1

Biblioteka
KOSMOPOLIS
LOGOS

Naslov originala
Чингиз Айтматов
ТАВРО КАССАНДРЫ
(Из ересей XX века)

„Молодал гвардил“, Москва, 2003

© Чингиз Айтматов
© za Srbiju LOGOS

Urednik
VLADIMIR MEDENICA

sken: jocamx
obrada: solicitor

2
 SADRŽAJ
KASANDRIN BELEG ............................................................................. 4
I ............................................................................................................. 6
II .......................................................................................................... 15
III......................................................................................................... 35
IV ........................................................................................................ 49
V.......................................................................................................... 62
VI ........................................................................................................ 79
VII ..................................................................................................... 107
VIII.................................................................................................... 120
IX ...................................................................................................... 134
X........................................................................................................ 156
XI ...................................................................................................... 176
EPILOG ............................................................................................ 178
KRAJ SVETA ....................................................................................... 224

3
 ČINGIZ AJTMATOV

KASANDRIN BELEG
(iz jeresi XX veka)
Roman

Prevela s ruskog
MIRJANA GRBIĆ

Beograd, 2007

4
Kada je Kasandra odbacila Apolonovu
Ljubav, on ju je kaznio tako da niko više ne
veruje njenim proročanstvima...
(Iz grčke mitologije)

Ali je bolji i od jednijeh i od drugijeh onaj

koji još nije postao, koji nije video zla
što biva pod suncem.
(Knjiga propovjednikova)

5
 I

I ovoga puta − u početku beše Reč. Kao nekada. Kao u onoj

besmrtnoj Priči.
I sve što se zatim dogodilo, bilo je posledica Rečenog.
Međutim, mnogi kojima je bilo suđeno da se prvi suoče s tako
neočekivanim događajem, nisu mogli da pretpostave kako im
vremenom predstoji da u svojim memoarima, pretičući jedni druge,
upravo tu priču opisuju kao najpotresniji događaj u svom životu. Uz
to, svi oni, očevici, bili su osuđeni da svoje uspomene započnu
naširoko korišćenom frazom: „Neverovatni događaji toga dana
odvijali su se kao u detektivskom romanu”.
Uostalom, tako je i bilo. Zaposleni u Tribjunu iznenada su od
glavnog urednika dobili naredbu kojom im je na vanrednoj sednici
redakcijskog kolegijuma, hitno okupljenog na spratu gde sedi
rukovodstvo, strogo zabranjeno da odgovaraju na telefonske pozive i
faksove, pa čak i da primaju posetioce u prostorijama redakcije.
Sve je upravo i počelo tom vanrednom sednicom.
Objaviti takvu izjavu u novinama − o tome je moglo samo da se
sanja! Ali trebalo je doneti odluku, moralo se nešto preduzeti. Pitanje
je bilo neumoljivo: ili − ili. I Tribjun, koji je prilično energično i
revnosno negovao svoj imidž „duhovnog vođe na svim kontinentima“,
nije mogao da se uzdrži od iskušenja (razume se, đavolsko!“, kako su
potom tvrdili oponenti). Ulog je bio suviše visok - senzacija svetskih
razmera. Redakcija je dobila ekskluzivno pravo da objavi taj materijal
i odlučila je da ozbiljno rizikuje − stavila je na kocku sve: odlučila se
za munjevito objavljivanje dokumenta, kakvog još nije bilo u
celokupnoj istoriji čovečanstva.
I baš tada, na početku događaja, jedan od redakcijskih
komentatora izgovorio je reči koje su mnogi zapamtili. „E, pa, deco −
rekao je, držeći u ruci svež otisak šlajfne − crta na skali istorije iskočila
je iz okvira pojmljivog. I to, zahvaljujući nama, našem Tribjunu\ Tu
crtu više niko neće moći da pređe, jer iznad ovoga se ne može, a što se

6
ostalog tiče, što bi se reklo, videćemo − budućnost će pokazati. Kako
će se sve ovo završiti? Videćemo!“ − Zavrteo je glavom i značajno
dodao: − „Uostalom, kolege, izvinite, moram da vas upozorim: neka
svako razmisli o sebi ne zna se šta će biti kroz jedan sat.“
Iskreno rečeno, bilo je razloga za bojazan. To je svima bilo jasno.
Toga dana raspoloženje u redakciji menjalo se iz sata u sat, od
potpunog očajanja svih − počev od glavnog urednika do stažista sa
fakulteta za žurnalistiku, koji su ovde pekli zanat za svoje buduće
reportaže − svi su se čas skrivali iza zatvorenih vrata, ne ustajući od
stolova i izbegavajući da razgovaraju jedni s drugima, a čas je,
naprotiv, nastajalo ludačko uzbuđenje, kada su svi trčali po hodnicima
i radnim sobama, žamoreći, očiju blistavih od uzbuđenja. Ipak, bilo je
vreme da se razmisli i o nečem drugom − da li treba da se pod hitno
zabarikadiraju vrata i prozori za slučaj da nagrne razjarena svetina
koju, van svake sumnje, neće morati dugo da čekaju, jer postojali su
svi razlozi da narod, koji navali sa ulice (a koji ne bi mogla da zadrži
nijedna policija), porazbija u paramparčad sve prozore, pobaca
telefone, polomi nameštaj i svu tehniku, i pred objektivima
televizijskih kamera, pristiglih da snime nastali haos, grubo zgrabi za
gušu novinare koji su se usudili da bukvalno u roku od samo jednog
sata uzbune ceo svet, da čoveka vaistinu suoče sa samim Bogom...
Ali, za sada, bučne gomile još neobaveštenih ljudi hrlile su ulicama
velikog američkog grada. Uobičajeno su tekle žive reke duž staklenih
oblakodera, pored njih su se, isto tako neprekidno, ulicama kretale
svetlucave reke automobila, a nad glavama ljudi su leteli zaslepljujuće
sjajni helikopteri. Još nikoga nije obuzeo užas, niko još nije počeo da
urla na trgu, mašući zavereničkim novinama koje su izvršile
bogohulni upad u tajne ustrojstva sveta, koji nikada do sada nije
izazivao bilo kakve sumnje, niko još nije pustio podstrekački poklič
kako bi zatalasao sve unaokolo i krenuo na to đavolje seme zla...
Tribjun je žurio, plašeći se konkurencije. Da je novi broj, koji je
prelaman bukvalno u trku, zakasnio makar pola sata, taj materijal,
pristigao iz kosmosa, objavile bi neke druge novine u nekom drugom
delu sveta, ma kako se to po njih završilo. Tribjun nije smeo da

7
propusti svoju šansu, čak i po cenu da to izazove svetski potop koji 6i
na pučinu povukao sve živo na zemlji, posle čega nijedne novine
nikome i nigde više ne bi bile potrebne.
A okean, taj rezervoar svetskog potopa, nadolazećeg i
najverovatnije neizbežno!“, toga dana moćno se mreškao između
kontinenata celom svojom ustalasanom masom, neuhvatljivo
ljuljuškajući zemljinu kuglu; poigravao se džinovskim strujama,
uzbuđujući samoga sebe i kipteći kratkotrajnim niskama talasa,
svetlucao je i blistao na svom ogromnom prostranstvu.
Futurolog je posmatrao uskiptelu magmu okeana s visine, divio joj
se gledajući je kroz prozor aviona koji je leteo iznad Atlantika. A ono
što je video, oduševilo ga je tog sunčanog dana, iako ničeg neobičnog
nije bilo − uobičajen, štaviše, iznuđen prizor za stotine putnika − dole,
ispod njih, okean, voda, talasi, jednoobraznost, prazan horizont.
Razmišljao je o tome kako je divno što je sićušno ljudsko oko u stanju
da osmotri bezgraničan prostor sveta. I to nije slučajno. Nikome, čak
ni orlu pod oblacima, nije dato ovakvo panoramsko viđenje. Da,
zahvaljujući tehničkim dostignućima, koja su postala druga, stvorena
realnost, čovek je neprestano u sebi otkrivao nove resurse
vaseljenskog prilagođavanja, i dostizao božansku moć. Jer, samo Bogu
je dato da osmotri celu Zemlju, dok se kreće svetom poput nevidljivog
vihora na nevidljivoj visini. Eto o čemu je razmišljao Futurolog,
odmarajući se uz stabilan i ravnomeran šum motora. Baš je dobro
ostati nasamo sa sobom... Pomalo pijan zbog popijenog viskija, koji se
zlatasto presijavao na dnu velike čaše s ledom, nije se opirao
prijatnom osećaju izazvanom bržim strujanjem krvi, naprotiv, želeo je
da što duže zadrži to veoma retko osećanje slobodne pripadnosti
samome sebi. I to što su sedišta pored njega bila prazna, što u tom
redu nije bilo suseda koji bi mogli da mu odvlače pažnju razgovorom,
takođe je bila retka sreća.
Futurolog se vraćao s još jednog putovanja u Evropu. Opet
međunarodna konferencija − skup intelektualaca opet beskrajne
diskusije koje su postale slika života te kosmopolitske sredine,
diskusije koje se prelivaju jedna u drugu u vrtlogu mišljenja i

8
predviđanja. Opet se govorilo o perspektivama svetske civilizacije, o
opasnosti monopolarnog razvoja, i tome sličnom − o uvek aktuelnim
problemima, na čije je osmišljavanje odlazio, može se reći, celokupan
život ovog učenog harvardskog gospodina. I, reklo bi se, što je s
godinama ozbiljnije poimao tu nauku proroka, to je snažniji postajao
osećaj sizifovske neizučenosti uporno izučavanog − perspektiva
ljudskog roda, koji živi od danas do sutra. Ponekad je razmišljao:
kakva je to nauka − večno težiti da se preduhitri sudbina, večno se
mučiti u traženju smisla života − onoga što nikada i nikome neće biti
otkriveno ni danas, ni sutra, ni kroz hiljadu godina?! Ali samo pokušaj
sebi da uskratiš to neprestano hrljenje misli u budućnost, možeš li da
se ne mučiš, da ne očajavaš i ne nastojiš da uočiš ono što se tek nazire
na horizontu?! Život bez slike budućnosti je besplodan. Ali koliko je
ponekad teško, iako sebe pozivaš na naučnu mirnoću, na stav «iznad
sukobljavanja», odlučiti se da objektivno prognoziraš, da predskažeš
kuda, u kakvu provaliju kani da se otkotrlja takozvani točak istorije, i
da li je to uopšte točak, možda je nešto drugo, nešto što zapravo i nije
u stanju da se kotrlja, nešto poput obruča bicikla s polomljenim
žicama spljoštenog usled strahovitog udarca − pošto za taj oblik
kretanja nije nađena šira definicija u nauci. Približnost, shematičnost,
deklarativnost − večna obeležja „zvonaste“ futurologije, empirične i
dramatične istovremeno, koja se ipak, bez obzira na to, usuđuje da sve
tumači i predviđa. Od nekih prognoza, napravljenih s tog visokog ali
klimavog „zvonika“, naprosto je dobijao želju da pobegne, kao od
crnog olujnog oblaka, jer bi se i sam uplašio sopstvenih prognoza,
osećaja kobnih vrtloga istorije, a pre svega neukrotivih sila koje se
otvoreno svuda i na svakom mestu uporno bore samo i jedino za vlast,
rađajući novo zlo u zamenu za staro, pošto krvotok svake vlasti, ma
šta ona sama proklamovala o svojim ciljevima, jeste gospodarenje. Za
dušu, koja uprkos svemu žudi za istinom i nedostižnim idealom,
futurologija je u tom smislu bila nesumnjiva muka i bol. Pa ipak,
odustati od večitih pokušaja da se predvidi budućnost, što je
pokušavao da čini još nemušti prvobitni čovek, da odustane od tog
apsolutno nekorisnog posla i da, može biti, iz mesijanskih pobuda
uskomešanoj ljudskoj žgadiji proriče puteve pretpostavljenog

9
razvoja, Futurologu je bilo teško, isto kao i da se odrekne samoga sebe.
Koliko je samo godina posvetio tome! „Predskazivačima“, pak, nije
nimalo lako da se održe na visini u savremenom pragmatičnom
društvu. Prohujala su ona lepa antička vremena kada je delfijska Pitija
proricala i smrt, i trijumf u ime bogova. Avaj, u XX veku se na proroke
gleda daleko nadmenije i podsmešljivije.
Međutim, ni to nije toliko strašno. Futurolog i njegove kolege živeli
su u svom krutu, sa sopstvenim profesionalnim interesovanjima.
Recimo, ovo njegovo putovanje u Evropu imalo je veze ne samo sa
simpozijumom, već i sa prezentacijom njegove nove knjige objavljene
u Frankfurtu na Majni. Na prijemu, napola u šali, neko je tim povodom
rekao, poigravajući se nemačkom rečju „majn“, kako je, eto, veliki grad
na Majni objavio veliku knjigu Majne Herausforderung (Moj izazov
samome sebi), koju najverovatnije niko neće moći da opovrgne, osim
samog autora. A u toj knjizi on se otresao levičarstva, kao lepljivog
čička. To je zaista bio izazov samom sebi, tačnije, nekadašnjim
zanosima mladosti. Prevladavanje ekstremističke struje veka morao
je da započne od samoga sebe.
Posle promocije održao je konferenciju za štampu, delio
autograme, zatim je organizovana kratka ekskurzija po Rajni i tu je, na
izletničkom brodu, dao intervju za Špigl. Apostol futurologije, već u
godinama, fotografisan je tako da su se iza njega videle rajnske stene
pokraj kojih su plovili. I opet učtiva šala − drevne stene, tobože, veoma
dobro pristaju njegovom izgledu, i on sam je kao te stene. Na to je
odgovorio sa smeškom. „To možete da stavite u naslov intervjua −
Razmišnjanja Stare stene.“ I Stara stena je morao da razmišlja naglas.
Pitanja su bila razna. Šta znači izazvati samoga sebe u nauci i,
verovatno, u životu? Nije li to revizija sopstvenih iskustava i uverenja?
Šta misli apostol: da li je pesimizam uvek fatalan rezultat života? Šta
on misli o avanturizmu u futurologiji? I, najzad, koliko se dobro oseća
on sam? Kako mu se čini ovo rajnsko vino?! Pa to je sjajno! Amerikanci
su uvek takvi. Naročito ako su nemačkog porekla.
I sada, poput sportiste koji žuri u svlačionicu nakon teške
utakmice da bi se što pre isključio iz svega, oslobodio se akumulirane

10
napetosti, Robert Bork je nastojao da se u avionu udalji od svega, da
ne misli o onome, o čemu je neprestano razmišljao. A ipak je
razmišljao. O novoj, možda zaključnoj monografiji. Trebalo je da
završi nedovršivo − svoju „Pesmu nad pesmama“. Ako, uspe, naravno.
Ako uspe da na osnovu višegodišnjih istraživanja izvede misao na
prag novih naučnih predviđanja. Po mišljenju Roberta Borka,
savremenom čovečanstvu je predstojalo da se suoči sa sasvim novim
problemima, očekivala su ga ranije nepoznata, ali svima zajednička
iskušenja, recimo, kao kada bi se odjednom ohladilo sunce, ili,
naprotiv, postalo još vrelije, što bi se ticalo svih i svuda. Osmišljavajući
te nove probleme, čovečanstvo će morati da otkrije u sebi sposobnost
da pojmi ne samo tragičnu mogućnost svoje propasti, već, što je
izuzetno važno, to poimanje treba da posluži kao podsticaj za
otkrivanje novih načina preživljavanja i nalaženja daljih puteva i
oblika razvoja, što, opet, treba da omogući nov način života, nov tip
mišljenja, i sve to napisati, predskazati put budućeg razvoja − to je
upravo i bila njegova, Roberta Borka, „Pesma nad pesmama“... Ali, da
li će uspeti? Posao je ogroman... A vreme neumoljivo...
Okean ispod krila aviona i dalje se beskrajno mreškao,
svetlucajući odsjajima što su titrali na talasima. Sunce, vedra visina,
prostor, silovit let − kretanje, nalik na večno lebdenje iznad okeana...
Kroz sat i po trebalo je da se ukaže obalska linija kopna, avion će
početi da se spušta i tada će se završiti ova nebeska pauza, i opet će
već na prvom koraku, na bučnom aerodromu, zaroniti u ljudski vir.
A za sada let traje, i Futurologa na tom putu čeka nešto
neočekivano i neobično.
On je bio sasvim prosečan fotografamater, ali je ipak uvek sa
sobom nosio fotoaparat i škljocao snimajući odreda sve što mu padne
na pamet. Naročito je uživao u raznim vrstama nebeskih pejzaža.
Njegovu ženu Džesi obuzimalo je očajanje zbog gomile nekorisnih
fotografija kojih je bila puna kuća. Kad bi se iznervirala nazivala ga je
fotođubretarom i pretila da će napraviti pravu lomaču, ali to nije
moglo da ohladi njegovo vatreno oduševljenje. Ironičan prema
samom sebi, on je govorio: „Ja sam stratosferdžija − u nauci lebdim u

11
apstrakcijama, pa i u fotografiji oblake hvatam u objektiv!“ I ovoga
puta, pomislivši da bi valjalo štogod snimiti i popuniti svoju kolekciju
nekim čudnim oblačkom koji slobodno skita po nebu, kao dete po
lepom vremenu, on se primače prozoru pripremajući fotoaparat.
Ništa vredno pažnje, nažalost, nije se videlo − nebo unaokolo bilo je
čisto i tek nekoliko lutajućih kišnih oblaka smucalo se daleko dole.
I tada, dok je avion okretao uzimajući svoj kurs, odjednom, pošto
se letelica iskrenula, on ugleda veliko jato kitova koji su plovili
okeanom. Video ih je veoma jasno, veoma sveobuhvatno u prostoru i
u kretanju, i to je bilo toliko očaravajuće da on ostade bez daha. A
upravo njih, kitove, često je sanjao. Da, sanjao ih je kao mutna
priviđenja koja plove okeanom. I kao da ga zovu da pođe s njima. A
evo sada kitova na javi. Neverovatan prizor! Kitovi su plivali u vidu
klina, kao ždralovi na nebu. Njih dvadesetak. Avion se ispravi, ali su se
kitovi dole još videli. Silovito parajući talase, izbacujući mlazeve u
vidu fontana, koji su šumeli iznad njihovih glava, čas zaranjajući u
debelo more, čas opet izranjajući svojim brdolikim telima, išli su svi
ka istom cilju, ne skrećući i ne kvareći ustaljeno kretanje.
Zaboravivši na sve drugo, zanet snagom i silinom tog prizora,
Robert Bork odjednom zamisli da i sam pliva u tom džinovskom jatu,
među kitovima, da je kitočovek, da voda u vidu blistavih potoka klizi s
njegovih leđa, kao olujni pljusak niz brdo. I on je plivao u hučnom
okeanu, shvatajući iznenada probuđenim drevnim čulom da će od
sada biti povezan s kitovima do kraja svog života; i razotkri se u
njegovoj duši tajna suština tog susreta: ono što zadesi kitove, zadesiće
i njega, ono što se desi njemu, desiće se i kitovima...
Po svoj prilici, nije ih slučajno sanjao? Ne, nimalo slučajno. Ali
kuda su u tom času tako žurno plivali? Kuda su ga to zvali sa sobom, s
kakvom namerom? Iako sa slabašnom nadom da se nešto može videti
s tog rastojanja, on ipak škljocnu aparatom.
Odmah zatim, dohvati iz cepa na sedištu ispred sebe slušalicu
telefona u avionu − da se javi kući. Birajući brzo na displeju brojeve
svog bankarskog računa, pozivni broj grada, broj kućnog telefona, on
pogreši u nekoj od cifara i poče opet ispočetka. Morao je da ispriča

12
ženi o onome što vidi. Bio je u onom stanju, u kome čovek ne može da
ćuti, naprosto ne može a da se nekome ne poveri. „Što li Džesi tako
dugo ne odgovara na poziv?! Gde li je? Možda je već krenula? Tako
rano je krenula na aerodrom? Treba pozvati broj u kolima!“ Upravo
njoj, ženi, žurio je da ispriča o kitovima koje je video, kao da to nije
mogao da uradi kad stigne. Nisu se tek tako najbliži prijatelji šalili s
Futurologom − veran joj je čak i u snu.
A kitovi u okeanu već su se skrivali, već su nestajali iz vidnog
polja...
− Džesi! − viknu on u slušalicu kad se ona odazva. Sećaš li se,
pričao sam ti da sam sanjao kitove?
− Da, a zašto? Šta ti je? Gde si?
− Upravo sam ih video! Video sam kitove u okeanu! Razumeš, to je
bilo, to je bilo nešto veličanstveno, tako nešto nikad u životu nisam
video... To...
− Čekaj, čekaj, zašto si toliko uzbuđen? Smiri se zaboga...
Ispričaćeš mi kasnije, kod kuće. Kitovi! Ovde se događa nešto, ne znam
naprosto šta da ti kažem! Svi su u šoku. Svi čitaju Tribjun\ Imaš li u
avionu današnje novine? Mada, naravno, otkud... Dok ti letiš, ovde se
događa nešto neverovatno! Vanredno izdanje Tribjuna, upravo su o
njemu objavili preko radija i televizije... Svi žure da to pročitaju...
− Šta to? Neka politička senzacija?
− Ma ne. Kad bi bilo to! Ne znam kako da ti objasnim. Još čitam. To
je − nešto sasvim drugo.
− Pa ipak, o čemu je reč? Šta je to?
− Poslanica kosmičkog monaha rimskom papi! A inače, obraća se
svima, svim ljudima...
− Šta? Kakav kosmički monah? Ne zasmejavaj me, molim te. Zar
postoji institucija kosmičkih monaha?
− Ne mogu to da objasnim. To je ogroman materijal. Svi čitaju.
− Pa o čemu je ta poslanica? Šta je njena suština? Ukratko?

13
 − Taj kosmički monah tvrdi da je došao do velikog naučnog
otkrića. Proizlazi da ljudi sada, navodno, mogu sami da odluče da li
žele da se rode ili ne žele.
− Ma šta pričaš, Džesi?! − Futurolog beše zbunjen. Ništa ne
razumem. Kakva besmislica. Kako se tako nešto može tvrditi?! A gde
je onda Bog?
− Ne znam. Možda je i Bog s tim saglasan.
− Baš lepo! Ma šta pričaš?! Da li shvataš šta govoriš? Šta se to tamo
dešava?
− Kad dođeš − pročitaćeš. Svi jedni drugima telefoniraju... Svi su
zbunjeni, mnogi su toliko besni da su spremni da zbrišu Tribjun s lica
zemlje. Naši prijatelji smatraju da upravo ti treba o tome da se izjasniš.
Da vidiš o čemu je reč, da kažeš šta sve to znači i šta će biti dalje...
− A ko je taj kosmički monah? Neki astronaut, koji je šenuo u
orbiti?
− Ma to je isti onaj koji nije hteo da se vrati, sećaš se, bila je kratka
vest u štampi da je jedan član posade kosmičke naučne stanice odbio
da se vrati na Zemlju?
− Sećam se, naravno. Novine su pisale da je on Rus, da je odleteo s
Amerikancem i Japancem. Ne sećam se jedino kako se zove.
− U poslanici je sebe nazvao monahom Filotejem.
− Filotej? Da li mu je to pravo ime?
− Ne znam.
− To je rusko ime. Od Rusa se sada svašta može očekivati. Toliko
su se svega nagledali u svom veku... Isposnik, mora biti, osamio se u
kosmičkom skitu i zasipa nas odande idejama?! To je baš novost!

14
 II

PAPI RIMSKOM

Vaša Svetosti, najpre izvinite zbog toga što Vas uznemiravam iz

ovog veoma dalekog mesta u Vasioni − sa zemljine orbite, gde se, evo,
već treća godina, nalazim u ekspediciji na kosmičkoj naučno-
istraživačkoj stanici. U mislima priklanjam glavu uz Vaše koleno, sveti
one, i strasno celivam Vašu ruku. Oprostite grešnoj duši mojoj i, ukoliko
smatrate mogućim, saslušajte me iako Vam se na prvi pogled mogu
učiniti apsolutno apsurdnim, a sa stanovišta moralno-istorijskog
iskustva, čak i štetnim, svi moji zaključci zasnovani na praktičnom
posmatranju, kao i ideje koje sam najdublje prepatio, možda voljom i uz
sugestiju − osmeliću se da pretpostavim − samog Proviđenja. Inače Vas
ne bih uznemiravao, sveti one, jer odlično znam koliko Vam se užasno
drskim može učiniti moje obraćanje Vama. Nadam se, ipak, da će Vam
u kontekstu ovog pisma motivi mog obraćanja postati jasniji.
Dakle, poneću od suštine. Sudbina je htela da moju skromnu
personu navede na podvi!“, na saznavanje do sada nepoznate osobine
duha u samom začetku − na refleksiju ljudskog embriona, a njeno
otkriće i saznanje o njenom postojanju, vrlo je verovatno, može da nas
približi tajnama Božje Promisli. Imao sam sreće da eksperimentom
otkrijem tu, do sada skrivenu refleksiju, i to smatram novom šansom za
usavršavanje evolucije ljudskog roda.
Zato Vas, sveti one, pokorno molim da me saslušate.
Ponavljam, uspeo sam da izvedem najveće moguće otkriće, nije
posledice, nesumnjivo, mogu da se odraze na dalju sudbinu čovečanstva.
Prinuđen sam da ovako govorim o sebi zato što niko drugi za sada nije
u stanju da oceni moje do stignuće, jer niko nema predstavu o prirodi
ovog otkrića, koje se ni sa čim ne može uporediti.
Tvrdim daje tokom prvih nedelja embrionalnog razvoja ljudski
zametak u stanju da intuitivno oseti ono što ga čeka u budućem životu i
da iskaže svoj odnos prema sopstvenoj potencijalnoj sudbini. Ako je taj

15
odnos negativan, kod embriona se javlja otpor prema predstojećem
dolasku na svet Božji.
Otkrio sam znak-signal, kojim embrion izražava taj svoj negativan
odnos prema rođenju. Taj znak-signal ispoljava se u vidu omanje
pigmentne mrlje na čelu žene koja nosi takav plod. Nazvao sam tu mrlju
Kasandrin bele!“, a zametak, koji šalje negativne signale – kasandro-
embrion.
Zaprepašćujuća sposobnost da iskaže svoj odnos prema budućnosti
i pošalje signale o nesreći, svojstvena je čovekovom embrionu samo
tokom prvih nedelja posle začeća. Zatim se ova sposobnost gasi, što
ukazuje na to da se plod postepeno miri se neizbežnošću koja ga čeka.
Neprihvatanje predstojećeg života od strane kasandro-embriona,
neosporno postoji otkad postoji čovečanstvo. Ali niko nikada nije
pridavao, pa ni sada ne pridaje značaj maloj pigmentnoj mrlji na čelu
izvesnih trudnica. Ne samo što sam dešifrovao tu mrlju, već sam našao
način da je jasnije naglasim, da je učinim vidljivijom. U tom cilju
obavljam seanse zračenja, na Zemlju iz kosmosa šaljem sondažne zrake.
Ovi zraci, poslati sa orbitalnog modula, pojačavaju impulse kasandro-
embriona u majčinoj utrobi. I mala pigmentna mrlja, koju su ljudi ranije
smatrali bubuljicom, pod dejstvom sondažnih zrakova počinje da
pulsira i svetluca. Sondažni zraci su nevidljivi u atmosferi i potpuno su
bezopasni za organizam. Ja ih šaljem iz kosmosa praktično na sve
kontinente, na celu planetu. Cilj ovog zračenja je − totalno otkrivanje
kasandro-embriona. Tako se vrši „kosmičko anketiranje(( embriona.
Suština onoga što saopštava kasandro-embrion može se izraziti
otprilike ovako: „Kada bi od mene zavisilo, više bih voleo da se ne rodim.
Kao odgovor na vaše pitanje, šaljem signale koje vi možete da
odgonetnete kao predosećanje kobi i nesreće, koja u budućnosti očekuju
mene, pa, prema tome, i moje najbliže. I ako ove signale odgonetnete,
znajte da ja, kasandro-embrion, više volim da nestanem ne rodivši se i
ne nanevši nikome nepotrebne muke. Vi pitate − ja odgovaram: ne želim
da živim. Ali, ako bez obzira na moju volju budem prisiljen da se rodim
na ovom svetu, prihvatiću sudbinu koja mije zapala u deo, kao i svi ljudi
u sva vremena. Šta treba činiti, odlučite vi, a pre svega majka koja me je

16
začela. Ali najpre se potrudite da me čujete i shvatite. Ja sam kasandro-
embrion! Još nije kasno da se zauvek oprostite sa mnom, ja sam na to
spreman. Ja, kasandro-embrion, mnogo dana ću davati znak da
postojim, ja, kasandro-embrion slaću vam svoje signale. Ja, kasandro-
embrion, ne želim da se rodim, ne želim, ne želim, ne želim... Ja sam −
kasandro-embrion!“
Razume se, ovakva interpretacija signala kasandro-embriona u
svakom posebnom slučaju nikoga ni na šta ne obavezuje. Kasandrin
beleg koji svetluca na čelu trudne žene uskoro će potamneti i nestati bez
traga. I sve će se zaboraviti, ako se želi da bude zaboravljeno, ako se
slegne ramenima i posle toga na to i ne pomišlja...
Ali nauka ne može da slegne ramenima. Statistički podaci, koji stižu
na kosmički kompjuter, svedoče da broj kasandro-embriona iz godine u
godinu raste.
Čime je izazvano takvo povećanje nevidljive nesreće ta spremnost
embriona da napuste bujicu života, da iščeznu u nebiću, da ne stupe u
borbu za egzistenciju − i šta ona nagoveštava? Ima li smisla da se izvlače
pouke, i to, zapravo, iz mističke stihije koja se nalazi izvan granica našeg
svakodnevnog iskustva? I, ako je tako, da lije zakonito da se strah tek
začetog organizma ekstrapolira na realan život napolju? I nije li upravo
taj život prauzrok apokaliptičkog doživljaja ploda u materinskom krilu?
Majka − to je kopija sveta. Ne postaje li ona, majka, nehotični provodnik
fatalnih uticaja okoline na plod?
Sva ta pitanja traže odgovor.
Ali pre nego što nastavim, pokušaću da objasnim zašto se u ovakvoj
situaciji obraćam upravo Vama, Vaša Svetosti, poglavaru rimokatoličke
crkve.
Podstaklo me je da se obratim Vašoj ravno apostolskoj osobi, ne
samo to što ste Vi namesnik Isusa Hrista, naslednik sv. Petra, te zbog
toga posedujete svetski autoritet, to se podrazumeva, već i to što Vaša
ličnost integriše u sebi moralna ubeđenja i duhovne vrednosti
ogromnog broja ljudi koji žive na Zemlji. I obraćajući se Vama, obraćam
se svim svojim savremenicima i, ko zna, možda i potomcima našim.

17
 Razume se, imate pravo da moje obraćanje smatrate neumesnim,
drskim, i tako dalje, i tome slično, ali u svakom slučaju, razmatranje već
pomenutog problema „embrionalnog pesimizma“, nehotice će se dotaći
osetljive teme katoličkog viđenja čudesnog ispoljavanja Božanske volje
tajne rođenja...
Ja nisam katolik, ali ta okolnost niukoliko ne umanjuje moje iskreno
poštovanje katoličke vere. U mom poimanju} svaka religija koja nije
okoštala u sopstvenoj isključivosti, može služiti kao rezonator za
mnoštvo glasova, kao što nebo služi kao prostor u kome lete razne
ptice... Da sam se, u tom smislu, kao ptica selica našao na katoličkom
nebu, bio bih srećan.
Da, uvek sam u duši delio katoličke moralne dogme, nalazeći u njima
norme koje su prihvatljive za sve ljude, i koje na najbolji način
odgovaraju životnoj logici, te zbog toga poseduju univerzalan značaj.
Naročito ako je reč o onome što u našim dušama neprestano izaziva
sumnje i muke − problem abortusa. Ne preobraća li se svaki put taj
radikalni postupak, isto toliko banalan koliko i otvaranje konzerve, u
bolnu očiglednost sudbine − toliko se, dakle, jednostavno, toliko prosto
rešava da li će čoveka biti ili neće biti! Da li će se roditi ili neće, da li će
živeti ili neće živeti! Sve zavisi od raznih polaznih uzroka, od
neočekivanih obrta, ponekad isključivo svakidašnjih. I − mnogi kažu −
šta s tim ima Bog? Bog s tim nema ništa. Bog je dao načelo
blagoslovenog života. A sve ostalo rešavamo mi sami, ljudi, koji imamo
pravo da sačuvamo, ili, naprotiv, da uništimo zametak. Na tom
mnogolikom „tumačilištu“ neprestanih sporova, pozicija katoličke
crkve, koja štiti bezuslovnu zabranu abortusa, meni izgleda kao
najvernija, rekao bih, adekvatna iskonskom uređenju života kakav je on
od postanja, jer u svakom majušnom zametku, u svakoj obnovljivoj
varijanti, nalazi se neponovljiva šifra kretanja večnosti s potonjom
reprodukcijom sebi slično!“, i sve to je od prapočetka Tvorac ugradio u
samu konstrukciju univerzuma.
Da, zato i želim da napomenem, sledeći katolike, da abortus
označava direktno uništavanje Božje zamisli. Mnogo puta je kazano da
je abortus nasilan akt, istovetan namernom ubistvu, da se abortus

18
nalazi u direktnoj protivrečnosti s prvom zapovešću „Ne ubij!“, s
biblijskim blagoslovom „Plodite se i množite se!“
Sve je to, razume se, tako. Ali postoji i drugačija pozicija. Zar se ne
čuju sa svih strana glasovi onih koji pozivaju da se niko ne meša u
odluku žene koja je začela, i koji ponekad čak i agituju − tobože u
interesu ličnosti i društva − da se abortusu pribegava bez ikakvih
nepotrebnih sumnji... I teško je reći nešto protiv toga, ako je buduća
sudbina tek začetog bića unapred uslovljena neprijatnostima koje ga u
svetu očekuju − najstrašnijim siromaštvom i bolestima, nasiljem,
manama i poniženjima... I zato, transparenti s kategoričkim zahtevima
nad glavama učesnica ženskih defilea, tipa „Moj život je moj!“, što znači
„Nosite se svi, i ostavite me na miru!“ - malo koga mogu da šokiraju, kao
što malo koga mogu da zgade cinične izjave trudne alkoholičarke, kako
će, kao, još malo da pije, a sutra će da pobaci iz sebe tu gadost, tog
parazita, i opet će skitati i ašikovati, i nema problema... I baš me briga
za vašeg Boga, i baš me briga za vaš greh!! Ma boli me uvo za sve, kad
me i tako svi pljuju! Budući čovek biva pobačen za tili čas, kao nekakvo
smeće... Iza to se nalaze mnogobrojna opravdanja, koja nisu lišena
veoma surove logičnosti.
Masovna istupanja protiv rađanja dece svuda su sve brojnija i
izražavaju se veoma izazovno, namećući se deklaracijama u
parlamentima, galamom u feminističkim pokretima, na trgovima i
ulicama, među svetinom... U mnogim zemljama je oslobađanje od
rađanja dece ne samo traženo, već i izvojevano. Nije li to ćorsokak
života?
I, u isto vreme, očigledna je jeziva sudbina trudnih žena, koje su
svuda prepuštene sudbini na volju. Kome su potrebna deca koju one
nose? Tako misli mnogo, veoma mnogo onih u afričkim pustinjama, ali i
na ulicama gradova okupanih svetlošću. Sve je dublja provalija između
potreba i mogućnosti. I, naporedo s tim... I naporedo s tim ne stišavaju
se u nama sumnje i muke − živimo li valjano, činimo li sve da ne iščezne
ljudski rod?
Ali dokle ćemo se u misaonoj samo torturi tužno vajkati i
bespomoćno pitati − da li da prekinemo s produžetkom potomstva,

19
pošto sreću na Zemlji ne nalazimo, ili da pređemo na neke druge
planete, ukoliko bi za to bilo objavljeno odgovarajuće Odobrenje? Do te
mere je sve bezizlazno!
O svemu tome mnogo se pričalo, potrošeno je mnogo polemičkog
žara i svi su već prezasićeni mazohizmom prinuđen sam da o tome
govorim iznova, kao da sam zaista pao s Marsa. Prinuđen sam da se
preko Vas obratim čovečanstvu, zato što se na sve nas sručila nova,
dosad nepoznata nevolja: saznali smo da nas embrioni dozivaju, i sada
više ne možemo a da ne mislimo o tome!
Možda to nije samo nevolja, već i novo iskušavanje duha koje nam
je poslato kao Božje proviđenje daljeg puta ljudskog roda. Ali gde ćemo
izaći na tom neistraženom putu? Šta nas čeka u budućnosti? Gde da se
sklonimo od glasa kasandro-embriona, koji u nama govore o nama?
Otvorio se ponor o čijem postojanju nismo ni slutili. Nastao je čas
svetski... Hoćemo li živeti izvan istine?
Upravo zato Vam se obraćam, sveti oče, ovom poslanicom, da biste
mogli, ako budete smatrali potrebnim, sasvim određeno da procenite
pojavu koju sam otkrio, a koja je za čovečanstvo isto tako neočekivana,
kao i kada bi se odjednom na nebu iz dubina Vasione pojavilo drugo
Sunce, naporedo s prvim...
Veoma sam zbunjen. Optička oprema stanice zbližava me sa
Zemljom, reklo bi se, do te mere da rastojanje gotovo da ne igra ulogu u
opažanju zemaljske stvarnosti, pa ipak, fizički − ja sam u kosmosu. I
veoma bih voleo da se u trenutku, kada čovečanstvo iznenada pojmi
stvarno stanje stvari, nađem neposredno na našoj grešnoj Zemlji, među
ljudima! Ali moja dužnost je da budem na straži. Dužan sam da budem
u orbiti, na naučnoj stanici, pošto ja, kosmički monah Filotej, snosim
punu odgovornost za svoj rad, to jest, za neprekidno i sistematsko
izvođenje seansi zračenja sondažnim zracima, usmerenim na otkrivanje
fluida kasandro-embriona. Metod ovog zračenja koje provocira
pojavljivanje Kasandrinog belega, a koji sam ja razradio, u celini leži na
mojoj savesti.

20
 Veoma me brine moguća reakcija Zemljana. Ljudi se nikada pre nisu
suočavali sa ovako bespogovornim izazovom. I ljudi će se sukobiti sa
sobom unutar sebe...
Brine me psihičko stanje ljudi. Bojim se da će, kada saznaju šta znači
ta majušna tačkica svetlucavog epitela na čelu budućih majki, to za sve
predstavljati strašan šok.
U trenucima slabosti u mislima se obraćam Bogu, plačući i
jadikujući zbog toga što je baš meni suđeno da prvi saznam tajnu
eshatoembriona, da prepoznam Kasandrin znak, taj prokleti znak
nesreće, koji se pritajio u genetskom podzemlju i koji je tek sada
otkriven. Čak i Faust, koji je zavirio u oči prefinjene đavolštine, čak mi
ni on ne bi pozavideo. Molim Gospoda da se sažali na mene, da oslobodi
mene, slabog čoveka, ovog preteškog bremena. Nikome i nikada tako
nešto nije palo u deo. I zašto baš meni?
Niko i ništa ne prisiljava me na ovo što činim sada, obraćajući se
Vama, Vaša Svetosti! Možda je trebalo da prećutim i odnesem sa sobom
u grob ovu tajnu koja mi se razotkrila? Da sam tako postupio, ko bi za
nju saznao, ko bi mogao da me prekori i okrivi me?
Pa zašto onda ljudima govorim ovu nečuvenu jeres? Jer ne govorim
je valjda zato da bih izazvao besmisleni prevrat u ljudskim umovima,
anarhiju i pobunu duha, da bih unakazio porodice, posejao teške sumnje
u svakome ko se zamisli i s užasom zapita − ima li smisla produžetak
bivstvovanja u potomcima, pa, prema tome, i u samoj zemaljskoj dolini
plača? Šta dalje? Čime nadoknaditi gubitak nepromenljivosti u uređenju
života, nasleđenom još od Adama i Eve?
Mnogo puta sam se pitao i mnogo puta odgovarao sebi... Ni u
kakvim okolnostima, ni iz kakvih pobuda, nemam pravo da prećutim
ono što mi se razotkrilo u skrivenoj stihiji embriona − jer, ponavljam,
broj kasandro-embriona neprekidno raste. Uzrok leži u tome što je u
kori svetske svesti eskaliralo osećanje poročnosti i pogibeljnosti večno
ekstremnog ljudskog postojanja. Kasandrin beleg − to je glas
embrionalnog eshata, koji napeto i očajnički još u majčinoj utrobi
očekuje približavanje kraja sveta. To u njemu ubija prirodnu žudnju za
životom.

21
 I zar se može sada, u naše vreme, u uslovima postindustrijskog
društva, skrivati od sveta takvo stan*e stvari?! Ne, neosporno je da bi to
skrivanje bilo zločin protiv čovečanstva, protiv samih sebe.
Mi se nalazimo u predvorju novog skoka naše samosvesti, jer od
sada, ma koliko hteli, nećemo moći da zatvaramo oni pred činjenicom
da embrion nije ravnodušan prema tome u kakvoj genetskoj ekumeni
nastaje kao buduća ličnost, to jest, kakvi smo mi: mi − životodavno
nanelo, mi − epoha, mi − ličnosti. On uznemireno gleda kroz periskop
svoje sudbine − čarobne podmornice, koja juri čarobnim morem
budućeg života. A nije li potrebno da i mi sami pažljivo pogledamo kroz
taj periskop kasandro-embriona? Nismo li upravo mi uzrok oluja koje
nas uništavaju?
Strah me je i da pomislim: nije li kasandro-embrion manifestacija
našeg samoodricanja od sopstvene predodređenosti u svetu? Kako smo
mogli mi, prema zamisli, bogopodobna bića, da dospemo u ovakvo
stanje? Koliko je bilo potrebno da ljudi budu „uspešni“ i u kakvim delima
i mislima, pa da evolucija izvrši takav apokaliptički pomak još u
stadijumu zametka!
U toj činjenici ispoljava se sve ono što se godinama, vekovima
skupljalo, akumuliralo u genima kao u kompjuterskoj memoriji. Danas
nam je dato da vidimo na ekranu odraz te refleksije embriona −
Kasandrin beleg. I zapovešću sudbine upravo ja šaljem iz kosmosa
sondažne zrake koji taj beleg otkrivaju. I zato danas ja imam ren. I ja,
kosmički monah Filotej, želim da kažem sve, do kraja. To je moja
dužnost.

Izvinjavam se zbog zloupotrebe Vašeg vremena, ali dopustite mi,

Vaša Svetosti, da nastavim svoju, možda preterano opširnu poslanicu.
Šta da radimo ubuduće, sada kad znamo šta predstavlja Kasandrin
beleg? Da bismo to znali, moramo, najzad, otvoreno da priznamo: zlo,
koje počini subjekt, ne nestaje fizički zajedno s njim, sa svršetkom
njegovog veka, već ostaje u genetskoj šumi poput fatalnog semena koje
neka verovatni nas iks, kada će se oglasiti, poput mine sa odloženim
dejstvom.

22
 Uzgred budi rečeno, realne mine s odloženim dejstvom, a ne u
prenosnom smislu. Tako je bilo u Avganistanu, kada je tamo bio poslat
takozvani ograničeni kontingent sovjetske vojske. Politička osnova
nedavnih događaja prilično je dobro poznata, a ja sada govorim
konkretno o tome kako su ratnici-došljaci organizovali takozvane
„leševske“ mamce. Telo neprijatelja bilo bi ostavljeno negde blizu
njegovog sela, negde nedaleko od puta, na vidnom mestu, pošto bi
prethodno pod ubijenog bila postavljena specijalna mina s upaljačem.
Sami, pak, „kontingentovci“ sakrili bi se u zasedi s filmskom kamerom,
kako bi se snimilo ono što će se desiti. I čim bi meštani potrčali ka
ubijenom, kako bi odneli leš da ga sahrane, razlegla bi se eksplozija i svi
koji bi prišli bili bi na mestu pobijeni. A na filmskoj traci bili bi
zapečaćeni poslednji trenuci sa svim pojedinostima... Eno, ubijenom
Avganistancu pritrčava žena. Susedi pokušavaju da je zadrže, ali ona se,
sva u suzama, jecajući, baca na muževljev leš, i snažna eksplozija guta
nju i sve koji su s njom prišli. I nema više ljudi. I sve je detaljno snimljeno.
A u drugom kadru − preplašena deca. Ona trče plačući ka ocu koji leži
na zemlji, i opet usled eksplozija lete okrvavljena tela na sve strane...
Slučajni putnik, koji se nije usudio da ravnodušno prođe pored ubijenog
pokraj puta. On silazi s konja, naginje se, pridiže ubijenog za rame, ne bi
li pogledao ko bi to mogao biti, i opet zaslepljujuća eksplozija. I opet
smrt. I konj sa smrskanom lobanjom juri u besmislenom galopu, zatim
pada kao pokošen, trza se grčevito, u hropcu. I sve je snimljeno... Na taj
način su zabeležene neke od najizrazitijih operacija u organizovanju
„leševskih“ mamaca. A ono što je na taj način snimljeno, smatrano je
izvršenjem ratnog zadatka, i negde u štabovima adekvatno vrednovano.
Neki ljudi su, pogledavši traku, u tim epizodama videli ostvarenje svojih
naloga i ciljeva. Ali ko su ti ljudi, koji s profesionalnim zadovoljstvom
prate događaje na ekranu? I oni, koji su zločinački podmetali te mamce
smrti, marljivo beležeći rezultate svog rada na filmsku traku, ko su ti
ljudi, odakle su? Njihov rodoslov je nepoznat, njihovi preci se ne mogu
naći. Ostaje samo da se odgoneta po tragovima koji sežu u maglovito
razlivenu prošlost.
I nameće se pitanje − odakle su ti, koji večno žive mimo sveta i uvek
u inat samom Gospodu u koga se mi, uživajući Njegovu nepresušnu
23
milost, neprestano uzdamo kao u najvećeg garanta, uznoseći u duši
molitve u nadama svojim − dakle, odakle su oni, ti od kojih potiče
neuništivi genetski zametak koji u nama startuje zlodela? Naravno,
pitanje je retoričko... Ali nije zbog toga nimalo lakše. Odakle sve to
potiče? Da li od prvobitnog pretka, koji je u pećini spaljivao žive
zazidane, da li od sladostrasnog manijaka koji je iskaljivao svoju
sadističku patologiju na patnji zadavljene žrtve, da li od nekog drugo!“,
a malo li ih je u tom satanskom bezdanu mraka i svireposti nakupljenih
tokom više milenijuma; i kako se na tom vekovečnom spisku ne setiti
onih koji su bili krvnici uz skute krvnika koji je sedeo na tronu, ili onih,
koje i sami znamo, pomamno besnih propovednika u stadima
partijskim, onih koji su kliktali s balkona i tribina, rasplamsavajući
revolucije i ratove s jarošću, tim većom što su sa većom slašću slutili
čudovišno, erotski željenu vlast.
Krv i vlast − eto humusa na kome seme zla niče vovjeki... Zlo
smenjuje zlo, ostavljajući seme za sledeće zlo...
Pa vredi li onda ići s bakljom kroz šikaru prošlosti, osvetljavajući
mrtve likove, ako je u sećanju mnogih još živa epoha koja je u stanju da
nam mnogo toga ispriča u vezi s tim − epoha Staljinhitlera, ili, pak,
obrnuto, Hitlerstaljina. Njihova dvojedina suština koštala je
čovečanstvo toliko krvi da svetska statistika do dana današnje!“, posle
toliko decenija, ne može da sumira stvarni broj žrtava, uvučenih u
njihov međusobni rat, krvav, svetski, kada su se u borbi na život i smrt u
koštac uhvatile dve glave fiziološki istog čudovišta. Da lije mogao da
postoji fašizam bez boljševizma? Da lije mogao da postoji Hitler bez
Staljina i obrnuto? Krv se ledi u žilama svima koji žive u XX veku na
pomisao o raznorođenim, ali jednoukrštenim u karmi pakla,
Staljinhitleru i Hitlerstaljinu.
I ko zna nije li svojevremeno pokušavao kasandro-embrionu kome
je pretilo da na svet dođe kao Hitler ili kao Staljinu nije li pokušavao on,
nesrećni zametak budućeg nekrofila, da obavesti spoljni svet o svom
predosećaju budućnosti preko Kasandrinog belega, nije li osećao
instinktivnu drhtavicu, želju da izbegne tu zloslutnu ulogu, koja mu je
predstojala?

24
 Teško je reći šta bi bilo da oni nisu došli na svet... U takvim
slučajevima obično se kaže: istoriju ne možeš da preinačiš. Pa ipak, da
lije ona bila osuđena da se razvija neizostavno krvavom krivom, koju su
zacrtali Hitler i Staljin radi uspinjanja na krvavi vrh svireposti i
antičovečnosti, neviđenih ni u jednom od prethodnih vremena? Ova
dvojica pobratima u zlu, uspela su da sukobe milione ljudi među sobom
i, na kraju, čovečanstvo sa samim sobom, kao kada bi stanovništvo
planete toga doba postavilo sebi za cilj da se samo likvidira, da se samo
uništi, da nestane zauvek, demonstrirajući naposletku ponore
čovekomrzačkih dela. I, ako se nećemo udubljivati u sve uzroke koji su
istoriju doveli u tako mračno stanje, valjalo bi razmisliti o tome koliko
su se za uspešnu realizaciju zloslutnog tiranskog kompleksa, neosporno
deponovanog u nasleđu subjekata o kojima je reč, adekvatnim pokazali
tadašnji ljudi, tadašnja svetska svest, koja je othranila i odnegovala
staljinizam i hitlerizam na sopstvenu nesreću.
To vreme je prošlo. Niko ne može reći kakve je nenadoknadive šanse
za napredak i blagostanje istorija propustila, koliko je ljudskih nevolja,
koliko je nesreće moglo biti izbegnuto, sprečeno na samom izvoru, samo
da su ljudi posedovali naučni metod proviđanja i, naročito, da su znali
za kasandro-embrione koji šalju signale putem Kasandrinog belega.
Avaj, o onome što se skriva u sopstvenoj genetskoj strukturi,
čovečanstvo je saznalo i suviše kasno...
Ali evo, izgovorena je nova reč na putu saznanja transcendentalnih
sposobnosti embriona. Da li nas odmah posle tih otkrića očekuju čuda?
Ne. Niko ne može da promeni čovečanstvu iskonski datu energiju Dobra,
i naporedo s njom i uprkos njoj − energiju Zla. One imaju podjednaku
vrednost. Ali čoveku su date prednosti razuma, koji u sebi sadrži
neiscrpno kretanje večnosti, i ako čovek želi da preživi, ako želi da
dostigne vrhunce civilizacije, mora u sebi da pobeđuje Zlo. Jer,
celokupan život ljudi protiče u neprestanim nastojanjima da se to
postigne, i u tome je naše glavno pozvanje.
Evo, odškrinuta je ranije nepoznata tajna koja postoji u nama
samima. Ko može reći da nije izvršen kolosalan prodor u ranije

25
neistražene granice živog duha? Nisu li otkriveni novi kvanti
unutrašnjeg sveta?
Da lije tako ili nije, teško je reći, ali ja bih želeo da još jednom
skrenem pažnju društva na to da otkriće kasandro-embriona unosi u
naš život niz novih problema, s kojima se nikada do sada nismo sretali.
Ko može reći kako treba gledati na signal kasandro-embriona?
Kako treba da se ponašaju roditelji? Da li Kasandrinom belegu treba da
pridaju sudbinski značaj? Ili da odmahnu rukom i zaborave? Mogu
odmahnuti rukom, tim pre što će i tako kroz dve nedelje taj čudan
pupoljčić, koji tiho svetluca, naročito primetno noću, dok žena koja je
začela mirno spava, nestati, ugasiti se sam od sebe, i sve će, ako Bog da,
biti zaboravljeno.
Da, po svoj prilici, i to je moguće. Pa ipak, roditelji će se nehotice
toga setiti kada novorođenče u određeni čas dođe na svet, setiće se. Nije
isključeno da će se i kasnije setiti; moguće su razne kritične situacije u
detinjstvu, u sudbini majke, u životu porodice, i uvek će se srce bolno
stezati na nezvane uspomene, i javljaće se razne misli o onoj efemernoj
mrljici, rađaće se neizbežna pitanja. Eto, kao, baš je čudno što je ta
mrljica zakačila upravo njihovo dete, njeno dete. Da li su i druge majke
imale takav znak, a ako su ga imale, da li i one to kriju od svih i od sebe,
trude li se da se toga ne sećaju, da ga zaborave kao nešto mistično? A
šta ako na neki nanin i dete to sluti, ako je to pritajeno u njegovoj
podsvesti, mutno kao varljiv san, sve u svemu, da li se to nekako
odražava na njegovu psihu?
Ali to je tek prvi talas pitanja i sumnji. Na dalekom horizontu ima ih
daleko više i mnogo su složenija. Zar neće roditelji pri tome pomisliti na
sebe, na svoju neposrednu ili posrednu krivicu? Možda su oni, ona, on za
sve krivi? I to je najteže, pošto su samooptuživanja uvek hipertrofirana.
I tada se neizbežno postavlja pitanje šta je, u stvari, moglo da utiče, čime
se može objasniti to što je njihov plod signalizirao nesreću − eto o nemu
će razmišljati roditelji. I nije teško zamisliti da će oni sudbinski, u krug
mogućih faktora koji su na neki nanin mogli da utiču na plod, uključivati
ne samo sebe kao biološke začetnike, već i sve s kojima je povezan njihov
svakodnevni život, njihov život u društvu: njihov socijalni položaj,

26
pretenzije, ambicije, uverenja − sve što uslovljava, formira i potresa
čovekov život, sa svim životnim pojmovima koji otuda proističu − šta je
pravedno, šta nepravedno, šta je dobro, šta loše, itd.
Takva međupovezanost najrazličitijih manifestacija bića sledi iz
toga što začinjanje ploda predstavlja središnji događaj u Prostoru i
Vremenu − to je zametak istorije u arhetipovima prirode.
Kasandro-embrion poseduje neobično izoštrenu intuiciju i naročito
predosećanje epohe. Zato objašnjavanje njegovih impulsa, pre svega,
daje povod za naše sopstveno objašnjavanje sveta, koji haotički gradimo
izvan i unutar sebe. U tom smislu, možda nam se Kasandrin beleg
razotkrio prema zamisli Svevišnjeg kao podsticaj za novo prodiranje u
suštinu stvarnosti, ka analizi onoga što nam pre nije bilo dostupno. I
svako je slobodan da izvodi zaključke u skladu sa sopstvenim
poimanjima i stremljenjima duše.
Koristim to pravo u ovom slučaju, govorim i ja, kosmički monah
Filetej, koji boravi na orbitalnoj stanici, i odavde vrši svoja posmatranja.
Obraćam se Zemljanima. Zamislimo se radi žuđenog smisla života, koji
nam je darovao Tvorac, o tome šta je to što kod kasandro-embriona, u
njegovom početnom približavanju svetu u kome živimo rađa eshatološki
kompleks.
U vezi s tim moguće su razne pretpostavke. Imam ih i ja. Savršena
oprema kosmičke stanice omogućuje mi da hvatam televizijske
programe koji se emituju u različito vreme na različitim kontinentima.
Optički uređaji omogućuju mi da vidim sve na površini Zemlje na raznim
tačkama i iz različitih uglova. Imam pred očima panoramu
svakodnevnog života Zemljana, širu nego kada bih se nalazio na Zemlji.
Ja nisam dokoni posmatrač, moj program je kosmičko-zemaljski, ja sam
− eksperimentator koji je preuzeo na sebe, ne bojim se to da kažem,
najveću moguću odgovornost pred sadašnjim i budućim čovečanstvom.
I to nije zvučna fraza, upravo tako jeste. I zato ne mogu da dopustim
sebi ni jednu reč koja, koliko je meni dato da sudim, u potpunosti ne
odgovara istini. Verujem daje cilj mojih istraživanja da upozore ljude na
kraj sveta rukotvorno!“, koji smo sami u dušama stvorili. Pokušavam da

27
kažem, tako da to svi čuju, ono što nam egoizam i licemerje koji nad
nama večno dominiraju, ne dopuštaju da kažemo sami sebi.
Vršim eksperimente na sistematskom otkrivanju Kasandrinog
belega, ne obaveštavajući o tome žene koje ništa i ne slute. To je − kao
kada bi se svi našli pod istim pljuskom. I mada su ti nevidljivi sondažni
zraci potpuno neškodljivi po zdravlje, uvek kada pomislim da ljudima
nanosim duševni bol, osećam se loše.
Ali ne mogu da ih oslobodim brige u onim slučajevima kada se kao
odgovor na kosmički „upit“ pojavi očigledan znak signalne reakcije
kasandro-embriona. To je već sudbina, i od toga se ne može pobeći.
Važno je znati da ta sudbina, pošto je konkretno individualna, u isto
vreme obuhvata sve, celokupno društvo, pošto su uzroci nevolje −
svetski.
Hteli mi to ili ne, ali kasandro-embrioni i Kasandrin beleg su
realnost. I zato ću bez kolebanja nastaviti svoja kosmička istraživanja,
što ću objaviti javno, saosećajući sa svima na Zemlji koje će to pogoditi
ili ih je već pogodilo. Ljudi moraju znati istinu o sebi. To je moj dug pred
Bogom. Ali tu počinju i moje paklene brige, sveti oče, koje ne mogu da
prećutim i zato ih iznosim pred sud javnosti.
Ponavljam, svestan sam da snosim odgovornost pred kasandro-
embrionom, čiju sam tajnu otkrio i objavljujem je (ali, on se i sam bori
za njeno objavljivanje!), i pred majkom koja ga je začela, jer, kada ne bi
znala značenje Kasandrinog belega, živela bi i dalje spokojno.
Pa čak i sada, dok na kompjuteru kucam ove redove, koji živo
promiču pred mojim očima − teško mi je i muči me pitanje imam li pravo
da tako postupim.
Osvrćem se među zidovima orbitalnog broda, lebdeći u
bestežinskom stanju sklanjam se dalje od kompjutera, zbunjen bludim
pogledom kao da tražim nešto što bi moglo da mi odvuče pažnju i
sačuva moju unutrašnju sigurnost u to da sam u pravu kada svoje
otkriće saopštavam svetu; i pogled mi pada na televizijske ekrane koji
se nalaze na obe strane konstrukcije orbitalne stanice. Svi ekrani svetle,
žive, u toku su televizijski prenosi iz raznih zemalja, na raznim jezicima.
Upravo to je zemaljska stvarnost, u svim svojim hipostazama i

28
neponovljivoj raznolikosti: od reklame do sporta, od sudske reportaže
do dočeka nekog zvaničnika na aerodromu, i tako dalje, i tome slično.
Usred tog globalnog pejzaža, pažnju mi privlači ekran na kome se
vidi nekakva bučna, naelektrisana ulična demonstracija. I ko zna zašto,
policajci, kojih nije malo, idu zajedno sa demonstrantima koji
protestuju. Sve ulice su zakrčene, snimanje se vrši iz raznih tačaka,
između ostalog i sa visine, čuju se uzbuđeni glasovi. Glas reportera koji
izveštava s mesta događaja i glas spikera u studiju gube se u uličnoj
galami i povicima. Gde se to dešava? Čini se, u Italiji. Tako daleko i tako
blizu − sve je nadohvat ruke: sjaj očiju, gestikulacija, nervozan izraz lica.
Da, to je na Siciliji. U žurbi ispisani transparenti nad glavama
demonstranata. Pa, naravno! Opet mafija. Opet teroristi! Ovoga puta
ubijen je glavni sudija, odmah pošto je ubijen državni tužilac! Podmuklo,
javno i nemilosrdno. Bomba s daljinskom upravljačem, postavljena na
kolovoz, raznela je u komadiće i spržila sve i svakoga ko se u tom
kobnom času našao u blizini, dok su kolima prolazili sudija i njegovi
telohranitelji. Sve je izvedeno „besprekorno”, i pred svima.
Demonstranti su besni... Nadiru poput reke. Ali protiv koga oni
istupaju? Šta može ta gomila ljudi? Nisu li mafijaši i među
demonstrantima i ne podsmevaju li im se u duši? Demonstranti će se
razići za sat-dva, a oni će ostati sa svojim interesima, nazivajući sebe
javno mafijom, kartelima, sindikatima, pa čak i imperijama. Pod
njihovim nevidljivim diktatom već se nalaze čitave zemlje, mafijaške
kolonije!
Demonstranti idu... Nad njima se iznenada pojavljuje helikopter koji
leti veoma brzo, iz njega u gustom roju izleću leci i on istog časa nestaje
iza krovova. To se dešava na moje oči. Ljudi hvataju letke koji im padaju
na glave. Na lecima je nacrtan simbol smrti − mrtvačka lobanja s
ukrštenim kostima... Mafija drsko najavljuje smrt. Svima smrt, svima
koji su protiv mafije! Razleže se eksplozija gromoglasnog negodovanja.
Mnogima se u očima pojavljuju suze. Zadržavam pogled na mladoj ženi
u policijskoj uniformi, s naherenom beretkom, s razvezanom kravatom.
Žena, policajka sa video kamerom, po svemu sudeći vrši operativno
snimanje. Uspela je da snimi helikopter. Ali kako to može pomoći?

29
Mafijaši nisu toliko glupi helikopter će biti prefarban, uništen, nešto će
s njim već uraditi. Eno njenih pomoćnika s mikrofonima. O nečemu brzo
i uzbuđeno razgovaraju. Razumem ih. Koliko policajaca u svetu
svakodnevno gine od ruke mafije! I njima to preti. I njoj. Ali šta to vidim!
Na njenom otkrivenom čelu je karakteristična mrlja − Kasandrin beleg!
Da, znao sam! Zumiram i uvećavam taj kadar i uveravam se da nisam
pogrešio. Bože moj, iako njoj, zaposlenoj u policiji, sada nije do toga, zna
li ona da se njeno najdublje neprihvatanje sveta, protiv koga protestuje
zajedno sa demonstrantima, prenelo na njeno buduće dete? Eno signala
nesreće na njenom čelu. Da, to je praktičan rezultat jedne od mojih
orbitalnih seansi na otkrivanju povratne reakcije kasandro-embriona
na sondažne zrake.
I ako ovom ili nekom drugom kasandro-embrionu bude suđeno da
dođe na svet, mislim da će vremenom, može biti, upravo on (ili ona)
postati jedan od najužasnijih zločinaca.
Mnogim ljudima, celom društvu doneće patnje i nesreće, krenuće u
kriminal i zločine, pored svega ostalog još i zato što će se u njemu
ispoljiti skriveni kompleks urođene osvetoljubivosti − bio je prisiljen da
se rodi, prisiljen da prihvati ovaj svet! On sam kasnije se ničega neće
sećati u vezi sa dramatičnim početkom svog života u majčinom
stomaku, ali kompleks osvetoljubivosti pustiće opasne izdanke. Biće
dobro ako bude sreće i to kasandro-novorođenče se potom nađe u
sredini koja će biti u stanju da integriše njegov negativan genetski
zametak i neutralizuje ga; u svim drugim okolnostima, pak, za razvoj
zla nisu potrebni bilo kakvi napori − baš kao što se kamen sam kotrlja
niz brdo, neprestano povećavajući brzinu, tako se i sa ovim ishodom
sudbine − sve kotrlja samo od sebe.
Pažljivo oslušnuvši signale kasandro-embriona, razmišljam o
njihovoj budućnosti i saosećam s njima. Ono što dolazi od njih − to je
bumerang, to smo mi sami − reinkarnirani u našem neprekidnom
grehopadu u impulse narastajućeg straha. I zato se ti signali − glasovi
kasandro-embriona − moraju čuti na Zemlji, a smisao njihovog zova
primiti s pažnjom.

30
 Ne, to nije nešto trenutno, reč je o večnosti. Večnost je večna sama
po sebi, a čovek mora da se dovija i produžava kredit za večnost iz roda
u rod jednim jedinim putem − moralnim samousavršavanjem. Progres
je samo tehnički dodatak ideji. Atomsko oružje u rukama fanatičnog
diktatora, koji se sprema da ako treba uništi i ceo svet − slikovita je
ilustracija za to.
Da li će Zemljane zabrinuti signali kasandro-embriona, da li će ih
doživeti kao nagoveštaj genetskog zalaska i, po svoj prilici, zalaska
ljudske civilizacije?
Bojim se takvog predskazivanja. Bojim se da će sumnje i muke ostati
u granicama svakog pojedinačnog slučaja i svaki Kasandrin znak
izazvaće adekvatno sopstveni rasplet, sopstveno finale...
Plašim se da će se većina žena − a malo je verovatno da će muževi
nastojati da ih u tome spreče − potruditi da se što pre oslobode takvo!“,
ne sasvim običnog ploda. Prvo što će im pasti na pamet jeste abortus,
kao najradikalnije rešenje. Imoralno opravdanje za tako nešto, može se
reći, neosporno je: zašto, reći će, rađati zasigurno nesrećne ljude? I bez
toga ih je dovoljno na belom svetu. I ko sme da osudi one koje pribegnu
abortusu?! Ko? Društvo? Istorija? Moral? U istoriji društva nalaze se
izvori zla koje se taloži u vidu genetskog straha, a moral je veoma često
popustljiv pred ciničnim pritiskom stvarnosti.
I upravo zato, Vaša Svetosti, smatram svojom dužnošću da
preciziram svoj stav. Bez obzira na to što sam ubeđeni pristalica
katoličke zabrane abortusa, ne bih mogao da izreknem kategoričnu
osudu onih koji bi, otkrivši Kasandrin bele!“, više voleli da pribegnu
abortusu, jer bi, uzgred budi rečeno, takav ishod odgovarao i želji samih
kasandro-embriona.
Usled toga, suočavamo se sa izuzetno složenom protivrečnošću.
Radikalne mere (abortusi) ne rešavaju, već pre produbljuju ključne
probleme svetske svesti − ostaju netaknuti uzroci koji u zametku rađaju
eshatološki kompleks.
Evo niza nedaća, o kojima ne može a da ne razmišlja svaka buduća
majka:

31
 − glad,
− siromaštvo,
− bolesti, a među njima i sida,
− ratovi,
− ekonomske krize,
− socijalni nemiri,
− kriminal
− narkomanija i narko-mafija,
− međuetnički sukobi,
− rasizam,
− katastrofe ekološke i energetske,
− atomske probe,
− crne rupe, itd.
Sve je to delo nečijih ruku, to jest sve su to stvorili sami ljudi.
Razmere ljudskih nesreća povećavaju se iz generacije u generaciju. I svi
smo u tome saučesnici. I, najzad, Proviđenje nas zaustavlja na ivici
ponora, daje svoj znak putem Kasandrinog belega.
Još jednom ponavljam da moja kosmička istraživanja na otkrivanju
signala kasandro-embriona nemaju nikakav drugi cilj, osim da ljudima
pomognu da shvate: ovako se više ne može živeti, jer će uslediti
izrođavanje!
Jedino zajedničkim naporima, svakog čoveka ponaosob i svih
zajedno, celog ljudskog roda, na iskorenjivanju nesreće i poroka, može
se obnoviti perspektiva života. Utopija? Opet utopija?! Ne, ovo nije još
jedna utopija. To je staza preživljavanja živoga duha, i drugog puta
nema...
Verujem da bi se mogli naći hrabri ljudi koji neće odstupiti, koji neće
odmah potrčati da se oslobađaju kasandro-embriona; tim ljudima
fatalni signali mogu mnogo da kažu: o odgovornosti svih i svakoga za
sliku života, za sudbinu potomaka, o tome da predstoji neviđena borba
čoveka sa samim sobom... Takvi ljudi će voditi bitku za bolji život.
Verujem u to.

32
 A sada ću vam sasvim ukratko reći nešto o sebi.
Razume se da niko nije primio moj postrig u monahe, ja sam
samozvanac, drugačije rečeno, ja sam uslovni kosmički monah i
odabrao sam i uslovno ime, nazvavši sebe Filotejem − bilo je monaha s
tim imenom u Rusiji. Odlučio sam se za isposnički život u kosmičkom
skitu. Kada je naša međunarodna posada, Amerikanac, Japanac i ja (još
donedavno sovjetski naučnik i naučni rukovodilac kosmičke
laboratorije), pošto je završila svoj program trebalo da se vrati na
Zemlju, ja sam odbio da napustim orbitalnu stanicu i pređem u kosmički
„čun“ za višekratna putovanja, koji je došao po nas. Dao sam izjavu u
vezi s tim i insistirao sam na slobodi ličnog izbora. S oštricom brijača na
sopstvenom grlu, prisilio sam kolege da me ostave na miru. I uspeo sam...
Evo, već je peti mesec, sto trideset sedmi dan, kako u potpunoj
samoći u orbiti obavljam svoja istraživanja. Rezerve životnih
potrepština na stanici pružaju mi mogućnost da ovde boravim još
veoma dugo. I ako je tačno da svako zlo ima svoje dobro, to se upravo
odnosi i na moj slučaj. Raspad sovjetske imperije, koja je bolno potresla
ceo svet, išao mi je naruku. U haosu najrazličitijih dešavanja, bivše
sovjetske zemaljske službe zaboravile su i mene, i orbitalnu stanicu koja
se nekad zvala „Voshod27“. Bojim se da ih se neće uskoro setiti, bojim se
da im nije do mene, bojim se da će, možda, još dugo biti zauzeti
besmislenom podelom kosmičke imovine među novonastalim
državama, možda će pokušati da podele i orbitalnu stanicu, na kojoj
sam se smestio, a možda će deliti i sam kosmos... Ali to je njihov problem.
Ja sam izabrao i sada izvršavam svoj dug. Vršiću ispitivanje − otkrivaću
signale kasandro-embriona − dokle god budem živ...
Na Zemlji me niko ne čeka. Nemam nikoga na svetu. Ja sam nahoče
i rastao sam u domu. Po svoj prilici, moju majku su na takav korak − da
ostavi svoju bebu u tremu doma za nahočad − prisilile neke izuzetne
okolnosti. O tome kako se odvijao moj život i šta me je podstaklo da
odem u kosmos, sada neću govoriti − to je posebna tema, posebna priča.

33
 Vaša Svetosti, još jednom saginjem glavu pred Vašim svetlim Likom.
Ne zamerite mi. Jedino što želim, obraćajući se preko Vas ljudima, jeste
da oni saznaju istinu.

Filotej, kosmički monah

U svetovnom životu − Andrej Kriljcov

Uz tekst poslanice rimskom papi, poslate sa orbitalnog

kompjutera, priloženo je i pisamce, upućeno redakciji lista Tribjun:

Poštovani uredniče!
U skladu s našim dogovorom ustupam redakciji Tribjuna
ekskluzivno pravo na objavljivanje poslanice.
Savršeno mi je jasno koliko teško breme preuzima na sebe Tribjun,
odlučivši se na takav korak. Cenim Vašu hrabrost.
Bio bih Vam zahvalan ukoliko bi mi redakcija prenela
najzanimljivije odzive na moju poslanicu. Neophodno je da imam
predstavu o reakciji Zemljana.
Sa zahvalnošću,

Filotej, kosmički monah,

Orbitalna stanica RH.

34
 III

Opet je sanjao kitove. Dugo je s njima plivao u okeanu. Gledao ih

je u oči koje su zapljuskivali talasi i razumeo izraz njihovih očiju. I sam
je bio kit. Plivali su u vidu klina, kao onda kada ih je posmatrao iz
aviona. Neobjašnjiva sila vukla ih je napred, ka liniji horizonta, kao da
ih je tamo nešto čekalo. Horizont se udaljavao, a oni su i dalje plivali,
rasecajući talase svojim snažnim telima. Voda u okeanu postajala je
sve toplija. Talasi su pekli. I što se više odmicalo, to je teže i strašnije
bilo plivati u vrelim talasima. I on je video i odjednom shvatio zašto
tako neizdržljivo ključa okean. Nad okeanom su se istovremeno
pojavila dva sunca. Dve užarene ognjene, purpurnosmeđe kugle
plamtele su na nebu kao par reflektora. I koje je sunce bilo istinsko i
večno, a koje − ono koje je odnekud zalutalo, ali se, može biti, takmičilo
s pravim, teško je bilo utvrditi. On se veoma uplašio. I počeo je da
dovikuje kitovima koji su plivali pokraj njega: „Pogledajte, pogledajte,
kitovi, braćo moja! Dva sunca na nebu! Istovremeno dva sunca! Čujete
li? To je rđavo! Okean će proključati i mi ćemo propasti! Dva sunca −
strašno!“
Robert Bork je još dugo vikao u uzburkanom okeanu među
uskomešanim kitovima i probudio se sav u vrelom znoju, dok mu je
srce potmulo tuklo i njegov damar se čuo u ušima. I dok je dolazio k
sebi nije odmah poverovao da je to bio san. Dva sunca koja su
zaslepljujuće plamtela nad okeanom, urezala su mu se u sećanje kao
da ih je video na javi. Kitove nije sanjao prvi put, ali tako nešto − ta dva
sunca koja prže odozgo! Jezivo, jezivo!
I tada je shvatio, otkud u snu drugo sunce. Sinulo mu je
uznemirujuće i jasno. I čak se začudio što nije odmah shvatio. „Gle!“ −
osmehnuo se Futurolog i pogledao na sat kraj ogledala. Već je bilo
prošlo šest ujutru. Džesi je još spavala u susednoj sobi.
Bork je izašao na otvorenu verandu, gde je obično radio jutarnju
gimnastiku. Ali ovoga puta misli su mu bile obuzete nečim drugim. I
sve što ga je okružavalo u njihovoj kući van grada, izgubilo je za njega

35
uobičajenu zanimljivost. Čak i kameni vrt na terenu pokraj bazena, s
ljubavlju uređen prema japanskom uzoru (i, želeo je da veruje u
skladu s rasporedom zvezda), gde je − prema glasinama koje je Džesi
izgovarala komično-strašnim šapatom − Futurolog ujutru voleo da
vrača, tj., prema njegovim rečima, da crta u pesku magijske znake,
danas je bio potpuno zaboravljen. Nije mu danas bilo do zabave.
Trebalo je da pregleda celokupnu štampu, a bilo je toga na gomile,
trebalo je telefonirati raznim ljudima iz raznih razloga i saznavati sve
u letu.
Strasti povodom kasandro-embriona sve više su se
rasplamsavale. Robert Bork nimalo nije sumnjao da je to i trebalo
očekivati. On lično, osećao je priliv energije, kao nekada u mladosti,
kada su se svaki čas u univerzitetskim krugovima razbuktavale bučne
diskusije o problemima savremene civilizacije, kada se zaista činilo da
budućnost čovečanstva može da se konstruiše prema modelima, u to
vreme cenjenog intelektualnog Rimskog kluba, a da je za tako nešto
jedino potrebno ubediti konzervativne oponente. Događaji u vezi s
Kasandrinim belegom budili su u Borku zaboravljeni zanos,
spremnost da se ide u rizik i u otvorene sukobe radi ideje.
A događaji su poneli Borka još na aerodromu. Džesi ga je čekala u
gomili kraj izlaza držeći podebeo svežanj novina u ruci i njime je kao
buketom mahala iznad glave, čudno se smeškajući, s nekakvim
izrazom krivice i nekakvog nestašluka i nemira na licu. Ali izgledala je
čak podmlađena, kao da ju je okupao iznenadni pljusak. Džesi je bila
deset godina mlađa od Borka, ali je povremeno bolovala: dešavalo se
da je muči pritisak, zbog čega kao da se privremeno gasila. Međutim,
tog trenutka na aerodromu, njenom mužu se učinilo da je puna
energije, dinamična, kao u mladim, već dalekim godinama. O, kako joj
je on tada zasmetao da se probije među velike muzičare! A ona je
zaista bila među najboljim violončelistkinjama. I da nije bilo njega,
ćaknutog Borka koji se na smrt prilepio za nju, možda Džesi ne bi
završila karijeru u orkestarskoj jami. Ali svako ima svoju sudbinu.

