Jennifer Ashley

POLOŽAJNIK
LEDI JANE
 Naziv originala:

Jennifer Ashley
A First-Footer for Lady Jane
prevod

BALKANBOOKS
 Prvo poglavlje

Berkshire, 31. decembar 1810.

„Deda! Itekako znaš za koga ću se udati. Svo tvoje

zadirkivanje, u kome veoma uživaš, neće promeniti činjenicu
da će Major Barnett jednog dana biti moj muž.“
Oči ledi Jane Randolph su iskrile dok je govorila gledajući
napola ljutito napola zabavljena u vragolasto lice svog dede.
Deda MacDonald se ispružio u svojoj stolici pored vatre u
maloj prijemnoj sobi letnjikovca, koji je pripadao Janeinom
ocu. Toplo ćebe ga je nemarno pokrivalo i bilo u neredu.
Deda je oduvek zauzimao najtoplije mesto u sobi, iz
poštovanja prema svojim starim kostima, ali nije bio od onih
koji mogu mirno da sede.
 Njegovo izborano lice je kao i uvek odražavalo
razdraganost a njegove plave oči su žmirkale. Deda
MacDonald je voleo da zbija šale predviđajući događaje,
pretvarao se da je povezan sa škotskim vešticama iz
Macbetha, koje su mu, kako je govorio, podarile šesto čulo.
„Ovo što ti govorim je živa istina, devojčice.“ Deda je
zalepršao svojim širokim i tupim prstima, za koje je njena
baka, pokoj joj duši, tvrdila da je u jednom trenutku mogu
vešto vitlati teškim mačem a odmah zatim svirati tako
živahnu melodiju na čembalu da niko ne bi mogao da odoli
a da ne zapleše. I zaista, deda je često provodio veče uz klavir,
mameći vesele melodije iz njega.
Deda je, takođe, prilično dobro plesao, govorila je baka, i
svaka mlada žena se utrkivala za šansu da zapleše sa lepim
zavodnikom. Kada je Hamish MacDonald prvi put sa
zanimanjem pogledao baku, mislila je da će se onesvestiti, što
mu, naravno, nikada nije priznala.
„Upamti moje reči,“ nastavio je deda. „Na Staru godinu1,
Položajnik2 koji pređe preko kućnog praga oženiće
najpoželjniju ćerku iz te kuće. Dakle, Stara godina počinje u
ponoć, a najpoželjnija mlada dama u ovoj kući si ti, devojčice
moja.“
„Možda.“ Jane se vratila vezu, zadatku koji joj nije bio
drag. „Ali ti znaš da ja već imam dogovor sa Johnom. Nijedan

1 Stara godina (Silvestrovo) – Hogmanay (engl.), poslednji je dan u godini

i noć uoči Nove godine. Silvestarska noć obeležava se proslavama dočeka Nove
godine.
2 Položajnik - First-Footer (engl.), po tradiciji Škotske i severne Engleske prva osoba

koja ulazi u dom nekog domaćina na Novu godinu i smatra se da donosi sreću za
narednu godinu.
položajnik ne bi trebao da gubi vreme sa mnom. Biće i drugih
mladih dama – mama i tata su pozvali sve svoje poznanike.“
„Ali još uvek nisi verena.“ Dedine oči su vragolasto
zaiskrile svetlošću koju ni sedamdeset godina nisu zamutile.
„Nema objave u novinama, nema datuma za srećni događaj,
nema prstena na tvojoj ruci.“
„Postoje neke sitnice koje su nas omele a vezane su za rat
u Francuskoj.“ Jane je primetila da je upropastila mustru u
vezu jedan inč unazad. Iziritirano uzdahnuvši, odabrala je
konac. „Major Barnett je trenutno na dužnosti na poluostrvu.
Sada kada je Bonaparte poražen, očekujem da će biti više
vremena za slavlje.“
Dočekala ju je tišina. Jane je podigla pogled sa veza u
krilu i susrela smrknut dedin pogled, njegova veselost je
nestala.
„Da li to ja dobro čujem?“, upitao je. „Razgovarate o
vašem venčanju kao da treba da odlučite koju letinu da
zasejete na proleće. U moje vreme, curice, ugrabili bismo
ruku one koja je okupirala našu maštu i postarali bismo se da
je zadržimo celi život. Nebitno u koliko ratova smo se borili
u to vreme, a kada sam ja bio momak, Highlandski Škot
nikada nije propuštao priliku čak i ako bismo prebacili
karirani ogrtač ili govorili Škotskim jezikom. Tako nešto nije
sprečilo Meggie i mene da pobegnemo zajedno, zar ne?“
Deda je obožavao da pripoveda o svojim divljim danima
u vresištima, kako on i baka nikada nisu dozvolili da išta
stane na put njihovoj velikoj strasti.
Vremena su se promenila, Jane je razmišljala sa žaljenjem.
Rat sa Napoleonom se otegao, konstantna briga da će
Francuska napasti ove obale lebdela je kao daleka opaka
oluja. Ona i John moraju sačekati dok se stvari ne reše – kada
John dođe kući zauvek, biće dovoljno vremena da zajedno
naprave planove za zajednički život.
Od pomisli na mogućnost da se John nikada ne vrati, da
francuska artiljerska granata okonča njegov život, ili bajonet
probuši njegovo srce, hladnoća je prostrujala kroz nju.
Jane se stresla i navukla zastor preko tih slika. Nema
smisla brinuti se.
Promašila je još jedan bod i odlučno odložila vez. Deda
tako ume odvraćati pažnju.
„John je u Portugaliji,“ podsetila ga je. „Malo je verovatno
da će biti naš Položajnik. Ali jednog dana, možda.“
„Naravno da je nemoguće da će on biti naš Položajnik.“
Deda mrko pogleda Jane kao da je zaglupela. „On je
svetlokos muškarac, zar ne? Položajnik mora biti crn. Svi to
znaju.“

„Tvoja verenica živi ovde?“ Kapetan Spencer Ingram stresao

je sneg sa svog šešira dok je silazio sa kola zureći u ogromnu
kuću, grdosiju sa teškim drvenim gredama i sa zabatima
ispred sebe, ostavštinu iz mračnih vremena vitezova i
krvožednih kraljeva.
„Ne verenica“, Barnett brzo uzvrati. „To je sporazum iz
detinjstva. Pravovremeno će dovesti do veridbe. Verovatno.
Uvek je bilo tako.“
 Barnett nije zvučao tako oduševljeno kako bi mogao biti
čovek koji se vraća kući da poseti dragu iz detinjstva. Spencer
je posmatrao svog prijatelja, njegovo otvoreno lice je bilo
ravnodušno.
Iako je bilo blizu ponoći, svaki prozor na kući bio je
osvetljen, a kres se vinuo visoko u noć na poljima iza. Spencer
bi radije odlutao do kresa, podelio događaje iz rata ili kriglu
piva sa seljanima koji bez sumnje plešu i dobro se zabavljaju.
Kuća je bila dovoljno prijatna, uprkos svojoj drevnoj
arhitekturi. Svetla su sijala iza debelih prozorskih stakala,
stvarajući dobrodošlicu u ledenoj noći. Sneg je bio suv i
praškast, noć tako ledena da nijedan oblak nije sakrivao nebo.
Svaka zvezda se videla, tepih koji su stvorile pružao se u
beskraj. Čak bolje od kresova bilo bi mesto na krovu i durbin
kroz koji bi posmatrao nebo.
Dvojica sluga su jurnuli van da zgrabe torbe iz pregratka
u zadnjem delu kola. Oba kofera su bila mala, prikladna
vojnicima koji su se naučili da putuju sa malo najnužnijih
potrepština.
Kola su otkloparala prema staji sa vozačem željnim da se
ugreje i popije piće. Sluge su pojurili i nestali u kući, ulazna
vrata su se zanjihala i krenula da se zatvaraju za njima.
Spencer je skočio kako bi zgrabio vrata, ali ona su se
čvrsto zatvorila pre nego što je stigao do njih.
„Koji đavo?“ Spencer je protresao kvaku, ali vrata su sada
bila zaključana. „Ja ovo nazivam slabom dobrodošlicom.“
Na njegovo iznenađenje, Barnett se zahihotao. „Porodica
ledi Jane drži do škotske tradicije. Posetioc koji dolazi nakon
ponoći za Novu Godinu – ne, moramo je zvati Starom
godinom da bismo ispoštovali njihove staromodne običaje.
Posetioc koji stiže nakon ponoći za Staru godinu mora moliti
za prijem, i mora doneti poklone. Imam ih ovde.“ Podigao je
platnenu vreću. „So, ugljen, viski, biskvite i crnu zemičku.“
„Crnu šta?“
„Crnu zemičku. Voćni kolač natopljen viskijem. Nije loša
poslastica. Nabavio sam kolač od Škotkinje – žene
stanodavca u našem smeštaju kada smo se prvi put iskrcali.
Spencer se zapitao zašto je Barnett insistirao da putuje u
tu gostionicu, prilično udaljenu od puta, taj poduhvat im je
oduzeo dragoceno vreme.
Barnett se zacerekao. „Cela litanija je da dokažemo da
nismo severnjaci koji su došli da opljačkaju porodicu. Ovo je
veoma zabavno, zar ne?“
Spencer je imao drugačije predstave o zabavi. „Stajaćemo
i drhtati napolju dok oni odlučuju da li da nas prime? Tamo
postoji dobar kres.“ Pokazao je prema vatri koja se izdizala
visoko u poljima sa senkama slavljenika oko nje.
„Čekaće nas unutra. Videćeš.“
Barnett je zakoračio prema vratima koja su im sluge
zalupile skoro ispred nosa.
„Otvorite, dobre komšije. Pružite nam utehu.“ Barnett je
prostrelio Spencera vedrim pogledom. „Moramo se uneti u
duh stvari.“
Spencer je čuo zveckanje reze, a onda su se vrata
odškrinula. „Ko je tamo?“ zapevušio je škripav glas
postarijeg muškarca.
 „Primite nas, dobri gospodine.“ Barnett je podigao vreću
visoko. „Nosimo poklone.“
Vrata su se šire otvorila i prikazala smežuranog,
pognutog čoveka umotanogu u nešto što je izgledalo kao dug
šal. Spencer je opazio nekoliko ljudi koji su obletali iza njega.
„Onda uđite, uđite. Maknite se sa hladnoće.“ Čovek je
dodao još nešto na škotskom jeziku što Spencer nije razumeo
i širom otvorio vrata.
Barnett je krenuo napred, pa se zaustavio. „Ne, zaista.
Moraš predvoditi, Spencer. Visok, tamnokosi muškarac
donosi najveću sreću.
Sklonio se sa puta i manje više gurnuo Spencera prema
vratima. Spencer je skinuo šešir i sa poštovanjem zakoračio u
predvorje.
Toplota ga je okružila, i svetlo. U tišini, čuo je oštar uzdah.
Iza starog Škota u kariranom ogrtaču, na ulazu u sobu iza,
stajala je mlada žena. Bila je prilično visoka, vitkih oblina, ali
ne i tanka. Njena kosa je bila veoma tamna, gotovo crna,
njene oči, kao kontrast, zapanjujući plave, kao ultramarin.
Bile su iste kao oči starca, kojeg Spencer više nije primećivao.
Ta vizija lepote, u svilenoj mrežastoj haljini od blistavog
srebra, posmatrala ga je u panici ali i začuđeno.
„Dobro vas našao, sve prisutne,“ rekao je Barnett.
„Spencer, dozvoli da te predstavim lordu i ledi Merrickson –
kuća u kojoj se nalazite je njihova. Gospodin MacDonald,
otac ledi Merrickson, i naravno ovaj anđeo savršenstva je ledi
Jane Randolph, jedina kći lorda Merricksona čija su me pisma
održala u spokoju u hladnim noćima vojničkog života. Ledi
Jane, predstavljam Vam kapetana Spencer Igmana, najdražeg
prijatelja kakvog čovek samo poželeti može. Jednom mi je i
život spasao, znate.“
Ledi Jane je koraknula, klizeći kao duh na vetru. Spencer
je uzeo njenu ruku u svoju. Pogledi su im se sreli i sve vreme
ga je gledala dok se klanjao ljubeći je u ruku. Kad je dodirnuo
njene usne ostadoše raširene u uzdahu.
Kada se uspravio, Spencer ju je pogledao i izgubio se.
 Drugo poglavlje

