UDALJENA

ZVEZDA
ROBERTO BOLANJO
Sa panskog preveo: IGOR MAROJEVI
SVETOVI / NOVI SAD

Naslov originala:
Estrella distante"
Roberto Bolano, 1996
EDITORIAL ANAGRAMA, S.A, 1996
Pedro de la Creu, 58
08034 Barcelona

Za Viktoriju Avalos i Lautara Bolanja

Koja to zvezdapadne a da je ne vidi niko?

VILJEM FOKNER

U zavrnom poglavlju mog romana Naci literatura u Amerikama govorilo

se, moda previe shematino (na ne vie od dvadeset stranica), o ivotu
porunika Ramiresa Hofmana, iz FACH-a1 Ovu priu mi je predao zemljak
Arturo B. veteran cvetnih ratova koji se, nezadovoljan njihovim ishodom, ubio u
Africi. Poslednje poglavlje Naci literature sluilo je kao kontrapunkt, gotovo kao
antiklimaks, knjievnoj grotesci ko ja joj je prethodila, a Arturo je eleo duu
priu - ni ogledalo ni eksploziju ostalih poglavlja knjige, nego ogledalo i
eksploziju prie, same po sebi. Tako da smo tokom mesec i po dana, zatvoreni u
mojoj kui u Blanesu i sa zavrnim poglavljem romana Naci literatura u ruci i
po diktatu njegovih snova i komara, sainili roman koji je pred itaocem. Moja
uloga svodila se na pripremanje pia, pregledanje izvesnih knjiga i na
diskutovanje, sa njim i sa sve ivljim privienjem Pjera Menara, o valjanosti
mnogih ponavljanih pasusa.

1
Prvi put sam video Karlosa Vajdera 1971. ili 1972. godine, kad je Salvador
Aljende bio predsednik ilea.
U to vreme predstavljao se kao Alberto Ruis-Tagl i ponekad je dolazio u
radionicu poezije Huana Stajna, ije sedite je bilo u Konsepsionu,
takozvanom glavnom gradu Juga. Ne mogu da kaem da sam ga dobro
upoznao. Viao sam ga jednom, dva puta nedeljno - u radionici. Nije mnogo
priao. Ja jesam. Mi, polaznici, veinom smo mnogo priali: o poeziji, ali i o
politici, putovanjima (koja tada niko nije zamiljao kakvima e se kasnije
pokazati), o slikarstvu, arhitekturi, fotografiji, revoluciji i oruanoj borbi; o
oruanoj borbi koja e nam doneti novi ivot i novo vreme, i koja je za veinu
nas ipak bila kao san ili, prikladnije reeno, kao klju kojim emo otkljuati
vrata snova, jedinih snova za koje se isplati iveti. Iako smo odnekud
maglovito znali da se snovi esto pretvaraju u komare, nije nas bilo briga.
Imali smo od sedamnaest do dvadeset tri godine (ja sam imao osamnaest) i
skoro svi smo studirali knjievnost. Sestre Harmendija studirale su, pak,
sociologiju i psihologiju, a Alberto Ruis-Tagl je, sudei po onom to je jednom
rekao, bio autodidakt. Imalo bi se ta rei o znaenju tog pojma u ileu do
1973. godine. Istina, Ruis-Tagl nije liio na autodidakta. Hou da kaem: tako
nije delovao spolja. Ovi, ileanski autodidakti sa poetka sedamdesetih, nisu
se oblaili slino Albertu Ruis-Taglu. Autodidakti su bili siromani. A. RuisTagl je govorio kao autodidakt, to da. Priao je u maniru slinom onome kako
pretpostavljam da sada govorimo mi, preiveli (on je govorio kao da je iveo
sred oblaka), ali se oblaio dosta dobro za nekog ko nikada nije kroio na
univerzitet. Neu da kaem da je bio elegantan - iako je to bio na svoj nain,
bez sumnje - niti da se oblaio ovako ili onako; njegov je ukus bio eklektian:
ponekad bi se pojavljivao u odelu i sa kravatom, drugi put u sportskoj odei, a
nije potcenjivao ni dins ni koulje. Ali to god da je Ruis-Tagl nosio - bila je
to firmirana i skupa odea. Reju, Ruis-Tagl je bio elegantan a tada nisam
mogao da verujem da su ileanski autodidakti, eljad izmeu ludnice i
oajanja, ba elegantni. Jednom je rekao da je njegov otac ili deda bio
posednik zemljita u blizini Puerto Monta. On, Ruis-Tagl, sa petnaest godina
je odluio - tako nam je govorio ili smo ga sluali kako govori Veroniki
Harmendiji - da napusti kolu i posveti se seoskim poslovima i itanju knjiga
iz biblioteke koju su stvorili njegovi roditelji. Mi, polaznici radionice kod
Huana Stajna, podrazumevali smo da je vrstan konjanik. Ne znam zato,
budui da ga nikada nismo videli da jae. Zaista su sve pretpostavke koje smo
mogli da stvorimo o Ruis-Taglu bile uslovljene ljubomorom ili moda
zaviu. Ruis-Tagl bio je visok, vitak ali snaan, prelepih crta lica. Kako je
rekao Vivijano O'Rajen, bio je to tip isuvie hladnih crta lica da bi bile prelepe.
Ali to je Vivijano tvrdio, naravno, tek posle svega to se dogodilo, ali to vie

nije vano. Zbog ega smo bili ljubomorni na Ruis-Tagla? Oblik mnoine je
izlian. Samo sam ja bio ljubomoran na njega. Mada je moda Vivijano delio
moju ljubomoru. Naravno da su razlog bile sestre Harmendija, jednojajane
bliznakinje i nesporne zvezde radionice poezije. Tako da smo ponekad imali
utisak (Vivijano i ja) da je Stajn vodio radionicu iskljuivo u korist njih dveju.
U redu, bile su najbolje. Veronika i Anhelika Harmendija, nekih dana tako
sline da ih je bilo nemogue razlikovati, tako razliite nekih drugih dana (a
posebno nekih veeri), da su izgledale kao da se ne poznaju, ako ne i kao da
mrze jedna drugu. Stajn ih je oboavao. Osim Ruis-Tagla, jedino je on u
svakom trenutku znao ko je Veronika a ko Anhelika. O njima dvema jedva
mogu da priam. Ponekad ih vidim, u komarima. Bile su mojih godina,
moda godinu dana starije, visoke, vitke, tamne puti i veoma duge crne kose,
ve prema ondanjoj modi, ili mi se tako ini.
Sestre Harmendija gotovo odmah su se sprijateljile sa Ruis-Taglom. Ovaj
se upisao kod Stajna '71. ili '72. Nikada ga nisam video ranije, ni na
univerzitetu, niti bilo gde drugo. Stajn ga nije pitao odakle dolazi. Traio mu
je da proita tri svoje pesme i rekao da nisu loe. (Stajn se otvoreno divio
jedino pesmama sestara Harmendija.) I, Ruis-Tagl je ostao s nama. Na
poetku smo slabo obraali panju na njega. Meutim, uoili smo da su se
sestre Harmendija sprijateljile s njim, pa smo se i mi zbliili sa Ruis-Taglom.
Pre toga, njegovo dranje moglo se nazvati ljubaznom udaljenou. I po
ovome je liio na Stajna: otvoreno blagonaklon, pun panje i finoe bio je
jedino prema sestrama Harmendijama. Nas ostale, kako sam rekao, tretirao
je sa ljubazne udaljenosti", naime pozdravljao nas je, osmehivao nam se,
kada smo itali stihove bio je diskretan i odmeren u kritikom sudu, nikada
nije branio svoje tekstove od naih napada (obino bismo ga demolirali).
Kada smo priali s njim, sluao nas je sa neim na ta se danas ne bih usudio
da obratim panju, a to nas je tada privlailo.
Razlike izmeu Ruis-Tagla i ostatka drutva bile su notorne. Mi smo
koristili argon ili nekakav marksistiko-mandrakistiki argo (veinom smo
bili lanovi MIR-a2 ili trockistikih partija, iako mislim da je poneko bio
angaovan u Socijalistikoj omladini ili Komunistikoj partiji ili u nekoj od
stranaka katolike levice), Ruis-Tagl je govorio panski. To je bio panski
nekih mesta u ileu (mesta, pre u mentalnom nego u geografskom smislu), u
kojima vreme kao da je stalo. Mi smo iveli kod roditelja (mi iz Konsepsiona),
ili u jeftinim studentskim domovima. Ruis-Tagl je iveo sam, blizu centra, u
etvorosobnom stanu uvek sputenih zavesa koji nikada nisam video, ali su
mi o njemu, mnogo godina kasnije, priali Vivijano i Debela Posadas. To to
su mi priali bilo je unapred obojeno prokletom legendom o Vajderu, a
ionako ne znam da li bih u nju verovao ili je pripisao mati biveg druga iz
radionice. Mi nikada nismo imali novca (zabavno je sada upisati re novac:
sjaji kao oko u noi); Ruis-Taglu para nije manjkalo.

ta mi je Vivijano rekao o Ruis-Tagiovom domu? Priao mi je pre svega o

njegovoj ogoljenosti; uvek je imao utisak da je stan nekako pripremljen. Samo
jednom je navratio sam. Prolazei onuda odluio je (takav je Vivijano) da
pozove Ruis-Tagla u bioskop. Jedva ga je poznavao i odluio je da ga pozove.
Davali su neto Bergmanovo, ne seam se ta. Vivijano je ranije nekoliko puta
posetio Ruis-Tagla, uvek u drutvu neke od sestara Harmendija, i u oba
navrata poseta je bila na neki nain oekivana. Prilikom poseta u drutvu
sestara Harmendija, Ruis-Taglov stan je Vivijanu delovao pripremljeno,
spreman za gostinsko oko, isuvie gabaritan, sa prostorima kojima je
oigledno falilo neto. U pismu (sroenom mnogo godina kasnije) u kom mi
je to objasnio, Vivijano je rekao da se oseao kao Mia Farou u filmu
Rozmarina beba, kad prvi put - u drutvu Dona Kasavetesa - ulazi u susedsku
kuu. Neto je nedostajalo. Ono to je nedostajalo u kui Polanskovog filma
bile su slike, oprezno skinute sa zidova da ne bi uplaile Miu i Kasavetesa.
Ono to je nedostajalo u Ruis-Taglovom domu bilo je neto neodredivo (ili
neto to je Vivijano, godinama kasnije i ve iniciran u priu ili u njen deo,
imenovao neodredivim, ali nekako prisutnim, dodirljivim), kao da je domain
izbrisao itave delove stana. Ili kao da je iz Meke, pa se prilagoavao
vidokrugu oekivanja i svojstvima svakog posetioca. Ovaj se utisak zaokruio
kada je Vivijano samostalno posetio Ruis-Tagla. Ruis-Tagl ga, oigledno, nije
oekivao. Nije mu ba odmah otvorio. Kada je to uinio, kao da nije
prepoznao Vivijana, mada mi ovaj tvrdi da mu je Ruis-Tagl otvorio vrata sa
osmehom koji ga ni na trenutak nije naputao. Nije bilo mnogo svetla, s im
se i Vivijano slae, tako da ne znam koliko se u pismu moj prijatelj drao
istine. U svakom sluaju, Ruis-Tagl je otvorio i posle uglavnom
neusaglaenog ukrtanja rei (trebalo mu je vremena da shvati da je Vivijano
banuo da bi ga zvao u bioskop), ponovo je zatvorio ali ne pre nego to mu je
rekao da malo saeka. Ubrzo zatim je jo jednom otvorio i zaista ga pozvao
da ue. Kua je bila u polutami. Bilo je nekog neugodnog mirisa, kao da je
Ruis-Tagl prethodne noi pripremao jaku hranu, punu masti i zaina.
Vivijanu se nakratko uinilo da uje zvuk iz jedne od soba i pomislio je da je
Ruis-Tagl sa nekom ribom. Ba onda kad bi se Vivijano izvinio i otiao, RuisTagl ga je pitao koji film namerava da gleda. Vivijano je rekao ,jedan
Bergmanov, u Teatru Lautaro" Ruis-Tagl se vratio onom osmehu koji je
Vivijanu delovao enigmatino, a koji sam ja nalazio samodovoljnim, ako ne i
eksplicitno preteranim. Izvinio se, rekao da je ve zakazao sastanak sa
Veronikom Harmendija a osim toga, dodao je, Bergman mu se ne dopada.
Tada je Vivijano bio siguran da je u kui jo neko, neko nepomian, ko
oslukuje njegov razgovor sa Ruis-Taglom. Pomislio je da je to upravo
Veronika, budui da ju je Ruis-Tagl imenovao, protivno uglavnom svojstvenoj
diskreciji. Ali, to god se vie trudio, nije mogao da zamisli nau pesnikinju u
slinim okolnostima. Ni Veronika ni Anhelika Harmendija nisu bile od onih

to prislukuju iza vrata. Ko je onda bio? Vivijano ne zna. Jedino to je u tom

trenutku moda znao bilo je da eli da ode, da se oprosti od Ruis-Tagla i da se
vie nikada ne vrati u taj goli i krvavi stan. Njegovim recima. Mada, tako kako
ga opisuje, teko da je stan mogao da bude besprekornije sreen. istih
zidova, knjiga sloenih u metalnu policu, fotelja pokrivenih sa dva junjaka
pona. Na drvenoj klupici Ruis-Taglova Lajka, koju je jednog popodneva
iskoristio da nas privoli da napravi fotografije svih lanova radionice.
Kuhinja, koju je Vivijano video kroz pritvorena vrata, izgledala je normalno,
nita od gomila prljavog posua svojstvenih kui studenta-samca. (Ali, RuisTagl nije bio student). Najzad, nita to ne bi bilo veoma tipino, ako ne
raunamo buku koja je, ako hoete, lako mogla da dopire i iz susenog stana.
Dok je Ruis-Tagl govorio, navodno nije eleo da Vivijano ode; sudei po
Vivijanovim reima, priao je upravo da bi ga zadrao. Taj utisak, lien iole
pouzdanije podloge, doprineo je da nervoza mog prijatelja, po njemu samom
sudei, postane nepodnoljiva. Najzanimljivije je to je Ruis-Tagl izgledao
kao da zapravo uiva: mogavi da uvidi da je Vivijano sve blei i uznojeniji,
nastavio je da pria (pretpostavljam, o Bergmanu) i da se osmehuje. Stanje i
dalje bio uokviren tiinom, to su Ruis-Taglove rei samo podvlaile, poto
nijednog trenutka nisu ugrozile tiinu.
O emu je priao, pita se Vivijano. Bilo bi vano, navodi u pismu, da se
priseti toga, ali je sve manje mogue to se vie trudim. Sigurno je da je
Vivijano izdrao koliko god je mogao, onda je rekao dovienja na osoran
nain pre nego na neki drugi, i iziao. Neposredno pre nego to e se domoi
ulice, na stepenicama je sreo Veroniku Harmendiju. Pitala gaje da li mu se
neto dogodilo. ta bi mi se dogodilo?, rekao je Vivijano. Ne znam ja, rekla je
Veronika, ali si beo kao papir. Zaboraviti nikada neu te rei, veli Vivijano u
pismu: beo kao list papira. A lice Veronike Harmendije? Lice zaljubljene ene.
Tuno je priznati, ali tako je bilo. Veronika je bila zaljubljena u Ruis-Tagla.
ak je mogue da je i Anhelika bila zaljubljena u njega. Jednom smo, a dosta je
vremena prolo, Vivijano i ja razgovarali o tome. Pretpostavljam da nas je
bolelo to ni jedna od sestara nije bila zaljubljena u nas, pa ni zainteresovana.
Vivijanu se dopadala Veronika. Meni se dopadala Anhelika. Nismo se usudili
ni da im pomenemo da smo zainteresovani, mada mislim da je to bilo
oigledno. Neto po emu se nismo razlikovali od drugih polaznika radionice
poezije; svi su - ko vie, ko manje - bili zaljubljeni u sestre Harmendija. A njih
su, ili bar jednu od njih, plenile neobine ari pesnika-autodidakta.
Jeste, autodidakt, ali zainteresovan da naui, kako smo Vivijano i ja
shvatili videvi ga u radionici za poeziju Dijega Sota. Bila je to druga
radionica na Univerzitetu Konsepsiona, koja je po etici i da kaemo estetici
bila konkurencija radionici Huana Stajna, recimo tako mada su Stajn i Soto
bili ono to se tada zvalo, a pretpostavljam da se jo uvek naziva, braa po
dui. Sotova radionica nalazila se, ne znam zbog ega, na Medicinskom

fakultetu, u slabo provetrenoj i oskudno nametenoj sobi, tek malim

hodnikom odvojenoj od amfiteatra u kom su studenti secirali leeve na
asovima anatomije. Razume se da je amfiteatar mirisao na formol. I hodnik
je povremeno mirisao na formol. I soba je mirisala na formol nekih veeri,
poto je Sotova radionica funkcionisala od osam do deset, a to se obino
protezalo do ponoi. Vonj smo badava pokuavali da prikrijemo pripaljujui
cigaretu na cigaretu. Upisani na Stajnovu radionicu nisu ili u Sotovu
radionicu i obratno, to nije vailo jedino za Vivijana i mene, koji smo
zapravo kompenzovali kronina odsustva sa asova odlascima ne samo u
radionice nego i na knjievne veeri i kulturne i politike skupove u gradu.
Tako da je videti Ruis-Tagla i tamo, bilo iznenaenje. Njegovo dranje bilo je
manje-vie ono iz Stajnove radionice. Paljivo je sluao, njegove kritike bile
su razborite, kratke i uvek izreene u ljubaznom i uglaenom tonu, itao je
radove sa distancom i nezainteresovano i nemo prihvatao ak i
najnepovoljnije komentare, kao da pesme koje su podvrgnute naoj kritici
nisu bile njegove. Nije to neto to smo primetili samo Vivijano i ja; jedne
noi Dijego Soto mu je rekao da pie sa distancom i hladno. Ne lie na tvoje
pesme, rekao mu je. Ruis-Tagl je to priznao bez traga ganua u glasu. Traim,
odgovorio mu je.
U radionici na Medicinskom fakultetu Ruis-Tagl je upoznao Karmen
Viljagran, s kojom se sprijateljio. Karmen je bila dobra pesnikinja, mada ne
kao sestre Harmendija. (Najbolji autori ili najbolje najave autora mogle su se
nai u radionici Huana Stajna.) Takoe je upoznao Martu Posadas -nadimak:
Debela Posadas - i sprijateljio se s njom, jedinim studentom medicine u
radionici na Medicinskom fakultetu, jednom veoma belom, debelom i tunom
devojkom koja je pisala pesme u prozi i iji je istinski san, barem u ono
vreme, bio da postane neka vrsta Marte Hameker knjievne kritike.
S mukarcima se Ruis-Tagl nije uputao u prijateljstva. Vivijana i mene
pozdravljao je korektno ali bez najmanjeg znaka prisnosti, iako smo zajedno
provodili, od Stajnove do Sotove radionice, osam do devet sati nedeljno.
Izgledalo je da ga mukarci nimalo ne zanimaju. iveo je sam, u njegovoj kui
je (sudei po Vivijanu) bilo neeg neobinog, oskudevao je u detinjastoj
obesti s kakvom su ostali pesnici obino nosili vlastita dela, bio je prijatelj ne
samo najdivnijih devojaka mog vremena (sestara Harmendija), ve je osvojio
i dve ene iz radionice Dijega Sota. Reju, bio je meta zavisti
Vivijana O'Rajena kao i meta moje zavisti.
I niko ga nije poznavao.
Huan Stajn i Dijego Soto, koji su za mene i Vivijana bili najinteligentniji
ljudi u Konsepsionu, nisu nita shvatali to se tie Ruis-Tagla. Kao ni sestre
Harmendija, naprotiv, dva puta je Anhelika preda mnom veliala njegove
vrline; ozbiljan, metodian, sreenih misli, izrazito spreman da slua druge.
Vivijano i ja smo ga mrzeli, a da nita o njemu ni sami jo nismo shvatali.

Samo je Debela Posadas snimila neto od onog to je kuvalo u Ruis-Taglu.

Seam se veeri kada smo razgovarali. Posle bioskopa smo seli u restoran u
centru grada. Vivijano je nosio fasciklu sa radovima polaznika Stajnove i
Sotove radionice od kojih je nameravao da saini svoju jedanaestu
neobjavljenu antologiju mladih pesnika Konsepsiona. Debela Posadas i ja
smo radoznalo posmatrali papire. Koga e da uvrsti, pitao sam znajui da
sam jedan od izabranih. (U suprotnom, moje prijateljstvo sa Vivijanom bi se
verovatno do sutradan zavrilo.) Tebe, rekao je Vivijano, Marticu (Debelu),
naravno Veroniku i Anheliku, Karmen, zatimje pomenuo dva pesnika, jednog
iz Stajnove i drugog iz Sotove radionice, da bi zavrio sa Ruis-Taglom. Seam
se da je Debela utala neko vreme dok su joj prsti (umrljani mastilom,
prljavih noktiju, to je delovalo neobino na nekom ko studira medicinu, iako
je Debela priala nekako anemino o studijama da bi se bez sumnje moglo
zakljuili da nikada nee diplomirati) skakutali po papirima dok nisu probrali
tri lajfne Ruis-Taglove poezije. Njega nemoj da uvrsti, rekla je odjednom.
Ruis-Tagla?, pitao sam u neverici s obzirom da je Debela bila njegova
privrena oboavateljka. Suprotno meni, Vivijano nije rekao nita. Tri RuisTaglove pesmc bile su kratke, svaka do deset stihova: jedna je govorila o
nekom pejzau, opisivala je pejza, drvee, zemljanu stazu, kuu udaljenu od
staze, drvene ograde, breuljke, oblake; po Vivijanu bila je veoma japanska";
po mom miljenju izgledala je kao da ju je napisao Horhe Tejljer3 kao kad bi
pretrpeo potres mozga. Druga pesma govorila je o vazduhu (njen naslov bio
je Vazduh) koji se provlaio kroz spojnice kue od kamena. (Bila je takva kao
da je Tejljer izgubio mo govora i ostao uporan, to me u to doba ne bi udilo
postoje ve '73. bar polovina Tejljerovih kurvinih sinova ostala bez moi
govora ali sa nepromenjenom upornou.) Poslednju sam potpuno
zaboravio. Seam se samo da se u toj pesmi u jednom trenutku, bez nekog
rezona (ili se to inilo meni), odnekud pojavio no.
Zato misli da ne treba da ga uvrstim, pitao je Vivijano nadlaktice
ispruene preko stola a glave oslonjene o nju, kao da je nadlaktica jastuk a sto
krevet njegove spavae sobe. Mislio sam da ste prijatelji, rekao sam. I jesmo,
rekla je Debela, ali ga svejedno ne bih uvrstila. Zato, upitao je Vivijano.
Debela je slegla ramenima. Kao da pesme nisu njegove, odgovorila je zatim,
ne znam da li sam objasnila. Objasni, rekao je Vivijano. Debela me je
pogledala u oi (sedeo sam joj nasuprot, a Vivijano je sedeo pored nje i
izgledao je kao da je zaspao) i rekla: Alberto je dobar pesnik, ali jo nije
eksplodirao. Hoe da kae da je nevin, pitao je Vivijano, ali ni Debela ni ja
nismo obratili panju na njega. Jesi li itala druge njegove stvari, eleo sam da
znam. ta pie i kako pie? Debela se nasmejala iz dubine due, kao da ni
sama nije verovala u ono ta e nam rei. Alberto e, nastavila je, da izazove
prevrat u ileanskoj poeziji. Ali da li si neto itala ili govori po intuiciji?
Debela se useknula i nastavila da uti. Jednom sam, iznenada je rekla, otila

kod njega. Nismo rekli nita ali sam video kako je Vivijano, polegao preko
stola, neno posmatra. Nije se nadao poseti, napomenula je Debela. Znam ta
hoe da kae, rekao je Vivijano. Alberto mi se poverio, ree Debela. Ne
mogu da zamislim Ruis-Tagla kako se poverava, rekao je Vivijano. Svi misle
da je zaljubljen u Veroniku Harmendiju, rekla je Debela, ali to nije tano. To ti
je rekao on, pitao je Vivijano. Debela se nasmejala kao da skriva veliku tajnu.
Ne svia mi se ova ena, seam se da sam tada pomislio. Bie da je
talentovana, inteligentna, dobar prijatelj, ali mi se ne svia. Ne, to mi nije
rekao on, rekla je Debela, iako mi pria stvari koje ne govori drugim ljudima.
Hoe da kae, drugim enama, ree Vivijano. Tako, drugim enama, rekla je
Debela. A ta ti pria? Debela je promislila trenutak pre odgovora. Pa, o novoj
poeziji, o emu bi drugo. O onoj koju lino misli da pie, rekao je Vivijano sa
skepsom. O onoj koju e lino da uradi, rekla je Debela. A znate li zato sam
tako sigurna? Zbog njegove volje. Na trenutak je saekala da je pitamo jo
neto. Ima elinu volju, rekla je, neto o emu vi nemate pojma. Bilo je kasno.
Vivijano je pogledao Martu i ustao da plati. Ako toliko veruje u njega, zato
ne eli da ga Vivijano uvrsti u antologiju, pitao sam. Stavili smo iroke i
tople aleve oko vrata (nikada vie nisam nosio tako zamane aleve kao
tada) i kroili na studen ulice. Pesme nisu njegove, rekla je Debela. A kako
zna, pitao sam razdraeno. Jer poznajem ljude, rekla je Debela tunim
glasom, osmatrajui pustu ulicu. To mi se uinilo vrhuncem naduvanog
predvianja. Vivijano je izaao za nama. Martice, rekao je, siguran sam u vrlo
malo stvari, jedna od njih je da Ruis-Tagl nee izazvati nikakvu revoluciju u
ileanskoj poeziji. Pa, rekao bih da ak nije ni leviar, dodao sam. Debela mi
je, nenadano, dala za pravo. Ne, nije leviar, prihvatila je sve tunijim glasom.
Na trenutak sam pomislio da e da se rasplae i pokuao sam da promenim
temu. Vivijano se nasmejao. Sa prijateljima poput tebe, Martice, oveku ne
trebaju neprijatelji. Naravno da se alio ali Debela ga nije shvatila tako i htela
je odmah da ide. Otpratili smo je do kue. Vozei se autobusom, razgovarali
smo o filmu koji smo gledali, kao i o politikim prilikama. Pre nego to smo se
oprostili, pogledala nas je odluno i rekla da mora da trai da joj obeamo
neto. ta, pitao je Vivijano. Nikada nemojte da kaete Albertu nita od onog
o emu smo priali. U redu, rekao je Vivijano, dogovoreno, neemo mu rei da
si traila da ga iskljuim iz antologije. ak je niko nee ni objaviti, rekla je
Marta. Vrlo mogue, rekao je Vivijano. Hvala, Vivi, rekla je Debela (jedino ona
je tako zvala Vivijana) i poljubila ga u obraz. Nita mu neemo rei, kunem se,
rekoh. Hvala, hvala, hvala, ree Debela. Pomislio sam da se zajebava. Nemojte
nita da kaete ni Veroniki, rekla je, mogla bi da prenese Albertu a onda, ve
znate. Ne, neemo da joj kaemo. Ostaje izmeu nas troje, rekla je Debela,
dogovoreno? Dogovoreno, rekli smo. Debela nam je konano okrenula lea,
otvorila ulazna vrata zgrade i videli smo je kako se smeta u lifft. Pre nego to
e ieznuti, pozdravila nas je poslednji put rukom. Kakva posebna ena, ree

Vivijano. Ja sam se nasmejao. Kui smo se vratili peke - Vivijano u pansion u

kojem je iveo, ja u kuu roditelja. ileanska poezija, rekao je Vivijano te
veeri, promenie se onda kad budemo valjano proitali Enrikea Lina, pre
toga ne. Dakle, u dalekoj budunosti.
Za nekoliko dana dolo je do vojnog pua i opteg rastura.
Jedne noi sam bez nekog posebnog povoda nazvao sestre Harmendija,
tek da vidim kako su. Odlazimo, rekla je Veronika. Sa zebnjom u stomaku
pitao sam kada. Sutra. Uprkos policijskom asu insistirao sam da ih vidim.
Stan u kom su dve sestre ivele same nije bio isuvie daleko od moje kue, a
osim toga nije bio prvi put da zapadnem u policijski as. Kada sam stigao,
bilo je deset uvee. Na moje iznenaenje, Harmendije su itale i pile aj
(pretpostavljam da sam oekivao da ih vidim okruene haosom prtljaga i
planova za beg). Rekle su mi da idu, ali ne u inostranstvo nego u Nasimjento,
mesto nedaleko od Konsepsiona, u porodinu kuu. Kakvo olakanje, rekoh,
mislio sam da ete u vedsku ili neto slino. to bih vie volela, ree mi
Veronika. Onda smo priali o prijateljima koje dugo nismo videli, pravei
pretpostavke tipine za te trenutke, koje od njih sigurno zatvoren, ko je
moda u ilegali, za kim se vodi potraga. Harmendije se nisu plaile (nisu
imale zato, bile su samo studentkinje a njihova veza sa onima koji su tada
vaili za ekstremiste" svodila se na lino prijateljstvo, pre svega sa
pojedinim sa Fakulteta sociologije), ali e otii u Nasimjento jer je
Konsepsion postao nemogu, kao i zato to su se uvek, priznale su, vraale u
roditeljsku kuu kada bi izvesna runoa i brutalnost stvarnog ivota"
postajale isuvie neprijatne. Onda morate da idete odmah, rekao sam im, jer
mi se ini da ulazimo u svetski ampionat runoe i brutalnosti. Nasmejale
su se i traile da idem. Po svaku cenu sam hteo da ostanem jo malo. Pamtim
to vee kao jedno od najsrenijih u ivotu. U jedan posle ponoi Veronika mi
je rekla da je bolje da ostanem da spavam kod njih. Nismo veerali, te smo
sve troje otili u kuhinju i spremili jaja sa lukom, umesili hleb i skuvali aj.
Najednom sam se osetio srenim, neizmemo srenim, spreman da uinim
bilo ta, iako sam znao da je sve ono u ta sam verovao zauvek srueno i da je
mnogo ljudi, meu njima i neki moji prijatelji, progonjeno i mueno. Poeleo
sam da pevam i da igram i loe vesti (ili tumaenje loih vesti) samo su
dodavale cepanice u vatru moje radosti, ako mi se dopusti taj izraz, jer
kierskiji nije mogao biti, ali oslikavao je stanje moje due i ak bih se usudio
da tvrdim da je oslikavao i stanje due sestara Harmendija, kao i mnogih koji
su septembra 1973. imali dvadeset godina ili ak manje.
U pet ujutro sam zaspao na sofi. Anhelika me je probudila u devet.
Dorukovali smo utei, u kuhinji. Oko podneva su ubacile nekoliko kofera u
auto, sitronetu iz 1968. boje zelenog limuna, i otile u Nasimjento. Nikada ih
vie nisam video.
Bliznakinje su ostale bez roditelja pre nego to su napunile petnaest

godina. Jednom sam video fotografiju tog slikarskog branog para koji je,
mislim, stradao u saobraajnom udesu: on je bio tamnokos i suvonjav, velikih
treih jagodica i tunog i smetenog izraza lica kakav imaju samo mukarci
roeni na jugu Bio-Bia; ona, rastom via od njega, ili je tako izgledalo;
debeljukasta, slatkog osmeha kakav je obino povezan sa poverenjem.
Kada su stradali, sestrama je ostala trospratna, drveno-kamena kua u
Nasimjentu, i zemljite nadomak Mulena koje im je omoguavalo da ive bez
stiske. Kua je bila izvan naselja i imala je tri sprata, na poslednjem je bila
velika, umansarena soba koja je sluila za atelje. Sestre Harmendija su esto
priale o roditeljima (po njima je Hulijan Harmendija bio jedan od najboljih
slikara generacije, premda nikada i nigde nisam uo za njega) i nije bilo
neobino naii u njihovim pesmama na slikare izgubljene na jugu ilea, koji
su se upustili u nekakvo oajniko delo ili oajniku ljubav. Da li je Hulijan
Harmendija oajniki voleo Mariju Ojarsun? Kada se setim fotografije, teko
je u to da poverujem. Ali nije mi teko da poverujem da je ezdesetih godina u
ileu bilo ljudi koji su voleli druge ljude. Mada mi izgleda neobino. To mi
izgleda kao film izgubljen na zaboravljenoj polici ogromne kolekcije filmova.
Ali u njegovo postojanje sam siguran.
Ostatak prie e se u osnovi izgraditi na pretpostavkama. Sestre
Harmendija otile su u Nasimjento, u veliku kuu izvan naselja, u kojoj su
ivele jedino njihova tetka, izvesna Ema Ojarsun, starija sestra njihove
pokojne majke, i starica koja je odravala kuu, zvana Amalija Maluenda.
Otile su, dakle, u Nasimjento, i izolovale se u kui, i jednog dana, recimo
kroz dve ili etiri nedelje (iako ne verujem da je prolo toliko vremena),
pojavljuje se Alberto Ruis-Tagl.
Moralo je da bude tako. U sumrak, jedan od onih krepkih ali u isto vreme
melanholinih, junjakih sumraka, na zemljanoj stazi pojavljuje se
automobil koji sestre Harmendija ne uju jer sviraju klavir ili se bave u
povrtnjaku ili unose cepanice u stranji deo kue, zajedno sa tetkom i sa
kunom pomonicom. Neko dugo kuca na vrata. Kuna pomonica otvara i
tamo je Ruis-Tagl. Pita za sestre Harmendija. Sluavka ga ne puta unutra i
kae da e da zove devojke. Ruis-Tagl strpljivo eka u vrbovoj fotelji na
prostranoj verandi. Videvi ga, sestre Harmendija ga srdano pozdravljaju i
grde kunu pomonicu to ga nije pustila da ue. Prvih trideset minuta,
progone Ruis-Tagla pitanjima. Tetki se, svakako, ini simpatinim i zgodnim
mladiem finih manira. Sestre Harmendija su srene. Ruis-Tagl je, naravno,
pozvan da jede i u njegovu ast spremaju prikladnu veeru. Ne elim da
zamislim ta su mogli da jedu. Moda kola od kukuruza, moda empanadu,5
ali ne, svakako su jeli neto drugo. Naravno, pozivaju ga i da prenoi. RuisTagl jednostavno prihvata. Posle veere ostaju za stolom do kasnih sati,
sestre Harmendija itaju poeziju pred ushienom tetkom i zaverenikim
utanjem Ruis-Tagla. On ne ita nita, izvinjava se i kae da bi meu tolikim

