Knjige.

Club Books

~1~
 Knjige.Club Books
Naslov originala:
Mary Balogh
Someone to Wed

Meri Balog

Nevesta
Prevod sa engleskog:
Milica Popić

~2~
 Knjige.Club Books

„Grof od Riverdejla”, najavio je batler, širom otvorivši dvokrilna vrata salona

kao da očekuje puk vojnika. Pomerio se ustranu kako bi najavljeni gospodin
mogao da prođe.
Najava nije bila neophodna. Ren je već čula da njegova kočija stiže i,
pretpostavivši da se radi o njemu, nije se ni potrudila da pogleda kroz prozor.
Stigao je tačno na vreme. To joj se svidelo. Oba muškaraca koja su bila u poseti
pre njega kasnila su, jedan skoro pola sata.
Njih dvojicu je otpravila prvom prilikom, ali ne samo zbog kašnjenja.
Gospodin Svini, koji je dolazio pre nedelju dana, imao je ružne zube i prečesto ih
je pokazivao, čak i kada se nije osmehivao. Gospodin Ričman, koji je bio ovde
pre četiri dana, bio je izuzetno neugledan, zapravo, moglo bi se reći da je bio ružan
koliko i zubi gospodina Svinija. A sada je stigao i treći.
Zakoračio je napred, a potom se iznenada zaustavio dok je batler zatvarao
vrata za njim. Posmatrao je prostoriju vidno iznenađen zbog činjenice da su se
tamo nalazile samo dve žene: gospođica Ren Hejden i Mod, Renina sluškinja koja
je u svojstvu pratilje sedela u uglu prostorije, zaokupljena nekim vezom. Zadržao
je pogled na Ren i naklonio se.
„Gospođice Hejden?” To je bilo pitanje.
Njena prva reakcija, nakon što je uočila da je stigao tačno na vreme, bila je
zaprepašćenost. Na prvi pogled joj se učinilo da on uopšte nije ono što ona želi.
Bio je visok, lepo građen, besprekorno i elegantno odeven, tamnokos i
neverovatno zgodan. I mlad - verovatno u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim.
Da je sanjala o princu iz savršene romantične bajke, muškarac koji se nalazio u
prostoriji i čekao da potvrdi da je ona ta koja ga je pozvala na čaj u vilu Vitington
bio bi savršen za tu priliku.
Ali ovo nije bila bajka, a njegovo savršenstvo ju je uznemiravalo. Zavalila se
duboko u stolicu, utonuvši u senku zavesa navučenih preko prozora na njenoj
strani kamina.
Nije želela zgodnog i mladog muškarca.
Nadala se nekom starijem, običnijem, možda čak i proćelavom i
debeljuškastom gospodinu, premda kulturnom i običnom. Sa pristojnim zubima i
karakterom. Međutim, nije mogla da ga odbije istog trenutka.

~3~
 Knjige.Club Books
„Da”, rekla je. „Kako ste, lorde Riverdejle? Sedite.” Pokazala je rukom na
stolicu prekoputa svoje. Bila je lepo vaspitana i znala je da treba da ustane i da ga
pozdravi, ali imala je dobar razlog da ostane u senci zavesa.
Posmatrao je stolicu, a potom nevoljno seo. „Izvinite”, rekao je. „Izgleda da
sam poranio. Nažalost, previše sam tačan. Uvek pogrešno pretpostavim da se,
kada me negde pozovu u pola dva, od mene očekuje da stignem u dogovoreno
vreme. Nadam se da će i ostali gosti uskoro stići, uključujući još nekoliko dama.”
Dodatno se uznemirila kada se osmehnuo. Učinilo joj se da je još lepši nego
na prvi pogled. Imao je savršene zube, a kada bi se osmehnuo, u uglovima
njegovih očiju su se stvarale sitne bore. Imao je izrazito plave oči. Oh, ovo je tako
jadno! Ko je bio broj četiri na njenom spisku?
„Za mene je tačnost vrlina, lorde Riverdejle”, rekla je. „Verovatno znate da
sam poslovna žena. Kako bih uspešno vodila posao, moram da poštujem vreme
drugih, kao i svoje vreme. Stigli ste na vreme. Vidite?” Zamahnula je rukom
prema satu koji je otkucavao na kaminu. „Dvadeset i pet minuta do tri.
Ne očekujem druge goste.”
Njegov osmeh je nestao. Pogledao je Mod, a potom se okrenuo ka Ren. „Jasno
mi je”, rekao je. „Gospođice Hejden, možda niste upućeni, ali moja majka i moja
sestra nisu došle sa mnom na selo. Ili možda ne znate da nisam oženjen i da
nemam ženu koja bi pošla sa mnom. Izvinite. Ne želim da Vas kompromitujem
na bilo koji način.” Spustio je ruke na naslon stolice, spremivši se da ustane.
„Ali moj poziv je bio upućen samo Vama”, rekla je. „Ja nisam devojka koja
mora da živi sa rodbinom koja će je zaštititi od opasnog društva slobodnih
muškaraca. Zbog toga je tu Mod, lorde Riverdejle, komšije smo, iako su naša
imanja odvojena više od deset kilometara i ne boravimo na njima u isto vreme.
Međutim, sada sam vlasnica Vitingtona i više nisam u žalosti zbog tetkine i tečine
smrti i želela bih da se upoznam sa komšijama. Pravila sam društvo gospodinu
Sviniju prošle nedelje i gospodinu Ričmanu nekoliko dana kasnije. Da li
ih poznajete?”
Namrštio se, ne pomerivši ruke sa naslona stolice. I dalje se činilo da mu je
neprijatno. Izgledalo je kao da će svakog trenutka ustati sa stolice.
„Imamo zajedničke poznanike”, rekao je, „mada ne mogu da kažem da ih
lično poznajem. Dobio sam titulu i zemlju pre godinu dana i nisam proveo mnogo
vremena ovde.”
„Onda mi je drago što ste sada ovde”, rekla je nakon što su se vrata salona
otvorila. Sluga je spustio poslužavnik sa čajem pred nju. Pomerila se do ivice
stola, nesvesno se okrenuvši na levu stranu kako bi natočila čaj. Mod se ćutke
približila grofu, pruživši mu šolju i tanjirić sa kolačićima.
„Nisam poznavao gospodina i gospođu Hejden, Vašeg teču i tetku”, rekao je,
klimnuvši glavom kako bi se zahvalio Mod. „Žao mi je zbog Vašeg gubitka. Čuo
sam da su oboje umrli u kratkom vremenskom roku.”

~4~
 Knjige.Club Books
„Da”, rekla je. „Moja tetka je umrla usled jake glavobolje, a teča je umro
nedelju dana kasnije. Njegovo zdravlje je bilo narušeno već duže vreme i mislim
da se predao nakon što je ona preminula. Bio je vezan za nju.” Kao i tetka Megan
za njega, iako je bio trideset godina stariji od nje i uprkos činjenici da je njihov
brak sklopljen na brzinu pre dvadeset godina.
„Žao mi je”, ponovio je. „Da li su Vas oni odgajili?”
„Da”, rekla je. „Ophodili su se prema meni kao da su mi roditelji. Koliko sam
upućena, Vaš prethodnik nije živeo u Brambldinu i nije često boravio tamo.
Govorim o pokojnom grofa od Riverdejla, a ne o njegovom nesrećnom sinu. Da
li nameravate da se nastanite tamo?”
Ren je saznala da je grofov nesrećni sin bio naslednik titule sve dok se nije
otkrilo da se njegov otac u mladosti potajno oženio, i da je ta supruga još uvek
bila živa kada se ponovo oženio. Njegova deca iz drugog braka proglašena
su vanbračnom, a mladi grof je izgubio titulu i ona je dodeljena čoveku koji je
sedeo naspram nje. Stari grof je u prvom braku dobio jedno legitimno dete, ćerku,
koja je odrasla u sirotištu u Batu, ne znajući ništa o svom identitetu. Ren je saznala
sve ovo pre nego što je dodala grofa na svoj spisak. Priča je bila vest sezone još
prošle godine i glavna tema za tračarenje. Bilo je lako otkriti detalje zahvaljujući
slugama i trgovcima koji su željno čekali da prenesu novosti.
Čovek nikada nije mogao sa sigurnošću da zna šta je istina, pa su događaji
često bili preuveličavani, izmenjivani ili zasnivani na nagađanjima i lažima.
Međutim, Ren je znala dosta toga o svojim komšijama, s obzirom na činjenicu da
ih nije poznavala. Znala je da su gospodin Svini i gospodin Ričman bili ugledni,
ali siromašni. Znala je da je pokojni grof od Riverdejla u potpunosti zanemario
Brambldin, ostavivši ga na rubu propasti, u rukama lenjog upravnika koji je vreme
uglavnom provodio u lokalnoj gostionici.
Ren je čula da je novi grof bio savestan gospodin sa solidnom imovinom, ali
ni približno imućan da bi se izborio sa velikom katastrofom koju je neočekivano
nasledio. Pokojni grof nije bio siromašan čovek. Ali njegovo bogatstvo je
pripadalo njegovoj legitimnoj ćerki. Mogla je da spasi situaciju udajom za
novog grofa i na taj način ujedini imovinu sa bogatstvom. Ali, umesto toga, udala
se za vojvodu od Neterbija. Ren je mogla da shvati zašto je ta tema bila toliko
popularna u društvenim krugovima tokom čitave godine.
„Nameravam da živim u Brambldinu”, oglasio se grof od Riverdejla.
Namršteno je posmatrao šolju. „Imam još jedno imanje u Kentu koje mi je veoma
drago, ali potreban sam ljudima ovde, kao svaki dobar domaćin. Ljudi koji zavise
od mene zaslužuju više.”
Izgledao je podjednako lepo kada se mrštio, kao i kada se osmehivao. Ren je
oklevala. Još uvek je mogla da ga pošalje kući, kao i dvojicu muškaraca pre njega.
Imala je ubedljiv razlog da ga pozove na čaj i kolačiće. Sigurno bi pomislio da
je ekscentrična. Verovatno ne bi prihvatio poziv slobodne dame, čak ni u društvu
njene previše zaokupljene sluškinje. Ali, ubrzo bi zaboravio na nju i na njihov
~5~
 Knjige.Club Books
susret. Nju ionako nije bilo briga šta će on misliti ili reći o njoj. Međutim, setila
se da je četvrti kandidat na njenoj listi bio čovek u kasnim pedesetim, koji se
izjašnjavao kao zakleti neženja, a peti kandidat se neprestano žalio, kako na
stvarne, tako i na izmišljene bolesti. Dodala ih je na spisak jedino zato što je lista
izgledala bedno sa samo tri imena.
„Lorde Riverdejle, čini mi se da niste bogat čovek.” Sada je bilo prekasno.
Ako ga pošalje kući, mogao bi da pomisli da je prosta, ekscentrična i da ne mari
za svoju reputaciju.
Polako je odložio šolju i tanjir na sto pored sebe, a potom je pogledao.
Shvatila je da ga je naljutila po blagom širenju njegovih nozdrva. „Zaista?”, rekao
je nadmeno. „Hvala Vam na čaju, gospođice Hejden. Neću Vam oduzimati
vreme.” Ustao je.
„Mogla bih da Vam ponudim rešenje”, rekla je, shvativiši da je sada zaista
kasno za povlačenje. „Trebaće Vam mnogo novca da obnovite Brambldin i
ispunite svoju dužnost prema ljudima koji zavise od Vas. Možda ćete morati da
štedite godinama, ili do kraja svog života kako biste uspeli da ga obnovite.
Nažalost, potrebno je uložiti mnogo novca pre nego što imanje počne da donosi
prihode. Ili možda nameravate da se oženite bogatom ženom.”
Stajao je uspravno, stisnutih zuba. Nozdrve su mu i dalje bile raširene.
Izgledao je veličanstveno, čak i pomalo opasno, a Ren je na trenutak zažalila zbog
svojih reči. Ali bilo je prekasno da ih povuče.
„Gospođice Hejden”, rekao je odsečno, „Vašu radoznalost smatram
uvredljivom. Želim Vam prijatan dan!”
„Verovatno znate da je moj teča bio veoma bogat i da je veći deo bogatstva
stekao iz svoje staklare u Stafordširu. Sve je prepustio meni, jer je tetka umrla pre
njega. Naučio me je mnogo o poslu, godinama sam mu pomagala, a sada vodim
posao sama. Obim posla se nije smanjio, a u poslednjih godinu dana se polako i
širi. Pored toga, imam još imovine i investicija. Ja sam veoma bogata žena, lorde
Riverdejle. Ali mom životu nedostaje nešto, baš kao što i Vašem nedostaje
novac. Imam dvadeset i devet godina i volela bih da se udam. Nisam najsavršenija
osoba za brak, ali imam novca. A Vi nemate.”
Zaustavila se da vidi da li on ima nešto da kaže, ali ćutao je kao zaliven, očiju
uprtih u nju i stisnutih usana. Odjednom joj je bilo izuzetno drago što je Mod bila
u sobi, premda je bila postiđena zbog njenog prisustva. Mod nije odobravala
ništa od toga i nije se ustručavala da joj to kaže kada su bile same.
„Možda bismo mogli da udružimo snage i dobijemo ono što želimo”, izjavila
je.
„Nudite mi brak?”, upitao je.
Zar nije bila dovoljno jasna? „Da”, rekla je.
Nastavio je da zuri u nju, a ona je postala svesna svakog otkucaja kazaljke na
satu.

~6~
 Knjige.Club Books
„Gospođice Hejden”, rekao je, „ali nisam Vam ni lice video.”

Aleksander Vestkot, grof od Riverdejla, osećao se kao da se nalazi u jednom

od onih bizarnih snova koji su bili potpuno drugačiji od svega što mu se ranije
dešavalo. Došao je da poseti komšinicu. Prihvatio je mnoštvo takvih poziva
otkako je došao u Viltšir na imanje za koje bi više voleo da ga nije
nasledio. Morao je da se sastane i uspostavi prijateljske odnose sa ljudima među
kojima je nameravao da živi.
Niko od ljudi sa kojima je razgovarao nije znao ništa o gospođici Hejden,
osim činjenice da je bila nećaka gospodina i gospođe Hejden, koji su umrli u roku
od nedelju dana, ostavivši joj svoj u kuću u Vitingtonu. Njegov batler se setio da
su prisustvovali nekim društvenim događajima u Brambldinu, ali ne često,
verovatno zbog udaljenosti imanja. Međutim, nikada nije čuo da je njihova rođaka
bila sa njima. Vilijam Bjuford, Aleksandrov nadzornik nije uspeo da se seti
pojedinosti. Došao je na svoje trenutno radno mesto pre samo četiri meseca,
nakon što su bivšeg upravnika otpustili uz izdašnu naknadu koju definitivno nije
zaradio. Njegov batler je rekao da je gospodin Hejden bio stariji gospodin.
Aleksander je pretpostavio da je njegova nećaka u kasnim dvadesetim želela da
ostane na imanju koje je sada bilo njeno, pozivajući komšije na čaj.
Sigurno nije očekivao da će biti jedini gost dame koja je verovatno bila i
mlađa nego što je mislio. Nije bio sasvim siguran koliko. Nije ustala da ga isprati,
već je ostala da sedi u stolici koja se nalazila u uglu, u senci teških zavesa koje su
prekrivale prozore. Ostatak sobe bio je obasjan sunčevom svetlošću, stvarajući
očigledan kontrast i skrivajući damu. Elegantno je sedela u stolici i činilo se da je
vitka. Ruke su joj bile vitke, sa dugim prstima, negovane i mlade.
Imala je nežan glas koji nije nalikovao glasu devojke, ali ni glasu starije žene.
Njegova pretpostavka je bila potvrđena kada mu je rekla da ima skoro trideset
godina, isto kao i on.
Nosila je elegantnu sivu haljinu, verovatno u znak obeležja da je na neki način
još uvek u žalosti. Preko lica je nosila crni veo, kroz koji je mogao da vidi obrise
njene kose i lica. Nije znao koje je boje njena kosa, kao ni njene crte lica. Nije
jela kolačiće, a kada bi pila čaj, graciozno bi pomerila veo i proturila šolju ispod
vela.
Bilo mu je veoma neprijatno. Kako je vreme prolazilo, sve više je priželjkivao
da se okrene i ode, čim shvati o čemu se radi. Verovatno bi pomislila da je
nevaspitan, ali bio je sam sa njom i sa sluškinjom, koja se ponašala kao da nije
bila tu, a to je bilo sasvim neprikladno.
Međutim, bio je i ogorčen. Otvoreno je govorila o očajnom stanju u kojem se
nalazio Brambldin i njegovo siromašno imanje. Pet godina nakon očeve smrti
naporno je radio kako bi doveo u red Rajdings park u Kentu i konačno mu je pošlo
za rukom. Polako se navikavao na lagodan život srednje imućnog gospodina, ali

~7~
 Knjige.Club Books
prošle godine je nasledio svoju neželjenu titulu i imanje koje je bilo na ivici
propasti. Njegovo osrednje bogatstvo odjednom je ličilo na bedu.
Ali kako se usudila da otvoreno govori o tome? Njena vulgarnost je zaustavila
njegove misli na nekoliko trenutaka. Međutim, ponudila mu je rešenje, a on je tek
sada postajao svestan toga. Bila je imućna i želela je supruga. On nije bio imućan
i bila mu je potrebna bogata žena. Predložila mu je da pomognu jedno drugom.
Ali...
Gospođice Hejden, nisam Vam ni lice video.
Sve je bilo čudno i zaista je ličilo na san iz kojeg bi se čovek probudio
zaprepašćen, pitajući se šta se dogodilo. U mislima su mu i dalje odjekivale njene
reči. Nisam najsavršenija osoba za brak. Šta je želela da kaže? Imam dvadeset i
devet godina i volela bih da se udam.
„Ne”, rekla je, prekinuvši tišinu, „zaista niste.” Okrenula je glavu prema
svojoj sluškinji. „Mod, možeš li da razmakneš zavese?” Sluškinja je to učinila i
sunčeva svetlost je prekrila lice gospođice Hejden. Njena haljina je bila srebrna,
a ne siva. Međutim, veo je bio tamniji. Podigla je ruke. „Morate da znate šta
dobijate uz novac, lorde Riverdejle.”
Da li je namerno pokušavala da ga uvredi? Ili je birala takve reči i podrugljiv
ton kako bi prikrila nelagodu? Trebalo bi da joj je neprijatno. Podigla je veo,
zabacivši ga preko glave, na naslon stolice na kojoj je sedela. Nekoliko trenutaka
je zadržala glavu u profilnom položaju.
Imala je gustu i sjajnu smeđu kosu, skupljenu u punđu od uvojaka, visoko na
njenom potiljku. Njen vrat je bio dugačak i graciozan. Imala je lepo lice, sa gustim
obrvama i dugim trepavicama, ravan nos, lepo oblikovane obraze, meke
usne, naglašene crte lica i bledu i glatku kožu. Okrenula se prema njemu i
pogledala ga. Imala je smeđe oči, premda je to tek kasnije primetio. Shvatio je da
joj je leva strana lica bila ljubičasta od čela do vilice.
Polako je udahnuo, suzdržavši se da se ne namršti, ili da ne ustukne. Gledala
ga je pravo u oči. Na njenom licu nije bilo nesavršenosti, već samo ljubičastih
tragova. Neki su bili naglašeni i tamni, a neki slabiji i proređeni. Izgledala je kao
da je neko razmazao ljubičastu boju po jednoj strani njenog lica, a ona nije stigla
da se umije.
„Opekotine?” pitao je, iako nije nameravao. Mogao je samo da pogorša
situaciju.
„Beleg od rođenja”, rekla je.
I ranije je viđao belege, ali nijedan nije bio poput ovog. Njeno lepo lice bilo
je uništeno ljubičastim flekama. Pitao se da li uvek nosi veo u javnosti. Nisam
najsavršenija osoba za brak.
„Ali bogata sam”, rekla je.
Sada je znao da prezriv ton, hvalisanje bogatstvom, podignutu glavu i direktan
pogled koristi kao samoodbranu. Znao je da je njeno hladnokrvno ponašanje samo
~8~
 Knjige.Club Books
maska. Imam dvadeset i devet godina i volela bih da se udam. A pošto je nakon
tečine smrti nasledila čitavo bogatstvo, mogla je da priušti sve što je želela. Bio
je preneražen zbog činjenice da je svojevoljno odlučio da dođe u London odmah
nakon Uskrsa i početka sezone kako bi pronašao bogatu nevestu.
Odjednom se setio nečega što je ranije rekla. „Da li ste gospodinu Sviniju i
gospodinu Ričmanu ponudili isto što i meni?”, pitao je. Ričman - baš ironično
prezime.1 Njegovo pitanje je bilo neprimereno, kao i čitava ova situacija. „Da li su
Vas odbili?”
„Nisam”, rekla je, „i nisu. Iako se nisu zadržali ovde više od pola sata, čim su
stigli, znala sam da mi nijedan neće odgovarati. Tačno je da želim da se udam, ali
ne po svaku cenu.”
„Procenili ste da ću Vam ja odgovarati, da sam vredna investicija?” upitao je,
podigavši obrve i prekrstivši ruke iza leđa. I dalje je stajao i posmatrao je. Nije
pokazivala strah. Odgovarao bi joj zbog titule, zar ne? Zašto je onda bio treći na
njenoj listi?
„Nemoguće je sa sigurnošću znati nakon samo pola sata”, rekla je, „ali
verujem da jeste. Mislim da ste džentlmen, lorde Riverdejle.”
A gospoda pre njega nisu? „Šta to tačno znači?”, upitao je. Zar je zaista
nameravao da ostane i raspravlja se sa njom?
„To znači da biste se prema meni odnosili sa poštovanjem”, rekla je.
Spustio je pogled na njeno razočarano lice i namrštio se. „I to je sve što
očekujete od braka?”, upitao je. „Poštovanje?”
„To je veoma važno”, rekla je.
Zaista? Zar je to dovoljno? U narednim mesecima u nekoliko navrata će
postaviti sebi isto pitanje. To je bio zaista dobar odgovor. „Ali, da li biste Vi mene
poštovali kada bih se oženio Vama zbog novca?” upitao je.
„Da”, rekla je nakon što je nakratko razmislila o tome, „jer znam da ne biste
rasipali moj novac na sopstveno zadovoljstvo.”
„Na čemu je zasnovana Vaša procena?”, upitao je. „Upoznali ste me pre pola
sata.”
„Znam”, rekla je, „da imate uspešno imanje u Kentu i da ste mogli da odlučite
da ostanete tamo do kraja života i zaboravite na Brambldin. Vaš prethodnik je
tako postupio, uprkos činjenici da je bio veoma bogat čovek. Međutim, njegovo
bogatstvo je pripalo njegovoj ćerki, a ne Vama. A Vi ste nasledili titulu i imovinu.
Ali ipak ste došli ovde i zaposlili adekvatnog upravnika i očigledno nameravate
da preuzmete na sebe sizifovski posao i obnovite imanje, farmu i poboljšate živote
brojnih ljudi koji zavise od Vas. Tako se ne ponaša čovek koji bi koristio
bogatstvo za raskalašan život.”

1
U prevodu sa engleskog Ričman znači bogat čovek - prim. prev.

~9~
 Knjige.Club Books
Izgleda da ga je poznavala malo više od pola sata. Bila je u prednosti u odnosu
na njega. Značajno su se gledali.
„Postavljase pitanje”, rekla je, ne dobivši odgovor na svoje pitanje, „da li biste
mogli da živite sa ovim, lorde Riverdejle?” Pomerila je veo, otkrivši levu stranu
svog lica.
Pažljivo je razmislio o njenom pitanju. Beleg je zaista uništio njen izgled. Što
je još važnije, verovatno je ozbiljno uticao na formiranje njenog karaktera. Već je
imao prilike da vidi njen odbrambeni, pomalo podrugljiv stav, hladnokrvnost i
veo. Mrlja na njenom licu je verovatno bila najmanja šteta. Možda bi mogao da
živi sa njenim licem. Bilo bi surovo od njega da pomisli drugačije. Ali kako bi
mogao da živi sa njom?
Da li je zaista ozbiljno razmatrao njenu ponudu? Ali morao bi dobro da
razmisli o takvom braku. I to što pre. Što duže bude živeo u Brambldinu, imaće
više prilike da vidi posledice siromaštva na imanju koje zavisi od njega.
„Da li želite me odbijete, lorde Riverdejle?” pitala je gospođica Hejden. „Ili
se dvoumite? Ili ipak razmišljate da prihvatite?”
Ali on nije odgovorio na njeno prvobitno pitanje. „Svi moramo da naučimo
da živimo sa licem i telom koji su nam dati”, rekao je. „Niko od nas ne zaslužuje
da bude odbijen ili prihvaćen na prvi pogled.”
„Da li mi se ulagujete?”, upitala je podrugljivo.
Oklevao je. „Nekoliko puta su mi rekli da ličim na visokog, tamnoputog i
zgodnog princa iz bajke”, rekao je. „To može biti teret.”
„Baš čudno”, rekla je, i dalje se osmehujući.
„Gospođice Hejden”, rekao je. „Ne mogu odmah da Vam odgovorim.
Isplanirali ste ovo pre nego što sam došao. Imali ste vremena za razmišljanje, čak
i za istraživanje. Imate očiglednu prednost nada mnom.”
„Znači: možda?”, rekla je, a njemu se na trenutak učinilo da je duhovita. „Da
li ćete me ponovo posetiti, lorde Riverdejle?”
„Hoću, ali ne sam”, odgovorio je odsečno.
„Nije mi zabavno”, rekla mu je.
„Koliko sam shvatio, ovo i nije zabava”, rekao je, „uprkos pozivu, čaju i
kolačićima. Više liči na poslovni razgovor.”
„Da.” Nije se raspravljala sa njim.
„Organizovaću nešto u Brambldinu”, rekao je. „Čajanku, večeru ili sedeljku,
i pozvaću još nekoliko komšija.”
„Ne provodim vreme sa članovima visokog društva, pa čak ni sa komšijama”,
rekla mu je.
Ponovo se namrštio. „Kao grofica od Riverdejla, nećete imati izbora”, rekao
je.
„Verujem da hoću”, rekla je.
~ 10 ~
 Knjige.Club Books
„Nećete.”
„Zar biste bili tiranin?”, pitala je.
„Sigurno ne bih dozvolio da se moja žena izoluje iz društva”, rekao je, „zbog
nekih ljubičastih tragova na njenom licu.”
„Ne biste dozvolili?”, rekla je tiho. „Možda bi trebalo pažljivije da razmislim
da li ćete mi odgovarati.”
„Da”, rekao je, „možda bi trebalo. Ovo je najmanje što mogu da ponudim,
gospođice Hejden. Poslaću Vam poziv u narednih nekoliko dana. Ako budete
imali hrabrosti da dođete, možda ćemo saznati da li bi trebalo da se ozbiljnije
pozabavimo Vašim predlogom. Ukoliko odbijete, oboje ćemo imati odgovor.”
„Ako budem imala hrabrosti”, rekla je tiho.
„Da”, rekao je. „Hvala Vam na čaju. Trebalo bi da krenem.” Naklonio se i
izašao iz prostorije. Nije ustala, niti je išta rekla. Nekoliko trenutaka kasnije,
zatvorio je vrata salona, duboko udahnuo i sišao niz stepenice. Obavestio je
batlera da će sam otići po kočiju i konje.

~ 11 ~
 Knjige.Club Books

II

Grof od Riverdejla je bio čovek od reči. Pozivnica je stigla u vilu Vitington

dva dana nakon njegove posete. Tri dana kasnije organizovao je čajanku za svoje
komšije i nadao se da će i gospođica Hejden prisustvovati. Odložila je pozivnicu
pored tanjira, nastavivši da doručkuje tost, marmeladu i kafu.
Da li bi otišla?
Mod je ponudila svoj savet nakon što je otišao. Mod bi uvek ponudila svoje
mišljenje. Bila je Renina sluškinja od prošle godine. Ali, ni pre toga se nije
ustručavala da iznese svoje mišljenje.
„Zgodan je, zar ne?”, rekla je nakon što je otišao.
„Previše zgodan?”, pitala je Ren.
„Mislite da je uobražen?” Mod je podigla poslužavnik, napućila usne i
nakratko se zamislila. „Nisam stekla utisak da je uobražen. Sigurna sam da mu
nije bilo prijatno što je bio sam sa Vama. Upozorila sam Vas da je to neprimereno,
čim ste počeli da planirate ovu ludost, ali, pošto me nikada ne slušate, ne želim da
gubim vreme. Gospodi pre njega je bilo drago što su bili ovde, iako se činilo da
su pomalo uznemireni zbog vela. Verovatno su čuli da ste veoma bogati i nadali
su se da su na dobrom putu.”
„Pogrešila sam u vezi sa gospodinom Svinijem i gospodinom Romanom”,
priznala je Ren. „Da li je i grof od Riverdejla greška, Mod? Mada, nije ni bitno.
Sigurna sam da ga više nikada neću videti. Verovatno ne bi ni prihvatio moju
ponudu, zar ne? Odlučio je da me izazove pozivom na neku čajanku na kojoj
će biti još zvanica. Ako budete imali hrabrosti da dođete.”
„Imate li hrabrosti?”, pitala je Mod, i dalje držeći poslužavnik u rukama. „Dok
su Vam tetka i teča bili živi nikada to niste učinili. Da nije staklare, živeli biste
kao vuk samotnjak, mada se ni to ne računa, zar ne? Tamo nećete pronaći muža.
I tamo uvek nosite veo.”
Nije sačekala odgovor na pitanje o hrabrosti. Dva dana kasnije, Ren još uvek
nije znala da li će prihvatiti njegov poziv. Čajanka. U dvorcu Brambldin. Sa
neodređenim brojem gostiju iz komšiluka. Da li će otići? Zapravo, da li će moći?
Mod je bila u pravu - živela je kao vuk samotnjak. Za više od dvadeset i devet
godina nije prisustvovala niti jednoj zabavi. Tetka i teča su povremeno

~ 12 ~
 Knjige.Club Books
organizovali zabave, ali ona bi uvek ostala u svojoj sobi, a oni nikada nisu
insistirali da siđe, iako je teča Redži u nekoliko navrata pokušao je da je nagovori.
„Dozvolila si da beleg obeleži tvoj život, Ren”, rekao je jednom prilikom, „a
ljudi bi se brzo navikli na to i ne bi ni obraćali pažnju. Uvek smo svesniji
sopstvenih fizičkih nedostataka, nego ljudi koji nas upoznaju. Možda ti ne
primećuješ, ali moje noge su prekratke u odnosu na telo. Ponekad mi se čini da
se gegam, a ne da hodam.”
„To nije tačno, tečo Redži”, pobunila se Ren, iako je postigao ono što je želeo
- da je nasmeje. Ali on je nikada nije video pre desete godine, kada je njen beleg
izgledao mnogo gore nego sada.
Njen teča ju je prozvao Ren, jer je bila veoma mršava, krupnih tužnih očiju
kao kod ptičice.2 Nadimak je imao veze i sa njenim pravim imenom, Rovena.
Tetka Megan ju je takođe zvala Ren. Često ju je grlila, govoreći da je to novo ime
za njen novi život. I njoj se to dopadalo. Nije navikla da je oslovljavaju pravim
imenom. Njeni tetka i teča su izgovarali njeno ime na poseban način, kao da je
nešto posebno. Godinu dana kasnije promenila je i prezime i postala Ren Hejden.
Shvatila je da je rasejana, jer su je i za vreme doručka mučile iste misli. Da li
će otići na čajanku u Brambldin? Da li će moći? To su bila pitanja na koja je
trebalo da odgovori, iako se sve zapravo svodilo samo na jedno pitanje. Ako
postane grofica od Riverdejla, neće moći da živi kao vuk samotnjak. Trebalo
je pažljivo da razmisli o tome. Prošlo je mnogo vremena otkako je bila primorana
da radi nešto što nije želela. Zaboravila je da su muškarci mogli da naređuju
ženama i deci po svim važećim zakonima. Nije razmišljala o tome kada je odlučila
da kupi muža.
Da kupi - zvučalo je užasno, ali upravo to je pokušavala da uradi. Želela je da
se uda. Imala je žudnje, potrebe i čežnje koje su bile mešavina fizičkih i
emocionalnih potreba. Ponekad ne bi mogla da zaspi zbog čudnog i nepoznatog
osećaja koji je obuzimao njeno telo i njen um, zadržavajući se oko njenog srca.
Međutim, mogla je da zavede muškarca samo svojim novcem. Srećom, bila je
bogata, a nije želela da koristi novac za kupovinu materijalnih dobara. Imala je
sve što joj je trebalo. Odlučila je da pametnije iskoristi svoj novac, iako nije
imala iskustva u takvim stvarima. Sada je morala sebi da postavi novo pitanje. Da
li bi svom suprugu zajedno sa svojim novcem poverila i svoju slobodu?
Da li su muškarci po prirodi bili tirani? Tačnije, da li je grof od Riverdejla bio
tiranin? Mogao bi lako da je zavede svojim izgledom, međutim, nije mogao da je
prevari. Bilo je potpuno suprotno. Nije želela lepog muškarca zbog svog izgleda.
To ju je zaista plašilo. Grof je bio zaista lep i zgodan. Bio je savršen. Ali samo
spolja. A iznutra?
Da li je bio tiranin koji bi uzeo njen novac i sakrio je od očiju javnosti?

2
Wren (engleski) u prevodu znači carić, ptica pevačica - prim. prev.

~ 13 ~
 Knjige.Club Books
Ne. Rekao je potpuno suprotnu stvar, i upravo u tome je bio problem. Ne bi
joj dozvolio da živi kao samotnjak.
Nekoliko puta su mi rekli da ličim na visokog, tamnoputog i zgodnog princa
iz bajke. To može biti teret. Šta je želeo da kaže?
Ren je bacila salvetu na sto i ustala. U radnoj sobi ju je čekao posao. Mnoštvo
papira i izveštaja iz staklare, a pošto je ona bila vlasnica, morala je da se pozabavi
problemima. Kasnije će razmisliti o pozivu. Možda bi trebalo ljubazno da
ga odbije i zadrži svoju slobodu i svoj novac, ali i bolove, čežnje i maštanja tokom
dugih noći. Ipak je postojalo nešto dobro u njenom životu.
Mada... Možda bi i otišla.
... kada bi imala hrabrosti...
Prkosno je posmatrala pozivnicu kraj svog tanjira, a potom je uzela i ponela
u radnu sobu.

Aleksander se osećao neprijatno zbog činjenice da će bez majke i sestre

morati da zabavlja grupu svojih komšija tokom popodnevne čajanke. Budući da
je želeo da njegova počasna gošća prisustvuje ovom događaju, morao je da uzme
u obzir činjenicu da je neudata i da će morati da pređe dug put do njegovog
imanja, zbog čega večernja čajanka ne bi bila nimalo praktična.
Nekoliko njegovih komšija iz sela i neposredne okoline već ga je ugostilo,
izrazivši oduševljenje zbog činjenice da je došao ovde i nadu da će Brambldin
postati njegovo glavno prebivalište. Ljudi su se raspitivali o njegovim
interesovanjima za poljoprivredu, konje, lov, streljaštvo i ribolov. Dame su
se raspitivale o njegovim interesovanjima za proslave, piknike i okupljanja.
Majke su se raspitivale o njegovom bračnom statusu, zbog čega bi njihove ćerke
pocrvenele i cerekale se.
Uzevši u obzir činjenicu da je Brambldin bio zaista turoban, ovakvi događaji
su ga razveseljavali i bilo je vreme da im uzvrati gostoprimstvo. Čajanka će biti
sjajna, čak i da gospođica Hejden ne dođe.
Ljubazno je objasnio svojim zvanicama da želi da im pokaže salon u svom
njegovom izbledelom sjaju, kako bi za par godina, nakon renoviranja, bili
oduševljeni promenom. Kuća je zaista izgledala zapušteno i otrcano, premda nije
bila u toliko lošem stanju kao što je mislio kad je saznao da je baš on novi vlasnik.
Nije bilo mnogo osoblja, ali batler i domaćica, gospodin i gospođa Diring, trudili
su se da sve bude čisto, uprkos čaršafima koji su pokrivali nameštaj u glavnim
prostorijama.
Sve što je moglo da se uglanca, bilo je uglancano, a izbledele zavese i
presvlake su bile čiste i bez prašine. Postojalo je nekoliko tehničkih problema -
dimnjaci su se raspadali, krov je bio oštećen, voda je prodrla u jedan deo podruma,
a oprema u kuhinji je bila zastarela. Staje i pašnjaci su izgledali žalosno. Bršljan
je prekrio zidove dvorca.

~ 14 ~
 Knjige.Club Books
Trebalo je uložiti brdo novca pre nego što zapušteno imanje počne da liči na
velelepni dom kakav je trebalo da bude, i mnogo truda kako bi se park pretvorio
u okruženje dostojno takvog zdanja. Ali sve je moralo da sačeka, uprkos činjenici
da bi mogao da ponudi posao velikom broju ljudi koji su trenutno bili nezaposleni.
Morao je da posveti pažnju važnijim stvarima. Farme nisu napredovale u
obrađivanju zemljišta, niti u uzgoju stoke, kao ni u zgradama i opremi. Zbog toga
su ispaštali zaposleni. Njihovi domovi su ličili na straćare i radili su za istu platu
više od deset godina. Njihova deca su bila oskudno odevena i neobrazovana, a
žene su izgledale unezvereno.
Imao je previše briga, ali odlučio je da barem jedno popodne zaboravi na njih
kako bi priredio čajanku koja bi mogla da reši sve njegove probleme. Pod
uslovom da se gospođica Hejden pojavi. Međutim, nije bio siguran da li to stvarno
želi.
Nije osetio bliskost sa njom prilikom posete vili Vitington, ali uzrok tome nije
bio njen izgled. Njeno ponašanje je bilo hladno i čudno. Njen veo i zamračeni deo
prostorije u kojem je sedela navodili su ga da pomisli da se radi o jazbini
prepunoj veštica. A njena bračna ponuda ga je uvredila. Činilo mu se da je sve
pogrešno i sramno. Tokom duge vožnje ka svom imanju, zapitao se da li bi se
osećao drugačije da jé on nju zaprosio. Zašto bi bilo u redu da on predloži brak
koji se zasniva na novčanim razmatranjima? Međutim, to nije promenilo
njegovo mišljenje o njoj. Jednostavno mu nije delovala ženstveno, šta god to
značilo.
Koliko je uopšte bila bogata? Na osnovu onoga što mu je rekla, bila je veoma
imućna, ali nije bila precizna u opisivanju svog bogatstva. Mrzeo je činjenicu da
mu je to bitno, i da bi zbog novca mogao da zanemari njen karakter. Nije mu se
dopadalo ono što ta činjenica govori o njemu. Nadao se da neće doći.
Međutim, dan uoči čajanke, stigla je kratka poruka u kojoj ga obaveštava da
prihvata njegov poziv.
Stigla je među poslednjima. U salonu je već bilo jedanaestoro ljudi. Nekoliko
njih je sedelo, premda je većina zvanica stajala i znatiželjno razgledala prostoriju.
Činilo se da su svi srećni zbog činjenice da su tamo. Jedna mlada dama je upravo
izvela piruetu na sredini prostorije, izjavivši da će prostorija biti savršena za ples,
pod uslovom da lord Riverdejl bude želeo da je koristi kao plesnu dvoranu. Majka
ju je prekorno pogledala, a potom se osmehnula Aleksandru, kada je Diring
najavio i dvanaestog gosta, a gospođica Hejden se pojavila pred njim. Aleksander
se zaputio ka njoj, ispruženih ruku i sa osmehom na licu.
I dalje se nadao da neće doći.
Bila je prilično visoka za ženu, svega nekoliko centimetara niža od njega, i
veoma vitka. Nije pokušavala da prikrije svoju visinu, kao što su to činile visoke
žene. Koračala je uspravno i dostojanstveno. Nosila je jednostavnu elegantnu
haljinu boje lavande sa visokim strukom i srebrnosivi šešir sa uskim obodom i
velom. Nije bila jedina koja je nosila šešir, tako da nije izgledala neprimereno.
~ 15 ~
 Knjige.Club Books
Međutim, nijedna nije nosila veo. Kroz veo se videlo njeno lice, ali ne i beleg.
Delovala je oholo, hladno i distancirano, a Aleksandru se učinilo da je u sobi
naglo zahladnelo. Nakon što mu je pružila vitku ruku sa dugačkim prstima,
shvatio je da je i ona hladna.
„Kako ste, lorde Riverdejle?” rekla je tihim glasom sa preciznom dikcijom.
„Drago mi je što ste došli, gospođice Hejden”, slagao je. „Da li poznajete
moje komšije?” Znao je da ne poznaje nikoga. Nije pozvao Svinija i Ričmana.
„Dozvolite mi da Vas upoznam.”
Žamor je utihnuo. To je bilo sasvim normalno. Novo lice je uvek bilo
interesantno ljudima koji su veći deo svog života proveli na selu sa istim
prijateljima i komšijama. Još intrigantnije je bilo lice koje bi trebalo da im bude
barem delimično poznato, jer je živela nekoliko kilometara dalje od njih, a oni je
uopšte nisu poznavali. Naravno, niko od njih nije video njeno lice. Nije podigla
veo dok ju je Aleksander predstavljao gostima. Gledao je kako su svi ljubazni
prema njoj, premda na izvesnoj distanci, očigledno uznemireni zbog njene pojave
i uzdržane arogancije, uprkos činjenici da je izgovorila njihova imena i svakome
udelila kompliment.
Aleksander je pomislio kako se radi o nečem drugom, premda nije znao kako
to da nazove.
Njegove komšije su nastavile sa srdačnim i energičnim razgovorom u
narednih sat i po, a za to vreme su im se pridružili i preostali gosti. Bilo je
očigledno da su svi zadovoljni što su pozvani, srećni zbog činjenice da su videli
unutrašnjost njegove kuće, kako bi sami procenili koliko je otrcana, i što su
imali priliku da ga upoznaju. Došli su kako bi mu ugodili, zabavili se i stekli
prijatelja. Dvor Brambldin i grof od Riverdejla nalazili su se u samom centru
okruga i njegov dolazak im je ulio nadu da će njihov društveni život biti
živopisniji i prefinjeniji nego prethodnih godina. Neki od njih su sedeli ili stajali,
drugi su se slobodno kretali po prostoriji i uživali u gozbi, dok je gospođa Maters,
Aleksandrova kuvarica, sa velikim entuzijazmom i domišljatošću pripremala
hranu.
Gospođica Hejden je sve vreme sedela na sredini prostorije. U početku je
sedela sa vikarom, njegovom suprugom i penzionisanim pukovnikom i njegovom
suprugom. Potom su drugi gosti zauzeli njihovo mesto i, očigledno radoznali,
bili su dovoljno ljubazni da je ne ostave samu. Nije se pomerila sa stolice na koju
se smestila nakon što ju je upoznao sa svima. Nije bila nedruštvena. Govorila je
kad god joj se govorilo i slušala sa izvesnom staloženošću i gracioznošću.
Pijuckala je čaj ispod vela, ali nije jela.
Aleksander je shvatio da je bilo izuzetno teško zanemariti njeno prisustvo.
Bilo bi nepristojno reći da je ona bila jedina neskladna nota na toploj i skladnoj
zabavi. Nije bilo tako. Ali ko god bi joj se približio postao bi previše nervozan u
njenom prisustvu i niko se nije zadržavao pored nje duže od nekoliko minuta. Nije
mogao da je opiše kao hladnu. Nije bilo tako. Nije bila uzdržana, ni nadmena, i
~ 16 ~
 Knjige.Club Books
ponašala se kao pravi gost. Ali, jednostavno je bila drugačija. Razlog je sigurno
bio veo. Činilo se kao da se spremila za maskenbal, a ne za zabavu, a niko se nije
usuđivao da joj kaže da je pogrešila. Svi su izgledali pomalo postiđeno, praveći
se da ne primećuju njeno lice.
Jedan od farmera i njegova supruga bili su prvi koji su otišli. To je bio znak
za sve ostale goste, premda se činilo da nerado napuštaju čajanku.
„Bio sam slobodan”, reče Aleksander nakon što je gospođica Hejden ustala,
„da vratim Vašu kočiju u Vitington. Lično ću Vas otpratiti do kuće u svojoj
kočiji.”
Mirno ga je posmatrala kroz veo, a potom ponovo sela, stežući ruke u krilu.
Aleksander se rukovao sa svojim gostima koji su odlazili. Ispraćaj gostiju je tekao
izuzetno sporo, jer su svi želeli da se zahvale na pozivu i na čaju. Neki su ga
zamolili da prenese pohvale kuvaru. Nekolicina se nadala da će ostati na selu i da
će imati prilike da ga viđa češće. Nekoliko ljudi je pitalo za gospođu Vestkot,
njegovu majku i za lejdi Overfild, njegovu sestru.
Jedan poljoprivrednik je smatrao da su vremenske prilike ovog proleća
savršene za useve, dok je drugi, koji ga je slušao, tvrdio da suvo i toplo proleće
često nagoveštava vlažno, hladno leto i lošu žetvu. Mlada dama koja je izvela
piruetu ponovo je istakla kako bi njegov salon bio savršen za plesnu
dvoranu. Majka ju je ponovo upozorila da pripazi na svoje manire. Aleksander je
naredio da pripreme kočiju.
Kada su ostali sami, gospođica Hejden je ponovo ustala. „Vratili ste moju
kočiju bez pitanja, lorde Riverdejle”, rekla je.
To je bio očigledan prekor. Poželeo je da to nije učinio. Voleo bi da ju je
pustio da ode i da se više nikada ne vrati. Možda bi mu se više svidela da je
pobesnela. Međutim, savršeno je kontrolisala svoj bes. Stavio je ruke iza leđa,
mirno je posmatrajući. Bila je veoma visoka. Nije bio naviknut da gleda ženu
pravo u oči, odnosno kroz njen veo.
„Gospođice Hejden”, rekao je, „kad smo se poslednji put sreli pitali ste me da
se oženim Vama. Zar ne mislite da bismo trebali da se upoznamo pre nego što
odlučimo da li je to ono što oboje želimo? Pod uslovom da se niste predomislili i
želite da povučete svoju ponudu. Ako je tako, poslaću sobaricu da Vas isprati i
još jednog lakeja zajedno sa mojim kočijašem.”
„Nisam se predomislila”, rekla je. „Dakle, razmatrate moj predlog?”
„Da, razmatram ga”, rekao je nevoljno. „Bio bih lud kada bih odbio Vašu
ponudu. Međutim, siguran sam da ne želimo da se venčamo na brzinu. Zar ne?”
Pokazao je rukom prema vratima. „Mislim da sam malopre čuo kočiju.”
Približila mu se, a on je otvorio vrata umesto nje.
Razmišljao je da joj pruži ruku, međutim, odustao je. Bio je svestan da
se oglušava o džentlmenske manire, ali nešto u vezi sa njom... Izgledalo je kao da
je okružena nevidljivim ledenim zidom. Iako to nije bilo fer. U njenom držanju

~ 17 ~
 Knjige.Club Books
nije bilo ničeg ledenog. Jednostavno je bila drugačija. Još uvek nije pronašao reč
za kojom je tragao.
Iznenada se zapitao da li je ova čajanka bila prvi društveni događaj na kojem
je prisustvovala. To mu je izgledalo prilično neverovatno jer je imala skoro
trideset godina. Ali... Možda je do današnjeg dana bila potpuno povučena. Možda
je čitavo prepodne bila prestravljena, prisiljavajući sebe da ostane pribrana.
Izazvao ju je rekavši da nema hrabrosti da dođe. Verovatno je pokazala više
hrabrosti nego što je on mogao i da zamisli.
Možda je očajnički želela da se uda, premda je očaj bio prilično neprimerena
reč. Možda je žarko želela da pronađe nekoga za koga će se udati, jer joj je to, kao
što je i sama rekla, bilo veoma bitno. Zbog toga mu je delovala humanije i
malo dopadljivije.
Pružio joj je ruku kako bi joj pomogao da uđe u kočiju, iznenadivši se kada
ju je prihvatila.

Poslao je Mod kući u njenoj kočiji. Kao njen budući verenik, nije smatrao da
treba da poštuje pravila. Da li je on njen verenik? Tokom te grozne čajanke nije
uradio ništa što bi moglo da ukazuje na to. Njegovi gosti nisu znali šta se dešava,
premda je nekoliko njih poznavalo njenu tetku i teču, pa su izrazili žaljenje zbog
njihove smrti, ali i zadovoljstvo što su je upoznali. Ipak, činilo se da niko nije bio
oduševljen. Ali možda je to bila njena krivica. U stvari, sigurno je bila.
Bilo je to najgore popodne u njenom životu, još od kako je imala deset godina.
Smestila se u kočiju lorda Riverdejla, ostavivši mu mesta da sedne pored nje.
Čeznula je za svojom kočijom. Činilo joj se da će čajanka trajati večno, premda
je prošlo nešto manje od dva sata, ali je sve vreme čeznula za svojom kočijom i
Modinim prisustvom. Nije mogla to da uradi. Jednostavno nije. Bio je previše
zgodan i muževan, a prostor je bio ogroman i prepun ljudi.
Želela je da se sklupča na sedištu kočije ili na podu. Nije znala kako da obuzda
paniku.... Koliko će putovati do njenog doma? Nije mogla da razmišlja razumno.
„Da li ćete podići veo?”, pitao je, dok se kočija udaljavala od ulaznih vrata.
Zar nije razumeo? Čeznula je za još jednim velom koji bi prebacila preko
prvog i prekrila svoje telo. Očajnički je želela da bude sama. Ali nije mogla da
iskaljuje bes na njemu. Ona je bila ta koja je pokrenula ovu noćnu moru. Zar će
sada da odustane? Donela je odluku i promišljeno sve isplanirala. Podigla je ruke i
zabacila veo preko šešira. Međutim, okrenula je glavu prema prozoru.
„Hvala”, rekao je. Nakon nekoliko minuta ćutanja, upitao je: „Da li ste oduvek
bili povučeni, gospođice Hejden?”
„Nisam”, rekla je. „Kao vlasnica uspešnog posla, ne sedim kod kuće sve
vreme i ne zarađujem novac dok drugi ljudi prave planove i obavljaju posao.
Posao sam naučila od teče i provela sam mnogo vremena sa njim u radionici sa
zanatlijama i kancelarijama s administrativnim osobljem. Ja sam poslovna žena.”

~ 18 ~
 Knjige.Club Books
Njeni teča i tetka su joj udovoljavali u gotovo svim hirovima i poštovali njenu
slobodu, ali insistirali su na adekvatnom obrazovanju, koje nije imala do svoje
desete godine. Unajmili su gospođicu Brigs, stariju guvernantu, koja je izgledala
veoma simpatično i prijatno. Na neki način je i bila, ali je svojim učenicima
nametala izazovni akademski program i ne samo da je podsticala izvrsnost, već je
i insistirala na njoj. Gospođica Brigs je takođe davala časove bontona i lepog
ponašanja i izražavanja, kao i društvene veštine, poput učtivog razgovora sa
strancima. Napokon su je otpustili, dan posle Reninog osamnaestog rođendana,
obezbedivši joj izdašnu penziju i malu slamnatu kolibu, u koju ju je Renin ujak
smestio, kako bi živela zajedno sa svojom voljenom sestrom.
Renino pravo obrazovanje, tačnije ono što je ona smatrala svojim pravim
obrazovanjem, došlo je od njenog teče. Jednog dana, kada joj je bilo dvanaest
godina, poveo ju je sa sobom u staklaru, nakon čega je shvatio da je u njoj
probudio strast za svojim životnim delom. Dok smo se vraćali kući, nisam
mogao da dođem do reči od nje, sećala se šta je rekao tetki Megan. Ni sam ne
znam koliko je pitanja postavila. Ovde imamo mladog genija, Meg.
„Jeste li oduvek živeli sa tetkom i tečom?”, pitao je grof od Riverdejla.
„Od svoje desete godine”, rekla je. „Tetka me je dovela u svoju kuću u
Londonu nedelju dana pre venčanja.”
„Nosite njeno prezime?”, pitao je.
„Usvojili su me”, rekla je. Nije bila sigurna da li je njeno usvajanje bilo
legalno, sve do smrti njenog teče, kada je među njegovim papirima pronašla
potvrdu. Neprijatno se iznenadila videvši potpis svog oca.
Usledila je još jedna kratka pauza. Možda je očekivao detaljnije objašnjenje.
„Kada razgovarate sa mnom, Vaš pogled je usmeren ka meni, ali ne i Vaše lice.
Sigurno Vam je teško da me tako posmatrate. Zar nećete okrenuti glavu ka meni?
Video sam levu stranu Vašeg lica kada sam bio u poseti, i ukoliko se sećate, nisam
pobegao iz prostorije vrišteći ili sa užasnom grimasom na licu.”
Želela je da se nasmeje zbog njegovih neočekivanih reči, ali je umesto toga
okrenula lice ka njemu. Da li će ikada uspeti da učini to sa lakoćom. Da li će
uopšte dobiti drugu priliku? Još uvek nije bila sigurna da li želi da nastavi sa ovim.
„Zaista ne izgleda strašno”, rekao je, prešavši pogledom preko njenog lica.
„Mogu da razumem da Vas to opterećuje. Mogu da shvatim da žalite zbog svog
izgleda, odnosno, zbog belega na svom licu. Ali uopšte nije ružan. To je prva stvar
koju će ljudi primetiti kada Vas pogledaju. Neki će želeti da izbegnu poznanstvo
sa Vama. To su ljudi koji ionako nisu vredni Vaše pažnje. Većina će verovatno
zuriti u Vas. I ja sam posmatrao Vaš beleg kada sam Vas prvi put video, kao i
sada, ali siguran sam da ga u budućnosti neću ni primećivati. Videću samo
Vas.” Govorio je o tome kao o činjenici, a ne kao o mogućnosti. Duboko je
udahnula. Njen teča je govorio isto što i lord Riverdejl. Kakav beleg? - često je
govorio, pretvarajući se da je iznenađen. A ponekad bi je zamolio da ga pogleda,

~ 19 ~
 Knjige.Club Books
a potom je namršteno posmatrao govoreći nešto poput: „Ah, da, ljubičasti beleg
je na levoj strani. Zaboravio sam.”
„A šta je bilo pre Vaše desete godine?” pitao je grof. „Da li su Vam roditelji
umrli?”
„Moj život je započeo kada sam imala deset godina, lorde Riverdejle”, rekla
je. „Ne sećam se šta je bilo pre.”
Smireno ju je posmatrao, blago se mršteći. Međutim, nije nastavio da je
ispituje.
Bilo je vreme da preokrene situaciju u svoju korist, jer nije želela da se
sklupča na podu i prepusti se osećaju panike sa kojim se i dalje borila. „A kako je
izgledao Vaš život pre nego što ste nasledili titulu?”, pitala je. Znala je neke opšte
informacije, ali ne i pojedinosti.
„Bio je to dosadan, ali srećan život”, rekao joj je. „Imao sam oba roditelja do
pre sedam godina i jednu sestru sa kojom sam veoma blizak. Nemaju svi sreće sa
braćom i sestrama. Moj otac je bio posvećen svojim psima, konjima i lovu. Bio je
srdačan i cenjen, ali i siromašan. Nakon njegove smrti, trebalo mi je pet godina
da osposobim Rajdings park. Za to vreme, moja sestra se oslobodila nesrećnog
braka, nakon što je njen muž preminuo i vratila se da živi sa mnom i sa majkom,
a ja sam očekivao da će moj život izgledati isto sve do moje smrti. Postojao je
samo jedan problem, a to je činjenica da sam nasledio titulu grofa umesto
dvadesetogodišnjeg dečaka, od kojeg se nije moglo očekivati da se oženi i začne
naslednika u narednih nekoliko godina. Međutim, to je bio najmanji problem.
Hari je bio zdrav i pristojan momak. Verujem da ste se raspitivali o
meni. Verovatno znate šta je uzrok mojih problema.”
„Otac mladog grofa je bio u nezakonitoj zajednici sa njegovom majkom, zbog
čega je i njegovo pravo na titulu bilo nezakonito. Vi ste nasledili titulu. U kakvom
ste srodstvu sa njim?”
„On je moj drugi rođak”, rekao je. „Hari i ja imamo istog pradedu, prečasnog
Stivena Vestkota, grofa od Riverdejla.”
„Niste želeli titulu?”, upitala je.
„Zašto bih?”, odvratio je. „Donela mi je dužnosti, odgovornosti i probleme, a
jedino što se promenilo jeste način na koji mi se obraćaju. Sada sam grof od
Riverdejla umesto Aleksander Vestkot, premda sam oduvek smatrao da je moje
ime prilično cenjeno.”
Pomislila je kako bi mnogi muškarci ubili za takvu titulu, i bez bogatstva.
Zaintrigirala ju je činjenica da mu titula ne znači skoro ništa. Poštovanje i
strahopoštovanje sa kojim su se komšije tokom čajanke odnosile prema njemu
nije mu bilo važno. Radije bi se vratio u svoj voljeni Rajdings park, gde je vodio
dosadan, ali dovoljno srećan život, kako je i sam rekao.

~ 20 ~
 Knjige.Club Books
Pre nego što ga je upoznala, očekivala je da će se sresti sa umišljenim
aristokratom, zbog čega je zauzeo treće mesto na njenoj listi. Bila je još sigurnija
u svoja očekivanja kada ga je prvi put videla.
Odjednom je shvatila da su sami u njegovoj kočiji i osetila se neprijatno zbog
njegove predivne muževnosti. Nije se radilo samo o njegovom savršenom
izgledu. Postojao je još jedan razlog zbog kojeg je ostajala bez daha, neka
nevidljiva sila koja ju je obuzimala i gušila je. Nikada ranije nije doživela ništa
slično.
„Da li ste razmišljali o braku pre nego što ste nasledili titulu?”, pitala je.
Podigao je obrve, ali nije odmah odgovorio. „Jesam”, rekao je.
„A da li ste imali nekog određenog na umu?” Nadala se da odgovor neće biti
potvrdan.
„Nisam”, rekao je, a ona je bila uverena da ne laže.
„Šta ste tražili? Kakvu vrstu kvaliteta?” To nije trebalo da je interesuje, a
ukoliko odluči da odgovori na njeno pitanje, njegov odgovor će joj doneti samo
bol ili neprijatnost. Nije izgledao kao čovek koji traži povučenu, nespretnu
tridesetogodišnjakinju uništenog lica koja se bavila muškim poslom.
„Ništa određeno”, rekao je. „Samo sam se nadao da ću upoznati nekoga sa
kim će mi biti prijatno.”
Odgovor koji je dobila bio je izuzetno neobičan, budući da je dolazio od
veoma atraktivnog čoveka koji je imao mnogo toga da ponudi i pre nego što je
nasledio Brambldin. „Niste tražili ljubav? Ili lepotu?”, pitala je.
„Nadao sam se privrženosti”, rekao je. „Ali koja je svrha lepote? Postoji više
vrsta lepote, od kojih se mnoge ne vide na prvi pogled.”
„A da li bi Vam bilo prijatno sa mnom?”, pitala je. „Da li biste ikada mogli
da mi budete privrženi?” Kada bi znala da može da pronađe lepotu u njoj, nikada
mu ne bi postavila ovo pitanje.
Dugo ju je posmatrao, a ona se zaista trudila da ne okrene glavu. Da li će se
ovo užasno popodne ikada završiti? „Biću iskren, gospođice Hejderi”, rekao je
naposletku. „Ne znam.”
Dobila je ono što je tražila. Zar je zaista očekivala od njega da laže? Bar je
bio džentlmen i pristojno odgovorio na njeno pitanje. Da se putovanje nije bližilo
kraju, sigurno bi počela da vrišti. Ali nije mogla da promeni temu. „Moj novac
nije vredan toga?”, upitala je.
„Iza ovih reči se krije veliki bol”, rekao je. „Zbog toga i oklevam, gospođice
Hejden.”
Osećala se kao da ju je neko udario pesnicom u stomak. Njegov odgovor ju
je iznenadio. Šta je on znao o bolu? Pogotovo o njenom bolu. „Previše je
neprivlačan, zar ne?” Istinski se trudila da zvuči oholo. Okrenula je glavu.
„Naravno da ne”, rekao je. „Sasvim suprotno.”

~ 21 ~
 Knjige.Club Books
Zbunjeno se namrštila. Nije obrazložio svoj odgovor, a ona nije mogla da
nastavi sa ispitivanjem. Napokon su prešli razdaljinu između Brambldina i
Vitingtona i kočija se zaustavila pred njenim vratima.
„Mogu li ponovo da Vas posetim?”, pitao je.
Bila bi luda kada bi to dozvolila. Zaustila je da ga odbije. Njene emocije bile
su toliko sirove da se osećala kao da ima rane po telu. Privatnost njene sobe joj je
i dalje izgledala kao da je kilometrima daleko. Ali ceo njen život je visio o
koncu zbog jednostavne razlike između da ili ne.
Njen plan se činio punim nade i mogućnosti kada ga je smišljala. Kako je
uopšte mogla da pomisli da je tako nešto moguće?
„Da”, rekla je videvši da kočijaš stoji ispred vrata, čekajući da ih otvori na
zahtev svog poslodavca.

~ 22 ~
 Knjige.Club Books

III

Četiri dana kasnije, Aleksander je ponovo putovao istim putem, razmišljajući

kako se snovi predugo zadržavaju u njegovom životu, iako za njih tamo više nema
mesta. Nije bio sklon sanjarenju, jer je oduvek bio primoran da obaveze i
odgovornosti stavi ispred ličnog zadovoljstva. Zaboravio je na svoje snove pre
sedam godina kada mu je otac umro. Neumorno je radio na unapređivanju
Rajdings parka, iako je u to vreme bio veoma mlad. Pogrešio je kada je pre godinu
dana odlučio da oživi te snove, nakon što je Rajdings park konačno napredovao,
jer sada je morao da počne ispočetka sa Brambldinom.
Međutim, ovoga puta pred njim je bio teži zadatak. Sada su bili ugroženi i
ljudski životi. A jedini način da ih spasi bio je da se oženi zbog novca. Pokušao
je da pronađe druge načine, ali nije ih bilo. Morao bi da vrati svaku hipoteku ili
zajam. Bilo bi rizično uzdati se u osvajanje velikog bogatstva na trkama ili
za kockarskim stolovima. To bi moglo da mu donese i ogromne gubitke. Ipak će
morati da se oženi.
Kada bi se povremeno prepustio snovima, maštao bi o živopisnoj i magičnoj
ljubavi, strasti i romantici kojima su bili inspirisani najveći pesnici. Sada mu je
bilo neprijatno od same pomisli na to. Verovatno ne bi ni pronašao takvu ljubav.
Ali i dalje je čeznuo za nečim drugačijim od onoga što bi mogao da očekuje,
neku... Strast. Međutim, život je imao druge planove za njega.
Posmatrao je procvetale ograde, drveće čiji su listovi bili jarkozeleni, plavo
nebo prošarano belim oblacima, sunce koje je grejalo, i osetio svežinu proleća.
Kroz otvoreni prozor uvlačio se miris prirode na selu, a cvrkut ptica mešao se sa
škripanjem točkova kočije i kasom konja. Život je bio dobar uprkos svemu. Nije
smeo to da zaboravi. Prilikom sanjarenja, ljudi često zaboravljaju na blagodeti
života. Dobro je imati snove, ali ne smemo im dozvoliti da poremete stvarnost.
Planirao je da ode u London pre Uskrsa, iako će zasedanja Skupštine i
predstojeća društvena sezona, poznatija kao bračno tržište, početi tek kasnije.
Aleksander je nameravao da ove godine kupi bogatu žemi na tom velikom
bračnom tržištu. Njegove misli, reči i njegova stvarnost bili su zaista grozni. Kao
da su žene roba. Ali nekada su zaista i bile. Mogao je da očekuje da će uspeti
uprkos njegovom relativnom siromaštvu. Ipak je bio plemić i još uvek je bio mlad.
Pre nešto više od godinu dana bio je gospodin Vestkot iz Rajdings parka, jedan od
najpoželjnijih neženja. Plašio se bračnog tržišta. Zar bi zaista mogao da bude

~ 23 ~
 Knjige.Club Books
pošteđen muka pronalaženjem bogate supruge i pre pojavljivanja na bračnom
tržištu?
Još uvek nije znao zašto je krenuo u ovu posetu. Kočija se približavala vili
Vitington, a on se pitao zašto su putovanja trajala kraće kada čovek nije želeo da
stigne na odredište. Možda nije trebalo da je posećuje. Nešto u vezi sa
gospođicom Hejden ga je odbijalo, a to nije bilo njeno lice. Bio je ubeđen u ono
što joj je rekao; da će se uskoro naviknuti na njen beleg i da ga više neće
primećivati. To nije bila ni njena visina, iako su je se mnogi muškarci plašili
upravo zbog njene visine. Ne, to nije imalo nikakve veze sa njenim izgledom.
Odbijalo ga je upravo ono zbog čega se vratio ovde. Njen bol. Pažljivo ga je
čuvala i krila ga više nego svoje lice. Hladnokrvno ga je čuvala od drugih.
Međutim, njen bol je očajnički čeznuo za pažnjom, a Aleksander je bio
istovremeno užasnut i očaran njime. Bio je prestravljen jer nije želeo da se upušta
u tako nešto, verujući da bi je bol progutao kada bi odlučila da skine masku. Ali,
nije mogao da okrene leđa njenom bolu jer je bila ljudsko biće, a on je bio
blagosloven, ili proklet, jer je uvek saosećao sa ljudskom patnjom.
Ipak je došao, bez obzira na sve misli i sumnje koje su ga opterećivale i
sprečavale ga da uživa u svojoj okolini. Bilo je prekasno da odustane. Verovatno
bi saznala da je stigao, iako ga danas nije očekivala, a i konjušar je upravo izašao
iz štale. Možda nije kod kuće, iako je to bilo praktično nemoguće zbog činjenice
da je povučena.
Nije bila napolju. Nije bila ni u salonu. Pojavila se nekoliko minuta nakon što
su ga najavili, u sivoj haljini koja je izgledala staro i pomalo izgužvano, sa prilično
neurednom punđom na potiljku i vidljivim belegom na licu jer nije nosila veo.
Delovala je zadihano i samouvereno i prvi put mu se učinilo da je zaista lepa.
„Lorde Riverdejle”, rekla je.
„Izvinite”, rekao je, „iznenadio sam Vas. Da li sam došao u nezgodnom
trenutku?”
„Ne”, približila mu se i pružila mu ruku. „Bila sam u radnoj sobi i sabirala
dugačku kolonu brojeva. Moraću da računam ispočetka kada se vratim, ali ja sam
kriva što nisam podelila kolonu i dodavala po jedan odeljak. Nisam očekivala da
ćete ponovo doći, a bila sam toliko zaokupljena poslom da nisam ni čula da ste
došli. Nadam se da niste predugo čekali.”
„Nisam.” Uzeo ju je za ruku, zadržavši pogled na njoj. Očigledno ju je
iznenadio i trebalo joj je nekoliko trenutaka da navuče svoj uobičajeni štit. A to
se upravo događalo. Ujednačila je svoje disanje, boja sa njenih obraza je nestala,
kao i sjaj iz njenih očiju. Njeno držanje je postalo hladno i staloženo. Bila je to
očigledna transformacija.
Spustila je pogled na njihove ruke, izvukavši ruku iz njegovog stiska. „Pa?
Da li primećujete?” pitala je.