36
 Među prvim rečima, izgovorenim još na aerodromu, u gužvi kraj
izlaza, bila je drska, izazovna rečenica koja je istovremeno izražavala
i radost zbog susreta:
− Ne znam, Roberte, kakve si magijske znake pred odlazak iscrtao
među tvojim glupim kamenjem, ali kako drugačije objasniti ono što se
desilo? Nikako, Roberte, nikako, ma koliko se upinjali! To nema
objašnjenje. To je nečuveno! Veruj mi, zbog toga će ceo svet zadrhtati!
− Dakle, moji hijeroglifi ipak nešto vrede?! − u istom tonu odgovori
Futurolog.
− Ako ćemo pravo, dolijao si, dragi moj Futurolože, dolijao si sa
svojom magijom... I sad probaj sve to da razmrsiš.
Tek u kolima − Džesi je vozila − Bork otvori novine, ali pogledavši
naslove, ostavi ih:
− Ne, to treba pročitati kod kuće, na miru − i vrati svoje naočare u
futrolu.
− Nego šta! − s razumevanjem se osmehnu Džesi. − Da to nije stiglo
iz kosmosa, već da je neko na ćošku okačio nešto slično, pretukli bi ga!
Možeš misliti: tek začet embrion, maltene misli! Nešto pretpostavlja!
I saopštava da ne želi da se rodi! I o tome − sasvim ozbiljno! Kako je
moguće?!
− Verovatno nije baš sve tako − smeteno sleže ramenima Bork.
Učinilo mu se da njegova žena sudi olako, što se njoj retko dešavalo, i
odnekud je poželeo da ovoga puta ona ne bude u pravu. − Možda se
misli na samu činjenicu postojanja embrionalne refleksije. Ali kako
god bilo, ima razloga za razmišljanje. Kada bi, recimo, bio pronađen
neporočni oblik opažanja našeg grešnog sveta kao kontrolna tačka za
početak odbrojavanja... Znaš, odjednom mi je baš to palo na pamet. A
tako nešto bi zaista bilo moguće jedino u embrionalnom stupnju. Pa i
to samo u fantastičnim predstavama. Mada, ko zna. Uostalom, nećemo
sada o tome. Kad stignemo, pročitaću i onda ćemo razgovarati, ako je
ozbiljno... Znaš, sad ću ti ispričati nešto smešno.
I Futurolog poče da priča ženi o nemačkoj tačnosti i pedantnosti i,
naporedo s tim, o unutrašnjoj opuštenosti Evropljana, što ih je

37
zbližavalo s Amerikancima. Jednom, rano ujutru, video je na pustoj
obali Rajne u Dizeldorfu čoveka koji je duž obale vozio bicikl i, kao da
je to sasvim obična stvar, na sav glas pevao jednu poznatu ariju. Pri
tome je biciklista imao kravatu, belu kragnu, lakovane cipele i maltene
cilindar na glavi, baš kao da je upravo sišao sa operske scene. U to
vreme nikoga nije bilo na obali, ni žive duše koja bi mogla da proceni
njegovo pevanje. Ali biciklisti niko i nije bio potreban. On je bio sam
sa sobom i s njim je bila nadošla Rajna, kojom su od jutra plovile
teretne barže i brodovi... Letnje sunce je izlazilo. Oduševljen, Bork je
bio spreman da trči za tim čudakom, vokalnim solistom, do te mere je
sve to bilo ekstravagantno, smešno i veličanstveno. Potpuna
opuštenost, potpuna sreća. Hteo je da se baci u Rajnu, da pliva u susret
tom raspevanom biciklisti, da mu mahne rukom, da vikne iz vode
nešto veselo, poželeo je da trči pored njega i zaboravi sve brige na
svetu.
Smejali su se čudaku dok su jurili auto-putem.
„A sada kući, kući. Sada treba raditi i samo raditi, đavo da ga nosi“
− govorio je u sebi Bork, predosećajući da će opet biti kod kuće, u
svojoj radnoj sobi, za svojim stolom. Mislio je o tome uz već uobičajeno
dvojako osećanje olakšanja, kao i uvek po povratku, prilikom susreta
sa Džesi na aerodromu i, istovremeno, na izvestan način
prekorevajući u duši samoga sebe zbog jednonedeljnog odsustva,
zbog propuštenih dana. A koliko li je bilo tih propuštenih dana, čiju
cenu čovek sazna suviše kasno!
Ovoga puta, međutim, sa uobičajenim raspoloženjem mešalo se i
nešto drugo, izazvano onim što je saznao još u avionu. Reklo bi se da
je ta čudna vest bila unapred osuđena na čestu sudbinu skandaloznih
senzacija − da plane i ugasi se. Ali što je Bork duže razmišljao o onome
što je čuo, to se više čudio, loveći u sebi nejasno osećanje
saučestvovanja u onome što se desilo, i to u toj meri da više nije mogao
da se povuče, da izbaci iz glave tu priču koja se njega apsolutno nije
ticala. Kao kada 6i se iznenada i slučajno našao u sudnici, u kojoj je
objavljena neočekivana i nečuvena presuda prema kojoj bi ne samo
optuženi, već i svi koji su se u tom momentu našli u sudnici, bili

38
proglašeni krivima samo zato što su prisustvovali sudskom procesu. I
ta presuda se ne može odbaciti jedino zato što je već objavljena...
Uistinu čudno stanje izazivao je kontakt s kosmičkom novošću,
zaista čudno, neočekivano i neobjašnjivo. Evo i Džesi, iako za volanom,
po svemu sudeći bila je pod uticajem kosmičke novosti. On je to video
po njenom licu i očima. Priroda je Džesi obdarila blistavim pogledom,
čije su neuhvatljive promene preliva i nijansi tako mnogo govorile
Robertu Borku. Od prvog dana njihovog poznanstva na nekom
dobrotvornom koncertu, kada ju je ugledao među mladim
muzičarima, i ona njega među slušaocima koji su sedeli blizu
podijuma, posle čega su i počeli da se viđaju, već od prvog dana, dakle,
on je naučio da u njenim očima čita „zimu i leto života“ i znao je sve
što joj je na duši, a ona je znala sve o njemu. I ta njihova sposobnost
da jedno drugo razumeju i pre nego što do kraja izgovore rečenicu,
čim se pogledaju, određivala je njihovo razumevanje i porodičnu
sreću.
On pomisli da nema potrebe da ženi odvlači pažnju brbljanjem −
bila je usredsređena, ćutljiva, što njoj nije bilo svojstveno. Naročitih
razloga za brigu nije bilo.
Kao što se često događa u tim godinama, način njihovog života bio
je uobičajeno stabilan: jedino što nisu mogli da predvide i predodrede
jeste ono što je od Boga, jer svakome je dat njegov rok, njegov vek. A
dotle, oni su se trudili da prema svojim snagama realizuju svoje
stvaralačke mogućnosti, koliko im dopuste „kvote“ vremena i zdravlja.
I Borku je bilo jasno: ako Džesi sada oseća nelagodnost, to je samo zato
što je zgranuta tom poslanicom kosmičkog monaha Filoteja.
„Razgovaraćemo kod kuće − pomisli Bork. − Možda bi sada trebalo
da telefoniram nekom od prijatelja s univerziteta, da popričamo dok
se vozimo? − I već htede da uzme slušalicu, ali se predomisli. − Ne
sada, najpre treba pažljivo pročitati tog kosmičkog proroka, i tek
onda...“
− Da uključim radio? − pogađajući muževljeve misli, upita Džesi.
− Nema potrebe. Ne želim buku sa radija. S tobom mi je i ovako
dobro.

39
 − Rado ti verujem, veoma rado − s pomalo mračnim osmehom
reče Džesi, vešto pretičući automobil ispred sebe.
− A ako ono što nam je javljeno odande − Bork pokaza očima
nagore − zaista postoji, onda, naravno, niko ne može ostati po strani.
− Zar misliš da je tako nešto stvarno moguće?
− Ne znam. Ali ako je tako, reakcija može biti poput lavine.
− Jezik pregrizao, Futurolože! − sasvim ozbiljno se zabrinu Džesi.
− Strašno je kad je masovno!
− Ako ljudi sebe sagledaju neumoljivo jasno, genetika iz zagonetke
biologije može da se pretvori u politiku.
− E, to je već previše, Roberte − Džesi pokuša da nekako prikrije
svoj nemir koji je postajao sve jači. − Ali ko zna − poče ona da razmišlja
− pred moj polazak na aerodrom javili su se Šnajerovi, Artur i Elizabet,
i oni su veoma uznemireni. A naš Džon, Košut, zvao je iz Atlante, tamo
režira neku predstavu i odjednom se setio da si ti na nekoj diskusiji o
Fukujaminoj teoriji o kraju istorije predskazao novu tragediju, novo
iskušenje na putu čovečanstva. Eto, kaže, prizvao je tvoj futurolog
nesreću: iz resursa svetskog zla, kao iz vreće sa starudijom, umesto
svetskog rata izvukao je rat u samom sebi, u čoveku − treba li da se
rodi ili ne. Bilo bi bolje da je ćutao, taj tvoj futurolog, možda ne bi ni
došlo do takvog obrta. A ovako, odškrinuo vrata vasione, i eto ti − to
nam je došlo. Šta je − pitam ga − to? A on će − pa to i jeste to. To nema
imena.
− Naravno, to liči na Košuta. − Bork ironično slegnu ramenima. −
Vickast je kao i uvek, on u pozorištu može da režira tragedije, da
okreće svet naglavačke: Šekspir, Eshil i tako dalje, a ja sam, vidiš li,
gavran koji grakće sa strehe prizivajući nesreću. Hvala lepo. Sjajan je
taj moj ćelavi drugar...
− Ne, nemoj tako, on je divan. Sećaš li se kako ti je jednom prilikom
rekao: baš ti, veli, zavidim, imaš divnu ženu, a još ti je i kosa bujna. A
šta, kao, imam ja? A ti njemu: ženu još i možeš da mi preotmeš, ali
kosu, makar i sedu i čupavu − ne možeš! A njemu maltene zasuziše oči,
kao da se istovremeno i smeje i plače, lakrdijaš!

40
 Bork zamišljeno klimnu glavom. Prvi put se vraćao kući s
neuobičajenim, tačnije, s ogromnim teretom na duši koji se na njega
sručio spolja, nevidljiv, ničim naznačen, a ipak stalno prisutan.
− Bobe, jesi li zaista video kitove u okeanu? − Džesi prekide tok
njegovih misli.
− Pa naravno! Zato sam ti se i javljao − živnu on i ponovo poče da
priča. − Možeš li to da zamisliš? To se ne može rečima opisati. Zamisli,
u okeanu poput brodova plove džinovske životinje, plove poput
ždralova na nebu, u vidu trougla. Kakav prizor! A ti nisi pored mene.
Dobro je što sam ipak uspeo da ti se javim. − Bork zaćuta, a zatim
nastavi, zanesen: − I znaš, ne znam kako to da ti objasnim, ali sada
mislim da to nije bilo nimalo slučajno. Evo, čuj. U Frankfurtu je ovoga
puta, osim već poznatih, bio i jedan novi učesnik iz Australije. Sa
univerziteta u Melburnu. Australijanci se ipak razlikuju po nečemu
osobenom od svih nas, iako ne znam zašto, možda zato što su na
periferiji sveta? Ili je naprosto taj čovek takav? Ja sam ga u sebi nazvao
delfinologom, zato što ga oduševljavaju delfini. Oni su njegov hobi. On
je živahan, ima radoznao um, govori zanimljivo. Dakle, zapodeo se
među nama razgovor, naravno, slučajno, o kitovima − počeli smo o
delfinima. I može ti se učiniti da je taj razgovor o kitovima bio smešan,
ali on nas je zbližio. Bilo mi je veoma zanimljivo! Jer nauka još ni sada
ne može da odgovori na pitanje šta znači fenomen grupnog
samoubistva kitova.
− Kad se bacaju na obalu? Na to misliš?
− Da upravo na to. Dakle, šta prisiljava kitove, pune snage i, nadam
se, mentalnog zdravlja, da odjednom, iz čista mira i kao po dogovoru,
priđu noću obali i bace se u plićak, gde je voda do gležnjeva, i da tu
izdahnu? I tu, u plićaku, ne čineći ni najmanji pokušaj da se vrate
natrag u okean, kitovi umiru. Zašto oni to rade, zbog čega, otkud to?
− Ali čekaj − prekide ga Džesi, čije oči sa zanimanjem zasjaše. −
Koliko puta su o tome pisale novine. I šta, taj tvoj Australijanac zna
zašto se to dešava?
− Upravo o tome je reč. Od čega smo on i ja pošli? Od toga da taj
fenomen − samoubistvo kitova − protivreči biološkom zakonu

41
samoodržanja vrste. To jest, u suprotnosti je s prirodom. Tako nešto
ne postoji u životinjskom svetu.
− Ali je zato među ljudima i te kako često.
− To je nešto sasvim drugo. Apsolutno nešto drugo. I nije o tome
reč. To je nešto sasvim drugačije, Džesi.
Robert Bork ućuta posmatrajući moderan autoput, koji je iz šume
izlazio na brežuljak, s jarko osvetljenim saobraćajnim znacima i
tablama sa strane, te je i nehotice uživao u poznatom, već toliko puta
viđenom pejzažu. Na trenutak se osetio veoma srećnim − na putu je
ka kući, Džesi je za volanom, spreman je da joj otkrije, kako je on
mislio, veliku tajnu kitova i unapred je znao koliko će je zaprepastiti
ono što će joj reći, i kako će se zatim zaneti otkrićem, uvek iznova
vraćati toj temi i razmatrati je sa raznih strana. I to će biti sreća. Jer
sreća je u sjedinjavanju duša. I on požele da kad stignu kući posede na
verandi, da slušaju muziku koju Džesi odabere (ona je nepopravljiva
− klasika joj je iznad svega), i popiju malo omiljenog belog vina... Ali
pade mu na pamet kosmički monah i pomisli da idile danas možda i
neće biti.
− Zašto ćutiš, Bobe, ja čekam. Hoćeš da me zaintrigiraš?
− Ma ne. Naprosto se koncentrišem. Eto, pitala si zna li taj tvoj
Australijanac, taj Kifer, razlog samoubistva kitova. Pa, kako da ti
kažem. On pretpostavlja ono što drugi ne mogu čak ni da pomisle. I
znaš, to nije nekakva logička spekulacija. Rekao bih da je to jedno
osobeno moralno-filosofsko viđenje. Da, da. Nemoj se smejati i ne čudi
se. Upravo je tako. Australijanac iznosi verziju, drugačiju od
odomaćenih. Znaš, od svih sisara, naporedo s delfinima, kitovi su
umno najrazvijenija bića. Nažalost, oni ne poseduju dar govora i to
stvara za sada nepremostivu barijeru između nas i njih.
− Bože moj, ti si navikao da držiš predavanja, Roberte. Ali ja ne
razumem baš najbolje o kakvom moralno-filosofskom viđenju
govoriš?

42
 − Nijedan naučnik nije mogao da objasni prirodu te čudne pojave.
A Kifer je odjednom preda mnom donekle razotkrio sliku vasionskog
karaktera.
− I u čemu je suština njegove hipoteze?
− Došao je do neverovatnog zaključka. U činu grupnog
samoubistva kitova on vidi reakciju svetskog uma na zemaljske
događaje.
− Ali to je prava fantastika, Roberte!
− Nemoj tako misliti, draga moja. Ja sam obuzet tom hipotezom.
Jer čoveku je data nekakva apsolutna privilegija ovladavanja
razumom, vasionska misija, i ako mi nismo u stanju da se
usavršavamo, ako nismo u stanju da aktivno osvajamo univerzum, što
se od nas zahteva i zbog čega i postojimo na svetu, onda smo mi, po
svoj prilici − paraziti, koji ne opravdavaju svoje pozvanje, ništavni
stvorovi. Ali izvini, malkice sam se zaneo. Naprosto sam želeo da ti
kažem da onoliko, koliko je nama, ljudskom rodu, dato toliko se od nas
i očekuje. A pre svega se očekuje da harmonizujemo i usavršavamo
biće, u šta spada sve što potiče od nas − i u mislima i u praksi.
Harmonija bića! Koliko se, međutim, u vezi s tim rađa velikih i
ništavnih misli, koliko se zluradosti i vulgarnosti otkriva u nama
gotovo na svakom koraku, jer harmonija je, između ostalo!“, i
samoograničavanje, borba s duhovnom raspuštenošću. I tu se
postavlja jedno prirodno pitanje − šta je savest, koju u svim
vremenima svako lukavo tumači na svoj način, onda kad mu je i kako
mu je potrebno, i šta ona znači sama po sebi pred prirodom, pred
istorijom, pred budućnošću sveta i, najzad, pred Bogom, koji nas je
stvorio i koga mi stvaramo?
− Roberte − ne izdrža Džesi. − Ti si zaista neostvareni vatreni
propovednik, trebalo je da živiš u srednjem veku. Ali vrlo je moguće
da bi te inkvizitori s uživanjem spalili na lomači zbog tvoje jeresi. Kako
se može stvarati Bog?
− Ah, tako dakle! Pa i ti Džesi postaješ sitničavi dogmatik. Kako se
može?! Kako se može?! Mene ne bi uspeli da spale. Stvarati se može
rečju. Da, da. Zbog toga nam je i data reč. Sve što se dešava u nama i s

43
nama, ostvaruje se kroz reč. I sve što je rukotvorno, na kraju krajeva
je realizacija reči. Most preko reke − u početku je bio reč. Reći ću i više
od toga: reč je potencijal večnosti koji se nalazi u nama. Mi umiremo,
ali reč ostaje. I zato je ona Bog. Tako se i koprcamo u reči, u rečima −
čas na krilima letimo u beskonačnost, čas nas, kao mule, na uzdi
neizbežnosti vodi reč... Ali hteo sam da kažem nešto drugo. Upravo o
drugačijoj, potpuno i dijametralno suprotnoj hipostazi bića − o
iskonskom odsustvu reči. A to je − celokupna priroda. Recimo,
pomenuti kitovi. Oni su u tom smislu tragična bića. Pošto su lišeni dara
reči, dato im je da poseduju jedinstvenu intuiciju i jedno naročito,
samo njima svojstveno mišljenje i duh, sasvim naročito energo-
informaciono bio-polje. O tome se može suditi barem prema njihovoj
mlađoj braći, delfinima.
− Pa ipak, Roberte, šta je tu, recimo za tebe, otkriće?
Robert Bork ućuta, obuzdavajući se pre nego što će reći ono što je
za njega bilo veoma važno. I uhvati sebe u pomisli da uvek na putu za
aerodrom ili sa aerodroma odnekud ima želju da govori o stvarima
koje nisu svakodnevne i o kojima se manje priča u kućnoj atmosferi.
− Shvataš − nastavi on. − Kifer tvrdi, a meni se ne čini da je to
neutemeljeno, da su kitovi živi radari u otvorenim okeanima, koji
hvataju tajanstvene signala iz kosmosa: možda upravo oni, kitovi, prvi
saznaju o predstojećoj erupciji vulkana i nemo urlaju od pritiska
unutarzemljaske energije, ali je za njih, neverovatno izdržljive u
burama i tornadima s kojima malo koji brod može da se nosi,
verovatno najtragičnije i najstrašnije kada se na njih sruče signali o
ljudskim nesrećama, ljudskim zlodelima koja izazivaju nama
neshvatljiv debalans u stanju svetskog duha. A evo šta im je,
verovatno, najnepodnošljivije, poput alpskog fena koji duva s planina
− razumeš o čemu govorim, o tome postoji obimna literatura − to je
vetar koji iznuruje psihu lokalnog stanovništva. Jer ma koliko bio
strašan vulkan, on izbaci lavu a zatim se stiša i ugasi. A vetrovi
ljudskog zla se ne gase. Eto u čemu je suština. Tako je ustrojen naš
život: vrline su uvek u deficitu, zla je uvek previše, uvek se preliva
preko rubova. A sada zamisli: kada se na zemlji događa nešto, što

44
nismo u stanju da zaustavimo i čemu, čak, nalazimo opravdanje u
mračnim ćoškovima duše i u lomovima svesti, ubijajući, mučeći,
gušeći, mrsko lažući sami sebe, kitovi plivaju ka nama u očajanju i
strahu. Zato što postoji opasnost da se svetski razum uništi, da se
samolikvidira, što znači − da iščezne u ništavilu. I to svakog nemuštog
stvora plaši skorim krajem sveta. Toga se živa bića intuitivno plaše.
Šta misliš, zašto pacovi beže s broda koji tone? Upravo zato. Lišeni
dara reči, kitovi ne mogu da izraze koliko pate zbog nas i koliko ih to
pritiska, guši i kida iznutra tražeći izlaz, tražeći pražnjenje. Pomisli
samo koliko je to bolno! Sećaš li se, neko nam je ispričao kako je na
ulici video nemu devojčicu. Majku joj je ubio otac nitkov, a ona je
nesrećnica trčala, i ne mogavši da objasni ljudima šta se desilo htela je
da se baci pod tramvaj. Nešto slično, samo u drugačijim, kosmičkim
razmerama, dešava se, očigledno, i sa kitovima. Oni verovatno u
okeanu hrabro podnose i uznemirenost zbog šumskih požara, i
stresove zbog klizišta u brdima, zbog pomeranja lednika koji brišu sve
na svom putu, ali odstupanja u ljudskom ponašanju, zlodela,
sadistička i neiskorenjiva − to nisu u stanju da podnesu − sav taj, je li,
pritisak pogubnih strasti čoveka − nosioca svetskog razuma. Mislimo
li mi o tome da nam je poveren svetski razum, supstrat, tačnije,
hipostaza večnosti? Sumnjam. Negde među nama, na našem terenu,
dolazi do pucanja, odrona, do izopačavanja morala, i nevidljiva
radijacija zla i straha širi se iz tog odrona po celom svetu, dolazi do
poremećaja kosmičke pravde, a ja mislim da takva pravda postoji, te
se deformiše harmonija bivstvovanja, i kada kitovi to više ne mogu da
izdrže oni takođe pucaju i kreću ka obali, na koju se bacaju svi zajedno,
odlaze u smrt, izvršavaju samoubistvo. I, zamisli, letim ja iznad
Atlantika, posmatram, i odjednom, dok se avion okretao, ugledam
ispod krila jato kitova u okeanu. Zanemeo sam kad sam ih ugledao; išli
su poput ždralova, u vidu klina, i sekli talase. Ostao sam bez daha i u
isto vreme, ko zna zašto, pomislio sam: kuda će, kakva li ih to sila goni,
kuda i zašto?
− Pa sada mi je jasno zašto si odjednom poželeo da mi telefoniraš
iz aviona. Nisam mogla da shvatim: kakvi kitovi, šta se dešava? Ali,
naravno, ako si tako nešto uobrazio, kako da ne telefoniraš?!
45
 − Mislim da ja to nisam naprosto uobrazio.
− Ama, u redu − popustljivo se osmehnu Džesi. − Futurolože, moj
dragi! − Gledala ga je s blagom ironijom. − Po tebi se tako nešto dešava.
Ali zanimljivo je, nema spora, čak je veoma zanimljivo. A šta ako je to
zaista svojevrsna forma protesta? Otkud znamo. Uh, Roberte, moramo
na pumpu, pogledaj, nestaje nam benzin. Dok smo mi jurili i o kitovima
nagađali...
Oni skrenuše ka benzinskoj pumpi i sve se odmah vrati na
uobičajeni kolosek svakodnevnog života: odmah se povukoše i
kosmički monah, i kitovi, i razne druge apstrakcije. Zatim krenuše
ulicama predgrađa i do kuće im ostade još sasvim malo.
Osetivši najednom kako ga obuzima umor, Bork reče:
− Džesi, danas nećemo odgovarati na telefonske pozive. Uključi
automatsku sekretaricu, neka sve snimi. Umoran sam. Treba da se
odmorim od puta...
− Za jedan poziv već sam dala odobrenje. Izvini, ali uveče će te
zvati Oliver Ordok. Rekla sam mu da ćeš danas stići. Jer inače se
spremao da ti telefonira u Evropu.
− Oliver Ordok?
− Pa da. Već je objavio svoju kandidaturu za predsednika. Da li si
to znao?
− Znam, znam. Sada svi startuju u prvom krugu. E, pa njega ne
možeš izbeći. On je uporan čovek. I javljaće se veoma uporno.
− Izvini, Bobe. Nisam mogla da odbijem.
− Ma neka telefonira. Molim lepo. Oliver Ordok. Odavno jedan
drugome ne telefoniramo. Sećaš se, bio je viceguverner, bavio se
naukom i obrazovanjem u državi, problemom nezaposlenosti.
Pomagao je u organizovanju međunarodnih naučnih konferencija kod
nas, zajedno smo putovali, ako se sećaš, u Moskvu, tokom prvih godina
Gorbačovljeve perestrojke. Tada smo okupljali politikologe i
futurologe iz celog sveta. Ordok je učestvovao kao politikolog i kao
predstavnik državne administracije. Da, perestrojka, perestrojka! Kao
da smo se prenuli, svi mi, na Istoku i na Zapadu, nema zbora!

46
Romantično vreme. On je mlađi od mene, iako i on, verovatno, ima
prilično godina.
− Pedeset šest − reče Džesi. − Tako piše u novinama:
pedesetšestogodišnji Oliver Ordok.
− Pa eto. Tako sam i mislio. Reklo bi se da je hrabar naš Oliver
Ordok, rešio je da iskuša sudbinu. O, magijo vrhovne vlasti! A šta ako
mu pođe za rukom? Izborna kampanja je kao otvoreno more, kreće se
u talasima i, dok se osvrneš, izbaci nekoga na obalu. Važno je samo
uspeti da u javnosti izazoveš plimu. Imati odgovarajuće čulo. Ordok je
u tom smislu apsolutno na svom terenu. On je spretan čovek, ali nema
dubinu, iako nije glup.
− Da, sećam se tog vremena. Dobro se sećam. Onda, u Moskvi, kada
smo i mi bili tamo, ah, da, onda osamdeset šeste kad si ti govorio u
Kremlju u onoj ogromnoj starinskoj dvorani, na forumu. Lično
Gorbačov je vodio taj susret. I Ordok je bio s nama. Sećaš li se? I nije
mu bio loš nastup, reklo bi se da je bio uspešan?
− Nije bio loš. Nimalo loš. U njemu ima energije, govorničkog
entuzijazma. Uvek je bio čovek trenutka. Mada, ponavljam, on nema
mnogo kapitalnih znanja. A ona, verovatno, nisu ni potrebna u takvim
slučajevima. Za masovnu svest važna je pre svega aktuelnost
programa kandidata. I harizmatična ličnost.
− Ah, Roberte, dosta − šta je nama? Malopre o kitovima, a sada se,
eto, bavimo Oliverom Ordokom. Kao da nemamo drugih briga! Uskoro
stižemo kući. Raspričali smo se: Ordok pa Ordok.
− Pa to i jeste suština savremenog populizma, Džesi. Svi su ludi za
jednom ličnošću, a ona kao da je luda za svima. Ni ti ni ja u Americi
nismo izuzetak.
− Jasno mi je. Ne znam samo zašto je odjednom rešio da ti hitno
telefonira u Evropu? Otkud to?
− To nije teško pogoditi. Mislim da je taj kosmički monah mnogima
već izazvao glavobolju, sve ih je, da tako kažemo, izbacio iz koloseka.
Mislim da je upravo to razlog. Mada, teško je reći.

47
 − Ali šta ti imaš s tim? S istim uspehom si i ti, Bobe, mogao da se
javiš Ordoku povodom kosmičkog fenomena. Kao, zdravo, stari druže,
šta misliš o poslanici iz kosmosa papi rimskom? Sećaš se, u Moskvi,
Rusi u takvim slučajevima kažu: Znate li sa čim se jede to pitanje? Tako
bi mogao i ti − sa čim ćemo da jedemo senzaciju, dragi Ordoče? Zašto
da ne?
− Naravno. Pa ipak, i sama si rekla da su me već mnogi tražili. Zašto
su ljudi pomislili da upravo ja treba da dajem objašnjenja povodom te
kosmičke budalaštine? Tre6a što pre da vidim o čemu je reč, šta je to,
u stvari? Šta ako je to obično opsenarstvo?
− Ako je opsenarstvo, zabavićemo se i lepo provesti.
− Eh, i ne pomišljaj, Džesi. Od takvog opsenarstva nikakvog dobra
nema.
− Opet! Tebi samo treba dati povod. Nisu te uzalud Francuzi, koji
toliko vole život, nazvali globalnim pesimistom. Zaboravimo za sada
sve to, makar dok prilazimo kući. Suviše je toga odjednom − i monah
Filotej u orbiti, i tvoji kitovi u okeanu, a ja sutra imam važnu probu s
orkestrom... O, Bože...
− Pa i ja želim danas na miru da budem s tobom, Džesi... Evo, stigli
smo...

48
 IV

Nije im pošlo za rukom da se u miru odmore. Već u osam uveče

zazvonio je telefon. Bodar ženski glas je pitao, izvinjavajući se što se
javlja tako kasno, može li mister Bork da razgovara sa predsedničkim
kandidatom, gospodinom Ordokom. Zatim se u razgovor uključio i
sam Ordok. Osim njemu uvek svojstvene logorejičnosti i naglašene
otvorenosti, ovoga puta je, očigledno, bio još i uzbuđen. Prijateljski
neusiljen razgovor otegao se na više od četrdeset minuta. Robert Bork
je usput morao da čuje mnogo potrebnog i nepotrebno!“, a morao je i
sam da govori.
Sve je počelo šaljivim uvodom:
− Helou, Roberte, dobro došao, i moram da ti kažem: ovoga puta
čekao sam tvoj povratak kao niko drugi na američkom kontinentu,
osim, razume se, tvoje predivne polovine, i već sam bio spreman da i
sam krenem u Evropu, nadajući se da ću te pronaći na obalama Rajne,
negde među lepim ženama Frankfurta!
− Hvala, Olivere. Žene u Frankfurtu su zaista lepe. Ali mislim da
me nisi tražio samo zbog toga. Šta se dešava? Odavno se nismo videli.
− O, da. Dešava se i previše, mnogo više nego što bismo želeli. Znaš
već, đavo me naterao − uzgred budi rečeno, povodom đavola ispričaću
ti jednu neverovatnu priču koja mi se desila ovih dana − dok si ti
putešestvovao po Evropi, da zagazim u predizbornu kampanju.
− Znam, znam. I nadam se da je to ozbiljno.
− Veoma je ozbiljno. Uz podršku finansijera, prilično solidnih i, što
je najvažnije, sudbinski zainteresovanih. Ali nije o tome reč, sve je to,
u svakom slučaju − orkestar, a ariju mora da peva tvoj samouvereni
drug, to jest ja! Šta to znači, ne moram da ti pričam. Ne znam jedino
šta će od svega toga biti? Sve je to veoma ozbiljno. Ipak, ne nameravam
da se povučem. Ali ne bih da sada budem preopširan. I sam sve to
odlično razumeš. Gradim rejting na susretima s najširim
auditorijumom (ni u kom slučaju ne želim da upotrebim reč svetina, a
svakako je reč o kolektivnom intelektu, što naglašavam na svim

49
susretima, jer ja jesam za razvoj kolektivnog intelekta na svim
nivoima). Pa ipak, reći ću ti u poverenju − uzgred budi rečeno, u tvojim
člancima sam jednom pročitao o bifurkacionim stihijama − da je
populizam isto što i izlazak na minsko polje: napraviš pogrešan korak,
daš pogrešan odgovor, pogrešno reaguješ, jedne zadovoljiš, druge −
ne, a svi od tebe nešto očekuju, i treba da budeš spreman na sve. Ali
glavno je − snalažljivo izložiti prisutnima svoje viđenje problema. Eto
šta očekuju birači − rešenje problema. Da, da rešenje problema. Halo,
halo, čuješ li me? Roberte, izvini što tebi, naučniku, govorim o svemu
ovome, veoma mi je zbog toga neprijatno. Ali to je sada moja sudbina.
Moram da budem jasan svakom prolazniku na ulici.
− Ne brini, Olivere. Slušam te, slušam.
− Hvala. Ono što je najvažnije jeste da ja pokušavam da objasnim
biračima svoj, da tako kažemo, strateški program američke
budućnosti, kako je ja vidim u odnosu na krizu u kojoj se nalazi
savremeni svet. Krizu, podvlačim! A kada, u stvari, nije bilo kriza,
kažem sebi. Bilo ih je uvek, u svim vremenima. I uvek je neko morao
da preuzme rizik i da povede druge za sobom. U tom smislu, kriza je
neophodan uslov da bi za tobom ljudi pošli, da bi ti poverovali. Daj,
Bože, zdravlja ustavu i postojećim zakonima, ali kada bi na zemlji bilo
mirno i blagodatno, ko bi bilo koga slušao? Ko bi za nekim pošao, da
nema krize? Ja to tako razumem. I, prema tome, moja glavna
konceptualna ideja polazi od večnog problema − kako urediti život za
sutra, za sve i svakoga. Jasno je, naravno, da svako žudi za promenama
nabolje i ne razmišlja toliko o tome kako da te promene izvede, koliko
čeka da odmah stignu nebeska dobra. Može ti se učiniti da je to
smešno, ali ljudi razumevajući ne razumeju, treba ih neprekidno
ubeđivati. Oni za tim žude.
Dok je Ordok izlagao svoja razmišljanja i osećanja u vezi s tim,
Bork je u bujici njegovih reči jasno uočavao ne samo poznate motive
predizbornog nastupa pretendenta na predsednički položaj, već i
nešto za sada skriveno u podtekstu, nekakav cilj kome se ovaj oprezno
približavao, kao što se splav približava obali.

50
 Po svemu sudeći, Ordok je nastojao da ostavi prijatan utisak na
sagovornika i da naglasi rizik na koji se on, eto, odvažio radi interesa
građana i principa demokratije, i da tom bujicom reči razjasni nešto
što ga brine. Zato je i zvao, i to je tako trebalo razumeti.
Bork ga zamisli na drugom kraju telefonske linije, vide ga živo u
prostranoj radnoj sobi s velikim ovalnim prozorima u prostorijama
njegove stranke, koja mu je u poslednje vreme pripadala kao lideru
lokalnog odbora, kako sedi za stolom, okružen telefonima i ostalim
vidljivim aparatima kancelarijske tehnike, na crnoj kožnoj fotelji s
točkićima, malkice zabačene glave, poput prenute ptice, kako
odsutnim pogledom posmatra kroz prozor petnaestog sprata iste
takve zastakljene spratove oblakodera preko puta. Bez obzira na svu
društvenost i otvorenost Olivera Ordoka, o njemu su postojala
najrazličitija mišljenja − za i protiv, pa čak i isprazne spletke o
njegovom preteranom tvrdičluku, itd., o njegovom psećem njuhu
političara-populiste. Ali o kome se ne govori na taj način? Tim pre ako
čovek koji je započeo s advokatskom fasciklom, odjednom munjevito
privuče na sebe pažnju javnosti i stane da skuplja poene, na čemu mu
drugi zavide, i pri tome pravi karijeru, reklo bi se, od vazduha, uprkos
kritičkim predstavama ljudi koji ga dobro poznaju.
Ordok se najpre istakao na sindikalnom terenu, zatim u
ekološkom pokretu, a onda je počeo da se pojavljuje na televizijskim
ekranima i u novinama, pokazujući pri tome zavidne sposobnosti,
sasvim u skladu s kurentnim zahtevima vremena ili, kao što je i sam
voleo da naglasi, u skladu sa zahtevima čoveka sa ulice. On je poput
psa koji po tragu prati zverku, nepogrešivo pogađao raspoloženje
nižih društvenih slojeva i delovao je na njih, stoički se noseći s
kritikama elitista. I u tome je pobeđivao. Neosporno, uspeh ohrabruje,
daje sigurnost, preobražava čoveka. Ordok se čak i spolja promenio
toliko da se nije mogao prepoznati. Nepovratno su nestale sivobele
mrlje, koje su pokrivale njegovo ptičje lice i žilav vrat. A još sasvim
donedavno ponekad se mogao steći utisak da mu je lice, s
karakterističnim tamnim podočnjacima koje nečim podseća na lice
egzaltiranog Gebelsa, nehotice isprskano supom. Tako je, recimo,

51
jedan njegov neprijatelj, lekar po profesiji, svojevremeno tvrdio da su
mrlje na Ordokovom licu psihički pokazatelj njegovih častoljubivih
želja, žudnje za vlašću. Da se sudbina nije osmehnula Ordoku, te
„vrišteće“ mrlje proširile bi se po celom njegovom slabunjavom telu,
od glave do peta, i on bi takav otišao u grob. Ali to su zlurado govorili
zli jezici. Poznavaoci, pak, naprotiv, saosećali su sa Ordokom pošto su
te mrlje bile manifestacija retke bolesti nervnog karaktera, koja se
zove „vitiligo“. Čudesan nestanak pega s Ordokovog lica objašnjavan
je njegovim naglim unutrašnjim preobražajem, kao posledica
zadovoljstva i ostvarenja, napokon, željenih ciljeva. Smešno, naravno,
ali ispostavilo se da se oslobađanje od kozmetičkog defekta zaista
dogodilo zahvaljujući Ordokovim uspesima na političkoj areni.
Uostalom, te sitnice iz života već su zaboravljene. Sada je Oliver Ordok
na ekranima izgledao sasvim normalno, i nije bilo ni traga
nekadašnjim mrljama. Bio je energičan, sa uvek napetim izrazom živih
crnih očiju, koje neprekidno kao da nešto traže. Prema Ordokovom
ličnom priznanju, uvek je želeo da vidi svog protivnika. I onda bi išao
u direktan napad. Uz to, Ordok je divno govorio: dobro postavljen glas,
jasna dikcija, efektni gestovi, to jest sve ono što je i bilo potrebno
jednom tribunu, željnom pažnje masa.
Ali u vezi sa Ordokom, Borka je najviše zanimala jedna
nezamisliva i, po svoj prilici, veoma retka sposobnost koju je on
posedovao, a koja je bila toliko neverovatna da je u nju bilo teško
poverovati. I zaista, ako biste to nekome rekli ni za šta na svetu vam
ne bi poverovao, rekao bi da je tako nešto nemoguće. Bork je o tome
znao ne iz priča, već lično, pošto su on i Oliver Ordok završili isti
univerzitet, iako u različito vreme − Bork nešto ranije, a ovaj nešto
kasnije, Bork je studirao na istorijskom, a Ordok na pravnom
fakultetu. Od tada je prošlo prilično vremena, čak nekoliko decenija,
ali romantična pripadnost univerzitetskom bratstvu, kao što biva,
zbližavala ih je. Ta veoma retka Ordokova sposobnost sastojala se u
tome da je pamtio bukvalno sve telefonske razgovore koje je bilo kada
u svom života vodio! Mogao je da kaže s tačnošću u dan i čas s kim i
kada je razgovarao telefonom pre deset, petnaest godina, čak i
najbeznačajnijim povodom: recimo, telefonski poziv aerodromskoj
52
službi informacija, ili iznenadni poziv sa benzinske pumpe hiljadu
devetsto sedamdeset prve godine, u sredu, 12. avgusta u tri sata
popodne. Niko nije mogao da nađe objašnjenje takvoj osobenosti
pamćenja, tako nečuvenom skupljanju smeća u glavi. Robert Bork nije
krio da Ordoku čas zavidi na toj čudnoj sposobnosti, a čas je njome
užasnut. O tome je mislio ili potpuno ozbiljno, ili sa smehom i strahom:
zaista, zašto je čoveku data tako besmislena sposobnost, zbog čega?
Darovana mu je s neba kao nagrada ili mu je, naprotiv, stigla kao kazna
iz pakla? Ko zna?
Toga se iznenada setio Robert Bork i ovoga puta, dok je preko
telefona slušao verbalni izliv svog školskog druga. I pomislio je:
„Možda će se on, ako budemo živi kroz deset godina, sećati i ovog
našeg razgovora, a ja ga se uopšte neću sećati. Ali sve je moguće, šta
ako ga zapamtim i ja... A zašto..?“
Ordok je, međutim, prešao na ono što je bilo cilj njegovog poziva.
− Dakle, Roberte, evo zašto sam započeo ovaj razgovor, izvini,
molim te, što sam krenuo ovako izokola; desilo se nešto, što moram
da razmotrim, što bi se reklo, smesta. Razume se, ti si već obavešten,
o tome već cela Amerika bruji. Taj kosmički monah, kako se ono zove
− Filovej, čini mi se? Filovej?
− Filotej − ispravi ga Bork. − Zove se Filotej. Pročitao sam njegovu
poslanicu pre jedan sat.
− Tako sam i mislio, Roberte. Dakle, meni lično taj problem
kasandro-embriona pao je kao saksija na glavu. Bolje da se desio
zemljotres. Bolje da se desilo bilo šta drugo... Potpuno sam utučen,
izvini molim te. Nikada mi se tako nešto nije desilo. Do sada nisam
razumeo šta je ponor, a sada stojim na njegovoj ivici. Navikao sam da
tražim oponenta i borim se s njim pred očima javnosti, a sada, ne znam
kako da se ponašam, s kim da se upustim u bitku i, ako treba, ukrstim
koplje. To jest, želim da kažem da je to nešto apstraktno. Istovremeno,
tiče se, u suštini, svakoga i svi smo zatečeni i potpuno nepripremljeni.
Dopuštam mogućnost da možda jedino ti i takvi kao ti,
superinteligentni, niste zadrhtali u mislima.

53
 − Izvini, Olivere − prekide ga Bork − i ja sam u istom stanju kao i
ti, kao i svi. I reci mi otvoreno: zašto si odlučio da se tim povodom
obratiš upravo meni? Ti i ja smo iz istog inkubatora, spreman sam da
te slušam koliko god je potrebno, ali ipak?
− Biću otvoren. Nije to meni palo na pamet. Prvi je ideju da ti se
obratim za objašnjenje i savet izneo moj pomoćnik Entoni Junger. Taj
mladić ne samo što je poslovan, već je i načitan, zanima ga filozofija. Ja
ga cenim. Dakle, kad su svi dotrčali iskolačenih očiju i svako s
Tribjunom u rukama, svi moji savetnici i pomoćnici izbezumljeni, da
tako kažemo, osetio sam veliku nelagodnost. Sutra u mom okrugu
imam veliki susret sa biračima, s narodom. I sam razumeš:
demokratija i narod su jedno. I ja sam spreman na sve što god hoćeš,
spreman sam na svako pitanje, ali kad sam pomislio da će me pitati o
tim kasandro-embrionima, znaš li, imao sam osećaj kao da me iza
ćoška čeka tigar. Ko je mogao da se nada takvom gromu iz kosmosa?!
A meni predstoji još čitav niz susreta sa biračima. Dakle, razmišljam
šta da radim. Naš američki birač, i sam znaš, krajnja je cepidlaka, a
često i skandal-majstor. To svi znaju, ceo svet nas gleda i ponekad se
zacenjuje od smeha, videći našu američku živahnost. Demokratija kao
cilj sam po sebi! Upravo tako! Ali izvini, molim te, opet sam skrenuo
razgovor. Dakle, šta sam rekao? Da, sutra će moji birači neizostavno
poželeti da saznaju ne samo da li imam sve kutnjake i da za to dobiju
potvrdu mog zubara, već i moje mišljenje povodom poslanice tog
kosmičkog monaha. A šta ja da im kažem? Da širim ruke − ni da, ni ne?!
Za političara to baš nije dobro!
− Siguran si da će te svakako pitati o tome?
− Nimalo ne sumnjam! Nema potrebe da pogađam!
− U tom slučaju nameće se samo jedno − da Filotejevo otkriće
treba primiti na znanje kao svojevrsni paroksizam naše samosvesti,
kao korektivnu dopunu nas samih, otkrivenu preko kosmosa. Kao
novi rakurs unutrašnjeg vida, koji se stiče kroz kosmičko sondiranje.
Nije li tako?
− Verovatno je tako, ali ne znam, za sada nisam spreman za takve
izjave. Lepo je razgovarati s tobom, ali kako objasniti ljudima da je

54
moguća nekakva dopuna, dodatak, paroksizam, rakurs. Šta to znači? O
čemu govori taj monah s neba − o nekakvim kasandro-embrionima, o
njihovom odbijanju da se rode, sve u svemu, o takvim nečuvenim
stvarima koje su za nas izvan granica iskustva. Ali kada bi se to ticalo
samo naučnog terena, to bi bio upola manji problem. Ali Filotej se
obraća rimskom papi, u suštini, celom čovečanstvu. I šta će reći sam
papa? I da li će uopšte odgovoriti? Ja ne zavidim ni papi, a tim pre ne
zavidim sebi. Papa je u Vatikanu, monah u kosmosu, a ja sam pred
svetinom.
− Čekaj, čekaj, Olivere, prvo, nisi samo ti − Bork htede da definiše
stanje stvari. − Svi su...
− Ja to razumem, ali izvini, dopusti da završim. Znam šta želiš da
kažeš − da je problem isključivo lične prirode i zato, navodno, svaki
čovek sam, i jedino sam, treba da odluči da li će prihvatiti taj, neka mi
bude dopušteno da kažem, paroksizam. Da, ali to tako izgleda na prvi
pogled, Roberte. Ne smemo zaboravljati vreme u kome živimo −
vreme kada se na ulicama čuju pozivi i zahtevi svetine za prenošenje
ličnih problema na administrativni sistem. Čak se i za sidu optužuje
administrativni sistem. Današnji čovek je takvo biće da kad mu nešto
zafali ne optužuje prvenstveno sebe, već sistem. A sada nam se sručila
i ta vest od kosmičkog monaha − na koga nju da svališ, kome da je
prikačiš? I šta da se radi? Sve u svemu, imamo o čemu da razmišljamo.
Ali mnogi će i ovoga puta biti dovoljno vešti − mislim na svoju sabraću
političare − biće dovoljno vešti da to stave u službu svoje predizborne
kampanje. Čak i krvav rat može se pokazati korisnim. Eto o čemu je
reč.
− Da, prijatelju, ti si sada na udaru. I ja te razumem, Olivere. Ipak,
nemoj misliti da Filotejeva poslanica za mene nije zagonetka. I ja sam
u šoku. Mada, moram da kažem, ako oponenti ne uspeju da opovrgnu
i odbace Filotejeve tvrdnje, ako je zaista sve tako i ako je zaista došlo
do fenomenalnog otkrića koje se odnosi na psihobiološki faktor
začetka duha i intuicije kod embriona i, naročito, eshatološkog
kompleksa, ja bih ga nazvao „Filotejevim kompleksom“, to će od sada

55
u čovekovom životu zauzimati podjednako važno mesto kao i volja i
strah, kao rođenje i smrt.
− Zar? Baš lepo, prava divota! Radikalan pristup! − U Ordokovom
glasu osetiše se iskreno zaprepašćenje i ogorčenost. − A ako je tako,
šta onda da se radi?
− Na šta misliš?
− Na šta mogu da mislim? Visoke teme o kojima ti i ja raspravljamo
− to je jedno, ali ja moram da odgovaram na pitanja birača sasvim
konkretno, moram da iskažem svoj odnos prema „Filotejevom
kompleksu“. Ne bih želeo da bude nesporazuma u vezi s tim.
− Ah, da, razumem te − složi se Bork. − Treba razmisliti...
− Možda da ti se javim ponovo kroz jedan sat? Zaista, Roberte, loše
se osećam i ne bih te uznemiravao, ali u ovom slučaju samo moja
ambicioznost − koju ja kod sebe apsolutno ne odričem, ja jesam
ambiciozan čovek − i moja samouverenost, s kojom izlazim pred
auditorijum, očigledno neće biti dovoljni. Jer to je, koliko počinjem da
uviđam zahvaljujući onome što si mi rekao, apsolutno nov postulat
čovekove datosti. A mi Amerikanci, kao što i sam znaš, u svemu
moramo biti pioniri i o svemu imati svoje nezavisno mišljenje koje
usmerava mišljenje svih ostalih. I ako sada, ne daj Bože, navale
vanzemaljci iz neke galaksije, to znači da već sutra mi moramo da
objavimo fotografije na kojima se s njima grlimo. Inače nismo
Amerikanci!
− Da, upravo je tako − nasmeja se Bork i dodade: − Naravno, za
ovo je potreban ne telefonski razgovor, već nešto više od toga,
nekakav forum, ili barem specijalna konferencija, i to ne jedna, i ne
samo kod nas u Americi, već i u drugim zemljama, a naročito rado bi
se odazvali gusto nastanjeni regioni, pre svega Rusija, Kina, Indija,
Japan. Mogu samo da zamislim kakvi će krugovi na vodi tamo nastati
posle Filotejevog kamena. Ali vratimo se našem razgovoru. Šta da se
radi, šta ćemo sutra? Jer ti se, Olivere, spremaš za nastup u svojoj
predizbornoj kampanji? Je li tako? Već si imao susrete sa biračima,
imaš sopstvene prioritete, svoje argumente, svoj način viđenja, kao
što se i očekuje od svakog pretendenta. U štampi su već objavljene

56
procene rejtinga kandidata. Samo procene. Prognoze. Reklo bi se da
tvoji izgledi nisu nimalo loši. Znam i tvoje konkurente.
− Upravo je o tome reč. Oni su veoma ozbiljni, energični. Nikako ih
ne smemo zanemarivati, tim pre sada, kada se u igru uključuje jedan
sasvim neočekivan faktor! Filotejev kompleks!
Bork pokuša da ga smiri.
− Pa ja mislim da je za sada, dok situacija još nije dovoljno
razmotrena, rano govoriti o tome direktno. Jer ta tema se tebe kao
predsedničkog kandidata ne tiče neposredno.
Oliver Ordok teško uzdahnu.
− Nisi sasvim u pravu, Roberte − usprotivi se on. Razume se, ja ne
snosim za to nikakvu odgovornost. Ali brine me kako se ta situacija
može odraziti na moj predizborni rad. A sada me saslušaj, Roberte.
Kao što sam već rekao, obratio sam se tebi na predlog mog mladog
savetnika Entoni Jungera, a uzgred budi rečeno, to svedoči o tome da
te današnja mladež odlično zna i duhovno se orijentiše prema tebi.
Oduzeo sam ti mnogo vremena, ali ne javljam ti se slučajno, već zato
što si ti poznati futurolog, i tako dalje, i kome bih se mogao javiti ako
ne nekome kao što si ti, intelektualcu koji može da posavetuje nas,
praktičare u politici. Moji suparnici na izborima su iskusni političari,
a ja sam među njima novajlija. Sada je, kao što znaš, prvi krug, i ako
unapred ne predvidim ispravne političke poteze, ja ispadam iz igre.
Kome će u ovoj situaciji birači dati prednost? Kakav stav, zapravo,
treba zauzeti? Ako ćemo pošteno, ne bih želeo da izgledam kao
konzervativac, to mi baš nije potrebno, ali i revolucionarnost je
opasna krajnost. Skliznuti s trkačke staze na samom početku zbog
nekakve besmislice, nesporazuma, recimo, u vezi s tom kosmičkom
pričom − sasvim je glupo. Reklo bi se da sam na sve spreman, da su
proračunate sve varijante predizborne borbe, sve moguće
komplikacije na putu ka Olimpu. Kad, eto ti vraga: pozdrav od
kosmičkog monaha! Šta da kažem − da sam uz njega, ili da ga pošaljem
do sto kosmičkih đavola? Časna reč, tako nešto ni u snu da ne poželiš!
Ali od toga se ne može pobeći. Voleo bih da čujem tvoje mišljenje o

57
tome, i to ne iz puke radoznalosti, kao što i sam razumeš, već iz nužde.
Da ne bih nehotice gubio glasove. Eto, u tome je problem.
− U redu, Olivere, mislim da sam sve shvatio − reče Robert Bork,
čudeći se Ordokovoj energiji i snazi. (Borba za politički opstanak
valjda ima cenu?!)
Borku se sjuri krv u glavu i u ušima poče da mu bubnja kada na
trenutak zamisli kakve su neobuzdane strasti isprovocirane u svetu i
kakva je pukotina, po svemu sudeći, nastala u svesti ljudi zbog toga
što se tako neočekivano, poput komete, pojavio taj monah Filotej iz
kosmosa. Da li će sve to izaći na dobro ili na zlo? Trebalo je odgovoriti
na direktno postavljeno pitanje.
− Čak i kada ti, Olivere, ne bi učestvovao u predizbornoj trci − reče
Bork, mahinalno vrteći glavom, kao da njegov sagovornik na drugom
kraju žice može da ga vidi i tada bi u ovakvoj situaciji bilo razloga za
razmišljanje. Nije reč samo o tome da sam ja pod uticajem Filotejeve
poslanice. Reč je o tome da, ma koliko se trudio da u sebi probudim
glas sumnje, za sada ne nalazim razloga za odbacivanje njegovih
zaključaka. Naprotiv, čovek počne da veruje.
− Veruje? Ali čemu to vodi, Roberte?
− Onome čemu je došlo vreme. Pitanje se od sada postavlja ovako:
Primamo li mi na znanje Filotejevo otkriće, odbacujemo li ga s
činjenicama u rukama, ili se pravimo da se ništa naročito ne dešava i
odmahujemo rukom na Filoteja, kao da se branimo od dosadne muve.
I prvo, i drugo, i treće je za sada u našoj vlasti. Da, ako se udaljimo od
problema koje je pokrenuo Filotej, život će, u principu, teći isto kao
što je oduvek tekao, ali jedno je bilo dok nismo znali o Kasandrinom
belegu, dok pojma nismo imali o genetskoj tragediji kasandro-
embriona, a sasvim je nešto drugo sada, kada o tome znamo i možemo
u to da se uverimo. Šta ćemo sad? Da to zanemarimo i pravimo se kao
da nam ništa ne preti od nas samih, ili ćemo pogledati istini u oči,
predosetiti apokaliptički ishod, ču ti glasove kasandro-embriona? Šta
da radimo? Još juče čovečanstvo ništa od toga nije ni slutilo, a danas
je obavešteno. To jest, dijagnoza je postavljena. I usled toga čovek kao
da iznova otkriva sebe u sebi − ko je on u svome semenu koje klija, u

58
začetom duhu, kuda ga vode poroci prethodnih generacija, prenetih
nasleđem, u kakvu genetsku tamu. Da li ćemo pogledati sebe u tom
strašnom ogledalu? Ili ćemo zatvoriti oči i sebe gurati sve dalje i dalje
u ćošak? Ja sam tako razumeo Filotejev traktat.
− Hm... da − kiselo promumla u telefonsku slušalicu Oliver Ordok
i zaćuta.
− Razumem te, jasno mi je zašto ćutiš. Ali moje mišljenje nimalo te
i ni na šta ne obavezuje. Čuješ li?
Da. Pa ipak bilo mi je važno da saznam tvoje mišljenje, Roberte.
Nemam kud − mogu da pobedim ili da izgubim, u zavisnosti od toga
da li ću umeti da zauzmem potreban stav. Razumeš? Nimalo ne želim
da izgubim. A pitam se i zbog čega? Razumeo bih kada bih, recimo,
stao na stranu štrajkača, ili, na primer, bio u prvim redovima među
demonstrantima protiv aparthejda, ili, naprotiv, kada ne bih smatrao
da to treba raditi, i tako dalje. To jest, tu je jasno za šta se zauzimaš, do
đavola! Za nešto konkretno! A za šta si ovde? Zbog fantastične
hipoteze nekakvog ludaka s kosmičke stanice treba rizikovati
karijeru, može biti, položaj budućeg predsednika zemlje? Kakva
besmislica! I tako nešto nije moglo da se desi ni pre ni kasnije, nego
baš sada! Izvini što iznosim svoje sumnje i bes.
− Slušam te, Olivere. Meni se jedino čini da na Filotejevo otkriće
ne treba da gledaš kao na fantastičnu hipotezu. Naravno, to je tvoja
stvar. Ali bojim se da to više nije hipoteza, već realnost. A u tom
slučaju, to je fenomen koji se tiče bukvalno svih ljudi na zemlji. Kakav
štrajk u ovoj ili onoj grani privrede, kakve demonstracije na ulicama
gradova i ostali politički događaji, sve to nije ništa u poređenju s onim
što predstoji u vezi s Filotejevim otkrićem. Zato smo dužni da
utvrdimo o čemu je tu reč.
Obojica ućutaše razmišljajući. I opet progovori Oliver Ordok:
− Po svoj prilici, Roberte, ti predlažeš da se podrži Filotejeva
poslanica?
− Znaš, Olivere, ti si navikao na čisto politički pristup. To je
razumljivo. Ali u datom slučaju ja ne polazim od subjektivnih pobuda.

59
Nemoguće je ne uzeti u obzir Filotejeve činjenice i logiku. Otkriće
kosmičkog monaha govori o tome da čovečanstvu predstoje nova
iskušenja. Zato me shvati pravilno. Ti si političar, tvoj cilj je da naslutiš
aktuelnost problema. Tendenciju raspoloženja. A ja sam naučnik,
futurolog. Pitao si me za mišljenje. Biće mi drago ako sam ti nečim bio
od koristi.
− Veliko ti hvala, Roberte. Pratiću štampu. Jer, neosporno,
predstoje ti javni nastupi u štampi i na televiziji u vezi s tim.
− Hvala Bogu, Džesi se dosetila da za sada ne obaveštava novinare
o mom povratku.
− Ali, čini se da te od mene, nasrtljivog Ordoka, Džesi nije zaštitila.
Nemoj se ljutiti. Ja sam navaljivao kao prijatelj. Inače sam pomalo
bezobrazan tip i pravi brbljivac. Da, uzgred budi rečeno, obećao sam
da ti ispričam nešto u vezi sa đavolom.
− U vezi sa đavolom? A, da, sećam se. Dakle, šta je to u vezi sa
đavolom?
− Zanimljiva priča. Zamisli samo, nedavno sam imao prvi
predizborni susret. Ogromna dvorana prepuna ljudi. Jedno pet
hiljada! Uzrujan sam. Izložim program. Krenuše pitanja. Samo pljušte.
Šta me sve ne pitaju, što bi se reklo − do sitnih crevca! Dijapazon − od
seksualnih manjina do međunarodnih odnosa. Da li se bavim sportom,
kako mi je porodica, imam li hobi, i tako dalje. I odjednom, pojavljuje
se pred mikrofonom jedan tip i postavlja mi sledeće pitanje: „Mister
Ordok, budite ljubazni, recite, molim vas, šta mislite o đavolu?“ Zbunih
se. U dvorani tajac. „O đavolu? Na kakvog đavola mislite?“ − „Na vas,
mister Ordok. Vi ste − đavo!“ − „Kako to?“ − „Vi ste, mister Ordok,
Mađar poreklom. Na mađarskom jeziku „ordog“ znači „đavo“! Ne bi
trebalo na to da zaboravljate, mister Ordok!“ Dvorana istog časa
prasnu od smeha. Osetih kako me je oblio vreo znoj. A taj tip dodade:
„Izvinite, mister Ordok. Nisam to slučajno rekao. Ja veoma želim da vi
postanete najpopularniji đavo u Americi!“ I opet smeh ispuni dvorani,
dižući se sve do plafona. Kako ti se to sviđa, Roberte?
− Bolje ne bi mogao da smisliš! Ispričaću i Džesi.

60
 − Ispričaj joj, ispričaj, neka se i ona nasmeje.
− 0’kej! Javi se ako ti nešto bude potrebno.
− Svakako − živahno reče Ordok i već izgledaše kao da namerava
da završi, ali upravo tada u razgovoru dođe do neočekivanog obrta. −
Slušaj, Roberte, u mojoj naivnoj glavi sinula je ovog časa jedna drska
misao − reče Ordok mrmljajući u slušalicu. − A šta ako, zamisli, što da
ne, zamisli ako bi, recimo, bilo ovako: usled toga što se na našem putu
neočekivano pojavio taj kosmički monah i niko ne zna šta s njim da se
radi, da li bi ti hteo da budeš konsultant naše ekipe po tom pitanju?
Naravno, dok traje kampanja. Naravno, uz odgovarajuću nadoknadu.
Ali nije u tome suština, izvini za Boga miloga, to nije trebalo ni
pominjati.
− Hvala ti Olivere, hvala za ponudu − žurno reče Bork, da se ne bi
upuštao u nepotreban razgovor. Odmah mogu da ti kažem: toliko
imam svog posla da nemam vremena. S tobom u trci treba da budu
mladi, okretni, promućurni momci, koji će biti s tobom od jutra do
večeri. Jer reč je o kampanji, o borbi za glasove. A ja sam za to već star.
− Nemoj tako, Roberte, nemoj. Nisi ti toliko star, koliko ti se čini.
Ti prerano sebe otpisuješ. Veruj mi. Kažem to od sveg srca. Razmisli
kad budeš u prilici. Možda ćeš moći! Za kosmičkog Filoteja potreban
je odgovarajući zemaljski Filotej! A?
− Ali mi ćemo svi zajedno, svi zajedno ćemo razmišljati − reče Bork
zbunjen. − U načelu, ništa nas ne sprečava da se čujemo preko
telefona, ako bude potrebno.
− O’kej! U pravu si. Laku noć! Pozdravi Džesi.
− Ona upravo gleda televiziju.
− Pa naravno, sada su svi ispred televizijskih ekrana. Ali šta će biti
sutra? Kakvi će vetrovi početi da duvaju? Zdravo, Roberte!
− Zdravo.

61
 V

Pošto je najzad spustio telefonsku slušalicu, Robert Bork

odmahnu glavom: eto kako se razvijaju događaji: Filotejeva poslanica
zaista pogađa sve. Zar je malo bilo problema na zemlji, i svagda
neprolaznih. A sada se još i ta zagonetka kasandro-embriona sručila
kao grom iz vedra neba! Buknuće histerija svetskih razmera. I koliko
će duša biti sluđeno! Kucnuo je čas! Ni da se povučeš, ni da izbegneš!
Nešto je na vidiku! Već se oseća u vazduhu! Dahće kroz proždrljive
čeljusti nadolazećih događaja! Reakcija na Filotejevu kosmičku
poslanicu biće momentalna i žestoka, kao kada bi na prepunoj pijaci
neko bio obeščašćen, uvređen u svojim religioznim osećanjima i za tili
čas se podigla nesnosna galama. Filotejeve ideje će najverovatnije biti
izložene silnoj opstrukciji, biće ismejane, osramoćene i proklete, kao
što je uvek bivalo u epohama pomame, u mnogim velikim i malim
pohodima ka novim bogovima, ka novim spasonosnim istinama, ka
utopijskim vidicima idealno uređenog života. Tako je bilo uvek. Ali
nije valjda da će se istorija iznova i slepo ponoviti i ovoga puta? I kao
i uvek zagrcnuće se, ništa ne otkrivši i ne saznavši ništa ni za sada, ni
za kasnije. Jer kasandro-embrioni koji se odriču života, i koji su
posledica stalno rastuće koncentracije zla u mnogim generacijama,
taloženja zla iz veka u vek, neće nestati otkrićem Filotejevim, i to što
se za njih zna odrediće tešku sudbinu čovečanstva − čekanje kraja
sveta. Drugačiji ishod se na horizontu ne vidi.
Razmišljajući o svemu tome, Robert Bork se i nehotice pitao otkud
takva strast u njemu samom, zašto toliko blisko srcu prima postupak
tog kosmičkog monaha Filoteja, koji je toliko daleko u prostoru, zašto
toliko brine zbog njega, kako to da je postao strasni pristalica i
istomišljenik autora kasandro-embrionalnog učenja? Kako sve to
objasniti? Borka je najviše potreslo to što ceo njegov prethodni život,
sve što je uspeo da postigne, celokupno njegovo iskustvo i znanje kao
da su našli svoje pravo pozvanje upravo sada, upravo u vezi s
Filotejevim otkrićem. Svest o tome rađala je u njemu i nedoumicu, ali,
naporedo s tim, i osećanje neverovatnog unutrašnjeg zadovoljstva,

62
osećaj neočekivanog izlaska na traženi trag − na traženi superzadatak
o kome je sanjao, može biti, celog života, i otuda se rađala spremnost
da brani otkriće kosmičkog monaha kao svoje životno delo. Već je
smišljao svoje izlaganje. Pojavio se i naslov − O nemu govori fobija
kasandro-embriona?
I istoga časa je pomislio da u životu postoje vrhunski trenuci
egzistencije: ono što se godinama skuplja i iz dana u dan obogaćuje,
iznenada daje munju prozrenja. Tome nesumnjivo doprinose
uzgredne okolnosti − sloga u porodici, priznanje u sopstvenom
naučnom krugu, to jest sve ono što se svakodnevno odražava na opšte
stanje, na čovekovu radnu sposobnost, i što se obično, ako ćemo bez
licemerja, pa makar to bilo i veoma banalno, naziva srećom.
Malograđanskom srećom, ali zbog toga ona nimalo ne gubi u
vrednosti.
Bilo je već kasno veče; bez obzira na umor, Robert Bork se smestio
u radnoj sobi i uključio kompjuter. Ono što mu je u tom času ležalo na
duši nije trebalo ispustiti. Sve to trebalo je da nađe svoj izraz na
papiru, u rečima.
Kroz otvorena vrata radne sobe video se kamin koji je goreo u
dnevnoj sobi. Tokom cele godine, bez obzira na godišnje doba, Džesi
je smislila da pali vatru u kaminu. Volela je muziku vatre.
Prve uvodne rečenice nastale su lako. Na čistom, svetlucavom
ekranu redovi su se nizali vidljivo, jedan za drugim, poput brazda koje
za sobom ostavlja plug. Kroz prozore, napola obasjane svetlošću koja
je dolazila sa strane, prelivala se modrim plavetnilom tamna jesenja
noć. Poznate siluete drveća u vrtu jedva su se nazirale. Mesec je išao
ivicom neba, svaki čas zaranjajući u kumulusne oblake i iznova
izranjajući.
U tom času, pogodnom za rad, pred misaonim pogledom Roberta
Borka ukaza se celokupan svet, kao da ga posmatra s visoke planine,
pritajen u izmaglici iza ekrana kompjutera. U tom trenutku Bork je
pisao o neprolaznoj problematičnosti čovekovoj među sebi sličnima,
koja u celini apsorbuje ljudska bića od rođenja do smrti, i o pokušaju
saznavanja glavne suštine postojanja: čovek nije stvoren od početka

63
da bude dobar, apsolutno nije, za tako nešto se neumorno moraju
ulagati duševni napori i uvek, sa svakim novim rođenjem, iznova tome
pristupati − radi ostvarenja ideala. I sve u čoveku treba da bude
usmereno ka tome. Tek tada je − čovek.
Razmišljajući o ljudskom životu, Robert Bork ipak nije mogao da
pretpostavi koliko je upravo onaj život, koji je pod uticajem
Filotejevog pisma pokušavao analitički da razume, ispunjen
neobjašnjivim i nepredvidivim, koliko je protivrečan, podmukao i
surov. Nije pretpostavio, na primer, da je od trenutka, kada je u
razgovoru s Oliverom Ordokom, koji se borio za predsedničku fotelju,
izrazio svoj stav prema otkriću monaha Filoteja, njegova sudbina bila
predodređena. Od toga momenta njegova sudbina se pokazala
zavisnom od Ordokove. A s druge strane, na isto tako neverovatan
način, postala je vezana za sudbinu Filoteja, koji se u tom času nalazio
u orbiti, u kosmičkoj samoći i, sa svoje strane, ništa nije znao o Borku
ama baš ništa.
Ali, kako god bilo, desilo se ono što se moralo desiti. Njihov čvor
sudbine već je bio nerazmrsiv. Te noći obasjane mesečinom, to niko
još nije znao. Nijedan od međusobno povezanih, ni prvi, ni drugi, ni
treći... Ali čvor sudbine bio je već čvrsto upleten...
I klizio je Mesec u utrobi noći, neumorno prelazeći svoj večni put
iznad Zemlje u za to određene časove i minute. I mnoga začeća, do
kojih je došlo te noći, bila su momentalno uvučena u vasionsku
supstancu, u nastavak kruženja večnosti − rađanja i smrti. Večnost
života obnavljala se u utrobama, u novim oplodnjama. I u svakom
začeću te noći već su u perspektivi bili označeni junaci budućnosti. I
svima njima, začetima, bila su otvorena vrata slobode, vrata rođenja.
I svako začet te noći mogao je vremenom da dođe na svet kao bilo ko
− i kao krvnik, i kao osuđenik na smrt, i kao besprekoran, bezbračni
bogoslužitelj, i tako dalje, i tome slično. Ali uprkos zakonu večnosti,
oglušujući se o zov života, javili su se te noći i genetski nihilisti −
kasandro-embrioni. Pojavili su se da bi izvestili o svom postojanju
svetlucanjem Kasandrinog znaka na čelu zatrudnelih žena, javili su se
da bi uputili izazov pripremljen maćehi sudbini, javili su se da bi uz

64
pomoć Filotejevih sondažnih zrakova iznutra preneli celom svetu
svoju nemu molbu − molbu da im bude dozvoljeno da odu iz života.
A kitovi su te noći plivali u okeanu mimo svetionika koji je
svetlucao u tami na dalekoj strmoj obali. Presijavajući se sedefastim
sjajem, jato kitova je pod titravom svetlošću mesečine plivalo u mraku
uporno i bez zaustavljanja. Kuda su plivali? Šta ih je vuklo? Šta ih je
teralo? I šta je hteo da im kaže svetionik na strmoj obali, koji se
ogledao u vodi okeana i u očima kitova.
I sedeo je te noći futurolog Robert Bork ispred kompjutera u brizi
koju je smenjivala nada, i sa nadom koju je smenjivala briga. I on je s
kitovima plivao u okeanu, i kitovi su znali da on pliva zajedno s njima.
I tako su plivali zajedno, jer se njegova sudbina sve više preplitala sa
sudbinom kitova... Plivao je u okeanu baš kao i kitovi u uzburkanim
talasima, i isto tako se svetlost dalekog svetionika ogledala u njegovim
zenicama, kao i u zenicama kitova...
***
A tačno u tri sata noću po moskovskom vremenu, dok je otkucavao
znameniti sat na kremaljskoj sahat-kuli, uvek gromoglasno
napominjući svima na sve četiri strane sveta o državnoj snazi,
ustremivši se strmoglavo nadole sletela je iz gnezda na Spaskoj kuli
tamošnja sova. I poletela je duž zidina Kremlja poput senke, nečujno
mašući širokim krilima, neuhvatljivo okrećući u letu svoju ogromnu
glavu s magnetski sjajnim okruglim očima i pažljivog pogleda. Ona je
tako letela svake noći u jedno te isto doba, kada je kroz Spasku kapiju,
bez ijedne žive duše unaokolo, odsečno stupajući i odbrojavajući
tačno dvesta deset svečano-ritualnih koraka, izlazila nova smena
počasnih stražara ispred Lenjinovog mauzoleja. Mauzolej se tu
pojavio za njeno!“, sovinog života, i ona je nadživela već mnoge i
mnoge mlade vojnike koji su poput drevnih idola odstojali svoj rok
ispred vrata mauzoleja, čuvanog svake sekunde, danju i noću, tokom
cele godine, uvek.
Obišavši u letu ceo trg i napravivši nekoliko krugova iznad
mauzoleja, čije su mermerne ivice svetlucale na mesečini, nadletevši
istovremeno i sakralno-državne grobove u pozadini mauzoleja, ispod

65
jela, uz same zidine Kremlja, i uverivši se da dva ovdašnja duha,
naizgled jednaka, podjednako zdepasta, podjednako glavata, koji se
javljaju obično u gluvo posleponoćno doba, po svemu sudeći ni ovoga
puta nisu nameravali da se pojave (kud li su samo nestali, mora biti da
su se opet posvađali?!), sova krenu dalje, uzletevši nevidljiva pred
licima gardista na straži, ukočenih poput kipova. Sova polete
razočarana: već dugo nerazdvojni par podjednako zdepastih,
podjednako glavatih fantoma, spletkaroša-sagovornika, nije izlazio da
luta po Crvenom trgu, da popriča o životu, da izogovara. A čime su još
mogla da se pozabave ta dva onostrana subjekta?
U stvari, oni su veoma voleli da razgovaraju, da popričaju o ovome
ili onome, a o politici − neizostavno. A dešavalo se i da se duhovi
zanesu, razbesne, bilo je skandala, svađali su se i žučno psovali. Jedan
bi u besu izjavio da nikada više ne želi da vidi onog drugo!“, da ga mrzi
i prezire, da ne želi da mu priđe; drugi je odgovarao da ovaj nema kud,
da oni sada ne upravljaju istorijom, da nije kao pre, da se ovaj uzalud
toliko ljuti, da su oni posle smrti isto što i opalo lišće, idu kud ga vetar
nosi, i sve u tom stilu. Voljom proviđenja, jedino sovi je bilo dato da
vidi i čuje ove svadljive, nespokojne duhove u njihovoj onostranoj,
efemernoj prevrtljivosti... Sova je tokom tolikih godina navikla na njih,
bez njih joj je bilo dosadno, kao da joj je nešto nedostajalo. Ali ona je
znala da oni nemaju kud, da će se pre ili kasnije pojaviti. Evo, uskoro
treba da se na Trgu održi velika parada, proći će povorka, a noć posle
toga duhovi će se neizostavno pojaviti, uzbuđeni i s fanatičnim sjajem
i opijenošću u pogledima zbog onoga što su videli. Veoma ih uzbuđuje
grmljavina doboša, muzika marševa, vojnički koraci koji tabanaju po
trgu kao po srcu. A tek zveket vojne tehnike! I povorke, povorke kako
ih to uzbuđuje − mnogoljudne, gromoglasne, likujuće, s parolama i
portretima onih koji u tom času stoje na mauzoleju. I kreću se gomile
ljudi poput riba u mrestilištu − svi na jednu stranu, glava uz glavu,
uzvikujući „uraaa“.
Ali duhovima nije dato da se pojavljuju danju, na svetlosti, jer bi
inače poželeli da preskoče tok vremena, da se vrate iz nebića u
sadašnjost, na javu i da se i sami uključe u akciju, da i sami stanu na

66
gornju tribinu mauzoleja iznad egzaltirane ljudske reke koja ispod
njih teče... I sve bi to odjednom stalo, zamrlo, kao u zaustavljenom
kadru, ukočilo 6i se u nemoj sceni zauvek, na vekove u neopisivo
slatkom zanosu istorije... I zamrli bi u letu avioni, koji lete iznad
Kremlja, i jata uplašenih golubova zamrla bi u vazduhu, i sjaj očiju, i
usta koja klikću, pa čak i misli, predane i najčistije, zamrle bi u
moždanim vijugama... I sunce bi se zaustavilo da stoji zauvek na
jednom mestu...
A u obične dane, naročito u vreme nepogoda, tokom dugotrajnih
kiša, dok briše ledeni vetar i na Trgu nemaš kud od njega da se skloniš,
kada čuvari mauzoleja stoje u valjenkama s navučenim kaljačama, s
ušankama na glavama i rukavicama bez prstiju na rukama, dok im
izbija para, baš tada bi, sa napadalim belim iglicama po kragnama, po
otvorima paradnog oružja, glavato-zdepasti fantomi − duhovi, možda
zbog nepogode počeli da frkću, da se svađaju, sve više bi se zavlačili
po ćoškovima, pogledajući ispod oka u mesec, protivrečili jedan
drugome, i tada bi do sovinog uha često doleteli nervozni povici:
„Prestani da me ubeđuješ u ono što se ne može objasniti! Ne postoje
argumenti protiv smrti, ne može ih biti, smrt je prirodna. I ja ne želim
da budem besmrtan pošto sam umro, ne želim surogat života! Koliko
će ovo trajati?! Nema meni izlaza, nema meni mira, nema pokajanja!
Nekada o tome nisam mislio, a sada mi ne izlazi iz glave − zašto sam
se rodio, zašto me je samo majka rodila?! Jer ja nisam hteo, nisam
želeo da se rodim! A sada sam zatočenik grobnice! I sve je to delo
tvojih ruku! To je tvoja krajnje đavolska, krajnje podmukla ideja!
Nikada se s tim neću pomiriti, nikada, nikada, zapamti!“ Na to je
parnjak odgovarao promuklim glasom, hladnokrvno povlačeći iz
zauvek ugašene lule: „Slušaj, toliko puta sam ti to objašnjavao. To je
bila volja Partije. Objasnio sam ti: bio si potreban Partiji, kao očigledan
primer, bilo je potrebno tvoje prisustvo, razumeš, za svetsku
revoluciju, za klasne zakletve, bio si potreban Partiji posle smrti i
uprkos smrti. Ti si − faraon revolucije i zato bdiju nad tobom, čuvaju
te u tvom sarkofagu, klanjaju ti se!“ − „Ali ja to apsolutno ne želim!
Apsolutno sam protiv toga! Nikome, apsolutno nikome nije dato da
ignoriše smrt. To je apsurdno!“
67
 I letela je nad njima sova i čudu se čudila, toliko su žestoko
raspravljali o onome, što nigde na svetu nećeš čuti...
Ali danas ih nije bilo, tih ponoćnih duhova, svadljivaca... Trg je bio
pust...
Sova je uzletela iznad zubatog zida kremaljske tvrđave i držeći na
oku, netremice, celu okolinu, poletela je dalje iznad prostrano-pustih
krovova u dvorske parkove. Tu je tiho huktala među gustim granama
jesenjim, nepomično osmatrajući s visine brežuljka okuku reke ispod
sebe, tamne krovove usnulih zgrada. Ispod mosta je zavijao zalutali
pas. Po svoj prilici, bilo mu je hladno...
Sovi se činilo da iz velike daljine, odnekud s drugog kraja sveta,
čuje kako u noćnom okeanu plivaju kitovi, kako se kreću u jatu,
rasecajući svojim brdolikim telima nadolazeće talase. Voda je
uzburkano šumela oko kitova. Voda se protivila njihovom kretanju, ali
oni su plivali žureći neznano kud. Nemir je izbijao iz njihovog
vulkanski vrelog daha.
Sova je na kremaljskom uzvišenju osećala − nešto se mora desiti
na zemlji. Uvek je tako bilo − kitovi su padali u očajanje pre nego što
će se u svetu desiti neka velika nesreća.
Žalosno je huktala sova u kremaljskom parku i već se bližilo
svitanje...
***
Ono što se desilo sutradan nije za Roberta Borka predstavljalo
iznenađenje, takav razvoj događaja mogao se predvideti. Pa ipak, tako
oštar zaokret nije očekivao...
Ujutru, kada je krenuto na Univerzitet da održi predavanja, još je
pripadao sebi. A zatim...
U drugoj polovini dana, Bork se vraćao kući. Vraćao se, s mukom
nastojeći da se usredsredi na vožnju. Želeo je da što pre stigne kući i
da zatraži od Džesi aparat za merenje pritiska, ili kako se to već zove...
Ona je ponekad sebi merila pritisak, a onda je merila i njemu. Kod
njega je obično sve bilo u redu, bio bi greh da se požali na zdravlje, te
je sa smeškom pristajao da mu izmeri pritisak, povlađujući

68
prohtevima voljene žene. A sada je sam želeo da se uveri da li je sve u
redu. Nije se osećao baš najbolje. Obuzeo ga je čudan, ranije nepoznat
osećaj nesigurnosti u svet koji ga okružuje. Život kao da se nekako
pomerio, izgubio stabilnost, kao na vetru, čak i u izrazu očiju i
glasovima ljudi s kojima se sretao tokom više godina, kao da se nešto
promenilo, a možda se to dešavalo i u njemu samom.
Čak i autoput, izvanredno projektovan za brzu vožnju, koji je
poznavao do najsitnijih detalja, učini mu se jedva poznat. Vozio se s
nekakvom bojazni. Odjednom se sve činilo drugačijim, različitim od
onoga što je bilo... Sve je bilo tamo gde i pre, a opet, kao da je sve
izgubilo nekadašnji značaj... Teško je bilo objasniti šta sve to znači...
Džesina kola bila su ispred kuće. On odmah oseti olakšanje. Po
svoj prilici, Džesi još nije otišla na probu.
− Pa, kako je? − Džesi mu pođe u susret. Kao i uvek, na licu joj je
blistao osmeh. − Da li se nešto desilo? Nekako si mi neobičan. − Džesi
pogleda muža u lice i njen pogled, u početku podsmešljivo-nasmejan,
nehotice se promeni. Ne osećaš se dobro?
− Uglavnom je sve u redu. Džesi, ne možeš ni da zamisliš, ljudi su
poludeli! − reče Bork, bacajući svoju tašnu na kauč i svlačeći sako.
− Hoćeš li kafu?
− Da, voleo bih. Da li se neko javljao?
− Da. O tom potom. Reci mi, šta se dešava tamo, u gradu?
− Šta se dešava? Pa ono što se i moglo očekivati. Panika. Svima je
na ustima Filotej. Eto šta se dešava. A da i ne govorim o novinama,
radiju i televiziji. Tamo je prava uzbuna, uzaludan pokušaj da se nešto
razjasni.
− Već su se javljali, CNN, Glas Amerike, radio Sloboda. Rekla sam da
ćeš se vratiti tek kasno uveče. Ali nastavi.
− Na Univerzitetu − gde god se osvrneš, svi su maksimalno
uzrujani. Požar na svim licima. Svi pričaju samo o jednom. I pokazalo
se da je strašno kada su svi obuzeti samo onim što brine bukvalno sve
istovremeno. Padaju ti na pamet sulude misli. Sada mi je jasno šta je
sve znao Hitler da izvede na trgovima, kakve stihije da izazove.