pesmama njegove bile ist viak, tetka insistira, molim vas Alberto, proitajte
nam neto svoje, ali on je postojan, veli da je na pragu da zavri novu poeziju,
da dok ne zaokrui i ne koriguje ne moe da je pusti ni da struji, osmehuje se,
slee ramenima, kae ne, ao mi je, ne, ne, ne, a sestre Harmendija
odobravaju, tetka ne budi dosadna, misle da razumeju, nevinaca, ne
razumeju nita (nova ileanska poezija" je tek na pragu raanja), ali misle da
razumeju i itaju vlastite pesme, svoje izvrsne pesme pred blaenim RuisTaglom (koji sigurno zatvara oi da bolje uje) i, pokatkad, pred mrzovoljom
tetke, Anhelika, kako moe da pie takvu glupost ili Veronika, dete, nisam
razumela nita, Alberto, imate li ta protiv da mi objasnite ta znai ona
metafora, a paljivi Ruis-Tagl pria o oznaitelju i oznaenom, o Dojsu
Mansuru, Silviji Plat, Alehandri Pisarnik (iako sestre Harmendija kau ne, ne
svia nam se Pisarnikova, elei zapravo da kau da ne piu kao Pisarnikova),
i dok tetka slua, klimajui glavom, Ruis-Tagl ve pria o Violeti i Nikanoru
Pari (upoznala sam Violetu u njenom atoru, kae sirota Ema Ojarsun), a
onda i o Enrikeu Linu i urbanoj poeziji, a da su sestre Harmendija paljivije,
primetile bi ironini odsjaj u Ruis-Taglovom oku, urbana poezija, dau vam ja
urbanu poeziju, i na kraju, ve odluno, govori o Horheu Kaseresu,
ileanskom nadrealisti koji je umro 1949. U dvadeset estoj godini.
I tada sestre Harmendija ustaju, ili to ini samo Veronika, i trai po velikoj
roditeljskoj biblioteci i vraa se sa Kaseresovom knjigom Putem velike
polarne piramide, objavljenom kada je pesnik imao samo dvadeset godina,
sestre Harmendija, moda samo Anhelika, jednom su priale
0 ponovnom objavljivanju Kaseresovih sabranih dela, za nau generaciju
bio je jedan od mitova, tako da ne udi to ga je Ruis-Tagl pomenuo (iako
Ivaseresova poezija nema veze sa poezijom sestara Harmendija; Violetina i
Nikanorova da, ali Kaseresova ne). Pominje i En Sekston, Elizabet Biop
1 Denis Levertov (pesnikinje koje su sestre Harmendija volele i koje su
jednom prevele i proitale u radionici na oigledno zadovoljstvo Huana
Stajna), a onda se svi smeju tetki koja ne razume nita i jedu domai kola i
sviraju gitaru i neko primeti kunu pomonicu koja ih osmatra, s nogu, iz
tamnog dela hodnika, ali ne usudivi se da ue i tetka joj kae samo proi,
Amalija, ne budi prosta, i sluavka, privuena muzikom i veseljem, napravi
dva koraka, ali ni jednog vie, i padne no i fajront.
Kroz nekoliko sati, Alberto Ruis-Tagl, iako bih trebao da ponem da ga
zovem Karlos Vajder, ustaje.
Svi spavaju. On je, moda, spavao sa Veronikom Harmendija. Nije ni
vano. (Hou da kaem: vie nije, iako je tada, na nau nesreu, bilo vano.)
Nesporno je da Karlos Vajder ustaje sa sigurnou meseara i parta kuom u
tiini. Trai tetkinu sobu. Njegova senka prepreuje hodnike u kojima su
okaene slike Hulijana Harmendije i Marije Ojarsun, zajedno sa srebrom i
domaom grnarijom. (Mislim da je Nasimjento slavan po grnariji, glini.) U

svakom sluaju, Vajder veoma tiho otvara vrata. Naposletku nalazi tetkinu
sobu, na prvom spratu, pored kuhinje. Naspram nje je, svakako, soba kune
pomonice. Ba kada sklizne u sobu, uje zvuk automobila koji se pribliava
kui. Vajder se nasmeje i pouri. Jednim potezom se obrete pored domaice.
U desnoj ruci dri kuku. Ema Ojarsun spokojno spava.
Vajder epa njen jastuk i pokriva joj glavu. Odmah zatim: samo jednim
zasekom, otvori joj grkljan. U tom trenutku automobil se parkira ispred kue.
Vajder je ve izvan sobe i ulazi u sobu kune pomonice. Ali, krevet je prazan.
Vajder na trenutak ne zna ta da uini: na trenutak bi najradije izudarao
krevet, rasturio staru drvenu komodu u kojoj je nagomilana roba Amalije
Maluende. Ali samo na trenutak. Malo zatim je na vratima, normalno die, i
otvara etvorici pristiglih mladia. Pozdravljaju ga pokretom glave (koji znai
potovanje) i bestidno osmatraju unutranjost u polutami, ilime, zavese,
kao da od prvog trenutka procenjuju najprikladnije skrovite. Ali nisu oni ti
koji e da se sakriju. Oni trae one koji su se sakrili.
I za njima ulazi no u kuu sestara Harmendija. I kroz petnaest minuta,
moda deset, kada odlaze, no ponovo izlazi, odjednom, ulazi no, izlazi no,
stvarna i hitra. I nikada nee biti pronaena tela, ili da, postoji jedno telo,
samo jedno telo koje e se pojaviti mnogo godina kasnije u zajednikoj
grobnici, ostaci Anhelike Harmendije, moje oboavane, moje jedinstvene
Anhelike Harmendije, ali ostaci samo njenog tela, da dokau da je Karlos
Vajder ipak samo ovek a ne Bog.

2
Tih dana, dok su tonuli poslednji splavovi za spasavanje Narodnog
jedinstva,6 bio sam zatvoren. Okolnosti mog privoenja su banalne, ako ne i
groteskne, ali injenica da sam bio tamo a ne na ulici ili u kakvom kafiu ili u
svojoj sobi, bez elja da ustanem iz kreveta (a ta mogunost bila bi najbolja),
omoguila mi je da prisustvujem inauguralnoj pesnikoj veeri Karlosa
Vajdera, iako tada nisam znao ko je Karlos Vajder niti kakva je sudbina
sestara Harmendija.
Smrkavalo se - a Vajder je voleo zalaske sunca - kada sam kao i drugi
privedeni, sve uzev ezdesetak dua, ubijao dosadu u centru La Penja,
tranzitnom mestu u okolini Konsepsiona, blie Talkauanu, igrajui ah u
dvoritu ili jednostavno askajui.
Nebom, pola sata pte toga apsolutno vedrim, poinju da se guraju neki
patrljci oblaka prema istoku; oblaci, u formi slinoj broevima i cigaretama,
bili su crno-beli u poetku, dok su jo uvek klizili nad obalom; dospevi iznad
grada bili su boje rue, a na kraju, dok su se reali uzvodno, bili su sjajno
cinober.
U tom trenutku, a ne znam zato, imao sam utisak da jedini od svih
zatvorenika posmatram nebo. Moda mi se tako inilo zato to sam imao
devetnaest godina.
Izmeu oblaka je polako izranjao avion. U poetku je to bila mrlja veliine
komarca. Raunao sam da dolazi iz oblinje vazdune baze i da se posle
kruenja vraa. Malo pomalo, bez potekoa, kao da je klizio vazduhom,
pribliio se gradu, zbunjen meu veoma visokim cilindrinim i igliastim
oblacima, koje je vetar razbacao skoro kao na ravan kakvog plafona.
inilo se kao da se kree sporo poput oblaka, ali sam ubrzo shvatio da je
to samo optika varka. Kada je proao iznad centra La Penja, zvuk koji je
isputao podseao je na zvuk ve-maine u raspadanju. Tamo gde sam se
nalazio mogao sam da vidim siluetu pilota i na trenutak sam poverovao da je
podigao ruku i rekao nam zbogom. Potom se uzdigao nad zaobljenim brdom,
uhvatio visinu i ve je leteo nad centrom Konsepsiona.
A tamo, na tim visinama, poeo je da po nebu ispisuje pesmu. U poetku
sam mislio da je pilot poludeo, a to me nije udilo. Ludilo nije bilo izuzetak tih
dana. Pomislio sam da se vrti bletavim nebom iz oajanja i da e ubrzo da se
smrska o neku zgradu ili o gradski trg. Ali u sledeem trenutku, kao da su
zaeta na istom tom nebu, pojavila su se slova. Perfektno iscrtana slova od
crno-sivog dima na ogromnom ekranu plavog neba od kojih se ledilo
posmatraevo oko. IN PRINCIPIO... CREAVIT DEUS... COELUM ET TERRAM,
itao sam kao u snu. Imao sam utisak - nadu - da je to nekakva reklamna
kampanja. Samo sam se nasmejao. Onda je avion skrenuo u naem pravcu,
prema istoku, pa je opet napravio vira i jo jedan krug. Sada je stih bio

neuporedivo dui i protegao se do predgraa kod junog dela grada. TERRA

AUTEM ERAT INANIS... ET
VACUA... ET TENEBRAE ERANT... SUPER FACIEM ABYSSI... ET SPIRITUS
DEI... FEREBATUR SUPER AQUAS...
Na trenutak je izgledalo da e se avion izgubiti na horizontu, pravac
Kordiljera na obali ili pravac KordiIjera ka Andima, kunem se da ne znam,
pravac jug, pravac velike ume, ali se vratio.
Tada su ve skoro svi iz centra La Penja posmatrali nebo.
Jedan od zatvorenika, koji se zvao Norberto i koji je poludeo (barem je
takvu dijagnozu dao drugi zatvorenik, socijalistiki psihijatar koga su kasnije,
tako su mi rekli, streljali u potpunoj obuzetosti vlastitim psihikim i
emocionalnim sposobnostima), pokuao je da se popne na zid koji je
razdvajao muko od enskog dvorita i poeo je da vie to je mesermit 109,
mesermit lovaki avion Luftvafea, najbolji lovaki avion 1940. godine.
Pogledao sam ga, a zatim i ostale zatvorenike, i sve mi se uinilo uronjeno u
prozrano sivu boju, kao da je centar La Penja nestajao u vremenu.
Na ulaznim vratima gimnastike sale na ijem podu smo noili, dvojica
tamniara su zautali i zagledali se u nebo. Svi zatvorenici su stajali i gledali u
nebo, batalivi partije aha, preraunavanje koliko dana zatvora je jo ostalo,
poverljiva saoptenja. Prigrlivi se o zid kao majmun, ludi Norberto se
smejao i govorio da se Drugi svetski rat vratio na Zemlju, pogreili su,
govorio je, ovi to pominju Trei, to je Drugi svetski rat koji se vraa, vraa,
vraa. Nas je dopalo, ileance, najsreniji od svih naroda, da ga doekamo, da
mu pruimo dobrodolicu, govorio je, i pljuvaka, koja je, veoma bela, inila
kontrast dominantnoj sivoj, pala mu je na bradu, ovlaila okovratnik njegove
koulje i zavrila, kao velika vlana mrlja, na njegovim grudima.
Avion se nagnuo na jedno krilo i krenuo ka centru
Konsepsiona. DIXITQUE DEUS... FIAT LUX... ET FACTA EST LUX, itao sam
sa potekoom, ili sam te rei predskazao, ili ih zamislio, ili sanjao. Sa druge
strane zida, pravei vizir rukama, ene su takoe pratile razvoj avionske
akcije sa nepominou od koje se stezalo srce. Na tren pomislih da ako bi
Norberto eleo da ode, niko mu to ne bi zabranio. Svi, osim njega, bili su
nepomini, zatvorenici i straari, lica ka nebu. Nikada ranije nisam video
toliko sjedinjene tuge (ili sam tako pomislio u tom trenutku; sad mi izgledaju
tunije neka jutra iz moje rane mladosti nego to izgubljeno smrkavanje iz
1973).
A avion je ponovo leteo iznad nas. Napravio je krug nad morem, uzdigao
se i vratio u Konsepsion. Kakav pilot, govorio je Norberto, ni sam Galand, ili
Rudi Rudler, ne bi to bolje uradili, ni Hana Raj, ni Anton Fogl, ni Karl Hajnc
varc, ni Vuk iz Bremena iz Talke, ni Slomljene kosti iz Stutgarta iz Kurikoa, ni
reinkarnirani Hans Marselj glavom i bradom. Onda me je Norberto pogledao i
namignuo mi. Bee mu udarila krv u lice.

Na nebu Konsepsiona ostale su sledee rei: ET VID1T DEUS... LUCEM

QUOD... ESSET BONA... ET DIVISIT... LUCEM A TENEBRIS. Poslednja slova
gubila su se ka istoku, meu igliastim oblacima koji su dosezali do Bio-Bia.
Sam avion je krenuo vertikalno i izgubio se, potpuno je iezao sa neba. Kao
da je sve to bilo samo fatamorgana ili pak komar. ta ovo bi, prijatelju, uo
sam kako pita neki rudar iz Lote. U centru La Penja polovina zatvorenih
(mukaraca i ena) bili su iz Lote. Nemamo pojma, odgovorie mu, ali izgleda
neto vano. Drugi glas ree: Muda od labuda, ali u glasu su mu se
raspoznavali strah i divljenje. Karabinjeri na vratima gimnazije su se
umnoili, sada ih je bilo est, i mrmljali su izmeu sebe. Ruku obeenih o zid i
ne miui noge, kao da je nameravao da prilikom skoka napravi rupu u podu,
Norberto, koji je bio ispred mene, je aptao: ovo je ponavljanje Blickriga ili
postajem neizleivo lud. Smiri se, rekao sam mu. Ne mogu vie da budem
miran. Lebdim u oblaku, rekao je. Potom je duboko udahnuo i zapravo je
izgledao kao da se ipak smirio.
U tom trenutku, kojem je prethodila neobina kripa, kao da je neko
zdrobio ogromnog insekta ili siuan keks, avion se opet pojavio. Ponovo je
dolazio sa mora. Video sam ruke koje se podiu i pokazuju na njega, prljave
rukave koji se uzdiu pratei rutu aviona, uo sam glasove, meutim, to je bio
jedino vazduh. Niko se, stvarno, nije odvaio da progovori. Norberto je na silu
zatvorio oi a onda ih otvorio, izgubljen. Boe, rekao je, Oe na, oprosti nam
zbog grehova brae nae i prataj nam grehove nae. Mi smo samo ileanci,
Gospode, rekao je, mi smo nevini, nevini. Rekao je to glasno i jasno, glas mu
nije zadrhtao. Naravno, svi smo ga uli. Neki su se nasmejali. Za svojim
leima uo sam ale u kojima su se meali prostota i huljenje. Okrenuo sam
se i potraio pogledom one koji su priali. Lica uhapenika i karabinjera,
bleda i uvela, okretala su se kao u kolu sree. Lice Norberta, naprotiv, bilo je
mirno. Simpatino lice koje se davilo na kopnu. Figura to je ponekad
skakutala poput zlosrenog proroka koji, podrobno obaveten i uplaen,
prisustvuje dolasku mesije. Avion je buno proao iznad naih glava.
Norberto je epao vlastite laktove kao da je umirao od zime.
Mogao sam da vidim pilota. Ovoga puta pozdrav je uinio oiglednim.
Delovao je kao kamena statua isklesana u kabini aviona. Nebo je tamnelo, no
je uskoro pokrila sve, oblaci vie nisu bili rozikasti nego crni sa crvenim
vlaknima. Kada je bio nad Konsepsionom njegova simetrina figura bila je
nalik Rorahovoj mrlji.
Ovaj put je napisao samo jednu re, veu od prethodnih, na podruju koje
sam prepoznao kao centar grada: NAUITE. Onda je avion delovao kao da se
njie, da gubi visinu, da se prevre nad ravnim krovom jedne zgrade, kao da je
pilot iskljuio motor i demonstrirao prvi primer uenja na koje je mislio i na
koje nas je nagovarao. Ali ovo je trajalo samo trenutak, koliko je ve trebalo
veeri i vetru da raspre slova potonje rei. I onda je avion nestao.

Nekoliko trenutaka niko nije rekao nita. Sa druge strane zida uo sam
enski pla. Naizgled spokojno, Norberto je priao sa dve mlade zatvorenice,
kao da se nita nije dogodilo. Imao sam utisak da trae savet od njega. Boe
moj, traile su savet od ludaka. Iza mene su se uli nerazumljivi razgovori.
Dogodilo se neto ali se u stvari nije dogodilo nita. Dva profesora su priala
o reklamnoj kampanji Crkve. Koje Crkve, pitao sam ih. A koja bi bila, rekoe i
okretoe mi lea. Nisam im se dopadao. Onda su se karabinjeri probudili i
postrojili nas za poslednju prozivku. U enskom dvoritu to su inili drugi
glasovi. Je li ti se dopalo, ree Norberto. Slegnuo sam ramenima, jedino znam
da nikada neu zaboraviti, rekao sam mu. Jesi li shvatio da je to bio
mesermit? Verujem, ako mi ti tako kae, rekao sam mu. Bio je mesermit,
rekao je Norberto, i mislim da je doao sa drugog sveta. Stavio sam dlan na
njegovo rame i rekao da je sigurno tako. Povorka je poela da se pokree,
vraali smo se u gimnastiku dvoranu. A pisao je na latinskom, rekao je
Norberto. Da, rekao sam, ali ja nisam razumeo nita. Ja jesam, rekao je
Norberto, nisam badava bio uitelj tipografije nekoliko godina, govorio je o
stvaranju sveta, volji, svetlu i tami. Lux je svetio. Tenebrae je tama. Fiat je
stvorite. Stvorite svetlo, razume? Mene fiat podsea na italijanski auto,
rekao sam mu. E nije tako, drue. I, na kraju, svima nam je poeleo sreu.
Misli, rekao sam. Da, svima, bez izuzetka. Neki pesnik, rekao sam. Obrazovan
ovek, to da, rekao je Norberto.

3
Prvi pesniki nastup obezbedio je Karlosu Vajderu momentalno divljenje
nekih nemirnih ileanskih dua.
Odmah su ga pozvali da napravi nove performanse vazdunog pisma. S
poetka stidljivo, ali ubrzo sa otvorenou kakva je svojstvena vojnicima i
gospodi koja ume da prepozna umetniko delo im ga vidi, iako ga ne
razume, prisustvo Vajdera se umnogostruilo na nastupima i u
pominjanjima. Nad aerodromom Las Tenkas, za publiku sainjenu od visokih
oficira i poslovnih ljudi te njihovih porodica - kerke za udaju umirale su za
Vajderom a one ve udate umirale su od tuge - na nebu je nacrtao zvezdu,
samo nekoliko minuta pre nego to je no prekrila sve, zvezdu sa nae
zastave, bleteu i usamljenu na nesmiljenom horizontu. Posle nekoliko dana,
pred raznolikom i demokratskom publikom koja je stizala i odlazila pod
paradnim nastrenicama vojnog aerodroma El Kondor u ambijentu kermesa,
napisao je pesmu koju je jedan radoznali i obrazovani italac okarakterisao
letrizmom4 (Tanije: s poetkom kojem ne bi zamerio ni Isidor Isu5, i
neobjavljenim krajem dostojnim Saranguaka).6 U jednom od stihova
prikriveno je pominjao sestre Harmendija. Nazivao ih je bliznakinje" i
pominjao jedan uragan i neke usne. I premda je sledei stih protivreio, ko je
paljivo itao, mogao je da razume da su mrtve.
U drugom je pominjao neku Patrisiju i neku Karmen. Ova druga je,
verovatno, pesnikinja Karmen Vilagran koja je nestala prvih dana decembra.
Rekla je majci, sudei po svedoenju ove pred crkvenim istraiocima, da
treba da se nae sa nekim prijateljem i posle toga se nije vratila. Majka je
stigla da je pita koje taj prijatelj. Karmen je s vrata odgovorila da je pesnik.
Kroz koju godinu, Vivijano O'Rajen utvrdio je identitet Patrisije; po njemu,
re je bila o sedamnaestogodinjoj Patrisiji Mendes, polaznici knjievne
radionice koju su vodili mladi komunisti, Patrisiji Mendes koja je nestala
otprilike kada i Karmen Viljagran. Razlika izmeu njih dveju bila je primetna,
Karmen je itala Miela Leirisa na francuskom i pripadala je srednjoklasnoj
porodici; osim to je bila mlaa, Patrisija Mendes bila je poklonik Pabla
Nerude a njeni su bili proleteri. Za razliku od Karmen, nije studirala, mada je
planirala da jednom upie pedagogiju; u meuvremenu je radila u prodavnici
kunih ureaja. Vivijano je posetio njenu majku i u jednoj staroj svesci mogao
je da proita nekoliko Patrisijinih pesama. Sudei po Vivijanu bile su loe, na
fonu najgoreg Nerude, nekakav mete izmeu Dvadeset ljubavnih pesama i
Hukanja na niksonicid,7 mada se izmeu redova moglo pronai neto.
Sveina, zapanjenost, udnja za ivotom. U svakom sluaju, zavravao je
Vivijano pismo, ne gine niko samo zato to slabo pie, tim pre ako jo nema
ni dvadeset godina.
Na vazdunoj izlobi El Kondor, Vajder je poruivao: egrti vatre. Generali

u poasnoj loi mislili su -pretpostavljam: osnovano - da je to naziv za

njegove devojke, njegove prijateljice ili moda grupni alias za neke kurve iz
Talkauana. Meutim, najintimniji Vajderovi prijatelji znali su da je on upravo
imenovao, zbirajui ih, mrtve ene. Ah potonji nisu znali nita o poeziji. Ili su
tako mislili. (Naravno da ih je Vajder ubeivao da znaju, da znaju vie od
mnogih, na primer od pesnika i profesora, ljudi iz oaza ili iz bednih nevinih
pustinja, ali ga njegovi piliari nisu razumeli ili su u najboljem sluaju
opratajui mislili da im se porunik sprda.) Ono to je Vajder inio avionom,
za njih je sve vreme bilo opasan prizor, opasan u svakom smislu, ali ne i
poezija.
Tih dana je uestvovao na jo dve vazdune izlobe, u Santjagu gde je
ponovo pisao stihove iz Biblije i iz ileanskog preporoda", odnosno u Los
Anelesu (provincija Bio-Bio), gde je podelio nebo sa dva pilota koji su bili
civili, a takoe i dosta stariji od njega, ljudi dugih karijera vazdunih
publicista sa kojima je u timskom radu na nebu nacrtao veliku zastavu ilea
koja se ak povremeno vijorila.
O njemu su rekli (u nekim novinama, na radiju), da je sposoban za najvee
podvige. Nita mu nije moglo stati na put. Njegov instruktor na Akademiji
izjavio je da je on i roeni i ueni pilot, strunjak sa instinktom, kadar da bez
veeg napora upravlja lovakim avionima i bombarderima. kolski drug na
ijem je posedu nekoliko puta proveo odmor izjavio je da je Vajder na
zaprepaenje a kasnije i srdbu roditelja bez dozvole zbrkano pilotirao
starim pajperom" i uspeo da aterira na uskom i izrovanom seoskom drumu.
To leto, verovatno 1968. godine (jedno junjako leto koje je nekoliko meseci
prethodilo nastanku u jednoj skromnoj parikoj portirnici Varvarskog pisma,
knjievnog pokreta koji e tokom poslednjih godina njegovog ivota imati
odluujuu ulogu), Vajder je proveo bez roditelja, bio je tada hrabar i stidljiv
momi (sudei po kolskom drugu) od koga se moglo oekivati svata, bilo
koja ekscentrinost, ma kakva eksplozija, ali koji je u isto vreme postizao da
ga ljudi iz njegovog okruenja vole. Moja majka i baka su ga oboavale (veli
kolski drug), Vajder je po njima uvek izgledao pokislo, kao nezatien, do
kostiju smokren kiom, ali i armantan.
Uprkos tome, promilja li se Vajderova drutvenost -imao je tamnih
trenutaka: loa drutva mranih ljudi, parazita iz policijskih stanica ili iz
podzemlja s kojima se povremeno napijao u nonim izlascima ili izolovao u
lokalima ravog ugleda. Ali takvi trenuci zaista nisu, razmotre li se paljivo,
bili vie od tamnih ali praktino neprimetnih trenutaka, koji niukoliko nisu
oblikovali njegov karakter, a njegove manire jo manje. To je bilo neto
nuno, dodavali su pojedini, za njegovu knjievnu karijeru u kojoj je stremio
znanju i apsolutu.
Tu karijeru je u vreme koje se vraamo, u dane vazdunih izlobi, podrao
izvesni Nikasio Ibakae, jedan od najuticajnijih knjievnih kritiara u ileu

(neto to u knjievnom smislu ne znai nita, ali to je u ileu, od vremena

Alonea,8 znailo mnogo), staretinar i katolik dnevne mise, iako lini prijatelj
Nerude i ranije Uidobra i prijatelj iz prepiske Gabrijele Mistral i bezrezervni
poklonik Pabla de Roke i ovek koji je (sudei po njemu samom) otkrio
Nikanora Paru; ovek koji je, na kraju, znao engleski i francuski i krajem
sedamdesetih umro od sranog udara. U svojoj nedeljnoj kolumni u El
Merkuriju podvrgao je neobinu Vajderovu poeziju tumaenju. Tekst je
poruivao da se nalazimo (mi, ileanski itaoci) pred velikim pesnikom
novih vremena. Kraj kolumne, kako je ve obiavao, posvetio je javnom
savetovanju Vajdera, opsenim kriptikim i necelovitim komentarima o
raznim izdanjima Biblije - i tu saznajemo da je Vajder, prvi put se ukazavi
nad nebom Konsepsiona i Centrom La Penja, koristio Vulgatu Latinu, koju je
preveo na panski po smislu i u skladu sa svetim oevima i katolikim
tumaima" Presvetli G. D. Felipea Sia de S. Migel, a objavio u vie tomova
izdava Gaspar y Roig Editores, Madrid, 1852. tako kako mu je, rekao je
Ibakae, poverio sam Vajder u dugom veernjem telefonskom razgovoru u
kom ga je Ibakae pitao zato nije koristio prevod veleasnog oca Sia, a
Vajderov odgovor je bio: zato to latinski bolje optouje nebo; iako je zapravo
Vajder trebao da upotrebi re urezuje", latinski se bolje urezuje u nebo, to
mu s druge strane nije smetalo da u sledeim nastupima koristi panski navodei, kako nije mogao manje, mnoga izdanja Biblije koja je spominjao
Borhes, i ak Bibliju iz Jerusalima prevedenu na panski od Rajmunda
Peljegrija i objavljenu u Valparaisu 1875. anatemisano izdanje koje je po
lbakaeu predskazalo Rat Pacifika gde e za neku godinu sukobiti ile sa
Peruansko-bolivijanskim Savezom. A to se tie saveta, upozoravao je
knjievno-ivotnog svatara i skribomana, koji je u nekom trenutku raspolagao drutvenom moi. Alone je, izmeu ostalog,
od 30-ih do 80-ih godina, kada je umro, pisao nedeljnu kolumnu u ,,El Merkuriju", tako da je lik Ibakaea moda zasnovan na
njemu.

mladog pesnika na opasnosti prerane slave", na neprikladnost knjievne

avangarde koja moe da pomuti razumevanje granica poezije i slikarstva te
pozorita ili bolje reeno likovnog performansa te scenskog performansa",
na potrebu da ne odstupa od stalnog obrazovanja, naime, Ibakae je
dobronamerno savetovao Vajdera da ne prestane da ita. itajte, mladiu,
kao da mu je govorio, itajte engleske pesnike, francuske pesnike, ileanske
pesnike i Oktavija Paza.
Ibakaeova apologija, jedina koju je plodni kritiar posvetio Vajderu,
ilustrovana je sa dve fotografije. Na prvoj se vide avion - ili e to pre biti
sportski avion - i pilot, sred piste koja se skromno ali verovatno nazire kao
vojna. Fotografija je snimljena sa izvesne udaljenosti, zbog ega se Vajderovo
lice mutno vidi. Nosi konu jaknu sa krznenom kragnom, apku Vazdunih
snaga ilea, farmerke i izme usklaene sa pantalonama. Legenda: Porunik
Karlos Vajder na aerodromu Los Mulerosa. Na drugoj fotografiji razaznaju se,
sa vie volje nego oiglednosti, neki od stihova koje je pesnik napisao na

nebu Los Anelesa, nakon velianstvenog timskog crtanja ileanske zastave.

Neto pre toga puten sam iz centra La Penja na bezuslovnu slobodu, kao
i veina nas koji smo se tamo zatekli. Prvih dana nisam se pomerio iz kue,
to je na kraju uzbunilo roditelje i nateralo dva mlaa brata da me sa svim
moguim razlozima prozovu kukavicom. Posle nedelju dana, posetio me je
Vivijano O'Rajen. Imam, rekao je kada smo se osamili u mojoj sobi, dve vesti,
jedna je dobra a druga loa. Dobra je bila da su nas izbacili sa univerziteta.
Loa je da su skoro svi nai prijatelji nestali. Rekao sam mu da su verovatno
privedeni ili, kao sestre Harmendija, otili u kue na selu. Ne, rekao je
Vivijano, i bliznakinje su nestale. Kada je rekao bliznakinje", glas mu je
zadrhtao. Ono to je usledilo teko je objasniti (iako je sve u ovoj prii teko
objasniti), Vivijano se navalio na moja ramena (doslovno) dok sam sedeo
pored nogu kreveta, i poeo neuteno da plae na mojim grudima. Isprva sam
pomislio da je pretrpeo napad, udar. Kasnije sam shvatio, bez imalo sumnje,
da nikada vie neemo videti sestre Harmendija. Na kraju je Vivijano ustao,
pribliio se prozoru i nije mu trebalo mnogo da se povrati. Sve spada u
domen pretpostavki, rekao mi je okrenut leima. Da, rekao sam ne znajui na
ta misli. Ima i trea vest, rekao je Vivijano, kada ih ve nema manje. Dobra ili
loa, pitao sam. Zaprepaujua, rekao je Vivijano. Samo napred, rekao sam,
ali sam odmah dodao: ne, saekaj, pusti da diem, to je bilo kao da sam
rekao pusti me da bacim poslednji pogled na sobu, kuu, lica mojih roditelja.
Te noi sam otiao sa Vivijanom kod Debele Posadas. Na prvi pogled nije
se promenila ili je delovala ak kao da joj je bolje i da je ivahnija.
Hiperaktivna, sedela je as u jednom, as u drugom delu sobe, to je na dui
rok kidalo ivce onog ko bi joj pravio drutvo. Nisu je izbacili sa univerziteta.
ivot je tekao dalje. Bilo je neophodno raditi stvari (ono ta se ve moglo,
premetati vazu po pet puta za pola sata, da ne bi poludela) i pronai svetlu
stranu svake okolnosti, sagledavati ih jednu po jednu a ne, kako je bila
navikla, svaku okolnost u isto vreme. I sazrevati. Ali, uskoro smo shvatili da je
to stanje kod Debele bilo zapravo strah. Bila je uplaenija nego ikada. Videla
sam Alberta, rekla mi je. Vivijano je klimnuo glavom, ve je znao priu i
implicirao da sumnja u istinitost nekih njenih delova. Pozvao me je
telefonom, rekla je Debela, eleo je da doem kod njega. Rekao sam joj da
nikada nije bio kod kue. Pitala me je kako znam i nasmejala se. U njegovom
glasu prepoznala sam pritajen ton pretnje, ali Alberto je uvek bio donekle
kriptian te nisam obraala panju. Otila sam da ga vidim, bila sam tana.
Stan je bio prazan. Nije bilo ni Ruis-Tagla? On je bio tamo, rekla je Debela, ali
stanje bio prazan, nijednog komada nametaja. Seli li se, Alberto, rekla sam
mu. Da, debeljukasta, rekao mi je on, zar se to vidi? Bila sam mnogo
nervozna, ali sam se suzdrala i rekla mu da se u poslednje vreme svi sele.
Pitao me je ko su ti svi. Dijego Soto, rekla sam mu, otiao je iz Konsepsiona.
Kao i Karmen Viljagran. I pomenula sam tebe (mene), ne znajui gde si tada

bio, i sestre Harmendija. Mene nisi pomenula, rekao je Vivijano, o meni nisi
rekla nita. Ne, o tebi nisam rekla nita. A ta je rekao Alberto? Debela me je
pogledala i tek tada sam shvatio da nije bila samo inteligentna nego i jaka, i
da je puno patila (ali ne zbog politikih pitanja, Debela je patila jer je teila
vie od osamdeset kilograma i jer je posmatrala spektakl, spektakl seksa, krvi
i ljubavi sa sedita, ne izlazei na scenu, usamljena, sa oklopom). Rekao je da
pacovi uvek bee. Ja nisam mogla da verujem u ono to sam tek ula i rekla
sam mu, ta kae? Onda se Alberto okrenuo i iroko se nasmejao. Gotovo je s
tim, debeljukasta, rekao mi je. Onda sam se uplaila i rekla mu da se okane
zagonetki i da mi pria neto zabavnije. Nemoj mi tvrdu igru, jebem ti mater,
i odgovori mi kad ti se obratim. U ivotu nije bio toliko vulgaran, rekla je
Debela. Alberto je liio na zmiju. Ne: liio je na egipatskog faraona. Samo se
nasmejao i nastavio da me posmatra iako sam na trenutke imala utisak da se
pomera kroz prazan stan. Kako je mogao da se pomera ako je bio nepomian?
Sestre Harmendija su mrtve, rekao je. Kao i Viljagranova. Ne verujem, rekla
sam. Zato bi bile mrtve? Hoe da me uplai, drkadijo? Sve pesnikinje su
mrtve, rekao je. To je istina, debeljuco, i bilo bi dobro za tebe da mi veruje.
Sedeli smo na podu. Ja u uglu, a on u sredini dnevne sobe. Kunem ti se da sam
pomislila da e da me tue, da e me iznenada epati i poeti da mi lupa
petake. Na trenutak sam pomislila da e ba tamo po meni da se ispiki.
Alberto me je sve vreme gledao s visoka. Htela sam da ga pitam ta e biti sa
mnom, ali nisam mogla da pustim ni glasa. Batali prie, proaputala sam.
Alberto me nije uo. Delovao je kao da oekuje jo nekog. Dugo nismo
progovorili ni rei. Nehotice sam zatvorila oi. Kada sam ih otvorila, Alberto
je stajao, oslonjen o vrata kuhinje, posmatrajui me. Bila si zaspala, Debela,
rekao mi je. Jesam li hrkala, pitala sam ga. Da, rekao je, hrkala si. Tek tada sam
shvatila da je Alberto prehlaen. U ruci mu je bila ogromna uta maramica sa
kojom se dva puta oglasio. Ima grip, rekla sam mu i osmehnula se. Kako si
pogana, Debela, rekao je on, samo sam nazebao. Bio je to pravi trenutak da
odem, te sam ustala i rekla da sam mu ve dovoljno dosaivala. Ti mi nikada
nisi dosadna, rekao je. Jedna si od retkih to me razumeju, Debela, a na tome
sam zahvalan. Ali danas nemam ni aj, ni vino, ni viski, nita. Vidi da se
selim. Naravno, rekoh. Pozdravila sam ga rukom, to obino ne inim pod
nekim stropom nego kad sam na vazduhu, i otila sam.
I ta se desilo sa sestrama Harmendija, rekoh ja. Ne znam, rekla je Debela
vraajui se iz svoje prie, kako misli da bih to mogla da znam? Zato ti nije
uradio nita?, rekao je Vivijano. Pretpostavljam zato to smo zaista bili
prijatelji, rekla je Debela.
Priali smo jo jako dugo. Vajder, sudei po onom to nam je rekao
Vivijano, znai ,jo jednom", isponova", nanovo", ,,u povratku", a u
kontekstima koji se odnose i na budunost - uvek", sledei put". A po onom
to mu je rekao prijatelj, Anselmo Sanhuan, bivi student nemake filologije

