Mirko Sebić

•
Hotel “Panonija”
eseji, crtice, hronike
 Mirko Sebić
K. Z. Ljubitelji knjige
Novi Sad, Zmaj Jovina 4
Tel: 021/47-21-829
Hotel “Panonija”
www.ljubiteljiknjige.co.yu eseji, crtice, hronike
Za izdavača:
Milenko Ranin

Urednik:
Milorad Grujić

Lektor i korektor:
Tatjana Sebić

Dizajn i prelom:
Veljko Damjanović

Štampa:
Art Print, Novi Sad

ISBN 86-902829-6-3

Ova knjiga se ne sme umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kom

obliku i bilo kojim sredstvom, ni u celini, niti u delovima, bez izričite pismene
dozvole autora i izdavača, niti se, bez izričite pismene saglasnosti izdavača,
sme distribuirati ili umnožavati na bilo koji drugi način i bilo kojim drugim
sredstvom. Sva prava objavljivanja ove knjige zadržavaju autor i izdavač, shodno
K. Z. Ljubitelji knjige
odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima. Novi Sad, 2007.
Aleksi i Tanji
 Zahvalnost za ovu knjigu dugujem mnogima.
Ali nekima posebno, zato: Veljku, Milenku,
Nadeždi, Leki, Gezi, Brani, Tanji, Aleksi, Milanu,
Miodragu, jedno iskreno – hvala.
Znam da će se čuditi jer misle da nisu učinili
ništa posebno. Ali samo ja znam da jesu. Da su
činili tačno onoliko koliko je bilo potrebno da im
danas budem iskreno, iskreno, zahvalan.
 Napomena
autora
Ova knji­ga sa­dr­ži tek­sto­ve ko­ji se žan­rov­ski mo­
gu od­re­di­ti u ra­spo­nu od fe­no­me­no­lo­škog ogle­da,
do za­pi­sa i cr­ti­ce, te no­vin­ske hro­ni­ke i ko­men­ta­ra.
Ovo je zb(i)rka tek­sto­va či­je se pi­sa­nje pro­sti­re od
ra­nih de­ve­de­se­tih pa do po­čet­ka no­vog mi­le­ni­ju­ma.
Te su be­le­ške uglav­nom ob­ja­vlji­va­ne u ne­delj­no in­
for­ma­tiv­nim gla­si­li­ma ili po­li­tič­kim dnev­ni­ci­ma.
Reč je o žan­rov­ski ra­zno­rod­nim kre­a­ci­ja­ma, po obi­
ča­ju sa­či­nje­nim da­le­ko od hla­do­vi­ne aka­dem­skih
ka­bi­ne­ta. Tek­sto­vi sklo­ni­ji pri­zo­ri­ma sva­ko­vr­snih
re­dak­cij­skih ru­sva­ja, za­plju­ski­va­ni ta­šti­nom i ret­
ko kad či­ta­ni du­že od mi­nu­ta. Ono što ih dr­ži na
oku­pu je te­mat­ski lajt­mo­tiv su­to­na ur­ba­ni­te­ta (ako
pod ur­ba­ni­te­tom pod­ra­zu­me­va­mo du­bo­ko epo­hal­
ni rez ko­ji za­po­či­nje sa kul­tu­rom po­li­sa); su­to­na
ko­ji mo­žda ozna­ča­va ko­nač­ni kraj ali i mo­gu­ći no­
vi po­če­tak. Ovom te­mom ba­vi­mo se raz­ma­tra­ju­ći
pri­li­ke do­ma­će u po­sled­njoj de­ka­di XX ve­ka, ka­da
su sti­hij­ni na­no­si na­si­lja, glu­po­sti, ne­po­šte­nja, od­u­
sta­ja­nja od ljud­skog, ra­za­ra­li iona­ko kr­žlja­vo tki­vo
ur­ba­ni­te­ta. U sklo­pu to­ga raz­ma­tra­ju su i po­ne­kad,
su­vi­še dnev­no po­li­tič­ke te­me, pa i zad­njih go­di­na
na­ro­či­to po­pu­lar­na pi­ta­nja auto­no­mi­je Voj­vo­di­ne
i nje­ne spe­ci­fič­ne (mul­ti)kul­tu­re.
Iako je reč o tek­sto­vi­ma ko­ji se, iz­u­zev ne­ko­li­
ci­ne, ne po­ja­vlju­ju pre­mjer­no, na­gla­ša­va­mo da se
ov­de ni­je de­si­la pu­ka “sa­ku­pljač­ka pri­vre­da” či­ji re­
zul­tat su knji­ge na­sta­le od na jed­no me­sto sa­bra­nih
no­vin­skih na­pi­sa jed­nog auto­ra, ko­ji­ma je je­di­na
te­mat­ska slič­nost što ih pot­pi­su­je isto ime. Po­ku­
ša­li smo da si­ste­ma­ti­zu­je­mo ma­te­ri­jal sa ci­ljem da
ja­sni­je for­mu­li­še­mo glav­ne te­ze i re­flek­si­je o kra­ju
jed­nog kul­tur­no-isto­rij­skog po­gla­vlja, ko­je iako se
okon­ča­lo od­bi­ja da umre.
 Čo­vek kre­će u ži­vot tro­mim ko­ra­kom
fi­lo­zo­fa i klo­ša­ra a vi­tal­ne po­kre­te sve vi­še
svo­di na pu­ki na­gon za odr­ža­njem, na uve­
žba­va­nje jed­ne sve­sti ko­ja vi­še pa­zi da ne
pad­ne u za­blu­du ne­go da do­ku­či isti­nu.

—Hu­lio Kor­ta­sar, Ško­li­ce

I šta bi uopšte značilo misliti ako ne

stalno se odmeravati sa haosom.

—Žil Delez i Feliks Gatari, Šta je filozofija?

 S u­ton je. Usko­ro će u mrak po­to­nu­ti obri­si
stva­ri, li­ca i iz­ra­zi. Oči će gle­da­ti ali ra­za­zna­
ti ne­će ni­šta.

I deo
Šta je za­pra­vo su­ton gra­da?
Naj­pre, to je bi­la ne­ja­sna im­pre­si­ja, ne­ka­kva ne­
do­vr­še­na re­če­ni­ca. Tim iz­ra­zom hte­lo se ob­u­hva­ti­ti
sve što je oti­šlo i što će oti­ći. Bi­la je to jed­na za­mi­

SU­TON sao. Pro­je­kat u na­sta­ja­nju ko­ji je u svom tlo­cr­tu obu­

hva­tao mno­go ma­lih po­ku­ša­ja da se ka­že da Grad
umi­re, da su ga ubi­li i da ga ubi­ja­ju, i (uto­pij­ski) da

GRA­DA će za to ne­ko jed­nom od­go­va­ra­ti.

U me­đu­vre­me­nu ne­ki cr­ni ve­tar raz­ve­ja su­vi­šnu
pe­nu. Pro­jek­ti su pro­pa­da­li a mi smo pro­la­zi­li.

ogle­di
Iz­no­va se po­sta­vi­lo pi­ta­nje: ko smo za­pra­vo mi?
Evro­plja­ni, Bal­kan­ci, Is­tok ili Za­pad...
Mo­žda ime Evro­pa po­ti­če od asir­ske re­či “ereb”
što zna­či su­ton – za­la­zak sun­ca. Su­to­nom se ne­što
za­vr­ša­va, za­klju­ču­je se dan i za­mi­ru nje­go­vi rit­mo­
vi. Na­še ose­ća­nje re­či su­ton pri­pi­su­je ne­ga­tiv­nu ko­
no­ta­ci­ju. Su­ton, smi­raj, za­u­sta­vlja­nje po­ve­zu­je­mo
sa ne­ga­tiv­nim poj­mo­vi­ma kao što su stag­ni­ra­nje,
na­za­do­va­nje, pro­pa­st, ni­šta­vi­lo...
A on­da, se­ti­mo se Mi­ner­vi­ne so­ve ko­ja po­le­će
u su­ton. Da­kle, su­mrak ne mo­ra da zna­či gu­bi­tak,
uni­šte­nje ili svr­še­tak vre­me­na. Tek kad ne­što za­vr­
ši dru­go će po­če­ti. Su­ton gra­da bi mo­gao zna­či­ti da
za­vr­ša­va vre­me ak­ci­je a za­po­či­nje vre­me mi­ra, sa­
bi­ra­nja, raz­mi­šlja­nja, vred­no­va­nja... Dan je vre­me
ru­ku a su­ton je vre­me sr­ca, uma i du­ha.

13
1. Raz­go­vor na dnu mo­ra
– Pa­non­skog, da­ka­ko

N a­de­žda (Na­da) je ušla u moj ži­vot ne­gde

kra­jem 2000. go­di­ne ka­ko su u to vre­me
u nje­ga ula­zi­li mno­gi – slu­čaj­no.
Jed­nog je­se­njeg po­po­dne­va sta­jao sam na oba­li
Du­na­va, na ru­bu iš­če­zlog Pa­non­skog mo­ra. Raz­lo­ga
za su­no­vrat u re­ku bi­lo je na pre­tek. Sa­mo je­dan bio
je pro­tiv – ve­ro­vat­no se ne bih uto­pio, do­bar sam
pli­vač. Ta­da, na oba­li Du­na­va sreo sam Na­de­ždu.
Ovo je be­le­ška raz­go­vo­ra ko­ji smo vo­di­li, ili je tre­
ba­lo da ga vo­di­mo, tog je­se­njeg po­po­dne­va na oba­
li iš­če­zlog Pa­non­skog mo­ra.

Na­da: Gde ste bi­li na po­čet­ku?

Ja: Po­če­tak onog što se zo­ve ras­pad Ju­go­sla­vi­je,

do­če­ka­li smo, mi ge­ne­ra­ci­ja še­zde­se­tih, kao na­iv­ni
iz­dan­ci ra­zum­nih fi­lo­zof­skih te­ča­je­va. Kao ne­ke ko­
mič­ne sen­ke pe­ri­pa­te­ti­ča­ra ho­da­li smo uli­com i bla­
go­gla­go­lji­li o fi­lo­so­fo­ji. U to vre­me raz­mi­šljao sam
o etič­kom pro­ble­mu na­si­lja po­ku­ša­va­ju­ći da ana­li­
tič­kim sred­stvi­ma do­ku­čim je­dan ni­vo mo­ral­nih di­

15
le­ma ve­za­nih za si­ta­u­ci­je u ko­ji­ma či­ni­mo na­si­lje.
Mo­žda bi od to­ga is­pao so­li­dan ma­gi­star­ski rad. Su­
de­ći pre­ma li­te­ra­tu­ri ko­ju sam pri­ku­pio ba­rem bi
to bi­la an­glo­fo­nom fi­lo­zo­fi­jom do­bro pot­kre­plje­na
ma­gi­star­ska rad­nja. Ali on­da, po­čeo je rat. Ten­ko­vi
su, to ne­moj­mo za­bo­ra­vi­ti, pr­vo pro­vo­za­li krug po
Be­o­gra­du i Voj­vo­di­ni. Pre­ko no­ći se ra­sud­na sna­
ga ana­li­tič­kih ar­gu­me­na­ta iz­gu­bi­la u pi­ja­nom kli­
ca­nju sve­ti­ne ko­ja bo­dri ko­lo­ne ten­ko­va što hi­ta­ju
ka Vu­ko­va­ru. Ska­me­nio se lo­gič­ki apa­rat. Moj do­
bar pri­ja­telj ko­ji se ba­vi mo­dal­nom lo­gi­kom do­bio
je po­ziv za rat. Bio je do­bar lo­gi­čar, ta­kvi su valj­da
voj­sci po­treb­ni za ubi­ja­nje na da­lji­nu.
Fi­lo­zo­fi­ja je na­pu­sti­la na­šu ze­mlju i po­tra­ži­la
ne­ke do­sad­ni­je i u sva­kom slu­ča­ju, mir­ni­je kra­je­ve.
Ta­da sam jed­nom ov­da­šnjem pro­fe­so­ru fi­lo­zo­fi­je,
po­sle ne­ka­kve tri­bi­ne, re­kao ka­ko vi­še ne mo­gu da
se ba­vim eti­kom. Za­pra­vo, da ne mo­gu ni da či­tam
etič­ke tek­sto­ve. Za­pra­vo, da sam pre­ko no­ći po­stao
mo­ral­no im­po­ten­tan. Do­dao sam ne­što kao da mi
se mli­ta­vi mo­ral­ni ud kla­ti u zra­ku na­to­plje­nom
ba­ru­tom. Pro­fe­sor me gle­dao kao bu­da­lu. Ili kao
ho­mo­sek­su­al­ca, sa­svim je sve­jed­no.
Ka­ko mi­sli­ti dru­štvo ko­je te sva­kim svo­jim ko­
lek­tiv­nim po­kre­tom uve­ra­va da je bo­le­sno, pa­ra­no­
id­no, ši­zo­id­no, lu­do? Je­di­no je mo­gu­će pri­me­ni­ti
ne­ku vr­stu shi­zo­a­na­li­ze u ras­kri­va­nju tih to­ko­va.
Ali mi to ni­smo od­mah uči­ni­li.
16
Na­da: Ko ste to Vi?
Ja: Ko smo mi, ra­zum­no je za­pi­ta­ti se. Šta ili
ko pro­go­va­ra iza te za­me­ni­ce. Ako smo mi deo bal­
kanskih ko­lek­ti­vi­te­ta on­da ima­mo i do­dat­ni pro­
blem. On­da uvek te­žimo da bu­de­mo van se­be. Ima­
gi­nar­ni Bal­kan je ima­gi­na­ci­ja Bal­ka­na­ca. Kad ana­li­
zi­ra­te stra­te­gi­je eli­ta na ovim pro­sto­ri­ma, vi gle­da­te
stal­no be­ža­nje, stal­no iz­me­šta­nje, tim ato­pi­zmom
sa­mo se učvr­šću­ju ne­re­al­ne pred­sta­ve. Ovaj iz­o­sta­
nak že­lje da se ži­vot sa­gle­da ona­kvim ka­kav je­ste
iz­vor je le­plje­nja za dr­žav­nu pro­pa­gan­du i me­dij­sku
ma­ni­pu­la­ci­ju. One igra­ju ulo­gu de­ko­ra­ci­ja ko­je za­
sti­ru re­al­nost i gra­de nje­zi­ne la­žne li­ko­ve. Mi smo
sve ove go­di­ne ži­ve­li pri­sta­ju­ći na taj iz­o­sta­nak re­
al­no­sti ili uop­šte ne bi­smo ži­ve­li. Ono što je smi­ru­
ju­će kod uto­pi­je je to da ona ipak ozna­ča­va od­re­đe­
no me­sto, da­kle, upr­kos se­man­tič­koj ne­ga­ci­ji, ono
po­sto­ji, sa­mo što je vre­men­ski po­me­re­no. Uto­pi­ja
je ve­o­ma kon­kret­no me­sto ko­je se mo­že opi­sa­ti i
ko­me se mo­že te­ži­ti. Ato­pi­ja go­vo­ri da ne­ma me­
sta, ne­ma tla. A Bal­kan je­ste jed­no ime bez tla kao
što je uosta­lom i nje­go­va ima­gi­nar­na su­prot­nost
Sred­nja Evro­pa.
Sve­tla­na Slap­šak u jed­nom tek­stu u ko­me iz­vr­
sno go­vo­ri o Bal­kan­ki, bal­kan­skoj že­ni, uz­gred­no
spo­mi­nje vam­pir­sku pri­ro­du bal­kan­skog pa­tri­ja­hal­
nog mu­ža. Uvek kao vam­pir, po­sle svih pre­vra­ta i
re­vo­lu­ci­ja, mo­der­ni­zu­ju­ćih pro­je­ka­ta u ko­ji­ma uzi­
ma pri­vre­me­ni lik li­be­ral­nog lju­bav­ni­ka, on se vra­
17
ća kao pa­tri­ja­hal­ni po­vam­pi­re­ni muž da se na­pi­je
kr­vi. Ta sa­bla­snost pa­tri­ja­hal­nog mo­že se ras­teg­nu­
ti i na či­ta­vu ov­da­šnju po­li­ti­ku, ko­ja je upra­vo tih
da­na po­ka­za­la svo­ju fan­tom­sku bit.
Sve što sam od ta­da do sad ra­dio mo­glo bi se
opi­sa­ti kao bez­u­spe­šni po­ku­ša­ji upo­ko­je­nja vam­pi­
ra. Su­vi­še je oči­gled­no da glo­gov ko­lac za tu ope­ra­
ci­ju ni­su dr­žale ve­li­ke in­sti­tu­ci­je srp­ske kul­tu­re,
ni­ti in­sti­tu­ti, ni­ti fa­kul­te­ti ni­ti ra­zni for­mal­ni i ne­
for­mal­ni kru­žo­ci i kru­go­vi ko­ji su, bu­du­ći da su i
sa­mi po­sta­li vam­pir­ski na­kot, upra­vo za­po­če­li apo­
lo­gi­ju sa­bla­snog.
Na­da: De­ved­se­te. De­ve­de­se­te u Sr­bi­ji?
Ja: De­ve­de­stih go­di­na, mi­slim da je to bi­lo 92.
ili 93. go­di­ne. Let­nje do­ba u Ka­to­lič­koj por­ti. U ba­šti
pod li­pa­ma ne­ka­kve pi­ce­ri­je vi­deo sam, za jed­nim
sto­lom se­de Že­ne u cr­nom. Ni­jednu od njih ne po­
zna­jem. Ali sum­nje ne­ma, to su bi­le ak­ti­vi­ski­nje te
or­ga­ni­za­ci­je. Ne­ka­ko u istom tre­nut­ku iz obli­žnje
zgra­de Kul­tur­nog cen­tra No­vog Sa­da iza­šla je Isi­
do­ra Bje­li­ca sa mu­žem joj Paj­ki­ćem i ne­kim me­ni
ne­po­zna­tim lju­di­ma. Isi­do­ra no­si ne­ki let­nji še­šir
sa cvet­nim aran­žma­nom. Svi­le­na ha­lji­na, čip­ka­ste
ru­ka­vi­ce. Paj­kić u be­lom la­ne­nom ode­lu a la Fic­ka­
ral­do. U to vre­me oni se de­kla­ri­šu kao No­va Srp­ska
De­sni­ca, ma šta to zna­či­lo. De­ve­dest tre­ća, sva be­da
sve­ta na uli­ca­ma gra­do­va, in­fla­ci­ja i to­me slič­no.
18
Ni­sam mo­gao a da ne pri­me­tim ka­ko mi ove
šću­ću­re­ne u cr­no ob­u­če­ne že­ne iz­gle­da­ju ne­ka­ko
jad­no, tu­žno.
Na­da: Ali za­što?
Ja: One, raz­u­me se, ni­su ni­ka­ko jad­ne. Mo­že­te
utvr­di­ti nji­hov pot­pu­no ja­san i čvrst iden­ti­tet. Gle­
da­no iz­van ovog kon­kret­nog dru­štve­nog kon­tesk­ta
one su hra­bre že­ne. One go­vo­re o smr­ti ali ne za­to
što su ne­kro­fil­ne već upra­vo su­prot­no, one svo­jim u
cr­no ob­u­če­nim te­li­ma že­le da smrt uve­du i za­dr­že
u jav­nom dis­kur­su jed­ne kul­tu­re ko­ja se smr­ti bo­ji i
za­to to­li­ko ubi­ja. Jer mi ra­tu­je­mo jer smo be­smrt­ni.
A be­smrt­ni smo jer smo u stra­hu smrt bez­u­spe­šno
po­ri­ca­li. Da je ovim že­na­ma us­pe­lo da pre­o­kre­nu
tok dis­kur­siv­nih prak­si bio bi to ve­li­ki pod­vig.
Ali od­jed­nom, či­ni­lo se da to ne uspe­va.
Ne­u­speh ni­je slu­ča­jan, ne ni­ka­ko ni­je slu­ča­jan.
Iza nje­ga sto­ji je­dan ve­o­ma raz­ra­đen me­ha­ni­zam o
ko­me go­vo­re De­lez i Ga­ta­ri u ma­le­noj obi­mom ali
epo­hal­noj knji­ži­ci ko­ja se zo­ve “Kaf­ka: ka jed­noj ma­
njin­skoj knji­žev­no­sti”. Na­i­me, ta­mo se eks­pli­cit­no
ka­že da jed­na kul­tu­ra ni­je ma­la za­to što na­sta­je na
ma­njin­skom je­zi­ku već za­to što je ma­nji­na stva­ra
na ve­ćin­skom je­zi­ku. Bez ve­li­kog je­zi­ka mi ne mo­že­
mo bi­ti ma­nji­na. Bez na­fra­ka­nih obra­za spon­zo­ru­
ša na­še ble­di­lo ne po­sto­ji. Na­rav­no, ve­ćin­ski je­zik
ni­je onaj ko­jim go­vo­ri ve­ći broj lju­di, već onaj ko­ji
po­se­du­je veli­ku moć. Ko­ji iz mo­ći do­la­zi.
19
 Kad ne­ko vi­če, de­re se, vaš uobi­ča­jen ton, ako
ste pri­sto­jan čo­vek, de­lu­je kao ša­pat. Vi de­lu­je­te
kao da se bo­ji­te. Za­pra­vo, vi se i bo­ji­te. Ov­de je sva­
ki jav­ni go­vor (a dru­gi se kul­tu­ro­lo­ški ne pri­zna­je)
moć. Po­gle­daj­mo sa­mo ko to go­vo­ri.
Pa oni se svi za­pra­vo uža­sno de­ru.
Po­čet­kom Mi­lo­še­vi­će­ve vla­da­vi­ne stal­no se go­
vo­ri­lo ka­ko je on ma­ni­pu­li­sao me­di­je. Me­đu­tim, u
ze­mlji u ko­ju je pre sti­gla ma­kl­u­a­no­va ga­lak­si­ja no
što su nje­ni sta­nov­ni­ci na­u­či­li sva slo­va gu­ten­ber­go­
ve ga­lak­si­je: me­dij je­di­no i je­ste ma­ni­pu­la­ci­ja. Od­
no­sno nje­go­va bit je ne­le­gi­tim­na za­me­na.
Na pri­me­ru Sr­bi­je de­ve­de­stih, i na ovom što
ilu­stru­je pret­hod­na pri­ča o Že­na­ma u cr­nom, iz­vr­
sno se po­tvr­đu­je fu­ko­ov­ski stav da moć ni­je pi­ra­mi­
dal­na ka­ko je obič­no sli­ka­ju li­ber­ti­jan­ci i lju­bi­te­lji
Za­ko­na. Ona je ra­su­ta. Ona de­lu­je bli­zi­nom. Jer to
či­ni ovu sli­ku mo­gu­ćom. Na ne­ki na­čin i nas či­ni
mo­gu­ćim, ali neo­t­por­nim.
Na­da: Šta je za vas kri­ti­ka?
Ja: Kri­ti­ka? “Kri­ti­ka” je sa­mo go­vor. A go­vor je
moć, dis­kurs mo­ći ka­ko se to ka­že. Go­vor ko­jim se
slu­že ta­mo ne­ki od­ra­sli mu­škar­ci zva­ni kri­ti­ča­ri.
Kad ka­žem kri­ti­čar ma­šim se za ono me­sto gde ni­
ka­ko ne bi mo­gao da sto­ji pi­štolj i za­mi­slim de­be­log
či­ku pod ko­jim škri­pi sto­li­ca u ne­koj pra­šnja­voj pro­
vin­ci­jal­noj sa­li. Za­mi­šljam i po­ma­lo mi je otu­žno.
20
On je gla­san, on ima reč. Ima­ti reč i da­va­ti reč to je
po­li­ti­ka kri­ti­ke. A su­štin­ski ona je sa­mo tran­smi­si­
ja mo­ći, ona ka­že sa­mo ono što u da­tom tre­nut­ku
že­li onaj, bu­di­mo di­rekt­ni, ko je pla­ća. Ona je ma­ši­
na jer ne­ma auten­tič­nost i ne­po­no­vlji­vost ži­vo­ta već
me­ha­nič­nost ši­zo­id­nog dru­štve­nog pro­sto­ra. Ovo
je stvar­nost u ko­joj kri­ti­čar ne mo­že da us­po­sta­vi
kri­te­ri­jum od­go­vor­no­sti, pre sve­ga vla­sti­te. Po­smo­
der­na ob­ja­šnje­na de­ci – kri­ti­čar­skoj.
Na­da: Po­stmo­der­ni­zam?
Ja: U nas je post­mo­der­ni­zam u knji­žev­nost, a
ne­što ka­sni­je i na fa­kul­tet­ske ka­te­dre i u fi­lo­zof­ske
ku­lo­a­re – kao uosta­lom ne­što ra­ni­je i ana­li­tič­ka fi­lo­
zo­fi­ja – do­šao kao ne­što što tre­ba da se su­prot­sta­vi
vla­da­ju­ćoj dr­žav­noj ide­lo­gi­ji. Post­mo­der­na na ovim
pro­sto­ri­ma za­po­či­nje kao edu­ka­tiv­na pod­va­la ti­to­
i­stič­kom re­ži­mu. Ma­da su tu još uvek vr­lo mo­der­
ni­stič­ki po­sta­vlja­ne bi­nar­ne opo­zi­ci­je: stvar­no­sna
pro­za na­su­prot post­mo­der­noj, ana­li­tič­ka fi­lo­zo­fi­ja
na­su­prot prak­sis fi­lo­zo­fi­ji i he­ge­lov­ski in­spi­ri­sa­noj
me­ta­fi­za­i­ci, Sve­ti Sa­va na­su­prot Le­nji­nu itd. itd.
ipak, po­stmo­der­ni­sti kao mla­đa eki­pa po­be­đu­ju u
pro­du­žet­ku utak­mi­ce.
Ov­de se če­sto ola­ko ope­ri­še kla­si­fi­ka­ci­ja­ma. To
je naj­če­šće sa­mo le­plje­nje eti­ke­ta na pra­zne bo­či­ce
što je ti­pič­na stra­te­gi­ja ide­o­lo­gi­zo­va­nog dis­kur­sa u
ko­me sve mo­ra bi­ti kva­zi­na­uč­no po­bro­ja­no, kla­si­fi­
21
ko­va­no i opi­sa­no. Jer, opi­si­va­njem i svr­sta­va­njem u
ne­ka­kve re­do­ve poj­mo­va, ovla­da­va se po­ljem ko­mu­ni­
ka­ci­je. Ko mo­že da ime­nu­je i kla­si­fi­ku­je taj za­pra­vo
i is­klju­ču­je ono Dru­go, ono što mu ni­je po vo­lji.
Ovaj bi­nar­ni ide­o­lo­ški ra­čun imao je je­di­ni za­
da­tak da blo­ki­ra uto­pij­sko-eman­ci­pa­tor­ski mo­me­
nat pro­mi­šlja­nja kon­kret­nog dru­štve­nog tre­nut­ka.
To je bio je­di­ni ži­vi ele­ment mi­šlje­nja ko­ji je mo­gao
da uka­že na iz­laz i za­to je upra­vo nje­ga tre­ba­lo oka­
me­ni­ti na­vod­nim ana­li­tič­kim stra­te­gi­ja­ma ko­je ni­
su bi­le ni­šta dru­go do­li stra­te­gi­je do­mi­na­ci­je. Jed­
na do­mi­na­ci­ja dr­žav­no so­ci­ja­li­stič­kog ka­pi­ta­li­zma
pro­me­ni­la je for­mu, de­te­ri­to­ri­ja­li­o­zo­va­la se, što bi
re­kao De­lez. Otud je i po­stao mo­guć uvoz ko­lo­ni­jal­
nih kva­zi ci­vil­nih ob­li­ka or­ga­ni­zo­va­nja. To je bi­la
re­te­ri­to­ri­ja­li­za­ci­ja. Otud i ne­moć da se ar­ti­ku­li­šu
stvar­ne po­tre­be. Otu­da je i mo­gu­će da nam da­nas
ne­ki de­lo­vi NVO sek­to­ra u Sr­bi­ji iz­gle­da­ju kao nek­
da­šnji So­ci­ja­li­stič­ki sa­vez.
Sli­ke, šta su dru­go do skup raz­li­či­to­sti ko­je na
oku­pu dr­ži je­din­stve­no po­lje per­cep­ci­je ili što bi re­kao
Kant aper­cep­ci­je. Ob­u­hva­ta­ti. Ali ko ob­u­hva­ta?
Na­da: Šta je za Vas sli­ka de­ka­de?
Ja: Sli­ka je mno­go, ali ipak iz­dvo­ji­mo ne­ke. Že­
na u jef­ti­noj po­sla­sti­čar­ni­ci se­di sa­ma i gu­ta šam­
pi­tu dok po­dat­na krem­pi­ta na nje­nom ta­nji­ru če­ka
mo­me­nat eg­ze­ku­ci­je. Trag še­ćer­ne pe­ne na gor­njoj
22
usni. Iz­daj­nič­ki znak o ko­me ona ne zna ni­šta. Že­na
u po­vor­ci “do­go­đe­nog na­ro­da” kra­jem osam­de­se­tih
ko­ja kli­če svo­me Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću ima po­ce­
pa­ne ča­ra­pe o ko­jim ne že­li da zna ni­šta. Ove sam
pri­zo­re vi­deo 1988. za vre­me ta­ko­zva­ne “an­ti­bi­ro­
krat­ske re­vo­lu­ci­je”. Ja­sno je da je na de­lu ši­zo­id­na
po­de­la u ko­joj će te ne­sreć­ne že­ne za­me­ni­ti kla­snu
stvar­nost i kla­sni bunt ne­kim su­ro­ga­tom. Še­će­rom
ili Slo­bo­da­nom. Po­ti­ski­va­nje je po­sta­lo funk­ci­ja re­
pre­si­je jed­nog kon­kret­nog re­ži­ma. Vil­helm Rajh je
pr­vi raz­u­meo od­nos že­lje i dru­štve­nog po­lja. On je
po­ka­zao da je po­ti­ski­va­nje ta­kvo da re­pre­si­ja po­sta­je
že­lje­na, iz­bri­sav­ši se iz sve­sti po­ti­ski­va­nje in­du­ku­je
kri­vo­tvo­re­nu sli­ku ono­ga na šta se od­no­si.
Na­ci­o­na­li­stič­ki kič i nje­go­va de­lo­tvor­nost ob­
ja­šnji­vi su je­di­no iz tog ugla: re­pre­siv­na dru­štve­na
pro­iz­vod­nja, ko­ja se de­ce­ni­ja­ma svi­ja­la oko Ju­go­sla­
vi­je kao dr­ža­ve ne­zre­lih eli­ta, se­be za­me­nju­je po­ti­
sku­ju­ćom na­ci­o­nal­nom po­ro­di­com. Ta po­ro­di­ca,
na­ci­o­nal­ni ko­lek­ti­vi­tet, po­ti­sku­ju­ći ra­đa ši­zo­fre­ni­ju.
Na­rav­no, ši­zo­fre­ni­ju dru­štve­nu, ne kli­nič­ku.
Ide­ja o boj­ko­tu slo­ve­nač­ke ro­be kao da je uze­
ta iz ar­se­na­la anar­hi­stič­kih me­to­da. Od­no­sno ide­
ja o boj­ko­tu sva­ke ro­be je re­vo­lu­ci­o­nar­na a ide­ja o
boj­ko­tu slo­ve­nač­ke, ne­mač­ke, ame­rič­ke ... ro­be, je
re­zul­tat ši­zo­id­no­sti i pa­ra­no­id­ne sve­sti post so­ci­ja­
li­stič­kog Is­to­ka.
Fe­no­men Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća je u pot­pu­no­sti
pro­iz­vod ma­se. Nje­ga mo­ra­mo po­sma­tra­ti u kon­tek­
23
stu ko­lek­tiv­nog te­la. Iz­van tog od­no­sa Mi­lo­še­vić ne
po­sto­ji. Osnov­no pi­ta­nje sva­ke pra­ve, da ne ka­žem
re­vo­lu­ci­o­nar­ne, kri­ti­ke je ka­ko je­zik ofi­ci­jel­no na­ci­
o­nal­ne kul­tu­re upe­ri­ti pro­tiv nje sa­me. Po­treb­no je
hra­bro se upu­sti­ti u eks­pe­ri­ment nje­ne de­kon­struk­
ci­je, pod­vr­ga­va­ju­ći na­ci­o­nal eta­ti­stič­ki kič ši­zo­a­na­li­
zi – ne sa­mo ra­di raz­ra­ču­na­va­nja s ofi­ci­jel­nom kul­
tu­rom, ne­go pre sve­ga zbog pri­ka­zi­va­nja li­bi­dal­no
isto­rij­skih pro­ce­sa na­še no­vi­je stvar­no­sti.
Ši­zo­a­na­li­za je kon­cept te­o­rij­ski ute­me­ljen na kri­
tič­kom či­ta­nju ka­ko Mark­sa ta­ko i Froj­da kroz br­ko­
ve zre­log Ni­čea. Taj kon­cept za­sno­van je na pre­mi­si
o ko­lek­tiv­no ira­ci­o­nal­nom i ne­sve­snom kao iz­vo­ru
isto­rij­skih i dru­štve­nih do­ga­đa­ja. Nji­me se že­li uki­
nu­ti pri­vi­dan red i spo­lja­šnja uzro­ko­va­nost isto­rij­
skih i dru­štve­nih kre­ta­nja, stvo­re­na tra­di­ci­o­nal­nim
dis­kur­si­ma isto­ri­o­gra­fi­je, kul­tu­re, hu­ma­ni­stič­kih na­
u­ka i sl. U ši­zo­a­na­li­zi se ma­lo dru­ga­či­je po­sta­vlja­ju
u od­nos poj­mo­vi cen­tra i pe­ri­fe­ri­je. Nje­no sre­di­šte
je­su mar­gi­na i ma­nji­na, ko­je ima­ju eks­ple­na­tor­no
pr­ven­stvo nad sva­kim ti­pom ko­lek­tiv­no­sti. Ovo je
na­rav­no tek pr­vi ko­rak. On ostva­ru­je de­e­ste­ti­za­ci­
ju kva­zi­e­ste­tič­ko­ga, de­sim­bo­li­za­ci­ju sve­ta sa­bla­sti,
ogo­lju­je en­tro­pij­ski sloj ko­lek­tiv­no ne­sve­snog.
Ali to ni­je sve, glav­ni cilj ove kri­ti­ke je­ste da
raz­vi­ja na­du i mo­guć­no­sti kre­i­ra­ju­ći “kri­tič­ke su­
bjek­tiv­no­sti”. Kri­tič­ka su­bjek­tiv­nost pro­iz­la­zi iz
prak­tič­nog, čul­nog de­lo­va­nja unu­tar dru­štve­nih
for­ma­ci­ja ko­je vi­še pod­sti­ču ne­go što ogra­ni­ča­va­ju
24
ljud­ske ka­pa­ci­te­te. Ta­ko kri­ti­ka mo­ra da od­ra­ža­va
umno­ža­va­nje i kre­a­tiv­nost sa­mog ljud­skog de­lo­va­
nja, iden­ti­fi­ka­ci­ju za­jed­nič­kih is­ku­sta­va i in­te­re­so­
va­nja; raz­mr­si­va­nje ko­na­ca ko­ji spa­ja­ju dru­štve­ni
pro­ces sa in­di­vi­du­al­nim is­ku­stvom; pre­tva­ra­nje skri­
ve­nih slo­je­va sva­ko­dne­vi­ce u oči­gled­no­sti; pri­zna­
va­nje za­jed­nič­kih kla­snih in­te­re­sa; ukla­nja­nje vra­ta
ko­ja raz­dva­ja­ju prak­tič­ko de­lo­va­nje od te­o­rij­ske re­
flek­si­je; pro­me­nu sve­ta me­nja­njem ne­či­je pri­ro­de, i
me­nja­nje ne­či­je pri­ro­de pro­me­nom dru­štve­nih od­
no­sa u ko­ji­ma se for­mi­ra in­di­vi­du­al­ni i ko­lek­tiv­ni
su­bjek­ti­vi­ti­et. Ta­ko re­vo­lu­ci­o­nar­na kri­ti­ka po­sta­je
ustva­ri pe­da­go­gi­ja ko­ja po­ku­ša­va da na­či­ni po­de­lu
ra­da ko­ja će se po­kla­pa­ti sa slo­bo­dom po­zi­va sva­
kog po­je­din­ca i dru­štvom slo­bod­nih pro­iz­vo­đa­ča.
Na pr­vi po­gled se ovo mo­že či­ni­ti baj­ko­vi­tim po­i­
ma­njem u ko­jem se po­sta­vlja ra­di­kal­no es­ha­to­lo­ška
i ne­u­po­re­di­vo “dru­ga” kraj­nost za dru­štvo ka­kvim
ga po­zna­je­mo. Ovo ni­je pro­gram već sa­mo mo­gu­ća
uto­pij­ska vi­zi­ja ko­ja uno­si ra­zno­li­kost u te­o­rij­sku
apa­ra­tu­ru kri­ti­ča­ra ta­ko da se mo­gu po­kre­nu­ti no­
va pi­ta­nja za­jed­no sa no­vim per­spek­ti­va­ma kroz
ko­je se one raz­vi­ja­ju. Va­žni­je je sta­vi­ti na­gla­sak na
po­sta­vlja­nje no­vih pi­ta­nja ne­go na pru­ža­nje pla­no­
va za dru­štve­nu pro­me­nu. Isto­rij­ske pro­me­ne u pro­
iz­vod­nim sna­ga­ma do­se­gle su tač­ku u ko­joj na­še
dru­štvo hr­li ka lo­gi­ci ko­ja će po­tre­be tu­ma­či­ti i sa­
gle­da­va­ti je­di­no kroz pro­fit. To se sad zo­ve pro­ces
tran­zi­ci­je a kad pot­pu­no ovla­da­mo ra­dom za ka­pi­
25
tal zva­će se pu­na in­te­gri­sa­nost u Evro­pu. Ono što tu­žno, se­de­la u svo­joj ma­loj kan­ce­la­ri­ji u ne­kom sle­
kri­ti­ka da­nas i ov­de mo­ra da po­kre­ne je raz­vi­ja­nje pom hod­ni­ku ve­li­ke Ma­ti­ce Srp­ske, i pre­da­no kao
re­to­ri­ke ko­ja će po­mo­ći da se sva pro­tiv­reč­na is­ku­ ured­ni­ca ra­di­la na tek­sto­vi­ma za ob­ja­vlji­va­nje. Od­
stva ovog pro­ce­sa iz­ne­su kri­tič­kim reč­ni­kom. Nas la­zio sam če­sto u tu ma­lu kan­ce­la­ri­ju-la­bo­ra­to­ri­ju, i
mo­ra­ju za­ni­ma­ti pro­ce­si ko­ji se zbi­va­ju u pod­ruč­ju sam sam bio “uzet” u pro­ces pre­de­nja pe­ne­lo­pi­nog
ko­lek­tiv­ne sve­sti i ko­lek­tiv­no ne­sve­snog, u in­di­vi­ tka­nja. Mno­gi su tek­sto­vi upra­vo tu do­bi­ja­li svoj ko­
du­al­noj psi­hi i nji­hov uti­caj na tok isto­ri­je, te dru­ nač­ni ob­lik. Ju­di­ta je bi­la kre­a­tiv­na spi­sa­te­lji­ca i pre­
štve­no po­na­ša­nje lju­di. Oda­tle pro­iz­la­zi i in­te­res za vo­di­te­lji­ca, ali je ima­la sna­ge da sa­mo­za­taj­no ple­te
fe­no­men ide­o­lo­gi­je, po­li­ti­ke, i is­tra­ži­va­nje sa­vre­me­ tu­đa tka­nja zna­ju­ći da je upra­vo to po­sao pra­ve kri­
nog sta­nja srp­skog na­ci­o­nal­nog ar­he­ti­pa. tič­ke sve­sti. Sve­ta po­ro­di­ca ne­po­sto­je­ćih Kri­ti­ča­ra
Ako se vra­ti­mo na onu pri­ču sa po­čet­ka o Že­na­ pro­tiv Ju­di­te, Mi­li­ce, Kse­ni­je, Ma­ri­ne...
ma u cr­nom mo­že­mo re­ći da su one tog let­njeg po­
po­dne­va bi­le isti­ni­ti­je od sve­ga što se mo­glo vi­de­ti (2005)
u gra­du, ta­ko tu­žne i ne­moć­ne. Na­su­prot to­ga, ali u
čvr­stoj ve­zi, sto­ji ilu­zi­ja ne­ka­kve No­ve Srp­ske De­sni­
ce ko­ja za­pra­vo ne po­sto­ji ali je po­sve­će­na u svom
ne­po­sto­ja­nju. To jest što je vi­še ilu­zi­ja to je vi­še sve­
ta i to vi­še kao opi­jum vla­da na­šim ži­vo­ti­ma. Ov­de
se na­rav­no na­gla­ša­va ta po­sve­će­nost, pra­zna for­ma
že­lje. Pra­vo je pi­ta­nje šta omo­gu­ća­va tu kon­ver­zi­ju
pa isti­na i do­bro, upra­vo kad po­sto­je, de­lu­ju pro­fa­
no i bez mo­ći. Na de­lu je oči­to ne­ka­kva iz­de­lje­nost
dru­štve­nog pro­sto­ra, ali i ne­ka­kav pr­lja­vi spek­takl.
Či­ta­va po­ro­di­ca, da li slu­čaj­no, mu­ških li­ko­va ko­ji
glu­me Kri­ti­ča­re, Po­li­ti­ča­re, Pi­sce, (ka­ko ka­že Sve­ta­
na Slap­šak oni su uvek Pi­sci a one su uvek pre­vo­di­
te­lji­ce) Sve­ta po­ro­di­ca, pra­zna for­ma mo­ći.
Če­sto se se­tim pre­ra­no pre­mi­nu­le spi­sa­te­lji­ce,
Ju­di­te Šal­go, ko­ja je ti­ho, mo­žda bi se mo­glo re­ći i