Kapetan Ingram je probadao Jane očima sivim i hladnim kao

ledenice, i nije mogla da uhvati dah. Iskra je ležala duboko
unutar tih očiju, svetlucava kao sunčev zrak na zaleđenom
jezeru.
On nije bio hladan čovek, zaista, odmah je znala. Osetila
je toplinu koju je posedovao, energičnost i bio je ljubazan.
Naravno da je bio – dovučen je ovde od strane Johna,
verovatno očekujući običnu englesku porodicu u vreme
Božića, da bi bio gurnut usred običaja ekscentičnih
Randolphovih i MacDonaldovih.
Jane je prisilila svoje udove na kniks. „Dobro veče,
kapetane Ingman,“ rekla je ukočeno.
Kapetan Ingram je trznuo pogled prema njenoj ruci, koju
je i dalje držao, njeni prsti su utonuli u njegovu veliku meku
rukavicu. Ingram se trznu i naglo je oslobodio, pomalo
grubo, smatrala je, ali Jane je bila previše uznemirena da bi je
to zasmetalo.
„Pozdravi ga kako priliči, Jane,“ rekao je deda. Nastavio
je dalje, oslonjen na masivni jasenov štap, i namignuo
kapetanu Ingramu. „Ti znaš kako.“
Jane je progutala, i čvrsto stisnute vilice ponovila reči koje
ju je deda naučio pre mnogo godina. „Dobro došao
Položaoniče. Molim Vas sudelujte u našem gostoprimstvu.“
Zašto je bila toliko rastrojena? Nemoguće je da je deda
mogao predvideti da će se John povući i pustiti prijatelja da
prvi uđe u kuću, uprkos njihovom razgovoru ranije danas.
Deda nije zaista bio vidovit – samo se pretvarao.
Prisustvo kapetana Ingrama nije značio ništa, apsolutno
ništa. Nakon rata, John će zaprositi Jane, kako se očekuje, a
život će se nastaviti dalje.
Zašto je onda njeno srce poskočilo kada je ugledala
visoku figuru kapetana Ingrama, zašto je osećala radost pa
čak je i olakšanje prostrujalo kroz nju. Na trenutak je verovala
u dedino predskazanje, i bila je … srećna?
Porodica Janeine majke je posedovala ludu crtu – ili su
bar tako ljudi pričali. Zbog toga je dada raspredao priče o
čudnim stvarima koje je radio, zato je majka, nežna ali
siromašna Škotkinja bila u stanju da očara najpoželjnijeg
grofa Merricksona, najpoželjnijeg neženju u njegovim
mladalačkim danima. Njena majka ga je očarala, kako ljudi
pričaju, svojom tamnom kosom i očima naglašenije plave
boje među svim stanovnicima zapadnih ostrva. Do sada,
njena ćerka i sin nisu pokazivali ludilo s MacDonaldsove
strane, na sreću.
 I to samo zato što je, sa svoje strane, naučila da ga sakrije,
shvatila je Jane. Da joj je data prilika, radije bi u ogrtaču trčala
kroz vres, ili igrala oko kresova poput onih koje su seljani
napravili večeras. I osećala bi se čudno razdragano na
pomisao da se nakon svega možda neće udati za Johna.
John je, nesvestan napetosti, podigao platnenu vreću.
„Doneo sam stvari koje ste mi rekli, gospodine MacDonald.“
„Odlično,“ reče deda. „Jane, uzmi vreću i odloži
dragocenosti u trpezariju.“
Janeina braća su navalili na nju. Bili su to bezbrižni dečaci
Randolphovih, sa očeve strane familije. Trojica momaka, u
rasponu od šesnaest do dvadeset dve, zamišljali su sebe kao
gradske momke Corinthuane, veoma zadovoljni što Jeanin
brat koji je provodio novogodišnje praznike sa porodicom
svoje žene, stoji između njih i odgovornosti prema grofoviji.
Zaista, bili su bezazleni, iako vragolasti.
„Hajde, hajde, hajde, rođako Jane,“ najmlađi, Thomas,
pevušio je dok predvodio prema trpezariji.
Jane je uzela vreću od Johna, trudeći se da na obraća
pažnju na kapetana Ingrama, koji se nije odmicao od nje.
„Kako ste, John? Kako je krasno videti Vas.“
John joj namignu. Imao je plave oči i svetlu plavu kosu,
prava slika engleskog gospodina. „Bilo mi je neverovano da
sam dobio odsustvo, zar ne Spencer? Mislio sam da te
iznenadim, Jane. Uspelo je, zar ne? Izgledaš zapanjeno.“
Jane je stezala vreću na grudima, shvativši da joj je teško
da oblikuje reči. „Izvinjavam se. Šokirana sam, to je sve.
Nisam Vas očekivala.“
 John se nacerio kapetanu Ingramu. „‘Izvinjavam se’, reče
ona, sva formalna i uglađena. Nije takva bila ranije. Trebalo
je da je vidiš kako je trčala bosonoga kroz livade, vrišteći kao
divljak sa mnom, njenim bratom i rođacima.“
Jane je pocrvenela. „Kada mi je bilo sedam.“
„I osam, i devet, i deset... sve dok Vam nije bilo
sedamnaest, pretpostavljam. Koliko ti je godina, Jane?
Zaboravio sam.“
„Dvadeset,“ reče Jane dostojanstveno.
„Pazi na jezik, Barnett,“ upao je kapetan Ingram i mrko ga
pogledao. „Ledi Jane bi mogla oprostiti nepristojno pitanje
pošto je naše putovanje bilo dugo i naporno, ali ne bih je
krivio ako nije. Dozvolite mi da vam to ponesem, moja ledi.“
Posegnuo je za vrećom koju mu je Jane predala, bila je
prilično teška, i dugim koracima otišao u trpezariju u koju je
pohrlio ostatak porodice.
„Tako je otmen,“ reče John bez zlobe. „Znao sam da ćete
ga prihvatiti. Odrasla si u lepoticu, Jane.“
„Hvala,“ sa nelagodom reče Jane. „Vi ste postali veoma
neposredni.“
„To vojska učini od čoveka. Uđete u nju kao krut i nezreo
mladić a izađete kao strastven i surov čovek. Molim za
oproštaj zbog mojih šala. Da li sam te uznemirio?“
„Ne, zaista,“ brzo je uzvratila.
Uistinu, Jane nije bila sigurna. John se promenio - on je,
kako je rekao, bio krut i preterano ljubazan kada je izašao sa
univerziteta i dobio oficirski čin u vojsci. Ovaj nasmejani
lakrdijaš je više podsećao na dečaka kojeg je poznavala u
mladosti.
John joj je ponudio ruku. „Hoćemo li?“
Jane je prihvatila, i John ju je poveo prema trpezariji.
Rođaci su već ispraznili vreću i sada su zabavljeno prebirali
njen sadržaj.
„Komad ugljena – to je za tebe Thomas.“ Njegov najstariji
brat je mu je bacio ugljen, a Thomas ga je predusretljivo
uhvatio.
„Odlično hvatanje,“ reče John. „Da li svi i dalje igrate
kriket?“
„Igramo,“ reče Thomas, a rođaci su nastavili naširoko o
prošlim i sadašnjim utakmicama kriketa.
Lord Merrickson je zagrmeo na njih da prekinu, mada ne
previše oštro. Ledi Merickson je pozdravila Johna i kapetana
Ingrama sa toplim osmehom. John je poprimio zbunjen,
oduzet izgled kakav je uvek imao ispred Janeine majke. Jane
nije verovala da je zaljubljen u njenu majku, naravno da ne,
ali bio je očaran. Mnoga gospoda su bila.
Kapetan Ingram, je sa druge strane, bio pun poštovanja i
ljubazan prema ledi Merrickson, kako i dolikuje, ali ništa više
od toga.
Kada se Ingram vratio kod Jane, primetila je da je njegov
zimski kaput nestao – preuzeo ga je jedan od sluga. Njegova
uniforma, konjička duboko plava, čuvala je toplotu njegovog
tela.
Nagnuo se prema njoj. „Da li Vam ikada dozvoljavaju da
ubacite koju reč?“ pitao je tiho.
 Jane se trudila da ne zadrhti od njegovog dubokog
prigušenog glasa. „S vremena na vreme,“ rekla je. „I sama
dobro igram kriket. Ili sam imala običaj. Kako je John rekao,
sada sam previše kruta i uglađena.“
„Ne, nije,“ srednji rođak Randolph, Marcus, objavio je.
„Upravo ovog leta podigla je svoje podsuknje i uzela palicu.“
„Šteta što sam to propustio,“ reče John glasno. „Trebalo bi
da oformimo ženski tim u kampu, Ingram. Žene oficira
protiv…“
Marcus i Thomas su prasnuli u smeh, a najstariji rođak,
Digby, izgledao je užasnuto. „Rekao sam, stari druže. Ne
ispred Jane.“
„Oprosti, Jane.“ John je izgledao svakako sem da mu je
žao. Bio je neobično veseo večeras. Možda je popio dozu
brendija da ga čuva od hladnoće na putovanju.
„Nisam uvređena,“ odgovorila je Jane. „Ali moja majka
može biti.“
Ledi Merrickson uopšte nije bila, znala je Jane, ali
opomena je učinila da John porumeni. „Er…“ promucao je.
„Viski!“ Digbi je zgrabio bocu i držao je visoko. „Hvala ti,
John. Sve je oprošteno. Marcus, dodaj čaše. Gospodine
MacDonald, crna zemička je za Vas, mislim.“
Deda je zgrabio kolač umotan u muslin i prineo ga do
nosa. „Fino. Kao što je moja stara majka pekla.“
Dedina „stara majka“ imala je kuvara koji se bavio
pecivima, tako su rekli Jane. Njegova porodica je dobro
živela u Highlandsu pre ‘45.
 Napolju, gajdaš kog je deda unajmio je počeo da svira,
zvuk gajdi ovio se oko kuće.
„Koji je to đavo?“ zapitao je John.
„Verujem da su gajde,“ reče kapetan Ingram. Zbog
njegovog blagog ton Jane je želela da se nasmeje. „Čuo si ih u
Highlandskim pukovima.“
„Ne tako. Pih, kakva larma.“
Deda ga je mrko pogledao. „Ne bi razlikovao dobro
sviranje gajdi od kreketa žaba, mladiću. Violinist i bubnjari
čekaju u plesnoj dvorani. Krenimo.“
Rođaci, sa viskijem i čašama, pohrlili su iz trpezarije duž
hodnik do plesne dvorane u zadnjem delu kuće. John je
pratio Jane, požurujući je do zabave, dok je kapetan Ingram
učtivo hodao sa dedom. Balkonski prozori plesne dvorane
krasili su kresove koji su živahno goreli i videli se milju i više.
Muzičari su čekali, dvojica sa violinama i jedan sa
bubnjem. Kada je porodica ušla počeli su da sviraju škotsku
melodiju, usklađujući se sa gajdama napolju.
Gosti koji su odseli u kući i oni koji su pristizali sada kada
je ritual Položajnika završen okupili su se oko njih. Bili su to
komšije i stari prijatelji porodice, i uskoro su smeh i ćaskanje
ispunili prostoriju.
Deda je nekoliko minuta razgovarao sa kapetanom
Ingramom, onda je bacio šal i štap i zaigrao uz bubanj i
violinu, bodren od strana Janenih rođaka i Johna. Ingram,
ljubazno prihvativši viski koji je mu je Digby pružio,
posmatrao ga je zainteresovano.
 „Nisam sigurna da je ovo dobrodošlica kakvu ste
očekivali,“ rekla je Jane kada se ponovo probila do njega.
„Verovatno.“ Ingram ju je pogledao, u njegovim sivim
očima bilo je vatre. „Da li je svaka Nova Godina ovakva kod
vas?“
„Bojim se da jeste,“ odgovorila je Jane. „Deda insistira na
tome.“
„On uživa u tome, rekao bih.“
Deda je šutirao petama, zbog čega se zateturao, ali mladi
Thomas ga je uhvatio, i dve čvrste ruke su ga zavrtele.
„Zaista uživa.“ Neki su smatrali da je Janein deda
budalast starac, ali on je imao više života u sebi od mnogih
nezanimljivih mladih plemića koje je upoznala tokom
londonske sezone.
Muzika se promenila u seoski ples, a parovi su formirali
linije, dame naspram gospode. John je smesta otišao do
mlade dame koja je bila ćerka najstarijih prijatelja Janeine
porodice i poveo je.
„Ledi Jane?“ Ingram ponudi svoju ruku. „Ja sam osrednji
plesač, ali potrudiću se.“
Jane se nije svidelo kako joj je srce zatreperilo na prizor
muževne ruke kapetana Ingrama, naglašene zategnutim
rukavom kaputa. Jane je bila skoro pa verena - ne treba da se
uzrujava što njeno srce ponovo treperi.
Odjednom, Jane se osetila izgubljeno. Dedine priče o
udvaranju njenoj baki, ispunjene strašću i romantikom, letele
su joj mislima. Njih dvoje su se jako voleli, pobegli su zajedno
na zaprepašćenje obe porodice, i onda prkoseći svima živeli
srećno zauvek. U trenutku, Jane je silno to poželela.
Kakva budalasta ideja. Bolje je da se uda za sina komšije
kojeg svi odobravaju. Razboritost i mudrost stvaraju put
istinske sreće.
Jane je bacila pogled na kapetana Ingrama, u sebi se tresla
više nego kad je prvi put pala sa konja. Let kroz vazduh bez
znanja gde će sleteti, prestravio ju je i uzbudio u isto vreme.
„Ne želim plesati“, rekla je. Izraz kapetana Ingrama se
pretvorio u razočaranje, ali Jane je stavila ruku na njegov
rukav. „Da li da odemo do kresa umesto toga?“
Žudnja u očima bila je nesumnjiva. Kapetan nije imao
želju da bude zatvoren u vrućoj dvorani sa ljudima koje nije
poznavao. Ni Jane nije želela da bude ovde.
Sloboda ju je dozivala.
Kapetan Ingram je proučavao Jane na trenutak, a onda je
odlučno klimnuo glavom. „Uživao bih u tome, da.“
Jane ga je vodila iz dvorane, dok joj je srce tuklo, pitajući
se, kao onog dana kada je bila odbačena sa kobilinih leđa, da
li će joj prizemljenje biti grubo ili divno.
 Treće poglavlje