na Univerzitetu Konsepsiona, prilog Wieder i predlog u akuzativu Wider tek

od XVII veka razlikuju se pravopisom, e da bi se potcrtala razlika u njihovom
znaenju. Wider, u staronemakom Widar ili Widari, znai kontra",
nasuprot", prema". I u vazduh je zarolao primere: Widerchrist, antihrist";
Widerhaken, hulja", kuka"; Widerraten, razuveravanje"; Widerlegung,
apologija", opovrgnue"; Widerlage, ostruga"; Widerklage, protivoptuba",
kontradenuncija"; Widernaturlichkeit, udovinost", aberacija". Sve su to
rei za koje mu se inilo da mnogo otkrivaju. tavie, apsolviravi grau,
govorio je da Weide znai alosna vrba", a Wed'den -pasti", nahraniti
stoku", uvati ivotinje koje pasu", to ga je navodilo da pomisli na pesmu
Vukovi i ovce Silve Aseveda i na proroki karakter koji su mnogi pokuavali da
u njoj pronau. Ukljuujui i da je Wed'den moglo da se protumai i kao
uivati nastrano u posmatranju nekog objekta koji uzbuuje nau
seksualnost i(li) nae sadistike sklonosti". A onda nas je Vivijano posmatrao
irom otvorenih oiju i mi smo posmatrali njega, sve troje smo bili mirni,
spojenih ruku, kao da smo razmiljali ili se molili. I zatim se vraao na
Vajdera, iscrpljen, uasnut, kao da je vreme prolazilo pored nas poput
zemljotresa, i napominjao da se deda pilota Wiedera moda preivao Weider i
da je u kancelarijama za emigraciju poetkom veka jedna tamparska greka
pretvorila njegovo prezime Weider u Wieder. Ovo u sluaju da se nije preivao
Bajder, astan", obazriv", imajui na umu da se zubnousneno V i usneno B
esto meaju. A seao se i da imenica Widder znai ovan" i horoskopski znak
Ovan", i s tim bi ve ovek mogao da izvue sve zakljuke koje eli.
Za dva dana je Debela nazvala Vivijana i rekla mu da je Alberto Ruis-Tagl Karlos Vajder. Prepoznala ga je po fotografiji iz ,,El Merkurija". U ovo ne treba
imati mnogo vere, kako je uinio da primetim Vivijano, nekoliko nedelja ili
meseci kasnije, budui da je fotografja bila mutna i nepouzdana. Na emu je
Debela zasnivala tvrdnju? ini mi se, na sedmom ulu, rekao je Vivijano, ona
veruje da se Ruis-Tagl moe prepoznati po dranju. U svakom sluaju, u to
vreme je Ruis-Tagl nestao zauvek i ostao je samo Vajder da osmisli nae
bedne dane.
Vivijano je poeo da radi kao pomonik obuara. Obuarnica nije bila ni
dobra ni loa, a nalazila se blizu centra, izmeu knjiara u kritinom stanju
koje su jedna za drugom postupno zatvarale; drugorazrednih restorana iji
su konobari lovili klijente nasred ulice uz pomo neverovatnih pozivnica
poneto pogrenih informacija; te uskih i produenih, neznatno osvetljenih
butika.
Naravno, nikada vie nismo kroili u neku knjievnu radionicu. Vivijano
mi je ponekad objanjavao vlastite planove: eleo je da pie na engleskom
narative ija fabula tee irskom ravnicom, eleo je da naui francuski, barem
da bi mogao da ita Stendala u originalu, sanjao je da provede godine
zatvoren unutar Stendala (iako je, odmah pobijajui sebe, rekao da bi to bilo

mogue sa atobrijanom, Oktavijem Pazom XIX veka, ali ne i sa Stendalom,

nikad sa Stendalom), na kraju je eleo da napie knjigu, antologiju naci
literatura dveju Amerika. Zamanu knjigu, govorio je kada bih otiao da ga
potraim na izlazu iz obuarnice, koja bi pokrivala sve manifestacije naci
literature na naem amerikom kontinentu, od Kanade (gde su Kvebeani
mogli da mu budu od svestrane koristi) do ilea, gde e se sigurno pronai za
svakog poneto. U meuvremenu, nije zaboravljao na Karlosa Vajdera i sa
strau i posveenou filateliste skupljao je sve to bi se pojavilo o njemu i
njegovom delu.
Ako me seanje ne vara, tekla je 1974. godina. Jednog lepog dana, tampa
nas je obavestila da je Karlos Vajder, uz podrku raznih privatnih donatora,
odleteo na Juni pol. Putovanje je bilo sloeno i zastajanjima izranjavano, ali u
koje god mesto da je sleteo, pisao je svoje pesme po nebu. Bile su to pesme
novog, eleznog razdoblja za ileansku rasu, govorili su njegovi oboavaoci.
Vivijano je pratio putovanje, korak po korak. Mene, istinski, vie nije toliko
interesovalo ta je mogao da uradi ili da prestane da radi taj porunik
Vazdunih snaga. Jednom mi je Vivijano pokazao fotografiju koja je bila
mnogo kvalitetnija od one na kojoj je Debela mislila da je prepoznala RuisTagla. U stvari, Vajder i Ruis-Tagl su liili, ali jedino o emu sam tada
razmiljao bilo je da napustim dravu. Izvesno je da, koliko na fotografiji
toliko u izjavama, vie nije ostalo nita od onog promiljenog, odmerenog,
oaravajue nesamopouzdanog (ukljuujui i autodidaktinog) Ruis-Tagla.
Vajder je bio olienje samopouzdanja i odvanosti. Govorio je o poeziji (ne o
ileanskoj ili latinoamerikoj, nego o poeziji i taka) sa autoritetom koji je
razoruavao svakog sagovomika (iako moram da primetim da su njegovi
sagovornici iz tog doba, novinari zavisni od novog reima, bili nesposobni da
protivuree oficiru naih Vazdunih snaga) i iako bi neko transkribujui
njegove rei prepoznao diskurs pun neologizama i rogobatnosti, neto
svojstveno naem zlosrenom jeziku, ipak bi se divio njegovoj snazi, istoi i
ukupnom sjaju tog diskursa, refleksa dosledne volje.
Pre nego to je napravio poslednji veliki skok (iz Punta Arenasa u
antarktiku bazu Artura Prata), u njegovu ast je organizovana veera u
restoranu u gradu. Sudei po priama, Vajder je popio vie nego to je
nameravao, i opalio amar pomorcu koji nije iskazao duni respekt dami o
kojoj su kruile razne verzije; sve su podudarne u tome da je organizatori
nisu pozvali i da je niko od zvanica nije poznavao; jedino valjano objanjenje
njenog prisustva bilo je da se sluajno provukla ili da je dola sa Vajderom. On
joj se obraao sa moja damo" ili moja kurtizano". ena je imala oko
dvadeset pet godina, bila je visoka, dobro graena i crnokosa. U nekom
trenutku oma veere, mogue za vreme dezerta, doviknula je Vajderu:
Karlos, sutra e poginuti! To se svima uinilo gestom najgoreg ukusa. Tada
se dogodio incident sa pomorcem. Posle toga su drani govori a sutra ujutro,

posle troasovnog ili etvoroasovnog spavanja,

Vajder je odleteo na Juni pol. Let je bio bogat nezgodama i vie nego
jednom zamalo da se obistini prognoza nepoznate, koju svakako niko od
zvanica nikada vie nije video. Kada se vratio u Punta Arenas, Vajder je
izjavio da je najvea opasnost po njega bila tiina. Pred glumljenim ili
stvarnim uenjem novinara, objasnio je da su tiina bili talasi Kabo de
Omosa koji su rastezali svoj jezik do kabine aviona, talasi kao ogromni
melvilovski kitovi ili kao odseene ruke koje su pokuavale da ga dodirnu
tokom itavog puta, ali tihe, uutkane, kao da je na onim prostranstvima zvuk
bio ekskluzivno svojstvo mukaraca. Tiina je kao lepra, izjavio je Vajder,
tiina je kao komunizam, tiina je kao beli ekran koji valja ispuniti sadrajem.
A ako ga ispuni sadrajem, nita loe vie ne moe da ti se dogodi. Ako si
ist, nita loe vie ne moe da ti se dogodi. Ako nema straha, nita loe vie
ne moe da ti se dogodi. Sudei po Vivijanu, ist opis anela. Jednog okrutno
humanog anela, pitao sam. Ne, glupane, odgovorio je Vivijano, anela nae
nesree.
Na prozirnom nebu baze Arturo Prat, Vajder je napisao ANTARKTIK JE
ILE i bio je sniman i fotografisan. Napisao je i druge stihove, stihove o beloj
neutrali i crnoj neutrali, o eliku, o onom, skrivenom, o osmehu otadbine,
iskrenom, nenom, svetio obojenom, osmehu slinom oku, osmehu koji nas
zapravo posmatra, a onda se vratio u Konsepsion te produio za Santjago,
gde se pojavio na televiziji (na silu sam video prilog: Vivijano nije imao TV u
pansionu u kom je iveo i zato je doao kod mene) i, da, Karlos Vajder jeste
bio Ruis-Tagl (kako je mekerski prozvati se Ruis-Tagl, rekao je Vivijano,
naao je dobro prezime), a ako to nije bio, tako se samo meni uinilo, TV
mojih roditelja bio je crno-beli (moji roditelji bili su sreni to je Vivijano kod
nas, to sa nama gleda televiziju i veera, kao da su predosetili da u da odem
i da vie nikada neu imati prijatelja kakav je on) a bledilo Vajdera
(fotogenino bledilo) inilo ga je slinim ne samo kuleru od Ruis-Tagla, nego
i drugim kulerima, drugim licima, drugim nevienim pilotima koji su takoe
leteli iz ilea na Antarktik i sa Antarktika u ile u avionima za koje je ludi
Norberto usred noi govorio da su lovci mesermit, eskadrila mesermita
pobeglih iz Drugog svetskog rata. Ali Vajder, kao to smo ve znali, nije leteo
u eskadrili. Vajder je leteo u malom avionu i leteo je sam.

4
Pria o Huanu Stajnu, direktoru nae knjievne radionice, neumerena je
kao i ile onog vremena.
Roen 1945. u trenutku vojnog pua imao je dve objavljene knjige, po
jednu u Konsepsionu (u tirau od 500 primeraka) i Santjagu (u tirau od 500
primeraka), koje ukupno nisu brojale vie od pedeset stranica. Njegove
pesme su kratke, pisane pod jednakim uticajem Nikanora Pare i Ernesta
Kardenala, to je bio sluaj za veinu pesnika njegove generacije, te pod
uticajem larikog dela poezije Horhea Tejljera, mada nam je Stajn
preporuivao da vie itamo Lina nego Tejljera. Njegov ukus neretko se
razlikovao od naeg, ak je bio antagonistian: nije cenio Horhea Kaseresa
(ileanskog nadrealistu koga smo mi oboavali), ni Rosamela del Valjea, ni
Angitu. Voleo je Pesou Velisa (neke njegove pesme znao je napamet),
Magaljanesa Mura (izlinost koju smo kompenzovali estim itanjem poezije
zastraujueg Braulija Arenasa), geografske i gastronomske pesme Pabla de
Roke (koje smo mi - a kada kaem mi, sada uviam, ini mi se da mislim
samo na Vivijana O'Rajena i sebe, ostale sam zaboravio, pa tako i njihove
knjievne afinitete i knjievne fobije - izbegavali kao to neko izbegava
predubok grob, a i uvek je poeljnije itati Rablea), ljubavnu poeziju Nerude i
Otpor na zemlji (koji je kod nas, sa neruditisom od najranije mladosti,
uzrokovao radost i ekceme na koi). Podudarali smo se u itanju ve
pomenutih Pare, Lina i Tejljera, mada sa sumnjom i rezervom spram
pojedinih delova njihovih opusa (objavljivanje knjige Artefakti, koja je nas
oduevila, potakla je Stajna da, sa meavinom prezira i kolebljivosti, napie
pismo starom Nikanoru optuujui ga za ale koje je sebi u toj knjizi dozvolio
u odluujuem trenutku za revolucionarnu borbu u Latinskoj Americi; Para
mu je otpisao razglednicom sa motivom naslovne strane Artefakata",
poruujui mu da se ne sekira, poto niko ne ita, ni levica ni desnica, a Stajn
je, tako mije rekao, sa naklonou sauvao razglednicu), a voleli smo i
Armanda Uribea Arsa, Gonsala Rohasa i neke pesnike iz Stajnove generacije,
naime roene etrdesetih, koje smo marljivo itali vie zbog fizike blizine
nego po estetskim sklonostima, ali koji su od svih pesnika na nas verovatno
najvie uticali. To su Huan Luis Martines (koji nam se inio kao mala
magnetska igla izgubljenog smera u ovoj dravi), Oskar An (koji se rodio
krajem tridesetih, ali je s njime stvar bila ista), Gonsalo Miljan (koji nam je
dva puta u radionici itao svoje pesme, sve kratke, ali ih je bilo vrlo mnogo),
Klaudio Bertoni (koji je bio kao da je iz nae generacije, generacije roene
pedesetih), Hajme Kesada (koji se jednom napio s nama i poeo da, sve
kleei, iz sve snage izgovara neku devetnicu), Valdo Rohas (koji se prvi
distancirao od modela lake poezije" koja je, zahvaljujui Pari i Kardenalu, u
jednom trenutku napravila haos) i, naravno, Dijego Soto, za Stajna najbolji

pesnik njegove generacije, a za nas jedan od dvojice najboljih. Drugi je bio

Stajn.
esto smo ili do njega, Vivijano i ja, u kuicu kolu je Stajn iznajmio jo
kao student na Univerzitetu Konsepsiona i u kojoj je ostao i kao profesor
istog univerziteta. Kua je bila punija mapa nego knjiga. To je bilo prvo to je
privuklo Vivijanovu i moju panju, Videti kod njega tako malo knjiga
(poreenja radi, kua Dijega Sota liila je na biblioteku) a tolike mape. Mape
ilea, Argentine, Perua, mape Kordiljera na Andima, mapa drumova Srednje
Amerike koju nikada vie nisam video, a koju je objavila neka amerika
protestantska crkva, mape Meksika, mape osvajanja Meksika, mape meksike
revolucije, mape Francuske, panije, Nemake i Italije, mapa engleskih
vozova i mapa putovanja vozom engleske knjievnosti, mape Grke i Egipta,
Izraela i Bliskog Istoka, starog i modernog Jerusalima, Indije i Pakistana,
Burme, Kampuije, mapa planina i reka Kine i jednog intoistikog hrama u
Japanu, mapa pustinje u Australiji i jedna Mikronezije, mapa Ostrva Paskva i
mapa grada Puerto Mont, na jugu ilea.
Imao je mnogo mapa, to je i svojstveno onima koji gorljivo ele na put a
jo uvek nisu mrdnuli iz zemlje.
Pored mapa, uokvirene i obeene na zid bile su dve fotografije, obe crnobele. Na jednoj su se videli ovek i ena kako sede na vratima njegove kue.
ovek je liio na Huana Stajna, plava slamnata kosa i plave oi okruene
dubokim podonjacima. To su, rekao nam je, moji roditelji. Druga je bila
portret - zvanini portret - generala Crvene vojske zvanog Ivan ernjakovski,
po Stajnu, najboljeg generala u Drugom svetskom ratu. Vivijano, koji se
razumeo u te stvari, pomenuo je ukova, Konjeva, Rokosovskog, Vatutina,
Malinovskog, ali Stajn je bio nepokolebljiv: ukov je bio briljantan i hladan,
Konjev je bio tvrd tip, najverovatnije kurvin sin, Rokosovski je imao talenta i
imao je ukova, Vatutin je bio dobar general ali ne bolji od nemakih generala
protiv kojih se borio, za Malinovskog se moglo rei gotovo isto, a nijedan se
nije mogao uporediti sa ernjakovskim (moda i jeste, ako bi se u jednu
osobu spojili ukov, Vasiljevski i tri najbolja komandanta oklopnih trupa).
ernjakovskog je krasio prirodan talent (ako je to mogue u umetnosti
ratovanja), njegovi su ga voleli (onoliko koliko ve vojnici mogu da vole svog
generala), a osim toga bio je mlad, najmlai od generala neke vojske
(takozvana lica" u Sovjetskom Savezu) i jedan od retkih visokih oficira koji
je poginuo u prvim borbenim redovima, 1945. kada je rat ve bio dobijen, kao
39-godinjak.
Ubrzo smo shvatili da je izmeu Stajna i ernjakovskog bilo neto vie od
divljenja sovjetskom generalu za nadarenost za strategiju i taktiku. Jednog
popodneva, dok smo priali o politici, pitali smo ga kako je bilo mogue da se
on, kao trockista, spusti toliko da trai od sovjetske ambasade generalovu
fotografiju. To smo se alili, ali je Stajn shvatio ozbiljno, i nevino je priznao da

je fotografija poklon njegove majke, koja je bila u srodstvu sa ernjakovskim.

Traila ju je od ambasade pre mnogo godina, u svojstvu direktne herojeve
roake. Kada je napustio porodinu kuu da bi studirao u Konsepsionu,
majka mu je poklonila fotografiju, ne rekavi mu nita. Kasnije je priao o
ernjakovskima iz Sovjetskog Saveza, ubogim ukrajinskim Jevrejima, i o
razliitim sudbinama koje su ih rasule du sveta. Ono to nam je bilo jasno
jeste da je otac njegove majke bio brat generalovog oca, to je Stajna inilo
sestriem ernjakovskog. Stajnu smo se ve divili, rekao bih bezuslovno, ali
od tog saznanja, naem divljenju vie nije bilo granica. O ernjakovskom smo
pak sa godinama saznali vie toga: da je bio ef jedne oklopne divizije, tokom
prvih meseci rata, 28 divizije bojnih kola, da se borio, uvek se povlaei, u
baltikim dravama i u zoni Novgoroda, da je potom bio na tapetu dok mu
nisu dali komandu nad korpusom (to je u sovjetskoj vojnoj terminologiji
ekvivalent diviziji) u oblasti Voronjea, podreenu komandi nad 60 armijom
(to je u sovjetskoj vojnoj terminologiji ekvivalent korpusu) dok tokom
ofanzive nacista 1942. godine nisu smenili komandanta 60 armije i ponudili
komandu njemu, najmlaem oficiru, provocirajui optu zavist i
neraspoloenje, da je bio pod komandom Vatutina (u to vreme pod
komandom Voronjekog fronta, to je u sovjetskoj vojnoj terminologiji
ekvivalent armiji, ali mislim da sam to ve rekao) koga je potovao i cenio, da
je pretvorio 60 armiju u nepobedivu ratnu mainu, nezadrivo napredujui
ruskom a potom i ukrajinskom teritorijom, da je 1944. unapreen u
komandanta fronta, Treeg beloruskog fronta koji je tokom ofanzive 1944.
zasluan za slom Grupe armija Centar - koja je podrazumevala etiri nemake
armije - koja je bila verovatno najvei od svih nacistikih udara tokom
Drugog svetskog rata, gori od opsade Staljingrada ili od iskrcavanja na
Normandiju, gori od Operacije Kobra ili od Forsiranja Dnjepra (gde je on
uestvovao), gori od kontraofanzive Ardena ili od borbe kod Kurska (u kojoj
je uestvovao). Saznali smo takoe da se meu ruskim formacijama koje su
inile deo Operacije Bagratjon (unitenje Grupe armija Centar) ubedljivo
isticao Trei beloruski front, ije je napredovanje bilo nezadrivo i nevieno
brzo, da su prvi stigli do Istone Pruske, da je ernjakovski izgubio roditelje
jo kao momi, da je iveo u kuama koje nisu bile njegova kua i sa
porodicama koje nisu bile njegova porodica, da je trpeo poruge i ponienja
kakve trpe Jevreji, da je dokazao onima koji su ga prezirali ne samo da im je
bio ravan nego i mnogo bolji, da je kao deak video kako Petljurini sledbenici
(ukrajinski nacionalisti) mue i pokuavaju da ubiju njegovog oca u zaseoku
Verbovo (gde se bele kuice raspisuju padinama nenih breuljaka), da je
njegovo odrastanje bilo meavina Dikensa i Makarenka, da je u ratu izgubio
brata Aleksandra i da su vest o tome krili od njega itavo jedno popodne i
jednu no, poto je Ivan ernjakovski vodio jo jednu ofanzivu, da je stradao
sam nasred druma, da je dva puta bio heroj Sovjetskog Saveza, da je dobio

Lenjinov orden, etiri odlikovanja Crvene zastave, dva ordena Suvotov Prvog
stupnja, orden Kutuzov Prvog stupnja, orden Bogdana Hmelnickog Prvog
stupnja i brojne medalje, da su njemu u poast na inicijativu Vlade i Partije
izgraeni spomenici u Vilnusu i Vinici (prvi danas sigurno vie ne postoji,
drugi je verovatno takoe sruen), da se grad Insterburg u staroj Istonoj
Pruskoj sada zove, njemu u ast, ernjakovsk, da kolhoz zaseoka Verbovo u
okrugu Tomapoljskom takoe nosi njegovo ime (danas vie ne postoje ni
kolhozi) i da je u zaseoku Oksanino u okrugu Umanskom unutar erkezije
izlivena poasna bronzana bista velikom generalu (kladim se u honorar da je
bronzana bista sklonjena; danas za heroja vai Petljura, a sutra ko zna). Na
kraju, kako kae Vivijano citirajui Paru: tako prolazi slava sveta, bez slave,
bez sveta, bez bednog sendvia sa mortadelom.
Ali sigurno je da je portret ernjakovskog, uokviren na pretenciozan
nain, bio u kui Huana Stajna, i to je verovatno mnogo vanije (usudio bih se
da kaem: neuporedivo vanije) od bisti i gradova nazvanih po njemu i
neizbrojnih loe asfaltiranih ulica ernjakovski u Ukrajini, Belorusiji, Litvaniji
i Rusiji. Ne znam ta e mi fotografija, rekao nam je Stajn, valjda zato to je to
jedini jevrejski general od izvesne vanosti u Drugom svetskom ratu i zato
to je tragino stradao. Iako e pre biti da sam je sauvao zato to mi ju je
poklonila majka kada sam odlazio od kue, kao neku vrstu enigme: nije mi
rekla nita, samo mi je poklonila portret, ta je elela time da mi porui?
Poklanjanje fotografije bilo je izjava ili poetak dijaloga? I tako dalje, i tako
dalje. Sestrama Harmendija fotografija ernjakovskog izgledala je uasno pre
nego ikako drugaije i volele bi da su umesto nje mogle da vide okaen
portret Bloha, koji im se inio odista dobar momak, ili portret
Majakovskog, idealnog ljubavnika. ta trai potomak ernjakovskog u
knjievnim radionicama na jugu ilea, pitao se Stajn ponekad, prvenstveno
kada je bio pijan. U drugim prilikama je govorio kako e da iskoristi okvir da
umetne fotografiju na kojoj Vilijam Karlos Vilijams opremljen priborom
varokog lekara - naime sa crnim koferiem, stetoskopom koji je viak kao
to je to dvoglava adaja; gotovo ispada iz depa stare jakne izlizane zbog
godina ali udobne i delotvorne protiv hladnoe - koraa nekim dugakim i
spokojnim plonikom oivienim drvenim reetkastim ogradama u belom ili
obojenim zeleno ili crveno, iza kojih se nazim malena dvorita ili maleni
delovi niske trave - i neki prljavi kosa trave usred rada. Vilijams je u eiru
kratkog oboda, tamne boje, i sa veoma istim, gotovo kristalno istim
naoarima, ali taj sjaj nije od onih kakvi pobuuju eksces ili ekstreme, autor
niti je vrlo srean niti posebno tuan ali je svakako zadovoljan (moda zato
to mu je toplo u jakni, moda zato to zna da pacijent koga poseuje nee
umreti) dok peai mimo, recimo u est predvee jednog zimskog dana.
Ali Stajn nikada nije zamenio portret ernjakovskog navodnom
fotografijom Vilijama Karlosa Vilijamsa. Prema izvornosti potonje, neki

lanovi radionice, ukljuujui povremeno i Stajna, imali su izvesne rezerve.

Sudei po sestrama Harmendija, vie nego na Vilijama Karlosa Vilijamsa
ovek sa fotografije liio je na predsednika Trumana preruenog u neto, ne
nuno u lekara, dok je inkognito peaio ulicama rodne varoi. Za Vivijana,
posredi je bila majstorska montaa: lice je pripadalo Vilijamsu, telo nekom
drugom, moda upravo varokom lekaru, a donji deo fotografije bio je
svojevrstan kola: drvene ograde s jedne strane, niska trava i travosea s
druge, ptiice nad ogradama i ak nad marljivim travoseom, otvoreno siva
boja smrkavanja - sve to je po njemu poticalo sa osam ili devet razliitih
fotografija. Stajn nije znao ta da kae iako je doputao sve mogunosti. U
svakom sluaju ju je zvao fotografija doktora Vilijamsa" i nije patio zbog
njene sumnjive autentinosti (ponekad ju je zvao fotografija doktora
Normana Rokvela ili fotografija doktora Vilijama Rokvela). Bila je to bez
sumnje jedna od stvari koju je najvie cenio, to nikog ne treba da udi,
budui da je Stajn bio siromaan i da je malo ta imao. Jednom prilikom (dok
smo diskutovali o lepoti i istini), Veronika Harmendija ga je pitala ta vidi u
fotografiji Vilijamsa ako je ve gotovo sigurno da na njoj nije Vilijams. Svia
mi se ta fotografija, dopustio je Stajn, svia mi se da mislim da je na njoj
Vilijam Karlos Vilijams. Ali iznad svega, dodao je posle nekoliko minuta, dok
smo mi ve preli na Gramija, volim spokoj te fotografije, izvesnost da
Vilijams radi svoj posao, da ide prema svom poslu, peaei mirnim
plonikom, bez urbe. ak je kasnije, dok smo mi priali o pesnicima i
Parikoj komuni, rekao: ne znam, gotovo apatom, i mislim da ga niko nije
uo.
Posle vojnog pua, Stajn je nestao i dugo vremena Vivijano i ja smo ga
smatrali mrtvim.
Zapravo, svi su ga smatrali mrtvim, svima se inilo prirodno da je
judeoboljeviki kurvin sin ubijen. Jednog kasnog popodneva Vivijano i ja
smo se pribliili njegovoj kui. Plaili smo se da pokucamo na vrata jer smo u
naoj paranoji zamiljali da je kua mogla da bude nadgledana i ak da bi
vrata mogao da nam otvori policajac, da nas pozove unutra i nikada nas ne
pusti napolje. Tako da smo napravili tri ili etiri kruga ispred kue i, ne
videvi svetla, udaljili se sa tekim oseanjem sramote i, u isto vreme,
pritajenog olakanja. Nedelju dana kasnije, bez prethodnog dogovora,
ponovo smo otili do Stajna. Na nae kucanje niko nije odgovorio. Jedna ena
nas je mrko pogledala sa prozora susednog doma, i ta scena, osim to nas je
podsetila na neodreene trenutke iz nekih filmova, poveala je oseanje
samoe i naputenosti koje je u nama budila ne samo Stajnova kua nego i
itava ulica. Trei put kada smo otili, otvorila nam je vrata mlada ena, u
pratnji dvoje dece, ne starije od tri godine: jedno je hodalo a drugo puzilo.
Rekla je da tu sada ive ona i mu, da prolog zakupca nije upoznala i da, ako
elimo da saznamo neto vie, razgovaramo sa vlasnicom. Bila je to

simpatina ena. Dozvolila nam je da uemo i ponudila nas ajem a Vivijano i

ja smo odbili. Ne bismo da smetamo, rekli smo. Sa zidova su nestale mape i
fotografja generala ernjakovskog. Bio je to va dragi prijatelj koji je iznenada
nestao, ne upozorivi vas, rekla je ena sa osmehom. Da, rekli smo, neto
tako.
Nedugo posle toga definitivno sam napustio ile.
Ne seam se da li sam iveo u Meksiku ili u Francuskoj kada sam primio
veoma kratko Vivijanovo pismo, sainjeno u telegrafskom stilu, gotovo u
formi enigme ili nonsensa (ali u kom se naziralo, ako nita drugo, Vivijanovo
dobro raspoloenje), praeno novinskim isekom, verovatno iz jednog
dnevnog lista iz Santjaga. U iseku je aludirano na razne ileanske teroriste"
koji su uli u Nikaragvu preko Kostarike sa trupama sandinista. Jedan od njih
bio je Huan Stajn.
Od tada, vesti o Huanu Stajnu nisu nedostajale. Pojavljivao se i iezavao
kao privienje na svim meslima gde je bilo sukoba, na svim mestima gde su
oajni, velikoduni, poludeli, hrabri, prezrivi Latinoamerikanci unitavali i
rekonstruisali i ponovo unitavali stvarnost, sa krajnjom namerom koja je
bila osuena na propast. Video sam ga u dokumentarnom filmu o zauzimanju
Rivasa, grada na jugu Nikaragve, kose oiane na otro, mravijeg nego pre,
obuenog dopola vojniki, a dopola u maniru profesora kakvog letnjeg
univerziteta, puio je na lulu i nosio icom privrene naoare slomljenih
stakala. Vivijano mi je poslao iseak u kom je pisalo da se Stajn sa jo pet
bivih aktivista MIR-a bori u Angoli protiv Junoafrikanaca. Kasnije su mi
stigle fotokopije dveju stranica iz nekog meksikog asopisa (tada sam
sigurno bio u Parizu) na kojima su popisane razlike izmeu Kubanaca u
Angoli i nekih internacionalih grupa, izmeu ostalog dvojice ileanskih
avanturista, jedinih preivelih (po njima, i razgovoru sa novinarom,
pretpostavljam da su bili u baru u Luandi iz ega izvodim i da su bili pijani) iz
takozvane grupe Letei ileanci, a to me je ime podsetilo na cirkus Ljudski
orlovi i njegove beskrajne godinje turneje po jugu ilea. Stajn je, naravno, bio
jedan od preivelih mirista. Pretpostavljam da je odande otiao u Nikaragvu.
U nekim trenucima mu se u Nikaragvi gubi svaki trag. Jedan je od zamenika
gerilskog efa - svetenika koji gine u zauzimanju Rivasa. Potoni vodi
bataljon ili brigadu ili je drugi voa neega ili se vraa u pozadinu da obuava
gutere. Ne uestvuje u trijumfalnom pohodu na Managvu. Na neko vreme jo
jednom nestaje. Pria se da je lan komande koja u Paragvaju ubija Somosu.
Pria se da se pridruio kolumbijskoj gerili. ak se pria da se vratio u Afriku,
da je u Angoli ili u Mozambiku ili u namibijskoj gerili. ivi opasno i, kao u
vesternu, jo nije izliven metak koji bi mogao da mu presudi. Ali vraa se u
Junu Ameriku i na neko vreme se utvruje u Managvi. Po Vivijanu, jedan
argentinski pesnik, s kojim se dopisivao, rekao mu je da je na recitalu
argentinske, urugvajske i ileanske poezije koji je organizovao taj pesnik

(izvesni Di Anheli) u Kulturnom centru Managve, jedan od prisutnih, neki

plavi, visoki tip sa cvikerima", napravio nekoliko opaski o ileanskoj poeziji,
o kriterijumu za odabir proitanih tekstova (organizatori, a meu njima i Di
Anheli, zbog politikih motiva su stavili veto na mogunost uvrtenja pesama
Nikanora Pare i Enrikea Lina), reju, posrao se na protagoniste recitala,
barem to se tie ileanske poezije, ali to da, nastupio je veoma pribrano,
nimalo nasilno, rekao bih - govorio je Di Anheli - sa mnogo ironije i neto
tuge ili umora, ko e ga znati. (U zagradi, taj Di Anheli, meu bezbrojnim
epistolarnim odailjaima koji su iz obuarnice u Konsepsionu povezivale
Vivijana sa svetom, spadao je u najbesramnije, najcininije i najzabavnije;
tipian ambiciozni leviar, ali u stanju da se izvini zbog vlastitih propusta i
ekscesa svih vrsta; njegove greke su, po Vivijanu, bile antologijske a njegov
tuni ivot umetnut u epohu Staljina bez sumnje bi mogao da poslui kao
model za jedan veliki pikarski roman. Bolje bi mu ilo, govorio je Vivijano, u
desnici, ali zbog nekih tajnovitih razloga, porodica Di Anheli ini leviarsku
legiju; ako nita, govorio je, jo uvek se ne bavi knjievnom kritikom, no sve je
promenljivo. Zapravo, tokom uasne decenije osamdesetih bacio sam pogled
na neke meksike i argentinske asopise i naao nekoliko Di Anhelijevih
kritikih radova. Mislim da je napravio karijeru. Tokom devedesetih nisam
nabasao na njegovo pero, ali stvar je moda u tome to poslednjih godina
itam sve manje asopisa). Dakle, Stajn se vraao u Junu Ameriku. I bio je,
sudei po Vivijanu, isti onaj Huan Stajn iz Konsepsiona, isti onaj sestri Ivana
ernjakovskog. Tokom nekog vremena, vremena previe produenog
izdisanja, vian je na mestima na kakvima je odran reeni recital pesnika
Kono Sura, na slikarskim izlobama, u drutvu Ernesta Kardenala (dva puta),
na jednoj pozorinoj predstavi. Onda nestaje i vie nikada nije vien u
Nikaragvi. Nije otiao daleko. Neki kau da je sa gvatemalskom gerilom, drugi
tvrde da se bori pod zastavom Fronta Farabundo Marti.12 Vivijano i ja smo se
Organizacija nazvana po Farabundu Martiju, koji je 1932. zajedno sa radnicima i seljacima iskoristio vulkanska erupciju
lsalka da pokua da promeni salvadorsko drutvo, to se okonalo masakrom nad 30. 000 radnika i seljaka. Front Farabundo
Marti ili FMLN (Frente Farabundo Marti para la Liberacion sloili u miljenju da je gerila takvog imena zasluila Stajna na svojoj
strani. Iako bi Stajn verovatno ubio vlastitim rukama (njegovo zverstvo i neprijatan karakter su sa sve veom udaljenou
narastali i mutirali kao kod kakvog lika iz holivudskog filma) odgovorne za smrt Rokea Daltona.9Kako staviti u jedan te isti san ili
jedan te isti komar ernjakovskovog sestria, judeoboljevika iz uma na jugu ilea, sa kurvinim sinovima koji su ubili Rokea

na spavanju, da bi zavrili diskusiju i jer je tako odgovaralo njihovoj

revoluciji? Nikako. Ali je sigurno da je Stajn tamo. I uestvuje u raznim
ofanzivama i ad hoc udarima i jednog lepog dana nestaje, ovaj put zasvagda.
Tada sam ve iveo u paniji, radio nezahvalne poslove, nisam imao televizor
niti ba esto kupovao novine. Sudei po Vivijanu, Huan Stajn je ubijen za
vreme poslednje ofanzive FMLN, koja je zauzela neke kvartove San Salvadora
i imala dobru obavetajnu mreu. Seam se da sam video iseke tog dalekog
rata u barovima u Barseloni u kojima sam jeo ili pio, ali mada su ljudi gledali
televiziju, buka razgovora ili lupnjava pribora o tanjire koji su donoeni i
odnoeni spreavali su da se uje sve drugo. ak i prizori koje uvam u
Daltona

seanju (prizori koje su snimili ratni dopisnici) magloviti su i ispresecani.