~ 24 ~
 Knjige.Club Books
Da ne nosi veo? Ali onda je shvatio na šta misli - I ja sam primetio Vaš beleg
kada sam Vas prvi put video, kao i sada, ali siguran sam da ga u budućnosti neću
ni primećivati. „Jesam”, rekao je. „Ali ovo je tek treći put da Vas vidim. Međutim,
još uvek nisam pobegao glavom bez obzira.”
„Možda Vam je očajnički potreban moj novac”, rekla je.
Duboko je udahnuo pre nego što je odlučio da odgovori. „A možda treba da
odem i dozvolim Vam da nastavite sa sabiranjem brojeva sa početka kolone.”
Njeni obrazi su se ponovo zarumeneli. „Izvinite”, rekla je. „Nije trebalo to da
kažem.”
„Zašto ste onda rekli?” pitao je. „Zar toliko malo cenite sebe da mislite da je
Vaš novac jedino što vredi?”
Primetio je da je ozbiljno shvatila njegovo pitanje. Razmišljala je o tome i
odgovorila: „Da.”
Trebalo je da iskoristi trenutak i da se povuče. Njen odgovor je bio
poražavajuć, a nije bio zbrzan. On ne bi mogao da se bori sa njenim demonima,
čak i da je najbogatija žena na svetu. Zar je uzrok svemu bio jedva primetan beleg?
„Šta Vam se dogodilo?”, upitao je, podigavši ruku i želeći da je zaustavi i pre
nego što je dovršio svoje pitanje. „Ne. Nemam pravo na odgovor. Ali, neću se
oženiti vama isključivo zbog Vašeg novca, gospođice Hejden. Ako zaista verujete
da nemate da ponudite ništa više od toga, i ako zaista verujete da ni ja nemam da
ponudim ništa osim braka zbog novca, recite mi to odmah i završićemo sa ovim.
Otići ću i više me nikada nećete videti.”
Trebalo joj je dugo da odgovori. Još više se povukla u sebe, delujući još
izduženije, mršavije, staloženije i strože. Nije joj bio potreban veo, osim da sakrije
svoj beleg. Znala je kako da se sakrije i bez vela. Ponovo je osetio njenu hladnoću
i odbojnost. Naterao ju je da se izjasni, ali se nadao da neće odgovoriti.
„Mislim da ste dobar čovek, lorde Riverdejle. Mislim da zaslužujete više od
onoga što ja mogu da ponudim. Dovedeni ste u očajnu situaciju, pogoršanu
činjenicom da imate savest. Ne mogu da Vam pružim ništa osim novca. Idite i
pronađite nekog drugog, zaista Vam želim sve najbolje.”
Blagi Bože!
Pomerila se ustranu kako bi mu oslobodila put do vrata.
Pre nego što je išta rekao, duboko je udahnuo. Zašto nije jednostavno otišao?
„Da li ste ikada išli u šetnju?” pitao je. „Pred nama je predivan i topao prolećni
dan. A čini mi se da imate veliku i lepu baštu. Hajde da prošetamo i zaboravimo
na napete razgovore. Razgovaraćemo o vremenu, cveću i drugim lepim i
značajnim stvarima u našem životu. Bolje ćemo se upoznati.”
Nikada nije davala ishitrene odgovore. Nekoliko trenutaka ga je ćutke
posmatrala, a potom odgovorila: „Idem po ogrtač i šešir, a moram i cipele da
promenim.”

~ 25 ~
 Knjige.Club Books
*
Bio je zaista lep dan. Ren je stajala u podnožju stepenica ispred ulaznih vrata.
Podigla je glavu ka nebu i duboko udahnula.
„Zar nije neobično što nam je kiša koja pada na ovim vlažnim britanskim
ostrvima zapravo potrebna kako bismo mogli da uživamo u bujnoj lepoti ovakvih
vrtova?” zapitao je Aleksander.
„Viđala sam slike zemalja u kojima skoro uopšte nema kiše”, odgovorila je,
„sa sasušenom vegetacijom ili ogromnom pustinjom. Ipak, čini se da i takva mesta
imaju neku svoju čar. Naš svet je sačinjen od takvih kontrasta, kao i sam život.
Možda bez toga nikada ne bismo ni mogli da uživamo u svemu što nas okružuje.”
„Kao što ne bismo mogli da uživamo u savršenoj desnoj strani na licu da nema
belega na levoj”, rekao je.
Začuđeno se okrenula prema njemu. Osmehivao se. Ali, umesto da se uvredi
zbog njegovih reči, ona je izgledala iznenađeno. „Savršenoj?”, upitala je.
„Verovatno su Vam to govorili i ranije”, rekao je.
Nisu. Međutim, nije često boravila među ljudima. Nije joj se dopadao pravac
u kom ide ovaj razgovor. „Dođite da vidite narcise”, rekla je, okrenuvši se udesno
i krećući se prema travnjaku na južnoj strani vrta.
Njena guvernanta je uložila mnogo vremena i truda pokušavajući da je nauči
da hoda sitnim, damskim koracima. I uspela je u tome. Na primer, pre nekoliko
dana nije uletela u salon u Brambldinu. Međutim, i dalje je brzo koračala,
posebno kada je boravila napolju, dok su se njene duge noge kretale u laganom
ritmu. Polako je koračao pored nje. Nije poznavala mnogo muškaraca.
U stvari, nije poznavala mnogo ljudi. Ali većina muškaraca koje je upoznala
bili su niži od nje. Njen teča je bio za glavu niži od nje. Grof od Riverdejla je bio
nekoliko centimetara viši. Zaista nije očekivala da će ponovo doći, iako je pitao
da li može opet da je poseti. Nije pomenuo određeni dan i zbog toga se ponadala
da neće doći. Poželela je da je obučena malo lepše, ali nije želela da je čeka dok
se ona presvlači i doteruje. Osim toga, sada je nosila šešir.
„Da li su pored kuće zasađene ruže?” upitao je, pokazavši glavom u istom
pravcu.
„Jesu”, odgovorila je. „Remek delo i ponos moje tetke. Volela je svoju baštu,
a i bašta je volela nju. I ja sam pokušala da zasadim red cveća na jednakoj
udaljenosti i dubini, u isto doba godine kao i ona. Pažljivo bih seme prekrila
zemljom i marljivo zalevala, ali ništa ne bi izraslo. Na kraju sam
predložila pravičnu podelu rada. Ona bi sadila, a ja bih uživala.”
„Da li Vam nedostaje?”, upitao je, a ona je potvrdno klimnula. „A teča?
Koliko je prošlo od njihove smrti?”
„Petnaest meseci”, rekla je. „Mislila sam da će bol vremenom proći. Shvatila
sam da ću nakon godinu dana, kada skinem crninu, skinuti i teret tugovanja sa
svog srca. I mislim da se upravo to dogodilo. Ali ponekad pomislim da je tuga
~ 26 ~
 Knjige.Club Books
bolja od praznine. Tuga je barem nešto. Pretpostavljam da sam shvatila da nisu
samo umrli. Oni su otišli, a tamo gde se sada nalaze nema ničega.”
Prošli su kroz drvored i prešli kameni most, kojim je pre pet godina zamenjen
stari drveni most preko potoka koji je tekao niz brdo. Mogla je satima da ga
posmatra kada bi sama došla ovde.
Stigli su do vrha duge nizbrdice koja je predstavljala zapadnu granicu vrta.
Pre par nedelja bio je prekriven zlatnim narcisima. Neki od njih su uvenuli, ali
prizor je i dalje bio neverovatan.
„Ruže su prelepe leti”, rekla je, „ali više volim cveće u proleće, pogotovo
divlje narcise.”
„Više volite divljinu nego civilizaciju?” pitao je.
„Možda”, odgovorila je. „Nisam o tome razmišljala na taj način. Ali nema
lepšeg cveta od narcisa. Izgleda kao zlatna truba prepuna nade.” Iznenada se
osetila glupo zbog svojih reči.
„Možemo li da siđemo?”, upitao je.
„Da, izgledaju još lepše odozdo.”
Pružio joj je ruku. Oklevala je. Nije joj bila potrebna pomoć. Spuštala se niz
ovu nizbrdicu bezbroj puta. Sedela bi na livadi okružena narcisima, ili ležala
među njima, raširenih ruku, osećajući kako se tlo pod njom okreće dok posmatra
nebeski svod iznad sebe. Ali, ako bude rešila da se uda za njega, moraće da se
navikne na njegove džentlmenske gestove. Gospođica Brigs ju je naučila ponešto
o tome kako se džentlmen ponaša prema dami, i kako bi ona trebalo da odgovori.
Pružila mu je ruku, osetivši njegov topao i čvrst stisak, zbog kog se osetila krhko,
gotovo ženstveno. Obično bi trčala niz nizbrdicu. Ponekad bi raširila ruke poput
krila i vrištala. Ali nije želela da ga prepadne.
Kada su se spustili, i dalje ju je držao za ruku. Stajali su naslonjeni na rustičnu
drvenu ogradu i posmatrali nebo. Zapitala se da li bi se njeno raspoloženje
promenilo kada bi obukla žutu, zelenu ili neku drugu boju osim sive i boje
lavande. Možda bi praznina bila manje prazna. Da li boja koju čovek nosi može da
utiče na njegovo raspoloženje?
„Bili su ti veoma dragi”, rekao je. Opet je govorio o tetki i teči. Ona je znala
da to nije bilo samo bezvezno brbljanje. Znala je da pokušava da je upozna.
Verovatno bi želeo da i ona njega upozna. Nije razmišljala o tome.
Nadala se da će odabrati muškarca na osnovu instinkta, uz malo istraživanja i
kratkog poznanstva, nakon čega će je on zaprositi, a ona prihvatiti i udati se za
njega i... I šta? Živeti srećno do kraja života. Ne, nije bila toliko glupa. Samo je
želela da se uda. Želela je fizički kontakt i decu. Mnogo dece. Nije mnogo
razmišljala o tome da li bi trebalo da upozna svog izabranika i da mu dozvoli
da on nju upozna. Činilo se da očekuje da njihov zajednički život započne onog
dana kada se upoznaju. Bez spoljašnjeg sveta. Bez prošlosti. Bez tereta.

~ 27 ~
 Knjige.Club Books
Ne bi moglo da bude tako. Barem ne sa njim. Neću se oženiti Vama isključivo
zbog novca, gospođice Hejden. Nije isključio mogućnost da će se oženiti njome.
Nije čak rekao ni da se neće oženiti njom zbog novca. Ali on se ne bi oženio samo
zbog novca, što je zapravo značilo da do braka sa njom neće ni doći.
Zar tako malo cenite sebe...
„Oni su bili moj život i moj spas”, rekla mu je. „Znala sam da ćemo izgubiti
ujaka. Imao je osamdeset i četiri godine, a srce mu je bilo slabo i često je otežano
disao. Za razliku od mnogih muškaraca u njegovom stanju, nije provodio
mnogo vremena u krevetu i nikada se nije žalio. Bio je aktivniji nego što je trebalo
i bio je oštrouman. Ali postao je vidno sporiji i svi smo bili svesni da se bliži kraj.
To je bilo veoma tužno i dugo bih žalila za njim. Ali bilo je... Kako se kaže?
Prihvatljivo? Smrt starijih rođaka je sasvim prirodna. Ali smrt tetke Megan je bila
tako iznenadna i neočekivana, da...” Progutala je knedlu, ali nije mogla da nastavi
dalje. Nije ni trebalo da nastavlja. Bilo je jasno šta želi da kaže, a on je čvrsto
stegnuo njenu ruku, pokazavši joj da je razume.
„Žao mi je”, rekla je. „Nisam jedina osoba koja je izgubila nekog bliskog. I
Vi ste izgubili ljude koje ste voleli.”
„Mog oca”, rekao je. „Često me je ljutio. Živeo je život sledeći principe
sasvim drugačije od mojih. Živeo je da bi uživao u životu i zaista je uživao.
Mislim da sam tek nakon njegove smrti shvatio koliko sam ga voleo i koliko je
on voleo mene.”
Bez reči su se popeli uz brdo, pažljivo se probijajući između narcisa kako ih
ne bi oštetili.
„Da li je i Vaša tetka bila starija?”, pitao je.
„Nije”, rekla je.
„Imala je pedeset i četiri godine, a trideset i pet kada me je dovela u London
da upoznam čoveka koji će postati moj teča. Otišla je u njegov dom da ga pita da
li bi joj pomogao da nađe posao. Jednom prilikom je radila za njega kao pratnja
njegove prve supruge koja je dugo bila nepokretna. Nedelju dana nakon njene
smrti, oženio se tetkom Megan i otišle smo da živimo sa njim. Bile smo srećne.
Oni su delili svoju sreću sa mnom i odlučili da me usvoje, a ja sam bila najsrećnija
osoba na svetu. I dalje sam. Ostavili su mi ogromno bogatstvo, lorde Riverdejle.
Imaćete pravo da saznate koliko je ogromno, naravno, ukoliko odlučite da
nastavimo sa našim dogovorom o venčanju.”
Bila je svesna da još uvek nije odgovorila na mnoštvo njegovih pitanja. Znala
je da ima puno pravo da joj postavlja pitanja, ali se nadala da neće. Stajali su na
mostu i posmatrali vodu, a ona je izvukla ruku bez njegovog stiska nakon što
je shvatila da je i dalje drži za ruku. Svezala je ogrtač. U senci drveća je bilo
hladnije.
„Postoji nešto umirujuće u zvuku vode, zar ne?”, rekao je, a ona je znala da
joj neće postaviti nijedno od tih pitanja. „I u pogledu na vodu.”

~ 28 ~
 Knjige.Club Books
„Slažem se”, odgovorila je. „Volim da dođem ovde čak i kada narcisi ne
cvetaju. Imam utisak da je ovde sve mirno i spokojno. A možda je zaista tako. Šta
je sa Vašim rođakom koji je prošle godine izgubio titulu?”
„Harijem?” Okrenuo je glavu i pogledao je. „Otišao je na Poluostrvo 3 da se
bori protiv Napoleonove vojske kao poručnik 95. pešadijskog puka. Kaže da uživa
u tom iskustvu, iako je bio ranjen nekoliko puta, a njegova majka i sestre
neprestano brinu za njega. Međutim, ne bih očekivao ništa manje od
njega. Oduvek je bio pun energije i entuzijazma i nikada nije bio jedan od onih
koji kukaju nad okolnostima koje su van njegove kontrole. Ipak, verujem da mu
nije bilo svejedno. Promene u mom životu nisu ništa u poređenju sa promenama
u njegovom životu. Pretpostavljam da mu nije bilo lako kada je saznao da je
njegov otac na najgori mogući način prevario majku i učinio njega i sestre
vanbračnom decom. Žao mi je zbog toga i osećam se kao da sam i ja delimično
kriv za njihovu nesreću. Da sam mogao, odbio bih titulu. Nažalost, to nije bilo
moguće.”
„A njegove sestre?”, pitala ga je.
„Kamila i Abigejl su otišle da žive sa bakom po majci u Batu. Kamila je
odlučila da bude učiteljica u sirotištu gde je Ana odrasla i letos se udala za
nastavnika likovnog. Ana je jedino legitimno dete njihovog oca, a sada je
vojvotkinja od Neterbija. Kamilin suprug se proslavio slikajući portrete, a prošle
godine je stekao neočekivano nasledstvo. Njih dvoje sada žive na velikom imanju
iznad Bata i imaju kuću za odmor u kojoj možete da učite različite stvari, od plesa,
preko drame, do slikanja i pisanja. Takođe imaju gostujuća predavanja, koncerte i
predstave. Ponekad deca iz sirotišta odlaze tamo na piknike i zabave. Usvojili su
dvoje dece i očekuju jedno svoje. Kamila je veliko iznenađenje za sve nas. Nije
bilo uštogljenije i umišljenije dame od lejdi Kamile Vestkot.”
„Dakle, nesreća koja ju je zadesila zapravo je bila blagoslov?”
„Mislim da jeste”, složio se, „iako to zvuči pomalo bezdušno. Njihova majka
je prvo otišla da živi sa bratom, koji je sveštenik u Dorsetširu, ali su je ubedili da
se vrati u Hinsford, svoj stari dom u Hempširu, sa njenom mlađom ćerkom
Abigejl. Imanje zapravo pripada Ani i dame su se na njen zahtev preselile
tamo. Mislim da svi članovi porodice Vestkot još uvek pokušavaju da se naviknu
na promene. Ponekad se osećam bespomoćno.”
„Ali, zar i Vi ne radite istu stvar?”, upitala je. „Čini mi se da ste Vi među
glavnim likovima u tom previranju?”
„Onaj koji bi trebalo da ima najviše koristi”, rekao je. „Plašim se da me Hari
i njegova majka i sestre mrze, iako nikada nisu otvoreno pokazali neprijateljstvo.”

3
Misli se na Pirinejsko (Iberijsko) poluostrvu gde se britanska vojska, zajedno sa španskom i
portugalskom, borila protiv Napoleonove vojske u Španskom ratu za nezavisnost (1808-1814)
- prim. prev.

~ 29 ~
 Knjige.Club Books
„Da li ih ostatak porodice podržava? Ili se drže po strani?”
„Naravno da ne”, rekao je. „Vestkotovi su uvek na okupu; tu je starija grofica,
prva rođaka mog oca, njene tri ćerke i njihove porodice. Zatim, imamo vojvodu
od Neterbija, čiji se otac oženio jednom od Vestkotovih ćerki. Mlađi Neterbi je
bio Harijev staratelj sve do njegovog dvadeset i prvog rođendana. On je finansirao
Harijevu vojnu karijeru. A tu su i moja majka i moja sestra. Međutim, rođaka
Viola, bivša grofica, i njena deca u početku nisu želeli da prihvate pomoć od
Vestkotovih. Rođaka Viola je bila povređena zbog činjenice da njen brak nikada
nije bio važeći i da zbog toga ni na koji način nije bila u srodstvu sa nama. Čak se
predstavlja svojim devojačkim prezimenom - Kingsli. A Kamila i Abigejl su teško
prihvatile činjenicu da su vanbračna deca i odlučile su da se neko vreme osame.
Kada se vratimo u vilu, imaćete test iz svih ovih porodičnih veza i odnosa.”
Okrenula je glavu prema njemu i osmehnula se. Dopadali su joj se njegovi
povremeni humoristični komentari. „Lako bih položila test sa osnovnim
informacijama”, rekla je. „Ali niste mi rekli imena svih Vestkotovih i njihovih
supružnika i dece.”
„Imena, prezimena i titule?”, pitao je. „Trebalo bi Vam nedelju dana da
naučite.”
Prešli su preko mosta, kroz drvored i izašli na travnjak. Odvela ga je da vidi
ruže, iako u ovo doba godine nije bilo mnogo toga da se vidi. Bio je vrlo obazriv
sa njom, ali ona je zauzvrat mogla da ponudi malo toga.
„Moj teča potiče iz male porodice”, rekla je, „i nadživeo je sve svoje rođake.
Nije imao dece ni sa jednom suprugom. On i tetka Megan su mi uvek govorili da
sam ja dete koje bi svako poželeo.” Primetila je da želi da je pita za tetkinu
porodicu. Posmatrao ju je, iako ona namerno nije želela da se okrene ka njemu.
„Kada je leto”, dodala je pre nego stoje ponovo stigao da progovori, „mogu da
pronađem ružu zatvorenih očiju. Moram da priznam da su ruže bolje od narcisa,
barem kada je reč o mirisu.”
Više nisu razgovarali o ličnim temama. Kada su se vratili, nije ušao u kuću,
rekavši joj da će sam otići po kočiju i da ne mora da ga čeka ispred ulaznih vrata.
Nije spomenuo ponovni susret.
Gledala ga je kako korača prema štali, priželjkujući da je normalna. Nažalost,
ona nije bila normalna. Znala je to, iako nije imala nikoga sa kime bi mogla da se
uporedi, osim nekoliko dama koje je upoznala na njegovoj čajanci. Bile su
ljubazne i nasmejane i opušteno su razgovarale o različitim temama. Međutim, da
je normalna, ne bi upoznala njega, zar ne?
Da li je želela da ga vidi ponovo? Imala je čudan osećaj da bi mogla da bude
povređena ako bi produbila svoje poznanstvo sa njim. Nije razmišljala o tome, zar
ne?
Oh, zaista bi volela da je normalna! Ali, nažalost, situacija je bila drugačija.

~ 30 ~
 Knjige.Club Books

IV

Nakon što je proveo čitav dan u razmišljanju i predomišljanju, Aleksander je

pozvao gospođicu Hejden da sama dođe u Brambldin. Njegov postupak nije bio
sasvim primeren. U stvari, bio je potpuno neprimeren. Ali nije imalo smisla
organizovati još jedan društveni događaj kako bi njen dolazak bio primereniji.
Mora da je upozna ako zaista namerava da se oženi njom.
Počeli su sa upoznavanjem u vili Vitington. Nije bilo dovoljno, ali barem su
počeli. Pitao se da li je svesna u šta će se upustiti ukoliko zaista odluči da ga kupi
kao svog supruga. On je morao da zna u šta se upušta. Sama pomisao na to da će
biti kupljen bila mu je zaista odbojna. Dva dana kasnije, došla je u Brambldin u
pratnji svoje sluškinje. Dan je bio prilično tmuran i sumoran, iako to nije trebalo
da ih opterećuje, budući da su bili u kući. Odveli su sluškinju u prostorije za
poslugu, a on je pokazao gospođici Hejden kuću. Otrcane sobe u kojima niko nije
živeo izgledale su još sumornije sa teškim sivim oblacima iza prozora.
Pokazao joj je i drevnu biblioteku u koju već više od pola veka nije ubačena
nijedna nova knjiga, ili se barem njemu tako činilo. Pokazao joj je salone i
prostorije za goste u prizemlju. Preskočio je salon na prvom spratu, budući da ga
je već videla, ali joj je pokazao takozvanu muzičku sobu pored salona, iako u njoj
nije bilo nijednog instrumenta. Prošli su i kroz one prostorije koje nisu imale
određenu namenu, kao i kroz trpezariju i balsku dvoranu u kojima niko nije
boravio skoro sto godina. Videla je i neke gostinjske sobe, kao i galeriju portreta
na drugom spratu. Nažalost, galerija je bila zastarela, a slikama i ramovima su
bili neophodni čišćenje i restauracija. Odveo ju je i do kuhinje, gde su se nalazile
gospođa Diring i gospođa Maters, koje nisu komentarisale nedostatak opreme za
rad.
Šetali su po unutrašnjim delovima parka, zapadno od kuće, iako je on
predložio da ostanu u kući i popiju čaj u salonu. Sa sobom je ponela težak ogrtač
i glomazne cipele za šetnju. Takođe je nosila i šešir, koji nije skidala prilikom
boravka u kući, zajedno sa spuštenim velom, verovatno zbog posluge koju nije
poznavala. Za vreme šetnje, osvrtala se prema kući, kako bi mogla da je osmotri
iz različitih uglova, ne govoreći mnogo. Primetio je da kritički posmatra sve, krov,
dimnjake, bršljan na zidovima. Preusmerila je pogled na štale i deo u kom su se
nalazile kočije. Park je bio prostran, čak nije bio ni toliko zapušten, ali nije ličio
na uređenu baštu, kao ni na prostrani komad netaknute divljine. Nije ličio na
prostor predviđen za opuštajuću šetnju.
~ 31 ~
 Knjige.Club Books
„Otrcano je i zapušteno”, rekao je, „iako se baštovani zaista trude.
Jednostavno ih nema dovoljno.” Razmišljao je da li da spomene činjenicu da
nema ni novca za zapošljavanje, iako je to bilo sasvim očigledno.
„Recite mi nešto više o farmama, usevima, stoci, radnicima”, rekla je. „Koliko
su napredne metode koje koristite?”
Njena pitanja su bila žustra i poslovna, sasvim u skladu sa njenim karakterom.
Pažljivo je posmatrala okolinu i pomno slušala ono što joj je on govorio. Moglo
bi se reći da ga je ispitivala i imala je puno pravo da pita ono što je
zanima. Uostalom, ne bi je ni pozvao ovde da nije razmatrao njenu ponudu, a ona
ne bi ni došla da je rešila da ga odbije. Očekivao je da će imati ovakav sastanak
sa ocem devojke koju bi zaprosio, ali ne i sa samom devojkom.
Osećao se čudno, neprijatno, čak i poniženo. Ali ona je sama brinula o svom
imanju i finansijama. Očigledno je bila inteligentna i nije imala razloga da
skriva svoju inteligenciju. Nije želela da se usiljeno osmehuje i zuri u njega
iskolačenih očiju, praveći se da je bespomoćna. Bilo mu je zabavno da je zamišlja
u takvom izdanju.
„Preda mnom je sizifovski posao”, rekao je. „Da li Vam je sada jasno zašto
nisam želeo titulu?”
„Ne”, rekla je. „Dobili ste je i tako je kako je. Vidim da morate da odlučite
šta ćete da radite. Možete da odete odavde i zaboravite na sve dok Vaš upravnik
daje sve od sebe. U najgorem slučaju, situacija će ostati nepromenjena kao i
prethodnih godina. Ili možete sklopiti brak sa bogatom ženom. Znam da ćete
doneti pravu odluku jer ste savestan čovek. Pretpostavljam da Vam nije stalo do
kuće, parka i imanja, već do ljudi koji žive ovde. Čak sam sigurna u to. Zato
morate da se oženite bogatom ženom. Međutim, Vaša savest Vas sprečava u toj
nameri. Mogli ste da iskoristite moju ponudu još pre deset dana, uprkos
mom izgledu i da tako resite sve svoje probleme. Ali Vi niste sposobni za tako
nešto. Nećete se venčati sa mnom dok ja ne budem svesna u šta se upuštam.
Mislim da mi je sada jasno. I nećete se venčati sa mnom dok ne budete sigurni da
možete da me poštujete, zar ne? Da li me poštujete?”
Bila je najčudnija žena koju je ikada upoznao. Ustvari, bila je najčudnije biće
koje je ikada upoznao, veoma direktna u svom govoru i ponašanju, nije bilo
okolišanja, izveštačenog ; osmehivanja, niti nežnog taktiziranja. Ali nervirala ga
je činjenica da je tako iskrena i otvorena u poslu, ali potpuno zatvorena kada se
radi o privatnim temama.
„Gospođice Hejden”, rekao je, zaustavivši se ispod ogromnog starog hrasta i
naslonivši se na stablo prekrštenih ruku. „Moj motiv za sklapanje braka sa Vama
je sasvim očigledan. Ali šta je sa Vama? Čini mi se da imate sve što Vam je
potrebno, uključujući i redak luksuz za ženski rod - nezavisnost. Zašto biste se
odrekli svega toga zbog jednog neznanca? Rekli ste mi da želite da se udate. Zar
biste se udali za bilo koga? I, zaboga, sklonite veo sa lica!”

~ 32 ~
 Knjige.Club Books
Nakratko je oklevala, a potom sklonila veo. Shvatio je da se oseća kao da
razgovara sa utvarom. Sada je barem ličila na ljudsko biće. „Oduvek sam bila
veoma samostalna”, rekla je. „Tetka i teča su u velikoj meri zaslužni za to. Osim
stroge guvernante koja me je naučila svim bitnim stvarima koje bi jedna dama
trebalo da zna, moj teča me je upoznao sa svim poslovima i naučio me je kako da
poslujem uspešno, a tetka je ohrabrivala i mene i njega. Iako nisu prisutni u mom
životu nešto više od godinu dana, uspela sam da se saberem i ne prepustim se
očaju, već sam preuzela uzde. Vodim računa o svemu čak i kada sam na selu, iako
imam veoma sposobnog upravnika. Nasuprot tom, većinu žena vaspitavaju da
budu uzorne supruge. One sebe vide u očekivanim ulogama ćerke, supruge, majke
i domaćice, posvećene brizi o muškarcima i deci. Pretpostavljam da većina njih
ne doživljava sebe kao osobe. Moja tetka je bila svesna sebe, iako je preuzela na
sebe ulogu supruge i majke, bila je uspešna u tome i živela je srećnim životom u
poslednjih dvadesetak godina svog života. Lorde Riverdejle, ako bih morala da
biram između sopstvene samostalnosti i tipične žene našeg doba, bez oklevanja
bih izabrala samostalnost. Budući da znam šta mi ona donosi, ne bih mogla tako
lako da je se odreknem. Ali zašto ne bih mogla da imam i jedno i drugo? Nedavno
sam razmišljala o tome. Zašto ne mogu da budem i žena i ljudsko biće? Zašto ne
mogu da se udam?”
Nepomično je stajao i dugo je posmatrao, dok je ona očekivala njegov
odgovor. Stajala je nedaleko od njega, obasjana sunčevom svetlošću, ponosna,
podignute glave, ne pokušavajući da sakrije lice. Shvatio je da je to ono što nije
mogao da objasni. Nije bila ženstvena. Više je ličila na osobu nego na ženu -
pomislio je kako će morati da razmisli o tome kada bude imao vremena. Ali ipak...
Zašto ne bi mogla da bude i jedno i drugo? Zašto jedna samostalna žena ne bi
mogla da bude privlačna kao njene vršnjakinje koje su vaspitavane za brak i
majčinstvo, a da ipak zadrži svoju nezavisnost?
„Šta ako se ispostavi da sam ja, ili neki drugi muškarac, drugačiji od onoga
što ste očekivali?”, pitao je. „Šta ako bih bio ovakav samo kada sam trezan, a da,
kada popijem, postanem potpuno drugačija osoba koja se istresa na svojoj ženi i
deci?” To se dogodilo njegovoj sestri, iako nije imala dece.
Razmislila je o njegovom pitanju. „Život je prepun rizika”, rekla je. „Sve što
možemo da uradimo da se zaštitimo od toga jeste da donosimo promišljene
odluke. Ili uopšte ne moramo da donosimo odluke i možemo da ostanemo statični.
Međutim, ni to nije moguće. Život se menja, hteli mi to ili ne. Nisam želela da
tetka i teča umru. Vi niste želeli da nasledite sve ovo.”
„Ali ako pogrešno odaberete supruga”, rekao je, „izgubićete sve - svoju
nezavisnost, svoj novac i svoju sreću.”
„Ne, lorde Riverdejle”, rekla je. „Ne bih Vam stavila na raspolaganje sav
novac i svoju ličnost. Nisam toliko luda. Potpisali bismo pažljivo sastavljen
ugovor pre nego što se venčamo.”

~ 33 ~
 Knjige.Club Books
Ponekad mu je delovala hladnokrvno. Često je bila hladnokrvna. Ali da li bi
razmišljao isto tako da je ove reči izgovorio muškarac? Njen otac, teča ili staratelj?
I kakvo bi mišljenje imala o njemu kada bi odbio njenu ponudu? Očekivao
je pregovore i potpisivanje bračnog ugovora sa potencijalnim tastom. Očekivao je
da će taj čovek štititi buduće interese svoje ćerke.
„Znači Vi biste povlačili konce?”, pitao je. „I delili novac po sopstvenom
nahođenju?”
„Naravno da ne.”
Okrenula se prema kući svojim karakterističnim muškobanjastim, mada
elegantnim hodom. „Kako bih mogla da živim u braku u kojem bih supruga
tretirala kao penzionera ili roba? Ne bih, baš kao što ne bih mogla da živim u
braku u kojem bih ja bila rob svog supruga. Nijedan muškarac se ne bi oženio
mnome da nemam novca, lorde Riverdejle, ali ne nameravam da kupim muža koji
će biti moj rob do kraja života.”
Nastavili su sa šetnjom u tišini. „Rekli ste da hoćete da se udate jer želite da
budete i žena i samostalna osoba”, rekao je. „Šta za Vas znači biti žena, gospođice
Hejden?” Njegovo pitanje je možda bilo malo nepravedno. Nikada ne bi postavio
ovakvo pitanje jednoj ženi. Ali ona se razlikovala od svih žena koje je do sada
upoznao, a on je razmišljao o braku sa njom.
Duboko je udahnula. „Želim da me neko poljubi”, rekla je iskreno, ali
dostojanstveno. „Ne znam ni kako izgleda kada te neko poljubi. Ali želim to.
Želim sve. Želim i dete. Tačnije decu. Tetka i teča su me mnogo voleli, ali oduvek
sam potajno čeznula za drugom decom. Braćom i sestrama. Prijateljima. Kada su
oni umrli, izgubila sam sve. Želim da osetim ljudsku toplinu, ali i više od toga.
Želim... Ne znam kako da Vam objasnim. Naivna sam i verovatno zvučim jadno,
ali postavili ste mi pitanje i imate pravo na odgovor.”
„Da”, rekao je. „Hvala Vam.”
Grubo rečeno, želela je seks. Odlučila je da kupi ono što želi, verujući da to
ne može dobiti na drugačiji način zbog tog prokletog belega na licu. Muškarac bi
mogao da dođe to toga u bilo kom trenutku, a da se ne obavezuje brakom. Ali ona
nije bila muškarac, uprkos činjenici da je bila ponosna, bogata poslovna žena.
Osim toga, nije želela samo seks. Želela je ljudsku toplinu u vidu seksualne veze.
Činilo se da nije u potpunosti svesna svojih želja. Želela je ljubav i mislila je da
može da je kupi.
Ponovo je osetio nelagodu. Kako bi mogao da joj ponudi poštenu nadoknadu
za ono što bi mu pružila? Smatrao je da je lepa i otmena žena uprkos belegu i
divio se njenoj nezavisnosti i inteligenciji. Ali... Šta je sa privlačnošću? Uopšte
nije postojala. Želela je da je neko poljubi. A on nije mogao ni da zamisli sebe da
radi tako nešto.
„Šta nam je činiti, lorde Riverdejle?”, upitala je dok su se približavali kući.
„Videli ste me. Ja sam videla Vašu vilu i deo parka i saznala sam nešto o Vašem

~ 34 ~
 Knjige.Club Books
imanju. Razgovarali smo i donekle se upoznali. Da li je sada Vaš red da posetite
mene, a da potom ja opet posetim Vas? Vreme je novac. Oboje ćemo morati da
nastavimo sa pronalaženjem drugih partnera ukoliko ne budemo zainteresovani
jedno za drugo. Da li mislite da ima smisla nastavljati sa ovim?”
Dakle, nameravala je da ubrza dalji tok događaja? Međutim, bila je u pravu
što se tiče vremena. Kada je došao ovde, da vidi kako se njegov novi upravnik
snašao, da zajedno procene šta bi trebalo i šta bi moglo da se učini sa njegovim
ograničenim resursima i čemu bi trebalo da daju prioritet, nameravao je da ostane
samo do kraja nedelje. Planirao je da ode u London, gde bi mu se majka i sestra
pridružile za Uskrs. Ali već je odlučio da odloži odlazak do sledeće nedelje, nakon
Uskrsa, pa je pisao majci kako bi je obavestio o tome. Čak je napomenuo da nije
sasvim siguran oko sledeće nedelje. Nije naveo razlog jer nije znao da li vredi
govoriti o njemu. Naškrabao je nešto o poslovnim obavezama i moglo bi se reći
da nije lagao. Morao je da se venča sa ženom koja će mu obezbediti naslednike
i novac. Njihova budućnost činila mu se užasnom, i na trenutak je osetio gađenje.
„Gospođice Hejden”, rekao je i naglo se zaustavio u podnožju stepeništa
pored ulaznih vrata, slučajno primetivši travu koja se probijala između svakog
stepenika. „Mora postojati naklonost ili neka vrsta privrženosti. Neću reći ljubav.
To je za pesnike i sanjare. Ali mora postojati privrženost. Ne mogu ni da
zamislim brak bez toga. Da li postoji ikakva mogućnost da se između nas stvori
privrženost?” Nije mogao ni da zamisli da je u njegovom slučaju to moguće, ali
šta je sa njom? Sve i da odgovori potvrdno, da li bi on uopšte bio voljan da
pokuša?
„Na to sam i mislila kada sam pomenula ljudsku toplinu”, rekla je. „Ne znam
da li će to biti moguće. Svesna sam naših različitih perspektiva. Kada Vas gledam,
vidim Vašu lepotu, a Vi vidite... ovo...” Pokazala je levu stranu svog lica. „Bilo
bi Vam teško...”
„Dođavola sa licem!”, uzviknuo je, zaprepašćeno je posmatrajući, dok je
njena ruka lebdela na nekoliko centimetara od njenog obraza. Razrogačila je oči.
„Oh, izvinite! Nisam želeo da zvučim ovako. Mislio sam...”
Međutim, zaustavio ga je neočekivani prizor i zvuk. Smejala se. „Mislila sam
da ste Vi oličenje savršenog muškarca”, rekla je. „Divno je otkriti da ste i Vi
čovek. Šta ste mislili?”
Tada se setio kako je izgledala kada ju je iznenadio svojom posetom u
Vitingtonu; živahnog i bistrog pogleda, blago raščupane kose, zadihana i lepa.
Posmatrao ju je, iznenađen njenim smehom i svojom reakcijom, shvativši da je
ipak moguće da oseti nalet privlačnosti prema njoj. I ona je bila iznenađena zbog
činjenice da mu je otkrila delić sebe koji je obično vešto skrivala.
„To je samo lice”, rekao je. „To niste Vi. I nije ni približno toliko ružno kao
što mislite. Dozvolili ste sebi da Vas određuje isključivo Vaše lice i to Vam nije
donelo ništa dobro. Izvinite, gospođice Hejden. Izvinite zbog mog izražavanja.

~ 35 ~
 Knjige.Club Books
Ali odrekli ste se svega zbog straha da će Vas to isto lice lišiti ljudske topline i
naklonosti.”
„Da li mislite da biste ikada mogli da osećate naklonost prema meni?”, pitala
je.
Oklevao je. „Ne znam”, odgovorio je. „Iskreno, ne znam, gospođice Hejden.
I neću se pretvarati da osećam naklonost prema Vama kako bih Vas uverio da me
Vaše lice ne odbija.”
„To je pošteno”, rekla je.
„A da li Vi mislite da biste ikada mogli da osećate naklonost prema meni?”
pitao je.
Netremice ga je posmatrala. „Kada bih mogla da se naviknem na Vašu
lepotu”, rekla je. „Međutim, mislim da je se još uvek plašim.”
Tada se i on nasmejao, tiho, ali iskreno. Zar se žene i muškarci uglavnom ne
zaljubljuju u fizički izgled, a naklonost ili odbojnost dolaze tek kasnije?
„Pa, da li treba da nastavimo? Ili ne?”, pitala je.
Bilo je pregršt razloga zbog kojih bi trebalo da nastave, ali isto toliko razloga
zbog kojih bi trebalo da okončaju sve ovo. Dugo je oklevao pre nego što je
odgovorio. Prelazak na udvaranje je zaista ogroman korak. Bilo bi prekasno da
se povuče. Upravo je to bio razlog zbog kojeg ju je pozvao u posetu; da odluči da
li može i treba da preduzme sledeći korak. Sada mu je bilo još teže da odluči.
Verovatno bi se uvek osećao isto. Možda bi ga činjenica da se oženio zbog
novca uvek proganjala. Ali da li bi ikada uspeo da se nosi sa tamom koja se
skrivala iza njenog naizgled čvrstog karaktera i uma? I da li bi mogao da se nosi
sa njenom nezavisnošću i uspehom? Bila je izuzetno komplikovana ličnost i bio
je siguran da još uvek nije upoznao ni polovinu njene ličnosti. Međutim, nije smeo
da okleva prilikom donošenja bitnih odluka. Čovek nikada nije mogao da zna sve.
Jutros je primio odgovor na pismo koje je poslao.
„Moja majka i sestra dolaze ovamo iz Kenta”, rekao je. „Trebalo je da se
nađemo u Londonu ove nedelje, ali kada sam im napisao da ću kasniti, one su
rešile da dođu ovde i proslave Uskrs sa mnom. Voleo bih da nam se pridružite u
nedelju.”
Dugo je zurila u njega. „Bile bi zgrožene”, rekla je.
„Da li ste zamišljali da ćete, nakon što se udate, ostatak života provesti
zaključani sa svojim suprugom?”
Razmislila je o tome. „Pretpostavljam da jesam”, priznala je.
„To se nikada ne bi dogodilo”, rekao je. „Hoćete li doći?”
„Da li to znači da nastavljamo?” upitala je.
„Bez obaveza, ni sa Vaše, ni sa moje strane”, odgovorio je.
„Pretpostavljam da očekujete da dođem bez vela?”
„Da.”
~ 36 ~
 Knjige.Club Books
Okrenula se i bez reči se popela uz stepenice.

„Sigurna sam da ozbiljno razmatra Vaš predlog”, rekla je Mod, „čim želi da
upoznate njegovu majku i sestru.”
Ren je sedela u kočiji, pored sluškinje, zatvorenih očiju. Bila je tako glupa i
naivna. Nije znala ništa o životu. Njen teča ju je uveo u posao koji je sada bio
njen, ali tada nije morala da razgovara sa njegovim zaposlenima, čak ni sa Filipom
Kroftom, upravnikom. Teča je pokušao da je nagovori da se druži sa svojim
vršnjacima, ali nikada nije insistirao. Tetka Megan, koja je bila zaštitnički
nastrojena, oduvek je podržavala njenu odluku da ostane van očiju javnosti kad
god bi neko mogao da je vidi, kako sa velom tako i bez njega. Gospođica
Brigs, Renina guvernanta, nikada nije izrazila svoje mišljenje, mada je bila
prilično nepopustljiva kada se radilo o obrazovanju njenih učenica, za koje je
želela da se ponašaju kao prave dame. Čak je imala i časove plesa.
Ali gospođica Brigs je otišla kada je Ren napunila osamnaest, a njeni tetka i
teča su umrli deset godina kasnije. Živela je izolovana od ljudi i na pamet joj je
pala briljantna ideja da iskoristi svoje bogatstvo kako bi kupila muža. Ideja se
činila izuzetno praktičnom, ali se sada osećala posramljeno nakon što je shvatila
koliko je zapravo nepromišljena. Rešila je da pažljivo odabere svoje kandidate,
pronađe ljude od kojih će prikupiti informacije, a zatim da ispita svakog od njih,
sve dok ne pronađe idealnog kandidata. Ponudiće mu brak, on će prihvatiti, a
potom će se venčati. Maštala je o venčanju na kojem će, osim njih dvoje, biti
prisutni samo svedoci.
Osećala se i više nego postiđeno. Kako bi neko ko se ponosi svojom
inteligencijom i zdravim razumom mogao da bude tako naivan?
Prvo ju je pozvao na čajanku zajedno sa komšijama.
Sada ju je pozvao da upozna njegovu majku i sestru.
Šta je sledeće? Čitava porodica Vestkot? Pa rođaci sa majčine strane?! Nije
ga čak ni pitala za njih...
„Nisam sigurna da li ja to mogu”, rekla je nakon što je Mod pomislila da joj
uopšte neće odgovoriti. „Nisam sigurna da li ja to želim.”
„Dozvolićete sebi da se pretvorite u pravu ekscentričnu usedelicu?”, pitala je
Mod.
Ren se samo osmehnula zatvorenih očiju. „Ja već jesam ekscentrična
usedelica”, rekla je. „Imam skoro trideset godina, Mod.”
„Onda ćete joj dozvoliti da pobedi?”
Ren je nepomično sedela. Znala je na koga Mod misli. Tetka Megan joj je
ispričala sve. Ren je čula njihov razgovor još kada je bila dete. Fizičko odvajanje
od nje je jedno, gospođo Hejden, govorila je Mod, ali šta ako ne možete da je
izbacite iz devojčicinog uma? To će je uništiti. To će se dogoditi. Upamtite moje
reči. Morate je podstaći da izađe u svet, kako bi znala da joj ovaj svet nije
~ 37 ~
 Knjige.Club Books
neprijatelj. Završile su razgovor u suzama, dok je Ren odjurila i zaokupila svoje
misli nekom neobičnom igrom ili aktivnošću.
„Ja sam nezavisna žena”, odgovorila je. „Sama upravljam svojim životom,
Mod, i nisam tražila tvoj savet.”
Mod je prekorno uzdahnula.
„Žao mi je”, rekla je Ren, napokon otvorivši oči i okrenuvši glavu. „Znam da
brineš o meni. Ali šta bi trebalo da uradim? Da odem i upoznam njegovu majku i
sestru ili da nastavim da živim kao ekscentrična usedelica do kraja života?”
Mod ju je namrgođeno posmatrala i prekrstila ruke, zagledavši se u naslon
sedišta naspram svog.
Ren se osmehnula. „Oh, u redu”, rekla je. „Pobedila si. Otići ću.”
„Nisam ništa rekla”, pobunila se sluškinja.
„Nisi ni morala da kažeš”, Ren se ponovo osmehnula. „Jasno mi je šta znači
taj pogled i prekrštene ruke. Otići ću i bićeš ponosna na mene, iako znam da mi
to nikada ne bi priznala. Ali, Mod, volela bih da nije toliko lep. On misli da nakon
nekoliko susreta više neće ni primećivati moj beleg. Da li misliš da ni ja neću
primećivati njegovu lepotu?”
„Ko ne bi želeo da je primeti?”, pitala je Mod razdraženo. „Mogla bih da ga
gledam po ceo dan i da mi ono što vidim nikada ne dosadi.”
Ren je uzdahnula i ponovo zatvorila oči. Mogla je da ga vidi naslonjenog na
hrastovo stablo, elegantnog i opuštenog u isto vreme. Prisećala se njegovih
prekrštenih ruku i njegove lepote, osetivši izvesnu nelagodu. Mogla je da čuje
sebe kako mu govori da želi da je neko poljubi, dok zamišlja njega kako je ljubi.
Ona je to želela. Zaista je to želela.
Ali on nikada ne bi poželeo da je poljubi. Njeno lice.
Dođavola sa licem!
Ponovo se osmehnula zbog njegovih reči. Njegove reči i njegova reakcija su
bile zaista neočekivane. I začuđujuće nežne.
Oh, zaista ne bi smela da se zaljubi u njega.

~ 38 ~
 Knjige.Club Books

Gospođa Altea Vestkot, Aleksandrova majka, i Elizabet, lejdi Overfild,

njegova sestra, stigle su u Brambldin dva dana kasnije, u ranim popodnevnim
časovima. Aleksander je čuo kočiju i požurio napolje kako bi im priredio srdačan
doček.
„Pa, šta mislite?”, nije mogao a da ne pita, pokazavši rukom prema kući i
parku. „Da li je uopšte trebalo da pitam?”
„Prekasno je. Već si nas pitao”, odgovorila je Elizabet kroz smeh. „Verovatno
je nekada bilo veličanstveno. Mada je imanje zadržalo dašak te veličanstvenosti.”
„Treba da vidite kako izgleda iznutra”, upozorio ih je. „Siroti Aleksander. Ali
barem krov ne prokišnjava”, dodala je majka, uhvativši ga podruku dok su se
penjali uz stepenice i ušli u predvorje.
Zaustavila se i osvrnula se oko sebe, zadržavši pogled na izbledelim i
ispucalim crno-belim pločicama. „Srećom, nikada mi se nije dopadao rođak
Hemfri, tvoj prethodnik. Užasno me je razočarao. Bio je jedan od najbogatijih, ali
i najsebičnijih ljudi u Engleskoj. Sasvim je zanemario svoje obaveze na
ovom imanju. Zajedno sa titulom nasledio si i obaveze, dok je sav novac pripao
Anastasiji. Ali, ne krivim je, ona je divna. Hemfri je zaslužio da ga ubiju, a ne da
umre spokojno u svom krevetu. Na svetu zaista nema pravde.”
„Barem je kuća pogodna za život”, reče Aleksander. „Još uvek me nije
probudilo prokišnjavanje krova i zaista nije toliko strašno. Naravno, nisam spavao
u vašim gostinjskim sobama.”
Elizabet se ponovo osmehnula. „Ali bićemo zajedno za Uskrs”, rekla je.
„Nismo želele da slavimo u Londonu, kad ti moraš da ostaneš ovde.”
„Mada, iskreno govoreći”, reče njihova majka, „želele smo da vidimo kroz
šta prolaziš.”
Aleksander ih je upoznao sa batlerom, spremačicom i gospođom Diring koja
im je predložila da odu u svoje sobe i osveže se pre čaja. Krenule su za njom uz
stepenice, znatiželjno posmatrajući okolinu.
„Da li si već upoznao neke komšije?” upitala je majka nakon što su se smestili
u dnevni boravak sa čajem i kolačima. „Verovatno jesi. Već dugo si ovde i mora
da su jedva dočekali da upoznaju novog grofa i otkriju da li planiraš da ostaneš
ovde i oženiš se nekom od njihovih ćerki.”

~ 39 ~
 Knjige.Club Books
„Upoznao sam nekoliko njih”, rekao je, „i svi su bili ljubazni i prijatni. Uživao
sam u večeri, čaju, kartama i muzici, a svake nedelje sam stajao pred crkvom sat
vremena nakon službe i pozdravljao ih na ulici. Čak mi je bilo zabavno. Da sam
čekao da završim sa uređivanjem kuće, verovatno se ne bih zabavio u narednih
dvadeset godina. Jednog popodneva, pozvao sam nekoliko njih na čajanku i bilo
mi je drago što su se svi odazvali pozivu. Bili su znatiželjni da vide koliko je
unutrašnjost kuće zapuštena. I naravno, skoro svi su pitali šta planiram.
Rekao sam im da nameravam da se skućim ovde, iako ću zbog svojih obaveza u
Parlamentu morati da odlazim u London na nekoliko meseci svakog proleća.”
Nastupio je tajac. „Nameravaš da se skućiš u Brambldinu?”, prozborila je
njegova majka, zaustavivši šolju sa čajem na nekoliko centimetara od usta.
„Napustićeš Rajdings Park da bi živeo ovde?”, Elizabet je zgroženo upitala.
„Ali ti voliš Rajdings, Aleks. To je tvoj dom, i naporno si radio da bi ga podigao
na noge. Ovo je užasno. Zaposlio si novog upravnika za kojeg si i sam rekao da
je vredan i savestan. Zašto osećaš potrebu da budeš ovde? Ah, ne treba ni da mi
odgovoriš. To je zbog tvog prokletog osećaja odgovornosti.” Besno je spustila
šoljicu na tanjirić. „Izvini. Ne treba da ti se mešam U život. Došle smo ovde da te
podržimo, a ne da te grdimo, zar ne, majko? Osećam dužnost da ti kažem jer mi
je stalo do tebe i jer brinem za tebe i želim da budeš srećan.”
„Nisam nesrećan, Lizi”, uverio ju je. „Ali za neke probleme moram da se
pobrinem lično, kao i da pokažem ljudima koji zavise od mene da mi je stalo do
njih, da saosećam sa njima i da se borimo zajedno. Nadam se da ćemo Bjuford i
ja pronaći način da unapredimo farme ove godine, a da ne potrošimo mnogo
novca. Želim da uložim novac u obnovu radničkih koliba, jer je to zaista
neophodno, kao i u nove useve, opremu i stoku. Sve se uzajamno dopunjuje. Ali
dosta priče na tu temu. Ne želim da vas zamaram. Kako je proteklo vaše
putovanje?”
Promenili su temu i mnogo se smejali, naročito zbog Elizabet, koja je bila
šaljivdžija, a pritom i oštroumna. Njihovo naporno putovanje zvučalo je izuzetno
zabavno. Ali, njegova majka je imala nešto drugo na umu; započela je razgovor
o onome što ju je brinulo, pre nego što završili sa ispijanjem čaja.
„Da li nameravaš da se ozbiljno posvetiš traženju supruge tokom sezone?”,
upitala je. „Brine me to što imaš trideset godina, ali nisi pružio sebi priliku da
uživaš u životu. Prošle godine si mi priznao da si počeo sa potragom, ali onda se
naša jadna porodica uznemirila zbog Anastasijinog dolaska i ponovo si ostavio po
strani svoju sreću.”
„Svakako ću pratiti tebe i Lizi na razne zabave čim počne sezona”, rekao je.
„To nije odgovor na moje pitanje”, rekla je.
„Aleks.” Njegova sestra je prekrstila ruke i nagnula se prema njemu. „Nije
valjda da tražiš bogatu ženu?”

~ 40 ~
 Knjige.Club Books
„Šta fali bogatoj ženi”, pitao je kroz smeh. „Čini mi se da su bogate mlade
dame nepravedno isključene iz razmatranja?” Prevrnula je očima. „Znaš na šta
mislim”, rekla je. „Tvoj dvosmisleni odgovor dovoljno govori o svemu. To je
sasvim očekivano od tebe. Nikada ne misliš na svoju sreću. Nemoj to da uradiš,
molim te. Zaslužuješ svu sreću ovog sveta.” Oči su joj se napunile suzama.
„Novac nije zlo, Lizi”, rekao je.
„Jeste, onda kada ga čovek stavi ispred sopstvene sreće. Molim te, Aleks, ne
čini to.”
„Ne trudi se, Lizi”, reče njihova majka, uputivši im oštar pogled. „Znaš da ne
možeš da ga odvratiš u njegovim namerama. To je njegova najgora, ali i
najsimpatičnija osobina. Ali nadam se da se nećeš oženiti samo zbog novca. To
bi mi slomilo srce. Ustvari, zaboravi da sam bilo šta rekla. Ne želim da ti
namećem dodatni teret. Nadam se da ćeš uskoro doneti odluku, budući da sam
spremna da budem baka i da razmazim svoje unučice. Dočekaću tvoju suprugu
raširenih ruku, bez obzira na tvoj izbor i zaista ću se potruditi da je zavolim.”
„Kao i Aleks”, reče Elizabet. „On je takav. Ali, da li će se ona potruditi da
zavoli njega? To je ono što me brine. Biće mnogo kandidatkinja koje će želeti da
se udaju za grofa od Riverdejla, ali da li će biti u stanju da zavole Aleksa koji se
krije iza titule?”
„Obećavam ti da se neću oženiti nekim koga mrzim ili ko mene mrzi”, rekao
je uz osmeh. Shvatio je da treba da završe razgovor na tu temu. Ali trebalo bi da
im pomene ono što će se dogoditi u nedelju popodne. Možda je trebalo da
pozove još nekoliko komšija. Ali to bi bilo zaista nepravedno prema njoj. „Pozvao
sam jednog od najudaljenijih komšija da sam se pridruži na čaju u nedelju
popodne.”
„Za Uskrs? Oh, to će biti divno, Aleks”, rekla je njegova majka, vidno
raspoložena. „Ali zašto samo jednog? Ko je on?”
„Ona”, rekao je. „Gospođica Hejden. Živi u vili Vitingtonovih, desetak
kilometara odavde.”
„Dolazi sama?”, pitala je njegova majka. „Ali ko je ona?”
„Njen teča je bio gospodin Redžinald Hejden, gospodin koji se obogatio
zahvaljujući staklenom posuđu”, objasnio je. „Njegove radionice su u Stafordširu,
ali je kupio Vitington pre desetak godina, jer je želeo imanje na selu. Bio je
oženjen tetkom gospođice Hejden. Živela je sa njima dok nisu umrli, pre godinu
dana.”
„I ostavili su joj kuću?”, pitala je Elizabet.
„I sve ostalo”, rekao je. „Usvojili su je. Nisu imali svoju decu, niti bliske
rođake. Gospođica Hejden je vlasnica i aktivno učestvuje u vođenju posla.”
„Mora da je izvanredna žena”, rekla je njegova majka.
„Da”, reče on, „verujem da jeste.”

~ 41 ~
 Knjige.Club Books
Ponovo je nastupila neprijatna tišina. „Da li je i ona neudata?”, pitala je
njegova majka. „Koliko ima godina?”
„Vršnjaci smo”, rekao je. „Nikada se nije udavala.”
„I dolazi na čaj u nedelju? Sama?” Pažljivo ga je posmatrala. „Tako je”, rekao
je.
„Oh, Aleks, ti si provokator”, zavapila je Elizabet. „Ispričaj nam sve pre nego
što te zadavim.”
„Ali nemam šta da kažem”, pobunio se. „Pozvao sam je pre nekoliko nedelja,
iz kurtoazije, jer želim da upoznam sva domaćinstva u okolini Brambldina. Kao
što rekoh, pozvao sam je na čajanku. Od tada se međusobno posećujemo.”
„Udvaraš joj se”, reče njegova majka.
„Upoznajem je, majko”, rekao je namrštivši se. „Kao i ona mene. To je
normalno među komšijama.”
Elizabet je ustala. „Mama, ne smemo više da ga ispitujemo. Neće nam priznati
zašto je pozvao neudatu damu njegovih godina na čajanku sa majkom i sestrom.
Moraćemo da sačekamo nedelju i vidimo šta se dešava. Aleks, volela bih da vidim
ostatak kuće. Barem mislim tako. Povešćeš nas u obilazak?”
„Biće mi zadovoljstvo”, rekao je sa velikim olakšanjem. „Da započnemo sa
prizemljem, ili sa gornjim spratom? Mama, da li želiš da pođeš sa nama, ili želiš
da odmoriš u sobi do večere''"
„I ja ću poći sa vama”, uverila ga je. „Još uvek nisam ostarila, iako imam
dvoje dece od trideset godina. Bože, zar je to moguće?” Uzela ga je podruku.

Ren je volela da posećuje crkvu. Tamo je mogla da bude sama, iako je bila
okružena drugim ljudima. Tamo joj niko nije smetao niti je prekorno posmatrao
njen veo, iako su je svi pozdravljali klimanjem glave, a neki bi joj se čak i
osmehnuli i poželeli joj dobro jutro. Oduvek je sedela pozadi, na mestu gde su
sedeli tetka i teča. Sa svojim statusom i bogatstvom mogli su da sede u prvim
redovima, ali nikada to nisu želeli.
Nikada nije obraćala pažnju na reči koje su se pominjale prilikom službe i
njene misli su često lutale. Više joj se dopadala vikareva ljubaznost, bez vatrene
retorike ili usiljenog privlačenja pažnje njegove zajednice. Nije bila sigurna ni da
li veruje u ono što propoveda njena religija. Ali, bilo je nečega u samoj crkvi što
joj je ulivalo spokoj, i činilo joj se da je reč o Svetom Duhu. Međutim, ona nije
želela da ga imenuje. Imena su bila ograničavajuća i nisu joj se dopadala. Premda
bi takođe mogla da budu oslobađajuća. Ren se, uz pomoć krila i širokog
plavog neba, nekako oslobodila Rovene kada je imala deset godina i prisvojila
prezime Hejdenovih. Crkva je izgledala zaista divno na Uskrs, ispunjena
ljiljanima i drugim prolećnim cvećem. Ren se osećala oslobođenom od turobnih
osećanja koja je u njoj budio Veliki petak. Ali razlog Renine sreće nije bilo cveće,
niti radosni praznik. Bila je to smirenost, uverenje da je, uprkos svim životnim
~ 42 ~
 Knjige.Club Books
komplikacijama, sve bilo u redu i da će uvek biti u redu. To je bilo upravo ono što
joj je potrebno, budući da će danas popodne učiniti nešto što nikada nije. Otići će
na čajanku u Brambldin, gde će biti prisutne i majka i sestra grofa od Riverdejla,
a ona neće nositi veo.
Rešila je da ode, iako je kukavički glas u njoj bio zaista glasan, neprestano
nagoveštavajući da bi, ukoliko ima iole malo dostojanstva, trebalo da pređe na
četvrtog gospodina sa svoje liste i zaboravi na prezgodnog i prezahtevnog grofa
od Riverdejla.
I pošla je. Ukrućeno je sedela pored Mod u kočiji. Putovale i su u tišini, a
sluškinja joj je rekla da Izgleda kao da ide na sopstveno pogubljenje, na šta je Ren
odgovorila da je nije pitala za mišljenje. Ovoga puta nije nosila sivu haljinu, niti
onu boje lavande. Odabrala je nebeskoplavu haljinu sa izvezenim detaljima na
rubovima i zglobovima i sa visokom kragnom od svile. Pre nego što je počela da
nosi crninu, to je bila njena najdraža haljina. Takođe je nosila i slamnati šešir sa
kojeg je skinula veo jer nije želela da dođe u iskušenje da njime prekrije svoje
lice. Imala je utisak da je spokoj koji je jutros pronašla u crkvi, nažalost, tamo i
ostao. Bez vela se osećala kao da je gola, iako je i sama bila svesna činjenice da
preteruje. Pokušala je da ne misli na to, ali nije uspela.
Kada bi strah bio vidljiv, sigurno bi imao njen lik. Putovanje joj se činilo
beskonačnim i prekratkim u isto vreme. Osetila je kako Mod hladnim vrhovima
prstiju dodiruje njenu ruku nakon što se kočija približila prilazu koji vodi
do Brambldina. „Izgledate divno, gospođice Ren”, rekla je. „Kada biste samo
verovali u to, Vaš život bi bio mnogo drugačiji.” Ren je ponovo poželela da joj
odbrusi. Umesto toga, iznenadila je i sebe i sluškinju, poljubivši je u obraz.
„Volim svoj život ovakav kakav je, Mod”, rekla je, mada nije zvučala iskreno,
„kao što volim tebe.”
Njena sluškinja je bez reči zurila u nju.
Grof od Riverdejla je verovatno očekuje. Kada se kočija zaustavila, glavna
vrata su se otvorila, a on je sišao niz stepenice i zaustavio se pored kočije. Otvorio
je vrata i pružio ruku kako bi pomogao Ren da izađe iz kočije. Osmehivao se, ali
Ren je bila ubeđena da mu je neprijatno. Nijedan muškarac ne bi bio srećan kada
bi morao da je upozna sa svojom majkom, zar ne? Zar se nadao da neće imati
hrabrosti i da neće doći?
„Brzo ste stigli”, rekao je. „Srećan Uskrs, gospođice Hejden!”
„Da li ste primetili?”, smelo je upitala.
Široko se osmehnuo, a njegove oči su izgledale još svetlije nego inače. Ren
se zapitala da li se zaista nada da će se on oženiti njom. Mogao je da ima bilo koju
ženu na svetu, čak i one koje su bile bogatije od nje. Kako se uopšte i usudila da
pomisli da će to biti ona?
„Primetio sam Vašu elegantnu haljinu i vedru boju koja Vam savršeno stoji”,
rekao je. „Primetio sam da Vaš slamnati šešir najavljuje dolazak leta. Primetio

~ 43 ~
 Knjige.Club Books
sam da ne nosite veo. Kada se malo bolje zagledam, primećujem da imate
malu fleku na levoj strani lica. Uveren sam da je sledeći put neću ni primetiti.”
To je zaista bila mala fleka. I sigurnome sledeći put neće ni primetiti. „Srećan
Uskrs, lorde Riverdejle”, procedila je, iako joj se dopala njegova topla
dobrodošlica.
„Hajde da upoznate moju majku i sestru!” Pružio joj je ruku. „U salonu su.”
Zapitala se da li ih je upozorio. Dok su išli ka salonu rekla mu je kako je crkva
jutros izgledala divno, ukrašena ljiljanima, na šta je on odgovorio da je u njihovoj
crkvi bilo i narcisa.
„Zlatne trube koje simbolizuju nadu”, rekao je, a ona je napravila grimasu.
„Osećala sam se veoma glupo nakon što sam izgovorila te reči”, rekla je.
„Ali zašto?”, pitao je. „Od sada ću uvek tako posmatrati narcise.”
Batler je pompezno otvorio vrata salona. Ren je osetila kako joj kolena
podrhtavaju i u glavi je čula tečin glas. Izgovorio je te reči kada je imala deset
godina, kada ju je tetka prvi put odvela u njegovu kuću u Londonu. Tada je teča
sklonio težak veo sa njenog lica i prvi put je video. Ispravi se, devojko, rekao je
neljubazno, podigni glavu i suoči se sa svetom. Ako se raspadaš iznutra, neka to
bude samo tvoja tajna. Do tog trenutka uvek je bila pogrbljena i hodala spuštene
glave, kao da pokušava da bude nevidljiva. Ispravila se i podigla glavu kako bi se
upoznala sa damama koje su stajale nedaleko od nje.
Činilo joj se da je prostorija previše svetla, ali to je bilo zbog vela koji ju je
oduvek štitio od surovog i stvarnog sveta.
„Mama, Lizi”, rekao je grof od Riverdejla, „želeo bih da vas upoznam sa
gospođicom Hejden. Gospođice Hejden, moja majka, gospođa Vestkot, i moja
sestra, lejdi Overfild.”
„Oh, draga moja!” Starija dama je prišla bliže, vidno zabrinuta. „Opekla si
se!”
„Nisam”, rekla je Ren, „rođena sam sa tim.” Dakle, nije ih upozorio. Ispružila
je desnu ruku. „Kako ste, gospođo Vestkot?”
Dama je pružila ruku. „Drago mi je što niste pretrpeli bol koji uzrokuju
opekotine”, rekla je. „Drago mi je da smo se upoznale, gospođice Hejden. Nikada
nisam bila u Brambldinu, iako je bio u vlasništvu suprugovog rođaka, a od prošle
godine i u Aleksovom vlasništvu. Jutros sam upoznala neke od njegovih komšija
u crkvi i zadovoljstvo mi je što sam upoznala i Vas. i Poznanstva su veoma važna
kada čovek živi na selu, zar ne?”
Gospođa Vestkot je bila niska, tamnokosa žena, ljubaznog lica i prijateljski
nastrojena. Sigurno je u svoje vreme bila i prava lepotica. Bilo je i više nego
očigledno od koga je njen sin nasledio lepotu.
Njena ćerka je bila visoka, premda niža od Ren. Imala je svetliji ten i takođe
je bila lepa. Verovatno je nekoliko godina starija od brata. Pružila joj je ruku.