Koliko god to želeo, Spencer nije mogao jednostavno da

pojuri u noć sa ledi Jane. Tako nešto se ne radi. Jane je naložila
dvojici sluga, koji su doneli Jenein i Spencerov ogrtač da ih
umotaju i prate noseći fenjere. Momci, nestrpljivi da budu
vani, krenuli su predvodeći ih na putu u tamu.
Petoro ljudi je zapravo odskitalo prema kresovima, jer im
se najmlađi rođak, Thomas, pridružio u poslednjem
trenutku.
„Spasili ste me,“ rekao je Thomas Spenceru kada je
uskladio korak sa njima. „Teta Isabel želi da stojim sa
debitantkinjama, kao da ću zaprositi jednu od njih sutra.
Neću se još dugo ženiti, bez brige. Želim da se pridružim
vojsci, kao Vi.“
„Vojnički život je okrutan, g-dine Randolph,“ rekao je
Spencer. „Teški dugi sati, vežbanje kakvo god da je vreme,
da ne pominjem francuske vojnike koji pucaju na vas.“
 „Ne bojim se Francuza,“ izjavio je Thomas. „Reci mu,
Jane. Želim da idem. Volontiraću ako ujak ne želi da mi kupi
čin.“
„On priča o tome dan i noć,“ reče ledi Jane. Hodala je
hitro ali ne i užurbano, kao da joj hladnoća uopšte nije
smetala. „Nemojte prikazivati previše romantičnu sliku
vojničkog života, kapetane, ili biste ga mogli naći u prtljagu
kada odete.“
„Možda bi major Barnett mogao da razgovara sa njim
kao prijatelj ili član porodice,“ reče Spencer, pokušavajući da
njegov ton zvuči nesigurno.
Jane se nasmejala, zvučalo je kao muzika. „Prvenstveno je
Major Barnettova je krivica što Thomas želi da bude vojnik.
John piše pisma puna razmetanja hrabrošću. Takođe, o finim
obrocima koje ima sa oficirima, o balovima koje posećuje, koji
su puni elegantnih dama.“
Spencer je sakrio neodobravanje. Ledi Jane je posedovala
lepotu koja ga je prostrelila do kostiju od momenta kada ju je
ugledao - njena tamna kosa i azurne oči više bi pristajale vili
koja lebdi u jezerskoj magli, nego mladoj gospođici na
seoskoj farmi u sred Engleske.
Da je Spencer imao toliko sreće da ga čeka takva dama,
on bi joj u pismima pisao kako čezne za njom, a ne o obrocima
sa pukovnicima i njihovim ženama. Koliko je Spencer znao,
Barnett nije imao ljubavnicu, ali je uživa u plesu i ćaskanju sa
ženama i ćerkama oficira. Čovek je bio nezahvalnik.
Barnett je spominjao ćerku očevog najbližeg suseda, ali ne
često. Nikada se nije radovao primanju njena pisma, nikada
ih nije ljubomorno čuvao ili naglas pročitao neki deo. Niti je
nagovestio, crveneći se, da nije moguće da ih čita glasno.
Jedino je izgovorio ime ledi Jane Randolph, koliko
Spencer pamti, pre nekoliko nedelja kada je objavio da se
vraća u Englesku za Novu godinu. Izdejstvovao je i odsustvo
za Spencera, takođe.
Spencer je bio spreman da krene. Melanholija ga je
obuzela mnogo kasnije, kada je video kako se budućnost
rasteže pred njim, crna i mračna. Ako ne bude završio mrtav
na bojnom polju sa francuskim mecima u sebi, nastaviće
život kao mlađi oficir bez mnogo perspektive. Bonapartu je
bilo teško odbiti sa poluostrva, već je zauzeo većinu
italijanskih država i veći deo kontinenta, a njegovi rođaci su
u njegovo ime vladali rubovima njegovog carstva. Jedino su
Engleska i Portugalija izdržale, i nije se moglo reći da
Portugalija neće pasti.
Čak i ako Napoleon bude poražen, kružile su glasine da
će doći do rata u Americi. Spencer bi ili nastavio sa
marširanjem na vrućini i kiši drumovima Portugalije ili bi
bio iskrcan na vrućinu i kišu Novog sveta.
Čak i ako bi Spencer prodao svoj čin za nekoliko godina,
kako je i planirao, šta onda? Svrbelo ga je da vidi svet - ne u
vojničkom šatoru ili terajući konja preko bojnog polja, već
valjano, na Grand Tour-u3 koji je propustio zbog rata. Ali
Bonaparta je bio svuda.

3 The Grand Tour - tradicionalno putovanje Evropom koje su praktikovali dobro

situirani punoletni mladići više klase, obično u pratnji člana porodice.
 Više je verovatno da bi otišao kući i naučio da upravlja
imanjem koje bi na kraju nasledio. Nije voleo da misli o tom
danu pre nego što bude morao, jer bi to značilo da bi njegov
voljeni otac preminuo.
John Barnett, koji je brzo napredovao kroz činove,
zahvaljujući porodičnom uticaju, imao je ovu prelepu ženu
da joj se vrati kad god izabere, ženu sa velikom i srdačnom
porodicom u prijatnom Berkshireskom selu.
A idiot retko govori o njoj, više voli da flertuje sa
bezličnim ćerkama njegovih pukovnika i generala.
Ako Bonapartini vojnici ne ustrele Barnetta, Spencer će.

Selo je bilo udaljeno milju od kuće nizbrdo ravnim putem,

bilo je lako kretati se u prijatnoj noći, ali Spencer je drhtao.
„Da li ste dobro, kapetane Ingram?“ upitala je ledi Jane
zabrinuto. „Možda nije trebalo da izlazimo. Mora da ste
umorni od putovanja. Praznici nisu prijatni kada ste
prehlađeni.“
„Sasvim sam dobro,“ uzvrati Spencer trudeći se da zvuči
vedro. Razmišljao sam kako je sve ovo miroljubivo.
Bezbedno.“ Nema strelaca koji čekaj da uhvate zaostalog
vojnika, nema grupica francuskih vojnika da ih zarobe i
muče. Samo sjaj zvezda, tišina kada dune ledeni vetrić, tanak
snežni pokrivač, divna žena koja hoda pored njega, i topla
svetlost vatre koja ih mami.
„Da, jeste. Bezbedno je.“ Ledi Jane je zvučala razočarano.
„Jane žudi za avanturom,“ poverio se Thomas. „Kao i ja.“
 „Ja, sa druge strane, verujem da je ovo savršen noć,“ reče
Spencer, njegovo se raspoloženje popravljalo. „Druženje,
razgovori. Lepota.“
Thomas je frknuo uz osmeh, ali Spencer je video kako
Janein učtiv osmeh bledi.
U tom trenutku, seoska deca dotrčala su da ih okruže i
odvuku do kresa.
Sluge su se nestrpljivo pridružili prijateljima i porodici
oko plamen. Kameni vrč je jednako kružio do okupljenih
ljudi, a glasovi su rasli u pesmu.
Jane je oslobodila Spencerovu ruku, hladnoća njenog
odsustva obeshrabrila ga je. Ona je sijala od sreće pošto ju je
jedna seljanka pozdravila i povukla u njihov krug.
Spencer je posmatrao kako je ledi Jane živnula, ukočenost
koju je pokazala u porodičnoj kući nestala je. Njeno, lice je
procvalo na svetlosti vatre, kovrdže tamne kose kao ponoć
padale su na njena ramena, njene oči su svetlucale kao
zvezde – njegova vila u krznenom kaputu i kapi.
Barnett će imati na mnogo toga da dâ odgovor, pomisli sa
gađenjem. Ona zaslužuje mnogo više.
Ali ko je bio Spencer da se meša u namere svog prijatelja.
Možda je Barnett nežno voli a suviše je stidljiv da to prizna.
Đavola je bio. Kada je Barnett pozdravio Jane večeras, nije
ga izdala radost što je konačno sa njom, nije imao potrebu za
njenim prisustvom. Bio je neotesan kao cigla. Barnett je imao
Jane nadomak ruke, i uzimao je zdravo za gotovo da će ona
uvek biti tu.
 Tom čoveku neko treba očitati lekciju. Spencer je u tom
trenutku odlučio da će on biti taj.