Potpuno jasno pamtim samo dve stvari: barikade po ulicama San Salvadora,
najjadnije mogue, pre naslage nabacane iz zezanja nego barikade, te nisku,
tamnu i hladnokrvnu figuru jednog od komandanata FMLN. Nazivao se
komandant Ahil ili komandant Odisej i znam da je ubijen ubrzo nakon to je
dao izjavu za televiziju. Sudei po Vivijanu, svi komandanti te oajnike
ofanzive nosili su imena grkih junaka i polubogova. Kako se zvao Stajn komandant Patroklo, komandant Hektor, komandant Paris? Ne znam. Eneja
svakako ne, kao ni Odisej. Posle borbe, dok su prikupljali leeve iskrsao je
visoki i plavi ovek. U arhivima policije pohranjen je povran opis: oiljci na
nadlakticama i nogama, stare rane, a na desnoj nadlaktici tetovaa propnutog
lava. Dobar kvalitet tetovae. Umetniki runi rad, iva istina, od onih kakvih
nema u El Salvadoru. U Direkciji informacija policije nepoznati plavuan
figurira pod imenom Hakobo Sabotinski, dravljanin Argentine, stari lan
ERP-a.
Mnogo godina kasnije, Vivijano je otiao u Puerto Mont da potrai kuu
roditelja Fluana Stajna. Nije naao nikoga pod tim prezimenom. Bili su jedan
Stoun i dva Stajnera i tri Stina, najblii roaci. Stoun ga je odmah odjebao.
Vivijano je posetio dvojicu Stajnera i trojicu Stinovih. Potonji su malo ta
imali da mu kau, nisu bili Jevreji, nita nisu znali ni o kakvoj familiji Stajn ili
ernjakovski, pitali su Vivijana da li je Jevrej i ima li u poslu kojim je doao
kakvog novca. Pretpostavljam da je u tom razdoblju Puerto Mont bio u
punom ekonomskom razvoju. Stajnerovi jesu bili Jevreji, ali poreklom iz
Poljske, ne iz Ukrajine. Prvi Stajner, visoki i mravi inenjer agronomije, nije
bio Vivijanu od znaajnije pomoi. Druga Stajnerova, strina potonjeg i
profesorica klavira na Liceju, selila se neke udovice Stajner koja se 1974.
preselila u Ljankiue. Ali ova gospoa, tvrdila je pijanistkinja, nije bila Jevrejka.
Pomalo zbunjeni Vivijano otputovao je u Ljankiue. Pomislio je da je
profesorica klavira sigurno pomeala udovicu Stajn sa nekim, poto ova nije
praktikovala judaizam. Poznajui Huana Stajna i njegove pretke (ujakagenerala Crvene armije) ne udi ako je i ona bila ateista.
Nije mu bilo mnogo teko da u Ljankiueu pronae kuu udovice Stajn. Bila
je to zelena kuica u okolini varoi. Kada je zaobiao ulaznu reetku, doekao
ga je prijateljski raspoloen pas, beo i sa crnim mrljama, nalik minijaturnoj
kravi. Za neko vreme, nakon to je dotakao prekida koji je zvuao doslovno
kao zvono ili je moda i bio zvono, vrata je otvorila ena od nekih trideset pet
godina, jedna od najlepih koju je Vivijano ikada video.
Pitao ju je ivi li tu udovica Stajn. ivela je, ali tome ima mnogo,
odgovorila je ena razdragano. Kakva teta, rekao je Vivijano, traim je ve
deset dana, a uskoro u morati natrag u Konsepsion. ena ga je onda pozvala
da ue, rekla je da ba mislila da popije aj a ako hoe, on moe da joj pravi
drutvo, Vivijano je rekao da, naravno, a onda mu je ena poverila da je

udovica Stajn umrla ve pre tri godine. ena je odjednom izgledala

raaloeno i Vivijano je bio siguran da je pogreio. Poznavala je udovicu
Stajn i mada nikada nisu bile prijateljice, imala je povoljno miljenje o njoj:
pomalo dominantna ena, jedna od tih jednosmernih Nemica, ali u sutini
dobra osoba. Ja je nisam poznavao, rekao je Vivijano, zapravo traio sam je
da je obavestim o smrti njenog sina, ali moda je bolje ovako, uvek je uasno
obavestiti nekoga da mu je dete umrlo. To je nemogue, rekla je ena. Imala je
samo jednog sina koji je jo uvek bio iv kada je ona umrla, a za njega pak
mogu da kaem da smo bili prijatelji. Samo jednog sina? Da, samac i strano
dobar momak, ne znam to se nije enio, pretpostavljam da je bio previe
stidljiv. Mora da sam jo jednom pobrkao, rekao je Vivijano, sigurno priamo
o dve razliite porodice Stajn. Sin udovice vie ne ivi u Ljankiueu? Umro je
prole godine u bolnici u Valdiviji, tako su mi rekli, bili smo prijatelji ali ja ga
nikada nisam posetila u bolnici, toliki prijatelji ve nismo bili. Od ega je
umro? Mislim, od raka, rekla je ena posmatrajui Vivijanove ruke. I bio je
leviar, zar ne, rekao je Vivijano stanjenim glasom. Moe biti, rekla je ena,
iznenada ponovo radosno, oi su joj sijale, govorio je Vivijano, onako kako
nikada nisam video da nekome sjaje, bio je leviar ali ne i aktivista, bio je iz
tihe levice, kao i toliki ileanci od 1973. Nije bio Jevrej, je 1' tako? Ne, ree
ena, mada ko zna, istina je da mene pitanja religije stvarno ne zanimaju, ali
ne, ne verujem da su bili Jevreji, bili su Nemci. Kako se zvao? Huan Stajn.
Huanito Stajn. I ime se bavio? Bio je profesor, mada je njegov hobi bio da
popravlja motore traktora, etelica, tenkova, bilo ega, pravi genije za
motore. I time je obezbeivao odline dodatne prihode. Ponekad je sam
pravio delove za zamenu maina. Huanito Stajn. Je li sahranjen u Valdiviji?
ini mi se da jeste, rekla je ena i ponovo poela da se raalouje.
Tako da je Vivijano otiao na valdivijsko groblje i potroio ceo dan, u
drutvu grobljanskog radnika kome je ponudio dobru napojnicu, traio
humku toga Huana Stajna, visokog, plavokosog, ali koliko god da ga je traio,
nije ga naao.

5
Poslednjih dana 1973. ili prvih dana 1974. nestao je i Dijego Soto, veliki
prijatelj i rival Huana Stajna.
Uvek su bili zajedno (iako nikada nismo videli jednog u radionici drugog),
polemisali su o poeziji vazda, pa i onda kada se nebo ilea komadalo, Stajn
visok i plav, Soto onizak i tamnokos, Stajn atletske grae i snaan, Soto
krhkih kostiju, tela na kom su se ve nazirale budue obline, Stajn u orbiti
latinoamerike poezije, a Dijego Soto u prevoenju francuskih pesnika za
koje u ileu niko nije uo (i koji su, naalost i po svemu sudei, jo uvek
nepoznati). A to je, kako je prirodno, razgnevljivalo mnoge. Kako je mogue
da taj omaleni i runi Indijanac prevodi Alena ufroja, Denija Roa, Marslena
Plejnea i dopisuje se sa njima? Ko su, zaboga, ti Miel Bulto, Matje Mesaje,
Klod Pelije, Frank Venaj, Pjer Tilman, Daniel Biga? Kakve su zasluge tog
nekakvog ora Pereka ije knjige objavljene kod Denoela pretenciozni
drkadija Soto iri ovuda i onuda? Kada je prestao da se pojavljuje po ulicama
Konsepsiona, odsutnog izgleda, sa knjigama pod mikom, uvek korektno
obuen (za razliku od Stajna, koji se oblaio kao kloar), u pravcu
Medicinskog fakulteta ili u redu za pozorite ili bioskop; kada je ishlapeo u
vazduhu, nikome nije nedostajao. Ne zbog striktno politikih pitanja (Soto je
bio simpatizer Socijalistike partije, ali samo to, simpatizer, ak ni odani
glasa; sve u svemu, rekao bih, leviar-pesimista), nego zbog razloga estetske
prirode, zbog sveopteg zadovoljstva smru inteligentnijeg i obrazovanijeg i
nekog kome nedostaje socijalna domiljatost da to prikrije. Pisati ovo sada
deluje lano. Ali tako je bilo, oni koji ga nisu podnosili, bih su spremni da Sotu
oproste ak i zajedljivost; ono to mu nikada nisu oprostili jeste
ravnodunost. Njegova ravnodunost i inteligencija.
Ali Soto, ba kao i Stajn (koga sigurno nikada vie nije video), uskrsnuo je
kao iseljenik, u Evropi. Najpre je bio u DDR-u, odakle je izaao prvom
prilikom, posle raznih neprijatnosti. Pria se, u skladu sa otunim
iseljenikim folklorom - gde je vie od polovine anegdota lano ili samo sa
primesama onoga to se zaista dogodilo - da ga je jedne noi neki ileanac
ubio od batina i da je Soto zavrio u jednoj istonoberlinskoj bolnici sa
ozledama lobanje i dva slomljena rebra. Posle ove smrti se ustalio u
Francuskoj gde se izdravao dajui asove panskog i engleskog i prevodei
za edicije koje nisu bile na prodaju neke posebne latinoamerike pisce,
gotovo svi su poticali sa poetka veka i bili uzgajivai fantastikog ili
pornografskog, meu kojima i zaboravljeni romanopisac iz Valparaisa Pedro
Pereda, koji je bio fantastiko-pornografski pisac, autor zapanjujue prie o
eni kojoj rastu ili joj se bolje reeno na sve strane anatomije otvaraju polni
organi i anusi, na prirodnu uasnutost njene porodice (pria se dogaa
dvadesetih, ali pretpostavljam da bi izazvala jednako iznenaenje

sedamdesetih ili osamdesetih); ena se povlai u neki severnjaki bordel

namenjen rudarima, izoluje se u bordelu a u okviru bordela izolovana je u
sobici bez prozora, dok se na kraju ne pretvori u deformisano i divlje ulazizlaz bie i ubija starog makroa koji vodi bordel i ostale kurve i uasnute
klijente, posle ega izlazi u dvorite i uvlai se u pustinju (peaei ili letei,
Pereda ne objanjava) dok je ne proguta pustinjski vazduh.
Takoe je pokuao da prevede Sofi Podolski, mladu belgijsku pesnikinju
koja se ubila u dvadeset drugoj godini (nije uspeo), Pjera Gujotu, koji je
napisao Eden, Eden, Eden i Prostitution (ni to nije uspeo) i La Disparition
ora Pereka, policijski roman pisan bez slova e to je Soto pokuao (i
polovino uspeo) da prenese na panski primenjujui ono to je Hardijel
Ponsela uinio pola veka ranije u prii u kojoj nije bilo spomenutog
samoglasnika. Ali jedno je bilo pisati bez e a prevoditi bez e neto drugo i
veoma razliito.
Nikada nisam video Sota u periodu u kom smo obojica bili u Parizu. U ono
vreme nisam bio raspoloen da se sreem sa starim drugarima. Osim toga,
po onome to sam uo, Soto je stajao sve bolje i bolje, oenio se
Francuskinjom, kasnije sam saznao da su dobili dete (tada sam ve bio u
paniji, ako sluajno nedostaju detalji), redovno je uestvovao na sastancima
ileanskih pisaca u Amsterdamu, objavljivao u meksikim, argentinskim i
ileanskim asopisima za poeziju, mislim da mu je ak objavljena knjiga u
Buenos Ajresu ili Madridu, kasnije sam saznao od jedne prijateljice da je
predavao literaturu na univerzitetu, to mu je omoguilo ekonomsku
sigurnost i dovoljno vremena za itanje i istraivanje, a saznao sam i da ima
ve dvoje dece, deaka i devojicu. Nije mu padalo na pamet da se vrati u ile.
Pretpostavio sam da je sa razlogom postao srean. Nije mi bilo teko da ga
zamislim u nekom komfornom parikom stanu ili moda u kui u okolini
grada, kako ita u svojoj zvuno izolovanoj sobi dok klinci gledaju televiziju a
ena kuva ili pegla, jer neko mora da kuva, zar ne? Ili je moda, i utoliko bolje,
peglala kuna pomonica, Portugalka ili Afrikanka koju su zaposlili, i Soto bi
tako mogao da bez grie savesti ita u zvuno izolovanoj sobi ili pomalo da
pie, nije bio od onih to puno piu, a njegovu enu sam zamiljao takoe u
sopstvenoj sobi, blizu deije, ili za stolom iz XIX veka u uglu dnevnog boravka,
kako ispravlja pismene zadatke ili planira ietnji raspust ili prouava raspored
filmova na kakvoj oglasnoj tabli, zbunjena pred odlukom koji film te noi njih
dvoje da gledaju.
Sudei po Vivijanu (koji je manje ili vie redovno odravao prepisku s
njim), Soto nije postao buruj nego je uvek to u dui bio. Bavljenje knjigama,
govorio je Vivijano, iziskuje izvesnu nepominost, izvestan stupanj
buroaske potrebe, a ako nije tako, pogledaj mene, koji po drugom merilu radim u obuamici, sve uasnijoj ili sve prisnijoj, vie ne znam ni sam, ivim u
onom istom pansionu - inim (ili sebi dozvoljavam da inim) manje ili vie

isto to i Soto.
Reju: Soto je bio srean. Mislio je da je umakao prokletstvu (ili smo tako
mislili mi, poto mi se ini da Soto nikada nije verovao u prokletstva).
Tada je primio poziv za uee na knjievnom dijalogu o latinoamerikoj
literaturi i kritici, koji je odran u Alikanteu.
Bila je zima. Soto je mrzeo da putuje avionom, samo je jednom putovao
avionom, koji ga je, krajem 1973. prebacio iz Santjaga u Istoni Berlin. Tako
da je putovao vozom i posle jedne noi je siao u Alikanteu. Knjievni dijalog
je trajao dva dana, subotu i nedelju, ali je Soto, umesto da se u nedelju uvee
vrati u Pariz, proveo jo jednu no u Alikanteu. Razlozi nisu poznati. U
ponedeljak ujutro kupio je voznu kartu do Perpinjana. Putovanje je proteklo
bez problema. Stigavi u Perpinjan, raspitao se na stanici za vozove koji
uvee idu za Pariz i kupio kartu za voz koji je polazio u jedan posle ponoi.
Ostatak dana je posvetio etnji kroz grad, poseivanju barova, i jedne
staretinarnice u kojoj je kupio knjigu Geroa de Karere, francusko-katalonskog
avangardiste preminulog u Drugom svetskom ratu, ali je najmrtvije sate
proveo itajui depni krimi-roman koji je nabavio jo u Alikanteu (Vaskes
Montalban? Huan Madrid?) i koji nije uspeo da zavri - presavijeni list
pokazivao je da je stigao do 155 stranice - uprkos tome to se na relaciji
Alikante-Perpinjan prepustio itanju sa nezasitou adolescenta.
U Perpinjanu je jeo u nekoj piceriji. udno je to nije otiao u neki bolji
restoran da proba renomiranu Roseljonovu kuhinju. Sudski izvetaj ne
ostavlja ni primese sumnje. Soto je veerao zelenu salatu, obilatu porciju
kanelona, ogromnu (ali istinski ogromnu) porciju sladoleda od okolade,
jagode, vanile i banane i dve olje crne kafe. Isto tako je potroio flau crnog
italijanskog vina (koje moda nije ilo uz kanelone, ali ne znam ja nita o
vinima). Veerajui, meao je itanje krimi-romana sa itanjem Le Monde-a.
Piceriju je napustio oko deset uvee.
Sudei po raznim svedoenjima, na stanici se pojavio oko ponoi. Ostalo
mu je oko sat do polaska voza. Za ankom staninog bara popio je kafu. Nosio
je putnu torbu, a u drugoj ruci Karerinu knjigu, krimi-roman i Le Monde.
Sudei po konobaru koji mu je posluio kafu, bio je trezan.
U baru nije proveo vie od deset minuta. Jedan nametenik ga je video
kako eta peronima, polaganim, ali vrstim i sigurnim korakom. Na neki
nain, pijanim korakom. Pretpostavlja se da se izgubio u otvorenim
strminama o kojima je govorio Dali. Pretpostavlja se da je upravo to i eleo.
Izgubiti se tokom jednog sata zahvaljujui velianstvenosti perpinjanske
stanice. Prei rutu (matematiku, astronomsku, mitsku?) koju je Dali sanjao
kako se krije ne krijui se, u granicama stanice. U stvari, proi je kao turista.
Kao turista, to je Soto bio otkako je otiao iz Konsepsiona. Latinoameriki
turista, jednako kolebljiv i oajan, ali turista na kraju krajeva.
Nije najjasnije ta se zatim dogodilo. Soto se gubi zahvaljujui katedrali ili

velikom odailjau, to je eleznika stanica u Perpinjanu. Pozni sat i

hladnoa -zima je - ine stanicu gotovo pustom uprkos skorom polasku voza
do Pariza, u jedan posle ponoi. Veina putnika je u baru ili u glavnoj
ekaonici. Ne zna se kako, moda privuen glasovima, Soto stie u izdvojenu
prostoriju. Tamo otkriva trojicu mladih neonacista i nejasnu priliku na podu.
Mladii marljivo udaraju nejasnu priliku nogama. Soto ostaje na pragu
prostorije dok ne otkrije da se nejasna prilika pokree, da iz dronjaka viri
ruka, nepojmljivo prljava podlaktica. Kloarka, budui da je u pitanju ensko,
vie nemojte vie da me tuete. Njen vrisak ne uje apsolutno niko, sem
ileanskog pisca. Moda se Sotu oi pune suzama, suzama samosaaljenja,
budui da sluti da se konano sreo sa sudbinom. Izmeu Tel Quel-a i el
OuLiPo-a odluio je ivot i odabrao stranicu dogaaja. U svakom sluaju
puta da njegova putna torba i knjige padnu na prag prostorije i koraa
prema mladiima. Pre nego to e se upustiti u borbu, vrea ih na panskom.
Na zlosrenom junoileanskom panskom. Mladii izbodu Sota noem i
pobegnu.
Vest se pojavila u katalonskim novinama, veoma kratak lanak, no saznao
sam je posredstvom Vivijanovog pisma, izuzetno opirnog, gotovo nalik
detektivskom izvetaju, poslednjeg pisma koje mi je poslao.
U poetku mi je smetalo to se vie ne dopisujemo ali mi je kasnije, s
obzirom da sam mu retko odgovarao, to izgledalo normalno i nije mi izazvalo
surevnjivost. Kroz koju godinu uo sam priu koju bih voleo da prepriam
Vivijanu, iako tada ve nisam znao na koju adresu bih mogao da mu piem.
To je pria o Petri10 koja na neki nain predstavlja za Sota ono to dvostruka
pria o Huanu Stajnu predstavlja za naega Stajna. Priu o Petri bih mu priao
u stilu: Bio jednom u ileu jedan siromaan deak... Koji se zvao Lorenso, ini
mi se, a njegovo prezime sam zaboravio, ali vie od jednog oveka e ga se
setiti, i voleo je da se igra i da se vere po drveu i po stubovima visokog
napona. Jednog dana se uzverao jednim takvim stubom i drmnula ga je takva
salva struje da je izgubio obe ruke. Morali su da mu ih odseku skoro do
ramena. Tako da je Lorenso odrastao u ileu a bez ruku, to je samo po sebi
inilo njegovu situaciju dosta neizglednom, ali je povrh toga odrastao u
Pinoeovom ileu, to je svaku dosta neizglednu situaciju pretvaralo u
sasvim bezizlaznu, ali ovo nije bilo sve, budui da je uskoro otkrio da je
homoseksualac, to je sasvim bezizlaznu situaciju pretvaralo u neizrecivu i
nepojmljivu.
Nije udno to je sa svim ovim predodreenostima Lorenso postao
umetnik. (ta bi drugo mogao da bude?). Ali nije lako ni biti umetnik u
Treem svetu ako je ovek siromaan, bez ruku i povrh svega peko. Tako da
se na neko vreme Lorenso posvetio drugim stvarima. Uio je i uio. Pevao po
ulicama. I zaljubljivao se, budui da je bio nepopravljivi romantik. Njegova
otrenjenja (da ne govorimo o ponienjima, potcenjivanjima i ponitenjima)

bila su uasna i jednog dana obeleenog veoma upadljivo -Lorenso je reio da

se ubije. Jednog posebno tunog letnjeg predveerja, dok se sunce sakrivalo u
Pacifikom okeanu, Lorenso se bacio u more sa stene namenjene ekskluzivno
samoubicama (sa stene kakvih ima na svakom koraku cenjene ileanske
obale). Potonuo je kao kamen, oi su mu bile otvorene pa je gledao kako voda
crni i mehurii kako mu izlaze iz usta sve dok, zahvaljujui neeljenom
pokretu nogu, nije poeo da pluta. Talasi su mu smetali da vidi plau, video je
samo stenje i jarbole sportskih ili ribarskih plovila. Onda je opet potonuo. Ni
tada nije zatvorio oi: pomerio je glavu spokojno (kao pod anestezijom) i
pogledom potraio neto, ta bilo, ali da bude lepo, da mu privue panju i
zadri ga ispod vode do poslednjeg asa. Meutim, crnilo duboke vode
zakoprenilo je sve to je tonulo sa njim, tako da nita nije video. itav se ivot
onda, bar tako legenda tvrdi, ukazao pred njegovim oima kao film. Neki
iseci bili su crno-beli, a drugi u boji. Ljubav njegove nesrene majke, oholost
njegovog pokojnog oca, iscrpljenost njegove nesrene majke dok ga je grlila
nou, kada je sve u siromanim ileanskim naseljima izgledalo kao da visi o
niti (u crno-belom), drhtaji, noi kada je pikio u krevet, pogledi, zverstvo u
pogledima (u boji), prijatelji koji dele ono malo to imaju, muzika koja nas
tei, marihuana, lepota otkrivena na neverovatnim mestima (u crno-belom),
savrena i kratka ljubav, poput Gongorinog soneta, fatalna izvesnost (ali
razbenjujua, unutar fatalnog) da samo jednom se ivi. Sa iznenadnom
hrabrou odluio je da nee da umre. Legenda kae da je rekao sad ili nikad i
izronio. Uspon mu se inio nesavladivim; dugo plutati bilo je gotovo
nepodnoljivo, ali je uspeo. Tog predveerja nauio je kako se pliva bez ruku,
kao jegulja ili kao zmija. Ubiti se, rekao je, u ovim sociopolitikim
okolnostima, bilo bi apsurdno i neodmereno. Bolje je postati tajni pesnik.
Od tada je poeo da slika (ustima i nogama), poeo je da plee, da pie
pesme i ljubavna pisma, poeo je da svira i komponuje (jedna fotografija nam
ga pokazuje kako svira klavir nonim prstima; umetnik s osmehom posmatra
fotoaparat), poeo je da tedi kako bi napustio ile.
Bio je to teak zadatak ali je na kraju dospeo u priliku da ode. Naravno da
ni ivot u Evropi nije bio mnogo jednostavniji. Tokom nekog vremena, moda
i godina (iako je Lorenso, mlai od mene i Vivijana i mnogo mlai od Sota i
Stajna, izaao iz ilea onda kada je lavina iseljenika ve poela da posustaje),
zaraivao je kao muziar i ulini plesa u gradovima Holandije (koje je
oboavao), Nemake i Italije. Boravio je u pansionima, kvartovima u kojima
su iveli emigranti iz Magreba, Turske i Afrike, a tokom srenili perioda u
kuama ljubavnika koje je naputao ili vice versa, a posle svakog radnog dana
na ulici, posle pienca u gej-barovima ili posle neprekidnih predstava u
bioskopima, Lorenso (ili Lorensa, kako je takoe voleo da ga zovu) se
zatvarao u sobu i bacao na slikanje ili pisanje. Najee je iveo sam. Neki su
ga opisivali kao usamljenu akrobatkinju. Prijatelji su ga pitali kako isti dupe

posle velike nude, kako plaa u voari, kako tedi novac, kako kuva. Kako,
zaboga, moe da ivi sam. Lorenso je odgovarao na sva pitanja i odgovor je,
gotovo uvek, bio otroumnost. Otroumnou se ovek ili ena priprave na
svaki posao. Ako je, na primer, Blez Sandrar samo jednom rukom mogao da
bilo koga pobedi u boksu, kako ja ne bih bio sposoban da oistim - i to vrlo
dobro - dupe posle velike nude?
U Nemakoj, interesantnoj zemlji koja je meutim esto umela da izazove
sveopte drhtanje, kupio je proteze. Delovalo je kao da ima prave ruke i voleo
ih je najvie na svetu, zbog utiska o naunoj fantastici, robotici, zato to se
oseao kao kiborg dok je etao sa namaknutim protezama. Izdaleka, na
primer dok je na ljubiastom horizontu urio na sastanak sa nekim
prijateljem, delovao je kao da ima prave ruke. Ali ih je skidao kada je radio na
ulici i prvo to bi rekao svojim ljubavnicima, onima koji nisu shvatili da nosi
proteze, bilo je da nema ruke. Nekima se, ak, vie sviao takav, bez ruku.
Neto pred veliku Olimpijadu u Barseloni, jedan katalonski glumac ili pak
glumica ili grupa katalonskih glumaca na proputovanju Nemakom, videli su
ga kako, moda u sklopu nekog malog pozorita, glumi na ulici, i to su rekli
zaduenom za traenje lika koji bi ovaplotio Petru -Mariskalovu linost i
maskotu, ili je moda ipak blie istini da je ona bila simbol Paraolimpijskih
igara, do kojih e odmah zatim doi. Priaju da je Mariskal, kada ga je video u
Petrinoj odei, pravei virtuozne pokrete nogama poput shizofreninog
baletana iz Boljoja, rekao: to je Petra mojih snova. (Priaju da je Mariskal
tako otvoren.) Priaju da je posle toga, kada su razgovarali, jedan fascinirani
Mariskal ponudio Lorensu atelje da doe u Barselonu da slika, pie, ta god
hoe. (Priaju da je tako velikoduan.) Lorensu ili Lorensi stvarno nije bio
potreban Mariskalov atelje da bude sreniji nego to je bio tokom
Paraolimpijskih igara. Od prvog dana se pretvorio u favorita tampe,
intervjui su pljutali, delovalo je da je Petra zasenila samog Kobija. Ja sam tih
dana bio interniran u Bolnici Valje Ebron u Barseloni zbog unitene jetre i
prouio sam njegov trijumf, njegove ale i anegdote, itajui dvoje ili troje
novina dnevno. Ponekad sam, itajui njegove intervjue, umirao od smeha.
Ponekad sam plakao. Video sam ga i na televiziji. Bio je jako dobar u svojoj
ulozi.
Kroz tri godine sam saznao da je umro od side. ovek koji mi je to rekao
nije znao da li u Nemakoj ili Junoj Americi (nije znao da je bio ileanac).
Ponekad, kada mislim na Stajna i Sota ne mogu da izbegnem da pomislim
i na Lorensa.
Ponekad verujem da je Lorenso bio bolji pesnik od Stajna i Sota. Ali
obino kada mislim na nekog od njih, vidim svu trojicu zajedno.
Mada ih ujedinjuje iskljuivo okolnost da su roeni u ileu. I jedna knjiga
koju je moda itao Stajn, koju je Soto sigurno itao (pria o njoj u opsenom
lanku o egzilu i lutanju, objavljenom u Meksiku) i koju je takoe proitao,

entuzijasta koji je uvek neto itao (kako je prevrtao stranice: jezikom, kako
bismo svi to trebali da inimo!), Lorenso. Naslov knjige je Ma gestalt-therapie
a njen autor doktor Frederik Perls, psihijatar, begunac iz nacistike Nemake
i lutalica kroz tri kontinenta. U paniji, koliko ja znam, nije prevedena.

6
Ali vratimo se na poetak, vratimo se na Karlosa Vajdera i leto gospodnje
1974.
Tada je Vajder bio na vrhuncu slave. Posle trijumfa na Anktarktiku i po
vazduhu tolikih ileanskih gradova, pozvali su ga da napravi neto veoma
zvuno u glavnom gradu, neto spektakularno to e pokazati svetu da novi
reim i avangardna umetnost nisu ni u najmanjoj koliziji.
Vajder se odazvao sa oduevljenjem. U Santjagu c boraviti u
Providensiji11, u stanu jednog od klasia, i dok je danju odlazio na aerodrom
Kapetan Lindstrom da bi vebao, i vodio socijalni ivot u vojnim klubovima
ili po kuama roditelja svojih drugara gde je upoznavao (ili su njega
upoznavali, u tome uvek ima necg prisilnog) njihove sestre, roake i
prijateljice - oduevljene njegovim dranjem, finim manirima i prividnom
srameljivou, ali i hladnoom, udaljenou koja se nazirala u njegovim
oima, ili kako je rekla Pia Valje: kao da je iza njegovih oiju bio jo jedan par
oiju - nou se, konano slobodan, bavio pripremanjem za svoj raun, u stanu,
na zidovima gostinske sobe, izlobe fotografija koju je odluio da otvori na
dan izlobe vazdune poezije.
Mnogo godina kasnije, vlasnik stana e tvrditi da do poslednjeg trenutka
nije video fotografije koje je Vajder naumio da izloi. Njegova prva reakcija na
Vajderov projekat bila je, prirodno, da mu ponudi i dnevnu sobu, dakle ceo
stan za razvijanje fotografija, ali se Vajder zahvalio. Zakljuio je da kolekcija
snimaka iziskuje ogranien okvir i precizirao da bi gostinska soba bila
dovoljna. Rekao je da je adekvatno - a osim toga i neodoljivo paradoksalno
da se epilog nebeske poezije ispie u pesnikovoj jazbini. O prirodi fotografija
vlasnik stana je rekao da je Vajder hteo da napravi iznenaenje i da mu je
unapred poverio jo jedino da je re o vizuelnoj, eksperimentalnoj, sutinskoj
poeziji, istoj umetnosti, neemu to e moi da zabavi sve. Osim toga, Vajder
je iznudio njegovo obeanje da ni on, niti bilo ko drugi, nee ui u gostinsku
sobu do otvaranja. Vlasnik stana je rekao da ako je potrebno, moe da potrai
u nekom klozetu klju sobe kako bi Vajder bio sasvim siguran. Vajder je rekao
da nema potrebe, da mu je dovoljna oficirska re. Vlasnik stana mu je sveano
dao asnu re.
Naravno da su pozivnice za otvaranje izlobe u Providensiji bile
selektivne: neki piloti, izvestan broj mladih vojnih lica (najstariji od njih jo
uvek nije bio komandant) i obrazovani ljudi ili oni sa manje ili vie
osnovanim nadama da to jesu, trojica novinara, dvojica plastinih umetnika,
stari desniarski pesnik koji je bio avangardista i koji je delovao kao da mu je
vojni pu vratio mladalaku estinu, neka mlada ali istaknula dama (koliko se
zna, izlobi je prisustvovala samo jedna ena, Tatjana fon Bek Iraola) i otac
Karlosa Vajdera, koji je iveo u Vinji del Mar i imao zdravstvenih problema.

