Naslov originala

J. G. Ballard: Crash

Čarobna knjiga Beograd 2011.

 UVOD

BRAK razuma i košmara koji je dominirao dvadesetim vekom

doveo je do rađanja jednog sve manje definisanog sveta. Diljem
pejzaža komunikacija kreću se aveti zlokobne tehnologije i snova
koji se mogu kupiti novcem. Termonuklearno naoružanje i
reklame za gazirane sokove koegzistiraju u preterano
osvetljenom kraljevstvu kojim vladaju reklamiranje i
pseudodogađaji, nauka i pornografija. Mašim životima caruju
dva najznačajnija lajtmotiva dvadesetog veka – seks i paranoja.
Hteli-ne hteli, sve više moramo da revidiramo svoje koncepte
prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Baš kao što je prošlost, u
društvenom i psihološkom smislu, postala žrtvom Hirošime i
atomskog doba, tako i budućnost polako prestaje da postoji jer je
proždire svaštojed zvani sadašnjost. Mi smo budućnost pripojili
sadašnjosti kao samo jednu od mnoštva mogućnosti koje nam se
otvaraju. Mogućnosti se oko nas umnožavaju, a mi živimo u
gotovo infantilnom svetu gde se svaka potražnja, svaka
mogućnost, bilo da je u vezi s načinom života, putovanjem,
seksualnim ulogama i identitetima, može istog trena zadovoljiti.
Povrh toga, rekao bih da se tokom prethodnih decenija
ravnoteža između fikcije i stvarnosti značajno pomerila. Sve više
su njihove uloge zamenjene. Živimo u svetu kojim vladaju fikcije
svih vrsta – masovna proizvodnja, reklamiranje, politika koja se
vodi kao ogranak reklamiranja, prisvajanje svake originalne
reakcije na neko iskustvo od strane televizije. Mi živimo na
stranicama ogromnog romana. Sve je manje i manje neophodno
da pisac izmišlja fiktivni sadržaj svog romana. Fikcija je već oko
nas. Zadatak pisca jeste da izmisli realnost.
U prošlosti smo uvek pretpostavljali da spoljni svet oko nas
predstavlja stvarnost, koliko god da je ona zbrkana ili nesigurna,
a da unutrašnji svet našeg uma – naši snovi, nadanja, ambicije –
predstavlja domen fantazije i imaginacije. Čini mi se da su te
uloge zamenjene. Najrazboritiji i najefikasniji metod postupanja
u svetu oko nas jeste da se pretpostavi kako je posredi sušta
fikcija – nasuprot tome, ono zrnce realnosti koje nam je preostalo
nalazi se u našim glavama. Frojdova klasična distinkcija između
latentnog i manifestnog sadržaja snova, između očiglednog i
stvarnog, danas se mora primeniti na spoljni svet takozvane
realnosti.
Kada se uzmu u obzir te transformacije, koji je to onda glavni
zadatak s kojim se pisac suočava? Da li on i dalje može koristiti
tehnike i perspektive klasičnog romana iz devetnaestog veka,
koje uključuju linearnu naraciju, odmerenu hronologiju, velmože
koji na impresivan način vladaju svojim posedom u izdašnim
prostornim i vremenskim okvirima? Da li su njegove teme uzroci
za formiranje ličnosti i karaktera uronjeni duboko u prošlost,
ležerno proučavanje korenova, ispitivanje najsuptilnijih nijansi
društvenog ponašanja i ličnih odnosa? Da li pisac i dalje ima
moralno ovlašćenje da izmišlja samodovoljni i u sebe zatvoreni
svet, da gospodari nad svojim likovima kao islednik koji zna sve
odgovore unapred? Može li da izostavi sve što ne želi da razume,
uključujući i svoje motive, predrasude i poremećaje svoje psihe?
Lično osećam da su se uloga pisca i njegova ovlašćenja da
dela promenili iz korena. Osećam da, u izvesnom smislu, pisac
ništa više ne zna. On nema moralni stav. On čitaocima nudi
sadržaj sopstvene glave, niz mogućnosti i maštovitih rešenja. On
ima ulogu naučnika, bilo na safariju ili u svojoj laboratoriji, koji
se suočava s nepoznatom teritorijom ili subjektom. Sve što mu
preostaje jeste da iznađe različite hipoteze i oproba njihovo
važenje u susretu s činjenicama.
Sudar je takva knjiga, metafora dovedena do krajnosti da bi se
njome opisala krajnost, kutija puna očajničkih mera koje se
koriste samo u ekstremnoj krizi. Sudar se, naravno, ne bavi
nekom imaginarnom katastrofom, koliko god ona bila neizbežna,
već kataklizmom pandemijskih razmera koja svake godine ubije
stotine hiljada, a osakati milione ljudi. Da li u automobilskom
sudaru mi na zlokoban način naslućujemo košmarni brak seksa i
tehnologije? Da li je savremena tehnologija kadra da dirne u
poremećaje naše psihe na načine o kojima do sada nismo mogli
ni da sanjamo? Da li nam to zauzdavanje naše prirođene
perverznosti na bilo koji zamislivi način može biti od koristi? Da
li se iza svega krije izopačena logika moćnija od one koju razum
nalaže?
Kroz čitav tok romana Sudar, ja sam automobil koristio ne
samo kao seksualnu sliku već kao potpunu metaforu čovekovog
života u društvu današnjice. Budući takav, ovaj roman ima
političku ulogu koja je sasvim nezavisna od njegovog seksualnog
sadržaja, ali ja i dalje volim da mislim kako je Sudar prvi
pornografski roman zasnovan na tehnologiji. Na neki način,
pornografija je najpolitičkiji od svih književnih žanrova i bavi se
načinima na koje iskorišćavamo i izrabljujemo jedni druge, na
najneposredniji i najbezočniji način.
Nepotrebno je reći da je krajnja uloga romana Sudar da
opomene, da bude upozorenje protiv tog brutalnog, erotičnog i
previše osvetljenog kraljevstva koje nas sve jače i jače mami s
margina tehnološkog pejzaža.
Džejms Grejam Balard
1995.
 1

U SVOM POSLEDNJEM SUDARU, juče je poginuo Von.

Tokom našeg prijateljstva, on je uvežbao svoju smrt u mnogim
sudarima, ali ovo je bio jedini put da je posredi bio nesrećan
slučaj. Dok ga je vozio u zagrljaj sudara s limuzinom koja je
pripadala poznatoj filmskoj glumici, njegov automobil je
preskočio ogradu nadvožnjaka na londonskom aerodromu i
proleteo kroz krov aerodromskog autobusa punog putnika. Kao
da je sunce prokrvarilo, smrskana tela ljudi koji su uplatili
turističke aranžmane još su ležala po plastičnim sedištima kada
sam se, sat kasnije, progurao kroz pojas policijskih istražitelja.
Dok je držala svog vozača podruku, filmska glumica Elizabet
Tejlor, s kojom je Von već toliko meseci sanjao da će umreti,
stajala je jedina obasjana rotacionim svetlima kola hitne pomoći.
Kada sam kleknuo pored Vonovog tela, ona je ruku na kojoj je
nosila rukavicu položila na grlo.
Da li je bila kadra da u položaju njegovog tela pročita
jednačinu smrti koju je Von izveo za nju? U poslednjim
nedeljama svoga života, Von nije mislio ni na šta drugo do na
njenu smrt, krunisanje ranama koje je inscenirao s posvećenošću
dvorskog ceremonijalmajstera. U njegovom stanu u blizini
filmskog studija u Šepertonu, zidovi su bili oblepljeni
fotografijama koje je, svakog jutra kada je ona napuštala svoj
londonski hotel, snimao foto-aparatom sa uveličavajućim
sočivom s pešačkih mostića koji su se protezali preko auto-
puteva što vode na zapad, i s krova višespratne garaže koja je
pripadala studiju. Uveličane pojedinosti njenih kolena i šaka,
unutrašnjosti njenih butina i levog ugla njenih usana uz nelagodu
sam pripremao za Vona na mašini za foto-kopiranje u svojoj
kancelariji, a zatim sam mu predavao pakete s tim slikama kao
da je posredi smrtna presuda u ratama. Posmatrao sam ga u
njegovom stanu kako slike pojedinosti njenog tela pripaja
fotografijama grotesknih rana iz udžbenika za plastičnu
hirurgiju.
Vonovu viziju sudara s glumicom opsedale su slike mnogih
udaraca i rana: sudari uništenog hroma i urušenih pregrada
njihovih dvaju automobila koja se čeono susreću u složenim
sudarima što se unedogled ponavljaju na usporenom snimku;
istovetne rane na njihovim telima; prizor vetrobranskog stakla
koje se poput glazure rasulo oko njenog lica kada je probila
njegovu zatamnjenu plohu kao kakva Afrodita, u smrti rođena;
višestruki prelomi njihovih butnih kostiju nagnječenih ručnom
kočnicom, a iznad svega – rane na njihovim genitalijama, njena
materica probijena heraldičkim rogom medaljona s logom
proizvođača, njegova sperma kako se proliva preko svetlećih
kazaljki koje zauvek pokazuju poslednje vrednosti temperature
motora i nivoa goriva u rezervoaru.
Jedino tada, dok mi je opisivao taj poslednji sudar, Von je bio
miran. O tim ranama i sudarima je pripovedao sa erotskom
nežnošću svojstvenom dugo razdvojenim ljubavnicima. Dok je u
svom stanu preturao po fotografijama, okrenuo mi se postrance,
a ja sam zanemeo pred prizorom njegovih otežalih prepona dok
se iz profila nazirao gotovo uspravan penis. Znao je da ga nikada
neću napustiti sve dok me bude dražio svojom seksualnošću, a
njom se koristio nehajno kao da je to nešto čega se svakog časa
može otarasiti.
Pre deset dana, kada je ukrao moj auto iz garaže u stambenoj
zgradi u kojoj živim, Von je jurnuo uz kosi betonski prilaz; gadna
mašina kao da je izletela iz klopke. Juče je njegovo telo ležalo
obasjano policijskim reflektorima u podnožju nadvožnjaka,
zastrto tananom čipkom krvi. Položaj prelomljenih nogu i ruku i
krvave geometrijske šare na njegovom licu kao da su bili parodija
fotografija povreda u saobraćajnim udesima kojima behu
prekriveni zidovi njegovog stana. Poslednji put sam pogledao
ogromnu izbočinu na njegovim preponama, nakvašenu krvlju.
Dvadeset metara dalje, osvetljena rotacionim svetlom, glumica
se držala na nogama oslanjajući se na vozačevu ruku. Von je
maštao da umre u trenutku kada ona doživljava orgazam.
Pre nego što je umro, Von je učestvovao u mnogobrojnim
sudarima. Kada pomislim na Vona, vidim ga u ukradenim
automobilima koje je vozio i oštetio, vidim površine
deformisanog metala i plastike koje ga zauvek stišću u svom
zagrljaju. Dva meseca ranije, zatekao sam ga na donjem nivou
aerodromskog nadvožnjaka, nakon što je okončao prvu probu
sopstvene smrti. Neki taksista je pomagao dvema potresenim
stjuardesama da izađu iz malog auta u koji se Von zakucao kada
je naglo izleteo iz čeljusti skrivenog prilaznog puta. Dok sam
pritrčavao Vonu, videh ga kroz naprsli vetrobran belog kabrioleta
koji je ukrao s parkirališta prekookeanskog terminala. Izmoreno
lice i isečene usne bili su mu osvetljeni isprelamanim dugama.
Iščupao sam ulubljena suvozačka vrata iz okvira. Von je sedeo
na sedištu koje je bilo prekriveno staklom i zadovoljno
posmatrao svoj stav. Šake, koje je držao pokraj tela okrenuvši
dlanove nagore, bile su mu prelivene krvlju iz rana na čašicama
kolena. Osmotrio je fleke od povraćanja na reverima kožne jakne
koju je nosio, pa je posegnuo rukom i dodirnuo klobuke sperme
koja se zalepila za instrument-tablu. Pokušao sam da ga izvučem
iz kola, ali čvrsti guzovi behu mu stisnuti kao da se napinjao da
iscedi i poslednju kap tečnosti iz semevoda. Na sedištu pokraj
njega ležale su pocepane fotografije filmske glumice koje sam
tog jutra kopirao za njega u svojoj kancelariji. Uveličani odsečci
usne i obrve, lakta i dekoltea činili su poderani mozaik.
Za Vona su sudari automobila sklopili večni brak s njegovom
seksualnošću. Noću ga se setim kakav je bio u društvu nervoznih
devojaka na smrskanim zadnjim sedištima automobila na auto-
otpadu, i fotografija na kojima su u neudobnim seksualnim
pozama. Njihova zgrčena lica i butine osvetljeni su blicem
njegovog polaroida, poput zbunjenih preživelih žrtava potapanja
podmornice. Te kurve u pokušaju koje je Von upoznavao u
aerodromskim kafeima i supermarketima koji su radili čitavu noć
bile su najbliži rod pacijentima prikazanim u njegovim hirurškim
udžbenicima. Tokom promišljenog udvaranja povređenim
ženama, Tona su opsedali buboni izazvani malignim edemom,
povrede lica i genitalne rane.

Uz Vona sam spoznao pravi značaj automobilskih sudara,

značenje iščašenja vrata i prevrtanja automobila, ekstazu čeonog
sudara. Zajedno smo posetili Laboratoriju za ispitivanje puteva
tridesetak kilometara zapadno od Londona, gde smo gledali
kalibrirana vozila kako udaraju u betonske blokove. Kasnije je, u
svom stanu, Von puštao usporene snimke probnih sudara koje je
snimao kino-kamerom. Dok smo sedeli na podnim jastucima,
gledali smo kako nemi udari trepere na zidu iznad naših glava.
Mnogobrojni prizori automobila koji se razbijaju prvo su me
umirivali, a zatim su počeli da me uzbuđuju. Dok sam se sam
vozikao auto-putem, obasjan žutim sjajem natrijumskih svetiljki,
zamišljao sam sebe za volanom tih vozila koja se sudaraju.

Tokom meseci koji su usledili, Von i ja smo proveli mnoge

sate u vožnji ekspresnim auto-putevima duž severnog oboda
aerodroma. Za mirnih letnjih večeri, ti brzi bulevari su postajali
zona košmarnih sudara. Slušajući policijsku stanicu na Vonovom
radiju, mi smo se vozili od jedne nesreće do druge. Često bismo
zastali pred elektrolučnim reflektorima koji su šarali po
poprištima velikih sudara, pa bismo posmatrali vatrogasce i
policijske tehničare kako barataju acetilenskim bakljama i
čekrkom ne bi li oslobodili besvesne supruge zarobljene ispod
svojih mrtvih muževa, ili čekali da vidimo kako neki doktor koji
se slučajno tu zatekao pokušava da izvuče čoveka na samrti
prikovanog ispod prevrnutog kamiona. Ponekad bi Vona izgurali
drugi posmatrači, ili bi se s nekim bolničarem otimao oko svojih
kamera. Iznad svega, Von je čekao na čeone udare u betonske
stubove nadvožnjaka, u kojima se između smrskanog automobila
ostavljenog na ivici trave i spokojne skulpture od betona stvara
melanholična veza.
Jednom prilikom smo prvi pristigli do razlupanih kola koja je
vozila povređena žena. Sredovečna kasirka iz aerodromskog fri-
šopa nesigurno je sedela u razvaljenoj kabini automobila, dok su
komadići zatamnjenog vetrobranskog stakla, usađeni u njeno
čelo, blistali kao dragulji. Dok se policijski auto približavao, a
njegova alarmna sirena pulsirala duž auto-puta iznad nas, Von je
otrčao po svoj foto-aparat i blic. Skinuo sam kravatu i
bespomoćno počeo da tražim povrede na toj ženi. Ona je ćutke
piljila u mene, postrance opružena preko sedišta. Gledao sam
kako joj belu bluzu natapa krv. Kada je Von snimio i poslednju
fotografiju, kleknuo je u autu i pažljivo obuhvatio njeno lice
rukama, pa joj je nešto šapnuo na uvo. Udruženim snagama smo
pomogli bolničarima da podignu ženu na nosila.
Dok smo putovali do Vonovog stana, on je primetio kurvu sa
aerodroma kako stoji u dvorištu restorana koji se nalazio pokraj
auto-puta; radila je kao razvodnica u bioskopu s nepunim radnim
vremenom i stalno brinula zbog pokvarenog slušnog aparata koji
je nosio njen mali sin. Dok su sedeli iza mene, žalila se Vonu
kako ja vozim nervozno, ali on je odsutnim pogledom posmatrao
njene pokrete, gotovo je ohrabrujući da gestikulira rukama i
kolenima. Na napuštenom krovu višespratnog parkirališta u
Northoltu, čekao sam pored balustrade. Von je na zadnjem
sedištu auta namestio njene udove u položaj u kom je ležala
kasirka na samrti. Pri odblesku farova automobila koji su
prolazili, video sam njegovo snažno telo kako se nadvija nad
njenim u čitavom nizu stilizovanih poza.

Von mi je podrobno izložio svaku svoju opsesiju u vezi s

tajanstvenom erotičnošću povreda: perverznu logiku instrument-
tabli zalivenih krvlju, sigurnosnih pojaseva umazanih izmetom,
štitnika za oči umrljanih moždanim tkivom. U Vonu je svaki novi
automobilski sudar izazivao struju uzbuđenja, usled složene
geometrije ulubljenog blatobrana, neočekivane varijacije u
načinu na koji se polomila rešetka hladnjaka, grotesknog načina
na koji se instrument-tabla srušila na prepone vozača kao da je
posredi mašina programirana da izvodi felacio. Intimno vreme i
prostor jednog ljudskog bića okamenjeni su zauvek u toj mreži
hromiranih sečiva i zamućenog stakla.

Nedelju dana nakon što je kasirka sahranjena, dok smo se

tokom noći vozili duž zapadnog oboda aerodroma, Von je počeo
da krivuda ivicom puta i udario je velikog psa mešanca. Udar
njegovog tela, kao vatirani malj, i kiša stakla koja nas je zasula
kada je životinja odletela preko krova uverili su me da ćemo
poginuti u saobraćajnoj nesreći. Von nijednog trenutka nije
zakočio. Gledao sam ga kako sve brže juri dalje, lica punog
ožiljaka pribijenog uz probijeni vetrobran, i kako besno otresa
perle od zamućenog stakla sa svojih obraza. Njegovi izlivi nasilja
su postali već do te mere nasumični da ja nisam bio ništa više od
zarobljenog posmatrača. Ipak mi je sledećeg jutra, na krovu
aerodromskog parkirališta gde smo ostavili auto, Von bez reči
pokazao duboka ulubljenja na haubi i krovu. Piljio je u avion pun
turista koji se dizao ka zapadnom nebu dok mu je na bledom licu
bio mrgodni izraz kao kod zamišljenog deteta. Duge trouglaste
brazde na kolima nastale su usled smrti nepoznatog stvora, čiji se
izgubljeni identitet utopio u geometriji tog vozila. Koliko je tek
velika misterija koju nosi smrt nas samih, ili smrt slavnih i
moćnih?
Čak je i ta prva smrt izgledala bojažljivo u poređenju s
drugima u kojima je Von učestvovao, kao i sa onim izmaštanim
koje su mu ispunjavale misli. U pokušajima da se iscrpe, Von je
sačinio zastrašujući almanah izmišljenih automobilskih
katastrofa i sumanutih povreda – s plućima starijih ljudi
probijenim ručkom na vratima, grudnim koševima mladih žena
probodenim osovinom volana, obrazima zgodnih mladića koji su
probušeni hromiranom kvačicom na leptir-staklu. Za njega su te
rane predstavljale ključ nove seksualnosti koja se rađa iz
izopačene tehnike. Slike tih rana su visile u galeriji njegovog uma
poput eksponata u muzeju klanja.
Kada sad pomislim na Vona kako se davi u sopstvenoj krvi
obasjan policijskim reflektorima, setim se bezbrojnih izmišljenih
nesreća koje mi je opisivao dok smo se vozikali auto-putem oko
aerodroma. Sanjao je o ambasadorskim limuzinama koje udaraju
u upredene tankere s butanom, o taksi vozilima punim dece u
slavljeničkom raspoloženju koja se čeono sudaraju, osvetljena
bleštavim odsjajem izloga napuštenih supermarketa. Sanjao je o
otuđenoj braći i sestrama kojima se igrom slučaja putevi ukrštaju
u nekom sudaru na prilaznom drumu petrohemijske fabrike, gde
nesvesni incest postaje eksplicitan u sudaru metala, u njihovom
moždanom tkivu, krvavom i rascvetalom ispod aluminizirane
kompresione komore i reaktora. Von je izmišljao teške sudare
otpozadi čiji su učesnici zakleti neprijatelji, kad benzin što gori u
jarku pored puta i boja koja sagoreva na mutnoj sunčevoj
svetlosti provincijskog grada proslavljaju smrt omražene osobe.
Zamišljao je posebne sudare u kojima učestvuju odbegli
kriminalci, hotelske recepcionarke na pauzi koje ostaju
zarobljene između volana i krila svojih ljubavnika koje su
zadovoljavale rukom. Razmišljao je o sudarima parova na
medenom mesecu koji i dalje sede zajedno nakon udara u zadnji
trap tankera za prevoz šećera. Razmišljao je o najapstraktnijem
od svih mogućih načina da se umre: o sudarima dizajnera
automobila, koji su povređeni u svojim automobilima s
promiskuitetnim laboratorijskim tehničarkama.
Von je razradio bezbroj varijacija tih sudara, razmatrajući
prvo ponavljanje čeonih sudara: čovek koji je seksualno
zlostavljao decu i prezaposleni doktor više puta su odigravali
svoju smrt, prvo u čeonom sudaru, zatim s prevrtanjem;
prostitutka u penziji se zakucavala u betonski parapet autoputa,
njeno gojazno telo je izletalo kroz polomljeni vetrobran, a utroba
zašla u menopauzu cepala se na hromiranoj maskoti na haubi.
Njena krv bi se prosula preko betonskog nasipa čija se belina
ističe pri večernjoj svetlosti, i do kraja života bi ostala urezana u
sećanje policijskog mehaničara koji je odneo delove njenog tela
u žutoj plastičnoj kesi. U drugoj verziji, Von je video kako je na
proširenju auto-puta gde se toči gorivo udara kamion koji ide u
rikverc, drobeći je o vozačka vrata njenog automobila dok se ona
saginje da zaveže desnu cipelu, i kako se konture njenog tela
stapaju s krvavim kalupom prozora na vratima. Video ju je kako
leti kroz ogradu nadvožnjaka i umire onako kako će i sam Von
kasnije umreti, probijajući krov aerodromskog autobusa, u kome
se prtljag dopadljivih odredišta množi s večnim odredištem te
kratkovide žene srednjih godina. Video je kako je udara taksi dok
izlazi iz kola da se olakša u klozetu pored puta i kako njeno telo
odleće trideset metara dalje, praćeno kapljicama krvi i mokraće.
Sada razmišljam o drugim sudarima koje smo zamišljali, o
apsurdnim smrtima povređenih, osakaćenih i izbezumljenih.
Razmišljam o sudarima psihopata, neuverljivim nesrećama
izvedenim ozlojeđeno i s gađenjem prema samom sebi, nasilnim
višestrukim sudarima izvedenim u ukradenim automobilima,
predveče, na auto-putevima punim umornih kancelarijskih
službenika. Razmišljam o apsurdnim sudarima neurasteničnih
domaćica koje se vraćaju iz klinika za venerične bolesti i udaraju
parkirane automobile u glavnim ulicama predgrađa. Razmišljam
o sudarima uzbuđenih šizofreničara koji se zakucavaju pravo u
čelo kamioneta neke vešernice koji je stao u jednosmernoj ulici;
o manično-depresivnim ljudima koje neko smrska dok na nekom
uključenju za auto-put izvode bespotrebni zaokret od sto
osamdeset stepeni; o zlosrećnim paranoicima koji u punoj brzini
udaraju u zid od cigala na kraju neke dobro poznate slepe ulice;
o sadistički nastrojenim glavnim sestrama koje ostaju bez glave
u prevrnutim kolima nakon sudara na nekoj složenoj petlji; o
lezbijkama – šeficama u supermarketima, koje gore do smrti u
razvaljenim olupinama svojih patuljastih automobila pred
stoičkim pogledima sredovečnih vatrogasaca; o autističnoj deci
masakriranoj u udarima sa zadnje strane, sa očima koje u smrti
izgledaju manje ranjeno nego za života; o autobusima punim
mentalno zaostalih koji se stoički dave u industrijskim kanalima
pokraj puta.
Mnogo pre nego što je Von poginuo, ja sam počeo da
razmišljam o sopstvenoj smrti. S kim bih umro, i u kojoj ulozi –
psihopate, neurastenika, odbeglog kriminalca? Von je
neprekidno sanjario o smrtima poznatih, izmišljajući za njih
sudare koji se nisu odigrali. Ispredao je složene fantazije oko
smrti Džejmsa Dina i Albera Kamija, Džejn Mensfild i Džona
Kenedija. Njegova mašta bila je strelište, a mete slike filmskih
glumica, političara, tajkuna i direktora televizijskih stanica. Von
ih je svuda pratio sa svojim foto-aparatom, čije je uveličavajuće
sočivo vrebalo s platforme prekookeanskog terminala na
aerodromu, s balkona hotelskog međusprata i parkirališta
filmskog studija. Za svakoga od njih je Von osmislio
najprikladniju smrt u automobilu. Onasis i njegova žena umreće
u replici atentata na Džona Kenedija. Regana je video u složenom
sudaru otpozadi, kako gine stilizovanom smrću koja je
odražavala Vonovu opsednutost Reganovim genitalijama, kao
što je bio opsednut i zamamnim prelaženjem Venerinog
brežuljka poznate glumice preko vinilnih presvlaka na sedištima
iznajmljene limuzine.
Nakon njegovog poslednjeg pokušaja da ubije moju suprugu
Ketrin, znao sam da se Von napokon zatvorio u sopstvenu glavu.
U tom preterano osvetljenom carstvu kojim su vladali nasilje i
tehnika, on se sada bez prekida vozio sto pedeset kilometara na
sat praznim drumom, prolazio pored napuštenih benzinskih
pumpi na obroncima prostranih polja i čekao da susretne jedan
jedini automobil. U svom umu, Von je video kako čitav svet
umire u simultanim automobilskim katastrofama, gde se milioni
vozila zakucavaju jedilo u drugo u konačnom spoju genitalnih
izlučevina i tečnosti za hlađenje motora.
Sećam se svog prvog manjeg sudara na parkiralištu pustog
hotela. Pošto nas je policijska patrola uznemirila, prisilili smo
sebe da obavimo seks na brzaka. Dok sam vozio auto u rikverc
kako bih izašao s parkinga, udario sam u neobeleženo drvo.
Ketrin mi se ispovraćala po sedištu. Ta lokva povraćke sa
ugrušcima krvi nalik na tečne rubine, žitka i suptilna kao i sve
drugo što Ketrin proizvodi, i dalje za mene predstavlja esenciju
erotskog delirijuma automobilskog sudara, uzbudljivija mi je od
njene rektalne i vaginalne sluzi, fina kao izmet vilinske kraljice,
ili kao majušni mehurići tečnosti koji se skupljaju ispod luka
njenih kontaktnih sočiva. U bazenčiću te čarobne fontane koja je
brizgala iz njenog grla poput vode koja retko poteče s nekog
dalekog i tajanstvenog svetog mesta, u ogledalu od krvi, sperme
i povraćke, ja sam ugledao svoj odraz, pročišćen u ustima čiji su
obrisi tek nekoliko minuta ranije nepokolebljivo klizili duž mog
penisa.

Sada kada je Von mrtav, mi ćemo otići zajedno sa ostalima

koji su se oko njega okupljali, poput gomile koju privlači
povređeni bogalj čiji izobličeni položaj krije tajne formule
njihovih umova i života. Svi mi koji smo poznavali Vona
prihvatamo perverznu erotičnost automobilskog sudara, bolnu
kao izvlačenje ogoljenog organa kroz otvor hirurške rane. Gledao
sam parove u kopulaciji kako se noću kreću mračnim auto-
putevima, muškarce i žene na rubu orgazma u automobilima koji
ubrzavaju poskakujući u zamamnim trzajima ka treperavoj
svetlosti farova nadolazeće kolone vozila. Mladiće koji su sami
za volanima svojih prvih automobila kupljenih na otpadima,
gotovo olupina, i masturbiraju dok se na izlizanim gumama voze
bez cilja. Nakon za dlaku izbegnutog sudara na nekoj raskrsnici,
sperma poprska naprsli merač brzine. Sasušeni talog te iste
sperme kasnije obriše nalakirana kosa prve devojke koja mu
legne na krilo sa usnama na njegovom penisu, dok on s jednom
rukom na volanu goni auto kroz tamu ka saobraćajnoj petlji s više
nivoa, krzajući usput zadnja vrata zglobnog kamiona
natovarenog televizorima u boji; od škripe kočnica, sperma
počinje da šiklja iz njega dok levom rukom titra njen klitoris
privodeći je orgazmu, a farovi kamiona, upozoravajući ga,
bleskaju u njegovom retrovizoru. Još kasnije, on posmatra kako
prijatelj opšti s nekom tinejdžerkom na zadnjem sedištu. Masna
ruka auto-mehaničara otkriva njenu zadnjicu i podiže je ka
bilbordima koji proleću pored njih. Mokri asfalt auto-puta nestaje
pod njima, praćen svetlošću farova i krikom kočnica. Njegov
penis se sjaji iznad devojke kada ga pobija u iskrzanu sintetiku
krova automobila i ostavlja trag svoje smegme na žutoj tkanini.
Poslednja ambulantna kola su otišla. Sat vremena ranije,
odveli su filmsku zvezdu do njene limuzine. Na svetlosti
predvečerja, na putu gde se sudar dogodio, beli beton ispod
nadvožnjaka podseća na tajnu pistu s koje misteriozne mašine
odleću ka metaliziranom nebu. Vonov stakleni avion odleteo je
nekuda iznad glava posmatrača kojima je sada sve to dosadilo, te
odlaze ka svojim kolima, iznad umornih policajaca koji
sakupljaju smrskane kofere i torbe putnika iz autobusa. Pomislio
sam na Vonovo telo, sada hladnije: njegova rektalna temperatura
ima isti gradijent opadanja kao i kod drugih žrtava sudara. Na
večernjem vazduhu, ti gradijenti su padali kao uzane ukrasne
trake s gradskih poslovnih zgrada i stambenih blokova, a tako je
opadala i temperatura tople sluzi filmske glumice u njenom
apartmanu.
Odvezao sam se nazad ka aerodromu. Svetla duž Zapadne
avenije su osvetljavala automobile u pokretu koji su se zajedrio
kretali na pokloničkom putovanju u slavu rana.
 2

POČEO SAM DA SPOZNAJEM prava uzbuđenja koja nose

automobilski sudari nakon što sam se prvi put susreo s Vonom.
Krećući se na nestabilnim nogama koje su bile izbrazdane
ožiljcima iz nekog od mnogobrojnih automobilskih sudara, taj
osorni i obespokojavajući naučnik i nasilnik ušao je u moj život
u trenutku kada su njegove opsesije neosporno ukazivale na to da
je lud.
Dok sam se vozio kući iz filmskog studija u Šepertonu jedne
kišovite junske večeri, moj auto je proklizao na raskrsnici ispod
uključenja na nadvožnjak na Zapadnoj aveniji. Nekoliko sekundi
kasnije, i ja sam počeo da prelazim u suprotnu traku brzinom od
sto kilometara na sat. Kada je auto udario u ostrvce između dve
trake, guma s leve strane je pukla i odšrafila se sa osovine. Nisam
imao kontrolu nad automobilom i on je prešao preko ostrva i
našao se nasred isključenja iz brze trake. Tri vozila su se
primicala, limuzine masovne proizvodnje čije godine
proizvodnje, boje i spoljne dodatke još pamtim s bolnom
preciznošću svojstvenom košmaru koga se nikada ne možete
osloboditi. Prva dva sam promašio, gazio sam na kočnice i jedva
uspeo da provezem auto između njih. S trećim, u kome su se
vozili mlada doktorka i njen suprug, čeono sam se sudario.
Muškarac, hemijski inženjer u jednoj američkoj prehrambenoj
kompaniji, poginuo je na mestu, proleteo je kroz vetrobran svog
auta kao dušek na naduvavanje iz cevi cirkuskog topa. Umro je
na mojoj haubi, a njegova krv mi se raspršila po licu i grudima
kroz polomljeni vetrobran. Vatrogasci koji su kasnije sekli
zgnječenu kabinu mog automobila ne bi li me izvukli pomislili
su da ću nasmrt iskrvariti od rane na srcu.
 Jedva da sam i bio povređen. Vraćao sam se kući nakon što
sam odvezao svoju sekretaricu Renatu, koja je izlazila iz
obespokojavajuće ljubavne veze sa mnom, i još sam bio vezan
pojasom, koji sam promišljeno stavio da bih je poštedeo
neprijatnosti zagrljaja. Grudni koš mi je bio mnogo ugruvan od
udara u volan, kolena su mi se zabila u instrument-tablu kada mi
je telo poletelo unapred i sudarilo se s unutrašnjošću automobila,
ali jedina ozbiljna povreda koju sam imao bio je prekinuti nerv
na koži glave.
Iste one tajanstvene sile koje su me spasle od toga da se ne
nabijem na volan spasle su i ženu mladog inženjera. Osim udarca
u gornju vilicu i nekoliko rasklimanih zuba, ni ona nije bila
povređena. Tokom prvih časova koje sam proveo u bolnici
Ašford, jedino što mi je bilo pred očima bila je slika nas dvoje
kako se nepomično gledamo oči u oči iz ta dva automobila, dok
telo njenog mrtvog muža leži između nas na mojoj haubi. Gledali
smo jedno u drugo kroz naprsle vetrobrane i nijedno od nas nije
bilo u stanju da se pomeri. Šaka njenog muža, tek nekoliko
centimetara udaljena od mene, ležala je s dlanom prema gore
pored desnog brisača. Kada je poleteo iz sedišta, rukom je udario
u nešto čvrsto i, dok sam sedeo i posmatrao ga, konture znaka su
počele da se ocrtavaju i da se, usled pumpanja krvotoka na
umoru, pretvaraju u ogroman krvavi podliv – na njegovu ruku se
potpisao trozubac sa amblema na mojoj haubi.
Privezana dijagonalnim pojasom, njegova žena je sedela za
volanom i netremice gledala u mene neobično zvaničnim
pogledom, kao da nije sigurna šta nas je to spojilo. Njeno lepo
lice koje se završavalo širokim inteligentnim čelom delovalo je
prazno i odsutno kao u neke rane renesansne Madone, nespremne
da prihvati čudo koje je izniklo među njenim nogama, ili pak
košmar. Tek jednom je njenim licem prešlo nešto nalik na
osećanje: kada me je, čini mi se, prvi put jasno videla, te je čudan
tik nalik na keženje zahvatio desnu stranu njenog lica, kao da je
nekakva struna povukla nerv. Da li je tada shvatila da je krv koja
mi prekriva lice i grudi zapravo krv njenog muža?
Radoznalci su okružili naša dva automobila i posmatrali nas
ćutke i veoma ozbiljno. Nakon kratke stanke, sve je obuzela
mahnita delatnost. Gume su pevale, a pet-šest automobila je
usporilo uz ivicu i popelo se na ostrvo. Ogromno zagušenje je
zavladalo duž Zapadne avenije, sirene su jadikovale, a farovi
policijskih automobila šarali su preko zadnjih branika
automobila koji su se gasili i zakrčivali put oko nadvožnjaka.
Jedan postariji muškarac u providnoj najlonskoj kabanici
snebivljivo je pokušavao da otvori zadnja vrata iza moje glave,
kao da se pribojava da bi auto mogao da pogodi njegovu mršavu
šaku jakim strujnim udarom. Jedna devojka s kariranim ćebetom
u rukama spustila je lice do prozora. S tek nekoliko centimetara
razdaljine, piljila je u mene napućenih usana, kao ožalošćena
žena koja spušta pogled na leš u otvorenom sanduku.
Nisam tada osećao nikakav bol i sedeo sam s desnom rukom
na žbici volana. Još vezana pojasom, pokojnikova supruga je
počela da dolazi k sebi. Grupica ljudi –vozač kamiona, vojnik na
odsustvu u uniformi i prodavačica sladoleda – pritiskala je svoje
dlanove na prozor pokraj nje, kao da dodiruju delove njenog tela.
Odmahnula im je da se sklone, sposobnom rukom počela da
petlja oko hromiranog patent-mehanizma za zakopčavanje i
otkopčala stegu kojom je bila vezana preko grudi. Na trenutak
sam se osetio kao da smo nas dvoje glavni akteri u klimaksu neke
sumorne drame u neorganizovanom pozorištu tehnike, u kojoj
učestvuju te smrskane mašine, mrtvi muškarac nastradao u
njihovom sudaru i stotine vozača koji, upaljenih farova, čekaju
iza scene.
Mladoj ženi su pomogli da izađe iz automobila. Nesigurne
noge i ukočeni pokreti njene glave kao da su podražavali
izobličene obrise dvaju automobila. Pravougaona hauba mojih
kola bila je istrgnuta iz svog okvira ispod vetrobrana, a mom
iscrpljenom umu se činilo da se oštar ugao između haube i
blatobrana ponavlja u svemu oko mene – izrazima lica i
položajima tela posmatrača, strmom uključenju na nadvožnjak,
putanjama leta putničkih aviona koji su uzletali s dalekih
aerodromskih pista. Mladu ženu je od njenih kola pažljivo poveo
čovek maslinaste kože u arapskoj pilotskoj uniformi teget boje.
Tanani mlaz mokraće je curio niz njene noge a da ona toga nije
bila svesna, i slivao se na put. Pilot ju je držao za ramena,
hrabreći je. Dok su stajali pored svojih automobila, posmatrači
su gledali kako se na makadamu umazanom uljem pojavljuje
barica. Na sve slabijoj večernjoj svetlosti, njene nesigurne članke
okružile su duge. Okrenula se i pogledala u mene s neobičnom
grimasom na modrom licu, jasnom zbrkom zabrinutosti i
neprijateljstva. I pored toga, ja nisam mogao da skinem pogled s
njenih neobično pripijenih butina, otvorenih ka meni na taj
deformisani način. U mojim mislima nije se zadržala seksualna
privlačnost te poze, već stilizovanost užasnih događaja u kojima
smo učestvovali, gde su krajnosti bola i nasilja bile ritualno
predstavljene u pozi njenih nogu, nalik na prenaglašenu piruetu
koju je izvela mentalno zaostala devojčica koju sam jednom
prilikom video kako nastupa na božićnoj priredbi u nekoj bolnici.
Dograbio sam volan obema rukama, pokušavajući da ostanem
miran. Neprekidni drhtaj tresao mi je grudi i gotovo da mi je
zaustavio dah. Snažne ruke policajca uhvatile su me za ramena.
Drugi policajac je spustio svoju pljosnatu kapu na haubu
automobila pored mrtvaca i počeo da razvaljuje vrata. Frontalni
udarac je sabio prednji deo putničke kabine i zgužvao vrata toliko
da nisu mogla da se otvore.
Bolničar je posegnuo preko mene i odsekao mi desni rukav.
Mladić u mrkom odelu izvukao mi je ruku kroz prozor. Dok su
mi uvlačili hipodermalnu iglu u ruku, ja sam se pitao da li je taj
doktor, koji nije izgledao nimalo zrelije od nekog preraslog
deteta, dovoljno star da bi imao stručne kvalifikacije.
Bio sam usplahiren i euforičan dok sam išao ka bolnici.
Povratio sam po volanu, delimično svestan niza neprijatnih slika
koje su mi se javljale. Dvojica vatrogasaca su odsekla vrata sa
šarki. Kada su ih bacili na put, zagledali su se u mene poput
pomoćnika probodenog toreadora. Čak je i najmanji njihov
pokret delovao formalno, a ruke su im posegnula prema meni u
nizu šifrovanih gestova. Da je jedan od njih otkopčao pantalone
od grubog serža i pokazao genitalije, te da je gurnuo penis u
krvavi pregib moga pazuha, čak bi i taj bizarni postupak delovao
prihvatljivo u kontekstu takve stilizacije nasilja i spasavanja.
Čekao sam da me neko ohrabri sedeći tako, zapljusnut krvlju
drugog čoveka dok su se od mokraće njegove mlade udovice
stvarale duge oko stopala mojih spasitelja. Prema toj košmarnoj
logici, vatrogasci koji trče prema zapaljenoj olupini aviona
ispisivali bi na užarenom betonu šaljive ili opscene grafite svojim
ugljen-dioksidnim sprejom, dželati bi svojim žrtvama oblačili
groteskne kostime. Zauzvrat, žrtve bi svoj polazak u smrt stilski
obojile ironičnim gestovima, svečano bi ljubile kundak puške
svog ubice, skrnavile bi zamišljenu zastavu. Hirurzi bi bezbrižno
posekli sebe pre no što načine prvi rez, žene bi nehajno mrmljale
ime svog ljubavnika u trenutku muževljevog orgazma, kurva
koja glaba mušterijin penis mogla bi bez pardona da odgrize
komadić mesa s vrha glavića. Takav bolni ugriz, koji sam
svojevremeno doživeo od strane umorne prostitutke koju je
nervirala moja lenja erekcija, podseća me na te stilizovane
gestove bolničara i radnika na benzinskoj pumpi, od kojih je
svaki imao lični opseg pokreta.
Kasnije sam saznao da Von u svom fotografskom albumu
sakuplja grimase bolničarki koje pomažu žrtvama. Njihova
tamna koža utomljuje svu onu pritajenu seksualnost koju je Von
u njima budio. Dok se kreću u klompama s gumenim đonom,
njihovi pacijenti umiru između dva koraka, u konturama butina
koje se lenjo pomeraju dok se one dodiruju mimoilazeći se na
vratima operacione sale.
Policajci su me podigli iz kola i preneli me do nosila u čvrstom
stisku. Već sam se osećao izopštenim iz realnosti te nesreće.
Pokušao sam da se na nosilima podignem u sedeći položaj i
spustio sam noge s ćebeta. Mladi me je doktor gurnuo natrag,
udarivši me nadlanicom u grudi. Iznenađen ljutnjom u njegovim
očima, pokorno sam se ispružio na nosilima.
Prekriveni leš poginulog čoveka podigli su s haube mog
automobila. Dok je, kao kakva sumanuta Madona, sedela između
vrata drugih ambulantnih kola, njegova je žena odsutno zurila u
večernji saobraćaj. Povreda na desnom obrazu polako joj je
deformisala lice, nagnječeno tkivo natapalo se sopstvenom
krvlju. Već sam bio svestan da prepletene rešetke hladnjaka naših
automobila predstavljaju maketu neizbežne i perverzne zajednice
između nas dvoje. Zurio sam u obrise njenih butina. Preko njih
je sivo ćebe napravilo ljupku dinu. Negde ispod tog brega ležalo
je suvo zlato njenog Venerinog brežuljka. Njegova pedantna
izbočina i udolina, netaknuta seksualnost te inteligentne žene,
nadvladala je tragične događaje te večeri.
 3