Jane je zaboravila koliko je uživala uz kresove za Novu

godinu. Seljani su uvek imali novogodišnju proslavu, a kada
je deda nakon što je baka preminula došao da živi sa
Janeinom porodicom, naučio ih je sve o Staroj godini. Niko
od seljana nije bio Škot, i zapravo su imali pretke koji su
ratovali sa Lepim Princem Charliem, ali su momci i curice iz
parohije Shefford St. Mary uvek bili zainteresovani za
zabave.
Jane je kao dete svake godine dolazila na kresove sa
bratom i rođacima, i večeras seljanke su je dočekale sa
osmehom, naklonom, čak i zagrljajem.
Seljani su se uhvatili za ruke da obrazuju krug oko vatre.
Jeneina ruka se našla okružena velikom i toplom rukom
kapetana Ingrama, njegov stisak ispod rukavice bio je čvrst.
Thomas joj je ščepao drugu ruku i gotovo je oborio sa nogu
kada su počeli da kruže oko vatre brzim korakom.
Svrnula je pogled prema kapetanu Ingrama, i pronašla
njegove sive oči kako je fiksiraju, njegov širok i iskren osmeh.
Njegova rezervisanost je isparila dok se kolo nastavljalo, sve
brže i brže. Tvrdio je da je osrednje plesao ali u divljem
prepuštanju bio je odličan.
Jane je otkrila da je i ona bila. Pre mnogo vremena,
smejala se glasno, bacala noge vrtoglavo visoko kao i njen
deda, dok su seljani vijugali nazad i napred. Ovo je bio pravi
seoski ples, a ne orkestrirano prilično kruto paradiranje u
balskoj dvorani.
Crkveno zvono u ovom i susednom selu je otkucalo dva
puta, tonovi su zatrepereli na zimi. Seljani su zgrabili svoje
drage, svoje žene, vrteli ih oko sebe i ljubili.
Snažne ruke su sletela na Janein struk. Kapetan Ingram
povukao ju je u uzak krug izvan svetlosti vatre. Topao crveni
sjaj okrznuo mu je lice dok je privlačio Jane neverovatno
blizu. Onda ju je poljubio.
Svet se okrenuo, tišina je zauzela mesto smehu, uzvicima,
pucketanju vatre, umirujućoj zvonjavi zvona.
Strastvenost Spencer Ingrama ju je preplavila, rasterujući
sve strahove u njoj, sve dok se nije stopila sa njim, tražeći
njegove usne.
Poljubac je bio nežan, kratak trenutak žudnje, želje koja se
krčkala ispod površine. Jane je želela da taj trenutak produži
zauvek, preko silvesterske noći da pozdravi zoru, i do kraja
njenog života.
Neki mangup je naleteo na njih i Spencer je prekinuo
poljubac. Jane je visila u njegovim rukama, držao ju je čvrsto
da je zaštiti od udara.
Nije videla kajanje u njegovim očima, ni sram što je
poljubio verenicu drugog čoveka. Ni Jane se nije kajala. Bila
je slobodna žena, koja nije zvanično obavezana, još uvek nije
pripadala Johnu, i toga je postala svesna celim svojim bićem.
Spencer ju je postavio na noge i nežno pustio. Nastavili
su da proučavaju jedno drugo, bez reči, nemo priznanje da
su se poljubili i da je to nešto značilo.
 Thomas je došao do njih. „Trebalo bi da se vratimo, Jane,“
rekao je sa žaljenjem. „Teta će nas tražiti.“
Izgledalo je da nije ništa primetio, ni poljubac, ni način na
koji su se Jane i Spencer gledali u napetoj tišini.
Trenutak se prekinuo. Jane se hitro okrenula prema
Thomasu i pružila mu ruku. „Da, zaista. Krajnje je vreme da
idemo kući.“

„Treba nešto da raspravimo.“ Spencer je zatvorio vrata velike

sobe gde se Barnett sam zabavljao za bilijarskim stolom na
podnevnom suncu. Njegove oči su bile oivičene crvenilom od
sinoćnog pijančenja, ali je pozdravio Spencera vedrim
klimanjem.
„Samo ako uzmeš štap i pridružiš mi se.“
Spencer je odabrao stabilan ali tanak štap iz ormara i
došao do stola dok je Barnett postavljao crvenu kuglu na
njegovu površinu i zakotrljao belu prema Spenceru.
Spencer je dohvatio drugu kuglu i zakotrljao je ka
drugom kraju stola u isto vreme kada i Barnett. Obe lopte
odbile su se o ivicu stola i zakotrljale nazad prema njima,
Spencerova se zaustavila bliže početne tačke od Barnettove.
Tako da je na Spenceru bio izbor ko prvi igra.
Protegao je ruke i uzeo nazad tak. „Prvi igram.“
Spencer nije bio uljudan – običaj je da drugi igrač ima
prednost.
 Ostao je u učtivoj tišini dok je Barnett izvodio svoj udarac.
Bio je dobar igrač, njegova bela kugla nežno je dodirivala
crvenu pre nego što je upala u džep, uz to često čuknuvši
Spencerovu belu. Spencer je predusretljivo svaki put vadio
belu kuglu tako da je Barnett mogao da nastavi da niže
poene.
Tek kada je Barnett izbačen iz igre kada je njegova bela
kugla za dlaku promašila crvenu i smirila se na sredini stola
Spencer je progovorio.
„Moram da ti kažem, Barnett, da smatram da užasno
postupaš prema ledi Jane.“
Barnett je zatreptao i izbečio zaboravivši na njegovu sada
nepokretnu kuglu. „Oprosti? Nisam bio svestan da sam bio
užasan prema toj dragog devojci.“
„Jedva da si razgovarao sa njom. Mislio sam da je ona
dama koju želiš da oženiš.“
Barnett je klimnuo. „Pretpostavljam da hoću.“
„Pretpostavljaš? Ona je prelepa žena, vatrena, sa
najlepšim očima koje sam ikada video, a ti pretpostavljaš da
želiš da je oženiš?“
„Pa, nikada nije rešeno zauvek. Mi smo vršnjaci, odrasli
smo zajedno. Zaista, mi smo jedino dvoje ljudi koji su
poželjni jedno za drugo u okrugu. Svi smo se igrali zajedno -
Jane, njen brat, njeni rođaci, ja.“ Barnett se nasmejao. „Sećam
se jednom smo je izazivali da se popne uz strmu, grubu stenu
jedne strane blackbirdskog brda, i ona je to učinila. A
jednom...“
 Spencer ga je presekao mahnuvši rukom. „Živahna
devojčica, da. A sada živahna žena bledi čekajući da kažeš
neku reč. Ona zaustavlja svoj život jer svi očekuju da je
zaprosiš. Okrutno je prema njoj da se premišljaš. Čak i
zlikovački.“
„Isuse, nervozan si.“ Barnett je dokono uzeo kredu i
natrljao je na tak. Nagnuo se da puca, setio se da nije red na
njega, i ponovo se podigao. „Šta želiš da uradim? Da je
zaprosim, danas?“ Izgledao je kao da misli da je to poslednja
stvar na svetu koju želi da uradi.
„Ne, verujem da treba da je pustiš. Ako ne želiš da je
oženiš, reci joj to. Okončaj neizvesnost.“
„Čekaj. Kažeš mi da Jane čezne za mnom?“ Barnett se
nacerio. „Kako je to slatko.“
Spencer je tresnuo štap o sto. „Kažem da si je zarobio. Ona
oseća obavezu prema trebi zbog očekivanja porodice, dok se
ti zabavljaš okolo. Tvoja flertovanja u kampu graniče se sa
udvaranjem, i pretpostavio sam da je devojka koju
nameravaš da oženiš dosadna usamljenica koju ste svi
izbegavali. Sada kada sam je upoznao ... Ti si idiot, Barnett.“
„Pa sada, pogledaj ovde, Ingram. Kapetan.“
„Nadmašio si me na bojištu, gospodine. U civilnom
životu, ne. Ledi Jane je fina mlada dama kojoj nije nužda da
bude vezana za tebe. Oslobodi je, dozvoli joj da nađe prosca
u Londonu ove Sezone, pusti je da sama napravi izbor.“
Barnettova usta su visila otvorena tokom Spencerovog
govora, i sada ih je zatvorio uz škljocaj. „Njen izbor - misliš
neko kao što si ti.“
 Spencer ga je mrko zagledao. „Pre svega, tvoj ton je
uvredljiv. Drugo, kada kažem njen izbor, to i mislim. Prestani
da je primoravaš da te čeka da se vratiš kući, da progovoriš.
Pusti je da započne svoj život.“
Barnett je polako spustio tak. „Dobro. Pretpostavljam da
ti je to što si me odvukao od francuskog bajoneta dalo
određenu slobodu da razgovaraš sa mnom na taj način.
Slučajno bih je mogao zaprositi baš danas. Da li bi to naišlo
na tvoje odobrenje?“
Uopšte ne. Spencer se nadao da će navesti Barnetta da
shvati da ne mari za lady Jane, nikad i nije, ništa više nego
kao na prijateljicu iz detinjstva.
Čovek koji zaprosi Jane treba da bude ludo zaljubljen u
nju, spreman da uradi sve kako bi njen život učinio
savršenim i srećnim. Ona ne zaslužuje manje od toga.
Kada ju je Spencer poljubio...
Neobavezan, novogodišnji poljubac istog trena se
pretvorio u žestoko strastven. Potreba je tako udarila
Spencera da je jedva bio u stanju da ostane u mestu. Želeo je
da se drži Jane i otrči sa njom do Škotske, da skoči na leteći
ćilim sa njom pre nego bi neko mogao da ih zaustavi.
Ona to nikada ne bi uradila. Spencer je već razumeo da
Jane ima dubok osećaj obaveze, koju je prošle noći odbacila
da bi igrala uz vatru, kao divljakuša kakva je zaista i bila. Ali
danas, vratiće se odgovornosti. Nije je video jutros, ni na
doručku na koji je uznemireno dojurio, niti da se kreće po
kući, i plašio se da je odlučila da ostane u svojoj sobi i
izbegava ga.
 Spencer nije znao šta da joj kaže kada se pojavi. Ali
odbijao je da poljubac ostavi za njima, da se pretvara da se
nikada nije dogodio.
Nije želeo ni da se Jane pretvara da se nije dogodio. Video
je u njenim očima žudnju koju je osetio - za ljubavlju, za
životom, za nečim drugačijim što bi oboje želeli.
Spencer se direktno suočio sa Barnettom. „Nemoj da je
zaprosiš,“ reče. „Nemoj da je teraš da se dublje uvaljuje u
obavezu. On te neće odbiti. Osećaće da je njena dužnost da
prihvati.“
„To i jeste njena dužnost, proklet bio. Šta treba da radim?
Da je prepustim tebi?“ Kada Spencer nije odgovorio,
Barnettove oči su se raširile. „Shvatam. Đavo te odneo,
čoveče. Doveo sam te kući kao prijatelja.“
Spencer ga je fiksirao pogledom od kog je Barnett
pocrveneo. „To je tačno. Hoćeš li me otpozvati?“
Barnett je oklevao, a onda odmahnuo glavim. „Neću
uprljati naše prijateljstvo svađajući se zbog žene.“
Spencer se borio sa mučninom. „Ako je voliš, zaista voliš,
oborio bi me na zemlju samo zato što sam se usudio da ti dam
do znanja da je želim, a onda bi preskočio moje telo i otrčao
njoj. Ne voliš je, zar ne? Ne svim svojim srcem.“
Barnett slegnu ramenima. „Pa, ta mlada dama mi je
draga, naravno.“
„Draga nije ono što bih osetio, duboko u duši, prema ženi
sa kojom želim da provedem ostatak života.“ Spencer ga
tresnu dlanom po grudima. „Oslobodi je, Barnett. Ili je voli,
ludo, strasno. Ona ne ne zavređuje manje od toga.“
 Spencer je zgrabio svoju belu kuglu i zarolao je preko
stola. Zakačila je jednu ivicu, drugu, treću, a onda udarila
crvenu loptu sa praskom kao pucnjem pištolja i upala u džep.
„I da dodam još ovo,“ reče Spencer. „Ako ti nećeš da
kažeš ledi Jane šta je zaista u tvom srcu, ja ću.“
Odmarširao je iz sobe, srce mu je tuklo, krv mu je kipela.
Kapetan je nestalan čovek, čuo je šta njegovi pretpostavljeni
govore o njemu. Čim počne da promišlja o nečemu, skrene sa
puta.
Iza njega, Barnett ga je potišteno dozivao. „Šta je sa igrom.
Smatraću je predatom, znaš.“
Predata, zaista.
Spencer je stepenicama sišao dole do glavne dvorane i
pitao prvog slugu da ga uputi do ledi Jane.
 Četvrto poglavlje