Sve je poelo loe. Na dan vazdune izlobe, jo sa svitanjem su se pojavili

veliki i gojazni crni oblaci koji su se dolinom sputali prema jugu. Nekoliko
pretpostavljenih posavetovalo je Vajdera da ne leti. Preuo je njihove loe
predznake a kau i da je diskutovao sa nekim u mranom uglu jednog
hangara. Potom se njegov avion uzdigao i gledaoci su posmatrali, sa vie
nade nego oduevljenja, preliminarne piruete. Napravio je vodoravan let,
jedan posuvraen luping. Ali nita od dima. Ovi iz vojske, zajedno sa
suprugama, bili su sreni iako su se neki visoki oficiri Vazdunih snaga pitali
ta se zapravo deava. Onda se avion vinuo visoko i nestao u trbuini
bezmernog sivog oblaka koji se pomerao iznad grada kao da predvodi crne
oblake iz oluje.
Vajder je proputovao kroz oblak kao Jona kroz kita. Gledaoci vazdune
izlobe su neko vreme oekivali njegov buni izlazak. Nekima je bilo
neugodno, kao da ih je pilot posadio tamo po improvizovanim tribinama
Kapetan Lindstroma da pomno posmatraju nebo kako ih dariva samo kiom
a ne i poezijom. Ostali - veina - su iskoristili interludijum da ustanu sa
sedita, razgibaju stare kosti, protegnu noge, pozdrave jedni druge, svrstaju
se u grupice koje su se brzo formirale i raspadale, uvek ostavljajui ponekog
sa reju u ustima, a diskutovalo se o sveim glasinama, novim obavezama i
imenovanjima, i najakutnijim problemima sa kojima se suoavala drava. Oni
mlai i poletniji, komentarisali su najnovije prevare i zaruke. ak i Vajderovi
fanovi, umesto da tiho iekuju ponovno pojavljivanje aviona ili da na stotine
razliitih naina tumae zloslutno prazno nebo, sporili su se u ocenama
praktinih stvari iz svakodnevice koje su se samo u ponekoj taki ticale
ileanske poezije i umetnosti.
Vajder se pojavio daleko od aerodroma, u kvartu na periferiji Santjaga.
Tamo je napisao prvi stih: Smrt je prijateljstvo. Potom je klizio iznad
eleznikih skladita i neega to je liilo na naputene fabrike iako je izmeu
ulica mogao da razabere ljude koji su vukli kartone, decu koja su se verala
ogradama, pse. Ulevo, krilca na 9 stepeni, prepoznao je dva beskrajna naselja
puna brvnara, podeljena prugom. Napisao je drugi stih: Smrt je ile. Onda je
okrenuo na 3 i obreo se u pravcu centra. Uskoro su iskrsle mree avenija, ili
zmije zgaslih boja, stvarna reka, zooloki vrt, zgrade koje su sirotinjski ponos
itelja Santjaga. Vizija jednog grada iz vazduha je, zabeleio je negde sam
Vajder, kao raspadnuta fotografija iji fragmenti, suprotno onom to se
obino misli, ele da se odvoje jedan od drugog: nepovezana maska, pokretna
maska. Nad ulicom Moneda napisao je trei stih: Smrt je odgovornost. Neki
peaci su ga videli, mrana izrezana slova na mranom i preteem nebu.
Retkima je uspelo da razaznaju slova: vetar ih je rasprio za samo nekoliko
sekundi. U jednom trenutku neko je pokuao da mu se obrati preko radija.
Vajder nije odgovorio na poziv. Na horizontu, na 11, video je siluete dvaju
helikoptera koji su mu ili u susret. Kruno je leteo dok mu se nisu pribliili

pa ih je oas posla mimoiao. U povratku ka aerodromu napisao je etvrti i

peti stih: Smrt je ljubav i Smrt je porast. Kada je ugledao aerodrom, napisao je:
Smrt je zajednica, ali niko od generala i njihovih supruga, ni deee generala, ni
visokih oficira niti vojnih autoriteta, civila, crkvenjaka ni kulturnjaka, nije
mogao da proita njegove rei. Na nebu se iskovala oluja. Sa kontrolnog
tornja deurni pukovnik je uputio zahtev da Vajder pouri i aterira. Vajder je
rekao razumem i ponovo se vinuo visoko. Na trenutak su neki sa tribina
pomislili da e jo jednom da se utisne u oblak. Neki kapetan koji nije bio u
poasnoj loi procenio je da u ileu svi poetski inovi okonavaju
katastrofom. Veina su, rekao je, individualna ili porodina katastrofa, ali
neki na kraju postanu nacionalna katastrofa. Onda je na drugi kraj Santjaga,
ali savreno vidljivo, pao prvi zraak, i Karlos Vajder je napisao: Smrt je
istota, ali jako loe, meteoroloki uslovi bili su tako nepovoljni da su veoma
retki iz publike koja je ve poinjala da ustaje, razumeli ta je napisano. Na
nebu su ostali crni komadii, klinasto pismo, hijeroglifi, deije krabotine.
Dodue, neki su razumeli ta je Karlos Vajder napisao pa su pomislili da je
poludeo. Kia je poela da pada i nastalo je opte rasulo. U jednom hangaru
improvizovan je koktel a u te sate i s takvim pljuskom, svi ogladne i oedne.
Koktel se okonao za manje od petnaest minuta. Momci, regruti iz Uprave,
pristizali su i odlazili sa zadivljujuom brzinom i marljivou koja je izazvala
zavist nekih gospoa. Neki oficiri su komentarisali kako je bizaran ispao onaj
pilot pesnik, ali je veina zvanica bila zaokupljena nacionalnim (i ak
internacionalnim) temama.
Za to se vreme Karlos Vajder nastavio da bori na nebu protiv elemenata.
Samo aica prijatelja i dvojica novinara koji su u slobodno vreme pisali
nadrealistike (ili superrealistike, kako su obiavali da kau, koristei tako
jedan kasteljanizam koji bi se pre nego ikako drugaije mogao nazvati
drkadijskim) pesme, ostali su da posmatraju sa uzletita svetlucavog od
kie, u prizoru koji je delovao kao iz nekog filma o Drugom svetskom ratu,
evolucije avionia pod olujom. Vajder pak sluajno nije pretpostavio da se
njegova publika toliko proredila.
Napisao je, ili je mislio da pie: Smrt je moje srce. A onda: Uzmi moje srce. A
onda svoje ime: Karlos Vajder, bez straha od kie i munja. Bez straha, pre
svega, od nekoherentnosti.
I posle mu je ponestalo dima za pisanje (ve neko vreme, dim iz trupa
aviona podseao je, vie nego na rukopis, na vatru, vatru koja se mea sa
kiom), ali je ipak napisao: Smrt je uskrsnue i verni vajderovci koji su ostali
dole nisu razumeli nita, osim da Vajder pie neto, dokuili su ili su mislili da
su dokuili pilotovu volju i znali su da iako nita ne razumeju, svakako
prisustvuju jedinstvenom inu, vanom dogaaju za budunost umetnosti.
Posle je Karlos Vajder sleteo bez problema (oni to su ga videli kau da je
bio oznojen kao da je iz saune), sasluao ukore zvaninika sa kontrolnog

tornja i nekih visokih oficira koji su jo uvek bez cilja etkali ostacima
koktela, popio pivo s nogu (nije razgovarao ni sa kim, odgovorio je na izrazito
kratka pitanja), otiao u slan u Providensiji da se spremi za drugi in svoje
santjake promocije.
Sve to smo opisali moda je teklo ba tako. Moda i nije. Moda generali
Vazdune sile nisu doveli ene. Moda na aerodromu Kapetan Lindstrom
nikada nije izveden recital vazdune poezije. Moda je Vajder ispisao pesmu
po nebu Santjaga ne traei niiju dozvolu, ne obavestivi nikoga, mada u ovo
ne treba imati gotovo nimalo vere. Moda tog dana sa neba Santjaga nije
potekla ak ni kia, mada ima svedoka (dokonjaci koji su gledali u nebo
sedei na klupi u parku, samci to su pomaljah glavu iz prozora) koji jo uvek
pamte rei ispisane po nebu i potom kiu koja ih je sprala. Ali se, moe biti,
sve to odigralo na drugaiji nain. Godine 1974. halucinacije nisu bile
neuobiajene.
Meutim, izloba fotografija u stanu u Providensiji, svakako se odvijala
onako kako je opisano u nastavku.
Prve zvanice stigle su oko devet uvee. Veinom su bili Vajderovi prijatelji
iz puberteta koji ga odavno nisu videli. U jedanaest je bilo dvadesetak osoba,
svaka sa razlogom pijana. Jo uvek niko nije uao u gostinsku sobu gde je
Vajder spavao i na ijim zidovima je mislio da izloi fotografije po merilu
svojih prijatelja. Porunik Hulio Sesar Munjos Kano, koji e mnogo godina
kasnije objaviti knjigu S omom o vratu, neku vrstu autocenzurisane
autobiografije o vlastitoj ulozi u prvim godinama prevratnike vlade, pie da
se Karlos Vajder ponaao normalno (ili moda ipak nenormalno: bio je
mnogo spokojniji, ak edniji nego inae, lica koje je u svakom trenutku
izgledalo kao tek umiveno), poklanjao je panju zvanicama kao to bi to radio
da je kua bila njegova (drugarstvo je bilo potpuno, preterano dobro,
preterano idealno, pie Munjos Kano), radosno je pozdravljao klasie koje
odavno nije video, pristajao je da komentarie incidente iz tog jutra na
aerodromu ne pridajui, ni njima ni sebi, naroitog znaaja, dosta dobro je
podnosio ale kakve su uobiajene (ponekad dosadne, ponekad otvoreno
neotesane) za taj tip okupljanja. Ponekad bi nestao, zakljuao se u sobu (a
tada bi soba bila zaista zakljuana), ali nikad na due.
Napokon, tano u pono, popevi se na stolicu u srcu salona zamolio je za
tiinu i rekao (od rei do rei, sudei po Munjosu Kanu) da je krajnji as za
hvatanje sa novom umetnou u kotac. Opet je postao onaj Vajder oduvek,
dominantan, siguran, oiju kao odvojenih od tela, koje kao da posmatraju sa
druge planete. Potom je sebi stvorio prolaz do vrata gostinske sobe i unutra
putao zvanice, jednu po jednu. Jedno po jedno, gospodo, ileanska umetnost
ne dozvoljava nered. Kada je rekao ovo (sudei po Munjosu Kanu), Vajder je
nastavio aljivim tonom i pogledao oca, kojem je namignuo levim okom, a
zatim i desnim. Kao da je ponovo imao dvanaest godina i slao mu neki tajni

znak. Otac je nainio lice u prijatan izraz i osmehnuo se sinu.

U gostinsku sobu prva je ula Tatjana fon Bek Iraola, to je bilo i logino s
obzirom da je bila ensko kao i s obzirom na njenu impulsivnost i
tvrdoglavost. Tatjana, pie Munjos Kano, unuka, kerka i sestra vojnih lica, na
donekle bezglav nain bila je emancipovan.i ena, koja je uvek radila ta je
htela, izlazila s kim bi joj cvrcnulo i zastupala neobine, najee
kontradiktorne, ali esto originalne stavove. Godinama kansnije udala se za
nekog pedijatra, nastanili su se u La Sereni i imali estoro dece. Tatjana od
one noi, prisea se Munjos Kano sa melanholijom lako obojenom
uasnutou, bila je divna i poverljiva cura koja je ula u sobu sa oekivanjem
da e na zidovima pronai herojske portrete ili dosadne fotografije
ileanskog neba.
Soba je bila osvetljena na uobiajen nain. Nijedne lampe vika, nijedne
izdvojene fotografije, nieg to bi ukazalo na posebnost izlobe. Soba nije ni
smela da lii na umetniku galeriju nego upravo na sobu, prostoriju na zajam,
usputno momako boravite. Naravno, nije bilo svetala u boji kako je neko
rekao, niti muzike doboara koja bi izvirala iz radiokasetaa skrivenog ispod
kreveta. Za ovu priliku, ambijent je morao da bude uobiajen, normalan, bez
buke.
Izvan sobice, zabava je nastavila da tee. Mladi su pili kao mladi i kao
pobednici, a pie su podnosili kao ileanci. Smeli je bio zarazan, prisea se
Munjos Kano, dalek od ma kakve pretnje, ma ega loeg. U jednom delu
prostorije neki zagrljeni trio je zapevao, praen gitarama jednog od njih.
Oslonjeni o zidove, u dvolanim ili trolanim grupicama, neki su priali o
budunosti ili o ljubavi. Svima je bilo dobro to su tamo, na zabavi kod pilotapesnika; bili su zadovoljni onim to su bili, kao i prijateljstvom sa Karlosom
Vajderom, iako ga nisu sasvim razumeli, iako je razlika izmeu njih bila
uoljiva. U hodniku se red svakog asa raspadao; jednima bi ponestalo
alkohola i otili bi po jo pia, drugi su se krivili u ponavljanim zakletvama na
veito prijateljstvo i na veitu lojalnost to ih je nosilo, kao kakav
pokroviteljski talas, ponovo u salon, odakle su se vraali, oamueni, rumenih
jagodica, da povrate mesto u redu. Dim, pre svega onaj u hodniku, bio je
pristojan. Vajder je ostao na nogama uz arke vrata. U toaletu pri dnu
hodnika, dvojica porunika su diskutovali i gurkali jedan drugog (ali neno).
Vajderov otac bio je jedan od onih, retkih, koji su ozbiljno i nepomino stajali
u redu. Munjos Kano se muvao, sudei po vlastitoj ispovesti, napred i nazad,
nervozan i pun mranih slutnji. Dvojica reportera nadrealista (ili
superrealista) razgovarali su sa vlasnikom stana. U jednom od svojih
odlazaka i vraanja,
Munjos Kano je uspeo da uje kako priaju o Mediteranu, Majamiju,
toplim plaama, ribarskim amcima, bogatim enama.
Nije proao ni minut do povratka Tatjane fon Bek iz gostinske sobe. Bila

je bleda i izobliena. Svi su je videli. Osmotrila je Vajdera - delovala je kao da

bi mu neto rekla ali da ne moe da iskopa prave rei - a onda pokuala da
stigne do toaleta. Nije uspela. Ispovraala se po hodniku a zatim, posrui,
izala iz stana uz pomo oficira koji joj je galantno ponudio pratnju do kue
uprkos protestima fon Bekove, koja je elela da se to pre osami.
Drugi je u gostinsku sobu uao kapetan, bivi Vajderov profesor na
Akademiji. Nije se vratio odatle. Vajder se, pored zatvorenih vrata (kapetan
ih je po ulasku ostavio poluotvorenim, ali on ih je ponovo zatvorio),
osmehivao sve zadovoljnije. U dnevnom boravku neki su se pitali koji avo je
spopao Tatjanu. Pa, pijana je, rekao je neki glas koji Munjos Kano nije
prepoznao. Neko je metnuo plou Pink Floyda". Neko je ocenio da u
iskljuivo mukom drutvu ne moe da se plee, ovo lii na susret pokretnih
topova, rekao je neki glas. Odgovorili su mu da je muzika Pink Floyda" za
sluanje, a ne za ples. Reporteri nadrealisti su se saaptavali. Neki porunik je
predloio da se bez odlaganja krene u potragu za kurvama. Munjos Kano pie
da je u tom trenutku imao utisak da je usred nevremena, u mranoj noi
nasred polja, barem su slino tome zvuali glasovi. U hodniku je atmosfera
bila jo gora. Gotovo niko nije priao, kao u ekaonici kod nekog zubara. Ali
gde ima ekaonice zubara u kojoj zubi-kvarnjaci (sic!) ekaju na nogama, pita
se Munjos Kano.
Vajderov otac prekinuo je opte oduevljenje. Sebi je utivo stvorio
prolaz, po krsnom imenu prozivajui oficire koji su bili ispred njega u vrsti, i
uao u gostinsku sobu. Sledio ga je vlasnik stana. Ovaj se gotovo odmah
vratio iz gostinske sobe i suoio se sa Vajderom, na trenutak je delovalo da e
da ga udari pesnicom, epao ga je za revere, ali mu je ipak na kraju samo
okrenuo lea i otiao u dnevni boravak da potrai gutljaj. Od tog trenutka svi,
ukljuujui i Munjosa Kana, ele da uu u gostinsku sobu. Tamo su, poselog
na krevetu, zatekli kapetana. Puei je itao neke zabeleke napisane
pisaom mainom koje je prethodno strgao sa jednog od zidova. Delovao je
mimo, iako je otresao pepeo po nozi. Vajderov otac posmatrao je neke od
stotina fotografija sa zidova i delova plafona. Pitomac vojne akademije, ije
prisustvo niko nije sa sigurnou uspeo sebi da objasni, moda mlai brat
nekog od oficira, poeo je da plae i proklinje i morali su da ga odvuku.
Reporteri nadrealisti pravili su izraze negodovanja, ali su uspeli da izau na
kraj sa tipom. Sudei po Munjosu Kanu, na nekoj od fotografija prepoznao je
sestre Harmendija i druge nestale. Veinom ene. Ambijent fotografija
gotovo da se nije menjao, po emu zakljuuje da su sve snimljene na istoj
lokaciji. ene su izgledale kao marionete, ponegde kao marionete bez udova,
raskomadane, iako Munjos Kano ne odbacuje pretpostavku da su u trideset
odsto sluajeva u trenutku snimanja bile ive. Uopte, fotografije (sudei po
Munjosu Kanu) su bile loeg kvaliteta, no utisak koji su ostavljale na
posmatraa je najivlji mogui. Njihov poredak nije sluajan: slede odreenu

liniju, odnosno argumentaciju, odnosno narativ (hronoloki, duhovni...), plan.

One koje su zalepljene na plafon sline su (sudei po Munjosu Kanu) paklu, ali
praznom paklu. One koje su okaene (ekseriima) irom etiri ugla,
podseaju na epifaniju. Epifaniju ludila. Unutar ostalih grupa fotografija
dominira elegian ton (ali kako moe da bude nostalgije i melankolije na tim
fotografijama, pita se Munjos Kano). Simbola je malo ali su reiti. Fotos
naslovne strane knjige Fransoa-Ksavijer de Mestrea (mlaeg brata Hosefa de
Mestrea): Sanpetersburka bdenja. Fotografija fotografije mlade plavue koja
deluje kao da nestaje u vazduhu. Snimak odseenog prsta na sivom,
poroznom betonu.
Ubrzo posle poetne buke, svi su zautali. Bilo je kao da je talas visokog
napona proao kroz kuu promenivi nam boju lica, kae Munjos Kano u
jednom od retkih trenutaka lucidnosti u knjizi. Posmatrali smo i prepoznavali
jedni druge, ali stvarno je bilo kao da ne prepoznajemo jedni druge, delovali
smo razliito, delovali smo isti, mrzeli smo vlastita lica, nai gestovi bili su
mesearski ili idiotski. Dok su neki odlazili a da se nisu oprostili, udan
oseaj bratstva zalebdeo je stanom meu zvanicama koje izabrae da ostanu.
Kao zanimljivu opasku Munjos Kano dodaje da je u tom posebno delikatnom
trenutku telefon poeo da zvoni, zbog pasivnosti vlasnika stana, podigao je
slualicu. Neki staraki glas pitao je za izvesnog Lua Alvaresa. 'Alo, 'alo,
molim vas, je li tu Luo Alvares? Ne odgovorivi, Munjos Kano je prosledio
slualicu vlasniku stana. Poznaje li ko Lua Alvaresa, pitao je ovaj posle
izrazito duge pauze. Munjos Kano je zakljuio da je starac verovatno priao o
drugim stvarima, koje teko da su imale veze sa nekakvim Luom Alvaresom.
Niko ga nije poznavao. Neki su se nasmejali; bio je to nervozan smeh koji je
zvuao bezrazlono visoko. Ovde ta osoba ne ivi, rekao je vlasnik stana
nakon to je jo jednom nemo sasluao sagovornika, i spustio slualicu.
U sobi sa fotografijama vie nije bilo nikoga, samo Vajder i kapetan, a u
dnevnom boravku, sudei po Munjosu Kanu, bilo je ne vie od osam ljudi,
meu kojima i Vajderov otac koji nije izgledao posebno pogoen (njegovo
dranje bilo je kao da je prisustvovao - moda nevoljno - zabavi vojnih
pitomaca koja je propala zbog razloga koje nije otkrio ili koji ga nisu
interesovali). Vlasnik stana, kojeg je upoznao jo kao mladi, nastojao je da
izbegne njegov pogled. Ostali koji su preiveli zabavu razgovarali su ili aptali
izmeu sebe, ali su utali kada bi im se Vajderov otac pribliio. Pokuavao je
da prebrodi neugodnu tiinu nudei im gutljaje estine, tople napitke i
sendvie koje je, usamljeno i dostojanstveno, pravio u kuhinji. Nemojte da
brinete, gospodine Hose, ree jedan od oficira pogleda uprtog u pod. Nisam
zabrinut, Havijeriu, rekao je Vajderov otac. Ovo je u Karlosovoj karijeri,
rekao je drugi, beznaajna mrlja. Vajderov otac ga je gledao kao da ga ne
razume. Bio je dobronameran prema nama, sea se Munjos Kano, bio je na
ivici ponora a da to nije znao, ili mu nije bilo stalo ili je prikrivao retko

majstorski.
Onda je Vajder napustio sobu i razgovarao sa ocem u kuhinji, niko ih nije
uo. Ali ne due od pet minuta. Izali su nosei po au sa alkoholom. I
kapetan je iziao da uzme gutljaj, pa se vratio u gostinsku sobu poruivi nam
da vie niko ne ulazi. Na naredbu kapetana, jedan od porunika zgotovio je
listu sa imenima svih koji su prisustvovali zabavi. Neko se setio neke
zakletve, drugi je poeo da pria o diskreciji i asti pripadnika konjice. ast
konjice, rekao je jedan koji je do tada delovao kao da spava. Osetio se uvreen
i protestovao rekavi da ne treba sumnjati na vojna lica, nego na civile,
aludirajui na dvojicu reportera nadrealista. Ova gospoda, odgovorio je
kapetan, znaju ta treba da znaju. Nadrealisti su pourili da mu daju za pravo
i da utvrde da se tamo, u sutini, nita nije dogodilo, meu svetskim ljudima
zna se ve. Potom je skuvana kafa a mnogo kasnije, ali i tada je do svanua
ostalo jo uvek dosta vremena, pojavila su se tri vojna lica i jedan civil koji su
se predstavili kao pripadnici obavetajne slube. Prisutni su im otvorili,
mislei da e ovi da privedu Vajdera. Isprva je dolazak pripadnika
Obavetajne slube doekan sa strahopotovanjem (posebno od dvojice
reportera), ali to su tekli minuti u kojima se nita nije dogaalo a ovi se nisu
oglaavali, predani poslu duom i telom, preiveli sa zabave obraali su sve
manje panje, kao da su posredi bili istai koji su doli u pogrean as da
pospreme ta imaju. Tokom nekog vremena koje se svima uinilo izrazito
dugo, obavetajci i kapetan bili su zakljuani sa Vajderom u sobi (neki
Vajderov prijatelj eleo je da ue da mu prui moralnu podrku" ali mu je
onaj u civilu rekao da ne izigrava imbecila i da ih pusti da rade na miru);
posle toga, kroz zakljuana vrata sluali su proklinjanja, re lud ponovljenu
vie puta a zatim samo tiinu. Kasnije su obavetajci otili tiho, kako su i
doli, sa tri kutije za cipele koje im je obezbedio vlasnik stana, u koje su
poloili fotografije sa izlobe. U redu, gospodo, rekao je kapetan pre nego to
e da im se pridrui, najbolje je da odspavate i zaboravite sve to ste veeras
videli. Dvojica porunika su se sloili, a ostali su bih isuvie umorni da bi
sledili naredbe ili rituale bilo kog tipa i nisu mu rekli ni laku no (ili neki
drugi pozdrav, budui da je ve svitalo). Ba kada je kapetan odlazio zalupivi
vrata, to je bio humoristian detalj koji niko nije opazio, Vajder je izaao iz
sobe i prepreio salu ne pogledavi nikog dok nije stigao do prozora. Raskrlio
je zavese (napolju je jo bio mrak, ali u pozadini, prema planinskom lancu,
ve se videlo slabo svetio) i zapalio cigaretu. Karlos, ta je bilo, rekao je
Vajderov otac. Ovaj mu nije odgovorio. Na trenutak je izgledalo da niko nee
niti da prozbori (i da bi svi odmah zaspali da su mogli da skinu pogled sa
Vajdera). Dnevni boravak, sea se Munjos Kano, podseao je na bolniku
ekaonicu. Jesi li uhapen, pitao je konano vlasnik stana. Pretpostavljam da
jesam, rekao je Vajder, leima okrenut svima, posmatrajui svetla Santjaga,
krta svetla Santjaga. Otac mu se pribliio razdraujue sporim korakom, kao

da se nije usuivao da uini ono to e da uini, i napokon ga je zagrlio.

Kratak zagrljaj na koji Vajder nije uzvratio. Ljudi preteruju, rekao je reporter
nadrealista. Kurac, rekao je vlasnik stana. I ta sada da radimo, rekao je jedan
porunik. Da se stvar prespava, rekao je vlasnik stana.
Munjos Kano nikada vie nije video Vajdera. Meutim, njegova poslednja
slika Vajdera je neizbrisiva: veliki i neuredan dnevni boravak, flae, tanjiri,
krcate pepeljare, grupa bledih i umornih ljudi, i Karlos Vajder pored prozora,
u savrenom stanju, posmatrajui noni pejza i drei au sa viskijem u
ruci koja sigurno nije drhtala.

8
Od te veeri vesti o Karlosu Vajderu su smuene, kontradiktorne, njegova
figura pojavljuje se i iezava u pokretnoj antologiji ileanske literature
uvijena u maglu, spekulie se sa njegovim izbacivanjem iz Vazdunih snaga
na nonom i tajnom suenju gde se pojavio u paradnoj uniformi iako su ga
fanovi najradije za tu priliku zamiljali sa monoklom, obuenog u crni kozaki
ogrta i kako pui na dugu mutiklu od kljove slona. Najnematovitiji vrnjaci
vide ga kako se smuca Santjagom, Valparaisom i Konsepsionom radei
najrazliitije poslove i saraujui sa neobinim umetnikim organizacijama.
Menja ime. Pripisuju mu povezanost sa vie marginalnih asopisa za
knjievnost, gde objavljuje predloge za hepeninge koje nikada nije izveo do
kraja ili one koje je, jo gore, izveo do kraja, u tajnosti. U jednom asopisu za
teatar pojavljuje se kratka jednoinka koju potpisuje neki Oktavio Paeko o
kom niko ne zna nita. Komad je zbilja poseban: odvija se u svetu sijamskih
blizanaca u kom su sadizam i mazohizam deije igre. Samo smrt se kanjava
u ovom svetu i o njoj - o ne-biu, o pojmu nitavila, o ivotu posle ivota braa razgovaraju du dela. Blizanci mue jedan drugog tokom odreenog
vremena (ili odreenog ciklusa, kako upozorava autor), tako da se delat
pretvara u rtvu i vice versa. Ali da bi dolo do ovog, treba dotai dno". Kako
nije teko pretpostaviti, komad bespotedno predoava itaocu sve mogue
varijante okrutnosti. Radnja je smetena u kuu sijamaca i na parking
supermarketa gde se ovi sreu sa drugim parom sijamskih blizanaca koji im
pokazuju iroki spektar oiljaka i avova. Suprotno oekivanom, komad ne
zavrava smru jednog od sijamaca nego novim ciklusom bola. Teza autora
nekim sluajem je najjednostavnije mogua: jedino bolje povezan sa ivotom,
iskljuivo bol moe da ga otkrije. U jednom univerzitetskom asopisu
pojavljuje se pesma Usta-nula"; naizgled jeftina imitacija Hlebnjikova,
ilustrovana sa tri autorova crtea koji doaravaju ,,momenat usta-nula"
(naime, in u kojem otvorena usta koliko najvie mogu crtaju nulu ili glas o). I
ovoga puta, potpis je Oktavija Paeka, ali Vivijano O'Rajen sluajno otkriva
autorov separat u Arhivima nacionalne biblioteke a tamo su, jedno do
drugog, Vajderova vazduna poezija, Paekovo pozorino delo i, potpisani sa
jo tri ili etiri imena, tekstovi koji se behu pojavili u asopisima tampanim
u ekstremno malo primeraka, neki od njih su jeftini fanzini, drugi su luksuzni,
otisnuti na izvrsnom papiru i sa obiljem fotografja (u jednom izdanju
reprodukuje se skoro celokupna Vajderova vazduna poezija, sa hronoloki
poredanim inovima), prihvatljivoga dizajna. Geografsko poreklo asopisa
varira: Argentina, Urugvaj, Brazil, Meksiko, Kolumbija, ile. Njihovi nazivi
oslikavaju ee strategije nego afinitete: Hibernija,12 Germanija, Oluja,
etvrti argentinski Rajh, elezni krst, Dosta s hiperbolama! (buenosajreski
fanzin), Diftonzi i sinalefe, Odin, Des Sangers Fluch (sa oko osamdeset odsto

priloga na nemakom jeziku a u kojem je objavljen, broj za drugo tromeseje

1975. politiko-umetniki" intervju sa izvesnim K.V, ileanskim autorom
naune fantastike, u kom ovaj najavljuje deo sadraja svog sledeeg. ujedno
prvog, romana), Selektivni napadi, Verska druina. Pastoralna poezija &
urbana poezija (kolumbijski asopis, jedini od izvesnog znaaja: divlji,
destruktivni stihovi mladih motociklista iz srednje klase koji se poigravaju SS
simbolima, drogom, ritmikom i ambijentom izvesne beat poezije), Plae
Marica, Bela armija, Don Periko... Vivijanovo iznenaenje je ogromno: u
asopisima nalazi imena barem sedam ileanki koje su se pojavile izmeu
1973. i 1980. godine, za iju egzistenciju on koji se smatrao ekspertom za
ileansku knjievnu scenu, nikada nije uo. U jednom od njih, u asopisu
Suncokreti mesa, broj 1, april 1979. Vajder, pod pseudonimom Masanobu (to
se ne odnosi, kako bi se moglo pomisliti, na nekog samuraja, nego na
japanskog slikara Okumuru Masanobua, 1686-1784), govori o humoru,
oseanju kominog, o krvavim alama u knjievnosti i onima koje nisu
krvave, a sve su okrutne, o grotesci u privatnom ivotu i o javnoj grotesci, o
smenom, o beskorisnoj neumerenosti, i zakljuuje da niko, apsolutno niko,
ne moe da bude arbiter elegantiarum o toj mladoj knjievnosti koja se raa u
izrugivanju, koja stasava u izrugivanju, koja umire u izrugivanju. Svi pisci su
groteskni, pie Vajder. Svi pisci su Jadnici, pa ak i oni koji su roeni u
zaklonu dobrostojee porodice, pa ak i dobitnici Nobelove nagrade. Vivijano
se dokopava i izrazito tanke knjige kestenjastih korica, naslovljene Intervju sa
Huanom Sauerom. Knjiga nosi peat izdavake kue etvrti argentinski Rajh
ali nedostaju potpuniji podaci o izdanju, ak i godina objavljivanja. Vivijano
ubrzo shvata da je Huan Sauer, koji u intervjuu odgovara na pitanja u vezi sa
fotografijom i poezijom, Karlos Vajder. U odgovorima, zamanim
monolozima punim digresija, u krupnim crtama iznosi vlastitu teoriju
umetnosti. Razoaravajue, sudei po Vivijanu, kao da je Vajder iveo teke
dane alei za normalnou koju nikada nije imao, i za statusom ileanskog
pesnika koga titi Drava, koja na taj nain titi kulturu". Da se ispovraa,
gotovo da poveruje onima to su rekli da su videli Vajdera kako po
Valparaisu prodaje majice i kravate.
Tokom nekog vremena, Vivijano poseuje taj izgubljeni odeljak Biblioteke
kad god moe, uvek sa izrazitom diskrecijom. Brzo uvia da se u odeljku
gomilaju novi (mada esto razoaravajui) prilozi. Neko vreme mu se ini da
je pronaao klju za razotkrivanje Vajderove udaljenosti, ali ga je (poverava
mi u jednom pismu) strah, te su mu koraci tako smotreni i stidljivi da lako
mogu da se pomeaju sa nepokretnou. eleo bi da sretne Vajdera, eleo bi
da ga vidi, ali ne i da Vajder vidi njega a njegov najgori komar je da e Vajder,
neke noi, njega da sretne. Vivijano konano savlauje strah i danju straari u
Biblioteci. Vajder se ne pojavljuje. Vivijano odlui da konsultuje jednog
zaposlenog staria iju omiljenu zabavu ine podaci o ivotu i

prikljuenijima svih ileanskih pisaca, bili ti pisci objavljivani ili pak ne. Ovaj
poveri Vivijanu da se broj Vajderovih signatura neregularno poveava
najverovatnije zahvaljujui ocu, penzioneru iz Vinja del Mara kojem sin
potom alje sve svoje radove. U svetlu ovog otkria Vivijano zakljuuje da
neki autori koje je isprva smatrao pseudonimima Vajdera, uopte nisu to,
nego su stvarni pisci, ili pseudonimi ali tui, ne Vajderovi, i da je ili Vajder
obmanjivao oca radovima koji mu ne pripadaju ili je njegov otac obmanjivao
sam sebe radovima nekog nepoznatog. Zakljuak (provizoran, ali na izvestan
nain konaan, pojanjava Vivijano) mu se ini alostan i zlosrean i, kako bi
sauvao emotivnu uravnoteenost i fiziki integritet, odluuje da se udalji od
Vajdera - da nikada vie ne pomisli da mu se lino priblii - no da i dalje prati
njegovu karijeru.
Prilika za to ne nedostaje. Legenda o Vajderu u nekim knjievnim
krugovima narasta kao pena. Kau da je postao rozenkrojcer, da je grupa
sledbenika ozefa Peladana13pokuala da kontaktira s njim, da se u jednom
itanju njegovog dela u kljuu izvesnih stranica iz Amphitheatre des sciences
mortes14 nagovetava ili prorie njegovo osvajanje umetnosti i politike
jedne drave Dalekog Juga". Kau da je izbegao na imanje neke ene starije od
njega da bi se bavio itanjem i fotografjom. Kau da ponekad (i bez najave)
uestvuje na otmenim sedeljkama kod Rebeke Vivar Vivanko, poznatije kao
madam VV, slikarke i ultradesniarke (Pinoe i vojna lica za nju su mekuci
koji e na kraju predati Republiku demohrianima) koja je osnovala komune
umetnika i vojnika u provinciji Ajsen, proerdala jedno od najstarijih
porodinih nasledstava u ileu i na kraju, neto pre sredine osamdesetih,
zavrila u ludnici (meu njenim neobinim delima istie se dizajn za nove
uniforme Oruanih snaga i pesma praena dvadeseto-minutnom
kompozicijom koju bi svaki petnaestogodinjak morao da peva unutar
obreda inicijacije u ivot zrelih ljudi koji bi, po madam VV, trebalo da se
obavlja u nekoj od severnih pustinja, na snegovima Kordiljera ili u nekoj od
tamnih uma juga, zavisno od datuma roenja, poloaja planeta i tako dalje).
Godine 1977. na jesen ili tokom rane zime, nastaje drutvena igra (jedan
strateki wargame) na temu Pacifikog rata koja uprkos vie nego diskretnoj
reklamnoj kampanji prolazi bez posledica ali i bez uspeha. Autor ove igre je,
kau upueni (a Vivijano O'Rajen ih ne imenuje), Karlos Vajder. Wargame,
koji u petnaestodnevnim ciklusima pokriva itav rat koji je od 1879. godine
sukobio ile sa Peruansko-bolivijanskom alijansom, predstavljen je publici
kao zanimljiviji od Monopola, iako igrai odmah primeuju da se nalaze pred
igrom sa duplim, ako ne i vieslojnim dnom. Na bazinom nivou igra, krcata
sadrajima i utoliko muna, podudara se sa tipinom wargame. Drugi njen
nivo magijski zadire u lik i karakter komandanata koji su se borili u
Pacifikom ratu: na primer, postavlja se pitanje (praeno fotografijama iz
doline epohe) da li je Arturo Prat15 mogao da otelotvori Isusa (a priloena