26 27

2. Sa­bla­sti ko­lum­ni­ste
Š
ta je Ko­lum­ni­sta znao? Da li je uop­šte, ono
što je či­nio, ono što je sa­op­šta­vao, pod­ra­zu­
me­va­lo ne­ka­kvo zna­nje. Po­ne­što in­for­ma­ci­ja, to
sva­ka­ko. Ali zna­nje? Po­ja­vio se u re­dak­ci­ji, po­vi­je­
nih ra­me­na ona­ko sa­last na pre­gi­bi­ma te­la, jed­no­
stav­no seo za ta­sta­tu­ru PC-a i po­čeo da uku­ca­va
tekst. Pod­se­ćao je na ne­kog ne­po­zna­tog kla­vi­ri­
stu, ave­tinj­skog ma­e­stra. Svi­ra­ča bez zvu­ka, mu­
zi­ča­ra bez in­stru­men­ta. Mo­mak od sto­ti­nak ki­lo­
gra­ma ko­ji ima šta da ka­že. Sto­ki­laš sa per­so­nal­
nim ra­ču­na­rom.
Ko­lum­ni­sta ni­šta ni­je znao i nje­ga ni­ko ni­je
znao. Šta mu je dru­go pre­o­sta­lo ne­go da se­de­ći u
uglu pi­še iz ne­de­lje u ne­de­lju, iz da­na u dan, da na­
pre­že mo­zak smi­šlja­ju­ći ka­ko da im sa­op­šti ne­što
što oni ipak mo­gu da poj­me, ali još uvek ni­su sve­sni
te mo­guć­no­sti. Kad pro­či­ta­ju nje­gov tekst oni mo­
gu sa­mo da us­klik­nu: bra­vo ko­lum­ni­sto ili sa­svim
ne­što su­prot­no ali ipak eg­zal­ti­ra­no.
Pret­po­stav­ka o nje­go­vom ne­zna­nju te­me­lji­la
se na po­sto­ja­nju ta­ko us­traj­ne že­lje da se bu­de pa­
me­tan, du­ho­vit, do­vi­tljiv, kre­a­ti­van – i to baš u no­
28
vin­skom tek­stu, na jed­nom stub­cu ili ko­lum­ni. Sa­
mo bi ne­ko ran­ga ne­svr­še­nog gim­na­zi­ja­la­ca že­leo
da sve to po­stig­ne ko­ri­ste­ći se for­mom žur­na­li­zma
i to u okol­no­sti­ma po­lu­pi­sme­ne kul­tu­re. Ta po­zi­ci­
ja upu­ći­va­la je na ne­ki ne­do­sta­tak kod Ko­lum­ni­ste,
ne­ku us­kra­će­nost, mo­žda na­iv­nost. Ali či­ni se da je
upra­vo taj ne­do­sta­tak Ko­lum­ni­stu per­verz­no uz­bu­
đi­vao, on se na­la­zio da­le­ko od aka­dem­skih okvi­ra
ali se za­to uda­lja­vao i od fa­mo­zne no­vi­nar­ske po­vr­
šno­sti, sim­pli­fi­ka­ci­je i ne­do­tu­pa­vo­sti. Nje­go­va po­
zi­ci­ja bi­la je tač­no na sre­di­ni, ni ta­mo ni ova­mo,
nig­de od­re­đe­no.
Nig­de od­re­đe­no... to je sa­mo po­ja­ča­va­lo nje­go­
vu ave­tinj­sku po­zi­ci­ju. On je sa­blast. Ili us­traj­nost.
Us­traj­nost pi­sanja mo­ra­la je da odr­ži ža­nr, da iz­ne­
dri sup­stan­ci­ju i spa­si je od ne­vi­dlji­vo­sti. Ova sa­bla­
snost če­sto je do­bi­ja­la svo­ju aneg­dot­sku for­mu u
pri­ča­ma ko­je su jed­no vre­me ko­la­le: na­i­me, mno­gi
ni­su uop­šte ve­ro­va­li da ime ko­je pot­pi­su­je tek­sto­ve
pri­pa­da ne­koj re­al­noj, stvar­no­ži­vu­ćoj oso­bi. Mno­
gi su bi­li ube­đe­ni da je reč o pse­u­do­ni­mu ko­jim Re­
dak­ci­ja po­kri­va raz­li­či­te auto­re kad pi­šu ne­što po­li­
tič­ki pro­ble­ma­tič­no. Ni­kad ni­sam po­ve­ro­vao onim
zlob­ni­ci­ma ogra­ni­če­ne pa­me­ti ko­ji su go­vo­ri­li da
je ta­kve mi­sti­fi­ka­ci­je fa­bri­ko­vao sam Ko­lum­ni­sta.
To na­pro­sto ni­je bi­lo mo­gu­će jer bi bi­lo su­prot­no
ima­nent­noj lo­gi­ci nje­go­vog po­sto­ja­nja. Ko­lum­ni­sta
je žu­deo za po­tvr­dom svo­ga ime­na kroz Tekst. On
ni­ka­ko ne bi uči­nio ni­šta što bi osu­je­ti­lo jav­nost da
29
spo­zna nje­gov iden­ti­tet. Za­pra­vo, on je hi­tao da sta­
bi­li­zu­je iden­ti­tet po­sred­stvom jav­nog dis­kur­sa. Ali
vre­di za­pam­ti­ti da ospo­ra­van mo­žda ni­je bio to­li­ko
iden­ti­tet, ko­li­ko te­le­snost sa­mog iden­ti­te­ta, nje­go­va
fun­di­ra­nost u jed­nom je­din­stve­nom i ne­po­no­vlji­vom
sple­tu ne­ra­va, ko­že, ljud­skih or­ga­na i mi­ši­ća.
Ne, mi­sti­fi­ka­ci­je oko nje­go­vog ne­po­sto­ja­nja ni­
je mo­gla bi­ti tri­vi­jal­na auto­mi­sti­fi­ka­ci­ja, pre se či­ni
da je reč o me­ta­fi­zič­koj ša­li. No, ša­la, iako me­ta­fi­
zič­ka, pro­pa­la je i ne­što kao iden­ti­tet Ko­lum­ni­ste
po­če­lo je da se ras­pro­sti­re u jav­no­sti.
Ali za­i­sta, kad ste ga ugle­da­li u uglu ka­ko zgr­
čen nad kom­pju­te­rom pi­še, ni­ste mo­gli a da se ne
za­pi­ta­te: ko je za­pra­vo on. Stra­nac ili sa­mo do­šljak,
pro­vin­ci­ja­lac sa ja­kom že­ljom da uspe ov­de i da­nas
ili na­pro­sto je­dan od nas, sa­mo pi­sme­ni­ji, vred­ni­
ji, ro­bu­sni­ji, ne­ko ko se ne li­bi da za­pi­še ono što i
mi sa­mi mi­sli­mo, sa­mo se us­te­že­mo da to ka­že­mo
van ka­fa­ne.
Da­nas mi se či­ni da je Ko­lum­ni­sta vi­še iden­ti­
te­ta u jed­noj po­ja­vi (za­pra­vo da je on pra­va gu­žva
iden­ti­te­ta), on mo­ra no­si­ti ba­rem ne­što od onog la­
žljiv­ca od pre vi­še de­ce­ni­ja ko­ji je pi­sao par­tij­ske
uvod­ni­ke tru­de­ći se da bu­de du­ho­vit, ali na­rav­no
on se mo­ra za­kle­ti i da mu je al­ter­na­ti­va uvek bi­la
dra­ža od mejnstri­ma, ali isto­vre­me­no on mo­ra bi­ti
spo­so­ban da po­kor­no ve­že kra­va­tu i ne trep­nuv­ši
pri­mi ne­ku od pre­sti­žnih na­gra­da, na ne­koj blju­ta­
voj pri­red­bi gde će ga za po­dlak­ti­cu sr­dač­no hva­ta­
30
ti oni o ko­ji­ma, i za ko­je pi­še, di­ve­ći se nje­go­vom
ne­be­skom ta­len­tu za ko­ji se na­da­ju da ni­kad ne­će
pre­sah­nu­ti.
Bez ove vi­še­stru­ko­sti, ove po­dvo­je­no­sti te­ško da
je mo­gu­će za­mi­sli­ti uspe­šnog ko­lum­ni­stu. A ne­u­spe­
šni ko­lum­ni­sta je kao okru­gli kva­drat – ne­mo­guć.
Ko­lum­na je stub, ba­rem ta­ko sle­di ako ide­mo
za nje­nom eti­mo­lo­gi­jom, ako gle­da­mo gra­fič­ke
me­ne ko­je su od pro­na­la­ska par­ne štam­par­ske pre­
se i ma­šin­ske sla­gač­ni­ce una­pre­di­le no­vin­ski slog,
ko­lum­na je ob­lik ko­ji naj­kon­zer­va­tiv­ni­je iz­be­ga­va
da se me­nja. Nje­na for­ma (za­pra­vo nje­no gr­če­vi­to
in­si­sti­ra­nje na raz­li­či­to­sti obe­le­že­noj kon­tra­stom
mar­gi­ne i stup­ca) ko­ja je ja­sno ode­lju­je od osta­log
sa­dr­ža­ja, osta­je i pre­tra­ja­va do da­nas. Ali nas za­ni­
ma in­ten­ci­ja, sa­dr­žaj, mo­tiv, skri­ve­ni znak, ko­ji gra­
di ko­lum­ni­stu, mi do­bro zna­mo da bez to­ga ne­ma
ko­lum­ne – osta­je sa­mo go­mi­la slo­va.
Me­đu­tim, mi zna­mo da ko­lum­na ni­je obi­čan
stu­bac, obič­na stra­na, ona na ne­ki pa­ra­dok­sa­lan na­
čin po­či­nje ta­mo gde pre­sta­je obič­no no­vin­sko pi­
ska­ra­nje. Ko­lum­na po­či­nje ta­mo gde pre­sta­je vest.
Ona ubi­ja ve­sti i u tom ve­o­ma sve­snom zlo­či­nu sa
pred­u­mi­šlja­jem ona za­pra­vo ra­đa svoj vla­sti­ti po­če­
tak. Sa­mo­ra­đa­nje kroz fak­to­graf­ski ma­sa­kr. Ka­da
je Te­o­fil Pan­čić pri­mio na­gra­du “Jug Gri­zelj” u po­
ku­ša­ju da de­fi­ni­še svo­ju spi­sa­telj­ku prak­su se­be je
na­zvao “no­vin­skim pi­scem”. Da li je to pi­sac u do­
bu in­for­ma­tič­ke re­pro­duk­ci­je zna­ko­va, da li je to
31
auto­mat­ska Ali­sa s onu stra­nu ogle­da­la, ili sa­mo
ne­zre­lost i am­bi­ci­ja... Ma šta zna­či­le te i ta­kve iz­ja­
ve iz­ve­sno je da one iz­ra­ža­va­ju že­lju da se uda­lji od
no­vi­nar­stva kao re­pro­duk­ci­je ve­sti a pri­bli­ži ne­čem
dru­gom. Če­mu?
Isto­ri­ja štam­pa­nog no­vi­nar­stva go­vo­ri nam o
Ber­ga­mi­ni­ju, osni­va­ču de­sni­čar­skog dnev­ni­ka Il gi­
ro­na­le d’ Ita­lia, ko­ji je pr­vi, 1901. go­di­ne u te­lo no­
vi­na uveo tre­ću stra­nu pot­pu­no po­sve­će­nu kul­tu­ri.
Bi­lo je to po­vo­dom pre­mje­re D’ Anun­ci­je­ve dra­me
“Fran­če­ska iz Ri­mi­ni­ja”, stra­na je bi­la mo­za­ič­ki kon­
ci­pi­ra­na i is­pu­nje­na te­mat­ski po­ve­za­nim tek­sto­vi­
ma. Ka­sni­je se na ovoj stra­ni usta­li­lo ob­ja­vlji­va­nje
pri­lo­ga afir­mi­sa­nih pi­sa­ca na dva po­čet­na stub­ca
ko­ji su bi­li ne­ka vr­sta no­vin­skog ese­ja, raz­mi­šlja­nja
o ak­tu­el­nim te­ma­ma u žar­go­nu na­zva­nih el­ze­vi­ri.
Re­klo bi se da je upra­vo ovaj do­ga­đaj rod­no me­sto
ko­lum­ne. To je na ne­ki na­čin for­mu­la za pri­pu­šta­
nje ne­čeg no­vi­nar­stvu stra­nog na stra­ni­ce no­vi­na.
Ta stra­nost do­la­zi od te­žnje da se oslo­bo­di dik­ta­ta
od­re­đe­ne pro­ce­du­re. Pro­ce­du­re ko­ja ra­đa vest. Sa
te stra­ne mo­glo bi se re­ći da je ko­lum­na za­pra­vo
de­kon­stru­i­sa­nje pro­ce­sa pra­vlje­nja ve­sti. Ona bi to
mo­gla bi­ti, ona bi mo­gla bi­ti i ana­li­tič­ki nož ko­ji za­
se­ca u tki­vo mnje­nja. Ali u sva­kom slu­ča­ju po­sto­ja­
nje Ko­lum­ni­ste i pro­iz­vo­da ko­ji se nje­mu pri­pi­su­je
Ko­lum­ne uka­zu­je na pro­ces “pra­vlje­nja ve­sti”. Uka­
zu­je, da­kle, da no­vi­nar, ma ko to bio, ni­je pu­ki pre­
no­si­lac, čist me­di­jum, jer je kao ta­kav na­pro­sto ne­
32
mo­guć. On je kon­struk­tor, ma­nje ili vi­še sve­stan.
On kon­stru­i­še ma­nje ili vi­še oprav­da­no. Pot­pu­no
sve­stan kon­struk­tor u no­vi­nar­stvu se na­zi­va ma­ni­
pu­lant. Pot­pu­no neo­prav­da­na kon­struk­ci­ja na­zi­va
se ma­ni­pu­la­ci­ja.
Iz­me­đu kon­struk­ci­je, de­kon­struk­ci­je i ana­li­ze.
Mo­ra se po­sta­vi­ti pi­ta­nje ka­ko je kon­struk­ci­ja mo­
gu­ća i ko­ja moć po­kre­će ma­ši­nu kon­struk­to­ra. Ne­
će­mo od­mah od­go­vo­ri­ti na ovo pi­ta­nje.
Po­stu­pak ko­lum­ni­ste mo­že se opi­sa­ti kao hi­pe­
rak­tiv­no na­me­ta­nje zna­če­nja. On na­sto­ji da na­met­
ne zna­če­nja, što ni­je ni­šta dru­go do re­pro­du­ko­va­nje
jed­nog go­spo­dar­skog od­no­sa. Me­ta­fo­ra, skra­će­no
po­re­đe­nje, go­spo­da­ri i ra­đa zna­če­nje. Ali ih i na­me­
će, gu­ra ih i in­ten­zi­vi­ra, te­ra na po­na­vlja­nje dok ih
ne pri­hva­ti­te. Na ovaj na­čin se stva­ra­ju od­re­đe­ne
hi­je­rar­hi­je zna­če­nja. Da bi se ovo do­go­di­lo Ko­lum­
ni­sta ne sme da bu­de in­di­vi­du­a­lan u is­ka­zu. Ne po­
sto­ji in­di­vi­du­al­ni is­kaz jer ne po­sto­ji fon iz ko­jeg bi
se do­volj­no ja­sno mo­gle iz­dvo­ji­ti vred­no­sti. Da­kle,
po­sto­ji sa­mo ko­lek­tiv­ni is­ka­zi. Ono što ko­lum­ni­sta
sa­op­šta­va već je sa­dr­ža­no u ko­lek­tiv­noj ak­ci­ji kao
ko­lek­tiv­no ne­sve­sno ili kao ko­lek­tiv­no oče­ki­va­no.
Da­kle, to što se go­vo­ri ili či­ni je po­li­tič­ke pri­ro­de.
Ne­ma slo­bo­de su­bjek­ta. Po­sto­je sa­mo ko­lek­tiv­no
sklo­pi­vi is­ka­zi ko­ji mo­gu bi­ti ino­va­tiv­ni u od­no­snu
na žur­na­li­stič­ku nor­mu ali ni­kad, ni­kad (a da se­be
ne do­ki­ne) ne mo­že bi­ti u su­prot­no­sti sa ko­lek­tiv­
nom nor­mom.
33
 Ko­lum­ni­sta je, da­kle, sa­mo pu­ki pro­iz­vod sim­
bo­lič­ke raz­me­ne, raz­me­ne či­ju eko­no­mi­ju ne po­zna­
je ni­ti je sve­stan nje­nog po­sto­ja­nja. Mo­glo bi se re­ći
da raz­me­na nji­me upra­vlja, da je ko­lum­na pi­sa­na,
pre ne­go da je on pi­še. Na te­re­nu smo ko­lek­tiv­no
ne­sve­snog a upra­vo je ono pro­iz­ve­lo ko­lum­ni­stu.
On eg­zi­sti­ra kao sen­ka sen­ke i je­di­no se ta­ko mo­že
is­po­lji­ti. Za­to ga zo­ve­mo sa­bla­šću. Za­to bi pu­canj
u nje­go­vu sa­blast bio na ne­ki na­čin ja­lov po­sao, jer
sa­bla­sti, kao što je po­zna­to, ne­ma­ju te­la. Pu­canj ko­
lum­ni­stu sva­ka­ko ne bi usmr­tio ali bi pre­pla­šio pti­
ce zlo­slut­ni­ce ko­je le­te nad na­šim gla­va­ma, grak­ću­
ći smrt sa­mo­sve­sti.
Za je­dan pu­canj to je sa­svim do­volj­no.
(2003)
34
3. Sli­ke ko­je ša­pu­ću
U
vre­me dok se rat­na zga­ri­šta po is­toč­noj Sla­
vo­ni­ji još ni­su ni ohla­di­la, ne­gde s pro­le­ća
de­ve­dest dru­ge go­di­ne, jed­na nor­ve­ško-srp­ska film­
ska eki­pa kre­će se po ka­ta­kli­zmič­nim pre­de­li­ma
pro­sto­ra u ko­me je do pre sa­mo ko­ji me­sec be­sneo
kr­va­vi rat, u že­lji da o tom istom ra­tu sni­mi igra­ni
film. Kao da su se re­di­te­lji na­da­li da će pu­ka ema­na­
ci­ja uža­sa kon­ce­tro­va­nog u sva­kom pri­zo­ru ko­ji se
mo­že vi­de­ti i sni­mi­ti na ovim pro­sto­ri­ma osta­vi­ti
ne­ki mi­stič­ni uz­vi­še­ni trag u tki­vu film­skog de­la.
Po­me­nu­ta eki­pa se jed­nog po­po­dne­va na­šla u raz­ru­
še­nom gra­du Vu­ko­va­ru, gra­du sim­bo­lič­koj lju­štu­ri
ko­ju je sva­ko is­pu­nja­vao onim ide­o­gram­skim be­le­
ška­ma ko­je su od­go­va­ra­le nje­go­voj ide­o­lo­škoj sli­ci
do­ga­đa­ja. Tog po­po­dne­va tre­ba­lo je sni­mi­ti ne­ko­li­
ko sce­na na auten­tič­nom lo­ka­li­te­tu me­sne bol­ni­ce
a za je­dan od tih pri­zo­ra ne­do­sta­ja­lo je ma­lo “film­
ske kr­vi”, re­kvi­zi­ta ko­ji je oči­gled­no ne­ko za­bo­ra­
vio da po­ne­se na te­ren. Snim­anje je za­u­sta­vlje­no,
glum­ci su sta­li, or­ga­ni­za­to­ri se ras­tr­ča­li, a re­kvi­zi­
te­ri ne­moć­no sle­ga­li ra­me­ni­ma. Sni­ma­nje bi tog da­
na mo­žda i pro­pa­lo da se u od­sut­nom tre­nut­ku na
35
“se­tu” ni­je po­ja­vi­la Ona, me­di­cin­ska se­stra lo­kal­ne
bol­ni­ce, no­se­ći u de­snoj ru­ci epru­ve­tu sa cr­ve­nom
teč­no­šću, a le­vu dr­že­ći čvr­sto sa­vi­je­nu u lak­tu. Bi­
la je to istin­ska krv, krv te že­ne ne­tom iz­va­đe­na da
bi se po­mo­glo sni­ma­nje fil­ma.
Još bol u po­dlak­ti­ci ni­ji ni mi­nuo a već je nje­na
vla­sti­ta krv bi­la an­ga­žo­va­na na za­dat­ku glu­mlje­nja
“kr­vi” u film­skom pri­ka­zu na­si­lja ko­je se jed­nom
stvar­no i od­i­gra­lo. Već nje­na krv ni­je bi­la nje­na, ni­ti
je u pra­vom smi­slu re­či bi­la krv. U sli­ci na­si­lja nje­na
krv tre­ba­la je da bu­de pro­tu­ma­če­na, shva­će­na, do­
ži­vlje­na kao bo­ja (in­ten­zi­tet, gu­sto­ća, fre­kven­ci­ja)
ko­ja emi­tu­je uti­sak kr­vi. Ona u jed­nom ve­štač­kom
po­ret­ku zna­ko­va po­sta­je i sa­ma ve­štač­ka da bi do­
ča­ra­va­la “re­al­ni” pri­zor na­si­lja. Krv te že­ne žr­tvo­
va­na za ilu­zi­ju kr­vi.
Da­kle, po­sto­ji su­sret sa jed­nom kon­struk­ci­jom
kao što je ova ko­ju zo­ve­mo “sli­ka na­si­lja” ko­ji kr­vi
od­u­zi­ma sup­stan­ci­jal­nost, li­ša­va je re­al­nog svoj­
stva i či­ta­vog ni­za uslov­no re­če­no “pri­rod­nih” zna­
če­nja, pre­tva­ra­ju­ći je i sa­mu u vir­tu­el­ni sim­bo­lič­ki
ele­ment. To ni­je vi­še stvar­na krv. Krv na­še po­žr­tvo­
va­ne bol­ni­čar­ke ni­je stvar­na iako bi ona sva­ka­ko iz­
dah­nu­la da je film­skoj eki­pi po­da­ri­la vi­še li­ta­ra ove
dra­go­ce­ne teč­nosti.
Kad sam pr­vi put čuo ovu pri­ču, iz­gle­da­lo mi
je da se ne­gde do­go­dio uža­san ne­spo­ra­zum, za­bu­
na, gre­ška. Ali ka­sni­je sam shvatio: ova pri­ča se
mo­ra­la do­go­di­ti. Nje­na gvo­zde­na ne­mi­nov­nost od­
36
sli­ka­va­la je sve ono u šta smo se stro­va­li­li: po­nor
žr­tvo­va­nja u ni­šta.
Kad žr­tvo­va­nje iz­gu­bi svoj ri­tu­al­ni ka­rak­ter,
osta­je mu da se oslo­ni na etič­ki smi­sao. U tom slu­
ča­ju ono je, ka­ko bi re­kli sred­nje­ve­kov­ni te­o­lo­zi, su­
per­e­ro­ga­tiv­na rad­nja, de­lo­va­nje pre­ko gra­ni­ca du­
žno­sti. Iz per­spek­ti­ve ovog do­ga­đa­ja či­ni se da je
uobi­ča­je­na di­le­ma sa­že­ta u al­ter­na­ci­ju da li su na­še
žr­tve uza­lud­ne ili do­stoj­ne ci­lje­va ko­je smo se­bi od­
re­di­li, za­pra­vo la­žna di­le­ma.
Ako vu­ko­var­sku pri­ču ne shva­ti­mo kao pu­ki
po­je­di­nač­ni slu­čaj, već kao pa­ra­dig­mu ko­lek­tiv­ne
sve­sti ko­ja se obra­zo­va­la u rat­nom va­ku­mu de­ve­de­
stih, do­ći će­mo do po­ra­ža­va­ju­ćeg za­ključ­ka: uza­lud­
ne i do­stoj­ne žr­tve sa­mo su pri­vid, stvar­no je sa­mo
žr­tvo­va­nje u ni­šta. Kad se jed­nom pre­đe gra­ni­ca
du­žno­sti i ti­me za­ko­ra­či u sfe­ru ne­be­skih “raz­lo­ga”,
pi­ta­nja o smi­slu i ste­pe­nu na­šeg an­ga­žma­na či­ne
se iz­li­šna. Upra­vo iza te gra­ni­ce zja­pi Ve­li­ko Ni­šta.
Bes­pu­ća iz­gu­blje­no­sti.
Ka­ko po­sle sve­ga ob­ja­sni­ti po­žr­tvo­va­noj me­
di­cin­skoj se­stri da “film­ska krv” ni­je istin­ska krv?
Ka­ko shva­ti­ti da me­ra žr­tve ni­je me­ra smi­sla? Na
kra­ju, ka­ko pri­hva­ti­ti to ni­šta­vi­lo u ko­me se iz­gu­bi­
še do­bre na­me­re?
Ako u je­dan okvir, u je­dan po­re­dak i kon­ste­la­ci­
ju ve­štač­kih ele­me­na­ta upad­ne je­dan pra­vi on ne po­
sta­je uljez već osta­je ne­pre­po­zna­tljiv. Zlo­čin (p)osta­
je ne­pre­po­zna­tljiv. Ov­de se ne ra­di o to­me da zlo­čin
po­sta­je ne­sa­zna­tljiv, on bi­va ne pre­po­zna­van.
37
 U oča­ja­nju, mi br­ka­mo fa­tal­no sa onim što je
u stva­ri ne­za­u­sta­vlji­vo iz­bi­ja­nje pri­mi­tiv­nih po­ri­va.
Fa­tal­no je mit­sko, a za nas je mit iz­gu­bljen kad je
na po­zor­ni­cu kro­či­lo Zlo.
Po­sto­ji sra­zme­ra: što je zlo in­ten­ziv­ni­je, opi­plji­
vi­je, što ga ja­sni­je spo­zna­je­mo u svim nje­go­vim di­
men­zi­ja­ma, to smo nji­me pa­ra­li­sa­ni­ji, bez mo­guć­no­
sti da re­a­gu­je­mo. Ne mo­že se uma­ći ma­te­ri­jal­no­sti
zla. Nje­go­va in­di­fe­rent­nost na­spram su­bjek­tiv­no­sti
do­bra, pro­iz­la­zi iz tvr­do­kor­nog ne­po­ko­ra­va­nja sim­
bo­lič­kim obra­sci­ma.
Krv ni­je sim­bol – krv je krv. Zlo je zlo. Eto ta­
u­to­lo­gi­je ko­ja, kad iz­bi­je na vi­de­lo, sva­ki naš na­por
iz­vr­ga­va uža­sa­va­ju­ćoj iro­ni­ji stvar­no­sti. Da bi se
sve ovo pre­ži­ve­lo tre­ba se pri­bli­ži­ti ni­šta­vi­lu stvar­
no­sti, ose­ti­ti za vra­tom dah pra­zni­ne.
Mi­slim da i da­nas, to­li­ko go­di­na po­sle vu­ko­var­
ske sce­ne, nju po­žr­tvo­va­nu se­stru, ru­ka još uvek po­
ma­lo bo­li, ali šta je bol pi­ta se ona fi­lo­zof­ski. Kad
ose­ćam bol da li je to sli­ka bo­la me­di­cin­ske se­stre
ili bol sam.
***
Vre­me će sta­ti, ta­da, sa­svim je si­gur­no da­ni
će bi­ti naj­du­ži. U mo­žda naj­ču­ve­ni­jem de­lu Alek­
san­dra Sol­že­nji­ci­na, ro­ma­nu “Je­dan dan Iva­na De­
ni­so­vi­ča” opi­san je pri­zor ko­ji svo­jom ap­surd­nom
ko­mič­no­šću le­di smeh. Sred te­škog i mu­ko­trp­nog
ro­bi­ja­škog ra­da Iva­na De­ni­so­vi­ča i nje­go­ve dru­go­
38
ve iz­ne­na­da ob­u­zme ne­u­o­bi­ča­je­ni po­let i ve­se­lost.
Oni se ra­du­ju, je­dan dru­gog bo­dre i po­žu­ru­ju hi­ta­
ju­ći da što vi­še ura­de do is­te­ka rad­nog da­na. U si­
tu­a­ci­ji kad je sva­ki rad li­šen smi­sla oni po­let­no zi­
da­ju vla­sti­tu tam­ni­cu. Ni­je li to onaj tre­nu­tak kad
vo­lja za pot­či­nja­va­njem ko­ja je uvek upra­vlje­na ra­
ci­o­nal­no­šću “za­tvor­ske di­le­me” pre­ra­sta u go­to­vo
ne­ra­zu­mlji­vi na­gon za sa­mo­u­ni­šte­njem. Rad u ko­
rist vla­sti­te šte­te – sa­mo­de­struk­ci­ja.
“Upra­vo su za­ne­se­njač­ke ide­je o uni­ver­zal­nom
is­pra­vlja­nju ne­prav­di i ostva­re­nju op­šte sre­će – tvr­
di Aurel Kol­nai – a ne pu­ka gram­zi­vost, se­bič­nost i
pri­mi­ti­vi­zam ono što ra­đa si­stem te­ro­ra, ma­sa­kre
ve­li­kih ra­zme­ra i si­lom na­met­nut kult la­ži.
Da­kle, za­ne­se­njač­ke ide­je.
Pret­po­sta­vi­mo da po­sto­ji ve­ro­va­nje u sa­vr­še­
no i sve­o­bu­hvat­no do­bro (ono mo­že bi­ti iz­ra­že­no
u ide­a­lu “oslo­bo­đe­nja rad­nič­ke kla­se” ili “vr­hov­nog
na­ci­o­nal­nog do­bra” sa­svim je sve­jed­no) ma u kom
ob­li­ku se is­po­ljio ovaj ideal im­pli­ci­ra da se po­je­di­
nač­ne že­lje, po­tre­be i vred­no­sti za­do­vo­lja­va­ju ostva­
re­njem uni­ver­zal­nog do­bra. Od­no­sno da je ostva­re­
nje uni­ver­zal­nog do­bra con­di­cio sin qua non sva­kog
dru­gog ostva­re­nja. Ko ma­kar i po­lu­sve­sno pri­hva­ti
ovu te­zu sva­ka­ko mno­go ne ma­ri za obič­na mo­ral­
na pra­vi­la, ona kao u cr­nu ru­pu bi­va­ju usi­sa­na od
stra­ne sve-ide­a­la. Po­bor­ni­ci ova­kvih ide­ja, zo­vi­mo
ih na­ci­o­nal­nim per­fek­ci­o­ni­sti­ma, ube­đi­va­će nas da
smo si­ti i kad smo glad­ni sa­mo ako je ostvaren vr­
39
hov­ni na­ci-ideal. Mi će­mo njima, na­rav­no, ve­ro­va­
ti, ali sa­mo do od­re­đe­nog tre­nut­ka. Jer, pri­zna­će­te,
ima si­tu­a­ci­ja kad ju­nač­ki gu­slar­ski pev ne uspe­va
da za­glu­ši kr­ča­nje cre­va, ta­da sum­nja zja­pi po­put
ru­pe u ka­pu­tu. Po sre­di je gre­ška i to lo­gič­ka. Sve
vred­no­sti ipak ni­su po­put nov­ca pa da po­se­du­ju­ći
vi­šu, lo­gič­ki nu­žno mo­ra­te po­se­do­va­ti i ni­žu vred­
nost. Čak ni naj­tvr­do­kor­ni­ji na­ci­o­na­li­sta u svo­joj
pra­vo­ver­no­sti ne­će pre­te­ri­va­ti tvr­de­ći da is­pu­nja­
va­njem naj­vi­ših na­ci­o­nal­nih ide­a­la po­sta­je ma­nje
gla­dan. Na­ci­o­nal per­fek­ci­o­ni­zam mo­ra ustuk­nu­ti
pred ma­te­ma­tič­kom pro­ra­ču­na­to­šću ide­a­la pa­tri­ja­
hal­ne sve­sti. Sva­ka za­go­net­ka mo­ra da ima od­go­net­
ku, ka­zu­je pa­tri­ja­hal­ni um, jer za­go­ne­ta­nje sa­mo u
na­iv­noj pred­pa­tri­ja­rhal­noj sve­sti mo­že pro­u­zro­ka­o­
va­ti ose­ćaj ne­iz­ve­sno­sti. Da bi za­go­net­ka bi­la lo­gič­
ki mo­gu­ća mo­ra se po­se­do­va­ti zna­nje o sve­tu ko­je
je na­di­la­zi. Sta­ri na­rod­ni prag­ma­ti­čar zna da je u
naj­ma­nju ru­ku ba­rem ko­ri­sno ve­ro­va­ti u ured­no
or­ga­ni­zo­van svet u ko­me vla­da ne­po­mu­će­na iz­ve­
snost ako već po­sto­ja­nje ta­kvog sve­ta ni­je mo­gu­će
do­ka­za­ti. Oso­vi­na pa­tri­jarh, otac, vo­đa, na­ci­o­nal
prag­ma­ti­čar će ta­ko po­sred­no iz­gra­di­ti ideal sa­vr­še­
no pred­vi­dlji­vog sve­ta u ko­me se sve una­pred zna.
Sva­ki ju­nak na­rod­ne ma­šte blu­de­ći pre­ko se­dam
go­ra, mo­ra ma­te­ma­tič­ki pre­ci­zno sti­ći ku­ći sa­vla­
da­va­ju­ći sve pre­pre­ke.
Na­ci­o­nal per­fek­ci­o­ni­sti kao i na­ci­o­nal prag­ma­
ti­ča­ri , na­ci­o­nal­no gla­sno ras­pe­va­ni, oba­vi­je­ni “rod­
40
nom me­lo­di­jom”, ve­se­lo po­na­vlja­ju gre­šku svih uto­
pi­sta, ne­ma­ju ze­mlju po ko­joj bi ho­da­li a bez čvr­stog
tla pod no­ga­ma , kao flu­id­no leb­de­će po­ja­ve ne mo­
gu shva­ti­ti ni­ti je­dan etič­ki pro­blem. Dok jed­ni tvr­
do­kor­no sta­tič­ki us­tra­ja­va­ju na svom ide­a­lu, dru­gi
se že­sto­ko me­nja­ju da bi sve osta­lo isto.
“Šu­hov za­spa pot­pu­no za­do­vo­ljan. Da­nas su
mu mno­ge stva­ri po­šle za ru­kom: ni­su ga str­pa­li u
za­tvor, ... za ru­čak je zdi­pio ka­šu, bri­ga­dir je na­vu­
kao pro­ce­nat, ve­se­lo je Šu­hov zid sla­gao, ni­je do­li­
jao na pre­tre­su sa te­ste­ri­com, ve­če­ras je ma­lo kod
Ce­za­ra pri­vre­dio pa je i du­van ku­pio. I ni­je se raz­
bo­leo, nad­vla­dao je bol.”
Sre­ćan je, da­kle, Ivan De­ni­so­vič Šu­hov, nje­gov
dnev­ni bi­lans umno­go­me pod­se­ća na iz­vo­re za­do­
volj­stva i na­ci­o­nal prag­ma­ti­ča­ra i na­ci­o­nal per­fek­
ci­o­ni­ste. Sol­že­nji­cin pre­pu­šta svog ju­na­ka ve­či­tom
kru­gu jed­nog je­di­nog da­na. Dan ko­ji tra­je več­no, mo­
del vre­me­na po­sle ka­ta­stro­fe, obe­le­žen stra­vič­nom
pri­ro­dom is­tre­blje­nja. Po­što smo pri­stu­pi­li raz­gra­đi­
va­nju vla­sti­tog dru­štva, uni­šte­nju vla­sti­tog na­ro­da
osta­je nam sa­mo de­ni­so­vi­čev­ski or­ga­ni­zo­van op­sta­
nak a za to je do­vo­ljan je­dan ideal i je­dan dan.
* * *
Rat. Gro­uc­ho, vla­dar, pu­ca sa pro­zo­ra svo­je
pa­la­te.
OFI­CIR: “Ali, si­re, vi pu­ca­te u sop­stve­ne voj­
ni­ke!”
41
 GRO­UC­HO (da­je mu pet do­la­ra): “Ne­ka to osta­
ne me­đu na­ma”.
Pre­ma sve­do­čan­stvu Bo­re Ćo­si­ća, ova sce­na
pri­pa­da ne­kom od fil­mo­va Bra­će Marks. Ka­da bi
da­nas, mno­go go­di­na na­kon što je sni­mlje­na, bi­la
pri­ka­za­na u ta­mi na­še “bal­kan­ske krč­me” te­ško da
bi ne­kog na­sme­ja­la. Upra­vo uru­ša­va­nje ko­mič­nog
i gu­blje­nje estet­skih di­men­zi­ja ima­gi­nar­nog, pre­
tva­ra ovu i mno­ge dru­ge slič­ne sce­ne u pa­ra­dig­mu
ne­čeg što će mo­žda jed­nog da­na fi­lo­zo­fi na­zi­va­ti
di­ja­lek­ti­kom prak­tič­nog ne-uma. Ume­sto osme­ha
ko­ji su raz­ve­ja­ni sa na­ših li­ca, ume­sto oslo­ba­đa­ju­
ćeg dej­stva ko­mič­nog osta­la nam je sa­mo opoj­nost
umil­ne glu­po­sti, ili ka­ko bi to re­kao Gru­čo: “Ne­ka
to osta­ne me­đu na­ma”.
Glu­post po­sto­ji i te­ško bi bi­lo (da ne ka­že­mo
glu­po bi bi­lo) po­ri­ca­ti nje­nu sve­pri­sut­nost. Hu­ma­
ni­stič­ki sen­ti­men­tal­no i pro­me­tej­ski oho­lo, glu­
post uvek oprav­da­va­mo, ima­mo raz­u­me­va­nja za
nju, pri­pi­su­je­mo je hen­di­ke­pu, ano­ma­li­ji ili pri­rod­
nom ne­do­stat­ku. I ne zna­ju­ći da po­na­vlja­ju sta­ru
pro­sve­ti­telj­sku za­blu­du po­sle­rat­ni ko­mu­ni­sti su,
baš kao i na­ci­o­nal ro­man­ti­ci, sve svo­je so­ci­ja­li­stič­
ke, na­ci­o­na­li­stič­ke i dru­ge preo­bra­ža­je za­po­či­nja­li
“opi­sme­nja­va­njem” i go­mi­la­njem “zna­nja”. Ta­ko su
Do­si­tej, Vuk Ka­ra­džić, Ki­ka Bi­bić i Do­bri­ca Ćo­sić
bi­li svr­sta­ni u istu ra­van a glu­post je za­vo­dlji­vo la­ko
ob­ja­šnja­va­na ne­do­stat­kom obra­zo­va­nja ili “zdra­ve
pa­me­ti”. Oči­gled­no, bri­ga da se za­to­mi pra­vi iz­vor
42
glu­po­sti, sve­do­či o po­lu­sve­snoj slut­nji da bi su­sret
sa “či­stom” glu­po­šću po­gu­bio osno­ve ta­ko nam dra­
ge sli­ke sve­ta.
Pro­sve­tlje­nje, tre­nu­tak kad se uz­vi­še­na isti­na
“otr­ki­va” smrt­ni­ci­ma pro­ži­ma­ju­ći ih u pot­pu­no­
sti. Ne­ma ra­zo­ga da ne po­sto­ji obr­nu­ta si­tu­a­ci­ja:
pro­sve­tlje­nje glu­po­šću. U tom slu­ča­ju, de­fi­ni­tiv­no
na­pu­šta­mo ilu­zi­ju o glu­po­sti kao ano­ma­li­ji. Reč
je o sta­nju ko­lek­tiv­ne sve­sti. Pri­me­ri su broj­ni, ali
uzmi­mo je­dan iz­liv po­li­tič­ke lju­ba­vi dat u epi­sto­
lar­noj fo­r­mi.
“Uz te­be smo”, po­ru­či­va­li su dav­ne 1992. go­di­
ne so­ci­ja­li­sti iz Bla­ca svo­me vo­đi Slo­bo­da­nu Mi­lo­
še­vi­ću i na­sta­vljli istom eg­zal­ta­ci­jom – “Zah­te­va­
mo da i ne raz­mi­šljaš o Tvo­joj ostav­ci ko­ju sve te
mrač­ne sna­ge pri­želj­ku­ju i da nas i da­lje vo­diš, jer
sa­mo tvo­ja osve­do­če­na od­luč­nost i po­šte­nje mo­že
da oču­va čist obraz na­še Sr­bi­je”. (“Po­li­ti­ka” 13. 06.
1992. go­di­ne)
Pri­san i ne­po­ko­le­bljiv ton pre­o­vla­đu­je u svim
pi­smi­ma ovog ti­pa ko­jih, uz­gred bu­di re­če­no u to
vre­me, ni­je bi­lo ma­lo. Pro­tiv­reč­nost ko­ja iz­bi­ja iz
sa­mog či­na i sti­la ova­kve ko­re­spo­den­ci­je uki­da se
sla­po­vi­ma ostra­šće­no­sti upu­će­nim ka dru­gom i
uvek dru­gom i dru­ga­či­jem.
Za raz­li­ku od de­bi­la ko­ji je pa­si­van i ne­spo­so­
ban da bi­lo šta ura­di, čo­vek “pro­sve­tljan” glu­po­šću
ote­lo­tvo­re­nje je ak­ti­vi­te­ta. On je s onu stra­nu pro­
tiv­reč­no­sti i ne­pro­ti­vreč­no­sti, sve na­sr­ta­je na se­be
43
od­bi­ja od­luč­no i žu­stro jer se po­sta­vlja “iz­nad” si­tu­
a­ci­je. Ovo ne zna­či da glu­post ta­kvog ti­pa iz­be­ga­va
po­sta­vlja­nje pi­ta­nja, ona sa­mo su­ža­va po­lje upi­ta­
no­sti. Jer čo­ve­ka “pro­sve­tlje­nog” glu­po­šću uža­sa­va
si­ste­mat­sko pro­pi­ti­va­nje sve­ga po­sto­je­ćeg. Iz­ve­sna
pa­ra­no­ič­na tvr­do­kor­nost ko­ja se po­ja­vlju­je na ovom
stup­nju pri­ta­je­na je i opa­sna. Jer glu­pak ni­je si­gu­
ran u ko­or­di­na­te svo­ga sve­ta, ali ne­pre­sta­no ra­di
na to­me da ih us­po­sta­vi i na­met­ne dru­gi­ma. On,
po­put Sre­te Nu­me­re, žu­ri da “sta­vi sva­ku stvar na
svo­je me­sto”.
Glu­post je ne­do­sta­tak ra­su­đi­va­nja, re­kao bi
Ima­nuel Kant. Pro­sve­tlje­nje glu­po­šću re­zul­tat je
ne­pre­kid­nog ve­žba­nja. Sva­ko­dnev­ni me­dij­ski tre­
ning uspa­vlji­va­nja pa­me­ti sve dok ne ogu­gla na za­
pre­pa­šće­nje, dok se ko­nač­no ne uto­pi u po­na­vlja­
nju oče­ki­va­nog.
Da­kle, čo­vek pro­sve­tljen glu­po­šću je: raz­go­vor­
ljiv, ak­ti­van, pri­san i in­ti­man. On vo­li da ube­đu­je
dru­ge, da ša­lje te­le­gra­me i pi­še pi­sma. Je­di­no što za­
i­sta ne vo­li je da od­go­va­ra na ne­zgod­na pi­ta­nja.
Šta nam pre­o­sta­je ako je glu­post za­i­sta, ka­ko je
re­kao Pjer Gu­ber, po­kre­tač Isto­ri­je? Da za­u­vek na­
pu­sti­mo isto­ri­ju ili da se ve­se­lo pre­pu­sti­mo to­plim
ta­la­si­ma u ru­kav­ci­ma glu­po­sti?
***
Mi­ris li­pe se­ća na zi­mu. Grad­skom de­te­tu li­pa
se naj­pre po­ja­vlju­je kao otu­žni mi­ris na­pit­ka te­škog
44
uku­sa kog zo­vu li­pov čaj i ko­jim obi­la­to na­li­va­ju de­
te kad je pre­hla­đe­no. Na­iv­no sam ve­ro­vao da ovaj
čaj kao i sve dru­ge le­ko­vi­te na­pit­ke pro­iz­vo­de do­bri
br­đa­ni, se­lja­ci ko­ji ži­ve u pri­snom do­di­ru sa pri­ro­
dom, ni slu­tio ni­sam da će jed­nog da­na grad u ko­
me ži­vim, pra­šnja­va rav­ni­čar­ska na­se­o­bi­na, po­sta­
ti ve­li­ka plan­ta­ža li­po­vog ča­ja. Po­po­dnev­na šet­nja
na­ne­la me je, bez ne­kog po­seb­nog raz­lo­ga, do jed­
nog no­vo­sad­skog par­ka gde sam ugle­dao pot­pu­no
nad­re­a­lan pri­zor: sun­cem oku­pa­ne li­po­ve kro­šnje
bi­le su oki­će­ne leb­de­ćim ljud­skim pri­li­ka­ma ko­je
su bra­le li­pu u cva­tu. Le­stve na­slo­nje­ne na sta­bla
ili ra­ši­re­ne is­pod kro­šnji omo­gu­ća­va­le su im da se
vi­nu do pred­me­ta svo­jih že­lja. Dok su se ma­hom
sta­ri­ji mu­škar­ci ću­te­ći pre­da­va­li svo­joj de­lat­no­sti,
že­ne su im pri­dr­ža­va­le le­stve ili ču­ča­le u nji­ho­vom
pod­nož­ju. Nig­de ni­je bi­lo vi­dlji­vog na­po­ra, za­pa­nji­
va­la je la­ko­ća sa ko­jom su ovi ma­hom sta­ri­ji lju­di,
uglav­nom pen­zi­o­ne­ri, oba­vlja­li po­sao ur­ba­nih be­
ra­ča. At­mos­fe­ra je pod­se­ća­la na ne­ka­kav drev­ni ri­
tual po­sve­ća­nja. Je­zde­ći na mer­de­vi­na­ma ovi lju­di
ko­ji­ma je ukra­de­no sve a sva­ko­dnev­no im se uzi­ma
još, ume­sto oja­đe­ni i po­ni­že­ni, iz­gle­da­li su uz­vi­še­ni.
Tu kraj njih ali na tlu, pro­la­zi­li smo mi, te­ško ga­ze­
ći ze­mlju, mi bi­ća op­te­re­će­na gra­vi­ta­ci­jom. Su­sret
ze­mlje i ne­ba, te­ži­ne i la­ko­će, do­go­dio se neo­če­ki­
va­no jed­nog jun­skog po­po­dne­va u no­vo­sad­skom
par­ku kao su­sret ne­vo­ljom pri­ti­snu­tih be­ra­ča li­pe
i onih bez­bri­žnih še­ta­ča ko­ji još uvek mir­no ig­no­ri­
šu eg­zi­sten­ci­jal­ne ne­da­će.
45
 Čud­nom iro­ni­jom, ovi pr­vi, oja­đe­ni pen­zi­o­ner­
ski na­rod, po­sta­ju eks­po­nen­ti la­ko­će, leb­de­nja, a ovi
dru­gi, na­iv­ni na­rod še­tač­ki bi­va­ju za­stup­ni­ci te­ži­ne
i ve­za­no­sti za ze­mlju. Mo­že­mo se za­pi­ta­ti: šta je bo­
lje, te­ži­na ili la­ko­ća? Par­me­nid bi, re­ci­mo, pre­su­dio
u ko­rist la­ko­će, pre nje­ga isto su to uči­ni­li i drev­na
ma­gij­ska prak­sa i na­rod­na uobra­zi­lja. Na te­go­be sa
ko­ji­ma s e su­sre­će ple­me – su­šu, glad, bo­lest, po­pla­
vu ili rat, ple­men­ski mag od­go­va­ra po­ni­šta­va­ju­ći
te­ži­nu svo­ga te­la, leb­de­ći na ne­kom dru­gom ni­vou
per­cep­ci­je da bi sa­ku­pio sna­gu i iz­me­nio re­al­nost.
U ne ta­ko dav­noj pro­šlo­sti u se­li­ma ko­je je sna­šla
ne­vo­lja na me­tla­ma i sno­po­vi­ma se­na le­tele su ve­
šti­ce; te­ži­ne su se oslo­ba­đa­le one ko­je su tr­pe­le naj­
te­že pri­si­le, se­o­ske že­ne.
Kra­jem dva­de­se­tog ve­ka, u jed­nom iz­ra­zi­to
ep­skom na­ro­du ka­kav je srp­ski, let ni­je pri­vi­le­gi­ja
sa­mo vra­če­va i ve­šti­ca, na mer­de­vi­na­ma je­zdi eko­
nom­ski is­cr­pljen grad­ski ži­valj, si­tu­a­ci­ji ne manj­ka
baj­ko­vi­to­sti. Ka­ko pri­me­ću­je Vla­di­mir Prop, let na
ne­ki dru­gi svet u baj­ka­ma uvek ozna­ča­va “pre­ba­ci­va­
nje” ju­na­ka u car­stvo u ko­me le­ži pred­met nje­go­ve
že­lje. Ču­de­sna sred­stva na ko­ji­ma se le­ti su na­gra­
da za pret­pr­plje­nu pat­nju.
Da li su mer­de­vi­ne ko­je nas uz­di­žu do kro­šnji
li­pe isto što i le­te­ći ći­lim?
***
46
Nož u ru­ci oca Avra­ma uz­dig­nu­toj nad gla­vom
si­na Iz­a­ka, pri­zor je ko­ji sta­ro­za­vet­nu po­u­ku o is­ku­
še­nju bo­go­po­slu­šno­sti i ve­re pre­tva­ra u pr­vo­ra­zred­
nu fi­lo­zof­sku sla­ga­li­cu. Po­ku­ša­va­ju­ći da od drev­ne
ale­go­rij­ske vu­ne is­ple­tu no­va zna­če­nja mno­gi mi­
sli­o­ci su se od­mah hva­ta­li za naj­u­oč­lji­vi­ju ali za­to
ne i naj­va­žni­ju, nit pri­po­ve­sti. Ta­ko je sta­ro­za­vet­ni
Bog vi­đen kao okrut­ni i auto­ri­tar­ni vla­dar, di­ka­ta­
tor u več­no­sti. Ali na­su­prot to­me na­ma se či­ni da
pri­pi­vest o Avra­mu i si­nu mu Iza­ku kri­je je­dan od
naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih do­ka­za bo­ži­jeg mi­lo­sr­đa.
Evo ka­ko je to bi­lo.
Jed­ne ve­dre ve­če­ri Bog ob­ja­vi Avra­mu za­kon:
“Ako bu­deš de­lao ta­ko da u sve­mu slu­šaš mo­je za­
po­ve­sti umno­ži­ću tvo­je po­tom­ke i omo­gu­ći­ti bla­go­
sta­nje tvo­me na­ro­du.”
Ovo be­še za­kon u či­ju se va­lja­nost ni­je mo­glo
sum­nja­ti – po­kor­ni slu­ga Avram ni­je ni sum­njao.
Od­lu­čio je da­kle Avram da po­stu­pi ta­ko i sa­mo ta­
ko, da sva­ka nje­go­va rad­nja bu­de iz­raz po­slu­šno­sti
bož­joj re­či, jer upra­vo ova­kvim de­la­njem is­pu­ni­će
se vr­hov­ni ci­lje­vi nje­go­vog ži­vo­ta. U jed­nom će se
po­sti­ći i bla­go­sta­nje na­ro­da Izra­e­lo­vog i po­kor­nost
Bo­gu. Otac Avram be­še vešt u prak­tič­nom ra­ču­nu,
a da li je bio i po­slu­šan, pi­ta­nje je ko­je je i Bog se­
bi po­sta­vio.
Bi­ti po­slu­šan zna­či po­na­ša­ti se ta­ko da na­še
rad­nje is­pu­nja­va­ju ne­ku za­po­vest. Ali, ka­da na­še
rad­nje is­pu­nja­va­ju ne­ku za­po­vest? Da li kad či­ni­mo
47
ta­ko da is­ho­di na­ših rad­nji za­i­sta is­pu­nja­va­ju zah­
te­ve na­red­bo­dav­ca, ali ne zbog po­slu­šno­sti sa­me
već zbog ka­kvog dru­gog ci­lja, ili on­da kad je po­slu­
šnost je­di­na svr­ha na­ših rad­nji? Šta da ka­že­mo za
onog čo­ve­ka ko­ji na­me­ra­va da po­slu­ša ali pri tom
ne raz­u­me do­bro na­red­bu pa nje­go­va rad­nja, i po­
red nje­go­ve že­lje, ne is­pu­nja­va za­po­vest? Po­što je
ova­ko umo­vao Ja­hve shva­ti da je pro­blem u su­šti­ni
prak­tič­ne pri­ro­de i da ga sa­mo eks­pe­ri­ment mo­že
raz­re­ši­ti. Plan eks­pe­ri­men­ta bio je jed­no­sta­van, iz­
da­ti Avra­mu na­red­bu ko­ja na­ru­ša­va rav­no­te­žu iz­
me­đu do­brog, za Avra­ma i nje­gov na­rod, i do­brog
za Bo­ga (po­slu­šno­sti sa­me). Ako Avram bez opi­ra­
nja bu­de iz­vr­šio i ta­kvu na­red­bu nje­go­va po­slu­šnost
bi­će do­ka­za­na kao ap­so­lut­na.
Osta­lo zna­mo iz sve­tih spi­sa. Či­ta­mo u dva­
de­set dru­gom po­gla­vlju Knji­ge po­stan­ka, ka­ko je
Avram osta­vio slu­ge pod br­dom i ka­ko ni svom du­
go oče­ki­va­nom pr­ven­cu si­nu Iza­ku ni­šta ne re­če o
stra­šnoj sud­bi­ni ko­ja ga če­ka. Sa­mo jed­nom Avram
je mo­rao uči­ni­ti, iz obič­ne, ljud­ske, per­spek­ti­ve be­
smi­sle­no de­lo, žr­tvo­va­ti Iz­a­ka bez po­go­vo­ra i bez
po­dr­ške prak­tič­nog ka­u­za­li­te­ta kao oprav­da­nja. I
on na to pri­sta­de. Avram je dr­žao nož spre­man da
za­mah­ne, tim či­nom u svet bi uveo utva­ru uža­sni­ju
i od sa­mog zlo­či­na, nje­go­vim za­ma­hom ro­dio bi se
is­prav­ni po­slu­šni ubi­ca. Is­pra­van za­to što je po­slu­
šan. Ubi­ca za­to što je po­slu­šan. I ta­da u tre­nu shva­
ti da­le­ko­vi­di Ja­hve da će usko­ro či­ta­ve če­te po­slu­
48
šnih ubi­ca isu­ka­ti no­že­ve na svo­ju de­cu i ne­će bi­ti
kri­vi jer su po­slu­šni. I za­u­ta­vi Bog ru­ku Avra­mo­vu
smi­lovav­ši se ple­me­nu nje­go­vom.
***
Sto­ji­mo ne­moć­ni pred kra­jo­li­kom neu­hva­tlji­
vih obri­sa, pre­de­lom do ju­če mo­no­to­no sta­bil­nom
po­put re­šet­ki u za­tvor­skom zi­du. Kra­jo­lik se iz ča­
sa u čas me­nja. Po­ne­kad nam se sa­mo uči­ni da su
nje­go­ve pro­me­ne re­zul­tat na­ših hte­nja. Po­gled ko­ji
je to­li­ko če­znuo za pej­za­žom ko­ji pu­ca sa ru­še­vi­na
Ber­lin­skog zi­da, sa­da bes­po­moć­no zu­ri u ma­glu i
na­zi­re čud­ne po­kre­te na­slu­ću­je ples či­ji ka­rak­ter
mu je ne­do­ku­čiv. Šta uči­ni­ti?
Tre­ba­lo bi za­u­zda­ti si­tu­a­ci­ju i uz­ja­ha­ti na le­
đa nu­žno­sti.
Mo­žda je za­to i na­pi­sa­no:
“La­ko sam sko­čio mom po­zna­ni­ku na ple­ća
– u za­le­tu kao da ni­je pr­vi put – i lu­pa­ju­ći ga ša­ka­
ma po le­đi­ma do­veo ga u la­ki kas.” (Franc Kaf­ka:
Opis jed­nog bo­ja, Sa­bra­na de­la, knji­ga dru­ga, str.
78, Za­greb 1977).
Ne­moj­te ola­ko pre­ći pre­ko ovog od­lom­ka pro­gla­
siv­ši ga za tvo­re­vi­nu bi­zar­ne ma­šte. Obra­ti­te pa­žnju
na uče­sta­lost po­ja­vlji­va­nja pri­de­va “la­ko”. U Kaf­ki­
noj pro­zi ja­ha­nje je po­ve­za­no sa la­ko­ćom. Ja­še se na
pra­znoj (la­koj) kan­ti za ugalj u oskud­noj rat­noj zi­mi
1915. go­di­ne, ka­ko či­ta­mo u pri­po­vet­ci Der Ku­bel­re­
49
i­ter, ta­ko­đe, ve­o­ma la­ko se uz­ja­še po­zna­ni­k i na­te­ra
u la­ki kas, ka­ko sve­do­či ci­ti­ra­ni ode­ljak.
Pri­po­vet­ka “Opis jed­nog bo­ja” na­sta­la je iz­me­đu
1901. i 1902. go­di­ne i sve do Kaf­ki­ne smr­ti osta­la je
u ru­ko­pi­su osim dva kra­ća od­lom­ka ko­je je Kaf­ka
ob­ja­vio u ča­so­pi­si­ma. Ove či­nje­ni­ce sve­do­če da ni
sam pi­sac ni­je bio za­do­vo­ljan nje­nom li­te­rar­nom
vred­no­šću. Ali nje­na kon­cep­tu­al­na, go­to­vo pro­gram­
ska vred­nost na­di­la­zi nje­ne li­te­rar­ne kva­li­te­te. Čak
i da je od ce­le pri­po­vet­ke ostao sa­mo ci­ti­ra­ni frag­
ment mo­gli bi­smo da tvr­di­mo da se upra­vo iz­me­đu
1901. i 1902. go­di­ne u Kaf­ki­noj ima­gi­na­ci­ji za­če­la
ide­ja o po­tre­bi raz­vi­ja­nja go­vo­ra ko­ji će se re­flek­to­
va­ti na pro­blem Dru­gog, a da pri tom sam ne bu­de
in­fi­ci­ran Na­si­ljem.
Ni­je da­le­ko od tri­vi­jal­ne tvrd­nje do­ka­zi­va­ti da
se Kaf­kin opus ba­vio pre­te­žno na­si­ljem, ali ono što
obič­no iz­mi­če ko­men­ta­to­ri­ma, či­ja je pa­žnja usme­re­
na na ta­ko­zva­nu li­te­rar­nu vred­nost, to je da je ono
sa­mo opis jed­nog bo­ja, opis po­ku­ša­ja da se iza­đe iz
mre­že pri­mo­ra­va­nja in­sta­li­ra­ne u je­zi­ku. Mo­glo bi
se re­ći da Kaf­ki­no de­lo im­pli­ci­ra jed­nu ne­na­me­tlji­vu
fi­lo­zo­fi­ju na­si­lja, mi­sao ko­ja mo­ra bi­ti s onu stra­nu
re­pre­zen­ta­ci­je da bi osta­la iz­van kruga pri­sli­le.
Kaf­ka je pr­vi pri­me­tio, mno­go pre ta­ko­zva­nih
po­stmo­der­nih fi­lo­zo­fa, da je je­zik ostao bez unu­tra­
šnje evi­den­ci­je i da je za­pra­vo sa­mo pra­zna tran­sce­
den­ci­ja. Za­to, Kaf­ka se opra­šta od me­ta­fo­ra, od re­
flek­si­ja i od poj­ma te­že­ći či­stim in­ten­zi­te­ti­ma. Ovo
50
je tek po­ku­šaj ko­ji da bi us­peo mo­rao bi da do­ki­ne
je­zik, ovo je tek opra­šta­nje ko­je ni­ka­ko ne mo­že da
iz­go­vo­ri svo­je ko­nač­no zbo­gom.
Po­stu­pak pa­ra­dok­sa, to­li­ko omi­ljen Fran­cu Kaf­
ki, nje­go­vo stil­sko iro­ni­zi­ra­nje re­to­rič­kih obra­za­ca
trak­tata i sud­skih ras­pra­va (deo iz kojeg smo ci­ti­ra­li
od­lo­mak no­si na­ziv “Za­ba­vlje­nje ili do­kaz o to­me
ka­ko je ne­mo­gu­će ži­ve­ti”), nje­go­vo in­si­sti­ra­nje na
po­na­vlja­nju sa­mo su ne­ki od prak­tič­nih re­zul­ta­ta
ovog opra­šta­nja.
Sre­li smo Kaf­kin svet na ekra­ni­ma na­ših uža­sa,
dok smo gle­da­li di­rek­tan pre­nos ras­pa­da na­šeg ži­
vo­ta. Ta­da, slu­ša­ju­ći spi­ke­re stra­ha ka­ko dah­ću sva­
ko­dnev­ne la­ži pr­vi put smo mo­gli da na­slu­ti­mo da
eti­ka ne mo­že da eg­zi­sti­ra u je­zi­ku. Eti­ka u onom
iz­vor­nom smi­slu, kao pr­va mi­sao sa­o­se­ća­nja, kao
pr­vi uslov za­jed­ni­ce sa dru­gim. Sve što je mo­gu­će
sa­mo je pa­ra­e­tič­ki dis­kurs.
Kaf­ka je sve to znao, on je pr­vi na­slu­tio slo­bod­
no leb­de­ću po­zi­ci­ju raz­mi­šlja­nja o na­si­lju i nje­go­vo
iz­mi­ca­nje iz sfe­re fi­lo­zo­fi­je mo­ra­la. On kao da nam
sa­op­šta­va: ne­ma mo­guć­no­sti za lo­gi­ku Do­bra i Zla,
ne­ma pre­ci­znog je­zi­ka, ne­ma Si­ste­ma i ne­ma Za­ko­
na. Sve što se ve­zu­je za naš etič­ki na­por ili pak za
po­ku­šaj da se Za­ko­nu i Prav­di obez­be­di objek­tiv­no
va­že­nje pre­kri­ve­no je jed­nom sa­bla­snom kret­njom
ko­ja je bes­kraj­no ko­le­ba­nje ni­če­ga.
(1992–1994)
51
II deo 1. Bor­be Rin Tin Ti­ta­na

PU­CAJ­
Če­mu slu­že pro­vin­cij­ski me­di­ji
Šta to ra­de sta­ra is­ku­sna pe­ra

TE U
voj­vo­đan­skog no­vi­nar­stva u ove
post­pra­znič­ne da­ne. Ba­ve se
is­tra­ži­vač­kim no­vi­nar­stvom.