Vrt je bio prekriven snegom, fontane prazne i tihe, ali

prikladne Janeinom raspoloženju. Trebalo bi da bude u kući
i zabavlja goste, ili da pomaže majci, ili da pazi na dedu, ali
nije mogla da se ponaša kao da ništa nije potreslo njen život
do temelja.
Trebalo je da joj bude drago što je John kod kuće, da oseća
blagu sreću kao nagradu za čekanje njegovog povratka.
Jedino na šta je mogla da misli bile su sive oči Spencer
Ingrama koje svetlucaju na svetlosti vatre nakon što ju je
poljubio. Mogla je da misli jedino na vrelinu njegovih usana
na njenim, na vatren dodir njegovog jezika. Bilo je kao da
John Barnett nije postojao.
Da li je bila toliko hirovita? Toliko lakomislena da se u
trenutku kada joj je drugi čovek prešao put željno okrenula
da ga prati?
 Ili je bilo više od toga? John ju je više-manje ignorisao
otkako je stigao. Umesto da mu zameri ravnodušnost, Jane je
osećala olakšanje.
Olakšanje. Šta nije u redu sa njom?
Par statua na samom kraju bašte označavalo je ivicu parka
njenog oca. Obe statue su bile Herkul - na desnoj strani kako
se bori sa Nemejskim lavom, levo sa hidrom. Iza ovih
stražara pašnjaci su se prostirali daleko do brda, danas
prekriveni sa nekoliko centimetra snega.
Jene je posmatrala neravnu zemlju iza kipova i nerado se
okrenula da odšeta nazad.
Muškarac u plavoj uniformi, zimskom kaputu i crnim
čizmama koračao je među fontanama i praznim cvetnim
lejama prema njoj. Bio je sam, a njegova putanja mogla bi se
ukrstiti sa Janeinom. Niko drugi se nije motao po vrtu, malo
je dovoljno odvažnih da se izlože ledenom januarskom jutru.
Bežanje bi izgledalo budalasto, da ne spominje da nije
imala kuda da pobegne. Polja, ispresecana zaleđenim
potokom, predstavljaju rizičnu podlogu. Uz to joj je bilo
hladno i bila je spremna da se vrati kući. Zašto bi trebalo da
beži iz vrta njenog oca?
Jene je odlučno nastavila prema kapetanu Ingramu,
klimnuši mu kada su se približili jedno drugom. „Dobro
juto,“ rekla je neutralno.
„Dobro jutro,“ uzvratio je, zaustavljajući se ispred nje.
„Da li je dobro?“
 Jane je uvukla prste u krzneni muf. „Vreme je vedro,
sunce sija. Gosti uživaju. Novogodišnji praznici su uvek
prijatni.“
Ingramove oči su se suzile. „Prijatni. Uživaju.“ Njegov
glas je sadržao trunku ljutnje. „Šta je sa Vama ledi Jane? Da li
vi uživate?“
„Naravno. Volim da vidim da su svi kod kuće. Ako moj
brat i njegova žena budu mogli da dođu, biće još lepše.“
„Lažljivice.“
Jane je krenula, srce joj je lupalo brže, ali je zadržala vedar
ton. „Izvinjavam se? Zaista žudim da vidim svog brata?“
„Vi ste očajni i ne možete da dočekate jutro kada ćemo
major Barnett i ja otputovati.“
Janein usiljen osmeh je nestao. „Surovi ste.“
„Jesam. Mnogi to kažu za mene. Ali govorim otvoreno i
iskreno.“ Njegove sive oči su zasvetlucale dok ju je fiksirao
nepokolebljivim pogledom. „Recite mi zašto se, dođavola,
vezujete za Barnetta.“
Zašto? Bilo je razloga zašto – Jane jednostavno nikada nije
razmišljala o razlozima. „Znam ga veoma dugo…“
Spencer joj je prišao bliže. „Da ste ludo zaljubljeni njega,
luckasto biste me pljesnuli sinoć kada sam pokušao da vas
poljubim. Umesto što ste mi uzvratili.“
Jane je položila muf na grudi, kao da će je štititi. „Da li mi
bacate moju ludost u lice. To nije baš džentlmenski od Vas.“
 Na njeno iznenađenje, Spencer se nasmejao, njegov bes se
pretvorio u strast. Bio je to divlji osmeh, od žestine u
njegovim očima počela je da drhti.
„Bio sam lud od želje da Vas poljubim,“ reče čvrstim
glasom. „Nisam mogao da odolim. Mislim da ništa manje nije
bilo ni sa Vaše strane kada ste mi uzvratili poljubac. Zapravo,
bio sam radostan cele noći i jutra što ste mi uzvratili. Nisam
oka sklopio.“
Jane je progutala. „Nisam ni ja, zapravo.“
„Onda mi dajete nadu. Puno nade.“
Načinio je još jedan korak prema njoj, a Jane se bojala da
će je ponovo poljubiti.“
Bojala? Ili žudela za tim?
Povukla se nazad, ali ne zbog toga što ju je plašio.
Povukla se jer je jako želela da ga poljubi, ali ovog puta na
pravi način. Prebacila je ruke oko njega i privukla ga blizu,
uživajući u njegovoj toplini.
Njen muf joj je dodirnuo usne i krzno ju je zagolicalo.
Spencer se nasmejao. „Vi ste prelepi, ledi Jane. I
očaravajući. Divlji duh jedva ukroćen pristojnom haljinom i
zimskim kaputom.“
„Teško da imam divlji duh.“ Jane je pomerila muf da bi
mogla da priča. „Ja vezem – ne dobro, priznajem – slikam
akvarele mnogo bolje, i pomažem majci u održavanju kuće.“
„Vaš deda mi je ispričao priču o njemu i Vašoj baki prošle
noći. Vi ste nalik na nju.“
 Jane je želela da tako misli. Maggie MacDonald, koliko je
se Jane seća, bila je nasmejana, srećna žena, nadarena da priča
zastrašujuće priče o duhovima koji se ukazuju Highlandsom,
ili da se igra sa njenim unucima. Volela je i da pleše. Jane ima
sećanje na nju kako oblači muški kilt i izvodi ples sa
mačevima graciozno i vešto kao nekakav ratnik. Deda ju je
gledao sa ljubavlju.
„Ona je bila veličanstvena žena,“ Jane nežno reče. „Ne
mogu se upoređivati sa njom.“
„Ona Vam je u krvi.“ Spencer se približio još jedan korak,
spuštajući muf. „Video sam to kada smo bili kod vatre. Bili
ste slobodni, srećni. Stajaću ovde dok mi ne priznate to.“
„Bila sam.“ Jane nije mogla da laže, čak ni sebe. „Prošle
noći, bila sam srećna.“
„Ali jutros, uveravali ste sebe da morate biti ova druga
Jane. Savesna. Vezana. Nesrećna.“
Jane mu se izmigoljila i krenula prema statuama na kraju
bašte. Nije imala pojma zašto umesto toga nije požurila
prema kući – Herkul je bio previše zauzet svojim borbama da
bi njoj pomogao.
Nesrećna. Da, bila je. Ali teško da se to njega tiče.
Čula je Spencerove čizme iza sebe na snegom
pokrivenom šljunku i okrenula se da se da se suoči sa njim.
„Zašto me pratite, gospodine? Ako sam nesrećna, možda
želim da se osamim i tešim se.“
„Zato što želim da budem sa Vama.“ Spencer se zaustavio
na korak od nje. „Evo, priznao sam sebi. Želim da budem sa
Vama, i ni jednom drugom. Nije me briga što Vi i Barnett
imate sporazum. On nije zaljubljen u Vas – mogu to da vidim.
Ove reči mogu da Vas povrede, ali morate da znate istinu.“
To jeste bolelo. Jane je rasla spokojna u vezi prijateljstva
sa Johnom, zadovoljna što je mogla da živi bez brige za svoju
budućnost, zahvalna što nije morala da lovi gospodu tokom
Sezone i mogla je jednostavno da uživa u mnogobrojnim
londonskim zabavama. Pomagala je drugim damama da
nađu muževe umesto da ih smatra suparnicama.
Spencerov dolazak razbio je njen spokoj, i sada njegove
krhotine leže oko nje.
Borila se da održi pribranost. „Da li predlažete da
odbacim majora Barnetta a da se odlučim za Vas?“
„Ništa me ne bi učinilo srećnijim.“
Spencer se nagnuo bliže, Jane je mislila da će je poljubiti.
Sve što je razumno raspršilo joj se iz glave dok je očekivala
dodir njegovih usana, toplinu njegovog dodira. Prišao joj je
još bliže, njegov pogled prostrelio je njene usne, grudi su mu
se oštro odizale. Svaki dah ju je boleo.
Kada se uspravio, ošinulo ju je razočaranje.
„Ništa me ne bi učinilo srećnijim,“ ponovio je. „Ali ja
nisam nitkov. Ako ne marite za mene, ako ne možete da
zamislite sebe kako me volite, onda vas neću pritiskati. U
svakom slučaju Vas neću pritiskati. Ono što želim, draga
moja damo, je da budete srećni. U svom srcu znam da Vam
nije suđeno ovo sa majorom Barnettom.“
Jane je zavrtela glavom. „Svet je ubeđen da jeste.“
„Onda je svet glup. Bio bih najsrećniji čovek ako izaberete
mene. Ali Vas to neću pitati, neću Vas pritiskati.“ Njegove
tamne obrve su se spustile. „Želim da budete slobodni, Jane.
Slobodni da birate. Idite u London. Učestvujte u Sezoni -
smejte se, igrajte, živite. Ako nađete boljeg čoveka od mene,
onda ću… pa, potonuću u potištenost na duže vreme, ali
potištenost će imati i svetlu notu. Znaću da ste srećni.
Pronađite tog čoveka, i plesaću na Vašem venčanju.
Obećavam.“
Dah joj se ubrzao. „Zapanjujete me, gospodine.“
„Zašto?“ Ponovo osmeh, svetao i topao. „Divim Vam se.
Mrzim što Vas vidim stisnutu u škrinji, Vaša priroda je
ugušena, a sve zbog neke guzice kao što je major Barnett.“
Jane je pokušala da se namršti. „Zar treba da odbacim
prijatelje onog trenutka kada me rezočaraju? Da li je ovo
sloboda?“ Glas joj je titrao, jer u srcu, njegove reči su činile da
peva.
„Vi znate da Vas Barnett razočarava već godinama,“
rekao je. „Inače biste izgledali srećnije što ga vidite.“
Ponovo istina. Da li je ovaj čovek prorok?
„Kako se usuđujete?“ Jane je pokušala da se pribere, ali
njeno pitanje je bilo neuverljivo. Spencer ju je uzdrmao,
preokrenuo joj je život, učinio da želi da plače i smeje se u isto
vreme. „Ovo se Vas ne tiče, gospodine.“
Trebalo je da zapreti da će pozvati oca, da izbaci kapetana
Ingrama iz kuće, čak i da će biti uhapšen zato što je kročio
ovde. Ili bi jednostavno mogla da ga ošamari, kao što joj je
rekao da je trebalo da uradi prošle noći.
Spencerov pogled ju je paralisao, i Jane nije mogla ništa
da učini.
 „Tiče me zato što mi je stalo do Vas,“ rekao je. „Ali ja
nisam bitan. Vi jeste. Molim Vas, Jane, budite srećni.“
Proklet bio. Pre nego što je stigao, Janeine život je bio
miran. Spokojan. Sada ju je preplavila zbunjenost, i stid.
Zato što je dobro znala da uopšte nije bila spokojna. Bila
je nestrpljiva, ljuta. Ugušena, kao što je rekao.
Spencerove oči su odražavale patnju, bes, i potrebu. Jane
je nekako znala da će joj Spencer Ingram uvek govoriti istinu,
bilo da joj se to sviđa ili ne.
I znala je da želi da ga ponovo poljubi.
Kuća je bila daleko, a mesto na kom su stajali bilo je
ograđeno visokom tisinom živicom. Nikog nije bilo, čak ni
baštovana koji obilazi prazne leje. Većini posluge je dat
odmor.
Jane je načinila poslednji korak prema Spenceru. Kako ju
je posmatrao istovremeno sa strepnjom i kipećom potrebom,
Jane je ovila ruke oko njegovog vrata i poljubila ga.
Njegove usne bile su razdvojene, njegov dah je grejao
njen na jedan tren pre nego što ju je privukao sebi i odgovorio
strastvenim, divljim poljupcem.
Svet se istopio. Sve zašta je znala bilo je Spencerovo
čvrsto, snažno telo, njegove ruke koje su je čvrsto držale,
njegove usne na njenim.
Privukao ju je bliže, čitavim visinom čvrsto se priljubio uz
njenu mekoću. Njegove usne otvorile su njene, jezici su se
tražili, njegova brada grebala joj je obraz. Popunio je sve
praznine u njoj, i Jane je spoznala toplinu, radost, žudnju.
 Nikada nismo pustili da išta stane između nas, deda je
uvek govorio o sebi i njegovoj voljenoj Maggie.
To je bilo jako davno, Jane bi razumela.
Ali ovo je bilo sada.
Jane je iznenada prekinula poljubac. Spencer se zagledao
u nju, želja je bila jasna u njegovim očima. Pomilovao joj je
obraz, a njeno srce se slomilo.
Jane se povukla od njega i otrčala. Zgrabila je slobodu
koju joj je ponudio i odjurila glavnom stazom, raširenih ruku,
muf joj je visio sa jedne ruke i propuštao hladnoću.