fotografija Prata zapravo je dosta lina nekim predstavama Isusa Hrista) a u

nastavku i pitanje da li je Arturo Prat-Isus Hrist bio kauzalnost, simbol ili pak
proroanstvo. (U nastavku se ispituje i stvarno znaenje napada na
Uaskar,16stvarno znaenje imena Pratovog broda Esmeralda, stvarno
znaenje legende da su suparnici, ileanac Prat i Peruanac Grau, u stvari bili
Katalonci.) Trei nivo igre koncentrisan je na obine ljude koji su uveali
pobedonosnu vojsku ilea koja je nepobeena stigla do Lime i do tajnog
sastanka odranog u Limi, u maloj podzemnoj crkvi iz vremena kolonije, gde
su osnovali neto to e razliiti autori, sa manje ili vie uspeha ali sa istim
smislom za humor, prozvali ileanska rasa. Za autora igre (najverovatnije
Vajdera), ileanska rasa je osnovana jedne zatvorene noi 1882. godine,
budui da je Patrisio Lin bio vrhovni general okupatorske vojske. (Priloena
je i Linova fotografija, kao i brojanica s pitanjima koja se proteu od
znaenja njegovog imena do skrivenih razloga nekih od njegovih vojnih
pohoda - zbog ega su Kinezi oboavali Lina? uprilienih pre nego to je
bio vrhovni general, kao i posle toga.) Sigurno je da igra, za koju je nejasno
kako je uopte prola cenzuru i dospela na trite, nije postigla oekivani
uspeh i da je unitila vlasnike izdavake kue koji su priznali bankrot uprkos
tome to behu najavili jo dve igre istog autora, jednu vezanu za borbu protiv
Araukanaca i drugu koja nije bila wargame, a koja bi tematski bila smetena u
grad u kom se nazire Santjago, ali koji je takoe mogao da bude i Buenos
Ajres (kako god, bio bi to mega-Santjago ili pak mega-Buenos Ajres), igru
krimi-tematike u kojoj, meutim, nije nedostajalo ni duhovnih sadraja, neku
vrstu Bekstva iz Koldica"17 o dui i misteriji ljudske vrste.
Te dve igre koje nikada nee postati javno dobro neko vreme su
obuzimale Vivijana O'Rajena. Pre nego to e prestati da mi pie, Vivijano me
je obavestio da je stupio u kontakt sa vlasnicima najvee privatne datoteke
igara u Sjedinjenim Dravama, ovo za sluaj da su se igre nale na tamonjem
tritu. Potom je primio katalog od trideset stranica sa svim igrama iz anra
wargame, koje su u poslednjih pet godina objavljene u Sjedinjenim Dravama.
Nije pronaao igru koju je traio. O onoj detektivskoj smetenoj u megaSantjago, koja bi potpala pod iru i u isto vreme manje jasnu klasifikaciju,
vlasnici privatne datoteke nisu mu rekli ni rei.
Vivijanova istraga po Sjedinjenim Dravama, s druge strane, nije se
ograniila na svet igara. Saznao sam od jednog prijatelja (iako nisam siguran
da je pria tana) da je Vivijano stupio u kontakt sa, da ga nekako nazovemo,
jednim kolekcionarom knjievnih rariteta iz Philip K. Dick Society iz Glen
Elena, Kalifornija. Po mnogo emu sudei, Vivijano je priao o Karlosu
Vajderu ovom kolekcionaru s kojim se dopisivao, tipu specijalizovanom za
tajne poruke u knjievnosti, slikarstvu, teatru i na filmu", i Amerikanac je
pomislio da neki izdanak Vajderove sorte mora da se, pre ili kasnije, pojavi i u
Sjedinjenim Dravama. Tip se zvao Grem Grinvud i verovao je, na ameriki

odluan i borben nain, u postojanje zla, apsolutnog zla. U njegovoj zasebnoj

teologiji pakao je predstavljao neku vrstu stepenita ili lanac sluajnosti.
Objanjavao je masovna ubistva eksplozijom sluajnosti". Smrti nevinih (sve
ono to je na um odbijao da pojmi) objanjavao je kao jezik te osloboene
sluajnosti. Sluajnost, igra sudbine, avolov je dom, govorio je. Gostovao je u
regionalnim televizijskim programima, marginalnim emisijama radiostanica Istone obale ili drava Novi Meksiko, Arizona i Teksas, propagirajui
sopstvenu viziju zloina. Za borbu protiv zla preporuivao je umee itanja,
itanja kakvo bi bilo usmereno na brojke, boje, znakove i raspolaganje
zanernarljivim predmetima, poput nonih i jutarnjih programa i
zaboravljenih filmova. Meutim, nije verovao u osvetu: bio je protivnik
smrtne kazne i pobornik radikalne reforme zatvora. Uvek je bio naoruan i
branio je pravo graana na naoruanost, jedini nain da se predupredi
faizacija drave. Nije svodio borbu protiv zla na podruje planete Zemlje,
koja je u njegovoj kosmologiji u ponekom kontekstu liila na kanjeniku
koloniju: na nekim mestima izvan Zemlje, govorio je, ima slobodnih zona koje
ne preputaju sluaj i gde je jedini izvor bola seanje; stanovnici tih zona su
takozvani aneli, njihove vojske su legije. Na manje knjievan ali radikalniji
nain od Vivijana, provodio je ivot istraujui svaku bizarnost za koju bi uo.
Raznovrsna su bila njegova prijateljstva: sa detektivima, borcima za
manjinska prava, feministkinjama iseljenim u motele Istone obale, filmskim
producentima i reiserima koji su iveli burno i samotniki, ba poput njega.
lanovi Philip K. Dick Society, iako ljudi sa puno entuzijazma, konsenzusom
su ga diskretno smatrali ludim, ali i neofanzivnim ludakom i dobrom
osobom, a cenili su i njegovu uoljivu marljivost u prouavanju Dikovih
nauno-fantastikih dela. Dakle, tokom nekog vremena, Grem Grinvud je
budno vrebao tragove koje je Vajder mogao da ostavi prolazei kroz
Sjedinjene Drave, ali nije imao uspeha.
Znakovi koje ostavlja u pokretnoj antologiji ileanske poezije, s druge
strane, sve su neraspoznatljiviji. Poezija potpisana pseudonimom Pilot,
objavljena u jednom asopisu sporadinog postojanja, koja na prvi pogled
deluje kao bezlini plagijat Oktavija Paza. Druga, obimnija, naena u jednom
argentinskom asopisu od izvesnog prestia, posveena je staroj indijanskoj
sluavki koja preplaeno bei iz neke kue od pesnikovog pogleda, od nove
vrste ljubavi i koja se, sudei po Vivijanu, neumornom tumau, odnosi na
Amaliju Maluendu, Araukanku koja je sluila sestre Harmendija i nestala u
noi njihove otmice i koju su neki saradnici Katolike crkve, koja trai
nestale, zakleli da su videli blizu Mulena ili Santa Barbare, nastanjenu na
ranevima Kordiljeraca i tienu roacima pod vrstom zakletvom da nikada
vie nee ni da progovori niti sa jednim ileancem. Pesma je (Vivijano mi je
poslao fotokopiju) neobina, ali nita ne dokazuje, ak je mogue da Vajder
nije njen autor.

Sudei po svemu, odustao je od literature.

Uprkos tome, njegovo delo ivi, oajniki (onako kako bi se njemu moda
i svidelo), ali ivi. Neki mladi ga itaju, ponovno promiljaju, slede, ali kako
slediti nekog ko se ne kree, ko, izgleda s uspehom, pokuava da postane
nevidljiv?
Na kraju Vajder naputa ile, vie nego marginalne asopise u kojima su
pod njegovim inicijalima ili neverodostojnim aliasom izlazile njegove
poslednje tvorevine, radovi napisani preko volje, imitacije iji smisao izmie
itaocu, iako njegovo fiziko odsustvo (zapravo, uvek je bio odsutna figura)
ne znai kraj spekulacijama, strastvenim itanjima na koja njegovo delo
podstie.
Godine 1986. u krugu koji se okupljao oko pepela pokojnog kritiara
Ibakaea, pronosi se pismo (i vest uskoro postaje javna) poslato od,
pretpostavlja se, nekog Vajderovog prijatelja, u kom se saoptava njegova
smrt. U pismu se konfuzno pominju neki knjievni testamenti, ali ovi iz
Ibakaeovog kruga, zainteresovani da ne kaljaju svoje i ime svog uitelja,
vrsto se povlae i radije ne odgovaraju. Sudei po Vivijanu, vest je
izmiljena, moda upravo sa strane sledbenika pokojnog kritiara koji su,
slino svom pokojnom uzoru, ve poeli da 'lape.
Meutim, za neko vreme, posthumno je objavljena Ibakaeova knjiga pod
naslovom itanja mojih itanja u kojoj autor pominje Vajdera. U ovom zbiru
verovatno lanih anegdota, predstavljenih pretvorno lakim stilom i sa
pretvomom ljubaznou, Ibakae se zapravo svojski zalae da predoi publici
knjievni ukus autora koje je tumaio sa entuzijazmom ili zadovoljstvom u
svom dugakom oplovljavanju voda kritiarskog posla. Tako, komentarie
ta su itali - i koje knjige su drali u linoj biblioteci - Uidobro (iznenaujui
prilog), Neruda (predvidljivo), Nikanor Para (Vitgentajn i narodna ileanska
poezija! - Para se verovatno naalio sa lakovemim Ibakaeom ili pak Ibakae
sa svojom buduom publikom), Rosamel del Valje, Dias Kasanueva, i drugi, a
primetan je nedostatak priloga o Enrikeu Linu, zakletom neprijatelju naeg
knjievnog staretinara i apologiste. Meu mladim piscima najmlai je Vajder
(to dokazuje da se Ibakae kladio na njega) i upravo u odeljku o njemu
Ibakaeov kitnjasti stil, pun optih mesta, tipian za pomalo rasprianog
novinskog prikazivaa, to je ovaj u sutini uvek i bio, posustaje, sve vie gubi
(ali bez ikakve pripreme!) svearsko-familijami ton kakvim se obraa
ostatku svojih idola, prijatelja ili slepih poklonika. U izolovanosti svoje radne
sobe, Ibakae pokuava da izgradi vrstu sliku Vajdera. U tour de force-u svoje
memorije pokuava da rekonstruie Vajderov glas i duh, njegovo lice kakvim
ga je zamiljao u noi dugog telefonskog askanja, ali ne uspeva, i njegov krah
je ak buan, to se moe nazreti po belekama koje od lagano zavodljivih
prelaze u akademski stil (prelaz svojslven latinoamerikim tekstopiscima), a
iz akademskog u melanholino smeten. itanja koja Ibakae svaljuje na

Vajdera su raznovrsna a moda su vie puki plod kritiarove arbitrarnosti i

nesreenosti nego istine: Heraklit, Empedokle, Eshil, Euripid, Simonid,
Anakreont, Kalimah, Potenjaina iz Korinta. Dozvoljava sebi dosetku na
Vajderov raun beleei da su dve njemu omiljene antologije Dvorska
antologija helenistikih epigrama i Antologija ileanske poezije (iako moda,
ako se malo razmisli, to i nije bila ala). Podvlai da je Vajder - onaj Vajder iji
je glas sa druge strane telefonske linije zvuao kao kia, kao nevreme, a ako
to poreenje dolazi od jednog staretinara, treba je uzeti zdravo za gotovo poznavalac Dijaloga jednog oajnika sa njegovom duom" a jednako paljivo
je proitao i teta to je kurva Dona Forda, ila je sabrana dela, u koja su
ukljueni i koautorski projekti, opisao minuciozno. (Sudei po uroeno
nepoverljivom Vivijanu, Vajder je video samo italijanski film baziran na
Fordovom komadu, film koji je u Latinskoj Americi prikazan 1973. i ija je
najvea i moda jedina zasluga prisustvo mlade i uznemirujue arlote
Rempling.)
Odlomak knjige koji se odnosi na itanja obeavajueg pesnika Karlosa
Vajdera" naglo se prekida, kao da je Ibakae iznenada uvideo da pravi prazan
hod.
Ah ima i jo: u odurnom i izrazito eretavom tekstu posveenom
pomorskim grobovima na obali Pacifika koji je ukljuen u knjigu pod
naslovom Bakrorezi i vodene boje, Ibakae, izmeu groblja blizu Las
Ventanasa i jednog u blizini Valparaisa, i ne primetivi opisuje smrkavanje u
nekom bezimenom selu, prazan trg na kom drhte izduene i oklevajue
senke, i siluetu nekog mladia u tamnom kaftanu koji oko vrata nosi dugaak
i topao al, ili ali koji delimino zakriva njegovo lice. Ibakae razgovara sa
neznancem, od koga je odeljen trakom, pravougaonim svetlom iz nekog
svetionika, kroz koje nijedan od njih nema volje da proe. Bez obzira na
razdaljinu izmeu njih, jasno se raspoznaje ta govore. Neznanac na trenutke
koristi izvetaeni argon koji odudara od njegovog nazalnog izgovora, ali se
u principu oba sagovomika izraavaju na korektan nain. Razgovor, za kakav
je neophodna apsolutna intimnost, zakljuen je pojavljivanjem na nonom
trgu jednog zaljubljenog para praenog psom. Prekid, koji traje koliko i
uzdisaj ili treptaj, ostavlja Ibakaea samog, oslonjenog o tap, da daleko od
kue meditira o ljudskoj sudbini. to se praktinih efekata tie, sastanak je
takoe mogao da bude zakljuen pojavljivanjem nekolicine karabinjera.
Neznanac nestaje meu zaputenim biljnim svetom trga i njegovim senkama.
Da li je to bio Vajder? Da li je to kritiar sanjao? Ko zna.
Godine i protivrene novosti o Vajderu, ili nedostatak novosti, suprotno
od onog to se obino deava, potvruju njegov mitski status i naknadno
osmiljavaju njegove predloge. Neki entuzijasti putuju svetom da bi ga
pronali, ako ne i vratili u ile, da bi se u najmanju ruku s njim fotografisali.
Sve je uzalud. Vajderov trag se gubi u Junoj Africi, u Nemakoj, u Italiji...

Nakon dugog puteestvija, koje e drugi prozvati turistikim putovanjem na

jedan, dva i tri meseca, mlade koja ga je traila vraa se u prnjama i bez
kinte.
Otac Karlosa Vajdera, najverovatnije jedina osoba koja zna ta je stvarno
sa njime, umire 1990. godine. Njegov grob, koji niko ne poseuje, na jednom
je od najskromnijih delova optinskog groblja Valparaisa.
U ileanskim knjievnim krugovima polako sebi kri put ideja, u sutini
umirujua budui da vremena poinju da se menjaju,18 da je i Karlos Vajder
mrtav.
Godine 1992. njegovo ime e zasijati u sudskoj istrazi o muenjima i
nestancima. To je prvi put da se pojavljuje vezano za vanknjievne teme.
Sledee godine ga povezuju sa jednom nezavisnom operativnom grupom
odgovornom za pogubljenje raznih studenata u oblasti Konsepsiona i
Santjaga. Godine 1994. ponovo je pominjan u knjizi grupe ileanskih novinara
o nestalima nakon Vojnog udara. Objavljena je i knjiga Munjosa Kana, koji je
napustio Vazdune snage, sa poglavljem u kojem autor detaljno pria (ili se
pre moe rei da Munjos Kano od prilike do prilike pada u preterano
uzbuenje, na ivicu ivaca) nonu zabavu povodom foto-izlobe u stanu u
Providensiji. Neku godinu pre toga Vivijano O'Rajen objavljuje Novi portret
prevaranata u skromnoj izdavakoj kui specijalizovanoj za depna izdanja.
Knjiga ima trini uspeh koji izdavau donosi do tada nezamislive tirae.
Novi portret prevaranata je pitki esej (po stilu ne tako dalek krimi-romanima
koje smo Vivijano i ja svojevremeno itali u Konsepsionu) o faistikim
knjievnim pokretima na Kono Suru izmeu 1972. i 1989. godine. Ne
nedostaje joj enigmatinih likova ili udaka, a glavna figura, koja se izdvaja iz
vrtoglavice i mrmljanja dveju prokletih decenija, bez sumnje je Karlos Vajder.
Njegova figura, kako se u Latinskoj Americi obino kae, na pre svega otuan
nain, sija sopstvenim sjajem.
Poglavlje koje Vivijano posveuje Vajderu (najopsenije u knjizi) nosi
naslov Istraivanje graninog" i u njemu, naputajui preovlaujui,
objektivni i odmereni ton, Vivijano govori upravo o sjaju; reklo bi se da
prepriava kakav horor-film. U odreenom trenutku, ne naroito sreno,
uporeuje ga sa romanom Vatek Vilijama Bekforda. Citira Borhesove rei;
Tvrdim da se radi o prvom zaista nemilosrdnom knjievnom paklu".
Vivijanovi opisi Vajdera su, misli na koje ga njegova poetika navodi,
oklevajui, kao da ga prisustvo ovoga zbunjuje i ostavlja bez jasnog smera. A
zapravo, Vivijano, kom je svojstven podsmeh muenim Argentincima ili
Brazilcima, kada se sueli sa Vajderom sasvim se sputava, umee prideve bez
rezona, bolesno izliva nepristojne rei, pokuava da pri tom ni ne trepne
oima kako svog glavnog junaka (pilota Karlosa Vajdera, autodidakta RuisTagla) ne bi izgubio sa horizonta, ali niko, a posebno u literaturi, nije
sposoban da ne trepne tokom jednog dueg perioda, doim je Vajder ovek

koji se uvek gubi.

U njegovu odbranu ustaju jedino trojica starih prijatelja po oruju. Sva
trojica su penzionisani, sva trojica voeni istinoljubivou i bezinteresnim
altruizmom. Prvi, neki major, kae da je Vajder bio senzibilan i obrazovan
ovek, jo jedna rtva - jasno, na svoj nain - olovnih godina u kojima se
reavala sudbina Republike. Drugi, narednik u Vojnoj obavetajnoj slubi,
bavi se vie svakodnevnim utiscima, njegova slika Vajdera je slika energinog
momka, aljivdije, dobrog radnika - a da znate koliko je oficira koji ne rade
nita - koji je ispunjavao elje potinjenima i tretirao ih neu rei kao sinove,
jer je veina nas bila starija od njega, ali kao mlau brau, to da, moje batice,
govorio je Vajder esto i nesvesno, sa velikim osmehom sree ali, zato
sree? - na licu. Trei, oficir koji mu se pridruio na nekim misijama u
Santjagu - malobrojnim, kako se pobrinuo da naglasi - tvrdi da je porunik
Vazdunih snaga samo uradio ono to su svi ileanci morali da urade, trebalo
da urade ili hteli da urade ali to nisu mogli. U graanskom ratu zatvorenici su
smetnja. Ovo je bila maksima Vajdera i jo nekih i ko bi mogao da ga, usred
istorijskog previranja, optui da je preterao u revnosti? Ponekad, dodao je
zamiljeno, pucanj iz milosra je pre uteha nego poslednja kazna: Karloi
Vajder je gledao svet kao iz nekog vulkana, gospodine, sve je vas, kao i sebe,
video kao sa neke razdaljine, i svi mi smo mu se inili, izvinite na prostodunosti,
kao bedni insekti; takav je bio; u njegovoj knjizi istorija prirode nije imala
pasivnu ulogu, pre e biti obrnuto, pomerala se i jahala nas, a mi, jadne
neznalice, obino pripisujemo takve neprijatnosti zloj srei ili sudbini...
Na kraju, neki skeptini i hrabri sudija ga oglaava nevinim u sudskom
procesu koji nikako da se razvije. Oigledno je da Vajder ne dolazi na roita.
Drugi sudija, ovog puta u Konsepsionu, navodi ga kao prvooptuenog na
suenju za ubistvo Anhelike Harmendije i za nestanak njene sestre i tetke.
Araukanka Amalija Maluenda, kuna pomonica kod sestara Harmendija,
pojavljuje se kao iznenaujui svedok i, tokom jedne nedelje, zlatan rudnik za
novinare. ini se da je usled godina koje su protekle Amalijin panski
ishlapeo. Njene intervencije dupke su pune izraza na araukanskom
indijanskom za iji prevod su se postarala dva katolika svetenika koja su u
isto vreme bili i njeni telohranitelji, budui da je ni na trenutak nisu ostavljali
nasamo. U njenom seanju, no zloina zasnovana je na dugoj istoriji
ubistava i nepravdi. Nit njene prie je izvezen herojskim (epskim) stihom,
ciklikim, koji ini da njeni zapanjeni sluaoci shvate da delom sluaju njenu
priu, priu graanke Amalije Maluende, bive sluavke u kui sestara
Harmendija, a delom istoriju ilea. Tako, dok ona govori o Vajderu, porunik
deluje kao vie razliitih osoba u isto vreme: uljez, zaljubljen ovek, ratnik,
demon. Govorei o sestrama Harmendija, uporeuje ih sa vazduhom, dobrim
biljem, pseim mlauncima. Dok se prisea zlosrene noi zloina, kae da je
sluala muziku panaca". Zamoljena da konkretizuje sintagmu muzika

panaca", odgovara: isti bes, gospodine, ista beskorisnost.

Nijedan sudija ne napreduje u procesu. Drava ima previe problema da
bi se bavila sve maglovitijom figurom viestrukog ubice koji je nestao ve pre
nekog vremena.
ile ga zaboravlja.

8
Tada na scenu stupa Abel Romero, a ja se na nju vraam. ile je i nas
zaboravio.
Romero je jedan od najuvenijih policajaca iz vremena Aljendea. Sada je
ovek od preko pedeset godina, nizak stasom, crnpurast, izrazito mrav, crne
kose uvrene gelom ili briljantinom. Njegova fama, njegova mala legenda,
povezana je sa dva zloina koji su svojevremeno uzdrmali, kako se to kae,
itaoce ileanske crne hronike. Prvi je ubistvo (jedan pazl, govorio je
Romero), poinjeno u Valparaisu, u sobi hostela u ulici Ugalde. rtva je
naena sa prostreljenim elom, a vrata sobe obijenog zasuna, pritvorena
stolicom. Prozori su iznutra bili zatvoreni; osim toga, ko god bi izaao kroz
njih, bio bi vien sa ulice. Oruje je pronaeno pored mrtvaca, zbog ega je na
poetku zakljuak bio nedvosmislen: samoubistvo. Ali posle prvih ispitivanja,
policija je utvrdila da rtva nije ispalila ni hica. Pokojnik se zvao Pisaro i
koliko se znalo nije imao neprijatelja, vodio je miran usamljeniki ivot i nije
radio niti je imao naina da zarauje, iako se docnije pokazalo da mu je
dobrostojea porodica koja je ivela na jugu, slala mesenu pomo. Sluaj je
pobudio radoznalost tampe: kako je ubica izaao iz sobe rtve? Obiti bravu
spolja, kako su utvrdili po dragim sobama hostela, bilo je nezamislivo. Obiti
bravu i potom pritvoriti vrata okaivi stolicu o kvaku slomljene brave, bilo
je nezamislivo. Proverili su prozore: u jednom od deset sluajeva, ako bi ga se
grubo i precizno gurnulo izvana prema sebi, prozor bi se zatvorio. Ali da bi
ubica pobegao kroz prozor, trebalo je jo da bude akrobata, i da neko sa ulice
ne bude zle sree da podigne pogled i da ga otkrije, a ubio je u vreme kada je
ulica obino prepuna ljudi i vozila. Pred nedostatkom drugih mogunosti,
policija je zakljuila da je zloinac ipak pobegao kroz prozor i u nacionalnoj
tampi krstili su ga kao akrobatu. Onda su iz Santjaga poslali Romera; koji je
reio sluaj za dvadeset etiri sata (osam dodatnih sati za ispitivanje u kojem
on nije uestvovao, bilo je dovoljno da ubica potpie priznanje koje nije
previe odudaralo od glavne linije neprekidne istrage). injenice, kako mi ih
je Romero naknadno izneo, stajale su ovako: rtva, Pisaro, imao je neku vrstu
zajednikih poslova sa sinom vlasnice hostela, izvesnim Enrikeom
Martinesom Koralesom, zvanim Enriki ili Henri, zaljubljenikom u
hipodrom u Vinja del Maru gde se na kraju, sudei po Romeru, uvek sprijatelji
sirotinja ili pak oni koji su crne sree, kako je napisao Viktor Igo, iji Jadnici su
jedini dragulj knjievnosti" za koji Romero priznaje da ga je proitao u
mladosti, iako je naalost vremenom uspeo da ga zaboravi potpuno, osim
samoubistva Zavera (na Jadnike" u se vratiti kasnije); taj Enriki je,
izgleda, bio do gue u dugovima i na neki nain je u svoje poslove uvukao i
Pisara. Tokom vremena, tokom loih vremena za Enrikia, dvojica prijatelja
dele avanture koje posredno pomau roditelji budue rtve. Ali jednog dana

stvari su dobro krenule sinu vlasnice hostela i on zapostavlja Pisara. Ovaj se

oseti zloupotrebljen. Posvaaju se, razmenjuju pretnje, a jednog dana, oko
vremena ruku, Enriki odlazi naoruan u Pisarovu sobu. Njegova namera je
da ga uplai, ali usred demonstracije sile, ba kada Enriki uperi cev u
Pisarovu glavu, pitolj sluajno opali. ta uiniti? I tada, usred najgoreg
komara, Enriki, jedini put u ivotu, pokazuje crtu otroumnosti. Jasno mu
je da e ukoliko samo ode, sumnje uskoro pasti na njega. Jasno mu je da ako
ubistvo Pisara spolja ostane na postojeem, sumnje e uskoro pasti na njega.
Zato mu je neophodno da preobue zloin u ruho zaudnosti i
neverovatnosti. Uvruje bravu iznutra, okai stolicu, stavlja pitolj u ruku
pokojnika i, kada mu se uinilo da je napravio koreografiju samoubistva,
zatvara se u ormar za odeu i eka. Poznaje majku i ostale stanare, koji u tom
trenutku ruaju ili gledaju televiziju u dnevnoj sobi, misli da e da obiju bravu
ne saekavi karabinjere. U stvari, brava je i ranije bila krhka, a sada je jedva
nakalemljena, a sa druge strane Enriki nije ak ni zakljuao ormar, te se
prikljuuje ostatku hostela, svetu koji uasnuto posmatra Pisarov le. Sluaj
je bio veoma jednostavan, rekao je Romero, ali mi je doneo nezasluenu slavu
za ta sam kasnije platio cenu.
Jo veu vienost mu je obezbedilo reavanje sluaja kidnapovanja u
Karmenesu, imanju u blizini Rankagve, nekoliko meseci pre kraja
demokratije. Glavni junak tog sluaja bio je Kristifor Sanes Grande, jedan od
najbogatijih preduzetnika u dravi, za koga se pretpostavljalo da je dopao
aka jedne leviarske organizacije koja je za njegovo putanje na slobodu
traila od vlade ogroman novac. Policija nedeljama nije znala ta da uini.
Romero, na elu jedne od triju operativnih grupa koje su traile Sanesa
Grandea, razmotrio je mogunost da se ovaj samokidnapovao. Nekoliko dana
su pratili jednog mladia iz Domovine i
Slobode,19 dok ih ovaj, neoprezno, nije doveo do imanja Karmenes. Tamo,
dok je polovina njegovih ljudi opkoljavala glavnu kuu, Romero je trojicu
ostavio da ga pokrivaju iz pozadine, a sam je, sa dva pitolja, praen vrlo
mladim detektivom zvanim Kontreras, najhrabrijim od svih, provalio unutra
i uhapsio Sanesa Grandea. U okraju su poginuli dvojica kriminalaca iz
Domovine i Slobode koji su titili preduzetnika, a ispostavilo se da su
Romero i jedan od onih to su titili pozadinu kue, ranjeni. Za ovu akciju
primio je Medalju za hrabrost iz ruku Aljendea, najveu profesionalnu
satisfakciju svog ivota, koji je bio puniji gorine nego radosti, sudei po
njegovim reima.
Naravno da sam se seao njegovog imena. Postao je uven. Njegovo ime
obino se pojavljivalo na stranicama crne hronike (pre ili posle stranica o
sportu?), pored imena mesta kakva smo onda smatrali sramnim, iako tada
stvarno nismo znali ta je sramno; scenografija zloina u treem svetu,
ezdesetih i sedamdesetih godina: siromane, puste kue, slabo osvetljeni

letnjikovci. I primio je Medalju za hrabrost iz ruku Aljendea. Medalju sam

izgubio, rekao je tuno, a vie nemam nijednu fotografiju koja bi to dokazala,
ali seam se kao da je bilo jue kada mi je dodelio. Jo uvek je delovao kao
policajac.
Posle Udara bio je zatvoren tri godine a onda je otiao u Pariz, gde je iveo
radei sporadine poslove. O prirodi ovih poslova nikada mi nita nije rekao,
ali je tokom prvih godina u Parizu radio svata: od lepljenja plakata do
glancanja kancelarijskih podova, to je posao koji se obavlja nou, kada su
ustanove zakljuane, a to omoguuje da se dugo razmilja. Misterija parikih
ustanova. Na taj nain je okarakterisao zgrade sa kancelarijama, kada je no i
sve prostorije su zamraene, osim jedne, a onda se i ona zamrauje, ali se
ukljue svetla neke druge, a onda se i ona zamrauje i tako redom. Ponekad,
ako bi noni eta ili ovek koji je lepio plakate bio due vremena miran,
mogao je da vidi kako se neko pomalja iz prozora jedne od tih praznih zgrada
i ostaje tamo puei ili razgledajui grad podboenih ruku. Bio je to neki
ovek ili neka ena iz nonog servisa za ienje.
Romero je bio oenjen i planirao je da se vrati u ile i zapone novi ivot.
Kad sam ga pitao kojim dobrom (ali tada sam ga ve bio pustio u stan i
stavio vodu da prokljua kako bismo popili aj), rekao mi je da prati tragove
Karlosa Vajdera. Vivijano O'Rajen mu je preporuio da mi se javi i dao mu
moju barselonsku adresu. Poznajete li Vivijana? Rekao mi je da ga ne poznaje.
Ne lino. Poslao sam mu pismo, on mi je odgovorio, a onda smo razgovarali
telefonom. Veoma tipino za Vivijana, rekao sam i pomislio da sam ga
poslednji put video pre skoro dvadeset godina. Va prijatelj je dobra osoba,
rekao je Romero, a izgleda da solidno poznaje gospodina Vajdera, a misli da
ga vi poznajete jo bolje. Nije tano, rekao sam. Bie tu i novca, rekao je
Romero, ako mi pomognete da ga pronaem. Rekavi to, osmotrio je moj
stan kao da je odmeravao svotu kojom bi mogao da me kupi. Pomislio sam da
se nee usuditi da nastavi u tom pravcu, pa sam odluio da utim i ekam.
Posluio sam mu aj. Pio ga je s mlekom i inilo mi se da uiva u napitku.
Kada je seo za moj sto, delovao je mnogo nii i mraviji nego to je uistinu
bio. Mogu da vam ponudim dvesta hiljada pezeta, rekao je. Prihvatam, ali u
emu mogu da vam pomognem?
U stvarima iz poezije, rekao je. Vajder je pesnik, ja sam pesnik, on nije
pesnik, ergo: da bi pronaao jednog pesnika trebala mu je pomo drugog
pesnika.
Rekao sam mu da za mene Vajder nije pesnik, nego zloinac. Dobro,
dobro, rekao je Romero, ne budimo netolerantni, moda za Vajdera ili za bilo
kog drugog vi niste pesnik ili ste lo pesnik, a on ili oni ne, sve zavisi od stakla
kroz koje se gleda, kako je govorio Lope de Vega, zar nije tako? Dvesta hiljada
u gotovom, odmah, rekao sam. Dvesta hiljada odmah, rekao je energino, ali
ne zaboravite da od sada radite za mene, a ja traim rezultate. Koliko vas

plaaju? Prilino, rekao je, ovek koji me je zaposlio ima love.

