koji đavo?“ Kam je zalupao na vrata. Bila su od tako čvrste
hrastovine da se ništa osim tupog odjeka nije čulo kada je udario
pesnicom u njih.
„Šta li mu je bilo na pameti?“ pitala je Džina.
„Neće dugo razmišljati nakon što izađem iz ove tamnice!“
zarežao je Kam.
„Nije ovo tamnica.“ Povukla se niz stepenice. „Ne planira da
nas ubije jer mi je ledi Trubridž rekla da svakog jutra dolazi u
duboku kadu. U najgorem slučaju, neće nas pronaći do jutra.“
„Možda Finkbotl ne zna da je ledi Trubridž zavisnik od
kupanja“, istakao je Kam.
„Ne deluje mi kao ubica.“
Spustio se niz stepenice za njom pa stao. „Krade Afroditu!“
Njegova žena ga je pogledala i nasmešila se. „Jutros sam je
dala Ezme da je čuva. Odlučila sam da si možda u pravu kada
tvrdiš da bi lopov mogao da se vrati.“
„Proklet bio. Palo mi je na pamet da je on tvoj zli brat, i
ignorisao sam to. Kakva budala.“ Kama je ispunio gnev čoveka
koji ne može da spase svoju damu, premda je opasnost u kojoj
se našla bila prilično diskutabilna.
„Misliš da je gospodin Finkbotl moj brat?“ glasno je
udahnula Džina.
„Ima crvenu kosu. Učio je na kontinentu. I otišao je da krade
Afroditu. Samo bi tvoj brat mogao znati za statuu.“
Na trenutak se zaledila razmišljajući o ovome. „Gospodin
Finkbotl je moj brat?“
„To je jedino objašnjenje koje ima smisla.“ Sjurio se niz
ostatak stepenica. „Mislim da u ovom trenutku prevrće tvoj
madrac u potrazi za statuom.“
„Zašto je prosto nije tražio od mene?“
„Jer je kriminalac“, brecnuo se, i dalje uvređen zbog prisilnog
zatočeništva.
„Ipak, da ju je tražio, ja bih mu je dala.“ Njene oči su bile
toliko tužne da je Kam osetio kako se nešto njegove ljutnje topi.
„Budale, oboje“, rekao je nežnije. „Tvoja majka nije
odgovarala na tvoja pisma, a tvoj brat se nije propisno
predstavio.“
Brada joj je zadrhtala.
„O, zaboga“, rekao je ozlojeđeno pa je privukao u naručje.
„Zašto bi želela da ti se tvoj nezakoniti brat predstavi?“
Džina se snažno ugrizla za usnu i nije rekla ništa jer je osetila
da bi mogla zaplakati. Vojvotkinje nikada nisu plakale u
prisustvu drugih.
„Pa?“ Njen muž je zvučao srdito ali ju je grlio tako nežno da
je gotovo – gotovo – time nadomestio činjenicu da ni majka ni
brat nisu želeli da imaju sa njom kontakt. Što nisu želeli da
razgovaraju s njom, niti da joj pišu, ili je uopšte upoznaju.
Namerno je odgurnula ovu misao i pomislila: vojvotkinju
predstavlja njeno ponašanje. Vojvotkinju predstavlja njeno
ponašanje, vojvotkinju predstavlja njeno ponašanje.
 „Šta je uopšte duboka kada?“ pitao je Kam posmatrajući
lučne tavanice.
„To je najnovija stvar“, rekla je. „U suštini je kada.“ Izvukla
se iz njegovog naručja i pokazala kadu obloženu pločicama.
„Ulaziš u nju na one stepenice. I veoma je to domišljato. Voda
prolazi cevima kroz vreli zid kuhinje pa je već topla kada stigne
do kade. A možeš da je zagreješ još više okretanjem ovog
prekidača.“
„Biće da Finkbotl ne želi da umremo od smrzavanja“, rekao
je Kam pa prišao da pregleda cevi. „Ovo je genijalno. Možda bi
trebalo to da uvedemo u Girtonu.“
„Razmišljala sam o tome“, rekla je. „Bilo bi lako provući
cevi kroz kuhinju jer se nalazi tako daleko na istoku.“
„To je optimističan način posmatranja lokacije kuhinje. Otac
je oduvek proklinjao činjenicu da se nalazi tako daleko od
trpezarije, ali pretpostavljam da je topla duboka kada bolja od
hladnog obroka.“
 27

Kupatilo sa dubokom kadom ledi Trubridž,

mračno ali ne i neprijatno mesto

Džina se probudila u toliko dubokoj tami, toliko gustoj i tihoj da

bukvalno nije ništa videla. Na trenutak je bila smrtno uplašena.
Ali je tada shvatila da oseća, ako već ne vidi. I da čuje. Nije
bilo pot puno tiho. Čula je Kama kako diše. Štaviše, kada je srce
prestalo mahnito da joj udara u ušima, čula je njegove
ravnomerne otkucaje srca nedaleko od svog uha. I osećala je
svoje mlitavo, zadovoljeno telo. Osmeh joj je izvio usne.
Nije bilo nepodnošljivog bola kako je čula da opisuju. Čula je
sve o bračnom činu. Znala da je prijatan, pod pravim
okolnostima. I da neke žene u njemu ne uživaju, ali da muškarci
uvek uživaju. Spustila je usne na toplu kožu ispod sebe.
Smatrala je da te žene nisu bile srećne kao ona što je bila.
Probudio se kao mačka iz sna u budno stanje. Telo mu se
ukrutilo. „Šta li se, dođavola, desilo sa svetlom?“
„Mislim da je uljanica dogorela.“ Poljubila ga je u grlo,
osetila so.
Nije rekao ništa i nije se opustio.
„Kame?“ Pronašla je njegove usne. Nevoljni drhtaj potresao
je njeno telo. Možda, pomislila je, njeno telo više nikada neće
biti isto. Krv joj je igrala ispod kože, govorila o maljama
prekrivenoj koži ispod njene, čvrstim uglovima i mišićima na
kojima je ležala, raskošnoj težini njenih grudi na njegovim.
Poljubio ju je, ali je to bilo tek ovlašno spuštanje usana na
usne.
„Odraću Finkbotla zbog ovoga“, rekao je i zvučao razjarenije
nego što je bio kada su tek ostali zaključani u kupatilu.
„Svetiljka je morala da dogori“, istakla je. „Imaš li predstavu
koliko dugo smo spavali? Možda je već jutro.“
„Bilo je između deset i jedanaest sati uveče. Ovde smo
otprilike tri sata.“
„Kako to možeš znati?“, pitala je milujući mu vrat usnama.
„Izvini me“, rekao je pa je podigao sa sebe i spustio sa strane.
Trenutak kasnije ju je ušuškavao ćebetom.
„Kako vidiš šta radiš?“ pitala je. „I kako znaš koliko je sati?“
„Imao sam slična iskustva“, rekao je. U njegovom glasu se
nije čuo čak ni trag zadovoljstva koje su delili. Džina se snažnije
umotala u ćebe.
Kam se udaljio. Napinjala je oči, ali ništa nije videla. „Nemoj
upasti u vodu!“ povikala je iznenada se uplašivši.
„Neću.“ Njegov glas je dopro zdesna. „Da li bi želela da
obučeš haljinu?“ Ponovo je čula njegov glas u blizini i haljina
joj je pala u krilo. Džina ju je zahvalno zgrabila. Pustila je ćebe i
navukla haljinu. Bio joj je potreban trenutak da se uveri da ju je
obukla pravilno.
„Pronašao sam tvoje čarape“, rekao je glas nejasno. „Ali ne
mogu da pronađem jednu papuču.“
„Bacio si je udesno.“
Trenutak kasnije je oblačila čarape – što je bio mnogo
zahtevniji zadatak u mraku nego na svetlosti. A zatim je bila
onoliko odevena koliko je to bilo moguće. Drhtala je od pomisli
na šta joj kosa liči. Mogla je samo da je očešlja prstima.
„Kame?“ pitala je.
„Da?“
„Zašto se trudim da se obučem? Zar nije verovatno da ćemo
provesti noć ovde? Čini mi se da bi se Finkbotl do sada već
vratio da je planirao.“
„Ne verujem da je ikada planirao da se vrati“, rekao je
brutalno gnevnim glasom. „Planiram da udaram nogom u
prokleta vrata dok me neko ne čuje.“
Džina se na trenutak zamislila. „Kame“, doviknula je, „hoćeš
li doći ovamo, molim te?“
Čula je korake, ali je ipak za nju njegov dodir bio šok.
„Hoćeš li sesti pored mene?“
Oklevao je. „Naravno“, rekao je pa seo pored nje.
„U čemu je problem?“, pitala je pazeći da se u njenom tonu
ne oseti optužba ni prekor.
„Ni u čemu“, odgovorio je jednako mirno. „Ništa, osim
činjenice da ne volim da me u tamnicu zatoči advokat koji je
najverovatnije ukrao neprocenjivo delo.“
Držala ga je za ruku kako ne bi mogao da joj umakne. Možda
su muškarci bili ljuti nakon... – a tada joj je na pamet pala jedna
još strašnija misao. Možda je bio besan jer, nakon što joj je uzeo
devičanstvo, sada neće više moći da ponište brak. Bol ju je
prostrelio od srca do stomaka.
„Da li si ljut jer nećemo dobiti poništenje?“, pitala je pre
nego što je stigla da razmisli o pitanju.
„Ne“, rekao je Kam kratko, zvučeći nezainteresovano. „Sada
si moja.“ Džina je osetila kako joj stomak tone od uzbuđenja.
Nikada pre nije bila ničija. Čak ni njena majka nije zaista bila
njena majka, a njen muž nije zaista bio njen muž. Bilo je nečeg
čudnovato utešnog u živahnosti sa kojom je to rekao.
„U čemu je onda problem?“, ponovila je.
„Zaboga, upravo sam rekao da nije problem ni u čemu“,
riknuo je Kam pa skočio na noge. Džina je ustala s njim. Mrska
joj je bila pomisao da se spotiče za njim u mraku.
 Ali on se oslobodio njene ruke i udaljio se. „To je samo
mrak, Džina“, rekao je grubo. „Nema potrebe da se uzrujavaš.“
„Ali nisam....“, rekla je pa stala. On se plašio – kako je čudno
da to nije odmah shvatila.
Nije otišao daleko pa je prosto išla prema zvuku njegovog
glasa dok nije udarila u njegovo toplo telo. Stajao je naslonjen
na zid. Telo mu je bilo kruto. Obuhvatila je njegovo lice rukama
i poljubila ga. Najpre uopšte nije odgovarao, a zatim su mu usne
smekšale.
Taman je pomislila da je uspela, kada ju je odgurnuo i rekao,
napeto. „Spasi me, bože, nezasite žene.“
Džina se ugrizla za usnu i izbrojala do deset.
„To je trebalo da bude šala“, rekao je glas tik ispred nje.
Ponovo je izbrojala do deset. Kao što je rekla Karoli, ćutanje
je ponekad izuzetno korisno.
I naravno, pružio je ruke. Spustio je usne na njenu kosu i ona
najpre nije razumela šta joj govori. Pa je ponovio.
„Da li si čula šalu o svešteniku, puritancu i vinarevoj kćeri?“
„Nisam“, rekla je Džina.
„Mogu da ti ispričam zagonetku, ako želiš“, ponudio je.
„Volela bih da to ne učiniš. Nikada nisam bila dobra u
rešavanju zagonetki.“
„Ne želim da se plašiš mraka.“ U njegovom glasu se čuo
snažan gnev. „Skinuću Finkbotlu glavu što te je stavio u ovaj
nepodnošljiv položaj.“
„Ne plašim se“, rekla je Džina ravnim glasom. Pružila je ruke
pa privukla njegovu glavu svojoj da ga poljubi. „Da li bi ti bilo
lakše kada bih ja tebi ispričala neke zagonetke? Ne mogu uvek
da se setim pravog odgovora, što je šteta.“
Nastupio je trenutak tišine koji je razbila kap ili dve vode
koja je kanula iz cevi u kadu.
 „Da li sam usplahiren?“ pitao je najzad.
„Uznemiren si. Mene u napade histerije bacaju zmije.
Upozorila sam te.“
Poljubio ju je u nos. „Podozrevam da bi ovo bila situacija
koja bi kod mene izazvala napad histerije da sam tome sklon.“
„Hoćemo li spavati sa upaljenom lampom?“
„Ne. Uznemiravaju me samo prostorije u kojima nema ni
svetlosti ni prozora.“ Oklevao je. „Otac me je za kaznu zatvarao
u ormane i komode.“
„Pokušao je to i sa mnom! Odnosno, uradio je to jednom.
Zatvorio me je u vinski podrum. Ali sam kaznu opisala u pismu
majci. Vojvoda nakon njene posete nije više nikada povratio
sluh na desno uho. Barem je tome pripisivao svoju gluvoću.“
Kam ju je snažnije zagrlio. „Žao mi je što ti je to uradio.
Nikada ni pomislio nisam da bi to uradio nekom ko nije njegovo
dete. Sada sam sve sigurniji da je trebalo da te povedem sa
sobom kada sam iskočio kroz onaj prozor.“
Nasmejala se. „Nisi mogao! Zamisli koliko bi ti iritantno bilo
na teretu imati jedanaestogodišnju suprugu.“
„Pa, da sam znao da će te zaključati u podrum, povukao bih
te za sobom“, rekao je.
„Iskrena da budem, nije mi podrum predstavljao problem.
Vrlo sam praktična, i čak ni sa sedamnaest godina nisam bila
naročito maštovita. Ali ako ti je to radio kada si bio dete, mora
da je bilo strašno.“
„Prvi put je to uradio na dan sahrane moje majke. Pomislio je
da nisam pokazao primereno poštovanje jer sam se vrpoljio za
vreme jutarnje molitve. Pa je zatvorio vrata kapele i zaključao
me unutra sa njenim telom.“
„To je užasno!“, glasno je udahnula. „Kakav užasan starac.
Imao si svega sedam ili osam godina, zar ne?“
 „Pet“, rekao je Kam. „Posle toga me je prilično često
zaključavao. Volim da kažem sebi da ne bih bio kukavica da nije
bilo stvari koje je govorio.“
„Nisi ti kukavica!“ Vratili su se do kanabea, a Džina je
prebacila ruke oko njegovog vrata. „Šta ti je govorio?“ Pomislila
je kako mu je telo manje kruto nego pre.
„Da će me duh moje majke opsedati. Verovao sam mu,
razume se. Umeo je veoma slikovito da opiše truljenje mesa i
crve.“
„Okrutni starac“, prasnula je Džina.
„Da“, složio se. „Bilo mi je potrebno nekoliko godina da to
shvatim. I kukavica ili ne, ne osećam se prijatno u mraku čak ni
sada, godinama kasnije.“
„Užasno je to što je rekao o tvojoj majci“, rekla je Džina.
„Ona te je mnogo volela.“
„Kako ti to znaš?“ U glasu mu se čula doza razonode.
„Jer znam“, odgovorila je.
Slegao je ramenima. „Uopšte je se ne sećam. Pretpostavljam
da je bila žena iz visokog društva kao i sve ostale, koja je svog
sina i naslednika pozdravljala tapšanjem po glavi jednom ili dva
puta nedeljno.“
„Ne“, rekla je Džina. „Nije bila takva žena. Znaš, nakon
venčanja sam ja dobila njenu sobu.“
„Njenu sobu? Bila je zaključana kada sam ja bio dete.“
„Kada je otkrio da si pobegao, tvoj otac je zaključao tvoju
sobu, a mene ugurao u sobu tvoje majke.“
Kamove usne su bile tople na njenom uhu. „Pokušao je da
nas zastraši oboje, zar ne? Sreća je što imaš tako čvrstu kičmu.“
„U početku je bilo čudno“, priznala je Džina. „Sva njena
odeća bila je u ormanu, i njene četke su bile na stolu, baš kao u
trenutku njene smrti. Ali moja guvernanta nije mnogo marila što
stvari tvoje majke niko nije dotakao čitavu deceniju. Počele smo
da pakujemo njene haljine i sklanjamo ih. I u džepu jedne od
njih smo pronašli knjižicu. Dnevnik tvoje majke.“
Počeo je da joj miluje vrat lenjim pokretima ruke, ali je stao
kada je ovo čuo.
Džina se nagnula unazad prema njegovoj ruci u slučaju da je
želeo da je spusti malčice. „U njemu je pisala o tebi kao bebi“,
rekla je. „Koliko sam shvatila, bio si najmilije dete u Engleskoj,
Škotskoj i Velsu. Svako veče ti je pevala uspavanke. Čak i kada
su imali goste, iskradala se do dečje sobe da bi mogla da ti
otpeva uspavanku.“
Ponovo je počeo da je miluje, ali ona je osećala da je sluša.
„Imao si krupne crne oči i punu donju usnu. Imao si poseban
osmeh samo za nju, i prvi zub ti je izbio baš tu.“ Spustila je prst
na njegove usne. Liznuo joj je prst, a ona ga je stavila u usta.
„Mmm“, rekla je sneno. „Ukus ti je sladak, čak vrlo odrastao.“
Ispustio je tihi zvuk i počeo da šara rukom preko njene
haljine. „Zašto si navukla ovu ritu nazad na sebe?“ pitao je.
Ignorisala ga je. „Ne usuđujem se da ti kažem kako te je
nazvala“, rekla je sa prenaglašenom stidljivošču. „Plašim se da
ćeš se suviše postideti.“
Ruku je lenjo vukao uz njenu butinu. „Iskušaj me“, rekao je
ljubeći joj kapke.
„Ljutić“, rekla je negde između udaha i krika. Palcem je
radio... nešto. „Rekla je da si njen mali ljutić jer si – o, Kame, to
tako prija.“
Gurnuo ju je nazad na kanabe, i podigao joj haljinu. „Tvoja
majka te je volela više od ikog drugog na svetu“, rekla je u
trenutku pre nego što je zaboravila da misli. Pružila je naslepo
ruke i uspela da obuhvati njegovo lice i privuče ga svom.
Nažalost, zbog toga je čvrsto telo spustio na njeno, što je
razorilo i ono malo sposobnosti da razmišlja koju je zadržala. Pa
je žurno rekla: „Tvoja majka je verovatno bila sa tobom u onim
mračnim prostorijama, Kame. Sedela je s tobom i plakala jer ne
može da spase svog malog ljutića.“ Oči su je zapekle od suza na
ovu pomisao.
„Nadam se da je do sada već odustala od čuvanja straže“,
rekao je razonođeni glas u tami iznad nje. „Radije bih da smo u
ovom konkretnom trenutku sami.“
„Oh, ti“, rekla je Džina srdito. A njegova glava se bez
upozorenja spustila na njenu dojku.
Istopila se, podigla telo prema njegovoj ruci, uvijala se, pa
ispustila glasan krik. Kliznuo je u nju kao da je rođen da
odgovori na pulsirajući osećaj koji je obavijao njene butine.
Stegnula ga je, snažno, i pokušala da uhvati ritam koji su imali
prošli put. Ovog puta je došlo brže. Uči, pomislila je. A zatim je
uradio nešto drugačije, podigao je njene noge i ona je, delimično
razumevši, obmotala noge oko njegovog struka i...

Ovog puta se nije okrenuo i povukao je na sebe. Bio je suviše

umoran. Previše ga je izmorila ova njegova zanosna žena.
Kliznuo je u stranu, sklonio se sa nje ali je ostao tako da leži
da zadrži ruku na svilenoj koži ispod njene dojke. „Koje boje mi
je bila kosa kada sam se rodio?“, pitao je kada mu je srce
usporilo na razuman broj otkucaja.
„Hm?“ Zvučala je omamljeno. Kam se nasmešio sebi u
bradu. Zadovoljio je on poneku ženu u svoje vreme. Ali nikada
nije video tako strastvenu ženu kao što je ova njegova smerna i
pristojna vojvotkinja.
Prešao je usnama preko njenog obraza. Imala je lepe visoke
jagodice. Sva ova tama je bila sjajna za vajara u njemu. Osećao
je njene kosti, nije ih video: žudeo je za glinom u rukama, žudeo
za dletom. „Da li je moja majka rekla da li sam kao beba imao
kosu?“
„Naravno da jesi“, rekla je. „Imao si divne crne lokne.“
Nasmešio joj se u vrat. „Nadam se da nisi od onih što zaspe
čim dožive malo zadovoljstva.“
„Aha“, rekla je njegova žena pa snažno zevnula. I činilo se da
smatra da je njen odgovor bio dovoljan.
Ali Kamu se činilo kao da mu je čitavo telo ogroman osmeh.
Podigao ju je i pošao prema kadi. Pa zastao jer nije želeo da
slomi nogu. Bio je zadovoljan kada je otkrio da je bez greške
došao do vrha stepenica koje su vodile u kadu.
„Kame, šta to radiš?“ Protrljala je lice o njegov vrat.
Sada je već bio do kolena u vodi. „Ispuštam te“, rekao je
oprezno.
Požudno je vrisnula kada je pala u vodu. Nema razloga za to,
pomislio je Kam. Cevi za grejanje u kući Ledi Trubridž su
sasvim lepo funkcionisale. Čekaj da je baci u Sredozemno more
u decembru. To je hladna voda!
Izronila je uz cijuk i pre nego što je stigao da se osvesti,
izvela kontranapad na delove tela koje su pristojni krugovi
obično ignorisali.
„Ne mogu da verujem da si to uradila“, rekao je nekoliko
trenutaka kasnije dahćući i smejući se u isti mah. Imao je
prednost zbog svog nepogrešivog noćnog vida, ali bila je tako
vitka i skliska da se činilo da nestaje iz njegove ruke. I napadala
je bez upozorenja...
„Ne, nećeš!“, rekao je uz glasan smeh pa se dao u napad koji
je mogao da ima ozbiljne posledice. Pritisnuo ju je uza se i
poljubio laganim, lenjim poljupcem. „Ne bi želela da ugroziš
našeg malog ljutića, zar ne?“
Bio joj je potreban trenutak da se seti. Da razmisli o
ljutićima, i njemu i njoj u istoj kadi. Ali pritiskao je njene usne
svojima i njeno budalasto srce se topilo još više... pa, šta je ona
tu mogla!
Bio je to drugi put da Fineas Finkbotl vidi vojvodu i
vojvotkinju u strastvenom zagrljaju. Pre nego što se okrenuo,
video je vojvotkinjina vitka mlečnobela leđa i vojvodinu ruku na
oblini njene zadnjice. Fineas je spustio svetiljku i okrenuo se da
bez zvuka ode. Nije mogao dozvoliti da svedoci vide
vojvotkinju bez odeće. Ali srce mu je bilo puno radosti. On,
Fineas Finkbotl, sprečio je poništenje braka.
„Žao mi je“, rekao je zatvarajući vrata za sobom pa pogledao
krug udovica kojima je obećao da će ih ispratiti do kupatila.
„Plašim se da nije primeren trenutak za posetu ovoj prostoriji.“
„Zašto, zaboga, nije?“ zakreštala je gospođa Flokhart. „Šta
nas to, zaboga, sprečava?“
Malo je nedostajalo da popusti, ali je ispravio ramena. Bio je
on dovitljiv čovek, čovek koji je umeo da obavi posao. „Video
sam pacova“, rekao je oštro. „Nije to primereno mesto za nežne
dame kao što ste vi.“
Gospođa Flokhart je rekla ono što je njih nekoliko pomislilo.
„Pa! Očekujem da će ledi Trubridž, sirotica, biti užasnuta kada
čuje da kadu deli sa pacovima! Silno naglašava prednosti
duboke kade po zdravlje!“, zakikotala se.
 28