„John, možemo li da popričamo?“

Jane se iznenadila da joj je ostalo daha nakon njenog juriša
kroz vrt. Uzela je vremena da odloži stvari za izlazak i da se
sabere pre nego što potraži Johna.
Našla ga je u biblioteci, sa knjigom u ruci, ali nije čitao.
John je prilično setno zurio kroz prozor prema parku ispred
kuće, knjiga je zaludno ležala otvorena.
Kada je čuo Jane, ustao je i nalepio ljubazan osmeh.
„Dobro jutro, Jane. Da li ti je prijala šetnja?“
Jane se naglo zaustavila, obrazi su joj goreli. Da li je video
poljubac? Ili mu je neko preneo?
Međutim, Johnovo lice je odražavalo uljudnu radoznalost
čoveka koji je mislio o svemu sem o Jane, njeno prisustvo ga
je samo prisetilo da ona postoji.
 „Šetnja je bila prijatna“, požurila je Jane. Pogledala je iza
sebe kako bi uverila da se nekoliko sluga, koji su pristali da
ostanu i pomognu danas, nisu zadržali u hodniku. Nije se
usuđivala da zatvori vrata u slučaju da gosti primete da se
Jane zatvorila u sobu sa starim prijateljem što bi značilo ili
njenu propast ili zaruke.
Nije imala ideju kako da počne pa je odmah prešla na
suštinu, zaobilazeći uglađenost.
„John, bila bih zahvalana ako me ne bi zaprosio.“
John je zurio u nju kao da nije razumeo njene reči, onda
su mu se izvile obrve, njegove usne su oblikovale polu
osmeh. „Molim?“
Jane je stisla pesnice i nastavila. „Molim te nemoj mi
predlagati brak. Biće lakše za oboje ako ne budem morala da
te odbijem.“
 Peto poglavlje

„Oh.“ John je piljio u nju. Njegove crte lica su i dalje bile

veoma slične onima iz detinjstva – okrugli obrazi, meka
brada, zbunjene braon oči. „Prokletstvo – Ingram te je zaveo,
zar ne? Zmija u nedrima.“
„Kapetan Ingram?“ Dragi Bože, da li je Spencer pričao o
ovome sa Johnom? „Kapetan Ingram nema nikakve veze sa
ovim,“ žustro odvrati Jane. „Ali, i ako ima, to je toliko što je
učinio da uvidim da ćutanje povređuje i tebe koliko i mene.
Mi ne marimo jedno za drugo – ne na način ‘dok nas smrt ne
rastavi’, u svakom slučaju. Naravno da te volim kao
prijatelja, i uvek ću. Odrasli smo zajedno. Ali to ne znači da
treba da nastavimo dalje kao muž i žena, bez obzira koliko
članova naših porodica i prijatelja tako mislilo.
Johnovo zaprepašćenje je raslo dok je Jane brbljala.
Utihnula je, lice joj je bilo nesnosno vruće.
John je podigao bradu. „Ne mogu da poverujem da si tako
površna, Jane, da si mogla da dozvoliš čoveku, koji se
pretvara da je gospodin, da tako brzo promeni tvoje
mišljenje.“
 „On to nije uradio.“ Jan je odmahnula glavom, srce joj se
steglo. „Već dugo ovako mislim, iako nisam to sebi
priznavala. Ali nisam želela da te povredim, moj dragi stari
prijatelju. Sada verujem da bi prećutkivanje napravilo još više
štete. Šta bi se dogodilo ako bi, za godinu ili dve, upoznao
damu koju bi iskreno zavoleo? Onu koja bi mogla da bude
tvoja srodna duša, tvoj prijatelj, majka tvoje dece? A ti si već
veren ili venčan sa mnom? Hajde da sprečimo tu tragediju
ovde i sada.“
John se namrgodio. „Ili je ovo zbog toga što želiš da se
zaljubiš u drugog i da se ne vezuješ za mene?“
„Koještarije,“ reče Jane. „Nemam nameru da se udam za
bilo koga.“
Pocrvenela je čak i dok je govorila. Spencer ju je doveo u
iskušenje, jeste, ali ona ga je jedva poznavala. Ne bi preletela
iz sporazuma sa Johnom u beg sa Spencerom u istom danu.
Ili bi?
„Verujem ti,“ rekao je John grubim glasom. „Oubrazila si
se, hladno ponašanje je na mestu. Odrasla si u hladnu osobu,
Jane. Ako nisam govorio sa tobom o planovima za život, to je
zato što si prilično odbojna ovih dana. Pisma koja mi pišeš su
tako formalna, o tome kakva su telad rođena, i ko je sa kim
plesao na seoskom balu. Očaravajuće.“
Janeina hladnokrvnost je isparila u trenutku. „To su bili
odgovori na samo nekoliko pisama koja si mi poslao.
Zapravo, nisi se javio od leta. Nemoj se truditi da kao izgovor
koristiš bitke, zato što je tvoja majka dobila mnoštvo pisama
od tebe, kao i moj brat, a znam da je sestra čoveka koji je u
tvom puku mnogo čula od njega – pisma stižu u Englesku
istim brodom. Ali ni jedno od tebe meni.“
John je porumeneo. „Teško da je pristojno, zar ne, pisati
dami sa kojom nisam veren?“
„To te nije sprečavalo prve godine kada ste otišli, niti te
je sprečavalo da me kritikuješ kada ti ne pišem vrcava
pisma.“
John je pokušao sa povišenim tonom. „Tako si detinjasta,
Jane.“
„Ne, nisam. Imam dvadeset godina, kao što sam te
podsetila sinoć, starija sam od nekoliko gospođa od mojih
poznanika koje su već venčane. Dovoljno stara da budem
usedelica, kao što znaš. Ali neću da nas vežem za brak koji
nijedno od nas ne želi da bih izbegla takvu sudbinu.“
„Ah, zato si uvek bila mila prema meni, Jane? Da ne bi
bila usedelica?“ Johnove usne su se stisle. „Samo da znaš da
sam planirao da razgovaram sa tobom ove nedelje, moja
draga, ali ne da te zaprosim. Da ti kažem da postoji sestra
jednog oficira koja mi je zapela za oko, a kako si ti postala
tako hladna, a ona je prilično srdačna, da treba da se
dogovorimo da prekinemo.“
Srce ju je zapeklo, gledala ga je sa sažaljenjem. Nije želela
da naljuti Johna, ali kako ne bi bio ljut? Njegovi ubodi dolazili
su od njegove zbunjenosti i povređenosti, ali Jane je osećala
da je više bio uvređen zbog njenog odbijanja nego duboko
ranjen.
John će se vratiti u svoj puk i srećno udvarati sestri oficira,
i zaboraviće da je ikada nešto osećao prema Jane. U suštini,
John se od svog dolaska ponašao kao da je već zaboravio na
ta osećanja.
Nada se da će joj John vremenom oprostiti, i da će
nastaviti dalje kao prijatelji, kao što su i bili celi njihov život.
Ali prijatelji bez dodatnih obaveza.
„Zbogom, Johne,“ rekla je i mirno izašla iz sobe.

Spencer nije video Jane ostatak dana. Šetao je kroz vrtove,

park, šume, onda je uzeo konja i otišao na dugo jahanje. Sneg
je padao kada se vratio, kao i mrak.
Ni Barnetta nije video, na sreću. Onda je Spencer shvatio
da nikoga nije video kada se vraćao u svoje odaje. Umio se i
presvukao i sišao u potragu za večerom, ali nije mogao da
nađe nikog od ukućana. Gde su svi otišli?
„Požuri, momče,“ reče mu raspevani škotski glas.
„Poslednji ste.“
„Poslednji u čemu, gospodine?“ Spencer upita ledi
Janneinog dedu dok se stariji čovek gegao ka njemu.
„Lov, naravno. Evo tvog spiska. Ti si sa Thomasom i
mojom ćerkom. Kreni.“
Spencer je zurio u papir sa gomilom ispisanih premeta:
pegla, medaljom, potkovica, naprstak, i još tuce bizarnih
stvari koje nisu imale vezu jedna sa drugom.
„Šta je ovo?“ zbunjeno je upitao.
 „Lov na blago, glupane. Prva ekipa koja sakupi predmete
osvaja nagradu. Odlazi.“
Spencer se snebivao. „Gde je Jane? Ledi Jane, to jest.“
„Sa starijim rođacima i prijateljem iz doline. Zašto još
uvek stojiš ovde?“
„Stvar je u tome, gospodine, Ja… Ja nisam siguran sa kim
da razgovaram…“
Stari Škot mu je odmahnuo, kilt mu se zanjihao. „Da,
znam sve o tome. Daj curici vreme da se pribere, i pojaviće
se. Samo što je dala nogu majoru Barnettu pre nekoliko sati.“
Spencerovo srce je preskočilo. „Uradila je to?“
„Jeste, hvala Gospodu. Sada, požuri. Uživaj dok si još
mlad.“
Spencer sa nacerio naprasno pun nade. „Da, gospodine.
Naravno gospodine.“
Odjurivši, čuo je kako deda MacDonalda mrmlja iza
njega. „U moje vreme, već bih stavio devojku na ramena i
pobegao sa njom. U suprotnom, ne bi mislila da sam iskren.“