Sutradan je doao kod mene sa kovertom u kojoj je bilo pedeset hiljada
pezeta i kovegom punim knjievnih asopisa. Ostatak novca ete dobiti
kada mi poalju. Pitao sam ga zato misli da je Vajder iv. Romero se
nasmejao (osmehom lasice, osmehom poljskog pacova) i rekao da je njegov
klijent taj koji to misli. A zato mislite da je Vajder u Evropi, a ne u Americi ili
u Australiji? Takav je ovek, rekao je. Potom me je pozvao na ruak u restoran
u ulici Taljers, u kojoj sam iveo (on se nastanio u diskretnom i skromnom
pansionu u ulici Hospital, na nekoliko koraka od mog stana) i na razgovor je
potekao na temu njegovih godina u ileu, dravi koje smo se obojica seali,
ileanske policije koju je Romero (po meni zatupelo) svrstavao meu
najbolje na svetu. Vi ste fanatik i vajni rodoljub, rekao sam mu za vreme
dezerta. Uveravam vas da nije tako, rekao je, u vreme moje Brigade nije bilo
nerazreenog ubistva. A momci koji su se laali istraga spadali su u
najpripremljenije ljude, sa najboljim ocenama na akademiji, gde su imali
izvrsne profesore. Seam se da je kriminolog Gonsales Savara, doktor
Gonsales Savara koji u miru poiva, govorio da su dve najbolje policije na
svetu, barem to se tie odelenja za ispitivanje ubistava, engleska i ileanska.
Rekao sam mu da me ne zasmejava.
Odatle smo izali u etiri popodne, nakon to smo ruali i popili dve flae
vina. pansko vino uz razgovor, rekao je Romero, bolje je od francuskih. Pitao
sam ga ima li neto protiv Francuza. Delovao je kao da se zapanjio a samo je
rekao da eli da napusti Francusku, u kojoj je proveo ve previe godina.
Popili smo kafu u Centralnom baru, razgovarajui o Jadnicima". Romero
je smatrao ana Valana koji se kasnije pretvorio u Madlena a onda u
Folevana, obinim likom kakvog je mogue pronai u arenim
latinoamerikim gradovima. Nasuprot njemu, Zaver mu se inio izuzetnim.
Taj ovek je, rekao mi je, kao seansa psihoanalize. Nije bio problem da
razumem da se Romero nikada nije psihoanalizirao, iako je za njega ta oblast
bila okiena svim moguim prestiem. aver, policajac Viktora Igoa, s kojim
je Romero saoseao i kome se divio, predstavljao mu je neto kao luksuz,
uitak kakav samo sa vremena na vreme moemo sebi da priutimo". Pitao
sam ga da li je gledao film, vrlo star, francuske proizvodnje. Ne, rekao je;
znam da ima neki mjuzikl koji se izvodi u Londonu, ah ni to nisam video,
naslov mu je neto kao Aleja od cvea. Kako sam ve rekao, nije se seao nieg
iz romana, ali se seao da se aver ubija. Ja sam spram toga imao izvesne
rezerve. Moda u filmu to nije uinio. (Priseajui ga se, u pamenje mi dolaze
samo dve slike: barikade iz 1832. koje rue studenti i nestani deaci sa ulice,
i figure avera nakon to ga je Valan spasao, dok je ovaj stajao u ustima
ogromne odvodne cevi, pogleda izgubljenog na horizontu, uz zvuk poput
buke zaista velianstvenog vodopada, zvuk fekalnih voda to otiu u Senu.
Iako e najpre da bude da sam pomeao filmove.) Danas, rekao je Romero

sladei se poslednjim kapljicama irskog viskija, barem u amerikim

filmovima, policajci se samo razvode. aver se, za promenu, ubija.
Primeujcte li razliku?
Potom se popeo sa mnom pet spratova do stana, otvorio koveg i
poredao asopise na sto. itajte paljivo, rekao je, ja u u meuvremenu da se
malo bavim turizmom. Koje muzeje mi preporuujete? Seam se da sam mu
lenjo objasnio kako da stigne u Muzej Pikaso a odande u Sagrada Familiju i da
je Romero onda otiao.
Ponovo sam ga video za tri dana.
Svi asopisi koje mi je ostavio bili su iz Evrope. Iz panije, Francuske,
Portugalije, Italije, Engleske, vajcar-ske, Nemake. ak su bila dva rumunska
i po jedan poljski i ruski. Veinom netirani fanzini. Vrste tampe, osim kod
nekih francuskih, nemakih i italijanskih, oito profesional-nih i sa solidnom
finansijskom potporom, proteu se od fotokopija do ciklostila (u sluaju
jednog, rumunskog), a rezultat je bio neporeciv: defektan kvalitet, jeftin papir
i manjak dizajna reito su prikazivali jednu ce-literaturu. Sve sam ih
pregledao. Sudei po Romeru, u nekom od njih sigurno se nalazio jedan
Vajderov prilog, naravno pod pseudonimom. Nisu to bili obini desniarski
knjievni asopisi: etiri asopisa su vodile grupe skinhedsa, dva su
predstavljala nezvanina glasila fudbalskih navijaa, barem sedam su po
polovinu stranica posveivali naunoj fantastici, tri su pripadala war-games
klubovima, etiri su se striktno bavila okultizmom (po dva italijanska i
francuska) a meu njima jedan (italijanski) otvorenim klanjanjem avolu,
barem petnaest asopisa bilo je otvorene naci-orijentacije, barem est ih se
moglo svrstati u pseudoistorijski tok revizioniz-ma" (tri francuska, dva
italijanska i jedan vajcarski na francuskom jeziku), jedan, ruski, bio je
haotina meavina svih pobrojanih osobina, barem sam takvo miljenje
stekao na osnovu karikatura (bezbrojnih, kao da su se odjednom potencijalni
itaoci na ruskom pretvarali u analfabete, srea po mene da ne znam ruski),
gotovo svi behu rasistiki i antijevrejski.
Drugog dana itanja sam se zainteresovao. iveo sam sam, nisam imao
novca, zdravlje mi je ostavljalo puno neispunjenih elja, dugo ve nisam nita
objavio, u poslednje vreme ak nisam ni pisao. Vlastita sudbina mi se inila
bednom. Mislim da sam poinjao da se privikavam na samosaaljenje.
Romerovi asopisi, svi zajedno na mom stolu (odluio sam da jedem s nogu,
kako ne bih naruavao njihov raspored), u gomilicama zavisnim od drave i
datuma objavljivanja, ideoloke tendencije ili anrovske orijentacije, na mene
su delovali poput protivotrova. Drugog dana itanja osetio sam se fiziki loe,
ali sam ubrzo otkrio da za slabost treba da zahvalim neispavanosti ili ravoj
ishrani, tako da sam odluio da izaem, kupim sendvi sa sirom i onda
zaspim. Kada sam se, est sati kasnije, probudio, bio sam sve i odmoran, i
osetio elju da nastavim da itam i doitavam (ili da nasluujem ta pie, u

zavisnosti od jezika na kom je asopis objavljen), svaki put sve smueniji

priom o Vajderu, koja je govorila jo o neemu, iako tada nisam znao o
emu. ak sam jedne noi sanjao o tome. Sanjao sam da nekim velikim
drvenim brodom, moda galijom, putujem preko velike bare. Bio sam na
nekoj urci na krmenoj palubi gde sam pisao pesmu ili moda dnevnik i
posmatrao more. Onda je neko, jedan starac, poeo da vie tornado!, tornado!,
ali ne sa ivice galije nego sa ivice neke jahte ili stojei na gatu. Isto kao u
jednoj sceni iz Polanskove Rozmarine bebe". U tom trenutku galija je poela
da tone a svi preiveli smo se pretvorili u brodolomnike. U moru, plutajui uz
bure sa domaom rakijom, video sam Karlosa Vajdera. Plutajui, vrsto sam
stezao jedan od nagnjilih drvenih polukrugova bureta. U tom trenutku sam
razumeo, dok su nas talasi udaljavali, da smo Vajder i ja putovali istim
brodom, s tim to je on doprineo njegovom potapanju, a ja sam uinio
premalo ili nita da to bude izbegnuto. Tako da kada se kroz tri dana Romero
vratio, doekao sam ga maltene kao prijatelja.
Nije posetio Muzej Pikaso, kao ni Sagrada Familiju, ali jeste muzej Kamp
Nou i novi Zooloki akvarijum. U ivotu, rekao mi je, nisam video morskog
psa iz takve blizine, neto impresivno, kunem se. Kada sam ga pitao za
miljenje o Kampu Nou odgovorio mi je da oduvek misli da je to najbolji
stadion u Evropi. teta to je Barselona prole godine izgubila od Pari Sen
ermena. Nemojte mi rei, Romero, da ste kule.20 Nije znao za tu re.
Objasnio sam mu je i uinila mu se zabavnom. Ja sam privremeni kule. Od
evropskih limova volim Barselonu, ali sam u dubini due kolokolovac.21 ta
da se radi, rekao je tuno i ponosno.
Tog popodneva, nakon to smo jeli u jednoj krmi blizu plae Barseloneta,
pitao me je da li sam proitao asopise. Radim na tome, rekao sam mu.
Sutradan se pojavio u stanu donosei televizor i video. Za vas, vodite rauna
da je to poklon mog klijenta. Ne gledam televiziju, rekoh. E to je loe, ne znate
koliko interesantnih stvari proputate. Nadasve mrzim takmiarske emisije
otvorenog tipa, rekao sam. Neke su veoma interesantne, rekao je Romero. To
je jednostavan svet, autodidakti protiv itavog sveta. Setio sam se da je
Vajder, u dalekim vremenima u Konsepsionu, bio autodidakt, ili je to
nameravao da bude. Ja itam knjige, Romero, rekoh, a sada asopise, a
ponekad piem. To se vidi, rekao je Romero. I odmah dodao: ne zamerite,
vazda sam potovao svetenike i pisce koji nemaju nita. Seam se jednog
filma sa Polom Njumenom, rekao je, bio je pisac i davali su mu Nobelovu
nagradu a on je priznao da se tokom svih tih godina izdravao piui krimiromane pod pseudonimom. Potujem tu vrstu pisaca, rekao je. Malo njih ste
upoznali, rekao sam zajedljivo. Vi ste prvi, rekao je. A onda mi je objasnio da
mu nije odgovaralo da instalira TV u pansionu u kojem je boravio i da je
neophodno da pogledam tri video-kasete koje je doneo. Mislim da sam se
nasmejao iz straha. Rekao sam: nemojte mi rei da ovde imate Vajdera. U tri

filma, da gospodine, rekao je Romero.

Namestili smo TV, a pre nego to bi prikljuio video, Romero je pokuao
da pronae neki kanal, ali bilo je nemogue. Moraete da kupite antenu, rekao
je. Zatim je pustio prvu video-kasetu. Ja nisam ustao sa sedita za stolom na
kom su bili asopisi. Romero je seo u jedinu fotelju u dnevnoj sobi.
Bili su to niskotirani porno-filmovi. Oko polovine prvog (Romero je
doneo i flau viskija i gledao je film pijui male gutljaje) priznao sam mu da
ne mogu da gledam tri pornia zaredom. Romero je saekao kraj filma da
iskljui video. Pogledajte ih veeras, sami, bez urbe, rekao je odlaui flau
viskija u ugao kuhinje. Moram li da meu glumcima prepoznam Vajdera,
pitao sam pre nego to je otiao. Romero se eniginatino nasmejao. Ono to
je vano su asopisi, a filmovi su moja ideja, rutinski posao.
Te noi sam gledao preostala dva filma, onda sam ponovo video prvi, a
zatim ona dva jo po jednom. Vajdera ni od korova. Sutradan, pak, Romera ni
od korova. Mislio sam da je to sa filmovima Romerova ala. Pa ipak, prisustvo
Vajdera meu zidovima mog stana bilo je sve osetnije, kao da su na neki
nain filmovi bili sa njim u uroti. Ne treba dramiti, rekao je jedanput Romero.
Ali oseao sam da ceo moj ivot ide u kurac.
Kada se Romero vratio, blistao je u ganc-novom odelu, a meni je doneo
jo jedan poklon. Vatreno sam poeleo da to ne bude nikakav komad odee.
Otvorio sam paketi: roman Garsija Markesa - koji ve bejah proitao, ali mu
to nisam rekao - i par cipela. Probajte ih, rekao je, nadam se da su vam taman,
panske cipele su veoma cenjene u Francuskoj.
Sa iznenaenjem sam priznao da su mi kao salivene.
Objasnite mi enigmu porno-filmova, rekao sam. Niste primetili nita
neobino, nenormalno, nita to bi privuklo panju, pitao je Romero. Po
izrazu njegovog lica uvideo sam da mu filmovi, asopisi, sve osim moda
njegovog porodinog povratka u ile, znae koliko i lanjski sneg. Jedino to
podlee kritici jeste da sam svakog dana sve obuzetiji kurvinim sinom od
Vajdera, rekao sam. Je li to dobro ili je loe? Romero, nemojte da zajebavate,
rekao sam. U redu, rei u vam neto, rekao je Romero, porunik je u svim tim
filmovima, s tim to je za kamerom. Vajder je reirao te filmove? Ne, rekao je
Romero, on je kamerman.
Potom mi je predoio priu o nekoj grupi koja je pravila porno-filmove u
jednoj vili u zalivu Tarento. Jednog jutra, ima tome par godina, svi su
pronaeni mrtvi. Sve u svemu est osoba, tri glumice, dva glumca i
kamerman. Sumnjalo se na reisera i producenta, koje su priveli Takoe su
priveli vlasnika vile, koriljanskog advokata vezanog za hardkor kriminal,
naime za porno-filmove sa motivima nesimuliranih zloina. Sva trojica su
imali alibi i sve su ih pustili. Posle nekog vremena, sluaj je preseljen u arhive.
Kakve veze sa time je imao Karlos Vajder? Bio je jo jedan kamerman. Izvesni
P. R. Ingli. A ovog italijanska policija nikada nije mogla da locira.

Ingli je bio Vajder? Tako je Romero mislio kada je zapoeo istragu, i

proao je Italiju uzdu i popreko, traei ljude koji su mogli poznavati Inglia,
a kojima je pokazivao staru Vajderovu fotografiju (onu na kojoj pilot pozira
pored aviona), ali nije naao nikog ko je kamermana zaista poznavao, kao da
ovaj nije postojao ili nije imao lice da bi mogao da bude upamen. Na kraju,
na jednoj klinici u Nimu pronaao je glumicu koja je radila sa Ingliem i koja
se seala kakav je bio. Glumica se zvala oana Silvestri i bila je jedna lepota,
rekao je Romero, najlepa ena, kunem vam se, koju sam video u ivotu.
Lepa od vae ene, rekao sam da bih ga malko pecnuo. ovee, moja
gospoa je ve pomalo veteran i ne rauna se, rekao je Romero. I ja sam
veteran, dodao je gotovo odmah. A ova ena je najlepa koju sam ikada video.
Kada se sve sabere: najlepa devojka. ena pred kojom sam morao da skinem
eir, verujte mi. Pitao sam ga kako je izgledala. Plavokosa, visoka, s
pogledom koji je oveka vraao u detinjstvo. Kadifan pogled, sa detaljima
tuge i odlunosti. Osim toga imala je velianstvene kosti i veoma belu kou,
sa tim uljanim skladom kakvog na Mediteranu ima koliko ti dua ite. ena uz
koju ovek moe da sanja budan, ali i da ivi i deli sa njom nevolje i loe
trenutke. Kao takvu su je potvrdile, rekao je Romero, njene kosti, njena koa,
njen mudri pogled. Nikada je nisam video na nogama, ali mora da je izgledala
kao kraljica. Klinika nije bila luksuzna, meutim bila je ukraena malenom
batom koja se popodnevima punila pacijenatima, veinom su to bili
Francuzi i Italijani. Poslednji put, kad sam je ve donekle upoznao, zvao sam
je da siemo u batu (moda zbog straha da joj je dosadno da bude nasamo
sa mnom, tamo u sobi). Rekla mi je da ne moe. Priali smo na francuskom,
ali je ponekad koristila izraze iz italijanskog. To mi je rekla na italijanskom,
moj prijatelju, gledajui me u oi, a ja sam se osetio najimpotentnijim, ili
najsjebanijim ili najbednijim ovekom na svetu. Ne umem to da objasnim:
zamalo da odmah zaplaem. Ali sam se suzdrao i pokuao da zadrim
razgovor oko posla povodom kojeg sam doao kod nje. Bilo joj je simpatino
to sam ileanac i to svuda traim nekakvog Inglia. ileanski detektiv,
govorila mi je sa osmehom. Liila je na maku, u krevetu, prekrtenih
nadlaktica i sa nekoliko perina pod sobom. Ve izboina njenih nogu pod
prekrivaima bila je kao udo: ali ne od onih uda koja zbunjuju, nego od onih
koja prolaze kao vazduh, ostavljajui te mirnim, mirnijim nego ranije, hou da
kaem. Zaboga, kako je bila krasna, rekao je odjednom Romero. Je li bila
bolesna? Umirala je, rekao je Romero, i bila usamljenija od kuke, barem sam
do tog uasnog zakljuka doao za dva popodneva koja sam proveo u klinici.
Volela je da pria, videlo se da je posete oraspolouju (nije ih mogla imati
mnogo, zapravo ta ja znam), uvek je itala ili pisala pisma ili gledala
televiziju sa slualicama na uima. itala je aktuelne magazine, enske
magazine. Njena soba je bila jako uredna i mirisala je lepo. Ona i njena soba.
Kladim se da je etkala kosu i stavljala kolonjsku vodu ili parfem pre nego to

e joj neko doi u posetu. Ja to samo mogu da zamiljam. Kad sam je video
poslednji put, pre nego to smo se oprostili, ukljuila je TV i potraila neki
italijanski kanal na kome se davalo ne znam ta. Prepao sam se da e to biti
neki njen film. Kunem vam se da u tom sluaju sigurno ne bih znao ta da
uinim i da bi se moj ivot preokrenuo. Ali bio je to samo neki program sa
intervjuima u kojem se pojavio njen stari poznanik. Pruio sam joj ruku i
krenuo. Stigavi do vrata, nisam mogao da izbegnem da je ponovo ne
pogledam. Ve je stavila slualice i delovala je, pazite kako neobino,
ratoborno, ne znam kako drugaije to da nazovem, kao da je bolnika soba
bila komandna sala svemirskog broda, kojim je ona pouzdano zapovedala. I
ta se na kraju desilo, pitao sam ve bez volje da se sprdam Romeru. Nije se
desilo nita, seala se Inglia i dosta dobro mi ga opisala, ali ljudi sa takvim
opisom u Evropi svakako ima na hiljade, a naravno da nije mogla da ga
prepozna po staroj pilotskoj fotografiji, kojoj ima ve vie od dvadeset
godina, prijatelju. Ne, rekao sam, ta se desilo sa oanom Silvestri? Umrla je,
rekao je Romero. Kada? Nekoliko meseci posle moje posete, u Parizu sam
proitao vest, u itulji Liberationa. A nikada niste videli neki njen film, pitao
sam. oane Silvestri? Ne, ovee, ta vam pada na pamet, nikada. ak ni iz
znatielje? Ni za sve dijamante ovoga sveta; ja sam oenjen i ve postariji
ovek, rekao je Romero.
Te noi sam ga pozvao na veeru. Obedovali smo u ulici Riera, u nekom
jeftinom porodinom restoranu, a potom nasumice proetali kvartom.
Prolazei pored jednog otvorenog video-kluba rekao sam Romeru da me
prati. Ne mislite da iznajmite neki njen film, iza sebe sam uo njegov glas. Ne
verujem vaem opisu, elim da vidim njeno lice. Porno-filmovi su zapremali
tri police u dnu lokala. Mislim da sam samo jednom pre toga uao u neki
video-klub. Ve dugo se nisam oseao tako dobro, iako sam iznutra goreo.
Romero je neko vreme traio. Video sam njegove ruke, tamne ruke pune ila,
kako preturaju po naslovnicama video-kaseta, i jedino to je jo odravalo
moje raspoloenje. To je ova, rekao je. Imao je pravo, bila je predivna ena.
Kada smo izali shvatio sam da je video-klub jedina prodavnica u kvartu koja
je otvorena.
Sutradan, kada je Romero doao kod mene, rekao sam mu da mislim da
sam identifikovao Karlosa Vajdera. Ako biste ga ponovo videli, da li biste
mogli da ga prepoznate? Ne znam, odgovorio sam mu.

9
Ovo je moj poslednji izvetaj sa planete monstruma. Nikada vie neu da
zaronim u more knjievnog sranja. Ubudue u skromno da piem pesme i
radiu da ne bih umro od gladi i neu pokuavati da objavljujem.
Od zbirki asopisa koje sam drao nagomilane na stolu, dva su mi
privukla panju. Od ostalih je bilo mogue sainiti aroliku zbirku uzoraka
psihopata i shizofreniara, ali samo dva su se odlikovala elanom, osobitou
poduhvata, to je privlailo Karlosa Vajdera. Oba, francuska: prvi broj
Knjievne gazete Evroa" i trei broj asopisa nonih portira Arasa". U oba
sam pronaao po jedan kritiki rad izvesnog ila Defoa, iako je u Gazeti",
pukom sluajnou, poprimao formu stiha. Ali pre toga moram da priam o
Raulu Delormeu i sekti pisaca-varvara.
Roen 1935. Raul Delorme je bio vojnik i prodavac trinih zaliha pre
nego to se ustalio (na mestu u skladu sa laganom boleu prljenova koju je
zaradio u Legiji) kao noni portir u jednoj zgradi u centru Pariza. Godine
1968. dok su studenti podizali barikade a budui francuski romanopisci u
paramparad lomili stakla fakultetskih prozora ili po prvi put vodili ljubav,
odluio je da osnuje sektu pisaca-varvara. Tako da, dok su neki intelektualci
zauzimali ulice, bivi legionar se zatvorio u majunu portirnicu u ulici Dezo i
poeo da radi novu literaturu. Njena postavka sastojala se iz dva naizgled
jednostavna koraka. Zatvorenost i itanje. Za prvi korak bilo je neophodno
obezbediti ivotne namirnice za nedelju dana ili postiti. Takoe je bilo
neophodno, da bi se izbegle neeljene posete, pustiti vesti da ste nedostupni
za sve, ili da ete na jednonedeljno putovanje, ili da ste dobili zaraznu bolest.
Drugi korak bio je i sloeniji. Sudei po Delormeu, valjalo se sjediniti sa
velikim delima. Ovo se postizalo na vrlo neobian nain: serui se po
Stendalovim stranicama, imrkujui se po stranicama Viktora Igoa,
masturbirajui iznad stranica Gotjea ili Banvila i posipajui ih semenom,
piajui po Lamartinu, sekui se iletom i krvlju prskajui Balzaka ili
Mopasana, podvrgavajui, sve u svemu, knjige procesu degradacije koji je
Delorme nazivao humanizacijom. Ishod jednonedeljnog varvarskog obreda
bila je kua ili prostorija puna razorenih knjiga, prljavtine i smrada, gde bi,
go ili obuen u orts, egrt-literata disao otvorenih usta, glibav i zgren kao
novoroene ili, prikladnije, kao riblje novoroene koje je odluilo da iskoi
iz vode i ivi na suvom. Sudei po Delormeu, pisac-varvarin iz svega bi toga
izaao oelien iskustvom i, to je bilo zaista znaajno, u izvesnom upuen u
umetnost literature, naukom obezbeenim stvarnom blizinom" i stvarnim
usvajanjem" (kako je to nazivao Delorme) klasika, telesnom blizinom koja je
ruila sve barijere izmeu njega sa jedne i kulture, akademije i tehnike sa
druge strane.
Nije najjasnije kako, ubrzo je stekao sledbenike. Bili su to ljudi nalik

njemu, nekolovani pripadnici niih klasa. Poev od maja '68. dva puta
godinje su se zatvarali, sami ili u dvolanom, trolanom i maksimalno
etvorolanom sastavu, u majune mansarde, portimice, hotelske sobe, kue
u predgrau, sobe iza duana i magacine i pripremali vladavinu nove
literature, literature koja moe da pripada svima, sudei po Delormeu, ali koja
bi u praksi pripala jedino onima koji su spremni na vatreno krtenje. U
meuvremenu, morali su da se zadovolje objavljivanjem fanzina koje su sami
prodavali po raspadnutim tandovima postavljenima u bilo kom kutku
neizbrojnih prodajnih prostora za polovne knjige i asopise, prostora kakvi
su nicali francuskim ulicama i trgovima. Veina varvara su, naravno, bili
pesnici mada su pojedini pisali prie a drugi se usuivali i na jednoinke.
Njihovi asopisi nosili su lokalne ili fantastike nazive (u Knjievnoj gazeti
Evroa" objavljen je spisak publikacija koje su pripadale pokretu): Unutranja
mora, Provansalski knjievni bilten, Tulonski asopis za umetnosti i knjievnost,
Nova knjievna kola itd. U asopisu nonih portira Arasa" (iji izdava je
zapravo bilo Udruenje nonih portira Arasa) objavljena je prilino
ilustrativna i briljivo pripremljena varvarska antologija; ispod podnaslova
Kada sklonost postane posao" reale su se pesme Delonnea, Sabrine Martin,
Ilze Kraunic, M. Pula, Antoana Dubaka i Antoana Madrida; svako je bio
zastupljen sa po jednim naslovom, osim Delormea i Dubaka - sa tri odnosno
dva. Da bi stepen sklonosti pesnika bio naglaen, ispod njihovih imena i pored
neobinih fotografija u vidu isprava, u zagradi, italac je informisan o
njihovim dnevnim zanimanjima i tako se moglo da sazna da je Ilze Kraunic
pomonica bolniarke na nekom odeljenju gerijatrije u Strazburu, da je
Sabrina Martin kuna pomonica u nekoliko parikih domova, da je M. Pul
mesar a da Antoan Madrid i Antoan Dubak zarauju prodajom novina u
kioscima najednom parikom bulevaru. Fotografije Delormea i njegove
druine po neemu su nepogreivo privlaile panju: prvo, svi su gledali
pravo u kameru i stoga kao da su itaoeve oi bile podvrgnute detinjastom
(ili barem nejasnom) pokuaju hipnoze; drugo, svi su, bez izuzetka, delovali
uvereno i sigurno, kao da su sigurni iznad svega u antipodne osobine
kominosti i sumnjiavosti, to je neto to, ako se dobro razmisli, moda i
nije bilo neuobiajeno za francuske pisce. Starosna razlika bila je notorna, to
je pisce-varvare liavalo generacijskih sklonosti. Izmeu Delonnea, koji je
imao punih ezdeset godina (mada mu se ne bi reklo) i Antoana Madrida, koji
svakako ne bee napunio dvadeset dve, bilo je barem dve generacije. U
itanje poezije, u oba asopisa, uvodili su esej pod naslovom Istorija
Varvarskog pisma" izvesnog Ksavijera Rubera i neka vrsta manifesta
(Sklonost pisanju"), iji je tvorac bio lino Delorme. Suoavajui se pre svega
sa pedanterijom i smuenou kod Delormea i iznenaujuom gipkou i
elegancijom kod Rubera (koga je kratka biobibliografska beleka, koju je
verovatno sam sainio, predstavljala kao biveg nadrealistu, biveg

komunistu, biveg faistu, autora knjige o mom prijatelju Salvadoru Daliju",

Daliprotiv Opere sveta i za nju, i kao penzionera u Poitu), italac je u oba
priloga mogao da se uputi u postanak varvarskog pisma i neke bitove koji su
obeleili podvodnu i ne uvek spokojnu plovidbu pokreta. Da nije bilo
biobibliografskih beleaka o Ruberu i Delormeu, lako bi u svima njima bilo
prepoznati aktivne lanove (ili moda pre lanove pune volje nego aktivne
lanove) nekakve knjievne radionice u nekom radnikom predgrau.
Njihova lica bila su najobinija: Sabrina Martin delovala je kao da se punei
tridesetu puni tugom, Antoan Madrid je imao izraz lica rezervisanog i
diskretnog makroa, od onih koji su obino na distanci, Kraunicova je
izgledala kao da ispod lica inovnice nedefinisanih godina skriva obilje
nestabilne energije, M. Pul je bio razuzdana faca, vretenastog lica, kose na
keca, dugakog i koatog nosa, uiju uz lobanju, istaknute Adamove jabuice,
izgledao je tano onako kakav je bio, bivi legionar i tip ogromne volje. (Ali
kako se moglo dogoditi takvom oveku da profaniui knjige popravi svoj
govorni i pisani francuski? U kom trenutku ivota je definisao savrene
postupke unutar obreda?). Pored tekstova Rubera (koga je urednik asopisa
nonih portira iz Arasa" nazivao svetim Jovanom Krstiteljem novog
knjievnog pokreta) nalazili su se tekstovi ila Defoa. U asopisu" je bio
njegov esej a u Gazeti" - pesma. Esejom je podravana, u stilu divljem i na
preskok, literatura koju su pisali ljudi kojima je literatura strana (isto kao to
politiku, kako to ve biva, vode ljudi kojima je strana politika, a autor je bio
srean zbog toga). Tekua revolucija literature, govorio je Defo, znaie njeno
ukidanje. Onda kada poeziju budu pisali ne-pesnici a itali ne-itaoci. Ovo je
mogao da napie bilo ko, ukljuujui i Rubera (mada, dok se stil tvorca ovog
eseja bazirao na kontrastima, Ruber je primetno bio star, ironian, otrovan,
elegantan, Evropljanin, za njega je literatura imala oblik plovne reke sa
sluajnim renim koritom, bez sumnje, ali to je bila reka a ne uragan
posmatran iz velike daljine na kopnu) ili Delorme (ako pretpostavimo da je
nakon vaenja utrobe stotinama knjiga francuske literature XIX veka
konano nauio da pie prozu, to bi bila smela pretpostavka), bilo ko od njih
sa eljama da spali svet, ali sam predoseao da je ovaj doglavnik ete
parikog portira bio Karlos Vajder.
O pesmi (narativna poezija koja me je podsetila, neka mi Bog oprosti, na
odlomke iz poetskog dnevnika Dona Kejda pomeane sa stihovima koji su
vukli na Hulijana del Kasala ili na Magaljan Mur, prevedenima na francuski sa
strane kakvog gnevnog Japanca) malo ta ima da se kae. Bio je to granini
humor Karlosa Vajdera. Bila je to ozbiljnost Karlosa Vajdera.

10
Nisam video Romera sledea dva meseca.
Vratio se u Barselonu mraviji nego ranije. Naao sam ila Defoa, rekao je.
Sve vreme je bio tu, pored nas, rekao je. Deluje kao la, istina? Romerov
osmeh me je uplaio.
Romero je smrao i liio na psa. Idemo, naredio je istog popodneva kada
se vratio. Ostavio je kofer kod mene i pre nego to smo izali proverio je da li
ga je zakljuao. Nisam oekivao da e sve tako brzo tei, stigao sam da kaem.
Romero me je pogledao iz hodnika i rekao pripremite se, moramo na
putovanje, sve u vam prepriati usput. Jesmo li ga zaista pronali, pitao sam.
Ne znam zato sam upotrebio oblik mnoine. Pronali smo ila Defoa, rekao
je i pomerio glavu na dvosmislen nain. Sledio sam ga kao mesear.
Mislim da mesecima, moda godinama, nisam naputao Barselonu, pa mi
se stanica Trg Katalonije (na nekoliko metara od moje zgrade) uinila totalno
nepoznatom; bila je osvetljena i puna novih automata iju svrhu nisam
mogao da razumem. Nisam bio sposoban da urim sa ekonominou i
brzinom kakvima je raspolagao Romero, koji je uvideo ili je unapred raunao
na moju predvidljivu smotanost na putovanjima i postarao se da mi otvara
prolaz dok je ponitavao kartu na jednoj od pokretnih ipki koje su inae
spreavale pristup peronima. Potom, saekavi nekoliko minuta u tiini, uli
smo u lokalni voz i putovah uz more Maresinea do prvog mesta u Kota
Bravi, Blanesa, proavi reku Tordera. Dok smo izlazili iz Barselone pitao
sam ga ko plaa za akciju. Zemljak, ree Romero. Proli smo razdaljinu dveju
stanica metroa i dotakli se predgraa. Odjednom se pojavilo more. Slabano
sunce obasjavalo je plae koje su se nizale kao biseri na ogrlici bez grla,
izgubljenog u prostoru. Zemljak? A kakav je va interes u svemu tome? Bolje
je da ne znate, rekao je Romero, svakako. Plaa li mnogo? (Sigurno plaa
mnogo, pomislih, pa ishod ove istrage moe da bude samo jedan). Prilino, to
je jedan zemljak koji se obogatio poslednjih godina, i to ne u inostranstvu
nego ba u ileu, vidite kakav je ivot, izgleda da se dosta njih bogati po ileu.
A, pa o tome se mnogo pria, rekao sam, tonom koji je trebalo da bude
sarkastian, ali je bio iskljuivo tuan. I ta ete s novcem, jo uvek
nameravate da se vratite? Da, vratiu se, rekao je Romero. Uskoro je dodao:
imam nepogreiv poslovni plan, prostudirao sam ga u Parizu i sasvim je
nepogreiv. I kakav je to plan, pitao sam. Poslovni plan, rekao je. Bie to
privatan posao. Uutao sam. Svi se vraaju sa poslovnim planovima. Iz voza,
kroz prozor, video sam prelepu kuu modernistike arhitekture, sa visokom
palmom u bati. Radiu na pogrebnim ceremonijama, rekao je Romero,
poeu sa skromnim ulogom ali mislim da e posli da napreduje. Pomislio
sam da se ali. Nemojte da me zajebavate, rekoh. Ozbiljno vam kaem: tajna
je u tome da siromanom svetu ponudite dostojanstvenu, ak bih rekao

elegantnu sahranu (a u ovome su Francuzi, verujte mi, broj jedan), buroaska

sahrana za sitnu buroaziju, sitnoburoas-ka sahrana za proletarijat, u tome
je tajna svega, ne samo firmi za posmrtne ceremonije, nego i tajna
sveukupnog ivota! Dobro se odnositi prema oaloenima, biti
nedvosmisleno ljubazan, na nivou, moralom se uzdii iznad svake vrste
neprijatnog pokojnikovog mirisa. Na poetku, rekao je kada je voz ostavio
Badalonu za nama a ja se konano predao razmiljanju kako emo uskoro da
uinimo neto stvarno, neto neumoljivo, bile bi mi dovoljne tri dobro
ureene prostorije, jedna za kancelariju i za doterivanje mrtvaca, druga za
bdenje, a poslednja za ekaonicu, sa stolicama i pepeljarama. Idealno bi bilo
iznajmiti kuicu na sprat u blizini centra, sprat za stanovanje a prizemlje za
pogrebno preduzee. Posao bi bio porodian, moja gospoa i sin mogu da mi
pomau (iako za sina nisam toliko ubeen), ali bi takoe bilo zgodno
zaposliti sekretaricu, mladu i diskretnu devojku, osim toga dobru radnicu,
znate i sami koliko je fizika blizina mladosti tokom bdenja ili same sahrane
zahvalna stvar. Naravno da poslovoa (ili u njegovom odsustvu neko od
pomonika) mora da svako malo izae i ponudi rakiju ili bilo koje drugo pie
rodbini i prijateljima pokojnika. Ovo mora da bude izvoeno sa naklonou i
nenou. Bez foliranja da je pokojnik va roak, ali inei oiglednim da
itava ceremonija nije strana vaem iskustvu. Treba govoriti poluglasno,
treba izbegavati prekomerne emocije, kada pruite ruku, levom treba
stisnuti lakat onoga s kim se rukujete, treba znat; koga i kada da zagrlite,
treba uestvovati u diskusijama, bile o politici, fudbalu, o ivotu uopte ili o
sedam najkrupnijih smrtnih grehova, ali bez pristrasnosti svojstvenoj starim
dobrim sudijama u penziji. to se tie posmrtnih kovega, tu ne bi smelo da
se zaradi u srazmeri vioj od tri prema jedan. Imam kuma u Santjagu iz
vremena Brigade, koji se bavi proizvodnjom stolica. Razgovarali smo neki
dan telefonom i rekao mi je da od stolica do posmrtnih kovega ima samo
korak. Prvu godinu mogao bih da iznesem vozei crnu furgonetu. Posao, i tu
nema mesta sumnjama, vie nego naporan rad iziskuje talenat. A ako je neko
proveo tolike godine u inostranstvu i ima o emu da pria... ileanci su ludi za
takvima.
Ali ja vie nisam sluao Romera. Razmiljao sam o Vivijanu O'Rajenu, o
Debeloj Posadas, o moru koje mi je bilo pred nosom. Na trenutak sam
zamislio Debelu kako radi u nekoj bolnici u Konsepsionu, udatu, srenu sa
razlogom. Protiv svoje volje je bila avolov poverenik ali je preivela. ak sam
je zamislio kao majku i kao, sada, razboritog i uravnoteenog itaoca. Potom
sam video Vivijana O' Rajena, koji je ostao u ileu i uhodio Vajdera, video sam
ga u obuarnici kako navlai cipele sa tiklom na noge sredovenih sumnjivih
ena ili nevinih devojaka, sa kaikom za cipele u jednoj ruci i kutijom bedne
bata obue u drugoj, osmehujui se ali mislei na neto daleko, zamislio sam
ga kao tridesettrogodinjaka, ni manje ni vie, kao vrnjaka Isusa Hrista, i