Gospodin Raunton brani svoje nasledstvo

„Znaš li šta volim kod tvojih očiju?“ pitala je Džina sneno. „To
što su ti trepavice tako crne. I još su izražajnije jer su vlažne.
Volela bih da imam crne trepavice, baš te boje, hoću da kažem.“
„Meni se tvoje dopadaju baš takve kakve su. One su..Kam je
ućutao. „Vidim tvoje trepavice.“
Okrenula je glavu i zagledala se u stepenice koje su vodile
prema kući.
„Vidi ti to“, rekao je Kam. „Neko je došao i ostavio nam
svetiljku. Baš ljubazno od njega. Lepo što nas nije prekinuo.“
Džina je spustila pogled i osetila kako rumenilo mora da joj
je prekrilo čitavo telo. „Moram da se obučem“, rekla je.
„Da. Pretpostavljam da vrata više nisu zaključana.“
Podigao ju je pa zapljuskujući pošao kroz vodu prema
stepenicama. A zatim ju je pustio da klizne niz njegovo telo i
stane na svoje noge.
Pogledala ga je, i nasmešila se, zadovoljno. „Čini se da ti
mrak nije mnogo smetao.“
„Misliš da si me izlečila, zar ne?“
„Nije ti ni bilo potrebno lečenje“, rekla je Džina podigavši se
na vrhove prstiju da bi mogla da ga pogleda pravo u oči. „U
sećanju su ti bili svi oni poljupci tvoje majke. Samo te je bilo
potrebno podsetiti da te je ona volela – Ljutiću.“
Nasmešio se nevoljno, ali ništa manje mio zbog toga. „Možda
si u pravu“, otegao je. Okrenula se da podigne haljinu s poda.
Privukao ju je nazad sebi, priljubivši njenu nagu zadnjicu uza se.
Osećanje joj je prostrujilo niz noge i kolena su je umalo
izdala.
„Noćas ću se pridružiti mojoj gospi u postelji“, rekao je.
Nije mogla čak ni da mu odgovori. Krv joj je toliko snažno
tukla u ušima da nije bila sigurna da ga je dobro čula.
Pustio ju je i prišao svojim pantalonama. Na trenutak je
stajala puštajući da joj se činjenica da je bila načisto i potpuno
zaljubljena u ludu od svog muža dopre do svesti.
„I tebe ću prikazati u onom komadu mermera“, dobacio je
preko ramena. „Poslednja dva dana radim na skicama.“
Sjajno. Sada će postati naga stanovnica garderobe. Nije
marila. Podigla je stopalo na kanabe pa polako navukla čarapu.
Telo ju je žigalo i protivilo se. Živeće među nagim skulpturama,
i sama će postati jedna. Srce joj je pevalo.
Već je bio obučen i isključio je prekidač za grejanje. „Kame“,
rekla je, „da li negde vidiš podvezicu?“
Podigao ju je s poda i prišao joj. Uzela ju je i vezala je tik
iznad kolena pa stresla haljinu koja je pala do poda.
„Prikazaću tvoju glavu i ramena“, rekao je opisujući liniju
koja je završavala tik iznad njene ključne kosti. „Nisam siguran
da ću umeti verodostojno da prikažem tvoje oči, pogotovo tu
njihovu iskošenost. Ali lepota je ovde“, palcem je protrljao njen
potiljak, „ovo je lepo i to znam da uradim.“
Mora da se videlo da je osetila olakšanje.
„Mislila si da ću te prikazati kao nagu Dijanu, zar ne?“
Klimnula je.
„Proklet da sam ako dozvolim da drugi muškarac vidi tvoje
telo“, rekao je. „U kamenu ili uživo. Ti si moja žena, Džina.
Zaista si sada moja žena. Premda nije da neću vajati druga naga
tela“, dodao je.
 Skupila je oči. „Marisu?“
„Koga drugog! Neću tebe da stavim u promet. Bićeš naga u
mojoj spavaćoj sobi, nigde drugde.“
Bilo je nečeg u njegovim očima što je u njoj budilo poverenje
prema njemu. Onako budalasta nije čak mogla ni da dovede u
pitanje šta je hteo da kaže. Da li je nameravao da je povede u
Grčku? Ili da je ostavi kod kuće u Girtonu? Potisnula je tu
misao.
„O bože“, rekla je glumeći žalost. „To jeste šteta.“
„Šta?“
„Ako budem naga samo u tvojoj spavaćoj sobi“, zastala je
lica obasjanog pakosnim nestašlukom, „onda nećemo iskoristiti
šumu zvončića u Girtonu.“ Nasmešila mu se osmehom koji mu
je zapalio kosti i naterao ga da se ukruti više nego komad hrasta.
„Znam da si se izlečio od svoje nevoljnosti da boraviš u mraku,
ali sam mislila da ćemo možda morati da ponovimo lekcije.
Noću.“
Koncentrisao se na duboki udah. „Smem li da te otpratim do
tvoje sobe, milosti?“
Spustila se u savršen naklon. „Bila bi mi čast.“
Džina je pokušala da natera muža da joj pusti ruku dok su se
penjali stepenicama iz kupatila, ali ju je on ignorisao.
„Istrpi, Džina“, rekao je dovoljno ljubazno.
„Trebalo bi da smo suzdržani“, rekla je mlako dok je Kam
otvarao vrata na vrhu stepenica. „Nisam obavestila mog
verenika da se neću udati za njega.“
„Bonington nije idiot. Ili možda i jeste. Kako bilo, nije ni
važno.“ Pridržao joj je vrata, i Džina je izašla u hodnik.
„Kame“, rekla je kruto, sa notom upozorenja u glasu.
Pogledao je preko njene glave. „Oh, nije li to sveprisutni
Fineas Finkbotl.“ Povukao je Džinu iza sebe. A zatim polako
pošao prema advokatu posmatrajući njegove ruke.
Suočen sa razjarenim plemićem, Fineas je počeo da brblja.
„Nadam se da nisam pogrešio – silno žalim – ali nalog
gospodina Rauntona – istinski, vaša milosti, bio je vrlo jasan –
nisam mogao da se dosetim drugog – spoljni klozet...“
Kam je stao pokušavajući da razume Finkbotlov zamršeni
govor. Čovek je nastavio dalje, ali ništa nije imalo mnogo
smisla. „O čemu to, dođavola, pričaš? Kakve su to priče o
spoljnom klozetu? I šta ti je Raunton rekao da uradiš?“
Džini se oteo nervozni kikot. „Ako sam ga dobro razumela,
gospodin Finkbotl nas je umalo zaključao u spoljni klozet
umesto u kupatilo.“
Kam je zagrlio svoju ženu i privio je čvrsto sebi na rame.
Finkbotl je krenuo da odgovori, nešto o ključevima i
baštovanu, ali Kam ga je žustro prekinuo. „Hajde da pređemo na
stvar, hoćemo li? Gde li si, dođavola, stavio Afroditu?“
Finkbotl je vidno zadrhtao. „Šta?“
„Afroditu, nesuvisli idiote!“
„Samo sam sledio naređenja gospodina Rauntona. Nije
spominjao Afroditu.“
„Ne okrivljuj Rauntona. Nikada ti ne bi naložio da ukradeš
dragocenu statuu. Čovek je odan našoj porodici.“
„Mislim da gospodin Finkbotl ne zna gde je Afrodita“, istakla
je Džina. „Zapravo, rekla bih da je ona sasvim bezbedna kod
Ezme.“
Finkbotl je stajao u mestu i izgledao zbunjeno koliko je to
jednom mladiću moguće. Lice mu se žarilo koliko i kosa.
„Da li si ti vojvotkinjin nezakoniti brat?“
Finkbotl je razrogačio oči. „Molim?“
„Vojvotkinjin nezakoniti brat“, ponovio je Kam. „Da li si to
ti?“
 „Nisam!“
„Ne razumem kako si video bilo kakvu sličnost među nama“,
ubacila se Džina.
„Ima crvenu kosu.“
„Nisam nezakonito dete“, zamuckujući je rekao Fineas.
„Siromašan jesam, ali to nije isto što i nezakonit. Moj otac je
mlađi sin jednog erla. A moja majka je savršeno ugledna žena,
kćerka jednog vlastelina. I oni su venčanil“
Činilo se da mu je gnev dao hrabrost. „Optužili ste me za
krađu i da sam kopile, lorde, ali ja sam vas samo zaključao u
kupatilo na nekoliko sati.“
Kam se ponovo ispravio. „Pa, zašto si, dođavola, to uradio?“
pitao je tiho. Fineas se instinktivno povukao za korak.
„Gospodin Raunton“, rekao je pa ućutao.
„Gospodin Raunton mu je rekao da to uradi“, rekla je Džina.
„Raunton je poslao sirotog gospodina Finkbotla u kuću i rekao
mu da nas dovede u kompromitujući položaj. Verujem da je
Raunton mislio da štiti vojvodsku lozu.“
„Da nas kompromituje? Pa, to ćemo još videti“, rekao je njen
muž smrtonosnim ledenim glasom. „Misli da može prosto da
udesi moj život da njemu paše, zar ne? Pa, obradovaće vas,
Finkbotle, da niko ne zna da smo bili u kupatilu. Potrebno je
više od dvoje da bi neko bio kompromitovan. Potrebna vam je
publika. Ništa – baš ništa – ne sprečava njenu milost da se uda
za onog dosadnog Boningtona sutra. I možete to preneti
gospodinu Rauntonu!“
„Kame“, rekla je Džina.
Finkbotl je klimnuo glavom. „Hoću, lorde. Smesta ću mu
reći.“ Povukao se u stranu, očigledno spreman da pojuri.
„Kad malo bolje razmislim, reći ću mu sam“, rekao je Kam.
Glas mu je bio hrapav od gneva. „Ne verujem da želim da imam
advokata koji je na sebe preuzeo da organizuje moje intimne
sastanke. Raunton je prevršio meru.“
Gospodin Finkbotl postao je još bleđi, iako se činilo da to
nije moguće. „Ako bih mogao da molim oproštaj, lorde“,
preklinjao je. „U pitanju je u celosti moje pogrešno tumačenje
uputstava gospodina Rauntona...“
Jasan glas ih je obojicu prekinuo. „Kame.“
„Da, draga“, rekao je, okrenuvši se prema njoj.
Oči su joj poigravale, a dugačka kosa, vlažna i zamršena,
padala joj preko ramena. Spustila je ruke na njegova ramena i
nasmešila mu se, i to je gotovo bilo dovoljno da nestane
Kamove razdraženosti.
„Ne slažem se s tobom.“
„U vezi sa čim?“, pitao je Kam trudeći se da ne razmišlja o
činjenici da su njene usne bile otečene i crvene od njegovih
poljubaca.
„Verujem da jesam kompromitovana. Sasvim sam, sasvim
sigurna da se zna da smo bili u kupatilu. Zapravo, verujem da je
moja reputacija neosporno kompromitovana.“
Gledala je kako mu se pogled bistri. „Zaista, ljubavi?“
Podigao je ruku do usana.
„Plašim se da je tako.“ Uzdahnula je. „Ne bih volela da
pomislim da se poigravaš sa mnom.“
Nagnuo se napred i progovorio joj na uho. „U potpunosti
nameravam da se poigravam dalje, još ove noći.“
Podigla je obrvu. „Da li bi se isto osećao da smo bili u
klozetu?“
„Mogla si da mi sediš u krilu“, rekao je sa sjajem u oku.
Porumenela je, a on se okrenuo Finkbotlu. „U redu. Raunton je
pobedio. Kompromitovani smo. Možeš sam to da mu kažeš.“
Finkbotl se drhtavo naklonio. „Molim da prihvatite ponizno
izvinjenje za moj drski postupak što sam vas zaključao u
kupatilu.“
„Zahvalna sam što sam pošteđena klozeta“, rekla je Džina.
„Oh! Umalo da zaboravim“, rekao je Finkbotl. „Imam ove
papire za vas, vaša milosti.“ Izvadio je debeo presavijen svitak
hartije iz kaputa.
Kam ga je uzeo. „Papiri za poništenje?“, pitao je
razmišljajući da ih pocepa napola.
„O, ne, to jeste poništenje“, rekao je Finkbotl prilično vedro.
„Gospodin Raunton je postigao poništenje bez problema.
Imajući u vidu okolnosti, regent je odbacio odobrenje
Parlamenta. Nije bilo nikakvog drugog pitanja osim...“, zastao
je.
„... činjenice da brak nije konzumiran“, ubacio se Kam. „A
budući da su papiri potpisani pre dva dana, brak nikada nismo ni
konzumirali.“
Džina je osetila jezu. Već je mogla da bude markiza.
Približila se svom bivšem mužu i uhvatila ga podruku.
Finkbotl je oklevao trenutak. „Nadam se da razumete da ne
mogu prevideti činjenicu da su moji roditelji bili venčani, i
pored toga što bih bio silno počastvovan da sam vam brat.“
Džina se umalo nasmejala, ali se obuzdala. „Naravno da
razumem, gospodine Finkbotle. Vaše ljubazne želje sasvim
ublažavaju moje raspoloženje.“
Naklonio se i otišao.
Kam je pogledao svoju ženu. „Ako ti Finkbotl nije brat, ko
jeste?“
Džina je pošla niz hodnik. „Zar ne misliš da je čudno što nije
bilo novog pisma kojim se traži novac? Naposletku, poništenje
je tu. Mogla bih da se udam za Sebastijana uz posebnu dozvolu i
onaj ko je napisao pismo ništa ne bi postigao.“
 „Posebna dozvola!“, frknuo je Kam. „Suviše romantično za
drvenog markiza.“
„On sasvim slučajno nosi posebnu dozvolu u džepu
poslednjih mesec dana, otkako si ti najavio svoj povratak.“
„Pa, neće je dobiti.“ Otvorio je vrata svoje sobe i Džina se
obrela u njegovoj sobi i nesvesno. „Proklet da sam ako mogu da
se dosetim bilo koga ko liči na tebe“, rekao je Kam zureći u
svoju ženu. „Crvena kosa je ovih dana iznenađujuće retka.“
„Nema razloga da podozrevaš da je moj brat gost u kući“,
istakla je Džina. „Ili da ima crvenu kosu, kad smo već kod
toga.“
„Ako tvoj brat nije ovde, ko je onda ispreturao tvoju sobu u
potrazi za Afroditom?“
Džina je nabrala nos. „Zaboga, jedini crvenokosi muškarac
koga mogu da se setim je lord Skotboro, a on ima najmanje
četrdeset pet godina.“
Ali Kam je zurio u zid i očigledno je bilo da je nije slušao.
„Kad ti je majka umrla, Džina?“
„Grofica Linji? U martu, pre gotovo dve godine. Premda
dugo nisam znala da je umrla.“
„Prokletstvo“, rekao je Kam tihim, grubim glasom. „Pakao!“
Iskočio je iz fotelje.
„Šta je bilo?“ pitala je Džina uplašeno.
„Sam sam ga poslao ovamo. Kakvo sam ja nemarno kopile.“
Provukao je ruku kroz kosu.
„O čemu pričaš?“
„To je Voping“, rekao je Kam. „Sreo sam Vopinga svega
mesec dana nakon smrti tvoje majke. Mora da je mislio da
živimo zajedno. I poslao sam ga tebi i ne razmišljajući o tome.
Glupi, nemarni...“
„Urazumi se, Kame. Voping mi ne može biti brat.“
 „Zašto? Pojavio se u Grčkoj u pravo vreme.“
„Za početak, ima smeđu kosu, a zatim, nema pojma da je
Afrodita...“, ućutala je.
„Ti si mu rekla“, naslutio je Kam.
„Nisam! Samo sam ga pitala za boginju Afroditu.“
Kam je bio kraj vrata. „Hajdemo. Znaš li gde bi mogao biti?“
„Na spratu. Radi u staroj učionici, ako nije zaspao“, rekla je
Džina pridruživši mu se. Ali Kame, on ne može biti moj brat!
Uverena sam da bih znala da sam srela svog brata. Mislim, bio
bi moja krv, zar ne? Voping je učenjak, nije lopov....“
Raspravljala se sve vreme do četvrtog sprata i ućutala je kada je
Kam pokucao na vrata.
„Molim vas da nam oprostite, gospodine Voping“, rekla je
kada su ušli u učionicu. Sedeo je pognut nad hrpom knjiga.
„Da li ste vi brat moje žene?“ pitao je Kam.
Voping je podigao glavu odsutnog pogleda. „Ako ćete me
izviniti na trenutak“, rekao je pa nastavio da zapisuje ono što je
započeo.
Ali Kam nije gajio poštovanje prema duševnom sklopu
njenog učitelja. Prišao je stolu i zgrabio pero. Mastilo je prsnulo.
Voping je podigao pogled i otvorio usta.
„Šta to radite?“ povikao je. „Radim na nečemu važnom!
Upravo sam došao do kraja četvrtog poglavlja mog traktata o
Makijaveliju. Bio sam u naročito osetljivom trenutku, pobijao
sam Pindlpasove pogrešne optužbe, a vi ste...“
„Da li si ti vojvotkinjin nezakoniti brat?“, pitao je Kam.
Nagnuo se i spustio ruke na isprskani traktat i delikatno
opovrgavanje Pindlpasovog rada u njemu. Razmak između
njegovih reči bio je pravilan, a glas mu je bio preteći.
„Eto, jesam“, rekao je Voping bez očiglednih emocija. Oštro
je Kama udario po ručnim zglobovima lenjirom. Kam se
trepćući uspravio i sklonio ruke sa stola. Voping je počeo
pedantno da upija fleke od mastila mumlajući sebi u bradu. Nije
pogledao svoju sestru, koja je stajala potpuno mirno na sredini
prostorije.
Nastupio je trenutak tišine koji je razbijalo samo Vopingovo
mrmljanje dok je brisao prosuto mastilo.
Džina je, s druge strane, upravo otkrila ono što su mnoge
starije sestre mogle da joj kažu o braći: mlađa braća nisu nužno
blaženi dodatak porodici. „Zašto mi nisi rekao ko si?“,
približavajući mu se kao preteći anđeo. „Zašto si ispreturao
moju sobu? Zašto si bacio moje stvari na pod!“
Voping je podigao pogled. Nešto u njenim očima kao da ga je
uplašilo više od svega u Kamovom pretećem pogledu. Skočio je
na noge i povukao se. „Tražio sam zaostavštinu moje majke“,
rekao je. „Nema potrebe da budeš toliko uznemirena. Samo sam
utvrdio da nemaš statuu...“
„Afrodita?“ pitao je Kam.
Voping je okrenuo glavu i pogledao ga. „Imate li je vi?“
„Ne. Kod Džine je sve vreme bila. Bila je ispod fotelje kada
si ispreturao sobu.“
„Zašto je nisi tražio?“, povikala je. „Zašto se nisi predstavio
umesto što si se šunjao naokolo i pretvarao da me podučavaš
istoriju Italije?“
Voping je izgledao iskreno gnevno. „Nisam se pretvarao da
te podučavam! Za tvoju informaciju, upravo si primila istinski
prvoklasno obrazovanje iz makijavelističke politike. Zapravo, da
si ažurnija u čitanju, znala bi gotovo jednako koliko i ja!“
Kam se povukao i naslonio na zid potiskujući smeh. Brat i
sestra su se streljali pogledima preko stola. On je bio sitan; ona
je bila visoka. Njena kosa je bila boje zalaska sunca, njegova
boje smeđe veverice. Ona je bila prelepo neobična; on je prosto
bio neobičan. Ali porodična sličnost se nije mogla prevideti.
Ponos i izvanredna veština mora da su im porodična crta,
pomislio je Kam.
Džina je grizla usnu. „Zašto želiš Afroditu?“ pitala je. „Kam
kaže da ne vredi mnogo novca.“
„Sama statua verovatno ne vredi mnogo“, složio se Voping.
„Premda čovek koji ju je napravio, Franc Faberže, dolazi na
popriličan glas u Parizu po svojim umetničkim delima sa
šarkama.“
„Sa šarkama!“, rekao je Kam tiho. „Naravno da ima šarku.
To je onaj spoj čitavom dužinom.“
„Znači, želeo si ono što je u statui? Drago kamenje?“,
prasnula je Džina.
Činilo se da njena oštrina nije pogodila Vopinga. „Nisam
sasvim siguran šta je unutra“, priznao je. „Sreo sam tvoju – našu
– majku samo jednom, na njenoj samrtnoj postelji. Rekla mi je
da se najdragocenije što poseduje nalazi u Afroditi, i da je šalje
tebi.“
Džina se ugrizla za usnu. „To nije bilo baš blagonaklono sa
njene strane.“
Slegao ja ramenima. „Nisam tražio blagonaklonost. No
očajnički mi je bio potreban produžetak perioda za istraživanje
kako bih mogao da dovršim knjigu. Na sreću, postigao sam
veliki napredak u toku poslednje godine dok sam tebe
podučavao.“
„Znači, nadao si se da će ti ostaviti zaveštanje“, rekao je
Kam.
„Zar bi to bilo neobično? Naposletku, bila mi je majka, i čini
se da je poštedela sebe napora da me podiže.“
„A ti si... moj polubrat?“ pitala je Džina.
„Već smo ustanovili tu značajnu činjenicu“, prokomentarisao
je Voping.
„Možeš da uzmeš Afroditu. Ja je ne želim.“
„Ne želim statuu“, rekao je donekle nestrpljivo.
„Možeš da uzmeš ono što se nalazi unutra.“
„U redu“, rekao je. „Dobro, u tom slučaju bih se vratio poslu,
ako nemaš ništa protiv? Imam još najmanje sat vremena da
pišem pre nego što dovršim ovo poglavlje. Predlažem da se
nađemo sutra po podne i otvorimo Afroditu.“
Kam je prišao i uhvatio ženu za ruku. Video je da je
zanemela i da će se verovatno pretvoriti u kamen gledajući u
svog, morao je da prizna, neobičnog brata. „Vidimo se onda
sutra“, dobacio je preko ramena.
Čovek nije čak ni progunđao nešto u odgovor. Već je sedeo
pognut nad stolom i žurno prepisivao uflekani tekst na čisti list
hartije.
Kada je Kam ponovo ugurao Džinu u svoju sobu, ona se nije
protivila. „Ne mogu da verujem da mi je on brat“, prošaputala je
naslonivši se na vrata.
„Izgleda baš kao ti. Zapravo, veoma ličite.“
„Nisam mu ni nalik!“ rekla je Džina uvređeno.
„U pitanju su izrazi lica“, rekao je Kam popustljivo. „Jednaki
ste.“
„Šta pod time podrazumevaš?“
„Oboje ste poslovni.“ Zakikotao se. „Uvereni da radite pravu
stvar na prvi način.“
Usne je stisnula tvrdoglavo. „Nemamo ništa zajedničko.
Predaću mu dragulje iz proklete statue, i to će biti kraj.“
Kam ju je pogledao saosećajno. „Znam da je to šok, Džina.
Ali nema tu kraja, što je šteta. Čovek ti je brat. Ne verujem da se
u Afroditi nalazi mnogo dragulja“, rekao je. „Nije mi teško da
poverujem da je statua bila izdubljena, ali ne verujem da je
napunjena smaragdima.“
„Šta bi drugo moglo biti? Naposletku, grofica Linji je rekla
da se u Afroditi nalazi njena najdragocenija imovina.“
„Pitam se zašto ju je dala tebi, a ne njemu.“
„Verovatno ju je gledao onim svojim snishodljivim
pogledom“, rekla je Džina. „Ni ja mu ništa ne bih ostavila.
Njegov otac mora da je bio pompezni dosadnjaković. Moraću da
se dosetim šta ću s njim“, rekla je Džina nabravši čelo. „Pitam se
da li...“
„Mi moramo da se dosetimo“, ispravio ju je Kam.
„Naravno“, složila se Džina odsutno. „Možda ako bih...“
„Džina.“
„Šta je bilo?“ Bila je duboko zamišljena.
Uzdahnuo je. „Ništa.“
„Imam ideju!“ povikala je. „Otvorila sam bolnicu u Oksfordu
pre nekoliko godina. I sećam se da sam tamo srela jednog veoma
ljubaznog čoveka. Verujem da je on upravnik Krajstčerč
koledža.“
„Tomas Bradfelou“, dodao je Kam.
„Jeste, on je! Pisaću mu i preklinjati ga da se postara za mog
brata. Samo se nadam da me se seća“, dodala je sumnjičavo.
„Setiće se mene“, dodao je Kam.
„Zašto?“
„Jer sam njegovom statuom zamenio krilatog Merkura u
centralnom dvorištu. Nažalost, moja statua je nosila samo
periku“, rekao je Kam.
„Oh“, rekla je Džina. Pa počela da se kikoće. „Da li je
gospodin Bradfelou – da li je bio jednako pozamašan kao i sada
što je?“
„Mogu samo da zamislim. Bio je divna statua. Bradfelou je
bio iznenađujuće dobar čovek. Izbacio me je sa koledža, ali sam
čuo da je statuu stavio u svoj privatni vrt. A kada sam se vratio
naredne jeseni, ponašao se kao da se ništa nije desilo.“
„Znači, pisaću...“
„Ja ću pisati, Džina.“
Izgledala je zatečeno. „Pa, bilo bi divno kada bi to uradio.“
„Čim se ponovo venčamo. Voping će mi biti šurak. Nisam
nesposoban za upravljanje, znaš.“
Mali smešak joj je izvio ivice usana. „U tom slučaju, vaša
milosti, smem li da vas zamolim da mi pomognete da sutra
završim sa radom na papirima za Biksfidla?“
Prišao joj je. „Pretpostavljam“, rekao je stojeći joj toliko
blizu da su joj nervi zatreperili. „Mogla bi me ubediti.“
Oblizala je usne. „Ubediti? Kako, lorde?“
„Prokletstvo, Džina“, zaječao je. „Moraću da te izbacim iz
moje sobe, ili da te ponovo uzmem na licu mesta.“
Raširila je oči.
„Uz vrata“, rekao je promuklo. Spustio je usne na njene.
Njeno ćutanje shvatio je kao pristanak.
 29