Jane je predala svoj plen – plavu papuču sa perlicama, durbin

i malu oklagiju – svom rođaku Digbyju, i skliznula u odaju u
kojoj je opazila da se njen deda skriva. Malo predsoblje bilo
je prekriveno slikama koje je očev otac sakupljao. Čudno
mesto za skrivanje deda MacDonalda – on je verovao da su
Van Dyke i Rubens precenjeni. Jedino su škotski slikari kao
što su Allan Ramsay i Hanry Reaburn ikada bili dobri.
„Deda.“
Deda ju je pogledao sa sofe, na kojoj mu je padala glava,
ali oči su mu bile sjajne, budne. Ustao je.
„Da, draga moja? Da li si dobro?“
„Nisam.“ Jane se spustila do naslikane svilene stolice.
„Sve se okrenulo naglavačke, deda. Treba mi tvoj savet.“
„Treba ti? Deda se nasmejan zavalio nazad na sofu.
„Zašto dolaziš meni, devojčice? Zašto ne svojoj mami?“
„Zato što kada su stvari zbrkane, čini se da znaš šta treba
raditi.“
„Istina. Ali i ti znaš.“
Jane je zadrhtala. „Ne, ne znam. Bila sam savršeno
zadovoljna svojim životom. Onda je John počeo da se menja,
a kapeten Ingram...“
„Ingram je fin mladić,“ rekao je deda vedro. „Moj savet je
da pobegneš sa njim. Prilično ti se dopada da se ljubiš sa
njim.“
Janeino lice je gorelo. „Deda!“
„Ne znam zašto si toliko posramljena. Video sam te kako
ga ljubiš u vrtu, a mladi Thomas govori kako si ga ljubila kod
kresa.“ Deda je nestrpljivo protresao glavu. „Zgrabi ga i ne
puštaj, Jane, i ljubi ga celi život.“
Janeino lice je postajalo sve toplije, a poniženje potpuno.
„Trebalo je da se oglasiš umesto da se skrivaš u grmlju.“
 „Pst, devojko. Bio sam napolju u šetnji, dobro napredovao
kroz živicu od tise: nisam se nigde skrivao. Stajali ste jasno
kao dan pokraj onih smešnih statua. Zbog toga i ne razumem
tvoju postiđenost. Nisi šamarala i šutirala Ingrama i pobegla.
Prigrlila si ga sa oduševljenjem“
„Čak i ako je tako.“ Janeina posramljenost se borila sa
ushićenjem dok je mislila na poljubac. „Ne mogu da
razočaram svoju porodicu i odreknem se korena zbog hira.“
„Zašto ne?“
„Zato…“ Jane je mahnula rukama. „Kakva bih budala
bila. Jedva da poznajem kapetana Ingrama. Mogao bi biti
najniži podlac na zemlji, spreman da me napusti u trenutku.
Stvaran svet nije bajka, deda.“
„Hvala nebesima na tome. Bajke su užasne – vile nisu fini
mali ljudi naslikani u knjigama za mlade dame. Veruj mi. Ja
sam potomak veštice i znam sve o vilama.“
„Naravno, deda.“ Ako se ne zaustavi, deda bi mogao
neko vreme nastaviti sa pričom kako je Shakespeare
pretvorio žene iz familije njegove majke u Macbethove
veštice. „Hoću da kažem da ne mogu jednostavno sve
preokrenuti zbog zgodnog gospodina koji me je poljubio.“
„Možeš, znaš to. Zbog toga si došla kod mene po savet,
mlada damo, a ne kod svoje mame. Isabel je moj ponos i
radost, jeste, ali ona je od praktične sorte. Bezbrižnost tvoje
bake i poročnost sa moje strane porodice nisu se ispoljile kod
nje. Isabel je više kao moj otac, flegmatičan Škot koji u životu
nije načinio pogrešan korak. Nije sprečio Hanoverijance da
uzmu sve što je imao.“ Dedin pogled nosio je bes iz davnina,
a onda je odmahnuo glavom i usredsredio se na sadašnjost.
 „Jane, ti si nesrećna jer veruješ da život treba da bude
jednostavan. Žudiš za tim. Zaluđivala si sebe da želiš da se
udaš za Barnetta zato što je to bio lak izbor. On je blizak sa
tvojom porodicom, znaš šta možeš da očekuješ od njega, i
čestitala si sebi zato što ne moraš da ganjaš muža koji će da
brine o tebi do kraja života. Ali bila si razočarana u njega.
Možda je najjednostavniji izbor za muža, ali na kraju bi se ti
brinula o njemu, i ti to znaš.“
„Zašto bi to bila loša stvar?“ Upita Jane, teškog srca. „Baka
se brinula o tebi.“
Deda je odmahnuo glavom. „Ona i ja smo pazili jedno na
drugo. I nismo imali spokojan život na početku – naše
porodice su bile besne na nas, i morali smo to da prebrodimo,
i da pronađemo način da živimo i podižemo našu decu. Nije
to bila jednostavna stvar, moja devojčice, ali u tome i jeste
poenta. Život je komplikovan. To je težak, težak posao.
Mnogi pokušavaju da nađu put koji vodi ka tome, i iako taj
put može da izgleda bezbrižan, može biti pun patnje. Sediš
bespomoćno dok se stvari dešavaju oko tebe, umesto da
zgrabiš svoj život za rogove i otreseš ga. Sreća je vredna
nevolja, teških izbora, puta punog trnja. Nemoj da sediš i
puštaš da stvari teku pored tebe, Jane. Zaslužuješ mnogo više
od toga. Uzmi svoju sreću, ljubavi moja. Ne dozvoli da ovaj
trenutak prođe.“
Jane je sedela u tišini. Osećala se mlitavo, iscrpljeno –
otkako je rekla Johnu da se nikada ne bi mogli venčati. Mislila
je da će se osećati slobodno jednom kada bude bila iskrena sa
Johnom, kao što joj je Spencer rekao da će se osećati, ali
trenutno, Jane je samo želela da se sklupča i plače.
 „Ali mogla bih da posrnem,“ rekla je. „Mogla bih da težak
put zamenim surovim padom.“
„Mogla bi. A onda ustaneš i probaš ponovo. Ili se možeš
šćućuriti uz cestu i čekati da sreća prođe pored tebe. Ako ne
zgrabiš sreću dok možeš, možda nećeš imati drugu šansu.“
Janeino srce je počelo još jače da kuca. „Ja sam žena.
Moram biti oprezna. Muškarac koji padne može biti
potpomognut od prijatelja. Žena koja padne odbačena je od
njenih.“
Deda je protresao glavom. „Samo ako su ti prijatelji
nitkovi. Pretpostavljam da tvoja porodica stala iza tebe bez
obzira šta da se dogodi. Znam da ja bih.“
Podigao je ruke i okrenuo dlanove prema njoj. „Ali ti se
brineš zato što si naučila da se brineš. Da li zaista veruješ da
je Ingram okoleli raskalašnik? Sa nizom slomljenih srca i
uništenih žena iza njega? Čuli bismo za takve stvari. Bernett
bi nam rekao – znaš koliko voli da tračari. I ne bi doveo
kapetana Ingrama kući tebi, tvojoj mami i tati da misli da je
čovek loš, zar ne?“
Jane je morala da se složi. „Pretpostavljam da ne bi …“
„Tvoj tata poznaje svakog u Engleskoj, i nije budala. Čuo
bi za Ingramovu reputaciju da je čovek grešio. I nikada ga ne
bi pustio u kuću. Teže je nego što misliš biti prikriveni
zavodnik. Neko će znati, i bez grižnje savesti će širiti priče.“
Jane nije odgovorila, sve što je deda rekao je bilo
razumno. Ipak, videla je šta se dešava kada se žena loše uda
– nađe se opterećena nezanimljivim, nepažljivim čovekom
koji ne radi ništa drugo sem da sramoti svoju porodicu i
žalosti prijatelje.
Čovekom kakav bi John lako mogao da postane…
„Spencer Ingram mi se čini kao dovoljno fin mladić,“
Nastavio je deda. „I porodica je ugledna, kako sam čuo.
Pored toga, Ingram je dobro škotsko ime.“
„Naravno.“ Jane se nesigurno nasmejala. „Zato ti se i
sviđa.“
„To je jedan od razloga. Postoje i mnogi drugi.“ Deda je
skočio na noge. „Šta čekaš, Jane? Tvoja sreća je ušetala na
vrata prošle noći. Idi po nju – idi kod njega.“
„Ne žalim što sam rekla Johnu da se nikada neću udati za
njega,“ Jane reče uvereno. „I pretpostavljam da si u pravu.
Neću otpraviti kapetana Ingrama, ili ga gurnuti u stranu zato
što sam preplašena. Biće u poseti još neko vreme. Možemo se
upoznati, i možda…“
Njene reči su bledele dok je deda frktao. „Upoznati se?
Možda? Jesi li čula išta što sam rekao?“ Oči su mu bljesnule.
„Ponovo pokušavaš da učiniš stvari udobnim, što znači da
guraš odluku u stranu, čekajući da se stvari same dogode
umesto da ih primoraš na to.“
Pokazao je zapovednički prema vratima. „Izlazi, Jane.
Odmah. Pronađi kapetana Ingrama. Reci mu da ćeš se udati
za njega. Nemoj više razmišljati o tome, ili ležati budna
besmisleno razmišljajući o izborima, ili čekati da vidiš šta se
događa. Idi kod njega istog trena.“
Jane je porumenela, srce joj je jako udaralo. „Ne mogu da
mu kažem da ću se udati za njega, deda. Nije me pitao.“
 „Onda ti pitaj njega. Tvoja baka je pitala mene. Umorila
se od mog oklevanja. Pa je stupila pred mene i rekla mi da ili
ću je oženiti, ili će otići i tražiti nekog drugog.“
Jane je smehom prikrila strahove. Mogla je da zamisli
Maggie MacDonald kako radi upravo to. „Ali ja nisam baka.“
Dedin pogled se smekšao. „O, da, jesi. Ti si tako slična
njoj, Jane, ne shvataš to. Pljunuta slika nje kada je bila mlada,
i ti imaš njen duh. Ona je to znala, takođe.“ Suze su se
nanizale ne njegovim trepavicama. „Tako mi nedostaje.“
„Oh, deda.“ Jane se bacila na njega, zagrlivši ga. Deda je
naslonio glavu na njeno rame, krhki starac, kosti su mu bile
prelagane.
Posle nekog vremena, odgurnuli su jedno drugo, oboje se
trudeći da se nasmeju.
„Idi k njemu Jane,“ rekao je deda. „Za njenu ljubav.“
Jane je poljubila njegov uveli obraz i okrenula se prema
vratima. Dok se okretala da zatvori vrata za sobom, videla je
dedine suze kako nekontrolisano teku niz lice, a on ih briše
porubom svog kariranog ogrtača.
 Poglavlje 6