KO­LUM­
Gle­daj i ču­di se

NI­STU T a­man smo mi­sli­li da će nam po­zli­ti od ra­znih

no­vo­go­di­šnjih, pra­znič­nih, bo­žić­nih i osta­lih
TV pri­god­nih pro­gra­ma, za či­je “kre­a­ci­je” ne zna­te
da li su go­re u lo­kal­nim ili srp­sko glo­bal­nim iz­ved­

hro­ni­ke
ba­ma, kad eto ti zna­čaj­ne pro­gram­ske ino­va­ci­je. U
jed­nom od TV dnev­ni­ka te­le­vi­zi­je No­vi Sad, onom
ko­ji se vi­di i ne­što da­lje od ata­ra no­vo­sad­skog, glav­
ni ured­nik pro­gra­ma, Mi­lo­van Mi­ća Ne­delj­kov, te­
le­fon­ski je, ta­ko­zva­nim fo­no ja­vlja­njem, po­slao sa­
op­šte­nje ko­je se u ovoj in­for­ma­ti­ov­noj emi­si­ji ured­
no emi­to­va­lo. Za­pa­njen sam bio ovim do­stig­nu­ćem
(sa­dr­ža­jem sa­op­šte­nja ni­sam). Da se sa­mo Mar­ko
Ke­ko­vić se­tio ove ino­va­ci­je ume­sto što je svo­ja sa­

53
op­šte­nja či­tao “di­rekt­no” u ka­me­ru, Slo­ba bi vla­dao
več­no, a Sr­bi­ja bi bi­la ve­li­ka i ne­po­be­di­va. Ono što
je pro­ma­klo le­pom Mar­ku ni­je pro­ma­klo do­vi­tlji­
vom Mi­lo­va­nu.
A sa­dr­žaj ovog dra­ma­tič­nog re­a­go­va­nja (ili je
pri­me­re­ni­je re­ći, iz­ja­ve), od­no­sno nje­gov po­vod,
op­tu­žbe su na ra­čun ove div­ne pro­fe­si­o­nal­ne i na­
da­sve ne­pri­stra­sne TV ku­će, ko­je su do­šle iz pe­ra
ni­čim uka­lja­nih i na­da­sve pro­fe­si­o­nal­nih i ča­snih
no­vi­na­ra voj­vo­đan­skog li­sta “Dnev­nik”. Ako smo
do­bro raz­u­me­li, pri­med­ba je bi­la što u TV No­vi
Sad ne­kim ču­dom po­no­vo po­či­nju da se ja­vlja­ju
“ozlo­gla­še­na” ime­na, ka­ko se to obič­no ka­že, “lju­di
pro­šlog re­ži­ma”. To na­vod­no tre­ba da nas za­ču­di i
du­bo­ko raz­o­ča­ra.
Pri­mer je vr­lo in­te­re­san­tan. A oni ko­ji re­dov­no
či­ta­ju list “Dev­nik” pri­me­ti­li su još ne­ke pri­me­re
“kri­tič­ke” sve­sti ovog voj­vo­đan­skog gla­si­la: na pri­
mer ne­dav­no su no­vi­na­ri ovog li­sta od­lu­či­li da is­tra­
žu­ju ko­ji su sve sa­da­šnji čel­ni lju­di vo­de­ćih pred­u­ze­
ća ne­kad bi­li eks­po­ni­ra­ni SPS-ov­ci. Ka­kva ide­ja za
is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo, ka­kva plod­na sre­di­na za
raz­voj ide­ja. I sad vi tu pro­na­đe­te, što je i oče­ki­va­
no, ne­ka ime­na ko­ja su ve­o­ma zna­čaj­na. Za­što baš
ovi me­di­ji a ne ne­ki dru­gi, či­ni se kao pi­ta­nje za ve­
čer­nju raz­bi­bri­gu do­ko­nih use­de­li­ca. Pa, u ova­kvim
me­di­ji­ma se­de naj­kom­pe­tent­ni­ja pe­ra za ova­kve is­
tra­ži­vač­ke za­dat­ke. Lju­di ko­ji se do­bro sna­la­ze sa
ma­te­ri­ja­li­ma “spu­šte­nim iz he­li­kop­te­ra” sku­va­nim
54
u kuj­na­ma po­li­tič­ko-ga­stro­nom­skim od ku­va­ra ko­ji
pre­fe­ri­ra­ju ka­ni­bal­ski me­ni. Ta sna­la­žlji­vost oči­gled­
no po­no­vo po­tvr­đu­je svo­ju vred­nost. Za­to, sa­ču­vaj­
mo na­še sta­re ka­dro­ve i me­di­je, tre­ba­će nam još.
Ali, za­što se mi ti­me ba­vi­mo, šta nas, da iz­vi­ne­
te, za­bo­le za ne­ke ta­mo pro­vin­cij­ske me­di­je ko­ji su
eto iz­no­va po­če­li da pi­šu po dik­ta­tu. Ne zbog ovih
me­di­ja sva­ka­ko, nji­ma iona­ko ne­ma spa­sa, oni su
to što je­su, bez mo­guć­no­sti da pre­sta­nu da bu­du
ono što su uvek bi­li. Ali dik­tat – dik­tat je za­ni­mlji­
va po­ja­va. Baš ne­ka­ko pre No­ve go­di­ne u sklo­pu tih
do­sad­nih i une­bo­va­pi­ju­će oče­ki­va­nih pro­gram­skih
po­te­za, od­ne­dav­ni glav­ni ured­nik BK te­le­vi­zi­je Mi­
lo­mir Ma­rić in­ter­vju­i­sao je, ko­ga dru­gog, ne­go pre­
mi­je­ra Sr­bi­je Zo­ra­na Đin­đi­ća. Bio je to su­sret sta­rih
zna­na­ca, pa Mi­ško ni­je mo­rao da se mno­go tru­di
ka­ko da ne po­sta­vi ne­zgod­no pi­ta­nje. Sve u klju­ču
“pri­ča se”, “za­me­ra­ju vam”, sa po­ne­kim “vi ste neo­
spor­no in­te­li­gen­tan čo­vek” do­šlo se i do me­di­ja i
do pre­mi­je­ro­vog na­vod­nog upli­va na me­di­je, o ko­
me se opet pri­ča ili mu se za­me­ra. Ta­da je pre­mi­jer,
eg­zakt­ni po­zi­ti­vi­sta ka­kvim su ga bog i Ha­ber­mas
stvo­ri­li, od­go­vo­rio ot­pri­li­ke ova­ko: Ne­ka mi ne­ko
po­ka­že re­dak­ci­ju, no­vi­na­ra ili me­dij na ko­je ja vr­
šim pri­ti­sak?
I ni­ko mu ni­je po­ka­zao re­dak­ci­ju, no­vi­na­ra ili
me­dij.
(2002)
55

Sve­ti Ge­or­gi­je ubi­ja pro­fi­te­re
Šta je pre­mi­jer obe­ćao na
Đur­đev­dan u Vrnjač­koj Ba­nji;
Za­što je to obe­ćao; Ko se
obe­ća­nju ob­ra­do­vao i da li
nam se to za­i­sta bli­že iz­bo­ri
N
e­će bi­ti pro­fi­te­ra tran­zi­ci­je, ne­će­mo mi to
do­zvo­li­ti. Bi­će sa­mo onih ko­ji su se za vre­
me i od tran­zi­ci­je obo­ga­ti­li, ko­ji su pro­šli bo­lje ne­
go dru­gi. Ko­ji su za­i­ma­li. Ali u jed­noj rav­no­prav­noj
utak­mi­ci, gde od­lu­ču­ju spo­sob­nost i br­zi­na, okret­
nost i vi­spre­nost, nor­mal­no je da ne­ko pro­đe bo­lje.
Ta­ko je ne­ka­ko, sa­mo svo­jim re­či­ma, go­vo­rio pre­
mi­jer srp­ski, Zo­ran Đin­đić, u Vr­njač­koj Ba­nji, na
sla­vu Sve­tog Ge­or­gi­ja. Sve­ti Ge­or­gi­je je ovog pu­ta
ubi­jao pro­fi­te­re.
Do­bro, de­mo­kra­ti­ja, kao uosta­lom i po­li­ti­ka, za­
sni­va se na obe­ća­nji­ma. Obe­ća­nje do­brog, bo­ljeg,
ni­kad sa­vr­še­nog. Mi smo, da­kle, do­šli do sve­sti da
po­sto­je pro­fi­te­ri, do­du­še in po­ten­tio, ali ipak po­
sto­je. Ovi pret­hod­ni, mi­slim ovi Slo­bi­ni, go­vo­ri­li
su sa­mo o stra­nim pla­će­ni­ci­ma, a ni­kad o pro­fi­te­
56
ri­ma. Pla­će­ni­štvo pod­ra­zu­me­va vr­lo ni­zak ste­pen
ope­ra­tiv­no­sti i aso­ci­ra na ne­ka­kvo slu­ge­ra­nje ko­je
se na kra­ju na­pla­ću­je kroz mo­lja­ka­nje, a pla­ća mi­lo­
sti­nji­com. Ali pro­fi­ter, pa još re­ci­mo eks­tra, to već
uka­zu­je na iz­ve­sne spo­sob­no­sti. Sa­mo što je ov­de
reč o spo­sob­no­sti­ma ko­je, da ta­ko ka­že­mo, ni­su do­
bro do­šle. Od­no­sno, one su ne­ka­ko pre­te­ra­ne. Pre­
te­ra­no su u ko­rist sa­mo jed­ne stra­ne (pro­fi­ter­ske).
Otud taj po­grd­ni pri­zvuk. Ali otud i mo­guć­nost da
se re­ci­mo ne­kom pre­ra­spo­de­lom taj po­grd­ni zvuk
pre­tvo­ri u mi­lo­zvuč­nu mu­zi­ku. Pla­tiš po­rez na eks­
tra­pro­fit. Mi­slim, pla­tiš pa kla­tiš. Stvar je vr­lo jed­
no­stav­na, jer gra­ni­ca iz­me­đu pro­fi­te­ra i spo­sob­nog
po­bed­ni­ka u tr­ci za naj­ve­ćim pro­fi­tom, tan­ka je i
ar­bi­trar­na, a za­vi­si is­klju­či­vo od pro­ce­ne in­stan­ce
vla­sti. Ako mi kao vlast pro­ce­ni­mo da je ne­ko do­
volj­no pla­tio i da će u bu­duć­no­sti pla­ća­ti, nje­go­vo
pro­fi­ter­stvo iz­o­kre­će se u nje­go­vu spo­sob­nost. Ne­
ma tu, bu­ra­ze­ru, ne­ka­kvog tru­log in­te­lek­tu­al­nog
mo­ra­li­sa­nja. Mo­ral je tu iz­li­šan, a ono što je iz­li­šno
sla­bo ide na tr­ži­štu.
Ka­da su se to pro­fi­te­ri pre­tvo­ri­li u ažda­je tran­
zi­ci­je? Da li smo to kre­nu­li krup­nim ko­ra­ci­ma ka
dru­štvu so­ci­jal­ne prav­de? Bez ne­zna­bo­žač­kih ažda­
ja? Sum­njam.
A za­što nam on­da sve ovo tre­ba baš sa­da? Na
Ge­or­gi­je­vu ža­lost, is­tra­ži­va­nja jav­nog mnje­nja po­
ka­zu­ju ne­dvo­smi­sle­no ne­za­do­volj­stvo učin­kom
no­ve vla­sti. Ka­ko ne­dav­no re­če, u ne­koj iz­ja­vi po­
57
vo­dom Me­đu­na­rod­nog da­na no­vi­na­ra, pred­sed­
ni­ca NUNS-a, Mi­li­ca Lu­čić Ča­vić, sa­da­šnja vlast
je do­bi­la tri pu­ta po sto da­na. Re­zul­ta­ti ni­su spek­
ta­ku­lar­ni. I to baš ta­mo gde je tre­ba­lo pre­ci­znim
skal­pe­lom dis­kon­ti­nu­i­te­ta za­se­ći u tru­lo tki­vo slo­
bo­i­di­ot­skog re­ži­ma ru­ka je za­drh­ta­la i od­u­sta­la. I
Šest la­kih ko­ma­da
to se ose­ti. To zna sva­ki do­bro­na­mer­ni gra­đa­nin.
Ne zna ka­ko, ne zna za­što, ali zna da na tom pla­nu Naš ju­nak Ra­do­van do­brog je
ni­je ni­šta uči­nje­no. zdra­vlja; osta­li ju­na­ci po­hr­li­li
I sad, po­sle sve­ga, Sve­ti Ge­or­gi­je uz­ja­ha ko­nja su u ne baš ve­li­kom bro­ju u
u Vr­njač­koj Ba­nji i ko­pljem obe­ća­nja pro­bi pro­fi­ter­ Hag da ta­mo na­sta­ve da bra­ne
sku ažda­hu. Odah­nu­še svi mi­tro­vi­ći, ka­ri­ći, mi­ško­ srp­ski na­rod; na kra­ju smo
vi­ći. bo­žo­vi­ći, mar­ja­no­vi­ći... Odah­nu­še svi rat­ni i ne­če­ga što se okon­ča­va, ali
mir­no­dop­ski pro­fi­te­ri, pro­fi­te­ri vla­di­nog i ne­vla­di­ ni­ka­ko da se za­vr­ši

L
nog sek­to­ra, svi osim bu­du­ćih pro­fi­te­ra tran­zi­ci­je.
Spre­ma­ju se iz­bo­ri, oči­to je, a kad je o nji­ma reč, kad
a­ki ša­lji­vi ko­mad, te­a­tar­sko jed­no­del­no zbi­
je reč o no­voj bor­bi za vlast u Sr­bi­ji, ko je po­treb­ni­
ti­je pod na­zi­vom “Si­to­va­ci­ja”, za­pa­ko­va­no
ji od sta­rih i is­ku­snih pro­fi­te­ra. Ko će bo­lje ume­ti
u knji­gu ko­ju pot­pi­su­je Ra­do­van Ka­ra­džić, pred­
da pot­pi­še me­ni­ce bez po­kri­ća?
sta­vlje­no je pre ne­ki dan u Me­đu­na­rod­nom press
cen­tru. Ovaj do­ga­đaj upri­li­či­li su Ko­sta Ča­vo­ški i
(2002)
dru­ži­na, da bi na­ro­du i svet­skoj jav­no­sti po­ka­za­li
ka­ko je “naš ju­nak ne sa­mo do­brog zdra­vlja ne­go i
bo­drog du­ha, sa smi­slom ne sa­mo za hu­mor ne­go
i za iro­ni­ju i sa­ti­ru”.
Oni ko­ji su ovu knji­ži­cu či­ta­li, kao re­ci­mo Žar­
ko Ko­ma­nin, ka­žu da je reč o “sme­ho­tvor­noj igri
ko­ja se pod­sme­va po­li­ti­kan­ti­ma svih bo­ja i vla­sto­
lju­bi­vim me­ga­lo­ma­ni­ma”. Mo­ra se pri­zna­ti da nam
je sad svi­ma mno­go lak­še, jer smo se uve­ri­li da Ra­

58 59
do­van pi­še ko­ma­de ša­lji­ve i la­ke, a ne da, kao pre isti­nu. Ne za­to što se mo­ra, već za­to što ho­će i mo­
jed­nu de­ce­ni­ju, iz­vo­di la­ke ko­ma­de sa pu­ca­njem, gu, a sve po za­ko­nu. Pi­tam se sa­mo što su to­li­ko če­
kla­njem i uni­šta­va­njem. Na­rav­no, u tim ko­ma­di­ ka­li i gde im se de­la ta isti­na i bri­ga za srp­ski na­rod
ma on se pod­sme­va po­li­ti­kan­ti­ma svih bo­ja, to jest pre go­di­nu da­na.
oni­ma ko­ji se da­nas ba­ve po­li­ti­kom, dok on ja­šu­ći Na kra­ju smo ne­če­ga ­što se okon­ča­va, ali se ne
po Ro­ma­ni­ji pi­še la­ke ko­ma­de. Ti ko­ji se da­nas ba­ za­vr­ša­va. Pa­ra­dok­sal­no, ali mo­gu­će. Po­sto­ji si­la (a
ve po­li­ti­kom me­ga­lo­ma­ni su i vla­sto­ljup­ci, što on kod nas je za­kon sa­mo i uvek si­la) ko­ja je okon­ča­la
sva­ka­ko ni­je bio ni pre de­set go­di­na, a ni­je ni sa­ stva­ri, ali ne po­sto­ji prav­da ko­ja će za­vr­ši­ti sa tim.
da. Pe­snič­ki sta­nu­je čo­vek Ra­do­van i, po tvr­đe­nju Sve je kao u is­kri­vlje­nom ogle­da­lu. Kre­neš le­vo,
Ko­ste Ča­vo­škog, do­brog je zdra­vlja. Uva­že­ni pro­fe­ a stig­neš de­sno. Le Pen, Ber­lu­sko­ni ni­su li oni ne­volj­
sor pra­va ko­ji je iz­u­ča­vao i Ma­ki­ja­ve­li­ja, Ko­sta Ča­ ki re­zul­tat le­vi­čar­skog an­ti­glo­ba­li­zma i evrop­skog
vo­ški, ne ka­že ni­šta o oni­ma ko­ji vi­še ne sta­nu­ju an­ti­fe­de­ra­li­zma. A naš ne­iz­re­ci­vo blju­ta­vi la­ki ko­
ov­de, za­to što je pe­sni­ka Ra­šu pre de­se­tak go­di­na mič­ni ko­mad zva­ni ra­do ide Sr­bin u Hag, ni­je li on
na­pu­sti­la pe­snič­ka in­spi­ra­ci­ja pa je sa pi­sa­nja pe­sa­ ne­volj­ki nus­pro­dukt bez­u­spe­šnog tra­ga­nja za prav­
ma i la­kih ša­lji­vih ko­ma­da pre­šao na ko­ma­da­nje, dom. Ne­će­mo li mi usko­ro ume­sto jed­nog ima­ti dva­
ras­pa­me­ći­va­nje, pre­se­lja­va­nje i pro­te­ri­va­nje. Da li de­set i tri la­ka ko­ma­da, ša­lji­va i sme­ho­tvor­na.
je i on­da pe­snik bio do­brog zdra­vlja, du­ho­vit i ve­
seo ili je mo­žda, on­da bio bo­le­stan, ne­du­ho­vit i u (2002)
sta­nju smr­znu­te pa­me­ti. Ko­sta Ča­vo­ški o to­me ne
ka­že ni­šta. Ali, bi­lo bi va­žno zna­ti od­go­vor na to
pi­ta­nje. Na­i­me, tre­ba­lo bi jed­nom za svag­da zna­ti
ko je ov­de lud, a ko ni­je.
U dru­goj ne­de­lji Za­ko­na o sa­rad­nji sa ha­škim
Tri­bu­na­lom, po­red la­kih i ša­lji­vih ko­ma­da, pe­va­ju
se pe­sme ju­nač­ke. Ono ma­lo “isti­no­lju­bi­vih” i “le­
ga­li­stič­ki” na­stro­je­nih put­ni­ka za Hag (za sad ih
ima šest), ta­mo ne pu­tu­je zbog osno­va­ne sum­nje
da su po­či­ni­li ne­ki zlo­čin. Ma ka­kvi. Oni ta­mo idu
da od­bra­ne čast srp­skog na­ro­da, da go­vo­re sve­tlu

60 61

Dan kad smo ga sva­ri­li
O sto­mač­nim te­go­ba­ma. O
ko­ri­sti i šte­ti “ge­lu­sil la­ka”, so­de
bi­kar­bo­ne i ki­se­le vo­de “Knjaz
Mi­loš” za ski­da­nje isto­rij­ske
kri­vi­ce sa srp­skog na­ro­da
D
an kad smo ga sva­ri­li bio je lep sun­čan dan,
pra­vi pro­leć­ni šti­mung uz cve­će ze­le­ni­lo i
pti­ce. Mo­žda je upra­vo to bio raz­log što nas je iz­ne­
na­da na­pu­sti­la već po­slo­vič­na muč­ni­na, ko­ja je re­
dov­no pra­ti­la po­men nje­go­vog ime­na i pri­kaz nje­go­
vog li­ka. Po­mi­sli­li smo, na­po­kon, iz­gle­da da smo ga
sva­ri­li. Sa njim se mo­ra ži­ve­ti. Mo­ra. Šta sad vre­di
muč­ni­na. De­lu­je kao loš iz­go­vor. “Ge­lu­sil lak”, so­da
bi­kar­bo­na, ki­se­la vo­da “Knjaz Mi­loš” i sva­riš.
Pred­sed­nik Ko­štu­ni­ca u in­ter­vjuu da­tom ba­nja­
luč­kom “Re­por­te­ru” iz­go­vo­rio je ko­lek­tiv­no ne­sve­
sno, iz­ra­zio je po­tmu­li zvuk bu­re na dnu sve­sti svo­
ga na­ro­da. Nje­go­vom na­ro­du, to jest na­ma, stvar­no
se smu­či­lo. Raz­li­ka je sa­mo u to­me ko­me se, zbog
če­ga i od ko­ga smu­či­lo. Ve­o­ma je ja­sno da onaj ko
ose­ća muč­ni­nu mo­ra ima­ti pro­ble­ma sa va­re­njem,
62
sa že­lu­cem i sto­mač­nim ki­se­li­na­ma. Ako je simp­
tom kao što je je­dan od pa­ci­je­na­ta iz­re­kao “okre­ta­
nje i pre­vr­ta­nje sto­ma­ka” to uka­zu­je na hro­nič­ni
pro­blem sa va­re­njem. Loš sto­mak.
Kon­kret­no, šta je ne­svar­lji­vo u Ha­škom tri­bu­
na­lu? Nje­go­vi na­vod­ni pro­ce­du­ral­ni pro­pu­sti, pri­
stra­snost, iz­i­gra­va­nje prav­de...? Ot­kud ta­ko ose­tljiv
sto­mak kod onih ko­ji su od­ra­sta­li u okru­že­nju ov­
da­šnjih su­do­va, u okru­že­nju vi­še­de­ce­nij­skih po­
slu­šni­ka i po­li­tič­kih na­mi­gu­ša ko­je su ov­de zva­li
su­di­ja­ma. Bi­lo bi čud­no da ne­ko sa ovih po­zi­ci­ja
iz­ra­zi svo­je ga­đe­nje nad uslo­vi­ma ko­je osum­nji­če­
ni u Še­ve­nin­ge­nu ima­ju u is­tra­žnom po­stup­ku i za
vre­me pro­ce­sa.
Po­sle Za­be­le, Mi­tro­vi­ce i CZ-a! Ma bu­di­mo
ozbilj­ni!
Pa šta je on­da po­kva­ri­lo ti­bu na­šem dra­gom na­
ro­du i nje­go­vom le­ga­li­stič­kom pred­sed­ni­ku? Bi­će
da je na je­lov­ni­ku ne­što stra­šno ži­la­vo, ne­is­ko­re­nji­
vo i vr­lo ne­u­ku­sno. To ne­što se zo­ve ne­či­sta sa­vest,
uve­za­na sa bed­nom pro­vin­ci­jal­nom fru­stra­ci­jom.
Jer, či­stoj sa­ve­sti se sto­mak od Ha­ga ne bi okre­tao,
ne za­to što ve­ru­je u ap­so­lut­nu pra­vič­nost tog su­da,
već za­to što po­se­du­je uve­re­nje u vla­sti­tu is­prav­nost.
Ali ne­či­sta sa­vest, od nje čo­ve­ku mo­že da pri­pad­ne
mu­ka. Mu­ka ko­ja on­da tre­ba da pre­đe na ceo svet i
da poč­ne da gr­či svet­ski že­lu­dac ume­sto na­šeg.
Tre­ba­lo je da­kle da pro­đe to­li­ko vre­me­na da se
raz­ot­kri­je pra­va bo­lest ovog ko­lek­tiv­nog en­ti­te­ta.
63
Uzrok na­ših pro­ble­ma je sla­ba moć va­re­nja ži­la­vih
či­nje­ni­ca. Sla­ba spo­sob­nost pri­hva­ta­nja. Sla­ba spo­
sob­nost ko­mu­ni­ci­ra­nja sa re­al­nim okru­že­njem.
Pro­ći će i ova ne­de­lja is­pu­nje­na kon­zu­mi­ra­
njem sred­sta­va za smi­re­nje že­lu­ca. Mo­žda će i Hag
do­bi­ti po ne­ki Za­kon za sa­rad­nju sa njim. Ali ose­
U la­ži su la­žne no­ge
ćaj muč­ni­ne osta­će. Sa­mo na­ša muč­ni­na je dru­ga­
či­ja od Pred­sed­ni­ko­ve i ni­je ba­zi­ra­na “na okre­ta­nju U po­sled­njoj ne­de­lji od­bi­je­no
sto­ma­ka”, na od­ba­ci­va­nju i od­u­sta­ja­nju od va­re­nja, je mno­go že­sto­kih na­sr­ta­ja na
na­ša muč­ni­na je iza­zva­na su­sre­tom sa kri­vi­com ko­ voj­vo­đan­sku auto­no­mi­ju. Za to
ja ne mo­že da se uki­ne u ka­zni. Muč­ni­na iza­zva­na su naj­za­slu­žni­ji voj­vo­đan­ski
ne­u­sli­še­nim va­pa­jem za prav­dom. me­di­ji. Ono ma­lo pra­vih
što ih je osta­lo

Z
(2001)
a­ni­mlji­vo je po­sma­tra­ti ka­ko ova ze­mlja, ova
uglav­nom rav­na i pri­lič­no plod­na plo­ča – žit­
ni­ca, ka­ko su to vo­le­li da go­vo­re za vre­me so­ci­ja­li­
zma – po­sta­je iz da­na u dan sve vi­še na­ša i sve vi­še
Voj­vo­di­na. U sva­ko­dnev­noj bor­bi za auto­no­mi­ju,
u sva­ko­vr­snim rva­nji­ma sa ne­da­ća­ma ko­je no­si is­
prav­ni po­li­tič­ki stav ot­pa­da­ju po­je­din­ci, ko­le­bljiv­
ci, ne­si­gur­ni bor­ci, pre­ve­ja­ni de­sni­ča­ri, pri­kri­ve­ni
iz­daj­ni­ci. Ali bor­ba za na­šu Voj­vo­di­nu stal­no ja­ča
i ne pre­sta­je. Čim na vi­di­ku osva­ne mr­ski ne­pri­ja­
telj na nje­ga se opa­li iz svih oruž­ja par­la­men­tar­no
i van-par­la­men­tar­no da ta­ko ka­že­mo sve­sa­bor­no
i me­dij­ski.
Me­di­ji su stub sva­kog de­mo­krat­skog dru­štva a
par­la­ment je nje­gov dru­gi oslo­nac. Sr­bi­ji, onoj bez

64 65
Voj­vo­di­ne, ne­što sa ovim stu­bo­vi­ma i ne ide. Ku­ ra­vlje­ne ured­nič­ke prak­se da se po­li­tič­koj ve­li­či­ni
bu­ra sa kvo­ru­mom, pre­tvo­re­na u ta­ko­zva­ni vla­žni pri­la­zi od­o­zdo sa pro­pi­snom ko­li­či­nom va­ze­li­na,
skan­dal, za­vr­ši­la se re­še­njem sve­moć­nog pred­sed­ mo­že­mo da za­hva­li­mo za sna­žan me­dij­ski ot­por
ni­štva DOS-a. Oli­gar­si i ostra­ki­zam ili vi­šnja prav­ Din­ki­će­vim i Đe­li­će­vim na­sr­ta­ji­ma na voj­vo­đan­
da tek ka­ko bi­lo ali par­la­ment se ne­što sla­bo dr­ži, sko ži­to, ku­ku­ruz, bra­šno, itd.
sla­bo mu ide. DOS, isti­na, ima dve tre­ći­ne po­sla­nič­ Upra­vo to je i sim­pa­tič­no kod na­ših voj­vo­đan­
kih me­sta u re­pu­blič­kom par­la­me­tu, ali pro­blem je skih me­di­ja. Oni su kao pro­te­za auto­no­mi­je. Kao
što nig­de ne­ma DOS-a. Ali, sre­ćom, ima Pred­sed­ za­me­na za ne­što če­ga ne­ma. Oni slu­že ume­sto ne­
ni­štva DOS-a. po­sto­je­će no­ge. Za­pra­vo kad bo­lje raz­mi­sliš oni su
Sa me­di­ji­ma na­šem pre­ko­du­nav­skom su­se­du la­žna no­ga auto­no­mi­je. Fan­tom­ska no­ga kao fan­
Sr­bi­ji ta­ko­đe ide te­ško – mno­go ih je, bra­te. A kad tom­ski bol. Me­dij­ska sce­na ko­ja tre­ba da obra­zu­je
ih je to­li­ko, mno­go te­ško ih je kon­tro­li­sa­ti, te­ško svest o auto­no­mi­ji po­se­du­je lo­gi­ku fan­tom­skog bo­la.
je slo­ži­ti jed­no i je­din­stve­no mi­šlje­nje (sem kad je Lo­gi­ku od­sut­nog pri­su­stva. Ni­su sa­mo la­ži la­žne,
auto­no­mi­ja Voj­vo­di­ne u pi­ta­nju, tu su iona­ko svi dra­gi mo­ji za­ja­pu­re­ni auto­no­mi­sti.
slo­žni).
Na­ma u Voj­vo­di­ni kri­za par­la­men­ta ne­će da se (2001)
de­si (a ni kri­za mi­ni­star­sta­va). A me­di­ji, pa sa nji­
ma je la­ko. U po­sled­njoj ne­de­lji od­bi­je­no je mno­go
že­sto­kih na­sr­ta­ja na voj­vo­đan­sku auto­no­mi­ju. Za
to su naj­za­slu­žni­ji voj­vo­đan­ski me­di­ji. Ono ma­lo
pra­vih što ih je osta­lo. Kao što se vi­di, naj­pre tre­ba
zna­ti raz­li­ko­va­ti pra­ve me­di­je od onih ko­ji se pra­ve
da su ne­za­vi­sni me­di­ji. Ovi dru­gi uop­šte ne po­sto­
je, iz­la­ze u ma­lom ti­ra­žu ni­ko ih ne či­ta/ne gle­da i
ni­ko­me ni­su va­žni.
Da­kle, pra­vi me­di­ji, njih on­da i ne­ma ta­ko mno­
go ali ih ima do­volj­no. I ka­ko to sve sa me­di­ji­ma iz­
gle­da. Za­zvo­ni te­le­fon. Ha­lo Pe­ro, ov­de Đo­ka itd.
Pa ti su­tra či­taj u no­vi­na­ma. Toj vr­sti ni­kad za­bo­

66 67

La­la dr­vo
O če­mu čo­vek raz­mi­šlja kad
vi­di fo­to­gra­fi­ju gra­do­na­čel­ni­ka
No­vog Sa­da ob­u­če­nog u pri­me­
re­no či­ste ci­pe­le sa pre­ko
ra­me­na le­žer­no pre­ba­če­nim
džem­pe­rom ka­ko za­jed­no sa
be­o­grad­skom gra­do­na­čel­ni­com
Rad­mi­lom Hru­sta­no­vić se­di
na klu­pi-po­klo­nu
R
a­slo nam je la­la dr­vo tan­ko, vi­so­ko. Do­du­še,
tek je po­sa­đe­no, ali ne­ma sum­nje da će bi­ti
ka­ko na­rod­ni pe­snik ka­že, to jest da će dr­vo po­ra­
sti vi­so­ko. Jer, na dan par­ko­va iz Be­o­gra­da No­vom
Sa­du sti­že spe­ci­jal­na be­o­grad­ska klu­pa, a gra­do­na­
čel­ni­ca na­šeg glav­nog gra­da za­jed­no sa gra­do­na­čel­
ni­kom još na­ši­jeg glav­nog gra­da sa­di dr­vo, od­no­sno
Li­li­o­den­dron. Baš le­po i eko­lo­ški.
Sim­bo­lič­ki gle­da­no a ka­za­no je­zi­kom cve­ća i
klu­pa, Be­o­grad mi­sli na No­vi Sad. No­vi Sad u mo­
jim mi­sli­ma, ka­že Be­o­grad. Mi odu­še­vlje­no ka­že­
68
mo “do­bro ju­tro” Be­o­gra­du, gle­da­ju­ći une­zve­re­no
u prav­cu niz­vod­no oda­kle do­la­ze ti po­klo­ni. No­vi
Sad i Be­o­grad – pi­ta­nje i od­go­vor isto­vre­me­no. Od­
go­vor po ko­me pre­po­zna­je­te ni­jan­se kri­tič­ke sve­sti.
No­vi Sad, ko­ji od po­čet­ka dva­de­se­tog ve­ka, u vre­me
Ju­go­sla­vi­je, to­ne u sen­ku Be­o­gra­da; bez­na­de­žno se
ko­pr­ca­ju­ći i odupirući nje­go­vom ra­stu i pre­sto­nič­
kom raz­vo­ju, na­vu­kao se kom­plek­sa pro­vin­ci­je. Na­
vu­kao se kom­plek­sa i na­pla­ćao ce­ho­va, tu­đih vi­še
ne­go svo­jih.
Bi­lo bi vre­me da u ovom XXI ve­ku osta­vi kom­
pleks iza se­be i kre­ne hra­bro i sa­mo­stal­no na­pred.
Ali, da li je to mo­gu­će, da li grad ko­ji u tu­žnoj de­ce­
ni­ji ko­ja je iza nas be­le­ži vla­da­vi­nu ču­ve­nih ra­di­kal­
skih per­ja­ni­ca, ko­ji po­mir­lji­vo pam­ti ne­ve­ro­vat­ne
do­me­te po nje­mu na­zva­nog voj­nog kor­pu­sa, ko­ji
još uvek na svo­jim fa­sa­da­ma auto­la­kom pi­še an­ti­
se­mit­ske i an­ti­ci­vi­li­za­cij­ske po­ru­ke, či­je ru­bo­ve za­
plju­sku­je be­da ka­ko sta­ro­se­de­la­ca, ta­ko i no­vo­pri­
do­šlih ne­volj­ni­ka. Da li je mo­gu­će i ka­ko pro­fi­li­sa­ti
no­vo li­ce gra­da ko­me se kao ne­kom gre­škom stal­no
pri­pi­su­ju sve ne­ki ne­mo­gu­ći epi­te­ti: mi­ran, čist, pi­
tom, uspo­ren...
Skep­ti­ci u na­ma go­vo­re da sa gra­do­vi­ma uop­
šte ni­šta ni­je mo­gu­će ura­di­ti. Gra­do­vi kao ta­kvi i
ne po­sto­je, oni su na­še pro­jek­ci­je, sa­mim tim i fik­
ci­ja, sli­ke ko­je emi­tu­ju oni ko­ji ima­ju naj­vi­še mo­ći
da ih emi­tu­ju. Da­kle, No­vi Sad ni­kad ni­je po­sto­jao,
sem u gla­va­ma svo­jih eli­ta: tr­go­vač­ke, voj­ne, pred­
69
u­zet­nič­ke, ad­mi­ni­stra­tiv­ne... Do­bro, ali i da­nas po­ po­no­vo ra­sti Grad. Ne kao re­tro­grad­ni okret ka ide­
sto­je eli­te ko­je i te ka­ko ima­ju moć? Po­sto­je, sa­mo o­lo­gi­zo­va­noj pro­šlo­sti već kao raz­bo­ri­ta kon­struk­
iz­gle­da da ne ži­ve u ovom gra­du. Za­pra­vo, oni ko­ji ci­ja kul­tur­ne pre­sto­ni­ce Evro­pe.
ži­ve u ovom gra­du ili ni­su za­i­sta iz­dan­ci eli­te ili im Eto o to­me čo­vek mo­že da raz­mi­šlja kad vi­di
je ovaj grad sa­mo pro­la­zna sta­ni­ca. Ne tre­ba za­bo­ra­ fo­to­gra­fi­ju gra­do­na­čel­ni­ka No­vog Sa­da ob­u­če­nog
vi­ti da oni ko­ji se do­i­ma­ju moć­no, če­sto far­bu svo­ u pri­mer­no či­ste ci­pe­le sa pre­ko ra­me­na le­žer­no
je mo­ći ku­pu­ju ne­gde dru­gde. Pla­ća­ju je ljud­skim pre­ba­če­nim džem­pe­rom ka­ko za­jed­no sa be­o­grad­
do­sto­jan­stvom da­le­ko od oči­ju jav­no­sti i svo­je ne­ skom gra­do­na­čel­ni­com Rad­mi­lom Hru­sta­no­vić se­
po­sred­ne oko­li­ne. di na klu­pi-po­klo­nu.
Da­kle, mi bi­smo mo­ra­li usta­no­vi­ti da li uop­šte
(2001)
ima­mo eli­tu – do­ma­ću, grad­sku i ov­da­šnju ko­ja on­
da ima spo­sob­nost ima­gi­na­ci­je i moć da ima­gi­nar­no
na­met­ne kao do­mi­nant­nu sli­ku. Uko­li­ko od­go­vo­ri­
mo ne­ga­tiv­no na ovo pi­ta­nje, ne osta­je nam ni­šta
dru­go ne­go da us­tvr­di­mo da su sve na­de uza­lud,
grad No­vi Sad u sko­roj bu­duć­no­sti ne­će po­sto­ja­ti.
Isti­ni za vo­lju, ni­je ne­va­žno ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra as­fal­
ta i ko­li­ko klu­pa ima­te po kva­drat­nom ki­lo­me­tru,
ali to po­sta­je va­žno tek kad zna­te u ko­jem gra­du ži­
vi­te i za­što baš tu ži­vi­te. Jer ako je Va­ra­din­ska tvr­đa­
va i ne­sre­ća ra­to­va­nja stva­ra­la tr­gov­ce ko­ji su po­sle
oti­ma­li ze­mlju od mo­čva­re, pa je on­da du­ka­ti­ma
ot­ku­plji­va­li da bi po­sta­la slo­bo­dan grad i ako se to
de­ša­va­lo pod okri­ljem za­mi­sli da se stva­ra no­vo i
slo­bod­no, ci­vi­li­zo­va­no i kon­tra­o­ri­jen­tal­no, on­da za­
što ne bi mo­gao da­nas, na po­čet­ku XXI ve­ka, po­sle
de­ce­ni­ja una­za­đi­va­nja, sa ide­jom i vi­zi­jom pri­me­re­
nom evrop­skom i svet­skom hu­ma­nom glo­ba­li­zmu

70 71

Bor­ba Rin-tin-Ti­ta­na
Za­što su se sa­sta­li gra­đa­ni
Ne­nad Ča­nak i Zo­ran Đin­đić
T i­ta­ni, mit­ski di­vo­vi na sna­žnim ple­ći­ma dr­že
svet. Ka­da se bo­re, tre­su se osno­ve sve­ta, gr­
mi i se­va, smrt­ni­ci­ma strah pro­žme ko­sti. Gr­me­lo
je i ovih da­na u Voj­vo­di­ni. Či­je su na­še pa­re, ko to
na­ma ce­men­ta­re pro­da­je, na­šim pa­ra­ma na­še ži­to,
ne­moj sa na­ma da se ka­či­te... Ga­la­ma, lar­ma, cir­ku­
lar­no pi­smo. Na­me­ri se ju­nak na ju­na­ka.
On­da, u po­ne­de­ljak, sve se smi­ri­lo. Pre­mijer
Sr­bi­je Zo­ran Đin­đić i pred­sed­nik Skup­šti­ne Voj­vo­
di­ne Ne­nad Ča­nak sa­op­šti­li su, po­sle vi­še­ča­sov­nog
sa­stan­ka, da su po­sti­gli do­go­vor o na­či­nu na ko­ji će
bi­ti vra­će­ne po­je­di­ne nad­le­žno­sti Skup­šti­ni Voj­vo­di­
ne, kao i o bu­du­ćem pro­ce­su pri­va­ti­za­ci­je u Sr­bi­ji.
Na sim­bo­lič­koj rav­ni ovo nam je su­ge­ri­sa­lo ko
je onaj ko mo­že da se do­go­va­ra, ko mo­že da do­da
gas i da za­ko­či. Rin-tin-Ti­ta­ni se ma­lo por­va­li, pa
se po­mi­ri­li. Rav­ni­čar­ski Rin-tin-Ti­tan je po­ka­zao
ko je naj­ja­či Rin-tin-Ti­tan u kra­ju, rav­ni­čar­skom.
Kad po­gle­da­te bo­lje, ni­je vam baš sa­svim ja­sno ko
se sa kim i u či­je ime do­go­va­rao i ako se do­go­vo­rio
72
ne­što, obe­ćao i oba­ve­zao, ka­ko je to mo­gao da ura­
di. Pred­sed­nik par­la­men­ta, ma ko­li­ko to pa­ra­dok­
sal­no iz­gle­da­lo, ne­ma man­dat da za­stu­pa ono či­jom
skup­šti­nom pred­se­da­va.
Nje­go­va ovla­šte­nja se ve­zu­ju sa­mo za rad skup­
šti­ne kao za­ko­no­dav­nog te­la, i kad pred­sed­nik skup­
šti­ne ne­što le­gi­tim­no ra­di on­da on mo­že sa­mo da
se po­zi­va na od­lu­ke skup­šti­ne. Ope­ra­tiv­no i iz­vr­šno
te­lo, od­no­sno Vla­da, iz­vr­ša­va ono što im skup­šti­na
na­lo­ži i pred­la­že ovom te­lu no­ve za­ko­ne, i dru­ge ak­
te. Sad to valj­da svi zna­ju, ali to je kad je si­tu­a­ci­ja
nor­mal­na. Ali si­tu­a­ci­ja ni­je nor­mal­na. A naš pred­
sed­nik valj­da zna šta ra­di. Valj­da.
Pro­ce­du­re ko­je obez­be­du­ju jav­nost ra­da po­je­
di­nih in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma po­ne­kad iz­gle­da­ju spo­re i
glo­ma­zne, ali su nu­žne; bez njih sve bi se pre­tvo­ri­
lo u “di­lo­va­nje” moć­nih po­je­di­na­ca ko­ji sa svo­jim
kla­no­vi­ma upra­vlja­ju stva­ri­ma od op­šteg zna­ča­ja.
Mi ne zna­mo šta su se go­spo­din Ne­nad Ča­nak i go­
spo­din Zo­ran Đin­đić do­go­vo­ri­li, a i da su se ne­što
do­go­vo­ri­la ova dva gra­đa­ni­na, ne zna­mo ka­ko to
uti­če na či­tav niz in­sti­tu­ci­ja ko­je po de­fi­ni­ci­ji pra­va
ne mo­gu bi­ti pod nji­ho­vom kon­tro­lom. Ni­je nam
ja­sno oda­kle iz­vi­re ta moć.
Za­to nam mo­žda je­dan pred­sed­nik skup­šti­ne
i je­dan pred­sed­nik vla­de i iz­gle­da­ju kao bo­so­vi ma­
fi­ja­ških po­ro­di­ca. A se­bi oni mo­žda iz­gle­da­ju kao
Ti­ta­ni, ko­je po­dru­gljiv­ci i za­vi­dljiv­ci po­sprd­no na­
zi­va­ju Rin-tin-Ti­ta­ni.
(2001)
73

Ja­di no­vi­nar­ske be­le­žni­ce
Ako stva­ri u glu­po­sti i
ba­ha­to­sti odu pre­da­le­ko
mo­že ti se de­si­ti da te no­gom
šut­ne lič­no Ve­li­mir Ve­lja Ilić
uz pro­prat­ni tekst ko­ji ni­je za
no­vi­ne; Prak­tič­na upo­tre­blji­vost
na­če­la da je Vla­da va­žni­ja od
sva­kog po­je­di­nač­nog mi­ni­stra,
jed­na­ke je vred­no­sti na­če­lu
“I po­sle Ti­ta, Ti­to.”
D
a­nas je po sve­mu su­de­ći naj­te­že bi­ti no­vi­
nar­ski blok, be­le­žni­ca ili te­ka. Kao ta­kva
iz­lo­že­na si sva­ko­vr­snim na­pa­di­ma i opa­sno­sti­ma,
ugro­že­na ti je eg­zi­sten­ci­ja i be­le­žnič­ki in­te­gri­tet,
ri­zi­ku­ješ da po te­bi be­le­že glu­po­sti, ne­i­sti­ne i pro­
iz­volj­no­sti ali i da se po­li­ti­ča­ri nad to­bom gru­bo
ba­ha­te. Ako stva­ri u glu­po­sti i ba­ha­to­sti odu pre­
da­le­ko mo­že ti se de­si­ti da te no­gom šut­ne lič­no
Ve­li­mir Ve­lja Ilić uz pro­prat­ni tekst ko­ji ni­je za no­
vi­ne. In­ci­dent u ko­me go­re po­me­nu­ti Ve­lja na­sr­će
74
na no­vi­nar­sku be­le­žni­cu Vla­di­mi­ra Je­ši­ća no­vi­na­
ra no­vo­sad­ske TV Apo­lo i ne­gda­šnjeg is­tak­nu­tog
“Ot­po­ra­ša” za­be­le­ži­le su ka­me­re TV Apo­lo jer se
i do­go­dio u sred in­ter­vjua i sred “ne­zgod­nog pi­ta­
nja”: Šta Vam do­đe Stra­hi­nja Ilić? Do­đe mi da vas
šut­nem u no­vi­nar­sku be­le­žni­cu, pa vi on­da dru­
gog pro­vo­ci­raj­te, kao no­gom od­go­va­ra Ilić. Jer ta
no­vi­nar­ska be­le­žni­ca bi­la mu je pod­met­nu­ta i sta­
ja­la je u ta­kvom po­lo­ža­ju da je na­mer­no pro­vo­ci­
ra­la nje­ga, Ve­lju bre, i zbog to­ga je do­bi­la svo­je.
Ovaj bru­tal­ni na­sr­taj na no­vi­nar­sku be­le­žni­cu
go­spo­di­na Vla­di­mi­ra Je­ši­ća po­sred­stvom so­li­dar­ne
i po­žr­tvo­va­ne Te­le­vi­zi­je Pink – či­ji je vo­zač od­mah
čim je za in­ci­dent ja­vlje­no gde tre­ba (u in­for­ma­tiv­ni
pro­gram TV Pin­ka) do­tr­čao po ka­se­tu sa snim­kom
ne­mi­log do­ga­đa­ja – mo­gao je da vi­di ši­ro­ki te­le­vi­
zij­ski audi­to­ri­jum. Sli­ka je za tre­nu­tak pod­se­ti­la na
ot­sut­nog Vo­ji­sla­va Še­še­lja ma­da se mo­ra pri­zna­ti da
on ne bi ta­ko do­bro iz­gle­dao pri­li­kom šu­ti­ra­nja, od­
no­sno pri­li­kom ne­pro­pi­snog po­di­za­nja no­ge. Na­sr­
taj na no­vi­nar­sku be­le­žni­cu osu­di­li su svi re­la­vant­ni
fak­to­ri od Slo­bo­da­na Or­li­ća do Ne­za­vi­snog dru­štva
no­vi­na­ra Voj­vo­di­ne, Uprav­ni od­bor TV Apo­lo ovla­
stio je prav­ne za­stup­ni­ke da tu­že Ve­li­mi­ra Ili­ća, a
di­rek­tor TV Apo­lo Go­ran Ka­ra­džić po­zvao je sve
me­di­je da boj­ko­tu­ju reč i de­lo Ve­li­mi­ra Ili­ća.
Ve­lja Ilić je stvar­no na­pra­vio ogrom­nu gre­šku,
ume­sto da mir­no otr­pi pi­ta­nja iz no­vi­nar­ske be­le­
žni­ce Vla­di­mi­ra Je­ši­ća, da sa­če­ka da se in­ter­vju
75
emi­tu­je, pa da on­da on i brat mu Stra­hi­nja pre­sa­
vi­ju ta­bak i po ne­kom od pa­ra­gra­fa no­vog Za­ko­na
o in­for­mi­sa­nju le­po tu­že TV Apo­lo, za re­ci­mo na­
ru­ša­va­nje ugle­da, on od­mah no­gom u no­vi­nar­sku
be­le­žni­cu. To je, go­spo­di­ne Ili­ću, od­nos pre­ma me­
di­ji­ma ko­ji smo na na­šem de­mo­krat­skom pu­tu od­
luč­no osta­vi­li iza nas.
Sit­nu knji­gu na pre­sa­vi­je­nom ta­ba­ku obe­ćao je
i pred­sed­nik Skup­šti­ne Voj­vo­di­ne Ne­nad Ča­nak na­
ja­viv­ši tu­žbu nad­le­žnom su­du za kri­vič­no de­lo kle­ve­
te, a pro­tiv ni­kog dru­gog do pot­pred­sed­ni­ka srp­ske
Vla­de Mi­o­dra­ga Isa­ko­va ko­ji ga je u emi­si­ji “Press
pre­tres” emi­to­va­noj pro­šle ne­de­lje na B92 opet eks­
pli­ci­te po­ve­zao sa or­ga­ni­zo­va­nim kri­mi­na­lom. Isa­
kov je non­ša­lant­no od­ba­cio mo­guć­nost tu­žbe sma­
tra­ju­ći da će se Ča­nak upla­ši­ti even­tu­al­nih do­ka­za
ko­ji bi u ta­kvom pro­ce­su mo­gli bi­ti pre­zen­ti­ra­ni na
su­du. Ta­ko je ukr­šta­nje tu­žbi i kon­tra­tu­žbi iz­me­đu
Li­ge so­ci­jal­de­mo­kra­ta Voj­vo­di­ne i Re­for­mi­sta Voj­
vo­di­ne do­šlo do vrhunca. Na­me­ri se ju­nak na ju­na­
ka, biv­ši sa­bo­rac na biv­šeg sa­bor­ca, biv­ši ko­a­li­ci­o­ni
part­ner na biv­šeg ko­a­li­ci­o­nog part­ne­ra. U sva­kom
slu­ča­ju mno­go tu ima biv­šeg, a biv­ših, njih će u bu­
duć­no­sti bi­ti još.
Da­tum i dan ka­da je u svom ka­bi­ne­tu pro­či­tao
tekst neo­po­zi­ve ostav­ke mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de Dra­
gan Ve­se­li­nov, mo­gao bi ući u no­vi­ju isto­ri­ju srp­ske
po­li­ti­ke kao dan kad je pod­ne­ta pr­va ostav­ka zbog
ose­ća­ja po­sred­ne, od­no­sno, mo­ral­ne od­go­vor­no­sti.
76
Ta­ko bi gle­da­ju­ći na ovaj do­ga­đaj iz Evrop­ske uni­je
mo­gao da gla­si ko­men­tar ne­pri­stra­snog iz­ve­šta­ča.
Gle­da­ju­ći na ovaj do­ga­đaj iz voj­vo­đan­ske rav­ni­ce
mno­ga pi­ta­nja osta­ju otvo­rena. Na­i­me, mi­ni­star Ve­
se­li­nov je ka­ko se vi­di žr­tvo­vao vla­sti­tu po­zi­ci­ju da
ne­ga­tiv­ni imidž ko­ji se ve­zi­vao za nje­go­vo ime ne
bi na­ško­dio Vla­di. Vla­da kao da o ovo­me ni­je ima­
la stav (ba­rem ga jav­no ni­je iz­re­kla), ona ni­je ima­la
po­tre­bu da bra­ni in­te­gri­tet svog čla­na, ili ni­je že­le­
la da ga bra­ni. Prak­tič­na upo­tre­blji­vost na­če­la da
je vla­da va­žni­ja od sva­kog po­je­di­nač­nog mi­ni­stra,
jed­na­ke je vred­no­sti na­če­lu “I po­sle Ti­ta, Ti­to.” Vla­
da, to su mi­ni­stri, pred­sed­nik i pot­pred­sed­ni­ci i
to su nji­ho­vi re­zul­ta­ti, ni­je vla­da ne­ka­kav mi­stič­ni
iden­ti­tet. Ne­ko će re­ći da baš za­to mi­ni­star Ve­se­li­
nov tre­ba i mo­ra da pod­ne­se ostav­ku. Mo­ra, ako ga
gri­ze sa­vest ili ako pre­te­žni deo jav­nog mnje­nja to
zah­te­va od nje­ga, ali i vla­da u ko­joj je ra­dio mo­ra
da se od­re­di pre­ma nje­go­vom ra­du. Ova­ko ima­mo
ko­mič­nu si­tu­a­ci­ju da se za upra­žnje­no me­sto mi­ni­
stra po­ljo­pri­vre­de nut­ka­ju do­ju­če­ra­šnji ko­a­li­ci­o­ni
part­ne­ri Dra­ga­na Ve­se­li­no­va, ši­roj jav­no­sti po­zna­ti
po se­ri­ja­lu re­klam­nih spo­to­va svo­je­vre­me­no emi­to­
va­nih na ru­ži­ča­stim ta­la­si­ma. Za to­li­ko ko­me­di­je
ipak još ni­smo sprem­ni, na­ro­či­to ne u ovo do­ba go­
di­ne, pa će upra­žnje­no me­sto za­u­ze­ti eks­pert, ve­
ro­vat­no ne­stra­nač­ka lič­nost bli­ska De­mo­krat­skoj
stran­ci. Oce­nu ra­da mi­ni­star­stva, ve­ro­vat­no ne­sve­
sno afir­ma­tiv­nu za Ve­se­li­no­va, iz­re­kao je upra­vo
77
Igor Kur­jač­ki u in­tre­vjuu ne­delj­nom “Dnev­ni­ku”.
On je na pi­ta­nje: gde se da­nas na­la­zi voj­vo­đan­ski
agrar, od­go­vo­rio sle­de­će:
“Si­tu­a­ci­ja ni­je sjaj­na ali je bo­lja ne­go što je bi­la
pre dve go­di­ne. Pro­iz­vod­nja je znat­no po­ve­ća­na, bez
ob­zi­ra na su­šu. Bez iz­la­ska na svet­sku pi­ja­cu ne­ma 2. Po­ru­ka u bo­ci
na­pret­ka, a da bi­smo raz­mi­šlja­li o ozbilj­ni­jem iz­vo­
zu mo­ra­li smo pr­vo da obez­be­di­mo vi­ško­ve pro­iz­ Pre­zi­ru­ći raz­li­ke
vo­da. To je upra­vo ura­đe­no u po­sled­nje dve go­di­ne.
Ni­vo agro­teh­ni­ke i ula­ga­nja u đu­bri­vo, me­ha­ni­za­ci­ Na tre­nu­tak se uči­ni­lo da je
ju i teh­no­lo­gi­ju se po­ve­ća­va­ju i mi ima­mo pro­ble­ma
je­di­na pre­pre­ka da Osa­ma bin
sa vi­ško­vi­ma, a ne sa manj­kom pro­iz­vo­da.”
Ta­ko je oka­rak­te­ri­sa­no sta­nje u agra­ru Po­kra­ La­den do­bi­je za­štit­nič­ki azil u
jin­ski se­kre­tar za po­ljo­pri­vre­du Igor Kur­jač­ki či­ja na­šoj ze­mlji to što ni­je Sr­bin

T
stran­ka odav­no ni­je sim­pa­ti­zer li­ka i de­la Dra­ga­na
Ve­se­li­no­va. Njego­ve ko­le­ge iz Vla­de ni­su ima­le ko­ e­ror je pre sve­ga vla­da­nje stra­hom, on svo­ju
men­tar. sna­gu cr­pi iz za­ne­me­lo­sti svih ko­ji mo­gu bi­
ti na nje­go­vom uda­ru. A mo­gu bi­ti svi. To “svi” ve­
(2003) o­ma je va­žno. Svi su kri­vi, ni­ko ni­je ne­vin. Svi mo­
gu stra­da­ti, ni­ko ne­će bi­ti po­šte­đen. Od­su­stvo že­lje
da se na­pra­vi raz­li­ka re­zul­tat je pre­zi­ra­nja raz­li­ka,
pre­zi­ra­nja dru­gog i dru­ga­či­jeg.
Dim se po­la­ko sle­že na Men­het­nu ali ni­šta ni­je
ja­sni­je da­nas ne­go 11. sep­tem­bra, za­što je ne­ko­li­ko
hi­lja­da lju­di bi­lo kri­vo i za­što je tre­ba­lo da po­gi­ne i
ne­sta­ne u pla­me­nu. Zar za­to što ra­di u kvar­tu ko­ji
sim­bo­li­zu­je glo­bal­nu fi­nan­sij­sku moć, zar za­to što
se na­la­zi na tlu SAD-a, zar za­to što le­ti le­to­vi­ma
ame­rič­kih kom­pa­ni­ja.

78 79
 Mo­ra­li su da po­gi­nu za­to što ne­ko ni­je hteo da Bo­jim se da upra­vo ta­ko, sa tu­pa­vim zlu­ra­dim
na­či­ni raz­li­ku jer raz­li­ke pre­zi­re. Spo­mi­nja­nje mo­ti­ osme­hom na li­cu, umi­re dru­štve­nost, etič­nost, so­
va ko­ji se ba­zi­ra­ju na kri­ti­ci kor­po­ra­cij­skog glo­ba­li­ li­dar­nost, raz­bo­ri­tost... Upra­vo ta­ko po­či­nje fa­na­
zma, na kri­ti­ci ame­rič­ke svet­ske do­mi­na­ci­je, pod­se­ ti­zam, si­ro­ma­šan i mra­čan, zgr­čen i bez­per­spek­
ća­nje na bol­ne po­sle­di­ce ame­rič­ke spolj­ne po­li­ti­ke ti­van, ali je­dan i je­di­ni na ce­lom sve­tu, uvek isti.
jed­no­stav­no pred­sta­vlja za­me­nu te­za. Te­ror sa tim Bez raz­li­ke.
ne­ma ve­ze. On je za­gle­dan u svet plo­šnih sim­bo­la i
uni­šta­va ih uni­šta­va­ju­ći su­vi­še kon­kret­ne i vr­lo ne­ (2001)
sim­bo­lič­ne ljud­ske ži­vo­te.
Te­ror, po se­bi, ne mo­že da ro­di dru­štvo bez ob­
zi­ra ka­kve ci­lje­ve se­bi ovo sred­stvo po­sta­vlja­lo. Jer
on sam pro­iz­vod je dru­štve­ne bo­le­sti ko­ja se zo­ve
ne­spo­sob­nost uoča­va­nja raz­li­ka, ne­spo­sob­nost pri­
hva­ta­nja raz­li­ka. Pa­ra­dok­slal­no je da od ove spo­sob­
no­sti za­vi­si po­sta­vlja­nje uni­ver­zal­nih kri­te­ri­ju­ma,
jer tek ona mo­že da ro­di ne­ko ne­pri­stra­sno “svi”.
Tek kad zna­mo da smo raz­li­či­ti mo­že­mo zna­ti da
smo u jed­noj stva­ri isti.
Otud tu­pa­vi zlu­ra­di osmeh na li­cu mno­gih na­
ših su­gra­đa­na na vest o tra­ge­di­ji od pro­šle ne­de­lje
sve­do­či o te­škoj bo­le­sti. Otud go­to­vo skan­da­lo­zno
iz­o­sta­vlja­nje zva­nič­nih zna­ko­va pi­je­te­ta u zva­nič­
nim in­sti­tu­ci­ja­ma Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je sve­do­či da za
ovu bo­lest još ne­ma zva­nič­nog le­ka­ra. Mi da­nas,
ta­ko­de, ne ume­mo da na­pra­vi­mo raz­li­ku. Kri­vi su
svi, ne­vin ni­je ni­ko, da­kle svi tre­ba da stra­da­ju. Na
tre­nu­tak se uči­ni­lo da je je­di­na pre­pre­ka da Osa­ma
bin La­den do­bi­je za­štit­nič­ki azil u na­šoj ze­mlji to
što ni­je Sr­bin.