Pijanstvo u privatnosti nakon neformalnog plesa

Tek što je napustila balsku dvoranu kada ju je nečija ruka

uhvatila za lakat.
„Ledi Rolings“, rekao joj je na uho nečiji grub glas.
Ezme je srce potonulo. Bio je tako visok i tako – prekoran.
„I premda mi je mrsko da vas prekidam, verujem da smo se
dogovorili da vežbamo Mnogo buke.“
Zaustila je da odbije, ali ju je on preduhitrio. „Svestan sam da
možda imate planove“, uputio je Berniju Berdetu žestok pogled,
„ali sutra uveče nastupamo. Ledi Trubridž je okačila zavesu u
Dugačkom salonu.“
Berni je bio konjanik i lovac. Nije oklevao da se izloži riziku
kada je za tim bilo potrebe. No, ispustio je ruku svoje pratilje
kao oparen. „Vratiću se u balsku dvoranu“, rekao je. „Vaš
sluga.“ Ovlaš je dotakao usnama njenu ruku i požurio na drugu
stranu prostorije.
„Moraću da odem po moj primerak knjige, lorde
Boningtone“, rekla je Ezme.
Naklonio se. „Otpratiću vas, ako smem.“
Popeli su se uz stepenice ne razmenivši više ni reč. Ostavila
ga je u hodniku i uzela knjigu sa toaletnog stočića. A zatim su se
vratili u prizemlje. Ezme je počinjala da se pita koliko dugo
može da hoda u tišini. Koračao je pored nje poput pokretnog
portreta.
„Da li ste se ovako ponašali i kao mladić?“ pitala je.
 „Molim“, odgovorio je ledeno.
Nije mogla da se odupre želji da bude istinski neučtiva. „Kao
šetajući žarač. Mora da je to vašu majku prilično uznemiravalo.
O, eno ga moj mili dečak – kako je žalosno to se nikada ne
smeši!“ Ezme mu se podsmehnula.
Odbio je da odgovori.
Ljutnja joj se raširila čitavim telom. Kakvog li je prava
Sebastijan imao da joj sudi zbog prijateljstva sa Bernijem? Nije
mogao jasnije da joj da na znanje da je smatra preljubnicom.
Naravno, rekla je sebi, ja to i jesam. Nikada nije videla razloga
da zavarava sebe u pogledu posledica svojih postupaka.
„S druge strane“, rekla je zamišljeno, „zamislite samo kako
se moja mama žalila na mene. Pogledajte ovu moju kćerku! Tek
joj je pet godina i ponovo flertuje sa baštovanovim malim.“
Pogledala ga je iskosa. Oko usana mu se pojavio tek
nagoveštaj osmeha. Zaista je bila šteta što ima tako lepa usta.
„To je veoma zanimljiva tema“, nastavila je. „Ne sumnjam da
je Džina umela da se spusti u naklon i pre nego što je
prohodala.“ Ušli su u malu prostoriju pored sobe za bilijar. „Oh,
ovde ćemo vežbati?“
Sebastijan je, umesto odgovora, prišao i pojačao svetiljke.
„I mislim da je Džinin muž oduvek rezbario komad drveta na
onaj neuredan način kako to dečaci umeju“, rekla je. „Džepovi
mog mlađeg brata bili su puni komada drveta za koje je smatrao
da izgledaju kao patke ili čamci.“
Sebastijan nije odgovorio pa je Ezme nastavila da govori,
svesna da je njegovo prisustvo pretvara u potpunu budalu.
„Girton je verovatno većinu vremena provodio rezbareći male
statue svoje dadilje bez kecelje.“
„Nisam znao da imate brata.“
Stajao je pored kamina i izgledao toliko naočito da joj je srce
preskočilo otkucaj.
„Moj mali Bendžamin“, rekla je. „Umro je kada je imao pet
godina.“
Bilo je nečeg u njegovom izrazu što ju je teralo da priča,
premda nikada nije pričala o Bendžaminu. „Nazebao je. Njegova
smrt je promenila način na koji gledam na potomstvo. Dugo sam
se plašila da rodim dete.“
Seo je pored nje na dvosed. Ali nije je gledao. „Ne želite da
imate dete? Da li zato živite odvojeno od muža?“
„Ovo je veoma neprimeren razgovor“, rekla je pokušavajući
uzalud da se pribere. Proba – čitav nastup – bila je užasna ideja.
Sve to vreme koje je provodila sa Sebastijanom nije joj
pomagalo da ignoriše budalastu naklonost koju je osećala prema
njemu.
„Prema mom iskustvu, svaki vaš razgovor je po pravilu
neprimeren“, primetio je.
Zašto je morao da ima tako dubok glas? Istina je, pomislila je
Ezme sa svojom uobičajenom bistrinom, da bih radije spavala
sa verenikom svoje najbolje prijateljice nego sa bilo kojim
drugim muškarcem kog sam srela u čitavom mom promašenom
životu. Ovo je bila odbojna misao i ona se namrštila.
Spustio je dlan na njeno čelo i palcem zagladio bore. „Da li
delite postelju sa Berdetom?“ pitao je sa oštrinom u glasu.
Smireno je srela njegov pogled. „Ne.“ Ramena su mu se
gotovo neprimetno opustila. „Ali samo zato što se pokazalo da
je njegov um pravo razočaranje“, dodala je. „Spavala sam sa
muškarcima koji nisu moj muž. Želite da li čujete njihova
imena?“
„Nikako.“ Spustio je ruku sa njenog lica.
„Mislila sam da pokazujete interesovanje“, rekla je
spokojnim tonom. A u glavi je vrištala od napetosti. Prekrstila je
ruke u krilu. „Hoćemo li vežbati komad, lorde, ili biste želeli da
mi date spisak vaših ljubavnica?“
Nastupila je tišina. Najzad ga je pogledala. Njegove oči bile
su boje tamnoplave ljubičice. Tako su bile trezvene.
Otvorila je knjigu.
„Nisam još spavao ni sa jednom ženom, ni udatom ni
neudatom.“ Glas mu je bio tih, ali potpuno miran.
Ezme je bukvalno trgla glavom od šoka. „Niste?“
„Ne.“ Činilo se da ne smatra da bi trebalo da kaže ma šta
više.
„Zašto, zaboga?“, rekla je tiho.
„Jer još nisam oženjen.“
„Nisam znala da ste – da li ste puritanac?“
„Ne.“
Čekala je.
„Nikada nisam razumeo ludost koja navodi čoveka da uzme
ljubavnicu“, prokomentarisao je. „Moji prijatelji su prekršili
bračne zavete i protraćili principe na operske pevačice. Kako
nikada nisam sreo žena koja bi me navela na budalasto
ponašanje, nisam sledio njihov primer.“
„Oh.“ Nije mogla da se doseti šta dalje da kaže. „Hoćemo li
početi sa trećim činom komada, lorde?“
Ignorisao ju je. „Ne bih prekršio bračne zavete da sam ih
dao.“
„To je veoma primereno od vas“, rekla je Ezme trapavo.
„No, došao sam do zaključka da će Džina ostati sa svojim
mužem pre nego se udati za mene“, rekao je gledajući je.
„Očekujem da će mi to sutra reći.“
Ezme je progutala pljuvačku. Nije mogla nemo da sedi. Bilo
je to suviše izdajnički, suviše primamljivo. Majls se vraćao u
njenu postelju. Majls će biti otac njene dece. Nije mogla tu
činjenicu da sebi nametne kao nužnu.
„Da li sam dobro razumela da ste sreli preljubnicu koja je
kadra da vas dovede u iskušenje da postupite budalasto?“, uspela
je da kaže.
„Jesam.“
Ustala je. „Onda vam želim sreću u postizanju primerenog
stepena ludosti. Nažalost, vreme je da se povučem za večeras jer
bismo mogli produžiti ovaj fascinantni razgovor. Predlažem da
nastavimo probu ujutro.“
Uhvatio ju je za ruku baš kada se okrenula. Odbila je da ga
pogleda. Njegove oči su bile suviše opasne: njegove oči i ta
njegova vitka lepota. Neće ona biti njegova preljubnica.
„Spavali ste sa drugim muškarcima...“, započeo je.
Istrgla je ruku od njega. „Ključno je ovde što sam, kada sam
povremeno – povremeno, lorde – delila postelju sa muškarcima,
to činila jer sam ih želela. Čini se da ste zanemarili tu značajnu
činjenicu.“ Pošla je prema vratima.
Bio je tik iza nje. No nije je ponovo dotakao.
„Nisam se dobro izrazio. Trebalo je da vam kažem koliko ste
lepi.“
Nije mogla da se obuzda: osvrnula se preko ramena.
Izgledao je blago nestrpljivo. „Nadam se da ćemo moći da
priznamo uzajamnu privlačnost a da ne uvlačimo u to
nerazumna osećanja.“
Duboko je udahnula. „Pretpostavljam da pod priznati
podrazumevate da bi trebalo da vas pozovem u moju spavaću
sobu?“
Klimnuo je. „Izuzetno ste inteligentna žena, i pored toga se
pretvarate da ste površni.“
„To teško da je suština sada.“
Uhvatio ju je za ruku i okrenuo je prema sebi. „A šta je
suština, Ezme? Želim te. Želim te kako nikada nisam želeo neku
ženi i ti si... dostupna. Nisam oženjen, i mislim da nisam čak ni
istinski veren. Zašto me ne bi pozvala u svoju postelju?
Uveravam te da je moj mozak mnogo funkcionalniji nego
Berdetov.“
„Verovatno si u pravu u vezi sa Džininim brakom.“
Otvorio je usta, a ona je požurila da ga predupredi.
„Ali ne i u vezi s mojim, lorde. Nisam dostupna.“
„Nisi?“
Proklet bio zbog svoje lepote, i osećanja u onim poslovnim
očima, i načina na koji ju je njegova ruka na njenoj terala da
zadrhti. „Vraćam se u postelju svog supruga“, rekla je žustro.
„Tako da se plašim da ste propustili priliku. Danas preljubnica,
sutra supruga.“
Skupio je oči. „Vraćam se, ne ukazuje na trenutnu aktivnost.“
Zastao je.
Nije rekla ništa.
„Da li sam dobro razumeo da se još niste pomirili sa
cenjenim lordom Rolingsom?“
Na njeno blago klimanje glavom pružio je ruku iza nje i
zaključao vrata. „Onda bih bio budala kada bih propustio ovu
malu priliku koja mi se pruža, zar ne?“
Ne sklanjajuči pogled sa nje, svukao je maramu koju je nosio
oko vrata i bacio je u stranu.
Ezme se nesigurno nasmejala. „Pomahnitao si, lorde. Ovo ne
liči na tebe.“
Imao je krupno telo jahača. Uprkos sebi, osetila je duboku,
vrelu žudnju. Njen. Nijedna žena nije dodirnula to telo. Prebacio
je košulju preko stolice.
„Ne možeš se svući u salonu ledu Trubridž“, usprotivila se.
„Šta ako neko poželi da uđe?“
 „Neće.“ Svukao je desnu čizmu. Uprkos sebi, posmatrala je
kako mu se mišići na moćnim leđima napinju dok sa saginjao.
„Muzičari su svirali poslednji ples kada ste vi i Berdet napustili
balsku dvoranu. Nikoga nema u sobi za bilijar pored nas i
prilično sam uveren da se domaćinstvo sprema za spavanje.“
Spustio je ruke na pojas pantalona, a njoj su se usta osušila.
Još jednom se slabašno usprotivila. „Ne bi trebalo...“, ali već
je donela odluku. Svaka kost u njenom telu govorila joj je da
prihvati šta joj se nudi. „Zar ti ne bi bilo prijatnije da mi se
pridružiš u spavaćoj sobi?“
Pogledao ju je mračno. „Mislim da neću. Neprijatna mi je
pomisao da ste možda u toj postelji spavali sa drugim
muškarcima. Budalast je to izgovor, ali ipak se tako osećam.“
Pošla je da se usprotivi, pa stala. Nije ga se ticalo što nije
godinama pozvala nijednog muškarca u postelju, a pogotovo ne
u kući ledi Trubridž.
Za tren oka je bio potpuno go. Ezme su kolena popustila;
naslonila se na vrata salona.
„Zar se nećeš svući?“ pitao je.
Pročistila je grlo. Ovo je zaista bilo najčudnije zavođenje u
kom je ikada učestvovala. „Hoćeš li mi ti biti sobarica?“
Prišao je i ona je osetila nalet krvi u lice. Bio je tako opušten
u svojoj nagosti, tako samouveren.
„Zar ti ne smeta što je ovo prvi put da to radiš?“ pitala je
znatiželjno.
Na trenutak je zastao u veštom otkopčavanju dugmića na
haljini. „Ne. Čini se da je to za većinu muškaraca jednostavan
proces, pa zašto ne bi bilo i za mene? Aktivnost koja se od mene
zahteva se ne čini složenom ni teškom.“ Osmeh mu se pojavio u
uglu usana. „Ja sam na glasu kao pravi atleta, Ezme. Verujem da
te neću izneveriti na terenu.“
 Nežno ju je poljubio u vrat i ona je osetila kako joj je jezikom
na trenutak dotakao kožu.
Onaj delić mozga koji nije kliznuo u vrelu svesnost njegovog
tela je primetio njegovu neverovatnu nadmenost. Zar njemu ni u
jednoj oblasti života nije nedostajalo samopouzdanja?
Nežno je prebacila haljinu preko stolice i okrenula se prema
njemu. Bila je veliki ljubitelj francuskog donjeg veša i u tom
trenutku bila je odevena kao pariška kurtizana. Njena potkošulja
sastojala se tek od nekoliko komadića čipke.
Oči su mu potamnele do crnila. „Izvanredna si.“ Spustio je
ruku na njeno grlo, a zatim na rame.
Okrenula se i pošla prema kauču. Podigla je ruke i počela da
vadi ukosnice dok joj kosa u nežnom talasu nije pala sve do
pantaleta. A zatim je pružila ruku.
„Hoćeš li mi se pridružiti, lorde?“
Ezme je drhtala od mešavine uzbuđenja i stida. Nikada nije
vodila ljubav u javnoj prostoriji. Ali se činilo da to ne smeta
smernom markizu.
Svukao je preostalu odeću s nje dok nije ostala potpuno naga
savijajući prste bosih stopala u tepihu.
Samo ju je gledao. Kada je progovorio, od njegovog glasa je
poskočila.
„Ti si najlepša žena koju sam ikada video, Ezme.“ Privukao
ju je u naručje.
Pala mu je na grudi, a on je prešao rukom preko linije njenog
boka i butine privlačeći je uza se.
Ovo je najopasnija stvar koju sam ikada uradila, pomislila je
Ezme. Ali njegove oči su bile plave kao nebo bez oblaka.
U nekom trenutku je sluga zatresao vrata da ugasi vatru.
Sebastijan je dreknuo na njega.
Markiz Bonington, naširoko poznat kao najplemenitiji plemić
visokog društva, izgubio je pribranost. Još gore, kada se njegova
pratilja zakikotala i rekla mu nešto nevaljalo na uho, on je nije
ukorio. Već ju je pritisnuo i rekao nešto divlje, nepristojno,
nešto što je nateralo Ezme da zadrhti i privuče bliže sebi sve
njegove divne mišićave delove.
To što je bio atleta ne znači da nije morao da nauči neke
finese. Ali velike atlete su velike atlete. I kako je Ezme na svoje
veliko zadovoljstvo otkrila, brzo su učili. Još bolje, razumeli su
da je put do savršenstva u ponavljanju... i još ponavljanja.
I možda, u sivim satima zore, još jednom, čisto da dokaže da
je urođena srčanost svakog atlete dragocena osobina za sve
sportove.
 30

Potrebna je hrabrost: spavaća soba lorda

Perivinkla

Karola se skupila pod hladnim lanenim platnenim čaršavima

bezbedno skrivena u Tapijevom krevetu. Čvrsto je zatvorila
baldahin da čak ni tračak svetlosti nije mogao da prodre kroz
platno. Sve je bilo namešteno, osim njene rešenosti. Zapravo,
razmišljala je o begu. Upravo je shvatila da u Ezminom planu
postoji jedna značajna greška.
Ona, Karola, nije volela bračni čin. Nije joj se dopalo kada ga
je Tapi inicirao prve bračne noći, i nije joj se dopao ništa više ni
dve nedelje kasnije. Pretpostavka njene majke da će se već
navići na oglav nikada se nije ostvarila.
Čvršće se sklupčala i stegnula kolena. Ključno je bilo imati
na umu da je želela da bude Tapijeva žena, premda nije želela tu
konkretnu supružničku dužnost. Volela bi da ga poljubi. Sama
pomisao da ljubi Tapija – da Tapi ljubi nju! – terala joj je
rumenilo na lice.
Ali ljubljenje nije bilo dovoljno. Ezme je bila grubo jasna u
svojoj analizi. Karola mora da ubedi Tapija da želi da bude u
njegovoj postelji toliko da je spremna da se ponizi da bi tu
dospela. U njenoj glavi, poniženje je bilo neizbežno. Bila je
toliko postiđena da je zaista mislila da će se onesvestiti kada je
legla u krevet.
Problem je bio što Tapi nije bio dobar u ovim stvarima.
Naravno, nije to napomenula svojim prijateljicama. Nije to bila
lojalna misao. Moraće da se pretvara da uživa. Bio je to jedini
način da ubedi Tapija da nije loš jahač i sve one druge stvari
koje je rekla kada su se venčali.
Morala je da ga hvali. „To je divno, Tapi!“, vežbala je tiho.
„Kako čudesan...“ Šta je čudesno? Ritam? Tempo? „Kakve
samo istančane pokrete imaš“, zaključila je. „Kakve samo
istančane pokrete imaš i koliko uživam u ovome!“ To je zvučalo
prefinjeno. Morala je da izbegne da zvuči kao njena majka kada
otvara dobrotvorni bazar. Morala je da zvuči vatreno. Iskreno.
Baš tada se začulo struganje i otvorila su se vrata. Karola je
ciknula uspaničeno pa zagnjurila lice u jastuk. Da li je čuo njen
glasan udah? Umreće ako je otkrije još potpuno odeven. Mora
da dođe u postelju razodeven, nakon što isključi lampu. Inače bi
mogao da ga odbije pogled na prevelike grudi. Nosila je
spavaćicu sa malim korsetom čisto da sve zadrži na mestu.
Začuli su se prigušeni zvuci dok je Tapi hodao po sobi,
verovatno se svlačeči.
Karoli je srce tuklo toliko brzo da jedva da je čula njegove
pokrete pored bubnjanja u ušima. Zašto se toliko zadržao?
Začulo se škripanje, pa tišina. Ležala je ukočeno. Jedan trenutak.
Dva minuta. Mora da je čekala deset minuta. Nije imao nameru
da legne u postelju. Ili to možda nije bio Tapi?
Karola je raširila oči. Bio je to lopov. Čovek koji je pretresao
Džininu sobu je došao da krade dugmad za manžetne njenog
muža. Podigla se na kolena i polako, polako prišla zavesi. Lopov
će je verovatno ubiti čim je vidi. Svi znaju da su kriminalci
očajni po prirodi i da redovno udaraju teškim predmetima ljude
po glavi.
Vrhom prsta blago je razdvojila zavesu. Najpre nije videla
ništa osim ugla prostorije. A zatim se pomerila u stranu i
videla...
 Tapija. Nije to bio lopov. Bio je to Tapi. Karola je osetila
nalet ljutnje. I ličilo je na njega da sedi besposleno kada je imao
važna posla. Uvek je sedeo i čitao knjigu kada je ona želela da je
na predstavi, ili još bolje, na balu.
Vatra čak nije bila ni podložena. Samo je sedeo. Noge je
pružio, a mršavo lice mu je bilo umorno. Izgledao je usamljeno,
pomislila je Karola i osetila kako ju je nešto prostrelilo tik ispod
srca. Možda razmišlja o našem braku. Možda će plakati. Ali
Tapi nikada nije pokazao nikakav nagoveštaj suza, i Karola je
morala da prizna da nije izgledao ni sada spreman da im
podlegne. Samo je prazno zurio u ugljenisane cepanice.
Najzad je ustao, protegao se i počeo da otkopčava večernji
kaput. Karoli je dah zastao u grlu kada je svukao košulju preko
glave.
Tapi nije bio atleta u poređenju sa drugim muškarcima u
visokom društvu. Nije se svlačio i nije boksovao sa gospodinom
Džeksonom. Nije jahao u lovu četiri dana u nedelji, i nije jurcao
okolinom u sportskim dvokolicama. Ništa što je o njemu znala
nije objašnjavalo njegovo poput biča vitko telo. Kako dobiješ te
isklesane mišiče sedeći pored obale reke? Tapi je prebacio
pantalone preko stolice i počeo da se osvrće po prostoriji.
Karola je potisnula nervozni kikot. Tražio je noćnu košulju.
Ali ona ju je zgužvala i stavila pod krevet. Smatrala je da je
manja verovatnoća da će je izbaciti iz sobe ako bude potpuno
razodeven.
Nakon nekog vremena je odustao od potrage i prosto
namestio donji veš spreda. Karola je fascinirano posmatrala.
Muškarci su bili čudne građe. Mišići na butinama su mu se
napinjali dok je koračao po sobi. Osetila je neobičnu treperavu
vrelinu svuda po telu.
Nervozno se povukla i pustila zavesu da padne. Ali ništa se
nije desilo. Nije ništa čula.
Oprezno je pružila ruku pa ponovo provirila. Izgleda da je
odlučio da se postara za zgaslu vatru. Stajao je pored kamina,
jednu je ruku naslonio na policu iznad njega i bezvoljno udarao
žaračem ugljenisanu cepanicu.
Zaista izgleda tužno, pomislila je Karola. Možda ne želi da
ode sutra uveče. Možda mu je stalo do mene.
A zatim je Tapi krenuo prema postelji.
Bilo je vreme da se zavesa podigne.
 31