PRODORNA PLAVA SVETLA policijskih vozila rotirala su

se u mojoj glavi tokom naredne tri sedmice, dok sam ležao na
praznom odeljenju urgentnog centra na londonskom aerodromu.
Na tom tihom terenu s dotrajalim automobilima, rezervoarima s
vodom i istražnim zatvorima, okruženom petljom auto-puteva
koji su opsluživali londonski aerodrom, počeo sam da se
oporavljam od nesreće. Dva odeljenja s po dvadeset četiri kreveta
– toliki je bio maksimalni očekivani broj preživelih – trajno su
bila rezervisana za žrtve potencijalnih avionskih nesreća. Jedan
od tih kreveta privremeno je bio namenjen lečenju povreda
nastalih u automobilskom sudaru.
Nije baš sva krv kojom sam bio prekriven pripadala čoveku
kojeg sam ubio. Doktori azijskog porekla su u operacionoj sali
otkrili da sam obe čašice na kolenima polomio prilikom udarca o
instrument-tablu. Bol me je prožimao celom unutrašnjom
stranom butine, pa sve do prepona, poput kakvog uskog čeličnog
katetera provučenog kroz vene na mojim nogama.
Tri dana nakon prve operacije kolena, dobio sam u bolnici
neku bezopasnu infekciju. Ležao sam na praznom odeljenju i
zauzimao krevet koji je po pravu pripadao žrtvi avionske nesreće,
sve vreme rasejano misleći o ranama i bolu koji bi ta žrtva
osećala. Svuda oko mene, prazni kreveti su sadržali na stotine
priča o udesima i ožalošćenim ljudima, o nasilju iskazanom u
saobraćajnim i avionskim nesrećama i prevedenom na jezik rana.
Dve sestre su se kretale po odeljenju, zatezale posteljinu i
proveravale slušalice na radio-aparatima. Te prijatne mlade žene
su držale službu u katedrali nevidljivih rana; njihova napupela
seksualnost vladala je nad najstrašnijim facijalnim i genitalnim
povredama.
Dok su mi nameštale utege oko nogu, slušao sam kako avioni
poleću s londonskog aerodroma. Geometrija tih složenih sprava
za mučenje delovala mi je povezano s prevojima i oblinama na
telima tih mladih žena. Ko li će posle mene ležati u ovom krevetu
– neka sredovečna blagajnica u banci koja se uputila na Balearska
ostrva, ošamućena od preterane količine džina, ovlažene stidnice
u prisustvu udovca koji sedi pored nje i dosađuje se? Posle
nesreće na pisti londonskog aerodroma, njeno telo bi godinama
bilo obeleženo ožiljcima od kopče sigurnosnog pojasa usečene u
stomak. Svaki put kada bi se, zbog oslabljene bešike koja pritiska
popustljive mokraćne kanale, iskrala do toaleta u omiljenom
provincijskom restoranu, tokom svakog seksualnog odnosa s
mužem koga muči prostata, razmišljala bi o tih nekoliko sekundi
neposredno pre sudara. Njene povrede zauvek bi sačuvale
prevaru o kojoj je maštala.
Da li se moja žena, kada uveče dođe na odeljenje u posetu,
ikad zapita kakav me je seksualni poriv doveo do nadvožnjaka
nad Zapadnom avenijom? Dok je sedela pored mene i
pronicljivim pogledom popisivala sve vitalne delove tela svog
muža koji su joj još preostali, bio sam uveren da je kadra da iz
ožiljaka na mojim nogama i grudima pročita odgovore na svoja
neizgovorena pitanja.
Medicinske sestre su lebdele nada mnom i obavljale svoje
mučne dužnosti. Kada su mi izvadile cevi za drenažu iz kolena,
jedva sam se uzdržao da ne povratim sedativ koji sam popio,
dovoljno jak da me umiri, ali ne i da olakša bok Samo sam
zahvaljujući njihovim žustrim temperamentima uspeo malo da
živnem.
Mladi plavokosi doktor rošavog lica pregledao mi je rane na
grudima. Koža mi je bila rasečena oko donje ivice grudne kosti,
na mestu na koje se, nakon što se pregrada motora smrskala a
volan poleteo unapred, zabilo ispupčenje za sirenu. Grudi mi je
krasila polukružna modrica, poput duge od mermera, koja se
protezala od jedne bradavice do druge. Tokom narednih sedmica,
ta duga se prelivala u razne nove nijanse, nalik na paletu
automobilskih lakova. Dok sam gledao svoje telo, shvatio sam da
bi bilo koji konstruktor automobila mogao rekonstruisati tačan
model i godinu proizvodnje mog vozila na osnovu šeme mojih
rana. Raspored elemenata na instrument-tabli, baš kao i oblik
volana ocrtan na mojim grudima, urezao mi se u kolena i
cevanice. Jačina tog drugog udarca, sudara mog tela sa
unutrašnjošću automobila, bila je definisana u tim ranama,
jednako kao što obrisi ženskog tela utisnuti u telo muškarca
ostaju upamćeni po nekoliko sati nakon seksualnog odnosa.
Četvrtog dana su mi, bez nekog očitog razloga, ukinuli
anestetike. Celog jutra sam povraćao u emajliranu posudu koju
mi je sestra držala ispod glave. Netremice me je posmatrala
pogledom punim vedrine, ali nimalo dirnutim. Hladna ivica
bubrežnjaka pritiskala mi je obraz. Na njenoj porcelanskoj
površini stajao je tanak trag krvi koju je prolio neki bezimeni
pređašnji korisnik.
Dok sam povraćao, oslanjao sam čelo na snažnu butinu
medicinske sestre. Njeni grubi prsti, tako neobično različiti od
inače mladalačke kože, stajali su tik do mojih ozleđenih usana.
Uhvatio sam sebe kako razmišljam o njenoj stidnici. Kada li je
poslednji put oprala taj vlažni klanac? Tokom oporavka, takva
pitanja su me opsedala uvek kad sam razgovarao s doktorima i
sestrama. Kada su poslednji put prali genitalije, da li na anusima
i dalje imaju sićušne tragove fekalne materije dok prepisuju neki
antibiotik za streptokok u grlu, da li im donji veš zaudara na
zabranjeni seksualni odnos dok se voze kući iz bolnice, da li na
rukama imaju tragove sperme i vaginalne sluzi pomešane s
tečnošću za hlađenje motora koja šiklja na sve strane u nekom
neočekivanom sudaru? Ispljunuo sam malo sluzave zelene žuči
u posudu, svestan toplih obrisa devojčinih butina. Poderani šav
na njenoj pamučnoj kariranoj haljini bio je zakrpljen pomoću
nekoliko bodova crnog konca. Piljio sam u uvijene dlačice
prilepljene uz oblu površinu njene leve butine. Njihov polukružni
oblik delovao je jednako slučajno i jednako značajno kao i rane
na mojim grudima i nogama.
Ta opsesija seksualnim mogućnostima svega što me okružuje
puštena je na slobodu iz moje glave nakon sudara. Zamišljao sam
kako je odeljenje puno žrtava avionske nesreće koje se
oporavljaju i kako svaka od njih u glavi čuva čitav bordel slika.
Sudar naših dvaju automobila predstavljao je model nekakvog
vrhovnog i još nezamislivog seksualnog sjedinjavanja. Mamile
su me povrede pacijenata koji čekaju da budu primljeni;
predstavljale su za mene ogromnu enciklopediju dostupnih
snova.
Činilo mi se da Ketrin sasvim dobro zna o čemu maštam. Kada
me je posetila prvi put, bio sam u šoku, a ona se upoznavala s
bolničkim prostorom i atmosferom dok je dobroćudno ćaskala s
doktorima. Dok je sestra odnosila posudu u koju sam povratio,
Ketrin je spretno izvukla metalni stočić ispod donjeg dela kreveta
i istovarila na njega buljuk časopisa. Sela je pored mene i bacila
hitar pogled na moje neobrijano lice i drhtave ruke.
Pokušao sam da joj se nasmešim. Bilo mi je teško da
promenim izraz lica zbog kopči na posekotini koja se pružala
celom širinom čela, poput još jedne linije na kojoj počinje kosa,
nekoliko centimetara niže od one prave. Kad bih se pogledao u
ogledalce koje su mi sestre prinosile da bih se obrijao, ličio sam
sebi na akrobatu, čoveka od gume kojeg sopstvena nastrana
anatomija plaši.
„Izvini.“ Uzeo sam je za ruku. „Sigurno izgledam kao
olupina.“
„Nisi toliko loš“, rekla je. „Uopšte nisi. Izgledaš kao nečija
žrtva u muzeju Madam Tiso.“
„Pokušaj da dođeš sutra.“
„Hoću.“ Dodirnula mi je čelo, oprezno zagledajući ranu na
glavi. „Doneću ti neku šminku. Pretpostavljam da je jedina
kozmetička nega koju pacijenti ovde dobijaju ona u bolničkoj
mrtvačnici.“
Pogledao sam je pažljivije. Prijatno me je iznenadio taj privid
tople supružničke brižnosti. Tokom proteklih godina, mentalni
raskorak između mog posla u studiju za televizijske reklame u
Sepertonu i njene sve uspešnije karijere u odeljenju za
prekookeanske letove u „Pan amerikanu“ bivao je sve veći i sve
nas je više razdvajao. Ketrin je sada išla na časove letenja i
osnovala je malu turističku agenciju za čarter-letove s jednini od
svojih momaka. Usmerila se s punom pažnjom na obe aktivnosti
i promišljeno isticala koliko je nezavisna i sposobna, kao da je
time želela da obeleži teritoriju čija će vrednost u budućnosti
munjevito porasti. Ja sam na sve to reagovao kao što bi reagovala
većina muževa – tako što sam brzo osmislio poduži repertoar
rezigniranih stavova. Njen mali avion je tiho ali odlučno brundao
dok je svakog vikenda preletao nebom iznad naše zgrade; bilo je
to zvono za uzbunu koje je sviralo u tonalitetu odnosa između
nas dvoje.
Plavokosi doktor se prošetao kroz odeljenje i klimnuo glavom
u Ketrininom pravcu. Okrenula se od mene i razgolitila butine
sve do oblog Venerinog brežuljka, prepredeno procenjujući
seksualnu snagu tog mladog čoveka. Primetio sam da je njena
odeća prikladnija za poslovni ručak sa upravnikom avio-
kompanije nego za posetu mužu u bolnici. Kasnije sam saznao
da su je na aerodromu gnjavili policajci koji su istraživali smrt u
saobraćajnoj nesreći. Izvesno je da su je nesreća i svaka
mogućnost podizanja optužnice za ubistvo protiv mene načinili
nekakvom slavnom ličnošću.
„Ovo odeljenje je rezervisano za žrtve avionskih nesreća“,
rekao sam Ketrin. „Kreveti se čuvaju za njih.“
„Ako u subotu izgubim kontrolu, možda me zatekneš pored
sebe kad se probudiš sledećeg jutra.“ Ketrin je škiljila u puste
krevete i verovatno zamišljala pojedinosti svake povrede. „Sutra
ustaješ iz kreveta. Žele da počneš da šetaš.“ Brižno me je
pogledala. „Jadničku. Jesi li ih nečim naljutio?“
Prećutao sam to, ali Ketrin je nastavila: „Žena tog čoveka je
doktorka – doktorka Helen Remington.“
Prekrstila je noge i počela nespretno da pali cigaretu, petljajući
oko nekog meni nepoznatog upaljača. Od kog li je novog
ljubavnika pozajmila tu ružnu spravicu, koja je sasvim očito
namenjena muškarcu? Izrađena od čaure avionskog projektila,
više je ličila na oružje. Godinama sam već kadar da prepoznam
Ketrinine vanbračne veze maltene tek što prođe nekoliko sati od
prvog seksualnog odnosa, i to samo tako što opazim kod nje
svaku novinu, svako novo stanje uma – iznenadno interesovanje
za neko trećerazredno vino ili filmskog reditelja, ili različiti
pravac plovidbe po vodama avijatičarske politike. Često bih
mogao da pogodim i ime njenog najnovijeg ljubavnika mnogo
pre nego što ga ona izusti na vrhuncu našeg seksualnog odnosa.
I meni i njoj je bila neophodna ta napeta igra. Dok smo ležali
jedno pored drugog, opisivali bismo ceo ljubavnički susret, od
prvog čavrljanja na koktelu neke avio-kompanije do samog
seksualnog čina. Vrhunac tih igrica bilo je ime tajnog partnera.
Čuvala ga je sve do poslednjeg trenutka i, kada bi ga izustila, to
bi i mene i nju dovelo do izvrsnog orgazma. Bilo je trenutaka
kada sam slutio da se te afere odigravaju samo da bi bilo
materijala za naše seksualne igrice.
Dok sam posmatrao kako dim njene cigarete lebdi po praznom
odeljenju, pitao sam se s kim je provela proteklih nekoliko dana.
Nema sumnje da je pomisao na to da je njen muž ubio čoveka
pridodala neočekivanu dimenziju seksu, koji je verovatno imala
na našem krevetu pored hromiranog telefona koji joj je doneo
prve vesti o mojoj nesreći. Jedna od stvari koje su nam bile
zajedničke bila je naklonost prema novoj tehnologiji.
Smetala mi je buka aviona i podigao sam se, oslonjen na lakat.
Zbog modrica po celom grudnom košu, bolno sam disao. Ketrin
me je odmeravala zabrinutim pogledom, vidno uplašena da bih
mogao umreti tu, na licu mesta. Proturila mi je cigaretu između
usana. Kolebljivo sam povukao dim s aromom geranijuma. Topli
vršak cigarete, umrljan ružičastim karminom, sadržao je
jedinstveni ukus Ketrininog tela, aromu koju sam zaboravio
okružen bolničkim vazduhom natopljenim mirisom fenola.
Ketrin je posegnula rukom da užine cigaretu, ali jaje, tvrdoglavo
poput deteta, nisam puštao. Zamašćeni vrh cigarete podsetio me
je na njene bradavice, obilno namazane karminom, koje bih
pritisnuo uz lice, ruke i grudi, potajno zamišljajući da su otisci
karmina rane. Jednom sam imao noćnu moru u kojoj je Ketrin
rađala đavolje dete, a iz nabreklih dojki prskao joj je tečni izmet.
Na odeljenje je ušla tamnokosa stažistkinja. Nasmešila se
mojoj ženi, podigla posteljinu i izvukla bocu za urin koja mi je
stajala između nogu. Proverila je nivo urina i vratila pokrivač na
mesto. Istog trenutka je iz mog penisa počela da curi tečnost;
trebalo mi je truda da kontrolišem sfinkter koji se oduzeo od
dugog primanja anestetika. Dok sam tako ležao, slabe bešike,
zapitao sam se zašto mi se čini da posle te tragične nesreće koja
je dovela do smrti jednog mladog čoveka – njegov je identitet,
uprkos pitanjima koja sam postavljao Ketrin, za mene ostao
enigma, kao da je on bio neki anonimni protivnik kojeg sam ubio
u besmislenom dvoboju – sve te žene koje me okružuju samo
brinu za moje najinfantilnije zone. Sestre koje su mi praznile
noćnu posudu i olakšavale mi creva pomoću pumpice za klistir,
koje su upravljale mojim penisom kroz prorez na kratkoj pidžami
i podešavale cevi za drenažu na mojim kolenima, koje su čistile
gnoj s prevoja na mojoj glavi i brisale mi usta grubim rukama –
te žene u uštirkanim uniformama su me, po svemu što su radile,
podsećale na žene koje su bdele nada mnom u detinjstvu, na
stražarke koje su čuvale ulaze u moje telesne duplje.
Stažistkinja se muvala oko mog kreveta dok su joj se ispod
uniforme njihale zavodljive butine i nije skidala pogled s
Ketrinine glamurozne figure. Da li je možda računala koliko je
ljubavnika Ketrin mogla imati od nesreće, jer je uzbuđuje čudan
položaj njenog muža prikovanog za krevet, ili je mislila o
nečemu banalnijem – preračunavala koliko koštaju Ketrinino
skupoceno odelo i nakit? Ketrin je, s druge strane, otvoreno
piljila u telo mlade devojke. S neskrivenim interesovanjem, ona
je odmeravala konture butina i zadnjice, grudi i pazuha, kao i
njihov odnos s hromiranim šipkama utege na mojoj nozi, tu
apstraktnu skulpturu osmišljenu tako da istakne njenu vitku
figuru. Kroz Ketrinin um se provlačila zanimljiva lezbijska
sklonost. Cesto me je, dok vodimo ljubav, molila da je zamislim
kako ima odnos s dragom ženom–obično s njenom sekretaricom
Karen, ozbiljnom devojkom sa srebrnim karminom koja je čitavu
novogodišnju žurku u kancelariji provela tako što je nepomično
zurila u moju ženu, poput ptičara u teranju. Ketrin me je često
pitala kako bi mogla da udesi da je Karen zavede. Brzo je smislila
predlog da njih dve zajedno posete robnu kuću, gde bi zamolila
Karen da joj pomogne da odabere raznovrstan donji veš. Ja sam
ih čekao među policama sa spavaćicama ispred kabine.
Povremeno bih provirio kroz zavesu i posmatrao ih obe, njihova
tela i prste zauzete mekanom tehnologijom Ketrininih grudi i
grudnjaka dizajniranog tako da ih istakne za ovu ili onu priliku.
Karen je s neobičnom nežnošću dodirivala moju ženu, pipala je
lagano vrhovima prstiju, najpre po ramenima duž ružičastih
brazda koje je na njima ostavio grudnjak, zatim po leđima, gde
je na mestu metalne kopče grudnjaka ostao medaljon urezan u
koži, najzad po prugastim brazdama ispod samih Ketrininih
gradi. Moja žena je sve to vreme bila u stanju nalik na trans i
brbljala je nešto sebi u bradu dok joj je Karen vrhom desnog
palca dodirivala bradavicu.
Setio sam se umornog pogleda koji mi je prodavačica,
sredovečna žena sitnog lica kao u kakve bezobrazne lutke,
uputila kada su njih dve otišle, navukavši za sobom zavesu kao
po završetku neke zabranjene seksualne igrice. Na njenom licu
očitovalo se jasno uverenje da ja ne samo što znam šta se upravo
dogodilo i da se te kabine često koriste u takve svrhe već da ćemo
Ketrin i ja kasnije iskoristiti to iskustvo za sopstvena zamršena
zadovoljstva. Kada sam seo u auto pored žene, počeo sam da
prelazim prstima po kontrolnoj tabli, da startujem motor,
uključujem migavce i podešavam menjač. Shvatio sam da je
moje dodirivanje auta gotovo savršena imitacija načina na koji je
Karen dodirivala Ketrinino telo. Njena sumorna erotičnost i fina
distanca koju je postavila između vrhova svojih prstiju i
bradavica moje žene bile su odražene u distanci između mene i
automobila.
Činilo mi se da Ketrinino neprekinuto seksualno interesovanje
za sekretaricu jednako predstavlja interesovanje za samu
pomisao da vodi ljubav s njom koliko i za fizička zadovoljstva
koja seks inače donosi. Kako bilo, te su zanimacije počele da čine
našu vezu, kao i naše veze s drugim ljudima, sve apstraktnijim.
Uskoro više nije mogla da doživi orgazam bez detaljne fantazije
o lezbijskom seksu s Karen, o tome kako joj liže klitoris,
nadražuje bradavice, miluje anus. Činilo mi se da su ti opisi neki
jezik u potrazi za predmetima koje bi izrazio, pa možda čak i
početak nove seksualnosti, razdvojene od bilo kakvog fizičkog
izraza.
Pretpostavljao sam da je bar jednom vodila ljubav s Karen, ali
već smo bili dostigli tačku na kojoj to više nije ni važno i ne
odnosi se ni na šta do na nekoliko kvadratnih centimetara
vaginalne sluzi, nokte i nadražene usne i bradavice. Dok sam
ležao u bolničkom krevetu, posmatrao sam kako Ketrin
odmerava vitke noge i čvrstu zadnjicu stažistkinje i tamnoplavi
pojas koji joj je naglašavao struk i široke bokove. Gotovo da sam
očekivao da će Ketrin pružiti ruku i položiti je na grudi te
devojke, ili je zavući ispod njene kratke suknje pa skliznuti
ivicom dlana između usmina sve do lepljive međice. Daleko od
toga da bi sestra ciknula od gneva, ili čak i zadovoljstva; ona bi
verovatno nastavila da sređuje svoj rejon bolnice, ravnodušna
prema tom seksualnom gestu, nimalo značajnijem od najobičnije
izgovorene reči.
Ketrin je izvadila iz torbe kartonsku fasciklu. Prepoznao sam
siže televizijske reklame koju sam pripremio. Nadali smo se da
ćemo za taj visokobudžetni film, reklamu za seriju sasvim novih
Fordovih sportskih automobila koja traje trideset sekundi, moći
da dobijemo neku od brojnih poznatih glumica. Onog popodneva
kada sam doživeo nesreću, bio sam na sastanku sa Aidom
Džejms, samostalnom režiserkom koju smo angažovali. Igrom
slučaja, jedna od glumica, Elizabet Tejlor, upravo se spremala da
otpočne snimanje novog igranog filma u Sepertonu.
„Aida je zvala i rekla da joj je mnogo žao. Možeš li ponovo
da pogledaš siže? Štošta je izmenila.“
Sklonio sam fasciklu u stranu, zagledan u svoj odraz u
Ketrininom ogledalcetu. Pošto mi je živac u glavi bio prekinut,
desna obrva mi se za nijansu spustila, pa je izgledala kao ugrađen
povez koji kao da je skrivao moj nov karakter od mene samog.
Taj izraženi preklop bio je očigledan u svemu oko mene. Zurio
sam u svoje bledo lice, nalik na lice lutke u izlogu, i pokušavao
da pročitam bore na njemu. Glatka koža skoro da je pripadala
liku iz nekog naučnofantastičnog filma koji izlazi iz kapsule
nakon predugog izmišljenog putovanja i stupa na užareno tlo
nepoznate planete. Svakog trenutka, nebo bi moglo da se sklopi...
Iznenada sam je upitao: „Gde su kola?”
„Napolju – na parkingu za doktore.”
„Šta?” Oslonio sam se na lakat i pridigao se, pokušavajući da
dobacim pogledom kroz prozor iza kreveta. „Moja kola, ne
tvoja.” Zamišljao sam kako su podignuta na neko postolje ispred
operacionih sala poput eksponata koji služi kao upozorenje.
„Potpuno su uništena. Policija ih je odvukla na depo iza
stanice.”
„Jesi li ih videla?”
 „Narednik je tražio od mene da ih identifikujem. Nije verovao
da si se živ izvukao iz njih.” Zgužvala je cigaretu. „Žao mi je tog
čoveka – muža doktorke Hamilton.”
Zurio sam nezainteresovano u sat iznad vrata i nadao se da će
uskoro otići. To izveštačeno žaljenje za mrtvacem nerviralo me
je, jer je predstavljalo tek izgovor za bavljenje moralnom
gimnastikom. Otresitost mladih bolničarki bila je deo te iste
predstave o žalosti. Sate sam posvetio mislima na mrtvog čoveka
i zamišljao sam kakav će uticaj njegova smrt imati na njegovu
suprugu i porodicu. Razmišljao sam o poslednjim sekundama
njegovog života, o frenetičnim milisekundama ispunjenim bolom
i nasiljem tokom kojih je bio katapultiran pravo iz prijatne
porodične međuigre u završnicu koju je činila smrt u zagrljaju
metala. Ta osećanja su bila deo mog odnosa s pokojnikom, deo
nepobitne činjenice da su mi grudi i noge pune rana, deo
nezaboravnog sudara mog tela sa unutrašnjošću automobila. Za
razliku od njih, Ketrinin lažni bol bio je tek samo stilizovani
pokret – samo sam čekao kada će zapevati, lupiti se po čelu,
dodirnuti svaku drugu listu na odeljenju, uključiti svaki četvrti
par rađao-slušalica.
U isto vreme, znao sam da su moja osećanja prema pokojniku
i njegovoj supruzi doktorki već obavijena izvesnim neodređenim
neprijateljstvom i napola uobličenim snovima o osveti.
Ketrin je posmatrala kako pokušavam da dođem do vazduha.
Uzeo sam njenu levu ruku i pritisnuo je na grudi. U njenim
prefinjenim očima već sam postajao nešto poput kasete pune
emocija i zauzeo sam mesto pokraj svih onih scena bola i nasilja
koje obasjavaju margine ljudskog života – televizijskih programa
o ratovima i studentskim pobunama, prirodnim nepogodama i
policijskoj brutalnosti koje smo krajičkom oka gledali na
televizoru u boji u spavaćoj sobi dok smo zadovoljavali jedno
drugo. To nasilje koje je iskusio neko nama veoma dalek stupilo
je u intimnu vezu s našim seksualnim odnosima. Batinanje i
paljenje spojilo se u našim glavama s drhtajima zadovoljstva u
uzbuđenom tkivu; prolivena studentska krv stopila se s
tečnostima naših polnih organa koje su nam natapale prste i usta.
Čak i bol koji sam osećao u bolnici, dok je Ketrin pomerala
staklenu posudu za mokrenje između mojih nogu i bockala mi
penis nalakiranim noktima, čak i damari kranijalnog živca koje
sam osećao u grudima – sve je to delovalo tek kao nastavak tog
stvarnog sveta nasilja koje se smirivalo i krotilo na televizijskim
programima i stranicama novina.
Ketrin me je ostavila da se odmaram i ponela sa sobom pola
cveća koje je donela. Stariji od dvojice doktora azijskog porekla
posmatrao ju je s vrata, a ona je oklevala u dnu mog kreveta,
smešeći mi se sa iznenadnom nežnošću kao da nije sigurna da li
će me ikada ponovo videti.
Na odeljenje je ušla sestra s posudom u ruci. Bila je to žena
prefinjenog izgleda u kasnim tridesetim i bila je nova u
urgentnom centru. Nakon što me je ljubazno pozdravila, povukla
je pokrivač s kreveta i počela pažljivo da ispituje prevoje,
prelazeći ozbiljnim pogledom preko modrih obrisa. Uspeo sam
da joj uhvatim pogled u jednom trenutku, ali samo me je
ravnodušno osmotrila i nastavila s poslom, prelazeći sunđerom
oko središnjeg zavoja koji mi je kretao oko struka, pa završavao
između nogu. O čemu li je razmišljala – o večeri za muža, o
poslednjem virusu koji su joj zakačila deca? Da li je primećivala
delove automobila koji su kao kontakt-kopije bili odštampani na
mojoj koži i mišićima? Možda se pitala koji model automobila
vozim, pogađala koliko je limuzina teška, procenjivala kosinu
letve volana.
„Na koju stranu želite da ga stavim?“
Spustio sam pogled. Držala je moj mlitavi penis između palca
i kažiprsta i čekala da odlučim da li hoću da ga smestim levo ili
desno od središnjeg zavoja.
Dok sam promišljao o toj neobičnoj odluci, kratak nagoveštaj
prve erekcije posle nesreće prostrujao je kroz moj penis i odrazio
se u blagom popuštanju stiska njenih tananih prstiju.
 4

TAJ SVE SNAŽNIJI NAGON i porast snage među

preponama gotovo da su me bukvalno podigli iz bolničkog
kreveta. Za manje od tri dana, mogao sam da se odgegam do
odeljenja za fizioterapiju, uradim neki sitan posao da pomognem
sestrama i da se vrtim u blizini prostorije za osoblje,
pokušavajući da zagovaram doktore pričom o svom poslu koja ih
je zamarala. Vitalnost koju sam ponovo osećao u polnom organu
presekla je euforiju ispunjenu očajem i neodređenu krivicu koju
sam osećao zbog toga što sam ubio čoveka. Sedmica nakon
nesreće predstavljala je lavirint bola i sumanutih fantazija. Posle
toliko običnih događaja i pritajenih drama koje su ispunjavale
svakodnevicu, sva moja organska sposobnost za podnošenje
fizičkih povreda odavno je bila zaboravljena i izbledela. Sudar je
bio prvo istinsko iskustvo koje sam doživeo posle mnogo godina.
Prvi put sam se našao u fizičkom sukobu sa sopstvenim telom,
tom neiscrpnom enciklopedijom bolova i izlučevina, suočen s
neprijateljskim prodornim pogledima drugih ljudi i činjenicom
da je jedan čovek mrtav. Posle beskrajno dugog bombardovanja
propagandom o bezbednosti na putevima, skoro da sam osetio
olakšanje kada sam doživeo pravu nesreću. Kao i svi ostali koji
trpe udarce govorancija s bilborda i filmova o izmišljenim
nesrećama, osećao sam blagu nelagodu pred činjenicom da je
stravičan vrhunac mog života uvežbavan godinama unazad i da
će se odigrati na nekom auto-putu ili raskrsnici poznatoj jedino
tvorcima tih filmova. Povremeno bih čak i razmatrao u kakvoj
bih saobraćajnoj nesreći voleo da umrem.
Poslali su me na odeljenje za rendgensko snimanje, gde je
prijatna mlada žena, koja je diskutovala sa mnom o stanju
filmske industrije, počela da mi snima kolena. Uživao sam u
razgovoru s njom, u kontrastu između njenih idealističnih
stavova o komercijalnom igranom filmu i hladnokrvnom načinu
na koji se nosila sa svojom bizarnom opremom. Kao i kod svih
laboratorijskih tehničara, i kod nje se primećivala nekakva
klinička seksualnost u jedrom telu zaogrnutom belim mantilom.
Snažnim rukama je upravljala mojim telom, postavljala mi noge
u određeni položaj kao da sam nekakva ogromna pokretna lutka
poput onih čovekolikih modela detaljne izrade, opremljenih
svakom mogućom dupljom i sposobnih da odgovore na bol.
Spustio sam se na krevet dok se ona usredsređeno bavila
okularom svoje mašine. Leva dojka joj se podigla ispod belog
mantila, a ispod ključne kosti nadimao joj se grudni koš. Negde
u toj kuli od najlona i uštirkanog pamuka leži velika nepomična
bradavica ružičaste boje, zgnječena ispod mirišljavih tkanina.
Dok mi je postavljala ruke u nov položaj, posmatrao sam joj usta;
bila su svega dvadesetak centimetara udaljena od mojih. Ne
primećujući moje zanimanje za njeno telo, otišla je do prekidača
za daljinsko upravljanje. Kako bih mogao da je probudim –
možda ako uguram neki od onih glomaznih čeličnih utikača u
utičnicu u dnu njene kičme? Možda bi onda naprasno živnula,
možda bi mi razdraganim glasom pričala o najnovijoj
Hičkokovoj retrospektivi, otisnula se u žestoku raspravu o
pravima žena, izazovno izbacila kuk ili obnažila bradavicu.
Umesto svega toga, mi smo se samo gledali usred lavirinta
elektronske mašinerije, kao da su nam u celosti odstranili
mozgove. Jezici nevidljive erotike i još neotkrivenih seksualnih
činova ležali su negde među tom složenom opremom i čekali.
Jednako nepoznata seksualnost lebdi i nad redovima putnika koji
se kreću kroz aerodromske terminale, nad njihovim jedva
prikrivenim genitalijama spojenim s motorskim kućištem
džinovskih letelica, nad napućenim usnama stjuardesa. Dva
meseca pre nesreće, kad sam leteo za Pariz, toliko me je uzbudila
svetlosmeđa suknja od gabardena na stjuardesi koja je stajala
ispred mene na pokretnim stepenicama, u kombinaciji s
trupovima aviona koji su se videli u daljini, ustremljenim ka
njenoj radnici poput srebrnih penisa, da sam je nesvesno uhvatio
za levi guz. Položio sam dlan preko sićušnog udubljenja na
pomalo pohabanoj tkanini i ta je mlada žena, meni potpuno
bezlična, prebacila težinu s leve noge na desnu. Čekala je neko
vreme, a potom je uperila znalački pogled u mene. Zamahnuo
sam aktovkom i promumlao nešto na pidžinu zasnovanom na
francuskom, pokušavajući da joj istovremeno, pomoću
komplikovane gestikulacije, pokažem kako padam s pokretnih
stepenica koje idu nagore, pri čemu sam gotovo izgubio
ravnotežu. Let do Orlija je bio ispunjen sumnjičavim pogledima
dvoje putnika, biznismena iz Holandije i njegove supruge, koji
su prisustvovali toj epizodi. Tokom kratkog leta, osećao sam
snažno uzbuđenje dok sam razmišljao o čudnom, taktilnom
geometrijskom pejzažu aerodromskih zgrada, trakama matiranog
aluminijuma i podovima prekrivenim laminatima koji podsećaju
na teksturu drveta. Čak je i moje poznanstvo s mladim šankerom
u baru na međuspratu započelo zahvaljujući tome što su se
svetiljke oblikom stapale s njegovom proćelavom glavom, pri
čemu se u šank obložen pločicama pretapala njegova stilizovana
uniforma. Pomislio sam na poslednje usiljene orgazme s Ketrin,
na lenju spermu koju sam izmorenim pokretima karlice uterivao
u njenu vaginu. Nad obrisima njenog tela sada je vladalo metalno
uzbuđenje naših zajedničkih snova o tehnologiji. Elegantni
otvori za ventilaciju na zidovima odeljenja za rendgensko
snimanje, presvučeni aluminijumom, mamili su me jednako
zavodnički kao i najtoplija organska duplja.
„Dobro je, gotovi ste.“ Zavukla je snažnu ruku ispod mojih
leđa i pridigla me u sedeći položaj; tela su nam bila blizu kao
prilikom seksualnog odnosa. Uhvatio sam je za nadlakticu i
naslonio ručni zglob na njene grudi. Iza nje je, na visokom
postolju, stajao rendgenski aparat s teškim kablovima koji su se
prostirali po podu. Dok sam teškim korakom odlazio niz hodnik,
i dalje sam osećao pritisak njenih snažnih dlanova na raznim
delovima svog tela.
Umoran od hodanja pomoću štaka, zastao sam blizu ulaza u
žensko odeljenje bolnice i oslonio se na zid koji je delio sobu od
hodnika. U sobi se odvijala rasprava između glavne sestre i jedne
mlade obojene bolničarke. Pacijentkinje su ležale u krevetima i
dosađivale se slušajući ih. Dve pacijentkinje kojima su noge bile
istegnute trakcijom izgledale su kao da su izašle pravo iz
fantazije nekog poremećenog gimnastičara. Jedan od prvih
zadataka koje sam dobio bio je da pokupim uzorak urina jedne
starije žene koja je ležala na tom odeljenju pošto ju je biciklom
udarilo neko dete. Amputirali su joj desnu nogu i sada je sve
vreme obmotavala svileni Šal oko malog patrljka; vezivala ga je,
odmotavala i iznova vezivala kao da pakuje poklon. Ta draga
senilna starica je tokom dana bila pacijent za primer, ali noću bi,
kad svi posetioci odu, poniženo ležala s neispražnjenom noćnom
posudom dok su je dve časne sestre, koje su sedele u sobi za
osoblje i plele, grubo ignorisale.
Sestra je završila s pridikom i okrenula se na peti. Jedna mlada
žena u kućnoj haljini i doktor u belom pojavili su se na vratima
privatnog odeljenja rezervisanog za „prijatelje“ bolnice: članove
osoblja, sestre i doktore i njihove porodice. Muškarca sam i ranije
često viđao; grudi su mu uvek bile gole ispod belog mantila dok
je obavljao poslove po bolnici, nimalo uzvišenije od mojih sitnih
zadataka. Pretpostavljao sam da je diplomac koji se u toj bolnici
na aerodromu našao da bi specijalizirao hirurške zahvate na
žrtvama nesreća. U snažnim rukama je nosio aktovku punu
fotografija. Dok sam posmatrao kako mu se rošava vilica pomera
dok žvaće žvaku, odjednom me je obuzeo osećaj da on ide po
odeljenjima i razdeljuje nepristojne slike, pornografske
rendgenske snimke i sramne rezultate urinokulture. Na golim
grudima mu se njihao mesingani medaljon koji je visio oko vrata
na traci od crne svile, ali ono po čemu je bio upečatljiv bili su
ožiljci na čelu i oko usana, ostaci nekih zastrašujuće nasilnih
dela. Pretpostavio sam da je on jedan od onih ambicioznih mladih
lekara kojih u okviru profesije ima sve više – oportunista
modernog razbojničkog izgleda i otvoreno neprijateljskog stava
prema pacijentima. Kratak boravak u bolnici već me je uverio da
su vrata lekarske prakse otvorena svakome ko gaji mržnju prema
ljudskoj rasi.
Odmerio me je od glave do pete i upio svaki detalj mojih
povreda s jasnim interesovanjem, no mene je vise zanimala
mlada žena pored njega, koja mi je išla u susret oslanjajući se na
štap. To pomagalo joj je očigledno bilo nepotrebno i služilo je
samo kao maska koja joj je omogućavala da zagnjuri lice među
podignuta ramena i sakrije modricu na desnom obrazu. Kada sam
je video poslednji put, sedela je u kolima hitne pomoći pokraj
tela svog muža i zurila u mene mirnim pogledom punim mržnje.
„Doktorko Remington...?“ Ne razmišljajući, izgovorio sam
njeno ime.
Prišla mi je i olabavila stisak ruke na štapu kao da se sprema
da me njime odalami po licu. Neprirodno je iskrenula vrat i
pomerila glavu ne bi li mi jasno izložila povredu na licu. Zastala
je kad je došla do vrata, čekajući da joj se sklonim s puta.
Osmotrio sam ožiljak na njenom licu, šav dug sedam centimetara
koji kao da je za sobom ostavio rajsferšlus povučen od ugla
desnog oka sve do gornje usne. Ta nova crta na njenom licu činila
je, zajedno s prevojem između nosa i usta, mrežu sličnu linijama
na dlanu nečije krhke fantomske ruke. Učitavajući izmišljenu
biografiju u istoriju njene kože, zamišljao sam je kao krasnu ali
preterano marljivu studentkinju medicine koja je prekinula
dugačak period rane mladosti kada je dobila doktorsku diplomu
i krenula iz jedne veze zasnovane na seksu u drugu; zamišljao
sam s kolikom je srećom dočekivala vrhunac duboke emotivne i
genitalne povezanosti s mužem inženjerom, dok su jedno drugom
pretraživali tela kao što je Kruso pretraživao svoj brod. Već joj
je koža, ispresecana ispod donje usne nizom dubokih posekotina,
označavala aritmetiku udovištva, očajnički proračun da više
nikada neće naći novog ljubavnika. Bio sam svestan da se ispod
svetloljubičaste kućne haljine skriva snažno telo i da su joj rebra
delom zaklonjena iza korseta od belog gipsa koji se pružao od
jednog ramena do pazuha druge ruke, poput klasične holivudske
balske haljine.
Rešila je da me ignoriše i ukrućeno je otišla niz hodnik,
paradno pokazujući svoj bes i svoju ranu.

Do kraja boravka u bolnici, nisam više video doktorku Helen

Remington, ali sam, dok sam ležao na praznom odeljenju,
neprekidno razmišljao o sudaru koji nas je spojio. Između mene
i te ožalošćene mlade žene javio se snažan osećaj erotske
privlačnosti, gotovo kao da sam podsvesno želeo da nas dvoje u
njenoj materici ponovo začnemo njenog mrtvog muža. Ako bih
ušao u njenu vaginu, tu na odeljenju za rendgensko snimanje,
među metalnim ormarićima i belim kablovima, nekako bih
prizvao njenog muža iz mrtvih, stvorio bih ga iz spoja njenog
levog pazuha i hromiranog postolja za rendgenski aparat, iz
sjedinjenja naših genitalija s fino izrađenim poklopcem za
objektiv.
Slušao sam kako se sestre raspravljaju u sobi za osoblje.
Ketrin me je posećivala. Nasapunala bi ruke sapunom koji je
stajao u mom ormariću na mokroj tacni i njene bi svetle oči
uperile pogled kroz prozor pun cveća dok me je zadovoljavala
desnom rukom, držeći u levoj ruci cigaretu neke nepoznate
marke. Ničim izazvana, počela je da priča o mom sudaru i
policijskoj istrazi. Sa upornošću dostojnom voajera, opisivala je
štetu pričinjenu kolima i gotovo da me je kinjila svojim
sablasnim viđenjem smrvljenog hladnjaka i haube poprskane
krvlju.
„Trebalo je da odeš na sahranu“, rekao sam joj.
„Volela bih da sam mogla“, spremno je odgovorila. „Mrtvi se
tako brzo sahranjuju – trebalo bi da ih ostave da počivaju
nekoliko meseci pre sahrane. Nisam bila spremna.“
„Remington je bio spreman.“
„Valjda jeste.“
„Šta je s njegovom ženom?“, pitao sam. „S doktorkom? Jesi li
išla da posetiš nju?“
„Ne, nisam mogla. Osećam da smo previše bliske.“
Ketrin me je već videla u novom svetlu. Da li me poštuje zbog
toga, ili mi možda čak i zavidi na tome što sam ubio nekoga, što
sam oduzeo život drugom čoveku na skoro jedini način koji je
zakonski moguć? U automobilskom sudaru, smrću upravljaju
vektori brzine, nasilja i agresije. Da li Ketrin reaguje na njihovu
sliku koja se, kao na fotografskoj ploči ili u filmskom kadru
zamrznutom u rubrici u novinama, urezala u tamne modrice na
mom telu i jasno ocrtane obrise volana? Ožiljci iznad
prelomljene čašice na mom levom kolenu bili su verna replika
isturenih prekidača za brisače i migavce. Kako sam se bližio
orgazmu, počela je da sapuna ruku svakih desetak sekundi i
zaboravila je na cigaretu, usredsređujući svu pažnju samo na taj
jedan otvor na mom telu, baš kao što su činile i sestre koje su me
pazile tokom prvih časova nakon nesreće. Dok mi je sperma
šikljala u njen dlan, Ketrin mi je čvrsto stiskala penis, kao da tim
prvim orgazmima nakon sudara slavimo neki neponovljiv
događaj. Njen me je ushićen pogled podsećao na dadilju iz Italije
koja je bila u službi nekog izvršnog direktora iz Milana s kojim
smo proveli jedno leto u Sestri Levanteu. Ta uštogljena usedelica
je posvetila čitav svoj život polnom organu dvogodišnjeg dečaka
koga je čuvala i večito mu je ljubila mali penis, sisala glavić ne
bi li nabrekao i hvalila se njime, prepuna ponosa.
Klimnuo sam glavom saučesnički, dok mi je ruka počivala
ispod njene suknje, na njenoj butini. U njenom dražesnom
promiskuitetnom umu, koji se već godinama hranio
specijalitetima od avionskih nesreća i ratnih filmova, od nasilja
emitovanog u zamračenim bioskopima, stvorila se neposredna
veza između moje nesreće i smrtnih slučajeva iz svih najgorih
košmara na svetu koje je ona doživljavala kao deo seksualne
rekreacije. Provukao sam prst kroz rupicu na njenim čarapama
koja se nalazila u predelu prepona i milovao toplu meku kožu na
butini, a zatim skliznuo kažiprstom do stidnih uvojaka koji su se
poput plamena izvijali s vrha njenog Venerinog brežuljka. Činilo
mi se da joj je bedra ukrasio neki ekscentrični galanter.
U nadi da ću smiriti hiperuzbuđenje koje je obuzelo Ketrin
nakon sudara – koji se sada, u sećanju, svakim trenom činio sve
većim, brutalnijim i spektakularnijim – počeo sam da joj milujem
klitoris. Misli su joj lutale i ubrzo je pošla, poljubivši me snažno
u usta, kao da gotovo i ne očekuje da će me ponovo videti živog.
Pričala je neprekidno, kao da misli da se moj sudar još nije
dogodio.
 5

„TI ĆEŠ DA VOZIŠ? Ali tvoje noge, Džejmse – pa jedva

možeš i da hodaš!“
Dok smo jurili brzom trakom Zapadne avenije brzinom od
preko sto deset na sat, umirivao me je Ketrinin glas pun
supružničke brižnosti. Sedeo sam u njenom sportskom
automobilu, zavaljen u rikaro sedište koje je poskakivalo, i
radosno sam je posmatrao kako pokušava da skloni plavu kosu
sa očiju izduženim rukama koje je svaki čas pomerala s majušnog
volana obloženog navlakom s desenom leopardovih šara. Posle
moje nesreće, Ketrin nije počela da vozi obazrivije, već je,
naprotiv, vozila lošije nego ranije, kao da je stekla uverenje da će
joj nevidljive kosmičke sile, ma koliko nepažljivo vozila, jamčiti
bezbedan prolaz kroz te visokobrzinske betonske avenije.
U poslednjem trenutku sam joj skrenuo pažnju na kamion koji
se pojavio pred nama, s hladnjačom koja se zanosila levo-desno
na preterano napumpanim gumama. Ketrin se malim stopalom
ustremila na kočnicu i prebacila nas s druge strane kamiona, u
sporu traku. Ostavio sam brošuru rentakar kompanije i zagledao
se kroz ogradu koja je okruživala napuštene pomoćne piste na
aerodromu. Činilo mi se da nad ispucalim betonom i
nepokošenom travom vlada nepojmljiv mir. Stakleni spoljni
zidovi zgrada s terminalima i višespratna garaža koja se nalazila
iza njih pripadali su nekom začaranom kraljevstvu.
„Iznajmićeš auto – na koliko?“
„Na nedelju dana. Biću blizu aerodroma. Moći ćeš da motriš
na mene iz kancelarije.“
„I hoću.“
 „Ketrin, moram više da izlazim iz kuće.“ Lupio sam po
vetrobranu obema pesnicama. „Ne mogu večito da sedim na
verandi – počinjem da se osećam kao biljka u saksiji.“
„Razumem te.“
„Ne razumeš.“
Cele protekle sedmice, pošto su me taksijem dovezli kući iz
bolnice, sedeo sam u jednoj istoj stolici s pokretnim naslonom na
verandi našeg stana i kroz aluminijumske rešetke ograde gledao
nadole, ka nepoznatom kraju koji se prostirao deset spratova
niže. Prvog popodneva pošto sam stigao kući, jedva sam
prepoznao beskrajni pejzaž od betona i konstrukcijskog čelika
koji se protezao od auto-puta južno od aerodroma, pa preko
prostranih pista sve do novog stambenog naselja duž Zapadne
avenije. Naša zgrada u Drejton parku nalazila se kilometar i po
severno od aerodroma, na prijatnom odmorištu sazdanom od
modernih zgrada, uređenih benzinskih pumpi i supermarketa,
zaklonjena od daleke gromade Londona prilaznim putem koji se
uspinjao ka severnom kružnom auto-putu, što je tekao pored nas
na elegantnim betonskim stubovima. Zurio sam u tu ogromnu
pokretnu skulptura pod sobom, čiji su izdignuti kolovozi
izgledali kao da se nalaze na većoj visini od balkonske ograde na
koju sam se naslanjao. Počinjao sam iznova da se orijentišem u
odnosu na tu glomaznu konstrukciju koja me je umirivala i njene
dobro poznate odrednice brzine, cilja, i pravca. Kuće naših
prijatelja, vinarija u kojoj sam kupovao piće, mali art-bioskop u
kome smo Ketrin i ja gledali filmove američke avangarde i
poučne nemačke filmove o seksu – sve je to ponovo zauzelo
svoje mesto oko palisade auto-puta. Shvatio sam da ljudski
stanovnici tog tehnološkog predela više ne predstavljaju njegove
najistaknutije orijentire i ključ za otvaranje granica identiteta.
Srdačni ulazak Franses Vering, dokone supruge mog partnera,
kroz senzorsku kapiju na lokalnom supermarketu, bučne
porodične rasprave imućnih suseda iz naše zgrade, sve nade i
snovi te spokojne prigradske enklave, utopljene u hiljadama
neverstava, posrnuli su pred čvrstom stvarnošću nasipa kraj auto-
puta, njihove nepromenljive i nepobitne geometrije, i pred
ograničenim zonama za parkiranje automobila.
Dok sam se vozio s Ketrin iz bolnice prema kući, iznenadilo
me je koliko se u mojim očima slika automobila promenila,
gotovo kao da je moja nesreća ogolila njegovu pravu prirodu.
Dok sam sedeo na zadnjem sedištu taksija, naslonjen na prozor,
shvatio sam kako se trzam od uzbuđenja dok gledam reke vozila
na prilazima Zapadnoj aveniji. Jarki zraci popodnevnog sunca
odbijali su se o hromiranu kontrolnu tablu i rasecali moju kožu
poput kopalja. Tvrdi džez maske hladnjaka, kretanje automobila
po osunčanim ulicama ispred nas u pravcu londonskog
aerodroma, ulični nameštaj i putokazi – sve je to delovalo preteće
i nadrealno, jednako uzbudljivo kao i vrtoglava partija flipera u
zlokobnom zabavnom parku izmeštenom na te puteve.
Videvši da sam prekomerno ushićen, Ketrin mi je hitro
pomogla da uđem u lift. Vizuelne perspektive našeg stana bile su
sasvim drugačije. Odgurnuo sam je od sebe i izašao na verandu.
Ispod mene su prigradske ulice bile pune automobila koji su
zaklanjali svaki delić parkinga pri supermarketima i zakrčivali
trotoare. Na Zapadnoj aveniji su se dogodile dve manje
saobraćajne nesreće, zbog kojih se stvorila ogromna kolona duž
nadvožnjaka koji se protezao iznad tunela na ulazu u aerodrom.
Sedeo sam na verandi, pun nervoze, dok me je Ketrin posmatrala
iz dnevne sobe držeći telefon iza leđa, i prvi put sam pogledao
vani u tu nepreglednu koronu od uglačanog laka koja se pružala
od južnog horizonta sve do severnih autoputeva. Obuzeo me je
neki nejasni osećaj ekstremne opasnosti, otprilike kao da će se
svaki čas dogoditi nesreća u kojoj će učestvovati svi ti
automobili. Putnici u avionima koji su uzletali sa aerodroma
sklanjali su se s poprišta katastrofe i bežali od tog nadolazećeg
autogedona.
Ta predosećanja katastrofe nisu me napuštala. Prvih dana po
povratku kući, provodio sam sve vreme na verandi i posmatrao
kako saobraćaj teče auto-putem, rešen da ne propustim prve
znake tog kraja sveta koji će izazvati automobili, a za koji je
nesreća koja mi se desila bila moja lična, individualna proba.
Pozvao sam Ketrin na verandu i pokazao joj manji udes na
južnom prilazu auto-putu. Beli kombi radnje za hemijsko
čišćenje naleteo je otpozadi na salonski auto pun svatova.
„Ovo stvarno izgleda kao proba. Kad svi budemo uvežbali
svoje uloge, počeće prava stvar. „ Iz pravca centralnog Londona
dolazio je putnički avion i, spuštenih točkova, preletao iznad
krovova okruženih bukom. „Još jedan tovar nestrpljivih žrtava –
čovek bi maltene očekivao da vidi Broj gela i Hijeronimusa Boša
kako krstare auto-cestama u iznajmljenim kolima.“
Ketrin je kleknula pokraj mene, oslonivši se laktom o
hromirani naslon za ruku na mojoj stolici. Isto rotaciono svetlo
video sam na instrument-tabli svog auta dok sam sedeo iza
skršenog volana i čekao da me policajci izvuku. S nemalim
interesovanjem je istraživala izmenjene konture čašice kolena.
Ketrin je gajila prirodnu i zdravu radoznalost prema perverzijama
svih vrsta.
„Džejmse, moram da krenem u kancelariju – hoćeš li biti
dobro?“ Znala je odlično da sam spreman na svakakve varke kad
je ona posredi.
„Naravno. Da li je saobraćaj sada gušći? Čini mi se da ima tri
puta više automobila nego što ih je bilo pre nesreće.“
„Nisam primetila. Nećeš pokušati da pozajmiš kola od
domara?“
Njena brižnost je bila dirljiva. Nakon nesreće, činilo mi se da
se oseća sasvim lagodno u mom prisustvu, kako se nije osećala
godinama. Moj sudar je predstavljao nekakvo nedokučivo
iskustvo, od one vrste koju je naučila da razume pomoću svog
života i svoje seksualnosti. Moje telo, koje je još tokom prve
godine našeg braka počela da posmatra iz jedne posebne
seksualne perspektive, sada ju je ponovo uzbuđivalo. Opčinjavali
su je ožiljci na mojim grudima, koje je dodirivala usnama
vlažnim od pljuvačke. Sam sam naslutio te radosne promene.
Nekada je Ketrinino telo, dok je ležala pored mene u krevetu,
delovalo pasivno i bezosećajno poput lutke na naduvavanje
opremljene vaginom od neoprena. Ponižavajući sebe iz samo njoj
poznatih perverznih razloga, kasno bi odlazila na posao i vrtela
bi se po stanu obnažujući delove tela samo za moje oči, iako je
savršeno dobro znala da je ta žuta rupa između njenih nogu
poslednja usluga koju od nje želim.
Uhvatio sam je za ruku. „Spustiću se dole s tobom – skloni taj
nepoverljivi izraz s lica.“
Iz dvorišta sam posmatrao kako joj bele gaćice sevaju između
gipkih nogu dok seda u svoj sportski auto i kreće ka aerodromu.
Promenljivi geometrijski oblik njenog Venerinog brežuljka
pričinjavao je zadovoljstvo vozačima dok bi dokono posmatrali
okretanje brojčanika na benzinskim pumpama.
Kad je otišla, izašao sam iz stana i spustio se do podruma. U
garaži je stajalo desetak automobila, čiji su vlasnici uglavnom
bile supruge advokata i filmskih producenata koji su živeli tu u
zgradi. Odeljak rezervisan za moj auto i dalje je bio prazan, a na
betonu su se ocrtavali poznati obrisi mrlja od ulja. Na potmuloj
svetlosti, škiljio sam u skupe instrument-table. Na ploči ispod
zadnjeg stakla jednog auta ležao je šal od svile. Setio sam se kako
je Ketrin opisivala naše lične stvari rasturene po podu i sedištima
mog auta posle sudara – auto-karta koju smo nosili na putovanja,
prazna bočica laka za nokte, stručni časopis. Izdvojenost tih
komadića naših života, poput netaknutih uspomena i intimnih
trenutaka koje je nekakav rušilački odred izneo na videlo i
rasporedio po svojoj želji, bila je deo one iste predstave
svakodnevice koju sam na tragičan način već izveo kroz
Remingtonovu smrt. Siva šara u obliku riblje kosti na rukavu
njegovog kaputa i belina njegove kragne zauvek su ostali
zarobljeni u toj nesreći.
 Začuo se očajnički hor sirena vozila blokiranih na auto-putu.
Zurio sam u mrlje od ulja na svom mestu u garaži i pomislio na
mrtvog čoveka. Činilo mi se da je čitava nesreća konzervirana
zahvaljujući tim neizbrisivim oznakama, policiji, posmatračima
i bolničarima iz hitne pomoći koje vidim zamrznute u prostom
dok sedim u svojim slupanim kolima.
Iza mene je zasvirao tranzistor. Domar, mladić s kosom
dugom gotovo do struka, vratio se u kancelariju pored ulaza u
lift. Sedeo je na metalnom stolu i grlio svoju devojku koja je
izgledala kao dete. Ignorišući njihove poglede pune poštovanja,
izašao sam opet u dvorište. Avenija s drvoredom koja je vodila
do lokalnog tržnog centra bila je pusta, a parkirana kola duž nje
behu gusto zbijena u niz ispod platana. Srećan što mogu da šetam
a da me pritom neka nasrtljiva domaćica ne obori s nogu, lagano
sam koračao niz aveniju oslanjajući se tu i tamo na pokoji
uglačani branik. Bilo je minut do dva i tržni centar je bio prazan.
Glavna saobraćajnica je bila puna automobila, a u sporednim
ulicama vozila behu parkirana u dva reda dok su se vozači
odmarali u kućama, izvan domašaja vrelog sunca. Prešao sam
preko popločane pjace na sredini tržnog centra i popeo se
stepenicama do parkinga na krovu supermarketa. Svako od
stotine parking-mesta bilo je zauzeto, a vetrobrani su bili
poređani u stakleni testudo od kojeg se odbijala sunčeva svetlost.
Čim sam se naslonio na betonsku ogradu, postao sam svestan
ogromne tišine koja je pritisla sav predeo oko mene. Kontrola
leta je neočekivano udesila da nijedna letelica u tom trenutku ne
sleće na pistu niti uzleće s nje. Kolona vozila na auto-putu u
pravcu juga stajala je nepomično. Duž Zapadne avenije,
zaustavljeni automobili i aerodromski autobusi su čekali u
trakama da se promeni svetlo na semaforu. Zastoj je zadržavao
tri reda vozila još od priključenja za nadvožnjak, pa sve do novog
produžetka autoputa u pravcu juga.
Tokom sedmica koje sam proveo u bolnici, inženjeri za puteve
su produžili široke trake auto-puta za skoro kilometar ka jugu.
Dok sam pažljivo promatrao taj teren na koji je pala tišina,
shvatio sam da je čitava zona koja definiše pejzaž mog života
sada omeđena neprekinutim veštačkim, horizontom sačinjenim
od uzdignutih parapeta i nasipa auto-puteva i prilaznih puteva i
petlji. Oni su sada okruživali vozila koja sam video odozgo,
poput zidova kratera čiji se prečnik proteže na nekoliko
kilometara.
Tišina je i dalje trajala. Tu i tamo bi se za volanom
promeškoljio neki vozač, neudobno smešten i zarobljen u sedištu
pod vrelim suncem, a mene je najednom obuzeo utisak da je svet
stao. Rane na mojim kolenima i grudima bile su zraci podešeni
prema čitavom nizu signalnih predajnika i prenosile su meni
nepoznate signale koji će odblokirati tu ogromnu stanku i
osloboditi te vozače da pokrenu vozila ka pravim odredištima
koja su im namenjena, ka rajskim predelima električnog
autoputa.