69
 − Možda si u pravu. Ali šta bi ti hteo, Roberte, pa to su studenti.
Mladi su, začas se zapale, kipte od strasti. A pojavio se Filotej!
− Verovatno je tako. Sećam se da je na dan Kenedijevog ubistva
bilo nešto slično. Danas je nekakva jeziva pometnja, zbrka, haos. Jedni,
na primer, tvrde da se Filotej nedopustivo meša u tajnu prirode i
odmah pobijaju sami sebe − a zar mogu postojati tajne u koje je
nedopustivo mešati se. Drugi vele da nema razloga za brigu, neka taj
kosmički monah morališe u orbiti, nas je za to baš briga. Možeš misliti,
nekakva bubuljica na čelu! A odgovaraju im: nije te briga zato što si
muškarac, a šta da radi žena, koja sazna da njeno buduće dete ne želi
da se rodi? I, uopšte uzevši, šta da se radi? Šta da se radi s Kasandrinim
znakom? Kako da nateramo sebe da zaboravimo, da ne primećujemo
ono što postoji? Treći opet lupetaju nešto sasvim nečuveno. I četvrti,
peti, deseti, i tako dalje. I, najzad, svi vapiju: zašto da se mešamo u
genetski kod − to je programiran život u koji se ne treba mešati.
Milenijumima su ljudi živeli prema kodu sudbine, a sada odjednom
treba vršiti reviziju onoga što nije podložno našoj volji. I tako dalje, i
tome slično. Ne mogu ti sve ni opisati. Za nekoga je to bubuljica,
sitnica, a za nekoga je katastrofa. Da, ne može se sve opisati. Ali
najjezivije je to što je Kasandra već aktivna. Kažu da je jedna
studentkinja s Pravnog fakulteta na predavanju pogledala u svoje
ogledalce i jecajući istrčala iz učionice. Na čelu joj se pojavila upravo
ona mrlja, signal kasandro-embriona. A u jednom drugom slučaju bilo
je nešto još gore. Desila se saobraćajna nesreća, i žena koja je bila za
volanom priznala je da se zagledala u retrovizor − učinilo joj se da joj
se na čelu pojavio sumnjiv znak. Još je dobro što je sve prošlo bez veće
nesreće.
− Bože moj! − Džesi sede na stolicu. − Zaista se svima sručilo na
glavu! Šta dalje da se radi? Pa mora biti da postoji nekakav izlaz?!
− Ne znam, Džesi, ne znam. Šta ti hoćeš od mene? Osim toga, vreme
ti je da ideš na probu. Kad se vratiš razgovaraćemo. I meni je veoma
teško na duši.
− Nema probe! Kakva proba kad se dešava đavo će ga znati šta!

70
 − Evo, počinje! Pa zar i ti?! Ceo orkestar će te čekati, a tebe će ovde
da muče muke po Filoteju.
− Javiću se i reći da sam bolesna. Najzad, ja sam najstarija od svih.
Osim toga, uskoro ću biti baka. Bar ti to dobro znaš.
− Mene čeka to isto, samo što ću ja biti baka muškog roda − pokuša
da je nasmeje muž. − I biću veoma srećan kad krenemo kod Erike u
Čikago kao baka i deka. A sada, Džesi, veruj mi, nema potrebe. Nemoj
da zbog tebe propada proba. Nema potrebe.
Džesi poče da se dvoumi.
− Pa dobro. Imam još celih pola sata, pa čak i više. Ali šta će sada
biti sa svima nama? Erika je već u sedmom mesecu trudnoće. Možda
je i ona imala na čelu Kasandrin beleg? Jer tada se još ništa o tome nije
znalo. A zamisli da je Erika zatrudnela nedavno?! Ne bih mogla da
spavam Džesi ućuta i nešto smirenije dodade. − Pripremiću ti kafu,
Roberte, a onda idem.
− Mogu i sam, ne brini.
− Ne, odmah ću. Uzgred budi rečeno, pored ostalih, javljao se i neki
Junger, jedan od Ordokovih.
− Junger? A, znam. I šta je rekao?
− Evo, dolazim, pa ću ti reći.
Dok je Džesi u kuhinji spremala kafu u starom aparatu, koji je
radio na paru, i zato nazvan parnjačom, Robert Bork je umoran sedeo
u fotelji, malaksao opustivši ruke i nalazeći se u čudnom stanju − baš
kao da je ovde bio stranac. Čak se i osvrtao oko sebe. Razgledao je, kao
da je prvi put vidi, veliku dnevnu sobu s masivnim nameštajem, u
istom stilu kao i luster i veliko ogledalo, koje je Džesi svojevremeno
nabavila u Veneciji. Klavir, violončelo. Pozlaćene korice knjiga u
staklenim vitrinama (glavni deo knjiga nalazio se u biblioteci na
spratu, pored radne sobe). I celu tu kuću, i samog sebe koji se ogleda
u starinskom venecijanskom ogledalu, koščatog i sede grive, kao u
starog konja koji se nekada isticao visokim rastom, doživljavao je sada
sa osećanjem nekakve otuđenosti; kao da je izdaleka ugledao svoj
nekadašnji život, stvari vezane za taj život, samog sebe, malo

71
poznato!“, zatvoreno!“, udubljenog u neuobičajena razmišljanja. Čak
je pomislio: „Zar meni treba više nego drugima, zašto toliko brinem,
kao da je zaista došao kraj sveta?! Ali možda je ceo moj prethodni život
bio samo prolog da bih se uvalio u nepoznato? Da pipam poput slepca
u potrazi za tajnim vratima? I šta sam postigao svojim trudom u
futurologiji, pošto sam proživeo u načelu spokojan i sređen život
uspešnog naučnika? Nastao je poslednji čin sudbine u liku kosmičkog
Filoteja. Šta to znači? Momenat istine? Kamata za primljeni avans? Da
li je tako? Šta je meni Filotej? Ništa, ako bolje razmislim? Pa što se
onda ne smirim? Znači, nešto me s njim povezuje? Sanjam kitove, a
sada...“
I nije mogao da se odvoji od tih misli, nije mogao da se oslobodi
sumnji. I ma o čemu sada razmišljao, morao je da pođe od otkrića
kosmičkog monaha. Morao je sve da poredi − sve što je bilo pre njega,
i sve posle njega...
Džesi donese kafu i razgovor se opet vrati na prethodnu temu.
Pokaza se da je Entoni Junger, koji se preporučivao kao poštovalac
radova Roberta Borka i javljao se kao član ekipe predsedničkog
kandidata, pokušavao da telefonira Borku na univerzitet, ali ga tamo
nije zatekao i molio je da Borku prenese da će se ponovo javiti u drugoj
polovini dana. Kada je Džesi pitala može li Bork njemu da telefonira,
Junger je odgovorio da će biti veoma teško da ga nađe, jer će biti sve
vreme u jurnjavi − danas ima težak dan, sprema se Ordokov susret s
biračima, a zatim velika konferencija za štampu, sve u svemu, mnogo
posla, a on 6i veoma želeo da popriča s Borkom. „Odavno sam sanjao
o tome da s njim razgovaram, a sada imam povod. Prenesite mu,
molim vas, da imam informaciju i pitanja. Veoma je važno da s njim
razgovaram.“
I ubrzo pošto je Džesi otišla na probu, zazvoni telefon. To je bio on,
Entoni Junger.
− Mister Bork, zar vam se ne čini da imamo zajedničkog prijatelja
čije je ime Filotej i, zahvaljujući njemu, sada se i nas dvojica
upoznajemo, nažalost za sada samo preko telefona?

72
 − Slažem se. Taj kosmički monah će ubuduće mnogo toga
određivati u našem životu.
− Upravo o tome je reč, mister Bork. Mislim da vi to uviđate bolje
nego bilo ko drugi. I problem je sada u tome kako će se dalje odvijati
događaji ili, kako to slikovito kažu Rusi, na koju stranu će se okrenuti
ruda istorije. Moram da se pohvalim, kako biste znali da ne govorim
loše ruski. Imao sam praksu na Moskovskom univerzitetu. Za slučaj da
vam time mogu koristiti, biću veoma rad.
− O, to je divno − ne bez čuđenja, reče Robert Bork, primećujući u
sebi da glas Entoni Jungera zvuči zvonko i sigurno. „Veoma energičan
čovek! − pomislio je. − Koliko može imati godina?“ − I ja sam bio u
Rusiji u vreme Gorbačova − rado se odazva on na pomen ruske teme.
− Moskva, Lenjingrad, Kijev. Recite mi, Entoni, koliko vam je godina?
Naprosto sam radoznao?
− O, naravno! Hteo sam da vam kažem, kako bih izgledao solidnije,
da imam trideset, ali reći ću vam tačno − dvadeset osam i po −
odgovori on. − Vreme je, već je vreme da se uozbiljim. Šta još da vam
kažem? Moskva mi je mnogo dala − drugi pol života i znanja, ali KGB
me nije zavrbovao. To moram odmah da kažem!
Obojica se nasmejaše toj šali, koja je u Americi bila u modi.
− Izvinite, Entoni, po godinama možete da mi budete sin. Pitao
sam vas zato što je u ozbiljnom razgovoru važno znati godine svog
sagovornika.
− I ja tako mislim. A ja o vama znam gotovo sve. Čitao sam vaše
knjige, u poslednje vreme sam veoma pažljivo iščitavao vaš članak
Devet vrata globalnog doma.
− Da, to je bio pokušaj sinteze svetskih ideja u oblasti futurologije.
Hvala, veoma sam polaskan − promrmlja Bork.
− Ja sam, pak, u akademskom smislu, sasvim nedefinisan tip − reče
smejući se Entoni − sklopljen sam od komadića znanja, grčevito sam
grabio sve − od filosofije do astrologije, svojevremeno sam maštao o
kosmosu. Bavio sam se i sindikalnim pitanjima, i novinarstvom, tako
sam se i zbližio sa Oliverom Ordokom. On akcenat stavlja na

73
populizam i u tome je njegova snaga. Njemu sada treba pomoći u
predizbornoj trci. I mi se trudimo. Ja sam u njegovom štabu zadužen
za medije. Danas, na primer, kroz tri sata, predstoji javni susret s
biračima u sportskoj dvorani Alfa-Bejzbol. Gomila sveta, direktan
prenos na nekoliko kanala. Sve ovo, mister Bork, pominjem nimalo
slučajno. Možda bi vam bilo zanimljivo da pogledate šta nama, to jest
Ordoku, dobro ide, a šta ne. Izvinite, imate li vremena, možda vas u
nečemu ometam ovim razgovorom?
− Ni u kom slučaju, slušam te, Entoni.
− Dakle, evo šta bih želeo da naglasim u vezi s tim, tek da biste
znali. Jutros smo se svi okupili u Ordokovom kabinetu, nas dvadesetak
− pomoćnici, eksperti, i tako dalje, i prvo što nam je on rekao jeste da
je juče s vama imao dug telefonski razgovor o poslanici kosmičkog
monaha.
− Da, razgovarali smo − potvrdi Robert Bork.
− Odlično je što se Ordok posavetovao s vama u vezi sa onim što
je sada svima na pameti i na jeziku. On je, naravno, političar čija
popularnost raste, ali zaista nije prorok i...
− Entoni, dragi moj − prekide ga Bork. − Znam da si ti nagovorio
Ordoka da mi se obrati. Ali ja ni izdaleka nisam prorok. Misliš li da ja
imam sposobnost momentalnog sagledavanja? I ja sam spreman da se
obratim bilo kome, ko 6i mi pomogao da sve ovo do kraja razjasnim.
Javljaš mi se kao da je opštepoznato da sam ja poznavalac svega toga.
A ja ne mogu da garantujem ni neospornost sopstvenih sudova. To
treba imati na umu.
− Radujem se što je tako! − Entoni Junger svojim odgovorom
iznenadi Borka. U njegovom glasu oseti se oduševljenje.
− Čemu se raduješ?
− Tome što me intuicija nije prevarila. Mada se kaže da niko nije
prorok u svom selu, sada dobijam još jednu potvrdu da ste upravo vi
onaj mislilac s kojim uvek i najpre treba da se konsultuje političar koji
pretenduje na predsedničku fotelju. Ordoku sada predstoji da održi
govor, da odgovara na pitanja birača koji će ispuniti stadion. I nije reč

74
o tome da li će uspeti da odmah zgrabi vreću javnog mnjenja i stavi je
sebi pod mišku. Važno je što će vaši pogledi na taj način postati
tekovina ogromnog broja ljudi. Kažem to polazeći od onoga što nam je
jutros rekao Ordok.
− A šta vam je rekao?
− Sve u svemu, shvatio sam da je on, oslanjajući se na vaše
procene, sklon da Filotejevo otkriće komentariše kao realnost s kojom
moraju da računaju svi ljudi u svim slojevima društva i u svim
zemljama sveta. Da li je tako? Mislim da je tako. Ordok je otprilike tako
rekao.
− Primiti na znanje ono što je datost, to je jedno, to je polazna
tačka. Ali šta dalje? Šta da se radi sa onim što se pojavilo i što je uzrok
nastanka kasandro-embriona? U socijalnom, istorijskom,
psihološkom smislu? Tu se postavlja veoma mnogo pitanja.
− U pravu ste, mister Bork − reče Entoni i htede da kaže još nešto,
da izrazi svoje razumevanje, ali Bork opet poče da govori:
− U celini sam obuzet tim događajem, čak mi se čini da ni ja sam
više nisam onaj koji sam bio juče i da moram ispočetka da razumem
svoj život, iako bi trebalo da razmišljam o njegovom završetku.
Filotejevo otkriće odbacuje naše nekadašnje poglede na čovekovu
sudbinu. Razotkrilo se ono što ranije nismo hteli sebi da priznamo.
Progres, civilizacija, činilo nam se, opravdaće sve ono negativno, čime
su praćeni. U velikim događajima stradaju mali ljudi. Imaju Rusi
odgovarajuću izreku: „Kad se šuma seče, iverje leti“.
− Da, veoma je poznata. Staljin je, na primer, na taj način
opravdavao iverje masovnih represija. Ali nastavite, pažljivo vas
slušam.
− Eto tako. Šta sam hteo da kažem? Filotejevo otkriće ogoljuje,
surovo razgolićuje okolnost da su tokom celokupne istorije, iz
generacije u generaciju, ljudi sistematski mučili jedni druge i svet u
kome žive, i zbog toga su bili mnogo čega lišeni na svome putu; veoma
mnogo onoga što su mogli postići u svom istorijskom usavršavanju,
nepovratno su propustili. Recimo, zamislite makar šematski. Zar svi ti

75
beskrajni ratovi, uključujući i takozvane slavne, sve te revolucije,
pobune, ustanci, zločini, okrutnost vlastodržaca, despotizam raznih
učenja i ideologija − zar sve to zajedno, sve ono što neprestano
iskrivljuje, izvitoperuje život i ljudske sudbine, što čini da narodi
neprestano žive u uzajamnoj mržnji, a od ljudi stvara pohlepna bića,
zar sve to, ako se pođe od Filoteja, ne nalazi svoj izraz u nemom
protestu kasandro-embriona, čiji broj neprestano raste? Njihovo
odustajanje od života − nije li to predosećaj kraja sveta? I šta sada
imamo: eshatološki mit, u koji je po inerciji bivstvovanja malo ko
sasvim verovao, postaje očigledna realnost. O svemu tome pišem u
članku koji sam noćas započeo. Oliver Ordok, razume se, može imati
sopstveno stanovište o Filoteju i njegovom otkriću, ali, u svakom
slučaju, i njemu i njegovom štabu − svima vama mora biti jasno da
imamo posla s veoma složenom materijom. Otprilike o tome sam juče
govorio Ordoku.
− Kajem se što sam vas danas uvukao u ovako dug telefonski
razgovor. Ali u duši se radujem − saznao sam ono što sam želeo da
saznam. Naravno, ja se s vama slažem, postoji još mnogo toga u
Filotejevoj teoriji o čemu treba veoma mnogo razmišljati. Ali kako god
bilo, on nam je dao nečuven zadatak. Svima do poslednje!“, svim
smrtnicima na zemlji! To je ličnost! On je okrenuo ključ Vasione! I ako
budemo morali, izvinite, da stenjemo od napora zbog prethodnih
vekova − a čini se da će upravo tako i biti − zbog svega što su počinila,
kako vi rekoste, pohlepna bića, to jest mi, svi mi i svi pre nas, kome
onda da se obratimo, ako ne samima sebi?! Sada je jasno da zlo ne
nestaje bez traga, pokorno, zajedno s onima koji su ga činili, već se
taloži negde u bunkerima genetike do određenog momenta. I proizlazi
da pre ili kasnije neko mora da plati za to negiranje samog života?!
− Da, proizlazi da je tako, Entoni. Reč je o tome da mi malo
razmišljamo o odnosu dobra i zla, time što ih čvrsto povezujemo, da
malo razmišljamo o tome da je zlo preovlađujuća sila, da zlo uništava
i neprestano ubija u nama naše iskonsko naznačenje, da uništava naše
vasionske resurse, ne dopušta razumu da podigne glavu kako bi

76
sagledao drugačije načine postojanja, u kojima bi čovek postao
kvalitativno drugačiji nego što je sada.
− Mister Bork, mislite li da ljudi mogu, ostajući fizički isti kao što
smo mi sada, da ovladaju kvalitativno drugačijim intelektom i da
mogu postati bića s drugačijom matricom ponašanja?
− Sasvim moguće. Jer bili smo prepušteni sami sebi i ispostavilo se
da smo jedina razumna bića u Vasioni. Nema nikakve konkurencije ni
sa jednom tvari. Da li je za nas mogao postojati drugačiji tip duhovne
evolucije, principijelno drugačiji razvoj? O tome se može razmišljati i
raspravljati. Ljudima se ipak ne može osporiti da, ma šta mi postigli u
razvoju nauke i tehnike, nažalost, uvek ostajemo zveri koje proždiru
sebi slične.
− Šteta, do đavola, baš šteta. Proizlazi da nas je kosmički monah
zatekao na delu, s genetskim dokaznim materijalom?! Ali, ma koliko
to bilo glupo, mene na izvestan način pogađa to što smo mogli da
budemo drugačiji nego što jesmo. Nije li to, mister Bork, potvrda
uobičajene idealističke melodije koja nas mami u mazohističku brigu?
− Razume se, pošto je mazohizam − žaljenje što u pustinji nema
šume.
− A šta predlažete ako šume nema i neće je ni biti?
− Po svoj prilici, samo jedno − odgajati u sebi šumu novih
prozrenja.
− Šta to znači?
− Šta to znači? Bistar si ti novinar! U svetlosti Filotejevih otkrića
to može značiti jedno: treba uslišiti signale kasandro-embriona, svaki
Kasandrin znak treba shvatiti kao upozorenje. Jedino tako se može
zaustaviti kraj istorije koji sazreva u nama zbog straha od rađanja na
svet. Doslovno, svaki čovek i čovečanstvo u celini, mora da shvati da
će nastupiti genetska katastrofa. Upravo o tome pišem u svom članku
za Tribjun. Izvini, Entoni, ali ne može se sve reći preko telefona.
Ukratko rečeno, odgovornost čovečanstva pred potomstvom od sada
dobija nov karakter, možda je reč o novoj spirali evolucije. Juče sam
otprilike o tome govorio Ordoku. On je takođe zabrinut.

77
 − Da, mister Bork, ovoga puta našem Ordoku neće biti lako još i
zato što ova situacija nije iz njegovo!“, da tako kažemo, političkog
repertoara. Političare kao što je Ordok ja nazivam turnirskim. Ordok
je veoma samouveren kada ima pred sobom očiglednog neprijatelja i
tada napada, ali to se mora dešavati pred svima, javno. U uskom krugu
poznanika on čak koristi pojam „nužan neprijatelj“. E, tada je on na
konju. Ali ovde je reč o nekakvoj apstrakciji!
− Nije sasvim tako, Entoni. Takva apstrakcija očas posla može da
se u preobrazi u konkretnost. I to veoma čvrstu. Zato što se tiče
ljudskih života.
− Da, razume se. Ja naprosto želim da naglasim Ordokovu
psihološku osobenost. Ali upravo to i jeste forma njegove političke
egzistencije. Ipak, sve je to uzgredno. Završavam, Mister Bork, kriv
sam, s vama se čovek ne može napričati. Nemojte mi dopuštati da vam
se javljam, dojadiću vam.
− Dobro, dobro, Entoni. Ako je potrebno, zašto ne bismo
porazgovarali.
− Doviđenja, mister Bork. Dakle, ako želite da vidite prenos −
miting je u Alfa-Bejzbolu od šest do osam, a konferencija za štampu u
hotelu Šeraton − od devet do deset.
− Hvala, imaću to u vidu...

78
 VI

Taj jesenji dan bio je kao stvoren da bude ovekovečen na

slikarskom platnu − sa svežim srebrnastim vazduhom, s raznobojnim
lišćem koje pred našim očima nečujno opada, s jatima ptica koje
odleću i opraštajući se kruže nad krovovima kuća na periferiji... I čuli
su se negde u susedstvu glasovi dece u igri. Tišinu i mir darivao je taj
sunčani dan svemu živome − sozercanje sopstvenog bivstvovanja...
Tako bi se u nizu dana završio i taj čudesni Božji dan i ništa, reklo
bi se, ne bi omelo životni tok. Ali bližio se nekakav događaj, za sada još
neprimetan, još u pripremi, još je skupljao elektricitet da bi se oglasio.
Radi toga je trebalo da se ljudi okupe svi zajedno. I da se okupe u što
većem broju, da se zbiju što gušće i što čvršće u jednu masu uzavrelog
daha.
Robert Bork je gledao na sat i hvatao sebe kako predstojeći
Ordokov susret s biračima iščekuje s takvim uzbuđenjem kao da je
trebalo da on, Bork, govori u nadmetanju za predsedničku fotelju, kao
da je pred njim lično stajao zadatak da, novinarskim jezikom rečeno,
iskoristi dati trenutak i osvoji poverenje i podršku publike. Bork ni
sam nije mogao da razume zašto se, iz kog razloga toliko uzbuđuje.
Reklo bi se, ništa naročito − uobičajeni događaj tokom predizborne
kampanje i ništa osim toga. Ima li smisla o tome razmišljati? Ima li
smisla pridavati toliki značaj jednom običnom događaju, toliko brinuti
zbog nečega što nije imalo nikakve veze s njim. Baš je čudan! Našao se
navijač!
Ali ma koliko se rugao sebi, u duši je navijao i naprosto nije mogao
da se skrasi. Sve vreme ga je vuklo da izađe iz kuće u kameni vrt, gde
je obično šetajući u blizini, ili iscrtavajući magične znake na pesku,
kroz otvoren prozor slušao muziku sa plejera. Slušao ju je i sada. U
tome je tražio mir, u Betovenovoj simfoniji, u njenoj snazi i
kosmičnosti, nadajući se da će muzika, kao što je često bivalo, da mu
odvuče pažnju i odvede ga u svoj svet, u drugačije doživljaje, navede
na drugačije, ničim nereglamentirane misli i fantazije, kojima se ovde

79
obično prepuštao. Voleo je da razmišlja o tome da je muzika jedna od
bezbrojnih transformacija sunčeve energije, da ona potiče iz utrobe
Vasione, a da kompozitor poput radara hvata muziku iz kosmosa,
oblikuje je, harmonizuje, daje joj konkretan zvuk. Drugačije rečeno,
muzika predstavlja zvučni preobražaj vasionskog Prostora i Vremena.
Razume se, ta svoja „otkrića“ on nije poveravao nikome − ljudi bi mu
se smejali. Čak ni Džesi nije znala za njih. Osim toga, on je imao i teoriju
o kojoj takođe nikome nije govorio, mada je to ponekad veoma želeo:
dešavalo se da pomisli kako je muzika ljudima data kao nadoknada za
tragično kratak ljudski vek. Kad čovek sluša muziku, kad zaranja u nju,
on stupa u nadličnosnu kategoriju vremena, uključuje se u protok
beskonačnosti i njegov život se povećava, produžuje se u dodiru s
večnošću, možda za decenije, za vekove i više od toga, ali ne produžava
se u linearnoj dimenziji, već u dimenziji čija priroda još nije
razotkrivena. I veoma je moguće da nikada i neće biti.
Ovoga puta, međutim, Bork se uverio da je za takav doživljaj
muzike potrebna određena predisponiranost, određeno raspoloženje,
kao pred molitvu, kao pred ulazak u more... Upravo to mu je danas
nedostajalo. Ni muzika nije mogla da pomogne. Uz to, Džesi se
zadržala na probi. Završen je radni dan i već je bilo vreme neizbežnih
gužvi na putevima. Ali Bork se i u kući osećao kao u saobraćajnoj
gužvi. Posao mu nije išao, nije mogao da se prihvati onoga što je
trebalo hitno da završi. Jer Tribjun je želeo da obećani članak dobije
što pre. A on, odlično znajući da žetva senzacija na novinskim
stupcima ne trpi odlaganje, nije mogao da natera sebe da sedne za
kompjuter. Neprestano je odlagao, ubeđujući sebe da će, u krajnjem
slučaju, opet raditi noću, da neće obmanuti novine. Bio je mrzovoljan,
tumarao je i, naporedo s tim, predosećao je kakav će divan tekst leći
na papir; on je to osećao gotovo fizički, tekst je klijao u njemu kao
trava posle obilnih kiša. Članak je, što bi se reklo, sam zvao na rad.
Ali on nije radio, već je napeto iščekivao ono što, po svoj prilici, ne
bi trebalo da čeka, što se, po svoj prilici, njega i nije ticalo. Taj
grandiozni predizborni miting, koji je trebalo da se održi u najgušće
naseljenom delu grada, u poznatoj sportskoj dvorani, koja će biti

80
prepuna raznih ljudi, odnekud mu se priviđao, maltene, pokraj
njegove kuće, na terasi, na travnjacima, u njegovom kamenom vrtu.
Izgledalo je kao da svetina opkoljava njegovu kuću u vidu zgusnute
mase, gušeći ga... Nazvao je sebe paranoikom. Kako se čoveku može
priviđati tako nešto?
Išao je tamo-amo, čas ulazio u kuću, čas izlazio iz nje, pogledao na
sat, muziku je slušao krajičkom uha, na telefonske pozive nije
odgovarao, a telefon je zvonio i to prilično uporno. Veliki televizor u
dnevnoj sobi zaobilazio je, ne želeći da ga uključi pre nego što bude
vreme; šta se u tom času može prikazivati na mnogobrojnim kanalima
znao je i ne gledajući − neprestano jedna te ista televizijska senzacija...
Džesi i dalje nije stizala...
Bio je nekako pometen, nije mogao da se sabere. Ali padale su mu
na pamet i ozbiljne misli. Na primer, da u razgovorima na
Univerzitetu, pa i sa novinarima Tribjuna, iz nekog razloga nije
pominjana činjenica da je obraćanje kosmičkog monaha Filoteja bilo
upućeno rimskom papi. A bilo je lako razumeti da je samim tim papa
bio doveden u veoma težak položaj. Šta da radi − da odgovara u štampi
na ovo veoma netradicionalno, da ne kažemo odiozno obraćanje
nekakvog samozvanog monaha ili ne, a ako odgovara, onda kako?
Robert Bork živo zamisli kakvo neverovatno uzbuđenje u raznim
religijama može nastati kada problem kasandro-embriona postane
predmet opšteg razmatranja i sporova. Eto gde se krila jedna od
opasnosti na putu Filotejevih otkrića.
Jer, religije, koje u sebi nose i muku i nadahnuće večnog poriva
ljudskog duha u žudnji za nedostižnim sjedinjavanjem s Bogom, u istoj
meri misle i na sebe − Bo!“, to je u redu, pa čak i jedan Bog za sve, ali
svoje je − svoje, a tuđe je tuđe, svoje i tuđe su stvari nespojive. Otuda
pristrasnost, ambicioznost, egoističnost raznih veroučenja u
potvrđivanju sopstvenog prioriteta u vlasništvu nad istinom, što
uglavnom rađa borbu u svetskim strukturama duhovnika i, opet,
otuđenost i međusobno nerazumevanje među masama vernika.
Najverovatnije, upravo iz tog razloga se u svakoj religiji mogu naći
određene sile, smatrao je Robert Bork, koje će neizostavno nastojati

81
da okrenu Filotejevo otkriće u svoju korist, bez obzira na odnos snaga
− bilo tako što će anatemisati kosmičkog monaha i time steći politički
kapital, bilo tako što će prilagoditi Kasandrin beleg svojim
doktrinama, kako bi na taj način proširile dijapazon svog kulta i
povećale sopstveni uticaj na vernike.
I opet je razmišljao o onome što mu je, dešavalo se, padalo na
pamet, u početku uzgred, a zatim sve upornije i upornije, o čemu je
tegobno razmišljao na putovanjima po raznim zemljama, na raznim
međunarodnim naučnim konferencijama, ne usuđujući se, ipak, da te
misli izrazi neposredno. Šta bi bilo i kojim putem bi krenuo život nekih
ličnosti, kakve bi bile sudbine ljudske kada bi svaki čovek na zemlji bio
slobodan da ispoveda podjednako sve religije, kada bi čoveku bilo
dato da ima svuda važeće pravo ničim ograničavano!“, slobodnog
učestvovanja − ukoliko, razume se, veruje u Boga − u svim postojećim
religijama u podjednakoj meri i s podjednakim „statusom“, kada bi bio
pristalica ne neke posebne konfesije ili sekte, koja isključuje sva ostala
verovanja, već kad bi mogao da bude član skupštine svetskih religija i
priznat od strane svih njih bez ikakvih ograda, kada bi mogao sebe da
smatra i hrišćaninom, i muslimanom, i budistom, i judaistom, i tako
dalje u tom nizu verovanja, i kada bi svakoj religiji davao ljubav i
poštovanje, a dobijao priznavanje od strane svih kultova i slobodno
prihvatanje njihovih ideja i normi, ali ne sektaških, ne
izolacionističkih, već opštepriznatih. Tada među ljudima ne bi bilo
prećutnih i javnih barijera religioznog karaktera, što je naročito važno
za mešovita polikonfesionalna društva u džinovskim gradovima i
gusto naseljenim zemljama. Možda bi takvo stanje stvari znatno
olakšalo i harmonizovalo život ljudi? Možda bi nastalo takvo doba,
takva istorijska epoha, kada bi u susret čoveku sve religije mogle da
krenu zajedno, a ne svaka za sebe, i ne gurajući se laktovima? Da bi
čovek do kraja dvadesetog veka, za razliku od prošlih generacija,
mogao da izjavi: sve religije su moje i ja sam nosilac svih religija, ja
ulazim u sve hramove svih kultova i u svim hramovima ja sam −
poželjni hodočasnik... Rođen sam kao hrišćanin i kršten sam, biću
sahranjen uz stihove iz Kurana, danas sam bio pravoslavac s
pravoslavcima, juče sam bio musliman među muslimanima, u Japanu
82
sam se klanjao Budi, u Švedskoj sam odobravao Luterove teze...
Nikome nisam bio tuđinac u svojoj veri u Boga, i za mene nema
tuđinskih molitvi kojima se čovek obraća Tvorcu našem na svim
jezicima i narečjima, Tvorcu koji podjednako uslišava sve nas, koji
podjednako pati zbog zlodela naših i podjednako svima nama
razotkriva Vasionu prema mudrosti i prema vrlinama našim...
Religiozna skupština ne bi slabila ideju Boga ni u jednoj od
postojećih religija, već bi im, naprotiv, pridala svojstva univerzalnosti,
otvorenosti, dinamizma i, što je najvažnije − razotkrila bi
čovekoljubivu osnovu religija, u njenoj izvornoj suštini, u delima, a ne
samo u lepim teorijama...
Bork je neosporno znao da je sve to neobična, a možda i
besmislena ideja, i da je malo verovatno da je ostvariva, da se o tome
može razmišljati samo u sebi, da treba biti izuzetno oprezan u toj vrsti
globalističkog izjašnjavanja, da se ne bi osetili povređenima vatreni
vernici i njihov način života, jer takva ideja može da izazove šok.
Upravo ta razmišljanja suzdržavala su želju futurologa Borka da na
sopstveni rizik obznani ono što je uzalud u sebi nosio. Uzdržavao se
čak i kad ga je veoma kopkalo, kada je aktuelnost religioznog
kosmpopolitizma bila očigledna, kao tražena istina, kao apsolutno
neophodan model novog duhovnog opštenja ljudi i religija. To je bio
zajednički korak u traženju Boga, a ne pojedinačni pokušaj
suparničkih kultova da „uspeju“ pre dugih.
On je odlično mogao da zamisli kakvo strašno negodovanje u
hijerarhijama kultova može da izazove ideja individualne
polikonfesionalnosti, kakva se galama može podići, kakvo kamenje
može da poleti na njegovu jadnu glavu, za kakve sve grehe, za kakvo
bogohuljenje, za kakvu svetsku jeres on može biti optužen. Ako su
egoizam i koristoljublje − iskonski svojstvene i maltene biološke
osobine ljudske prirode, onda ni u kom slučaju nije trebalo sumnjati u
to da će takvi postupci neizostavno uslediti. I tada bi se čak i sudbini
nesrećnog Salmana Ruždija, koga je muslimanska hijerarhija osudila
na smrt, pošto se smrtno uvredila zbog svog velikog proroka, uz
prateću ravnodušnost drugih religija, moglo pozavideti: kako god bilo,

83
ali Salmanu Ruždiju je za sada polazilo za rukom da nađe sebi
sklonište, a sasvim je verovatno da vernici koji se budu borili za
polikonfesionalnu integraciju neće imati ni takvu mogućnost, i za
njega, tog jeretika, svuda odbačenog i odasvud gonjenog od strane
svih razgnevljenih kultova, neće se naći mesto na zemlji da prikloni
napaćenu glavu, i neće naći utočište nigde i nikada! „U takvoj situaciji
jedino što bi ti preostalo jeste da odeš u kosmos, Filoteju −
podsmevajući se sebi pomislio je Robert Bork, i odjednom mu je na
pamet pala misao: − A zaista, možda je sudbina upravo zbog toga i
smestila Filoteja u kosmičku orbitu, da bi odande, s nedostižne visine,
mogao ljudima na zemlji da kaže istinu?“
Obuzet tako nadošlim mislima Bork umalo nije propustio početak
prenosa predizbornog susreta. Pogledao je na sat − bilo je već šest. On
požuri u dnevnu sobu da uključi televizor. Upravo na vreme! Voditelj
je pozivao televizijske gledaoce da iz sportske dvorane Alfa-Bejzbol
pogledaju direktan prenos susreta birača s nezavisnim
predsedničkim kandidatom Oliverom Ordokom.
I ukaza se panorama sa mnoštvom ljudi pod svodovima sportske
dvorane. Ljudi je bilo nepregledno mnogo. Iz etra je dopirao prigušen
žamor glasova, nalik na zujanje pčela u roju. Pred Borkovim očima su
promicala lica, izrazi tih lica, more lica raznih tipova i boje kože.
Dekoracija mesta događaja svedočila je o tome da je štab kandidata
veoma dobro odradio svoj posao. Ispod kupole sportske dvorane visio
je ogroman balon s portretom nasmejanog Ordoka. Na raznim
mestima videli su se transparenti: „On poznaje niže društvene
slojeve“, „Ordok − budući predsednik!“, „Ordok predlaže nov ekološki
program“, „Nezaposleni veruju u Ordoka!“, „Feministkinje traže
prioritet!“, „Dajmo glasove za našeg Ordoka!“, i tome slično.
Kamermani su radili majstorski, prikazujući plakate u krupnom
planu.
I sve se odvijalo kao što i treba na javnim susretima te vrste.
Bučno, uz galamu, estradnu muziku i bodre glasove komentatora, s
policajcima koji hladnokrvno paze na red. I sam Oliver Ordok izgledao
je baš kao što i treba da izgleda neko ko je uzročnik svečanosti. Njegovi

84
pokreti bili su samouvereni i, bez obzira na svoj jedva srednji rast, on
je demonstrativno visoko držao glavu na uspravnom žilavom vratu.
Osmeh je pridavao živost njegovim uvelim, bledim usnama, a oči su
iza tog neuhvatljivog osmeha vešto skrivale opreznost i eksplozivnost.
Po nečemu je veoma podsećao na iskusnog konferansjea, koji uspeva
da svoj nizak rast nadoknadi bodrošću, gestikulacijom, neočekivanom
bojom glasa. Ordok je išao ka tribini uz prijateljske aplauze prisutnih,
u pratnji konsultanata i pomoćnika koji se išli sa strane. Kad se pojavio
predsednički kandidat, gomila fotoreportera se istoga časa okrenula
ka njemu, i odmah počeše da škljocaju aparati i sevaju blicevi. Tokom
tog nepunog minuta u etru, atmosfera javnog susreta ukazala se
upravo onakvom, kakva i treba da bude pred sam početak skupa, još
jednom naglašavajući pri tome američku demokratiju na delu, kao i
poslovnost organizatora predizborne kampanje.
Borku, koji je odnekud ceo dan brinuo, mučen napetim
iščekivanjem, malkice laknu na duši pod utiskom uobičajenosti
prizora, i on čak prekori sebe zbog preterane nervoze.
I zaista, u toj masi ljudi, čija je pažnja bila fokusirana na jednu
osobu − na Olivera Ordoka, čiji je govor pojačan mikrofonima
odjekivao pod svodovima ogromne dvorane, u bujici reči i uzvika,
teško je bilo pronaći nešto što bi izlazilo iz okvira normi. Ordok je
istupao prilično vešto, doticao je aktuelne probleme, nekoliko puta je
bio uspešno prekidan aplauzima, kad god bi pogodio u cilj, kada bi se
dotakao životno važnih pitanja. Predsednički kandidat je činio sve što
je od njega zavisilo da zadovolji, zavrbuje, osvoji svetinu u zamenu za
njeno političko poverenje. U tom cilju on je oštro kritikovao odlazećeg
predsednika, kritikovao je kongres, kritikovao je senatore, sredstva
masovnog informisanja, nekakve korporacije i kompanije, finansijske
strukture koje, i pojedinačno i sve zajedno, nešto nisu uradile do kraja,
nešto nisu sprovele, utajile su prihode, lišile ljude mogućih dobara, a
on im je obećavao da će im sve to nadoknaditi i pružiti višestruko više.
I taj deo njegovog govora uvek mu je išao od ruke, cela dvorana bi se
uzburkala i na tome se on, Ordok, uzdizao i rastao u sopstvenim očima
i u mnjenju okupljenih. To je bio uspeh.

85
 Robert Bork je pažljivo pratio Ordoka, pokušavajući da shvati u
kojoj meri ovaj ima na umu njihov jučerašnji telefonski razgovor. Ne,
o poslanici kosmičkog monaha Ordok za sada nije rekao ni reči. Možda
je tako i bolje, možda na tako velikom političkom skupu nije ni
potrebno potezati tako nešto? Možda je Ordok dao sebi zadatak da
odvrati pažnju, da zanese i namami svetinu u gustu šumu aktuelnih
problema svakodnevnog života, kako bi time ispunio dnevni red?
Ali, kako god bilo, Ordoku nije pošlo za rukom da obmane publiku
i zaobiđe fenomen Filoteja. Već prvo pitanje izgovoreno u mikrofon u
dvorani bilo je upravo o tome.
− Mister Ordok − začuo se zvonak ženski glas. − Ja se zovem Ana
Smit, po zanimanju sam učiteljica. Da li biste mogli da kažete šta
mislite o poslanici monaha Filoteja iz kosmosa, koju je objavio
Tribjun7. − Žena je stajala kraj mikrofona u prolazu, uspravna i
uzbuđena.
Ljudi u dvorani se zaljuljaše kao na palubi broda, na koji je
iznenada naleteo veliki talas. I žamor glasova protutnja i utiša se u
očekivanju odgovora. To je bio trenutak nalik na one koji se obično
nazivaju prekretnicama.
− Da, poštovana Ana Smit − posle pauze progovori Oliver Ordok,
primetno se skupivši i promenivši u licu − čitao sam taj dokument i
mnogo sam razmišljao o njemu. I ne krijem, pretpostavio sam da će to
pitanje biti postavljeno i tokom našeg susreta, mada, ako smo već kod
toga, ono nema neposredne veze sa predizbornom kampanjom.
Međutim, ono što brine vas, poštovani birači, zanima i mene. Tim pre
što se ovo pitanje, po svoj prilici, tiče svih i svakoga. Dakle, evo šta bih
hteo da kažem u vezi s tim − nastavi Ordok. − Naravno, ja nisam
usredsređen na takve probleme, daleke od politike. Ali mislim da
otkriće tog monaha, a tačnije, velikog savremenog naučnika Filoteja,
govori o tome da za čovečanstvo nastupa vreme iskušenja. Avaj,
pokazalo se da mi sami sebe suviše visoko procenjujemo. Svi ste čitali
novine i znate o čemu je reč. Filotejeve signale treba shvatiti kao
upozorenje na katastrofu koja se bliži. Tako proizlazi!

86
 Teleobjektivi su za to vreme klizili po dvorani, hvatali u krupnom
planu lica prisutnih, ukočenih i s napetim iščekivanjem u pogledima.
Robertu Borku ispred ekrana zastade dah i on zažali što sada nije u
dvorani. Da li će Ordok uspeti da ubedi ljude?
− Ali šta da se radi? − upita učiteljica u nastaloj tišini. Njeno pitanje
je zvučalo iskreno i očajnički.
− Ja mislim − reče na to Oliver Ordok − da svako treba da odluči
sam. − U dvorani se začu potmula jeka glasova. − A ako ćemo pravo −
poče glasno da razmišlja Ordok, pokušavajući da amortizuje jeku u
dvorani − neophodno je, naravno, da se predvide odgovarajući
programi za sprečavanje katastrofe, bilo da je socijalna, kako
objašnjava Filotej, ili biološka, u smislu preduzimanja mera za borbu
s pojavama koje izazivaju eshatološku reakciju kasandro-embriona, to
jest želju za odustajanjem od života.
− Dozvolite mi da kažem! − začu se još jedan ženski glas. Nekakva
žena, po izgledu meleskinja, smeđokosa sa svetlucavim metalnim
minđušama u ušima, u žutoj bluzi s raskopčanom kragnom, veoma
odlučno izađe pred mikrofon u jednom od prolaza između redova. −
Ja ne mogu da ćutim, i mi ne treba da ćutimo! − izjavi ona, osvrćući se
oko sebe. − Da, mi ne živimo nimalo lako u našim kvartovima. Ali uvek
smo živeli i želeli da imamo decu i radovali se njihovom rađanju. I
neka se niko u to ne meša! Šta se njega tiče, tog kosmičkog monaha?!
Zašto me proganja? Zašto se meša u moj lični život? Ja odlučno
protestujem!
U dvorani se opet začu žamor i mnogi prisutni s odobravanjem
počeše da klimaju glavama, poneki čak i da ustaju sa svojih mesta i
mašu rukama u znak odobravanja.
Ordok pokuša da zaustavi meleskinju:
− Da, ja vas razumem, madam, ali pojavljivanje Kasandrinog
belega ne zavisi od nas. Mi treba samo da otvorimo oči, jer to je −
postojeća realnost.
− Ako se s tribine budućeg predsednika povlađuje tom kosmičkom
monahu, onda je to druga priča! Neka on dođe ovamo, neka kaže

87
nama, ženama, da smo naljutile nebo, na koje se on uspentrao i gađa
nas odande, sramoti nas pred celim svetom! − nije se smirivala žena,
sevajući svojim minđušama i izazivajući unaokolo talas solidarnog
protesta. Možda je i kod kuće umela da napravi scenu, a možda nije
imala ni kuće, ni muža. „Kakva nesreća − šaputao je u sebi Robert Bork
− kakva tragična zabluda. Ona veoma pati i treba je razumeti.“
A žena je nastavljala, sve više padajući u vatru:
− Lako je vama da tako mislite, lako vam je da ga nazovete
genijalnim naučnikom. On nam je, tobože, otvorio oči. A za mene je taj
tip u orbiti − nitkov! − viknu ona izlivajući svoj bes.
Na te reči žamor u dvorani namah prestade i za trenutak zavlada
potpuna tišina. Niko je nije odgurnuo, niko je nije zamolio da se
pridržava društvenih pravila ponašanja. Nije se usudio da je na to
podseti ni sam Oliver Ordok, našavši se u besmislenom položaju.
Zatim je usledila scena koja je u Americi potresla mnoge koji su se u
tom času našli ispred televizora.
− Gledajte, ja nemam šta da krijem, evo pogledajte, šta da radim?!
− viknu žena, nervozno dišući i pokaza prstom na svoje čelo. − Evo već
nekoliko dana imam na čelu upravo tu napast, mrlju, Kasandrin bele!“,
kako tu gadost naziva kosmički đavo! − I na ekranu se pojavi njeno lice
u krupnom planu, i u tom času na ženinom čelu jasno se ukaza
zloslutna purpurna tačkica koja je ritmično pulsirala, poput signala za
uzbunu.
− Mazala sam kremom, i puder sam stavljala − reče ona,
prikrivajući dlanom usne koje su blago podrhtavale. − Ne pomaže. Ne
nestaje. Ni danju ni noću! Ispostavlja se da sam pod kontrolom tog
zlotvora iz kosmosa? Ispostavlja se da mi on nabija na nos: pogledaj,
tobože, tvoj plod je protiv tebe, protiv svoje majke, protiv života, on
signalizira da želi da bude ubijen! Proizlazi da on ne želi da se rodi,
plaši se života? Tako proizlazi? A ko mu usađuje tu odvratnost prema
životu, ko ga gura u smrt još pre nego što se rodio, ko ga prisiljava da
se odrekne belog sveta? Ko se meša u moj lični život? S kojim pravom
mene zrače nekakvim strašnim sondažnim zracima iz kosmosa? Evo,
mi sedimo ovde, a on, taj o kome nam se kaže da je genijalni Filotej,

88
šara svojim zracima iz kosmosa, traži u ženama kasandro-embrione.
Kontroliše nas! Nabija nam na nos kako smo mi rđavi! I šta da se radi?
Mislite da sam samo ja ovakva? Pa i u ovoj dvorani verovatno ima još
ovakvih kao ja, možda te žene još ne znaju da imaju Kasandrin beleg?!
I šta sad da se radi, ljudi moji? Šta ću ja? Da ubijem plod zato što se on
plaši da živi? To znači da mu ja, moja sudbina, moj život ne odgovara?
Ili da ja treba da mu pripremim zemaljski raj?! A kako? Rado bih! Ali
kako ja mogu da popravim svet? Ili treba da se obesim? − I ona gorko
zarida, čupajući kosu i neutešno vrteći glavom. Pritrčaše joj neki ljudi
iz obližnjih redova i odvedoše je, pridržavajući je.
I opet u dvorani nastade mrtva tišina. Hiljade ljudi sedelo je
nepomično, oborenih pogleda. I svi kao da su skroz zaboravili na
Olivera Ordoka, radi kojeg su došli ovamo. I televizijske kamere su ga
već zaobilazile na tribini, pažljivo zavirujući čas u lica onih koji su
sedeli u sali, čas prikazujući opštu panoramu.
I Ordok se pojavi na ekranu tek kada se oglasio i počeo da govori
sledeće:
− Ne mislim da mi ovde možemo odgovoriti na sva ta pitanja.
Možda bi trebalo specijalno... − poče on, ali ga ponovo prekide glas iz
dvorane.
− Izvinite, mister Ordok − obrati mu se neki muškarac preko
mikrofona koji se nalazio u udaljenom uglu dvorane − moram ovo da
kažem, kako ne biste pomislili ma šta ružno. Mi smo za vas, ali, kao što
vidite, svi užasno brinu. Ja sam lekar i potresen sam jer razumem tu
ženu, ona je pod stresom, a koliko će još biti takvih! Kako neko iz
kosmosa može tako upadati u naš život, ma ko on bio?!
Prvo, to je kršenje našeg ustava. Postavlja se pitanje: da li mi
živimo u demokratskoj zemlji ili ne? Da li smo sami sebi gospodari ili
nismo? Gde je poštovanje ljudskih prava? Ko sme da gazi prava
ličnosti? Ko može da nas prisili da živimo i radimo u skladu s
nekakvom teorijom, makar ona bila i naučna koncepcija? Ako je ja ne
prihvatam, tu koncepciju, ako ona nije u mom interesu, onda niko
nema pravo da mi nameće ovaj ili onaj način života putem
laboratorijskog delovanja na mene. Pažljivo sam proučio Filotejevu

89
poslanicu. Mnogo sam razmišljao. I ne slažem se s vama, mister Ordok,
bez obzira na to što vas veoma uvažavam. Ja smatram da je nemoguće
držati se Filotejevih preporuka. S naučnog stanovišta on je možda u
pravu, sasvim je moguće, ali u praksi − ne, on nije u pravu. Mi nismo
zamorčići!
− Tako je! Bravo! Dobro kaže! − začuše se glasovi s raznih mesta. I
dvorana proključa.
Televizijske kamere klizile su preko lica, hvatajući u kadar čas
ovo!“, čas onog birača. U jednom trenutku kamerman je prikazao u
krupnom planu samog Ordoka. Bilo je strašno i tužno pogledati ga.
Stajao je na tribini potpuno zbunjen, ne znajući šta da radi ni kako da
zaustavi divlje strasti, uzavrele u dvorani. I upravo u tom trenutku
Bork je primetio one supene mrlje, koje su se ponovo pojavile na
Ordokovom licu; izbile su ko zna odakle, iz njegove nutrine, kao ružna
posledica tihog besa. Te supene mrlje, rasute po licu, bile su
purpurnomodre, vrele i vlažne − takav osećaj se sticao gledano s
rastojanja, sa ekrana. Borku i samom 6i loše zbog svega što se
dešavalo, zbog bezizlaznog odsustva želje vlasti da u sebi vidi izvor zla
na zemlji. I neuništivo!“, neodoljivog odsustva želje da shvate Filoteja.
Borku i Ordoka beše zaista žao, našao se u ponižavajućoj situaciji.
„Nije uspeo, baš nije uspeo − mučio se Bork zbog svog školskog druga.
− Najvažnije je da ne padne duhom. Samo da uspe da preokrene
mišljenje prisutnih, da odbrani svoje stanovište. I tada će osvojiti
pređašnje pozicije. Ali da li će uspeti? O, Bože, kakva besmislica!
Osuđeni smo na propast, nismo mi krivi, ali osuđeni smo na slepilo
kada se nešto tiče nas samih! Jadan 6i bio Filotej, kad bi se sada našao
u toj dvorani!“
− Molim vas, mister Ordok, u svoje ime, a ako se ostali pridružuju,
i u ime birača! To ne sme tako da ostane! nadjačavajući buku,
uzvikivao je kraj mikrofona onaj što se predstavio kao lekar. − Niko
nema pravo da vrši bilo kakve eksperimente nad građanima Amerike!
Taj kosmički monah misli na celo čovečanstvo istovremeno, ali njegov
cilj nije i naš. Mi smo − Amerikanci. Mi smo suverene ličnosti! Treba
zabraniti vršenje provokativnih zračenja na teritoriji Sjedinjenih

90
Američkih Država! Neka svoju reč kaže i kongres, neka svoju reč kažu
naši federalni organi!
− Naravno, tako je! Treba zabraniti! − Povici su dopirali sa svih
strana. − Zabraniti!
− Polako, gospodo! Molim vas, dame! − voditelj se na sceni trudio
da zavede red koristeći svoj mikrofon. To je bio solidan čovek sa
skupim masivnim naočarima, s besprekornim razdeljkom u
napomađenoj kosi, strogo odeven; po svemu sudeći, i za njega je
ovakav obrt bio potpuno neočekivan. On je bio uzbuđen, sve vreme je
potezao svoju kravatu. − Molim da se držite reda ispred mikrofona! −
pozivao je on. − Dajem vam reč, samo redom, molim vas, najljubaznije
molim, samo redom.
Ali već je bilo kasno. Oko mikrofona, u prolazima, stajale su gomile
ljudi obuzetih željom da odmah nešto izjave, da nešto izvale, da kažu
nešto u vezi sa onim o čemu su govorili prethodni govornici.
I voditelju je preostalo jedino da s mukom pokušava da reguliše
redosled govornika ispred mikrofona.
− Mikrofon broj jedan! Reč broju dva! Molim vas! Mikrofon broj
tri! Broj pet, sedam, deset...
Od jednog do drugog mikrofona, poput nevidljivog plamena, jurila
je štafeta istupanja koja su postajala sve kategoričnija, a čija se suština
svodila na odlučno odbijanje Filotejevih otkrića i ideja, na radikalne
pozive da se on otera u bestragiju iz orbite jer se, eto, u kosmosu,
pojavio svetski provokator, zli vasionski smutljivac; jedan tip,
očigledno ruski emigrant, nazvao je Filoteja, po analogiji s
kagebeovskim doušnicima, kosmičkim potkazivačem koji uhodi
trudne žene. Drugi je, pak, izneo pretpostavku da je Filotej ruski tajni
agent, poslat u kosmos i da je njegov zadatak da izazove eksploziju
genetske bombe u društvu; treći tip je izložio verziju da je sve to delo
ruku međunarodne mafije, koja je, je li, zamislila nekakvu globalnu
akciju s ciljem da kontroliše savremeno društvo. Iznošene su i razne
druge strašne verzije koje su padale na pamet okupljenima. Zatim su
usledili večni stereotipi zla i podlaštva uz dodatak prideva kosmički

91
satana, kosmički đavo, kosmički anarhista, pa se čak čuo i iznuđeni
kompliment − kosmički Faust...
Ali pošto je to bila većina i mnogi su ipak govorili s duševnim
nemirom, iako svi do jednog protiv Filoteja i sa željom da se po svaku
cenu izbace iz uma i srca zastrašujući zaključci njegovog socijalno-
biološkog otkrića, pozivajući se pri tome pre svega na istoriju
čovečanstva, koje se umnožava i progresira iz veka u vek, ne znajući
ni za kakve „Kasandrine znake“, sve je to proizvodilo uistinu snažan
utisak, naročito kada su žene sa suzama u očima molile da budu
spasene, zaštićene od uplitanja sondažnih zrakova u njihov lični život.
I, najzad, tokom istupanja, čuo se i zahtev da se i samoj OUN predloži
da se pozabavi kosmičkim monahom, da se da zadatak OUN da
preduzme mere u interesu zaštite čovečanstva.
Robertu Borku beše veoma teško i tužno da prati te scene,
uveravajući se sa žaljenjem da Filotejev pokušaj da omogući makar
naziranje istinske suštine predstojeće apokalipse, koju ne
predodređuje globalna katastrofa spoljašnjeg sveta, očekivana još od
samog postanja, i s kojom nije bilo tako teško pomiriti se, već klizište
u dubinama naslednosti, izazvano beskrajnim, sve gorim i sve
svirepijim zlodelima, kod većine ljudi ne nailazi na razumevanje. Bio
je to odraz instinktivnog straha koji čuči u čoveku zbog postojećih
grehova, zbog krivice pred životom darovanim od Boga. Jednom
darovanim i neponovljivim, datim svakome na dug rok, ali ne večno,
od samog početka limitiranim i ograničenim u Prostoru i Vremenu.
Bilo je teško mirno posmatrati Olivera Ordoka. Bork je mogao da
zamisli kako Ordok propada u sopstvenim očima i krivio je sebe zbog
toga što nije bio u stanju da predvidi takav obrt događaja, mada je na
svoj način upozorio Ordoka.
Ordok se, u suštini, našao u idiotskoj situaciji. Bio je zaboravljen i
napušten na tribini, kao da taj susret nije imao nikakve veze s njim.
Sve što je kazano, sve replike, odnosilo se samo na Filoteja, i upravo
Filotej, koji se nalazio bogzna gde u kosmičkom prostranstvu, bio je u
centru pažnje, a ne on, Ordok, zbog koga je ovaj miting organizovan.
Mikrofone u prolazima opsedali su oni koji su se gurali da kažu nešto

92
monahu Filoteju, a ne njemu, predsedničkom kandidatu. A on je iz
nekog razloga i dalje stajao na tribini. I pred njegovim očima sve se
pretvorilo u pijacu. Sve ideje o važnosti Ordokove misije, pripremljene
i predviđene da budu usađene biračima i televizijskim gledaocima
pokazale su se ništavnim. Balon pod kupolom sportske dvorane s
portretom nasmejanog Ordoka sada je izgledao smešno, poput
mehura od sapunice. On sam, nemoćan i ponižen, bio je apsolutno
izgubljen. Pritrčali su mu njegovi savetnici i pomoćnici, nešto su mu
šaputali, ali on je i dalje stajao na tribini u besmislenom iščekivanju.
Njegove oči su izražavale bes, na licu su mu plamtele supene mrlje. To
je bila potpuna propast, propast pred očima cele zemlje.
Kriva mitinga krenula je u drugom smeru. I ko zna čime bi se sve
to završilo da palom Ordoku iznenada nije bačena slamka spasa.
Odnekud sa strane na scenu je istrčao mladić sportskog izgleda; on je
odlučno prišao voditelju, koji je i dalje potezao svoju kravatu i
besmisleno pokušavao da nekako rukovodi istupanjima i, rekavši mu
nešto, gotovo oteo mikrofon iz njegovih ruku. I glasno se obratio
prisutnima:
− Molim za izvinjenje zbog ovog iznenadnog upada. Želim nešto
da kažem! Ovo je veoma važno!
Buka se utiša. U dvorani nastade kratkotajni muk. Nije se smela
izgubiti ni sekunda.
− Ja se zovem Entoni Junger − predstavi se mladić koji se iznenada
pojavio na sceni.
„Dakle to je on, to je znači Entoni Junger. Naočit momak“ −
pomislio je Robert Bork.
− Moje ime vam malo šta govori − reče Junger. − Ali ja sam, kao i
vi, birač iz ovog okruga. Želim da iskoristim svoje pravo da nešto
kažem. Uz to, ja sam iz štaba mistera Ordoka, jedan sam od njegovih
konsultanata. Molim za pažnju. Naš miting je posvećen susretu s
predsedničkim kandidatom, a ne diskusiji o problemima koji su nam
bačeni s neba. I zato bi bilo razumno da nastavimo naš predizborni
razgovor, a da se Filotejem pozabavimo nekom drugom prlikom,
pošto nam, po svemu sudeći, predstoji da o ovoj fenomenalnoj novosti

93
još mnogo razmišljamo i nagađamo. Zato predlažem da postupimo u
skladu s pravilima. Molim mistera Ordoka da iznese svoje zaključke
bez osvrtanja na filotejevske probleme.
To je bilo više nego pravovremeno. Skandal je uspešno
zaustavljen. Bork se obradova zbog Entoni Jungera. Otprilike tako ga
je i zamišljao. A zatim se desilo nešto što niko, uključujući Borka, nije
mogao da očekuje.
Ordoku je trebalo odati priznanje − nije propustio priliku da
preuzme inicijativu.
− Da, nastaviću svoje izlaganje − reče on odmah spremno i nešto
blesnu u njegovim očima, nešto se odigra u njemu, a sudeći prema
izrazu njegovog lica bilo je to nešto što ga je momentalno preobrazilo.
Doneo je nekakvu odluku. − Da, poštovani birači, zbog toga i stojim
ovde, da bih nastavio svoje izlaganje, kao što je upravo rekao Entoni
Junger. Ali sa jednom, malom ispravkom. − On napravi pauzu,
procenjivački pogleda publiku i objasni: − Upravo ću govoriti o
Filoteju, upravo o njemu, o Filoteju − naglasi on. − Nastaviću da
govorim o onome o čemu se govorilo u vašim istupanjima, u vezi s
onim što je vezano za psihološki napad na nas iz kosmosa, s
radikalnom kritikom naše genetske situacije. Govoriću o tome pre
svega zato što držim do mišljenja birača, mišljenja naroda. Evo, mi
smo ovde svi zajedno, i za mene je to najvažnije. Tu su se preko
mikrofona čula istupanja koja su mi po duhu veoma bliska. I ja sam
približno tako mislio o tome, kao o nečuvenoj agresiji iz kosmosa na
naša prava i slobode, koje za američku demokratiju predstavljaju
najveće vrednosti. Slažem se, ispravno je ovde istaknuto da Filotej iz
kosmosa podriva naš život. A ja bih još dodao − hteo on to ili ne − u
krajnjoj liniji on podriva našu demokratiju. Reklo bi se da je
neverovatno, ali tako je. To podrivanje je započeto sa zlom namerom
i antičovečanskim ciljem. I mi svi zajedno još jednom možemo da se
uverimo da podmuklost đavola nema granice. O tome sam upravo i
nameravao da govorim, pošto najpre izložim mišljenje nekih poznatih
i, reklo bi se, kompetentnih ljudi, s kojima sam imao prilike da
razgovaram. Ali, kao što ste videli, naprosto nisam uspeo da pređem

94
na drugi deo svog izlaganja i iznesem sopstveno mišljenje o Filotejevoj
poslanici. Ono što je rečeno preko mikrofona u sali, upravo se
podudara s onim što sam ja želeo da kažem. I to je divno, to me ojačava
u mom stavu. U potpunosti delim mišljenje da se nad savremeno
društvo iznenada nadvila neviđena opasnost. Postupak tog čoveka,
koji je sebe nazvao Filotej, usmeren je, tobože, na genetsko
istraživanje, a, u stvari, to je agresija, uništavanje našeg duha, naše
istorijske sigurnosti u sebe, u našu civilizaciju. I, obratite pažnju: ta
agresija se ne vodi samo sa kosmičkih visina, jer je Filotej našao
saveznike na Zemlji u ličnosti pojedinih ljudi koji se kod nas smatraju
velikim autoritetima u nauci i društvenom životu. Eto u čemu je
problem! I ti ljudi zajedno s Filotejem čekaju svoj trenutak „iks“,
spremni da istog časa uzdignu na štitu svog kosmičkog podstrekača,
kako bi u njegovo ime izazvali na zemlji veliki metež, posejali sumnje
u našu sopstvenu vrednost i, što je najvažnije − da bi osramotili naše
žene, obeležavajući ih satanističkim znacima − Kasandrinim belegom.
Možete misliti − Kasandrin bele!“, predskazanje bede i nesreće! Pa ni
taj naziv nije dat nimalo slučajno, već s veoma podlom namerom!
Dakle moramo biti na oprezu! Na oprezu treba da bude cela nacija!
Filotejevi istomišljenici u akademskim odorama već su spremni da
utiču na ljude putem sredstava masovnih informacija, da ih prisile da
poveruju lažnom proročanstvu iz kosmosa. I nije to nikakvo
preterivanje, uveravam vas, to je − zavera protiv čovečanstva. Samo
to! Eto šta mene brine, uvaženi birači!
Dvorana je, pokazalo se, samo to i čekala. Hipnotisani govorom
predsedničkog kandidata ljudi nisu skidali s njega ushićene poglede.
Sve što je sada govorio Oliver Ordok nailazilo je u njihovim srcima na
vatreni odjek i potpuno razumevanje. Ljudi pod svodovima sportske
dvorane Alfa-Bejzbol disali su u tom času svi kao jedan i upijali samo
jedan zov − reč Olivera Ordoka. To je neosporno bila pobeda. Blistava
Ordokova pobeda posle njegovog javnog pada. On je našao put ka
pobedi, izveo je ispravan manevar, nepogrešivo je promenio
strategiju i sada je ubirao plodove.