Bis

Tapi je razmakao zavese i pomerio ćebe pre nego što je shvatio

da je neko već pod ćebetom. Zapravo, ona ga je grčevito stezala
pod bradom. Videla joj se samo razbarušena ćuba kose i sjajne
oči.
Osetio je instinktivno poskakivanje u grudima koje je smesta
ugušio. Bila je ljupka, ova njegova izluđujuća žena. Ali nije bila
njegova. Svađali su se od prvog dana, i on je došao do bolnog
zaključka da je vreme da okonča brak. Može da se uda za svog
doteranog plesnog partnera i on će je zaboraviti. Zaboraviće na
sve žene.
Zbog ove poslednje misli mu je glas bio hladniji nego što bi
bio inače. „Šta radiš u mojoj postelji, Karola?“
Ugrizla se za usnu, ali nije ništa rekla.
„Da nisi pogrešila?“, pitao je. Osetio je gnev kako mu se
gomila u grudima. Šta li je, dođavola, radila u njegovoj postelji?
Nije želela da bude s njim; jasno mu je to stavila na znanje
prethodnog dana. „Da li si mislila da je ovo Čarltonov krevet?
Mislio sam da do sada već dobro znaš put.“
Zurio je u nju snagom volje je terajući da kaže istinu, ali ona
je samo spustila malu šaku na njegovu ruku i molećivo rekla:
„Tapi?“
Javila mu se iznenadna misao. „Nosiš Čarltonovo dete i
nadaš se da ćeš me zavesti i naterati time da ga priznam kao
svoje. Pretpostavljam da će to biti jedna od onih beba što se nose
šest meseci.“
Trgla se kao da ju je udario. Na trenutak su se samo gledali u
tami prigušene uljanice.
„Taj plan je gotovo suviše domišljat da ga se sama dosetiš.
Da li ja to ovde vidim nežnu ruku ledi Rolings?“
„Zar – zar zaista tako misliš o meni?“ Glas joj je podrhtavao.
Ili je Karola postala dobra glumica, ili je istinski bila
zapanjena. „Šta drugo da pomislim!“ Pažljivo ju je posmatrao.
„Ne mogu da zamislim ni jedan jedini razlog zašto bi ti posetila
moju postelju. Ukoliko te neko nije naterao da promeniš
mišljenje, za tebe je bračni odnos neuredan, sasvim zamoran i
prilično bolan zadatak. Molim te, reci mi ako sam te pogrešno
citirao.“
Ugrizla se za usnu. Tapi se napinjao da joj vidi lice. Da li su
joj oči bile pune suza? Opasan deo njegovog srca je zaigrao –
onaj deo njega koji je video radosnog anđela kako igra i pet
minuta kasnije je zaprosio.
Stegnuo je vilicu. „Pa, Karola? Oboje smo stariji i mudriji
nego što smo bili. Mislim da nema potrebe da se pretvaramo da
bi ti inicirala aktivnost koju smatraš tako neprijatnom, barem ne
bez veoma dobrog razloga.“
„Bolje da idem“, rekla je. Mali drhtaj u njenom glasu
potvrdio je njegove sumnje. Zagrabila je prema drugoj strani
kreveta.
Smesta je promenio mišljenje. Da li je zaista mario da li je
trudna sa drugim? Nikada ne bi odbacio svoju ženu. Zgrabio ju
je za ruku. „Kara.“ Nadimak koji joj je nadenuo za vreme
njihovog kratkog braka mu je i nesvesno pao sa usana.
Odmahnula je glavom. „Molim te, pusti me.“
Povukao ju je za ruku. Sada je bio rešen da sazna šta se
dešava.
 „U redu je ako si trudna.“ Podigao je i drugu ruku,
oklevajući, i dotakao lokne na njenom potiljku. Voleo je –
nekada je voleo što su bile bele i meke, baš tu. „Ja ću se brinuti
o tvom detetu.“
I dalje ga nije gledala. Nežno je povukao loknu koju je držao.
„To sam samo ja, Kara. Tvoj iritantni stari muž, sećaš se? Možeš
da mi kažeš šta se dešava. Nisam – naposletku, nisam očekivao
da ostaneš čedna. Bili smo razdvojeni tri godine.“ Bila je to
skoro istina. Nadanje nije isto što i očekivanje.
Odmahnula je glavom i promumlala nešto što nije mogao da
čuje.
„Molim?“
„Četiri godine.“ Pogledala ga je očima natopljenim suzama.
„Četiri godine i dva meseca.“
Trepnuo je. „Ah.“ Obrisao je suzu koja joj se spuštala niz
obraz. „Ne plači. Nije važno, ma šta da je problem. Ne moraš
spavati sa mnom. Nikada te više neću naterati da to uradiš.“
Na njegovo zaprepašćenje, suze su potekle i iz grudi joj se
oteo jecaj. Tapi je osetio mučno probadanje u stomaku. Kara je
bila najnerazumljivija osoba koju je ikada sreo. Osećao se kao
da je izgubio sposobnost da razume prost engleski jezik čim joj
je stavio prsten na prst.
„Daču ti razvod, ako to želiš“, rekao je očajno. „Nema
potrebe da plačeš. Možeš da se udaš za Čarltona, ili ću ja
priznati dete. I ne moraš da spavaš sa mnom. Nikada te ne bih
ponizio na taj način.“ Obrisao je suze koje su toliko jako tekle
da nije mogao da ih zaustavi prstima.
A zatim mu se, bez upozorenja, bacila u naručje i priljubila
usne uz njegove. Bile su meke i pune, i sve mu se vratilo – on
kao mladić, toliko uronjen u požudu da jedva da je mogao da se
kontroliše svaki put kada bi je poljubio.
 Odgurnuo ju je, postiđen sećanjem na sopstvenu ludost. „Kao
što sam rekao, ne moraš da ponižavaš ni sebe ni mene, Karola.
Priznaću tvoje dete.“
Kao da ga nije čula. Samo je ponovo poletela napred i
gurnula ga uz uzglavlje. I poljubila ga. Tapi je na trenutak
doživeo napad klaustrofobije i borio se za vazduh i u tom času je
njen jezik sreo njegov i on je počeo da se davi. Nikada ni sa kim
drugim nije osetio taj nalet erotskih osećanja koje je osećao sa
svojom mladom svojeglavom ženom. Svakako ne sa svojom
povremenom ljubavnicom u ovih proteklih godinu ili nešto više,
starijom i iskusnom udovicom koja ga je primala u svoj dom sa
umerenim entuzijazmom koji im je oboma odgovarao.
Karolin jezik je željno sreo njegov i on je sa žalosnim malim
bolom pomislio kako je Nevil Čarlton svakako naučio njegovu
ženu ponešto. Ali odgurnuo je tu misao i prosto je divlje
poljubio sa svom nagomilanom čežnjom koju je osećao svaki
put kada bi je video.
Dve stvari su Tapiju pale na pamet tokom tog dugačkog
poljupca: dve stvari su se jasno iskristalisale u drhtavom talasu
požude. Prva je bila da nije verovao da njegova žena glumi
entuzijazam da bi prikrila trudnoću. Tako prefinjena laž nije bila
u prirodi njegove Kare. Ali druga je bila da je, iz nekog
nepoznatog razloga, došla u njegovu postelju samo u spavaćici
ispod koje je nosila korset, što se činilo da nagoveštava da ona
nema nameru da skine tu spavaćicu. Zapravo je nagoveštavalo
da je želela da izgleda što je moguće bolje – i ako nije imala
nameru da se razodene, šta je onda, dođavola, radila u njegovom
krevetu?
Pa ju je, izronivši iz dubina svog požudom obuzetog uma,
odgurnuo i zarežao: „Karola, reci mi šta, dođavola, radiš u mom
krevetu?“
 Otvorila je usta, ali ništa nije izašlo.
„Karola“, rekao je opasno.
„Došla sam da vodim – da te zavedem“, rekla je malčice
nestabilnim glasom.
U stomaku mu je pulsiralo i njegova odlučnost je popustila za
još jedan pedalj. „Znam da to nije istina“, rekao je imajući na
umu korset. „Čini mi se više u skladu sa staromodnom
komedijom – trenutak obmane u postelji.“
Blesak iznenađenja na njenom licu potvrdio je njegove
sumnje. Ali gnev nije usledio, samo umorna tuga. „Znači,
udesila si da nas ljudi zateknu u postelji, zar ne? Pretpostavljam
da se zbog toga očinstvo tvog deteta neće dovoditi u pitanje. I
tada nećeš morati da prođeš kroz nešto toliko neukusno kao što
je pravi snošaj.“
„Ne znam zašto pričaš o detetu, Tapi“, rekla je smirenim
glasom. „Ne nosim dete.“
Skočio je. „Oh? Zašto onda, draga moja, nosiš korset ako već
ne da bi mene sprečila da vidim stomak, ili da budeš u najboljem
izdanju kada nas sasvim primereno prekinu?“
Porumenela je. Svetlo je bilo prigušeno, ali nije mogao da ne
vidi rumenilo njegove Karole. Koža joj je bila bela kao porcelan
pa je rumenela crveno kao božur. Ali nije rekla ništa, samo je
kršila ruke. Bila je toliko ljupka da je Tapi osetio novi nalet
požude koji mu je gotovo obogaljio razum.
„Pa?“, pitao je kroz stegnute zube.
„Nisam želela da ti se zgadim.“
„Zbog deteta?“ pitao je trapavo.
„Nema bebe! Korset mi čak i ne pokriva stomak – vidiš!“
Zagladila je tanku tkaninu spavaćice uz telo i on je video jasno
da joj korset završava tik iznad struka. Njen stomak je imao
blagu oblinu koja je u njemu palila požudu ali nije govorila o
trudnoći.
„Zašto si onda ovde?“ Njegov ton je sadržao svu preneraženu
frustraciju muškarca koji nije razumeo svoju ženu od njenog
prvog napada plača za vreme prve bračne noći.
Postiđeno je prislonila dlanove na obraze.
Podigao je njenu bradu. „Karola?“
Duboko je udahnula. „Bio si u pravu kada si primetio da se
veličina moje – haljine promenila otkako smo se venčali.“
„Molim?“
Nije morao da zvuči toliko šokirano. Prekrstila je ruke preko
grudi. „Pogrešila sam što sam došla u tvoju sobu. Ovo je
smešno!“ I ovog puta se pomerila toliko brzo da je sišla sa
kreveta i pre nego što je trepnuo.
Postavio se pred vrata baš kada je iza stolice izvukla ogrtač.
Jasno je bilo da je korset bio jedna od onih ženskih stvari koje
nije bilo svrhe dešifrovati. „Zašto si bila u mom krevetu?“ pitao
je stojeći pred vratima.
„Jer sam želela da te zavedem!“ vrisnula je.
Piljio je u nju zbunjeno.
„Ali sada ne želim, magarče! I da se nisi usudio da ponovo
spomeneš bebu. Nemam bebu i beskrupulozno je što uopšte
nagoveštavaš da sam mogla – da bih otišla u postelju sa
muškarcem koji mi nije muž!“
Stajala je ispred njega, a zlatne lokne pretvorile su se u
paperjasti oreol oko njene glave. Tapi je osećao vrelinu u
grudima koja je bila toliko duboka i toliko jaka da mu se činilo
da bi mogao umreti. „Želela si da me zavedeš?“
Prostrelila ga je pogledom. „Želela. Predomislila sam se.“
„Nisi“, rekao je. Pružio je ruku i uhvatio je za ramena i
privukao je sebi.
Njegov poljubac bio je jednako nespretan kao što je pamtila.
Nije kod Tapija bilo ničeg uglađenog: bio je neposredan, i
vatren, i trapav. Ali sada su stvari bile drugačije. Topila se pod
njegovim nespretnim poljupcima kao da je uglađeniji od samog
Bajrona. Kada ju je grubo privukao uza se, nije joj palo na
pamet da ne pokazuje nimalo prefinjenosti. Zadrhtala je čitava i
izvila se prema njemu. Žurno ju je okrenuo i naslonio na vrata
što je bila nimalo prefinjena stvar koju je imao običaj da radi.
Pokidao je njen ogrtač jer nije mogao da razveže pojas. Šarao
je rukama, a ona je, gde god da ju je dotakao, gorela kao tečna
vatra.
Tek kada su ležali na tepihu i kada je Tapi uspeo da joj
podigne spavaćicu preko glave, donekle je povratila razum.
Otvorila je oči i zatekla ga iznad sebe, oslonjenog na laktove i
pramen kose koji mu je padao preko očiju je bio toliko mio da je
morala da ga skloni i poljubi ga. Kada su stali da udahnu
vazduh, i dalje je izgledao kao da ga nešto muči.
„Kara“, rekao je a glas mu je bio toliko dubok da je umalo
zaplakala kada ga je čula. Ali govorio je, pa je primorala sebe da
obrati pažnju na njegove reči. „Da li bi te silno uznemirilo kada
bih ti skinuo korset?“
Njegova velika šaka je lebdela nad njom i ona je zadrhtala od
želje da ga oseti – i porumenela kada je shvatila šta joj govori.
Stidljivo je sklonila ruke s njegovih ramena i odvezala vezice na
prednjoj strani korseta.
Sklopio je oči na trenutak kada je razmakla korset i kada su
joj se grudi oslobodile. Prvi put je Karola pomislila da ga je
možda pogrešno razumela.
„Tako si lepa“, rekao je. Glas mu je bio sve što njegove ruke
nisu bile: pobožan, nežan, suzdržan. Ali ona se izvila prema
njegovim rukama, njegovim divnim rukama, a zatim i njegovim
usnama.
 „Ne misliš da sam preterano bujna“, rekla je pre nego što je
izgubila sposobnost da razmišlja. „Zaista ne misliš tako, Tapi?
Jer si rekao da sam debela.“
„Debela?“ Glas mu je napukao od iznenađenja.
Karola je počela da se smeši. Nikada joj nije odgovorio, ali je
spustio usne na njenu dojku i nakon nekog vremena nije marila
za ono što je možda rekao.
Tek nakon što su oboje bili nagi i kada je legao preko nje,
njeno se telo setilo i napelo i postalo malo kruto. Prestao je da je
ljubi.
„Šta je bilo?“, prošaputao je njenim usnama. Ali spustio je
ruku niz njen kuk – bilo je to – sigurno je nikada pre nije ovako
dodirivao kada su se tek venčali! Pod njegovim je dodirom
nestalo ukrućenosti, umirio je njen strah.
„Da li bi radije bila u krevetu? Nisam ugušio plamen na
lampi. Sećam se da da nisi smatrala da je primereno...“
„Nije važno“, rekla je Karola blago zadihano. I shvatila, na
svoje iznenađenje, da to iskreno misli.
Ipak se ponovo ukrutila kada ga je osetila između nogu. Bilo
je to zbunjujuće – tečna toplina koja kao da joj je obuzela telo, i
njena sećanja na bolno prodiranje. Nije mogla da se obuzda.
Jauknula je kada je ušao, premda je bio oprezan.
„Da li te boli?“, pitao je, a duboki glas mu je podrhtavao.
„Ne“, prošaputala je. I nije je bolelo. Osećala se kao da joj se
topljeno zlato raširilo kroz noge i podigla je kolena i on je upao,
malo, i oštar dah mu je izbio iz usta. Pa se primakla bliže njemu
i on joj je dolazio sve više, i više.
Nikada se nije potrudila da mu kaže kako samo istančane
pokrete ima jer ih nije imao. A ona je izgubila volju da laže.
Jecajući je izgovorila njegovo ime i privila se uz njega dok se
kretao i zarivao u nju snažno i brzo i bez mnogo istančanosti ili
prefinjenosti. Čitavo iskustvo nije imalo nikakve veze sa tim da
li je dobar jahač, niti sa onim drugim stvarima koje je njena
majka govorila. Svodilo se na zajedničko kretanje u plesu koji je
bio toliko vatren i gladan da je Karola iskusila nešto što nikada
nije ni zamišljala. I jedino što je mogla da uradi bilo je da ga
privije uza se što je snažnije mogla i čak i da – nakon nekog
vremena – počne da se kreće sa njim.
„Francuzi to zovu petit mort“, rekao je Tapi kasnije ležeći na
boku i milujući joj vrat. Prsti su mu odlutali naniže, a njegove
oči su joj se smejale.
„To je smešno“, uspela je da kaže Karola.
Ali njegovi prsti su igrali preko njene kože i zaista nije bilo
smisla raspravljati se oko terminologije.
 32