80 81

Puc­nje­vi i zlat­ni sta­niol
Rat je još jed­nom, od­vrat­no
do­sad­no, po­stao po­li­ti­ka
vo­đe­na dru­gim sred­stvi­ma.
Ta­ko oče­ki­va­no i ta­ko od­vi­še
jed­no­stav­no
U
ne­de­lju u 21 sat, po lo­kal­nom, da­kle, av­ga­ni­
stan­skom vre­me­nu, što će re­ći po mr­klom
mra­ku, Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve i Ve­li­ka Bri­ta­
ni­ja na­pa­le su iz va­zdu­ha ta­li­ban­sku ze­mlju. Go­to­
vo da ne­ma onog iole in­for­mi­sa­ni­jeg čo­ve­ka na ze­
malj­skoj ku­gli ko­jeg je ovo mo­glo da iz­ne­na­di. Agre­
siv­na re­to­ri­ka bri­tan­skih i ame­rič­kih zva­nič­ni­ka
pra­će­na in­ten­ziv­nom di­plo­mat­skom kam­pa­njom,
pu­to­va­nji­ma i po­se­ta­ma na naj­vi­šem ni­vou bi­la je
iz­ve­sni uvod u rat. Rat je još jed­nom, od­vrat­no do­
sad­no, po­stao po­li­ti­ka vo­đe­na dru­gim sred­stvi­ma.
Ta­ko oče­ki­va­no i ta­ko od­vi­še jed­no­stav­no.
Ka­ko to već do­li­ku­je u ta­kvim tre­nu­ci­ma, na­
ci­ji, ali i ce­lom sve­tu, obra­tio se Džordž Buš ju­ni­or
i obra­zlo­žio da je cilj ope­ra­ci­je da se one­mo­gu­ći
ko­ri­šće­nje av­ga­ni­stan­ske te­ri­to­ri­je kao ba­ze za de­
82
lo­va­nje te­ro­ri­sta. Stvar je opet ve­o­ma ve­o­ma jed­
no­stav­na. Su­per­i­or­na si­la teh­nič­ki in­te­li­gent­na,
ko­mu­ni­ka­ci­o­no opre­mlje­na kre­će u svoj po­hod po
već usta­lje­nim pra­vi­li­ma. Glo­bal­ne me­dij­ske mre­
že “vo­ze” pro­gram bez in­for­ma­ci­ja, sa­zdan na iz­ja­
va­ma, kva­zi ana­li­za­ma, bes­kraj­nom po­na­vlja­nju
vr­lo štu­rih ve­sti ko­je se svo­de na to da je mar­ki­za
iza­šla u 5 ča­so­va.
Ali ono što mo­ra bi­ti pri­sut­no u či­ta­vom tom
glo­bal­nom na­ra­ti­vu je ljud­ski aspekt ubi­ja­nja. Bez
ve­ćih pro­ble­ma od­ma­zda za te­ro­ri­stič­ki na­pad od
11. sep­tem­bra mo­že se očo­ve­či­ti bri­gom za ne­jač,
glad­nu de­cu i iz­be­gli­ce. Ova bri­ga za­pa­ko­va­na je u
hu­ma­ni­tar­ne obro­ke ko­ji se ba­ca­ju iz avi­o­na. Oni
su vr­lo bri­žlji­vo upa­ko­va­ni u žu­ti sta­niol, na­rav­no
na am­ba­la­ži je ame­rič­ka za­sta­va, po­se­du­ju sve što je
po­treb­no da se pre­ži­vi dan. Ako se ne otva­ra­ju mo­
gu da tra­ju 36 me­se­ci. Obro­ci ne sa­dr­že me­so (jer
mu­sli­ma­ni­ma re­li­gi­ja za­bra­nju­je me­so – za­klju­ču­je
no­vi­nar­ka CNN-a), ali pa­ke­ti ko­ji pa­da­ju iz va­zdu­ha
sa­dr­že po tran­zi­stor na ko­me iz­be­gli­ce iz za­pa­lje­ne
ze­mlje, lju­di ko­ji­ma smrt još ni­je us­pe­la da ukra­de
ži­vot, mo­gu ču­ti na ma­ter­njem je­zi­ku (valj­da se mi­
sli da se u Av­ga­ni­sta­nu go­vo­ri av­ga­ni­stan­ski) Glas
Ame­ri­ke. Tu će na­rav­no sa­zna­ti da je rat neo­p­ho­
dan na­sta­vak po­li­ti­ke dru­gim sred­stvi­ma.
Na­rav­no, ta po­tre­ba da se po­ka­že da se, uz ubi­
ja­nje, mo­že bi­ti hu­man ra­zu­mlji­va je sa aspek­ta
Za­pad­ne ra­ci­o­nal­no­sti, sa­svim je ne­va­žno da li je
83
pa­ko­va­na u žu­ti ili ne­ki dru­gi sta­niol. Uosta­lom i
ge­ne­ral Mla­dić je u Sre­bre­ni­ci mu­sli­man­skoj de­ci
de­lio bom­bo­ne, pre ne­go što će na­re­di­ti da nji­ho­ve
oče­ve i sta­ri­ju bra­ću po­u­bi­ja­ju. I mi smo mir­no gle­
da­li ovog hu­ma­ni­stu. Za­pad­ni um i ni­je u sta­nju da
shva­ti hu­ma­nost dru­ga­či­je osim kao ne­ga­tiv­no od­
re­đe­nu. Sva­ki rat je ra­zu­mljiv i pri­ro­dan, sva­ki mir
je pro­ble­ma­ti­čan i na ne­ki na­čin ve­štač­ki.
Sa­op­šte­nja ta­li­ban­ske vla­de iz Ka­bu­la zvu­če
ve­o­ma po­zna­to, kao da ih da­je ju­go­slo­ven­ska vla­da
Mo­mi­ra Bu­la­to­vi­ća za vre­me NA­TO bom­bar­do­va­
nja Ju­go­sla­vi­je. Čak i ta­li­ban­ska u pri­lič­noj me­ri re­
li­gij­ski op­sed­nu­ta mi­sao sle­di lo­gi­ku ko­ja je za­cr­ta­
na ra­ci­o­nal­nim i in­stru­men­tal­nim me­ri­li­ma onih
ko­ji ih na­pa­da­ju. U tom smi­slu bom­be za­i­sta ko­lo­
ni­zu­ju. Šta će se de­si­ti u na­red­nim da­ni­ma? Ko će
po­be­di­ti? Mo­žda je bo­lje za­pi­ta­ti se šta je to po­be­
da. Ka­ko u kra­ljev­stvu svr­ha od­re­di­ti onu do­volj­nu
svr­hu ko­ja da­je vred­nost sve­mu osta­lom. Či­ni se da
ta­ko ne­što ni­je mo­gu­će a bez to­ga na­ši ži­vo­ti kao i
ži­vo­ti mno­gih av­ga­ni­stan­skih iz­be­gli­ca da­nju za­vi­
se od u žu­ti sta­niol za­pa­ko­va­ne po­mo­ći, a no­ću od
bom­bi ko­je pa­da­ju na grad.
(2001)
84
Od­bra­na od isto­ri­je
Ho­će­mo iz­bo­re. Van­red­ne.
Oni će bi­ti isto­rij­ski zna­men.
Mi ne že­li­mo da ima­mo ni­šta
sa oni­ma ko­ji ne no­se na se­bi
to zna­me­ni­to ode­lo isto­ri­je
N
a­zvao me je­dan pri­ja­telj: bi­će iz­bo­ra, ka­že.
Ra­du­je se, či­ni mi se. To je pra­va stvar, po­
no­vo iz­bo­ri, lju­di na bi­ra­li­šti­ma, kam­pa­nje, pred­iz­
bor­ni pla­ka­ti, TV du­e­li. Di­vo­ta jed­na. Još da ih Mi­
lu­ti­no­vić ras­pi­še pa mo­žeš bi­ti si­gu­ran u nji­ho­vu va­
lja­nost. Ako po­sto­je pro­ble­mi u ra­du Skup­šti­ne na
pi­sme­ni zah­tev Vla­de, uz obra­zlo­že­nje, Pred­sed­nik
re­pu­bli­ke Sr­bi­je mo­že ras­pu­sti­ti par­la­ment i ras­pi­sa­
ti iz­bo­re za no­vi sa­ziv Skup­šti­ne. Pro­ble­mi po­sto­je
oči­gled­no. Ali ko ima pro­ble­me. Da li par­la­ment?
Da li gra­đa­ni? I da li se pro­ble­mi ko­je mi ima­mo
raz­re­ša­va­ju no­vim iz­bo­ri­ma. Ni­sam si­gu­ran.
Pre će bi­ti da DSS ima ogro­man pro­blem. Pro­
blem je iste ve­li­či­ne ko­li­ka je i umi­šlje­nost te stran­
ke i nje­nih stra­nač­kih pr­va­ka. DSS ne mo­že da vi­
di ni­šta dru­go do svo­ju ve­li­či­nu, svo­ju sna­gu, svo­
85
ju isto­rij­sku mi­si­ju, do­sto­jan­stvo, otadž­bi­nu... Sve
ve­li­ke, krup­ne re­či, te­ške isto­rij­sku to­nu. Pre­te­ško
za pod­ne­ti, ne­pro­ba­vlji­vo. A ži­vot je be­dan niz ma­
lih kom­pro­mi­sa, sit­nih prag­ma­tič­nih ko­ra­ka, bez
du­ha. Mi bi­smo ne­što što ima du­ha, isto­rij­skog po
mo­guć­no­sti.
To je taj duh kog ne mo­že­mo da se oslo­bo­di­
mo. Zlo­duh isto­rij­ski. Sve smo da­li isto­ri­ji i mi sad
ne­ma­mo ni­šta. Ni­šta ne zna­mo, ni­ti mi­sli­mo svo­
jom gla­vom, ona – isto­ri­ja – mi­sli za nas. Nas nig­
de ne­ma, ne­sta­li smo sa ovih pro­sto­ra. Osta­la je sa­
mo isto­ri­ja ko­ja is­pu­nja­va na­ša te­la, uni­šta­va na­še
ži­vo­te, od­re­đu­je sud­bi­nu. Spe­ci­jal­nost nam je da
bu­de­mo isto­rij­ski, sa­svim u skla­du sa njom. Ni­šta
ne tre­ba da iz­ne­na­đu­je, na­si­lje i ra­to­vi su nor­mal­na
isto­rij­ska po­ja­va. Iz­vi­nja­va­ti se ne­će­mo jer ni­smo
mi ni­šta kri­vi. Kri­vo je isto­rij­sko vre­me.
Ne­ka nam isto­ri­ja do­šap­ne: Pa, svi su ra­di­li
isto.
Naš čo­vek sto­ji za­gle­dan u isto­ri­ju, po­dr­ža­va
ga 54% na­ših lju­di, u ode­lo mu uši­ve­ni ko­ma­di­ći
uni­for­mi, on je oba­ve­zan pre­ma pre­ci­ma – jed­ne
da osve­ti dru­ge da umi­ri. Po­red uz­gla­vlja mu uvek
sto­ji po ne­ki naš ve­li­kan, pa­zi da isto­rij­ski čo­ve­k
ne po­gre­ši.
Da bi se isto­rij­ski ži­ve­lo mo­ra se isto­rij­ski umi­
ra­ti. Ako već ne­ma ra­to­va, ma­da ni oni ni­su is­klju­
če­ni (što ono­mad re­če Slo­bo­dan), ba­rem da bi­je­mo
po­li­tič­ke bit­ke na iz­bo­ri­ma. Mo­ra­mo po­be­đi­va­ti i
86
to stal­no. To je ta­ko isto­rij­ski. Mo­ra­mo ima­ti pro­
tiv­ni­ke. Mo­ra­mo spa­ša­va­ti, mo­ra­mo bi­ti is­prav­ni,
pra­vič­ni. To dru­gi ni­su, jer su jed­no­stav­no dru­gi,
ni­su mi. Oni su ne­is­to­rij­ski, bez­ve­zni ot­pad isto­ri­
je, stru­go­ti­na smi­sla.
Ho­će­mo iz­bo­re. Za­što. Za­to što ne­će­mo da ima­
mo ni­šta sa ovim dru­gi­ma. Ne­će­mo nji­ho­ve gre­ške,
ne­će­mo nji­ho­ve sit­ne ne­po­dop­šti­ne, ni­ka­kve ci­fre
i broj­ke, ka­ma­te, du­go­ve. Ni­šta nas to ne za­ni­ma.
To je ta­ko od­vrat­no ne­is­to­rij­ski, sit­no, od­vi­še ljud­
ski, ne­ka­ko in­di­vi­du­a­li­stič­ki i ma­le­no.
Sve što isto­rij­ski čo­vek za­mi­šlja ne po­sto­ji. Ne
po­sto­ji otadž­bi­na, kult ve­li­kih pre­da­ka, na­ci­ja-maj­
ka, dr­žav­ni in­te­res, vi­ši raz­lo­zi... Po­sto­ji sa­mo pri­
ča, ma­šta isto­ri­je. Za­to gre­ške i sit­ne ne­po­dop­šti­ne
od­va­lju­ju ko­ma­de isto­rij­ske ste­ne, mr­ve je i dro­be,
dok je ne uni­šte. Mi mo­že­mo bi­ti gre­šni­ci i la­žo­vi
ali mo­že­mo bi­ti. Ne­ko će nas već jed­nog da­na uhva­
ti­ti u la­ži, greh će­mo is­pa­šta­ti.
Uosta­lom šta je ovo u če­mu se da­nas na­la­zi­
mo: sta­nje po­ku­ša­ja i po­gre­ške, ali gre­ša­ka ko­je se
mo­gu po­pra­vi­ti, po­ku­ša­ja ko­ji mo­gu us­pe­ti. Ne­ma
tu m­nogo isto­ri­je, sa­svim obi­čan ži­vot, ne pre­vi­še
sre­ćan, ali ži­vot. To­ga u isto­ri­ji ne­ma. Za­to ma­ni­te
se iz­bo­ra kad im vre­me ni­je, van­red­nih si­tu­a­ci­ja u
ko­ji­ma ra­di isto­rij­ski adre­na­lin. Ni­šta od to­ga ne­će
po­mo­ći da po­sto­ji­te.
(2001)
87

Su­ro­gat ili ži­vot
Ka­ko pro­ce­nju­je­te pro­te­klu
go­di­nu – hit je pi­ta­nje ko­je će
se ovih da­na po­sta­vi­ti mi­lion
pu­ta na mi­lion na­či­na Šta će­te
vi od­go­vo­ri­ti?
T
rud se is­pla­tio. No­va go­di­na će opet do­ći
pra­će­na osta­lim ma­njim ili ve­ćim pra­zni­
ci­ma. Ovom pri­li­kom se iz­vi­nja­va­mo ce­nje­nim či­
ta­o­ci­ma što ni­smo u mo­guć­no­sti da na­či­ni­mo raz­
li­ku iz­me­đu one Srp­ske No­ve go­di­ne i ove dru­ge,
ko­ja je valj­da ne-srp­ska. To ni­je za­to što mr­zi­mo,
ili što smo u za­ve­ri pro­tiv srp­skog na­ro­da, već za­to
što nam pra­vlje­nje raz­li­ka ta­mo gde ih ne­ma ni­je
ja­ča stra­na.
Da­kle, tru­di­li smo se i sve je is­pa­lo ka­ko tre­ba.
Sa­da sa­mo tre­ba da pod­ne­se­mo iz­ve­šta­je o to­me šta
je to is­pa­lo ka­ko tre­ba. Ovih da­na sva­ko će pro­či­ta­
ti go­mi­lu iz­ja­va i “pre­gle­da do­ga­đa­ja” i in­ter­pre­ti­ra­
će ih u za­vi­sno­sti od svo­jih pred­ra­su­da i pre­du­be­
đe­nja. Za ne­kog, ovo će bi­ti po­če­tak, ali te­žak, za
ne­kog kraj, ali ka­ta­stro­fa­lan. Me­đu­tim, to mo­žda
88
po pr­vi put po­sle du­žeg vre­me­na ne­će bi­ti va­žno,
od­no­sno te in­ter­pre­ta­ci­je ne­će ima­ti ni­ka­kvog po­
vrat­nog uti­ca­ja na re­al­nost. Za­blu­de i pred­ra­su­de
osta­će pri­vat­na stvar nji­ho­vih vla­sni­ka.
Da­kle, kad za­pi­ta­mo se­be da li nas je pro­te­kla
go­di­na raz­o­ča­ra­la ili ohra­bri­la, mo­ra­će­mo da po­tra­
ži­mo ne­ki čvr­šći i mo­žda eg­zakt­ni­ji po­ka­za­telj od
mnje­nja dru­gih, ma ko­li­ko ta mnje­nja bi­la ma­sov­no
ras­pro­stra­nje­na. Taj po­ka­za­telj sva­ka­ko ne­će po­či­
va­ti na po­li­tič­kim de­kla­ra­ci­ja­ma, iz­ja­va­ma bri­ge ili
tri­jum­fa ov­da­šnjih vla­sto­dr­ža­ca, nje­ga bi pre tre­ba­
lo po­tra­ži­ti na ne­koj ži­vot­ni­joj stra­ni. Ve­ći­na će bi­ti
sklo­na da, tra­že­ći od­go­vor na ovo pi­ta­nje, po­gle­da
put vla­sti­tog nov­ča­ni­ka, i ve­ći­na od te ve­ći­ne ne­će
bi­ti za­do­volj­na onim što vi­di. Taj ose­ćaj re­la­tiv­ne
ili stvar­ne osku­di­ce ne­što je što ni­ko ne mo­že da
ig­no­ri­še ako ho­će da pro­ce­nju­je do­me­te na­ših pro­
šlo­go­di­šnjih na­po­ra. Ali upra­vo gle­da­ju­ći u prav­cu
po­me­nu­tih bu­đe­la­ra, čo­vek se mo­že za­pi­ta­ti ni­je li
upra­vo taj po­gled ono što raz­li­ku­je ovu go­di­nu na iz­
ma­ku od pret­hod­nih, hi­ste­rič­no-kla­u­stro­fo­bič­nih i
fo­bič­nih go­di­na pro­te­kle de­ce­ni­je, ni­je li upra­vo ovaj
na­glo pro­bu­đe­ni tr­ži­šni po­nos ona spe­ci­fič­na raz­li­
ka. Kao da je­dan ve­štač­ki mi­lje od­la­zi u ne­po­vrat,
mi­lje u ko­me na­sta­ju min­ha­u­ze­ni pred­u­zet­ni­štva,
la­žlji­vi hva­li­sav­ci bez ijed­nog ozbilj­nog po­slov­nog
po­te­za, či­ja se na­vod­na fi­nan­sij­ska moć za­sni­va­la
na tam­nim ve­za­ma sa po­li­ti­kom i na du­gač­kom,
la­žlji­vom i hva­li­sa­vom je­zi­ku. Po­sle “du­e­la” Bo­go­
89
ljub kon­tra Mla­den, je­dan ov­da­šnji po­slov­ni čo­vek
la­kon­ski je za­klju­čio: “Vi­di se da Bo­go­ljub ni­je za­
ra­dio ni­šta od onog či­me se hva­li”.
Tač­no ta­ko, la­žni mi­lje se iz­ma­kao, i sad go­mi­le
ma­lih ka­ri­ća pli­va u pra­zno, ču­de­ći se ka­ko im vi­še
ni­ko ne ve­ru­je i ka­ko im se ni­ko vi­še ne di­vi.
Krin­ke hlad­nog ra­ta
Pr­vi ko­rak je na­či­njen. Da­le­ko smo još od kra­ja
pu­ta, ali pr­vi ko­rak je pri­lič­no ži­vo­tan. Ra­zu­mljiv je va­paj jed­nog,
Na ovim pro­sto­ri­ma du­go je bio pri­su­tan ne­ka­ ka­ko su mno­gi uve­re­ni, od
kav su­ro­gat-ži­vot. Nje­go­va iz­ve­šta­če­nost ogle­da­la se naj­mo­ral­ni­jih li­de­ra DOS-a
u go­mi­li ne­ži­vot­nih fra­za ko­jim se prav­dao, ko­jim Žar­ka Ko­ra­ća: on je u ne­koj
je uce­nji­vao ži­vot. Otud je bi­lo va­žno ono što obič­ TV emi­si­ji na hit pi­ta­nje
no nig­de i ni­kad ni­je va­žno. Ta bit­ka iz­me­đu Su­ro­ po­sto­ji li još uvek DOS,
ga­ta i ži­vo­ta još uvek se vo­di, i vo­di­će se i na­red­ne od­go­vo­rio: po­sto­ji, jer DOS
go­di­ne. Su­ro­gat se že­sto­ko bra­ni, iz­vla­či iz po­ta­je je re­form­ska ide­ja
naj­te­ža oruž­ja, pre­ti ka­ta­stro­fom, za­me­nju­je ce­li­nu
de­lom, za­stra­šu­je...
Kad slu­šam do­ju­če­ra­šnje po­slu­šne smu­tljiv­ce,
li­fe­ran­te po­ra­za, pro­fi­te­re ka­ta­stro­fe, ka­ko se bri­nu
za sud­bi­nu pri­vre­de, za osi­ro­ma­še­ni na­rod, za fa­bri­
S r­bi­ja je u hlad­nom po­li­tič­kom ra­tu. To je oči­
gle­dan po­mak u od­no­su na pe­ri­o­de ka­da je
bi­la u stvar­nim, vre­lim i kr­va­vim ra­to­vi­ma sa spo­
lja­šnjim i unu­tra­šnjim ne­pri­ja­te­lji­ma. Hlad­ni po­li­
ke ko­je se pro­da­ju stran­ci­ma, znam da to Su­ro­gat
tič­ki rat za­po­če­la su dva po­li­tič­ka ta­bo­ra, dva kra­ja
pu­ca iz naj­te­žeg oruž­ja.
ras­pad­nu­tog te­la DOS-a – De­mo­krat­ska stran­ka i
A ži­vot, on, kao i sva­ki ži­vot, gle­da da pre­ži­vi,
De­mo­krat­ska stran­ka Sr­bi­je. Op­šte je me­sto da je
ima go­mi­lu ma­na, ne­si­gu­ran je, ri­zi­čan, pot­pu­no je
hlad­no­ću hlad­nog ra­ta odr­ža­vao fri­ži­der stra­ha. Iz­
ne­pred­vi­dljiv, ali ni­je su­ro­gat. I ta nje­go­va oso­bi­na
ve­sna rav­no­te­ža stra­ha. Mo­žda bi se čak mo­glo re­
bi­la je naj­do­mi­nat­ni­ja u pro­te­kloj go­di­ni.
ći da je reč o iz­ve­snom ste­pe­nu (mo­žda i naj­vi­šem)
za­pad­njač­ke ra­ci­o­nal­no­sti, gde se ra­čun šte­te kal­
(2001)
ku­li­sao u ra­čun od­lu­ka i de­lio sa ra­ču­nom ko­ri­sti.
Re­zul­tat je uvek bio nu­la.

90 91
 Upra­vo to se da­nas do­ga­đa na na­šoj po­li­tič­koj
sce­ni. Kal­ku­la­ci­ja i in­stru­men­ta­li­za­ci­ja uvek da­je
re­zul­tat nu­la. A nu­la je pra­zan skup, da­kle, ni­šta
se ne do­ga­đa. Dve stra­ne od­me­ra­va­ju sna­gu i, u
po­sled­njem tre­nut­ku, kad ra­čun po­ka­zu­je nu­lu,
ne či­ne ni­šta. Me­đu­tim, šta je u osno­vi hlad­no­ra­
tov­skog su­ko­ba. Ide­o­lo­ški prin­cip sva­ka­ko ni­je, on
bi se­bi do­zvo­lio i ne­ra­ci­o­nal­ne i ne­iz­ra­čun­lji­ve ak­
ci­je. On bi se­bi do­zvo­lio i zr­no fa­na­ti­zma. Ov­de to­
ga sva­ka­ko ne­ma.
Hlad­ni rat je svo­je­vrem­no de­lio čo­ve­čan­stvo
na dve ras­po­lu­će­ne po­lo­vi­ne: jed­nu na za­pa­du, dru­
gu na is­to­ku. Ta­ko je za­pad po­stao Za­pad, a is­tok
Is­tok. Ali, u osno­vi ni on se ni­je ba­zi­rao na ide­o­lo­
gi­ji već na im­pe­ri­jal­noj am­bi­ci­ji. Do­bro, na­še dve
hlad­no­ra­tov­ske po­li­tič­ke po­lo­vi­ne još uvek ka­de o
re­for­ma­ma, a, za­pra­vo, i de­te­tu je ja­sno da je reč o
vla­sto­dr­žač­koj am­bi­ci­ji. Šta je u to­me pro­ble­ma­tič­
no? Za­pra­vo ni­je pro­blem što ne­ko ima vla­sto­dr­žač­
ke am­bi­ci­je – re­a­li­sti bi pri­me­ti­li da dru­ge ne tre­ba
ni da ima – već što te am­bi­ci­je ne mo­že da ostva­
ri. Jer da mo­že, ne bi ovo bio hlad­ni rat. Upra­vo ta
pa­ra­li­sa­nost je pro­ble­ma­tič­na ne za­to što se kao ni­
šta ne ra­di ili za­to što će do­na­ci­je ka­sni­ti, već za­to
što su mo­guć­no­sti da se ra­di na­o­pa­ko i bi­lo ka­ko
– ja­ko ve­li­ke.
Ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, za tra­ja­nja hlad­nog ra­ta,
čo­ve­čan­stvo je ima­lo la­žnu di­le­mu: Ame­ri­kan­ci ili
Ru­si. Di­le­ma je bi­la la­žna, jer za­pra­vo ni­je bi­lo iz­bo­
92
ra, ni­je se ima­lo iz­me­đu če­ga bi­ra­ti. Ali lju­di su bi­li
sprem­ni da ri­zi­ku­ju mno­go da bi na­či­ni­li iz­bor, ko­
ji, u osno­vi, to ni­je bio. Pa­ra­dok­sal­no, to se mo­glo
pri­me­ti­ti tek ka­da je pao Ber­lin­ski zid. Ta­da smo
upo­zna­li broj­ne pri­me­re tog po­gre­šnog po­kre­ta i
ne­po­sto­je­ćeg iz­bo­ra: Sol­že­nji­ci­na, Edič­ku Li­mo­no­
va, Alek­san­dra Zi­no­vje­va... Lju­de ko­ji su be­že­ći od
Is­to­ka bi­ra­li Za­pad, a on­da ubi­ja­ju­ći Za­pad bi­ra­li
Is­tok – ona­ko eks­trem­no. A za­pra­vo kre­ta­li su se
uvek u jed­nom sa­svim ogra­ni­če­nom vla­sti­tom kru­
gu. Nima­lo re­le­vant­nom.
Slič­no, sa­mo ko­mič­ni­je, de­ša­va se na­ma da­nas
i ov­de. Onaj ko mi­sli da bi­ra ne­ma šta da bi­ra, jer ta
su­prot­sta­vlja­nost ni­štav­na je i pra­zna.
Za­to je ra­zu­mljiv va­paj jed­nog, ka­ko su mno­gi
uve­re­ni, od naj­mo­ral­ni­jih li­de­ra DOS-a, Žar­ka Ko­ra­
ća. On je u ne­koj TV emi­si­ji na hit pi­ta­nje po­sto­ji li
još uvek DOS, od­go­vo­rio: po­sto­ji, jer DOS je re­form­
ska ide­ja. Dru­gim re­či­ma, ako ne­ma DOS-a, ne­ma
re­form­ske ide­je ili, obr­nu­to, ako ne­ma re­form­ske
ide­je, ne­ma DOS-a. Mo­žda bi se ova opa­ska pot­pred­
sed­ni­ka srp­ske vla­de mo­gla raz­u­me­ti kao ne­čuj­ni
va­paj za smi­slom po­li­tič­kog an­ga­žma­na. Ali, ta­kva
uve­re­nja u hlad­no­ra­tov­skom kon­tek­stu uvek iz­gle­da­
ju kao po­gre­šan iz­bor iz­me­đu la­žnih di­le­ma.
(2002)
93

Bio jed­nom dan D
Stal­no nam ne­ko pri­ča o
da­nu D ko­ji će do­ći pa on­da
jao na­ma. Jed­nom se mo­ra
po­gle­da­ti isti­ni u oči – ne­ma
ta­kvih pre­lom­nih tre­nu­ta­ka,
dan D je iz­mi­slio sam se­be
S
e­ća­te se one ču­ve­ne iz­ja­ve ko­ja je uz­ne­mi­ri­
la mno­ge bo­ja­žlji­ve gra­đa­ne ne­ka­da­šnje sa­ve­
zne dr­ža­ve (a valj­da je sa­mo to i tre­ba­la da ura­di)
ka­ko je ne­de­lja, 24. sep­tem­bar 2000. go­di­ne, na­vod­
no dan D. Šta je ti­me hteo da nam po­ru­či ge­ne­ral
Pav­ko­vić tog mi­holj­skog le­ta pre sko­ro dve go­di­ne?
Dan D, ka­ko se to obič­no ka­že, pre­lom­ni je tre­nu­
tak, ne­ka vr­sta ili-ili, po­sle kog ne­ko je­ste, a ne­ko
bo­ga­mi i ni­je. To je od­sud­ni sud­bin­ski tre­nu­tak
kad se ne­što lo­mi. Tre­nu­tak na­pa­da i tre­nu­tak za
od­sud­nu od­bra­nu.
Da­nas ge­ne­ral ne spo­mi­nje dan D, ali su za­to
me­di­ji pro­te­kli po­ne­de­ljak pro­gla­si­li od­sut­nim da­
nom nje­go­ve sme­ne kad je Vr­hov­ni sa­vet od­bra­ne,
na­vod­no, tre­ba­lo da ras­pra­vlja o nje­go­vom sme­nji­
94
va­nju. Tre­ba­lo je, ali ni­je. Mo­žda će na­red­ni po­ne­
de­ljak bi­ti ge­ne­ra­lov dan D. A mo­žda će to bi­ti ne­ki
dru­gi dan – ko’zna.
Ali, tih od­sud­nih i pre­lom­nih tre­nu­ta­ka ima
još. Evo na pri­mer 31. mart, pa to je dan (opet je
zgod­no pao u ne­de­lju) kad na­vod­no is­ti­če ul­ti­ma­
tum za iz­ru­če­nje ba­rem ne­kih osum­nji­če­nih Tri­
bu­na­lu u Ha­gu. To je opet dan D, iako ga baš ni­ko
ni­je ta­ko na­zvao.
Kad se ma­lo bo­lje za­gle­da­mo, vi­di­mo da naš
po­li­tič­ki ži­vot pa­ti od sin­dro­ma da­na D. Taj ozbilj­ni
simp­tom bo­le­sti zva­ne po­li­tič­ka hi­ste­ri­ja omo­gu­ća­
va čvrst kon­ti­nu­i­tet sa Mi­lo­še­vi­će­vim vre­me­nom.
Jav­nost od­sli­ka­na u ne­do­ra­slim me­di­ji­ma funk­ci­o­
ni­še po prin­ci­pu po­ku­snog ku­ni­ća: re­a­gu­je sa­mo
na ja­ke elek­tro-šo­ko­ve. Ne tre­ba, valj­da, po­seb­no
ob­ja­šnja­va­ti da su šo­ko­vi, bi­li oni elek­trič­ni ili ne­ki
dru­gi, pri­lič­no ne­nor­mal­na sta­nja. Ali iz­gle­da da
je na­ša na­su­šna po­tre­ba da se šo­ki­ra­mo. Ni­smo u
sta­nju da re­a­gu­je­mo ako ni­smo do­bro pro­tre­se­ni.
Na­rav­no tu se ra­di o sta­no­vi­toj ogu­gla­lo­sti na obi­
čan po­dra­žaj. O od­su­stvu bi­lo ka­kvog sen­zi­bi­li­te­ta
za uobi­ča­je­ni tok stva­ri.
Ep­ska sli­ka sve­ta ko­ja u ve­li­koj me­ri kre­i­ra naš
po­li­tič­ki ži­vot, zah­te­va ve­li­ke i sna­žne po­tre­se kao
je­di­ne pra­ve rad­nje i nji­ma od­go­va­ra­ju­će sna­žne
emo­ci­je. Vo­di­ti po­li­ti­ku zna­či pre­po­zna­va­ti i od­re­
đi­va­ti dan D. Vr­hu­nac i ko­nač­no is­pu­njen po­li­tič­ki
za­da­tak bio bi da je sva­ki dan – dan D.
95
 Sve bi se ovo mo­glo tu­ma­či­ti kao spe­ci­fi­kum
bal­kan­skog pod­ne­blja, mo­glo bi se uze­ti u ob­zir u
kal­ku­li­sa­nju prak­tič­nog ra­ču­na kad to ko­nač­no ne
bi sve za­jed­no bi­la jed­na ap­so­lut­na laž. Laž sa te­
zom. Jer ne­ma da­na D, ne­ma ga kao što ga ni­je bi­
lo ni on­da kad ga je ge­ne­ral pred­vi­đao, kao što ga
ni­je bi­lo ni pro­šle go­di­na u pr­vo­a­pril­sko ju­tro,”kao
što ga ne­će bi­ti ni da­nas, ni 31. mar­ta... Na­pro­sto,
ni­šta se ne­će do­go­di­ti ako sme­ne Pav­ko­vi­ća, To­mi­
ća i ce­li Ge­ne­ral­štab, kao što se ni­šta ne­će do­go­di­
ti ni ako Ša­ju Pa­to­na ili Vlaj­ka spa­ku­ju u Hag. To,
na­pro­sto, ni­je pri­ča. Pri­ča je za­što mi ve­ru­je­mo u
dan D. Za­što nam uvek ne­ko pu­šta loš špi­jun­ski do­
ku­men­ta­rac pred spa­va­nje da bi­smo se po­kri­li jor­
ga­nom pre­ko gla­ve. Za­što uvek po­sto­ji sa­mo ili-ili
– sud­bin­sko i tvr­do­gla­vo. To je pi­ta­nje na ko­je će­
mo mo­ra­ti od­go­vo­ri­ti, jer ako ne ot­kri­je­mo i tač­no
lo­ci­ra­mo onog ko nam stal­no pri­ča po­li­tič­ke baj­ke
ko­je po­či­nju sa “Bio jed­nom dan D...”, pre­se­šće nam
ep­ska za­ba­va.
(2002)
96
Smrt i nje­ne se­stre
Zo­ran So­ko­lo­vić, du­go­go­di­šnji
ver­ni sa­rad­nik Slo­bo­da­na
Mi­lo­še­vi­ća, na­đen je mr­tav.
Ubi­stvo ili sa­mo­u­bi­stvo, još ne
zna­mo. U kraj­njoj kon­ze­kven­ci
– smrt je smrt.
P
re go­di­nu da­na, 7. fe­bru­a­ra 2000. go­di­ne, u
ve­čer­njim sa­ti­ma ubi­jen je hi­ci­ma iz va­tre­nog
oruž­ja Pa­vle Bu­la­to­vić, mi­ni­star od­bra­ne SR Ju­go­
sla­vi­je i vi­so­ki funk­ci­o­ner SNP-a. Smrt je do­šla u
tre­nut­ku dok je Bu­la­to­vić is­pi­jao pi­će sa pri­ja­te­lji­
ma u svom omi­lje­nom re­sto­ra­nu. Smr­ti ni­ko ni­je
vi­deo li­ce, no­si­la je ma­sku.
U uto­rak 6. fe­bru­a­ra 2001. go­di­ne u ve­čer­njim
ča­so­vi­ma ne­gde oko dva­de­set sa­ti u svom vo­zi­lu
pro­na­đen je mr­tav Zo­ran So­ko­lo­vić, biv­ši mi­ni­star
unu­tra­šnjih po­slo­va Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je, vi­so­ki funk­
ci­o­ner SPS-a. Smrt je ima­la va­tre­no oruž­je, ni­ko joj
ni­je vi­deo li­ce.
Ovih je da­na Mi­ro­slav Fi­li­po­vić, sa­da sa mir­
ne po­zi­ci­je sa­vet­ni­ka Zo­ra­na Đin­đi­ća, u jed­noj ra­
97
dij­skoj emi­si­ji pod­se­tio na pra­vi raz­log nje­go­vog
ro­bi­ja­nja. Nje­go­vi tek­sto­vi sa­dr­ža­va­li su opi­se oče­
vi­da­ca ma­sa­kri­ra­nja ci­vi­la na Ko­so­vu. Oče­vi­ci su
pri­ča­li, a Mi­ro­slav za­pi­sao, o ubi­je­nim že­na­ma, za­
kla­noj de­ci. Smrt je bi­la ta­mo – ni­ko ni­je že­leo da
je po­gle­da u li­ce.
Smrt ho­da ovom ze­mljom, vo­zi se slu­žbe­nim
auto­mo­bi­li­ma, za­vu­če se pod ko­la, uđe u re­sto­ran
“Ma­ma mia”, svra­ti do “In­ter­kon­ti­ne­n­ta­la”, po­se­ti
sa­jam. Ko je ona? Sem što zna­mo da je smr­to­no­sna,
ni­šta o njoj ne zna­mo. Ni­kad ni­kog ži­vog ni­smo vi­
de­li ko bi o njoj mo­gao po­sve­do­či­ti. Mr­tva usta ne
go­vo­re, a ži­va za­ne­me.
Mar­ko Ve­šo­vić, knji­žev­nik ko­ji je pro­ži­veo op­
sa­du Sa­ra­je­va, ta­ko­đe ni­je znao ko je smrt. Znao je
oda­kle je. Smrt je maj­stor iz Sr­bi­je. I evo, do­šla je
ku­ći, oku­plja svo­je dru­štvo, nje­ni mi­lje­ni­ci i du­go­
go­di­šnji sa­rad­ni­ci od­la­ze ta­mo oda­kle se ni­ka­kve
po­ru­ke ne ču­ju. Smr­ti ni­je do pu­bli­ci­te­ta, ov­de su
joj mno­gi go­di­na­ma pra­vi­li re­kla­mu. Ne ve­ru­jem
da joj to baš pri­ja.
(2001)
98
Do­pu­sti­te da se zbu­ni­mo
O skup­štin­skim ras­pra­va­ma,
zbu­nje­nim op­štin­skim
od­bo­ri­ma i biv­šim i
sa­da­šnjim no­vi­na­ri­ma
U
pro­te­klim da­ni­ma opet smo slu­ša­li sta­ru,
do­bro zna­nu pe­smu. U pro­te­klim da­ni­ma
opet je bi­lo za­se­da­nje Skup­šti­ne Sr­bi­je, pa je onaj
ko je imao ži­va­ca mo­gao da pra­ti eg­zi­bi­ci­o­ni­zam
skup­štin­ske opo­zi­ci­je svih bo­ja (uglav­nom tam­ni­
jih ni­jan­si cr­ve­no de­ma­go­ških i mrač­ni­jih ni­jan­si
cr­no pro­fi­ter­skih). Ras­pra­va o Za­ko­nu o am­ne­sti­
ji osta­la je po­li­gon za eg­zi­bi­ci­o­ni­zam onih ko­ji bi,
da je ov­de bi­lo pa­me­ti, još pe­tog ok­to­bra bi­li u za­
tvo­ru. Sad me­sto da se iz za­tvor­skih će­li­ja ra­du­ju
za­ko­nu o am­ne­sti­ji oni jad­ni iz skup­štin­skih klu­
pa mo­ra­ju da ga kri­ti­ku­ju i ta­ko za­ra­đu­ju svo­ju po­
sla­nič­ku pla­tu.
Iako no­va vlast žu­di da osta­vi uti­sak ne­zbu­nje­
ne ve­ći­ne ko­ja ima moć, ipak, či­ni se, zbu­nje­nost je
ve­li­ka. Da­le­ko od pre­sto­nič­kih me­di­ja, na pe­ri­fe­ri­
ja­ma svog po­li­tič­kig ras­pro­sti­ra­nja, DOS ko­mič­no
99
gre­ši kao u ne­kom ba­ster­ki­to­nov­skom spek­ta­klu.
Op­štin­ski od­bor DSS-a u Ki­kin­di po­sle 5. ok­to­
bra pri­mio je to­li­ko no­vih čla­no­va da već du­go ne
sme da sa­zo­ve sed­ni­cu bo­je­ći se da će no­ve sna­ge
pre­gla­sa­ti ru­ko­vod­stvo od­bo­ra. Nji­ho­vi ko­a­li­ci­o­ni
part­ne­ri, Re­for­mi­sti Voj­vo­di­ne, uma­lo da u ki­kind­
Zlo­če­sta de­ca
ski op­štin­ski od­bor za lo­kal­nog funk­ci­o­ne­ra ime­
nu­ju do­ju­če­ra­šnjeg SPS-ovog kan­di­da­ta. Po­nu­dio U pra­voj na­va­li zve­ke­ta­vih
im se čo­vek. re­či, ko da se sna­đe. De­te­tu se
Ta­ko stva­ri ho­da­ju na pe­ri­fe­ri­ji od­sli­ka­va­ju­ći po­na­vlja jed­na te ista reč dok je
vi­še ne­go zbu­nje­nost no­vom si­tu­a­ci­jom. Od­sli­ka­va­ ne na­u­či. Dok do­bro ne utu­vi.
ju­ći za­pra­vo ne­do­sta­tak sva­kog sta­va o to­me šta da­ Gra­đa­nin-de­te ne­ma kud, mo­ra
lje. Osim ako se pod tim sta­vom ne pod­ra­zu­me­va da slu­ša re­či ko­je se stal­no gu­be
– zna­ti na ko­ju funk­ci­ju ko­ga met­nu­ti. u pe­ni br­blja­nja

S
Kad smo već kod Ki­kin­de, eno Raj­ka Po­po­vi­ća
se­di u “Ko­mu­ni” ko­ja je po­no­vo, o sre­će, po­sta­la op­
r­bi­ja je umor­na od re­či. Jer, ov­de je za­i­sta mno­
štin­sko vla­sni­štvo. Pri­ma pla­tu, ne pi­še ni­šta. Nje­
go re­či ko­je ne­ma­ju ni­ka­kvo po­kri­će, a ka­mo­li
go­vo ve­li­ko is­ku­stvo sva­ka­ko mo­že bi­ti od ko­ri­sti
dej­stvo. Go­to­vo da je iz­ve­sno da kad ne­ka reč poč­ne
no­vim op­štin­skim vla­sti­ma. Čak i po­kra­jin­skim.
da se po­ja­vlju­je u me­di­ji­ma kao fre­kvent­ni vra­čar­
Na­pred, zbu­ni­mo se do kra­ja.
ski ku­pon, njen hod ka be­zna­čaj­no­sti, ka se­man­tič­
koj ofu­ca­no­sti, vo­di je do ne­čeg sa­svim su­prot­nog
(2001)
od onog što tre­ba da ozna­ča­va.
Ove igre igra­li smo se isu­vi­še du­go da bi­smo
mo­gli da po­ve­ru­je­mo da će tek ta­ko, pre­ko no­ći, nje­
na lu­dač­ka sna­ga iš­če­znu­ti u ne­po­vrat. Re­či is­kr­sa­
va­ju na pu­te­vi­ma ob­ma­ne. Se­ti­te se sa­mo ča­rob­ne
for­mu­le na­zva­ne “le­ga­li­zam”. Reč ko­ja je tre­ba­la da
upu­ti na za­ko­ni­tost, na du­bo­ku sklo­nost ka po­zi­tiv­
noj prav­di, ka du­žno­sti da se po­štu­ju po­zi­tiv­ni za­

100 101
ko­ni, to­li­ko se pu­ta su­da­ri­la sa pra­znom lju­štu­rom Ali evo no­vih kan­di­da­ta. Evo re­či. Lu­stra­ci­ja.
obe­smi­šlje­nih za­ko­na ove ze­mlje da je po­sta­la reč Hra­bro na­pred ka oči­šće­nju. Lu­stra­ci­ja ta reč – me­
– stra­ši­lo. Reč ko­jom su se pla­ši­la ne­do­ra­sla i ne­mir­ tla iz­go­vo­re­na i po­na­vlja­na spa­si­će ovu ze­mlju. Od
na po­li­tič­ka de­ca pre ne­go što bi­ste ih na­te­ra­li da, to­li­ko pr­ljav­šti­ne spa­si­ti se mo­že­mo jed­nom reč­ju.
pre­ko vo­lje, kre­nu u kre­vet. Po­sle ne­kog vre­me­na Sa­kri­ti se u nje­nu mi­stič­nu, za obi­čan svet, ne­pro­
kao što to mo­ra da bu­de, reč po­sta­de reč – kur­va. zir­nu ko­no­ta­ci­ju. Ma­lo je va­žno što za sve ovo vre­
A kao što je po­zna­to, pro­sti­tut­ke krat­ko tra­ju – ta­ me ni­ko ni­je po­stao sve­stan da je mo­ral­na pr­ljav­šti­
kav im je za­nat. na naš pri­rod­ni am­bi­jent. Tu ne­ma ba­ja­nja. Tu ne
U za­no­su re­form­skih sno­va ka­da je tre­ba­lo na po­ma­žu stra­ni sa­pu­ni ku­plje­ni na bu­vlja­ku. Sva­ki
tri­bi­na­ma i jav­nim sku­po­vi­ma i, da­ka­ko, te­le­vi­zi­ji, se na­bor za­ga­đen pr­ljav­šti­nom mo­ra do­bro po­gle­
prav­da­ti hr­pe na­cr­ta no­vih re­form­skih za­ko­na, iz da­ti a za­tim te­melj­no iš­či­sti­ti – bez tri­ko­va. Po­put
vo­ka­bu­la­ra stra­nih iz­ra­za iz­dvo­jio se ro­bu­sni tip i de­ce što mr­ze da se ku­pa­ju, zlo­če­ste de­ce Bal­ka­na,
hra­bro stao na sce­nu. Pred va­ma je pri­dev: “tran­spa­ sla­ga­li bi da smo se upra­vo opra­li. I sad smo či­sti,
rent­no”. Opis ko­ji su­ge­ri­še oče­vid­nost, vi­dlji­vost u ča­sna reč.
sva­kom tre­nut­ku, pro­zir­nost. Reč ko­ja se osla­nja
na jav­nost kao na ogle­da­lo vla­sti. (2002)
“Tran­spa­rent­no”, tre­ba­lo je to da bu­de fla­ši­ca
umi­ru­ju­će teč­no­sti ko­ju će po­pa­pa­ti be­be-gra­đa­ni,
pre ne­go što ih ta­ta vla­sto­dr­žac (da­ka­ko za­pad­nog
ti­pa) uspa­va. Kad se pro­bu­de, sve će već bi­ti go­to­vo.
Be­be će i da­lje bi­ti gra­đa­ni. A vla­sto­dr­žac? On će
čvr­sto go­spo­da­ri­ti na­šim ko­lev­ka­ma. Ko­pr­ca­la se
ova reč ne­ko vre­me mla­ta­ra­ju­ći ru­ka­ma u pra­zno,
tra­že­ći sve­tlost. Jer, bez sve­tlo­sti ne­ma ni vi­dlji­vo­
sti, ni pro­zir­no­sti, ni jav­no­sti.
Iz­ne­na­da ova reč – apa­u­rin ne­sta­de sa tr­ži­šta
usled ne­kog po­re­me­ća­ja u snab­de­va­nju. Ne­ko je
mo­že bi­ti ne­zgod­no za­pi­tao o po­re­klu ovog le­ka i
nje­go­vom ro­ku tra­ja­nja.

102 103

Sli­ka jed­ne
par­la­men­tar­ne
ko­me­di­je
Ka­ko je neo­če­ki­va­no Mi­ro­slav
Kr­le­ža, ko­ji je uglav­nom pi­sao u
pr­voj po­lo­vi­ni XX ve­ka, po­stao
pro­rok na­šeg par­la­men­tar­nog
ži­vo­ta sa po­čet­ka XXI ve­ka.
I ka­ko je to, u osno­vi, ko­me­di­ja
ko­joj se ni­ko pa­me­tan ne sme­je.
“S
kup­šti­ne nam ne ra­de baš naj­bo­lje. Hra­
mo­vi de­mo­kra­ti­je is­pr­ska­ni su iz­me­tom
pro­sto­te, stra­nač­kom ostra­šće­no­šću i iz­nad sve­ga
ba­ha­to­šću i le­plji­vom le­njo­šću tzv. pred­stav­ni­ka
na­ro­da. Ne­ma par­la­men­ta bez kri­ze, ni kri­ze bez
par­la­men­ta. Zbog sve­ga po­me­nu­tog pri­sut­nog i
na re­pu­blič­kom i na sa­ve­znom ni­vou, ovih da­na
jav­ni ži­vot nam se po­la­ko pre­tva­ra u bed­nu imi­ta­
ci­ju. Zbog onog sa­ve­znog ni­voa sla­vi­li smo i da­lje
je­dan pra­znik ze­mlje ko­je ne­ma, re­pu­bli­ke ko­je ne­
ma, da­tu­ma kog svi že­le da iz­o­sta­ve i iz­bri­šu, ali ni­
104
ka­ko da se oku­pe i do­đu na sed­ni­cu Skup­šti­ne i o
to­me gla­sa­ju.
Zbog ovog, re­pu­blič­kog ni­voa dve stran­ke ko­je
obe u svom ime­nu no­se atri­but de­mo­krat­ski spr­da­
le su se i nad­gor­nja­va­le oko ne­čeg što bi tre­ba­lo da
bu­de sve­ti­nja nji­ho­vog de­lo­va­nja – pro­ce­du­re gla­
sač­ke, i to u skup­šti­ni. Sa elek­tro­ni­kom ili bez nje,
sa kar­ti­ca­ma ili bez njih, laž je laž, pre­va­ra je pre­
va­ra, bez ob­zi­ra na Ad­mi­ni­stra­tiv­ne od­bo­re. Kad
je čo­vek u So­lu­nu, on ne mo­že bi­ti u isto vre­me i
u Be­o­gra­du, ba­rem ne dok va­že Ar­hi­me­do­vi za­ko­
ni. Is­pa­da da se ov­de mo­že pre­kr­ši­ti sva­ki za­kon,
pa i za­kon fi­zi­ke. Kr­še­nje fi­zič­kih za­ko­na za­rad Za­
ko­na o ra­du sve­do­či da se ne­kom ov­de ja­ko žu­ri da
oba­vi ne­što zbog ne­čeg, da bi po­sle mo­gao da ima
ne­što. Vr­lo in­te­re­sant­na ope­ra­ci­ja bez ane­ste­zi­je,
a bez­bol­na, mut­na i ne­ja­sna, par­la­men­tar­na ali ne­
tran­spa­rent­na, gla­sna, ali ne­čuj­na. Sa­mo nam još
ne­do­sta­je ne­ka ak­ci­ja Na­rod­nog po­kre­ta “Ot­por”
u ko­me će an­ke­tom me­đu gra­đa­ni­ma utvr­di­ti da li
po­sto­je po­sla­ni­ci u re­pu­blič­kom par­la­men­tu i, ako
po­sto­je, ko su oni za­pra­vo.
Od ka­da je u ovoj ze­mlji, po pr­vi put po­sle dru­
gog svet­skog ra­ta, po­no­vo us­po­sta­vljen vi­še­stra­nač­ki
par­la­ment od ta­da se na nas iz­li­va go­mi­la glu­po­sti,
ne­bu­lo­za i pro­sto­te, oči­gled­ne pre­tvor­no­sti i la­ži,
upra­vo iz istog tog par­la­men­ta. Za­što nam je to po­
treb­no? Da shva­ti­mo jed­nom za svag­da da par­la­ment
i ni­je ne­ka bla­go­det. Par­la­ment mo­že da po­slu­ži da
105
se od­i­gra po ne­ka stra­nač­ka igri­ca, da se pre­va­ri po­ go­vom pe­ru be­še do­sta gor­či­ne i ga­đe­nja da bi se
ne­ki la­ko­ver­ni mi­ni­star, mo­žda da se ne­ko oša­ma­ri sa la­ko­ćom pre­po­znlo bes­kraj­no po­no­vlja­nje istog
ili po­li­je, čak i ubi­je (kao ono­mad, da­le­ko bi­lo), ali – otu­žni vonj sit­ne du­še – kao naš usud.
da se u nje­mu ozbilj­no va­lo­ri­zu­je po­li­tič­ka vo­lja ve­ Pro­rok Kr­le­ža iz pr­ve po­lo­vi­ne XX ve­ka na po­
ći­ne, op­šti duh za­jed­ni­ce – to ma­lo te­že. čet­ku XXI ve­ka. Jad­ni mo­ji par­la­men­tar­ci.
Ne­ma par­la­men­ta bez kri­ze, a kri­ze ko­je se ja­
vlja­ju oko ovog na­šeg dvo­stru­ko su kri­tič­ne, jer ni­su (2002)
u kri­zi sa­mo kri­ze, ne­go i par­la­ment kao ta­kav.
“Ta kri­za po­pri­mi­la je iz per­spek­ti­ve ‘Ju­tar­njeg
li­sta’ upit­nik kar­ne­val­skog mač­ko­vog re­pa, a uvek
je bi­lo va­žno šta mi­sli ovaj ili šta je iz­ja­vio onaj i ka­
kvi su od­no­si par­la­men­tar­nih sna­ga. Sto­ti­ne hi­lja­
da to­na ro­ta­ci­o­ne har­ti­je ob­ja­šnja­va­le su ši­ro­kim
de­mo­krat­skim ma­sa­ma ka­kvi su ta­be­lar­ni od­no­si
de­mo­krat­skih sna­ga u par­la­men­tu.
Uvek je ne­ko bio ugla­vljen kao rat­ni li­fe­rant,
kao čo­vek po­ve­re­nja gro­fa Ti­se, kao član car­skog i
kra­ljev­skog austrij­skog Flot­te­ve­re­i­na ili u naj­ma­nju
ru­ku kao do­u­šnik Fran­ca Fer­di­nan­da (u tu gru­pu
spa­da­li su svi pre­ča­ni od Sti­pe do Sve­to­za­ra). Na
dnev­nom re­du na­ših par­la­men­tar­nih kri­za pu­nih
dva­de­set go­di­na bio je uvek ne­ko tu ko je tu sko­ro
– or­ga­ni­zo­vao se­dam hu­ma­ni­tar­nih dru­šta­va u
Čač­ku – ili opet ne­ko, ko je kao voj­vo­da čet­nič­kog
od­re­da ili no­si­lac ne­ke zve­zde, po­gi­nuo na Kaj­mak­
ča­la­nu i pre­ko či­je sme­ne se iz vi­ših na­ci­o­nal­nih in­
te­re­sa ni­je mo­glo pre­ći.”
Ta­ko o na­šim par­la­me­tar­nim kri­za­ma iz 1924.
go­di­ne pi­še ve­li­ki me­štar Kr­le­ža 1937. go­di­ne. U nje­