~ 44 ~
 Knjige.Club Books
„Drago mi je da smo se upoznale, gospođice Hejden”, rekla je. „Primite moje
saučešće zbog smrti tetke i teče, iako je prošlo nešto više od godinu dana. Sigurna
sam da Vam je teško palo.”
„Jeste.” Ren joj je pružila ruku. „Hvala Vam.”
Smestili su se za sto sa čajem i posluženjem. Gospođa Vestkot je sipala čaj,
dok je lejdi Overfild kružila oko pića i poslastica. Ren je uzela dva kolača,
shvativši da danas može da jede, jer nije bilo vela koji bi je sprečavao u tome.
„Da li provodite mnogo vremena na selu, gospođice Hejden?”, pitala je
gospođa Vestkot. „Mislim da je Aleks rekao da živite u Vitington vili. Viltšir je
veoma živopisan predeo?”
„Jeste”, složila se Ren. „Moj teča ju je odabrao nakon dužeg razmišljanja i
savetovanja sa tetkom, kada su pre nekoliko godina odlučili da kupe imanje na
selu. U Stafordširu imamo još jednu kuću, blizu staklare koju sam takođe
nasledila, ali nalazi se na urbanijem području odvile Vitington, i nije lepo kao
ovde. Provodim vreme i tamo, a nekada se zadržim i po nekoliko nedelja. Vodim
posao sama, iako tamo postoji upravnik, koji je godinama bio desna ruka mog
teče i mogao bi da se snađe i bez mene. Međutim, ne podržavam ideju da žena
treba da ostane kod kuće i očekuje da se muškarac pobrine za sve.”
Eto. Čak je i samoj sebi zvučala ratoborno, kao da želi da im jasno stavi do
znanja da ne želi da zarobi njihovog sina i brata i da mu nametne obavezu do kraja
života. Nije to nameravala. Želela je da se uda, ali brak joj nije bio najvažniji na
svetu, kao što je to bio slučaj sa većinom žena iz njenog staleža. Međutim, možda
nisu mislile da želi da ga zarobi. On je grof i izuzetno lep čovek, dok je ona... Pa...
Neki ljudi su njenog teču sa prezirom nazivali trgovcem, uprkos činjenici da je
bio gospodin. Pripadnici viših slojeva društva često su prekorno gledali na
poznanstva sa takvim ljudima.
„Svaka čast, gospođice Hejden!”, reče lejdi Overfild uz osmeh.
„Pretpostavljam da su pripadnici visokog društva šokirani Vašim razmišljanjem.”
„Ne znam ništa o visokom društvu”, rekla je Ren. „Moj teča je bio gospodin,
a tetka dama. I ja sam dama. Pre nego što se oženio mojom tetkom, teča je živeo
u Londonu. Kasnije je prodao kuću i uvek je govorio da mu ne nedostaje život
koji je tamo vodio. Nikada nisam čeznula za tim. Uvek smo provodili vreme u
Stafordširu ili ovde.”
„Dakle, nisu Vas predstavili društvu za vreme sezone?”, pitala je gospođa
Vestkot.
„Ne”, reče Ren. „Nikada nisam želela da budem deo visokog društva. Ni sada
to ne želim. Zadovoljna sam svojim životom.” Osim što sam ponudila brak Vašem
sinu.
Ren je shvatila da je pomalo neprijatna i nadmena. Gospođica Brigs je uvek
odmahivala glavom, terajući je da vežba neobavezno i ljubazno ophođenje prema
drugima. Bila je neprijateljski nastrojena bez očiglednog razloga, jer je

~ 45 ~
 Knjige.Club Books
nisu posmatrale sa prekorom ili oholom snishodljivošću. Bile su veoma učtive,
kao što je i priličilo damama. Ali sigurno su se potajno zgražavale, pitajući se
zašto ju je Aleks pozvao na čaj. Sigurno su već shvatile o čemu se radi i sada su
zgrožene zbog svoje spoznaje. Sigurno će ga izgrditi čim ona napusti imanje.
„Šta mislite o Brambldinu?”, Ren je pokušala da promeni temu i skrene
pažnju sa sebe. Iako je verovatno pogrešila sa odabirom teme, jer nisu mogle da
se pretvaraju da su oduševljene kućom i parkom, a zapuštenost imanja bi ih
podsetila na činjenicu da je on previše siromašan da bi mogao da preduzme nešto
po tom pitanju, dok je ona imala ogromno bogatstvo.
„Vidi se da je imanje nekada bilo velelepno”, rekla je gospođa Vestkot. „Sada
kada je Aleks odlučio da mu posveti pažnju, verovatno će ponovo biti tako.
Međutim, od kako smo stigle, trudimo se da uživamo u zajedničkom druženju i
rasteretimo Aleksa od briga koje su pred njim.”
Ren se osetila prekorenom. Njih dve su bile besprekorno vaspitane, a Ren se
oduševila njihovim uverenjem da dobri maniri moraju prikriti neslaganje i
nezadovoljstvo. I ona je bila delimično kriva. Nije mogla da se opusti niti da se
resi neprijateljskog stava sa kojim je započela posetu. Poželela je da može da vrati
vreme i počne ispočetka, ali da li bi se ponašala drugačije? Da li je znala da se
ponaša drugačije? Činilo joj se nemogućim da se osmehne, zavali se u stolicu i
izgleda opušteno. Za razliku od nje, grof od Riverdejla je bio prijatan, šarmantan
i nasmejan.
Shvativši da je prošlo pola sata, vreme predviđeno za posetu, Ren je ustala,
uveravajući dame da joj je drago što ih je upoznala. Zahvalila se grofu na pozivu
i na čaju, osetivši olakšanje što se napokon završilo, što je uspela da učini nešto
za šta bi pre samo nekoliko nedelja mislila da je nemoguće, uprkos činjenici da joj
je teško palo. Zaista je bilo gotovo. Sve se završilo. Bila je uverena u to. Uprkos
olakšanju, osetila je tupu bol i razočaranje. Dok je razmišljala o tome, sve je
izgledalo tako jednostavno. Dame su joj ljubazno odgovorile, mada nije ni slušala
šta su joj rekle. Grof od Riverdejla ju je ćutke ispratio, naredivši batleru da dovezu
kočiju za pola sata.
„Pola sata?” upitala je mršteći se, dok su izlazili na terasu. „Dugo ste putovali
u kočiji”, rekao je, „i sve vreme ste sedeli u salonu. Pred Vama je dug put. Trebalo
bi da izdvojite malo vremena za svež vazduh i šetnju. Hoćemo li?” Pružio joj je
ruku.
Da li je osećao obavezu da joj kaže ono što je postalo očigledno dok su bili u
salonu? Možda je bio u pravu. Tada ne bi iščekivala dolazak njegove kočije u
narednih četrnaest dana, iako je sebe neprestano podsećala da ne sme to da radi.
Neke stvari je trebalo izgovoriti naglas.
Pružila mu je ruku, dok ju je preplavio neki neobičan osećaj, nalik na
beskrajnu tugu.

~ 46 ~
 Knjige.Club Books

VI

Krenuli su u suprotnom smeru od onog kojim su išli prošlog puta. Tamo se

nalazio travnjak sa gustim drvoredom i stazom koja je nekada verovatno bila
divna stazica oivičena brestovima. Aleksander je i dalje smatrao da je prizor
drveća koje se pruža u nedogled i širokog travnatog šetališta impresivan.
Trebalo je orezati drveće i pokositi travu, iako je to nedavno urađeno. Drvene
klupe su bile postavljene u jednakim razmacima duž staze, a na kraju se nalazila
letnja kućica koja je iz daljine odavala utisak da je u boljem stanju nego što je
zapravo bila. Aleksander je pomislio kako bi trebalo skloniti klupe, budući da više
nisu bile pogodne za sedenje, iako su mu se dopadale jer su mamile na lagane
šetnje sa mestima za odmor, u zelenilu i daleko od gužve. U travi se naziralo
nekoliko belih rada koje su uspele da odole napadu vrtlarske kose. Voleo je bele
rade i bilo mu je žao što ih mnogi smatraju korovom.
„Ovde je zaista prijatno”, rekla je gospođica Hejden. „Mislila sam da drveće
obeležava istočnu granicu parka”
„Park je zaista prostran”, odgovorio je. „Njegova veličina je još jedan u nizu
problema, jer bi bila potrebna vojska vrtlara koja bi neprestano radila na njemu
kako bi ga vratila u pređašnje stanje. Ali, zahvaljujući parku, mnogi ljudi će dobiti
posao, a pored toga, pružiće uživanje onima koji se odluče za šetnju.”
„Ova staza me podseća na ogromnu crkvu”, rekla je. „Budi u meni spokoj i
strahopoštovanje. Međutim, za razliku od crkve, ova stazica je živa.”
„Više volite prirodu nego umetnost?” pitao je. „Viđao sam katedrale koje su
me ostavile bez reči zahvaljujući umetničkim detaljima, počevši od stubova, pa
sve do grotesknih glava među svodovima.”
„Ali ima dovoljno mesta i za umetnost i za prirodu”, rekla je. „Naš život
postaje siromašniji ako moramo da odaberemo samo jedno između očiglednih
suprotnosti. A i zašto bismo? Mogla bih da provedem sate u crkvi i samo
posmatram oko sebe. Kao što bih uživala napolju zbog same činjenice da
udišem svet oko sebe, znajući da sam i ja deo toga.”
Shvatio je da se ova žena razlikuje od one koja je malopre sedela u njegovom
salonu i vodila usiljen razgovor sa njegovom majkom i sestrom. Ta žena je bila
ukočena, zvanična i nimalo simpatična. Setio se kako je rekla njegovoj majci da
sama vodi staklaru i da ne podržava ideju da žena mora da ostane kod kuće dok
muškarac brine o njenom potrebama.
~ 47 ~
 Knjige.Club Books
A onda se setio kako je njemu rekla da želi da se uda i da iskusi čari
poljupca. Pomislio je na njen iznenadni smeh kada je izgubio strpljenje dok je ona
govorila o svom licu. Setio se kako je posmatrala narcise u Vitingtonu, nazivajući
ih zlatnim trubama prepunim nade.
Jednom prilikom mu je rekla kako čovek mora da prihvati suprotnosti kako
bi u potpunosti iskusio život. Ovo i ono. Onda i sada. Umetnost i prirodu. Narcise
i ruže. Ženu koja je sedela u njegovom salonu i ženu koja sada šeta sa njim.
Privlačnost i odbojnost. Postojao je čitav niz suprotnosti.
Još neko vreme su ćutke koračali parkom.
„Hvala Vam”, rekao je naposletku.
„Zbog čega?” Okrenula je glavu i podigla obrve.
„Znam da Vam je bilo teško da se pojavite ovde”, rekao je. „A pogotovo da
ostavite veo kod kuće.”
„Ne sviđam im se”, rekla je.
Namrštio se. Njegova porodica nije bila ishitrena u procenjivanju ljudi koje
bi tek upoznala, ali znao je da im se ova poseta nije dopala. Izgledalo je kao da se
gospođica Hejden ogradila nevidljivim zidom koji je zamenjivao veo i nije
bilo moguće preskočiti ga. Pokušao je da joj olakša praveći se da se oseća
prijatno. I njegove majka i sestra su pokušale da olakšaju situaciju, i obično su to
vešto uspevale, jer su obe bile ljupke i nežne žene. Ali razgovor je bio usiljen,
klonuo je, vodio do banalnosti, ne uspevši da se održi bez svesnog
podsticanja. Zaista je bilo užasno. Pola sata se činilo kao večnost.
„Zašto im se ne biste sviđali?”, pitao je.
„Zato što Vas vole”, rekla je.
„Nisam im pominjao mogućnost sklapanja braka; rekao sam da smo komšije.”
„Ali one nisu glupe”, rekla je.
Naravno, bila je u pravu. „Žele da budem srećan”, rekao je. „Ja sam sin i brat
jedinac, i oduvek smo bili bliski. Ali one nisu posesivne u svojoj ljubavi. Nikada
ne bi mrzele nekoga koga bih ja izabrao. Ustvari, one žele da se oženim. Imam
trideset godina.”
„Ali ja nisam neko”, rekla je. „Ne možete poreći da je ova poseta bila užasna.
I ne krivim za to Vašu majku ili sestru. Bile su veoma ljubazne. Ne krivim ni Vas.
Ili sebe. Lorde Riverdejle, mislim da bi trebalo da Vas pustim. Nismo sklopili
zvaničan sporazum, ali mislim da počinjete da osećate neku vrstu obaveze nakon
naših poseta i činjenice da ste me predstavili gospođi Vestkot i lejdi Overfild.
Uveravam Vas da nema potrebe da osećate obavezu. Mislim da treba da
zaboravimo na ono što sam predložila kada ste me prvi put posetili pre dve
nedelje. Vi ste dobar čovek i ugledan gospodin i cenim Vaše pokušaje da me
upoznate. Ali ovo mora da se završi.”

~ 48 ~
 Knjige.Club Books
Govorila je kao prava poslovna žena, gledajući ga pravo u oči. U njenom glasu
nije bilo ni traga emocija. Ali... Da li se osećala povređeno? Da li bi delovao
umišljeno ukoliko bi pomislio da je to moguće? Zaista joj je bila potrebna
ogromna hrabrost da dođe, a ipak je to učinila. Zašto? Samo da bi završila sa
njim? Mogla je da se ne pojavi ili da mu pošalje pismo. Nije trebalo da podleže
ovom iskušenju. Sve je bilo povezano sa ovom posetom. Zapitao se da li se oseća
usamljeno i ranjivo. Njih troje protiv nje same; sa njim su bile majka i sestra, a
ona nije ni imala porodicu. Nije nosila veo zbog kojeg bi izgledala hrabrije, kao
poslednji put kada je došla na čajanku.
Bez obzira na sve, bila je u pravu. Osećao je obavezu, iako ga je ona upravo
oslobodila. Pozvao ju je ovde i učinio da se oseća neprijatno. Trebalo je da joj
veruje. Sigurno je jedva čekala da se vrati u svoj poznati i povučeni svet. Za njega
bi to bilo olakšanje. Nije mogao ni da zamisli srećan brak sa njom. Ali, ipak...
„Odustaćete od hrabrosti?”, upitao je.
„Ne radi se o hrabrosti”, pobunila se.
„Ne slažem se”, rekao je. „Trebalo Vam je puno hrabrosti da me pozovete i
iznesete svoj predlog, pokažete mi lice, popijete čaj sa mojim komšijama, posetite
me bez pratnje i ponovo dođete ovde. Ali, verujem da ste shvatili da, kada se
udate, nećete moći da živite potpuno izolovanim životom, kao što ste živeli sa
tetkom i tečom. Priznali ste mi to kada smo se poslednji put sreli.”
„Nemam više šta da kažem, lorde Riverdejle”, rekla je.
„Danas ste upoznali moju majku i sestru i uplašili ste se”, rekao je. „I zbog
toga sledite instinkt koji Vam govori da treba da se povučete na sigurno.”
Znao je da je nepravedan. Ali bilo je istine u onome što je rekao. Izgledalo je
kao da je zakoračila u hladan okean i smesta odustala od kupanja u njemu.
„Imam pravo da živim svoj život kako ja želim, lorde Riverdejle”, rekla je
hladno i dostojanstveno. I ne želim da odaberem Vas. Povlačim svoju ponudu. Ne
mogu da Vam ponudim ništa osim gomile novca. Baš ništa.”
Nije napomenula da ni on nema ništa da ponudi njoj, iako se to činilo važnije.
Sklopio je ruke iza leđa i nekoliko trenutaka zurio u nju, pokušavajući da shvati
šta se nalazi iza te hladne staloženosti. Mogao je da zaključi da nema ničega, ali
u njenom pogledu je bilo nečega što ga je navelo da pomisli suprotno. Mogao je
da oseti bol sakriven iza reči koje je izgovorila - Ne mogu da Vam ponudim ništa
osim gomile novca.
„Kada bismo se venčali”, rekao je, „uspeo bih da otkrijem šta se dogodilo u
prvih deset godina Vašeg života, gospođice Hejden. Iako po prirodi nisam nasilan
čovek, pretpostavljam da bih tada saznao da tamo negde postoji grupa ljudi koju
bih sa zadovoljstvom prebio sredinom sledeće nedelje.”
Razrogačila je oči i prekrila usne rukama, a u njenim očima su se pojavile
suze. Brzo se okrenula i povukla se do jednog bresta. Prekrila je lice rukama.
Šta je to učinio?
~ 49 ~
 Knjige.Club Books
Krenuo je za njom i nekoliko trenutaka stajao ispred nje, a potom je privio u
zagrljaj. Spustila je ruke i zagledala se u njega.
Bila je namrgođena, a on je shvatio da se u tom trenutku suočio sa tamom za
koju je oduvek znao da čuči u njoj. Nije imala ništa da kaže, a on nije mogao da
smisli ništa zbog čega bi se osećala bolje. Da se izvini? Ali zbog čega? Osim toga,
reči su već bile izgovorene, a on je znao da ju je gurnuo u ponor povezan sa
skrivenim godinama njenog detinjstva.
„Rekli ste mi da želite da Vas neko poljubi”, čuo je sebe kako govori.
„Dopustite mi da Vas poljubim.”
„Zašto?” pitala je. „Da bih se osećala bolje? Ne možete poreći da ste
oslobođeni svake obaveze koju ste osećali prema meni. Tokom tih pola sata videli
ste da je naš plan nemoguć. Kada odete, lako ćete pronaći drugu ženu. Neku koja
je normalnija, a pritom i dovoljno bogata da Vas spasi od Vaših problema.”
„Dopustite mi da Vas poljubim”, ponovio je, savivši ruke u laktovima kako
bi joj se približio. Bio je iznenađen spoznajom da želi da je poljubi, makar samo
iz radoznalosti.
„Zašto?”, ponovo je upitala, ali nije dobila odgovor. „Poljubite me. A onda
me odvedite do moje kočije.”
Nekoliko trenutaka ju je posmatrao, a potom spustio pogled na njene usne.
Poljubio ju je. Ispočetka su njene usne bile ukočene, a zatim su omekšale. Njene
ruke su se nalazile oko njegovog struka, na spoljašnjoj strani kaputa. Obuhvatio
je njeno lice rukama. Palčevima je milovao njene kapke i obraze, otkrivši da joj
je koža na levoj strani lica jednako glatka kao i na drugoj strani. Zavukao je ruku
ispod njenog šešira, pokušavši da je privuče bliže sebi. Bila je visoka, gipka i
vitka. Osećao je njene duge noge pripijene uz svoje. Primetio je njenu nespretnost
i manjak iskustva i bio je uveren da je ovo njen prvi poljubac.
Iskreno govoreći, nije se ni potrudio da analizira njen zagrljaj. Učestvovao je
u njemu, predajući se neočekivanoj senzualnosti poljupca, želji da nastavi dalje,
da svojim jezikom istraži njene usne i rukama luta po njenom telu.
To je zaista bio njen prvi poljubac. Nije popuštao pred svojim željama. I pored
toga, odjednom se uspaničila. Snažno ga je odgurnula, prošla ispod njegove ruke
i vratila se na travnatu stazu.
„Izvinite”, rekao je krenuvši za njom.
Ponovila je svoje reči. „Ja sam Vam to dozvolila. Ali to ništa ne menja, lorde
Riverdejle. Vraćam se na terasu.”
Sada je zaista osećao obavezu. „Gospođice Hejden”, rekao je, ponovo
sklopivši ruke iza leđa. Posmatrao je rumenilo na njenim obrazima, sjaj njenih
očiju, njeno klonulo držanje. „Sledeće nedelje idem u London zbog obaveza. Da
li želite da pođete sa mnom i budete gost moje majke u vili Vestkotovih? Možete
i da iznajmite sobu. Da li želite da dođete i iskusite društveni život? Onoliko

~ 50 ~
 Knjige.Club Books
koliko Vam prija. Da upoznate neke od svojih vršnjaka? Da mi dozvolite da Vam
se udvaram tamo bez ikakve obaveze?”
„Ne!” Razrogačila je od šoka. „Zašto bih pristala na tako nešto? Zato što Vi
imate obaveze? I ja ih imam. Moram da posetim svoju staklaru u Stafordširu.
Moram da vodim posao. Možda biste Vi želeli da dođete tamo i upoznate moje
kolege i zaposlene.”
„Ako bi nešto proizašlo iz našeg druženja, voleo bih to, gospođice Hejden.
Ali ne u proleće.”
„Ne želim da idem u London, a pogotovo ne u proleće. To je moj konačan
odgovor.” Okrenula se i zaputila se u pravcu iz kojeg su došli.
Bez reči je hodao pored nje. Pokušao je. Pokušao je da ne prihvati njeno
odbijanje sa vidnim olakšanjem. Pokušao je da pruži drugu šansu njihovom
poznanstvu. Sada je mogao mirno da spava. Ona je donela svoju konačnu odluku.
Njena kočija je bila spremna. Kočijaš je stajao pored konja, dok je sluškinja
šetkala ispred otvorenih vrata kočije. Aleksander se zaustavio nedaleko od kočije,
uzeo je za ruku i naklonio se. „Hvala Vam što ste mi pružili priliku da Vas
upoznam”, rekao je.
„Zbogom, lorde Riverdejle”, rekla je.
„Zbogom, gospođice Hejden.”
Ispratio ju je do kočije i zatvorio vrata nakon što se sluškinja smestila pored
nje. Kočijaš je uzeo uzde. Nije gledala kroz prozor dok se vozilo udaljavalo.
Posmatrao je kako odlazi, ne osećajući olakšanje.
I sve to zbog prokletog belega, pomislio je.
Šta li se dogodilo u prvih deset godina njenog života? Verovatno se radi o
nečem užasnom.
Zaputio se ka ulazu, vrativši se u kuću, a potom i u salon.

„Izgledate iscrpljeno”, reče Mod.

„Zaista?” Ren je naslonila glavu na jastuke i zatvorila oči. Bilo je to retoričko
pitanje, a Mod se nije usudila da odgovori.
Želela je da se vrati, iako se oprostila sa njim. Nije mogla da prolazi kroz sve
to sa nekim drugim. Imala je ideju, pokušala je, a sada je znala da ne može da se
uda. Nije mogla da laže sebe; to nije pravi razlog zbog kojeg neće moći da pokuša
sa nekim drugim. Jer nijedan muškarac nije on. Međutim, njihov brak je bio
nemoguć.
Ponovo je proživljavala njihov razgovor i poljubac. Nije ni slutila da poljubac
može da izgleda tako. Razmišljala je o poseti njegove majke i sestre, o njegovom
pozivu da ga poseti u Londonu, o njegovoj spremnosti da zakorači u njen
svet. Nije mogla da ga optuži da je nerazuman i da se ponaša poput tipičnog
muškarca koji uzima sve a ne daje ništa. Nije mogla da ga optuži ni za šta. Ustvari,

~ 51 ~
 Knjige.Club Books
bilo je potpuno suprotno. Nije očekivala plemenitog i zgodnog muškarca.
Problem je bio u njoj. Nije mogla da zakorači u njegov svet.
Obuzeli su je bol, praznina i užasno samosažaljenje. Mogla bi da se obuzda
dok ne stigne u Vitington, ali jednostavno nije želela da se suzdrži.
Kada bismo se venčali, uspeo bih da otkrijem šta se dogodilo u prvih deset
godina Vašeg života, gospođice Hejden. Iako po prirodi nisam nasilan čovek,
pretpostavljam da bih tada saznao da tamo negde postoji grupa ljudi koju bih sa
zadovoljstvom prebio sredinom sledeće nedelje.
Ugrizla se za usnu, pokušavajući da se smiri, uprkos činjenici da je jecala u
sebi.

Kada se Aleksander vratio, salon je nalikovao na košnicu. Njegova majka je

odmahivala glavom, dok se Elizabet nadvila nad okvirom za vez. Obe su podigle
pogled ka njemu kako bi se osmehnule, ali gospođa Vestkot se ubrzo namrštila.
„Aleks”, pitala je, „šta joj se dogodilo?”
„To je beleg od rođenja”, rekao je.
„Shvatila sam to čim je rekla da nije opekotina”, rekla je. „Šteta što prekriva
skoro polovinu njenog lica. Sigurno joj je veoma teško svaki put kada treba da
upozna nove ljude i suoči se sa istom reakcijom kao što je moja. Ali nisam na to
mislila. Šta joj se dogodilo?”
Elizabet ga je i dalje posmatrala, a igla sa grimiznim svilenim koncem lebdela
je iznad njenog rada. „Mama i ja smo shvatile da je toliko povučena u sebe da
deluje skoro nevidljivo”, rekla je.
Stajao je na sredini sobe, i dalje držeći ruke iza leđa. Bio je to jedan od onih
trenutaka kada je želeo da bude sam i tuguje u samoći. Iako nije postojao razlog
za tugovanje. Osim neuspeha. Ili krivice. Više od godinu dana ga je izjedala
krivica, uprkos činjenici da je znao da nema razloga da se oseća krivim. Osećao bi
se tako svaki put kada bi pomislio na Harija kako se bori sa pešadijskim pukom
negde u Španiji ili Portugalu, na Kamilu koja se udala za slikara portreta, iako se
činilo da je srećna sa njim, ili Abigejl koja je trebalo da bude predstavljena
visokom društvu ovog proleća, ali je umesto toga pobegla na selo sa svojom
majkom, koja je nakon dvadeset i pet godina kao grofica od Riverdejla, ponovo
postala gospođica Kingsli, majka troje vanbračne dece. Kako da se ne oseća
krivim? A sada je ponovo pogrešio pozvavši gospođicu Hejden ovde iako ona nije
bila spremna za to. I povredio ju je. Znao je da je povređena.
„Ne znam šta se dogodilo”, rekao je. „Ali ona je izuzetno osetljiva na svoj
izgled. Danas se prvi put pojavila u javnosti bez vela.”
„Danas si je prvi put video bez vela?”, pitala je Elizabet, očigledno vidno
iznenađena pre nego što je provukla igru kroz tkaninu.
„Ne”, rekao je. „Sklonila je veo kada smo se upoznali. Pozvala me je u
Vitington i otišao sam, pogrešno pretpostavivši da će tamo biti i drugih gostiju.
~ 52 ~
 Knjige.Club Books
Pozvala me je da mi ponudi brak. Teča joj je ostavio ogromno bogatstvo, a
pretpostavljam da nije tajna da mi fali dosta novca kako bih obnovio Brambldin.”
„Oh, Aleks!” Njegova majka je prestala da odmahuje glavom, prislonivši
ruku na svoje grudi.
„Otkako su njeni tetka i teča umrli, živi sasvim sama”, rekao je. „Oduvek je
bila povučena, ali mislim da je od prošle godine i usamljena. Želela je da se uda.”
„Ali ne za tebe”, reče njegova majka.
„Da li si prihvatio?” pitala je Elizabet.
„Nisam. Nisam ništa rekao. Predložio sam joj da se bolje upoznamo kako
bismo utvrdili da li bismo mogli da se venčamo iz nekog drugog razloga osim
novca. Došla je, prekrivena velom, na čajanku koju sam organizovao za sve
komšije i nakon toga smo se međusobno posetili u nekoliko navrata. Danas je
došla bez vela kako bi vas upoznala. Zaista joj je bilo potrebno mnogo hrabrosti.”
„Oh, Aleks”, reče njegova majka. „Zaista mi je žao sirote devojke. Ali ježim
se od same pomisli da si mogao da se oženiš njom.”
„Bila je prestravljena”, rekao je. „Prvi put se odvažila na ovako nešto.”
„Brinem se za tebe”, rekla je. „Znam da razmišljaš da se oženiš zbog novca;
ne zbog sebe već zbog ljudi čija egzistencija zavisi od prosperiteta Brambldina.
Znam da si dobroćudan. Ali, Aleks, ona nije žena za tebe. Trudim se da se ne
mešam u tvoj život. Ne želim da budem jedna od onih majki koje će se mešati u
život svog sina. Ah, rođak Hemfri je bio užasan čovek i briga me što o
pokojnicima ne bi trebalo govoriti ružne stvari.”
Aleksander se smestio na stolicu pored vrata. Spustio je lakat na naslon stolice
i protrljao oči. „Shvatili smo da nismo jedno za drugo”, rekao je. „Saopštila mi je
to pre nego što je otišla. Shvatila je da će kao moja supruga biti primorana da
izađe iz .izolacije na koju je navikla i misli da nije sposobna za to.”
Njegova majka je odahnula.
„Zamolio sam je da nas poseti u Londonu, u vili Vestkotovih”, rekao je.
„Ponudio sam joj i smeštaj u drugim vilama. Mislio sam da ću moći da je
nagovorim da se upozna sa ljudima, poseti nekoliko društvenih događaja i opusti
se u društvu svojih vršnjaka. Ali ona neće i ne može da učini tako nešto.
Povukla je svoju ponudu i oprostila se od mene.”
Nijedna od njih nije ništa rekla.
„Pretpostavljam”, reče Elizabet, „da sada osećaš krivicu zbog toga.”
Otvorio je oči i bezvoljno se osmehnuo.
„I ja se pitam šta joj se dogodilo. Neće da priča o tome. Jedini put kada je
ispoljila neku emociju bilo je malopre, kada sam pokrenuo razgovor na tu temu.
Verujem da je malo povređena zbog tog pokušaja. Možda i više nego malo.”
„Ali to nije tvoja krivica, ni tvoj problem”, reče njegova majka.
Zamišljeno je posmatrao majku. Naravno, bila je u pravu.
~ 53 ~
 Knjige.Club Books
„Znam”, rekao je. „Ali osećam se užasno kada pomislim da sam na bilo koji
način mogao da joj prouzrokujem bol.”
„Da li si i ti povređen?” pitala je Elizabet.
Razmišljao je o tome. „Njen beleg”, rekao je, „predstavlja vidljivi simbol
mnogo dubljeg bola. Moram da priznam da mi je laknulo kada je otišla. Nije mi
bilo prijatno u njenom društvu. Ali i ona je ljudsko biće i morao sam da je
upoznam. Voli narcise.” Namršteno je posmatrao svoje ruke, prekrštene preko
kolena. „Kaže da su narcisi zlatne trube prepune nade, ali joj je bilo neprijatno
kada je to izgovorila naglas. Možda bih voleo da joj budem prijatelj, ali sada je
kasno za to. U svakom slučaju, prijateljstvo između slobodnog muškarca i jedne
dame nije sasvim prikladno. Žao mi je što sam vam uništio dan. Šta mogu da
učinim da popravim situaciju?” Osmehnuo im se.
„Volela bih da odmorim u svojoj sobi i uživam u tišini. Dan je bio prepun
dešavanja. Ali ti i Lizi možete da izađete ako želite.”
„Možda si u pravu, Aleks”, reče Elizabet, odloživši svoj vez u torbu pored
stolice. „Možda je nemoguće da ti i gospođica Hejden budete prijatelji, ali to nije
slučaj sa mnom. Želela bih da je posetim u vili Vitington, uz tvoje odobrenje.”
Njihova majka je uzdahnula, ali nije ništa rekla.
„Njeno imanje je udaljeno desetak kilometara”, rekao je, „možda i više. Da li
si sigurna, Lizi?”
„Trebalo bi da joj uzvratimo posetu, zar ne?”, rekla je. „Ne može da škodi.
Ako me odbaci, onda ću se vratiti ovde. Ali možda joj je potreban prijatelj, iako
ja mogu da joj ponudim prijateljstvo zasnovano na razmenjivanju pisama. Mi,
dame, izuzetno smo vične u pisanju pisama.”
Da li bi odbacila Lizi? Nije imao pojma. Ali osetio je izvesno olakšanje
znajući da će imati priliku da stekne prijateljstvo na daljinu i da će shvatiti da im
nije toliko odbojna kao što je mislila.
„Hvala ti”, rekao je.
„A sada otprati mamu do njene sobe, a ja ću uzeti svoj šešir. Želela bih da
prošetamo.”

~ 54 ~
 Knjige.Club Books

VII

Ren se pripremala za odlazak u Stafordšir. Nije žurila sa putovanjem. Volela

je da boravi na selu tokom proleća, i, što je još važnije, ove godine je zadala sebi
zadatak da pronađe muža. Iako se njen plan neslavno završio, znala je da ne
može da bude uspešna u svemu. To je bila jedna od životnih lekcija koje je naučila
od svog teče. Čovek mora da prihvati neuspeh isto kao i uspeh. Kada bi svi
razmišljali razumno i učili na tuđim greškama, uspesi bi nadmašili neuspehe.
Uvek postoji nešto novo i izazovno čemu možemo da se radujemo. Znala je da
je to tačno, iako joj je trenutno bilo pomalo teško da poveruje u to, jer se
poslednjih nekoliko dana osećala utučeno i tužno. Ali, ovo iskustvo joj je
pomoglo da shvati da je za sopstveni uspeh zaslužna isključivo ona i da treba da
ga traži u svom poslu. Barem je bila srećna zbog te spoznaje.
Promena sredine bi je ojačala i bila bi izuzetno korisna za nju. Zaokupila bi
se radeći ono što voli i u čemu je dobra. A i moći će lično da razgovara sa Filipom
Kroftom, dugogodišnjim upravnikom, i ostalim zaposlenima. Mogla bi da obiđe
radionice i ponovo uživa u čarobnom postupku proizvodnje vaza i bokala, čaša i
figurica od prozračnog i krhkog stakla. Mogla bi da posmatra duvače i rezače
stakla, gravere i slikare i da boravi u društvu pravih umetnika. Kad god bi otišla
tamo, uvek bi se zapitala kako je mogla da ne poseti staklaru toliko dugo.
Bila je u svojoj sobi i pakovala kofer. Oduvek je uživala u tome iako se Mod
protivila. Međutim, možda neće uspeti da završi pakovanje. Čula je kočiju koja
se zaustavila ispod njenog prozora. Ko...? Niko nikada nije dolazio u posetu. To
sigurno nije bio on. Nije pogledala kroz prozor jer nije želela da je on vidi. Nije
želela da ga vidi, iako ne bi bilo pristojno da ga odbije, budući da je prevalio toliki
put po kiši. Ali nije očekivala nikog drugog. Da je samo sačekao sutrašnji dan,
ona bi već otišla i ne bi morala da se brine da li će biti nepristojna.
Mod je pokucala na vrata, otvorivši ih nakon Reninog odobrenja. „Lejdi
Overfild želi da zna da li primate posetioce”, rekla je gledajući sa neodobravanjem
otvoreni kofer i ogorčeno odmahujući glavom.
„Lejdi Overfild? Da li je sama?”, pitala je Ren.
„Jeste”, odgovorila je Mod. „Grof nije došao sa njom, osim ako se ne krije u
kočiji.”
Osećala se posramljeno zbog razočaranja koje je nastupilo. Ali šta njegova
sestra želi od nje? Možda joj je sve ispričao? „Ako si joj već rekla da moraš da
~ 55 ~
 Knjige.Club Books
proveriš da li sam kod kuće, kao što pretpostavljam da jesi”, rekla je, „znače da
sam tu. Odvedi je u salon i kaži da ću joj se uskoro pridružiti.”
„Već sam joj rekla”, reče Mod. „Ne biste mogli da je odbijete, zar ne?”
Ren je pretpostavila da bi isto učinila ukoliko bi došao grof. „Molim te reci
batleru da donese poslužavnik sa čajem u salon.”
„To je sređeno”, rekla je pre nego što je otišla.
Ren je spustila pogled na svoju garderobu. Nosila je staru, izbledelu haljinu
sive boje od pre par godina, a nedavno je ponovo počela da je nosi. Prešla je
rukama preko haljine. Trebalo bi da izgleda pristojno. Pogledala se u ogledalo.
Njena kosa je bila svezana u jednostavnu punđu, ali barem je izgledala uredno.
Bacila je pogled na veo, položen na naslonu stolice, i odlučila da ga ne stavi.
Elizabet je već videla njen beleg. Nerado je sišla u salon.
Lejdi Overfild je stajala kraj prozora i posmatrala okolinu, okrenuvši se čim
je Ren ušla u salon. Bila je drugačija od svog brata. Ren je pokušavala da pronađe
sličnost između njih, ali nije uspela. Nije bila tamnoputa i zgodna kao on, niti je
imala njegovo aristokratsko držanje. Njen glavni adut bio je nežan izraz lica na
kojem je uvek poigravao blagi osmeh.
Ren nije pozdravila gošću, niti joj je prišla nakon što je zatvorila vrata. Nije
se ni osmehnula. Nije je pozvala da je poseti, ali je lako mogla da pretpostavi
razlog ove posete.
„Nadam se da nisam došla u nezgodnom trenutku”, rekla je. „Ako je tako,
molim Vas da mi to kažete i odmah ću otići.”
„Naravno da niste”, odgovorila je. „Upravo sam se pakovala. Molim Vas,
sedite.” Lepo vaspitanje je ponovo došlo do izražaja.
„Pakujete se?” Lejdi Overfild je sela, a Ren je klimnula glavom.
„Imam kuću u Stafordširu, u blizini staklare”, objasnila je. „Mogu da vodim
posao izdaleka jer imam stručnog upravnika koji je tamo već godinama, ali s
vremena na vreme, volim da odem tamo. Želim da proverim da li je sve u redu,
da aktivno učestvujem u planovima i odlukama, posetim radionicu i pokažem
radnicima da cenim njihov rad. Osim toga, divim se njihovom talentu i
posvećenosti. Tamo sam provela najlepše dane u svom životu. Stakleno posuđe
može biti veoma lepo, a kod nas je naglasak oduvek bio na proizvodnji lepih
stvari. Ono nam je važnije od posuđa koje se brzo pravi i lako prodaje.” Ponovo
je zauzela odbrambeni stav. I sama je primetila neprijateljski ton u svom glasu.
„To zvuči divno”, prokomentarisala je lejdi Overbid. „Nadam se da znate da
ste posebna žena, gospođice Hejden?”
Zar joj se ruga? Ren nije bila sigurna. Ipak, zvučala je srdačno i iskreno.
Možda se samo pretvarala bolje od nje. „Znam”, rekla je. „Smatram sebe srećnom
ženom.”
U tom trenutku je stigao poslužavnik sa čajem. Usledila je kratka pauza dok
je Ren nasula čaj i poslužila biskvite od đumbira.
~ 56 ~
 Knjige.Club Books
„Nije trebalo da gubite vreme, lejdi Overbid”, rekla je Ren, umočivši keks u
čaj, iako to nije bilo naročito pristojno. „Došli ste da me upozorite. Pretpostavljam
da Vas lord Riverdejl nije obavestio da smo okončali naše druženje na moju
inicijativu. Kada sam rekla zbogom, to nije značilo da ćemo se sresti ponovo.
Želela sam da kažem da se više nikada nećemo videti, osim ukoliko se slučajno
ne sretnemo. Budući da je moje imanje udaljeno od Brambldina najmanje deset
kilometara, i da svake godine boravim na drugom mestu, verujem da se više
nećemo videti. Sasvim je bezbedan od mene i mog novca.” Toliko o lepom
ponašanju.
Lejdi Overbid je spustila šolju na tanjirić. „Rekao nam je. Delovao je pomalo
tužno zbog toga, zbog čega smo se i majka i ja takođe rastužile. Ali moj dolazak
nema nikakve veze sa tim, gospođice Hejden. Vaš odnos sa Aleksom je
isključivo Vaša stvar.”
Tužan? Bio je tužan? „Zašto ste onda došli?”, pitala je Ren.
„Mislila sam da bi bilo pristojno da uzvratim posetu”, odgovorila je lejdi
Overbid. Podigla je ruku pre nego što je Ren uspela da progovori. „Ne. Ne
verujem da ću Vas ubediti običnim izgovorima. A i zašto bih? Zašto Vam ne bih
rekla istinu? Kada smo se upoznale, pomislila sam da Vam je možda potreban
prijatelj. Znam da živite sami otkako ste prošle godine izgubili tetku i teču. I sama
znam kako je kada je čovek sam.”
„Nakon što ste izgubili supruga?”, pitala je Ren.
Lejdi Overbid je oklevala. „Nisam se osećala usamljeno posle njegove smrti,
već dok je on bio živ. Gospođice Hejden, on je bio nasilnik, a ja sam se osećala
dužnom da zadržim to za sebe, i da ne kažem nikome, čak ni svojoj porodici.
Imala sam porodicu, kao i gomilu poznanika. Vodili smo aktivan društveni život.
Ali u dubini svog srca sam se osećala usamljeno. Ne mislim da su moja i Vaša
samoća iste, ali mislim da smo obe žrtve usamljenosti. Oprostite mi ako Vas je
moja pretpostavka uvredila. Možda imate nekolicinu bliskih prijatelja. A
možda nemate nijednog. Sigurno ne želite da Vam ja budem prijatelj.”
Ren je bez reči zurila u nju. Odjednom se ponovo našla u svom detinjstvu,
osetivši nepodnošljivu čežnju iz tog perioda. Setila se sebe kako neutešno jeca
sklupčana u uglu svoje sobe, čeznući za prijateljima svojih godina, koje nikada
nije imala. Želela je samo jednog prijatelja. Zar je tražila previše? Naravno, njeno
pitanje je bilo retoričko, jer je odgovor uvek bio da. Iako je često mogla da čuje
graju i smeh druge dece napolju ili u susednim prostorijama, uvek bi ostajala sama
iza zaključanih vrata. Ona je bila samo dete. Davno je potisnula čežnju za
prijateljima. Umesto toga, uživala je u sigurnom i toplom domu i bezuslovnoj
ljubavi ljudi koji su za nju bili anđeli sa ljudskim likom. Međutim, na sam pomen
prijateljstva, ponovo je osetila čežnju. Na početku je poželela da se odbrani,
posramljena zbog činjenice da nema prijatelje. Međutim, ova elegantna, staložena
i nasmejana dama, koja je izgledala kao da oduvek živi lagodnim životom, uprkos
onome što joj je ispričala o svom suprugu, znala je kako je osećati se kao da si
~ 57 ~
 Knjige.Club Books
potpuno sam na svetu i bila je spremna da podeli sa njom sve što je tada smatrala
sramotnim.
„Naravno”, nastavila je lejdi Overfild, „ne živim u Brambldinu, niti ću ikada
živeti. Ali ako Aleks zaista namerava da se preseli ovde, verujem da ću
povremeno boraviti ovde. Oduvek smo bili bliski, a on je bio posebno dobar
prema meni. Možda ne mogu da Vam ponudim blisko prijateljstvo, ali ponudiću
ono što mogu. Uvek postoje pisma, zahvaljujući kojima je moguće održati
kontakt. Prilično sam vesta u pisanju pisama.”
„Zauzeta sam poslovnom korespondencijom”, rekla je Ren odlučno.
Dama se ponovo osmehnula. „Da li mogu da Vam ispričam kako je Aleks bio
dobar prema meni? Ili biste voleli da više nikada ne čujete njegovo ime?”
„Kako?” pitala je Ren nevoljno, primetivši da je druga polovina njenog
biskvita i dalje netaknuta. Zagrizla ga je, budući da nije bilo čaja u koji bi mogla
da umoči biskvit.
„Kada me je Dezmond, moj suprug, prvi put povredio”, počela je lejdi
Overbid, „otišla sam u Rajdings park. Međutim, on je došao po mene, a moj otac
je, svestan činjenice da sam se svojevoljno udala za njega, insistirao da se vratim
kući. Dezmond se izvinio i obećao da se to više neće ponoviti. Kada me je ponovo
povredio i slomio mi ruku, ponovo sam otišla kući. Međutim, moj otac više nije
bio živ. Kada je Dezmond došao po mene, Aleks ga je udario i oterao ga sa imanja.
Moj suprug se vratio sa sudijom, ali Aleks nije želeo da odustane od mene. Od
tada živim sa njim i majkom. Dezmond je umro godinu dana kasnije. Moj brat je
nežan čovek, staložene naravi, ali to ne znači da je slabić. Pričajte mi o svojoj
tetki. Znam da je Vaš teča bio uspešan čovek i da Vas je zainteresovao za
posao koji ste nasledili od njega. Ali šta je sa Vašom tetkom koju ste toliko
voleli?”
Kako je lejdi Overbid mogla da pati, a da se to ne primećuje na njoj? Kako se
oporavila? Da li je uopšte uspela? Delovala je veoma staloženo i ljubazno, ali,
budući da ju je kratko poznavala, nije mogla da zna šta se dešava u njenom srcu.
I zašto je odlučila da joj poveri nešto tako lično? Zašto je želela da joj bude
prijatelj? Da li je to bilo moguće? Ren je shvatila da je na ivici suza, počevši da
trepće kako bi ih zaustavila.
„Bila je punačka i staložena žena koja je uživala u ulozi supruge i majke”,
rekla je. „Nikada nije pokazivala interesovanje za posao, osim divljenja prema
simpatičnim proizvodima kada bismo je pitali za mišljenje. Nikada nije povisila
glas, izgubila strpljenje, niti izgovorila ijednu ružnu reč. Ali znala je da bude teška
kada je nešto pogodi. Kad...” naglo se zaustavila. „Pa, jedno vreme je...” Laknulo
joj je kada se lejdi Overbid nadovezala.
„Volela bih da sam je upoznala”, rekla je. „Da li Vas je ona vaspitala ili ste
imali guvernantu?”

~ 58 ~
 Knjige.Club Books
Trideset minuta predviđenih za posetu je brzo proletelo, a nakon toga još
trideset, dok su njih dve opušteno ćaskale na različite teme. Ren je shvatila da i
sama učestvuje u razgovoru, da se čak i osmehuje. Očigledno joj se dopala njena
prva ponuda za sklapanje prijateljstva. Kada je lejdi Overfild pogledala na sat,
shvatila je da je krajnje vreme da krene i dopusti gospođici Hejden da se vrati
pakovanju. A Ren je shvatila da je uživala u razgovoru.
„Vreme leti”, reče Ren, pomerivši poslužavnik ustranu kako bi mogla da
ustane. „Hvala Vam što ste došli. Nadam se da ćete bezbedno putovati zbog kiše.”
„Srećom, pljusak nije jak i putevi neće biti blatnjavi”, rekla je lejdi Overfild,
gledajući kroz prozor. Nije se odmah okrenula prema vratima. Namrštila se i neko
vreme oklevala, a potom se okrenula prema Ren. Duboko je udahnula, želeći da
kaže nešto, ali u jednom trenutku je izgledalo kao da se predomislila, odmahnuvši
glavom. Potom se osmehnula. „Gospođice Hejden, došla sam da Vam kažem
nešto, ali toliko sam uživala u našem razgovoru da sam sasvim zaboravila na to.
Ali moram da održim govor koji sam pažljivo pripremila i marljivo uvežbala u
kočiji, inače ću se pojesti od muke dok ne dođem kući. Aleks nam je rekao da Vas
je pozvao da dođete u London i budete gost naše majke u vili Vestkot. Znam da
ste odbili njegovu ponudu i u potpunosti poštujem Vašu odluku. Međutim, želim
da Vam kažem dve stvari. Ukoliko ste odbili ponudu jer ste mislili da majka i ja
nećemo uživati u Vašem društvu, pogrešili ste. Moja majka i ja smo veoma
društvene i bilo bi nam zadovoljstvo da Vas ugostimo. Drugo, ako ikada, iz bilo
kog razloga odlučite da ipak dođete u London, koji svakako vredi posetiti, bilo
bi nam zadovoljstvo da Vam pokažemo grad, iako ne može da se poredi sa Vašom
staklarom. Inače, veoma bih uživala u Vašoj poseti. Drage volje bismo Vas povele
na neku od zabava koje se održavaju tokom sezone. Isto tako, ne bismo imale
ništa protiv da Vas ostavimo kod kuće, ukoliko biste odlučili da nam se
ne pridružite. Ne bismo Vas prisiljavale da učinite nešto što ne želite ili da
upoznate nekoga koga ne želite. Eto, to sam želela da Vam kažem. Moja majka je
želela da pođe sa mnom, ali mislila sam da bi to bilo previše za Vas. Ah, da, još
nešto!” Otvorila je torbicu i izvukla karticu koju je predala Ren. „Ovo je
naša adresa u Londonu. Nadam se da ćete mi pisati. Obećavam da ću Vam
odgovoriti.”
„Hvala Vam.” Ren je spustila pogled na karticu. „Pisaću Vam.” Uopšte nije
bila sigurna da li će joj pisati. Nikada ranije nije imala prijatelja, čak ni na daljinu.
Nikada ne bi otišla u London, ali... Mogla je da ima prijatelja. Možda bi mogle
povremeno da se viđaju. Možda će je nekada pozvati u Stafordšir. Da, pisaće joj.
Ako ništa drugo, pokazaće da je lepo vaspitana. „Ispratiću Vas.”
Kada se vratila u sobu, Mod je već završila pakovanje kofera. Ren je
pogledala karticu koju je držala u ruci i spustila je na ivicu kofera. „Nisam bila
sigurna da li će sve stati”, rekla je. „Ti si daleko urednija od mene, Mod. Hvala
ti.”

~ 59 ~
 Knjige.Club Books
„Uvek mi napravite duplo više posla”, progunđala je Mod. „Prvo sam morala
da raspakujem sve što ste spakovali, a zatim da spakujem sve kako treba.”
Ren se osmehnula i smestila se kraj prozora. Zapitala se da li će kiša odložiti
njeno putovanje. Međutim, više nije videla kišu. Zamišljala je grofa od Riverdejla
koji je nokautirao muža lejdi Overfild i odbio da je se odrekne, iako je zakon bio
protiv njega.
Moj brat je nežan čovek, staložene naravi, ali to ne znači da je slabić.
A on je bio brat njene prijateljice.
Moje prijateljice, tiho je prošaptala.

Aleksander je otišao u London sa majkom i sestrom odmah nakon što je Ren

otišla u Stafordšir. Razgovarao j e sa upravnikom imanja o tome šta bi mogli da
učine s obzirom na ograničena primanja kojima je raspolagao. Nije imao mnogo
i mogli su samo da se nadaju da će ovogodišnja žetva biti uspešna kako bi zaradili
više novca koji će moći da ulože sledeće godine. Kuća i park će morati da
sačekaju, iako je Aleksander nameravao da provede leto u Brambldinu.
U međuvremenu je otišao u London, jer je morao da zauzme svoje mesto u
Domu lordova. Ali i zato što je njegovoj majci i Elizabet bila potrebna pratnja dok
su boravile u gradu. Ove godine neće morati da iznajme kuću. Vila Vestkot u Ulici
Saut Odli nije bila u njegovom posedu. Ana je prošle godine nasledila rezidenciju
u Londonu, ali nije želela da zadrži sve za sebe. Podelila je svoje bogatstvo na
četiri dela i tri četvrtine poklonila dvema polusestrama i polubratu. Vilu Vestkot
nameravala je da pokloni Aleksandru. Napokon su rešili da se smeste tamo kad
god borave u gradu, a Ana ga je ona obavestila da će, posle nekog vremena, kuću
naslediti on i njegovi potomci, iako je ona bila četiri godine mlađa od njega.
Naravno, morao je da poseti London jer mu je bila potrebna bogata supruga,
iako mu je sama pomisao na tu mogućnost svakim danom bila sve užasnija. Nije
uživao u poznanstvu sa gospođicom Hejden jer je znao da je jedini motiv za
razmatranje braka sa njom bogatstvo koje poseduje. Osećao se prljavo, iako se
nije radilo o prevari. Ipak je ona bila ta koja je predložila venčanje, znajući da mu
je potreban novac, a ona je želela muža. Sigurno bi zamrzeli jedno drugo dve
nedelje nakon venčanja.
Možda. A možda i ne bi. Sama pomisao na nju ga je bolela.
Prestao je da razmišlja o njoj, shvativši da se unervozi kad god pomisli na nju.
Odlučio je da se posveti budućnosti, tačnije, narednom periodu koji će provesti u
Londonu. Međutim, to ga nije činilo naročito srećnim, zbog planova koje je
morao da ostvari.
Uskoro je postalo očigledno da će njegov zadatak biti daleko lakši nego što je
očekivao. Tokom tri nedelje provedene u Londonu upoznao je mnoštvo mladih
dama. Sezona je bila u svom punom jeku, a on je bio grof od Riverdejla, relativno
mlad i slobodan muškarac. Naravno, činjenica da je nasledio oronula imanja

~ 60 ~
 Knjige.Club Books
svojih predaka nije bila tajna. Međutim, ispostavilo se da pojedinci smatraju tu
činjenicu ohrabrujućom. Ispostavilo se da su bogate porodice iz nižih društvenih
staleža bile voljne da skupo plate udaju svojih kćeri za aristokrate, kako bi
poboljšale svoj društveni status. Neki od ih bogataša su tvrdili da ćerke samo za
to i služe.
Aleksander je mrzeo takvu vrstu cinizma. Ali, nisu uzalud sezonu nazivali
velikim bračnim tržištem. Bilo mu je teško, pa i pomalo ponižavajuće, da
prisustvuje balovima, sedeljkama, koncertima i drugim društvenim događajima
kada je znao da svi koji ga posmatraju u njemu vide aristokratu koji je bio
prikladna prilika za udaju njihovih ćerki. Premda su bili u pravu.
Jedna od njih je bila i gospođica lejdi Litlvud. Aleksander je plesao sa njom
dva puta tokom jedne večeri, mada ni sam nije znao kako je došlo do drugog plesa.
Međutim, ambiciozne majke su često znale kako da zbune potencijalnog
mladoženju. Imala je 18 godina i tek je završila školu. Bila je plavokosa i lepa
devojka sa rupicama na obrazima i veoma vesela. Uživala je u razgovorima o
vremenskim prilikama, drugim ljudima, modi i predstojećim događajima u
sezoni. Zbunjeno je zurila u njega kada je pokušao da razgovara sa njom o
knjigama za koje je tvrdila da ih je pročitala, o predstavi koja se trenutno izvodila
na jednoj od londonskih pozornica, rekavši da je bila na predstavi pre dve večeri,
o koncertu za koji je rekla da je „zaista uživala u njemu”, kao i o galerijama koje
je navodno posetila i koje su joj se dopale.
Sledećeg jutra su ga pozvali da se pridruži Litlvudovima i odabranoj grupi
njihovih prijatelja u Voksholu. Istog dana, gospodin Osvald Litlvud, promućurni
i lukavi gospodin, uspeo je da se upozna sa njim, zahvaljujući zajedničkom
poznaniku. Sedeo je sa Aleksandrom u čitaonici, gnjaveći ga pričom o svojim
dostignućima, uprkos očiglednom protivljenju onih koji su pokušavali da na miru
čitaju novine ili knjigu. Bio je mlađi sin barona, ali deset puta bogatiji od svog
starijeg brata, budući da je ujak, koji je bio zadužen za kraljevsku otkupninu u
Indiji, preminuo i ostavio mu polovinu svog imetka.
„Ostavio mi je bolju polovinu”, rekao je. „Moj brat je nasledio manju
polovinu.” Izgledalo je da je prilično srećan zbog te činjenice. Pakosno se nacerio
i protrljao ruke.
Očigledno je milostivi Gospod odlučio da blagoslovi njega i gospođu Litlvud
samo jednom ćerkom, zenicom njihovog oka, njihovom najvećom radošću,
najuzornijom ćerkom, koja je želela da napusti roditeljski dom i uda se za
zgodnog gospodina po sopstvenom izboru.
„Moja supruga i ja smo opčinjeni njome”, dodao je gospodin, srdačno se
nasmejavši onome što mu se činilo kao urnebesna šala, „toliko da ćemo joj
dozvoliti da bude po njenom. Imamo sreće što ne moramo da tražimo od nje da
odabere bogatog supruga koji će je izdržavati. Ukoliko bi odlučila da se uda
za siromašnog gospodina, ne bismo se bunili, pod uslovom da je srećna. Lorde
Riverdejle, da li ste upoznali moju suprugu i našu Heti?”
~ 61 ~
 Knjige.Club Books
Nažalost, Aleksander je već prihvatio poziv za Vokshol. I, nažalost, morao je
da joj se udvara. Nije imao drugog izbora.
A gospođica Litlvud i njeni dragi roditelji nisu bili jedini; međutim, bili su
najuporniji.

Ren je provela dve divne i ispunjene nedelje u Stafordširu. Naravno, nije

imala društveni život, ali tamo joj nije bio ni potreban. Dane je provodila u
radionicama i kancelarijama. Viđala je poznata lica i nije joj bilo neprijatno, iako
je uvek nosila veo. Pogledala je skice za nove proizvode zajedno sa svojim
upravnikom i dizajnerima sa kojima je često razmenjivala mišljenje.
Njihove rasprave nikada nisu bile žustre i vladalo je uzajamno poštovanje.
Zajedno sa stručnim osobljem pregledala je planove za prodaju proizvoda i
planirane troškove, kao i dugačke kolone mogućih dobitaka i gubitaka, kako bi
mogla da učestvuje u raspravama o finansijama. U trenucima kada je bila sigurna
u svoje znanje, predlagala je načine na koje bi mogli da uvećaju zaradu, a njeni
predloži su bili prihvaćeni.
Jednog dana, sedela je sama u svojoj kancelariji, a vrata su bila zatvorena,
zbog čega je mogla da skine veo jer niko nije ulazio bez kucanja. Ako bi neko
ušao, zatekao bi je kako sedi za stolom, pregledajući papire ispred sebe i
držeći pero u ruci.
Ustvari je sastavljala listu „prednosti” i „mana”. Lista sa manama je bila duža
od liste prednosti i bilo joj je lakše da je sastavi;

Mane:
1. Nikada nisam bila tamo, osim sa tetkom M. kada mi je bilo deset godina.
2. Ne želim da idem.
3. Ne želim ponovo da ga vidim.
4. Sigurna sam da ni on ne želi da vidi mene.
5. Ne znam gde bih išla, ni šta bih radila.
6. Lejdi O. verovatno nije bila ozbiljna.
7. Gospođa V. sigurno nije bila ozbiljna.
8. Srećna sam ovde.
9. Kao što sam srećna i u Vitingtonu.
10. Tamo ima previše ljudi.
11. Ne poznajem nikoga osim lejdi O, gospođe V. i njega.
12. Ne želim nikoga da upoznam.
13. Mogla bih da sretnem nekoga od njih. Katastrofa!
14. A posebno nju. Ne dolazi u obzir!
15 . Ne treba da čačkam mečku.
~ 62 ~
 Knjige.Club Books
16. Mogli bi da pomisle da sam očajna ili jadna.
17. Ne znam šta bih navela kao prednost. Dakle, nema prednosti.

Prednosti:
1. Suočila bih se sa svojim demonima.
2. Mogla bih da budem ponosna na sebe.
3. Pozvana sam.
4. Volela bih da vidim Crkvu Sv. Pola, Nacionalnu galeriju i ostale
znamenitosti.
5. Mogla bih da posetim neke prodavnice i predstavim im našu staklaru.
6. Dokazala bih da nisam kukavica (isto kao tačka br. 2?)
7 . Zato. (Ovo nije prednost.)
8. Ponovo bih ga videla. (Kontradiktorna sam).
9. Zato što ja tako želim. (Opet sam kontradiktorna. Osim toga, ovo je isto
kao tačka br. 7?)

Sama pomisao na putovanje u London izjedala je Ren od kako je stigla, tačnije

od dana kada je napustila Viltšir. Mogla bi da ostane samo nekoliko dana. Ne bi
morala da odsedne u Vestkotu. Ne bi morala da obavesti lejdi Overbid, niti
bilo koga drugog da će doći, niti da će provesti izvesno vreme u Londonu. Mogla
bi da odsedne u hotelu. Nije se plašila da boravi u hotelu sama, iako je žena.
Povela bi Mod i druge sluškinje zbog reputacije. Bila je zauzeta i srećna ovde.
Zašto bi se odrekla toga? Mogla bi da ostane ovde koliko god želi, a zatim se
vrati u Viltšir i uživa do kraja leta.
Međutim, on joj je predložio da dođe u London i odsedne kod njegove majke,
a lejdi Overfild ju je takođe pozvala. Sama pomisao na to ju je užasavala.
Okončala je svoje druženje sa grofom od Riverdejla jer bi, kao njegova supruga,
morala da učestvuje u dešavanjima u visokom društvu, a to je bilo nemoguće.
Zbog čega je uopšte i pomislila da bi trebalo da ide? Lista mana je bila duplo duža
od liste prednosti.
Ali ideja o putovanju u London ju je izjedala i mučila do te mere da se našla
u iskušenju da ode samo da bi dokazala da može. Kome je trebalo da dokaže? Sebi
samoj? Njemu? Njegovoj sestri i majci? Celom svetu?
Shvatila je da se sve svodi na hrabrost. Iako nije želela da ode i ponovo vidi
grofa od Riverdejla, nije želela da sebe smatra kukavicom. Da lije bila kukavica
zato što ne namerava da učini ono što ne želi? Ali, da li je iskrena prema sebi? Zar
je moguće da potajno čezne da vidi London i da vidi njega?
Čezne?

~ 63 ~
 Knjige.Club Books
Ren je zgrabila još jedan list papira, osvetoljubivo ispisavši jednu reč preko
čitave stranice.

ZAŠTO?

Zurenjem u list papira neće pronaći odgovore na svoja pitanja. Zašto je bila u
iskušenju? Zato što se pogledala i nije joj se svidelo ono što je videla? Ali ovo
nema veze sa njenim užasnim licem. Zato što joj je lejdi Overfild ponudila
prijateljstvo, a nikada ranije nije imala prijatelja? Razmenile su nekoliko pisama
u kojima je Ren uživala, što je za nju bilo zaista neočekivano. Zato što ju je
pozvao pre nego što je odlučila da mu kaže zbogom? Ili je to bilo posle? Nije
mogla da se seti.
Zato što ju je poljubio?
Zato što ne može da ga zaboravi?
Složila je papire i poravnala ivice. Potom ih je iscepala i sakrila iza kamina,
odlučivši da ipak neće ići.
Eto.
Kraj priče. Neće ići.
Definitivno neće ići. To je njena konačna odluka i ništa neće uticati na nju.
Osećala se mnogo bolje.

~ 64 ~
 Knjige.Club Books

VIII

Aleksander je šetao Hajd parkom tokom jednog popodneva. Prošlo je više od

tri nedelje kako je došao u grad. Gospođica Heti Litlvud i njena majka držale su
ga podruku.
Prethodne večeri su ga nagovorile da pođe sa njima u šetnju, dok je
prisustvovao koncertu sa majkom i Elizabet. Sedeli su sa Radlijevima: ujakom
Ričardom, bratom njegove majke, ujnom Lilien, njihovom ćerkom Suzan i njenim
suprugom Alvinom Kolom.
Tokom pauze, Aleksander i Alvin su otišli po limunadu za dame, gde se našao
u licem u lice sa gospođom Litlvud i njenom ćerkom.
„Baš lepo od Vas”, rekla je majka, uzevši čašu iz Aleksandrove ruke,
sugerišući ćerki da uzme drugu.
Pred kraj pauze, Aleksander je izjavio da se slaže da je Hajd park zaista divno
mesto za popodnevnu šetnju. Gospođica Litlvud još uvek nije bila tamo jer njen
otac nije voleo da šeta, a gospođa Litlvud nije želela da se pojavljuje u javnosti
bez muške pratnje. Prihvatio je njihov poziv poput marionete.
Gospođica Litlvud je izgledala veoma privlačno u haljini boje breskve sa
odgovarajućim suncobranom i šeširom. Bila je sitna, nežna i nasmejana. I aktivno
je učestvovala u razgovoru, jer su se šetali slikovitim delom parka po toplom,
sunčanom danu. Sve je vrvelo od ljudi zbog čega je imala mnogo tema za
komentarisanje. Gospođa Litlvud je prolaznicima ljubazno klimala glavom,
noseći šešir sa visokim perima, a Aleksander je shvatio da je sebe već smatrala
taštom grofa od Riverdejla. Osećao se neprijatno.
Pomisao da će se možda oženiti gospođicom Litlvud ili nekom devojkom
poput nje bila je još neprijatnija. Svaki roditelj bi ponudio ogroman miraz za svoju
kćer, ali zauvrat su želeli da ona bude srećna u svom braku. Pitao se da li bi uspeo
da je usreći. Međutim, ljubazno se osmehivao svojoj pratilji, složivši se sa njom
da je dečak koji za sobom vuče čamac sa uzicom veoma simpatičan i da podseća
na anđela.
„Oh bože!”, iznenada je zavapila, povukavši ga za ruku kako bi ga zaustavila.
„O, ne!”
Devojčica, koja je bila malo starija od dražesnog anđelka, skakutala je duž
šetališta u suprotnom smeru, odlučivši da prođe pored dečaka. Međutim, nije

~ 65 ~
 Knjige.Club Books
primetila uzicu. Saplela se i pala, nakon čega je skočila na noge i uputila dečaku
pregršt uvreda kao što su glupi tikvan, nespretni klipan i nestašni kreten. Dečak
je jauknuo, tužno pokazavši na svoj čamac koji je veselo plutao po vodi, zajedno
sa vezicom.
„Stiže pomoć”, reče Aleksander, pomislivši da će on morati da se umeša.
Međutim, dama u zelenoj haljini je uhvatila vezicu i nagnula se između dece.
Devojčica je prestala da viče, a jauci dečaka pretvorili su se u tiho negodovanje
koje je iščezlo čim je ponovo uspostavio kontrolu nad svojim čamcem.
Nakon toga, dama se uspravila, dok su dve žene, za koje se činilo da su dadilje,
došle da preuzmu krivicu zbog nemilog događaja.
„Jadan mali anđeo”, prokomentarisala je gospođica Litlvud, verovatno
misleći na dečaka.
„Da je ta devojčica moja ćerka”, dodala je njena majka, „istog trenutka bih je
odvela kući, a ostatak dana bi provela zaključana u svojoj sobi, na hlebu i vodi,
nakon što bih joj usta isprala sapunom. A dadilju bih otpustila na licu mesta!”
Aleksander nije obraćao pažnju na njihov razgovor. Visoka, vitka i elegantna
dama u zelenoj haljini bila je okrenuta ka njemu i spremala se da nastavi sa
šetnjom. Nosila je bledozeleni šešir sa odgovarajućim velom preko lica. Zar je
moguće da je to ona? Baš u tom trenutku se okrenula ka njemu, naglo
se zaustavivši i okrenuvši glavu kako bi pobegla u drugom pravcu. Prepoznao je
njen hod.
„Izvinite”, rekao je i iznenada pustio ruku gospođice Lidvud, sasvim
zaboravivši da su ona i njena majka prisutne. „Moram da pozdravim poznanicu.”
Krenuo je za njom i, nakon nekoliko trenutaka, spustio ruku na njeno rame.
„Gospođice Hejden?”
Ponovo je zastala i okrenula se prema njemu. Veo je bio savršeno dizajniran
i delovao je lagano i privlačno, iako je služio da efikasno sakrije njeno lice. „Lorde
Riverdejle”, rekla je, „kakvo divno iznenađenje!” Ali nije zvučala ni
iznenađeno, ni ushićeno.
„Ipak ste rešili da dođete?”, upitao je.
„Došla sam zbog posla”, rekla je. „Neke londonske prodavnice prodaju naše
stakleno posuđe i želela sam da se lično uverim u to.”
Ali zar mu nije rekla da nikada nije bila u Londonu i da nikada neće doći? Zar
to nije bila činjenica koja je dovela u pitanje dalji tok njihovog odnosa?
„Voleo bih da vidim te prodavnice”, rekao je. „Morate mi reći gde je izloženo
Vaše stakleno posuđe. Gde ste odseli?” I gde je njena sobarica ili lakej? Činilo se
da je došla sasvim sama.
„U tihom hotelu za dame”, rekla je. „Stigla sam u grad pre sat vremena i
odmah sam potražila park kako bih udahnula svež vazduh i prošetala nakon dugog
putovanja. Verujem da su gospođa Vestkot i lejdi Overfild dobro?”