Ta čudna tišina ostala je živo zabeležena u mom sećanju i dok

me je Ketrin kasnije vozila do kancelarije u Sepertonu. Duž
Zapadne avenije, vozila su skretala iz trake u traku i jurila od
jednog do drugog zastoja. Iznad nas su motori aviona koji su
uzletali s londonskog aerodroma umarali nebo. Činilo mi se da je
moj kratak pogled na nepomični svet, na hiljade vozača koji
pasivno sede u automobilima pokraj auto-puta duž cele linije
horizonta, jedinstvena vizija tog mašinskog pejzaža i pozivnica
za istraživanje vijadukata u našim umovima.
Moja najpreča potreba bila je da okončam oporavak i
iznajmim auto. Kad smo stigli do studija za snimanje reklama,
Ketrin je počela besciljno da nas vozika po parkingu, bez namere
da me pusti da izađem. Mladi vozač iz rentakar kompanije čekao
nas je kraj svog auta i posmatrao kako kružimo oko njega.
„Ide li Renata s tobom?”, pitala me je Ketrin.
Iznenadilo me je koliko je taj nasumični pogodak bio
pronicljiv.
„Mislio sam da bi možda mogla da krene – možda se ispostavi
da će mi rukovanje autom biti zamornije nego što
pretpostavljam.“
„Zapanjuje me to što će ti dopustiti da je voziš.“
„Ne zavidiš joj, valjda?“
„Možda malčice.“
Trudeći se da predupredim ma kakav trenutni savez koji bi
mogao da se uspostavi između njih dve, pozdravio sam se s
Ketrin. Narednih sat vremena sam proveo u produkciji, gde sam
s Polom Veringom razgovarao o ugovornim poteškoćama koje
nam nisu dozvoljavale da snimimo reklamu za automobile, za
koju smo želeli da angažujemo filmsku glumicu Elizabet Tejlor.
Međutim, za vreme čitavog razgovora, moja pažnja je zapravo
bila usmerena na iznajmljeno vozilo koje me je čekalo na
parkingu. Sve ostalo – Veringov gnev usmeren ka meni, skučena
kancelarija i bučno osoblje – činilo je neku nejasnu polusenku,
neki nezadovoljavajući snimak koji će kasnije morati da se
izmontira.
Jedva da sam bio svestan Renate kad mi se pridružila u
kolima.
„Jesi li dobro? Kuda idemo?“
Zurio sam u volan među šakama, u tapeciranu instrument-
tablu s kazaljkama i kontrolnim brojilima.
„A kuda bismo?“
Agresivna stilizacija te kabine iz masovne proizvodnje i
prenaglašeno oblikovana tabla s meračima naglašavale su
narastajući osećaj jednog sasvim novog spoja između mog tela i
automobila, snažnijeg od mojih osećanja prema Renatinim
širokim kukovima i jakim nogama, skrivenim od pogleda ispod
najlonskog crvenog kišnog mantila. Povio sam se napred,
prianjajući ožiljcima na grudima uz ivicu volana i prislanjajući
kolena uz prekidač za paljenje i ručnu kočnicu.
Stigli snio do početka nadvožnjaka pola sata kasnije.
Popodnevna reka vozila tekla je Zapadnom avenijom i račvala se
na petlji. Prošao sam pored mesta svoje nesreće na putu ka
kružnom toku koji se nalazio nekoliko stotina metara severnije,
obišao sam ceo krug i vratio se putem kojim sam išao u trenucima
neposredno pre sudara. Slučajno se desilo da je put preda mnom
prazan. Otprilike trista pedeset metara ispred nas, kamion se peo
na nadvožnjak. Pokraj prilaznog puta se pojavila crna limuzina,
ali ja sam samo ubrzao pored nje. Za nekoliko sekundi, stigli smo
do tačke udara. Usporio sam i zaustavio auto na ivici gde je
prestajao asfalt.
„Zar smemo ovde da parkiramo?“
„Ne.“
„Pa dobro – policija će napraviti izuzetak u tvom slučaju.“
Otkopčao sam Renatin mantil i spustio ruku na njenu butinu.
Dala mi je da je ljubim po vratu i utešno me je držala za rame,
poput neke nežne dadilje.
„Bio sam s tobom pre nesreće“, rekao sam joj. „Sećaš li se?
Vodili smo ljubav.“
„I dalje me dovodiš u vezu sa sudarom?“
Prešao sam rukom po njenom bedru. Njena stidnica je bila
vlažni cvet. Pored nas je prošao aerodromski autobus s putnicima
na putu za Štutgart ili Milano koji su piljili u nas. Renata je
zakopčala mantil i uzela primerak „Pari mača“ iz kasete na
instrument-tabli. Okretala je stranice i prelazila pogledom preko
fotografija žrtava gladi s Filipina. Ta udubljenost u paralelne
teme nasilja bila je zaštitna maska. Njen pogled ozbiljnog
učenika jedva se i zaustavio na fotografiji otečenog leša koja se
protezala preko cele stranice. Ta koda smrti i sakaćenja prošla je
ispod njenih preciznih prstiju dok sam ja zurio prema raskršću
svega pedeset metara udaljenom od auta, na kome sam ubio
čoveka. Anonimnost tog raskršća podsetila me je na Renatino
telo s celokupnim pristojnim repertoarom duplji i pregiba, koje
će jednog dana postati onoliko čudno i značajno nekom njenom
mužu iz predgrađa koliko su meni čudni i značajni ovi ivičnjaci
i linije na putu.
Približio nam se beli kabriolet i vozač je zasvetleo farovima
dok sam ja izlazio iz auta. Posrnuo sam; desno koleno me je
izdalo jer je vožnja za njega ipak predstavljala napor. Pred mojim
nogama je ležala hrpa sasušenog lišća, paklica cigareta i staklene
prašine. Ti komadići slomljenog zaštitnog stakla, koje su
generacije bolničara gomilale pokraj puta, ležali su na jednoj
gomilici. Zurio sam u tu prašnjavu ogrlicu, otpadak od hiljada
automobilskih nesreća. Kako se sve više automobila bude
sudaralo na tom mestu, za pedeset godina će komadići stakla
obrazovati šipku pristojne veličine; za trideset godina, tu će biti
plaža sa oštrim kristalima. Možda će se pojaviti nova rasa
skitnica koje lutaju plažom, pa će zaposesti te gomile
polomljenih vetrobrana i preturati po njima u potrazi za
opušcima, upotrebljenim kondomima i zalutalim novčićima.
Zakopana ispod tog novog geološkog sloja, nastalog nakon ere
automobilskih nesreća, ležaće i moja mala smrt, anonimna koliko
i ostakljeni ožiljak na fosilnom drvetu.
Sto metara iza nas, jedan prašnjavi američki automobil je bio
parkiran uz ivicu puta. Vozač me je posmatrao kroz vetrobran
poprskan blatom, oslonivši široka ramena na stub okvira vrata.
Dok sam prelazio ulicu, uzeo je aparat na koji je bio postavljen
uveličavajući objektiv i zagledao se u mene kroz okular.
Renata ga je pogledala preko ramena, iznenađena koliko i ja
njegovim napadnim stavom. Otvorila mi je vrata.
„Možeš li da voziš? Ko je on – privatni detektiv? „
Dok smo odmicali Zapadnom avenijom, visoka figura
muškarca u kožnoj jakni pošla je niz ulicu do mesta na kom smo
bili parkirani. U želji da mu vidim lice, napravio sam krug oko
kružnog toka.
Prošli smo tri metra dalje od njega. Bazao je nehajnim,
nesigurnim korakom između tragova guma na površi puta, kao
da prati neku nevidljivu putanju iz svoje glave. Sunčevi zraci su
se zabadali u ožiljke na njegovom čelu i ustima. Kad je podigao
glavu i pogledao me, prepoznao sam mladog doktora kojeg sam
poslednji put video kako izlazi iz sobe Helen Remington u
bolnici Ašford, namenjenoj žrtvama avionskih nesreća.
 6

TOKOM DANA KOJI SU usledili, iznajmio sam iz studijske

rentakar kompanije čitav niz različitih automobila, birajući svaku
raspoloživu varijantu kola, od teškog kabrioleta američke
proizvodnje do sportske limuzine visokih performansi i
italijanskog mini-auta. Ono što je počelo kao ironični gest koji je
trebalo da razdraži Ketrin i Renatu – i jedna i druga su želele da
nikada više ne sednem za volan – ubrzo se pretvorilo u nešto
drugo. Kada sam prvi put nakratko otišao do mesta nesreće, to je
ponovo probudilo avet mrtvog čoveka i, što je još važnije,
pomisao na sopstvenu smrt. U svakom od tih automobila, ja sam
se vozio maršrutom koja je vodila do mesta nesreće i zamišljao
moguće smrti i žrtve, i rane različitih oblika.
Uprkos trudu uloženom da se ti automobili očiste, tragovi
bivših vozača prianjali su za njihovu unutrašnjost: otisak
potpetica na gumenoj prostirci ispod papučica; sasušeni opušak,
umazan nekom nijansom ruža koja više nije u modi i prilepljen
žvakaćom gumom za svod pepeljare; niz čudnih ogrebotina,
nalik na koreografiju mahnite borbe, na vinilnim presvlakama za
sedišta – kao da su dvoje bogalja tu silovali jedno drugo. Dok su
mi se stopala opuštala na papučicama auta, bio sam svestan svih
tih vozača, zapremine koju su zauzimala njihova tela, tajnih
sastanaka, begova, dosade, te je sve što bih učinio bilo samo puko
ponavljanje. Svestan tih nataloženih slojeva, morao sam da se
silim da vozim pažljivo, jer sam uzdignutom stubu volana i
štitnicima za oči iznad vetrobrana nudio svoje telo i mogućnosti
koje ono pruža.
U početku sam puštao da me besciljno vode putevi koji su se
prostirali južnim obodom aerodroma dok sam opipavao
nepoznate komande prolazeći između rezervoara za vodu u
Stenvelu. Odatle sam, obilazeći istočno krilo aerodroma, išao do
isključenja kod Harlingtona, gde bi me popodnevni špic
automobila koji napuštaju London povukao kao ogroman metalni
plimski talas niz zakrčene trake Zapadne avenije. Kada bi
otkucao čas moje nesreće, ja sam se, bez izuzetka, uvek nalazio
u podnožju nadvožnjaka, bilo da me je reka automobila otrgnula
od mesta na kom se sudar odigrao da bi me ponela do sledećeg
semafora, ili da sam stajao zarobljen u ogromnoj koloni
automobila, svega nekoliko sumanutih metara dalje od tačnog
mesta sudara.
Kada sam uzimao američki kabriolet, agent kompanije za
iznajmljivanje automobila rekao mi je: „Dobro smo se namučili
da ga očistimo, gospodine Balarde. Koristila ga je jedna od tih
vaših televizijskih kompanija – na krovu su ostali tragovi
štipaljke za pričvršćivanje kamere, i svuda po vratima i haubi.“
Pomisao da se automobil još koristi kao deo izmišljenog
događaja pala mi je na pamet dok sam se udaljavao od garaže u
Šepertonu. Poput svih drugih automobila koje sam iznajmljivao,
i ovaj je bio sav izgreban i oguljen i nosio je na sebi tragove štikli,
te pogdegde beše nagoreo od cigareta, a sve je to bilo zaodenuto
glamuroznim demonskim dizajnom i njegovim izdašnim
dimenzijama. Na ružičastom vinilnom sedištu se nalazila duboka
razderotina, dovoljno široka da se u nju gume koplje zastave ili,
moguće, penis. Verovatno su ti belezi načinjeni u okviru
izmišljenih dramatičnih događaja što su ih osmislile različite
kompanije koje su koristile automobil, te ostavili za sobom
glumci koji su igrali detektive ili sitne kriminalce, tajne agente i
odbegle naslednice. Izlizani volan je u svojim žlebovima nosio
masnoću s hiljadu pari ruku koje su ga hvatale onako kako su to
zahtevali reditelji i kamermani.
Dok sam se ubacivao u večernji saobraćaj koji je tekao
Zapadnom avenijom, zamislio sam kako umirem umotan u to
mnoštvo akumuliranih fikcija, a telo mi ostaje obeleženo logom
stotina televizijskih kriminalističkih serija, potpisom
zaboravljenih dramskih programa koji će, mnogo godina nakon
što su pohranjeni u depoe televizijskih stanica, u moju kožu
zasvagda urezati poslednja slova sa odjavna špice.
Zbunjen tim primamljivim žudnjama, obreo sam se u
pogrešnoj traci na raskrsnici sa izlazom za auto-put. To teško
vozilo, sa svojim snažnim motorom i previše osetljivim
kočnicama, podsetilo me je da sam bio odveć ambiciozan kada
sam pomislio da bih sopstveno iskustvo i rane mogao da uklopim
u njegove mamutske linije. Odlučivši da iznajmim automobil
istog modela kao što je moj, skrenuo sam na put koji je vodio ka
aerodromu.
Ulaz u tunel je bio zakrčen ogromnom kolonom automobila i
ja sam presekao trake koje su vodile u suprotnom smera i
dovezao se do aerodromskog trga, širokog pojasa gde su se
nalazili hoteli za putnike u tranzitu i supermarketi što rade celu
noć. Dok sam izlazio s benzinske pumpe koja je bila najbliža
uključenju za tunel, prepoznao sam trio aerodromskih kurvi kako
šparta gore-dole malim pešačkim ostrvom.
Pošto je ugledala moj auto i verovatno pomislila da sam
američki ili nemački turista, najstarija od te tri žene mi je prišla.
One su tokom večeri špartale tim pešačkim ostrvom i piljile u
automobile koji prolaze kao da pokušavaju da pokupe putnike
koji čekaju da pređu reku Stiks. Njih tri – pričljiva brineta iz
Liverpula koja je bila svuda i radila sve na belom svetu, plašljiva
i neinteligentna plavuša, koja se očigledno dopadala Ketrin jer
mi je ona često ukazivala na nju i jedna starija žena umornog lica
i oklembešenih grudi koja je nekada radila na benzinskoj pumpi
u garaži kod Zapadne avenije – činile su osnovnu seksualnu
jedinicu koja je, na ovaj ili na onaj način, mogla da zadovolji sve
mušterije.
Zastao sam pored pešačkog ostrva. Klimnuo sam glavom
starijoj ženi i ona je prišla. Naslonila se na suvozačka vrata, a
njena snažna ruka se prilepila za hromirani ram prozora. Dok je
ulazila u auto, rukom je dala znak svojim dvema koleginicama
čiji su pogledi leteli levo-desno kao brisači automobila u prolazu
s čijih se stakala odbijala svetlost.
Plovio sam, nošen saobraćajnom rekom kroz aerodromski
tunel. Čvrsto telo žene koja je sedela pored mene u iznajmljenom
američkom automobilu, anonimnoj zvezdi mnogih
drugorazrednih televizijskih serija, učinilo je da iznenada
postanem svestan bola u kolenima i butinama. Uprkos
servokočnicama i volanu, iscrpljivala me je vožnja tog
američkog auta.,
„Kuda idemo?“, pitala me je kada smo izašli iz tunela i krenuli
ka zgradama terminala.
„Do višespratne garaže – gornji nivoi su noću prazni.“
Labava hijerarhija prostitutki nastanjivala je aerodrom i
njegovu okolinu – hotele, s diskotekama gde se nikada nije
puštala muzika, a koje su bile prigodno smeštene u blizini
spavaćih soba namenjenih hiljadama putnika u tranzitu koji nisu
napuštali aerodrom; drugi ešelon je obrađivao glavnu dvoranu
terminala i restorane na međuspratovima, a iznad njih je bila
armija slobodnih umetnica koje su iznajmljivale sobe na dan u
stambenim zgradama duž auto-puta.
Stigli smo do višespratne garaže koja se nalazila iza zgrade
namenjene teretnom avio-saobraćaju. Vozio sam kosim
betonskim podom te zgrade krivih i neodređenih linija, a onda
sam parkirao auto na jednom praznom mestu među automobilima
na kosom krovu. Nakon što je tutnula novčanice u srebrnu
torbicu, žena je pognula svoje zamišljeno lice nad moje krilo i
otkopčala mi šlic stručnim pokretom jedne ruke. Počela je
sistematski da se bavi mojim penisom koristeći i usta i šaku, a
ruke je lagodno raširila preko mojih kolena. Trgnuo sam se od
pritiska njenih tvrdih laktova.
 „Šta ti je s nogama – jesi li imao neku nesreću? „
Rekla je to kao da je posredi nekakav seksualni prestup.
Dok je ona vraćala u život moj penis, spustio sam pogled niz
njena snažna leđa, na spoj između njenih ramena oivičenih
bretelama brusthaltera i kitnjasto ukrašene instrument-table tog
američkog automobila, između moje leve ruke koja joj je stiskala
čvrstu zadnjicu i pastelnih kazaljki na meraču brzine i satu.
Okuražen tim zaklonjenim brojčanicima, domali prst moje leve
ruke krenuo je ka njenom anusu.
S trga ispod nas, začule su se sirene. Svetlost blica mi je
blesnula preko ramena, osvetlivši iznenađeno lice te umorne
prostitutke, koje je usnama obavijalo moj penis, dok se izbledela
kosa prolivala kroz hromirane žbice volana. Odgurnuvši je u
stranu, bacio sam pogled preko ivice galerije. Aerodromski
autobus je smrskao zadnji trap taksija parkiranog ispred
evropskog terminala. Dvojica taksista i jedan muškarac koji je i
dalje nosio svoj plastični kofer vadili su povređenog vozača iz
njegovog taksija. Trg je bio zakrčen mnoštvom autobusa i taksija.
Policijski automobil sa upaljenim rotacionim svetlom popeo se
na trotoar i prošao kroz gomilu putnika i portira, usput oborivši
jedan kofer branikom.
Iz posmatranja me je prenuo treptaj pokreta koji se odrazio u
hromiranom okviru vetrobrana i ja sam pogledao udesno.
Desetak metara dalje, na kraju niza praznih parking-mesta, jedan
muškarac s foto-aparatom je sedeo na haubi automobila
parkiranog uz ivicu betonske galerije. Prepoznao sam visokog
čoveka sa ožiljkom na čelu koji me je, zaklonjen ispod
nadvožnjaka, posmatrao nedaleko od mesta nesreće, i doktora u
belom mantilu iz bolnice. Skinuo je zamućenu sijalicu s blica
aparata i šutnuo je pod automobil. Dok je vadio film iz zadnjeg
dela svog polaroida, gledao je u mene bez naročitog zanimanja,
kao da je oguglao na prizore prostitutki i njihovih mušterija na
krovu te višespratne garaže.
 „Možeš da prekineš. U redu je.“ Žena je sada ponovo
prepipavala moje prepone u potrazi za zabludelim penisom.
Pokazao sam joj da sedne. Kada je zagladila kosu gledajući se u
retrovizor, izašla je iz kola ne uputivši mi nijedan pogled i pošla
ka liftu.
Visoki muškarac s foto-aparatom je odšetao preko krova.
Pogledao sam kroz zadnje staklo njegovog automobila. Zadnje
sedište je bilo krcato fotografskom opremom – aparatima,
stativima, kartonskim kutijama punim sijalica za blic. Kino-
kamera je stegom bila pričvršćena za komandnu tablu.
Vratio se do svojih kola, stiskajući u raci aparat kao da stiska
pištolj. Kada je stigao do galerije, lice mu je obasjalo rotaciono
svetlo policijskog automobila. Shvatio sam da sam njegovo lice
izbrazdano ožiljcima video mnogo puta ranije, probijalo se iz
desetina zaboravljenih televizijskih emisija i članaka u novinama
– bio je to Von, doktor Robert Von, nekada specijalista za
računare. Kao jedan od prvih modernih naučnika s televizije,
Von je bio kombinacija izraženog ličnog glamura – s gustom
crnom kosom koja mu je padala preko lica prožetog ožiljcima i
američkom vojničkom jaknom – i agresivnog predavačkog stila
pričanja, s potpunom ubeđenošću u temu o kojoj govori: govorio
je o primeni računarskih tehnika na kontrolu svih međunarodnih
saobraćajnih sistema. Tri godine ranije, tokom prvih epizoda
svoje serije, Von je predstavljao moćnu figuru – vozeći se svojim
snažnim motociklom od laboratorije do televizijskog studija,
skoro da je bio nešto između naučnika i prestupnika. Pismen,
ambiciozan i vešt u reklamiranju samog sebe, Von je uspeo da ne
izgleda kao nametljivi karijerista s doktorskom diplomom zato
što je u sebi imao crtu naivnog idealizma i neobičnu viziju
automobila i njegove prave uloge u našim životima.
Stajao je kraj ivice galerije i posmatrao sudar koji se dole
dogodio. Farovi su osvećivali grabe rubove ožiljaka iznad
njegovih obrva i usta, polomljen i ponovo namešten most nosa.
Setio sam se zašto je Vonova karijera doživela nagli kraj – usred
televizijskog emitovanja njegovog serijala, on se ozbiljno
povredio u motociklističkoj nesreći. Više nego očigledno,
njegovo lice i ličnost još su nosili sećanje na taj udar, na stravičnu
nesreću na auto-putu na severu zemlje, kada su mu zadnji točkovi
kamiona polomili noge. Crte lica su mu izgledale kao da su
pomerene u stranu, ponovo sastavljane nakon sudara od gomile
izbledelih promotivnih fotografija. Ožiljci na ustima i čelu, kosa
koju je sam sekao i dva očnjaka koja su mu nedostajala u gornjoj
vilici – sve mu je to davalo zapušten i neprijateljski izgled.
Koščati ručni zglobovi stršili su kao lisice iz iskrzanih manšeti
kožne jakne koju je nosio.
Ušao je u svoja kola. Bio je to deset godina star model „linkoln
kontinentala“ – ista vrsta vozila kao i limuzina u kojoj je umro
predsednik Kenedi. Setio sam se da je jedna od Vonovih opsesija
bilo i ubistvo Kenedija.
Prošao je u rikverc pored mene i očešao mi koleno levim
branikom. Prešao sam preko krova dok je on jurcao niz silaznu
rampu ka ulici. Taj moj prvi susret s Vonom ostao je živo urezan
u moj um. Znao sam da motiv zbog koga me prati nema nikakve
veze ni sa osvetom ni sa ucenom.
 7

NAKON NAŠEG SUSRETA na krovu aerodromske garaže,

bio sam neprekidno svestan Vonovog prisustva. Nije me više
pratio, ali kao da je poput stražara lebdeo na margini mog života
i stalno mi motrio na misli. Vozeći se brzim trakama Zapadne
avenije, gledao sam u retrovizor i motrio na parapete
nadvožnjaka i višespratne garaže.
Na neki način, već sam uvrstio Vona u svoju zbunjenu
potragu. Čekao sam u zagušenim trakama nadvožnjaka dok su mi
aluminijumski zidovi aerodromskih, autobusa zaklanjali pogled
na nebo. Dok sam s naše verande posmatrao pretrpane betonske
površi auto-puta, a Ketrin nam pripremala prvo večernje piće, bio
sam ubeđen da ključ za razumevanje tog ogromnog
metaliziranog pejzaža leži u tim stalnim i nepromenljivim
obrascima kretanja saobraćaja.
Na svu sreću, moje mesijanske opsesije uskoro su postale
očigledne i Polu Veringu, mom partneru. On se dogovorio s
Ketrin da se moje posete studijskim kancelarijama ograniče na
jedan sat dnevno. Lako sam se umarao i uzbuđivao, pa sam tako
imao i jednu apsurdnu svađu s Veringovom sekretaricom. Ali sve
mi se to činilo trivijalnim i nestvarnim. Daleko je važnije bilo to
što sam očekivao isporuku novog auta od lokalnih distributera.
Ketrin je s dubokom sumnjičavošću posmatrala to što sam
odabrao ista kola kao ona u kojima sam se sudario, istu marku i
model. Čak sam odabrao i istu marku retrovizora i blatobrana.
Ona i njena sekretarica kritički su me posmatrale iz dvorišta
zgrade za teretni avio-saobraćaj. Karen je stajala iza Ketrin i
izbačenim laktom joj gotovo dodirivala lopaticu na leđima, poput
neke mlade i ambiciozne madam koja zaštitnički motri na svoje
najnovije otkriće.
„Zašto si nas pozvao da dođemo ovamo?“, pitala je Ketrin.
„Mislim da nijedna od nas ne želi više ni da vidi automobil.“
„Ovaj sigurno ne, gospođo Balard.“
„Da li te Von prati?“, pitao sam Ketrin. „Razgovarala si s njim
u bolnici.“
„Rekao mi je da je policijski fotograf. Šta on hoće?“
Karen je piljila u razderanu kožu na mojoj glavi. „Teško je
poverovati da je on ikada bio na televiziji.“
Gledao sam u Karen sve dok nije oborila pogled, što je
iziskivalo napor. Posmatrala me je kao grabljiva životinja sa
srebrnom brnjicom na ustima.
„Da li ga je neko video na mestu nesreće?“
„Nemam pojma. Da li planiraš ponovo da se sudariš za njegov
ćef?“ Ketrin se šetkala oko kola. Smestila se na suvozačko
sedište, naslađujući se prodornim mirisom plastike u automobilu
tek izašlom iz salona.
„Uopšte ne razmišljam o sudaru.“
„Petljaš se s tim Vonom – stalno pričaš o njemu.“ Ketrin je
zurila kroz besprekorno čist vetrobran, raskrečivši butine u
stilizovanoj pozi.
Ja sam, zapravo, razmišljao o kontrastu između te darežljive
poze, staklenih zidova aerodromskih zgrada i salonskog sjaja
novog automobila. Dok sam tako sedeo u automobilu koji je bio
replika vozila u kom sam zamalo poginuo, zamišljao sam
smrskane branike i masku hladnjaka, tačan oblik izobličene ivice
haube, oštro zakrivljen okvir vetrobrana. Trougao Ketrininih
prepona podsetio me je na to da prvi seksualni odnos u tim
kolima tek treba da se dogodi.
Na policijskom automobilskom depou u Northoltu pokazao
sam propusnicu čuvaru, kustosu u tom muzeju olupina. Tu sam i
zastao, oklevajući poput muža koji vraća svoju ženu iz zapećka
nekog čudnog i perverznog sna. Dvadesetak razlupanih
automobila bilo je parkirano na suncu, uza zadnji zid zatvorenog
bioskopa. U donjem kraju asfaltiranog dvorišta nalazio se
kamion čija je vozačka kabina bila sasvim smrskana, kao da su
se dimenzije prostora najednom suzile oko tela vozača.
Šetao sam od jednog do drugog automobila, uznemiren pri
pogledu na te deformacije. Prvo vozilo, jedan plavi taksi, bilo je
udareno kod levog fara – karoserija je s jedne strane bila
netaknuta, a s druge je prednji točak bio uteran u kabinu. Do
njega je stajala bela limuzina koju je pregazilo neko ogromno
vozilo. Tragovi gigantskih guma su se protezali preko smrskanog
krova koji je bio nabijen sve do grbe menjača između sedišta.
Prepoznao sam svoj auto. Ostaci vučnog kanapa su bili
prikačeni za prednji branik, a limarija beše isprskana uljem i
prljavštinom. Prešao sam rukom preko blatnjavog stakla i kroz
prozore pogledao u kabinu. Bez razmišljanja sam kleknuo ispred
automobila i zagledao se u smrskane branike i masku hladnjaka.
Nekoliko minuta sam tako piljio u taj slupani automobil,
ponovo uspostavljajući njegov identitet. Užasni događaji ponovo
su se odvijali u mojoj glavi jureći na njegovim probušenim
gumama. Ono što me je najviše iznenadilo bio je opseg štete.
Tokom nesreće, hauba se zavrnula preko odeljka u kome se
nalazio motor i sakrila od mene pravi rezultat sudara. Oba točka
i motor su bili ugurani u putničku kabinu, a pod se lučno iskrivio.
Krv se još videla na haubi, crne čipkaste trake koje su se
prostirale sve do odvodnog žleba ispod brisača na prednjem
staklu. Sedište i volan su bili isprskani sićušnim flekama.
Pomislio sam na mrtvaca koji je ležao na haubi tog automobila.
Krv koja je u potočićima tekla preko uništenog laka predstavljala
je daleko moćniju tečnost od sperme koja mu se hladila u
testisima.
Dva policajaca s crnim vučjakom prešla su preko dvorišta.
Posmatrali su me kako se vrzmam oko svog automobila kao da
im je pomalo otužno to što ga dodirujem. Kada su otišli, ja sam
stisnuo kvaku na vratima s vozačke strane i s mukom ih otvorio.
Zavalio sam se u prašnjavo sedište od polivinila, nagnut
unazad zbog zakrivljenja poda. Osovina volana se uzdigla
petnaest centimetara ka mojim grudima. Podigao sam nervozne
noge i smestio ih u auto, pa sam spustio stopala na gumene
krampone papučica, koje su bile toliko izbijene iz odeljka za
motor da su mi kolena bila podignuta sve do grudi. Ispred mene
je instrument-tabla bila ulubljena, a sat i merač brzine behu
polomljeni. Dok sam tako sedeo u toj deformisanoj kabini,
ispunjenoj prašinom i vlažnim itisonom, pokušavao sam da
zamislim sebe u trenutku sudara, u času prekida tehničkog
odnosa između mog tela, njegove kožne navlake i mašinske
konstrukcije ispod njega. Setio sam se kako sam posetio
Imperijalni muzej rata s jednim bliskim prijateljem, i atmosfere
uzvišene tuge koja je obavijala pilotsku kabinu japanskog aviona
„zero“ iz Drugog svetskog rata. Lom koji su na podu napravile
pokidane instalacije i platno izražavao je svu izolovanost
ratovanja. Kroz krov od zamućenog pleksiglasa još se video
komadić neba iznad Pacifika, i čuo se urlik motora koji se
zagrevao na palubi nosača aviona trideset godina ranije.
Posmatrao sam dvojicu policajaca kako podstiču psa da trči
duž dvorišta. Otvorio sam ormarić ispod instrument-table i na
silu izvukao fioku. Unutra su se, prekriveni prašinom i plastičnim
opiljcima, nalazili predmeti koje Ketrin nije uzela: mape auto-
puteva, blago pornografski roman koji mi je Renata pozajmila –
što je predstavljalo smelu šalu, polaroid fotografija koju sam
načinio u blizini rezervoara, na kojoj ona sedi u kolima, otkrivene
leve dojke.
Iščupao sam pepeljaru. Metalna posuda mi je ispala na krilo i
iz nje se prosulo tuce opušaka zamrljanih ružem za usne. Svaka
od tih cigareta koje je Renata popušila dok smo se vozili od
kancelarije do njenog stana podsećala me je na jedan seksualni
odnos između nas dvoje. Posmatrajući taj mali muzej uzbuđenja
i mogućnosti, shvatio sam da smrskana kabina mog automobila,
nalik na vozilo prilagođeno nekoj veoma obogaljenoj osobi,
predstavlja savršenu kapsulu koja će me povesti u svaku od
budućnosti mog života koje su se približavale sve brže i brže.
Neko je prošao ispred kola. Policajac se oglasio iz vratarske
kućice. Kroz vetrobran sam ugledao ženu u belom kišnom
mantilu kako hoda pored reda razlupanih automobila. Kada se u
tom sumornom dvorištu pojavila privlačna žena, koja se šetala od
automobila do automobila kao kakva inteligentna posetiteljka
galerije, ja sam se prenuo iz svoje maštarije o dvanaest opušaka.
Žena je prišla automobilu koji je stajao do moga – beše to
smrskani kabriolet koji je preživeo udar strašnih razmera u svoj
zadnji trap. Njeno inteligentno lice doktorke preopterećene
poslom, s visokim čelom skrivenim iza šiški, bacilo je pogled na
putničku kabinu koje više nije bilo.
Bez razmišljanja, počeo sam da se uspravljam u svojim
kolima, a onda sam ćutke ostao da sedim za volanom. Helen
Remington je odvratila lice od slupanog kabrioleta. Piljila je u
haubu mog automobila, očigledno ne prepoznajući vozilo koje
joj je usmrtilo supruga. Kada je podigla glavu, ugledala me je
kroz prazan prostor na kome se nekada nalazio vetrobran, kako
sedim za izobličenim volanom među flekama od sasušene krvi
njenog muža. Njene odlučne oči jedva da su promenile fokus, ali
šaku je nesvesno podigla ka obrazu. Odmeravala je štetu
načinjenu na mom automobilu, a pažnja joj je lutala od udarene
maske hladnjaka do visoko podignutog volana u mojim rukama.
Onda je nakratko odmerila mene, ispitujući me trpeljivim
pogledom doktora koji pred sobom ima teškog pacijenta koji pati
od nekoliko umnogome umišljenih simptoma.
Pošla je dalje ka oštećenom kamionu. Ono što mi je ponovo
upalo u oko bio je neobičan položaj njenih nogu. Umetnute u
široku karlicu, njene butine su svojom unutrašnjom stranom bile
okrenute spolja – kao da se nudi poređanim olupinama. Da li je
čekala da ja dođem na policijski depo? Znao sam da je nekakvo
sučeljavanje između nas dvoje neizbežno, ali ta je zamisao u
meni već bila potisnuta drugim osećanjima – sažaljenjem,
erotskim uzbuđenjem, čak i čudnom ljubomorom koju sam
osećao prema pokojniku, koga je ona poznavala, a ja nisam.
Vratila se dok sam ja čekao ispred kola, stojeći na asfaltu
zamazanom uljem.
Pokazala Je rukom na oštećeno vozilo. „Kako ljudi mogu i da
pogledaju u automobil nakon ovakvih događaja, a kamoli da ga
voze?“ Pošto joj nisam odgovorio, ravnim glasom je rekla:
„Pokušavam da pronađem Čarlsov auto.“
„Nije ovde. Možda ga policija još drži. Njihovi forenzičari“,
„Rekli su mi da je ovde. Jutros su mi rekli.“ Kritički je
odmeravala moj auto, kao da je, isprva zbunjena njegovom
izobličenom geometrijom, potvrdu za to našla u mom
izvitoperenom karakteru. „Ovo je vaš auto?“
Ispružila je ruku na kojoj je nosila rukavicu i dodirnula masku
hladnjaka, polomljeni hromirani stub zgužvan kao harmonika,
kao da traži prisustvo svog muža na sloju laka isprskanog krvlju.
Nikada nisam razgovarao s tom umornom ženom, i osećao sam
kako bi trebalo da započnem nekakvo formalno izvinjenje za
smrt njenog muža i odvratni nasilni čin u koji smo oboje bili
upleteni. Istovremeno, njena ruka u rukavici na izgrebanom
hromu probudila je u meni oštro seksualno uzbuđenje.
„Pocepaćete rukavice.“ Sklonio sam njenu ruku s maske.
„Mislim da nije trebalo da dolazimo ovamo – čudi me da policija
to tako lako dozvoljava.“
Pritisnula je svoj snažni zglavak uz moje prste usled
nekontrolisane iritacije – kao da uvežbava svoju fizičku osvetu
meni. Pogled joj se zadržao na crnim konfetima koji su bili
razasuti po haubi i sedištima.
„Da li ste bili teško povređeni?“, pitala je. „Mislim da smo se
videli u bolnici.“
Uvideo sam da ne mogu ništa da joj odgovorim, svestan
načina na koji je opsesivno prebacivala kosu preko ožiljka.
Njeno snažno telo i njegova nervozna seksualnost stvorili su
moćnu vezu sa ulubljenim i blatnjavim automobilom.
„Ne želim taj auto“, rekla je. „U stvari, zgrozila sam se kad
sam saznala da moram da platim neku malu sumu da ga se
otarasim.“
Ostala je da stoji kraj kola i posmatrala me je s mešavinom
neprijateljstva i zainteresovanosti, kao da priznaje da su njeni
motivi da dođe na depo podjednako sumnjivi kao moji. Osetio
sam to u prefinjenom i izravnom načinu na koji je već oprobavala
mogućnosti koje sam otvorio za nju, ispitivala taj instrument
perverzne tehnologije koji joj je ubio muža i zakrčio glavnu
aveniju u njenom životu.

Ponudio sam se da je odvezem do ordinacije.

„Hvala.“ Hodala je ispred mene. „Do aerodroma, ako biste
mogli.“
„Do aerodroma?“ Obuzelo me je čudno osećanja gubitka.
„Zašto – zar odlazite?“
„Još ne – iako neki ljudi ne mogu to da dočekaju, kako stvari
stoje.“ Skinula je naočari za sunce i osmehnula se turobno. „Kada
neko umre u porodici doktora, pacijenti osećaju dvostruku
nelagodu.“
„Nije valjda da nosite belo da biste ih umirili?“
„Nosiću i prokleti kimono ako mi se hoće.“
Seli smo u moja kola. Rekla mi je da radi na odeljenju za
imigrante na londonskom aerodromu. Držeći se na dobroj
udaljenosti od mene, naslonila se na ram vrata, proučavajući
kritičkim pogledom unutrašnjost kola, to prividno uskrsnuće
glatkog vinila i poliranog stakla. Pratila je pogledom moje ruke
dok su se kretale po instrument-tabli. Pritisak njenih butina na
vrelu plastiku činio je situaciju izuzetno uzbudljivom. Već sam
pogađao da je ona toga i te kako svesna. Užasan paradoks bio je
u tome što bi seksualni čin između nas dvoje predstavljao način
da mi se ona osveti.

Auto-put koji je vodio na sever od Ašforda do londonskog

aerodroma bio je zakrčen gustim saobraćajem. Sunce je pržilo po
pregrejanom laku. Umorni vozači oko nas naginjali su se kroz
prozore, slušajući beskonačne vesti s radija. Zatočeni u svojim
autobusima, budući putnici su gledali avione kako uzleću s
dalekih aerodromskih pista. Sa severne strane zgrade s
terminalima, video sam najvišu traku nadvožnjaka kako
opkoračuje tunel kojim se ulazi na aerodrom, a na njoj zakrčenje
od automobila koji su izgledali kao da će ponovo izvesti scenu
našeg sudara u usporenom snimku.
Helen Remington je izvukla paklo cigareta iz džepa kišnog
mantila. Potražila je upaljač na komandnoj tabli, a desna šaka joj
se kretala iznad mojih kolena kao kakva nemirna ptica.
„Želite li vi cigaretu?“ Snažnim prstima je strgnula celofan.
„Počela sam da pušim u Ašfordu – prilično glupo s moje strane.“
„Pogledajte sva ova kola – potreban mi je svaki sedativ do
koga mogu da dođem.“
„Sada je mnogo gore – jeste li primetili? Onog dana kada sam
odlazila iz Ašforda, imala sam neverovatan osećaj da se svi ti
automobili skupljaju iz nekog posebnog razloga koji ja ne
shvatam. Činilo mi se da je saobraćaj deset puta gušći.“
„Da li nam se to pričinjava?“
Cigaretom je pokazala na unutrašnjost automobila. „Ponovo
ste kupili potpuno isti auto. Istog je oblika i iste boje.“
Okrenula je lice k meni, više se ne trudeći da sakrije brazdu
na njemu. Bio sam sasvim svestan da ispod površine postoji jako
neprijateljstvo koje se kreće k meni. Reka saobraćaja je stigla do
raskrsnice Stenvel. Pratio sam red automobila, već tada
zamišljajući kako bi se ponašala tokom snošaja. Pokušavao sam
da sebi vizuelno predstavim njena široka usta oko muževljevog
penisa, oštre prste između njegovih guzova kako traže prostatu.
Dotakla je žuti trup tankera za gorivo pored nas, čiji su masivni
zadnji točkovi stali tek petnaest centimetara od njenog lakta. Dok
je čitala uputstvo u slučaju požara, ispisano na rezervoaru, ja sam
buljio u njene čvrste listove i butine. Ima li bilo kakvu zamisao o
tome ko je osoba – muškarac ili žena – s kojom će imati sledeći
seksualni odnos? Osetio sam kako mi se penis trza kada se svetlo
na semaforu promenilo. Prestrojio sam se iz brze u sporu traku i
zauzeo mesto ispred tankera za gorivo.
Luk nadvožnjaka se izvijao na horizontu, a prilaz sa severa je
zaklanjao beli kvadar fabrike plastike. Netaknuti pravolinijski
oblici te građevine prožimali su se u mojoj glavi sa obrisima
njenih listova i butina prilepljenih za vinilno sedište. Očigledno
nesvesna činjenice da se krećemo ka mestu gde smo se prvi put
sreli, Helen Remington je stalno iznova prekrštala noge,
pomerajući te bele valjke dok je pored nas promicao prednji plan
fabrike plastike.
Asfalt je pod nama počeo da se spušta. Ubrzali smo u susret
petlji sa izlazom na uključenje ka Drejton parku. Pridržala se za
hromirani stub rama leptir-stakla, gotovo ispustivši cigaretu u
krilo. Pokušavajući da održim kontrolu nad kolima, pritisnuo
sam glavić penisa uz donji rub volana. Auto je jurišao ka prvoj
tački sudara s centralnim ostrvom. Linije na putu su se ukoso
odmotavale ispod nas, a sirena nekog automobila je zatrubila u
daljini, negde iza mog ramena. Komadići slomljenog
vetrobranskog stakla rasprsli su se i blesnuli poput Morzeovim
signala na suncu.
Sperma je jurnula kroz moj penis. Kada sam izgubio kontrolu
nad automobilom, prednji točak je udario u ivicu ostrva, a
tornado prašine i paklica cigareta zahvatio je haubu. Auto je
izleteo iz brze trake i naglo skrenuo u pravcu aerodromskog
autobusa koji je izlazio iz kružnog toka. Sperma je procurila s
mog penisa i ja sam prestrojio auto iza autobusa. Poslednji trzaji
tog malog orgazma su zamrli.
Osetio sam šaku Helen Remington na svojoj podlaktici.
Pomerila se na sredinu sedišta, stisnuvši snažno rame uz moje, a
šaka joj je počivala na volanu, preko moje. Posmatrala je
automobile koji su nas, trubeći, obilazili sa obe strane.
„Skreni ovde – moći ćeš mimo da voziš neko vreme.“
Skrenuo sam na isključenje koje je vodilo u napuštene
betonske bulevare nekog naselja bungalova. Sat vremena smo se
vozili praznim ulicama. Dečji bicikli i ofarbana kolica stajali su
pored kapija kućeraka. Helen Remington me je držala za rame, a
naočare su joj skrivale pogled. Pričala mi je o svom poslu u
imigrantskom odeljenju aerodroma i o poteškoćama koje je imala
pokušavajući da dokaže verodostojnost muževljevog testamenta.
Da li je bila svesna onoga što se odigralo u mojim kolima – te
rute koju sam toliko puta uvežbavao u toliko različitih vozila, i
toga da sam u smrti njenog muža slavio sjedinjavanje naših rana
i mog orgazma?
 8

SAOBRAĆAJ SE MNOŽIO dok su pejzaž poprečno

presecale betonske trake. Dok smo se Ketrin i ja vraćali sa
istražnog saslušanja, nadvožnjaci su natkrivali jedan drugi kao
divovi u snošaju, ogromne butine su obujmljivala džinovska
leđa. Presuda o smrti usled nesrećnog slučaja doneta je bez
ikakvog privida zabrinutosti ili ceremonijalnosti; policija me nije
teretila za ubistvo iz nehata niti za nepažljivu vožnju. Nakon
ročišta, dopustio sam Ketrin da me odveze do aerodroma. Pola
časa sam sedeo pored prozora u njenoj kancelariji i posmatrao
stotine automobila na parkiralištu. Njihovi krovovi su tvorili
jezero metala. Ketrinina sekretarica je stajala iza njenog ramena
i čekala da ja odem. Kada je dodala Ketrin njene naočare, video
sam da nosi beli karmin, verovatno kao ironični ustupak tom
danu smrti.
Ketrin me je ispratila do hodnika. „Džejmse, moraš da odeš
do kancelarije – veruj mi, ljubavi, pokušavam da ti pomognem.“
Radoznalo mi je dodirnula desno rame, kao da traži neku novu
ranu koja je tu procvetala. Tokom ročišta me je držala za ruku
naročitim stiskom, uplašena valjda da bih mogao da poletim u
stranu i ispadnem kroz prozor.
Pošto nisam imao volje da se cenkam sa otresitim i nadmenim
taksistima koje su zanimali samo oni koji putuju do Londona,
krenuo sam peške preko parkirališta koje se nalazilo naspram
zgrade odeljenja za teretni avio-saobraćaj. Nad mojom glavom,
na metaliziranom nebu, prozviždao je mlaznjak. Kada je avion
prošao, podigao sam glavu i ugledao Helen Remington kako
prolazi između kola, sto metara udesno od mene.
Na ročištu, nisam mogao da skinem pogled s njenog ožiljka.
Posmatrao sam je kako mimo hoda između redova automobila ka
ulazu u imigrantsko odeljenje. Njena snažna vilica je bila blago
isturena pod prkosnim uglom, a lice je okrenula od mene kao da
demonstrativno pokušava da izbriše svaki trag mog postojanja.
Istovremeno, bio sam pod jakim utiskom da je sasvim izgubljena.

Nedelju dana nakon ročišta, ona je čekala na taksi stanici

prekookeanskog terminala dok sam se ja vraćao iz Ketrinine
kancelarije. Pozvao sam je i stao iza aerodromskog autobusa, pa
sam joj pokazao da dođe i sedne na suvozačko mesto. Njišući
torbom u snažnoj ruci, prišla je mojim kolima i napravila grimasu
kada me je prepoznala.
Dok smo hitali ka Zapadnoj aveniji, posmatrala je saobraćaj s
neskrivenim zanimanjem. Začešljala je kosu s lica, otvoreno
pokazujući ožiljak koji je bledeo.
„Kuda da te povezem? „
„Možemo li malo da se vozimo?“, pitala je. „Volim da
posmatram sav ovaj saobraćaj.“
Da li je pokušavala da me kinji? Pretpostavljam da je na taj
svoj izravan način već procenjivala mogućnosti koje sam joj
otkrio. S betonskih platformi parkirališta i krovova višespratnih
garaža, jasnim i nesentimentalnim okom je proučavala
tehnologiju koja je izazvala smrt njenog muža.
Počela je da ćaska sa izveštačenom živahnošću. „Juče sam
unajmila taksistu da me vozi sat vremena. ’Bilo kuda’, rekla sam
mu. Sedeli smo usred velikog zakrčenja u blizini podvožnjaka.
Mislim da se nismo pomerili ni pedeset metara. Nije mu ni
najmanje smetalo.“
Vozili smo se niz Zapadnu aveniju dok su nam s leve strane
promicale uslužne zgrade i ograda aerodroma. Ostao sam u
sporoj traci i dok se podignuti kolovoz nadvožnjaka smanjivao u
retrovizoru. Helen je pričala o drugom životu koji je već planirala
za sebe.
„Laboratoriji za ispitivanje puteva je potreban lekar – plata je
veća, a o tome sad moram da razmišljam. Materijalizam nosi sa
sobom izvesnu moralnu vrlinu.“
„Laboratorija za ispitivanje puteva...“, ponovio sam. Snimci
simuliranih sudara automobila često su se prikazivali u okviru
televizijskih dokumentaraca; te osakaćene mašine su oko sebe
širile neobičnu i uzvišenu tugu. „Ne liči li to previše na…?“
„U tome i jeste stvar. Osim toga, sada znam da mogu da
pružim nešto čega ranije nimalo nisam bila svesna. Više je to
stvar posvećenosti nego dužnosti.“
Petnaest minuta kasnije, kada smo ponovo išli prema
nadvožnjaku, ona se primakla, sela uza me i posmatrala moje
ruke na komandama dok smo ponovo ulazili u putanju sudara.

Isti taj mirni ali radoznali pogled, kao da još nije odlučila na
koji način da me iskoristi, bio je prikovan za moje lice nedugo
potom, kada sam zaustavio auto na napuštenom pomoćnom putu
između rezervoara sa zapadne strane aerodroma. Kada sam joj
rukom obujmio ramena, ona se nasmejala za sebe nervoznim
grčem u gornjoj usni koji je otkrio zlatnu krunicu desnog
sekutića. Dotakao sam njene usne svojima, ulubivši masni oklop
pastelnog ruža, dok sam posmatrao kako šakom poseže ka
hromiranom stubu okvira leptir-stakla. Pritisnuo sam usne uz
ogoljeni i neozleđeni dentin njenih gornjih zuba, očaran
pokretima njenih prstiju koji su prelazili preko glatkog hroma
prozorskog stuba. Uz prednju ivicu stuba videla se mrlja plave
boje koju je za sobom ostavio neki nezainteresovani radnik na
proizvodnoj traci. Njen nokat je zagrebao tu izbočinu koja se
protezala ukoso iznad osnove prozora, pod istim uglom kao i
betonski prsobran jarka za navodnjavanje koji se prostirao tri
metra dalje. U mojim se očima ta paralaksa stopila s prizorom
napuštenog automobila koji je stajao na rđom zasutoj travi u dnu
nasipa na kome se nalazio rezervoar. Kratka lavina praha koji se
rasipao pala je preko njenih očiju kada sam joj usnama prešao
preko kapaka, a u njoj je bila sva melanholija tog zapuštenog
vozila, iscurilog motornog ulja i sredstva za hlađenje.
Šeststo metara iza nas, saobraćaj je čekao na izdignutoj
platformi auto-puta, dok je popodnevno sunce prelazilo preko
stakala autobusa i automobila. Moja je ruka prešla preko spoljne
obline Heleninih butina, opipavajući raskopčani šlic na njenoj
haljini. Dok su mi te spone, oštre poput žileta, zasecale prste,
osetio sam kako mi njeni zubi prelaze preko uha. Oštrina tih
bolova podsetila me je na čeljust vetrobranskog stakla tokom
sudara koji sam preživeo. Rastvorila je noge i ja sam počeo da
milujem najlonsku mrežu koja je prekrivala njen Venerin
brežuljak, glamurozni veo za bedra te ozbiljne doktorke. Dok
sam joj posmatrao lice, s požudnim usnama koje su dahtale kao
da same sebe hoće da proždru, uhvatio sam je za ruku i prešao
njome preko njenih grudi. Pričala je nešto za sebe, mumlajući
nepovezano kao kakva poludela žrtva saobraćajne nesreće. Iz
prslučeta je izvadila desnu dojku i pritisnula moje prste na vrelu
bradavicu. Ljubio sam joj dojke naizmenično, prelazeći zubima
preko nadraženih bradavica.
Dok me je grabila svojim telom u tom paviljonu od stakla,
metala i vinila, Helen je zavukla ruku u moju košulju
napipavajući mi bradavice. Uhvatio sam njene prste i spustio ih
na svoj penis. U retrovizoru sam video kako nam se približava
kamionet za održavanje vodovoda. Projurio je pored nas uz nalet
prašine i oblak izduvnih gasova dizel-motora, koji su zadobovali
po vratima moga automobila. Taj nalet uzbuđenja je doveo prvi
talas sperme u moj penis. Deset minuta kasnije, kada se kamion
vratio, vibracije prozora su izazvale moj orgazam. Helen je
kleknula preko mene i zabila laktove u sedište sa obe strane moje
glave. Ja sam se zavalio, osećajući pod sobom vreli i mirisni
vinil. Rukama sam joj zadigao suknju do struka da bih video
obline njenih kukova. Lagano sam je privlačio k sebi, pritiskajući
penis uz njen klitoris. Elementi njenog tela, četvrtasta kolena
ispod mojih laktova, desna dojka istrgnuta iz korpice
brusthaltera, mali čir koji je imala na donjem obodu bradavice –
sve je to bilo uokvireno kabinom automobila. Dok sam pritiskao
vrh penisa uz grlić njene materice, u kome sam mogao da osetim
beživotnu mašinu, cervikalnu kapu koju je imala, pogledao sam
oko sebe po kabini. Taj mali prostor je bio pretrpan oštrim
oblicima kontrolnih površina i zaobljenim delovima ljudskog tela
koji su se spajali u čudnoj interakciji, nalik na prvi
homoseksualni odnos u kapsuli Apola. Obline Heleninih butina
koje su se tiskale uz moje kukove, leva pesnica zabijena u moje
rame, usta kojima je grabila moja, oblik i vlažnost njenog anusa
dok sam ga milovao domalim prstom – sve je to bilo zaodenuto
elementima dobroćudne tehnologije: izvajanim brojčanicima na
instrument-tabli, reljefnim omotačem osovine volana,
ekstravagantnom ručnom kočnicom koja se hvatala kao pištolj.
Osećao sam topli vinil pod sobom, a onda sam pomilovao vlažni
prelaz Helenine međice. Šakom je stisnula moj desni testis.
Plastična glazura laminata oko mene, boje ispranog antracita, bila
je iste nijanse kao i njene stidne dlačice, razdeljene na predvorju
njene vulve. Putnička kabina nas je obmotavala poput mašine u
kojoj naš seksualni čin predstavlja genezu homunkula od krvi,
sperme i tečnosti za hlađenje motora. Moj prst je ušao u Helenin
rektum i njime sam napipao svoj penis u njenoj vagini. Ta tanana
membrana, nalik na sluzavu nosnu pregradu koju sam dodirivao
jezikom, ogledala se u staklu brojčanika na instrument-tabli, na
neprelomljenom luku vetrobrana.
Ujela me je za levo rame i krv je isflekala moju košulju u
obliku otiska usana. Bez razmišljanja, udario sam je nadlanicom
preko lica.
„Izvini, dahtala mi je u lice. „Ne pomeraj se, molim te!“
Ponovo je navela moj penis u svoju vaginu. Dok sam je obema
šakama držao za guzove, ubrzano sam hitao ka orgazmu. Nada
mnom je ozbiljno lice Helen Remington piljilo u mene kao da
sam pacijent na reanimaciji. Blistanje znoja na koži oko njenih
usana podsećalo je na cvet na vetrobranu isprskan jutarnjom
rosom. Ubrzano je stiskala guzove i gurala pubičnu kost uz moju,
a onda je zabacila telo unazad kada je jedan „landrover“
protutnjao putem pored nas i zasuo nam prozore oblakom
prašine.
Ustala je s mog penisa kada je auto prošao i pustila da mi se
sperma slije na prepone. Sela je za volan držeći vlažni glavić u
ruci. Osvrnula se po kabini automobila, kao da razmišlja za šta bi
još mogla da upotrebi naš seksualni čin. Osvetljen suncem na
zalasku, ožiljak koji je bledeo na njenom licu oivičio je te
prikrivene motive poput tajne granice neke anektirane teritorije.
Pošto sam pomislio da bih nekako mogao da je ohrabrim, izvadio
sam njenu levu dojku iz grudnjaka i počeo da je milujem. Prijatno
uzbuđen njenom dobro poznatom geometrijom, zurio sam u
udolinu instrument-table ukrašenu dragim kamenjem, u reljefnu
presvlaku volana i hromirane glavice kontrolnih prekidača.
Policijski auto se pojavio na pomoćnom dramu iza nas i
njegova bela karoserija teško se kotrljala preko nagiba i brazda.
Helen se uspravila i veštim pokretom sklonila svoju dojku. Brzo
se obukla i počela da rekonstruiše svoje lice ogledajući se u
ogledalcetu pudrijere. Jednako naglo kako smo počeli, ona je
sada uzmakla pred svojom proždrljivom seksualnošću.
Bilo kako bilo, Helen Remington očigledno nije brinula zbog
tih postupaka koji nisu ličili na nju, zbog tih seksualnih odnosa
koji su se odigravali u tesnoj kabini moga automobila, parkiranog
na različitim pustim pomoćnim putevima, u slepim ulicama i na
parkiralištima u ponoć. Kada sam tokom narednih nedelja
dolazio po nju u kuću koju je iznajmljivala u Northoltu, ili je pak
čekao u prijemnom salonu ispred imigrantskog odeljenja
aerodroma, činilo mi se neverovatnim to što sam u nekakvoj
seksualnoj vezi s tom osetljivom doktorkom u belom mantilu,
koja obzirno sluša kontradiktorne izjave nekog tuberkuloznog
Pakistanca.
 Začudo, naši seksualni odnosi su se odvijali isključivo u mom
automobilu. U velikoj spavaćoj sobi kuće koju je iznajmljivala
nisam mogao ni erekciju da postignem, a Helen je pak postajala
svadljiva i daleka i stalno je pričala o dosadnim aspektima svoga
posla. Kada bismo se konačno našli u mojim kolima, vozeći se
kroz trake gustog saobraćaja koji nam je bio nevidljiva i nevideća
publika, bili bismo u stanju da uzbudimo jedno drugo. Ona je
svaki put pokazivala sve veću nežnost prema meni i mom telu, i
čak je pokušavala da suzbije moju zabrinutost za nju. U svakom
zajedničkom seksualnom činu, mi smo rekapitulirali smrt njenog
muža, ja sam ponovo zasejavao sliku njegovog mrtvog tela u
njenu vaginu putem stotinu perspektiva naših usta i butina,
bradavica i jezika u kabini automobila načinjenoj od metala i
vinila.