Kajanje je jutarnja stvar

Kam je bio jedan od onih ljudi koji su spavali toliko čvrsto da se

činilo kao da je njegov duh otišao negde. Džina nikada nije
razmišljala o tome, ali sada je otkrila da je ona sasvim drugačija
osoba. Kada se Kam okrenuo, probudila se. Kada je veliku šaku
spustio na njen kuk i privukao njenu zadnjicu bliže sebi, ona se
raširenih očiju zagledala u tamu, pitajući se šta će se sledeće
desiti. Nije se desilo ništa. Teško joj je disao u vrat, a nakon
nekog vremena počeo da hrče, premda ju je čvrsto držao uza se.
U ovoj tami je imala dovoljno vremena da se nauživa u svojoj
ludosti. Pristavši da spava sa Kamom – ako je to moglo da se
nazove spavanjem! – odbacila je sve snove da će se udati za
odgovornog, ljubaznog markiza. Kako su se sati nesanice nizali,
Sebastijan je postajao sve veća prilika u njenoj glavi. Očinska
prilika, čovek koji će živeti u Engleskoj i brinuti o porodici.
Muškarac koji će je voleti a neće je samo zvati „ljubavi“. Koji
neće provoditi vreme klešući nage žene u kamenu već raditi
odgovorne, organize vane stvari. Ignorisala je osećaj da
Sebastijan najviše vremena provodi na konju. Kako bilo,
svakako nije hrkao. Sebastijan je bio suviše pristojan da bi
hrkao.
Ponajviše je nastavila da se vraća na činjenicu da Kam
nijednom, ni jedan jedini put, nije rekao da je voli.
Kada je svanulo, Džina se probudila iz sna u kom ju je Kam
veselo upoznao sa prsatom ženom koju je zvao „ljupka Marisa“.
Sklonila je njegovu ruku sa svog kuka i zagledala se u sivu
svetlost pokušavajući da odluči da li bi bilo gore da se uda za
Sebastijana koji možda ima ljubavnicu sa strane ali joj to nikada
neće reći, ili za Kama koji bi joj verovatno svoju ljubavnicu
gurnuo pod nos. Sama pomisao na to naterala ju je da skupi šaku
u pesnicu. Ubila bi tu ženu, ona bi... Džina je bila zgrožena
sopstvenom žestinom. O čemu li je razmišljala!
I više je nego verovatno bilo da će Kam otploviti u Grčku i da
se neće vratiti narednih dvanaest godina. To je značilo da će
ostatak života provesti u sumračnom braku koji je već iskusila.
Kada je jutro najzad svanulo, bila je suviše umorna da bi
zaspala. Bila je još i svadljiva, iscrpljena i nerazumno željna da
kaže mužu koliko je užasan partner za spavanje bio. I ako
neizgovoreno osećanje ostane da je on užasan muž, pa, i to će
mu staviti na znanje.
On je, s druge strane, bio obuzet vedrinom čoveka koji se
probudio sa rukom na bedru zanosne žene.
Dok nije pažljivo osmotrio tu ženu.
„Hrčeš“, rekla je optužujući.
Kam je pokušao da izgleda nedužno. „Zar?“
„Hrčeš i grabio si me tokom noći!“
Još više se potrudio da izgleda nedužno. „Zar? To je samo
zato što si toliko lepa.“
Uputila mu je prezriv pogled i on je zaćutao.
„Nisam spavala. Oka nisam sklopila! Kada nisi hrkao i kada
me nisi grabio, mlatarao si nogama ili odvlačio ćebe.“
„Žao mi je. Postoji li način da te oraspoložim?“
Počeo je da je ljubi u vrat, a ona je sela na ivicu kreveta.
Nije osećala ništa osim snažne ljutnje. Skočila je na noge
toliko brzo da se on umalo srušio. „Nikako. Obući ću se i vratiti
smesta u svoju sobu. Verujem da ćemo imati zasebne sobe, pa
makar samo da bih mogla da spavam.“
„Sram te bilo, Džina. Ti si tvrdila da ćeš deliti sobu sa
markizom.“
„Sasvim sam uverena da Sebastijan ne bi bio toliko razoran
po moj počinak kao što si ti!“, odbrusila je navlačeći haljinu.
„Hoćeš li proveriti ima li nekoga u hodniku, molim te? Ne bih
želela da me vide kako izlazim iz tvoje sobe.“
Kam je navukao pantalone pa se na trenutak zamislio. A
zatim je tiho pitao: „Zašto?“
„Kako to misliš, zašto? Mislim da ne moram da ti navodim
razloge!“
„Zanimaju me tvoji razlozi.“
„Naš brak je poništen pre tri dana“, istakla je. „Premda smo
mi to otkrili tek juče, ostaje činjenica da u ovom trenutku nismo
venčani.“
„Zvučiš kao da si se pokajala zbog činjenice da smo
konzumirali brak“, rekao je Kam.
Izbegla je njegov pogled. „Ni najmanje. A ti?“
„Zašto bih se ja, zaboga, kajao!“ rekao je lenjim, grubim
tonom.
Džina je progutala pljuvačku. Očigledno je bilo da je
nameravao da sprovede plan koji je predložio u balskoj dvorani
– da nastave kako su živeli i do sada, i prosto da dele postelju
povremeno kada on poseti Englesku. „Nećeš biti jednako
slobodan“, rekla je.
„Slobodan?“
„Ako smo istinski venčani, ne možeš se vratiti u Grčku.“
„Ne mogu?“ pitao je.
„Ne.“ Glas joj je zamalo zatreperio ali se suzdržala. „Ako
smo venčani, trebalo bi da živimo zajedno.“
„Grčka je moj dom.“
 „I Girton je tvoj dom. Ako insistiraš da se vratiš u Grčku,
pa“, požurila je, „ja ću obavestiti Finkbotla da nisam
kompromitovana.“
Nastupio je trenutak tišine. A zatim: „Ne volim ucene,
vojvotkinjo moja.“
„Nije mi namera da te ucenjujem“, odgovorila je Džina.
„Prosto verujem...“
„Ti prosto veruješ da sam ja slabić koji će pronaći
zadovoljstvo – i uzeti nevinost svojoj ženi – i vratiti se u Grčku
bez tebe kao da se ništa nije desilo.“
Progutala je pljuvačku.
„Ja sebe smatram kompromitovanim“, rekao je kruto.
„Kompromitovan sam situacijom i požudom koju osećam prema
tebi. Eto, sasvim slučajno, nisam čovek koji će prevideti svoje
odgovornosti. Ali ti ne veruješ da sam ja takav, zar ne?“ U
njegovom glasu se čuo prezir prema njemu samome koji ju je
pogodio u srce. „Naposletku, lako si poverovala da bih mogao
da prikažem tvoje nago telo u ružičastom mermeru i prodam ga
na trgu.“
„Nisam htela da te uvredim. Mislila sam da ćeš me prikazati
u mermeru jer je to ono čime se baviš...“
„U pravu si“, rekao je glasom koji je sada bio pun gneva.
„Time se bavim. Zarađujem za život vajanjem nagih žena.
Štaviše, radim to u Grčkoj. Ti si vojvotkinja, i živiš u Engleskoj.
Ove dve činjenice zvuče nekompatibilno, zar ne? Nemaš ti
potrebe za mužem koji se bavi izradom sramnih skulptura.
Vidiš, Džina, neću prestati da vajam nage žene. Time se bavim.
Stiven nije mogao da me spreči, pa nećeš ni ti.“
Namrštila se. „Nisam tražila da prestaneš da vajaš žene.“
Nasmejao se. „Ako ću ostati u Girtonu i praviti mostove bez
nimfi, odreći se kuće u Grčkoj i postati vojvoda filantrop, kada
ću moći da se bavim sramnim skulpturama?“
„Nisam razmišljala o tome“, rekla je stežući šake.
„Ne moraš ti da razmišljaš o tome. Mogu da razmišljam sam
za sebe. Naposletku, ti savršenog muža zamišljaš kao ukočenog
markiza. Ali mene nije moguće pretvoriti u Boningtona, Džina.
Neće upaliti. Zemlja se nikada nije pretvorila u zlato. Mogla bi
baš da prihvatiš tu činjenicu i razmisliš da li želiš da nastaviš
ovaj brak. Možda je sreća što nismo kompromitovani. Tvoj
ukočeni markiz još čeka.“
„On me barem voli!“, prasnula je Džina.
Zagledao se u nju.
„Voli me“, ponovila je prodorno. „Ne hrče, i živi u
Engleskoj.“ Na njeno zaprepašćenje, njene umorne oči su se
napunile suzama. „Ostavićeš me ovde u Girtonu i vratiti se
svojoj ljubavnici...“
„Marisa mi nije ljubavnica“, ubacio se Kam.
„Sigurna sam da imaš ljubavnicu negde na tom ostrvu“,
prasnula je Džina u odgovor.
Kam je otvorio usta, ali se zatim setio Bele. Nije mogla da se
nazove ljubavnicom, ali Džina je progovorila pre nego što je
stigao da iznese razliku.
„I mislila sam da je tako! Možda će Sebastijan imati
ljubavnicu. Ali barem neću za to znati.“ Na samu pomisao da
Kam spava sa drugom ženom osetila je oštro probadanje u srcu,
kao da ju je neko zasekao nožem. „Mislim da to ne mogu
podneti“, rekla je naglo. „Ne mogu... ne mogu. Mislim da ne
želim...“, ućutala je.
„Misliš da ne želiš da se udaš za mene“, rekao je. Glas mu je
bio prilično nežan, ako se uzmu u obzir okolnosti.
Oborila je glavu i iz grudi joj se oteo silan jecaj.
Navukao je odeću. Nastavila je da plače. Prišao je i stavio
ruku na njenu kosu. Zbog nežnog dodira je još jače zaplakala.
„Moračeš da odlučiš sama. Ako želiš da se udaš za markiza, ne
moraš više da misliš na mene, ja ću se vratiti u Grčku. Papiri
koji potvrđuju poništenje braka su ovde.“ Glavom je pokazao
prema stolu. „Ti i Bonington možete do večeri da se venčate ako
to želiš.“
Obukao je kaput koji je visio pored vrata. „Ako češ me
izviniti, mislim da ću se odvesti u London da razgovaram sa
Rauntonom. Mislim da bi tako drskog advokata trebalo ukoriti,
zar ne?“
Nije hteo da se raspravlja sa njom. Nije čak ni mario
dovoljno da se raspravlja sa njom. Stegnula je zube. „Ja bih više
volela da ga ukorim zbog Finkbotlovog neobjašnjivog odlaganja
da nam preda papire koji potvrđuju poništenje braka.“
Oči su mu bile crne i nepokolebljive. „To je, naravno, pitanje
tvog morala. Niko ne zna šta se desilo u kadi, Džina. Trebalo bi
da osećaš slobodu da obavestiš Boningtona da može smesta da
iskoristi svoju posebnu dozvolu.“
Osetila je nalet užasa i žalosti ispod grudne kosti.
„Kame...“
Ali on je odlazio.
Trepnula je i istrčala u hodnik. „Kamdene!“, rekla je. Ali već
je bio gotovo na kraju hodnika pa je povikala: „Vrati se!“
Okrenuo se. Oči su mu gorele od gneva. „Da li si nešto
želela?“, rekao je. „Nešto što bih ja mogao da ti dam?“
Nije bilo svrhe stajati na hodniku. Ali Džina je stajala dok joj
u ušima nisu izbledeli odjeci Kamovih koraka.
 33

Narednog poslepodneva osuđena je kreativnost

advokata

„Ti si napisao ono pismo mojoj ženi? Ti – moj advokat –

napisao si pismo ucene i poslao ga Džininoj majci? Da li si ti
načisto pukao?“
„Mislim da nisam“, odgovorio je Raunton. „Ali da, pismo
jesam napisao.“
Kam je u neverici zurio u Rauntona. „Teško mi je da
zamislim da bi ti, ugledni advokat, advokat moga oca, pribegao
tako sramnim merama. I čemu? Da bih dobio sina i nastavio
lozu Girtonovih? Kog đavola ti mariš?“
Jedini znak da su njegove reči Rauntona uopšte pogodile bio
je način na koji je pretresao džepni sat. „Činilo mi se to kao
razuman pravac delovanja.“
„Razuman?“ Kam je podigao glas. „Bila je to prokleta
prevara i ti to znaš jednako dobro kao i ja! Čini se da si preuzeo
prezira vredne metode moga oca. Jedno je što me je on naterao
da se oženim...“ Ućutao je. Na licu mu se pojavio toliko preteći
izraz da se Raunton povukao prema naslonu stolice. „Reci da ti
je moj otac naložio da se postaraš da konzumiram brak – reci mi
to i ja ću te ubiti.“
„Nije“, odgovorio je Raunton. „Nakon što ste otišli iz zemlje,
nikada više nije spomenuo vaše ime, koliko ja znam.“
„Tokom onog bednog venčanja sam pretpostavio da se ne
slažeš sa odlukom mog oca. Jasno se sećam kada si obavestio
mog oca da je njegov nalog protivzakonit.“
Raunton je klimnuo. „U pravu ste. Smatrao sam da vaš otac
greši što vas prisiljava da se oženite.“
„Zašto si onda iskoristio priliku i poneo se tačno kao moj otac
sada? Njegovi zahtevi su barem bili direktni. Pozvao me je da se
vratim iz Oksforda, zahtevao da se oženim devojkom koju sam
smatrao sestrom od tetke i zapretio da će me ubiti ako to ne
uradim. Ti si postigao gotovo isti rezultat svojim nepoštenim i
podmuklim sredstvima. Napisao si anonimno pismo koje je
pretilo razotkrivanjem okolnosti rođenja moje žene! Poslao
Finkbotla da nas kompromituje! Prezira vredno, Rauntone.“
„Ne slažem se“, odgovorio je advokat hladno. „Smatram da
je moje pismo bilo genijalno. Naravno, očekivao sam da markiz
povuče prosidbu kada sazna da vaša supruga nije samo
nezakonito dete, već da ima i nezakonitog brata. Bonington je na
glasu kao čovek koji kruto poštuje društvena pravila. Čini se da
vojvotkinja nije podelila pismo sa njim. Možda je trebalo pismo
da pošaljem njemu.“
„Kako znaš za Vopinga?“
„Nisam mu znao ime. Ali istražitelji vašeg oca su otkrili da je
grofica Linji rodila i muško dete. Štaviše, udesila je da dete
preda ocu, jednom filozofu sa Sorbone, baš kao što je učinila i sa
vašom suprugom. Vaš otac nije mogao da pronađe nikakav
praktičan način da upotrebi ovu informaciju, ali sam ja smatrao
da je zanimljiva. Nisam imao predstavu, naravno, da je Voping
doputovao u Englesku nakon smrti grofice, niti da ga zanima
zaveštanje koje je grofica Linji ostavila vašoj ženi.“
Kam je odmahnuo glavom. „Zašto si se trudio?“
Raunton je dao zbunjujući odgovor. „Dozvolite da istaknem,
lorde, da ne mogu da vas primoram da konzumirate brak. Prosto
sam vam omogućio da to učinite, ako želite.“
 „Ako moj otac nije postavio takav zahtev, zašto si želeo da na
takav način utičeš na moj život?“
Advokat je stegnuo vilicu. „Ne verujem da ćete razumeti šta
govorim, lorde. Moj otac i otac moga oca služili su Girtonove.
Za vašeg oca je bilo izuzetno teško raditi, ali nisam otišao od
njega.“ Njegov pogled je sreo Kamov. „Nezakonitost vašeg
braka bila je samo jedna od mnogih sličnih nezakonitosti.“
„Ako želiš da plačem nad tvojom ukaljanom kristalnočistom
savesti, traži sažaljenje na drugom mestu. Nastavio si da radiš za
njega.“
„Odgojen sam u uverenju da će Girtonovi biti središte mojih
prihoda. Da će biti moji glavni klijenti i neko kome dugujem
najveću odanost.“
„Ne razumem zašto misliš da ne razumem tvoje motive“,
rekao je Kam cinično podigavši usnu. „Da ne bi izgubio
najvećeg klijenta, pristajao si na njegove nečasne planove.“
„Mogu imati sve klijente koje poželim“, rekao je Raunton.
„Ostao sam sa vašim ocem jer sam smatrao da je odanost važna.
I to mislim da vi nećete razumeti.“
Kamu se krv ohladila do kosti. „Misliš da nemam odanosti?“
Raunton ga je smireno gledao. „Vaš otac je pao u postelju
1802. godine. Niste se vratili u Englesku da upravljate posedom.
Vaš otac je umro 1807. godine. Niste se vratili u Englesku još tri
godine. Kada ste otišli iz zemlje, bili ste mladić, ali ste sada
odrasla osoba. No pokazali ste tek površno ili nikakvo
interesovanje za dobrobit svoje supruge i svog poseda.
Procenjujem da je vojvotkinja izvanredan upravnik poseda,
daleko bolja od vas ili vaše tetke. Odabrao sam da uradim ono
što je najbolje za krvnu lozu Girtonovih i posed Girtonovih.
Nemojte se zavaravati, lorde, mogao bih zaraditi mnogo više
novca radeći za druge aristokrate koji odvajaju vreme da vode
svoje poslove, nego radeći za vojvodu koji traći svoje vreme na
nekom grčkom ostrvu.“
Kam je primorao sebe da diše tiho kroz crvenu izmaglicu
gneva koji mu je pomračivao vid. Raunton nije rekao ništa što
on sam nije pomislio otkako se vratio u Englesku. Jeste
zanemario svoju zemlju i svoju ženu. Izgubio se u nezasitom
zadovoljstvu stvaranja, i zaboravio da je njegovo rođenje nosilo
sa sobom i neprijatne odgovornosti koje nisu imale nikakve veze
sa klesanjem mermera.
„U pravu si“, rekao je najzad.
Raunton nije likovao. „Žao mi je što sam svoju nameru
postigao prevarom.“
„Potrebna mi je posebna dozvola“, rekao je Kam. „I neko će
morati da ode na Nisos da zatvori moju kuću.“
„To mogu da udesim.“
„Voleo bih da to uradiš ti. Moje statue će morati da se
spakuju sa izuzetnom pažnjom.“
Raunton je trepnuo. Obično nije takve stvari sam rešavao, ali
bi možda u ovoj situaciji to bilo poželjno.
„Sutra ću se vratiti u kuću ledi Trubridž“, rekao je Kam pa
ustao. „Nakon što dobijem posebnu dozvolu. Ako dođeš u Kent,
daću ti više informacija o mojoj kući u Grčkoj.“
„Lorde, izvinjavam se ako sam vas na bilo koji način
uvredio“, rekao je Raunton.
„Nisi“, rekao je Kam. Pogled mu je bio žalostan, ali nije više
bilo gneva. „Ja sam nemarno kopile, Rauntone. Oduvek sam to
bio. Radije bih radio sa mermerom nego se bavio posedom. Ali
u pravu si što misliš da vojvotkinja voli taj posao. A i u
Engleskoj ima izvanrednih kamenoloma.“
Advokat se naklonio.
 34

Ledi Rolings čeka svoga muža

Ezme je spavala sa više muškaraca od većine dama u visokom

društvu. Odista, spavala je sa manje muškaraca nego što su joj
pripisivali, a ipak sa više nego što je trebalo kao žena koja se
udala sa sedamnaest godina. Ali nakon prve bračne noći, pre
deset godina, nikada nije u postelju pozvala muškarca ukoliko
nije postojala velika uzajamna požuda. Zapravo, u poslednjih
šest godina nikoga nije poželela dovoljno da se upusti u rizik.
Do prošle noći, naravno.
Zategla je pojas ogrtača. Njen muž je rekao da će je večeras
posetiti. Pre dva sata je otpustila sobaricu, a od njega još nije
bilo ni glasa.
Problem je bio... problem je bila prošla noć. Uz napor je
potisnula sliku svog tela koje je toliko drhtalo da je bukvalno
treperila od glave do pete. Izbacila je iz sećanja njegove
mišićave grudi, poljupce, krike, i...
Bebe, pomislila je. Misli na bebe. Prethodna noć bila je
fantazija, san. Nikada se više neće desiti. Sela je ispred vatre.
Bebe su bile realnost. Beba će je voleti, i ostaće s njom. Beba je
neće bez reči otpratiti do njene sobe i narednog dana izbeći
svaku pomisao na nju. Nije da je želela nekakvo priznanje od
Sebastijana. Naposletku, samo što se nije oženio njenom
najboljom prijateljicom. Ali je oproštaj bio lep, pomislila je
tužno. Stisnula je zube. Nije bila žena od koje su se Sebastijani
ovog sveta opraštali. Oh, uživao je u protekloj noći. Nije samo
ona drhtala. Uživao je u njoj i uživao u noći, i otišao je bez reči.
Na vratima je začula grebanje, taman na vreme da je spreči
da brižne u plač. Gnušala se suza, prezirala ih. Bebe, pomislila je
dok je ustajala. Male okrugle glave i slatki mirisi. Gotovo su sve
udate žene tvrdile da su se nakon treće bebe zavetovale na
celibat. Imaće toliko beba da će sećanje na prethodnu noć
izbledeti do ništavila.
Otvorila je vrata i nasmešila se svom mužu. „Uđi, Majlse.“
Ušao je na vrhovima prstiju i sačekao da zatvori vrata pre
nego što je progovorio. „Dobro veće, Ezme“, prošaputao je.
„Ne moraš da šapućeš“, rekla je. „Ipak smo venčani.“
Majls je pročistio grlo. Držao se postiđeno, što je ona
smatrala jako ljubaznim sa njegove strane. „Naravno. Potpuno si
u pravu. Naravno.“ Ućutao je. Pogled mu je kliznuo u stranu.
„Kako lepa vatra!“ rekao je.
„Ovo nije naročito prijatno, zar ne?“, rekla je odgovarajući na
njegovo držanje.
„Nije do tebe“, rekao je pa ponovo sreo njen pogled. „Ja
sam... pa, lepa si. I došao sam.“ Potapšao se po stomaku koji je
odista bio velik. „Sa ledi Čajld...“ Zastao je. „Molim te da mi
oprostiš, draga, nije mi namera bila da je spominjem.“
„Oh, Majlse, ne bi trebalo da se pretvaramo jedno pred
drugim.“ I protivno svakom razumu, osećala se mnogo bolje.
„Hajde da sednemo i popijemo čašu vina i razgovaramo kao
razborit bračni par kakav i jesmo.“
Oboje su se zahvalno posvetili ceremoniji točenja vina i
sedanju.
Ezme je zatim pogledala svog muža. Zaista je bio jedan od
najljubaznijih muškaraca koje je srela. „Da li se ledi Čajld divi
tvom stomaku, Majlse?“ Pogledala ga je sa osmehom u očima.
„Mislim da bi trebalo da budemo iskreni jedno prema drugom.
Naposletku, uskoro ćemo ponovo postati ljubavnici, a već smo
prijatelji.“
Izgledao je zatečeno, a zatim i silno zadovoljno. „Prijatelji
smo, zar ne?“
Klimnula je. „A sada kada ćemo postati i roditelji, naše
prijateljstvo je još važnije.“
„Istina“, rekao je Majls. „Plašim se da moji roditelji nisu bili
prijatni jedno prema drugom, i zbog toga je moje detinjstvo bilo
bolno.“
„Nisu ni moji“, rekla je Ezme, i oni su se nasmešili jedno
drugom sa olakšanjem što su pronašli nešto zajedničko. „Znači
da oboje cenimo učtivost u roditeljstvu“, nastavila je otpivši
gutljaj vina.
„Osim toga ne znam ništa o roditeljstvu“, priznao je Majls.
„Moji roditelji su provodili većinu vremena na dvoru, a nas su
ostavljali na selu pa nisam mnogo viđao ni oca ni majku.“
„Zato si želeo da živimo zajedno?“, predložila je.
Klimnuo je. „U meni je probudilo ljubav prema selu. Nadam
se da ćemo provoditi vreme tamo sa našom decom, pre nego
živeti odvojeno od njih.“
„Nameravam da budem veoma brižna majka. Zapravo...“,
pogledala ga je izazovno, „nameravam da dojim svoju decu.“
Rumenilo mu je oblilo vrat. To je očigledno bilo više
informacija nego što je tražio. „Kako god ti želiš, draga“, rekao
je zamuckujući.
Ezme je kroz glavu proletela misao da bi želela da njen muž
nema podvaljak – a zatim je povukla tu misao. Ako počne da ga
kritikuje, neće biti kraja kritikama. Najbolje bi bilo kada ne bi
dozvolila sebi da ima negativne misli o Majlsu. Progutala je
ostatak vina.
„Hoćemo li?“ Ustala je i pogledala postelju, a zatim se
nasmešila mužu.
On je ustao, ali je ostao nepomično da stoji. „Ovo je prokleto
teško“, rekao je. „Osećam se kao bednik što ležem sa tobom.“
„Venčani smo, Majlse!“
„Ali nismo... ja sam bure sala, kako ljudi kažu.“ Povukao je
prsluk. „A ti si najlepša žena u visokom društvu, svi to znaju.“
Ezme mu je prišla i spustila ruku na njegove grudi. „Hoćeš li
mi se pridružiti u postelji, Majlse?“ Nagnula se i ovlaš usnama
prešla preko njegovih usana. A zatim se povukla, razvezala
pojas i pustila ogrtač da padne.
Trepnuo je.
Ezme je tačno znala kako izgleda: nosila je francusku
kreaciju koja je bila osmišljena da navede svakog muškarca u
blizini da izgladni od požude. Zapravo, nosila ju je i u
prethodnoj prilici, i muškarac u njenoj blizini se bacio na nju na
vrlo zadovoljavajući način.
Majls nije ni prstom mrdnuo.
Počela je da mu otkopčava prsluk. „Da li bi želeo da dođeš u
postelju, sada?“
Rumenilo mu je oblilo obraze. „Da, naravno. Preklinjem te
da mi oprostiš, najdraža.“ Sklonio je njene ruke pa sam otkopčao
prsluk. Kada ga je oslobodio stega dugmadi, njegov stomak kao
da se raširio na sve strane. Ezme je učtivo skrenula pogled.
Počeo je da se rve sa dugmadi za manžetne.
„Da li bi želeo da ti pomognem?“
„Ne! Ne, hvala“, rekao je.
Nije mogla da ne primeti da je njegov ton bio prilično očajan.
Povukla se i sela na ivicu kreveta. Majls je nosio košulju koja
mu je visila gotovo do kolena pa je bio pravi podvig svući je
preko glave. Štaviše, činilo se da mu je teško da se sagne u
svuče čizme – očigledno je to obično radio njegov sobar – ali je
uspeo. I najzad je stajao pred njom samo u donjem vešu. Ezme
je duboko udahnula. Nije bilo onoliko loše kao što je mislila.
Može ona ovo.
Pitanje je bilo da li on može. Nije izgledao razoreno od
požude. Seo je pored nje na krevet, ali ju je samo uzeo za ruku i
potapšao je po nadlanici, gotovo očinski.
Nagnula se i poljubila ga u obraz. Ali nije se bacio na nju.
Možda bi trebalo da skine spavaćicu? Za razliku od njegove
odeće, njena spavaćica je praktično odletela s njenog tela, toliko
ju je lako bilo otkopčati.
Pogledao ju je, ali je skrenuo pogled kao da je podrignula u
javnosti. Ezme je pogledala svoje telo. Koliko je ona mogla da
proceni, izgledalo je privlačno kao i uvek. Svakako isto kao
kada su se venčali, a tada ju je obasipao pohvalama. Barem kada
se nisu svađali.
„Majlse, prijatelji smo. Stoga, kao prijatelj, molim te da mi
kažeš u čemu je problem.“ Pokušala je da govori opuštenim
tonom.
„Žao mi je“, rekao je. „Nisam sasvim siguran da ja ovo
mogu.“
„Da li sam... da li nešto nije u redu?“
„Ti si divna.“ Primetila je da je i dalje nije gledao. „Osećam
krivicu“, požurio je da kaže. Oči su mu bile žalosne kao oči
bolesne krave. „Nisam veoma dobar preljubnik. Osećam se kao
da sam neveran.“
„Ledi Čajld“, rekla je Ezme.
„Da. Nije li to budalasto? Ti si mi žena, a ona nije. Ali...“
„Ona ti je žena u srcu“, rekla je Ezme smešeći mu se. „Ti
zapravo ovo ne želiš da uradiš, Majlse?“
„Rekla mi je da to uradim“, rekao je očajno. „Rekla je da
moram, da je srećna zbog mene, da nemam izbora, zapravo.“
 „Imaš izbora. Možeš da se obučeš i da se vratiš u svoju sobu,
i niko neće znati.“
Odmahnuo je glavom. „Proveo sam neverovatno mnogo
vremena u prošlosti razmišljajući o nasledniku, Ezme. Nikada
nisam smatrao da je to istinski moguće.“
„Mogao si da se razvedeš od mene“, istakla je.
„Ne. Naš brak je bio zajednički neuspeh.“
„Ti si tako dobar čovek, Majlse“, požurila je da kaže. „Ne
zaslužujem te.“
„Besmislice!“
Ugrizla se za usnu. „Izvoli...“ Ustala je pa prešla preko
prostorije do boce sa vinom. „Uzmi još vina.“ Natočila mu je
vino pa ugasila sveće dok više nije bilo nikakve svetlosti u
prostoriji osim sjaja vatre.
A zatim je legla u postelju i zavukla se pod pokrivače.
„Majlse, hoćeš li mi se pridružiti?“ rekla je pokušavajući da
zvuči veoma razborito. „Sada bih želela da napravimo
naslednika.“ Rekla je to kao da traži od njega da joj bude partner
u vistu.
Krevet je zaškripao kada je on legao. Ezme je navukla
baldahin pa su ležali u mrklom mraku.
Čekala je trenutak, ali se on nije pomerio pa je uzdahnula u
sebi i pružila ruku. Ali srela je njegove ruke na pola puta;
njegove ruke su kliznule u stranu i spustile se na njena ramena.
„Stid me je...“
„Majlse, prijatelji smo. I nijedno od nas nije devica više. To
bi trebalo ovo silno da olakša.“
Ruka mu je skliznula sa njenog ramena na njenu dojku. Njene
ruke su kliznule niže niz njegovo telo.