95
 Ni sam Ordok više nije bio onaj od malopre. Sasvim drugi čovek
stajao je na tribini. Pošto vide koliko nepogrešivo na prisutne deluju
njegove reči, Ordok kao da poče da dobija krila pri svakom prelazu na
novu rečenicu. Beše to retko stanje ushićenja sobom, neopisivo!“,
nezasitog uživanja u uspehu, stanje naročite ekspresije i erekcije reči;
činilo mu se da se njegove reči, izlivajući se, seksualno sjedinjuju s
prisutnima, a pre svega sa ženama koje su ga ushićeno gledale, i svi
oni, nezavisno od pola, muškarci i žene, podmetali su mu se i rado ga
lovili svako za sebe, i od toga je u njemu nadolazila moć, kao u ždrepca
koji s glasnim rzanjem i strasnim njištanjem nasrće na kobile u krdu;
svaka reč dodavala je uskiptelu snagu i predosećaj bliskog
sjedinjavanja s toliko željenom i za sada još neosvojenom
potencijalnom vlašću. Činilo se da je u njemu izražen neutoljeni zov
naređivanja sebi sličnima, koji potiče još od šumskih stvorova, vučja
volja da se ne izgubi, da se nikada ne rastane s onima koji se nađu u
njegovom ropstvu. Ali put ka medenom mesecu vlasti vodio je preko
bujice govora, kada reči sabijajući se u redove idu u napad na
neosvojenu tvrđavu, u datom slučaju − na Filotejeve ideje i na njegove
još nepobeđene istomišljenike, na koje je aludirao prisutnima,
podstičući ih da se s njim spoje i pođu u borbu kad im on mahne
rukom.
O, bio je to zvezdani trenutak Olivera Ordoka. I svi su jednodušno
bili njime ushićeni, svi osim jednog čoveka među prisutnima u
dvorani, koji je nekoliko puta promakao na ekranu u blizini tribine.
Entoni Junger je sedeo na ivici scene, bočno, obuhvativši rukama
glavu, kao da pokušava da se zakloni od kamenice koja bi ga mogla
pogoditi; padale su u oči nabrekle vene na krupnim šakama njegovih
ruku − bilo je očigledno da mu je veoma neprijatno.
A Oliver Ordok je za to vreme dalje razvijao napad; gradio je svoj
govor tako da sve slušaoce u dvorani i van nje uvuče u njega, u
jedinstven krug onih koji su pogođeni u živac, da im nametne svoju
volju i učvrsti svoj uspeh. To je za njega bio izuzetan trenutak, kao
kada bi strasno grlio, stezao i ljubio zaodevajući u reči, onu koja mu

96
hrli u susret i spremna je da mu se preda, zbog čega je morao da
dejstvuje brzo i sigurno.
− Kada govorim o tome da svi moramo biti budni napomenu on
obraćajući se ubedljivo prisutnima u Alfa-Bejzbolu, rukovodim se
interesima društva, da se ne bismo našli u fatalnoj ulozi žrtava te
nečuvene kosmičke avanture. Jer, reč je o problemu globalnih
razmera koji se u isti mah tiče svakoga, svih ovde prisutnih na
predizbornom skupu − kako zaštiti sebe od Filotejevih planetarnih
eksperimenata usmerenih na izvitoperavanje i destrukciju genetskog
fonda čovečanstva, eksperimenata čiji je cilj da u društvu izazovu
paniku i koji vode ka tome da u nama nestane načelo koje afirmiše
život!
− To se neće desiti! − začuše se u dvorani gnevni glasovi. − Mi to
nećemo dozvoliti!
− I ja tako mislim − nastavljao je Oliver Ordok. − I ja ću u to uložiti
sve svoje snage. I neću se zaustaviti ni pred čim. Ali kako učiniti
neškodljivom nastalu kosmičku opasnost i one koji na zemlji Filoteju
uslužno podmeću svoje rame, podgrevaju situaciju, jednostavnije
rečeno − mute vodu? Nemam nameru da se predstavljam kao
plemeniti džentlmen koji će se ograničiti na opšte apele, kada je reč o
sudbini ljudi i naroda. Filotejevci treba da znaju − neće i ne može biti
mira s njima, tim pre neće biti spremnosti da se s njima krene u
genetsku zamku, ma kako visokointelektualne argumente navodili!
Imao sam dug razgovor s jednim futurologom, čovekom koji je poznat
u naučnim krugovima, koji ima svetsko ime, ali koji se na delu pokazao
kao glavni pristalica i, ako hoćete, ideološki adut kosmičkog monaha.
U bivšem Sovjetskom Savezu su mlade ljude koji su s verom i iskreno
služili vođi i bili srećni da za njega daju život, zvali, ako se ne varam,
komsomolskim aktivistima. Filotejev pomoćnik nalik je na njih, iako
ima prilično godina, radi na našem Univerzitetu i živi u jednom od
naših predgrađa. Taj čovek se zove Robert Bork!
Nastade duga pauza, publika ostade bez daha, a zatim se iz svih
grla razleže, pronese se šapat: „Robert Bork! Robert Bork! To je
Robert Bork! Ko je taj Robert Bork?“

97
 − Eto tako, dragi birači. Ma koliko se trudio, razume se, da s
poštovanjem saslušam naučne argument Roberta Borka, ma koliko se
trudio da mu ipak skrenem pažnju na to da je nedopustivo da bilo ko
ignoriše sudbine živih ljudi, da Filotej, ma kakve naučne ciljeve sledio,
vrši razorni upad u naše živote, video sam da će taj čovek ići čak i dalje
od samog Filoteja. Eto u kakvim se ljudima pod maskom učenosti
skriva svetsko zlo! Za Roberta Borka njegovo filosofsko buncanje,
njegove kosmičke ideje, kojima zamagljuje umove sagovornika i
oponenata, mnogo je važnije nego sudbina običnog čoveka, koji živi
tu, pokraj njega. Tog običnog čoveka, sa svim njegovim problemima i
nevoljama, Robert Bork ignoriše, žrtvuje ga Filotejevom učenju, koje
parališe reprodukciju ljudskog roda i lišava nas budućnosti, bez
obzira na to kakve nazore naučnog karaktera pri tome ističe. Robert
Bork je fanatik, on je u potpunosti za Filoteja i spreman je da mu služi
kao što se služi satani.
− Ali dopustite, mister Ordok! Pa to je bio privatan razgovor! − ne
izdrža Entoni Junger, pritrčavši mikrofonu voditelja. On je stajao
potpuno bled, izobličen u licu. − Kako je moguće privatan razgovor
iznositi na javni sud?!
− Nemam nameru da svoj razgovor s Borkom držim u tajnosti −
ne zbunjujući se odgovori Ordok. − Ako privatan razgovor zadire u
sudbinu čovečanstva, ako takvi ljudi, kao što je Robert Bork,
odobravaju i opravdavaju Filotejeve postupke i u glavama ljudi daju
zeleno svetlo za njegove teorije, krčeći mu put za kontrolu nad celim
svetom, zašto bih se ja ustručavao?
Bura aplauza zatrese svodove Alfa-Bejzbola. Televizijski
snimatelji su jurcali po dvorani, hvatajući izraze lica prisutnih, kako bi
zapečatili tu neverovatnu scenu još jedne turnirske pobede Olivera
Ordoka.
Entoni Junger pokuša da nešto kaže:
− Mister Ordok, nemato pravo...
Ali dvorana mu ne dopusti da završi. Ljudi, svi kao jedan, počeše
glasno da aplaudiraju s namerom da zagluše njegove reči, da mu ne
dopuste da bilo šta kaže, da ga unište na licu mesta.

98
 Junger je, međutim, i dalje nešto govorio, trudio se da nadjača
publiku koja ga je aplauzom ućutkivala, očajnički je mahao rukama,
trčao, ali je to samo dolivalo ulje na vatru, te svi odjednom počeše da
skandiraju kako bi Jungera definitivno saterali u ćošak: „Or-dok! Or-
dok! Or-dok! Or-dok!“
Zatim, kao po komandi, ustadoše sa svojih mesta i stojeći i
besomučno ponavljajući Ordokovo ime, počeše da skandiraju: „Or-
dok! Or-dok!“
Tako je Ordokov trijumf dostigao vrhunac. O takvom političkom
uspehu niko od njegovih suparnika nije mogao ni da sanja. A njega,
izgledom neupadljivo!“, gotovo kržljavo!“, s pegavim ptičjim licem,
koje nečim veoma podseća na Gebelsovo, opšte uzbuđenje uznosilo je
na vrtoglavu visinu, u sferu magijskog uspeha toliko silovito, da je
malo kome moglo pasti na pamet da je u tim trenucima Ordok bio
sasvim blizu toga da se od radosti onesvesti. Ipak, uspeo je da se
kontroliše. Posao je urađen, ostalo je samo da ga završi, da potvrdi
uspeh. A dvorana se i dalje orila: „Or-dok! Or-dok!“ On se ipak savlada,
gestovima i osmesima zahvalnosti zaustavi aplauze i skandiranje u
dvorani i u nastaloj tišini reče:
− Nekima ovde žao je Roberta Borka, ali u čemu je problem?
Iskreno rečeno, ko mu smeta. Neka Bork izađe i ubedi javnost u
suprotno, u to da on i kosmički Filotej gore od želje da budu korisni
ljudima, narodu, naciji, budućim generacijama. Neka me javno ukori!
Molim lepo! Mi, Bogu hvala, živimo u najdemokratskijoj državi. Ja i ne
mislim da će Bork ostati skromno po strani, svakako će odgovoriti.
Ako se desi da se opameti i odustane od podrške Filoteju, verovatno
će sve objasniti i, nadam se, pokajati se. Sve u svemu, neka kaže što
god želi. Nisu li mu na raspolaganju sve američke novine i časopisi, i
ne samo američke, a tek radio, a televizija, može da istupa do mile
volje?! Ali ni ja neću ostati po strani, mogu vas uveriti, dragi moji
birači, zatražiću za sebe skromno mesto u sredstvima javnog
informisanja, ali ne zato da bih potresao savremenike svojim
futurološkim teorijama, nego ću se potruditi da svaki čovek shvati da
nema potrebe igrati se s vatrom, tj. s Filotejevim učenjem, i da je Bork

99
zajedno s Filotejem spreman da zapali svetski požar. Od trenutka kada
sam prozreo Borkovu zamisao ja više nisam miran − njegovi naumi su
mračni i strašni, on je spreman da nametne ideju pojedinačnog
sondažnog zračenja žena svuda i na svakom mestu i da zahteva da se
svaki pojedinac pokaje zbog svojih, što bi se reklo, grehova. I sve to
treba da se slije u novu filosofsku religiju kako bi se, valjda, potisnule
tradicionalne religije, kako bi se imao monopol nad ljudskim dušama.
Neka i svetske religije razmisle šta će od sada raditi! Eto o čemu se
treba pobrinuti unapred, eto o čemu ću ja pisati i govoriti. O tome da
moramo na vreme da zaustavimo tu učenu gospodu − Filoteja u orbiti
i Borka na zemlji. I izjavljujem to pred svim ovde prisutnim
novinarima. Razume se, zaustaviti ih zakonskim putem, jedino tako i
nikako drugačije! Putem donošenja svetske zabrane takvih
eksperimenata. I u tome računam na vašu podršku i povrenje!
Uslediše prasak i bura aplauza, svi su stajali i besomučno lupali i
ponovo skandirali. „Or-dok! Or-dok!“ I opet je Oliver Ordok s
uživanjem i uzbuđenjem molio publiku da prekine ovacije.
− Oduzeću vam još samo nekoliko minuta. Hteo bih samo još nešto
da dodam onome što sam već kazao...
I odjednom se prenos iz sportske dvorane naglo prekide. Ekran se
ugasi. Neko je nervoznim pokretom ruke isključio televizor. To je bila
Džesi. Kad se vratila kući, kako je ušla, gde se za sve to vreme nalazila
− da li je sedela i odnekud sa strane sve gledala i nije mogla da se
pomeri, paralisana zbog onoga što vidi, ili je tek maločas ušla − Bork
nije znao. Opustošen, ubijen onim što mu se pred očima dešavalo, on
je sedeo u fotelji odsutno gledajući nekud u daljinu.
− Dokle?! Kako možeš to da gledaš?! − oštro i čvrsto reče Džesi
mužu. − Prestani! Dosta je!
− Da se nisi usudio da uključiš televizor u svojoj radnoj sobi! − reče
ona nervozno. − Sada ću isključiti sve telefone! Svi neka idu do vraga,
do đavola svi, baš svi, ne želim nijednu živu dušu, baš nikoga, nijedan
poziv! Sad će svi pojuriti da zovu, svi koje to ne mrzi, svi koji su videli
šta nam je tamo priredio tvoj Oliver Ordok! Kakav apsurd! Kakva
podlost!

100
 Bork je ćutao.
− Zašto ćutiš?! − povika Džesi u očajanju. − Tako nešto nije se
desilo nikada do sada!
− Tiše, molim te − reče Robert Bork − ništa se neće promeniti ako
ti budeš vikala.
− A tim pre se ništa neće promeniti ako ti budeš ću tao!
I oboje ućutaše, potišteni, narogušeni. Napolju se već smrkavalo.
Odlazio je taj divan jesenji dan koji je vapio za slikarskim platnom,
odlazio je svojim tokom... Odlazio je, ostavljajući za sobom bol i
nemir... Odlazio je u predvečerje novih dana, za koje se ne zna šta
donose...
− Ne mogu, ne mogu da verujem... − Džesi drhtavim glasom
prekide ćutanje. − Mogla sam da pomislim da u vezi s tim
neverovatnim problemom može biti sporova, ali da tako podlo i tako
nisko postupi s tobom... Kako je moguće zbog lične koristi toliko
osramotiti čoveka pred celim svetom?! Mogla bih da ubijem tog
nitkova! I on može postati predsednik Amerike?! Pa gde je nebo?! −
gorko zaplaka Džesi.
Bork ustade, nasu vode u čašu i pruži je ženi. Ona je pila polivajući
se, grozničavo udarajući zubima o ivicu čaše.
− Smiri se, Džesi i sada saslušaj ti mene − reče on i htede da pogladi
ženu po glavi.
Ona se izmače:
− Neću, ne želim nikoga da slušam i ništa mi nemoj govoriti, za
Boga miloga! − Gušile su je suze.
− Dobro, izvini. Dozvoli mi da budem pored tebe... Izvini...
Džesi je plakala tresući se celim telom, sklupčana u fotelji −
ridajuće klupko bola. I odjednom se pokaza da je već seda, da je
ostarila, čemu ranije nije pridavao značaja, sve se to gorko razotkri u
tom strašnom trenutku.
Robert Bork je koračao po sobi levo i desno, nazad i napred, kao u
magli, kao da je na nekom nepoznatom mestu, a ne u sopstvenom
domu. I beše mu strašno i da stane i da se kreće, kako ne bi propao u
101
nekakvu provaliju − toliko se zaglušujućim učinio neočekivani napad
iza ćoška.
Gledajući ponekad preko televizije boksere u ringu, saosećajući sa
onim koji gubi, Bork je razmišljao o tome, šta može osećati bokser
koga je jedan udarac nokautirao, šta se s njim dešava u trenutku kada
je oboren na pod i gleda oko sebe kao da je s druge planete. Sada je to
znao. Sada je znao da se svet koji nas okružuje, ostajući na svome
mestu, ruši u samom čoveku, unutar njega − u krvotoku koji, izbačen
iz svog toka, bubnja u glavi poput kišne bujice na ulici, u crnoj jaruzi
mišljenja koju potkopavaju te silne bujice, u paralisanosti misli i
njihovom haosu.
Dugo je hodao, dugo i teško, a misao pritisnuta nevoljom koprcala
se u toj crnoj jaruzi, u ruševinama prošlosti, koja je još pre samo jedan
sat bila ono što je on bio sam za sebe, sopstveno „ja“, ona sebi
istovetna datost koja je definisala njegovu ličnost. Sada su Oliver
Ordok i gomila ljudi koje je on zaveo sve to naglo prevrnuli, izgazili,
spržili. On je fizički osećao svoju pregaženost i sprženost. Telo mu je
gorelo u vatri. Takav javni slom nikad još nije doživeo. I nekako odmah
postavljalo se pitanje − šta dalje? Preostajalo je ili da se pokori toj sili,
koja je demonstrativno pred očima svih pogazila njegovo „ja“, pucati
sebi u glavu, ne nalazeći nikakav izlaz iz te situacije − tako je mislio u
tom trenutku − ili skupiti snagu pred bitku, verujući u ono u šta ljudi
uvek veruju u svim vremenima i naročito u momentima poraza − u
konačnu pobedu pravednosti, istine i pravde, a ima to i još mnogo
drugih imena. Nikada nije mogao da pretpostavi da može doći dan i
čas kada će i sam morati da kaže sebi surovo i nedvosmisleno: biti ili
ne biti, život ili smrt! U tim trenucima on je došao do još jednog gorkog
otkrića: za Džesi je njegova tragedija više nego lična, više nego
tragedija muža za vernu ženu. Zbog toga mu je u duši bilo još teže i
nije bilo načina, nije mogao da nađe reči kojima bi olakšao njen jad.
Ona je suviše dobro shvatala suštinu onoga što se događa.
− Roberte − reče Džesi, jecajući.
− Da, Džesi, želiš li nešto da kažeš?

102
 − Roberte, upravo sam razmišljala... − poče ona i ućuta. On je
čekao. − Donesi mi molim te peškir iz kupatila.
Bork se vrati s peškirom. Brišući njime lice, Džesi se borila sa
sobom, gušeći napade plača.
− Šta si htela da kažeš, Džesi?
− Roberte, mislila sam o onome što je danas zadesilo tebe, pa i
Filoteja, mada se on nalazi tamo, u kosmosu, i zaključila da to pripada
redu tragedija idealizma. Setila sam se tvog omiljenog Sokrata. Kao i
tada, i kasnije, i mnogo vremena kasnije, idealističkoj utopiji
suprotstavljena je svetina. Nekome navlače vreću na glavu i svi se
obrušavaju na njega.
− Možda je i tako − reče on uzdržano.
− Da li je tako ili nije, ili je približno tako, ali Roberte, ti si video šta
je to bilo. Ne govorim o Ordoku, nismo ga dobro procenili, nije trebalo
da s njim razgovaraš, on je patološki tip. Da bi se našao u
predsedničkoj fotelji spreman je na sve, na svaku laž, klevetu i
izmišljotinu. Ne mislim na njega, proklet bio. Ali kakav su strašan
prizor svi ti ljudi koji su napunili tu ogromnu sportsku dvoranu! To su
kopita posle kojih u duši ne raste cveće, već samo bodljikavi drač, i
želiš jedino da se obesiš. Do đavola sve to! O, Roberte, ta svetina, ta
stoka! Šta je to bilo, kakav je to jeziv prizor! − I ona opet zajeca,
zagnjurivši lice u peškir.
− Smiri se, Džesi, prestani, molim te, ti sve to suviše primaš srcu.
Ja te razumem, ali hajde da razmislimo, da pogledamo malko sa strane
− ubeđivao ju je on. I ubeđujući je, bio je prinuđen da se drži logike, da
se ne prepušta slepom gnevu i, u neku ruku, smirivao se i sam. − U
mnogo čemu si u pravu, neosporno. I to da je Sokratova tragedija
vanvremenska, takođe je tačno. Ali, hajde razmisli. Dobro, recimo da
je tako. Ljudske mase − to je pripadnost stadu, stihiji, ili, kako si se ti
izrazila − kopita, ali to je i bedem društvenog života. Od toga se ne
može pobeći! Ljudski materijal od koga se gradi i na kome se drži
život. Postoji jedna paradoksalna osobenost u uređenju bića, rekao
bih, u dijalektici života − večna tragedija: mislilac otkriva zakone

103
društva, društvo ga zbog toga anatemiše, a kasnije se naoružava
upravo tim otkrićima. Prozrenje dolazi kroz negiranje.
− Roberte − Džesi ga prekide s prekorom u glasu i pogledu −
možeš da razmišljaš kako god hoćeš, ali ne trudi se da mi namećeš
nešto u vezi sa prozrenjem. Izgaziti da bi se zatim prozrelo? Ne, ne
mogu s tim da se pomirim. I tebi i meni sada nije do filosofiranja.
Dolazi noć. I ti sutra ujutru treba da kažeš svoju reč, ako nameravaš to
da učiniš. Odluči.
− Da, nameravam.
− Roberte, jasno mi je šta to znači. Iza Ordoka su mase, a iza tebe
nema nikoga, osim onog mladića, kako se zove, koji je pritrčao
mikrofonu.
− Entoni Junger.
− Hvala što makar on postoji. Ali jasno je, Roberte, upućen ti je
direktan izazov i ti ne možeš a da ga ne prihvatiš. Pazi, ako si siguran,
ako je zaista istina na tvojoj i Filotejevoj strani, tvoje pravo je da
potvrđuješ tu istinu i svoje mišljenje javno i bez obzira na sve.
− Džesi, u tome si apsolutno u pravu, jedino tako − javno. O tome
sam već razmišljao. Posle članka u Tribjunu potrudiću se da odmah
organizujem konferenciju za štampu. A onda će se već videti kako će
se dalje razvijati događaji. Veći deo članka već je gotov, imam ga u
kompjuteru, ali posle onoga što se desilo na tom mitingu, mnogo toga
mi je jasnije, mnogo toga mi se pokazalo na nov način i, čini mi se,
potvrdilo da je Filotej u pravu. Predstoji mi da ponešto u članku
doradim, dopunim, naglasim. Prema tome, ne nameravam da odem sa
scene, a da ne odigram svoju ulogu. Filotej je u pravu i ja ću ga braniti.
− Ako je tako, ne treba gubiti vreme. I ti to znaš. Moramo da se
saberemo. Ovo je rat. Ja tako mislim, Roberte. Pravi rat.
− Slažem se. Ali to je bitka za protivnika, za neprijatelja, da on
konačno pobedi sebe. Mislim na one koji su aplaudirali u sportskoj
dvorani. U tome je suština ovog rata, Džesi.
− Razumem. Ali mi zbog toga nije lakše u duši. Ne želim, tačnije, ne
umem to da prihvatim. Ne mogu sebe da preokrenem. Oprosti mi.

104
Brinuti za neprijatelja, spasavati, uslovno rečeno, svog ubicu? Opet
hrišćanski postulati?
− Ne žuri. To se ne tiče samo hrišćana, već svih bez izuzetka.
Nažalost, malo ko želi da shvati da sve nevolje potiču otuda što se mi
ljudi, razumna bića, neprestano dovijamo kako bismo po svaku cenu,
uprkos svemu, izbegli odgovornost za život koji večno iskrivljujemo i
za to nalazimo gomilu opravdanja, ne razlikujući dobro i zlo, i nimalo
se toga ne plašeći, samo da se izvučemo. I da ubedimo sebe da se može
živeti jedino tako i nikako drugačije. Zar se nije na to sveo predizborni
miting?! Jer, nema na zemlji nikakvog drugog zla, osim nas samih,
ljudi. Pa ipak, svako vidi uzrok nevolje u drugom, van sebe, van svoje
grupe, staleža, nacije, države i još dalje − rase, religije, ideologije... I
tako se život kotrlja u zlodelima. Dokotrljao se do protesta embriona
protiv života. Stop! Dalje nema kud! Slede mutacije i izrođavanje! Sve
je to pogubno i što se ide dalje, to više, što smo moćniji tehnološki, to
su strašnije naše zablude i stepen cinizma i gaženja normi. Filotej je
dotakao jednu od struna raštimovanog genetskog orkestra, i odmah je
izazvao toliko neprijateljstva i besa!
− Uh, Roberte, meni je dosta! − reče Džesi. − Bolje je da ti javno
obznaniš te svoje misli, tako da ih ljudi čuju.
Oni ućutaše. I ma koliko se Džesi trudila da se uzdrži, suze opet
počeše da je guše.
− Oprosti mi, Roberte, ne mogu, ne mogu da dođem k sebi, strašno
me je povredio ceo taj prizor − govorila je plačući. − Osećam se, posle
sveg tog varvarstva svetine, kao da nas dvoje lutamo po izgoreloj
šumi, ugljenisanoj, potpuno spaljenoj. Sve je već sagorelo unaokolo −
grane, stabla, žbunje, ostala je samo crna spržena zemlja i ništa drugo
unaokolo − sve je pusto, crno i mrtvo. Šta će biti? Šta će biti? Šta će
biti? − šaputala je ona.
Borku nije preostajalo ništa drugo nego da smiruje ženu. Nije
mogao da se seti da je bilo kada bila tako histerična. Uvek sabrana,
uvek u žurbi zbog raznih poslova i racionalnija nego on, ovoga puta
bila je naprosto smlavljena Ordokovim cinizmom.

105
 Ali podsećanje na to da odmah treba delati, da vreme ne čeka,
primoralo ju je da se sabere.
− Razumem te, Roberte − odobravala je ona, savlađujući se. − Idi u
svoju radnu sobu i radi. Završi svoj članak. Ako želiš kafu − biće u
kuhinji, ako hoćeš − ja ću ti je donositi. Samo radi. Samo delaj. A ja
odoh u dnevnu sobu. Želim da sviram. Sviraću Šostakoviča. Petu
simfoniju. A ti piši. Znam, ti imaš šta da kažeš. I nemoj nikome da
telefoniraš, molim te. Isključila sam telefone, sva tri. Nemoj ih
uključivati. Idi. Gore me nećeš čuti. Zatvoriću vrata i prozore.

106
 VII

Povremeno su zvuci muzike ipak dopirali iz dnevne sobe.

Violončelo je nehotice te noći podsećalo Borka da na svetu postoji
žena koja će s njim deliti sudbinu, verovatno do groba. A možda će i
potom njihove duše znati jedna za drugu i čuti ovo današnje besano
violončelo na rastojanju rastojanja...
Te noći, sedeći ispred kompjutera, na čijem su se monitoru nizali
elektronski redovi sutrašnjeg novinskog teksta, on opet začu
uznemirujuće disanje kitova u okeanu. Kuda će opet? Znači, negde na
zemlji nešto se desilo?! Ljudi su opet uradili nešto nepopravljivo?
Talasi su im jurišali u susret, brdo za brdom, hučala je voda, trošeći i,
istovremeno, nadoknađujući energiju okeana, ali kitovi su plivali.
Uskoro se i sam našao među njima. Okean se presijavao u tami
treperavom svetlošću kompjuterskog ekrana, koji je u tom času i
daleki kosmos i začeća u materinskom krilu sadržao u sebi u
jedinstvenom kontinuumu večnosti koji je svoj izraz nalazio u
njegovoj reči, i, plivajući u okeanu, on je pokušavao da nađe
objašnjenje večnog u liku Svetske duše, koja je za sve jedna i u svakoga
svoja u razjedinjenosti i sjedinjenosti svega na zemlji... I nadirali su na
ekran redovi, sledeći jedan za drugim, spajajući se u jedan tekst.
„Kasandrin beleg nije znak srama i poniženja, u šta pokušavaju da nas
ubede neki govornici iz svojih politikantskih ciljeva, već je to znak
nesreće, majušni signal naše velike nesreće, neočekivane, ranije
nepoznate ljudima, nesagledive u globalnim razmerama, zbog čega je
neophodan izuzetan pristup, kao sudbinskom socijalno-biološkom
fenomenu za čovečanstvo. Filotejevo otkriće svedoči o tome da je naša
samosvest deformisana na genetskom nivou krivicom samog čoveka,
koji iz gene racije u generaciju živi suprotno idealima Svetske duše.
Tragedija je u tome što mi izbegavamo, svojski se trudimo, kao što se,
recimo, moglo videti i na predizbornom skupu, da izbegnemo da
shvatimo uzroke koji kasandro-embrione podstiču da odustanu od
borbe za egzistenciju. Gašenje želje za životom jeste gašenje svetske
civilizacije. Upravo će to biti kraj sveta. Drugačije govoreći, kraj sveta

107
nalazi se u nama samima. Upravo to i osećaju kasandro-embrioni, koji
poseduju instinktivnu osetljivost i putem Kasandrine mrlje, koja se
javlja na čelu trudnica kao na vaseljenskom kompjuteru, daju nam do
znanja da se plaše života. Treba se plašiti ne samog Kasandrinog
belega, već uzroka koji u samoj genetici izaziva taj eshatološki
pomak... Napravićemo veliku grešku... Filotej nije provokator, on je −
kosmički prorok...“
I čuo je Bork u tom momentu kako bučno plivaju kitovi u okeanu,
sa sve većim naporom savladavajući talase što im dolaze u susret, i
priviđalo mu se kako od uznemirenosti voda na njihovom putu svetli
i gori − bojom kompjuterskog ekrana...
***
A na Crvenom trgu, u to gluvo noćno doba, kazaljke na satu na
poznatoj Spaskoj kuli bližile su se času sove tri sata noću. I sova je
čekala zavetni čas kada će se kremaljski sat oglasiti na sve četiri strane
sveta, kako bi se u tom trenutku pomerila s mesta i strmoglavivši se s
visoke kule vinula zatim uvis iznad same kaldrme kojom je popločan
trg, a onda poletela duž zidina Kremlja dalje, kao i uvek praveći
bešumne krugove, a potom vijugala iznad Crvenog trga, kružila iznad
mauzoleja i razgledala unaokolo − šta se dešava i kako je na belom
svetu. I ovoga puta je sova očekivala susret sa zdepasto-glavatim
priviđenjima, nadajući se da će oslušnuti, kao i obično, o čemu oni
razgovaraju. A ovoga puta oni su imali o čemu da popričaju, još kako
su imali! Zato što se prethodnog dana na Crvenom trgu desilo nešto
zaista strašno. Čak ni sova, koja se za svog dugog veka mnogo čega
nagledala, ničeg sličnog nije mogla da se seti niti je mogla da
pretpostavi da je tako nešto moguće.
Ali, s druge strane, kako je ona mogla znati, ta čudna sova sa
Spaske kule, ni ptica ni duh, koja se družila s priviđenjima, kako je ona
mogla znati ono, čemu čak ni razumni ljudi nisu mogli da nađu
objašnjenje.
A sve je počelo popodne tog jesenjeg dana, kada su na Crveni trg
nagrnule gomile ljudi radi održavanja mitinga za odbranu namenske,
tj. vojne industrije. Već dugo se, kako su pisali novinari, u određenim

108
krugovima gunđalo da je konverzija u vreme perestrojke postala kost
u grlu „namenske“, da je samo u obnovi namenske industrije spas za
oslabljenu državnu moć. Da, takva mišljenja su lebdela u vazduhu kao
garež od požara koji tinja u šumi. I evo, požar je planuo, rasplamsao
se, čemu su prilično doprineli podstrekači nacional-opamećivanja, sile
koje su javno mnjenje uporno navodile na obnavljanje trgovine
oružjem, na obnavljanje vojne industrije kao temelja militarističke
državnosti, tobože uništene tokom takozvane perestrojke od strane
takozvanih radikalnih demokrata u interesu Zapada, koji iza kulisa
podmuklo trlja ruke.
Na Crvenom trgu se okupljao narod koji je odasvud pristizao.
Većina onih koji su krenuli na miting bili su došljaci iz raznih
„zabranjenih“ gradova, nekada označavanih samo „vojnom poštom“,
tj. − odgovarajućom šifrom. Upravo iz tih, tokom perestrojke
dešifrovanih „vojnih pošta“, nadirali su ljudi koji su kolektivno stizali
na sve železničke stanice u Moskvi i kretali se ka centru u kolonama,
prekidajući saobraćaj u magistralnim ulicama. Priključivali su im se i
oni iz moskovske vojne industrije, nacional-patrioti, koji su žalili za
Staljinom, penzioneri, kao i mnogi drugi. Demonstranti su izgledali
kao čudni tipovi iz prošlosti, kao da su se tek prenuli iz teške
kontuzije; nosili su vaskrsle portrete krvavih diktatora, koji su još
sasvim nedavno bili besno napadani i proklinjani na istim tim ulicama.
Broj demonstranata je neprestano rastao i očigledno govorio o
masovnosti trudbenika, zaposlenih u skrovitoj utrobi vojne industrije.
Naoružavali su pola sveta. A sada su osetili − izmiče im tlo ispod nogu
− konverzija je zaposlenima u namenskoj, ukoliko ne prestroje
proizvodnju, pretila nezaposlenošću. I zato su krenuli... To je ličilo na
poplavu, kada jarosna bujica nosi i panjeve, i kamenje, i poskidane
krovove, i niko nema moć da to kretanje zaustavi. Tako su u tom
momentu nošeni ulicama svojevrsni „panjevi, kamenje i poskidani
krovovi“ − pozivi i zahtevi koji su zvučali kategorično: „Prekinuti
konverziju!“, „Nećemo dopustiti da namenska bude puštena niz
vodu!“, „Dole antidržavne reforme!“, „Tenk je garant stabilnosti!“,
„Valutu za oružje!“, „Ne smetajte nam da konkurišemo na svetskom

109
tržištu oružja!“, „Dosta je bilo trućanja o trci u naoružanju!“ − i sasvim
apsurdni, za neposvećene: „Vratite nam vojne pošte!“, „Živećemo i
raditi u vojnim poštama“, pa čak i ovakve: „Umuknite, pacifisti, dok
vam nije kasno!“, „Oduzeli su nam hladni rat, da bi nas pobedili!“,
„Nećemo dozvoliti da tenk bude pretvoren u šerpu!“, i, najzad: „Živela
proizvodnja oružja izvor snage i nacionalnog bogatstva!“, „Nećemo
dopustiti nezaposlenost, nećemo dozvoliti odliv mozgova!“, „Živeo
hladni rat − pokretač tehničkog progresa!“, „Dole kupljeni humanisti!“
− i još mnogo, mnogo toga u tom duhu, a nije ni čudno, jer komad
kartona s kakvim god hoćete natpisom ništa nije koštao, ali je skrivao
u sebi snagu od koje je, kao od pijanstva, čoveku moglo da se zavrti u
glavi.
Da li to jesu ili nisu hteli političari koji se upinju da dokažu nužnost
vojne nadmoći supersile i nazivaju se državnicima i državnim
funkcionerima, da li to jesu ili nisu hteli saorganizatori međunarodnih
sajmova oružja, gde se osvojena prednost na aukcijama izjednačava
sa Božanskim delom u interesu nacije a, što je najvažnije, ta prednost
nagoveštava milijarde dolara čiste dobiti, od koje zastaje dah, jer se
uvek obećava da će jedna trećina tih milijardi preći neposredno u džep
proizvođača, da li to jesu ili nisu hteli oni koji su u medijima započeli
kampanju u slavu našeg svetlog oružja, koja nikada u istoriji nije
potamnela, a onda više niko nije imao snage da zaustavi ono što se
probudilo, ono što se dešavalo − svi su bili samo iverje u vodenom
vrtlogu...
Na Crvenom trgu se njihalo more glava. Hiljade već pristiglih i
onih koji su i dalje pristizali na miting za odbranu namenske industrije
ispunjavali su ceo trg, i zajednički urlik: „Namenska!“, „Valuta!“,
„Kremlj je naš!“, „Kremlj je naš!“ − dizao se do neba.
Snimanje je vršeno iz helikoptera, ali odozgo je bilo nemoguće
obuhvatiti i prikazati razmere grandiozno!“, vulkanskog prizora. U
okviru glavnog mitinga i govora koji su odjekivali preko razglasa sa
mauzoleja, na raznim delovima trga odvijali su se lokalni mini-mitinzi

110
sa sopstvenim parolama, portretima i uzvicima. Na Lobnom mestu1
gurali su se fidelisti, što se odmah moglo videti prema portretima
njihovog idola i parolama: „Fidele, mi smo s to6om!“, „Socijalizam ili
smrt!“ Svetina je gromoglasno ponavljala, držeći se za ruke i u taktu
poskakujući: „Socijalizam ili smrt!“ U prolazu pored Istorijskog muzeja
gomilali su se sadamisti. Pomamno i besno klokotao je u tom viru
poklič: „Sadame, 6rate!“, „Sadame, brate!“. Čuo se još jedan veoma
izražajan poklič praćen dizanjem stisnutih pesnica u vazduh: „Gadafi!
Gadafi! Gadafi!“
Takve bučne obožavaoce imala je gotovo svaka od zemalja kojima
je tokom mnogo godina masovno isporučivano oružje; bilo je onih koji
su cupkali u čast Kine, Irana,
Pakistana, Indije, Severne Koreje, a naročito arapskih i afričkih
partnera, kupaca. Naravno, Kina je u skladu sa svojim razmerama i
demografskim potencijalom imala ogroman broj privrženika koji su
skandirali genijalni stih pesnika Maoa iz Paunove pesme: „Puška rađa
vlast! Puška rađa vlast!“ I jednoglasno, veoma srodno, snažno i
skladno vikali su staljinisti: „Staljinu slava!“ − i složno dizali nad
glavama ulizički retuširane portrete generalisimusa. Nad celom tom
grajom istinski je trijumfovao automat Kalašnjikova: „Kalaš − Kremlj
je naš!“, nadjačavalo je svu tu galamu i povike.
Bilo je i malo razumljivih stilskih figura na zadatu temu, tipa:
„Pucanj uvis − nebo u dijamantima!“ Da li je to trebalo razumeti ovako:
leti raketa i odozgo padaju dijamanti? Eh, kad bi tako bilo! Eh, kad bi
bilo!
I sve je to hučalo i vrilo u kotlu masovne euforije, i sve je to
raspaljivalo osećanje pojedinačne moći, snage i jedinstva... Evo,
svakog časa desiće se nešto, planuće ognjena pirotehnika strasti,
zadrhtaće nebo i ukazaće se On: izvršilac volje... Ali ko je On? On je On!
On! On...

1 Kružna platforma s kamenom ogradom, postavljena na Crvenom trgu 1521.

godine; sa tog mesta su se svojevremeno oglašavali važni državni ukazi. U nazivu se
nalazi reč lob (čelo), jer se mesto nalazilo na brežuljku. − Prim. prev.

111
 Ali govori glavnih govornika, koji su se razlegali s tribine
mauzoleja, bili su na svoj način trezveni i ubedljivi. Smanjivanje
proizvodnje oružja ekonomiji ne obećava ništa dobro, osim što
svetsko tržište prepušta bogatoj, prebogatoj Americi. A ova ne drema
− štancuje oružje tokom cele godine, danonoćno, i sve naoružava do
zuba, i svima naređuje. A što smo mi gori od nje? Postojao je još jedan
argument − nezaposlenost zbog konverzije izazvaće razornu socijalnu
eksploziju. Osim toga, konverzija u korenu uništava snažan
intelektualni potencijal zemlje. A bilo je i još mnogo snajperski tačnih
pogodaka u metu. I svaki pogodak izazivao je nastupe masovne
naslade mržnjom.
Postojala je, međutim, i jedna druga sila. U tom momentu, na
Manježnom trgu, na susednom prostoru, odvojenom od gomile
protivnika konverzije samo redovima specijalaca, brujao je jedan
drugi miting, kipele su sasvim drugačije strasti.
Tu je mitingovala drugačija publika, drugi deo društva −
demokrate, reformatori, pacifisti i ostalo šipražje perestrojke, sve u
svemu − slobodoljupci i liberali svih nijansi i boja. I njih je bilo mnogo;
na trgu su se talasale gomile ljudi, koji su takođe imali svoja uverenja,
svoje pozive i parole, ništa manje radikalne i ništa manje ubojite. Tu
se takođe sve šarenelo od transparenata i plakata: „Dole privilegije za
namensku!“, „Nećemo da budemo taoci namenske!“, „Namenska ide
naruku militarizmu!“, „Namenska je vampir budžeta!“, „Dole
staljinistički monstrum!“, i tako dalje, i tome slično, uključujući i:
„Namenska je konvejer smrti!“, „Namenska je pas na lancu
partokrata!“, „Namenska je kabala naroda!“
Zapravo, ista slika kao i na Crvenom trgu samo sa suprotnim
predznakom.
I ovde su se demonstranti zaklanjali portretima svojih idola i
lidera. Dizali su ih iznad glava, izlažući ih pogledima ljudi i bogova ako
su, naravno, poslednjima uopšte pridavali značaj.
Raznim dopisnicima i reporterima, koji su zajedno s tehnikom
trčali čas na jedan, čas na drugi miting, čas na Crveni, čas na Manježni
trg, događaji su pružali neviđeno obilje materijala. Bez obzira na to,

112
iskusni reporteri nisu mogli a da ne obrate pažnju na dva plakata koji
su padali u oči zato što nimalo nisu ličili na ostale. Držeći svoje plakate
visoko uzdignute, išli su dvoje mladih − mladić i devojka, sudeći po
izgledu, najverovatnije studenti. Očevici su potom govorili da su to
dvoje nastojali da se u gomili ne odmiču suviše jedno od drugo!“, kako
bi mogli da se dovikuju i prate pogledima, kao i da ni sa kim posebno
nisu stupali u spor i izledali su nekako odsutno, kao obuzeti sobom.
Na plakatu koji je držao mladić bilo je ispisano crnom bojom: „Čovek
ne treba da se rađa na svet da bi proizvodio oružje!“, a na devojčinom
su crvenim ispisana slova zvučala krajnje destruktivno: „Spaliću se
ako Kremlj obnovi trku u naoružanju!“
Oni su išli kroz gomilu poput dva čamca izgubljena u moru,
nekome su padali u oči, nekome ne, neko je takvo izjašnjavanje
razumeo, nekome je to nešto govorilo, a nekome gotovo da nije ništa
− a nije ni čudo, pošto su svakakve izjave, parole, protesti, upozorenja,
radikalni zaglušujući govori i istupanja pljuštali po glavama
okupljenih kao kiša i na jednoj i na drugoj strani − i na Crvenom, i na
Manježnom trgu.
Ali, kako god bilo, ono čemu je bilo suđeno da se desi, desilo se.
Ljudi obično dođu k sebi kad je već kasno, uverivši se po ko zna koji
put da se u ljudskim gomilama, uzburkanim masovnom psihozom,
detoniraju događaji koji povremeno potresaju kako svojom
slučajnošću, tako i kobnom neizbežnošću.
Sunce je zalazilo za zidine Kremlja, već se na uskomešalu svetinu
spuštao nevini rani sumrak, a mitinzi na susednim trgovima i dalje su
bučali i hučali, i govori, koji su grmeli iz razglasa, zapaljivi i fanatični,
sve više su rasplamsavali srca i glave okupljenih, i bližili se
kulminaciji. I svaka od strana na jednom ili na drugom trgu, pozivala
je na pravednost, apelovala na vlast i narod, tvrdila da je samo ona u
pravu, ponavljala svoje stanovište, pružala svetu samo svoje
argumente i zaključke, usijavala se i besnela, osećajući neutoljivu
potrebu da se momentalno izrazi na delu, da isprazni nakupljenu
energiju. Strasti su postajale usijane gotovo sinhrono, preko razglasa
su se čule međusobne optužbe, pretnje i uvrede, svaka od strana je

113
onu drugu, neprijateljsku, nazivala odvratnim skupom neprijatelja
otadžbine. I već je planula prva tuča. Probijajući se kroz redove
specijalaca, „militaristi“ i „antimilitaristi“ počeli su da udaraju jedni
druge plakatima i portretima na motkama. Žene su jezivo vrištale,
muškarci su se drali i psovali. Počeše da rade pesnice, a krenu i
šutiranje. Ma koliko se specijalci trudili da zadrže navalu i rasteraju
one što se tuku, to je samo dodatno raspaljivalo strane. Započe i brzo
se uskomeša prava bitka-tuča, kao da su ljudi samo to i čekali, i kao da
su se samo zbog toga i okupili. Svima su dobro došli obožavani
portreti i na brzinu ispisani plakati njima su se svom snagom tukli po
glavama. Krv, suze i jauci, stotine ljudi uhvaćeno u koštac, muškarci i
žene, stari i mladi, pokuljaše na ekrane svetskih televizija, u svim
mogućim pojedinostima, iz svih mogućih uglova, snimani odozgo, iz
helikoptera, i sa svih mogućih tačaka na zemlji.
Upravo tada se u najgušćem metežu našlo ono dvoje mladić i
devojka. I to što nisu upotrebili svoje plakate, imalo je po njih kobne
posledice. Oni s Crvenog trga, pristalice namenske, tukli su one koji su
bili za konverziju, kad odjednom ugledaše da taj momak uspravno
drži iznad glave svoj plakat i kao da ga gura pod nos razbesnelim
patriotama.
− Šta je, barabo, kome to guraš pod nos, od koga praviš budalu?! −
povika jedan od napadača. − Mi, dakle, nije ni trebalo da se rodimo?!
Uh, gade jedan! − I počeše da tuku mladića, a plakat pocepaše i
izgaziše. Upravo u tom trenutku, pritičući mu u pomoć, probi se kroz
gomilu ona devojka sa svojim veoma šokantnim, veoma izazovnim
transparentom, sa zakletvom da će se spaliti ako Kremlj obnovi trku
u naoružanju.
Može li se reći koliko je bio opravdan postupak te devojke − da
krene na miting s takvom pretnjom? Šta ju je pokretalo? Zašto je to
učinila − zbog mladosti ili iz gluposti, ili su je, naprotiv, uverenje i
hrabrost naveli na takav korak? I, najzad, zašto u žurbi nije bacila taj
plakat, pre nego što će se probiti ka svom drugu, koga su tukle
pristalice namenske?! Ona je pojurila ka njemu sa svojim plakatom u
rukama, vičući:

114
 − Šta to radite?! Ne dirajte ga! Ko vam je dao pravo?! Da se niste
usudili! Prestanite!
Uzalud. Mladića je mlatilo jedno pet ljudi. Međutim, oni bi ga
pustili pošto 6i ga istukli, otišao 6i s modricama. Ali ko je mogao znati
kako će se završiti taj sukob, šta krije u sebi, i samoj sebi nepoznata
pomahnitala svetina?!
Ovi iz namenske dočekaše devojku besnim povicima:
− Šta je, kučko, briši odavde, inače ćeš i ti dobiti!
I upravo tada, jedna žena, koja se ružno drala, pogodi pravo u cilj:
− Ti, znači, ucenjuješ?! Rešila si da se spališ?! Jao, gledajte, ljudi,
držite me, sad će da se spali ova kuja-ucenjivačica, i naš Kremlj će se
srušiti! Evo, pred svima nama! Dajte joj po njušci tako da zaboravi put
do kuće!
Na devojku se baciše, pocepaše joj jaknu. Niz lice joj poteče krv.
− Da se niste usudili! Izrodi! − vikala je ona razmazujući krv po
licu.
Njen plakat takođe istog časa pocepaše i izgaziše.
− I, šta sad? Spalićeš se? Ili možda ipak nećeš? Razmisli pre nego
što napišeš nekakvu glupost! Zašto ne goriš?
I sve se zatim desilo u trenu.
− Pa baci na mene šibicu! − grozničavo je viknula devojka,
izazvavši eksploziju zlobnog cerekanja.
Istog časa neko uze kutiju šibica da kresne...
− Ima li ko upaljač? Ha-ha-ha! Bolje joj prinesi upaljač! − predloži
neko.
− Stojte! Ne! − povika nekakvim tuđim glasom njen drug otimajući
se iz ruku onih koji su ga tukli. Nije uspeo. Zapaljeno palidrvce pade
devojci na rame, na njenu sintetičku jaknicu, koja odmah planu.
Svi se ukočiše, zatim ustuknuše i počeše da beže.
A ona, zahvaćena plamenom, potrča uz zaglušujući, jeziv jauk. I
sve se uskomeša na Crvenom trgu, baš kao u paklu. Panika u gomili
isto je tako strašna kao i njeni uzavreli, svirepi i razorni nagoni...

115
 Brzinom munje pronese se glas da je negde u blizini eksplodirala
bomba, koju je neko bacio ili se, čini se, neko sam spalio, ili je reč o
nečem još užasnijem; planu u gomili mitingaša, i ljudi zaboravivši na
sve, žurno potrčaše, gazeći jedni druge, padajući i vičući ulicama i
uličicama, bacajući i gazeći sakralne portrete i vatrene pozive, kao da
za njima više nema niti je ikad i bilo ma kakve potrebe. Ljudi su trčali
izbezumljeni i uplašeni, bežali su od sebe.
Pa zašto je onda i bilo sve to, zašto su galamili i urlali kraj Kremlja
− niko nije mogao da odgovori. Od tog trenutka, kada je planula
devojka koja je pretila da će se spaliti − da li da izazove šok, da li iz
šale ili ozbiljno − počelo je novo odbrojavanje vremena. To, kako je
ona trčala vrišteći i goreći u trku, videli su svi koji su bili u blizini. Onda
je pala na zemlju. Stigao ju je onaj mladić, a zajedno s njim i nekoliko
specijalaca koji su trčali za njim. Oni žurno počeše jaknama da gase
vatru na telu devojke koja je gorela. Ali već je bilo kasno. Njen drug u
očajanju pade na kolena uhvativši se za glavu. U tom trenutku na naglo
opusteli trg slete helikopter koji je, po svoj prilici, do tada snimao za
televiziju. Ispod propelera koji se zaglušujuće vrteo, sagnuti zbog
vetra i štiteći se od buke, istrčaše ljudi, podigoše sa zemlje devojčino
telo i povedoše sa sobom onog mladića i dvojicu specijalaca, te se svi
zajedno helikopterom digoše u vazduh. Neko ipak stiže, ne zaboravi,
da sve snimi na traku.
Uzletevši, helikopter je poleteo iznad Crvenog trga, poravnao se
sa Spaskom kulom, došavši do samog njenog vrha, i onda krenuo dalje,
iznad Kamenog mosta, zatim duž obale reke Moskve i nestao sa
vidika...
Zajedno s helikopterom zagubi se u gradskoj prašumi, poput ptice
koja iščezne u šumi, i tragedija mladih ljudi, najverovatnije studenata,
koji su se tako hrabro, tako strašno i nepromišljeno žrtvovali radi
ideje u koju su poverovali... O, romantiko, večna saputnice utopija i
njihovih neizbežnih slomova!
Iste večeri centar grada dugo nije mogao da utihne, preživljavajući
događaje toga dana. Nervozno uzbuđenje mnoge je isteralo na ulice, a
izražavalo se u neobičnoj živosti lica, glasova, načinu hoda. Ljudi su se

116
skupljali u grupe, prepirali se, nagađali i nikako nisu mogli da objasne
kako je moglo da se desi tako nešto − bilo je bačeno samo jedno
zapaljeno palidrvce, moglo je i da se ugasi u letu, ali se, eto, nije ugasilo
i devojka je za tren oka planula? Nije li to trik, cirkuska veština?!
Možda joj je odeća bila natopljena nečim naročitim, zapaljivim? Ali
zašto je tako nešto bilo potrebno − da ishod bude smrtni? A ako nije
tako, ako je to nešto sasvim drugo, nekakav nepojmljiv metafizički
fenomen, kada čovek plane zbog užasno visoke unutrašnje napetosti?
Pa priča se da ima ljudi koji noću svetle fosfornim sjajem. Otkud
znamo, ko to zna...
Za to vreme padala je noć. Bilo je sve manje ljudi na ulicama.
Počeše da se kreću ljubitelji noćnog života, da s treskom zatvaraju
vrata automobila i istovremeno plaćaju ulično obezbeđenje i reket. U
noćnim ustanovama palila su se svetla, intimno osvetljenje,
uključivana je elektronska muzika, obnaživale se grudi, dobacivani su
osmesi... Da bi se sve zaboravilo, da se ništa ne zapamti, da se pobegne
od sebe, da se umakne Bogu...
Na Crvenom trgu je te noći vladala apsolutna tišina. Pusto. Ni žive
duše. Niko nije želeo da se pojavi na mestu gde su tokom dana besnele
divlje strasti, ludilo, bitka. Mutno su treperila svetla. I svuda unaokolo
su ležali, kao bačeni na bojnom polju, nogama izgaženi u tuči i bekstvu
portreti, parole, plakati.
I niko za njih nije mario.
Mesec je bio visoko iznad Kremlja. Letela je sova, koja se
pojavljivala u svoj zavetni čas. Klizila je poput senke, čas ovde, čas
tamo, nečujno mašući širokim krilima, neuhvatljivo vrteći u letu
svojom ogromnom glavom s magnetskim sjajem u okruglim očima
netremičnog pogleda. Bilo joj je teško i jezivo. Kružeći tiho iznad
mauzoleja, promakavši pred pogledima ukočenih stražara kraj
njegovih vrata, sova polete dalje tražeći zdepasto-glavata priviđenja. I
nađe ih na tamnoj strani, kraj kremaljskog zida od opeke. Ne, ni ovoga
puta nisu izgledali drugačije. I ovoga puta su bili neupadljivi, ali kao
da su bili začarani. Držeći se za ruke, zdepasto-glavati su cupkali u
mestu, monotono ponavljajući usklik preuzet s mitinga: „Socijalizam

117
ili smrt!“ Da, to su ponavljali neumorno, nečujno, nevidljivo, užasno.
„Socijalizam ili smrt!“
Sovi je ovaj kubanski ritam uskoro dodijao. Ona polete dalje i
nasuprot Spaske kapije srete najzad živu dušu − pijanu ženu, zalutalu
ovamo ko zna odakle.
Ona je išla noćnim Crvenim trgom potpuno sama, raščupana,
raskopčana, pijana, i pevala je otegnutim glasom nekakvu svoju gorku
pesmu:

Zašto sam se, zašto

na svet rodila?
Zašto si me, zašto,
Majko rodila?

Zašto si me, zašto

Majko začela?
Ne želeći to,
Ti si me izdala.
Zašto si me, zašto
Majko rodila?
Ne želeći to,
Ti si me izdala.

Zašto sam se, zašto

Na svet rodila?
Zašto si me, zašto,
Majko rodila?

118
 Išla je ukoso preko trga, klateći se i spotičući, i ubrzo je nestala
negde u trgovačkim linijama GUM-a.2 Još neko vreme čula se njena
turobna pesma, a zatim se sve utišalo.
Sova je uzletela iznad zidina Kremlja, poletela u park i tu, među
gustim granjem, odjednom zajecala kao i ona žena, i jecajući, tegobno
je huktala.
Mesec je bio visoko među zvezdama, obasjavajući odozgo večnom
svetlošću kupole, šiljke, krovove kremaljskih brežuljaka i sovi se opet
pričinjavalo da izdaleka dopire disanje kitova koji plivaju u okeanu.
Kuda i zašto oni žure? Nema njima mira. Ni talasi ne posustaju.

2 Skraćeni naziv robne kuće na Crvenom trgu − Prim. prev.

119
 VIII

Veći deo članka za Tribjun bio je gotov, preostalo je da napiše

zaključak. Ali što se više bližio kraju, Borka je sve više obuzimao
nemir: nije li se previše upustio u naučno objašnjenje fenomena
Kasandrinog belega ako je za većinu, možda čak za apsolutnu većinu
ljudi, verovatno najvažnije bilo da se na bilo koji način oslobode
Filotejevih „provokacionih“ radnji u kosmosu, samo da ništa ne vide,
da ništa ne čuju, da zaborave na signale kasandro-embriona. Kao
iskusni politikant, Oliver Ordok je osetio upravo to, adekvatno se
orijentisao i zato je postigao uspeh. Neosporno, on je ostvario
političku pobedu. Mada, naravno, pobedu na lažnom putu. Ali kako
razuveriti ljude, kako ih prisiliti da shvate da su podlegli masovnoj
obmani.
Borku je bilo jasno da mu u poređenju s Ordokom nedostaje
političko iskustvo, politička umešnost. Da, oni su sada postali
neprijatelji. Tako neočekivano i tako nepovratno! I hteo Bork to ili ne,
predstojala je borba, neizbežna borba. Upravo ono što je Ordoku i bilo
potrebno javni turnir na putu ka žuđenom položaju. U tom smislu
sudbina mu je darežljivo i zgodno dala Filoteja u kosmosu i Borka na
zemlji.
Dok je razmišljao o tome, Robert Bork je uhvatio sebe kako
razmišlja o tome koliko brzo se može uplesti u banalnu političku
borbu, koliko je zarazno i čvrsto njegovu dušu obuzela strast da se
suprotstavi. Imao je želju da se sretne s Ordokom lice u lice. Želeo je
da mu priđe blizu, da ga pogleda u oči i kaže, ne povisujući glas, ali
tako da ga prostreli celog: „Bitango!“ A zatim da objavi svima da je
Ordok bitanga i da se takvom tipu ne sme dati vlast, jer će to biti
dolazak đavola, a opasnost je upravo u tome što niko neće znati da je
on − đavo! „Ne, ne, samo to ne, samo to ne − pomisli Bork i sam
odbacujući svoje misli. − Neka bude predsednik ili što god hoće, samo
bez mene! Ne, ne, moj posao nije politička borba, moj zadatak je da
dokažem ljudima da su, ukoliko izbegavaju istinu o Kasandrinim
znacima, malodušni, da potiskuju problem u dubinu, da otežavaju
120
svoju nesreću. A kako ih ubediti da je istina strašna, ali da se pred
njom ne smeju zatvarati oči, da se mora tražiti izlaz?!“
Na balkonu, na koji je Bork izašao da udahne vazduh, vladala je
noćna svežina, osećala se jesen − lišće je neprestano šuštalo u tami.
Obuzela ga je drhtavica. Mesec je bio nisko, gotovo je dodirivao
pošumljeno brdašce na izlazu na autoput. Bork zamisli terene za golf
na brežuljcima iza šume, koji su kosinama i prelazima podsećali na
primorske dine; tamo je ponekad, ranijih godina, odlazio da malo
udara lopticu.
I, zaista čudno, setio se jednog sna. Proizlazi da snovi mogu da se
vraćaju u sećanje poput nekakve realnosti. Sanjao je jednom prilikom,
čini se ne baš tako davno, da su svuda unaokolo tereni za golf, mesec
sija, noć je, prijatno je i lepo, ali, baš nezgodno − loptica ne reaguje na
udarac štapa, ne poleće, ne pomera se; ma koliko zamahivao, ma
koliko udarao, ma koliko se trudio, loptica se ne pomera sa svog
mesta. I tada se odnekud odozgo pojavio Maks Frajd, njegov pokojni
kolega sa katedre, profesor. Hajde da odletimo, veli on, na Mesec, tamo
su divni tereni, igraćemo lunarni golf. Oduševljen Maksom, on ide za
njim, leti iznad terena, a iza njega je Džesi i zove ga da se vrati. I zbog
nečega plače. Zašto li je to sanjao? Čudno, a i nije baš čudno, ako se
bolje razmisli. Maks mu je bio blizak prijatelj, koga je oduševljavalo
sve što je zaumno, zanosio se astrologijom. Nastojao je da prema
zvezdama odredi s kakvim rezultatom će pobediti ili izgubiti u golfu.
Njegova predskazanja su se nekad obistinjavala, ali većinom su bila
povod da zadirkuje „maga“. Možda je Maksov duh na onom svetu
nešto predosetio, ulovio nekakvo, kako bi on mogao reći i svakako bi
baš tako i rekao − približavanje negativnog astrološkog faktora, i zato
je želeo da spase druga od udarca, zvao ga je da odu na Mesec. Zato se
i pojavio u snu, upozoravajući ga.
Kada bi Maks bio živ, sasvim sigurno bi posle onoga što se desilo
na mitingu, makar i usred noći, dojurio k njima u Njuberi. Čak i ako
time ne bi mogao da im pomogne. Naprosto bio je takav čovek,
donekle brzoplet, ali veoma saosećajan. Ponekad je pratio Džesi
svirajući na klaviru neke jednostavne komade, ali svirao je sasvim

121
dobro. Džesi se ponekad šalila: „Tvoji prijatelji, Bobe, svi su kao Maks
− zabavni intelektualci klasičnog tipa. A, inače, trebalo bi da osnujete
monaško bratstvo, tebe da postavite za poglavara reda, svojevrsnog
dogmatskog učitelja, a lepotan Maks bi kao tvoja desna ruka svuda
stizao. Tada biste se realizovali ne samo u naukama, nego još u
ponečemu, sasvim drugačijem. Siromah Maks nije bio nimalo
ravnodušan prema Džesi i povremeno je i to pretvarao u predmet
svog budalastog izmotavanja. Voleo je da pripit izlije dušu:
„Slušaj, Roberte, moram da ti kažem sasvim otvoreno da si mi
veoma zasmetao u životu.“
„Kako to?“
„Da nije bilo tebe, izjavio bih Džesi ljubav.“
„Pa valjda ni sada nije kasno?“
„Ne, jedino kad ti ne bi postojao kao subjekt, jedino bih joj u tom
slučaju to rekao.“
„E pa onda se tu ništa ne može. Ja postojim baš kao subjekt.“
„Upravo tako. Sada ti je barem jasno koliko si mi ozbiljno
zasmetao.“
„Makse, prijatelju, ti bi baš hteo da ti u životu bude lako. Isprobaj
svoje šanse bez obzira na tog subjekta, jer u komfornim uslovima koje
ti priželjkuješ, to je nezanimljivo.“
„Ne, pored tebe ne mogu biti primećen. Apsolutno.“
„Ma kakvi! Žene te obožavaju − ti si naočit, moglo bi se reći da si
lepotan, nekada si vozio motocikl i žene su za tobom uzdisale. Osim
toga, mlađi si od mene.“
„Ja sam motociklista, a ti si svetski poznat naučnik, ja sam
motociklista, a ti si bogat čovek, dobijaš visoke honorare za knjige,
imaš predivnu kuću u elitnom Njuberiju, žena ti na violončelu svira
razne Bahove i Betovene, dok je jurim na motociklu ti juriš lopticu na
pomodnom igralištu za golf u Njuberiju, dok ja jurim na motociklu ti
govoriš u Kremljima i Belim kućama, dok ja jurim na motociklu...“
„Čekaj, čekaj, Makse, ne prenemaži se. Ti ni u kom slučaju nisi
samo motociklista, to si bio nekada. Ti imaš zvučno ime u tvojoj nauci
122
− u političkoj geografiji, cela planeta je u tvojim rukama. Ma zar je tu
reč o planeti, jaka stvar, planeta! Budi oprezniji da naš razgovor ne
čuje Ana, najbolja među lepim Poljakinjama. Šta će pomisliti o tebi kao
mužu?! Skandal! Ni motocikl ti neće pomoći! A ona gaji iluzije!“
„Da, Roberte, čini mi se da si me upecao. Što se Ane tiče, u pravu
si. A što se tiče planete, nisi sasvim u pravu. U političkoj geografiji
treba znati sve ili se njome ne treba baviti. To je posebna nauka,
nauka-svaštojed. To je banka informacija, rekao bih. Da, u tom smislu
ja sam svetski bankar. Rotšild dvadesetog veka. Sve znam, sve mi je
poznato, i šta onda? Kažu da Bog na nebu takođe sve vidi, sve zna, sve
mu je znano, ali ništa ne može...“
Nema čoveka. Poginuo je u automobilskoj nesreći, previše je voleo
brzu vožnju. Ana je veoma ostarila. Njihov sin se oženio, ne živi s njom.
Džesi i Ana se ponekad jave jedna drugoj, ponekad se vide. Ana je
poslednji put bila ovog leta. Svi zajedno su otišli na terene za golf da
se nadišu vazduha, da prošetaju, pogledaju kako drugi igraju. Proveli
su lep dan, ručali su tamo, u restoranu golf-kluba. I nehotice su se
prisećali prošlih vremena, mnogo su govorili o Maksu. On je veoma
voleo te predele. Uvek je bio spreman da dođe...
O, siroti prijatelju, Makse Frajde. Šta bi ti sada rekao, šta bi mislio
o svemu što se dešava, kada se sve pomešalo u glavama i dušama ljudi.
Udario je nevidljiv genetski uragan, uzvitlao sve. Sada treba odabrati:
poput noja zabiti glavu u pesak, kao što bi mnogi hteli, dok sve ne
protutnji, ili pogledati Boga u oči i, ne skrećući pogled, primiti njegovo
upozorenje ljudima, jer Bog samo upozorava − da odlučimo moramo
sami. U tome je bio u pravu Maks Frajd. I nije ga slučajno sanjao.
Uznemirio se, predosetio je, po svoj prilici. Zvao ga, hteo na vreme da
ga spase nesreće, pozivao ga na lunarne terene za golf...
Ali pitanje je kako će se dalje razvijati događaji, jer Ordok je, u
suštini, zamenio problem, vrti javnost oko malog prsta, skreće pažnju,
a da bi uz to dobio i oreol heroja, javno je njega, Borka, izazvao na
politički duel. I on mora da se pripremi, da prihvati taj izazov, da kaže
svoju reč o Kasandrinom belegu, da odbrani Filoteja od demagogije i
političkih spekulacija. Jer kako drugačije nazvati ono što je Ordok

123
priredio?! Bože moj, već je prošlo jedan posle ponoći, trgnu se Bork,
treba se prihvatiti posla. Ne sme se odugovlačiti. Nema odstupnice.
Dok se vraćao u radnu sobu, pogled mu pade na ogledalo kraj
ulaza. Oči crvene od nespavanja. Koliko je samo u njima bola i nemira.
I sasvim je sed. Još je dobro što nije oćelavio kao neki drugi. Star je kao
ona Rajnska stena, pokraj koje je nedavno plovio s Nemcima, bučnim
novinarima, koji su tako i naslovili njegov intervju − „Intervju sa
Starom stenom“, nimalo ne sluteći da će sasvim uskoro, dok bude
leteo iznad okeana, iznad Atlantika, blesnuti munja monaha Filoteja,
da će pući grom i svi će biti zahvaćeni neviđenom panikom, i pojaviće
se uz buku na sceni onaj đavolski tip − Oliver Ordok. Šta da se radi,
moraće da se bori...
Bork sede ispred kompjutera, ali se uto začuše koraci. Odozdo je
dolazila Džesi.
− Pa, kako si? − upita ona s praga.
− Sve je u redu, radim − odgovori on i htede da joj ispriča o svom
snu, koga se odnekud setio, ali odustade.
Džesi je izgledala umorna, ali je ipak nešto sijalo u njenom
pogledu.
− Ne želim da ti smetam, Bobe, ali, znaš, želim da te iznenadim.
− Čime to možeš da me iznenadiš?
− Evo, donela sam ti gomilu papira. Mogu ti zatrebati.
− Šta je to?
− Faksovi. I šta misliš, od koga? Od Entoni Jungera.
− Od Entoni Jungera? − začudi se on. − I šta? Šta on piše?
− Znaš, rekla sam ti da ću isključiti sve telefone. Možeš da zamisliš
koliko je puta pokušao da nam telefonira. Ali ko je mogao znati? A faks
u predsoblju sam zaboravila da isključim, nije mi palo na pamet. I
odjednom čujem da nešto sve vreme kucka, pogledam, a tamo gomila
rolni papira. Evo, čitaj. Na svakoj stranici, na samom vrhu, piše: „Ako
Boga znate ne isključujte faks!“ I eno, njegovi faksovi još stižu, stranica
za stranicom. Šta mu je? Jadni mladić. Evo, čitaj, posle ću ti doneti još.

124
 Veliko iznenađenje. Dva sata noću. A neko ne spava, piše stranicu
za stranicom i šalje faksove. Piše mu Entoni Junger, koji je samo
jednom s njim razgovarao telefonom, jedva ga poznaje. Ali na
predizbornom mitingu, kada se Junger osmelio, makar i bezuspešno,
da zauzda mahniti galop Ordokove demagogije, on je napravio
principijelan izbor; on, čovek iz Ordokovog štaba, pred svima se
ogradio od svog lidera i prešao na stranu njegove političke žrtve. Kako
mu je bilo posle, kad se miting završio, lako se može zamisliti. Ordok i
ekipa koja mu je odana, svakako su žigosali Jungera kao izdajnika. O
karijeri u Ordokovoj senci nije više mogao ni da pomišlja. Prijatelji mu
se verovatno smeju: tako nešto se još nije dogodilo − sam sebi je
presekao put. I posle svega toga on je još našao snage da potrči u
pomoć čoveku koga je Ordok obrukao, koga je žigosao na masovnom
mitingu. Borku je bilo neprijatno pred Entoni Jungerom, ali mu je u
isto vreme bilo i toplo oko srca. Još nikada niko sa strane nije ga štitio
iz saosećanja, pošto je uvek bio samostalan i jak. A sada, nasilno
sateran u ring, ispuzao je odande bačen na tlo, moglo bi se reći izubijan
na radost publike, i za sada se sklonio od sveta, pokušavajući da stisne
zube i stane na noge kako bi ponovo stupio u borbu, sada već svojom
voljom i na sopstveni rizik. Zbog toga, znajući sve to, Junger ga je
bukvalno u prvoj rečenici na svakoj stranici preklinjao: „Ako Boga
znate ne isključujte faks!“
„Mister Bork, jasno mi je zašto su isključeni Vaši kućni telefoni −
pisao je Junger. − Nikad se ne bih usudio da vam dodijavam, ali
razumite me. Ukoliko sada ne bih mogao, makar koristeći faks, da vam
izložim ono što sam bio dužan da Vam kažem klečeći pred Vama, za
mene bi to zaista bilo poput smrti. Posle svega što se desilo na
predizbornom mitingu, ne mogu sebi mesta da nađem, spreman sam
na sve, čak i na ubistvo, ukoliko bi to imalo smisla. Oprostite mi zbog
ovako strašnih priznanja. Ali ispostavilo se da sam vas uvukao u ovu
ružnu priču s Ordokom, da sam Vas podmetnuo kao vašarsku metu za
demonstriranje preciznosti jednog nemoralnog političkog strelca s
velikog populističkog druma. Neću da cmizdrim, izvinite, pa ipak se u
sebi jedem: kome sam služio, kome sam dovlačio kamenje, tako mi i
treba kad sam bio slep i nepopravljivo poverljiv! Ali sada nije reč o
125
meni, oprostite mi ako Boga znate. Reč je o tome šta dalje da se radi.
Šta da se radi s Kasandrinim belegom?! Želim...“
Tu se stranica prekidala, a sledeća je počinjala istim onim
preklinjanjem: „Ako Boga znate ne isključujte faks!“

„Dakle, mister Bork, šta sada?

Dopustite mi, bez obzira na moju idiotsku ulogu u svemu ovome,
da iznesem neka razmišljanja. Možda će vam se ona učiniti korisnim.
Mister Bork, teško je to reći, ali kazaću Vam. Unapred se kajem što
se usuđujem da Vam tako nešto ponudim. Ipak, ja nemam šta da
izgubim. Pred Vama sam toliko kriv da mi je sada sve uzalud.
Mislim da bi Ordok mogao biti optužen, ako se već na to ide, za laž,
pošto se pozivao na privatni razgovor s Vama. Nema nikakvih svedoka
tog razgovora niti ih je moglo biti. Vi ste s njim razgovarali telefonom.
A možda niste ni razgovarali, a ako ste i razgovarali, niste o tome. To
bi bio potez u njegovom, Ordokovom stilu. Sramotom na sramotu.
Razgovor nije sniman. To pouzdano znam. Garantujem. Sami odlučite.
Ako takav potez smatrate mogućim, uzimam na sebe organizaciju
senzacionalnog demantija. Mediji će zgrabiti mamac u letu.
Ali postoji, naravno, i sasvim drugačiji put borbe. Ako ste Vi,
mister Bork, ubeđeni u Filotejevu ispravnost i spremni ste da radi
istine ostanete na svom stanovištu, ja sam sa svoje strane spreman da
idem s Vama do kraja, iako je moja uloga, razume se, čisto pomoćna.
Mogao bih da budem Vaš štitonoša. A ako odlučite da ne ustuknete,
sasvim je izvesno da Vam predstoji bitka.
Situacija je takva, da ste u ovom trenutku Vi jedini ratnik na
bojnom polju, jedini čovek, možda na celoj planeti, koji je otvoreno
stao na stranu kosmičkog monaha braneći njegovu eshatološku
koncepciju. Posle onoga što se desilo na predizbornom mitingu, posle
„jedinstvenog narodnog fronta“ koji je složno podržao Ordoka, oni
malobrojni koji možda i imaju šta da kažu u odbranu Filotejevog
otkrića, uzdržaće se, ćutaće. A najveći deo...“

126
 „Ako Boga znate ne isključujte faks!
Dakle, Mister Bork, sudeći prema reakciji birača na mitingu,
najveći deo stanovništva, moglo bi se čak reći, nažalost, verovatno,
praktično celokupno stanovništvo Zemlje, nastrojeno je protiv
kosmičkih eksperimenata za otkrivanje Kasandrinog belega. Ljudi ne
žele da čuju, ne žele ni da znaju za kasandro-embrione, žene ne žele
da ih kontrolišu sondažni zraci. O događajima na mitingu u Alfa-
Bejzbol saopštile su sve informativne agencije. Ordokov rejting je
naglo skočio u svim državama. Dok je sve još sveže, on je dao izjavu da
će se nepokolebljivo boriti za zaštitu ljudskih prava, da će budno
čuvati večnu svetost žene-majke i boriti se sa, kako se on izrazio,
provokacionim spletkama filotejevaca svih boja, ma gde se oni nalazili
− na Zemlji ili na nebu. Vašu fotografiju, mister Bork, u ovom momentu
neprestano prikazuju na televizijskim ekranima, prateći to
odgovarajućim komentarima. U Moskvi su pronašli Filotejeve
fotografije i takođe su ih pustili u opticaj.
Pišem Vam sve ovo jer pretpostavljam da ne samo što ste isključili
telefone, već ste isključili i TV. Treba da imate predstavu o
posledicama mitinga, o tome kako se dalje razvijaju događaji. Bojim se
da će taj proces tek dobijati zamah i da neće moći da se kontroliše...“

„Ako Boga znate, ne isključujte faks!

Dakle, mister Bork, taj proces se ne može kontrolisati i zato
morate, čini mi se, pre svega Vi lično da odlučite − koju poziciju, koji
put ćete izabrati za dalje delovanje u takvim okolnostima. Jer nije
isključeno da mogu početi masovni protesti protiv onoga što još nema
naziv − protiv „kontrolisanja genetskog fonda“. Ako pišete svoj članak
za Tribjun, razmislite ima li smisla da se pojavljujete u redakciji ili je
bolje da im tekst pošaljete faksom, teleksom ili da ga neko drugi
odnese, zato što se na ulazu u redakciju, kako sam obavešten, već
skupljaju demonstranti s plakatima, uzvikujući svoje zahteve i
pretnje. Oni su objavili danonoćnu opsadu zgrade ovog lista. Policija u
takvim slučajevima nije uvek u stanju da zadrži raspomamljenu
svetinu. Izvinite, ova informacija je više nego neprijatna.

127
 I opet ponavljam: Vi ste sami na bojnom polju. Filotej je u
kosmosu, on nije dostupan protivnicima, ali je i lišen mogućnosti da
aktivno sarađuje sa saveznicima. Odlučite koji ćete put odabrati.
Vi ste shvatili i podržali ono što ne shvataju, ili zbog trenutnih
razmišljanja ne žele da shvate oni koje je baš briga za budućnost, što i
priliči onima koji su privremeno na ovom svetu. Vi ste sami i ovo je
misija jednog čoveka. Zašto je sve tako uređeno, zašto su veliki
događaji najčešće misija jednog čoveka, ja ne znam. U svakom slučaju
ja sam s Vama i spreman sam da Vam pomognem, spreman sam da
učinim sve što je u mojoj moći i to ne samo zato što se, kao što sam već
napisao, osećam krivim pred Vama, zato što sam ja Ordoku dao ideju
da o Filotejevom otkriću popriča upravo s Vama, već zato, i poglavito
zato što sam se i sam zarazio Filotejevim idejama, njegovom i Vašom
brigom za budućnost čovečanstva. Možda je čovek do sada lutao, ali
sada je došlo vreme da kaže sebi: ili postani bolji, ili se spremi da odeš
u paleontološke slojeve, poput izumrlih mamuta.
Izvinite, opet kraj stranice!“

„Ako Boga znate, ne isključujte faks! Još nisam sve rekao... Mister
Bork, oprostite, prelazim na stvar. Po mom mišljenju sutrašnji dan −
ne, on je već nastupio, već je današnji − mnogo će razotkriti. Već je
počelo vrzino kolo senzacija i glasina. Jedini disonantan glas u toj
gunguli biće Vaš glas, Vaše viđenje, Vaše uverenje i argumentovanost
sudova. Kako ste rešili da postupite? Da li ćete organizovati
konferenciju za štampu? Ako želite, spreman sam da učestvujem u
njenom organizovanju i da Vam budem pri ruci.
Dalje. Verovatno će još od jutra, sasvim moguće bez najave,
pohrliti reporteri k Vama, u Njuberi. Ako ne želite da se s njima
sretnete, nemojte zaboraviti da negde na vidnom mestu postavite
obaveštenje da ne želite nikoga da vidite i da molite da Vas ne
uznemiravaju.
Odlazio sam u Njuberi na terene za golf u prigradskim parkovima.
Odavde, od Ridinga, gde ja stanujem, ima tridesetak minuta vožnje.