Čekao sam da Ketrin otkrije da se često sastajem s tom

usamljenom doktorkom, ali ona je, na moje iznenađenje,
pokazala samo letimično zanimanje za Helen Remington. Ketrin
se ponovo posvetila svom braku. Pre moje nesreće, naši seksualni
odnosi su bili skoro sasvim lišeni zainteresovanosti, a održavao
ih je niz izmišljenih igrica i perverzija. Kada bi ujutru ustajala iz
kreveta, izgledala je kao spretni mehaničar koji održava svoje
telo: površno tuširanje; ispuštanje mokraće koja se tokom noći
nakupila u ve-ce šolju; vađenje cervikalne kape, ponovno
podmazivanje, onda vraćanje (kako i gde je vodila ljubav tokom
pauze za ručak, i s kojim pilotima i službenicima avio-
kompanije?); puštanje vesti dok se kuva kafa...
Sve je to sada bila prošlost, a zamenio ju je mali ali sve širi
repertoar izraza nežnosti i naklonosti. Dok je ležala pored mene,
svesna da kasni na posao, ja sam mogao da dovedem sebe do
orgazma pukom pomišlju na automobil u kome smo doktorka
Helen Remington i ja održavali seksualne odnose.
 9

Ta prijatna domaća idila, zajedno s divnim promiskuitetom,

završila se pojavom Roberta Tona, košmarnog anđela auto-
puteva.
Ketrin je bila tri dana odsutna, na konferenciji aviokompanija
u Parizu, a ja sam iz radoznalosti poveo Helen Remington na trku
automobila koja se održavala na stadionu u Northoltu. Nekoliko
vozača-kaskadera koji su radili na filmu koji je Elizabet Tejlor
snimala u studiju Seperton prikazivalo je kako izgleda „vožnja iz
pakla”. Ulaznice koje niko nije želeo cirkulisale su po studijima
i u našim kancelarijama. Pošto nije odobravala moju vezu sa
udovicom čoveka koga sam ubio, Renata mi je dala dve ulaznice,
verovatno kao gest ironije.
Helen i ja smo sedeli na polupraznoj tribini i čekali dok je
kolona limuzina osnovne konfiguracije kružila po trkačkoj stazi.
Dosađujući se, okupljeni su to posmatrali sa oboda adaptiranog
fudbalskog terena. Glas voditelja nam je bučao iznad glava. Po
završetku svakog kruga, supruge vozača su mlako navijale.
Helen je sedela blizu mene i rukom me je obgrlila oko struka,
a licem je doticala moje rame. Izraz lica joj je bio umrtvljen usled
neprekidnog urlikanja pokvarenih prigušivača zvuka.
„Čudno – mislila sam da će sve ovo privući mnogo više
publike.”
„Prava stvar može da se gleda besplatno.” Pokazao sam
prstom na žuti program manifestacije. „Ovo bi trebalo da bude
zanimljivije – ’Rekonstrukcija spektakularne saobraćajne
nesreće’.”
Staza se ispraznila i beli stubići su postavljeni tako da
obrazuju raskrsnicu. Iza nas, u pitu, vezivali su za sedište
automobila bez vrata ogromno, uljem namazano telo čoveka u
jakni sa srebrnim nitnama. Ofarbanu plavu kosu koja mu je
sezala do ramena vezao je na potiljku skerletnom trakom.
Njegovo grubo lice je bilo bledo i imalo je izgladneli izraz
nezaposlenog cirkuskog artiste. Prepoznao sam ga kao jednog od
kaskadera iz studija, nekadašnjeg vozača trkačkih automobila
koji se prezivao Sigrejv.
Pet automobila trebalo je da učestvuje u rekonstrukciji
nesreće–lančanog sudara koji se dogodio na Severnom kružnom
putu oko Londona prethodnog leta, u kome je poginulo sedmoro
ljudi. Dok su ih dovozili na njihove pozicije na terenu, voditelj je
počeo da raspiruje maštu gledalaca. Pojačani odlomci njegovog
komentara odjekivali su praznim tribinama kao da pokušavaju da
pobegnu.
Pokazao sam rukom na visokog kamermana u vojničkoj jakni
koji se motao oko Sigrejvovog automobila i dovikivao mu
uputstva kroz vetrobran koga nije bilo, pokušavajući da nadjača
buku motora.
„Ponovo Von. Pričao je s tobom u bolnici.”
„Je li on fotograf?”
„Od posebne vrste.”
„Mislila sam da sprovodi neko istraživanje o saobraćajnim
nesrećama. Hteo je da zna svaku moguću pojedinost o sudaru.“
Činilo mi se da Von trenutno na stadionu igra ulogu reditelja.
Kao da je Sigrejv njegova zvezda, nepoznati glumac koji će
stvoriti Vonovu reputaciju, usredsređeno se naslonio na okvir
vetrobrana i napadnim gestovima mu opisivao neku novu
koreografiju nasilja i sudara. Sigrejv se zavalio, pušeći mlitavo
zavijenu cigaretu sita koju mu je Von pridržao dok je on
podešavao pojas i nagib osovine volana. Njegova farbana plava
kosa je predstavljala žižu interesovanja čitavog stadiona. Od
voditelja smo saznali da će Sigrejv voziti udareni auto, koji će
kamion koji proklizava lansirati pravo pred četiri druga
automobila.
U jednom trenutku, Von ga je napustio i otrčao uz tribine do
komentatorske kabine iza nas. Usledila je kraća tišina, nakon
koje nam je pomalo trijumfalnim tonom saopšteno da je Sigrejv
zamolio svog najboljeg prijatelja da vozi kamion koji proklizava.
Ni taj poslednji dramatični dodatak nije uspeo da uzbudi publiku,
ali Von je izgledao zadovoljno. Dok je silazio niz prolaz između
sedišta, njegova stisnuta usta, sa isečenim usnama, rastavila su se
u šaljiv osmeh. Kada je video Helen Remington i mene zajedno,
mahnuo nam je kao da smo dugogodišnji ljubitelji tih morbidnih
predstava u areni.

Dvadeset minuta kasnije, ja sam sedeo u svojim kolima iza

Vonovog „linkolna” dok su kontuzovanog Sigrejva vodili preko
parkirališta. Rekonstrukcija nesreće je bila fijasko – pošto ga je
udario kamion u proklizavanju, Sigrejvov automobil se zakačio
za polomljeni branik poput kratkovidog matadora koji ide pravo
na rogove bika. Kamion ga je nosio pedeset metara pre nego što
ga je nabio u jednu od limuzina koje su im dolazile u susret. Jak
sudar automobila bez ikakve zaštite podigao je na noge čitavu
publiku, uključujući Helen i mene.
Jedino se Von nije uzbuđivao. Dok su se ošamućeni vozači
izvlačili iz svojih automobila i vadili Sigrejva ispod njegovog
volana, Von je požurio preko arene i odlučno pokazao Helen
Remington da siđe. Pošao sam za njom stazom od troske, ali Von
me je ignorisao i poveo je Helen kroz gužvu mehaničara i
prišipetlji.
Iako je Sigrejv mogao da hoda, pa je brisao masne ruke o
srebrni kombinezon i slepo pipao po vazduhu pola metra pred
sobom, Von je ubedio Helen da krene s njima do northoltske
opšte bolnice. Kada smo napokon krenuli, uvideo sam da mi je
vrlo teško da pratim Vo nov auto, prašnjavi „linkoln“ na čijem je
zadnjem trapu bio montiran reflektor. Dok je Sigrejv klonulo
sedeo pored Helen na zadnjem sedištu, Von je brzo vozio kroz
noć, s jednim laktom na ramu prozora, tapkajući šakom po krovu.
Pretpostavljao sam da me na svoj nehajni način kuša da bi video
da li sam kadar da ga pratim; na semaforima je u retrovizoru
posmatrao kako kočim iza njega, a onda bi svom silinom jurnuo
na žuto svetlo. Na northoltskom nadvožnjaku je jurio brzinom
koja je bila znatno veća od dozvoljene, da bi onda opušteno
pretekao policijsku patrolu s pogrešne strane. Vozač mu je
signalizirao farovima, zastavši tek kad je ugledao traku skerletnu
poput krvi na Sigrejvovoj kosi i moja signalna prednja svetla.
Sišli smo s nadvožnjaka i nastavili betonskim putem kroz
zapadni Northolt, stambeno predgrađe aerodroma. Prizemne
kuće su bile okružene malim baštama koje behu odeljene žičanim
ogradama. Tu oblast je naseljavalo niže osoblje aerodroma,
čuvari automobila, konobarice i bivše stjuardese. Mnogi od njih
su radili u smenama, pa su spavali posle podne i uveče. Stoga su
na prozore bile navučene zavese dok smo se vozili praznim
ulicama.
Skrenuli smo i prošli kroz kapije bolnice. Ignorišući
parkiralište za posetioce, Von je nastavio i prošao kroz ulaz
odeljenja za žrtve nesreća, pa je legao na kočnicu na parkingu
rezervisanom za lekare-specijaliste. Skočio je s vozačkog sedišta
i pozvao Helen da izađe iz kola. Sigrejv je nesigurno izašao iz
zadnjeg dela automobila i zagladio svoju plavu kosu. Još nije bio
povratio ravnotežu, pa je svoje golemo telo oslonio na ram
vetrobrana. Dok sam posmatrao njegov zamućeni pogled i glavu
punu modrica, bio sam siguran da je to tek poslednja u dugom
nizu kontuzija. Dok ga je Von držao za glavu, pljunuo je u svoje
ruke prljave od ulja, pa je uhvatio Vona podruku i počeo da se
tetura za Helen ka odeljenju za žrtve nesreća.

Čekali smo da se vrate. Von je u mraku sedeo na haubi svog

automobila dok mu je jedna butina presecala zrak svetlosti s
levog fara. Ustao je uznemireno i počeo da se šunja oko kola,
glave visoko uzdignute pred radoznalim pogledima večernjih
posetilaca koji su išli na odeljenja. Dok sam ga posmatrao iz
svojih kola, koja su bila parkirana do njegovih, uviđao sam da
Von čak i u tom trenutku dramatizuje sebe zarad tih anonimnih
prolaznika, da zadržava svoj položaj pod reflektorima, kao da
čeka da ga snime nevidljive televizijske kamere. Frustrirani
glumac se jasno video u svakom njegovom naglom pokretu i, na
neki način koji me je nervirao, sprečavao me je da reagujem na
njega. Poskočio je s haube, dočekavši se na noge u izguljenim
belim patikama, otišao do zadnjeg dela automobila i otključao
prtljažnik.
Pošto me je uznemirio odraz njegovih farova u staklenim
vratima obližnjeg odeljenja za fizioterapiju, izašao sam iz kola i
posmatrao Vona kako pretražuje prtljažnik pun foto-aparata,
kamera i bliceva. Odabravši kameru koja se drži u jednoj ruci,
zatvorio je prtljažnik i seo za volan, ostavivši jednu nogu da
glamurozno stoji na asfaltu.
Otvorio je suvozačka vrata. „Uđi, Balarde – ostaće oni duže
nego što Remingtonka misli.“
Seo sam pored njega na prednje sedište „linkolna“. Piljio je
kroz objektiv kamere i fiksirao kroz njega ulaz na odeljenje za
žrtve nesreća. Gomile fotografija slupanih automobila ležale su
po prljavom podu. Ono što me je najviše uznemiravalo kod Vona
bio je čudan položaj njegovih butina i kukova – izgledao je
gotovo kao da pokušava da gurne polni organ u instrument-tablu
automobila. Gledao sam kako mu se butine napinju dok posmatra
kroz kameru, kako mu se guzovi stežu jedan uz drugi. Bez
razmišljanja, najednom sam osetio iskušenje da ispružim ruku i
uhvatim njegov penis, pa da mu glavić pribijem uz svetlucave
brojeve. Zamislio sam Vonovu snažnu nogu kako gazi papučicu
za gas. Klobuci njegove sperme bi zaklonili stilizovane podeljke
na meraču brzine, čija bi se kazaljka uspravljala zajedno s nama
dok bismo ubrzavali, a beton pod nama krivudao.
Poznavao sam Vona od te večeri sve do njegove smrti godinu
dana kasnije, ali čitav tok našeg odnosa fiksiran je u tih prvih
nekoliko minuta dok smo čekali Sigrejva i Helen Remington na
parkiralištu za lekare. Dok sam sedeo pored njega, osetio sam da
moje neprijateljstvo uzmiče pred nekakvom poslušnošću; možda
čak i poniznošću. Način na koji je Von upravljao kolima
određivao je ton njegovog ponašanja uopšte – naizmenično je bio
agresivan, smeten, osećajan, nespretan, zamišljen i brutalan.
„Linkoln“ je izgubio drugu brzinu svog automatskog menjača –
pokidana je, kako mi je Von kasnije objasnio, tokom jedne trke
sa Sigrejvom. Povremeno smo sedeli i zadržavali saobraćaj u
brzoj traci Zapadne avenije, gde smo vozili dvadeset na sat i
čekali dojavu o nesreći da bismo ubrzali. Von je umeo da se
ponaša kao nekakav paraplegičar, pa bi bezobzirno drmusao
volan kao da očekuje da auto ima komande prilagođene
invalidima. Noge bi mu nepomično visile dok bismo se silovitom
brzinom približavali zadnjem trapu taksija koji čeka na semaforu.
U poslednjem trenutku bi naglo zakočio, praveći farsu od čitave
svoje uloge vozača.
Njegovo ponašanje prema svim ženama koje je poznavao bilo
je određeno istim takvim opsesivnim igricama. S Helen
Remington je obično razgovarao nehajno i ironično, ali bi u
nekim drugim okolnostima postajao učtiv i pokoran,
poveravajući mi se beskrajno dugo u klozetima aerodromskih
hotela, i raspitujući se da li bi ona htela da leči Sigrejvovu ženu i
malog sina ili, nekad, i njega samog. A onda bi, kada bi mu nešto
drugo privuklo pažnju, potpuno prestao da uvažava njen rad i
medicinske kvalifikacije uopšte. Čak i nakon njihove veze,
Vonova su raspoloženja oscilirala od naklonosti do dugih perioda
dosade. Sedeo bi za volanom svog auta dok bi ona hodala prema
nama, izašavši iz svoje kancelarije u imigrantskom odeljenju, i
hladno odmeravao gde bi voleo da je povredi.
 Von je prislonio kameru uz ivicu volana. Zavalio se, raširio
noge i jednom rukom namestio svoje masivne genitalije. Zbog
bledih ruku i grudi i ožiljaka koji su mu brazdali kožu kao i meni,
njegovo je telo imalo nezdrav metalni odsjaj, kao izlizani vinil
unutrašnjosti automobila. Ti naizgled besmisleni čvorovi na
njegovoj koži, nalik na žlebove dleta, bili su obeležja oštrog
zagrljaja deformisane putničke kabine, klinasto pismo na puti
koje su ispisali razbijeni merači sa instrument-table, polomljena
ručica menjača i prekidači za poziciona svetla. Zajedno su
precizno opisivali jezik bola i osećaja, erotike i požude. Odblesak
svetlosti s Vonovih farova uhvatio je polukrug od pet ožiljaka
oko njegove bradavice, nacrt spreman za ruku koja bi ga uhvatila
za grudi.
U toaletu odeljenja za nastradale, stajao sam pored Vona za
pisoarom. Gledao sam nadole u njegov penis jer sam se pitao da
li i na njemu ima ožiljaka. Glavić, koji je pridržavao između
palca i kažiprsta, imao je na sebi oštar zarez, poput kanala za
suvišnu spermu ili vaginalnu sluz. Koji je to deo nekog
automobila tokom sudara obeležio taj penis, i kakav je to bio spoj
njegovog orgazma i hromirane glavice nekog instrumenta?
Zastrašujuća uzbudljivost tog ožiljka ispunjavala mi je misli dok
sam se, idući za Vonom, vraćao do kola i prolazio između
posetilaca bolnice koji su se razilazili. Njegova blaga pometenost
u stranu, poput žleba ispod vetrobrana „linkolna“, u celosti je
odražavala iskrivljen i opsesivan način na koji je Von ispunjavao
otvoreni prostor mog uma.
 10

IZNAD NAS, DUŽ nasipa autoputa, farovi automobila koji

čekaju osvetljavali su večernje nebo kao lampioni okačeni na
horizontu. Avion se podigao s piste četiristo metara ulevo od nas,
prikačen za tamno nebo kablovima svojih nervozniji motora. Iza
ograde je, u zapuštenoj travi, stajao niz dugih metalnih stubova.
Prostranstvo signalnog osvetljenja za prizemljivanje tvorilo je
električna polja nalik na delove neke preterano osvetljene
metropole. Pratio sam Vonov auto pustim prilaznim putem.
Prolazili smo kroz zonu novogradnji na južnoj ivici aerodroma,
neosvetljenu oblast stambenih trospratnica za zaposlene na
aerodromu, polusagrađenih hotela i benzinskih pumpi. Prošli
smo pored praznog supermarketa koji je stajao u moru blata. Uz
obod puta, Vonovi su farovi osvetlili bele dine od građevinskog
šljunka.
Red uličnih svetiljki se pojavio u daljini da obeleži kraj tog
kompleksa namenjenog tranzitu i dokolici. Odmah iza te granice,
uz zapadne prilaze Stenvelu, nalazila se zona auto-otpada i
prodavnica polovnih auto-delova, malih auto-mehaničarskih i
limarskih radnji. Prošli smo pored parkirane prikolice na dva
nivoa koja je bila puna slupanih automobila. Sigrejv se uspravio
na zadnjem sedištu Vonovog auta kada je neki poznati nadražaj
stigao do njegovog iscrpljenog mozga. Tokom vožnje iz bolnice,
on je sedeo zavaljen uz zadnje staklo, a njegova plava kosa je pod
mojim farovima izgledala kao sintetičko runo. Helen Remington
je sedela pored njega i povremeno se osvrtala k meni. Insistirala
je da otpratimo Sigrejva kući, pošto očigledno nije verovala
Vonovim motivima.
Skrenuli smo u dvorište ispred Sigrejvove garaže i
prodavnice. Njegova radnja, koja je očigledno videla i bolje dane
tokom vrhunca njegove kratke karijere vozača trkačkih
automobila, bila je specijalizovana za frizirane i prepravljene
automobile. Iza neopranog izloga izložbenog prostora nalazio se
model „bruklends“ trkačkog automobila iz 1930, napravljenog
od fiberglasa, sa izbledelom tkaninom za izradu zastava
uguranom u sedišta.
Dok sam čekao trenutak kad ćemo moći da odemo, posmatrao
sam Helen Remington i Vona kako uvode Sigrejva u dnevnu
sobu. Vozač-kaskader je mutnim pogledom piljio u jeftin
nameštaj od skaja, jer na trenutak nije mogao da prepozna svoju
kuću. Zavalio se u sofu dok se njegova žena raspravljala s Helen,
kao da je ona, pošto je doktor, odgovorna za simptome koje ima
njen pacijent. Iz nekog razloga, Vera Sigrejv je oslobodila Vona
svake odgovornosti, iako je – kao što sam ja kasnije saznao, a
ona je sigurno već morala znati – Von očigledno koristio njenog
muža kao pokusnog kunića. Ta zgodna i nemirna žena od oko
trideset godina imala je frizuru u afro-stilu. Jedno detence je
stajalo između njenih nogu i sve nas posmatralo, prelazeći tupim
prstima preko dva duga ožiljka na majčinim butinama, koje je
otkrivala mini-suknja.
Pošto je nakratko podržao Veru Sigrejv oko struka dok je ona
ispitivala Helen Remington, Von je prošao do trojca koji je sedeo
na dvosedu. Muškarac, televizijski producent koji je radio prve
Vonove emisije, podsticajno je klimao glavom dok je Von
opisivao Sigrejvovu nesreću, ali bio je previše umrtvljen od trave
koju je pušio – sladak dim nalik na zadali tela pružao se ukoso
kroz sobu – da bi mogao da se usredsredi na mogućnosti za
emisiju koje bi to moglo pružiti. Sedeći pored njega na sofi,
mlada žena oštrih crta lica je pripremala još jedan džoint; kada je
komadić smolaste tvari umotala u aluminijumsku foliju, Von je
iz prednjeg džepa pantalona izvadio mesingani upaljač. Zapalila
je smolu i istresla prah u otvorenu cigaretu koja je čekala u mašini
za motanje duvana što joj je ležala na krilu. Radila je kao socijalni
radnik u dečjoj službi Stenvela i bila je dugogodišnja prijateljica
Vere Sigrejv.
Na nogama je imala tragove ožiljaka koji su izgledali kao da
su od gangrene – blaga kružna udubljenja na čašicama kolena.
Primetila je kako piljim u ožiljke, ali nije se potrudila da skupi
noge. Na sofi pored nje ležao je štap za hodanje od hromiranog
metala. Kada je počela da hoda, video sam da su joj oba stopala
zatvorena u čelične hirurške udlage. Usled preterano krutog
držanja u struku, pretpostavio sam da takođe nosi i nekakav
mider za leđa. Izvadila je cigaretu iz mašinice i bacila na mene
jedan otvoreno sumnjičav pogled. Pretpostavio sam da je taj
odraz neprijateljstva izazvan njenom pretpostavkom da ja nisam
povređen u saobraćajnoj nesreći, za razliku od Vona, nje same i
Sigrejvovih.
Helen Remington mi je dotakla ruku. „Sigrejv...“ Uprla je
prstom u istegnute obrise plavokosog vozača. On je živnuo i sada
je u šali saplitao svog malog sina. „Izgleda da se sutra u studiju
snima neka scena kaskaderske vožnje. Možeš li da ga sprečiš?
„Pitaj njegovu ženu. Ili Vona – izgleda da Sigrejv igra kako
on svira.“
„Mislim da to nije dobra ideja.“
Televizijski producent je povikao: „Sigrejv sada dublira sve
glumice. To je zbog te prelepe plave kose. A šta radiš kada su
brinete posredi, Sigrejve?“
Sigrejv je čvrknuo majušni penis svoga sina. „Steram im u
dupe. Prvo uzmem sit, napravim slatki mali supozitorij, a onda
joj nabijem. Platiš jedan trip, dobiješ dva.“ Piljio je zamišljeno ii
svoje štrokave ruke. „Voleo bih sve da ih ubacim u ona kola što
ih vozimo. Šta ti misliš o tome, Vone?“
„I hoćemo, jednog dana.“ U Vonovom glasu se začula
neočekivana pokornost kada je pogledao u kaskadera.
„Uradićemo to.“
 „A imamo one jeftine sigurnosne pojaseve, jebi ga.“ Sigrejv
je povukao dim mlitavo umotane cigarete koju mu je Von dodao.
Zadržao je dim u plućima dok je zurio u planinu slupanih
automobila u dnu svoje bašte. „Možeš li da ih zamisliš, Vo ne, u
nekom od onih lančanih pri velikoj brzini? Kako se onako baš
fenomenalno prevrću? Ili jak čeoni. Sanjam o tome. To je baš
ono Što ti voliš, Vone.“
Von se osmehnuo u znak ohrabrenja–bila je to metalizirana
grimasa. „U pravu si, naravno. Od koga počinjemo?“
Sigrejv se nasmešio kroz dim. Ignorisao je svoju ženu, koja je
pokušavala da ga umiri, i mirnim pogledom zurio u Vona. „Znam
ja od koga bih počeo...“
„Možda.“
„...već vidim te velike sise kako se seku o komandnu tablu.“
Von se naglo okrenuo, maltene kao da se plaši da će ga Sigrejv
preteći. Ožiljci na usnama i čelu doprineli su tome da njegovo
lice odražava više od uobičajenih osećanja. Pogledao je ka drugoj
sofi, gde su njegov producent i osakaćena devojka, Gabrijela,
dodavali jedno drugom cigaretu.
Okrenuo sam se da pođem, pošto sam odlučio da sačekam
Helen u kolima. Von je pošao sa mnom kroz vrata. Čvrsto mi je
stiskao ruku.
„Nemoj još da ideš, Balarde. Hoću da mi pomogneš.“'
Dok je nadgledao taj prizor, imao sam utisak da nas Von sve
kontroliše, i da svakome od nas daje ono što najviše želi i čega
se najviše plaši.

Pošao sam s njim niz hodnik do fotografske laboratorije.

Pokazao mi je da pođem do središta prostorije i zatvorio vrata.
„Ovo je nov projekat, Balarde.“ Samouvereno je mahnuo
rukama pokazujući oko sebe. „Radim na specijalnom
televizijskom serijalu koji se nadovezuje na moju staru emisiju.“
 „Ne radiš više u Laboratoriji?“
„Naravno da ne – ovaj projekat je previše važan.“ Odmahnuo
je glavom i oslobodio se i pomisli na nju. „Velika državna
laboratorija nije prikladno mesto da se tamo uradi ovakvo što,
bilo psihološki ili na neki drugi način.“
Bilo je tu na stotine fotografija, prikačenih rajsneglima za
zidove i popadalih po stolovima pored emajliranih posuda. Na
podu oko aparata za uveličavale bile su gomile fotografija
srednjeg formata, razvijenih i odbačenih čim se slika na njima
pojavila. Dok je Von tražio nešto oko stola na sredini prostorije i
prevrtao stranice albuma s kožnim povezom, ja sam spustio
pogled na odbačene fotografije koje su mi ležale pod nogama.
Uglavnom su to bile neobrađene frontalne slike automobila i
teških vozila koji su učestvovali u sudarima na auto-putu,
okruženih posmatračima i policijom, kao i krupni planovi
udarenih maski hladnjaka i vetrobrana. Mnoge od njih je načinila
nesigurna ruka iz kola u pokretu, i na njima su bila razmrljana ali
besna lica policajaca i bolničara koji su se raspravljali s
fotografom dok je krivudao pored njih.
Na prvi pogled, na tim fotografijama nije bilo figura koje su
prepoznatljivo ljudske, ali su na zidu iznad metalnog lavaboa
visili uvećani otisci na kojima je bilo šest sredovečnih žena.
Iznenadila me je njihova izražena sličnost s Verom Sigrejv,
onakvom kakva bi mogla biti za dvadeset godina. Žene su bile
različite: za jednu, s lisicom preko ramena, pretpostavljao sam da
je dobro očuvana žena nekog biznismena, a bile su tu i kasirka iz
supermarketa u menopauzi i debela razvodnica u uniformi od
obrubljenog gabardena. Za razliku od ostalih slika, tih šest
fotografija je načinjeno izuzetno brižljivo, pomoću
uveličavajućeg objektiva uperenog kroz vetrobrane i rotaciona
vrata.
Von je nasumično otvorio album i dodao mi ga. Naslonjen na
vrata, posmatrao je kako podešavam stonu lampu.
 Prvih trideset strana činilo je zapis sudara, hospitalizacije i
rekonvalescentske romanse mlade socijalne radnice, Gabrijele,
koja je sada sedela na sofi u Sigrejvovoj dnevnoj sobi i motala
cigarete koje su pušili. Igrom slučaja, njen mali sportski auto se
sudario sa aerodromskim autobusom na ulazu u podvožnjak,
nedaleko od mesta gde sam i sam imao nesreću. Njeno lice sa
oštrom bradom, na kome je koža počinjala da se bora kao prvi
nalet lavine, ležalo je zatureno uz sedište umazano uljem. Oko
slupanog automobila je stajala grupa policajaca, bolničara i
posmatrača. U prednjem planu prve fotografije, jedan vatrogasac
je pomoću opreme za sečenje odstranjivao desni stub rama
vetrobrana. Povrede mlade žene još nisu bile očigledne. Njeno
bezizražajno lice je gledalo nagore, u vatrogasca koji je držao let-
lampu, gotovo kao da očekuje neki bizaran seksualni nasrtaj. Na
kasnijim fotografijama, modrice koje će joj maskirati lice počele
su da se pojavljuju kao obrisi nove ličnosti, poput najave
skrivenih lica njene psihe koja će početi da isplivavaju tek potkraj
srednjeg doba. Za oko su mi zapale prave linije koje su te modrice
obrazovale oko njenih punih usta. Zbog tih morbidnih udubina,
nalikovala je samoživoj usedelici s nizom nesrećnih ljubavnih
veza iza sebe. Kasnije se na njenim rukama i ramenima pojavilo
još modrica, tragova stuba volana i instrument-table, kao da su je
ti ljubavnici tukli različitim grotesknim alatkama iz sve teže
razumljivog očajanja.
Iza mene, Von se još naslanjao na vrata. Prvi put otkako sam
ga upoznao, njegovo je telo bilo sasvim opušteno, a manijakalne
pokrete je nekako umirila zaokupljenost albumom. Okretao sam
strane. Von je sastavio podroban fotografski dosije o toj mladoj
ženi. Pretpostavljao sam da je slučajno nabasao na mesto njene
nesreće nekoliko minuta nakon što je proklizala i udarila u zadnji
trap autobusa. Uspaničena lica nekoliko „Varigovih“ putnika
zurila su kroz zadnje staklo u smrskani sportski auto koji je ta
povređena devojka podmetnula pod nezaštićenu izbočinu ispod
njihovih sedišta kao da je posredi neka pokretna skulptura.
 Sledeća fotografija je prikazivala kako je vade iz kola –bela
suknja joj je natopljena krvlju. Bezizražajno lice je naslonila na
ruku vatrogasca koji je vadi iz lokve krvi na vozačkom sedištu,
kao da je luda pripadnica nekog kulta sa američkog Juga koja se
krštava krvlju jagnjeta. Vozač policijskih kola koji ne nosi kapu
pridržava jednu ručku nosila, a njena leva butina gura mu
četvrtastu vilicu u stranu. Između njih dvojice se video sve
tamniji trougao njenih prepona.
Usledilo je nekoliko strana koje prikazuju slupana kola na
auto-otpadu, krupne planove sasušene krvi na vozačkom i
suvozačkom sedištu. I sam se Von pojavljuje na jednoj od tih
fotografija kako zuri u auto u bajronovskoj pozi, dok se njegov
masivni penis jasno nazire kroz farmerke uzane na bedrima.
Poslednja grupa fotografija je prikazivala tu mladu ženu u
invalidskim kolicima od hroma dok je jedna prijateljica vozi po
dvorištu neke ustanove za oporavak, koje je oivičeno
rododendronima, nju kako sama tera svoje blistavo vozilo na
nekom streličarskom mitingu i, napokon, kako pohađa prve
časove za volanom automobila za invalide. Posmatrajući je, na
toj fotografiji, kako pomno proučava komplikovane kočnice i
menjač koji rade na pedalu, uvideo sam u kolikoj se meri ta
tragično ozleđena devojka preobrazila tokom oporavka od
nesreće. Prve fotografije, na kojima je ležala u slupanom
automobilu, prikazivale su konvencionalnu mladu ženu na čijem
se simetričnom licu i neistegnutoj koži očitovala sva umerenost
udobnog i pasivnog života, nevažnog flertovanja na zadnjem
sedištu jeftinih automobila, u kojima je uživala nemajući ni
najblažu predstavu o pravim mogućnostima svoga tela. Mogao
sam da je zamislim kako sedi u kolima nekog sredovečnog
socijalnog službenika, nesvesna konjunkcije koju čine njihove
genitalije i stilizovana instrument-tabla, geometrije erotike i
fantazije koja će joj se prvi put otkriti tokom sudara, žestokog
spoja koji se vrti oko mekog tkiva iza njenih kolena i na
Venerinom bregu. Ta pristojna mlada žena, s prijatnim
seksualnim fantazijama, ponovo je rođena iz polomljene ljušture
svog slupanog sportskog automobila. Tri meseca kasnije, dok je
sedela pored svog fizioterapeuta i instruktora u svom novom
automobilu za invalide, držala je hromirane papučice svojim
snažnim prstima kao da su one produžeci njenog klitorisa. Njeno
znalačko oko bilo je, izgleda, veoma dobro svesno činjenice da
je onaj prostor između njenih osakaćenih nogu stalno u
vidokrugu tog mladog i mišićavog muškarca. Oči su mu lutale
preko vlažne močvare njenog Venerinog brežuljka dok je ona
pomerala ručicu menjača kroz kućište. Smrskana karoserija
sportskog automobila pretvorila ju je u biće oslobođene i
perverzne seksualnosti, oslobodivši kroz deformisane pregrade i
iscurilu tečnost za hlađenje sve izopačene mogućnosti njene
polnosti. Njene osakaćene butine i uništeni potkolenični mišići
predstavljali su modele za fascinantne perverzije. Dok je zurila
kroz prozor u objektiv Vonovog aparata, njene bistre oči
očigledno su bile svesne prave prirode njegovog interesovanja za
nju. Položaj njenih ruku na volanu i ručici za gas, nezdravi prsti
upereni u njene grudi – sve je to predstavljalo elemente u
nekakvoj stilizovanoj ritualnoj masturbaciji. Lice jakih crta s
ravnima u neskladu kao da je oponašalo izobličenu limariju
automobila, gotovo kao da svesno poima da joj ti iskrivljeni
brojčanici na instrument-tabli pružaju uvid u već pripravnu
zbirku izopačenosti, ključ za neku drugu, alternativnu
seksualnost. Zurio sam u fotografije pod nemilosrdnom
svetlošću. Tek tako, ukazala mi se serija imaginarnih slika koje
bih s njom napravio: u različitim seksualnim pozama, gde joj
noge pridržavaju složeni mašinski delovi, čekrci i skele; skupa s
njenim profesorom fizičkog, gde bi taj konvencionalni mladić
bio namamljen u nove zone njenog tela, i tako razvio seksualnu
veštinu koja bi predstavljala pravi analogon drugim veštinama
nastalim zahvaljujući sve brojnijim tehničkim dostignućima
dvadesetog veka. Razmišljajući o grčenju eksternom duž njene
kičme tokom orgazma, o nakostrešenim dlačicama na njenim
zakržljalim butinama, piljio sam u stilizovani amblem
proizvođača automobila koji se video na fotografijama, u
zakrivljene prozorske okvire na bokovima auta.
Von je ćutke stajao, naslonjen na vrata. Okretao sam strane.
Ostatak albuma, kao što sam očekivao, prikazivao je tok moje
nesreće i oporavka. Od prve fotografije, koja je prikazivala kako
me unose na odeljenje za žrtve nesreća u Ašfordu, znao sam da
je Von bio tamo kada sam stigao – kasnije sam saznao da na
radiju u kolima, na kratkim talasima, sluša radio hitne pomoći.
Niz fotografija je predstavljao više zapis o Vonu nego o meni,
daleko više je govorio o pejzažima i preokupacijama fotografa
nego modela. Izuzev bolničkih fotografija, slikanih kroz prozor
pomoću uveličavajućeg objektiva, na kojima ležim u krevetu
umotan u mnogo više zavoja nego što mi se to u tom trenutku
činilo, pozadina tih slika uvek je bila ista – automobil koji se
kreće auto-putevima oko aerodroma, u saobraćajnoj gužvi na
nadvožnjaku, parkiran u slepim ulicama i na ljubavničkim
putevima. Von me je pratio od policijskog depoa do recepcije
aerodroma, od višespratne garaže do kuće Helen Remington.
Sudeći prema tim fotografijama krupnog zrna, reklo bi se da sam
čitav život provodio u automobilu ili u njegovoj blizini. Vonovo
zanimanje za mene očigledno je bilo minimalno; ono što je njega
interesovalo nije bilo ponašanje četrdesetogodišnjeg producenta
televizijskih reklama, već interakcija između anonimnog
pojedinca i njegovog automobila, prelazak njegovog tela preko
uglačanih lakiranih ploča i vinilnih presvlaka i silueta njegovog
lica naspram brojača na instrument-tabli.
Kada sam se oporavio od povreda, na fotografijama je počeo
da se pojavljuje i lajtmotiv: odnosi u mom životu, nastali
posredstvom automobila i njegovih tehničkih pejzaža, s mojom
ženom, Renatom i doktorkom Helen Remington. Na tim
fotografijama krupnog zrna, Von je zamrznuo nesigurne
zagrljaje dok sam pomicao svoje povređeno telo prilikom prvih
seksualnih odnosa nakon nesreće. Uhvatio me je s rukom
ispruženom preko kućišta osovine sportskog automobila moje
žene: unutrašnjost podlaktice mi je udubljena od hromiranog
menjača, a pomodreli zglavak stiska se postrance uz njenu belu
butinu; uhvatio je moja još obamrla usta uz Renatinu levu
bradavicu, dok joj vadim dojku iz bluze, a kosa mi pada po
konzoli; uhvatio je Helen Remington kako sedi raskrečena na
meni na zadnjem sedištu njene crne limuzine: suknja joj je
zadignuta oko struka, isečena kolena pritiska uz vinilno sedište
dok joj moj penis prodire u stidnicu, a naherena instrument-tabla
obrazuje niz zamućenih elipsi, poput kapi koje se slivaju s naših
srećnih bedara.
Von mi je stajao iza ramena, kao učitelj pripravan da pomogne
nadarenom učeniku. Dok sam zurio u fotografiju na kojoj sam s
Renatinom dojkom, Von se nagnuo preko mene, a pažnja mu je
bila negde drugde. Polomljenim noktom, po čijem se rubu
zapeklo motorno ulje, pokazao je donju ivicu hromiranog
prozorskog okvira i njen spoj s preterano istegnutom bretelom
devojčinog grudnjaka. Usled optičke varke, činilo se da taj ugao
obrazuje praćku od metala i najlona koja istiskuje izobličenu
bradavicu u moja usta.

Vonovo je lice bilo bezizražajno. Dečje ospice su ostavile

arhipelag sitnih ožiljaka na njegovom vratu. Njegove bele
farmerke su odavale oštar ali ne i neprijatan miris, mešavinu
sperme i sredstva za hlađenje motora. Prelistavao je fotografije,
pa bi s vremena na vreme nakrivio album ne bi li mi naglasio
neobični rakurs iz kog je slika snimljena.
Posmatrao sam Vona kako zatvara album i pitao sam se zašto
nisam sposoban da se barem prividno razbesnim, da se
raspravljam s njim zbog tog upada u moj život. Ali Vonova
isključenost iz svake emocije ili brige već je davala svoje
rezultate. Možda je neki latentni homoerotski element isplivao na
površinu u mom umu zahvaljujući njegovim fotografijama
nasilja i seksualnosti. Deformisano telo osakaćene devojke,
poput deformisanih karoserija slupanih automobila, otkrivalo je
mogućnosti za jednu sasvim novu seksualnost. Von je artikulisao
moju želju za nekom pozitivnom reakcijom na moj sudar.
Spustio sam pogled na Vo nove duge butine i čvrste guzove.
Koliko god da se čin sodomije s Vonom činio telesnim, erotska
dimenzija nije bila prisutna. Pa ipak, to odsustvo je seksualni čin
s Vonom učinilo sasvim mogućim. Kada bik, ležeći na zadnjem
sedištu njegovog automobila, stavio penis u njegov rektum, bio
bi to događaj stilizovan i apstraktan koliko i oni što su zabeleženi
na njegovim fotografijama.
Televizijski reditelj je došao do vrata u magnovenju, a u ruci
mu se razmotavala vlažna cigareta.
„V – možeš li ovo da središ? Sigrejv je zeznuo.“ Povukao je
pocepanu cigaretu sa strane, a dima nije bilo; onda mi je klimnuo
glavom. „Glavni štab, jel’? Kod Vona sve izgleda kao da je
zločin.“
Von je spustio stativ koji je podmazivao, pa je vešto ugurao
duvan u cigaretu i usuo nazad komadiće sita koji su mu se prosuli
na dlan. Liznuo je papir oštrim jezikom koji je palacao iz isečenih
usta kao jezik nekog reptila. Nozdrvama je uvukao dim.
Prelistao sam gomilu nedavno razvijenih fotografija koje su se
nalazile na stolu ispod prozora. Prikazivale su dobro poznato lice
filmske glumice, koja je fotografisana kada je izlazila iz limuzine
ispred jednog londonskog hotela.
„Elizabet Tejlor – pratiš li je?“
„Još ne. Moram da je upoznam, Balarde.“
„U okviru svog projekta? Sumnjam da će moći da ti izađe u
susret.“
Von je prošetao po prostoriji svojim nejednakim nogama.
„Ona sad radi u Šepertonu. Zar ne radiš s njom reklamu za
’Ford’?“
 Von je čekao da nešto kažem. Znao sam da će reagovati na
svako izvrdavanje. Razmislio sam o Sigrejvovoj sumornoj
fantaziji o sudaru – o filmskim zvezdama koje moraju same da
se slupaju u automobilima u kojima snimaju – i odlučio sam da
ne odgovorim.
Videvši na mom licu da mi sve to prolazi kroz glavu, Von se
okrenuo ka vratima. „Pozvaću ti doktorku Remington. Pričaćemo
još o ovome, Balarde.“
Verovatno da bi me umirio, dao mi je svežanj prilično
pohabanih danskih porno-časopisa. „Baci pogled na ovo –
profesionalnije su urađeni. Mogao bi da uživaš u njima u društvu
doktorke Remington.“
Gabrijela, Vera Sigrejv i Helen su bile u dvorištu, a njihove
glasove je ugušilo brujanje aviona koji je poletao sa aerodroma.
Gabrijela je hodala u sredini – poskakivala je na svojim
okovanim nogama kao da parodira veseli hod pri povratku iz
škole. Na njenoj bledoj koži se odražavalo žućkasto ulično
osvetljenje. Helen ju je pridržavala za levi lakat i lagano ju je
vodila kroz travu koja im je sezala do kolena. Najednom mi je
palo na pamet da, za sve to vreme koje sam proveo s Helen
Remington, nikada nisam pričao s njom o njenom mrtvom mužu.
Bacio sam pogled na kolor-fotografije u časopisima; na svakoj
od njih se u središtu slike nalazio ovakav ili onakav automobil:
prijatne slike mladih parova u grupnom snošaju oko američkog
kabrioleta parkiranog na mirnoj livadi; sredovečni biznismen i
njegova sekretarica, nagi na zadnjem sedištu njegovog
„mercedesa“; homoseksualci koji skidaju jedan drugog za vreme
piknika pored puta; tinejdžerska orgija motorizovanog seksa na
dvospratnom transporteru automobila, s mladima koji ulaze i
izlaze iz privezanih automobila. Na svakoj od tih slika se video
topli sjaj instrument-table i prozorskih žaluzina, blesak previše
ulaštenog vinila u kome se ogleda meki stomak ili butina, šumica
stidnih dlaka koja raste iz svakog ugla u kabinama tih
automobila.
Von me je posmatrao sedeći u žutoj fotelji dok se Sigrejv igrao
sa svojim malim sinom. Sećam se njegovog lica, ravnodušnog ali
ozbiljnog, kada je Sigrejv otkopčao košulju, stavio usne deteta na
svoju bradavicu i stisnuo otvrdlu kožu pretvarajući se da je to
dojka.
 11

SUSRET S VUNOM i album sa slikama koje su

dokumentovale moju nesreću ubrzali su sva moja sećanja na onu
traumu od snova. Kad sam se nedelju dana kasnije spustio do
garaže u podrumu, otkrio sam da nisam u stanju da usmerim auto
ka studiju u Šepertonu, gotovo kao da se vozilo preko noći
pretvorilo u nekakav japanski autić koji ide samo u jednom
smem, ili kao da je neko na njega, baš kao i na moju glavu,
montirao snažni žiroskop koji pokazuje jedino u pravcu podnožja
nadvožnjaka kod aerodroma.
Čekajući da Ketrin ode na čas letenja, povezao sam kola ka
auto-putu i zaglavio sam se u gužvi u roku od nekoliko minuta.
Redovi vozila u zastoju pružali su se do horizonta, gde su se
pridruživali zakrčenim izdignutim cestama magistralnih puteva
koji su vodili u zapadne i južne delove Londona. Dok sam
odmicao metar po metar, na vidiku se pojavila i moja zgrada.
Zapravo, iznad ograde balkona na koji je izlazila dnevna soba
zaista sam uspeo da vidim Ketrin kako se kreće tamo-amo dok
izvodi neki složeni zadatak, obavlja nekoliko telefonskih poziva
i zapisuje nešto u blokčetu. Na neki neobičan način, delovala mi
je kao da glumi mene – već sam znao da ću se, onog trenutka kad
napusti stan, vratiti tamo i zauzeti svoj položaj rekonvalescenta
na tom nezaklonjenom balkonu. Prvi put sam shvatio da sam, dok
sedim negde na sredini tog praznog krila zgrade, vidljiv
desetinama hiljada vozača zaglavljenih u zastoju, od kojih se
mnogi sigurno pitaju ko je ta prilika umotana u zavoje. Sigurno
sam u njihovim očima izgledao poput kakvog košmarnog totema,
idiota vezanog za kuću koji pati od neizlečivog oštećenja mozga,
stečenog posle saobraćajne nesreće, i kojeg sada svakog jutra
smeštaju tamo odakle može da posmatra poprište svoje
cerebralne smrti.
Saobraćaj se lagano pomerio ka petlji kod Zapadne avenije.
Više nisam video Ketrin jer se između nas isprečila staklena
fasada stambenog nebodera. Oko mene su vozila u jutarnjem
kolapsu mirovala na suncu, opkoljena rojevima muva. Čudno, ali
skoro da nisam osetio nikakav nemir. Onaj duboko usađeni
predosećaj opasnosti koji je poput semafora visio nad mojim
prethodnim izletima na auto-put sada je izbledeo. Prisustvo Vona
negde u mojoj blizini na tim zakrčenim nadvožnjacima ubedilo
me je da se za taj predstojeći autogedon ipak može naći nekakvo
rešenje. Njegove fotografije seksualnih činova, detalji maski
auto-hladnjaka i instrument-tabli, spojeva laktova s hromiranim
okvirima na prozorima, stidnice s meračima, sabirale su sve
mogućnosti jedne nove logike koju će stvoriti ti umnoženi
artefakti i kodove nove zajednice između uzbuđenja i
mogućnosti.
Von me je uplašio. Grub način na koji iskorišćava Sigrejva,
poigravajući se fantazijama o nasilju koje taj ćaknuti kaskader
gaji, upozorio me je na to da bi on verovatno uradio bilo šta samo
da bi iskoristio neposrednu situaciju u svojoj okolini.
Ubrzao sam kad se kolona približila petlji kod Zapadne
avenije, a onda sam na prvoj raskrsnici skrenuo desno ka severu
i Drejton parku. Poput uspravljenog staklenog kovčega, jedna
stambena zgrada se uzdizala nad mojom glavom ka nebu dok sam
se vozio nazad ka garaži u podrumu svoje zgrade.
Po povratku u stan, nemirno sam se vrzmao okolo tražeći
blokčić u koji je Ketrin beležila tokom telefonskih razgovora.
Želeo sam da presretnem svaku poruku od bilo kog njenog
ljubavnika, ne zato što sam bio ljubomoran već zato što bi te
beznačajne veze stale na put onome što Von smišlja za sve nas,
ma šta to bilo.
Ketrin se prema meni ophodila s nežnošću i nezaustavljivom
velikodušnošću. Uporno me je terala da se vidim s Helen
Remington, toliko istrajno da sam na trenutke pomišljao da,
prožimajući sve to izraženim lezbijskim konotacijama, priprema
teren za besplatan pregled posvećen nekoj misterioznoj
ginekološkoj boljci – piloti na međunarodnim letovima s kojima
se zbližavala verovatno su prenosili više bolesti nego celo krdo
prestravljenih imigranata koji su prolazili kroz ordinaciju Helen
Remington.

U potrazi za Vonom, proveo sam celo jutro obilazeći prilaze

aerodromu. S platformi za parkiranje na benzinskim stanicama
duž Zapadne avenije, posmatrao sam vozila koja su se
približavala. Vrteo sam se po osmatračnici na prekookeanskom
terminalu u nadi da ću ugledati Vona kako prati neku gostujuću
pop zvezdu ili političara.
U daljini se saobraćaj tromo kretao duž nezaklonjene površi
nadvožnjaka. Neznano zašto, setio sam se kako je Ketrin jednom
rekla da neće biti zadovoljna sve dok se baš svaki način
kopulacije koji se može zamisliti ne bude najzad dogodio. Negde
u tom lancu od betona i konstrukcijskog čelika, u tom pejzažu s
pažljivo postavljenom signalizacijom, punom semafora i
prilaznih puteva, luksuzne i potrošne robe, kreće se Von u svom
autu, poput glasnika; oslonivši lakat pun ožiljaka na hromirani
prozorski okvir, krstari auto-putevima sanjajući san o nasilju i
seksu iza prljavog vetrobrana.
Odustao sam od pokušaja da pronađem Vona i odvezao se do
studija u Šepertonu. Veliki šleper je zaprečio pristup kapiji.
Vozač se izvijao iz kabine i vikao na dvojicu portira. Na prikolici
šlepera je stajala crna „sitroen palas“ limuzina, čija je dugačka
hauba bila sasvim smrvljena usled čeonog sudara.
„Ta užasna mašina.“ Renata je prišla dok sam parkirao auto
na suncu. „Jesi li ih ti naručio, Džejmse?“
„Potrebna su nam za snimanje s Tejlorovom – danas po podne
snimamo sekvencu sa sudarom.“
„I ona će voziti kola? Nemoj mi reći.“
„Voziće druga kola – ova se koriste za sekvence posle sudara.