106 107

Tra­go­vi u pe­sku
Če­sto se pi­ta­te šta je za­pra­vo
isti­na. Po­gle­da­te te­le­vi­zi­ju, pa
ne zna­te. Pro­či­ta­te no­vi­ne, pa
ne zna­te. Slu­ša­te svo­je ose­ća­je,
oslu­šku­je­te, pa vam se či­ni da
zna­te. Ali ne zna­te
Č
e­sto se po­se­že za onom ču­ve­nom flo­sku­lom
da se no­vi­nar­stvo ba­vi isti­nom i sa­mo isti­
nom. To je im­pe­ra­tiv pro­fe­si­je. Pre­ne­ti tač­no ono
za šta po­sto­ji uve­re­nje da je isti­na. Po toj fra­zi mi
smo u oba­ve­zi, kao no­vi­na­ri, da uvek bu­de­mo uve­
re­ni u ne­ku isti­nu. Da ima­mo jak i pro­ver­ljiv su­bjek­
tiv­ni ose­ćaj isti­ne.
Ali svet, ovaj naš, glo­ba­li­zo­va­ni di­gi­tal­no-in­
for­ma­tiv­ni ku­ple­raj, ni po lu­le du­va­na ne da­je za
su­bjek­tiv­ni ose­ćaj isti­ne. Ra­di­ti se mo­ra, od ne­čeg
tre­ba ži­ve­ti. Isti­na, šta je to isti­na – to vi­še ni­ko ne
sme da pi­ta.
Ka­da se pro­šlog po­ne­delj­ka avion ame­rič­ke
kom­pa­ni­je “Ame­ri­ken Er­lajnz” sru­šio na nju­jor­ški
kvart Kvins, svi smo ima­li iz­ve­sna uve­re­nja, iz­ve­sni
108
su­bjek­tiv­ni ose­ćaj. Či­nje­ni­ce su u tom tre­nut­ku bi­le
sku­pa ro­ba, bi­lo ih je ma­lo, a go­vo­ri­le su još ma­nje.
Sve­do­če­nja oče­vi­da­ca od­jed­nom su po­sta­la ne­po­u­
zda­na. U sva­kom slu­ča­ju, upr­kos su­prot­nim tvrd­
nja­ma Fe­de­ral­nog bi­roa, te­ško je bi­lo či­ta­vu stvar
auto­mat­ski ne po­ve­za­ti sa te­ro­ri­stič­kim ak­ci­ja­ma
Osa­me bin La­de­na. Tu za­pra­vo ni­ko ni­je tra­žio či­
nje­ni­ce. Svi su slu­ša­li svoj su­bjek­tiv­ni ose­ćaj ko­ji
je go­vo­rio o stra­hu. Strah je već jed­nom ob­li­ko­vao
kul­tu­ru Za­pa­da. On je pro­du­ko­vao pe­si­mi­zam i kri­
vi­cu du­bo­ko utka­nu u evrop­sko bi­će. Šta je da­nas
isti­na SAD-a? Mo­žda strah.
Kad se pre­mi­jer Sr­bi­je vra­tio iz SAD, na aero­
dro­mu u Sur­či­nu, sa­če­ka­lo ga je mno­štvo no­vi­na­
ra. To su oni ko­ji tre­ba da se ba­ve isti­nom. Opet
su či­nje­ni­ce bi­le ret­ka i sku­pa ro­ba. Ra­di­lo se o na­
šim uve­re­nji­ma. Pre­mi­jer nam je obe­ćao da je sve
u naj­bo­ljem re­du, da će se neo­spor­no naj­zna­čaj­ni­
ja eko­nom­ska si­la, SAD, za­lo­ži­ti za ot­pis dve tre­ći­
ne na­šeg spolj­nog du­ga. Po na­šem su­bjek­tiv­nom
uve­re­nju, isti­na je da će nam bi­ti do­bro, isti­na je
da nam ne mo­že bi­ti lo­še. Ne sme! No­vi­na­ri tre­ba
da pre­ne­su tu isti­nu. A šta je da­nas isti­na u Sr­bi­ji?
Mo­žda na­da.
Kad su pro­šlog pet­ka cr­ve­ne be­ret­ke od­lu­či­le
da po­kre­nu pi­ta­nje od­go­vor­no­sti mi­ni­stra po­li­ci­je
Du­ša­na Mi­haj­lo­vi­ća, jer im je do­zlo­gr­di­la ne­za­ko­
ni­tost u ra­du MUP-a i za­fa­lio za­kon o sa­rad­nji sa
Ha­škim tri­bu­na­lom, opet je su­bjek­tiv­ni ose­ćaj isti­
109
ne bio ja­či od či­nje­ni­ca i pri­ča is­pri­ča­nih na kon­fe­
ren­ci­ja­ma za štam­pu. Sa­mo što ni­sam si­gu­ran da
su se na­ši ose­ća­ji po­du­da­ra­li, ni­sam si­gu­ran da je
ov­de vi­đe­na jed­na isti­na. Taj ras­ko­rak u ose­ća­nji­
ma, te emo­ci­je ko­je je iz­ne­na­da po­čeo da spo­mi­nje
i na­čel­nik SDB-a, da li su one isti­ni­te. Ako je­su, on­
da u kom re­gi­stru se kre­ću? Iz­me­đu stra­ha, na­de i
lju­ba­vi. Ili mr­žnje.
Na ovo pi­ta­nje oči­gled­no ne­će­mo ta­ko br­zo do­
bi­ti od­go­vor. Na ovo pi­ta­nje se ne mo­že od­go­va­ra­ti,
ra­de­ći po sa­ve­znim ko­mi­si­ja­ma za isti­nu i po­mi­re­
nje, ni­ti za­gle­da­ju­ći se za­mi­šlje­no u da­lji­nu. Ako ne­
ma sprem­no­sti da se ove dve isti­ne, ko­je bi se la­ko
mo­gle is­po­sta­vi­ti kao za­pra­vo dve la­žne emo­ci­je,
dva po­gre­šna ko­ra­ka, su­o­če sa­me sa so­bom i svo­
jom even­tu­al­nom la­žno­šću, svo­jim pre­te­ri­va­njem
– ni­šta nam ne mo­že po­mo­ći.
Mo­žda bi tre­ba­lo po­žu­ri­ti, jer to je kao pra­će­nje
tra­go­va u pe­sku – mo­gu­će je do pr­ve pli­me.
(2002)
110
Ne­što ja­če od sti­da
Ka­ko sam pri­znao ono što me
uvek bi­lo stid da iz­go­vo­rim. I ka­
ko je ne­što ja­če od sti­da uni­šti­lo
i sa­mu TV No­vi Sad
N
e­kad sam ra­dio na Te­le­vi­zi­ji No­vi Sad. Da­
nas iz­gle­da kao da je to bi­lo pre tri sto­ti­ne
go­di­na. Ni­kad do sa­da to jav­no ni­sam pri­znao, ni da
sam ra­dio, ni­ti da vi­še ne ra­dim. Uvek sam ne­ka­ko
ta pi­ta­nja o pro­fe­si­ji i po­če­ci­ma za­ba­šu­ri­vao. Bi­lo
je onih ko­ji su du­go, du­go po­što vi­še ni­sam mo­gao
da pre­la­zim prag Te­le­vi­zi­je No­vi Sad, us­put kon­sta­
to­va­li: Ti si još uvek na te­le­vi­zi­ji! Ću­tao sam. To se
valj­da shva­ta­lo kao po­tvr­đi­va­nje.
Da li je to bio stid, ali ne­ka­ko ni­sam imao vo­lje
ni da po­me­nu­tu ku­ću tu­žim za­to što je ša­či­cu od vi­
še sto­ti­na do­brih pro­fe­si­o­na­la­ca za­jed­no sa mnom
spa­ko­va­la na eufe­mi­stič­no na­zva­ni pri­nud­ni od­mor.
Zna se do­bro, ne­ki se i da­nas tu­že sa RTS-om. Či­
ni­lo se ta­da, a i da­nas se ta te­za dr­ži, da te­le­vi­zi­ja
oli­če­na u RTS-u ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa prav­dom i
za­ko­nom. Iz­gle­da­lo je da je moj stid to­li­ko jak da
111
ni­kad ne­ću ni slo­va iz­re­ći o ku­ći u ko­joj sam po­čeo
da sri­čem no­vi­nar­ski po­sao. Ta­ko je iz­gle­da­lo sve
do ovih da­na, ali on­da sam shva­tio da i od sti­da ima
ne­što ja­če, mno­go ja­če.
Od­lu­čio sam eto sad jav­no da pri­znam: ra­dio
sam na Te­le­vi­zi­ji No­vi Sad, u In­for­ma­tiv­noj re­dak­
ci­ji na srp­skom je­zi­ku, bi­lo je to dav­ne 1988. Po­čeo
sam ne­što pre ne­go što su hor­de jo­gur­ta­ške kre­nu­
le da po­ho­de rav­ni­cu. U is­toj toj re­dak­ci­ji upo­znao
sam Ma­ri­nu Fra­tu­can, upo­znao sam Sla­vi­šu Gru­ji­
ća i Alek­san­dra Kra­vi­ća. Od svih njih Ma­ri­na mi se
naj­vi­še do­pa­da­la, ali to u ovu pri­ču ne spa­da. Upo­
znao sam ta­da i mno­ge dru­ge lju­de, ne­ke vi­še ne
po­zna­jem. Kad to čo­vek iz­go­vo­ri ose­ća se kao da je
ne­što sla­gao. A go­vo­ri isti­nu. Kad poč­ne da raz­mi­
šlja i da otr­ca­va re­či, te rat­ni hu­ška­či, te mi­li­ja­ne­ba­
le­tić­ke, te ke­ko­vi­ći, sme­de­rev­ci, cr­nja­ni­ni, sve mu se
či­ni ne­ka je pod­va­la u pi­ta­nju. A pod­va­la i je­ste, laž
je­ste, ku­ka­vič­luk i ljud­ski ba­ši­bo­zluk je­ste.
I sad se ne­ko pre­nuo iz sna i ta­ko bu­no­van se
ču­di, kao ot­kud cen­zu­ra pa još na TV No­vi Sad.
Sad se ne­ko pi­ta ka­ko to da ni­ko ne pro­te­stvu­je što
se ski­da­ju emi­si­je, što ne­ki ša­tro pro­fe­si­o­nal­ci kao
za­vo­de red i pro­fe­si­o­na­li­zam sve gle­da­ju­ći gri­ma­se
na ne­mom li­cu svo­jih po­li­tič­kih ga­zda. To stvar­no
kao da su de­ca po­ble­sa­ve­la.
Be­še to pre ne­što vi­še od go­di­nu da­na u onom
in­te­reg­nu­mu iz­me­đu 22. sep­tem­bra i 5. ok­to­bra,
va­lja­lo se po uli­ci sva­šta. Na RTV No­vi Sad kao
112
ne­ki su se po­bu­ni­li, sna­žno i od­luč­no već ne­gde 1.
ok­to­bra sa­mo što ni­su ot­ka­za­li po­slu­šnost. U na­šu
re­dak­ci­ju ta­da su ba­nu­le ne­ke oso­be ko­je sam po­
zna­vao dok sam ra­dio na TV No­vi Sad. Dra­že bi mi
bi­lo da je uše­ta­la de­se­ti­na spe­ci­ja­la­ca sa sve Le­gi­
jom na če­lu. Sa nji­ma bi smo se raz­u­me­li, sa ovi­ma
smo se sa­mo gle­da­li. Oni kao vi­še ne­će to da tr­pe
itd... On­da smo ih za­mo­li­li da odu ta­mo oda­kle su
do­šli i da ta­mo oba­ve to što su na­u­mi­li. Ili ako se
bo­je, da to ne oba­ve. Mi­slim da su se uvre­di­li. Ali
ja sam ta­da bio kraj­nje iskren i do­bro­na­me­ran. Za­i­
sta sam ve­ro­vao da su ima­li šan­su jed­nom u ži­vo­tu
da uzmu stva­ri u svo­je ru­ke, da pre­u­zmu ri­zik, da
ose­te la­god­no po­drh­ta­va­nje di­ja­frag­me kao fi­zi­o­lo­
šku ma­ni­fe­sta­ci­ju slo­bo­de. Na ža­lost, oni su oti­šli
do Tr­ga slo­bo­de, ta­mo upo­zna­li ne­ke no­ve po­li­ti­
ča­re i mir­no, po­tmu­lo i ne­slo­bod­no sa­če­ka­li ne­ki
no­vi Kon­kurs.
I bi­lo bi le­po kad bi kao na­iv­ni Jo­zef K mo­gli da
ka­že­mo da će ih stid na­dži­ve­ti. Ali ne­će. Ima ne­što
ja­če i iskon­ski­je od sti­da – ga­đe­nje.
(2002)
113

Sre­ski špi­ju­ni i
stra­nač­ka eko­no­mi­ja
Vest o no­voj dr­ža­vi na
na­šim pro­sto­ri­ma ubr­za­no je
po­ti­snu­la vest o špi­ju­ni­ma na
Ibar­skoj ma­gi­stra­li, Obe ve­sti
su pot­pu­no ne­ve­ro­vat­ne. Ili:
ka­kva dr­ža­va, ta­kvi i špi­ju­ni
S
ta­ri sred­njo­e­vrop­ski vic o star­cu ko­ji je ži­veo
u če­ti­ri dr­ža­ve, a da no­gom ni­je kro­čio iz svog
rod­nog se­la po­stao je sred­njo­e­vrop­ska re­al­nost na­še
ze­mlje. Ba­rem po ovom zna­me­nju ni­smo Bal­kan već
Sred­nja Evro­pa, ma šta o to­me mi­sli­li na­ci­o­na­li­sti
svih bo­ja, kod ko­jih po­men Sred­nje Evro­pe iza­zi­va
fran­cjo­ze­fi­jan­sku fo­bi­ju. Evo nas i mla­đih i sta­ri­jih
ka­ko ži­vo­ta­ri­mo u tre­ćoj dr­ža­vi, a mo­gu se kla­di­ti
da će­mo za jed­no tri go­di­ne osva­nu­ti i u če­tvr­toj.
Nor­mal­no, od­mah su vic­ka­sti, od hu­mo­ra ope­ri­sa­
ni li­ko­vi, po­žu­ri­li da skro­je pre­zri­vi vic o So­la­ni­ji
sa glav­nim gra­dom Bar­se­lo­nom ili Ul­ci­njom. Kao
i obič­no, ma­njak ana­li­tič­kog ra­zu­ma, a vi­šak sa­mo­
114
do­pad­no­sti, umi­šlje­no­sti, sva­ko­vr­snog ne­zna­nja i
aro­gan­ci­je za­plju­snuo je ov­da­šnje me­di­je. Ali sre­
ćom, sa­mo na je­dan dan.
Ne­kom sre­ćom ili ne­sre­ćom ovu do­bro-lo­šu vest
o no­voj dr­ža­vi, Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri, ko­joj je još valj­da
sa­mo ko­pu­la kon­sti­tu­tiv­na, odu­va­lo je spek­ta­ku­lar­
no hap­še­nje pre­d­sed­ni­ka PDS, ge­ne­ra­la Mom­či­la
Pe­ri­ši­ća i dru­go­va sa­u­če­sni­ka, sve sa pr­vim se­kre­
ta­rom am­ba­sa­de SAD-a, u op­skur­nom mo­te­lu na
Ibar­skoj ma­gi­stra­li, a sve zbog na­vod­ne špi­ju­na­že
u ko­rist mr­skih nam Ame­ri­ka­na­ca. O na­šoj no­voj
dr­ža­vi vi­še ni slo­va. Sa­mo još u Cr­noj Go­ri li­be­ra­li
se pra­ve da je to ne­ka va­žna stvar i da je to kon­sti­
tu­tiv­no “I” za­jed­nič­ke dr­ža­ve iz­da­ja auten­tič­nih cr­
no­gor­skih in­te­re­sa.
A za­pra­vo, či­ta­va stvar pot­pu­no pa­da u vo­du
ka­da se po­sta­vi pi­ta­nje u ko­joj to dr­ža­vi otu­đe­ni i
ni­čim kon­tro­li­sa­ni KOS hap­si ko­ga mu se svi­di. U
ni­jed­noj nor­mal­noj. Za­to valj­da vi­še ni­kom ni­je ni
va­žno ka­ko se i da li se uop­šte no­va dr­ža­va ne­ka­ko
zo­ve, ima li za­jed­nič­ku ko­šar­ka­šku re­pre­zen­ta­ci­ju ili
ne,kad ta dr­ža­va po sve­mu su­de­ći ni­je nor­mal­na.
Ali pi­ta­nje se mo­že po­sta­vi­ti i dru­ga­či­je: ni­su li
sva oka­pa­nja unu­tar DOS-a, sve na­vod­ne za­kle­tve u
re­form­ski kurs, sva po­moć stra­nih do­na­to­ra, sa­mo
ogrom­na dim­na za­ve­sa. Ona su­vi­še na­iv­na sli­ka o
to­me ka­ko, na­vod­no, Ko­štu­ni­ca kon­tro­li­še voj­sku,
a Đin­đić, na­vod­no, po­li­ci­ju – sa­svim je pro­ma­še­na
115
ver­zi­ja pri­če o ja­kim igra­či­ma. Igra­či, oni pra­vi, sto­ Ta­ko da di­le­ma da li je Mom­či­lo Pe­ri­šić špi­
je u sen­ci, pa­met­no in­ve­sti­ra­ju svoj pro­fi­ter­ski ka­pi­ jun ili ne, de­lu­je sme­šno i pot­pu­no falš. Uosta­lom,
tal, ma­lo u ko­rum­pi­ra­ne me­di­je i no­vi­na­re, ma­lo u ra­dio sam sa čo­ve­kom ono­mad in­ter­vju, valj­da bi
kri­mi­no­ge­ne ti­po­ve i lo­kal­ne moć­ni­ke, ma­lo u oruž­ mi re­kao.
je, ma­lo u ci­ga­re­te – i vu­ku po­te­ze. Po­sle sva­kog
nji­ho­vog po­te­za ne­ko po­sta­ne si­ro­ma­šni­ji, jad­ni­ji i (2002)
bed­ni­ji. Po­sle sva­kog nji­ho­vog po­te­za, ne­ko na­i­van
po­mi­sli da je do­šlo do su­ko­ba stra­na­ka oko vla­sti.
Ne znam da li ste pri­me­ti­li, ali već sko­ro me­sec da­
na gra­do­vi se ob­le­plju­ju pla­ka­ti­ma i na­lep­ni­ca­ma
sa sa­dr­ža­ji­ma ko­ji uka­zu­ju na bor­bu pro­tiv ko­rup­ci­
je. Gran­di­o­zno za­mi­šlje­na ak­ci­ja u gla­va­ma tvo­ra­ca
i kre­a­to­ra pri­zi­va he­roj­sko vre­me kad se “ru­šio re­
žim”, a kod gra­đa­na ve­ro­vat­no iza­zi­va ne­do­u­mi­cu ili
rav­no­du­šnost. Ske­če­vi sa na­lep­ni­ca­ma i pla­ka­ti­ma
jef­tin su agit-prop. A zna­mo ko­li­ka je pro­pa­gand­na
vred­nost agit­ki. Mo­žda se po ne­ko po­šten i za­pi­ta
ko­li­ko nov­ca je “oprao” Želj­ko Mi­tro­vić i za ko­ga, i
či­ji je sve no­vac Bo­go­ljub “ro­lao” pa­cov­skim fi­na­sij­
skim ka­na­li­ma. Ali se još ni­ko ni­je za­pi­tao ko­li­ko je
pr­lja­vog nov­ca u po­li­tič­kim stran­ka­ma. Stran­ke svo­
je go­di­šnje fi­nan­sij­ske iz­ve­šta­je ne pre­zen­tu­ju jav­no
ni svo­jim čla­no­vi­ma, a ka­mo­li gra­đa­ni­ma. Ko­li­ko,
re­ci­mo, ko­šta jed­na osred­nja stran­ka go­di­šnje, da
li pla­ća po­rez? ... Po kom su za­ko­nu stran­ke pri­va­
ti­zo­va­ne, da li po onom istom po ko­me se sa­da naj­
bo­lji ko­ma­di voj­vo­đan­ske pri­vre­de pro­da­ju stran­ci­
ma (ako su to uop­šte stran­ci)? Pi­ta­nja je mno­go, a
za­ko­na o fi­nan­si­ra­nju stra­na­ka još ne­ma.

116 117

U Ca­ra Tra­ja­na ko­zi­je uši
O baj­ka­ma ko­je to ni­su.
O stvar­no­sti ko­ja je u Sr­bi­ji
op­ti­mal­na i ne­pre­va­zi­đe­na.
O is­tra­ži­va­nji­ma jav­nog
mnje­nja ko­ja stvar­no­sti
sre­ću kva­re
S
vi zna­ju tu pri­ču, ču­li su je još kao ma­la de­ca.
Car je imao ko­zi­je uši, ali ko bi tu no­tor­nu či­
nje­ni­cu jav­no po­me­nuo, za­vr­šio bi u ne­kom jar­ku,
pro­svi­ra­ne lu­ba­nje. Sa ca­rem ni­je bi­lo ša­le. I već
su se svi na­vi­kli da dr­že je­zik za zu­bi­ma. Ku­va­ri­ce
su ću­ta­le, por­ti­ri su ću­ta­li, ge­ne­ra­li su se pra­vi­li lu­
di, mi­ni­stri ta­ko­đe. Car je ži­veo mir­no i mr­dao ko­
zjim uši­ma.
Svi zna­te šta je po­sle bi­lo, je­dan fri­zer ko­ji je
vo­leo svoj po­sao i u po­slu va­žio kao vre­dan prag­
ma­tik ni­je mo­gao vi­še da ću­ti o tim ko­zjim uši­ma
ko­je je če­sto gle­dao. Dok je obi­la­zio rod­nu ze­mlju
Sr­bi­ju, iz­ne­na­da sa­zo­ve kon­fe­ren­ci­ju za štam­pu i
paf – ot­kri isti­nu o ko­zjim uši­ma. Na­ro­du bi dra­
go, ali ne­ki mi­ni­stri su se ja­ko iz­ner­vi­ra­li i ko­ver­
118
ti­ra­li ostav­ke, oti­šli na od­mor, po­vu­kli se u sa­mo­
ću. Car ni­je pr­stom mrd­nuo, šta ga bri­ga šta pri­ča
fri­zer. Uosta­lom, do­ći će taj opet po bak­šiš. Ta­ko
je to sa baj­ka­ma, ni­kad ni­je ka­ko mi­sli­te da je­ste,
uvek je još go­re.
Ali mi da­nas na ži­vi­mo u baj­ka­ma, mi da­nas
ži­vi­mo u rad­noj i na­da­sve op­ti­mi­stič­noj ze­mlji u ko­
joj se obe­ća­nja ostva­ru­ju. De­ca su nam u ško­la­ma
i ču­va­ju ih po­zor­ni­ci, što će sva­kom dro­gi­ra­nju sta­
ti na put, ogra­ni­či­će se to­če­nje al­ko­ho­la, kam­pa­nje
pro­tiv ko­rup­ci­je su sve že­šće, kam­pa­nje za si­gu­ran i
bo­lji ži­vot su sve sku­plje, broj­ne su agen­ci­je ko­je za
skro­man ho­no­rar, sko­ro vo­lon­ter­ski, me­dij­ski ani­
mi­ra­ju gra­đa­ne da po­mog­nu naj­u­gro­že­ni­jim in­sti­
tu­ci­ja­ma. Da­kle, tu smo, stvar­nost ka­kvu pri­želj­ku­
je­mo sa­mo što se ni­je ostva­ri­la. Sr­bi­ja je na pra­vom
pu­tu, i be­zna­čaj­no je što na tom pu­tu sva­ka op­šti­na
ima po ne­kog lo­kal­nog ili re­gi­o­nal­nog ma­fi­ja­ša. Be­
zna­čaj­no je kad mi tač­no u gla­vu zna­mo ko su oni
i ne­ma im po­mo­ći.
Ali ne­što stvar­no­sti sre­ću kva­ri. To su is­tra­ži­va­
nja jav­nog mnje­nja. No­vo is­tra­ži­va­nje jav­nog mnje­
nja u re­gi­o­nu ko­ju je spro­ve­la mre­ža re­gi­o­nal­nih or­
ga­ni­za­ci­ja za is­tra­ži­va­nje jav­nog mnje­nja “Bal­kan
mo­ni­tor” i ko­je je ope­ri­sa­lo na uzor­ku od 10.000
is­pi­ta­ni­ka go­vo­ri o te­melj­noj za­bri­nu­to­sti gra­đa­na
Sr­bi­je. Za­bri­nu­to­sti zbog ko­rup­ci­je, kri­mi­na­la i ne­
za­po­sle­no­sti. Lju­di se da­kle bo­je. Car se ne po­tre­sa
pre­vi­še, a fri­ze­ri dr­že kon­fe­ren­ci­je za štam­pu.
(2002)
119

O ko­lek­tiv­noj od­go­vor­no­sti
Ka­ko je na­ša mo­ral­na re­flek­si­ja
pre­šla iz XVI­II u XIX vek i
ta­mo ot­kri­la in­di­vi­du­al­nu
od­go­vor­nost
S
lu­šam ovih da­na od­je­ke sa TV ekra­na su­đe­
nja Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću, tom me­di­o­kri­te­
tu zlo­či­na, tom pre­du­va­nom me­hu­ru is­pu­nje­nom
smr­dlji­vim pli­nom ov­da­šnjih ba­nal­nih za­blu­da.
Eno ih kre­šte: ne da­mo te. Ti si naš ju­nak pra­ved­
ni­če – srp­ski, da­ka­ko. Ka­ko vre­me od­mi­če iz sa­ta
u sat, iz mi­nu­ta u mi­nut, sva­kim ge­stom po­tvr­đu­
je se po­sto­ja­nje, eg­zi­sten­ci­ja, epo­hal­ne ko­lek­tiv­ne
od­go­vor­no­sti. Da, ko­lek­tiv­ne od­go­vor­no­sti. Ni­sam
re­kao srp­ske, ni hr­vat­ske, ni mu­sli­man­ske – re­kao
sam KO­LEK­TIV­NE.
Ali mo­lim vas, ko­lek­tiv­na od­go­vor­nost ne po­
sto­ji. Ali mo­lim vas, upra­vo ovih da­na uva­že­ni aka­
de­mik Ni­ko­la Mi­lo­še­vić ona­ko us­put po­le­mi­šu­ći
pro­tiv sta­vo­va Iva­na Čo­lo­vi­ća tvr­di, la­ko i sa­mo­u­ve­
re­no, da ko­lek­tiv­na od­go­vor­nost ne po­sto­ji.
“Su­do­vi ni­su me­sta na ko­ji­ma se uki­da ko­lek­tiv­
na od­go­vor­nost, za­to što ko­lek­tiv­na od­go­vor­nost u
120
de­mo­krat­skim dru­štvi­ma ne po­sto­ji. Po­jam ko­lek­
tiv­ne od­go­vor­no­sti spa­da u ide­o­lo­šku ba­šti­nu ple­
men­skih za­jed­ni­ca i to­ta­li­tar­nih dr­ža­va i osnov­ni je
ide­o­lo­ški obra­zac sva­kog na­ci­o­na­li­zma”. Ta­ko nam
ka­že uva­že­ni aka­de­mik. Ba­je nam de­mo­krat­ski po­
ve­zu­ju­ći ko­lek­tiv­nu od­go­vor­nost sa omr­znu­tim to­
ta­li­ta­ri­zmom, sa ple­men­skom, da­kle pri­mi­tiv­nom
sve­šću i sa na­ci­o­na­li­zmom. I on­da, sve je ja­sno, ka­
ko bi mo­glo bi­ti go­vo­ra o ko­lek­tiv­noj od­go­vor­no­sti
ka­da se do­vo­di u kon­tekst ta­ko ne­po­že­ljan i emo­tiv­
no ne­sta­bi­lan.
A šta je u stva­ri pro­blem, ka­kav je u stva­ri pro­
blem sa ko­lek­tiv­nom od­go­vor­no­šću?
Da ko­lek­tiv­na od­go­vor­nost ne po­sto­ji, mo­ra­lo
bi zna­či­ti da de­lo­va­nje ko­lek­ti­va ne mo­že ni­ka­ko
da se opi­še u ter­mi­ni­ma ko­ji im­pli­ci­ra­ju bi­lo ka­
kvu sve­snu, in­ten­ci­o­nal­nu i do­bro­volj­nu rad­nju.
Da li je to slu­čaj? Na­rav­no da ni­je, ina­če ne bi mo­
gli po­sto­ja­ti ko­lek­tiv­ni spor­to­vi, ne bi mo­gle po­sto­
ja­ti na ra­znim ni­vo­i­ma struk­tu­ri­ra­ne gru­pe ko­je
ne­što či­ne i ostva­ru­ju. Bi­lo bi be­smi­sle­no re­ći da
kad tvr­di­mo da je voj­na je­di­ni­ca (bri­ga­da, kor­pus
ili di­vi­zi­ja) ne­što uči­ni­la, tvr­di­mo sa­mo da je njen
pret­po­sta­vlje­ni ne­što uči­nio ili da je sa­mo ne­ki po­
je­di­nac to uči­nio.
Da­kle, ko­lek­tiv­no de­la­nje po­sto­ji i mi to zna­
mo. Ali, to je sa­mo nu­žan uslov za ko­lek­tiv­nu od­
go­vor­nost, ali ne i do­vo­ljan. Da bi ne­ki ko­lek­tiv bio
mo­ral­no od­go­vo­ran, on mo­ra bi­ti sve­stan sup­stan­
121
ci­jal­ne ve­ze iz­me­đu svog de­la­nja i po­sle­di­ca ko­je da se on i hteo, da se ži­ve­lo u jed­noj ja­sno struk­tu­
će usle­di­ti, ta­ko­đe mo­ra bi­ti vo­ljan da te po­sle­di­ce ri­ra­noj gru­pi, gde je sva­ko ja­sno mo­gao da pre­po­
iza­zo­ve. Po­na­ša­nje shva­će­no kao uzrok mo­ra bi­ti zna svoj deo po­sla. čak i oni ko­ji su mir­no gle­da­li
na ne­ki na­čin po­gre­šno. svo­ja po­sla, ra­di­li su to u ne­kom ko­lek­ti­vu ma­njem
Da bi štet­ne po­sle­di­ce za­i­sta bi­le gre­ška ko­lek­ ili ve­ćem, ma­nje ili vi­še od­go­vor­nom. Sa­mo što to
ti­va zah­te­va se da eg­zi­sti­ra ka­u­zal­na ve­za iz­me­đu ni­je ka­ko se obič­no mi­sli ko­lek­tiv srp­ske na­ci­je, jer
po­gre­šnog aspek­ta de­la­nja i po­sle­di­ca tog de­la­nja. ta­ko ne­što ne po­sto­ji. Po­sto­ji či­tav niz ko­lek­ti­va po­
Sa ovim aspek­ti­ma ko­lek­tiv­nog de­la­nja ma­lo je te­ ve­za­nih kon­struk­tom iz­ra­že­nim u pri­de­vu srp­ski:
že, jer vas obič­no oni ko­ji sle­po bra­ne prin­ci­pe in­ srp­ska voj­ska, srp­ska po­li­ci­ja, srp­ska pa­ra-voj­ska,
di­vi­du­al­ne mo­ral­ne od­go­vor­no­sti ube­đu­ju ka­ko, srp­ska aka­de­mi­ja, srp­ska opo­zi­ci­ja, srp­sko fi­lo­zof­
na­vod­no, ko­lek­ti­vi de­lu­ju dru­ga­či­je od in­di­vi­dua i sko dru­štvo, srp­sko ri­bo­lo­vač­ko dru­štvo, srp­sko re­
ka­ko su ko­lek­ti­vi, na­vod­no, “sle­pi de­lat­ni­ci” (što je li­gi­o­zno dru­štvo, srp­sko dru­štvo za Sr­be i one ko­ji
sa­mo po se­bi kon­tra­dik­ci­ja). Je­di­no što još ni­ko od se ta­ko ose­ća­ju... To­li­ko ko­lek­ti­va bez od­go­vor­no­sti
njih ni­je us­peo da opi­še ka­ko to ko­lek­ti­vi de­lu­ju, a – to na­pro­sto ni­je mo­gu­će.
da ne de­lu­ju od­go­vor­no. Oni, raz­u­me se, de­lu­ju dru­
ga­či­je od po­je­di­na­ca, ali po istim prin­ci­pi­ma mo­ral­ (2002)
ne od­go­vor­no­sti.
Oso­bi­na ve­ći­ne na­ših vaj­nih aka­de­mi­ka je na­
rav­no, da ka­ska­ju za vre­me­nom ba­rem je­dan vek,
ta­ko da je nji­ho­vo no­vo­pe­če­no in­si­sti­ra­nje na in­di­
vi­du­al­noj od­go­vor­no­sti, kao na pro­gre­siv­noj de­mo­
krat­skoj ma­tri­ci ču­do pre­la­ska iz XVI­II u XIX vek.
Nji­ho­vo sle­pi­lo ni­je iskre­no, ali je po sta­rač­ku se­
nil­nost spa­so­no­sno. Is­kre­ni­ji su, me­đu­tim, svi oni
ano­nim­ni Slo­bi­ni na­vi­ja­či, či­ji is­traj­ni iz­li­vi po­dr­
ške pre­pla­vlju­ju ra­di­o­te­le­vi­zij­ske kon­takt hot-lajn
ve­ze; pa oni naj­bo­lje zna­ju da ko­lek­tiv­na od­go­vor­
nost po­sto­ji, da se mo­glo i ne po­stu­pa­ti ta­ko, ali da
se hte­lo, da se zna­lo, ja­ko do­bro, šta je to zlo­čin, ali

122 123

Ka­ko se zo­ve ova dr­ža­va?
Ka­ko se zo­ve ze­mlja, gde u
po­la no­ći, u kla­sič­noj sa­če­ku­ši,
sa de­se­tak pro­fe­si­o­nal­nih
hi­ta­ca mo­že bi­ti ubi­jen ge­ne­ral
po­li­ci­je, po­moć­nik na­čel­ni­ka
Re­so­ra jav­ne bez­bed­no­sti
MUP-a Sr­bi­je? Da ni­je to
ona ista ze­mlja u ko­joj u
re­sto­ra­nu “Ma­ma mia”
auto­mat­skim oruž­jem ubi­ju
ta­da­šnjeg na­čel­ni­ka Re­so­ra
Jav­ne bez­bed­no­sti MUP-a
Sr­bi­je, ni­je li to ona ista ze­mlja
u ko­joj u re­sto­ra­nu FK Rad na
Ba­nji­ci ubi­ju ta­da­šnjeg sa­ve­znog
mi­ni­stra od­bra­ne?
M
o­gao bi na­vod­no naj­gle­da­ni­ji kviz na sve­
tu, ko­ji se eto hu­ma­ni­tar­nom du­šom i sve­
to­sav­skom do­bro­tom bra­ta Ka­ri­ća pri­ka­zu­je i na na­
šoj te­le­vi­zi­ji či­taj (BK TV), da po­sta­vi u ne­kom od
124
na­red­nih emi­si­ja svo­jim tak­mi­ča­ri­ma za mi­lion di­
na­ra sle­de­će pi­ta­nje: Ka­ko se zo­ve ze­mlja gde u po­la
no­ći, u kla­sič­noj sa­če­ku­ši, sa de­se­tak pro­fe­si­o­nal­nih
hi­ta­ca mo­že bi­ti ubi­jen ge­ne­ral po­li­ci­je, po­moć­nik
na­čel­ni­ka Re­so­ra jav­ne bez­bed­no­sti MUP-a Sr­bi­
je? Ako bi tak­mi­čar za­žmir­kao i za­tra­žio po­moć,
mo­glo bi mu se po­ja­sni­ti da je to ista ona ze­mlja u
ko­joj mi­ni­star po­li­ci­je od­mah oštro za­va­pi ka­ko će
“pre­vr­nu­ti ne­bo i ze­mlju da ubi­cu na­đu” (i od­mah
za­tim neo­vla­šte­no poč­ne da tra­bu­nja o de­ta­lji­ma i
me­to­da­ma is­tra­ge ko­ja će tek usle­di­ti). A pre­mi­jer
vla­de u ovoj ze­mlji u ko­joj u po no­ći sro­ka­ju zna­čaj­
nog po­li­caj­ca ka­že da ne zna za­što bi mi­ni­star po­li­
ci­je zbog to­ga bio sme­njen.
A vi još ne zna­te ko­ja je to ze­mlja ni ka­ko joj je
ce­nje­no ime? Pi­ta­nje ni­je la­ko. Ako vam to mo­že
po­mo­ći u ovoj ze­mlji ima i no­vi­na­ra ko­ji su po­koj­
nog ge­ne­ra­la po­li­ci­je do­bro po­zna­va­li (ka­ko sa­mi
ka­žu), oni tvr­de da ­je po­koj­nik bio na­da­sve po­šten
po­li­ca­jac i da su kri­mi­nal­ni mo­ti­vi sa­svim is­klju­
če­ni. Lju­bi­te­lji od­re­đe­ni­jih i ja­sni­jih for­mu­la­ci­ja iz­
no­se tvrd­nju da je do­tič­ni po­li­ca­jac stra­dao zbog
po­dr­ške re­vo­lu­ci­o­nar­nim pe­to­ok­to­bar­skim do­ga­
đa­ji­ma. O sta­vu ovog po­li­caj­ca u pe­to­ok­to­bar­skim
pre­vi­ra­nji­ma sa­zna­je­mo iz ne­vi­đe­no objek­tiv­ne i
či­nje­ni­ca­ma pot­kre­plje­ne knji­ge Iva­na Ra­do­va­no­
vi­ća i Dra­ga­na Bu­jo­še­vi­ća.
Da­kle, sve je ja­sno, sa­mo ni­je ja­sno ko­ja je to
ze­mlja u ko­joj se sve ovo do­ga­đa. Da ni­je to ona ista
125
ze­mlja u ko­joj u re­sto­ra­nu Ma­ma mia auto­mat­skim
oruž­jem ubi­ju ta­da­šnjeg na­čel­ni­ka Re­so­ra Jav­ne bez­
bed­no­sti MUP-a Sr­bi­je, ni­je li to ona ista ze­mlja u
ko­joj u re­sto­ra­nu FK Rad na Ba­nji­ci ubi­ju ta­da­šnjeg
sa­ve­znog mi­ni­stra od­bra­ne? Da li je to ista ze­mlja?
Ako ni­je, u ne­ko do­gled­no vre­me gle­da­će­mo ozbilj­
nu i či­nje­ni­ca­ma pot­kre­plje­nu kon­fe­ren­ci­ju u MUP-
u Sr­bi­je, na ko­joj će bi­ti iz­ne­ti de­ta­lji o mo­ti­vi­ma
i po­či­ni­o­ci­ma ubi­stva Bo­ška Bu­he, mi­ni­stri ne­će
da­va­ti ne­su­vi­sle iz­ja­ve i kle­ti se u osve­tu, pre­mi­jer
se ne­će ni­šta pi­ta­ti o tom slu­ča­ju, kao ni stra­nač­ki
pr­va­ci par­la­men­tar­nih i ne­par­la­men­tar­nih stra­na­
ka. No­vi­na­ri će ci­ti­ra­ti iz­vo­re iz MUP-a, ko­ri­sti­ti
svo­je iz­vo­re i even­tu­al­ne oče­vi­ce pi­ta­ti šta su ču­li i
vi­de­li, a ne­će spe­ku­li­sa­ti i iz­mi­šlja­ti. Gra­đa­ni, oni
obič­ni kon­zu­men­ti in­for­ma­ci­ja, bi­će uve­re­ni da je
zlo­čin jed­no­stav­no zlo­čin i da su nje­go­vi mo­ti­vi
mon­stru­o­zno pro­za­ič­ni. I zna­će da po­sto­je mno­ge
or­ga­ni­zo­va­ne kri­mi­nal­ne gru­pe, ali da ni jed­na ne
mo­že da po­be­di prav­nu dr­ža­vu, ne­ko­rum­pi­ra­ne
ču­va­re re­da, ne­pri­stra­sno pra­vo­su­đe, prav­do­lju­bi­
ve tu­ži­o­ce, itd.
Mi, na­rav­no, ne zna­mo šta će se de­si­ti u ne­ko
do­gled­no vre­me u sko­roj bu­duć­no­sti i za­to ne zna­
mo ko­ja je ovo dr­ža­va i ko­je je nje­no ime.
Kad sa­zna­mo, ja­vi­će­mo vam.
(2002)
126
Oče naš, za­što si nas na­pu­stio
Ka­ko se jed­nog ne­delj­nog
pre­po­dne­va na oba­la­ma
Du­na­va u Srem­skoj Ka­me­ni­ci
po­kr­sti­lo u Hri­stu če­tr­de­se­to­ro
de­ce. I ka­ko su vla­di­ka i
sve­šten­stvo to­me či­nu
do­pri­ne­li. I šta je ko od
to­ga za­pam­tio
P
ro­šle ne­de­lje, da­na go­spod­njeg ka­da je i Bog
le­gao da se od­mo­ri, ne­da­le­ko od No­vog Sa­da,
u Zma­je­voj Srem­skoj Ka­me­ni­ci kr­šte­no je če­tr­de­se­
to­ro de­ce. Če­tr­de­set ja­ga­nja­ca bož­jih ko­ji od­u­zi­ma­ju
gre­he sve­ta. De­ce šti­će­ni­ka De­či­jeg se­la. De­ce ko­ji­ma
bog ni­je dao da upo­zna­ju svo­je ro­di­te­lje. Ume­sto to­
ga, upo­zna­li su vas­pi­ta­če, red za­jed­nič­kih ku­hi­nja,
po­po­dnev­ni od­mor, uče­nje u stro­goj ti­ši­ni.
Te ne­de­lje bož­je, či­no­dej­stvo­va­lo je u por­ti cr­
kve Ro­đe­nja pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce sve­šten­stvo iz Iri­
ga, Le­di­na­ca, Ku­pi­no­va ma­na­sti­ra Ši­ša­to­vac i Ra­ko­
vac. De­cu je kr­stio Vla­di­ka srem­ski Va­si­li­je i sam
127
pri­znav­ši da ni­kad to­li­ko de­ce od­jed­nom kr­stio ni­
je. Oku­pi­lo se tu i me­šta­na, pa ko ni­je bio kr­šten, is­
ko­ri­stio je pri­li­ku da se pro­sve­tli, a ko bi već kr­šten
be­še kum oni­ma ko­je kr­sti­še.
De­ca, a bi­lo je tu i onih u do­bu ti­nej­dže­ra, sa­gi­
nja­še gla­ve da ih Vla­di­ka bla­go­si­lja sve­tom vo­dom i
pre­kr­sti kr­stom na ko­me je i Hrist ras­pet. Be­še lep
je­se­nji dan. De­ca ko­ju ro­di­te­lji za­bo­ra­vi­še i ko­ja ni­
su ima­la ko­me da bu­du ne­sta­šna. De­ca ko­joj svet
ša­lje svo­ju iz­no­še­nu ode­ću i hu­ma­ni­tar­ne pa­ke­te i
ta­ko ih si­gur­no i spo­koj­no osta­vlja ta­mo gde su, na
za­ba­če­nom ru­bu ži­vo­ta, ta de­ca, to pre pod­ne bi­la
su va­žna sa­moj se­bi.
Pro­to­je­rej hra­ma Ro­đe­nja pre­sve­te Bo­go­ro­di­
ce, Te­o­dor Ka­tić, ot­krio je no­vi­na­ri­ma ka­ko je do­
šlo do ovog sve­ča­nog či­na. De­ca su sa­ma ini­ci­ra­la
ovaj čin, go­to­vo spon­ta­no, po­sle sa­mo ne­ko­li­ko
ča­so­va ve­ro­na­u­ke. U De­či­je se­lo ve­ro­na­u­ka je pret­
po­sta­vlja se, ta­ko­đe spon­ta­no si­šla sa ne­ba rav­no
me­đu ne­za­šti­će­ne šti­će­ni­ke Do­ma. šta im je dru­go
pre­o­sta­lo ta­ko sa­mim i ne­za­šti­će­nim osim da spon­
ta­no ini­ci­ra­ju kr­šte­nje. De­ci je ja­sno ono što ru­ko­
vo­di­o­ci­ma ovog Do­ma oči­gled­no ni­je ja­sno – da
se ne­kr­šte­nom ve­ro­na­uk ne dr­ži. Za­to su se de­ca
spon­ta­no kr­sti­la da bi im se on­da ve­ro­na­uk mo­gao
spon­ta­no dr­ža­ti.
I ove ne­de­lje će se po­no­vi­ti isti čin za još osmo­
ro de­ce ko­ja su pro­šle ne­de­lje bi­la na eks­kur­zi­ji, pa
nji­ho­va spon­ta­nost ni­je još pro­šle ne­de­lje mo­gla
128
do­ći do iz­ra­ža­ja. Sve­šte­ni­ci cr­kve Ro­đe­nja pre­sve­
te Bo­go­ro­di­ce obez­be­di­li su sva­kom de­te­tu zla­tan
kr­stić ko­ji im je da­ri­vao sam vla­di­ka. Po­sle su svi
sku­pa oti­šli na ru­čak.
Ovo je do­ga­đaj za pam­će­nje. Pam­te ga lo­kal­ni
me­di­ji, pam­te ga i broj­ni me­šta­ni Zma­je­ve Srem­
ske Ka­me­ni­ce, pam­ti ga i sve­šten­stvo pra­vo­slav­no,
pam­ti­će ga na­rav­no i šti­će­ni­ci De­či­jeg se­la. Pi­ta­nje
je sa­mo ko će šta od njih za­pam­ti­ti. Ne­ko će za­pam­
ti­ti obil­nost ne­delj­nog ruč­ka, ne­ko poj sve­šte­ni­ka,
ne­ko lep je­se­nji dan, hlad­no­ću sve­te vo­de i ble­sa­vi
osmeh ne­po­zna­tog čo­ve­ka ko­ji se iz­da­je za kr­snog
ku­ma. Ne­kom će pak u sa­mo­ća­ma ko­je sle­de ma­le­
ni po­zla­će­ni kr­stić, po­klon vla­di­ke, re­ći da je svet
od­vrat­na gre­ška.
Oče moj za­što si me na­pu­stio – za­va­pio je
Hrist na kr­stu u sa­mrt­nom ča­su. Sve­šte­ni­ci i fa­ri­
se­ji sme­ja­li su se u sen­ci kr­sta. Evan­đe­lja ne pam­te,
ali si­gur­no su po­sle ovog spek­ta­kla sve­šte­ni­ci i fa­ri­
se­ji oti­šli na ne­ki obi­lan obed, za­jed­ni­ca je po­kri­la
ra­ču­ne. Evan­đe­lja ne pam­te, ali si­gur­no su ne­ki od
njih za­gre­ja­ni vi­nom već ta­da, dok je Hrist umi­rao
na kr­stu, za­mi­šlja­li ma­le zlat­ne kr­sti­će kao do­bru
mer­kan­til­nu ro­bu za ve­ko­ve ko­ji do­la­ze.
Oče naš za­što si nas na­pu­stio – ot­ću­ta­li su šti­
će­ni­ci bož­jeg do­ma.
(2002)
129

Iden­ti­tet i hi­ste­ri­ja
Ka­ko iden­ti­tet la­ko po­sta­je
hi­ste­ri­ja i ka­ko nas je o to­me
još pre de­set go­di­na učio je­dan
mu­dar pi­sac, ali ga mi ni­smo
slu­ša­li
“N
a­ci­o­na­li­sti su od gla­ve do pe­te sa­zda­
ni od na­ci­je”, ta­ko je u ese­ju Iden­ti­tet
i hi­ste­ri­ja mi­slio i pi­sao, pre vi­še od de­set go­di­na.
Đerđ Kon­rad. Ma­đar­ski pi­sac Kon­rad Đerđ pre vi­
še od de­set go­di­na poseći­vao je ove kra­je­ve go­to­vo
kri­šom kao per­so­na kraj­nje sum­nji­va. Ot­ka­zi­va­no
je go­sto­prim­stvo dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja, po­put Me­đu­
na­rod­nog press cen­tra, ka­da je ovaj in­te­lek­tu­a­lac
tre­ba­lo da go­vo­ri, i to sa­mo za­to što se nje­gov ma­
đar­sko-je­vrej­ski duh opi­rao na­ci-hi­ste­ri­ji to­li­ko dra­
goj u ovim kra­je­vi­ma.
Go­di­ne 2002. go­to­vo de­set go­di­na po­sle pi­sa­
nja ovog ese­ja go­spo­din Kon­rad je ugled­ni gost Be­
o­gra­da i No­vog Sa­da. No­vo­sad­ski gra­do­na­čel­nik
ga naj­zva­nič­ni­je go­stio, slu­šao nje­go­ve mu­dre re­či.
Kon­rad je do­la­ze­ći u No­vi Sad pri­me­tio an­ti-se­mit­
130
ske gra­fi­te, spo­me­nuo je to gra­do­na­čel­ni­ku a ovaj ih
je pr­vom pri­li­kom svo­je­ruč­no pre­kre­čio. Bli­ce­vi su
se­va­li, ka­me­re sni­ma­le. Sve de­lu­je kao da smo ne­što
na­u­či­li od pi­sca “Vrt­ne za­ba­ve”. Ali ni­smo.
Ovih da­na po­li­ti­ča­ri, sve­šte­ni­ci, no­vi­na­ri, avan­
tu­ri­sti te­ra­ju nas da se iz­ja­sni­mo ja­snim i pre­ci­znim
je­zi­kom na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Mi zna­mo da su
iden­ti­te­ti nu­žno par­ci­jal­ni. Na­pu­ha­ne ap­strak­ci­je
ko­je ne­gi­ra­ju jed­ni dru­ge. Mi ne bi­smo u ap­strakt­
ne to­ro­ve i za­to se ose­ća­mo po­ma­lo ne­la­god­no kad
po­pi­si­va­či, ina­če sa­svim fi­ni go­lo­bra­di mla­di­ći, do­
la­ze u ku­ću i tra­že na­še pri­zna­nje.
Ako se ne­što mo­ra­lo ure­za­ti u pam­će­nje za sve
ove go­di­ne ko­je su iza nas on­da je to sa­zna­nje da je
od iden­ti­te­ta do hi­ste­ri­je sa­mo je­dan ma­li ko­rak,
sa­mo je­dan je­dva pri­met­ni po­kret. Hi­ste­ri­ja umi­va
iden­ti­tet u onom tre­nut­ku kad se poč­ne na­slu­ći­va­ti
pro­me­na. On­da se hi­ste­rič­no poč­ne po­na­vlja­ti na­
ci­o­nal­na man­tra. Po­se­ban vid te hi­ste­ri­je je pro­pi­
ti­va­nje dru­gih i dru­ga­či­jih. Oči­gled­no je da Ba­ger
Ve­lja u to­me ni­je usa­mljen, sa­mo je naj­gla­sni­ji, naj­
čvr­šće dr­ži lo­pa­tu i bez sum­nje se pr­vi usu­dio da
se jav­no se­ti div­nih da­na od pre go­to­vo de­set go­di­
na kad nam ov­de ni­su slo­bod­no vr­šlja­li ra­zni kon­
ra­di i la­bu­si.
(2002)
131

3. Ho­tel “Pa­no­ni­ja”
Či­ji je naš bo­lji ži­vot
O Om­ni­bu­su sve naj­bo­lje.
Jer ako ša­lje­te ne­što na jed­nu
adre­su, on­da se ne­moj­te ču­di­ti
što na tu adre­su i sti­že. Ni­smo
li upra­vo mi ti ko­ji da­je­mo le­gi­ti­
mi­tet tom cen­tra­li­zu­ju­ćem umu
O Om­ni­bu­su sve naj­bo­lje. Do­bar je da bo­lji i
ne mo­že bi­ti. Ka­ko sma­tra pre­mi­jer Đin­đić,
Om­ni­bus će bi­ti usvo­jen jer bi sve osta­lo bi­lo “iz­raz
neo­zbilj­no­sti”. E, sad ko sme da odo­bra­va amand­
ma­ne, onaj ko je tu ili onaj ko­ji ni­je tu.
I uop­šte, ne tre­ba bi­ti iz­ne­na­đen raz­vo­jem dog­
đa­ja. Ono što je Voj­vo­đan­ska skup­šti­na za­slu­ži­la,
svo­jim ra­dom i pre­ga­la­štvom, to je i do­bi­la. Ako ša­
lje­te ne­što na jed­nu adre­su on­da se ne­moj­te ču­di­ti
što na tu adre­su i stig­ne. A ovo što se sad do­ga­đa
za­i­sta je otu­žan kraj jed­ne na­zo­vi real-po­li­ti­ke (kod
nas se to po­gre­šno na­zi­va prag­ma­ti­zam) ko­ja je vi­še
132
od go­di­nu da­na gu­bi­la vre­me iz­go­va­ra­ju­ći: Pa i mi
smo za auto­no­mi­ju, ali po­treb­no je po­što­va­ti ne­ku
pro­ce­du­ru. Na­rav­no, om­ni­bus će bi­ti usvo­jen da iz­
raz neo­zbilj­no­sti ne bi pre­le­teo pre­ko či­ta­vog par­
la­men­ta jed­ne auto­nom­ne re­gi­je ko­ja se­bi la­ska da
ima ne­ka pra­va. On će bi­ti usvo­jen da se ne bi­smo
po­gle­da­li u oči i za­pi­ta­li šta nam to ra­de oni ko­ji ni­
šta ne ra­de. Da­nas će­mo ge­stom od­vrat­nog de­ma­
go­ga uze­ti ono što nam se da­je da nam ne ka­žu da
ni­šta ni­smo uze­li, a su­tra mo­že­mo opet ur­li­ka­ti po
tr­go­vi­ma i vi­ka­ti pro­tiv cen­tra­li­zma.
Ali ni­smo li upra­vo mi, da­kle mi a ne oni, ti
ko­ji da­ju le­gi­ti­mi­tet tom cen­tra­li­zu­ju­ćem umu. Ni­
smo li mi iza­bra­li put re­sta­u­ri­ra­nja jed­nog već po­
do­sta mr­tvog Usta­va. Je­smo. Ni­ko nas ni­je te­rao,
ali mi smo ta­ko hte­li. Re­ći da ni­smo ima­li iz­bo­ra
ne zna­či mno­go. Za­pra­vo tre­ba po­sta­vi­ti pi­ta­nje ko
ni­je imao iz­bo­ra. Sa­mo onaj ko iz­bor ni­je mo­gao da
stvo­ri. Kao naj­ve­će žr­tve otr­ca­ne flo­sku­le, da je po­
li­ti­ka ve­šti­na mo­gu­ćeg, is­po­sta­vlja­ju se voj­vo­đan­ski
po­li­ti­ča­ri ko­ji­ma je me­ra mo­gu­ćeg ono što oni mo­
gu ili ne mo­gu, a ne ono što se stvar­no mo­že ili ne
mo­že. On­da su oni ve­sti ono­li­ko ko­li­ko mo­gu. I tu
je sa­mo­za­do­volj­noj ta­u­to­lo­gi­ji kraj.
Ov­de još ni­kom ni­je pa­lo na pa­met da mo­žda
po­sto­ji po­li­tič­ka ima­gi­na­ci­ja ko­ja će ro­di­ti ide­ju i
da je me­ra po­li­ti­ke za­pra­vo mo­guć­nost da se na ma­
lom pro­sto­ru ura­di mno­go ta­ko što će se pro­me­ni­ti
pri­stup i ugao gle­da­nja; ta­ko što će se ide­ja po­ve­za­
ti sa ener­gi­jom.
133
 Na­rav­no, kad ne­ma­te ide­ju osta­je vam pro­ce­du­ra,
osta­ju vam ne­na­dle­žno­sti. Osta­je vam om­ni­bus.
Ve­li­ko je pi­ta­nje, i to pi­ta­nje će se sve oštri­je
po­sta­vlja­ti, ko je ov­de stvar­no ne­spo­so­ban i ko­me
ta stvar­na ne­spo­sob­nost od­go­va­ra? Gra­đa­ni Voj­vo­
di­ne, sta­nov­ni­ci re­gi­je sva­ka­ko ne­će još du­go gu­ta­
ti pri­ču o ne­do­stat­nim in­ge­ren­ci­ja­ma.
šta će se de­si­ti kad jed­nog da­na ne­ko od njih,
pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći jed­nu pa­ro­lu na ko­joj se du­go ja­ha­lo,
gro­mo­gla­sno po­sta­vi pi­ta­nje: Či­ji je naš bo­lji ži­vot?
I šta ako usta­no­vi­mo da se na­šim bo­ljim ži­vo­tom
bes­prav­no slu­že oni ko­ji su go­di­na­ma pi­ta­li “či­je
su na­še pa­re”. Ne­što mi go­vo­ri da će se ovo gro­mo­
gla­sno pi­ta­nje raz­bi­ti o za­tvo­re­na vra­ta Ba­no­vi­ne.
Raz­bi­ja­će se ta­ko dok ih jed­nom i sa­me ne raz­bi­je.
A iza raz­bi­je­nih vra­ta Ba­no­vi­ne se­de­će lju­di sa in­
ge­ren­ci­ja­ma. Pra­znim.
(2002)
134
Ko je za, a ko pro­tiv?
Da li su voj­vo­đan­ske
auto­no­ma­ške par­ti­je
je­din­stve­ne i mo­no­lit­ne
ko­li­ko to na pr­vi po­gled
iz­gle­da i šta nam go­vo­ri
su­kob Isa­kov-Ra­do­sa­vlje­vić
N
a­ša ma­la va­roš – ne­gda­šnja Ati­na Srp­ska –
sa­da­šnji pro­za­ič­ni grad No­vi Sad – iz­ne­na­
da, da ta­ko ka­že­mo, pre­ko no­ći, po­sta­la je po­li­tič­ka
pre­sto­ni­ca opa­snih iga­ra. Do pro­šle ne­de­lje va­žio
je je­dan po­li­tič­ki ak­si­om ko­ji je si­lom pri­li­ka odu­
van sa spi­ska jef­ti­nih po­li­tič­kih mu­dro­va­nja. Va­ži­
lo je ne­što što se sad već sma­tra pred­ra­su­dom bez
pra­ve po­tke, a to je da sa­mo LSV, to jest njen li­der
i ak­tu­el­ni pred­sed­nik voj­vo­đan­ske skup­šti­ne, Ne­
nad Ča­nak, mo­že da uz­bur­ka po­li­tič­ki ži­vot gra­da,
po­kra­ji­ne i ši­re, to jest da sa­mo on mo­že da iza­zo­ve
me­dij­ski hva­le vre­dan skan­dal. Za nji­ho­ve ko­a­li­ci­o­
ne part­ne­re Re­for­mi­ste Voj­vo­di­ne, mi­sli­lo se da su
van mo­guć­no­sti da se tak­mi­če u ovoj di­sci­pli­ni.
Ali, od pro­šlog vi­ken­da po­ka­za­lo se da su re­for­
mi­sti du­bo­ko za­ga­zi­li u frak­cij­sku bor­bu, u ko­joj nji­
135
hov čel­ni čo­vek Mi­le Isa­kov kao da je iz­gu­bio po­dr­
šku. Ta­ko je ba­rem iz­gle­da­lo ono­me ko je pro­šlog
vi­ken­da pro­či­tao ne­što od voj­vo­đan­skih dnev­nih
no­vi­na; tzv. pre­sto­nič­ki me­di­ji ni­su se ba­vi­li ovom
sva­đom. Ali po­li­tič­ka čar­ši­ja No­vog Sa­da sva­ka­ko
je­ste. Iz va­ro­ških na­gla­ba­nja za­ni­mlji­vo je pra­ti­ti li­
ni­je mi­to­man­ske ko­je če­sto ni­su ta­ko na­iv­ne i spon­
ta­ne, ka­ko na pr­vi po­gled mo­gu da iz­gle­da­ju. Sve
one vo­de do Ne­na­da Čan­ka i, u sva­koj ver­zi­ji, on u
spre­zi sa ovim ili onim lju­di­ma ru­ši Mi­le­ta Isa­ko­va.
Raz­li­ku­ju se sa­mo mo­ti­vi: u jed­noj ver­zi­ji, to je al­tru­
i­zam i bri­ga za op­štu stvar, a u dru­goj vla­sto­hle­plje.
U sva­kom slu­ča­ju, i jed­na i dru­ga ver­zi­ja po­dr­ža­va­
ju sli­ku po­li­tič­kog de­la­nja ko­ja za­vi­si od moć­nog
po­je­din­ca bez ko­ga ko­lek­tiv kao da i ne po­sto­ji. U
tu sli­ku ukla­pa­ju se i re­ak­ci­je Mi­le­ta Isa­ko­va, ko­ji,
uvre­đen gla­sa­njem u nje­go­voj vla­sti­toj stran­ci, de­
mon­stra­tiv­no od­u­sta­je od sva­ke kan­di­da­tu­re (što
će ima­ti ka­ta­stro­fal­ne po­sle­di­ce za taj isti ko­lek­tiv),
ukla­pa se i ža­nr sli­ka u ko­joj Mi­le­tov opo­nent i pot­
pred­sed­nik Iz­vr­šnog ve­ća Voj­vo­di­ne, Du­ško Ra­do­
sa­vlje­vić (či­ja se am­bi­ci­ja opa­sno ras­po­lu­ću­je iz­me­
đu po­li­tič­ke i uni­ver­zi­tet­ske ka­ri­je­re), tri du­ga sa­ta
raz­go­va­ra sa Ne­na­dom Čan­kom i na­po­kon do­bi­ja
nje­go­vu po­dr­šku.
Po­li­ti­ka je bli­ža li­te­ra­tu­ri i ima­gi­nar­nom ne­
go što to pro­se­čan kon­zu­ment no­vi­na i te­le­vi­zi­je
mi­sli i po­i­ma. Po­li­ti­ka je obe­le­že­na na­ra­tiv­no­šću
i pri­po­ve­šću i če­sto je pi­ta­nje šta je stvar­no, a šta
136
iz­mi­šlje­no u po­li­ti­ci pot­pu­no ire­le­vant­no (upra­vo
otud i re­la­tiv­nost isti­ne i la­ži u po­li­ti­ci, a ne iz pu­
ke ne­mo­ral­no­sti).
Ali, vra­ti­mo se na­šoj ma­loj va­ro­ši­ci u ko­joj je
na sce­ni igro­kaz ko je za, a ko pro­tiv, Mi­le­ta. Šta
nam to sve go­vo­ri? Mo­že­mo se za­pi­ta­ti da li je voj­
vo­đan­ska po­li­tič­ka sce­na za­i­sta ta­ko de­fi­ni­sa­na,
da je či­ne par­ti­je sa ja­kim li­de­ri­ma i mo­no­lit­nim
struk­tu­ra­ma. Či­ni se da ne­će baš ta­ko bi­ti, kod ka­
rak­ter­no sla­bi­jih re­for­mi­sta, ne­je­din­stvo se is­ka­za­
lo naj­pre i naj­ja­sni­je, ali i kod lu­ka­vi­jih i po­slo­vič­no
opre­zni­jih li­ga­ša ima pre­ten­de­na­ta na me­sto ka­li­fa
ume­sto ka­li­fa. A Jo­žef Ka­sa? On je iz­dr­žao već ne­ko­
li­ko na­pa­da ko­ji su se za­vr­ša­va­li nje­go­vom po­be­dom
i od­stra­nji­va­njem stra­nog te­la iz par­ti­je, ali sle­de­ći
– ko zna. Na­i­me, po­zi­ci­ja vla­sti po­ve­ća­va ape­ti­te,
ali i ši­ri mo­guć­no­sti i sred­stva za bor­bu. Da sam ja
ko­jim slu­ča­jem an­ti­a­u­to­no­ma­ški na­stro­jen vla­sto­dr­
žac, sva­ka­ko bih pod­sti­cao po­li­tič­ke ape­ti­te auto­no­
mi­stič­kih po­li­ti­ča­ra ko­ji ta­vo­re u bes­plod­noj sen­ci
svo­jih pre­di­men­zi­o­ni­ra­nih li­de­ra.
(2002)
137