128
Ako želite mogu da dođem da o svemu porazgovaramo. Obaveštavam
Vas gde sam za svaki slučaj.
Mister Bork, već je prošlo tri ujutru. A ja neprestano pišem u nadi
da ćete pročitati moje faksove kada ih budete videli. Toliko toga sam
želeo da Vam kažem! Jer, događaji u svetu, čak i oni o kojima
svakodnevno piše štampa, svedoče o krizi civilizacije. U takvim
uslovima, i sam dolazak novorođenčeta na svet podseća na hodanje
po minskom polju. Ali gde je to minsko polje, u kojim delovima života
se krije: da li u mislima, u postupcima ljudi, u svetskim učenjima ili u
svakodnevnoj praksi − na to se prstom ne može pokazati.
Upravo je prikazano na televiziji: u Moskvi, na Crvenom trgu −
veoma sam voleo da tamo odlazim − desilo se nešto strašno. Sukobila
su se dva tabora demonstranata: pristalice vojne industrije i oni koji
se bore za konverziju. U njima je jedna devojka izvršila samoubistvo,
spalila se naočigled svih. Strašno je gledati te snimke. Komentatori
saopštavaju da su se strasti razbuktale zbog plakata s kojim je na
miting došao jedan student, drug izgorele devojke. Na tom plakatu...
Odmah ću nastaviti, kraj je lista...“

„Ako Boga znate, ne isključujte faks, moram da Vam opišem ono

što se desilo na Crvenom trgu...
Mister Bork, reč je o tome da je tekst na tom plakatu glasio: „Čovek
ne dolazi na svet da bi proizvodio oružje!“ Naravno, takva izjava
dočekana je s burom negodovanja upravo onih koji u Rusiji rade u
takozvanoj „namenskoj“, koji su u službi države i društva, ukratko,
svih onih koji su životno vezani za vojnu industriju koja proizvodi
sredstva za uništavanje ljudi − od olovnog metka veličine zrna graška
(zaposleni u namenskoj garantuju po sto tih metaka za svakog čoveka
u svetu), pa sve do supersoničnih aviona, atomskih podmornica koje
danonoćno dežuraju u okeanskim dubinama i spremne su da na prvu
naredbu lansiraju interkontinentalne rakete. To su novac i rad bačeni
u vetar − tako je mislio i taj razboriti student. Naša američka vojna
industrija zaslužuje to isto. Ona takođe kuje sredstva za uništavanje
sebi sličnih, pravdajući to odbrambenim interesima.

129
 Ali, s druge strane, i ti „sebi slični“ koje, po toj logici, treba ubijati,
zbog čega se i proizvodi sve to naoružanje, takođe nisu anđeli, takođe
su naoružani do zuba i takođe žude da ubijaju u ime svoje
supervredne ideje (sada su najdelotvorniji pokliči − nacionalistički), u
ime pravednosti i − ni u kom slučaju, i ne na poslednjem mestu − u ime
ekonomskih interesa.
Krug se zatvara. Uostalom, on nikada nije ni otvaran i nikada nije
ni bilo izlaza iz njega. I kako je taj student mogao da ne vikne, kako je
mogao da ne napiše na plakatu svojom rukom ono o čemu su, može
biti, ljudi razmišljali otkad poseduju moć govora, o čemu je ljudska
duša žudela da progovori tako da to svi čuju tokom svih onih perioda
kada su ratovi i oružje trijumfovali nad razumom. Pošto je stvorio
vodoničnu bombu, Saharov je u Rusiji shvatio upravo to − i zato se
zaustavio, a onda krenuo protiv sudbine.
Oružja je na zemlji sve više i više, svi i svuda žele da budu
naoružani. I ne signalizira li Kasandrin beleg na licima trudnih žena
upravo to, ne vapiju li bezglasno upravo zbog toga kasandro-embrioni
u utrobama majki, ako je za svakog novorođenog čoveka u svetu već
spremljeno najmanje sto razornih metaka, i ako je on unapred osuđen
da ubija ili da bude ubijen?! Kako je taj student mogao a da to ne kaže?!
I nesrećna devojka koja se spalila na Crvenom trgu! Nije li se u njoj
probudilo ono što se nije čulo i što je bilo ugušeno u njoj još u zametku
obeleženom Kasandro-kompleksom?! A da li je neko mario za njenu
eshatološku brigu?
I zato mi pada na pamet misao, makar i idealistički besmislena: šta
bi bilo da se čovečanstvo razvijalo ne izumevajući oružje i ne znajući
za ratove? Da li bi čovek bio isto biće, kakvo je sada, da li bi naša
civilizacija bila ista kao što je sada, ili bi nešto sasvim drugačije vladalo
na zemlji, i čovek bi bio kvalitetno drugačiji? Zar je takav put razvoja
odmah bio isključen? A ako je tako, iz kog neizbežnog razloga, tim pre
ako je razum čoveku dat odozgo, ako je razum − nadbiološki
fenomen?!
Otišavši u kosmos, Filotej je tek malkice zadigao svetsku zavesu, i
odmah je postalo jasno da ljudi ne žele ni da čuju za tajno prokletstvo.

130
 Mister Bork, ako Filotejeva otkrića ne izazovu ništa osim protesta,
ja ću ipak i dalje u njih verovati. Ja u njima nalazim objašnjenje
apokaliptičkih duševnih muka, pojačavanih beskrajnim moralnim
raspadanjem duša.
Zašto nas je Bog stvorio, pomisliš i nehotice kad čuješ da u
Karabahu, u ratu koji se zločinački vodi između Jermena i
Azerbejdžanaca već više godina, takozvani komandiri na terenu
trguju telima ubijenih. Rodbina i prijatelji mogu da otkupe telo palog
borca kako bi ga sahranili. I to se pretvorilo u biznis! Ima slučajeva
kada pucaju u leđa sopstvenom vojniku kako bi zaradili na njegovom
lešu. Kad sam o tome čitao u novinama, pripala mi je muka. Zar je
moguće da se takva zlodela ne odraze na dušu i telo ljudi, da
postepeno ne promene naslednu strukturu i da se to ne odrazi na
potomke?!
Evo još jednog primera neverovatne svireposti. U jednom
turskom gradu podmetnut je požar u hotelu u kome se održavala
konferencija pisaca za podršku Salmanu Ruždiju. U njemu su živi
izgoreli ne samo učesnici konferencije, već i obični hotelski gosti. Sve
to snimili su televizijski reporteri: zgradu u požaru koji bukti, ljude
koji živi gore, vatrogasce koji pokušavaju da nešto urade, a odmah
pored svega toga − ogromnu gomilu fundamentalističke omladine
koja likuje. Ona slavi organizatore požara, ona skače, pleše, diže u
vazduh pesnice, likuje, i čini se kao da joj taj strašni prizor pruža
erotsko zadovoljstvo. Uzbuđena, osvetnička lica mladih ljudi obasjana
samrtnim titranjem plamena. I sve se snima. Ali to nije igrani film! Gde
smo, šta je to s nama? Nije li potrebno da se o tome zapitamo i
povodom turskih porodica u Nemačkoj, koje su žive spaljene?
Verovatno ste čitali u novinama?
Spisak takvih zlodela mogao bi se dugo, dugo nizati i jedno će
izazivati drugo, pri čemu će se jasno videti nepokolebljiva tendencija:
zlodela u sasvim različitim zemljama postaju sve čudovišnija. Filotej
je dokazao da se sve to skuplja i iskazuje u genima.

131
 Ranije sam verovao u razum kao u najvišu funkciju Vasione, ali
razum se pokazao kao večni talac Zla. Da li će se ikada osloboditi? Zar
Kasandrin beleg nije krik upravo zbog toga, zar se ne obraća nama?!!
Oprostite, mister Bork, moram brzo da stavim novu rolnu
papira...“
„Mister Bork, za Boga miloga, nemojte se ljutiti, moja razmišljanja
su suviše dugačka i bojim se da Vam nisu mnogo zanimljiva. Ali ove
noći otvorile su se ustave moje duše. Razumem kako je Vama. I bojim
se za Vas i računam na Vašu hrabrost.
Razmišljajući o nastaloj situaciji dolazim do zaključka da Filotej,
koji se nalazi u orbiti, ne može da ostane po strani od onoga što se
dešava na Zemlji. Ako nemate ništa protiv, trebalo bi naći način da se
hitno s njim stupi u vezu; to je tehnički izuzetno složeno, ali pokušaću
da to izvedem preko svojih prijatelja u televizijskim kompanijama i
kosmičkim institutima. Šta mislite o tome? Ako se slažete, obavestite
me, i ja ću vam javiti da li je takav pokušaj realan.
I, najzad, ono što je po mom mišljenju glavno. Zašto je potrebna
veza s Filotejem? Svakako ne samo zato da bismo ga videli na ekranu
i pozdravili! Meni se čini da on treba da odgovori, a ja ne sumnjam da
on već ima odgovor: kako je otkrio Kasandrin beleg i kakve dokaze
ima da je taj znak izraz negativnog odnosa embriona prema budućem
životu, a ne nešto drugo. Iz njegove poslanice rimskom papi to nije
sasvim jasno. Verovatno ste i Vi obratili pažnju na izvesnu
nedorečenost u tom smislu. Mislim da i drugi, naročito naučnici,
biolozi, mogu da mu postave to pitanje. Dakle, meni se čini da bi bilo
važno da Filotej objasni ono što je ostalo nejasno i da odgovori na
pitanja.
Dajte mi mogućnost da organizujem vezu sa Filotejem. Vi, pak, ne
treba ja to da Vam govorim, hitno spremajte odgovarajuću filosofsku
argumentaciju.
Moraćemo da se suočimo s posledicama onoga što je u glavama
ulice stvorio Oliver Ordok. Ali takav je život. I mi moramo da
pobedimo. Zbog te iste ulice!

132
 Vaš Entoni Junger

R. S. Ako su vam potrebne moje koordinate − kućni broj faksa,

telefona, adresa − sve je na ovim stranicama. Službeni podaci nisu
Vam potrebni, tamo se više neću pojavljivati...“

133
 IX

Bilo je već pola pet ujutru. Robert Bork je ćutke sedeo za pisaćim
stolom na kome su stajali faksovi. Džesi je takođe bila tu − i ona ih je
sve pročitala.
− Bože moj, šta se dešava, šta se dešava! − ponavljala je već po ko
zna koji put.
− Trebalo bi da malo prilegneš − posavetova je muž.
− Ako želiš da ostaneš sam odmah ću otići. Ali je malo verovatno
da mogu zaspati. Napeta sam. Bilo mi je jasno da je sve to veoma
ozbiljno, ali nisam mogla ni zamislim da se do te mere sve može
iskomplikovati. Ne znam ni šta da kažem.
− Da, Džesi. Entoni Junger je u pravu. Apsolutno je u pravu −
zamišljeno reče Bork. − Njega nam je poslala sama sudbina. I njegov
pristup − to je pristup nove generacije. Drugačije opažanje sveta. I
sposobnost delanja. To se odmah oseti. Osim članka − a on se pokazao
ogroman, čini mi se cela novinska strana − ja sam teško da bih bilo šta
preduzeo. Ti i ja smo se zatvorili u kuću. Ali nemoguće je sasvim se
izolovati od onoga što se dešava. Ono što je Ordok isprovocirao...
− Bolje rečeno, pustio s lanca!
− Da, pustio s lanca. Ta sila, koju je on pustio s lanca, strašna je. I
Ordok svesno nahuškava mase na Filoteja i mene.
− A jesi li siguran da ćeš uspeti da razuveriš tolike ljude koji su
nastrojeni suprotno?
− Neću se povući. Dokazivaću. A na šta će to izići, teško je reći.
Otkriće fenomena kasandro-embriona nanosi razorni udarac
uvreženim predstavama, postojećem načinu života, ustaljenom
stereotipu mišljenja. Priznati eshatološku reakciju kasandro-
embriona, znači izložiti sumnji sve od i do, a pre svega političke i
socijalne mehanizme, moralna načela. Naravno, to rušenje svih
stereotipa ne odgovara nikome, počev od zatrudnelih žena i
završavajući s ljudima kakav je Ordok. Otuda i sav taj otpor koji prelazi
u agresiju.
134
 − Ali oni agresora vide u Filoteju!
− Da, oni u njemu vide agresora. Za mene je on prorok, za druge −
satana. Postavlja se pitanje: ili ćemo živeti kao i pre, u stanju sveopšte
samoobmane, živećemo onako kako smo oduvek živeli, ili ćemo
uspeti, pojmivši uzroke povećanja broja kasandro-embriona, da
sprečimo neizbežan apokaliptički pad. To je izbor koji stoji pred
čovečanstvom.
− Filotej i sam piše da je njegovo otkriće za ljude neočekivano isto
kao i kada bi se na nebu pojavilo još jedno sunce. Jer to drugo sunce
može da uništi vekovni način života. Uz to, vaši protivnici optužuju
Filoteja i zato što njegovi eksperimenti predstavljaju kršenje ljudskih
prava. Kud ćeš više?! Šta na to može da se kaže?
− Ne, to nije kršenje ljudskih prava! Ja mislim da nije. Upravo o
tome pišem. Možeš da pročitaš. Naša je dužnost da znamo za
Kasandrin bele!“, to je dužnost društva i dužnost ličnosti, a pre svega
dužnost žene koja je začela; ona sama mora biti zainteresovana, ako
smo već dotle došli, da proveri ne šalje li joj zametak iz njene utrobe
eshatološki signal. Statistički podaci koji se tiču kasandro-embriona
vremenom će postati jedan od najprioritetnijih socioloških
pokazatelja, prema kojima će se suditi o stanju i razvijenosti društva.
− Recimo, Roberte, da sam s tobom saglasna. Ali ako drugi ljudi ne
budu hteli sve to da prihvate? Ako nikoga ne uspeš da ubediš?
− Mnogo će zavisiti od okolnosti. Entoni Junger je sasvim u pravu,
trebalo bi, zaista, uključiti i samog Filoteja. Njegov glavni adut jesu
podaci naučnih posmatranja, uz čiju pomoć je utvrđen eshatološki
karakter reakcije kasandro-embriona. Potrebno je da on te podatke
obnaroduje. I sve to zajedno, od bioloških faktora do filosofskih
zaključaka izvedenih iz njih, treba javno izložiti još jednom, recimo, na
konferenciji za štampu. I važno je da i sam Filotej bude na direktnoj
vezi! Ako Junger uspe da ostvari svoju ideju, to će biti odlično. Ja sam
u potpunosti − za. Odmah ću mu poslati faks, a onda ćemo videti...
Oni ućutaše, oboje u kućnim ogrtačima, raščupani, smršali za noć
i kao da ne pripadaju sasvim sebi − prvi put u životu zadesila ih je noć
beskrajne brige, koja je van granica njihovih uobičajenih briga

135
razotkrila nešto strašno, što se nadvilo nad njih. Tako se širi Vasiona
kroz bol i patnju.
Napolju je već bilo svetlo, svanulo je jutro.
Dan je obećavao da, kao i prethodni, bude vedar, jesenje nežan i
blistav. U daljini se čulo dozivanje ptica − opet su se od same zore
okupljala jata pred odlazak. Robert Bork zamisli kako kruže nebom
nad šumovitim brežuljcima, iznad terena za golf, i kako kreću na
daleki put, lete obalom okeana, nad zapenušalom belom ivicom obale
ispod njih; poželeo je da krene zajedno s njima, da odleti odavde, ali
trebalo je nastaviti ono što je iznenada postalo njegov neodložni
životni zadatak.
Da ih svet nije napustio, nije zaboravio niti namerava da ih
zaboravi, s dolaskom jutra postade sasvim jasno. A sve je počelo time
što je stigao faks od kćerke iz Čikaga. Erika je pisala u nedoumici i
brižna. „Cele noći nisam mogla da vam se javim. Telefoni su vam
isključeni, faks zauzet. Tata, šta se dešava? Šta si to naumio? Čikago
vri. Svi su protiv. Džon i ja smo u šoku. Molim te: stani. Mama, pripazi?“
Džesi, naravno, odmah poče da se nervira:
− Šta da se radi, Roberte? Otac si. Kćerka ti se uzrujala, a trudna je.
Zet takođe nije ushićen. Razumem Džona: on je član direktorskog
kolegijuma i moraće da odabere liniju koje će se držati. Ne možemo a
da ne mislimo o tome.
− Tako je, to je tačno − Bork je bio prisiljen da se složi. − Ali šta ja
mogu da kažem u ovoj situaciji? Ne svodi se sve na porodični krug.
Kamo sreće da je tako! Smiri se, Džesi. Napisaću Eriki, telefoniraću joj,
potrudiću se da joj objasnim, nastojaću da je smirim. Osim toga, mladi
ljudi takođe treba da misle svojom glavom. Razume se, za njih,
naročito za Džona, dobrobit kompanije je iznad svega. Ali i izvan
automobilske kompanije postoji život i njegovi problemi nisu ništa
manje važni svima i svakome. Nemam ništa protiv − oni su lep par,
srećan. Ali i sama znaš da egoizam, i onaj socijalni, uzgred budi rečeno,
mora imati neke granice.

136
 − Ah, Roberte, ti bi samo da držiš predavanja. U redu, nemoj
zaboraviti da kad završiš pošalješ Eriki faks. Rekavši to, Džesi ustade,
ogrnuvši se vunenim džemperom. Uslišila je ipak Jungerov savet i
krenula da što ranije postavi obaveštenje − zahtev eventualnim
posetiocima da ih ne uznemiravaju, i izvinjenje u vezi s tim. Išla je u
pratnji čupave mačke, koju su u kući smatrali mačko-psom, pošto je
ova domaća životinja, iako mačka, umela da bude, ako ne sasvim, ono
gotovo pas. Tako su barem voleli da misle domaćini.
Dok je Džesi izlazila, lupajući vratima, češljajući se u hodu i nešto
govoreći mačko-psu, koja je trčala za njom, Robert Bork sede pored
faksa da pošalje u Tribjun svoj članak koji je tokom noći završio, kako
bi pre dolaska zaposlenih u redakciju materijal već bio na stolu i
odmah bio pušten u rad. Nije nimalo sumnjao da će članak vanredno
biti objavljen; čak je dopisao zahtev da tekst mora biti objavljen samo
u obliku koji nudi autor i bilo kakve izmene nisu dozvoljene. Nije
trebalo sumnjati u to da će članak biti objavljen jednostavno zato što
Tribjun nije imao drugog izlaza. Pošto se odvažio da objavi Filotejevu
kosmičku poslanicu, ovaj list nije mogao da odustane od svoje pozicije
− između ostalo!“, morao je da misli i na svoje ime. To je bio slučaj bez
presedana, kada je list morao da izabere samo jedno − biti ili ne biti...
Ali o onome što je moglo da usledi potom, nije moralo da se
nagađa. Okršaj u vezi s novinama, u vezi s Filotejem, a sada i u vezi s
njegovim, Borkovim, imenom, obećavao je da već od prvih jutarnjih
sati bude žestok i nemilosrdan. Ako bismo hteli da stvari nazovemo
svojim imenom − predstojala je prava borba na život i smrt.
Jasno objavljujući kraj svake operacije zvučnim signalom, telefaks
je gutao tekst koji mu je ponuđen, stranicu po stranicu. I dobro je što
je uspeo sve da pošalje. Već minut kasnije Robert je shvatio da se
napolju dešava nešto neuobičajeno: u kuću je utrčala njihova mačka,
toliko nakostrešena, kao da je u dvorištu srela omraženog psa lutalicu,
što je uvek bio razlog njene dugotrajne napetosti. Ali odmah zatim
Bork vide kroz prozor kako Džesi nervozno utrčava u kuću, stežući u
rukama gomilu nekakvih papira i karton. Ona ulete izbezumljena,

137
bleda i zadihana. Moglo 6i se pomisliti da ju je napolju neko davio i da
se upravo istrgla iz ruku davitelja.
− Šta ti se desilo? − Bork nehotice pođe ka njoj.
− Roberte! To je strašno, to je neverovatno! Izašla sam, a nekakve
hulje tamo, iza ćoška, parkirali su automobile i stoje tamo... evo,
pogledaj šta su izlepili!
Džesi zajedno s novinama baci na sto i ono što je uspela da skine
sa zida i ponese sa sobom − podle, uvredljive transparente, žurno
ispisane bojama. Pogledavši ih Bork se i sam zapanji. „Stidimo se što
Bork stanuje u našoj ulici!“ − to je, mora biti, napisao neko od suseda.
Zatim: „Ženomrzitelju, utrobokopaču Borku − napolje iz našeg
Njuberija!“, „Feministkinje Njuberija preziru Borka!“ A onda još žešće:
„Bork je nitkov!“, „Bork je agent KGB!“, „Borku metak u čelo!“ „Ne izlazi
mi na oči, matori, zadaviću te! − Embrion s prezimenom Kasandrov“.
− Po svoj prilici, rešili su da počnu što ranije! promrmlja Bork
zbunjen.
− Od jutra! Kao što vidiš, od jutra! A šta će biti kasnije, Roberte?!
Šta će biti? To je naprosto nepojmljivo!
Robert Bork poče da korača po sobi, stežući ruke iza leđa toliko
jako da ga je zabolelo.
− Moramo biti spremni na sve − čvrsto reče on ženi, trudeći se da
ne pukne i počne da viče. A to je bilo veoma teško − uzdržavati se dok
u tebi sve ključa. − Ako je ovako počelo, trebalo bi očekivati samo još
gore. Sve je to moglo da ima civilizovaniju formu, da nije bilo
jučerašnjeg mitinga. Ordok je uklonio sve kočnice, đavo da ga nosi!
− Da si samo video! − Džesi pokaza glavom na ulicu. Kako podlo
izgledaju oni što stoje na ćošku! Nekakvi tipovi. Puše pokraj svojih
kola. Počela sam da skidam sa zida ove gadosti, a oni mi zvižde, kikoću
se.
− Kako izgledaju? Jesu li lokalni tipovi?
− Otkud znam. U farmerkama, jaknama, izgledaju kao običan svet.
Mislim da među njima ima i žena.
− Da, jasno − promrmlja Bork, iako ništa nije bilo jasno.

138
 − Treba zvati policiju, Roberte. Zovi policiju. Neka oni nešto
preduzmu.
− Polako, ima vremena. Treba sačekati. Ako se nešto desi, onda −
naravno.
− Ali ovo je kraj! Ovo prevazilazi granice zamislivog! A ti kažeš −
polako! − Džesi se sruči na stolicu i opet zaplaka.
− Džesi, mila moja, draga moja! Ali zašto si takva, saberi se! −
nagnuvši se nad nju bespomoćno je mrmljao Bork, a ona više nije
mogla da govori i samo je jecala:
− Kad bi ti znao! Kad bi ti znao!
− Doneću ti nešto za smirenje. Odmah ću, Džesi, prestani. Odmah
ću!
On potrča u njenu spavaću sobu po kapi, nalete na vrata, udari se
o ivicu i u tom trenutku primeti zgužvani komad papira u ćošku. On
shvati da je Džesi usput bacila neki od letaka. Šta li je na njemu pisalo,
ako ga je ona, čak i tako izbezumljena, bacila da ga njen muž ne bi
video? On pročita i shvati. Bi mu veoma teško. „Borku, namesti guzicu
Filoteju − on u kosmosu nema žensku!“ I odgovarajući crtež. I potpis:
Pozdrav, Kasandro-embrion.“
Nije se sećao kako je izašao u zadnje dvorište, u svoj kameni vrt. I
mada je ubeđivao sebe da ne sme da popušta pred moralnim terorom,
da treba praštati ljudima koji ne znaju šta rade usled slepila i ubogosti
uma, i uveravao sebe da treba da bude iznad niskosti, lakše mu nije
bilo. Eto, desilo se: tamo gde su ga posećivale uzvišene misli i
njegovom unutrašnjem pogledu se ukazivali obrisi večnosti koji se ne
mogu rečima opisati, a što je on pokušavao da izrazi iscrtavajući na
pesku nekakve tajanstvene znake, kojima se njegova žena smejala,
sada je morao da sedi užasno ponižen i uvređen. Nije li to ironija, nije
li to ruganje sudbine zbog elitizma i, za njegove godine neoprostive
romantičnosti? Kako se samo pokazao neiskusnim, koliko je malo
znao do koje mere je surov i osvetoljubiv svet. I evo, osetio je
skarednost na sebi, u poznim godinama.

139
 Sunce, koje se pojavi na horizontu, učini mu se praznim,
nepotrebnim. Ništa nije želeo da vidi niti da čuje.
On mahinalno raširi novine, koje je iz nekog razloga držao u ruci
kad je izlazio iz kuće. To su bile lokalne, njuberijske novine, vanredno
izdanje. I on se opet uveri da će biti vuk koga goni hajka. Na prvoj
stranici, ispod velikog oglasa, smešten je izveštaj sa konferencije za
štampu Olivera Ordoka, koju je ovaj održao po završetku
predizbornog mitinga. Materijal je dobijen od Asošijeted Presa.
Ordokova fotografija, i ne jedna, u krupnom planu − Ordok besno
gestikulira sa tribine. I preko cele stranice njegove reči: „Boljševička
čistka genetskog fonda − neće proći!“
Eto, na šta cilja. Pošto je Filotej Rus, znači − boljševik je. Apsurdno,
ali efektno! Sada je jasno zašto je na jednom od letaka Bork nazvan
agentom KGB. Sve je poticalo iz istog zagađenog izvora. Nije želeo o
tome ni da govori ni da misli. Oseti tegobnu prazninu u duši.
On se okrenu kad pokraj sebe začu ženin glas. Naduvena od suza,
Džesi je pokušavala da se kontroliše.
− Upravo je stigao hitan faks od Entoni Jungera − reče ona sedajući
pored njega.
„Mister Bork − pisao je Entoni Junger. − Potrebno je da hitno
razgovaramo telefonom. Molim vas, uključite telefon i javite se. Reč je
o kosmičkom telemostu. Ako uspemo to da organizujemo, otvorićemo
ljudima oči. Potrebno je da razmotrimo možemo li da postavimo
tehniku u vašoj kući. Mister Bork, sa svih strana nas napadaju, ali
nemojte klonuti duhom. Zvaću Vas kroz deset minuta. Vaš Entoni
Junger.“
− To je već nešto. Entoni radi! − živnu Bork. − Sve u svemu, treba
da uključimo telefone, Džesi. Neka zvone, od toga se ne može pobeći.
Nećemo sedeti izolovani od celog sveta!
− Verovatno si u pravu. Evo, još jedan tekst je stigao odmah za
prethodnim − reče Džesi. To je bio faks od rektora Univerziteta. On je
pisao: „Mister Bork, u vašem interesu najljubaznije vas molim da ne
dolazite na univerzitet da držite predavanja.“

140
 − Sve je jasno − reče Bork. − Idemo da čekamo poziv.
Poziv Entoni Jungera predstavljao je tog strašnog jutra zrak
svetlosti.
− Mister Bork, drago mi je što vas čujem. Faks je u redu, ali je još
bolje čuti vaš glas.
− Nema zbora! Naravno! − odgovori Bork trudeći se da mu glas
zvuči što sigurnije. − Pozdravlja te i moja supruga Džesi, Entoni.
− Baš lepo. Zahvaljujem. Mislim da ćemo se svi danas videti. To je
neophodno.
− Ti imaš reč, Entoni, predloži. Tvoji faksovi ove noći spasli su nas
od zatočeništva u kuli od slonovače. Nemaš ništa protiv da se malo
podsmehnem samom sebi! Pa, šta ćemo dalje? Nadam se da postoje
nekakve perspektive?
− Postoji čitav plan akcije. Ali pre svega želim da vam kažem, da
biste znali, gospodine Bork, Vaš članak koji je redakcija dobila, možda
upravo sada šalju u kosmos Filoteju, a to ću znati pouzdano već kroz
nekoliko minuta. I to se ne radi samo zato da bi se Filotej upoznao sa
svojim prvim zemaljskim, da vas tako nazovem − partnerom u
kosmogenetici. Dakle, možda se Filotej već upoznaje s vašim tekstom.
Mi želimo da organizujemo telemost i održimo konferenciju za
štampu na kojoj ćete učestvovati Filotej i vi.
− Entoni, dragi moj, to je izvanredna ideja. Ali ja ne mogu da
zamislim kako se sve to može ostvariti. Pa još za tako kratko vreme.
− Ne brinite, mister Bork! Ja nisam sam. Imam odane prijatelje i
ozbiljne veze. Tribjun je u celini na našoj strani i stara se, ako ćemo
pravo, radi sopstvenog opstanka. Ali najvažnije je što su svi koji bi
vršili direktan prenos telemosta zainteresovani za ovu akciju kao za
svetski šou, štaviše, već kalkulišu svoju neočekivanu i popriličnu dobit
od klizanja na ledu. I zato rade punom parom.
− Kako to? Ko se kliza na ledu?
− Izvinite. Možda je glupo poređenje. Da, mi smo na veoma
klizavom terenu. Ali nećemo sada o tome. Izvinite, evo, neću više.
Vremena imamo sasvim malo. Nastavićemo razgovor kad već budem

141
u kolima. Dolazimo k vama, u Njuberi. Četvorica nas je, ja i još trojica
momaka, izvanrednih stručnjaka iz NASA-e za uspostavljanje
kosmičke veze. Dakle, nas četvorica u dva automobila. Jedna kola su
džip-furgon s tehničkom opremom. Sve ostalo ću vam objasniti usput.
Računamo da ćemo biti kod vas u Njuberiju kroz četrdeset minuta, a
možda i pre. Koliko sam uspeo da vidim na karti, vaša kuća je na pola
milje od supermarketa Konferans, da li je tako?
− Da, tako je, tri kvarta odatle.
− O’kej! Mi, po svoj prilici, krećemo. Dakle, nemojte se smejati, ja
sam − šef štaba operacije, Filotej je − maršal kosmosa, a vi...
− Ja sam potpukovnik dodeljen Džesi − snađe se Bork. Samo
trenutak, Entoni. Jasno mi je da je vremena malo, ali ti si mlad čovek,
prema tome, imaj u vidu da sve troškove kosmičke veze s mojom
kućom uzimam na sebe.
− Kasno je, mister Bork. Zainteresovane televizijske kompanije
sve finansiraju same. Imaju svoje razloge. Ne brinite. Uostalom ni ja
nisam siromah. Moj otac je bio poznat advokat, tako da... Nemojte
razmišljati o tome. Razmišljajte o kasandro-embrionima, o Filoteju.
− O Ordoku − dodade Bork.
− Pre svega. On takođe planira borbene akcije. O tome ćemo kad
već budem na putu. Da, mister Bork, žao mi je, ali ne bih vam
savetovao da izlazite van kuće ni vi, ni vaša supruga. Čak ni u
supermarket. Strpite se. Danas ne. Mi ćemo doneti sve što treba.
Krećemo.
Ubrzo se javio s puta. I taj kratak vremenski period između dva
telefonska poziva učinio se supružnicima Bork beskrajnim, kao kada
se ukrcate u voz zajedno sa svim stvarima, i sve što je bilo već je iza
vas, kao da je iščezlo sa horizonta, a voz još nikako da krene.
Odjednom su shvatili da je njihov život dobio sasvim drugačiji tempo
− žestok, meren minutama od jednog do drugog događaja, i da nastupa
odlučujući trenutak njihove sudbine. Ne nekakve neodređene
zagonetne kobi, već one koja je nastala od pobuda i postupaka
neprijateljskih sila koje su im se primakle.

142
 − Već izlazimo na autoput − obavesti ih Entoni Junger. − Saobraćaj
je normalan, zagušenja na putu nema, trebalo bi da stignemo na
vreme, a dotle ćemo razgovarati o poslu.
− U redu, Entoni, voleo bih da znam šta se dešava. Džesi i ja smo
se unekoliko samoizolovali, znaš, čak ni televizor i radio ne
uključujemo.
− Mister Bork, neću da krijem, situacija je veoma ozbiljna. Morate
znati da je svuda, u svim zemljama, ista slika − masovno
neprihvatanje.
− Hmm − promrmlja Bork u slušalicu. − Koliko ja znam, Entoni,
ljudi nisu u stanju da prihvate kasandro-embrione kao objektivno
postojeću realnost. Da, naravno, to je težak psihološki udarac i
neophodno je da se ponovo razmotre sve osnove života. A lakše je sve
odbaciti, bolje je zgaziti zmiju sumnje.
− Upravo tako − reče Entoni. − To je kao kada bi u konstrukciji
mosta kakav je, recimo, most preko zaliva u San Francisku, bili
otkriveni defekti, ali bez obzira na to, most još može da se koristi. Pa
zašto onda o tome razmišljati? Hajde da mi sad prevezemo što više
tereta, neka posle neko drugi razmišlja šta će s mostom. Ali ja bih hteo,
mister Bork, da vam skrenem pažnju, pošto još imam vremena dok
putujem − za volanom je jedan od snimatelja, te ja mogu spokojno da
razgovaram s vama − dakle, da vam skrenem pažnju na veoma
zanimljive pojedinosti, a vi onda izvlačite zaključke. Prelistao sam
novine, slušao sam radio, gledao televiziju i uočio sam dve negativno-
ratoborne tendencije u vezi s Filotejevim otkrićem. Veoma snažno je
pogođena nacionalistička nadmenost. U Izraelu je to shvaćeno kao
pokušaj da se uništi izraelski genetski fond. Objavljen je poziv da se
traži štit protiv sondažnih zrakova, da se mora pronaći neutralizator
Filotejevog zračenja. U Rusiji se snažan protest ispoljio u vidu
demonstracija sa zahtevom da Filotej odmah bude vraćen iz kosmosa,
jer, tobože, nije on nikakav monah, a što je najvažnije, dosta nam je

143
bila jedna perestrojka, dovoljne su nam Gajdarove3 reforme, nećemo
dopustiti još i genetsku perestrojku ruskog naroda. Filotej je Gorbačov
u kosmosu! On služi Americi! On želi da obori Rusiju na kolena! Eto u
kom pravcu su krenule strasti.
− To je sasvim žalosno, teško mi je čak i da čujem tako nešto,
naprosto osećam bol. Šta da se radi? − uzruja se Robert Bork.
− Samo slušajte dalje. U Kini su opasnost videli u nečem sasvim
drugom − u tome da se obezvređuje značaj njihove demografske
nadmoćnosti. Njihova je deviza − nećemo dopustiti demografsku
kultivaciju! A u Indiji su žene pozvane da preko Kasandrinog belega
stave ritualni znak na čelo.
− Uh-uh-uh − potrese se Bork − šta se to događa, Entoni?!
− Mene najviše od svega iznenađuje nešto drugo, mister Bork, baš
me zanima šta ćete na to reći. U Hamburgu su histerično protestovale
znamenite lučke prostitutke i njihovi makroi. Na Siciliji su mafijaši
organizovali, može se reći, opštenarodni protestni izlazak na obalu u
Palermu. U Latinskoj Americi brojni su protesti stihijskog karaktera,
naročito u regionima gde se nalaze ilegalne plantaže narkotika. Čak ni
porno-industrija nije ostala po strani − zaposleni u njoj takođe
protestuju. Zatim terorističke organizacije, svakakvi revolucionari −
svi su žestoko protiv. Da je Filotej dostupan, već bi ga... Uzgred budi
rečeno, vojni krugovi u raznim zemljama takođe su veoma
nezadovoljni. Isto tako, što je sasvim neshvatljivo, producenti
akcionih filmova takođe su digli svoj glas.
− Znaš, Entoni − reče Robert Bork − sklon sam da mislim da se u
ovom slučaju oglašava korporativno-profesionalna pripadnost jatu. A
Kasandrin beleg je na njihovom putu velika smetnja, u perspektivi im
preti opasnost da ostanu bez posla − u društvu bi oslabila potreba za
mnogim od tih grupa. I eto, uključuje se instinkt samoodržanja, jato
registruje svaku nepovoljnu situaciju. I ja ih razumem. Halo, halo,
Entoni, nešto te slabo čujem.

3 Jegor Gajdar, premijer Rusije u vreme perestrojke, poznat po takozvanoj šok-

terapiji. − Prim. prev.

144
 − Ja vas odlično čujem, nastavite, to je veoma zanimljivo gledište.
− Dakle. Da, opet dobro čujem. Dakle, nastaviću. Ako se pod
uticajem Filotejevih otkrića promeni mentalitet čovečanstva, ako
ljudski rod bude drugačije gledao sebe i neprestano osluškivao signale
embriona, onda se sklonost individue ka negativnoj samorealizaciji
može primetno smanjiti. I malo je verovatno da će u tom slučaju
nekome biti privlačno bavljenje podvođenjem − u društvu, u kome
nema potrebe za tim, neće biti ni nekadašnjeg regrutovanja
prostitutki, i to ne samo hamburških. Isto važi i za mafiju −
banditizam, zločini, sve je međusobno povezano. I ako, usled
preventivnih napora generacija za koje Kasandrin beleg neće biti
sramota, već upozorenje, a što je najvažnije, stimulans za neprestano
usavršavanje ljudi, prestane da postoji genetska predodređenost
individue za negativnu samorealizaciju, onda je razumljiv strah koji
oni osećaju. Nehotice se pitaš...
− Mister Bork, da li biste hteli da te misli saopštite tokom
kosmičkog telemosta?
− Zašto da ne? Problem je u nečem drugom: da li će hteti da me
slušaju i čuju? Jer oni koji protestuju, svi koje si pomenuo, plaše se da
će pasti u sopstvenim očima, plaše se da ostanu bez oslonca. Jer,
potom mora doći do temeljnih promena u mišljenju, koje će odbacivati
sve što je poročno, pogubno u bivstvovanju, ono čega se instinktivno
toliko plaše kasandro-embrioni. Pri tome se preobražaj samosvesti
neće odigrati zbog lepih moralnih želja − to će biti jedini realan uslov
opstanka i progresa. U ovom trenutku nemoguće je čak i zamisliti sve
to.
− Uzgred budi rečeno, Mister Bork, već ima mnogo informacija o
protestima raznih religioznih zajednica.
− To je i razumljivo. Kasandrin beleg se po svojoj prirodi tiče svih
i svakoga podjednako. Reakcija kasandro-embriona je u tom smislu
univerzalna. Onim, pak, silama koje eksploatišu podeljenost
čovečanstva na grupe, blokove, tokove, na svoje i tuđe, koje duhovno
parazitiraju na toj podeljenosti i suprotstavljenosti, kasandro-
embrioni su sasvim nepotrebni. Oni su za njih smetnja, metež, opšti, a

145
ne problem grupe. Takve sile će iz sve snage nastojati da ocrne Filoteja
i njegovo otkriće i to na svim jezicima i narečjima. To me nimalo ne
čudi.
− U tome se s vama slažem, mister Bork, taj razgovor mi je mnogo
toga razjasnio. Ali, izvinite, moram da vas prekinem na trenutak. Hitno
me traže preko motorole. Ne, ne prekidajte vezu. Samo da vidim o
čemu je reč i odmah ćemo nastaviti. (Halo, halo. Šta ima novo? Zar?
Tako dakle! To nije baš dobro. U redu. Jasno. Radimo.) Mister Bork,
izvinite, molim vas. Prema podacima kojima raspolažemo moglo bi se
reći da se situacija i dalje komplikuje. Molim vas da pozovete lokalnu
policiju i saopštite da u pravcu vaše kuće sa parkinga pored
supermarketa upravo kreće velika grupa demonstranata. Naravno,
oni će protestovati i galamiti ispod vaših prozora.
− U redu, Entoni, odmah ću pozvati policiju. Moja žena je već
predložila da to uradimo, ali ja nisam hteo da žurim. Od ranog jutra su
nam lepili po zidovima razne letke. Džesi će odmah telefonirati
policiji.
− Da, mister Bork, ta mera opreza neće biti na odmet. Tim pre što
mi je upravo javljeno da je Tribjun s vašim člankom već u prodaji.
Vanredno izdanje.
− Tako dakle?! − nervozno uzviknu Robert Bork. − Oni baš nisu
gubili vreme.
− Naravno. Vi ste najveći futurolog i vaša reč sada zlata vredi.
Naravno, u vezi sa člankom uzavreće strasti! To je prvi topovski hitac
iz opsednute tvrđave. Ali to je i jedini hitac u Ordoka. Ne krijem da me
to veoma ljuti. Mislim da ima ljudi koji dele vaše mišljenje i da ih ima
mnogo. Intelektualci koji nestandardno razmišljaju ne mogu da se ne
zamisle nad fenomenom kasandro-embriona. Jer to je tačka zaokreta
u našem samopoimanju. Da li se ikada tako nešto dogodilo u istoriji?!
I reklo 6i se da svi koji razumeju smisao tog fenomena treba da
zapevaju kao ptice na granama u proleće. Ali − ja sam u to više nego
siguran − ogromna većina intelektualaca neće se, nažalost, usuditi da
ustane protiv bujice koja ruši sve pred sobom. I mada je taj elitistički
subjekt u potpunosti protiv svetine − on ipak neće dići svoj glas,

146
sačekaće iza ćoška. A dotle Ordok juri s bakljom, bukvalno je zapalio
svetski požar u glavama i srcima, uspeo je da potčini plebs i digne ga
na noge. Svi mu unaokolo glasno kliču. Svi su nestrpljivi da krenu u
akciju, da se sabiju u gomile. Ako su i prostitutke organizovano izašle
na miting, šta onda da se kaže o ostalima?!
− Entoni, izvini, prekinuću te, želim nešto tome da dodam, kao
stariji po godinama. Ti si još sasvim mlad i kad govoriš o
prostitutkama, tebi je smešno, ja to znam. A meni se čini da je to veoma
tužno. Naravno, one su se u svim vremenima ponašale adekvatno
svom zanimanju, ali da se desi tako nešto, da prostitutke javno izađu
u gomili da protestuju, izvini, ali za tako nešto nisam čuo. Bez obzira
na profesionalni cinizam i samouverenost koji su im svojstveni, sirote
prostitutke su morale i tu da osete svoju zavisnost od životnih
okolnosti. Jer Kasandrin znak je upravo plač zbog takvih cvetova
izgubljenih u genetskim čestarima.
− Na protest su ih podstakli makroi iz politike, kao što su podstakli
i druge. Mislim da sada ni sam Ordok više nije u stanju da kontroliše
džina kojeg je pustio iz boce. Primere ne treba tražiti daleko. Evo, ja
gledam šta se događa na putu. Gledam i jasno mi je da mnogi
automobili koji nas pretiču, jure upravo ka vama, u Njuberi. I gotovo
svi u kolima, kao i ja, uzgred budi rečeno, viču u telefon. Izraz njihovih
lica ne obećava ništa dobro. Sva kola su prepuna. Rečeno mi je da im
je zborno mesto parking pokraj supermarketa.
− Da, Entoni, to je veoma zgodno mesto za skupove bilo koje vrste.
− Ali nije samo tamo! Izvinite, opet me zovu. (Halo, čujem, da ja
sam, Entoni Junger. Čujem. Dobro. Da, da, govori, čujem te. Tako sam i
mislio. Dobro. Redovno me obaveštavaj. Jasno. 0’kej!) Mister Bork,
upravo mi je javljeno − u Njujorku su na ulicama gomile
demonstranata. Naročito je veliki skup ispred OUN. Policija jedva
uspeva da održi red. Demonstranti zahtevaju odobrenje da Filotej
bude uklonjen iz kosmosa. To je već međunarodna akcija.
Karakteristično je da su u prvim redovima žene obeležene poslednjih
dana Kasandrinim belegom. One idu s mrljom na čelu koju su
namerno naglasile bojom, i nose plakate: „Gledajte nas, žigosane smo

147
Kasandrinim belegom. Spasite nas!“ I mnogi muškarci i žene u znak
solidarnosti takođe idu čela obeleženog ukrštenim linijama. Eto, takva
je situacija.
− Da, Entoni, sve je to loše, nema zbora.
− Razgovaraćemo kad stignem. Uskoro ćemo biti kod vas. Glavno
je, mister Bork, da se postave aparati, da se uspostavi veza sa
Filotejem i onda ćemo zajedno da razmislimo.
− Čekam, Entoni. Već čujem pokraj kuće nekakve glasove. Džesi je
otrčala da zaključa garažu. Gledam kroz prozor. Nekakvi tipovi bacaju
kamenje u bazen − ponašaju se siledžijski. Nadam se da će policija
uskoro da stigne. Čekam. Da, izvini, Entoni, koliko vremena je
potrebno da se uspostavi veza s Filotejem?
− Momci kažu da je dovoljno otprilike jedan sat, ali može potrajati
i nešto duže. Videćemo kad stignemo. Onda ćete imati priliku da
popričate s Filotejem, da tako kažemo, oči u oči. Rečeno mi je da je on
faksom već dobio otisak vašeg članka. Moramo se dogovoriti o
strategiji i taktici, kako da održimo konferenciju za štampu. Ali kad
dođemo, razgovaraćemo. Uskoro stižemo, čekajte nas!
Buka napolju bila je sve veća. Kroz prozor se videlo kako žure oni
što izlaze iz kola, kao i oni što dolaze peške iz pravca parkinga kraj
supermarketa. Okupljeni su stajali pored ograde ispod drveća, nešto
su živahno dovikivali jedni drugima, bojom naškrabane plakate i
parole već su držali tako da se sa njih moglo čitati. Sve je bilo na istu
temu i sa otvorenim pretnjama: „Bork − za tebe nema milosti!“,
„Zgazićemo monstruma lažne nauke u njegovoj jazbini!“, „Vrelim
gvožđem žigosati profesorovo čelo Kasandrinim belegom!“, „Ko gazi
ljudska prava, i sam će ih biti lišen!“, „Nismo dužni da trpimo teroristu
u nauci!“, „Bork je đavolov pomoćnik!“, „Filoteja i Borka − o istu
gredu!“, i tako dalje, i tako dalje...
Bork je grozničavo razmišljao − ko su ti ljudi? Zašto su, zbog čega
su svi oni došli ovamo? Nikada ranije nisu se sreli, nisu se poznavali,
nisu ni znali jedni za druge. A evo, kucnuo je čas i − okupili su se. I sada
galame na ulici, očekujući nekakvu akciju − beli, crni, muškarci i žene,
mladi i stari, neki pristigli sa megafonima, neki sa fotoaparatima i

148
kamerama, mnogi sa radio-telefonima, preko kojih su živahno
razgovarali s onima što su se nalazili na drugim mestima. I bilo je
čudno, bilo je neverovatno što je sada mogao da se uveri da je upravo
to ona sila o kojoj je nekada sudio na osnovu istorijskih istraživanja i
teorijskih članaka, koju je video predstavljenu na slikarskim platnima,
u pozorišnim postavkama i filmovima, čiji su autori nastojali da opišu
svetinu i otkriju razlog kojim se može objasniti nepredvidivost njenog
ponašanja.
I evo ih ovde, svi ti ljudi koji su došli u gomili. Stoje zbijeni duž
ograde, kroz prozor se vide njihova lica. Šta bi hteli da postignu, šta
žele? Kakav ishod? Njihove ruke prlji nevidljiva baklja − štafeta,
nošena još od Vartolomejske noći, njihove noge spotiču se o
okrvavljenu kaldrmu rimskih pobuna, nad glavama im je monotona
buka džinovskog osinjeg roja, koji traži izlaz kako bi izlio otrov. Da li
su oni za to krivi, da li ih je muka ili nekakva kužna sila saterala ovamo
kao kaznu? Šta da radi, šta da kaže njima, koji su još sasvim nedavno
pokličima ushićenja i odanosti iz stotina hiljada grla potresali i samo
nebo kada 6i ugledali neodoljivog firera, koji su na zamah njegove
ruke jurišali i na zapad i na istok i na jug i na sever, u krvi do kolena;
šta da kaže njima, koji su još sasvim nedavno gazili jedni druge u
smrtnom stampedu pred Staljinovim kovčegom, kako bi samo
krajičkom oka, dok nekontrolisano mokre u pantalone, ugledali lik
obožavanog vođe, ne bi li se istoga časa zajedno s njim uzneli u druge
svetove, nestajući u crnom letu iznad kontinenta na kome se strelja i
veša; šta da kaže njima, koji su još juče u gomili koja urla u noći trčali
preko teheranske uzletne piste u susret avionu iranskog šah-in-šaha,
koji je uzleteo bežeći od krvoprolića i jedva uspeo da promakne iznad
glava onih, koji su nastojali da se uhvate za njegove točkove? Još dugo
posle toga trčala je izbezumljena svetina pistom i gubeći se u visini
žmirkala su svetla aviona, dok su ih s neba gledale ravnodušne zvezde;
i mahnitali su ti ljudi, koje je pekla žudnja neizvršene osvete,
prizivajući Alaha da taj avion odmah vrati nazad...
I evo, svetina je ovde, na novom raskršću, kraj kapije njegovog
doma...

149
 Stajao je kraj prozora, a pored njega je stajala Džesi. Njihov
razgovor je nečim podsećao na lebdenje u bezvazdušnom prostoru:
− Čuj, Roberte, oni se ne šale.
− Nimalo se ne šale.
− Šta da radimo?
− Mislim da treba da se pojavim, moram da izađem pred njih.
− Ma šta ti je, Roberte, jesi li pri sebi?
− Sasvim. Oni moraju da shvate da se ja od njih ne krijem. Želim
da znaju: bunt ne može da zaustavi genetsku degradaciju, naprotiv,
nasilje može samo da ubrza približavanje apokaliptičkog finala. Želim
da im kažem da je Kasandrin beleg − izazov koji nam je uputila
sudbina. Svaki signal kasandro-embriona tiče se svih nas. I ako to
shvatimo, onda postoji izlaz, postoji šansa. Treba se osvrnuti kako
bismo videli šta je ispred nas.
− Odlično, ali najpre pomisli, Roberte, kome sve nameravaš to da
objasniš. Pa nije ovo univerzitetsko predavanje. Ko će da te sluša?
Nisu oni zbog toga došli ovamo.
− Nemam drugi izlaz.
− Kako to? Pa sam si rekao da će Entoni uspostaviti vezu s
kosmosom, videćeš Filoteja i moći ćeš sve da razmotriš s njim, a uveče
ćete ti i Filotej zajedno održati konferenciju za štampu i izložiti svoje
shvatanje problema. I ljudi će, nadam se, najzad shvatiti da im vi želite
dobro, a ne zlo.
− Dok te slušam, slažem se s tobom, Džesi, ali samo dok te slušam.
Jer ti ljudi, koji ovde stoje, neće čekati konferenciju za štampu. Njima
je potrebno da se odmah isprazne, oni čekaju akciju. Pogledaj i sama,
videćeš da oni neprestano pristižu, i što ih bude više, to će biti
agresivniji. Za sada nije kasno, moram otvoreno da porazgovaram s
njima.
− Ne znam, Roberte. Rizikuješ.
− Šta znači − rizikujem? Moram da im objasnim ono što ja mislim
o Filotejevom otkriću.

150
 − To si već objasnio u svom članku.
− To je malo. Ili, čak, nije ništa. Ti ljudi ne čitaju članke.
− Roberte, pogledaj šta oni rade − spaljuju tvoje slike!
− Moje slike? Pa zar sam ja politički lider?
− Pogledaj! To su uvećane kopije tvoje fotografije.
− Šta da kažem! Šteta što spaljuju papir.
− Ali gde je policija?
− Šta s tim ima policija? Policija je stigla. Eno trojica policajaca
stoje bočno od ulaza. Zar ih nisi primetila?
− Samo trojica? Ali zašto nešto ne učine?
− A šta oni mogu? Nekome se hoće da spaljuje tuđe slike. I to je
sve.
− Koliko puta sam nešto slično videla preko televizije. A evo, sada
gledam uživo. Kao da smo u Indiji. Apsolutno kao tamo! Uh, samo da
što pre stigne Entoni! Šta misliš, zašto ih još nema?
− Ne znam. U ovo doba, moguća su zagušenja na putu. Znaš i sama.
Oni ućutaše. Nije im se ni sedelo, ni stajalo, ni govorilo, ni ćutalo.
A za to vreme svetina je, zabrujavši, pokrenuvši se, počela da
skandira: „Borka na odgovornost! Borka na odgovornost!“
Galama se povećavala, nadolazio je bes. Postajalo je neizdržljivo.
Ljudi su zahtevali da Robert Bork izađe pred njih. Odnekud se pojavi
grupa žena sa bojom na čelima. One počeše da viču mašući svežim
izdanjem Tribjuna: „Bork je podlac! Borka žigosati Kasandrinim
belegom! Zbog Kasandrinog belega − tući! Bork je podlac!“ Druga
grupa je urlala: „Ordok je u pravu! Ordok je u pravu!“
Situacija je postajala sve usijanija, gomila je bila fanatično
uzbuđena. Policajci, koji su pozivali na red, behu sasvim bespomoćni.
Jedan od njih, probivši se s mukom kroz gomilu, nekome je
telefonirao, možda je tražio da mu pošalju pomoć. Pošto je ispunila
ceo okolni prostor, gomila se nezadrživo kretala ka kući. Od
nadolazećih tela lomile su se klupe, padale su na zemlju svetiljke u
aleji. Orilo se iz svih grla i čuo se nesnosan jauk.

151
 Kad vide da njen muž oblači sako, Džesi povika:
− Kuda ćeš? Da se nisi usudio!
Ali on je odgurnu. I od tog trenutka svet u njegovim naglo
potamnelim zenicama pomeri se nekud izvan granica prethodnog
opažanja. Pogledi im se susretoše: bol sa bolom. I on reče, kao da
govori odnekud izdaleka:
− Nemoj me zaustavljati. Moram da ispijem tu čašu.
Džesino lice iskrivi grimasa očajanja:
− Ideš u smrt!
− Čak i ako je tako − muklo reče Bork − svejedno moram poći.
Iz nekog razloga on uze sa čiviluka šešir i odlučno krenu ka izlazu.
Kad izađe zapahnu ga nadošla vrelina, talas žive vatre koji je
iščekujući hučao u gomili. Vazduh zadrhta od eksplozije povika kad se
on pojavi. Zatresoše se transparenti i plakati: svi su hteli da mu gurnu
svoj plakat u lice. On je stajao kraj vrata zbunjen, smešeći se iz svoje
daljine, gledajući ih sve i ne videći nikoga posebno. Naglim pokretom,
on stavi šešir na glavu i na trenutak postade onakav kakav je bio uvek
− sed, koštunjav starac, markantnih, živih crta lica, s tamnim dubokim
pogledom i borama oko očiju, sa još snažnim vratom i jakim zubima.
On je bio Stara stena, kako su ga jednom nazvali frankfurtski novinari.
U nastaloj pauzi, glasom koji je škripao od uzbuđenja, Bork uspe
da progovori nekoliko reči:
− Kasandro-embrioni su naša nesreća i naša krivica. I mi treba da
odgovaramo pred njima!
Neka žena se ustremi na njega poput mačke.
− A ovo, vidiš?! − ona pokaza na svoje obeleženo čelo. − Vidiš li moj
beleg od đavola iz kosmosa?! Evo, čitaj! Satana satani peva! − i poče
besno da udara Futurologa po licu novinama s njegovim člankom.
Novine se pocepaše na komadiće, šešir pade na zemlju i bi odmah
izgažen, a žena je i dalje divljački urlala, kao što je, mora biti, urlala i u
svojoj kuhinji. − Tek ćeš ti meni da pišeš! Dokopaću se ja i kosmosa!
Zadaviću ja tog Filoteja!

152
 − Udri ga! Udri! − podstaknuti njenim besom, počeše da viču oni
što su stajali unaokolo. − Daj ga ovamo! Daj ga ovamo! − zaurlaše
otpozadi i krenuše pesnicama na njega. Povukoše ga desetine ruku i
sve se uskomeša. Džesi se i sama nađe u gužvi, ali niko nije obraćao
pažnju na njene molbe i suze.
Televizijski snimatelji, koji su pokušavali da snime tu jezivu scenu,
takođe behu zbrisani, tehnika je ležala polomljena. Nekoliko
policajaca, koji su uzalud pokušavali da nešto preduzmu, i sami se
nađoše u vrtlogu. A Roberta Borka su nekud vukli, neznano kuda, ali
vukli su ga. Svako je vukao na svoju stranu, ščepavši ga za grlo,
zgrabivši za kosu, vukući za usta, pretvarajući lice starca u krvavo
testo. Svetina je mahnito gurala i samu sebe, svako je gurao sve i svi
svakoga. I to je još više raspaljivalo zlobu i mržnju. I u tom brutalnom
kretanju, gomila pobesnelih ljudi našla se u kamenom vrtu futurologa,
pokraj bazena, i upravo tu, gde je on ponekad u pesku ispisivao
tajanstvene znake, nastojeći da pronikne u skrivene tajne Svetskog
duha, upravo tu se desilo ono neumitno. Neko spretno nanese Borku
snažan udarac po glavi gvozdenom rebrastom šipkom, iščupanom iz
leje, uz koju se penjala puzavica. Bork glasno jeknu i, uhvativši se za
glavu pade nauznak, grčeći se i krvareći, ali ljudi su ga i dalje tukli.
U tom trenutku, oseti se, ipak, i nekakvo novo kretanje, nekakvi
snažni ljudi počeše da krče prolaz, probijajući se ka Borku. To su bili,
najzad pristigli Entoni Junger i njegovi pomoćnici za uspostavljanje
kosmičke veze, koja ovde više nikome nije bila potrebna. Uspeli su da
se probiju do Borka, pretučenog na smrt.
− Ko je ovo uradio?! Ko?! − Entoni Junger je hvatao i gurao sve
odreda. − Zločinci, svi ste vi zločinci!
Nad ulicom se spuštao policijski helikopter. Snažna buka
propelera zagluši krike, diže se jak vetar. To je bila scena kao u nemom
filmu − podivljala svetina bez zvuka. Helikopter se spusti, iz njega
počeše da istrčavaju policajci s pendrecima. I tek tada svetina dođe k
sebi. Ljudi počeše da beže. Mnogi potrčaše u pravcu supermarketa, ka
svojim automobilima. Mnogi su već žurno isparkiravali i odlazili
velikom brzinom. Još nekoliko minuta i − već ne beše nikoga.

153
 Entoni Junger je sa dvojicom pomoćnika nosio izmrcvareno telo
Roberta Borka, dok je treći vodio pod ruku izbezumljenu Džesi koja je
posrtala.
Zajedno s policajcima svi oni uđoše u helikopter, a zatim Jungerovi
pomoćnici iziđoše natra!“, sedoše u svoje automobile s opremom za
kosmičku vezu. Helikopter poče da se diže. Uzleteo je gotovo
vertikalno iznad kuće. I sve se utiša.
U blizini nije ostalo ni žive duše, nikoga nije bilo pored napuštene
kuće polupanih vrata i prozora, sa razbacanim klupicama i
prevrnutim svetiljkama, s izgaženim kamenim vrtom pomalo čudnog
futurologa. Bila je to pustoš posle pogroma.
Posle jednog minuta helikopter je već leteo iznad terena za golf,
na koja je Robert Bork nekada rado odlazio. Još sasvim nedavno
sanjao je te svetle, zelene, prostrane travnjake, i njegov pokojni
prijatelj Maks Frajd pozivao ga je odatle na lunarne terene za golf.
Helikopter je lete u pravcu gradske bolnice...
Entoni Junger beše nagnut nad Robertom Borkom. Košuljom, koju
je skinuo sa sebe, povezao mu je glavu, trudeći se da zaustavi
krvarenje. Držao je u svom krilu njegovu glavu umotanu košuljom,
pokušavajući da uoči bilo kakve znake života i ne prestajući da se uzda
u čudo. U jednom trenutku, lice futurologa kao da se razvedri, jedva
primetno zadrhtaše očni kapci, i Junger ugleda njegov pogled. Pogledi
im se sretoše. Možda je Bork prepoznao Jungera. Videli su se prvi put
u životu i odmah se rastali. Zauvek, zanavek. Glava Roberta Borka
pade unazad...
Junger zajeca. Džesi je, ništa ne shvatajući, gledala u svog
beživotnog muža. Policajci su se trudili da izraze svoje saosećanje
tužno vrteći glavama.
Helikopter se spuštao u klinički centar, ali bilo je već kasno...
***
U tom momentu okean je bio veoma uzburkan. Meteorološka
služba je hitno preko kompjuterskih kanala slala upozorenja o jakom
nevremenu kraj obala Atlantika. Avioni koji su leteli iznad Atlantika,

154
bili su zahvaćeni snažnom olujom, kapetani su svaki čas molili putnike
da vežu pojaseve i da ne ustaju sa svojih mesta, a preko radija su svoje
zemaljske službe obaveštavali o teškoćama u letu. Stjuardese su
nastojale da se smeškaju, ali je to bilo uzalud − Atlantik se nije šalio...
I samo su kitovi − svemirski radari − kao i uvek, čuvali u sebi sve
ono što su sami opažali, eho Vasione. I tako su plivali kitovi u klinu,
poput ždralova. Okean je pokušavao da poremeti njihov poredak, da
okrene klin natraške. Ali oni su plivali, boreći se, preplavljivani
ogromnim talasima ponovo isplivavali i opet tonuli...
Kakva ih je to sila podsticala i gonila, zašto su i kuda plivali? I bližio
se čas sove. Ona je još nepomična dremala na Spaskoj kuli ispod sata.
I čekala je da dođe vreme da poleti naniže. Briga ju je mučila više nego
obično... Nešto se dešavalo u svetu. Ona je to osećala... Nešto se
dešavalo...

155
 X

Najavljena vanredna konferencija za štampu „Kosmos-Zemlja“

održana je toga dana u predviđeno vreme i prenosili su je svi vodeći
televizijski kanali.
Ali pre toga televizijske kompanije su morale da izdrže pravi
„uragan“ pred početak emitovanja. Čim se saznalo za pogibiju
futurologa Roberta Borka, sa svih strana sveta obrušila se poplava
poziva i zahteva, a naročito mnogo poziva bilo je iz nacionalnih
kompanija koje su planirale prenos senzacionalne konferencije za
štampu. Svi su želeli da odmah znaju kakve mogu biti posledice
tragedije, da li se može organizovati direktna veza sa Filotejem, ko će
s njim razgovarati i da li je sada uopšte realno očekivati konferenciju
za štampu.
A Zemlja je kružila svojim ustaljenim putem i bližio se taj
trenutak... I svi su čekali...
I najzad se na televizijskim ekranima pojavio dugoočekivani tekst.
Odmah zatim, spikerka je saopštila da televizija smatra svojim dugom
da najpre prikaže izveštaj o reakcijama u svetu na ubistvo naučnika
Roberta Borka sa komentarima medija u vezi s tim.
Mora se reći da su komentari bili veoma tendenciozni. Započeli su
standardnim izjavama saučešća i žaljenja, zatim je spikerka, jedva
suzdržavajući zluradi osmeh, koji je promakao u njenom pogledu,
prikazala dijagram − rezultate ekspresnog ispitivanja javnog mnjenja
povodom linčovanja Roberta Borka, kako se ona izrazila, apologete
filotejevskog učenja o kasandro-embrionima. „Rezultati su mučni i,
istovremeno, zaprepašćujući. To možete i sami da vidite, poštovani
gledaoci.“ Na dijagramu, radi bolje preglednosti predstavljenom u
vidu raznobojnih stubaca, videlo se da 83,7 procenata ispitanika u
potpunosti odobrava okrutni obračun s futurologom, pri čemu je
većina ispitanika u toj grupi − 76 posto − izjavila da bi i oni, da su bili
tamo, u Njuberiju, neosporno učestvovali u linčovanju zakletog
saučesnika kosmičkog đavola; 11 posto ispitanika osudilo je

156
zločinački postupak pomahnitale svetine i videlo je u tome zloslutne
simptome moralne degradacije društva, dok su ostali, neznatan deo
ispitanika, izrazili svoju potpunu ravnodušnost prema tom događaju.
Zatim su gledaocima prikazani rezultati sociološke analize
masovnih istupanja toga dana. To je bio dugačak spisak zemalja,
gradova, regiona, kao i demografskih, socijalnih i ostalih preseka. Iz
toga se opet videlo da je praktično ceo svet, svi slojevi stanovništva,
na ovaj ili onaj način protestovao protiv toga da kosmički monah i
dalje usmerava na zemlju svoje sondažne zrake radi otkrivanja
Kasandrinog belega. Pri tome je padalo u oči da je određenu ulogu u
raspoloženjima i ponašanju ljudi imao faktor nacionalizma.
Ali najstrašnije, kako se ispostavilo, dešavalo se u zatvorima.
Možda je to bio nesvestan odgovor, koji je usput sazrevao i planuo u
vidu pobune onih koji su nekada bili kasandro-embrioni, ali su bili
prinuđeni da se rode i, evo, sada se pokazalo da je Filotej neočekivano
razotkrio tajnu njihove odvratnosti prema svetu. A kako bi se inače
mogle objasniti te jezive scene, te bitke s čuvarima i policijskim
odredima pristiglim u pomoć, kada su dve strane išle poput zida jedna
na drugu − jedni sa šlemovima, štitovima i pendrecima, a drugi
goloruki, ali sa besnom, vučjom zlobom, i kada su se tukli u buci
pokolja i u plamenu požara. I ma šta da je bio spoljašnji uzrok pobune
zatvorenika u raznim zemljama i u raznim gradovima, podloga svega
toga krila se u zlosrećnom Kasandrinom znaku, koji su tako teško
primili oni što izdržavaju svoje kazne zbog zločina.
Novinari su prikazali i mnoge druge ekscese toga dana, na primer,
reportažu iz jedne luke, u kojoj su mornari u znak protesta odbili da
krenu na plovidbu. Brodovi su stajali na dokovima poput kuća sa
ugašenim svetlima, koje su napustili njihovi stanovnici.
I svi koji su istupali zahtevali su samo jedno − gađati raketom
kosmičkog provokatora Filoteja! Uništiti orbitalnu stanicu − izvor
sondažnih zrakova.
Tek posle pregleda događaja te vrste u raznim tačkama planete,
na ekranu se najzad pojavila dvorana u kojoj je trebalo da počne
konferencija za štampu. Odmah je padalo u oči: sala je bila prepuna.

157
Ljudi su stajali duž zidova, sedeli su u prolazima na podu. Svi pogledi
bili su uprti na scenu, a odgovarajuća oprema − ogroman ekran na
kome je trebalo da se iz orbite javi Filotej, nalazio se bočno od scene,
ukoso okrenut ka dvorani. Za stolom na sceni, svako ispred svoje
gomile mikrofona, nalazila su se dva čoveka: Entoni Junger i voditelj
televizijske emisije, popularni Volter Šermet. Svi su u dvorani bili
veoma uzbuđeni, što se moglo videti po licima ukočenim od
iščekivanja, očima užagrenim od napetosti i istegnutim vratovima
prisutnih. Iskusnim fotoreporterima, koji su inače uspevali da snime
maltene i samog đavola s rogovima, gotovo da su se tresle ruke kojima
su držali aparate; oni su stajali zbijeni kao ovce pred prelazak reke.
Volter Šermet, obično rečit, proćelav, kicoški odeven, trudio se, ne
baš uspešno, da se profesionalno smeška. Njegova elegancija i
glumljeni nemar ovoga puta nisu funkcionisali − to naprosto nije išlo
uz ovakav događaj. Entoni Junger, naprotiv, bio je suviše zamišljen.
Malo ko je mario za to što je on bio potresen i žalostan, i što je samo
naporom volje prisiljavao sebe da se drži, jer mu je predstojalo da
zameni Roberta Borka i da učestvuje u dijalogu s kosmičkim
monahom Filotejem pred očima miliona televizijskih gledalaca. Uz to,
te večeri je trebalo da stigne iz Dablina njegova verenica Keti s
majkom, a on zbog konferencije za štampu nije mogao da ih sačeka na
aerodromu, što mu je veoma teško padalo. Bio je napet, na
slepoočnicama su mu iskočile žile. Entoniju je bilo jasno: sudbina ga je
bacila u arenu događaja kako bi ili izdržao, uveren u ispravnost izbora
Roberta Borka, koji je pred njegovim očima umro, ili propao uz
zvižduke i kamenje ulice, uz podsmeh i zbunjeno sleganje ramenima
dojučerašnjih prijatelja iz Ordokove ekipe koji, gledajući podivljalu
svetinu koju su sami pokrenuli, razmišljaju o tome kako se može desiti
da i Junger doživi Borkovu sudbinu.
Za to vreme, usijanje je u gomili uzbuđenih ljudi dostiglo vrhunac.
Svi su čekali odlučujući trenutak − pojavu Filoteja u televizijskom
prenosu, da bi ga, prema rečima jednog komentatora, saterali
zajedničkom hajkom u oganj svetske mržnje. I sve je išlo ka tome, taj

158
trenutak se bližio uz odbrojavanje sekundi unazad, kao pred
eksploziju.
A toga dana, kada je u bolnici sačinjen izveštaj o nasilnoj smrti
Roberta Borka, Džesi je rekla s mukom zadržavajući suze:
− Entoni, ako i tebe čeka sudbina mog Roberta, ja nemam šta da
kažem. Njemu je istina bila iznad svega i to je platio glavom. Ali ti
razmisli. Ti si mlad. Ti treba još dugo da živiš. Ima li smisla da odmah
posle Roberta staviš na kocku sopstveni život?
U tom trenutku bilo je teško nastaviti razgovor i on je kratko
odgovorio:
− Ja vas razumem, Džesi. Ali ne bih želeo da izbegavam ono što nije
izbegavao ni Robert Bork.
Stajali su u bolničkom holu kraj velikog prozora, po strani od
bolesnika i lekara. Sunčeva svetlost je čista ulazila u spokojnu odaju
kroz stakla, nebo se isto tako spokojno plavilo napolju, spokojno se
zlatilo u blizini lišće javora na granama... Udovica futurologa bila je
ostarela i ubijena tugom. Nečim je podsećala na prebijenog psa
lutalicu koji cvili u jaruzi. Džesi nije znala šta da radi. Lila je suze. I,
mora biti, da bi se nekako savladala, mrmljala je glasno ono o čemu je
razmišljala.
− Robert je uvek govorio da je ljubav − ušće dveju reka. Stalno sam
se smejala: udavićeš se u svojim pompeznim rečima, Bobe! A sada
vidim − nema moje reke. Zaustavila se, presahla je ta reka i ja sam
ostala napuštena na pustoj obali...
Uz to, rekla je i jednu čudnu, zagonetnu rečenicu:
− O, siroti kitovi, ko će vas se sada setiti dok budem svirala na
violončelu...
Te reči su toliko iznenadile Entonija da je čak hteo da je pita na šta
misli, ali se nije usudio. To je, po svoj prilici, rekla od muke.
A zatim su morali da se rastanu. Trebalo je da se Entoni pripremi
za telemost. Vremena je bilo još sasvim malo. Džesi je ostala u bolnici
da sačeka dolazak kćerke i zeta iz Čikaga.

159
 Tako su se rastali do sutradan. U jednome je Entoni imao sreće −
uspeo je da iz bolnice telefonira u Dablin i razgovara s Keti pred sam
njihov polazak. Bio je uzbuđen, jer je po njihovom dolasku trebalo
razmišljati o svadbi.
Sve se tako brzo zamrsilo. Ko je mogao i da nasluti! Možda se samo
meteoriti tako sudaraju, leteći jedan drugom u susret kroz Vreme i
Prostor.
Ni razgovor s Keti nije bio jednostavan. Keti je čekala njegov poziv
i njen čist glas vratio ga je na trenutak onome što je bilo njegova sreća.
Sve je za njega u njoj bilo sreća i dodir trepavica, i njen dah, i hod, sve
je to bilo sreća koja ne traži ni dokaze, ni potvrdu.
− Oh, najzad, Entoni! − uzviknula je Keti. − Toliko sam čekala tvoj
poziv. − Njega preplavi vrelina zbog poznatog disanja u slušalicu. −
Mama i ja za četvrt sata krećemo. Kako si, Entoni? Čekaš li nas?
− Izvini, Keti. Bio sam zabrinut, plašio sam se da te neću zateći kod
kuće.
− Ma nema veze, uskoro ćemo se videti. Naprosto sam želela da
čujem tvoj glas. >
− Znaš, iskrsao je jedan problem. Nemam vremena da ti to sada
objašnjavam. Kasnije ću ti sve ispričati. Molim te da preneseš moje
izvinjenje mami. Nažalost, neću moći da vas sačekam na aerodromu.
Uzmite taksi i...
− Šta se desilo, Entoni? Da li je nešto ozbiljno?
− Da. Veoma. Nemam vremena da ti objašnjavam. Ali, evo, ukratko.
Večeras treba da učestvujem na konferenciji za štampu umesto
poginulog futurologa Roberta Borka.
− Molim? Preko radija je saopšteno da su ga ubili ogorčeni
demonstranti. A šta ti imaš s tim?
− Znaš, ja sam organizator telemosta sa Filotejem.
− Sa Filotejem? Onim?
− Da. S njim je trebalo da nastupi Robert Bork.
− Ništa ne razumem, Entoni! Ništa!