Ezme se probudila neka tri sata kasnije. Da li je Majls ispustio

neki zvuk? Ne, disao je glasno ali ravnomerno, što je bilo dobro
jer mu je dah u jednom trenutku bio toliko otežan da je mislila
da se izložio prevelikom naporu.
Nije bilo toliko loše, rekla je sebi. Prošli su kroz stvar sa
trunčicom gracioznosti i sa mnogo humora. Svakako bi mogla to
da ponovi ako bude potrebe. Pa, verovatno je bilo potrebno
vreme da se zatrudni. Možda čak i četiri ili pet puta.
Čula je nešto! Podigla se na lakat, ali je baldahin i dalje bio
navučen pa ništa nije videla. Da – neko je nesumnjivo bio u
sobi. Čula je struganje koraka.
A zatim se, sa užasnim grčenjem u stomaku, setila statue koju
joj je Džina dala na čuvanje. Stajala je na njenom noćnom
stočiću, na vidiku uljezu.
Prinela je usne Majlsovom uhu. „Budi se! Lopov je u našoj
sobi!“
Probudio se bez glasa i odgurnuo je u stranu. Krevet je
zaškripao kada je seo, ali se činilo da lopov to nije primetio. Nije
čula da se vrata otvaraju. Možda je mislio da se ona to samo
okreće u snu. Bešumno je kliznula na drugu stranu postelje, pa
sišla s kreveta i izvirila ispod baldahina.
Zgrabila je Afroditu pa na prstima krenula da obilazi krevet
kada je začula prigušeno struganje. Zaobišla je trkom ivicu
kreveta i videla Majlsa kako se baca sa kreveta na uljeza. Vatra
je sada već bila sasvim dogorela pa je videla samo dve crne
prilike kako se rvu u tami. Čula je Majlsa kako stenje od napora.
Iznenada je otkrila svoj glas. „Upomoć! Upomoć!“ vrištala je
pa pojurila ka zvonu i povukla ga svom silinom. „Neka nam
neko pomogne! U sobi je lopov!“
Sekund kasnije je čula zbrku u hodniku. Ali sve se desilo
toliko brzo da joj je posle bilo teško da opiše prizor. Dvojica
muškaraca su se borila pre nego što su se razdvojila, a krupniji
se zanjihao i pao na kolena držeći se za grudi.
„Majlse!“, vrisnula je i pritrčala mu.
Neobično je bilo što lopov nije odmah pobegao. Mahnula je
Afroditom prema njemu. „Razbiću ti glavu ovim ako priđeš!“ A
zatim pobliže pogledala muža pa ispustila statuu koja je uz tup
udar pala na tlo. „Majlse, da li si dobro?“ Bio je neobično
poguren i glava mu je padala na grudi. Krkljao je.
Jednim brzim pokretom je lopov čučnuo pored nje pa
podigao Majlsu glavu rukom.
„O bože, Sebastijane!“
 35

Tik pred zoru

Vrata su se otvorila i u sobu je upala velika grupa ljudi, ali Ezme

nije obraćala pažnju na njih. Kada su se vrata otvorila, svetlost
sveća koje su ljudi nosili je preplavila sobu. Majlsovo lice je bilo
čudnovate sivo-zelene boje. Pokušala je da ga gurne na leđa da
bi legao, ali nije mogla da ga pomeri sa kolena.
„Neka mi neko pomogne“, rekla je promuklo. „Majlse,
molim te. Reci nešto.“
Snažne ruke su je gurnule u stranu. Ledi Čajld je povukla
Majlsa napred tako da mu je glava pala na njene grudi. Ezme je
uz mučan udar srca videla kako mu se telo mlitavo sručilo
napred. Požurila je da mu ispravi kolena.
„Majlse“, rekla je ledi Čajld dubokim glasom. „Otvori oči,
Majlse.“
Oko njih je vladala mukla tišina. A tada je Ezme čula, kao ih
daljine, kako Helen svima naređuje da izađu iz sobe. Nejasno se
pitala gde je Sebastijan, ali njen muž je otvorio oči. Na trenutak
je pogledao u ledi Čajld i Ezme je dah zastao u grlu zbog
pogleda u njegovim očima.
Ledi Čajld je spustila dlan na njegov obraz. „Ne govori,
najdraži.“ Ezme je videla da mu je nestalo boje iz lica.
„Postarajte se da su poslali po lekara“, prošaputala je ledi
Čajld.
Ezme je skočila i otvorila vrata. Sebastijan je stajao tik ispred
vrata i izgledao turobno kao stražar. Trgla se. „Šta radiš ovde?“,
prosiktala je.
„Čekam da vidim hoće li se lord Rolings oporaviti.“ Lice mu
je bilo potpuno belo.
„Potreban nam je lekar!“ rekla je gnevno. „Dovedi ga!“
„Već su poslali dvokolice po lekara“, rekao je Sebastijan.
„Smem li...“
Ali nije mogla da podnese da ga sluša. Zatvorila je vrata uz
tiho škljocanje brave.
Majls je ponovo gledao u ledi Čajld. Soba je bila toliko tiha
da je Ezme počela da broji njegove udahe. Bili su spori i ulagao
je vidan napor u disanje.
„Vilijam“, rekao je iz oštar šapat.
„Vilijam? Ko je Vilijam?“, pitala je Ezme.
„Dete“, rekla je ledi Čajld. Spustila je dlan na njegov obraz.
„Nazvaćemo vaše dete Vilijam. Ne brini za to, mili. Samo ostani
sa nama dok doktor ne stigne.“
Ezme su oči bile pune suza. „Nije... nije...“
Majls je spustio lice na grudi ledi Čajld. Milovala mu je lice i
ljubila mu čelo. „U redu je, dragi“, rekla je i glas joj je bio nežan
kao kapanje vode. „Volim te.“
Činilo se da pokušava nešto da kaže. Ućutkala ga je. „Znam
da me voliš, Majlse. Znam, znam. I ja volim tebe.“ Privukla ga
je bliže sebi na grudi. „Nazvaćemo ga Vilijam, i postaraćemo se
da zna za tebe, dragi. Ja ću mu pričati o tebi.“
Ezme je stezala ruku koju je držala. „Nikada Vilijama neću
ostaviti samog na selu i otići u London, Majlse. Vodiću ga svuda
sa sobom.“
Nije mogla da proceni da li ju je čuo i nije joj se činilo u redu
da sedi sa njima dvoma pa je nakon nekoliko trenutaka ustala i
prišla prozoru. Povukla je tešku draperiju u stranu i pogledala
napolje leđima okrenuta paru na tlu. Čula je zbunjeni metež
domaćinstva, korake i povišene glasove.
Zašto je Sebastijan ušao u njenu sobu? Sklopila je oči.
Očigledno je želeo da je iznenadi u postelji. Poniženje, patnja i
bol udarali su naizmenični ritam u njenim grudima. Njen
ljubavnik ušao je u njenu sobu i njen muž je zbog toga mrtav.
Bilo je rano, rano jutro. Bela magla je poigravala preko
travnjaka ledi Trubridž, klizila preko ružinih grmova koji su
čekali da ona ispari na suncu.
Nebo je upravo poprimalo nežnu bisernu ružičastu boju kada
je ledi Čajld ustala i stala pored nje.
Ezme je žurno bacila pogled preko ramena. Majls je izgledao
kao da spava, samo što je ležao na podu. „Nisam sigurna da
imam dete“, rekla je. Grlo joj je bilo grubo od suza. „Mislim da
je za to potrebno više od jedne noći.“
„Vrlo verovatno. Ali Majls je znao malo o reproduktivnim
stvarima. Utešila ga je ta misao.“
„Da, pa.“ Ezme je spustila ruku na stomak i poželela od sveg
srca da se mali Vilijam tu ugnezdio.
„Prošle noći...“, rekla je zamuckujući.
„Nije važno“, rekla je ledi Čajld. Lice joj je bilo potpuno
mirno i činilo se da nije ni suzu pustila, za razliku od Ezme čije
su oči bile otečene.
„Važno je Majlsu“, insistirala je Ezme. „Nije to bilo
jednostavno. Osećao se kao preljubnik... nije mogao... morali
smo biti u mraku.“ Suze su joj tekle niz obraze. „Mnogo vas je
voleo.“
„Jeste“, rekla je ledi Čajld, i Ezme je videla prvu pukotinu u
njenoj pribranosti. „I ja... i ja.
Bila je sitnija od Ezme, pa je Ezme privila ljubavnicu svog
muža na rame i plakala s njom za Majlsovom dobrotom, za
njegovom ljubavlju, za njim.
 Nešto kasnije, nakon što su ona i ledi Čajld uspele da obuku
Majlsu košulju i pantalone, na vratima se začulo kucanje. Ledi
Čajld je sedela na podu i milovala Majlsu kosu. Ezme je prišla
vratima i malčice ih otvorila. Sebastijan je i dalje bio tu. Nemo
ju je gledao. Ledi Trubridž i jedan stariji gospodin stali su ispred
nje.
„Ovo je doktor Vels“, rekla je ledi Trubridž tihim glasom.
„Plašim se da je suviše kasno.“
Klimnula je. „Smem li da razgovaram sa Lusi?“
Ezme se trgla kada je shvatila da nije čak znala ni ime ledi
Čajld. Ledi Trubridž mora da joj je bila bliska prijateljica kada
joj se obratila sa Lusi. Nemo se povukla.
Doktor se na sekund sagnuo nad Majlsom, kratko se obratio
Ezme i ledi Čajld pa otišao. Ezme je izašla u hodnik i suočila se
sa Sebastijanom. „Da li si... da li su te svi videli?“
„Da. Kako biste želeli da nastavimo dalje, ledi Rolings?“
„Da nastavimo? Kako to misliš?“
„Svestan sam da ovo nije pogodno vreme za prosidbu, ali...“
„Da li si pomerio pameću? Misliš da bih se udala za tebe.
Čoveka koji je ubio mog muža?“ Govorila je iz dubine svog
gneva i mržnje prema samoj sebi.
Potpuno se umirio. „Izvinjavam se iz dubine srca“, rekao je.
„Mogu samo da ponudim...“
„Tvoju ruku!“ ispljunula je. „Ne bih uzeta tvoju ruku čak ni
da nisi zaparložena – dosadna – devica!“
Nije mislila da je moguće da on još više prebledi, ali jeste.
„Plašim se da će tvoja reputacija biti ugrožena...“
Ponovo ga je presekla. „Odlazi. Želim da odeš. Jedina stvar
koju mi možeš dati je obećanje da te nikada više neću videti.
Nikada. Da li sam bita jasna?“
Prodorno ju je gledao u oči. „Sasvim“, rekao je.
 Povukla se i sačekala da on ode i nakon jednog trenutka je to
i uradio. Vratila se u svoju sobu i sela pored svog mrtvog muža.
Ali nije joj tu bilo mesto. Ledi Čajld je tu bilo mesto.
No ipak je sela. Bilo je to najmanje što je mogla da uradi za
Majlsa, premda je bilo suviše malo, suviše kasno. Sela je, kršeći
ruke u krilu, stomaka zgrčenog u samopreziru.
Nakon sata ili nešto više, ledi Trubridž je pogledala u Ezme i
rekla: „Da li biste mogli da kažete lakeju da pozove moju
sobaricu, draga?“
Ezme je izašla u hodnik i gotovo se sudarila sa Helen. „Da li
svi znaju?“ pitala je bez uvoda. Morala je na silu da progura reči
preko krutih usana.
Helen je u visokom društvu bita poznata kao savršeno
pribrana žena. Suočena sa niskostima svog muža, nikada nije
pokazala ni trunku osećanja. Ali njeno lice je sada bilo puno
osude. „Bonington je bio delimično odeven“, rekla je. „Svukao
je košulju kada ga je Majls napao. Čini se da je nameravao da ti
se uvuče u krevet.“
„Da li Džina zna?“, prošaputala je Ezme.
Helen ju je povukla preko hodnika u svoju sobu. „Kako si
mogla? Kako si mogla to da uradiš Džini?“
„Nisam sve do prošle noći. Ne dok nije postalo jasno da će
Džina ostati sa mužem. Sebastijan je znao da ću se pomiriti sa
Majlsom. Ali je otišao pre nego što sam stigla da mu kažem da
će to biti odmah.“
„Nije trebalo to da uradiš“, rekla je Helen. „A i Bonington –
budala – muškarci su takve budale!“
„Ja sam kriva“, rekla je Ezme tupo. „Ubila sam muža. Ubila
sam Majlsa jer sam preljubnica.“
„Bonington štiti tvoju reputaciju“, rekla je Helen. „Rekao je
da je pogrešio sobu.“
 „Molim? Šta je rekao u koju sobu je hteo da uđe?“
„Rekao je da je nameravao da poseti svoju ženu.“
„Ženu?“ Ezme je podigla glas.
Helen je klimnula. „Svima u kući je rekao da su se on i Džina
juče venčali, uz posebnu dozvolu, i da je pošao u sobu svoje
supruge. Samo što je pogrešno izbrojao vrata i završio greškom
u tvojoj sobi. Ezme! Nećeš se onesvestiti, zar ne?“
„Nikada ne padam u nesvest“, promrmljala je. Ali je sela.
„Da li si rekla da je svima u kući rekao da su se on i Džina
venčali?“
I Helen je sela. „Da.“
„To nije moguće! Džina je još udata za svog muža.“
„Zapravo, čini se da je brak poništen pre nekoliko dana.“
„Ali ona je zaljubljena u svog muža.“
„Ne znam ništa o njenim osećanjima.“ Helenin glas je
povratio svoj uobičajeni nepristrasni ton. „Nije još porekla
Boningtonovu priču. Naravno, mnogo je nagađanja vezanih za
prisustvo tvog muža u tvojoj sobi.“
Ezme je nestrpljivo odmahnula. „Pusti lešinare da misle šta
hoće. Gde je Džina?“
„Nisam je videla. Pretpostavljam da je u prizemlju i da joj svi
čestitaju na venčanju. Prirodno, svi su užasnuti smrću tvog
muža. Većina ljudi već napušta kuću, iz poštovanja.“
Začula se buka na vratima i Džina je ušla u sobu.
Ezme je ustala. „Žao mi je“, rekla je oklevajući. „Znam da ne
mogu ništa da kažem, ali veoma mi je žao. Nije trebalo da...“,
glas joj je pukao.
Na trenutak su Ezme i Džina zurile jedna u drugu. „Ne mogu
da kažem da nije važno“, rekla je Džina najzad. „Jeste. Želiš li
da se udaš za Sebastijana?“
Odbojan izraz se pojavio na Ezminom licu. „Nikako“, rekla
je. „Mora da sam bila luda što sam uopšte spavala s njim.“
Džina je potonula u stolicu. „Svi misle da sam sada udata za
njega“, rekla je ukočenim glasom. „Pa pretpostavljam da sam ja
sledeća koja će spavati s njim.“
„Ne moraš pristati na tu priču“, izjavila je Helen.
„Ako to ne učinim, Ezmina reputacija će biti uništena“, rekla
je Džina. „Ako ljudi makar i posumnjaju da je Sebastijan
nameravao da poseti njenu sobu, biće izbačena iz društva.“
„Ezmina reputacija teško da je i sada neukaljana“, istakla je
Helen.
„A ja ne marim!“ ubacila je Ezme. „Izdala sam tvoje
poverenje i spavala sa tvojim verenikom. Zašto ti uopšte
razmišljaš o mojoj reputaciji?“
Džinine oči su bile napete i turobne. „Većina muževa ima
ljubavnice“, rekla je. „Pretpostavljam da ću se navići da delim
Sebastijana.“
Ezme je progutala. „Nije ta vrsta...“ počela je, ali je Helen
spustila šaku na njenu ruku.
„Gde je vojvoda?“
„On je u Londonu, premda će se verovatno uskoro vratiti, jer
misli da večeras nastupamo. Nismo se razišli u najboljim
odnosima. Zapravo, rekla sam mu da nameravam da se udam za
Sebastijana.“ A zatim je Džina dodala, prilično očajno: „A on se
nije raspravljao sa mnom.“
„Ja sam kriva“, povikala je Ezme. „Ja sam kriva. Ubila sam
Majlsa i...“
„Besmislice“, rekla je Helen prigušenim glasom. „Majls je
umro od srčanog spazma. Ledi Trubridž mi je rekla da imao dve
epizode ove nedelje. Molila ga je da pošalje po lekara u London.
Mogao je da umre u bilo kom trenutku. Nije bio dobro.“
„Nisam to znala. Ja sam mu žena i nisam znala da je bio
bolestan.“ Ezme je ponovo zaplakala i glas joj je bio bolan.
„Niko ne veruje da sam ga volela, ali jesam. Bio je tako dobar,
tako iskren, i nikada nije trebalo da ga nateram da ode. Trebalo
je da ostanem s njim, i do sada bismo već imali decu. Želeo je
bebu, ali ja je nemam...“, slomila se u grčevite jecaje. „Samo da
nisam bila tako glupa!“
Helen ju je potapšala po ramenu. Džina ju je uzela za ruku.
Ezme je lice bilo crveno i otečeno. U tom trenutku bila je
daleko od najlepše žene u Londonu. „Sebastijan mora da kaže
istinu“, rekla je. „Sama ću to uraditi, čim siđem u prizemlje. Ne
marim ni pare za svoju reputaciju. Povući ću se na selo.“
„I šta ćeš tamo raditi?“ pitala je Helen nežno. „Gajiti pasulj?“
„Biću u žalosti. Molim te, Džina, reci Sebastijanu da kaže
istinu. Nameravam smesta da napustim kuću. Ne znači mi ništa
šta ljudi misle o meni.“
Džina je progutala pljuvačku. „Visoko društvo će te razapeti,
Ezme. Mora da postoji drugi način.“
„Nema ga. Ne marim šta ljudi misle o meni. Nikada više neću
spavati ni sa jednim muškarcem, tako mi Boga. Samo želim da
me svi ostave na miru. Ti i Sebastijan imate moj blagoslov.“
Oklevala je. „Samo želim da znaš, Džina, da to nikada ne bih
uradila da nisam verovala da ti želiš da ostaneš udata za
Girtona.“
„U tome i jeste stvar“, povikala je Džina. „Ne znam šta
želim! U jednom trenutku želim da se udam za Sebastijana, a u
sledećem želim da budem udata za Kama.“
U hodniku se začula buka. Ezme je otvorila vrata taman na
vreme da vidi četiri lakeja kako iznose njenog muža iz njene
sobe. Stala je na vrata sa rukom na srcu. Helen je stala iza nje.
„Znaju li gde da ga nose?“, pitala je Ezme. „Majls mora da
ide kući na selo. Želeo bi da ide kući.“
 „Ima vremena“, rekla je Helen utešno. „Staviće ga u kapelu
za sada. Kočija kreće sutra posle podne.“
„Kočija...“ Zastala je.
„Pratićeš kočiju svog muža. Očekujem da je ledi Trubridž
već naložila da se okače crne zavese. Imaš li crnu haljinu?“
Ezme nije odgovorila.
„Ja ću poći s tobom, ako želiš.“
„To bi bilo lepo od tebe“, rekla je tupo. Prešla je preko
hodnika i ušla u praznu sobu. Udarila je nogom u nešto.
„Afrodita.“ Podigla ju je. „Raspala se na komade. Mora da je
pukla kada sam je bacila. I nju sam slomila. Žao mi je. Slomila
sam Afroditu. Uništena je. Uništim sve što dotaknem.“
„Tiho“, rekla je Džina. „Samo ima šarku, to je sve. Htela sam
da je tražim. Moram dati mom bratu ono što je u njoj.“
„Tvom bratu?“
Džina je srela zapanjene poglede svojih prijateljica.
„Gospodinu Vopingu“, rekla je sa nesigurnim smeškom. Uzela
je Afroditu od Ezme. „Nisam ti rekla da je gospodin Voping još
jedno dete grofice Linji?“
„Gospodin Voping je tvoj brat?“, pitala je Ezme.
Džina je izvadila urolanu hartiju uz šupljeg središta Afrodite.
„Zapravo, polubrat. Ovde je samo neki papir“, rekla je. „Samo
papir. Nema dragog kamenja.“
„Gospodin Voping?“, ponovila je Helen zapanjeno. „Tvoj
učitelj? Da li ti je on dao tu statuu?“
„Ne, statua je ostavština grofice Linji“, rekla je Džina
razmotavajući vrpcu koja ja držala papir. „Oh, vidi, kako
čudnovato!“
Obe su je upitno pogledale.
„To su moja pisma. Pisma koja sam joj pisala. Evo prvog, i
drugog. Poslednje pismo sam joj napisala pre nego što je umrla.
Zašto mi je grofica vratila moja pisma?“
„Ima li tu negde njena poruka?“
Džina je odmahnula glavom još jednom pregledajući papire.
„Možda je zaboravila pisma u statui“, predložila je Helen.
„Gospodin Voping će biti razočaran“, rekla je Džina. „Nadao
se smaragdima.“
„Kako li je, zaboga, tvoj učitelj – tvoj brat – znao za
Afroditu?“ pitala je Helen.
„Grofica mu je rekla da se u Afroditi nalazi njena
najdragocenija svojina“, odgovorila je Džina pa glasno
udahnula.
Smešak je preleteo Ezme preko lica. „Njena najdragocenija
svojina“, rekla je tiho pa dotakla pisma. „To je lepo.“
Džina se ugrizla za usnu. „Nije to ozbiljno mislila.“
„Jeste“, izjavila je Helen.
„Zašto mi onda nije pisala?“
„Ko zna!“, rekla je Ezme. „Ali tvoja pisma su bila njena
najdragocenija svojina.“ Oči su joj se ponovo napunile suzama.
„Nisam nikada ni pomislila.“ Džina je spojila Afroditu i
pogledala je. „Mislila sam da mi je poslala nagu statuu jer je
verovala da sam preljubnica kao...“
„Poslala ti je statuu jer je lepa i jer je želela da znaš da su joj
tvoja pisma bila dragocena“, rekla je Ezme.
Džini su usne zadrhtale. „Mislila sam da je kao Kam.“
„Šta s njim?“ pitala je Helen.
„I on mi je poslao nagu statuu. Kada sam napunila dvadeset
jednu godinu, poslao mi je nagog Kupidona. U početku sam bila
zahvalna, ali sam se zatim naljutila. Nije to bilo nalik na mene.“
„Očekujem da je Kupidon bio veoma lep?“, ubacila je Ezme.
„Afrodita je lepa.“
Sve su pogledale u Afroditu. Džina je grčevito prstima
pokrivala sredinu statue. Sada je opustila ruku i drugom rukom
podigla boginju.
„Lepa je, zar ne?“
Afrodita je stajala ruke prebačene preko glave i osvrtala se u
strahu, stidu, žalosti ili ljubavi.
Svaka žena je na njenom licu videla nešto drugo.
 36