~ 66 ~
 Knjige.Club Books
„Jesu”, odgovorio je. „Lizi je zaista srećna što joj pišete.” Nedaleko od njih,
neko se usiljeno nakašljao i Aleksander se setio da nije sam.
„Dame Vas čekaju”, rekla je.
Morao je da se vrati. „Da li ću Vas videti ponovo?” upitao je. „Recite mi kako
se zovu prodavnice gde prodaju Vaše posuđe. Hoćete li posetiti moju majku i
sestru? Bilo bi im drago da Vas vide. Da li imate našu adresu?”
Zašto je pomisao da je možda više neće videti izazivala u njemu paniku?
Ponovo je čuo još usiljeniji kašalj.
„Posetiću vas”, rekla je. „Sutra ujutru. Imam adresu.”
„Reći ću im”, odgovorio je. „Biće oduševljene!” Zar nije to već rekao?
„Nadam se da im neće biti nezgodno.”
„Neće.” Oklevao je, ali nije smeo da nastavi sa razgovorom jer se već poneo
dovoljno nevaspitano prema damama koje su ga čekale. Okrenuo se i požurio ka
njima.
Nije mu rekla kako se zovu prodavnice. Niti u kom je hotelu odsela. Šta ako
se sutra ne pojavi?
Ali zar je to uopšte bitno?
„Kako visoka dama”, reče gospođica Litlvud, zureći u nju.
„Baš šteta”, složila se gospođa Litlvud. „I veoma je mršava. Budući da nosi
veo, rekla bih da nije ni lepa. Njena guvernanta je trebalo da je nauči da hoda kao
dama, a ne kao muškarac. Zaista bih se iznenadila kada bih čula da je udata.”
Zurila je u Aleksandra, željno iščekujući odgovor.
Osmehnuo se i pružio ruku damama. „Izvinite što ste čekale”, rekao je.
„Sirotica. Da sam na njenom mestu, bilo bi me sramota svoje visine”, rekla je
gospođica Litlvud, uzevši ga za ruku. „Čula sam da muškarci ne vole visoke
dame.”
„Da, zaista žalosno”, složila se njena majka. „Čovek može samo da žali
devojke kao što je ona. Lorde Riverdejle, gde je njen pratilac?”
„Nisam pitao, gospođo”, odgovorio je. „Šta mislite o drugoj polovini
jučerašnjeg koncerta? Meni se čini da su najbolje sačuvali za kraj. Nije ni čudo
što je violončelista toliko tražen.”
Upravo je čvrsto odlučio da, ukoliko već mora da se oženi bogatom damom,
to sigurno neće biti gospođica Heti Litlvud. Moraće da bude oprezniji zbog
upornog manipulisanja njene majke, iako zna da to neće biti lako.
Zašto je došla? Sigurno ne da bi videla nekoliko staklenih predmeta izloženih
u londonskim prodavnicama? Da li je odlučila da prihvati Elizabetin poziv? Ili
njegov? Šta će uraditi ako se sutra ujutru ne bude pojavila u Ulici Saut Odli? Obići
sve hotele u kojima borave žene u Londonu? Koliko ih uopšte ima? I zašto bi
učinio tako nešto?

~ 67 ~
 Knjige.Club Books
*
Ren je bila poznata po pravljenju lista. Pomagale su joj da organizuje svoje
misli i vreme. Uvećavale su njenu efikasnost i podsećale je na njene svakodnevne
obaveze. Ali lista koju je napravila u svojoj kancelariji u Stafordširu bila je
gubljenje vremena, jer je odlučila i pre nego što je počela da je sastavlja. Naravno
da je našla više mana nego prednosti. Njen racionalni um je pokušavao da
uspostavi kontrolu nad njenom emotivnom ličnošću. A pošto nije poznavala
emotivni deo svoje ličnosti, razum je pobedio bez ikakvih prepreka. Ali emotivni
deo nje je bio uporniji, ubedivši je da se spakuje i odjuri u London bez obzira na
sve.
Došla je.
Ali nije bila spremna da osvoji svet. Više bi volela da se zavuče u hotelsku
sobu. To nije morao da bude kukavički potez. Nakon što je odbila dva poziva da
poseti kuću u Ulici Saut Odli, nije mogla da se pojavi na kućnom pragu bez
upozorenja. Naježila se od same pomisli na to.
Smestila se u hotelsku sobu i odlučila da izađe na svež vazduh i prošeta,
odbivši Modino društvo, jer je njena sluškinja bila iscrpljena i želela je da
prilegne. Ren je obećala sebi da će posetiti lejdi Overfild pre nego što izgubi
hrabrost. Ali ionako ju je izgubila. Šta ako ne budu kod kuće? Šta ako već
imaju goste? Šta ako se iznenade kada je vide? Naravno da neće. Sluga bi ih
obavestio o njenom prisustvu, pre nego što je prime. Na kraju krajeva, i one su
dame. Ali šta ako i on bude tamo? Već se oprostila od njega.
Zašto je onda došla u London?
Umesto toga krenula je prema Hajd parku, nakon što se raspitala kako da dođe
do njega. Taj deo Londona se nalazio na njenom spisku i jedino je tamo mogla da
ode. Sutra će možda posetiti Katedralu Svetog Pola, Vestministersku
opatiju, Londonski toranj, palatu Svetog Džejmsa, vilu Karlton. Da li su sva ta
mesta daleko? A tu su i galerije i muzeji. Možda bi mogla da ih poseti prekosutra?
Naravno, nije smela da zaboravi ni na prodavnice u kojima se prodaje njena
staklarija.
Nakon što je ušla u park, zaključila je da je ona odvratna, plašljiva kukavica.
Ulica Saut Odli se nalazila na vrhu njene liste. Zar će ostati tamo, kao jedina
precrtana stavka sa njene liste?
Slučajno je naletela na jedno od najpoznatijih obeležja Hajd parka,
zaustavivši se pored serpentine. Bila je ponosna na sebe. Park je bio prepun, ali
ona je šetala podignute glave i nije posustajala. Iako je nosila veo, došla je ovde i
boravila među drugim ljudima, ne zaustavljajući se da razgovara sa prolaznicima,
iako niko nije obraćao pažnju.
A onda se zaustavila, ugledavši dvoje dece koje se sudarilo na šetalištu i
reagovalo na očekivan način; devojčica je vikala, dok je dečak jaukao. U
međuvremenu, dečakov čamac je otplutao na vodi. Uspela je da ga uhvati pre

~ 68 ~
 Knjige.Club Books
nego što se udaljio od obale i porazgovarala sa decom. Devojčica je prestala da
grdi dečaka kako bi je pitala da li je veštica, oduševljena tom mogućnošću,
a dečak je prestao da jauče kako bi istakao da svi znaju da veštice nose velike crne
šešire. Ren je odgovorila da ona, nažalost, nije ni približno zanimljiva kao što bi
bila neka veštica, sa šeširom ili bez njega. Bila je zadovoljna sobom i svetom oko
sebe.
A onda se srela licem u lice sa grofom od Riverdejla, koji je stajao tek
nekoliko metara dalje od nje. Poželela je da može da propadne u zemlju od srama.
Brzo se okrenula, kako bi se vratila putem kojim je došla, shvativši da je šetao
sa dve dame, mlađom i starijom. Osetila je neprijatne trnce zbog misli koje su je
mučile. Ali on je krenuo za njom, dodirnuo njeno rame i razgovarao sa njom,
mada nije mogla da se seti o čemu su razgovarali. Setila se da ju je zamolio da
poseti njegovu majku i sestru, a ona je obećala da će doći sutra ujutru. Međutim,
sećala se da je mlada dama s kojom je išao podruku bila vrlo mlada i lepa i da je
starija gospođa koja se dva puta nakašljala delovala prilično nervozno.
Čitavu noć je pokušavala da zaspi, želeći da se vrati kući u Vitington. U zoru,
pre nego što je utonula u san, rešila je da će upravo to učiniti. Odahnula je i osećala
se mnogo bolje.
Naravno, sledećeg jutra je koračala Ulicom Saut Odli, pokušavajući da nađe
odgovarajući kućni broj. Mod je ovoga puta krenula sa njom, zbog čega je Ren
uspela da se zaustavi ispred prave kuće, jer bi, u suprotnom, mogla da produži
dalje, praveći se da je nije videla. Odlučno se popela uz stepenice i zakucala na
vrata.
Nekoliko minuta kasnije, penjala se uz velike stepenice u hodniku, u pratnji
batlera, koji joj se naklonio čim je izgovorila svoje ime, ni ne proverivši da li je
gospođa Vestkot kod kuće. Nakon što ju je najavio, uveo ju je u salon, a ona je
podigla veo, prebacivši ga preko oboda šešira. Obe dame su ustale, dočekavši je
sa osmehom. Gospođa Vestkot joj je prišla i pružila ruku.
„Drago mi je što ste došli, gospođice Hejden”, rekla je, čvrsto stegnuvši
Reninu ruku. „Aleks nam je rekao da ste došli zbog posla. Sedite. Nadam se da
volite kafu, ali, ukoliko želite, mogu da Vam donesu i čaj.”
„Kafa je sasvim u redu”, reče Ren. „Hvala Vam. Nadam se da Vas ne
odvraćam od nečeg važnijeg.”
„Danas ste Vi najvažniji”, odgovorila je lejdi Overbid, dok se Ren kretala
prema stolici. A onda je zaprepastila Ren poljubivši je u obraz na kojem se nalazio
beleg. „Mogu li da uzmem Vaš šešir? Da li ste bili veoma zauzeti otkako ste stigli
u grad?”
Ren je skinula šešir i sela. Majka i kćerka su sele na sofu. „Juče sam stigla”,
rekla je. „Otišla sam da prošetam Hajd parkom kako bih se odmorila od putovanja
i tamo sam srela lorda Riverdejla.”
„Pretpostavljam da ćete danas biti zauzeti”, rekla je gospođa Vestkot.

~ 69 ~
 Knjige.Club Books
„Da.” Ren je sklopila ruke u krilu, a zatim ih razdvojila, spustivši dlanove na
haljinu. „Nekoliko prodavnica u Londonu prodaje moje stakleno posuđe. Mislila
sam da bi bilo zanimljivo videti kako ga prikazuju. Dobro se prodaje, ali možda
bih mogla da im predložim nešto...” Iznenada se zaustavila. „Nisam došla samo
zbog posla.”
„Onda ste došli i zbog ličnog zadovoljstva”, kazala je lejdi Overbid, toplo se
osmehnuvši. „U Londonu možete da vidite mnogo toga. Ali, moram da Vam
kažem, iako sam Vam već pisala o tome u jednom od svojih pisama, da sam
oduševljena pričom o staklari. Nisam znala koliko su razvijanje ideja, umeće i
veština izrade bitni i koliko su važne strategije prodaje. Volela bih da vidim neke
gotove proizvode. Možda bih mogla da idem sa Vama do prodavnica?”
U tom trenutku je stigla kafa sa kolačićima.
„Gde ste odseli?”, pitala je gospođa Vestkot nakon što je sluškinja napustila
sobu. „Nadam se da Vam je udobno?”
„U malom hotelu za dame. Veoma je ugledan.” Počela je da primećuje
prostrani salon, toliko drugačiji od onog u Brambldinu. Bilo je očigledno da je u
ovu kuću uloženo mnogo novca kako bi ona izgledala moderno i lepo, ali i
ugodno. Pre nego što je upoznala grofa od Riverdejla saznala je da ovu kuću nije
nasledio zajedno sa titulom i imanjem, već je pripala zakonskoj ćerki grofa od
Riverdejla, koja je odrasla u sirotištu i udala se za vojvodu.
„U uglednom hotelu za dame”, ponovila je gospođa Vestkot. „Da li je zaista
toliko strašno kao što zvuči?”
Ren se ugrizla za donju usnu kako se ne bi nasmejala. „Moja soba liči na
monašku ćeliju”, rekla je, „a gazdarica na glavnu časnu sestru, samo bez odore.
Ispred ulaznih vrata i na zidu u mojoj sobi nalazi se spisak pravila, a pravilo broj
jedan je da nijedan muškarac ni pod kojim uslovima ne srne da pređe prag hotela.
Sinoć sam se zabavila posmatrajući žene koje nose nameštaj uz stepenice i čiste
dimnjake. Ali to je zaista ugledna ustanova.”
Svi su prasnuli u smeh, a Ren je osetila paradoksalan nagon za plakanjem.
Njen teča i ona su bili skloni apsurdu, dok je tetka imala smisao za humor. Često
su se smejali. Pokušala je da se priseti kada se poslednji put nasmejala otkako su
umrli?
„Sigurna sam da će i bez Vas mesto ostati ugledno”, žustro je rekla gospođica
Vestkot, ponudivši joj tanjir sa keksićima. „I nemojte mi reći da je dušek na
Vašem krevetu napunjen slamom, jer Vam neću poverovati. Jutros ste došli sa
služavkom, zar ne? Niste došli kočijom? Čuli bismo Vas.”
„Došle smo peške”, reče Ren, uzevši još jedan keksić. Bio je ukusan, ali ne
sasvim topao. Oskudno je doručkovala; tost sa malo putera, bez džema i
marmelade, i malo čaja.

~ 70 ~
 Knjige.Club Books
„Onda ćemo poslati služavku u hotel da spakuje Vaše stvari i doveze ih ovde”,
reče gospođa Vestkot. „Ostaćete sa nama dok boravite u gradu, gospođice
Hejden.”
„O, ne!”, zavapila je Ren. „Ne želim da Vam smetam.”
„Nećete nam smetati”, naglasila je lejdi Overfild. „Ne znam da li se sećate,
ali i Aleks i ja smo Vas pozvali, a i mama je to želela. Aleks je sinoć ponovo
predložio da Vas zamolimo da dođete ovde. Zajedno smo se složili da ne bi
trebalo da čamite u hotelu.”
„Ali...” Ren se namrštila. „Nemoguće je da zaista želite da ja budem ovde.
Izvinite, ali mislim da to govorite samo zato što ste vaspitane i ljubazne dame.
Kao što i same znate, pre nego što ste došle u Viltšir, ponudila sam vašem bratu
bogatstvo u zamenu za brak. Grozim se od same pomisli na to. A ukoliko ste
zaista iskrene, ne možete poreći da ste, kada ste me prvi put videle u Brambldinu,
bile zgrožene mogućnošću da bi on mogao da se oženi mnome. Tog dana sam
shvatila da je to nemoguće i oslobodila sam ga svake obaveze koju je možda
osećao nakon našeg dvonedeljnog poznanstva. Oprostila sam se od njega. Znam
da nećete poreći da vam je laknulo kada vam je rekao da se nećemo venčati.”
Činilo se da Elizabet i gospođa Vestkot pokušavaju da se udalje od nje,
naslonivši se na naslon sofe. Usledila je kratka tišina.
„Ja jesam”, priznala je gospođa Vestkot.
„Mama”, Elizabet se namrštila.
„Ne, Lizi”, reče njena majka. „Gospođica Hejden je u pravu. Ljudi bi trebalo
da budu iskreniji jedni prema drugima. Kako da razgovaramo, ako ne govorimo
ono što mislimo?”
Lejdi Overfild je duboko udahnula, ali nije ništa rekla.
„Mnogo volim svoju decu, gospođice Hejden”, kazala je gospođa Vestkot. „I
iznad svega bih želela da ih vidim srećne. Volela bih da se venčaju sa pravim
partnerom i da uživaju u svojoj deci kao što sam ja uživala u njima. Srce mi se
slomilo kada se Lizin brak pretvorio u noćnu moru. Sada kada je opet pored mene,
mogu da se nadam da će pronaći pravog čoveka. Srce mi se cepalo kada je
Aleksova mladost otrgnuta od njega nakon očeve smrti zbog Rajdings Parka.
Ostavio je iza sebe život bezbrižnog mladića i vratio se kući da postavi stvari
na svoje mesto.”
„To ga je usrećilo, mama”, dodala je lejdi Overfild.
„Da, sigurna sam da jeste”, složila se njena majka. „Ali on ima trideset godina
i prošle godine je počeo da mašta o braku, ljubavi i sreći. A onda se sve promenilo
za čitavu porodicu Vestkot. Sada je i Brambldin njegova briga, a Aleks ne može ni
da pomisli na zajam ili hipoteku, jer bi morao da vrati pozajmljeni novac.
Najoštrije osuđujem ideju da se oženi iz koristi, ali on oseća da mora da postupi
tako. Da, bila sam užasnuta, gospođice Hejden. Ali ne zbog belega na Vašem
licu, kako Vi verovatno mislite. I ne zbog toga što ste, kada ste nas upoznali,

~ 71 ~
 Knjige.Club Books
delovali ukočeno, hladno i nepristupačno, već zato što ste Vi bogati, a on
siromašan. Zaista sam strahovala da se između vas nikada neće razviti poštovanje
ili naklonost, a da ne spominjem ljubav i sreću. Nisam mogla da podnesem
pomisao da će mog sina neko smatrati plaćenikom.”
„Mama!”, lejdi Overfild ju je uzela za ruku.
„Ne, Lizi. Pusti me da završim. Bila sam srećna nakon što ste otišli, iako me
je uznemirila Lizina ideja da Vas poseti. A onda smo došli ovde i Aleksa su
opkolili ambiciozni ljudi koji imaju kćeri za udaju. Gajim ista osećanja i prema
tim devojkama, iako verujem da su sve one divne devojke koje imaju svoje snove.
Ali Aleks zaista zaslužuje mnogo više i bolje.”
„Žao mi je.” Ren nije znala šta drugo da kaže.
„Gospođice Hejden”, nastavila je, „znam da vredite više nego sve te devojčice
zajedno. A i nemate ambiciozne roditelje.”
„Nemam”, reče Ren, znajući da je sada njen red da se zavali u svoju stolicu.
„Da li su vaši tetka i teča bili ambiciozni?” pitala je gospođa Vestkot.
„Ne na način na koji mislite”, reče Ren. „Želeli su da budem srećna. Moja
tetka je to žarko želela, ali uvek su poštovali moje želje.”
„I dalje patite zbog njihove smrti?”, upitala je gospođa Vestkot.
„Da.” Tada se dogodilo nešto strašno. Ren je osetila kako joj brada podrhtava.
Prekrila je lice rukama jer pored sebe nije imala šešir, kao ni veo.
„Oh, tako mi je žao”, rekla je piskavim glasom.
Gospođa Vestkot se smestila pored Ren i čvrsto je zagrlila. Ren je jecala sve
dok nije osetila snažan bol u grudima i ostala bez suza. Dale su joj maramicu, a
kasnije i platneni ubrus, a kada se pribrala, Ren je shvatila da lejdi Overfild kleči
ispred njene stolice.
„Tako mi je žao”, ponovila je.
„Da li ste i ranije plakali?”, pitala je gospođa Vestkot.
„Ne.” Bila je veoma odlučna kada je reč o suzama. Smatrala ih je
besmislenim, a ponekad je osećala da je njena tuga previše snažna za takvu vrstu
plakanja.
„Nije bilo nikoga s kim biste mogli da podelite tugu”, izjavila je lejdi Overfild.
To nije bilo pitanje. „Ali sada ste okruženi prijateljima. Ne treba da se
izvinjavate.”
Možda nije trebalo da se izvinjava, ali njene reči su izazvale još suza.
„Ne”, rekla je gospođa Vestkot, još čvršće je zagrlivši. „Ja nisam Vaša
prijateljica, gospođice Hejden. Ja sam majka i moram da se ponašam tako. Ne
dolazi u obzir da ostanete sami u tom groznom hotelu, niti u bilo kom drugom.
Vašoj tetki se to ne bi svidelo, a sigurna sam da ni Vaš teča to ne bi
dozvolio, budući da Vas je uveo u svoj posao i ponašao se prema Vama kao da
ste jednaki. Odmah ćemo premestiti Vaše stvari ovde i ne prihvatam odbijanje.
~ 72 ~
 Knjige.Club Books
Lizi i ja ćemo Vam pokazati Vašu sobu. Već je spremna i naredićemo da Vam
donesu vodu kako biste mogli da se umijete i sredite se. Trenutno izgledate
zastrašujuće.”
Ren se nasmejala i ponovo zajecala.
„Upozoravam Vas da ne treba ni da pokušavate da se raspravljate sa mamom
kada se uživi u ulogu majke”, rekla je lejdi Overfild.
Ren je ustala, osetivši se posramljeno. „Ali grof od Riverdejla...”
„Aleks je otišao u Dom lordova”, saopštila je gospođa Vestkot. „Ali sve je
sređeno. On će ostati kod rođaka, sa sinom mog brata, i uživaće u njegovom
društvu i prilici da ponovo bude bezbrižan mladi neženja. Sinoć je razgovarao sa
Sidnijem i on ga očekuje. Oduvek su bili bliski. Oh, kada se samo setim
svih njihovih nestašluka koje su napravili dok su mislili da moja snaja i ja ne
znamo za njih!”
„Mislim da nisi znala ni polovinu onoga što se događalo, mama”, dodala je
lejdi Overfild kroz smeh.
Dok su razgovarale, odvele su Ren do gostinjske sobe. „Mnogo nam je drago
što ste ovde, gospođice Hejden. Ako želite, možemo da pođemo sa Vama da
proverite ono što Vas zanima. Možemo Vas upoznati sa nekim ljudima i povesti
Vas na neke zabave, a i ne moramo. Nećemo vršiti nikakav pritisak na Vas samo
zato što ćete ostati ovde.”
Ren je shvatila da su njih dve već odlučile umesto nje. Odvele su je u lepu
sobu u stražnjem delu kuće, sa pogledom na živopisnu i lepo uređenu baštu, i bilo
je prekasno da ih odbije. A i bila je previše umorna da bi se raspravljala. Bila je
ovde, i lejdi Overfild je bila njena prijateljica, a gospođa Vestkot njena... Majka?
A grof od Riverdejla je imao druge planove. Možda ga ni neće videti ponovo. Bilo
bi joj mnogo lakše.
Lažov. Unutrašnji glas je progovorio uprkos umoru. „Hvala vam”, rekla je.
„Obe ste veoma ljubazne.”
Dakle, tetka Megan nije bila jedina ljubazna dama na ovom svetu. Zar je zaista
verovala da jeste?

~ 73 ~
 Knjige.Club Books

IX

Otkako se gospođica Hejden oprostila od njega uoči Uskrsa, Aleksander je

uveravao sebe da je imao sreće jer je uspeo da izbegne sumoran i problematičan
brak. Budući da je razmišljao o tome svakoga dana, shvatio je da bi trebalo da se
zapita da li je zaista bio toliko srećan kao što je mislio.
Tog jutra je otišao u Dom lordova jer se tamo održavala važna debata u kojoj
je želeo da učestvuje, ali sve vreme se pitao da li je posetila njegovu majku i
Elizabet, i šta bi uradio kada bi znao da nije. Negde oko podneva, poslao je kratku
poruku i nestrpljivo čekao odgovor. Kada je konačno stigao, saznao je da su je
ubedile da ostane.
Kasnije je otišao kod Sidnija, pitajući se šta sve to znači. Da li bi trebalo da
nastavi sa udvaranjem? Da li je to uopšte bilo udvaranje? Da li je on to želeo? Da
li je bilo kasno da razmišlja o tome? Pitao se da li bi trebalo da ode da je pozdravi
ili da ostavi to za kasnije. Možda i nisu kod kuće.
Mučilo ga je to što je došla. Nakon njihovog poslednjeg susreta, njegove
emocije su bile uzburkane, iako se on nadao da više neće morati da se bori sa
njima i pokušavati da se sabere. Voleo bi da može da odabere suprugu hladne
glave. Srce je bilo previše nepredvidljivo, podložno osećaju bola, sumnjama
i drugim emocijama. Njegovo srce ga je navelo da krene za njom u parku, iako bi
možda bilo najbolje da ju je pustio da ode.
Ali ipak...
Nije imao priliku da odluči o tome šta će sledeće učiniti. Sidni nije bio kod
kuće; radio je u diplomatskoj službi i često je boravio u kancelariji. Ali, sačekala
ga je majčina poruka. Rođaka Luiza, udovica starijeg vojvode od Neterbija,
organizovala je porodičnu večeru Vestkotovih u vili Arčer na Trgu Hanover,
u gradskoj rezidenciji vojvode, njenog posinka. Takva okupljanja su bila retka sve
do prošle godine. Nakon zatišja koje je usledilo posle velike porodične katastrofe,
organizovala je nekoliko takvih skupova. Sada je poziv ponovo bio poslat, a
okupljanje je bilo danas po podne. Aleksander je pogledao na sat. Okupljanje je
za manje od sat vremena. Sviđalo se to nekome ili ne, on je bio glava porodice.
Rođaka Luiza je ponekad umela da bude veoma dramatična. Aleksander se
pitao zbog čega je neophodno okupljanje čitave porodice. Nadao se da nije u vezi
sa Harijem. Hari Vestkot, koji je bio grof sve dok se nije saznala istina o njegovom
poreklu, borio se na Poluostrvu i predstavljao je stalan razlog za brigu u čitavoj
~ 74 ~
 Knjige.Club Books
porodici, iako nisu bili jedini koji su brinuli. Brojne bogate i siromašne porodice
širom Britanije živele su sa sličnom strepnjom. Nikad se nije znalo kada bi moglo
da stigne pismo sa najgorim mogućim vestima. Nadao se da takvo pismo
nije stiglo. Zaista se nadao da nije.
Sigurno nešto nije u redu, osim ako rođaka Luiza ne želi da objavi veridbu
svoje ćerke Džesike, koja je ove godine napunila osamnaest godina. Džesika je
bila veoma popularna na brojnim zabavama tokom sezone. Aleksander se lično
uverio u to. Uostalom, bila je vojvodina ćerka sa pozamašnim mirazom. Osim
toga, bila je lepa i vesela. Iako nikada nije video nekog Džesikinog udvarača, niti
čuo bilo šta na tu temu, nije mogao sa sigurnošću da zna.
Stigao je poslednji. Rođaka Luiza je imala majku, stariju groficu od
Riverdejla i dve sestre. Starija sestra, rođaka Matilda, bila je neudata i živela je sa
majkom. Mlađa sestra, rođaka Mildred, bila je u braku sa lordom Tomasom
Molenorom i imali su tri sina koja su još uvek išla u školu. Došli su na okupljanje
bez dečaka. Vojvoda od Neterbija je stigao u pratnji svoje vojvotkinje. Ana je bila
ćerka rođaka Hemfrija iz prvog, tajnog braka sa ženom po imenu Alis Snou i bila
je njegovo jedino zakonito dete. I Džesika je bila tamo. Kao i Aleksandrova majka
i sestra. Nedostajala je jedino rođaka Viola, bivša grofica od Riverdejla, sada
gospođica Kingsli, i njena deca: Kamila, koja je bila udata za Džoela Kaninghema
i živela u Batu, potom Abigejl i, naravno, Hari.
Aleksander se pozdravio sa svima i smestio se pored kamina, kao što je to i
inače činio, iako je jednom prilikom shvatio da bi ostali članovi porodice mogli
da protumače takav potez kao znak isticanja njegove nadmoći u porodici. Odbio
je ponudu za čaj i posmatrao ljude oko sebe. Neterbi se zavalio u stolicu u uglu
sobe, kao i obično, gde god da se pojavi. Možda je voleo da posmatra šta se
dešava, a da ne mora da okreće glavu i učestvuje u razgovoru. A verovatno i zbog
toga šta je njegova veza sa porodicom Vestkot bila posredna. Njegov otac, stariji
vojvoda od Neterbija, oženio se Luizom Vestkot i sa njom dobio Džesiku.
Neterbi je, kao i obično, bio prelep. Aleksander je prezrivo posmatrao njegovu
besprekornu plavu kosu, kičasto, ali elegantno odelo i njegove savršeno negovane
prste ukrašene prstenjem. Danas nije nosio lance, džepni sat i monokl, kao inače.
U naručju je držao ćelavu bebu debelih obraza. Beba je sisala prst i očevu
maramu. Aleksander je pomislio kako je to prilično neobičan prizor. Zar se
Neterbi nije plašio da će beba upropastiti njegovo besprekorno odelo? Shvatio je
da je to zaista podla misao, jer je u proteklih godinu dana mogao da zaključi da,
uprkos svom izgledu, Ejveri Arčer, vojvoda od Neterbija, nije bio slabašan,
ženstven, ni mrzovoljan. Bilo je sasvim suprotno.
Aleksander je posvetio pažnju svojoj sestri, koja je sedela nedaleko od njega.
„Dakle, došla je?”
„Jeste”, kazala mu je sestra. „Iako smo mama i ja morale da je ubeđujemo da
ostane sa nama. Ali sve je sređeno. Verujem da joj je drago što će moći da odmori
dok se mama i ja ne vratimo.”
~ 75 ~
 Knjige.Club Books
Zapitao se zašto su morale da je ubeđuju. Zašto je uopšte predložio tako
nešto? Zašto je danas razmišljao drugačije? Do ovog trenutka nije nijednom
pomislio na gospođicu Litlvud, niti na ostale mlade dame čije su ga majke
progonile. Ne bi imao ništa protiv da ih više nikad ne vidi. Ali gospođica Hejden...
„Danas smo bile u Katedrali Svetog Pola”, rekla je Elizabet. „Nepomično je
sedela na klupi nedaleko od izlaza. Nije šetkala katedralom i posmatrala okolinu
kao ostali posetioci. Delovala je ushićeno, mada nisam mogla da vidim njeno lice.
Nosila je veo.”
„Naravno da je nosila”, odgovorio je.
„Sutra ujutru ćemo obići neke prodavnice, da vidimo stakleno posuđe iz njene
staklare. Veoma se radujem tome.”
Ali rođaka Luiza se nakašljala, želeći da im stavi do znanja da je vreme da
počnu sa porodičnim zasedanjem. Svi su ućutali, značajno je posmatrajući.
„Moramo da odlučimo šta ćemo sa Violom i Abigejl”, rekla je.
„Zar one nisu u Hinsfordu?”, pitala je rođaka Mildred. „Kada sam se poslednji
put čula sa Violom, zvučala je veselo zbog povratka u Hinsford. Rekla mi je da je
komšijama drago što su se vratile.”
Pokojni grof i njegova porodica često su boravili u Hinsfordu. Ali, kada je
Ana prošle godine nasledila imanje, rođaka Viola je odvela svoje ćerke u Bat,
kako bi živele sa njenom majkom, dok je ona otišla kod brata u Dorsetšir. Ana ih
je dugo nagovarala da se vrate u svoj dom. Ponudila im je imanje u Hinsfordu,
baš kao što je Aleksandru ponudila vilu Vestkot. Međutim, kada su je odbili,
obavestila ih je da će Hisford naslediti Hari i njegovi potomci, dok će vila Vestkot
pripasti Aleksandru i njegovoj deci. Kamila je ostala u Batu i udala se za
Kaninghema.
„Tamo su, Mildred”, rekla je starija grofica. „Prošle nedelje sam primila
pismo od Viole. Rekla bih da je zadovoljna svojim, životom.”
„Nisam zabrinuta za Violu”, kazala je rođaka Luiza. „Već za Abigejl. Ima
devetnaest godina. Pitam se da li će tamo moći da upozna nekog pristojnog
gospodina.”
„Nažalost, glavni uzrok tome je njeno poreklo”, istakla je rođaka Matilda. „Ne
možemo zanemariti činjenicu da je grofova vanbračna kćerka. Verovatno nikada
neće upoznati pristojnog gospodina. Možda će se zadovoljiti činjenicom da će
moći da ostane sa majkom, kao što sam i ja sa svojom.”
„Pokušala sam da je nagovorim da dođe ovde”, rekla je Ana. „Abigejl je moja
polusestra i učinila bih sve stoje u mojoj moći da je svi bitni i ljubazni ljudi iz
društva prihvate. Ona nije uradila ništa loše. Ejveri bi takođe učinio sve što može.
Sigurna sam da bismo svi mogli da se potrudimo, kao prošle godine, kada smo
otišli u Bat da proslavimo bakin rođendan. Možda bismo svi trebali da pokušamo
da je nagovorimo da dođe.”

~ 76 ~
 Knjige.Club Books
„Možemo da joj predložimo da ostane kod nas”, rekla je Aleksova majka.
„Vila Vestkot je oduvek bila njen dom, kad god je boravila u gradu. Boravila bi u
poznatom okruženju. Možda bi i Viola pristala da dođe sa njom. Nas dve smo
uvek bile u dobrim odnosima.”
„Ne bi trebalo da ih prisiljavamo, Altea”, rekla je rođaka Mildred. „Svi znamo
kakvi su ljudi iz visokog društva. Naravno da bi ih porodica podržala, jer ih svi
mnogo volimo, ali...”
„Mrzim visoko društvo”, procedila je Džesika koja je sedela pored prozora,
blizu Neterbija. „Mrzim ljude i mrzim ovo mesto. Mrzim London i glupu sezonu.
Želim da idem kući, ali niko neće da me odvede.”
„Džesika”, rođaka Luiza je istovremeno zvučala strogo i uzdržano, „nije
vreme za takve ispade.”
„Vreme je. Mrzim i prezirem sve ovo”, odvratila je Džesika, naslonivši glavu
na kolena.
„Kada bi mržnja rešavala sve nepravde na ovom svetu”, kazao je Neterbi, „sve
bi već odavno bilo rešeno. Međutim, to samo pogoršava sve. Tvoja majka je
okupila porodicu jer želi da pronađemo odgovarajuće rešenje.”
„Pa”, rekla je, podigavši pogled kako bi pogledala svog polubrata preko
ramena, „zar postoji rešenje, Ejveri? Abi je proglašena kopiletom - mama, nemoj
da mi zameraš što sam upotrebila tu reč, ali tako je nazivaju. I to sve zbog ujakove
zlobe i sebičnosti. Drago mi je što ga nikad nisam volela i uvek mi je bilo žao ujne
Viole. Drago mi je što je njihov brak bio nevažeći, iako to znači da su Abi, Hari i
Kamila kopilad. I nemoj mi reći kako nema smisla mrzeti ga. Zar misliš da ne
znam?”
Neterbi je pogledao u Anu, koja mu se približila kako bi uzela bebu. Na reveru
njegovog kaputa ostala je mokra fleka. Ustao je i sklonio Džesikine noge sa
proširenja na prozoru kako bi seo pored nje i zagrlio je.
„U tome je problem”, rekla je rođaka Luiza. „Abigejl je trebalo da se predstavi
društvu još prošle godine, ali predstavljanje je odloženo kada je Hemfri umro.
Džesika je bila presrećna zbog mogućnosti da njih dve imaju zajednički
debitantski bal ove godine. Ali to se nije dogodilo i Džesika ne može da uživa u
svom balu. U proteklih nekoliko nedelja je zaista nesrećna. Zahteva da je
odvedemo kući u Morland.”
„Ona je mlada, Luiza”, odgovorila je starija grofica, „Mladi veruju da mogu
da promene svet samo zato što oni to žele, ili očekuju da će pravda uvek biti
zadovoljena. Pomalo je tužno što, kada odrastemo, shvatimo da se to nikada neće
dogoditi. Možda bi trebalo da joj ispuniš želju i odvedeš je kući. Pozovi Violu i
Abigejl da vas posete tamo. Neka devojke uživaju u druženju tamo gde visoko
društvo ne može da ih povredi. Obe su veoma mlade.”
„Slažem se sa mamom”, rekla je rođaka Mildred. „Biće vremena za Džesikinu
udaju. Ima tek osamnaest godina. Osim toga, veoma je lepa. A sve i da nije, ona

~ 77 ~
 Knjige.Club Books
je ćerka vojvode od Neterbija. Imaće pregršt udvarača onda kada bude bila
spremna da se uda.”
„Nikada neću biti spremna”, reče Džesika, naslonivši glavu na Ejverijevo
rame. „Ne bez Abi.”
„Možda treba da pronađemo neko rešenje za Abigejl”, rekao je Aleksander.
„Najlakše je pretpostaviti da je ona srećna u svom starom domu sa majkom.
Džesika je jedina bila dovoljno iskrena da se suoči sa problemom koji
pokušavamo da rešimo. Možda će one pristati da dođu u vilu Vestkot, a možda
možemo da organizujemo neke društvene događaje u njihovu čast kako bi se one
osećale prijatno. Zajedno bismo mogli da utičemo na njih. Da li želite da im
mama, Elizabet i ja pišemo?”
Džesika je ćutke zurila u njega.
„Verovatno neće doći”, odgovorila je rođaka Matilda. „Ne trudi se uzalud,
Altea”
„Mogu da budem veoma uporna, Matilda”, rekla je Aleksova majka,
namignuvši joj.
„U međuvremenu”, kazala je Elizabet, „Džesika može da nas poseti u vili
Vestkot. Kod nas je odsela Aleksova komšinica iz Brambldina. Ona je veoma
usamljena, a prošle godine je izgubila tetku i teču u kratkom vremenskom
periodu. Oni su joj bili jedina porodica. I Aleks će doći da je pozdravi, iako
će ostati kod Sidnija Radlija dok ona boravi kod nas. On će te dopratiti do kuće.”
Rođaka Luiza je uputila Lizi pogled pun zahvalnosti. Džesika se namrštila i
upitala: „Da li je mlada? Nije ni bitno. Svakako ću doći.”
„Ona i Aleks su vršnjaci”, rekla je Elizabet. „Da li misliš da je mnogo stara?
Nadam se da nećeš reći da jeste, jer sam ja starija od Aleksa.”
„Nije toliko stara”, priznala je Džesika.
„Ali stara je”, promrmljao je Aleks.
Pet minuta kasnije zaputili su se ka Ulici Saut Odli. Gospođa Vestkot je držala
Aleksandra za ruku, dok su Elizabet i Džesika išle ispred njih.
„Sirota Džesika”, promrmljala je njegova majka. „I Abigejl. Pokušavam da
ne mislim da nju. Nadam se da ću ubediti Violu da je dovede u London.”
Aleksander se pitao kako će ga gospođica Hejden dočekati. I kako će
reagovati na upoznavanje sa još jednim članom njegove porodice?

Ren je zaista uživala u trenucima samoće. Sedela je u svojoj sobi, držeći u

krilu otvorenu knjigu. Bila je to prostrana i svetla prostorija, savršeno mesto za
opuštanje. Međutim, nije čitala. Razmišljala je o Katedrali Svetog Pola, još uvek
pod utiskom da je tamo otišla zajedno sa prijateljicom. Pomislila je i na olakšanje
koje je osetila nakon jutrošnjeg plakanja. To je bio prvi i jedini put da je zaplakala
zbog smrti tetke Megan i teče Redžija.

~ 78 ~
 Knjige.Club Books
Razmišljala je o činjenici da se gospođa Vestkot ponela prema njoj kao majka,
podsetivši je na tetku Megan.
Odbila je da se oseća krivom zbog svog boravka u vili Vestkot i činjenice da
je grof od Riverdejla morao da napusti svoju rezidenciju zbog nje. On i lejdi
Overfild su je pozvali. Kada su se juče sreli u parku, ponovo ju je pozvao.
Nameravala je da ostane nedelju dana i obiđe sve što se nalazi na njenom
spisku, nakon čega bi se vratila kući. Posle bi pisala gospođi Vestkot i Elizabeti.
Ipak su prijatelji zlata vredni.
Njene misli prekinulo je kucanje. Na vratima se pojavila lejdi Overfild.
„Mislila sam da ste zaspali. Zaboravile smo da Vam kažemo da možete da
koristite salon, biblioteku i ostale prostorije, čak i onda kada mi nismo tu. Ne
morate da sedite u svojoj sobi dok mi nismo tu. Naravno, ukoliko ne želite, ne
morate da izlazite iz sobe.”
Nasmešila se, a oči su joj zaiskrile. „Popićemo čaj, iako je vreme za čaj
odavno prošlo. Sa nama je došao i Aleks, kao i Džesika, naša rođaka. Ima
osamnaest godina i veoma je tužna.
Ove godine se prvi put pojavila u visokom društvu i mora se priznati da je
njeno pojavljivanje bilo veoma uspešno. Kada bi htela, mogla bi da se uda za
trideset plemića do početka leta. Ali ona je veoma nesrećna jer njena rođaka i
najbolja prijateljica nije pored nje. U pitanju je Abigejl Vestkot za koju se prošle
godine saznalo da je grofova vanbračna kćerka. Džesika želi da se vrati kući i
zatvori se u svoju sobu, a cela porodica je zapanjena njenom reakcijom. Ali ona
nas je zapravo podsetila da jedan član naše porodice ima problem i da bi trebalo
da preduzmemo nešto po tom pitanju. Ukratko, pozvali smo Džesiku da
nas poseti. Rekli smo joj da imamo gošću i nadala sam se da ćete sići. Naravno,
ne morate ukoliko ne želite.”
Ren je znala da nije jedina osoba sa problemima. Međutim, upravo je otkrila
da probleme imaju čak i lepe osamnaestogodišnjakinje pred kojima je čitav život.
„Lejdi Overbid”, rekla je, „veoma ste lukavi.”
Elizabet je na trenutak izgledala iznenađeno, a zatim se ponovo osmehnula.
„Ako svakoga dana upoznate po jednu osobu, na kraju ćete upoznati čitav svet.
Ali, ukoliko ne želite, ne morate da siđete. Niko Vam neće zameriti.”
Ren je ustala. Morala je da siđe. Ipak je bila njihov gost.
„Nisam navikla da upoznajem ljude”, rekla je, poravnavši haljinu. „Kad god
bi moji tetka i teča organizovali zabavu kod kuće, ostala bih u svojoj sobi, iako su
povremeno pokušavali da me nagovore da i ja prisustvujem.” Okrenula se prema
svojoj domaćici i osmehnula se. „Hajdemo!”
Ali lejdi Overfild nije odmah otvorila vrata. „Volela bih da me zovete
Elizabet”, rekla je. „Ili, još bolje, Lizi.”
„Lizi, ja sam Ren.”
„Ren?”
~ 79 ~
 Knjige.Club Books
„Da. Teča me je tako prozvao kad me je prvi put video i tako sam ostala Ren.
Pre toga sam bila Rovena, ali me tako više niko ne zove.”
„Ren”, ponovila je Lizi. „Baš lepo ime!” Zaputile su se ka salonu.
Prva osoba koju je Ren ugledala bio je grof od Riverdejla. Stajao je nedaleko
od vrata, visok i naočit u uskom tamnozelenom kaputu, tamnim pantalonama i
blistavim hesijanskim čizmama. Pogledi su im se sreli, a grof je značajno
pogledao svoju sestru. Ren mu je pružila ruku i on je uzvratio toplim stiskom
zbog čega je njeno srce zadrhtalo. Zaboravila je koliko je muževan.
„Lorde Riverdejle”, rekla je, „moram da Vam se zahvalim što ste me pozvali
i što ste pristali da boravite kod rođaka kako se ja ne bih osećala neprijatno. Baš
pažljivo od Vas.”
„Čim ste spomenuli hotel za žene, znao sam da moram da Vas spasim. Odmah
sam zamislio neudoban dušek, rešetke na prozorima i debelu gazdaricu sa velikim
snopom ključeva koji zveckaju na njenom struku.”
„Oh, ali nije bilo toliko strašno”, uveravala ga je Ren. „Ne sećam se da su
ključevi zveckali.”
Nasmejao se, a ona je pustila njegovu ruku. Zaboravila je njegov smeh, ali
nije zaboravila njegov poljubac.
„Dozvolite mi da Vam predstavim svoju rođaku”, rekao je. „Lejdi Džesika
Arčer je ćerka pokojnog grofa od Neterbija i polusestra sadašnjeg grofa.
Gospođice Hejden, ovo je Džesika.” Mlada dama je bila lepa i svetlokosa, vitka i
graciozna, mada je njenu ljupkost kvarilo namršteno lice.
Ren se osmehnula. „Drago mi je što smo se upoznale, lejdi Džesika.”
„Baš ste visoki”, odgovorila je devojka. „Zavidim Vam. Pretpostavljam da ste
viši od većine muškaraca, ali ja mislim da je to sjajno. Pojedine muškarce bih
volela da posmatram sa visine.” Odjednom se na njenom namrgođenom licu
pojavio blistavi osmeh. „Da li joj i ti zavidiš, Elizabet? Naravno, Aleksa nijedna
žena ne može da posmatra sa visine.”
„Visoke dame često izgledaju elegantnije”, rekla je Lizi. „Međutim, sigurno
im je teže da se sakriju u gomili, a to ponekad može biti veoma korisno.”
I to je gotovo, pomislila je Ren, smestivši se pored kamina. Uspela je da osvoji
svet. Devojka nije pobegla glavom bez obzira kada ju je videla. Lejdi Džesika je
sedela blizu nje, dok su Lizi i njena majka sedele malo dalje, na sofi. Grof je stajao
pored njih, spreman da ih posluži čajem koji je gospođa Vestkot sipala, a zatim se
ponovo smestio pored sofe i tiho razgovarao sa majkom i sestrom. Ren je imala
osećaj da su se namerno rasporedili tako, pruživši priliku mladoj Džesiki da se
oraspoloži razgovorom sa novom poznanicom koja nije bila član njihove
porodice. A možda su odlučili da njoj pruže priliku da se upozna sa nekim dok ne
nosi veo. Kao što je Ren malopre rekla, lejdi Overfild je bila vrlo lukava, kao i
njena majka i brat. Osetila je nalet neočekivane naklonosti prema njima.

~ 80 ~
 Knjige.Club Books
„Čula sam da ste prošle godine izgubili tetku i teču”, rekla je Džesika. „Da li
ste živeli sa njima?”
„Jesam. Mnogo sam ih volela.”
„Nemate nikoga osim njih?”, pitala je lejdi Džesika.
„Ne”, odgovorila je Ren. „Sama sam.”
„Ponekad mislim da bi bilo divno kada ne bih imala porodicu. Ali nemojte
misliti da ih ne volim. Naprotiv, obožavam svoju porodicu, pogotovo svog
polubrata, iako se oženio ženom koju baš i ne volim. Mada, i ona mi je na neki
način draga. Ona je jedina legitimna kćerka mog ujaka Hemfrija, ali to
smo saznali tek prošle godine. Čak ni ona nije to znala. Da li znate šta se
dogodilo?”
„Rekli su mi”, kazala je Ren, ali njena mlada sagovornica je nastavila sa
pričom.
„Ujakova deca iz drugog braka su razbaštinjena. Izgubili su sve, čak i titule
stečene po rođenju! Možete li da zamislite tako nešto? Anastasija je nasledila sve
osim Brambldina, koji je ionako olupina, i udala se za Ejverija. Zaista se vole i
imaju preslatku bebu. Ali ja istovremeno i mrzim i volim Anastasiju. Volela bih
da mogu da je ne mrzim i dajem sve od sebe. Nema smisla da je mrzim, zar ne?”
„Razumem Vas”, rekla je Ren. „Da li ste bili bliski sa razbaštinjenim
rođacima?”
„Obožavam ih”, uverila ju je lejdi Džesika.
„Kamila je oduvek bila pomalo uštogljena i namćorasta, ali bila mi je draga.
Hari je vrlo kratko bio grof od Riverdejla. Ne znam da li su Vam rekli, ali on je
prelep. Nažalost, on je moj rođak i nikada nismo mogli da budemo zajedno. A
Abi je oduvek bila moja najbolja prijateljica. Starija je od mene godinu dana i
prošle godine je bila sprečena da se predstavi visokom društvu. Iako je ona bila
razočarana, ja sam se potajno radovala zbog toga, jer je to značilo da ćemo se
predstaviti visokom društvu zajedno ove godine. To bi bilo nešto najsavršenije na
svetu. Ali, ona sada ne može da se predstavi visokom društvu, niti da se uda
za uglednog gospodina, a ja ne mogu da podnesem to što joj se dogodilo. Ponekad
poželim da sam ja bila na njenom mestu. Lakše bih to podnela. Vidite, zbog toga
ponekad poželim da nemam porodicu. Ne bih imala zbog čega da budem tužna.
Da li pričam besmislice?”
Ren ju je pomilovala po ruci, shvativši da je grof od Riverdejla posmatra.
Delovao joj je zabrinuto, možda čak i nervozno. .Možda je samo brinuo za svoju
rođaku? Posmatrao ju je nekoliko trenutaka, a potom okrenuo glavu da odgovori
na nešto što je Lizi rekla.
„Možda stè čuli za staru izreku koja kaže da je trava uvek zelenija na drugoj
strani”, rekla je Ren.

~ 81 ~
 Knjige.Club Books
„Pretpostavljam da život bez porodice nije lak?”, kazala je devojčica.
„Izvinite. Sigurno ste poželeli da me istučete zbog nezahvalnosti, neosetljivosti i
drugih osobina. Zašto se niste udali?”
„Bila sam sasvim zadovoljna svojim životom do pre godinu dana”, odgovorila
je Ren, ne oklevajući zbog iznenadne promene teme. „I sada sam zadovoljna.
Uvek sam zauzeta, jer sam ja poslovna žena. Vlasnica sam velike i uspešne
staklare u Stafordširu i veoma sam ponosna na naše proizvode koji su dizajnirani
kao umetnička dela i nemaju isključivo praktičnu namenu. Počela sam da radim i
pre nego što je teča umro, ali sada sam se još više posvetila poslu. Ne želim da
neko pomisli da sam bespomoćna žena i da moram da se oslanjam na
svoje zaposlene koji će donositi sve odluke i obavljati sav posao.”
Džesikine oči su zaiskrile. Svi znaci mrzovoljnosti su nestali. „Divno!”,
uzviknula je. „Sada Vam još više zavidim. Osim što ste visoki, imate i staklaru.
Nikada nisam čula tako nešto.” Ponovo se nasmejala, onim istim mladalačkim
smehom. Okrenula se prema svojim rođacima koji su joj uputili kratak pogled i
osmehnuli se. „Da li je to modrica? Ili ste rođeni sa tim?”
Tek sad je spomenula beleg, a njen komentar je delovao kao uzgredna opaska.
„Rođena sam sa tim”, rekla je Ren.
„Baš šteta”, odgovorila je Džesika, posmatrajući levu stranu Reninog lica.
„Pretpostavljam da ga proklinjete svakog dana. Sigurna sam da bih se i ja osećala
isto. Sreća pa imate lepo lice, uprkos belegu. Oh, bože, mama bi me verovatno
prekorno posmatrala da je sada ovde, i to sa punim pravom. Trebalo je da se
pravim da ga ne primećujem, zar ne? Izvinite.”
Međutim, Ren se neočekivano nasmejala. „Nosim veo gde god bi neko mogao
da me vidi. Čak i u zatvorenom.”
„Verovatno Vas ljudi čudno posmatraju”, rekla je devojka. „Sigurno misle da
ste misteriozna dama. To je sjajno! A pritom ste i visoki.” Njen smeh se pretvorio
u detinjasto kikotanje.
„Neke prodavnice u Londonu prodaju moje proizvode”, rekla je Ren, blago
povisivši glas kako bi uključila i ostale sagovornike u priču. „Lizi, odnosno lejdi
Overfild i ja ćemo sutra ujutru posetiti neke od tih prodavnica. Da li želite
da pođete sa nama? Naravno, ukoliko Vam majka dopusti.”
„Mislim da će mi se dopasti svi Vaši proizvodi.” Sklopila je ruke, okrenuvši
glavu prema svojim rođacima. „Elizabet, mogu li da pođem sa vama? Rođako
Altea, mogu li da prenoćim ovde, kako bih ujutru mogla da krenem sa vama?
Elizabet i gospođica Hejden neće morati da dolaze u vilu Arčer po mene. Večeras
se tamo održava užasno dosadna sedeljka kojoj ne želim da prisustvujem. Već
sam rekla mami. Molim Vas, mogu li da ostanem?”
„Moramo da pitamo tvoju majku”, kazala je gospođa Vestkot. „Napisaću joj
poruku i Aleks će je odneti u vilu Arčer kada bude krenuo kod Sidnija. Ako se
tvoja majka ne složi, Aleks će se vratiti da nas obavesti i otpratiće te kući.”

~ 82 ~
 Knjige.Club Books
Gospođa Vestkot je ustala i zaputila se ka radnom stolu kako bi napisala
poruku, a lejdi Džesika se za sekund našla pored nje, kako bi joj predložila šta da
napiše. Grof od Riverdejla je zauzeo Džesikino mesto pored Ren.
„Veoma ste usrećili moju majku i sestru odlukom da ostanete”, rekao je.
„Zahvalni smo Vam i što ste saslušali Džesiku i pomogli joj da se oraspoloži. Čini
mi se da ste bili veoma uspešni.”
„Lejdi Džesika je veoma mlada i očigledno je povređena zbog svojih rođaka.
Nekada je gore gledati voljene osobe kako pate, nego sam proživljavati patnju.
Čovek se tada oseća bespomoćno.”
„Sutra ujutru ćete biti zauzeti sa Lizi i Džesikom”, rekao je. „A ja ću biti u
Domu lordova. Da li biste želeli da posle podne prošetate sa mnom Hajd parkom,
ukoliko nam vremenske prilike to dozvole? Postoje staze na kojima je manja
gužva, a pritom su mnogo lepše od onih kojima ste već šetali.”
Da li je pokušavao da bude ljubazan? Pogledala ga je u oči, ali nije pronašla
odgovor. Trebalo bi da ga odbije. Ono što je bilo među njima završilo se uoči
Uskrsa. Nije želela da nastavlja sa tim jer je sve bilo previše bolno. Sigurno ni on
to ne želi. Znala je da tokom vremena provedenog sa njom nije razvio
nikakva osećanja, a isto tako je znala da njeno bogatstvo nije dovoljan podsticaj
za ženidbu njom.
Ali zašto je onda došla?
Zašto ju je pozvao da dođe i zašto je zamolio majku da je nagovori da ostane
ovde?
„Volela bih to. Hvala Vam.”

~ 83 ~
 Knjige.Club Books

Aleksander je proveo prijatno veče sa svojim rođakom Sidnijem. Večerali su

u Vajtu, a potom otišli u drugi klub, gde su popili nekoliko pića sa prijateljima, a
on je osvojio tri stotine funti igrajući karte, mada je kasnije izgubio dvesta pedeset
na privatnoj zabavi. Kada su se vratili kod Sidnija, ponoć je već odavno prošla, a
oni su bili veseli i pijani. Zaključili su da se vremena menjaju i da prijatne večeri
poput ove nisu toliko česte kao pre deset godina. Kada je sutradan stigao u vilu
Vestkot, njegova majka i sestra su očekivale rođaku Luizu i Džesiku kako bi
zajedno otišle na neku zabavu. Majka ga je obavestila da je pisala Violi i Abigejl, i
da ih je pozvala da dođu u London na nekoliko nedelja.
„Ne verujem da će doći”, rekla je. „Nema konkretnog povoda koji bismo
mogli da iskoristimo kako bismo ih nagovorili da dođu. Išli smo u Bat na proslavu
sedamdesetog rođendana rođake Eugenije, ali njen sedamdeset i prvi rođendan ne
bi bio toliko posebna prilika, zar ne?”
„Verovatno si u pravu”, složio se. Šta gospođica Hejden misli o njihovom
dolasku?”
„Tvrdi da se neće zadržati duže od nedelju dana”, kazala je njegova majka, „a
one verovatno neće stići tako brzo. Što više razmišljam o tome, postajem sve
očajnija zbog njihovog stvarnog dolaska. Ipak živimo u kući koja je nekada
pripadala njima, a ti nosiš titulu koja je nekada bila Harijeva.”
„Renino posuđe je odlično”, rekla je Elizabet. „Džesika i ja smo se oduševile
kada smo ga jutros videle u izlogu prodavnice. Svaki komad je umetničko delo.
Reći ću joj da želim da je posetim u Stafordširu kada sledeći put bude boravila
tamo. Želim da vidim kako izgleda celokupan proces.”
„Dakle, sprijateljićete se?”, upitao je.
„Već smo prijateljice. Mama, evo kočije rođake Luize!” Aleksander ih je
ispratio do kočije, pozdravivši se sa starijom vojvotkinjom i Džesikom. U
povratku se susreo sa gospođicom Hejden koja je upravo silazila niz stepenice.
Izgledala je elegantno u letnjoj haljini za šetnju svetloplave boje. Obod
njenog šešira bio je ukrašen velom u istoj boji. Još uvek nije prekrila lice.
„Park je blizu”, rekao je nakon što se naklonio i poželeo joj dobar dan.
„Nadam se da Vam ne smeta što ćemo ići peške, a ne kočijom. Ukoliko bismo išli
kočijom, naše kretanje bi bilo ograničeno na javne površine.”

~ 84 ~
 Knjige.Club Books
„Ali pozvali ste me u šetnju”, rekla je nakon što je batler otvorio ulazna vrata.
„Hoćete li ostaviti veo podignut?” pitao je. „Nećemo sresti mnogo ljudi.
Mislim da Vam zaista neće biti potreban.”
Nakratko je zadržala ruke u vazduhu, a potom uzdahnula i odustala od
spuštanja vela, „U redu”, rekla je nakon što su izašli na ulicu. Uhvatila ga je
podruku, a on je shvatio da je veoma prijatno šetati sa ženom svoje visine, čiji
korak je odgovarao njegovom. „Žao mi je što ćete zbog mene propustiti zabavu
u vrtu. Dan je veoma lep.”
„Nisam planirao da prisustvujem”, rekao joj je. „Ionako bih proveo vreme na
drugom mestu.”
„Pravi ste kavaljer”, rekla je, a potom se namrštila zbog čoveka koji je žurno
prošao pored njih, klimnuvši glavom Aleksandru i nakrivivši šešir kako bi
pozdravio gospođicu Hejden.
„Lizi mi je rekla da ste videle Vaše posuđe u izlogu”, rekao je. „Tako je”, glas
joj se primetno ozario. „U dve prodavnice, u Oksford i Bond ulici. Bilo je zaista
uzbudljivo. Upoznata sam sa dizajnom i stalno viđam gotove proizvode u
radionicama, kao i u prodavnici za posetioce u staklari. Ali izgledali su drugačije
i impresivnije zajedno sa konkurentskim proizvodima. Nisu bili u senci drugih
proizvoda. Čak sam imala priliku da budem prisutna dok je jedan gospodin
kupovao jednu od naših vaza za svoju suprugu.”
„Nadam se da ste mu se predstavili”, rekao je.
„Nisam, ali lejdi Džesika me je predstavila. Bilo mi je veoma neprijatno.”
Iznenada se nasmejala. „Zapravo, moram priznati da mi je bilo zadovoljstvo.
Rukovala sam se njim, kao i sa prodavcem, koji mi je rekao da se naše stakleno
posuđe nikada ne zadržava dugo na njegovim policama.”
„Niste se naljutili na Džesiku?”, pitao je dok su prelazili put. „Naravno da
nisam”, rekla je, „iako me je postidela. Bila je tako srećna što me je predstavila,
kao da sam njena rođaka i činilo se da uživa u mojoj novostečenoj slavi.”
Iznenadio se načinom na koji ju je Džesika prihvatila, ali i Reninom
reakcijom. Činilo se da ju je to što je ostala sama zaista pogodilo, a Aleksander se
zapitao da li su njeni tetka i teča delimično krivi zbog toga, da li su je previše
razmazili i navikli na svoje prisustvo. Ali nije smeo da sudi. Znao je
samo nekoliko činjenica. Čuo je Džesiku koja je oduševljeno rekla da gospođicu
Hejden verovatno smatraju misterioznom zbog lica prekrivenog velom. Ali ona je
bila misteriozna i bez vela, jer je i njeno srce bilo prekriveno velom. Tek
povremeno je mogao da zaviri u skrivene kutke njenog srca. Njen pogled je bio
vedar, i izgledala je energično, mladoliko i pristupačno. Naravno, njeno dobro
raspoloženje nije potrajalo. Kada su ušli u park, sreli su nekoliko prolaznika, a
ona bi svaki put dodirivala šešir, praveći se da ga pridržava kako ga vetar ne
bi oduvao. Međutim, nije to činila kada su bili sami. Skrenuo je na prostrani
travnjak, na puteljak koji je kretao od jednog drveta. Krivudava staza se protezala

~ 85 ~
 Knjige.Club Books
ispod stabala i bilo je to divno i skrovito mesto za šetnju. Na stazi nije bilo mnogo
prolaznika jer je većina ljudi više volela otvorenije delove parka, gde je mogla da
se sretne sa prijateljima i poznanicima.
Razgovarali su o njenom dugom putovanju iz Stafordšira, o serpentini i
katedrali, o Bond ulici i Hukamovoj biblioteci, 4 koju je takođe posetila i uzela
nekoliko knjiga na Elizabetinu člansku kartu. Razgovarali su o Domu lordova,
nekim pitanjima o kojima se tamo trenutno raspravljalo, ratovima, vremenu. Sreli
su samo jedan par koji je, zaokupljen prepirkom, žurno prošao pored njih kako bi
mogao da nastavi sa raspravom čim se ponovo osami.
„Zašto ste došli?”, napokon je upitao. Njegovo pitanje možda nije bilo
primereno, ali već ga je izgovorio. Zavladala je tišina, tokom koje je postao
svestan udaljene dečije graje i cvrkuta ptica na drveću.
„Kada ste me Vi i Lizi pozvali da dođem, nisam nameravala da prihvatim Vaš
poziv. Ali, kada sam otišla u Stafordšir, shvatila sam da je taj poziv predstavljao
izazov koji sam propustila. I zapitala sam se da li se radi o hrabrosti. Oduvek sam
želela da dođem u London i vidim čuvena mesta i građevine. Volim da razmišljam
o sebi kao o snažnoj i nezavisnoj ženi, što na neki način i jesam. Ponosim se time.
Ali ponekad sam svesna kukavice koja čuči u meni. Tome u prilog ide moj veo,
kao i moja težnja da živim izolovana od drugih, mada meni prija da budem sama
i nikada ne bih mogla da budem potpuno druželjubiva. Lorde Riverdejle, nisam
došla kako bih Vam dokazala da mogu. Nisam došla kako bih odgovorila na Vaš
poziv i poziv Vaše sestre. Iako mi je žao što sam Vas odbila. Međutim,
nameravala sam da Vas posetim i dokažem Vam da nisam kukavica.”
„Zar Vam je potrebna hrabrost da posetite prijatelje?” pitao je.
„Ne znam. Nikada nisam imala prijatelje. Lorde Riverdejle, da li ste mi Vi
prijatelj? Za mene ste Vi gospodin kojem sam svojevremeno ponudila svoje
bogatstvo u zamenu za brak. Povukla sam svoju ponudu kada sam shvatila da taj
brak neće uspeti. Ne bili rekla da smo prijatelji, mada se nadam da nismo ni
neprijatelji. Moglo bi se reći da smo poznanici. Vaša sestra je rekla da smatra sebe
mojom prijateljicom još onog dana kada me je posetila, iako je to bilo prijateljstvo
na daljinu, zasnovano na pismima. Da, izgleda da mi je bilo potrebno mnogo
hrabrosti da se pojavim u vili Vestkot, jer mi se činilo da to nije
najmudrija odluka. Došli ste ovde kako biste pronašli ženu. Nisam želela da se
mešam u to. I dalje ne želim. Ali slučajno smo se sreli u parku i tada sam shvatila
da moram da ispunim svoje obećanje i posetim gospođu Vestkot. A onda me je
ona nagovorila da ostanem. Nadam se da ne mislite da sam unapred
isplanirala tako nešto.”

4
Tomas Hukam (1739-1819), čuveni londonski knjižar i izdavač, koji je među prvima počeo
da pozajmljuje knjige na čitanje uz određenu novčanu naknadu - prim. prev.

~ 86 ~
 Knjige.Club Books
„Znam da niste”, rekao je. „Predložio sam to mami i dobro sam upoznat sa
njenim moćima ubeđivanja.”
„Nadam se da naš susret nije doveo do nesporazuma sa mladom damom u
čijem ste društvu bili. Veoma je lepa i sigurna sam da me nikada ne bi smatrala
svojom konkurencijom.”
„Roditelji te lepe mlade dame su se zaista okomili na mene. Međutim, brzo
će preusmeriti svoje interesovanje na nekog drugog, čim shvate da nisam
zainteresovan za ruku njihove kćeri.” Iznenada se zaustavila i skrenula sa staze.
Kroz prostor između dva drveta posmatrala je kočiju koja se kretala po travnjaku.
„Dakle, imate na umu nekog drugog?”
„Da”, rekao je.
Zagledala se u daljinu. Ponovo je delovala povučeno i nepristupačno. „Nadam
se da ćete zbog sebe i Vaše majke odabrati nekoga ko Vam neće doneti samo
novac. Nadam se da osećate nešto prema njoj i ona prema Vama.”
„Poštovanje? Sviđanje? Nadu da ću jednoga dana moći da osećam nešto
prema njoj? To je bitnije od bogatstva. Verovatno bih mogao nekako da se
snađem, uzdajući se u sopstvene resurse, naporan rad i inovativne ideje svog
upravnika. Farme bi i dalje stagnirale, a kuća bi i dalje propadala, jer bih mogao da
izdvojim novac samo za osnovne potrebe. Ali mogu da im ponudim bezuslovnu
podršku i da se nadam da će mi moji radnici i njihove porodice oprostiti
nedostatak napretka ukoliko vide da sam uvek tu za njih. Ne bih se oženio
samo zbog novca.”
„Ne”, rekla je, i dalje zureći u daljinu. „Uvek ste mi to govorili i zaista Vas
poštujem zbog toga.”
Posmatrao je desnu stranu njenog lica. Izgledala je ponosno, zagonetno, lepo.
Da li ga je privlačila? Misteriozna dama. Shvatio je da ju je Džesika savršeno
opisala. Bila je tajanstvena i nepristupačna. To mu je najviše smetalo dok su
boravili u Brambldinu, mada je i sada osećao određenu vrstu nelagode zbog toga.
Međutim, uočio je nešto izazovno iza vela. Nešto što nije mogao da opiše, ali ga
je mamilo da nastavi da je posmatra.
Okrenula je glavu prema njemu. „Srećno sa Vašim udvaranjem”, rekla je.
„Hajde da nastavimo sa šetnjom? Hvala Vam što ste me doveli ovde. Ovde je
lepše nego pored vode. Postoji nešto zaista umirujuće u šumskoj stazi.”
Pokušavao je da shvati šta se krije iza njenog pogleda. Tuga? Čežnja?
„Gospođice Hejden, da li želite da se udate za mene?”
„Oh!” Nameravala je da mu odgovori, ali sprečili su je neočekivani prolaznici.
Jedan muškarac i dve žene šetali su uskom stazom. Gospođica Hejden se naglo
okrenula i zagledala se u park.
„Riverdejle”, muškarac ga je ljubazno pozdravio.