Spencer je zapazio da Barnett nije izgledao suviše ogorčeno

zato što ga je ledi Jane odbacila. Posmatrao je Barnetta kako
se baca u lov, likujući nad predmetima koje je našao za svoju
grupu, sve vreme ushićeno pogledavajući ćerku gostiju iz
Kenta. Njegovo ponašanje je više nalikovalo ponašanju
čoveka kome je laknulo nego ucveljenog čoveka.
Spencer je znao da će ukoliko ga Jane odgurne, biti jadan,
čupaće kosu i tući će se u grudi kao operski lik.
Bojao se da Jane razmišljala o odbijanju kada je bacila
pogled sa gornje galerije i uhvatila njegov. Uputila mi je dug
pogled pre nego što je skliznula niz stepenice i nestala u
biblioteci.
Spencer, koji nije pronašao nijednu stvar sa svog spiska,
jer nije bio srcem u igri, predao je svoj papir Thomasu i rekao
mu da nastavi bez njega.
 „Jane?“ Spencer je šapnuo dok je ulazio u biblioteku. Bilo
je mračno, par sveća je gorelo radi igrača, vatra se malodušno
borila protiv hladnoće. Hladnoća je bila razlog zašto se ovde
niko nije zadržavao - soba je bila sasvim pusta.
Zatvorio je vrata. „Jane?“
Okrenula se iz senke pored kamina. Spencer joj je prilazio,
nevoljno, korak po korak.
Kada je bio na par koraka do nje, Jane mu se osmehnula.
Taj osmeh blistao je kao sunce, osvetlio je sobu do
najmračnijih kutaka.
„Kapetane Ingram,“ reče ledi Jane. „Hoćete li da me
oženite?“
Spencer je prestao da diše. Znao je da mu je srce i dalje
kucalo jer je pumpalo krv kroz njega u vrelim talasima. Ali
nije osećao ništa, kao da je bio ranjen i u zavojima, kako kada
mu je francuska sablja probila rame, a hirurg mu je povio
gornji deo tela kao bebi.
Rame mu je pulsiralo, stara bol se vratila, a dah mu je
pojurio u pluća.
„Jane…“
„Iskrena sam, uveravam Vas,“ reče Jane, kao da je
pretpostavljala da će se raspravljati sa njom. „Znam da ovo
radim naopako, ali...“
Spencer je položio drhtave ruke na njena ramena, na
plavu svilu njene haljine toplu od njenog tela. „A koji je pravi
način za Vas, moja divna, predivna vilo.“
 „Deda bi se onesvestio kada bi čuo da to kažete.“ reče Jane
zabavljeno. „Verujem da se prilično boji vila. Čak iako je
oženio jednu.“
Spencer ju je prigrlio uz sebe. Nikada se neće sećati kako
je Jane završila u njegovom zagrljaju, ali sledećeg trena ju je
ljubio, duboko, posesivno, a ona je uzvraćala ludom strašću
koju je video u njenim očima.
Poljubac se završio, ali jedva da su imali vremena da
dođu do daha pre nego što je počeo sledeći. I sledeći.
Završili su u fotelji koja je počivala pored vatre,
postavljena tako da čitatelj može održavati stopala toplim.
Spencerova krupna građa zauzela je većinu fotelje, ali bilo je
prostora za Jane u njegovom krilu.
Ponovo su se poljubili, Spencer ju je ljuljao.
Koliko je vremena projurilo, Spencer nije imao predstavu,
ali na kraju je položio Janeinu glavu na njegovom ramenu.
„Hoćemo li pobeći u Gretna Green i venčati se?“ tiho je
pitao.
Jane je podigla glavu, njene plave oči su sijale u mračnoj
sobi. „Ne, zapravo... Želim da moja porodica i prijatelji budu
prisutni. Ali uskoro hoćemo.“
„Srećom moje odsustvo je za mesec dana. To je dovoljno
vremena za najavu braka u tvojoj parohijskoj crkvi. A šta
onda? Pratićeš mene i doboš? To može biti težak život.“
Jane mu je pomilovala obraz. „Želim da idem sa tobom.
Spremna sam da se suočim sa izazovom, da se odreknem
sigurnijeg puta.“ Izgovarala je reči energično, kao da je
mislila da će je Spencer odvraćati.“
 Nije imao nameru da to radi. Sa Jane uz sebe, život u
taboru bi prestao da bude sumoran. „Planiram da prodam
oficirski čin za nekoliko godina, u svakom slučaju. Ne vidim
sebe kao profesionalnog vojnika, iako volim da putujem.“
„Čeznem da putujem.“
Reči su bile nedvosmislene. Uz Janein nemir i vatrenost,
Spencer joj je verovao. „Nakon toga, čekaće me kuća,“ rekao
je. „Jedno od očevih manjih imanja.“
Lice joj se ozarilo. „Odlično.“
„Ne, zaista – sve to zahteva mnogo rada. Opet, ne
obećavam ti lagodan život.“
„I ne želim ga.“ Poljubila ga je u bradu. Ja sam otporna. I
snalažljiva. Volim da radim, i pri tom ne mislim na vez. Kada
malo bolje razmislim, moja baka nikada nije vezla u svom
životu.“
„Znam.“ Spencer joj je mirisao kosu. „Tvoj deda je mnogo
govorio o njoj kada sam ga sreo u Londonu.“
Jane se umirila. Veoma lagano, podigla je glavu.
„Upoznao si mog dedu u Londonu.“
Spencer je klimnuo. „Prošlog leta. Bio sam na jednom
odsustvu, mnogo kraćem, da posetim svoju porodicu.
Proveo sam noć u Londonu, i u pivnici blizu mog smeštaja,
upoznao sam zanimljivog starog Škota kome je bilo drago da
sedi sa mnom i priča mi priče. Spomenuo sam mu moje
prijateljstvo sa Barnettom, i tvoj deda je bio oduševljen.“
„Bilo mu je drago, jel’?“ Janein ton je postao preteći.
 „Zaista jeste. Ali kada sam doputovao sinoć, pitao me je
da nikom ne govorim o našem prethodnom susretu. Nisam
imao pojma zašto, ali nisam imao razlog da mu ne udovoljim.
Nagnuo se da je ponovo poljubi, da uživa u ukusu njene
vatrenosti, ali Jane je stavila dlanove na njegove grudi.
„Izvini me ne trenutak, Spencer?“
Spencer je ovlaš prešao vrhovima prstiju preko njenog
obraza. „Kada izgovoriš moje ime, ne mogu te odbiti,
ljubavi.“
Pogled joj je smekšao, ali je šmugnula iz njegovog krila.
Spencer je ustao za njom, držeći ruku na struku. „Neću
dugo,“ obećala je.
Jane je odlučno odmarširala iz sobe, visoko uzdignute
glave. Spencer ju je gledao kako odlazi, a zatim se nasmejao i
krenuo za njom.

„Deda.“
Pronašla ga je kako sedi u manjoj, toplijoj dnevnoj sobi,
samo što je ovoga puta zaista zadremao. Starac se prenuo iz
sna, a onda skočio na noge, a pljoska viskija koju je držao
zazvečala je na podu.
„Šta dođavola? Jane, šta je bilo?“
Jane je optužujuće uperila prst u njegovo lice. „Sreo si
kapetana Ingrama u Londonu prošlog leta?“
 „Zar jesam?“ Deda se namrštio, a zatim zamišljeno
zagladio bradu. „Sada kada si me posetila, verujem da jesam.
Moje pamćenje nije kao što je bilo.“
„Nije fer.“ Jane je nasadila dlanove na kukove. „Znao si
da je Johnov prijatelj. Ti si usadio ideju Johnu da dovede
kapetana Ingrama ovde na Staru godinu, jesi li? Bez vrdanja,
molim.“
„Hmm. Moguće je da sam spomenuo naš susret u pismu
mladom Barnettu.“
„I rekao si Johnu da pošalje kapetana Ingrama prvog u
kuću.“
„Pa, on je tamnokos. I visok. I kako dame smatraju
zgodan je.“ Deda je raširio ruke. „Moje proročanstvo se
obistinilo, vidiš? Ove godine ćeš se udati za Položajnika. Po
tome kako si se zarumenela vidim da je prihvatio tvoju
prosidbu.“
Janeini obrazi su zaista goreli. „Proročanstvo, gluposti.
Isplanirao si ovo od početka, ti stari prevarantu.“
Deda se povukao. „Šta i ako jesam? I ako sam upoznao
Ingramovu porodicu i utvrdio da su te dostoji? Kapetan
Ingram je mnogo bolja prilika za tebe od Barnetta. Moji
ženski preci su bile veštice, da, ali su uvek imale i rezervni
plan kako bi bile sigurne da će čini delovati.“
Dubok, grohotni smeh naterao je Jane da se okrene.
Spencer se naslonio na dovratak, njegove sive oči su iskrile
od veselja.
„Bog Vas blagoslovio što jeste,“ rekao je. Prišao je Jane i
stavio svoju jaku ruku na njenu mišicu. Vi i Vaši preci ćete
uvek imati moju zahvalnost, gospodine. Jane i ja ćemo biti
venčani do kraja meseca.“
Deda je uputio Jane pogled pun nade. „Sve je u redu, sve
se dobro završilo?“
Jane je poletela napred u naletu ljubavi i oduševljeno
zagrlila dedu. „Da, deda. Hvala ti. Hvala ti. Toliko te volim.“
„Hajde odlazi sada.“ Deda se borio, ali suze u njegovim
očima dirnule su je u srce. „Oboje, nestanite. Imate još mnogo
ljubljenja da odradite. Još uvek je Stara godina.“
Spencer je obavio ruku oko Janeine. „To je odličan
predlog.“
„I nemoj da ijedno od vas brine za Barnetta. Već sam ga
uhvatio kako ljubi gospođicu Pembroke.“
Jane je trepnula. Gospođica Pembroke je bila ćerka
prijatelja njenih roditelja iz Kenta. „Brzo se snašao. Bednik.“
„Onda može da nam nazdravi na našem venčanju,“ reče
Spencer. Povukao je Jane čvrsto prema vratima. „Verujem da
bi mi se svidelo da se povučemo u biblioteku ponovo, da
nastavimo sa našim ... planiranjem.“
Jane se rastopila, kao i njena bes i ogorčenje. Bio joj je
potreban ovaj čovek, koji joj je došao tako neočekivano da je
izbavi iz dosadnog života. „Dobra ideja.“
U hladnom hodniku, Spencer se sagnuo prema Jane i
šapnuo joj na uvo. „Ti si lepota i svetlost. Volim te, Janie. To
već znam.“
„I ja već znam da volim tebe.“
 Izjavu su zapečatili poljupcem koji je goreo žestinom za
kojom je Jane žudela, ponovo se oslobodila divlja sloboda iz
njene mladosti.

Ostavši sam u dnevnoj sobi, Hamish MacDonald podiže

pljosku prema portretu prelepe žena čija se bujna kosa
prolivala ispod šešira širokog oboda. Ona mu se osmehivala
preko korpe pune cveća, njen mider skliznuo je da obnaži
jedno zavodljivo rame. Oči su joj bile duboko plave, kosa crna
kao noć.
„Uspeo sam, Maggie,“ rekao je, glas mu je bio škripav.
„Pobrinuo sam se da devojka bude srećna. Blagoslovena bila,
ljubavi.“
Nazdravio je portretu koji je naslikao veliki Ramsay, i
dobro potegnuo skoč.
Zakleo bi se da mu je Maggie, njegova voljena žena, srce
njegovog srca, večno u njegovim mislima, namignula.

KRAJ
 O autoru

Jennifer Ashley, autor bestselera New York

Timesa i USA Todaya, putovala je i živela
posvuda po svetu, a sada živi na jugozapadu
SAD-a i piše istorijske, paranormalne i
savremene ljubavne romane kao Jennifer Ashley
te krimiće pod pseudonimom Ashley Gardner.
Osvojila je mnogobrojne nagrade, od kojih
su najpoznatije RITA, Golden Quill, RT Reviewer’s Choice i Prism.
Jenniferini romani dosad su prevedeni na francuski, njemački,
španjolski, nizozemski, norveški, mađarski, italijanski, tajlandski i druge
jezike.
Najviše od svega, Jennifer uživa u pisanju i čitanju, no ima i razne
hobije, kao što su kuvanje, planinarenje, sviranje flaute i gitare, slikanje
te izrađivanje kućica za lutke.