Ponekad supruga ne može da se pronađe

„Da li je moja supruga dole?“

Džinina sobarica je pakovala njen kofer. Podigla je pogled.
„Molim, vaša milosti?“
„Tražim moju suprugu. Tvoju gospodaricu, vojvotkinju.“
Eni je zinula pa rekla. „Ne, otišla je u selo sa... sa njenim...“
„Sa kim?“
„Sa njenim mužem!“, izlanula je mala sobarica.
Kam se zaledio na vratima sobe. Glas mu je bio gladak kao
med i pedeset puta oštriji. „Da li to znači da je moja – da se
tvoja gospodarica udala za markiza Boningtona?“
„Venčali su se uz posebnu dozvolu, gospodine“, rekla je Eni
pomalo resko. Ovo je bila najuzbudljivija stvar koja joj se desila
nedeljama.
„Podsetio me je na guju“, poverila se posle okupljenim višim
slugama. „Guju! Mojoj gospodarici je bolje bez njega, kakav je
samo masivan i još Grk.“
„Vojvoda od Girtona nije Grk. Samo živi tamo“, rekla je viša
sobarica. I dodala je, pokazujući da je gutala tračerske kolumne:
„Njegova majka bila je jedna od kćerki lorda Ferlija.“
„Dovoljno je što živi u Grčkoj, zar ne? Svi su onu ubice,
stranci. Zaboga, vojvoda je izgledao kao ubica, a samo sam mu
rekla da se gospodarica udala za drugog. Svi znaju da je njihov
brak poništen. Pa što se iznenadio! Zaboga, znam to evo već
četrnaest dana.“
 „Četrnaest dana? Venčani su četrnaest dana?“, zinula je viša
sobarica.
„Nisu venčani, ali su vereni toliko“, rekla je Eni klimajući
krugu lica oko batlerovog stola. Silno je uživala u svojoj
novootkrivenoj moći lične sobarice ozloglašene vojvotkinje od
Girtona, sada ozloglašene markize od Boningtona. Nadmeni
batler ledi Trubridž jedva da ju je pre i primećivao, a evo je sada
sedi odmah pored njega.
„Vojvoda je imao pravo što je izgledao ubistveno“, rekla je
kućepaziteljka, gospođa Mesi. „Naposletku, ledi Bonington je
bila njegova žena. Pristojnost nalaže da mu kaže da se ponovo
udaje.“
„Mislim da on nije želeo da se brak okonča“, rekla je Eni.
„Pa, njegov sobar pakuje njegove stvari“, primetio je batler.
„Pretpostavljam da se vojvoda smesta vraća u Grčku. Poslao
sam radnike da uklone pozornicu, jer nema vojvode a i ledi
Rolings je u žalosti.“
Kam je zapravo gledao Filiposa kako baca poslednje njegove
stvari u škrinju.
„Šta da radim sa ovim papirima, gospodine? Znate da ugalj
ne podnosi dobro putovanje.“ Filipos je podigao skice Džine.
Kam je metodično pocepao papir na komadiće bez ijedne
reči.
„A mermer?“ Filipos je pokazao glavom netaknuti komad
mermera u uglu.
„Izrazi batleru žaljenje zbog neprijatnosti i zamoli ga da se
mermera reši prema željama ledi Trubridž.“
Sobar je spustio poslednju maramu u malu putnu torbu.
Kam se žurno osvrnuo po sobi. „Što pre stignemo u Dover i
pripremimo se da isplovimo, tim bolje. Nakratko ću se oprostiti
od ledi Trubridž i zamoliti je da nam pozajmi jednu od svojih
kočija.“
„A gospodin Raunton?“, pitao je Filipos.
Vojvoda kao da ga nije čuo. Zurio je u parče papira u ruci,
crtež vojvotkinjine ruke.
Filipos je pročistio grlo. „Gospodin Raunton vas čeka u
biblioteci, lorde.“
„Oh, da“, rekao je Kam odsutno. Ugurao je papir u džep i
izašao napolje bez ijedne reči više.
U biblioteci je Raunton koračao gore-dole i držao sebi nemo
slovo. Girtonovi su bili u nevolji. Stari vojvoda uplitao se u silne
nezakonitosti. A novi Girton bio je u jednako velikoj nevolji kao
i stari.
Naravno, vojvoda je bio u pravu kada je rekao da je prevršio
meru. Ali, dođavola, samo je naložio Finkbotlu da malo pogura
dešavanja u pravom smeru. Ne da prevrne kola. Dođavola,
nikome se ne može verovati ovih dana.
Prislonio je koren dlana na vrelu tačku na stomaku. Možda bi
trebalo da prihvati savet lekara. Idite na putovanje, rekao je
lekar. Idite u neku toplu zemlju. A sada je Girton želeo da on
ode u Grčku i zatvori njegovu kuću. Bilo je to gotovo bogom
dato. Raunton se poigravao džepnim satom. S obzirom na
veštine mladog Finkbotla, neće imati klijente kada se vrati kući.
Što bi možda i bilo najbolje.
Okrenuo se kada su se vrata otvorila. „Vaša milosti“,
pozdravio je vojvodu i naklonio se. „Spreman sam...“
Ali Girton ga je presekao. „Hvatam prvi brod iz Dovera za
Grčku. Plašim se da je tvoj mali plan propao. Vojvotkinja se
navodno juče udala za Boningtona, uz posebnu dozvolu.“
Raunton je zanemeo od iznenađenja.
„Mora da je požurila pred oltar nakon što sam otišao iz
kuće“, nastavio ja Girton.
 „Nemoguće! Da se markiz Bonington oženi navrat-nanos?“
„Ledi Trubridž je upravo potvrdila. Navodno je markiz
greškom ušao u sobu druge gošće usred noći pokušavajući da
pronađe sobu svoje nove neveste. I svojim bračnim elanom
prouzrokovao smrt čoveka.“
„Molim?“
„Rvao se sa Majlsom Rolingsom u mraku i Rolings je
doživeo nekakav napad“, rekao je Girton nestrpljivo. „Kažu mi
da je bračni par otišao u kraću vožnju u selo. Verujem da ćeš im
preneti moje pozdrave i čestitke.“
Advokat je stisnuo usne. Nešto tu nije štimalo. „Teško mi je
da poverujem da je njena milost donela tako ishitrenu odluku“,
rekao je razmišljajući o izvanredno praktičnoj vojvotkinji.
„Nema tu ničeg ishitrenog“, prasnuo je vojvoda. „Mesecima
je verena sa njim.“
„Razočaran sam“, prokomentarisao je Raunton. „Neću
poricati.“
Na trenutak je nastupila tišina u prostoriji. „Ne koliko sam ja
razočaran“, priznao je Girton sa žalosnim tonom u glasu. Prvi
put su se advokat i vojvoda pogledali kao dva muškarca, a ne
kao poslodavac i podređeni. Ali Raunton je skrenuo pogled. Ono
što je video u Girtonovim očima nije bilo pristojno.
„Želim da stupiš u kontakt sa Tomasom Bradfelouom iz
Krajstčerč koledža. Finansiraj poziciju glavnog predavača
italijanskih studija i neka na nju stavi Vopinga.“ Vojvoda je
prišao vratima. „Prebaci posed na Stivena što je pre moguće“,
dodao je.
„Da, lorde“, promrmljao je Raunton. Nije bio u poziciji da
nudi savet.
Prostrano predsoblje ispred biblioteke bilo je prepuno
plemića koji su ili vikali jer sluge ne rukuju njihovim prtljagom
valjano ili se ljubili i opraštali sa prodornim oduševljenjem.
Poseta kući ledi Trubridž je možda bila nešto kraća nego inače,
ali je bila još uzbudljivija nego što su svi očekivali.
Kam je išao prema vratima kada je osetio nečiju ruku na
ramenu. Okrenuo se i ugledao Tapija Perivinkla.
„Dobar dan“, rekao je Kam i naklonio se. „Plašim se da se
smesta vraćam u Grčku. Inače bih...“
„Moja supruga“, prekinuo ga je Tapi, „kaže da vojvotkinja
voli vas.“
Kamu se stomak instinktivno stegao. „Ne vidim zašto ste
odlučili da sa mnom podelite razmišljanja svoje žene.“
Tapi se namrštio. „Ja sam moju ženu otpisao kao izgubljen
slučaj. Nisam želeo da i vi počinite istu grešku.“
„S obzirom na to da se moja bivša supruga juče preudala,
verujem da ta stvar više nije u mojim rukama“, odgovorio je
Kam ledeno. „A sada, ako biste me izvinili.“ Dao je odsečno
znak glavom Filiposu koji je stajao u uglu predsoblja sa
njegovim prtljagom i odlučno se pozdravio sa Perivinklom.
Putovanje do obale bilo je dosadno i sporo. Nekoliko dana
kasnije, Kam je stezao ogradu lepog malog jedrenjaka po imenu
Moli i pokušavao da primora sebe da skrene pogled sa doka.
Bilo je smešno misliti da ovaj oblak prašine ili ona kočija možda
kriju njegovu zabludelu ženu – ne, sada je ona bila
Boningtonova žena. I više nego smešno misliti da ga je možda
sledila, da se možda predomislila. Imbecilno je bilo nadati se da
je ovo košmar i da će se probuditi sa optužbama da hrče, i da je
pipka u snu.
Ali nije mogao prestati da se nada. Pristigla je velika kočija u
kojoj je mogla da se nalazi vojvotkinja. Napinjao je oči i
ugledao jednu debelu osobu kako teško grabi iz kočije i vuče za
sobom još krupniju ženu. Čak i sa te udaljenosti je čuo ženu
kako vrišti, kako naziva muškarca glupakom i budalom.
Džina je donela odluku – i dobro je odabrala. Bonington je
bio dobar čovek, stabilan, pored toga što je bio pakleno zgodan.
Štaviše, živeo je u Engleskoj. Pa šta ako je gledao Ezme Rolings
kao izgladneli pas kost? Biće diskretan. Verovatno neće najbližu
prijateljicu svoje žene uzeti za ljubavnicu.
Ja ne bih bio ugledan, pomislio je Kam. Ponekad je, za
vreme putovanja do obale, pokušavao da zamisli sebe kako živi
na selu u Engleskoj, gradi ravne mostove i nadzire žetvene
večere. Njegove misli su se uvek završavale slikom njega
samoga kako podiže svoju ženu na drveni sto pun bundeva i
pasulja i...
Ponovo je otrgao svoj um od ove slike i sišao u kabinu. Tri
putnika, rekao je kapetan. Nije morao da bude genije da shvati
da će provesti dva do tri meseca u neposrednoj blizini pevača
crkvenih pesama i njegove goropadi od žene pogane naravi.
Odbio je da gleda kako se debeli muškarac ukrcava na brod.
Moglo bi se učiniti kao da nekoga čeka.
Filipos je provirio u kabinu sat vremena nakon što je brod
isplovio. „Kapetan kaže da se obala više ne vidi, gospodine.
Želeo bi da mu se putnici pridruže na šeriju.“
Kam je podigao pogled i namrštio se. Upravo se oporavio od
napada durenja, kako je počeo da zove svoja crna raspoloženja, i
sada je žurno crtao ugljem, prilično neravno, ali ne strašno. Znao
je iz iskustva da je potrebno nekoliko sati pre nego što stekne
potpunu kontrolu na brodu.
„Zaboga“, rekao je Filipos slasno. Pokupio je nekoliko
engleskih izraza i nameravao je redovno da ih koristi. „Ta žena
izgleda neumoljivo.“
„Meduza“, rekao je Kam kratko pa odložio boginju sa kosom
od zmija u stranu i oprao ruke u lavoru. „Misliš li da moram da
se presvlačim za večeru?“
„Bez sumnje, lorde. Kapetan Brakit se čini kao čovek koji
drži do društvenih pravila. Njegov sobar mi je rekao da ima
dečaka čiji je jedini posao da štirka kapetanovu odeću.“
Kam je progunđao u odgovor i svukao udobnu košulju od
kambrika i počeo da se pere. Deset minuta kasnije, Filipos je
navukao svom turobnom gospodaru crni kaput i izjavio da je
zadovoljan.
Kam je ušao u kapetanovu kabinu u divljem očajanju.
Intelektualno je znao da će to proći. Pronaći će mir u opojnom
zadovoljstvu oblikovanja mermera.
Jednog dana će pronaći drugu ženu i potisnuti svoju
nekadašnju suprugu iz misli. Jednog dana mu neće smetati
činjenica što nikada više neće pročitati nijedno Džinino pismo,
nikada više neće držati...
Jednog dana.
Otvorio je vrata kapetanove kabine i udario pravo u leđa
krupne osobe.
„Izvinite, gospodine“, povikao je Kam sagnuvši se da
pomogne čoveku da ustane. Osoba je teško pala na kolena. Kam
se ukopao pa ga podigao.
„U redu je, vaša milosti“, rekao je čovek smešeći se Kamu
oduševljenjem običnog Engleza koji je upravo otkrio da je u
istoj prostoriji sa aristokratom. „Upravo sam govorio vašoj
ljupkoj ženi da...“
Čovek je nastavio da govori, ali je njegov glas u Kamovoj
glavi izbledeo.
Smešila mu se kao da se ništa nije desilo. Kao da nije navrat-
nanos pobegao kao kukavca nakon što je čuo za njeno venčanje.
Kao da se nije udala za boljeg čoveka.
„Ah“, rekao je Kam ubacivši se u razgovor. Naklonio se i
prineo njenu ruku usnama. „Moja poslednja vojvotkinja.“
„I tvoja sledeća“, odgovorila je.
Bila je izvanredno odevena i negovana, od zatamnjenih
trepavica do uvijene kose. Svaki delić njenog tela govorio je da
je vojvotkinja.
Mogao je samo da se nasmeši.
Okrenula se čoveku i lako ga potapšala po ruci. „Vidite da je
vojvoda zanemeo od iznenađena, pastore Kvible.“
„Moja sestra je isto tako izgledala kad smo se rastali“, rekao
je Kvibl žurno. „Plakala je kao da idem na drugi kraj sveta. Da li
dugo ostajete u Grčkoj, vaša milosti?“
Džina se zamišljeno zagledala u čašu šerija. „Vojvoda pravi
statute od mermera na ostrvima“, rekla je pastoru. „Verovatno
ćemo živeti tamo nekoliko godina, najmanje.“
Kam je popio slabi šeri i pokušao da obuzda raspevanu radost
u svom telu. Izgleda da je i dalje bila njegova žena, svakim
svojim praktičnim, poslovnim delićem. Ili će mu biti žena,
precizan da bude.
„Odista prava žrtva!“ rekao je pastor Kvibl i zadrhtao. „Za
tako nežnu damu kao što ste vi, ostrva su užasno mesto. I kopno
je loše.“ Iskapio je šeri. „Moja mila sestra je pitala hiljadu puta
može li poći sa mnom da mi olakša napore. Morao sam da
budem odlučan. Surovi život nije za takav pupoljak, kažem joj.
Verovatno bi svenula na užasnoj vrelini, ili bi je, još i gore, do
koske uvredili lokalni stanovnici. Ali Paša nema prefinjenosti,
nema manira, nema kulture. Dvor u Tepeleni nema čak nijednu
balsku dvoranu!“
Vojvotkinja je izgledala tačno onako kako je Kvibl smatrao
da bi vojvotkinja trebalo da izgleda: izvanredno i raskošno.
Svakako će svenuti na vrućini. Nijedno ostrvo nije moglo da
bude dom jednoj engleskoj dami. Nekoliko godina, odista! Bio
je spreman opkladiti se da će vojvoda dopratiti svoju suprugu
nazad u Englesku za sedmicu ili nešto više.
Pogrešio je za nekoliko meseci.
 37

U kom vojvotkinja pleše od radosti

Sumrak je na Nisosu imao neobičan plavi ton, kristalni, biserni

sjaj koji poigrava preko kože i istresa čisto zlato iz kose kao što
je kosa Džine Serard, vojvotkinje od Girtona. Ona i njen muž su
predvodili žetveni ples. Smejala se, i podigla belu haljinu do
gležnjeva dok je plesala oko vatre. A on je plesao za njom, sve
brže i brže, poput satira: on taman, ona bela.
Kada ju je uhvatio u naručje, klimnuo glavom okupljenim
seljanima pa počeo da se penje kamenim stepenicama do velike
kuće na brdu, mnogi su se zapitali šta joj nežno šapuće na uho.
Možda ljubavnu poeziju. Englezi su bili budale u ljubavi. To je
svako mogao da vidi.
Džina je trepnula. „Šta?“
„Raunton bi trebalo da stigne sledeće nedelje, ili one
naredne“, ponovio je njen muž.
„Advokat?“ rekla je uz mali cijuk.
„Udesiće prodaju kuće i poslati moje statue u Englesku.“
„Zašto?“
„Vraćamo se“, rekao je smireno. „Sledećeg meseca se na
Zvezdanoj svetlosti vraćamo u London.“ Pogledao ju je sa
izrazom krajnje nedužnosti. „Mislila si da ne mogu da udesim
putovanje morem, zar ne?“
„Ali zašto... šta...“
„Šta misliš šta sam radio u kamenolomima svaki dan?“
Džina se nasmešila mužu. „Podizao kamen? Podigao si me
kao da sam pero.“
„I jesi pero“, rekao je. Stigli su na vrh stepenica i on ju je
vešto spustio. „Raunton će poslati tone mermera kući u Girton.
Dovoljno da klešem nage Dijane do kraja života, ukoliko tako
rešim.“
„Oh“, rekla je Džina tiho.
Podigao joj je bradu i ovlaš joj poljubio usne. „Najpre ću
postaviti mermerne Marise u formalnim vrtovima, čisto da dam
svoj pečat.“
Džina se nasmešila. Dopadala joj se njegova lenja, mila
nekadašnja ljubavnica. „Ali Sebastijan je smatrao da je najbolje
da budem izvan Engleske neko vreme, s obzirom na skandal.“
„Skandal je Boningtonov, ne naš“, rekao je Kam odlučno.
„On je odabrao da izigrava galantnog idiota i da žrtvuje svoju
reputaciju da bi spasao Ezminu. To je bio njegov izbor. Priča
koju je ispričao o korišćenju lažne posebne dozvole da bi te
nasamario da ga primiš u postelju – pa, prosto mi je zapanjujuće
da je neko u to mogao da poveruje. Ali poverovali su. Bonington
je, sirotan, prognan na kontinent i ocrnjen je kao ogavni bednik
koji je pokušao da legne u postelju sa vojvotkinjom bez okrilja
braka. No njegova nesrećna sudbina ne bi trebalo da utiče na
naše odluke.“
„Pa, Sebastijan je rekao da će to, ako ostanemo ovde...“
„I to je delovalo, Džina. Izgnan je, a ti si srećna što si izbegla
njegov pakleni plan. Ezmina reputacija je spasena. A tebi je
mesto u Engleskoj, jer si prava vojvotkinja. Biksfidl je
verovatno zakopan pod hrpom pisama. Svakako je posekao
živicu do panja. Tvoj brat vene u Oksfordu bez porodice.“
Složila je grimasu. „Prošli su meseci“, istakao je. „Besi Mitins je
verovatno ponovo trudna, i verovatno su joj potrebna sredstva u
slučaju nužde. Ko zna da li će Biksfidl biti jednako pun
razumevanja za njenu ljubav prema muškarcima iz Donjeg
Girtona kao što si ti bila.“
„Ali dopada mi se u Grčkoj, Kame.“
Zastao je na vratima i obuhvatio njeno lice pa ga privikao
svom. „Ne moram da živim na ostrvu više, ljubavi. Sada smem
da hodam u mraku.“ Poljubio ju je brzo i snažno.
Džini je zastao dah. Mora da joj je rekao da je voli?
„Ti si moja svetlost“, rekao je pa je povukao prema spavaćoj
sobi.
 38