~ 87 ~
 Knjige.Club Books
„Metjuze”, Aleksander je klimnuo glavom. „Divan dan za šetnju, zar ne?
Osmehnuo se damama. Srećom, nije ih poznavao dovoljno dobro da bi nastavio
sa razgovorom. Složili su se da je dan zaista divan i nastavili sa šetnjom.
Aleksander je ponovo pružio ruku gospođici Hejden, nastavivši sa šetnjom.
„Neću poreći da bi Vaše bogatstvo zaista rešilo neke od mojih problema. Imali ste
priliku da vidite Brambldin. Ali nisam Vas zaprosio samo zbog novca. Molim Vas
da mi verujete.”
„Šta Vas je navelo da me zaprosite?”, pitala je, ne želeći da ga pogleda.
„Poštovanje? Sviđanje? Nada da ćete jednog dana moći da osećate nešto prema
meni? Ne možete se pretvarati da me volite.”
„Neću se pretvarati”, rekao je. „Uvek se trudim da budem iskren i smatram
da je iskrenost prema ženi kojom bih voleo da oženim zaista bitna. Ne, neću se
pretvarati da Vas volim, ako pod ljubavlju podrazumevate strast o kojoj govore
najpoznatije pesme i drame. Ali uveren sam da mi se sviđate dovoljno da bih sa
Vama podelio svoj život. Nadam se da će sviđanje prerasti u naklonost. Ali, pre
svega, zaprosio sam Vas zbog poštovanja. Poštujem Vas kao poslovnu ženu i kao
osobu, iako se kratko poznajemo. Ali osećam da ste vredni mog truda i nadam se
da i Vi osećate isto prema meni. Nadam se da ne mislite da sam koristoljubiv i da
mi je novac bitniji od ljudi. Izvinite, znam da nijedna žena ne bi želela da čuje ove
reči od muškarca koji joj nudi brak. Nisam čak ni kleknuo, niti sam doneo ružu.”
„Ne”, rekla je.
„Niste se nadali da ćete čuti ovako nešto?”, upitao je.
„Ne”, ponovila je. „Ne tražim od Vas da klečite ili donosite ruže. Ti gestovi
bi bili lažni i naveli bi me da sumnjam u Vaše reči. Znam da mi ne nudite brak
samo zbog novca. Verujem da su sviđanje i poštovanje dovoljno čvrsta osnova na
kojoj se može zasnovati brak, a Vi mi se dopadate i poštujem Vas. Hvala Vam.
Privremeno ću prihvatiti Vašu ponudu.”
I dalje je zamišljeno zurila u daljinu. Iznenada mu je laknulo. Ljudi su to činili
sve vreme, a ti brakovi su često bili stabilni, a ponekad i srećni. Premda je njegova
ponuda trebalo da bude osećajnija. Delovalo je kao da joj je ponudio nešto najgore
na svetu, a ona je prihvatila, ni ne pogledavši ga. Da li je mogao da je krivi?
„Privremeno?”
„Vaša majka i sestra moraju da se slože sa Vašom ponudom.”
„Gospođice, Hejden, ja sam taj koji želi da se venča sa Vama. Živećemo u
Viltširu, a one u Kentu. Nećemo biti blizu njih.”
„Vas troje ste veoma bliski, lorde Riverdejle. One vas mnogo vole i žele da
budete srećni. Kao što Vi volite njih i ne želite da budu nesrećne zbog Vas. I to je
veoma važno.”
„Zar mislite da se one neće složiti sa mojom odlukom?”, upitao je. Očekivao
je da će se one složiti, čak i ako ne budu istinski srećne zbog toga. „Da li bi Vaši

~ 88 ~
 Knjige.Club Books
tetka i teča podržali Vašu odluku da se udate za mene? Ukoliko Vas ne bi
podržali, da li biste odbili da se udate za mene?”
Razmišljala je o svom odgovoru. „Uverena sam da bi me podržali”, rekla je.
„Iako bi znali da Vas ne volim i da Vi mene ne volite?”
„Smatrali bi Vas dobrim i časnim čovekom”, rekla je. „Oduvek su želeli da
se udam za takvog čoveka. I verovali bi mojoj proceni, čak i kada bi imali svoje
sumnje.”
„Zar mislite da majka i Lizi neće verovati mojoj proceni?”
„Tetka i teča bi razumeli moje razloge kao što će i Vaša porodica razumeti
Vaše”, rekla je. „Mada su naši razlozi različiti. Ja želim brak, muža i porodicu, a
Vi ste dobar izbor, jer ste častan čovek. Sigurna sam da ćete me uvek tretirati sa
poštovanjem i da me nikada nećete napustiti ili osramotiti. Znam da ćete
biti dobar otac mojoj deci. Međutim, Vi želite da ispunite svoje dužnosti kao grof
od Riverdejla i vlasnik Brambldina. Želite bogatu ženu koja će Vam omogućiti
dovoljno sredstava da to i ostvarite. Naravno, želite ženu koja će Vam roditi
naslednike. Naše porodice bi različito gledale na mogućnost našeg venčanja.”
„Lizi i moja majka Vas vole”, rekao je.
„Sigurna sam da je tako”, složila se. „Ali možda ne bi želele da se udam za
Vas. Lorde Riverdejle, ja nisam kao druge žene. Ne govorim to samo zbog belega.
Da nije staklare, bila bih potpuno izolovana od ljudi. Lepo sam vaspitana i
imam adekvatno obrazovanje, ali samo u teoriji. U poslednjih nekoliko dana
provodim vreme sa vašom majkom, sestrom i rođakom i primećujem svoju
različitost. Da ne spominjem onu mladu damu sa kojom ste šetali parkom. Iako
nisam imala priliku da je upoznam, shvatila sam da je, osim što je lepa, takođe
prijatna, šarmantna, ženstvena i živahna.”
„Mogao sam da zaprosim gospođicu Litlvud još pre tri nedelje”, rekao je.
„Siguran sam da bi prihvatila moju ponudu. Nisam to učinio, iako sam, pre nego
što smo se sreli, shvatio da ću morati da odaberem devojku poput nje; devojku
koja ima bogatog oca koji bi želeo zeta plemića. Ali onda smo se ponovo sreli i
ja sam shvatio da želim da se oženim Vama. Baš zato što ste drugačiji od ostalih
žena. Gospođice Hejden, radije bih se venčao sa Vama nego sa nekom drugom
damom koju sam upoznao, a verujem da bi i moja majka i Lizi to više volele.”
„Onda morate da se uverite u to”, rekla je, napokon odlučivši da ga pogleda.
„Moraju da odobre Vašu odluku. Ne želim da budem odgovorna za razdor tako
složne porodice. Porodica je nešto najvrednije na svetu i morate je sačuvati po
svaku cenu.”
„Ali Vi ste ipak napustili svoju porodicu kada Vam je bilo deset godina i od
tada ne razgovarate sa njima.” To je bila jedna od njegovih teorija o tome šta je
moglo da se dogodi. Ili se dogodila neka nesreća u kojoj je izgubila čitavu
porodicu, osim tetke.

~ 89 ~
 Knjige.Club Books
Nakratko ga je pogledala. Zatim je oslobodila ruku iz njegovog stiska, vrativši
se na stazu. Brzo se okrenula i zaputila se u pravcu iz kog su došli. Krenuo je za
njom. Proklet bio njegov dugački jezik!
„Gospođice Hejden!” Žurno je koračao za njom, a potom spustio ruku na
njeno rame.
„Ponekad jedan izuzetak potvrđuje pravilo. Lorde Riverdejle, možda Vam
zvuči kao kliše, ali zaista je tako.”
„Izvinite”, rekao je, uzevši je za ruku. „Žao mi je što sam Vas uznemirio.”
Podigao je njenu ruku i prineo je svojim ustima.
„Mislim da ne mogu da Vas usrećim”, rekla je, a Aleks se namrštio.
„Ali zašto? Sreća ne dolazi preko noći. Čak ni zalazak sunca, ruža, sonata ili
knjiga nisu sreća. Različite stvari mogu da nas usreće, ali moramo da uživamo u
trenutku. Ako se volimo, poštujemo i trudimo se da naš brak uspe, dobićemo decu
i porodicu u kojoj ćemo uživati. Tek tada ćemo moći da razmišljamo o sreći. Do
tada, možemo uživati u nekim trenucima radosti. Ukoliko to želimo, moramo da
se borimo i ne smemo da dozvolimo sebi da posustanemo, pod uslovom
da shvatimo da srećan kraj ne postoji, čak ni za one koji se zaljube pre nego što
se venčaju.”
Podigla je pogled prema njemu, mada se i dalje mrštila. „Ako se gospođa
Vestkot bude protivila, u potpunosti ću razumeti. Čak ću se složiti sa njom. Ni ja
ne bih želela da se moj sin venča sa mnom.”
„Nadam se da je tako”, rekao je, iznenada se osmehnuvši.
Sigurno je shvatila šta je upravo rekla. Istrgnula je ruku iz njegovog stiska i
prislonila je na usta. Na trenutak ga je prestravljeno posmatrala, a zatim prasnula
u smeh. Odjednom je sve izgledalo dobro. Bila je stvarna osoba uprkos
zaštitnom oklopu i imala je savest i mišljenje. Pa čak i smisao za humor. Bila je
žena od reči i veoma iskrena. Brzo se osvrnuo oko sebe. Staza je bila pusta.
„Mi smo privremeno vereni, zar ne, gospođice Hejden?”, pitao je.
Odmah se pribrala i spustila ruku. „Da, privremeno.”
„Onda moramo da proslavimo”, rekao je, obuhvatiši njeno lice rukama.
Prešao je palčevima preko njenih obraza, a ona je pokušala da ga zaustavi.
„Neko bi mogao da naiđe”, rekla je.
„Onda ćemo samo kratko proslaviti”, rekao je, a potom ju je poljubio. Odmah
se setio njihovog poljupca u Brambldinu. Tada je osetio neočekivani nalet želje,
isto kao i sada, u najposećenijem parku u Londonu. Njene usne su bile mekane i
lagano su podrhtavale. Osetio je njen topao dah na svom obrazu, dok su njene
ruke čvrsto stezale njegove zglobove. Poljubac nije bio pohotan, ali Aleksander
je shvatio da je želi.
Brzo je sklonila glavu. „Zar smo potpuno poludeli?”, upitala je, namrštivši se.
„Zaboravili smo najvažniju stvar.”

~ 90 ~
 Knjige.Club Books
„A to je...?” Odmaknuo se od nje.
„Razlog zbog kojeg smo stavili tačku naše poznanstvo uoči Uskrsa. Ne mogu
da budem grofica, lorde Riverdejle. Ne znam ništa o tome. Ja sam poslovna žena,
a članovi visokog društva me često s omalovažavanjem nazivaju trgovcem.
Osim toga, ja sam vuk samotnjak. I...” Pokazala je na svoj obraz. „Ružna?”,
završio je rečenicu umesto nje. „Grozna?”
„Obeležena”, rekla je.
„Ali nisam odustao kada sam video Vaš beleg”, rekao je. Polako ga je
zamarala slika koju ima o sebi. „Kao ni moja majka i Lizi. Kao ni Džesika.
Gospođice Hejden, govorite o sebi kao o nekom čudovištu. Ne očekujte da će se
drugi ljudi složiti sa Vama.”
„I dalje ne mogu da budem grofica”, rekla je. „Nisam sposobna za tako nešto.
Štaviše, ne želim ni da naučim.”
„Žao mi je što je tako”, rekao joj je. „Kada čovek ne želi da uči, on se
ograničava i nikada ne postane najbolja verzija sebe. Ali svako ima pravo da
odlučuje o sebi. Gospođice Hejden, ako se udate za mene bićete ekscentrični.
Ekscentrici su često ljudi vredni divljenja jer se ne plaše samoće, već društva, kao
i svi mi. Ekscentrici slušaju svoje srce, dok ih ostatak sveta prekorno posmatra i
smatra ih ludim.”
Nemo ga je posmatrala, a potom se iznenadno nasmejala. Njeno lice se
ozarilo. „Nije trebalo da mi donesete ružu, lorde Riverdejle, već pijedestal na koji
ćete me postaviti. Naravno, ukoliko odlučim da budem najbolja verzija sebe.”
„Hajde da nastavimo sa šetnjom!”, predložio je. Zaputili su se prema ulazu u
park.
„Lorde Riverdejle, šta biste želeli da naučim?”, pitala je. „Već učite. Upoznali
ste moju majku i sestru bez vela. Upoznali ste i Džesiku, a danas ste prošetali bez
vela. Ceniti Vašu hrabrost, iako ne mogu ni da pretpostavim kako se
osećate. Voleo bih da to činite iznova, i iznova, i tako upoznajete ljude. Možemo
da se provozamo kočijom po parku, ili odemo u kupovinu u Bond ulicu. Ili da
posetimo pozorište. A možemo i da organizujemo veće okupljanje, kao što je bal.
Verenički bal. Ili možete da upoznate ostale članove moje porodice. Jednog po
jednog. Moja rođaka Viola i njena ćerka Abigejl će nas možda posetiti u narednih
nekoliko nedelja.”
„Da li je to najhitnije? Ali, šta je sa Vama, lorde Riverdejle? Pretpostavljam
da i Vi morate da učite kako biste nastavili da razvijate svoju ličnost? Šta je to što
Vi možete da naučite?”
„To je bilo nisko.” Nacerio se. „Mogu da naučim kako da ne upravljam tuđim
životima.”
Ponovo se nasmejala. Njen smeh je postao mekši i odavao je nagoveštaj kakva
bi žena mogla da bude kada bi odlučila da pređe preko svega što je omelo razvoj
njene ličnosti još dok je bila dete.

~ 91 ~
 Knjige.Club Books
„Razmisliću o onome što ste rekli i uzeti u obzir činjenicu da ćete nastojati da
ne upravljate mojim životom. Ali zaboravite na verenički bal. Previše sam zauzeta
slušanjem svog srca.”
U poslednjih nekoliko minuta osećao je više nade nego tokom čitavog
poznanstva sa njom. Činilo se da je bila spremna da mu dozvoli da je bolje
upozna, a on je shvatio da bi trebalo da je pusti da se prilagodi. Štaviše, znala je
kako da se nasmeje i imala je smisao za humor.
„Ali, pre svega, Vaša majka i sestra moraju da se slože.” Rastužila ga je
činjenica da ona nema nikoga od koga bi trebalo da traži odobrenje ili da podeli
radost zbog veridbe i predstojećeg venčanja.
„Prošle godine, kada je porodica Vestkot upoznala Anu, svi su pokušavali da
naprave od nje damu. Neterbi ju je zaprosio i porodica je počela da planira najveće
venčanje koje je ikada organizovano u visokom društvu. Dok smo mi bili
zauzeti planiranjem, Neterbi je dobio posebnu dozvolu za venčanje i jednoga jutra
su otišli da se venčaju, odlučivši da nikome ništa ne kažu. To je bio veliki šok za
porodicu, ali uvek sam smatrao da su postupili na najbolji mogući način. Ana je
bila nova u visokom društvu. Nije želela pompezno venčanje na kojem će ona biti
u centru pažnje. A i Neterbi to nikada ne bi dozvolio. Da li želite da uradimo isto
što i oni? Već sutra mogu da kupim posebnu dozvolu i mogli bismo da se venčamo
u tajnosti. Bili biste moja grofica bez pompezne proslave i, što se mene tiče, mogli
biste da budete ekscentrični do kraja naših života.”
Nije se pokajao zbog svog impulsivnog predloga. Morao je da sačeka na njen
odgovor, jer je pored njih prošlo nekoliko dama. Dok su prolazile, levom rukom
je držala šešir, da bi je potom spustila. Dame su ga pozdravile, iako se nisu
poznavali, zagledavši se u gospođicu Hejden. Pretpostavio je da će biti glavna
vest u svim salonima.
„Bez razgovora sa majkom i sestrom? Iako ne znate koliko je moje bogatstvo?
Bez potpisivanja predbračnog ugovora?” Zavrtelo mu se u glavi budući da je
shvatio da bi prekosutra mogao da se oženi, u zavisnosti od njenog odgovora.
Duboko je udahnula, ništa ne rekavši, dok su se približavali putu prepunom
kočija, u blizini izlaza.
„Verovaću Vam na reč, ako Vi budete verovali meni”, rekao je.
„To je veoma primamljiva ponuda”, rekla je. „Ali neću se udati za Vas bez
saglasnosti Vaše majke.”

~ 92 ~
 Knjige.Club Books

XI

Po povratku u vilu Vestkot, Ren je otišla pravo u svoju sobu i skinula šešir i
rukavice. Sedela je na stolici pored prozora. Srećom, gospođa Vestkot i Elizabet
se još uvek nisu vratile sa zabave, a grof nije ostao da ih sačeka. Međutim,
planirao je da se vrati na večeru. Otvorila je knjigu koju je uzela iz
biblioteke, zatvorivši je nakon nekoliko trenutaka jer nije bila u stanju da čita. U
njenoj glavi je zujalo kao u pčelinjoj košnici.
Bila je verena. Privremeno.
San će joj se uskoro ostvariti.
Zar je to moguće? Nije mogla da poveruje da će uskoro biti grofica od
Riverdejla. Aleksander ju je uverio da neće imati ništa protiv ukoliko odluči da
bude ekscentrična i povučena, mada ona nije verovala da će to biti moguće.
Već je upoznala njegovu majku i sestru. Pozvali su još jednu rođaku,
razbaštinjenu groficu, da ih poseti zajedno sa ćerkom. Ako zaista namerava da se
uda za njega, trebalo bi da bude ovde kada dođu, ako uopšte i dođu, i ostane u
Londonu dok parlament ne završi sa zasedanjem. Neće moći da se krije u sobi sve
vreme. Koliko će vremena proći dok je ne pozovu na porodično okupljanje
Vestkotovih i Radlijevih? I sa kime će morati da se upozna?
Ali zašto da ne?
Možda uopšte nije toliko ružna? Niko nije pobegao od nje, niti ju je
prestravljeno posmatrao, nazivajući je čudovištem koje bi trebalo da ostane
zaključano u sobi. Niko je nije nazvao đavoljim otelovljenjem. Niko joj nije rekao
da je luda, niti da bi trebalo da je zatvore u ludnicu.
Ren je dodirnula svoje lice drhtavim rukama, pokušavajući da se smiri kako
ne bi pala u nesvest. Naravno da nije. Već dvadeset godina joj niko nije uputio
takve reči. Međutim, postojalo je jedno sećanje, duboko urezano u njen um i
njeno srce. Da li će ikada moći da vidi sebe onako kako je drugi vide? Da li će
ikada poverovati u ono što oni vide?
Spustila je ruke u krilo, posmatrajući baštu, cveće, žbunje i redove povrća,
udišući slatki vazduh i bezbojne mirise koje joj je lagani vetrić donosio u sobu.
Bila je verena. Uskoro će se udati. Svi snovi će joj se ostvariti. Neće se udati
za bilo koga, već za grofa od Riverdejla. Plašila se da je zaljubljena u njega. Zašto
se uplašila svojih osećanja? Jer je znala da nikada neće moći da joj uzvrati

~ 93 ~
 Knjige.Club Books
osećanja. Nije ni bitno. Obećao joj je da će je poštovati i da će mu biti draga, ulivši
joj nadu da će se jednoga dana između njih razviti naklonost. To joj je bilo sasvim
dovoljno, jer je za vreme njihovog kratkog poznanstva shvatila da je častan čovek
i da mu je porodica veoma bitna.
Ren je zatvorila oči i nastavila da udiše umirujuće mirise graška, nane i žalfije.
Plašila se da neće moći da se promeni i zadobije njegovu naklonost. Nije skrivala
od sveta samo svoje lice, već i svoju ličnost. Instinktivno bi se sakrivala
iza mnogobrojnih velova, a to je radila toliko dugo da ni sama nije znala kako da
ih se reši.
Samo četvoro ljudi ju je upoznalo bez vela. Danas je čak i prošetala bez vela.
Ali da li će moći da se reši mnogo težeg vela koji joj je prekrivao srce? To joj je
pošlo za rukom samo sa tetkom i tečom. Bila je svesna da je drugačija od drugih
ljudi. Nije bila srdačna i druželjubiva, i znala je da nikada neće moći da bude. Ona
nije mogla da se ponaša kao svi ostali, niti da radi ono što je drugim ljudima bilo
sasvim normalno.
Šta je onda ona? Nije želela da čitavog života bude obeležena negativnim
osobinama.
Bila je uspešna poslovna žena, pametna i dobro je sarađivala sa drugim
ljudima. Znala je da voli. Svim srcem je volela tetku i teču. Brzo se zbližila sa
Elizabet i gospođom Vestkot i očigledno je zavolela grofa od Riverdejla. Znala je
da će voleti i njihovu decu, ukoliko ih budu imali.
Oh Bože, zavolela ga je! Ponovo je prekrila lice rukama. Ali šta je tu čudno?
On je bio prvi pristojan muškarac kojeg je ikada upoznala, osim gospodina Svinija
i gospodina Ričmana, sa kojima je provela manje od pola sata. Možda ovo nije
ljubav već samo zahvalnost.
Ili je to ipak ljubav? Zar je bitno koju će reč odabrati? Udaće se za njega, iako
je mislila da nije spremna da postane grofica od Riverdejla. Iako odluka nije bila
konačna, znala je da će ga njegova majka i Lizi podržati. Nagovorile su je da
ostane u vili Vestkot i uputile joj toliko lepih reči. Nameravala je da se uda za
njega, shvativši da joj je ovo najsrećniji dan u životu.
Čak je i prolila nekoliko suza radosnica, požurivši da se umije pre nego što je
neko zatekne u takvom stanju.
Te večeri je pažljivo birala večernju garderobu. Imala je elegantnu odeću, iako
nikada nije smatrala sebe modnim stručnjakom. Nije imala krojača u Londonu,
ali njena krojačka u Stafordširu, koja je već dugo krojila odeću za nju, dobro
je poznavala njenu građu, ukus i ličnost. Odlučila se za bledo-tirkiznu haljinu
visokog struka i kratkih rukava, sa blagim dekolteom. Zamolila je Mod da joj
napravi visoku punđu, iako je znala da će tako izgledati još više. Oko vrata je
stavila bisere koje su joj tetka i teča poklonili za njen dvadeset i prvi rođendan,
zadovoljno posmatrajući svoj odraz u ogledalu. Međutim, rastužila se kada je
pogledala svoje lice.

~ 94 ~
 Knjige.Club Books
Shvatila je da je vreme da krene. Ispravila se i odlučila da bar nakratko
zaboravi na svoje lice. Kad bi bar mogla! Jedva je preživela popodnevnu šetnju
bez vela, pogotovo kada su napustili šumovite predele parka i izašli na čistinu.
Sve je vrvelo od kočija i ljudi. Činilo joj se da je veo na rubu šešira postao težak
i trebalo joj je mnogo truda da ga ne spusti preko lica. Sigurno nisu ostali
nezapaženi. Njen pratilac, čak i da nije bio grof od Riverdejla, poznat po svom
naočitom izgledu, privukao bi pažnju visinom, savršenom telesnom građom
i lepim izgledom.
Ali preživela je.
Kada su Elizabet i gospođa Vestkot sišle u salon, Ren je već bila tamo.
Osmehnula im se. „Da li ste uživale na zabavi u vrtu? Verujem da vas je vreme
poslužilo.”
„Bilo je veoma prijatno”, rekla je Elizabet. „Bile smo u vili Ričmond, pored
reke. Pozvali su mene i mamu da se provozamo u čamcu. Dok smo se vozili, siroti
gospodin Doheni se zarumeneo zbog veslanja. Morala sam da razgovaram sama
sa sobom, jer on nije mogao da dođe do daha. Mama je više od sat vremena
razgovarala sa lordom Garlandom, a kada se vožnja završila gospodin Doheni je
izgledao kao da mu je laknulo. Da li to znači da sam preteška?”
„Draga moja, mislim da to znači da gospodin Doheni ne zna da vesla. Lord
Garland je primetio da potapa vesla previše duboko, kao da pokušava da pomeri
reku iz svog korita”, odgovorila je njena majka.
Sve tri su se nasmejale.
„A lejdi Džesika?”, pitala je Ren.
„Sve vreme je sedela sa Luizom u letnjikovcu, dok se gomila mladića motala
oko nje, čekajući priliku da joj donese hranu i piće, ili da je pozove da im se
pridruži u šetnji ili vožnji čamcem. Činilo se da je srećna, iako ih je sve ignorisala.
Mislim da joj je razgovor sa Vama zaista značio, kao i nada da će Abigejl
možda doći ovde sa Violom. Gospođice Hejden, hvala Vam što ste joj posvetili
toliko pažnje i Što ste je poveli sa sobom da vidi Vaše posuđe. Bila je
oduševljena”, rekla je gospođa Vestkot.
„Uživala sam u njenom društvu”, uzvratila je Ren. Možda ipak nije toliko
nedruštvena. Izgleda da se dopala lejdi Džesiki.
„A kako si se ti provela u šetnji Hajd parkom?”, pitala je Elizabet.
„Bilo je divno”, rekla je Ren. „Šetali smo šumom i osećala sam se kao da sam
na selu. Da li znate da će grof od Riverdejla doći na večeru?”
„Da, Liford nam je rekao”, kazala je gospođa Vestkot. „Drago mi je što
večeras nemamo obaveze. Moći ćemo da uživamo u njegovom društvu. Evo ga!”
Grof od Riverdejla se pojavio na vratima, u elegantnom crnom večernjem
odelu sa srebrnim prslukom i belom košuljom. Činilo se da je opušten i dobro
raspoložen. Poljubio je majku i Lizi i, nakon kratkog oklevanja, osmehnuo se Ren.
„Zar im još uvek nisi rekla?”
~ 95 ~
 Knjige.Club Books
Ren je zatvorila oči.
„Šta?”, pitala je Elizabet.
„Verio sam se”, rekao je, „sa gospođicom Hejden. Privremeno smo vereni.”
Možda ipak nije bio toliko opušten.
„Molim?”, Elizabet je skočila na noge.
„Privremeno?” Gospođa Vestkot je spustila ruku na grudi.
„Da”, rekao je sa osmehom dok je posmatrao Ren. „Nije vam ništa rekla.
Danas sam zaprosio gospođicu Hejden, a ona je privremeno prihvatila.”
„Privremeno?”, upitale su dame u isto vreme.
„Udaću se za lorda Riverdejla pod uslovom da se obe složite”, objasnila je
Ren.
„Ali zašto si mislila da se nećemo složiti?”, pitala je Elizabet.
„Jer želite da bude srećan”, Renin glas je podrhtavao.
„Kada ste došli ovde”, rekla je gospođa Vestkot, „mislile smo da Vam je jasno
da prihvatamo mogućnost da se udate za Aleksa, gospođice Hejden. Ustvari, više
nisi gospođica Hejden. Sada si Ren. Već sam ti rekla da ću te tretirati kao svoje
dete. Zar nisam bila jasna?”
„Oh...”, Renin glas je ponovo podrhtavao, ali ovoga puta je to bilo očiglednije.
„Gospođice Hejden, čini mi se da smo vereni”, rekao je grof.
„Da.” Neprekidno je stiskala dlanove.
„Dođi.” Gospođa Vestkot je ustala i ispružila ruke, a Ren se našla u toplom
zagrljaju. Elizabet je zagrlila brata.
„Veoma sam srećna zbog vas” rekla je Elizabet dok je grlila Ren.
Da li je to moguće? Da li su očekivale sve ovo?
„Sada imamo o čemu da razgovaramo tokom večere”, rekla je gospođa
Vestkot, zadovoljno ih posmatrajući. „Moramo da isplaniramo venčanje.”
Lord Riverdej i Ren su se samo pogledali. „Nema potrebe da razgovaramo o
našem venčanju”, rekao je. „Sutra ću kupiti posebnu dozvolu i zakazati sastanak
sa sveštenikom u nekoj mirnoj crkvi.”
„Kao Ana i Ejveri”, rekla je Elizabet. „Ja sam prisustvovala ceremoniji, i to
je bilo jedno od najlepših venčanja na kojem sam ikad bila. Mislim da je to
najbolje rešenje za vas. Aleksu bi smetala pometnja oko venčanja, a verujem da
ni ti ne bi mogla da izdržiš. Ali molim vas da mi dopustite da prisustvujem vašem
venčanju? Već imam iskustva na takvim venčanjima.” Nasmejala se.
„Mogu li i ja nešto da kažem?”, pitala je gospođa Vestkot. „Vidim da je moja
ideja o velikom venčanju u Katedrali Svetog Džordža na Trgu Hanover potpuno
besmislena. Sirota Ren. Bolje da te što pre bacimo u vučju jazbinu i završimo sa
tim. Lizi je u pravu. I Aleksu bi smetala pometnja.”
„Slažem se”, rekao je Aleks. „Znam da bi volela da planiraš veliko venčanje.”

~ 96 ~
 Knjige.Club Books
„Zato postoji i Lizi”, rekla je, zamišljeno se mršteći. „Pretpostavljam da ćeš
upoznati našu porodicu, kao što si upoznala nas i Džesiku. Imamo Vestkotove i
Radlijeve. Ovog proleća su skoro svi u gradu. Da li bi bila spremna da se upoznaš
sa svima na dan venčanja? To bi i dalje bilo malo venčanje, mada ne toliko malo
kako vi zamišljate. A postoji i druga mogućnost. Možete da se venčate, a posle
Ren može da upozna porodicu na svadbenom doručku. Šta mislite?”
Ren je shvatila da bi njen život lako mogao da izmakne kontroli ukoliko ne
bude pažljiva. Osetila je kako trnci prolaze kroz njeno telo.
„Mama”, rekao je grof, „obećao sam gospođici Hejden da je neću pritiskati
da se upozna sa bilo kim dok ona ne donese takvu odluku. Plaši se da će kao
grofica od Riverdejla morati da učestvuje u društvenom životu. Obećao sam joj
da od nje neću zahtevati tako nešto.”
Ali gospođa Vestkot je bila u pravu. Bilo bi besmisleno da se uda za grofa od
Riverdejla i da nikada ne upozna njegovu porodicu.
Ren je zatvorila oči.
„Pretpostavljam da je pismo koje ste sinoć napisali već poslato u Hinsford?”,
iznenada je upitala gospođu Vestkot.
„Jeste. Poslato je danas u podne”, odgovorila je gospođa Vestkot.
„Da li biste mogli da im pišete ponovo?”, pitala je Ren. „Rekli ste da ne
verujete da će doći u London, osim ukoliko ne smislimo neki porodični događaj
kojim bismo ih namamili da dođu. Da li je venčanje dovoljan povod? Da li možete
da ih pozovete na naše venčanje koje će se održati sledeće nedelje? Na
porodičnom venčanju neće biti prekornih pogleda i čitava porodica će biti srećna
zbog njihovog prisustva. Pa čak i mlada. Upoznaću obe porodice na dan venčanja.
Iako ću se posle toga možda doživotno zatvoriti u Brambldin i više nikada
neću upoznati nijedno živo biće.”
Shvatila je da je Elizabet na ivici suza i činilo se da grize donju usnu kako ne
bi zaplakala. Gospođa Vestkot se i dalje mrštila. Grof je pomno posmatrao Ren.
„Možemo da pokušamo. Oh, Ren, moram da te upozorim da ću te obasipati
izlivima ljubavi”, rekla je gospođa Vestkot.
„Ren”, reče Elizabet, „da li ćeš i ti pisati rođaki Violi i Abigejl zajedno sa
mamom?”
„Hoću”, obećala je Ren. Zapitala se u šta se to upustila. Međutim, bilo je
prekasno za povlačenje. Obećala je da će za nedelju dana upoznati njegovu
porodicu.
U tom trenutku na vratima se pojavio batler, obavestivši ih da je večera
poslužena.
Grof od Riverdejla joj je pružio ruku. „Hvala Vam”, prošaputao je. „Nemojte
misliti da nisam svestan svega što činite zbog mene. Zaista Vam se divim i nadam
se da ću biti dostojan žene kao što ste Vi.”

~ 97 ~
 Knjige.Club Books
Ponovo je briznula u plač i pružila mu ruku. „Ali verovatno ću pobeći pre
našeg venčanja”, odgovorila je.
„Molim Vas, nemojte”, rekao je kroz smeh.

Tako je predlog grofa od Riverdejla da organizuju skromno venčanje u krugu

porodice neslavno propao, pre nego što je Ren uspela i da razmisli o tome. Sada
će morati da čeka još nedelju dana. A što je najgore od svega, prihvatila je da
upozna porodicu Vestkot i porodicu Radii na doručku u vili Vestkot nakon
venčanja. Čak je pristala na predlog da se venčanje održi u Crkvi Svetog Džordža
na Trgu Hanover. Nije bilo svrhe tražiti skromnu crkvicu u zabačenoj ulici kao
što su to učinili vojvoda i vojvotkinja od Neterbija prošle godine. Vest o njihovoj
veridbi je objavljena dva dana kasnije u jutarnjem izdanju novina, u rubrici za
obaveštenja o društvenim događajima, na najčitanijim stranicama. Predstavnici
visokog društva će sigurno žaliti za grofom od Riverdejla koji uskoro napušta
redove najpoželjnijih neženja.
Popodne je sa sobom donelo i svakodnevne posetioce, koje su gospođa
Vestkot i Elizabet zabavljale u salonu, dok se Ren povukla u svoju sobu kako bi
obavestila Filipa Krofta da je lično obišla londonske prodavnice u čijim se
izlozima nalazi njihovo stakleno posuđe. I baš kada je pomislila da su posetioci
sigurno otišli, Elizabet je pokucala na njena vrata.
„Rođaka Luiza, Džesika i Ana su još uvek ovde”, rekla je. „One znaju da nisi
baš društvena i razumeće ukoliko odlučiš da ih ne pozdraviš, ali Džesika me je
molila da dođem i zamolim te. Mislim da bi trebalo da siđeš i pozdraviš se sa
njima, ali odluka je na tebi.”
Ren je uzdahnula i odložila olovku. „Da li one znaju? Da li im je lejdi Džesika
rekla? Ili ti i tvoja majka?”
„Za tvoje lice?”, upitala je Elizabet, približivši joj se. „Ne, zašto bismo?”
Ali i zašto bi? - pomislila je Ren nakon što je ustala.
Postala je dosadna čak i samoj sebi. Pa šta ako ima ružan beleg na levoj strani
lica? Želela je da upozna čuvenu Anu, koja je odrasla u sirotištu i na kraju postala
vojvotkinja sa basnoslovnim bogatstvom. Čuvena Ana, koja je nehotice napravila
haos u porodici Vestkot.
„Hajdemo”, rekla je s uzdahom, izmamivši osmeh na Lizinom licu.
Nakon nekoliko minuta, na Reninoj listi ljudi koji su je videli bez vela našlo
se još dvoje ljudi. Iako je Ren mislila da im je lejdi Džesika rekla za njen beleg,
vojvotkinja Luiza i Ana nisu obraćale pažnju pa to, ili su možda samo izbegavale
da pogledaju njeno lice. Starija vojvotkinja od Neterbija je bila zgodna i
stasita žena, verovatno u ranim četrdesetim. Vojvotkinja Ana je bila vitka i lepa
žena i odisala je vedrinom koja je zaintrigirala Ren budući da je bila upućena u
sve nedaće koje su zadesile ovu ženu u poslednjih godinu dana. Bile su pristojne,
ljubazne i srdačne. Ana joj se posebno zahvalila što je predložila da bivša grofica

~ 98 ~
 Knjige.Club Books
i njena kćerka budu pozvane na venčanje i što im se lično obratila kako bi
pomogla gospođi Vestkot da ih ubedi.
„Možda će zbog toga odlučiti da dođu”, rekla je. „Abigejl je moja polusestra
i nadam se da ću je uskoro videti, isto kao i Džesika. A tetka Viola je deo ove
porodice kao i svi mi i trebalo bi da bude prisutna na Aleksovom venčanju.”
Nakratko se zaustavila, a potom nastavila: „Žao mi je što nemate nikog svog ko
bi mogao da bude sa Vama. Sigurno Vam tetka i teča sada još više nedostaju.
Znam to iz svog ličnog iskustva. Svi ćemo biti Vaši rođaci. Naravno, Lizi je u
prednosti u odnosu na sve nas. Ona će biti Vaša sestra.”
„Moj zet Tomas misli da se seća gospodina Redžinalda Hejdena, Vašeg teče.
Rekao nam je da je bio častan čovek još dok je bio veoma mlad”, rekla je starija
vojvotkinja. „Sigurna sam da ćete imati o čemu da razgovarate sa njim. A
poznavao je i Vašu tetku, iako je u to vreme gospodin Hejden još uvek bio
udovac.”
„Oženio se mojom tetkom pre dvadeset godina”, objasnila je Ren, „prodao
svoju kuću u Londonu i nikada se nije vratio ovde.”
Nakon prijatnog razgovora, dame su napustile vilu Vestkot. Ali sada je
poznavala pet članova njegove porodice, kao i gospođu Vestkot i Elizabet. Moći
će da upozna i ostale. Neće biti lako, ali ona će uspeti. Učiniće to. Bio je to
najnoviji projekat, a ona je uspevala u svim svojim poslovnim poduhvatima.
A potom će imati svoje venčanje iz snova i više neće morati da upoznaje druge
ljude. Skoro je poverovala samoj sebi.

~ 99 ~
 Knjige.Club Books

XII

Ren je željno iščekivala popodnevnu vožnju kočijom sa svojim verenikom.

Iako je do njihovog venčanja ostalo još samo tri dana, činilo joj se da je neka
nevidljiva sila usporila vreme. Međutim, ipak je uživala u svakodnevnim
aktivnostima sa budućom svekrvom i zaovom iskoristivši priliku da ih
bolje upozna i opusti se u njihovom društvu.
Tog popodneva gospođa Vestkot i Elizabet otišle su u posetu, a Ren je ostala
u svojoj sobi i čitala jednu od knjiga koju je pozajmila iz biblioteke. Grof neće
stići u narednih sat vremena. Obećao joj je da će posetiti Kju gardens. Posebno je
želela da vidi čuvenu pagodu.
U daljini je čula muške glasove i zatvaranje vrata, bacivši pogled na sat na
kaminu.
Mora da ga je pogrešno razumela. Poranio je sat vremena. Međutim, bila je
spremna da krene. Ustala je, uzela šešir, ogrtač, rukavice i suncobran i požurila u
salon.
Vrata su bila otvorena. Ren je spazila gospodina Liforda, batlera, kako stoji
ispred drugog čoveka koji je sedeo na stolici kod vrata. Prvo je pomislila da se
njenom vereniku nešto I dogodilo. Međutim, kada je shvatila da ga ne poznaje,
već je bilo prekasno. Obojica su podigli pogled; batler ju je začuđeno posmatrao,
dok se drugi muškarac mrštio.
„Ko ste Vi?”, upitao je.
Bio je veoma mlad, visok i izrazito mršav. Možda je nekada bio lep, ali sada
je pred njom stajao bled čovek, razbarušene i svetle kose, obučen u zeleni vojnički
kaput, prilično prašnjav i otrcan, pantalone i košulju izbledelu od nošenja, i
izlizane, prašnjave čizme.
Znala je o kome se radi i pre nego što je batler progovorio.
„Poručnik Vestkot se vratio kući, gospođice”, kazao je gospodin Liford.
„Gospođica Hejden je naš gost, gospodine.”
„Kapetan Vestkot”, rekao je odsutno. Ren je primetila njegov grozničav
pogled. „Mama nije ovde, zar ne? Ni Kam i Abi? Otišle su. Sasvim sam zaboravio
na to. Liforde, da li je Anastasija ovde? Ah, da, ona se udala za Ejverija.
Dođavola! Nije trebalo da dolazim ovde, zar ne? Znao sam.”

~ 100 ~
 Knjige.Club Books
Ren je spustila stvari na sto pored vrata i približila mu se. „Vi ste Hari
Vestkot”, rekla je, pruživši mu ruku. „Vratili ste se sa Poluostrva? Molim Vas,
sedite. Gospođa Altea Vestkot i lejdi Overfild borave ovde za vreme sezone, ali
trenutno nisu tu. Grof od Riverdejla bi trebalo da stigne svakog časa.
Gospodine Liforde, da li biste mogli da donesete kapetanu čašu vode?” Čim ga je
uzela za ruku, shvatila je da gori od temperature.
Batler je otišao da donese vodu, a mladić se sručio u stolicu. „Riverdejl.”
Naslonio je lakat na naslon stolice i prislonio tri prsta na čelo. Blago se
osmehivao. „Tako su nekada zvali mene i mog oca. Razmišljao sam o tome dok
sam dolazio ovde. Kako sam mogao da zaboravim? Mislio sam da dolazim u
svoju kuću. Čak sam se i posvađao sa kočijašem kada mi je rekao da ovo nije
adresa koju sam mu dao. Rekao sam mu da je budala.” Tužno se osmehnuo.
„Kod kuće ste”, rekla mu je Ren, položivši ruku na njegov obraz kako bi
proverila da li zaista ima temperaturu. „Sa Vašom porodicom.”
„Kuća.” Zatvorio je oči. „U kojoj živi prokleti Aleks! Ali, nije on kriv, zar
ne?”
„Nije”, rekla je.
„Očekivao sam da će svi biti ovde”, rekao je. „Mama i devojke. Nisu ovde,
zar ne? Dođavola, kako sam mogao da zaboravim? Setio sam se kada sam bio na
brodu, a onda sam ponovo zaboravio. Kam se udala za siromašnog učitelja jer je
mislila da ne može bolje. Mama ne želi da se pojavljuje u javnosti jer se plaši da
će je prepoznati. Ona nije ovde, zar ne?”
Batler se vratio i Ren je uzela čašu sa vodom sa poslužavnika i prinela je
mladićevim usnama. Spustio je ruku preko njene i popio preostali sadržaj iz čaše.
Shvatila je da verovatno nije imao priliku da se okupa ili presvuče otkako je
napustio Poluostrvo. Iako je bio oficir, pretpostavila je da je bio povlašćen
među ostalim ranjenicima koje su vratili kući.
„Ko ste Vi? Zaboravio sam”, rekao je. „Šta vam se dogodilo sa licem? Znam,
pogodio Vas je metak iz muskete, zar ne? Čini mi se da Vam je malo falilo da se
izvučete.”
„Ja sam Ren Hejden. Rođena sam sa tim.”
„Naravno”, rekao je. „Ovde toga nema, zar ne? Ja sam u Engleskoj?”
„Jeste”, rekla je Ren, posmatrajući ga.
„Van Engleske je haos”, rekao je uz osmeh. „Mama i devojke su izašle, zar
ne? Trebalo je da. im pošaljem pismo kada sam bio u Doveru. Ali imao sam
groznicu.”
Ren je razmenila poglede sa batlerom. „Gospodine Liforde, da li je stara soba
kapetana Vestkota slobodna?”
„Jeste, gospođice”, odgovorio je.

~ 101 ~
 Knjige.Club Books
„Smestite ga tamo i donesite posudu sa hladnom vodom i peškirima. Trebalo
bi da pozovete i porodičnog lekara. Hajde, kapetane, Vestkot. Smestićemo Vas u
Vašu sobu da odmorite, a ja ću pokušati da Vam snizim temperaturu.”
„Mama će se pobrinuti za to”, rekao je. „Ne brinite.” Međutim, ustao je i
dopustio Ren da ga uzme podruku i povede ga uz stepenice. U pomoć joj je
pritekla i domaćica, koja je pridržavala mladića sa druge strane.
„Gospodine Hari”, rekla je nežno. „Vratili ste se kući u jednom komadu. Vaša
majka će biti presrećna.”
„Toliko je srećna da je otišla baš kada je trebalo da se vratim i odvela je
devojke sa sobom.”
„Ona je u Hinsfordu, brine se za Vas, gospodine Hari”, rekla je. „I gospođica
Abigejl, takođe. Poslali su Vas kući sa onog groznog mesta, zar ne?”
„Batinanje i vrištanje”, rekao je veselo. „Opet sam posekao ruku na mač. To
je bila manja ogrebotina, ali onda se zagnojila, dobio groznicu i zamalo sam umro.
Kada su shvatili da ću preživeti, spakovali su me i poslali su me kući. Pukovnik
je naredio da ostanem kod kuće dok mi ne bude bolje. Rekao mi je da ne želi da
vidi moje ružno lice barem dva meseca. I tako sam sada ovde, daleko od svojih
ljudi, gde bi trebalo da budem. To je smejurija.”
Kada je završio sa čavrljanjem, već su ga smestili u krevet i skinuli mu kaput
i čizme. Batler je otišao da pošalje nekoga po kućnog lekara, domaćica je otvorila
da uđe malo svežeg vazduha, a sluškinje su donele vodu i peškire.
Pola sata kasnije, Ren je ostala sama u sobi sa mladićem. Vrata spavaće sobe
su se otvorila. Gospodin Liford je sišao da sačeka lekara, sobarica je završila sa
svojim dužnostima, a domaćica je otišla u kuhinju da nadgleda pravljenje bujona
i želea za kapetana Vestkota.
Ren je umivala njegovo lice mokrim peškirima i slušala njegovo čavrljanje.
Čim je skinuo kaput, primetila je da mu je desna ruka teško povređena, od ramena
do lakta. Ako se lekar uskoro ne pojavi, moraće sama da promeni obloge.
Verovatno ih već dugo nije promenio.
Odahnula je kada je čula tiho kucanje na vratima, nadajući se da će se lekar
ili njen verenik napokon pojaviti. Čovek koji se pojavio na vratima, nije ličio ni
na jednog od njih dvojice. Nije bio visok. Naprotiv, bio je nekoliko centimetara
niži od nje. Uspeo je da ispuni sobu svojim prisustvom, iako još uvek nije
zakoračio u nju. Bio je plavokos, zgodan i besprekorno obučen. Nosio je prstenje,
broš koji je sijao na marami oko njegovog vrata, ukrasne lance i džepni sat.
Izgledao je prelepo, moćno i pomalo opasno. U ruci je držao srebrni monokl,
premda ga nije iskoristio dok je nezainterovano posmatrao oko sebe. Odmah ga
je prepoznala, shvativši da je ove nedelje upoznala previše ljudi. U ovakvim
situacijama, veo bi joj dobro došao. Podigla je ruku u kojoj nije držala peškir,
kako bi prekrila levu stranu lica.

~ 102 ~
 Knjige.Club Books
„Vojvoda od Neterbija, Vama na usluzi, gospođice Hejden”, rekao je,
približivši se krevetu. „Pretpostavljam da ste to Vi. Liford je poslao glasnika po
mene, ali je očigledno zaboravio da ja više nisam Harijev staratelj, jer je pre
nekoliko meseci postao punoletan. Međutim, kada je glasnik stigao, nameravao
sam da izađem iz kuće, pa sam odlučio da svratim.” Zatim je posvetio pažnju
mladiću. „Imaš groznicu, zar ne, Hari?” Prislonio je ruku na kapetanovo čelo, a
Ren se pomerila ustranu.
„To si ti, Ejveri”, kapetan je razdraženo odgovorio. „Ako si došao da me
sprečiš da se prijavim u vojsku, uzalud si dolazio. Želim da budem vojnik. Sviđa
mi kako žive vojnici. A ti više nisi moj staratelj.”
„U to ime ću uputiti posebnu molitvu zahvalnosti bogu”, rekao je vojvoda.
„Došao sam da ohladim tvoje grozničavo čelo, iako mi se čini da se gospođica
Hejden odlično snalazi i bez mene. Nadam se da joj se ne obraćaš tim rečnikom.”
„Naravno da ne”, potvrdio je kapetan Vestkot. „Znam kako se razgovara sa
jednom damom. Ako zaista želiš da mi pomogneš, zaustavi orman i toaletni
stočić. Užasno me nerviraju.”
„Popričaću sa njima”, rekao je vojvoda, a potom pogledao u Ren.
„Pretpostavljam da su rođaka Altea, Elizabet i Riverdejl van kuće? Izvinite zbog
ovog neočekivanog zadiranja u Vašu privatnost. Čuo sam da ste povučeni.”
„Pristala sam da upoznam Vašu porodicu na dan venčanja”, rekla je Ren. „To
je za tri dana.” I dalje je pokušavala da sakrije levu stranu lica.
Vojvoda je uzeo peškir, umočio ga u vodu i iscedio ga, a potom ga raširio
preko Harijevog lica.
„Svako od nas ima nešto što bi najradije sakrio od očiju javnosti”, rekao je
tiho, kao da se obraća svom bivšem štićeniku, a ne njoj. „Kao dete sam bio sitan,
slabašan i stidljiv, a kada sam napunio jedanaest godina, upisali su me u školu za
dečake.”
Nije mogla ni da ga zamisli u takvom izdanju.
Privatni internati za dečake bili su poznati po surovosti. Zapitala se kako je
uspeo da izraste u čoveka u kojem nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja bojažljivosti
ili ženstvenosti. Bilo je sasvim suprotno.
„Neki podlegnu uticajima, a neki ne. Verujem da Vi nećete podleći. Zašto
biste inače prihvatili da doručkujete sa gomilom stranaca koji su slučajno
povezani sa Vašim mladoženjom, i to na dan venčanja?” Ponovo je umočio krpu
u posudu i iscedio višak vode. „Izgleda da je lekar konačno stigao.”
Međutim, to je bio grof od Riverdejla, koji se ubrzo pojavio na vratima
Harijeve sobe.
„Kako je on?”, pitao je, pogledavši u Ren.
„Aleks?” Kapetan Vestkot je okrenuo glavu prema njemu. „Šta ti radiš ovde?
Zar čovek ne može da ima nimalo privatnosti? Trebalo bi da te izbacim, zar ne?

~ 103 ~
 Knjige.Club Books
Mada, ne mogu da se setim zašto. Nikada nisam imao ništa protiv tebe. Gde su
mama i devojke? Zašto ste svi vi u mojoj sobi?”
„Zato što si se bezbedno vratio sa Poluostrva, Hari”, rekao je grof, približivši
se krevetu, „i srećni smo što te vidimo. Tvoja majka i Abigejl će uskoro stići. Doći
će na moje venčanje sa gospođicom Hejden za tri dana. Zapravo, nadam se da
hoće. Kamila je u Batu sa mužem i decom. Liford mi je rekao da su pozvali lekara.
Da li je temperatura visoka?”, upitao je Ren.
„Jeste”, odgovorila je, napokon spustivši ruku. „Ima ranu na desnoj ruci koju
je potrebno što pre očistiti i previti.”
„Gospođice Hejden, da li biste mogli da izađete?” upitao je vojvoda od
Neterbija. „Riverdejl i ja ćemo presvući Harija i malo se raskomotiti. A ovaj
momak ne miriše baš najbolje.”
Ren je otišla u svoju sobu. Nakon nekoliko trenutaka, čula je lekara. Pola sata
kasnije, grof od Riverdejla je pokucao na vrata njene sobe.
„Kako je on?”, pitala je. „Siroti mladić. Poslali su ga kući da se oporavi od
groznice koja ga je mučila zbog zagnojene rane, i dok je bio u delirijumu mislio
je da se zaista vraća kući, gde je sve onako kako je ranije bilo. Očekivao je da će
ovde zateći majku, sestre i svoj stari život.”
„Okupan je, presvučen i smešten u krevet”, rekao je. „Neterbi sedi sa njim i
sluša njegove priče o čuvenom lakrdijašu koji se bori u njegovom puku. Lekar
nam je rekao da će uskoro zaspati, a sada kada je rana očišćena, temperatura bi
trebalo da spadne za nekoliko dana. Međutim, trebaće mu više vremena da se
oporavi. Moraće da se ugoji, ali, to ne bi trebalo da bude teško. Hajde da
prošetamo baštom. Mislim da je kasno za ono što smo planirali.”
Nije svratila do salona da uzme šešir i druge stvari. Izašla je napolje, držeći
ga za ruku i uživajući u toplom povetarcu koji joj je milovao obraze.
„Žao mi je zbog svega ovoga”, rekao je dok su šetali baštom. „Ti si samo
želela da se udaš za mene, a ne za moju porodicu. Obećao sam ti da ću te zaštititi
od svega i nisam uspeo. Verovatno misliš da sam prevarant.”
„Ne”, rekla je.
„Da li želiš da se vratiš u Vitington?” pitao je. „Znam da si vratila fijaker
tamo. Da li želiš da se vratiš svojoj tihoj privatnosti na koju si navikla? Ali, ako
mi pružiš drugu priliku, mogu da nabavim posebnu dozvolu i dođem u Brambldin.
Možemo da se venčamo tamo i živimo u miru i spokoju.”
„A šta će se dogoditi sledećeg proleća?” Približili su se malom vrtu,
ukrašenom u staromodnom stilu, gde je svaka grupa biljaka bila odvojena od
druge niskim kamenim zidovima. „Zar ne bi trebalo da dolaziš ovde svake
godine?”
„Možeš da ostaneš na selu dok ja budem u parlamentu.”
„Ali to ne bi bio brak, zar ne? Ne prisiljavaš me ni na šta, niti si odgovoran za
mene. Prihvatila sam da upoznam gospođu Vestkot i Lizi. Kao i lejdi Džesiku i
~ 104 ~
 Knjige.Club Books
obe vojvotkinje od Neterbija. Pristala sam da upoznam tvoju porodicu, kao i da
na naše venčanje pozovemo gospođicu Kingsli i njenu kćerku.”
Osmehnuo joj se, povukavši je da sedne na drvenu klupu u blizini vrta.
„Pretpostavljam da si sama odlučila da upoznaš Harija i Neterbija”, rekao je.
„Upoznala sam ih pod nepredviđenim okolnostima”, rekla je. „Nisi ti kriv. I
drago mi je da sam završila sa tim. On je stvarno strašan, zar ne?”
„Neterbi?” Nasmejao se. „Ranije sam mislio da je previše uglađen i ismevao
sam one koji su govorili da izgleda opasno. A onda sam otkrio da je zaista opasan,
iako nikada nije imao potrebe da se dokazuje.”
Pogledala ga je. „Objasni mi šta to znači?”
„Rođaka Kamila je bila verena za vikonta Aksberija, ali on ju je primorao da
raskine veridbu čim je saznao da je grofova vanbračna ćerka. Nije mu bilo drago
zbog toga. A onda se nepozvan pojavio na balu organizovanom u Aninu čast
i pokušao da je zavede. Neterbi i ja smo ga izbacili. Sledećeg jutra, izazvao je
Neterbija na dvoboj u Hajd parku. Mislio je da će ga lako pobediti, jer je Neterbi
odabrao borbu bez oružja. Tog jutra je skinuo sa sebe sve osim gaća. Ja sam bio
Neterbijev svedok i mislio sam da je poludeo. Kao i svi prisutni. Aksberi mu se
smejao. A onda ga je Neterbi oborio, i to nogama. Kada je ovaj ustao, Neterbi je
skočio, oborio ga jednim udarcem u bradu i onesvestio ga. Verujem da je Neterbi
bio nežan prema njemu. Da je hteo, mogao je da ga ubije jednim udarcem.
Posle mi je rekao da ga je obučavao stari kineski učitelj borilačkih veština.”
„To je veličanstveno.”
„Krvoločna curica.” Nasmejao se. „To su i Ana i Lizi rekle. Obe su bile tamo,
sakrivene iza drveta. Dame nikada ne prisustvuju dvobojima. Pretpostavljam da
bi im se i ti pridružila da si imala priliku.”
„Naravno”, rekla je, a on se iskreno nasmejao.
„Gospođice Hejden”, rekao je, „savršeno ćeš se uklopiti u ovu porodicu.”
Nasmešila mu se. Kako divne reči! Ophodio se prema njoj kao da se ni po
čemu ne razlikuje od Lizi ili vojvotkinje od Neterbija. Shvatila je da je oduvek
čeznula za tim - da pripada negde i da se uklopi u okolinu.
Prislonio je ruku na levu stranu njenog lica i pomilovao je po obrazu. „Hvala
ti”, rekao je, „što si se pobrinula za Harija, pogotovo u takvom stanju. On je divan
momak. Da je zadržao titulu, dostojanstveno bi je nosio. Bio je veoma mlad i
pomalo razuzdan, ali za nekoliko godina bi se smirio i bolje bi brinuo o svemu
nego njegov otac. Snažnog je karaktera, a i njegova majka bi se pobrinula za sve.”
„Hari nije tvoja odgovornost”, rekla je. „Otkrila sam tvoju najveću manu, a i
sam si mi to spomenuo u Hajd parku. Uvek se trudiš da sâm poneseš sav teret i
resiš sve probleme. Ne možeš to da radiš, a ne treba ni da pokušavaš. Svi moramo
pronaći svoj put. Jer to je život.”
„Pronaći svoj put?”, upitao je. „Misliš da imamo mogućnost da biramo? Ja
nisam mogao da biram kada mi se prošle godine život okrenuo naglavačke, a
~ 105 ~
 Knjige.Club Books
jedino što sam želeo je da mi se vrati moj stari život. Pronašao sam svoj put i
sledio sam ga marljivo i zadovoljno.”
„I pored toga si mogao da biraš”, rekla je. „Mogao si da zanemariš sve užase
Brambldina i nastaviš već poznatim putem. Mogao si da odabereš brak iz ljubavi
i neku od mladih dama koje su ti jasno stavile do znanja da im se dopadaš. Mogao
si da zanemariš moju bračnu ponudu. Još uvek imaš izbora i uvek ćeš imati. Kao
i ja. Ako poželim, sutra ujutru mogu da se vratim u Vitington.”
„Da li to želiš?”, pitao je.
„Ne. Ostaću ovde i udaću se za tebe. Upoznala sam polovinu tvoje porodice.
Sigurna sam da ću preživeti susret i sa drugom polovinom.”
Ponovo se nasmejao, a potom joj se približio i poljubio je. Poljubac je bio
topao, dug i nežan. Duboko je udahnula, uživajući u mirisima ruzmarina, žalfije,
nane i majčine dušice. Shvatila je da nikada ne bi mogla da se odrekne ovog
osećaja. Kog osećaja? Nije znala kako da ga nazove. Naklonost?
„Trebalo bi da se vratim gore i proverim kako je kapetan Vestkot”, rekla je.
„Možda mogu da pomognem.”
„Kapetan?” Ustao je i pružio joj ruku.
„Kada ga je gospodin Liford nazvao poručnikom, ispravio ga je i rekao da je
kapetan”, odgovorila je.
„Impresivno”, rekao je. „Ne moraš da brineš o njemu. Postoje i drugi...”
„Znam”, rekla je, prekinuvši ga.

~ 106 ~
 Knjige.Club Books

XIII

Aleksander se vratio u kuću. Lekar je rekao da nema potrebe da danonoćno

bdi pored Harija, ali on je opak odlučio da se smesti u prostoriju za presvlačenje
u sklopu Harijeve sobe, kako bi bio blizu ukoliko mu nešto zatreba. Neterbi je
odobrio njegovu odluku, a Hari je, naravno, gunđao zbog toga.
Aleksandrovoj majci i sestri je laknulo zbog muškog prisustva, jer Harijeva
groznica nije jenjavala. Kada su otišle da ga vide, pitao ih je da li su posetile
njegovu majku, a potom se namrštio i pitao ih da li je majka bila da ih poseti.
Gospođica Hejden je provela veče sa Aleksandrom u Harijevoj sobi. A onda
je rođaka Eugenija, Harijeva baka, starija grofica od Riverdejla, došla da vidi
unuka, zajedno sa rođakom Matildom, njenom najstarijom ćerkom. Njihova
pažnja je neko vreme bila usmerena na Harija, što je bilo očekivano. Ali,
nakon nekoliko minuta, rođaka Matilda je spazila gospođicu Hejden pored
prozora, opčinjena užasnim prizorom na njenom licu.
„Draga gospođice”, rekla je, „šta Vam se dogodilo sa licem? Preporučiću
Vam melem koji će začas ukloniti ukloniti fleke.”
„Ne budi luda, Matilda”, zapovedila je njena majka. „Čini mi se da su fleke
trajne.”
„Jeste, gospođo”, rekla je gospođica Hejden, pogledavši u Aleksandra sa
osmehom.
„Gospođica Hejden je moja verenica”, objasnio je predstavivši je.
„Naravno da jeste”, rekla je rođaka Matilda. „Nismo ni mislile da nije.
Gospođice Hejden, veo bi mogao da prikrije fleke.”
Aleksander je zatvorio oči.
„Znam”, rekla je gospođica Hejden. „Ali smatram da je važno da me rođaci
lorda Riverdejla vide takvu kakva sam.”
„Ali zašto bi uopšte nosila veo, Matilda?”, reče starija grofica razdraženo,
kako se često obraćala svojoj ćerki. „Veoma je lepa, a posle nekog vremena čovek
prestane da primećuje te ljubičaste fleke. Aleksander je pokazao da je ozbiljan
čovek jer nije dozvolio da tako nebitni detalji utiču na njegov izbor. Vreme je da
se oženi i stvori svoju porodicu. Ovoj porodici zaista nedostaju naslednici.”
Aleksander se zapitao da li će se njegova potencijalna supruga sutra vratiti na
selo. Ali ona se blago osmehnula starijoj dami.
~ 107 ~
 Knjige.Club Books
Hari se nasmejao i uključio se u razgovor. „Žao mi je što ne mogu da
pomognem, bako”, rekao je. „Ja sam kopile. Zašto mama nije došla, a svi ste na
okupu?”
„Ponovo buncaš”, rekla mu je baka. „Srećom, gospođica Hejden ti je stavila
hladne obloge. Moraš da odmaraš i da se ugojiš. Tvoja majka i Abigejl će
verovatno doći na Aleksovo venčanje. Altea im upravo piše pismo u tvoje ime.”
„Aleksovo venčanje”, rekao je, prebacivši nepovređenu ruku preko očiju. „Pa,
barem me niko ne tera da se ženim i pravim naslednike. To je jedna od prednosti
kada je čovek kopile.”
„Ne bi smeo tako da se izražavaš u prisustvu tvoje bake, Hari”, rekla je rođaka
Matilda, a Hari se ponovo nasmejao.
„Neću se ponovo izvinjavati”, rekao je Aleksander kada su starija i grofica
Matilda otišle, a Hari ponovo zaspao. „Pomislićeš da sam dosadan.”
„Naravno da hoću”, složila se. „Neću imati koga da upoznam na dan
venčanja.”
„Ne zaboravi porodicu moje majke”, rekao je.
„Naravno da neću.”
„Ne moraš to da radiš”, rekao je nakon što je poravnala prekrivače i pozvala
sluge da donesu svežu vodu i čiste peškire.
„Zašto da ne? Tvoja majka je morala da piše Harijevoj majci kako bi je
ubedila da dođe, a Lizi se nije lako izvukla sa rođendanske večere na koju je
pozvana. Zašto ne bih i ja? Za tri dana ću postati punopravni član porodice.
Činilo se da je ona već postala deo porodice, iako još uvek nije bila svesna.
„Nakon sastanka koji je održao njegov advokat, Hari se prijavio u privatnu
vojsku”, rekao joj je. „Kada ga je Neterbi napokon pronašao, on je već uzeo
kraljev šiling. Niko ne zna kako je Neterbi uspeo da ga spasi. Ali Hari je insistirao
da se pridruži pešadijskom puku i napreduje bez Ejverijeve pomoći.”
„Bio si u pravu”, rekla je. „Hari je mladić sa snažnim karakterom, koji će
uspeti u životu i ojačati zbog svega što mu se dogodilo, iako je duboko povređen
zbog svega. Neće biti lako.”
„Neće”, složio se.
„Ali to nije tvoja krivica”, tiho je rekla. „Moraš to da shvatiš.” Hari je otvorio
oči. „Znam”, rekao je, posmatrajući gospođicu Hejden. „Bićemo rođaci. Upravo
sam to shvatio. Iako možda ne želite da budete u srodstvu sa mnom.” Uputio joj
je šarmantan, dečački osmeh. „Nije nimalo prijatno imati kopile u porodici, zar
ne? Ili biti kopile u tuđoj porodici. Pitajte mamu, Kam i Abi.”
„Kapetane Vestkot”, rekla je, nagnuvši se prema njemu, kako bi proverila da
li je temperatura spala. „Porodica je suviše dragocena da bismo je odbacili zbog
tako beznačajnog razloga.”
„Beznačajnog?” Nasmejao se.

~ 108 ~
 Knjige.Club Books
„Da, beznačajnog”, ponovila. „Očigledno Vas porodica voli uprkos greškama
Vašeg oca. A činjenica da sebe nazivate kopiletom ih vređa, isto kao i Vas. Možda
čak i više.”
Zbunjeno je zurio u nju. „U redu, gospođice.” A onda je utonuo u san.
Aleksander ju je posmatrao dok je menjala obloge na Harijevom licu.
Porodica je suviše dragocena da bismo je odbacili zbog tako beznačajnog
razloga. Šta se desilo njenoj porodici? Nije znao ni kako se ranije preživala.
Hejden je bilo tečino prezime. A Ren? Da li je to njeno kršteno ime? Nije znao
ni kako se zove. Za tri dana će se venčati, a njega je i dalje mučilo jedno
jednostavno pitanje?
Ko je žena koju će oženiti?

Sledećeg jutra stiglo je pismo od Viole Kingsli, bivše grofice od Riverdejla.