Kasnije tog dana, pomislio sam na Gabrijelino obogaljeno telo

dok sam preko šminkerkinog ramena posmatrao neuporedivo
glamurozniju i očuvaniju figuru filmske glumice koja je sedela
za volanom slupanog „sitroena“. S diskretne razdaljine, tonci i
ljudi koji su radili rasvetu gledali su je kao da posmatraju pravu
nesreću. Šminkerka, prefinjena devojka sa smislom za humor
koji je umeo da umiri čoveka – nimalo nalik na one sestre sa
odeljenja za nastradale kojima je, na neki način, bila sušta
suprotnost – radila je duže od sat vremena na ocrtavanju rana.
Glumica je nepomično sedela na vozačkom mestu dok su
poslednji potezi četke dovršavali složenu krvavu Čipku koja joj
je padala s čela poput crvenog vela. Njene sitne šake i podlaktice
bile su prošarane plavim senkama koje su predstavljale imitaciju
modrica. Već je zauzimala položaj žrtve sudara dok je prstima
ovlaš dodirivala karmin-crvene mrlje od neke smolaste tvari na
kolenima, butina blago odignutih od plastične navlake na sedištu,
kao da uzmiče pred nekom izloženom sluzavom membranom.
Posmatrao sam kako dodiruje volan, jedva prepoznajući
konstrukciju.
U zatvorenoj pregradi ispod ulubljene instrument-table
nalazila se prašnjava ženska rukavica od prevrnute kože. Da li
glumica, dok sedi u kolima s mrtvačkim bojama na sebi, zamišlja
pravu žrtvu koja je povređena u nesreći kada je to vozilo i
slupano – možda je to bila neka frankofilna domaćica iz
predgrađa, ili stjuardesa „Er fransa“? Da li ona sada instinktivno
oponaša položaj te povređene žene, preobražavaj ući kroz svoju
veličanstvenu ličnost povrede stečene u jednoj sasvim običnoj
nesreći, brzo zaboravljene mrlje od krvi i kopče? Sedela je u
oštećenom autu poput boginje postavljene na oltar koji su samo
za nju ukrasili krvlju nekog nižeg sledbenika. Iako sam sa
inženjerom zvuka stajao šest metara od auta, stekao sam utisak
da jedinstvene konture njenog tela i ličnosti daju nov oblik
slupanom automobilu. Leva noga joj je počivala na zemlji, a
osovina vrata i instrumentalna ploča kao da su zauzele drugačiji
položaj da joj ne bi zakačile koleno; činilo mi se da je maltene
čitav auto promenio oblik prema njenoj figuri da bi joj time
iskazao počast.

Inženjer zvuka se okrenuo na peti i ogrebao mi lakat stativom

za mikrofon. Dok mi se izvinjavao, jedan portir u uniformi se
gurao da prođe pored mene. Došlo je do svađe na suprotnoj strani
petlje koja je izgrađena na toj otvorenoj lokaciji za snimanje.
Mladi Amerikanac koji je bio asistent produkcije raspravljao se
s tamnokosim muškarcem u kožnoj jakni i pokušavao da mu
oduzme foto-aparat. Kada se zrak sunca odbio od objektiva,
prepoznao sam Vona. Stajao je naslonjen na krov drugog
„sitroena“, zurio u producenta i povremeno ga terao od sebe
rukom punom ožiljaka. Pored njega je na haubi sedeo Sigrejv.
Plavu kosu beše vezao u punđu na vrhu glave, a preko farmerki
je nosio ženski žućkastosmeđi ogrtač za vožnju od prevrnute
kože. Ispod crvene rolke je nosio dobro popunjen brusthalter koji
je obrazovao konture dveju velikih dojki.
Sigrejvovo lice već je bilo našminkano tako da liči na lice
glumice, maskarom i kompaktnim puderom koji su mu zatamnili
bledu kožu. Ta besprekorna maska sa ženskim likom ličila je na
košmarnu parodiju glumice, daleko zlokobniju varijantu od
kozmetičkih povreda koje su njoj u tom trenutku nanosili.
Pretpostavio sam da će Sigrejv, odeven u istu odeću kao glumica
i s perikom preko plave kose, voziti netaknuti „sitroen“ pravo ka
sudaru s trećim vozilom, u kome će biti lutka u obličju njenog
ljubavnika.
Dok je posmatrao Vona ispod te groteskne maske, Sigrejv je
izgledao kao da je nekim čudom već povređen u tom udesu. Sa
ženskim ustima i preterano svetlim očima, sa ofarbanom plavom
kosom pokupljenom u punđu na vrhu glave, ličio je na starijeg
transvestita koga su zatekli pijanog u njegovom budoaru.
Posmatrao je Vona sa izvesnim negodovanjem, kao da ga Von
tera da se svakodnevno maskira u tu parodiju filmske zvezde.
Von je smirio asistenta produkcije i portira, izbegavši da im
preda aparat. Dao je Sigrejvu neki tajni znak, raširio je isečena
usta u osmeh i odmakao se u stranu ka kancelarijama produkcije.
Dok sam mu prilazio, pozvao me je rukom da krenem s njim i
time me je na licu mesta učinio svojim pratiocem.
Iza nas je, zaboravljen od strane Vona, sedeo Sigrejv, sam u
„sitroenu“, kao sumanuta veštica.
„Je l’ on dobro? Trebalo je da slikaš Sigrejva.“
„Jesam, naravno.“ Von je prebacio aparat preko desnog kuka.
Odeven u belu kožnu jaknu, više je ličio na zgodnog glumca nego
na odmetnutog naučnika.
„Je l’ sigurno može da vozi?“
„Sve dok idu pravolinijski.“
„Vone, odvedi ga lekaru.“
„To bi sve pokvarilo. Osim toga, nemam vremena za to.
Pregledala ga je Helen Remington.“ Von je okrenuo leđa
snimateljskoj ekipi. „Prelazi u Laboratoriju za ispitivanje puteva.
Za nedelju dana biće dan za posete – ići ćemo svi zajedno.“
„To veselje mi i nije baš preko potrebno.“
„Ne, Balarde – videćeš da će te to umiriti. To je ključna scena
u televizijskoj seriji.“
Otišao je ka parkingu dugim korakom.

Ta zbrka fikcije i stvarnosti puna naboja, sažeta u patetičnu a

ipak zlokobnu figuru Sigrejva prerušenog u glumicu s velikog
platna, opsedala mi je misli čitavog popodneva, pa čak i prožela
moj odnos prema Ketrin, koja je došla da me pokupi.
Srdačno je ćaskala s Renatom, ali pažnju su joj vrlo brzo
zaokupile slike u boji okačene po zidovima, pojedinosti iz
sportskih automobila izrađenih po narudžbini i deluks limuzina
koje su se pojavljivale u reklami koju smo snimali za distributera.
Bila je opčinjena tim amblematičnim portretima repova
automobila i maski hladnjaka, karoserije i prednje haube,
farbanih sprejom u živim pastelnim i akrilnim bojama.
Iznenadilo me je to što je toliko dobro raspoložena i tolerantna
prema Renati. Odveo sam je u sobu za montažu, gde su dva
mlada montažera radila na grubom rezu. Ketrin je verovatno bila
ubeđena da je u takvom vizuelnom kontekstu neizbežna i
nekakva vrsta erotskog spoja između Renate i mene, i da bi se i
ona sama, da je neko ostavi u toj kancelariji da radi na
fotografijama karoserije i nacrtima spojeva branika, upustila u
seksualnu vezu, ne samo s dvojicom mladih montažera već i s
Renatom.
Provela je ceo dan u Londonu. Kad smo stigli do kola, osetio
sam sve note parfema na njenim zglavcima. Ono što mi je prvo
upalo u oči u vezi s Ketrin bila je njena besprekorna čistoća, kao
da je posebno izribala svaki centimetar svog prefinjenog tela i
pročistila svaku poru zasebno. Porcelanski izgled njenog lica,
preterano pažljivo našminkanog, kao da je nekakav promotivni
model lica lepe žene, katkad me je navodio da posumnjam da je
čitav njen identitet zapravo šarada. Pokušavao sam da zamislim
iz kakvog je detinjstva izrasla ta lepa mlada žena, savršena kopija
Engrove slike.
Upravo su me ta pasivnost i njeno potpuno prihvatanje svake
situacije i privukli Ketrin. Tokom naših prvih seksualnih odnosa,
u anonimnim sobama aerodromskih hotela, namerno bih
istraživao svaki otvor na njoj koji sam mogao da pronađem,
prelazio prstima preko njenih desni u nadi da ću otkriti makar
jedan komadić teletine, zaglavljen među zubima, gurao joj jezik
u uvo u nadi da ću pronaći makar trun ušnog voska, istraživao
njene nozdrve i pupak, a napokon i vulvu i anus. Morao sam da
zavučem kažiprst sve do korena da bih izvukao čak i najblaži
miris fekalne materije, samo tanku smeđu traku ispod nokta.
Krenuli smo kući svako u svom autu. Na semaforu kod
uključenja za severni pravac na auto-putu, posmatrao sam
Ketrinine ruke položene na volan. Desnim kažiprstom je čačkala
staru nalepnicu na vetrobranu. Dok sam čekao u kolima pored
nje, gledao sam kako joj se butine taru jedna uz drugu dok
pritiska papučicu kočnice.
Dok smo se vozili Zapadnom avenijom, žudeo sam da vidim
njeno telo u zagrljaju s kabinom automobila. U mislima sam
pritiskao njenu vlažnu stidnicu uz svaki deo instrumentalne
ploče, nežno sam joj gnječio grudi uz osovinu vrata i leptir-
staklo, pomerao sam njen anus po navlakama od vinila laganim
kružnim pokretima, prislanjao njene male ruke na tablu s
meračima i uz dno prozora. Automobili koji su jurili pored nas
proslavljali su spoj između njenih sluznih membrana i vozila,
mog metalnog tela. Svaka pojedinost jednog neverovatno
perverznog čina ovenčavala ju je poput krune.
Skoro hipnotisan takvim sanjarenjima, naglo sam se vratio u
realnost kada sam ugledao ulubljeni branik Vonovog „linkolna”
svega nekoliko metara iza Ketrininog sportskog auta. Von je
proleteo pored mene, gurajući se na putu kao da samo čeka da
ona napravi neku grešku. Uplašena, Ketrin je našla sklonište
ispred aerodromskog autobusa koji je išao desnom trakom. Von
je vozio pored autobusa i, pomoću sirene i farova, pokušavao da
natera vozača da uspori, pa se ponovo ugurao iza Ketrin. Ja sam
išao napred srednjom trakom i doviknuo Vonovo ime kad sam
prošao pored njega, ali on je signalizirao Ketrin farovima. Ne
razmišljajući, Ketrin je skrenula na benzinsku stanicu, što je
nateralo Vona da izvede oštro polukružno skretanje. Gume su
zacvilele i njegov auto se okrenuo oko keramičke žardinjere s
cvećem, ali ja sam mu svojim kolima preprečio put.
 Uzbuđena celom tom akcijom, Ketrin je sedela u kolima,
među grimiznim pumpama za gorivo, i svaki čas bacala pogled
ka Vonu. Rane na nogama i grudima su me bolele od napora koji
sam uložio da ne zaostanem za njima. Izašao sam iz kola i krenuo
ka Vonu. Gledao je kako mu prilazim kao da me nikada ranije
nije video, žvaćući žvaku ustima punim ožiljaka i zureći u avione
koji su uzletali sa aerodroma.
„Vone, nije ti ovo prokleta kaskaderska vožnja.“
Von je jednom rukom načinio kratak pomirljiv gest. Prebacio
je menjač u rikverc. „Uživala je, Balarde. To je neka vrsta
komplimenta. Pitaj je.“
Opisao je veliki krug unazad, gotovo oborivši nekog
pumpadžiju koji se tu zatekao, a zatim je odjezdio u saobraćaj
ranog popodneva.
 12

VON JE BIO U PRAVU. Ketrinine seksualne fantazije su sve

češće počele da uključuju i njega. Dok smo noću zajedno ležali
u spavaćoj sobi, pristupali smo Vonu kroz panteon naših poznatih
partnera koji su nas, kao i sam Von, pratili kroz predvorja zgrada
terminala.
„Moramo da nabavimo još hašiša.“ Ketrin je podigla pogled
ka svetlosti semafora koja je obasjavala prozor. „Zašto je Sigrejv
toliko opsednut tim filmskim glumicama? Kažeš da hoće da se
sudari s njima?“
„Von mu je usadio tu ideju u glavu. Koristi Sigrejva u nekom
eksperimentu.“
„Šta je s njegovom ženom?“
„Ona igra kako Von svira.“
„A ti?“
Ketrin mi je bila okrenuta leđima, guzova stisnutih uz moje
prepone. Dok sam pomerao penis, pogledom sam okrznuo ožiljak
na pupku koji se nalazio tačno u procepu između njenih guzova,
savršenih kao na nekoj lutki. Držao sam ruke na njenim grudima,
a njena rebra su mi utiskivala sat u podlakticu. Ketrinin pasivni
položaj je bio obmana; poučen dugim iskustvom, znao sam da je
to samo uvod u erotsku fantaziju, sporo i kružno putovanje ka
nekom svežem izvoru seksualnog zadovoljstva.
„Da li ja igram kako on svira? Ne. Ali teško je otkriti suštinu
njegove ličnosti.“'
„Ne smeta ti to što te toliko fotografiše? Zvuči kao da te
iskorišćava.“
 Počeo sam da se igram Ketrininom desnom bradavicom. Još
nije bila spremna za to, pa mi je uzela ruku i smestila je na dojku.
„Von privlači ljude k sebi. U tom njegovom stilu još ima
snažnog elementa televizijske ličnosti.“
„Siroti čovek. Te devojke koje kupi – neke od njih su još
deca.“
„Uporno se vraćaš na njih. Von nije zainteresovan za seks, već
za tehnologiju.“
Ketrin je zarila glavu u jastuk; znao sam da taj gest znači da
se usredsređuje.
„Da li ti se sviđa Von?“
Vratio sam prste na njenu bradavicu i počeo da je nadražujem.
Guzovi su joj se pribili uz moj penis. Glas joj je poprimio tih i
dubok ton.
„Na koji način?“, pitao sam.
„Fascinira te, jelda?“
„Ima nečeg u njemu. U njegovim opsesijama.“
„Njegova razmetljiva kola, način na koji vozi, njegova
usamljenost. Sve te žene koje je tucao u njima. Sigurno mirišu na
spermu...“
„Mirišu.“
„Misliš li da je privlačan?“
Izvadio sam penis iz njene vagine i pribio glavić uz analni
otvor, ali ona ga je brzim pokretom ruke gurnula nazad u
stidnicu.
„Vrlo je bled, pun je ožiljaka.“
„Ipak, da li bi voleo da ga tucaš? U tim kolima?“
Zastao sam, pokušavajući da odložim orgazam koji je poput
plime nadirao uz moj penis.
„Ne. Ali ima nečega u njemu, naročito kad voziš.“
 „To je seks – seks i taj auto. Jesi li video njegov penis?“
Dok sam joj opisivao Vona, slušao sam svoj glas koji je blago
nadjačavao zvukove naših tela. Listao sam elemente od kojih je
bila sastavljena Vonova slika u mojoj glavi: njegovi čvrsti
guzovi, zategnuti ispod dotrajalih farmerki dok prebacuje težinu
na jedan kuk pri izlasku iz automobila; žućkasta koža njegovog
stomaka koja maltene otkriva genitalni trougao dok sedi zavaljen
u sedištu iza volana; njegov penis izdignut u poluerekciji kao rog
koji se pribija uz donju ivicu volana kroz vlažne pantalone; sitni
komadi prljavštine koje vadi iz špicastog nosa i briše o ulubljeni
vinil na vratima auta; čir na kažiprstu leve ruke dok mi dodaje
upaljač; čvrste bradavice koje se naziru kroz izanđalu plavu
košulju dok se trlja o sirenu na sredini volana; polomljeni nokat
na palcu dok grebucka skorele mrlje od sperme na sedištu između
nas.
„Je l’ obrezan?“, pitala je Ketrin. „Možeš li da zamisliš kako
mu izgleda anus? Opiši mi ga.“
Nastavio sam da opisujem Vona, više radi Ketrininog
zadovoljstva nego zarad svog. Zarila je glavu duboko u jastuk, a
desna ruka joj se grčevito gibala dok je navodila moje prste da
joj diraju bradavicu. Iako me je uzbuđivala pomisao na snošaj s
Vonom, činilo mi se da joj ipak opisujem seksualni čin u koji
nisam uključen ja, već neko drugi. Von je budio u meni nekakav
latentni homoseksualni nagon samo kada je sedeo u svom
automobilu ili ga vozio po auto-putu. Njegova privlačnost nije se
toliko zasnivala na skupu poznatih anatomskih podsticaja – na
zaobljenoj liniji otkrivene dojke, mekanim jastučićima na
guzovima, liniji vlažnog perineuma oivičenog dlačicama – već u
stilizaciji položaja u kojem je Von spojen sa automobilom.
Odvojen od automobila, posebno od svoje krstarice za auto-
puteve ispunjene amblemima, Von nije bio nimalo zanimljiv.
„Da li bi voleo da ga sodomišeš? Da li bi voleo da staviš svoj
penis pravo u njegov analni otvor, da ga gurneš u njegov analni
otvor? Reci mi, opiši mi. Reci mi šta bi mu radio. Kako bi ga
poljubio u tom autu? Opiši kako bi mu prišao i otkopčao mu
pantalone, a onda izvadio njegov penis. Da li bi ga poljubio ili bi
ga odmah sisao? U kojoj bi ga ruci držao? Jesi li nekad sisao
penis?“
Ketrin je preuzela fantaziju. Koga li zamišlja kako leži pored
Vona, sebe ili mene?
„... da li znaš kakav ukus ima sperma? Da li si nekad probao
spermu? Neka sperma je više slana, a neka manje. Vonova
sperma je sigurno mnogo slana...“
Pogledao sam u plavu kosu koja joj je prekrivala lice, u njene
kukove koji su se trzali dok je vodila sebe do orgazma. To je bio
jedan od prvih odnosa tokom kojih me je zamišljala u
homoseksualnom činu i snaga te fantazije me je iznenadila.
Tresla se dok je doživljavala orgazam, telo joj je bilo u grču
zadovoljstva. Pre nego što sam stigao da prebacim ruku i zagrlim
je, okrenula se i legla na stomak da bi moja sperma iscurila iz
njene vagine, a onda se izvukla iz kreveta i žurno otišla u
kupatilo.
Tokom sledeće nedelje, Ketrin je jezdila kroz aerodromske
salone kao matica u teranju. Posmatrajući je iz auta dok ju je Von
držao pod svojim bludnim okom, osećao sam kako mi se prepone
nadimaju, kako mi penis udara u volan.
 13

„JESI LI SVRŠIO?“
Helen Remington mi je nesigurnom rukom dodirnula rame,
kao da sam pacijent koga je osvestila tek posto se dobro
pomučila. Dok sam ja ležao na zadnjem sedištu automobila, ona
se žustrim pokretima obukla i ispravila suknju na kukovima
poput dekoratera izloga u robnoj kući koji navlači neki komad
odeće na lutku.
Dok smo išli ka Laboratoriji za ispitivanje puteva, predložio
sam joj da parkiramo automobil među rezervoarima zapadno od
aerodroma. Tokom prethodne nedelje, ja sam izašao iz Heleninog
polja interesovanja, kao da je i mene i nesreću pripisala nekom
prošlom životu čiju stvarnost više nije prepoznavala. Znao sam
da je na ivici da se upusti u fazu nepromišljenog promiskuiteta,
kroz koju mnogi ljudi prolaze posle ožalošćenosti Sudar našili
dvaju automobila i smrt njenog supruga postali su ključ nove
seksualnosti. Tokom prvih meseci po njegovoj smrti, išla je od
jedne veze do druge i svaku je konzumirala na brzinu, kao da će,
ako u ruke ili vaginu uzme genitalije svih tih muškaraca, na neki
način vratiti svog muža iz mrtvih, i kao da će sva ta sperma,
pomešana u njenoj materici, oživeti sliku pokojnika koja je u
njenoj glavi sve više bledela.
Dan nakon prvog seksualnog odnosa sa mnom, našla je još
jednog ljubavnika, patologa-pripravnika u bolnici Ašford. Za
njim je usledio niz muškaraca: muž jedne doktorke, koleginice s
posla, radiolog na praksi, šef servisa u njenoj auto-mehaničarskoj
radionici. Ono što sam primetio u vezi s tim vezama, koje je
opisivala glasom lišenim svakog stida, bilo je prisustvo
automobila u svakoj od njih. Sve su se odigravale u autu, ili u
aerodromskoj višespratnoj garaži, ili noću u radionici za
podmazivanje vozila pri lokalnoj garaži, ili na odmorištima pored
severnog kružnog auto-puta; izgleda da je automobil bio jedini
element posredstvom koga je seksualni čin dobijao smisao.
Pretpostavljao sam da automobil nekako iznova ostvaruje ulogu
koju je imao i u smrti njenog muža, u sprezi s novim
mogućnostima njenog tela. Samo je u kolima mogla da doživi
orgazam. Ipak, jedne večeri, dok smo zajedno ležali u mom
automobilu na krovu višespratne garaže u Northoltu, osetio sam
kako joj se telo ukrutilo u grču neprijateljstva i frustracije.
Položio sam ruku na tamni trougao njene stidne kosti koji je,
ovlažen, svetlucao srebrnastim sjajem u mraku. Sklonila je ruke
s mene i zagledala se u kabinu automobila, kao da će u svakom
trenutku poderati ogoljene grudi tom zamkom od staklenih i
metalnih noževa.

Oko nas su na suncu ležali napušteni rezervoari, nevidljivi

morski svet. Helen je okrenula ručku da bi zatvorila prozor i
odagnala buku aviona koji je uzletao.
„Nećemo više dolaziti ovamo – moraćeš da nađeš neko drugo
mesto.“
I ja sam osetio isti pad uzbuđenja. Bez Vona koji bi nas
posmatrao, fotografišući naše poze i delove kože svojim
aparatom, moj orgazam je delovao prazno i sterilno, kao
odbacivanje propalog tkiva.
Zamišljao sam kabinu Heleninog automobila, s čvrstim
hromiranim i vinilnim površinama, kojoj moja sperma udiše
život i preobražava je u senicu obraslu egzotičnim cvećem, s
puzavicom obmotanom oko svetiljke na krovu i podom i
stolicama prekrivenim vlažnom travom.
Pogledao sam u Helen, koja je dodavala gas na otvorenoj traci
auto-puta, i najednom sam se zapitao kako bih mogao da je
povredim. Pomislio sam da je ponovo povezem putanjom smrti
njenog muža – možda bi to ponovo pobudilo njenu seksualnu
potrebu za mnom, potpirilo erotsko neprijateljstvo koje je osećala
prema meni i pokojniku.
Dok smo prolazili kroz kapiju Laboratorije, Helen se napregla
i nadvila se nad volanom koji su neobično čvrsto stiskale njene
tanke ruke. Njeno telo je sa okvirom vetrobrana i nagibom šipke
volana obrazovalo čudan geometrijski oblik, gotovo kao da
svesno podražava stav one obogaljene mlade žene – Gabrijele.
Pešačili smo od prepunog parkinga do odredišta testiranja.
Helen je sa istraživačem koji nas je dočekao razgovarala o
predlogu zakona o stabilizatorima trapa, iznetom, od strane
ministarstva. Na betonskoj traci su bila poređana dva niza
oštećenih automobila. Tela plastičnih lutaka sedela su u
zgužvanim kabinama, lica i grudi rasečenih od udara, a na
njihovim glavama i stomacima, nameste rana, videle su se
ofarbane povisi. Helen je zurila u njih kroz izvađene vetrobrane,
skoro kao da su to pacijenti za koje se nadala da će ih lečiti. Dok
smo se probijali kroz sve veći broj posetilaca u elegantnim
odelima i sa šeširima zakićenim cvetom, Helen je provlačila ruku
kroz ispucale prozore i milovala plastične ruke i glave.

Ta snolika logika se nadvijala nad celim popodnevom. Na

jarkom popodnevnom suncu, nekoliko stotina posetilaca je
poprimilo izgled plastičnih lutaka, nimalo realnijih od figura koje
će igrati uloge vozača i putnika u udesu u kome će motor
otpozadi udariti u limuzinu.
Osećaj da sam rastavljen od sopstvenog tela, da moji mišići i
kosti nisu stvarni, samo se pojačao kada se pojavio Von. Ispred
mene su tehničari kačili motor za postolje s čeličnim šinama s
kojih će motor izleteti ka limuzini koja se nalazila šezdeset
metara dalje. Kalemi mernih instrumenata su vodili od oba vozila
do aparata za merenje poređanih na spojenim stolovima s
postoljem. Jedna kino-kamera je bila postavljena na stativ uz
stazu, sa objektivom usmerenim na tačku sudara, a druga,
uperena nadole, beše pričvršćena za pokretno postolje iznad
naših glava. Na malom ekranu se već prikazivao ranije zabeležen
snimak tehničara koji podešavaju senzore u motornom odeljku
automobila. U autu je sedela porodica od četiri lutke – muž, žena
i dvoje dece – za čije glave, grudi i noge behu zakačeni kalemi.
Povrede koje su se mogle očekivati već su bile obeležene na
njihovim telima u vidu složenih geometrijskih oblika karmin-
crvene i ljubičaste boje, iscrtanih preko njihovih lica i grudi.
Tehničar je još jednom, za kraj, namestio vozača iza volana,
smeštajući mu ruke u pravilan položaj kazaljki koje pokazuju
deset do dva. Komentator, jedan od vodećih naučnih radnika
laboratorije, pozdravio je preko zvučnika goste koji su došli da
vide taj ogledni sudar i šaljivo predstavio putnike u automobilu:
„Čarli i Greta – zamislićemo da su pošli na izlet kolima s decom,
Senom i Brižnom.. .“
Na suprotnoj strani staze, manja grupa tehničara je pripremala
motor i pričvršćivala konzolnu kameru na stativ koji će se kretati
po šinama. Posetioci – zvaničnici ministarstva, inženjeri za
bezbednost na putevima, stručnjaci za saobraćaj i njihove
supruge – okupili su se oko tačke sudara poput rulje na auto-
trkama.
Kada je Von pristigao, koračajući iz pravca parkinga na dugim
nogama nejednake dužine, svi su se okrenuli k njemu i stali da
posmatraju tu priliku u crnoj jakni kako se približava motoru.
Jedan deo mene je očekivao da će se popeti na mašinu i izvesti je
sa šina pravo na nas. Ožiljci na njegovim usnama i čelu delovali
su razjapljeno poput rezova sablje. Oklevao je, posmatrajući
tehničare kako podižu plastičnog motociklistu – „Elvisa“ – i
smeštaju ga na njegovu mašinu, a zatim je krenuo k nama, rukom
pokazujući Helen i meni da mu priđemo. Prešao je preko
posetilaca pomalo uvredljivim pogledom. Opet mi je upalo u oči
to da je njegova ličnost čudna mešavina ličnog prokletstva i
potpune zatvorenosti u sopstveni paničili univerzum, a ipak, u isti
mah, otvorena za raznovrsna iskustva iz spoljašnjeg sveta.
Von je krčio sebi put kroz publiku. U desnoj raci je nosio
svežanj reklamnih dokumenata i propagandnih letaka
Laboratorije. Povio se preko ramena Helen Remington dok ga je
ona posmatrala odozdo, sa svog mesta u prvom redu.
„Jesi li videla Sigrejva?“
„Zar je trebalo da dođe?“
„Vera me je jutros pozvala u vezi s njim.“ Onda se obratio
meni i potapšao svežanj listova koji je držao. „Uzimaj sve papire
koje možeš, Balarde. Nešto od toga oni dele: ’Mehanizmi
izbacivanja putnika’, ’Otpornost ljudskog lica na udarce u
sudarima’...“ Kada je i poslednji tehničar odstupio od probnog
auta, Von je zahvalno klimnuo glavom i sotto voce dometnuo:
„Tehnologija simulacije nesreća je u Laboratoriji izrazito
napredna. S tom tehnikom, mogli bi da ponove sudare
Mensfildove i Kamija – čak i Kenedija – bezbroj puta.“
„Samo što oni pokušavaju da smanje broj nesreća, a ne da ga
povećaju.
„Rekao bih da je to samo pitanje tačke gledišta.“
Komentator je pozvao publiku da zauzme mesta. Sudar će se
odigrati za koji trenutak. Von je zaboravio na mene i krenuo
napred poput strpljivog voajera iz predgrađa koji je utonuo u
polusan za dvogledom. Desnom rukom, zaklonjenom iza
reklamnih letaka, baratao je svojim penisom kroz platno
pantalona. Stisnuo je vrh, skoro probivši istanjenu tkaninu
glavićem, a kažiprstom je povlačio kožicu unazad. Pogledom je
sve vreme prelazio preko putanje sudara, upijajući svaki detalj.
Električni čekrci koji su pokretali katapult zabubnjaše po
šinama, a kablovi se zategoše. Vonova ruka je neprekidno radila
na njegovim preponama. Glavni tehničar se sklonio od motora i
dao signal asistentu koji je stajao kraj katapulta. Von je usmerio
pažnju na automobil pred nama, u kome su četiri plastična
putnika sedela ukrućeno kao da su se uputili na službu u kapeli.
Von me je osmotrio preko ramena. Lice mu je bilo napeto i
rumeno i učinilo mi se da želi da bude siguran da i ja učestvujem.
Uz bučni trzaj, motor je pojurio niz stazu dok su kablovi
zveketali po metalnim šinama. Telo plastičnog motocikliste se
zanelo unazad i nalet vazduha mu je podigao bradu. Ruke su mu
bile okovane za rukohvate kao da je kamikaza. Sprave za merenje
su mu prekrivale celu dužinu grudnog koša. Pred njim, jednako
ispraznih izraza lica, sedela je u svom vozilu porodica od četiri
lutke. Lica su im bila obeležena tajanstvenim simbolima.
U našem pravcu se prolomila prodorna buka nalik na fijuk
biča; to je bio zvuk mernih kalema koji su se vukli po travi pored
šina. Usledila je snažna metalna eksplozija u trenutku kad je
motor udario u čelo limuzine. Vozila su se nakrenula ka
poređanim uplašenim gledaocima. Povratio sam ravnotežu tako
što sam se nevoljno uhvatio za Vonovo rame kad su motor i
njegov vozač skliznuli preko haube automobila i udarili u
vetrobran, a zatim se bočno iskrenuli na krovu poput gomile
crnih komada. Auto je, sputan čeličnom užadi, poleteo tri metra
unazad. Zaustavio se na šinama i smirio. Hauba, vetrobran i krov
behu smrskani od udarca. U kabini su ispreturani članovi
porodice ležali na gomili, a obezglavljeni torzo putnice sa
suvozačkog sedišta bio je uglavljen u polomljeni vetrobran.
Tehničari su utešno domahnuli publici i krenuli ka motoru koji
je ležao postrance četrdeset pet metara iza automobila. Počeli su
da sakupljaju delove motociklistinog tela, gurajući pod miške
noge i glavu. Strugotine fiberglasa s lutkinog lica i ramena
popadale su po staklu oko probnih kola poput srebrnog snega,
samrtnih konfeta.
Komentator se preko zvučnika ponovo obratio okupljenima.
Pokušao sam da pratim šta govori, ali moj mozak nije uspevao
da prevede zvuke. Ružan i nasilni prasak tog simuliranog sudara,
slamanje metala i sigurnosnih stakala i namerno uništenje skupih
rukotvorina potpuno su me ošamutili.
Helen Remington me je uhvatila za ruku. Nasmešila mi se i
klimnula mi glavom kao da podstiče dete da prevaziđe neku
mentalnu prepreku. „Možemo sve ponovo da pogledamo na
’ampeksu’. Prikazaće usporeni snimak.“
Ljudi su se kretali ka nizu stolova s postoljem, a njihovi
glasovi ponovo su se uzdizali dok su ćaskali sa olakšanjem.
Čekajući Vona da nam se pridruži, okrenuo sam se. Stajao je
okružen praznim sedištima, pogleda i dalje uprtog u olupinu kola.
Ispod njegovog kaiša, tamna fleka od sperme nakvasila je
pantalone.

Ne obraćajući pažnju na Helen Remington, koja se uz blagi

osmeh udaljila od nas, zurio sam u Vona. Nisam znao šta da mu
kažem. Suočen s tim sjedinjenjem razlupanog automobila,
raskomadanih lutaka i Vonove ispoljene seksualnosti, zatekao
sam sebe kako se krećem po terenu čiji su obrisi unutar moje
glave vodili ka nekom nejasno određenom carstvu. Zaustavio
sam se iza Vona i zagledao se u njegova mišićava leđa i čvrsta
ramena koja su se klatila ispod crne jakne.
Posetioci su stajali pored „Ampeksove“ mašine i iznova
gledali kako se motor zabija u limuzinu. Delovi sudara su po
nekoliko puta puštani na usporenom snimku. U nekakvom
snolikom spokoju, prednji točak motora je udarao u branik
automobila. Kako se naplatak točka kršio, guma se urušavala sa
strane i dobijala oblik osmice. Zadnji trap mašine se izdigao u
vazduh. Lutak Elvis se podigao iz sedišta i usporeni snimak je
napokon blagoslovio njegovo nezgrapno telo elegancijom. Kao
najsjajniji kaskader, uspravio se na pedalama, do krajnosti
istegnutih ruku i nogu. Glava mu je bila podignuta, a brada
isturena u stavu gotovo aristokratskog prezira. Zadnji točak
motora se vinuo u vazduh iza njega i činilo se da će ga svakog
časa udariti u potiljak, ali motociklista je sa izuzetnom veštinom
odvojio stopala od pedala i iskrenuo telo koje je lebdelo u
vazduhu u horizontalni položaj. Ruke su mu i dalje stezale
rukohvate koji su se sve više udaljavali od njega jer je motor
izvodio kolut u vazduhu. Kalemi mernih instrumenata su mu
presekli ruku u zglobu i on se bacio u skok na glavu, a njegovo
podignuto lice je postalo pramac i ponelo telo sa oslikanim
ranama pravo na vetrobran ispred njega. Grudima je udario u
haubu, očešavši njen uglačani lak kao daska za jedrenje.
Dok su se kola odbacivala unazad od jačine prvog udarca,
četiri putnika u njima već su se kretala ka dragom udarcu.
Njihova glatka lica pribila su se uz vetrobransko staklo, kao da
žude da vide jedriličara koji uzleće s haube automobila. I vozač i
saputnica s prednjeg sedišta prevrnuše se u susret vetrobranu,
dodirnuvši ga vrhovima oborenih glava baš kad se profil
motocikliste zalepio za staklo. Oko njih se raspršila fontana
kristalnih kapljica u kojoj su njihove figure, kao u velikom
slavlju, zauzimale još ekscentričnije položaje. Motociklista je
nastavio svojom horizontalnom putanjom kroz rascvetali
vetrobran, pokidavši lice o retrovizor koji je bio postavljen na
sredini. Leva ruka mu se prepolovila kod lakta pri udaru o okvir
vetrobrana i poletela kroz fontanu od stakla, pridruživši se
ostacima koji su pratili trag prevrnutog motora metar iznad
njegovih leđa. Desna ruka mu je prošla kroz polomljeni
vetrobran, izgubivši najpre šaku na giljotini levog brisača, a
zatim i podlakticu koja je udarila u lice putnice s prednjeg sedišta
i odnela sa sobom i njenu desnu jagodicu. Telo motocikliste se
graciozno zalelujalo u stranu u elegantnom slalomu, kukovima je
udario u desni okvir vetrobrana i ulubio ga u centralnoj tački
zavarivanja.
Noge su mu se obrtale oko auta, udarajući cevanicama u stub
vrata.
Iznad njega je prevrnuti motor pao na krov automobila.
Rukohvati su prošli kroz prazan vetrobran i obezglavili putnicu s
prednjeg sedišta. Prednji točak i hromirana račva na motoru zarili
su se u krov, a lanac motora je, poput biča, u prolazu odsekao
glavu motocikliste. Delovi njegovog tela koje se raspadalo na
komade odbili su se o ram zadnjeg točka auta i pali na zemlju u
kiši slomljenog sigurnosnog stakla, koje je spalo s kola poput
leda – kao da su se odmrzla nakon duge konzervacije. Vozač
automobila se u međuvremenu odbio od volana koji se rušio i
klizio je ispod šipke volana u dno kabine. Njegova obezglavljena
supruga, ruku ljupko podignutih uz vrat, kotrljala se po
instrumentalnoj ploči. Njena odsečena glava je odskočila od
vinilne navlake sedišta i prošla između dečjih torza ka zadnjem
sedištu. Brižit, manje dete, podigla je lice ka krovu auta i
ispružila ruke uvis gestom koji je na učtiv način izražavao strah,
dok je glava njene majke udarala u zadnji prozor i vitlala po
kabini pre nego što je izletela kroz leva vrata.
Kola su se tegobno drmusala sve dok se lagano nisu
zaustavila. Četvoro putnika je nestalo u kabini izvezenoj
ornamentima od stakla. Udovi kojima su gestikulirali, pokazujući
enciklopedijsko mnoštvo neopaženih signala, ponovo su se
uspokojili u približno ljudskom položaju. Oko njih je mlaz
zaleđenog stakla poslednji put izleteo iz fontane.
Publika od tridesetak ljudi je zurila u ekran i čekala da se nešto
desi. Dok se taj usporeni snimak sudara ponovo odigravao pred
našim očima, u pozadini su, nepomičnih lica i ruku, ćutke stajali
naši avetinjski odrazi. Zamena uloga koja se odigrala kao u snu
učinila je da izgledamo manje stvarno od lutaka u kolima.
Pogledao sam u suprugu zvaničnika ministarstva koja je,
odevena u svileno odelo, stajala pored mene. Njen zaneseni
pogled je bio prikovan za ekran dok je posmatrala snimak –
izgledala je kao da gleda sebe i svoje ćerke, tela raskomadanih u
sudaru.
Gosti su se uputili ka šatoru gde se služio čaj. Ja sam krenuo
za Vonom ka slupanim kolima. Koračao je između stolica; u
jednom trenutku je ispljunuo žvaku na travu. Znao sam da su
simulacija sudara i film u usporenom snimku uticali na njega još
jače nego na mene. Helen Remington je sedela sama u praznom
auditorijumu i posmatrala nas. Von je zurio u razlupani auto
gotovo kao da će ga zagrliti. Ruke su mu lutale po pokidanoj
haubi i krovu, mišići na njegovom licu su se opuštali i zatezali
poput okova. Savio se i provirio u kabinu, pažljivo promatrajući
svaku lutku. Čekao sam da im nešto kaže i pomerao sam pogled
od krive linije na ulubljenoj haubi i branicima do klanca između
Vonovih guzova. Činilo mi se da uništenje tog automobila i
putnika u njemu zauzvrat pruža dozvolu za seksualnu penetraciju
u Vonovo telo; obe stvari su predstavljale konceptualizovane
radnje lišene svih osećanja i nosile su u sebi svaku ideju i emociju
koju bismo poželeli da im pripišemo.
Von je sklonio ljuspicu fiberglasa s vozačevog lica. Cimnuo
je vrata da bi ih otvorio i naslonio butinu na sedište, jednom
rukom držeći iskrivljeni volan.
„Oduvek sam želeo da vozim razlupana kola.“
Shvatio sam te reči kao šalu, ali Von je izgleda bio ozbiljan.
Već je bio mirniji, kao da je taj čin nasilja izvukao deo napetosti
iz njegovog tela, ili ga oslobodio nasilničkog poriva koji je vrlo
dugo potiskivao.
„Dobro“, objavio je Von, otresajući fiberglas s ruku. „Idemo
sada – povešću te.“ Oklevao sam da pristanem, a on je nastavio:
„Veruj mi, Balarde, svi sudari lice jedan na drugi.“
Da li je bio svestan da sam u mislima projektovao čitav niz
seksualnih poza između Vona i sebe, Helen Remington i
Gabrijele, kroz koje bi se ponovo odigrale samrtne muke lutaka
i motocikliste od fiberglasa? U toaletu pokraj parkinga, Von je
namerno otkrio svoj penis u poluerekciji dok je, dobrano
odmaknut od pisoara, stajao i otresao poslednje kapi mokraće po
pločicama na podu.
Kad smo se udaljili od Laboratorije, njegova agresivnost je
ponovo stupila na scenu, kao da su mu vozila koja su prolazila
pored nas pojačavala apetit. Kotrljao je težak auto po prilaznici
ka auto-putu, primičući izlupane branike na svega nekoliko
desetina centimetara od svakog manjeg vozila sve dok mu se ono
ne bi sklonilo s puta.
Lupnuo sam šakom po instrumentalnoj tabli. „Ovaj auto –
’kontinental’ star deset godina. Rekao bih da ubistvo Kenedija
smatraš posebnom vrstom sudara?“
„Moglo bi se tako reći.“
„Ali zašto Elizabet Tejlor? Kad se vozikaš u ovom autu, zar je
ne izlažeš nekakvoj opasnosti?“
„Od koga?“
„Od Sigrejva – taj tip je polulud.“
Posmatrao sam ga kako vozi po poslednjoj deonici auto-puta,
i ne pokušavajući da smanji brzinu uprkos znacima upozorenja.
„Vone – da li je ona nekad doživela automobilsku nesreću?
„Nijednu ozbiljnu – što znači da će budućnost imati svašta da
joj ponudi. Uz malo planiranja, mogla bi da umre u jedinstvenom
sudara automobila, u udesu koji bi iz korena promenio sve naše
snove i fantazije. Muškarac koji s njom umre u tom sudaru...“
„Shvata li Sigrejv značaj toga?“
„Na svoj način, da.“
Stigli smo do velikog kružnog toka. Maltene prvi put otkako
smo krenuli iz Laboratorije za ispitivanje puteva, Von je stisnuo
kočnicu. Težak auto se zaneo i prešao u desnu traku, gde je klizio
sve dok nije preprečio put taksiju koji je već kružio oko ostrva.
Von je pritisnuo gas i skrenuo tik ispred taksija dok je škripa
naših guma nadjačavala trubljenje sirene taksija. Povikao je na
taksistu kroz otvoren prozor i nastavio ka uzanom kanjonu
isključenja koje je vodilo na sever.
Kada smo se vratili u kolosek, Von je zabacio raku i podigao
aktovku sa zadnjeg sedišta.
„Ovo su upitnici kojima sam testirao ljude u okviru programa.
Reci mi da li sam nešto izostavio.“
 14

DOK SE TEŠKI AUTO kretao sa saobraćajem koji je išao put

Londona, počeo sam da čitam upitnike koje je Von pripremio.
Subjekti koji su popunili upitnike predstavljali su poprečni
presek Vonovog sveta: dvojica kompjuterskih programera iz
laboratorije u kojoj je nekad radio, mlada nutricionistkinja,
nekoliko stjuardesa, medicinski tehničar u klinici u kojoj je radila
Helen Remington, kao i Sigrejv i njegova žena Vera, televizijski
producent i Gabrijela. Na osnovu kratke biografije koja je
zatražena od svakog subjekta, video sam, kao što sam i očekivao,
da je svako od njih u nekom trenutku bio deo manje ili veće
saobraćajne nesreće.
U svakom upitniku, subjektima je ponuđen spisak sa imenima
slavnih ličnosti iz sveta politike, zabave, sporta, kriminala, nauke
i umetnosti, te je od njih zatraženo da osmisle saobraćajnu
nesreću u kojoj bi neko od njih mogao umreti. Preletevši preko
spiska ponuđenih imena, video sam da je većina tih ljudi još živa;
nekoliko njih je umrlo, neki od njih u saobraćajkama. Na prvi
pogled, reklo bi se da su ta imena nasumično izabrana dok se
neko na brzinu dosećao naslova iz novina i časopisa, televizijskih
vesti i dokumentaraca.
Nasuprot tome, izbor rana i načina umiranja je ukazivao na
sve prednosti iscrpnog i dugog istraživanja. Bilo je popisano
gotovo svako nasilno sučeljavanje automobila i njegovih
putnika: mehanizmi ispadanja putnika, geometrija rana na čašici
kolena i kuku, deformacije putničke kabine u čeonim sudarima i
udarima u zadnji trap, rane zadobijene u nesrećama na kružnom
toku, na presecima glavnih puteva, na mestima gde se spajaju
uključenje i auto-put, mehanika sabijanja vozila u čeonom
sudaru, oderotine koje nastaju pri prevrtanju automobila,
amputacija udova krovnim mehanizmima ili okvirom vrata
prilikom prevrtanja, facijalne povrede koje izazivaju instrument-
tabla i okvir prozora, povrede glave i lobanje nastale od
retrovizora i štitnika za sunce, povrede vrata usled trzaja prilikom
udara u zadnji trap, opekotine prvog i drugog stepena u
nesrećama koje izazovu pucanje i eksploziju rezervoara, povrede
grudi nastale nabijanjem na stub volana, povrede abdomena
usled loše podešenog sigurnosnog pojasa, sudari drugog reda
između putnika na prednjem i putnika na zadnjem sedištu,
povrede lobanje i kičme prilikom izletanja kroz vetrobran,
gradacije povreda lobanje u zavisnosti od stakla od koga je
napravljen vetrobran, povrede maloletnika, dece i beba, povrede
koje izazivaju protetički udovi, povrede koje se dobijaju u
automobilima za invalide, kompleksne povrede koje se
pogoršavaju same od sebe kod osoba kojima je amputiran jedan
ili više udova, povrede nanete posebnom auto-opremom kao što
su gramofoni, ormarići za piće i radio-telefoni, povrede koje
nanose amblem proizvođača, kopča pojasa i kvačice na leptir-
staklima.
Napokon, bila je tu i grupa povreda koje su očigledno najviše
zaokupljale Vona – genitalne rane nastale u saobraćajnim
nesrećama. Fotografije koje su ilustrovala ponuđene opcije bile
su očigledno izuzetno brižno sakupljane, istrgnute sa strana
forenzičkih medicinskih žurnala i priručnika za plastičnu
hirurgiju, fotokopirane iz monografija koje su bile u internoj
upotrebi, izvađene iz operativnih izveštaja koje je ukrao tokom,
svojih poseta bolnici Ašford.
Kada je Von skrenuo u dvorište benzinske pumpe, skerletna
svetlost neonskog znaka iznad stepeništa sevnula je preko tih
fotografija krupnog zrna na kojima su bile odvratne povrede:
grudi tinejdžerki deformisane kućištima instrumenata, dojke
sredovečne domaćice delimično odsečene hromiranom rešetkom
sistema za grejanje vetrobrana, bradavice odsečene amblemom
proizvođača na instrument-tabli; povrede na muškim i ženskim
genitalijama prouzrokovane oblogom volana, vetrobranom
tokom izletanja, polomljenim okvirom vrata, oprugama sedišta i
ručnim kočnicama, dugmićima kasetofona. Mnoštvo fotografija
osakaćenih penisa, isečenih stidnica i smrskanih testisa nizalo se
na treperavoj svetlosti dok je Von stajao iza automobila s
radnicom na pumpi i vodio s njom šaljiv razgovor o njenom telu.
Na nekoliko fotografija, uzročnik povrede je naznačen pomoću
detalja određenog dela automobila koji je naneo povredu: pored
fotografije razrezanog penisa sa odeljenja za žrtve nesreća
nalazila se umetnuta fotografija ručne kočnice; pored krupnog
plana jako nagnječene stidnice bila je slika amblema proizvođača
na volanu. Ti spojevi pokidanih genitalija i delova tela
automobila i instrument-table činili su niz uznemirujućih mernih
jedinica, jediničnih vrednosti nove valute za bol i požudu.
Iste takve spojeve, još strašnije kada bi mi se učinilo da
evociraju i suštinske elemente karaktera, video sam i na
fotografijama facijalnih povreda. Te rane su bile osvetljene kao
srednjovekovni rukopisi, a pored njih su bili umetnuti detalji
ivice instrument-table i sirene u središtu volana, retrovizori i
brojčanika sa instrument-table. Lice čoveka smrskanog nosa
ležalo je tik do hromiranog amblema sa oznakom modela i
godine. Mlada crnkinja praznog pogleda ležala je na bolničkom
krevetu, a pored njene slike beše umetnut retrovizor čiji je
staklasti odsjaj zamenio njen vid.
Dok sam upoređivao popunjene upitnike, primetio sam da su
Vonovi subjekti birali različite vrste nesreća. Vera Sigrejv je
birala nasumično, kao da u glavi jedva i pravi razliku između
izletanja kroz vetrobran, prevrtanja automobila i čeonog sudara.
Gabrijela je istakla povrede lica. Najviše su me uznemiravali
Sigrejvovi odgovori – u sudarima koje je on zamislio, jedine
povrede koje su pretpostavljene žrtve imale bile su teške
genitalne rane. Od svih Vonovih subjekata, samo je Sigrejv
odabrao malu ciljnu grupu od pet filmskih glumica, potpuno
zanemarivši političare, sportiste i televizijske ličnosti koje je Von
naveo. Na tih pet žena – na Greti Garbo, Džejn Mensfild, Elizabet
Tejlor, Brižiti Bardo i Rakel Vele – Sigrejv je sagradio klanicu
seksualnog sakaćenja.
Ispred nas se oglasila sirena. Dospeli smo do prve zone gustog
saobraćaja na prilazima zapadnim predgrađima Londona. Von je
nestrpljivo lupkao prstima po volanu. Na njegovim usnama su se,
na popodnevnom suncu, jasno ocrtavale šrafe ožiljaka i
obeležavale oblasti na kojima će nastati buduće generacije rana.
Okretao sam stranice Vonovih upitnika. Fotografije Džejn
Mensfild i Džona Kenedija, Kamija i Džejmsa Dina bile su
ižvrljane bojicama, njihovi vratovi i genitalne regije behu
zaokruženi olovkama, grudi i jagodične kosti behu osenčene, a
rezovi na ustima i stomacima obeleženi. Džejn Mensfild je
izlazila iz automobila na promotivnoj studijskoj fotografiji, s
levom nogom na tlu i desnom butinom podignutom tako da se
otkrije najveći deo njene unutrašnje površi. Grudi su joj bile
isturene ispod direktnog i provokativnog osmeha, pa su bezmalo
doticale iskošeni nosač krova pored zaobljenog vetrobrana.
Jedna ispitanica, Gabrijela, obeležila je zamišljene povrede na
njenoj levoj dojci i razgolićenoj butini, bojicom je iscrtala rez na
njenom grlu i zaokružila delove automobila koji će se venčati s
njenim telom. Slobodan prostor oko tih fotografija bio je
prekriven zabeleškama ispisanim Vonovim nečitkim rukopisom.
Mnoge od njih su se završavale znakom pitanja, kao da je Von
razmatrao alternativne načine da se umre, prihvatajući neke kao
moguće, druge pak odbacujući kao previše ekstremne. Izbledela
agencijska fotografija automobila u kome je poginuo Alber Kami
bila je temeljno prerađena: instrument-tabla i vetrobran behu
obeleženi zapisima „nosni most“, „meko nepce“, „levi jagodični
luk“. Oblast u donjem delu instrument-table bila je rezervisana
za Kamijeve genitalne organe, te su brojčanici bili označeni
krstićima za koje je na levoj margini postojala legenda: „glavić
penisa“, „skrotalni septum“, „uretralni kanal“, „desni testis“.
Polomljeni vetrobran je vodio na smrskanu haubu automobila,
arkada od pokidanog metala je otkrivala motor i hladnjak, a
tačkice bele boje odozgo su omeđile oblast u obliku slova V:
„sperma“.
Na kraju upitnika se pojavila poslednja Vonova žrtva. Elizabet
Tejlor je izlazila iz svoje limuzine koju je pred jedan londonski
hotel dovezao šofer i smešila se preko ramena svog muža iz
dubine zadnjeg sedišta.
Dok sam razmišljao o toj novoj algebri položaja noge i
površine povrede koju je Von izračunavao, pretraživao sam njene
butine i kolena, hromirane ramove vrata i poklopce ormarića za
piće. Pretpostavio sam da bi Von ili njegovi dobrovoljni subjekti
namestili njeno telo u bezbroj bizarnih poza, kao da je ona neki
sumanuti vozač-kaskader, i da će automobili u kojima se ona vozi
postati oruđe za eksploataciju svake pornografske ili erotske
mogućnosti, svake zamislive seksualizovane smrti ili sakaćenja.
Vonova je ruka uzela od mene fasciklu i vratila je u njegovu
tašnu.
Saobraćaj je stao kada su prilazne trake ka Zapadnoj aveniji
zakrčili prvi naleti špica automobila koji su izlazili iz grada. Von
se naslonio na prozor i prineo prste nozdrvama kao da pokušava
da zadrži poslednje tragove mirisa sperme na njihovim vrhovima.
Farovi koji su upozoravali na priliv saobraćaja iz suprotnog
smera, svetla s brzog puta iznad nas, signalizacija i putokazi nalik
na ambleme osvetljavali su izolovani lik tog progonjenog čoveka
za volanom prašnjavog automobila. Posmatrao sam vozače kola
pored nas i zamišljao njihove živote u okvirima koje je Von za
njih odredio. Za Vona su oni već bili mrtvi.
Širinom od sedam traka, saobraćaj se vukao ka ulasku u
Zapadnu aveniju, i bila je to velika večernja proba sopstvene
smrti svakog učesnika. Crvena zadnja svetla su treperila oko nas
kao svici. Von se lenjo pridržavao za obod volana i, sa izrazom
poraza na licu, zurio u izbledelu fotografiju iz pasoša anonimne
sredovečne žene, koja je bila prikačena za ventilacioni dovod na
instrument-tabli. Kada su dve žene prošle ivicom puta – bile su
to razvodnice u bioskopu koje su išle na posao u svojim zelenim
uniformama s roj tama – Von se uspravio i zadubio se u njihova
lica, pogleda pomnog kao u kriminalca u zasedi.
Dok je Von piljio u njih, ja sam spustio pogled na fleku od
sperme na njegovim pantalonama, uzbuđen zbog tog automobila
koji je na sebi imao tragove sluzi iz svake duplje na čovečjem
telu. Razmišljajući o fotografijama iz upitnika, znao sam da one
definišu logiku seksualnog čina između Vona i mene. Njegove
izdužene butine, čvrsta bedra i guzovi, izbrazdani mišići
njegovog stomaka i grudi, njegove pune bradavice – sve je to
mamilo bezbroj povreda koje su vrebale među izbočenim
tipkama i ručicama u unutrašnjosti automobila. Svaka od tih
imaginarnih povreda je predstavljala model za seksualno
sjedinjavanje Vonove kože s mojom. Devijantna tehnika
automobilskog sudara je dopuštala svaki perverzni čin. Prvi put,
dozivala nas je blagonaklona psihopatologija, učaurena u
desetinama hiljada vozila koje su se kretale auto-putevima, u
džinovskim avionima koji su uzletali iznad naših glava, u
najskromnijim mašinski proizvedenim predmetima i svim
dostupnim pločama.