Kob­ni pro­ma­ša­ji
Ne­kad su se upa­dlji­vo
raz­li­ko­va­li oni ko­ji su se
opre­de­lji­va­li za ko­šar­ku od
onih ko­ji­ma je naj­o­mi­lje­ni­ji
fud­bal, a o oni­ma ko­ji naj­ra­di­je
igra­ju te­nis da i ne go­vo­ri­mo.
I da­nas po­li­ti­ča­re mo­že­mo di­fe­
ren­ci­ra­ti na one ko­ji pre­fe­ri­ra­ju
ko­lek­tiv­ne spor­to­ve na­spram
onih ko­ji vi­še vo­le in­di­vi­du­al­ne.
Pre­mi­jer Đin­đić re­ci­mo igra
te­nis, mi­ris zno­ja sa fud­bal­skog
te­re­na su­vi­še je ko­lek­ti­vi­stič­ki
ose­ćaj za nje­ga
P
re­te­ći da se pre­tvo­ri u tra­di­ci­o­nal­ni fud­bal­
ski duel, su­sret eki­pa po­kra­jin­ske i re­pu­blič­ke
vla­de za­vr­šio se po­ra­zom voj­vo­đan­skog fud­bal­skog
ti­ma. Tač­no u pod­ne 14. ju­na na te­re­nu vi­le u Čor­
ta­nov­ci­ma, sa be­le tač­ke kre­nu­la je igra na sve ili
ni­šta. Utak­mi­ca je iz­gu­blje­na na pe­na­le, po­sle pro­
138
du­že­ta­ka. Ali i po­sle pro­ma­še­nog pe­na­la pot­pred­
sed­ni­ka Du­ška Ra­do­sa­vlje­vi­ća.
Još je dav­no, u pred­ve­čer­je ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je,
pri­me­će­no mno­go slič­no­sti iz­me­đu ra­ta i fud­ba­la,
a da te­o­ri­ja stva­ra prak­su po­sve­do­čio je i mak­si­mir­
ski in­ci­dent ko­ji je ta­ko le­po le­gao na­ci­o­na­li­sti­ma,
na­šim i nji­ho­vim. Uosta­lom, mo­žda naj­za­ni­mlji­vi­ji
ko­lum­ni­sta sa ex-yu pro­sto­ra, po­koj­ni Ve­sel­ko Ten­
že­ra, pi­sao je o fud­ba­lu kao da pi­še o po­li­ti­ci.
Nad­me­ta­nje ti­mo­va dve­ju vla­da na­me­nje­no us­
po­sta­vlja­nju što Ijud­ski­jih od­no­sa dve­ju po mno­go
če­mu su­prot­sta­vlja­nih po­li­tič­kih gru­pa­ci­ja, sa­mo po
se­bi ni­je ne­ka no­va za­mi­sao. Sport opu­šta i re­kre­
i­ra. Voj­vo­đan­ska vla­da igra­la je pre ne­kih go­di­nu
da­na pro­tiv ti­ma Sa­ve­zne vla­de. Po­be­di­la je. Iz­bor
spor­ta go­vo­ri vi­še o onom ko bi­ra ne­go nje­go­ve iz­
ja­ve i fra­ze. Ne­kad su se upa­dlji­vo raz­li­ko­va­li oni
ko­ji su se opre­de­lji­va­li za ko­šar­ku od onih ko­ji­ma
je naj­o­mi­lje­ni­ji fud­bal, a o oni­ma ko­ji naj­ra­di­je igra­
ju te­nis da i ne go­vo­ri­mo. I da­nas po­li­ti­ča­re mo­že­
mo di­fe­ren­ci­ra­ti na one ko­ji pre­fe­ri­ra­ju ko­lek­tiv­ne
spor­to­ve na­spram onih ko­ji vi­še vo­le in­di­vi­du­al­ne.
Pre­mi­jer Đin­đić, re­ci­mo, igra te­nis, mi­ris zno­ja sa
fud­bal­skog te­re­na su­vi­še je ko­lek­ti­vi­stič­ka pred­sta­
va za nje­ga.
Kad po­li­ti­ča­ri igra­ju fud­bal, on­da je to vi­še od
igre (ko se se­ća Vo­je Bra­jo­vi­ća i Pe­tra Bo­žo­vi­ća iz
po­me­nu­te TV se­ri­je – zna o če­mu pri­ča­mo). Sve
ša­le idu, da­kle, u ste­re­o­tip­nom prav­cu re­pu­bli­ka-
139
po­kra­ji­na, sva na­vi­ja­nja no­se obe­lež­je po­li­tič­kog
pod­vri­ski­va­nja. Ali pe­na­li su pe­na­li, ko pro­ma­ši
pe­nal za svo­ju eki­pu mno­go je kriv. Da li je zbog
tog ose­ća­ja kri­vi­ce dr Ra­do­sa­vlje­vić iz­gu­bio mo­bil­
ni te­le­fon? Da li je zbog nje­go­vog ne­sreć­nog pro­
ma­ša­ja ce­la auto­no­ma­ška čar­ši­ja po­lu­de­la i re­ši­la
da mu sme­sti gnu­snim pri­ča­ma o sla­nju ne­pri­stoj­
nih GSM po­ru­ka pro­tiv­ni­ci­ma nje­go­vog iz­bo­ra za
pred­sed­ni­ka Re­for­mi­sta Voj­vo­di­ne? Na­po­kon, da
li je sve to nor­mal­no?
Ima li pra­vo po­li­ti­čar da pro­ma­ši pe­nal, ni­je li
sva­ki pro­ma­šaj po­li­ti­ča­ra za­pra­vo kob­na gre­ška ko­
ja sve nas ko­šta? Za­što bi nas tre­ba­lo da za­ni­ma ko
te­le­fo­ni­ra sa ko­jeg te­le­fo­na i ko ša­lje po­ru­ke i ko­ga
pri­vo­de na “in­for­ma­tiv­ni raz­go­vor” (in­sti­tu­ci­ja uki­
nu­ta po­sle 5. ok­to­bra) zbog ne­do­ka­za­nog žvr­lja­nja
gra­fi­ta? Na či­tav niz ova­kvih i slič­nih pi­ta­nja mo­že­
mo od­go­vo­ri­ti sa­mo ako raz­mi­sli­mo o još jed­nom
no­vom pi­ta­nju. Ko­me sve ovo tre­ba? Ko­me tre­ba da
po­gre­šni igra­či iz­vo­de pe­na­le? Ko ne­spre­man tim
gu­ra u od­sud­ne okr­ša­je? Pa, onaj ko­me do po­be­de
za­pra­vo ni­je ni sta­lo.
(2002)
140
Po­li­ti­ča­ri jed­ne di­men­zi­je
Sve, baš sve ­je po­li­ti­ka.
Re­če po­li­ti­čar i sko­či sa li­ti­ce
P
u­canj je od­jek­nuo u pre­dvor­ju Sa­ve­zne skup­
šti­ne. Sli­ka ko­ja iz­vi­re iz po­no­ra ba­nal­ne pa­
te­ti­ke: ve­či­to za­ja­pu­re­ni ve­či­ti ju­no­ša li­šen sva­kog
skru­pu­lo­znog ose­ća­ja, li­šen sva­kog sa­o­se­ća­nja, okru­
žen no­vi­na­ri­ma, bli­ce­vi se­va­ju. Alek­san­dar Vu­čić,
kao ne­kad, kao pod NA­TO bom­ba­ma, hra­bar i sta­
men u cen­tru me­dij­ske pa­žnje či­ta “opro­štaj­no pi­
smo” još-ne-pre-mi­nu­log Vlaj­ka Sto­jilj­ko­vi­ća . Či­ni
se kao da se igra ne­ka pred­sta­va. Ne­ma ni jed­nog
ge­sta ili ljud­ske gri­ma­se (ba­rem psov­ke ili je­ca­ja)
ko­ji bi se mo­gao oka­rak­te­ri­sa­ti kao stva­ran i iskren.
Ovo su za­i­sta oni, tra­gi­ko­mič­ni str­vi­na­ri, đa­vo­lo­vi
pod­re­pa­ši. Ako bi to mo­glo da na­u­di nji­ho­vim ne­
pri­ja­te­lji­ma i đa­vo­lu bi se u du­pe uvu­kli. Po­gle­daj­
te Mir­ka Mar­ja­no­vi­ća sa zlat­nim “ro­lek­som” ka­ko
pljuc­ka u pr­ste dok okre­će no­vi list sa tek­stom ko­
me­mo­ra­tiv­nog go­vo­ra. Ne­moj­te mi re­ći da je nje­go­
vom ru­kom pi­san.
Po nji­ma, da­kle, sve se mo­že i mo­ra po­li­ti­zo­va­
ti. Smrt ne­ma ni­ka­kvu dru­gu di­men­zi­ju ne­go po­li­
141
tič­ku. Oni ni­su u sta­nju da smrt dru­ga­či­je do­ži­ve.
Obič­no, mo­ja smrt ni­je do­ga­đaj u mom ži­vo­tu, ona
je do­ga­đaj u ži­vo­tu onih ko­ji me vo­le, ko­ji­ma ne­što
zna­čim, ko­ji­ma is­pu­nja­vam vre­me. Ako ta­kvih ima
pred iz­ve­sno­šću mo­je smr­ti, obra­ćam se nji­ma.
Ali ne, za njih smrt je­ste do­ga­đaj i to po­li­tič­ki,
ko­ji mo­že ima­ti sa­mo jed­nu je­di­nu di­men­zi­ju – po­
li­tič­ku upo­tre­blji­vost. Ži­vot on­da po ne­koj ana­lo­gi­
ji ima sa­mo jed­nu di­men­zi­ju, po­li­tič­ku ta­ko­đe. Pri­
me­ti­ti ne­ku dru­gu di­men­zi­ju, skli­znu­ti u ne­ko dru­
go pod­ruč­je, gde je ži­vot ne-po­li­ti­ka, to je opa­sna
ano­ma­li­ja. Ne­do­sta­tak ko­ji on­da pro­iz­vo­di raz­ne
dru­ge ne­po­dop­šti­ne.
Ova iz­ne­na­da obe­lo­da­nje­na i sad već sa­svim
ogo­lje­na či­nje­ni­ca ko­ja sve­do­či da lju­di ko­ji su do
ju­če vla­da­li ovim pro­sto­ri­ma ima­ju ne­do­sta­tak, pro­
blem u ko­mu­ni­ci­ra­nju sa ži­vo­tom to jest sa tre­nut­
nim, stvar­nim, obič­nim i ma­lim pro­blem­či­ći­ma, ta
či­nje­ni­ca nam uka­zu­je na po­sto­ja­nje opa­snih sli­ka
u gla­va­ma ko­je su na­dra­ži­va­le nji­hov po­li­tič­ki elan.
I još uvek ga na­dra­žu­ju. Pro­blem jed­no­di­men­zi­o­nal­
nih sli­ka i pri­ča u ko­ji­ma ne po­sto­ji mi­ni­mum ose­
ća­ja za po­je­di­nač­no, ne­po­no­vlji­vo i je­din­stve­no za­
pra­vo je pro­blem hi­per­tro­fi­ra­ne po­li­ti­ke.
Ali či­ni se da se upra­vo na tom, da ta­ko ka­že­
mo, osnov­nom kon­cep­tu­al­nom pla­nu ni­je pro­me­ni­lo
ama baš ni­šta. Od­no­sno, da lju­di ko­ji vla­da­ju od ju­
če ta­ko­đe ni­su raš­či­sti­li sa jed­no­di­men­zi­o­nal­no­šću
i hi­per­tro­fi­jom po­li­ti­ke. Isti­ni za vo­lju ma­ni­fe­sta­ci­ja
142
nji­ho­ve jed­no­di­men­zi­o­nalno­sti ni­je ta­ko mon­stru­o­
zna kao kod ovih ko­ji su vla­da­li do ju­če, jer nji­hov
po­lo­žaj ne zah­te­va eks­trem­ne po­te­ze. Me­di­ji su im
le­gli na ru­du pa se ne mo­raju mno­go tru­di­ti.
Ta­ko, evo, baš pre ne­ki dan na kon­fe­ren­ci­ji za
štam­pu pred­sed­nik Skup­šti­ne Voj­vo­di­ne obe­ća­va
osni­va­nje fron­ta pro­tiv ve­li­ko­srp­skog he­ge­mo­ni­zma
i na­ci­o­na­li­zma. I sa­da, ne što ve­li­ko­srp­skog he­ge­mo­
ni­zma i na­ci­o­na­li­zma ne­ma (ima ga još te ka­ko), već
za­to što sli­ka do­tič­nog ko­ji stva­ra front ima do te
me­re jed­no­di­men­zi­o­nal­nu po­li­tič­ku upo­tre­blji­vost
da se mo­žeš op­kla­di­ti da tom he­ge­mo­ni­zmu ne­će
pa­sti dla­ka sa gla­ve. Od­no­sno, što­ je još go­re, od ova­
kve ak­ci­je sa­mo će na­ra­sti, jer nje­mu tre­ba upra­vo
da jed­na po­vr­šnost pot­kre­pi dru­gu. Po­li­ti­čar jed­ne
di­men­zi­je ni­je u sta­nju da pri­me­ti bi­lo šta što ni­je
u nje­go­voj di­men­zi­ji, ni pat­nju, ni bol, ni kri­vi­cu,
ni sum­nju, ni lju­de... Za nje­ga, po­li­ti­ka je sve. Pa i
smrt čak, i ona je pre sve­ga po­li­ti­ka.
(2002)
143

Kao sta­ra po­su­da za led
Šta­ je voj­vo­đan­sko pi­ta­nje?
Da li je voj­vo­đan­sko pi­ta­nje
isto što i srp­sko pi­ta­nje, ka­ko
nas ube­đu­ju po­gu­re­ni pro­fe­so­ri,
ili pak voj­vo­đan­sko pi­ta­nje ima
ne­ki svoj autoh­to­ni pri­zvuk
N
e, ne mo­gu da pi­šem o ze­mlji u ko­joj bi sa­mo
od iz­vo­za ma­li­na mo­gli sve da po­zla­ti­mo,
a, gle bak­su­za, baš uz­ga­ji­va­či ma­li­na štraj­ka­ju. Ne
mo­gu da pi­šem o gra­du na re­ci i nje­go­vom gra­do­na­
čel­ni­ku kog su va­di­li iz bu­na­ra di­za­li­com, a naj­pre
su ga na nje­go­vo in­si­sti­ra­nje i uz pri­su­stvo no­vi­na­
ra u bu­nar spu­šta­li. Ne za­to što sve to iz­gle­da kao
već do­bro po­zna­ta far­sa, sad već le­po uve­žba­na i
za pu­bli­ku od­i­gra­na, već za­to što to ni­je va­žno. Ni­
je va­žno, pa da je sto pu­ta na na­slov­nim stra­na­ma
dnev­nih no­vi­na.
Ali šta se do­ga­đa iz­me­đu dva pet­ka, iz­me­đu dva
sed­mič­na okre­ta vre­me­na, šta je vred­no raz­mi­šlja­
nja jed­nog obič­nog sa­svim or­di­nar­nog pro­la­zni­ka?
Uvek mi se či­ni­lo da kad ne­ko po­ku­ša­va da vam opi­
144
še vla­sti­ti dan, da ga je baš u tom la­kom na­bra­ja­nju
ono­ga što mu se do­go­di­lo, naj­lak­še za­sko­či­ti i ot­kri­
ti u nje­go­vom da­nu pra­zni­nu. Ni­čim za­kr­plje­no ni­
šta­vi­lo. Ta­ko ne­ka­ko sto­ji i sa dnev­nom po­li­ti­kom,
kad poč­ne­te da ni­že­te do­ga­đa­je da­na i do­ga­đa­je ne­
de­lje, on­da tek vi­di­te ko­li­ko je ni­šta­vi­la u svim tim
ak­ci­ja­ma. Po­sto­ji jed­na te­melj­na pred­ra­su­da o to­me,
ko­ja tvr­di da ako ne ume­te da pro­na­đe­te do­volj­no
za­ni­mlji­vih i atrak­tiv­nih do­ga­đa­ja u svo­joj oko­li­ni,
on­da za to ni­je kri­va va­ša oko­li­na već vi sa­mi. Vi sa­
mi ni­ste ume­li do­bro da gle­da­te i do­volj­no do­bro da
pro­nik­ne­te u su­šti­nu do­ga­đa­ja. Kao što re­ko­smo, to
je pu­ka pred­ra­su­da. Ne­kad se ne­ma u šta pro­nik­nu­
ti. Ali jed­no je si­gur­no, u stva­ri mi sa­mi, sa­mo mi,
pro­jek­tu­je­mo va­žnost i in­te­re­sant­nost. To ne zna­
či da je va­žno šta se ko­me svi­di. Za­pra­vo to je uvek
igra mo­ći, vr­lo su­bjek­tiv­na igra.
U sve­tlo­sti te kon­sta­ta­ci­je tre­ba se za­pi­ta­ti da
li je ta­ko­zva­no voj­vo­đan­sko pi­ta­nje, naj­pre, uop­šte
pi­ta­nje, a po­tom i da li je va­žno? Ni­je li voj­vo­đan­
sko pi­ta­nje ustva­ri (ka­ko nas uve­ra­va­ju po­gr­blje­ni
pro­fe­so­ri) srp­sko pi­ta­nje? Na ne­ki na­čin su­ro­gat
pi­ta­nje? Kao da je do nje­ga do­šlo za­bu­nom, za­me­
nom me­sta. I sad gle­da­mo ko­me­di­ju si­tu­a­ci­je. U
si­tu­a­ci­ji pre­la­ska se­ma­fo­ra ne­da­le­ko od Ba­no­vi­ne
mno­gi gra­đa­ni se ne­kon­tro­li­sa­no sme­ju. Pra­va ko­
me­di­ja si­tu­a­ci­je.
Pa do­bro po­sto­ji li voj­vo­đan­sko pi­ta­nje, autoh­
to­no sa­mo­do­volj­no pi­ta­nje ko­je ni­je krin­ka ne­kog
145
srp­skog, hr­vat­skog, ma­đar­skog ili mul­ti­na­ci­o­nal­nog
pi­ta­nja. Ipak, re­klo bi se da po­sto­ji, ma­da se či­ni da
je tre­nut­no lo­šeg kva­li­te­ta, sa re­če­ni­ca­ma gra­ma­tič­
ki fa­lič­nim. Po­sto­ji Voj­vo­đan­sko pi­ta­nje blo­ki­ra­no
u pro­šlo­sti kao ble­sak Voj­vo­di­ne ko­ja je za­o­sta­tak
pro­šlo­sti. Sa­ma za­vi­snost od za­bo­ra­va. Na pr­vim li­
ni­ja­ma po­sta­vlja­nja tog pi­ta­nja za­muc­ku­ju ne­moć­ni.
A lu­ka­vih, ko­ji slat­kim ša­pa­tom za­va­ra­va­ju moć­ne,
njih iz­gle­da da nig­de ne­ma. I ta­ko Voj­vo­di­na sto­ji
kao sta­ra dav­no upo­tre­blja­va­na okr­nje­na po­su­da za
led. Je­dva da se ne­ko još i se­ća če­mu je ona slu­ži­la.
Osta­je sa­mo se­ća­nje na vre­me­na kad je bi­lo le­da i
raz­lo­ga za nje­go­vu upo­tre­bu u vi­du ča­ša sa sme­đim
od­sja­jem bur­bo­na, vre­me­na kad su i po­su­de za led
bi­le pra­ve, pu­ne i neo­kr­nje­ne.
(2002)
146
Upra­vljaj, šta bi dru­go!
Pra­ši­na se od usva­ja­nja
om­ni­bus-za­ko­na još ni­je
ni sle­gla, a već va­lja gle­da­ti u
bu­duć­nost. Tre­ba re­kon­stru­i­sa­ti
PIV, tre­ba od­go­vo­ri­ti no­vim
za­da­ci­ma.
U
me­sto šam­panj­ca i zdra­vi­ce, na­kon usva­ja­
nja om­ni­bus-za­ko­na o Voj­vo­di­ni, mi­sli­lo
se na bu­duć­nost. Ume­sto od­mo­ra na lo­vo­ri­ka­ma,
vred­ni rad­ni­ci na raz­bo­ju auto­no­mi­je (tzv. raz­boj­ni­
ci auto­no­mi­je) već su pla­ni­ra­li ka­ko da se kom­pa­ra­
tiv­ne pred­no­sti ne­tom iz­vo­je­va­ne po­be­de is­ko­ri­ste
i, da­bo­me, ope­ra­ci­o­na­li­zu­ju. Ta­ko je pot­pred­sed­nik
Li­ge so­ci­jal­de­mo­kra­ta Voj­vo­di­ne i šef po­sla­nič­kog
klu­ba ove stran­ke u Skup­šti­ni Sr­bi­je, Bo­jan Ko­streš,
iz­ja­vio da za DSS “ne­će bi­ti me­sta” u no­vom po­kra­
jin­skom Iz­vr­šnom ve­ću. Ni pod ra­zno. Jer ne vi­di
se za­što bi ne­ko ko ne pri­hva­ta om­ni­bus-za­kon bio
u vla­di Voj­vo­di­ne. Za­što bi do­tič­ni ko­ji je iz DSS,
ako je to­li­ko pro­tiv ve­će auto­no­mi­je, uži­vao plo­do­
ve te auto­no­mi­je.
147
 Iz sve­ga go­re na­ve­de­nog, vi­di se da se spre­ma
ne­što kao re­kon­struk­ci­ja po­kra­jin­ske vla­de. Je­di­no
ni­je baš naj­ja­sni­je po kom će se prin­ci­pu i me­to­du
ta re­kon­struk­ci­ja vr­ši­ti. Re­kon­struk­ci­ja ko­ja tre­ba
da oče­li­či vla­du za bor­bu sa no­vim za­da­ci­ma i no­
vim in­ge­ren­ci­ja­ma. Što bi se re­klo, Iz­vr­šno ve­će će
mo­ra­ti da od­go­vo­ri no­vim za­da­ci­ma. A ti za­da­ci će,
na­rav­no, zah­te­va­ti no­ve lju­de, dru­ga­či­ju or­ga­ni­za­ci­
ju, ve­ći vo­zni park, obez­be­đe­nje, itd.
Kao što ne­dav­no re­če sa­ve­zni mi­ni­star Živ­ko­
vić, bo­lji je čo­vek od po­ve­re­nja, pa čak i ako ni­je
eks­pert, ne­go la­žlji­vi eks­pert. Ta­ko i ov­de, kad bo­lje
po­gle­da­mo, što bi­smo mi ne­kim eks­per­ti­ma da­va­li
pla­te i po­zi­ci­je kad ima­mo na­še bor­ce za auto­no­mi­
ju, od­no­sno rad­ni­ke na raz­bo­ju auto­no­mi­je (to jest,
raz­boj­ni­ke). Ni­kom ne tre­ba po­seb­no do­ka­zi­va­ti da
je ovo put ka uspe­hu u re­kon­stru­i­sa­nju vla­de.
Ali, na Ko­stre­šo­vo ka­dro­va­nje pre ka­dro­va­nja
ne­kim ču­dom od­go­vo­rio je baš Ste­vo Bo­bić, se­kre­
tar za pri­vre­du u PIV, ko­ji je, gle ču­da, iz DSS. Ovaj
ve­sel­nik – či­ji je do­pri­nos u iz­ra­di pred­lo­ga Za­ko­na
o vra­ća­nju auto­nom­nih nad­le­žno­sti po­kra­ji­ni ogro­
man i sa­sto­ji se od dva re­da ret­ko ku­ca­nih slo­va,
ko­ja nam po­ru­ču­ju da u pri­vre­di Voj­vo­di­na ima do­
volj­no nad­le­žno­sti i da joj vi­še i ne tre­ba – uz­vra­tio
je da ni­ka­kve re­kon­struk­ci­je po­kra­jin­ske vla­de ne­će
bi­ti. Se­tio se DSS ka­dar dav­no iz­u­mr­log obi­ča­ja zva­
nog Ko­le­gi­jum DOS-a, bez či­je sa­gla­sno­sti ne mo­že
bi­ti ime­no­van ni vra­tar Be­o­grad­ske ka­pi­je. Ne­ma
Po­kra­jin­ske vla­de bez Ko­le­gi­ju­ma DOS-a.
148
Pet­na­est da­na i dve­sto­ti­nak amand­ma­na tre­
ba­lo je da pro­đe da bi­smo sa­zna­li ono što smo zna­
li i pre.
Efi­ka­snost ne­ke no­ve re­gi­o­nal­ne sa­mo­u­pra­ve,
nje­na spo­sob­nost da nad­le­žno­sti pre­to­či u bo­lje
po­slo­va­nje i, u kraj­njoj kon­se­kven­ci, bo­lji ži­vot gra­
đa­na Voj­vo­di­ne pre­su­đi­va­će jed­noj ide­ji i jed­nom
an­ga­žma­nu. Zar, ipak, ne bi bi­lo bo­lje da on­da taj
an­ga­žman ne bu­de je­di­ni kri­te­ri­jum efi­ka­sno­sti i
spo­sob­no­sti. Kad je već reč o obr­nu­toj uslo­vlje­no­
sti. Tu se na­rav­no ne ra­di o DSS-u ili o Li­gi, ne ra­di
se o pr­vo­bo­rač­kim za­slu­ga­ma, ne ra­di se o am­ble­
mi­ma i eti­ke­ta­ma; reč je o po­slu ko­ji tre­ba oba­vi­ti.
Ura­diš ili ne ura­diš.
Jed­nom dav­no je­dan re­di­telj, ko­ji je ko­nač­no
po­sle du­go vre­me­na po­li­tič­ke izo­la­ci­je do­bio pri­li­
ku da re­ži­ra, po­ža­lio se pro­du­cen­tu ko­ji mu je ovu
pri­li­ku omo­gu­ćio da ne­ma ni­ka­kvih uslo­va za rad.
Šta da ra­dim kad ne­mam sa­lu za pro­be? – za­va­pio
je. Pro­du­cent mu je krat­ko od­go­vo­rio: Re­ži­raj, šta
bi dru­go!
Upra­vljaj, šta bi dru­go.
(2002)
149

Mi­le­tić i mi
Ka­ko je mo­gu­će da ni­jed­nom
po­li­tič­ki in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­nom
voj­vo­đan­skom su­bjek­tu ni­je
pa­lo na pa­met da ne­što du­gu­je
Sve­to­za­ru Mi­le­ti­ću
U
fe­bru­a­ru, me­se­cu ko­ji je za na­ma, na­vr­ši­le
su se dve go­di­šnji­ce ve­za­ne za ime ro­do­na­
čel­ni­ka srp­ske na­ci­o­nal-li­be­ral­ne ide­je u Voj­vo­di­
ni, Sve­to­za­ra Mi­le­ti­ća. Sve­to­zar Mi­le­tić ro­đen je u
Mo­šo­ri­nu 22. fe­bru­a­ra 1826, pa se pro­stim ra­ču­na­
njem mo­glo za­klju­či­ti da se ove go­di­ne mo­že obe­le­
ži­ti 175 go­di­na od ro­đe­nja pi­sca slav­nog “tu­cin­dan­
skog član­ka”. Mi­le­tić je umro 4. fe­bru­a­ra 1901, pa
se ta­ko, opet pro­stim ra­ču­na­njem, mo­glo sa­zna­ti
da je ovo sto­ta go­di­na od smr­ti osni­va­ča i pr­vog
ured­ni­ka li­sta “Za­sta­va”.
Sad, mo­glo se ra­ču­na­ti ali ni­je se baš ne­što pre­
te­ra­lo u obe­le­žav­nju ovih da­tu­ma. Ne­ko­li­ko felj­to­na
po dnev­nim “voj­vo­đan­skim” no­vi­na­ma, jed­na za­ni­
mlji­va iz­lo­žba u bi­bli­o­te­ci Ma­ti­ce srp­ske i ni­šta vi­še.
Na­rav­no, da­tu­mi i ju­bi­le­ji sa­mo su po­li­ti­ka sim­bo­la
150
ili u go­rem slu­ča­ju sa­mo su po­li­ti­ka. Sad, pi­ta­nje je
da li lik Sve­to­za­ra Mi­le­ti­ća vi­še ne ema­ni­ra ni­ka­kve
po­li­tič­ke ide­je zgod­ne za emi­to­va­nje ili ide­je ko­je
even­tu­al­no sim­bo­li­zu­je nje­go­va bi­o­gra­fi­ja ni­su po­
dob­ne no­voj vla­sti. Pi­ta­nje je vi­še re­to­rič­ko, jer pod
sin­tag­mom “no­va vlast” mo­ra se pod­ra­zu­me­va­ti to­
li­ko ši­rok spek­tar ide­o­lo­ških te­za da bi ne­sum­nji­vo i
bi­lo ko­je tu­ma­če­nje Mi­le­ti­će­vog li­ka i de­la (od onih
ul­tra­na­ci­o­na­li­stič­kih do onih ume­re­no na­ci­o­nal­nih,
pa čak do auto­no­ma­ških) mo­ra­lo pre­po­zna­ti u ne­
kom de­lu DOS-a svo­je me­sto. Ali ni­je.
Iz­vr­šno ve­će Voj­vo­di­ne ume da or­ga­ni­zu­je no­
vo­go­di­šnju mod­nu re­vi­ju ili iz­bor za naj-auto go­di­
ne, tro­še­ći svoj ugled u sa­rad­nji sa mut­nim ju­lov­
sko-espe­sov­skim fir­ma­ma, ali jed­nu sve­ča­nu aka­de­
mi­ju po­sve­će­nu zna­čaj­nom kul­tur­nom ju­bi­le­ju ne
ume. Gra­do­na­čel­nik No­vog Sa­da ume da se po­ja­vi
u ne­pri­me­re­noj ulo­zi pri­ka­zi­va­ča na pro­mo­ci­ji no­
vog ro­ma­na svog do­brog pri­ja­te­lja, ali ne ume da
or­ga­ni­zu­je ba­rem skrom­nu sve­ča­nost po­vo­dom go­
di­šnji­ce ro­đe­nja svog ve­li­kog pred­hod­ni­ka.
Ne ra­di se ov­de o ide­o­lo­gi­ji, ne ra­di se ov­de ni
o ne­ka­kvom ne­ga­tiv­nom sta­vu. Ov­de se, jed­no­stav­
no, ra­di o od­su­stvu sta­va. O onoj pa­la­nač­koj “sve
je po­če­lo od nas” i o onoj pro­vin­ci­jal­noj “ono što ja
ne vi­dim/ne raz­u­mem – to ne po­sto­ji”.
(2002)
151

Za­što smo da­va­li i za­što da­je­mo?
Cir­kus u po­se­ti voj­vo­đan­skim
gra­do­vi­ma. Isti­na je da smo
uvek bi­li pljač­ka­ni, za­što
bi­smo to me­nja­li?
C
ir­kus ko­ji se na­zi­va po­se­ta Vla­de Re­pu­bli­ke
Sr­bi­je Iz­vr­šnom ve­ću Voj­vo­di­ne i še­ta­nje po
Voj­vo­di­ni, za­vr­še­na je cir­ku­ski, ka­ko se i oče­ki­va­lo.
Dva pre­mi­je­ra su za­jed­no go­sto­va­la na pro­gra­mu
no­vo­sad­skog RTS.
Ne­kih tri-če­ti­ri da­na pre to­ga, u TV ma­ga­zi­nu
VIN, Gor­da­na Su­ša je sa svo­jim go­sti­ma, iz­me­đu
mno­gih te­ma, do­ta­kla i te­mu auto­no­mi­je Voj­vo­di­
ne. Ona­ko uz­gred, bez mno­go udu­blji­va­nja. Ni­je tu
bi­lo mno­go šta da se ču­je, jer pri­ča o auto­no­mi­ji u
Be­o­gra­du uvek zvu­či kao da sle­pom ob­ja­šnja­vaš tir­
kiz pla­vo. Ipak, je­dan žen­ski glas, glas isto­ri­čar­ke
Bran­ke Pr­pe, pod­se­tio je na ne­što što bi svi tre­ba­li
da zna­ju, a ne­ka­ko uvek za­bo­ra­ve: Voj­vo­di­na je od
pri­klju­če­nja Ju­go­sla­vi­ji per­ma­net­no bi­la pljač­ka­na.
Da­lje se ova te­ma ni­je ela­bo­ri­ra­la.
Da se ela­bo­ri­ra­la mo­gle su se iz­ne­ti fra­pant­ne
či­nje­ni­ce. Re­ci­mo, go­di­ne 1926, pre­ma zva­nič­nom
152
iz­ve­šta­ju Ge­ne­ral­ne di­rek­ci­je, su­ma ubra­nih po­re­za
za ce­lu Ju­go­sla­vi­ju iz­no­si­la je 1.839 mi­li­o­na di­na­ra
od to­ga je u Voj­vo­di­ni na­pla­će­no 490 mi­li­o­na ili vi­
še od če­tvr­ti­ne. “Pan­če­vac” u bro­ju od 17. av­gu­sta
1927. o ovoj ne­sra­zme­ri pi­še raz­ve­ja­va­ju­ći ši­ro­ko ras­
pro­stra­nje­nu ilu­zi­ju da je ovo po­sle­di­ca pri­vred­ne
su­per­i­or­no­sti Voj­vo­di­ne. Oni te da­le­ke 1927. go­di­ne
pi­šu: “Od 839 mi­li­o­na di­na­ra ubra­nih kao po­rez na
pro­met u ce­loj dr­ža­vi naj­vi­še od­la­zi na Hr­vat­sku i
Sla­vo­ni­ju, za­tim na Slo­ve­ni­ju, a tek na tre­ćem me­
stu sto­ji Voj­vo­di­na.” Da­kle, ni­je ovaj re­gion bio pri­
vred­no naj­ra­zvi­je­ni­ji, ali je naj­vi­še da­vao.
Za­što smo da­va­li i za­što da­je­mo? Men­ta­li­tet?
Pol­tron­ski po­li­ti­ča­ri? Po­slu­šnost i bo­go­bo­ja­žlji­vost?
Tre­ba­lo bi o to­me do­bro raz­mi­sli­ti, jer, ka­ko sa­da
stva­ri sto­je, je­di­no su fuk­ci­o­ne­ri Skup­šti­ne Voj­vo­di­
ne i Iz­vr­šnog ve­ća us­pe­li da spa­su ne­što voj­vo­đan­
skih pa­ra. Da oni ni­su se­bi po­di­gli pla­te, ni ovih
jad­nih tri­sto­ti­nak mi­li­o­na di­na­ra ne bi se vra­ti­lo
u Voj­vo­di­nu.
(2002)
153

Lju­di želj­ni do­brog
auto­no­ma­škog hi­ta
Gu­žva na pro­mo­ci­ji “Po­li­tič­ke
isto­ri­je Voj­vo­di­ne”; auto­no­mi­ja
Voj­vo­di­ne kao estrad­ni hit
ke i eko­nom­ske isto­ri­je Voj­vo­di­ne, po­se­ta ova­kvoj
pri­red­bi nor­mal­na je stvar.
Sa pro­mo­ci­je pred­hod­ne knji­ge Di­mi­tri­ja Bo­a­
ro­va “Apo­sto­li srp­skih finan­si­ja”, ko­ju su pre če­ti­ri
go­di­ne iz­da­li “Stu­bo­vi kul­tu­re”, a ko­ja se odr­ža­va­
la u pro­sto­ri­ja­ma Advo­kat­ske ko­mo­re Voj­vo­di­ne,
pam­ti­mo pre­fi­nje­nu in­te­lek­tu­al­nu at­mos­fe­ru, re­
cen­zen­te Dr Lju­bu Ma­dža­ra i Dr Ran­ka Kon­ča­ra i
tek ne­što vi­še od tri­de­se­tak stvar­nih po­što­va­la­ca
pu­bli­ci­stič­kog ra­da Di­mi­tri­ja Bo­a­ro­va.
Sva­šta se do­go­di­lo u me­đu­vre­me­nu, ali bi­će da
po­pu­lar­nost Di­mi­tri­ja Bo­a­ro­va ipak ni­je po­ra­sla pet

D
pu­ta; iz­ve­sni­je je da je auto­no­mi­ja Voj­vo­di­ne po­sta­
a je, ko­jim slu­ča­jem, sta­ri do­bri TA­NJUG, la po­li­tič­ko-kul­tur­ni hit. Hit ko­me će usko­ro ka­mer­
sklon pre­te­ri­va­nju i ose­tljiv na po­li­tič­ke im­ ni pro­sto­ri bi­bli­o­te­ka i či­ta­o­ni­ca po­sta­ti te­sni. A ve­
pul­se, iz­ve­šta­vao sa pro­mo­ci­je knji­ge “Po­li­tič­ka isto­ li­kih sta­di­o­na i pro­stra­nih mi­tin­ga­ških pu­sta­ra u
ri­ja Voj­vo­di­ne” no­vo­sad­skog pu­bli­ci­ste Di­mi­tri­ja Bo­ Voj­vo­di­ni ta­ko je ma­lo.
a­ro­va, on bi ve­ro­vat­no ja­vio da je na pro­mo­ci­ji bi­lo
pre­ko dve hi­lja­de no­vo­sa­đa­na oku­plje­nih u sve­ča­noj (2002)
sa­li Grad­ske ku­će. Ova­ko, ne­pri­stra­sni po­sma­tra­či
i ne­u­mor­ni bro­ja­či pri­me­ti­li su da je na po­me­nu­toj
pro­mo­ci­ji bi­lo pri­sut­no pre­ko dve­sto­pe­de­set lju­di,
me­du ko­ji­ma i sam po­li­tič­ki krem autoh­to­nih no­
vo­sad­skih par­ti­ja – sa­svim do­volj­no da sve­ča­na sa­
la bu­de dup­ke pu­na i da sve­tlost sa ve­li­kih pro­zo­ra
Grad­ske ku­će osve­tli pro­stra­ni grad­ski trg.
Za onog ko po­zna­je, no­vi­nar­ski, i po­sled­njih go­
di­na sve vi­še pu­bli­ci­stič­ki rad Di­mi­tri­ja Bo­a­ro­va,
okre­nut is­to­ri­ograf­ski po­ti­snu­tim te­ma­ma po­li­tič­

154 155

Voj­vo­di­na rav­na kao Rav­na Go­ra
Ka­ko iz­gle­da pro­se­čan
voj­vo­đan­ski čet­nik?
U nje­go­vom iz­gle­du mo­ra
bi­ti ne­što ave­tinj­sko, utvar­no
i ne­re­al­no, jer on za­pra­vo i
ne po­sto­ji. On sa­mo
osni­va udru­že­nja
U
sa­li Skup­šti­ne op­šti­ne Srem­ski Kar­lov­ci na
Dan Sve­tog Sa­ve odr­ža­na je osni­vač­ka skup­
šti­na re­gi­o­nal­nog od­bo­ra Rav­no­gor­skog po­kre­ta
“Srp­ska Voj­vo­di­na”. Da bi sve bi­lo ka­ko Bog za­po­ve­
da, osni­va­nje je bla­go­slo­vio epi­skop bač­ki Va­si­li­je.
Osni­vač­ku skup­šti­nu po­zdra­vi­li su i ko­le­ge čet­ni­ci
iz Be­o­gra­da, ko­je je pred­vo­dio Dra­go­mir Bo­ško­vić.
Da čet­ni­ka ima svu­da, do­ka­za­li su i pred­stav­ni­ci
od­bo­ra u osni­va­nju iz Re­pu­bli­ke Srp­ske. Bi­lo je tu
i sta­rih čet­ni­ka đe­ne­ra­la Dra­že.
Šta se mo­že za­klju­či­ti iz ovih na­da­sve raz­ve­se­
lja­va­ju­ćih ve­sti? Naj­pre, ako je ne­ko mi­slio da Voj­
vo­di­na sa čet­nič­kim po­kre­tom ima ve­ze ko­li­ko i sa
en­gle­skom kra­lji­com, grd­no se pre­va­rio. Voj­vo­di­na
156
je za­pra­vo srp­ska kao što to ka­že ime ovog udru­že­
nja. Ono što je srp­sko mo­ra bi­ti da ima ne­ke ve­ze
sa čet­ni­ci­ma. Ovaj pro­pa­li pro­je­kat srp­skog sle­pi­la
baš bi mo­gao u Voj­vo­di­ni da ima svo­je ko­re­ne. Jer
po­zna­to je da je u Voj­vo­di­ni sve rav­no, po­zna­to je
ta­ko­đe, da je Voj­vo­đa­ni­ma sve rav­no, za­što on­da
ne bi i Rav­na Go­ra mo­gla bi­ti u Voj­vo­di­ni. A ta­mo
gde je Rav­na Go­ra ta­mo su i rav­no­gor­ci. Kad se rav­
no­gor­ci kre­ću to je on­da rav­no­gor­ski po­kret. Ta­ko
is­pa­da da su rav­no­gor­ci u stva­ri do­mo­ro­ci. Pi­ta­nje
ko su do­mo­ro­ci u Voj­vo­di­ni, mu­či­lo je na­še su­gra­
đa­ne već du­že vre­me. Sad zna­ju.
A či­me će se ba­vi­ti ta no­vo­o­sno­va­na “Srp­ska
Voj­vo­di­na”? Pa, ba­vi­će se kul­tu­rom, na­rav­no. U tu
svr­hu, “Srp­ska Voj­vo­di­na” je osno­va­la kul­tur­ni štab,
ko­ji će valj­da ima­ti vr­hov­nu ko­man­du nad svim bit­
ka­ma – kul­tur­nim, na­rav­no. Da li će u tim bit­ka­ma
bi­ti mr­tvih i ra­nje­nih, to se još ne zna. Ali su­de­ći
po sve­mu što se do­ga­đa u po­sled­njih me­sec da­na u
na­šoj pi­to­moj rav­ni­ci – po na­je­zdi udru­že­nja ko­je
uglav­nom osni­va­ju na­ši sta­ri znan­ci, i ko­ja se ba­ve
te za­šti­tom Voj­vo­di­ne od ovog, te za­šti­tom ći­ri­li­ce
od onog, te za­šti­tom srp­ske tra­di­ci­je od onog i onog
– ne­kih bi­ta­ka mo­ra bi­ti, na­rav­no od­bram­be­nih. Ili
se to na­ma pri­vi­đa ili ne­ko po­no­vo mi­sli da je na­
pad naj­bo­lja od­bra­na, a u tu svr­hu ni rav­no­gor­ska
sred­stva ni­su is­klju­če­na.
(2002)
157

Da­ni bo­la i po­no­sa
Ko­nač­no da po­sta­vi­mo i to
pi­ta­nje: ka­ko je umi­ro­vlje­ni
Sa­vez de­mo­krat­skih par­ti­ja
vas­kr­sao kao pr­vo­kla­sna
blo­kov­ska ro­ba, i za­što ­je,
ne­kad pro­pi­sno od­gur­nu­ta,
Voj­vo­đan­ska de­mo­krat­ska
opo­zi­ci­ja po­sta­la van­par­la­men­
tar­na usta­vo­tvor­na skup­šti­na
H
aj­de ko­nač­no da po­sta­vi­mo i to pi­ta­nje. Da
ga po­sta­vi­mo mi ko­ji smo sve ove go­di­ne
gle­da­li ka­ko nam raz­bu­ca­va­ju ze­mlju, ka­ko nam uni­
šta­va­ju Voj­vo­di­nu, ka­ko nas i na­še bli­žnje iz­vla­če
iz po­dru­ma i od­vo­de da dru­ge lju­de ubi­ja­mo po po­
dru­mi­ma. Da­kle, haj­de mi ko­ji smo sve ove go­di­ne
gla­sa­li pro­tiv; ne­ja­kom ru­kom za­o­kru­ži­va­li al­ter­na­
ti­vu ko­je ni­je bi­lo, sla­bi da se od­u­pre­mo efi­ka­sni­je,
da mi s ove stra­ne po­sta­vi­mo to pi­ta­nje: Da li nam
je DOS uop­šte bio po­tre­ban?
Ka­ko, mo­lim?
158
Da, upra­vo ta­ko, da li nam je bi­la po­treb­na
tvo­re­vi­na ko­ja je se­be te­škom mu­kom i, u pri­lič­noj
me­ri, po dik­ta­tu spo­lja, uka­lu­pi­la u sa­vez na­zvan
De­mo­krat­ska opo­zi­ci­ja Sr­bi­je. Od­go­vor ni iz­da­le­ka
ni­je jed­no­sta­van, ali ni­je ni ona­kav ka­kav se oče­ku­
je. Da­nas, sa ove vre­men­ske dis­tan­ce, is­po­sta­vlja
se da nam je ši­ro­ki front bor­be pro­tiv re­ži­ma bio
neo­p­ho­dan. U to­li­koj me­ri re­pre­si­van re­žim ni­je se
mo­gao me­nja­ti na obič­nim iz­bo­ri­ma, uz uobi­ča­je­no
sli­ka­nje i ru­ko­va­nje. Ali, da li se mo­gao ru­ši­ti mi­mo
ovog ko­a­li­ci­o­nog kon­cep­ta. Mo­gao je! Sa­mo što bi
u tom slu­ča­ju stva­ri mo­ra­le da se na­zo­vu pra­vim
ime­nom, a od­go­vor­nost ne bi bi­la ko­lek­tiv­na. U tre­
nut­ku ka­da je ve­ćin­sko an­ti­re­žim­sko ras­po­lo­že­nje
tra­ži­lo sa­mo pri­li­ku da se iz­li­je u ne­što što ne­će bi­ti
boj­kot i po­vla­če­nje, za­ta­ji­la je od­go­vor­nost po­li­tič­
kih li­de­ra i gra­di­te­lja stra­nač­kih stra­te­gi­ja. Grup­ni
por­tret sa pred­sed­nič­kim kan­di­da­tom bio je udob­
na start­na po­zi­ci­ja. A grup­nost omo­gu­ća­va la­ga­no
am­ne­sti­ra­nje od po­je­di­nač­ne od­go­vor­no­sti. Čvr­sto
steg­nu­ti pal­čevi pri­li­kom pot­pi­si­va­nja ko­a­li­ci­o­nog
spo­ra­zu­ma za­me­nje­ni su čvr­sto uve­za­nim in­te­re­si­
ma vla­da­nja i vla­da­lač­kih am­bi­ci­ja i, ta­ko, sa­mo što
ne iz­go­vo­ri­mo: DOS ne­ma al­ter­na­ti­vu.
Da­nas, ka­da se na ini­ci­ja­ti­vu auto­no­ma­ških li­
de­ra na­ja­vlju­je stva­ra­nje “tre­ćeg blo­ka” unu­tar vla­
da­ju­će De­mo­krat­ske opo­zi­ci­je Sr­bi­je, ne mo­že­mo da
se otrg­ne­mo uti­sku uza­lud pro­tra­će­nog vre­me­na.
Ili, još go­re, da iz­go­vo­ri­mo ta­ko ne­što kao: obič­ni
159
opo­zi­ci­o­ni opor­tu­ni­zam. Jer, šta dru­go zna­či uto­pi­
ti ono­mad for­mi­ra­ni Sa­vez de­mo­krat­skih par­ti­ja u
DOS, pa ga sad vas­kr­sa­va­ti kao blo­kov­sku ro­bu. Ili
šta dru­go zna­či ono­mad od­gur­nu­ti Voj­vo­đan­sku de­
mo­krat­sku opo­zi­ci­ju, pa je sad vas­kr­sa­va­ti kao usta­
vo­tvor­nu van­par­la­men­tar­nu skup­šti­nu.
Sa­mo gu­bit­ni­ci na­pa­da­ju vlast
To se zo­ve – kad ste u No­vom Sa­du u tro­u­glu
Ili­je Og­nja­no­vi­ća, Trg Mla­de­na­ca, Bu­le­var Mi­haj­la “Film­ske no­vo­sti” do­bi­ja­ju
Pu­pi­na – opor­tu­ni­zam. A kad ste na No­vom Be­o­gra­ no­vog di­rek­to­ra. DOS, kao,
du, on­da se to zo­ve le­ga­li­zam, čim pre­đe­te Bran­kov ne zna ni­šta o to­me da biv­ši
most, opor­tu­ni­zam po­sta­je prag­ma­ti­zam. di­rek­tor no­vo­sad­skog
Ne­ko će re­ći da je u vre­me for­mi­ra­nja DOS-a “Dnev­ni­ka”, Dra­gan Ra­de­vić,
po­je­di­nač­na sna­ga stra­na­ka bi­la ve­o­ma ma­la, a da na­da­le­ko ču­ve­ni Mi­lo­še­vi­ćev
eto da­nas, ka­ko tvr­de ana­li­ti­ča­ri, upra­vo te ma­nje pol­tron, tre­ba da upra­vlja
stran­ke do­la­ze do svo­je pra­ve sna­ge. Mo­gu­će je da
“Film­skim no­vo­sti­ma”.
tre­ba ve­ro­va­ti ana­li­ti­ča­ri­ma. Ali, tre­ba­lo bi se za­pi­
ta­ti gde po­či­va sna­ga tih ma­lih stra­na­ka. Bo­jim se Gra­đa­nin kao “pa­lo­ma
da po­či­va na tru­loj tr­go­vi­ni oko skup­štin­ske ve­ći­ne. ma­ra­mi­ca” – opor­tu­ni­sta
Tr­go­vi­ni ko­ja je za­pra­vo eufe­mi­zam za par­la­men­tar­ kao vas­pit­ni pri­mer

D
nu ko­rup­ci­ju ne­sa­gle­di­vih po­sle­di­ca.
a li je biv­ši di­rek­tor i no­vo­sad­skog “Dnev­ni­
(2002) ka”, Dra­gan Ra­de­vić, po­stao no­vi di­rek­tor
“Film­skih no­vo­sti”. Sa­ve­zna vla­da, ka­ko ka­že sa­ve­
zni se­kre­tar za in­for­mi­sa­nje Slo­bo­dan Or­lić, ni­je
ga ime­no­va­la na to me­sto. To zvu­či kao do no­va
vlast ne­ma ve­ze sa ovim skan­da­lo­znim ime­no­va­
njem čo­ve­ka ko­ji je de­vet go­di­na iz No­vog Sa­da do­
ka­zi­vao da ni­skost i pol­tron­stvo ne­ma­ju ce­nu. Me­
đu­tim, Sa­ve­zna vla­da ga i ni­je mo­gla ime­no­va­ti jer