Ona i ćerka stižu na venčanje. Sada je bilo prekasno da joj pošalje pismo u kojem
će je obavestiti o povratku njenog sina.
U vili Vestkot su ih srdačno dočekali, a kapetan Hari je sišao da ih pozdravi,
iako su se svi ostali pobunili zbog toga. Prethodne večeri mu je spala temperatura,
ali bio je malaksao i umoran i stalno se žalio na čorbe koje mu je kuvar pripremao.
Ren je posmatrala kako ga majka i sestra čvrsto grle u glavnom holu, ne želeći
da ga puste.
Shvatila je od koga je Hari nasledio svoj izgled. Majka mu je bila plava,
elegantna i lepa, a mlađa sestra svetle puti, nežna i izuzetno lepa.
Gospođica Kingsli se prva pozdravila sa ostatkom porodice. Prišla im je sa
osmehom i suznim očima.
„Altea”, rekla je gospođi Vestkot, „sigurno misliš da sam neuviđajna. Drago
mi je što te ponovo vidim. Hvala ti što si pozvala Abi i mene na porodično
venčanje, iako znam da nije trebalo da dolazimo. Lizi! Aleks! Sjajno izgledate! A
sada me upoznaj sa svojom verenicom. Pretpostavljam da je to ona.” Pogledala je
u Ren.
„Jeste”, rekao je grof od Riverdejla, uzevši Ren za ruku. „Rođako Viola,
Abigejl, zadovoljstvo mi je da vam predstavim svoju verenicu, gospođicu Ren
Hejden.”
„Mama, gospođica Hejden brine o meni otkako sam se vratio. Stavljala mi je
hladne obloge i slušala moje buncanje, i nijednom mi nije rekla da sam idiot. A
jutros mi je donela komad tosta, jer su mi se smučile čorbe bez mesa.”
„Hari, lekar je tako naredio”, rekla je Elizabet sa osmehom. „Sada kada si
izdao sirotu Ren, sigurno će biti uhapšena i poslata da kleči na kukuruzu.”
„Gospođice Hejden”, bivša grofica joj je pružila ruku, „drago mi je da smo se
upoznale. Hvala Vam na pismu koje ste poslali zajedno sa Alteinim i pozvali nas
na venčanje. Ubedili ste nas da dođemo. Zar ne, Abi? Ja sam Vaš doživotni

~ 109 ~
 Knjige.Club Books
dužnik. Brinuli ste o mom sinu i niste mu dozvolili da jede biftek i pije pivo. Ali
dopustiću mu da nazdravi sa nama.”
Ren je pomislila da joj je sigurno bilo teško da dođe na venčanje čoveka koji
nosi titulu koja je nekada pripadala njenom sinu i boravi u kući koja je nekada
bila njena. Ali ipak je pružila ruku ženi koja će sutra preuzeti titulu koju je ona
nosila više od dvadeset godina, ljubazno se osmehujući, kao da je zaboravila na
sve.
„Biće vremena za biftek i pivo”, rekla je Ren. „Vaš sin je veoma mršav.”
„Barem je živ”, rekla je veselo.
„Gospođice Hejden, drago mi je što smo se upoznale”, kazala je Abigejl
Vestkot, pruživši joj ruku. „Rođaka Džesika mi je pisala o Vama. Oduševljena je
jer ste uspešna poslovna žena. I ja sam oduševljenja. Hvala Vam što ste brinuli o
mom bratu.”
„I ostali ukućani su mi pomogli”, rekla je Ren. „Gospođa Vestkot, Lizi i ja
smo se smenjivale u toku dana, a lord Riverdejl je spavao u prostoriji za
presvlačenje. Vojvoda od Neterbija je dolazio svakog dana da ga obiđe.”
„I posmatrao me kroz svoj monokl kad god bih se požalio na hranu”, rekao je
kapetan ogorčeno, „ili da mi je dosadno. Ponaša se prema meni kao da sam dete.”
„Ne mogu da verujem da si ovde, Hari”, rekla je Abigejl. „Nećeš se vratiti na
to grozno mesto, zar ne? Obećaj mi da nećeš.”
„Na Poluostrvo? Naravno da hoću. Ja sam oficir, Abi. Ni manje ni više, nego
kapetan. Unapredili su me nakon što sam skoro izgubio ruku. Moji momci
računaju na mene i ne želim da ih izneverim.”
„Znam”, rekla je, pogledavši u plafon. „Kako bi ti rekao, to je sve smejurija.
Ne nameravam da se raspravljam sa tobom, Hari. Barem ne danas.”
„Hajdemo u salon”, rekla je gospođa Vestkot. „Verovatno želite da se
osvežite.”
„Hari, vrati se u svoju sobu”, rekao je lord Riverdejl. „Da li si gladna,
Abigejl?”
„Doći ću da te obiđem, Hari”, rekla je gospođica Kingsli.
„Da me ušuškaš?” pitao je uz osmeh.
„Ja sam tvoja majka”, podsetila ga je, zaputivši se ka salonu zajedno sa Ren.
„Izvinite, gospođice Hejden. Trebalo bi da ste Vi u centru pažnje. Sutra je ipak
Vaš dan.”
„Savršeno mi odgovara da kapetan Vestkot zauzme moje mesto”, rekla je
Ren. „Vojvoda od Neterbija nam je rekao da su Harija odlikovali zbog izuzetne
hrabrosti. Ne znam kako je saznao. Hari nam ništa nije rekao. On je skroman
mladić i mnogo mi je drag.”
„Baš ste ga zavoleli”, rekla je gospođica Kingsli.

~ 110 ~
 Knjige.Club Books
Vest o njihovom dolasku se brzo proširila. Vojvoda od Neterbija je došao sa
maćehom i lejdi Džesikom. Gospođica Kingsli je otišla da obiđe kapetana. Susret
lejdi Džesike i Abigejl bio je praćen radosnim uzvicima i zagrljajima. Smestile
su se nedaleko od prozora. Sve vreme su se grlile i oduševljeno ćaskale.
Ren nije bila zapostavljena. Razgovarala je sa gospođom Vestkot, Elizabet i
starijom vojvotkinjom o venčanici koju je kupila prošle nedelje. Abigejl im se
pridružila nakon što je Džesika otišla da obiđe kapetana. Želela je da čuje sve
o planovima za venčanje. Njena majka je posvetila svoju pažnju budućoj grofici,
neprestano ponavljajući koliko je srećna zbog njih.
„Aleksander je oduvek bio najpristojniji mladić kojeg poznajem, uprkos
njegovoj lepoti. Obradovala me je vest da će se konačno oženiti.”
Lord Riverdejl je stajao blizu nje.
Čitavo domaćinstvo je bilo zauzeto pripremama za sutrašnji svadbeni
doručak.
Ren je zaključila da je dan protekao veoma prijatno, premda užurbano. Zaista
je uživala. Međutim, osećala se usamljeno. Vestkotovi su bili prilično bliski,
uprkos raznim nedaćama koje su ih zadesile, preteći da ih razdvoje. Osećala je
fizički teret zbog svoje usamljenosti i nedostatka porodice. Možda će se sutra
osećati drugačije. Postaće deo ove porodice. Biće jedna od njih. Napokon će biti
deo porodice.
Ali da li će zaista biti tako?
Sve i da bude, da li će ova nova porodica uspeti da popuni prazan prostor u
njenom srcu, predviđen za njenu porodicu?

~ 111 ~
 Knjige.Club Books

XIV

Aleksander je stajao ispred Crkve Svetog Džordža na Trgu Hanover. Njegovo

venčanje nije ličilo na druga venčanja koja su se održavala u toku sezone. Bilo je
malo gostiju, bez dekoracije, orgulja, hora, tamjana i kočija ukrašenih cvećem.
Nijedan mladoženja nije čekao buduću suprugu ispred crkve. Ali nije se osećao
drugačije od običnog mladoženje.
Kupio je posebnu dozvolu i objavio veridbu, a sada je nervozno stajao ispred
crkve, kao da će ga unutra sačekati trista gostiju i tri biskupa. Umesto toga, tamo
su ga čekali članovi porodice, osim sinova rođake Mildred, i Kamile i Džoela
Kaninghema i njihove dece. I Hari je bio tu. Iako je bio mršav, izgledao je
elegantno u besprekorno očišćenoj vojnoj uniformi.
Situacija je bila vrlo nezgodna, jer nije bilo nikoga sa mladine strane. Možda
je ipak trebalo da se drže prvobitnog plana i organizuju skromnije venčanje. Znao
je da pati zbog odsustva tetke i teče, ali nije mogao da joj pomogne. Šta je sa
ostatkom njene porodice? Da li ju je uopšte imala? Bio je siguran da postoji. Da
su nastradali u nekoj nesreći dok je bila dete, sigurno bi mu rekla. Jednog dana će
morati da razgovaraju o njenoj prošlosti, kao i o mnogim drugim stvarima. Ove
nedelje su bili zauzeti tolikim svadbenim pripremama da nisu ni razgovarali o
bračnom ugovoru, niti o njenom bogatstvu. Jednom se zaklela da se neće udati
pre nego što zaštiti svoje interese.
Zapitao se da li će ona zakasniti. Proveo je noć kod Sidnija. Zajedno su krenuli
ka crkvi. Kada je kočija stigla, sklopio je ruke i iskoračio napred.
Pomogao je majci da izađe. Uzela ga je za ruke i čvrsto ih stegnula. „Moj
najdraži dečko”, rekla je. „Kakav divan dan! Obećaj mi da ćeš biti srećan!”
„Obećavam, mama. Poljubio ju je u čelo i okrenuo se da pomogne Elizabeti.
Zagrlili su se bez reči, a onda su se svi zaputili ka crkvi, kako bi Aleks dočekao
svoju buduću suprugu.
Nosila je elegantnu, savršeno skrojenu ružičastu haljinu visokog struka koja
se slagala sa njenom tamnom kosom ispod bež šešira sa ružičastim obodom od
satena, ukrašenim ružičastim ružama. Nije nosila veo. Pružila mu je ruku i
pažljivo sišla.
„Prelepa si”, rekao joj je.
„I ti si”, rekla je osmehujući se.

~ 112 ~
 Knjige.Club Books
Poljubio joj je ruku, a potom je spustio pored sebe i učvrstio stisak. Zajedno
su se popeli uz stepenice i ušli u crkvu gde ih je čekalo nekoliko zvanica. Crkva
je mirisala na sveće, tamjan i stare molitvene knjige. Budući da nije bilo orgulja,
njihovi koraci su odjekivali crkvom. Pogledao je u svoju buduću suprugu i shvatio
važnost samog trenutka.
Ovo je dan njihovog venčanja.
Sa ovom ženom će provesti ostatak svog života. Bio je srećan zbog toga, iako
venčanju nije prethodila velika romansa, praćena udvaranjem i izjavama ljubavi.
Ali naklonost i poštovanje su bili obostrani. Štaviše, divio joj se. Ponovo je
pogledao sveštenika, koji je bio u svečanoj odori uprkos činjenici da je venčanje
bilo skromno. Sid, njegov kum, bio je okrenut prema njima i strpljivo čekao. Dok
su koračali ka oltaru, svi prisutni su ih posmatrali sa osmehom. Zaustavili su se
pred sveštenikom.

„Dragi mladenci”, rekao je nakon kratke tišine, a Aleksander je shvatio da je

ovo najsvečaniji i najznačajniji trenutak u njegovom životu.
Vreme je proletelo. Činilo mu se da se svet nepovratno promenio za samo
nekoliko trenutaka. Razmenili su zavete i prstenje, venčali se, potpisali
neophodne dokumente i primili čestitke od prisutnih zvanica. Na stepeništu ispred
crkve su ih dočekali Sid, Džesika, Abigejl i Hari, spremni da ih obaspu laticama
ruža. Bilo je tu i nekoliko znatiželjnih posmatrača, kojima su pažnju privukle
elegantne kočije postavljene ispred crkve.
Sunce je sijalo.
Nakon što su razmenili zagrljaje i srdačne čestitke, Aleksander je pomogao
svojoj ženi da se smesti u kočiju koja će ih odvesti u Ulicu Saut Odli. Voziće se
sami, bez starih lonaca i šerpi koji bi zveckali za njima dok se budu udaljavali od
crkve. Kočija je bila zatvorena, iako je vreme bilo lepo za vožnju fijakerom.
Nisu marili za odsustvo svadbenih ukrasa koji su obično skretali pažnju na
mladence. Bili su venčani. Kada je kočija krenula, uzeo ju je za ruku. „Pa, moja
damo”, rekao je.
„Da li ti je žao što nismo imali veliko venčanje?”, pitala je.
„Ne. A da li je tebi žao što nismo imali manje venčanje?”
„Ne.”
Prineo je njenu ruku svojim usnama.
„Siguran sam da će mi dan našeg venčanja ostati u divnom sećanju do kraja
života.”
„I meni”, tiho je rekla.

Međutim, kako je dan odmicao, Ren je poželela da su se pridržavali

prvobitnog plana i organizovali venčanje bez zvanica. Zamalo je odustala od

~ 113 ~
 Knjige.Club Books
odlaska u crkvu. Činilo joj se da je to nemoguće. Naravno, učinila je to, ali je do
poslednjeg trenutka mislila da neće imati hrabrosti da uđe u crkvu. A onda je
videla njega, i sve je postalo nevažno. Od trenutka kada ga je uzela za ruku,
gledala je samo u njega, a tek kasnije je primetila crkvu, sveštenika i goste koji ih
čekaju, osetivši svečanu radost povodom venčanja.
Udavala se za čoveka u kojeg se neočekivano zaljubila. Bio je u pravu kad je
rekao da je venčanje bilo savršeno. Čak i zbrka koja je nastala nakon susreta sa
porodicama Vestkot i Radli. Svi su bili vrlo ljubazni.
Bila je srećna.
Kada je ugledala trpezariju, odnosno, sto postavljen najfinijim poređanom,
kristalom i srebrnim priborom, zamalo je zaplakala. Na sredini stola su se nalazile
vaze sa letnjim cvećem i ružičastim pupoljcima koji su stajali pored
presavijenih platnenih salveta. Zidni svećnjaci su bili ukrašeni cvećem i lišćem, a
sveće su gorele, mada se sunčeva svetlost probijala kroz prozore. Snežno bela
torta na sprat, ukrašena ružičastim pupoljcima, stajala je na pomoćnom stočiću,
uz srebrni nož sa srebrnom mašnom na dršci.
Uzrok Reninih suza bile su čaše i vaze. Bilo je to Hejden posuđe. Poslednji
dizajn koji je ujak Redži odobrio.
„Gde...?” Osvrnula se oko sebe, zagledavši se u grofa od Riverdejla, koji joj
je uzvratio osmeh, zadovoljan svojim odabirom.
„Bio sam u jednoj od prodavnica koje si posetila sa Lizi i Džesikom Srećom,
vlasnik prodavnice je imao kompletan set svega što mi je trebalo, iako mi se
požalio da mu nisam ostavio gotovo ništa i da će mu novi proizvodi stići tek za
nekoliko nedelja.”
„Oh!” To znači da ih je platio po punoj ceni, iako je mogao samo da ih... Ali
ne. Nije mogla da dovrši tu misao.
„Hvala”, rekla je. „Hvala, lorde Riverdejle.”
„Možda bi sada mogla da me zoveš Aleksander? Ili možda Aleks?”
„Volela bih to.” Ali nije bilo vremena za razgovor. Gosti su pristizali.
Bilo joj je veoma teško da boravi u prostoriji sa mnogo ljudi, iako su svi bili
ljubazni. Nikada nije uradila ništa slično. Što je još gore, ona je bila nevesta i od
nje se očekivalo da se smeje i neprestano razgovara sa gostima. Niko od njih nije
mogao da pretpostavi koliko joj je to teško. Bilo je govora i zdravica, tokom kojih
joj se činilo da svi gledaju u nju, a ne u osobu koja drži govor. A onda, kada se
sve završilo, otišli su u salon. Situacija je tada postala još gora jer su svi kružili
oko nje, kao komšije prilikom njene prve posete Brambldinu. Ali ovoga puta
nije imala veo iza kojeg bi mogla da se sakrije.
Međutim, Ren se nije pokajala zbog svoje odluke. Barem se odvažila na tako
nešto. Sada kada je upoznala porodicu svog supruga, taj strah je iščezao.

~ 114 ~
 Knjige.Club Books
Njen muž. Kad god bi pomislila na to, ozarila bi se od sreće. Kada je u
februaru napravila spisak i ugovorila sastanke sa muškarcima sa spiska, nije se
nadala da će joj se san ostvariti.
Ali ipak se ostvario.
Danas je dan njenog venčanja.

Svi su otišli kasno popodne. Hari i Abigejl su otišli da prenoće u vili Arčer
zajedno sa rođakom Luizom i Džesikom. Rođaka Viola je otišla sa starijom
groficom i Matildom, a Aleksova majka i sestra sa Radlijevima. Sve je bilo
isplanirano i postignuto uz opušteno ćaskanje. Mladenci su ostali sami u vili
Vestkot.
„Da li želiš da prošetamo parkom?”, predložio je nakon što su ispratili
poslednju kočiju. Mislio je da bi im dobro došlo malo svežeg vazduha i kretanja.
„Divno”, rekla je. Nije skinula ružičastu haljinu. Stavila je običan slamnati
šešir i prekrila lice velom pre nego što su izašli iz kuće. Podigao je obrve. „Molim
te, razumi me. Osećam se previše izloženo ceo dan. Nikada ranije nisam uradila
ovako nešto. Toliko ljudi! Ti si prva osoba kojoj sam pokazala svoje lice, osim
tetke i teče, guvernante i nekolicine slugu koje rade za nas već više od dvadeset
godina. Čak ni zaposlenima u staklari. Nikome.”
Iznenadila ga je činjenica da je provela skoro dvadeset godina iza vela. „Neću
ti prebacivati”, rekao je dok su šetali Saut Odli ulicom. „Treba da imaš pravo na
sopstveni izbor. Neću da izigravam tiranina.”
„Znam”, rekla je. Osmehnuo joj se. Još uvek nije mogla da veruje da je ona
njegova supruga, njegova grofica.
„Da li si svesna da nismo potpisali bračni ugovor? Jednom prilikom si mi
rekla da ćeš zaštititi svoju imovinu pre nego što se udaš.”
„A da li si ti svestan da još uvek ne znaš koliko je moje bogatstvo? Ali brak
nije posao, zar ne? Navikla sam na poslovne pregovore i ugovore i na pažljivu
zaštitu svojih prava i interesa. Brak ne bi trebalo da izgleda tako.”
„Dakle, odlučila si da mi veruješ?”
Nakratko je zaćutala. „Da. A mislim da si i ti odlučio isto. Možda sam
siromašna, ili u dugovima.”
„Da”, složio se. „Ali predložio sam ti brak jer sam želeo da se oženim tobom,
a ne tvojim novcem.”
„Mi smo budale”, rekla je dok su se približavali parku. „Tako mi govori moj
poslovni instinkt. Međutim, pokušavam da ga ućutkam. Tetka Megan mi je
jednom rekla da mozak ne može da upravlja našim životima ukoliko mu mi to ne
dozvolimo.”
„Onda mi nismo ono što naš mozak misli?” upitao je. „Ne. Ponekad nam se
čini da naš mozak pokušava da poseduje nas, iako ustvari mi posedujemo njega.

~ 115 ~
 Knjige.Club Books
Moja tetka je bila tiha žena i nije mnogo govorila, ali uvek je imala neki mudar
savet.”
„Znam da je današnji dan bio veliko iskušenje za tebe”, rekao je. „Znao sam
to i pre nego što si spustila veo na lice. Nadam se da nije bilo previše.”
„Jako mi se sviđa tvoja porodica. Pravi si srećnik.”
„Jesam”, složio se. Nakratko je oklevao. „Da li ti imaš porodicu?”
Nije mu odmah odgovorila. „Ako pod porodicom podrazumevaš ljude sa
kojima sam u krvnom srodstvu, onda verovatno imam. Mada nisam sigurna.
Prošlo je već dvadeset godina. Ali ako misliš na ljude koje volim i na sve ostalo
što čini jednu porodicu, onda nemam. Moji tetka i teča su mrtvi.”
Posmatrao ju je. Kočije, konji i pešaci su prolazili glavnim putem, ali put
kojim su se oni kretali bio je manje prometan. „Hoćeš li mi jednog dana reći nešto
više o njima?”
„Možda jednog dana.”
„Ali ne sada.”
„Ne”, odgovorila je. „A možda neću nikada. Ne bih želela da pričam o tome,
a sigurna sam da ni ti ne bi želeo da čuješ.”
„Ali možda ti je potrebno da ispričaš nekome, a meni da čujem. Ustvari,
zaboravi da sam bilo šta rekao. Ne želim da te opterećujem.” Iako mu je bila
supruga, nije posedovao njeno srce i dušu. Imala je pravo da zadrži to za sebe.
Udala se za njega jer mu veruje. Odlučio je da zadobije njeno puno poverenje.
Pričao je o njihovom venčanju i svadbenom doručku, o Hariju, Abigejl i
Kamili, nestašlucima sa Sidom. Ona je pričala o svojoj guvernanti, tetki, o
vremenu kada su tetka i teča odabrali vilu Vitington za svoju rezidenciju na selu,
uzimajući u obzir i njene želje.
Kasnije su večerali ono što je ostalo od doručka, jer Ren nije želela da dodatno
opterećuje sluge. Posle večere, nastavili su razgovor u salonu.
Želela je da razgovara o Brambldinu i o tome šta bi tamo trebalo uraditi sada
kada raspolažu određenim sredstvima.
Aleksander se osećao neprijatno. „Ne mogu da pravim grandiozne planove za
trošenje tvog novca”, rekao je.
„Ali to je naš novac. Ne tvoj, ne moj, već naš. Moramo zajedno da odlučujemo
šta je potrebno u Brambldinu, Vitingtonu, Rajdings parku, Stafordširu, čak i u
staklari, ako si zainteresovan da učestvuješ. Nas dvoje smo sada mi.”
„Zvuči gramatički netačno”, rekao je, podstaknut idejom da su njih dvoje sada
jedno, „ali pokušaću. Biće mi potrebno malo vremena. Nakon očeve smrti sam
vodim svoje poslove. Očekivao sam da ću, kada se oženim, nastaviti da ih
vodim sam i brinem o svojoj ženi.”
„Onda će ti naš brak dobro doći”, rekla je žustro. „Moram da učestvujem u
svim odlukama, ne zato što je novac moj, već zato što volim da učestvujem u

~ 116 ~
 Knjige.Club Books
svemu. Kao što si i sam primetio, ja nisam tipična žena. Mogu da sarađujem sa
drugim ljudima. To sam radila poslednjih nekoliko godina kada se teča već
umorio od svega. Radili smo zajedno i sve je dobro funkcionisalo.”
„U redu, hajde da razgovaramo o Brambldinu. Sve zavisi od farmi, Ren. Bez
njih imanje ne može da napreduje. Čovek bi se zapitao zašto je to tako, kad imamo
i druge izvore prihoda. Ali postoji mnogo ljudi koji zavise od nas. I zbog njih
farme treba da napreduju.”
„Onda mi predloži šta bi trebalo da uradimo”, rekla je. „Ne znam gotovo ništa
o poljoprivredi, ni o upravljanju imanjima, ali naučiću. Ti ćeš me naučiti.”
U narednih sat vremena su pravili planove, zbog kojih bi većina nevesta
poludela. Ali ona je slušala, zavaljena u stolici, ruku sklopljenih ispod grudi i
glave blago nagnute u stranu.
Povremeno bi mu postavila neko pitanje ili predložila nešto. U jednom
trenutku je pomislio da razgovara sa muškarcem, mada nije želeo da podeli to
zapažanje sa njom, jer nije želeo da je uvredi. Osim svoje oštroumnosti, nije imala
nijednu karakteristiku koja bi je povezala sa muškarcem. Bila je vrlo ženstvena i
izuzetno ga je privlačila jer je želela da budu ravnopravni sagovornici.
Pretpostavio je da nije namerno pokazivala takvo nastojanje.
Njihov razgovor o imanjima se završio kada je Liford doneo poslužavnik sa
čajem, zapalio sveće i navukao teške zavese. Nakon toga, prešli su na opšte teme.
„Ovim brakom dobijam sigurnost i sredstva kojima ću popraviti ono što je
već dugo zanemareno. I inteligentnu suprugu, uspešnu u svom poslu. A šta ti
dobijaš, Ren?” Poželeo je da preformuliše rečenicu čim ju je izgovorio. To nije
bio najsavršeniji način za opisivanje supruge na dan venčanja.
„Brak”, rekla je bez oklevanja. „To sam oduvek želela, sećaš se? Zbog toga
sam te i pozvala u Vitington.”
„Prošao sam testove koje si mi pripremila?”, upitao je.
„Da”, rekla je.
Nije mogao da zna šta se krije iza tog jednostavnog odgovora. Da li je brak
bio jedini razlog? Želja da bude nečija supruga, da ima svoj dom i porodicu?
Seks? Znao je da sve to dolazi u obzir. Priznala mu je to i pre nego što su došli u
London. Nije znao šta oseća prema njemu, a nije mogao ni da je pita, jer bi i ona
njemu mogla da postavi isto pitanje, a on nije znao šta bi odgovorio. Nije imao
odgovor. Činilo mu se da poštovanje i divljenje nisu dovoljni.
„Jesi li spremna za spavanje?”
„Da”, odgovorila je.
Morali su da ispišu poslednje poglavlje svog venčanog dana. Ustao je i pružio
joj ruku. Uzela ga je za ruku, a onda su se bez reči zaputili ka njenoj novoj
spavaćoj sobi, povezanoj sa njegovom.
„Doći ću za pola sata, ako je to u redu”, rekao je.

~ 117 ~
 Knjige.Club Books
„Jeste.”
Poljubio joj je ruku i otvorio joj vrata spavaće sobe.
Nije znao šta oseća prema njoj. Nije bilo bitno što ne može da pronađe
odgovarajuću reč. Ona je njegova supruga i to je sve što je bitno.

~ 118 ~
 Knjige.Club Books

XV

Mod je pomogla Ren da se presvuče i skinula joj ukosnice, rekavši joj da bi

njena tetka danas bila najsrećnija žena na svetu,
„Odnosno, druga najsrećnija žena”, dodala je. „Pretpostavljam da ste na
prvom mestu Vi, a ja na trećem. Mada, pošto tetka nije živa, bog da joj dušu prosti,
mogla bih da kažem da sam ja na drugom mestu.”
Ren se nasmejala, obrisala suze i zagrlila sluškinju, vidno iznenađenu ovim
gestom. Obukla je novu svilenu spavaćicu koju je odabrala zajedno sa Elizabet i
očešljala se. Zatim je prešla u spavaću sobu u koju su jutros prebačene njene
stvari. Bila je to divna, velika soba sa visokim plafonima, elegantno uređena u
žutosmeđim, bež i zlatastim nijansama. Nije gledala na vrt, kao njena prethodna
soba, već na ulicu. Ipak, pogled je bio divan. Međutim i ovaj pogled je imao svoj
šarm, kao i obična staklarska radionica. Lepota je postojala u različitim oblicima.
Nije bila nervozna, kao što bi se očekivalo od jedne dame iz visokog društva.
Ali bila je ushićena. Jedva je čekala. Dok je razmišljala o tome, Aleksander je
pokucao na vrata njene sobe i ušao unutra, ne sačekavši da odgovori. Izgledao je
jednako dobro u mantilu od brokata i papučama boje vina kao i u svom crno-
belom odelu sa srebrnim prslukom i izvezenim detaljima na vratu i zglobovima.
Osvrnuo se oko sebe. „Nikada nisam bio ovde”, rekao je. „Divno je, zar ne?”
„Jeste”, složila se.
„Baš šteta što se moj prethodnik nije brinuo o Brambldinu kao o vili Vestkot.”
„Ali tada mi ne bismo imali priliku da ga preuredimo.”
Ponovo ju je pogledao. „Zanimljivo razmišljanje”, rekao je. „Možda bi ipak
trebalo da budem zahvalan pokojnom grofu od Riverdejla, zar ne? Oh, Ren, uvek
sam se pitao koliko je dugačka.” Približio joj se.
„Moja kosa?” Bila je gusta, ravna i dosezala je skoro do struka. Oduvek je
smatrala da je kosa njen najjači adut.
„Predivna je”, rekao je.
„Razmišljala sam da ispletem pletenicu”, rekla je. „Ali tokom noći je uvek
pustim, iako se Mod često žali jer se zamrsi i ujutru ne može da me očešlja.”
„Moraš češće da puštaš kosu”, rekao je. „Tvoj suprug ti naređuje. Obećala si
da ćeš me slušati. A ako se Mod bude žalila, odmah ću je otpustiti i pokazati da
vodim glavnu reč u ovoj kući.”
~ 119 ~
 Knjige.Club Books
Osmehnula mu se. Znala je da se šali. „Plašim se”, rekla je.
„To je sasvim normalno. Nikada mi nije bilo jasno zašto bračni parovi imaju
odvojene sobe. Pogotovo kada su supružnici mladi i mogu da uživaju u deci. Da
li bi želela da se od večeras preseliš u moju, odnosno, našu spavaću sobu, a ovu
zadržiš za ličnu upotrebu?”
Bilo je srećna zbog činjenice da su ravnopravni, kao i zbog njegovog
predloga. Tetka Megan i teča Redži su oduvek delili sobu i veliki stari krevet sa
baldahinom. Dok su je mučili košmari, često bi vrišteći uletela u njihovu sobu i
prenoćila tamo zajedno sa njima.
„Da”, odgovorila je.
„Hajdemo onda”, rekao je i uzeo jednu sveću sa stola. Bila je ista kao njena
što se tiče veličine i oblika, samo što je njegova bila dekorisana u boji vina i
zlatnim nijansama, osvetljena svećama na kaminu i na zidnim držačima sa obe
strane kreveta sa baldahinom. Rukom je prešla niz glatku spiralu urezanu u drvene
stupove u podnožju kreveta.
„I ova soba je lepa”, rekla je. „Ali potrudićemo se da sobe u Brambildinu budu
još lepše.” Okrenula se prema njemu, široko se osmehujući.
„U potpunosti se slažem”, rekao je, vrativši sveću u svećnjak. „Ali to može
da sačeka. Sada sam zaokupljen drugim stvarima.”
„Kao i ja”, rekla je, a on ju je poljubio.
Shvatila je da će se sve odvijati polako. Stajali su pored kreveta, ali on nije
obraćao pažnju na to. I ranije ju je ljubio, ali ti poljupci su uvek bili prekratki,
pogotovo njoj koja je čeznula za fizičkim kontaktom i nežnošću. Bila je svesna
da joj je erotsko iskustvo oduvek bilo uskraćeno. Večeras će se to promeniti, i bilo
joj je drago što on ne žuri.
Razdvojio joj je usne svojim usnama i strastveno je poljubio. Pokušavala je
da ostane na nogama jer su joj kolena klecala. Obuzimali su je trnci zadovoljstva
koji su se graničili sa bolom. Ruke su mu lutale po njenom telu, dodirujući obline
za koje nije ni bila svesna da postoje ili je mislila da su neprivlačne.
Napokon je spustio ruke na njenu zadnjicu i privukao je sebi. Osetila je
njegovo snažno, mišićavo telo i zamalo se onesvestila. Ali nije želela da propusti
nijedan trenutak. Iako nije imala iskustva, znala je da je uzbuđen. Duboko je
udahnula i zabacila glavu unazad, dok ju je on ljubio po vratu. Molim te, nemoj
da prestaneš. Molim te, nemoj nikada da prestaneš.
„Dođi i lezi”, rekao je.
„U redu.”
„Da li mogu da ti skinem spavaćicu?”, pitao je.
„Samo ako dozvoliš da ja skinem tvoj ogrtač”, odgovorila je.
„Dogovoreno.” Tiho se nasmejao. „Ali ja prvi.”

~ 120 ~
 Knjige.Club Books
Podigla je ruke, i on joj je skinuo spavaćicu. Spustio ju je na pod i odmaknuo
se, spustivši ruke na njena ramena. Ren je poželela da mu se izvini zbog svog
izgleda. Ali on ju je odabrao. Uoči Uskrsa ga je oslobodila svakog osećaja
odgovornosti. On ju je svojevoljno zaprosio u Londonu, iako je mogao da se
oženi lepom i zgodnom mladom damom sa kojom ga je srela u parku.
„Imaš sportsku građu, Ren”, rekao je. „Da se žene bave sportom, sigurno bi
izgledale poput tebe.”
Zaprepašćeno ga je pogledala.
„To ne zvuči kao kompliment, zar ne? Možda nije trebalo da kažem to naglas,
iako sam želeo da te pohvalim. Veličanstvena si!”
Verovatno ne misli ozbiljno. Ali on je ne bi lagao. A kada bi želeo da je slaže,
sigurno joj ne bi udelio takav kompliment. Ali dopalo joj se. „A da li si večeras
primetio?”, upitala je.
Zbunjeno ju je pogledao.
„Da li si primetio?”, ponovila je pitanje. Napokon je shvatio o čemu govori,
prebacivši pogled na levu stranu njenog lica.
„Iskreno, nisam. Časna reč, Ren. Nisam primetio. Ustvari, siguran sam da ga
tokom čitavog dana nisam primetio. Što dokazuje da sam u pravu.”
„Da ne primećuješ stvari baš najbolje?” Iako se našalila, osetila je olakšanje.
Da li je moguće da neko može da je gleda i zaista ne primeti? Tetka i teča su uvek
govorili da je tako, ali oni su je poznavali čitavog života. I nikada nisam znala da
li zaista tako misle.
Odvezala mu je pojas ogrtača i spustila ruke na njegova ramena. Tek tada je
shvatila da na sebi nema ništa osim ogrtača. Sklonila je ogrtač, posmatrajući kako
klizi niz njegovo telo i zaustavlja se kod stopala. Izuo je papuče.
Posmatrala ga je pod svetlošću sveća. Lagano je prešla rukama preko njegovih
grudi, a onda ih spustila na topla i čvrsta ramena. Imao je duge i mišićave noge,
malo duže od njenih. Bio je vitak. I uzbuđen, isto kao ona. Osećala je bol, za koji
je mislila da dolazi od čežnje, ili nečeg jačeg što nije mogla da opiše. Pre nego što
je legla na krevet, ponovo ga je pogledala u oči.
„Da li želiš da ugasim sveće?”, pitao je.
Ren je oklevala. „Ne.” Želela je da vidi i da oseti sve. Imala je pet čula. Zašto
bi zanemarila ijedno od njih?
Kada je legao i okrenuo se ka njoj, mislila je da ne može biti spremnija za
uživanje. Međutim, u narednih nekoliko minuta je otkrila da to nije tačno. On nije
žurio. Lutao je po njenom telu rukama i usnama, istraživao ga i uživao u njemu,
dok je ona pokušala da sledi isti primer, otkrivajući njegovo telo i lepotu, trudeći
se da se ne onesvesti.
A onda ju je okrenuo na leđa, približio se i raširio joj noge. Spustio se na nju,
oduzevši joj dah, ali ne i želju. Osetila ga je u najosetljivijem delu svog tela, kako

~ 121 ~
 Knjige.Club Books
istražuje i kruži. Ušao je u nju. Udahnula je polako i duboko, osetivši kako se
pomera unutar nje, uz oštar i dubok bol, koji je kasnije zamenjen užitkom.
Napokon!
Nekoliko trenutaka je mirovao, a zatim se pridigao, posmatrajući je onako
kako je nikada pre nije posmatrao.
„Žao mi je”, promrmljao je.
„Meni nije”, rekla je. Izdržala bi mnogo više od ovoga, samo da konačno oseti
užitak prilikom spajanja njihovih tela i saznanje da je, uprkos svemu, mogla da se
oseća kao žena i kao ljudsko biće.
Tada je spustio glavu na jastuk i odmaknuo se od nje. Želela je da ga zamoli
da ostane pored nje, ali nije to učinila. Nije se pokajala zbog svoje odluke, jer je,
nakon nekoliko trenutaka ponovo utonuo u nju, brzim i ujednačenim pokretima.
Naravno, ni ona nije bila puka neznalica. Povremeno je posmatrala životinje, a
one se nisu mnogo razlikovale od ljudi. Vodio je ljubav sa njom i to će se
ponavljati iznova i iznova, tokom noći, nedelja i godina koje su pred njima. Sada
su bili muž i žena. Ovako će dobiti sinove i kćeri. Želela je da doživi sve neobične
i nove osećaje, sluša njihovo otežano disanje, da udiše iznenađujuće primamljive
mirise znoja i telesnih tečnosti i posmatra svoju kosu na njegovim mišićavim
ramenima.
Nakon što je veče krunisano zadovoljavanjem potreba, shvatila je da je ovo
bila njihova prva bračna noć. Prva noć njihovog braka. Bila je srećna što je
odlučila da mu veruje, ne samo po pitanju novca, već u svemu. Ovo će biti dobar
brak.
Posle nekoliko trenutaka njegovi pokreti su postajali sve brži, sve dok nisu
iznenada prestali. Osetila je toplu tečnost i znala je da se sve završilo. Za sada.
Biće vremena za uživanje. Oni su bili venčani, a on je bio taj koji je predložio da
dele sobu i krevet.
Ispustio je zadovoljni uzdah i spustio se na nju čitavom svojom težinom.
Odmah je zaspao, a ona se nasmejala. Verovatno ima preko sto kila. Ali, nije
želela da ga budi.

Aleksander nije spavao. Samo se opustio, iako je znao da joj je pretežak.

Prošlo je mnogo vremena kad se premestio se pored nje i pokrio ih. Nije imao
snage da ustane i ugasi sveće.
Bila je okrenuta prema njemu, lica obasjanog svetlošću sveća, tamnom kosom
rasutom po jastuku i njenom telu.
Izgledala je mnogo mlađe i ženstvenije nego inače.
Zapitao se da li je pogrešio kada ju je nagovorio da pređe u njegovu spavaću
sobu. Činilo mu se da to predstavlja veću obavezu od jednostavnog venčanja.
Izgubiće privatnost i kutak za povlačenje koji je pripadao samo njemu. Ali nije

~ 122 ~
 Knjige.Club Books
želeo tako da razmišlja. Više nema povratka. Većina snova je bila takva. Na kraju
krajeva, zato se i zovu snovi.
Moraće da se navikne na njeno prisustvo u svom krevetu, pre svega jer dele
iste potrebe i dužnosti. Rođaka Eugenija, starija grofica, skoro je izjavila da
porodici Vestkot fale naslednici. On je bio glavni muški naslednik u porodici.
Kada bi umro bez naslednika, porodično stablo bi se ugasilo. Imao je dužnost
da ostavi iza sebe nekoliko sinova i ćerki. Dopadala mu se ideja da ima ćerku.
Ipak, njegova supruga je imala skoro trideset godina.
Nisu imali vremena za gubljenje.
„Da li sam te povredio?”, pitao je.
„Nije mi smetalo”, odgovorila je. Želela je da se uda. I ona je želela decu.
Iako je oduvek sanjala o strastvenoj ljubavnoj vezi, odlučila je da će se zadovoljiti
i mirnijom varijantom. Ipak nije bilo sasvim beznadežno.
„Mislim da te sledeći put neće boleti.”
„Neće.”
„Da li sam ti bio težak?”
„Lepo si me zadovoljio. Mislila sam da muškarci tvojih godina nisu nesigurni
po tom pitanju.”
Bilo mu je drago što je svetlost u sobi bila prigušena. Verovatno je pocrveneo.
Dok je studirao na Oksfordu, imao je sjajnu ljubavnicu. Bila je konobarica i
vlasnica lokala, dvadeset godina starija od njega, lepo vaspitana i simpatična
udovica, vrlo vešta u krevetu. Nije imao sa kime da je uporedi, ali verovao je da
je od nje mogao da nauči sve što je muškarac mogao da poželi. Lepo su se rastali
nakon što je diplomirao, a od tada nije bio sa mnogo žena. Pre svega, zato stoje
bio zauzet Rajdings Parkom.
S druge strane, nikada nije lovio žene lakog morala, jer mu se to činilo
neukusnim.
„Nikada nisam bio sklon prolaznim avanturama”, rekao je.
„Znači, spasila sam te celibata?”, pitala ga je.
Ovo je bio veoma čudan razgovor. „Jesi. Ren, hvala ti što si se udala za mene
bez bračnog ugovora i što si mi verovala.” Po zakonu, sve što joj je pripadalo,
sada pripada i njemu. Nije mogao ni da pretpostavi kako se ona osećala zbog toga.
Neko vreme nije ništa rekla. Samo ga je posmatrala. „Naučila sam da verujem
ljudima kada sam imala deset godina”, rekla je. „Osećala sam se kao da treba da
skočim sa prozora zapaljene sobe na spratu, dok neko stoji dole i drži jastuk.
Verovala sam osobi koja me je spasila i naučila da je poverenje najvažnija ljudska
osobina. Bez poverenja nema ničega. Ugovor bi me naveo da sumnjam i odlučila
sam da se ne prepuštam tom strahu.”
Dugo ju je posmatrao, pitajući se da li će da nastavi i da mu otkrije šta se
dešavalo u zapaljenoj kući iz koje je morala da iskoči. Ali nije ništa rekla.

~ 123 ~
 Knjige.Club Books
„Ipak ćemo posetiti advokata. Ne želim da se uzdaš samo u moje poverenje.
Osim toga, određeni dogovori bi trebalo da budu pravno uobličeni. Mogao bih da
umrem svakog trenutka.”
„Molim te, nemoj”, rekla je.
„Potrudiću se.” Osmehnuo se i prebacio joj ruku preko ramena. Imala je male,
ali čvrste i lepo oblikovane grudi. Spustio je ruku preko njene dojke, lagano
milujući bradavicu palcem. „Da li te mnogo boli?”
Nakratko se zamislila i odmahnula glavom.
„Možda ćeš misliti da sam pohlepan”, rekao je, obasipajući je poljupcima po
čelu, obrazima i usnama.
„Ne”, odgovorila je.
Kada je ponovo utonuo u nju bila je vlažna i vrela. Savila je noge u kolenima,
a on se brzo pomerao, zatvorivši oči i oslanjajući se na podlaktice. Brzo je
dostigao vrhunac. Privukao ju je sebi i čvrsto je zagrlio, prebacivši prekrivače
preko njih. Spustila je glavu na njegovo rame i utonula u san.
Bio je zadovoljan onim što je dobio. Kao i mnogi drugi muškarci i žene. Nije
bilo mnogo onih koji su uspeli da pronađu pravu ljubav. Setio se Ane i Neterbija,
pa čak i Kamile i Džoela Kaninghema, ali nije hteo da se poredi sa njima. Nije
znao kakvi su drugi brakovi. To su znali samo ljudi koji su deo te zajednice, koji
su od braka mogli da naprave šta god požele. Sa takvim stavom je trebalo
pristupiti braku.
Zaspao je.

~ 124 ~
 Knjige.Club Books

XVI

„Trebalo je da razmislim i odvedem te na medeni mesec”, rekao je Aleksander

narednog jutra, držeći Ren za ruke. „U Škotsku. Ili na jezero. Ili u Vels.”
„Mi”, ispravila ga je. „Trebalo je da mi razmislimo o tome. Ali ja ne želim
medeni mesec. A ti?”
„Ni ja”, rekao je. „Ali žao mi je što sam jutro nakon našeg venčanja proveo
sastavljajući pisma, a sada idem u Dom lordova i ostavljam te samu.”
Zajedno su sastavili pismo upravniku Brambldina sa detaljnim uputstvima šta
da uradi. Ren je shvatila da se oseća čudno zbog činjenice da ima previše obaveza,
ali to joj se dopadalo jer je imala osećaj da su u braku.
„Ne smeta mi da ostanem sama”, odgovorila mu je. „Osim toga, i ja imam
svoje obaveze. Moram da se pobrinem za izveštaje i upite koji su stigli iz staklare
i moram da odgovorim na njih bez daljeg odlaganja. Jedan izveštaj sadrži detaljne
skice novog dizajna koji čeka na moje odobrenje. Ne mogu da ga odobrim na prvi
pogled. Moram da mu posvetim više vremena.” Morala je da piše i svojim
domaćicama u Vitingtonu i Stafordširu, kao i Filipu Kroftu, upravniku, kako bi ih
obavestila o promeni svog imena i društvenog statusa.
„Ustvari želiš da mi kažeš”, rekao je prinevši njenu ruku svojim usnama, „da
ne možeš da dočekaš da odem na posao kako bi se ti posvetila svom poslu.”
„Gospodin počinje da shvata.”
Široko se osmehnuo. „Možeš očekivati miran dan”, rekao je.
„Da.” Međutim, bilo joj je žao kada je otišao. Volela bi da su mogli da
provedu još malo vremena zajedno.
Miran dan. Činilo joj se da dugo nije provela dan sama. Uživala je u činjenici
da će se njen suprug vratiti kući kasnije, shvativši da je to najlepša reč na svetu -
suprug.
Dan je dobro počeo. Prvo je napisala pisma, a onda je proučila skice iz
staklare. Još uvek nije mogla da se odluči koje će boje biti nova serija čaša, ako
ih uopšte odobri. Izgledale su prelepo, ali da li će biti elegantne? Po tom
kriterijumu prosuđivanja se razlikovala od teče. Oboje su voleli živopisnu lepotu
i eleganciju, s tim što je teča težio lepoti, a ona eleganciji. Kao i obično, bilo joj
je teško da odluči.

~ 125 ~
 Knjige.Club Books
Čitavo prepodne je provela u proučavanju skica, shvativši da bi čaše izgledale
mnogo bolje kada bi bile neke druge boje, a ne žute. Potpuna elegancija. Prekinuo
ju je batler sa gomilom pisama koja su stigla tog jutra i sobarica koja je donela
poslužavnik sa kafom i ovsenim keksićima.
„Za mene?”, pitala je Ren. Odakle dolaze sva ova pisma?
„Da, moja damo”, rekao je naklonivši se. „Bio sam slobodan da Vam donesem
i jutarnje novine.” On i služavka su napustili prostoriju.
Ren je uzela pisma i na brzinu ih proučila. Verovatno su za Aleksa, njegovu
majku ili Lizi. Ali sva su bila adresirana na groficu od Riverdejla ili grofa i
groficu. Uzela je novine, koje su već bile otvorene na stranici sa vestima iz
visokog društva. Pisalo se o njihovom venčanju, a novine su nagađale ko je
sve prisustvovao ceremoniji. Ren je bila opisana kao basnoslovno bogata
naslednica staklare Hejdenovih.
Sva pisma su, zapravo, bila pozivnice na pregršt događaja u visokom društvu
koji su se odvijali u narednih nekoliko dana i nedelja; od balova i šetnji, preko
piknika, do muzičkih večeri. Njen najveći strah se obistinio. Zbog ovoga je
odbila Aleksandrovu ponudu uoči Uskrsa. Ali obećao je... Nadala se da će ispuniti
svoja obećanja. Ona je učinila i više nego što je nameravala. Upoznala je veći deo
njegove porodice. Nekoliko puta je šetala Hajd parkom - jednom bez vela. Koliko
god da je uživala u vremenu provedenom sa njegovom porodicom, bila je
iscrpljena. Priželjkivala je svoju privatnost.
Pretpostavila je da mora da odgovori na sve pozivnice, ali nije bila sigurna da
li treba da ih pokaže Aleksu. Odlučila je da prvo popije kafu. Tek što je zagrizla
komad keksića, na vratima se pojavila rođaka Viola. Toliko o tihom danu,
pomislila je Ren. Više bi volela da se umesto nje vratio neko drugi. Osećala
se izuzetno neprijatno jer je morala da pozdravi ženu koja je pre nešto više od
godinu dana nosila titulu koja je sada njena i koja je živela u ovoj kući sa svojom
decom.
Činilo se da je i rođaki Violi neprijatno. „Zar sam se prva vratila?”, pitala je.
„Žao mi je. Mislila sam da ću zateći Alteu i Elizabet, a možda i Harija i Abi.
Mislila sam da ste ti i Aleksander izašli.”
„Morao je da ode u Dom lordova”, objasnila je Ren.
„Na dan nakon svog venčanja?” Izgledala je zapanjeno. A onda se osmehnula.
„To baš liči na njega.”
„I ja sam imala posla”, dodala je Ren.
„Oh, prekinula sam...”
„Niste”, uverila ju je Ren. „Sedite. Kafa je još uvek topla. Sipaću Vam.”
Nekoliko minuta kasnije, sedele su pored kamina u prostoriji koja im je sada
izgledala veće i tiše nego pre pet minuta.

~ 126 ~
 Knjige.Club Books
„Moram da priznam da mi je izuzetno neprijatno. Nisam se ovako osećala
kada sam predložila da Vas pozovu na venčanje. Ni kad sam Vas prvi put videla.
Verovatno me mrzite.”
„Drago mi je što si iskrena”, rekla je Viola. „Jer je i meni neprijatno. Ne
mrzim ni tebe, ni Aleksa. Sve i da nas niste pozvali na svoje venčanje, i da nisi
bila tako divna prema Hariju, ponovo ti ne bih zamerila. Za sve ovo je kriv samo
jedan čovek, ali on je mrtav. Ne želim da govorim o njemu, jer on je bio moj
suprug i moram da mu budem odana, iako više nije živ i uprkos činjenici da naš
brak nikada nije bio legalan. Nisam ni ja svetica. Dugo sam mrzela Anastasiju,
iako sam znala da je to sasvim nelogično. Ali onda sam videla koliko je
nesebična prema mojoj deci, pa čak i prema meni. Razgovarala sam sa njom kada
smo se srele u Batu prošle godine. I odlučila sam da je volim. To možda zvuči
čudno, ali ljubav nije uvek osećanje. Ponekad to može da bude i odluka. Odlučila
sam da je volim i verujem da će se to dogoditi.”
„Moram da priznam da mi je veoma draga”, rekla je Ren. „Ustvari, čitava
porodica mi je draga. Svi su me lepo prihvatili uprkos svemu.”
„Svemu?” Viola ju je ćutke posmatrala. „Da li misliš na svoje lice ili na svoj
novac?”
„Na oba”, rekla je Ren. „Jutros su me u novinama opisali kao basnoslovno
bogatu naslednicu. Svi će misliti da se momak poput Aleksa nikada ne bi oženio
ženom kao što sam ja.”
„Da li te brine šta će ljudi da kažu?” pitala je Viola.
„Da li Vas brine?”
„Imaš pravo.” Viola se tiho nasmejala. „Zato što sam se sakrila na selu i do
sada odbijala da dođem u London? Pretpostavljam da svi brinemo o tome, iako
često tvrdimo suprotno. Da, brine me. Ali nemaš pojma kakav je osećaj izgubiti
svoj identitet sa četrdeset godina. Većina zasniva svoj identitet na stvarima,
ljudima i okolnostima koje nas okružuju. Tek kada se svi kriterijumi uklone,
postavlja se pitanje ko smo mi ustvari? To se ne dešava svima. Ne mogu ni da ti
opišem koliko je strašna sama pomisao na sve to. Predstavljam se kao Viola
Kingsli, jer je to moje devojačko prezime. Ali ipak ne znam ko sam. Oh, izvini...
Obično ne pričam ovoliko o sebi.”
„Razumem Vas”, kazala je Ren. „Ni ja nisam rođena kao Ren Hejden. Dobila
sam to ime sa deset godina, zajedno sa novim identitetom. Saosećam sa Vama
iako se moja transformacija dogodila u drugačijem periodu. A za mene je to bila
pozitivna promena.”
„Deset godina”, rekla je Viola. „Oh, siroto dete. Nisam znala. Ne znam mnogo
o tebi, osim da si dobra i prelepa. Nema potrebe da sumnjaš u sebe. Ti si savršena
žena za Aleksa. Potreban mu je neko ko je ozbiljan i pametan poput njega. I neko
zbog koga će se osmehivati kao što je to juče bio slučaj.”

~ 127 ~
 Knjige.Club Books
„Oh!” Ren se oduševila. „Mislim da je to izuzetno vredan dar. Sposobnost da
nasmeješ druge.”
Osmehnule su se jedna drugoj, kao da žele da pokažu da je zaista tako. Ren
je shvatila da bi mogla da ima iskreno prijateljstvo sa ovom ženom. Prvo Lizi, a
sada Viola.
Propustila je toliko toga u životu zbog samonametnute povučenosti. Viola se
povukla prošle godine. Ren je to radila skoro dvadeset godina.
Izgledalo je kao da Viola može da joj čita misli. „Vidiš čemu vodi razgovor?
Da nisi bila iskrena i odlučila da razgovaraš sa mnom o neprijatnosti koju smo
obe osećale, i dalje bih posramljeno sedela ovde, moleći se da se Altea i Elizabet
ili moja deca uskoro vrate. Otvorenim razgovorom otkrile smo da nismo jedine
koje su ikada patile. Ponekad nam se čini da se najgore stvari dešavaju upravo
nama dok svi ostali žive srećnim i spokojnim životom.”
„Slažem se.” Ren se ponovo osmehnula, a zatim prešla na vedrije teme. „Da
li ćete prisustvovati društvenim dešavanjima dok ste u gradu?”
„Moja bivša svekrva i Matilda bi volele da prisustvujem”, rekla je Viola.
„Sinoć su istakle da to što mi se dogodilo nije moja krivica i da bi se većina
visokog društva radovala što me ponovo vidi. Misle da bi trebalo da se potrudim
zbog Abi. Kažu da, uz pomoć porodice i Ejverija, i dalje postoji mogućnost
da nađe pristojnog muža. Međutim, ona je ta koja mora da odluči, a ja ne znam
šta će ona da odluči, mada mogu da pretpostavim. Ako se odluči na takav korak,
to neće biti zbog mene. Imaće mnogo uticajnije zagovornike. Što se mene tiče, ne
mora. Ne plašim se da pokažem svoje lice, ali... Dobro, možda se ipak plašim.”
„Jutros je stigla gomila pozivnica”, rekla je Ren, pogledavši u pravcu
poslužavnika. „Nisam ih očekivala. Moglo bi se reći da sam naivna. Naše
venčanje je objavljeno u današnjim novinama, a ja sam grofica od Riverdejla.
Naravno, sve ću ih odbiti.”
„Da li si sigurna? Razumem da si se godinama skrivala iza vela. Ali juče ga
nisi nosila. Zar ne misliš da će Aleksander insistirati da se pojaviš na bar nekoliko
tih zabava?”
„Ne”, odgovorila je Ren.
„Zaista si samouverena”, rekla je Viola. „Dakle, grofica od Riverdejla neće
imati društveni život?”
„Ne.” Ren je odmahnula glavom.
„Mi smo dve plašljive žene”, rekla je Viola, značajno pogledavši Ren. „Zar
ćemo se zaista prepustiti našim strahovima? Ili ćemo izazvati jedna drugu? Hajde
da se zajedno pojavimo u Londonu i u visokom društvu? Hajde da zajedno
posetimo galerije, crkve i muzeje, pre nego što se vratim kući? Razgledanje grada
nije nešto što bi grofica od Riverdejla inače radila. Verovatno bi bila zaokupljena
brojnim zabavama i društvenim događajima. Verovatno će nas obe prepoznati, a
ti bi se pojavila bez vela. Šta kažeš? Hoćemo li da uradimo to?”

~ 128 ~
 Knjige.Club Books
Ren je nakratko oklevala. „Kog vela?” Obe su se nasmejale.
A onda su se na vratima pojavili Hari, Abigejl i Džesika. Činilo se da su u
prostoriju uneli mladost, energiju i svežinu. Hari se naklonio, a devojke su zagrlile
Ren i Violu.
„Da li ti se svidelo kako su te novine opisale?” Džesika je pitala Ren sa
osmehom. „Ejveri je rekao da je naslednica neprimerena reč jer staklara već
pripada tebi.”
„Meni se opis uopšte nije dopao”, rekla je Abigejl, „jer suptilno nagoveštavaju
da te je Aleks oženio samo zbog novca. On je oduvek bio moj najdraži rođak i
znam da nikada ne bi učinio tako nešto, iako mu je potreban novac da popravi
haos koji je tata ostavio. Bila si divna, Ren, blistala si od zadovoljstva.”
„I danas blistaš”, rekla je Džesika kroz smeh. „Nadam se da ti ne smeta što
sam došla sa Abi i Harijem. Da li je Aleks u Domu lordova?”
„Upozorio sam te da se ne kladiš sa mnom, Džes”, rekao je Hari, spustivši se
u stolicu. Bio je bled i umoran, ali ipak dobro raspoložen.
„Ren, da li si videla Džozefinu?” pitala je Abigejl. „Anastasijino i Ejverijevo
dete? Preslatka je. Mama, moraš da je vidiš. Anastasija kaže da moraš. Žao joj je
što neću moći da je posetim u Morlandu ovog leta, ali svesna je da ti i ja želimo
da budemo u Batu zbog Kamilinog porođaja. Kaže da će ona i Ejveri doći kada se
beba rodi.”
Hari je zevao.
Gospođa Vestkot i Elizabet su stigle nekoliko minuta kasnije i atmosfera je
postala još glasnija i vedrija. Ren se tiho nasmejala. Da li je zaista očekivala miran
dan? Da li je zaista želela miran dan? Uživala je u osećaju da napokon ima
porodicu.
„Pretpostavljam da je Aleks u Domu lordova”, rekla je Elizabet. „Ponekad
mislim da je moj brat potpuno poludeo.”
„Izgledaš bolje nego inače, Ren”, rekla je njena svekrva, zadovoljno
klimnuvši glavom. Ren je shvatila da ustvari želi da kaže da izgleda dobro i da su
njene potrebe zaista zadovoljene. Budući da je to rekla prilično neupadljivo dok
su svi ostali čavrljali, Ren se nije osetila postiđeno.
A onda su se vrata ponovo otvorila i ušao je Aleks, koji je izgledao prilično
iznenađeno. Ren je ustala.
„Organizovali ste porodičnu zabavu dok domaćin nije kod kuće? Da li ovako
izgleda kada se domaćica pobrine za sve?”
„Čini mi se da je tvoje prisustvo suvišno”, rekla je Elizabet.
Poljubio je Reninu ruku. „Izašao sam ranije jer sam ti još prošle nedelje
obećao da ćemo se provozati kočijom. Mislio sam da si sama.”
„Nisi dobro mislio”, rekla je. „Od danas sam Vestkot i uživam u društvu svoje
porodice.”

~ 129 ~
 Knjige.Club Books
Osmehnuo joj se.
„Tako ti i treba”, rekao je Hari, ponovo zevnuši.
„Međutim, moraću da se odreknem uživanja u vašem društvu kako bih se
provozala sa svojim mužem.”
Široko se osmehnuo. „Želeo bih da te pozovem na još jedan događaj”, rekao
je. „Neterbi i Ana večeras idu u pozorište, ali njegova privatna loža je velika i želi
da im se pridružimo zajedno sa rođakom Violom, Abigejl i Harijem. Nisam mu
odgovorio, ali upozorio sam ga da ćeš verovatno odbiti. Ne želim da
osećaš obavezu. Možemo da ostanemo kod kuće i uživamo u društvu naše
porodice.”
Ren je pogledala u Violu i obe su se osmehnule.
„Još gori izazov od onog koji smo smislile”, rekla je Viola.
Svi su je zbunjeno posmatrali, osim Ren. „Da li imamo hrabrosti za tako
nešto?” pitala je. Viola se nakratko zamislila i klimnula glavom. Ren je usmerila
pažnju na Aleksa. „Bili bismo u privatnoj loži? U zamračenom pozorištu?”
Oklevao je. „Da, u privatnoj loži”, odgovorio je. „Ali pre početka predstave
pozorište će biti osvetljeno i svi će se osvrtati oko sebe da vide ko je došao i sa
kim, kako bi imali o čemu da razgovaraju. Verovatno ćeš biti u centru pažnje. Svi
žele da vide groficu od Riverdejla, basnoslovno bogatu naslednicu Hejdenove
staklare. A nakon prošlogodišnjih događaja, imaće pregršt materijala za
tračarenje, pogotovo kada vide bivšu groficu i njenu decu. Plašim se da će
Neterbijeva loža biti u centru pažnje više od same predstave.”
„Misliš da ne bi trebalo da idemo?”, pitala ga je.
„Nije na meni da odlučim.”
„Pre bih se suočio sa četom vojnika, nego što bih otišao tamo. Neću da idem.
Osim toga, upravo sam nameravao da legnem”, prokomentarisao je Hari.
„Ja ću ići”, rekla je Abigejl, „ako Džesika ide. Nikada nisam bila u pozorištu,
jer sam imala manje od osamnaest godina. Ići ću.”
„I ja ću ići”, kazala je Viola.
Ren je pomislila da ovo nije fer. Zajedničkim snagama su pokušavali da je
nagovore da se pojavi na mestu gde nikada nije nameravala da ode. Premda je to
bilo sasvim u redu. Ona je morala da odluči.
„Učiniću to”, rekla je.
Aleksander ju je uzeo za ruke i čvrsto ih stegnuo.
„Bravo, Ren”, rekla je Elizabet. „Bravo, Viola i Abigejl.”
„Dakle, dobio bih opkladu”, rekao je Aleksander. „Nažalost, Neterbi nije
želeo da se kladi sa mnom.”
Ren se zapitala šta je to učinila, osetivši nalet panike. „Ali prvo želim da vidim
Kju gardens”, rekla je.

~ 130 ~
 Knjige.Club Books

XVII

Oni koji su došli u pozorište u potrazi za svežim tračevima, dobili su više nego
dovoljno materijala u loži vojvode od Neterbija.
Tamo su bili vojvotkinja i vojvoda, kao i grof od Riverdejla sa svojom
misterioznom suprugom, basnoslovno bogatom naslednicom Hejdenove staklare.
Nekoliko prisutnih je tvrdilo da su ih videli u Hajd parku, a neki su čak rekli da
je nosila veo. Bivša, razbaštinjena grofica, koju niko nije video više od godinu
dana, bila je ponovo tu, zajedno sa ćerkom koja je bila kopile. Niko nije ni
primetio sestru vojvode od Neterbija, lejdi Džesiku Arčer, čijom lepotom su bili
oduševljeni svi članovi visokog društva.
Kada je Ren ušla u vojvodinu ložu, ruku pod ruku sa svojim suprugom, bila
je svesna da nikada ne bi mogla da se predstavi visokom društvu, čak i kada bi
pokušala. Shvatila je da ostale lože, galerija i parter vrve od ljudi.
Verovatno bi bilo suludo pretpostaviti da svi gledaju u njih. Ovo ludilo epskih
razmera se ne bi dogodilo da ona i Viola nisu izazvale jedna drugu i odlučile da
se suoče sa svetom. Ali planirale su da se suoče sa Londonom, a ne sa ljudima u
njemu.
Aleksander joj se osmehnuo, smestivši je na stolicu pored ograde kako bi
mogla bolje da vidi scenu. Srećom, ljudi su mogli da vide samo desnu stranu
njenog lica. Obradovao ju je njegov osmeh. Uživala je u vožnji Kju gardensom.
Osećala je da želi da bude sa njom, da uživa u njenom društvu i da, kao i ona,
željno iščekuje veče kako bi ponovo mogli da budu intimni. Osećala se udato. Da
nije bilo posete pozorištu, osećala bi se savršeno.
Mnogo se plašila. Svakog trenutka bi mogla da ustane i pobegne. Ali gde?
„Odlično ti stoji”, prošaputao je Aleksander.
„Šta?”, pitala je.
„Taj savršeno smireni pogled i podignuta glava. Izgledaš kao da si vojvotkinja
već dvadeset godina.”
„A zapravo sam grofica samo trideset i tri sata.”
„I veoma si lepa”, rekao je.
„Laskavče!”
Vojvotkinja Ana je još uvek stajala i razgovarala sa Violom, držeći je za ruku.
„Drago mi je što si došla. Veoma sam zabrinuta za Kamilu i Džoela. Rekla sam
~ 131 ~
 Knjige.Club Books
im to u svom poslednjem pismu. Nadala sam se da ćete na leto svi doći u Morland.
Želela sam da vidite Džozefinu i da vidim njihovu usvojenu decu, Saru i Vinifred.
Dobro se sećam njihovih suza radosnica kada su Kamila i Džoel rešili da ih
usvoje. Ali oni su morali da budu sebični i odluče da dobiju dete baš na leto. Sada
ćete svi vi otići u Bat, a mi ćemo morati da dođemo kako bismo vas videli.”
Violà i Abigejl su se nasmejale. Ren je shvatila da se Ana šali i pokušava da
im skrene pažnju sa njihovih briga otkako su im se životi drastično promenili
prošle godine. Ren je saznala da je Džoel, Kamilin suprug, odrastao u sirotištu sa
Anom i da je njen najbolji prijatelj. Setila se da joj je Viola rekla da je odlučila da
zavoli Anu, iako još uvek nije mogla da oseti tu ljubav.
Vojvoda od Neterbija je izgledao elegantnije nego inače, u satenskom odelu
sa čipkom, iako je većina muškaraca, uključujući i Aleksa, nosila moderne crno-
bele smokinge. Oholo je posmatrao ljude oko sebe kroz svoj monokl. Svetlost
sveća je isticala dragulje koji su krasili dršku monokla, kao i njegove prste i vrat.
Aleksander je sedeo iza nje, držeći ruku kraj njene, povremeno je dodirujući
malim prstom.
„Kada će predstava početi?”, pitala je.
„Trebalo bi da počne svakog trenutka”, rekao je Aleks. „Očekuje se dolazak
onih koji uvek dolaze kasnije.”
„To samo potvrđuje činjenicu da većina ljudi dolazi u pozorište zbog drugih,
a ne zbog predstave”, rekla je Viola.
„To je baš cinično”, rekao je vojvoda. „Koju predstavu gledamo?”
„Šekspirovu”, rekla je Džesika.
„U kojoj ćemo uhvatiti savest kralja”, dodala je Abigejl.
„Ah, da”, nezainteresovano je prokomentarisao.
Ren je posmatrala grupu ljudi koji se smeštaju u praznu ložu prekoputa
njihove. Dve dame i četiri gospodina. Obe su bile plavokose i obučene u belo.
Možda su sestre. Jedna od njih je sela na kraj lože, a džentlmen koji je došao sa
njom, malo iza nje. Druga dama je zauzela mesto na sredini lože. Izgledala je
neprimetno pored trojice muškaraca koji su se vrzmali oko nje. Jedan joj je
pomogao da sedne, drugi je uzeo lepezu, nežno mašući ispred njenog lica, a treći
je spustio hoklicu ispred njenih nogu. Blago im se osmehnula i skrenula pogled
na Ren, koja je zainteresovano posmatrala šta se dešava oko nje.
Međutim, obuzeo ju je čudan osećaj. Blaga vrtoglavica i zujanje u ušima.
Nemoguće da je to ona. Prošlo je više od dvadeset godina i sećanja su već
izbledela. Međutim, savršeno se sećala svega, iako je prošlo toliko godina. Dama
je podigla ruku kako bi se zahvalila grupi džentlmena koji su joj se naklonili
i blago klimnula glavom. Njeni gestovi su bili...
„Pitam se kako joj to polazi za rukom”, rekla je Viola.
„Uz pomoć perike, kozmetike i armije stručnjaka”, rekla je Džesika. „Izbliza
izgleda užasno.”
~ 132 ~
 Knjige.Club Books
Možda su razgovarale o nekom drugom. Kada su se svetla napokon prigušila,
žamor u njihovoj loži je prestao i predstava je počela. To je bila prva predstava
kojoj je Ren prisustvovala i oduševila se scenografijom, kostimima, glasovima i
gestovima glumaca i raskošnom iluzijom koja ju je uvukla u drugi svet, učinivši
da gotovo zaboravi na svoj. Volela bi da može da zanemari snažno lupanje svog
srca.
Nije moguće.
Pitam se kako joj to polazi za rukom.
Uz pomoć perike, kozmetike i armije stručnjaka.
Pre nego što je u njihovoj loži zavladala tišina, čula je Aleksandrove reči -
njena kćerka je verovatno starija od mene i Lizi.
Možda je mislio na nekog drugog. Nije pitala.
„Abigejl, uzmi me podruku”, rekao je vojvoda od Neterbija kada je počela
pauza. „Izaći ćemo iz lože i popiti malo limunade. Džes, uzmi me pod drugu
ruku.”
„Misliš da bi trebalo?”, pitala je Abigejl.
„Ne mogu da odgovorim na to pitanje.”
Pogledala je majku, a potom ga uzela za ruku i izašla iz lože.
„Tetka Viola, hajdemo i mi?”, predložila je Ana.
„Zašto da ne?”, rekla je Viola, ustajući.
„Ren?” Aleksander je stao ispred nje i ispružio ruku. „Šta želiš da radimo?
Možemo da protegnemo noge.”
„Hvala.” Pružila mu je ruku i ustala. Nije okrenula glavu, ali je primetila da
su dve dame u belom ostale u svojoj loži, dok su drugi muškarci ulazili u ložu
kako bi ih pozdravili.
„Da li ti se dopada predstava?”, pitao je Aleksander, stegnuvši joj ruku.
„Mnogo”, odgovorila je.
Približio joj se i lagano se namrštio. „Šta je bilo?”, pitao ju je. „Da li se kaješ
što si došla? Da li je ovo previše za tebe?”
„Dobro sam”, rekla je. Ali osećala je nepoznati poriv da mu priđe bliže, da ga
zagrli i oseti sigurnost. Možda je to bilo sve. Možda je samo previše emotivna.
Njen život se prebrzo promenio.
I dalje ju je zabrinuto posmatrao. Ali, prekinulo ih je otvaranje vrata i
pojavljivanje Radlijevih, Aleksovih rođaka, koji su došli sa nekoliko prijatelja da
ih pozdrave. Zadržali su se samo nekoliko minuta, jer je tetka Lili želela da im
kaže da je uživala na venčanju. Drugi par im je čestitao, a ujka Ričard
je prokomentarisao da je Aleks pocrveneo.
Ponovo su ostali sami, a Ren je odlučila da se vrati na svoje mesto, slučajno
pogledavši u susednu ložu. Tamo su se nalazili jedna dama i gospodin. Većina

~ 133 ~
 Knjige.Club Books
muškaraca je već napustila ložu, naklonivši se drugoj dami, dok je jedan od njenih
slugu doneo čašu sa pićem. Međutim, ona ih je sve ignorisala. Držala je pozorišni
durbin i posmatrala njihovu ložu, kao i druga dama i gospodin koji je bio sa njima.
Ren je shvatila da mogu da vide obe strane njenog lica i brzo sela, usmerivši
pažnju ka praznoj sceni.
„Privlačiš pažnju tamo”, rekao je Aleks. Nadam se da ti ne smeta. Ali trebalo
bi da se osećaš polaskano, Ren. Lejdi Hodžiz obično ne primećuje nijednu drugu
damu osim sebe same. Po svemu sudeći, ona je najpopularnija dama u visokom
društvu u poslednjih trideset godina, iako su njena pojavljivanja retka i pažljivo
organizovana.”
Ren je ponovo pomislila kako to nije moguće. Ne može biti da je to ona.
Ali nekako je bilo moguće.
Lejdi Hodžiz.