Pomoću sirene, Voli je nagnao vozače u sporijim trakama da

se razmaknu i da ga puste da prođe popreko do stajališta. Čim je
uspeo da se oslobodi, uputio se ka parkiralištu supermarketa
sagrađenog na uzdignutoj platformi iznad brzog puta. Zurio je u
mene brižno.
„Imao si teško popodne, Balarde. Kupi sebi piće u baru.
Vodim te na vožnju.”
 15

DA LI JE VONOVA IRONIJA imala granica? Kada sam se

vratio iz bara, on je, naslanjajući se na prozor „linkolna“, motao
poslednju od četiri cigarete od hašiša koji je držao u duvankesi u
kaseti na komandnoj tabli. Dve aerodromske kurve oštrih crta
lica, jedva starije od srednjoškolki, raspravljale su se s njim kroz
prozor.
„Gde si to bio, kog đavola?“ Von je uzeo od mene dve boce
vina koje sam kupio. Bacio je cigarete na instrument-tablu i one
su se otkotrljale, a onda je nastavio svoju raspravu s devojkama.
Vodili su neku teško razumljivu diskusiju o vremenu i ceni.
Pokušavajući da ignorišem njihove glasove, kao i nagomilane
automobile koji su se pomerali iza supermarketa, posmatrao sam
avione kako poleću s londonskog aerodroma preko zapadne
ograde, konstelacije crvenih i zelenih svetala koje su se naizgled
pomerale preko celog neba.
Dve su žene bacile pogled u kola i načas me odmerile. Viša
od njih dve, koju je Von već bio dodelio meni, bila je pasivna
plavuša neinteligentnih očiju, kojima je gledala deset centimetara
iznad mene. Pokazala je na mene svojom plastičnom torbom.
„Može li on da vozi?“
„Naravno – kola uvek bolje idu kad se popije koja.“
Von je vrteo vinske boce kao da su kučiće i poterao žene u
kola. Kada je druga devojka, s kratkom crnom kosom i dečački
uzanim kukovima, otvorila suvozačka vrata, Von je njoj predao
bocu. Podigao je njenu bradu i stavio joj prst u usta. Istrgnuo je
čvorić žvakaće gume i bacio ga u tamu. „Otarasimo se toga – ne
želim da mi žvakom zapušiš mokraćni kanal.“
 Pošto sam se prilagodio nepoznatim kontrolama, pokrenuo
sam motor i prešao spoljnim dvorištem sve do uključenja. Iznad
nas, duž Zapadne avenije, reka saobraćaja se vukla ka
londonskom aerodromu. Von je otvorio bocu vina i dodao je
plavuši koja je sedela do mene. Zapalio je prvu od četiri cigarete
koje je zamotao, jedan lakat mu je već bio među butinama
tamnokose devojke, pa joj je njime podizao suknju otkrivajući
njene tamne prepone. Izvukao je zapušač iz druge boce i
pritisnuo vlažni kraj uz njene bele zube. U retrovizoru sam video
kako ona izbegava Vonove usne. Povukla je dim cigarete dok joj
je šaka počivala na Vo novim genitalijama. Von se zavalio i
odsutnim pogledom odmeravao njenu sitnu figuru. Pregledao je
njeno telo uzduž i popreko, poput akrobate koji proračunava
premete i jačinu udara u okviru gimnastičke tačke koja iziskuje
mnogo komplikovane opreme. Desnom rukom je otkopčao šlic
na svojim pantalonama, a onda je izvio kukove da bi izvadio
penis. Devojka ga je uhvatila u ruku, dok je drugom pridržavala
bocu koja se zaklatila kada sam povezao auto u juriš nakon
stajanja na semaforu. Von joj je otkopčao košulju izbrazdanim
prstima i izvadio njene male grudi. Ispitujući dojku, Von je
stisnuo bradavicu između palca i kažiprsta i potisnuo je unapred
neobičnim stiskom, kao da spaja komponente neke neobične
laboratorijske opreme.
Stop-svetla su zatreperila dvadesetak metara ispred mene.
Sirene su se oglasile u koloni automobila iza mene. Dok su
njihovi farovi pulsirali, pomerio sam menjač, ubacio auto u
brzinu i nagazio gas, pa se auto trznuo unapred. Von i devojka su
zalegli u zadnje sedište. Kabinu su osvetljavali samo brojčanici
na instrument-tabli i farovi i zadnja svetla s pretrpanih traka puta
koji nas je okruživao. Von je otkrio obe devojčine dojke i sad ih
je milovao dlanom. Isečenim usnama je povlačio gust dim iz
opuška cigarete koji se raspadao. Uzeo je bocu vina i prineo je
njenim usnama. Dok je pila, podigao je njene noge tako da su joj
pete počivale na sedištu i počeo da trlja penis uz kožu njenih
butina, prvo ga prevlačeći preko crnog vinila, da bi onda stisnuo
glavić uz njenu petu i članak, kao da ispituje mogućnost spajanja
tih dvaju materijala pre no što se upusti u seksualni čin koji
uključuje i automobil i devojku. Zavalio se u zadnje sedište,
podigavši levu ruku iznad devojčine glave, i obgrlio taj blok
prenapregnutog crnog vinila. Postavio je šaku pod pravim uglom
u odnosu na podlakticu, pa je odmeravao geometriju hromiranog
krova dok je desnom šakom prelazio preko devojčinih butina i
hvatao joj guzove. Dok je tako čučala s petama ispod guzova,
devojka je rastavila butine i pokazala mali pubični trougao, s
razdvojenim i isturenim usminama. Von je raspoloženo
proučavao devojčino telo kroz dim koji se dizao iz pepeljare.
Pored njega, sitno i ozbiljno lice devojke beše osvetljeno
farovima automobila koji su nam se prikradali u kolonama.
Vlažan i ispušten dim zapaljene smole ispunjavao je unutrašnjost
auta. Moja glava kao da je plutala na tom oblaku. Negde napred,
iza tih ogromnih redova gotovo nepomičnih automobila, nalazio
se osvetljeni plato aerodroma, ali ja sam jedva uspevao i da
vozim središnjom trakom. Plavuša na prednjem sedištu ponudila
me je vinom iz boce. Kada sam odbio, naslonila je glavu na moje
rame i vragolasto dodirnula volan. Prebacio sam ruku preko
njenog ramena, svestan šake na svojoj butini.
Pričekao sam da ponovo zastanemo, a onda sam podesio
retrovizor tako da mogu da vidim zadnje sedište. Von je gurnuo
palac u devojčinu vaginu, a kažiprst u rektum, a ona je sedela s
kolenima privučenim uz ramena i mehanički povlačila dimove
druge cigarete.
Levom rukom je uhvatio devojku za dojku, propevši njenu
bradavicu kažiprstom i domalim prstom kao da je podupire
majušnom štakom. Pridržavajući te elemente devojčinog tela u
toj formalizovanoj pozi, počeo je da njiše kukovima napred-
nazad i da trlja penis o devojčinu šaku. Kada je pokušala da izbaci
njegov prst iz stidnice, Von je laktom odgurnuo njenu šaku i
nastavio da drži prste duboko u njenom telu. Ispravio je noge i
okrenuo telo u putničkoj kabini tako da su njegovi kukovi ostali
da počivaju na ivici sedišta. Poduprt levim laktom, nastavio je
daše trlja o devojčin dlan, kao da izvodi ples izuzetno stilizovanih
položaja kojim se slave dizajn i elektronika, brzina i putanja neke
napredne vrste automobila.
Taj brak seksa i tehnike je dostigao svoj vrhunac kada se
saobraćaj podelio kod aerodromskog nadvožnjaka, a mi nastavili
dalje trakom koja je vodila na sever. Kada je automobil prvi put
krenuo brzinom od trideset kilometara na čas, Von je izvukao
prste iz devojčine stidnice i anusa, okrenuo kukove i gurnuo
penis u njenu vaginu. Farovi su treperili iznad nas dok se reka
automobila kosinom uspinjala na nadvožnjak. U retrovizoru sam
i dalje video Vona i devojku – tela su im bila osvetljena svetlima
automobila iza nas, koja su se odbijala od crnog prtljažnika
„linkolna“ i od još hiljadu mesta u ukrašenoj unutrašnjosti kola.
U hromiranoj pepeljari sam video devojčinu levu dojku i
uspravnu bradavicu. U vinilnom žlebu prozora sam video
izobličene delove Vonovih butina i njenog stomaka kako tvore
anatomski bizaran spoj. Von je podigao mladu ženu raširenih
nogu i ponovo joj je penisom prodirao u vaginu. Na triptihu slika
koje su se odražavale u meraču brzine, satu i meraču broja
obrtaja, seksualni čin između Vona i te mlade žene odvijao se u
zaklonjenim nišama tih svetlucavih indikatora, odmeravan
poskakivanjem igle na meraču brzine. Reljefna glazura
instrument-table i stilizovana skulptura omotača stuba volana
prikazivali su desetine slika njenih guzova koji su se pomerali
gore-dole. Kada sam otvorenom trakom nadvožnjaka poterao
auto brzinom od osamdeset kilometara na sat, Von je lučno izvio
leđa i podigao mladu ženu tako da je bila sasvim izložena snopu
svetlosti farova iza nas. Njene oštre dojke su blesnule u tom
automobilskom kavezu od hroma i stakla. Vonovi snažni karlični
grčevi podudarali su se s tutnjavom koja bi se začula na svakih
stotinu metara, kad god bismo prošli pored stuba sa osvetljenjem.
Dok bi se stub približavao, njegovi kukovi su upirali u devojku i
gurali penis u vaginu, a on je šakama razdvajao njene guzove
kako bi se njen anus ukazao na žutoj svetlosti koja je ispunjavala
auto. Stigli smo do kraja nadvožnjaka. Crveni sjaj stop-svetala je
palio večernju tminu i kupao Vona i mladu ženu ružičastom
svetlošću.
Upravljao sam kolima niz isključenje i ka raskrsnici. Von je
promenio tempo kretanja karlice i povukao mladu ženu preko
sebe, spustivši joj noge tako da počivaju kraj njegovih. Ležali su
poprečno na zadnjem sedištu. Von je prvo uzeo u usta njenu levu
bradavicu, a zatim i desnu, dok mu je prst bio u njenom anusu i
milovao joj rektum u ritmu automobila koji su prolazili,
usklađujući svoje pokrete sa igrom svetlosti koja se popreko
prosipala preko krova automobila. Odgurnuo sam plavušu koja
mi je ležala na ramenu. Shvatio sam da maltene mogu da
kontrolišem seksualni čin koji se odvija iza mene načinom na koji
ću voziti automobil. Kao da se poigrava, Von je reagovao na
različite vrste mobilijara i oboda ivičnjaka. Kada smo za sobom
ostavili londonski aerodrom i zaputili se ka gradu brzim
prilazima, njegov je ritam postao brži, a devojku su gore-dole
cimale njegove ruke ispod njenih guzova, kao da se neki radar u
njegovoj glavi silno uzjogunio zbog visokih poslovnih blokova.
Na kraju svog orgazma, gotovo je stajao iza mene: raskrečenih
nogu i glave potkočene o zadnje sedište, šakama je podupirao
svoje guzove, noseći devojku na kukovima.
Pola sata kasnije, vratio sam se do aerodroma i zaustavio auto.
u šeni višespratne garaže naspram prekookeanskog terminala.
Devojka je napokon uspela da se oslobodi Vona, koji je,
iscrpljen, ležao na zadnjem sedištu. Nespretno se udešavala dok
se raspravljala s Vonom i pospanom plavušom na prednjem
sedištu. Vonova sperma se s njene leve butine slivala na crni vinil
sedišta. Klobuci boje slonovače su tražili najstrmiji gradijent koji
vodi do središnjeg žleba sedišta.
Izašao sam iz kola i platio dvema ženama. Kada su otišle,
odnoseći svoja tvrda bedra nazad do trgova osvetljenih neonskim
osvetljenjem, ostao sam da čekam pored kola. Von je zurio u
kosinu garaže, poprečno izdeljenu terasama, a pogled mu je
prelazio preko klinastih spratova kao da pokušava da spozna sve
ono što se desilo između njega i tamnokose devojke.
Kasnije je Von ispitivao mogućnosti automobilskog sudara sa
istim spokojem i ljubavlju s kojima je ispitivao granice tela te
mlade prostitutke. Često sam ga posmatrao kako se dugo
zadržava na fotografijama žrtava sudara, kako zuri u njihova
spaljena lica sa zastrašujućim zanimanjem dok proračunava
najelegantnije parametre njihovih povreda, tačke spajanja
njihovih ranjenih tela s polomljenim vetrobranom i
instrumentima. Oponašao je te povrede položajem sopstvenog
tela tokom vožnje, a istim nepristrasnim pogledom je promatrao
i mlade žene koje je kupio pored aerodroma. Koristio je njihova
tela i prisećao se deformisane anatomije žrtava automobilskih
nesreća; nežno im je uvrtao ruke u ramenu i pritiskao njihova
kolena uz svoje grudi, uvek radoznalo iščekujući njihovu
reakciju.
 16

SVET JE POČINJAO da se rascvetava u rane. S prozora svoje

kancelarije u filmskom studiju, posmatrao sam Vona kako sedi u
svojim kolima nasred parkirališta. Zaposleni su makom polazili
kući i, jedno po jedno, pokretali su svoje automobile iz redova
koji su okruživali Vonovu prašnjavu limuzinu. Dovezao se do
studija sat vremena ranije. Otkako mi je Renata ukazala na
njegovo prisustvo, uspevao sam da ga ignorišem, ali neprekidno
smanjivanje broja vozila na parkingu ubrzo je usmerilo svu moju
pažnju na njegov osamljeni auto u sredini. Tokom ta tri dana,
koliko beše prošlo od naše posete Laboratoriji za ispitivanje
puteva, on je svakog popodneva dolazio do studija – tobož da se
vidi sa Sigrejvom, ali njegov pravi motiv je bio da me natera da
udesim da se zvanično upozna s filmskom glumicom. U jednom
nesigurnom trenu prethodnog popodneva, pošto sam ga sreo na
benzinskoj pumpi na Zapadnoj aveniji, pristao sam da mu
pomognem, sasvim svestan činjenice da više nisam kadar da se
otarasim Vona. Sada je bez imalo napora umeo da me prati po
ceo dan, i večito me je čekao na ulazima na aerodrom, u spoljnim
dvorištima benzinskih pumpi, skoro kao da ja sam nesvesno
vozim njemu u susret.
Njegovo je prisustvo uticalo na moju vožnju, pa
pretpostavljam da sam zapravo želeo da učestvujem u još jednom
udesu, ovoga, puta pred Vonovim očima.. Čak su i džinovski
avioni koji su uzletali sa aerodroma predstavljali sisteme
nadraženosti i erotike, kažnjavanja i požude, koji su čekali da
budu upotrebljeni na mom telu. Od velikih saobraćajnih zastoja
na auto-putevima kao da mi je ponestajalo vazduha, i maltene
sam poverovao da je upravo Von nekom čarolijom izvukao ta
vozila na iscrpljeni beton u okviru nekog složenog psihološkog
testa.
Kada je Renata otišla, Von je izašao iz auta. Posmatrao sam
ga kako hoda preko parkinga ka ulazu u kancelarije i pitao se
zašto je mene izabrao – već sam mogao da vidim sebe kako
upravljam vozilom po putanji sudara bilo s Vonom, bilo s nekom
žrtvom po njegovom izbora.
Von je prošao kroz kancelarije u spoljnom delu zgrade, usput
pogledajući levo i desno kako bi osmotrio uveličane propagandne
fotografije maski hladnjaka automobila i sklopova vetrobrana.
Nosio je iste one prljave farmerke koje je svukao s čvrstih guzova
tokom seksa, dok sam ja vozio auto. Na donjoj usni mu se pojavio
mali čir i on ga je grizao dok se nije otvorio. Neobično opčinjen,
piljio sam u taj mali otvor, svestan njegovog sve većeg
seksualnog autoriteta nada mnom, autoriteta koji je, jednim
delom, stekao nesrećom zapisanom u reljefu ožiljaka na
njegovom licu i grudima.
„Vone, mrtav sam umoran. Teško mi je da dođem u ovu
kancelariju i da iz nje odem, a kamoli da jurim nekog producenta
koga jedva poznajem. Osim toga, šanse da ti ona popuni upitnik
jednake su nuli.“
„Pusti me da joj ga dam.“
„Znam da ćeš je verovatno šarmirati..
Von je stajao okrenut leđima i grizao čirić polomljenim
gornjim očnjakom. Kao da su odvojene od ostatka tela i mozga,
moje ruke su oklevale u vazduhu, pitajući se kako da ga obgrle
oko struka. Von se okrenuo k meni s podsticajnim osmehom na
isečenim usnama – pozirao je iz svog najboljeg poluprofila kao
da je došao k meni na audiciju za novu televizijsku seriju.
Govorio je rastresenim i izmenjenim glasom, kao da mu je um
zamućen hašišom koji je pušio. „Balarde, ona je glavni akter
fantazija svih subjekata koje sam testirao. Vreme je ograničeno,
iako si ti previše obuzet sobom da bi to shvatio. Potrebni su mi
njeni odgovori.“
„Vone, verovatnoća da će ona poginuti u saobraćajnoj nesreći
je minimalna. Moraćeš da je pratiš sve do sudnjeg dana.“
Dok sam stajao iza Vona, piljio sam u klanac između njegovih
guzova i maštao kako se te reklamne fotografije branika i delova
vetrobrana sklapaju u kompletan automobil, u kome bih mogao
da uzmem njegovo telo u ruke, kao da je pas lutalica, i .prekalim
mu rane pomoću te arkade novih mogućnosti. Zamišljao sam te
odsečke maski hladnjaka i instrument-tabli kako se stapaju oko
Vona i mene, kako nas grle dok ja otkopčavam kaiš i skidam mu
farmerke, slaveći penetracijom u njegov rektum obrise zadnjeg
branika najuzvišenije lepote, spajanje svog penisa sa svim
mogućnostima korisne tehnike.
„Vone...“
On beše spustio pogled na reklamnu fotografiju glumice
naslonjene na automobil. Uzeo je olovku iz moje pernice, pa je
šrafirao delove glumičinog tela, zaokružujući njene pazuhe i
dekolte. Piljio je u fotografiju dok gotovo nije obnevideo, a
zaboravljena cigareta je dogorevala na rubu pepeljare. Njegovo
telo je odavalo vlažan vonj, amalgam rektalne sluzi i sredstva za
hlađenje motora. Olovkom je zasecao sve dublje brazde u slici.
Osenčene oblasti počeše da se naboraju pod njegovim sve
divljačkijim zarezima, udarima zalomljenog vrha olovke koji su
probijali podlogu od kartona. Obeležio je i delove unutrašnjosti
automobila, zabadao je olovku u isturene delove volana i
instrument-table.
„Vone!“ Obgrlio sam ga oko ramena. Telo mu se treslo na
putu ka orgazmu dok je ivicom leve šake stiskao genitalije
zahvatom nalik na potez u karateu. Delovao je kao da pokušava
da povredi sam sebe, trljajući svoj kruti penis kroz tkaninu dok
mu se desna ruka kretala preko unakažene fotografije.
Von se uspravio s mukom, oslanjajući se o moju ruku. Zurio
je u iskasapljenu sliku filmske glumice, okruženu tačkama udara
i oblastima ranjavanja koje je obeležio za njenu smrt.
Osetivši nelagodu, spustio sam ruku s Vonovog ramena.
Njegov čvrsti stomak je bio išaran rezbarijom ožiljaka. Na
njegovom desnom kuku, ožiljci su obrazovali kalup koji je čekao
moje prste – šablon za milovanje utisnut mnogo godina ranije u
nekom zaboravljenom lančanom sudaru.
Dok sam suzbijao sluz u grlu, uperio sam prst ka ožiljcima, ka
pet zareza koji su opisivali nepravilnu kružnicu oko njegovog
ilijačnog grebena. Von je ćutke posmatrao kako se moji prsti
primiču na nekoliko centimetara od njegove kože. Galerija
ožiljaka se iscrtavala preko njegovih grudi i stomaka. Desna
bradavica mu je bila otkinuta pa ponovo prišivena na pogrešno
mesto, te je bila stalno uzdignuta.

Hodali smo kroz veče ka parkiralištu. Uz nasip autoputa koji

je vodio na sever, usporeni saobraćaj je kružio kao krv u arteriji
umirućeg. Dva automobila behu parkirana ispred Vonovog
„linkolna“ na praznom parkiralištu: policijski patrolni automobil
i Ketrinina bela sportska limuzina. Jedan od policajaca je
pregledao „linkoln“ piljeći kroz prašnjave prozore. Drugi je
stajao pored Ketrininog auta i ispitivao nju.
Policajac je prepoznao Vona i signalizirao mu. Pošto sam
pomislio da su došli da me ispitaju o mojoj sve snažnijoj
homoerotskoj vezi s Vonom, skrenuo sam pogled poput krivca.
Ketrin mi je prišla dok je policajac pričao s Vonom.
„Hoće da ispitaju Vona o nesreći koja se dogodila u blizini
aerodroma. Neki pešak – misle da je namerno zgažen.“
„Vona ne zanimaju pešaci.“
Kao da se rukovode time, policajci su se vratili do svog auta.
Uzdigavši glavu poput periskopa, Von ih je posmatrao kako
odlaze kao da snima nešto na površini njihovog uma.
„Trebalo bi da ga povezeš“, rekla je Ketrin dok smo prilazili
Vonu. „Ja ću za vama svojim kolima. Gde su tvoja?“
„Kod kuće. Nisam mogao da podnesem sav taj saobraćaj.“
„Bolje da krenem s tobom.“ Ketrin se zagledala u moje lice
kao da viri kroz prozorče ronilačke kacige. „Siguran si da možeš
da voziš?“
Dok me je čekao, Von je zavukao ruku na zadnje sedište svog
automobila da bi uzeo belu majicu. Kada je skinuo jaknu od
teksasa, ožiljci na abdomenu i grudima su se istakli pri svetlosti
koja je na njih padala – konstelacija belih krhotina koje su mu
okruživale telo od levog pazuha pa sve do prepona. Rukohvate
za kompleksni seksualni čin načinili su automobili u koje je
namerno udarao da bih ja u budućnosti mogao da uživam u
neobičnim položajima na zadnjem i prednjem sedištu
automobila, u posebnim činovima sodomije i felacija koje ću
počiniti na njemu dok budem pomerao ruke po njegovom telu od
jedne do druge hvataljke.
 17

UPALI SMO u ogromnu saobraćajnu gužvu. Od raskrsnice

auto-puta i Zapadne avenije do uključenja na nadvožnjak, trake
su bile prepune vozila, a na vetrobranima su se razlivale
istopljene boje sunca koje je zalazilo iznad zapadnih predgrađa
Londona. Stop-svetla su bleštala na večernjem vazduhu i sijala u
mom lakiranih tela. Von je sedeo napred, isturivši jednu ruku
kroz prozor. Nestrpljivo je udarao vrata šakom i lupao pesnicom
po tabli. S naše desne strane se, poput zida litice, isprečio
aerodromski autobus na sprat, načičkan licima. Putnici koji su
sedeli pored prozora podsećali su na redove mrtvih koji nas
posmatraju odozgo, s galerija kolumbarijuma. Ogromna energija
dvadesetog veka, dovoljna da pomeri planetu u novu orbitu, oko
neke srećnije zvezde, upravo se trošila na održavanje tog
neizmernog nepomičnog zastoja.

Policijski automobil se velikom brzinom spustio s

nadvožnjaka trepereći farovima, a plava rotaciona svetla na
njegovom krovu poput biča su šibala noćni vazduh. Iznad nas, na
vrhu uključenja, dva policajca su stajala na levom ivičnjaku i
usmeravala kolonu vozila. Tronošci postavljeni uz put u znak
upozorenja bleštali su u ritmu: „Uspori... Uspori... Nesreća...
Nesreća...“ Deset minuta kasnije, kada smo stigli do istočnog
kraja nadvožnjaka, videli smo pod sobom mesto nesreće. Kolone
automobila su zaobilazile policijske reflektore postavljene tako
da obrazuju krug.
Tri automobila su se sudarila na raskrsnici istočnog uključenja
na nadvožnjak i Zapadne avenije. Policijski auto, dva vozila bitne
pomoći i šleper obrazovali su nepravilan krug oko njih.
Vatrogasci i policijski tehničari su se bavili vozilima,
razvaljujući limariju na vratima i krovu pomoću acetilenskih
lampi. Na trotoarima su se okupljali ljudi, a na pešačkom mostu
preko Zapadne avenije posmatrači su stajali rame uz rame,
naslonjeni na metalnu ogradu. Najmanji od automobila koji su
učestvovali u nesreći, žuti italijanski sportski auto, gotovo je
spljoštila produžena crna limuzina koja je proklizala i prešla
preko ostrva u suprotnu traku. Limuzina se vratila preko
betonskog ostrva u svoju traku i udarila u čelični stub putokaza,
razbivši pritom hladnjak i kućište levog točka, a u nju je odmah
potom udario taksi koji se uključivao na nadvožnjak iz Zapadne
avenije. Od čeonog udara u zadnji trap limuzine, za kojim je
usledilo prevrtanje, taksi vozilo se nagnječilo s boka, a putnička
kabina i limarija su se zakrpile za petnaestak stepeni. Sportski
auto je, prevrnut, ležao na ostrvu. Dok je odred policajaca i
vatrogasaca pokušavao da ga podigne na stranu, u zgnječenoj
kabini su se videla dva tela, i dalje zarobljena unutra.
Pored taksija su, jedan do drugog, ležala tri putnika,
prekrivena ćebadima preko nogu i grudi. Ljudi iz prve pomoći su
davali sve od sebe da spasu vozača, starijeg muškarca koji je
sedeo uspravno, naslonjen na zadnji branik svog auta. Lice i
odeća behu mu poprskani kapima krvi, te je delovao kao da ima
kakvu neuobičajenu kožnu bolest. Putnici iz limuzine i dalje su
se nalazili duboko u kabini automobila, a njihovi identiteti su bili
zapečaćeni iza rasprsle staklene pregrade.
Prošli smo pored mesta nesreće, krećući se sporo u koloni
vozila. Ketrin se gotovo sakrila iza prednjeg sedišta. Mirnim
pogledom je prelazila preko tragova proklizavanja i krugova ulja
prošaranih krvlju, koji su se ukrštali na poznatom asfaltu poput
kodiranih poteza složene oružane bitke ili plana za pokušaj
atentata. Von je, za razliku od nje, izvirivao kroz prozor, ruku
postavljenih u stanje pripravnosti, kao da se sprema da zgrabi
nečije telo. U nekoj pregradi ili kaseti na zadnjem sedištu
pronašao je foto-aparat koji je okačio oko vrata. Pogledom je
preletao preko tri slupana vozila, kao da fotografiše svaki detalj
sopstvenim mišićima i belim mrežnjačama ožiljaka oko usta, kao
da svaki savijeni branik i polomljenu kost ovekovečuje
repertoarom smešnih izraza lica i grimasa koje su se smenjivale
velikom brzinom. Gotovo prvi put otkad sam ga upoznao, bio je
savršeno smiren.
Uz jauke sirene, i treća kola hitne pomoći su došla iz suprotne
trake. Pred nama se isprečio policajac na motoru i polako se
zaustavio, signalizirajući mi da sačekam i propustim kola hitne
pomoći. Zaustavio sam auto i isključio motor, posmatrajući
mračan prizor preko Ketrininog ramena. Deset metara dalje
nalazila se slupana limuzina, a na zemlji pored nje još je ležalo
telo mladog šofera. Jedan policajac je zurio u krv koja mu je
prekrivala lice i kosu poput vela udovice. Trojica tehničara su
pomoću poluga i opreme za sečenje pokušavala da otvore zadnja
vrata limuzine. Rastavili su zaglavljeni mehanizam na vratima i
skinuli ih, a iza njih su se pojavili putnici zarobljeni
Dvoje putnika – muškarac ružičastog tena u pedesetim
godinama, odeven u crni kaput, i mlađa žena blede, anemične
kože – i dalje su uspravljeno sedeli na zadnjem sedištu. Glave su
im bile isturene i oboje su zurili u policajce i u stotine gledalaca,
kao da su neki manje značajni pripadnici kraljevske porodice na
dvorskom prijemu. Policajac je sklonio putno ćebe kojim behu
prekrili noge i strukove. Taj jedan pokret koji je otkrio ženine
gole noge i muškarčeva iščašena stopala, koja su delovala kao da
su slomljena u zglobovima, namah je preobrazio čitavu scenu.
Ženina suknja se povukla do struka, a butine su joj bile raširene
kao da namerno želi da pokaže Venerin brežuljak. Levom rukom
je držala traku za spuštanje prozora, a bela rukavica bila joj je
umrljana krvlju s njenih malih prstiju. Uputila je slabašni osmeh
policajcu, poput delimično raž odenute kraljice koja daje znak
dvoraninu da dodirne njene intimne delove. Kaput njenog
saputnika je bio raširen tako da su mu se u celosti videle crne
pantalone i lakovane cipele. Desnu butinu je držao ispruženu,
poput učitelja plesa koji pokazuje korak u tangu. Dok se okretao
i pružao ruku ka mladoj ženi, skliznuo je postrance sa sedišta i
člancima odgurnuo kožne torbe preko kojih je stajala hrpa
slomljenog stakla.
Kolona je krenula dalje. Upalio sam auto i lagano ga poterao.
Von je primakao foto-aparat oku, ali ubrzo ga je spustio kako
bolničar koji je pokušao da mu ga izbije iz ruke ne bi mogao da
ga dohvati. Iznad nas se pružao pešački most. Von je gotovo
ispadao iz kola dok je škiljio u gomilu nogu stisnutih uz metalnu
ogradu, a onda je otvorio vrata i iskočio napolje.
Dok sam zaustavljao „linkoln” pored puta, on je trčao nazad
ka pešačkom mostu, presecajući put automobilima u koloni.
Krenuli smo za Vonom natrag do mesta nesreće. Na stotine
lica bilo je priljubljeno uz prozore kola koja su išla
nadvožnjakom. Gledaoci su u tri reda stajali na trotoaru i ostrvu,
čvrsto zbijeni iza žičane ograde koja je razdvajala nasip pored
puta od obližnje trgovačke zone i stambenog naselja. Policija je
odustala od pokušaja da rastera tu ogromnu skupinu. Jedna grupa
tehničara se bavila slupanim sportskim automobilom,
pokušavajući da otvori metalni krov koji je bio smrskan preko
glava putnika. Putnike iz taksija su na nosilima odneli do kola
hitne pomoći. Vozač limuzine je ležao mrtav, s ćebetom preko
lica, dok je doktor s još dvojicom bolničara ulazio u zadnju
kabinu.
Pogledao sam okupljene ljude. Među njima je bilo mnogo
dece, a mnogi roditelji su svoju decu popeli na ramena kako bi
mogla bolje da vide. Rotaciona policijska svetla su prelazila
preko lica posmatrača dok smo se peli uz nasip do žičane ograde.
Niko u publici nije pokazivao nikakve znake uznemirenosti.
Posmatrali su scenu s mirnim i znalačkim zanimanjem mudrih
kupaca na tržnici rasnih konja. Opušteni stavovi njihovih tela
ukazivali su na zajedničko razumevanje i onih najosetljivijih
pitanja, kao da su baš svi shvatali sav značaj odvaljene maske
hladnjaka, iskrivljene karoserije taksija i šare koju je obrazovala
pukotina na njegovom razbijenom vetrobranu.
Trinaestogodišnjak u kaubojskom odelu prijateljski je
pokušavao da se progura između mene i Ketrin na nasipu. Sve
vreme je žvakao žvaku dok je posmatrao kako i poslednjeg
putnika iz taksija podižu na nosila. Jedan policajac je metlom
rasipao kreč po krvavom asfaltu pored sportskog automobila.
Pažljivim zamasima, kao da se plaši da će naći rešenje za složeni
problem ljudske aritmetike postavljen u tim povredama, sklanjao
je tamne ugruške krvi uz ivicu ostrva.
Iz pravca trgovačke zone, preko opštinskog zemljišta,
pristiglo je još ljudi. Prošli su kroz rupu na žičanoj ogradi. Svi
smo skupa posmatrali kako dvoje putnika iz limuzine lagano
izvlače kroz prerezan krov auta. Biće da su kroz glave svih nas
jasno prolazile najživopisnije erotske fantazije o izmaštanim
snošajima obavljenim izuzetno učtivo i obzirno na krvavim
genitalijama te mlade žene, koja bi ostala da leži u kolima dok bi
gledaoci iz publike prilazili i ulazili u razbijenu limuzinu, gde bi
svaki od njih redom gurao svoj penis u njenu vaginu i sejao seme
beskonačnih budućnosti koje će se rascvetati iz zajednice nasilja
i požude.
Oko mene, celom dužinom Zapadne avenije i duž oba
uključenja na nadvožnjak, protezao se beskrajni niz vozila koja
su stajala u mestu zbog nesreće. Stojeći u središtu tog
paralizovanog uragana, osećao sam se sasvim lagodno, kao da su
moje opsesije vozilima čiji se broj neprestano umnožava najzad
našle oduška.
Von je, za razliku od mene, izgledao kao da je izgubio
interesovanje za nesreću. Držeći aparat iznad glave, grubo se
probijao kroz masu gledalaca koji su se spuštali s mosta. Ketrin
ga je posmatrala kako preskače i poslednjih šest stepenika i uleće
među umorne policajce. Nisu me ni iznenađivali ni uznemiravali
njeno očito zanimanje za Vona i njen pogled koji je izbegavao
moje oči dok me je čvrsto držala podruku, sve vreme prikovan za
njegovo lice sa ožiljcima. Već sam predosetio da nama troma tek
predstoji da izvučemo najbolje iz tog sudara i iskoristimo
njegove stimulativne mogućnosti u sopstvenim životima.
Razmišljao sam o ožiljcima na svom i na Vonovom telu,
uporištima za naše prve zagrljaje, i o ranama na telima preživelih
iz sudara iza nas, dodirnim tačkama za sve seksualne mogućnosti
u njihovom budućem životu.

Poslednja kola hitne pomoći su otišla uz jauk sirene. Gledaoci

su se vratili svojim kolima, ili su se pak popeli uz nasip do rupe
u žičanoj ogradi. Pored nas je prošla tinejdžerka u odeći od
teksasa, u društvu mladića koji ju je grlio oko struka. Dodirivao
joj je desnu dojku nadlanicom i prstom milovao bradavicu. Ušli
su u bagi išpartan zastavicama i žutom farbom i odvezli se,
ekscentrično trubeći sirenom. Kršan muškarac u kamiondžijskoj
jakni pomogao je ženi da se popne uz nasip, pridržavajući je
rukom za dupe. Vazduh je bio ispunjen sveobuhvatnom
seksualnošću, kao da smo svi mi članovi pastve koja napušta
crkvu posle propovedi koja nas je podstakla da slavimo svoju
seksualnost kako s bližnjima tako i sa strancima, pa sada
odlazimo autom u noć da odglumimo krvavu pričest koju smo
dostojno primili s najneverovatnijim partnerima.
Ketrin je prilegla uz zadnji trap „linkolna“, stiskajući
genitalije uz hromirane rebraste konture hladnjaka. Okrenula je
glavu od mene.
„Hoćeš li ti da voziš? Dobro si, jelda?“
Stajao sam raskrečenih nogu, ruku položenih na grudnu kost,
i udisao osvetljeni vazduh. Ponovo sam osećao kako mi rane
presecaju grudi i kolena. Potražio sam ožiljke na sebi, te osetljive
lezije koje su me sada prožimale toplinom predivnog bola. Moje
telo je isijavalo s tih tačaka poput tela vaskrslog čoveka koji
uživa u zalečenim povredama – uzročnicima njegove prve smrti.
 Kleknuo sam kraj prednjeg levog točka „linkolna“. Niz branik
i kućište točka se slivala crna želatinasta mrlja koja je ostavljala
trag na blatnjavom disku gume s belom crtom. Dotakao sam
lepljivu materiju prstima. Kućište točka je bilo ukrašeno velikim
ulubljenjem, deformacijom istovetnom sa onom koja je ukrasila
moj auto otprilike dve godine ranije, kada me je udario nemački
ovčar koji je, ne gledajući, pretrčavao ulicu. Zaustavio sam se
stotinak metara dalje i vratio se peške, zatekavši dve školarke
kako stoje kraj psa na umoru i povraćaju u šake.
Pokazao sam mrlje od krvi. „Sigurno si udario psa – policajci
mogu da ti oduzmu kola dok analiza krvi ne bude gotova.“
Von je kleknuo pored mene i ispitao mrlje od krvi, mudro
klimajući glavom. „U pravu si, Balarde – ima jedna perionica
koja radi celu noć na servisnoj stanici kod aerodroma.“
Pridržao mi je vrata dok sam ulazio u auto i u njegovom
mirnom pogledu nije bilo ni traga neprijateljstva, kao da ga je
nesreća pored koje smo prošli smirila i opustila. Seo sam za volan
čekajući da on obiđe oko auta i sedne pored mene, ali on je
otvorio zadnja vrata i smestio se pored Ketrin.
Dok smo kretali, bacio je aparat na prednje sedište. U njemu
su se nevidljiva srebrna sećanja na bol i uzbuđenje destilovala na
tamnim kalemovima unutar komore dok su iza mene Ketrinine
najosetljivije mukozne površine spokojno izlučivale sopstvene
razdražljive hemikalije.

Vozili smo se ka zapadu u pravcu aerodroma. Posmatrao sam

Ketrin u retrovizoru. Sedela je na sredini zadnjeg sedišta, nagnuta
napred, laktova oslonjenih o kolena, i gledala preko mog ramena
u razlivena svetla auto-puta. Kada sam se na prvom semaforu
okrenuo i pogledao je, uputila mi je utešni osmeh. Von je sedeo
iza nje poput gangstera koji se dosađuje, a njegovo desno koleno
je bilo naslonjeno uz njenu butinu. Jednom rukom se odsutno
trljao po genitalijama. Zurio je u njen potiljak i preletao
pogledom preko profila njenog obraza i ramena. Sinulo mi je da
je krajnje logično da Ketrin odabere Vona, u čijem se
manijakalnom stilu sabiralo sve što je nju najviše nerviralo.
Višestruki sudar koji smo videli pokrenuo je u njenom mozgu
iste sklopke kao i u mom.

Kod severozapadnog ulaza na aerodrom, skrenuo sam ka

servisnoj stanici. Na tom poluostrvu između ograde koja je
okruživala aerodrom i uključenja na Zapadnu aveniju nalazio se
kamp s firmama za iznajmljivanje automobila, kafeterijama koje
su radile celu noć, kancelarijama za transport tereta vazdušnim
putem i benzinskim stanicama. Večernji vazduh su presecala
navigaciona svetla putničkih aviona i vozila za njihovo
održavanje i na hiljade farova koji su kao reka tekli Zapadnom
avenijom i nadvožnjakom. Svetla koja su preletala preko
Ketrininog lica pretvarala su i nju u deo tog košmara letnje noći,
u pravo stvorenje iz naelektrisanog vazduha.
Nekoliko automobila je čekalo u redu da uđe u automatsku
perionicu. Tri najlonska valjka su u mraku bubnjala po bokovima
i krovu taksija parkiranog ispod mašine za pranje dok je rastvor
vode i sapunice u mlazevima štrcao iz metalnih prskalica.
Pedeset metara dalje, dvojica radnika iz noćne smene su sedela u
staklenoj kabini pored pustih pumpi za gorivo, čitajući stripove i
slušajući tranzistor. Posmatrao sam kako se valjci kotrljaju preko
taksija. Skriveni unutar kabine dok se sapunjava voda slivala niz
prozore, taksista van dužnosti i njegova žena predstavljali su
samo nevidljive i tajanstvene lutke.
Kola ispred nas su se pomerila nekoliko metara. Njihova stop-
svetla su osvetljavala unutrašnjost „linkolna“ i prekrivala nas
ružičastim sjajem. U retrovizoru sam video kako se Ketrin
naslonila na zadnje sedište. Čvrsto je priljubila rame uz Vonovo.
Pogled joj je bio prikovan za Vo nove grudi i ožiljke oko
njegovih povređenih bradavica, koji su blistali kao tačkice
svetlosti.
Primakao sam „linkoln“ perionici. Iza mene su vladale
zgusnuta tama i tišina, kondenzovani univerzum. Vo nova ruka
je prešla preko neke površine. Pretvarao sam se da ništa ne
primećujem dok sam sklanjao antenu s haube. Nesreća ispod
nadvožnjaka, na gotovo istom mestu kao i moja, samo s druge
strane, skupa s tutnjavom valjaka, zavladala je mojim
reakcijama. Mogućnosti novog nasilja, još uzbudljivijeg jer je
uticalo samo na moj um, a ne i na nervne završetke, odražavale
su se u prelomljenom odsjaju hromiranog prozorskog okvira
pored mog zglavka, u ulubljenoj haubi „linkolna“. Pomislio sam
na ranija Ketrinina neverstva, na veze koje sam uvek zamišljao,
ali im nikad nisam prisustvovao.
Radnik je izašao iz naplatne stanice i otišao do automata s
cigaretama koji se nalazio pored platforme za podmazivanje
vozila. Njegov odraz na mokrom betonu spajao se sa svetlima
automobila koji su prolazili auto-putem. Voda je štrcala iz
metalnih prskalica po kolima ispred nas. Mlaz sapunice je udarao
po prtljažniku i vetrobranu, skrivajući iza svoje tečne glazure dve
stjuardese i stjuarda.
Kad sam se okrenuo, video sam da Von u skupljenoj šaci drži
desnu dojku moje žene.

***

Lagano sam pomerio auto ka praznoj platformi,

usredsređujući se na upravljanje. Poslednje kapi tečnosti su curile
s nepomičnih valjaka ispred mene. Otvorio sam prozor i potražio
sitninu po džepovima. Napupeli meridijan Ketrinine dojke je
štrčao iz Vonove ruke, a bradavica joj je među njegovim prstima
nabrekla kao da će nahraniti čitav vod žudnih muških usta, usne
bezbroj sekretarica lezbijki. Nežno je milovao bradavicu,
prelazeći jagodicom palca preko prekobrojnih bradavica, ne
većih od običnih sitnih izraslina. Ketrin je pogledala tu dojku
užarenim očima, kao da je prvi put vidi, očarana njenom
jedinstvenom geometrijom.
Naš auto je bio jedini u perionici. Dvorište oko nas bilo je
pusto. Ketrin je legla na sedište i raširila noge, pružajući usta ka
Vonu, koji ih je dodirivao usnama, prislanjajući na njih jedan po
jedan ožiljak. Osećao sam da je taj čin nekakav ritual lišen
normalne seksualnosti, stilizovani susret dvaju tela koji sažima
njihov osećaj za pokret i sudaranje. Položaj Vonovog tela,
posebno način na koji je držao ruke dok je pomerao moju ženu
po sedištu, podižući joj levo koleno da bi uglavio svoje telo
između njenih bedara, podsetio me je na vozača nekog velikog
vozila, na ritmičku gimnastiku koja veliča novu tehnologiju.
Njegove ruke su istraživale pozadinu njenih bedara u sporom
ritmu, pridržavajući joj guzove i podižući njen otkriveni Venerin
brežuljak ka ožiljcima na usnama, bez dodira. Nameštao je njeno
telo u čitav niz položaja, pažljivo ispitujući kodove njenih udova
i mišića. Ketrin je i dalje delovala kao da je tek polusvesna
Vonovog prisustva dok je držala njegov penis u levoj ruci i
prstima klizila ka njegovom anusu kao da izvodi neki čin
razdvojen od bilo kakvog osećanja. Desnom rukom mu je
dodirnula grudi i ramena, istražujući šemu ožiljaka na njegovoj
koži, rukohvate koje su njegovi sudari izvajali samo radi tog
seksualnog odnosa.
Neko je povikao. Jedan radnik je, s cigaretom u ruci, stajao u
vlažnoj tmini i davao mi znake rukom poput komandanta leta na
nosaču aviona. Ubacio sam novčiće u otvor automata i zatvorio
prozor. Voda je prsnula na kola, zamaglivši prozore i zatvorivši
nas u unutrašnjost kabine, osvetljene jedino svetlima sa
instrumentalne table. U toj plavoj pećini, Von se popreko
ispružio na zadnjem sedištu. Ketrin je kleknula preko njega,
suknje zavrnute oko struka; držala mu je penis obema rukama, a
usta su joj bila samo dva centimetra udaljena od njegovih.
Udaljeni farovi, čija se svetlost prelamala kroz sapunicu po
prozorima, prekrivali su njihova tela svetlucavim sjajem, pa su
ličili na polumetalna ljudska bića iz daleke budućnosti koja vode
ljubav u hromiranoj odaji. Motor koji je pokretao prskalice počeo
je da brunda. Valjci su udarili po prtljažniku „linkolna“ i
zatutnjali ka vetrobranu, kovitlajući sapunicu u vrtlogu pene.
Hiljade mehurića se rasprskavalo na prozorima. Dok su valjci
tutnjali po krovu i vratima, Von je počeo da gura karlicu nagore,
gotovo odižući guzove sa sedišta. Ketrin je nespretnim pokretima
ruke namestila stidnicu preko njegovog penisa. U sve jačoj
tutnjavi valjaka oko nas, ona i Von su se zajedno ljuljali dok joj
je Von stiskao dojke dlanovima kao da želi da ih spoji u jednu
loptu. U trenutku njegovog orgazma, Ketrinini uzdasi su se
utopili u tutnjavi perionice.
Prskalice su se vratile u prvobitni položaj. Mašina se isključila
i valjci su prestali da kruže. Mlitavo su visili ispred čistog
vetrobranskog stakla. Poslednje kapi vode pomešane s
deterdžentom klizile su kroz tamu ka odvodnim otvorima.
Sisajući vazduh ustima punim ožiljaka, Von je, iscrpljen, legao
na sedište i zurio u Ketrin zbunjenim pogledom. Posmatrao je
kako podiže prignječenu levu butinu pokretom koji mi je bio
poznat jer ga je stotinu puta načinila sa mnom. Vonovi prsti su
joj na dojkama ostavili modrice koje su obrazovale šaru nalik na
povrede iz sudara. Želeo sam da im se približim i pobrinem se za
njih, da im pomognem da se pripreme za sledeći seksualni odnos,
da povedem njene bradavice ka Vonovim ustima, da usmerim,
njegov penis u njen mali rektalni otvor prateći smernice koje su
mi pružali dijagonalni ventili na sedištu, usmereni ka njenoj
međici. Želeo sam da podesim konture njenih dojki i kukova
prema liniji krova automobila, slaveći tim seksualnim činom
sjedinjavanje njihovih tela s toni benignom tehnologijom.
Otvorio sam prozor i ubacio još novčića u automat. Čim je
voda prsnula na vlažno staklo, Von i moja žena su ponovo počeli
da vode ljubav. Ketrin ga je držala za ramena i netremice ga
posmatrala posesivnim pogledom, kao raščupana ljubavnica.
Sklonila je plavu kosu sa obraza, žudeći da se ponovo dokopa
Vonovog tela. Von ju je položio na zadnje sedište, raširio joj
noge i počeo da joj mazi Venerin brežuljak, tražeći anus srednjim
prstom. Nagnuo se k njoj oslonjen na bok, smeštajući tako Ketrin
i sebe u položaj istovetan s položajem povređenog diplomate i
mlade žene, koje smo videli kako zajedno sede u kabini slupane
limuzine. Podigao ju je na sebe, gurajući spreda penis u njenu
vaginu. Jedna ruka mu je bila ispod njene desile miške, a druga
ispod njene zadnjice, u položaju koji su zauzeli bolničari kada su
iznosili devojku iz automobila.
Dok su valjci tutnjali iznad našili glava, Ketrin me je, u
jednom trenutku potpune lucidnosti, pogledala pravo u oči. Lice
joj je izražavalo i ironiju i nežnost, prihvatanje seksualne logike
koju smo oboje prepoznavali i za koju smo se pripremili. Mimo
sam sedeo na vozačkom sedištu dok se bela sapunica slivala
preko krova i niz vrata u obliku tečne čipke. Iza mene, Vonova
sperma je svetlucala na dojkama i stomaku moje žene. Valjci su
tutnjali i lupali po kolima; mlazevi rastvorene sapunice su prskali
po već besprekorno čistom telu automobila. Kad god bi mašina
završila krug, otvarao sam prozor i ubacivao još novčića u
automat. Dvojica radnika su nas posmatrala iz svog staklenog
kioska, a tiha muzika s tranzistora se pronela kroz noćni vazduh
kad su se prskalice ponovo vratile u početni položaj.
Ketrin je vrisnula; bio je to uzdah bola koji je Von presekao
zalepivši joj snažnu šaku na usta. Pridigao je gornji deo tela dok
je ona sedela na njegovim kukovima i ošamario je jednom
rukom, a drugom je gurao omlitaveli penis u njenu vaginu. Lice
mu je bilo zgrčeno u grimasu besa i muke. Znoj mu je curio niz
vrat i grudi i natapao mu pojas na pantalonama. Od udaraca
njegove ruke, po Ketrininim rukama i kukovima razlile su se
masnice. Von ju je sasvim iscrpao i ona se uhvatila za zadnje
sedište iza njegove glave. Dok se njegov ispražnjeni penis trzao
u njenoj ozleđenoj stidnici, Von je prilegao na sedište. Već je
izgubio interesovanje za mladu ženu koja je, jecajući, navlačila
odeću na sebe. Njegove ruke pune ožiljaka pretraživale su
pohabano platno sedišta, iscrtavajući po spermi tajanstveni
dijagram: neki astrološki znak ili ukrštanje puteva.
Dok smo odlazili iz perionice, kapi su u tami tiho curile s
valjaka. Oko automobila, ogromno jezero belih mehurića stopilo
se s mokrim betonom.
 18

SAOBRAĆAJ SE NIJE kretao brzim putem. Prvi put otkako

su me otpustili iz bolnice, ulice su bile prazne, kao da je iscrpljeni
seksualni čin između Vona i Ketrin zauvek proterao ta vozila.
Dok sam vozio ka našoj zgradi u Drejton parku, ulične svetiljke
su osvetljavale Vo novo usnulo lice na zadnjem sedištu auta;
isečena usta su mu bila otvorena kao kod deteta i prislonjena uz
sedište vlažno od znoja. S lica kao da mu beše istekla sva
nasilnost, kao da je sperma koju je ispraznio u Ketrininu stidnicu
odnela sa sobom svaki osećaj da se nalazi u kriznoj situaciji.
Ketrin se oslobodila Vona i sela uspravilo. Dodirnula me je po
ramenu gestom koji je predstavljao porodičnu prisnost. U
retrovizoru sam ugledao modrice na njenom obrazu i vratu i otok
na ustima koji je izobličio njen nervozni osmeh. Ta izobličenja
su obeležavala elemente njene istinske lepote.
Kada smo stigli do zgrade, Von je još spavao. Ketrin i ja smo
stajali u tami, pored besprekorno čistih kola čija je uglačana
hauba ličila na crni štit. Uhvatio sam Ketrin za ruku da bih je
pridržao, a drugom rukom sam uzeo njenu torbu. Dok smo hodali
po trošnoj pošljunčanoj stazi koja je vodila ka ulazu, Von je ustao
sa zadnjeg sedišta. Ne osvrćući se ka nama, nesigurno je seo za
volan. Očekivao sam da će se odvesti uz urlik motora, ali on je
upalio auto i nečujno nestao.
U liftu sam privio Ketrin čvrsto uza se, voleo sam je zbog
udaraca koje je Von zadao njenom telu. Kasnije te večeri, ispitao
sam njeno telo i modrice. Nežno sam ih dodirivao usnama i
obrazima, uočivši u crvenilu odrane kože na njenom abdomenu
grubu geometriju Vonove moćne građe. Moj penis je prelazio
preko crvenih simbola koje su njegove ruke i usne ostavile na
njenoj koži. Opkoračio sam je, spustivši se na kolena, dok je ona
ležala preko kreveta s malim stopalima na mom jastuku i rukom
preko desne dojke. Posmatrala me je mirno i s ljubavlju dok sam
dodirivao njeno telo vrhom penisa i obeležavao tačke kontakta iz
izmišljenih automobilskih nesreća koje je Von ucrtao na njenom
telu.
Sledećeg sam se jutra odvezao do studija u Šepertonu i veselio
sam se kretanju saobraćaja oko sebe, konačno slobodan da
uživam u trakama vozila koja su ubrzavala. Uz elegantnu
pokretnu skulpturu betonskog auto-puta kretale su se raznobojne
ljušture hiljada automobila, poput kentaura koji vam žele
dobrodošlicu u neku novu Arkadnu.
Von me je već čekao na studijskom parkiralištu, parkiravši
„linkoln“ na moje mesto. Ožiljci na njegovom abdomenu su sijali
na jutarnjem suncu, nekoliko centimetara od mojih prstiju koji su
počivali na okviru prozora. Bela areola sasušene vaginalne sluzi
okruživala je šlic njegovih farmerki i obeležavala mesto gde se
stidnica moje žene otisnula o njegove genitalije.
Von mi je otvorio vozačka vrata „linkolna“. Kada sam seo za
volan, shvatio sam da želim da provodim s njim što je moguće
više vremena. Seo je licem okrenut meni, prebacivši jednu ruku
preko sedišta iza moje glave, a njegov debeli penis se ustremio k
meni, sakriven iza preponskog dela njegovih farmerki. Sada sam
prema Vernu osećao elemente prave naklonosti, elemente
ljubomore, ljubavi i ponosa. Želeo sam da mu dodirujem telo, da
ga, dok se vozimo, držim za butinu onako kako sam držao
Ketrininu butinu u vreme kad smo se upoznali, da pustim da mi
ruka počiva na njegovom boku dok prilazimo kolima i
udaljavamo se od njih.
Dok sam okretao ključ i palio auto, Von reče: „Sigrejv je
nestao.”
„Gde? Ovde je završeno snimanje scene sudara.”
„Sam bog zna. Vozika se unaokolo s perikom na glavi i u
bundi od leopardovog krzna. Možda će početi da prati Ketrin.”