160
 − Posle ću ti sve objasniti. Ispostavilo se da Filotejev sagovornik
sada moram da budem ja; kasnije ću sve objasniti tebi i mami, ali
drugog izlaza nema...
Keti poče da govori tišim glasom i on shvati da je rukom zaklonila
telefonsku slušalicu:
− Dobro, Entoni. Pričaćeš mi o tome. Za sada ništa neću govoriti
mami. Ona je veoma uzbuđena, negoduje − nekakav ludak u kosmosu
uznemirio je ceo svet. Ni ja nisam oduševljena.
− Ja nju razumem, i tebe razumem − reče Entoni. − Ali molim te,
Keti, potrudi se da se ona ne sekira uzalud. Kasnije ću ti sve objasniti.
Željno te čekam, Keti. Volim te. Uzmite na aerodromu taksi i dođite što
pre. Čim se završi konferencija za štampu javiću ti se i mi ćemo se
videti. Požuri, nemojte da zakasnite na avion. Zdravo, ljubim te.
− Zdravo, Entoni. Zdravo... Želim ti da sve bude dobro... Uz tebe
sam.
− I ja sam uz tebe. Čekam te...
Sedeći na pozornici, Entoni Junger je pomislio da se avion kojim
Keti i njena majka lete iz Irske verovatno već približava obali
Atlantika.
A u dvorani su za to vreme odbrojavane sekunde pred početak
prenosa kosmičkog telemosta. Pojaviće se pred sudom javnosti neki
Filotej, koji je čovečanstvo uvukao u globalne nemire. I za sve će
odgovarati, za sve će platiti.
Koji put već toga dana, Entoni Jungera je munjevito prostrelila
misao: „A šta ako se i našoj porodici desi takva nesreća − ako Keti bude
imala Kasandrin znak? Šta onda? Šta onda da radimo? Jer niko nije
izuzet, apsolutno niko. Niko nije zaštićen od toga da se u njegovom
genotipu možda skriva strah od života.“
Iako je dvorana napeto očekivala uključivanje iz kosmosa, mnogi
su zadrhtali kada se začuo signal i ekran zasvetleo. Nastupila je mrtva
tišina. Voditelj se užurbao obraćajući se publici:
− Dakle, počinjemo direktan prenos konferencije za štampu
naučnika, biologa koji se nalazi na orbitalnoj stanici i koji sebe naziva

161
kosmičkim monahom Filotejem. Neću vas podsećati na svima poznate
činjenice − obraćanje Filoteja rimskom papi, koje ima izuzetan
karakter, i na tragične događaje koji su odmah zatim usledili. A sada
vas molim za pažnju...
Na ekranu nekoliko puta promače nejasna slika koja zaplovi kroz
svetlucavu mećavu etra, zatim postade jasnija i na ekranu se pojavi lik
čoveka koji je već svima bio poznat, ali koji je prvi put lično izišao pred
oči televizijskih gledalaca. I istog časa, pre nego što je bilo ko uspeo
ma šta da kaže, počeše da rade fotoreporteri, pokrenuše se s mesta
grabeći se o Filotejevu sliku sa ekrana.
Volter Šermet bi prinuđen da se pobuni, braneći se od sevanja
bliceva:
− Molim vas da poštujete red. Prestanite da nas zaslepljujete.
Počinjemo rad.
Pošto se sevanje bliceva donekle smanjilo, Filotejev lik se poveća
i iz kosmosa se približi njegovo lice živih crta. To je bio šokantan
trenutak. To je dakle on, lično i personalno, da li je veliki prorok, ili
veliki ludak, ili satana najvišeg reda! To je, dakle, uzročnik histerije i
nesreće! To je onaj što zrači žene iz kosmosa sondažnim zracima! To
je autor zloslutnog učenja o Kasandrinom znaku!
Po izgledu, Filoteju je bilo nešto više od pedeset. Izduženo lice,
svetlosmeđa kosa koja je padala na povijena ramena. Riđasta brada
prošarana sedim. Gledao je sa ekrana u dvoranu, u lica prisutnih, kao
što putnik koga ste sreli na putu i koji nekud ide sa zavežljajem i
štapom, zastaje da se raspita vodi li ga put kojim ide tamo kud je
naumio. A već pada veče − da li će stići tamo kud je krenuo? U pogledu
− brižna pažnja i usredsređenost na cilj. Entoni Junger ga je otprilike
tako i zamišljao i u srcu se obradovao što se sve podudarilo. Kosmički
monah se, iako nalik na starinsku graviru, ipak potpuno uklapao u
enterijer orbitalne stanice. Filotej se držao samouvereno i poslovno.
Možda je tome doprinosila njegova ogromna udaljenost od zemlje i
posao kome se u apsolutnoj usamljenosti potpuno predavao. Duboke
bore, teški kapci, sive oči koje su pažljivo posmatrale, tajile su u sebi
nešto privlačno i tužno.

162
 Tokom prvih trenutaka prenosa Entoni Junger je bio veoma
uznemiren, između ostalog i zbog toga što nije znao koliko dobro
Filotej govori engleski. Jer dešava se da čovek veoma dobro piše na
stranom jeziku, ali nije u stanju da slobodno govori, naročito ne pred
publikom. Međutim, već od prvih Filotejevih rečenica Entoni se smirio
− kosmički monah ruskog porekla govorio je engleski sasvim
normalno, tek sa blagim akcentom.
A razgovor je počeo veoma brzo, čim je Volter Šermet, s
glumljenom opuštenošću i čak prenemažući se, rekao:
− Dobro veče, brate Filoteje! Izvinite, ali ne znamo kako treba da
vam se obraćamo?
− Pa, eto tako − reče kosmički monah i dodade: − Svakome ko to
želi ja sam brat.
A ako ne žele svi da se bratime? − šeretski upita Volter Šermet.
− Onda kako god ko želi. Ništa strašno. Ali i onima koji me ne
prihvataju, ja sam u svome srcu brat.
− Zašto o tome govorite toliko samouvereno? Ne želite li na taj
način da uzdignete sebe iznad našeg grešnog sveta.
− Moje pozvanje je da sa svakim čovekom saosećam, ma kako se
on prema meni odnosio.
− Neka je tako. U redu. Nećemo, ipak, naš susret započeti
raspravom o međusobnim odnosima − nastavi da se šegači Volter
Šermet. − Ima mnogo ozbiljnijih stvari i, kao što verovatno znate,
daleko strašnijih, koje su, brate Filoteje, u direktnoj vezi sa vašim
radom na orbitalnoj stanici. Zato smo se, zapravo, i okupili na ovoj
konferenciji za štampu. Za početak, predstavljam vam publiku. U
dvorani je − cvet novinarstva. Vrši se direktan prenos. Ja sam voditelj,
Volter Šermet. Pored mene je Entoni Junger. On učestvuje u emisiji
umesto futurologa Roberta Borka, koji je poginuo jutros u masovnim
neredima. Izvinite, ali stvari moramo nazivati njihovim imenima:
uzrok tih tragičnih događaja jeste upravo vi. Uostalom, Entoni Junger
će se sam predstaviti i reći svoje mišljenje.

163
 − Hvala vam, Volter Šermete. Znam Entoni Jungera prekide ga
Filotej, uperivši pogled u pravcu Jungera. Znam Entoni Jungera po
predizbornom mitingu čiji sam prenos gledao. Pošto sam vas nehotice
prekinuo, dozvolite mi da kažem da sam čekao ovaj trenutak, ovaj
susret, čekao sam mogućnost da kažem ono što ste pomenuli − na koji
način do mene u kosmosu dopire plamen požara koji se zapalio u
glavama i srcima ljudi. Da, tu vatru sam ja zapalio. Da, tako je. Ali ja
nisam tu baklju poneo da bi jeretici njome bili spaljivani na lomačama,
već, kako sam mislio, radi prosvećivanja ljudskih duša. Nije uspelo.
Sve se preokrenulo u tamu. I bojim se, beznadežno. A nadao sam se,
možda naivno za moje godine, naravno, naivno, da će pravda pobediti.
Pogrešio sam. Umesto prosvetljenja duša, svuda sam izazvao jedino
haos i smutnju. Sve to gledam na ekranu svog televizora. Video sam i
ono što se danas desilo u Njuberiju. Čekao sam televizijski susret sa
Robertom Borkom, bio je najavljen, žudeo sam svim srcem da s njim
razmenim reči, ali video sam jeziv zločin nad tim čovekom u njegovom
sopstvenom domu. To je isti onaj bunt, koji Rusi nazivaju besmislenim
i okrutnim. I opet mojom krivicom! Boraveći u kosmosu, postao sam
direktan uzrok pogibije svog istomišljenika, koga mi je sam Bog
poslao. Ljudi, klečim pred vama! Ali sada je moje pokajanje ništavno.
Ničim ne mogu da vratim ubijenog Roberta Borka, čak ni po cenu
sopstvenog života, koji sam ovog časa spreman da žrtvujem. Kad bi
samo moglo...
I evo šta još želim da kažem pre nego što počnem da odgovaram
na vaša pitanja. Možda neću uspeti da odgovorim na sva pitanja
prisutnih, unapred molim za izvinjenje. Ja odlazim, a vi ćete živeti, a
živeti znači da ćete sami morati da nalazite odgovore. Shvatite me i
razumite, ako možete. Na kraju bih jedino želeo da kažem: nisam zbog
bučne slave, niti zbog ambicija ili nadmoći nad sebi sličnima, učinio
svojinom svih svoja otkrića, koja bi mogla ostati uzaludna, a naš svet
bi mogao da prebiva u srećnom neznanju isto kao i pre njih. Ali nismo
li mi, kao smisao i sadržaj večnosti, stvoreni zato da se kroz naše
saznavanje, koje se neprestano usavršava, razotkriva svet, jer inače
čemu univerzum, šta je cilj večnosti, ako ona ostane nepotrebna i ako
je ne pojmimo mi, koji zbog slabosti i ćudi naših izvrdavamo istinu kad
164
god nam je to zgodno? Ne srozavamo li mi status razumnih bića − jer
bogovi bez nas nisu bogovi, materija je bez nas prazna. I ako mi
tvrdimo da je informacija − put progresa, nije li u neprekidnoj bujici
uvek novih i sveobuhvatnih informacija suština večnosti?
Beskonačnost civilizacije je u beskonačnosti saznanja. Ali kada
izbegavamo saznanje da bismo ugodili sebi, to jest uprkos istini, ne
izbegavamo li, samim tim toliko željenu večnost?
Molim da mi prisutni oproste zbog apstraktnih razmišljanja
povodom, reklo bi se, apsolutno konkretnih okolnosti, ali danas kada
smo ubili Roberta Borka, ubili smo s njim i deo naše večnosti.
Oprostite mi, želim...
− Dozvolite, dozvolite, brate Filoteje! − prekide ga Volter Šermet
koji se s mukom kontrolisao. − Razmišljanja o visokoj materiji su,
razume se, u redu, filosofija večnosti je zanimljiva. Ali vi ste se umešali
u tajnu rađanja − mislim na vaše kosmičke eksperimente koji
provociraju pojavu Kasandrinog znaka kod žena koje su začele. Vi
vršite nedopustiv pritisak na naš Ego. Vi nastojite da nas sve stavite
pod svoju kosmičku kontrolu. A s tim je, dozvolite da vas podsetim,
malo ko na Zemlji spreman da se pomiri! Napominjem − na Zemlji, na
našoj grešnoj Zemlji, i ne sudite o svemu s vaših kosmičkih visina, gde
ste nedostižni za ogorčene ljude. Sasvim pravedno ogorčene. Izvinite
što pokazujem svoj stav. Ali u datom slučaju nije nam do uslovnosti,
nije nam do etikecije voditelja. Ni ja ne mogu a da ne izrazim svoj
protest protiv vaših postupaka. Ko vam je dozvolio, kakva sila vas je
podstakla, ma kakvim lepim namerama se pri tome rukovodili, da
gurate stanovnike planete u masovne nerede zbog svojih naučnih
otkrića, rekao bih čak, zbog svoje oholosti?! Nije li to bogohuljenje,
naročito ako ste monah, makar i samozvani, kako tvrde ruski jerarsi?!
U Pismu je kazano − plodite se i množite se. I nema nikakvih ograda.
A vi ste rešili da podvrgnete reviziji ono što niko, pa ma ko to bio, ne
može da kontroliše. Niste li tajnu rođenja žrtvovali silama pakla? Po
mom mišljenju upravo je tako! I ako je mister Ordok govorio o tome
kao političar, ja govorim kao novinar kome je stalo do višemilionskog
auditorijuma.

165
 I tada u dvorani nastade užasna galama. To je bio čudan, jeziv
prizor: novinari su skakali sa svojih mesta, gurali se ka mikrofonima,
mlatarali rukama kao da pred njima nije televizijska slika, koja se
prenosi iz kosmosa, već sam Filotej na sceni. A on ih je slušao s ekrana
stisnutih usana i namršten, trudeći se da ostane miran.
Videlo se kako mu se lice zgrčilo od bola. I teško da bi se taj susret
mogao nazvati konferencijom za štampu. Prema divljanju strasti
nimalo se nije razlikovala od mitinga. Svako ko bi se dokopao
mikrofona, čim bi izgovorio svoje ime, naziv svojih novina ili
informativne agencije, odmah bi zahtevao da se kosmički monah
pozove na odgovornost. I nije tu bilo nikakve filosofije, praksa života
bila je iznad svega! Filoteju nisu dali ni da otvori usta. Mora biti da mu
je pozlilo. On je odjednom nestao sa ekrana. U dvorani nastade gužva.
Ekran je bio prazan.
− Gde ste?! Šta vam se desilo? − povika Volter Šermet.
I evo, on se opet pojavi, držeći u rukama kosmonaut ski skafander.
Glasovi u dvorani istog časova utihnuše. Svi su bili začuđeni −
čemu sad to? A Filotej poče ćutke da oblači skafander. Entoni Junger
odluči da iskoristi nastalu pauzu. On ustade sa svog mesta i poče da
govori, obraćajući se prisutnima u dvorani.
− Molim sve prisutne da me saslušaju, pošto sam ja jedan od
organizatora ove emisije. U vezi s tim imam i svoje obaveze i svoja
prava. Pre svega želim da kažem Volteru Šermetu da bih molio da
dalje vođenje ove konferencije za štampu prepusti meni. Vi ste svoje
rekli, Voltere Šermete. A ovo što se dešava u dvorani, nažalost, veoma
malo nalikuje na profesionalni novinarski susret. Konferencija za
štampu podrazumeva pitanja i odgovore. Za sada, profesionalnih
pitanja nije bilo. Emocije zamagljuju logiku. Često sam bio u prilici da
prisustvujem konferencijama za štampu, ali ovako nešto nisam video!
Čak i nedavno, kada je izbio rat u Persijskom zalivu, pitanja su bila
različita i izražavala su različite pozicije. A sada svako nastoji da bude
kao drugi, da neizostavno pripada horu. I svi složno potpisuju jednu
te istu presudu.

166
 − Dozvolite, Entoni Jungeru − ne otrpe Volter Šermet − ali, ako je
tako, zašto vi nastojite da nametnete prisutnima, i ne samo
prisutnima, već celom svetu, svoje ideje? I zašto, u isto vreme, druge
učesnike lišavate prava da iznesu sopstveno gledište?
− Poštovani Volter Šermete, ja shvatam da je situacija takva da se
za tren oka može steći ogroman politički kapital; preko televizije se
može posvedočiti sopstvena odanost narodnim masama, može se
istupiti kao zaštitnik društva, nije li tako? Ali istina zbog toga neće izići
na videlo. Nije ovo taj slučaj. I zato vas pozivam, dok nije kasno, da se
oslobodimo politike i njenih sablazni, da se izmaknemo, ako nam to
pođe za rukom, od naše drage politike u ma kakvom obliku ona bila,
jer se inače nećemo približiti suštini problema. Poimanje istine
zahteva hrabrost i realizam.
− A u čemu se ogledaju vaša istina i vaša hrabrost?! doviknu neko
iz dvorane.
Volter Šermet zadovoljno klimnu glavom i izazovno se osmehnu.
U dvorani zavladaše napeto iščekivanje i muk.
− Što se tiče hrabrosti − razgovetno reče Entoni Junger u nastaloj
tišini − nije moje da sudim koliko je imam. Ali vratimo se temi. Evo,
pred nama je na ekranu čovek koji je došao do velikog naučnog otkrića
bez presedana, rekao bih, čak, u celokupnoj dosadašnjoj istoriji. Da li
nam se ono dopada ili ne − to je već drugo pitanje. To je nauka. Brat
Filotej − a za mene je on otac, otac Filotej nastoji da nam otvori oči i
ukaže na značaj problema kasandro-embriona za čovečanstvo. Još
jedan naš istaknuti savremenik, koji je danas poginuo od ruke svetine,
futurolog Robert Bork, ocenio je Filotejevo otkriće kao novi korak u
evoluciji ljudskog duha. Izložio je svoje stanovište u štampi. I to je bila
njegova poslednja reč, njegov zavet. Ja ne pretendujem na sopstvene
originalne ocene i zaključke, ali bih želeo da kažem: ne treba da
ignorišemo problem kasandro-embriona na osnovu trenutnih
interesa. Eto, o tome je reč. I sada treba da postavimo pitanje sebi i, iz
razumljivih razloga, i samom ocu Filoteju. Šta ubuduće da radi čovek
pred licem kasandro-embriona, za čije postojanje ljudi sada znaju?

167
 − Mister Junger − začu se iz dvorane ženski glas. − Izvinite, ali niste
li previše energični u postavci pitanja? O kakvom licu, tim pre
embrionalnom, ovde može biti reč? Želeli ste profesionalna pitanja.
Dakle, odgovorite za štampu, za milione čitalaca i televizijskih
gledalaca, koje i dalje šokirate i bacate u očajanje, rado bismo da
čujemo jasno i nedvosmisleno: šta vas navodi da namećete društvu taj
kobni problem, kad to niko od vas ne traži, ni jedna jedina duša?
− E pa, upravo traži, madam. I ne samo da nije jedna, već mogu da
kažem da to traže duše koje se ne mogu ni prebrojati. Glasovi začetih
apeluju na nas, mole sve nas da ih čujemo i razmislimo ne toliko o
njima, koliko o nama samima; a mi izbegavamo da odgovorimo njima
i da odgovorimo sebi, mi smo malodušni, tim pre što nam je veoma
lako da na njih, na te nesrećne embrione, samo odmahnemo rukom,
makar i po cenu samozavaravanja; i za to smo svi krivi, uključujući i
vas i mene, madam, i sve prethodne generacije. Ti glasovi, ponavljam,
upućeni su svima nama, traže da ih čujemo, prepoznamo,
interpretiramo, što je i uspeo da uradi veliki Filotej. Prinuđen sam da
govorim o njegovoj veličini u njegovom prisustvu, on je tu, pred nama
na ekranu, ali nemam drugog izbora. Da, on je veliki. Eto, vi insistirate
da objasnim šta nas navodi, kako ste se izrazili, da namećemo društvu
ovaj kobni problem. Zar je, recimo, Ajnštajn bio silom prinuđen da
otkrije teoriju relativiteta? Isto važi i za Filoteja − on je naučnik, go je
nauka, to je poziv, dar proviđenja, to su ogledi i otkrića, to je rad uma.
Ja to tako razumem. Takvom otkriću se ne možemo suprotstavljati,
kao što se ne možemo suprotstavljati izlasku sunca iza brda. Mi, ljudi,
društvo, treba da vidimo − o čemu je reč... Mi treba da kažemo sebi...
Čovečanstvu je od sada potrebna nova strategija života...
U tom trenutku Volter Šermet naglo podiže telefonsku slušalicu sa
aparata koji je stajao pred njim na stolu i kratko nekome reče:
− Centrala, spremni ste? − i ne spuštajući slušalicu, nervozno se
obrati Entoni Jungeru: − Želite li da čujete odgovor međunarodne
javnosti na vašu i Filotejevu retoriku? Želite li da se uverite?
− Na šta mislite?

168
 − Na to da se naša konferencija za štampu prenosi na gradskim
trgovima u raznim delovima sveta. Sve se sinhronizovano prevodi.
Hajde onda da svi mi, koji se nalazimo ovde, pogledamo šta se dešava
na planeti, kakve su reakcije masa na sudove monaha Filoteja i
njegovih pristalica. Još jednom podsećam − razni delovi sveta,
različito doba dana, razni jezici. Dakle, pažnja! − komandova on u
telefonsku slušalicu. − Uključite centralni monitor. Dakle, dajte nam
za početak Tjenanmen, da vidimo šta se događa u Pekingu, prestonici
najmnogoljudnije države.
Na velikom ekranu, koji je svetleo na sredini pozornice, pojavi se
ljudima ispunjen trg Tjenanmen, promaknu na fasadi neke zgrade
neizostavni portret Mao Cedunga s kamenim licem i u sivom
koporanu vođe. Strahovita gužva na trgu pod kamenim Maovim
pogledom podsećala je na uzburkan ljudski okean. Kinezi su mahnito
urlali, kao da je požar. Komentator je govorio da je nešto slično bilo na
tom trgu 1989. godine, kada su ugušeni studentski nemiri. „Čujte
jednoglasan poklič Tjenanmena − nastavljao je komentator. − Citiram:
,Smrt Filoteju! Oboriti raketom neprijatelja socijalizma!’“
Dvorana je posmatrala Filoteja, njegovo prebledelo lice, što se
moglo videti čak i na ekranu, napeto ukočenog Entoni Jungera kraj
mikrofona, Voltera Šermeta koji je izdavao komande:
− A sada − Moskva, Crveni trg! Pažnja!
Isto se dešavalo i na Crvenom trgu. Svitanje. Gorele su vatre. I
urlale su gomile sveta: „Smrt samozvancu Filoteju! Oboriti
provokatora raketom!“ I bilo je neobično videti kako je nad tom
uzbuđenom, bučnom gomilom nekoliko puta na ekranu promakla
noćna ptica, na koju svi nehotice obratiše pažnju, a koja beše veoma
nalik sovi. Ta ptica, kao da je bila nečim nevidljivim vezana, trzala se i
bacakala u sumraku nad mauzolejom, nad zidinama Kremlja i ponovo
nad glavama ljudi koji su urlali.
Ne usporavajući tempo, Volter Šermet je izdavao nova naređenja
za uključivanje prenosa iz drugih tačaka zemljine kugle: Berlin,
Varšava, Montreal, Rio de Žaneiro, i svuda je vladala ista stihija, čuli

169
su se vapaji i krici, i svuda je presuđivano na isti način: „Smrt
Filoteju!“, „Oboriti nitkova raketom!“
− Dosta! Molim vas da me saslušate! − začu se sa levog ekrana
Filotejev glas.
− Da, slušamo vas, brate Filoteje − žustro se odazva Volter Šermet,
opet ne bez prenemaganja i glumljene opuštenosti. Njegova ćela
pobednički blesnu kada reče isprsivši se: − Šta možete da kažete sada,
kada vidite demokratiju na delu?
− Isto što sam nameravao da kažem i pre toga − reče Filotej. I beše
jasno prema izrazu njegovog lica, da je na ivici, da je doneo nekakvu
odluku. − Zahvalan sam vam, mister Volter Šermete, što ste omogućili
reportaže iz raznih delova sveta. Posle ovoga nimalo ne treba
sumnjati. Slika je apsolutno jasna − doživeo sam totalni neuspeh! Moj
zadatak je bio da čovečanstvu skrenem pažnju na mogućnost da
izbegne katastrofu, štaviše, na mogućnost nove spirale u evoluciji. Put
je jedan − oslušnuti nove eshatološke signale kasandro-embriona i
izvući zaključke o potrebi usavršavanja društva u celini i svakog od
nas ponaosob. I eto rezultata − moj pokušaj je bezuspešan. Odnos
savremenika prema mojim apelima je potpuno negativan − doživeo
sam poraz. I nema potrebe da nastavljamo diskusiju. To je sve. Vreme
je da se podvuče crta.
− Brate Filoteje, ali vi sada uzimate u obzir objektivnu situaciju, o
tome i jeste reč: ljude treba smiriti, smiriti javnost, nije li tako? −
sugerisao mu je Volter Šermet.
− Da, proizlazi da je tako − složi se Filotej. − I pošto sam ja kriv
zbog neverovatnih nemira, koji su doveli do smrti Roberta Borka, ja
sam odgovoran pred Bogom i pred ljudima. I evo, taj čas je kucnuo −
čas suda za učinjeno.
I ja se radujem što u ovom kobnom trenutku imam mogućnost da
budem pred očima ljudi i što svi mogu da se uvere u iskrenost moje
ispovesti.
− Brate Filoteje − umeša se opet Volter Šermet, shvatajući da je
pred očima celog sveta i da će mu svaka reč biti stostruko plaćena. −

170
Brate Filoteje − ponovi on mi od vas ne tražimo da bilo šta uradite.
Emocije masa su naravno, izuzetne, ali vi ste prisilili ljude...
− Da, da, razumem − odgovori Filotej. − Hvala na lepim rečima. Ali
moj postupak se ne može smatrati običnim nesporazumom. Ja moram
za njega da odgovaram. Bio sam svestan toga da ću ili postići cilj, ako
svet prihvati moje otkriće, moje ideje, kao novo samopoimanje duha,
ili ću doživeti potpuni poraz i postati žrtva sopstvenog otkrića i
poginuti pod njegovim ruševinama. Trećega nema. Znao sam na šta
idem. I evo moje završne reči. Bio sam daleko od bilo kakve namere
da ljudima naškodim. Ali, u stvari, sve se desilo drugačije. Zamisao se
okrenulo na zlo. I mi smo sada pred njim nemoćni. Ipak, ja se ne
odričem samog otkrića, samog fenomena kasandro-embriona,
njihovih eshatoloških slutnji; ljudi moraju znati da je kraj sveta − u
neprekidnom skupljanju zla u nama samima, u našim delima i
mislima, i da se to odražava na genetski kod čoveka, čineći krizu sve
bližom. I biće kasno kad udari grom...
Začu se žamor u dvorani. Jedan od prisutnih poče besno da viče u
mikrofon:
− Prestanite da pretite! Zahtevam da odmah prestanete da
ucenjujete društvo! Izjavljujem javno, da svi čuju − imamo posla s
demonom koji računa na kosmičku diktaturu nad čovečanstvom. Da,
da, diktatori iz prošlosti sanjali su o takvoj moći, oni su mogli samo da
maštaju o vladavini svetom, kao Hitler, kao Staljin. Oni su dolazili i
odlazili s rekama krvi. A ovaj hrli da zagospodari svetom putem ucene
iz kosmosa. On sada nije dostupan narodnom gnevu. I koristeći to,
tlači čovečanstvo!
Entoni Junger ne izdrža i takođe uze mikrofon:
− Mister, ne znam ko ste vi, iako bi trebalo da se predstavite pre
nego što počnete da vičete u mikrofon.
− Moje ime je obično − Smit, Džon Smit.
− Dakle, Džone Smite! Namerno ili ne, ali vi izvrćete suštinu stvari.
Niko ne gazi vašu slobodu i prava. Imate pravo da živite onako kako
se vama sviđa, Ali naučnik, koji je zaslužan za otkriće, najveće naučno

171
otkriće u istoriji čovečanstva, ne može i ne sme, samo zato da vas ne
bi lišio duševnog komfora, da skriva od društva rezultate svojih
naučnih istraživanja. Može se Filotej prisiliti da se odrekne istine,
sebe, ali činjenica ostaje činjenica
− kasandro-embrioni postoje. Kasandrin znak od sada će
neizbežno signalizirati zlo, pritajeno u nama. I mi ne smemo da se
zavaravamo, ne smemo da krijemo od sebe realno stanje stvari.
Naprotiv, smatram da moramo − ako ćemo to što tačnije da izrazimo
− postoji, recimo, jedan vojni pojam − izazvati paljbu na sebe...
− Slušajte! Kako se usuđujete da predložite tako nešto − paljbu na
sebe?! Na koga paljbu? Proizlazi − na žene!
− razleže se dvoranom ženski vapaj. − Iz vas govori muški
egoizam! Ko je dozvolio muškarcima da odlučuju za žene? Prokleti
patrijarhat je i ovde na delu! Ja ne želim da izazovem paljbu na sebe!
Ne želim da mi se na čelu pojavi Kasandrin znak, to je odvratno i
sramno!
− Izvinite! − začu se sa ekrana Filotejev glas. − Izvinite, za Boga
miloga, nisam želeo da vas prekidam, ali ne mogu a da ne kažem da
Kasandrin znak nije porok i nije sramota. Apsolutno nije. Već sam
objasnio da je to reakcija kasandro-embriona, kojom nas upozorava
na zlo skupljano u nama iz generacije u generaciju. Kraj sveta pritajen
je u nama samima − eto šta nam daje na znanje taj beleg. Molim vas da
se smirite. I molim sve koji me ovog časa slušaju, dozvolite mi da
kažem poslednju, oproštajnu reč. Sve što sam video i čuo poslednjeg
dana i noći, govori o tome da je moje otkriće očigledno prevremeno,
pokazalo se da ga moji savremenici nisu razumeli. I zato sam doneo
čvrstu odluku da nestanem, da odem iz života, da odem s mirom, i
dobro je što to mogu da učinim u kosmosu, gde me niko ne sprečava.
I u ovim poslednjim trenucima želim da priznam krivicu pred svima
koji me čuju, vide ili će o meni saznati kasnije. Naneo sam vam patnju,
iako sam imao najčistije pobude. I evo mog kraja. Ja ću sada izići u
otvoren kosmos i time ću završiti svoj životni put. To je sudbina. I već
sam spreman na taj korak, ostaje mi jedino da stavim kacigu. Ali pre
nego što napustim svoj kosmički skit, kome sam težio vođen

172
smernicama mog Puškina: „Tamo, u keliju iza oblaka, u Božje
susedstvo da se sklonim“ − dakle, pre tog poslednjeg koraka želim da
uverim sve koji me vide i čuju, da sam svu opremu, uz čiju pomoć su
na planetu usmeravani sondažni zraci, uništio, likvidirao. Uništeni su
proračuni i projekti, uništene su sve beleške u vezi sa istraživanjima,
sve što je bilo povezano sa otkrićem fenomena Kasandrinog belega.
Sve to nestaje i odlazi zajedno sa mnom. Možete ubuduće biti spokojni,
kao da nikad ničega nije ni bilo. Možda će se ljudska misao jednoga
dana opet vratiti ovim fenomenima, ali to će već biti posle nas, to je
stvar budućnosti. A sada će se sve vratiti na staro. Bez ikakvih tragova.
Jedino što može pasti u oči, ako iko ikada bude posle mene razgledao
orbitalnu stanicu − jesu moje beleške o mom životu, memoari
kosmičkog monaha o životu, vremenu, o tome kako i zašto se preda
mnom razotkrila tajna kasandro-embriona. To je jedino što ću posle
sebe ostaviti. I ako je tebi, sine moj, Entoni Jungeru, to po volji, rado te
beleške zaveštavam tebi.
− Dragi Entoni, oprosti što ti se obraćam kao sinu, ali to je zov moje
duše. Zahvaljujem sudbini što mogu da ti se obratim pred svetom. Moj
život je bio takav da sam ostao bez potomstva i, evo, naposletku,
poslednjih sekundi, misliću da imam duhovnog sina − Entoni Jungera.
U dvorani nastade muk. I opet se začu Filotejev glas:
− Oprostite mi, ljudi. Ne može se sve reći na rastanku. Ali na
odlasku jedno ne mogu da prećutim. Čulo se kako me svaki čas
nazivaju samozvanim monahom, samozvancem Filotejem. Da, to je
tačno. Nisam primio monaški postrig, niko me nije nazvao Filotejem.
Ali nije suština u crkvenoj proceduri, suština je u vatrenoj veri u ideju.
I želim da u tom pogledu budem pravilno shvaćen.
− Kucnuo je čas. Opraštam se s vama. Opraštam se s našom
planetom. Vidim je celu na jednom od ekrana, celu celcatu kako plovi
u vasionskom prostoru, dok na drugom ekranu vidim pojedine
predele, uveličane do najsitnijih pojedinosti: drveće, travu, kamenje.
A evo i jednog čudno!“, jednog za sada ne baš jasno!“, jednog
neverovatnog prizora. I sami ćete se u to uveriti, ako je tehnički
moguće prenositi slike sa orbitalnog monitora na zemaljske.

173
Pogledajte, pogledajte ovaj ekran pored mene, desno od mene.
Pogledajte, na njemu je voda, to je obala okeana. Atlantskog!
Pogledajte kakvi se silni talasi valjaju plićakom ka obalskoj kosini i
vidite li šta se dešava?! Vidite li kitove?! Eno, ih, čitavo jato! Oni
izranjaju iz okeana kao gromade, i pogledajte, o, užasa, o, kazno
nebeska, kitovi se iz zaleta bacaju na obalu! Pogledajte šta se dešava?
Zašto se bacaju na obalu?! Zašto su rešili da se ubiju?! Šta to znači? Šta
ih prisiljava da tako postupe? Nešto loše, nešto nepodnošljivo tera ih
u smrt! Ili je to podudarnost naših nauma? Isti dan i čas! Čini mi se da
počinjem da shvatam, počinjem da razumem šta pokreće kitove koji
su sebe osudili na smrt. Šteta je što neću uspeti dublje da prodrem u
suštinu tog fenomena, nemam više vremena da pojmim tu
neverovatnu zagonetku života. Isto se desilo Robertu Borku. Počeo
sam da shvatam dubinu njegovog razmišljanja kad sam pročitao
njegov članak. Ali iza napisanog krilo se još nešto, nedorečeno. Čekao
sam da se razotkrijemo jedan drugome i da nam se ukaže novo
poimanje Duha. Ali nismo uspeli, izgleda nije bilo suđeno. Tako je i s
kitovima. Kad bi mogli da govore, mnogo toga bismo saznali... Ali za
mene je već kasno... Čini mi se da ih čujem. Kitovi me zovu da pođem
s njima. I ja dolazim s kitovima... I ja sam kit koji se ubio bacivši se na
obalu. I još samo ovo − obraćam se Robertu Borku. Kriv sam pred
tobom i idem ka tebi zajedno s kitovima... Zbogom...
Sve što je zatim s neumitnom očiglednošću usledilo, zaprepastilo
je gledaoce. Filotej je napuštao život naočigled celog sveta, svih koji su
se u tom času nalazili ispred televizijskih ekrana. Svaki pokret
kosmičkog monaha svedočio je o njegovoj rešenosti. Svima je bilo
jasno da prisustvuju javnom samoubistvu. I niko nije mogao ni da
spreči ono što je Filotej naumio, ni da ga pozove s praga...
U dvorani zavlada napeta tišina. Niko se nije micao, niko se nije
oglašavao. Svi pogledi bili su prikovani na ekran, na kome su se
odvijali poslednji trenuci života kosmičkog monaha. Entoni Junger
odjednom shvati da je sloboda smrti nesaglediva tragedija duha koja
se ničim ne može kompenzovati, ni sa čim uporediti. Za to vreme,
Filotej je stavio na glavu glomazan kosmički šlem. Videlo se kako ga

174
prikopčava za okovratnik kombinezona. Od tog trenutka izraz
njegovog lica više se nije video. Sve je bilo gotovo. Preostalo je samo
da krene ka izlazu. Filotej se osvrnuo, možda je nešto rekao, ali reči se
više nisu čule. Mahnuo je rukom na rastanku i uputio se ka otvoru
kako bi izašao u otvoreni kosmos. Vrata otvora se razmaknuše i Filotej
zakorači u prazninu.
Zakoračio je u međuzvezdani prostor, našavši se oči u oči s
beskrajem, gde nije bilo ni gore ni dole, ni strane, ni horizonta, ni
granice, ni dimenzija.
Kao okačen, poče da lebdi, zaplovi u nikuda sve dalje i dalje od
kosmičkog broda...

175
 XI

Plovio je, kao da visi u bestežinskom prostoru i uskoro nestade iz

vidnog polja...
Kitovi, koji su se bacili na obalu, izdisali su u plićaku mučno i
strašno, iskolačivši izbuljene oči. Njihova telesa ležala su raštrkano
kao brda pocrnela od požara.
I okretala se Zemlja oko Sunca...
Sutradan su sve novine sveta na prvim stranicama uzvikivale u
jedan glas: „Prvo samoubistvo u kosmosu!“, „Kosmički monah Filotej
oslobodio čovečanstvo od teških iskušenja Kasandrinim znakom!“,
„Bog da mu dušu prosti!“ − i još mnogo toga moglo se videti u
novinama, na televizijskim ekranima i čuti na radiju...
U Tribjunu je objavljeno nekoliko vanrednih redaka Entoni
Jungera: „Očevi moji, Filotej i Robert Bork, ostavili su trag kojim ću
krenuti dalje...“
Ali bilo je i zlurado pobedničkih povika: „Samozvanom monahu
nije potrebno Uznošenje na Nebesa. Već je u kosmosu stomakom
nagore!“
Između ostalih zaprepašćujućih novosti, opet, i to po ko zna koji
put, pojavila se zagonetna vest: „Na zapadnoj obali Atlantika veliko
jato kitova bacilo se na obalu. Sve životinje su uginule.“
Još jedna informacija, čudna i besmislena preneta je iz ruskih
novina: „Prošle noći na Crvenom trgu nepoznato lice bacilo je na
mauzolej mrtvu pticu − sovu. Eksplozivna naprava na njoj nije
nađena.“
Dva dana kasnije sahranjen je Robert Bork. Na groblju je bilo
mirno. Jesen. Vedro nebo. U trenutku oproštajne molitve Entoni
Junger pogleda uvis i pomisli da su Filotej i Bork, izabravši put istine,
zauzeli njima već predodređena mesta: jedan − u kosmičkom
prostranstvu, u tokovima beskonačnosti, drugi − u nedrima zemlje, u
ugrušku večnosti...

176
I s njima je Istina...

177
 EPILOG

„Moje vreme je na izmaku. I zato žurim da na kompjuteru otkucam

svoje oproštajno pismo. Zaista neverovatno, ali uspelo mi je
naposletku: vidim sada kako na Zemlji svetlosni dan smenjuje iznova
rođeni dan. Eto, to je očigledno proticanje večnosti, to je vidljiva
beskonačnost Vremena. Ali za subjekta koji poima iz orbite došao je
kraj.
U granicama vasione čovekov vek je − vek muve. Ali čovek je
obdaren mišljenjem i to produžava njegov život. Međutim, dešava se i
suprotno − naglo ga skraćuje. Koliko puta sam nesvesno posmatrao
tajnu smene dana i noći, ne pretpostavljajući da ću time i sebi staviti
poslednju tačku. Zato što je došao moj Sudnji dan, poslednji dan u
mom mnogo grešnom životu. I Sudnji dan će otići zajedno sa mnom,
kao i sve što je povezano sa životom bilo kog čoveka. Ja sam samome
sebi odredio Sudnji dan i to je moja gorka privilegija i neminovnost.
Pošto dovršim ove redove, nastupiću, ako mi to uspe, na
kosmičkoj konferenciji za štampu. A zatim ću morati da svedem
račune sa životom, da se ubijem. To je moja presuda sebi. Uništio sam
samosvest društva. Mrze me milioni ljudi. Kriv sam za smrt Roberta
Borka. U ćorsokaku sam. Moram da nestanem, da prestanem da
postojim. Drugog izlaza nema.
I mada kažu da pred smrt ne možeš da se nadišeš, meni je
potrebno da se nagovorim, da naposletku kažem sve. Reklo bi se da 6i
nekome ko je na Zemlji proklet trebalo da bude svejedno šta će biti s
omrznutim svetom? Reklo bi se, neka tamo ni trava ne raste! Neka sve
ode do vraga! Ali ja, na pragu smrti koju sam sebi pripremio ne mogu
da sakrijem svoju brigu: šta će biti s ljudima, kako će sutra u glavama
i srcima ljudi odjeknuti priča o Kasandrinom belegu? Jer, kako god
bilo, anatemisana istina ne prestaje da bude istina. Danas odbačen
problem sutra će iskrsnuti ponovo, i od toga se ne može pobeći.
Moj Sudnji dan je došao. Bio je neizbežan. Natrag se više ne može.
Ostaviću vam, ljudi, svoju ispovest. Ona će vam otkriti ko sam ja, koji

178
sam potom sebe nazvao kosmičkim monahom, odakle sam rodom,
kako sam proživeo godine svog života, čime sam se bavio, kako sam
došao do kobnog otkrića Kasandrinog belega...
Opraštajući se, reći ću još i ovo. Najneočekivanije osećaje i misli
imao sam u kosmosu. Ne znam kako to da objasnim. Uvek kada sam
gledao iz kosmosa na Zemlju u kopreni oblaka, ushićeno sam mislio:
Bože, kako je velika tvorevina Zemlja! Jer, i Sunce, verovatno, postoji
zbog Zemlje nastanjene ljudima, jer inače, čemu sve? Svet je nalik na
čoveka − zbog toga i postoji da bi ga čovek saznavao, zbog toga postoji.
Inače, čemu cela ova galaksija, kakav je smisao? Pa i sam Bog!! On je
potreban čoveku − zato i jeste Bo!“, zato i postoji! Ali zaslužuje li čovek
ta svetska načela? Taj grandiozni univerzum? U tome je zagonetka
Vasione!
Vreme mi je. Ostalo je još sasvim malo. Uskoro ću izići, skočiću u
otvoreni prostor. Daleko od Zemlje. Veoma daleko. I ućutaću.
Oprostite mi.

Filotej“

Filotejevo pismo i tekst njegove ispovesti na ruskom jeziku

preneti su sa stanice − nekadašnjeg skita kosmičkog monaha, već
prvih dana pošto je tamo stigla grupa astronauta. U operativnom
izveštaju komandanta broda bilo je navedeno da je u memoriji
personalnog kompjutera sačuvano Filotejevo zaveštanje, u kome se
on obraća budućem personalu kosmičke stanice, moli da njegova
Ispovest, sačuvana u kompjuteru, bude predata na raspolaganje
Entoni Jungeru. „Entoni Junger ima pravo da postupi s mojim
beleškama onako kako on bude smatrao potrebnim.“
Tekst je bio naslovljen: „O preživljenom, s tobom i posle.“
Dalje je sledilo:
„Nikad ranije nisam mislio da ću se naći na orbitalnoj stanici u
kosmosu. Ovamo me je dovela nauka. Ali niko ne zna da sam u kosmos
krenuo ne samo s naučnim ciljem, već da sam izgnanik koji je samog

179
sebe prognao van granica Zemlje, i samog sebe potom proglasio
kosmičkim monahom. Verovatno sam mogao sebe da nazovem
„nepovratnikom“, kako su svojevremeno nazivani oni koji su iz
političkih ili iz nekih drugih razloga odbili da se vrate iz inostranstva
u domovinu, u Sovjetski Savez, i samim tim pred celim svetom bacili
izazov vlastima svoje velike države.
Ali ne, po svoj prilici, to je nešto drugo. Ja nisam izgnanik i nisam
nepovratnik, to je teško objašnjivo povlačenje u sebe, povlačenje u
sebe kroz kosmos, ako ćemo tačnije, iako, može biti, to zvuči
visokoparno. Boravak u kosmosu pokazao se kao logičan završetak
celokupnog mog života, najviša i krajnja tačka mog razvoja. Mora biti
da je za to postojala određena potreba, prvobitna predodređenost,
sudbina. Teško je poverovati da je tako nešto moguće, ali čega sve
nema na belom svetu...
I začela se, moja sudbina, drugačije nego u ostalih. Celog života
sam se zbog toga trudio da ne diram u tu tajnu svog porekla, tačnije,
rođenja, i večno sam je potiskivao u senku.
Kao beba bio sam ostavljen, zamotan sargijom preko ćebeta, u
tremu dečjeg doma. Otud i moje prezime − Kriljcov,4 koje mi je dato u
domu. Nazvali su me Andrej, a patronim takođe otuda izveli −
Andrejevič. Kriljcov Andrej Andrejevič. Taj tužni događaj desio se,
kako mi je kazano, krajem 1942. godine, u snežno, zimsko jutro. Tog
jutra se maglovito sećam, iako u to, naravno, niko neće poverovati. Ali
šta da se radi, govorim onako kako jeste. A sećam se škripanja snega
pod nogama majke. Sećam se kako je brzo išla tog zimskog jutra.
Sećam se kako me je grčevito stiskala uz grudi, kako se svaki čas
uplašeno stresala, i čuo sam kroz naša tela kako potmulo i bolno udara
njeno srce. Ona je glasno disala hodajući i sve vreme nešto žurno
ponavljala, nešto mi je šaputala, nekakve reči, gotovo plačući i trudeći
se da zadrži suze. U času kad me je nosila da me ostavi na tremu dečjeg
doma, video sam kroz razmaknuti pokrivač njeno lice, oči s pahuljama

4 Крыльцо (rusk.) − trem, doksat, ulaz. − Prim. prev.

180
snega na trepavicama i, iznad, sivo nebo i sneg koji pada. Sneg je vejao.
Možda mi je šaputala: „Zaplači, snažno zaplači, da bi te brzo čuli!“
Kad me je spustila na trem odmah sam shvatio šta to znači. Bilo mi
je hladno, smrzavao sam se i čekao da se ona vrati i uzme me u naručje.
Ali ona je stajala u prikrajku, sakrivši se iza žbunja u smetu, i nije
odlazila. I tada sam zaplakao, a zatim su se otvorila vrata, neko je
prišao, uzeo me u naručje i poneo...
Zašto pominjem smet? Zato što je to jedino o čemu su mi zatim
pričali: navodno, nađeni su tragovi majke u smetu i osim toga nikakvih
drugih tragova nije bilo...
Sada mogu da zamislim kako joj je bilo da stoji tamo, iza žbunja i
da ne priđe na zov svog ostavljenog čeda... Često sanjam jedan te isti
san − gazim kroz duboke smetove, tražim tragove, a tragovi vode u
mračnu šumu i jezivo mi je, hladno, veje sneg. Vičem: „Mama! Mama!“
− i budim se...
Pa šta je tog strašnog jutra nateralo moju majku da se odluči na
tako užasan postupak? Kad bih samo znao! Ko je bio moj otac? Da li je
ona to znala? I mnoga slična pitanja ostala su za mene bez odgovora −
zagonetka za ceo život.
U domu niko nije hteo sa mnom da razgovara o tome, pa ni ja sam
nisam tome težio, mada sam ponekad želeo da nekome ispričam ono
što preživljavam, ali osim što sam pamtio kako me je majka nosila u
naručju tog snežnog zimskog jutra, nisam imao šta da kažem. A niko
mi ne bi ni poverovao da se bilo čega sećam.
Ipak, postojala je jedna jedina žena na svetu, koja je iz nekog
razloga bila sklona da me sasluša ne iskazujući svoje sumnje. Bila je to
Valerija Valentinovna ili, kako su je zvale kolege − Vava. I mi, deca,
takođe smo je zvali Vava, tetka Vava, i u tome je bilo nečeg domaće!“,
prisnog. Naravno, tetka Vava je bila naša najdraža vaspitačica.
Naš dom se nalazio na periferiji grada Ruza, pored naselja
Maljejevka. To je otprilike sto kilometara od Moskve. Naš dečji dom,
br. 157 osnovan je odmah posle povlačenja nemačke vojske iz
Podmoskovlja kao sklonište za siročad sa linije fronta. Dakle, Vava je

181
u to vreme radila u susedstvu, u Odmaralištu za kompozitore, koje se
nalazilo u nacionalnom parku u Ruzi. To je, u suštini, bio rasadnik
sovjetskih kompozitora. Boraveći tu o državnom trošku, svako u
zasebnoj kući, kompozitori iz raznih regiona i republika, komponovali
su muziku veka − svečane kantate i korale koji su slavili najvećeg vođu
svih vremena i oca naroda, druga Staljina... Ovamo su ponekad dolazili
visoki partijski funkcioneri da prvi put čuju dela posvećena tom
čoveku, koji je od sina jednog obućara postao gospodar XX veka.
Ponekad su, nekome u čast, ovde priređivani koncerti kojima smo
prisustvovali i mi, domci. Tetka Vava je bila administratorka u
Odmaralištu, ali je, uzgred budi rečeno, i sama bila prilično dobra
pijanistkinja. I zato se posle rata našla u našem domu kao muzički
rukovodilac.
Od jeseni četrdeset prve do proleća četrdeset druge u Ruzi i
okolini nalazile su se nemačke tenkovske jedinice. Naravno, sa svim
tim događajima ja nisam imao nikakve veze, ali između vremena mog
rođenja i moje sudbine nahočeta, očigledno postoji neka veza; u
svakom slučaju, znam da je tetka Vava o tome razmišljala, i u
razgovoru sa mnom, kad sam već bio momčić, ponekad pravila
nekakve aluzije. Ona lično preživela je šestomesečnu nemačku
okupaciju u
Ruzi i mnogo čega se sećala. Kad bismo nas dvoje ostali sami u
muzičkom kabinetu, ona me je muzički opismenjavala, ali dešavalo se
da naš razgovor izađe iz okvira učenja muzike.
Vava, Vava! Voleo bih da imam takvu majku, koja ti neprimetno
stari pred očima, rođenu, blisku dušu. I znate šta je zanimljivo − ja
nikada nisam imao majku, a Vava nikada nije imala dece. Teško je reći
zašto je tako proticao život te žene, šta ju je sprečilo da ima dete. Nije
li njena usamljenost bila razlog što se tako vezala za siročad?
− Andrjuša − govorila mi je − ti, naravno, patiš što si nahoče. Ja te
razumem. Kako je moguće ne razmišljati o tome! Ali zbog takvih misli
neće ti biti lakše. Pokušaj da pogledaš sebe sa strane. I videćeš nešto
drugo. Ako se ne varam, Bog ti je dao, Andrjuša, velike sposobnosti.
Časna reč! Setićeš se jednom mojih reči. Ti si pametna glava i veoma

182
si talentovan dečak. Evo, recimo, u muzici, mogao bi da postaneš
odličan muzičar. Ali sam ćeš odlučiti šta ćeš da budeš. Muzikom možeš
da se baviš zbog sebe, a ljudima da služiš drugim delima. Kad završiš
školu, otići ćeš na studije, sam ćeš graditi svoj život. I pred tobom, s
tvojim talentima, Andrjuša, otvoriće se svi putevi. I ništa neće moći da
te omete. Ništa se ne zna o tvojoj majci, ali i o tome ko je tvoj otac i šta
je konkretno podstaklo ili prisililo tvoju majku da se odrekne
sopstvenog deteta i nestane, teško je bilo šta reći. Dakle, ja mislim da
ne treba da je osuđuješ. Ne, ne treba mrzeti majku, čak ni kada je kriva.
Ne ljuti se što ti ovo kažem: treba da joj budeš zahvalan. Da! To će ti se
učiniti čudno. Ali razmisli, Andrjuša. Od nje, od svojih roditelja,
nasledio si izvanredne sposobnosti, primio si ih u nasleđe, dobio ih od
majke, od nje i preko nje. Niko ne zna koliko je nju koštalo to što te je
ostavila. A ako se na to odlučila, znači da nije imala drugog izlaza. To
je, verovatno, bila jedina mogućnost da ti sačuva život. Zašto − ne
mogu da kažem. Ne znam. I niko ne zna. Ali da tvoja majka nije imala
drugog izlaza i da je jedino tako mogla da te spase, u to sam uverena.
Da, rizik je bio veliki, ali, kao što vidiš, živ si i zdrav. Može se štošta
reći, ali dečji dom u našoj zemlji − nije nimalo za potcenjivanje. Po sebi
možeš da sudiš. Pa ipak, na majku, preko nje, ti si lepuškast i stasit, a
nisi ni slabašan. Mnogo ti je dato od prirode, što znači, od majke. Moj
ti je savet: pođi od toga da tvoja majka nije imala drugi izlaz. Kad
porasteš mnogo toga ćeš razumeti.
S godinama, zaključio sam da je Vava imala u vidu nekakve
izuzetne okolnosti, nešto o čemu se nije moglo javno raspravljati.
Teško je reći koliko je ona bila ubeđena u svoje pretpostavke. Posle
nekoliko godina, kad sam već bio student u Moskvi, Vava je umrla. A
ja sam za ceo život zapamtio jednu nehotičnu Vavinu omašku, verziju
bez ikakvih činjenica, koje bi je potvrdile ili opovrgle.
Bio sam u devetom razredu kada se blizu nas, u naselju
Maljejevka, desila jedna velika nesreća. Jedna žena i njena
sedamnaestogodišnja kćerka izvršile su samoubistvo. Majka se
obesila, a kćerka je uradila to isto odmah posle nje. One su živele same.
Majka je radila kao čistačica u Odmaralištu za kompozitore, kćerka je

183
išla u školu, rasla, ali svi su znali da je ta žena svoju kćerku rodila šest
meseci pošto se nemačka vojska povukla iz Podmoskovlja, i ni za koga
nije bilo tajna da je dete začela s nemačkim vojnikom, to jest sa
osvajačem, okupatorom, fašistom, i tome slično. Susedi joj nisu davali
mira, za devojčicu u školi nije bilo života... Toga dana, potresena
tragičnim događajem, Vava se nekako čudno izrekla, ni sama, može
biti, ne primetivši to, ali ja sam s bolom zapamtio njene reči. „Ne mogu
da dođem k sebi, Natalija − govorila je jednoj od vaspitačica. − Kakav
užas! Kakva ljuta smrt! Majka i kćerka da dignu ruku na sebe... Do koje
mere se može nauditi čoveku! I pomisli samo, zašto?! U redu, rat kao
rat, ima svoje račune. ratuje se, ubija. Ali dokle može to zlo da izvire,
dokle se može ponižavati čovek i upirati u njega prstom?! Dobro,
desilo se, rodila je sirotica na svoju nevolju dete sa Nemcem. Okusila
je muku. Ali zašto da joj se tako svete, zašto toliko divljaštvo! I šta je
devojčica skrivila?! Najzad, niko ne bira sebi oca i majku, u svih je −
kakve je Bog dao. Pa zar bi stvarno bilo bolje da je majka svoje dete
odnela na tuđa vrata, a sama nestala bez traga, da se nikad i ništa o
njoj ne sazna, da je živa umrla, propala, kao u grob − samo da bi njeno
dete bilo kao sva deca...“
Od tada je počela da me kopka misao, počelo je u meni da kljuca
kao što pile kljuca ljusku u određeni čas: a šta ako je i moj otac bio
upravo takav, šta ako je majci jedino preostalo da ostavi bebu pred
tuđa vrata, a sama pobegne daleko, zauvek, nepovratno, zanavek...
Pokušavao sam da zamislim, da vidim u mislima kako i pod kojim
okolnostima je moglo da se desi tako nešto. Svašta sam pomišljao,
svašta nagađao. I mučilo me je osećanje praznine, napuštenosti,
bačenosti. Verovatno se tako oseća čovek koji je pao s palube u more...
Brod odlazi, ne reaguje na pozive u pomoć, i nema nigde nikoga, samo
talasi, more. I nema obala... Ali neko ga je bacio u to more?! Ko?
Hteo sam da saznam, želeo sam da odgovorim sebi na to pitanje,
iako ne shvatam zašto mi je bilo potrebno da to znam, kakvog smisla
je to imalo. U stvari, šta bi mi to dalo? Ništa. Ipak, užasno sam želeo da
znam: ako je moj otac zaista bio nemački vojnik, šta je posle bilo s
njim? Na pamet 6i mi iznenada pala sasvim naivna, sasvim besmislena

184
misao − a što je njemu trebalo da postane moj roditelj, ko je to od njega
tražio, ko ga je zvao da prepešači celu Evropu da bi me začeo i nestao
u nepoznatom pravcu? Da, želiš da znaš svoje poreklo, želiš, a ne
možeš, ali i dalje razmišljaš. Želeo sam da znam kuda je nestala majka
koja me je rodila. Da, želeo sam da znam šta se desilo tom nemačkom
vojniku, mom ocu, da li je ostao živ ili je izgubio glavu; a šta ako je živ,
zdrav, živi negde u Nemačkoj i pojma nema da na svetu postoji njegov
sin, ostavljen četrdeset druge godine na tremu dečjeg doma... Pa ja
sam taj sin. A njega za to nije briga... A šta ako nekim čudom sazna i
dođe ovamo?! Ako kaže evo mene, a gde je moj sin? I šta onda? Šta
onda da se radi? Ali čemu sve te fantazije? Pa čak i da je zaista sve bilo
tako, šta će njemu, tom Nemcu, cela ta priča, zaboravljena kao
ispljuvak, što bi se on time mučio?
Ipak, strašne, neverovatne misli rojile su se u mojoj glavi. Ma o
čemu razmišljao u vezi s tim, poput raskrsnice ljudskih sudbina
neizostavno se ukazivao rat. I razotkrivala se tragedija dece začete u
ratu, čiji su roditelji istrulili u nastaloj provaliji života. Hladnoća,
otuđenost, odbacivanje, mržnja je strujala iz te provalije. I nastalo je u
mojoj duši osećanje unutrašnjeg otpora prema celom, za razliku od
mene, „normalnorođenom“ svetu, hteo sam da svima koji su srećno
došli na svet dokažem svoju neospornu nadmoć, želeo sam da društvo
u meni vidi neobičnu ličnost, da vidi u meni genija i da bude prinuđeno
da prizna mogu genijalnost, želeo sam da budem spreman da na silu
odgovorim silom, na zlo da odgovorim zlom...
S takvim vetrom u jedrima krenuo sam u život. Uvek sam imao na
umu da sam sam na ovom svetu. Nisam imao ni oca ni majku, ni braće
ni sestara, ni tetke, ni stričeve, ni bližu ni dalju rodbinu − nikoga. Bio
sam kao pao s Marsa. Možda je to i pomoglo... Da, napravio sam
blistavu naučnu karijeru, potpuno sam se posvetio nauci, što mi je
omogućilo da dođem − neću se praviti skroman − do genijalnih otkrića
na poprištu koje sam odabrao. Da, tako je! Služio sam nauci, a nauka
je služila meni, mojoj slavi, mojim ambicijama, mom položaju, mom
konformizmu...

185
 I sve se to, naposletku, preokrenulo u onaj život koji me je doveo
u kosmos, na orbitalnu stanicu, i gde sam se sam proglasio kosmičkim
monahom. To je, ma kako to bilo paradoksalno, postalo moj bezizlazni
vrhunac. Nema meni mesta na zemlji, shvatio sam...
I tek ovde, u kosmosu, postade mi jasno da mi je sudbina pružila
jedinstvenu mogućnost da otvoreno opišem proživljeno i preživljeno,
sve ono što me je odvelo bekstvu u kosmos. I rekao sam sebi: dužan si
da bez straha pojmiš sve što je bilo i da sve priznaš sebi i drugima. To
je suština ispovesti − ni najmanje ne štedeti sebe. Reći sve do kraja.

A sve je počelo, reklo bi se, sasvim beznačajno − od seminara na

Medicinskom fakultetu, gde me je ponelo izučavanje čuda začeća i
tajne dolaska čoveka na svet. Možda me je u podsvesti opet vodio
kompleks nahočeta, mada u svakodnevnom životu nikada i ni sa kim
nisam razgovarao o toj, za mene bolnoj temi, a valja naglasiti da ni u
mojoj okolini nikada nije bilo takvih razgovora.
Mislim da sam onima koji su sa mnom radili bio važan pre svega
kao naučni rukovodilac, kao strog šef, kao neosporan autoritet koji
ima stalnu podršku onih odozgo. I, ruku na srce, nije mi bilo strano
ono što predstavlja, po mom mišljenju, prokletu zagonetku ljudskog
roda, nisu mi bili strani sujeta i vlastoljubivost. Sve vreme sam
nastojao da se potvrdim u svojim i tuđim očima, da učvrstim svoj
autoritet. I kad su mi iza leđa šaputali: „Naš gendik“, to apsolutno nije
značilo „naš generalni diktator“. I nije me nimalo zbunjivalo, naprotiv.
To je teško objasniti, ali nezasita, neutoljiva žudnja za vlašću zaista je
jedna od najnepojmljivijih zagonetki čovečanstva i ja sam takođe
žudeo da naređujem, zahtevao disciplinu, tražio bespogovornu
poslušnost od saradnika svoje „zatvorene“5 laboratorije, a zatim,
postavši direktor, i od svih zaposlenih u institutu; talenat i disciplina
− time sam se rukovodio prilikom izbora saradnika.

5Naučne laboratorije u SSSR-u, u kojima su vršena tajna istraživanja za koja je bila

zainteresovana država. − Prim. prev.

186
 I zahvaljujući tome, u vreme kada sam se našao u središtu pažnje
kao eksperimentator, kao smeli začetnik novo!“, neočekivanog pravca
u biologiji, već sam bio veličina ne samo u nauci, već sam predstavljao
autoritet i kao organizator i rukovodilac. Da, moja karijera je tekla
veoma uspešno, kako sam potom shvatio, ne bez pomoći
zainteresovanih instanci, ali to je posebna priča; ja sam, pak, nadahnut
uspesima, leteo nad poljem nauke poput bumbara koji se, skupivši
snagu, vinuo u obesni let; leteo sam od jednog do drugog otkrića,
zaglušen žamorom do tada svima nepoznatih ideja, spreman da s te
njive istisnem maltene i samog autora tehnologije večnosti − samog
Svevišnjeg. Jer, ja sam lično odlučivao, makar u granicama naučnih
eksperimenata, ko će doći na svet Božiji, kako će se roditi, od kakvih
roditelja, nezavisno od toga da li bi oni to želeli ili ne, kada bi znali šta
mogu da stvorim iz njihovog semena...
Nije ni čudo što sada sebi kažem: otuda potiče tvoja taština! Nema
zbora, zaista sam bio ošamućen svojom veštinom kontrole začeća i
rađanja ljudi.
Prvi put mi je misao o odgajanju anonimno rođenih ljudi putem
veštačkog oplođenja pala na pamet po analogiji sa veštačkim
osemenjavanjem domaćih životinja. U zoo-tehnologiji to je uvek bio
aktuelan problem. Čovek je promenio rasu životinja u skladu sa
svojim privrednim interesima.
Koliko je samo daleko u tome otišla eksperimentalna biologija
kada je počela da se bavi problemom veštačkog uzgajanja ljudi, i to ne
samo u cilju naučnog saznanja, već zato da bi kontrolisala, tačnije,
manipulisala rađanjem ljudi!
Da, ja se sada trudim da pojmim kako se moglo desiti da sam kao
omamljen izleteo iz mračne duplje nauke, ravnodušne prema svemu
osim prema sopstvenom putu, ali tada nisam mislio, nisam ni slutio
koliko se neodgovorno prepuštam tom poslu koji je za ljudski rod
opasan i daleko prevazilazi okvire moralnosti. Za mene, tada mladog
naučnika, postojao je jedan jedini kriterijum − naučni prioritet. I radi
trijumfa nauke, ja sam se probio tamo gde se pre mene nije osmelio
da stupi nijedan moj prethodnik, u zonu zabranjenu za sve religije;

187
izazivački sam udarao nogom u vrata, na čijem se pragu trebalo
pokloniti Bogu.
Tamo te je, dakle, vuklo! I kad si jednom pozvan u partijski
komitet na institutu i kada su ti veoma učtivo, veoma dobronamerno,
čak, servilno izvinjavajući se, saopštili da se tvoj rad od sada smatra
poverljivim, da tekstovi tvojih dragocenih istraživanja ne smeju da se
objavljuju u štampi, tim pre ne u inostranstvu, ni tada nisi tome
pridavao značaj. A to je, u stvari, bio prvi znak slepila tvoje duše.
Budući naručioci formirali su od tebe izvršioca kakav im treba. Za
tebe, pak, važno je bilo nešto drugo − „raditi svoj posao, pokretati
nauku napred“.
Ako ćemo pravo, bio si Mefistofel biološkog pakla. Hladan um,
analitička pronicljivost − to su bile osobine naučnika koje si stavljao
iznad svega. Nisi tražio opravdanja za svoju ulogu i nisi pokušavao da
razjasniš šta je to što te nagoni da ulažeš toliko neukrotive energije na
tom grešnom putu. Ko je mogao znati da je nahoče želelo da bude pre
svega genije veka, koga niko ne može da nadmaši?! Potpuno obuzet
naučnim problemima, ti si se neprimetno našao s one strane dobra i
zla i nisi se potrudio da se zamisliš nad večnom mukom ljudi, tvoraca
i zarobljenika svojih sopstvenih zapovesti. Prenebregao si ih, sve njih
koji su se vekovima mučili u potrazi za smislom života tebi nije bilo do
toga. A misao velikog filosofa Loseva, tvog zemljaka, tvog
savremenika, koji je razmišljajući o ulozi nauke u istoriji čovečanstva,
iskazanu usput i kao specijalno tebi namenjenih, našao si načina da
odgurneš što dalje od sebe. Losev je, između ostalo!“, povodom
nihilizma novoevropskog učenja o beskrajnom progresu društva i
kulture, napisao da u skladu sa evropskom paradigmom, nijedna
epoha nema smisla sama po sebi, već samo kao priprema i đubrivo za
drugu epohu, i svaka sledeća epoha takođe nema smisla sama po sebi,
već je i ona takođe − đubrivo i tlo za epohu koja dolazi, ali, isto tako, i
svih mogućih epoha; cilj se pak, neprestano i neizbežno odlaže sve
dalje i dalje, u beskrajna vremena, uporno time opravdavajući
proklamatore uvek novih edena. Ti si tu duboku Losevljevu misao
protumačio u skladu sa svojim nastojanjem da obezbediš slobodu

188
svojim rukama i prebaciš odgovornost na potomke. Ubedio si sebe da
je tvoja misija da „pokrećeš nauku“, da dolaziš do otkrića, a šta će biti
s njihovim rezultatima − neka odluči neko drugi. Tvoj posao je da
odgajiš plod u inkubatorskoj materici, a šta će posle biti s veštački
napravljenim ljudima, tebe se ne tiče.
Sada je u svakodnevni život u široku upotrebu ušla jedna fraza,
koja je fenomenalna po svom cinizmu: „To je vaš problem“. A ti si se
već tada držao tog principa i u vezi sa sudbinom veštački začetih
svojim oponentima odgovarao: neka o tome brinu sami iksrodi, treba
im prepustiti njihove lične probleme. Njima, iks-začetima, koji su sa
stanovišta socijalnog položaja rođeni u istim uslovima kakve su imali
i drugi, predstojalo je da sami razmišljaju o sebi, baš kao i svi ostali. S
naukom kao takvom, smatrao si, sve to nema direktne veze. Sve što je
bilo izvan tehnologije veštačkog rađanja dece, nije te brinulo.
Da, bio si takav. Možda si u svojoj naučnoj oblasti zaista bio genije,
sposoban da izvrši svetska otkrića i da prognozira dalji razvoj nauke.
Ali sve tvoje postupke usmeravalo je ono nahoče. Nisi to sebi
priznavao, ali upravo nahoče, jednom ostavljeno na tremu, stalno je
hrlilo da dokaže svetu da ono može nemoguće, da može da upravlja
rađanjem ljudi, prethodno programiranih. Ti si odlučivao o njihovim
životima u svojoj laboratoriji, ti si radio ono što se nije usuđivao i nije
umeo da uradi niko drugi − ti si proizvodio veštački konstruisane
ljude prema svojoj zamisli i radnoj dinamici, bio si obuzet, uživao si u
svojoj nevidljivoj vlasti nad ljudima.

I za svaki slučaj, nalazio si za sebe opravdanje u onome što je u

geopolitičkim razmerama preživljavao i poimao ceo svet − u
predosećanju apokalipse XX veka. Jer niko nije zaustavljao konja
nauke u galopu na ivici jezivog ponora termonuklearnih otkrića, niko
od naučnika, koji su radili u toj oblasti, nije se osvrnuo, nije uhvatio
sebe za gušu, kako se ne bi uplitao u te smrtonosne osnove
univerzuma, čije je ogoljavanje nosilo globalnu pretnju biću. Nauka je
ravnodušno balansirala između genijalnosti otkrića i zločina
postupka, iz strateških razloga krunišući svetskom slavom bezimene,

189
ali vremenom imenovane očeve atomskih bombi koji su, što su bili
bliže kraju života tim više brinuli da ne ostanu nepoznati. I njihova
nauka je išla napred, jer učenim ljudima bilo je važno da prodru u srž
atoma, ne osvrćući se i ne obazirući se ni na šta, važno je bilo što pre
ovladati tom đavolskom silom, koja je, bez obzira na njihovu fizičku
ništavnost, ljudskim bićima davala mogućnost da pretenduju na
vasionsku svemoć. A što se tiče smrtne opasnosti koja proističe iz
fanatizma tih naučnih ideja, što se tiče neizbežnih posledica otkrića
atomskih fizičara, te teškoće su ostavljane potomcima. Oni su morali
da pate zbog sumanutih otkrića svojih očeva, njima je predstojalo da
misle i odlučuju šta da rade, kako sada da transformišu materiju za
svoje potrebe. I sve je do sada nekako išlo... U to si se ti i uzdao...
Da, bio si čvrsto ubeđen da naučnik ne snosi odgovornost za
rezultate svojih istraživanja, isto kao što priroda ne snosi nikakvu
odgovornost pred čovekom. I ništa nije moglo da te pokoleba, ništa
nije bilo u stanju da poljulja tvoje mesijansko uverenje u sopstveno
pozvanje.
Da, ti si bio zvezda u usponu u tom čarobnom naučnom svetu,
skrivenom od tuđih pogleda. Pa čak i pošto te je tvoja žena Jevgenija
iznenada napustila i pobegla od tebe kao od kuge, otišla da se smuca
po oblasnim pozorištima na čijim je scenama dobijala samo uloge
napaćenih starica, jer je veoma brzo i naglo ostarila posle svega što je
bila prinuđena da sazna i preživi s tobom, čak ni posle njenog bekstva
nisi prekinuo, nisi zadrhtao, nisi pogledao oko sebe, nisi potrčao da je
vratiš, a što je najvažnije, nisi pokušao kritički da objasniš ono što se
pokazalo tako užasnim u njenim očima. Jevgenija nije odmah
razumela smisao tvojih istraživanja, nije odmah mogla da pojmi šta je
suština tvojih eksperimenata. Naučna interesovanja su joj bila daleka,
živela je u sasvim drugačijoj sredini − umetničkoj, ali bila ti je bliska,
proživeo si s njom mnogo godina, ona je trpela tvoju obuzetost
poslom, pa čak i to što si joj lično neprestano radio abortuse, zbog čega
si kasnije gorko žalio, shvativši da si sekao granu svog porodičnog
života izazivajući neizbežnu odvratnost jedne normalne žene prema
tebi, ali sve to nije te zaustavilo, nisi se zamislio, nisi pokušao da

190
odgovoriš sebi: da li si baš toliko u pravu kada u svom fanatičnom
zanosu naukom ne vodiš računa o osećanjima i mislima drugih, a pre
svega žene koja te voli? Kada je Jevgenija saznala čime se baviš, dokle
si tokom godina stigao i kakav cilj pri tome želiš da ostvariš, klečeći je
plakala pred tobom, molila te da ostaviš sve, da odete nekud što dalje
od Moskve, negde na sovjetski Daleki istok, gde ima mnogo posla u
naučnim centrima, gde se profesura visoko ceni i ne plaća ništa manje
nego u Moskvi, gde bi i ona sama našla svoje mesto u lokalnoj
pozorišnoj sredini, molila te je da započneš novi život, da najzad
rodite dete, ali ti nisi popustio pred ženinim nagovorima, pa tebe nije
delovao, kako si ti smatrao, njen naivni užas zbog tvojih
eksperimenata, nisu delovala njena osećanja, nisi želeo da se rastaneš
s poslom koji ti je poveren. I ma koliko kasnije žalio, ma koliko se
kajao, bilo je kasno... Život ide dalje...
Tvoja sujeta nije imala mira. Istina, Jevgenija je otišla, ali tebi se
činilo da nema potrebe da se žalostiš, naći ćeš drugu čim se malkice
oslobodiš posla i osvrneš oko sebe − svuda oko tebe ima toliko žena −
i nema sumnje da ćeš moći da odabereš neku po svom ukusu, a što je
najvažnije − moralno neiskompleksiranu, neopterećenu nepotrebnim
sumnjama u ispravnost posla kojim se baviš. I dovešćeš tu ženu u
svoju akademsku zgradu na „feudalnom“ bulevaru za odabrane,
odmah pored iste takve zgrade, namenjene atomskim fizičarima. Ali
ništa od toga se nije desilo, iako je izgledalo sasvim moguće i
pristupačno. Nije ti bilo do toga, jer su naišli novi događaji, a upravo
su oni i odredili tvoj celokupan kasniji život i sve ono što te je prisililo
da se povučeš u kosmos, na orbitalnu stanicu, i proglasiš sebe
kosmičkim monahom.
Ti si u to vreme bio prilično poznata ličnost u akademskim
krugovima i već si uživao naročitu pažnju političkih organa koji
nadgledaju nauku. Treba pošteno reći da se u tom smislu CK KPSS6
pokazao na zavidnoj visini. Koliko je to tačno, mogao je da se uveri na
sopstvenom iskustvu jednom ili dva puta. Zahvaljujući pokroviteljstvu
CK − lako su, gotovo bez intervencija i „veza“, tvom institutu, a pre
6 Centralni komitet Komunističke partije Sovjetskog Saveza. − Prim. prev.

191
svega tvojoj slavnoj laboratoriji, davani svakakvi fondovi i privilegije.
O, kako se brzo čovek navikava na milost vrhuške, na dvorsku
predusretljivost, na ljubaznost gospodara. Da li je u svetu uvek tako
bilo i da li će uvek biti tako, pitaš se sada. Primere ne treba tražiti
daleko. Predsednik Akademije nauka, vodeći atomski fizičar,
telefonom i u ličnim razgovorima nije zaboravljao da napomene:
„Andreje Andrejeviču, zaboga, ni u čemu ne oskudevajte. Radite
spokojno, država je spremna da za vaš program obezbedi sve što je
potrebno. Sve što zatražite − uvoznu opremu, preparate, stanove za
saradnike, ukratko rečeno, sve što zatreba − tražite, ne ustežite se. Vi
radite posao od naročite važnosti... „
Osećaš nelagodnost zbog takvih komplimenata, upućenih tobože
u ime cele zemlje koja zauzima pola sveta, zbog tolike darežljivosti; u
tebi je izazivalo neprijatan osećaj i to što čisto naučni eksperimenti
sve više privlače funkcionere koji su odjednom poput ptica grabljivica
počeli da kruže iznad tebe, ali ti si ćutao; ne, nisi se ti nikome ulagivao
u nastupu zahvalnosti, ali nisi ni protestovao, nisi pokušavao da kažeš
da ne treba da te gledaju kao nepogrešivog izvršioca nekakvog
senzacionalnog projekta koji se učinio veoma privlačnim najvišem
rukovodstvu. Da, trebalo je da na vreme zaustaviš sebe, trebalo je,
kako se kasnije pokazalo, da ne daješ osnova za verovanje u tvoju
nesumnjivu lojalnost... Ali bio si ili slab, ili besprincipijelan, ili ti nije
bio tuđ karijerizam i težnja da budeš u bezbednoj blizini vlastodržaca.
I nije li se pokazalo kao samo po sebi razumljivo što su baš tebi
predložili da budeš na čelu naučnog programa, po zamisli veoma
dvosmislenog. Program je nosio naziv „Embrionalna regulacija
polova“, ali njegov osnovni cilj bio je razrada metoda odgajanja
anonimno rođenih individua.
Ničeg sličnog pre toga nije bilo na svetu. I ti si postao učesnik
svega toga, poput razbojnika koji presreće prirodno kretanje.
Odgajanje „iksroda“, to jest anonimno proizvedenih ljudi − koje rađa
anonimna žena, i koje su začeli anonimni roditelji − postalo je glavni
zadatak tvoje tajne laboratorije.