Aleksander je smatrao da je veče proteklo dobro. Rođaka Viola je bila tiha i

dostojanstvena, kao i obično. Pozdravila je nekoliko ljudi dok su izlazili iz
pozorišta, ali ni sa kim nije razgovarala, niti se osmehnula. Abigejl je takođe
bila dostojanstvena i sramežljivo se osmehivala. Džesika je bila vesela. Ana je
komentarisala predstavu. Neterbi se ponašao kao i obično.
Ren je sa oduševljenjem govorila o predstavi i uživala u njoj zahvaljujući Ani
i Neterbiju. Nakon što se oprostila sa njima, ušla je u kočiju zajedno sa rođakom
Violom i Abigejl.
„Pa?” Aleksander je pitao dok se kočija udaljavala. „Rekao bih da ste se
odlično suočile sa izazovom. Da li ste zadovoljne?” Ren mu je ispričala za
dogovor sa rođakom Violom, iako su one imale u planu tek neku zajedničku
šetnju.
„Naravno, uspele smo”, rekla je Viola. Aleks je primetio da drži Abigejl za
ruku. „Dokazale smo nešto sebi, a možda i drugima. Abi, da li ćemo ponoviti ovaj
eksperiment?”
„Bilo je prijatno”, rekla je Abigejl, „i cenim Anastasijin trud da nas vrati u
porodicu, i u visoko društvo. Sigurna sam da je ovo bila njena ideja, a ne
Ejverijeva.”
„Možda je bila Džesikina?”, pitala je majka.
„Ne”, rekla je Abigejl. „Džesika je planirala sasvim suprotno. Želela je da se
povuče iz društva kako bi bila sama sa mnom. Ona ne shvata da obe moramo da
pronađemo svoje mesto u svetu, ali da će naša mesta biti veoma različita.”
Aleksander je shvatio da je prilično zrela za svoje godine, iako to nije bilo
vidljivo na prvi pogled. Bila je sitna, draga, tiha i pomalo krhka.

~ 134 ~
 Knjige.Club Books
Lagano se pomerio ka Ren. Ćutala je. Uprkos pohvalama koje je iznela za
predstavu, imao je čudan osećaj da tokom drugog dela ona uopšte nije gledala.
Uzeo ju je za ruku. Nije odreagovala.
„Ne, mama”, rekla je Abigejl. „Nisu mi potrebne ovakve večeri, a posebno ne
zabave. Bilo mi je divno na venčanju i drago mi je što sam videla porodicu. Nisam
ni sanjala da ću videti Harija.”
„Da li želiš da se vratimo kući?” predložila je Viola. „I da povedemo Harija
sa nama? lako tvrdi da će moći da se vrati na Poluostrvo za nedelju dana, lekari i
oficiri su mu naredili da se ne vraća barem dva meseca. Ugojićemo ga i odvesti u
Bat da vidi Kamilu i baku, i da upozna Džoela, Vinifred i Saru.”
„Volela bih to”, kazala je Abigejl, „samo moram da ubedim Džesiku da moj
život nije završen. Kamilin se nije završio, počeo je tek prošle godine, zar ne?”
Aleksova majka i Elizabet su već bile kod kuće. Upravo su se vratile sa
muzičke večeri koja se održala u kući Elizabetine prijateljice. Želele su da
razgovaraju o tome i da čuju kako je protekla poseta pozorištu. Svi su ušli u salon,
osim Ren, koja je bez reči otišla gore. Hari se povukao u svoje odaje i pre nego što
su otišli u pozorište.
„Da li je Ren legla?”, upitala je Elizabet nakon pet minuta, shvativši da se nije
vratila.
„Nisam siguran”, odgovorio je Aleksander. „Možda želi da bude sama. Prošla
nedelja je bila prilično burna za nju, a večeras je možda bilo previše.”
„Da li je oduvek živela sama”, pitala je Abigejl, „i prekrivala lice velom?”
„Da”, rekao je Aleks.
Abigejl je izgledala pomalo iznenađeno, dok je njena majka razgovarala sa
Aleksom. „Žao mi je što sam uznemirila tvoju ženu. Ja sam je izazvala da se suoči
sa svetom. Veoma mi se dopala.”
„Kao i svima nama, Viola”, kazala je gospođa Vestkot. „Ali ne smeš da kriviš
sebe. Svi znamo da je Ren veoma odlučna i da niko ne može da je nagovori na
ono što ne želi.
I Aleksander se zabrinuo. Očekivao je da će se vratiti da im poželi laku noć
pod izgovorom da je umorna.
„Idem da proverim kako je”, rekao je.
Nije bila u krevetu. Niti je bila u svojoj sobi. Barem mu se tako isprva učinilo
jer nisu gorele sveće. Gde je onda bila? Spustio je sveću na sto pored prozora i
pogledao napolje, kao da je očekivao da će je videti kako odlazi niz ulicu. U sobi
je bilo tiho, ali on je imao neobičan osećaj koji ga je upozoravao da nije sam.
Okrenuo se.
Sedela je na podu sa druge strane kreveta. Spustila je glavu na kolena i nije
progovarala. Osetio je kako mu se stomak grči. Tiho je izgovorio njeno ime.
Nije odgovorila.

~ 135 ~
 Knjige.Club Books
„Ren?” Prišao joj je bliže i čučnuo ispred nje. „Šta je bilo? Šta se dogodilo?”
Umesto odgovora, blago je stegnula ruke oko kolena.
„Da li mogu da ti pomognem? Da li želiš da razgovaramo?”
Rekla je nešto, ali zvučalo je nerazgovetno.
„Molim?”
„Odlazi.” Ovoga puta je bila dovoljno jasna.
„Ali zašto?” pitao je.
Nije odgovorila.
Ugurao se pored nje i naslonio se na zid. Nije bilo mnogo mesta, pa je bio
pripijen uz nju. „Izneverio sam te”, prošaputao je. „Obećao sam ti da ćeš moći da
živiš onako kako želiš, ali sam te svaki put terao da radiš ono što ne želiš. Znam
da ćeš reći da te nisam terao ni na šta, ali samim tim što sam te podsticao da sama
prihvatiš pozive i napraviš korak dalje, prisilio sam te na to, jer si verovatno želela
da se dokažeš. Ne treba da mi se dokazuješ, Ren. Trebalo je da budem odlučniji,
donesem odluku umesto tebe i spasim te od ove propasti. Trebalo je da odbijem
Neterbijev poziv. Obećavam ti da ću se promeniti. Hajdemo kući, u Brambldin!
Sutra? Tamo ćemo živeti kako god ti želiš i ja ću biti srećan kada te vidim srećnu.
Stalo mi je, Ren. Zaista mi je stalo.”
Shvatio je da je zaista tako. Da je u tom trenutku mogao da baci sav novac u
Atlantski okean, bez razmišljanja bi to učinio. Zaista mu je stalo do nje.
Ipak nije ništa rekla. Zagrlio ju je. Bila je ukrućena kao kip.
„Ren”, rekao je. „Ren, ljubavi moja, razgovaraj sa mnom.”
Promrmljala je nešto.
„Molim?”
Ovoga puta je razumeo. „Ona je moja majka.”
Na koga je mislila? Zamišljeno sa namrštio. Šta se dogodilo? Da li je ovo
posledica stresa? Da li je došla do tačke pucanja? Od početka je bila pomalo
napeta, ali je mogla da se kontroliše. Mislio je da je gledala predstavu, iako nije
bila dovoljno opuštena da bi joj se u potpunosti posvetila. Nešto ju je mučilo
tokom pauze, iako je ona to poricala, a posle je ućutala. Nestala je bez reči čim su
se vratili kući.
Ona je moja majka.
Šta se dogodilo? Pokušavao je da se seti šta se dešavalo tokom predstave. A
onda se setio da su je dve žene u belom posmatrale, a da su oni komentarisali
jednu od njih.
Pitam se kako joj to polazi za rukom.
Uz pomoć perike, kozmetike i armije stručnjaka. Izbliza izgleda užasno.
Njena kćerka je verovatno starija od mene i Lizi.

~ 136 ~
 Knjige.Club Books
Privlačiš pažnju tamo. Nadam se da ti ne smeta. Ali trebalo bi da se osećaš
polaskano, Ren. Lejdi Hodžiz obično ne primećuje nijednu drugu damu osim sebe
same. Po svemu sudeći, ona je najpopularnija dama u visokom društvu u
poslednjih trideset godina, iako su njena pojavljivanja retka i pažljivo
organizovana.
Blagi Bože!
„Lejdi Hodžiz?” pitao je.
Začuo se tihi jauk.
Okrenuo se prema njoj koliko god je mogao s obzirom da je prostor bio
skučen i zagrlio je.
„Oh, Bože”, rekao je naglas. „Jadna moja ljubav. Dozvoli mi da te zagrlim,
Ren. Da te zagrlim kako treba. Odvešću te do naše sobe i zagrliti te u krevetu.
Hoćeš li mi dozvoliti?”
Nije ništa rekla, ali kada je pokušao da je uzme, čvrsto ga je zagrlila. Spustila
je glavu na njegovo rame i zatvorila oči. Prošli su kroz dve prostorije za
presvlačenje i spustio ju je na krevet. Skinuo joj je cipele i sve ukosnice koje je
pronašao. Legao je pored nje i zagrlio je. Nije pokušao da razgovara sa njom.
Pomislio je da će briga i ljubav govoriti sami za sebe.
Nije poznavao lejdi Hodžiz, ali je znao neke stvari o njoj. Kao i svi. Smatrali
su je ekscentričnom ženom. Po svemu sudeći bila je veoma lepa devojka, ćerka
umereno bogatog gospodina. Uzdrmala je visoko društvo kada je njen otac
dobio poziv dalekog rođaka da se predstavi visokom društvu zajedno sa svojom
ćerkom. Nakon toga se udala za bogatog barona i od svoje lepote napravila posao
zahvaljujući kojem je zarobila desetine muških srca. To ne bi bilo ništa neobično
da nije uspela da zadrži svoju lepotu i šarm, čak i onda kada je mladost
prošla. Mladiće je privlačilo njeno bogatstvo i slava, a uvek se kretala u pratnji
svoje ćerke jer joj je prijalo kada bi im drugi ljudi rekli da izgledaju kao sestre.
Neki su čak tvrdili da izgleda mlađe od svoje kćerke. Ali Džesika je bila u pravu.
Izdaleka je izgledala kao mlađa i ljupka žena, ali izbliza je ličila na grotesknu
parodiju mladosti. Ženska sujeta nije poznavala granice.
A ona je bila Renina majka.

~ 137 ~
 Knjige.Club Books

XVIII

Ren je uspela da se obuzda tokom drugog dela predstave, pozdravi se sa

Neterbijevima i Džesikom i vrati se kući. Žurno se popela uz stepenice i ušla u
svoju sobu, zaboravivši da upali sveću. Sklupčala se u uglu sobe, iza kreveta, kako
bi pokušala da zaboravi svoju prošlost.
Vratila se u malu sobu iz svog detinjstva, u koju su je često zatvarali, dok se
na drugoj strani nalazio svet glamura, prijatelja, porodične topline i ljubavi kojem
ona nije imala pristup. Njen iznenadni povratak u prošlost bio je posledica onog
što je videla u loži prekoputa njihove. Prošlo je dvadeset godina otkako ju je tetka
Megan odvela iz Roksingli parka. Ipak, njena majka se nije nimalo promenila za
sve to vreme. Izgledala je mladoliko, doterano i ljupko. Druga žena, koja je ličila
na nju i sedela na drugom kraju lože, ponosito se osvrćući oko sebe, bila je
Blanš. Njena najstarija sestra, koju je Ren poslednji put videla kada je ova imala
šesnaest godina. Ona je bila majčina miljenica jer je bila plava i lepa poput nje.
Uvek ju je rado vodila sa sobom, ali nikada nije smela da je zaseni.
Ren je znala da su je videle. Možda su je posmatrale isključivo iz puke
znatiželje, kao i svi ostali, jer se upravo udala za grofa od Riverdejla i niko nije
znao ništa o njoj, osim da je vlasnica staklare Hejdenovih. Nisu mogle da je
prepoznaju jer je bila okrenuta ka njima desnom stranom lica. Verovatno
nisu prepoznale njeno ime u novinama. Iako je potvrda o usvajanju pokazala da
je Renin otac dao saglasnost za usvajanje, njena majka verovatno nije želela da
zna ništa o tome. Videli su joj lice tokom pauze kada je pogledala njihovu ložu. I
tada su shvatile. Znala je to po njihovom izrazu lica. Ali kako je mogla da
je prepozna izdaleka? Naravno da nije. Ali ona je sa sigurnošću znala. Možda ih
je odao govor tela. Bila je sigurna da i one znaju i pre nego što je čula to ime:
Lejdi Hodžiz.
Bila je izgubljena u sećanjima, odnosno isečcima iz svog detinjstva, ne
shvativši da je Aleksander u sobi. Izgubila je svoj identitet. Ponovo je bila to dete,
sama i bez prijatelja. Međutim, ni slabašno sećanje na ljubav nije uspelo da
pronikne u suštinu deteta koje je sedelo sklupčano pored kreveta i želelo da
postane nevidljivo.
Čula je ime koje joj je zvučalo poznato, baš kao i glas koji ga je izgovorio, ali
nije mogla odmah da odgovori.
„Ren?”

~ 138 ~
 Knjige.Club Books
Povukla se duboko u sebe.
„Ren? Šta je bilo? Šta se dogodilo?”
Ponovo se skupila.
„Da li mogu da ti pomognem? Da li želiš da razgovaramo?”
Odjednom je shvatila ko je Ren i kome je glas pripadao. Njena budućnost je
bila samo iluzija. Nije mogla da se oslobodi bola, nije mogla da bude niko drugi.
Bio je to samo glup san.
„Odlazi”, rekla je, ponovivši svoje reči jer je nije čuo. Ali nije otišao. Seo je
pored nje i razgovarao sa njom. Nije čula sve što je rekao, niti je osetila kako je
grli, jer je i dalje bila zaključana u svom starom ja, ali osetila je njegov bol. Možda
ju je upravo to spasilo i vratilo u realnost. U proteklih nekoliko dana je shvatila da
nije jedina koja pati i da patnja može da je izdvoji od drugih ljudi, ali i da je poveže
sa njima, zahvaljujući uzajamnoj empatiji i hrabrosti. Viola. Abigejl i Hari.
Džesika. A sada i Aleksander. Uvukla ga je u svoj mrak i čula bol u njegovom
glasu.
„Ren”, rekao je. „Ren, ljubavi, pričaj sa mnom!”
Dva puta mu je rekla da je ona njena majka, jer je prvi put nije čuo. A onda je
ponovo utonula u svoj bol.
Međutim, on nije želeo da je pusti. Nije želeo da je ostavi samu. Ustao je,
razgovarao sa njom, podigao je i odneo u njihovu sobu. Položio ju je na krevet i
potrudio se da joj bude što udobnije pre nego što je legao pored nje i zagrlio je.
Govorio joj je da je njegova ljubav.
Njegova draga.
Takođe je izgovorio ime njene majke, a ona je zajecala.
Sada nije govorio. Bio je to njen Aleksander, a ovo je bila njihova soba. On
je njen suprug. Sinoć je vodio ljubav sa njom tri puta. Sa zadovoljstvom. Za njega
to nije predstavljalo samo izvršavanje bračnih dužnosti. Bila je sigurna u to.
Dopadala mu se. Jutros je otišao u Dom lordova zbog obaveza, ali vratio se
kući ranije kako bi je odveo u Kju gardens. Razgovarao je sa njom i dodirivao je
bez ikakvih naznaka odbojnosti. Bio je opušten i srećan. Nasmejao se zbog njenog
oduševljenja pagodom. Rekao joj je da izgleda kao dete kojem je svet sasvim
novo i čudesno mesto, a ona mu je odgovorila da je u pravu. Oboje su se nasmejali
i nastavili šetnju držeći se za ruke. Međutim, on nije sasvim razumeo da je ona
dvadesetdevetogodišnjakinja koja je prvi put iskusila čari detinjstva.
Možda je sada konačno razumeo.
Oh Aleksandre, šta sam ti to učinila?
U sobi je bio mrak. Nije bila osvetljena svećama kao sinoć. Bila je obučena.
Osećala je meke nabore njegove marame na svom obrazu i dugmiće njegovih
pantalona na struku. Njena ljupka večernja haljina bila je potpuno izgužvana, kao
i njegovo odelo. Bio je topao i opušten, ali nije spavao. Shvatila je da polako

~ 139 ~
 Knjige.Club Books
dolazi sebi, da je ponovo Ren, Ren Vestkot, grofica od Riverdejla, a ne Rovena
Hendrik, najmlađa ćerka barona i lejdi Hodžiz. Ćerka za koju većina ljudi
verovatno nije ni znala da postoji.
„Aleksandre”, rekla je tiho i duboko udahnula.
„Molim?”, odgovorio je.
Zatvorila je oči, dozvolivši slikama iz sadašnjosti da se vrate i postanu njena
realnost. Osećala je meku udobnost kreveta, snagu čoveka koji ju je grlio, čula
kas usamljenog konja koji je prolazio ulicom, i udaljene otkucaje sata negde u
kući, shvativši da se ponovo oseća sigurno. Iako nije znala na koji se to
način osećala nesigurno. Nije se plašila da će je neko povrediti, ubiti ili oteti. Bio
je to daleko dublji, istinski strah od gubitka svoje ličnosti, odnosno svega onoga
što je postala nakon dvadeset godina. Mada nikada nije prestala da bude to dete.
Nije mogla da ga ostavi iza sebe, niti da zaboravi da je to dete zaslužilo bolji život.
To dete je bilo nedužno.
„Reći ću ti”, rekla je. „Ali to je mračna priča i ne želim da te uvučem u svoj
mrak. Ti to ne zaslužuješ. Ne želim da...”
„Ren”, rekao je nežno. „Ne zaboravi da sam te zaprosio pre nedelju dana jer
sam želeo da se oženim tobom. I znao sam da je taj period tvog života mračan i
da ćeš nekada morati da mi ispričaš šta se dogodilo. Ali ipak sam se oženio
tobom.”
Duboko je uzdahnula. „Da li ti je stalo do mene?”, pitala je. „Malopre si rekao
da jeste.”
„Stalo mi je.”
„Volela bih da nije. Tada bi bio nepristrasan i ne bi bio pogođen mojom
pričom.”
„Nadam se da to nije istina”, rekao je. „Nadam se da ću uvek saosećati sa
tuđom patnjom, iako nema veza sa mnom. Ali ti imaš. Ti si moja žena. I stalo mi
je do tebe.”
Dakle, zaista je to mislio. Uživala je u tom saznanju. Stalo mu je do nje.
„Pre toga želim da vodimo ljubav”, rekla je. „Hajde da vodimo ljubav!”
Učinio je to. Nije se ni potrudio da je svuče, niti da pokaže nežnost koju je
očekivala. Nije gubio vreme.
Valjali su se po krevetu, zapleteni u sopstvenu odeću, ćebad i čaršafe. Ljubili
su se toliko strasno, kao da se međusobno proždiru, dodirivali jedno drugo i usput
sklanjali garderobu koja im je smetala. Bio je na njoj, a potom i ona na
njemu. Privukao ju je bliže sebi, podigao joj suknju i spustio je na sebe. Nešto je
rekao. Ona je nešto rekla. Ali reči su bile besmislene, pa ih se nije ni sećala.
Privijali su se jedno uz drugo. Nisu postojale reči kojima je moglo da se opiše
ono što se dogodilo u narednih nekoliko minuta. Tražili su zadovoljstvo, utehu i
sve drugo zašta nisu postojale reči. Nisu razmišljali. Oči su im bile čvrsto

~ 140 ~
 Knjige.Club Books
zatvorene, dok su se mišići grčili i opuštali u ritmu njihovih pokreta. Molim te,
molim te. Uhvatila ga je za ramena, a on je spustio ruke na njenu zadnjicu. Molim
te, molim te.
Uživali su u nepodnošljivoj mešavini bola i zadovoljstva. Njihovi pokreti su
postajali sve sporiji i snažniji. Mišići su joj se grčili sve dok zadovoljstvo nije
zamenilo bol koji je osećala. Duboko je uzdahnula, osetivši toplotu duboko u sebi,
kao i prethodne noći.
Bila je vrela, a ruke su joj bile lepljive od znoja. Oboje su ubrzano disali. Ren
se sručila na njega, a on ju je spustio pored sebe i snažno zagrlio. Uprkos toploti,
znoju i zamršenoj garderobi, uspela je da zadrema, mada to nije dugo trajalo.
On nije spavao. Lagano ju je milovao po kosi. Uzdahnula je, ali njen uzdah je
nalikovao na krik. Obuhvatio joj je lice rukama i poljubio je.
„Trebalo bi da se sredimo”, rekao je. „Pozvaćemo sluge da nam pomognu i
naredićemo im da nam donesu čaj, a posle ćemo razgovarati.”
Sve što je želela bilo je da ponovo zatvori oči i zaspi. Ali bio je u pravu. Morali
su da se srede. A ako večeras ne budu razgovarali o tome, možda više nikada neće
imati priliku. Pretila je mogućnost da će se ponovo povući u sebe.
Sklonio je čaršafe i ćebad kako bi mogli da ustanu i nameste garderobu.
Zapalio je sveću u njenoj prostoriji za presvlačenje, a onda se povukao i zatvorio
vrata. Pogledala je na sat, shvativši da je skoro ponoć. Povukla je konopac zvona
kako bi pozvala Mod. Shvatila je da bi bilo bolje da je zamolila Aleksandra da joj
otkopča haljinu kako bi mogla da je skine. Šta li će Mod pomisliti?
Međutim, nije marila za njeno mišljenje.

Kada se vratio u spavaću sobu, Aleksander je primetio da je krevet namešten.

Sveće su već bile zapaljene, a na stolu je stajao poslužavnik sa čajem i konjakom,
kao i tanjir voćne svadbene torte. Odaje za poslugu su verovatno vrvele od glasina
o njihovoj pohotnoj prirodi. Na sebi je imao noćnu košulju sa laganim svilenim
kućnim ogrtačem.
Gospode Bože! Ta žena zaista izgleda užasno izbliza. Iz daljine se činilo da
je mlađa od Ren. Ali ona je bila njena majka i to je bilo zaista jezivo. Natočio je
konjak u čašu i popio. Srce mu se slomilo kada je zatekao Ren šćućurenu u uglu.
Kada je progovorila i rekla mu da ode i da je ta žena njena majka, glas joj je
nalikovao na dečji. Plašio se da neće uspeti da je vrati.
Da li je uspeo da je vrati? Malopre je imao najbolji seks u svom životu. Iako
ih je vodila nesputana strast, nije mogao da kaže da su vodili ljubav. Ona je bila
očajna i tražila je izlaz u seksu. Pružio joj je ono što je želela. Bio je to divlji seks
bez ljubavi. Pa čak ni to. Samo joj je pružio ono što je želela, jer mu je stalo do
nje. Nije saosećao sa njom samo zbog činjenice da je ljudsko biće koje pati i da
je njegova supruga, već zato što je to Ren. Obećao joj je da će je ceniti i poštovati,
kao i da će se potruditi da je zavoli. Imao je nameru da to i ispuni. Ali osećao je i

~ 141 ~
 Knjige.Club Books
više od toga. Nije znao kada i kako se to dogodilo, niti je želeo da razmišlja o
tome. Bio je čovek od krvi i mesa i zaista je osećao nešto prema njoj.
Tiho je ušla u njegovu prostoriju za presvlačenje. Izgledala je uredno i lepo u
dugoj spavaćici kratkih rukava. Kosa joj je bila očešljana i svezana u nisku punđu,
a lice bledo, zbog čega se činilo da su ljubičaste mrlje na njenom licu naglašenije
nego inače. Delovala je umorno i razmišljao je da joj predloži da legnu. Međutim,
nije ništa rekao. Dozvolio joj je da odluči.
„Sipaću ti malo čaja”, rekao je.
„Hvala ti.” Sela je na jednu od stolica za ljuljanje pored kamina koje su se
retko koristile, jer je Aleks uglavnom čitao u salonu i biblioteci, a nije bio noćna
ptica.
Stavio je ispred nje šolju i tanjir sa parčetom torte. Posmatrala ga je pognute
glave dok se smeštao u stolicu prekoputa nje.
„Žao mi je”, rekla je bezizražajno. „Uništena sam. Ne mislim samo na svoje
lice. Ovo je mnogo ozbiljnije i mislim da ove rane nikada neće zaceliti.”
Osetio je jezu. Nekim ljudima nije bilo pomoći. Znao je to. Ali nije verovao
da to važi za Ren. Za ženu koja mu je svakim danom postajala sve dragocenija.
„Reci mi”, rekao je.
Slegnula je ramenima i prekrstila ruke, kao da joj je hladno, iako je noć bila
topla. Ustao je i ogrnuo je kariranim ćebetom koje je bilo uredno složeno na ivici
kreveta. Želeo je da je ušuška u svoj zagrljaj, ali isprva mu to nije pošlo za rukom
jer je bila visoka. Nekako je uspeo da je zagrli, spustivši joj glavu na svoje rame.
„Reci mi”, ponovio je, prekršivši svoju pređašnju odluku da je pusti da sama
odlučuje o svemu. Imao je osećaj da, ako mu sada ne kaže, nikada neće saznati
šta joj se dogodilo, i da više neće biti nade za nju. Nije znao kako bi trebalo da
postupa sa oštećenim ljudima.
Dugo je ćutala pre nego što je počela da priča. „Pojedini ljudi su preterano
zaokupljeni sobom. Za njih postoji samo publika koja treba da ih gleda, sluša,
hvali ih, divi im se i obožava ih. Verujem da je to neka vrsta bolesti. Moja majka
je bila takva. Bila je veoma lepa. Znam da sva deca misle da su njihove
majke lepe, ali ona je po objektivnim kriterijumima bila izuzetno lepa. Volela je
pažnju. Oko sebe je okupljala ljude, uglavnom muškarce, koji bi je neprestano
hvalili. Volela je lepe ljude. Činilo se da se ne plaši konkurencije, jer je smatrala
da ne postoji niko lepši od nje.”
Shvatio je kuda ovo vodi.
„Obasipala je svoju decu nežnošću i pokazivala ih drugima kako bi im se
divili. Prvo Blanš i Džastina, koji su bili plavi i dražesni poput nje, a posle i Rubi,
koja je bila tamnoputa kao naš otac, ali jednako dražesna. A onda sam se rodila
ja, sa crvenom flekom koja je prekrivala polovinu mog lica poput velike
zrele jagode. Bežala je od mene kad god bi me videla. Nije mogla ni da me

~ 142 ~
 Knjige.Club Books
pogleda. Doživljavala me je kao kaznu zbog žestoke rasprave sa tatom kada je
otkrila da je ponovo trudna. Ja sam za nju bila samo surova kazna.”
Aleksander je zaustio da kaže da joj je sigurno nešto značila, ali nije ništa
rekao. Nije sumnjao da je njena majka bila previše narcisoidna, baš kao što ju je
Ren opisala.
„Ona i tata često nisu bili kod kuće. Volela je da boravi u gradu i posećuje
zabave i balove. Kada su, pak, bili kod kuće, često je imala goste, a ponekad ih je
bilo toliko da je mogla da organizuje zabavu koja bi trajala nekoliko nedelja.
Morala sam da se držim podalje od svega toga. Kada su gosti bili kod
kuće, morala sam da boravim u svojoj sobi, da me neko ne bi video.”
„Nisi išla u školu? Nisi mogla da izlaziš?”
„Moje sestre i brat su obožavali majku. Ponašali su se prema meni isto kao i
ona. Rubi bi okrenula leđa kad god bih ušla u sobu, a Džastin bi vrištao. Blanš mi
je uvek govorila da se vratim u svoju sobu i prestanem da im zagorčavam život.
Guvernanta bi samo slegnula ramenima i pretvarala se da ne postojim. Ponekad
sam izlazila kada mama i tata nisu bili kod kuće, ali Džastin i Blanš bi me uvek
zatvorili kada bi neko od njihovih prijatelja došao da ih poseti.”
„A tvoj otac?” upitao je.
„Retko sam ga viđala, kao i svi ostali. Nisu ga interesovala deca. Možda nije
ni znao da su me zatvarali.”
„Niko se nije brinuo za tebe?”, pitao je.
„Samo Kolin. Rođen je četiri godine posle mene. Bio je divan. Ponekad bi
ušao u moju sobu, čak i kada je bila zaključana, jer je naučio kako da otključa
vrata i redovno bi mi donosio igračke i knjige. Uvek bi me pitao kako je moje
lice i insistirao je da ga poljubi kako bi me prošlo. A onda bi mi ponudio svoje
igračke i pretvarao se da mi čita, iako još uvek nije znao da čita. Ni ja nisam znala.
Jednom smo se zajedno igrali napolju, trčali, penjali se po drveću i smejali se.
Bilo je divno. Uvek sam slušala drugu decu kako se igraju zajedno...”
Nastala je dugačka tišina tokom koje ju je Aleks grlio i ljubio. Nije želeo da
pokaže da je užasnut njenim rečima. „Šta se dogodilo kada si imala deset godina?”
„Dogodilo se nekoliko stvari. Tetka Megan je došla kod nas. Bila je mamina
sestra, ali nikada nas nije posećivala. Bile su kao nebo i zemlja. Ne znam zašto je
došla. Nikada mi nije rekla. Ali ona je saznala da postojim i došla je da me poseti
u mojoj sobi. Sećam se da me je grlila i ljubila, pitajući se zašto svi prave zbrku
zbog otoka u obliku jagode na mom licu. Do tada je otok spao i postao je ljubičast.
Nekoliko dana kasnije, posetili su nas gosti koji su imali decu i niko mi nije
zaključao vrata. Nisam želela da im se pridružim, ali sam izašla napolje da
gledam. Igrali su se na obali jezera, a ja sam se popela na drvo najviše što sam
mogla, a da me niko ne primeti. Ali nekako sam izgubila ravnotežu i pala. Nisam
se povredila, ali sam toliko uplašila decu da je jedno od njih upalo u jezero, a
ostali su pobegli u kuću. Moje sestre i stariji brat su otrčali za njima, ali su mi pre

~ 143 ~
 Knjige.Club Books
toga rekli da sam ja za sve kriva. Izvukla sam dete iz jezera, iako je palo u plićak
i nije moglo da se udavi, i vratila se u svoju sobu.”
Aleksander je zatvorio oči.
„Uveče me je posetila tetka Megan i rekla mi je da me vodi na mesto gde ću
biti srećna i voljena do kraja svog života. Ne sećam se kako sam se osećala. Bila
sam iscrpljena od plakanja. Niko me nije voleo, osim Kolina, a ja sam volela tetku
i drage volje sam otišla sa njom. Ali nije me ukrala i pobegla sa mnom. Kada smo
prolazile pored salona, moja majka je izašla iz salona i rekla tetki Megan da je
budala, da će zažaliti što me je uzela, da bi bilo mnogo bolje da me odvedu u
ludnicu, što je i planirala da uradi sledećeg dana.”
Aleksander je duboko udahnuo.
„Nisam ni znala šta je to”, rekla je Ren. „Pitala sam je šta to znači, ali rekla
mi je da ni ona ne zna.” Duboko je udahnula. „Od tada nikada nisam videla majku,
niti bilo koga od njih. Prošlo je skoro dvadeset godina. Ona i sada izgleda isto
onako kako je tada izgledala.”
Čvrsto ju je zagrlio.
„Videla me je i prepoznala me je.”
„Sada pripadaš meni”, rekao je. „Sada si moja. Nije mi namera da zvučim kao
tiranin, već da te zaštitim od svih tih grozota i užasa. Da čuvam ono što je moje.
To je više od obećanja.”
Učinilo mu se da je previše razmetljiv. Ni sâm nije bio siguran na šta misli.
Kako bi mogao da je poseduje i oslobodi u isto vreme? Ali govorio je iskreno, i
bio je siguran da nikada neće izneveriti njeno poverenje.
„Stalo mi je do tebe.”

~ 144 ~
 Knjige.Club Books

XIX

Ren se polako budila iz dubokog sna, uz dnevnu svetlost, škripu točkova i

topot konja, kao i činjenicu da je ušuškana u naručju svog muža. A onda se setila
jučerašnjeg dana, svog prvog dana u braku.
„Koliko je sati?” pitala je, ne proverivši da li je budan.
Bio je budan i posmatrao ju je. Još uvek je nosila spavaćicu. Pomislila je kako
njen suprug izgleda jednako privlačno u pidžami kao i bez nje.
„Dovoljno kasno da ustanemo i udovoljimo našim slugama i rođacima.”
„Oh.”
„To je veoma važno”, rekao je.
„Da se pojavimo?”
„Ne samo to. Imamo još obaveza, zar ne?”
Sinoć joj je rekao da mu je stalo. Sada pripadaš meni, Ren. Sada si moja. Nije
mi namera da zvučim kao tiranin, već da te zaštitim od svih tih grozota i užasa.
Da čuvam ono što je moje. To je više od obećanja. Ove reči su mogle da je
uznemire, ali nisu. Verovala mu je. Nakon što su se sinoć vratili u krevet,
ponovo je vodio ljubav sa njom, ovoga puta nežno.
„Hvala ti što si me saslušao”, rekla je. „Ne želim da me drugi žale, ali sinoć
si ti bio žrtva. Moj život je i dalje divan. Neću te više uvlačiti u svoju tamu.”
„Izbegavanje samosažaljenja ponekad može značiti potiskivanje onoga o
čemu treba razgovarati i sa čime se treba suočiti”, rekao je.
„Zakasnićeš u Dom lordova.”
„Danas ne idem”, odgovorio je. „Država neće propasti zbog mog odsustva.
Danas ću provesti dan sa svojoj suprugom, naravno, ako ona to želi.”
„Razmisliće o tome”, kazala je. Podigla je pogled i spustila prst na bradu.
„Vaša supruga je razmislila i želi da provede dan sa Vama.”
„Ren”, tiho se nasmejao, „mogu da propustim dan u Domu lordova, ali ne
mogu da preskočim doručak.”
Zajedno su ušli u trpezariju. Svi su bili tamo, iako se činilo da su već završili
sa jelom. Ren je shvatila da ih svi posmatraju, srećna zbog činjenice da su juče
mogli da doručkuju sami. Svi su ih srdačno dočekali.

~ 145 ~
 Knjige.Club Books
„Nadam se da sam ti ostavio dovoljno kobasica i slanine, Aleks”, rekao je
Hari. „Nakon dvanaest sati neprekidnog sna i silnih čorbi i želea koje sam jeo
prethodnih nekoliko dana, nisam mogao da se suzdržim.”
„Biće dovoljno”, rekao je Aleks, posmatrajući hranu. „Mada, nisam siguran
za Ren.”
„Ako mi nisi ostavio barem dva parčeta tosta”, rekla je Ren, smeštajući se
između svekrve i Abigejl, „narediću kuvaru da ti ponovo kuva samo čorbe.”
„Naravno da sam ti ostavio.” Nasmejao se. Jutros je izgledao rumenije i
uhranjenije nego pre nedelju dana.
„Sinoć si bila umorna, Ren?”, pitala je gospođa Vestkot, spustivši ruku preko
njene, dók je batler sipao kafu.
„Jesam”, rekla je Ren. „Izvinite što nisam sišla da vam poželim laku noć. To
je baš nepristojno od mene.”
„Nije to samo umor”, rekla je Elizabet. „Iscrpljena si, Ren. Odlazak u
pozorište je verovatno bio preveliki zalogaj za tebe.”
„Kao i za Violu i Abigejl”, odgovorila je Ren. „Ali, učinile smo to, i danas
možemo da se ponosimo.” Nadala se da niko neće pomenuti njenu majku.
„Danas Ren i ja izlazimo”, rekao je Aleksander. „Jučerašnja poseta pozorištu
je bila greška. Ponekad postoje i hitnije stvari od obaveza.”
Elizabet se nasmejala. „Još uvek ima nade za tebe, Aleks.”
„Ren, mislim da već pozitivno utičeš na mog sina”, reče njihova majka.
„Nadam se da danas ne ideš nigde?” pitala je Ren Violu.
„Ne”, odgovorila je i odmahnula glavom. „Mildred i Tomas organizuju
porodični piknik u Ričmond parku.”
„Naravno, ti i Aleks ste pozvani”, kazala je gospođa Vestkot. „Ali ako želite
da provedete dan sami, sigurna sam da će svi razumeti.”
„Mislim da joj je potreban mir”, rekao je Aleksander.
Pitala se da li iko od njih može da razume da je sve ovo za nju novo, i da čak
i sedenje za istim stolom sa još šest ljudi za nju predstavlja opterećenje. Poslednjih
godinu dana u njenom životu je vladala potpuna tišina. Ali ovi ljudi su sada
njena porodica. Kao i drugi Vestkotovi i Radlijevi. Svi su bili ljubazni prema njoj.
Aleksov plan da provedu dan sami zvučao je primamljivo. Ali... „Bila bi šteta
da jedini propustimo porodični piknik”, rekla je.
Imao je najlepše oči koje je ikada videla. Osim što su bile nebesko plave,
imale su sposobnost da se osmehuju čak i kada usne nisu. „Da, bilo bi šteta”,
složio se.
Ren je razmišljala da li će ikada moći da nastavi dalje sa svojim životom i
završi sa prošlošću. Pogotovo sada kada je ponovo videla majku i osetila bol koji
je potiskivala dvadeset godina. Ali, mogla je da govori o tome. Zašto ne bi mogla

~ 146 ~
 Knjige.Club Books
da zaboravi? Ili, ako već ne može da zaboravi, može li bar da se oslobodi osećaja
da je njeno srce mračna rupa bez dna?
Da li može da bude normalna?
Ričmond park je osnovan za vreme vladavine Čarlsa I, kao privatno lovište
na jelene. Iako je još uvek bio kraljevsko vlasništvo, bio je otvoren i za javnost.
Sastojao se od šumovitih prostranstava, travnjaka i bašti, uz brojna mala jezera
poznata kao Jezera Pen. Bio je to divan kutak prirode, dovoljno blizu Londona,
koji je stanovnicima ovog grada omogućavao beg od svakodnevne vreve. Isto
tako, predstavljao je savršeno mesto za piknik, a vreme je bilo predivno već
nekoliko nedelja unazad. Nebo je bilo plavo, sa dovoljno paperjastih belih oblaka
koji su pružali blag zaklon od sunca.
Aleksandru je bilo drago što je sa porodicom, iako se nadao da će moći da
provede neko vreme nasamo sa Ren. Morao je da odluči šta će da radi sa svojim
novim saznanjima, ali prvo je morao da vidi kako je ona raspoložena.
Čitavu noć je probdeo nad njom, posmatrajući je kako mirno spava. Danas je
izgledala odmorno. Činilo mu se da je povratila svoje raspoloženje, iako je on
znao da njene rane još uvek nisu zalečene.
Cela porodica je bila na okupu, okružena travnatim prostranstvom, drvećem i
jezerom u blizini. Ren je držala bebu Neterbijevih, ćelavu devojčicu, bucmastih
obraza, koja je tek skoro počela da se osmehuje. Ana i Abi su sedele pored nje,
a Elizabet je bila u blizini. Ren je držala bebu u naručju, u potpunosti zaokupljena
njom. Izgledala je srećno i Aleksandru se učinilo da će je majčinstvo promeniti,
kao i njega. Nadao se da će se to dogoditi uskoro. Džesika i Hari su šetali pored
jezera. Žustro je govorila o nečemu. Stariji članovi porodice su sedeli zajedno,
raspoređeni oko stolice na kojoj je sedela rođaka Eugenija, starija grofica.
Neterbi je, kao i obično, stajao zasebno od njih, naslonjen na stablo drveta.
Bio je elegantno odeven, kao i uvek. Otvorio je burmuticu optočenu draguljima.
Aleks ga ranije nije voleo. Mislio je da je dekadentan i površan, i da ne shvata
ozbiljno svoj položaj i odgovornosti. Tada je osećao da Neterbi ima isto mišljenje
o njemu, da ga smatra dosadnim i antipatičnim. Promenio je mišljenje tek pre
godinu dana, kada su počela porodična previranja nakon smrti bivšeg grofa. Znao
je da on i Neterbi nikada neće biti bliski prijatelji.
Bili su previše različiti, ali ipak su se poštovali i verovali jedan drugom.
Približio mu se, a Neterbi je zatvorio svoju burmuticu i vratio je u džep.
„Porodični piknik na selu”, rekao je s uzdahom. „Baš idilično, zar ne?”
Aleks se nasmejao. Pre nekoliko trenutaka Neterbi je držao svoju kćerku. „Šta
znaš o Hodžizu?” pitao je.
„Lordu Hodžizu? Šta te zanima? Njegova životna priča? Nažalost, ne znam
ništa o njemu. Nikada nisam bio zainteresovan za živote pripadnika visokog
društva.”

~ 147 ~
 Knjige.Club Books
„Šta misliš, koliko ima godina?” pitao je Aleksander. On nije poznavao lorda
Hodžiza, mada ga je video nekoliko puta.
„Dvadesetak?”, nagađao je vojvoda.
„Možda ipak ima trideset?”
„Ne bih rekao”, rekao je Neterbi, „osim ako nije mladolik, kao njegova
majka.”
„Kako se zove?”, pitao je grof od Riverdejla.
Neterbi se zamislio. „Alan? Konan?”
„Zar se ne zove Džastin?”
„Kolin”, reče Neterbi odlučno. „Pretpostavljam da postoji razlog zbog čega
me pitaš? Video si lejdi Hodžiz sinoć u pozorištu? Uveravam te da mu je ona
majka, a ne žena.”
„Da li živi sa njom?”, pitao je Aleks.
„Hmmm.” Neterbi je podigao monokl, prinevši ga usnama. „Mislim da živi u
blizini Vajta. Jednom prilikom se našalio kada ga je neko pitao da li mu treba
prevoz do kluba. Rekao je da bi to bilo besmisleno, jer bi stigao do kluba pre nego
što bi konj krenuo ka Vajtu.”
„Proveriću”, rekao je Aleks. „I posetiću ga.”
„Posetićeš ga? Zar želiš da proveriš koliko je brz njegov konj?”
„On je Renin brat”, rekao je Aleks.
„Ah!” Vojvodin pogled se izoštrio. „Što znači da je lejdi Hodžiz njena majka,
a ledi Elvud njena sestra.”
„Ledi Elvud? Misliš na damu koja je sinoć sedela sa njom u loži?”
„Tako je”, odgovorio je Neterbi. „Izgleda starije od svoje majke.”
„Otac i stariji brat su verovatno umrli”, kazao je Aleks.
„Zar ima i starijeg brata?”, pitao je Neterbi. „Nisam ga upoznao. Ren ništa
nije rekla sinoć u pozorištu.”
„Ne”, rekao je Aleks. Neko vreme nisu ništa rekli.
Hari i Džesika su se pridružili ostatku grupe, a Hari se ispružio na ćebetu.
Rođaka Viola je sela pored njega, milujući ga po kosi. „Šta mislite, hoće li se Hari
vratiti na Poluostrvo?”
„Na Poluostrvo?” pitao je Neterbi, „Naravno da hoće. Uprkos tome što je
preživeo povredu ruke i groznicu, naš Hari je žilav.”
„Misliš da ga je ovo ojačalo?”, pitao je Aleks.
„Ovo?” Vojvoda se zamislio, ponovo prislonivši monokl na usne. „Život nas
svakodnevno iskušava i pokušava da nas slomi. Ovo je Harijev test.”
Aleksander je već znao kako se Neterbi predstavlja javnosti. Pitao se šta je
Neterbijev test. Ako je Neterbi bio u pravu, a nesumnjivo je bio, svako je imao

~ 148 ~
 Knjige.Club Books
svoju muku. Život je bio konstantna serija testova, i nije postojao jedinstveni test
ni za koga. Čovek je mogao da položi sve testove, ili ipak nijedan.
Ren je spustila bebu na svoja kolena. Abi je sedela pored nje i pokušavala da
nasmeje devojčicu. Ana se veselo osmehivala.
„Ren nije videla nikoga od njih, otkako ju je tetka odvela odatle”, rekao je
Aleks. „Njena majka je nameravala da je zatvori u ludnicu.”
„Zbog njenog lica”, rekao je Neterbi. „Zbog njenog belega, a svi znamo da
ljudi oko lejdi Hodžiz moraju da budu savršeni.”
„Da”, potvrdio je Aleks.
„Da li želiš da pođem sa tobom?”, pitao je Neterbi.
„Ne”, odgovorio je Riverdejl. „Ali hvala ti.”
Beba je iznenada zaplakala i Ana je uzela devojčicu iz Reninog naručja.
„Ah, vreme je da nahranimo gospođicu”, rekao je Neterbi. „Trebalo je da je
nazovemo Tiranija, a ne Džozefin. Uvek je gladna.” Otišao je da uzme bebu.
„Ren, da li želiš da prošetamo?” pitao je Aleksander.

Šetali su između drvoreda, razdvojivši se od Ane i Ejverija.

„Nikada nisam držala bebu”, rekla je Ren. „Oh, Aleks...” Osećala se
budalasto, kao i sve žene u prisustvu beba. Želela je sopstvenu porodicu, ali
oduvek je razmišljala o venčanju. Sada kada se konačno udala, čeznula je za
majčinstvom. Da li će ikada biti zadovoljna?
„Možda ćeš uskoro i ti imati svoje.” Izvukao je ruku iz njenog stiska i zagrlio
je, kao i ona njega, pomalo iznenađena njegovim gestom. „Šta želiš da radimo?
Da li želiš da idemo kući? Ili da ostanemo?”
„Već sam kod kuće”, rekla je, posmatrajući ga.
„U Londonu?”
„Ovde”, rekla je, a on je nakrivio glavu. Znala je da ne misli na Ričmond park.
„Neću više da bežim. Pre nego što smo krenuli, naredila sam Mod da skloni sve
velove pre nego što se vratim. Rekla sam joj da može da ih proda, ali rekla je da
će ih sa zadovoljstvom spaliti.”
„Ren”, rekao je, a potom je poljubio.
„Takva sam - kakva sam.”
Prislonio je glavu pored njene. „To je nešto najlepše što sam ikada čuo.”
Kolena su joj klecala. Sinoć joj je rekao da mu je stalo. To su bile najlepše
reči koje je ikada čula. Ali nije želela da izgovori to naglas. Otkrila bi previše o
sebi.
Pogledala je stari hrast pored kojeg su se zaustavili. „Nisam se popela na drvo
otkad sam napustila Roksingli”, rekla je.
„Nije valjda da ćeš sada da se popneš?” pitao ju je.
~ 149 ~
 Knjige.Club Books
Grane su bile široke i spuštale su se ka zemlji, a neke od njih su bile sasvim
niske. Dvadeset godina se nije popela na drvo. Već joj je rekao da ima sportsku
građa I plašila se visine. Više grane su bile dostupnije od nižih. Nije bila dete, ali
dvadeset godina se nije popela na drvo. Nosila je novu haljinu od muslina.
To drvo ju je podsetilo na sve barijere koje su se nalazile između nje i slobode.
Ali, to bi bilo glupo, i detinjasto, i uništilo bi joj haljinu. A njene cipele su bile
potpuno neprikladne za penjanje.
Verovatno bi ponovo pala i slomila se. Trebalo bi da napravi listu prednosti i
mana.
„Zašto da ne?” Obuhvatila ga je oko struka, spustila ruku na njegovo rame i
uspela se na drvo. Popela se na najnižu granu, a zatim pažljivo zakoračila na
sledeću. Shvatila je da je i dalje blizu tla. Ako bi Aleks podigao ruku, verovatno
bi mogao da je uhvati za članak. Znala je da postoji mogućnost da padne poput
Ikara. Pažljivo se okrenula i sela na granu.
Smešio joj se. Skinuo je šešir i bacio ga na travu. „Mislim da je prošlo skoro
dvadeset godina otkako sam se popeo na drvo.” Uzvratila mu je osmeh, a potom
shvatila da ne bi trebalo da gleda dole. Popeo se na drvo i seo na granu koja se
nalazila malo iznad njene.
„I dalje mislim da je prošlo skoro dvadeset godina otkako sam se poslednji
put popeo na drvo.”
„Ne rugaj mi se”, rekla je, pokušavajući da se nasloni na stablo. „Imam jedno
pitanje. Kako ćemo da siđemo?”
„Ne znam za tebe, ali ja ću da siđem istim putem kojim sam se popeo.”
„Tako sam i mislila. Ali upravo u tome je problem.”
„Ne plaši se. Kada dođe vreme za čaj, doneću ti hranu.” Smejali su se svojim
budalastim izjavama.
„Možda ću ti doneti i ćebe, da se ne smrzneš večeras”, dodao je. „A doručak
ujutru?”
„Previše si zahtevna”, rekao je.
„Ah, ali...” Podigla je glavu kako bi ga pogledala. „Rekao si da ti je stalo do
mene.”
Prestao je da se smeje i pogledao je, a ona je poželela da nije izgovorila te
reči.
„Tako je. Onda mi reci šta da ti donesem za doručak.”
„Tost, kafu, marmeladu i šećer”, rekla je.
„Ren.” I dalje ju je posmatrao. „Da li se kaješ zbog svega ovoga?”
Zatvorila je oči i odmahnula glavom. Kako je mogla da se kaje? Njen brak se
razlikovao od onoga što je očekivala. Već se suočila sa brojim izazovima, iako su
se venčali pre samo dva dana.
Ali to joj se dopadalo. I volela ga je.
~ 150 ~
 Knjige.Club Books
Nije želela da ga pita da li se on kaje. To bi bilo besmisleno. Ako bi ona rekla
da se pokajala, mogao je da učini nešto po tom pitanju; da je odvede kući i ostavi
je da živi kao vuk samotnjak, kako je i ranije živela. Međutim, ako bi on rekao da
se kaje, ona ne bi mogla da učini ništa.
„Hoćemo li ostati u Londonu do kraja sezone?”, pitao je. „Onda možemo da
se vratimo kući u Brambldin, a možda i u Stafordšir.”
„Da li bi otišao sa mnom u Stafordšir?”, pitala je.
„Naravno. Ne planiram da se razdvajam od svoje supruge više od nekoliko
sati dnevno. Osim toga, želim da te držim za ruku kada se po prvi put budeš sastala
sa upravnicima i dizajnerima bez vela.”
Sasvim je zaboravila na to. „Da, ostaćemo ovde”, odgovorila je.
„Ali ne bukvalno ovde”, rekao je, spustivši se na njenu granu, a potom i na
onu ispod nje. „Daj mi ruku. Obećavam ti da nećeš pasti.”
Uzeo ju je za ruku, znajući da je nikada neće pustiti da padne.

~ 151 ~
 Knjige.Club Books

XX

Sledećeg popodneva, Aleksander je u klubu Vajt proverio sve što ga je

zanimalo. Kuća lorda Hodžiza je bila zaista blizu. Srećom, lord je bio kod kuće.
Sluga ga je uveo unutra i ostavio ga da sačeka u lepo uređenoj sobi. Lord Hodžiz
mu se pridružio nakon pet minuta.
Neterbi je bio u pravu kada je rekao da mu se čini da lord ima dvadesetak
godina. Sigurno je bio u srednjim dvadesetim.
Bio je visok i plavokos, mladalačkog izgleda. Radoznalo je posmatrao svog
posetioca, dok mu je učtivo pružao ruku. „Čemu dugujem ovu čast?”, pitao je,
ponudivši mu da sedne. Aleksander je seo. „Pretpostavljam da si ti Kolin
Hendrik, a ne Džastin?”
Lord Hodžiz se namrštio. „Moj brat je preminuo pre deset godina. Tri godine
pre mog oca.”
„Imaš i tri sestre”, kazao je Aleksander.
„Lejdi Elvud i gospođicu Marfi”, odgovorio je mladić. „Imao sam i treću
sestru, ali ona je umrla pre dvadeset godina. Oprostite, Riverdejle, ali zašto me
pitate sve ovo?”
„Drago mi je što jedna od tih stvari nije tačna”, rekao je Aleksander. „Moram
da te obavestim da tvoja treća sestra nije mrtva. Ona je grofica od Riverdejla, moja
supruga.”
Hodžiz je bez reči zurio u njega, blago se osmehujući, a potom se ponovo
namrštio. „Grešite”, rekao je.
„Ne”, rekao je Aleks. „Da li je se sećaš?”
„Rovene?” Lord Hodžiz se zavalio u stolicu. „Nije išla u školu, niti se igrala
zajedno sa nama. Imala je ogromnu fleku na levoj strani lica. Verovatno je umrla
zbog toga, jer je fleka počela da se povlači i da menja boju. Tetka ju je odvela
kod lekara koji je rekao da može da je izleći. Ali umrla je. Žao mi je zbog
nesporazuma. Vi ste se oženili nekim drugim. Čitao sam o Vašem venčanju u
novinama. Čestitam.”
„Hvala”, rekao je Aleks. „Ali pogrešno si obavešten. Tvoja tetka je odvela
tvoju sestru u London i obratila se svom bivšem poslodavcu, gospodinu Hejdenu,
nadajući se da će moći opet da je zaposli. Umesto toga, on ju je oženio, a oni su
usvojili tvoju sestru i promenili joj ime u Ren Hejden. Odgajili su je kao svoje

~ 152 ~
 Knjige.Club Books
dete. Nažalost, oboje su umrli prošle godine, u razmaku od nekoliko dana, a Ren
je nasledila ogromno bogatstvo.”
„Naslednica staklare Hejdenovih”, rekao je Hodžiz zamišljeno. „Tako su
novine opisale Vašu suprugu.”
„Ona živi u blizini Brambldina. Upoznali smo se početkom godine i venčali
se pre tri dana.”
Mladić je zurio u njega. „Siguran sam da grešite.”
„Ne”, kazao je Aleks.
„Da li moja majka zna?”, pitao je.
„Verovatno je shvatila kada je videla moju suprugu u pozorištu pre dva dana.”
„Moja tetka je otela Rovenu?” pitao je lord Hodžiz.
„Tvoja majka je planirala da pošalje Rovenu u ludnicu”, rekao je Aleks. „Pre
bih rekao da ju je spasila, a ne otela. Osim toga, tvoja majka je videla kako je
odvodi i nije ništa učinila.”
„Bože!” Hodžiz je prebledeo i čvrsto stegnuo stolicu na kojoj je sedeo.
„Sećam se da je bila sasvim zdrava, iako nije znala da čita i piše. Zar su mislili da
nije? Da li su je zbog toga zaključavali?”
„Mislim da su je zaključavali zbog njenog izgleda.”
Lord Hodžiz je ustao, posegnuo za flašom, a potom se predomislio i ponovo
je spustio, okrenuvši se prema kaminu. Naslonio je ruku na kamin i spustio glavu.
„Imao sam pet ili šest godina kada su je odveli”, rekao je. „Ne sećam se baš
najbolje. Znam da sam plakao kada sam čuo da je umrla. Uvek sam je ljubio po
licu i molio se da se dogodi čudo. Dakle, učinili su to zbog njenog izgleda? Zbog
belega? Zbog toga su želeli da je zatvore u ludnicu?”
Aleksander nije odgovorio ni na jedno njegovo pitanje. „Možda su tvoje
molitve iz detinjstva ipak uslišene”, rekao je. „Da li se sećaš svoje tetke?”
„Ne baš”, rekao je lord Hodžiz. „Sećam se da je došla i nekoliko dana kasnije
odvela Rovenu kod lekara. Ne sećam se ničeg drugog. Da li je bila dobra prema
Roveni?”
„Ona i njen suprug su je mnogo voleli i pobrinuli su se za njeno obrazovanje.
Kada je pokazala interesovanje za staklaru, tečaju je obučio da zauzme njegovo
mesto i prepustio joj posao. Ona je veoma uspešna poslovna žena.”
Lord Hodžiz nije ništa rekao. Zatvorio je oči.
„Ne živiš sa majkom?”, pitao je Aleksander.
„Ne.” Mladić je otvorio oči.
„Da li je spomenula veče u pozorištu?”
„Meni nije”, odgovorio je. „Ne viđam je često, osim kada se slučajno
sretnemo na nekoj zabavi. Ali ne želim da razgovaram o njoj. To je porodična
stvar.”

~ 153 ~
 Knjige.Club Books
„Razurnem”, rekao je Aleksander.
„Porodična stvar!” Lord Hođžiz se iznenada nasmejao. „Ali i ti si deo
porodice, zar ne? Ti si moj zet.”
Da. Aleksander nije razmišljao o tome.
„Drži je podalje od moje majke”, rekao je lord Hodžiz. „Da li i dalje ima
beleg?”
„Sada je ljubičast”, rekao je Aleksander. „Prelepa je.”
Mladić se blago osmehnuo i odmaknuo se od kamina. „Mami se to neće
dopasti”, rekao je. „Ona prihvata samo besprekornu lepotu i trudi se da je zarobi
kad god joj se pruži prilika. Drži Rovenu podalje od nje.”
„Da li to kažeš zbog majke?”
Lord Hodžiz je duboko udahnuo i nakratko ućutao. „Moj otac se spasao tako
što je umro. Moj stariji brat se propio i umro pre nekoliko godina. Moja najstarija
sestra je prazna iznutra. Srednja sestra se udala za Irca kada je imala
sedamnaest godina, pobegla u Irsku i više se nije vratila. Nakon što je tata umro,
živeo sam sa stricem i strinom do kraja studija. Posle sam se preselio ovde.
Rovenu je spasila tetka. Ne sećam se njenog imena.”
„Megan, rekao je Aleksander.
„Tetka Megan. Drži je dalje od majke. Ona se uopšte ne ponaša kao majka.
Ja se trudim da budem pristojan i poštujem svoje roditelje. Ali Rovena je moja
sestra, a ti si moj zet. Drži je podalje od nje.” Ponovo je seo, a Aleksander ga je
nemo posmatrao. „Znači istina je? Stvarno je živa? Bila je živa sve ove godine?”
„Da li želiš da dođeš da je vidiš?”
„Sigurno me mrzi” kazao je lord Hodžiz,
„Rekla mi je da si je ti jedini voleo. Seća se da si je ljubio i dolazio u njenu
sobu da se igrate. Seća se da ste se jednom igrali napolju.”
„Rečeno mi je da to više nikada ne smem da uradim.” Mladić se zamišljeno
namrštio. „Zaboravio sam na to. Rekli su mi da je bolesna i da ne sme da izlazi.
Sećam se da sam joj čitao priče jer nije znala da čita.” Pogledao je u Aleksandra.
„Hoće li me mrzeti?”
„Neće.” Aleksander je ustao. „Idem kući. Hoćeš li poći sa mnom? Ali nisam
siguran da li ćemo je zateći tamo.”
„Hoću.” Lord Hodžiz je takođe ustao. „Krenuo sam negde, ali sada ne mogu
da se setim gde. Krenuću sa tobom. Bože... Rovena.”
Aleksander nije znao da li je ispravno postupio. Međutim, uskoro će saznati.

Viola i Abigejl je trebalo da se vrate kući i povedu Harija sa sobom. Ren,

Viola i Lizi su otišle da vide Londonski toranj, dok je gospođa Vestkot provela
popodne sa Abigejl, Džesikom i vojvotkinjom od Neterbija, Hari je vežbao
mačevanje sa vojvodom od Neterbija, kako bi pokušao da ojača ruku i
~ 154 ~
 Knjige.Club Books
ubrza oporavak. Međutim, sredinom popodneva svi su se vratili kući. Džesika je
došla sa Abigejl, a kasnije su njih dve, Viola i Hari otišli da večeraju kod starije
grofice i rođake Matilde.
Ren je bila pomalo iscrpljena. Izašla je bez vela, ali njeno pojavljivanje nije
bilo nezapaženo. Kod kuće je bila okružena dobronamernim ljudima koji su joj
postali veoma dragi. Elizabet i gospođa Vestkot je trebalo da prisustvuju večeri na
kojoj će se bez sumnje razgovarati o njoj, Ali barem će imati priliku da provede
mirno veče sa svojim suprugom. Radovala se tome.
Mislila je da će i njemu prijati. Ispričao joj je da nekoliko godina uopšte nije
dolazio London jer mu je život na selu bio draži od gradske vreve.
Zavalila se u stolicu, pijuckala čaj i uživala u društvu porodice. Kada su se
vrata salona otvorila, ugledala je Aleksandra. Pozdravio se sa svima, ali nije ušao
u prostoriju.
„Ren”, rekao je, „možeš li da siđeš u biblioteku? Želim da upoznaš nekog.”
Zapitala se koga treba da upozna. Zar nije upoznala previše stranaca u
poslednjih nekoliko dana? Zaista je bio nepravedan.
„Naravno”, rekla je. Nije želela da mu prebacuje pred drugima. Nije ga pitala
o kome se radi, odlučivši da sama vidi o čemu je reč.
Ugledala je visokog i vitkog, elegantno odevenog mladića.
Kada su ušli u biblioteku, shvatila je da se oseća nelagodno, kao i ona. Zurio
je u nju.
„Ro?”, prošaputao je.
Samo jedna osoba ju je tako zvala; jedno plavokoso dete koje joj je uvek
donosilo knjige i igračke. Ovaj mladić...
„Koline?” Spustila je ruke na bokove.
Zaustavio je pogled na levoj strani njenog lica, a potom je pogledao u oči.
„Ro?”, ponovio je. „To si ti. Da li si to ti?”
Ren je osetila kako joj krv ključa. Aleksander ju je uhvatio za ruku.
„Doveo sam lorda Hodžiza da te vidi.”
Lord Hodžiz sigurno nije bio tata, kao ni Džastin.
„Ja sam, Kolin”, rekao je. Brzo joj se približio i uzeo je za ruke. „Ro, mislio
sam da si mrtva. Mislio sam da si umrla pre dvadeset godina.”
Mali šestogodišnjak. Veseli dečačić koji joj je donosio igračke i knjige i ljubio
je kako bi ozdravila. Jedina osoba koja ju je volela tokom njenog detinjstva.
„Oh bože, rekli su mi da si umrla...”
Čvrsto je stezao njene ruke. „Uvek si me ljubio kako bih ozdravila”, rekla je.
„Da li se sećaš? Ozdravila sam. Vidiš? Beleg se nije povukao, ali izgleda bolje.
Sada je sve bolje. Osim što sam te izgubila. I uvek sam se pitala... Srce me je uvek
bolelo.”