Otišao sam iz kancelarije. Tog prvog dana smo se satima

vozili autoputevima u potrazi za Sigrejvom i slušali stanice
policije i hitne pomoći na Vonovom kratkotalasnom radiju. Von
je slušao izveštaje o nesrećama i pripremao foto-aparate na
zadnjem sedištu.
Kada se tmina povečerja spustila na poslednja dnevna
saobraćajna zagušenja, Von se sasvim razbudio. Odvezao sam ga
do njegovog stana, velike garsonjere na poslednjem spratu
zgrade s koje se pružao pogled na reku severno od Sepertona.
Soba je bila ispunjena odbačenom elektronskom opremom – bile
su tu električne pisaće mašine, kompjuterski terminal, nekoliko
osciloskopa, kasetofona i kino-kamera. Kalemovi električnog
kabla bili su nagomilani na neraspremljenom krevetu. Police i
zidovi behu pretrpani udžbenicima iz oblasti prirodnih nauka,
nekompletiranim godišnjacima tehničkih časopisa, džepnim
izdanjima naučnofantastičnih romana i preštampanim verzijama
radova koje je lično napisao. Von je taj stan namestio bez imalo
interesovanja – hromirane i vinilne stolice su izgledale kao da su
nasumično pokupljene iz izloga robne kuće u nekom predgrađu.
Iznad svega, stanom je dominirao Vonov očigledni narcisizam
– zidovi sobe, kupatila i kuhinje bili su prekriveni njegovim
fotografijama, snimcima iz televizijskih emisija koje je vodio,
fotografijama srednjeg formata snimljenim, za novine, slikama
načinjenim polaroidom koje su prikazivale njega na snimanju,
dok uživa u pažnji koju mu posvećuje šminkerka, ili pak
gestikulira producentu da bi fotograf mogao to da uhvati. Sve su
te fotografije poticale iz doba pre Vo nove nesreće, kao da su
godine koje su usledile stvorile bezvremenski vakuum, period u
kome je nužda prevazilazila taštinu. Pa ipak, dok je hodao po
stanu, tuširao se i presvlačio, Von je bio smeteno zaokupljen tim
sve bleđim fotografijama, pa je ispravljao njihove ukovrdžane
uglove kao da se pribojava da će, kada one napokon budu prestale
da postoje, i sam njegov identitet prestati da bude važan.
Dok smo se te večeri vozili brzim auto-putem, primetio sam
taj pokušaj etiketiranja sopstvene ličnosti, fiksiranja identiteta
putem vezivanja za neki događaj iz spoljnog sveta. Slušajući svoj
radio, Von se baškario na suvozačkom sedištu pored mene i palio
prvu cigaretu. Svež miris njegovog dobro opranog tela bio je
prekriven prvo mirisom hašiša, a zatim i oštrim zadahom sperme
koja mu je navlažila pantalone pošto smo prošli pored prvog
automobilskog sudara. Vozeći kroz mrežu sporednih ulica do
sledećeg poprišta nesreće, svesti zamagljene dimom zapaljene
smole, razmišljao sam o Vonovom telu u kupatilu njegovog stana
i o njegovom penisu koji je poput debelog creva stršio iz tvrdili
mošnica. Ožiljci na njegovim kolenima i butinama nalikovali su
majušnim karikama, ručicama na tim lestvama očajničkog
uzbuđenja.
Do ranili jutarnjih sati, videli smo tri udesa. Pomućene svesti,
pretpostavljao sam da još pokušavamo da uđemo u trag Sigrejvu,
ali znao sam da je Von izgubio interesovanje za vozača-
kaskadera. Nakon trećeg sudara, pošto su policajci i bolničari
otišli, i pošto' se poslednji noćni vozač kamiona vratio u svoje
vozilo, Von je dokrajčio cigaretu i nesigurno krenuo preko
betona klizavog od ulja do nasipa pokraj auto-puta. Teška
limuzina koju je vozila sredovečna zubarka proklizala je i probila
ogradu, pa se prevrnula u napuštenu baštu ispod puta. Krenuo
sam za Vonom i s razvaljene balustrade posmatrao kako silazi do
automobila koji je stajao naopako. Von je prošao kroz travu koja
mu je sezala do kolena, a onda je uzeo komad krede koji su
policajci ostavili za sobom. Opipao je oštre ivice polomljenog
stakla i pocepanog metala, pritiskajući dlanovima smrskani krov
i haubu. Začas je zastao, a zatim se pomokrio u tami po još toploj
maski hladnjaka, te se kroz noć zavijorio oblak pare. Zurio je
nadole u svoj napola dignuti penis, a onda je smeteno pogledao
u mene, kao da traži da mu pomognem i kažem mu kakav je to
čudni organ. Prislonio ga je uz levo prednje krilo automobila i
kredom nacrtao njegove konture na crnom laku. Pomno je
proučio svoj crtež, a onda je zadovoljno obišao oko auta i
precrtao profil svog penisa na vrata i polomljene prozore, na
poklopac prtljažnika i zadnji branik. Pridržavajući penis rukom
da bi ga zaštitio od oštrog metala, Von se popeo na prednje
sedište i počeo da crta konture svog penisa po instrument-tabli i
centralnom naslonu za ruke i tako obeležio erotski fokus sudara
ili seksualnog čina, proslavljajući venčanje svojih genitalija i
merača na instrument-tabli, razbijenih lobanjom kada je
sredovečna zubarka tu izgubila život.
Za Vona je i najmanji detalj stila bio organski živ i jednako
značajan kao i udovi i čulni organi ljudskih bića koja su vozila te
automobile. Zaustavljao me je na semaforima da bi minutima
piljio u spoj zgloba brisača i okvira vetrobrana na nekom
parkiranom automobilu. Konture karoserije američkih limuzina i
evropskih sportskih automobila, gde je funkcionalnost bila
podređena pozi, oduševljavale su Vona. Po pola sata bi pratio nov
„bjuik“ ili „ferari“, sve dok ne bi proučio svaku pojedinost
ukrašenih ivica na telu automobila i oblik zadnjeg trapa.
Nekoliko puta nas je zaustavila policija zato što smo se motali
oko parkiranog „lamborginija“ koji je pripadao imućnom
vlasniku jednog paba u Šepertonu, dok bi Von opsesivno
fotografisao tačan nagib nosećih stubova vetrobrana, ispupčenje
stakla farova, proširenje kućišta točka. Bio je opsednut dizajnom
hromiranih detalja na rashladnim rebrima kod branika, izlivenim
pragovima od nerđajućeg čelika, postoljima za prednje brisače,
zakupima na haubi i bravama na vratima.
Bazao je po parkiralištima supermarketa duž Zapadne avenije,
kao da šetka po turističkom primorskom naselju, opčinjen
širokim branicima na „korveti“ koju je neka mlada domaćica
pokušavala da isparkira vozeći u rikverc. Od prednjih i zadnjih
spojlera Von je padao u trans spoznaje, kao da ponovo vidi neku
rajsku pticu. Dok bismo se vozili auto-putevima, Von bi me često
naveo da pređem preko isprekidane linije i namestim „linkoln“
tako da na treperavoj svetlosti sunca ispred nas jasno zablista
profil linije krova nekog kupea koji bi nam išao u susret, i upijao
bi savršene proporcije sklopa skraćenog prtljažnika. Jednačine
Između dizajna automobila i organskih elemenata sopstvenog
tela Von je neprekidno oponašao svojim stavom. Dok bismo
pratili neki moderni italijanski automobil sa skraćenim zadnjim
branicima, gestovi koje je Von upućivao aerodromskoj kurvi
koja bi sedela između nas postajali bi stilizovani i preterani, i on
bi zbunio tu umornu ženu lavinom reči i trzajima ramena.
Za Vona, tonirani enterijer „linkolna“ i drugih automobila,
koje je počeo da krade svake večeri na po sat vremena, sasvim je
oponašao predele kože mladih kurvi koje je skidao dok bih ja
vozio mračnim brzim putevima. Njihove gole butine su se
prilagođavale plastičnim pločama pastelnih boja; kupe zvučnika
su svodile njihove oštre dojke na osnovni oblik.
Posmatrao sam unutrašnjost automobila kao kaleidoskop
osvetljenih delova ženskog tela. Ta zbirka ručnih zglobova i
laktova, butina i Venerinih brežuljaka bila je u stalno
promenljivom odnosu s konturama automobila. Jednom smo se
Von i ja vozili putem koji je vodio južnim obodom aerodroma;
pažljivo sam vozio po sredini ispupčenog puta i s Vonom slavio
otkrivenu dojku srednjoškolke kojoj je prišao u blizini studija.
Nas dvojica smo u kretanju automobila zakrivljenom površinom
puta izolovali savršenu geometriju te bele kruške izvučene iz
tunike.
Vonovo telo gadne kože, masne i blede, poprimilo je grubu i
osakaćenu lepotu naspram pejzaža auto-puta ukrašenog
mnoštvom saobraćajnih znakova i signalizacije. Betonski
potporni stubovi nadvožnjaka na Zapadnoj aveniji i široka pleća
raširena na svakih pedeset metara predstavljali su ram za Vonovo
telo puno ožiljaka i spajali njegove delove u celinu.
Tokom mnogih nedelja koje sam proveo kao Vonov vozač,
dajući mu pride novac za prostitutke i povremene kurve koje su
visile oko aerodroma i okolnih hotela, posmatrao sam kako on
istražuje svaki tajni put seksualnog odnosa i automobila. Za Vona
je automobil predstavljao najsnažnije i jedino pravo odredište
seksualnog čina. Sa svakom od tih žena Von je ispitivao različite
seksualne odnose, i gurao je penis u vagine, anuse i usta skoro
kao da odgovara na put kojim bismo se kretali, na gustinu
saobraćaja, na način na koji sam vozio.
Istovremeno mi se činilo da Von određene seksualne tehnike
i poze u mislima odabira za buduću upotrebu, za vrhovni snošaj
u automobilu. Jasna jednačina koju je izveo iz seksa i kinetike
auto-puta na neki je način bila povezana s njegovom opsesijom
Elizabet Tejlor. Da li je zamišljao sebe u snošaju s njom dok
umiru zajedno u nekom komplikovanom automobilskom sudaru?
Ujutru i u rano popodne, pratio ju je od hotela do filmskog
studija. Nisam mu govorio da su nam propali pregovori da se
glumica pojavi u planiranoj reklami za automobil. Vonove ruke
su se blago grčile dok je čekao da se ona pojavi i vrpoljio se na
zadnjem sedištu, skoro kao da njegovo telo u ubrzanom snimku
oponaša stotine snošaja s njom. Shvatio sam da prikuplja rasute
elemente nekakvog konceptualnog seksualnog čina koji
uključuje glumicu i put kojim će se voziti iz studija u Šepertonu.
Njegovi zbunjeni gestovi, groteskni način na koji mu je ruka
visila iz auta, kao da će je odšrafiti i baciti taj krvavi ud pod
točkove automobila koji ide za nama, grčenje njegovih usta dok
je usnama obavijao bradavicu – to kao da su bile privatne probe
za užasnu dramu koja se odvijala u njegovim mislima, za
seksualni čin koji je video kao vrhunac sudara u kome će
poginuti.
Tokom tih poslednjih nedelja, Von je svojom seksualnošću
odlučno doticao mesta u tajnom planu putovanja i svojom
spermom je iscrtavao mapu na kojoj su bili koridori te buduće
drame. Postepeno smo se približavali otvorenom sukobu s
policijom, jedne večeri, tokom špica, Von mi je dao znak da ne
krenem kad se upali zeleno svetlo i da namerno blokiram kolone
automobila iza nas. Signalizirajući farovima, policijski
automobil je stao pored nas, a suvozač je zbog Vonovog
zgrčenog tela pomislio da smo preživeli ozbiljnu saobraćajku.
Pokrivši lice devojke koja je bila pokraj njega, tinejdžerke koja
je radila na kasi u supermarketu, Von je zauzeo pozu povređenog
ambasadora koga smo videli kako ga iznose iz slupane limuzine.
U poslednjem trenutku, kada je policajac izašao iz kola, ja sam,
uprkos Vonovim protestima, zgazio papučicu gasa i krenuo dalje.
Pošto mu je „linkoln“„ dosadio, Von je pozajmljivao druge
automobile sa aerodromskog parkinga, koristeći pritom komplet
službenih univerzalnih ključeva koje mu je dala Vera Sigrejv.
Dok su njihovi vlasnici bili u Parizu, Štutgartu ili Amsterdamu,
ulazili smo u ta vozila, parkirana preko dana, i izlazili iz njih,
vraćajući ih na njihovo mesto uveče pošto završimo s njima.
Tada već više nisam bio kadar da se trgnem i pokušam da
zaustavim Vo na. Opsednut njegovim čvrstim telom onoliko
koliko je on sam bio opsednut karoserijama automobila, postao
sam zatočenik sistema zamamnog nasilja i uzbuđenja, sistema
sačinjenog od auto-puta i saobraćajnih zagušenja, automobila
koje smo ukrali i Vinovih seksualnih pražnjenja.
Tokom tog poslednjeg perioda s Vernom, uvideo sam da žene
koje je svake večeri dovodio u auto sve više i više počinju da
likom i građom podsećaju na poznatu filmsku glumicu.
Tamnokosa školarka je podsećala na mladu Elizabet Tejlor,
dok su je druge žene predstavljale u različitim kasnijim dobima.
 19

VON, GABRIJELA I JA smo posetili sajam automobila u Erls

Koltu. Smiren i galantan, Von je vodio Gabrijelu kroz masu ljudi,
šepureći se svojim licem sa ožiljcima kao da su te njegove rane
znak saosećanja s Gabrijelinim osakaćenim nogama. Gabrijela se
gegala među stotinama automobila prikazanih na štandovima,
čija su tela od hroma i laka blistala kao oklopi redova arhanđela
u svečanoj ceremoniji krunisanja. Vrteći se na petama, Gabrijela
je neverovatno uživala u tim savršenim vozilima dok je spuštala
šake izbrazdane ožiljcima na njihovu limariju i trljala povređene
kukove uz njih kao kakva namćorasta mačka. Navela je mladog
prodavca na štandu „Mercedesa“ da je upita želi li da oproba beli
sportski auto i uživala je u njegovoj posramljenosti dok joj je
pomagao da smesti okovane noge na prednje sedište. Von je na
to zviznuo u znak divljenja.
Kretali smo se između štandova i automobila na rotirajućim
postoljima, a Gabrijela se, što na prstima što na petama, probijala
kroz promoterke i važne ljude automobilske industrije. Moj
pogled je bio prikovan za protezu na njenoj nozi, za njena
deformisana kolena i butine, za desno rame koje je zanosila u
stranu – za te delove njenog tela koji su delovali kao da dozivaju
besprekorne mašine na rotirajućim postoljima i pozivaju ih da se
suoče s njenim ranama. Dok je ulazila u kabinu malog japanskog
sedana, blagim pogledom je posmatrala moje neozleđeno telo,
obavijeno istom plavkastom svetlošću kao i te geometrijski
savršene mašine. Von ju je vodio od jednih kola do drugih,
pomagao joj da se popne na postolja, da uđe u kabine prototipova
pristiglih iz odeljenja za dizajn, u specijalizovane promotivne
modele i limuzine pravljene po narudžbini, u kojima je sedela na
zadnjem sedištu poput kakve namrgođene kraljice te preterano
aktivne tehnokratije.
„Pođi s Gabrijelom, Balarde“, terao me je Von. „Drži je
podruku. Ona bi to volela.“
Von me je ohrabrivao da preuzmem njegovo mesto. Kada se
izvukao pod izgovorom da je spazio Sigrejva, pomogao sam
Gabrijeli da oproba čitav niz automobila za invalide. Isuviše
zvanično sam razgovarao s demonstratorima o instalaciji
pomoćnih kontrola, papučica za kočenje i kvačila koje se pomera
ručno. Sve vreme sam zurio u delove Gabrijelinog tela koji su se
ogledali u toj košmarnoj tehnologiji kontrola za bogalje.
Posmatrao sam kako joj butine klize jedna uz drugu, kako joj je
leva dojka iskočila ispod trake steznika za kičmu; posmatrao sam
koščato udubljenje njene karlice i čvrsti stisak njene ruke na
svojoj. Uzvratila mi je pogled kroz vetrobran dok se poigravala
hromiranom polugom kvačila, kao da se nada da će se možda
dogoditi nešto bludno.

Gabrijela nije zbog toga pokazala znake neprijateljstva prema

Vonu, ali ipak je prvo sa mnom vodila ljubav na zadnjem sedištu
svog malog auta, u bizarnom geometrijskom okruženju kontrola
za invalide. Dok sam istraživao njeno telo, opipavajući put kroz
proteze i trake donjeg veša, nepoznati predeli njenih kukova i
nogu su me usmeravali u jedinstvene slepe ulice, u čudne nagibe
kože i mišića. Svaki od njenih deformiteta je postao moćna
metafora za uzbuđenje koje donosi novo nasilje. Njeno telo oštrih
kontura, puno neočekivanih spojeva mukoznih membrana i
kosmatih površina, mišića bešike i erektilnih tkiva, predstavljalo
je antologiju perverznih mogućnosti koja zri. Dok sam sedeo s
njom u zatamnjenom autu, pored ograde aerodroma, njena bela
dojka u mojoj ruci, osvetljena avionima koji su uzletali, i oblik
njene nežne bradavice kao da su silovali moje prste. Naši
seksualni odnosi su bili istraživački poduhvati.
 Dok je vozila ka aerodromu, posmatrao sam kako rukuje meni
nepoznatim kontrolama. Sklop pedala i poluga kvačila koje nisu
stajale na uobičajenim mestima bio je dizajnirali specijalno za
nju – prećutno, pretpostavio sam, za njen prvi seksualni odnos.
Dvadeset minuta kasnije, dok sam je grlio, miris njenog tela se
mešao s teškim mirisom veštačke kože boje senfa,
karakterističnim za salone automobila. Skrenuli smo blizu
rezervoara da bismo posmatrali avione kako sleću. Kad sam
stisnuo njeno levo rame uz svoje gradi, dobio sam pogled na
anatomsko sedište oblikovano prema njenom telu, hemisfere
tapecirane kožnim navlakama u koje su se uklapala udubljenja
od njene proteze i steznika za kičmu. Čim sam provukao ruku
oko njene desne dojke, počeo sam da se sudaram s čudnom
geometrijskom konfiguracijom unutrašnjosti automobila.
Nekakvi upravljači su neočekivano stršili ispod volana. Nekoliko
hromiranih pedala bilo je skupa pričvršćeno za čelični stožer
spojen sa šipkom volana. S menjača postavljenog na pod
postrance se pružao produžetak koji se završavao uspravno
postavljenim krilom od hromiranog metala, oblikovanim prema
dlanu vozača.
Svesna tih novih parametara i uronjena u zagrljaj poslušne
tehnologije, Gabrijela je legla na sedište. Znalačkim pogledom je
pratila svoju ruku koja mi je ispitivala lice i bradu kao da na njima
traži armaturu od sjajnog hroma koja im nedostaje. Podigla je
levo stopalo da bi mogla da nasloni nožnu protezu na moje
koleno. Trake su na unutrašnjoj strani njene butine napravile
izražena udubljenja, žlebove pocrvenele kože izdubljene u obliku
kopči i spona. Dok sam joj skidao protezu s leve noge i prstima
prelazio po dubokoj brazdi od kopče, zgužvana koža je bila nežna
i vrela na dodir, uzbudljivija od membrane u vagini. Ta izopačena
šupljina, invaginacija polnog organa koji se još nalazi u
embrionalnoj fazi razvoja, podsetila me je na sitne rane na
sopstvenom telu, koje su i dalje ocrtavale konture instrumentalne
ploče i kontrola. Osetio sam to udubljenje na njenoj butini,
brazdu koju je pored dojke, ispod desnog pazuha, urezao steznik
za kičmu, crveni beleg na unutrašnjoj strani desne nadlaktice – to
su bili obrasci za nove genitalne organe, modeli za seksualne
mogućnosti koje tek treba da se oblikuju u stotinama oglednih
sudara. Iza moje desne ruke, nepoznate konture sedišta su mi
pritiskale kožu dok sam zavlačio ruku ka prorezu između njenih
guzova. Unutrašnjost automobila je bila u senci koja je skrivala i
Gabrijelino lice, pa sam izbegavao njena usta dok je ležala
oslonjena o naslon za ruku. Podigao sam njenu dojku dlanom i
počeo da ljubim hladnu bradavicu s koje se izdigao slatki miris,
mešavina moje sluzi i nekog prijatnog farmaceutskog jedinjenja.
Neko vreme sam držao jezik na bradavici koja se povećavala, a
onda sam se odmakao i pažljivo ispitao dojku. Neznano zašto,
očekivao sam da ću zateći pokretnu protezu od lateksa koju
svakog jutra stavlja sa utegama za kičmu i noge, pa sam bio čak
i blago razočaran time što joj je bradavica od pravog mesa i kože.
Gabrijela se uspravila na sedištu i naslonila se na moje rame, te
mi je kažiprstom opipavala unutrašnju stranu donje usne i
noktom mi dodirivala zube. Otkriveni delovi njenog tela behu
spojeni olabavljenim trakama i stegama. Igrao sam se njenim
koščatim Venerinim brežuljkom i vršljao ispod retkih dlačica na
njenim genitalijama. Dok je pasivno sedela u mom naručju i
reagovala na moje dodire tek neznatnim pomeranjem usana,
shvatio sam da ta osakaćena devojka puna dosade smatra da
osnovne tačke spajanja pri seksualnom činu – dojke i penis, anus
i vulva, bradavica i klitoris – ne uspevaju da nam pruže nikakvo
zadovoljstvo.
Kroz sve slabiju popodnevnu svetlost, avioni su se kretali
iznad naših glava duž pista okrenutih u pravcu istok-zapad.
Prijatan miris doktorske ordinacije isparavao je iz Gabrijelinog
tela i visio u vazduhu, mešajući se sa oštrim mirisom veštačke
kože boje senfa. Hromirani upravljači su uspravno stajali u
senkama, poput glava srebrnih zmija – fauna metalnog sna.
Gabrijela je ovlažila moju desnu bradavicu kapljicom pljuvačke
i mehanički ju je milovala, održavajući bar privid te osnovne
seksualne veze. Ja sam je zauzvrat mazio po Venerinom
brežuljku i prstima tražio nepomičnu kuglicu njenog klitorisa.
Srebrne kontrole automobila oko nas izgledale su kao tour de
force tehnologije i kinestetičkih sistema. Gabrijelina ruka se
kretala po mojim grudima. Prsti su joj pronašli male ožiljke s leve
strane, ispod ključne kosti – otiske spoljnog kvadranta table s
meračima. Kada je usnama počela da istražuje tu šupljinu
kružnog oblika, prvi put sam osetio kako mi se penis ukrućuje.
Izvadila ga je iz pantalona, a onda je počela da ispituje ostale
ožiljke od rana na mojim grudima i stomaku, zavlačeći vrh jezika
u svaku od njih. Redom je počela da ispisuje te potpise koje su
na mom telu odštampale instrumentalna tabla i kontrolna
površina mog auta. Dok je milovala moj penis, pomerio sam ruku
s njenog Venerinog brežuljka i položio je na ožiljke na njenim
butinama, opipavajući nežne nagibe na putevima koje je po
njenom mesu provela ručna kočnica automobila u kojem se
slupala. Obuhvatio sam joj ramena desnom rukom, osećajući
otiske oblikovane kože sedišta, tačke susreta polukružnih i
pravolinijskih geometrijskih oblika. Istraživao sam ožiljke na
njenim butinama i rukama, tragao za ranjenim predelima ispod
leve dojke, a ona je za to vreme istraživala moje ožiljke, te smo
zajedno dešifrovali te kodove seksualnosti čije su postojanje
omogućila naša dva sudara.
Kad sam doživeo prvi orgazam, u dubokoj rani na njenoj
butini, sperma je izletela i razlila se duž tog kanala,
navodnjavajući izdubljeni jarak. Zadržala je spermu u ruci i
obrisala je o srebrnu polugu kvačila. Moja usta su bila prikovana
za ožiljak ispod njene leve dojke i istraživala su srpasti žleb na
njemu. Gabrijela se okrenula na sedištu i prebacila telo preko
mog kako bih mogao da istražim i ožiljke na desnom kuku. Prvi
put nisam osećao ni trunčicu sažaljenja prema toj osakaćenoj
devojci, već sam s njom slavio uzbuđenje koje su doneli ti
apstraktni ventili koje su joj delovi njenog automobila sproveli
kroz telo. Narednih nekoliko dana, moji orgazmi su se odvijali
unutar ožiljaka ispod njene dojke i levog pazuha, u ranama na
njenom vratu i ramenu, u tim seksualnim prorezima koje su u
udarcu velike brzine otvorile skrhane žaluzine na vetrobranu i
brojčanici sa instrumentalne table, venčavaj ući svojim penisom
automobil u kom sam doživeo sudar sa automobilom u kom je
Gabrijela umalo dočekala smrt.
Sanjao sam o drugim nesrećama koje bi mogle povećati taj
repertoar šupljina, povezati ih s novim delovima automobilskog
stroja, sa sve složenijim tehnologijama budućnosti. Kakve bi rane
otvorile seksualne mogućnosti nevidljivih tehnologija
termonuklearnih reakcionih komora, kontrolnih soba s belim
pločicama, tajanstvenih scenarija kompjuterskih kola? Dok sam
grlio Gabrijelu, zamišljao sam, onako kako me je Von naučio,
nesreće koje bi mogle da zadese slavne i lepe ličnosti, rane na
kojima bi se mogle izgraditi erotske fantazije, neviđene
seksualne činove kojima bi se slavile mogućnosti nezamislivih
tehnologija. U tim fantazijama sam napokon uspeo da vidim one
smrti i povrede kojih sam se uvek plašio. Video sam svoju ženu
povređenu u silovitom sudaru, uništenog lica i usta, s novim
uzbudljivim otvorom koji je u predelu međice probila rascepljena
šipka volana, sa otvorom koji nije ni vagina ni rektum, već
šupljina koju bismo mogli da zaodenemo našim najnežnijim
osećanjima. Zamišljao sam povrede filmskih glumica i ličnosti s
televizije, na čijim bi se telima rascvetale desetine pomoćnih
otvora, tačaka seksualnog sjedinjavanja s njihovom publikom
koje bi stvorila izopačena tehnologija automobila. Zamišljao sam
telo sopstvene majke u različitim razdobljima života, kako biva
povređeno u nizu nesreća, opremljeno sve apstraktnijim i
originalnijim otvorima kako bi se moj incest s njom sve više
odvijao na nivou misli i kako bih napokon mogao da prihvatim
njene zagrljaje i poze. Zamišljao sam fantazije zadovoljnih
pedofila koji se koriste izobličenim telima dece povređene u
sudarima, umirujući i ispirajući njihove rane sopstvenim
ozleđenim genitalijama, fantazije matorih pedera koji jezikom
miluju veštački napravljene analne otvore mladića podvrgnutih
kolostomiji.
U to vreme mi je svaki pogled na Ketrin pružao model za nešto
novo i beskrajno povećavao mogućnosti njenog tela i ličnosti.
Kad ulazi u kupatilo bez odeće i gura se da prođe pored mene,
nervozna i odsutna; kad ujutru masturbira dok leži pored mene u
krevetu, simetrično raširenih nogu, trljajući Venerin brežuljak
prstima kao da želi da uništi neku grudvicu vaginalnog sekreta;
kad prska dezodorans ispod pazuha, u ta nežna udubljenja što liče
na tajanstvene univerzume; kad hoda pored mene ka kolima,
ljupko poigravajući prstima po mom ramenu – sve te radnje i
osećanja su predstavljali šifre koje su tragale za značenjem među
čvrstim, hromiranim nameštajem u našim glavama.
Automobilski sudar u kojem bi ona umrla bio je jedini događaj
koji bi otkrio kodove skrivene u njoj. Ležeći u krevetu pored
Ketrin, zavukao bih ruku u prorez na njenoj zadnjici, pa bih
podigao i stiskao obe bele polulopte, te mase mesa koje su
sadržale sve programe snova i genocida.
Počeo sam proračunatije da razmišljam o Ketrininoj smrti,
pokušavajući da smislim odlazak još bogatiji od smrti koju je
Von namenio Elizabet Tejlor. Te fantazije su bile deo nežnih
dodira koje smo razmenjivali dok smo se zajedno vozili auto-
putem.
 20

DO TADA SAM se već uverio da je Von za filmsku glumicu,

ukoliko ne umre u automobilskom sudaru, smislio sve moguće
varijante smrti. Iz tih stotina kilometara i seksualnih odnosa, Von
je odabirao izvesne potrebne elemente: deonicu nadvožnjaka
iznad Zapadne avenije, koju je ispitao mojom nesrećom i smrću
muža Helen Remington i označio sistemom seksualnih kodova u
činu oralne kopulacije s jednom sedamnaestogodišnjom
srednjoškolkom; desni branik crne američke limuzine, koji je
označio pritiskom Ketrinine ruke na levi dovratak i proslavio
produženom erekcijom bradavice kod jedne sredovečne
prostitutke; samu glumicu, koja izlazi iz auta i nakratko posrće
pridržavajući se za dopola otvoren prozor, čiju je grimasu Von
snimio pomoću uveličavajućeg objektiva na kino-kameri;
elemente automobila u ubrzanju, smenjivanja svetla na semaforu,
ženskih grudi koje se njišu, različitih podloga na putevima,
klitorisa koje je nežno držao između palca i kažiprsta kao da su
primerci iz botaničkog sveta, hiljade stilizovanih radnji i poza
dok je vozio – sve to skupa beše pohranjeno u Vonovoj glavi i
spremno je čekalo da po pozivu izroni i uklopi se u oružje koje
on odredi za atentat. Von me je neprestano zapitkivao o
glumičinom seksualnom životu, o čemu ja ništa nisam znao, i
terao me je da uključim Ketrin u pretragu po literaturi za
ugašenim filmskim časopisima. Mnogi njegovi seksualni odnosi
očito su bili modeli za odnose u kojima je zamišljao nju, unutar
automobila.
Von je, međutim, već bio razradio zamišljene seksualne
odnose mnogih poznatih ličnosti u kolima – mnogih političara,
dobitnika Nobelove nagrade, međunarodno priznatih sportista,
astronauta i kriminalaca – baš kao što već beše osmislio i njihovu
smrt. Dok bismo šetali po aerodromskom parkingu tražeći
automobil koji bismo pozajmili, Von bi me podvrgnuo
ispitivanju o tome na koji su način Merilin Monro ili Li Harvi
Ozvald mogli imati odnose u svojim kolima, ili pak Armstrong,
Vorhol, Rakel Vele... o njihovom izboru modela i godine
proizvodnje, o pozama i omiljenim erogenim zonama, o brzim
putevima i autostradama širom Evrope i Severne Amerike, po
kojima su se u Vonovim mislima kretala njihova tela opskrbljena
neograničenom seksualnošću, ljubavlju, nežnošću i erotikom.
„... Merilin je masturbirala – ili Ozvald, recimo – levom ili
desnom rukom, šta misliš? I koji deo instrument-table? Da li bi
brže stigli do orgazma ako je tabla s brojčanicima uvučena ili
izbačena? Nijanse boja na vinilnim površinama, vetrobransko
staklo – sve su to važni faktori. Garbo i Ditrihova, eto prostora
za gerontološki pristup. Posebna veza barem dvojice Kenedijevih
sa automobilom...“ Uvek bi namerno počeo da parodira samog
sebe.
Međutim, tokom poslednjih dana koje sam proveo s Vonom,
njegova opsednutost slupanim kolima postajala je sve zbrkanija.
Opsesija glumicom i smrt tokom seksa koju je za nju osmislio
kao da su ga još više razdražili pošto se smrt kojoj se nadao nije
desila. Umesto da se vozimo po auto-putu, sedeli bismo na
pustom parkingu iza moje zgrade u Drejton parku
I posmatrali kako lišće opada s platana i lebdi iznad mokrog
betona pri sve slabijoj svetlosti. Von je satima slušao radijske
izveštaje policije i hitne pomoći i čitavo njegovo izduženo telo je
podrhtavalo dok je otresao pepeo u punu pepeljaru, zatrpanu
opušcima marihuane i nekim starim higijenskim tamponom. U
brizi za njega, želeo sam da milujem ožiljke na njegovim
butinama i stomaku i da mu, umesto tih izmišljenih rana koje je
priželjkivao da vidi na glumici, ponudim povrede iz automobila
koje sam nosio na sopstvenom telu.
 Sudar kog sam se najviše plašio – posle onoga u kom će sam
Von umreti i koji je u mojoj svesti već predstavljao predstojeću
stvarnost – odigrao se tri dana kasnije na deonici auto-puta kod
Harlingtona. Čim su na talasima policijske radio-stanice zbrkano
objavili da je filmska glumica Elizabet Tejlor zadobila višestruke
povrede, pa ubrzo potom demantovali tu vest, znao sam čijim
ćemo samrtnim mukama moći da prisustvujemo.
Von je strpljivo sedeo pored mene dok sam se „linkolnom”
probijao ka zapadu, prema mestu nesreće. Rezigniranim
pogledom je piljio u bele fasade fabrika za proizvodnju plastike
i skladišta guma, poređanih uz put. Na policijskoj frekvenciji je
slušao o pojedinostima udesa u koji su bila uključena tri
automobila, postepeno pojačavajući radio kao da želi da zvuk
dostigne pun krešendo baš dok bude slušao konačnu potvrdu
ishoda nesreće.
Pola sata kasnije, stigli smo do mesta nesreće u Harlingtonu i
parkirali se na travnatom nasipu kraj puta, ispod nadvožnjaka. Tri
automobila su se sudarila u centru raskrsnice na kojoj se vozi
velikom brzinom. Prva dva vozila – sportski auto od fiberglasa
napravljen po narudžbini i srebrni „mercedes” kupe – udarila su
jedno u drugo pod uglom od devedeset stepeni, pri čemu su im
otpali prednji levi točkovi, a kućišta motora se zgnječila od
udarca. Potom je sportska kola od fiberglasa, pravu antologiju
svih mogućih ukrasa u obliku kaplje i peraja, karakterističnih za
pedesete, otpozadi udarila limuzina u vlasništvu vlade. Mlada
žena u zelenoj uniformi koja je vozila limuzinu bila je prodrmana
ali ne i povređena, te su joj pomogli da izađe iz vozila koje se
haubom zabilo u zadnji trap sportskog auta. Komadi pokidanog
fiberglasa ležali su oko zgnječene osovine poput odbačenih
maketa automobila u dizajnerskom studiju.
Vozač sportskih kola je ležao mrtav u kabini, a dvojica
vatrogasaca i policajac su se upinjali da ga oslobode od
instrumentalne ploče koja ga je poklopila i pritegla. Ženski kaput
s desenom leopardove kože koji je nosio bio je pocepan i otkrivao
je njegove smrskane grudi, a platinastoplava kosa i dalje mu je
bila uredno pokupljena ispod najlonske mrežice za kosu. Na
sedištu pored njega je, nalik na mrtvu mačku, ležala crna perika.
Sigrejvovo mršavo i ispijeno lice bilo je prekriveno rasutim
komadićima sigurnosnog stakla, kao da je telo već počelo da se
kristalizuje, pobegavši najzad iz tog teskobnog sklopa dimenzija
u neki lepši univerzum.
Svega metar-dva od njega, žena koja je vozila srebrni
„mercedes“ kupe ležala je postrance preko sedišta, ispod
slomljenog vetrobrana. Gomila posmatrača se tiskala oko
automobila i nadvijala se nad njim, gotovo obarajući bolničare
koji su pokušavali da izvuku ženu iz smrskane vozačke kabine.
Od policajca koji se s ćebetom u rukama gurao da prođe kroz
masu čuo sam njeno ime; bilo je to ime bivše televizijske
voditeljke koja je nekoliko godina ranije bila na vrhuncu
popularnosti, a sada se i dalje povremeno pojavljivala u
kvizovima ili kasnovečernjim tok-šou programima. Dok su je
podizali u polusedeći položaj, prepoznao sam joj lice, ubledelo i
ispijeno kao u neke starice. S brade joj je visio čipkani vez od
krvi, poput tamne portikle. Dok su je podizali na nosila,
posmatrači su s poštovanjem zurili u povrede na njenim bedrima
i u predelu donjeg stomaka, a potom su se sklonili u stranu kako
bi napravili mesta da je pronesu do kola bitne pomoći.
Neko je gurnuo u stranu dve žene u kaputima od tvida i s
maramama oko glave. Širom ispruženih ruku, između njih je
banuo Von. Pogled mu je delovao odsutno. Zgrabio je jedan kraj
nosila, koji je bolničar već držao, i pohitao ka kolima hitne
pomoći. Ubacili su nosila u sanitet, a žena na njima je roptavo
disala kroz nos začepljen skorelom krvlju. Malo mi je nedostajalo
da pozovem policajce jer sam bio uveren da će Von, grozničavo
nadvijen nad ženom koja je ležala na nosilima, izvući penis i
upotrebiti ga da joj otčepi disajne kanale ispunjene krvlju. Na
osnovu njegove silne uznemirenosti, bolničari su pretpostavili da
joj je on neki rođak te su ga propustili ispred sebe, ali jedan od
policajaca je prepoznao Vona i lupio ga je dlanom u grudi,
viknuvši mu da se skloni
Ne obraćajući pažnju na policajca, Von je ostao da stoji ispred
vrata koja su se zatvarala, a zatim se naglo okrenuo, načas
izgubivši orijentaciju, i krenuo kroz masu. Prokrčio je put do
slupanog automobila od fiberglasa i sumnjičavo pogledao u
Sigrejvovo telo, odeveno u hranidbeni oklop od skrhanog stakla,
svečanu odoru mrtvog matadora. Ruke su mu bile čvrsto
obavijene oko stuba vetrobrana.
Zbunjen i potresen pred smrću kaskadera i dronjcima
glumičine odeće, koji su i sami bili rekviziti za odglumljeni sudar
i koji su još ležali oko automobila, sledio sam Vona kroz skupinu
posmatrača. Smeteno je tumarao oko srebrnog „mercedesa“,
pogleda prikovanog za krv razmrljanu po sedištu i
instrumentalnoj tabli, i ispitivao svaki komadić neobičnog smeća
koje se ni iz čega materijalizovalo nakon nesreće. Micao je
rukama po vazduhu, obeležavajući tim sitnim pokretima putanje
udara unutar automobila od trenutka kad se Sigrejv zakucao u
njega, mehaničke trenutke sudara između te televizijske ličnosti
manjeg značaja i njene instrument-table.
Kasnije sam shvatio šta je Vona najviše uznemirilo. Nije to
bila Sigrejvova smrt, već činjenica da je Sigrejv u svom sudaru,
noseći i dalje kostim i periku Elizabet Tejlor, prisvojio onu pravu
smrt koju je Von čuvao za sebe. Počev od te nesreće, u njegovoj
je svesti glumica bila istinski mrtva. Sve što je sada preostalo
Vonu bilo je da uredi formalnosti vezane za mesto i vreme
stupanja njenog tela u brak s njim, brak koji je već bio proslavljen
na krvavom oltaru Sigrejvovog automobila.

Vratili smo se do „linkolna“. Von je otvorio suvozačka vrata,

zureći u mene kao da me nikada ranije nije jasno video.
 „Do bolnice Ašford.“ Dao mi je znak da krenem. „Tamo će
odvesti Sigrejva kad ga budu izvukli iz kola.“
„Vone...“ Pokušavao sam da smislim neki način da ga smirim.
Želeo sam da dodirnem njegova bedra, da zglobove prstiju leve
ruke čvrsto stisnem preko njegovih usta. „Moraš da kažeš Veri.“
„Kome?“ Vonov pogled se namah razbistrio. „Veri? Pa ona
već zna.“
Izvadio je iz džepa prljavi četvrtasti komad svilene marame.
Pažljivo ga je prostro po sedištu između nas. Na sredini se nalazio
trougao sive kože s karmin-crvenim mrljama od još neosušene
krvi. Da bi je oprobao, Von je dodirnuo krv vrhovima prstiju,
prineo prste ustima i okusio opore kapi.
Isekao je taj komad s prednjeg sedišta „mercedesa“ s mesta
gde se slila krv iz rana na ženinom stomaku, pretekavši između
njenih nogu.
Von je kao omađijan zurio u komad kože, bockajući prstom
našiveni umetak od polivinila koji se pružao celom dužinom
trougla, od vrha ka dnu. Ležao je između nas kao svetačka
relikvija, fragment kosti ruke ili cevanice. Za Vona je to parče
kože, jednako krasno i jednako bolno kao mrlje na ušitku kakvog
pokrova, sadržalo sve posebne magijske i isceliteljske moći
modernog mučenika brzih auto-puteva. Tih nekoliko dragocenih
kvadratnih centimetara beše prislonjeno uz stidnicu žene na
samrti, umrljano krvlju koja je istekla iz njenog ozleđenog
genitalnog otvora.
Čekao sam Vona ispred bolničkog ulaza. On je potrčao ka
odeljenju za žrtve nesreća, ne obraćajući pažnju na povike
bolničara pored kojeg je prošao. Sedeo sam u kolima izvan
bolničkog kruga, pitajući se da li je i Von tu čekao s foto-
aparatom kada su u bolnicu dovezli moje povređeno telo. Mislio
sam kako u tom trenutku povređena žena verovatno umire, krvni
pritisak joj opada, organi otežavaju od krvi koja ne cirkuliše,
hiljadu delti sa stajaćom tečnošću na završecima njenih arterija
obrazuje okeansku prepreku koja zaustavlja reke njenog
krvotoka. Zamišljao sam je kako leži na metalnom krevetu u
urgentnom centru, a njeno krvavo lice i polomljeni nosni most
izgledaju poput bludne maske za Noć veštica u tom ritualu
inicijacije u sopstvenu smrt. Zamišljao sam bolničke liste koje
beleže opadanje temperature u njenom rektumu i vagini, sve
strmiji sunovrat nervnih funkcija, spuštanje zavese na njen
umirući mozak.
Saobraćajni policajac je krenuo trotoarom ka kolima, očito
prepoznavši „linkoln“. Kada je video mene za volanom, produžio
je, ali ja sam na trenutak uživao u pomisli da će me poistovetiti s
Vonom i u nejasnim slikama zločina i nasilja koje su se
obrazovale u očima policije. Pomislio sam na slupane automobile
na mestu nesreće, na Sigrejva kako umire tokom poslednjeg tripa
na esidu. U trenutku sudara s tim poremećenim kaskaderom,
televizijska glumica je proslavila svoje poslednje pojavljivanje
tako što je za sva vremena venčala svoje telo sa stilizovanim
konturama instrumentalne table i vetrobrana, svoj elegantni stav
s nasilnim sjedinjavanjem vrata i pregrada u snažnom sudaru.
Zamislio sam nesreću u usporenom snimku, poput onih
simulacija udesa koje smo gledali u Laboratoriji za ispitivanje
puteva. Video sam kako se glumica sudara sa instrument-tablom
svog automobila, kako se šipka volana povija pod njenim
grudnim košem otežalim od dojki; kako joj se male ruke, poznate
iz stotine televizijskih kvizova, sukobljavaju s ivicama pepeljare
oštrim poput sečiva i komandnim instrumentima; kako njeno lice
zaokupljeno sobom, idealizovano stotinom krupnih planova,
udara u gornju ivicu volana, osvetljeno u poluprofil jačinom
svetlosti koja mu najviše laska; kako joj je nosni most slomljen i
kako su se gornji sekutići zabili kroz desni čak u meko nepce.
Sakaćenje i smrt glumice su u rukama tehnologije sudara postali
kruna njene slike u javnosti, slavljenje svakog njenog uda i
facijalne ravni, pokreta i nijanse tena. Svaki posmatrač će s mesta
nesreće poneti sliku divljačkog preobražaja te žene, spleta rana
koje su u sebi spajale njenu seksualnost i tešku tehnologiju
automobila. Svako od njih će povezati sopstvenu maštu, tanane
membrane sluznih površina tela i udoline erektilnog tkiva s
ranama te majušne glumice posredstvom sopstvenog automobila,
koji će dodirivati dok bude vozio u čitavom asortimanu
stilizovanih poza. Svako će položiti usne na te okrvavljene
otvore, spustiti sopstveni nosni septum na povrede na njenoj
desnoj šaci, prisloniti kapke uz otvorene tetive njenog kažiprsta,
a gornju površinu uzdignutog penisa uz raspukle bočne zidove
njene vagine. Automobilski sudar je omogućio konačno i dugo
željeno sjedinjenje glumice sa njenom publikom.