160 161
ona ime­nu­je sa­mo ge­ne­ral­nog di­rek­to­ra Sa­ve­zne da iz­ra­đe­nog za po­tre­be svr­ga­va­nja Mi­lo­še­vi­će­vog
jav­ne upra­ve Ra­dio te­le­vi­zi­je Ju­go­sla­vi­ja i čla­no­ve re­ži­ma, is­ko­ri­šte­nog pa ba­če­nog, mo­že se ose­ti­ti
uprav­nog od­bo­ra. Ru­ko­vo­di­o­ce po­seb­nih sek­to­ra sva­ki nor­ma­lan i po­šte­ni gra­đa­nin ove ze­mlje kad
ove jav­ne usta­no­ve me­du ko­ji­ma su i “Film­ske no­ vi­di Mi­lo­še­vi­će­ve lji­ga­ve pol­tro­ne ka­ko se udob­no
vo­sti”, ime­nu­je ge­ne­ral­ni di­rek­tor, uz sa­gla­snost sme­še sa ne­ke no­ve funk­ci­ji­ce.
uprav­nog od­bo­ra. To bi, za na­iv­ne, zna­či­lo da Sa­ U sva­kom slu­ča­ju, vas­pit­na vred­nost ova­kvih
ve­zna vla­da ne­ma ni­ka­kvog uti­ca­ja na ka­drov­sku po­te­za ne­sum­nji­va je. Onim ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je sta­
po­li­ti­ku jav­nog pred­u­ze­ća ko­jem je osni­vač. Pa, za sa­va­ju ne­dvo­smi­sle­no se sta­vlja do zna­nja da se
to smo se i bo­ri­li. Mo­glo bi se u to još i po­ve­ro­va­ti opor­tu­ni­zam, pol­tron­stvo, laž, snis­ho­dlji­vost pre­
da Slo­bo­dan Or­lić ni­je re­kao još ne­što. Na­i­me, on ma vla­sti jed­no­stav­no is­pla­te. Da se ubu­du­će zna
je po­tvr­dio da me­sto di­rek­to­ra “Film­skih no­vo­sti” – sa­mo gu­bit­ni­ci na­pa­da­ju vlast.
po ko­a­li­ci­o­nom do­go­vo­ru pri­pa­da SNP-u, što sa­mo
zna­či da su sva ka­drov­ska re­še­nja pro­fi­li­sa­na i brat­ (2002)
ski po­de­lje­na. Što opet go­vo­ri da tu gde po­li­ti­ča­ri
de­le kvo­ta­ma me­sta na ko­je tre­ba da do­đu od­go­vor­
ni i vred­ni lju­di – jed­no­stav­no sre­će ne­ma. Sva­kom
nor­mal­nom ko je sa­mo jed­nom u pro­te­klih de­vet
go­di­na otvo­rio list “Dnev­nik” u ko­me je di­rek­to­ro­
vao Dra­gan Ra­de­vić, ne mo­ra se po­seb­no ob­ja­šnja­
va­ti što do­tič­ni ne za­slu­žu­je ni tra­fi­ku da dr­ži, a ka­
mo­li da di­rek­to­ru­je u ne­koj sa­ve­znoj usta­no­vi. Sva­
kom nor­mal­nom od ova­kvih ve­sti je mu­ka. Mu­ka
mu je ne od ra­znih ra­de­vi­ća (ko­ji su mu se mo­ra­li
smu­či­ti mno­go ra­ni­je) već od onih ko­ji ih, kao, ni­
su ime­no­va­li na ta me­sta, ko­ji, kao, ni­šta ne zna­ju,
ko­ji uva­ža­va­ju sud jav­no­sti, le­ga­li­zam, eks­pert­ske
kva­li­te­te, i to­me slič­no.
Da­kle, sva­ko nor­ma­lan kad pro­či­ta ova­kvu vest
mo­ra se ose­ti­ti po­put bu­da­le. Po­put pa­lo­ma pro­iz­vo­

162 163

Naft­na In­du­stri­jo – Vo­lim te
Ka­ko se je­dan do­ga­đaj od
pro­šle ne­de­lje po­ve­zao sa
jed­nim do­ga­đa­jem od pre
dve de­ce­ni­je. Ka­ko lju­bav
mo­že bi­ti sle­pa. I ka­ko iz
sve­ga to­ga pro­iz­i­la­ze
ši­fro­va­ne lju­bav­ne po­ru­ke
O
ni sta­ri­ji će se se­ti­ti, bi­lo je to ne­gde sre­di­
nom osam­de­se­tih, je­dan skan­dal pro­tre­sao
je naš ma­lo­gra­đan­sko-so­ci­ja­li­stič­ki mir. Na­i­me, sred
be­la da­na, u sred gra­da Za­gre­ba, ta­da glav­nog gra­
da So­ci­ja­li­stič­ke Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske, je­dan sre­do­
več­ni go­spo­din pro­tr­čao je uli­ca­ma Za­gre­ba pre­ko
glav­nog tr­ga go kao od maj­ke ro­đen. Bio je ok­to­bar,
hlad­no­ća je već za­vla­da­la, a go­spo­din je dok ga ni­
su ob­u­zda­li, po­kri­li će­be­tom i str­pa­li u “ma­ri­cu”,
po­na­vljao vi­ču­ći: Ja vo­lim Za­greb!
Go­to­vo sve no­vi­ne su ob­ja­vi­le fo­to­gra­fi­je ovog
in­ci­den­ta, one pri­stoj­ni­je i sa ve­ćim ti­ra­ži­ma su
stid­no me­sto do­tič­nog go­spo­di­na pre­kri­li cr­nom
na­štam­pa­nom tra­kom, a bi­lo je i onih sen­za­ci­o­na­
164
li­stič­kih ko­ji­ma lju­bav za isti­nom ni­je do­zvo­lja­va­la
ni tu ma­lu štam­par­sku laž.
Ka­ko se ka­sni­je is­po­sta­vi­lo, ili ka­ko je ne­ko hteo
da se is­po­sta­vi, sre­do­več­ni go­spo­din bio je za­pra­
vo du­šev­no po­re­me­će­na oso­ba ko­ja je umi­sli­la da
će ovim ge­stom skre­nu­ti pa­žnju na sve dra­stič­ni­je
ko­mu­nal­ne pro­ble­me gra­da Za­gre­ba, na ka­šnje­nje
tram­va­ja, plju­va­nje po uli­ci, ne­u­red­ne ko­mu­nal­ne
in­sta­la­ci­je i či­tav niz go­ru­ćih ži­vot­nih pro­ble­ma. Za­
to je ono­li­ko i vi­kao da vo­li Za­greb. U osno­vi sve­ga
sto­ja­li su lju­bav i bri­ga.
Da­nas, kad je ču­ve­na sce­na u ko­joj pred­sed­nik
Skup­šti­ne Voj­vo­di­ne Ne­nad Ča­nak ba­ca ta­blu sa nat­
pi­som RTS na ze­mlju iza nas, go­to­vo sa si­gur­no­šću
se mo­že tvr­di­ti da do­tič­ni go­spo­din iz Za­gre­ba ni­
je bio du­šev­no po­re­me­će­na oso­ba. Sme­sti­li su mu,
to je oči­gled­no.
I kod go­spo­di­na Čan­ka mo­gla se pre­po­zna­ti
ista vr­sta lju­ba­vi ko­ju je pre dva­de­se­tak go­di­na de­
mon­stri­rao go­li­ša­vi go­spo­din. I go­spo­din Ča­nak kao
da je vi­kao i po­na­vljao: Ja vo­lim Voj­vo­di­nu. I ni­ko ga
ni­je čuo. I on­da ju je mo­rao ski­nu­ti. Nju – Ta­blu. Sad
vi­di­mo da i nje­mu po­ku­ša­va­ju da sme­ste, mo­že bi­
ti isti oni iz­o­pa­če­ni umo­vi ko­ji su sme­sti­li i onom
za­gre­bo­fi­lu. Ali za raz­li­ku od svog pret­hod­ni­ka go­
spo­din Ča­nak se ne da, ume­sto da se­di i če­ka da ga
ne­ko za­tvo­ri u “ma­ri­cu” on su­tra­dan od­mah po­se­ti
NIS i sa­op­šti im da je osam­de­set po­sto NIS-a ustva­
ri NIV. Ko­me ni po­sle ovog ni­je bi­lo ja­sno da je reč
165
o lju­ba­vi ka Voj­vo­di­ni i po­ku­ša­ju da se na taj pro­
blem skre­ne pa­žnja taj je mo­gao da po­gle­da sed­ni­
cu voj­vo­đan­ske Skup­šti­ne i tu se ne­po­sred­no uve­ri
ka­ko lju­bav mo­že bi­ti sle­pa.
Do­ga­đa­ji sa NIS-om ko­ji se pred na­šim oči­ma
pre­tva­ra u NIV i sa RTS-om ko­ji se pre­tva­ra u RTV
No­vi Sad ni­su sa­mo slu­čaj­no po­ve­za­ni u vre­me­nu
i pro­sto­ru re­la­tiv­nim ak­ci­ja­ma jed­nog čo­ve­ka. Oni
su su­štin­ski po­ve­za­ni jed­nim ero­som i jed­nom bri­
gom. Ni­je spor­no da bri­gu da­nas ima­ju mno­gi, a ne­
što ma­nji broj gra­đa­na Voj­vo­di­ne ima i lju­bav, ali
pi­ta­nje se po­sta­vlja da li je reč o istim emo­ci­ja­ma
kod svih tih raz­li­či­tih lju­di. Ne­nad Ča­nak sva­ka­ko
mi­sli da nje­go­va bri­ga mo­ra bi­ti i na­ša bri­ga, ta­ko
ne­ka­ko is­pa­da po­što je on pred­sed­nik Skup­šti­ne
Voj­vo­di­ne. Ali, da li nje­go­va lju­bav mo­ra bi­ti i na­
ša lju­bav? Sum­njam.
Ove po­sled­nje ši­fro­va­ne lju­bav­ne po­ru­ke uka­
zu­ju da se tu znat­no raz­li­ku­je­mo. Uosta­lom, ka­ko
bi­ste pro­či­ta­li skra­će­ni­cu NIV?
Naft­na In­du­stri­jo, Vo­lim te – tvoj Ne­nad Ča­
nak.
(2002)
166
Po­li­tič­ka bor­ba gu­sa­na
Ko to za pra­zni­ke ra­di, ko se
uoči Vas­kr­sa pra­vi da se ni­šta
ni­je do­go­di­lo i ka­ko će se stva­ri
raz­vi­ja­ti kad za­i­sta poč­ne­mo da
ra­di­mo
K
a­da je Ste­va Pro­da­nov u ne­de­lju na mo­krin­
skoj jav­noj sce­ni na oči­gled svih oku­plje­nih
po­jeo ja­je, či­sto da se vi­di da slu­čaj­no ni­je la­ži­ra­no
ili ka­ko se u Mor­ki­nu još ka­že”švin­dlo­va­no”, pro­
gla­šen je za šam­pi­o­na 13. svet­skog pr­ven­stva u tu­
ca­nju us­kr­šnjijm ja­ji­ma u Mo­kri­nu. Se­lo Mo­krin
sme­šte­no ne­da­le­ko od Ki­kin­de po­zna­to je po svet­
skim pr­ven­stvi­ma, u bor­bi gu­sko­va ta­ko­za­va­noj
Gu­sa­ni­ja­di i onom odr­ža­nom u ne­de­lju, Svet­skom
pr­ven­stvu u tu­ca­nju far­ba­nim us­kr­šnjim ja­ji­ma –
ta­ko­zva­noj tu­ca­ni­ja­di.
Ka­ko ja­vlja­ju do­pi­sni­ci, na­kon uvod­nih bor­bi,
še­sna­est tak­mi­ča­ra, uglav­nom iz Mo­kri­na i Osto­ji­
će­va, ma­da ih je bi­lo i iz Lju­blja­ne, od­me­ri­li su ja­či­
nu svo­jih ja­ja u fi­nal­nim bor­ba­ma. U ve­li­kom fi­na­
lu sa­sta­li su se Ste­va Pro­da­nov iz Mo­kri­na i svet­ski
167
šam­pion od pre dve go­di­ne, Mi­le Ili­jin iz Osto­ji­će­
va. Ste­vi­no ja­je bi­lo je čvr­šće. Mo­krin­ča­ni, na­vi­kli
na ova­kva uz­bu­đe­nja, ni­su ovim svet­skim šam­pi­o­
ni­ma pri­da­li pre­ve­lik me­dij­ski zna­čaj.
Ali me­dij­ski zna­čaj, ba­rem u fi­na­lu pro­te­kle
ne­de­lje, do­bi­li su ak­te­ri ne­dav­ne sed­ni­ce Skup­šti­ne
Voj­vo­di­ne, tač­ni­je po­sla­ni­ci Li­ge So­ci­jal­de­mo­kra­ta
Voj­vo­di­ne ko­ji su uz­bur­kav­ši mir­nu rad­nu at­mos­fe­
ru voj­vo­đan­skog par­la­men­ta na­se­ki­ra­li po­sla­ni­ke
što je is­ho­di­lo pre­ki­dom re­dov­ne sed­ni­ce, či­ji na­sta­
vak sle­di što je pre mo­gu­će, jer je osta­lo još do­sta
ta­ča­ka dnev­nog re­da za ras­pra­vu.
Pri­met­no je da su se i go­spo­din Đor­đe Đu­kić,
pred­sed­nik Iz­vr­šnog ve­ća Voj­vo­di­ne, kao i pred­sed­
nik Skup­šti­ne Ne­nad Ča­nak, či­ji po­sla­ni­ci su i ak­te­
ri ovog in­ci­den­ta, a ko­ji, uz­gred da po­me­ne­mo, ni­je
vo­dio ovu sed­ni­cu. Da­kle, pri­met­no je da su svi jed­
no­gla­sno po­ri­ca­li bi­lo ka­kav po­li­tič­ki zna­čaj ovog
in­ci­den­ta. Ono, isti­ni za vo­lju, po­vod za in­ci­dent je
za­i­sta bio pot­pu­no ne­pri­me­ren ta­ko bur­noj re­ak­ci­
ji, ta­ko­re­ći po­vo­da go­to­vo da i ni­je bi­lo. Me­đu­tim,
stva­ri ta­ko mo­gu iz­gle­da­ti na po­vr­ši­ni, kad se ma­lo
bo­lje po­gle­da vi­di se da LSV po­ku­ša­va već du­že vre­
me da is­pro­ba svo­ju skup­štin­sku sna­gu, po­me­ni­mo
sa­mo ini­ci­ja­ti­vu za sme­nji­va­nje jed­nog pot­pred­sed­
ni­ka Iz­vr­šnog ve­ća Voj­vo­di­ne ko­ji do­la­zi iz, gle ču­
da, re­do­va Ko­a­li­ci­je Voj­vo­di­ne. Ka­ko se sa­zna­je ta
ini­ci­ja­ti­va, ko­ja je po­kre­nu­ta još pre uvo­đe­nja van­
red­nog sta­nja, ne­ma po­dr­šku ni pred­sed­ni­ka Iz­vr­
168
šnog ve­ća Voj­vo­di­ne a ni po­sla­ni­ka u Skup­šti­ni­ti­ni
Voj­vo­di­ne ko­ji do­la­ze iz re­do­va DS. Mo­žda je upra­
vo to sa­zna­nje, a ne na­ve­de­ni raz­log, bi­lo mo­tiv za
bur­nu re­ak­ci­ju po­sla­ni­ka LSV-a i za nji­ho­vu op­ser­
va­ci­ju da IV ig­no­ri­še Skup­šti­nu. Tek ka­ko bi­lo, ovo
su sa­mo na­ga­đa­nja a na ovoj jav­noj sce­ni ne­ko je
pro­gu­tao ja­je, glat­ko bez da mu je za­sta­lo, i ce­lu pri­
ču ta­ko sveo na po­li­tič­ku bor­bu gu­sa­na.
Od­lu­kom Vla­de Sr­bi­je po­ne­de­ljak po Us­kr­su
ko­ji se sla­vi po sta­rom ka­le­nda­ru, pro­gla­šen je za
ne­rad­ni dan. Vas­kršnji po­ne­de­ljak kao zva­nič­ni
ne­rad­ni dan. Ako ste u (Ve­li­ki) pe­tak kre­nu­li da u
No­vom Sa­du oba­vi­te ne­ki po­sao u ban­ci ili dru­goj
ka­kvoj usta­no­vi mo­gli ste da “po­lju­bi­te vra­ta”. Ako
ste bi­li neo­pre­zni da upi­ta­te za­što do­tič­ni ne ra­de
ri­zi­ko­va­li bi­ste iz­liv kla­sič­ne ne­tr­pe­lji­vo­sti, ili ne­
čeg ne daj bo­že go­reg. Ju­li­jan­ski, Gre­go­ri­jan­ski ili
Pr­vo­maj­ski sva­ki nam je ka­len­dar do­bar ako sadr­ži
ve­ći broj “cr­ve­nih slo­va”.
Skup­šti­na gra­da No­vog Sa­da u uto­rak (29. apri­
la), da­kle od­mah po­sle pra­zno­va­nja tre­ba da ima
no­vo, re­dov­no, za­se­da­nje. Od­bor­ni­ke če­ka raz­ma­
tra­nje za­vr­šnih iz­ve­štaja bu­dže­ta za pro­šlu go­di­nu,
ne­ko­li­ko re­gu­la­ci­o­nih pla­no­va, kon­cept re­for­me
grad­ske upra­ve, a tre­ba da se po­sta­vi i ne­ko­li­ko no­
vih čla­no­va ra­znih od­bo­ra. Za­vr­šni ra­čun bu­dže­ta
gra­da za 2002. go­di­nu po­ka­zu­je da je gra­du osta­lo
19 mi­li­o­na di­na­ra vi­ška, što i ni­je čud­no zna­ju­ći
da je re­ba­lan­som bu­dže­ta iz­vr­še­nog kra­jem go­di­
169
ne, grad na­kon ni­za go­di­na imao su­fi­cit. Pre­ma iz­
ve­šta­ju, sred­stva su ko­ri­šće­na na­men­ski, ma­da se
pri­me­ću­ju ne­lo­gič­no­sti u ras­po­re­đi­va­nju nov­ca.Re­
ci­mo ak­ci­ja “No­vi Sad bez­be­dan grad” bu­džet je ko­
šta­la ne­što vi­še od 15 mi­li­o­na di­na­ra, a pro­to­kol i
re­pre­zen­ta­ci­ja po­tr­ši­li su sko­ro 12 mi­li­o­na di­na­ra
po­re­skih ob­ve­zni­ka. Ka­ko će od­bor­ni­ci gla­sa­ti po­
sle pra­znič­nih da­na Vas­kr­sa ni­smo u mo­guć­no­sti
da vam sa­op­šti­mo jer ovaj broj zbog sle­de­ćih, pr­vo­
maj­skih pra­zni­ka, za­klju­ču­je­mo ra­ni­je, ali ako je u
po­kra­jin­skoj skup­šti­ni bi­lo mo­gu­će da ne­ko do­bi­je
iz­ne­nad­ni na­pad “bur­nog re­a­go­va­nja” jer je tu na­vi­
ku go­di­na­ma u opo­zi­ci­ji sti­cao (ob­ja­šnje­nje Ne­na­da
Čan­ka), ni­je is­klju­če­no da i od­bor­ni­ci no­vo­sad­ski
na ne­što od­re­a­gu­ju (bur­no).
(2003)
170
C-48 po­no­vo u Voj­vo­di­ni
Za ne­pu­nih de­se­tak da­na
sna­žno su kom­pro­mi­to­va­na
sva tri ina­če po­sva­đa­na auto­no­
mi­stič­ka li­de­ra; dro­ga i ma­fi­ja,
DB i ba­ha­tost
U
već po­ma­lo do­sad­nji­ka­voj dra­ma­tur­gi­ji Ha­
škog tri­bu­na­la oli­če­noj u po­zna­toj “šta mi
mo­že­te” po­zi nje­go­vog naj­po­zna­ti­jeg osum­nji­če­ni­
ka, uoči pr­vo­maj­sko-us­kr­šnjih pra­zni­ka, za­i­skri­lo
je istin­sko uz­bu­đe­nje, po­ja­vio se C-48. Za­šti­će­ni
sve­dok iz kra­je­va voj­vo­đan­skih (ne­ma te mo­du­la­ci­
je gla­sa ko­ja mo­že da sa­kri­je na­še otvo­re­ne sa­mo­
gla­sni­ke i le­pu la­lin­sku spo­ro­ću), ko­ji ne sa­mo što
je naš, već po­zna­je i mno­ge odav­de, a ka­ko iz­gle­da,
mno­gi­ma je i u ku­ći bio. Od­mah je čar­ši­ja po­če­la
da pre­bro­ja­va ko je baš tih da­na oti­šao na mo­re,
iz­ne­nad­ni slu­žbe­ni put ili ko jed­no­stav­no ni­je vi­
đen na uobi­ča­je­nim me­sti­ma u uobi­ča­je­no vre­me.
Čar­šij­ska is­tra­ga o iden­ti­te­tu za­šti­će­nog sve­do­ka
još uvek tra­je pa se re­zul­ta­ti, u in­te­re­su iste, još ne
mo­gu ob­ja­vi­ti.
171
 C-48 je kao što je po­zna­to na či­stom voj­vo­đan­
skom je­zi­ku ob­ja­snio ka­ko je po­čet­kom de­ve­de­stih
go­di­na koc­kar­ni­ca u cen­tru No­vog Sa­da “Mon­te
ro­jal” slu­ži­la ta­da­šnjem di­rek­to­ru RTV No­vi Sad
Mi­lo­ra­du Vu­če­li­ću, ta­da­šnjem glav­nom ured­ni­ku
In­fro­ma­tiv­nog pro­gra­ma Mar­ku Ke­ko­vi­ću, bra­ći
Po­pi­vo­da i još mno­gim li­ko­vi­ma sa slu­žbe­nim le­gi­
ti­ma­ci­ja­ma, za sa­stan­ke, uži­va­nje i do­go­va­ra­nje o
va­žnim stva­ri­ma et­nič­kog či­šće­nja, stva­ra­nja čvr­
ste gra­ni­ce pre­ma Hr­vat­skoj i to­me slič­no. Ona­ko
us­put C-48 se po­hva­lio da je Slu­žbi omo­gu­ćio pri­
slu­ški­va­nje pe­tro­va­ra­din­skog sve­šte­ni­ka žu­pe Sve­
tog Ro­ka Mar­ka Klja­ji­ća, tih go­di­na an­ga­žo­va­nog
u za­šti­ti pra­va Hr­va­ta i obe­lo­da­nji­va­nju sra­zme­ra
et­nič­ke čist­ke nad nji­ma, i po­čet­kom de­ve­de­stih
per­spek­tiv­nog no­vi­na­ra, a da­nas vla­sni­ka mno­gih
ti­ra­žnih ta­blo­i­da Ro­ber­ta Čo­ba­na.
Ovo us­put­no pri­zna­nje ko­je je tre­ba­lo da pot­
kre­pi auten­tič­nost osta­lih tvrd­nji go­spo­di­na C-48
go­vo­ri vi­še ne­go što že­li. Na­i­me, pr­vo pi­ta­nje sa
svim sve­do­ci­ma “po­kaj­ni­ci­ma” ko­ji do­la­ze iz Slu­žbe
uvek gla­si ko ih ša­lje, od­no­sno da li su oni za­i­sta
po­kaj­ni­ci ko­ji su ras­ki­nu­li sa svo­jom pro­šlo­šću ili
još po­ne­kad od­ra­de ne­ki po­slić za sta­rog po­slo­dav­
ca. Lo­gič­no je da­kle da se za­pi­ta­mo ka­kvu nam to
po­ru­ku C-48 ša­lje i u či­je ime.
To da je Slu­žba gran­di­o­zno kr­ši­la ljud­ska pra­
va, pri­slu­ški­va­la, mon­ti­ra­la pro­ce­se, ple­la splet­ke,
sva­đa­la stra­nač­ke li­de­re itd, na­slu­ći­vao je, znao i
172
uve­rio se sva­ki iole in­te­li­gent­ni­ji sta­nov­nik ove ze­
mlje u pro­te­klih de­se­tak go­di­na, ali kad nam ta­kva
ve­sti­ca stig­ne iz Ha­ga a po­sle nje ne usle­de ni­ka­kve
zva­nič­ne re­ak­ci­je iz do­tič­ne Slu­žbe (ko­ja ime me­nja
a ćud iz­gle­da ni­ka­da) on­da to mo­že da zvu­či kao:
pri­slu­ški­va­li smo i pri­slu­ški­va­će­mo, a za to se ne
mo­ra­mo ni­kom prav­da­ti. Ova pod­mu­kla hrid sva­
ke tran­zi­ci­o­ne mla­do­de­mo­krat­sko-is­toč­no­e­vrop­ske
ze­mlje is­kr­sla je pre­ko Ha­ga ko­nač­no i u na­šem mo­
re­u­zu, a dru­gi dan sve­do­če­nja za­šti­će­nog C-48 na
nju je na­le­teo ak­tu­el­ni pot­pred­sed­nik srp­ske Vla­de,
auto­no­maš ov­da­šnji, pred­sed­nik Re­for­mi­sta Voj­vo­
di­ne, Mi­o­drag Isa­kov. Na­i­me baš je nje­ga, na in­si­sti­
ra­nje osum­nji­če­nog SM, sve­dok na­veo kao pri­mer
ka­ko je Slu­žba pre­ko koc­kar­ni­ce “Mon­te ro­jal” kon­
tro­li­sa­la ne­ke za nju in­te­re­sant­ne lju­de. Mi­o­drag
Isa­kov po­čet­kom de­ve­de­se­tih na­la­zio se na če­lu
Ne­za­vi­snog dru­štva no­vi­na­ra Voj­vo­di­ne i na če­lu
opo­zi­ci­o­no-auto­no­ma­škog ne­delj­ni­ka “Ne­za­vi­sni”.
C-48 je ha­škoj i svet­skoj jav­no­sti pro­dao ba­ja­ti čar­
šij­ski trač ka­ko je po­ro­ci­ma sklo­ni Mi­o­drag Isa­kov
Mi­le na­vod­no pro­koc­kao po­moć So­ros fon­da na­me­
nje­nu li­stu “Ne­za­vi­sni”. Da­kle, po­me­nu­ti na­vod­ni
osmo­go­di­šnji sa­rad­nik Slu­žbe za­šti­će­ni C-48 pro­da­
je nam do­bro po­zna­tu čar­šij­sku pri­ču bez ijed­nog
no­vog de­ta­lja ko­ji bi nas uve­rio da on stvar­no zna
ne­ke či­nje­ni­ce ko­je ni­je pre­žva­ka­lo sva­ko ka­fan­sko
dru­štvo iz užeg cen­tra No­vog Sa­da.
Ak­te­ul­ni pot­pred­sed­nik srp­ske vla­de je na do­
vo­đe­nje u ve­zu DB-a i nje­go­ve lič­no­sti, pri­rod­no,
173
bio ve­o­ma ose­tljiv i u pi­sa­noj, le­po sro­če­noj iz­ja­vi Ne­nad Ča­nak zbog na­vod­nih ve­za sa Ne­na­dom Opa­
za jav­nost, pre­zen­ti­ra­noj pre­ko Agen­ci­je Be­ta, po­ či­ćem, Mi­o­drag Isa­kov zbog na­vod­ne sa­rad­nje sa
ru­čio je da ga je ra­do­zna­lost vo­di­la po ka­fa­na­ma i DB-om i Dra­gan Ve­se­li­nov zbog na­vod­ne su­kriv­nje
svim dru­gim po­ro­ci­ma ali da do DB-a i dro­ge ni­kad za sa­o­bra­ćaj­nu ne­sre­ću u ko­joj je ak­ter bio nje­gov
ni­je sti­gao. Oprav­da­nje ti­pa: ni­sam ča­sna reč. Isa­ slu­žbe­ni vo­zač. Ova spe­ci­fič­na afe­ra­ška čist­ka “voj­
kov je po­zvao Slu­žbu da ob­ja­vi sva do­si­jea o nje­mu vo­đan­skih ka­drova” ni­ka­ko ne mo­že bi­ti slu­čaj­no
ako ta­kvih ima. Me­đu­tim, BIA ću­ti kao da je DB. ko­in­ci­di­ra­na, ni­ti tvr­da po­de­lje­nost auto­no­ma­ške
Za­i­sta da li jav­nost tre­ba da zna, da li je, ko i ka­da sce­ne mo­že ima­ti raz­lo­ge sa­mo u tak­tič­kom raz­mi­
od ak­tu­el­nih po­li­tič­ra bio u sarad­nič­kim, do­bro­volj­ mo­i­la­že­nju. Po­gle­daj­te do­bro oko se­be, do sad se
nim, pri­nud­nim ili ka­kvim dru­gim od­no­si­i­ma sa C-48 već mo­rao vra­ti­ti iz Ha­ga.
slu­žbom i da li Slu­žba po­se­du­je do­si­jea o ne­kom od
njih, da li tre­ba da ih ob­ja­vi ili ba­rem da obe­lo­da­ni (2003)
nji­ho­vo po­sto­ja­nje.
U vre­me kad je pre­ko te­le­fo­na mo­glo da se pi­ta
“ta­mo gde tre­ba” da li o na­ma po­sto­ji ne­ka­kav do­si­
je, je­dan zna­ča­jan ak­ter “fo­te­lja­ško-bi­ro­krat­skog”
ru­ko­vod­stva Voj­vo­di­ne na­zvao je do­tič­ni broj i ras­
pi­tao se o svom do­si­jeu. Is­po­sta­vi­lo se da čo­vek, na­
vod­no, ne­ma do­si­je. Dr­žav­na bez­bed­nost se ni­kad
ni­je in­tre­so­va­la za nje­ga, ni­je ga pra­ti­la ni­ti pri­slu­
ški­va­la. To­li­ko o ob­jav­lji­va­nju do­si­jea.
U me­đu­vre­me­nu, po iz­ja­vama go­spo­di­na Isa­ko­
va mo­glo se na­slu­ti­ti da on sum­nja da je ova kom­
pro­mi­ta­ci­ja tem­pi­ra­na iz Voj­vo­di­ne, to jest da glav­
ni kre­a­tor ovog skan­da­la ne se­di da­le­ko od me­sta
gde je ne­kad bio ka­si­no “Mon­te ro­jal”.
Ali jed­na je stvar pro­ma­kla mno­gi­ma pa i Mi­
o­dra­gu Isa­ko­vu. Za ne­pu­nih de­se­tak da­na sna­žno
su kom­pro­mi­to­va­na sva tri auto­no­mi­stič­ka li­de­ra:

174 175

Ka­dro­vi su pro­la­zni,
li­de­ri su opa­sni
Ka­ko se zo­ve naj­ve­ća
voj­vo­đan­ska sa­pun­ska ope­ra?
P
red­sed­nik Re­for­mi­sta Voj­vo­di­ne Mi­o­drag Isa­
kov iz­ja­vio je pre ne­ki dan, go­stu­ju­ći na lo­kal­
noj no­vo­sad­skoj TV “Apo­lo” da Voj­vo­đank­si sa­vez
ne po­sto­ji. Ovo je pot­kre­pio tvrd­nja­ma da ova ši­ro­ka
ko­a­li­ci­ja prak­tič­no ne funk­ci­o­ni­še već go­di­nu i po,
a za to su po Isa­ko­vu od­go­vor­ni Li­ga so­ci­jal de­mo­
kra­ta Voj­vo­di­ne i Sa­vez voj­vo­đan­skih Ma­đa­ra.
Li­de­ri ovih stra­na­ka, na­sta­vio je da pu­ca iz te­
šog na­o­ru­ža­nja Isa­kov, su se do­bro ugne­zdi­li u Skup­
šti­ni i Iz­vr­šnom ve­ću Voj­vo­di­ne i u mno­gim op­šti­
na­ma Voj­vo­di­ne, pa im, po Isa­ko­vu, ni­je u in­te­re­su
bor­ba za auto­nom­ne voj­vo­đan­ske stva­ri. Spo­mi­njan
je tu no­stal­gič­no “jo­gurt” i pod­se­ća­lo se na to ka­ko
i od ove vla­sti gra­đa­ni ne­ma­ju ni­ka­kvu ko­rist kao
ni od one pred­hod­ne.
Ovom iz­ja­vom na­sta­vlje­na je pro­duk­ci­ja voj­
vo­đan­ske sa­pun­ske ope­re zva­ne “Ja sam naj­ve­ći
auto­no­maš i ne­ma dru­gih osim me­ne”. Voj­vo­đan­
176
ski sa­vez je ši­ro­ki front po­li­tič­kih stra­naka (par­la­
men­tar­nih i van­par­la­men­tar­nih), ne­vla­di­nih i svih
dru­gih or­ga­ni­za­ci­ja (ima ih de­vet­na­est) for­mi­ran u
av­gu­stu 2001. go­di­ne. Ve­o­ma slo­bod­no kon­ci­pi­ran
i kraj­nje la­ba­vo ve­zan. On je pre sve­ga stra­te­škog
ka­rak­te­ra i cilj mu je da oku­pi sve su­bjek­te iskre­
no za­in­te­re­so­va­ne za auto­no­mi­ju Voj­vo­di­ne. U taj
sa­vez vas uklju­ču­je vla­sti­to de­lo­va­nje i mi­šlje­nje a
is­klju­ču­je ta­ko­đe vla­sti­to an­ti­a­u­to­no­ma­štvo i kon­
tra-voj­vo­đan­ski sta­vo­vi.
Voj­vo­đan­ski sa­vez, ta­ko ši­ro­ko shva­ćen, je imao
pro­ble­ma u ra­du, od­no­sno pro­fil nje­go­vog de­lo­va­
nja ni­je ja­sno de­fi­ni­san, jer on ni­je cen­tra­li­zo­van,
ni­ti je iz­bor­na ko­a­li­ci­ja ko­ja de­lu­je po ko­he­zi­o­nim
si­la­ma kvo­ta i po­de­le iz­bor­nog ple­na. Dru­gi pro­
blem nje­go­vog de­lo­va­nja je sa­stav. Na­i­me, on je sa­
sta­vljen od su­bje­ka­ta ko­je raz­li­čit po­li­tič­ki po­lo­žaj
te­ra u raz­li­či­tu po­ne­kad čak i su­prot­nu lo­gi­ku de­
lo­va­nja, jer stran­ke ko­je par­ti­ci­pi­ra­ju u vla­sti bez
ob­zi­ra na kom ni­vou ima­ju če­sto dru­ga­či­ji tak­tič­ki
pri­stup po­je­di­nim pi­ta­nji­ma. Ono što mno­gi pre­
vi­đa­ju je či­nje­ni­ca da je upra­vo ova­kva tvo­re­vi­na,
ka­kva je Voj­vo­đan­ski sa­vez, je­di­na al­ter­na­ti­va li­der­
skoj su­je­ti vo­đa tzv. autoh­to­nih voj­vo­đan­skih par­
ti­ja, ali upra­vo ova su­je­ta mo­že naj­vi­še i da ugro­zi
de­lo­va­nje ova­kvog sa­ve­za.
Od­go­va­ra­ju­ći na kon­sta­ta­ci­je Isa­ko­va pred­sed­
nik SVM-a Jo­žef Ka­sa kon­sta­tu­je da u ra­du Sa­ve­za
ima pro­ble­ma, ali da za to ni­je kri­va nje­go­va stran­
177
ka, već upra­vo Isa­kov ko­ji je svo­jim sta­vo­vi­ma kom­
pro­mi­to­vao rad ove ali­jan­se. Pri tom je Ka­sa po­ja­
snio da mi­sli na Isa­ko­vlje­vu po­dr­šku Ko­štu­ni­ci kao
pred­sed­nič­kom kan­di­da­tu.
Naj­bo­lji od­go­vor Isa­ko­vu da­lo je pred­sed­ni­štvo
Voj­vo­đan­skog sa­ve­za za­ka­zav­ši svo­ju sed­ni­cu za 15.
maj. Pred­se­da­va­ju­ći ope­ra­tiv­noj ko­or­di­na­ci­ji Voj­vo­
đan­skog sa­ve­za, pred­sed­nik Skup­šti­ne Voj­vo­đan­
skog po­kre­ta Slo­bo­dan Bu­da­kov ko­ji je i za­ka­zao
sed­ni­cu za no­vo­sad­ski “Gra­đan­ski list” ka­že: “Ni­je
spor­no da Li­ga so­ci­jal­de­mo­kra­ta Voj­vo­di­ne, Sa­vez
voj­vo­đan­skih Ma­đa­ra i Re­for­mi­sti Voj­vo­di­ne spa­
da­ju me­đu vo­de­će stran­ke, ali ne bi bi­lo do­bro da
Sa­vez do­zvo­li da se me­đu­par­tij­ska pre­pu­ca­va­nja iz­
me­đu jed­ne, dru­ge ili tre­će stran­ke od­ra­ze na stra­
te­ške ci­lje­ve ovog sa­ve­za a to je ostva­ri­va­nje pu­ne
auto­no­mi­je Voj­vo­di­ne.”
Ne bi bi­lo do­bro, ali po­sle kon­ti­nu­i­ra­nog pre­
pu­ca­va­nja u jav­no­sti ko­je je odav­no po­sta­lo deo lo­
kal­nog po­li­tič­kog fol­klo­ra, te­ško da se ta­ko ne­što
iz­beg­ne. Na­i­me, pi­ta­nje je da li iko od li­de­ra ima
ta­pi­ju na ide­ju auto­no­mi­je, kao što je pi­ta­nje či­me
se to do­ka­zu­je lo­jal­nost toj ide­ji i šta se po­sti­že ako
se po­li­tič­ki kon­ku­rent bla­ti.
Voj­vo­đan­ski sa­vez ako ima pro­ble­ma u funk­ci­
o­ni­sa­nju on­da ih ima upra­vo zbog to­ga što ne­ki­ma
ni­je ja­sno da mo­ra po­sto­ja­ti stra­te­ški mi­ni­mum is­
pod ko­jeg, ko za­đe vi­še, jed­no­stav­no ne sto­ji u auto­
no­ma­škom blo­ku, ne za­to što ga ne­ko iz tog blo­ka is­
178
klju­ču­je, već za­to što ga gra­đa­ni ne­će pre­po­zna­ti kao
ta­kvog. O tom stra­te­škom mi­ni­mu­mu, o tom okvi­ru
za sli­ku sa auto­no­mi­jom ni­ko ne že­li da pro­go­vo­ri,
ni­ti da jav­no ocr­ta nje­go­ve obri­se. Sve se, kao ne­što,
pod­ra­zu­me­va. A pod­ra­zu­me­va se upra­vo zbog to­
ga da bi se u sva­kom mo­men­tu mo­gao stra­te­ški cilj
za­me­ni­ti ne­kim tre­nut­nim li­der­skim ili par­tij­skim
ine­ter­som pred­sta­vlja­ju­ći ga kao glav­ni cilj.
Bez ovog jav­no ob­zna­nje­nog i ve­ri­fi­ko­va­nog
okvi­ra, bez da se oslu­šne jav­ni puls i da se u in­ter­
ak­ci­ji sa bi­lom voj­vo­đan­ske jav­no­sti pro­iz­ve­de je­
dan jed­no­sta­van stra­te­ško-pro­gram­ski kre­do, ne­će
se uči­ni­ti ni­šta. Li­de­ri auto­no­ma­ški su po­sva­đa­ni.
Pa, šta? Ne tre­ba oni da spa­va­ju u is­toj po­ste­lji. Ne
tre­ba oni ni da pro­go­vo­re reč iz­me­đu se­be, ako im
je mr­sko. Ali mo­ra­ju, zbog gra­đa­na Voj­vo­di­ne, na
ko­ju se to­li­ko če­sto po­zi­va­ju da za­jed­no iz­bo­re mi­ni­
mum. To i lo­gič­ki i stra­te­ški i prak­tič­no do­la­zi pre
sva­ke bor­be oko po­de­le vla­sti, funk­ci­ja i ka­dro­va­nja.
U Voj­vo­di­ni već po­sto­ji jed­na stran­ka ko­ja mi­sli da
je za Voj­vo­di­nu naj­va­žni­je da uva­li svo­je “ka­dro­ve”
u struk­tu­ru vla­sti. Pa kad ne­što pri­go­vo­ri­te oni vam
od­go­va­ra­ju da Voj­vo­di­na ni­je za­o­bi­đe­na jer nje­ni
pred­stav­ni­ci (li­ca ro­đe­na na nje­noj te­ri­to­ri­ji) uče­
stvu­ju u to­me i to­me. Ka­dro­va­lo se i pre na ovim
pro­sto­ri­ma i uvek se isto za­vr­ša­va­lo. I za­to, stra­te­gi­
ja i in­sti­tu­ci­je su sve, ka­dro­vi su efe­mer­ni.
(2003)
179

Na­lju­tio se La­la na se­lo
Ću­ti i ne pljuj po uli­ci, ono
što ti se po­nu­di uzmi i ka­ži
či­ki hva­la le­po. To bi da­nas bi­lo
po­na­ša­nje auto­no­ma­ša ko­je bi
pri­zna­la i po­hva­li­la pre­sto­ni­ca
K
ad se La­la na­lju­ti na se­lo, ka­že po­zna­ti vic,
on sa­zo­ve kon­fe­ren­ci­ju za štam­pu uzme “Sa­
blju” i sam se­bi od­se­če onu stvar. Ta­ko La­la na­u­di
ce­lom se­lu a svo­joj So­si (stran­ci) naj­vi­še. Da li na­u­
di i se­bi, pi­ta­te se vi? Za­vi­si. Po­sle ta­kvih eg­zi­bi­ci­
ja La­la do­la­zi u opa­snost da ga ne­ki u se­lu na­zo­vu
kri­ti­ze­rom ili “opo­zi­ci­jom na vla­sti.”
Upra­vo je kao “opo­zi­ci­o­nar­stvo na vla­sti” oka­
rak­te­ri­sao li­der Li­ge so­ci­jal­de­mo­kra­ta Voj­vo­di­ne
Ne­nad Ča­nak, po­na­ša­nje li­de­ra Re­for­mi­sta Voj­vo­
di­ne Mi­o­dra­ga Isa­ko­va ko­ji je na be­o­grad­skoj kon­
fe­ren­ci­ji za štam­pu u Vla­di Sr­bi­je bio ma­lo kri­tič­ki
na­stro­jen.
“Ako mi­sle – Isa­kov i osta­li – da ovo što se do­ga­
đa ne va­lja, zbog če­ga ne pod­ne­su ostav­ku na svo­je
funk­ci­je u Vla­di, a ne da se po­na­ša­ju kao opo­zi­ci­ja
180
u vla­sti. To je u naj­ma­nju ru­ku ne­mo­ral­no”, zbo­rio
je Ča­nak na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re odr­ža­noj po­
čet­kom ne­de­lje u No­vom Sa­du.
Za­što je ne­mo­gu­će bi­ti u Vla­di i kri­ti­ko­va­ti njen
rad. Da li je kri­ti­ka iz­raz sin­dro­ma “U ca­ra Tra­ja­na
ko­zje uši” ili onog “Na la­kat bi pro­go­vo­rio”. Uisti­nu
mi ni­smo mno­go sa­zna­li od onih ko­ji kri­ti­ku­ju rad
Vla­de, taj dis­kurs zvan “ot­kud ja u lo­šem dru­štvu”
vi­še li­či na ne­ku iz­bor­nu pred­i­gru (pe­ting pre elek­
to­ris), ko­ja tre­ba da nas po­zi­ci­o­ni­ra is­pred na­ših
po­ten­ci­jal­nih pro­tiv­ni­ka.
A da li je ova­kvo po­na­ša­nje La­le smi­sle­no ili ne,
da li ima re­zul­ta­ta ili ne, za­vi­si pre sve­ga od zna­če­
nja iz­ra­za “ona stvar”. Ako je “ona stvar” ova na­ša
stvar on­da, So­so, ne­ma ti po­mo­ći.
A ona stvar, ova na­ša stvar, po­če­la je iz­ne­na­da
ne­ve­ro­vat­no da za­ni­ma pre­sto­nič­ke me­di­je. Po­zna­ti
ko­lum­ni­sta jed­nog po­zna­tog ne­delj­ni­ka ja­ko se na­
se­ki­rao zbog bez­o­bra­zlu­ka pred­sed­ni­ka Skup­šti­ne
Voj­vo­di­ne i nje­go­vo po­na­ša­nje upo­re­dio sa po­na­ša­
njem Vo­ji­sla­va Šešelja, “U pi­ta­nju je, ina­če, ista vr­sta
lju­ba­vi pre­ma skan­da­lu, ista raz­me­tlji­vost, isti smi­
sao za hu­mor... (kao Šešeljev, da­ka­ko)”. Zna­či kad
god po­gle­da­mo Ne­na­da Čan­ka tre­ba da se se­ti­mo
Vo­ji­sla­va Šešelja, tre­ba da se upla­ši­mo, zgro­zi­mo i
okre­ne­mo gla­vu na dru­gu stra­nu. Naj­bo­lje bi bi­lo
da ni­kad vi­še i ne po­gle­da­mo Ne­na­da Čan­ka, ta­ko
mi­sli naš ko­lum­ni­sta, strog i pra­ve­dan. Pi­tam se
sa­mo, a znam da ću zvu­ča­ti kao da go­vo­rim pre­ko
181
“one stva­ri” (opet ta stvar), da li je skan­da­lo­zno an­ vla­sti ko­ji su im na­vod­no po­ma­ga­li. U si­tu­a­ci­ji kad
ti­mi­li­ta­ri­stič­ko de­mon­stri­ra­nje po­me­nu­tog Čan­ka ne­ma in­sti­tu­ci­ja, kad me­di­ji ra­de u mut­nom me­đu­
da­ti­ra­no u da­le­ku 1991. go­di­nu deo te “ina­če iste vr­ pro­sto­ru stal­no na mar­gi­ni mo­ći je­di­no što re­al­no
ste lju­ba­vi pre­ma skan­da­lu” i da li je “isti smi­sao za mo­že da pre­su­di i je­ste go­la moć. Ta­mo gde je ona
hu­mor” pro­ve­ja­vao kroz tek­sto­ve po­me­nu­tog Čan­ kon­cen­tri­sa­na, ta­mo će iz­gle­da­ti kao da ima ne­ke
ka ko­je je svo­je­vre­me­no ob­ja­vlji­vao ko­lum­ni­stov ne­ na­de. A ne­će je bi­ti, jer va­đe­nje iz kri­ze po­mo­ću
delj­nik. Ako je­ste, što smo ga tr­pe­li to­li­ke go­di­ne, kon­cen­tra­ci­je mo­ći li­či na min­ha­u­ze­nov­ski trik po­
nje­ga, re­pli­ku Vo­ji­sla­va Še­še­lja u opo­zi­ci­o­nim i još vla­če­nja za vla­sti­ti per­čin.
auto­no­ma­škim re­do­vi­ma. Ako ni­je, ka­ko to pre­ko Voj­vo­di­na bi mo­gla da iz­mak­ne ovom kru­gu
no­ći po­sta­de od Ne­na­da Vo­ja? mo­ći gra­de­ći imidž in­sti­tu­ci­o­nal­no ospo­so­blje­ne
Ne tre­ba bi­ti pre­te­ra­no sklon po­li­tič­koj ana­li­ za­jed­ni­ce, sa Skup­šti­nom ko­ja zna šta ho­će, po­sla­
ti­ci pa da se stra­te­gi­ja sro­za­va­nja ugle­da ide­je auto­ ni­ci­ma ko­ji zna­ju da pred­sta­vlja­ju one ko­ji su ih bi­
no­mi­je Voj­vo­di­ne pre­ko kom­pro­mi­to­va­nja nje­nih ra­li, i ko­ji ne ću­te kad tre­ba re­a­go­va­ti.
naj­i­stak­nu­ti­jih po­li­tič­kih eks­po­ne­na­ta pro­va­li. Pre­
sto­nič­ki me­di­ji se­i­re nad obi­la­tim raz­mi­ri­ca­ma ta­ (2003)
ko­zva­nih auto­no­ma­ških li­de­ra, spr­da­ju se sa Voj­vo­
đan­skim sa­ve­zom, ču­de se gde je ne­stao voj­vo­đan­
ski gra­đan­ski šlif. Ću­ti i ne pljuj po uli­ci, ono što ti
se po­nu­di uzmi i ka­ži či­ki hva­la le­po. To bi da­nas
bi­lo po­na­ša­nje auto­no­ma­ša ko­je bi pri­zna­la i po­hva­
li­la pre­sto­ni­ca. Ovo je go­di­na u ko­joj će mo­ra­ti da
se pi­še no­vi Ustav Sr­bi­je, da se do­ne­se no­vi Iz­bor­ni
za­kon po­sle ko­jeg će sva­ka­ko usle­di­ti naj­ve­ro­vat­ni­je
op­šti iz­bo­ri, to je valj­da svi­ma ja­sno. Start­ne po­zi­ci­
je se pri­pre­ma­ju a vre­me do iz­bo­ra tre­ba is­ko­ri­sti­
ti da se što bo­lje ovla­da teh­ni­kom upro­pa­šta­va­nja
pro­tiv­ni­ka. Is­fa­bri­ko­va­ne afe­re sa­mo če­ka­ju i usko­
ro će ce­la Sr­bi­ja vr­ve­ti od ra­znih raz­ra­ču­na­va­nja sa
pri­vred­nim i osta­lim kri­mi­nal­ci­ma i sa lju­di­ma u

182 183

O jed­noj be­o­grad­skoj pa­ra­no­ji
Ka­ko je voj­vo­đan­sko pi­ta­nje
uje­di­ni­lo pre­sto­nič­ke me­di­je
D
a li Voj­vo­di­na ima eks­klu­ziv­no pra­vo na auto­
no­mi­ju? Da li je “voj­vo­đan­sko pi­ta­nje” uop­
šte pra­vo pi­ta­nje ili je reč o mi­sti­fi­ka­ci­ji, po­li­tič­koj
da­ka­ko. To je da­nas, mi­sle ne­ki, pra­vo pi­ta­nje a ne
ka­kva i ko­li­ka auto­no­mi­ja je po­treb­na Voj­vo­di­ni.
Po mi­šlje­nju eko­no­mi­ste, li­ber­ti­jan­ca, pred­sed­ni­
ka Pro­gram­skog sa­ve­ta Cen­tra za li­be­ral­no-de­mo­
krat­ske stu­di­je, Bo­ška Mi­ja­to­vi­ća, iz­ne­tom u član­
ku ob­ja­vlje­nom u april­skom bro­ju re­vi­je “Pri­zma”,
Voj­vo­di­na ne­ma ute­me­lje­no pra­vo na auto­no­mi­ju,
ona even­tu­al­no mo­že po­sta­vi­ti ne­ka­kav su­bjek­ti­van,
na že­lji za­sno­van zah­te­v. Auto­no­ma­ško pi­ta­nje je
da­kle, kva­zi pi­ta­nje ko­je slu­ži po­li­ti­kant­skim svr­ha­
ma – ka­ko se iz auto­ro­vog tek­sta mo­že za­klju­či­ti
– “Čan­ka i dru­go­va”.
Ne tre­ba da ču­di kad ne­ki do­sled­ni li­ber­ti­jan­
ski mi­sli­lac, ko­ji dr­ža­vu no­zi­kov­ski shva­ta kao noć­
nog ču­va­ra, sma­tra da ne­ma smi­sla noć­nom ču­va­
ru ogra­ni­ča­va­ti stra­žar­sku ru­tu. U ta­kvoj dr­ža­vi i
184
ko­lek­tiv­no pra­vo ne­ka­kve gru­pe gra­đa­na ko­ji su sta­
nov­ni­ci iste te­ri­to­ri­je, za­pra­vo ne mo­že da eg­zi­sti­ra
jer ni jed­no ko­lek­tiv­no pra­vo, za do­sled­nog li­ber­ti­
jan­ca, ne eg­zi­sti­ra. Da­kle, ne mo­ra da ču­di što ne­ko
pi­ta­nje auto­no­mi­je, ne sma­tra te­o­rij­ski i prak­tič­no
odr­ži­vim. Ali ču­di ne­što dru­go. Dva ne­delj­ni­ka iz
pre­sto­nog Be­o­gra­da, je­dan što iz­la­zi sred ne­de­lje a
dru­gi ne­za­vi­san, objek­ti­van i kri­ti­čan, dva ne­delj­
ni­ka to­li­ko raz­li­či­ta i kon­cep­cij­ski i stil­ski, dva ne­
delj­ni­ka na či­jem če­lu sto­je raz­li­či­te, čak du­hov­no
su­prot­ne, ured­nič­ke lič­no­sti, da­kle dva po sve­mu
su­prot­sta­vlje­na no­vi­nar­ska i iz­da­vač­ka sti­la na­šla su
pro­šle ne­de­lje za­jed­nič­ku do­dir­nu tač­ku, oba gla­si­
la ob­ja­vi­la su ili bo­lje re­ći pre­štam­pa­la tekst Bo­ška
Mi­ja­to­vi­ća. Kad se de­si ta­kva ko­in­ci­den­ci­ja, čo­vek
uvek mo­ra da se za­pi­ta šta je to­li­ko odu­še­vi­lo ured­
nič­ke umo­ve te su po­seg­nu­li za re­prin­tom re­če­nog
tek­sta? Bi­će da je vi­še od pre­ci­zno­sti i oštre ar­gu­
men­ta­ci­je pre­štam­pa­če tek­sta odu­še­vio sle­de­ći za­
klju­čak: “Ve­ru­jem da ne po­sto­je ozbilj­ni objek­tiv­ni
raz­lo­zi za ute­me­lje­nje asi­me­trič­ne auto­no­mi­je ili,
čak, re­pu­bli­ke Voj­vo­di­ne. Su­bjek­ti­van raz­log – da
zna­tan broj gra­đa­na Voj­vo­di­ne že­li (ume­re­nu) auto­
no­mi­ju – sva­ka­ko pred­sta­vlja či­nje­ni­cu ko­ja se ne
mo­že za­ne­ma­ri­ti u po­li­tič­kom ži­vo­tu. Na­dam se,
sa­mo, da is­klju­či­vi osnov te že­lje ni­je se­bič­na te­žnja
da se pla­ti ma­nji po­rez za­jed­nič­koj dr­ža­vi. Na kra­ju,
ve­ru­jem da ne­ma sum­nje da bi re­a­li­za­ci­ja ra­di­kal­
nih pro­gra­ma a la Ča­nak/Li­ga do­ne­la ne­po­treb­nu
šte­tu i Voj­vo­di­ni i Sr­bi­ji.”
185
 Lep za­klju­čak, či­sto te­o­rij­ski pot­ko­van, bez ika­
kvih po­li­tič­kih zad­njih na­me­ra i sa­mo je po­tre­ba
za ši­re­njem isti­ne na­te­ra­la ured­ni­štvo dva go­re­po­
me­nu­ta ne­delj­ni­ka da mul­ti­pli­ku­ju nje­gov uti­caj.
Sad ti bu­di za ne­što dru­go sem “su­bjek­tiv­nih raz­lo­
ga” od­mah ćeš po­sta­ti ne­ko sa “ra­di­kal­nim pro­gra­
mom” da­kle, šte­to­či­na “a la Ča­nak”.
Bi­lo bi kraj­nje ne­pri­me­re­no da ov­de de­talj­no
pre­pri­ča­va­mo ar­gu­men­ta­ci­ju iz­ne­se­nu u član­ku
Bo­ška Mi­ja­to­vi­ća, ipak re­ci­mo sa­mo ukrat­ko da
se ona svo­di na po­bi­ja­nje tri na­vod­no ključ­na ar­gu­
men­ta auto­no­mi­stič­kih do­ka­zi­va­nja a to su isto­rij­
ski raz­log, kul­tur­ni raz­log i eko­nom­ski raz­log. Sva
tri raz­lo­ga Mi­ja­to­vić se­če kao Sa­bljom. Isti­na je da
u ne­kim ras­pra­va­ma o auto­no­mi­ji Voj­vo­di­ne eg­zi­
sti­ra­ju ova tri raz­lo­ga ali je isti­na da se oni če­sto,
na­ro­či­to od strane cen­tra­li­sta, ka­ri­ki­ra­ju i sim­pli­
fi­ku­ju. Ta­ko do­la­zi­mo do na­ka­rad­nih tvrd­nji ko­je
vi­še pe­va­ju ne­go što go­vo­re ti­pa: “ima­li smo mi
ne­kad auto­no­mi­ju”, “mno­go smo mi kul­tur­ni­ji od
onih ta­mo do­le” i već po­zna­tu “tač­ku na pljač­ku”.
Autor ih, ova­ko is­ka­ri­ki­ra­ne i sim­pli­fi­ko­va­ne iz­la­že,
a on­da nad­moć­no ras­kla­pa i po­bi­ja. To se u sred­njo­
škol­skim udž­be­ni­ci­ma zo­ve “gre­ška la­žnog pi­ta­nja”
i po­zna­ta je lo­gič­ka gre­ška ko­ja šver­cu­je la­žne sta­
vo­ve u su­ge­stiv­na pi­ta­nja. Bi­lo bi po­put vi­ja­nja sop­
stve­nog re­pa po­bi­ja­ti Mi­ja­to­vi­će­ve ar­gu­men­te, jer
se oni od­no­se na raz­lo­ge ko­ji ni­su do­bro in­ter­pre­ti­
ra­ni. A po­red to­ga, to ni­su je­di­ni raz­lo­zi ko­ji mo­gu
186
bi­ti na­ve­de­ni u pri­log te­zi o ute­me­lje­no­sti zah­te­va
za eks­klu­ziv­nom auto­no­mi­jom Voj­vo­di­ne. To što
pro­gram­ski do­ku­men­ti po­je­di­nih par­ti­ja ne sa­dr­že
ne­ku ar­gu­men­ta­ci­ju ne zna­či da ona ne po­sto­ji i da
je ni­je mo­gu­će ko­li­ko su­tra po­li­tič­ki ope­ra­ci­o­na­li­
zo­va­ti. Pro­gram­ski do­ku­men­ti su i ta­ko prag­ma­tič­
ko-po­li­tič­ka stvar sklo­na me­nja­nju.
Uvek kad se sret­ne­mo sa ova­kvom vr­stom na­
vod­nih po­bi­ja­nja “sa vi­so­ka” mo­ra­mo se za­pi­ta­ti za­
što ona iz­gle­da­ju kao dim­na za­ve­sa ko­ja tre­ba da
pri­kri­je pra­vo sta­nje stva­ri. Na­i­me, tre­ba se za­pi­ta­ti
za­što iz­ve­sni po­li­tič­ki slo­je­vi po­sta­ju ner­vo­zni pri
po­me­nu baš auto­no­mi­je Voj­vo­di­ne? Mo­der­na ide­
ja auto­no­mi­je ne do­vo­di u pi­ta­nje funk­ci­o­ni­sa­nje
dr­ža­ve, ne ne­gi­ra fi­skal­nu ili ka­kvu dru­gu funk­ci­ju
cen­tral­ne dr­ža­ve, ona sa­mo iz­mi­če tlo pod no­ga­ma
ide­ji na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve, či­ne­ći je bes­po­treb­nom, ot­
kri­va­ju­ći njoj ima­nent­nu et­no-kul­tur­nu ne­pra­vič­
nost, ra­za­ra­ju­ći njen agre­siv­no-ve­ćin­ski na­ci­o­nal­
ni po­ten­ci­jal. Za­to ide­ja auto­no­mi­je Voj­vo­di­ne ima
pro­tiv­ni­ke upra­vo u onim ver­ni­ci­ma, na­ci­o­nal­nim
i na­ci­o­na­li­stič­kim, ko­ji­ma je is­klju­či­vo na­ci­o­nal­ni
kva­sac ono od če­ga se me­si dr­žav­no te­sto. Za­to se
li­ber­ti­ja­nac Mi­ja­to­vić kad ne­gi­ra le­gi­tim­nost Skup­
šti­ne Voj­vo­di­ne (...”stran­ke ko­je ne­ma­ju od­go­va­ra­ju­
će upo­ri­šte u bi­rač­kom te­lu do­bi­še po­lo­vi­nu po­sla­ni­
ka u skup­šti­ni Voj­vo­di­ne i sad se hva­le na­vod­nom
po­li­tič­kom le­gi­tim­no­šću”...) dr­ži ru­ku pod ru­ku sa
po­kra­jin­skim de­sniča­ri­ma ko­ji pre­bro­ja­va­ju­ći man­
187
da­te po­sla­ni­ka po na­ci­o­nal­no-krv­nim gru­pa­ma za­
klju­ču­ju da Skup­šti­na Voj­vo­di­ne ni­je srp­ska, što će
re­ći ni­je ni le­gi­tim­na.