192
 Termin „iksrod“ nije tvoj pronalazak, smislili su ga partijski tutori
nauke, veoma spretni za razne abrevijature, i on je ubrzo postao
svojevrsna, maltene revolucionarna lozinka, jer je cilj laboratorijskog
odgajanja iksroda bilo formiranje sasvim novog tipa čoveka, budućeg
viteza ideologije. Iksrodi treba da postanu požrtvovani revolucionari
XXI veka. Upravo to se imalo u vidu. U tome je partijska vrhuška videla
nov način oživljavanja i restauracije svetske komunističke ideologije
koja je bila na izdisaju. I, priznaj, tvoje uho je ubrzo počelo da se
navikava na neologizam „iksrod“, a duša − na posao kojim si se bavio.
Ipak si nekako uspeo da ubediš sebe da su tvoji eksperimenti − samo
nauka, a da ono što iz njih sledi nije tvoj problem.
Stop! Ne žuri. Sad treba sve staviti na svoje mesto. Da, naravno,
termin „iksrod“ predložila je instanca, imajući u vidu program koji će
otići daleko, u odgajanje novog tipa čoveka. Ali na samom početku, kad
je prvi put pomenut sam program i određeni njegovi strateški ciljevi,
nisi prigovorio, nisi odbio, nisi pokušao da se ogradiš. I nisi negodovao
što su te slavili kao novog Darvina, niti što taj, u istoriji civilizacije
nečuven program, potiče iz tvojih teorijskih i praktičnih radova, iz
tvojih prognoza u vezi s tim.
I kao da je bilo apsolutno prirodno što se nisi odmah saglasio s
predlogom da budeš naučni rukovodilac programa za odgajanje
iksroda, obećao si da ćeš razmisliti, ali − nisi odbio! A da li je i trebalo,
da li je bilo moguće odbiti? Jer, jedna lasta ne čini proleće. U to vreme
već si, može se reći, zvanično angažovan u onoj meri, kada je
kategoričko odbijanje bilo čega što potiče od vlastodržaca, gotovo
isključeno.

I to se potvrdilo. Onog dana kada si kao odgovor na predlog

predsednika Akademije nauka obećao da ćeš razmisliti, bio si pozvan
na Stari trg, kod člana Politbiroa i sekretara CK KPSS za ideološka
pitanja i međunarodni komunistički pokret, Konjuhanova Vadima
Petroviča.
Na Stari trg si odlazio gotovo uobičajeno, ne baš često, ali ipak si
nekoliko puta godišnje bivao tamo iz raznih razloga. I tada si stizao

193
svojom direktorskom crnom „volgom“ i posmatrao automobile i
gomile prolaznika na moskovskim ulicama. Da su znali kuda i zašto
ideš, ne bi bilo nimalo čudno da su pregradili ulicu u vidu živog lanca
i tvoj auto razbili u parmparčad, a tebe kamenovali. Bog bi im oprostio
tu žestinu.
Kao i uvek, popodnevna Moskva bila je prepuna ljudi, naročito u
centru grada. Da li su toga bili svesni ili ne, ali, po svoj prilici, svi
egzistencijalni problemi u tom času bili su za njih ovaploćeni u potrazi
za nečim, u nebrojenim namerama da do nečega dođu, da nešto
nabave, i u beskrajnim postupcima u vezi s tim. Ali apsolutno nikome
od njih ni na trenutak nije mogla pasti na pamet misao da je neko u
blizini zamislio nekakav posao kao sveukupni izazov Prirodi, Istoriji,
Bogu, ljudima, svima i svemu zajedno, posle čega će svet postati
drugačiji, kao iznova stvoren. A čovek koji je potencijalno mogao da
ostvari tu zamisao, između ostalo!“, vozio se pokraj njih u luksuznom
automobilu, i niko u tom času, naravno, nije ni slutio da taj čovek radi
na tome da jednog lepog dana arhaizam postanu pojmovi kao što su
porodica, rodoslov, genetska naslednost generacija, posle čega bi
svako mogao biti početak i kraj − nemajući ni najmanju predstavu o
onima od kojih je potekao ili koje je sam rodio. Umesto porodice te
funkcije je trebalo da ima Država-Otac...
Pa da, naravno, to nije bio tvoj lični globalni program. Ideološka
misao nije sinula tebi, već nekim drugim ljudima, neka je i tako, ali
upravo ti si poslužio tome, poslužila je tvoja nauka, tvoji eksperimenti
su naveli mračne sile totalitarne države na ideju da ih iskoristi za svoje
ciljeve. O tome ti govoriš sada, posle svega što se dogodilo. Ali i tada si
maglovito slutio kakvi praktični zaključci mogu biti izvedeni iz tvojih
otkrića, međutim, smatrao si da se to tebe neposredno ne tiče, i trudio
si se da ne misliš o tome direktno, da izbegneš refleksije. Pokazalo se,
međutim, da postoji grandiozan naum, da to ni izdaleka nije utopija,
da ono, čime se ti baviš, više nisu samo naučne igre eksperimentatora,
koje vlast stimuliše. Shvatio si to po dolasku u CK.
Ovoga puta, u holu na ulazu sačekao te je Konjuhanovljev sekretar
i poveo službenim liftom na sedmi sprat, zaobilazeći sve kontrolne

194
tačke. Konjuhanov te je već čekao. Lično je otvorio vrata i pozvao te u
svoj kabinet.
− Andreje Andrejeviču, radujem se što vas vidim! − živahno je
zasjao njegov pogled kroz naočare dok te je pozdravljao. U njegovoj
srdačnosti nije bilo ničeg glumljenog. − Uđite. Ne viđamo se baš često.
Hajde da malo porazgovaramo, da olakšamo dušu. Čekam vas, zbog
toga sam odložio uobičajen dnevni sastanak po tekućim pitanjima,
đavo da ga nosi. U pravu ste, trebalo bi češće da se srećemo, Andreje
Andrejeviču. Ali za sve je potrebno vreme, vreme, vreme! Uđite! Zatim
reče sekretaru: − Ne želim nikakve pozive. Nema me.
Time ti je stavljeno na znanje da se datom susretu pridaje nekakav
izuzetan značaj. Sve u svemu, tako je i bilo.
Konjuhanov je umeo da se ponaša, umeo ja da se dopadne
sagovorniku. Bio je učtiv, pažljivo je slušao, promišljeno govorio. Bio
je korektno odeven: strogo odelo, kravata u tonu, dobre cipele.
Očigledno, nije se ni prejedao, ni preterano pio, bio je u dobroj formi.
Neobično prozračne naočare veoma su odgovarale njegovom
izduženom asketskom licu. „Kad bi mu zalepili jareću bradicu mogao
bi da glumi samog Đeržinskog! - pomislio si iz nekog razloga.
O tom sekretaru CK vladalo je nimalo rđavo mišljenje, štaviše,
mnogi su lepo govorili o njemu kao o čoveku širokih pogleda. Među
članovima Politbiroa on je bio jedan od najmlađih, bilo mu je blizu
pedeset godina, a smatran je i najsposobnijim. Karijeru je pravio na
diplomatskom poprištu, veoma smišljeno i s ciljem − u zemljama koje
su za nas imale poseban politički prioritet: bio je savetnik, a zatim
ambasador u Severnoj Koreji; njegove zasluge su dobile najvišu ocenu,
i odatle, s te vruće linije je i unapređen, i to, prema opštem mišljenju,
sasvim zasluženo i ispravno. A onda, bukvalno pred samo uspinjanje
na međunarodni Olimp − položaj Stalnog predstavnika u OUN,
Konjuhanov je odjednom prebačen u partijske organe, u njihov najviši
ran!“, i od tada je rukovodio celokupnim ideološkim i
spoljnopolitičkim radom u oblasti međunarodnog komunističkog
pokreta.

195
 To je ono što si znao o Konjuhanovu, a evo, sada ti je pružena
prilika da ga vidiš iz nešto drugačijeg ugla.
Posle opštih fraza, on za početak razgovora primeti:
− Andreje Andrejeviču, počeću izdaleka. Znate, ako kažem da se
istorija čovečanstva odigrava u trenu, u onom magnovenju, recimo,
kada nekome padne na pamet nekakva munjevita misao, kako se u
takvim slučajevima kaže, u jednom predivnom trenutku, verovatno,
bilo bi previše. Poznato je da se u životu do izvesnog vremena sve
razvija evoluciono. Ali ponekad nastupi, da tako kažemo,
revolucionarna situacija, nastane kolizija, i tada je neka misao, neka
ideja zaista u stanju da iznebuha preokrene svet. Sada je upravo takav
trenutak. Ali, zaboga, nemojte misliti da je izvor te ideje − moja
skromna persona. Ja sam samo golub pismonoša.
− A kakav sam ja golub u tom slučaju? − nisi mogao da se uzdržiš,
pokušavajući da shvatiš na šta cilja tvoj sagovornik.
− Samo malo strpljenja. To je tek prolog. U suprotnom se ne može
prići suštini stvari. Dakle, nastavljam prolog. Ono na šta mislim jeste
− istorijski korak koji ima revolucionarni karakter. U njemu je iskrica
Francuske i plamen naše, Oktobarske, tako mi se čini. To je rezultat
apsolutne slobode mišljenja, potpunog raskida sa stereotipima, ali to
je upravo ono što je imao u vidu još Platon − delovanje ideje na
materiju i preobražaj materije u socijalnopolitički ideal. Ja shvatam,
Andreje Andrejeviču, vi ste sada, po svoj prilici, u potpunoj nedoumici
na šta ja to ciljam, kakvo je ovo predavanje? Ali, izvinite, pitanje je s
vama, s vašom naukom, direktno povezano. Da, da! Nemojte se čuditi!
Sedeo si s njim za velikim stolom, predviđenim za sastanke.
Sekretarica je donela čaj u finim čašama, stavljenim u specijalne
podmetače za čaše sa čudnim šarama. Bilo ti je jasno da si ovamo
pozvan zbog veoma važnog posla, jer čemu inače tako opširan uvod u
razgovor. I pokušavao si da shvatiš u čemu je to Centralni komitet
Partije video praktičan smisao tvojih više nego specifičnih naučnih
eksperimenata. I postepeno ti se ukazivala slika, u zaprepašćujućim
razmerama, izazivajući napetost ali, u isto vreme, obuzimajući te
svojom smelošću.

196
 − To bi bio, Andreje Andrejeviču, cilj našeg razgovora − nastavljao
je Konjuhanov. On je zamišljeno ugasio opušak u staklenoj pepeljari i
zabacio glavu. − Verovatno ja sve komplikujem − osmehnuo se on. −
Navikao sam na razne preambule. A vi i ja smo bliski, Andreje
Andrejeviču. Mi smo naši. I zato ću biti maksimalno otvoren i, koliko
mi to uspe, kratak. A to mi teško pada. Ali... ono što je kamen temeljac
− Partija vam veruje, Andreje Andrejeviču. Veruje. I zadatak koji pred
nas postavlja istorija je naš zajednički zadatak. Da, razumem, nauka i
politika su različite stvari, ali klasni pristup neizbežan je u svemu i
svuda. To je naša pozicija, pozicija marksista-lenjinista i, neosporno, u
tome je naša istorijska prednost. Evo, u datom slučaju, vaša otkrića,
ako mogu tako da se izrazim, otkrića primenjene biologije −
predstavljaju najdublji prodor u čovekovu prirodu, tačnije, ona su
rekonstrukcija čovekove ličnosti − njenog porekla, mesta i uloge u
društvu, a, ubuduće, i mogućnost rekonstrukcije celokupnog
čovečanstva prema matrici veštački rođenih. Što bi se reklo, svaki
početak je težak. Eto kud su krenula kola XX veka!
Ne treba vama da objašnjavam, ali u tom smislu sasvim sam
saglasan s ocenom našeg Odeljenja za nauku − ničeg sličnog nije bilo
još od vremena postanja. U vama je nauka dostigla upravo neviđenu
moć. Što bi se reklo − vama čast i slava! Neuhvatljiva stihija začeća i
rađanja postaje kontrolisana. I tako se rodila ideja: a šta ako to
pokušamo da uvedemo u masovni postupak? Pa to 6i bila revolucija
koja nema imena, prava revolucija u reprodukovanju čoveka kao
vrste! A ako je tako, ako se tim procesom može upravljati i kontrolisati
ga, i ako on predstavlja novi faktor društvenog života, novu polugu
istorije, to već, složićete se − nije stvar politike. I tu se, Andreje
Andrejeviču, srećemo vi i ja, i to kao partneri. Mi polazimo od toga da
Partija ne sme ostati po strani, kao nekakav radoznali posmatrač, već
naprotiv, ne gubeći vreme, mora da stane na čelo tog procesa, da ga
usmeri u odgovarajuće korito radi ciljeva i interesa našeg društva,
naše ideologije. Izvinite, molim vas, Andreje Andrejeviču,
nepopravljivo sam govorljiv. Ali jasno vam je o čemu je reč. Vama je
sve u trenutku jasno, vi ste − genijalan čovek. Ipak, evo šta bih još
dodao. Ne smemo da zaboravimo, ma čega se to ticalo − otkrića u
197
kosmosu ili otkrića u eksperimentalnoj biologiji − ne smemo
zaboravljati naš konačni cilj, našu svetskoistorijsku ulogu. To je
najvažnije. Nažalost, određena revizionistička raspoloženja sreću se
čak i kod nas u CK, u partijskom aparatu. Nema potrebe da od vas
krijem, mi smo naši. Neki drugovi žele lako i udobno da žive u
socijalizmu u svojoj zemlji, a zaboravljaju da mi moramo da mislimo
na proletere svih zemalja! U takmičenju s kapitalizmom mi moramo
da pobedimo. I mada parola svetske revolucije za sada nije direktno
proklamovana, komunizam će pobediti na planeti! To je naš cilj i mi
mu se moramo približavati na sve moguće načine, svim mogućim
sredstvima. Između ostalo!“, koristeći i najnovija naučna dostignuća.
Udubljeni u svoje naučne eksperimente, vi verovatno i ne slutite,
Andreje Andrejeviču, da vaša unikatna dostignuća u eksperimentalnoj
biologiji nagoveštavaju nešto globalno u razmerama čovekovog
bivstvovanja. Da, da! Ja to ozbiljno. Na prvi pogled to je teško zamisliti
− jer, kao početak svega pojavljuje se jedino laboratorijski začet
embrion, plod, nastao, da tako kažemo, u epruveti. Ali reč je o tome da
je čovek, koji se posle toga rađa − nazovimo ga iksrod − anonimna
ličnost i, koliko ja shvatam, ničiji, veštački odgajen subjekt. Zašto
pokušavam da vam objasnim ono što vi dobro znate? Stvar je u tome
da je to za vas predmet uzbudljivih laboratorijskih eksperimenata, a
za nas je iksrod − novi tip čoveka. I prema našim prognozama, upravo
iksrod treba da preokrene stari svet, kako bi spasao radničku klasu!
Eto, u tome je suština. Upravo on, iksrod, vremenom može postati
glavni pokretač u istorijskom procesu.
Može vam se učiniti da ja o tome govorim s previše entuzijazma.
Ali ne može se bez toga. I za to postoje razlozi. Jer fenomen iksroda
neverovatno mnogo obećava u političkom smislu. To će biti upravo
ona prvobitna sila koja će se, za razliku od nas, bez osvrtanja, bez
straha i sumnje boriti za pobedu komunizma u celom svetu. Porodicu
i ostale rođačke veze, kao arhaične institucije starog sveta nasilja,
odneće na smetlište istorije upravo iksrodi. Iksrodi kao nosioci
neverovatne slobode ličnosti i duha krčiće put novoj eri čovečanstva,
koju je naše revolucionarno učenje odavno predvidelo. Iksrod u
perspektivi nije samo likvidator staro!“, preživelog režima, već i
198
tvorac novog sveta. Ne sumnjam, veliki ljudi, geniji među iksrodima
pojavljivaće se mnogo češće, nego među običnim ljudima. Naravno,
jasno vam je − oni će biti potpuno oslobođeni porodičnih i ostalih
rutinskih veza i briga. Deca se proizvode veštački, obezličeno, i
adekvatno se vaspitavaju. Uzgred budi rečeno, neki drugovi u
Odeljenju predlažu da anonimno rođene nazovemo „zbakiti“ − tako se
zove komad dragocene rude nepoznatog porekla, ali meni se čini da je
„iksrod“ bolje i tačnije.
Za sada, mi samo teoretišemo na zanimljivu temu, prognoziramo
šta nam može dati ta nečuvena pojava novočoveka, ali prognoze su
neophodne. Ne može se sedeti skrštenih ruku, dok savremena
civilizacija izaziva jedan za drugim nove talase, i događaja i problema.
Istorija nam to ne bi oprostila. I u vezi s tim želim da kažem da će
budućnost umnogome zavisiti od toga ko će uspeti da osvoji prioritet
u globalnoj borbi svetova. Pobednik će biti onaj ko vrata društva
otvori novoljudima − iksrodima, čija će očigledna prednost biti u tome
što će ta anonimno rođena bića biti apsolutno oslobođena od
porodica, od svih mogućih rodbinskih i klanovskih stega, od
patrijarhalnih i ostalih veza, što povlači za sobom i izbavljenje od
vekovnog tereta zastarele etike. U političkom aspektu − to je
neprocenjiv dobitak. Iksrodi će postati etalon kolektivizma i
internacionalizma. Oni će biti udarna snaga komunističke
internacionale i upravo oni će naneti Zapadu odlučujući politički
udarac.
Sve to, kao što i sami znate, samo je perspektiva, međutim opšta
koncepcija mora biti prorađena i puštena u rad. Partija je duboko
zainteresovana da naučnik kao što ste vi, Andreje Andrejeviču, deli
našu poziciju po ovom pitanju. To je, u suštini, smisao našeg susreta. I
ja smatram da mi možemo naći zajednički jezik. Jer, u praksi, Andreje
Andrejeviču, od vas zavisi glavno, vi ste tvorac tehnologije
proizvodnje iksroda. A mi već, koliko-toliko: ideologija je vetar u
jedra, snažan vetar koji pokreće, ali ne i sama jedra... Nije li tako?
Uzgred budi rečeno, kompetentni organi pokazuju veliko

199
interesovanje za vaš rad i u tom smislu imaju za vas konkretne
predloge.
Razgovor je trajao dugo. Zaprepašćen onim što sam čuo iz usta
samog sekretara CK, pokušavao sam da sakrijem ono što me je u tom
trenutku kidalo i mučilo. Ne navodim ovde svoje primedbe i replike
tokom razgovora, zato što nisu toliko bitne, jer nisu sadržale bilo šta
različito od pozicije CK, niti su, recimo, izražavale nekakvo
osporavanje mišljenja Konjuhanova. U najboljem slučaju, ono što sam
govorio moglo se smatrati opreznim sumnjama sagovornika.
U čemu je stvar, zašto se sada tog razgovora sećam sa užasom?! I
sada, u kosmosu, s naknadnom pameću uzvikujem: kakve su bile
namere, kakva je bila zamisao u vezi s iksrodima, za šta su oni
pripremani?! Pokušavajući objektivno da reprodukujem taj
nezaboravni susret, iznosim sve kao što je bilo i u vezi sa mnom, kako
sam ja izgledao u tom času. Moje ponašanje, razume se, ne služi mi na
čast. Ali tada, na Starom trgu, teško da bih mogao da se ponašam
drugačije − time se ne pravdam, ja nisam heroj i ne želim to da budem,
ali ako ćemo pošteno, malo je verovatno da bih i mogao da se ponašam
drugačije, a da u perspektivi ne rizikujem da mi sve bude uskraćeno i
da postepeno budem isključen iz dalje razrade svoje glavne teme, koju
6i preuzeli moji saradnici, verne štitonoše partije − takvih primera je
u Akademiji nauka bilo na pretek. Gubitak rukovodećeg položaja i
uticaja često se preobraćao u katastrofu, i to strašniju nego što je
gubljenje položaja u nauci. Da, u meni je govorio klasičan konformista,
sluga vlasti, što je u ogromnoj većini tada i bila inteligencija, ma šta
ona govorila o sebi post faktum.
Još jedan momenat, individualni, lični, ali ništa manje bitan,
smetao mi je u tom slučaju... Jasno mi je da ni to nije opravdanje, pa
ipak... Kao gušterača, koja neprestano luči fermente u organizam, sve
vreme me je tištala i pekla bolna misao o tome šta Konjuhanov usput
misli o mom ličnom anonimnom poreklu. Ta pomisao mi nije
dopuštala da se osećam lagodno. Da li je on to shvatao ili nije, ili je,
zanet svojim spekulacijama i idejama načisto zaboravio, ispustio iz
vida ko sam ja i šta sam poreklom, ili je, naprotiv, namerno

200
eksploatisao tu činjenicu iz moje biografije − biografije nahočeta, koje
je svojevremeno nađeno umotano u sargiju na tremu ruskog dečjeg
doma. Jer, faktički, ja sam upravo bio iksrod, mada prirodno rođen, ali
upravo takav, bez roda, bez plemena, nesalomiv, nepokolebljiv, da ne
kažemo − bezdušan u svojim postupcima, čuven kao pouzdan
stručnjak u svom poslu, čovek koji ne traći svoje sposobnosti i vreme
ni na šta drugo osim na koristan rad. Po svemu sudeći, partijskim
ideolozima je upravo to i odgovaralo, oni su želeli da upravo takvi
budu pravi iksrodi. Bio sam nalik na iksroda voljom sudbine. Mada se
o tome nije govorilo otvoreno, nehotice sam istican kao živi primer,
svojevrsna praslika... To mi je bilo jasno... Možda se time i mogu
objasniti čudna osećanja koja su mnome vladala toga dana u jednom
od glavnih kabineta na Starom trgu.
Bio sam nesiguran − osećao sam zebnju, zbunjenost, slabost: duša
se kidala u klopci. Ispostavilo se da je među zidovima tog kabineta
nastajalo nešto nalik na zaveru u kojoj i sam učestvujem. Gde je
granica koja deli naučne oglede i zločin, ko bi mogao da pokaže tu
nestabilnu među?! U srce mi se uvlačila sumnja: a ako je to zavera
protiv vekovnih principa čovečanstva, stečenih kroz patnju u dugom
lancu generacija, čovečanstva koje živi makar i strašnim i
besmislenim životom, ali neizostavno, iz roda u rod, žudi za
savršenstvom, uzda se u čudo u ostvarenju utopijskih ideja, polazeći
od nada predaka koji su nepokolebljivo verovali u to, da će, ako njima
nije uspelo, njihova deca, unuci naći željenu sreću... Iksrodima je
predstojalo da zaustave kretanje tog istorijskog točka, da okončaju sa
Očinstvom, Materinstvom, da dokrajče sve što je predstavljalo
nastavljanje iskustava generacija za sve i svakoga na belom svetu...
Situacija kakva nije viđena otkad je sveta i veka, i nezamisliva je: po
drugi put, posle Adama i Eve, proterivani su iz sveta Otac i Majka, i to
tiho, bez praskova gneva nalik na grmljavinu s nebeskih visina, bez
prokletstava, urezanih u pamćenje za sva vremena, isterivani su
veoma prozaično − putem isključivanja roditeljskih obaveza,
isterivani su podmuklo i postepeno − putem manipulisanja fetusima,
isterivani su i to u nikuda... I u celokupnoj toj priči nevoljno sam se

201
pojavljivao ja u togi glavnog aktera, goniča i nevidljivog krvnika
Očinstva i Materinstva.
Ali u isto vreme shvatao sam koliko se povećava moja uloga, moj
značaj, koliko važno postaje moje mesto pod suncem konjunkture. Bio
sam potreban silnima ovoga sveta kao izvršilac grandiozne akcije.
U punoj meri sam ubirao plodove sudbine nahočeta. Možda je to
predodredila sama sudbina: sve se odvijalo kao prema nekakvom
đavolski smišljenom scenariju − kao da sam namerno gurnut da se
osvetim svetu upravo na taj neverovatan način − ja, iksrod po rođenju,
bio sam pozvan da odgajim pleme anonimno rođenih iksroda po
tehnologiji koju sam sam smislio. A nekome se učinio pogodnim
upravo takav sticaj okolnosti − na tom zaokretu istorije naleteo sam
baš u pravi čas, upravo kad treba...
Ispraćajući me, već kraj vrata, Konjuhanov reče:
− Andreje Andrejeviču, ne znam šta vi o tome mislite, ali meni je
susret s vama pričinio ogromno zadovoljstvo...
Odgovorio sam otprilike jednakom ljubaznošću. I tada on
iznenada nastavi razgovor.
− Znate, Andreje Andrejeviču, želim nešto da vam objasnim.
Obratiće vam se drugovi iz organa, oni su zaduženi za... − On ne
izgovori do kraja, i nastavi: − Oni će imati neke predloge, kako bi
pomogli ostvarenje vašeg zadatka. Reč je, naravno, o problemima
tehničke, organizacione, prirode, nemojte da brinete. Kod njih je,
uzgred budi rečeno, uvek sve promišljeno, sračunato i, u datom
slučaju, rekao bih, oni su dobro obavešteni...
Iskreno rečeno, to što je rekao unekoliko me je uznemirilo.
− Vadime Petroviču − rekoh Konjuhanovu. − Kad ste to već
pomenuli, na čemu sam vam zahvalan, nije li ipak bolje da od vas lično
čujem kako će izgledati pomoć pomenutih drugova. Da bih bio
spreman za odgovarajuće kontakte.
− Naravno − s razumevanjem se osmehnu Konjuhanov. − Rado ću
vam, Andreje Andrejeviču, reći ono što znam, i to je sasvim u redu,

202
slažem se s vama. Informacije koje imam od našeg odeljenja. A ostalo
ćete saznati neposredno tokom rada.
Ono što sam zatim imao prilike da čujem zaista se, sa stanovišta
čisto poslovnog pristupa, pokazalo kao veoma racionalno. Drugovi su
znali šta žele i o svemu su razmislili i sve predvideli.
Razmišljao sam o tome tek u kolima. Opet sam se, gledajući
moskovske ulice, setio pojedinosti razgovora s Konjuhanovom,
zaprepašćen što je moj laboratorijski rad tako neočekivano prerastao
u velik i strogo poverljiv program, važan za državu.
Prema projektu kompetentnih organa, uzgajanje iksroda trebalo
je da se ostvaruje u dve faze. Prva – embrionalno-inkubaciona −
prepuštena je u celini i potpuno mom Institutu, na moju ličnu
odgovornost, radi čega sam raspolagao odgovarajućim pravima i
sredstvima. Najsloženiji deo u toj fazi bio je povezan sa implantacijom
laboratorijski začetog anonimnog fetusa u utrobu inkube, žene koja
daje svoj organizam za nošenje ubačenog embriona, to jest za
uobičajenu devetomesečnu trudnoću. Posle porođaja započinje druga
faza, uslovno − dojenje. Taj deo programa više nas se nije ticao,
odgajanjem i daljim vaspitanjem iksroda trebalo je da se bave
specijalni internati. Otprilike je tako, u opštim crtama, organima
kompartije izgledala „industrija“ iksroda.
Problemi? Kao i svuda, i tu su nastali svojevsrni problemi.
Najslabije mesto u toj tehnologiji, ma kako to zvučalo paradoksalno,
bila je ne transplantacija fetusa u utrobu žene-donatorke, niti
odgajanje fetusa u njoj, već čisto subjektivni faktori moralno-etičkog
reda, povezani sa psihologijom žena, koje su ponuđene da budu
inkube. Veštački, u laboratoriji začet iksrod genetski nije imao sa
inkubom nikakve veze. Ima li smisla govoriti o tome da ni izdaleka ne
bi svaka žena, zaista ni izdaleka ne bi svaka pristala na takav „najam“,
na „arendno“ korišćenje svog materinskog krila za fiktivno
materinstvo. U vezi s tim problemom mogao je veoma lako da nastane
društveni skandal. I šta onda? Kakva bi se galama podigla u
inostranstvu, došlo bi i do OUN i ostalih humanitarnih organizacija,
koje samo čekaju neki gromoglasan slučaj! I upravo zato se mora odati

203
priznanje pronicljivosti i snalažljivosti našeg svagdašnjeg „troslovca“
− KGB. Dok je Konjuhanov, ispraćajući me, izlagao organizacione ideje
partijskih organa, shvatio sam, poput ptice koja se našla u pećini iz
koje postoji samo jedan izlaz, shvatio sam da se naša laboratorija, naš
Institut i ja sam, odavno nalazimo pod budnim okom nadležnih organa
− do te mere je tačno bila sagledana suština problema. Radnici KGB
nudili su svoje metode i saradnju u rešavanju zadatka. Ponuđeno je
sledeće: inkube će biti tajno vrbovane među osuđenicama na
izdržavanju kazne. A takvih je u zemlji uvek bilo i previše. Desetine i
stotine hiljada logorašica, osuđenih po najrazličitijim paragrafima za
svakakve prestupe, nalazile su se u mnogobrojnim popravnim
kolonijama i bile deportovane. Izbor inkuba među logorašicama
mogao je da bude u tom smislu gotovo neograničen. Tražena je moja
saglasnost. Obećah da ću razmisliti.
Kasnije sam se upoznao s pojedinostima ponude partijskih organa
i opet sam bio zapanjen poznavanjem stvari u obavljanju postavljenih
zadataka. Kao inkube, trebalo je vrbovati žene koje su zatvorene i
osuđene na duže izdržavanje kazne, od 10 do 25 godina. Posle
određenog medicinskog pregleda, logorašici bi bila ponuđena uloga
inkube pod sledećim uslovima: a) rođenje jednog iksroda smanjilo bi
izdržavanje kazne na pola, rođenje drugog iksroda dalo bi joj pravo na
potpunu slobodu; b) logorašica-inkuba bila je obavezna da doji iksrod
bebu do tromesečnog uzrasta, a zatim bi bila dužna da je bez pogovora
preda državi na vaspitavanje; v) po završetku posleporođajnog
perioda, logorašica-inkuba bila bi prebačena u logor ili deportovana u
neki sasvim dalek region; g) logorašica-inkuba potpisala bi izjavu da
neće davati podatke o sopstvenoj ulozi, mestu boravka, kao ni o
personalu ustanove; u slučaju da prekrši potpisani dogovor,
logorašici-inkubi bilo bi ponovo suđeno.
Tako je u opštim crtama izgledao projekt vrbovanja logorašica
koji su smislili partijski organi. Dugo sam razmišljao. Ne mogu da
kažem da sam bio oduševljen tim projektom, ali drugi izlaz nisam
video. I pristao sam.

204
 Razgovarao sam s jednim od saradnika organa. On je došao u
Institut radi razgovora. Prilično pametan čovek. Kada sam izrazio
sumnju u moralnost vrbovanja inkuba među osuđenicama, odgovorio
mi je da za sada nema druge varijante, ali da će vremenom prestati
potreba za korišćenje logorašica − usluge inkuba će se plaćati kao što
se, recimo, plaćaju usluge prostitutki. I možda će inkubatorsko
nošenje anonimno rođene dece vremenom za određeni krug žena
postati profesija, i to prilično isplativa.
Naš razgovor je bio apsolutno direktan, otvoren, bez ikakvog
uvijanja. On je tvrdio da dolaze vremena kada će inkubatorstvo postati
ne samo legalno, već će, štaviše, taj tip rađanja imati najviše prednosti.
I tada će pojmovi „Majka“ i „Otac“, otići u sferu predanja ili će imati
čisto uslovno značenje.
Na taj način je namera organa postajala sve ogoljenija u svom
tajnom delu i budućim namerama − korak po korak, razotkrivala se
njihova naročita zainteresovanost za kontrolu u odgajanju novog tipa
raskorenjenog čoveka. Namera je bila da se vremenom taj posao
postavi na čvrste osnove. Predviđeno je da se postepeno sve više
uvodi anonimno rađanje anonimne dece od strane profesionalnih
porodilja, organizovano vaspitavanje iksroda u internatima, kako 6i
stanovništvo, oslobođeno potrebe za rađanjem dece, moglo u
potpunosti da se posveti proizvodnom radu, kao i drugim aktuelnim
zadacima, a pre svega, naravno, nezadrživoj svetskoj revoluciji − tog
cilja komunisti nisu nameravali da se odreknu. Iksrodi će u svetskoj
istoriji staviti tačku i počeće novo računanje vremena...
Nije birao izraze, taj moj sagovornik, moj kurator: „Iksrodi će
staviti tačku, definitivnu i odavno pogrebnu. Sva ta galama, borba za
mir u celom svetu i ostale lepote, samo su sentimentalno brbljanje. I
ako presudnu ulogu bude imao atomski udar, izvršiće ga upravo
iksrod. On nema šta da izgubi, ništa ga ni sa kim ne povezuje, on je
bezličan, njegova Domovina je − Sistem, koji mu je dao život u
epruveti. I neće mu zadrhtati ruka kada bude pritiskao dugme. Sve je
upravo u tome − ko će biti prvi kad bude potrebno da se pritisne

205
dugme. Sve je u tome − ko će biti taj, kome će odnegovani iksrod
prvom naneti atomski udar!“

Omanji sanatorijum u podmoskovskim šumama, koji je nekada

pripadao sindikatu, sada je, kao naučnoistraživačka baza, dat nama.
Pola godine je otišlo na rekonstrukciju i opremanje kabineta, soba,
prostorija za obezbeđenje, i ostale službe.
Nisam naročito žurio. Ali došlo je vreme da se započne rad. Odmah
moram da kažem: prihvatio sam to teška srca i možda se zato
naglašeno nisam zanimao za ličnosti kandidatkinja za inkube, bilo mi
je dovoljno ono što je pisalo u pratećim dokumentima. Držao sam se
prema njima strogo zvanično, razgovarao suvo i lakonski. Dovođene
su na kliniku jedna po jedna, svaka u određeno vreme, u zatvorenim
kolima, odevene u civilnu odeću, i sve su za mene bile isto lice − objekti
predstojeće implantacije iks-embriona. Obraćao sam im se bezlično,
sa ženo: „Dobar dan, ženo. Kako se osećate, ženo? Oprezno, ženo,
moram da vas pregledam, ne pomerajte se.“ Samo tako. Adekvatno je
utvrđen i način njihovog obraćanja meni − profesore. Ništa dodatno,
ništa suvišno, sve inkube bile su važne samo kao iznajmljene utrobe.
Nijednoj od njih nisam zapamtio lice, pošto za posao to nije bilo
potrebno.
I samo jedna je bila izuzetak od pravila... Ali o tome posle... O tome
bih posle...
Stigao si na Obalu, a dalje je druga Reka...
Mučiš se, tražiš bilo kakav razlog, samo da odagnaš misli o tome,
sećanje na to. I šta se dešava? Zar se ne uveravaš svaki put u
besmislenost, u uzaludnost pokušaja da pobegneš od sebe? Umreti se
može, ali pobeći od sebe ne. U tom smislu je čovek, pošto je smrtan,
večan.
O, Bože, otkud ta potreba da se objasni neobjašnjivo, to bacanje u
ponor sopstvene duše da bi ispričalo ono što se ne pokorava reči, u
krajnjoj meri, tvojoj reči?!

206
 A smatrao si sebe izuzetno snažnom ličnošću i bilo bi čudno da
nisi mogao da vladaš sobom onda kad to zahteva viši cilj. Ipak, tada
nisi mogao da se savladaš... U stvari, ništa nije nagoveštavalo ono sa
čim si se sudario − kao kad kometa naleti na drugu kometu. Jer, sve je
išlo svojim redom.
To se desilo u proleće sledeće godine, kada su prvoj grupi inkuba
već bili implantirani embrioni i one se nalazile pod odgovarajućom
medicinskom kontrolom.
Tu ženu su toga dana doveli na ispitivanje, kao što su obično
dovođene i druge, u pratnji „bolničara“ − tako smo, staromodno,
nazivali stražare inkuba. Kada su je asistent i medicinska sestra uveli
u moj kabinet, ovlaš sam pogledao rezultate njenih preliminarnih
analiza. Sve je bilo u granicama normale − opšti fizički pokazatelji i
ginekološki deo, jer samo to me je i zanimalo − da li je pacijentkinja
pogodna za nošenje implantiranog ploda, dok je sve ostalo bilo posao
specijalnih službi i njihova briga. U tom smislu posao je bio jasno, da
ne kažem besprekorno razgraničen, i nikakvi problemi se nisu
pojavljivali. A i kako bi se pojavili. Jer, u logorima i zatvorima su odabir
kandidatkinja za inkube vršili kvalifikovani saradnici koji su pažljivo
izučili logorašice u pogledu njihove pogodnosti za datu namenu; same
logorašice, koje su pristale da nose plod, bile su najviše
zainteresovane da im se ne desi nešto zbog čega bi propustile takvu
neverovatnu mogućnost smanjenja kazne: pošto donese i rodi dete,
logorašica se spasavala mnogih godina robijanja! Tako nešto nijedna
od njih nije mogla ni da sanja! Zato je jasno zašto su se kod nas u klinici
pojavljivale drhteći od straha i nade, moleći se nebu da se ništa ne
ispreči prilici koja se ukazala na njihovom strašnom putu. Jer moglo
se desiti da žena bude proglašena nesposobnom u poslednjoj fazi
kliničke ekspertize: nije, tobože, pogodna za inkubu. Zato su žene,
prirodno, bile uzrujane.
Novu logorašicu, pošto je dovedena u kabinet, ostaviše da sedi na
stolici pokraj vrata. Kratko odgovorih na njeno jednosložno
„dobardan“, ponovo zavirih u njen dosije da vidim njen lični broj i
indeks mesta izdržavanja kazne, još jednom pogledah kako joj je

207
prezime i odmah ga zaboravih − čini mi se da je bilo Lopatina.
Prezimena se obično ne pamte − ili su veoma komplikovana, ili veoma
jednostavna. Ali ime pacijentkinje učini mi se čudnim − Runa. Kakvo
je to ime, ima u njemu nečeg runičko!“,7 osmehnuh se i podigoh glavu.
Prvo što mi pade u oči bilo je da je žena imala naočari. Eto, među
inkubama se pojavila i jedna takva − s naočarima. Imala je inteligentno
lice i ja pomislih da joj, mora biti, nije lako tamo gde se, kao što je
poznato, psuje, batina, čupa za kosu, i tome slično... A inače nije
izgledala nimalo loše, na slobodi je, verovatno, bila lepša, bila je, po
svoj prilici, lepotica. Ali gledala je nekako drugačije, ne onako kako bi
trebalo u njenom položaju − ni traga od osmeha punog krivice, ni
predusretljivosti u pogledu. Smeđe oči iza stakala naočara izražavale
su samo uzdržanu radoznalost. Moglo se pretpostaviti da je na slobodi
pazila na svoj izgled, čupala obrve, mazala trepavice, preobražavala se
pred ogledalom... Ali sve je to samo naizgled, uzgredno, ima ona na
duši nekakav ozbiljan zločin, nije tek tako osuđena na deset godina,
nije tek tako u zatvoru... I sada je rešila da rodi iksroda, da bi sebi
smanjila kaznu.
− E, pa ovako, ženo − rekoh. − Kontrolne analize moraju se uraditi
još jednom, ponovo. Tek tada će se znati šta ćemo dalje.
Ona je ćutala.
− Da li se na nešto žališ?
− Na šta mislite? − upita ona.
− Samo na zdravstveno stanje. Ni na šta drugo.
− Ne, za sada ni na šta.
− Potrebno je da se strogo držiš pravila pripremnog perioda. O
tome će ti sve biti rečeno. Ako sve bude u redu, implantacija će biti
izvedena početkom sledeće nedelje, u utorak ili sredu, ne pre. Tako da
ćeš morati da sačekaš.
− Pa ja i ne žurim. I za sve to me nimalo nije briga.

7Rune − pravolinijska slova kojima su se služili stari germanski narodi dok nisu
upoznali i primili latinicu; najstariji alfabet runa imao je 24 znaka. − Prim. prev.

208
 Njen drski odgovor me je začudio. Do sada ničeg sličnog nije bilo.
Pošto pažljivije osmotrih cvikerašicu, ustadoh od stola i priđoh joj.
Ustade i ona. I ja strogo rekoh, kako se ne bi usudila da ponovo sa
mnom razgovara tim tonom:
− Ako ne žuriš, a tim pre ako te nimalo nije briga, ima li smisla da
se uopšte hvataš u kolo? S kakvom namerom si ovamo krenula i da li
si znala zašto dolaziš?
− Znala sam. Razume se da sam znala.
− Pa? Tebe pitam, ženo. Zašto si ovamo došla?
− Zašto? Zato da vidim vas, profesore, i da budem sigurna da sve
ovo nisu priče za malu decu?
− Samo zato?
− Verujte − samo zato. Da vas vidim i da vam kažem istinu u lice.
− Tako, dakle?! − nehotice mi se ote. I ja rekoh kratko i oštro: − Jesi
li potpisala pristanak?
− Da, potpisala sam.
− Da li ti je jasno da će tvoje ponašanje biti kvalifikovano kao
kršenje dogovora i da možeš da dobiješ novu kaznu?
− Jasno mi je.
− Postoji li za tako nešto goruća potreba?
− Postoji goruća potreba za ovim razgovorom. To je potrebno
vama.
− Meni? Pa zar ti i ja rešavamo nekakve probleme?
− Rešavamo. Da li će se ljudi razmnožavati kao što su to odredili
priroda i Bo!“, ili po nagovoru đavola − je li to dovoljan problem?
Ućutah, kao da sam iznenada naleteo na zid. Zatim rekoh, jedva
suzdržavajući bes:
− Za to ja imam sopstvenu glavu na ramenima, madam. Moraćemo
da se rastanemo. Šteta što nećeš moći da smanjiš svoju kaznu, nego
ćeš je, naprotiv, produžiti. Ali za to si sama kriva.
− Ono što sam morala da kažem, rekla sam.
− Ne dopuštaš li sebi previše? Nije li te izdalo osećanje mere?
209
 − Ja sam logorašica, Andreje Andrejeviču. − Ona mi se neočekivano
obrati nazvavši me imenom i patronimom, i to što sam mehanički čuo
po sto puta dnevno u njenim ustima zazvuča čudno. − Ja sam samo
logorašica i ništa drugo − ponovi ona. − Znala sam šta me čeka. I
postigla sam ono što sam htela. Smatrala sam to svojom dužnošću. I
izvršila sam je kako sam mogla. Možda će ovaj razgovor da probudi
nešto u vama i natera vas da se zamislite. To je sve.
− Nemoj ti ovde da mi držiš moralnu propoved! − ražestih se, sve
više shvatajući da se desio neočekivan, ali u radu s inkubama svakako
neizbežan poremećaj. − Umesto tebe naći će se desetine onih koje
jedva čekaju!
− Upravo to je najstrašnije − reče ona. − I to je na vašoj savesti. U
celini i potpuno na vašoj savesti.
− Ima raznih vrsta savesti! − rekoh ljutito.
− Tako nešto prvi put čujem.
− Prepustimo filosofsku diskusiju onima koji za to imaju vremena.
Ti nisi zbog toga ovamo dovedena. Odlazi. Ti i ja nemamo o čemu da
razgovaramo.
Pritisnuh dugme. Dođoše po nju.
− Zbogom − reče ona izlazeći.
Ne odgovorih ništa.
Vrata se zalupiše. Vratih se pisaćem stolu. Počeše drugi poslovi,
druge brige.
Ali taj neprijatan slučaj nije mi izlazio iz glave. Trebalo je da dam
nalog da se ta što „traži pravdu“ pošalje tamo odakle je i došla, u logor,
čini mi se, blizu Kostrome, pa neka tamo zamišlja šta joj je drago. Ali
ostavih to za kasnije. Prisećao sam se te logorašice usred posla,
između telefonskih poziva i razgovora, i mada nikako nisam mogao
sebe da nateram da je zaboravim, nikome, nijednom od saradnika, čak
ni onima s kojima sam bio relativno blizak − baš nikome ne rekoh ništa
o onome što me je izbacilo iz ravnoteže i što me je i dalje peklo.
Bio sam u čudnom, veoma čudnom stanju, samoga sebe nisam
mogao da prepoznam. Iz nekog razloga reših da se 6olje, podrobnije

210
upoznam s njenim dosijeom. Odakle li je? Ko je ona uopšte? Za šta je
osuđena? Po kom članu? Psihički nenormalne, navodno, u logorima ne
drže. Ali otkud onda ta sumanuta žena? Kakav li ju je to vetar očajanja
doneo, kakvim je mislima i rečima bila rukovođena i šta je još mogla
da kaže, da je imala slobodu, kako bi što bolnije udarila na moju savest,
tako da mi se smrkne, da počnem da puzim ostavljajući krvavi trag
muke.
Pretendenti na savest obično nemaju ništa osim svoje kategoričke
tačke gledišta, i u tome je snaga njihovog napada. Savest, međutim,
zahteva pre svega unutrašnju nezavisnost, jer se inače kupuje i
prodaje, kao starudija na pijaci. Pa i inače, ima li čega banalnijeg na
svetu od pojma savesti? I tu se pojavila ta logorašica da mi otkriva
Ameriku! Ona će da mi priča o savesti − prestupnica, logorašica,
osuđenica?!
Ali razmišljajući na taj način, počeh samoga sebe da mrzim. Šta se
tu pravdaš, pred kim i zašto?! Pokazao si se slab. I zašto neprestano
razmišljaš o njoj?
Opet otvorih njen dosije. Lopatina Runa Fedulovna, osuđena po
članu 158, zbog posedovanja i rasturanja antisovjetskih materijala...
Pa onda je jasno, zar se nije moglo odmah videti kakva je to zverka?!
Pa naravno, takvima nikad nije dosta, večno moraju da se bune, da se
istaknu, i ovog puta je, čini se, našla gde da se istakne... Nije udata,
razvedena je. Pa ko bi živeo s takvom kučkom! Nije ni čudo.
Zatim su me zaokupili drugi poslovi i ostao sam i posle radnog
vremena da ne bih nosio sa sobom papire koji se moraju čuvati samo
u službenim sefovima. Pročitao sam sve što je imalo veze s Runom
Lopatinom. I šta sam posle svega pomislio? Sve u svemu, naravno, ona
je bila osobena žena, s određenim pogledom na život; po pravilu takve
ličnosti se u svim vremenima javljaju u radikalnim krugovima, u
opoziciji, duhovnoj, političkoj, državnoj. Među njima ima raznih. I onih
što uobražavaju da su mesije i radi ideje su spremni da žrtvuju sve koji
pođu za njima... Ali šta Runa ima zajedničko s takvima? Po svemu
sudeći, ona je usamljena idealistkinja. Uostalom, ko će je znati. Kako
bih mogao da sudim ako sam je video samo jednom, ako sam od nje

211
čuo samo nekoliko reči. Da, naravno, njen život nije bio lak, nimalo lak,
predavala je u školi, zatim se bavila dokumentarnim filmom − pisala
je scenarija za dokumentarne filmove o sovjetskoj školi, a svi ti iz škola
su kod nas uvek bili socijalno reski.
Setih se iznenada nezaboravne Vave, Valerije Valentinovne. Kad
bi ona znala čime se sada bavi njen genijalni učenik! Ali to su bile
uzgredne misli. A što se tiče Rune, ona je, po svemu sudeći, dospela na
sud zbog svog brata Lopatina Igora Feduloviča. On je bio profesionalni
filmadžija, završio je znameniti VGIK8 i, po svemu sudeći, uz njegovu
pomoć i uticaj Runa je počela da se bavi školskim filmskim temama. U
materijalima koji su zatim sledili, naglašavano je da je bivša
nastavnica Runa Lopatina, koja se isticala u amaterskoj sekciji
filmskog studija Gorki, doprinosila širenju idejno sumnjivog
raspoloženja među ljubiteljima filma. Bilo je svedoka koji su tvrdili da
se ona, Runa, zalagala za tendenciozan pravac u umetnosti, za
dokumentarne teme u kojima su negativno predstavljeni sovjetski
građani i njihova svakodnevica. To je bio preludijum za optužbu.
Glavni optuženi bio je njen brat Igor Lopatin, koga je optužnica
teretila za to što je kao „stalno zaposleni filmski snimatelj državnu
aparaturu i sredstva koristio za rad koji se krivično goni − snimao je
dokumentarne filmove u kojima se kleveće i iskrivljuje sovjetska
stvarnost, sramoti sovjetsko društveno i državno uređenje, s ciljem da
se na taj način dezinformiše zapadna javnost.“ Pri tome je isticano da
se „optuženi tim zločinačkim poslom nije bavio bez koristoljublja, već
je filmske materijale koji brukaju sovjetsku državu na Zapadu
prodavao za valutu. Upravo tamo, u inostranstvu, gde su ti materijali
prikazivani u bioskopima, naše specijalne službe su i otkrile poreklo
filmova.
Što bi se reklo u takvim slučajevima − poznata pesma, otrcana
priča, da li je sve bilo tako ili nije bilo, međutim, zbog svega toga Runa
Lopatina je bila optužena za kriminalnu delatnost. Optužena je za
direktno saučesništvo s bratom − on je njoj davao „bez odobrenja
8Državni institut za kinematografiju, najpoznatija filmska škola u SSSR, kao i sada,
u Rusiji. − Prim. prev.

212
snimljene“ trake, a ona ih je čuvala kod bliske prijateljice. Sve veze su
razotkrivene. Neko je istragu uputio na trag. Igor je uhapšen, a kad je
Runa potrčala drugarici u stan da je upozori, tamo su je već čekali
zaposleni u odgovarajućoj službi. Tako je uhapšena s dokaznim
materijalom. A onda se desilo nešto neočekivano − tokom procesa
Runa je očajnički nastojala da nekako olakša sudbinu svog brata. Onda
je preuzela na sebe najveću krivicu, rekavši da je sve bilo njena ideja
− snimanje scena iz života i svakodnevice sovjetskih ljudi, da je ona
davala bratu uputstva šta da snima i kako da snima, da je ona sama,
lično, davala snimljene trake stranim dopisnicima za valutu, da je, u
suštini, njen mlađi brat bio puki izvršilac njenih zamisli.
Eto, to je ta priča. I bila je još jedna zanimljiva pojedinost: na sudu
je Runa optužena zbog intimne veze s američkim novinarom koji je po
povratku kući, u Ameriku, navodno napisao članak u kome je „veoma
lepo govorio o svojoj ljubavnici, dok je prema sovjetskom društvu,
naprotiv, pokazao izuzetno neprijateljski odnos i to je, navodno, bila
njegova osveta za prestupnicu, koja je tada već bila uhapšena. Runa je,
pak, negirala da je bila ljubavnica američkog novinara i tvrdila da mu
je, naprosto, davala časove ruskog jezika... Sve u svemu, u tome je
teško snaći se. Ko će ih znati, šta je među njima bilo, ali kako god bilo,
sve se to za tu Runu završilo veoma žalosno...
Toga dana vraćao sam se s posla kasno. Imao sam posla, ali mi je i
čudna želja da se bolje upoznam s prošlošću Rune Lopatine takođe
oduzela prilično vremena.
Kao i obično, klimnuh glavom čuvarima kraj kapije i krenuh
alejom na Uspenski drum već u sumrak. Uključih se u reku automobila
koji su žurili u Moskvu.
Ovde su divna mesta i zimi, kada su šume i brdašca pokriveni
snegom, kao u snu, i leti, kada zelenilo dostigne svoj vrhunac, kad se
iza šume iznenada na nekoliko sekundi pojavi neočekivan prizor −
svetlucava krivina reke Moskve. Čudesna magija vode, neba, šume;
uvek sam se trudio da ne propustim trenutak da bacim pogled kroz
prozor i projurim dalje, zadržavajući pred očima ono što je ostalo iza
mene.

213
 Zadržavam se na ovim detaljima nimalo slučajno. Koliko puta,
bezbroj puta, jezdio sam ovim mestima u jednom i u drugom pravcu,
ali otkud sam mogao znati da će se pokazati kako je moj život krvno
vezan s tim prostorima pokraj puta? I da će doći vreme kada više neću
imati snage da idem tim putem, kad ću ga zaobilaziti...
A tada, približavajući se Moskvi, razmišljao sam da li je trebalo da
izdam nalog da goropadna kandidatkinja za inkubu, Runa Lopatina,
ponovo bude dovedena sutradan u kliniku? Da, dao sam takav nalog.
Zašto sam to učinio? I šta ću joj reći? Zar nije jasno da je njen cilj, kad
je pristala da bude inkuba, bio sasvim drugačiji, da je ona, ta Runa,
možda skroz ćaknuta, a možda iz nje govori manija uobražene
pravednosti, izuzetne osetljivosti i ostalih vrlina koje nisu od ovoga
sveta. Zašto da se s tim gnjavim?! Ma nju treba oterati što dalje, neka
propadne u svom logoru. Našla je koga će da podseća na savest, ko je
ona?! „A ti sam? A ti?! − odmah sam pitao sebe. − Našao si na kome da
se istresaš! Osuđenica, obespravljena logorašica, i ti s njom ukrštaš
koplje! Dobar si, nema šta da se kaže!“
Jedno dva puta sam u krivini kočnicu nagazio do daske i točkovi
su zaškripali tako da su se prolaznici bacali u jarak: zamislio sam se za
volanom, i nisam mogao da odagnam misli koje su me nasrtljivo
proganjale. A samo jednom sam video tu Runu, šta me je to spopalo?
Setih se kako sam ustao od stola i prišao joj, i kako je ona takođe ustala
sa stolice. Stoji preda mnom − logorašica u odeći, u koju su je
specijalno obukli radi dopremanja u kliniku van grada, profesoru pred
oči − odevena u đavo će ga znati gde sašivenu sivu bluzu, vrećastu
dugačku suknju, u grube cipele. Nekada, kad su stvari služile njenoj
lepoti i ukusu, ona je bila lepa. Mislio sam o njenim očima koje su
uznemireno, odlučno i hrabro gledale u mene. Jer, oči − nazivaju ih
ogledalom duše, ali to nije tačno − upravo one su sama duša; njena
krhka ramena su se nehotice zgrčila, a gipke, tanke ruke držala je
prekrštene. Takva kao ona treba da se isprsi, da bude slobodna, da se
smeje, da ide ulicom usred šarolike gomile. Nije ona za disidentstvo,
sve u svemu, ona je za neku sasvim drugačiju epohu. Za nju su haljine
iz prošlog veka! Mogu da zamislim kako bi izgledala... I uz to, kakve

214
samo gluposti lupeta! Zaustaviti nauku pomoću savesti?! Eto, tako ti
je to, svuda se čovek gura sa svojom savešću; što god bilo, ma šta se
desilo, on traži odgovor − da li je to po savesti ili nije! I svako na svoj
način čuva tu savest u nedrima. I svako se njome kiti. I svako o njoj
govori u ime Boga! Ali samo sa savešću nećeš daleko stići. Malo ko je
u stanju da ustane protiv Boga s njegovom savešću, kojom nas je sve
obdario i zauzdao, malo ko je u stanju da ga otera s puta, kada treba
uzeti u svoje ruke ono što je uvek bilo njegov monopol, kao što je
monopol njegova vlast nad rađanjem. Dosta mu je što ima monopol na
smrt, to mu, vala, niko neće oduzeti! A što se tiče rađanja, u tome mu
ja konkurišem i nije me briga za savest... Da li Runa to shvata? Po svoj
prilici ne, ona to ne može da shvati. Zbog toga je i došla kao heroina da
galami o savesti... Trebalo bi da misli na sebe, kud će i šta će sada...
Te noći u svojoj zgradi za akademike, jednoj od onih koje je još
Staljin poklonio svom timu za atomsku bombu, i od čijeg kolača sam i
ja dobio solidan komad, nisam mogao sebi mesta da nađem. Debeli
zidovi, ogromni prozori, visoki plafoni. Ali zašto sam ja ovde? I, inače,
zašto sam se rodio, zašto živim? Te noći opet u meni poče da govori
nahoče. Ja sam suvišan, i sam sam iksrod, ja sam „crna rupa“ u
ljudskom rodu. Koga sam ja na ovom svetu usrećio, ko je strasno
blagosiljao život zato što me je sreo, koja žena? Jevgenija, koja je
pobegla glavom bez obzira? Šta je ona, divna glumica, upoznala dok je
živela sa mnom? Hladan um, bezosećajnost, surovost, abortuse, koje
je svojeručno vršio njen muž? Pa čak i žene koje sam usput sretao na
svom putu, teško da su se potom sećale tih efemernih susreta kao
nehotičnih titraja sreće. Sve što je bilo u vezi sa mnom, razotkrivalo se
kao pustoš, odsustvo radosti...
Odatle moje misli neprimetno opet pređoše na nju, današnju
logorašicu, Runu, ženu s imenom iz vremena runa. Ali zašto
razmišljam o njoj? I šta li je s njom u ovom času? Pati, verovatno.
Možda je upravo očešljala kosu, pustila je da se i ona odmori od
mračnih misli koje je muče i roje se u njenoj glavi. A na slobodi se,
verovatno, drugačije češljala, imala je bujnu, talasastu kosu i tada nije
morala da je vezuje u čvor na potiljku, kao što je propisano u logorima.

215
Kad je naumila da „otvori oči“ profesoru, dovela je sebe u još gori
položaj, iskomplikovala sebi život. Nije valjda da je na to bila
spremna? I šta sad misli o našem današnjem susretu? Možda u
nečemu i ima pravo, ali samo savešću, samo lepim namerama, svet
nećeš zasititi, nećeš ublažiti niti promeniti zversku suštinu čoveka,
koji pohlepno želi sve više mesta pod suncem; uz takav apetit uskoro
sunca neće biti za sve, ali još je strašnije što on, čovek, sve više i
nezasitije žudi da vlada nad sebi sličnima. Zato su potrebni novoljudi
iksrodi... A ona hoće da im stane na put, da spreči njihov pristup
životu, vlasti, ratu. To se može razumeti, ali nema te sile koja može da
pobedi nepobedivo...
Potom sam se često pitao, gotovo besmisleno: zašto sam te večeri
u potpunosti bio prepušten sam sebi? Zašto nije bilo nikakvog skupa,
sednice, sastanka ili neke društvene i političke gungule, koje mi inače
ne daju mira...
Mučio sam se te noći i nikako nisam mogao da se smirim. Zbunila
me je ta logorašica Runa, zatekla me nepripremljenog − jer niko iz
mog okruženja nije sumnjao u naš posao, ili mi se barem tako činilo?
Ali ona ni sebe nije žalila, demonstrativno se žrtvovala! Kako je to
moguće? Zašto me ona prisiljava da uzmem na sebe nezahvalnu ulogu
progonitelja i tužioca? Nije valjda zaista, samo zato da bi mi bacila
optužbu u lice, odlučila da liši sebe slobode dodatnih deset godina?!
Mada, mogu da je razumem − to je jedino što je mogla da preduzme
kad je postavila sebi cilj da saopšti svoj stav, svoju istinu. Ona nema
mogućnosti da to izrazi otvoreno, javno − ni na ulici, ni na skupu, a tim
pre ni stranim dopisnicima. Ona je zatočena u logoru... I sada joj preti
nova kazna... Dobro je što niko ne zna o onome što se desilo među
nama, dobro je što se nisam izbrbljao nekome ni jednom jedinom
rečju, dobro je što sam naložio da je sutra pozovu ponovo. Da, sutra u
dva sata, ona će biti dovedena. Još nije sve izgubljeno, još nisu svi
mostovi spaljeni. Možda ću uspeti da je spasem novog suđenja.
Sve više sam se prepuštao toj ideji, sve više je u meni rasla želja da
je zaštitim, da je spasem kazne, i u toj svojoj želji nalazio sam nešto,
što je moje srce prvi put upoznavalo, otkrivao sam sebe ne

216
prepoznajući samog sebe. Šta mi se to desilo? Vođen željom da
razumem i zaštitim tu ženu, postepeno sam se pitao nije li to, što mi je
Runa Lopatina ispostavila račun, osuđujući samim tim sebe na
mučeništvo, u stvari, zapovest odozgo, nije li to samoodbrana
Svemilostivog? Ranije nisam mogao da shvatim šta je Svemilost, u
čemu se, zapravo, ona sastoji i kako se ispoljava, i tek sada sam
odjednom osetio: ako sam ja onaj koji, opijen samozadovoljstvom,
manipulišući embrionima, odbacuje samog Boga, nije li ta logorašica
Runa nekakva izaslanica, iskaziteljica Njegove Velikodušnosti i
Samilosti? Nema li u tome kušanja Dobra u meni?!
Od takvih misli bilo mi je i gorko i slatko. Osećao sam priliv
zahvalnosti prema njoj, prema toj logorašici koja me je naterala da se
osvestim, da posumnjam u sebe, da osetim svoju uobraženost i
nadmenost. Osetio sam da želim da pred njom budem drugačiji. Kakva
šteta što nisam mogao odmah da telefoniram Runi u specijalni zatvor,
u koji je privremeno bila smeštena. Koliko toga bih joj rekao, koliko
mnogo sam želeo da čujem zauzvrat. Samo da je bilo moguće da
sednem za volan i usred noći odjurim u taj zatvor, da je nađem i
zapodenem s njom razgovor! Ali o tome sam mogao samo da sanjam.
Jedino što sam mogao bilo je da čekam sutrašnji susret i da zamišljam
kakav će on biti. Kada Runu uvedu u moj kabinet i ostave nas radi
razgovora, ja ću joj prići i rukovati se s njom. „Izvinite, molim vas,
Runo, ali moramo se vratiti na naš razgovor. Spreman sam da
saslušam vaša razmišljanja sasvim ozbiljno, i vas molim za isto. Da
saslušate moje argumente.“
− „Odlično! − reći će ona i iskreno priznati: − A ja sam mislila,
profesore, da vas nikada više neću videti. Očekivala sam da me ujutru
vrate na staro, da me proteraju kao prokletnicu natrag u logor, da mi
ponovo sude i oteraju me još dalje, u Sibir ili na Altaj, a odjednom
dolazi dežurni nadzornik i obaveštava me da sam ponovo pozvana
profesoru Kriljcovu Andreju Andrejeviču. I evo me...“
„O, Bože pravedni! Na kakve me to gluposti navodiš? − šaputao
sam očajan. − Baš detinjasto, zaustavi me, podetinjio sam!“

217
 Da, razume se, od uzvišenog do smešnog samo je korak, ali neka
sam i smešan, laka srca bio sam spreman da sve bude upravo tako,
kako mi se pričinjavalo te noći. Samo da bude tako, kakva je sreća čak
i samo očekivanje željene besmislice!
I iza svih tih poriva, koji su odjednom obuzeli moje srce, poput
crnog oblaka na horizontu, pojavi se za mene najteža sumnja − zaista,
imam li pravo da proizvodim iksrode u utrobi inkuba? Koji viši ciljevi
mogu da opravdaju moje postupke? Neću da grešim dušu, sumnje te
vrste postojale su u meni, ali ni ja ni bilo ko od mojih kolega nikada o
njima nismo govorili. Dostignuća nauke uzdizala su nas ne samo u
sopstvenim očima, već i u očima društva. Ipak, primere za to koliko su
ponekad nespojivi nauka i savest, i koliko su međusobno često
povezani nauka i zločin, u XX veku nije trebalo dugo tražiti.
I evo, došao je čas kada je progovorila moja savest koju je
probudila zatvorska zatočenica. Da priznam antičovečnost anonimne
dece od anonimnih roditelja, odgajenih uz pomoć inkuba − na to me je
podstakla Runa.
Šta ju je dovelo k meni, šta nas je to vezalo do same smrti, stvar je
sudbine... Nije na meni da sudim...
Te noći nastupio je prelom. Bio sam spreman da molim oproštaj
od žene koja me je zapanjila svojim neviđenim samoodricanjem,
nezamislivim postupkom. Bio sam spreman da padnem pred njom na
kolena, kako bih odbacio zlo koje sam nosio ljudskom rodu. I kad bi
ona prihvatila moju ljubav i mogla na nju da odgovori na isti način,
zatražio bih njenu ruku... Da, da!
Nisam mogao da zamislim na koji način bi to moglo da se ostvari,
jer ona je osuđena na tolike godine robijanja, ali ako bi ona rekla „da“,
bio bih čak spreman da zajedno s njom pobegnem bilo kuda − u šumu,
u planine, preko mora, bilo kuda, samo da budemo zajedno... I započeli
bismo novi život, makar i skitalački, za mene bi to bilo iskupljenje za
moju zlokobnu prošlost...
I kad sam već počeo o tome da mislim više nisam mogao da se
zaustavim. Moja mašta nije imala granica. Sprovodio sam revoluciju u
sebi, bespoštednu, nemilosrdnu. Prepuštao sam se snovima. Moj novi

218
život trebalo je da započne od sutrašnjeg dana, kad Runu dovedu k
meni i mi ostanemo nasamo. Pokušaću da joj objasnim ono što se
desilo u meni, da joj ispričam o onoj katarzi koju se doživeo, da je
ubedim da sam spreman na sve. Samo da ona kaže „da samo da u meni
vidi nekoga koga bi mogla da zavoli. Samo da se ona uveri u moju
iskrenost, samo da poveruje da treba da budemo zajedno...
Bila je već uveliko prošla ponoć kad sam zaspao na kauču
nemirnim, lakim snom. A u zoru sam začuo oluju koja je parala nebo.
Grmelo je iznad krova, lila je silna kiša. Ne otvarajući oči video sam šta
se dešava u prirodi, kao da sam lično ja stvorio tu oluju, video sam
kako sevaju munje preko celog neba, video sam kako se savijaju grane
drveća pod naletima kišnih mlazeva, video sam kako jato ptica
uplašeno tumara u olujnom prostranstvu, tražeći utočište...
I ja sam leteo u tom olujnom prostranstvu. Izleteo sam kroz otvor
za provetravanje, uzleteo iznad krovova, iznad ulica i parka. Leteo
sam naslepo i nasumično usred munja i oblaka − jer negde na zemlji
nalazio se zatvor u kome je slušala oluju i ona, žena koja je odbila da
bude inkuba... „Runa! Runa! − vikao sam. − To sam ja! Tražim te!“ O
čemu je ona razmišljala u tom olujnom času, dok sam je dozivao s
nebesa?
Sutradan sam morao da uložim veoma mnogo napora da se
kontrolišem, da se pravim da radim, kako bi sve službe naše klinike
dobro funkcionisale. I sve je teklo kao i obično. I niko od kolega, niko
od saradnika nije primetio da ja više nisam isti...
Čekao sam svoj trenutak. Vreme je teklo užasno sporo.
Svima sam bio pred očima, kao i uvek, izvršavao sam svoje
dužnosti. Ali to više nisam bio ja...
Vreme se vuklo veoma sporo...
Naznačeno vreme se bližilo. Čekao sam da se Runa svakog
trenutka pojavi... Samo što nije... Ali nikako da je dovedu.
Prođe još četvrt sata. Nema je. Dadoh zadatak da pozovu i pitaju
da li su kola krenula... Sekretarica je uspela da dobije vezu, rečeno joj
je da su kola krenula prema planu, na vreme.

219
 Počeh da brinem. Šta je moglo da se desi? A šta ako se desila
nesreća na putu?
Kazaljke na satu bližile su se trojci. Kad će? Telefonirao sam lično.
Rekoše mi da se kolima nešto desilo. U tom času utrčava sekretarica.
Bleda kao smrt.
− Šta se desilo?! − vičem.
− Pacijentkinja je poginula!
− Kako poginula? Koja pacijentkinja?
− Ona koju čekamo. Upravo su telefonirali s puta.
− Nesreća?
− Ne, nije nesreća. Pokušala je da pobegne...
− Da pobegne? I?
− Ubijena je!
− Ne razumem!
− Rekli su da će sad doći i sve ispričati...
Da, prema uputstvu koje sam dao prethodnog dana, zatvorenicu
Lopatinu R. Š., br. A687, stavili su u kola kako bi je u naznačeno vreme
dovezli u kliniku.
Usput, već izvan grada, na onom delu puta koji vodi kroz šumu
blizu obale reke Moskve, logorašica je počela da se žali da joj je veoma
muka i da ne može više da izdrži vožnju, počela je da moli i insistira
da kola stanu, kako bi mogla da iziđe, jer samo što se nije ispovraćala...
Morali su da stanu. Logorašica je izišla, napravila nekoliko koraka
i odjednom počela da beži, skrivajući se u šumskoj česti. Stražarka
koja ju je pratila, potrčala je da je stigne. Naredila joj je da stane. Ali
ova je i dalje trčala. Stražarka je vikala za njom da će pucati. Radi
upozorenja ispalila je dva hica u vazduh. Nastojala je da je ipak stigne,
da je uhvati živu. I tada je pred njom iskrsla obala reke Moskve u
krivini, i logorašica se iz zaleta bacila s obale u vodu. Stražarki nije
preostalo ništa drugo nego da puca. Logorašica je poginula. Uspeli su
da izvuku njeno telo iz vode...

220
 Hiljadu puta sam se potom pitao − zašto je tako postupila? Zbog
čega? Zašto? Šta je to? Zbog bezizlaznosti? Straha? Odvratnosti?
Mržnje? Ili je to bio oblik protesta?
Niko mi neće odgovoriti... Otišla je kao što je i došla... Bila je prva
žrtva naših eksperimenata.
Do kasno uveče nisam izlazio iz svog kabineta. Sedeo sam
zaključavši se. I niko nije mogao ni da zamisli kako mi je bilo. O, samo
da nije tako strašno omela ono na šta sam bio spreman! Kakva je
nesreća to što je poginula, kakva je nesreća što je otišla i ne saznavši
da sam želeo da joj kažem kako je istina na njenoj strani, da su
dostignuća nauke prolazna, bez obzira na vrtoglave visine na koje se
ona uspinje, progres nauke je neprestan, ali on je ništavan u poređenju
sa savešću. I ništavan je u poređenju s Duhom, koji sadrži u sebi
smisao i razvitak Večnosti...
Plakao sam sedeći u svom kabinetu. Plakao sam za ženom koju
sam video samo jednom... Bilo mi je jasno da ću bez nje biti nesrećan
do kraja života koji mi je preostao...
Uveče sam izišao na put, ali, približivši se mestu na kome se sve
dogodilo, krivini reke Moskve iza šume, stao sam i okrenuo nazad. To
je bilo mesto njene pogibije, kroz taj šumarak je ona trčala i bacila se
u reku... Vratio sam se zaobilaznim putem...
I ako se tu može govoriti o meri, kod kuće sam osetio, spoznao sam
do kraja punu meru bezizlaznosti. Zar to nije bila moja kazna?! Vikao
sam, ridao sam iz sveg glasa u noći... Nje nema?! I ona nikada neće
saznati šta sam hteo da joj kažem, šta sam hteo da joj ispovedim. Ona
je do poslednjeg momenta mislila o meni kao o izrodu koji je iskoristio
svoja naučna otkrića za odgajanje iksroda... Nije mi pomogao ni viski,
mada sam ga pio direktno iz flaše. Želeo sam da čujem muziku koja bi
mi, činilo mi se, pomogla, ali nije bilo takve muzike...
Tu muziku, koja je može biti uvek dremala u meni, čuo sam
slučajno, mnogo godina kasnije. Plovio sam brodom po Japanskom
moru. Bilo je veče. Tamni obrisi ostrva, ukočenih pod zvezdanim
nebom, strčali su iz mora na raznim mestima u vidu zagonetnih tela,
poput ugruška Vremena i Materije. Bilo je tiho, sveže, jedva se čulo

221
pljuskanje nevidljivih talasa... Bilo je nekoliko nas, sovjetskih
naučnika, prispelih na konferenciju u Nagoju. Moje kolege i prevodioci
ostali su u baru. Koračao sam po palubi, nikako nisam mogao da se
nagledam ostrva, tajanstvenih i nenastanjenih. Obalska svetla su bila
veoma daleko, jedva primetna. Išli smo ka njima. Na brodu je
neprekidno grmela rok muzika koja je pozivala na drmusanje i
skakanje. Onda najednom rok umuknu. I začu se kako neko veoma
osećajno peva. To je bila japanska enka − lirika, tuga za voljenom,
preklinjanje i nerazumevanje, čekanje i opraštanje... I ja pomislih da je
ona negde blizu, možda, tamo, na tom ostrvcetu, i da čuje to pevanje i
zna da ja mislim na nju...
I tada shvatih da treba da odem što dalje od svega i svih...
U godinama perestrojke uspeo sam da sprečim dalje odgajanje
iksroda. Išao sam kod Gorbačova. A šest meseci kasnije krenuo sam u
kosmos, na orbitalnu stanicu. Tu sam i postao kosmički monah Filotej.
Nekome sa strane to se može učiniti nastranim. Ali za mene to ni u
kom slučaju nije bilo nastrano...