To poslednje razdoblje koje sam proveo s Vonom

nerazdvojivo je u mojoj svesti od uzbuđenja koje sam osećao dok
sam razmišljao o tim imaginarnim smrtima i od ushićenja zbog
toga što se nalazim u Vonovoj blizini i u potpunosti pohvatam
njegovu logiku. Začudo, Vona nisu napuštale potištenost i
depresija, i bio je ravnodušan prema tome što me je uspešno
preobratio u revnosnog učenika. Dok smo ručali u kafeteriji
pored auto-puta, ubacivao je u isečena usta tablete amfetamina,
ali ti stimulansi su delovali na njega tek kasnije tokom dana, kada
bi se neznatno oporavio. Da li je to Vonova rešenost posustajala?
Već sam se osećao kao dominantni partner u našoj vezi. Bez
potrebe za bilo kakvim Vonovim uputstvima, slušao sam na
radiju frekvencije hitne pomoći i policije i terao teški auto po
uključenjima i isključenjima, u potrazi za najskorijim sudarima i
nesrećama.
Kada smo bivali zajedno, naše ponašanje je postajalo sve
stilizovanije, kao da smo vešti hirurzi koji zajedno izvode
operacije, partneri u žongliranju ili komedijaši. Daleko od toga
da reagujemo užasnuto ili zgađeno pri pogledu na te povređene
žrtve koje, ošamućene, sede na travi pored svojih automobila
posle sudara usled guste prepodnevne magle, ili pak leže
slepljene uz instrumentalne table, Von i ja smo se držali na
profesionalnom odstojanju u kome su se otkrivali začeci nekakve
istinske umešanosti. Moj užas i gađenje pri pogledu na te grozne
povrede zamenilo je lucidno prihvatanje činjenice da je prevod
tih rana na jezik naših fantazija i seksualnog ponašanja jedini
način da se udahne još malo života u te ranjene žrtve na izdisaju.
U ranim večernjim časovima toga dana, pošto smo videli ženu
vozača s teškim povredama lica, Von je deset minuta ležao s
penisom ubačenim u usta jedne sredovečne prostitutke
srebrnastobele kose, umalo je udavivši dok je klečala nad njim.
Držao joj je glavu divljački snažno, ne dajući joj da se pomeri,
sve dok pljuvačka iz njenih usta nije počela da curi kao iz slavine.
Dok smo se lagano vozikali po sve mračnijim ulicama stambenih
naselja južno od aerodroma, posmatrao sam preko ramena kako
Von pomera tu ženu po zadnjem sedištu, gurajući je snažnim
butinama. Njegova silovitost i gnev sasvim su se povratili. Pošto
je doživeo orgazam, žena je skliznula u sedište. Pustila je da
sperma kaplje na vlažni vinil ispod Vinovih testisa i pokušavala
je da dođe do vazduha dok je brisala povraćku s njegovog penisa.
Zurio sam u njeno lice dok je vraćala stvari u tašnu iz koje je sve
poispadalo i video sam ranjeno lice povređene žene vozača,
preplavljeno Vonovom spermom. Na sedištu i na Vonovim
butinama, na rukama te sredovečne prostitutke, kapi sperme su
svetlucale opalnim sjajem i njihova se boja menjala iz crvene,
preko žute u zelenu, u ritmu semafora, odražavajući hiljade
svetala u noći dok smo jurili po brzom putu, jarke fosforescentne
sijalice na uličnim svetiljkama i veliki oreol svetlosti koji se
nadvijao nad aerodromom. Kada sam pogledao u večernje nebo,
učinilo mi se da se čitav predeo kupa u Vo novoj spermi, da ona
napaja sve te hiljade motora, električnih kola i ličnih sudbina,
preplavljujući i najmanje gestove u našim životima.
Upravo sam u toku te večeri i primetio prve rane koje je Von
naneo sam sebi. Na benzinskoj pumpi na Zapadnoj aveniji,
namerno je zaglavio šaku u vratima auta, podražavajući povrede
koje je jedna mlada recepcionarka zadobila na ruci u bočnom
sudaru na parkingu hotela. Von je stalno iznova raščešavao kraste
koje je imao duž čitavih prstiju. Ožiljci na njegovim kolenima,
zalečeni pre više od godinu dana, sada su počeli da se otvaraju.
Krvave tačkice su se pojavljivale na ispranoj tkanini njegovih
farmerica. Crvene fleke bi se pojavile na donjoj zaobljenoj ivici
kasete, na donjem rubu konzole za radio i na crnim vinilnim
površinama vrata. Von me je podsticao da vozim brže nego što
je dozvoljeno na uključenju za aerodrom. Kad bih naglo zakočio
na raskrsnici, on bi namerno skliznuo ka instrument-tabli. Krv se
mešala sa osušenom spermom na sedištima i ostavljala tamne
mrlje i na mojim rakama dok sam okretao volan. Njegovo lice je
bilo bleđe nego ikada ranije i, u naletima nervoze usled
iscrpljenosti, mrdao se po kabini automobila kao životinja koja
ne zna šta će sa sobom. Ta preterana uzrujanost podsetila me je
na moj dugi oporavak od lošeg tripa na esidu – bilo je to nekoliko
godina ranije – posle kojeg sam se mesecima osećao kao da se u
mojoj svesti namah otvorio neki prolaz u pakao, kao da mi se
lobanja rascepila u nekom užasnom sudaru i otkrila moždane
membrane.
 21

MOJ POSLEDNJI SUSRET s Vonom – vrhunac duge

kaznene ekspedicije u moj nervni sistem – odigrao se nedelju
dana kasnije u baru na mezaninu prekookeanskog terminala.
Kada se osvrnem, deluje mi ironično to što je baš ta kuća stakla,
letenja i mogućnosti bila polazna tačka za naše živote i smrti.
Dok se, idući k meni, provlačio između hromiranih stolica i
stolova, a njegov se lik umnožavao na staklenim zidnim
oblogama, Von mi je izgledao zapušteno i nesigurno kao nikada
ranije. S tim svojim rošavim licem i tromim hodom, dok je teško
koračao između putnika koji su čekali pozive za let, izgledao je
kao neki neuspešni fanatik koji tvrdoglavo ne pušta svoje
ugašene opsesije.
Stao je pored mene za šank i ja sam ustao da ga pozdravim, ali
on se jedva potrudio čak i da me prepozna, kao da sam neki strani
predmet nejasnih obrisa. Ruke su mu se tresle na šanku, tražeći
kontrolnu tablu, a svetlost se hvatala u kapljicama sveže krvi na
njegovim prstima. Tokom prethodnih šest dana, nemirno sam
čekao u kancelariji i u stanu, posmatrao auto-put kroz prozore,
jurio niz pokretne stepenice kad god bi mi se učinilo da sam video
njegov auto kako juri pored zgrade. Do zadnjeg slova sam
iščitavao kolumne s tračevima u novinama i filmskim
časopisima, pokušavajući da pogodim koju bi zvezdu velikog
platna ili poznatu ličnost iz sveta politike Von mogao da prati, i
sastavljajući elemente imaginarnih, nesreća koje su se odigravale
u njegovoj glavi. Sva iskustva koja sam proživeo tokom
prethodnih nedelja provedenih s Vonom činila su me sve
nasilnijim i znao sam da jedino Von može da reši taj problem. U
svojim fantazijama, dok sam vodio ljubav s Ketrin, video sam
sebe u sodomičnom činu s Vonom, kao da je samo takav čin
mogao otkriti šifre devijantne tehnologije.
Von je čekao dok sam mu naručivao piće, pogleda uprtog
preko pista u avion koji se uzdizao u nebo iznad zapadne ograde
aerodroma. Tog jutra me je pozvao telefonom i skoro
neprepoznatljivim glasom mi predložio da se nađemo na
aerodromu. To što ga ponovo vidim, to što pogledom mogu da
pratim konture njegovih guzova i butina ispod otrcanih
pantalona, ožiljke oko njegovih usta i ispod brade, ispunilo me je
žestokim erotskim uzbuđenjem.
„Vone...“ Pokušao sam da mu uguram koktel u ruke. Klimnuo
je glavom bez negodovanja. „Pokušaj da popiješ malo. Hoćeš li
da doručkuješ?“
Von se nije potrudio ni da pipne koktel. Zurio je u mene
nesigurnim pogledom, kao strelac koji preračunava udaljenost
mete. Uzeo je bokal s vodom obema rukama i on mu je, vlažan,
klizio kroz šake. Kada je napunio i žudno ispio prljavu čašu što
je stajala na šanku, shvatio sam da se kreće ka početnim fazama
omamljenosti esidom. Stezao je i uvijao dlanove, brisao je
isečena usta vrhovima prstiju. Čekao sam dok se on uspinjao uz
te prve nivoe uzbuđenosti i nemira, vršljajući pogledom po
staklom obloženom međuspratu dok je njušio prve naznake
stopljenih svetala i pokreta u vazduhu.
Otišli smo do njegovih kola, koja behu parkirana u drugom
redu iza aerodromskog autobusa. Von je hodao nekoliko koraka
ispred mene i kretao se poput kakvog preterano opreznog
mesečara. Zurio je u različite odsečke neba, osećajući – previše
sam se dobro sećao tog osećaja – prve od onih znakovitih
promena svetlosti koje u trenu pretvaraju blistavo letnje podne u
olovno zimsko veče. Sedeći na suvozačkom sedištu „linkolna“,
Von je uvalio ramena u mekani tapecirung, kao da izlaže svoje
rane. Posmatrao je kako nespretno pokušavam da upalim auto, s
blagim osmehom koji se rugao silnom žaru mojih napora da ga
pridobijem, ali ipak je prihvatao svoj neuspeh i moj autoritet.
Kad sam pokrenuo motor, Von je položio zavijeni dlan preko
moje butine. Iznenađen tim fizičkim kontaktom između nas,
pomislio sam najpre da Von pokušava da me umiri. Prineo je
šaku mojim ustima i video sam da među prstima drži izgužvanu
srebrnu kockicu. Odmotao sam foliju i stavio kocku šećera na
jezik.
Izašli smo sa aerodroma kroz tunel, prešli Zapadnu aveniju i
uspeli se uz kosi prilaz na petlju. Dvadeset minuta sam vozio
brzim putem ka Northoltu, ne pomerajući auto iz srednje trake i
puštajući brže automobile da nas pretiču sa obe strane. Von je
ležao duboko zavaljen u sedištu, desnog obraza prislonjenog uz
hladni naslon i ruku mlitavo pruženih niz bokove. Povremeno bi
mu se šake zgrčile, a ruke i noge počele neobuzdano da se trzaju.
Ja sam već osećao dejstvo esida. Dlanovi su mi bili hladni i
osetljivi; iz njih je svakog časa trebalo da izrastu krila i podignu
me u uskovitlani vazduh. Ledeni nimbus se skupljao oko krova
moje lobanje, poput oblaka koji se obrazuju u hangarima
svemirskih letelica. Imao sam trip na esidu dve godine ranije; bio
je to paranoidni košmar tokom kojeg sam pustio trojanskog konja
da mi uđe u glavu. Dok je Ketrin bespomoćno pokušavala da me
smiri, u mojim očima je izgledala kao neprijateljski nastrojena
ptica grabljivica. Osećao sam kako mi mozak curi na jastuk kroz
rupu koju je ona iskljucala na mojoj lobanji. Sećam se da sam
plakao kao dete i da sam se obesio o njenu ruku, preklinjući je da
me ne ostavlja, dok mi se telo smanjivalo sve dok nije postalo
samo prazna membrana.
S Vonom sam se pak osećao lagodno i bio sam siguran u
njegova nežna osećanja prema meni. Imao sam utisak da me on
svesno vodi tim brzim putem koji je lično stvorio samo za mene.
Automobili koji su prolazili pored nas bili su prisutni jedino
zahvaljujući činu neizmerne velikodušnosti s njegove strane. U
isto vreme, bio sam uveren da je sve oko mene, sve bujnije
grananje LSD-a kroz moje telo, samo deo neke ironične Vonove
namere, kao da uzbuđenje koje mi obliva um lebdi na granici
između neprijateljstva i nežnosti, osećanja koja su postala
međusobno zamenljiva.
Priključili smo se na brzu deonicu spoljnog kružnog puta koja
je vodila u smeru zapada. Pomerio sam auto u sporu traku dok
smo zaokretali oko središnjeg zavoja petlje, pa sam ubrzao kada
smo se dohvatili otvorenog puta na kome su vozila jurila pored
nas. Sve je imalo drugačiji izgled. Betonski zidovi oko uključenja
uzdizali su se nad nama poput svetlećih litica. Kolovozne oznake
koje su ponirale i zaokretale obrazovale su lavirint od belih
zmija, koje su se uvijale dok su nosile točkove automobila na
svojim leđima, razdragano kao delfini. Oznake puta su se
nadvijale nad našim glavama kao kakvi izdašni bombarderi.
Pritisnuo sam dlan uz obod volana i bez ičije pomoći gurao
automobil kroz zlatni vazduh. Pretekla su nas dva aerodromska
autobusa i kamion, a točkovi koji su se okretali na njima delovali
su gotovo nepomično, kao da su ta vozila delovi scenografije
okačene o nebo. Dok sam se osvrtao oko sebe, imao sam utisak
da svi automobili na auto-putu stoje, a da zemlja u svojoj rotaciji
juri pod njima kako bi stvorila iluziju pokreta. Kosti moje
podlaktice su bile čvrsto spregnute s pokretima volana. I
najmanje potrese točkova pri vožnji osećao sam kao da su stotinu
puta jači, te smo preko svakog kamenčića i svakog centimetra
asfalta prelazili kao da je površina manjeg asteroida. Šum
prenosnog sistema je odjekivao kroz moje noge i kičmu i odbijao
se od ploča lobanje kao da u stvari ležim u transmisionom tunelu
auta, pri čemu moje šake preuzimaju obrtnu silu radilice, a noge
mi se okreću kako bi davale vozilu pogon koji ga pokreće
unapred.
Dnevna svetlost nad auto-putem postala je jača, a vazduh
pustinjski težak. Beli asfalt se pretvorio u savijenu kost. Talasi
nemira su obavili auto poput isparenja letnje vreline s makadama.
Pogledavši Vona, pokušao sam da savladam taj nervozni grč.
Automobili koji su nas preticali pregrejali su se pod suncem i bio
sam siguran da samo stoti deo stepena deli njihova metalna tela
od tačke topljenja i da je jedino što ih drži u komadu snaga moje
vizije, kao i da će se, pri najmanjem skretanju moje pažnje ka
volanu, metalne opne koje ih drže da se ne raspadnu raspuknuti,
a blokovi užarenog čelika rasuti po putu ispred nas. Nasuprot
tome, kola koja su nam dolazila u susret nosila su ogromne tovare
hladne svetlosti, platforme natrpane električnim cvećem koje su
prevozili za neki festival. Kako se njihova brzina povećavala,
obreo sam se u brzoj traci, te su se sada vozila iz drugog smera
kretala skoro pravo na nas – te ogromne vrteške sve brže
svetlosti. Maske na njihovim hladnjacima su obrazovale
tajanstvene ambleme, slova abecede koja su se, jureći velikom
brzinom, rasipala po površini puta.
Iscrpljen od napora da se usredsredim na saobraćaj i držim
automobile oko nas u pravim trakama, sklonio sam ruke s volana
i pustio da auto sam ide dalje. Dugim i elegantnim zaokretom,
„linkoln“ je prešao preko brze trake. Gume su zatutnjale po ivici
asfalta, a oblak prašine prosuo se na vetrobran. Samo sam se
bespomoćno zavalio u sedište; telo mi je bilo iznureno. Video
sam pred sobom Vonovu ruku na volanu. Seo je preko mene,
kolena oslonjenog na instrumentalnu tablu, i ispravio auto kad ga
je od ostrva delilo tek nekoliko centimetara. U susednoj brzoj
traci, jedan kamion je jurio k nama iz suprotnog smera. Von je
sklonio ruku s volana i pokazao na njega, predlažući mi da
usmerim „linkoln“ preko ostrva pravo na kamion.
Omelo me je fizičko prisustvo Vona koji se naslanjao na
mene, pa sam ponovo uzeo volan u ruke i počeo da upravljam
autom niz brzu traku. Vonovo telo je bilo skupina labavo
pripojenih ravni. Elementi njegove muskulature i ličnosti behu
sjedinjeni tako da između njih ostane nekoliko milimetara
slobodnog prostora, i plutali su pored mene u toj zoni bez pritiska
poput sadržaja astronautske kapsule. Posmatrao sam kola koja su
nam se približavala, uspevajući da shvatim tek delić od hiljada
poruka koje su mi bleskom slali njihovi točkovi i farovi,
vetrobrani i maske hladnjaka.
Setio sam se prvog putovanja do kuće po izlasku iz bolnice
Ašford posle nesreće. Jasnoća saobraćaja i nervozni izgled nasipa
kraj auto-puta i automobilskih traka duž Zapadne avenije bili su
predznak sadašnje vizije na esidu, kao da su se moje rane
rascvetale u ta rajska stvorenja slaveći spoj mog sudara s tim
metaliziranim Jelisejom, Kada je Von ponovo pokušao da me
ubedi da zakucam auto u vozila koja su nam se približavala, bio
sam u iskušenju da ga poslušam i nisam se ni potrudio da odbijem
nadražljiv pritisak njegove ruke. Aerodromski autobus nam se
primicao velikom brzinom, njegov srebrni trup je ozračivao svih
šest traka auto-puta i nadvijao se nad nama poput arhanđela koji
se spušta na zemlju.
Držao sam Vonov zglavak u raci. Gruba lepota je oblivala
tamne dlake na njegovoj bledoj podlaktici, ožiljke na njegovom
domalom prstu i kažiprstu. Odvrativši pogled od puta, stisnuo
sam Vo novu šaku i pokušao da sklopim oči preci bujicom
svetlosti koja je nadirala kroz vetrobran, rasipajući se iz vozila
koja su nam se približavala.
Armada anđeoskih stvorenja, od kojih je svako bilo okruženo
ogromnom koronom svetlosti, sletala je na auto-put s obe naše
strane, stuštivši se iz suprotnih pravaca. Preletala su pored nas
lebdeći svega metar iznad zemlje, pa su se spuštala posvuda po
tim beskrajnim pistama što su prekrivale predeo. Shvatio sam da
smo sve te puteve i trake mi izgradili, a da toga nismo ni bili
svesni, samo da bismo mogli da ih dočekamo.
Naslonjen na mene, Von je upravljao autom kroz putanje
njihovog leta. Dok smo menjali pravac, sirene su ječale, a gume
škripale oko nas. Von je upravljao volanom kao što roditelj vodi
umorno dete. Ja sam pasivno držao njegovu ivicu u ruci i pratio
putanju automobila niz isključenje.
Zaustavili smo se ispod nadvožnjaka i prednji branik
„linkolna“ se nasukao na betonsku palisadu koja je razdvajala
nasip pored puta od ivice napuštenog auto-otpada. Odslušao sam
poslednje note motora pre nego što sam ga ugasio i zavalio se u
sedište. U retrovizoru sam posmatrao kako se automobili penju
uz prilaz na auto-put iza nas, žudno pristižući na taj eterični
festival. Jezdili su po površini puta iznad našili glava u susret
letačkom spektaklu koji je Von već mesecima posmatrao. Dok
sam zurio u daleke ceste severnog kružnog auto-puta, video sam
da se ta metalizirana stvorenja na sve strane uznose kroz sunčeve
zrake, uzdižući se iznad saobraćajnih gužvi koje ih sve behu
zarobile.
Oko mene je unutrašnjost automobila sijala poput
čarobnjakove odaje, a svetlost je u kabini bivala tamnija ili
svetlija u zavisnosti od toga kako sam pomerao pogled. Svetleće
kazaljke i brojevi na brojčanicima na konzoli zračili su mi kožu.
Oko mene su, kao predmeti sa oltara, svetlucali skelet konzole,
iskošene ploče instrument-table i metalni okviri radija i
pepeljare, a njihova se geometrija napinjala ka mom telu kao da
pokušava da mi pruži stilizovani zagrljaj neke hipercerebralne
mašine.
Na auto-otpadu je stajala zbijena formacija napuštenih
automobila, na promenljivoj svetlosti pri kojoj su se njihove
konture menjale kao da nekakav vetar vremena duva u njih.
Trake hroma na kojima se hvatala rđa iscurile su na pregrejanom
vazduhu, komadi netaknutog laka krvarili su na oreolu svetlosti
koja je obasjavala dvorište otpada. Opiljci deformisanog metala
i trouglovi polomljenog stakla predstavljali su signale koji već
godinama leže neiščitani u toj zapuštenoj travi, šifre koje smo
Von i ja prevodili dok smo, zagrljeni, sedeli usred električne
oluje koja je šibala preko naših mrežnjača.
Pomilovao sam Vona po ramenu, prisećajući se užasa s kojim
sam se vešao o svoju ženu. Von je ipak, uprkos svoj grubosti, bio
potpuno dobroćudan partner, oko čiji pogled rasvetljava predele
oko nas. Uzeo sam njegovu ruku i pritisnuo mu dlan na simbol
ugraviran na sireni, amblem presvučen aluminijumom koji me je
oduvek nervirao. Opipavši udubljenje na njegovoj beloj koži,
setio sam se podliva u obliku trozupca na dlanu mrtvog
Remingtona, koji je ležao na mojoj haubi, setio sam se ružičastih
brazda koje je na koži moje žene ostavljao donji veš, tih otisaka
zamišljenih rana koje sam video dok se presvlačila u kabini robne
kuće, setio sam se uzbudljivih šupljina i žlebova na Gabrijelinom
osakaćenom telu. Pomerao sam Vonove ruke preko svetlećih
brojčanika na instrument-tabli i prislanjao mu jedan po jedan prst
uz oštre klipove, isukane bodeže pokazivača pravca i menjača.
Na kraju sam zaustavio njegovu ruku na svom penisu; njen
snažni pritisak na moje testise me je smirio. Okrenuo sam se ka
Vonu dok smo zajedno plutali po toplom amnionu osvetljenog
vazduha, a stilizovana obličja unutrašnjosti automobila davala su
mi podstrek, kao i stotine bleštavih gondola koje su letele po
auto-putu iznad nas. Kad sam zagrlio Vona, učinilo mi se da
njegovo telo klizi gore-dole u mom naručju, a mišići njegovih
leđa i guzova su se zatezali i učvršćivali tako da sam opipavao
pokretne ravni. Držao sam mu lice u rukama, opipavajući
porcelanski glatke obraze, i prstima dodirivao ožiljke na
njegovim usnama i obrazima. Činilo mi se da je Von ova koža
prekrivena metaliziranim krljuštima zlatne boje dok su kapljice
znoja s njegovih ruku i vrata gorele pred mojim očima.
Nesigurno sam zastao shvativši da se rvem s tim ružnim zlatastim
stvorom kojeg su rane i ožiljci uspeli da ulepšaju. Prešao sam
ustima preko ožiljaka na njegovim usnama, tražeći jezikom one
poznate elemente odavno nestalih konzola i vetrobrana. Von je
otkopčao kožnu jaknu i, poput poremećenog transvestita koji
pokazuje sveže ožiljke neuspele operacije promene pola, otkrio
rane koje su se ponovo otvorile na njegovim grudima i stomaku.
Spustio sam glavu do njegovih grudi i pritisnuo obraz uz krvave
otiske skršenog volana, uz tačke sudara sa instrumentalnom
tablom. Prešao sam usnama preko njegove leve ključne kosti i
sisao isečenu bradavicu, osećajući zašivenu areolu između usana.
Usne su mi skliznule niz njegov stomak do vlažnih genitalija,
isflekanih od krvi i sperme, natopljenih blagim vonjem ženskog
sekreta koji se osećao celom dužinom penisa. Zodijak
nezaboravljenih sudara krasio je Vonove genitalije i ja sam
usnama ispitivao jedan po jedan zodijački ožiljak, kušajući ukus
krvi i mokraće. Prstima sam dodirnuo ožiljak na njegovom
penisu, a onda uzeo glavić u usta. Povukao sam Vonove
okrvavljene pantalone. Njegovi goli guzovi su ličili na guzove
kakvog pubertetlije; bili su nedirnuti, kao bebina guza. Nervi su
u mojim rukama i nogama počeli da poigravaju od razdraženosti,
udovi su mi se stegli u čitavom nizu nervoznih grčeva. Čučnuo
sam iza Vona i pribio njegove butine uz svoje. Ispupčeni oklop
konzole stolovao je na tronu iznad mračnog klanca između
njegovih guzova. Desnom rukom sam mu razdvojio guzove i
potražio vreli analni otvor. Tokom nekoliko minuta, dok su
zidovi kabine sijali i pomerali se kao da pokušavaju da uhvate
deformisane geometrijske konture slupanih automobila napolju,
položio sam penis na ulaz u njegov rektum. Njegov se anus
otvorio oko vrha mog penisa, namestio se oko tela, a snažni
sfinkter je zgrabio glavić. Dok sam naizmence ulazio u njegov
rektum i izlazio iz njega, vozila nošena svetlošću što su letela po
auto-putu isisavala su spermu iz mojih testisa. Posle orgazma,
polako sam se podigao s Vona, pridržavajući rukama njegove
guzove kako mu ne bih povredio rektum. Držao sam ih
razmaknute i dok sam posmatrao kako sperma klizi s njegovog
anusa preko izbrazdane površine vinilnih navlaka.
Sedeli smo jedan pored dragog i kupali se u svetlosti koja je
doticala odasvud. Grlio sam Vona dok je spavao i posmatrao
kako se bujica koja je nadirala iz maski hladnjaka slupanih
automobila, dvadesetak metara udaljenih od nas, postepeno
povlači Telom mi je zavladao osećaj dubokog spokoja, mešavina
moje ljubavi prema Vonu i nežnih osećanja prema metalnoj odaji
u kojoj smo sedeli. Kada se Von probudio, iscrpljen i još u
polusnu, prislonio je svoje golo telo uz mene. Lice mu je bilo
bledo, a pogled mu je ispitivao konture mojih ruku i grudi
Pokazali smo rane jedan drugom, pružajući ožiljke na grudima i
rukama prema mestima povređivanja unutar automobila koja su
nas prizivala, prema šiljatim okvirima hromiranih pepeljara,
prema svetlima daleke petlje na putu. Svojim ranama smo slavili
ponovno rađanje poginulih u saobraćajnim nesrećama, smrti i
povrede onih koje smo videli kako umiru pokraj puta i zamišljene
rane i položaje tela miliona ljudi koji će tek umreti.
 22

MUVE SU ŠETALE po vetrobranu punom masnih mrlja i

titrale po staklu. Njihova ulančana tela obrazovala su plavi veo
između mene i vozila koja su se kretala po auto-putu. Uključio
sam brisače, ali oni su samo prozujali kroz muve, nimalo ili ne
uznemirivši. Von je sedeo zavaljen u sedište pored mene, s
pantalonama spuštenim do kolena. Muve su u zbijenim grupama
puzile preko njegovih okrvavljenih grudi i razjedale mu bledi
stomak. Obrazovale su pokrivač od stidnih dlaka koji se prostirao
od njegovih mlitavih testisa do ožiljaka duž dijafragme. Muve su
prekrivale Vonovo lice, motajući se oko njegovih usta i nozdrva
kao da samo čekaju na užegle tečnosti koje cure iz ljudskog leša.
Vonove oči su bile otvorene i živahne i posmatrao me je mirnim
pogledom, glave naslonjene na sedište. Pokušao sam rukom da
oteram muve s njegovog lica, misleći da ga sigurno nerviraju, a
onda sam video da su moje šake i ruke, cela unutrašnjost auta,
prekrivene insektima.
Volan i instrumentalna tabla su mi delovali živo od te horde u
mrežnjači mog oka. Ignorišući Vonovu podignutu ruku, otvorio
sam vozačka vrata. Von je pokušao da me zaustavi. Podigao je
iscrpljeno lice jednim pokretom upozorenja, grčem nemira i
brige, kao da ga zastrašuje to što bih mogao da zateknem na
otvorenom. Iskoračio sam na put, mehanički terajući te mrvice
optičke smetnje sa svojih ruku i šaka. Ušao sam u napušteni svet.
Kamenje na površini puta, koje je dospelo tu pošto je tuda prošao
uragan, neravno se usecalo u đonove mojih cipela. Betonski
zidovi nadvožnjaka bili su isprani i sivi poput ulaza u podzemni
hram. Automobili koji su se bez plana kretali po putu iznad mene
odbacili su svoje tovare svetlosti i kloparali su po auto-putu poput
ulubljenih instrumenata orkestra koji odlazi.
Ali kad sam se okrenuo, sunce je na betonskim zidovima
nadvožnjaka ocrtalo kocku jarke svetlosti, te je kamena površina
izgledala gotovo kao da se usijala. Bio sam siguran da je beli
prilazni put deo Vonovog tela, a da sam ja jedna od muva koje
puze po njemu. Plašeći se da se pomerim, kako ne bih izgoreo na
toj bleštavoj površini, pritisnuo sam šakama teme i tako držao
mekano moždano tkivo na mestu.
Svetlost je naglo izbledela. Vonova kola su utonula u tamu
ispod mosta. Sve je ponovo postalo tmurno. Vazduh i svetlost su
iščezli. Zakoračio sam na put i počeo da se udaljavam od auta,
svestan Vonove nesigurne ruke koja se pružala da me dohvati.
Hodao sam duž palisade do ulaza u dvorište otpada, obraslog u
korov. Iznad mene, automobili na auto-putu su se kretali poput
motorizovanih olupina izbledele i izanđale farbe. Njihovi su
vozači ukrućeno sedeli za volanima i preticali aerodromske
autobuse pune lutaka u ljudskom obličju obučenih u beznačajnu
odeću.
Jedan napušten auto, s kojeg su bili skinuti motor i točkovi,
stajao je na svojoj osovini na odmorištu ispod nadvožnjaka.
Otvorio sam vrata koja su se držala na zarđalim šarkama.
Suvozačko sedište je bilo prekriveno konfetima od skrhanog
stakla. Sledećih sat vremena sam sedeo tu i čekao da esid završi
putovanje kroz moj nervni sistem. Nadvijen nad blatnjavom
instrument-tablom te šuplje olupine, privio sam kolena uz grudni
koš, zategao sam mišiće na listovima i rukama i tako pokušavao
da iscedim i poslednje mikronske kapljice tog suludog
razdražljivog sredstva iz svog tela.
Termiti su nestali. Promene svetlosti su postale ređe i vazduh
se smirio iznad auto-puta. Poslednji srebrni i zlatni mlazevi
povukli su se među napuštene olupine na auto-otpadu. Udaljeni
nasipi kraj auto-puta povratili su zamagljene obrise. Razdražljiv
i iscrpljen, gurnuo sam vrata i izašao iz automobila. Grudvice
stakla raštrkanog po zemlji svetlucale su kao bezvredni novčići.
Negde je zabrundao motor. Čim sam sa odmorišta izašao na
put, postao sam svestan krupnog crnog vozila koje je sve većom
brzinom išlo k meni iz senke nadvožnjaka u kojoj smo Von i ja
zajedno ležali. Njegove gume s belom trakom presekle su put
kroz polomljene pivske boce i paklice cigareta u jarku, popele se
na uski ivičnjak i jurnule k meni. Sada mi je bilo jasno da Von
neće stati da me pokupi, pa sam se prilepio uz betonski zid
odmorišta. „Linkoln“ je zaokrenuo k meni i prednjim desnim
blatobranom udario u zadnje kućište točka napuštenog
automobila u kom sam sedeo. Skrenuo je u stranu i iščupao
otvorena vrata iz ležišta. Stub raspršene prašine i iscepanih
novina podigao se uvis kad je auto skliznuo s druge strane
uključenja. Von je krvavim rukama motao volan. „Linkoln“ se
ponovo popeo na ivičnjak na suprotnoj strani uključenja. Oborio
je deset metara dugu deonicu drvene palisade. Zadnji točkovi su
ponovo pronašli uporište na površini puta i auto je u punom
zamahu počeo da se penje ka drumu.
Prišao sam napuštenim kolima i naslonio se na krov. Vrata su
bila nabijena na prednji blatobran i izobličeni metal se sjedinio
od udara. Razmišljajući o Vo novim ožiljcima, na isti način
sjedinjenim duž tih proizvoljnih šavova, kontura iznenadnog
nasilja, osetio sam nagon da povraćam, ali izbacio sam iz sebe
samo baricu kiselog šlajma. Kada je „linkoln” udario u palisadu,
Von se osvrnuo, odmeravajući strogim pogledom vredi li da
ponovo krene na mene. Froncle pocepanog papira su se kovitlale
kroz vazduh oko mene i lepile se svuda po slupanoj limariji vrata
i haube.
 23

STAKLENI AVIONI PELI su se u nebo iznad aerodroma.

Kroz rezak vazduh sam posmatrao kako se saobraćaj kreće auto-
putem. Sećanja na prelepa vozila koja sam video kako lete niz
betonske trake preobrazila su te nekada naporne gužve i zastoje
u beskrajni osvetljeni niz vozila koja strpljivo čekaju na neko
nevidljivo isključenje za nebo. S balkona stana sam zurio u
pejzaž pod sobom, pokušavajući da pronađem taj uspon ka raju,
strminu široku čitavih kilometar i po koju na ramenima
pridržavaju dve arhanđelske prilike i na koju bi mogao da se
uključi sav saobraćaj na svetu.
Tokom tih čudnih dana, dok sam se oporavljao od tripa na
esidu i potonje bliske smrti, boravio sam kod kuće s Ketrin. Dok
sam sedeo u fotelji i na dobro poznat način stiskao naslone za
ruke, pretraživao sam pogledom metaliziranu ravnicu pod sobom
ne bih li negde uočio Vona. Vozila su se lenjo kretala po
zakrčenim betonskim trakama, a njihovi krovovi su obrazovali
neprekinutu ljušturu od uglačanog laka. Posledica upotrebe LSD-
a bilo je stanje gotovo uznemirujućeg spokoja. Osećao sam se
kao da sam odvojen od sopstvenog tela, kao da moji mišići vise
na nekoliko milimetara od armature kostiju, spojeni s lijom
jedino onim malobrojnim ranama koje su se uzjogunile kada sam
za vreme tripa grčio mišiće nogu i ruku. Danima posle toga,
segmenti onoga što sam iskusio vraćali su mi se nimalo
izmenjeni, i tada bih video automobile na putu, odevene u
krunidbene oklope, kako lete po pločnicima na vatrenim krilima.
Pešaci bi na ulicama ispod mene nosili svečanu matadorsku
nošnju i osećao bih se poput usamljenog posetioca u njihovom
gradu. Ketrin bi mi prišla s leđa, poput kakve električne nimfe,
pobožnog stvorenja koje svojim spokojnim prisustvom bdi nad
mojim uzrujanim pokretima.
U trenucima manje sreće, vratili bi se tromost delirijuma i
mučni izgled sivog nadvožnjaka, vlažnog podzemnog hrama na
čijem sam ulazu video hiljade muva kako razjedaju
instrumentalnu tablu i Vonove guzove dok me je on posmatrao
zavaljen, pantalona spuštenih do kolena. Prestrašen tim kratkim
oživljavanjem događaja, uhvatio bih Ketrin za ruke kojima mi je
stezala ramena i pokušavao da ubedim sebe da sedim s njom
pokraj hermetički zatvorenog prozora u sopstvenom stanu. Često
bih je pitao koje je doba godine. Svetlosne promene u mojim
mrežnjačama smenjivale su godišnja doba bez ikakvog
upozorenja.
Jednog jutra, kada me je Ketrin ostavila samog i otišla na
poslednji čas letenja, video sam njen avion iznad autoputa; bio je
to stakleni konjic nošen suncem. Izgledao je kao da nepomično
visi iznad moje glave, a propeler mu se okretao polako kao da je
igračka. S njegovih krila je izvirala neprekidna bujica svetlosti.
Ispod nje, automobili koji su leteli po auto-putu ispisivali su
na prostranoj ravnici sve moguće putanje njenog leta, prostirući
planove našeg predstojećeg prolaska kroz nebesa, tranzite krilate
tehnologije. Pomislio sam na Vona prekrivenog muvama, nalik
na vaskrsli leš, kako me posmatra s mešavinom ironije i nežnosti.
Znao sam da Von nikad ne bi mogao stvarno umreti u
automobilskom sudaru, da bi se na neki način ponovo rodio iz tih
savijenih maski hladnjaka i vodopada od polomljenog
vetrobrana. Pomislio sam na ožiljke na beloj koži njegovog
stomaka, na guste stidne dlake koje su rasle čak od gornjih
prevoja njegovih butina, na njegov lepljiv pupak i neprijatni miris
ispod pazuha, na grubo ophođenje prema ženama i automobilima
i na pokornu nežnost koju je iskazivao prema meni. Čak i kada
sam stavio svoj penis u njegov rektum, Von je znao da će
pokušati da me ubije kako bi mi poslednji put iskazao svoju
neobjašnjivu ljubav.
 Ketrinina kola su stajala na prilazu ispod prozora spavaće
sobe. Farba je na levom boku bila oštećena na mestu gde ju je
neko okrznuo autom.
„Tvoja kola...?“ Uhvatio sam je za ramena. „Jesi li dobro?“
Naslonila se na mene, kao da želi da ovekoveči sliku tog
okrznuća u stisku naših tela. Skinula je pilotsku jaknu. I ona i ja
smo zasebno već vodili ljubav s Vonom.
„Nisam vozila – ostavila sam kola na aerodromskom
parkingu.“ Pružila je ruke i uhvatila me za laktove. „Da li je
moguće da je neko to namerno uradio?“
„Neko od tvojih udvarača?“
„Neko od mojih udvarača.“
Sigurno ju je taj beznačajni napad na auto uplašio, ali me je
ipak, dok sam ga pregledao, posmatrala mirnim pogledom.
Opipao sam oguljena mesta na levim vratima i pločama
karoserije i rukom ispitao duboku brazdu koja se prostirala celom
dužinom automobila, od slomljenog zadnjeg svetla do prednjeg
fara. Otisak teškog prednjeg branika drugog auta jasno se video
na štitniku zadnjeg točka; bio je to nepogrešivi potpis Vonovog
„linkolna“. Opipao sam krivudavi žleb, ocrtan jednako jasno kao
zaobljeni klanac između Vo novih čvrstih guzova, definisan
jednako dobro kao uzani prsten njegovog anusa, koji sam i dalje
osećao na penisu svaki put kad bih imao erekciju.
Da li je Von namerno pratio Ketrin i udario njen parkirani
automobil kako bi napravio prvi potez u udvaranju? Pogledao
sam njenu bledu kožu i čvrsto telo i pomislio na Vo nov auto koji
jurca k meni između betonskih stubova nadvožnjaka. Kao i
Sigrejv, umro bih u stanju umrtvljenosti od esida.
Otvorio sam suvozačka vrata i pozvao Ketrin da uđe.
„Pusti mene da vozim – svetlost je sada jasna.“
„Tvoje ruke. jesi li spreman za to?“
„Ketrin...“ Uzeo sam je za ruku. „Potrebno mi je da ponovo
vozim pre nego što sve prođe.“
Držala je gole ruke preko grudi i zavirila u automobil, kao da
traži muve koje sam joj opisivao.
Želeo sam da je pokažem Vonu.

Pokrenuo sam motor i izašao iz dvorišta. Dok sam ubrzavao,

prizori ulice su se okretali oko mene, odmičući se kao da ih nosi
vetar. U blizini supermarketa, jedna mlada žena u plastičnom
mantilu isijavala je purpurnom svetlošću dok je prelazila ulicu.
Kretanje automobila, njegov položaj i geometrijski oblik prošli
su kroz izraženi preobražaj, kao da su pročišćeni od svih slojeva
poznatog i sentimentalnog.
Okolni mobilijar, Izlozi prodavnica i prolaznici behu
osvetljeni pokretima automobila, a jačinu svetlosti koju su
emitovali regulisao je prolazak vozila kojim sam ja upravljao. Na
semaforu sam pogledao Ketrin, koja je sedela do mene. Jednu
ruku beše položila na prozor. Boje njenog lica i ruku otkrivale su
se u najjasnijem i najbogatijem obliku, kao da je svaka krvna
ćelija, granula pigmenta i hrskavica na njenom licu prvi put
stvarna i okupljena na jednom mestu zahvaljujući kretanju tog
auta. Koža njenih obraza, putokazi koji su nas vodili ka auto-
putu, automobili parkirani na krovu supermarketa – sve je to bilo
razjašnjeno i određeno, kao da se neki potop ogromnih razmera
napokon povukao, ostavivši sve prvi put izolovano kao da je deo
pejzaža s Meseca, mrtva priroda koju je postavio rušilački odred.
Vozili smo se auto-putem ka jugu.
„Saobraćaj – kuda su svi otišli?“ Shvatio sam da su tri trake
gotovo puste. „Svi su nestali.“
„Htela bih da se vratimo – Džejmse!“
„Ne još – ovo je tek početak...“
Mislio sam na tu sliku praznog grada, s napuštenom
tehnologijom prepuštenom samoj sebi, dok smo silazili niz
uključenje na kome je Von nekoliko dana ranije pokušao da me
ubije. Na prostranom placu iza oštećene palisade, grupa
napuštenih automobila je stajala na ispranoj svetlosti. Prošao sam
pored betonskog potpornog stuba, koji je nosio ožiljke, ka
mračnoj pećini nadvožnjaka, ka mestu gde smo se Von i ja grlili
među betonskim stubovima slušajući kako saobraćaj tutnji iza
nas. Ketrin je podigla pogled ka svodovima nadvožnjaka nalik na
krov katedrale, ili pak niz praznih podmorničkih bunkera.
Zaustavio sam auto i okrenuo se k njoj. Ne razmišljajući,
zauzeo sam pozu u kojoj sam sodomisao Vona. Pogledao sam ka
svojim butinama i stomaku, zamišljajući Vo nove guzove
podignute visoko na moje kukove, sećajući se lepljive teksture
njegovog anusa. Neki čudni obrt je hteo da taj seksualni čin
između nas dvoje bude lišen svake seksualnosti.
Vozili smo se po brzim putevima čitavog tog popodneva.
Beskrajni sistem auto-puteva po kom smo se kretali sadržao je
formule za beskonačno mnoštvo seksualnog zadovoljstva.
Posmatrao sam automobile koji su silazili s nadvožnjaka. Svaki
je od njih nosio komadić sunca na krovu.
„Tražiš li Vona?“, pitala me je Ketrin.
„Moglo bi se tako teći.“
„Više ga se ne plašiš.“
„A ti?“
„On će se ubiti.“
„Znao sam to još kad je Sigrejv umro.“
Gledao sam je kako zuri u vozila koja su jurila k nama niz
nadvožnjak dok smo čekali na uključenju ispod Zapadne avenije.
Želeo sam da je Von vidi. Razmišljao sam o dugačkoj ogrebotini
koja je, poput ožiljka, počivala na boku Ketrininih kola i želeo
sam da je pokažem pred Vonom, da ga time podstaknem da
ponovo uzme Ketrin.
Na aerodromskoj benzinskoj stanici smo videli Veru Sigrejv
kako razgovara s devojkom koja je točila gorivo. Skrenuo sam u
dvorište. Verino telo snažnih kukova, vrednih dojki i guzova, bilo
je odeveno u debelu kožnu jaknu, kao da je upravo krenula na
antarktičku ekspediciju.
Isprva me nije prepoznala. Preletela je preko mene čvrstim
pogledom koji se zaustavio na Ketrininoj elegantnoj figuri i
nekako sumnjičavo osmotrio položaj u kom je sedela, prekrštenih
nogu, u otvorenoj kabini sportskog automobila iskrzane limarije.
„Odlaziš?“ Pokazao sam na kofere na zadnjem sedištu
Verinog auta. „Pokušavam da nađem Vona.“

Vera je završila razgovor s radnicom, ispitavši je o

pojedinostima za koje treba da se pobrine kako bi se njen sinčić
ukrcao u avion. Ne skidajući pogled s Ketrin, ušla je u auto.
„Prati svoju filmsku glumicu. Policija ga juri – na
nadvožnjaku kod Northoka ubijen je jedan majstor koji je bio
Amerikanac.“
Naslonio sam ruku na vetrobran, a ona je uključila brisače i
gotovo mi presekla ruku u zglobu.
„Bila sam s njim u kolima“, dodala je, i time je objasnila sve.
Pre nego što sam uspeo da je zaustavim, već je odmakla ka
izlazu i uključila se u brzi večernji saobraćaj.

Ketrin me je pozvala telefonom iz svoje kancelarije da mi kaže

da ju je Von pratio do aerodroma. Dok je govorila sebi
svojstvenim mirnim glasom, odneo sam telefon do prozora.
Posmatrajući automobile kako se vuku auto-putem, osetio sam
kako mi se penis ukrućuje. Negde poda mnom, među tim
hiljadama vozila, Von je čekao na nekoj raskrsnici.
„Verovatno traži mene“, rekao sam joj.
„Dva puta sam ga videla – jutros me je čekao na ulazu na
parking.“
„Šta si mu rekla? „
„Ništa. Pozvaću policiju.“
„Nemoj.“
Dok sam razgovarao s njom, zatekao sam sebe kako tonem u
istu onu erotsku maštariju u kojoj sam ponekad ispitivao Ketrin
o instruktoru letenja s kojim je ručala, izvlačeći jednu po jednu
pojedinost o nekom beznačajnom ljubavničkom susretu, o
kratkom snošaju. Zamišljao sam Vo na kako je čeka na nekoj
mirnoj raskrsnici, kako je sledi kroz perionice automobila i
saobraćajne zaobilaznice i sve se više primiče snažnom erotskom
spajanju. Jednolične ulice su bile ozarene prolaskom njihovih
tela tokom tog izuzetno otegnutog rituala parenja.
Pošto više nisam mogao da boravim u stanu dok to udvaranje
traje, odvezao sam se do aerodroma. Motrio sam s krova
višespratne garaže, pored zgrade za teretni avio-saobraćaj, i
čekao da se Von pojavi.

Kao što sam i očekivao, Von je čekao Ketrin na raskrsnici

Zapadne avenije i nadvožnjaka. Nije se trudio da se sakrije ni od
mene ni od nje, i otvoreno se tiskao svojim glomaznim autom u
reku automobila koji su prolazili. Naizgled nezainteresovan za
Ketrin i mene, Von je sedeo naslonjen na ram prozora i maltene
spavao za volanom, a onda se svetlo na semaforu promenilo i on
je jurnuo. Levom šakom je dobovao po obruču volana, kao da iz
njegovog ubrzanog podrhtavanja čita Brajevu azbuku puta. Idući
putem tih ustalasanih kontura u svojoj glavi, pomerao je
„linkoln“ levo-desno po površini puta. Oteklo lice mu se
pretvorilo u ukočenu masku, a isečeni obrazi čvrsto su mu se
zgrčili oko usana. Uletao je iz trake u traku, pa je pojurio brzom
trakom sve dok se nije našao pored Ketrin, a onda je kliznuo iza
nje, dopustio drugim automobilima da se ubace između njih i
zauzeo osmatrački položaj u sporoj traci Počeo je da oponaša
Ketrinin način vožnje – njena uspravna ramena i podignutu
bradu, neprekidnu upotrebu kočnice. Usklađena stop-svetla
njihovih automobila kretala su se brzim putem poput razgovora
nekog odavno venčanog para.
Ubrzao sam za njima, bleskajući farovima svakom vozilu koje
bi mi se isprečilo. Stigli smo do uključenja na nadvožnjak. Dok
se Ketrin pela uz put, prisiljena da uspori jer je ispred nje bila
kolona cisterni za gorivo, Von je naglo ubrzao i skrenuo levo na
raskrsnici. Jurnuo sam za njim i krivudao oko kružnih tokova i
raskrsnica koje je natkriljivao nadvožnjak. Prošli smo kroz
crveno svetlo, a saobraćaj sa aerodroma se primicao k nama.
Negde iznad naših glava, Ketrin se kretala preko otvorene
površine nadvožnjaka.
Von se probijao kroz popodnevni saobraćaj; u poslednjem
trenutku je pritisnuo kočnicu i njegov auto se otkotrljao na
desnim točkovima dok je u punoj brzini obilazio oko kružnog
toka. Sto metara iza njega, ja sam jurio pravo ka isključenju s
nadvožnjaka. Von je stao na raskrsnici i čekao dok su pored njega
tutnjale cisterne za gorivo. Kada se pojavio Ketrinin mali sportski
auto, jurnuo je napred.
Dok sam krivudao iza njega, čekao sam da se Von sudari s
Ketrin. Njegov auto se kretao pravo preko linija iscrtanih po putu,
putanjom koja je vodila u sudar. Ipak, on je u poslednjem
trenutku skrenuo u stranu i izgubio se presekavši reku saobraćaja
iza nje. Nestao je iza kružnog toka na putu koji je vodio na sever.
Dok sam ga gledao, s mukom pokušavajući da sustignem Ketrin,
uhvatio sam u poslednjem trenutku izubijani prednji branik i
polomljene farove kako bleskaju nekom nabijenom kamiondžiji.
Pola sata kasnije, u podrumskoj garaži moje zgrade, rukama
sam opipavao otisak Vonovog automobila na telu Ketrininog
sportskog auta, probno znamenje smrti.

Te probe za spajanje između Vona i Ketrin nastavile su se

tokom sledećih dana. Vera Sigrejv mi je dva puta telefonirala da
me pita da li sam video Vona, ali ja sam insistirao na tome da
nisam izlazio iz stana. Rekla mi je da su policajci odneli Vonove
fotografije i opremu iz mračne komore u njenoj kući. Ono što je
bilo neverovatno jeste to što im nije polazilo za rukom da uhvate
Vona.
Ketrin nikad nije pominjala da je Von progoni. Među nama je
sada vladala ironična tišina, ista ona stilizovana privrženost koju
smo iskazivali jedno drugom na zabavama, svaki put kada bismo
ona ili ja otvoreno poveli drugog ljubavnika ili ljubavnicu. Da li
je razumela Vonove prave motive? Istovremeno, čak ni ja nisam
shvatao da je ona samo dublerka tokom temeljnog uvežbavanja
jedne druge, daleko važnije pogibije.
Iz dana u dan, Von je pratio Ketrin brzim putevima i
obilaznicama oko aerodroma. Ponekad bi je čekao u vlažnoj
slepoj ulici pokraj našeg kolskog prilaza, a katkad bi se kao
utvara pojavio u brzoj traci nadvožnjaka u svom izubijanom autu
koji se naginjao na levu stranu. Posmatrao sam ga kako je
očekuje na različitim raskršćima i očigledno u sebi oprobava
mogućnosti različitih vrsta nesreća: čeonih sudara, udara u stranu
i u zadnji trap, prevrtanja. Tokom tog perioda, osećao sam kako
u meni narasta euforija, predavanje neizbežnoj logici pred kojom
sam nekada uzmicao, kao kada bih posmatrao svoju ćerku u
ranom stadijumu silovite ljubavne pustolovine.
Često sam stajao na travi koja je rasla uz nasip zapadnog
isključenja s nadvožnjaka, znajući da je to Vo nova omiljena
zona, i posmatrao ga kad bi jurnuo za Ketrin koja bi tuda
protutnjila tokom večernjeg špica.
Vonov auto je bivao sve izubijaniji. Desni branik i vrata behu
obeleženi tragovima udara, duboko urezanim u metal – zarđalim
štraftama koje su sve više belele, kao da se ispod njih počinje
nazirati skelet. Dok sam čekao iza njega u saobraćajnom
zagušenju na northoltskom drumu, video sam da su mu dva
zadnja prozora polomljena.
Propadanje se nastavilo. Lim s karoserije se odvojio od
blatobrana zadnjeg levog točka i levi je branik visio sa zupčanika
šasije, pa je njegova zarđala donja ivica dodirivala zemlju kad je
Von skretao.
Skriven iza prašnjavog vetrobrana, Von se grbio za volanom
dok je velikom brzinom jezdio auto-putem, nesvestan uboja i
razvalina na svom automobilu, kao da su to rane koje je samo
sebi nanelo neko nesrećno dete.
Još nisam bio siguran da li će Von pokušati da se sudari s
Ketrininim automobilom i nisam pokušavao da je upozorim.
Njena bi smrt bila predstava moje brige o svim žrtvama avionskih
nesreća i prirodnih katastrofa. Dok sam noću ležao pored Ketrin
i šakom joj mesio grudi, zamišljao sam njeno telo u kontaktu s
različitim delovima unutrašnjosti „linkolna”, pa sam za Vona
uvežbavao položaje koje bi njeno telo moglo da zauzme. Svesna
tog predstojećeg sudara, Ketrin je u svojim mislima otvorila
kapije transa. Pasivno mi je dopuštala da njene udove nameštam
u poze još neoprobanih seksualnih odnosa.
Dok je Ketrin spavala, izubijani auto se ispod nas vozio
pustom avenijom. Zbog potpunog spokoja na ulici koja se
protezala pored naše zgrade, čitav je grad delovao napušteno.
Tokom onog kratkog zatišja pred zoru kada avioni nisu poletali
sa aerodroma, jedini zvuk koji smo čuli bila je tutnjava auspuha
Vonovih kola. S kuhinjskog prozora sam video Vonovo sivo lice,
naslonjeno uz polomljeno leptir-staklo. Preko čela mu se pružala
duboka brazda, nalik na svetlu kožnu traku. Na trenutak sam
pomislio da su svi avioni koje je gledao kako uzleću sada otišli.
Kada više ne bude ni mene ni Ketrin, on će napokon biti sam i
karaće po praznom gradu u tom uništenom automobilu.
Nisam znao da li da budim Ketrin, pa sam pričekao pola sata,
a onda sam se obukao i izašao u dvorište. Vonov auto je bio
parkiran uz aveniju, ispod drveća. Svetlost zore je mutno padala
na prašnjavu farbu. Sedišta su prekrivali mast i štroka, a preko
zadnjeg sedišta behu prebačeni masni jastuk i pocepano karirano
ćebe. Na osnovu polomljenih boca i konzervi od hrane koje su
ležale po podu, procenio sam da Von već nekoliko dana živi na
točkovima. U očiglednom naletu besa, udario je rukom preko
instrument-table i smrskao nekoliko kazaljki i gornji obod
konzole. Polomljena plastika konzole i froncle hroma visile su
preko prekidača za svetla.
Ključ za paljenje je bio u poziciji. Pogledao sam gore i dole
po aveniji, pokušavajući da vidim da li se Von krije iza nekog
drveta. Obišao sam oko kola i rakom vratio na mesto polomljene
delove karoserije. Dok sam to radio, prednja leva guma je polako
ispustila vazduh iz sebe i točak je potonuo sve do zemlje.
Ketrin je sišla i posmatrala me. Kroz sve bistriju jutarnju
svetlost, nas dvoje smo zajedno pošli do ulaza. Dok smo prelazili
preko šljunka, iz garaže se začuo urlik motora. Uglačano srebrno
vozilo, koje sam odmah prepoznao kao svoje, zaletelo se k nama.
Ketrin je kriknula i saplela se, ali pre nego što sam uspeo da je
uhvatim za ruku, auto nas je naglo obišao i, klizajući preko
šljunka, izjurio na ulicu. Dahom jutra se prolomio bolni krik
motora.