~ 155 ~
 Knjige.Club Books
„I ja sam preživeo”, rekao je, a kada se osmehnuo, prepoznala je tog veselog
dečačića, iako je sada bio nekoliko centimetara viši od nje. „Još uvek ne mogu da
verujem da si živa. Sve ove godine...”
I ja sam preživeo. Baš čudan izbor reči.
„Možda bi svi trebalo da sednemo”, predložio je Aleksander.
Natočio im je vino, a Ren je sela sa Kolinom na kožnu sofu pored kamina.
Ponovo ju je uzeo za ruke, kao da se plaši da će nestati ako prestane da je drži.
Aleksander je seo na jednu od fotelja.
„Zaista nije nestalo”, rekao je Kolin, nagnuvši glavu da pogleda levu stranu
njenog lica. „Ali nije ni bitno, Ro. Riverdejl je bio u pravu. Zaista si prelepa. Da
nisi imala beleg, zadržala bi te. Da li se tetka Megan dobro brinula o tebi?
Riverdejl kaže da jeste.”
„Ona je bila anđeo”, rekla je Ren. „Kao i teča Redži, njen muž. Ali Koline...
Lord Hodžiz?”
„Dakle, ne znaš ništa o nama?” pitao ju je. „Tata je umro pre sedam godina,
a Džastin tri godine pre njega. Iako postoji zvaničan uzrok smrti, prava istina je
da se opijao jer je želeo da umre. Verovatno ne znaš ništa o tome. Blanš se udala
za ser Nelsona Elvuda. Žive sa majkom i nemaju dece. Rubi se udala za Šona
Marfija kada joj je bilo sedamnaest i otišla u Irsku. Nikada se nije vratila, ali ja
sam bio tamo nekoliko puta. Imamo tri sestrića i sestričinu. Ja živim ovde, u
Londonu, tokom čitave godine.”
„Ne živiš sa majkom?”, pitala je.
„Ne.” Posegnuo je za čašom. „Pretpostavljam da nisi bila bolesna i da to nije
razlog zbog kojeg nisi izlazila iz sobe?”
„Ne”, odgovorila je.
„Pretpostavljam da si bila zaključana jer si bila mrlja u njenom besprekornom
svetu. Deca su veoma lakoverna. Veruju svemu što im se kaže. Verovatno je to
normalno i moraju da nauče kako da razlikuju istinu od laži. Bio sam ponosan
na sebe kada sam naučio da otključam vrata kako bih mogao da dođem da se
igram sa tobom. Nikada nisam ni pitao zašto bolesna sestra mora da bude
zaključana u svojoj sobi. Ali, Ren, zahvaljujući tom belegu uspela si da pobegneš
i ne završiš kao mi. Oh, izvini! Verujem da ni ti nemaš nijednu lepu uspomenu iz
tog perioda.”
„Imam tebe”, odgovorila je.
On i Aleksander su se osmehnuli, a ona ih je naizmenično posmatrala,
shvativši da je obojica vole.
„Mi koji smo ostali sa njom bili smo predstavljani kao njena prelepa svojina.
Kao dete, malo sam šuškao, a ona mi nije dopuštala da govorim normalno sve dok
nisam odrastao. Nisam smeo da se ošišam kao svi ostali dečaci, jer sam bio plav i
kovrdžav, a ljudima se to dopadalo. Rekli su mi da si umrla. Sećam se kako sam
te večeri otišao u tvoju sobu i doneo ti svoju najdražu igračku i knjigu kako bih ti
~ 156 ~
 Knjige.Club Books
pravio društvo. Međutim, mislim da sam ostao u tvojoj sobi jer sam i ja bio
usamljen. Zaspao sam u suzama i probudio se preplašen, shvativši da nisam u
svom krevetu.”
„Hvala ti. Iako nisam znala za to, zahvalna sam ti.”
„Zašto si odabrala ime Ren?”, pitao je.
Nasmejala se. „Teča Redži me je tako nazvao kada me je prvi put video. I
tetka Megan je počela da me zove Ren i dopalo mi se. Kada su me usvojili, postala
sam Ren Hejden i to je bilo moje ime do pre tri dana, kada sam postala Ren
Vestkot.” Pogledala je Aleksa i ponovo se osmehnula.
„Ne znam da li ću moći da se naviknem na tvoje novo ime”, rekao je Kolin,
„jako mi se sviđa.”
„Oh, ne. Ti moraš da me zoveš Ro. Ti si jedina osoba koja me tako zove, i taj
nadimak me podseća na svetlost, utehu i ljubav.”
Duboko je udahnuo i pogledao u Aleksandra. „Želim toliko toga da te pitam.
Želim da znam sve i želim da ti kažem sve. Pretpostavljam da i ti želiš da mi
ispričaš sve o sebi. Prošlo je toliko godina. Ali ne želim da ti oduzimam vreme.
Grofe Riverdejle, nikada neću moći da Vam se odužim za ovo. Pročitao sam vest
o vašem venčanju, ali ime Ren Hejden mi nije ništa značilo. Ne bih te prepoznao
ni da sam te video, jer si se toliko promenila tokom svih ovih godina. Proveo bih
ostatak života misleći da mi je sestra mrtva.”
„Ali moraš da ostaneš”, rekla je Ren, zaboravivši na svoju želju da ostane
sama sa Aleksom. „Ostani na večeri da upoznaš moju svekrvu, zaovu i rođake.
Verujem da već poznaješ neke od njih.”
„Nažalost, ne mogu. Imam sastanak koji ne mogu da propustim. Obećao sam
sestri svog prijatelja da ću je odvesti u Vokshol. Ona je veoma stidljiva i nije se
dobro uklopila u društvo.”
„Onda zaista moraš da ideš”, rekla je Ren nakon što je ustala i pružila mu
ruke.
„Ro, čuvaj je se. Ona je moja majka, zapravo, naša majka i nikada ne bih
rekao nijednu ružnu reč o njoj nekome ko nije deo naše porodice. Isto sam rekao
i Riverdejlu, dok nisam znao da smo porodica. Ona je otrovna, Ro. Ona misli
samo na sebe, a svi mi smo deo scenografije, ili publika koja treba da joj se divi.
Zna da bude veoma zlobna prema onima koji ne žele da prihvate tu ulogu. Znam
da govorim o našoj majci, ali siguran sam da ona neće biti srećna da te vidi. Ona
se plaši kontakta sa ljudima koji nisu u potpunosti savršeni. Kloni je se i
zaboravi na nju. Nadam se da ćeš postupiti kako sam ti rekao.”
„Koline.” Osmehnula mu se. „Nešto u meni se zacelilo. Tokom svih ovih
godina postojalo je i nešto dobro.”
„Siguran sam da ću se večeras probuditi i misliti da je sve san. A ujutru ću
biti srećan kada shvatim da nije. Ti si živa.”
„Da”, rekla je. „Uživaj u Voksholu.”
~ 157 ~
 Knjige.Club Books
„Hoću.” Nasmejao se. „Gospođica Parmiter je veoma stidljiva i zato nije
primećena u društvu. Ali ja jesam. Ro, mogu li da te poljubim?”
„Naravno.” Nasmejala se i čvrsto ga zagrlila. Shvatila je da je u njenom životu
tokom svih ovih godina postojala svetla tačka, iako je ona vremenom zaboravila
na nju. Bio je to dečak vedrog lica koji je u međuvremenu izrastao u ovog
zgodnog mladića. Njen brat.
Ona i Aleks su ga ispratili, nakon što je obećao da će sutra ponovo doći. A
onda su se vratili u biblioteku. Shvatila je da ju je sve vreme držao za ruku.
Odvukao ju je na sofu i zagrlio je, a ona je spustila glavu na njegovo rame i
zatvorila oči. Osetila je kako joj nežno briše suze.
„Da se ispostavilo da je on tvoj drugi brat, ne bih mu rekao.”
„Džastin? Pretpostavljam da je i on bio nesrećan, jer u suprotnom ne bi želeo
da umre.”
„Bio je okrutan prema tebi”, rekao je.
„Bio je dete”, odgovorila je. „Kao i Blanš i Rubi. Moram da im oprostim. Bili
su pod uticajem naše majke. Da je neko od njih izgledao kao i ja, ko kaže da se ja
ne bih ponašala na isti način?” Poljubio ju je.
„Otići ću da je posetim.”
„Tvoju majku?”
„Da.”
„Zašto?”, pitao je. „Ren, nema potrebe da ideš. Tvoj brat misli isto, a verujem
da ima razlog za to. Insistirao je na tome da treba je izbegavaš. Ne moraš to da
radiš. Hajdemo kući, jedva čekam da budemo sami.”
„Da li znaš gde ona živi?” pitala je.
„Ne znam”, uzdahnuo je, „ali mogu da saznam.”
„Da li bi učinio to zbog mene? Želim da je posetim.”
Nije pitao zašto to želi. Ni sama nije znala razlog. Osim činjenice da se njena
prošlost ponovo vratila, nakon posete pozorištu i razgovora sa njim. Morala je da
dovrši započeto, ili će je to zauvek izjedati. Znala je da ne može da zaleči rane,
baš kao ni Kolin i njene sestre. Želela je da se suoči sa sećanjima. To je bilo sve.
„Ren”, čvrsto ju je zagrlio i naslonio glavu na njenu, „šta ću sa tobom? Nemoj
ništa da kažeš. Znam šta ću da uradim. Poći ću sa tobom da posetimo lejdi
Hodžiz.”
„U redu. Hvala ti. Kada to završimo, volela bih da idemo kući.”

~ 158 ~
 Knjige.Club Books

XXI

Viola je otišla sledećeg jutra sa Harijem i Abigejl. Ispraćaj je protekao prilično

bučno, praćen zagrljajima, poljupcima i pokojom suzom.
„Ren”, rekao je Hari opraštajući se od nje. „Nadam se da mi nećeš zameriti
zbog dana kada smo se upoznali. Znam da sam bio nepristojan, a verujem i da
sam užasno izgledao.”
„Zaboravila sam sve osim radosti koju sam osećala kada sam shvatila ko si”,
rekla je s osmehom, milujući ga po ruci. „Uživaj u odmoru na selu!” Međutim,
znala je da neće uživati onoliko koliko su se njegove majka i sestra nadale. Već
je izgledao uznemireno, nervozno i zdravije nego pre nedelju dana.
„Hvala ti za sve što si učinila za mene”, rekao je, čvrsto je zagrlivši. „I što si
pozvala mamu i Abi ovde. Znam da je to bila tvoja ideja. Hvala ti, Ren!”
Abigejl ju je takođe zagrlila. „Da, hvala ti! Morala sam da dođem zbog sirote
Džes. Promena mog društvenog statusa ju je veoma pogodila. Uspela sam da joj
objasnim da je sve to u redu, i da ne treba da žrtvuje svoju sreću zbog mene. Bilo
mi je lakše da je ubedim uživo nego preko pisama. I drago mi je što sam vas sve
videla. Mislim da si ti savršena žena za Aleksa. Osim toga, visoka si skoro kao
on.” Nasmejala se. „Ren, hvala ti za sve.”
Viola ju je uzela za ruku. „Hvala ti što si brinula o mom sinu. Hvala ti što si
pružila mogućnost Abi i Džesiki da budu zajedno. One su kao sestre i prethodna
godina im nije bila laka. I hvala ti za divno prijateljstvo. U tebi sam pronašla
prijatelja, što ne mogu da kažem za mnogo ljudi. Pisaću ti i nadam se da ćemo se
uskoro videti.”
„I ja se nadam”, rekla je Ren, zagrlivši je.
Ren je primetila da je Hari zagrlio Aleksa i čula je šta mu je rekao. „Ne mrzim
te. Kada vidim da moraš u Dom lordova, uvek se setim da sam to mogao da budem
ja. Više volim da budem na ratištu.”
Svi su izašli u dvorište, a Aleks je pomogao damama da uđu u kočiju. Dva
minuta kasnije, kočija je krenula niz Saut Odli ulicu.
„Viola se promenila” rekla je Renina svekrva. „Oduvek mi je bila draga. Tako
je elegantna, dostojanstvena i graciozna, međutim, čini mi se da je sada srdačni
ja.’

~ 159 ~
 Knjige.Club Books
„Verovatno je takva jer se razočarala zbog svog braka”, rekla je Elizabet. „I
bolje što nisi upoznala rođaka Hemfija, Ren.”
„Viola mi se veoma dopala”, rekla je Ren kada su ušli u kuću. „I Abigejl je
divna. Izuzetno je zrela za svoje godine.”
„Kladim se da će se Hari vratiti na Poluostrvo pre nego što prođu dva
meseca”, rekao je Aleks. „Rekao mi je da mu se više dopada da bude vojnik, nego
grof. Možda je stvarno tako.”
„Ren?” Elizabet ju je uzela za ruku dok su se penjali uz stepenice. „Da li je
lord Hodžiz tvoj brat?”
Aleksander je sve ispričao majci i sestri. „Da”, odgovorila je Ren. „Kolin je
imao šest godina kada sam otišla od kuće. Mnogo sam ga volela. Rekli su mu da
sam umrla.”
Njena svekrva je duboko udahnula. Nije želela ništa da kaže.
„Bio je iznenađen više nego ja”, rekla je Ren. „Iznenadila sam se kada sam
čula da je on lord Hodžiz. Moj otac je bio živ kada sam otišla odatle. Kao i moj
stariji brat.”
„Oh!” Elizabet se iznenadila.
„Otići ću da je posetim”, rekla je Ren dok su ulazili u salon.
„Lejdi Hodžiz?” Gospođa Vestkot je bila šokirana. „Da li ćeš ići sa bratom?”
„Ne”, kazala je Ren. „On ima svoje obaveze, a i savetovao mi je da se držim
podalje od nje.”
„Ali ti ćeš ipak otići?” pitala je njena svekrva. „Ren, da li je to mudro?”
„Razumem je, majko”, rekla je Elizabet. „Ren, ne znam šta se dogodilo, i
mogu samo da pretpostavim, ali ona je tvoja majka. Naravno da treba da odeš i
čestitam ti na hrabrosti. Da li će Aleks pod sa tobom?”
„Potpuno ste poludele”, rekao je, posmatrajući ih namršteno. Nije želeo da
sedne. „Tipična ženska logika. Hodžiz i ja mislimo da je to ludost. Lizi, ja znam
šta joj se dogodilo. I poći ću sa njom. Posetićemo je sutra, ako bude kod kuće.
Propustiću zasedanja Parlamenta i odvešću Ren kući. Zapravo, Ren i ja idemo
kući. U Brambldin.”
„Imaš moj blagoslov”, kazala je njegova majka. „Idite kući. Sigurna sam da
će Ren od Brambldina napraviti vaš dom.”
„Izvinite me”, rekao je Aleksander. „Imam obaveze.”
Ren ga je posmatrala kako odlazi.

Lejdi Hodžiz je živela sa najstarijom ćerkom i zetom u Ulici Kurzon, u kući

koju je nasledio njen sin. Nije često izlazila i obično je posećivala pozorište. Tamo
su svi mogli da je vide, a ipak je mogla i da se udalji od svojih obožavatelja. Kod
kuće je boravila u sohama u kojima su zavese uvek bile navučene, a svetla
prigušena, tako da se isticao njen nakit i drago kamenje, ali ne i ona sama. Bila je
~ 160 ~
 Knjige.Club Books
okružena prelepim muškarcima, privučenim njenim bogatstvom i lepotom, koja
je već postala legendarna. Njena najstarija ćerka je boravila sa njom, iako su je
ostala deca napustila. Volela je da se pojavljuje sa Blanš jer su svi mislili da su
sestre.
Njena sujeta nije poznavala granice. Provodila je sate sa sluškinjama,
vlasuljarima, stilistima i kozmetičarima da bi, kada bi se pogledala u ogledalo,
videla sedamnaestogodišnjakinju koja je zasenila visoko društvo. Opčinila je
mnoge muškarce, a posebno oženjenog vojvodu koji joj je ponudio bogatstvo
i zgodnog barona koji ju je zaprosio. Bilo joj je žao što ne može da zameni njihove
titule. Volela bi da je mogla da bude vojvotkinja.
Lakej je obavestio jednu od sluškinja da su grof i grofica od Riverdejla došli
da pozdrave lejdi Hodžiz.
Bila je iznenađena i nije joj bilo drago što su tu. Bilo je to poslednje što je
očekivala. Kao i svi ostali, čula je za ružnu ženu ljubičastog lica koju je siroti grof
od Riverdejla morao da oženi, jer nije imao novca, a ona je bila nezamislivo
bogata. Radoznalo je posmatrala ženu kada ju je videla u pozorišnoj loži. Na
početku se zapitala zašto su novine lagale o njenom izgledu?
A onda je tokom pauze videla grofičino lice. Kao i Blanš. A lejdi Hodžiz se
osećala neprijatno. Grofičino lice je zaista bilo ljubičasto, na levoj strani. I nije
ličila na... Nije želela da uoči sličnost koja je nesumnjivo postojala. Te noći su
njene uspomene oživele. Shvatila je da se lord Riverdejl oženio gospođicom Ren
Hejden, bogatom naslednicom staklare Hejdenovih. Megan je jednom prilikom
osramotila porodicu, zaposlivši se kao pratilja imućnom invalidu. I udala se za
njega. Bila je sigurna da se on preživao Hejden. Njena sestra je umrla pre nekoliko
godina. Šta ako...?
Šta ako neko posumnja da je grozna grofica od Riverdejla njena ćerka, kojom
ju je Bog kaznio jer je prigovarala Hodžizu što je ponovo zatrudnela i zato što je
pokušala sve što je bilo u njenoj moći da izazove pobačaj?
U početku je nameravala da ih odbije. Ali šta ako progovore iz inata? Sigurno
nije očekivala da će je majka dočekati raširenih ruku. Da li je došla da pravi
probleme? Da li je to zaista Rovena?
Da li je prosta i priglupa Megan zaista ulovila bogatog muža? I zadržala
Rovenu i promenila joj ime?
Da li je Megan još uvek živa? Lejdi Hodžiz je nije videla niti je čula išta o
njoj od one večeri kada je odvela Rovenu, dan pre nego što je devojčica trebalo
da bude odvedena u ludnicu, gde je trebalo da je zatvore od kad se rodila.
„Neka me sačekaju u salonu, uskoro ću im se pridružiti.”
Još uvek nije bila spremna, ali odlučila je da ih ostavi da čekaju. Nije
nameravala da žuri. Ovo je najvažniji deo njenog dana. „Obavestite ser Nelsona i
lejdi Elvud da i oni budu spremni kao i gospodina Raglija i gospodina Tobina
čim stignu.”

~ 161 ~
 Knjige.Club Books
*
Sedeli su u tišini, a Aleksander ju je držao za ruku. Ren nije želela da ga
pogleda. Pokušavala je da se koncentriše, kao da je reč o poslu. Nije želela da joj
odvlači pažnju.
Aleksander joj je odvlačio pažnju svojim neslaganjem. Tačnije, brigom za
nju. Znala je da se plaši za nju i da želi da je zaštiti od bola. Znala je da se neće
mešati i da će joj dopustiti da uradi ono što mora i da će je podržati bez obzira na
sve.
Bilo joj je drago zbog toga, ali ipak joj je odvlačio pažnju.
Osećala se kao da su kročili na scenu. Soba je bila zatamnjena, baš kao i njen
salon kada je pozvala prva tri gospodina sa svoje liste potencijalnih kandidata.
Ali, zbog ružičastih zavesa soba je bila obasjana ružičastom svetlošću, osvetljena
gomilom sveća postavljenih u pozlaćene svećnjake. Osim sofe, u prostoriji se
nalazilo još nekoliko stolica, od kojih je jedna stajala odvojeno od ostalih. Ren je
ona delovala kao njen presto. Bila je presvučena ružičastim plišom, ali drveni
okvir je bio ručno izrezbaren i pozlaćen. Do stolice su vodile dve niske
stepenice. Bilo je sasvim neobično. Iako je čitava prostorija bila osvetljena, njena
stolica se nalazila u senci. Sve joj se činilo poznatim, mada nije znala kako jer je
veći deo detinjstva provela u svojoj sobi.
U nekoliko navrata je pomislila da se njena majka poigrava sa njima, i da
namerava da ih ostavi da čekaju čitav dan. Bila je na ivici da ustane i predloži da
krenu kući. Međutim, svaki put bi se obuzdala, setivši se zašto je došla.
Aleksander nije ništa rekao. Povremeno je prelazio vrhovima prstiju preko
njene ruke.
A onda su se vrata otvorila i u salon je ušlo petoro ljudi; mlađa od dve dame,
verovatno njena sestra Blanš, sa svojim suprugom, dvojica mladih i zgodnih
muškaraca i njena majka.
Aleksander je ustao i naklonio se. Ren je i dalje sedela, posmatrajući
novopridošle. Blanš se nije mnogo promenila, osim što je ostarila. Bila je visoka,
plava i veoma lepa. Njen suprug je takođe bio naočit čovek, premda podbuo i
rumen, kao i većina alkoholičara. A njena majka... Izgledala je veoma vitko, mada
je bilo primetno da joj je korset čvrsto zategnut. Nosila je belu haljinu od muslina
sa karnerima i dugim lepršavim rukavima. Na njenim prstima je blistalo sjajno
prstenje, a nokti su joj bili nalakirani. Oko vrata je imala belo krzno. Kosa joj
je bila plava, svezana u punđu, sa uvojcima koji su padali preko vrata i
slepoočnica. Očigledno je nosila periku. Ten joj je bled, a oči oivičene dugim
veštačkim trepavicama. Imala je pune, ružičaste usne.
Pod prigušenim ružičastim svetlom izgledala je mladoliko, nežno, lepo i tako
nestvarno. Ali onda se setila Džesikinih reči. Izgledala je groteskno. Žena u
kasnim pedesetim ne bi trebalo da liči na devojku koja se nedavno pojavila
u visokom društvu.

~ 162 ~
 Knjige.Club Books
Čitav nastup je bio izvanredan. Niko nije progovorio ni reč. Mladići su
pomogli lejdi Hodžiz da se popne na svoj presto, a jedan od njih je podigao
ružičastu perjanu lepezu sa stola pored trona i predao je drugom momku koji ju je
hladio. U međuvremenu, ser Nelson Elvud se smestio pored Blanš.
„Lord i lejdi Riverdejl”, rekla je lejdi Hodžiz nežnim glasom devojčice, zbog
kojeg se Ren naježila. „Želela bih da vam čestitam. Uvek mi je drago kada se
dvoje mladih zavole.”
Aleksander je ponovo seo.
„Hvala ti, majko”, rekla je Ren.
Nakon što je lejdi Hodžiz dala znak, muškarac je spustio lepezu. „Ah, to si ti,
Rovena! Izgledaš malo bolje. Čula sam da si nasledila ogromno bogatstvo. Želim
ti svu sreću u braku!”
„Hvala”, ponovila je Ren.
„Šta mogu da učinim za tebe? Osim da ti poželim sve najbolje...”
„Ništa” odgovorila je Ren. „A čak su i tvoje lepe želje nepotrebne. Došla sam
jer sam morala da dođem i još jednom te pogledam u oči, kao odrasla osoba koja
poštuje sebe. Da se suprotstavim tami svog detinjstva, koju nijedno dete nikada ne
bi trebalo da iskusi. Imala sam detinjstvo bez ljubavi, osim mog mlađeg brata, sa
kojim sam se juče ponovo sastala, na našu obostranu radost. Tvoja okrutnost
prema njemu, jer si mu rekla da sam umrla, još je gora od okrutnosti koju
je doživelo nedužno dete rođeno sa flekom na licu. Želela sam da te pogledam u
oči i da ti kažem da si propustila toliko radosti koju si mogla da iskusiš u životu
jer si se uzdala u samoljublje i fizičku lepotu, koja nije večna. Zanemarila si svu
ljubav i podršku koju si mogla da dobiješ od svoje porodice i prijatelja. Sve što
sam ikada želela bilo je da volim i da budem voljena. Ali ne mrzim te. Dovoljno
sam patila i premda se nikada neću osloboditi posledica onoga što si mi učinila,
ne mogu da te mrzim. Naprotiv, žalim te jer nikada nećeš moći da se
promeniš, baš kao ni moj beleg.”
Aleksander ju je ponovo uzeo za ruku.
„Draga moja Rovena, čuvala sam te i brinula o tebi deset dugih godina, kada
si izgledala grozno i kada su me svi molili da te pošaljem negde gde bi morali da
te gledaju samo oni koji su plaćeni za to. Verovatno si zaboravila kako si tada
izgledala. A Megan je rešila da izigrava mučenicu jer te je odvela sa sobom i
nagovorila tog starca, koji je verovatno još uvek bio u žalosti nakon smrti svoje
supruge, da se oženi njom i pobrine se za tebe. Pretpostavljam da je umrla? Sirota
Megan. Ali ti si se obogatila i uspela si da kupiš muža i titulu. Čestitam ti. Trebalo
bi da mi se zahvališ, a ne da me optužuješ. Gospodine Ragli, dodajte mi moje
aromatične soli.”
Mladić je uzeo bočicu sa stočića i pružio joj je.
„Blanš”, rekla je Ren, obrativši se starijoj sestri. „Nikada nisam imala priliku
da te upoznam. Ako želiš, možemo da se upoznamo.”

~ 163 ~
 Knjige.Club Books
Blanš ju je prezrivo pogledala. „Ne, hvala”, rekla je nakon što je lord Elvud,
kojeg Ren nije upoznala, spustio ruku na njeno rame.
Ren je ustala. „To je sve”, rekla je. „Ne želim više da ti smetam. Nikome neću
otkriti tvoju groznu tajnu, mada mislim da će lord Hodžiz objaviti da sam ja
njegova sestra. Kolin i ja smo se oduvek voleli, a tako će biti i u budućnosti.”
Aleksander je ustao i progovorio nakon sat vremena ćutanja. „Hvala Vam što
ste nas primili. Mojoj ženi je bilo veoma bitno da Vas vidi i razgovara sa Vama.
Mislim da će sada biti srećnija. Njena sreća mi je veoma važna. Ustvari, njena
sreća mi je najvažnija. Nisam se oženio njom zbog novca i nadam se da Vam je
jasno da je volim.” Rekavši to, okrenuo se i ponudio svojoj ženi da ga uzme za
ruku. „Ren?”
Izašli su iz salona i sišli niz stepenice, a batler im je otvorio brata. Nameravali
su da izađu iz kuće, a onda je neko pozvao Ren.
Okrenuli su se. Obojica mladića su im žurno išla u susret Nisu progovorili
dok im se nisu sasvim približili.
„Uznemirili ste lejdi Hodžiz”, rekao je jedan od njih.
„Ružnoća ju je uznemirila”, objasnio je drugi.
„A kada je ona uznemirena i mi smo”, kazao je prvi mladić.
„Želimo da se držite podalje od nje.”
„Mi i njeni drugi odani prijatelji trudimo se da ispunimo svaku njenu želju.
Lejdi Riverdejl, bolje bi Vam bilo da nikome ne govorite za...”
Nije uspeo da završi rečenicu. Ni drugi mladić nije stigao da kaže ono što je
nameravao. Sve se dogodilo iznenada. Grof od Riverdejla ih je obojicu uhvatio za
kragne i saterao ih u ćošak. A onda ih je podigao i snažno ih stegnuo.
„Ren, ljubavi”, rekao je nežno. „Izađi i sačekaj me u kočiji.”
Ali ona se nije pomerila i iznenađeno ga je posmatrala. Činilo se kao da ih
drži s lakoćom. Naizmenično ih je posmatrao.
„Ne sviđa mi se kako se obraćate mojoj ženi”, rekao je, a glas mu je bio tih i
neobično preteći. „Ne sećam se da sam vam dozvolio da joj se obratite. Više
nikada nećete izgovoriti ime moje supruge, niti ćete u javnosti govoriti o njoj. Ako
je ikada sretnete, spustićete pogled i nećete joj se obraćati. A ako dobijete
suprotna naređenja, poslušaćete ih na sopstvenu odgovornost. I prosledićete ovu
poruku svojim prijateljima, da ne bih morao da ponavljam. Da li ste me
razumeli?”
Mladići su ga bez reči posmatrali, nesposobni da se odbrane. Činilo se da ne
mogu da dođu do daha.
„Ovo nije retoričko pitanje”, rekao je Aleksander. „Treba da odgovorite.”
„Da”, zacvileo je prvi mladić.
„Jasno nam je”, potvrdio je drugi.

~ 164 ~
 Knjige.Club Books
Aleksander ih je pustio. Obojica su se sručili na zemlju, a potom se nespretno
pridigli i odjurili uz stepenice. Aleksander se okrenuo i pogledao batlera koji je i
dalje stajao na vratima. Nakon toga je pogledao u Ren.
„A evo i moje poslušne supruge”, rekao je. „Mislim da smo završili sa ovim.
Hajdemo!”
Bez reči je krenula za njim.

~ 165 ~
 Knjige.Club Books

XXII

Pre nego što je ušao u kočiju, Aleksander je rekao kočijašu da vozi dok mu
on ne kaže da se zaustavi.
Sedela je uspravno, blago okrenuta ka prozoru. Iznenadilo ga je njeno
ponašanje tokom ove posete. Očekivao je da će postavljati pitanja majci kako bi
pokušala da shvati zašto se tako ophodila prema njoj. Očekivao je da će pokušati
da se pomiri sa njom, da prepozna u njoj grizu savesti i kajanje, kao i emocije,
suze i druge izlive ljubavi i bola.
Umesto toga, ponela se dostojanstveno. Razumeo je zašto nije poslušala
njegov i bratov savet. Došla sam jer sam morala da dođem i još jednom te
pogledam u oči, kao odrasla osoba koja poštuje sebe. Da se suprotstavim tami
svog detinjstva, koju nijedno dete nikada ne bi trebalo da iskusi. Želela sam da
te pogledam u oči i da ti kažem da si propustila toliko radosti koju si mogla da
iskusiš u životu. Ali ne mrzim te. Naprotiv, žalim te jer nikada nećeš moći da se
promeniš, baš kao ni moj beleg.
Nije mogao da zanemari činjenicu da je žena koja je izgledala poput devojčice
bila majka njegove supruge.
Uzeo ju je za ruke. U početku je delovala hladno i beživotno, ali čim je kočija
krenula, uzvratila mu je stisak.
„Hvala ti”, rekla je. „Kako si se izborio sa onom dvojicom!”
„Mnogo su me razočarali. Očekivao sam se da će se braniti.”
„Užasno boli kada ti neko kaže da si odvratan iako vidi da izgledaš bolje, čak
i kada prezireš osobu koja je izgovorila te reči.”
„Ali ona je tvoja majka”, rekao je.
„Da.” Nakratko je zatvorila oči i naslonila se na njegovo rame.
„Kada čujem reč majka setim se tvoje majke, ujne Lilien, rođake Luize, Ane.
Ali žena se ne može smatrati majkom samo zato što je rodila dete, zar ne? Moja
majka je... Šta nije u redu sa njom? Zar se zaista nikada neće promeniti? Ili hoće?
Ustvari, nemoj da odgovoriš.” Uhvatila ga je za ruku i privila se uz njega. „Nije
ni bitno. Otišla sam tamo kako bih se napokon oslobodila nje. Nisam ni mislila da
će biti jednostavno. Susret sa njom je veoma važan korak, a ja sam ga napravila.
Nikada je neću razumeti. Takva je kakva je. Kao i Blanš.” Duboko je udahnula.
„Aleksandre, verovatno sam te mnogo namučila.”

~ 166 ~
 Knjige.Club Books
„Nisam se pokajao ni na trenutak”, rekao je iskreno. „Hvala ti”, odgovorila je
nakon nekoliko trenutaka tišine. „Hvala ti što si joj rekao da ti je moja sreća
bitna.”
„Pa zaista mi je bitna”, potvrdio je.
„I hvala ti što si joj rekao da me voliš.”
„To je stvarno tako.”
„Znam.” Uzela ga je za ruku. „Hvala ti.”
Međutim nije znala, Nije znala da mu se nešto dogodilo kada je izgovorio te
reči. Svaki muškarac bi učinio isto na njegovom mestu. Ali te reči nisu dolazile iz
njegove glave, već iz srca, iznenadivši njega isto kao i Ren. Voleo ju je. Stvarno
ju je voleo. Šta god to značilo.
Mislila je da govori o naklonosti i bila je potpuno u pravu. Ali to nije bila
samo naklonost. Nije bio veoma vešt sa rečima. Mogao je da održi upečatljiv
govor u Domu lordova, ali nije mogao da objasni sebi šta je upravo otkrio o svojim
osećanjima. Shvatio je da je voli, međutim nije mogao da shvati da je ljubav prava
reč za ono što oseća.
Pretpostavio je da zaista to oseća, ali nikada nije znao da iskaže svoja osećanja
rečima. Znao je samo da ih pokaže. Ipak je on muškarac i nije navikao da analizira
svoja osećanja.
„Hvala ti”, ponovila je nakon kratke pauze. „Zaista sam srećna i zahvalna na
svemu. Možda ti ove reči ništa ne znače, ali meni su veoma bitne.”
Kao što je njemu bilo bitno da je voli.
„Sutra idemo kući”, rekao je.
Okrenula je glavu prema njemu i osmehnula se. „Idemo da se suočimo sa svim
izazovima koji nas tamo čekaju.”
„Da”, složio se. „Da izgradimo naš život. Napravićemo od Brambldina naš
dom i bogato imanje sa lepo uređenim parkom. Zaposlićemo mnogo ljudi. A što
je najvažnije, bićemo kod kuće. Kod naše kuće. I imaćemo našu decu.”
„Zvuči kao san”, rekla je. „Dakle, sutra idemo?”
„Sutra”, potvrdio je. Dao je signal kočijašu da ih odveze u Ulicu Saut Odli.
Nije znao gde su sve bili otkako su napustili vilu lejdi Hodžiz. Nije obraćao
pažnju.
„Sezona i dalje traje”, rekla je.
„Neće mi nedostajati...” rekao je, pre nego što ga je prekinula. „Razmišljala
samo tome. Tvoja dužnost je da ostaneš. Znam da si uvek vodio računa o svojim
dužnostima. Zbog toga sam ti se oduvek divila. Brak ne bi trebalo da promeni
čoveka, već da poboljša njegove kvalitete.”
„Više bih voleo da idemo kući. I ti si moja dužnost.”
„Želim da budem sa Kolinom. Imamo mnogo toga da nadoknadimo. Želim da
znam sve o njemu, i da mu ispričam sve o sebi. On je moj brat.”
~ 167 ~
 Knjige.Club Books
Duboko je udahnuo, ali nije ništa rekao.
„Nisam čestito upoznala ni tvoju ujnu Lilien i ujaka Ričarda. Kao ni Sidnija,
Suzan i Alvina. Zaista su mi se dopali i volela bih da ih bolje upoznam. Želela bih
i da provedem neko vreme sa rođakom Eugenijom, starijom groficom i da
razgovaram sa njom. Bilo bi mi zanimljivo da upoznam i rođaku Matildu koja
neprestano nervira svoju majku iako je mnogo voli. Nisam imala priliku ni da
razgovaram sa rođakom Mildred i njenim suprugom Tomasom. Hoću da mi
pričaju o njihovim nestašnim sinovima. Volela bih da bolje upoznam rođaku
Luizu i Ejverija. Kao i Anu i bebu. Želela bih da znam kako se Džesika oseća sada
kada je ponovo videla Abi. I da bolje upoznam Lizi i tvoju majku. One su za mene
majka i sestra koje nikada nisam imala i želim da im pokažem ljubav.”
Blago se osmehnuo. „Zar je moguće da pokušavaš da me ubediš da ispunim
svoju dužnost i ostanem u Londonu kako bih prisustvovao zasedanjima u Domu
lordova do kraja sezone?”
„Između ostalog”, rekla je. „Ali zaista želim sve što sam ti rekla. Dvadeset
godina živim izolovana od drugih ljudi, nakon što sam deset godina provela u
zatvoru. Sada sam konačno zakoračila u svet i moram da prošetam još malo pre
nego što se ponovo povučem u Brambldin. Ako sada odemo kući, možda se više
nikada neću vratiti.”
„Mislio sam da to želiš”, rekao je.
„Želela sam”, rekla je, „ali nedavno sam shvatila nešto o sebi. Teča Redži je
oduvek bio u pravu. Užasno sam tvrdoglava. Odbijala sam da se suočim sa svetom
dok je on bio živ. A sada odbijam da ne učinim to.”
„Izgleda da sam oženio tvrdoglavu ženu. To zvuči kao izazov. Imam utisak
da će tvoja sledeća želja biti da prisustvuješ velikom balu.”
Zavladala je tišina, ali ne ona neprijatna. Kočija se zaustavila ispred vile
Vestkot. Sa ulice je dopirao razgovor dvoje ljudi i lajanje psa u daljini. U kočiji
je i dalje vladala tišina.
„Da”, odgovorila je.

Porodice Vestkot i Radli, kao i lord Hodžiz pozvani su na čajanku u vilu

Vestkot. Trpezarijski sto bio je prepun raskošnih đakonija.
„Ovo mi izgleda kao porodični sastanak, Altea”, rekla je rođaka Matilda
nakon što su se svi smestili i poslužili se hranom. Lejdi Džozefina Arčer uspela
je da se spase od dadilje, dok su je svi prisutni držali u naručju, mazili je i igrali
se sa njom.
„Zar ne možemo da organizujemo porodično okupljanje?”, pitala je gospođa
Vestkot. „Ili da organizujemo zabavu dobrodošlice za lorda Hodžiza? U pravu si,
Matilda. Pozvali smo vas jer moramo da isplaniramo bal na kojem ćemo
predstaviti Ren visokom društvu.”
Svi su pogledali u Ren, a Kolin, koji je sedeo pored nje, široko se osmehnuo.
~ 168 ~
 Knjige.Club Books
„Ja sam to predložila na samom početku”, rekla je Matilda. „Ona je grofica
od Riverdejla. Međutim, rekli su mi da je povučena i da je Aleksander odlučio da
udovolji svim njenim hirovima.”
„Da poštuje njenu odluku, Matilda”, prekorila ju je starija grofica. „Kao i
svaki suprug. Očigledno se Ren predomislila.”
„Mama i ja smo veoma uzbuđene”, rekla je Elizabet.
„I ja isto”, rekla je ujna Lilien. „Koja je svrha imati grofa i groficu u porodici
ako ne organizujemo proslave na kojima bismo ih predstavili našim prijateljima i
komšijama?” Svi su se glasno nasmejali.
„Slažem se”, rekao je ujka Ričard.
„Da li znaš da plešeš, Ren?”, pitala je rođaka Mildred. „Ako ti je potrebna
pomoć, znam učitelja plesa koji bi...”
„Nadam se da nije onaj koji je učio Anu?”, upitao je Ejveri.
„Da, gospodin Robertson”, potvrdila je Mildred.
„Da se ja nisam umešao, siguran sam da bi i dalje pokušavao da je nauči kako
da drži levu ruku na njegovom ramenu i kako da se osmehuje dok pleše.”
„I Lizi i Aleks su mi pomogli”, dodala je Ana uz smeh. „A ti si prekršio sva
pravila plesa gospodina Robertsona. Međutim, moram da se složim sa tobom.
Uputstva gospodina Robertsona mogu da budu pomalo zastrašujuća za nekoga ko
samo želi da uživa u plesu, a da se ne spotakne i ne padne preko svog partnera.
Ali i tetka Mildred je u pravu. To je zaista dobra ideja. Lizi i Aleks mogu da ti
pomognu. Možemo da dođemo i Ejveri i ja. A možda i lord Hodžiz.”
„I mi možemo da dođemo”, rekla je Suzan Kol. „Zar ne, Aleks? Povešćemo i
Sidnija sa sobom. A može da dođe i lejdi Džesika.”
„Ko će se pobrinuti za muziku?” pitala je rođaka Luiza. „Ne gledajte u mene.
Naša učiteljica muzike je uvek govorila da sviram kao da imam dve leve ruke.
Mildred je bolja od mene. Ustvari, Matilda je najbolja.”
„Nisam dugo svirala”, pobunila se rođaka Matilda. „Osim toga, valcer mi
nikada nije dobro išao.”
„Ričard je odličan pijanista”, kazala je Renina svekrva. „Ričarde, hoćeš li nam
pomoći?”
„Naravno da hoću, Altea”, rekao je ljubazno. „Zapravo, ukoliko Ren misli da
je potrebno. Ona još uvek nije izrazila svoje mišljenje.”
„Moja guvernanta me je naučila da plešem. Rekla bih da je bila stroga, baš
kao gospodin Robertson. Ali dugo nisam plesala. Poslednji put sam plesala sa
tetkom i tečom. Osim njih, nisam plesala ni sa kim.”
„Onda imamo puno posla”, rekla je rođaka Matilda. „Altea, gde će se održati
bal?”
„Mislili smo da se održi ovde”, odgovorio je Aleksander. „Ako sklonimo
nameštaj i tepihe iz salona i muzičke sobe, imali bismo dovoljno prostora...”
~ 169 ~
 Knjige.Club Books
„Mislim da govorimo o balu na koji će biti pozvani svi pripadnici visokog
društva, a ne nekoliko odabranih gostiju”, rekao je Ejveri. „Bal će se održati u vili
Arčer. Tamo smo organizovali bal za Anu prošle godine i za Džesiku ove
godine. Prilično smo iskusni u tome, mada mi je žao što to moram da priznam.
Kada kažem mi, mislim na moju maćehu, Anu i mog sirotog sekretara. Draga Ren,
ako želiš da se predstaviš visokom društvu, moraš to uraditi kako treba i pozvati
ih u jednu od najvećih plesnih dvorana u Londonu kako bi sutradan mogli
da pričaju o spektaklu. Sve što je manje od toga bi bilo nedostojno tvoje
hrabrosti.”
Hrabrost. Da li ju je to nateralo? Da li je jedna beznačajna reč predskazivala
njenu propast. Setila se Aleksovih reči dok su se vozili u kočiji. Imam utisak da
te tvoja sledeća želja biti da prisustvuješ velikom balu. Odgovorila je potvrdno.
Izgovorila je to u naletu besa, odlučivši da ne dozvoli svojoj majci da
uništi ostatak njenog života i da ne dozvoli da to utiče na nju.
Nameravala je da ostane još neko vreme u Londonu zbog suprugovih obaveza
i zato što je želela da bolje upozna njegovu porodicu i bude sa svojim bratom
Kolinom. Nije želela da ide u Brambldin samo da bi se sakrila i zalečila rane. Otići
će tamo kada dođe vreme i pozabaviće se svojim obavezama i upoznaće se sa
komšijama, budući da tokom prethodne čajanke u Brambldinu nije ostavila dobar
utisak.”
Trudiće se da bude normalna.
Ali bal za visoko društvo?
U vili Arčer?
Shvatila je da je Kolin drži za ruku. Aleksander je sedeo na čelu stola,
posmatrajući je onako kako je najviše volela.
„Možemo da organizujemo skup za ograničeni broj ljudi, kao što je Neterbi
predložio”, rekao je Aleksander. „A ako neko ima primedbe u vezi sa tvojom
hrabrošću, može da se obrati meni.”
Ren je primetila da je Ejveri podigao monokl i posmatrao Aleksa, dok se Ana
osmehivala, spustivši ruku na vojvodino rame.
„To se odnosi na tebe, Ejveri”, rekla je Elizabet sa osmehom.
„Ako imaš hrabrosti da posetiš našu majku”, rekao je Kolin tiho, „onda možeš
sve.”
„Želim da plešem valcer”, rekla je tako da je svi čuju. „A da bih plesala valcer,
potreban mi je prostor. Mislim da je plesna sala u vili Arčer savršena za tu priliku.
Ejveri, Ana i rođako Luiza, mama, Lizi i ja ćemo pomoći oko organizacije. Da li
je prikladno da dama pozove gospodina da pleše sa njom? Već znam odgovor.
Mojoj guvernanti bi pozlilo kada bi čula tako nešto. Svakako ću to uraditi. Želim
da plešem sa Aleksom.”
„Ti si pronicljiva žena, Ren”, rekla je gospođa Mildred.

~ 170 ~
 Knjige.Club Books
„Aleks najbolje pleše od svih nas, pored Tomasa i Ejverija. Pretpostavljam i
da gospodin Radii i gospodin Sidni dobro plešu. Kao i gospodin Hodžiz”
„Prestani da bulazniš, Mil”, rekao je rođak Tomas uz smeh.
Aleksander se široko osmehnuo posmatrajući Ren. „Naučiću te”, rekao je. „I
onda ćemo zajedno plesati na tvom balu. Insistiraću na tome. Suprug ponekad
mora da pokaže svoj autoritet.”

U međuvremenu, Ren nije bila besposlena. Trebalo je da poseti krojačke

radnje sa Elizabet, jer uprkos tome što je imala nekoliko večernjih haljina za koje
je smatrala da su pogodne za svaku priliku, očigledno je pogrešila. A ako želi da
nosi svoju novu haljinu, onda mora da ima odgovarajući donji veš, korset, papuče,
svilene čarape, rukavice, lepezu i nakit, iako nije bila sigurna hoće li ikada nositi
sve te stvari.
Postojale su dve porodice sa kojima je želela da se upozna. Posetila ih je
zajedno sa Elizabet. Šetala je Hajd parkom sa porodicom. Pisala je Violi. Čak je
napisala pismo i Kamili i Džoelu. Nadala se da će uskoro sa Aleksandrom otići u
Bat kako bi upoznala njih i njihovu decu.
Kolin je dolazio da je poseti skoro svakog dana. Uglavnom su sedeli u
biblioteci i razgovarali o propuštenom vremenu, želeći da se upoznaju kako bi se
osećali kao brat i sestra. Ponekad bi im se Kolin pridružio na ručku. Jednom su se
provozali Hajd parkom, ali su izbegavali mesta na kojima je bilo mnogo
ljudi. Kad god bi odlazio, poljubio bi je u obraz na levoj strani lica i oboje bi se
slatko nasmejali zbog toga.
Tokom jednog od njihovih razgovora u biblioteci, otvorila je temu o kojoj je
razgovarala sa Aleksom prethodne večeri. „Koline, rekao si mi da boraviš u
Londonu tokom cele godine. Pretpostavljam da ne ideš u Roksingli, iako pripada
tebi. Da li bi želeo da živiš u vili Vitington u Viltširu? Udaljena je od Brambldina
samo desetak kilometara. Razmišljala sam da je prodam, ali draga mi je i više
bih volela da ti živiš u njoj.”
Zamišljeno ju je posmatrao. „Razmišljao sam da kupim imanje na selu”,
priznao je. „Možda bih mogao da otkupim Vitington od tebe? Voleo bih da
budemo blizu.”
„Ne.” Podigla je ruku. „Nema potrebe da je otkupiš, pokloniću ti je. Mislim
da će se Aleks složiti.”
Međutim, bio je uporan. Ako se bude preselio u Vitington, to neće učiniti
besplatno.
„Hajde da se nagodimo”, rekla je. „Možeš da dođeš na leto i ostaneš koliko
god želiš. Možeš da platiš sluge i sve druge troškove. Ako nakon godinu dana
rešiš da ostaneš tu, možeš da otkupiš Vitington od mene.”
Osmehnuo joj se i pružio joj ruku kako bi se rukovao sa njom.
„Volim te, Koline”, rekla je.
~ 171 ~
 Knjige.Club Books
„Ro, da li ćeš napisati pismo za Rubi? Mislim da će joj biti drago da zna da si
živa i da bi volela da je vidiš. Pre nego što se udala i otišla u Irsku, rekla mi je da
joj je žao što ti nikada nije posvećivala pažnju.”
Ren je duboko udahnula. Dugo je oklevala. „U redu”, napokon je odgovorila.
„Ali samo zato što mi ti to tražiš. Najgore što može da se desi je da zanemari moje
pismo. Ili da odgovori.”
„Da li je bila zla prema tebi?”, pitao je.
Odmahnula je glavom. „Pisaću joj”, rekla je.
„Hvala ti.” Poljubio joj je ruku.
Tih dana se borila sa izveštajima iz staklare. Njen predlog u vezi sa manjim
izmenama dizajna je bio dobro prihvaćen. Poslali su joj uzorke gotovih proizvoda
koji će se pojaviti na tržištu.
Naučila je da pleše. Izgleda da je ipak bila talentovana za ples, iako je ona
mislila suprotno. Ričard Radli je bio izuzetno strpljiv, kao i drugi rođaci koji su
se svojevoljno ponudili da dolaze u vilu Vestkot skoro svakog dana kako bi joj
pomogli. Čak su i rođaci koji nisu želeli da plešu dolazili da je gledaju i da je
podrže. Aleksova majka je uvek bila tu, osmehivala se i klimala glavom. Rođaka
Matilda je objavila da će doći da gleda valcer, jer je Ren konačno savladala
korake. Elizabet je plesala sa Sidnijem, Ana sa Ejverijem, Suzan sa Alvinom i
Kolin sa Džesikom.
„Ne znam koliko je primereno da Džesika i Kolin plešu zajedno, s obzirom
da nisu u srodstvu, a nisu ni venčani”, rekla je, učinivši da se Džesika i Kolin
osećaju još neprijatnije.
„Da sam pedeset godina mlađa”, rekla je starija grofica, „ne bih gubila vreme
na plesanje valcera sa ocem, bratom ili suprugom. Nikada neću oprostiti onome
ko je izmislio valcer što to nije učinio pola veka ranije.”
„Odlično!” Aleksander se osmehivao Ren, dok su plesali. „Ili sam ja odličan
učitelj, ili si ti odlična učenica.”
„Ili oboje”, rekla je.
„Može biti”, složio se.
U naredne dve nedelje bila je veoma zauzeta. Sve više se pitala u šta se to
upustila. Ali bilo im je lepo, jer uvek je bilo noći kojima se mogla radovati pošto
je mogla da bude sama sa svojim mužem. Volela je da leži sa njim u krevetu. Nisu
uvek vodili ljubav, mada su obično to činili, ponekad i više puta dnevno. Ali uvek
su razgovarali, držali se za ruke i spavali zagrljeni. Znala je da mu se dopada, da
je poštuje i da brine za nju. Kao i da oseća naklonost prema njoj. I to joj je bilo
dovoljno. Više nego što je očekivala. Nadala se da će se to nastaviti i u narednim
godinama. Međutim, u životu ne postoje garancije. Moraće sama da se pobrine za
to, da nikada ne postane ravnodušna ili lenja.
Želela je da joj brak bude uspešan, baš kao i život.

~ 172 ~
 Knjige.Club Books
Poželela je da ne mora da se suoči sa balom. Svi značajni ljudi iz visokog
društva će biti tamo. Samo tri porodice su odbile njen poziv, i to sa žaljenjem.
Ali barem će plesati valcer sa Aleksom.

~ 173 ~
 Knjige.Club Books

XXIII

„Meni se čini da je prelepa”, rekao je Aleks, „ali možda sam pristrasan. Kako
se tebi čini, Mod?”
Ušao je u Reninu prostoriju za presvlačenje da vidi da li je spremna za bal.
Naravno da je bila spremna. Stajala je pred ogledalom u žutoj svilenoj haljini
presvučenoj čipkom, izgledajući mladoliko i srećno. Haljina je imala visok
struk, nizak dekolte i kratke rukave, sa talasastim porubima. Nosila je rukavice i
papuče boje slonovače. Kosa joj je bila svezana u visoku punđu, sa uvojcima koji
su padali duž njenog vrata. Ali nije bila sasvim spremna. Njena biserna ogrlica je
i dalje stajala na toaletnom stočiću.
„I ja sam joj rekla isto pre pet minuta”, rekla je Mod. „Mislim da mi ovoga
puta veruje.”
„Verujem ti.” Ren se osmehivala. „Mislim da sam najlepša žena na svetu.”
Zavrtela se ukrug. „Eto! Da li si sada zadovoljna?”
„Sedite. Zaboravili smo ogrlicu”, rekla je Mod.
„Ja ću se pobrinuti za to”, kazao je Aleksander. „Idi da večeraš Mod. Vreme
za večeru je davno prošlo.”
„Dakle, idete na bal”, rekla je Mod. „Setite se šta je gospodin Hejden uvek
govorio. Ne možete ništa da učinite, iako razmišljate o tome.”
„Imaću to na umu. Hvala ti, Mod.”
Nakon što je Mod otišla, pogledala je svog supruga. „Nervoznija je od mene”,
rekla je.
„Ti nisi nervozna?”
„Nisam. Prestravljena sam.”
Nasmejao se. Bio je iznenađen što njena haljina nije smelija. Ona, njegova
majka i Lizi bile su umešane u tajnu zaveru zbog haljine. Mislio je da će odabrati
kraljevskoplavu ili svetloružičastu, a možda čak i jarkocrvenu, smelu haljinu da
bi se osećala hrabrije. Ali onda je shvatio o čemu se radi.
„Narcisi u junu?”, rekao je, pokazavši na njenu haljinu. „Trube prepune
nade?”
„Plesala sam među narcisima dok sam živela u Vitingtonu”, rekla je. „Večeras
sam i ja jedna od njih i plesaču sa tobom.”

~ 174 ~
 Knjige.Club Books
„Hoćeš. Sedi, da ti stavim ogrlicu.”
Sela je, pružila mu ogrlicu i spustila glavu. Ubacio je bisere u džep i izvadio
dijamantsku ogrlicu, zakačivši je oko Reninog vrata. Spustio je ruke na njena
ramena.
„Hvala ti.” Podigla je glavu i pogledala se u ogledalo. Ogrlica joj je oduzela
dah. Lančić je bio zlatan, ukrašen malim dijamantima i velikim dijamantom u
sredini. „Oh!” Prešla je preko ogrlice vrhovima prstiju.
„Nikada neće zaseniti narcise”, rekao je. „Ali bilo je krajnje vreme da ti dam
svadbeni poklon.”
„Ovo je najlepša ogrlica koju sam ikada videla! Hvala ti... Ne mogu da
pronađem prave reči da ti se zahvalim.”
„Tu su i minđuše”, rekao je.
Okrenula se i pogledala ga. „Nikada nisam nosila minđuše”, rekla je,
posmatrajući dve zlatne minđuše optočene zlatom.
„Nisam ni ja”, rekao je. „Zajedno ćemo zaključiti kako bi trebalo da ih
zakačimo. Dve glave misle bolje nego jedna.”
„A četiri ruke rade bolje nego dve?”, rekla je dok je pokušavao da joj zakači
minđušu.
Spustila je ruke u krilo, sačekavši da joj zakači i drugu minđušu. Potom ga je
zagrlila. „Hvala ti! Tako mi je drago što sam odustala od udvarača koji su bili pre
tebe na listi.” Nasmejala se.
„A meni je drago što nisam bio četvrti na tvojoj listi. Možda bi odabrala
gospodina pre mene.”
„Nikada”, rekla je. „Aleks? Da li si ikada zažalio...”
Spustio je prst na njene usne. „Zar moraš da pitaš? Da li ti delujem kao
muškarac koji žali zbog nečega što je uradio? Trebalo bi da siđemo. Ne možemo
da stignemo poslednji na bal koji je organizovan u tvoju čast.”
„To se neće dogoditi, zar ne?”
„Pa”, rekao je uzevši je za ruku. „Mama i Lizi će pomisliti da smo iskočili
kroz prozor i otišli bez njih.”
Posegnula je za svojim plastom i lepezom, a Aleksander je primetio da je
duboko udahnula pre nego što se okrenula i osmehnula mu se.

Ren se uspaničila čim je stigla u vilu Arčer i ugledala crveni tepih koji se
pružao preko stepeništa. Velika sala bila je ukrašena žutim i narandžastim cvećem
i zelenilom. Dočekali su ih batleri, odeveni u elegantne satenske kapute i bele
pantalone.
Na spratu su se nalazili saloni ukrašeni cvetnim aranžmanima, svećnjacima
na stolovima sa belim stolnjacima. Činilo se da je ova prostorija predviđena za
one koji žele da se opuste i pobegnu od drugih. Tu su bili i stolovi za kartanje.
~ 175 ~
 Knjige.Club Books
Pored plesne dvorane nalazio se još jedan salon, kako bi gosti mogli da se
osveže, uprkos činjenici da će kasnije biti poslužena večera.
Sve je izgledalo izuzetno svečano i bilo je pripremljeno u njenu čast.
A tu je bila i plesna sala. Ren ju je videla ranije i oduševila se njenom
veličinom. Sada joj je izgledala potpuno nepoznato, ukrašena buketima cveća i
svećnjacima u kojima je gorelo na stotine sveća. Stolice ukrašene tamnozelenim
somotom bile su raspoređene uza zid.
Nikada se nije ovoliko uplašila. Pre tri meseca je živela kao vuk samotnjak,
pažljivo planirajući svako pojavljivanje u javnosti. Čak je i u zatvorenom prostoru
nosila veo. Prvi put ga je podigla kada je grof od Riverdejla došao u Vitington pre
tri meseca. Zar je moguće da se sve dogodilo pre samo tri meseca? Kako se
sve toliko promenilo za tako kratko vreme? Zašto je pristala na sve to kada je
izričito tvrdila da neće pristati na tako nešto?
Prošetala je plesnom dvoranom, dok je ostatak njene porodice stajao ispred
dvorane, dočekujući prve goste. Zašto je pristala na sve ovo? Niko je nije
pritiskao. Niko nije predložio da organizuju bal u njenu čast. Svi su poštovali
njenu odluku da se povuče iz društvenog života. Da li je to učinila zbog
svoje majke? Da li ju je ponovni susret sa njom ubedio da je jedini način da
oslobodi dete zatočeno duboko u njoj? Da li je bal bio jedini način na koji je to
mogla da učini? Da li bi onda bila slobodna? Da li je sada bila slobodna?
Pretpostavljala je da nije. Ali čuda se nisu dešavala preko noći. Dolazila su sa
svakim korakom napred, onda kada je čovek nameravao da napravi dva koraka
unazad. Ponekad su dolazila sa hrabrošću. Podigla je ruku kako bi dodirnula
svoje lice, osetivši kako je obuzima panika. A onda je ušla u sobu.
„Pitam se da li se osećaš isto kao i ja prošle godine u ovo vreme?”, pitala je
Ana, prišavši joj. „Verujem da je tako, iako deluješ smireno i staloženo kao i
uvek.”
„Sreća pa nosimo duge suknje, pa se ne primećuje kako mi kolena
podrhtavaju”, rekla je Ren.
„Ako ti je za utehu, moj prvi bal mi je ostao u najlepšem sećanju”, rekla je
Ana.
„Bila si u pravu što se tiče boja, Ren”, rekla je Elizabet. „Tvoja haljina je
savršena. Izgleda kao savršen spoj proleća i leta.”
„I bila sam u pravu što se tiče Aleksa, Lizi”, rekla je Ren. „Shvatio je da se
radi o narcisima. Nisam morala ništa da mu kažem.”
Kako je mogla da zna da li će ikada biti spremna? Gosti su počeli da pristižu
i bilo je vreme da počnu da ih dočekuju, dok je uniformisani batler najavljivao
goste. Ana i Ejveri su stajali pored vrata, Ren i Aleksander pored njih, a Lizi i
gospođa Vestkot iza njih.
Ren se osmehivala i dočekivala goste, pozdravivši se sa skoro tri stotine
zvanica. Nije pokušavala da sakrije levu stranu lica. Ponašala se kao da beleg ne
~ 176 ~
 Knjige.Club Books
postoji. Pojedini gosti su zurili u nju, ali to je bilo sve. Svi ostali su je učtivo
pozdravili i pohvalili njen izgled. Ren je shvatila da je jedna od dama koja je zurila
u nju majka devojke sa kojom je Aleks šetao Hajd parkom nakon njenog dolaska
u London.
„Vreme je da zaplešemo”, rekao je Ejveri. „Ren, želeo bih da ti čestitam i da
ti se zahvalim. Ovo je treći bal koji se održava u vili Arčerovih dok sam ja
vojvoda, i to zaista doprinosi mojoj reputaciji.”
Ren se nasmejala, shvativši da se vojvoda šali. Pogledala je u Aleksa koji je
izgledao još lepše i elegantnije nego inače, u večernjem smokingu sa srebrnim
prslukom, ukrašenim čipkom na rubovima i manžetnama.
„Prvi čin predstave je završen”, rekla je, „Sada sledi drugi, odnosno ples,”
„Ne zaboravi da će se većina gostiju usredsrediti na svoj mali svet i neće ni
obraćati pažnju na nas. Ljudi uvek misle da svi gledaju samo u njih, a to je veoma
retko”, rekao joj je pre nego što su izašli na plesni podijum.
Nasmejala se, „Pravovremena lekcija o poniznosti.” Međutim, nije uspeo da
je uveri. Aleksander je privlačio pažnju gde god da se pojavi, a tako je bilo i
večeras. Bal je bio organizovan u njenu čast. Bila je nova grofica od Riverdejla,
ali niko nije znao za nju. Sigurno se pročulo da ima beleg na licu i verovatno su ga
svi primetili. Bila je neobično visoka. Dan nakon venčanja novine su je opisale
kao basnoslovno bogatu naslednicu staklarije Hejdenovih. Bila je novopečena
sestra lorda Hodžiza i ćerka zloglasne lejdi Hodžiz. Bilo je pregršt razloga zbog
kojih je mogla da bude skeptična prema svemu što je Aleksander rekao. Ali neće
se povući, bez obzira na sve. Ostaće na svom mestu. Uspravila se, podigla glavu
i uzela muža za ruku, blago se osmehujući.
Najgore je prošlo. Svi su je već videli.
Međutim, morali su i da plešu. Činilo joj se da je zaboravila sve korake
valcera. Noge su joj se skamenile.
„Ren”, rekao je Aleksander, spustivši ruku preko njene. „Mnogo te cenim.
Više nego što sam ikada ikoga cenio.”
Ali kako će joj to pomoći.

Neterbi je mogao da se pohvali da je i treći bal u vili Arčer bio uspešan kao
prethodna dva. Kako je veče odmicalo, Aleksander se trudio da nasmeje Ren,
premda se ona osmehivala otkako se prvi gost pojavio na vratima plesne sale. Ali
to nije bio usiljen osmeh. Izgledala je kao najsrećnija osoba na balu i plesala je sa
njim, sa Sidnijem, sa Kolinom i njegovim prijateljima, sa Neterbijem, sa
nepoznatim muškarcima koje je prvi put videla. Precizno je plesala i činilo se da
uživa u balu. Ušla je u salu za večeru u pratnji ujaka Ričarda.
Možda je samo Aleksander znao koliko joj je hrabrosti bilo potrebno. A
možda i nije. Njegova majka i Lizi su to sigurno razumele. Kao i Ana i Neterbi. I

~ 177 ~
 Knjige.Club Books
čitava njegova porodica. Kao i Hodžiz, sa kojim je razgovarao o tome nakon
večere.
„Kako joj to polazi za rukom kada je dvadeset godina živela izolovana od
ljudi?”, pitao je. „Odakle joj hrabrost? Iskreno, ne osećam se dostojnim da budem
njen brat.”
„Ni ja da joj budem suprug”, rekao je Aleksander sa osmehom. „Rekla mi je
da joj je teča često govorio da je kao ptica u kavezu. Mislim da je konačno shvatila
da su vrata bila otvorena svih ovih godina, i napokon je shvatila da se za slobodu
vredi boriti.”
„Da”, složio se Kolin. „Ona se bori, zar ne?”
„Naravno”, rekao je Aleksander. „Ovaj plesni podijum je njeno bojno polje.”
„Zamolio sam gospođicu Parmiter za ples”, rekao je Hodžiz. „Idem po nju.
Ove nedelje su joj dozvolili da samo jednom pleše valcer.”
Ren nije morala da traži odobrenje. Imala je skoro trideset godina, i grofici od
Riverdejla nije bilo potrebno ničije odobrenje. Sada je plesala sa bratom, a
Aleksandru je bilo krivo što je on nije zamolio za ples. Ali bonton je nalagao da
sa svojim suprugom može da pleše samo dva puta, a on je želeo da sačuva drugi
ples za kasnije. Već joj je najavio da će kasnije plesati sa njim. Nije želeo da je
neko drugi zamoli za ples pre njega.
Nasmešila se kad ga je videla da dolazi. Slučajnom posmatraču bi se učinilo
da joj se izraz lica nije promenio čitave večeri. Ali on je mogao da primeti toplinu
u njenim očima koju je čuvala samo za njega. Bilo je vreme da oboje priznaju šta
se dogodilo nakon njihovog prvog sastanka u vili Vitington, njenog povlačenja
ponude uoči Uskrsa, njihovog susreta u Hajd parku. Jer nešto se dogodilo, a on je
bio siguran da on nije bio jedini koji je to shvatio.
„Gospođo”, rekao je nakon što ju je uzeo za ruku i naklonio se, „mislim da je
sada moj red.”
Elizabet ih je oduševljeno posmatrala.
„Gospodine, mislim da jeste”, odgovorila je Ren. „Obećavam da te neću
izgaziti. Nijednom nisam zgazila Kolina.”
„Ren”, rekao je dok su se gosti skupljali oko violiniste, „uspela si. Zakoračila
si u svet bez straha i dokazala da možeš da uradiš sve što želiš.”
„Ali plašila sam se”, rekla je.
„Onda si bila veoma hrabra. Ako nema straha, nema ni hrabrosti, a ti si
najhrabrija žena koju sam ikada upoznao.”
„Ne verujem da bih se usudila da preplivam kanal do Francuske”, rekla je.
„Ali barem bi pokušala?”, pitao je.
„Ne.” Oboje su se nasmejali.
Muzika je počela. Usredsredili su se na tačno izvođenje koraka, pokušavajući
da postignu zajednički ritam. Zatim ju je podigao i zavrteo, a ona mu se
~ 178 ~
 Knjige.Club Books
osmehnula. Spustila je levu ruku na njegovo rame, dok joj se desna ruka nalazila
u njegovoj. Svet je bio divno mesto, a sreća je bila divno osećanje, iako je
tek povremeno navirala u trenutke radosti popust ovog. Njihova porodica,
prijatelji i poznanici plesali su oko njih, slaveći život, prijateljstvo i radost. A on
je držao suprugu u naručju, uživajući u svom braku, u kojem će uživati još dugo.
Drugi parovi su plesali oko njih, pod svetlošću sveća, opijeni cvetnim
mirisima i zaneseni muzikom.
Ona mu se osmehnula, a on je uzvratio osmeh. Činilo mu se da ništa drugo
nije bitno. Osim njih dvoje.
Duboko je udahnula kada je muzika prestala. „Zar već?”
„Dođi”, rekao je. Nije znao da li je još nekome obećala ples. Nije mario za to.
Izveo ju je na balkon sa kojeg se pružao pogled na baštu, osvetljenu raznobojnim
svetiljkama duž drvoreda, a potom su sišli u dvorište kako bi prošetali. Zaustavio
se kada su se našli pored fontane nedaleko od kuće. „Da li si srećna?”, pitao je.
„Mhm”, rekla je, uzevši ga za ruku. „Ovde je baš hladno.”
„Pretpostavljam da ne želiš da idemo kući dok se zasedanja Parlamenta ne
završe.”
„Da”, složila se. „Tvoje obaveze ovde su mi veoma važne.”
„Krenućemo čim se zasedanja završe. Ranom zorom. Želim da idem kući. Sa
tobom.”
„To zvuči divno, zar ne?”, pitala je.
„Ren”, okrenuo se prema njoj i obuhvatio joj lice rukama,
„mogao sam užasno da pogrešim i razočaram i sebe, i tebe. Oklevao sam kada
si insistirala da okončamo naše poznanstvo. Znao sam da sam pogrešio kada sam
te ponovo video u Hajd parku. Shvatio sam sve kada sam te zaprosio u šumi. Od
tada neprestano razmišljam o tome.”
Podigla je ruke kako bi ga zagrlila. „Šta si shvatio?”, prošaputala je.
„Volim te”, rekao je. „Voleo bih da postoje lepše reči. Ali ove sigurno
najbolje opisuju ono što osećam. Volim te više nego... Zaista nisam vešt sa
rečima. Volim te.”
Široko mu se osmehnula. „Oh...” zanemela je od iznenađenja. „Ali ti si
odabrao najlepše reči na svetu. I ja tebe volim. Shvatila sam šta osećam kada sam
te prvi put videla u svom salonu u Vitingtonu dok si očekivao ostale goste. Za
Uskrs sam bila sigurna. Srce mi se slomilo nakon što sam te pustila, ali
mislila sam da ću se osećati još gore ako nastavimo. Kada smo se ponovo sreli,
odlučila sam da ću se zadovoljiti mogućnošću da me jednog dana zavoliš. Trudila
sam se da ne preterujem. Ali sada... Oh, Aleksandre...”
Prislonio je čelo na njeno. „Shvatio sam da je prošlo nekoliko nedelja otkad
sam poslednji put primetio”, rekao je. „Često se zapitam da li je još uvek tu.”

~ 179 ~
 Knjige.Club Books
Podigao je glavu, zamišljeno posmatrajući levu stranu njenog lica. „Jeste, beleg
je još uvek tu. Pitam se kako je moguće da nisam primetio?”
Ponovo se osmehnula. „Verovatno zato što si posmatrao mene.”
„Sigurno je zbog toga.”
Oboje su se nasmejali, a on ju je uzeo za ruke i ponovo je poljubio.
... zato što si posmatrao mene.
O, Ren.
Tako je.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

~ 180 ~
Knjige.Club Books

~ 181 ~