zamislio sam ga kako potom objavljuje komercijalne knjige i potpisuje

primerke na Sajmu knjiga u Santjagu (za koji ne znam da li jo uvek postoji) i
s vremena na vreme radi na amerikim univerzitetima kao profesor po
pozivu, raspravljajui u naglom nastupu frivolnosti o novoj ili o aktuelnoj
ileanskoj poeziji (frivolnosti, s obzirom da bi ga ozbiljno zanimalo jedino da
govori o romanu) i pominjui mene, ukoliko bih zbog njegove lojalnosti ili
potovanja meu poslednjima dospeo na listu referenci: neobian pesnik,
izgubljen po evropskim fabrikama... Zamislio sam ga, kaem, kako napreduje
kao kakav planinski vodi, prema vrhuncu karijere, sve ugledniji, sve
imuniji, u idealnim uslovima da izravna raune sa prolou. Ne znam da li
je to bio napad melanholije, nostalgije ili zdrave zavisti (a to je u ileu, to se
ostalog tie, sinonim za najokrutniju zavist) ali za trenutak sam pomislio da
iza Romera moda stoji Vivijano. Rekao sam mu to. Va prijatelj me nije
unajmio, rekao je Romero, ne bi imao para ni koliko da ponem. Moj klijent je
utiao glas dok nije poeo da zvui poverljivo i, meutim, u isto vreme
vetaki, stvarno ima para, razumete? Da, rekao sam, kako je tuna literatura.
Romero se osmehnuo. Pogledajte more, rekao je, pogledajte polja, kako je
lepo. Pogledao sam kroz prozor, s jedne strane more je izgledalo kao uljana
bara, a s drage, u povrtnjacima Maresmea, iz sve snage su radili crnci.
Voz je stao u Blanesu. Romero je rekao neto to nisam razumeo, pa smo
sili. Stopala su mi bila kao zgrena. Izvan podruja stanice, na kvadratnom
trgiu, koji je meutim izgledao okruglo, bili su uparkirani po jedan crveni i
uti autobus. Romero je kupio vakae gume i usredsredivi se na moje
ispijeno lice, pitao me, pretpostavljam da bi me odobrovoljio, ta mislim
kojim emo autobusom. Crvenim, rekao sam. Tano, rekao je Romero.
Autobus nas je ostavio u Ljoretu. Prolee jo nije bilo sazrelo i nije se
moglo videti mnogo turista. Nastavili smo nizbrdo a onda se popeli dvema
ulicama do kvarta u kojem se ivelo preteno leti i iji su stanovi trenutno bili
veinom prazni. U neobinoj tiini povremeno su se uli jedino daleki zvuci
ivotinja, kao da smo pored panjaka za krupnu stoku ili farme. U jednoj od
onih sivih zgrada iveo je Karlos Vajder.
Otkud ja ovde, pomislio sam. Koliko ulica sam morao da proem da bih
stigao u ovu ulicu?
Jo u vozu sam pitao Romera je li se namuio da pronae Delormea.
Rekao je da ne, da je bilo lako. Jo uvek je radio u Parizu kao portir, a sve su
posete za njega znaile izvor reklame. Predstavio sam se kao novinar, rekao
je Romero. I je li vam poverovao? Naravno da je poverovao. Rekao sam mu da
u u nekim kolumbijskim novinama da objavim kompletnu priu o piscimavarvarima. Delorme je posetio Ljoret prolog leta. U stvari, stan u kom Defo
ivi, pripada jednom od pisaca iz njegovog pokreta. Jadni Defo, rekoh.
Romero me je pogledao kao da sam upravo izgovorio glupost. Meni nije ao
takvih ljudi, rekao je. Pred nama je ve bila zgrada: visoka, iroka, prosta,

klasine konstrukcije, tipine za godine porasta turizma, praznih balkona,

fasade zaputene i neimenljive. Zakljuio sam da tu ive samo brodolomnici
iz prolog leta i malo ko prie. Bio sam uporan da saznam ta e se dogoditi
Vajderu. Romero mi nije odgovorio. Ne elim krv, procedio sam kroz zube
kao da e me neko uti, iako smo bili jedina dva stvorenja na ulici. U tom
trenutku sam izbegao da pogledam Romera, kao i Vajderovu zgradu, i osetio
se kao u nastavku jednog komara. Kada se probudim, pomislio sam, majka
e mi napraviti sendvi sa mortadelom i otii u na Licej. Ali se neu
probuditi. Ovde ivi, rekao je Romero. Zgrada, zapravo itav kvart, bili su
prazni i ekali su poetak turistike sezone. Za trenutak sam pomislio da
treba da uemo, pa sam zastao, s namerom da proem predvorje Vajderove
zgrade. Nastavite da peaite, rekao je Romero. Glas mu je zvuao spokojno,
kao glas oveka koji zna da se ivot uvek zavrava loe i da se ne vredi
uzbuivati. Osetio sam kako mi rukom stiska lakat. Udesno, rekao mi je, bez
osvrtanja. Pretpostavljam da smo delovali kao neobian tandem.
Zgrada je bila nalik fosilizovanoj ptici. Na trenutak sam imao utisak da me
iz svih prozora posmatraju oi Karlosa Vajdera. Sve sam nervozniji, rekao
sam Romeru, primeuje li mi se mnogo? Ne, prijatelju moj, rekao je Romero,
odlino se drite. Romero je delovao spokojno, to je doprinelo da se smirim.
Proavi nekoliko strmih ulica, zastali smo na ulazu u bar. Delovao je kao
jedina otvorena ustanova u celom kvartu. Nosio je andaluzijski naziv a
iznutra je izgledao kao da s vie melanholije nego uinka eli da reprodukuje
tipian ambijent za kakvu tavernu u Sevilji. Romero mi se pridruio do vrata
bara. Pogledao je na sat. Za neko vreme, ne znam kada, doi e da popije kafu.
A, ako se ne pojavi? Svakodnevni je gost, rekao je Romero, to je sigurno pa e
doi i danas. A ako danas omane? E pa onda emo da ponovimo stvar sutra,
rekao je Romero, ali doi e, uopte nemojte da sumnjate. Klimnuo sam
glavom. Paljivo ga osmotrite pa mi recite. Sedite i nemojte da se miete.
Bie teko da se ne miem, rekao sam. Pokuajte. Osmehnuo sam mu se:
samo sam se alio, rekao sam. Mora da su ivci, rekao je Romero. Potraiu
vas kad padne mrak. Pomalo glupavo smo snano stisnuli ruke. Jeste li poneli
neku knjigu da itate? Jesam, rekoh. Koju knjigu? Pokazao sam mu. Ne znam
da li je to dobra ideja, rekao je Romero, iznenada se premiljajui. Bolje bi
bilo da su vam pri ruci neke novine ili magazin. Ne brinite, rekao sam, ovog
pisca mnogo volim. Romero me je pogledao poslednji put i rekao: onda, do
vienja, i setite se da je prolo vie od dvadeset godina.
Kroz velike prozore bara videlo se more i vrlo plavo nebo i nekoliko
brodova sa ribarima koji su nadomak obale bili zauzeti dnevnim poslovima.
Naruio sam kafu sa mlekom i pokuao da se smirim: srcu kao da nije falilo
mnogo da iskoi iz grudi. Bar je bio gotovo prazan. ena za jednim stolom
itala je neki magazin, a dvojica mukaraca su priali ili raspravljali sa
konobarom za ankom. Otvorio sam knjigu, Celokupna dela Bruna ulca u

prevodu Huana Karlosa Vidala, i pokuao da itam. Za neko vreme sam

uvideo da ne razumem nita. itao sam ali su stranice letele kao nepojmljive
krabotine, zaposednute u nekom enigmatinom svetu. Ponovo sam mislio
na Vivijana, na Debelu. Nisam eleo da mislim na sestre Harmendija, ve
toliko daleke, niti na druge ene, ali sam i na njih mislio.
Niko nije ulazio u bar, niko se nije pomerao, kao da je vreme stalo. Poeo
sam da oseam slabost: ribarski brodovi su se pretvorili u jedrenjake
(utoliko mora da duva vetar, pomislih), linija obale bila je siva i jednoobrazna
i vrlo retko su se mogli videti biciklisti kako pomeraju pedala u pravcu velike
prazne staze. Izraunao sam da bi mi peice trebalo nekih pet minuta do
plae. Nizbrdicom.
Po nebu su se jedva videli oblaci. Najbolje mogue nebo, pomislio sam.
Onda je stigao Karlos Vajder i seo pored velikog prozora, na tri stola od
mene. Na trenutak (u kom sam osetio da gubim snagu) video sam se gotovo
priljubljenim uz njega, koji je, uasan sijamski blizanac, drao iznad ramena
knjigu koju je upravo otvorio (naunu knjigu o pregrevanju Zemlje, jednu
knjigu o postanku univerzuma), tako svoj, da je bilo nemogue da nije opazio,
ali, onako kako je predvideo Romero, nije me prepoznao.
Shvatio sam da je ostario. Onako kako sam sigurno ostario i ja. Ali ne. On
je ostario mnogo vie. Bio je deblji, naboraniji, izgledao je barem deset
godina stariji od mene, a zapravo je samo dve ili tri godine bio stariji.
Posmatrao je more i puio i ponekad bacao pogled na knjigu. Isto kao i ja,
primetio sam uzbunjeno i ugasio sam cigaretu i pokuao da uronim u
stranice svoje knjige. Rei Bruna ulca na trenutak su poprimile neku
monstruoznu, gotovo nesnosnu dimenziju. Osetio sam da me Vajderove
ugaene oi ispituju i u isto vreme, stranice koje sam prelazio (moda isuvie
brzo), krabotine koje su ranije bile slova, pretvorile su se u oi, u oi Bruna
ulca koje su se otvarale i zatvarale, i otvarale i zatvarale, oi prozrane kao
nebo, sjajne kao morski greben, koje su se otvarale i mirkale, otvarale i
mirkale, unutar potpune tame. Ne potpune, ne, unutar blede tame, kao sred
crnog oblaka.
Kada sam ponovo pogledao Karlosa Vajdera, bio mi je okrenut iz profila.
Pomislio sam da izgleda tvrdo, onako kakvi mogu da budu neki
Latinoamerikanci zrelih etrdesetih. Tvrdoa tako drugaija od tvrdoe
Evropljana i Amerikanaca. Tuna i nepopravljiva. Ali Vajder (Vajder koji je
voleo barem jednu od sestara Harmendija) nije izgledao tuno, a u Latinskoj
Americi je bila ukorenjena upravo bezgranina tuga. Izgledao je zrelo. Ali nije
sazreo, to mi je odmah bilo jasno. Bio je vlasnik samog sebe. I na svoj nain i u
okviru vlastitih pravila, koja god da su, vie je bio svoj nego svi mi, tamo u
utljivom baru. Vie je bio svoj nego mnogi koji su u tom trenutku etali
plaom ili nevidljivo radili na pripremama za neizbenu turistiku sezonu.
Bio je tvrd i nije imao nita ili je imao malo ali nije izgledao kao da tome

pridaje prevelik znaaj. Izgledao je kao da je u looj fazi. Imao je lice tipova
kakvi umeju da ekaju a da pri tom ne gube nerve ili da pri tom ne sanjaju
daleke snove. Nije izgledao kao pesnik. Nije izgledao kao bivi oficir
ileanskih Vazdunih snaga. Nije izgledao kao ubica iz legendi. Nije izgledao
kao tip koji je obleteo Antarktik da bi napisao vazdunu pesmu. Ni izdaleka.
Otiao je kada je mrak poinjao da pada. Potraio je novi u depu
pantalona i metnuo ga na sto kao da ostavlja baki. Kada sam osetio da se za
mojim leima zatvaraju vrata, nisam znao da li da ponem da se smejem ili
da plaem. Udahnuo sam sa olakanjem. Utisak da se problem privodi kraju
bio je tako jak, da sam se uplaio da u izazvati radoznalost gostiju. Dvojica
za ankom su nastavili poluglasno da priaju (na neki nain da diskutuju), sa
svim bojim vremenom na raspolaganju. Konobar je sa cigaretom u ustima
posmatrao enu koja bi katkad podigla pogled sa magazina i osmehnula mu
se. Bila je tridesetih godina i iz profila je divno izgledala. Delovala je kao
zamiljena Grkinja. Ili kao Grkinja koja se odrie porekla. Iznenada sam se
osetio gladan i srean. Nainio sam znak prema konobaru. Poruio sam
sendvi od gorske unke i pivo. Kada me je posluio, razmenili smo nekoliko
rei. Onda sam pokuao da itam ali nisam bio u stanju, tako da sam odluio
da saekam Romera jedui, pijui i posmatrajui more kroz prozor.
Za neko vreme Romero je stigao i zajedno smo izali. S poetka se inilo
da se udaljujemo od Vajderove zgrade ali smo samo pravili krug. Je li on,
pitao je Romero. Jeste, rekao sam mu. Bez sumnje? Bez sumnje. Mislio sam da
dodam jo neto, etika i estetika razmatranja protoka vremena (glupost,
budui da je vreme, to e se ticati Vajdera, kao stena), ali je Romero pourio
korak. U poslu je, pomislio sam. U poslu smo, pomislio sam uasnuto. Kruili
smo ulicama i uliicama, uvek u tiini, dok odsjaj meseca koji je osvetljavao
nebo nije naslikao Vajderovu zgradu. Jedinstvenu, udaljenu od drugih zgrada
koje su pred njom delovale kao da se skupljaju, nestaju, bila je kao dodirnuta
arobnim tapiem ili samoom monijom od samoe ostalih zgrada.
Iznenada smo se vratili u park, malen i lisnat poput botanike bate.
Romero mi je pokazao klupu, gotovo sakrivenu razlistalim granama.
Saekajte me ovde, rekao je. U poetku sam se osetio povodljivo. U tami sam
potraio njegovo lice. Hoete li da ga ubijete, promrmljao sam. Romero je
napravio gest koji nisam mogao da vidim. Saekajte me ovde ili idite na
elezniku stanicu Blanes i uzmite prvi voz. Videemo se kasnije u Barseloni.
Bolje je da ga ne ubijete, rekao sam. Takva stvar moe da nas uniti, i vas i
mene, a osim toga nema ni potrebe, taj tip vie nikome nee nauditi. Mene ne
moe da uniti, rekao je Romero, upravo suprotno, donee mi glavnicu. A to
to nikome nee da naudi, ta da vam kaem, mi to stvarno ne znamo, ne
moemo da znamo, ni vi ni ja nismo Bog, radimo samo ono to moemo.
Nita vie. Nisam mogao da vidim njegovo lice ali sam po glasu (koji je
izvirao iz potpuno nepominog tela) znao da se silno napree da zvui

ubedljivo. Ne vredi truda, bio sam uporan, sve je gotovo. Nikada vie nikome
nee nauditi. Romero me je pljesnuo dlanom po ramenu. Bolje je da se ne
petljate u ovo, rekao je. Odmah se vraam.
Sedei, osmatrao sam mrane kronje, grane to su se spajale ili presecale
tkajui sluajne crtee vetra dok sam ja sluao korake Romera koji se
udaljavao. Zapalio sam cigaretu i poeo da razmiljam o pitanjima bez
znaaja. O vremenu, na primer. O pregrevanju Zemlje. O sve udaljenijim
zvezdama.
Pokuao sam da razmiljam o Vajderu, pokuao sam da ga zamislim
samog u njegovom stanu, i zamislio sam ga bez nekih svojstava, na etvrtom
spratu prazne osmospratnice, kako pijui gleda televiziju ili sedi u fotelji, dok
Romerova senka bez posrtanja klizi ka susretu. Pokuao sam da zamislim
Vajdera, kaem, ali nisam mogao. Ili to nisam eleo.
Kroz pola sata, Romero se vratio. Pod mikom je nosio fasciklu punu
papira, onakvu kakve koriste kolarci i kakve se zaptivaju gumicom. Papiri su
bili nagomilani, ali ne previe. Fascikla je bila zelena poput kronji u parku, i
bila je zguvana. To je bilo sve. Romero nije izgledao nita drugaije. Ni bolji
ni gori nego ranije. Disao je bez potekoa. Kada sam ga osmotrio, uinio mi
se identinim glumcu Edvardu D. Robinsonu. Kao da je Edvard D. Robinson
upao u mainu za mlevenje mesa i iziao promenjen: mraviji, tamnije koe,
vie kose, ali istih usana, istog nosa i nadasve istih oiju. Oiju znalca. Oiju
koje misle na sve mogunosti ali koje istovremeno znaju da je sve
nepopravljivo. Idemo, rekao je.
Uzeli smo autobus koji povezuje Ljoret sa Blanesom, a onda i voz do
Barselone. Tokom puta, Romero je u nekoliko navrata pokuao da govori. U
jednom od njih je pohvalio otvoreno modemu" estetiku panskih vozova.
Dragom prilikom je rekao da je teta, ah nee moi da gleda utakmicu
Barselone na Kampu Nou. Ja nisam otvarao usta, ili bih mu kratko odgovorio.
Nije mi bilo do prie. Seam se da je vee, kroz prozor voza, izgledalo divno i
spokojno. U nekim stanicama su ulazili mladii i devojke koji bi izali na
sledeoj, kao u nekoj igri. Verovatno su ili u oblinje diskoteke, privueni
cenama i blizinom. Svi su bili maloletni a neki su imali neto od meka
heroja. Izgledali su sreno. Onda se voz zadrao na nekoj znaajnijoj stanici i
ula je grupa radnika koji su mogli da budu njihovi oevi. I kasnije, ali ne
znam kada, proli smo nekoliko tunela i neko je vrisnuo, neka curica, kada se
svetio u vozu ugasilo. Onda sam osmotrio Romerovo lice, isto kao ranije. Na
kraju, kada smo stigli na stanicu Trg Katalonija, opet smo bili u stanju da
priamo. Pitao sam ga kako je bilo. Pa, onako kakve stvari i jesu, rekao je
Romero, teko.
Otpeaili smo do mog stana. Tamo je otkljuao kofer, izvukao kovertu i
pruio mi je. Unutra je bilo trista hiljada pezeta. Ne treba mi toliki novac,
rekao sam izbrojavi. Va je, rekao je Romero gurajui fasciklu izmeu svojih

odevnih predmeta a potom je ponovo zakljuao kofer. Zaradili ste ga. Nita ja
nisam zaradio, rekao sam. Romero nije odgovorio, uao je u kuhinju i stavio
vodu da uzavri. Gde ete, pitao sam ga. U Pariz, rekao je, imam let u pono;
elim da veeras spavam u svom krevetu. Popili smo poslednji zajedniki aj
a onda sam ga ispratio na ulicu. Nikada mi se nije desilo neto slino, priznao
sam mu. Nije tano, rekao je Romero veoma meko, desile su se nama gore
stvari, razmislite malo. Moe biti, priznao sam, ali ovaj posao je bio posebno
uasan. Uasan, ponovio je Romero kao da eli da naui tu re. Zatim se
nasmejao prikriveno, zeijim osmehom i rekao naravno, kako ne bi bilo
uasno. Meni nije bilo do smeha, ali sam se i sam nasmejao. Romero je
posmatrao nebo, svetla zgrada, svetla automobila, svetlee reklame i delovao
je sitan i umoran. Pretpostavio sam da e uskoro da napuni ezdeset godina.
Ja sam ve imao vie od etrdeset. Pored nas se zaustavio taksi. uvajte se,
prijatelju moj, rekao je na kraju i otiao.
PROVETRAVANJE BIBLIOTEKE
1
Fuerza Aerea de Chile (Vazduna snaga ilea) - Prim. prev., i drugde

2
Movimiento Izquierdista Revolucionario (pokret revolucionarne levice).

3
Horhe Tejljer (1935-1996), uticajan ileanski pesnik. U svojim pesmama, izmeu ostalog, opisivao mitski jug i prizivao
deatvo i izgubljeni raj kroz slike prirode, imanja i sl.
Empanada - mesna pateta.
Leviarska koalicija iji je izbomi kandidat, Salvador Aljende, bio predsenik ilea od 1970. do 1973. kada je ubijen u
vojnom puu kojim je Pinoeova militaristika hunta preuzela vlast u ileu.

4
Pesniki pokret koji je pokuavao da oivi i do neke krajnje take dovede, pre svega dadaizam. Po manifestu leterizma,
razvoj poezije se zasniva na dekonstrukciji rei na slogove, io treba da dovede do jedinstvene umetnosti sainjene iz poezije i
muzike.

5
Pesnik rumunskog porekla, autor manifesta letrizma i osniva pokreta, sklon kako multimedijalnosti, tako i skandalima,
poev od 1946. kada je prekinuo konferenciju o Dadi predlogom da ita svoju poeziju i prvi - te jedini - broj Letristike
diktature".

6
Saranguako, znaajna pesma Nikanora Pare, koju je Bolanjo okarakterisao kao nemogu dijalog", vrstu ludakog dijaloga".
Pisana je u maniru proze i antipoezije, meavine ironije, humornih obrta i banalnog jezika i gotovo tragike podloge, ak
eksplicira meanje smeha i bola. Naravno, ironino je i Bolanjovo pominjanje Saranguaka u kontekstu Vajderove poezije.

7
Misli se na Nerudin naslov Incitacion al nixonicidio y alabanza de la revolucion chilena" (Hukanje na niksonicid i
hvalospev ileanskoj revoluciji). Re iji bi prevod bio niksonicid", odnosi se na tadanjeg amerikog predsednika Niksona, koji
je, po svemu sudei, finansirao vojni pu u ileu.

8
Umetniko ime" kritiara, esejiste i memoariste, naunika i funkcionera, tipinog

9
uveni leviarski borac i salvadorski pesnik ija poezija se najee opisuje kao aljiva i bespotedno polemina. Ubica, koji
je Rokea Daltona liio ivota u maju 1975. na suenju je izjavio da je nalog za njegovu likvidaciju dobio od ERP (Ejercito
Revolucionario del Pueblo), jedne od organizacija unutar FMLN.

10
Maskota Paraolimpijskih igara '92, odranih u Barseloni - olimpijskih igara za
invalide. Projektovao ju je Havijer Mariskal, panski dizajner iji tzv. Kobi je izabran za maskotu Olimpijskih igara u

Barseloni, odranih 1992.

11
Elitni deo Santjago de ilea. S obzirom na to ta e se desiti u ovora poglavlju, nije na odmet napomenuti da na panskom

re providencia znai, izmeu ostalog -sudbina", provienje".

12
Dananja Irska.

13

Osnovao Salon des Rose et Croix (1892). Rozenkrojcerstvo je Peladan zamislio kao umetniki pokret.

14
Peladanova knjiga.

15
Jedan od najpoznatijih ileanaca, intelektualac, advokat, pomorski kapetan, vojni pomorski voa..., slavljen uglavnom po
heroizmu za koji se s druge strane navodi da je pre svega plod kolektivne mate i oralne kulture. Na primer, godine 2002. Je
izveden komad Prat" studenata Manuele Infante i M. H. Parge u kojem se ridikulizuje Pratova istorij ska misija, to je izazvalo
proteste nekoliko hiljada vojnih lica i dobrovoljaca u Santjagu.

16
Pomorska bitka kod Ikikuea, a unutar Pacifikog rata, u kojoj je Prat poginuo.

17
Koldic je mali grad u istonoj Nemakoj u kom se nalazio ultimativni zatvor, neka vrsta nacistikog Alkatraza iz koga se ipak
nije toliko retko bealo. Bekstvo iz Koldica" je video-igra u kojoj glavni junak, logino, pokuava da pobegne iz zatvora.

18
Godine 1990. pada militaristika vlada Augusta Pinoea.

19
Ekstremno desniarska, teroristika i pljakaka organizacija koja je dejstvovala iz ilegale.

20
Navija Barselone.

21
Navija Kolo-Koloa, najznaajnijeg ileanskog fudbalskog kluba.

PROVETRAVANJE BIBLIOTEKE
Kao i svaki model pripovedanja koji postane glavna knjievna struja
(pseudo)dokumentarni tekstovi u kakvima se zamenjuje" tradicionalni
tretman biblioteke i ivota u knjievnom delu, u jednom trenutku su se
podvrgli nekoj vrsti automanirizma. No, tekst e vremenom poeti da
zahteva neto vie od sve jednosmemije metaforinosti, u kojoj je, da
parafraziramo Pesou, knjievnost pokuavala da se pokae kao najugodniji
zaklon od ivota, a ako ne, onda kao jedini nain za njegovo rekonstruisanje.
Narativni koncept nedavno preminulog - i u poslednje vreme sve
prevoenijeg - ileanskog pisca Roberta Bolanja svakako je osveio korpus
tekstova u kojem se paralelni svet biblioteke pojavljuje kao dominantan, i
vice versa. Mnotvo izmistifikovanih knjievnih realnosti koje deluju kao da
su se desile u ivotu, i mnotvo stvarnih biografija i knjievnih anegdota koje
deluju kao mistifikacije, kao i motrenje socijuma sa strane, tek kroz crtice o
pesnicima, neki su od postupaka kojima Bolanjo, tavie, do kraja dovodi
preispitivanje zamene" o kojoj govorimo. Jer, u konkretnom sluaju ovog
romana, Bolanjo surovo parodira zamenu biblioteka-ivot konceptom
glavnog junaka romana
Karlosa Vajdera, u ijoj poetiki ekstremnoj i moralno jo nezapoetoj
viziji umetnosti i njenog znaaja, umesto marginalne uloge koju joj
namenjuju pravila drutvene razmene, ona postaje vanija od samih ljudskih
ivota, ali u najdoslovnijem smislu. injenica da je Vajder privilegovan oficir
u dravi vojne hunte omoguuje mu pak da osim tuih ivota, umetnosti,
odnosno njenoj promociji, podredi i rtvuje i drutveni poloaj. Tako se
dotina zamena ulanava. Da, s druge strane, posredi ne bi bilo odve
jednosmemo i doslovno parodiranje tretmana centralnog pitanja romana, da
bi u skladu sa visokom narativnom ekonomijom koja Bolanja moda i
presudno ini jednim od poslednjih velikih pisaca, on Vajderovim konceptom
u isto vreme obezbeuje makar jo jednu bitnu konotaciju: u konkretnom
sluaju provetravanja biblioteke - njeno osveavanje vazduhom i iz sitnijih
prozora. Elem, kroz Vajderovu sklonost ka samopromociji, i s obzirom na
krvavu strukturu jednog dela njegove umetnosti i bespotedan nain
prezentovanja, Bolanjo u razmatranje aluzivno odn. neto direktnije uvodi i
koncept novijih i ivinijih" umetnosti, (neo)avangardi poput body-arta i
imitiranih performansa te multimedijalnosti, sve do injenice da i naslov
romana upuuje na svet-pop kulture, na avangardni status kultne zvezde.
Takoe, poglavlje u kome bezimeni pripoveda, u potrazi za glavnim
junakom romana Karlosom Vajderom, prouava marginalne knjievne
asopise, opremljene radovima i biografijama Vajderovih poetikih
istomiljenika, opskurnih pesnika-varvara", ispostavlja ivot na margini kao
svojevrstan fanzin.

Sjedne strane, dakle, Bolanjo provetrava biblioteku usitnjavajui njen

sadraj ikonama pop-sveta. S druge, on ostaje veran nekim premisama
starinskog" (pseudo)bibliotekog stvaranja. Naime, autor ne ugroava njeno
manje-vie povlaeno mesto u prii. Kao u kakvom manje provetrenom"
romanu Vila-Matasa, gotovo svi tretirani likovi su pisci, a dogaaji, koji se
dobrim delom rekonstruiu na osnovu knjiga i dokumenata, u osnovi su
sainjeni iz njihovih knjievnih i umetnikih afiniteta i fobija. Epizode o
piscima i prijateljima knjievnosti" se ravaju, mnogo ih je i deluju od
glavnog toka naizgled udaljene, ime su, meutim, opravdane i samim
naslovom. No, narativni rukavci, to tivo dalje odmie, dobijaju na znaaju,
tanije vanost nekih od njih tek se naknadno ispostavlja, kao u najboljim
izdancima krimi-literature i, u isto vreme, pikarskih romana. Tako Bolanjo
zapravo kroz govor o zameni mesta biblioteka-ivot vraa poverenje prii.
Ishod: on biblioteku i njene varijable provetrava uglavnom ne ugroavajui
njeno povlaeno mesto u prii, ne podreujui je niemu osim samoj prii,
odnosno obnovi poverenja u dramaturgiju. Tako Bolanjo preispituje zamenu
biblioteka-ivot, da bi iz tog procesa izaao sa jednim reenjem koje su dugo
godina mnoge grupe autora a pre svega povlaeni kritiari, esto i u korist
pseudo-dokumentarnih i metaproznih eksperimenata odbacivali - sa
preglednom, a ne samo pisivom" priom.
U tome je i osnovna razlika ovog i romana koji je takoe bio u
konkurenciji da ga, nakon izbora iz Bolanjovih pria, prevedemo na srpski. Tu
negde je ujedno i kljuni razlog zato Udaljena zvezda" a ne Naci literatura u
Amerikama" (1996) (prevod na srpski Bolanjovog kapitalnog romana Divlji
detektivi", tekog 650 stranica, bio bi verovatno preambiciozan izdavaki
poduhvat). Naime, dok Naci literatura..." uvodi katalogizovanje desnih
pisaca na ukupnom amerikom kontinentu, Udaljena zvezda" uspeva da
nasledi taj govor ali i da ga pretoi u pratljivu priu koja se ita bez zastoja.
Ono to, dakle, ovaj roman nasleduje od svog neposrednog prethodnika
jeste, osim teme, i menjanje ideolokog predznaka avangardnoj umetnosti
(umesto pretene sklonosti levom predznaku akcentira se desno poimanje
avangarde, ijom primenom u svakodnevici je pruen jo jedan parodijski
element po tretman koncepta zamene: ovim zamena knjievnost-ivot dobija
mnogo na iaenosti). Negde oko dotinog motiva, povezanog sa posrednim
prikazivanjem desnog Pinoeovog diktatorskog reima, krije se zapravo
kljuna strukturna zamena" kojoj pribegava ileanac, izlazei tako iz
preispitivanja zamene biblioteka-ivot sa onim ega literaturi ovog trenutka
moda i najvie fali - pozitivnim orijentirom. Naime, mogue je uspostaviti
analogiju izmeu dveju teinih realnosti" romana - insistiranje na
izgubljenim ivotima u hiperprodukciji istorije (umetnosti ratovanja"!)
paralelno je insistiranju na zaboravljenim - ukljuujui i vrednim -autorima u
hiperprodukciji knjievnosti i nepreglednosti biblioteke. Jedini mogui, i

gorko privremeni lek protiv toga, nalazi se, naime, u vaenju iz zaborava i
stradalih ljudi, i sahranjenih knjiga dakle, u njihovom pominjanju:
pratljivoj, koliko god sloenoj prii.
Igor Marojevi

Roberto Bolanjo UDALJENA ZVEZDA

prvo izdanje

Izdavako preduzee SVETOVI", Novi Sad, Arse Teodorovia 11 Priprema Aleksandar Karajovi tampa ,,MBM plas", Novi Sad

Glavni urednik Jovan Zivlak Recenzenti Nikola Strajni, Jovan Zivlak Likovna oprema D.K. Korektura Jovanka Nikoli

2004 Telefon plasmana 021/28-036, 28-032

Roberto Bolanjo (Santjago de ile 1953 - Barseiona 2003), za kratko

vreme se pokazao jednim od najznaaj-nijih savremenih latinoameriekih
autora. Njegove knjige prevoene su na vie od deset jezika, a dobitnik je
mnogih knjievnih nagrada: Romulo Galjegos", Eralde", Grad-ska nagrada
Santjaga de ile, Nagrada kruga kritieara umetnosti... Iako dugo godina
pesnik, status povlaenog autora stekao iskijuivo prozom: romanima Naci
literatu-ra u Amerikama" (1996), Udaljena zvezda" (1996), Div-lji
detektivi" (1997), Amajlija" (1999), ileanski noktur-no" (2001)... i
zbirkama pria Telefonski pozivi" (1997) i Kurve ubice" (2001) koje su na
srpskom jeziku objavlje-ne u izboru pod naslovom Isprave za ples" (2002).
Post-humno e biti objavljen njegov roman 2666".
Udaljena zvezda je uzbudljiv i sugestivan roman o ileu u doba Aljendea i
Pinoeovog prevrata. Isprepliui strast za knjievnou grupe mladih ljudi i
idealizam jednog virtuelnog sveta sa nadiruom surovou politike, Bola-njo,
jedna od najmarkantnijih pojava nove latinoamerike knjievnosti, na
osoben nain pripoveda o odnosu unutar-njih strasti i jednog sveta iji je
jezik tvrd i neporeciv. Smrt i izgnanstva postaju sudbina mladih Ijudi, a
njihova senka se ocrtava kao jedna vrsta stvarnosti koja se preokree izmeu
neposrednosti zla i politikog i literarne fikcije.
9 788670 474437
ISBN 86-7047-443-3
Slika na koricama

Miarelo Malduiijo, Kuo aneo, 2003.