Veliko stepenište, kuća Girtonovih

Svađali su se kao što su povremeno činili. Kam je rekao da je

trebalo da ga pita za savet pre nego što je rekla Biksfidlu da
ponovo pregleda odvod u Donjem Girtonu. On je želeo da
odredi nešto novca za izgradnju kamenih gelendera u
Arboretumu. Džina je rekla da on nikada ne razmišlja o
budućnosti. Kam je odgovorio da su odvodi dosadni ali da je on,
da ga je pitala, imao ideju da se naprave kameni odvodi kakve
su gradili Rimljani.
Džina se popela stepenicama. Znala je šta je mislio. Bila je
dosadna vojvotkinja. Pogledala je ruku u rukavici koja je lako
počivala na ogradi stepeništa. Naravno da se uvek držala za
gelender dok se penjala stepenicama. Šta ako padne? Šta ako
izgubi ravnotežu i padne? Šta onda?
Ništa. Suviše je vremena provela izbegavajući rizike.
Pažnju joj je privukao tihi zvuk i ona je zastala i okrenula se.
Još je bio tu, zurio je u nju.
„Šta to radiš?“, pitala je pa sklonila ruku sa gelendera.
„Čekam“, odgovorio je nežnim glasom.
I dalje ga gledajući, počela je da otkopčava levu rukavicu.
„Šta čekaš?“
„Možda ćeš se predomisliti.“
Svukla je rukavicu i bacila je niz stepenice. Preskočila je tri
ili četiri stepenika pa mlitavo pala. Zajedno su zurili u malu hrpu
zgužvanog platna. Podigla je pogled i videla kako u očima
njenog muža poigrava smeh.
Otkopčala je dugmiće na desnoj ruci.
Velika muška šaka je prekrila njenu. „Jednom si mi prilikom
rekla da je teško skinuti rukavice. Mogao bih da ti pomognem.
Da li bi želela pomoć?“
„Pomoć?“
Klimnuo je. „Ono što nikada ne tražiš. Toliko te je dobro
obučio moj mili tata. Da li si ikada zatražila pomoć, Džina?“
„Naravno da jesam!“
„U vezi sa nečim što je važno? Zašto mi nisi pisala dok sam
živeo u Grčkoj, i rekla mi koliko je posla posed zahtevao? Zašto
nisi tražila da se vratim? Zašto nikada nisi od mene tražila
pomoć?“
„Navikla sam da budem nezavisna“, rekla je tvrdoglavo.
Svlačio joj je rukavicu, prst po prst. Stavio je prst u koren
njene ruke, tik iznad pulsa. „Traži, Džina.“
Videla je boriće u uglovima njegovih očiju i on se nasmešio...
nesigurnost iza razuzdanog osmeha. Sada ga je poznavala, znala
da njegovi osmesi skrivaju – skrivaju šta? Potrebu? Potrebu za
njom? Krv joj se uzburkala od prostog dodira njegovog prsta na
zglobu.
„Želela bih... želela bih“, ali ućutala je. Bilo je suviše teško,
nakon godina nemih i želja i pisama koja nije napisala.
Nakon neizgovorenih strahova da nikada neće imati svoju
porodicu. Tražiti pomoć značilo je odbaciti ideju da će, ako bude
savršena vojvotkinja, biti nagrađena savršenim vojvodom. Jer je
on bio savršen vojvoda za nju.
Tada joj je pomogao. „Kaži mi da imam ženu“, prošaputao je.
„Znaš li gde bih mogao da je pronađem?“ Džina je videla
nagoveštaj nečega iza njegovog smeha. Nečeg manje sigurnog
od radosti.
 „Da li ti je potrebna pomoć da je pronađeš?“ odgovorila je.
„Žena koju volim je ovde.“ Podigao je njenu bradu. „Hoćeš li
se udati za mene, Ambrodžina? Hoćeš li biti moja, u dobru i zlu,
u sreći i radosti?“
S mukom je progutala pljuvačku. „Hoću.“ Glas joj je pukao.
„Hoćeš li se oženiti mnome, Kamdene Vilijame Serarde, i živeti
sa mnom, i odreći se svih drugih, dok nas smrt ne rastavi?“
Pročistio je grlo i rekao: „Hoću“, prilično promuklo. A zatim
je pognuo glavu i nežno, tako nežno, prešao usnama preko
njenih.
„Potrebna mi je pomoć“, rekla je gledajući ga pravo u oči.
„Reci.“
Okrenula se ne trudeći se da se drži za ogradu i zanela se
malčice na potpeticama svojih papuča. „Želela bih da svučem
odeću.“
„Da svučeš odeću!“ osvrnuo se. Prostrano lučno stepenište
Girtona pružalo se iznad njih, stubovi su bili iščupani da bi ih
zamenile statue.
Nikoga nije bilo; bila je kasna noć. Ali ništa nije moglo da
spreči Randlsa da uđe u hodnik po nekom kasnom noćnom
poslu. Istina, veća je verovatnoća bila da će batler koristiti
stepenište za poslugu.
Nasmejao se i usprotivio. „Džina.“
Nije rekla ništa, samo je ostala da stoji okrenuta mu leđima,
nežno izvijenog vrata da bi dugačka linija otmenih dugmića koja
se spuštala niz njenu haljinu bila jasno vidljiva. Poljubio ju je u
vrat... mirisala je na cvet jabuke. A zatim je, uprkos sebi,
prstima počeo da otkopčava dugmiće, jedan po jedan, baš tu na
raskošnom stepeništu svog doma.
U misli mu se vratilo sećanje: njegov otac na stepeništu kao
feudalni lord, gnevno viče na sluge u trku jer nije mogao da
dočeka da siđe niz stepenice. Kamu su prsti zadrhtali.
Džina je počela da izvlači ukosnice iz kose i da ih nemarno
baca u stranu. Tiho su zvečale kada bi udarile o sjajnu orahovu
ogradu stepeništa, pa padale na sve strane na mermer. Prsti su
mu bili pokriveni zavesom osunčane rumene kose, sjajne i
glatke, koja je mirisala na jabuke. Ruke su mu se umirile i on je
počeo mahnito da otkopčava dugmiće.
Kada je stigao do poslednjeg, povukao je haljinu napred.
Pomogla mu je tako što je izvukla ruke. Tkanina se nabrala i
pala. Džina je iskoračila i šutnula haljinu u stranu. A zatim se
okrenula obučena samo u nežnu potkošulju vezanu plavom
vrpcom. Gledala ga je u oči dok je odvezivala mašnicu nakon
čega se potkošulja otvorila.
„I dalje mi je potrebna pomoć“, rekla je njegova žena grleno.
„Potrebna mi je...“
„Ovde sam, Džina.“ Nešto se pocepalo dok je povlačio
potkošulju, niz meka ramena i lepe grudi, delimično skrivene
zavesom crvene kose.
Stajala je sasvim naga, ako se izuzmu tanke svilene čarape,
podvezice i papuče. Kleknuo je ispred nje jer se činilo da se od
njega očekuje obožavanje, ali više zbog toga što nije mogao da
se zaustavi. Koža tik ispod obline njene dojke je bila glatka kao
breskva. Zakikotala se kada je jezikom počeo da luta po njenom
stomaku, a on je rekao: „Tiho, ženo!“, pa spustio ruku na sočnu
oblinu njene zadnjice.
A zatim je otkrio da će, ako se spusti stepenik niže... pa tako
su mu usne bile tik na spoju njenih nogu. Ignorisao je njeno
protivljenje i nakon nekog vremena prestala je da se otima.
Zaboravila je da bude vojvotkinja i naslonila se na ogradu kao
neko ko je navikao da bude nag na javnim mestima. Ljubio ju je
dok joj se mali zadihani jecaji nisu oteli na mutnoj svetlosti
stepeništa. A tada je, baš kada je osetio kako joj se drhtaj spušta
niz noge, stao. Povukao se i blago je ugrizao za butinu. Istražio
je zanimljivo udubljenje u njenom kuku. Slušao kako polako
dolazi sebi, kako vraća osećaj pristojnosti. „Ne, ne možeš!
Kame, na stepenicama smo!“, a zatim se vratio izvođenju
majstorstva. Vratio se na spoj tih lepih butina i zario se u svoju
ženu koja je drhtala i ječala. Svoju ženu.
Kada se najzad istopila u njegovim rukama, boreći se za
vazduh, moleći za milost, on se samo nasmešio.
Dok mu nije uputila strastven osmeh koji je obećao odmazdu
i promeškoljila mu se na preponama. Oštro je uvukao vazduh.
„Hm“, prela je Džina. Iz njenog tona je izbijala osveta. „Moja
stolica je izuzetno neudobna. Nešto štrči iz nje.“
Zakasnio je. Iskliznula mu je iz ruku i preskočila dva
stepenika sa osmehom koji je bio delom požudan, a delom kikot.
Kam je, gledajući svoju ženu, osetio vatru u grudima koja
nikada nije prolazila, ma koliko je puta držao u naručju, ma
koliko noći spavala pored njega, ma koliko puta ga molila za
pomoć.
Svukao je košulju a ona ga je gledala onim iskrenim, gladnim
pogledom koji nikako nije pristajao pristojnoj vojvotkinji od
Girtona. „Bila bi užasna markiza“, rekao je. „Užasna!“
Džina nije bila zainteresovana. Naslonila se na ogradu i
uživala u načinu na koji su se prsti njenog muža zapetljali oko
njegovih čizama kada su joj se grudi podigle. Kada je prešla
lenjim prstom preko dojke i niz stomak, on je svukao čizmu i
slučajno je spustio tik pored stepenica.
„Osećam talas stida“, otegla je nemarno naslonjena na ogradu
stepeništa kao odvažna kurtizana kakvom je zamišljala svoju
francusku maman.
Podigao je obrvu. „Zaista?“ Gotovo je bio razodeven.
 „Odista. Želela bih da ugasiš sveće, Kame.“
Nasmejao se. „Moja mala vojvotkinja... već si me izlečila od
straha od mraka, zar to ne znaš?“ Stao je tik ispred nje. Sada su
oboje bili nagi.
Poljubio ju je, ali je nije dodirivao. Povukla se od vrelina i
požude i rekla: „Kame“, drhtavim, tihim glasom.
Nag je posedovao lepotu kakvu nije mogla ni da zamisli.
Čovek nikada nije gledao njegovo telo kada je bio odeven.
Njegova ličnost je bila suviše živa, suviše eksplozivna, suviše
aktivna. Ali bez odeće su se videle dugačke linije butina,
zategnuta lepota njegove zadnjice, suzdržana snaga ruku dok je
njima zaklanjao sveće koje su vodile uz stepenice.
Senke su, jedna po jedna, rasle, i obavijale tamom stepenište.
Zgrabio je sveću tik ispred nje pa nastavio uz stepenište. Kada je
pogledao sa vrha stepenica, na polovini stepeništa je video
prigušeni sjaj svece a pored njega prelepi bledi obris koji za koji
je znao da je svilen od glave do pete: telo koje se smejalo
zadihanim smehom, ljubilo sa požudnom radošću, volelo...
Džina je volela divljom snagom.
Ugasio je poslednju sveću bez mnogo meteža, lako kao što
čovek zgazi mrava.
A zatim je, najzad, uradio ono što je želeo da uradi poslednjih
sat vremena. Seo na stepenik i pružio ruke.
Ali nije ga videla. Visoki podeljeni prozori su propuštali
mesečinu kada je mesec bio pun, a noćas nije bilo meseca.
„Džina“, rekao je glasom punim promuklog obećanja.
„Dođi.“
Zvučala je nesigurno. „Gde si?“
„Preko puta tebe. Ne brini: neću dozvoliti da padneš.“ Pružio
je ruku i dotakao vitki gležanj. Prešao je prstima uz taj gležanj,
nežno joj povukao nogu. A zatim ju je držao u krilu, a ona ga je
prelepim dugačkim nogama uhvatila oko kukova. Naslonio se na
hladni mermer i prešao palcem preko jedne bradavice.
Tihi, prigušeni krik u njenom grlu bio je sve što je želeo od
života.
Spustila je prste niz njegove jagodice. „Nema šala?“,
prošaputala je. Poigravao je prstima dok je ona ječala na
njegovim usnama.
„Puls mi je ravnomeran“, rekao je.
Prislonila je usne na njegov vrat i gurnula grudi u njegove
ruke. Osetila je kako se meškolji ispod nje. Puls mu je zagrmeo
pod njenim usnama. „Ne, nije“, rekla je.
„Nije mrak, ti si“, rekao je. Glas mu je bio tih i mek kao
baršun i nimalo šaljiv. „Ti si moja žena, moja smerna
vojvotkinja, moja naga ljubav.“ Priljubio je njeno telo uz svoje.
„Ne moram da zbijam šale... dovoljna radost mi je da te grlim.“
„Oh, Kame...“ Glas joj je pukao u jecaj koji se pretvorio u
udah, a zatim u ječanje.
Zaboravio je da je mrak. Važan je bio samo svileni dodir i
bujne obline, vatrena vrelina i uzdasi njegove, samo njegove
vojvotkinje.
A Džina je zaboravila da ponašanje čini vojvotkinju. Njen
muž ju je podigao, držao je iznad sebe pa je pustio da padne, kao
zanosni teret. Kriknula je. Nije sada bilo ničeg odmerenog kod
nje, nije bilo urednosti ni pristojnosti. Kretala se na njemu sa
čistom divljom radošću i uzavrelim zadovoljstvom koje je
odbacivalo svako pravilo. Nasmejala se pa protrljala grudi o
njegove uživajući u osećaju. Nasmejao se kada ga je zagolicala
dok nije prstima kliznula niže.
U jednom trenutku je Džina pružila ruku i uzela haljinu da bi
Kam mogao da je stavi iza leđa, jer se kleo da će ga mermer
osakatiti. Ali je odbila da ode sa stepeništa, a on čak nije mogao
ni da pomisli da stoji bez nje. Njoj je on bio potreban da je drži
na zemlji, baš kao što je njemu bilo potrebno da mu ona osvetli
tamu.
Najzad su prestali da se smeju, i ona je počela pliće da diše,
kratkim brzim udasima. Osećao je svaki centimetar njene
svilene kože, njenu mekoću, njen oproštaj. Snažno ju je zagrlio
pa se zario snažnije, još snažnije. Ječala je sa svakim naletom, i
ljubila ga, poljupci i ječanje su mu se stapali na licu.
Zario se snažnije samo da bi čuo njen drhtavi krik. „Volim
te“, rekao je divlje. „Mislim da sam te oduvek voleo.“
Nije bio siguran da li ga je čula. Pokušavala je da ode negde
gde je samo on mogao da je odvede. Pa ju je uhvatio za kukove i
počeo toliko snažno da se zariva u nju da se odigao od stepenica.
Kriknula je i uhvatila se za njegova ramena pa kriknula
ponovo...
Bili su zajedno, u oluji u tami, u vrelini.
I u drhtavoj tami koja nije bila samotna, Kam je podigao
svoju suprugu i, ne mareći za odeću rasutu po stepeništu, otišao
u njihovu sobu. Glava joj je počivala na njegovom ramenu,
spokojno kao glava deteta.
Spustio ju je na krevet svojih predaka. Na krevet svog oca i
dede. Na krevet na kom će njegovo dete biti rođeno. Mnogo
dece, ako bude po njegovom. Upalio je sveće, samo da bi mogao
da je gleda.
Otvorila je oči, uz lenji smešak i nagoveštaj stida koji su bih
svojstveni njegovoj vojvotkinji. „Dođi ovamo, milosti“, rekla je
sneno.
„Hvala“, rekao je. „Mislim da hoću.“
I jeste.
 Epilog

Travnjak, kuća Girtonovih

Nije mogla da se porekne činjenica da je vojvotkinja ljubila

bebu previše. Kad god bi pogledao u sirotog mališana,
umotanog u čipku i volane, Kam je osetio nalet sažaljenja. Čak i
sada, njegova žena i njena prijateljica Helen nadvijale su se nad
smotuljkom koji je vojvotkinja držala na kolenima. Mala
pesnica je mahnula u vazduhu pa zgrabila nekoliko pramenova
crvene kose i snažno ih povukla.
To je moj sin, pomislio je Kam sa zadovoljstvom kada je
njegova žena ciknula pa poljubila dete da mu pokaže da je
zadovoljna njegovom detinjom silinom.
Helen je ustala kada je prišao.
„Maksimilijan je veoma lep“, rekla je smešeći mu se.
Uzvratio joj je osmeh. Zavoleo je prijateljice svoje žene,
njihov oštar jezik i katastrofalne brakove.
Ezme jeste bila u braku u onom trenutku, ali Sebastijanova
objava da je pokušao da se uvuče u Džininu postelju na prevaru
koristeći lažnu specijalnu dozvolu zaista je spasla njenu
reputaciju. Ali Ezme se ipak povukla na selo. A ovih dana se
klela da joj nije potreban niko osim njene male bebe.
Helen je dotakla Džini rame. „Vratiću se za časak sa
Maksovim ćebencetom.“ Pošla je prema kući, vitka, usamljena
prilika.
„Nije mu potrebno ćebe“, rekao je Kam. „Dođi ovamo,
maleni.“ Maks je zagrgoljio od smeha i pružio ruke prema
njemu. Kamu je srce poskočilo.
„Nije li on najpametnije dete koje si ikada video!“ rekla je
Džina držeći ga podruku da bi mogla da vidi lice svog sina.
„Poznaje tatu.“
„Mmmmammmaa“, rekao je Maks inteligentno.
„I priča! Zna kako da me zove. Dadilja mi je rekla da neće
progovoriti dok ne pređe godinu. A on govori sa svega četiri
meseca. Ona samo nije znala koliko si ti divan, zar ne, Ljutiću?
Mislila je da si kao druge bebe.“
Džina je ponovo uzela dete u naručje i zasula njegovu nežnu
kožu i divlje crne lokne na glavici poljupcima.
Kamu se pogled zamaglio. Pružio je ruku i pokrio sinu glavu.
Džina se naslonila na njega i zagledala se zajedno s njim u
Maksa koji je snažno, bezubo zevnuo. Smotao je prst oko
velikog prsta svog oca i uputno pogledao majku.
„Mislim da bi želeo malo mleka“, primetio je Kam
pokazujući da nije samo potomstvo bilo inteligentno.
„Moj mali Ljutić“, gugutala je Maksova majka ukazujući na
mogućnost da je inteligencija bila odlika muških pripadnika
porodice. Činilo se da ne može da prestane da ljubi detence.
Premda se on nije baš mnogo protivio.
„Sećaš li se kada si mi rekla za dnevnik moje majke’“, pitao
je Kam. Obavijao je Maksove lokne oko prsta pa ih puštao da
odskoče.
„Naravno“, rekla je Džina odsutno. Sela je nameštala haljinu
kako bi mogla da podoji dete.
„Sećaš se dela kada je pisala o mojim crnim loknama?“
„Da“, rekla je. „Baš kao naš mali Maks.“
Klekao je ispred deteta i podigao bradu svoje žene. „Bio sam
ćelav, mila“, rekao je. „Ćelav, prve dve godine. Ja sam ćelavo
dete na slici u učionici. Ko kaže da sam samo ja u porodici
obdaren maštom!“
Ugrizla se za usnu.
Poljubio ju je. Bio je to tek desethiljaditi poljubac vojvode
njegovoj vojvotkinji u poslednje dve godine. Činilo se da ne
može prestati da je ljubi, čak ni usred bela dana, i pored blago
zainteresovane publike u vidu Maksimilijana Kamdena Serarda,
budućeg vojvode od Girtona.
 Beleška o najređim bračnim iznenađenjima:
priznanju i poništenju

Krajem 1790-ih godina, erl od Eseksa vratio se u Englesku

nakon posete kontinentu koja je trajala mnogo godina. Ušao je u
balsku dvoranu i video izuzetno lepu ženu kako pleše. Okrenuo
se posmatraču i pitao kako se ona zove. Bila je to njegova žena.
Većina muževa 1810. godine nije prepoznavala svoje žene i
većina nije tražila poništenje braka. Ali do poništenja jeste
dolazilo, pogotovo među aristokratijom. Na primer, Eseksovi su
kasnije poništili brak. Godine 1785. peti erl od Berklija oženio
se, pa kasnije poništio brak, i ponovo se oženio istom ženom
1796. godine.
Poništenje Džininog i Kamovog braka temeljilo bi se na dve
stvari: Džinino nezakonito rođenje, i godine u kojima devojka
može pristati na brak. Džina se udala pre dvanaeste godine.
Zakon je u to vreme omogućavao da oba partnera mogu da se,
ako se ne slažu sa brakom, kada postanu punoletni, venčaju sa
drugim ljudima. Štaviše, pošto je bila nezakonito dete, ime na
Džininoj bračnoj potvrdi bilo je pre pretpostavljeno nego
pouzdano dokazano. Ime koje je ledi Kranborn dala kćerki koju
je usvojila nije bilo pravno validno, a brakovi su poništavani
upravo iz tih razloga.
Uzela sam književnu slobodu i dala Peteru Faberžeu, koji je
1800. godine kao imigrant otišao u baltičku provinciju Livoniju,
brata po imenu Franc, koji je ostao u Parizu. Porodica
Faberžeovih bila je kujundžijska porodica. U mojoj
interpretaciji, umetnost pravljenja lepih predmeta sa šarkama
bila je porodična strast, i Franc je pravio statue od alabastera dok
je njegov brat Peter sanjao da pravi jaja od alabastera sa
šarkama. Peterov unuk, Karl, usavršiće najdragocenije
umetničko delo sa šarkama, Faberžeovo jaje.
 Napomene
[←1] Područje današnje Belgije, Holandije, Luksemburga,
delova Francuske i zapadne Nemačke. (Prim. prev.)

[←2] Prevod: dr Hugo Klajn, Kultura, Beograd, 1966. (Prim.

prev.)