Prošlost mi ne da mira, proganja me. I kao kost u grlu stoji

nerešivo pitanje − šta će biti s iksrodima, sa onima koji su stigli da se
rode i sada rastu? Niko ne zna dokle će njihovo poreklo biti tajna.
Tačnije, znaju malobrojni moje bivši kolege. Mogu da zamislim šta oni
o meni misle: otpadnik, odleteo u kosmos, pobegao... Ali njihovo
mišljenje me ne pogađa, nije to ono što me muči. Niko ne zna koliko
proklinjem sebe, kako sebe nazivam bednim mazohistom, kučkinim
sinom! Trebalo bi da sada budem na Zemlji i pogledam u oči te
mališane koji su se rodili kao rezultat ogleda u našoj laboratoriji!
Zašto pišem o tome? Pa zato što je ono što smo mi uradili
nepopravljivo. Šta će biti s tim ljudima koji od rođenja pripadaju
državi? A sutra mogu da saznaju ko su. Čime će se oni odužiti društvu?
Neće li iksrodi vremenom dobiti neodoljivu želju da se osvete
čovečanstvu i da ceo svet pošalju do đavola?! I to što sam ja ovde, u
kosmosu, a oni, iksrodi, rastu tamo − čudovišno je. Drugačije se to ne
može nazvati. Mogao bih sebi da kažem da nikada nisam uzeo na sebe

222
odgovornost za njihovu budućnost, da sam samo rešavao naučne
probleme njihovog rođenja. Ali zar je to opravdanje?! Gde oni da traže
krivce, one koji su sve to uradili, a onda su se, kada je sve propalo i
krenulo drugim putem razbežali. Čak je i KGB nestao. A možda i nije
nestao... Ali đavo da ga nosi...“
Time se Filotejeva Ispovest prekida.

Tekst Ispovesti, tu poslednju vest od Filoteja, Entoni Junger je

dobio početkom zime.
Neobična priča, tako nešto nikome ne 6i palo na pamet, tužno je
razmišljao on tog zimskog jutra, sedeći za volanom i gledajući bele
pahulje koje su vejale. Bio je pod utiskom Filotejevih ispovednih
beleški, koje je te noći pročitao.
Čudno, mislio je, niko nije tako otišao u smrt. I sada Filotej leti
negde nad svetom kao kosmička mumija, jedini samoubica izvan
planete. Smirio se u ćutanju. A evo opet podseća na sebe...
I zaista bi se moglo pomisliti − bilo je neke uzvišene ideje u tome
da njegova sudbina posluži kao lekcija. Da. Ali po koju cenu?!
Međutim, cena je na takvom putu uvek visoka. Jer postojala je
jednom velika Lekcija, za sva vremena. Njena cena bila je − Golgota.
Svako ima svoju cenu. Ovaj je svoju cenu platio u kosmosu.
Da li je moguće da mu se i u kosmosu pričinjava škripanje snega
pod nogama njegove majke koja trči ka tremu dečjeg doma? Da li je
moguće da mu se i u kosmosu pričinjava kako potmulo udara njeno
srce dok ga drži poslednji put, stežući ga u naručju?...

223
 KRAJ SVETA

„Čiji si ti? Kako ti je ime? Upamti svoje

ime! Tvoj otac je Donenbaj, Donenbaj, Donenbaj,
Donenbaj, Donenbaj... „

Romani Čingiza Ajtmatova o kojima će u ovom radu prevashodno

biti reč: ... I duže od veka traje dan i Gubilište9 dolaze sa samog ruba
bivše sovjetske imperije, od pisca Kirgiza poreklom, i potvrđuju ne
samo životnost jedne male kulture, njenu lepotu i svojeobraznost u
okruženju kojim je dominirala jedna od najmoćnijih svetskih kultura
uopšte, ruska kultura, nego, uprkos pesimističkim tonovima kojima su
oni intonirani, i neuspeh pseudokulturnog, civilizatorskog,
totalizatorsko-komunističkog atentata na duhovnost i same
religiozne korene kulture. Bitka ličnosti za autentične ljudske
vrednosti, borba protiv njenog rastvaranja u bezličnim opštim
strukturama, protiv „neumitnog prelaska kulture u civilizaciju“. kako
bi to rekao Špengler, ili njene smrti u avanu sveujednačavajućeg,
svemešajućeg progresa, kako bi to rekao Leontjev, afirmacija onih
religioznih temelja kulture u kojima se raskriva njen bogočovečanski
subjekat koji, uostalom, i uspostavlja kulture kao ravnopravne
ličnosne organizme, volja za istinskim sadejstvovanjem različitih
kultura unutar i nasuprot jednoga sistema koji je sve različitosti

9 U ovom radu neće, dakle, biti reči o romanu Kasandrin beleg (1996) iz jednog
jednostavnog razloga: pisac ovih redova nije želeo da čitaočev doživljaj ovoga
romana na bilo koji način usmerava svojim razmišljanjima. O tom romanu autor
ovih redova će izneti svoje mišljenje u pogovoru za poslednji roman Čingiza
Ajtmatova Kada gore padaju (2006) koji će se u srpskom prevodu pojaviti početkom
2008. godine. Prema tome, ovaj rad predstavlja samo nekakav preludijum, uvod u
studiju o kraju sveta u romanima Čingiza Ajtmatova... Ovde će, dakle, biti reči o
poslednjim velikim romanima napisanim u Sovjetskom Savezu: ...I duže od veka traje
dan (1980) i Gubilište (1986), u čijem je tematskom i idejom ukrštanju i nastala
zamisao romana Kasandrin beleg.

224
nastojao i još uvek nastoji da potre, borba za život protiv smrti i
smrtobožačkih idola savremene civilizacije, a u tom kontekstu i
posebno osećanje realnosti kraja sveta u duhu ruske ideje10 − to je
nekakav idejni i etički milje na kome se raspredaju fabule
Ajtmatovljevih romana.
Taj i takav milje − koji obeležava rusku ideju u njenom najpunijem
smislu (ne njeno izopačenje u totalitarnom, komunističkom obliku,
njenoj internacionalističkoj „pseudomorfozi“) − ispituje se u
Ajtmatovljevim romanima na onim malim kulturama iz njenoga
okruženja, ispituje se na njima i proverava, da bi se, na kraju, u njima
i kroz njih, kroz te romane, potvrdio njen životvorni, ličnosni karakter
nasuprot oficijelnoj civilizatorskoj praksi sovjetske imperije, koja je u
svojoj biti nosila pogubni, antiličnosni karakter.
Rusku ideju podjednako grade ideja bogočovečanstva i regulacije
prirode, ideja sabornosti svesti i sabornosti saznanja, teopoetičkog,
jedinstvenog uma, biosfere i noosfere, objedinjenog čovečanstva −
učenih koji su prevazišli svoja ograničenja (teorijski um, moral
bludnih sinova, svet grada i civilizacije, trgovine i moreplovstva,
privrede kao hleba suvišno!“, hedonizma i egoizma, skepticizma,
agnosticizma i ateizma) i neukih, koji ne zaboravljaju svoje vrline
(praktični um, svet tradicije, sela i kulture − kult predaka kao jedina
istinita religija, svet obnavljanja a ne eksploatacije, oživljavanja kroz
simboličke forme, pamćenja i srodstva, privrede hleba nasušnog, vere
i života), ideja tvarne i nebeske Sofije, svemirskih letova i unutrašnjeg
preobražaja ličnosti, ideja pamćenja i projekta vaskrsavanja predaka,
ideja slobodnog kretanja Zemlje kroz vasionski prostor, kao i uverenje
da je razrešenje tajne beskonačnosti ovde, u nama, na ovoj zemlji,
ideja obrazovanja ličnosti i zajednice po uzoru na večni lik Presvete
Trojice, i kulture kao ličnosnog organizma nasuprot civilizaciji kao

10 Ne dakle kao neizbežne nužnosti nego kao uslovne, pedagoške mere, jedne
pretnje i opomene mladom čovečanstvu da se uzme u pamet jer će se u protivnom,
baš kao što je i kazano, ga pretnja u potpunosti ostvariti i svet će usled ljudskog
nerazuma i ljudske slobode za zlo zaista završiti svoje postojanje u
„transcendentnom vaskrsenju gneva“.

225
mehaničkoj, neorganskoj kategoriji i, u vezi s tim, ideja suštinske
ravnopravnosti kultura, bez obzira (ili možda upravo s obzirom) na
njihovu kvantitativnu i kvalitativnu nesamerljivost. Ako bismo hteli
da u nekoliko reči odredimo suštinu ruske ideje, onda bi se to moglo
kazati ovako: ruska ideja (ili aktivno hrišćanstvo) je volja za
preobražajem sveta svim snagama ujedinjenog čovečanstva u cilju
vaspostavljanja bića u celini (svih vremena i svih prostora) u slavu
bogočovečanskog kosmosa, to jest ostvarenja intuicije jedinstva
čitave tvorevine po uzoru na večni lik Presvete Trojice. Još kraće:
ruska ideja je volja za sveopštim spasenjem. Nastala u jedinstvenom,
sabornom umu, integralnom filosofskom duhu, ona je organska i
celovita, ona je sintetička, ona je, mogli bismo je tako odrediti, teo-
kosmo-poetička.11

11 U velikoj meri su sve ove zamisli, koje čine sadržinu ruske ideje, makar u
nagoveštaju date u delu Nikolaja Fjodorova, rodonačelnika ruskog kosmizma,
pogleda na svet u koji je, na tragu njegovog učenja, ugrađena intuicija kosmičkog
jedinstva tvorevine, intuicija Zemlje kao središta Božijeg stvaranja i nosioca
specijalne misije u univerzumu. Zemlja je, po Fjodorovu, jedinstveno nebesko telo,
jedino u univerzumu naseljeno svesnim bićem, nosiocem duga prema paloj, „slepoj
prirodi“, čime se odgovornost tog bića ne samo prema toj jedinstvenoj planeti nego
i prema svemiru uopšte podiže na najviši mogući stepen. Jer, ni biosfera ni noosfera
nisu nužnost, poslednji stupnjevi jednog neumitnog evolutivnog razvoja života i
svesti, naprotiv, nezavisno od čovekove slobode one ostaju samo puka projekcija
jedne mogućnosti, budući da upravo ljudskom, slobodnom akcijom mogu biti i
razorene i zaprečene. Zato se u projektu Fjodorova ne sanja nikakva utopijska
nužnost neminovno!“, mimo čovekove volje, da tako kažemo, marionetskog
hegelovskog ili marksističkog pseudonaučnog ostvarenja Trebanja (Sollen) u Biću
(Sein), nego se taj projekat upravo kao zahtev, kao zadatak postavlja pred ljudski
rod u celini bez bilo kakve mogućnosti njegove čisto transcendentne realizacije bilo
da ona dolazi odozdo − „prirodni“ kauzalitet, ili odozgo − božanska teleologija.
Zemlja je u toj geocentričkoj projekciji pokretno središte univerzuma, ona je u službi
njegovog pretvaranja u kosmos, vaseljenu, kroz regulaciju slepih sila prirode. A da
bi regulacija bila moguća, da bi bilo moguće obnavljanje izgubljenog raja, harmonije
kosmosa u njegovoj Bogom stvorenoj pračistoti, pogrebno je ostvariti bratstvo i
otačastvo (psihokratija), potrebno je prevazići odnose razdrobljenosti i mržnje,
rascep vremena i pokolenja, potrebno je uništiti bolest i smrt kao poslednje!“,
najvećeg neprijatelja.

226
 Sveopšte spasenje je tako cilj koji se može dostići samo
zajedničkim delom ujedinjenog čovečanstva, što nije moguće bez
obnavljanja slepe prirode, bez uspostavljanja jedinstva čitave
tvorevine u jednom svetu s one strane razdrobljenosti, neprijateljstva
i mržnje, s one strane smrti i prolaznosti. Sveopšte spasenje, dakle,
nije moguće bez odgovornog odnosa čoveka prema prirodi, prema
tvorevini u celini jer, po rečima starca Zosime iz Braće Karamazovih
Dostojevskog − „sve je na svetu kao okean, sve teče i dodiruje se, na
jednom mestu udaraš − na drugom kraju sveta odjekuje“, sve je svemu
uzrok i, obrnuto, sve je svemu posledica, sve je neraskidivo povezano,
zalančeno u jedinstvenu božansku tvorevinu.12

12 Tu faktičku zalančenost tvorevine u ruskom kosmizmu (nauka), ali i ono,

čovekovom višom slobodom i odgovornošću zahtevano jedinstvo vascele tvorevine

(etika), koje je potrebno vaspostaviti kroz realizaciju projekata regulacije i
vaskrsavanja u zajedničkom, sinergijskom delovanju božanske sile i objedinjenoga
čovečanstva (supramoralizam i supranaturalizam), možda je najbolje izrazio
Nikolaj Berđajev sa sebi svojstvenim radikalizmom: Ja odbijam onaj raj u kome neće
biti moga mačka Mure. I taj zahtev izražen u obliku progesta je apsolutno legitiman
u okviru celine zamisli koje čine rusku ideju. Na tragu Fjodorova i njegovog učenja
o uslovnosti apokaliptičkih proročanstava, taj raj mačka Mure, raj života u svim
njegovim konkretnim manifestacijama, kao realna večnost bića u celini, jeste
zadatak onog svesnog bića koje je, kao provodnika svoje volje, sam Bog postavio
iznad svih biljaka i životinja, iznad sve „tvari koja stenje i muči se do danas“, zadatak
je onog fjodorovljevskog „nadčoveka“, Sina čovečansko!“, sipa vaskrsitelja i
obnovitelja. Uzgred, upravo je Berđajev učenje Fjodorova video kao jedan od
ugaonih kamenova ruske ideje i ruskoga kosmizma. „On je − tako za Fjodorova veli
Berđajev u „Ruskoj ideja“ − tvorac najveličanstvenije i najgrandioznije utopije koju
poznaje istorija ljudske misli“. A ta „utopija“, koja, uzgred budi rečeno, nema ništa
zajedničko sa pustim utopijskim snovima koji su u reformatorskim i
revolucionarnim pokušajima svoga ostvarenja na ovoj Zemlji donosili samo
ništavilo i smrt, zaista je jedna mašta u svom najsjajnijem, za život najpodsticajnijem
vidu, jedna vizija koja još uvek čeka svoje istinsko, isto tako veličanstveno
otelovljenje, svoju veličanstvenu poemu. Ruska umetnost prve polovine dvadesetog
veka u mnogim svojim manifestacijama predstavlja predukus, nagoveštaj te poeme
koja bi trebalo ne samo da nam pruži sliku čoveka i njegovog sveta, onoga sveta i
onoga čoveka koji su projektovani u ruskoj ideji i ruskome kosmizmu nego da i sam
taj svoj unutarnji sadržaj, tu svoju sliku izgradi kao čulnu, opipljivu realnost. Jer u
rusku ideju spada i san o umetnosti kao teurgiji ili, tačnije, teo-kosmo-antropourgiji,

227
 Dakle, sa najpotpunijim izrazom ruske ideje, a to je po piscu ovih
redova, kako je čitalac već mogao da zaključi, učenje Nikolaja
Fjodorova, idejni sloj Ajtmatovljevih romana dodiruje se u nekoliko
ravni, sve do one osnovne o sudbinskoj zalančenosti tvorevine u celini
unutar koje nije moguće individualno spasenje, ali ni individualna
propast već je, naprotiv, moguće samo ili sveopšte spasenje ili totalna
propast, za koje mora da se opredeli ovo sadašnje naoko nerešeno
empirijsko stanje „haokosmosa“ kako bi to rekao Sergej Bulgakov.
Kompletan roman I duže od veka traje dan „strukturiran“ je u formi
krsta, i taj oblik „drži“ i određuje sva njegova simbolička i idejna
značenja. U preseku horizontale i vertikale (uporedi: Fjodorov,
Horizontalni i vertikalni položaj, smrt i život), tj. u središtu krsta, odvija
se sahrana starog pružnog radnika Kazangapa. To je ona tačka iz koje
se povlači horizontala zemaljskog, materijalističkog, civilizatorskog
života (refren o vozovima, koji se neprestano kreću sa zapada na istok
i sa istoka na zapad, simboliše jedno kretanje u empirijskoj ravni
sadašnjosti, koja je, kako će se ispostaviti, duboko prožeta bolešću i
smrću, i koja kompleks bolesti i smrti nastoji da kompenzira
zaboravom kroz zadovoljstvo, hedonizam, eksploataciju, kroz sve ono
što čini negativne aspekte civilizacije, kroz sve ono što svet, sudeći
prema razrešenju horizontale u Gubilištu, drži u jednom, da tako
kažemo, progresivnom stanju pada) i vertikala kosmičkoga života
ispunjenog smislom, koji povezuje prošlost i budućnost, koji otvara
perspektive na noosferu (svest stanovnika planete Šumske grudi).
Horizontala u romanu ...I duže od veka traje dan odražava svet u

pa stoga čas pojave te poeme neće biti vezan za nekakvu knjigu ili za nekakvo drugo
objektivirano umetničko delo, već za sam život kao mesto umetničkoga ispunjenja
onog poslednjeg cilja preobražaja svega ujedinjenim naporima slovesnoga
čovečanstva uz Božju nomoć. Tada će sam život zapevati, sam život će biti ta poema,
i njeno veličanstveno telo, i duša, i duh, i njeno večno vreme i njen večni prostor,
odnosno onaj živi, bogočovečanski raj o kome je Fjodorov napisao može biti
najlepšu stranicu u istoriji svetske literature svoj kratki preludijum za njega − Kraj
sirotanstva: bezgranično srodstvo.

228
njegovom faktičkom stanju otuđenosti društva i ličnosti13, i simboliše
izvesnu pogubnu okovanost sveta.14 Ovaj železni(čki) obruč oko
zemlje, nagoveštaj je kosmičkog „Obruča“ iznad Zemlje, kako bi Zemlja
ostala izvan dejstva kosmičkoga uma, kako bi sve na toj zemlji
progresivno išlo ka sušenju i odumiranju, ka potpunom trijumfu
bolesti i smrti, uništenja i destrukcije. Sugestija Ajtmatovljevog
romana, baš kao i Fjodorovljevog učenja, jeste da je izbavljenje
moguće ne u ravni horizontalnih zemaljskih civilizacijskih interesa,
koji neminovno vode razaranju, nego samo po vertikali, koja kod
Ajtmatova, baš kao i kod Fjodorova, simboliše uspon ljudskih
stvaralačkih energija, uspon prema višem smislu, onom ostvarenju
noosfere koje vrhuni u načinu na koji su svoj život uredili stanovnici
planete Šumske grudei, što je živa, literarna slika Fjodorovljeve
psihokratije. Istinski susret čoveka i sveta koji ga okružuje, istinsko

13 Nekakva bezličnost je karakteristika prolazaka vozova jer pisac nijednog trenutka

ne upoznaje čitaoca sa putnicima, već samo sa onim što oni izbacuju kroz prozore
vagona, ili, pak, kada oni, kao državni ljudi, kao nrethodnici novog jahača apokalipse
Ober Kandalova iz Gubilišta, silaze na zabačenoj postaji Boranli Burani da bi oduzeli
život, razbili porodicu i ugasili ognjište.

14 U tim prolascima vozova i refrenskom ponavljanju sugerisana je suštinska

zakovanost sveta civilizacije u bezizlazne krugove i, kako će se videti u Gubilištu, u
njoj skrivena tendencija ka potpunom uništenju i smrti. U tim vozovima sada vidimo
lica putnika: to su narko-trgovci, kuriri-skupljači anaše. Oni nevidljivi putnici po
horizontali iz romana ...I duže od veka traje dan tek su u vlasti alkoholnih otrova, što
je samo puki nagoveštaj i gotovo nevini začetak onog narkomanskog puta iz
Gubilišta, kojim sada sa istoka na zapad jure trgovci drogom i partijski moćnici-
uništitelji, raznorazni Ober Kandalovi. Uostalom, ime ovoga junaka, uništitelja
prirode i krda antilopa, govori sve o njemu, baš kao što sve govori i ime nosioca
pozitivnog smisla i ruske ideje u romanu I duže od veka traje dan, Afanasija
Jelizarova, o čemu će kasnije biti reči. Ober Kandalov (ober = iznad, nad /nem./;
kandali /rus./ = menegele, okovi). U njegovim okovima priroda (u čoveku i izvan
čoveka) će umesto regulacije doživeti svoju drugu, definitivnu smrt. On je čovek
nužnosti, mehaničke civilizacije jedne jalove ideologije i na njoj zasnovane „planske
privrede koja sve pretvara u jalovinu, okova-obruča u kojima strada vasceli organski
svet, on priprema teren za trovače koji svoj smrtonosni žalac izvlače iz prirode
(anaša), (Fjodorovljeva „slepa priroda koja donosi bolesti i smrt‘) i utiskuju ga u tela
nesuđenih sinova čovečanskih.

229
sadejstvo čitave tvari moguće je samo po vertikali, religioznim
životom u kulturi, u duhu, a nikako ne po horizontali eksploatatorskih,
imperijalističkih, materijalističkih interesa, čemu teži život u
civilizaciji. Život po horizontali vodi dramatičnom kraju svih Božjih
stvorenja: stradanju vučice Akbare, ubistvu stepskih antilopa, ubistvu
Avdija Kalistratova, smrti Jedigejeve šestomesečne bebe, pogibiji
Bostonovog dvogodišnjeg sina, smrti Abutalipa Kutibajeva, odnosno
trijumfu neprijatelja života i služitelja smrti, raznoraznih
Tansikbajeva i Ober Kandalova. Ali od toga života, koji na
horizontalnoj ravni neprestano trpi poraze, ne odustaju nosioci
autentičnih ljudskih vrednosti u romanu, Burani Jedigej, siromašni
pružni radnik na zabačenoj železničkoj rasputnici Boranli Burani
(Fjodorovljev „neuki“), i Afanasij Jelizarov, ruski akademik, geolog,
istraživač zemaljskih slojeva u stepama Kazahstana, ali i povesničar
narodne duše i mitskih predanja kazaških nomada i stočara
(Fjodorovljev ,,učeni“). Od toga života ne odustaju ni hrabri
kosmonauti sa zajedničke sovjetsko-američke orbitalne stanice
PARITET, koji po cenu svoga apsolutnog brisanja iz popisa zemaljskog
stanovništva ne odustaju od ideje da se na politički, ekonomski i
ideološki podeljenu Zemlju prenese istinski kosmički i životodajni
projekat čiji su nosioci stanovnici planete Šumske grudi, a koji je u
romanu I duže od veka traje dan predstavljen kao opozicija sovjetsko-
američkim svemirskim programima i sistemima „Demijurg“ i „06ruč“.
Dan u kome se sahranjuje Kazangap, patrijarh železničke
rasputnice Boranli Burani, taj dan koji traje duže od veka, jeste dan
Jedigejevog sećanja na proživljeni život, na njegove susrete sa dobrom
i zlom, na učitelja i prijatelja, najbližeg čoveka Kazangapa, na njegove
ratne dane i ljubav prema Ukubali, na porodične i narodne mitove i
tragedije, na prijateljstvo sa jugoslovenskim partizanom Abutalipom
Kutibajevim, njegovom ženom Zaripom i njihovom decom, koju je
odgajao i pazio kao svoje sopstvene devojčice, na divnog ruskog
čoveka Afanasija Vasiljeviča Jelizarova15, istinskog nosioca ruske ideje

15
Ime, očevo ime i prezime ovog pregaoca na polju prirodnonaučnih i antropološko-
etnoloških istraživanja ukazuju na onaj fjodorovljevski duboko opravdan imperativ

230
kako u njenom moralnom tako i metafizičkom aspektu (Jelizarovljeva
vizija rajske prirode, koja je nekada postojala u bezvodnim ' stepama,
a čija mogućnost vaspostavljanja biva u romanu projektivno vezana
za delovanje stanovnika planete Šumske grudi, koji svoju planetu
„leče“ od bolesti starenja i sušenja, od pretvaranja plodnoga tla u
pustinju), istinsko!“, idealnog Fjodorovljevog učenog koji nastupa kao
služitelj života, kao onaj usamljeni zastupnik opštečovečanskog dela
u savezu s neukima, čiji su predstavnici u romanu isto tako usamljeni
Kazangap i Jedigej. Akademik Afanasij Vasiljevič Jelizarov nije rob
birokratizovane podele rada, već geolog-terenac koji je neprestano u
živom dodiru s kazahstanskom zemljom i njenim stanovnicima,
njihovom dušom i duhom, njihovom prošlošću i kolektivnim
pamćenjem zapečaćenim u mitove, narodne pesme i predanja. On je u
pravom smislu hroničar narodnog života, i to u svim njegovim
manifestacijama, sve do opisa kamiljeg roda i povesti o precima
najsjajnijeg mužjaka u okolini, Jedigejevog atana Burani Karanara,
onog životnog okruženja i načina života (bita) koje čini neponovljive
odlike jedne kulture koja je kao ličnosni organizam, u duhu ovoga
istinskoga nosioca ruske ideje u njenom najčistijem, za život
najpodsticajnijem vidu, potpuno ravnopravna sa drugom i
drugačijom, neuporedivo većom ruskom kulturom koju u romanu
tako superiorno zastupa Jelizarov. To malobrojno bratstvo istinskih
sinova čovečanskih, usamljenih vitezova samopregornoga rada, taj,
može se reći usamljeni i jedinstveni zametak Fjodorovljeve
psihokratije i zajedničkog dela, nastupa u romanu u opoziciji sa

da ništa ne sme biti predato smrti i zaboravu, da sve mora biti obnovljeno u svojoj
najsjajnijoj ideji, svome najsjajnijem liku, te na Berđajevljevu misao o neuništivosti,
besmrtnosti ličnosti. Naime, Afanasij je besmrtnik, a prezime Jelizarov izvedeno je
od novozavetnoga Lazara, Eleazara, Jeleazara, koga je Hristos podigao iz mrtvih.
Takođe je u korenu prezimena Jelizarov zar, svetlost, zora novoga dana, dana kada
će se ostvariti nada čitave tvari. Njegov patronim je Vasiljevič, od Vasilij, vasilevs,
što znači car. Dakle, ime je njegovo: Onaj koji obesmrćuje, podiže iz mrtvih, Vesnik
nove zore s one strane zaborava i smrti, Besmrtni car nade u večni život, nepodložan
bolesti i smrti (uporedi Fjodorovljev svetli dan bez noći, svetlost nezalaznu u kojoj
blistaju vaskrsla bića).

231
„civilizatorima“ svih vrsta, počev od drevnih Žuanžuana, tvoraca
primitivne tehnologije ispiranja mozga i uništenja pamćenja (kapa od
presne kamilje kože koja se navlačila na glavu zarobljenika i na njoj
polako sušila, stežući lobanju i istiskujući iz mozga nesrećnika svako
sećanje), pa sve do modernih konstruktora raketnog sistema „Obruč“,
koji nije ništa drugo do usavršena tehnološka verzija kape mankurta,
koja sada okiva čitavu planetu kao glavu beslovesnog kosmičkog
prostora osuđenog da bez svoga svesnog središta u najbolju ruku
dotrajava na svom neumoljivom putu ka sveopštoj toplotnoj smrti ili
barem zauvek ostane u stanju haokosmosa „kako se ništa na ovoj
zemlji ne bi izmenilo, kako bi sve ostalo kao što je bilo16. Tehnološki
progres je, baš kao i svaki progres, samo prividan i predstavlja masku
i izopačenje istinskog kosmizma, a horizontala lažne, nemoralne i
ružne civilizacije sada se sistemom „Obruč“ podiže u kosmički prostor
s ciljem da se spreči slobodan proboj kosmičkog uma u zemaljski svet,
uma koji nije ništa drugo do simbol Boga u religioznom, ili noosfere u
naučnom aspektu ruske ideje. Na taj način, sprečavanje kontakta sa
daleko naprednijim stanovnicima planete „Šumske grudi“, jeste, u
stvari, odbijanje jedne teleologije spasa, koju je moguće ostvariti samo
u sinergijskom, bogočovečanskom dejstvu združenih snaga Boga i
čitavog čovečanstva, kako to i proizilazi iz učenja osnivača ruskoga
kosmizma Nikolaja Fjodorova.
Način na koji su Kazangap i Jedigej, nosioci autentičnih kulturnih
vrednosti kazaških nomada i stanovnika bezvodnih sarozeka,
prihvatili akademika Jelizarova, govori o prihvatanju ruske ideje u
njenom najčistijem, najljudskijem smislu, u njenom neimperijalnom,
slobodnom, u pravom značenju te reči duhovno-kultivišućem
opštečovečanskom smislu. Odnos Jelizarova prema Jedigeju i

16 Uostalom, ta ravnopravnost ličnosti a time i naroda i narodnih kultura kao

ličnosnih organizama se i pretpostavlja samom suštinom ruske ideje, koja svoje
izvorište i svoju krunu ima u ideji Bogočonsčanstva. Jer, ako su Bog i čovečanstvo po
zagovornicima ruske ideje suštinski ravnopravni u zajedničkom sinergijskom delu
sveopštega spasenja, uprkos njihovoj nesamerljivoj, bezdanoj nejednakosti, onda i
kulture, koje, kako rekosmo, potiču iz istog tog religioznog izvora, takođe moraju
biti ravnopravne, uprkos njihovoj kvantitativnoj i kvalitativnoj nejednakosti.

232
Kazangapu nije samo prosta literarna slika uzajamne saradnje kultura
u kojoj nema poništavanja njihovih osobenosti, jedno književno
svedočenje ravnopravnosti kultura kao ličnosnih organizama, nego i
potvrda opštečovečanske vrednosti ruske ideje kao jedinstvenog
izlaza iz okova Velikih civilizatora i svakojakih Ober Kandalova,
jedinstvenog i jedino mogućeg izlaza koji se do dana današnjeg na
tragu hrišćanstva, predlagao čovečanstvu.'
Ruski naučnik Afanasij Vasiljevič Jelizarov, koji je po imenu svome
Besmrtni car koji je vaskrsao i koji vaskrsava, koji donosi mir i smisao,
i u funkciji fjodorovljevskog oživljavajućeg pamćenja − nadu u novi
dan, u spasenje čitave tvari, taj vesnik nove zore je, kao i nekada sam
Bogočovek, kao Isus među prostim ribarima, takođe našao svoje
sagovornike ne među književnicima i farisejima, među učenima, nego
među kazaškim nomadima i radnicima, među neukima. Ovaj ruski
naučnik je u romanu nosilac one svesti koja zna da izostanak
regulacije u Fjodorovljevom ključu vodi neumitnom sušenju i
pretvaranju celokupne planete u bezvodnu pustinju. A ta vrsta
geološke i toplotne smrti koja je već otpočela, ali koje Zemljani još nisu
u pravom smislu te reči svesni, jeste pravi problem za sve stanovnike
planete „Šumske grudi“ (aktivan odnos prema apokalipsi), a tek za
poneke (poput Jelizarova) na planeti Zemlji (pasivno iščekivanje kraja
sveta).
Afanasij Vasiljevič Jelizarov je zemaljska slika kosmičkih
Šumskogruđana, on je čovek s one strane robovanja svakoj nužnosti,
bilo da ona dolazi od prirode (geologija) ili od duha (folklor, mitovi i
legende), on je u pravom smislu te reči čovek kosmičke, vaseljenske
svesti i, u krajnjoj liniji, živo svedočanstvo, baš kao i njegovi kazaški
prijatelji Kazangap i Jedigej, da se nikakvom kapom mankurta17,

17 A takvu je ulogu imala i kapa Žuanžuana od presne kamilje kože. Ona je na

čudnovat način ispunjavala čitav unutarnji svet (ta kapa koja prazni čoveka od
svakog sadržaja, postaje jedini cilj i smisao života mankur ga, njegova beskonačna
sadašnjost u kojoj bespogovorno služi one koji su mu tom kapom isprali mozak).
Ona oduzima čoveku mogućnost svake budućnosti, stvaralaštva, povratka i prodora
u svet s one strane svakog rascepa. Zaborav se nameće kao sama suština čovekova,

233
nikakvim nuklearnim, zaprečnim sistemom „Obruč“, nikakvim
tehnologijama civilizacije, istinski živi život i živi duh ne mogu uništiti.
Jer oni su jednostavno drugoga reda. Jelizarov je živa potvrda one
istine ruske ideje koja kaže da je duh sloboda, i da on živi gde hoće i
kako i kada hoće. On nije konkvistador i osvajač, on nije podređen
sveopštem raščovečavajućem stroju iako je, kao akademik, deo
sovjetskog društvenog sistema, on je upravo živa suprotnost onim
zemaljskim eksploatatorima koji zbog materijalnih interesa ubijaju
svaki kontakt sa duhom, koji izmeštaju sveta mesta da bi podizali
brane, kosmodrome, jednu lažnu, prividnu vertikalu koja će u
potpunosti biti podređena i pretvorena u horizontalu, u službenicu
patnje i smrti, večitog unesrećivanja svega što se rodi na ovoj zemlji,
one tvari koja stenje i muči se sve do danas.18
Afanasij Jelizarov, geolog i antropolog, nosilac je „pozitivne“, da
tako kažemo „noosferne“ svesti u romanu, on je onaj Fjodorovljev
učeni koji može da čuje i razume glas neukih, on je građanin koji može
da obitava u aulima stočara i pružnih radnika, i da te iste primi kod
sebe u Alma Atu. On je fjodorovljevski prosvetitelj koji donosi i beleži

kapa je već urasla u lobanju kao kosa u glavu, i čovek već misli da će izgubiti sebe
ako izgubi tu svoju prividnu suštinu. Mankurt ubija svoju majku koja je pokušala da
s njegove glave skine kapu zaborava. Suprotstavljanje tom pokretu ruke dobija
sasvim drugačije značenje u sceni šišanja malog Kutibajeva koja, u izvesnom smislu,
predstavlja jedno od najsnažnijih mesta u romanu a žestoko opiranje malog
Kutibajeva šišanju sugeriše misao o nekakvom pamćenju krvi i potvrđuje realnost
onoga što je sadržano u mitu. U strahu maloga Kutibajeva od dodira mašinice za
šišanje ispoljava se podsvesna dubina pamćenja, nekakvo „vegetativno“ sećanje na
kapu Žuanžuana, nekakva genetika straha od lobotomije, ispiranja mozga, nekakav
instinktivni užas od ataka na svest, na središte, ataka koji će, na kraju romana,
raketama-robotima napraviti obruč oko glave svemira, oko svesti slepoga svemira
– planete Zemlje.

18 Simptomatična je Jedigejeva nezainteresovanost, izvesna sumnjičavost i čak

odbacivanje kosmičkih pitanja u, može se tako reći, psihološkom ključu. I sam
Fjodorov u svojoj Filosofiji zajedničkog posla praktično nigde ne govori o
tehnologijama što ga suštinski odvaja od one linije ruskog kosmizma koja se razvija
na tragu prakse i učenja Ciolkovskog.

234
istinu − uz zemaljske slojeve (geolog), on beleži i one dubinske slojeve
narodnog duha (etnolog) i tako upoznaje i zbližava narode. On je onaj
koji zna svrhu nauke u Fjodorovljevom ključu, koji njen cilj vidi u
aktivnom učešću u obnavljanju svega onoga što je nekada bilo,
„izgubljenog raja“. Taj raj, koji Jelizarov otkriva u dubokoj prošlosti
zemlje, kosmonauti otkrivaju u sadašnjosti, na planeti Šumske grudi
(čiji sam naziv već asocira na blagotvornu svežinu izgubljenog raja,
onoga čistoga vazduha koji mi sve ređe udišemo). Taj bi raj u
zemaljskoj budućnosti mogao biti vaspostavljen samo ako bi bludni
sinovi postali sinovi čovečanski, celovita ljudska bića poput Jelizarova
i Burani Jedigeja ili, pak, „Paritet-kosmonauta“. Ali rasap koji bludni
sinovi uvećavaju bliži se opasnoj tački: potpunom raskolu između
čoveka i njegove vlastite planete, vlastitog okruženja, raskolu koji
dostiže vrhunac u sledećem Ajtmatovljevom romanu Gubilište i u
njegovim zaista apokaliptičkim scenama. I ako je roman ...I duže od
veka traje dan potpuno strukturiran u obliku krsta i, prema tome, drži
se u napetosti između pogibije i spasenja, roman Gubilište je izgrađen
kao nekakva slika-triptih sveopšte propasti, neumoljive apokalipse sa
središnjom scenom presude Spasitelju. Vozovi, koji u romanu ...I duže
od veka traje dan jure sa zapada na istok i sa istoka na zapad,
neprestano obeležavajući horizontalu besmislenoga kruženja, i koji su
tu još uvek na neki način izvan dobra i zla, vrednosno neutralni,
premda se i iz njih izbacuju otpaci budućeg sveopšteg đubrišta
civilizacije (kao u filmu Lopušanskog Posetilac muzeja), postaju u
Gubilištu onaj realni narkomanski put, postaju transportna sredstva
zla, ona prava Fjodorovljeva horizontala smrti, gubilište za Avdija
Kalistratova, za krda sajgaka, za vučji par koji više nema mesta u
slobodnoj stepi, za poštenog stočara Bostona koji, uprkos tome, kao
tragični heroj, ostaje bez svoga dvogodišnjeg sina u odmazdu za
narušenu ravnotežu u prirodi i za izostajanje regulacije u
Fjodorovljevom ključu. Nesposobnost da se reprodukuje život i
stvaralačka jalovost postaju uzroci zavisti, a ova opet prelazi u mržnju
prema ličnosti, što i jeste razlog postojanja horizontale smrti, oličene
u ravni sadašnjosti u Staljinovom režimu i njegovim čistkama, kako to
proizlazi iz razmišljanja Afanasija Jelizarova. Lagano pretvaranje

235
planete Zemlje, a time i čitavog svemira, u đubrište i jalovinu, to je
posao ne samo onih koji su duboko ogrezli u zlo, nego i svih nas koji
robujemo zakonu pada i čije slepo oruđe postajemo u svojoj nemoći
da se suprotstavimo vlastitoj lenjosti, kojekakvim spoljašnjim
interesima i neprestanoj brižljivosti oko proizvodnje i potrošnje
„manufakturnih igračaka“, kao zamene za istinske životne interese i
pravu brigu, koji robujemo vlastitoj pohlepi i ljubavi prema novcu, kao
zameni za onaj istinski Eros koji ne samo da nezaustavljivo iz sebe
rasprskava život, nego nam i omogućuje da neprestano stvaramo dela
žive, organske kulture: lepotu, dobro i istinu, i koji, kao
svesagorevajuća vatra, rastapa svaku okamenotinu, duševnu,
duhovnu, civilizacijsku. Ali zar i svi mi, mi dobri, crkvenosti i tradiciji
odani ljudi, koji u svojoj neproblematičnoj veri i neuznemiravanoj
svakodnevici kličemo „Osana“, zar i svi mi, kada Njega razapinju, kada
Ga spaljuju na lomači kao stari kardinal iz Velikog inkvizitora
Dostojevsko!“, kada Ga sami, na kraju krajeva, neprestano ubijamo u
svojim srcima, zar i svi mi tada ne „bežimo od slobode“, slobode za
dobro, zar mu ne okrećemo leđa, zar se tada kao robovi ne predajemo
slobodi za zlo?
Put po vertikali − jeste put čovekovog rada i pregalaštva, njegovog
moralnog i svakog drugog stvaranja unutar kulture. Život je tu da 6i
pobedio smrt, da 6i ukinuo horizontalu propadanja (pada), zakona
smrti i prolaznosti po kome sve mora biti predato zaboravu (kapa
Žuanžuana u svim vremenima) i sve mora biti iskorišćeno i potrošeno,
te da bi je zamenio vertikalom opstanka, obnavljanja i vaskrsavanja.
Bekstvo od slobode, zatvaranje očiju pred istinom, proždiranje,
trošenje, eksploatacija i iscrpljivanje prirode, izvlačenje otrova anaše
iz nje zarad smrtonosnog zadovoljstva, sve je to u funkciji ubrzanja
čovekovog kraja, a time, u Fjodorovljevom ključu, potpunog
ostvarenja apokaliptičkih proročanstava i smaka sveta. Ako izostane
regulacija, ako izostane usmeravanje slepih prirodnih tokova bez
ogrešenja o njihovu bogom danu osnovu (božanska Sofija), ako se
priroda iz slepe sile koja donosi bolest i smrt (a to se odnosi kako na
spoljašnju, tako, još više, i na unutrašnju čovekovu prirodu, na
njegovu slepu volju, krvoločne nagone, truležno telo) ne prevede u
236
onu koja hrani i podržava život, onda je katastrofalni kraj sveta
neminovnost.
Sistem raketa koje se sa kosmodroma izgrađenog na mestu
pradedovskog groblja Ana-bejit podižu u orbitu iznad Zemlje u okviru
operacije „Obruč“, transgalaktičkog zaprečnog sistema protiv svesne
civilizacije inozemaca sa planete Šumske grudi, simboliše zatvaranje
ne samo prema prošlosti, pamćenju roda, nego i prema budućnosti,
prema noosferi. To je udar na zajedničko bogočovečansko delo
regulacije i vaskrsavanja u duhu Fjodorova, ili na noosferu kao
sledeću etapu u razvoju biosfere, po učenju ruskoga kosmizma. U
njegovoj izopačenoj tehnološko-civilizacijskoj verziji, kosmička
odiseja čovečanstva se tako završila i pre nego što je počela, „Paritet“
kosmonauti ostaju zauvek odvojeni od zemlje u noosferi planete
„Šumske grudi“, moralni zakon u meni i rad na obnavljanju jedinstva
čitave tvorevine u potpunosti izostaju čime se čoveku zatvara i pogled
na zvezdano nebo kao na zemlju, kao na rodni dom, misao ostaje
odvojena od delanja, trijumfuje sveopšti rascep i razdor roditelja i
sinova (Kazangap i Sabitžan), što sve skupa potpuno logično dovodi
do „smaka sveta“ koji je prikazan na poslednjim stranicama romana I
duže od veka traje dan, do slika one apokalipse koju bi samo
ujedinjeno čovečanstvo u smislu psihokratije u Fjodorovljevom ključu
(a uređenje života na planeti Šumske grudi je živa slika njena) moglo
da izbegne, a koja potpuno trijumfuje u romanu Gubilište u kome više
nije samo puka opomena „mladome čovečanstvu“ da se urazumi, kao
što je to do izvesne mere slučaj u romanu ...I duže od veka traje dan,
već strašna realnost propuštene šanse.
...Ali mrtvo večno zavidi živom, zavidi mu u kosmičkim
dimenzijama, ono bi da se osveti celokupnom životu zbog svoga
neučestvovanja u biću, neučestvovanja kojeg je samo izabralo. Ono je
mržnja i neistina koja bi da se osveti ljubavi koja život rađa, rađa
pesmu, stvaralaštvo, i koja u projekciji Fjodorova i Solovjova dohvata
čak i sam večni život. Takvu sudbinu žrtve u Ajtmatovljevim
romanima ima i ljubav, ljubeća i ljubljena ljubav. Deca ostaju bez
očeva, roditelji bez svoje dece, Rajmali aga bez svoje gitare, Buranlinci

237
bez svoga groblja, sarozeke bez svojih životinja, Zemlja ostaje bez
svoga kosmosa, bez svoga Smisla olicetvorenog u planeti „Šumske
grudi“. Negde se sovjetska i američka svakodnevica dodiruju, negde je
njima (dakle, kako u onom najtvrđem tako i u onom najmekšem
totalitarizmu i komformizmu) u osnovi onaj isti kriterijum sveopšteg
ujednačavanja ili umrtvljivanja, uprkos svim spolja prisutnim
razlikama. Mržnja prema ličnosti u čoveku, kao osnova svakoga
totalitarizma, prema formuli Jelizarova, jeste ono što u krajnjoj liniji
ubija sinovsko osećanje deteta prema ocu, Zemlje prema kosmosu.
Zato mržnja prema ličnosti u čoveku najviše mrzi kosmičko osećanje,
osećanje jedinstvene veze svega u vaseljeni sa svojim Stvoriteljem.
Zato kosmička odiseja Fjodorovljevih sinova čovečanskih data u liku
„Paritet“ kosmonauta završava potpuno izvan zemaljske fabule, zato i
obezbeđivanje ropskog zabrana raketnim sistemom „Obruč“, protiv
Ličnosti, protiv Božje blagodati koja bi, slobodno primljena na Zemlji,
dala smisao i ispunjenje svakom našem predličnom stanju, bilo da se
radi o delima i životu u kulturi, bilo da se radi o nama kao pojedincima.
Bitka protiv sveopštega spasenja, protiv očovečenja celokupne
prirode, protiv izbavljenja čitave tvari iz okova greha ima svoj prolog
u pokušaju da se zaustavi stvaralaštvo, da se čovek zadrži u
okamenjenom stanju civilizacije, da se prekine njegova komunikacija
s kosmosom, sa Bogom, čime bi ona ušla u svoje finale − potpuni
trijumf aličnosnog načela i kraja ljubavi. U tome i jeste krajnji smisao
zaprečnog sistema „Obruč“, sistema koji sada, kao nekada kapa
mankurta, okiva čitavu zemlju, to jedinstveno mesto univerzalnog
kosmičkog pamćenja. Razbijanje veze čoveka i prirode, čoveka i
životinje jeste slika ubistva ljubavi. Čovek se u svim romanima
Ajtmatova neprestano rastaje sa životinjom koja, od Zbogom Guljsari!
do Gubilišta, nije samo njegov verni prijatelj i pratilac, nego i slika
njegove najdublje tajne, njegovog Erosa i njegovog smisla kao
osećajno!“, telesnog bića. Od konja Guljsarija pa do Bostonovog konja
Donkuluka ide linija tog neumitnog rastanka praćena snažnom
emocijom podignutom na kraju Gubilišta do kosmičkog očajanja.
Poslednje biće s kojim se Boston oprašta na kraju svoje tragedije je
njegov konj Donkuluk i bol tog rastanka, kao i užas naslućivanog

238
raspleta, Ajtmatov potencira do maksimuma literarnim asocijacijama.
Naime, rastanak Bostona s njegovim konjem neodoljivo podseća na
kraj Platonovljevog romana Čevengur i rastanak Aleksandra Dvanova
sa Proleterskom Snagom pre nego što će se glavni junak romana
utopiti u tamnoj vodi jezera Mutjovo, što na neki način sugeriše
čitaocu i razrešenje Bostonove sudbine − njegovo samoubistvo.
Boston je sam odlučio o sudbini Bazarbaja, on će se sam i predati...
Uostalom, ugradnjom segmenata koji će čitaoca asocirati na dela
Dostojevsko!“, Bulgakova, Platonova, na rusku ideju uopšte, Ajtmatov
je uspeo da potkrepi svoju temu i da svojim romanima da dodatnu
snagu i dubinu koju oni bez tih asocijacija svakako ne bi imali.
...Vreme, naša prošlost koja nam na neki način daje smernice za
budućnost, koja čini vidljivim ono što se valja iza horizonata
sadašnjosti, zapečaćeno je u predanju, mitu, drevnoj priči o rodu.
Funkciju integralno!“, koncentrisanog pamćenja, koje je ujedno i
opomena i zaveštanje, dug i moralna obaveza, u Ajtmatovljevom
romanu takođe ima mit, predanje. Predanje koje treba da opomene i
učvrsti rod nasuprot razornim tendencijama savremenosti i
civilizacije bludnih sinova jeste priča o Najman-Ani i njenom sinu koga
su Žuanžuani pretvorili u mankurta, čoveka-mašinu, apsolutnog roba
koji bez pogovora izvršava svaku naredbu svojih gospodara. Tragična
sudbina Najman-Ane (nju ubija njen sin mankurt), proističe iz težnje
roditelja da povrati dete u svesni život nadajući se u njegovi
budućnost, nadajući se u svoju sopstvenu budućnost iza smrti, makar
u sećanju deteta, kao smisao svoga vlastitog života... Predanje koje
treba da učvrsti živi život jeste priča o Rajmaliagi, pesniku-narodnom
pevaču, čoveku koji je pod stare dane poleteo na krilima ljubavi prema
mladoj devojci koja je takođe bila narodni pesnik-pevač, jeste priča o
neuništivosti erosa zahvaljujući kome i nastaju prava dela ljubavi,
koja razgaljuju ljudska srca i otvaraju ih za pesmu, za dela poezije.
Priča o Rajmaliagi ide u romanu naporedo s Jedigejevom
zaljubljenošću u Abutalipovu ženu Zaripu i ljubavnim zimskim
besnilom Burani Karanara, atana Jedigejevog. Rajmali aga je
zaustavljen u svom poslednjem ljubavnom letu, ubijen je njegov konj
na kome je čitav život jahao po aulima, razbijena je njegova dombra
239
na kojoj je čitav život svirao po vašarima i svadbama na radost jednih
i zavist drugih. Snažni eros je zalog ličnosti, ubiti eros znači ubiti
ličnost u njenoj najvišoj kreativnoj potenciji, samleti ono što kosmički
vezuje čoveka uz svu živu tvar, i što je samo prividno bezlično i u
funkciji roda i produženja vrste.
Vatra erosa razgoreva u čoveku ljubav, prijateljstvo, dugogodišnju
vezanost za ono čovečno u čoveku, omogućuje samopregor, rad u
najtežim mogućim uslovima, ljubav koja je odgovorna, koja oseća dug
prema životu, pokojnicima i deci, žrtvenu ljubav, onu ljubav koja je
donela na Jedigejevu udicu Zlatnog Mekrea, izuzetno retku ribu iz
Aralskog mora koju je njegova trudna žena želela da dotakne. I
Zlatnog Mekrea, uhvaćenog pred sam početak bure, takoreći u
poslednji čas, može da dobije samo onaj ko obeća i obećanje svoje
nastoji po svaku cenu da ispuni. A poslednji čas, mornari i ribari jasno
prepoznaju takav čas, jeste onaj trenutak iz koga se račvaju
mogućnost spasa i mogućnost pogibije19 Ali vitez ljubavi ne odustaje
ni po cenu života. Zlatni Mekre na Jedigejevoj udici − to je odgovor
kosmosa na njegovu žrtvu, na njegovu smelost i hrabrost da po cenu
pogibije istraje u ispunjenju Ukubaline želje. I to je sve. Jedigej je
vratio Zlatnog Mekrea u noćno more nakon što ga je Ukubala
dodirnula. Smisao je tu, on je darovan onom ko se žrtvuje, ali se stvari
ne odvijaju kao u bajci, gde se sve višestruko namiruje. Sužena vizura
bajke omogućuje doživotnu sreću onome ko svojim činom umilostivi
više sile. Kosmička vizura romana tu sreću demontira. Čin žrtve,
ljubavi, Zlatni Mekre smisla i sreće, nije zaštitna amajlija nad plodom
njihove ljubavi, njihovim prvencem. Šestomesečni dečak umire dok se
Jedigej borio na frontu učestvujući u kolektivnom ludilu rata kao
najjasnijem ispoljavanju one nesvesne, neregulisane slepe prirode u
čoveku. Ovde se zbiva nova tragedija sa potpuno drugačijim čvorištem

19 I taj lov stoji kao antiteza divljem lovu Ober Kandalova i njegove pijane bratije, to
je bezinteresni lov, lov radi ljubavi, lov za drugog jer Jedigej je već u svom čamcu
imao dve velike ribe što je bilo dovoljno da ga istog časa, sluteći nevreme, okrene i
vrati se bezbedno na obalu da je bio u pitanju samo materijalni interes.

240
nego što je antička, zbiva se neshvatljiva tragedija nevinog pojedinca
koji plaća za grehe čitavog čovečanstva. Arhetipska slika ove tragedije
je pogubljenje nevinoga na krstu. To je jedan od razloga što je scena
Isusovog poslednjeg razgovora sa Pontijem Pilatom umetnuta u
roman Gubilište20 Smisao (Zlatni Mekre) je prisutan, ali smisao ne
trijumfuje. Tako je i u Gubilištu. Tu zlo kao da slavi svoj bezgranični
trijumf. Avdij Kalistratov, nesuđeni bogoslov i buntovnik u ime dobra,
koji otpada od crkve (u bogosloviji on polemiše s ocem
Koordinatorom čime se sugeriše izvesna paralela s Velikim
Inkvizitorom Dostojevskog) da bi u ime nekakvog savremenog Boga
priveo dobru najgori mogući narkomanski ološ, strada negde u
kazahstanskim stepama razapet na nekakvo bodljikavo drvo od
pijanih oberkandalovaca, a pastir Boston strašnom greškom ubija
svoga malog sina Kendžeša koga je otela vučica Akbara. Mali Bostonov
sin je nevina žrtva, ali i sama vučica, koja ga je otela, je nevina žrtva.
Jer ona nije otela Bostonovog sina iz zverskog nagona proždiranja,
nego zarad zadovoljenja majčinskog osećanja duboko ojađenog
ubistvom njenih vučića. Na simboličkoj ravni ubijanje vučice Akbare i
Kendžeša, Bostonovog sinčića označava nemogućnost novoga
početka, nove, obnovljene veze čoveka i majke prirode, sveopšteg
izmirenja koje je dato u biblijskoj slici lava i jagnjeta. Jer to i jeste bila
ta slika kada su se susreli mali Kendžeš i Akbara, taj nežni susret
razdraganog deteta, koje je u vučici videlo kucu i počelo da je mazi, i
jadne, ožalošćene Akbare koja je u Kendžešu videla isto onakvo malo
i nezaštićeno stvorenje poput njenih vučići, i počela da ga liže
20
Ta scena je umetnuta da bi pokazala pravu istinu svake žrtve. Ovde, u zemaljskim
okolnostima, u logici horizontale, i sam Mesija, sam Božji sin mora biti razapet na
krstu, mora da postrada. Čemu onda mogu da se nadaju njegove sićušne, nerazvijene
kreature Avdij, Boston i ostali popravljači i sudije nad svetom u svojim usamljenim
pokušajima popravke sveta. Čemu uopšte mogu da vode ti usamljeni pokušaji? Svaki
usamljeni pokušaj popravke svega je osuđen na propast i neminovno vodi u propast
i onoga ko ga čini. Sam čovek ne može da se izbori sa zlom, baš kao što sam ne može
ni da se spase. To je zakon ambivalentne čovekove slobode... Zalančenost čitave
tvorevine, okean starca Zosime ili supramoralizam Fjodorova: „Ne radi sebe
(egoizam) i ne radi drugih (altruizam) nego sa svima i za sve...“ neumoljivo nas na
to podsećaju.

241
izlivajući „na njega nežnost koja se u njoj nakupila“. Postojao je taj
trenutak kada je bio moguć potpuni preokret, kada je bilo moguće da
se najkrvoločnija zver i nevino jagnje sviju u ljubavi, i taj bi se trenutak
ostvario, sada bi se ostvario, samo da, nažalost, sve zemaljske reakcije
svakog zemaljskog stvorenja, koje živi u uslovima razbraćenosti,
nesloge i uzajamnoga proždiranja, nisu podređene zakonu
horizontale, zakonu straha, nepoverenja i mržnje. I desila se strašna
tragedija. Da Boston nije pucao, moguće je da bi se jednom mali
Kendžeš vratio kao rodonačelnik nove veze, i doneo ljudima novo
svedočanstvo o prirodi kao subjektu, kao nečemu što i samo žudi,
zahvaljujući tvarnoj Sofiji koja drhti u njoj, ka svome oličnos(t)njenju,
ka uzdizanju do nebeske Sofije, a ne kao o nekakvom objektu pukog
iskorišćavanja i iscrpljivanja. Jer tako nam govori biblijska slika. I u
Ajtmatovljevom romanu naglašeno plave oči vučice povezuju nebesku
i tvarnu Sofiju, te oči, s kojima se dva puta susreo Avdij Kalistratov,
imaju ikonički sjaj, onu nebesku nijansu koja nas vraća u materinsko
krilo Svete Trojice zato što direktno asociraju na neponovljivu
nebesku plavet, na anđele iz Gostoljublja Avramovog što ih je slikar
bezdanih božanskih dubina, Andrej Rubljov, islikao kao Svetu
Trojicu.21
Ubistvo vučice, gašenje njenih plavih očiju simbolizuje ubistvo
božanskog u tvorevini, tvarne Sofije, raskid Sofijne veze neba i zemlje
− religio− naše poslednje šanse za spasenje, same osnove našeg
spasenja, ljubavi koja voli i koja je voljena. I svako ubistvo, ubistvo i
najbednije životinje, već je rušenje toga sveta, kraj ljubavi pa, prema
tome, i kraj moga i tvoga sveta. A samo nekoliko sati pre te jezive
tragedije, Boston i njegova žena Guljumkan uživali su igrajući se sa
malim Kendžešom u onoj tako normalnoj, ali i tako prividnoj,
prolaznoj i nemogućoj ljudskoj sreći! Jer nemoguća je individualna

21 Ova su razmišljanja u velikoj meri nadahnuta razmišljanjima Svetlane Semjonove

(savremenog ruskog filosofa i književnog kritičara) koja u svojim delima stvaralački
razvija i čuva ideje Nikolaja Fjodorova kao i rusku ideju ispitujući njihove odraze u
književnosti. U tom smislu je posebno interesantna njena knjiga Metafizika ruske
literature.

242
sreća ili, drugačije rečeno, nemoguće je individualno spasenje unutar
bezbožnih uslova razbraćenosti i nesloge, raskola u čitavoj tvorevini.
Štaviše, ako je ono, to spasenje, i moguće, onda je ta mogućnost nešto
duboko nemoralno, nešto duboko, duboko odvratno. To je onaj raj u
koji Berđajev ne želi da uđe bez svog mačka Mure. Ili, drugačije
rečeno, spasenje nije moguće samo za sebe (egoizam) i nije moguće
samo za drugog (altruizam) ma koliko ga mi iskreno želeli i radili na
njemu (smrt Jedigejeve bebe i Bostonovog dečaka), nego sa svima i za
sve, kako bi to rekao Fjodorov. Tajna ove tragedije, tajna žrtve
nevinoga i njeno razrešenje je samo u jednome, a to nam u krajnjoj
liniji govori i priča o Zlatnom Mekreu, naime, u uviđanju
nemogućnosti istinskoga života izvan jedinstva čitave tvorevine (i
ujedno nemogućnosti da se delimičnim i usamljenim akcijama tu bilo
šta izmeni), kao realnog puta ka sveopštem spasenju. Ovu novu
dramu, novu tragediju čovečanstva koje je dobrano zagazilo na put
zla, Ajtmatov s ogromnim emotivnim nabojem slika u svoje „tri dečje
smrti“: smrti vučića, smrti šestomesečne Jedigejeve bebe i smrti
Bostonovog dečaka. Ako je nekada Dostojevski odbacio onaj srećni
svet koji bi bio izgrađen samo na suzici jednog jedinog deteta, ako nas
je Platonov užasnuo izgradnjom one zgrade svetskoga proletarijata u
čije temelje se polaže telo devojčice Nastje, šta onda da mislimo o
ovom svetu civilizacije, progresa, proklamovane slobode i
demokratije u kome se neprestano zbivaju Ajtmatovljeve tri smrti, „tri
dečje smrti“? Ako zanemarimo smrt odraslih, onda ovo pomeranje
smrti ka deci i odojčadi, zaista mora da nas užasne jer nas dovodi u
blizinu samoga reproduktivnog središta života, pola, do pomisli o
samoj smrti pola, o trijumfu jalovosti, o kastraciji i samokastraciji kao
poslednjem rezultatu svih horizontalnih kretanja.
U zimskoj pomami Burani Karanara naslikana je strašna snaga
erosa. U ubistvu vernog konja Rajmali age i razbijanju njegove dombre
simbolisana je kastracija samoga Rajmali age. Odsecanje organa koji
nose život i iz kojih se život rađa, kastracija i samokastracija − eto u
čemu je suština ne samo ovaploćenoga zla, nego i svih onih iskrenih i
pozitivnih težnji, utopijskih stremljenja da se svet po svaku cenu učini

243
boljim22. Ubijanje dečice je već ubijanje nerođene dece u utrobi, već je
vađenje materice, već je kastracija, odsecanje mesta gde se život rađa

22 Nije li u prezimenu Ka(li)stratov, u njegovom skraćenom obliku, već naznačena

kastracija, i ne vrši li mladi Avdij iz romana Gubilište samokastraciju svojim suludim
stremljenjem da se samostalno pozabavi prepravljanjem čovečanstva, započinjući
pri tome od njegovog najotrovnijeg i najzagađenijeg dela: od trgovaca smrću, narko-
dilera. Onomatika imena i prezimena ovog junaka sasvim odgovara njegovoj
psihološkoj analizi, njegove duševne sklonosti zahtevaju upravo takvo ime Avdij
Kalistratov, a njegovo ime zahteva upravo takve duševne sklonosti. Značenjski i
zvučni slojevi ovog imena svedoče o izvesnoj gordosti i nekakvom, u stalnoj
spremnosti na žrtvu, izvitoperenom samoljublju, nekakvoj začaranosti tamnim
cvetom sopstvene neiskazanosti, uzaludnom lepotom, koja mami u provaliju, u
bezdan, na potpuno nepotrebno i Bogu protivno podražavanje Hrista. (U razgovoru
sa sveštenikom, ocem Koordinatorom, na koga i logikom onomatike pada senka
Velikog Inkvizitora, Avdij iskazuje svoj mladalački kredo: „Moja crkva će uvek biti
sa mnom − nije popuštao Avdij Kalistratov. − Moja crkva − to sam ja. Ja ne priznajem
hramove, a tim pre ne priznajem sveštenike, naročito u njihovom sadašnjem
svojstvu“.) O toj, u suštini pogubnoj potrebi da po svaku cenu on sam podražava
Hrista u njegovoj mesijanskoj ulozi spasenja celog sveta, čak i u momentu kada
samom sebi ne može da pomogne, i o deformacijama proisteklim iz toga, svedoči
scena „među javom i međ snom“, gde pod životvornom kišom, pukim slučajem
preživeo i teško isprebijan, Avdij Kalistratov tone u dubine vremena i pada u drevni
Jerusalim, u kome upravo razapinju Spasitelja. I prve reči koje on izgovara u tom
bunilu govore nam da je dobri čovek Avdij, taj popravljač sveta, izgubljen za taj svet.
Sva milost koju je svet mogao da gaji prema Avdiju već je izgubljena. Jer, svet ga je
voleo. Nebo je bilo milosrdno prema njemu. Ljubeća duša sveta, ovaploćena u
plavim Akbarinim očima, poštedela ga je. Ali on je ipak postradao: „Učitelju, ja sam
ovde! Šta da radim, da bih Te izbavio? Gospode? Kako da Te spasem? O, kako me je
strah za Tebe sada, kada sam opet oživeo.“ Avdij puzi ulicama drevnog Jerusalima
kako bi spasao samog Spasitelja, Blagovesnika, kako bi sprečio neizbežno, mimo
svih ljudi i mimo svih sloboda na svetu, kako bi razbio Čašu nepojmljive tajne koja
se odigrava između Oca i Sina i čitavog sveta. On bi želeo da se desi ne samo
nadčovečansko, već i nadbožansko čudo. To je nekakvo nadraspeće, nekakvo
nadkrsno stradanje. Ta on zaista voli Ingu. Ali njegovo odveć veliko srce, u koje
nikako da uđu bližnji, najbliskiji, koji ga vole i koje on voli, sudbinski ga vuče u
najdublji vrtlog, nema za njega smirenja, nema mogućnosti da se iskobelja na obalu
i uđe u život u njegovoj najobičnijoj, besmrtnoj varijanti, da zajedno s drugom,
voljenom osobom, svije gnezdo. To je smrt. Tu nema gnezda i tu ništa ne raste. Eto
zašto se njegov put ukršta s putem Ober-Kandalova, i u tom ukrštanju je njegova
Golgota Ober-Kandalovci ga razapinju na nekakvo bodljikavo drvo i on polagano

244
kako bi se od svega napravila jalovina, pustinja, kako bi se sve osušilo
i nikada ništa više nigde, ni na jednoj tački ove zemlje, ni u jednom
jedinom kutku svemira, ne bi proklijalo. Jednom davno Jedigej je
odlučio da ne kastrira svog atana Burani Karanara i da uprkos
opomeni starog Kazangapa prihvati muku koju će mu svake zime
donositi neobuzdani mužjak kada ga uhvati ljubavna pomama. Taj
odnos prema životu, odnos nomada i stočara prema polu jeste ono što
u romanima Ajtmatova oživljava rusku ideju i održava njenu mladost.
Ne kastrirati prirodu već je dovesti u blizinu Boga, to je ljubavni
odgovor jedne male kulture na izvorni nauk titanske ruske ideje. Jer
taj „naturalizam“, ta neposrednost, ta zdrava, topla osećajnost je
govor mladosti, sećanje na mladost, to je ono što zreli Jelizarov upija
iz bita (načina života) kazaških nomada, to je sveža krv koja
podmlađuje rusku ideju, to je ona razmena krvi u jednome činu s one
strane svakog pragmatičkog racionalizma i civilizacijskog
utilitarizma, gde se ne pita ni za veliko ni za malo, gde svaka gordost
nestaje, gde se u takvome suživotu stvara zametak onoga zajedničko!“,
svečovečanskog dela...
...Jer pol je razliven po celom telu, pol je u duši, pol je u duhu, i ubiti
pol znači ubiti telo, znači ubiti dušu, ubiti duh, onemogućiti biće da se
kroz njegov poslednji trans izvuče iz sebe, nastavi u drugome i, na
kraju krajeva, upodobi Ličnosti (Višeslavcev), znači onemogućiti
sublimaciju energije pola i njeno preusmerenje na sticanje
besmrtnosti i na vaskrsavanje roda u celini (Fjodorov, Solovjov), znači
pretvoriti hrišćanstvo u religiju smrti (Rozanov). Jalovost,
reproduktivna i stvaralačka, jeste ono što uzrokuje mržnju prema
životu, prema istinskoj kulturi i gradi jedan sveopšti sistem odsecanja,

umire. I u momentu kada mu glava pada, njegove oči se opet sreću s plavim očima
vučice, i ona, umesto da zarije zube u njegov vrat, setivši ga se, opet mu poštedi
život...Zašto?... Radi poslednjeg poznanja koje se daruje kroz trpljenje i strpljenje
umiranja?... Ili radi onog nadumetničkog razrešenja drame, radi onoga dela koje je
samo Bogu moguće, ali koje On sam nikada neće izvršiti, pokajanja
oberkandalovaca, skidanja Avdija Kalisgratova s krsta, njegovog povratka u Moskvu
i razogkrivanja „narkomanskoga puta“, onoga čuda koje nije moguće u rsalističkoj
sferi romana, ali je moguće u imaginaciji i želji čitaoca?...

245
izdvajanja, isecanja, kastracije koji u duhu ruske ideje možemo
imenovati civilizacijom. Jalovost sistema kome služi Ober Kandalov,
nemogućnost da se sredstvima planske privrede proizvede hleb
nasušni, dovodi do sulude eksploatacije prirode, do pomora krda
stepskih antilopa i neminovnog razbijanja ekološkog sistema prirode.
Smrt planete je sasvim izvesna ako se nastave horizontalna kretanja,
ako se vertikala, otvoreni put ka kosmosu i Bogu, podredi interesima
horizontale.23
...Jer, tako i mora biti sve dok čovečanstvo ne postane bratstvo.
Braća su oni koji su ravnopravni po ocu, jednoga oca sinovi. Dok čitavo
čovečanstvo ne postane bratstvo, a već samim tim se predostvaruje
sveopšte spasenje, tragedija nevinoga biće realnost i neminovnost, i
sva ona makar i iskrena težnja da se u današnjim ratovima izbegnu
civilne, nevine žrtve ispostavlja se kao nemoguća, duboko licemerna i
lažna. Suština današnjeg ratovanja, i to je istina, moraju biti i biće
upravo nevine žrtve.
...Ali sve se ponavlja, prostor i vreme se krive, rukotvorena
vertikala, ili izopačena kosmička ideja, otkriva svoju pravu suštinu,
počinje da pada i da se poklapa sa horizontalom. Tansikbajev, koji je
jednom sišao s voza u gluvim sarozekama i zauvek odvojio Abutalipa
Kutibajeva od njegove porodice, ne ostavivši joj čak ni mogućnost
kontakta sa njegovim uspomenama (rukopisi ne gore sub specie
aeternitatis, ali i te kako gore za prolazno ljudsko biće!), pojavljuje se
i na kosmodromu u liku poručnika koji ne propušta malu grupu ljudi
na čelu sa Burani Jedigejom prispelu sa željom da sahrani Kazangapa
na pradedovskom groblju Ana bejit koje se sada nalazi unutar
zabranjene zone kosmodroma. Put u prošlost, put sećanja24 tako biva

23 Bez obnavljanja nema života. Bilo kako bilo, jedna je poruka ruske ideje: Bog se
ne može kriviti za nevolje sveta, tome je kriva sama ljudska sloboda, ona slepa,
sebična, egoistična volja da se pođe mimo sabornosti, mimo odgovornosti sviju za
sve, putem svoje lične, nemoguće i prividne sreće, a koja i dovodi do stradanja
nevinih u strašnome krugu samo naoko paradoksalne, neuzrokovane nesreće. To je
smisao odgovora učenog Jelizarova na čudovišnu tajnu staljinističke represije.
24 Sećanje gradi ceo roman, ali ta je reminiscencija projektivne prirode u duhu

Fjodorova i ruske ideje. Fjodorovljevo sećanje je projektivno sećanje, vezano dugom

246
presečen od jednog istog imena, od jednog istog ljudskog tipa
(onomatologija imena Tansikbajev upućuje na onoga koji raspolaže
smrću, gospodara smrti, nasuprot onomatologiji imena Afanasij
(Atanasij) koja upućuje na onoga koji ukida smrt. Uzgred budi rečeno,
bez nekog dubljeg i analitičkog pristupa funkciji imena u
Ajtmatovljevim romanima, ostajući samo na nivou domišljanja, može
se tvrditi barem jedno. I za Ajtmatova, kao i za rusku ideju − Florenski,
Losev, Bulgakov − ime je od izuzetnog značaja za ceo sistem ustrojstva
kako romana tako i realnoga sveta, jer ime je zvučna slika i srž ne
samo književnog junaka, nego i realne ličnosti.
...Grob Kazangapov biće u otvorenoj stepi i izopštenik će tako
ostati izopštenik i u večnosti. Više ništa ne jemči da će mu se na toj
pustopoljini bilo ko pridružiti, jer bludni sinovi zaboravljaju sve, tako
da i izričit Jedigejev zahtev, da i on bude sahranjen upravo tu, pored
Kazangapa, njih ne obavezuje, i otvoreno je pitanje da li će se deca
zaborava privesti pamćenju i ispuniti oporuku poslednjega čoveka,
Burani Jedigeja. Uskoro i put u budućnost biva presečen, kada vatra
raketa iz sistema OBRUČ osvetli stepu. Ali u toj vatri, „u toj tutnjavi i
smaku sveta“, ipak se čuo krik bele mitske ptice koji čoveka podseća
na njega samog i na roditelje: „Čiji si? Kako ti je ime? Seti se svog
imena! Tvoj otac je Donenbaj, Donenbaj, Donenbaj, Donenbaj,
Donenbaj... krik koji se još dugo razlegao u tami koja se sastavi...“
Rakete-roboti iz transkosmičkog zaprečnog sistema OBRUČ presecaju
pristup idealnom čoveku, one sasecaju svaku budućnost, i to je nova-
stara kapa davno nestalih Žuanžuana koji su se odnekud iznenada
ponovo pojavili da bi čitavom čovečanstvu navukli ovu novu
tehnološku kapu zaborava, da bi mu presekli put u otvorene zemlje
kosmosa, put u beskraj, to jest put prema sebi, prema svome idealnom
liku, ali sada na globalnom, planetarnom nivou „kako se u zemaljskim

prema prošlosti koja mora biti obnovljena. Zato reminiscencija nije samostalna
romaneskna metoda, nije cilj po sebi, nije ni estetičko-egzistencijalistička niti
ontološka kategorija, nego je duboko deontološka, životna i, u slučaju
Ajtmatovljevih romana, koji, kako smo se potrudili da pokažemo, stoje u ozračenju
ruske ideje, uvek vezana za projekciju, za nezaborav i obnavljanje bića u celini.

247
stvarima ništa ne bi izmenilo, kako bi sve ostalo kao što je bilo“, kako
bi Zemlja zauvek ostala ropski zabran kojekakvih Velikih civilizatora
i Ober Kandalova. OBRUČ oko Zemlje je civilizacijski kišobran protiv
uma, sećanja, prošlosti i budućnosti, protiv kulture, protiv slobode,
protiv ličnosti, protiv erosa i ljubavi, u krajnjoj liniji − protiv Božije
blagodati. Time bi novi Žuanžuani, Veliki civilizatori, da potpuno
ukinu mogućnost da se na zemlju, u duhu Fjodorova, pogleda kao na
nebesko telo, a na nebeska tela kao na zemlje, kako 6i potpuno ubili u
čoveku čak i one ostatke već zakržljalog kosmičkog osećanja, a time i
osnovu za ispunjenje onog najviše!“, Bogom danog zadatka:
oduhotvoravanja i oživljavanja svemira u celini, oličnos(t)njenja
(olicetvorenja) svih svetova. Uostalom, to je njihov izbor, i njihova
sloboda za zlo koja je prešla u gvozdenu nužnost. To je put koji vodi
„transcendentnom vaskrsenju“ ili vaskrsenju gneva kako je to opisano
u najstrašnijoj knjizi pravednika. Ali naša pravoslavna vera (kao,
uostalom, i velika dela kulture nastala iz nje) koja se ponovo tako živo
projavila u ruskoj ideji, otvara druge vidike i drugačije puteve, puteve
„imanentnog vaskrsavanja“, ali na koje se, međutim, ne može stupiti
samo sa lepim namerama ili utopijskim snovima zasnovanim na
pseudonauci i problematičnim filosofemama. Zato i ono osnovno
pitanje teorijskog uma: kako to da jest nešto a ne ništa, ili: zašto
bivstvujuće bivstvuje? treba dovesti u blizinu ljudskog srca i
preformulisati ga u pitanje: zašto ono što živi pati i umire, ili: kako
osloboditi svu tvar koja stenje i muči se do danas iz podvlašćenosti
bolestima i smrti?, to jest apstraktnu ontologiju treba pretvoriti u
konkretnu deontologiju. I kada se to pitanje zaista postavi, kada ono
potrese svako ljudsko srce barem u onoj meri u kojem ga moraju
potresti Ajtmatovljevi romani, moguće je nadati se razbijanju onog
začaranog lanca horizontale smrti kojim je danas okovan svet...
Vladimir Medenica

248
 Biblioteka
KOSMOPOLIS

Čingiz Ajtmatov
KASANDRIN BELEG

Izdavač
LOGOS, Beograd

Za izdavača
VLADIMIR MEDENICA

Prevod
MIRJANA GRBIĆ

Idejno rešenje korica

ANA NEDELjKOVIĆ

Lektura i korektura
TATJANA KORIĆANAC

Štampa
GRAFIČAR, Užice

Tiraž
500

249