(2003)
Od na­rod­ne ini­ci­ja­ti­ve
do re­fe­ren­du­ma
Ne­kom je na ovoj vru­ći­ni
pa­la na pa­met ge­ni­jal­na ide­ja:
da ši­rom na­še po­kra­ji­ne pri­ku­
plja pot­pi­se za ini­ci­ja­ti­vu za pre­
vre­me­ne po­kra­jin­ske iz­bo­re. U
šta se to mo­že iz­ro­di­ti i ko­me
mo­že do­bra do­ne­ti

A ko ne­ko ob­ne­vi­deo od ove trop­ske vru­ći­ne,

ob­li­ven zno­jem, za­lu­ta u mon­ta­žni obje­kat
biv­še Me­sne kan­ce­la­ri­je “Pe­tro­va­ra­din” mo­že mu
se de­si­ti da na plus 32 ste­pe­na cel­zi­ju­sa po­sta­ne
pot­pi­snik gra­đan­ske ini­ci­ja­ti­ve. Da­kle, ini­ci­ja­tor
i to ve­o­ma gra­đan­ski. Isto se mo­glo de­ša­va­ti ce­le
pro­te­kle ne­de­lje i ži­te­lji­ma dru­gih voj­vo­đan­skih op­
šti­na. Po in­for­ma­ci­ja­ma sa­mih or­ga­ni­za­to­ra ove ak­
ci­je u svim voj­vo­đan­skim op­šti­na­ma pro­šlog po­ne­
delj­ka po­če­lo je pri­ku­plja­nje pot­pi­sa za po­kre­ta­nje
“gra­đan­ske ini­ci­ja­ti­ve” a za ras­pi­si­va­nje van­red­nih
iz­bo­ra za Skup­šti­nu Voj­vo­di­ne.

188 189
 Iza ove ak­ci­je na­vod­no sa­mo “lo­gi­stič­ki” sto­ji
Srp­ski na­rod­ni po­kret “Sve­to­zar Mi­le­tić”, ko­ji na­
vod­no mo­že (ima sna­ge, ljud­stva i sred­sta­va ma­te­
ri­jal­nih) ova­ko ne­što da or­ga­ni­zu­je u op­šti­na­ma
ši­rom Voj­vo­di­ne. Pre ne­go što se po­za­ba­vi­mo pi­
ta­njem ko je to mo­gao do­ći na ova­ko in­ge­ni­o­znu
ide­ju tre­ba da ob­ja­sni­mo šta je za­pra­vo “gra­đan­ska
ini­ci­ja­ti­va”.
Gra­đan­sku ini­ci­ja­ti­vu de­fi­ni­še Za­kon o na­rod­
nim ini­ci­ja­ti­va­ma a u skla­du sa njim Član 31. Sta­tu­
ta AP Voj­vo­di­ne ka­že: “ Pra­vo pred­la­ga­nja od­lu­ka
i op­štih aka­ta ko­je do­no­si Skup­šti­na ima­ju Iz­vr­šno
ve­će, sva­ki po­sla­nik, skup­šti­ne op­šti­ne ili naj­ma­nje
7.000 bi­ra­ča.”
Da­kle, ini­ci­ja­ti­vu o ras­pi­si­va­nju pre­vre­me­nih
skup­štin­skih iz­bo­ra svo­jim pot­pi­som tre­ba da “ove­
ri” naj­ma­nje 7.000 gra­đa­na sa te­ri­to­ri­je Voj­vo­di­ne
i on­da će ona, po si­li Sta­tu­ta, mo­ra­ti bi­ti uvr­šte­na
u dnev­ni red za­se­da­nja Skup­šti­ne Voj­vo­di­ne. Ali,
ove pot­pi­se ini­ci­ja­tor mo­ra da pri­ku­pi u ro­ku od
ne­de­lju da­na, a skup­štin­ske slu­žbe pre pri­hva­ta­nja
ini­ci­ja­ti­ve mo­ra­ju da pro­ve­re va­lid­nost pot­pi­sa. Za
to im ni­je pro­pi­sa­no vre­me pa ka­ko re­če se­kre­tar
Skup­šti­ne Voj­vo­di­ne go­spo­đa Ma­ri­ja Že­kić “po­stu­
pak pro­ve­re 7.000 pot­pi­sa ve­ro­vat­no će tra­ja­ti ma­
lo du­že”.
Raz­log za ovu let­nju ak­ci­ju lo­gi­sti­ča­ri iz “Sve­
to­za­ra Mi­le­ti­ća” pro­na­šli su u na­vod­noj ne­le­gi­tim­
no­sti voj­vo­đan­ske Skup­šti­ne i vla­sti uop­šte. Ona
190
(ta vlast) do­bi­je­na je na “re­fe­ren­dum­skim iz­bo­ri­ma
2000. go­di­ne”. Ako se do­bro raz­u­me pret­hod­na
fra­za pret­po­sta­vlja se da to “re­fe­ren­dum­ski” zna­či
da se gla­sa­lo pro­tiv Mi­lo­še­vi­ća i nje­go­vog re­ži­ma,
a ne za ne­što po­zi­tiv­no kao što je na­pri­mer SNP
“Sve­to­zar Mi­le­tić” ili ne­što to­me slič­no. Iz tog “re­
fe­ren­dum­skog” sle­pi­la pro­is­te­kle su i mno­ge dru­ge
ne­vo­lje ove Skup­šti­ne, nje­na sklo­nost je­zi­ci­ma ma­
nji­na, ne­pa­tri­ot­ska sa­rad­nja sa su­sed­nim ze­mlja­ma
u re­gi­o­nu i to­me slič­no.
Po­ja­vlji­va­nje ove ini­ci­ja­ti­ve tre­ba da nas ube­di
da gra­đa­ni Voj­vo­di­ne, pot­pu­no gra­đan­ski i bez iak­
kvih stra­nač­kih in­te­re­sa, eto, pred­la­žu pre­vre­me­ne
iz­bo­re jer je nji­hov gra­đan­ski uti­sak da im se Skup­
šti­na Voj­vo­di­ne jed­no­stav­no ne svi­đa. A kad ti se
ne­što u vla­sti ne svi­đa, ti or­ga­ni­zu­ješ par hi­lja­da
lju­di i eto ti gra­đan­ske ini­ci­ja­ti­ve. Na­rav­no, ako po­
sla­ni­ci Skup­šti­ne Voj­vo­di­ne ko­ji su bi­ra­ni ne­po­sred­
no na pro­te­klim iz­bo­ri­ma od­bi­ju ova­kvu ini­ci­ja­ti­vu
(ili od­bi­ju da je uvr­ste na dnev­ni red za­se­da­nja kao
be­smi­sle­nu, što po po­slov­ni­ku mo­gu) pri­pi­sa­će im
se da su od­na­ro­đe­ni po­sla­ni­ci ko­ji ne slu­ša­ju “glas
na­ro­da” ko­ji je, kao što se zna, i vox dei.
Šef po­sla­nič­ke gru­pe DSS-a u Skup­šti­ni Voj­vo­
di­ne Ve­li­bor Ra­du­si­no­vić mi­sli da su sa­da­šnji man­
da­ti po­sla­ni­ka u Skup­šti­ni Voj­vo­di­ne do­bi­je­ni za
“ze­le­nim sto­lom”, što valj­da alu­di­ra na prin­cip kvo­
ta ko­ji­ma se li­sta kan­di­da­ta DOS-a for­mi­ra­la. Iako
Ra­du­si­no­vić za­bo­ra­vlja da nje­go­va stran­ka, iako je
191
ne­gi­ra­la, već u pred­iz­bor­no vre­me, zna­čaj i po­li­tič­ 32. sta­tu­ta AP Voj­vo­di­ne ko­ji ka­že “... Skup­šti­na
ki smi­sao auto­no­mi­je Voj­vo­di­ne ni­je sa tih li­sta po­ je du­žna da ras­pi­še po­kra­jin­ski re­fe­ren­dum ako
vu­kla svo­je ce­nje­ne kan­di­da­te. On­da im ze­le­ni sto zah­tev za nje­go­vo ras­pi­si­va­nje pod­ne­se naj­ma­nje
ni­je bio to­li­ko ze­len. “Ze­le­nog sto­la” se­ti­li su se baš 30.000 bi­ra­ča.” Gde je gra­đan­ska ini­ci­ja­ti­va tu je
sa­da ka­da im pre­ti da kao par­la­men­tar­noj opo­zi­ci­ i re­fe­ren­dum. A šta bi bi­lo re­fe­ren­dum­sko pi­ta­nje
ji bu­du po­sme­nji­va­ni sa čel­nih po­zi­ci­ja u skup­štin­ po­go­di­te sa­mi.
skim od­bo­ri­ma, kao što su svo­je­vre­me­no glat­ko bi­li
is­klju­če­ni i iz Iz­vr­šnog ve­ća. Na­rav­no, Ra­du­si­no­vić (2003)
je po­dr­žao ini­cija­ti­vu kao što je nje­go­va stran­ka svo­
je­vre­me­no po­dr­ža­la (a mo­žda i po­mo­gla) osni­va­nje
SNP “Sve­to­zar Mi­le­tić”
Du­šan Ba­ja­to­vić, pot­pred­sed­nik SPS-a i voj­vo­
đan­ski ka­dar, pod­se­ća da je SPS još pre uvo­đe­nja
van­red­nog sta­nja na­me­ra­vao (ali eto ni­je im se da­
lo) da po­kre­ne slič­nu ini­ci­ja­ti­vu. On po­zi­va član­
stvo SPS-a da pot­pi­si­ma po­dr­že ovu ini­ci­ja­ti­vu,
ali i sma­tra da iza ove ini­ci­ja­ti­ve tre­ba da se oku­pi
što vi­še opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka i ta­ko za­pra­vo stvo­ri
blok opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka u Voj­vo­di­ni. Blok pod
za­sta­vom gra­đan­ske ini­ci­ja­ti­ve.
Kon­cem sle­de­će ne­de­lje odr­ža­će se po­sled­nje
za­se­da­nje Skup­šti­ne Voj­vo­di­ne pred let­nje fe­ri­je. I
po­sla­ni­ci su lju­di i va­lja po­tra­ži­ti se­no­vi­ti za­klon
u ove vre­le let­nje da­ne. Kad do­đe je­sen mo­gu­će je
oče­ki­va­ti i ini­ci­ja­ti­vu “spa­ko­va­nu” sa 7.000 pot­pi­sa.
Ne bi ško­di­lo i do­bro je pro­di­sku­to­va­ti, vi­de­ti šta
to mo­že do­ne­ti do­bra Voj­vo­di­ni. Ako pri­ku­plja­nje
pot­pi­sa “lo­gi­sti­ča­ri­ma” uspe, mo­glo bi im pa­sti na
pa­met da is­ko­ri­ste sta­tu­tar­nu mo­guć­nost iz Čla­na

192 193

Ko te­be cen­tra­li­zmom
ti nje­ga knji­gom
Po­sto­ji li plan ko­ji mo­že da
is­ko­ri­sti ras­po­lo­že­nje do­brog
de­la voj­vo­đan­skih gra­đa­na na
pra­vi na­čin i da bor­bi za auto­no­
mi­ju da ši­ri­nu i du­bi­nu od ko­je
sva­ki po­li­tič­ki špe­ku­lant mo­ra
da za­zi­re?
A neg­do­ta, kao i sve pri­če u ko­ji­ma se ime­na
– ba­rem ona pra­va – ne spo­mi­nju, ima sum­
nji­vu auten­tič­nost. Ali aneg­do­te ni­kad i ni­su bi­le
uver­lji­ve zbog auten­tič­no­sti već zbog ve­ro­vat­no­sti.
Da­kle, aneg­do­ta ka­že, da je iz­ve­sna da­ma, su­pru­ga
iz­ve­snog vr­lo vr­lo vi­so­skog funk­ci­o­ne­ra DS-a, i dr­
ža­ve nam Sr­bi­je, i sa­ma za­po­sle­na u dr­žav­noj ad­mi­
ni­stra­ci­ji, da­kle da je ta da­ma, ne­pri­stoj­nim ge­stom
pred mno­go uva­že­nih sve­do­ka od­ba­ci­la ne­ka­kvu
sa­svim ne­ja­ku i ma­le­nu knji­ži­cu ko­joj je te­ma bi­la
kul­tur­na ba­šti­na Voj­vo­di­ne. Na­vod­no go­spo­đi je
već do­bra­no do­sa­di­la ta Voj­vo­di­na i pri­ča o njoj, te
je po­klo­nje­nu knji­ži­cu gur­nu­la od se­be.
194
Sve se to na­rav­no mo­glo i ne do­go­di­ti, ili ba­rem
ne do­go­di­ti baš ta­ko, ne­go se mo­glo zbi­ti ne­ka­ko
dru­ga­či­je. Da­ma uop­šte ni­je mo­ra­la bi­ti da­ma ne­
go tek ne­ki pro­fe­sor­čić po­re­klom iz No­vog Sa­da a
na pri­vre­me­nom ra­du na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­
tu. Ili nam se to sa­mo iz da­le­ka uči­ni­lo da je baš ta­
ko a ono je sa­mo Bo­ško Mi­ja­to­vić u sit­nom pi­smu
teč­no gr­dio Di­mi­tri­ja Bo­a­ro­va zbo­ga aro­gant­no­sti
i upo­tre­be zdra­ve lo­gi­ke.
Tek ka­ko bi­lo, ali Ko­mi­si­ja za iz­ra­du na­cr­ta
osnov­nog za­ko­na Voj­vo­di­ne odr­ža­la je sed­ni­cu.
Se­ća­te se, to je ona Ko­mi­si­ja ko­ju je još 28. fe­bru­a­
ra na svo­joj sed­ni­ci osno­va­la Skup­šti­na Voj­vo­di­ne,
a na is­toj sed­ni­ci je usvo­jen na­crt Osnov­nog za­ko­
na Voj­vo­di­ne ko­ji je bio pre­bo­gat di­ja­me­tral­no su­
prot­nim al­ter­na­ti­va­ma. Ta­da je kom­por­mis na­đen
u osni­va­nju ko­mi­si­je ko­joj pred­se­da­va pred­sed­nik
voj­vo­đan­skog par­la­men­ta Ne­nad Ča­nak a či­ne je
je­da­na­est čla­no­va iz re­do­va Skup­šti­ne Voj­vo­di­ne,
gra­do­na­čel­nik No­vog Sa­da te pred­stav­ni­ci naj­ve­ćih
voj­vo­đan­skih op­šti­na Srem­ske Mi­tro­vi­ce, Vr­šca,
Pan­če­va, Ki­kin­de, Som­bo­ra, Zre­nja­ni­na i Su­bo­ti­
ce; u ko­mi­si­ju su ta­da pred­lo­že­ni i Na­ta­ša Mi­ćić
pred­sed­ni­ca Skup­šti­ne Sr­bi­je, i je­dan pred­stav­nik
ko­sov­ske Ko­a­li­ci­je “Po­vra­tak” ali se oni jed­no­stav­
no ni­su oda­zva­li tom po­zi­vu.
Ta i ta­kva Ko­mi­si­ja obe­ća­la je ta­da da će za dve
ne­de­lje vr­lo la­ko usa­gla­si­ti sta­vo­ve i do­ne­ti ko­nač­
nu pre­či­šće­nu ver­zi­ju na­cr­ta pred voj­vo­đan­ski par­
195
la­ment. Ta­da se ve­ro­va­lo da su spor­na pi­ta­nja oko
ko­jih će se ipak na­ći kom­pro­mis fo­ku­si­ra­na na: pi­
ta­nje iz­vor­nih pri­ho­da, pi­ta­nje imo­vi­ne po­kra­ji­ne
i osni­va­nje Vr­hov­nog su­da Voj­vo­di­ne.
Od fe­bru­a­ra do da­nas pro­šlo je če­ti­ri me­se­ca,
do­go­di­la su se sva­ka­kva ču­da po ze­mlji Sr­bi­ji, pa i
ubi­stvo pre­mje­ra i mu­nje­vit od­go­vor po­li­ci­je, ste­za­
nje obru­ča oko or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la, a do­go­di­
lo se i ne­skri­ve­no i po­li­tič­ki ve­o­ma bru­tal­no su­ko­
blja­va­nje na auto­no­ma­škoj stra­ni. Da­nas, go­vo­ri se
i da­lje o mo­gu­ćem efi­ka­snom ra­du Ko­mi­si­je ko­ja je
na­vod­no već iz­bi­stri­la ne­ka spor­na pi­ta­nja (pi­ta­nje
imo­vi­ne Po­kra­ji­ne i kom­pro­mi­sno re­še­nje o Vr­hov­
nom su­du) ali sve to de­lu­je po­ma­lo ne­u­ver­lji­vo.
Na­i­me, pr­vo ob­ja­šnje­nje za­što se ko­mi­si­ja ni­je
sa­sta­ja­la bi­lo je van­red­no sta­nje i že­lja da se u ta­
kvom sta­nju ne ras­pra­vlja o ta­ko krup­nom po­li­tič­
kom pro­ble­mu. Za to vre­me kroz Skup­šti­nu Sr­bi­je
pro­šli su mno­gi za­ko­ni, ne­ki čak i pro­tivustav­ni,
a pro­te­ra­li bi­ste slo­na kroz par­la­ment sa­mo da je
to ne­ko iz vla­de hteo. Kao da je od­re­đe­no ko­če­nje
usle­di­lo iz dru­gih raz­lo­ga, a ne raz­lo­ga po­li­tič­ke
ko­rekt­no­sti.
Po­tres i strep­nju iza­zvao je pred­log iz­net na
Ustav­noj pot­ko­mi­si­ji za iz­ra­du Usta­va Sr­bi­je po ko­
me bi Skup­šti­na Sr­bi­je na pred­log Re­pu­blič­ke vla­de
mo­gla da ras­pu­sti voj­vo­đan­sku Skup­šti­nu. To je na­
vod­no sa­mo pred­log o ko­me tek tre­ba da se ras­pra­
vlja i ko­ji po re­či­ma Je­le­ne Jef­tić, čla­ni­ce Ko­mi­si­je
196
za iz­ra­du tek­sta na­cr­ta iz DS-a, ni­je ni u ka­kvoj ve­zi
sa usa­gla­ša­va­njem spor­nih pi­ta­nja oko tek­sta voj­vo­
đan­skog osnov­nog za­ko­na. Po re­či­ma Je­le­ne Jef­tić
ne­ma ni­ka­kvih pro­ble­ma sa usa­gla­ša­va­njem ovog
tek­sta. Pot­pred­sed­nik Iz­vr­šnog ve­ća Voj­vo­di­ne Alek­
san­dar Kra­vić ni­je de­lo­vao ta­ko uve­re­no, na­i­me on
ni­je krio iz­ne­na­đe­nje po­na­ša­njem DS a u iz­ja­vi za
no­vo­sad­ski “Dnev­nik” re­kao je: “Ako me­đu čla­no­
vi­ma Ko­mi­si­je po­sto­ji vo­lja, po­sao oko iz­ra­de mo­
že­mo da okon­ča­mo za ne­ko­li­ko sed­mi­ca. Uko­li­ko,
pak, ta vo­lja ne po­sto­ji, e on­da će­mo se ve­ro­vat­no
po­sva­đa­ti i pred po­sla­ni­ke iza­ći sa ne­u­sa­gla­še­nim
tek­stom, pa će­mo se pre­gla­sa­va­ti”.
Ovo zvu­či kao da Kra­vić ne­ma baš pu­no ve­re
u po­sto­ja­nje “do­bre vo­lje”, ali ni dru­gi deo nje­go­ve
iz­ja­ve ne zvu­či kao pret­nja. Raz­je­di­nje­ne vr­lo po­sva­
đa­ne auto­no­mi­stič­ke par­la­men­tar­ne par­ti­je ve­ru­ju,
sva­ka po­je­di­nač­no, u svo­ju sna­gu, ve­ru­ju ta­ko­đe
da su se kroz Voj­vo­đan­ski sa­vez (sa­vez ko­ji po po­
tre­bi za­o­bi­la­zi sva­ka od njih) na­vod­no slo­ži­li oko
mi­ni­mu­ma is­pod ko­jeg ne­će ići kad je auto­no­mi­ja
u pi­ta­nju. Slo­ži­ti se oko tog mi­ni­mu­ma i ni­je ne­ko
po­stig­nu­će ali ono što je osnov­no je šta će se pred­
u­ze­ti ako taj mi­ni­mum bu­de bio ugro­žen. Po­sto­ji
li ak­ci­o­ni plan ko­ji bor­bu za auto­no­mi­ju mo­že da
pre­tvo­ri u efi­ka­san gra­đan­ski po­kret, ako se pred
nju is­pre­či tvr­do­kor­nost “ju­žne pru­ge”. Po­sto­ji li
plan ko­ji mo­že da is­ko­ri­sti ras­po­lo­že­nje do­brog de­
la voj­vo­đan­skih gra­đa­na na pra­vi na­čin i da bor­bi
197
za auto­no­mi­ju da ši­ri­nu i du­bi­nu od ko­je sva­ki po­
li­tič­ki špe­ku­lant mo­ra da za­zi­re? Bi­ću di­rek­tan: ne
po­sto­ji. A da li tre­ba da po­sto­ji? Taj za­klju­čak do­
ne­si­te sa­mi i to on­da ja­vi­te oni­ma ko­ji mi­sle da će
baš nji­ho­va stra­nač­ka sna­ga sa­mo­stal­no iz­vo­je­va­ti
auto­no­mi­ju Voj­vo­di­ne.
Skrom­no, vred­no i is­traj­no

(2003) Ka­ko će se ova sa­da­šnja

vre­me­na kroz ko­ju go­di­nu
zva­ti te­ško je zna­ti, ali ma­lo je
ve­ro­vat­no da će bi­ti upam­će­na
kao he­roj­ska. Jer, da­nas, iz­gle­da
ne­ma vi­še ni­šta he­roj­sko da se
ra­di u Voj­vo­di­ni. Ni­smo re­kli
da ne­ma ni­šta da se ra­di.
Na­pro­tiv!

K ao da je svi­ma, ali za­i­sta, svi­ma do­sa­di­lo ovo

ja­lo­vo pre­ga­nja­nje, pa još po vru­ći­ni. Do­sta je
po­li­ti­ke, ho­će­mo na mo­re. Ta­ko su, dva biv­ša sa­bor­
ca, Isa­kov i Ča­nak, po­sle pro­šlo­ne­delj­nih is­pu­ca­va­
nja i pre­pu­ca­va­nja, sva­ko na svo­ju stra­nu, oti­šli na
za­slu­že­ni od­mor. Štos sa is­klju­če­njem po­me­nu­tog
Isa­ko­va iz LSV, de­lo­vao je kao vic za mor­sku pla­žu.
Oni ne­pri­stra­sni re­kli bi da je ne­kad li­ga­ši­ma pri­ča­
nje vi­ce­va išlo mno­go bo­lje pre pet-šest go­di­na, kao
re­ci­mo on­da kad su iz svo­jih re­do­va is­klju­či­va­li Go­
ra­na Ma­ti­ća zbog ne­po­što­va­nja stra­nač­ke di­sci­pli­ne.

198 199
Bi­la su to du­ho­vi­ta he­roj­ska vre­me­na. Ka­ko će se
ova sa­da­šnja vre­me­na kroz ko­ju go­di­nu zva­ti te­ško
je zna­ti, ali ma­lo je ve­ro­vat­no da će bi­ti upam­će­na
kao he­roj­ska. Jer, da­nas, iz­gle­da ne­ma vi­še ni­šta he­
roj­sko da se ra­di u Voj­vo­di­ni. Ni­smo re­kli da ne­ma
ni­šta da se ra­di. Na­pro­tiv, po­sla ima pre­ko gla­ve ali
ni­je he­roj­ski, ne­ka­ko je obi­čan sva­ko­dne­van.
Za­to pri­če o to­me ko je “iz­dao” a ko “pro­koc­kao”
iz­gle­da vi­še ne dr­že vo­du a gra­đa­ni na njih gle­da­
ju kao na ne­ke pri­vat­ne me­đu­stra­nač­ke raz­mi­ri­ce
ko­je su gre­škom pro­cu­re­le u jav­nost. Istin­ski gre­še
oni ko­ji mi­sle da će ku­va­ju­ći afe­ra­šku ka­šu iz­be­ći
da i sa­mi ne bu­du po­pr­ska­ni buć­ku­ri­šem ko­ji dru­
gi­ma pri­re­đu­ju. Ni­je tu reč o ne­ka­kvoj re­pli­ci na
sta­ru na­rod­nu: ko dru­go­me ja­mu ko­pa..., već jed­
no­stav­no vi­še ni­kog ne za­ni­ma da se udu­blju­je u
be­zna­čaj­ne raz­li­ke.
A ka­kva su on­da ovo vre­me­na ako ni­su he­roj­
ska? Pa mo­gla bi bi­ti jed­no­stav­no pro­za­ič­na. Mo­gli
bi­smo sa­da, u ti­ši­ni, kad u ne­koj mor­skoj hla­do­vi­ni
od­ma­ra­ju ak­te­ri ve­li­kih po­li­tič­kih iga­ra po­gle­da­ti
šta ra­di ma­la pro­za­ič­na Voj­vo­di­ni. I iskre­no se za­pi­
ta­ti da li zaista ni­je baš ni­šta uči­nje­no da nam bu­de
bo­lje. Tu vr­stu od­go­vo­ra tre­ba da tra­že i uve­žba­va­
ju ov­da­šnji po­li­ti­ča­ri, jer či­ni se da će ova vr­sta upi­
ta­no­sti bi­ti va­žni­ja od sve­ga dru­gog. Jer, či­me će­te
pred gra­đa­ne iza­ći kad do­đe vre­me, re­ci­mo, po­sle
če­ti­ri go­di­ne, da se po­lo­že ra­ču­ni. Te­ško da će on­
da vre­de­ti ar­gu­men­ti ka­ko su ono ta­mo ne­po­šte­ni,
200
a mi, eto, ni tu­đi oraj ni­smo uz­bra­li. Svi smo već
po­ma­lo umor­ni od iste vr­ste igro­ka­za ko­ji već go­
di­na­ma za svo zlo kri­vi one dru­ge.
Oči­gled­no je da će no­si­o­ci funk­ci­ja, oni ko­ji
re­ci­mo če­ti­ri go­di­ne u Voj­vo­di­ni, ra­de (ili tre­ba
da ra­de) po­slo­ve od op­šteg po­kra­jin­skog zna­ča­ja,
svo­ju eg­zi­sten­ci­ju prav­da­ti je­di­no de­li­ma a ne fra­
za­ma o či­stom i ne­u­ka­lja­nom obra­zu. To na­rav­no
ne zna­či da im mo­že bi­ti opro­šte­no ka­kvo me­še­ta­
re­nje ili ko­rup­ci­o­na­ški ma­sni za­lo­gaj, ali zna­či da
po­red po­šte­nja tre­ba po­ka­za­ti i ne­ki re­zul­tat. Ta
me­ra kon­struk­tiv­no­sti i po­me­ra­nje gra­ni­ca je­di­no
i je­ste ono bit­no za gra­đa­ne Voj­vo­di­ne bez ob­zi­ra
ko­joj stran­ci ili na­ci­ji pri­pa­da­ju. Rast dru­štve­nog
pro­iz­vo­da ko­ji je u 2001. go­di­ni po­ras­tao za 11,61%
a ne pao za 2,42 % go­di­šnje kao de­ve­de­se­tih, go­vo­ri­
će ne­što o ka­rak­te­ru na­še vla­da­vi­ne isto kao i broj
no­vih in­ve­sti­ci­ja, ost­vare­nih re­gi­o­nal­nih ve­za, for­
mi­ra­nih no­vih ško­la ili pre­struk­tu­i­ra­nih usta­no­va
ko­je uspe­šno ra­de.
Pre­la­zak na je­zik ana­li­tič­kih iz­ve­šta­ja o sta­nju
pri­vre­de ili iz­da­va­nje do­sad­nih sa­op­šte­nja u ko­ji­ma
se su­mi­ra­ju re­zul­ta­ti ra­da Vla­de ili ne­ke nje­ne usta­
no­ve bi­će si­gu­ran po­ka­za­telj da se kre­će­mo na­pred.
Da­nas dok ovo či­ta­ta­te po­lo­vi­nom av­gu­sta, se­zo­na
je go­di­šnjih od­mo­ra u ko­joj po­li­ti­ča­ri le­ška­re u hla­
du mor­ske oba­le, a mi pri­me­ću­je­mo ka­ko i bez njih
stva­ri ho­da­ju i ni­šta ni­je sta­lo.
Voj­vo­di­ni bi mo­gli po­mo­ći po­li­ti­ča­ri ko­ji se­be
vi­de kao rad­ni­ke na raz­bo­ju dru­štve­nih pro­me­na
201
a ne kao ne­pri­ko­sno­ve­ne li­de­re na če­lu tih pro­me­
na. “Skrom­no, vred­no i is­traj­no”, mo­gao bi ne­ko da
poč­ne da ve­ze taj slo­gan svi­le­nim kon­cem na za­sta­
vi Voj­vo­di­ne, ina­če, za­što su je ono­li­ku ši­li.

(2003)

202
III deo S va­ko­dnev­no smo iz­lo­že­ni kom­bi­na­to­ri­ci re­
či i re­če­ni­ca, tka­nju zvu­ka i zna­če­nja u tek­

DAN
stu. Či­nje­ni­ca da ži­vi­mo ov­de i da na­ši tek­sto­vi
go­to­vo uvek na­sta­ju za po­tre­be ne­kih ov­da­šnjih
dnev­nih ili ne­delj­nih no­vi­na ne go­vo­ri nam baš

PO­SLE
mno­go o pri­ro­di te vo­lje da se stal­no i iz­no­va po­
či­nje. I da se stal­no i iz­no­va bu­de umo­ran od po­
či­nja­nja.

je­dna
Si­gur­no je da ima mno­go onih ko­ji su sprem­
ni da raz­re­ša­va­ju­ći ovaj pro­blem po­nu­de pre­gršt ja­
snih de­fi­ni­ci­ja ili da svo­je ob­ja­šnje­nje za­či­ne pa­rom

umor­na
su­prot­no­sti la­žno/isti­ni­to, mi­sle­ći da su us­pe­li da
umak­nu ko­nač­nom pi­ta­nju. A ono se ne­u­mit­no pri­
bli­ža­va ku­ca­ju­ći na vra­ta sve­sti ob­li­ko­va­no u upit­ni
ša­pat: za­što pri pr­vom is­kli­znu­ću re­či od re­fe­ren­ta,

be­le­ška pri pr­voj iz­da­ji smi­sla i pr­vom na­go­ve­šta­ju ma­ni­pu­

la­tiv­ne sna­ge jav­ne re­či ni­smo jed­no­stav­no od­u­sta­li
i na­pu­sti­li taj ne­si­gur­ni me­dij? Za­što na­sta­vlja­mo
igru? Mo­žda vi­še vre­di je­dan uz­vi­še­ni mo­ral­ni čin
po­ka­ja­nja, je­dan pu­sti­njač­ki za­vet ću­ta­nja, od svih
po­ku­ša­ja da se sa­op­šti “pra­va in­for­ma­ci­ja”.
Me­đu­tim, go­vo­ri­ti se ho­će bez ob­zi­ra na di­le­
me. To je iner­ci­ja ge­ste jed­nog dru­štve­nog te­la ko­je

205
ho­će da sig­na­li­zi­ra, da se po­sta­vi kao gra­ni­ca, moć Pi­sa­nje kao mo­li­tva, ne pi­sa­nje kao pro­duk­ci­ja ili
ili dis­tan­ca. Go­vor je obič­no moć. re­pro­duk­ci­ja.
Ali mi još ni­ka­da ni­smo po­ku­ša­li da iz­gra­di­ Na­rod pi­sme­nih ko­ji se mo­li pi­šu­ći sa­svim obič­
mo go­vor ko­ji ni­je u ve­zi sa mo­ći, go­vor opra­šta­nja na ali le­pa pi­sma.
– ne re­to­ri­ku, jer bi ona pod­ra­zu­me­va­la pa­te­tič­nu Sva­ki svo­ga ubi­jmo Ko­lum­ni­stu.
em­fa­zu, kit­nja­stu tu­gu ko­ja je sa­ma se­bi do­volj­na Za­tim se po­kaj­mo.
– već glas ko­ji je ute­me­ljen na svo­joj ne­u­te­me­lje­no­
sti, pri­ču ne­si­gur­nu i ne­iz­ve­snu po­put noć­nog pu­ (2004)
to­va­nja vo­zom.
Ana­li­zi­ra­ju­ći je­zik ra­ta i re­či kao oruž­je rat­ne
pro­pa­gan­de pro­fe­sor Ran­ko Bu­gar­ski, kon­sa­to­vao
je sta­no­vi­to se­man­tič­ko pra­žnje­nje i is­kli­za­va­nje, iz­
o­kre­ta­nje zna­če­nja “svo­je­vr­snu osve­tu je­zi­ka za na­si­
lje ko­jem je iz­lo­žen”. Sva­ki de­cid­ni so­ci­o­lin­gvi­sta sa
am­bi­ci­ja­ma da se ba­vi “na­u­kom” po­tru­dio bi se da
ovaj iz­raz oslo­bo­di nje­go­ve me­ta­fo­rič­no­sti: jer šta
je to “osve­ta je­zi­ka”. Me­đu­tim, upra­vo nje­go­va me­ta­
fo­rič­nost ot­kri­va vi­še ne­go nje­go­va mo­gu­ća eg­zakt­
nost, ona na­go­ve­šta­va, ša­pu­će o jed­noj ka­ta­stro­fi.
Ako po­ve­ru­je­mo u in­tu­i­ci­ju o osve­to­lju­bi­vom je­zi­ku KRAJ
ko­ji ap­sor­bu­je na­si­lje ta­ko što de­stru­i­še zna­če­nja i
smi­slo­ve, što ma­ski­ra, i igra kar­ne­val­sku or­gi­ju iš­
če­za­va­nja, mo­ra­mo bi­ti opre­zni. Po­treb­no nam je
lu­kav­stvo ko­je ne­će bi­ti ofu­ca­na fi­lo­zof­ska fra­za po­
zna­ta kao “lu­kav­stvo uma”. Po­tre­ban nam je go­vor
opra­šta­nja. Po­lu­i­zgo­vor ko­ji ni­je mu­ca­nje.
Po­tre­ban nam je al­ter­na­tiv­ni me­dij­ski pro­stor.
Po­treb­no nam je pi­sa­nje kao udi­saj i iz­di­saj, rav­
no­mer­no i pot­pu­no obič­no kre­ta­nje ka Dru­gom.

206
Istini A ko na­pi­šem da je “Ho­tel ‘Pa­no­ni­ja’” Mir­ka Se­bi­ća
zbr­ka tek­sto­va, is­pa­šće kao da ne­što za­me­ram

tije od
knji­zi i auto­ru. Da­le­ko od to­ga, uži­va­la sam či­ta­ju­ći je.
Ret­ko di­na­mi­čan tekst, pun obr­ta, pro­ži­vljen, uver­ljiv,
pri­jem­čiv, isti­ni­ti­ji od stvar­no­sti, jer ju je pro­či­tao, raz­
u­meo i pod­sme­va joj se, iz­ru­gu­je. Je­zič­ki bo­gat tekst,

stvar
na­bi­jen ne­is­tro­še­nim me­ta­fo­ra­ma, soč­nim, dr­skim ko­
no­ta­ci­ja­ma.
Reč je o tek­stu/tek­sto­vi­ma ko­ji obe­lo­da­nju­ju ha­os
dr­že­ći se nje­ga sa­mog i, na­rav­no, ot­su­stva pra­vi­la što

nosti je naj­bit­ni­ja od­red­ba ha­o­sa. A bez tog ru­dar­skog ra­da,

ura­nja­nja do du­bi­ne od ko­je ose­ćaš fi­zič­ku bol – raz­ot­
kri­va­nja “sti­hij­nih na­no­sa na­si­lja, glu­po­sti, ne­po­šte­nja,
od­u­sta­ja­nja od ljud­skog” ne­ma iz­la­za. Ne­ma uno­še­nja
lo­go­sa u ha­os. Mir­ko Se­bić, po obra­zo­va­nju fi­lo­zof, to
do­bro zna i zna­lač­ki de­la.
Nadežda Knji­ga iz­vi­re iz “ere­ba”, što je asir­ski ko­ren re­či Evro­
pa, iz su­to­na, su­to­na ur­ba­ni­te­ta ko­ji se mo­že iš­či­ta­va­ti
Radović i kao mo­guć­nost.
Već u pr­vom po­gla­vlju smo u sred za­ple­ta, bez uvo­
da i eks­pli­ka­ci­ja, u raz­go­vo­ru na dnu mo­ra – Pa­non­skog,
da­ka­ko. Sve osta­lo su za­pra­vo eks­pli­ka­ci­je, bi­lo da autor
za­u­sta­vlja kor­mi­lo čun­či­ća “Ho­tel ‘Pa­no­ni­ja’” na te­ma­ma
ko­je su ga ra­za­ra­le i obe­le­ži­le, bi­lo da ime­nu­je ak­te­re pri­
če/pri­ča – moć­ne, po­hlep­ne, sil­ne i bez­du­šne, da­ka­ko.
Mo­žda je sa ne­kom Na­de­ždom taj i ta­kav raz­go­vor vo­
đen, ali to ni­je va­žno. Va­žno je ose­ti­ti du­bi­nu bo­li mla­

209
dog čo­ve­ka ko­ji ima mi­lion raz­lo­ga da se u tom ru­kav­cu
Du­na­va uto­pi, da iš­če­zne za­jed­no sa svo­jim sa­nja­ma, bo­
li­ma i za­blu­da­ma u gli­bu raj­ske mo­čva­re i vr­ba­ka ko­ji
su ne­ka­da bi­li mo­re. Sa­mo je­dan raz­log je pro­tiv smr­ti:
on od­lič­no pli­va (či­taj pi­še).
Ot­po­či­nju­ći di­ja­log sa ‘na­dom’ Se­bić oži­vlja­va sli­ke
ko­je su po­sta­le nje­go­va mo­ra i kob. Sli­ke ko­je no­si u se­bi
su mu­či­telj­ke. One ne­gi­ra­ju sve ono u šta ga svi moć­ni­ci
ovog sve­ta ube­đu­ju, jer ni­šte sva va­že­ća pra­vi­la i vred­
no­sti. Isti­ni­ti­je su od “isti­ne”. Ako na “isti­nu” za­bo­ra­vi,
po­ve­ru­je vla­sti­tim oči­ma, bi­lu vla­sti­te kr­vi, udah­ne ži­
vot ‘sli­ka­ma’ iz­gu­bi­će sve – svo­je me­sto u po­ro­di­ci, re­
dak­ci­ji, uli­ci, pred­gra­đu, gra­du, po­kra­ji­ni...
“Ov­de me strah/a ta­mo/da vo­lim ni­sam mog’o”,
re­kao je Osip Man­delj­štam, ne ta­ko dav­no. ‘Ov­de’ je,
na­rav­no, za­tvor u Si­bi­ru, ‘ta­mo’ je Osi­pov dom, vo­lje­na
že­na, pri­ja­te­lji, dru­štvo knji­žev­ni­ka..., ali pod bud­nim
okom Ba­ću­ške. Ne­dav­no sam jed­nom Voj­vo­đa­ni­nu, po
ube­đe­nju i opre­de­lje­nju, kao od­go­vor na nje­go­vo va­pi­ju­
će pi­smo na­pi­sa­la isto. A, pi­sao mi je: “Voj­vo­đa­ni spa­va­
ju, ne­ma­ju po­no­sa jer da ga ima­ju ne bi ću­ta­li. Ra­de oni,
do­du­še ne­što, ali ne ra­de pra­ve stva­ri u pra­vo vre­me. Te­
ško mi je da ži­vim sa nji­ma a dru­gde mi je ne­mo­gu­će,
ta­ko da sam i ov­de une­ko­li­ko stra­nac”. Hte­la sam da mu
po­ka­žem da je u do­brom dru­štvu, da mu pri­dru­žim još
ne­ke iste ta­kve stran­ce, da ga obo­drim. Sa­mo on to zna
i bez me­ne, kao i Se­bić. Pu­no nas de­li ista ose­ća­nja, ali
je sva­ko za se­be sam i mo­ra da se no­si sa bolj­ka­ma ‘bo­
le­snog dru­štva’.
“Ka­ko mi­sli­ti dru­štvo ko­je te sva­kim svo­jim ko­lek­
tiv­nim po­kre­tom uve­ra­va da je bo­le­sno, pa­ra­no­id­no,
ši­zo­id­no, lu­do?” pi­ta se Se­bić. U do­broj tra­di­ci­ji Frank­
210
furt­ske fi­lo­zof­ske ško­le (Erih From, Te­o­dor Ador­no,
Ka­ren Hor­naj, Val­ter Be­nja­min) autor pri­me­nju­je ši­zo­
a­na­li­zu. Ali, to zna­či da mo­ra bi­ti ‘van se­be’, da mo­ra
pri­sta­ti na iz­mi­ca­nje tla is­pod no­gu, na pi­pa­nje u mra­
ku sa ne­iz­ve­snim is­ho­dom, na dru­ga­či­je po­sta­vljen od­
nos mar­gi­ne, pe­ri­fe­ri­je i cen­tra, što ta­ko­đe zna­či da ga
vre­ba usud “Vi­ri­di­ja­ne” i da su “raz­lo­zi za su­no­vrat, ko­
jih je bi­lo na pre­tek”, sa­svim iz­ve­sno is­ho­di­šte pro­jek­ta
zva­nog “ši­zo­a­na­li­za”.
Lič­ni ko­šma­ri, za­le­ta­nja mla­dog no­vi­na­ra, ri­zi­ci ko­
ji pre­ma­šu­ju nje­go­vu dru­štve­nu moć, a spu­ta­va­ju po­let
nje­go­ve mla­do­sti uno­se sve­tlo u ovu bal­kan­sku krč­mu,
u ko­ju je Voj­vo­di­na ama sa­svim uvu­če­na.
A šta bi­va sa njim, no­vi­na­rom, ko­lum­ni­stom? U
do­brom za­pad­no­e­vrop­skom ma­ni­ru “Dok­to­ra Dže­ki­la
i mi­ster Haj­da” da bi do­bro po­be­di­lo zlo, ono mo­ra po­
sta­ti zlo sa­mo. Do­bri mi­ster Hajd mo­ra po­sta­ti ubi­ca,
ota­ra­si­ti se zlog Dže­ki­la. U evrop­skom smo kru­gu. Se­bić
pu­ca u ko­lum­ni­stu, u vla­sti­tu pri­ka­zu, uve­ren da je ovaj
tek tvo­re­vi­na od pa­pi­ra, da ubi­ja­ju­ći ga ne­će okr­va­vi­ti
ru­ke. Ko je on, taj fa­mo­zni ko­lum­ni­sta, u ko­ga je Se­bić
sme­stio svu svo­ju uobra­zi­lju i sli­ke mu­či­telj­ke? “Pra­zna
for­ma že­lje...bi­će ni ta­mo ni ova­mo...ne­ko ko ho­će da
se do­ko­pa vla­sti­tog iden­ti­te­ta pu­tem jav­nog dis­kur­sa...
stra­nac, do­šljak...ana­li­tič­ki nož ko­ji za­se­ca u tki­vo i me­
nja...pot­pu­no sve­stan kon­struk­tor ili­ti ma­ni­pu­lant...”
Sve ove od­go­vo­re je ko­lum­ni­sta sam po­nu­dio, a oni su
raz­log za pu­canj. Ubi­ja­ju­ći sim­bo­lič­ki sam se­be, Se­bić
po­ku­ša­va da nas trg­ne iz dog­mat­skog dre­me­ža, ali i da
umi­lo­sti­vi one ko­je je raz­ot­krio.
“Ne­kad sam ra­dio na Te­le­vi­zi­ji No­vi Sad. Da­nas
iz­gle­da kao da je to bi­lo pre tri sto­ti­ne go­di­na. Ni­ka­da
211
do sa­da to jav­no ni­sam pri­znao, ni da sam ra­dio, ni­ti (str. 122-123) Od pri­zna­nja se mo­že sti­ći do iz­ba­vlju­ju­
da vi­še ne ra­dim. Uvek sam ne­ka­ko ta pi­ta­nja o pro­fe­si­ ćeg go­vo­ra opra­šta­nja. Ima na tom pu­tu za­pre­ka “vred­
ji i po­če­ci­ma za­ba­šu­ri­vao”(str.111), a ma­lo da­lje da­tum nih rad­ni­ka na raz­bo­ju auto­no­mi­je (raz­boj­ni­ka auto­no­
– da­le­ke 1988. Te go­di­ne sru­šio se moj svet: do­go­di­la mi­je)”, sve­do­ka sa­rad­ni­ka “po­kaj­ni­ka” ko­je slu­žbe ša­lju
nam se Osma sed­ni­ca, umro mi je muž, na­pu­sti­la sam
(str. 172), za­blu­da ko­lum­ni­ste “2003. – ovo je go­di­na u
Sa­vez ko­mu­ni­sta, iz­gu­bi­la po­sao, ima­la sam pre­ko če­tr­
de­set go­di­na, tro­je de­ce, ose­ća­la sam se sta­ro i od­ba­če­ ko­joj će mo­ra­ti da se pi­še no­vi ustav”(str. 182) i uvi­da “iz­
no. Ali, gle, i ne­ko ko bi mo­gao bi­ti moj sin za­ba­šu­ri­vao bor ni­je imao sa­mo onaj ko ni­je hteo da ga stvo­ri” (str.
je svoj pret­hod­ni ži­vot, a ni­je bio ni že­na, ni sa­mo­hra­na 133) i vred­nih spo­zna­ja “mi zna­mo da su iden­ti­te­ti nu­
maj­ka, ni star. “Ni­kad ni­je ka­ko mi­sli­te da je­ste, uvek je žno par­ci­jal­ni” (str. 131).
još go­re.” (119) Obo­je smo za­pra­vo iz­gu­bi­li pri­pad­nost Kao sve do­bre knji­ge, “Ho­tel ‘Pa­no­ni­ja’” se mo­že
ko­lek­ti­vi­te­tu, bi­li smo od­ba­če­ni, a sa da­na­šnjom pa­me­ či­ta­ti gde otvo­riš, pa do­kle stig­neš, a i na du­šak od ko­ri­
ću re­kla bih spa­še­ni. ca do ko­ri­ca. Do­sled­no od­go­ne­ta­nje ha­o­sa uvo­di no­vi
Mo­žda me­đu naj­hra­bri­je stra­ni­ce ovog uz­bu­dlji­vog red, onaj u ko­me ži­vo­tu ni­je te­sno, u ko­me uto­pi­je ni­su
li­te­rar­nog šti­va spa­da­ju one o ko­lek­tiv­noj od­go­vor­no­sti. pro­fi­ter­sko te­sto.
La­ko je dru­ge am­ne­sti­ra­ti od ko­lek­tiv­ne od­go­vor­no­sti,
ali am­ne­sti­raj se­be i svoj na­rod – e to ni­je la­ko, a ne bi
bi­lo ni po­šte­no. “Oso­bi­na ve­ći­ne na­ših vaj­nih aka­de­mi­ka
je, na­rav­no, da ka­ska­ju za vre­me­nom ba­rem je­dan vek,
ta­ko da je nji­ho­vo no­vo­pe­če­no in­si­sti­ra­nje na in­di­vi­du­
al­noj od­go­vor­no­sti, kao na pro­gre­siv­noj de­mo­krat­skoj
ma­tri­ci ču­do pre­la­ska iz XVI­II u XIX vek. Nji­ho­vo sle­pi­
lo ni­je iskre­no, ali je po sta­rač­ku se­nil­nost spa­so­no­sno.
Is­kre­ni­ji su, me­đu­tim, svi oni ano­nim­ni Slo­bi­ni na­vi­ja­či,
či­ji is­traj­ni iz­li­vi po­dr­ške pre­pla­vlju­ju ra­di­o­te­le­vi­zij­ske
hot-lajn ve­ze; pa oni naj­bo­lje zna­ju da ko­lek­tiv­na od­go­
vor­nost po­sto­ji, da se mo­glo i ne po­stu­pi­ti ta­ko, ali da
se hte­lo, da se zna­lo, ja­ko do­bro, šta je zlo­čin, ali da se
on i hteo, da se ži­ve­lo u jed­noj ja­sno struk­tu­i­ra­noj gru­
pi, gde je sva­ko mo­gao da pre­po­zna svoj deo po­sla...”

212 213
Sadržaj
I deo
SU­TON GRA­DA – ogle­di . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
1. Raz­go­vor na dnu mo­ra – Pa­non­skog, da­ka­ko . . 15
2. Sa­bla­sti ko­lum­ni­ste . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
3. Sli­ke ko­je ša­pu­ću . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
II deo
PU­CAJ­TE U KO­LUM­NI­STU – hro­ni­ke . . . . . . . . . 52
1. Bor­be Rin Tin Ti­ta­na . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
Če­mu slu­že pro­vin­cij­ski me­di­ji . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
Sve­ti Ge­or­gi­je ubi­ja pro­fi­te­re . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
Šest la­kih ko­ma­da . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
Dan kad smo ga sva­ri­li . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
U la­ži su la­žne no­ge . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
La­la dr­vo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
Bor­ba Rin-tin-Ti­ta­na . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
Ja­di no­vi­nar­ske be­le­žni­ce . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74
2. Poruka u boci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
Pre­zi­ru­ći raz­li­ke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
Puc­nje­vi i zlat­ni sta­niol . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82
Od­bra­na od isto­ri­je . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
Su­ro­gat ili ži­vot . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88
Krin­ke hlad­nog ra­ta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
Bio jed­nom dan D . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94
Smrt i nje­ne se­stre . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Do­pu­sti­te da se zbu­ni­mo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
Zlo­če­sta de­ca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
Sli­ka jed­ne par­la­men­tar­ne ko­me­di­je . . . . . . . . . . . 104
Tra­go­vi u pe­sku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108
Ne­što ja­če od sti­da . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
Sre­ski špi­ju­ni i stra­nač­ka eko­no­mi­ja . . . . . . . . . . . 114
U Ca­ra Tra­ja­na ko­zi­je uši . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118
O ko­lek­tiv­noj od­go­vor­no­sti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120
Ka­ko se zo­ve ova dr­ža­va? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124
Oče naš, za­što si nas na­pu­stio . . . . . . . . . . . . . . . . . 127
Iden­ti­tet i hi­ste­ri­ja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130
3. Hotel “Panonija” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132
Či­ji je naš bo­lji ži­vot . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132
Ko je za, a ko pro­tiv? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
Kob­ni pro­ma­ša­ji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
Po­li­ti­ča­ri jed­ne di­men­zi­je . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141
Kao sta­ra po­su­da za led . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144
Upra­vljaj, šta bi dru­go! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
Mi­le­tić i mi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150
Za­što smo da­va­li i za­što da­je­mo? . . . . . . . . . . . . . . 152
Lju­di želj­ni do­brog auto­no­ma­škog hi­ta . . . . . . . . . 154
Voj­vo­di­na rav­na kao Rav­na Go­ra . . . . . . . . . . . . . . 156
Da­ni bo­la i po­no­sa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158
Sa­mo gu­bit­ni­ci na­pa­da­ju vlast . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
Naft­na In­du­stri­jo Vo­lim te . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164
Po­li­tič­ka bor­ba gu­sa­na . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
C-48 po­no­vo u Voj­vo­di­ni . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171
Ka­dro­vi su pro­la­zni, li­de­ri su opa­sni . . . . . . . . . . . 176
Na­lju­tio se La­la na se­lo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180
O jed­noj be­o­grad­skoj pa­ra­no­ji . . . . . . . . . . . . . . . . 184
Od na­rod­ne ini­ci­ja­ti­ve do re­fe­ren­du­ma . . . . . . . . 189
Ko te­be cen­tra­li­zmom ti nje­ga knji­gom . . . . . . . . . 194
Skrom­no, vred­no i is­traj­no . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199
III deo
DAN PO­SLE – je­dna umor­na be­le­ška . . . . . . . . 204
Istinitije od stvarnosti
Nadežda Radović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад

821.163.41-7

СЕБИЋ, Мирко
Hotel Panonija / Mirko Sebić. – Novi Sad : Ljubitelji
knjige, 2007 (Novi Sad : Art Print). – 205 str. ; 18 cm

– Tiraž 1.000.

ISBN 86-902829-6-3

COBISS.SR-ID 216815879